Устав Републике Српске Крајине

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ДОКУМЕНТИ ВЛАДЕ И СКУПШТИНЕ

У ПРОГОНСТВУ
ГРБ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

ДОКУМЕНТИ ВЛАДЕ
УСТАВ РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ КРАЈИНЕ
И СКУПШТИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Скупштина Српске Аутономне Области Крајина, Велика Народна Скупштина
Српске Области Славонија, Барања и Западни Срем и Скупштина Српске Аутономне
Области Западна Славонија, донијеле су
ОДЛУКУ
О ПРОГЛАШЕЊУ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Проглашава се Устав Републике Српске Крајине који је усвојен на сједници

Скупштине Српске Аутономне Области Крајина од 19.12.1991. године, на сједници
Велике Народне Скупштине Српске Области Славонија, Барања и Западни Срем од
19.12.1991. године и на сједници Скупштине Српске Аутономне Области Западна
Славонија од 19.12.1991. године.
ПРЕДСЈЕДНИК ПРЕДСЈЕДНИК ПРЕДСЈЕДНИК

СКУПШТИНЕ
СКУПШТИНЕ СРПСКЕ ВЕЛИКЕ НАРОДНЕ
СРПСКЕ
АУТОНОМНЕ
АУТОНОМНЕ ОБЛАСТИ СКУПШТИНЕ СРПСКЕ
ОБЛАСТИ
ЗАПАДНА
КРАЈИНА ОБЛАСТИ СЛАВОНИЈА,
СЛАВОНИЈА
БАРАЊА И ЗАПАДНИ
СРЕМ
Миле Паспаљ, с.р. Илија Кончаревић, с.р. Вељко Вукелић, с.р.
Полазећи од права српског народа на самоопредјељење и у складу са слободно

израженом вољом српског народа Српске Аутономне Области Крајина потврђене на
референдуму, као и вјековне борбе српског народа за слободу његове слободарске,
демократске и државотворне традиције, ријешен да створи демократску државу
српског народа на свом историјском и етничком простору у којој са осталим грађанима
обезбјеђује остваривање националних права, државу засновану на суверености
која припада српском народу и осталим грађанима у њој, на владавини права и на
равноправним условима за напредак појединаца и друштва, српски народ Републике
Српске Крајине преко својих посланика у Уставотворној скупштини, доноси
УСТАВ
Републике Српске Крајине
I ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ
Члан 1.
Република Српска Крајина национална је држава српског народа и држава свих

грађана који у њој живе.
Члан 2.
Сувереност припада српском народу Републике Српске Крајине и свим грађанима

који у њој живе.
Српски народ и грађани Републике Српске Крајине сувереност остварују
референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних
представника.
Члан 3.
Територију Републике Српске Крајине чине српске области: Крајина, Славонија,

Барања, Западни Срем и Западна Славонија.
Члан 4.
У Републици Српској Крајини слободно је све што Уставом и законом није

забрањено.
Уставом су зајамчена и признају се лична, политичка, национална, економска,
социјална, културна и друга права човјека и грађанина.
Члан 5.
Границе Републике Српске Крајине одређују се законом. О промјени границе

Републике Српске Крајине одлучују грађани референдумом.
Скупштина Републике Српске Крајине може одлучити да се друге територије
припоје Републици Српској Крајини ако се претходно грађани тих територија изјасне
за припајање Републици Српској Крајини.
Члан 6.
Република Српска Крајина има грб, заставу и химну.

Грб Републике Српске Крајине је лик двоглавог бијелог орла у узлету, са круном.
На грудима орла је штит са крстом и оцилима.
Застава Републике Српске Крајине је српска тробојка у распореду боја одозго на
доље: црвено, плаво, бијело.
Химна Републике Српске Крајине је ″Боже Правде″.
Главни град Републике Српске Крајине је КНИН.
Члан 7.
У Републици Српској Крајини у службеној је употреби српски језик и ћирилично

писмо, а латинично писмо је у службеној употреби на начин утврђен законом.
Уколико је у некој од општина у Републици Српској Крајини не мање од 8%
становника припадника другог народа у службеној употреби је језик и писмо тог
народа.
Члан 8.
Уставотворна и законодавна власт припада Скупштини.

Републику Српску Крајину представља и њено државно јединство изражава
Предсједник.
Извршна власт припада Влади.
Судска власт припада судовима.
Заштита уставности, као и заштита законитости у складу с Уставом припада
Уставном суду.
Члан 9.
Рад државних органа доступан је јавности.

Јавност у раду државних органа може се ограничити или искључити само у
случајевима који се законом одређују.
II СЛОБОДЕ, ПРАВА И ДУЖНОСТИ ЧОВЈЕКА И ГРАЂАНИНА
Члан 10.
Слободе и права човјека и грађанина ограничене су само једнаким слободама и

правима других и кад је то Уставом утврђено.
Члан 11.
Слободе и права остварују се, а дужности се испољавају на основу Устава, осим

кад је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих слобода и права
утврђују законом.
Законом се може прописати начин остваривања појединих слобода и права кад
је то неопходно за њихово остваривање.
Злоупотреба слобода и права човјека и грађанина противуставна је и кажњива,
онако како је то законом предвиђено. Обезбјеђује се судска заштита слобода и права
зајамчених и признатих Уставом.
Члан 12.
Грађани су једнаки у правима и дужностима и имају једнаку заштиту пред

државним и другим органима без обзира на расу, пол, рођење, језик, националну
припадност, вјероисповјест, политичко или друго увјерење, образовање, социјално
поријекло, имовно стање или које лично својство.
Члан 13.
Живот човјека је неприкосновен.

Смртна казна може се изузетно прописати и изрећи само за најтеже облике
тешких кривичних дјела.
Члан 14.
Слобода човјека је неприкосновена.

Нико не може бити лишен слободе, осим у случајевима и у поступку који су
утврђени законом.
Члан 15.
Лице за које постоји основана сумња да је починило кривично дјело може, на

основу одлуке надлежног суда, бити притворено и задржано у притвору, само ако је то
неопходно ради вођења кривичног поступка или безбједности људи.
Трајање притвора мора бити сведено на најкраће нужно вријеме.
Притвор може трајати по одлуци првостепеног суда најдуже три мјесеца од дана
притварања. Овај рок може се одлуком Врховног суда продужити још за три мјесеца.
Ако се до истека тих рокова не подигне оптужница, окривљени се пушта на слободу.
Члан 16.
Грађанима је зајамчена слобода кретања и настањивања и право да напусте

Републику Српску Крајину и у њу се врате.
Слобода кретања и настањивања може се ограничити законом, ако је неопходно
за вођење кривичног поступка, спречавања заразних болести или за одбрану Републике
Српске Крајине.
Члан 17.
Људско достојанство и право на приватни живот човјека су неповредиви.
Члан 18.
Тајна писма и друга средства општења су неповредива.

Законом се може прописати да се, на основу одлуке суда, може одступити од
начела неповредивости тајне писма и других средстава општења ако је неопходно за
вођење кривичног поступка или за одбрану Републике Српске Крајине.
Члан 19.
Зајамчена је заштита тајности података о личности.
Прикупљање, обрада и кориштење података о личности утврђују се законом.
Члан 20.
Стан је неповредив.
Законом се може прописати да службено лице, на основу судске одлуке, смије
ући у стан или друге просторије против воље њиховог држаоца и у њима вршити
претрес. Претрес се врши у присуству два свједока.
Под условом предвиђеним законом, службено лице смије ући у туђи стан и друге
просторије и без одлуке суда и вршити претрес, ако је то неопходно ради непосредног
хватања учиниоца кривичног дјела или ради спасавања људи и добара.
Члан 21.
Свако има право на за све једнаку заштиту својих права у поступку пред судом,
другим државним или било којим органом или организацијом.
Свакоме је зајамчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке
којом се рјешава о његовом праву или на закону заснованом интересу.
Члан 22.
Нико не може бити кажњен за дјело које прије него што је учињено није било
предвиђено законом или прописом заснованим на закону као кажњиво дјело, нити му
се може изрећи казна која за то дјело није била предвиђена.
Кривична дјела и санкције за учиниоце могу се одредити само законом.
Нико не може бити сматран кривим за кривично дјело док то не буде утврђено
правоснажном одлуком суда.
Лице које је неоправдано осуђено за кривично дјело или је без основа било
лишено слободе, има право на рехабилитацију, на накнаду штете из јавних прихода као
и друга права утврђена законом.
Члан 23.
Сваком се зајемчује право на одбрану и право да себи узме браниоца пред судом
или другим органом надлежним за вођење поступка.
Нико ко је достижан суду или другом органу надлежном за вођење поступка не
може бити кажњен ако му, у складу са законом, није било омогућено да буде саслушан
и да се брани. Свако има право да његовом саслушању присуствује бранилац кога
изабере.
Законом се одређује у којим случајевима окривљени мора имати браниоца.
Члан 24.
Свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му

незаконитим или неправилним радом нанесе службено лице или државни орган или
организација која врши јавна овлашћења, у складу са законом.
Штету је дужна надокнадити Република Српска Крајина или организација која

врши јавна овлашћења.
Члан 25.
Јемчи се поштовање људске личности и достојанства у кривичном и сваком

другом поступку, у случају лишења, односно ограничења слободе, као и за вријеме
извршења казне.
Нико не смије бити подвргнут мучењу, понижавајућем кажњавању или
поступању. Забрањено је вршити на човјеку, без његове дозволе, медицинске и друге
научне огледе.
Члан 26.
Право је човјека да слободно одлучује о рађању дјеце.
Члан 27.
Мајка и дијете имају посебну заштиту.

Посебну заштиту имају малољетници о којима се родитељи не старају, као и
лица која нису у могућности да сама брину о себи и заштити својих права и интереса.
Члан 28.
Породица има посебну заштиту.

Брак и односи у браку и породици уређују се законом.
Родитељи имају право на дужност да се старају о подизању и васпитању своје
дјеце. Дјеца су дужна да се старају о својим родитељима којима је потребна помоћ.
Дјеца рођена ван брака имају права и дужности као и дјеца рођена у браку.
Члан 29.
Свако има право на заштиту здравља.

Дјеца, труднице и стара лица имају право на здравствену заштиту из јавних
прихода, кад то право не остварују по неком другом основу, а друга лица под условима
утврђеним законом.
Члан 30.
Човјек има право на здраву животну средину.

Свако је, у складу са законом, дужан да штити и унапређује животну средину.
Члан 31.
Школовање је сваком доступно под једнаким условима.

Основно школовање је обавезно.
За редовно школовање које се финансира из јавних прихода грађани не плаћају
школарину.
Члан 32.
Јемчи се право својине у складу с Уставом и слобода предузетништва.

Јемчи се право на насљеђивање, у складу са законом.
Члан 33.
Свако има право на рад.

Јемчи се слобода рада, слободан избор занимања и запослења. Сваком је под
једнаким условима, доступно радно мјесто и функција.
Запосленима може престати радни однос против њихове воље, под условима и
на начин утврђен законом и колективним уговором.
Забрањен је принудни рад.
Члан 34.
Запослени имају право на одговарајућу зараду.

Јемчи се, под условима утврђеним законом, право на материјално обезбеђење за
вријеме привремене незпослености.
Члан 35.
Запослени имају право на штрајк у складу са законом.
Члан 36.
Запослени имају право на ограничено радно вријеме, на дневни и недјељни одмор

и на плаћени годишњи одмор и одсуство, у складу са законом, односно колективним
уговором.
Запослени имају право на заштиту на раду, у складу са законом.
Омладина, жене и инвалиди имају посебну заштиту на раду, у складу са
законом.
Члан 37.
Грађанима који су дјеломично слободни за рад зајемчује се оспособљавање

за одговарајући посао и обезбјеђују се услови за њихово запошљавање у складу са
законом.
Држава обезбјеђује социјалну сигурност грађанима који су неспособни за рад,
а немају средства за издржавање.
Члан 38.
Обавезним осигурањем запослени, у складу са законом, обезбјеђују себи право

на здравствену заштиту и друга права за случај болести, права за случај трудноће,
порођаја, смањења или губитка радне способности, незапослености и старости и
права на друге облике социјалног осигурања, а за чланове своје породице – право
10 ДОКУМЕНТИ ВЛАДЕ
на здравствену заштиту, право на породичну пензију као и друга права по основу

социјалног осигурања.
Право из социјалног осигурања за грађане који нису обухваћени обавезним
социјалним осигурањем уређује се законом.
Члан 39.
Јемчи се слобода вјероисповијести која обухвата слободу вјеровања, исповједања

вјере и вршења вјерских обреда.
Вјерске заједнице су одвојене од државе и слободне су у вршењу вјерских
послова и вјерских обреда.
Вјерска заједница може оснивати вјерске школе и добротворне организације.
Држава може материјално помагати вјерске заједнице.
Члан 40.
Грађанин који је навршио 18 година живота има право да бира и да буде биран
у Скупштини Републике Српске Крајине и у друге органе и изборна тијела.
Избори су непосредни, бирачко право је опште и једнако, а гласање тајно.
Кандидата за посланика и за друге органе и изборна тијела може предложити
политичка странка, друга политичка организација или група грађана.
Члан 41.
Грађанима се јемчи слобода збора и другог окупљања и без одобрења, уз

претходну пријаву надлежном органу.
Слобода збора и другог окупљања грађана може се ограничити одлуком
надлежног органа, ради спречавања, ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља,
јавног морала или безбједности људи и имовине.
Члан 42.
Јемчи се слобода политичког, синдикалног и другог организовања и дјеловања

и без одобрења, уз упис у регистар код надлежног органа.
Забрањено је дјеловање које има за циљ насилно мијењање Уставом утврђеног
поретка, нарушавање територијалне цјелокупности и независности Републике Српске
Крајине, кршење Уставом зајемчених слобода и права човјека и грађанина, изазивањем
и подстицањем националне, расне, вјерске нетрпељивости и мржње.
Члан 43.
Јемчи се слобода савјести, мисли и јавног изражавања мишљења.
Члан 44.
У Републици Српској Крајини штампа и други облици јавног информисања

слободни су.
И СКУПШТИНЕ У ПРОГОНСТВУ 11
Члан 45.
Грађанин Републике Српске Крајине има држављанство Републике Српске

Крајине.
Грађанин Републике Српске Крајине не може бити лишен држављанства
Републике Српске Крајине, прогнан или екстрадиран.
Држављанство се стиче и престаје на начин утврђен законом.
Грађанину Републике Српске Крајине који има и друго држављанство може се
одузети држављанство Републике Српске Крајине, само ако одбије да испуни Уставом
одређену дужност грађанина.
Члан 46.
Грађанин има право да јавно критикује рад државних и других органа и

организација и функционера, да им подноси представке, петиције и приједлоге и да на
њих добије одговор ако га тражи.
Грађанин не може бити позван на одговорност нити трпјети друге штетне
посљедице за ставове изнијете у јавној критици или у поднијетој представци, петицији
и приједлогу, осим ако је тиме учинио кривично дјело.
Члан 47.
Грађанину се јемчи слобода изражавања националне припадности и културе и

слобода употребе свог језика и писма.
Грађанин није дужан да се изјашњава о својој националној припадности.
Члан 48.
Странац у Републици Српској Крајини има слободе и права човјека утврђене

Уставом и друга права и дужности утврђене законом.
Члан 49.
Одбрана Републике Српске Крајине је право и дужност сваког грађанина.

Нико нема право да призна или потпише капитулацију, нити да прихвати или
призна окупацију Републике Српске Крајине или било којег њеног дијела.
Издаја Републике Српске Крајине је злочин према народу и кажњава се као
тешко кривично дјело.
Члан 50.
Свако је дужан да плаћа порезе и друге дажбине утврђене законом.
Члан 51.
Свако је дужан да се придржава Устава и закона.

Свако је дужан да савјесно и одговорно врши јавне функције.
Члан 52.
Дужност је сваког да другоме пружи помоћ у невољи и да учествује у отклањању

опште опасности.
III ЕКОНОМСКО И СОЦИЈАЛНО УРЕЂЕЊЕ
Члан 53.
Економско и социјално уређење заснива се на слободном привређивању, свим

облицима својине на јединственом тржишту робе, рада и капитала, на самосталности
предузећа и свих других облика организовања, на управљању и присвајању по основи
својине и рада, као и на праву запослених и праву других грађана на социјалну
сигураност.
Држава, мјерама развојне, економске и социјалне политике, под једнаким
условима, подстиче повећање економског и социјалног благостања грађана.
Члан 54.
Право својине је зајемчено.

Страно лице може стицати право својине под условима утврђеним законом.
Члан 55.
Привредне и друге дјелатности обављају се слободно и под једнаким условима,

у складу с Уставом и законом.
Јемчи се право страном лицу да обавља привредну или другу дјелатност и права
по основу улагања и пословања, под условима који су законом утврђени за домаћа
лица.
Члан 56.
Својина и рад су основе управљања и учешћа у одлучивању.
Члан 57.
Природна богатства и добра у општој употреби, као добра од општег интереса

и градско грађевинско земљиште у државној су својини.
Поједина добра у општој употреби могу бити и у приватној својини условима
утврђеним законом.
Својина на ствари од посебног културног, научног, умјетничког или историјског
значаја или од значаја за заштиту природе може се ограничити на основу закона, уз
накнаду, ако то захтјева општи интерес.
Заштита, коришћење, унапређивање и управљање добрима од општег интереса
остварују се под условима и на начин утврђен законом.
Члан 58.
Грађанину се јемчи својина на пољопривредно земљиште и на друге непокретне

и покретне ствари, а на шуме и шумско земљиште у законом утврђеним границама.
Члан 59.
Физичка и правна лица остварују својинска права на непокретности према њеној

природи и намјени у складу са законом.
Члан 60.
Непокретности се могу уз правичну накнаду која не може бити нижа од тржишне

цијене, експрописати или се својина на њима може ограничити ако то захтјева општи
интерес утврђен на основу закона.
Члан 61.
Законом се утврђују услови и начин обављања дјелатности, односно послова за

које се образују јавне службе.
Члан 62.
Предузеће и друге организације могу обављати дјелатност и улагати средства у

иностранству под условима утврђеним законом.
Члан 63.
За вријеме непосредне ратне опасности, ратног стања или елементарних непогода

већих размјера, законом се може ограничити располагање или утврдити посебан начин
коришћења дијела средстава правних и физичких лица, док такво стање траје.
Члан 64.
Република Српска Крајина има буџете у којима се исказују сви њени приходи и
расходи.
Средства буџета обезбјеђују се из пореза и других законом утврђених прихода.
IV ПРАВА И ДУЖНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Члан 65.
Права и дужности Републике Српске Крајине врше Уставом одређени државни

органи.
Слободе и права човјека и грађанина, једнакост пред законом, самосталност

и једнак положај предузећа и других организација, основа су и мјера овлашћења и
одговорности државних органа.
Члан 66.
Државни органи, у оквиру Уставом утврђених права и дужности Републике

Српске Крајине, утврђују политику, доносе и извршавају законе, друге прописе и
опште акте, врше уставно-судску и судску заштиту уставности и законитости.
Другим органима и организацијама Републике Српске Крајине може се
повјерити извршавање закона и осталих прописа и општих аката из оквира права и
дужности Републике Српске Крајине, с тим што су републички органи одговорни за
њихово извршење.
Члан 67.
Република Српска Крајина уређује и обезбеђује:
1. сувереност, независност и територијалну цјелокупност Републике Српске

Крајине и њен међународни положај и односе с другим државама и
међународним организацијама;
2. остваривање и заштиту слобода и права човјека и грађанина, уставност и
законитост;
3. одбрану и безбједност Републике Српске Крајине и њених грађана, као и
мјере за случај ванредног стања;
4. својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине, правни
положај предузећа и других организација, њихових удружења и комора,
финансијски систем у области економских односа са иностранством
тржишта планирања радних односа, заштите на раду, запошљавања,
социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, као и друге
економске и социјалне односе од општег интереса;
5. систем заштите и унапређивања животне средине, заштиту и унапређивање
биљног и животињског свијета;
6. систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске
заштите, друштвене бриге о дјеци и омладини, образовања, културе
и заштите културних добара, физичке културе, друштвеног и јавног
обавјештавања;
7. систем јавних служби;
8. контролу законитости располагања средствима правних лица, финансијску
ревизију јавних расхода и начин јединственог образовања тих послова,
прикупљање статистичких и других података од општег интереса;
9. основне циљеве и правце привредног, научног, технолошког, демографског,
регионалног и социјалног развоја, развоја пољопривреде и села, оргаизације
и коришћења простора, политику и мјере за усмјеравање и подстицање
развоја, укључујући и развој недовољно развијених подручја, робне
резерве;
10. финансирање остваривања права и дужности Републике Српске Крајине
утврђених Уставом и законом;
11. организација, надлежност и рад републичких органа;
12. друге односе од интереса за Републику Српску Крајину у складу са
Уставом.
V ДРЖАВНИ ОРГАНИ И ИНСТИТУЦИЈЕ
СКУПШТИНА
Члан 68.
СКУПШТИНА:
1. одлучује о промјени Устава;

2. доноси законе, друге прописе и опште акте;
3. доноси план развоја, просторни план, буџет и завршни рачун;
4. утврђује приједлог одлуке о промјени границе Републике Српске Крајине;
5. утврђује територијалну организацију у Републици Српској Крајини;
6. одлучује о рату и миру;
7. ратификује међународне уговоре;
8. расписује републички референдум;
9. расписује републички јавни зајам и одлучује о задужењу Републичке
Српске Крајине;
10. бира и разрјешава предсједника и подпредсједника Скупштине, првог
министра и министра у Влади, предсједника и судије Уставног суда,
Врховног суда и других судова, јавног тужиоца и јавне тужиоце, гувернера
Народне банке и друге функционере одређене законом;
11. обавља контролу над радом Владе и других органа и функционера
одговорних Скупштини у складу с Уставом и законом;
12. даје амнестију за кривична дјела;
13. обавља и друге послове у складу с Уставом.
Члан 69.
Скупштина Републике Српске Крајине има 84 посланика.

Посланици се бирају на непосредним изборима, тајним гласањем.
Избор и престанак мандата посланика и образовање изборних јединица уређује
се законом.
Члан 70.
Посланици се бирају на четири године.

Избори за посланике морају се одржати најкасније 30 дана прије истека мандата
посланика којима мандат истиче.
Даном верификације мандата нових посланика престаје функција посланика
чији мандат истиче.
Скупштина може у случају непосредне ратне опасности или ратног стања,

одлучити да се мандат посланика продужи док такво стање траје, односно док не буду
створени услови за избор посланика.
Скупштина може и у случају рата и непосредне ратне опасности донијети
Одлуку о расписивању избора за посланике Скупштине и за Предсједника Републике
Члан 71.
Посланик представља грађане изборне јединице у којој је изабран.
Члан 72.
Посланик ужива имунитет.

Посланик не може бити позван на кривичну одговорност, притворен или кажњен
за изражено мишљење или давање гласа у Скупштини.
Посланик не може бити притворен без одобрења Скупштине, осим ако је затечен
у вршењу кривичног дјела за које је прописана казна затвора у трајању дужем од пет
година.
Против посланика који се позове на имунитет не може се, без одобрења
Скупштине, покренути кривични поступак или други поступак у коме се може изрећи
казна затвора.
Скупштина може одлучити да се примјени имунитет према посланику и ако се
сам на њега није позвао, кад је то потребно ради вршења његове функције.
Члан 73.
Скупштина Републике Српске Крајине бира предсједника Скупштине и два

подпредсједника Скупштине из реда посланика на четири године.
Предсједник и подпредсједници Скупштине не могу бити из исте аутономне
области.
Предсједник представља Скупштину и врши друге послове предвиђене Уставом,
законом и пословником.
Предсједник Скупштине расписује изборе за посланике и за предсједника
Републике Српске Крајине.
Члан 74.
Скупштина се састаје обавезно у два редовна засједања годишње.

Прво редовно засједање почиње првог радног дана у марту, а друго редовно
засједање почиње првог радног дана у октобру.
Редовно засједање не може трајати дуже од 90 дана.
Скупштина се састаје у ванредно засједање на захтјев најмање трећине од
укупног броја посланика или на захтјев Владе, са унапријед утврђеним дневним
редом.
Скупштина се састаје без позива у случају проглашења ванредног стања на
дијелу територије Републике Српске Крајине.
Члан 75.
Скупштина одлучује већином гласова на сједници којој присуствује већина од

укупног броја посланика, ако Уставом није предвиђена посебна већина.
Право предлагања закона, других прописа и других аката имају Влада, сваки
посланик или најмање 10.000 бирача.
Члан 76.
Скупштина може одлучити да о појединим питањима из њене надлежности

одлуку донесу грађани републичким референдумом.
Скупштина је дужна да одлучи о захтјеву за расписивање државног референдума
који поднесе најмање 25.000 бирача.
Члан 77.
Скупштина уређује свој рад и организацију и начин остваривања права и

дужности посланика.
Предсједник Републике Српске Крајине
Члан 78.
Предсједник Републике Српске Крајине:
1. предлаже Скупштини Републике кандидата за првог министра Владе

Републике Српске Крајине, пошто саслуша мишљење већине у
Скупштини;
2. предлаже Скупштини кандидате за предсједника и судије Уставног суда;
3. указом проглашава законе;
4. обавља послове из области односно Републике Српске Крајине са другим
државама и међународним организацијама у складу са законом;
5. руководи Српском војском Крајине у миру и рату, у складу са Уставом
Републике Српске Крајине и одлукама Врховног савјета одбране и
предсједава Врховним савјетом одбране, доноси одлуку о оснивању,
сједишту и надлежности војних судова и тужилаштва, те поставља и
разрјешава предсједника и судије војног суда и тужилаштва;
6. по својој иницијативи или на приједлог Владе, за вријеме ратног стања
или непосредне ратне опасности, доноси акте о питањима из надлежности
Скупштине, с тим што је дужан да их поднесе на потврду Скупштини чим
она буде у могућности да се састане. Актима донијетим за вријеме ратног
стања могу се ограничити поједине слободе и права човјека и грађанина и
измјенити организација, састав и овлашћење Владе и министарства, судова
и јавних тужилаштава;
7. даје помиловања;
8. додјељује одликовања и признања утврђена законом;
9. образује стручне и друге службе за обављање послова из своје

надлежности;
10. обавља и друге послове у складу са Уставом.
Члан 79.
Укинут амандманом III тачка 3.
Члан 80.
Предсједник Републике Српске Крајине може тражити од Владе да изложи

ставове о појединим питањима из њене надлежности.
Члан 81.
Предсједник Републике Српске Крајине се бира на непосредним изборима

тајним гласањем.
Мандат предсједника Републике Српске Крајине траје пет година.
Исто лице може бити изабрано за предсједника Републике највише два пута.
Избор за предсједника Републике Српске Крајине мора се одржати најкасније
30 дана прије истека мандата предсједника Републике Српске Крајине коме мандат
истиче.
Приликом ступања на дужност, предсједник Републике Српске Крајине пред
Скупштином полаже заклетву која гласи:
″Заклињем се да ћу све своје снаге посветити очувању суверености цјелине

територије Републике Српске Крајине, остваривању националних интереса српског
народа, људских и грађанских слобода и права, поштовању и одбрани Устава и закона,
очувању мира и благостања српског народа и свих грађана и да ћу савјесно и одговорно
испуњавати све своје дужности.″
У случају непосредне ратне опасности или ратног стања, мандат предсједнику

Републике Српске Крајине продужава се док такво стање траје, односно док се не
створе услови за избор предсједника Републике Српске Крајине.
Предсједник Републике Српске Крајине ужива имунитет као посланик.
О имунитету предсједника Републике Српске Крајине одлучује Скупштина.
Члан 82.
Предсједнику Републике Српске Крајине престаје мандат прије истека времена

на које је биран у случају опозива или оставке.
Кад предсједник Републике Српске Крајине поднесе оставку он о томе
обавјештава јавност и предсједника Скупштине.
Даном подношења оставке предсједнику Републике Српске Крајине престаје
мандат.
Ако је предсједнику Републике Српске Крајине престао мандат прије истека
времена на које је биран, дужност предсједника Републике Српске Крајине врши
предсједник Скупштине.
У случају престанка мандата предсједника Републике Српске Крајине прије
истека времена на које је биран, избори за новог предсједника Републике Српске
Крајине морају се одржати у року од 60 дана од дана престанка мандата предсједника
Ако је предсједник Републике Српске Крајине из било ког разлога привремено
спријечен да врши своју функцију, замјењује га предсједник Скупштине.
Поступак избора и опозива предсједника Републике Српске Крајине уређује се
законом.
Члан 83.
Предсједник Републике Српске Крајине одговоран је грађанин Републике

Кад Скупштина оцјени да је предсједник Републике Српске Крајине прекршио
Устав, покреће поступак за његов опозив ако се о томе изјасни двије трећине од укупног
броја посланика.
О опозиву предсједника Републике Српске Крајине одлучује се непосредним и
тајним изјашњавањем. Предсједник Републике Српске Крајине је опозван ако за опозив
гласа већина од укупног броја бирача.
Ако бирачи не опозову предсједника Републике Српске Крајине, Скупштина се
распушта.
ВЛАДА
Члан 84.
Влада:

1. води политику Републике Српске Крајине и извршава законе, друге прописе
и опште акте Скупштине у складу с Уставом;
2. доноси уредбе, одлуке и друге акте за извршавање закона;
3. предлаже план развоја, простарни план, буџет и завршни рачун;
4. предлаже законе, друге прописе и опште акте;
5. утврђује начела за унутрашњу организацију министарства и других органа
управе и посебних организација, поставља и разрјешава функционере у
министарствима и посебним орагнизацијама;
6. усмјерава и усклађује рад министарстава и посебних организација;
7. врши надзор над радом министарства и посебних организација, поништава
или укида њихове прописе који су у супротности са законом или прописом
који је она донијела;
8. даје мишљење о приједлогу закона и других прописа општег акта који је
Скупштини поднио други предлагач;
9. образује стручне и друге службе за своје потребе;
10. обавља и друге послове у складу с Уставом и законима.
Члан 85.
Владу сачињавају први министар Владе и министри.
Ако су први министар Владе и министри изабрани из реда посланика, задржавају
мандат посланика.
Први министар Владе и министри уживају имунитет као посланици.
О имунитету првог министра Владе и министара одлучује Влада.
Члан 86.
Влада је изабрана ако је за њен избор гласала већина од укупног броја

посланика.
Послије сваког конституисања новоизабране Скупштине бира се Влада.
Првог министра Владе Републике Српске Крајине бира Скупштина Републике
на приједлог предсједника Републике Српске Крајине.
Чланове Владе Републике Српске Крајине бира Скупштина Републике на
приједлог кандидата за првог министра.
Члан 87.
Влада Републике Српске Крајине и сваки њен члан за свој рад одговарају
Скупштини Републике Српске Крајине.
Скупштина може гласати неповјерење Влади или поједином њеном члану.
Приједлог за изгласавање неповјерења Влади или поједином њеном члану може
поднијети, најмање 20 посланика.
Гласању о неповјерењу Влади може се приступити тек послије три дана од дана
подношења приједлога за изгласавање неповјерења.
Влада може поставити и питање свог повјерења у Скупштини.
Предсједник Републике Српске Крајине може предложити Скупштини Републике
Српске Крајине разрјешење првог министра Владе Републике Српске Крајине.
Одлука о разрјешењу Владе или појединог њеног члана сматра се усвојеном,
ако је за њу гласала већина од укупног броја посланика.
Влада и сваки њен члан могу Скупштини поднијети оставку.
Оставка или разрјешење првог министра повлачи разрјешење цијеле Владе.
Влада којој је изгласано неповјерење која је поднијела оставку или из других
разлога престаје да врши своју функцију, остаје на дужности до избора нове Владе.
Члан 88.
Послове државне управе обављају министарства.

Министарства примјењују законе и друге прописе и опште акте Скупштине и
Владе као и опште акте предсједника Републике, рјешавају и управним стварима врше
управни надзор и обављају друге управне послове утврђене законом.
Министарства су самостална у вршењу Уставом и законом одређених
надлежности.
За обављање одређених послова државне управе образују се органи управе
у саставу министарства, а за вршење стручних послова образују се посебне
организације.
Законом се уређују организација и надлежност министарстава, органа управе и
њихових организација.
Одређена управна овлашћења законом се могу повјерити предузећима и
организацијама.
Члан 89.
Судови штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе

правних субјеката и обезбјеђују уставност и законитост.
Члан 90.
Судови су самостални и независни у свом раду и суде на основу Устава, закона
и других општих аката.
Нико ко учествује у суђењу не може бити позван на одговорност за мишљење
дато приликом доношења судске одлуке, а у поступку покренутом због кривичног
дјела учињеног у вршењу судијске функције, не може бити притворен без одобрења
Скупштине.
Члан 91.
Расправљање пред судом је јавно.

Ради чувања тајне, заштите морала, интереса, законом се одређује у којим се
случајевима у расправи може искључити јавност.
Члан 92.
Суд суди у вијећу.

Законом се може одредити да у одређеним стварима суди судија појединац.
Члан 93.
У суђењу учествују судије и судије поротници на начин утврђен законом.

Законом се може прописати да у одређеним судовима и у одређеним стварима
суде само судије.
Члан 94.
Судија не може обављати службу или посао који су законом утврђени као
неспојиви са судијском функцијом.
Члан 95.
Судијска функција је стална.

Судији престаје судијска функција кад то сам затражи или кад испуни услове за
старосну пензију утврђену законом.
Судија не може бити против своје воље разрјешен дужности, осим кад је осуђен
за кривично дјело на безусловну казну затвором од најмање 6 мјесеци или за кривично
дјело које га чини неподобним за вршење судијске функције кад нестручно и несавјесно
обавља судијску функцију или кад трајно изгуби радну способност за вршење судијске
функције.
Врховни суд у складу са законом утврђује постојање разлога за престанак
судијске функције, односно за разрјешење судије и о томе обавјештава Скупштину.
Судија не може бити премјештен против своје воље.
Члан 96.
Организација, оснивање, надлежности и састав судова за поступак пред судовима

уређује се законом.
Врховни суд је највиши суд Републике Српске Крајине.
Члан 97.
Јавно тужилаштво је самостални државни орган који гони учиниоце кривичних
и других законом одређених кажњивих дјела и улаже правна средства ради заштите
уставности и законитости.
Јавно тужилаштво врши своју функцију на основу Устава и закона.
Јавни тужилац не може бити позван на одговорност за мишљење дато у вршењу
тужилачке функције, а у поступку покренутом због кривичног дјела учињеног у вршењу
тужилачке функције не може бити притворен без одобрења Скупштине.
Члан 98.
Оснивање, организација и надлежност јавног тужилаштва уређује се законом.

Јавни тужилац Републике Српске Крајине врши функцију јавног тужилаштва у
оквиру права и дужности Републике Српске Крајине.
Члан 99.
Јавни тужилац не може обављати службу и посао законом утврђен као неспојив
са његовом функцијом.
Члан 100.
Функција јавног тужиоца је стална.

Јавном тужиоцу не може престати функција нити може бити против своје воље
разрјешен дужности, осим у случајевима предвиђеним за судију на начин утврђен
законом.
Народна банка
Члан 101.
Република Српска Крајина има Народну банку.

Статус, организација, управљање и пословање Народне банке уређује се
законом.
Српска војска Крајине
Члан 102.
Република Српска Крајина има војску.

Српска војска Крајине има стални и резервни састав.
О Српској војсци Крајине доноси се закон.
Војни судови и војна тужилаштва установљавају се законом. Војни судови су
независни судови и суде на основу закона.
Скупштина Републике Српске Крајине, на приједлог Врховног савјета одбране,
поставља команданта Српске војске Крајине.
Врховни савјет одбране сачињавају: Предсједник Републике Српске Крајине,
предсједник Владе, министар одбране, министар унутрашњих послова и командант
Српске војске Крајине.
Врховни савјет одбране утврђује постојање непосредне ратне опасности и
проглашава ратно стање, уколико Скупштина није у могућности да се састане.
Врховни савјет одбране проглашава ванредно стање када су на дијелу територије
Републике Српске Крајине угрожени безбједност Републике Српске Крајине, слободе
и права човјека и рад државних органа и доноси акте за предузимање мјера које такве
околности изискују, у складу са Уставом и законом.
Врховни савјет одбране доноси одлуке о приправности, мобилизацији и
употреби Српске војске Крајине и о другим питањима у складу са Уставом и законом.
VI ТЕРИТОРИЈАЛНА ОРГАНИЗАЦИЈА
Општина
Члан 103.
Општина преко својих органа, у складу са законом:
1. доноси програм развоја, урбанистички план, буџет и завршни рачун;

2. уређује и обезбјеђује обављање и развој комуналних дјелатности;
3. уређује и обезбјеђује коришћење градског, грађевинског земљишта и
пословног простора;
4. стара се о изградњи, одржавању и коришћењу локалних путева и улица и
других јавних објеката од општинског значаја;
5. стара се о задовољавању одређених потреба грађана у областима: културе,
образовања, здравства и социјалне заштите, друштвене бриге о дјеци,
физичке културе, јавног образовања, занатства, туризма и угоститељства,
заштите и унапређења животне средине и у другим областима од
непосредног интереса за грађане;
6. извршава законе, друге прописе и опште акте Републике Српске Крајине
чије извршавање је повјерено општини, обезбјеђује извршавање прописа
и општих аката општине;
7. образује органе, организације и службе за потребе општине и уређује
њихову организацију и рад;
8. обавља и друге послове утврђене Уставом и законом, као и Статутом
општине.
Систем локалне самоуправе уређује се законом.

Република Српска Крајина може законом повјерити вршење појединих послова
одређеној општини и пренијети јој средства за те послове.
Члан 104.
За обављање Уставом и законом утврђених послова, општини припадају приходи

утврђени законом.
За задовољавање потреба грађана у општини, средства се могу прикупљати на
основу непосредног изјашњавања грађана, у складу са законом.
Члан 105.
Општина има Статут којим се на основу Устава и законом уређују послови

општине и организација и рад органа општине као и друга питања од интереса за
општину.
Статут доноси Скупштина општине.
Члан 106.
О пословима општине грађани одлучују референдумом и преко својих

представника у Скупштини општине.
Скупштину општине чине одборници изабрани на непосредним изборима
тајним гласањем.
VII ЈЕМСТВА УСТАВНОСТИ
Уставност и законитост
Члан 107.
Закон, други пропис или општи акт мора бити сагласан са Уставом.
Пропис и други општи акт републичког органа мора бити сагласан са законом.
Сваки други пропис и општи акт мора бити сагласан са законом и осталим
републичким прописима.
Члан 108.
Закон, други пропис или општи акт ступа на снагу најраније осмог дана од дана
објављивања, осим ако из нарочито оправданих разлога није предвиђено да раније
ступа на снагу.
Члан 109.
Закон, други пропис или општи акт не може имати повратно дејство.
Само се законом може одредити да поједине његове одредбе ако то захтјева
општи интерес утврђен у поступку доношења закона, имају повратно дејство.
Кажњива дјела утрђују се и казне на њих се изричу према закону односно према
другом пропису који је важио у вријеме извршења дјела, осим ако је нови закон, односно
блажи за учиниоца.
Члан 110.
Државни органи и организације које врше јавна овлашћења могу у појединачним

стварима рјешавати правима и обавезама грађана или на основу закона примјењивати
мјере принуде или ограничења, само у законом прописаном поступку у коме је свакоме
дата могућност да брани своја права и интересе и да против донесеног акта изјави
жалбу, односно употреби друго законом предвиђено средство.
Члан 111.
Незнање језика на коме се води поступак не смије бити сметња за остваривање
права и интереса грађана.
Свакоме је зајемчено право да у поступку пред судом или другим државним
органом или организацијом која у вршењу јавних овлашћења рјешава о његовим
правима и дужностима употребљава свој језик и да се у том поступку упознаје са
чињеницама на свом језику.
Члан 112.
Против рјешења и других појединачних аката судских, управних и других

државних органа, као и против таквих аката органа и организација које врше јавна
овлашћења, донесених у првом степену, може се изјавити жалба надлежном органу.
Законом се, у изузетно одређеним случајевима може искључити жалба, ако је на
други начин обезбјеђена заштита права и законитости.
О законитости коначних појединачних аката којима државни органи и
организације које врше јавна овлашћења рјешавају о правима или обавезама, одлучује
суд у управном спору, ако за одређену ствар није законом предвиђена друга судска
заштита.
Само се законом може изузетно у одређеним врстама управних ствари,
искључити управни спор.
Уставни суд
Члан 113.
Уставни суд одлучује о:
1. сагласности закона, других прописа и општих аката с Уставом;

2. сагласности прописа општих аката републичких органа са законом;
3. сагласности свих осталих прописа, колективних уговора, као општих аката
и других општих аката с законом и другим републичким прописима;
4. сукобу надлежности између судова и других органа;
5. сагласности Статута или другог општег акта политичке странке или друге
политичке организације с Уставом и законом;
6. забрани рад политичке странке или друге политичке организације;
7. изборним споровима који нису у надлежности судова или других државних
органа.
Уставни суд оцјењује уставност закона и уставност и законитост прописа и

других општих аката који су престали да важе, ако од престанка важења до покретања
поступка није протекло више од једне године.
Члан 114.
Уставни суд има 5 судија.

Функција судије Уставног суда је стална.
Предсједник Уставног суда бира се из реда судија на 5 година и не може поновно
бити биран на исту функцију.
Судија Уставног суда не може вршити другу јавну функцију.
Судија Уставног суда ужива имунитет као и посланик.
О имунитету судије Уставног суда одлучује Уставни суд.
Члан 115.
Судији Уставног суда престаје функција кад то сам затражи или кад испуни
услове за остваривање права на старосну пензију. Судија Уставног суда се разрјешава
дужности кад буде осуђен за кривично дјело на безусловну казну затвора или кад трајно
изгуби способност за вршење функције судије Уставног суда.
Уставни суд обавјештава Скупштину о постојању разлога за престанак функције,
односно за разрјешење судије Уставног суда.
Уставни суд може одлучити да судија Уставног суда против кога је покренут
кривични поступак не врши дужност док тај поступак траје.
Члан 116.
Свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјењивање уставности

и законитости.
Поступак пред Уставним судом покрећу државни органи, а други органи и
организације могу га покренути кад оцјене да су им права и интереси непосредно
повријеђени актом чија се уставност и законитост оспорава.
Уставни суд може и сам покренути поступак за оцјењивање уставности и
законитости.
Члан 117.
Уставни суд одлучује већином гласова судија.

Одлука Уставног суда је опште обавезна и извршна.
У случају потребе, извршење одлуке Уставног суда обезбјеђује Влада.
Члан 118.
Кад Уставни суд утврди да закон, други пропис или општи акт није у сагласности
с Уставом, тај закон, други пропис или општи акт престаје да важи даном објављивања
одлуке Уставног суда.
Кад Уставни суд утврди да пропис или други општи акт државног органа или
други пропис или општи акт није у сагласности са законом, тај пропис или општи акт
престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда.
Члан 119.
Поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука одређују се

законом.
Уставни суд уређује своју организацију.
Промјена устава
Члан 120.
Приједлог за промјену Устава може поднијети најмање 10.000 бирача, најмање
20 посланика, предсједник Републике и Влада.
О приједлогу за промјену Устава одлучује Скупштина двотрећинском већином
од укупног броја посланика.
Члан 121.
Скупштина Републике Српске Крајине усваја акт о промјени Устава

двотрећинском већином од укупног броја посланика.
Акт о промјени Устава проглашава Скупштина.
Члан 122.
За провођење промјене Устава доноси се Уставни закон.

Уставни закон доноси Скупштина двотрећинском већином од укупног броја
посланика.
Уставни закон за спровођење промјене Устава проглашава Скупштина.
Уставни закон ступа на снагу истовремено с промјеном Устава.
Члан 123.
Република Српска Крајина ће са другим дијеловима српског народа на територији

Југославије и њеним државама и даље градити чврсте државне везе све у циљу стварања
заједничке државе српског народа.
Дио своје надлежности утврђеним овим Уставом Република Српска Крајина пренијет
ће на савезну државу у складу с договором о уређењу Југославије.
VIII ЗАВРШНА ОДРЕДБА
Члан 124.
Овај Устав ступа на снагу даном проглашења.
ХРОНОЛОГИЈА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
КРАЈИНЕ
1989-2007
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ХРОНИКА
1989. ГОДИНА
08. 07. У Кистањама одржана Оснивачка скупштина СКД „Зора“.
09. 07. На Далматинском Косову, код цркве Лазарице, обиљежена 600 – годишњица
Косовске битке. По налогу хрватских власти прекинут је културно-умјетнички програм.
Ухапшено је 20 Срба и спроведено у шибенски затвор.
11. 07. Ухапшен Јован Опачић, предсједник СКД – а „Зора“, што је био сигнал упозорења
српском народу шта му се спрема.
25. 11. Одржана Друга оснивачка скупштина СКД-а „Зора“ у Плавну. Тек послије ове
скупштине власти су дозволиле регистрацију.
1990. ГОДИНА
27. 01. Помен на необиљеженој јами у коју су бацани Срби за време 2. свјетског рата
– Кук код Доњег Лапца. Након помена у Доњем Лапцу (Мотел Каменско), одржан је
политички скуп на којем се разговарало о политичком организовању српског народа.
Скупом је руководио академик Јован Рашковић. Присутни Марко Добријевић и Бранко
Поповић из Шибеника, Јово Опачић, Драгутин Кнежевић Круница и Душан Зелембаба
из Книна, Ратко Личина из Грачаца, Давид Растовић, Петар Штиковац, Андрија
Петровић и Милорад Торбица из Срба и Срећко Смиљанић са Удбине. Овај скуп се
сматра иницијативним одбором Српске демократске странке. Иако је Јован Рашковић
залагао да странка буде дио Демократске странке из Београда, велика већина присутних
сматрала је да странка треба да буде аутохтона, аутентична и национална. Рашковић
реаговао: „Ево, нека вам буде, нека буде – српска“.
17. 02. У Книну формирана Српска демократска странка. За предсједника изабран

академик Јован Рашковић.
24. 02. У Загребу на првој конвенцији ХДЗ-а у дворани „Ватрослав Лисински“ др

Фрањо Туђман изјавио: „Независна Држава Хрватска није само пука квислиншка
творба и фашистички злочин, већ и израз повијесних тежњи хрватског народа“. Туђман
акламацијом изабран за предсједника странке. Предсједник Извршног одбора постаје
Јосип Манолић, а главни тајник Стипе Месић.
17. 03. У Топуском формирано СКУД „Сава Мркаљ“. За предсједника изабран Миле
Боснић.
22. 04. Одржан први круг вишестраначких избора у Хрватској. Највећи број гласова
добива ХДЗ. У Книну СДС осваја 83 % гласова за одборничка мјеста и 3 посланичка
мјеста у Сабору Републике Хрватске (Јован Опачић, Душан Зелембаба и Радослав
Тањга). СДС апсолутну већину осваја и у општинама Грачац и Доњи Лапац. Из ових
општина као посланици у Сабору Републике Хрватске изабрани су Ратко Личина и
Душан Ергарац.
06. 05. Одржан други круг вишестраначких избора у Хрватској. Побиједила је

антисрпски опредијељена ХДЗ, на челу са Фрањом Туђманом, које је освојила 41,5 %
гласова. Од 356 посланичких мјеста ХДЗ освојио 205, СКХ-СДП (у коалицији са СС)
107, Коалиција народног споразума 21, СДС 5, независни кандидати 15.
30. 05. Конституивна сједница Сабора Хрватске. Фрањо Туђман изабран је за пресједника
Републике, Жарко Домљан за предсједника Сабора, а Стипе Месић за предсједника
Владе. Формирани су и сви саборски одбори осим Комисије за равноправност народа
и народности. Ова Комисија биће изабрана тек у децембру 1990. са представницима
Срба који то свакако нису били.
31. 05. Формирана СО Грачац прва општина са српском некомунистичком већином у

локалном парламенту послије 2. свјетског рата.
06. 06. СО Книн донијела одлуку о покретању иницијативе за формирање Заједнице

општина Сјеверне Далмације и Лике.
27. 06. СО Книн донијела одлуку о формирању Заједнице општина Сјеверне Далмације
и Лике. СО Грачац и Доњи Лапац донијеле одлуку о приступању Заједници општина
чиме је Заједница и званично почела да постоји.
01. 07. На Далматинском Косову, код цркве Лазарице, проглашена Заједница општина
Сјеверне Далмације и Лике.
03. 07. Радници СУП-а Книн са Миланом Мартићем на челу, послали протестно
писмо Савезном и Републичком СУП-у, да не прихватају „шаховницу“ за свој симбол.
Привремено предсједништво ЗО Сјеверне Далмације и Лике упутило позив свим
општинама у којима је већинско српско становништво да се прикључе.
25. 07. У Србу одржан Велики српски сабор. Усвојена је декларација о суверености
и аутономији српског народа и Одлука о формирању Српског националног вијећа.
За чланове СНВ (највишег извршног тијела српског народа у Хрватској) изабрани су
предсједници странака Јован Рашковић и Миле Дакић, предсједници општина Книн –
Милан Бабић, Д. Лапац – Давид Растовић, Грачац – Војислав Лукић, Обровац – Сергеј
Веселиновић, Бенковац – Здравко Зечевић и Глина – Велибор Матијашевић, посланици
у Сабору Јован Опачић, Душан Зелембаба, Радослав Тањга, Ратко Личина и Душан
Ергарац, те представник СПЦ парох Вељко Босанац. За предсједника СНВ изабран др
Милан Бабић. Сабор Хрватске донио Одлуку да „шаховница“ постаје државни симбол
Републике Хрватске. Ово је изазвало незадовољство српског народа, јер су под тим
симболом у вријеме НДХ клана српска дјеца и српско цивилно становништво.
30. 07. СНВ на првој сједници у Книну расписало референдум (касније преименован у
плебисцит) о српској аутономији на подручју Хрватске заказан за 19. 08. 1990. године.
17. 08. МУП Хрватске послао полицајце у више српских општина Сјеверне Далмације
и Лике са циљем да одузму оружје резервног састава милиције и онемогуће припреме
и спровођење првог српског плебисцита Срби су одговорили подизањем барикада .
Истовремено у хрватским селима формиране нове полицијске станице: у Кијеву
у општини Книн, у Ловинцу у општини Грачац, у Крушеву у општини Обровац, у
Шкабрњи у општини Бенковац, у Подлапачи у општини Кореница и у Видушевцу у
општини Глина, (ове нове станице биће главни генератори каснијих криза). Предсједник
СО Книн Милан Бабић прогласио ратно стање, због учесталих хрватских напада на
српски народ и завођење терора.
19. 08. Почео српски плебисцит. Преко 98 % Срба изјаснило се на српску аутономију и
тиме подржало закључке Сабора у Србу.
24. 08. Ванредна сједница Сабора Хрватске. За члана Предсједништва СФРЈ из

Хрватске изабран , умјесто Стипе Шувара, Стјепан Месић. На Месићево мјесто
предсједника Владе долази Јосип Манолић. Посланик СДС-а Ратко Личина на истој
сједници обавјештава Сабор о резултатима српског плебисцита, те о одлуци СДС-а да
због покушаја спречавања српског изјашњавања и државног терора СДС замрзава свој
рад у Сабору Хрватске. Личина је позвао и остале посланике српске националности да
напусте Сабор Хрватске.
30. 09. СНВ, на основу резултата плебисцита, прогласило српску аутономију.
19. 12. СНВ и Привремено предсједништво ЗО Сјеверне Далмације и Лике усвојили

Статут САО Крајине и прогласили Српску Аутономну Област Крајину. Формирано
извршно вијеће САО Крајине, на челу са Миланом Бабићем.
22 – 25. 12. Хрватски Сабор у Загребу усвојио Устав којим је српски народ стављен у
позицију националне мањине.
1991. ГОДИНА
04. 01. Извршно вијеће САО Крајине формирало СУП Крајине. За секретара је именован
Милан Мартић.
07. 01. У Шидским Бановцима формирано СНВ за Славонију, Барању и Западни

Срем.
09. 01. Предсједништво СФРЈ донијело одлуку којом се наређује расформирање свих
паравојних формација у Југославији. Хрватска и Словенија одбиле спровођење ове
одлуке.
15. 01. Предсједништво СФРЈ издало саопштење о обавезној демобилизацији резервног

састава милиције у Хрватској. Истог дана емитован филм о илегалном увозу оружја у
Хрватску под водством Мартина Шпегеља, министра одбране Републике Хрватске.
15. 02. Редарственици Хрватске окупирали Плитвице. Секретар СУП-а Милан Мартић
затражио да одмах напусте подручје Коренице. То је затражило и предсједништво
СФРЈ, па су се редарственици повукли.
21. 02. Сабор донио Одлуку да савезни закони не важе у Хрватској. У Загребу почело
засједање Сабора на којем су суспендовани сви савезни закони који нису у складу са
хрватским уставом.
28. 02. У Книну, СНВ и ИВ САО Крајине усвојили Резолуцију о раздруживању Републике
Хрватске и САО Крајине, која остаје у држави Југославији.
02. 03. Сукоб хрватске полиције и српског народа у Пакрацу.
08. 03. СО Книн, На основу Резолуције о раздруживању Републике Хрватске и САО

Крајине, донијела одлуку о примјени закона и других прописа на подручју САО
Крајине. Одлуком је прецизирано да се у САО Крајини примјењују закони и прописи
савезне државе и САО Крајине.
09. 03. Све општине САО Крајине потврђују Резолуцију.
31. 03. Специјалци МУП-а Хрватске напали српске положаје на Плитвицама, што
се може сматрати почетком српско – хрватског рата. У сукобима погинули Рајко
Вукадиновић са српске и Јосип Јовић са хрватске стране. У Борову селу донесена одлука
о присаједињењу САО Славоније, Барање и Западног Срема Републици Србији.
02. 04. Извршно вијеће САО Крајине донијело Одлуку о присаједињењу САО Крајине
Републици Србији и о расписивању референдума.
06. 04. Специјалци МУП-а Хрватске поновили напад на српски Пакрац.
12. 04. ИВ САО Крајине расписало референдум српског народа за 12. мај за
присаједињење Србији.
30. 04. У Книну одржана конститутивна сједница Скупштине САО Крајине. Свака
општина делегирала по седам посланика у Скупштину САО Крајине. За предсједника
Скупштине је изабран посланик из Глине Велибор Матијашевић.
05. 05. Фрањо Туђман у Трогиру позвао хрватски народ на побуну против ЈНА.
06. 05. ХДЗ организовао демонстрације против ЈНА у Сплиту. Убијен војник Саша
Гешовски, а слика дављења војника Светланча Нацева обишла свијет.
09. 05. Предсједништво СФРЈ донијело Одлуку о постављању ЈНА између територије
с већинским српским становништвом и осталих дјелова Хрватске.
12. 05. Спроведен референдум на подручју САО Крајине о присаједињењу Србији.
15. 05. Стјепан Месић није изабран за предсједника СФРЈ
19. 05. У Хрватској одржан референдум о одцјепљењу Хрватске од Југославије.
28. 05. На стадиону НК „Загреб“ извршена смотра тзв. Збора Народне Гарде. Савезна
држава није реаговала.
29.05. Скупштина САО Крајине изабрала прву Владу САО Крајине са Миланом Бабићем
на челу и прогласила Статут САО Крајине.
21. 06. Државни секретар САД Џејмс Бејкер на крају посјете СФРЈ изјавио да САД
подржавају цјеловиту и демократску Југославију.
24. 06. У Бања Луци потписан Договор о привредној, политичкој и културној сарадњи
САО Крајине и ЗО Босанске Крајине.
25. 06. Хрватска и Словенија прогласиле потпуно државну независност.
26. 06. Упад специјалаца МУП-а Хрватске у Глину. Српске снаге извршиле напад
на полицијску станицу. СИВ издао Наредбу о забрани успостављања републичких
граничних прелаза унутар територија СФРЈ. Савезни СУП и ЈНА се задужени за
проведбу Наредбе.
27.06. Јединице ТО Словеније напале јединице и касарне ЈНА. Почео краткотрајан

рат којег је ЈНА изгубила уз знатне жртве. У Босанском Грахову одржана заједничка
сједница скупштина САО Крајине и Босанске Крајине. Усвојена је декларација о
уједињењу.
01. 07. Под притиском ЕЗ Предсједништво СФРЈ изабрало Стјепана Месића за

предсједника СФРЈ кој ће на овој дужности бити до 5. децембра.
18. 07. Предсједништво СФРЈ донијело одлуку о повлачењу ЈНА из Словеније.
01. 08. Фрањо Туђман позвао Хрвате да буду спремни за општи рат.
20. 08. Влада САО Крајине донијела Одлуку да се успостави јединствен систем ТО
Крајине као дијела оружаних снага СФРЈ.
01. 09. Ратно ваздухопловство ЈНА заплијенило авион угандске компаније са товаром
наоружања за Хрватску. Ухапшен је организатор тог посла Антон Кикаш.
03. 09. Представници 12 земаља ЕЗ у Хагу договорили да бивши министар Велике

Британије лорд Карингтон буде координатор мировне конференције о Југославији.
Водиле се борбе око Масленичког моста.
04. 09. Хрватске оружане снаге починиле стравичан злочин над Србима у Госпићу.
Многи су убијени и спаљени или објешени за бандере.
07. 09. Почела Међународна конференција о Југославији у Хагу.
21. 09. Хрватска полиција извршила масакр над 13 ненаоружаних резервиста ЈНА на
Коранском мосту код Карловца.
25. 09. СБ УН изгласао Резолуцију 713. о увођењу ембарга на испоруке оружја за

подручје Југославије.
03. 10. Крње Предсједништво прогласило непосредну ратну опасност.
08. 10. Сабор Хрватске донио Одлуку о раскиду државне везе с Југославијом и прогласио
државну самосталност Хрватске. Проглашена потпуна самосталност Републике
Словеније. Дат је рок да се ЈНА повуче до 18. 10. 1991.
18. 10. У Хагу предложена Декларација о Југославији, према којој се републике СФРЈ
сматрају сувереним и међународно признатим државама.
29. 10. Министри иностраних послова ЕЗ у Бриселу одлучили да се уведу економске

санкције Србији ако до 4. 11. 1991. не прихвати предлоге лорда Карингтона.
08. 11. Министри ЕЗ на сједници у Риму донијели Одлуку да се уведу санкције према
Југославији.
09. 11. Предсједништво СФРЈ упутило захтјев СБ УН о хитном упућивању мировних

снага у Југославију.
18. 11. Влада САО Крајине донијела одлуку по којој се снаге међународне заједнице
могу размјестити само на линије разграничења. Послије вишемјесечних борби јединице
ЈНА ослободиле Вуковар.
21. 11. У Книну Скупштина САО Крајине смјенила предсједника Велибора Матијашевића
и за новог предсједника изабрала Милу Паспаља из Глине.
23. 11. У Женеви Слободан Милошевић, Фрањо Туђман и Вељко Кадијевић договорили
прекид рата и дали сагласност на Венсов план.
27. 11. СБ УН изгласао Резолуцију 727 на основу захтјева Владе СФРЈ о слању мировних
снага у Југославију.
05. 12. Хрватски Сабор опозвао Стјепана Месића из Предсједништва СФРЈ. Месић том
приликом изјавио: „ Мислим, да сам обавио задатак. Југославије више нема!“
19. 12. Уставотворна скупштина САО Крајине у Книну усвојила Устав и прогласила
Републику Српску Крајину. За првог предсједника изабран је др Милан Бабић. За првог
министра именован Ристо Матковић. Премијер СФРЈ Анте Марковић поднио оставку.
23. 12. Савезна Република Њемачка признала Хрватску и Словенију.
1992 ГОДИНА
03. 01. У Сарајеву потписан споразум о ангажовању снага УН на подручју

Југославије.
08. 01. СБ УН усвојио Резолуцију 737 о слању претходнице међународних снага

у Југославију. Предсједник Србије Слободан Милошевић упутио отворено писмо
предсједнику РСК Милану Бабићу, на које је Бабић јавно одговорио 12. јануара.
13. 01. Ватикан признао Хрватску и Словенију.
15. 01. Европска Заједница признала Словенију и Хрватску.
17. 01. Свети архијерејски сабор СПЦ издао Саопштење о праву српског народа на
самоопредељење.
27. 01. Преговори између представника РСК и Марака Гулдинга у Книну завршили
безуспјешно.
30. 01. У Београду почела тродневна сједница Предсједништва СФРЈ, представника

Србије и РСК. Бабић и његова Влада нису дали сагласност на Венсов план. Умјесто
Бабића сагласност је дао предсједник Скупштине РСК Миле Паспаљ 2. фебруара.
04. 02. Бутрос Гали изјавио да на територији под заштитом УН неће важити хрватски
закони.
05. 02. Бутрос Гали дао изјаву, да се трупе УН неће повући из заштићених зона Крајине,
док се не нађе политичко рјешење, да распоред снага УН неће прејудицирати политичко
рјешење, да подручја под заштитом УН неће бити под законима Хрватске, да ће снаге
УН штитити локално становништво за вријеме и послије демилитаризације.
09. 02. Скупштина РСК у Глини, под предсједањем Миле Паспаља, прихватила
безусловно Венсов план. Наговјештено је смјењивање предсједника Милана Бабића.
17. 02. У Београду, на конференцији за штампу Милан Бабић изјавио да је глинска

скупштина неуставна и нелегална.
21. 02. СБ УН усвојио Резолуцију 743 с којом се одобрава почетак мировне мисије у
Југославији и формирање УНПРОФОР-а.
26. 02. Скупштина РСК у Борову Селу смјенила предсједника Републике Милана
Бабића и Владу Ристе Матковића. За предсједника Републике изабран је Горан Хаџић,
а за мандатара Владе мр. Здравко Зечевић.
21. 03. Скупштина РСК, под предсједавањем Миле Паспаља засиједала у Книну.
28. 04. Проглашена Савезна Република Југославија.
06. 05. У Брислу почела Конференција о Југославији. Генерал Благоје Аџић поднио
оставку.
18. 05. СБ УН изгласао Резолуције 753 и 754 којом се даје препорука за пријем Хрватске
и Словеније у УН. У Книну засиједала Скупштина РСК на којој су присуствовали
академик Јован Рашковић и др Милан Бабић. Усвојена је Декларација о политичким
циљевима РСК.
19. 05. ЈНА напустила РСК.
23. 05. У Њујорку на засједању Генералне Скупштине ОУН Словенија, Хрватска и

Босна и Херцеговина примљене у чланство ОУН.
21. 06. Хрватске снаге извршиле агресију на Миљевачки плато, иако је то подручје под
заштитом УН. Заробљено је, па убијено 50 српских војника.
30. 06. СБ УН усвојио Резолуцију 762 о ружичастим зонама у Хрватској. Затражено

је од Хрватске повлачење њене војске на положаје прије 21. 06. 1992. Хрватска ову
наредбу није испоштовала.
28. 07. У Београду умро академик Јован Рашковић, оснивач и први предсједник СДС-
а.
18. 08. Влада РСК именовала државну комисију за ратне злочине и злочине геноцида.
25. 08. Делегација РСК отпутовала у Лондон на конференцију о Југославији.
26. 08. У Лондону почела конференција о Југославији уз учешће 40 делегација.
14. 09. СБ УН усвојио Резолуцију 776 о подршци Лондонској конференцији.
22. 09. ГС ОУН искључила СРЈ из својих редова.
16. 10. Формирана Војска РСК.
1993. ГОДИНА
22. 01. Агресија хрватске војске на заштићену зону Равних котара и хидроцентрале
Перуча. Између Грачаца и Малог Алана хрватске снаге, на превару из засједе убиле 22
припадника полиције РСК.
29. 01. Објављен податак да је у хрватској јануарској агресији погинуло 360, а рањено
142 српска војника.
19. 02. СБ УН усвојио Резолуцију 807 о привременом продужетку мандата УНПРОФОР-

а у Хрватској и БиХ.
22. 02. СБ УН усвојио Резолуцију 808 о формирању Међународног суда за кривично
гоњење лица одговорних за кршење међународног хуманитарног права.
01. 03. Горан Хаџић, Миле Паспаљ и Слободан Јарчевић преговарали у Женеви.
18. 03. Предсједник РСК Горан Хаџић смијенио Здравка Зечевића, а за новог мандатара
одредио Ђорђа Бјеговића.
31. 03. СБ УН усвојио Резолуцију 815 којом прејудицира политичко рјешење Крајине,
супротно смислу Венсовог плана и Резолуције 743. Продужен је мандат УНПРОФОР-
а. Хрватска артиљерија гранатирала Обровац. Пооштрене су санкције против Србије и
Црне Горе.
14. 05. У Београду сазвана заједничка сједница скупштина: Србије, Црне Горе, РС и
РСК. За тему расправе одређен је Венс Овенов план. Посланици РС и РСК се нису
одазвали због могућности прегласавања.
25. 05. СБ УН усвојио Резолуцију о оснивању Међународног суда за бившу

Југославију.
20. 06. На подручју РСК завршен Референдум о припајању РСК Републици Српској.
23. 06. Скупштина РСК верифицирала резултате референдума.
30. 06. СБ УН усвојио Резолуцију 847 о продужењу мандата УНПРОФОР-а у

Хрватској.
09. 09. Хрватске снаге извршиле агресију на Медачки џеп. Убијено и нестало 100
Срба.
30. 09. СБ УН усвојио Резолуцију 869 о продужењу мандата УНПРОФОР-а у Хрватској

и Б и Х.
04. 10. СБ УН усвојио Резолуцију 871 која обједињава све претходне.
10. 10. Скупштина РСК донијела Декларацију о одбацивању Резолуције 871.
16. 10. Скупштина РСК усвојила Платформу за преговоре са Хрватском.
21. 10. СБ УН усвојио Резолуцију 877 о именовању тужиоца Међународног

трибунала.
22. 10. На Плитвицама засиједала Скупштина РСК. На захтјев посланика из Лике

Давида Растовића, Ратка Личине и Раде Чубрила, расправљало се о одговорности за
губитак Медачког џепа. Резултат свега било је расписивање избора.
12. 12. На подручју РСК одржани први вишестраначки избори, по већинском
једнокружном систему за 84 посланика Скупштине РСК и локалне СО. Највише

посланичких мандата освојили СДС Крајине, СРС и СДС српских земаља. У скупштину
ушли и СПС, СДП, СДС и независни посланици.
14. 12. Изборни штаб Милана Мартића објавио непризнавање изборних резултата за
предсједника Републике.
25. 12. РИК најавила 2. круг предсједничких избора за 23. јануар у којем ће учествовати
кандидати Милан Бабић и Милан Мартић.
1994. ГОДИНА
23. 01. Други круг избора за предсједника Републике. РИК је прогласила побједу
Милана Мартића.
01. 02. Др Војислав Шешељ, предсједник СРС и Милан Бабић предсједник СДС-а
Крајине потписали протокол о коалицији двију странака.
12. 02. У Книну засиједала конститутивна Скупштина РСК. За предсједника изабран

Бранко Војница из СРС, за потпредсједнике Марко Атлагић и Милан Ерњаковић.
17. 02. Предсједник Републике Милан Мартић предложио је за мандатара Владе РСК
Борислава Микелића.
22. 03. У Загребу у Руској амбасади почели хрватско – крајишки преговори.
31. 03. СБ УН усвојио Резолуцију 908 о повећању припадника УНПРОФОР-а и

поштовању интегритета Републике Хрватске и Б и Х.
14. 06. У Книну боравио Питер Галбрајт. Понудио је Србима РСК ограничену аутономију,
што руководство РСК није прихватило.
25. 10. Скупштина РСК изгласала је неповјерење предсједнику Бранку Војници.

Потпредсједници Марко Атлагић и Милан Ерњаковић поднијели оставке. За новог
предсједника је изабран Рајко Лежаић, за потпредсједнике Боро Богуновић и Ђорђе
Дамјановић.
27. 10. Предсједник Владе РСК Борислав Микелић са сарадницима разговарао с

представницима Републике Хрватске на Загребачком аеродрому.
03. 11. У Книну преговори делегација Републике Хрватске (шеф Хрвоје Шаринић) и
РСК ( Милан Мартић, Милан Бабић, Борислав Микелић и генерал Миле Новаковић).
19. 11. СБ УН изгласао Резолуцију 958 којом се одобрава НАТО пакту да на захтјев
УНПРОФОР-а може тући положаје у РСК.
1995 ГОДИНА
12. 01. Хрватска отказала гостопримство УНПРОФОР-у са 31 мартом 1995. Борислав
Микелић у Загребу преговарао са Хрвојем Шаринићем.
30. 01. У Книну вођени преговори око плана З – 4. Српску страну заступали: Милан
Мартић, Борислав Микелић, Милан Бабић, Лазар Мацура и Рајко Лежаић, који су одбили
да приме план од америчког амбасадора Питера Галбрајта, док не добију гаранције да
се УНПРОФОР неће повући из Хрватске.
08. 02. У Книну ванредна сједница Скупштине РСК на којој је предвиђена распарава о
Плану З – 4. На приједлог предсједника Милана Мартића и уз подршку Милана Бабића,
Скупштина је акламацијом прихватила став да се План З – 4 не узме у разматрање.
02. 03. У Книну завршено засједање Скупштине РСК на којој је затражено смјењивање
предсједника Владе Борислава Микелића.
03. 03. Предсједник Милан Мартић затражио смјењивање премијера Борислава

Микелића оптужујући га за шверц, корупцију и лично богаћење.
07. 03. У Книну одржана сједница Скупштине РСК. Најављена смјена Борислава
Микелића није услиједила.
01. 05. У 5 и 30 сати хрватска војска почела агресију на Западну Славонију под називом
„Бљесак“.
12. 06. Милан Бабић одређен за мандатара Владе РСК.
28. 06. На Видовдан, на војном полигону код Слуња, формиран Корпус специјалних
намјена Војске РСК. Најснажније наоружање из осталих јединица издвојено је за ову
војну формацију. Корпус је извршио војну параду, пред челним личностима и пред
више хиљада присутних.
03. 07. Предсједник Милан Мартић примио у Книну Карла Билта и Торвалда
Столтенберга.
25. 07. Међународни суд за ратне злочине у Хагу подигао оптужницу против Радована
Караџића, Ратка Младића и Милана Мартића.
27. 07. Скупштина РСК у Топуском изабрала Владу РСК, коју је саставио Милан
Бабић.
30. 07. Патријарх Павле допутовао у Книн. Јасуши Акаши преговарао са руководством
РСК. Генерал Ратко Младић организовао конференцију за штампу у Книну.
03. 08. ХТВ анкетирала хрватску јавност за напад на РСК. За напад се изјаснило 73%
анкетираних. За 10 сати заказани хрватско – српски преговори у Женеви, уз посредовање
Торвалда Столтенберга.
04. 08. У 5 сати Хрватска напала РСК, под шифром „Олуја“. Фрањо Туђман упутио
позив Србима да се предају. Предсједник Владе РСК Милан Бабић у Београду. Више
пута је називао предсједника Републике Милана Мартића да не смије ракетирати
Загреб.
05. 08. У 12 и 30 хрватске снаге без борбе ушле у Книн. Хрватске снаге заузеле и
Грачац.
06. 08. Кроз Републику Српску колоне у којима је око 250.000 избјеглих Крајишника.
Послије прелаза у Србију колоне су посредством полиције усмјераване у правцу Косова
и Метохије.
12. 11. У Ердуту потписан Основни споразум о Области Источне Славоније, Барање и
Западног Срема. Потписници су Хрвоје Шаринић и Милан Милановић. Овај документ
су потписали и свједоци Питер Галбрајт, амбасадор САД у Хрватској и Торвалд
Столтенберг, посредник УН.
21. 11. У Дејтону постигнут Општи оквирни споразум за мир у Б и Х, који је потписан
у Паризу 12.12. У њему се не говори о судбини РСК и протјераном српском народу.
Хрватска окупација је подржана од међународне заједнице, па и етничко чишћење
српског народа из Хрватске.
...
2005. ГОДИНА
26. 02. Скупштина РСК у прогонству у Београду у Дому Синдиката обновила је свој
рад. Обновитељској скупштини било је присутно 49 посланика од живих 70. Скупштина
је изабрала Владу РСК у прогонству од 7 чланова са премијером Милорадом Бухом
на челу. Министри су изабрани по регионалном принципу (проф. др Марко Атлагић
– Далмација, Ратко Личина – Лика, Миле Боснић – Кордун, мр. Светозар Винчић –
Банија, др Момчило Суботић – Западна Славонија, Боро Богуновић – Срем и Милорад
Буха – Барања). Влада РСК наишла је на медијску блокаду од актуелне власти у Србији,
а једину подршку пружила јој је Српска радикална странка.
04. 08. Поводом годишњице Олује одржана ванредна сједница Скупштине РСК.
Посланици обавјештени о отварању представништва Владе РСК у Француској,
Холандији и Канади.
13. 12. Пред Међународним Трибуналом у Хагу почело суђење предсједнику РСК
Милану Мартићу.
2006 ГОДИНА
26. 01. 28 Посланика Парламентарне Скупштине Савјета Европе усвојило Декларацију

о ситуацији прогнаних Срба из Хрватске и РСК. Хрватска позвана да Србима врати
статус конститутивног народа и сва остала права. Република Српска Крајина након
више од 10 година шутње, поново се спомиње у европским институцијама.
14. 02. У организацији Владе РСК у Земуну одржан Научни скуп „Крајина Јуче, Данас,
Сутра“. Учешће узело 30 – так еминентних научних радника.
05. 03. У притворској јединици Хашког трибунала пронађен објешен Милан Бабић,
некадашњи предсједник и премијер РСК. Налазио се у Трибуналу као притвореник
– покајник и свједок у процесу против Милана Мартића.
11. 03. У Хашком трибуналу преминуо некадашњи предсједник Србије и Југославије

Слободан Милошевић.
17. 03. На Светој Јелени отворен Народни трезор Републике Српске Крајине.
04. 08. Ванредном комеморативном сједницом Скупштине обиљежено 11 година од

егзодуса Крајишника у Хрватској злочиначкој операцији „Олуја“.
18. 12. На свечаности поводом 15-те годишњице РСК. Влада РСК одликовала орденом
Св. Саве предсједника РСК Милана Мартића и предсједника СРС др Војислава
Шешеља.
ДРЖАВНИ ОРГАНИ
КРАЈИНЕ
1. ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
1. Др Милан Бабић (19. 12. 1991 – 26. 02. 1992);
2. Горан Хаџић (26. 02. 1992 – 12. 02. 1994);
3. Милан Мартић (12. 02. 1994 - );
2.ПРИВРЕМЕНО ПРЕДСЈЕДНИШТВО ЗАЈЕДНИЦЕ ОПШТИНА СЈЕВЕРНЕ

ДАЛМАЦИЈЕ И ЛИКЕ (26. 06. 1990 – 25. 07. 1990):
1. Милан Бабић СО Книн, предсједник;
2. Давид Растовић СО Доњи Лапац, потпредсједник;
3. Војислав Лукић СО Грачац;
4. Сергеј Веселиновић СО Обровац;
5. Здравко Зечевић СО Бенковац;
3. СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ(25. 07. 1990 - 19.12.1990)

1. Др Милан Бабић, предсједник СО Книн, предсједник;
2. Давид Растовић, предсједник СО Доњи Лапац, потпредсједник;
3. Др Јован Рашковић, предсједник СДС;
4. Мр Миле Дакић, предсједник ЈСДС;
5. Јован Опачић, посланик у Сабору из Книна;
6. Др Душан Зелембаба, посланик у Сабору из Книна;
7. Радослав Тањга, посланик у Сабору из Книну;
8. Ратко Личина, посланик у Сабору из Грачаца;
9. Душан Ергарац, посланик из Доњег Лапца ;
10. Војислав Лукић, предсједник СО Грачац;
11. Сергеј Веселиновић, предсједник СО Обровац;
12. Здравко Зечевић, предсједник СО Бенковац;
13. Велибор Матијашевић, предсједник СО Глина;
14. Вељко Босанац, парох, представник СПЦ;
15. Душан Вјештица, секретар СНВ;
4. ВЛАДА САО КРАЈИНЕ(19. 12. 1990 – 19.12.1991)

1. Др Милан Бабић, предсједник;
2. Јован Катић, потпредсједник;
3. Ристо Матковић, потпредсједник;
4. Душан Старевић, потпредсједник;
5. Вукашин Бабић , министар електропривреде и енергетике;
6. Душан Баџа, министар просвјете;
7. Милан Баук, министар за финансије;
8. Др Васо Лежаић, министар здравства и социјалне политике;
9. Лазар Мацура, министар информисања;
10. Милан Мартић, министар унутрашњих послова;
11. Јован Радуловић, министар спољних послова;
12. Вељко Стојисављевић, министар трговине, туризма, шумарства и пољопривреде;
13. Милан Тарбук, министар одбране;
14. Петар Штиковац, министар вјера;
15. Душан Вјештица, министар за урбанизам и грађевинарство;
5. ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ (19. 12. 1991 – 26. 02. 1992)
1. Ристо Матковић, први министар и министар правосуђа;
2. Вукашин Бабић, министар енергетике;
3. Душан Баџа, минстар просвјете;
4. Драго Јарамаз, министар финансија;
5. Саван Грабунџија, министар за сабораћај и везе;
6. Мићо Јелић Грновић, министар за културу;
7. Лазар Мацура, министар информисања;
8. Милан Мартић, министар унутрашњих послова,
9. Вељко Поповић, министар за урбанизам и грађевинарство;
10. Боро Рашуо, министар иностраних послова;
11. Петар Штиковац, министар вјера;
12. Др. Васо Лежаић, министар за рад, здравље и социјалну политику;
1. Мр Здравко Зечевић, предсједник ;
2. Др Бошко Божанић, потпредсједник;
3. Јово Каблар, потпредсједник;
4. Стево Богић, потпредсједник;
5. Вељко Џакула, потпредсједник;
6. Душан Стеревић, попредсједник;
7. Небојша Арбутина, министар за економске односе, индустрију и развој;
8. Ђорђе Бјеговић, министар енергетике и рударства;
9. Митар Брновић, министар пољопривреде, водопривреде и шумарства;
10. Душан Ећимовић, министар информисања;
11. Здравко Јанковић, министар информисања (послије Ећимовића);
12. Саван Грабунџија, министар саобраћаја и веза;
13. Раде Гаћеша, министар грађевинарства и урбанизма;
14. Др. Младен Хаџић, министар рада и социјалне заштите;
16. Милан Кнежевић, министар просвјете;
17. Војин Пеурача, министар финансија;
18. Давид Растовић, министар спорта;
19. Доброслав Вејзовић, министар иностраних послова;
20. Слободан Јарчевић, министар иностраних послова (послије Вејзовића);
21. Сергеј Веселиновић, министар за културу и верска питања;
22. Светозар Винчић, министар трговине и туризма;
23. Др. Душан Јовић, министар здравља;
24. Др. Спиро Костић, министар здравља (послије Јовића);
25. Стојан Шпановић, министар одбране;
1. Ђорђе Бјеговић, предсједник;
2. Бранко Лубовац, потпредсједник;
3. Стојан Шпановић, потпредсједник;
4. Небојша Арбутина, министар за економске односе, индустрију и развој;
5. Др. Драгица Бакић, министар за рад и борачко инвалидску заштиту;
6. Миомир Црногорац, министар за саобраћај и везе;
7. Митар Брновић, министар поњопривреде, водопривреде и шумарства;
8. Слободан Јарчевић, министар иностраних послова;
9. Миливој Кричка, министар енергетике и рударства;
10. Др Спиро Костић, министар здравства;
11. Милан Кнежевић, министар просвјете;
12. Радомир Кужет, министар правосуђа и управе;
13. Ђрође Лазић, министар трговине и туризма;
15. Војин Пеурача, министар финансија;
16. Милена Тањга, министар информисања;
17. Душан Ракић, министар одбране;
18. Љубиша Будић, министар грађевинарства и урбанизма;
1. Борислав Микелић, предсједник;
2. Др Милан Бабић, министар иностраних послова;
3. Урош Фундук, министар правосуђа и управе;
4. Проф. др Раде Тањга, министар одбране;
5. Мр Илија Пријић, министар унутрашњих послова;
6. Миливој Кричка, министар енергетике;
7. Ратко Веселиновић, министар финансија;
8. Др. Бранко Петровић, министар привреде;
9. Симо Шијан, министар пољопривреде;
10. Миливој Војновић, министар спорта;
11. Милан Пађен, министар саобраћај и везе;
12. Стево Ратковић, министар просвјете;
13. Љубиша Будић, министар урбанизма и грађевинарства;
14. Др Стеван Ђурић, министар здравља;
15. Слободан Перић, министар за рад и социјалну заштиту;
16. Миле Боснић, министар трговине;
17. Мр Боривој Рашуо, министар информисања;
18. Драгутин Болић, министар културе;
1. Др Милан Бабић, предсједник;
2. Миливој Војновић, министар иностраних послова;
3. Миле Боснић, министар трговине;
4. Светозар Винчић, министар финансија;
5. Слободан Перић, министар за рад, социјална и борачка питања
6. Урош Фундук, министар за правосуђе и управу;
7. Тошо Пајић, министар унутрашњих послова;
8. Драго Ковачевић, министар за информисање;
9. Вукашин Егић, министар за енергертику;
10. Ранко Бакић, министар за индустрију и развој;
11. Васкрсије Вуксановић, министар за пољопривреду;
12. Ђуро Подунавац, министар за просвјету;
13. Др Стеван Ђурић, министар за здравље;
14. Милан Пађен, министар за саобраћај и везе;
15. Милан Богуновић, министар за грађевинарство и урбанизам;
16. Марко Атлагић, министар без портфеља;
17. Милан Радмановић, министар без портфеља;
18. Никола Добријевић, министар без портфеља;
19. Ратко Гонди, министар без портфеља;
20. Војислав Станимировић, министар без портфеља;
10. ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ (26. 02. 2005- )

1. Милорад Буха, предсједник (Барања);
2. Проф.др Марко Атлагић, потпредсједник (Далмација);
3. Ратко Личина, министар (Лика);
4. Миле Боснић, министар (Кордун);
5. Мр Светозар Винчић, министар (Банија);
6. Др Момчило Суботић, министар (Западна Славонија);
7. Боро Богуновић, министар (Срем);
8. Бранко Бибић, секретар;
9. Слободан Јарчевић, саветник;
11. СКУПШТИНА САО КРАЈИНЕ (19. 12. 1990 – 26. 02. 1992)
Велибор Матијашевић, предсједник Скупштине
Миле Паспаљ, предсједник Скупштине
Општина Бенковац: Здравко Зечевић, Богдан Мимић, Ратомир Иваниш, Милан Штрбац,
Миле Шуша, Гојко Иванежа, Новица Рњак;
Општина Обровац: Сергеј Веселиновић, Душан Зелић, Мирослав Симић, Драган
Миланко, Ђуро Лакић, Рајко Комазец, Маринко Дупор;
Општина Книн: Гојко Торбица, Тихомир Медић, Небојша Мандинић, Лазар Мацура,
Милан Бабић, Слободанка Вујатовић, Ђуро Колунџија;
Општина Дрниш: Недељко Вукашин, Јово Чакић, Вењко Субота, Мирко Обрадовић,
Срђан Субота, Бошко Беадер;
Општина Задар: Никола Матијевић, Бранко Марјановић, Раде Чепрња;
Општина Грачац: Ратко Личина, Ђорђе Кокот, Раде Чубрило, Никола Дукић, Миленко
Суша, Драган Дробац, Милан Будимлија;
Општина Доњи Лапац: Давид Растовић, Никола Рашета, Стево Тишма, Илија Ђукић,
Миле Мајсторовић, Драган Дубајић;
Општина Кореница: Бошко Божанић, Младен Петровић, Милан Узелац, Миленко
Камбер, Милан Гајић, Мирко Узелац, Лука Јелић;
Општина Плашки: Петар Трбојевић, Никола Медаковић, Никола Докмановић, Милош
Вучетић, Милан Радмановић, Милорад Медаковић;
Општина Слуњ: Никола Крмар, Мирко Крајачић, Перо Мирчић, Тодор Дерета, Жењко
Крмар, Миле Млађен, Миле Боснић;
Општина Крњак: Светозар Мраовић, Ђорђе Шимулија, Милорад Живковић, Ђуро
Ругинић, Ђуро Новаковић, Богдан Миловановић, Милош Ћулум;
Општина Војнић: Милош Вучковић, Бранко Кривокућа, Драган Бјеливук, Драган
Поповић, Ђуро Гусић, Илија Мусулин, Бошко Вишњић;
Општина Вргинмост: Дмитар Обрадовић, Љубан Добрић, Гојко Мириловић, Милош
Чича, Павао Мишчевић, Јован Мраовић, Марко Војновић;
Општина Глина: Милан Вукшић, Милан Бранковић, Милан Мартиновић, Светозар
Богданић, Миле Паспаљ, Душан Јовић, Љубомир Маџарац;
Општина Петриња: Спиро Костић, Јово, Ранчић, Ђуро, Дедић, Драган Санадер, Милан
Штековић, Ранко Додош, Драган Војновић, Милан Абрамовић;
Општина Двор на Уни: Јован Прерадовић, Миле Грабунџија, Миле Стамболија, Раде
Мрђеновић, Петар Цветановић, Душан Беић, Милан Жунић;
Општина Костајница: Милан Инђић, Бранко Петрињац, Бранко Ребић, Никола
Плављенић, Перо Трбојевић, Бранко Дмитровић, Љубомир Марјановић;
Општина Сисак – Цапраг : Вељко Самарџија, Никола Добријевић, Лазар Драгичевић,
Вања Здјеларац, Мићо Јелић Грновић, Милан Хинић, Милан Иванић, Милан
Живковић;
12. СКУПШТИНА САО ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ (07. 01. 1991 – 26. 02. 1992)
Вељко Вукелић, предсједник Скупштине,
Општина Окучани: Васо Остролучанин, Стеван Станичић, Ђорђе Дамјановић, Јоцо
Марић, Душан Витез, Боривоје Срђеновић, Божо Кукавица, Мишо Бајић, Миле
Рађеновић, Велимир Ожеговић, Илија Лончар, Миленко Маринковић;
Општина Дарувар: Крста Жарковић, Рајко Црнобрња, Милош Босанац, Бранко
Милиновић, Љубан Џелалија, Стево Ратковић, Здравко Рајек, Миливој Максић, Милан
Шоврљуга, Владо Гатарић, Слободан Плавшић, Раде Косановић;
Општина Пакрац: Мирослав Грозданић, Лазо Вучетић, Милан Мраић, Зоран Малетић,
Никола Вукотић, Милорад Продановић, Бранко Торбица Обрад Петковић, Бранко
Павловић, Миодраг Продановић Цапа, Симо Мандић, Љубинка Ђукановић;
Општина Подравска Слатина: Саво Радошевић, Вељко Вукелић, Боро Добрић, Милан
Мутавџић, Зоран Мишчевић, Драган Добројевић, Слободан Радошевић, Недељко
Станковић, Миодраг Лукић, Рајко Карановић, Рајко Цвјетичанин, Драган Келеува;
Општина Грубишно Поље: Ненад Вурдеља, Бранко Поповић, Милан Басташић, Милан
Вуковић, Бранислав Јоловац, Жељко Милановић, Душан Сабљић, Боро Вурдеља, Лазо
Саватовић, Ненад Мачак, Душан Безбрадица;
13.СКУПШТИНА САО СЛАВОНИЈА,БАРАЊА И ЗАПАДНИ СРЕМ (07. 01. 1991-

07. 02. 1992)
Илија Кончаревић, предсједник Скупштине,
Општина Даљ: Часлав Никшић, Бошко Вукмировић, Ђорђе Чалошевић, Стеван Којичић,
Борислав Михајловић, Божидар Бурковић, Витомир Ковачевић, Гојко Поповић, Милан
Илић, Боривој Милинковић, Часлав Оцић;
Општина Тења: Шпиро Борјан, Ђорђе Суботић, Вељко Башчанин, Миленко Живковић,
Симо Утвић, Јово Ребрача, Јован Капетанчић, Милан Трбојевић, Саво Грановић, Милан
Милановић;
Општина Мирковци: Вукашин Егић, Дане Матијевић, Жељко Травица, Бранко
Миљевић, Слободан Теофиловић, Михајло Тањга, Слободан Бекић, Милован Тешић,
Станко Мартиновић, Лазар Црнобрња, Ђорђе Бабић, Драган Петковић, Ђуро Бајић,
Небојша Граховац, Каменко Глуаковић, Бранко Скелеџија, Слободан Медић, Радивоје
Теофиловић, Зоран Белдар;
Општина Бели Манастир: Латас Ђорђе, Боривоје Живановић, Милан Вујић, Милош
Купрешанин, Драгиша Дашић, Радомир Симић, Никола Живковић, Ернест Брњеварац,
Милан Дозет, Соња Веселиновић, Миле Бекић, Илија Стојановић, Илија Плавшић,
Светозар Окановић, Јакша Убавић, Стојан Павловић, Раденко Дворнић, Бошко Страјнић,
Раде Врачарић, Драгиша Радић, Михајло Зорић, Симо Митрић, Јефто Кнежевић,
Михајло Маријанац, Јаков Маливук, Милан Кнежевић, Мирко Ђурић, Радослав
Прокић, Благоје Кусић, Алекса Павловић, Мирко Тривуновић, Миле Торбица, Милан
Јануз, Радован Стојановић, Рајко Мрђа;
Општина Вуковар: Слободан Бибић, Недељко Бобер, Раде, Благојевић, Томо
Чубрановић, Мирко Чепрња, Саво Давидовић, Мирко Ерић, Дарко Фот, Мирко Јагетић,
раде Кресојевић, Јовица Кресовић, Никола Лазић, Раде Лесковац, Миодраг Недељковић,
Перо Пејић, Жарко Пуповац, Лазо Пуповац, Јовица Палић, Илија Поповић, Мирко
Ружић, Здравко Симић, Саво Сандић, Војислав Станимировић, Драган Тодоровић,
Ђорђе Вулетић, Милорад Вишић, Раденко Вранешевић, Душан Воркапић, Живојин
Вечеревић, Мирољуб Вујовић, Илија Кончаревић, Милош Јошић, Стево Богић, Здравко
Врачарић, Лазо Босић, Боро Богуновић, Жељко Перенчић, Лазар Јаковљевић, Љубан
Деветак, Војин Шуша, Гојко Ковачевић;
13.СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ (26. 02. 1992 – 12. 02. 1994)
Миле Паспаљ, предсједник,
Вељко Вукелић, потпредсједник,
Илија Кончаревић, потпредсједник,
Општина Бенковац: Здравко Зечевић, Богдан Мимић, Ратомир Иваниш, Милан Штрбац,
Миле Шуша, Гојко Иванежа, Новица Рњак;
Општина Обровац: Сергеј Веселиновић, Душан Зелић, Мирослав Симић, Драган
Миланко, Ђуро Лакић, Рајко Комазец, Маринко Дупор;
Општина Книн: Гојко Торбица, Тихомир Медић, Небојша Мандинић, Лазар Мацура,
Милан Бабић, Слободанка Вујатовић, Ђуро Колунџија;
Општина Дрниш: Недељко Вукашин, Јово Чакић, Вењко Субота, Мирко Обрадовић,
Срђан Субота, Бошко Беадер;
Општина Задар: Никола Матијевић, Бранко Марјановић, Раде Чепрња;
Општина Грачац: Ратко Личина, Ђорђе Кокот, Раде Чубрило, Никола Дукић, Миленко
Суша, Драган Дробац, Милан Будимлија;
Општина Доњи Лапац: Давид Растовић, Никола Рашета, Стево Тишма, Илија Ђукић,
Миле Мајсторовић, Драган Дубајић;
Општина Кореница: Бошко Божанић, Младен Петровић, Милан Узелац, Миленко
Камбер, Милан Гајић, Мирко Узелац, Лука Јелић;
Општина Плашки: Петар Трбојевић, Никола Медаковић, Никола Докмановић, Милош
Вучетић, Милан Радмановић, Милорад Медаковић;
Општина Слуњ: Никола Крмар, Мирко Крајачић, Перо Мирчић, Тодор Дерета, Жењко
Крмар, Миле Млађен, Миле Боснић;
Општина Крњак: Светозар Мраовић, Ђорђе Шимулија, Милорад Живковић, Ђуро
Ругинић, Ђуро Новаковић, Богдан Миловановић, Милош Ћулум;
Општина Војнић: Милош Вучковић, Бранко Кривокућа, Драган Бјеливук, Драган
Поповић, Ђуро Гусић, Илија Мусулин, Бошко Вишњић;
Општина Вргинмост: Дмитар Обрадовић, Љубан Добрић, Гојко Мириловић, Милош
Чича, Павао Мишчевић, Јован Мраовић, Марко Војновић;
Општина Глина: Милан Вукшић, Милан Бранковић, Милан Мартиновић, Светозар
Богданић, Миле Паспаљ, Душан Јовић, Љубомир Маџарац;
Општина Петриња: Спиро Костић, Јово, Ранчић, Ђуро, Дедић, Драган Санадер, Милан
Штековић, Ранко Додош, Драган Војновић, Милан Абрамовић;
Општина Двор на Уни: Јован Прерадовић, Миле Грабунџија, Миле Стамболија, Раде
Мрђеновић, Петар Цветановић, Душан Беић, Милан Жунић;
Општина Костајница: Милан Инђић, Бранко Петрињац, Бранко Ребић, Никола
Плављенић, Перо Трбојевић, Бранко Дмитровић, Љубомир Марјановић;
Општина Сисак – Цапраг : Вељко Самарџија, Никола Добријевић, Лазар Драгичевић,
Вања Здјеларац, Мићо Јелић Грновић, Милан Хинић, Милан Иванић, Милан
Живковић;
Општина Окучани: Васо Остролучанин, Стеван Станичић, Ђорђе Дамјановић, Јоцо
Марић, Душан Витез, Боривоје Срђеновић, Божо Кукавица, Мишо Бајић, Миле
Рађеновић, Велимир Ожеговић, Илија Лончар, Миленко Маринковић;
Општина Дарувар: Крста Жарковић, Рајко Црнобрња, Милош Босанац, Бранко
Милиновић, Љубан Џелалија, Стево Ратковић, Здравко Рајек, Миливој Максић, Милан
Шоврљуга, Владо Гатарић, Слободан Плавшић, Раде Косановић;
Општина Пакрац: Мирослав Грозданић, Лазо Вучетић, Милан Мраић, Зоран Малетић,
Никола Вукотић, Милорад Продановић, Бранко Торбица Обрад Петковић, Бранко

Павловић, Миодраг Продановић Цапа, Симо Мандић, Љубинка Ђукановић;
Општина Подравска Слатина: Саво Радошевић, Вељко Вукелић, Боро Добрић, Милан
Мутавџић, Зоран Мишчевић, Драган Добројевић, Слободан Радошевић, Недељко
Станковић, Миодраг Лукић, Рајко Карановић, Рајко Цвјетичанин, Драган Келеува;
Општина Грубишно Поље: Ненад Вурдеља, Бранко Поповић, Милан Басташић, Милан
Вуковић, Бранислав Јоловац, Жељко Милановић, Душан Сабљић, Боро Вурдеља, Лазо
Саватовић, Ненад Мачак, Душан Безбрадица;
Општина Даљ: Часлав Никшић, Бошко Вукмировић, Ђорђе Чалошевић, Стеван Којичић,
Борислав Михајловић, Божидар Бурковић, Витомир Ковачевић, Гојко Поповић, Милан
Илић, Боривој Милинковић, Часлав Оцић;
Општина Тења: Шпиро Борјан, Ђорђе Суботић, Вељко Башчанин, Миленко Живковић,
Симо Утвић, Јово Ребрача, Јован Капетанчић, Милан Трбојевић, Саво Грановић, Милан
Милановић;
Општина Мирковци: Вукашин Егић, Дане Матијевић, Жељко Травица, Бранко
Миљевић, Слободан Теофиловић, Михајло Тањга, Слободан Бекић, Милован Тешић,
Станко Мартиновић, Лазар Црнобрња, Ђорђе Бабић, Драган Петковић, Ђуро Бајић,
Небојша Граховац, Каменко Глуаковић, Бранко Скелеџија, Слободан Медић, Радивоје
Теофиловић, Зоран Белдар;
Општина Бели Манастир: Латас Ђорђе, Боривоје Живановић, Милан Вујић, Милош
Купрешанин, Драгиша Дашић, Радомир Симић, Никола Живковић, Ернест Брњеварац,
Милан Дозет, Соња Веселиновић, Миле Бекић, Илија Стојановић, Илија Плавшић,
Светозар Окановић, Јакша Убавић, Стојан Павловић, Раденко Дворнић, Бошко Страјнић,
Раде Врачарић, Драгиша Радић, Михајло Зорић, Симо Митрић, Јефто Кнежевић,
Михајло Маријанац, Јаков Маливук, Милан Кнежевић, Мирко Ђурић, Радослав
Прокић, Благоје Кусић, Алекса Павловић, Мирко Тривуновић, Миле Торбица, Милан
Јануз, Радован Стојановић, Рајко Мрђа;
Општина Вуковар: Слободан Бибић, Недељко Бобер, Раде, Благојевић, Томо
Чубрановић, Мирко Чепрња, Саво Давидовић, Мирко Ерић, Дарко Фот, Мирко Јагетић,
раде Кресојевић, Јовица Кресовић, Никола Лазић, Раде Лесковац, Миодраг Недељковић,
Перо Пејић, Жарко Пуповац, Лазо Пуповац, Јовица Палић, Илија Поповић, Мирко
Ружић, Здравко Симић, Саво Сандић, Војислав Станимировић, Драган Тодоровић,
Ђорђе Вулетић, Милорад Вишић, Раденко Вранешевић, Душан Воркапић, Живојин
Вечеревић, Мирољуб Вујовић, Илија Кончаревић, Милош Јошић, Стево Богић, Здравко
Врачарић, Лазо Босић, Боро Богуновић, Жељко Перенчић, Лазар Јаковљевић, Љубан
Деветак, Војин Шуша, Гојко Ковачевић;
15.СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ (12.02.1994- )
Бранко Војница, предсједник, 1. Драган Ковачић (независни)
Марко Атлагић, потпредсједник, 2. Жељко Гуњ (независни)
Милан Ерњаковић, потпредсједник Општина Вргинмост
Рајко Лежаић, предсједник, 1. Милан Ерњаковић (СДС Крајине)
Боро Богуновић, потпредсједник, 2. Љубан Добрић (СДС Крајине)
Ђорђе Дамјановић, потпредсједник, 3. Милан Чубра (СДС Крајине)
Општина Бенковац Општина Глина
1. Рајко Лежаић (СДС Крајине) 1. Милан Вукшић (СДС Крајине)
2. Марко Атлагић (СДС Крајине) 2. Љубомир Маџарац (СДС Крајине)
3. Стево Вукша (СДС Крајине) 3. Миливој Војновић (СДП)
4. Мирко Гагић (СПС) Општина Петриња
Општина Книн 1. Радован Маљковић (СДС Крајине)
1. Бранко Перић (СДС Крајине) 2. Драган Војновић (СДС Крајине)
2. Стеван Ђурић (СДС Крајине) 3. Драган Чичић (независни)
3. Лазар Мацура (СДС Крајине) Општина Двор на Уни
4. Душан Вјештица (СДС Крајине) 1. Симо Рајшић (СРС)
5. Драго Ковачевић (СДС Крајине) 2. Душан Гашић (СРС)
6. Марко Добријевић (СДС Крајине) 3. Милош Мркобрада (СДС Крајине)
7. Вељко Поповић (СДС Крајине) Општина Костајница
8. Ђорђе Бјеговић (СПС) 1. Бранко Дмитровић (СДС Крајине)
Општина Дрниш 2. Миле Мишљеновић (СДС
1. Бранко Бибић (СДС Крајине) Крајине)
Општина Обровац 3. Бранко Ребић (СДС Крајине)
1. Станко Мацура (СДС Крајине) Општина Сисак – Цапраг
Општина Задар 1. Милан Живковић (независни)
1. Марио Манкузо (независни) Општина Окучани
Општина Грачац 1. Аран Драгичевић (СДССЗ)
1. Ратко Личина (СДС) 2. Ђорђе Дамјановић (СДССЗ)
2. Жељко Чанак (СПС) 3. Ранко Бакић (СДП)
Општина Доњи Лапац 4. Чедо Рељић (СДП)
1. Тихомир Обрадовић (СДС Општина Дарувар
Крајине) 1. Стево Ратковић (СДССЗ)
2. Милан Танкосић (СРС) Општина Грубишно Поље
Општина Кореница 1. Боро Вурдеља (СДСЗ)
1. Јово Борић (СДС Крајине) 2. Тихомир Босанац (СДССЗ)
2. Слободан Перић (СДС Крајине) Општина Пакрац
3. Милан Калембер (СДС Крајине) 1. Мирослав Грозданић (СДССЗ)
Општина Плашки 2. Обрад Ивановић (СДССЗ)
1. Милан Радмановић (СДС Крајине) 3. Петар Џодан (СДП)
Општина Слуњ Општина Подравска Слатина
1. Миле Боснић (СДС Крајине) 1. Вељко Вукелић (СДССЗ)
2. Симо Крнић (независни) 2. Драган Добројевић (СДССЗ)
Општина Крњак 3. Зоран Мишчевић (СДССЗ)
1. Милан Кресојевић (СДС Крајине) Општина Даљ
2. Радојка Петровић (независни) 1. Васо Гавриловић (СДС Крајине)
Општина Војнић 2. Милан Чубрило (СДСЗ)
Општина Тења 6. Бошко Ђурковић (СРС)

1. Јово Ребрача (СДССЗ) 7. Милан Јакшић (СРС)
2. Ђуро Подунавац (СРС) 8. Милан Вуковић (независни)
Општина Мирковци Општина Вуковар
1. Зоран Белдар (СРС) 1. Ранко Вујић (СРС)
2. Вукашин Егић (СДССЗ) 2. Васкрсије Вуксановић (СРС)
3. Гојко Ковачевић (СДССЗ) 3. Станко Вујановић (СРС)
4. Петар Бабић (СДССЗ) 4. Јовица Вученовић (СПС)
Општина Бели Манастир 5. Мирко Јагетић (СПС)
1. Бранко Војница (СРС) 6. Богдан Воркапић (СПС)
2. Ратко Гонди (СРС) 7. Војислав Станимировић (СДСЗ)
3. Милорад Буха (СРС) 8. Боро Богуновић (СДССЗ)
4. Милорад Лемић (СРС) 9. Милорад Вишић (независни)
5. Милан Брдар (СРС) 10. Славко Докмановић (независни)
16.ПРЕДСЈЕДНИЦИ ОПШТИНА У РСК

Општина Бенковац Никола Мркић Општина Пакрац
Здравко Зечевић Општина Војнић Мирослав Грозданић
Мате Богуновић Раде Гаћеша Општина Подравска
Стево Вукша Милош Вучковић Слатина
Општина Дрниш Слободан Благојевић
Вељко Субота Општина Вргинмост Боро Радосављевић
Горан Красић Дмитар Обрадовић Општина Дарувар
Општина Книн Милош Чича Ђорђе Ловрић
Милан Бабић Милан Ерњаковић Стево Ратковић
Драго Ковачевић Општина Глина
Општина Обровац Велибор Матијашевић Општина Грубишно Поље
Сергеј Веселиновић Душан Јовић Милан Басташић
Драган Миланко Светозар Богданић
Душан Безбрадица
Драган Вукчевић Љубомир Маџарац
Општина Доњи Лапац Општина Петриња Боро Вурдеља
Давид Растовић Радован Маљковић Општина Даљ
Дацо Владетић Никола Бандур Илија Јакшић
Општина Грачац Душанка Пречаница Илија Пантелинац
Војислав Лукић Драган Војновић Општина Тења
Јасминка Мандић Општина Костајница Јово Ребрача
Ђорђе Кокот Бранко Дмитровић
Општина Мирковци
Никица Мрдаљ Миленко Јањић
Општина Кореница Општина Сисак Цапраг Вукашин Егић
Бошко Божанић Милутин Бунчић Зоран Белдар
Младен Петровић Појић Бранко Мирослав Гркинић
Милан Калембер Милан Живковић Општина Бели Манастир
Општина Плашки Вања Здјеларац Боривоје Живановић
Никола Медаковић Општина Двор на Уни Слободан Миловац
Милан Радмановић Богдан Вајагић Општина Вуковар
Општина Слуњ Петар Цветановић
Миле Боснић Југослав Радојевић Славко Докмановић
Миле Милошевић Симо Рајшић Рајко Бибић
Милан Поповић Општина Окучани Милорад Вишић
Општина Крњак Аран Драгичевић Љубодраг Вучичевић
ДОКУМЕНТИ
КРАЈИНЕ
1991-1995
RSK 1991.
МЕСНА ЗАЈЕДНИЦА ХРТКОВЦИ

Број: СЛУЖБЕНО
Хртковци, 16. IV. 1991. године
С П И С А К
Мештана села Хртковаца (Срем), чланова ДСХВ, добровољних давалаца новчане

помоћи брачи – борцима за суверену Хрватску из села Комарево, опћина Сисак:
1. Баришић Зденко 3.750 DM 38. Манцета Алојз 300 –

2. Крипан Лацика 2.600 – 39. Манцета Томислав 600 –
3. Баричевић Фрања 2.800 – 40. Манцета Бача 500 –
4. Паулић Миле 3.100 – 41. Добрић Никола 700 –
5. Фумић Марко 3.600 – 42. Калац Здравко 1.000 –
6. Фумић Милан 1.500 – 43. Калац Жељко 700 –
7. Јашаревић Муса 2.000 – 44. Калац Мартин 400 –
8. Шаму Мата 4.000 – 45. Манцета Влада 600 –
9. Доган Никола 3.000 – 46. Јурковић Марко 500 –
10. Доган Петар 1.500 – 47. Јурковић Мата 900 –
11. Циндрић Драган 800 – 48. Пливелић Антун 3.300 –
12. Лулић Никола 1.000 – 49. Портнер Мартин 1.000 –
13. Лулић Брана 3.500 – 50. Портнер Петар 800 –
14. Боговић Миле 900 – 51. Портнер Винко 350 –
15. Салаћ Андрија 1.000 – 52. Међед Ђура 1.900 –
16. Пап Карло 1.000 – 53. Радочај Никола 1.000 –
17. Тачковић Јоса 1.700 – 54. Радочај Јосип 600 –
18. Леденко Антон 1.200 – 55. Марашић Антун 1.600 –
19. Черги Андрија 5.200 – 56. Марић Антун 1.600 –
20. Крзнарић Мартин 4.500 – 57. Маркуш Мата 600 –
21. Јурчевић Лука 3.000 – 58. Мркоња Јуре 800 –
22. Јурчевић Драган 700 – 59. Муслија Шакир 800 –
23. Стипетић Жељко 600 – 60. Чолаку Шефки 1.000 –
24. Стипетић Миховил 600 – 61. Мужик Карло 1.000 –
25. Грим Катица 1.000 – 62. Ницић Андрија 600 –
26. Релота Мирко 5.000 A SCH 63. Нинић Анто 800 –
27. Гризељ Милан “Парага” 1.200 DM
28. Гризељ Милан “Амар...” 1.000 –
29. Гризељ Милан “Таша” 1.000 –
30. Галиот Марко 1.500 –
31. Галиот Винко 400 –
32. Гризељ Цвеја 600 –
33. Гризељ Анте 2.000 –
34. Гризељ Илијас 2.000 –
35. Самарџија Никола
“Нине” 1.500 –
36. Самарџија Марко 300 –
37. Манцета Антун 500 –
64. Обајдин Иван 400 DM 110. Петровић Антон 400 DM
65. Пакић Јосип 500 – 111. Ковачевић Фрања 100 –
66. Пакић Влада 400 – 112. Ћосић Иво 250 –
67. Воларић Антун 700 – 113. Ћосић Марко 250 –
68. Вичик Антун 700 – 114. Којадин Матија 1.700 –
69. Гризељ Ружица 600 – 115. Енгерт Павица 600 –
70. Хрговић Марко 800 – 116. Кочевски Стеван 300 –
71. Јукић Миле 300 – 117. Вида Стеван 400 –
72. Карић Сеад 600 – 118. Жембери Павле 400 –
73. Барић Златко 300 – 119. Шаму Карло 250 –
74. Барић Жељко 200 – 120. Штефанац Мијат 300 –
75. Балог Ладислав 2.000 – 121. Шоштарић Антун 250 –
76. Роланд Стјепан 400 – 122. Вуксанић Никола 300 –
77. Акрап Анто 300 – 123. Вуксанић Бранко 700 –
78. Цакић Пашко 200 – 124. Клобучар Златко 600 –
79. Црнчевић Грга 100 – 125. Клобучар Петар 200 –
80. Чабраић Едуард 350 – 126. Марковић Добросав 200 –
81. Чарбаић Емил 300 – 127. Петровић Никола 600 –
82. Чарбаић Пуба 300 – 128. Ејић Алекса 300 –
83. Акраповић Стипо 200 – 129. Пољак Живко 200 –
84. Барић Антун 200 – 130. Драгичевић Марко 600 –
85. Батиста Стипо 300 – 131. Петровић Стјепан 500 –
86. Мочилац Јосип 200 – 132. Воларић Мирко 400 –
87. Фаћко Тереза 400 – 134. Воларић Јања 150 –
88. Дорт Петар 600 – 135. Вакош Ана 1.000 –
89. Плејић Божо 1.500 – 136. Краљевић Никола 5.000 –
90. Релић Марко (Златко) 700 – 137. Жупни уред 5.000 –
91. Вранковић Андрија 300 – 138. Иванић Мартин 300 –
92. Штефанац Злата 100 – 139. Фаћко Јосип 200 –
93. Субашић Марко 300 – 140. Ерлауер Иван 300 –
94. Ткалац Дубравко 700 – 141. Барић Катица 100 ŠFR
95. Живанов Марија 3.000 A SCH 142. Боговић Миле 200 DM
96. Жужић Иван 300 DM 143. Туркаљ Никола 300 –
97. Релота Јозо 2.000 – 144. Обровац Павле 100 –
98. Релота Анто 300 – 145. Обровац Јанко 150 –
99. Павлешић Драго 200 – 146.Обровац Миле 100 –
100. Рашо Јозо 100 – 147. Илић Стјепан 200 –
101. Рашо Марко 100 – 148. Грдић Јуре 100 –
102. Боговић Луца 100 – 149. Магдић Катарина 100 –
103. Галиот Томислав 800 – 150. Калић Јосип 1.000 –
104. Чорак Марко 1.000 – 151. Гришић Јосип 250 –
105. Пакић Јосип 200 – 152. Магоч Јозефина 150 –
106. Ловрић Драго 400 – 153. Катић Никола 100 –
107. Кучинић Ана 200 – 154. Ткалац Јосип 600 –
108. Кучинић Марјан 600 – 155. Обрадовић Тереза 200 –
109. Петровић Матија 300 – 156. Дамјановић Зденко 200 –
157. Батиста Анте 100 –

158. Томас Венцо 100 –
159. Томас Шимун 200 –
160. Томас Петар 200 DM
161. Правдић Ивица 100 –
162. Маглиц Антун 150 –
163. Колић Марија 300 –
164. (нечитко) Влатко 400 –
166. Балог Ладислав, млађи 200 –
167. Боговић Бача 100 –
НАПОМЕНА: Следеће прикупљање добровољног прилога за Комарево је

19.IV.1991. године.
Путници за Загреб су следећи чланови Одбора ДСВХ Хртковци:
1. Баришић Зденко
2. Баричевић Фрањо
3. Колић Марија
Председник
Савета месне заједнице Хртковац
_____________________________
(Балог Ладислав)
Докуменат који су мештани села Хртковци уручили ССУП-у за време разговора

са помоћником савезног секретара г. Михаљем Кертесом.
Потпис
2. 07. 1992.
Ставили на белешку у МУП-у – потпис нечитак.
ЛОНДОНСКИ ПЛАН О МАЊИНАМА НАИЛАЗИ НА ОТПОР
Judy Dempsey
Лондон, 27. август – План лондонске конференције да реши кључно питање

мањина у бившој Југославији наишао је на отпор земаља које страхују да би то могло
представљати преседан за етничка права на њиховој територији.
Потешкоће су избиле на видело када је амбасадор Питер Хол, координатор
конференције ЕЗ, поднео један меморандум свим учесницима. У њему се излаже улога
специјалних снага за мањине (МТФ), једног од шест специјалних управних одбора,
који ће почети са радом чим се заврши ова конференција.
Специјалне снаге ће покушати да успоставе “доследан приступ” мањинама
широм бивше Југославије. Оне ће посебно размотрити статус албанске националне
мањине у покрајини Косово, коју контролише Србија, мађарске националне мањине у
Војводини, Муслиманима у Санџаку и албанске националне мањине у Македонији.
Међутим, румунски министар спољних послова Адрија Настасе упозорио је
да не може бити било каквог “посебног међународног права за Југославију”. Могли
би се предложити механизми за специфичну ситуацију Југославије, који би били
прихватљиви за све стране.
По речима западних дипломата, Румунија, као између осталог и Француска,
Шпанија, Русија и Турска, све су више забринуте да се принципи плана о националним
мањинама бивше Југославије, ако се о њима договори МТФ, могу у крајњем исходу
применити на друге земље.
“Румунија неће никада дати специјални статус мађарској националној мањини,
мада су у деловима Трансилваније Мађари несумњиво у већини. Уместо тога, рећи ће
се да права националних мањина потпадају под кишобран људских права”, рекао је
један дипломата УН.
“Није само Румунија та која је неспремна да се директно ухвати у коштац
са проблемом права националних мањина, које је један од кључних елемената
југословенског проблема. Ако говоримо о специјалном статусу за Корзику, Париз
би то блокирао, или мањине у Турској, или би Братислава (главни град Словачке)
могла блокирати специјални статус за Русине – ако су они у већини у овом или оном
региону.
Ови специјални одбори ће прво морати да се међусобно договоре о статусу
националних мањина у бившој Југославији, јер они знају да ће то најзад погодити
њихове земље. Биће то дуго натезање”.
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ВОЈНА ТАЈНА

ОПШТИНА БЕНКОВАЦ СТРОГО ПОВЕРЉИВО
ШТАБ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ
Стр.пов.број: 225/1 ШТАБ ТО РЕПУБЛИКЕ
Бенковац, 12. 03 -1992. СРПСКЕ КРАЈИНЕ
КНИН
ПРЕДМЕТ: Редован извештај
Јуче 11.03.1992, у с. Шкабрња, убијено је 5 мештана хрватске националности, а

у Земунику Горњем, 4 мјештанина такођер хрватске националности.
Сумње да је наведена убиства извршило једно лице и то Маричић Боже Стево,
по националности Србин из Земуника Горњег. Осумњичени је припадник састава
3. бригаде ТО Бенковац. Наведено лице приведено је у Станицу јавне безбедности
Бенковац. Сада још не располажемо подацима о именима убијених. Мотиви којима се
руководио осумњичени за извршење наведеног дјела нису нам познати.
Јучер око 21.30 сати непознати починиоци извршили су дјело рушења двију
католичких цркава и то у селу Перушић и Подграђе, југоисточни дио наше Општине.
Цркве су срушене готово до темеља, а оштећене су и поједине гробнице. Колико сада
располажемо подацима, рушење је извршено привредним експлозивом “Амоналом”.
Обе цркве срушене су у року од пет минута.
11. 03. 1992, око 22.30 сати, несретном околношћу смртно је страдала једна
наша девојка по имено Баџока Весна, рођена 1972. из Биљана Горњих. Наведено лице
страдало је од посљедица неопрезног руковања аутоматом М-56 од стране њезиног
старијег брата.
У току данашњег дана није било посебних активности непријатеља према
нашим снагама, изузев повремене пуцњаве из правца Поседарја у 07.30 сати и Рупља у
19.30 сати, која још траје и то према нашем селу Ислам Грчки.
Посљедице дејства непријатељства за сада су нам непознате.
Што се тиче наших јединица, проводимо редовне активности у јачању борбене
готовости.
В.Г. КОМАНДАНТ:
Лакић Зоран с.р.
........................................................................................................................
КАБИНЕТ ПОМОЋНИКА
САВЕЗНОГ СЕКРЕТАРА
Михаља Кертеса
03. 07. 1992. године
СЛУЖБЕНА ЗАБЕЛЕШКА
О разговорима мешовите делегације мештана села Хртковци и помоћника
савезног секретара и народног посланика М. Кертеса
Дана 2. јула 1992. године у 10.00 часова, помоћник савезног секретара за

унутрашње послове Михаљ Кертес примио је на њихов захтев дванаест грађана села
Хртковци. Делегација је била мешовитог састава и у њој су били представници Срба,
Мађара и Хрвата. Делегацију је предводио председник месне заједнице Хртковци.
Сви учесници састанка су на почетку захвалили Михаљу Кертесу на пријему
истичући да “данима обијају прагове разних министарстава да их неко прими”, те да
је господин Кертес прва личност која их прима и која је спремна да саслуша њихове
проблеме.
Уводна излагања и преглед ситуације у Хртковцима, изнели су председник месне
заједнице и командант ТО Грубишно Поље. У оквиру изнете ситуације назначене су
следеће чињенице:
– Ситуација и погоршање међуљудских односа у Хртковцима нагло су ескалирали
1991. године, када је усташки режим започео прогоне Срба у Хрватској. Један број
грађана Хртковаца хрватске националности отоврено је почео да подржава усташку
државу, новчано потпомаже усташку војску (слањем новца), а један број грађана је под
разним изговорима одлазио у Хрватску и приступао усташким формацијама;
– Након познатог прогона Срба из Западне Славоније (Грубишно Поље) у
Хртковце су почеле да пристижу избеглице Срби. У оквиру договорене политике,
овим избеглицама су додељиване куће Хрвата који су отишли у Хрватску и борили се
у усташкој војсци;
– Проблеми ескалирају када се број избеглица рапидно повећао и када се дошло
до сазнања да је још један део хрватског и мађарског становништва на разне начина
подржавао усташку државу;
– Ситуација је била под релативном контролом, али су се у селу почели
појављивати разни емисари попут Чанка, Беле Тонковића и осталих тзв. забринутих
лидера, који су “палили ватру”;
– У таквој ситуацији, ни органи власти нису реаговали адекватно, тако да је
дошло до тоталног пуцања добрих међуљудских и комшијских односа;
– Везано за овакву ситуацију, делегација је набројала читав низ пропуста у раду
државних органа и Белешку о томе је доставила надлежним службама;
– У дискусији су учествовали представници свих народа. Сви су изражавали
жељу да се ситуација смири и да остану на својој земљи.
Помоћник савезног секретара г. Михаљ Кертес је након изнетих дискусија
изложио следеће закључке овог састанка:
– Ситуацију у Хртковцима заједничким снагама што пре смирити.
Направити тачан попис становника Хртковаца. Новопридошле избеглице и
друге евидентирати;
– Само грађани Хртковца могу заједничким снагама, сви Срби, Мађари и Хрвати,
превазићи постојеће стање. Емисари и лидери појединих странака који обилазе село
и одржавају састанке само са једном групом становника су најопаснији. То не треба
толерисати;
– Ново придошли становници Хртковаца за сада имају у селу само привремени
боравак, јер сви напори државе иду ка томе да се српски народ врати у своју Западну
Славонију и обнови своја огњишта;
– Народ Србе, Хрвате и Мађаре нико не може терати из Хртковаца;
– Тражећи кривицу Србије у свему, Запад потпомогнут разним емисарима и
злонамерним страним новинарима од Хртковаца већ прави међународни проблем;
– Насељавање нових избеглица биће још, јер у Босни и Херцеговини дивљају
муслимани и усташе. Тим људима треба помоћи али не као до сада стихијски и
појединачно већ организовано, у чему руководство месне заједнице има посебну
одговорност;
– Њиве и друга добра која су сада напуштена, летина оних који се боре на
усташкој страни су заједничка својина села и правично је треба поделити;
– Ова делегација Срба, Мађара и Хрвата уверава да је заједнички живот могућ
и ја ћу вам у томе помоћи, истакао је помоћник савезног секретара.
Ја и моје колеге, посланици или они које ви желите, спремни смо да дођемо
у Хртковце у било које доба дана или ноћи и било када да одржимо један или више
заједничких зборова мештана. Мир и слога, добросуседски односи у Хртковцима,
морају се успоставити а држава и тамо функционише.
Сви присутни су још једном захвалили г. Михаљу Кертесу на пријему и речима
подршке и решености да им се помогне.
Састанак је завршен у 13. Часова.
Белешку сачинио
Шеф кабинета
Божидар Спасић с. р.
________________________________________________________
КАБИНЕТ ПОМОЋНИКА
САВЕЗНОГ СЕКРЕТАРА
Михаља Кертеса
07. јули 1992.
БЕЛЕШКА
Након пријема делегације мештана села Хртковци, помоћник Савезног

секретара г. Михаљ Кертес, усмено и непосредно је информисао о току разговора
савезног секретара г. Петра Грачанина. Генерал Грачанин је у потпуности подржао
изнете ставове г. Кертеса и као непосредни старешина наложио да г. Кертес буде у току
ствари и да га редовно информише о стању и збивањима у селу Хртковци.
Ова белешка је саставни део основне забелешке о разговорима помоћника за
унутрашње послове г. Михаља Кертеса са становницима села Хртковци.
За Кабинет
Божидар Спасић с. р.
_______________________________________________________
РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА
В.П. 1108 ДРНИШ
28. липња 1992. године
Класа: 810-03-3-92/01
Ур Број: 1108-03-3-92-775
Група за координацију са
УНПРОФОР-ом Задар
22. липња 1992, договорен је прекид ватре посредством UNMO-а у склопу

договора, Заповједништво ХВ је тражило да се посредством UNMO и Међународног
црвеног крижа евакуирају остаци погинулих окупаторских војника.
Окупатор није прихватио прекид ватре и онемогућио је евакуацију мртвих
четника, који су идентифицирани посредством UNMO и Међународног црвеног
крижа.
Исти су захтјеви преко UNMO упућивани 23. 24. липња, што није дало
резултате.
Да бисмо спријечили изазивање заразе већих размјера на подручју Миљеваца
морали смо сами покопати мртве.
Имали смо намјеру мртве покопати на православном гробљу на Нос Калику.
Међутим због активног дјеловања непријатељске артиљерије, нисмо били у могућности
то остварити, већ смо мртве покопали на лицу мјеста у неколико масовних гробница и
то:
Дриновци – двије гробнице (седам људи), у засеоку Ивићи.
Заселак Хачићи – око педесет људи.
У заробљеништву се налази 17 непријатељских војника и то:
Душан (Петра) Бјелан, рођ. 07. 03. 1958 – Орлић, Бискупија, Книн.
Јово (Душанов) Мирковић, рођ. 28. 07. 1948, Полача, Ковачићева бб Книн.
Јован (Николе) Јанкелић, рођ. 13. 01. 1949, Плавно, ул. Стефана Немање бр. 50
Книн.
Никола (П. Стојана) Надовеза, рођ. 02. 01. 1953, Ићова, Ловра Монтија, 12
Книн.
Ђуро (Миле) Бајић, рођ. 04. 05. 1945, Риђани, Книн.
Момчило (Николе) Поповић, рођ. 27. 10. 1944. Бискупија 121, Книн.
Илија (п. Илије) Симић, рођ. 01. 08. 1940, Орлић 75, Книн.
Драгољуб (п. Јове) –нечитко– рођ. 28. 09. 1950, Бошка Потића 3.
Миле (Потар) Милијановић, рођ. 02. 06. 1973, Мајде 128, Језеро, Мркоњић
Град.
Стеван (Стевана) Ћук, рођ. 12. 05. 1963, Биовићино Село, Книн.
Драган (п. Обрада) Гвозденовић, рођ. 17. 09. 1938, Дрвар, Прва Далматинска 5,
Книн.
Младен (Јово) Катић, рођ. 04. 09. 1959, Бискупија 200, Книн.
Недељко (Петра) Симић, рођ. 11. 07. 1956, Орлић 36, Книн.
Илија (Мило) Врањеш, рођ. 27. 12. 1958, Цетина, Ковачићева бб, Книн.
Илија (Мирослава) Медић, рођ. 31. 05. 1965, Медићи 100, Книн.
Новак (Лазе) Ковачевић, рођ. 01. 01. 1972, Ервеник.
Миодраг (Панте) Николић (рођ. 14. 09. 1953, Пирот, Томе Брегеља 17,
Обровац.
Од погинулих непријатељских војника, идентифицирани су слиједећи:
Мирослав (п. Обрада) Суботић, рођ. 10. 10. 1938. Ервеник.
Радован Лунић-Рашо, Кричке, Дрниш.
Мила Петра Рашковић 25. 02. 1963, Жабровић, Книн.
Ђорђе Ћосић, Косово.
Никола Мирчетић, Миочић, Дрниш.
Идентификација преосталих у току, накнадно ћемо Вам послати остале
податке.
Заповједник
Пуковник
Лука Вујић
________________________________________________________
GENERAL STAFF
OF THE ARMED FORCES OF
Y U G O S LAV IA
Belgrade, June 19, 1992.
FORCE COMMANDER
UNPROFOR
Lt. Gen Satish Nambiar
Dear Mr. General,

As we have been informed, I`d like to tell you that your deputy, major-general Philippe
Morillon, was surprised when he found that there were several hundreds of officers, members
of their families and soldiers of the Armed Forces of Yugoslavia in Knin, waiting for their
return to the territory of the Federal Republic of Yugoslavia – whose citiyens they are.
We think that this problem is known, since in our letter of June 03. 1992., we have
asked for their transport approval with respect to the effectuation of the well-known decision of
the Yugoslav Presidency on withdrawing all the members of the Armed Forces of Yugoslavia
– their citizens – to the territory of the FR Yugoslavia. As far as their withdrawal from RS
Krajina is concerned, it is the commitment comprised in the peace keeping operation plan
and is to be carried out on assuming the UNPF full responsibility in the Sectors “North” and
“South”. As their withdrawal by road isn`t feasible and by air isn`t approved, we really don`t
know how to carry it out.
This problem is not only of military bud as well of humanitarian nature, for their
stay there increases the problems concerning nutrition and medical care of the RS Krajina
residents.
We kindly ask you, as the most responsible for the fullfillment of the UN peace keeping
operation, to do your best in trying to get flight clearances for transport of the members
of the Armed Forces of Yugoslavia together with their familles to the teritory of the FR
Yugoslavia.
Yours sincerely,
PLENIPOTENTIARY OF THE
GENERAL STAFF
OF THE ARMED FORCES OF
Y U G O S LAV IA
Dr. Milosav Simić
______________________________________________________
КНИН, Краља Петра и ослободиоца 27
Тел. 011-235-16-72
0780-60-126/079-719-023
ФАКС: (011)
REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA
Број: ДТ. 1/93
ДРЖАВНА ТАЈНА
ИЗБОР ТРЕНУТНИХ РАТНИХ ЦИЉЕВА РСК И РС
– Једна од могућности –
Рат траје већ трећу годину. Много тога је данас јасније, него 1991. и 1992. Свет
се навикана на државност Срба западно од Дрине.
Савезништво муслимана и Хрвата више није могуће обновити.
Муслимани немају коридор са светом. Очигледно је да им је циљ излазак на
море, у ширем појасу од оног који им се нуди. Узгред желе заузети Мостар и завладати
долином Неретве. Ако им то успе. Задаће Хрватској смртни ударац. То би, уједно,
склонило Србима са леђа најопаснијег непријатеља.
Зато, требало би муслиманима помоћи да остваре ову стратешку замисао.
Хрватска тврдоглавост и напад на РСК, искористити и везати им што више јединица на
ратиштима око Масленице, Госпића, Дрниша и на Перучи. У знак солидарности, РС би
могла оживети бојишта око Грахова, Гламоча и Купреса.
Муслимани би, тада, лако сломили последњу линију одбране Хрвата у Босни
на правцу Горњи Вакуф – Коњиц и угрозили хрватске положаје око Требиња. Тиме би
српки херцеговачки корпус могао да ослободи српске делове Херцеговине и да досегне
до границе авнојске Хрватске. Изласком муслимана на Јадран, сви Хрвати, јужно од
Неретве, потражили би спас у бекству према Црној Гори, или би затражили заштиту
српске војске.
Тада би српска војска зауставила муслиманско ширење обалом и оставила им
до 50 км обале. Политички би одмах могло да се приступи дозволи Дубровчанима
да прогласе независност, уз делимични отказ гостопримства дошљацима из усташких
крајева: Имотски, Ливно, Дувно, итд.
Освајање обале од стране муслимана, Европу ће дигнути на ноге, јер ће се она
томе супротставити. Наспрам себе, имаће, наравно, богати арапски капитал и САД.
Била би то изванредна ситуација за Србе. Тада би смо покренули своје историјско
право на Јадран, позивом на средњовековне српске државе у Далмацији.
Русија би, коначно, морала стати иза српске стране, јер не би могла да се сврстава
ни уз Европу, ни уз САД.
Тешко је предвидети догађаје, посебно у условима рата, па ову замисао
предлажем на расправу руководству и официрима РСК и РС.
Београд, 10. 8. 1993.

МИНИСТАР ИНОСТРАНИХ ПОСЛОВА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Слободан Јарчевић, с.р.
______________________________________________________

КОМАНДА 21. ДОБРОВОЉАЧКОГ
ДИВЕРЗАНТСКОГ ОДРЕДА
Број: 279-5
2. 11. 1993. год.
МОЛБА

Припадници 21. ДДО-да, који се налазе у саставу 21. кордунашког корпуса, ВП
7911/1 – Војнић, већ преко осам месеци се налазе на извршавању задатка у Републици
Српској Крајини.
Током извођења задатка, одред је имао губитака и тешких рањавања због чега
је део наших припадника остао с повредама трајног инвалидитета. На пропланцима,
шумама и питомим крајишким брежуљцима, на западним границама Српства поново се
лије крајишка крв, крв српских добровољаца, гаси се крајишка младост под налетима
усташких хорди и распомамљене западне “цивилизације”, која је одлучила да баци на
колена Србе и васколико Српство. Пошто је састав ове добровољачке јединице сачињен
претежно од добровољаца из Србије, који заједно са својом браћом Крајишницима
бране западне границе Српства, а налазе се у врло тешкој економској ситуацији што
се тиче опремања храном, одећом и обућом, као и осталом опремом – потребном за
одбрану Српства.
Овом молбом, обраћамо се свима добронамерним и патриотски расположеним
појединцима и организацијама да суделују у прикупљању материјалне, финансијске и
друге помоћи, како за Добровољачку јединицу тако и за њене припаднике, инвалиде и
породице погинулих бораца.
Пошто смо свесни да нисмо сви спремни из разних разлога да бранимо Српство
пушком, сматрамо да се Српству може помоћи и хуманитарним акцијама и пружањем
помоћи борцима и њиховим породицама.
Помозимо одбрану западних граница.
КОМАНДАНТ
Божо Рајновић с. р.
_________________________________________________________

КАБИНЕТ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О
БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
СПОРАЗУМ
1. Неће бити хрватских оружаних снага ни полиције у подручјима назначеним
на приложеној мапи после 31. јула 1993.
2. УНПРОФОР ће ући у подручја назначена на приложеној мапи.
3. У селима Ислам Грчки, Смоковић и Кашић биће присутна српска полиција
заједно с УНЦИВПОЛ-ом, а о броју припадника српске полиције, постиће се договор
с УНПРОФОР-ом.
4. С повлачењем хрватских оружаних снага и полиције, сходно тачки 1,
Масленички мост, аеродром Земуник и брана Перуча биће под екслузивном контролом
УНПРОФОР-а. Градњи понтонског моста, може се приступити пошто обе стране
потпишу овај споразум.
5. Обе стране се саглашавају да појачају напоре на изналажењу решења свих
проблема који између њих постоје путем преговора, почев од споразума о прекиду
ватре посредством УНПРОФОР-а.
__________________________________________________
Број: 328/93
ИЗВЕШТАЈ О РЕЗУЛТАТИМА ПРЕГОВОРА ДЕЛЕГАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ

СРПСКЕ КРАЈИНЕ СА КОПРЕДСЕДНИЦИМА МЕЂУНАРОДНЕ
КОНФЕРЕНЦИЈЕ О ЈУГОСЛАВИЈИ, ГОСПОДОМ САЈРУСОМ ВЕНСОМ И
ДЕЈВИДОМ ОВЕНОМ, КАО И ЊИХОВИМ ЗАМЕНИЦИМА ХЕРБЕРТОМ
ОКУНОМ И ГЕРТОМ АРЕНСОМ У ЊУЈОРКУ, ОД 16. 2. ДО 23. 2. 1993.
I
Делегацију су чинили: Горан Хаџић, Председник РСК – шеф делегације,
Миле Паспаљ, Председник Парламента РСК – члан, Слободан Јарчевић, министар за
иностране послове – члан и Зорка Вукићевић, самостални саветник у МИП-у – секретар
делегације. Уз делегацију су, у својству саветника, били: Радмила Милентијевић из
Њујорка и Миша Милошевић, Председник Светске српске заједнице у Женеви.
Платформа с којом је делегација кренула у Њујорк била је прилагођена
претпоставци да ће саговорници ставити на дневни ред само оружану агресију
Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, учињену 22. 1. 1993. Делегација је
била одлучна да, при спровођењу Резолуције 802, захтева, поред разоружања Војске
РСК, реципрочно разоружање хрватских оружаних снага и свођење броја хрватских
војника на мирнодобске стандарде.
Међутим, саговорници су покренули друга питања, па је постало јасно да је
повлачење хрватске војске са окупираних територија, за њих, било од другоразредног
значаја. Окупација и даља агресија Хрватске служили су им као адути за реализацију
циљева хрватске државе. Саговорници су изложили делегацији РСК могућност
признавања, с напоменом да је признавање скоро остварено хрватском агресијом, чему
треба додати још нашу кооперативност и биће све “уреду”.
Након овакве “предусретљивости” копредседника, уследили су захтеви које је
делегација РСК морала одбити, па више није било речи о признавању државе:
1) Тражили су да, након повлачења хрватске војске са окупираних територија,
Хрватска одатле повуче и своју полицију. Повлачење хрватске полиције био је, наводно,
уступак хрватске стране, због којег је српска страна требало да пристане на то да у
окупирано подручје не враћа ни своју војску, ни своју полицију.
Полиција УНПРОФОР-а би обављала послове. Кад је делегација РСК одбила
овај предлог, саговорници су тражили да се све ово односи само на окупирано подручје
„ружичастих зона“. Но, и то је наша делегација одбила. Тада су саговорници тражили
од шефа делегације да каже који је минимум који РСК може прихватити из ових захтева
хрватске делегације.
Делегација РСК је пристала да се овај предлог о уклањању хрватске и српске
војске и полиције примени само на објектима: Масленички мост, Перуча и аеродром
Земуник. Сва три објекта служила би обема државама и била би под контролом цивилне
полиције РСК. У даљем притиску на делегацију, она је пристала да објекти буду само
под контролом полиције УНПРОФОР-а, с тим што ће се обезбедити и “плави пут”,
заједно са објектима под контролом плавих шлемова. Тај пут би био од Масленице или
Бенковца до Задра и служио би РСК за извоз пољопривредних производа и увоз преко
луке у Задру.
Хрвати су прихватили овај наш предлог, али су тражили да наша полиција не
улази у три насеља: Шкабрињу, Јасенице и Надин. Образлагали су да не могу поднети
да ту дође српска полиција која је тамо извршила злочине.
Делегација је одбила ове хрватске услове, па до потписа припремљеног уговора
није ни дошло.
(ОЦЕЊЕНО ЈЕ ДА БИ У ДЕЛУ ГДЕ БИ НАША ПОЛИЦИЈА УСТУПИЛА
ПОСЛОВЕ ПОЛИЦИЈИ УНПРОФОРА, БИЛО ГУБЉЕЊЕ СУВЕРЕНИТЕТА НА
СОПСТВЕНОМ ТЕРИТОРИЈУ. УНПРОФОР БИ ИШАО НА СТРАНУ ХРВАТСКОЈ,
КОЈА БИ ТАМО СЛАЛА СВОЈЕ СЛУЖБЕНИКЕ И ПОЛИЦИЈУ У ЦИВИЛУ, КАО
ШТО БИ НАСЕЉАВАЛА И ВЕЛИКИ БРОЈ ПОРОДИЦА “ИЗБЕГЛИХ ИЗ ТИХ
СЕЛА”).
2) Копредседници су после овог неуспеха тражили да, уз повлачење хрватске
војске, прихватимо успостављање хрватске власти у “ружичастим зонама”, како то
предвиђа Резолуција 762.
Делегација је одбила овај предлог, с напоменом да су то етничке српске
територије, да су људи по хрватском и југословенском закону референдумом одлучили
да живе ван Хрватске и да немају поверења у хрватску власт, без које се не може
применити Резолуција 762.
3) Копредседници су после овако чврстог става делегације РСК, отворено
тражили да се испуне одредбе претходних резолуција, заједно са одредбама Резолуције
802. Споменули су поново Резолуцију 762 и додали Резолуцију 769. У међувремену
је и руски заменик министра за иностране послове Ћуркин тражио да прихватимо
аутономију у Хрватској, ‘’јер ће те, у супротном, изгубити све и упропастити Србију,
која ће због вас, остати без Косова.
И поред овог додатног притиска Русије, који је синхронизован у Њујорку,
делегација је била одлучна. Одбила је поново примену Резолуција 762 и 769, с
образложењем да је потребно да УНПРОФОР постави полицијску и царинску контролу
на граници са Хрватском, а не према Републици Српској и СР Југославији, јер су то
земље с којима немамо никаквих проблема.
– Затражено је учешће на Међународној конференцији о Југославији, јер је РСК
наследник бивше Хрватске и бивше Југославије.
– Делегација је пристала на продужење мандата УНПРОФОР-у до 31. 3. 1993. и
затражила да се мандат продужи још на годину дана. Пристала је и на повећање броја
људи, али је предложила да се војници разместе на границу према Хрватској.
– Затражено је да ОУН одговара на кореспонденције РСК, јер то до сада
није чињено. Због тога су ставови РСК остајали ван дневног реда свих тела ОУН и
међународне заједнице.
ЗАПРЕТИЛИ СМО ТУЖБАМА ПРЕКО АДВОКАТА У САД И ЕВРОПИ.
– Предложили смо да се испитају злочини хрватске војске над цивилима после
22. 1. 1993. и злочини над Србима током 1991/92, за које смо обећали достављање
документације.
4) Копредседници су, на крају, упозоравали да се мора применити Резолуција
762. и да генерал Намбијар има овлашћење да је спроведе силом, што ће и учинити.
Делегација ни после ове претње није попустила, али се сагласила да се преговори
наставе у Женеви.
Закључак је да ће копредседници у Женеви наставити с притиском ради
спровођења Резолуција 762. и 769, јер је УНПРОФОР оптужен од стране Хрватске
да их није успео реализовати, због чега је Хрватска била приморана на агресију.
Наравно, закључак делегације је и тај да би попуштањем била изгубљена сувереност
на делу територије, што би изазвало пресељење српског становништва, анархију,
неслогу и рушење државног устројства у осталим деловима земље. Пристајање само
на Резолуцију 769. било би, такођер, катастрофално. Њом би се, уз постојећу блокаду
извоза и увоза, онемогућила свака веза са другим српским земљама, што би и привреду
и државу довело до колапса.
II
Делегација је покренула следећа питања:
– Прогон 300.000 Срба из Хрватске и стављање на оптуженичку клупу хрватске
државе. Такође је делегација тражила да се о враћању прогнаних Срба и обештећење
за отету имовину стави на дневни ред. Изражено је чуђење да УНПРОФОР није успео
да у ово убеди Савет безбедности. Делегација је изнела став да не може бити речи о
повратку Хрвата у РСК, док се не обавеже Хрватска за враћање ове највеће групације
становника протераних на територији бивше Југославије.
Овде је тражена, или измена Венсовог плана у овом смислу, или усвајање новог
плана, јер није прихватљиво да Венсов план брине само о бившим становницима
УНПАС подручја, а не и онима са територија Републике Хрватске.
– Етничко чишћење (прво у Југославији) Западне Славоније и одлагање
радиоактивног материјала у овом делу српских земаља.
Делегација је тражила одговор, зашто се ОУН о ово оглушила и зашто не брине
бар о здрављу својих војника, који су, вероватно, већ озрачени.
– Економска блокада РСК и неправедна одлука у резолуцији 769. Уколико
се примени Резолуција 769, блокада ће се појачати, па ће изгледати да је РСК под
санкцијама, а не под заштитом УНПРОФОР-а.
– Питање рушења Вуковара и ратни злочини у околини, који се у документима
Савета безбедности приписују Србима.
Делегација је и писмено обавестила Генералног секретара о условима под којима
је срушен Вуковар, по чијој наруџбини и под чијом командом.
III
Делегација је искористила свој боравак и саговорницима, као и новинарима,
поделила подсетник о хрватско-српским односима, дописе Владе РСК на које нитко
није одговарао и податке о геноциду хрватске војске над Србима.
Угледни Срби су узели исте материјале, даље их дистрибуирали и обећали да ће
пронаћи уреднике и новинаре који ће их објавити; посебно чињенице о изгону Срба из
Хрватске и одлагање радиоактивног материјала у Западној Славонији.
Ђурђица Ђурђевић са универзитета “Јел” ће потражити издавача за књигу “Срби

на свом тлу”, која ових дана излази у Београду на српском и енглеском језику, у издању
“Фонда истине о Србима”, недавно основаног при нашем МИП-у.
IV
Шеф делегације Горан Хаџић је одржао конференцију за штампу пред око
50 новинара из Америке и света.
V
Срби из Њујорка, Њуџерсија, Чикага, Питсбурга и Вашингтона свакодневно су
били уз делегацију, којој су прикупили новац и платили трошкове боравка. Делегација
је присуствовала недељној служби у цркви “Свети Сава” у Њујорку.
Београд, 28. 2. 1993. МИНИСТАР ЗА ИНОСТРАНЕ ПОСЛОВЕ

Слободан Јарчевић с. р.
________________________________________________________
ИЗВЕШТАЈ
О ПРЕГОВОРИМА ДЕЛЕГАЦИЈЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ СА
ЗАМЕНИЦИМА КОПРЕДСЕДНИКА МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
О ЈУГОСЛАВИЈИ ГОСПОДИНОМ ХЕРБЕРТОМ С. ОКУНОМ И ГЕРДОМ
АРЕНСОМ У ЖЕНЕВИ ОД 01-05. 03. 1993.
Делегација Републике Српске Крајине: Горан Хаџић, председник државе – шеф

делегације, Миле Паспаљ, Председник Парламента – члан делегације, Слободан
Јарчевић, Министар за иностране послове – члан делегације.
У делегацији је у својству саветника био Миша Милошевић, Председник
Светске српске заједнице у Женеви.
Поред г. Аренса и г. Окуна, увек је био присутан Питер Хол, бивши амбасадор
Велике Британије у Београду.
Делегација је у Женеву кренула с платформом у којој је изнесена претпоставка
да ће преговори имати исти дневни ред и начин рада као и у Њујорку, с тим што се
претпостављало да ће саговорници енергичније тражити спровођење резолуција
Савета безбедности, бројеви 762. и 769.
Претпоставке су биле углавном тачне. Једино су Аренс и Окун одлучили да се
више не покрећу питања извршења одредби Резолуције 769. Одлучили су се само на
Резолуцију 762, јер им је изгледало да ће у смањеним захтевима лакше сломити тврд
став делегације, испољен у Њујорку.
Саговорници су се на све начине довијали да нас приморају на примену
Резолуције 762, па је у ту сврху, у Њујорку и Женеви понуђено укупно осамнаест
нацрта споразума, међу којима и наша три.
Аренс је у нацрте уграђивао само, за Хрватску, одговарајуће одредбе резолуција
Савета безбедности и, такође, одговарајуће одредбе Венсовог плана. Ова документа
је користио као заокружен правни систем и друге правне изворе није хтео да узима у
обзир.
Супротном овом, наша делегација је у решавању општег српског питања и
питања Републике Српске Крајине инсистирала на поштовању права сваког народа
на самоопределење, Повеља Уједињених нација и других међународно признатих
правних норми. Такође, примедбе су упућиване на рад Генералног секретара и Савета
безбедности, јер никад нису узимани у обзир предлози Републике Српске Крајине, а
предлози из Републике Хрватске су, очигледно, уткани у Венсов план, и у извештаје
Генералног секретара и у резолуције Савета безбедности.
Уз овакве полемике, делегација Републике Српске Крајине, изгледало је тако,
успела је да у свом 18. нацрту изнуди безусловно повлачење хрватске војске и полиције,
чиме је онемогућено условљавање испуњења Резолуције 802, претходним испуњавањем
неких одредби других резолуција.
Герд Аренс је изразио наду да ће овај Нацрт прихватити и хрватска делегација.
Обећао је да ће га лично донети у Београд и Загреб ради парафирања.
Међутим, по доласку у Београд, г. Аренс је донео нови нацрт споразума, 19.
нацрт. У њему је тражено да се након повлачења хрватске војске из окупираног дела
тзв. “ружичасте зоне” тамо успостави администрација и полиција УНПРОФОР-а, а све
у смислу Резолуције 762. Према објашњењу г. Аренса, то би био први корак испуњењу
Резолуције 762 и успостављању сличне власти у осталим деловима “ружичастих зона”,
након чега би Хрватска, тек касније, од УНПРОФОР-а постепено, преузимала све
надлежности. Тиме би, каже, био онемогућен сукоб српске и хрватске популације, јер
би УНПРОФОР, временом, омогућио услове за међусобно поверење два народа.
Ми смо одбили овај предлог и сваки разговор о Нацрту број 19.
Господин Аренс је изразио жељу да наша делегација, идуће недеље, допутује у
Женеву и да се разговори наставе.
Београд, 11. 03. 1993.

МИНИСТАР ЗА ИНОСТРАНЕ ПОСЛОВЕ
Слободан Јарчевић с. р.
___________________________________________________________

Министарство за иностране послове
Број: 1597-93
Београд, 16.07.1993.
ЗАПИСНИК
са састанка делегације РСК са замјеницима копредсједника,
Аренсом и Волебеком, у Ердуту, 15. 07. 1993, у 12.30 часова
Хаџић – Добродошлица. Желим, у уводу, да вам кажем шта смо разговарали са

г. Столтенбергом, о чему вас је и он, надам се, упознао. Обећао нам је одговор.
Аренс – Можда не би било лоше да поновите, јер ја овдје имам докуменат врло
кратког садржаја.
Хаџић – Наш основни принцип је мировна политика, разговор и договор. Све
докле ми не омогућимо Хрватима комуникације, неће бити мира и мислим да се треба
заложити за договор око практичних ствари, а формалне нека остану за друго време.
Хрватска је 22. 01. започела агресију, како кажу, због Масленице и ми смо сад
спремни да се тај мост почне користити за обје стране.
Од послиједњих преговора, у вези са Резолуцијом 802, новина је слиједећа:
послије повлачења хрватске војске и полиције, а у вези са Резолуцијом 802, наша
полиција би се вратила само у 2 српска насеља, гдје би ријешили школство и сл. а у
осталим дијеловима би сву администрацију водио УНПРОФОР. Сви остали садржаји
– Масленица, Земуник и Перуча би били заједнички коришћени.
Мислим да је то практично прихватљиво, јер Хрватска рјешава комуникације од
Масленице до Задра. Ако би се овај споразум прихватио, Хрватска добија сву суштину
преговора – комплетну комуникацију.
Морам да кажем да нећемо дозволити било какву употребу Масленичког моста
док се не испоштује Резолуција 802.
Сматрам да би била крајња дрскост, поред наше добре воље, пустити да се
мост отвори, што Хрватска сад и чини. То би све оне напоре довело на почетак, то је
претпоставка. Ја бих, ипак, желио да се договоримо о конкретним стварима.
Аренс – Поздрављам вашу поновну одлуку и спремност да се нађе мирно
рјешење, као и ваше разумијевање потребе Хрватске да се успостави њена комуникација.
Боље је да говоримо о бољитку, да народ боље живи, него о суштини сукоба.
Такође, делим вашу осуду хрватског напада од 22. 01, као шта је то учинила и
Резолуција 802.
Сматрам да је разуман овај приједлог и да би могао бити основа да се дође до
неког договора. Дакле, у подручјима одакле ће се Хрвати повући, неће бити хрватских
војних снага и полиције – то су области које су Хрвати окупирали 22. 01. У свим
преговорима које смо водили, увијек смо говорили о Резолуцији 802, а овдје се говори
о мјестима означеним на овој карти.
Хаџић – А проблем Миљевачког платоа?
Аренс – То би било под 1.
Хаџић – То се мора подразумевати и мислим да не би требао да буде проблем.
Аренс – Ово под 1. смо разјаснили.
2) УН ће померити УНПРОФОР и цивилну полицију у области које су означене
на овој карти,
3) у селима Ислам Грчки, Смоковић и Кашић, заједно са српском полицијом,
биће цивилна полиција УНПРОФОР-а, а број српске полиције биће договорен са
цивилном полицијом УНПРОФОР-а,
4) хрватска полиција са цивилном полицијом УН ће се налазити на оба краја
Масленичког моста, изградња понтонског моста би се наставила, а број хрватске
полиције ће бити договорен са цивилном полицијом УНПРОФОР-а.
Мени је речено да је ово договор који сте прихватили у Београду.
Хаџић – Није било говора о хрватској полицији, осим споменута три села, све
долази под цивилну полицију УНПРОФОР-а.
Аренс – Ја сам очекивао оваква питања, јер сте ви на оваквом становишту још
од фебруара.
Хаџић – Вјероватно је то г. Столтенберг пречуо, или је сматрао нормалним,
иако, да сам ја на мјесту Хрвата, не бих постављао питање да ли је УНПРОФОР или
њихова полиција, мислим да је Хрватима свеједно.
Аренс – Знам то, и Хрватска је имала такво стајалиште у Њујорку и не би трабало
бити немогуће да се о томе разговара. Међутим, пред предсједником Туђманом је овај
папир, са оваквом тачком 4.
Ми ћемо лично покушати да убједимо Хрватску да прихвате овај ваш
приједлог.
Јарчевић – Састанак са г. Столтенбергом је био веома кратак, једва 10 минута.
Информисали смо г. Столтенберга да прихватамо све оно шта смо преговарали у
Њујорку.
У првој реченици смо рекли да се хрватска војска и полиција повлачи са
окупиране територије, коју сматрамо дијелом РСК.
Дозвољавамо да се у т. 1. и 2. налази само полиција УН, о чему се и делегација
Хрватске сложила у Њујорку. Рекли смо да ће само у ова 2 села бити наша полиција, а
да објекте Масленицу, Перучу и Земуник обезбеђује полиција УН са обје стране.
Г. Столтенберг није дао никакву примједбу, само је саслушао и обећао да ће се
за два дана вратити и дати одговор Хрвата.
– Да разјаснимо, ако би у тачци 4 одбацили прве четири ријечи, дакле да УН
полиција буде на обје стране, да ли бисте то прихватили?
Пелнас – Да ли бисте прихватили да се на вашој страни моста налази УНСИПОЛ,
а с друге стране хрватске полиција и УНСИПОЛ?
Хаџић – Не сматрамо да постоје двије стране, обје стране моста су наше.
Аренс – Да ли сте прије 22. 01. контролисали мост?
Хаџић – Да, само је један крај “ружичаста”, а други крај моста УНПА зона.
Пелнас – Питам да ли ово може да буде један компромис који бисте ви
прихватили?
Аренс – Да ли је прије 22. 01. та једна страна била под контролом Хрватске? Ако
је то чињеница, онда би било прихватљиво да хрватска полиција, заједно са УНСИПОЛ-
ом, буде на југозападној страни овог моста, што би био уступак.
Хаџић – Може, уколико са наше стране буде наша полиција.
Пелнас – Онда бисте били на визуелном домету.
Хаџић – Мислим да би Хрватска требала бити задовољна да УНСИПОЛ
контролише обје стране, јер су извршили агресију и требали би да се више повуку. Прије
рушења моста, нико није био на другој страни, али ако се практично прихвати заједничко
коришћење, како ће српска страна пролазити ако ту буде хрватска полиција?
Аренс – Хрватска полиција ће бити заједно са УНСИПОЛ-ом.
Хаџић – По тој логици, са ове стране би могла бити српска полиција.
Аренс – Ако погледамо сам мост, са те стране нема полиције, она је иза 100 м.
Хаџић – Да, то је симболично, онда нека она буде тамо.
Аренс – Можда можемо добити ту сагласност да хрватска полиција не буде
конкретно на том месту, већ мало даље. Теоретски, то јесте њихова територија и била
је прије 22. 01. и сад је питање да ли ће они бити директно на мосту или мало даље.
Пелнас – Можда је боље да на мосту буде УНСИПОЛ и хрватска полиција.
Хаџић – То је формална ствар. За Земуник, Масленицу и Перучу, хоћемо исти
статус.
Аренс – Мислим да бисмо могли да убједимо хрватску страну да не постави
полицију баш на самом мосту, већ мало даље.
Пелнас – Овакав папир је код Туђмана.
Хаџић – Знам проблеме са Хрватима, они су један договор већ потписали, па
одбили. Земуник и Перуча су наше територије и ми губимо много више.
Аренс – У сваком случају, ми ћемо настојати да убједимо Хрвате да не буду на
самом мосту.
Хаџић – Није нама у интересу да се отвори мост, него Хрватској.
Аренс – Мислим да је и вама у интересу.
Хаџић – Једино због тензија, јер ће мост, у пракси, користити само Хрвати.
Аренс – Разговарао сам у понедељак са г. Радићем о овим истим тачкама.
Пажљиво је слушао и рекао да ће Туђман лично дати одговор копредсједницима. Тако
немамо одговор, иако смо о томе разговарали са копредсједницима (могуће је да ће у
суботу Туђман разговарати са копредсједницима). Волебак ће ићи сутра у Загреб.
У стисци смо с временом да извршимо контакте на нивоу и цијенимо ваше
озбиљне напоре које сте учинили.
Данас, кад смо пролазили кроз Вуковар, јавила су ми се сјећања на моју земљу
послије II свјетског рата, и зато имамо обавезу да спријечимо да се то било гдје
понови.
Сад видим слиједећи сценарио: предсједник Туђман види себе да није у
могућности да постави понтонски мост, позвао је сав дипломатски кор, почео је да
гради мост прије договора. Онда бисте ви имали корак бр. 2 – гранатирате мост, корак
бр. 3 – гранатирате друге положаје, може се предвидјети шта би било.
Хаџић – Ја знам и кораке бр. 4, 5, 6…
Пелнас – Гранатирање Карловца је тај корак бр. 5, могу да схватим гранатирање
Земуника, то је нека врста сигнала, али…
Хаџић – Није гранатиран Карловац, већ хрватска колона која се кретала дуж
линије и терористичка група која нам је дигла воз у ваздух.
Аренс – Не бисмо требали да расправљамо о овоме у детаље. Сви смо схватили
да постоји једна спирална опасност. Ни мени се не свиђају те хрватске краткорочне,
једностране одлуке, то смо им и рекли. Али, сад нам је обавеза да спречимо даљну
катастрофу.
Резолуције 847. спомиње нафтовод, воду, струју, овдје имамо г. Бјеговића који
може да каже у којој се ситуацији налазите, и Хрватска је у тешкој ситуацији. Свака
страна би трабала да каже своје, да се договорите, али ја не видим то право рјешење
кад је у подручју Масленице врло напето. Требало би доћи до договора да се ситуација
смири, да будете пасивни. Ви можете да се изјасните, иако није дошло до договора и
да кажете да су једнострана дјеловања Хрватске врло штетна и да снажно апелујете на
Хрватску да не ради ове ствари и да задржавате право да предузмете мјере, да дадете
изјаву да нећете једно време подузимати одређене мјере.
Волебек – У складу с Резолуцијом 847 нема смисла да УН прихватају активности
које проводи Хрватска. У том смислу смо остварили одређене контакте са Хрватском.
Прочитаћу вам дио писма, а тиче се 18. 07. “… УН, у сваком случају, осјећају потребу
са обје стране дјеловати на начин одржавања мира”. Савјет безбједности у Р. 802. и
847. врло јасно позива хрватске снаге да се повуку из области, тако да схватате да 18.
07. није у складу са резолуцијама СБ. Желио бих да потцртам – у случају да ситуација
ескалира, ми предвиђамо неколико могућности које се тичу преговора и договора које
сте ви и Хрвати постигли. Ви имате пуно право да осудите активности те врсте. Ми вас
молимо и жељели бисмо да не искористите ову ситуацију за напад на Хрвате, који би
покварио све напоре изражене у преговорима.
Сутра идем у Загреб, постоји могућност да пренесемо ваше поруке у вези са 18.
07. и било коју поруку која је везана за ваше односе.
Хаџић – Ми се слажемо са овим првим дијелом шта је г. Аренс рекао, осим да
Хрватска почне користити мост на споменути начин. Јасно је и нама, и њима, да би то
био опет рат изазван од једне стране.
Не бих апеловао на Туђмана, него на Уједињене нације да амбасадори не долазе
на свечаност гдје се крше резолуције и наставља рат.
Надам се да је Хрватској, вама и нама доста рата и то да су разумни и да добијају
оно што желе без рата, као и да ћемо постићи ове недеље споразум да се мост може
употребљавати.
Аренс – О томе сам заправо и говорио, да сачекате неко време и да не дјелујете
превише брзо. Ако Хрвати прихвате ове 4 тачке, да ли ви прихватате да се неће
покренути бујица?
Хаџић – То се подразумјева, не само формално, већ и суштински.
Аренс – Да ли ви то желите у виду уговора? Овдје немамо контролу над тешким
српским наоружањем, нема прекида ватре. Међутим, у ове 4 тачке се званично не
помиње да се Хрватска повлачи, али ако желите, замолићемо г. Саса да разради ове 4
тачке. У том случају бисмо морали да додамо прекид ватре и повлачење Хрватске. Тада
би Хрватска тражила контролу над вашим тешким наоружањем.
Хаџић – Ово је, у ствари, суштина зашто се пуца.
Пелнас – Мислим да се формално требају прихватити ове 4 тачке, а у докуменат
би ушао и прекид ватре.
Аренс – Треба брже да радимо на овом. Али ако сачинимо прави уговор, тада
т. 1 не би могла овако да гласи. Мора се ставити неки рок, 5 дана. Хоћете ли да то сада
разрадимо?
Хаџић – Да, то су све техничке ствари, битна је воља хрватске стране да користи
мост без рата.
Аренс – Можда бисмо могли да не правимо неки формалан споразум, него
политичку изјаву да су се обје стране сложиле.
Хаџић – С обзиром на наша искуства са Хрватском, то мора ићи на папир.
Аренс – Немам ништа против, него да се не пише уговор, него политичка
изјава.
Хаџић – Зашто би сметао уговор?
– Можда бисмо могли да се договоримо што бисмо ми требали да предочимо
хрватској страни, што ви сматрате да су довољне мјере да се спријечи нови сукоб.
Хаџић – Битне су ове 4 тачке, може да се зове споразум или уговор.
– Да ли би могло другачије, као изјава о намјерама или меморандум?
Хаџић – То нема снагу, било би добро споразум, блаже је.
Пелнас – Можда би било могуће ставити као т. 5 – да се стране слажу да треба
да се постигне примирје, а у вези са нацртом споразума од 04. 07, направљеног са УН,
а у складу са нацртом који треба да доведе до коначног споразума.
Аренс – Мислим да треба што краће и да су довољне ове 4 тачке. Ако бисмо
додавали т. 5, да ће обје стране наставити са преговорима…
Хаџић – … и са мировном иницијативом…
Аренс – Дакле, т. 1 би могла да остане каква јесте, т. 2, такође. Т. 3 – Ислам
Грчки, Смоковић и Кашић ће бити само под контролом српске полиције, уз присутност
УНСИПОЛ-а, а број српске полиције ће бити одређен у договору са УНПРОФОР-ом.
Т. 4 је мало тежа, већ смо се договорили да хрватска полиција неће бити баш на
самом мосту.
Хаџић – Треба написати да ће хрватска полиција бити у рејону Масленице,
Земуника и Перуче.
Пелнас – Масленица, Земуник и Перуча ће бити под искључивом контролом
УНПРОФОР-а.
Аренс – Остаје да ће се градња моста моћи наставити под овим условима.
Хаџић – Хоћемо ли под т. 5 написати да ће се обје стране залагати за мирно
рјешење?
Аренс – … да се слажу да се интензивирају напори да се рјешење постигне
договорним путем.
Хаџић – У т. 1, морамо ставити неки рок.
Аренс – Шта смо имали у споразуму од 06. априла, писало је 5 дана.
Пелнас – Овдје почињу проблеми – повлачење Хрватске, распоређивање
снага УН и преговори. Замолио бих за мало више времена. Да ли бисте прихватили 2
недеље?
Хаџић – Пуно је, ако ће Хрватска 18. 07. да отвара мост, пуно је.
Пелнас – Реалност је да, за рјешавање овог проблема, неће бити додатних
снага УН. Није у интересу ниједне стране да то УНПРОФОР не уради професионално.
Најгоре би било оставити неки вакум.
Аренс – Ако добијете хрватски потпис, да се њихова војска и полиција повуче
до 31. 07, или чак и раније, ако се договори споразум о питању прекида…
Шпановић – Прекид ватре је могуће успоставити онда кад се договори, за 8
– 10 сати, ако то прихвате обје стране. Тиме се одмах омогућава извлачење хрватске
стране и распоред УНСИПОЛ-а. Кад се тај процес заврши, може се почети са градњом
моста. У садашњим условима, данас се бомбардује Бенковац и Обровац, и нормално је
да се ватра отвара са обје стране, тако ће бити и 18. 07.
Пелнас – Покушао бих да се разговори о прекиду ватре започну одмах, али се
бојим техничких препрека. Као војни стручњак, коментаришем да треба да се успостави
механизам како ће дјеловати УН.
Ставите се у положај Хрватске и схватите каква је, и политичка и војна,
одговорност тај мост. Онда бисте и ви тражили да УНПРОФОР дође на то подручје.
Молимо да нам дате једно одређено време.
Шпановић – То време не зависи од нас, већ од УНПРОФОР-а и спремности
Хрватске да се повуче. Ако се то не ријеши, рат ће се проширити на цијело подручје.
У овом моменту, Хрватска је отворила ново ратиште у Лици, отпочела је агресија из
Госпића у правцу Грачаца.
Пелнас – Да ли гранатирају? Из тога видите који је значај да се овај докуменат
потпише. Најбитније је да обје стране покажу спремност да ће се уздржавати од напада.
Молим вас да размислимо о томе да се успостави дуготрајно и квалитетно примирје.
Аренс – Сад расправљамо о томе да би се могла развити опасност и због тога
покушавамо да добијемо сагласност за ове 4 тачке. Овај споразум би омогућио да
толеришете градњу моста, а покушаћемо да постигнемо код Хрвата да вас превише
не искушавају (чита поново предлог). Т. 5 – обје стране ће интензивирати напоре да
постигну споразум о свим проблемима путем преговора, да додамо – са почетком
примјене споразума о прекиду ватре, који ће се постићи уз ангажовање УНПРОФОР-
а.
Пелнас – Да додамо – у времену док трају преговори да сва непријатељства
буду прекинута, то смо и прије радили.
Аренс – Нелогично је све ово овдје ако се настави са пуцањем.
Бјеговић – Не желим да било шта покварим, него само да кажем неке истине. Не
смију се чинити једнострани кораци да нас се доведе у овакву ситуацију. Прије неколико
мјесеци уназад, брана Перуча се користила. УНПРОФОР је, нашом сагласношћу,
заузео Перучу. Хрватска војска је једнострано протјерала УНПРОФОР и ријешила
да она користи Перучу. Иако ми нисмо дали никакве концесије, они данас користе
воду Цетине. У овом тренутку, ми имамо масу рјешења. Ако желе да користе води,
онда смо о томе требали направити споразум, као што је то направљено у Дубровнику.
Херцеговина је дала воду, али преко 78% струје користи Херцеговина. Није могуће да
само једна страна користи воду. Што се тиче Масленице, ми смо тамо требали имати
луку и излаз на море. Овим споразумом ми, практично, добивамо само 3 наша села и не
верујем да ће се то поштовати, али бих волио да погрешим. Остаје још само аеродром
Земуник, за 14 дана ће се на његово отворење позвати амбасадори не само из Загреба,
већ из читавог свијета. Годину дана сам покушавао повратити полове из Загреба, чији
поправак смо платили. Жељели смо да имамо воду и 400 кв далековод, али до данас
није ништа реализовано, иако је то технички проблем.
Аренс – Ово ћемо свакако рећи Хрватима.
Бјеговић – Треба рећи Хрватима да морају све испоштовати, као и наша страна,
морамо договорити конкретне концесије за Перучу, Земуник и Масленицу. У овом
тренутку ми је јасно да је потребан мир и т. 5 ћемо дефинисати на слиједећи начин: да
је Хрватска обавезна да не чини једностране кораке и да ће се градња моста дозволити
кад се повуку њене снаге. Свака страна је у стању направити ексцес и наставити са
наредним корацима.
До сада, хрватска страна није испоштовала ниједан детаљ, ни технички, ни
фундаментално.
Прије месец дана смо тражили, у писму г. Столтенбергу, тотални прекид
ватре. Мислим да се т. 5 треба преформулисати.
Волебек – Ми цијенимо ово што сте рекли, међутим и ми смо у Хрватској јасно
дали до знања да градњом моста, а без икаквих консултација, не могу придонијети
наставку преговор.
У овом писму, које сам вам прочитао, врло јасно је речено који је наш став
према кршењу правила од хрватске стране. Данас је 15. 07, а Туђман је одредио 18. 07.
за отварање моста. Кад се обавежете неким датумом, онда је теже да се таква одлука
преиначи, него кад имате отворено време. Није баш реално очекивати да ће Хрватска
престати са акцијама око Масленичког моста. По нашем мишљењу, циљ би требао
бити да се избјегне ситуација која би онемогућила преговоре. Сматрамо да ће, за овај
споразум који смо елаборирали у 5 тачака, бити тешко придобити хрватску страну.
Међутим, сматрам да би требало дозволити хрватској страни да настави с градњом
моста, с тим да ви осудите тај њихов начин, али да се избјегну војне акције. Мислим
да је т. 4 изузетно значајна, то значи да би Земуник, Масленица и Перуча били под
искључивом контролом УНПРОФОР-а.
Шпановић – Погледајте у какву нас ситуацију доводите. Ви бисте УНПРОФОР
поставили на мост, сутра, кад бисмо ми морали да узвратимо ватру, УНПРОФОР би
био ту.
Пелнас – Ја то имам негдје у малом мозгу, зато нам треба времена. Радије бих
да видим потписан споразум о прекиду ватре.
Аренс – Г. Бјеговић је питао шта ви добијате осим 3 села. Мислим да добијате
мало више, прије свега, да ће Хрватска изићи из овог подручја прије 01. 08. Ми нисмо
сигурни да ће Хрватска пристати, али ако ви пристанете, а они не пристану, ви сте у

много бољој ситуацији у међународном мњењу.
Чуо сам, у пролазу, од неких амбасадора коментаре да ли ће или неће ићи на
отворење.
Није моје да ја учим г. Хаџића политичкој тактици, било би добро да ви
прихватите овај споразум, а да дозволите Хрватима да кажу не, а једино шта ви дајете
је да не почнете са гранатирањем.
Ако дајете Хрватима 15 дана да почну са повлачењем, онда морају да одмах
почну, а ви ћете онда видјети да ли поштују договорено или не.
Бјеговић – Испричао бих вам анегдоту како су два брата дијелила мању и већу
јабуку…
Хаџић – Предлажем да се откуца овакав споразум.
Шуша – Предлажем, г. Предсједавајући, да се, кад се спомињу три српска села
брише ријеч “само”, није потребно да се тако јавно прикаже да добивамо тако мало.
Аренс – Слажем се, тако да т. 3. иде потпуно непромјењена.
Шуша – Предлажем да једна од тачака има у себи обавезу УНПРОФОР-а у вези
са запосједањем објекта, у којој би стајало да ће, након повлачења хрватске стране до
31. 07, УН ући у запосједање објекта. Требало би спријечити могућност манипулација
око испуњења споразума. Ако сам добро схватио, то Хрватској није намера.
Аренс – Значи да УНПРОФОР не држи ово мјесто док су Хрвати тамо.
Хаџић – … да ми не бисмо морали пуцати на УНПРОФОР.
Пелнас – Као прво, има једна важна техничка ствар, а то је да постоји могућност
да врло кратко будемо заједно, они излазе, а ми улазимо.
Шуша – То ћемо утврдити споразумом.
Пелнас – Што ће се десити ако ми дођемо, а Хрвати не оду, у том случају би
предложио да се ми повучемо.
Аренс – Да ли би се ово ријешило ако би у т. 4. додали “… да се са повлачењем
хрватских оружаних снага и полицију, у складу с т. 1…” и онда даље како иде.
Пелнас – Рећи ћу врло кратко, директно и искрено, а тиче се полиције. Да ли се
подразумјева да број полиције који ће се договорити буде неки разуман број у односу
на број становника.
Хаџић – Г. Аренс зна да је то за нас важно само симболично.
Аренс – Тко ће потписати?
Хаџић – Тко ће са хрватске стране?
Аренс – Можда Сушак.
Хаџић – Ако потпис буде министарски, онда ће министар Јарчевић. Мислим да
потпис не би требао бити битан, ми овдје не добивамо државу, већ мир.
Аренс – Можда министар Јарчевић, уз присуство или одобрење предсједника
Хаџића.
Ако споразум буде потпуно прихваћен, онда морамо да пређемо на конкретна
техничка рјешења. Знам да Хрвати траже комуникације, знам да вама треба струја и
вода.
Бјеговић – Ми смо све то направили, и у краткорочном и у дугорочном периоду.
Битно је да се успостави мир па ће се брзо моћи рјешавати такве ствари.
---------------------------------пауза----------------------------
Волебек – У енглеском тексту има малих промјена. Цивилна полиција је
замијењена са УНПРОФОР-ом и има ситних граматичких исправки.
Овај споразум би жељели што прије послати у Женеву. Било би важно да
копредсједници имају овај споразум, потписан на министарском нивоу. Као свједоци
можемо бити ми.
– у име делегације РСК, потписао министар Јарчевић
– као свједоци потписали Кнут Волебек и Герд Аренс
______________________________________________________
Број: 2064/93
ПЛАТФОРМА ЗА ВОЂЕЊЕ ПРЕГОВОРА СА РЕПУБЛИКОМ

ХРВАТСКОМ, ПОСРЕДСТВОМ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ
О БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
Сходно тачки 3. Декларације Скупштине Републике Српске Крајине од 10.

10. 1993. године у Белом Манастиру, Влада ће преговарати, у оквиру Међународне
конференције о бившој Југославији, са Хрватском са позиција независне и
суверене Републике Српске Крајине.
У складу са тачком 4. исте Декларације, предмет разговора не може бити ни
један докуменат Савета безбедности који препоручује или захтева укључење државне
територије Републике Српске Крајине у Републику Хрватску.
Преговори о прекиду ватре и престанку непријатељстава мора да се воде с
обавезом утврђивања разграничења са Републиком Хрватском на линији од 03. 01.
1992, уз претходно повлачење хрватске војске и полиције са окупираних подручја, над
којима ће се успоставити суверенитет Републике Српске Крајине.
После успостављања мира и повлачења хрватске војске и полиције иза линије
разграничења од 03. 01. 1992, приступити преговорима о државном разграничењу
између Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, имајући у виду да су
српске територије у Западној Славонији и Горском Котару још увек под хрватском
окупацијом.
Разоружање и демобилизација војске Републике Српске Крајине дозвољава се
под условом реципроцитета, истовремено и истоветно разоружање и демобилизација
војске Републике Хрватске, тако да и на једној и на другој страни остану само два
регрутна годишта или ограничен број професионалне војске.
Не прихватити преговоре о избеглицама само са подручја под заштитом
Уједињених нација, како то предвиђа Резолуција 762, јер је далеко већи број прогнаних
Срба из Републике Хрватске. Зато у преговорима тражити да се овај прогон региструје
у документима Савета безбедности, да се Република Хрватска за то казни и примора на
обештећење за отету имовину и ускраћена права из радног односа.
Остали ставови за преговоре наведени су у Одлуци Народне скупштине од 24.
04. 1993. у Новом Граду, па се, овај пут, само потврђују.
Преговори о привредној сарадњи могу уследити само после повлачења хрватске
војске и полиције иза линије разграничења од 03. 01. 1992. године и после укидања
тачке 12. у Резолуцији 820. Савета безбедности. Ова одредба онемогућује извоз и увоз
Републици Српској Крајини, па су, у таквим условима, беспредметни саобраћајни и
привредни аранжмани са Хрватском.
ххх
Влада предлаже да преговоре са Хрватском води стручна делегација, на

челу са политичарима које она одреди.
С обзиром да ће се, после успостављања прекида ватре и непријатељстава,
преговори односити на постојање права на државу, у делегацију укључити стручњаке:
историје, уставног права, етничког, језичког и духовног присуства Срба у РСК кроз
историју, као и истраживаче хрватског геноцида над српским народом. По потреби,
биће укључени и стручњаци са територија о којима се буде преговарало. У питањима
разграничења, укључиваће се одговарајући стручњаци, које можемо позајмити из СРЈ.
ххх
Сви уговори потписани са другим земљама и копредседницима, не могу

ступити на снагу док их не ратификује Скупштина РСК.
СТАВ ПРЕМА РЕЗОЛУЦИЈАМА И ПРЕГОВОРИ СА УНПРОФОР-ом
Скупштина Републике Српске Крајине одлучује да се настави делатност Владе

ради ревизије свих резолуција Савета безбедности, чије су одредбе супротне првом
члану Венсовог плана о непрејудицирању политичког решења између хрватске и српске
етничке заједнице. У првом реду, то се односи на Резолуцију 762, 769, 815. и 820.
Ове резолуције су, уз остала документа, одбачене на седници Скупштине 10. 10.
1993. у Белом Манастиру, па је Влада обавезна да код Савета безбедности, копредседника
и УНПРОФОР-а инсистира на престанку њихове примене. Тиме ће се из Резолуције
762. елиминисати појам “ружичаста зона” и једностран приступ избеглицама (Срби
нису споменути). У Резолуцији 769, онемогућити примену хрватских царинских и
других прописа на нашим границама, из Резолуције 815, онемогућити примену одредбе
о РСК као интегралном делу Републике Хрватске, а из Резолуције 820, избацити тачку
12, којом су уведене санкције против Републике Српске Крајине.
Захтевати да снаге УНПРОФОР-а изврше основне обавезе Венсовог плана –
заштита народа у Републици Српској Крајини. У ту сврху, снаге УНПРОФОР-а треба
да изиђу, одмах, на границу Републике Српске Крајине – тамо где нема ратних дејстава,
а после повлачења хрватске војске и полиције са окупираних подручја и на остали део
линије разграничења од 03. 01. 1992. године.
Тражити од УНПРОФОР-а да одмах преда тешко наоружање у Западној
Славонији војсци Републике Српске Крајине.
ххх
Ова платформа, усвојена је на Другом редовном засједању Скупштине

Републике Српске Крајине на Плитвицама 17. 10. 1993.
Платформа обавезује све институције државе, Српску војску и све грађане
Републике Српске Крајине. Она је у складу са опредељењем свих Срба у Републици
Српској Крајини и Срба у осталим српским земљама. Ако се сви окупимо и доследно
уложимо напоре и заложимо, ако буде требало, и своје животе, остварићемо вековне
жеље, очувати државу и за сва времена отклонити претње геноцидом од стране хрватске
државе.
Зато, тражим да све војне и цивилне власти Републике Српске Крајине с
Платформом упознају војнике и грађане.
С вером у Бога, победићемо!
ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ
Миле Паспаљ
_____________________________________________________________
СТРОГО ПОВЕРЉИВО
Број: 2233/93
Београд, 25. 11. 1993.
ПОДСЕТНИК
За разговор са хрватском делегацијом у Београду, 26. 11. 1993.
Хрватској је неопходан привремени мир са РСК, јер то од ње тражи међународна

заједница, уједно јој гарантујући успостављање суверенитета на територије авнојске
Хрватске, мировним путем.
Друго, суочена је са губицима територија против муслимана, који не одустају од
офанзиве према Мору.
Хрватској војсци је потребан мир са Крајином да би све снаге бацила у борбу на
босанско-херцеговачки фронт.
Ради тога, спорове са Крајином свели на најмањи могући број – прекид ватре и
економска сарадња. Очигледно, треба им предах. Надају се да ће нас умирити тиме што
не покрећу питање своје суверености над Крајином, а да нас, преко тога, приволе на
територијалне уступке у Равним котарима, Перући, Велебиту и Миљевачком платоу.
Верују да је сазрео тренутак за отворен став, који су већ изнели, да је непримењив
принцип о напуштању освојених територија.
Значи, хрватска делегација нуди оно што ми, с обзиром на платформу Скупштине,
не можемо прихватити.
Треба да разбијемо њихова убеђења и оспоримо изнети принцип фактичким
стањем са других бојишта у Босни и Херцеговини и Хрватској.
1) Ако је принцип освојених територија неопозив, онда Хрватска не треба
да тражи територије које су им отели муслимани у Средњој Босни и Херцеговини
и територије Републике Српске – од Купреса до Јајца, које су им обећане у случају
постизања коначног мира у Б и Х (не могу се позивати да то припада Херцег –Босни,
јер тамо ратује хрватска војска – а војници Херцег – Босне су, преко српске територије,
отишли из своје мини–државе).
2) Уколико Хрватска инсистира на војном решењу, Република Српска Крајина
има морално право да се брани и врати своје територије. У таквој ситуацији, неће се
либити савезништва са непријатељима Хрватске. Такође, Крајина има могућности да
окупиране Равне Котаре и Перућу запоседне, а у сагласности са Републиком Српском
и оне територије које држе Срби, а додељене су Херцег – Босни.
3) Министри Европе су направили спровођење Ердутског споразума (са оградом
да се Срби неће вратити у ова подручја). Без обзира што је ово неповољно за нас,
треба инсистирати на повлачењу хрватске војске и полиције, јер изгледа да је Хрватској
обећано накнадно успостављање суверенитета, па ће делегација попустити. Нама
остаје још борба око модалитета стања након тога и формулације у Споразуму – која
неће омогућити УНПРОФОР-у да спроводи хрватски суверенитет.
4) У случају неуспеха, медијски бити офанзиван.
___________________________________________________________
ПРЕДСЕДНИШТВУ С.Р. КРАЈИНА ПАЛЕ

На руке господина др РАДОВАНА КАРАЏИЋА, ПРЕДСЕДНИКА
Београд, 26. 05. 1993.
Као припадник народа КРАЈИНЕ, осећам обавезу да Вам изнесем неке

податке до којих сам случајно ових дана дошао, као и неке предлоге око решавања
трагедије нашег народа, а које трају на жалост већ преко 600 година на тим
подручјима.
Из података, које Вам у прилогу износим, а према моме закључку и подацима,
долазим до закључка да су одређене снаге за време пописа становништва у 1981, а
посебно у 1991. години, приказале нетачно, а тиме је и учињена велика ОБМАНА –
ПРЕВАРА Срба у Б и Х, а изгледа и у Српској Крајини, а ево зашто:
1. Стање пописа становништва Босне 1879. године:
– Срба 496.485. 43 %
– Муслимана 448.613. 39 %
– Католика 209.391 18 %
– Остали 3.676 –
Укупно 1.158.165. 100 %
2. Стање пописа становника Босне 1910. године

– Срба 43,49 %
– Муслимана 32,25 %
– Католика 22,87 %
– Остали 1,30 %
Укупно 100 %
НАПОМЕНА: Нису познати разлози зашто Аустро-Угарска није дала податке
о бројчаном стању, већ само у постотку.
3. Стање пописа становништва у БиХ 1961. године

– Срба 1.406.057. 42,90 %
– Муслимана 842.246. 25,70 %
– Хрвата 711.668. 21,70 %
– Остали ………. 9,70’%
НАПОМЕНА: као горе за “остало” и за укупно бројчано стање. Посебно се из
овог прегледа види, да је неко већ у овој години све католике подвео под Хрвате, као да
је то део хрватске државе.
4. Стање пописа становништва БиХ 1991. године

– Срба 1.364.363. 21,30 %
– Муслимана 1.905.018. 43,70 %
– Хрвата 752.068. 17,30 %
– Југословена 239.777. 2,40 %
– Остали (нема броја, али у % 5,30 %
Укупно 100 %
Овај преглед изазвао је код мене највећи интерес да Вам ово напишем, јер
стављам под сумњу у овом кратком року наталитет муслимана од 120%, а ако
још томе додамо за 5,3% није исказано које су то националности, а сигурно иду
у прилог муслиманима, а верујем да је и у приказаном броју Југословена има
део муслимана, онда испада да по овим прегледима, постоји још већи постотак
наталитета, што је апсолутна ОБМАНА СРПСКОГ НАРОДА. Овај исказани број
муслимана делимично се може узети насељавањем Санџаклија и Шиптара са
Космета, али је немогуће толики број створити народа у тако кратком року! Мој
закључак је, да су одређене снаге већ тада, намерно приказале фиктивно, нетачно
бројчано стање муслимана, а на што нас подсећа и случај судског процеса Абдићу
и другим муслиманима, који су целу Цазинску Крајину, па и шире претворили у
муслимански вилајет.
5. Ништа боље стање није ни са сачињеним списковима жртава у току од 1941.
до 1945. године, у којем је наводно један део покрајине евидентиран поименично, а
други у постотку.
Према, наводно, тим документима, стоји да су 179.173. српске особе погинуле,
Муслимана 29.539. и Хрвата 7.850.
Посебно је исказано подручје Херцеговине са погинулих 12.000. Срба, део
Крајине, “Козара” са 77.000. Срба, Сребреница и Рогатица са 22.000. Срба, за градска
насеља, наведени су следећи подаци:
Пребиловци 83 % од целокупног становништва (са 54 % уништене
породице),
Дувно 57,4 % Чапљина 78,8 %
Ливно 78,3 % Орашје 50,5 %
Бихаћ 75,4 % Оџак 89,4 %
Бугојно 73,2 % Газин 85,7 %
Мостар 59,2 % Вел. Кладуша 89,1 %
Све у свему, акао би се дошло до приближних података о жртвама II светског
рата долазимо до цифре од око 400.000. српских жртава.
Уверен сам да су подаци за Муслимане и Хрвате тачни, јер не верујем да би
они своје жртве у 1994. години имали интереса да сакривају, али је ипак неко имао
интереса да није исказао тачан број српских жртава и верујем да никада ни историја
неће бити у стању да утврди тачан број ових српских несрећника.
Стога, предлажем и Вас посебно молим да се већ сада формирају екипе које ће
сачинити бар тачно стање српских жртава у овом по реду ПЕТОМ ГЕНОЦИДУ против
српског живља.
Посебно предлажем да одмах затражите од Статистичког завода СФРЈ све
прегледе послератних пописа становништва, који би Вам пописи могли да послуже у
садашњим разговорима са овим белосветским моћницима.
Уједно напомињем, да је 1941. године српском живљу на подручју тадашње
Босне припадало 67% земљишта, Хрватима око 13%, муслиманима 17% и осталима 3%,
а по списковима из 1991. године, Србима припада 64%, Хрватима 16%, муслиманима
око 20%.
Према томе, господине Председниче, поставља се питање, ко има право српском
народу, без борбе да одузме власништво?! Према томе, ја подржавам Ваш став да не
дате српско власништво никоме, а посебно бесплатно! Јер је оно вековима натапано
српском крвљу и нема тих пара које то могу платити.
Предлажем план ВЕНС-ОВЕН, по мом мишљењу, а и многих правника са којима
сам разговарао сматрају да је то најфлагрантнија пљачка српских територија, а посебно
“илегално” етничко чишћење, за која дела препоручују да Влада Републике Српске
Крајине поднесе тужбу ХАШКОМ СУДУ у име тих Срба који су предвиђени да им се
њихова имовина опљачка и они истерају из тих тзв. “провинција”.
Такође, предлажем да искористите настали вакум и одмах натерате руководство
Српске Крајине, да распишу, у што краћем року, изборе и спроведу референдум
за припајање другим подручјима, а затим да одржите заједничку скупштину
о уједињењу, на којој да изаберете заједничко руководство и Крунски савет и
прогласите Уједињену Краљевину Срба са Наследником ПРИНЦОМ ТОМИСЛАВОМ
КАРАЂОРЂЕВИЋЕМ.
Уколико сматрате да могу да будем од користи, стојим Вам на располагању.
Са особитим поштовањем,
Милан Пешкир,
Београд
СПОРАЗУМ О ПРИМЕНИ РЕЗОЛУЦИЈЕ 902 /1993)

САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ
ТАЧКА 1
Ова тачка је непрецизна, јер говори да ће хрватске оружане снаге обуставити
непријатељства у УНПА зонама или до УНПА зона (што значи у суседству). Суседство
може представљати било који део на граници РСК, а Резолуција 802. говори само о
подручјима заузетим агресијом од 22. 1. 1993. Зато, треба инсистирати да непријатељства
престају на подручјима заузетим од стране оружаних снага Републике Хрватске.
Предложити измену текста (више могућности)
а) …… ће обуставити непријатељске активности у заузетим подручјима
агресијом од 22. 1. 1993.
б) ….. ће обуставити непријатељске активности на подручјима заузетим после
3. 1. 1992.
ц) ….. ће обуставити непријатељске активности на подручјима УНПА зоне и
подручјима споменутим у Резолуцији 761 (1992).
ц) ….. ће обуставити непријатељске активности на подручјима УНПА зоне и
подручјима споменутим у Резолуцији 762 (1992) Савета безбедности.
ТАЧКА 2
Овде се говори о данашњој линији сукоба, значи, линији до које је продрла
хрватска војска. Тако ће 10 км за нашу војску то значити дубину територије РСК, а за
хрватску војску, углавном заузету територију Крајине.
Ако копредседници инсистирају на овој тачци, онда треба тражити да се
замрзавање тактичких положаја и кретања снага прошири и на 10 км од границе
разграничавања (од 3. 1. 1992), у дубину хрватске територије. (У супротном, замрзавање
кретања хрватских снага, односиће се само на окупираним подручјима).
ТАЧКА 5
Пасуси а) и б) у овој тачци су у супротности, јер а) говори о повлачењу на
линију пре агресије од 22. 1. 1993, а б) и линији прекида ватре 3. 1. 1992. Наравно, нама
би више одговарала тачка б), али онда је то спровођење у дело и Резолуције 762, након
чега ће хрватска страна тражити назад ‘’ружичасте зоне’’, а ми ћемо то оспоравати
неповерењем у хрватску власт. Тиме ће се преговори продужавати. Зато, видети шта
нам више одговара и имати на уму да мора да оспоримо даље одредбе тачке 5 под
б), јер је Народна скупштина у Новом Граду, 24. 4. 1993, изгласала платформу, према
којој мора да захтевамо реципроцитет у стављању тешког наоружања под контролу
УНПРОФОР-а и реципрочну демобилизацију.
Одредница (и) тачке 5. је, изгледа, неповољна, јер не би обезбедила повлачење
хрватске војске са територије РСК, па о томе треба да дају мишљење војни географи.
ТАЧКА 6.
Поново предаја српског тешког наоружања и поново наша обавеза према
закључцима Народне скупштине да то учинимо тек кад и хрватско оружје УНПРОФОР
стави под истоветну контролу.
ТАЧКА 7. и 8.
Тражи се оно што смо одбијали и оно што нам забрањује закључак Народне
скупштине у Новом Граду. У тачци 7, мора да одбијемо све, јер је обавезно да тамо уђе
наша полиција и успостави законе и администрацију РСК. (Ми не смемо да поверујемо
да ће нам територије УНПРОФОР вратити, ако се тако договоримо са Хрватима –
Хрвати нам на то никад неће пристати).
У тачци 8, опет мала замка, јер се спомиње 30 км од УНПА. То значи да ће
надзирање ићи до 30 км у РСК, а дубина хрватске територије биће скраћена, јер од
УНПА линије, простире се, према Хрватској, такође, наша територија – означена као
„ружичасте зоне“.
ТАЧКА 9.
Овде, УНПРОФОР не контролише само саобраћај на путевима и објекте око
Моста, Аеродрома и Бране, него на целом окупираном подручју, док хрватски делови
ових објеката и путева се не спомињу.
Ова тачка, још једном, потврђује онемогућавање успостављања наше полиције,
администрације, па чак и привредне делатности, јер УНПРОФОР задржава право на
неопходне конструкције.
ТАЧКА 10.
Ову тачку треба да одбацимо, јер су остале Резолуција Савета безбедности и
формулсане противно фактичком стању и не признају постојање РСК.
1 МИНИСТАР ЗА ИНОСТРАНЕ ПОСЛОВЕ

Слободан Јарчевић
___________________________________________
Кабинет Председника Републике – превод с енглеског Ердутског споразума од

15/16 јула 1993. године. У Ердуту је споразум потписао Слободан Јарчевић, министар
за иностране послове РС Крајине, а у Загребу, министар трговине Републике Хрватске.
Хрватски председник Фрањо Туђман је, касније, наредио да Хрватска не сме поштовати
овај споразум – проглашавајући га ништавним.
***
МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА О
БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ
СПОРАЗУМ
1. Неће бити хрватских оружаних снага ни полиције у подручјима назначеним
на приложеној мапи после 31. јула 1993.
2. УНПРОФОР ће ући у подручја назначена на приложеној мапи.
3. У селима Ислам Грчки, Смоковић и Кашић биће присутна српска полиција
заједно с УНЦИВПОЛ-ом, а о броју припадника српске полиције постићиће се договор
с УНПРОФОР-ом.
4. С повлачењем хрватских оружаних снага и полиције сходно тачки 1,
Масленички мост, аеродром Земуник и брана Перућа биће под ексклузивном контролом
УНПРОФОР-а. Градњи понтонског моста може се приступити пошто обе стране
потпишу овај споразум.
5. Обе стране се саглашавају да појачају напоре на изналажењу решења свих
проблема који између њих постоје путем преговора, почев од споразума о прекиду
ватре посредством УНПРОФОР-а.
РСК 1994.

Министарство за иностране послове
КНИН, Краља Петра Првог Ослободиоца 27.
Број: 375/94
Дана: 21. 04. 1994.

САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Г. Владислав Јовановић
Ових дана је, захваљујући режираној игри око Горажда, постигнут скоро
савршен договор најмоћнијих земаља света, Савета безбедности Генералног
секретара о војним мерама против Републике Српске и санкцијама против СР
У Руској Федерацији, и у Влади и у Парламенту, постоје снаге које су спремне
да заштите српске земље. Важно је да придобијемо Думу. Њена делегација ће обићи
све бивше републике Југославије. Стекао сам утисак, боравком у Москви, да депутати
немају јасне представе о српско-хрватском и српско-муслиманском спору.
Зато, аргументи хрватске и муслиманске стране могу им бити логични колико и
наши. У таквој ситуацији, а имајући у виду и страначку опредељеност, није сигурно да
ће извештај ове делегације бити написан у нашу корист. Не треба да се поуздамо само
у њега.
Предлажем да у најкраћем року, још док делегација буде боравила у бившој
Југославији, поделимо свим депутатима Думе у Москви, материјале на руском језику.
Избор би требао да буде строго везан за сведочанства да су у Босни и Херцеговини
и РС Крајини одвајкада биле српске земље. Такође, превести и нека документа о
непринципијелности Запада, оличеној у текстовима резолуција, у којима се прејудицира
политичко решење и занемарује терор хрватске и муслиманске државе.
МИП Крајине има нека документа, па би требало са новим документима из
Републике Српске и СР Југославије, направити нешто у виду књиге, превести до
понедељка (25. 04. 1994), овде или у Москви, и поделити члановима Думе, пре повратка
њене делегације из Југославије.
Предлажем да одмах организујемо неколико преводилаца за руски језик, уз
ангажовање СМИП-а и Министарства за информисање.

Достављено:
– Алекса Буха
РСК 1995.

СЛУЖБА ПРЕДСЈЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ
САВЈЕТНИК ПРЕДСЕДНИКА ЗА СПОЉНУ ПОЛИТИКУ
Број: 174/95
Книн, 24. 6. 1995.
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Поводом учесталих оптужби у средствима јавног информисања и у изјавама

неких страначких виђа у Југославији да је мобилизација грађана Републике Српске
Крајине на територији СР Југославије незаконит поступак, јер су у питању избеглице,
Кабинет председника Републике упозорава на следеће:
1. Држављани Републике Српске Крајине, како се зна, нису у Савезној Републици
Југославији, сем у незнатном броју, издржавани од стране Високог комесара за
избеглице Уједињених нација, него су издржавани од стране рођака, или се, у највећем
броју, издржавају сами, радећи легално, или се баве нелегалним пословима.
С обзиром да свака држава мобилише војно способне грађане у случају агресије
непријатеља, нема основа, у међународном праву или Повељи ОУН, да се ово право
оспори Републици Српској Крајини. Посебно не у ситуацији кад је Међународна
заједница није пружила заштиту народу РСК, како је то било обећано Венсовим
планом.
2. Руководство Републике Српске Крајине је, више пута, усмено и писмено
упозоравало Генералног секретара, Савет безбедности, копредседнике Међународне
конференције о бившој Југославији да је Влада Републике Хрватске мобилисала и
претворила у професионалне војнике све своје избеглице из бивше Босне и Херцеговине
и оне Хрвате који су се повукли са хрватском војском из Републике Српске Крајине.
Познато је да је Хрватска изврсно регистровала и организовала своје избеглице,
пријављујући их Високом комесару за избеглице ОУН и свако од њих је на платном
списку овог тела Уједињених нација. Тако, Високи комесар за избеглице ОУН финансира
хрватске професионалне војнике – избеглице. Окупацију западне Славоније, 1. 5. 1995,
учинили су војници-избеглице, које је из Средње Босне протерала муслиманска војска
и у чијем спасавању су учествовали војници Републике Српске.
На дуготрајну и темељну мобилизацију хрватских избеглица нико није
реаговао, мада је она допринела распламсавању ратног пожара и патњи људи свих
националности.
Поставља се питање, из каквих побуда и с којим намерама српски политичари
и српски новинари не оптужују Хрватску за мобилизацију грађана с верификованим
избегличким статусом, а оптужују Републику Српску Крајину за мобилизацију грађана
без тог статуса?
САВЕТНИК ПРЕДСЕДНИКА
Слободан Јарчевић, с. р.
____________________________________________________
БАЛКАНСКО БУРЕ БАРУТА
ИГРА НЕРАВА НА БАЛКАНУ
La Voce
Alessandro Marzo Magno
Рим, 16. јануар. Балканско буре барута је, како се чини, спремно да поново
експлодира. Пошто се ситуација у Босни смирила, упркос томе што се у бихаћком џепу
настављају борбе, прилике се заоштравају на југу.
У Македонији се из дана у дан погоршавају односи између руководства у
Скопљу и албанске мањине. Чини се да се Црна Гора уморила од апсолутне слепе
послушности Београду, тако да нарастају тежње за независношћу. У другом плану су
Грчка и Турска, као посматрачи који нису нимало незаинтересовани. Традиционални
непријатељи чекају погодан тренутак да повуку своје потезе у шаховској партији која
се игра на Балкану. Све чвршће постају и везе између Анкаре и Тиране, док је Атина
историјски савезник Београда.
У Скопљу се однос снага мења, како то показује недавно хапшење тридесетак
интелектуалаца и чланова парламента самозване Албанске Републике Косово. Они су
веровали да ће уточиште наћи у Македонији, а уместо тога хладно су изручени српским
властима. До пре само неколико месеци, македонски председник Киро Глигоров је
давао овакве изјаве: “Опасност прети са севера”, алудирајући на Србију. Чинило се
да је на пролеће било могуће избијање отвореног сукоба, након што су војници из
Београда свакодневно повређивали границу са Македонијом, па су чак освојили и
једно брдо. Сада се, међутим, стиче утисак да су се Скопље и Београд приближили на
анти-албанској основи.
Недавним пописом је утврђено да у Македонији живи око 400.000 Албанаца,
тј. 20 одсто популације. Они су у Тетову, највећем граду овог региона настањеног
Шиптарима, основали аутономни универзитет, који македонске власти сматрају
потпуно илегалним. Ту држе предавања многи доценти који су избегли са суседног
Косова, због тога што су их Срби прогањали. Тирана је оптужила Скопље због кршења
права албанске мањине, будући да су ухапшени неки професори из Тетова. Београд
оптужује Македонију због тога што је пружила уточиште косовским екстремистима.
За то време, међу Црногорцима, којих има 700.000, јача жеља за постизањем
аутономије у односу на Београд. Председник владе Мило Ђукановић је све ближи
сепаратистима. На страну сепаратиста, ставиле су се две странке – Либерална и
Социјалистичка. До пре неколико месеци, савезништво са Београдом било је апсолутно,
док данас лидер Либералног савеза, Славко Перовић, говори о ослобађању Црне Горе
од “српског јарма”. Жеља за одвајањем од Београда, изазвана је и тешким економским
приликама, у којима се налази Црна Гора (срећници који имају посао доносе кући
100.000 лира месечно), а које су проузроковане санкцијама против Србије као и
чињеницом да су млађи Црногорци и топовско месо за Београд.
РСК 1997.
Г. АНАНИ КОФИ,
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Поштовани господине Генерални секретару,

У име 700.000. избеглих и прогнаних грађана свих националности и националних
мањина, који се налазе у Савезној Републици Југославији, међу којима је 215.000.
деце, са изразитим ратним стресовима, и око 5.000. тешких инвалидних лица, чије
су последице рањавање, повреде, стресови и обољења, задобијени од разорне моћи
савременог оружја, које је коришћено у рату на просторима претходне Југославије;
обраћамо се наслову с АПЕЛОМ да у оквиру своје надлежности помогне да се отклоне
одуговлачења у извршавању договореног, како би се ефикасније спроводили програми и
планови: репатријације, локалне интеграције, пресељења у треће земље и адекватнијег
текућег збрињавања избеглих и прогнаних грађана на просторима Савезне Републике
Кршење и неспровођење у живот Дејтонског и Париског мировног споразума,
те Лондонског, Женевског и Ердутског споразума, у делу који се односи на корпус
избеглиштва, као и донето, у вези са овим, дискриминаторско национално законодавство
у Републици Хрватској и Босни и Херцеговини и недостатак добре воље у њиховим
ентитетима, негативно утиче и отежава спровођење договорених и потписаних
споразума.
Уколико органи Организације уједињених нација и Европска заједница не буду
предузели одговарајуће мере да се одклоне нагомилане негативности око решавања
проблема избеглица, јер свако одуговлачење и неефикасно спровођење договореног
доводи до тешких психичких растројстава и све чешћих појава самоубистава код
избеглица.
Стога се поставља питање где је затајила та минимална људска хуманост и
поштовање основних људских права која су гарантована Повељом ОУН и када ће
се овим недужним и унесрећеним грађанима повратити и гарантовати друштвена и
социјална сигурност.
Локална интеграција и репатријације изискују огромна материјална средства,
која не може и нема одакле да обезбеди Савезна Република Југославија, а познато је да
су њена средства и средства грађана још увек замрзнута у страним банкама. Драстично
је осиромашила привреда и домаће становништво, као последица дуготрајног деловања
окрутних санкција и ембарга, и ратна окружења, тако да ће тешко или никако наша држава
моћи својим снагама и средствима да брзо и успешно решава нагомилане проблеме, без
најшире међународне помоћи и солидарности. Брже решавање избегличког корпуса,
основна је претпоставка стабилизације и мира на овим просторима, а истинито
информисање и разумевање проблема које имају избеглице има незаменљиву вредност
једнаку као и свака друга помоћ. Зато, указујемо на чињеницу да нико не може тако
истинито и тако успешно исказати стварно стање и расположење, односно решавање
потреба и проблема избеглица као што то могу учинити они сами.
Поштована господо, иако верујемо да знате, дозволите да вас подсетимо да
је на просторима Савезне Републике Југославије око 95 одсто избеглих и прогнаних
лица примљено у породични смештај и да ова домаћинства преко пет година са њима
деле добро и зло, а само незнатан број избеглих и прогнаних налази се у колективном
смештају. Надаље, из иностранства је стизала и данас стиже материјална помоћ само
до 20%, све остало пада на терет грађана Савезне Републике Југославије. Уједно
указујемо да се и ова помоћ последњих дана драстично смањује, што је за све нас
крајње забрињавајуће.
Зато, Главни одбор Хуманитарног удружења “СОЛИДАРНОСТ”, као невладино,
ванстраначко, самостално хуманитарно удружење грађана АПЕЛУЈЕ и захтева да
престане арсенал дискриминаторских и антихуманих поступака. Залажемо се за
равноправан третман и једнака права свих избеглих и прогнаних са простора бивше
СФРЈ; то јест целовито решавање проблема свих избеглих и прогнаних из Републике
Хрватске и Босне и Херцеговине. Свака селективност међу избеглим и прогнаним
грађанима била би опасна и неприхватљива са несагледивим последицама.
Повратак и тотална миграција треба да се спроводи управо онако како су
одлазили грађани из својих градова и села на простре СРЈ и то уз пружање гаранција
пуне безбедности, друштвене и социјалне сигурности.
Изражавамо уверење свих избеглих и прогнаних лица да убрзање даље
конкретизације потписаних свих споразума и договора на међународном плану и
спровођење хуманитарног процеса, примарно зависи од Ваше воље, људске хуманости,
мудрости и одлучности, с молбом да предузмете хитне кораке, које сматрате потребним
и да се заложите путем одговарајућих институција у систему Организације уједињених
нација и Европске уније за доследну примену међународних споразума и договора
и да се убрза поступак оживотворења планова и програма: репатријације, локалне
интеграције, пресељења у треће земље, и текуће збрињавање избеглих и прогнаних
грађана који се налазе у Савезној Републици Југославији.
С поштовањем!
Београд, 22. јануар 1997. године
ПРЕДСЕДНИК
ХУМАНИТАРНОГ УДРУЖЕЊА “СОЛИДАРНОСТ”
Деретић Милорад, дипл. правник
Апелујемо на Вас господине Генерални секретаре, да предузмете кораке које

сматрате потребним, како би се омогућило несметано и брже решавање репатријације
избеглих и прогнаних лица, брже реинтеграције у Савезној Републици Југославији,
пресељење у треће земље и ефикасније текуће материјално збрињавање преко 700.000.
избеглих и прогнаних на територијама СРЈ.
С поштовањем.
(Приређивачи: вероватно Деретић проширио писмо овим додатком – ново
писмо није сачувано).
____________________________________________________
________________________________________________________________
НАЦРТ
ТРЕЋИ САБОР МАТИЦЕ И РАСЕЈАЊА

Савет Сабора
Београд, 03. август 2005.
Ми, учесници Трећег Сабора матице и расејања, одржаног у Београду, 03.

августа 2005. године,
У жељи да допринесемо саборности, слози и напретку нашег народа и државе
матице,
Забринути због сепаратизама који, са разних страна, угрожавају опстанак матице,
а посебно због патњи српског народа на Косову и Метохији који је жртва албанског
тероризма и етничког чишћења,
Огорчени због различитих стандарда, неоправданих оптужби, продужене
сатанизације и притиска на српски народ,
Решени да, као део европске цивилизације, чувамо богато национално, културно
и духовно наслеђе,
У жељи да уједињеним снагама убрзамо решавање привредних, социјалних и
хуманитарних проблема у матици, посебно проблема избеглица и расељених лица,
Одлучни у захтеву да отклањамо препреке на путу јачања поверења, солидарности
и јединства између матице и расејања,
Остајући привржени поштовању свих наших досадашњих одлука и закључака,
Усвојили смо следећу
ДЕКЛАРАЦИЈУ
1. Наша је прва обавеза да доприносимо јединству српског народа, његовом

повезивању и солидарности. Све страначке, идеолошке и личне амбиције и разлике
морају уступити место националним и државним интересима.
2. Уверени смо да је Сабор матице и расејања, са својим извршним органима
и мрежом савета по појединим земљама најбољи облик обједињавања свих људских,
културних, духовних и материјалних снага.
3. Сматрамо да је очување и развој заједничке државе Србије и Црне Горе
најбоља гаранција за заштиту интереса и Србије и Црне Горе, и опстанак српског
народа. Позивамо државна руководства обе републике и Државне заједнице да очувају
заједничку државу.
4. Косово и Метохија је српска земља. Нико нема права да се одрекне те земље
зарад било ког другог интереса. Пре отпочињања разговора о статусу неопходно је
да се изврше обавезе утврђене Резолуцијом СБ УН 1244 (1999), а пре свега да се
гарантује безбедност и слобода кретања преосталих Срба у Покрајини, повратак око
250.000 пригнаних Срба и других неалбанаца, разоружање свих терористичких група
и појединаца и обнова српских цркава, манастира и домова порушених од јуна 1999. до
данас. Позивамо највише државне органе, све политичке, научне, културне и духовне
националне институције да остваре пуно јединства о Косову и Метохији.
5. Упућујемо апел свим српским хуманитарним организацијама, црквено-
школским општинама, друштвима и клубовима српског расејања, да пруже помоћ
напаћеном српском народу, посебно деци, са Косова и Метохије. Помоћ треба
упућивати преко Српске Патријаршије у Београду и Његове Светости Патријарха
Српског Господина Павла, који је почасни председник Фонда за Косово и Метохију.
6. Навршава се десет година од потписивања Дејтонско-Париског споразума
о миру у БиХ. Забринути смо ревизијом овог споразума на штету српског народа.
Сматрамо да је трајно очување Републике Српске и њених уставних надлежности једина
гаранција равноправности српског народа, мира, стабилности и напретка у региону.
7. Притисци за наметање решења на Косову и Метохији и у Босни и Херцеговини
на штету српског народа, супротни су међународном праву и циљевима трајног мира
на Балкану и у Европи.
8. Осуђујемо ескалацију међународног тероризма. Указујемо да су тероризам и
организовани међународни криминал на Косову и Метохији и даље најопаснији извор
дестабилизације региона и стални извор опасности за Европу.
9. Обнављамо и покрећемо следеће иницијативе:
– Полазећи од чињенице да је Државна заједница СЦГ земља са највећим бројем
избеглица и расељених лица у Европи, сматрамо да је потребно да извршна власт
припреми, а Парламент усвоји, план за убрзано решавање овог проблема, у сарадњи
са бившим југословенским републикама, Европском унијом и Уједињеним нацијама.
Основни циљ мора бити остваривање права на слободан, безбедан и достојанствен
повратак свих протераних.
– Да Влада и Скупштина Србије оснују централни регистар српских жртава у
досадашњим ратовима;
– да се подигне Српски меморијал, као симбол вечите захвалности свим
сународницима палим за слободу српског народа;
– да се, на задужбинарској основи, подигне Српски дом у Београду као центар
културног, информативног и привредног прожимања матице и расејања и као центар
окупљања и комуницирања са иностраним пријатељима српског народа;
– да се припреми и штампа Србослов – антологијско-енциклопедијска читанка
о српском народу;
– да се ревитализују и приведу изворним наменама све задужбине и фондови
српских добротвора;
– да се одржи Сабор српских интелектуалаца из матице и расејања;
– да се размотри оснивање Института “Вук Стефановић Караџић” са основним
задатком да организовано, преко својих огранака у европским и светским центрима,
шири српску културу (попут немачког Гете, шпанског Сервантес института);
Позивамо државне органе да подрже ове иницијативе и помогну њиховом
остваривању. Расејање ће са своје стране, на све начине, укључујући финансијску
помоћ, допринети да се ове замисли остваре.
10. Одобравамо досадашњи рад Савета Сабора дијаспоре, Управног одбора
“Фонда расејања за Матицу”, копредседника Савета Сабора и Председника Управног
одбора Фонда расејања за матицу. Сагласни смо са мерама предузетим према државним
органима Републике Србије и Државне заједнице СЦГ, као и према судским инстанцама,
ради враћања Фонду дијаспора за матицу свих његових средстава и нормализације
рада у корист матице.
11. Поздрављамо оснивање и рад Министарства за дијаспору. Очекујемо да
Министарство и Влада Републике Србије још ефикасније решавају отворена питања,

а посебно:
– регулисање војне обавезе младића из расејања,
– допунска настава на српском језику и уџбеници за школску децу у расејању
– су обавеза државе,
– поједноставити поступак и потпуно укинути ПДВ-а за хуманитарну помоћ.
12. Позивамо Владу Србије да, без даљег одуговлачења, ослободи средства
Фонда расејања за матицу у износу од око 4,5 милиона евра (главница и камате) која су
незаконито блокирана током 2002. године. И овом приликом, указујемо да нико нема
права да располаже средствима Фонда осим Управе.
13. Сабор истиче да су средствима Фонда расејања за матицу, током 1999. и
2000. године изграђени мостови “Варадинска дуга”, на Дунаву код Новог Сада, мост на
Великој Морави између Варварина и Ћићевца, мост на Западној Морави код Крушевца
(Јасика), да су реконструисане касарне ВЈ (ВСЦГ), дечија одељења болница “Драгиша
Мишовић” и Ортопедске болнице “Бањица”, реконструисано и изграђено око 100 км
путева у Шумадији и Поморављу. Савета сабора и Управни одбор Фонда расејања за
матицу ће по деблокирању поменутих средстава, наставити са њиховим коришћењем
за оне потребе за које су и намењена – обнова, развој, хуманитарна помоћ.
14. Одајемо признање Савету Сабора расејања и Београдском форуму за свет
равноправних што су припремили и штампали књигу “Мостови: Дијаспора – Матица”,
која садржи излагања и документа Другог Сабора матице и расејања, као и комплетну
документацију о раду Фонда расејања за матицу. Позивамо их да припреме и штампају
излагања и документа Трећег Сабора.
15. Оцењујемо да следећи, Четврти Сабор матице и расејања треба одржати
почетком августа 2006. Позивамо Савет Сабора и надлежне државне органе да припреме
одржавање Сабора.
16. Остајемо привржени свим раније донетим одлукама, закључцима и оценама
Сабора расејања, Савета Сабора и управних органа Фонда дијаспора за матицу.
У Београду, 03. август 2005. године.
ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ ТРЕЋЕГ САБОРА

Др инж. Милоје Милићевић,
Копредседник Савета Сабора дијаспоре
СРБИ НА ЕВРОПСКИМ
МАПАМА КРОЗ
ИСТОРИЈУ
1. УГАРСКА У ЕВРОПИ
Мапа изузетне вредности. Верификована у европским престоницама. Представља
Угарску из 1346, а не ‘’Угарско-хрватско Краљевство’’ – како је фалсификовано у
југословенској историографији, да би се тим фалсификатом обезбедила потпора
‘’хрватском државном праву’’.
2. Европа осмог и деветог столећа. Власт српске државе је од Горског котора до

Црног мора – и на територијама које насељавају Бугари. Цео Пелопонез је у Србији.
Франци су освојили делове Далмације и Славоније – па ће уследити устанак Људевита
Посавског.
3. Србија у време цара Душана – четрнаесто столеће. Званична историја каже да је
то најпространија српска држава, а види се да је Душан владао само делом Србије из
деветог столећа. Већи део српског Пелопонеза су Византијци освојили.
4. Балканско полуострво у 14. столећу. Турци су освојили Малу Азију. Занимљиво је да

је и на овој мапи приказана северна Бугарска у саставу Душанове Србије. С обзиром на
бугарски пораз против Србије на Велбужду, могућа је зависност Бугарске од Србије
5. Занимљива немачка мапа. Приказује распрострањеност Срба – од Трста до Бугарске.

Хрвати су приказани у покрајини, која је у саставу српског етничког простора. Овакав
приказ Хрвата одговара тврдњи др Јована И. Деретића, који тврди да је Хрватска била
покрајина у Србији – која се у 10. столећу осамосталила, уз помоћ европских држава.
6. Немачка мапа данашње Савезне

Републике Немачке од 3. столећа
пре нове ере до 6. столећа после
нове ере. Подаци на њој руше
званичну историју о продору
Словена са истока на запад и југ.
Сви топоними пре нове ере у
Немачкој су српски (словенски).
Значи, Срби су староседеоци и у
Немачкој.
НАУЧНИ СКУП
РЕПУБЛИКА СРПСКА
КРАЈИНА
– ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА –
У ОРГАНИЗАЦИЈИ ВЛАДЕ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Београд, 18. децембар 2005.
Рајко Лежаић
Председник Скупштине РСК у прогнанству
Поштовано Предсједништво. Поштовани научници. Браћо и сестре. Драги пријатељи.

Поштовани земљаци, Крајишници.
Дозволите да, у име Скупштине Републике Српске Крајине, поздравим овај научни
скуп – с темом ”Република Српска Крајина – јуче, данас, сутра”. Уверен сам да ће се
овог пута, као и многим другим приликама, чути истина и само истина, јер је истина
наше једино оруђе. Нажалост, истину о Републици Српској Крајини и Крајишницима
не уважавају наши прогонитељи и yелати Хрвати. Обмањују свет о нама, а то чине
и политиканти у Србији, да не кажем да су они неки политичари. Прихватају, без
задршке, хрватску тезу да су Срби у Хрватској национална мањина. Неки од њих, с
усхићењем, изјављују да би радо живјели у Хрватској. Не знам само шта чекају. Нека
иду тамо.
Чињеница је да смо ми Срби били равноправни у свему с Хрватима до почетка
Другог светског рата, кад су у Хрватској дошли на власт фашисти – усташе. На исти
начин, попут хрватских фашиста, према Србима су се односили и чланови Хрватске
демократске заједнице 1990. године. И од једних и од других смо доживели злочине
геноцида.
Неки овде у Србији (који иду по своје мишљење у Брисел) припремили су
најстравичнију блокаду у односу на информације Владе и Скупштине Републике
Српске Крајине. Да ли им је то еуропска демократија? Наравно, то није демократија,
него вид најгрубље тираније над истином.
Добро је познато да су Крајишници аутохтони народ у Крајини и у многим другим
деловима Хрватске. Истина је и да се многи становници Хрватске, који за себе мисле
да су Хрвати, у ствари, само Срби католичке вере. Знамо да су их наши стари сматрали
за Србе и звали су их Буњевцима.
Браћо и сестре. Драги пријатељи.
Срби православни у Републици Српској Крајини су били већинско становништво,
упркос вековном унијаћењу и католичењу на простору не већем од 15.500 квадратних
километара. Ту је живело око 450.000 становника, од којих су, скоро, 90 одсто били
православни Срби и поседовали с 94 одсто земље.
Нажалост, пред очима УНПРОФОР-а, хрватска војска је прогнала готово целокупно
становништво Срба православних и окупирала целу територију Републике Српске
Крајине. Ту окупацију, мирно је посматрала и мајчица Србија. Тако је Хрватска,
без икаквих последица, обавила највеће етничко чишћење у Европи посље Другог
свјетског рата.
Драги пријатељи.
Сутра је 19. децембар 2005. године и Свети Никола. Сутра се навршава 14 година
од проглашавања Републике Српске Крајине. То је учињено по жељи српског народа
и био је је то једини начин да се заустави покренути замајац хрватских злочина.
Четири године је Република Српска Крајина, у правом смислу, била држава. Имала
је територију, становништво и законодавство с изабраном законодавном и извршном
влашћу.
С обзиром на ваш рад, дубоко смо увјерени да ће те научно освјетлити прошлост,
садашњост и будућност Републике Српске Крајине. Ви ћете допринијети да се укине
медијска блокада о РСК у Србији и да се схвати у свету да је Крајина српска исконска
земља.
У име истине о Републици Српској Крајини, ја вас поздрављам и желим вам успешан
научни рад.
Милорад Буха
Председник владе РСК у прогонству
Даме и господо, цењени Крајишници и пријатељи Крајине

Поздрављамо вас у име Владе РСК у прогнанству, захваљујемо Вам што сте
се одазвали нашем позиву да заједничким активностима помогнемо напаћеном,
крајишком народу. Прогнани Крајишници данас представљају најсиромашнију и
социјално најугроженију популациону групу у Европи.
Када су остали народи усмеравали своју пажњу према новим технологијама,
техничким унапређењима, новим правцима развоја, српском народу наметнут је
братоубилачки рат, разбијање државне заједнице опште сарадње и прогон. Када су
родитељи на Западу својој деци куповали компјутере, мобилне телефоне, ми смо
нашој деци делили оружје, да би уз нас одбранили родну груду, имања, гробове својих
предака, цркве и манастире.
Идеолошки, и стратешки неприпремљени, без јасне визије о перспективи и правцима
остварења својих виталних националних интереса, остављени на цедилу није се могао
избећи геноцид, етничко чишћење, егзодус,ужас рата, патње и бол.
Геноцидом и етничким чишћењем из Републике Хрватске и РСК протерано је
преко 500.000 Срба, убијено је преко 7.000, а рањено преко 15.000 Срба, запаљено,
уништено, покрадено око 35.000 стамбено-пословних јединица, одузете су станарска
права на 50.000 станова чији су корисници били Срби, запаљено је и уништено 1.100
села и заселака у којима су Срби били већина, ускраћено право на акције у поступку
приватизације друштвене имовине, онемогућено остварење права на пензије у току
рата, ускраћена права на остала имовинска и социјална права. Укупна вредност
одузете, уништене, украдене и оштећене имовине и имовинских права износи 30
милијарди евра, што уз изгубљену добит од 20 милијарди чини импозантан износ од
50 милијарди евра.
Страх, глад, понижење, губитак идентитета, достојанства, и части, осећај апсолутног
безнађа постали су основно духовно стање Крајишника.
Сваки Крајишник дубоко у себи сабире и одузима болне ране, патње и бол.
Суочен са суровом реалношћу, разборито, чврсто и стамено издржава све потешкоће
које су му наваљене на нејака плећа. Прошлост садашњост и будућност сумирао је у
једну реч: преживети.
Узроке трагичне судбине крајишког народа, морамо заједнички анализирати тим
више што смо на својој кожи осетили ужасну и болну стварност.
Суочени са огромним проблемима крајишког народа, немогућношћу остварења
основних људских права, тражећи престанак фабриковања разних листа са оптужбама
за разне видове кривичних дела, дискриминисани пред хрватским административним
и правосудним органима, посланици Скупштине РСК покушали су у току 1997. године
да обнове рад, затраже активније учешће државних органа Реп.Хрватске у правцу
остваривања националних и личних права, али нам је свака активност по том питању
забрањена од тадашње власти у Реп. Србији. Покушали смо исту акцију предузети
2003. године, али смо ”добронамерно” упозорени да за те активности није време.
26. фебруара ове године одржана је обновитељска седница Скупштине РСК у
прогонству, на којој је договорен будући рад Скупштине, изабрана нова Влада са јасно
утврђеним задацима

Који су задаци владе РСК у прогонству

– интернационализација питања статуса РСК и Срба у Реп.Хрватској на основама
уставних решења до 1990. године. Венсовог плана, Плана 3-4.
– тражити поврат конститутивности и државотворности српском народу у Реп.
Хрватској, са правом на равноправну употребу писма и језика,
– захтевати стриктну примену Закона о амнестији и престанак фабриковања листа
злочинаца,
– указивати на отворене опструкције и дискриминацију пред хрватским
административним и правосудним органима,
– вршити притисак на међународне институције у циљу притиска на Реп. Хрватску
око поврата имовине, имовинских и социјалних права,
– захтевати правичну накнаду за уништену, и несталу имовину, а основа овом
захтеву лежи у Споразуму о нормализацији односа између СРЈ и РХ,
– омогућити прогнаним лицима безуслован и безбедан повратак на њихова
огњишта,
– бројни други задаци, о којима можемо другом приликом
Влада је сачинила Меморандум о РСК којим је указала на историјске, правне,
политичке, социолошке, економске и друге аспекте српско-хрватских односа и исти
упутила на адресе свих релевантних међ. институција, држава и влада ОУН.
– Усвојена је Деклерација о правима прогнаног српског народа из Републике
Хрватске, која је путем Посланичког клуба Српске радикалне странке достављена
Народној скупштини Републике Србије на расправу. Нажалост, иста није до данас
уврштена у дневни ред, што јасно говори о карактеру ове власти која више води рачуна
о интересима Хрватске него о проблемима свога народа,
– Усвојена је Резолуција о угроженим правима крајишког народа која је достављена на
расправу Парламентарној Скупштини Савета Европе. У формалном смислу обезбеђена
је подршка посланика Русије, Белорусије, Украјине, Велике Британије, Италије, дела
српске делегације из БиХ. У политичком смислу много ће нам значити да се у Европском
парламенту расправља о статусу РСК и угроженим правима крајишког народа, – Влада
РСК у прогонству отворила је представништво у Француској, Холандији, Канади, а
ових дана треба да добијемо решење из Аустрије. Задатак представништва јесте да
разбије медијску блокаду коју има ова Влада у информативној сфери и да државним
органима у којима делују укаже на све проблеме које муче крајишки народ и српски
народ у целини,
– Заједно са адвокатском канцеларијом Џонатана Левија покренута је тужба против
Реп.Хрватске за геноцид над српским, јеврејским и ромским народом у периоду од
1941-1945.године и 1990-1995. године пред Федералним судом у Сан Франциску. Свака
пресуда америчких судова обавезује америчкуа из пресуде.
– Протесне ноте поводом геноцида и етничког чишћења над нашим народом лично
смо уручили сталним мисијама ОУН и ЕУ
- Влада је одржала 15 седница, расправила преко 100 тачака дневног реда. Активно
се укључила у прикупљање грађе за подношење тужбе пред међународним судом у
Хагу за геноцид над српским народом у току Другог св.рата и рата од 1990-1995.године,
учествује у разним манифестацијама које организују прогнаничка удружења,
- Обавља и друге послове од виталног значаја за интересе прогнаног народа
Руковођени интересима, међународној заједници смо рекли:
– не прихватамо окупацију наше државе,

– тражимо преговоре око статуса РСК,
– захтевамо безуслован и безбедан повратак прогнаног становништва,
– тражимо накнаду за уништену и опљачкану имовину,
– константан прогон, страх и неизвесност морају престати,
– инсистирамо да међународна заједница арбитрира и отвори миран преговарачки
процес – у коме ће свака страна снагом аргумената изнети своје ставове,
На које савезничке снаге можемо рачунати у циљу извршења светог нам
задатка;
1.Српску радикалну странку, нажалост нити једна друга странка не даје нам
подршку,
2.Србе патриоте који несебично бране интересе српског народа
На крају морамо рећи да су непријатељи српског народа покушали обесмислити
идеју и реалност Републике Српске Крајине, дубоко је сакрити под тепих и обеснажити
покушаје ревизије постојећих решења. Успели смо Републику Српску Крајину вратити
на светлост позорнице.
Нека нам живи Република Српска Крајина

Проф. др Веселин Ђуретић
ЈОШ ЈЕДАН АПСУРД ХРВАТСКЕ ПОЛИТИКЕ

ИЛИ ПРОТЕРАНЕ СРБЕ РСК ОНЕМОГУЋИТИ
ДА СЕ ИЗ ЕВРОПЕ ВРАТЕ У ЕВРОПУ
Недавно сам се вратио из Москве, из Русије. Говорио сам на неколико јавних
скупова, позивајући нашу словенску Матушку да нас спасе из ћорсокака у који смо
упали умногоме захваљујући и њеној, јељциновској политици.
Посебно сам говорио о Републици Српској Крајини, подсјећајући на онај дијалог
између америчког ”топуз дипломате” Ричарда Холбрука званог Бил и руског изасланика
Керестеyијанца, поводом плана ”З-4”. Дрски Амер, зачуђен непопустљивошћу српских
представника што не прихватају сабијање у Глински и Кнински котар (који су се могли
још више сузити, како је С. Јарчевићу рекао један британски обавештајац), обратио се
Русу – ”српском брату”: ”Уразуми их”. Посредници ”великих” сила посматрали су на
Крајишнике и њихову земљу као на неко афричко племе, које се спори са цивилизованим
Загребом око неких ”номадских испаша” очигледно без икаквог сазнања да Срби ту
живе од 8.вијека, како је утврдила хрватска повјесничарка проф. Нада Димић, а по неким
изворима се помињу и прије нове ере. Саговорници крајишких представника думали
су на основи пропаганде коју су током 20. вијека сијали и ватикански, и хрватско-
клерикалистички, и коминтерновски, и павелићевски и титовско-комунистички
центри. То је за њих била”историјска чињеница” првог реда.
РСК постајала је ”сирак тужни без игде икога”; званични Београд још је спавао на
идеологизаторским ловорикама; орно су се обиљежавале облетница Авноја и тужне
реминисценције за Вођом. Иза кулиса разума резоновали су они који су титовско-
авнојске федералне намете прихватали као ”неке историјске тековине”. Таквих је било
и у Книну, а где су се држали као ”пијан плота” ”с оног Београда”, као што су се српске
Матице држали током Првог светског рата, игноришући многе народне резолуције о
потреби директног уједињења са Србијом; народног уверења да је Југославија фикција
преко које ће се ватикански вођени загребачки пургери дочепати власти да би у новом
оквиру наставили стару великохрватску политику (што се потом и збило).
Србима је почетком последње деценије 20. вијека Бог био подарио још једну
прилику да крену српским путем, али је они поново нису искористили. Дио њих је био
импрегниран комунистичким синдромом који је био поредио нову српску благоутробну
”класу”, која је чувајући своје привилегије (са слашћу ”‘лумпен- сељака ”) чувала
и титовско-хрватске антисрпске концепсије, и била је једна крајишка завеса која је
затварала видике националном циљу. Други дио су представљали српски националисти
– без снажних и националних и интернационалних упоришта. Њихови брзи војни
успјеси рађали су илузије у коначан успјех, што их је побједнички одржавало у стању
илузија и неактивности; у ишчекивању правде од калкулантског свјета. За то вријеме
перфидни противник је мјеркао српско понашање ловећи у њему оно што се уклапало
у западни пројекат српске сатанизације који је у сумраку српског ”интелектуалног
разума” показивао неку своју ”сировост”. Тако је перфидни хрватски агресор постајао
”жртва”. Амерички ”каубојски филм” све брже се окретао, подижући на ноге и западне
дамице против ”дивљих српских Индијанаца”.
Тако је наступио још један сумрак у српском ходу по мукама; и нико због тога није
плакао. ”Дивље индијанце” је требало казнити. У егзилу се нашао читав народ, а

Матица, у рукама недостојних вођа, ни тада није сагледавала своју вину. Без националне
идеје-водиље није се јасно одређивала ни према будућности програника. Бар онако
како је то у много тежим мукама урадио несрећни генерал Милан Недић, који је
свакога збринуо, али је свакоме и ставио на знање да ће се послије победе савезника
антихитлерске коалиције вратити својим домовима. Идеологизована српска Матица
није имала таквих визија, па су се крајишки прогнанци још једном нашли на распећу.
Перфидни загребачки играчи су добијали прилику да етничко чишћење доведу до
краја уз ”помоћ” Матице Српства. То је отупљивало оштрицу витешког крајишког соја;
од слободара постајали су рајетини. Ни када су се почеле отварати визије Европске
уније, које су укључивале и Хрватску, несрећници нису имали јасно зацртани циљ:
”Не враћамо се у Хрватску него у Унију!” Моја маленкост је од 1995. године то често
понављала.
Сада се указује нова прилика – ако је не покваре многи некомпетентни који још
говоре у име РСК. Са трибине Парламентарне скупштине Савјета Европе упућена су
два битна позива: Први је да Хрватска не може очекивати да у ЕУ уђе ако прогнане
и избјегла Србе не поврати, и то у аутономну сигурност; други је општег карактера:
заједничко тржиште за све команде бивше СФРЈ (осим Словеније), што објективно
значи неко брисање државних граница. Бојим се да ни ту прилику званични Београд
неће искористити и организовати повратак сународника, и у складу са европском
економском логиком организовати њихов живот. Бојим се да то неће, схватити ни
Српска православна црква, да се ради у суштини о истој оној историјској ситуацији
која је довела до османлијске окупације, када је у недостатку свјетовног водства сама
вршила и духовну и свјетовну мисију, мислим да је Влада РСК у избјеглиштву дужна
да да нове европске перспективе сталну актуелизује и операционализује.
Хрватска је упала у политички ћорсокак: између својег европејства-која објективно

сужава њен суверенитет и постепено брише све државне границе, и свог антисрпства
(настојања да испражњене српске просторе у таквом стању одржи), које је објективно
апсурдно, јер ће се Срби РСК преко Европе моћи вратити у своју древну постојбину.
На тај апсурд стално треба подсјећати загребачке мешетаре; на њега стално треба
указивати прогнаним и избјеглим – да би се што прије вратили.

Проф. др Милан Булајић

Београд
О геноциду над Србима*

Драги пријатељи, ја не намјеравам данас говорити на тему ”Узастопни злочини над
Србима у 20. вијеку”, као што је и проблем.
У Српској академији наука и умјетности био је формиран Одбор за сакупљање грађе
о геноциду над српским народом и другим народима Југославије у 20. вијеку. Одбор
је образовао професор Владо Дедијер, касније академик Радован Самарyић, а ја сам
био замјеник предсједника тог одбора. Међутим, у време обновљеног геноцида, 1994.
године, Одбор за сакупљање грађе о геноциду је укинут, без икаквог образложења. Све
друге институције, које су се бавиле истраживањем и проучавањем злочина геноцида,
су укинуте или пасивизиране.
Наиме, парламент Југославије – Савезна скупштина 1992. године образовао је
Државну комисију за ратне злочине и геноцид. Ја сам био именован за генералног
секретара те државне комисије. Тада, када је Комисија почела да ради, објективно,
истинито, чак је ”Хелсинки воч” објављивао извјештаје те комисије, укинута је, послије
годину и по дана.
Образована је Комисија Савезне владе, која је требало да настави тај рад у сакупљању
чињеница и доказа о ратним злочинима и злочинима геноцида. Послије пет година, та
савезна комисија је пасивизирана. Значи, није укинута, али је смјештена у зграду СИВ
3, у неколико просторија, са неколико чиновника, који ту грађу треба да чувају, а ту
грађу нико не може да користи.
Музеј жртава геноцида, који сам иницирао и био први директор пуних десет година,
када смо сабирали резултате рада, у врло тешким условима се радило, ни институти
са десетак доктора наука нијесу толико научних скупова и толико публикација дали.
Послије 5. октобра, Музеј жртава геноцида је премјештен у Крагујевац. Шта ће да ради
у Крагујевцу?! Органи Музеја жртава геноцида, који су постојали (Управни одбор,
Надзорни одбор) састављени су од Крагујевчана. Милан Булајић, као директор Музеја
геноцида је разријешен дужности. То сам препустио на одговорност Влади, која је то
учинила – Жарка Кораћа и друштву.
Међутим, 1996. године иницирао сам образовање Фонда за истраживање геноцида,
у циљу да се помогне Музеј, који није имао средстава, ни кадрова. Када сам разријешен
дужности директора Музеја жртава геноцида, а Фонд за истраживање геноцида је
признат, одобрен од Владе Републике Србије, као посебно правно лице, са сједиштем
на Тргу Николе Пашића, гдје је тада било и сједиште Музеја жртава геноцида, тада је
мени, када сам наставио тај рад, када је пред нама била Трећа међународна конференција
о Јасеновцу, у Јерусалиму, 29. и 30. децембра 2002. године, и пред припремани научни
скуп ”Геноцид у 20. вијеку на подручју југословенских земаља”, Милану Булајићу је
писаним путем забрањен улаз у зграду у којој су били Музеј жртава геноцида и Фонд
за истраживање геноцида, и то без икаквог образложења.
Ми данас немамо институцију или институције које се баве истраживањем и
проучавањем злочина геноцида. Једино је остао Фонд за истраживање геноцида,
коме је одузета технологија: два компјутера, скенер, принтер, универзални видео и
преко три године није враћена. Милану Булајићу је двије године и осам мјесеци било
забрањено да уђе у те просторије Музеја жртава геноцида. Ни до данас та технологија
Фонда за истраживање геноцида није враћена. До данас је враћена једна просторија,
без телефона, без ичега. То су, драги пријатељи, услови проучавања, истраживања

истине о злочинима геноцида на овом подручју.
Без претјеривања, данас је питање геноцида животно питање српског народа и
државе Србије, ко се бави тиме.
Све теме које су овде наведене су изузетно значајне, али нећу говорити ни о теми
која се налази поред мог имена, нити о било којој од ових тема, а које су врло значајне,
врло битне теме.
Данас ћу говорити о тужбама против Срба, против Србије за геноцид, и то тужбама
које непосредно предстоје.
Муслиманска Босна и Херцеговина је 20. марта 1993. године, прије 12 година, подигла
тужбу пред Међународним судом правде против Југославије, односно Србије и Црне
Горе за злочине геноцида. Са једном групом еминентних међународних правника,
учествовао сам у изради противтужбе, која је била добра. Одмах послије 5. октобра,
противтужба је повучена, без захтјева да се повуче основна тужба. Муслиманска Босна
и Херцеговина и даље инсистира на томе, како то Тихић каже: ”Нико нема морално
право да повуче ту тужбу!” Помиње се цифра, драги пријатељи, од 200 милијарди
долара. Шта ми радимо?! Ја помињем тужбу муслиманске Босне и Херцеговине, јер
Срби у томе нису учествовали, нити су за то дали сагласност. Помињем ту тужбу
ради тога што муслимани туже Србе за геноцид не само над муслиманима него и над
Хрватима.
У Сплиту је, 22. јуна, те критичне, 1995. године, прије ”Олује” а послије ”Бљеска”,
одржан састанак, под посредништвом Сједињених Америчких Држава, њиховог
тадашњег амбасадора, под посредством Њемачке, Шварца Шилинга, који је сада
именован да замијени Ешдауна у Босни и Херцеговини, са генералима и министрима
хрватске и муслиманске Босне и Херцеговине, на којем је, по мојој оцјени, на темељима
НДХ, јер је то НДХ – муслиманско-хрватски војни савез, који је очигледно, према
документима, против Срба у Босни и Херцеговини, против Срба у Хрватској, против
Срба у Србији. Нико на то не реагује, нико о томе ништа не говори.
У вријеме десете годишњице Сребренице, предсједник Србије је био у Сребреници,
за коју су Срби оптужени да су извршили геноцид.
Стјепан Месић долази у Београд и на београдској телевизији говори о томе да Срби
треба да признају геноцид над муслиманима у Сребреници, а што се тиче ”Олује”
”то је била законита акција хрватске војске за ослобођење узурпираних територија”,
понављам цитат ”узурпираних територија”, као да су Срби дошли у Крајину из Србије,
а не да су стољећима тамо живјели. Нико ништа на то не реагује.
Оно што је битно, што желим да вама кажем данас је да је, а прије неколико дана
сам изашао из болнице, а овдје сам дошао данас, јер сам морао да дођем, Хрватска
1999. године тужила Србе, тужила Србију за геноцид. Питао сам и Владу у прогонству
и све људе који раде на томе, људе који се баве истраживањем и науком, шта је то о
чему се ради, јер томе нисам имао приступ. Тражио сам од Министарства иностраних
послова документа, па иако сам цио животни и радни стаж провео у иностраним
пословима, иако сам био наместо мог професора Милана Бартоша, начелник Службе
за међународно-правне послове и главни правни савјетник, нисам могао добити ту
тужбу. Ту тужбу сам добио преко Хага, не из Београда. Ја сам се, преко мог лап-топа
јавио Хагу, Међународном суду правде, то није овај трибунал о коме се говори, послали
су ми и једну и другу тужбу, званично, а то нијесам могао у Београду да добијем.
Драги пријатељи, оно што ме је запрепастило, то је да Хрватска 1999. године, прије
шест година, тужи Србе и Србију за геноцид у Славонији и Книну. Ми данас не знамо,
односно ја не знам, јер Хаг не може да ми да до почетка расправе пред Међународним

судом правде, шта је ова држава одговорила. Тражио сам то од Министарства

иностраних послова и нисам могао добити тај одговор. То је тајна, како они кажу. Тајна
је, према коме?! То је битно животно питање. Ако Србе осуде за геноцид, yаба вам
све приче о историјским корјенима и о свему. Ако се ”пресуди” да су Срби извршили
геноцид и у Хрватској, и у Босни и у Републици Српској, нема ништа ни од Републике
Српске ни од Републике Српске Крајине, ја вам то гарантујем, а дозволите ми да
говорим искрено. То је данас битно питање.
Прије пет дана је почео процес Милану Мартићу. Он је оптужен за етничка чишћења.
Готовина је у Хагу. Пред тим трибуналом за бившу Југославију, припрема се процес
деветорици генерала и официра Републике Српске, у пакету. Генерал Радисав Крстић,
командант Српског дринског корпуса је другостепено, значи коначно, осуђен за
геноцид, осуђен да је Војска Републике Српске извршила геноцид. Он се већ налази на
издржавању робије од 35 година, у Великој Британији. Дражен Ердемовић, који је пред
нашим судом у Новом Саду и пред Судом у Хагу, признао да је лично убио стотину
муслиманских заробљеника, је на слободи. Дражен Ердемовић је Хрват, плаћеник.
Имамо доказе да је та група, у оквиру Српског 10. диверзантског одреда примила 12
килограма злата. Ми о томе не говоримо. Ми се бавимо историјом. То треба, потребно
је. Али, ово је задатак данас. Ово је врхунски приоритет данас. Рок је јуче. Од тога
зависи сутра. То сам желио да вам кажем.
Ми се налазимо у ситуацији гдје ово мора бити предмет оваквих разговора. Шта ми
радимо данас? Шта је одговор Владе Србије и Владе државне заједнице Србије и Црне
Горе на оптужбе Хрватске, на оптужбе муслиманске Босне? Шта је одговор? Ми не
знамо какав је одговор поднијет. Одговор је већ поднијет.
Драги пријатељи, моја је струка међународно право, ја сам докторирао на
међународном праву 12. новембра 1953. године, прије 52 године. Моја дужност је била
да ја, из болнице, дођем овдје да вам то кажем. Ја то говорим свугдје и свагдје, али неће
нико да слуша.
После темељитог проучавања и рада на питању оптужби за Сребреницу, ја сам се,
на светог Илију, 1. августа 2003. године, на Отвореној трибини, у Приједору, директно
суочио са муслиманима, не да причам пред аудиторијумом који аплудира, него пред
муслиманима са тезом ”Војска Републике Српске није извршила геноцид у Сребреници.
Било је злочина, али да видимо каквих злочина, да видимо колико.” Априла 1993. у
Српској академији наука и умјетности, Одбор, у коме сам био замјеник предсједника,
организовао је један научни скуп ”Систем неистина о злочинима”. Ја не само да тврдим
да Војска Републике Српске није извршила геноцид, ја тврдим да је Сребреница у
ситему неистина, да је то све намјештено и ми, сви скупа, морамо на томе радити.
Погледајте ту 1995. годину: ”Бљесак”, па Сребреница, па ”Олуја”. Када је била десета
годишњица, пратећи као истражитељ, скоро да је мање помињан ”Бљесак”, а о ”Олуји”
је говорено. Међутим, касније када сам био у Републици Српској, овако као инокосни
истраживач, на округлом столу у Новом Граду, са председником Владе Кухеровићем,
истог дана смо присуствовали на три комеморације: једна је била у Новом Граду, друга
је била у Костајници, а трећа у Козарској Дубици – злочини хрватске војске 1995.
године, а ту сам дознао да постоји и операција хрватске војске ”Маестрал”, да постоји
операција ”Дрина – Уна”, а то нико и не спомиње. Морам да кажем да је то за мене било
нешто ново, признајем то.
Молим и представнике Војске Републике Српске, генерал-потпуковника Цвјетка
Савића, молим све људе који тамо раде, да нам дају податке о тим операцијама, да се о
томе говори, да се о томе пише. Ја апсолутно од њих ништа нисам добио. Заиста, овдје

се ради о бити или не бити.
Расправа пред Међународним судом правде, чији је Статут саставни дио Повеље
Уједињених нација, почиње 27. фебруара 2006. године, то је колико сутра. Гдје смо
ми? Ми смо овдје на терену гдје неколико људи скупља неке чињенице и покушава да
објасни шта се то десило и где се ми данас налазимо.
Молим да се нешто уради. Ја не могу да разумијем што се на томе не ради. Био бих
слободан, надам се да ми се неће замјерити, да кажем и сљедеће. Влада Републике
Српске Крајине у прогонству мора много више да ради. Поштовани премијер Буха
је говорио о ноти о геноциду који је извршен, а која је послата. Не говори се о томе
шта данас овдје да се ради у оквиру ових тужби. Замислите ви да Хрватска, прије
шест година, послије ”Олује”, тужи Србе за злочин геноцида у Славонији и Книну, а
причамо о темама које су врло значајне, а не причамо о овоме шта тужбе доносе.
Погледајте примјер Дејтона. Ми имамо документ о Дејтону. Имамо мапе о Дејтону.
Шта је било на том Дејтону? Како је дошло до тих споразума? Данас се говори о ревизији
Дејтона, а не знамо како је дошло до тога. У вријеме Дејтона, подигнута је обновљена
проширена оптужница против Радована Караyића, предсједника Републике Српске и
против генерала Ратка Младића. Шта је то тамо расправљано? Ако је Радован Караyић,
односно Ратко Младић, Главни штаб Војске Републике Српске, ако су они заиста криви,
а то је било јуче, а ЦИА и сви органи тзв. међународне заједнице су имали податке о
томе каквих је злочина било у Републици Српској, шта је радио Насер Орић, шта су
радили ови или они, а муyахедине нико не спомиње, који су слали српске главе у Иран.
Треба да видимо шта је то све скупа. Ако је требало оптужити генерала Младића,
баш у току Дејтонске конференције, онда се морало о томе расправљати у Дејтону. У
ствари, смисао је био да се и Младић и Караyић елиминишу из Дејтона да би Слободан
Милошевић заступао и Републику Српску, да би, када би обавио тај посао, он био
оптужен за злочине геноцида, и то у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Данас једино ко се још бави тим истраживањем је Фонд за истраживање геноцида,
Милан Булајић, који то ради у некој својој малој собици, на лап-топу, а гуше се од
папира и од свега. Мој рукопис о Сребреници, о ”Олуји” данас има око 978 страна, без
прилога, а то никога не интересује, а ми немамо простора, ми немамо кадрова који би
на томе радили.
Ја сам се обраћао Милошевићу, обраћао сам се Ђинђићу, обраћао сам се Коштуници,
са истим предлогом: ово о чему се говори, о геноциду, о одговорности геноцида,
стравичног геноцида на овим просторима, мора бити изнад идеологије, изнад политике,
изнад партија, па ако хоћете и тако и изнад вјера. Ако је било ко крив да је извршио
ратни злочин над заробљеником, над цивилом, над, да не кажем, дјецом, он мора да
одговара. Ја не правим разлику да ли је тај неко Србин, Хрват или било ко ако је
невиног човјека убијао.
Данас апелујем: дајте да се ово питање рјеши, јер је ово животно питање. Када се
нико није обраћао, ни председник Владе Републике Србије др Коштуница, који зна
и мене и зна на чему радим, када се министар културе није обраћао нити на једно
једино, од десетине писама, које смо му послали, није одговорио, поднио сам елаборат
Српској академија наука и умјетности. Пошто је тај пројекат разматран на Одељењу
за историјске науке, Извршни одбор, Предсједништво Српске академије наука и
умјетности је послало предлог предсједнику Владе Коштуници у коме је речено ”ако
се не рјеши институционално питање истраживања и проучавања злочина геноцида на
овим подручјима, српски народ и српска држава ће трпјети несагледиве посљедице”, а
на то писмо, од 14. децембра прошле године, до данас није одговорено.

Проф. др Марко Атлагић

Филозофски факултет
Косовска Митровица
ИСТОРИЈСКА, ПРАВНА
И ПОЛИТИЧКА УТЕМЕЉЕНОСТ
СРБА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ
Када говоримо о историји српског народа на подручју Републике Српске Крајине
и Републике Хрватске, можемо запазити да је хрватска историографија форсирала и
глорификовала српске сеобе, а посебно запостављала или уопште није ни спомињала
аутохтоност српског народа на том подручју.
У исто вријеме српски историчари, у име заједништва, бјежали су као враг од тамјана
од те теме – аутохтоности српског народа у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској.
Српска званична историографија, врло често и великодушно одбацује вијести и
свједочења античких писаца (Плинија, Птоломеја, Херодота и других), а и каснијих
– средњевијековних (Константина Порфирогенета и других) о Србима у њихово доба.
Истодобно наша српска историографија прихватила је тзв. истину о себи од писаца
германско-скандинавске историографије. Наша историографија слабо обрађује крађу
тј. фалсификате, отимачину Хрвата по српској историји у Републици Српској Крајини
и Републици Хрватској, како оне из средњег тако и оне из новог вијека, па и ове из
најновијег доба.
Политичка култура и војна историја српског народа у Републици Српској Крајини
и Републици Хрватској пребогата је чињеницама (историјским изазовима), које се не
могу мимоићи и погазити, када се трезвено разговара или пак пише.
Хрвати морају знати да ће свако насиље над историјом и над Србима у Хрватској,
рађати тренутне или будуће несугласице, немире и ратове. Срби не би смјели дозволити,
а Хрвати их у томе требају подржати, да се погазе: српска прошлост, достигнути
ниво политичких и националних права, његову српску културу и укупну духовну
партиципацију, његова права на имовину и вијековне завичаје.
Наиме, само фашистичка политика и њени грађани могу планирати уништавање
дијела својих грађана и свог народа, само зато што припадају огранку других култура
и вјера.
У међународној јавности постоје бројне неистине због незнања или подметања
лажних података о српском народу у Републици Српској Крајини, које се своде на
доказивање да он није свој на своме, да је населио туђу земљу, да су Срби дошљаци и
скоројевићи, да нису државотворни. Све су то чисте лажи и подметања с циљем да се
српском народу нанесе огромна штета, вређа и да се прибави презир у свијету, те да се
протјера са својих вијековних огњишта и завичаја. Српски народ у Републици Српској
Крајини има јако богату прошлост, научна и културна достигнућа и своју пребогату и
специфичну традицију.
Многи српски историчари заплетени у мрежу југословенства и комунизма нису
истраживали своје давне историјске коријене. Њих је спутавала политика савеза
једнаких. Неки историчари су ишли толико далеко да су већ на почетку изразили
невјерицу у историјске записе – изворе о Србима, настале пре два миленијума у вријеме
Херодота, Плинија и других писаца.

Хрватски историчар Томо Маретић, најбољи познавалац Плинија каже: ”Тај
Плиније Римљанин који живјеше у доба Херодота исписује неколико имена, мање
више тамнијих, али на нашу велику радост једно је међу њима, не само посве јасно,
него и очигледно славенско, а то су Срби, или како их Плиније пише Серби...”
Проф. др Ђорђе Јанковић, наш познати археолог, пише о Србима у Републици
Српској Крајини, па каже: ”Први слој живота Срба на просторима Крајине је поуздано
археолошки потврђен из 7. и 8. вијека око Книна, Дрниша, Срба, Грачаца и Коренице).
Установљен је громилама, посмртним споменицима Срба ИВ-ИЏ стољећа”.
А франачки хроничар Ајнхард спомиње Србе 822. године у својим аналима, дакле
30 година раније него што се спомиње хрватско име. Он каже: ”Људевит Посавски,
побјегао је к Србима у Далмацију”. У писаним историјским изворима до данас то је
први познати историјски извор који спомиње Србе на просторима Републике Српске
Крајине.
За вријеме династије Немањића и Котроманића простори Републике Српске Крајине
су се најчешће налазили у саставу те средњевијековне српске државе. Тадашње српске
области и држава се налази у окружењу Византије, Угарске и Венеције. Немањине
западне границе су на ријекама: Крки, Зрмањи, Купи и Сави. Сви Немањини
насљедници од Стефана Првовјенчаног па све до цара Уроша задржали су западне
српске границе, које је посебно учврстио цар Душан Силни, повјеривши Далмацију
за Младена Шубића, сина Ђурђевог, који умире 1348. године, па власт у Далмацији
преузима Јелена Шубић (сестра Душана Силног).
Сама изградња српских православних манастира на Зрмањи (Крупа 1317) и на Крки
(Крка 1350), приписују се краљу Милутину и Јелени Шубић.
Династички сродници Немањића, Котроманићи од бана и краља Стефана Твртка И,
па до краља Стефана Томаша, задржавају западне српске земље.
Срби западних крајева (посебно око Цетине, Крке и Зрмање) ће врло активно
учествовати у борбама против Турака, а посебно у Кандијском рату (1645-1669) када
се јављају најистакнутији носиоци српске самосвијести, који су опјевани у народним
пјесмама (Илија Смиљанић, Јанко Митровић, Стојан Јанковић и Бајо Пивљанин).
На тим далматинско личким просторима израсла је млетачка Војна крајина, која се
дијелила на котаре, сердарије и села. Врховни старјешина је био колунел, у сердаријама
сердари, а у селима харамбаше.
Међутим, већ 1530. године настаје ”Српска Војна Крајина”, што је био зачетак
државотворности Републике Српске Крајине. Већ је аустријски цар Фердинанд ИИ
1627. године додијелио Крајишницима (Власима) диплому, којом им даје своју царску
земљу у замјену за данак у крви – за вијерно служење и војевање. Овим документом
Војна Крајина постаје Цорпус Сепаратум, потпуно одвојена од угарског и хрватског
краљевства и њихових Сабора. Тиме је, у ствари, започео процес претварања Војне
Крајине у посебну управну област унутар Хабзбуршке монархије.
Цар Фердинанд 2. је 1630. године потврдио тзв. ”Статута Валацхорум” Србима, тј.
право власништва над земљом и право да је могу продати, што је било сасвим нешто
ново тада у феудалној Европи. Статута Валацхорум је био први српски устав Срба у
Хабзбуршкој монархији. У њима се говори о: општинама, судству, власништву над
добрима, приватним и јавним деликтима, војним старјешинама и др.
По том крајишком уставу Крајина је била подијељена на шест генералата и 19
регименти, које су се дијелиле на компаније и чете.
Цар Фрањо Јосип 1. је 14.5.1887. године донио ”Закон о уређењу простора, цркве

грчко-источне и о употреби ћирилице у краљевини Хрватској и Славонији”. Овај закон

је изричит и говори да Срби имају право да исповиједају своју српску православну
вјеру и право на употребу ћирилице.
Хрватски сабор је 1867. године усвојио изјаву да троједна краљевина признаје народ
српски, који у њој станује, као народ с хрватским народом истовјетан и равноправан.
Када је Војна Крајина 1881. године укинута, тада се говорило о формирању посебног
српског парламента.
Међутим у 19. вијеку се јавља и Анте Старчевић – један од највећих мрзитеља Срба
на просторима Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Он у Хрватској
види само Хрвате. Он каже: ”У Хрватској постоји само један политички народ, а то су
Хрвати, Срби су дио тог политичког народа”, што значи Срби су Хрвати. И сам Антун
Радић је још далеке 1914. године и то 7. јула писао у ”Дому” за Старчевића:
”Старчевић је мрзио Србе. Он није признавао да има Срба и то не само у Хрватској,
него и у Србији. Зато за све Србе у Хрватској писао је да су Цигани, Цинцари, Власи.
Они су влашка накот зрио за сикиру. Они су смет, они су србеж на тијелу хрватског
народа”.
Срби у Аустро-Угарској монархији подржали су Ријечку резолуцију 1905. године и
изгласали Задарску резолуцију којом дају искрену подршку Хрватима да Далмацију
присаједине Хрватској и Славонији под условом пуне равноправности Хрвата и Срба.
Срби са простора Републике Српске Крајине 1918. године улазе у састав Краљевине
СХС, касније Краљевине Југославије. Већ је предсједник владе Антон Корошец
говорио да ће Југославија имати улогу тројанског коња према независности Хрвата и
Словенаца, па је казао: ”Срби су нам дали златну кобилу Југославију, вратит ћемо им
рагу”. А војвода Мишић, послије обиласка Хрватске, марта 1919. године рекао је краљу
Александру: ”Из свега што сам видео и чуо, ја сам дубоко зажалио што смо се ми на
силу Бога обмањивали некаквом идејом хрватске заједнице. Сви они једнако мисле, то
је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш ствар је пропала. То нису људи
на чију се реч можеш ослонити. То је најодвратнија фукара на свету”.
Почетком 2. свјетског рата, српски народ у Хрватској, је по први пут ушао, не својом
вољом, у састав хрватске државе, коју су прогласили хрватски фашисти 10. 4. 1941.
године, као НДХ.
Српски народ у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској је тада стављен
ван закона, забрањено је српско име, српски језик, српско писмо – ћирилица, српска
православна црква. Србима је забрањено кретање, употреба саобраћаја, посјећивање
локала, биоскопа, позоришта, купање у бањама. Српска дјеца су стрељана: у стаклу,
пламену, бебе су набијане на бајонет, спаљене у кућама, кувана у котловима.
Часни и поштени Хрват Виктор Новак је рекао за НДХ: ”иако нечовјечно НДХ, огрезла
у злочине више него Хитлерова Њемачка, а имала је пуну подршку Ватикана”.
Велико је историјско питање: Зашто је већина Хрвата подржавала блок фашистичких
земаља и своје предводнике у НДХ? На ово питање кад тад Хрвати морају одговорити.
Што пре, то за њих боље.
На 2. засједању ЗАВНОХ-а у Плашком 1943. године доноси се резолуција у којој се
каже: ”Нема, неће и не смије бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена пуна
једнакост и равноправност”. А 3. засједање ЗАВНОХ-а у Топуском 1944. године доноси
Декларацију о основним правима народа и грађана демократске Хрватске у чијем
првом члану пише: ”Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни”.
Формулација о потпуној равноправности српског народа у Хрватској налази се у

свим уставима Народне, односно Социјалистичке Републике Хрватске од 1947. до
1990. године.
Божићни устав Хрватске од 22. 12. 1990. године погазио је сва, кроз историју, стечена
права српског народа у Хрватској. Српски народ је као политички тј. конститутивни
народ избачен из устава Хрватске и стављен у положај националне мањине. Ово је била
директна државна припрема за рат у Хрватској, који је Хрватска намјерно водила, што
доказује и сам поглавник др Фрањо Туђман. Он је још 1989. године на Конференцији
дипломатског кора у Њемачкој (тко га је позвао?) рекао: ”Када ја будем предсједник
Хрватске (не ако будем) тло у Крајини постат ће црвено од крви”. Тај исти Туђман је на
Јелачићеву тргу у Загребу 24. 5. 1992. године изјавио: ”Рата не би било да га Хрватска
није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност
Хрватске. Због тога смо водили политичке разговоре, а иза тих преговора формирали
оружане постројбе. Да нијесмо то урадили не бисмо дошли до циља. Значи, рат је било
могуће избјећи само да смо одустали од наших циљева, тј. од самосталности Хрватске”.
Поглавник Туђман је 1991. године новинарки Тањи Торбарини изјавио: ”Сретан сам
што моја супруга није ни Јеврејка ни Српкиња”.
Доласком на власт у Хрватској ХДЗ и избацивањем Срба из устава Хрватске, ХДЗ
власт разоружава станице милиције са већинским српским становништвом, и шаље
редарственике на рубна српска села и изазива инциденте (хапси Србе, малтретира, а
и убија). Срби су били присиљени да се организују у САО Крајини 21. 12. 1990. године
да би 19. 12. 1991. године прогласили Републику Српску Крајину која је трајала до 4. 8.
1995. године.
Када је хрватска власт 4. 8. 1995. године заједно са НАТО пактом извршила агресију
на Републику Српску Крајину и протјерала српски народ из Републике Српске Крајине,
Влада и Скупштина Републике Српске Крајине је била принуђена да настави рад у
изгнанству.

Др Зоран Аврамовић
Институт за педагошка истраживања
Београд
РСК - ПАРАДИГМА НЕПРАВДЕ
„МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ”
Увод
Један од најупорнијих захтева који се упућује Србима из иностранства после 2000.
гласи овако: Срби треба да се суоче са својом прошлошћу а то је она из последње
деценије 20. века. Па добро, да се суочимо. Шта видимо у тој живој слици историје? Да
погледамо чињенице.
– ФНРЈ се разбија споља и изнутра;
– Словенија ратује против ЈНА 1991;
– Хрватска илегално увози оружје и спрема се за издвајање из СФРЈ;
– Срби из Републике Хрватске неће да се издвоје из СФРЈ;
– 15 јануара 1992. ЕУ признаје Хрватску са конституисаном републиком Српске
Крајине;
– Српска политичка права МЗ није признавала;
– НАТО бомбардује РСК. На првој страници Хералд Трибјуна од 22. новембра
1994. Пише: ”Серб Аир Басе Дестроyед Ин Массиве НАТО Аттацк”. Та база је била
у Удбинама. Од тада расте улога НАТО оружја у борби против Срба. РСК је била
”заштићена зона” до 1995;
– МЗ је допустила РХ да оружано уђе у ту зону;
– Срби су истерани из своје постојбине и тиме је под окриљем МЗ искорењена једна
православна цивилизација која на тим просторима постоји 800 година.
Шта је могла МЗ да учини? Ништа више него да инсистира на преговорима РСК и
РХ и да чека налажење компромиса. Она је одбацила пут компромиса и прихватила
протеривање једног великог дела српског народа са његових вековних простора. И то
је био недвосмислени акт неправде МЗ. Сви елементи појма правде су одбачени. А када
је 1999. уследило бомбардовање Србије због тобожње заштите албанске заједнице та
неправда је колосално увећана. Она је одобрила употребу оружја од стране косовских
Албанаца против државе у којој су имали сва права осим права на државу, прихватила
њихове лажи о ”ропском положају” као истине и кренула да сипа бомбе по Србији 78
дана и ноћи. Тако, док тамо помаже погром једног народа, овде подупире захтеве за
државом мањинске заједнице уз истеривање Срба са Косова и Метохије под својим
надзором. Има ли шта горе од овога у правном, моралном, цивилизацијском смислу?
Од људских права до права националних мањина

Кампања људских права за косовске Албанце добија пуно значење тек у политичком
контексту растурања СФРЈ, особито судбине истераних Срба из Републике Српске
Крајине, тј. Републике Хрватске. Те две приче – Срба и косовских Албанаца – показују
у пуној светлости какви су све међународни интереси уплетени у вредност људских
права.
Људска права појмовно и терминолошки обухватају превасходно индивидуална
права човека и грађанина. Признавање људских права сматра се највећом политичком
тековином друге половине 20. века, а то треба да потврде бројне међународне конвенције
и организације које се баве овим аспектом људске заједнице. Подизање овог питања на
ниво међународних споразума значи да брига о људским правима постаје општа и да
прелази границе државног суверенитета. У овој чињеници новије политичке историје

треба видети предности али и не мале опасности.
Питање људских права се – вољом западноевропских политичких елита и
њихових теоријских сервиса – нагло помера према правима националних мањина. На
Конференцији о безбедности и сарадњи у Бечу 1989. у Париској повељи 1991., у Савету
Европе и Европској Унији 1991. и 1994. права националних мањина су промовисана у,
како је то јаким аргументима показао енглески социолог Адам Барyес (вид. ”Критичке
рефлексије о повратку регулисања права националних мањина”, Социолошки преглед,
бр. 3. 1998.) у привилегију а не право. Творци ових докумената су затражили од
источноевропских држава да унапређују права националних мањина а не да се уздрже
од дискриминације. Према анализи Адама Барyеса ова стратегија је била политички
и морално мотивисана потчињавањем источноевропских држава наметнутим
стандардима Запада.
Али протеклих осам година показује да нису све националне мањине једнако
предмет међународне (Западне) заштите. Руска мањина у Естонији, Срби у Хрватској,
Албанци у Србији, Мађари у Словачкој. У крајњој интенцији, добро примећује Барyес,
националним мањинама се управља нацијама у Источној Европи: ”Перцепција пажње
која је посвећена мањинама одлучује о судбини нација а не о судбини мањина”.
(Барyес)
За анализу практичне слике претварања људских права као еминентно индивидуално
право у колективно право националних мањина, рушевине бивше југословенске
државе су готово експерименталан случај. Потребно је одговорити на питање како
је у оквиру истог људског права српска заједница истерана из Републике Хрватске а
косовски Албанци са ангажманом ”међународне заједнице” све више унапређују своја
права, чак до нечувеног бомбардовања СРЈ 1999. године.
Судбина Срба из садашње Републике Хрватске је позната. У време растурања СФРЈ
Срби из Хрватске (и Босне и Херцеговине) изразили су своја људска и политичка
права тако што нису хтели да иступе из Југославије. Ово право им није признато па
су стављени у ”зоне под заштитом ОУН”. Архивски материјали ће показати ко је све
и каквим средствима помогао укидање тих зона (напади хрватске војске 1995.) али
чињеница је да је после тих војних напада потекла бујица избеглица из Републике
Хрватске. Велики број Срба изван ”зона ОУН” се иселио. Од 128.000 Срба у Источној
Славонији крајем фебруара остало је око 70.000.
Ове чињенице треба допунити податком о великом броју Резолуција органа ОУН о
кршењу људских права Срба у Хрватској али практичан ефекат је био у националну
корист Хрватске. Неочекивано али истинито Хрватска се ослободила Срба уз помоћ оних
који стоје на бранику људских права. У целој овој краткој историји ”решавања” српског
питања у Хрватској нигде се не помиње могућност остваривања људских права Срба
као колективитета, о чему убедљиво сведочи одбијање ОУН да институционализује
права Срба као заједнице после стављања Источне Славоније под контролу Хрватске.
Постолујни апели међународних представника да се Срби врате на своје исконске
просторе звуче цинично: да ли они стварно мисле да ће се Срби вратити а да им буду
ускраћене институције аутономије којима би чували свој идентитет?
Овде подвлачимо резултате стварања нових држава на Балкану: српске заједнице
у Хрватској после осам векова више нема. Запањујућа је околност да се све то десило
у годинама еуфорије људских права и права националних мањина. Говор и пракса
људских права не завршава се са Србима; она има свој темељно другачији наставак
у правима косовских Албанаца. Компарација права ових заједница је незаобилазан
метод у дискусији о људским правима на простору бивше Југославије.

Како је реаговала ОУН на питање људских права у бившој СФРЈ? Наводим само
један пример: резолуцију Трећег комитета за људска права коју је усвојила Генерална
скупштина ОУН (16. децембра 1997.). Дакле, резолуција је донета две године после
масовног протеривања српског народа из ”заштићених зона” РСК.
У тој резолуцији је записано следеће поводом ”кршења људских права на Косову”:
1) тражи се нормализација образовања на Косову; 2) осуђује се интервенција полиције
против мирних студентских демонстрација 1. октобра; 3) осуђује се угрожавање права
оних који се судски гоне због политичких сукоба са законом; 4) критикује се Србија
због дискриминаторских закона (сиц!) донетих после 1989., 5) тражи се повратак
албанских избеглица.
Резолуција се завршава акордом о нормализацији односа СРЈ са међународном
заједницом уколико ”унапреди и заштити људска права на Косову”.
Приговори овако формулисаној резолуцији могу се ставити са становишта: 1) њене
чињеничке веродостојности, 2) стављања одговорности искључиво на једну страну
– српску, 3) подршка резолуцији од стране оних држава у којима се мањине чак и не
признају.
Овај краћи аналитички осврт на реализацију вредности људских права у Републици
Хрватској (Срби) и Републици Србији (Албанци) показује да само мишљење ових
вредности није утемељено али и то да су политички интереси великих држава
надређени начелима и повељама о људским правима. Проширивање вредности
људских права са индивидуалног на колективни (мањински) нужно отвара простор за
спољну арбитражу. По том односу снага право српске заједнице у Хрватској је да се
исели под војном принудом из својих кућа и простора а албанске мањинске заједнице
на Косову да буде ”једнакија” од Срба.
Хашки трибунал као инструмент кажњавања српских права

Хашки трибунал основале су владе држава НАТО пакта, оне владе које су извеле
агресију против српског народа у различитим формама. Циљ Хашког трибунала је да
казни српску политику од 1990. до 1999. и све њене персоналне носиоце. Каква је била
то политика? Била је то политика борбе за одбрану националних права, националних
слобода и права на своју државу. У време када се СФРЈ разбијала и Срби су испоставили
своја права као и сви други народи. Како су владе НАТО држава оцениле ту политику.
То је била политика злочина и геноцида над Хрватима, муслиманима, Албанцима.
НАТО није хтео да призна једнака права народима на простору бивше СФРЈ и зато
је морао да прибегне употреби војне силе и да потом осуди српске злочине како би
осудио и политику српских националних права и слобода. Стављање на листу водећих
политичких и војних личности из Републике Српске Крајине (Милан Мартић, Миле
Мркшић), Републике Српске (Радован Караyић, Ратко Младић) Републике Србије
(Слободан Милошевић, Милан Милутиновић, генерал Драгољуб Ојданић, Влајко
Стојиљковић, Никола Шаиновић) доказ је који говори сам за себе. Оне персонализују
државу, јер држава делује посредством својих представника при чему су најважнији
симболи шеф државе и шеф војске.
У Републици Српској Крајини, у Републици Српској, СР Југославији, написана
је ”оптужница” против политичких представника Срба који су, то треба подсетити,
изабрани на демократски начин. Таква работа Хашког трибунала није случајна: њихов
је циљ да на политички симболичан начин оптуже цео српски народ као злочиначки.
Таква наказност у лику права није још никад и нигде примењена.
Настојањем да цео српски народ оптужи као злочиначки, Хашки трибунал жели да

створи једну слику народа за будућност, народа о коме ће бити допуштено да се говори
расистички, а с друге стране, овај суд хоће да каже свету како се током разбијања СФРЈ
и током одбране СР Југославије, Срби нису борили за своја права и своје интересе него
само ради некаквог убијања других на овим просторима. Управо је то основни задатак
Хашког трибунала, да затре и поништи смисао српске борбе за она права, слободе и
интересе за које су се борили све друге националне и верске заједнице на овом делу
Балкана а што им је ”међународна заједница” великодушно признала. Из тог разлога
Хашки трибунал ”оптужује” водеће политичке личности српске заједница.
Шта Срби треба да раде данас?

Срби су суочени са вишеструком неправдом и питање је свих питања: како се
одбранити или како се борити против неправде? Одговор мора да буде – само разумом
и чињеницама. Српска памет мора јавно да указује на све неправде према Србима а
да ли ће то чути онај који треба да чује није од пресудне важности. Оно што у овој
драми која се наднела над Србима треба избећи свакако је ћутање, резигнација и
потиштеност.
Прва ствар на коју српски ум противан неправди треба да учини јесте борба за
истинску интерпретацију ратних сукоба на простору бивше и садашње државе.
Питање је: зашто су се Срби борили? Није ваљда због тога што нису имали шта
да раде. Објективна истина је у чињеници да се у тренутку неуставног и насилног
окретања Словеније и Хрватске стварању својих држава на принципу самоопредељења
и српски народ упутио истим путем. Ствар је у томе што Запад и Америка нису
хтели да прихвате српско самоопредељење а хрватско, муслиманско, македонско (па
и косметских Албанаца) су без околишења подржали. Форсирање српске кривице у
функцији је забашуривања деловања страних владиних и невладиних организација
које су подупирале насиља над Србима.
Што се тиче речитог колективног оптуживања – ”криминалног заједничког
подухвата” српских државника, официра и политичара, могли бисмо да то разумемо
и као подухват против српских националних и државних интереса. Да ли бисмо
погрешили са оваквом формулацијом: НАТО је у сарадњи са несрпским политичарима
и војницима ”принудно иселио Србе из Хрватске, Сарајева, Мостара, Косова и Метохије
са њихових вековних територија”. Нико не помиње суђење овим злочинима и нема
наде да се таквој сили може изрећи правда. Али, то нас не сме спречити да упорно
указујемо на чињенице и идеју правде. А при том морају се прогнани Срби борити и
за своје институције.
Дакле, српска памет мора упорно, мирно, достојанствено да излаже аргументацију и
чињенице против нанесене неправде. Присталице те неправде налазе се у иностранству
али има их и у земљи. У једној од прохашких изјава припадника досовског врха речено
је и ово: Хрватска брани оптужене за ратне злочине у Хагу зато што сматра да су
они задужили хрватску државу. Србија не треба да се солидарише са онима који су
оптужени у Хагу јер ”они нису задужили Србију ничим”.(Политика, 1. април 2002).
Оваква изјава је доказ одсуства сваке националне и државне моралне идеје. Хрватска
брани оне који су очистили Хрватску од Срба 1995. а Срби оптужени у Хагу су бранили
државу од спољне агресије.
Да ли српска патња има смисао?
Историја ће записати да су се, у последњој деценији другог миленија, европске владе
са америчком администрацијом на челу, надметале у избору и примени средстава
мучења целог српског народа. Удружене владе просвећеног Запада употребиле су све

могуће облике кажњавања једне нације: економске, политичке, културне, спортске,

дипломатске, војне. Будући читалац европске историје питаће се откуда толика
бруталност у времену ”тријумфа демократије”, зашто се либерална Европа толико
мешала у унутрашње ствари једне мале државе, и шта су то учинили Срби да би се
гурнули у гето.
Историју не пишу само победници. Ни победе нису вечне, нити су остварене часним
средствима. Време је једини прави судија. Неки који су пожурили да напишу слику
догађаја на Балкану, већ су ухваћени у лажи или су остали непримећени. А шта се
заправо догодило са Србима у процесу разарања бивше југословенске државе?
Када су, пре петнаест година, политички представници националних и етничких
заједница одлучили да напусте југословенску државу, српска нација је, по ко зна који
пут у историји, морала да прихвати жртву за одбрану својих циљева и права. Независно
од појединачних и партијских опредељења, ми смо се као народ нашли и још увек
налазимо у ситуацији да прихватамо улогу жртве коју су нам намениле оне државе у
свету које имају батину у руци и кесу пуну новца.
У суочавању са таквом, дугогодишњом, колосалном неправдом Срби су морали
да прихвате сопствену жртву иначе би одустали од оних вредности које утемељују
социјални и политички живот: правда, слобода, једнакост, истина. Неконтролисана
сила и богатство не маре пуно за ове вредности. За њих су то само средства за увећавање
силе и богатства а за нас, како показује протекло време, смисао постојања. Управо због
тога српски народ је прихватио жртву. Има ли неко друго објашњење за српски став у
последњој деценији 20 века?
Али, у нашем народу има и оних политичких снага којима слобода и правда за
нацију нису врхунске вредности. Лако се препознају. Уз обилату страну материјалну
и политичку помоћ а на грешкама некадашње власти, успели су да добију изборе
септембра месеца 2000 године. Поред низа критичких оцена о тој власти једна се не
помиње: та власт је ниподаштавала и ћутала о жртвама које је наш народ поднео у
током десет година. Она се заправо ругала отпору који је пружен новом демократском
колонијализму и који је подржан у једном делу иностране јавности. Диван морални
осећај – бити свој и слободан – у општем међународном униформисању идеја,
понашања, ставова, вредности, за власт петооктобараца је безвредан чин јер се ”не
може супротстављати целом свету”. У томе је сагласна са оним делом иностранства
које то исто говори. Као да су се Срби супротстављали свету!
Политички избор већег дела Срба и данас исти је као и пре петнаест година: слобода
и правда изнад вазалства и прагматике долара. Нема ниједног разлога због којег би Срби
одустали од борбе за своја права и интересе. Наш народ мора издржати у одбрани оних
вредности због којих су се генерације и генерације жртвовале. Усамљеност у коју смо
били гурнути поднета је храбро. Срби се морају борити за своја права и слободе све док
их непријатељско окружење не призна. Јер, не ради се о нашем освајању већ о одбрани
од освајача. Он ће освојити онолико колико му народна воља и свест допусти.
А, одакле је потекла та морална и духовна снага српског народа? Она није тренутни
производ већ извире из историјског постојања Срба. Духовна и морална мрежа српства
се плете од Светог Саве. Осам векова постоји та мрежа! Тако ће бити и следећих осам
векова.

Божидар Јововић
Београд
ИСТОРИОГРАФСКИ И ЕТНОГРАФСКИ
ПОДАЦИ О СРБИМА У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ
Гледано историографски и етнографски наука ни данас није тачно и одлучно
одредила Србе у Далмацији. Тек у новијим временима Србима се почео називати онај
биједни остатак многих великих српских насеља, која су трајала током дужег времена.
Чак ни онда кад су се јасно и свјесно одређивали као Срби, хрватска историографија им
је оспоравала те осјећаје народности. Србима се данас у тим крајевима назива онај дио
становништва који је, послије систематског, упорног и насилног покрштавања, остао
у православној вјери. Тиме је и хрватска историографија, на крају, да су православци
Срби, што је својевремено упорно одбијала, тврдећи да су они Хрвати православне, или
како су радије говорили ”грчко-источне”, па чак и ”грчке вјере”, односно шизматици
или расколници, отпадници од католичанства. Сви називи су били у оптицају само да
се оспори чињеница постојања Срба на хрватским историјским просторима, па чак и
уопште постојања Срба.
Што је још чудније и несхватљивије, наука још није ријешила ни питање етничких
односа између Срба и Хрвата. И с једне и с друге стране, највише зависно од политичких
прилика, истицало се како су ти народи ”двије гране истог стабла”, ”два народа једног
истог племена”, ”један народ са два имена”. Истина је да са хрватске стране веома дуго
траје одбојност према Србима и било каквој вези с њима. Постоје политичке теорије о
готском, германском, па чак и турском поријеклу Хрвата. Само су прибрани хрватски
научници упућивали на њихово словенско поријекло и блискост са Србима, али је и ту
настао велики проблем јер их је требало одредити према језику: којим језиком говоре
Срби и Хрвати.
Хрвати су много раније од Срба изгубили своју државност, а много касније су
је успоставили. Срби су проживјели у блискости дужи државотворни период и
стекли чврст осјећај заједништва. Они су сопственим напорима, елементарном
националном снагом и свјешћу, повратили своју државност и учврстили свијест о себи
и свом етничком јединству. Покорени под Турцима, они су и даље остали да живе на
заједничком простору и да одржавају колико-толико живу везу и међусобне додире.
Хрвати су били разбијени у неколико предјела, који су припадали разним државама
и културама, раздвојени међусобно широким просторима. Ово је све утицало и на
одржавање јединства у језику.
Срби су, у замислима за оснивање своје националне државе, успостављали јединство
на основу језика и вјере, али увијек отворени да у окриље заједничког језика приме
и своје сународнике, који су напустили некадашњу вјеру и тако изгубили осјећај
националне припадности. Политике јаких европских држава, због свог освајачког
интереса, свим силама су спречавале остварење заједничке државе свих Срба. Оне су
нарочито утицале на разбијање свијести о заједничком коријену Срба те тако вјештачки
стварале подјелу јединственог етничког народа. Дубина утицаја таквог рада и данас
је веома видљива у међусобним односима народа на простору бивших југословенских
држава. Хрватска је, у замислима за остварење своје националне државе, дивљачки
насртала на Србе вршећи злочин геноцида, за што никада није била позвана на
одговорност. Напротив, Европа је увјек преко тога мирно прелазила. Послије свих
таквих прогона Срба с простора Хрватске, она је остајала бројнија ”чистим Хрватима”,

због насилног покатоличавања, па тим и похрваћивања Срба, иако је тиме губила

велики број својих становника. Тако је парадоксалност прелазила у ”логичност”: мање
народа – више Хрвата. Овим начином Хрватска је вјековима хранила своју нацију, која
се била знатно истрошила и прориједила. Све те празнине она је попуњавала углавном
покатоличеним Србима.
Подаци о Србима у сјеверној Далмацији

Неки подаци говоре о споменима Срба у сјеверној Далмацији још прије него што је
постојало устаљено мишљење о досељавању Словена на Балканско полуострво.1) Ове
поставке оставићемо даљим научним расправама, као и друге податке о присуству
српског имена по западним просторима некадашње Југославије.2) Оставићемо
по страни и неоспорне чињенице о српским просторима јужно од Цетине, који су
припадали српским средњовјековним владарима. Чак и лакоми хрватски историчари
Србе у долини Неретве не називају Хрватима, по народности, него традиционално
– Неретљанима, избјегавајући, макар у озбиљним научним поставкама, да их
присвоје.3) Срби су се унутар свога етничкога простора називали према крајевима
које су запосиједали. Отуда се у историји помињу као Тимочани, Браничевци, Рашани,
Зећани (по Зети), Конављани, Захумљани, Далматинци... Наравно да су сви припадали
Србима и тако су их историчари записивали.
Ми ћемо се овдје више бавити Србима у сјеверној Далмацији, отуда су тамо
доспјели, чије су и какве просторе тамо населили и ко су им све били господари у тим
крајевима.
Насељавање Срба у Далмацију особито се јасно види у историографским записима
који се односе на вријеме послије продора Турака у српске земље на истоку4) а
нарочито послије пада Босне 1463. године. У то вријеме, понесени лаким освајањем
српских земаља, Турци у налету продиру до у Далмацију, која је била незаштићена због
унутрашњих хрватских неспоразума и сукоба. У каснијим освајачким налетима Турци
су продрли у Далмацију све до мора, заустављени пред зидовима утврђених млетачких
градова. У тим навалама Турци су скоро у потпуности протјерали старосједелачко
хрватско становништво и на њихове земље довели живаљ из Босне да им ради као
чивчије на освојеним имањима. Али се и прије српско становништво насељавало у
ове крајеве, бјежећи пред Турцима још од пораза српске државе на Косову. Тако је
Далмација, која је некада била средиште Хрватске државе, готово у цјелини изгубила
своје становништво. Ова приморска покрајина је била више везана за Венецију и, с
више или мање ратне среће, ширила се према Босни. Турски дио Далмације увијек је
административно био припојен Босни, па се тако и звао. Подјелом Далмације између
Венеције и Турске нестаје с тих простора географског назива Хрватске5).
Треба знати да се Турска никада није придржавала уговора, кад год осјећала да је
снажна и да војнички може побиједити. Тако је и Далмација била у току два вијека
веома честа одредница турских пљачкашких навала и пустошења, која су потпуно
измијенила демографски састав сјеверне Далмације, али и средње6).
На те просторе долазе досељеници из других крајева, истог етничког поријекла,
али под различитим називима: ускоци, Морлаци, Власи, Морвласи... Старосједелачко
хрватско становништво Далмације, застрашено дивљачким турским упадима,
пљачкама, паљевинама и одвођењем у ропство, разбјежало се према западу, на
јадранска оближња острва, па чак и преко мора у Италију7).
Нарочито су Турци били осиони, а њихова освајања Далмације учестана, послије

победе код Мохача 1526. године. У бојевима против Млетака, који су престали тек
1533. Турци су задобили далматинске просторе: Равне Котаре с Островицом, Буковицу
са Скрадином, Книнску, Дрнишку и Цетинску Крајину, сплитску Загору и све доље до
Неретве. Милаш наводи ”да се сав Хрватски народ тада иселио из ових предјела, које
Турци заузеше8) Каква је изгледала хрватска Далмација послије само једног таквог
пустошења, казује католички писац, фрањевац Стипан Златовић: ”Столне су и жупне
цркве биле попаљене, жупе и села разметнута, самостани разкопани и свећенство се
разбегло и расуло. Заклони се тко је жив утекао да сахрани главу за млетачке бедеме
покрај мора. Од Цетиња до Зрмање нигдје свећеника нити светога мјеста...”9). Овдје
сада имамо два свједочанства о томе да је хрватско становништво Далмације избјегло и
да се, углавном, тамо није ни враћало, јер, једноставно, више и није имало куд. Села су
била попаљена и порушена, земља опљачкана и опустошена, богомоље и свештенство
растјерано. Венеција није могла да учини ништа јер је била слабија и Турци су почели
пусту Далмацију да насељавају становништвом из Босне, која је била најближа овој
приморској покрајини. Тај жилави, отпорни и ратоборни живаљ с динарског простора
касније ће се побунити против Турака, сузбити их према Босни и поново вратити
највећи дио Далмације под млетачку власт.
Босански етнички простор прије сеоба у Далмацију

О етничком саставу Босне и Херцеговине прије турског освајања и прије насилног
преласка на просторе Далмације, служићемо се највише изворима католичке цркве и
страних познавалаца балканских народа. Ово највише чинимо због крајње пристрасности
хрватских историчара, који у присвајању и својатању српских припадности немају ни
мјере ни границе, идући дотле да се забораве и сами себе оспоравају. О Босни прије
пада под Турке забиљежио је занимљива свједочанства фрањевац Мијо Вјенцеслав
Батинић, несумњиво се служећи грађом сачуваном о католичким архивским ризницама.
Ови радови, рекло би се, немају оне насртљиве халапљивости за присвајање туђег, јер
је Босна, у вријеме нестанка ових записа, била већ под окриљем круне Хабзбурга,
односно у саставу Аустро-Угарске. Хрватска је у томе гледала велику добит за себе јер
је мислила да ће Босна и Херцеговина током времена у срећним околностима припасти
њој.10)
Отуда је ово Батинићево причање смирено и растерећено, без жестине у борби да се
нешто присвоји11). Нама је занимљиво што неки наводи фра Батинића у потпуности
оспоравају касније описиваче Босне, нарочито неке унајмљене историчаре, чију је
слику ове земље фра Батинић потпуно изобличио.12) Он се искрено чуди ”откуд грчки
обред у ових странах, почем знамо да су први вјеровјестници и нама и Србом дошли
управо из Рима”? Затим тврди да је ”И прије 13. виека био ... разширен по Босни грчки
обред”.13) Колико је православље било раширено по Далмацији и Босни фра Батинић
свједочи наводом да је ”и сама задарска црква још у години 1198. грчки обред и језик
слиједила, и то стојећ под послухом апоштолске столице”.14)
Из редака фра Батинићевих списа види се колико је отпор био последицама
установе за ширење католичке вјере у Босни. Јер, ”радећи међу Татари и невјерници
или расколници око разширења вјере, пошто они у истом послу су једнаки погибељ,
не с мањим трудом раде у Босни”.15) Из ових свједочанстава види се да су долазак
фрањеваца у Босну потакли богумили. Католици су, вјероватно, осјетили олабављену
везу ове вјерске секте с православљем и понадали су се лаку плијену њиховим
превођењем у католичку вјеру16) Међутим, како се види, то није ишло тако како се

замишљало. Опуштена духа и задовољан успјехом анексије Босне и Херцеговине,

фра Батинић прича о тактици успјешног дјеловања фрањеваца, који нам личе, по том
причању, на турски башибозук, који се шуња иза војске да послије налета и разбојишта
тумара простором и докрајчује већ обезглављени живаљ покореног народа.
”Побједоносно угарско оружје слиједили су узастопце једини фрањевци те изгледом
и наговором (ширили) католичку вјеру тако, да је Иноцент ВИ честитао краљу својим
писмом од 13. српња (јула) 1358., што је помоћју фрањеваца веома многе у Бугарској,
рашкој и босанској држави од расколничства и других блудња к јединству римске
цркве привео, опомињући га да прослиједи то племенито настојање...
У томе су се показали (фрањевци) слично редовној и борбама вјештој војсци, која
прво срне у ватру, ставља на коцку живот и осваја стопу за стопом непријатељског
земљиштва... које послије уступају простор свећеницима”.17)
Овдје нам је раскомоћени фра Батинић изложио праву ”војничку” тактику освајања
душа ратом поробљених народа. Дакле: кад му узмеш све – узми му послије и душу.
Овај одломак из фра Батинићева причања одлично ће нам послужити као убједљива
претпоставка да схватимо услове у којима су се нашли православни Срби насељавајући
Далмацију. Тамо су их чекале већ припремљене ”постојбе” фрањевачких редова да
покажу доброту праве вјере разбијеним, избезумљеним од страха и сваке патње,
несрећним избеглицама испред подивљалих и острашћених акинyија.
Фра Мију Батинићу треба захвалити на отворености приказивања рада и наступања
фрањеваца у односу према другим вјерама и народима. Желећи да искаже пожртвовање
фрањевачког реда у ширењу католичке вјере, он је изложио сву бестидност и насиље
што га је католичка црква проводила према другим вјерама и народима, што се касније
успостављало као политичко покоравање, а смишљено се претварало у својеврстан
духовни геноцид. Католичка црква заједно земаља и народа. То се види из писма папе
Иноћентија који пише из Авињона угарском краљу Људевиту: ”Прије свега изтјерај
из босанских и осталих краљевства твојих крајева кривовјерску злоћу”. Фра Батинић
особито велича војничке успјехе краља Људевита када је 1358. провалио у Србију ”те
неке земље, а међу њима Мачву, опет својој круни придружи успоставивши у освојених
мјестима чистоћу католичког наука”.18)
У надирању католичке цркве ка православним просторима безочношћу којом се
то оправдава надилази у знатној мјери сваку макијавелистичку мисао у остваривању
циљева. Римска установа за ширење вјере узима себи право да може радити што
год хоће: роварити по туђим државама, међу народом другачијег исповједања,
присиљавати вјернике на превјеру ... Чим би јој се неко супротставио, бацала је на
њега сва проклетства и називајући га свакаквим именима. Продирући чак у српске
државе, гдје су својим насилништвом били сваколико досадили, па због тога насилно
прогнани, фра Батинић тај поступак овако исказује:
”Као што у Босни, исто тако и у Србији трудили су се фрањевци, да узпоставе,
правовјерје; ну ова њихова ревност прибави им онамо грозно прогонство, у којем
двојица, фра Југо Арамић, свећеник, и фра Андријан, лаик, мученичком смрћу
погинуше, а други многи тамнице и окова допадоше”.19)
Када су насртљиви фрањевци покажњавани и прогнани из Рашке, управитељ њихова
реда, фра Марко Фантучи (Фантуцци) шиље им писмо, пуно подршке да истрају у
започетом послу, фра Мијо Батинић овако то коментарише: ”Прогонство, о којем се
у овом толико заноситом листу20) говори, жалостан је појав у сувременој србској
повјести и ударац по фрањевце, ничим незаслужен, који одкрива окорјелу мржњу

бизантинизма проти свему, што је западно...”21)
У расправама о изношењу оваквих исказа, било би сасвим сувишно питање: да ли је
велечасни Батинић могао и замислити што би се десило неком православном калуђеру
да је нешто слично међу католицима? Заиста, било би потпуно бесмислено и постављати
такво питање. Послије свега тога ми можемо, без икаквог напора за измаштавањем
представа, сасвим поуздано замислити каква је изгледала земља Босна послије оваквих
фрањевачких најезди. Са тих простора досељавају се Срби у Далмацију.
О тим просторима говори један од најчувенијих европских слависта, Ватрослав Јагић,
човјек, чија се наводна искреност не може прихватити без устезања у размишљању.22)
У историји књижевности хрватског и српског народа недвосмислено говори о
народима који насељавају просторе са којих ће касније у масама да насељавају западне
југословенске покрајине, па и Далмацију. Ријеч је о времену када те сеобе настају.
”Још горе се нађе поцијепана домовина кољена српскога: уз праву Србију у ужем
значењу помиње цар Константин Босну, Захумље, Неретљане, Травунију, Конавље и
Дукљу илити Зету”.23)
Занимљиво је да се у овим тумачењима Јагић исказује као Србин, иако се никада
тако није у јавности називао, па чак ни Србином католиком, мада јасно раздјељује
Хрвате од Срба. У овој књизи Јагић потпуно збуњује неким својим казивањима.
”У наших рукописах долази исто тако име нашега језика: н.пр. у рукопису
Михановићеве збирке каже се овако: градÛ же ту сÛзида и нарече име јему драмÛ,
иже по српском језику наречетÛ се потечиште”.24)
У даљем излагању недвосмилено тврди ” да је пред Немањино доба управо по горњој
Далмацији, уз јадранско приморје најбуднијим животом живио народ српски; имајући
напокон пред очима саму садржину дукљанске хронике по латинском приеводу, не
требамо ни за час посумњати, да се под онием словјенским језиком разумиева језик
старосрбски” .25)
Поготово су занимљива Јагићева излагања у вези са сеобама Срба у Далмацију,
гдје још подробније излаже о простору, народу и његову језику. Тек послије таквих и
сличних научних анализа можемо да схватимо какву су пустош оставили превјеравања
и похрваћивања у српском народу. Само су истрајне сеобе могле да потхране бар у
неколико све оно српско становништво, које су фрањевци претварали у католички
живаљ и Хрвате.
”Кад су Турци почели кршћане балканског полуотока разбијати, разгонити и
власт им отимати, пребјеже, како из хисторије знамо силан народ из Босне и Србије у
Далмацију, хрватско приморје и даље нутар краљевину Хрватску све до Саве...
Оно доба бијаше језик србски чак језиком дипломатским турскога, угарскога
и румунскога двора, када су штогод с Дубровником или међусобом уговарали:
то нама доказује њихова писма која се налазе у збирци србских листина код
Миклошића....”26)
И Томо Маретић, најпознатији хрватски језикословац, сматра да је у Босни
ријека Врбас дијелила Хрватску од Србије.27) Он прихвата мишљење Константина
Порфирогенита да су Захумљани, Травуњани, Конављани и Неретљани српски народ,
а да су ”прави Хрвати досезали до ријеке Цетине”. Маретић, ипак, сва своја казивања
заснива на претпоставкама. Међутим, нама није јасно што су му то ”прави Хрвати”
и ”прави Срби” кад каже да ни данас нису знатне разлике у језику ”између правијех
Хрвата и правијех Срба”. Чудно је што се Маретић у овим питањима тако неодређено
држи кад је у тој струци био изванредно обавјештен, а познавао је добро и класичне

језике. Његов навод да је хрватски изговор био икавски а српски екавски и јекавски
заиста је чудан за једног таквог језикословца какв је био Томо Маретић, иначе велики
Вуков присталица.28)
Страни проучаваоци Босне и Херцеговине

Било би много боље кад бисмо се могли темељитије ослонити на записе ученог
фрањевца Ивана Јукића, који је доста писао о Босни и Херцеговини, али он је у њој
видио свамо Славјане, кршћане, Ришћане и Турке (муслимане). Он, наводно, никад
није чуо за име Србин или Хрват, или се и он само правио. Зато нам се чини да су
страни посматрачи Босне и Херцеговине, иако не до краја у све упућени, најотворенији
казивачи онога што су видјели и сазнали. У том смислу веома су занимљива опажања
француског познаваоца Балкана и балканских Словена Сипријана Робера.29) За
становнике Босне, Босанце он каже:
”Срби по језику и обичајима Босанци би се ипак могли разликовати од својих
подунавских земљака грубљом нарави. Они настоје да се осталим Србима наметну
својом отмјеношћу и чистом поријекла. Познати у византијској историји под именом
Боцинаки (Ботсинаци), као подунавски Срби под именом Трибали, они вјерују да су
испред свих Словена у Источном царству”.30)
Даље наводи да сви Срби живе у међусобно подјељеним независним државама, као
у бановини Далмацији, краљевству Рами или горњој (високој) Босни. У Далмацији их
има 400.000, гдје су били принуђени да живе засебно.
Учени руски путописац А .Хилфердинг добро је проучио Босну и Херцеговину,
запазивши све битне ствари на основу којих је могао донијети правилне закључке о
становницима тих крајева.
Он управо тврди да становнике Босне, како по сопственом признању, тако и по
службеним налазима, сачињавају три народа, ”мада сва три припадају једном те истом
српском племену и говоре истим језиком. Та три народа су: Турци, т.ј. муслимани;
Латини (иначе Кршћани, презриво Шокци), т.ј. католици, и Срби (иначе Ришћани),
презриво Власи, т.ј. православни”.31) Хилфердинг истиче да се у православаца
сјединила вјера с народношћу тако да имена православац и Србин значе једно исто
(синоним). Вјера се у српском народу одржава не толико црквеном организацијом
колико сопственим сазнањем и осјећајем. У католика вјера је потрла чак и помисао
о српској народности и одржава се првенствено силом црквене власти.32) Фрањевци
су, наставља даље Хилфердинг, својим утицајем успјели да Босанцима католицима
потисну чак ”свети и вољени српски обичај крсног имена”. Хилфердинг је уочио да
су католици духом знатно испод православаца, управо због претјераног притиска
вјерског одгоја. Ове Хилфердингове поставке потврђује и босански католик фра Иван
Франо Јукић, истичући да је у Босни један народ ”и то Славјански”.33)
Како се види, страни истраживачи Босне и Херцеговине виде на тим просторима
искључиво српски народ, подијељен вјерама. Та је вјерска подјела нарочито била
дубока јер је затрла сваки осјећај народности код католика и муслимана. Код Срба,
пак, вјерски осјећај се више одржавао свјешћу о припадности народу него самом
црквеном организацијом, која је била доста лабава и непоуздана у тим временима.
Из овога се види да је главно усмјерење у раду фрањеваца било истискивање вјерског
схватања и осјећања, послије чега је и свијест о националној припадности блиједила и
нестајала. Ово потврђује и најокорелији противник постојања Срба у Босни, Вјекослав
Клаић.34)

Три домаћа свједочанства о Босни и Херцеговини
Отприлике у исто вријеме када је Хилфердинг сређивао грађу о Босни и Херцеговини,
то је чинио и фра Иван Франо Јукић.
Иако је прокрстарио ове земље уздуж и попријеко, а уз то био учен фрањевац, ипак
није све могао да разабере и схвати, будући да је и он био један од оних којима је вјерски
одгој истиснуо сваки осјећај за националну припадност. Говорећи о сиромаштву
православног свештенства и његове пастве, Јукић истиче да по селима ријетко има
вјерника који знају оченаш. Међутим, он високо уздиже морал породичног и племенског
живота православаца, као и народну традицију. И нехотице сједињујући православце и
католике он каже: ”риечју, све крипости својих старих, кано и керстјани35) наслеидују,
а и народне обичаје, кано и празноиверје сами су уздержали. Слављење керстног
имена т.ј. свога одвиетника, и овдие је обичајно код ришћанах...”36) Некадашњи
заједнички обичају Срба код католика су ”истријебљени, јер светјеници держећи јих за
празновијерје, укинули су и искоренили су јих, само гдикоји остали су; тако уочи Ивана
Керститеља пале се Лиле...”37) Дакле, и овим је фра Јукић, мада нехотично, потрдио
да су католици и православци један народ, како је прије истакао, ”и то Славјански”, а
славјански није ништа друго него српски, што је и Јагић потврдио.
Бројност становника Босне по вјерама Јукић записује: католика – 150.000;
правосланих око 561.500; Турака и Цигана – 384.000 а ”других се језик осим босанског
не говори”. Једна је његова опаска о Шокцима занимљива: ”по мом мнијењу они су
морали овамо доћи из Бугарске, када су Богомили почели по Босни ширити, али може
бити још од давнашњих времена...”38)
Историчар Вјекослав Клаић, који је хтио својом књигом о Босни да потврди весеље
поводом припојења Босне Аустро-Угарској, толико се заплео у доказивању недоказивог
да је надмашио сва кривотворења позната у историји. Иако је знао за радове Јукића и
Хилфердинга, па их и користио, он прелази преко свих њихових сазнања и тврдњи. За
њега је Босна хрватска и у њој живе само Хрвати. У статистичким подацима уопште
не помиње Србе, па у Босни има 1,291.393 Хрвата, отуда ”хрватско житељство броји
96,7 одсто . По вјери наводи: ”Правосланих или грко-източњака има 646.678 душа:
Мухамедоваца 480.596; Католика 207.119”.39) Отуда ”грчко – източњака” има 48,4
одсто; католика 15,5 одсто; мухамедоваца 35,9 одсто.
Набрајајући вјероисповести пита се. ”Колико ли је то имена за један те исти хрватски
народ”! У заносу да докаже лажне податке он се заборавља и пише да се ”многи грчко-
източњаци Срби ”тако зову ”јер су истога имена са сусјединими Срби”.40) Ученом
повјестничару Клаићу није пало на памет зашто се и босански католици, који су
живјели према Хрватима, нису називали њиховим именом, јер су и они били ”истога
закона са сусједними” Хрватима. Он понавља тврдње Хилфердинга да се ови народи
”луче једни од других и сами и од службених људи”.
Да је то један, и то хрваски народ, он се позива на јединствени заједнички језик,
што чини и фра Јукић, као и сви који су проучавали Босну. Сад је, дакле, питање који
је и чији је то језик, али о томе касније. Клаић час каже да су босански житељи ”сами
Хрвати”, а одмах иза тога: ”сви житељи славјански у БиХ, били ма које вјере, говоре
једним језиком, и то хрватским”.41)
У даљем излагању Клаић оспорава управо оно што би желио да истакне као потврду
својих поставки, односно да докаже хрватство у Босни и Херцеговини. За фрањевце
каже, уза сву похвалу њихова рада, да су ”знали... пук свој поучават, али народне
свиести и поноса не могаше јим у груди удахнути, јер сами нису управо знали, тко

су и што су. Према томе изгубио је и пук много народне свиести он је заборавио
славну прошлост своју и пориекло своје, тер се је пронаравно почео звати ’Латино’,
јер да је вјере латинске. Па тако није ни чудо, да су неки путници, напосе Хилфердинг
примијетили, да католици и у схваћању и у душевних својствих у обће заостају за
правславними. Узроци пако да су прво слијепа вјера у ауторитет других људи, а друго
помањкање чувства народности”.42) Ми смо у претходном излагању навели писање
фра Јукића да су фрањевци избрисали сваки осјећај припадности у католика, а кога
су покатоличавали видјели смо такође из написа фра Мија Батинића. Овдје ће бити
занимљиво да се напомене управо виђење православаца које истиче фра Јукић. Он
каже да су они толико неуки, примитивни и сиромашни да једва који зна оченаш. Ми
се морамо запитати: па шта им је онда сачувало вјеру и народност?
Половином 19. вијека, кад о Босни пишу Сипријан Робет, Хилфердинг, Јукић, а
нешто касније и Макушев, чак су се и босански фратри осјећали Србима и то још
осамдесетих година деветнаестога вјека.43) Клаић наглашава да су ”клерици босански,
учећ у Ђакову, упознали, да су синови народа хрватскога”. Тако из реченице у реченицу
Клаић оспорава самога себе и говори тако да се све разумије супротно од онога што
је хтио да истакне као тачно. Позивајући се на Хилфердинга и тумачећи га онако како
њему одговара, истиче да су фратри ”искоријенили у Бошњака католика исти свети и
у српских земљах обљубљени обичаји, наиме славу крстнога имена, славу, за коју је
Србин готов потрошити сву своју привреду”.44) Занимљиво је да Клаић, осим на свом
почетку, не истиче босанске Хрвате, већ само босанске католике. Тако и у реченици:
”Босански католици (а не Хрвати!) течајем вјекова надају се помоћи од суседне браће
Хрвата у Далмацији и Хрватској...”
Имајући у виду тврдње свих истраживача Босне и Херцеговине да је католицима
потиснута стара традиција, па и слава крсног имена, видјећемо што о том кућном
празнику каже још један Хрват, Сплићанин Натко Нодило. Говорећи о даћи покојнику
као наслијеђеном обичају и Срба и Хрвата, он издваја обичај кућног светитеља, којега
”код Славена прекри у данашњих Срба и у људи око Тимока, крсно име,, што се код
ових само одржа”.45)
Дакле, сад нам је јасно ко је и зашто изгубио свијест о себи и како је то све
остваривано. Сад нам је и много јасније ко се из Босне, Херцеговине и других српских
земаља пресељавао у Далмацију.
Што се тиче губљења свијести о себи и свом кољену с преласком у другу вјеру, за
нашу тврдњу да су становници Босне били углавном православни Срби, навешћемо
мишљење Јована Цвијића. У дјелу ”‘Метастазачка кретања. Њихови узроци и
последице”, кад говори о Србима, истиче да ”... они од свих Југословена најтеже
промене народност, али кад приме католичку или унијатску веру, онда махом и брзо
изгубе националну свест”.46)
Још од познатијих описивача и познавалаца Босне и Херцеговине био је Томо
Ковачевић.. Поријеклом Босанац, католик, васпитаван и учен за фратра на Пештанском
унивезитету. Живот га је окренуо другим путем и умро је као ”бивши казначеј војног
министарства”. Написао је занимљиву књигу ”Опис Босне и Херцеговине” 1865, али
је ово издање скратила цензура, па се пуно издање појавило тек 1879. године и једно и
друго у Београду. Нама се чини да је и ова књига изишла да би показала на чију је земљу
Аустро-Угарска ставила мач. Појавила се, како се види, годину дана послије Клаићеве
”Босне” (1878). Ковачевић тврди, изричито и наглашено да ”Сви житељи босански,
изузимајући мало Османлија, Чавута и Цигана, спадају у ред јужних Словена српског

огранка, и то без разлике вероисповеди”, који ”немају ни појма о народности..., а сада је
доста казати да смо ми Срби пре хришћанског закона, који овај језик говоримо, и да ћемо
остати Срби, па ма ког закона били”47). Занимљиви су Ковечевићеви подаци о црквама,
манастирима и свештенству хришћана једне и друге вјере, нарочито за Херцеговину,
која је била највише жртва каотоличког насртаја, а и највише се расељавала. Наведимо
то у цјелини, онако како га је аутор исказао:
”Православних, који се у Босни Ришћанима зову, има 561.500 душа; живе у 50.349
кућа, имају 3 владике: сарајевског, који је митрополит и архијепископ, зворничког
и ерцеговачког, који су епископи, но и они себе митрополитима зову. У епархији
сарајевској има 2 манастира и 27.000 кућа, у зворничкој 1 манастир и 14.100 кућа, у
мостарској херцеговачкој 12 манастира, од којих су 2 празна, цркви 135, калуђера 25,
попова 80, кућа 9.149.
Римске вероисповести поседоватељи зову се Кршћани; њих има 150.000 душа.
Парохија има 64 и 3 манастира: место свештеника мирских имају калуђере францискане
и неколико језуита у Херцеговини, који су 1843. године из Скадра протерани, а сад су
онде по наредби пропаганде римске настањени”.48)
И он наводи велико преимућство православаца, нешто мање од половине укупног
броја становника Босне и Херцеговине (укупно у БиХ преко 1.200.000 становника,
од чега преко 600.000 православних, католика близу 200.000 и мухамеданаца око
350.000.49)
Подаци о Херцеговини говоре о богатству духовног живота у ранијим временима,
али и броју вјерника, који су касније нестали у бројним сеобама на све четири стране
свијете. Велики дио њих је дошао у Далмацију, највећим дијелом покатоличен прије
или послије сеобе.
Вриједно је овдје приказати покушај још једног фратра из Херцеговине, који је
припремао програм за уједињење Срба, без обзира на исповиједање вјере. Он је 1869.
године основао ”Друштво омладине римокатоличке у Херцеговини” с намјером да се
”пробуди из мртвила туђег ропства и да се припреми за опћенито уједињење свих
Србах и придружи осталој браћи славне кнежевине Србије”.50) Он је планирао да увјери
ниже католичко свештенство у чињенице да је више свештенство скопчано с циљевима
Аустро-Угарске ради заваде међу Србима, како би их онемогућило у заједничкој борби
за ослобођење. Он управо истиче како су ”тада дошли францисканци који су народ
раставили на два дела’. У свом плану од дванаест тачака фра Грго Шкарић истиче
да се слобода и независност могу постићи једино ”уништењем поменуте мржње и
уједињењем свих распарчаних српских огранака”. Он каже да народу треба објаснити
значење ријечи Србин, које не представља вјеру, ”него само један исти народ једног
истог језика, исте народности, истих обичаја, једне исте домовине, једне исте слободе
и независности, истих права”.51)
Фра Шкарић је ово још јаче истакао у меморандуму који је предао Јовану Ристићу,
ради помоћи у политичком раду. Он управо почиње овако своју замисао:
”Народ ерцеговачки вас, то је народ српски, без да икаква другога у истом умјешана
има, и то сами они исти признају из својих обичаја, из свога наричија и из придања
од памтивијека својих прадједова; на то их увјеравају развалине старих градова и
завода старог српског народа, њихови прадједах што је варварство азијатско поразило
и уништило; штавише, надгробни камен и цртања по истом свједоче да ту почива прах
Срба прадједова њихови, који су жртвом пали за слободу рода и домовине своје”.52)

Језик и писмо народа у Босни и Херцеговини

Видјели смо да је за све трезвене и непристрасне проучаваоце Босне и Херцеговине
немогуће оспоравати српски народ као њено становништво. Такође се не може
оспорити постојање трију вјера, што је дошло накнадно, као притисак или наговор
других политика или религија, у околностима кад им је такав чин осигуравао успјех
– пропаст православних држава и цркве под налетом Турака.
Поред свега тога остао је жив народни српски језик, којега никакав други није могао
замјенити. И у овом случају, кад треба доказивати да је у Босни и Херцеговини живио
српски народ, и да је највећим дијелом он населио Далмацију, најбоље свједочанство
је управо његов, српски језик.
Говорећи о књижевности старога Дубровника, Ватрослав Јагић истиче ”... да је
народни србски језик врло рано ушао у порабу књижевну те се је до данас сачувала
листа књига, позната под именом србске листине, које су тијем драгоцјеније, чим су
најстарија, паче једита свједочанства народнога србскога језика у нашој најстаријој
књижевности”.53)
У драгоцјеној књизи проте Павла Карано – Твртковића, ”Српски споменици, Београд,
1840, сабрани су преписи докумената босанских владара у преписци с Дубровником.
Писма су писана најчешће икавским и штокавским. У једном од њих пише: ”Стефан
Твртко в Христа Бога Краљ Срблем и Босње и Пиморју”.54)
Дакле, не пише ни Стјепан, нити се игдје помињу Хрвати, да је био и њихов краљ.
Тако се потписује и његов наследник Стефан Дабиша ”милостију Господа Бога Краљ
Србљем Босни и Приморју и Госпоја Краљица Јелена”.55)
За један од оваквих докумената, листину Кулина бана из 1189. године, Јагић каже да
” није писана само језиком србским, већ и латинским”.56) Он истиче да је Кулинова
листина толико поуздана у језику и правопису, да је тешко повјеровати у то како је она
први запис ћирилицом на српском језику.57) ”Ту се види толика сигурност и окретност
у писању језика србскога слови ћирилским; толика еманципација, да управо већа него
ли у потоње доба, од уплива црквене словјенштине, да није могуће вјеровати, да неби
били у Босни, Захумљу, Далмацији и.т.д. већ одавна прије Кулина бана почели писати
ћирилицом и народнием језиком србским”.58)
И заиста, било би просто невјероватно да су босански владари одржавали везе с
приморјем неким другим језиком и писмом, а не српским, јер је и тамо било исто
становништво, истога језика. Наиме, ово је доба потпуног унутрашњег расула хрватске
државе и успона српске. Јагић је, не без горчине, навео ријечи старога љетописца да
је краљ Звонимир ”проклео невирне Хрвате и остатак њих ... да би веће нигдар не
имали господина од свога језика него вазда туђу језику подложни били.”59) Ништа
није природније него да се пропашћу једне државе уздиже друга. Према томе, ако
је некада и било хрватске државности у Босни, она је јемачно пропала с Хрватском,
а на њено мјесто уздигла се млада и јака српска држава Немањића. Отуда и Јагићев
логичан закључак:
”У оно исто доба када старохрватски љетописац говори о Хрватих, да су подложени
од воље у невољу и од слободних у работу ступи народ србски енергијом великог
жупана Немање на нову снагу државну, а син му св. Сава утемељи на основу очеве
течевине религиозно – културни и књижевни напредак српскога народа.”60)
Да су српско име, језик и писмо били дубоко потиснути у свијест католика у Босни,
налазимо свједочанство управо у записима већ поменутог фра Мија Батинића. Идући
за чињеницама, којима је хтио да увелича рад фрањеваца у њихову бригу за своје

тековине, он и нехотице открива праву истину, дубоко сакривену испод надграђа
католичког мисионарства. Управо се католички фратри брину за опстанак ћирилице,
чак и онда када је она већ добро била потиснута увођењем латинице, која је управо
била једно од средстава потискивања. У фра Батинићевим излагањима јасно се назире
и име српског језика, навјешто прикривено некаквим маскираним гласовима.
”...нису се босански фратри заборављали ни свога народнога језика и писма, већ
као синови пука брижно су чували народне светиње. Колико су циенили босаницу,
види се из окружнице провинцијала фра Луке Карагића, издане 1. српња 1737, гдје у 6.
точки своје и свога дефиниторија име забрањује писат хрватски латинскими слови, пак
ни за приватну порабу, претећи да се постом и покором предписати оне који би се то
више усудили чинити, а тому за разлог навађа:, Пошто су и слова дар божји народом
и језиком ванредно подиељени, која су многим узкраћена, ако их будемо презират,
лишени ћемо бит и већих милости”61) .
Видјели смо који језик је био у Босни и што је о њему рекао Втрослав Јагић. Наравно
да је тај исти језик имао и своје писмо – ћирилицу. Она је касније, у временима вјерског
раслојавања српског народа, називана босанчицом, само да би се некако издвојила из
тековина и насљеђа српства у Босну. Ово писмо просто љубоморно чувају највише
фратри, будући да су и они сами били ” босански пучани”, управо су потицали из
српског народа. Генерације њихове нису за друго писмо ни знале, па кад је почела да
осваја латиница, они су још увијек љубоморно чували ћирилицу.
Већ помињани фра Стипан Златовић пише да се тек почетком 18. вијека ”почело се
је хрватски писати с латинским слови, што прво бијаше посве риедко, у свакој врсти
хрватских писама једино се босаница”.62) Колико су фратри били упорни у очувању
босанчице, као њиховог вјековног писма, види се из закључака сабора у Сињу 17. липња
(јуна) 1749. године, када је донесена сљедећа уредба:
”Будући да смо, (Б. Ј.) ми Хрвати, зачудно је, да се налазе међу нама многи, који не
знају писати нашим материнским језиком и писмом, што је превелика непристојност.
Зато наређивамо свим отцим учитељим, да своје ученике подучавају у писању у истом
језику, као и ђаке, који се кад њих налазе; јер дајемо свакому на знање, да нити ће се
младићи у редовнике облачити, нити ђаци на учење слати, ако не докажу свједочбом
отаца самостана, да су речена писмена научила”.63)
То је опет поновљено 1775. године, те се босанчица у католичкој цркви одржала све
до 19. вијека, па и даље.
Из једне окружнице од 24. липња 1800. године државно старјешинство наредило
је свим учитељима ”да уче младеж сармски читати, будући би велика срамота била
домаћег, родног славенког језика нашим питомци слова незнати”.64) Сљедеће године
(1801) ће провинцијал фра Лука Дропуљић обзнанити да ће приликом посјете школа
провјеравати ђаке ”знаду ли писат сармски”.
Расправљајући о називу босанчице (фратри га увјек називају босаница), најбољи
познавалац дубровачке књижевности, Србин католик, професор Београдског
универзитета Петар Колендић закључује да се ради о српском писму ћирилици и да
се ни за коју другу културу не може везати, па то доказује: ”Када је 1591. Анђело
Рока (Роццха) штампао своје дјело о ватиканској књижници, у томе му је савјетима
помогао дубровачки исусовац Марин Темперица. Написао му је католички ,Оче наш,
ћирилицом и исписао ћириличку азбуку, која се зове Алпхабетум Сервианум.”
О језику Босне Рока је, највјероватније према тумачењима Темперице, написао:
”Босна се међу осталим народима који употребљавају српски језик обичаје65) чистом

и кићенијом формом у говору... како сам чуо од Дубровчанина Марина Темперица,

реда Исусова, који тај језик изврсно познаје”.66) Наводећи мноштво докумената који
потврђују српско поријекло босанчице, Колендић закључује:
”Мислим да је ово података доста да се из основа уништи и спомен,босанчице, и
њена чеда,босанско – хрватске ћирилице,, а не сметнимо с ума, ове црте искинуте су
готово из тестамената учевних синова чувене републике св. Василија, што сада труну
на гаришту једне пропале српске величине”.67)
Овоме би ваљало додати, као неоспорну потврду, још и писање расфратреног Србина
из Босне Тома Ковачевића, који у потпуњује и потврђује наводе свога ранијега сабрата
у вјери Марина Темперице:” Језик је у Босни српски, који је у својој првобитној чистоти
сачуван..., и он се искључиво и јединствено у свој Босни и од свију житеља говори.”68)
Ако овима двојици додамо већ наведено мишљење Ватрослава Јагића о језику
средњовековне Босне, више не би било никакве сумње у то да су Босну насељавали
Срби и да су се из ње у Далмацију (и другдје) могли само они исељавати.
Да се сада на часак вратимо Сипријану Роберту гдје говори од насељењу Срба и да
видимо што мисли о језику тог насељења. Без обзира на то што се он, као странац и
припадник сасвим другачијег језичког система, није могао сасвим добро сналазити
у разне говоре и дијалекте српскога језика, ипак је могао сазнати његове основе и
заједништво.
Нема сумње да је о томе нешто и читао и да се припремао за своје закључке у научним
излагањима. Отуда за просторе, о којима говори да су их населили Срби, каже: ”Све
ове насеобине сједињене су данас једним те истим књижевним језиком, који припада
грани најбројнијих Илираца, језиком Срба, народним говором читаве јадранске обале,
почевши од Копра до ушћа Бојане, у Албанији, од дунавских обала и Видина до близу
Пеште...”69)
Нешто прије Сипријана Робера, његов сународник и такође велики познавалац
балканских Словена, Ами Буе (Ами Боул), каже о књижевном раду Андрије Качића
– Мијошића да је, настојећи да повеже различите историјске пјесме, ”створи од њих
један вид српске националне историје”. Он истиче да у тој збирци70) има 261 јуначка
народна пјесма. Ко је те пјесме створио и којим су језиком писане – није потребно
расправљати. Хрвати све то држе за своје. Додајмо овој двојици још једног сународника
и доброг познаваоца Балкана, Пуквила (Пауљуевилле) . Он у књизи ”Путовања у
Грчку”71) потврђује наводе ове двојице сљедбеника по Балкану.72)
Био је ово само незнатан дио свједочанства која говоре о националној припадности
насељења Босне и Херцеговине, не истичући српске државе на истоку, Рашку и Зету,
односно Србију и Црну Гору, одакле се становништво досељавало у Далмацију.
Католичење и својатање Срба у Далмацији

Како се из разних података може закључити, а нарочито из црквених записа и
хронике католичког свештенства, Срби у Босни су, по свој прилици, по неколико пута
мијењали вјеру. Било је опште надметање међу фрањевцима ко ће више ”шизматика”
и ”расколника” вратити ”правој вјери”. О чему прича и сам Златовић. Оно Срба што
је било православних, а нашло се у избегличким гомилама на простору Далмације,
чекало је велико искушење. Оставши без вјерских вођа, они су били препуштени
организованој католичкој цркви, коју је обилато помагала млетачка власт. Ратови
су се низали један за други, народ је све више сиромашио, вјерска организација је
попуштала, сваки је тражио спасење голог живота некуда иза далеких обзорја, која су

се чинила као да нуде мир и сигурно прибјежиште.
Само се у машти прибраног истраживача, послије обиља проучених докумената,
може замислити сва страхота једног раскомоданог и свакоруко обезглављеног народа,
без цркве и владара, како у искиданим гомилама срља некуд бесциљно, бјежећи од
погибије.
Ове измаштане слике извиру из сувопарних забиљежака фрањевачких калуђера,
записивача и хроничара и евиденцијама млетачких чиновника. Те нам слике поново
оживљава фра Стипан Златовић, о чему је, без сумње, могао наћи доста података у
ризницима далматинских самостана Макарске, Заострога, Живогошћа, Шибеника и
Задра.
”Горска Даламација запуштена од свога краља била разпучена,73) јер турски четници
из Босне сустопице продирали,74) палили села, плиенили и пук у сужње одводили.
Престрашен народ без обране морао бјежати и заклањати се за градске бедеме при
мору, навозит се на пустошне отоке или превозит се на талијанске обале. На пустошном
земљишту франовци своје сироте доведене из несретне отачбине, претворене у земљу
изгнања и они посред њих градили нове самостане, који су постајали света огњишта
вјере и кршћанске просвјете”.75)
Савремени католички достојанственик и писац, Миле Боговић, не приказује
такве драматичне слике бјегунаца, већ нешто смиреније и трезвеније гледа на сеобе
у Далмацију. Он истиче да се у Далмацију насељавају управо православци, али не
наводи одређени простор од куда долазе. Нама се чини да су то шири простори од
Босне, јер су и ратни догађаји на ширим просторима. ”Усељавање православаца из
Турске у Далмацију нарочито се повезује појавом ратова између Венеције и Турске:
Кандијски – 1645, Морејски – 1699 и рата 1714-1717, закљученим у Пожаревцу 21. 6.
1718. усељавања становништва било је и прије тога у мањем обиму.
Дуж млетачко-турске границе насељавао се махом православни живаљ војничког
одређења.”76)
И Боговић, као и сви католички писци, досељенике назива само по вјери, а не
по народности. Хтјели то или не, они не могу да избјегну чињеницу о постојању
православне вјере на просторима историјске и географске Хрватске. Али, признати да
се у тим православним житељима налазе Срби – то не могу да прихвате никако, готово
све до наших дана, па и данас то чине кад год им је то могуће. Било би свакако неуљудно
исказивати задовољство што су хрватски насељеници сјеверне Далмације напустили
своја вјековна стаништва. Можда су католички писци приказивањем учесталих
турских продора хтјели да увеличају патње далматинског живља, што и није било
потребно с обзиром да се зна какви су били ти војнички налети. Међутим, они су тим
потврдили да је Далмација из коријена измјенила своје становништво, током неколика
вјека непрестаних турско-млетачких сукоба, турских продора и народних бјежанија.
Даламација је дакле, насељена новим становништвом, отпорнијим, организованијим
и вјештијим у одбијању Турака, јер су њихову тактику већ одавно били упознали. И
Златовић и Боговић признаће да је уз турску границу с простора млетачке Далмације
било насељено, како рече Боговић, ”православни свијет војничког одређења”. Из
овога слиједи логичко питање: зашто се претходни житељи нису организовали и
бранили своје просторе. Са простора Далмације отпор се јавља тек пошто је ново
становништво стекло своја упоришта, увело своју друштвену и вјерску организацију.
То становништво је углавном било поријеклом српско, иако дјелимично покатоличено
још у Босни, а највише доласком у Далмацију. О томе подробније говори Никодим

Милаш у ”Правосланој Далмацији”, а и Боговић се тога додирује.

Нашу тврдњу да је у Босни неупоредиво највише било Срба, и то трију вјера, подржава
и Боговић, наводећи да ”Католичко становништво у Босни, послије пада под Турском,
прима православље под утицајем глагољаша”,77) јер никада није постојала тврдња да
има правосланих Хрвата. Боговићево казивање описује да се послије Косовске битке
поново повлаче ка западу Власи, а то значи и у Далмацију.
Ми се морамо запитати. Зар само Власи? И ко су били ти Власи? Је ли могуће да су се
повлачили само Власи, а Срби су остајали да мирно дочекају Турке? По Боговићу изгледа
да је у Србији било више Влаха него Срба! Све су то : Власи, Морлаци, Моровласи,
давна имена која су већ била изгубила своје семантичко значење и прешла у пренесено,
мотивисано име. То су били, у ствари, српски сточари па и земљорадници, различити
по многим особинама од осталог српског живља (начином живота, одијевањем,
културом). Сјенка презира, када је та ријеч означавала номадске Романе, остала је и
даље у новој семантици, па се задржала у Далмацији све до данас.78)
Боговић показује неке занимљиве податке у бројности Срба на просторима нинске
и шибенске бискупије, који су се касније” изгубили” у непрестаном покатоличавању.
Нински бискуп јавља да у његовој бискупији има око 20.000 душа од којих је преко
16.000 шизматика, а 1692. у њој има 7.052 католика и свега 6.276 православна становника.
Католици су се једва нешто повећали, али што је са око седам хиљада православаца,
куд су нестали? Слично је и са шибенском бискупијом, о којој задарски надбискуп
Матија Караман извјештава да има 40.707 душа, од којих 20.737 православних.79)
Кад говори о наводној унији Никодима Бусовића, Боговић истиче да је био ”истога
језика и крви као и православни Морлаци, и они су га много поштовали”.
Ми питамо: које су крви и језика били неправославни Морлаци и којим су начином
потпали под католичку цркву? Из Боговићевог излагања јасно се види да је католичка
црква сматрала својом светом дужношћу преобраћање православаца у католичку вјеру,
претварајући их послије у Хрвате и насељавајући их тамо одакле су старосједеоци
одавно и бесповратно били избјегли пред Турцима.
Боговић, свакако, није хтио да каже оно што је знао, а што велики Јован Цвијић није
имао разлога да сакрива:
”У исто време са овим сеобама80) вршило се исељавање Срба из Босне и Херцеговине у
Далмацију (Буковица, Равни Котари, книнска околина, Макарска, где су покатоличени),
у Хрватску (нарочито у Лику и карловачку област до српских Моравица, Жумберка,
где су поунијаћени, и Бојанаца), у Словенију, Срем и Угарску”.81)
Боговић наводи многе случајеве преласка православаца на унију, што Милаш у
потпуности оспорава. Ми сматрамо да је унијаћења ипак било, као и непосредног
покатоличавања. Куд би се, иначе, дио онолики број Срба само из Босне и Херцеговине?
Али, ваља рећи, што и Боговић наглашава, да је унијаћење узроковано највише
сиромаштвом, па су многи православци промјеном вјере рјешавали опстанак голог
живота. Та куповина душа ни мало не подиже част католичке цркве. У Боговића
налазимо да је 1861. године у Даламацији било 58.065 Срба,82) а двадесет година
раније, 1840, било их је 74.000.83) Знамо да је било сеоба и једног и другог народа, али
зашто баш Срба толико.
На основу свих извора који се дотичу становништва Далмације или га научно
разматрају, види се да је досељеничко становништво било изложено готово бездушном
притиску и службених млетачких и црквених католичких власти. Овај притисак се
у највише случајева претварао у најгрубља насиља. Православним свештеницима је

било забрањено заређивање без потврде католичких прелата; у православним црквама
насилно су додавани католички олтари;84) није се дозвољавало да у Далмацију долази
више православно свештенство, школовано у Карловцима. За вријеме Аустријске
владе постојало је мишљење да већинска црква има већа права, па је и с те основе
потискивана православна. Иза цркве су стајале двије моћне државне организације:
прво млетачка па затим аустријска.
Кад никакви заобилазни и подмукли начини нису давали повољне резултате,
приступало се сировом насиљу. Тако је 1758. године сплитски надбискуп Никола
Динарић предлагао да се у циљу искорјењивања ”шизме” укине који од православних
манастира и да се у њега населе украјински (рутенски) унијатски калуђери. А ко
се и у томе не би успјело, требало је изагнати православне калуђере, а за унијатске
подигнути нове богомоље. И у 18. вијеку било је више покушаја да православна црква
у Далмацији добије свога митрополита, али се у томе није успјело. Католичка црква
је сваки пут онемогућивала такве намјере. И Венеција и Аустрија бојале су се да
ће оснивање самосталне православне цркве у Далмацији, преко ње отворити врата
”непријатељским страним силама”, што је првенствено подразумијевало утицај руске
православне империје.
У записима историчара, етнографа и лингвиста

Највише историјске грађе о Далмацији сакупљено је на једном мјесту у двема
зборницима поводом хрватског народног препорода.85). Историчари Хрватске, са
часним и ријетким изузецима, једноставно присвајају све што е туђе и подводе под
хрватско име. Понекад прибран читалац не може у свему томе да се снађе па се у
чуду пита: јесу ли они заиста толико необавијештени или су до крајности безобзирни.
Многа њихова излагања више личе на пропагандне походе неке дрске идеологије, него
на излагања научних сазнања. Осим тога, примећује се да се неки повјесничари, у
тумачењу историјске науке, понашају како прилике одговарају или услови налажу.
Српско се име присваја или испушта гдје год је могуће. Чињенице или тврдње
других оспоравају се до наивности неприхватљивим разлозима. У многих историчара
научно излагање готово се не разликује од пристрасног писања фратарских писаца и
хроничара.
Народни препород, који је захватио Хрватску затекао је становништво Далмације
потпуно уснуло и без националних емоција и немира. Њему је тешко било доказати
да се преко Велебита налазе његови сународници којима се треба придружити и
политички се сјединити у једну државу. Појава нобична, али нимало нелогична. Јер,
у читавој копненој Далмацији готово да више одавно није било некадашњег изворног,
старосједјелачког живља. То земљиште су већ одавно, вјековима, насељавали
становници источних, српских земаља, које су биле потпале под Турску. Зато су се
неки хрватски историчари нашли у чуду: куд су нестали Хрвати из Далмације? Тако се
пита Винко Форетић у свом раду ”О етничком саставу становништва Далмације у 19.
стољећу с посебним освртом на становништво талијанске народности”.86) На основу
статистичких података аустријског етнографа Царнига (Цзориг) и Талијана Сераљија
(Серогли) наводи се да у Аустрији укупно има 1.427.288 Срба. Од тога је у Далмацији
378.676, подразумијевајући ту 143.780 Морлака; 45.834 Дубровчана и 31.720 Бокеља.87)
Ови подаци су изведени на основу пописа из 1851. године.88)
Остатак некадашњег изворног хрватског живља налазио се мјестимице уз саму
јадранску обалу и на острвима, куда се населио бјежећи од Турака. На тим просторима

једино се и сачувао хрватски, чакавски говор. Српско становништво, иако већином

покатоличено, прелази у другу вјеру, изгубило је и свијет о српској националној
припадности, а о хрватској припадности није могло бити ни наговјештаја, нити
било каквог осјећаја блискости . Становништво копнене Далмације није уопште ни
познавало хрватске народне традиције. У дугој политичкој борби, тек је на основу
припадности католичкој вјери, српском покатоличеном живљу наметнута је свијест о
хрватској припадности.
Отуда талијански етнограф Сераљи налази да Далмација има 88,85 одсто (369.310)
Срба. Поводећи се за Церингом каже да он не претпоставља да у Далмацији постоје
други Словени осим Срба, ”док филозофи налазе обалу до Макарске и отоке до Корчуле
насељене Хрватима”, па сумња у Церингове налазе.89)
Ранији истраживач Далмације, Ф. Карара наводи да је највећи дио становништва
Далмације словенског поријекла (340.000), а о његовој припадности се позива на
мишљење Вука Караyића, који каже да ”на основу језика којим говоре налази њихове
изданке (мисли се на досељене Словене у Далмацији: Хрвате и Полабе,) првенствено
на отоцима. Друга миграција десила се у 14. стољећу, а односи се на племена из Рашке
када су се морали спустити у Далмацију због насиља кнезова Брибира и Островице
и вранских приора Палижана: они данас пребивају у унутрашњим дијеловима
Краљевине. Моралци, како се зову ови посљедњи без обзира на вјерску припадност,
сачињавају највећи дио наших (далматинских) Славена иако их неки филозофи бркају
(мијешају) с Аварима, Ускоцима, Татарима, Монголима и с оним са Црног Мора ...
а Стефановић хоће да су Срби из онога краја који се налазио између Македоније и
Илирике”.90)
Говорећи о језику којим говори становништво Далмације, Крара каже: ”Најзнемитији
је слабо-далматински,91) који је апстрахирајући особитости изговора једнак српском
... Оточани с лошим изгвором говоре најгорим дијалектом између српског и хрватског.
У њима и њихову говору Вук Стефановић Караyић налази остатке Порфирогенетових
Хрвата”.
Форетић сумња у етнички распоред становика Далмације па сву кривицу баца на
Јернеја Копитара, који ”као филолог признаје Словенце и Србе, а не Хрвате”. Он истиче
да је у овом случају главну улогу имала поставка Вука Караyића о Србима трију вјера,
изложена у чланку ”Срби сви и свуда”, написаном још 1836, а објављено у ” Ковчежићу”
1849.92) Као да је то било само Вуково мишљење, а не убјеђење најчувенијих слависта
тога времена.
Форетић у свом раду наводи још да је према попису из 1857. године у Далмацији
било 416.144 становника, од чега 338.394 католика и 77.064 православаца.93) Према
попису из 1869. налазимо 442.796 становника, 363.628 католика и 78.266 православаца.
Подсјетимо се да Сераљи наводи 133.780 Морлака у 1862. години, значи седам година
прије горње статистике. У вези с овим упутно је тврђење Миле Боговића да је Никодим
Бусовић био ”истога језика и крви као православни Морлаци” што говори да је било и
католичких Морлака, о којима говори и Шиме Љубић. Значи ли то да су Морлаци, као
католици, морали бити Хрвати? Према наводима из горњег пописа за седам година их
је нестало половина!?
Какво је и чије етничко становништво Далмације најбоље се видјело у покрету
народног препорода и настојању сједињења с Хрватском. Будући да на просторима
копнене Далмације више готово и није било Хрвата, није ни могла да се роди жеља
за сједињењем. Даламатинци малтене нису хтјели ни да чују за Хрватску. То се јасно

види у излагању Никше Станчића: ”Интеграцију хрватског простора није, дакле,
било могуће остварити на разини старог друштва и старе друштвене свијести”.
Хрватска државност била је давно истрошена и пала у заборав. Од ње су били остали
само биједни географски појмови, на чијем су се просторима почели настањивати
досељеници са истока и југа Балканског полуострва.94) Хрватска култура је била
потпуно утрнула, без језика и књижевног стваралаштва. Међу истакнутим именима
славистичке науке тога времена нема и једног Хрвата. Хрватски језик се није рачунао
међу словенским језицима. У врху славистичке науке су Словенци: Јернеј Копитар и
Франц Миклошиич; Чеси; Јан Колар, Павле Шафарик и Дубровски, а од Срба Мркаљ
и Вук Караyић. Станчић опажа да међу њима нема ни једног Хрвата, па наставља:
”Чињеница да међу њима нема ниједног Хрвата говори како о културној осеки
на хрватском простору, тако и о проблемима хрватске националне интеграције”, па
продужује: ”Славистичке класификације славенских језика и народа, онакве какве су
постојале до 1830. Године, нису биле погодне као могући елемент хрватске националне
идеологије. Према њима су на славенском југу постојала само два језика и народа.
Један је српски језик и народ, који се назива и илирским именом, а обухваћа читаво
штокавско подручје (па и Бугарско). Другу цјелину чини словенски (словеначки, Б.Ј.)
дијалект и хрватско кајкавско нарјечје коју је Добровски назвао хрватским именом, али
је утицајнија била теза Копитара према којој је хрватска кајкавштина дио словенског
језика. Те је предоyбе напосе својим дјелом из 1862. утврдио нови славистички
ауторитет Шафарик, а уз њу је пристајао и Караyић”.95)
Замисли, Јана Колара о српском језику као темељном систему јужнословенских
говора, Људевит Гај претворио је у политичко-идеолошку идеју, којом ће постепено
Хрвате усправити на ноге. Ослањајући се час на Словенце (Крањце), час на Србе, он
је мјесто српског назива увео илирски (да се Власи не досјете!). Кад су Срби схватили
о чему је ријеч и одустали од илирског покрета, Хрвати су већ прихватили нарјечје и
присвојили српски језик. Кад су се Срби издвојили, њихов језик је већ био у својини
Хрвата и они су му дали своје национално име. Тако да Људевит Гај, смишљено
користећи Илирски покрет и улазећи у заједништво са Србима, у међусобној подјели
баштинио њихов језик и записао га као својину Хрвата. Отада ће историчари Хрватске
упорно тврдити како су хрватски и српски језик један исти и да једнако припада обома
народима. Неће бити мали број и оних и то најгласнијих, који ће тврдити да нити има
Срба нити њихова језика, већ су све то Хрвати и хрватски језик.96)
Задарски ”Српски глас” у броју 1. из 1890. године доноси извод из опширнијег
етнографског рада чешког професора Хермана Ј. Бидермана (Биедерманн). Наводећи
посљедично насељавање Морлака (Влаха) на далматинска острва, казујући кад и
колико их се населило у ком мјесту, аутор се пита: Па како је у очи свему томе што сам
навео и што урођеницима мора свакако бити познато, могло се догодити, да се изађе на
сриједу са тврдњом, да су Словени у Далмацији искључиво Хрвати”. Аутор се позива
на чланак Ватрослава Јагића ЈУГОСЛОВАН! у 4. свесци чешког енциклопедијског
рјечника Словнук наунy, гдје на стр. 293, засебног издања у Прагу 1865. стоји да су се
”у хисторичкој Хрватској, особито у сјеверној Далмацији доселили многи Срби; да је
у сјеверној Далмацији ушљед досељења православних Срба, од 16. в. Настала таква
смјеса обеју конфесија, да се тамо не да опредијелити, ко је Србин а ко Хрват” и да то
нарочито вриједи за сплитски и задарски округ.
У овим истраживањима професора Бидермана, које само дјелимично преноси
”Српски глас”, наводе се занимљиви подаци о веома густој насеобини Срба у сјеверној

Далмацији. Нама је веома упутно што се нико од хрватских историчара не позива

на овог аутора иако су његови подаци врло провокативни као научне поставке у
односу на њихове тврдње. Бидерманови сљедећи наводи морају скренути пажњу свих
истраживача становништва сјеверне Далмације
Старохрватским епигонима и њиховим присталицама у Далмацији да богме незгодно
је, кад им ко год брка њихове велико-хрватске планове тијем што признаје да Срби
достижу до капија задарских и што онијех 305.000 штокаваца, који су пошљедњим
пописом укрштени у онај укупни број од 440.283 Србо-Хрвата, без икаква околишења
за Србе проглашује. Но ко је у служби науци, и ко дужношћу својом сматра да
исповиједи оно што је као истину сазнао, тај не смије прећутати чињеницу, која се
једва може напасти и са стране лингвистичке, наиме, да је број Срба у Далмацији од
прилике за 170.000 већи од тамошњих Старохрвата”.97)
Бидерман оспорава Златовићу,98) и осталим његовим истомишљеницима, тврдњу
да су Моралци Хрвати зато што су католици, јер они не знају ништа из времена
старохрватске државе, зато што су дошли у Далмацију послије њеног распада. Да су
Хрвати насиљем политичке идеологије притискали и Далматинце, види се из једног
навода католичког жупника Шиме Старчевића, који опомиње Хрвате:
”Далматинци имају свој властити, чисти Далматинско-Илирски језик, у којем су
Сутлосаводравци Хрвати, и Загребачки нови Илирци завргли Лист од Новинах и Лист
од Данице, и отворили су ново училиште за учити овај исти чисти језик Илирски,
с, којим Далматинци јурве говоре. Било би дакле пристојние свитовати Хрвате
Сутлосаводравце, да приступе к’ Далматинцима, ако желе право илирски говорити.
Далматинцима не треба као споменутим Хрватим учити Илирски језик, нама је као
и онима потребно имати људе, који ће знати, и хотити за добро Народа у Илирском
језику писати, и кроз исто писање језик свитлати”.99)
Дакле, сутлосавскодравски Хрвати нису знали говорити ”Илирски”, односно
српски, јер нису били штокавци. У Далмацију тај су језик донијели Срби, населивши
некадашње просторе старе Хрватске.
Руски историчар Викентиј Макушев, пишући о јадранским словенима, говори како
су, кад је Аустрија добила устав, ”даламатински родољуби убрзали своје незадовољство
против поробљавања више од 400.000 корјенитог словенског становништва, којим
је управљало 20.000 талијанских досељеника”, позивајући се на књигу ”Општа
статистика Далмације”.100) Макушев, на основу талијанских извора износи да је у
Далмацији, на 232 квадратне миље било 1860. године 427.600 душа, од којих је било
20.000 Талијана, 1.000 Шиптара код Задра, око 400 Јевреја и 406.200 Срба. Већина
становништва је католичке вјероисповијести 333.800 особа 1857). Православних је
било 77.144 вјерника, унијата 341 и 318 припадника Мојсијеве вјере, 17 лутерана и
8 припадника реформистичке цркве. Само у задарском округу било је 30.038 кућа,
104.235 католика, 45.418 православних, 263 унијата, 10 протестаната и 11 Јевреја.101)
Излажући своја сазнања о сјеверној Далмацији почетком друге половине ЏИЏ
вијека, Макушев истиче борбу далматинских родољуба за ”равноправност српског
језика с талијанским”. Они су аустријској влади предочили да обичан народ не познаје
талијанског језика, којим се служе судови и државна управа, што злоупотребљавају
власт и чиновници. Једини начин да се ово прекине јесте ”увођење српског језика
у градске судове” и замјена талијанског језика у основним школама српским.”102)
Супротстављајући се овим захтјевима, државни чиновници су истицали ”недовољну
изграђеност далматинског језика (тако су они с предумишљајем називали српски

говор, којим се служи народ у Далмацији и који се у основи ничим не разликује од
језика Срба, Црногораца, Херцеговаца и Босанаца)” да би се могао употребљавати у
администрацији и школи.103)
Макушев, ослањајући се у овом случају на путописе биљешке Е.П. Коваљевског,
каже да је талијански језички и културни утицај видљив само уз морску обалу, ”али
што се више иде у дубину копна, према турској граници (мисли се на Босну, Б.Ј.), то је
чистије сачувана словеносрпска народност. Између Далматинаца, који живе даље од
морске обале у брдима, и сусједних Херцеговаца нема никакве разлике: један је те исти
језик, готово истовјетна одјећа, исте нарави и обичаји, исте пјесме.”104)
Био би ово само дјелимичан и површан поглед на записе о житељима Далмације,
гдје се из близине дају многе особине тамошњих Морлака, што их је истински уочио и
приказао Е.П. Коваљевски.105) Макушев наводи и одабрану литературу о Далмацији,
указујући на ону, макар била руска, која је површна и у овом случају некорисна.
Кад је ријеч о Морлацима (или Власима, како их најчешће и данас зову приморски
Далматинци), навешћемо занимљива казивања католичког писца и познаваоца
млетачких архива, Шиме Љубића.106) Његов рад ”Обичаји код Морлаках у Далмацији”
свједочи да су Морлаци нико други него Срби, иако то аутору није била намјера.
О насељавању Морлака у Далмацију Љубић каже да оно спада у времена великих
народних сеоба. ”Из ових пуковах прозваних именом Славјани, који посли шестога
виека населили су Далмацију, изходе управо Морлаки. То потврђује нам језик њихов
славјански и њихови обичаји... Ови Славјански народ, изходећи из державах код црног
мора и приходећи (прелазећи, Б.Ј.) Булгарију и Босну, у време Ерцога Хрвоја мало по
мало настанио се у Далмации на источној страни, те потле то веће размножавао се,
колико веће и страшније Турци харају по Босни и прид собом тјераху ње прибиваоце
дијелом Морлаке.” 107)
Описујући Морлаке као изузетно гостољубив народ, који на сваку пажњу вишеструко
узвраћа, Љубић истиче њихову расипну природу. Они су спремни да сву стечевину
лако потроше с пријатељима и у вријеме празника. Он и нехотице открива да су
Морлаци Срби. ”...у дан благодни свеца бранитеља обитили, у час дохођења родјаках
и пријатељах и тако у којој мудрагој згоди весеља они људи пију непријезно.”108)
Љубић се у свим описима позива на Вука, било кад говори о крвној освети, отмици
дјевојака, прослави Божића. Истичући да ”Богоштовље међу Морлаким стотујуће
јесте католичко”, он такође наводи ”да међу Морлакима има не мали број Герках,109)
који, утверђени у полувјерство, не живу у складби, како и баш наравно је код ове
наслидбе..., с Католицима”. А затим: ”Прем редно и вјерно Морлаки штују светковине,
и у тих дневних прилијепи су њихови обичаји. Ови код Католиках мало да не исти су
као код Риштјанах. Зато у описању њих твердо слиједит ћу Вука Стефановића, будући
што код Србаљах у обичају јесте, исто смалом разликостју находи се код Ерцеговацах
и код Морлакаг”.110) На крају Љубић отворено потврђује: Крсно име код Србаљах исто
је и код Морлаках”.111) Уз то додаје још: Учитања112) иста су као год Србах и верло
мудро изписива их Вук Стефановић кога вирно сам слидио”.113)
Тако је Шиме Љубић, описујући обичаје Морлака католика, устврдио да су они у
ствари покатоличени Срби, о чему он посредно и напомиње, истичући да је добар
дио њих у правосланој вјери, али да су свима њима исти обичаји. Како су настали
ти Морлаци, сада припадници двију вјера, Љубић, разумије се, није говорио,114) али
напомиње како у ове двије вјероиспвијести ”не живу у скалдби”. Љубић тврди да су
обичају у Србаља, Морлака (!) и Херцеговаца једни те исти што ће рећи да је то исти

народ, али су их намјерно раздвајали они којима је то било у интересу.

У каквим су околностима живјели православни вјерници у Далмацији за вријеме
млетачке управе, нека нам опет наведе Шиме Љубић, за кога је владало увјерење да је
био најбољи познавалац венецијанских архива.
”Православни морали су се строго држали западнога вјероисповједања уз источни
обред и непосредно су спадали под надлежност католичких бискупа, који су и њихове
жупе уредно обхађали, свећнике њихове редили и уз испит и исповједање вјере по
израски (?) Урбана 8. про Ориенталибус стално и привремено у жупе намјештавали.
Православни обично су похађали цркве католичке гдје су им католички попови сва
свјетотајства дијелили; на многократ би им уступили коју своју цркву за обављање
службе божје, али у тим црквама били су увјек олтари и за једне и за друге. Право
погреба искључиво је спадало на католичке попове... Млечани строго су пазили, да се
извањски калуђери не увуку у наше предјеле, а да се гледе вјере точно извршују старе
наваде и постојећи закони. Тек 24. августа 1754. г. Сенат је дозволио православнима
скрадинским, да се могу служити црквом Св. Спиридона, својим трошком саграђеном,
те њиховога жупника ријеши надлежности латинскога бискупа под увјетом дамо, да се
строго држи грчко-католичкога обреда и западне вјере”115) .
С обзиром на то да је православно свештенство било заиста неуко и недовољно
упућено и вјери, да је било растурено и неорганизовано због честих бјежанија и
пресељења становништва, да на новим просторима није било никаквих православних
богомоља, да су били у потпуности потчињени католичкој црквеној организацији и
државној власти, да су католички свештеници свих редова и служби просто насртали
да их превјере, право је чудо да је ико од православаца на просторима Далмације остао
у својој вјери. То се једино може објаснити великим мноштвом досељеника, који су
непрестано стизали у повременим, али сталним, бјежанијама и пресељењима.116)
Једини непобитни свједок велике већине Срба у Далмацији јесте њихов језик, али су
им и њега присвојили, мислећи да ће их тако оставити и без језика, па их још сигурније
превести у Хрвате.
Међутим, десило се нешто друго. Хрвати су преузели од православаца, Срба, језик,
без обзира на то што га замагљују својим именом, чиме су своју сопствену културу
подложили туђем језику. Није важно што они то неће да признају. Наука о језику то
не може нијекати нити њихова образложења потврдити. О томе говоре многи писани
споменици и узалудна су свака успињања да се они оспоре или присвоје. Српски
језик је под заштитом најпознатијих европских историчара и слависта, записан и
потврђен. Међу њима има и Хрвата (Фрањо Рачки, Ватрослав Јагић, Људевит Гај, Томо
Маретић).
Против свега што је српско или везано за Србе

Највећи дио хрватских историографа као да су дали завјетну обавезу да се боре
против свега што носи српски траг или било какво обиљежје; и то не само на етничким
просторима њихове земље, него и на просторима самих Срба. Измишљана су разна
имена за Србе и њихов језик, оспоравани су им простори насеобина, обезвређивана
историјска свједочанства. Није помагало ни то што су Срби на просторима
Далмације први подизали глас слободарства и просвјете. Када је 15. марта 1848.
године аустријски цар објавио ”печатницу” (устав), у Далмацији се појавио страх да
не би Аустрија Далмацију присајединила Хрватској и Славонији. Јер, највећи број
становника Далмације били су досељеници, највише Срби, који нису марили ни за

Хрвате ни за присаједињење с њима. Хрватско становништо на острвима било је
великим дијелом поталијанчено и осјећало се дијелом талијанске културне средине.
Па ипак, за сједињење с Хрватском устала је обровачка општина, с највећим дијелом
становништва српског поријекла. Ово је био типични српски слободарски позив да се
Далматинци ослободе туђинске културе и језика. Они су себе сматрали далматинским
народом а и свој су језик сматрали ”матерњим језиком далматинским”. Да је ту била
ријеч о српском језику види се из огласа сплитске општине, гдје се јавио најупорнији
отпор сједињењу. Пишући да су далматински градови пуни Талијанима, представници
аутономаша наглашавају: ”осим најзапуштенијих села у којим се говори језик, који
ви племенити Хрвати и Славонци не разумијете, као што она села не разумију ваш, и
ако, нема сумње, оба имају заједнички коријен”.117) Наравно, да су ова најзапуштенија
села ”била бједна морлачка насеља, чију је слику сиромаштва, али и достојанства
оставио руски питописац Е.П. Коваљевски, а његове забиљешке је пренио у својој
књизи Викентиј Макушев.118) ”Одушевљени позив Обровца, истиче Грга Новак, није
могао да поколеба талијанским духом задојену сплитску конгрегацију, он ни осталој
Далмацији није наишао на срдачан пријем”.119)
Више од свих других становника Далмације, Срби су се истицали наглашеним
осјећајем словенства. Они су се најдуже опирали талијанском утицају и најуспјешније
чували своје обичаје и језик. Није онда никакво чудо што су први у Далмацији развили
свијест о себи управо Срби и што је Божидар Петрановић упалио ватру националног
буђења у Далмацији својим ”Србско-далматинским алманахом” још 1935. 120) године.
Он је први објавио да се у Далмацији говори српским језиком.
”... ја мислим и судим, да к достиженију цјељи народног образованија у Далмацији,
..., бољег средства нема од оног, да се, сирјеч, од србских писатеља, србском народу,
језиком србским писати мора”.121)
Истичући како су сви културни народи Европе своје духовне успјехе постигли преко
језика, што је читавом свијету познато, он у том смислу говори и о потреби Срба да се
искажу својим народним језиком.
”Кад дакле ове нације својим природним Дијалектима служе се, и национални језик
као неоцјенимо једно благо сматрају, и о његовом усовершенствованију дан и ноћ старају
се; зашто да ми Србљи, Господине матерњи наш језик у књигама не потребљавамо, да
га подобно оним просвешћеним народима неуважавамо и не цијенимо, – језик, који
не само што је њаљепши од свију нарјечја, која су из развалина старог славенства
произишла, и којим од пет милиона људи говоре, него је јошт к томе познат и похваљен
од свију просвешчени народа у Европи?”122)
Полазећи од насиља једне изопачене свијести, на којој су засновали сумануту поставку
о ” хрватском простору и државном праву”, хрватски историографи и етнографи све
што је католичко подводе и под хрватско, не зазирући да и српске етничке просторе
присвоје и припоје. С том намјером заснована је читава једна ”научна” стратегија,
упорна безочна и до безумља бестидна. Наравно, међу тим помахниталим јуришницима
има и врло припбраних и неоптерећених дјелатника, који су савјесно везани за научна
истраживања, а не за насилне идеолошке и политичке вратоломије у присвајању свега
и оспоравању свих свеједочанстава која не служе њиховом, већ унапријед задатом
циљу.
У прве ”научне” задатке тих бојовника спада оспоравање сваког присуства српског
језика у Далмацији. Он се назива илирским, словинским, славенским, славјанским, па
и хрватским. Српски језик се оспорава и на просторима ван Далмације. Рецимо, сва

средњовјековна дописивања српских господара Босне и Херцеговине, од којих су неки

били католичке вјере, и сви одреда писали ћирилицу, за већину хрватских историчара
они пишу хрватским језиком и ”босаницом”. Тако Карло Јуришић пише да је Јурај
Војсалић 12. коловоза (августа) 1434. издао повељу ”хрватским језиком и босаничким
писмом”.123) Иако се у наведном запису нигдје не помиње хрватско име, иако га је аутор
навео из Миклошићева дјела ”Монумента сербика”, то је писано хрватским језиком и
босаницом, а не ћирилицом. Будући да је овдје ријеч о ученом аутору, није могуће да
му је непознато све оно што су о томе давно прије били написали Ватрослав Јагић,
Милан Решетар, Петар Колендић, Влатко Богићевићи многи други, а што је у потпуној
супротности с оним о чему говори Карло Јуришић. За те исте документе, други аутор,
у истом зборнику, каже да су ”написани ћирилицом у народном језику”.124) Овај
аутор о свему томе даје и подробније податке, отворено износећи чињенице: ”Иако
се ћирилско писмо углавном развијало и одржало код Срба, па се некада назива и
српским писмом, оно се је, особито у старија времена, употребљавало и код једног
дијела Хрвата.”125)
Хрватски академик Далибор Брозовић, познат касније као непринципијелан учењак
и шовиниста, хоће да докаже како су Хрвати, једнако као и Срби, стварали штокавску
основу језика. Говорећи о Андрији Качићу-Миошићу, он говори да је у том његовом
стваралаштву штокавска (иако икавска) основа хрватског књижевног језика. Брозовић
као да не зна да је Качић писао не само српским језиком, већ и маниром српске јуначке
пјесме.126)
На картама распореда српско-хрватских дијалеката види се да је чакавски сведен
уз сами обалски руб Јадрана и на његове отоке. Остало је све штокавско подручје. Зна
се одакле и ко га је донио. Брозовић иде дотле да торлачко нарјечје (на самом истоку
Србије, уз Бугарску) назива хрватским.127)
Ипак је најдрастичнији примјер професорице Наде Клаић. Мада готово сви хрватски
историчари Неретванску област присвајају као дио Хрватске, она је отишла најдаље
у потпуном оспоравању излагања Константина Порфирогенита. Иако професорица
Клаић ужива у савременој историографији завидан научни углед, она је, ваљда
у пренаглашеној страсти да докаже недоказиво и да тако испадне оригинална и
јединствена, испала прилична незналица, која оспорава чак и саму себе. Не могавши
да прихвати Порфирогенитову тврдњу да су Неретвани Срби, како прихватају Јагић
и Маретић, а немајући никаквог упоришта да их назове Хрватима, она их издваја као
посебан етнички чинилац, ни сама немајући рјешење за ту ”загонетку”. Професорица
Клаић исказује ”научну” смјелост, која би више припадала научном бесмислу него
било каквој смисаоној поставци науке. Ми опет, са своје стране, знајући да је ријеч
о познатом и признатом хрватском историчару, нисмо начисто да ли је ово маневар
изигравања незнања или вјешто замаскирана и намјерно прикривена пакост да би
се на један или други начин признала истина чињеница.. Порфирогенитови подаци
припадају времену из којег немамо ништа слично, на што би се могли ослонити сумње
или чак оспоравања. Па ипак, треба измислити нешто треће бар да се убаци сумња,
на коју ће се будуће генерације истраживача, макар и несигурно ослонити. Оваквим
поступком професорица Клаић оспорила је управо себе и своје начело:
”Никоме, наиме, од хисторичара није допуштено изостављати оне изворе који
се противе унапријед успостављеним концепцијама и такав рад као ненаучан нема
никакве вриједности”.128)
Најнеобичнија и најбесмисленија мисао у читавој овој расправи јесте ”чињеница да

Славени који насељавају крај око Неретве добијају назив или по Неретви или по мору
доказује да у вријеме насељавања нису припадали ни хрватској ни српској етничкој
скупини. Јер да су припадали било једнима или другима здржали би њихово име и
касније и не би било потребно да се називају по крају у којем су се населили”.129)И овдје
смо затечени у мислима каква је игра у намјерама историчара. Не можемо га назвати
незналицом јер он то заиста није; да ли је спреман на такве дрскости у предочавању
толико лажних поставки, можемо само да се чудимо толиком недостатку стида.
Да се ово наше оспоравање не би претворило у бескрајну причу за малу дјецу,
нека нам читаоци вјерују да заиста постоји обиље података, којима се ова тврдња
професорице Клаић може оспорити. Па, и она се сама потрудила да оспори себе. Не
вјерујући, дакле, Порфирогениту онда кад хоће да заснује своју причу, она тражи управо
његову подршку, кад јој је потребно да оспори туђу тврдњу. Заступајући мишљење да
су Неретвани држали у својој власти острва Корчулу, Мљет, Хвар, Брач она управо
прихвата Порфирогенитову тврдњу, па истиче: ”Нема разлога претпостављати да ти
отоци нису од досељења били у рукама Неретвана, За противно мишљење . . . нема
ни хисторијских ни филолошких доказа”. 130) Ми се само питамо да ли за оспоравање
српског поријекла Неретвана има ”хисторијских и филолошких” доказа и који су то
извори.
У збирку својих ”научних” домета професорица Клаић уписује и мисао да је учени
византијски владар испрео причу о српском поријеклу Неретвана јесте, поред осталог,
”резултат цареве тежње за уљепшавањем улоге бизантског царстава на Блакану...”,
па наставља: ”Стога заиста нема разлога да напустимо мишљење о безвриједности
споменуте цареве констркције што га је дала кричичка хисториографија”.131)
Расправљајући о убификацији неких мјеста у оклини Макарске, Клаићева се позива
на историчара Миха Браду. Али кад познати византолог, покојни Божидар Ферјанчић,
мисли другачије и наводи претпоставку Стојана Новаковића, професорица Клаић се
опире томе што није прихваћено мишљење Миха Бараде ”који је написао посебну
расправу о топографији Паганије управо на основу Константинових података”.132)
Значи, Порфирогениту се вјерује, али само ако је у интересу њеног мишљења. Танто
е баста, што би рекли неки јунаци у драмама Ива Војновића (Толико је доста).
Међу радовима у Зборнику о Макарском приморју занимљив је и прилог Ивана
Педерина ”Словинство и патриотизам код Качића”.133) Аутор је овдје изнео неколико
сумњивих и недоказаних мишљења о Качићеву језику и Качићу уопште. Наводећи
пјесникове стихове:
”не пише је грчки ни латински
већ је пише срмски и словински”,
аутор као да се двоуми: ”ако Качић под срмским, подразумијева ћирилицу”.134)
Ми се, на основу оваквог мишљења, морамо запитати: мисли ли се у горњем стиху
на грчки и латински језик или само на писма тих језика. Аутор у овом случају ћути јер
се боји објашњења. Јер, писати неким писмом значи то исто што и писати на језику који
се тим писмом служи. Што мислимо ако кажемо да Турци пишу латиницом? Свакако
мислимо да Турци пишу турским језиком и турском латиницом.
Нарочито је у погледу народа и језика занимљива једна Педеринова мисао, коју
извлачи из европске филозофије 19. вијека: ”19. стољеће је прихватило тврдњу да два
народа, који говоре једним језиком, нису два народа”.135) И ми то прихватамо; само,
на који се то народ или народе мисли, и чији би то био језик.136) Ми знамо разлог
постављања ове тврдње, а знамо и све остало у њеном садржају. Аутор није имао

храбрости да развије ову своју поставку као савремену мисао. Тада (1985) је то још
увјек било доста ризично, али је већ поодавно у Хрватској ”учинковито”.
У раду је нарочито усиљена мисао аутора да се Млечићи не би опирали хрватском
имену у Далмацији нити би покушавала одрођавање Хрватске. И опет ” прича за
малу дјецу”! Па откуд толико наводних Хрвата међу аутономашима у Далмацији, и
откуд појава да Срби дижу глас просвјете и слободарства? Ко је први упалио жижак
националне свијести у Далмацији ? Ко су били предводници католичких ускока у
борбама против Турака и чија су имена остала у народним пјесмама ? Ко је био вођа
отпора против Млетака у Равним Котарима?
Нема сумње у то да сва хрватска историографска литература, с изузецима који
су достојни поштовања у свим наукама, невјероватним преинкама и вратоломним
извитоперивањима истине настоје да оспоре све што је српско у Даламацији, напосве
њихов језик, јер им је јасна порука пјесника, кога су такође присвојили,137) ” по језику
док те буде / и главом ће тебе бити”. Овдје би пуно простора заузело набрајање и
тумачење те грађе, али тога има у свим хрватским написима из историје Далмације,
нарочито политичке. Видјели смо да босански муслимани, односно њихове аге и бегови,
пишу хрватски; хрватски се пише и у Цариграду кад се Порта дописује с Дубровником,
који никада није хтио ни да чује за Хрватску; Хрвати љубоморно чувају туђе писмо и
језик, па уводе у католичкој цркви силне пријетње за оне који не знају ”срмски” језик
и његово писмо. Католички свећеници и фратри отворено се изјашњавају као Срби у
Босни и Херцеговини, па их њихов ревни бискуп Шросмајер склања у Ђаково да би
из њих истјерао јерес и шизму и да би их издвојио из онога што јесу и што су били.
Ти чувари вјере и народа прешућују да је високо црквени службеник и писац Антун
Канижлић, Славонце сврстао у православце, поред Срба, Украјинаца и Руса.
”Плачне, грдне помрчине, могу л, оне свјетлост крити ?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити”
Жалосна потврда јерменске народне пословице

Однекуд нам је остала у сјећању наводна јерменска народна пословица, поникла у
свијести или у искуству о небратству : ”Да је брат добар, Бог би имао бар једнога”. Ова
пословична мисао мора да је настала послије великих и честих разочарења у браћу
и братску обавезу и љубав. Али, на жалост не треба да идемо у туђе језике и туђа
искуства. Није ли за браћом и братском помоћи вапио и остављени владика Данило
пред судбоносним догађајима у осами манастирске ћелије: ”Да је игђе брата у свијету
/ да пожали ка, да би помога”! Самоћа и остављеност осјећају се као проклетство,
источно у посљедњим сузама Косовке Девојке, у којима исплакана и пропаст српске
државе : ”Да се, јадна, за зелен бор, ватим / и он би се зелен осушио”.
Ове тугованке и разочарења у браћу и братску помоћ онда када је она најпотребнија,
неодољиво нас подсјећа на дио Срба, невољама и околностима насељених у туђим
државама. Умјесто да им се помогне као невољницима, о чему говори и једна божја
заповијест, они су вијековима морали да великим и сваковрсним жртвама плаћају свој
физички и људски опстанак. Што је најгоре, најмање помоћи су имали од своје матичне
државе, а црква је чинила онолико колико је могла, боље рећи: онолико колико јој се
допуштало, а тога је било сасвим недовољно.
За вријеме док су се Срби у сјеверној, па и осталој Далмацији, налазили под влашћу
Венеције и Аустрије (односно Аустро-Угарске), они су некако успијевали да опстану,
плаћајући то војничком службом у одбрани млетачких и аустријских простора од

Турака. За то вријеме они су, постепено и мучно остваривали своја национална и вјерска
права, подизали цркве манастире, па на крају и своје вјерске школе. Развијали су своја
културна и просвјетитељска и политичка гласила. Данас је просто невјероватно и тешко
схватљиво с колико се прегалаштва борио за свој опстанак тај судбином одбачени
Србин, на туђој негостољубивој земљи. И увијек је предњачио у слободарству ! Па
и поред тога, сви су настојали да га одроде, однароде, одвоје од вјере, униште себе у
њему.
Они су на опустјеле земље донијели заметак јуначког отпора силној отоманској војсци,
обновила попаљене домове и оживјели мртва насеља давно избјеглих становника. Они
су се убрзо организовали у полетне и вјеште чете, пред којима је уступала турска
сила. Захваљујући највише њима, Венеција је могла толико далеко да помакне границу
Далмације према Босни.
Тај несумљиво православни свијет,138) напучио је опустјелу копнену Далмацију
и отоке, основао нова насеља, развио земљорадњу, трговину и рибарство, научио да
живи обичајима претходних насељеника, добрим дијелом примио њихову вјеру, али
је задржао свој језик и многе старе обичаје. Тај сиромашни, надасве рјечити свијет
Морлака, Влаха, Турмара, како су их све презриво називали обично увелико одрођени
старосједиоци уз море и на отоцима, оставио је дивне духовне споменике о свом
постојању око Задра, по Котарима, Буковици, око Дрниша, Книна и Врлике. Био је
необично топло везан за своје старе крајеве из којих су некада дошли њихови преци.
И мада су многи од њих промијенили вјеру, још увијек су се живо сјећали старинских
обичаја, оживљавајући их у кућним свечаностима. С великим наклоностима радовали
си се свим успијесима у двјема српским државама: Србији и Црној Гори. Одлазили
су као добровољци у ослободилачке ратове Србије и Црне Горе, гинули у четничким
одредима Војислава Танкосића и, надасве, радовали су се побједи Савезника, међу
којима је била и Србија.
Али ... Опет нам однекуд упаде у сјећање једна шаљива догодовштина, кад је одмах
послије ослобођења 1945. године, високи чиновник Удбе, Слободан Пенезић-Крцун,
обилазио затворе, што их је нова власт била дупке испунила. Међу затвореницима је
уочио и свог професора и познатог српског пјесника Симу Пандуровића. И сам зачуђен,
Крцун га упита: Откада сте ви овде”? ”Од ослобођења”, умах одговори узапћеник,
откривајући ругло дволичне власти. Кажу да је послије тога несрећни Пандуровић
брзо пуштен.
Овим начином хтјели смо да кажемо како се и српски народ у Далмацији, па и
другдје, послије ослобођења 1918. године нашао у врло несрећном положају. Осим
слободе, коју су добили исто толико и они који су им је све до тада ускраћивали, Срби
у Далмацији нису добили ништа. И управо је почео нагло да пропада појавом слободне
домовине, за коју се тако здушно борио. То пропадање је ишло дотле да су се у самом
Београду почела оснивати некаква добротворна друштва да се укаже на поразно
економско и културно стање српског народа у Далмацији и да се нађе начин како да
му се помогне, кад већ држава у том смислу није ништа учинила. И опет нам однекуд
из сјећања оживље стих Лазе Костића да нас пријекорно упита: ”Зар су зато мрели
Пере Сегединци”? Неосјетљива на било чије питање и заслуге, власт је продужила да
се интересује само својом политичком игром у новим условима подјеле моћи.
Уместо помоћи нове државе за полет и развој сиромашних и запуштених српских
крајева у Далмацији, почеле су дуго година послије ослобођења да се појављују
вапаји и позиви за помоћ. Овога пута, као да је била изгубљена свака нада у самилост

државе, позивају се ”браћа и сестре”, људи који су више били наклоњени душом
него новчаником, у ком ни сами нису имали довољно. Један такав позив налазимо у
омањој брошури ”Просветне невоље Срба у Далмацији и Босанској крајини”, која се
појавила у Београду 1935. године. У овој књижици налазимо политичко градиво што
га је тадашња власт сакривала, па наша званична јавност никада није сазнавала што
се дешавало у крајевима Сјеверне Далмације, некада густо насељене Србима. И писац
ових редова био је потпуно изненађен бројношћу Срба у Сјеверној Далмацији, када се
стицајем околности нашао у тим крајевима. Такође га је изненадила изразита биједа
становника, које, као да су сви били заборавили.
Навешћемо један подужи напис о томе како су живјели Срби у сјеверној Далмацији
тридесетих година двадесетога вијека, у држави коју су створиле њихови сународници,
као побједници у рату са својим савезницима. Ове ретке тешко да ћемо наћи у каквим
новинским извјештајима, јер се то сакривало од јавности да се не би кварила слика о
великој побједи снажне династије и сложних народа.
”Хиљаду деветсто осамнаеста година – изгледало је – учинила је крај тим вековним
мукама српског живља на Приморју. Ко зна шта је наш народ у тим крајевима имао,
колико је кроз векове изгубио у неравној борби, шта ли је спасио и чиме је те остатке
платио, тај ће лако веровати: да је, после крајева Јужне Србије и Македоније, народ
српски у Северној Далмацији, своје национално ослобођење дочекао са заносом
какав се није видео у ниједном другом крају наше Отаyбине. А ко то зна и познаје
данашње животне прилике нашег народа на Приморју, томе ће бити сасвим јасно,
зашто је православни и српски део нашег народа у Далмацији, са својим политичким
и националним ослобођењем – од свих других крајева наше земље, доживео најгоре
разочарење, готово без икакве наде на боље дане.
У економском и привредном погледу српски живаљ ових крајева, губитком отуђеног
Задра, као свог вековног, јединог и ничим ненакнађеног центра, постао је нешто као
себар, најамник на својој рођеној земљи, којој тешко робује, а није у стању да на њој
заради, у довољној мери, на најсувљу корицу хлеба за своју породицу, док братски
хрватскокатолички елеменат на ужем Приморју и острвима, користећи морску фауну,
боље собраћајне везе, вековне културне базе, а нарочито за њега родне и плодне
коњуктуре нашег унутрашњег политичког живота који преко бројне интелигенције
вјешто искоришћује, налази се у далеко бољим, иако не завидним, животним
приликама.
Та разлика нарочито је очигледна у културном погледу Јер док је хрватскокатолички
елемент не само сачувао, већ и знатно умножио све своје културне тековине из
предратног времена, дотле је православни српски живаљ Северне Далмације изгубио
све оне тековине које је кроз задњих пет-шест деценија свога робовања успео било
својом упорношћу сам да створи, било својом отпорношћу да изолује од својих
политичких господара.
Све је изгубио, а од свог националног ослобођења, ништа није у замену добио.
Било је ипак нешто, што је српски живаљ на Приморју, до ове последње године
држало да не клоне и у чему је он налазио утехе својој сломљеној души, а то су остаци
његова национално-романтичког осећања које није било на груб начин повређивано.
Данас су се прилике у том правцу на зло окренуле и у пучину безнадежности потопиле
и то последње острво моралног спаса православног српског елемента на Приморју.
Под теретом општих недаћа које данас ковитлају куглом земаљском, у очајном
стању што су га створиле његове посебне прилике, лишен природних услова за живот,

го, бос, морално разоружан, физички исцрпљен, од државне управе готово потпуно
заборављен, а од Цркве, као целине још недовољно схваћен, – православни српски
човек у Северној Далмацији налази се пред неминовном пропашћу”.139)
Није сувишно да се овдје напомену велики ковитлаци народног незадовољства
у Србији и уопште међу Србима, због потписивања Конкордата, што ће нарочито
покренути силне народне протесте и немире 1937. године. Срби изван матице осјетили
су се одбаченим и сувишним, заборављеним и запостављеним. Они као да више никога
нису интересовали.
Три године касније обратиће се дубровачки парох, протојереј ставрофор Божидар
Митровић предсједнику југословенске владе Милану Стојадиновићу. И његова ријеч
садржала је исте невоље као и претходне тугованке Срба Сјеверне Далмације и
Босанске Крајине. У вези с меморандумом дубровачког проте Митровића занимљива
су образложења која показују, не само одсуство сваког осјећаја за људе у невољи,
већ и потпуну равнодушност према нестајању читавог једног дијела српског народа,
потпуно утопљеног у политичке нагодбе и рачуне. Овај меморандум је ”драгоцјен за
утврђивање пуне историјске истине, да су Срби између два рата у многим крајевима
земље, а посебно у Хрватској, Славонији и Далмацији назадовали у политичком,
културном, економском и демографском погледу”.140)
Обраћајући се предсједнику Стојадиновићу, прота Митровић указује на велико
материјално и духовно богатство Срба у Дубровнику, од чега више није остало ништа,
али ни то више никога не узнемирава а камоли да му се даје икаква вриједност.
Предратна слика дубровачких Срба, који су живјели у туђој, њима непријатељски
наклоњеној држави, неупоредиво је боља и напреднија од њених биједних остатака на
крају двадесетогодишње владавине побједничког народа и његове династије.
”Што се пак специално православних Срба тиче пре рата били су национално врло
јаки. Имали су доста богату православну Цркву; имали су српске школе, у којима
се одгајао српски и православни дух; имали су Српску матицу са јаким капиталом
којим се ширила писменост и српске књиге; имали су Српску Зору која је просвјетно
и национално подизали наш подмладак и помагала да се школује; имали смо Српску
Банку, која је новчано потпомагала све наше трговце и привредне установе; имали смо
Савез привредних задруга на Приморју, за привредно и економско подизање нашег
елемента. Од свега наведног остала је сада само Православна црквена општина.
Онога је свега нестало, јер се увијек говорило и проучавало да се укину племенске
установе, и да се ради на заједници”.141)
Све невоље у меморандуму проте Митровића, које износе још трагичније ствари од
ових што смо их навели, прописано су заведене у протокол министра Стојадиновића,
одложене ”у акта” и – заборављене. ”Трговина Дубровником, написаће аутор овога
чланка, успјешно је завршена 26. августа 1939, склапањем споразума Цветковић-
Мачек. Овај древни град је први пут у својој историји подређен Загребу и припојен
новоствореној Бановини Хрватској”.142)Не мање драматичан је позив у новој књизи,
која се појавила годину дана послије узалудног обраћања дубровачког пароха Божидара
Митровића. Група интелектуалаца и јавних радника, окупљена око др Александра
Ђаје, наглашено је истакла пред јавност тешко и већ одавно запуштено стање Срба у
Далмацији. Али, како је стварност потврдила, и пред овим вапајем остала је матица
глува, и сама не знајући што ће са својим невољама, које су већ биле доста блиске и
видљиве. Узалудне су биле биране ријечи:
”Захтев је сјајне прошлости Северне Далмације, да се мора наћи излаза у црној

садашњости, за коју ће пред историјом и народом одговарати све наше поратне и

савремене установе и људи на одговорним местима”.143) Под насловом : ”Јесу ли прилике
у Далмацији довољно познате Србији”? говори се о потпуној запуштености Сјеверне
Далмације, ” наше капије, наших плућа ка западу”. Колико је та наша покрајина била
далеко од ока и далеко од срца казује сљедећи наслов:
”Двадесет година нове ере, двадесет година и једа”. Ту је заиста изречена трагична
равнодушност српске матице према овом дијелу свог националног бића, острвљеног у
туђини да се сналази како сам зна и може.
Све ове тешке ријечи, које су с толико пријекора упућене и државној власти и
националним установама и друштвима, ма колико биле снажне и препознатљиве,
истрошиле су се у времену и од њих је остао само празни одјек.
Сем у извесним кратким периодима новије историје, и са стране напредног дела
приморске интелигенције, православном српском живљу у овим крајевима, од сваког
другог и кроз сву његову прошлост, упорно је одрицано и право на живот, а камо ли
право на слободан културни развитак. И, ма како то нам изгледало невероватно, ми
смо дужни казати сваком ко то не зна, да су прилике у том погледу за српски народ
на Приморју несношљивије данас но што су биле икад у последњих сто година. Тако
је Морлакија принуђена да и данас живи својим сопственим животом, или да умре
својом сопственом смрћу, од сваког заборављена и презрена . . . ”144) И овдје, као
и у меморандуму дубровачког проте Митровића, набраја се све оно што су Срби у
Далмацији имали прије Првог свјетског рата, а што се више никада није обновило.
Данас је више несавремено доказивати Европи хронологију постојања Срба на
западним просторима Балканског полуострва. Они то знају боље од нас и они су то
сазнали прије нас. Оно што је у свим савременим збивањима око Срба неразумљиво
сваком цивилизованом човјеку јесте чињеница да се они прогоне само зато што се
национално и вјерски разликују од Хрвата. Основни подстрекач свега тога јесте
Католичка црква, најподмуклији и најпревртљивији чинилац у збивањима изградње
људске цивилизације. Она је успјела да ту своју бестидност пренесе и на просторе
научног промишљања, те многи хрватски научници, без икаквог осјећаја срамоте пред
научно прихваћеним и потврђеним чињеницама, говоре само оно, што је пробитачно
политици једног времена.
Српска научна јавност је дужна, не да се препире с посувраћеним духовима и
узалудно троши вријеме, већ да пред свјетском научном јавношћу, ако не научно
оспорава, а оно бар исмијава науку, до крајности искривљену политичким безумљем.
Једна трагична сличност преноси се кроз све што је Србима на западним странама
Балкана дешавало кроз времена. То је крајња безосећајност власти у матици, која је
увјек имала пречег посла у тактици свог опстајања на положају, него интереса да очува
свој народ на окупу, да га васпитава, цивилизује и ојачава. Трагика Срба у западним
крајевима понавља се са све поразнијим резултатима. Унутрашња мржња и неслога
парализовале су свако присебно и логичко промишљање о томе да је опстанак цјелине
народа неупоредиво важнији од било чега појединачног или страначког. Посљедице
тога сусрећемо свакодневно у Србији. Те тужне и срамотне слике једног поносног
народа погубан је недостатак осјећаја да се изабере власт која ће служити народу и
његовом напретку.
Напомене:
1) ‑Ђорђе Јанковић, Археолошки споменици Срба у Хрватској западно од Динаре и
Уне. Наведено према: Софија Божић, Политичка мисао Срба у Далмацији, 2. изд, Београд,

2001,стр.31, биљ.
2) ‑Наводно се још ”не зна” етимолошко поријекло назива Срб за насеље у Лици; било би
неугодно везивати га за име народа.
3) ‑Грга Новак, Хрватска и неретванска превласт на Јадрану. У: ”Јадранска стража” 4/1926,
стр. 68-71. Овдје Новак изричито каже да су Неретвани ”јужнословенско племе, које је живело
на југу, племену Хрвата”. Даље наводи да су Неретљани, у времену мирног живота Хрвата с
Венецијом, за владе Бранимирове, ”и даље настављали своја пљачкања ”. Што треба да значи
да нису живјели у заједици с Хрватима, нити у саставу Бранимирове државе. Подв. Б.Ј.
4) ‑Послије Косовске битке 1389; пада последње српске земље Ђурђа Бранковића 1452;
освајање Херцеговине 1482, пада Зете 1459.
5) ‑Фердо Шишић, Како је постао географски појам Далмација. У: Алманах Јадранска
Стража, 1927, стр. 101: ”И тако је у то вријеме поткрај 16. и на почетку 17. вијека географски
назив ”Хрватска” ишчезао из данашње Далмације између ушћа Неретве и Велебита”.
6) ‑Никодим Милаш, Православна Далмација, Нови Сад, 1901, стр.164-165. Милашу су
католички писци пребацивали нека наглашена истицања или тумачења докумената, али му
нису оспоравали стручност у излагању и документарност у наводима. Ово је свакако најбоље
дјело о насељавању Срба у Далмацији и њихову животу у њој.
7) ‑Поред Милаша о томе говори католички списатељ Фра Стипан Златовић у: Старине,
1889, књ. ЏЏИ, стр. 86-88, везујући ова страдања за вријеме кандијског рата 1645.
8) ‑Милаш, исто, стр.167
9) ‑Стипан Златовић, Фрањевци државе пресвет.откупитеља и хрватски пук у Далмацији,
Загреб, 1888, стр. 42
10) ‑Видјети о томе занимљив рад Момчила Суботића, геополитичка актуелност Цвијићевог
списа ”Анексија Босне и Херцеговине и српско питање. У: Зборник радова о Јовану Цвијићу
Београд, 2005, стр.145-154.
11) ‑Фра Мијо Вјенцеслав Бтинић, Дјеловање Фрањеваца у БиХ за првих шест вијекова
њихова боравка, св.1-3, Загреб, 1881.
12) ‑Мисли се на књигу Вјекослава Клајића, Босна. Податци о земљопису и повјести БиХ,
И, Матица Хрватска, Загреб, 1879.
13) ‑Батинић, н.д, стр.21-23.
14) ‑Исто, стр. 21.
15) ‑Исто, стр.55.
16) ‑Исто, стр. 23
17) ‑Батинић, н.д., стр.62-63.
18) ‑Исто
19) ‑Исто, стр.113.
20) ‑писму
21) ‑Исто, стр. 114.
22) ‑И Ватрослав Јагић, као и многи храватски научници и списатељи, били су врло несигурни
и превртљиви у свим српским питањима. Под његовим утицајем је Милан Решетар одустао
од своје тврдње да су српски и хрватски два језика и приклонио се Јагићеву ”унитаризму”.
Није хтио да дође у Београд и уређује Рјечник послије смрти Ђуре Даничића, који је то радио
у Загребу. Напустио је чланство у Српској краљевској академији (К-86, 10/49, АСАНУ, фонд
Станоја Станојевића).
23) ‑Ватрослав Јагић, Хисторија књижевности народа хрватскога и српскога И, Загреб, 1867,
стр.16.
24) ‑Исто, стр. 95, подв. Б.Ј.
25) ‑Исто, стр. 138.
26) ‑Исто, стр.146, подв.Б.Ј. Јагић и овдје истиче да се Ђурађ Кастриота Скендербег дописивао
с Дубровником на нашем језику. Ми не знамо да ли овдје Јагић присваја или истиче српски
језик.

27) ‑Томо Маретић, Славени у давнини, Загреб, 1889, стр.78.

28) ‑Франо Јукић ово оспорава.
29) ‑Цуприер Роберт, ле монд славе И Зес Славес де Тургније, Парис, 1852.
30) ‑Наведено дјело, стр. 2
31) ‑А. Гилâфердинг, Босниç, Герцеговина и Стараç Сербиç, С. Петерсбург, 1859, стр.416.
32) ‑Исто, стр.450-451.
33) ‑Иван Франо Јукић, Земљопис и повиестница Босне, Загреб, 1851, 13. Да је славјански
(словјенски) исто што и српски види биљ.25.
34) ‑Вјекослав Клаић, Босна. Податци о земљопису и повиести БиХ, Загреб, 1878., стр.98.
35) ‑Назив за католике.
36) ‑Јукић, н.д, стр. 19.
37) ‑Исто.
38) ‑Исто, стр. 15, биљешла.
39) ‑Исто, стр. 72.
40) ‑Исто.
41) ‑Клаић, н.д, стр. 74; подв. Б.Ј.
42) ‑Исто, стр. 98; подв. Б.Ј.
43) ‑Јаков Грубковић, Др. Паштровићу врху србствохрватства, Задар, 1879, стр.14.
44) ‑Клаић, н.д., стр. 98.
45) ‑Натко Нодило, Знанствено дјело за опћу наобразбу И, Загреб, 1898. стр.295
46) ‑Јован Цвијић. Н.д., Београд, 1922, стр. 79-80.
47) ‑Томо Ковачевић, н.д., стр. 17-18.
48) ‑Исто, стр. 23
49) ‑Аутор наводи да су ово новијеи подаци.
50) ‑Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Београд, 1953, стр.64. Ово помиње и Лазо М.
Костић у књизи ”Католички Срби. Политичко – историјска расправа”, Торонто, 1963.
51) ‑Лазо М. Костић н.д., стр. 20.
52) ‑Исто, стр. 21; подв. У наводу.
53) ‑Јагић, н.д., стр. 140; подв. у изворнику.
54) ‑Павле Крано – Твртковић, Србски споменици, Београд, 1840, стр. 80, док. 66, од 10.
априла 1378.
55) ‑Исто, стр. 106, док. 81, од 17. јула 1392. Јелена је била Дабишина стрина, Тврткова
удовица, а његова жена се звала Цвета.
56) ‑Јагић, н.д., стр. 140.
57) ‑Исто, стр. 141.
58) ‑Исто стр. 142; подв. Б.Ј.
59) ‑Исто, стр. 120.
60) ‑Исто, стр. 148.
61) ‑Батинић, н.д., св. 3, стр. 102
62) ‑Стипан Златовић, н.д., стр. 291.
63) ‑Исто, стр. 292.
64) ‑Банитић, н.д, стр. 220-221. Писац није објаснио шта му значи ово ”сармски”, с двије тачке
изнад а, али је свакао маскирани облик за ”српски ”, не могавши то признати лака срца.
65) ‑Одликује, истиче, издваја.
66) ‑Петар Колендић, Из старога Дубровника, Београд, 1964, стр. 72.
67) ‑Исто, стр. 74.
68) ‑Томо Ковачевић, н.д., стр. 18.
69) ‑Цуприен Роберт, н.д., стр. 82. Видјети о томе и на страницама 96, 356, 359 – 360.
70) ‑Мисли се на 2. издање Разговора угодног народа Свинскога, штампано у Млецима 1801,
што га је приредио Анте Пуарић. Прво издање је било 1759. године.
71) ‑Пауљуевилле, Воyге де ла Греце, Парис, 1826.

72) ‑Исто, стр. 49-5о.
73) ‑расељна.
74) ‑У наведном дјелу фра Мија Батинића налазимо читаво мноштво турских продора у
Далмацију, само почетком 16. вијека: 1500, 1501, 1504, 1505, 1506, 1508, 1510, 1511, 1513, 1515,
1517.
75) ‑Златовић, н.д, стр. 13
76) ‑Миле Боговић, Питање православне хијерархије у млетачкој Далмацији у 17. и 18.
стељећу, Загреб, 1982, стр.11.
77) ‑Исто, стр. 13. Тешко је вјеровати Боговићевим тврдњама да се католици преобраћају у
православце кад је већ прва ”постојба фрањеваца стигла у Босну 1339. (како тврди Златовић,
н.д, стр. 11), а њима је било мало Босне па су чак жестоко наваљивали на Србију и Бугарску.
78) ‑Ми сматрамо да је веома исправно и прихватљиво име и значење ријечи Влах објаснио
Влатко Богићевић у књизи ”Босна и Херцеговина српске су земље по крви и по језику, Мостар,
1908, стр. 20-3о,
79) ‑Боговић, н.д., стр. 19.
80) ‑Мисли на сеобе Срба од краја 15. до 18. вијека.
81) ‑Јован Цвијић, Распоред балканских народа, у : Гласник српског географског друштва,
1912, св. 2, стр. 261.
82) ‑Боговић, н.д., стр. 18.
83) ‑Хрватски народни препород 1790-1848. Хрватска у вријеме илирског препорода, Загреб,
1985, стр. 11
84) ‑Вук Караyић наводи примјере у Боки. У: Ковчежић 1849, стр.34.
85) ‑Зборник, Хрватски народни препород у Далмацији и Истри, Загреб, 1969. и Далмација
1870, Задар, 1972.
86) ‑У зборнику Д алмација 1870, стр. 63-86. На једном мјесту аутор каже да би требало
сазвати научни скуп на ком би се утврдило куд су нестали Хрвати из Далмације.
87) ‑Исто, стр. 65
88) ‑Серрагли, Статистица генерале делла Далмазиа, Зара, 1862, Царрара, Ф.Ла Далмазиа,
десцритта,Зара,1846
89) ‑Форетић, н.д., стр, 65-66.
90) ‑Исто, стр. 66-67 ; подв. Б.Ј.
91) ‑Да су сви облици за назив језика са основом слав-једнаки у значењу са српским,
документовано је доказао Влатко Богићевић у наведној књизи Непобитним свједочанствима,
стр. 62. и даље. Облици: славјански, словјенски, словински преко Дубровника су доспјели у
Талијански и латински, па су их преузели Хрвати, јер им је та неодређеност у називу језика
одговарала. Овај назив је касније замијењен обликом илирски.
92) ‑У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрватске,
данас нема никаквога народа који би се по језику разликвао од Срба,али на острвима и у
приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као
н.п. у Трогиру и Омишу), говори се језиком мало другачијим од српско, и ја мислим да су ови
приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата”. Стр. 17.
93) ‑Форетић, н.д., стр 70
94) ‑Радослав М. Грујић, Најстарија српска насеља по северној Хрватској (до 1597. године).
У: Гласник српског географског друштва 1912, св.2, стр.150. и даље
95) ‑Хрватски народни препород 1790-1848. Хрватска у вријеме Илирског препорода, Загреб,
2985, стр. 18.
96) ‑Иван Мужић, Разматрања о повијести Хрвата, Сплит, 1967, стр. 29, истиче само једну
од многих тврдњи хрватских повјесничара засновану на ”заједничким тековинама илиризма”:
”Људевит Гај је могао да из литературе прилично тога сазна о неилирској прошлости Хрвата
... а и слушао је путујући 1841. по Црној Гори и Далмацији с Антуном Мажуранићем и својим
пријатељем Вуком Караyићем како сав народ свој језик безизнимно зове хрватским”. Као

напомена, на који се начин може оспоравати непобитна и научно прихваћена чињеница, нека
послужи и овај Мужићев навод. ”Ибрахим-паша пожешки, Мухамед-паша Хрват, Рустем-
паша Хрват говоре хрватским језиком који је на Порти у 15. и 16. стољећу био признат као
језик којим се говорило у дипломацији (стр.18).
97) ‑Српски глас 1/1890, стр. 2.
98) ‑Златовић, н.д., стр. 96.
99) ‑Зора Далматинска, бр.17; 26. ИВ 1846, стр. 119.
100) ‑Викентиј Мокушев, Здунајскије и адриатические славјане, С.Петербург, 1867, стр. 218.
Прима: Статистица генеале делла Далмазиа, едита далла Гиунта Провинциале, Зара, 1863.
101) ‑Исто, стр. 219, биљешка.
102) ‑Исто, стр.220.
103) ‑Исто.
104) ‑Исто,стр.224.
105) ‑Е.П. КовалевскиÜ, Путевие записки о славçнских землçх, гл. 3. (Русска Беседа, 1858, Т.
И. Смес, стр. 24-26).
106) ‑Радосав М. Грујић, Најстарија српска насеља у северној Хрватској, у: Гласник Српског
географског друштва, 1912,св.2,стр.150. и даље. Грујић овдје тврди да је презиме Љубић
српско, стр.156.
107) ‑Шиме Љубић, н.д., Зора Далматинска, 1846,бр. 17; 26. ИВ, стр. 154. Ови подаци су
објављени на страницама: 153, 162, 180, 195. и 204.
108) ‑Зора Далматинска 1846, стр. 163.
109) ‑Православце су називали и Грцима, само да не би били Срби.
111) ‑Исто, стр.197.
112) ‑Мисли се на гатања и уопште празноверја.
114) ‑У писму Илариону Руварцу са Цетиња 2. маја 1889. др.Лазар Томановић признаје
погрешку што се нико од приморских Срба није бавио истраживањем Талијанских архива јер
”јер сам сумњао вазда и сумњам у поштење Љубићево, који се тијем бавио, јер су они кадри
изопачити историчке изворе и утаманити само да послуже тој њиховој великој Хрватској”.
АСАНУ-5330.
115) ‑Алманах Јадранска Стража, 1927, стр. 40.
116) ‑Бенедикта Зелић-Бучан, Обитељски живот на подручју макарске бискупије у другој
половици ЏВИИИ вијека. У: Зборник знанственог савјетовања о Макарској и Макарском
приморју, Макарска, 1970, стр. 418. Даље: Зборник.
117) ‑Грга Новак, Позив Обровца за славенство Далмације 7. априла 1848. У: Магазин сјеверне
Далмације, 1935, стр.89.
118) ‑Види биљешку 103. и 108
119) ‑Грга Новак, н.д., стр. 90.
120) ‑Иако је изишао из штампе 1836.
121) ‑Љубитељ просвешченија Србско-Далматински алманах, 1937, стр.49.
122) ‑Исто, стр. 52.
123) ‑Карло Јуришић, Називи насеља Макарског приморја. У: Зборнику, стр. 111.
124) ‑Винко Форетић, О везама старог Дубровника и Макарског приморја У: Зборник, стр.
172.
125) ‑Исто стр. 174.
126) ‑Видјети биљешку 71. и 71. Исто тако: Лазар Томановић, фра Андрија Качић-Миошић
према Српству и Хрватству, Стражилово, 22.маја 1886, у 4 наставка.
127) ‑Далибор Брозовић, О Макарском приморју као једном од средишта језично-хисторијске
и дијалекатске конвергенције; у. Зборник, стр. 404.
128) ‑Нада Клаић, Хисторијска улога Неретванске краљевине у стољетној борби за Јадран.

У: Зборник, стр. 122
129) ‑Исто, стр. 126.
130) ‑Исто, стр. 129.
131) ‑Исто, стр. 128. За потврду значаја ”критичке хисториографије”, умјесто мноштва
научне литературе, ауторица наводи само рад Ђога Графенауере ”Прилог критици извјештаја
Константина Порфирогенита о досељењу Хрвата”. Џ 3 В, св. 1-2, стр. 21.
132) ‑Исто, стр. 129; подв. Б.Ј.
133) ‑Зборник, стр. 407-416. Види биљешку 66, на стр. 18.
134) ‑Зборник, стр. 409-410
135) ‑Зборник, стр. 410
136) ‑Занимљиво је истакнути да сви млетачки документи кад је у њима ријеч о писму и
језику употребљавају стално назив сервиано или иллириео, иллирицо е сервиано. Лингуа,
идиома, цораттере, леттире, праћене су увјек придјевом сероиано или иллирицо. Бошка
Деснице Y: Магазин сјеверне Далмације, 1935, стр. 24.
137) ‑Петар Прерадовић.
138) ‑Магазин сјеверне Далмације, 1935, чланак Луцијана Марчића, стр. 8; Владислав Скарић,
поријекло православног народа у сјеверозападној Босни. У: Гласник Земаљског музеја БиХ,
1918, Сарајево 1919.
139) ‑Просветне невоље Срба у Далмацији и Босанској крајини, Београд, 1935, стр. 1-2,
истакнуто у изворнику.
140) ‑Никола Милованчев, Меморандум дубровачког пароха Божидара Митровића
предсједнику владе Стојадиновићу о тешком положају Срба у Дубровнику 1938. године У:
Зборник о Србима у Хрватској, 2, Београд, 1991. стр. 497.
141) ‑Исто, стр. 503.
142) ‑Исто, стр. 502.
143) ‑Северна Далмација некад и сад. Одлучна реч у критичном часу, Београд, 1939, стр. 3.
144) ‑Исто, стр. 5. Подв. Б. Ј.

Др Јован Деретић
СТАРОСЕДЕОЦИ КРАЈИНЕ
У историјском смислу и праву, територија Републике Србске Крајине чини део античке
Далмације. У србској традицији Крајином се назива земља до неке границе, као крајња
србска земља. У време првог века присуства Римске империје на нашим просторима,
Далмација и Илирија су били синоними, два имена за исту територију, ширећи своја
освајања, Римљани су име Илирије проширили на цело Хелмско, (касније Балканско)
полуострво. Римска Далмација чинила је територију у виду троугла од Истре до Бојане
са једним краком до Сирмиума на Сави.
Пре настанка имена Далмација овај простор је био у саставу Илирије. Име Илирија
за простор дуж источне обале Јадранског мора помиње се од времена Кадма Крићанина.
Он је са Крита дошао у Беотију с намером да ту оснује своју кнежевину, али био је
протеран од суседних Рашана, па је отишао на предео данашње Херцеговине. Основао
је своју кнежевину 1381. године с.е. на пределу од реке Неретве до реке Аријане (данас
Омбла).
То је први помен у историји дела територије касније Далмације.
У старосрбском језику Илирија значи – рајска земља. У историји је остало записано
да су на том простору живели Енхели, што на једном феничанском диалекту значи
– земљорадници. Кадмо је проширио свој посед на југ и саградио Будву у којој је и
умро.
Чувени јунак Одисеје, Одисеј са Итаке био је пореклом Илир, што би се могло
разумети да је припао илирском народу пре него држави или територији.
Почетком четвртог века н.е. појавио се велики ратник и државник Вардило, који
је био из племена Анта са реке Таре. Вардило је створио моћну државу од Истре до
Солунског залива и она се помиње као Илирија.
То је први помен у историји државе под именом Илирије.
Престоница Вардилова био је град Сарба, савремени град Скадар. Вардило је
саградио велику тврђаву изнад Бара, Вар, данас Стари Бар. Из овог времена имамо
имена која нам јасно говоре о присуству србског језика у Илирији, као што су: Вардило,
Анти, Тара, Сарба и Вар.
Име народа који је живео у Илирији добићемо у вези са догађајима око 240. године
н.е. када је у тој земљи владао Агрон. Јоаннис Зонарае: ”домино Агрони Сардианорум
реги, генитис Иллyрицае ирати.” ”Сардионорум империум администравит.” Агрон
србски краљ, народ су илирски. Зонара је Ромеј, познати православни каноник који је
умро на Светој Гори 1130. године. Тако смо добили јасну потврду да је илирија србска
држава и да су Илири – Срби.
Пре Зонаре, Херодот (1,196) је то питање решио посредно када је устврдио да су
Илири и Венети један исти народ. Све до сада поједини народи, као што то чине Немци,
Србе зову Венетима – Венден.
Агронова Србија обухватала је на западу Лику, Крбаву, Кварнер и Истру. Србска
племена су насељавала територију западно од тадашње Србије све до Боденског језера
– Винделикија. Име града Трста је такође србског порекла – Тергесте.
Римљани су почели да ратују у Илирији 229. године н.е. и коначно је освојили 168.
године. Вође србских племена су се састале 160. године у тврђави Далми, на горњем
току Неретве, и склопиле савез за борбу против Римљана. По имену тврђаве у којој
је склопљен савез, Римљани су ова србска племена назвали Далматима, па по њима
– Далмација.
Римски војсковођа Фулвиус Флакус ратовао је са племенима Далмског савеза 135.
године с.е. у долини реке Неретве. У римским документима стоји да је Флакус ратовао

против Срба, које је хтео да потисне даље од римских поседа. Тиме смо добили народно
име племена Далмског савеза, то јест Далмата. На простору римске Далмације имамо
четири града чија имена су настала од србског имена, то су: Сербитум – Загреб, Сарба,
Сорба, Скодра – Скадар, Сарбин – Скрадин и Сарба – Раб. Острво Раб је добило име по
граду Сарби које Италијани називају Арба, а Хрвати – Раб.
После велике побуне србских племена у Далмацији против Римљана у време
Августа, његов посинак Тиберије је направио нагодбу са Србима 9. године н.е. Србским
племенима је признато римско грађанско право, па поред низа привилегија морали
су да служе у легијама као римски грађани. Направљени су регрутски спискови 12.
године и један део тих спискова је сачуван код Плинија Старијег. Ту се помињу србска
братства као што су Диндари, Даорци, Деснијати, Дермасије, Деретићи, Глиндићи,
Денде и Грабљани. Сви хроничари на челу са Еузебијем бележе да је Тиберије победио
”Србе Далмате”.
После распада Римске империје у Далмацији је обновљена србска држава, Маркелин
461. године са престоницом у Солину, а потом Оштроило 490. године са престоницом
у Скадру.
Седиште србске цркве пренето је из Сирмиума у Солин, где је на црквено народном
сабору 530. године епископ Онорије ИИИ проглашен за првог србског архиепископа.
Епархије тадашње независне србске цркве биле су: Солинска, Задарска, Рабска,
Сордиска, Епидаурска, Наронска, Далмска, Макарска, Имотска, Сасинска (Ловрач),
Саритска (Сарајевска), Сарсинтарска (у Босни), Сисачка и Бродска.
У рату између Византије и Србије 535. године принц Свевлад је поразио византинског
војсковођу Мунда чији се гроб налази у селу Кожловац на путу од Бенковца за Книн.
Авари су упали у Србију 640. године и порушили град Солин. Са аварима су дошли
и Хрвати као једно аварско племе. Исте године војвода Звонимир је поразио и протерао
Аваре, али у Србији је остало нешто мало њиховог неборачког живља. Ти Авари
– Хрвати живели су заједно са Србима и примили србски језик и хришћанство. Све
до половине десетог века Хрвати нису имали својих политичкох предсавника. Први
бан Хрвата, а не Хрватске, био је Крешимир Оштривојевић 942. године, чија се власт
простирала од Зрмање до Крке. Крешимир је био млађи син цара Тјецимиров владара
Србије. Тек са Држеславом Оштривојевићем 994. године Хрватска се издваја из Србије
и постаје посебна држава. Пошто су њени владари били Срби, а на њеној територији
је живело већинско србско становништво, та држава се с правом може сматрати једном
србском државом привремено одвојеном од Србије.
Када је краљ Твртко ослободио Книн 1390. године нашао је у њему чисто србско
становништво и уписао га је као ”Србски град”.
Пред најездом Турака Хрвати су бежали у западне земље остављајући иза себе
потпуно празан простор. Млетачки чиновник Андреа Барбагало известио је Сенат
у Венецији 16. 2. 1531. године да у Далматинском континенту нема више ни једног
римокатолика, то јест Хрвата. Од исте те године Срби врше одбрану наведене територије
и заустављају даљи продор Турака. Поред своје територије Срби су преузели одбрану
Хрватске, која се на југу није простирала даље од околине Загреба.
Србска Војна Крајина формирана је 1578. године са центром у Карловцу, као
аутономна област, са главним задатком да брани своју териорију и спречава продор
Турака. Крајина је као таква постојала све до 1880. године.
Срби, као староседеоци, и вишевековни браниоци, полажу историјско право на
територије савремене Далмације и Републике Србске Крајине.
Сви савремени Далматинци су етнички Срби, како православци тако и католици. Сви
католици су прекрштени православци у време окупације Далмације од стране Венеције
и Аустрије.

Проф. др Душан Бањац

Београд
СРПСКА КРАЈИНА – КАКО ДАЉЕ

Проблем Крајине, с научне тачке гледишта је интердисциплинарни проблем. Основ
свих проблема Републике Српске Крајине је историјски. Међутим, званична историја
је непоуздан ослонац за објашњење протеклог рата у Југославији и будућности српског
народа из РСК. Ту историју су писали странци, углавном из држава које су имали
освајачке намере у односу на српске земље. Уз освајање територија, колонијалне силе
су чиниле све да православни српски народ преведу у ислам и римокатолицизам. Тако
је српско православно ткиво разорено, јер су се преверени муслимани и римокатолици
удаљавали од православних Срба, не сматрајући их више својим саплеменицима.
Мада данас у РСК живи један српски народ, потомци исламизираних и покатоличених
Срба више не признају да су Срби, мада и даље говоре српским језиком и у својим
породицама и завичајима чувају и обележавају српске православне обичаје, носе
православна имена, презимена, итд. Суштину ових међуверских односа у српском
народу, објашњавају књижевна дела Срба муслимана и Срба католика: Иве Андрића,
Меше Селимовића, Скенедра Куленовића, Лује Бакотића и других.
Питање међуверске нетрпељивости међу припадницима српске нације је стално
мучило аутора овог текста. Наш народ је ту чудну појаву окарактерисао двема изрекама:
”Потурица гори од Турчина” и ”Покатоличени Србин већи католик од папе”. Они који
се желе детаљније упознати с отуђењем Срба католика и муслимана, могу консултовати
следећа дела: ”Индивидуална психологија”- аутор Алфред Адлер; ”Психологија маса”,
аутор Ле Бон Густав; ”Илузија једне будућности”- аутор С. Фројд; ”О дому и искону –
етнопсихолошки есеји”- аутор Мила Алечковић – Николић; ”Луда Земља”, аутор Јован
Рашковић; ”Магнум Кримен” – аутор Виктор Новак и други.
У овим књигама се налази и тумачења ратних злочина муслимана и католика према
саплеменицима православне религије, у Другом светском рату и сепаратистичком рату
у Југославији од 1990. до 1995. године.
Да бисмо се уверили колико тешко припадници исламске и римокатоличке вере
прихватају истину о својој припадности српском роду, говори и понашање вође
муслимана у Босни Сулејмана Тихића. Он не подноси постојање Републике Српске
у Босни и Херцеговини, па је избегао одлазак на обележавање десетогодишњице
Дејтонског споразума у Америци, којом приликом је расправљано о будућности
Босне и Херцеговине. Овако важан догађај је занемарио и отпутовао на Конференцију
исламских земаља.
То што су радиле Турска, Угарска, Аустрија и Млетачка Република на српским
земљама, раде данас и силе глобализма САД и Западна Европа. Преверавање Срба није
само везана за прошлост, него је стварност и данас. Поред превођења српских породица
у Хрватској на католицизам, имамо и пример нападног подизања католичких храмова
у близини америчких војних база. Да је у питању заједнички договор Пентагона и
Ватикана, доказано је и чињеницом да се отвара америчка војна база и на местима где
је Ватикан, претходно, учестао с подизањем својих цркава.
Што се тиче привредног развоја у крајишким земљама, приметно је да је он
заустављан или успораван кад год је власт била у рукама странаца или Срба католичке
вере. Супротно томе, привредни помак је чињен само онда кад су државни центри
имали преовлађујући утицај припадника Срба православне вере – у првој и другој

Југославији.
Да би се избегла ова међуверска трвења међу Србима, она која је Бранко Ћопић
описао на следећи начин: ”Кад се у Београду попреко погледају, у мојој Крупи се
ножеви оштре”, требало би предузети радикалне мере. Оне би морале да буду следеће:
1) обезбеђење једнаких права свакој верској групи, како је то регулисано Декларацијом
о људским правима УН, од 10. децембра 1948; 2) надокнада за уништену и опљачкану
имовину у грађанском рату, сагласно Уговору о питању сукцесије, потписаном у Бечу
29. јуна 2001. године; 3) реализација и усклађивање Дејтонског споразума; 4) враћање
српском народу у Хрватској државотворности; 5) у складу с међународним нормама,
омогућити организовање српског народа и других народа на наведеном простору – да
се Србима на подручју Крајине да аутономија, као Шиптарима на Косову и Метохији.
За оваква решења, требају се залагати све три етничке заједнице. У свему се мора
наћи праведно решење, па, ако треба, затражити и међународну арбитражу. Што се тиче
судских процеса, они мора да буду примењени на све три религиозне групе – под истим
условима. Без тога, нема опоравка друштава и усклађивања трпељивијих међуверских
односа у будућности.
Статус све три верске заједнице, поред цитиране Декларације о правима човека,
требало би да буде заснован и на другим међународно-правним документима,
превасходно на Повељи ОУН, на Декларацији о деколонизацији из 1960, Пакт о
грађанским и политичким правима и Пакт о економским, социјалним и културним
правима из 1966, затим Париској повељи из 1970, као и Завршном акту из Хелсинкија из
1975. године – једном од најзначајнијих докумената, који у разбијању СФР Југославије
злоупотребљен.
Из наведених међународних докумената о људским правима, изведимо нека
основна права – која нису обезбеђена Србима повратницима у Хрватску и Федерацију
БиХ:1) није обезбеђено право на заштиту живота људи (пример за то су убиства Срба
повратника, а починиоци остају неоткривени); 2) повратак имовине и делимично се
реализује и то не по вољи власти, него услед притиска међународне заједнице; 3) на
подручју Хрватске станарска права Срба нису у програму Владе Хрватске – ускраћена
су, а Хрватима омогућена; 4) постоји дискриминација око запослења Срба повратника
и у Хрватску и у БиХ.
Најновија истраживања у Хрватској 2005. године, показују да је стопа незапослености
Срба повратника, млађих од 55 година, износи 69,2 одсто, а код Хрвата 47,6 одсто. Што
се тиче избеглица Хрвата из БиХ, који се налазе у српским кућама у Хрватској, проценат
је 46,7 одсто. (Подаци су ИАН Међународна мрежа помоћи ”Живот у послератним
заједницама” стр. 58, Београд 2005).
Овај податак очито говори о дискриминацији Срба при запослењу. Још гора је
ситуација на подручјима Дрвара, Петровца и других српских места у Федерацији
БиХ.
Битна констатација је да су сва истраживања показала да је општи српски интерес
и интерес избеглица да се они врате својим кућама, то би учинило 80 одсто Срба, под
условом да се уклоне постојеће дискриминаторске мере. Детаљније и научно темељитије
анализе показују да повратак Срба на своја огњишта је и интерес државе Хрватске и
хрватског народа. Паметни Хрвати су свесни ове чињенице па се опредељују за помоћ
Србима повратницима. Закључак свему овоме је да повратак Срба својим кућама и
долазак у посед предратне имовине нема алтернативу. Да би се ово у пракси остварило,
потребно је још једном поновити оно што је већ речено и урадити следеће:

1) Србима у Хрватској вратити државотворни статус, како је то вековима било;

2) Да се Србима тамо где су пре рата чинили већину да аутономија према европским
и светским стандардима онако како се нуди за Косово и Метохију и какву данас има
Војводина. То би било праведно решење за Србе после распада бивше СФРЈ. Ако Срби
не могу да живе у заједничкој држави каква је била Југославија, за коју су вођена два
светска рата и једна револуција (социјалистичка) и за коју су неколико милиона Срба
дали своје животе, онда они, у најгорем случају, морају добити аутономију. Без ова
два темељна става, нема повратка српског народа на подручје данашње Хрватске. Без
повратка српског народа својим кућама и праведне надокнаде уништене и опљачкане
имовине, нема стабилног мира на овим подручјима. У интересу боље будућности ово
треба што пре решити. Сва отета имовина и прогон људи са својих огњишта ствара код
народа психолошке трауме, које се временом не гасе, него распламсавају.
У књизи ”Шта то хоће Америка”, аутор Ноам Чомски то је лијепо приказао. Младој
држави Хрватској треба бити више од интереса да са Србима реше сва нерешена питања
и да имају српску подршку у будућности, него улазак у Европу. Нерешена питања са
Србима, Хрватима неће донети добро. Дубља научна истраживања уз потребан број
чињеница могу ово јасно показати. Ово је позив научним радницима и Србима и
Хрватима па и муслиманима (Бошњацима) да се ангажују и да овај проблем разреше
без политичких притисака и дневне политике.
3) Будућност мирног и стабилног живљења на просторима Крајине је јасно
разграничење онога што је већинско српско од онога што је већинско хрватско. Ово
треба решити договорно и раздвојити народе онако како они то желе. Значи ако желимо
да се праведно реше проблеми настали у току рата, мора се народу дати могућност
самоопредељења, тамо где чини већину. Само тако може се доћи до праведног решења,
уз поштовање воље народа, што је темељ правде. Свако наметање заједништва и неке
непринципијелне коалиције једних у односу на друге и наметање централизације, каква
се предвиђа у Босни, не води истинском и праведном решењу.
Како решити проблем српског народа који је војним операцијама ”Бљесак” и ”Олуја”
протеран са својих огњишта и који се након 10 година није вратио?
Одговор на ово питање, представљала је Република Српска Крајина, као држава
српског народа, настала као одговор на хрватску противуставну и насилну сецесију.
Претходно наведена три става дају одговор на ово питање.
Оно на што треба обратити пажњу је чињеница да је Република Српска Крајина
била под заштитом УН, те да су, упркос прогону готово целокупног народа и власти,
Влада и Скупштина обновиле рад и преузеле обавезе да у постојећим условима затраже
враћање државности РСК.
Данас крајишки српски ”подрепаши”, који су повезани са властима Хрватске и Србије,
наносе огромне штете српском народу Крајине у избеглиштву. То су разни саветници
и људи који гледају само своје интересе, супротстављени интересима српског народа.
”Кроација” кадрови у српским редовима морају се разоткрити и истерати на брисани
простор.
Влада и парламент Крајине морају изићи из анонимности и више се ангажовати
помажући народу и радити на интернационализацији решавања проблема Крајине.
Чињеница је да се власти у хрватској прибојавају организовања српског народа
Крајине, а Влада Крајине им је трн у оку. Нажалост, и неки људи у Влади Србије невољно
говоре о проблемима Крајине притиснути антисрпском коалицијом и сорошевским
следбеницима и плаћеницима у неким невладиним организацијама.

Два су проблема који оптерећују српски народ Крајине. Један је за онај део српског
народа који се налази на подручју Хрватске, а други је онај део који се налази на
подручју Федерације БиХ, а то је 1. и 10. кантон Федерације БиХ. Ради се о јединственом
српском простору који је од Срба очишћен у хрватским војним операцијама ”Бљесак”
и ”Олуја”. Ово је Туђман сматрао хрватским простором али без Срба. Овде се ради о
јединственом српском простору са демографском и грунтовном српском већином.
Народ ових простора пре грађанског рата и распада СФРЈ живео је у једној држави
СФРЈ, а сада је подељен у две (Хрватска и БиХ) што се симболично може представити
као да јабуку пресечете на два дела.
За решавање проблема Крајине, треба Влада Крајине да формира тим који ће израдити
платформу за преговоре са Хрватском владом и прићи коначном решењу овог питања.
То је дужност Владе и Скупштине Крајине. Овај научни скуп који је посвећен Крајини,
треба јасно да се определи за такав приступ. Сада је права прилика да се на дневни
ред Владе и Скупштине стави и питање Крајине. То исто важи и за Европску Унију
па и САД. На овом се мора истрајати. Мора се бити упоран, онако како то господин
Чомски у својој књизи каже: ”У свакој земљи постоји група људи који имају стварну
власт. Није велика тајна у чијим је рукама власт у Сједињеним Америчким Државама.
Власт је у рукама људи који доносе инвестиционе одлуке – одлуке о томе шта ће се
производити. Ти људи постављају владу, углавном бирају и стратеге и одређују услове
за деловање доктринарног система.
Они, између осталог, желе неактивно и послушно становништво. Стога, једна
од ствари коју можете урадити да им загорчавате живот је да не будете послушни
и пасивни. То се ради на разне начине. Чак само постављање питања може имати
значајног утицаја.
Демонстрације, писање писама и гласање могу бити значајни, зависно од конкретне
ситуације. Али најважнија ствар је да то буде организовано и истрајно. Ако одете на
једне демонстрације и онда се вратите кући, то јесте нешто, али људи на власти то могу
сварити. Оно што они не могу сварити су истрајност и све јачи притисци, удружења
која стално нешто раде, људи који се уче на искуствима од прошлог пута и делују
успешније наредног пута. Сваки систем власти, чак и фашистички диктаторски режим
је осетљив на негодовање јавности. То сигурно важи за ову земљу, где – на срећу –
држава нема довољно силе да убеђује народ. За време вијетнамског рата, директан
отпор рату је био значајан и ту цену је власт морала да плати” (видети у књизи: ”Шта
то у ствари хоће Америка” Београд 1999 год стр. 96 аутор Ноам Чомски).
Од изузетног је значаја, дакле, организовати избеглички народ и будити га, јер је
разним методама пасивизиран и доведен у позицију без већег утицаја на решавање
своје властите судбине. Овде Влада и Скупштина Крајине у избеглиштву, избегличка
и завичајна удружења, спортске и друге организације имају важну улогу. Овом питању
треба најозбиљније и најодлучније приступити окупљајући истинске патриоте,
школоване и храбре људе у првом реду Крајишнике.
Влада Крајине под хитно треба формирати тим научних радника и стручњака који ће
на овоме радити. За све наведено мора се добити потпуна подршка народа и зато рад са
народом нема алтернативе. Ово због тога јер се ради о цивилизованом и демократском
приступу решавања проблема где народ чини основу свега.

Личина Ратко
Министар информисања у влади РСК у прогонству
РСК У ГЛОБАЛНОМ И ЛОКАЛНОМ

ИНФОРМАТИВНОМ ПРОСТОРУ
Десет година послије највећег егзодуса у Европи у другој половини 20. вијека
положај крајинских Срба ни у чему се није поправио, дапаче.
Тзв. Петооктобарске промјене за овај најугроженији и заборављени дио српског
национа биле су мање-више козметичке. Видјело се да нас ни овај режим, као ни онај
претходни, суштински не схвата.
Приступ проблему крајинских Срба схваћен је прије свега као проблем непоштовања
људских и мањинских права, што нас у старту ставља у подређен положај према
Хрватима, јер је тај проблем прије свега проблем укидања националних права.
Зашто је то важно?
Срби који су живјели на просторима Далмације, Војне Крајине и Славоније на тим
просторима су у великој већини аутохтони, тако да не стоји теза да су дошли на туђу
земљу, која се провлачи у, како данашњој, тако цјелокупној хрватској политичкој мисли,
те на ту земљу полаже барем исто право, ако не и веће. Нажалост, под утицајем разних
увезених идеја, данашњи мондијалистички, неокомунистички и квазиинтелектуални
Београд овакве хрватске идеје радо прихвата.
Овакве ставове актуелне власти свесрдно су преузели и медији код којих је овај вирус
мондијализма још уочљивији.
26. фебруар 2005. године, датум кад је Скупштина РСК обновила свој рад и формирала
Владу РСК у прогонству, медији како у Загребу, тако и у Београду, доживјели су као
својеврстан шок. Међутим, недуго затим редови се ”консолидују” и почиње обострано
координирана, дотад незабиљежена акција, апсолутног медијског замрачења.
Влада РСК у прогнанству у протеклих десет мјесеци упутила је преко 100 писама
и нота на разне адресе у земљи и свијету и о томе редовно обавјештавала педесетак
електронских и писаних медија и агенција. Објављено је и преко 50 саопштења за
јавност, међутим од стране медија на ове активности одговорено је игноранцијом,
тишином и мраком, уз неколико часних изнимака.
Српске медије није и интересовала чињеница да је Влада РСК у прогонству у
протеклом периоду отворила неколико представништава у свијету прије свих у
Француској, Канади и Холандији, а да је у току процес отварања у Сједињеним
Државама, Русији, Италији, Великој Британији, Белгији, Аустрији...
Медији су остали нијеми на податак да је Влада РСК у прогонству привела крају
поступак приступања агенцији при Уједињеним Нацијама УНПО, као и о активностима
у приступању Скупштине РСК – Интерпарламентарној алинеји православља.
Није показано занимање ни за сусрете које су представници Владе РСК у прогонству
остварили са представницима Уједињених Нација, Европске Уније и ОЕБС-а, као и
већег броја угледних интелектуалаца из земље и иностранства.
Медијским мраком и тишином одговорено је на нацрт декларације о положају
прогнаног српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске у Скупштини Србије,
поводом десетогодишњице етничког чишћења у хрватским злочиначким операцијама
”Бљесак” и ”Олуја”, као и на предлог Резолуције Парламентарне скупштине Савјета
Европе, иако су за њега велико интересовање показали посланици Парламентарне
Скупштине из неколико европских земаља прије свих из Велике Британије, Француске,
Швајцарске, Чешке, Италије, Русије Јерменије... Нажалост, за историју и српску срамоту
ће остати упамћено да овај предлог у Парламентарној скупштини Савјета Европе у
делегацији Србије и Црне Горе не подржавају сви посланици.
Но упркос овом мраку и игноранцији Влада РСК у прогонству треба да настави

ову својеврсну мисију апела, како на српску, тако и на међународну јавност, јер су
непобитне чињенице слиједеће:
– федерална југославенска јединица Хрватска била је створена уједињењем хрватских
и српских етничких територија;
– сходно томе Хрватска је, дакле, била република подјељеног, двојног суверенитета;
– хрватски посланици су (једнострано) у парламенту 1990. године укинули Србима
статус државотворног народа и до данас нису повукли ту расну одлуку – истовјетну
одлуци хрватског фашистичког парламента 1941. године;
– тако су Срби сведени на статус националне мањине, што је била полуга за хрватски
геноцид над Србима од 1990. до 1995. године;
– државним терором са подручја предратне Републике Хрватске (1991. године из тзв.
Урбаних средина и 1995. године из Републике Српске Крајине операцијама ”Бљесак” и
”Олуја”) протјерано је око милион Срба;
– у Хрватску се стварно није вратило више од 5% Срба;
– хрватска војска, полиција и паравојне формације убиле су преко 7.000 и раниле
15.000 Срба;
– у Хрватској и Републици Српској Крајини је порушено 1.100 српских села и
заселака;
– срушено је 30.000 српских кућа и објеката;
– Србима из Републике Српске Крајине и Хрватске, одузето је 50.000 станова
укидањем до тада важећег Закона о станарском праву, који су претходно конзумирали
грађани хрватске националности;
– Србима из Републике Српске Крајине и Хрватске по основу предратне девизне
штедње Хрватска дугује неколико десетина милиона евра;
– у Хрватској је извршена приватизација друштвене и државне имовине великих,
средњих и малих предузећа на начин да је Србима протераним из Републике Српске
Крајине и Хрватске одузето право учешћа у приватизацији на основу прописа којим су
грађани хрватске националности учествовали у приватизацији;
– Србима протјераним из Републике Српске Крајине и Хрватске у огромној већини
случајева није признат радни стаж, као једно од основних људских права;
– Србима пензионерима Хрватска оспорава и дугује огромне суме по основи
пензионих и инвалидских права;
– по основи личног права приватне својине, кроз најстроже тржишне процјене
вредности српске имовине, Срби из Републике Српске Крајине и Хрватске оштећени
су најмање за 30 милијарди евра, што уз предвиђену добит за 10 година износи 50
милијарди евра,
Сходно горе наведеном потребно је:
– повратак на стање прије хрватске агресије на Републику Српску Крајину, сходно
Резолуцији Савјета безбједности Уједињених Нација 743;
– враћање статуса државотворног народа;
– омогућавање слободног колективног повратка српског становништва;
– престанак праксе монтираних судских процеса против Срба повратника;
– правичну и адекватну надокнаду за уништену и опљачкану имовину;
– откуп станова Србима који су били носиоци станарских права;
– обезбеђивање пропорционалног дијела акција по основу приватизације државне и
друштвене својине у којој Срби нису били заступљени;
– накнаду старе девизне штедње српском становништву;
– регулисање права из радног односа, те регулисање пензија и инвалиднина;
Хрватска, дакле, не смије постати саставни дио свјетских и европских интеграција,
а да се при том не отклоне послиједице етничког чишћења.

Милојко Будимир
Историјски музеј Србије
Београд
ИСТИНА О СРПСКОЈ КРАЈИНИ

У СВИЈЕТЛУ ИСТОРИЈСКЕ ГРАЂЕ
Историја Српске Крајине, њеног народа и територија вијековима је била потискивана
или као цијелина разбијана да би њене крхотине биле третиране на маргинама неких
и нечијих других историја. Циљ најутицајнијег правца хрватске историографије већ
од самог почетка био је отимање српске историје, негирање српског народа и његове
културне баштине. Србима је у једном моменту напросто било одузето право да се научно
баве својом историјом. Било је и оних српских историчара који су наивно вјеровали
готово без резерве у ”научно поштење” и ”објективност” и ”неутралност” колега
вјерујући у српске ”праволинијске” сеобе, а самим тим и у српску неукоријењеност на
овим просторима. Прелазило се преко историјских извора који су свједочили супротно,
а прихваћана су крајње произвољна тумачења недореченог у изворима. Стварањем
Републике Српске Крајине српски народ се нашао у ситуацији да сагледа своју историју
као цјелину, с обзиром једино према истини. Један мали покушај у томе правцу била
је изложба која је постављена поводом друге годишњице оснивања РСК под називом:
Република Српска Крајина – коријени државности и настанак.1)
Изложба је на документован начин представила историју Срба на тлу Републике
Српске Крајине од настанка првих државних форми прије више од 1000 година до
њеног проглашења на Св. Николу – 19. децембра 1991. године.
Међу првим изложеним документима била је карта Српских кнежевина и Хрватске
рађена почетком 18. вијека по Константину Порфирогениту. Припремио је дубровачки
бенедиктинац Анселмо Бандури.
”Људевит остави град Сисак и на бијегу пође к Србима, народу за који се каже да
запрема велики дио Далмације. Пошто је на превару убио једног од њихових кнезова
који га је примио... ” Ајнхард, Анали Франачког краљевства, 822. (истичемо да се на
простору Крајине Срби помињу прије Хрвата).
”Цар у овим земљама насели исте Србе и бијеху они подчињени цару Ромеја; цар њих
покрсти довевши свештанике из Рима.” ”Захумљани који сада тамо станују су Срби.”
Травуњани и Конављани ”воде поријекло од некрштених Срба”. Неретвљани се зову
Пагани ”због тога што нису примили крштење у оно вријеме када су прекрштени сви
Срби”. Цар Константин 7. Порфирогенет: О управљању царством, средина 10. вијека.
У Венецији је од 18. вијека позната крстионица са именом оснивача најстарије
српске династије Вишеслава, која потиче из 8. или 9. вијека.
Стон је средиште Хумске кнежевине Немањина брата Мирослава и сина Немањина
Растка, будућег српског архиепископа и светитеља Саве, који је у Стону послије 1220.
поставио катедралу Хумске епархије.
Доласком Мађара, у периоду од 5 – 7. вијека, велики дио Крајине потпада под круну
Св. Стефана.
На мјесту гдје је, по предању, поред ријеке Крке проповиједао апостол Павле, касније
је подигнут манастир посвећен Св. Арханђелу Михајлу. Народно памћење оснивање
манастира приписује Јелени, сестри цара Душана, која је била удата за Младена Шубића
– Брибирског (средина 14. в.).
У манастиру Милешеви крунисан је 1377. Твртко И Котроманић. ”... Вјенчан бих
богом дарованим ми вијенцем за краљевство прародитеља мојих да будем у Христу

Исусу и Богом постављени Стефан краљ Србима и Босни и Приморју и западним
странама.”
Катарини Бранковић, кћери деспота Ђурђа и жени грофа Урлиха 2. Цељског
и господарици Вараждина и Загреба у другој половини 15. вијека, припадао је
Вараждински апостол из 1454. године.
”У само три десетљећа након Крбавског разбоја (1493.) некадашња се матица
Хрватске државе у Далматинском приморју и његову залеђу до Гвозда, претворила
у турске санyаке и настанила, новим, углавном српским живљем.” (Ј. Шидак). ”Из
турске запуштености,” из околине Срба прећи ће 1527. године на подручје Жумберка,
са својим поповима, прва већа скупина ”Влаха или Рашана или једноставно Срба”.
На Уни 1483. бориће се заједно са угарским великашима против Турака и биће
заробљен српски деспот, унук деспота Ђурђа, Вук Гргуревић-Бранковић, ”Змај
Огњени”. Код Горјана, недалеко од Ђакова, 9. октобра 1537. погинуо је у борби са
Турцима посљедњи српски деспот Павле Бакић.
За вријеме везирства Мехмед-паше Соколовића и уз његову помоћ дошло је 1557. до
обнове самосталности српске црквене хијерархије. Већ је први патријарх обновљене
патријаршије Макарије, рођак Мехмед-паше био назван оним који ”придржава
престо српске земље”. У то вријеме Српски црквени сабор постаје ”широко српско
представничко тијело кога сачињавају ниже свештенство и народни представници, о
којима је било опште увјерење да могу заступати цијели српски народ”. (Н. Радојчић).
Пожешка епархија у манастиру Ораховици бринула је за душе Срба у Турској
Славонији. Због српских помјерања према западу у 16. вијеку сједиште Дабро-босанске
митрополије премјештено је из Св. Николе у Бањи, у древни простор западних Срба у
манастир Рмањ на ријеци Уни. У манастиру Марчи поред Иванића од 1609. хиротонишу
се и добијају титулу вратинских епископа владике Срба у Угарској и Крајини. Кад је
овај манастир постао тачка за ширење уније, Срби су га сами порушили. За подручје
око манастира Гомирја вођена је дуга и огорчена имовинска расправа између Срба и
грофова Франкопана Тржачких која је завршена 1657. купопродајним уговором. Срби
су по томе уговору Франкопанима својим крајишким плаћама исплатили посједе на
које су насељени.
Цар Рудолф је по ступању на престо, 2. септембра 1577. повјерио управу и вођење
одбране аустријске Војне крајине надвојводи Карлу 2. Штајерском. У марту 1578. на
састанку у Бруху на Мури донесена је одлука о оснивању Дворског ратног савјета коме
ће у војним питањима бити потчињен Славонски и Хрватски сабор. У том моменту
Крајина још није представљала посебну територију већ само сталну обрамбену
установу подјељену у капетаније. Краљ Фердинанд 2. је 15. новембра 1627. простор
Војне Крајине ставио под посебну војно-управну област, под управом Дворског ратног
савјета у Грацу. Крајишници се проглашавају слободним посједницима земље, који су
подчињени једино законским краљевима Угарске, који ће им постављати комаданте и
управнике. Српској заједници, као политичком тијелу, призната је кнежевска самоуправа.
Крајишницима се признаје право отуђивања, залагања и завјештања земље. Допушта
се слободна трговина уз плаћање законом утврђених пореза и царине. Ови статути који
су утврђивали правни положај Крајишника у Вараждинском генералату примјењивани
су и у Карловачком.
Териториј између Задра, Шибеника, Книна и манастира Крупе по државној
припадности је ничија земља. По народу који је настањен то је земља Морлака – Срба.
Иако је од почетка 16. в. постављена као обрамбена линија, Бока Котарска и Далмација
се тек током турско-млетачког рата за Крит (Кандију) 1645 – 1669. обликују у Војну

Границу. Тих година Морлаци ће донијети и свој статут који садржи одредбе о њиховој
самоуправи у оквиру Млетачке државе. Орган самоуправе је народни збор или сабор.
Он је бирао старјешине, доносио нормативне и правноснажне одлуке, али је због буна
та самоуправа почетком 18. в. укинута. Основна јединица далматинске Војне Крајине је
котар који се дијели на сердарије, а сердарије на села. Врховни старјешина је колунел,
док су на челу сердарија сердари, а села харамбаше.
Насељавање у Истри, у којој је владала биједа и болештине, Срби су схватили као
казну. У Истри је сачувано само једно православно насеље – Перој. Од свих простора
које су насељавали, Срби су се као народ најтеже одржали на млетачком подручју. Уз
све сметње, захваљујући духовном бдијењу Православне цркве, српство се ипак и ту
успјело сачувати.
Јурисдикцију Пећке патријаршије нису признавали ни римокатолички далматински
бискупи, ни Филаделфијски архиеписком са сједиштем у Венецији, који је прешао на
унију. Право управе далматинском црквом добили су од Пећке патријаршије крајем 16.
в. игумани манастира Крке.
На самом почетку Великог рата између Турске и Аустрије 1683. подигли су се Срби
Лике против Турака и потпуно их прогнали са појединих подручја ове регије. Поводом
позива Леополда 1, упућеног 18. јуна 1690. Србима да се дигну на устанак против
Турака, патријарх Арсеније 3. Чарнојевић сазива у Београду црквено-народни сабор.
Сабор признаје Леополда за краља и пристаје на борбу против заједничког непријатеља,
али тражи да добију права која су имали у Турској. Цар прихвата српске захтјеве и
преко Аустријске дворске канцеларије је издао прву привилегију 21. августа 1690.
Њоме је српски народ признат као посебна политичка цијелина, јединствена на цијелом
простору под влашћу аустријског цара. Носилац српског јединства у Аустроугарској
и даље остаје Српска православна црква. Патријарх је од цара добио Даљ, Борово и
Бијело Брдо.
Активностима католичких прелата и државног језуитизма на подвргавању Срба
Далмације, Лике, Кордуна и Баније папизму, супротстављао се сарајевски митрополит
Атанасије Љубојевић, који је током Великог рата дошао из Босне на простор Крајине.
Лепавина – српски манастир основан средином 16. вијека поред Копривнице. У првој
половини 18. в. у њему је било сједиште Лепавинско-северинске епархије. У манастиру
су чуване српске привилегије. Пакрац је био сједиште Славонске епархије којој је
1771. припојена Лепавинско-северинска епархија. На сабору у Сремским Карловцима
1707. основана је Карловачко-зринско-пољска епархија. На трећем црквеном народном
сабору 1713. ово владичанство се дијели на Карловачко, за подручје Старе Крајине,
и Костајничко за подручје ослобођено од Турака у Великом рату. Лика и Крбава ће
1749. потпасти под Карловачко владичанство. Послије Карловачког мира 1699., којим
се завршава Велики рат од Градишке до Раче, преко Брода створена је Посавска или
Славонска граница са сједиштем у Осијеку.
Крајишници током 18. вијека дижу буне против царских регулација са жељом да
сачувају Крајину као оквир који штити њихово национално биће. Успостава цивилне
власти због буна Крајишника није успјела у Малој Влашкој, Лици и Крбави, а тек
дјеломично ће се успоставити у Банији. Царица Марија Терезија, послушник римске
цркве морала је потврдити да ће ”православни српски народ у дјелима која се тичу
вјере, савјести, закона и уопште душе зависити од свога митрополита”.
Године 1729. основана је прва српска школа у Костајници. Од 1761 – 1763. у Книнском
Пољу, Голубићу и Косову учио је српску дјецу Доситеј Обрадовић. Обилазећи у више
наврата Србе Крајишнике, Вук Стефановић Караyић је међу њима утврђивао мисао о

јединству и снази српског народа на јужнославенском простору. Напредак и квалитет
духовног живота Срба-Крајишника подизао је горњокарловачки владика Лукијан
Мушицки. Претходник Вукове реформе језика Сава Мркаљ приватно је, у Дубровнику,
по кућама подучавао младе Србе прије него што ће за њих отворити школу Ђорђе
Николајевић.
Иако су у 18. в. доспјели у тешко стање у самој Крајини, а изван ње још у гори статус
обесправљених кметова, Срби су се одржали јер су под окриљем Карловачке митрополије
сачували своје, културно, политичко и духовно јединство, а преко трговачко-занатског
слоја економски значај. Прво средиште српских трговаца на подручју Крајине била је
Костајница. На Приморју се истичу српске насеобине у Сењу, Ријеци и Трсту.
У Вуковару, српском трговачком средишту, рођен је Захарије Орфелин, покретач
првог часописа код Срба, ”Славено-сербског магазина ” (1768).
Питање: Ко си ти? Одговор: Ја сам човјек, Србин, хришћанин. Питање: По чему се
ти зовеш човјеком? Одговор: Зовем се по усправном стасу и лицу окренутом гледати
небо и по разуму и свијесној души која је у мени. Питање: По чему се зовеш Србин?
Одговор: Зовем се по роду и слову, или језику, оних људи од којих происходим и којима
је име Србин. Коренички прота Стојан Шобот саставио је 1772. Катехизис (вопрос)
штампан 1812. у Венецији за поуку ”Малољетној дјеци православне источне цркве”.
У Плашћанској и Пакрачкој епархији, те у Далмацији било је крајем 18. в. око 265.000
православних Срба. Миром између Француске и Аустрије 1797. престаје постојати
Млетачка Република, а Далмација са Венецијом, Истром и Боком постаје аустријска.
Од 1805. Далмација је под француском круном. Послије аустријско-француског рата
1809. формиране су илирске провинције у саставу Француске империје. Тада се и
Далматинска епархија присаједињује Карловачкој митрополији. Послије повлачења
Француске 1815. Аустрија је подржала унијаћење Срба које је проводио далматински
епископ Венедикт Краљевић.
У револуционарној 1848. Србима је Лајош Кошут понудио статус ”мађарског
политичког народа”. Срби су одговорили ратом и закључцима Мајске скупштине
из Сремских Карловаца. Пошто је митрополита Рајачића изабрала за патријарха, а
пуковника Стевана Шупљикца за војводу, Скупштина је донијела одлуку о политичкој
слободи и независности српског народа под Домом аустријским; прогласила је
Српску Војводину, уз одлуку да ступи у политички савез са Хрватском, Славонијом
и Далмацијом, а на темењу потпуне једнакости. На првом несталешком засједању
Хрватског сабора, јуна 1848. половину присутних су чинили Срби. Јосипа Јелачића
за бана Хрватске прогласио је српски патријарх Јосиф Рајачић. Иван Вончина је 11.
маја 1867.предложио, а Хрватски сабор свечано изјавио да ”троједна краљевина
признаје народ српски који у њој станује као народ са хрватским народом истовјетан и
равноправан”.
Када се, након Хрватско-угарске нагодбе и обећања о припадању Босне Хрватској,
хрватска службена политика почела окретати од Срба, као и опозиција која такође не
подржава заштиту српског имена, српских школа, ћирилице, а ни српску припадност
Босне, Срби прилазе владајућој партији, и у августу 1881. у Руми оснивају Српску
самосталну странку.
Крајина је развојничена 1881. Било је идеја о оснивању посебног крајишког сабора,
али је на крају одлучено да Крајишници са својим представницима оснаже саборе у
Загребу и Сремским Карловцима. На првим изборима на којима учествује, Крајина
даје своје повјерење политици српских нотабилитета. Од прве сједнице Далматинског
сабора 1861. Срби имају у њему представнике и дјелују кроз клубове Народне и

Аутономашке странке. Год. 1880. оснивају Српску народну странку. Срби, далматински
намјесници: генерал Лазар Мамула (1852 – 1865), Гаврило Родић (1870 – 1881) и
Стефан Јовановић (1881 – 1885). Срби, предсједници Далматинског сабора: Шпиро
Поповић (1861 – 1870), Стјепан Митров Љубиша (1870 – 1876) и Србин-католик Ћуро
Војновић (1876 – 1895). Увиђајући дволичност у хрватској политици, Срби Далмације
предвоћени Никодимом Милашем и Савом Бјелановићем, кроз Српску странку и кроз
”Српски глас” захтјевајући искрену сарадњу са Хрватима на темељу чистих односа и
утврђивања шта је чије.
Најистакнутији носиоци српске националне идеје пред први свјетски рат били су
Дубровчани Срби-католици попут Лује Војновића, Влахе Буковца, Меде Пуцића,
Матије Бана... У дубровачкој ”Зори” објављена је Шантићева пјесма ”Остајте овдје”
упућена Србима који су одлазили у печалбу и тако слабили народно биће у отаyбини.
Уз сва тактичка зближавања са Србима, Хрвати су радили преко Старчевић-Франкове
странке права и на оживљавању непријатељстава према Србима. Тако 1882. и 1885.
долази до јавних, антисрпских демонстрација и паљења српских застава у Госпићу
и Загребу. Насилничке демонстрације приређене су у Загребу и 1899. и 1900. године.
Најразорније, међутим, биле су оне из септембра 1902. године.
Из српских крајева у Хрватској због тешких економских прилика у периоду од 1909
– 1914. одселило је 230.000 људи. Пропадању Крајишника након укидања Крајине
супроставили су се Срби оснивањем српских земљорадничких задруга и банака. Међу 56
српских новчаних установа почетком 20. вијека највећа је била Српска банка у Загребу.
У Загребу је основан и ”Привредник” и ”Савез српских земљорадничких задруга”.
Они су васпитали и материјално помагали младе и способне српске трговце, занатлије
и сељаке повољним кредитима. До 1912. школовано је преко 13.000 привредникових
питомаца. Срби крајем ЏИЏ вијека широм Хрватске оснивају читаонице, пјевачка и
соколска друштва, штампарије и новине.
Подржавајући став хрватских опозиционих странака да ”Хрвати и Срби сачињавају
посвуда један народ са два равноправна народна имена”, Срби ”Задарском резолуцијом”
прихватају ”Ријечку резолуцију” хрватских странака којом се тражи интеграција
Далмације и Хрватске, а у споровима Беча и Пеште прикљањање посљедњој страни.
Заједнички проглас Хрватско-српске коалиције објављен је 11. децембра 1905.
године. Основни мотив су му: пуна слобода народа, начело народног самоодређења
и равноправност свих народа, а на основи уставне слободе, општег права гласа и
равноправности Хрвата и Срба. Послије избора 1906. за предсједника Сабора изабран
је Богдан Медаковић.
Припремајући се на анексију Босне и Херцеговине аустроугарска пропагандна
машинерија сатанизује Србе, а држава 1908. против 53 Србина из Хрватске покреће
судски процес. Оптужени су да су жељали одвојити и припојити Краљевини Србији
Хрватску, Далмацију, Славонију, Босну и Херцеговину. Оптужба је исказала и намјеру
негирања наподног јединства Срба трвдећи да они у Аустро-Угарској и нису Срби већ
Романи грчко-источне вјере. Позивање Аустрије на хрватско државно право, као на
основу анексије Босне и Херцеговине 1908. разоткрило је стварне креаторе; носиоце и
значај ”хрватског повијесног права”.
Одредивши на самом почетку Првог свјетског рата југословенски програм за циљ,
Српска влада и Југословенски одбор кога су махом чинили Хрвати, а који је основан
30. априла 1915. у Паризу, донијели су на Крфу 27. јула 1917. Деклерацију којом је
одређено да се будућа држава зове Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Одређено
је, такође да буде уставна, демократска и парламентарна монархија у којој ће бити

равноправна сва три народа, њихови амблеми, писма и вјере. Распадом аустро-угарске
власти након пробоја Солунског фронта, на јужнословенском дијелу Монархије стварају
се народна вијећа, а мећу њима и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у Загребу,
а који представљају новонасталу државу. Они ће тражити од Србије и савезника да се
уједине са њом и Црном Гором. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца проглашено је 1.
децембра 1918. године.
Видовдански устав из 1921. дефинисао је Краљевину СХС као парламентарну
монархију и подијелио је на области. Доношење овог устава код Хрвата изазвало је
ревизионизам и отварање ”хрватског питања”. У исто вријеме комунисти су заступали
тезу о потреби рушења Краљевине и о различитости југославенских народа. Њихова
теза је била да је српски народ према другима угњетачки и хегемонистички.
Светозар Прибичевић, човјек кога држе за творца нове државе, са позиције
најтврђег унитаризма, прикључује се хрватским сепаратистичким настојањима уз
потпуно дистанцирање од Београда. Краљевина СХС је 3. октобра 1929. преименована
у Краљевину Југославију. Дотадашња подјела на области се укида, а успостављају се
бановине. Српски културни клуб је српским и осталим федералистима претпоставио
заокружење српских земаља у Југославији или ван ње. Тада настаје идеја о издвајању
Крајине. Основано је и друштво ”Крајина”, које је имало за циљ стварање истоимене
покрајине, а легализовано је у банској управи у Загребу 16. фебруара 1939. године.
Споразумом Цветковић-Мачек аугуста 1939. створена је Бановина Хрватска. Опсег
бановине није био до краја дефинисан, а до краја није био доведен ни поступак
легализације јер никада није потврђена од надлежног Народног представништва.
На дан уласка Нијемаца у Загреб, 10. априла 1941, прије него ли је Југославија
капитулирала, проглашена је Независна Држава Хрватска. Мачек је предао власт Анти
Павелићу. Срби су стављени ван закона и почео је невиђен терор и затирање свега
српског. Независна Држава Хрватска је од 1941 – 1945. убила на изузетно окрутан
начин преко милион Срба.
Српски народ је на подручју Југославије био носилац отпора окупатору и
квинслишким режимима кроз два покрета: четнички покрет Југословенске војске у
отаyбини и партизански комунистички покрет. Ова два покрета су имала различиту
идеолошку подлогу, циљеве, гледање на уређење ослобођене отаyбине, па и различиту
тактику отпора. Ове разлике међу њима довеле су их до отвореног оружаног сукоба.
Иако је четничко-ројалистички правац потиснут са историјске позорнице, остаће
запамћена заслуга појединих четничких комаданата попут Момчила Ђујића у заштити
српског народа од хрватског погрома.
Никола Тесла се никада није поносио ”хрватском домовином”. Ту изјаву је овом
ексклузивном Србину приписао његов нећак Саво Косановић, потписник ”Загребачких
пунктација” против ”србијанске хегемоније” 1932., а потом Симовићев, Шубашићев и
Брозов дипломата. ”Хрватска домовина” је на самом почетку рата побила готово све
Србе Теслиног родног Смиљана: убијени су и нерођени и од старости онемоћали Срби
– укупно 650 душа.
У рату започето институционисање федералистичког и републиканског уређења
будуће Југославије завршиће доношењем првог устава Федеративне Народне Републике
Југославије 31. јануара 1946. Њиме су одређене републике, али никада нису правно
регулисане њихове границе. Начин на који су комунисти одређивали границе показује
случај Вуковара. Комунисти су га, уз Барању, прикључили Хрватској иако јој никада
није припадао.
”1. Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни. Националним

мањинама у Хрватској осигурат ће се сва права на национални живот”. Деклерација

ИИИ засједања ЗАВНОХ-а, Топуско 8 – 9. маја 1944. године. Прва тачка Деклерације
којом је српски народ одређен као носилац суверенитета послијератне Хрватске.
”Нема, не смије и неће бити Хрватске, у којој Србима не би била зајамчена пуна
равноправност и једнакост”. Из Резолуције ИВ засиједања ЗАВНОХ-а, Плашки, 14.
октобар 1944 године. На подручју Федеративне Хрватске кроз ЗАВНОХ Србима се
даје начелна и површна равноправност. Суверенитет Срба у Хрватској постала је само
деклеративни пано иза којег ће се градити основе хрватске самосталности. Послије
смјењивања Хебранга, слиједило је укидање стварних упоришта српске суверености у
Хрватској: уклоњени су носиоци борбе за стварну српску равноправност у Хрватској
Душко Бркић, Раде Жигић, Станко Опачић-Ћаница ...
Послије стишавања МАСПОК-а (1971.) пригушена је једина преостала српска
национална институција у Хрватској Српско културно друштво ”Просвјета”, а у
Југославији су успостављени (Уставом из 1774.) конфедерални односи.
На све агресивнији хрватски шовинизам српски народ је 1989. одговорио оснивањем
Српског културног друштва ”Зора” у Кистањама код Книна и збијањем редова око
националних симбола и митова. На ово је хрватска власт одговорила хапшењем.
Нуклеус око кога ће српски народ у Хрватској артикулисати свој политички програм
понудила је Српска демократска странка. Странка је основана 17. фебруара 1990. у Книну,
а за предсједника је изабран академик Јован Рашковић. Личност лидера допринијела је
да се карактер Странке потисне и да она постане покрет Срба, нарочито након изборне
побједе ХДЗ-а маја 1990. године. Договор комуниста и клеро-националиста те опробани
правашки метод изазивања и кориштења агресивних страсти улице у политичке сврхе,
донио је ХДЗ-у изборну побиједу.
Српски сабор у Србу 25. јула 1990. доноси Деклерацију о аутономији Срба у Хрватској
и одлуку о плебисциту којим ће цјелокупни српски народ са подручја авнојевске
Хрватске потврдити или одбити аутономију. Покушај хрватске полиције да силом
спријечи плебисцит и српски отпор 17. августа 1990. био је почетак оружане борбе
Срба за опстанак, на својим етничким просторима. Августовски плебисцит показао је
вољу Срба за аутономију.
Хрватски сабор ће 25. децембра 1990. у Уставу Репоублике Хрватске одузети Србима
суверенитет и прогласити Хрватску ”националном државом хрватског народа”. На
одлуку Хрватске од 21. фебруара 1991. да у њој не важе савезни, југословенски закони,
општине Српске Аутономне области Крајине донијеле су одлуку о издвајању из
Републике Хрватске.
Уставотворна скупштина је у Книну 19. децембра 1991. усвојила Устав и прогласила
Републику Српску Крајину, за предсједника изабран је Милан Бабић. Република Српска
Крајина као држава, створена је у сложеним условима разбијања СФРЈ, сецесије
Хрватске и непосредног угрожавања националних права и егзистенцијалних интереса
српскога народа.
На основу изнесене документарне грађе произлази закључак да су Срби као суверен
народ на простору авнојевске Хрватске имали своје историјско утемељење у Војној
Крајини, у којој су вјековима имали национална, вјерска, политичка и друга права.
Изложена аргументација недвојбено указује да Срби на простору Крајине нису
могли бити агресори јер је то териториј на коме су они живјели као аутохтон, суверен
и конститутиван народ са дугом историјском традицијом. Изложба са каталогом
преводеним на енглески језик постигла је свој циљ јер је по први пут на непосредан
начин упознала домаћу и свјетску јавност са историјским правом Срба да сами одлучују

о својој судбини. Нажалост, међународна заједница са Америком на челу пружили су
подршку Хрватској у рату против Крајине. Интереси моћних били су јачи од чињеница
које су указивале супротно. Срби су на властитој земљи проглашени за агресоре и
терористе и без обзира што је РСК била под заштитом Уједињених народа. Током 1995.
услиједиле су завршне операције у којима је била ангажована и америчка авијација.
У акцијама ”Бљесак” и ”Олуја” убијено је више од 2.000 Срба, а прогнано више од
250.000. На тај начин укупан број Срба на територији данашње Републике Хрватске,
у односу на њихов број око 1990., смањио се за више од двије трећине. За интеграцију
Хрватске ”Олуја” није била неопходна, али је за чишћење Срба и на њихово свођење
на Туђманових 3 – 4 посто била потребна.
Друга изложба сличне тематике у организацији Свјетске српске заједнице и Архива
Србије организована је у Сремским Карловцима поводом Конференције о теми ”Срби
у Хрватској”, која је одржана 6. и 7. јуна 1997. године.2) Изложба је организована под
називом ”13 вјекова Срба у Далмацији, Славонији и Хрватској (трагом докумената)”.
Ова изложба докумената представљала је циклус одабране објављене и необјављене
архивске грађе заједно са картографским материјалом. Главни циљ изложене архивске
грађе је био да обухвати оне догађаје у Далмацији, Славонији и Хрватској и вјести
о њима које дају суштинске податке о Србима, њиховом броју, вјери и духовности и
њиховом трајању кроз историју. Задатак ове изложба је био да упозна јавност у Србији и
Републици Српској, као и међународну заједницу са тринаествјековним трајањем Срба
на овим просторима. Уз документе на изложби су кориштене и географске карте настале
пре или послије настанка архивске грађе а радили су их венецијански, аустријски,
мађарски, француски и енглески географи на основу добијених података са терена.
На овим картама видљиво је да су простори Далмације, Славоније и Хрватске, који су
издвојени граничним ознакама настањени Расцијанима и Морлацима односно Србима.
Ова изложба са каталогом била је антологија свједочанстава о тринаествјековном
животу и трајању Срба на просторима који им се оспоравају и са којих су за вријеме
протеклог рата насилно протјерани. Изложена грађа јасно је потврдила да су Срби
аутохтон народ и да је њихова улога на овим просторима увијек била значајна.
На иницијативу Удружења Срба из Хрватске, ради упознавања наше и шире
јавности са традиционалном баштином, а у функцији његовања и чувања културног и
националног идентитета Срба прогнаних са својих вјековних станишта, у Етнографском
музеју приређена је изложба ”Традиционална култура Срба у Српској Крајини
и у Хрватској”.3) Изложени етнографски материјал из 19. и 20. вијека освијетлио је
привредне одлике, развој културе становања, карактеристике текстилне радиности
и одијевања, као и нека изразита друштвена и духовна обиљежја. Материјал који су
сачували и донијели са собом Срби из Крајине и Хрватске уз онај који се од раније
налазио у фундусу Етнографског музеја био је потврда да они нису заборавили своју
родну груду, огњишта и коријење. Посебна вриједност изложбе био је каталог у форми
монографије са прилозима из археологије, историје, народног усменог стваралаштва,
прегледом страдалних црквених објеката и др. Документоване чињенице непобитно
потврђују више од тринајест вјекова постојања Срба на свом етничком простору у
границама данашње Хрватске.
Посебан допринос у афирмацији културних вриједности и очувању идентитета и
посебности крајишких Срба даје Српско културно друштво ”Зора”,4) које дјелује у
оквиру Удружења Срба из Хрватске и које је до сада организовало на десетине изложби
са разном тематиком и објавило преко 40 књига са проблематиком старог завичаја.
Основни задатак за све ово вријеме био је да се домаћа и свјетска јавност и на овај

начин непосредно упозна са историјским изворима и легитимним правом Срба да као

конститутиван народ имају пуно право да суверено одлучују о својој судбини. Посљедњи
прилог у трагању за истином представљају радови са Округлог стола који је одржан
26. октобра 2004. у Београду.5) У расправи су размотрени различити аспекти грађанског
рата у Хрватској – историјски, геополитички, правни, културолошки и други. И ова
расправа је доказала да ни Србија ни СРЈ нису извршиле агресију на Хрватску, а Срби
из Хрватске као конститутиван народ су имали право да одлучују о својој судбини. Још
се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990.
године, а чији су коријени још из 19. вијека, главни узрочник грађанског рата. То што
се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота савремене Европе и свијета,
због тога се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у
Хрватској и шире. Зато српски народ у Хрватској очекује разумјевање и подршку и
праведно рјешење његових проблема, пре свега статуса и то по принципу универзалне
правде а не дуплих стандарда.
Литература:
Бакотић, Л, Срби у Далмацији, Београд 1938.
Грујић, Р, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији,Нови Сад 1909.
Грађански рат у Хрватској (зборник радова) Београд 2005.
Десница, Б, Историја котарских ускока, И, ИИ, Београд 1951,1952.
Дакић, М, Крајина кроз вијекове, Београд 2002.
Ивић, А, Миграције Срба у Хрватску, Сремски Карловци 1909.
Крестић, В, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914., Београд 1991.
Милаш, Н, Православна Далмација, Нови Сад 1901.
Република Српска Крајина (зборник радова), Книн – Београд 1996.
Република Српска Крајина (каталог изложбе), Музеј града Книна, Книн 1993.
Јачов, М., Срби у млетачко-турским ратовима у ЏВИИ веку, Београд 1990.
Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској (каталог изложбе)
Етнографски музеј у Београду, Београд 2000.
Напомене:
1) ‑Каталог, Република Српска Крајина – коријени државности и настанак, Музеј града Книна, Книн 1993.
Послије Книна (децембар 1993.-април 1994.) изложба је била постављена у: Петрињи (мај-јул 1994.), Приједору
(август 1994.), Бијељини (септембар-октобар 1994.), Вуковару (децембар 1994-јануар 1995.), Белом Манастиру
(фебруар 1995.), Сомбору (март-април 1995.), Апатину (мај 1995.), и Суботици (јун-јул 1995., гдје је дочекала и пад
РСК.).
2) ‑Изложбу су припремили: Јован Пејин, Вјера Митровић и Милојко Будимир. Уводни текст у каталогу
приредио је Јован Пејин, виши архивист. Послије Сремских Карловаца изложба је била приређена у Добоју (август-
септембар 1997),Бијељини (октобар 1997.),Јагодини и Ћуприји (октобар – новембар 1997), Приштини (децембар
1997), Призрену (јануар-фебруар 1998), Сремским Карловцима (мај-јун 1998), Београду (јун-јул 2000)... Организатор
изложби у овим мјестима било је Српско културно друштво ”Зора”на челу са госп. Николом Церовцем.
3) ‑Каталог изложбе ”Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској”, Етнографски музеј у
Београду, Београд 2000. Изложбу је за Дан Етнографског музеја, 20 септембра 2000. г. отворио предсједник Удружења
Срба из Хрватске проф.др Михајло Вучинић. Обрада етнографских тема у каталогу, концепција и поставка дјело је
кустоса Етнографског музеја.
4) ‑М. Будимир, Културне активности у РСК у вријеме грађанског рата, Зборник радова: Грађански рат у
Хрватској, Београд 2005. стр.267-270
5) ‑Зборник радова: Грађански рат у Хрватској, Београд 2005. Округли сто је организован поводом истоимене
књиге Проф.др Михајла Вучинића.

Др Момчило Суботић
Институт за политичке студије
Београд

У ГЕОПОЛИТИЧКОМ КЉУЧУ
Балкан је током целокупне своје историје представљао најзначајније европско
геополитичко жариште. Његова ”геополитичност” нарочито је интензивирана у време
дуготрајног турског повлачења из Европе (1683 – 1912), кад је отворено Источно
питање и отпочела борба великих европских сила за турско наслеђе у овом делу
Европе. Борба између Римланда и Хартланда, судар таласократије и телурократије
на Балкану и српском етничком простору биће доминантна кроз цео 20. век. На овом
трусном подручју, споју три велике вере, културе и цивилизације, укрштали су се
интереси моћних империја; отуда синтагма да је Балкан ”буре барута”, да на њему
у континуитету доминира ”геополитички кошмар” и ”геополитичка пометња”, те да
се на Балкану, услед вековног деловања великих сила, обликовао својеврсни крст или
”балкански геополитички чвор”.1)
”Болесника са Босфора” у српским покрајинама Босни и Херцеговини, након
Берлинског конгреса 1878, заменила је Аустроугарска, под чијим суверенитетом је био
и преостали део српских земаља изван Србије. Сама Србија и српски народ нашли су
се, како је истицао Јован Цвијић, у положају ”опкољене земље” и ”ухапшеног народа”.2)
Србија није успела да присаједини Босну и Херцеговину нити да се уједини са Црном
Гором; једна окупација замењена је другом, по српске националне интересе много
гором. Извршена је, вајкао се Стојан Новаковић, ”отимачина српског”.
Аустроугарски ”пројекат Балкана” у Босни и Херцеговини имао је за циљ да онемогући
да ослобођена и независна Србија постане ”Пијемонт” свесрпског и јужнословенског
ослобођења и уједињења, те да сузбије и неутралише утицај Русије. Већ преузимањем
власти од Наполеона у Далмацији Аустрија отпочиње процес снажне хрватизације, који
ће наставити у Славонији и Хрватској средином 19. века. Јачању српске државности
и развијању и снажењу српске националне свести Аустрија ће парирати илиризмом
Људевита Гаја и југословенством Јосипа Јураја Штросмајера. Ова два покрета
представљали су континуирани и истоврсни аустро-хрватски културно-политички
покрет или пројекат: први у циљу хрватизације Срба католика, њиховог простора
и културне баштине – превасходно језика и књижевности, нарочито дубровачке – а
други са циљем покатоличавања преосталих Срба. Срби су одолели илиризму али не
и југословенству. Своју политику у Босни Двојна монархија је градила на Калајевом
концепту ”босанске нације” који је, забрањујући све што је српско, настојао да Србе
”три закона” потпуно отуђи од српске идентификације. Исто то покушавају и данашњи
гаулајтери у Босни.
Већ тада су Србија и Срби у целини постали ”реметилачки фактор” у остваривању
геостратешких циљева империјалних сила. Аустроугарска дипломатија је користила
сва средства да одузме привлачну моћ Србије за српски народ у Угарској, Босни и
Херцеговини и Турској, те настојала да и њу саму лиши самосталности. Уз помоћ
Немачке и неких балканских вазалних државица Аустроугарска ће војнички кренути
на Србију 1914. године.
За све ово време Срби у Војној Крајини до 1881, као и у Далмацији, Хрватској и
Славонији, боре се за сопствени етнички и политички ентитет који им оспоравају скоро
све хрватске политичке странке, на челу са екстремним великохрватским правашима,

франковцима и франко-фуртимашима. Са веома изграђеном националном свешћу Срби

су се супротстављали идеји о ”хрватском државном и историјском праву” и нипошто
нису пристајали да буду део тзв. хрватског ”политичког народа”. Упорно и убедљиво
су истрајавали на својој националној посебности и равноправности са Хрватима. У
неколико наврата, у време аустро-угарске и хрватско-угарске нагодбе, Хрватски сабор
је потврдио потпуну равноправност Срба и Хрвата. Овим је само признат историјски
континуитет Срба као политичког народа, што су признавали и потврђивали сви
Хабсбуршки владари.
Хрвати су се током целокупне своје аустроугарске историје надали тзв. тријалистичком
преуређењу Двојне монархије, са Великом Хрватском као трећом федералном
јединицом, у чијем саставу би биле Босна и Херцеговина, Далмација, Славонија,
Хрватска, Међумурје, Истра. У свом геополитичком заносу не само да су потпуно
заборављали на Србе и њихову равноправност, већ су у више наврата (1895, 1902, 1905,
1914) правили страховите антисрпске демонстрације, уништавајући српску имовину с
претњом голом опстанку српског народа. Како је истицао Адам Прибићевић, да је 1890-
1900. постојала самостална Хрватска у саставу Аустроугарске, Хрвати би извршили
потпуно истребљење Срба са простора Хабсбуршке монархије. Већ 1914. године у
Хрватској је створена таква клима, наводи Иван Рибар у својим политичким записима,
да су франковци са војним круговима у Бечу договорили увођење Војног комесаријата
и истребљење Срба. Да Срба није било преко 700 000 то би се и догодило.
За хрватске противсрпске демонстрације и изгреде знала је српска друштвена и
политичка елита, као што је знала – морала је да зна – да је југословенска идеја, ако је
уопште постојала (не она Штросмајерова јер она то није), компромитована и ишчезла.
Па ипак се регент Александар и Српска влада, у Нишу, 7. децембра 1914, одлучују за
југословенско решење и ослобођење и уједињење браће Срба, Хрвата и Словенаца,
једног ”троименог” народа. Ако је овакво решење наметала геополитичка нужност –
придобијање западних савезника за једну ширу јужнословенску варијанту или само за
проширену Србију – то сад није важно; али је оправдано питање зашто се од 1918. до
1939. инсистирало на етничком и политичком интегрализму и државном централизму.
Југославија је геополитичка конструкција великих сила, као што је и њен распад
њихов геополитички чин. Настала је и нестала као резултат померања и промена
глобалних геополитичких констелација на европском простору. Због својих политичких
и геостратешких интереса и циљева једни су је стварали а други разарали. Стварали
су је Западна Европа и Америка након Првог светског рата и Западна Европа, Америка
и СССР након Другог светског рата, а разарала Средња Европа и Ватикан у Другом
светском рату, снажно подржани Западном Европом и САД од 1991. до 1995. године.
Образована под паском Француске, Енглеске и САД, прва Југославија је требало да
постане запрека германском експанзионизму према Југу и Југоистоку, као и наступању
Совјетског Савеза према Средоземљу.
Ако је југословенска држава била геополитичка неминовност, питање њеног
унутрашњег уређења за западне силе није било пресудно и њихову пажњу је привукло
тек половином тридесетих година, опет због ширих, глобалних разлога преуређења
света. Имајући у виду да Југославија није била по ”вољи народа”, тј. да је представљала
државни провизоријум и транзитну станицу, али и сигурно уточиште за Хрвате и
Словенце; могућност да пређу на страну победника у великом светском сукобу, те
да ови народи нису имали другог избора – што је српско политичко вођство веома
добро знало – државу је требало другачије уредити. Федеративно или конфедеративно
уређење државе омогућило би да се у саставу српске јединице нађу све, или готово

све, области са српском етничком већином; то је, отприлике, захтев Лондонског
споразума из 1915. године. Да је српско политичко вођство пристало на федеративно/
конфедеративно уређење државе, које су тражили Хрвати и Словенци, и извршило
територијално разграничење по етничком критеријуму, избегли би се сви потоњи
неспоразуми и трагични сукоби два народа – који су кулминирали геноцидом над
српским народом у Хрватској и БиХ у Другом светском рату, те библијским егзодусом
Срба из Републике Српске Крајине у последњој деценији 20. века. Овом концепту је у
прилог ишла и чињеница да су прву југословенску државу, Краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца, успоставиле међународно признате Краљевина Србија и Краљевина Црна
Гора која се претходно присајединила Србији (Подгоричка скупштина, 26. новембра
1918. године), а њима су се припојили Словенци, Хрвати и Срби – дакле, равноправни
народи са простора бивше Двојне монархије, организовани у међународно непризнату
Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Ово је важно нагласити због тога што се, да су
имали међународно признату државу, Словенци и Хрвати никад не би ујединили са
Србијом.
Уместо да се удовољи хрватским захтевима за федерацијом/конфедерацијом
или да се изврши ампутација Хрватске, краљ Александар је, октобра 1929. године,
Краљевину СХС преименовао у Краљевину Југославију; напуштено је, притом,
истицање троплеменског народа (тзв. компромисни унитаризам) и отпочео је период
интегралног југословенског унитаризма. Био је то неуспешан и крајње наиван покушај
да се с дневног реда скине тзв. хрватско питање, односно својеврсна алтернатива идеји
о ампутацији и разграничењу с Хрватском. Да краљ Александар није тако распарчао
српске територије и да је удовољио захтевима Срба из Крајине, којих је било више од
шест стотина хиљада, да формирају засебну покрајину, свакако би се ствари друкчије
одвијале.
Разједињене и распарчане српске политичке странке нису могле да се носе са
хрватским националним покретом. Резултат таквог односа представља формирање
Бановине Хрватске – хрватског плебисцита на путу коначног државног осамостаљења.
Бановина је, већим делом, обухватала српски етнички простор са око милион Срба.
Бановина Хрватска из 1939. године била је геополитички идеал Фрање Туђмана
1991. године. Тада се поново јављају Срби са подручја новоформиране Бановине
декларацијом у којој се каже: ”... Ми не прихватамо и никад нећемо прихватити такво
државно уређење, по коме би Срби у било ком крају државе били од Срба у Србији
одвојени, било каквим националним или државним границама. Ми за сва времена
остајемо једно са Србијом и у националном и у државном погледу.” Сличног садржаја
је и декларација Срба Врбаске бановине. Револтирани Срби северне Далмације не
мире се са политиком попуштања Хрватима и олаког препуштања српских простора;
самоорганизују се током лета и јесени 1940. године и оснивају ”Комисију спаса
Срба сјеверне Далмације”, која је почела са прикупљањем потписа са захтевом да се
срез кнински и бенковачки прикључе Врбаској бановини, односно Србији. Све ово
није уродило плодом и Бановина је прерасла у НДХ, која је геноцидом над Србима
направила свој ”геополитички оптимум”. Хрватски геополитичари данас јавно износе
да није трагично то што је постојала ова монструм-држава, већ је трагедија што се она
није одржала.3)
Други светски рат само је на одређено време замрзнуо хладноратовске односе
Запада и Совјетског Савеза и ујединио их против заједничког непријатеља, нацистичке
Немачке. После заједничке победе антихитлеровска коалиција је донела Повељу
УН и друге међународне документе на којима се заснивао међународни поредак

до деведесетих година 20. века. Наиме, велике силе настављају своје геополитичке
пројекције у новим условима. Оснивају се два војно-политичка савеза: НАТО и
Варшавски пакт и успоставља светски биполарни систем који ће представљати основне
координате и садржину међународних односа у наредних пола века. У оквиру тих
координата и глобалних политичких константи – Јалтском формулом – створена је друга
Југославија. У британско-совјетском (Черчил – Стаљин) сучељавању и договарању
створена је федеративна држава, са шест федералних јединица – република, што је
резултат Коминтерниног концепта о решењу националног питања, али и британског
фаворизовања Хрвата и федерализације Југославије.
Како због ”спољног фактора” тако, још више, због чињенице да су се у политичком
вођству комунистичке Југославије нашли углавном хрватски и словеначки партијски
кадрови, на челу са Јосипом Брозом, подржани од српске комунистичке номенклатуре –
Срби сад имају неупоредиво мање изгледа, него 1918, да утичу на унутрашње политичко
и територијално преуређење новонастале државе. Комунистичко руководство наставља
политику Коминтерне, али и Хрватске сељачке странке, и на српском етничком простору
проглашава нове нације и државе. Јосип Броз, обузет србофобијом, промовише СФРЈ
као државу ”националне равнотеже”, с мотом ”слаба Србија јака Југославија”. Од
Југославије са три народа Броз је моделовао антисрпску творевину са шест народа.
Уосталом, комунистичка Југославија је само као таква могла да егзистира. Отуда није
никакво чудо да је овај, други по реду, политички експеримент и државно-правни
провизоријум тек за деценију надживео свог пројектанта. Чак и страни аутори, који
су активно учествовали на урушавању југословенске државе, кажу да је југословенску
кризу иницирала и чињеница да је Југославија била држава али не и нација.4)
Премда су Срби у Хрватској дали непроцењив допринос ослобођењу и успостављању
хрватске државе на антифашистичким основама, неупоредиво већи него Хрвати, који
су се у већини били определили за НДХ, њима ипак није дозвољено да у Хрватској
и Крајини образују сопствену аутономију у оквиру федералне Хрватске. Уместо тога
зајамчена им је уставна равноправност са Хрватима. Свој пристанак на потпуну
равноправност у оквиру федералне хрватске јединице Срби су условили на Првом
конгресу Срба у Хрватској, одржаном у Загребу септембра 1945. године, захтевајући
да ”границе федералних јединица не цијепају и не раздвајају српски народ, већ су
чврсте споне, које вежу све Србе у Југославији.” Сви хрватски устави, од 1947. до 1990,
Хрватску дефинишу као двонационалну државу Хрвата и Срба, попут неких европских
држава као што су: Белгија, Швајцарска, Велика Британија, Босна и Херцеговина.
Основу ових уставних одредби чини право народа на самоопредељење укључујући
и отцепљење. Очигледно је да се оваквим формулацијама сугерише да је ово право
конзумирано успостављањем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије,
али се у пракси, након Устава из 1974. године, у Хрватској и другим сецесионистичким
круговима све више радило на демонтажи југословенске државе и успостављању
републичких држава. Ово је нарочито дошло до изражаја у подршци коју су Хрватска
и Словенија пружале сепаратистичким, антисрпским демонстрацијама косовских
Албанаца 1981. године. Северозападне сецесионистичке југословенске републике би
већ тада биле кренуле у отворено разбијање Југославије, као што је покушано у време
Маспока, да се нису плашиле интервенције Совјетског Савеза.
Почетком осамдесетих година 20. века Америка је интензивирала борбу против
”светске црвене опасности”. САД (Реган) успостављају дипломатске односе с Ватиканом
за време понтификата папе Јована Павла Другог, Пољака, који уз помоћ Збигњева
Бжежинског – водећег америчког геополитичара, оснивача и првог председника

Трилатералне комисије, такође пореклом Пољака – преко Солидарности Леха Валенсе,
извана подривају и руше источноевропски блок земаља реалног социјализма. Према
плану Бжежинског, требало је онемогућити било какво приближавање Југославије,
односно Србије Совјетском Савезу. Распадом Совјетског Савеза и уједињењем Немачке,
наступиле су глобалне геополитичке промене, које су ишле на руке словеначким,
хрватским и другим тежњама за разбијање Југославије. Југославији је истекао рок
трајања; престала је важност њеног геополитичког положаја, тзв. тампон зоне и
еквидистанце у односу на два антагонизована војнополитичка савеза. Варшавски
пакт се распао – НАТО тријумфује. Уједињена Немачка задобија позицију нове–старе
геополитичке силе у Европи, у којој Хрватска поново добија моћног традиционалног
савезника са комплементарним геополитичким интересима, савезника који је на
Југославију гледао као на ”историјски инцидент”, ”реметилачки чинилац” на Балкану и
сметњу немачком наступању ка Средоземљу и Блиском истоку. Немачка је, уз Ватикан,
иницирала признавање независности Хрватске и Словеније; штавише, условила је
прихватање одлука из Мастрихта о јединственом политичком и безбедносном европском
ентитету признавањем њихове независности. Геншер и Кол су отворено подстицали
Хрвате на рат против југословенске војске. Кол је ликовао како је ”распад Југославије
велика победа за Немачку”, а Геншер храбрио Хрвате, истичући да их сваки дан борбе
против ЈНА приближава државној независности.
Папа је такође подстицао сецесију Хрватске и Словеније, жигошући
”микронационализам” – подразумевајући под тим Србе у Републици Српској Крајини
– и потпуно игноришући њихова права. У политици и стратегији Ватикана, током
постојања југословенске државе, била су присутна два начела: разбијање југословенске
државе и прозелитска делатност међу Србима. Римска курија определила се за ово
прво.5) Кардинал Содано, 26. новембра 1991, захтева од амбасадора САД, Велике
Британије, Италије, Немачке, Белгије и Аустрије, акредитованих при Светој столици,
да њихове земље у току истог месеца признају Словенију и Хрватску. Својом политиком
свршеног чина Немачка и Ватикан су директно допринели распламсавању рата на
простору Крајине.
Хрвати су, као и Словенци, основ своје независности заснивали на праву на
самоопредељење, на које су се позивали и Срби у РСК. Међутим, да би Србе лишио
овог права, Хрватски сабор је једнострано и насилно променио њихов уставни статус
и конститутивног, државотворног народа, статуса који су Срби имали у последњих
скоро два века, колико и Хрвати, свели их на статус националне мањине, што је био
главни разлог за отпочињање српско-хрватског сукоба. Наиме, хрватско (и словеначко)
самоопредељење је било неуставно и насилно и није било израз сагласности свих
југословенских република, што је налагао југословенски устав. Уосталом, они су
и кренули у једнострану насилну сецесију, подржани од ”ватиканско-германског
блока”, како би предухитрили ма какву уставну процедуру. Срби у Крајини су се
такође позивали на право на самоопредељење, уверени да право на сецесију (које
југословенски устав није признавао) не може бити јаче од права на лојалност постојећој
држави. За разлику од Хрвата, који су разбијали заједничку државу, Срби из Републике
Српске Крајине испољавали су политичку лојалност и жељу за очувањем постојеће
државе. Под утицајем великих и моћних сила, Немачке, Ватикана и САД, Европска
заједница не само да није заштитила југословенску државу од сепаратизма, него је њен
распад одобравала и активно подржавала и на тај начин извршила злочин против мира,
селективно примењујући право на самоопредељење тако што је оно дато републикама
уместо народима, сводећи Србе у Хрватској и БиХ на статус незаштићене мањине.

Штавише, највиши званичници УН-а су се понели крајње нечасно према Србима и

њиховим правима.
На Хашкој конференцији 1991. године, делегација Републике Србије поставила је
Карингтону три питања: 1) да ли је сецесија Хрватске и Босне и Херцеговине дозвољена
по повељи УН и по међународнпом праву; 2) ко је титулар права на самоопредељење:
нација или федералне јединице и 3) да ли се демаркационе линије између
конститутивних јединица федерације могу сматрати границама у смислу међународног
права. Карингтон је злоупотребио положај председавајућег Мировне конференције
и преформулисао питања тако што је Арбитражну комисију питао: ”Да ли српско
становништво у Хрватској и БиХ, као конститутивни народ Југославије, ужива право
на самоопредељење?” и ”Да ли се унутрашње границе разграничења између Хрватске
и Србије, с једне стране, и Србије и БиХ, с друге стране, могу сматрати границама у
смислу јавног међународног права?”. Овоме заиста није потребан коментар. Границе
између република биле су административне линије које нису имале ни историјско ни
етничко утемељење, нити су икада биле потврђене неким правним актом.
Много је примера који доказују да ништа није случајно приликом разбијања и
распада југословенске државе, баш као ни у процесу разбијања Русије. Све указује
на то да је англосаксонска геополитика – у одсуству Русије – не само дала примат
сопственим геостратешким начелима и интересима, него да је југословенска
верзија самоопредељења и отворено гажење права српског народа само припрема
за обрачун са Русијом. Америци је рат у бившој Југославији дошао као поручен да
инструментализује НАТО и да, уз пуну подршку Ватикана и европских савезника, крене
према кавкаској нафти и сибирским ресурсима. Америка се, по свему судећи, дословно
држи Макиндерових геополитичких теза: ”Ко влада Истоком Европе, влада пределом
срца. Ко влада пределом срца, влада светским острвом (Евроазија). Ко влада светским
острвом, влада светом”.6) Имајући ово у виду, Бжежински отворено и надмено заговара
распарчавање Русије на три дела: Московску Русију, Сибирску и Далекоисточну
Републику.7) Срби су у овој геополитичкој слагалици не само покусни кунић него и
опасна и нежељена ”герила”, као продужена рука Русије и њена ”стратешка земља”
које се треба решити пре похода на Исток. Али, доласком на власт Путина овај план
је осујећен и спречен. Американци обигравају око руског ”блиског иностранства”,
туркофонских република бившег Совјетског Савеза, у циљу опкољавања Русије – која
то не допушта, ослањајући се на јаче геополитичке играче, пре свих на Кину. Да би
дочарао апсурдност западне русофобије, као и апсурдност постојања НАТО-а, Путин
је понудио да и Русија приступи Северноатлантском пакту.
На Балкану су, за сад, карте подељене: Немачка држи Словенију и Хрватску, а Босну,
Албанију и Македонију Америка, која Србији жели да отме Косово и Метохију и да
изврши њену даљу фрагментацију. Међутим, идући даље на Исток, на простор руске
евроазијске копнене масе, интереси ова два геополитичка партенера се сукобљавају и
међусобно искључују. Управо у тој чињеници садржана је и нада да Европска унија и
европски континент неће још дуго бити пуки амерички геополитички мостобран према
Русији и политички и војни протекторат, те да се Европа неће зауставити на границама
католичке Пољске, како предвиђа Хантингтон,8) већ да ће достићи свој пуни физичко-
географски и политички идентитет. То подразумева ноторну чињеницу да нема Европе
без Русије, а да при том, на пример, као европска држава фигурира Турска. Да би
Европа могла да испуни европске вредности, а не само да их заговара, неопходно је
успостављање ”осовине Париз – Берлин – Москва”,9) с потенцијалним продужетком
до Пекинга и Токија. То би, између осталог, у складу са прокламованим европским

стандардима, подразумевало демократско и праведно решење српског питања као
геополитичког питања у целини.10)
Напомене:
1) ‑Видети: Славољуб Шушић, Балкански геополитички кошмар, Војна књига, Београд 1995; Милош Кнежевић,
Балканска пометња, ДП ”Ђуро Салај”, Београд 1996; Јован Илић, ”Балкански геополитички чвор и српски етнички
простор”, у: Геополитичка стварност Срба, ИГС, Београд 1997, као и (од истог аутора) ”Географски и геополитички
положај Републике Српске Крајине”, у: Република Српска Крајина, СКД ”Саво Мркаљ”, Топуско и СКД ”Зора”,
Книн, 1996; Момчило Суботић, Хрвати и Босна. Геополитичке замисли у Хрватској према Босни и Херцеговини,
”Бели анђео”, Шабац 2002, стр.16.
2) ‑Видети шире: Момчило Суботић, Геополитичка актуелност Цвијићевог списа ”Анексија Босне и Херцеговине
и српски проблем”, реферат саопштен на научном скупу САНУ: Друштвено-политичка делатност Јована Цвијића,
одржаном у Београду 21. и 22. новембра 2003. године. Објављено у зборнику радова О Јовану Цвијићу, НИЦ Војска,
Београд 2005, стр.145-154
3) ‑Петар Вучић, Политичка судбина Хрватске. Геополитичке и геостратешке керактеристике Хрватске,
Младост, Загреб 1995, стр.423.
4) ‑Ворен Зимерман, Порекло једне катастрофе. Југославија и њени рушитељи, ДАН ГРАФ, Београд 2003.
Када је, марта 1989, дошао на место амбасадора САД у Београду Зимерман је отворено изјавио да Југославија
више није приоритет америчке спољне политике. Видети шире у: Момчило Суботић, ”Три западна аутора о распаду
Југославије и српском питању”, Српска политичка мисао бр.1-2, Београд 2005, стр.191-211.
5) ‑Видети шире: Драгољуб Живојиновић, ”Ватикан и Срби у 20. веку”, у: Геополитичка стварност Срба, ИГС,
Београд 1995, стр.101.
6) ‑Упореди: Андреја Милетић, ”Искушења геополитичког земљотреса”, у зборнику Тајна Балкана, СКЦ,
Београд 1995; Робер Стојкерс, ”Теоријска панорама геополитике”, у истом зборнику; Момчило Суботић, Хрвати и
Босна ..., стр.13-14.
7) ‑Збигњев Бжежински, Велика шаховска табла, Подгорица, ЦИД – Бања Лука, Романов, 2001.
8) ‑Видети шире: Семјуел Хантингтон, ”Сукоб цивилизација”, Подгорица, ЦИД – Бања Лука, Романов, 2000.
9) ‑Упореди: Александар Дугин, Основи геополитике И-ИИ, Експрес, Зрењанин 2004.
10) ‑Упореди: Милован Степић, Српско питање – геополитичко питање, Јантар–група, Београд 2004.

Мр Гојко Маловић
Београд
ЕНГЛЕСКА И ЗАПАДНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ

– ПОЛИТИКА ЗАТИРАЊА СРБА –
”У врхунској политици ништа није случајно, а
ако се случајност и догоди и она је планирана.”
Франклин Рузвелт, председник САД
У савременој српској историографији, Срби су, углавном, своју српску историју
и стање Срба у свету посматрали из уже перспективе. Несагледавајући право стање
српског народа и његовог положаја у свету, и опомене из његове историје, довело
га је до слепог исхода. Срби су заборавили да му је историја пратилац и да су без
тог пратиоца слепи.1) У одавно планираним, садашњим и будућим догађајима од
одлучујућих светских чинилаца – Западних сила, у првом реду Енглеске, а затим САД,
Србима је, због њиховог непожељног положаја, који запоседују на Југоистоку Европе,
планиран и намењен неизоставан и немилосрдан пораз односно пропаст до затирања.
У тим настојањима на затирању Срба предњачи Енглеска као тзв. Велика Британија,
која у томе има и води дугу сукцесивну и неодступну политику.
Веома бринући о својим стратешким империјалним интересима на подручју
Средоземља, Југоисточне Европе и Блиског Истока, Енглеска је вековима настојала
да елиминише сваку постојећу потенцијалну неповољну чињеницу, која би, било када,
могла да запрети тим њеним интересима и настојањима. У последња два века, на тим
подручјима, Енглеској је одговарало и подржавала је опстанак и постојање два слаба
царства – Турског и Аустријског (Аустро-Угарског), као брану и препреку империјалном
ширењу Руског царства у правцу Југоистока Европе, Средоземља и Блиског Истока.
Постепено ослобођење, појава и постојање на европској политичкој сцени, а затим и
у историји, од почетка и кроз цео 19. век, а затим и у 20. веку, балканских православних
народа Срба, Грка и Бугара и њихових националних држава представља, више-мање, за
све западноевропске силе (Француску, Аустрију, потом Немачку и Италију), а највише за
Енглеску сасвим непријатну чињеницу, коју она, стратешки – на сваки начин – жели да
елиминише. Због својих империјалних схватања и стремљења, у енглеским ”научним”
историјским и другим књигама је, сасвим оправдано и морално, свесно редуцирање
чињеница или њихово извитоперење према смислу, који тим стремљењима одговара.
Енглеска је, током 19. и почетком 20. века, дочекивала и посматрала ослобођење
Грка, Срба и Бугара испод турског ропства крајње неугодно. Ослобођену Грчку од
турског ропства, од стицања независности 1827. и са само малим прекидом у току
њене окупације од стране Немаца 1941-1944, Енглеска је, немилосрдно и сурово,
стално политички подређивала и држала потчињену својим империјалним стратешким
интересима. Ослобођење Бугара и појаву бугарске државе у 19. веку, Енглеска је веома
отежавала, ограничила и одбацила од природног излаза на Егејско море, а тиме на
отворено море Средоземља, окрећући против ње суседне државе.
У енглеским књигама, које су издаване кроз низ векова – све до 19. века, веома мало се
помиње постојање балканских хришћанских народа – а понајмање постојање Срба, као
православних народа у саставу Турског и Аустријског царства. Постепено ослобођење
и појава Срба, најраспрострањенијег народа на Југоистоку Европе, на политичкој сцени
Балкана током 19. века, као ма како мале чињенице са веома ограниченим значајем,
од стране енглеске стратешке политике посматрана је као непријатна и узнемирујућа
чињеница, јер је српска држава за њу представљала потенцијални ослонац руском

продору према Средоземљу.
Увидевши да се само са ограничењем политичког деловања тих непоћудних
балканских и блискоисточних православних хришћанских народа не може ефикасно
решити, енглеска политика, од краја 19. и кроз цео 20. век, са тенденцијама да доврши
у 21. веку, тежи њиховој физичкој елиминацији са ових простора на којима сматра, да
је њихово присуство непожељно.
Србе, као непоћудан јој народ, ако већ није могла да спута у њиховим ослободилачким
подухватима, Енглеска је желела да потпуно ослаби, кроз цео 19. век, када се
отворено заузимала за опстанак Турског цартва на Балкану. Она је једва пристала
на Берлинском конгресу 1878, да добију независност две српске државе – Србија и
Црна Гора на Балкану, које су биле територијално мале и под сталном угрожавањем
њиховог независног опстанка од стране Аустро-Угарске. Енглеска је једва дозволила
на Берлинском конгресу 1878, да Црна Гора изађе веома малим излазом на Јадранско
море, али да он буде демилатаризован и под надзором Аустро-Угарских поморских
органа. Такође, Босну и Херцеговину са бројно доминантним српским народом, који је
устао против турског ропства 1876, Енглеска је хладнокрвно предала под окупацијску
управу Аустро-Угарске, која ју је 1908. и анектирала.
Српском народу као бројно доминанатном у Војној Крајини, који се у њој вековима
налазио под својеврсном самоуправом, римокатоличке управе Беча и Будимпеште
нису дозволиле, да добије макар какву политичку самоуправу, што је, сасвим сигурно,
прихваћено од стране Енглеске. Постојање српског народа у Аустрији односно Аустро-
Угарској посматрано је у Енглеској као сасвим непријатна чињеница, коју треба на све
начине елиминисати.
У току Првог балканског рата балканских православних хришћанских народа
односно држава против Турске царевине, Енглеска се веома трудила да словенске
балканске православне државе (Бугарска и Србија) не изађу на обале отворених мора
ка Средоземљу. Србија је потпуно спречена да изађе на Јадранско као и Егејско море,
а Црна Гора није добила ни један метар више јадранске обале, него што је стекла на
Берлинском конгресу 1878. Тада постигнути бугарски природни излаз на Егејско море
представљао је за Енглеску крајње непожељну чињеницу, али, због потребе одржања
својих нужно потребних добрих односа са Русијом због немачке опасности продора на
Блиски исток, морала је то да привремено трпи. Колику је важност Енглеска придавала
подели од турског ропства ослобођених територија Балкана између балканских
православних држава, види се по томе, што је мировна конференција између Турске
и балканских православних држава после Првог балканског рата одржана управо у
Лондону 1913, када је снажно подржала стварање албанске државе, којој ни сами
Албаници тада нису тежили, да би њом, у будућности, угрожавала околне православне
балканске државе.
Нападнуте Србе од стране Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске у току Првог светског
рата Енглеска ничим није помогла, већ им је само, колико је више могла, обманама
још и одмагала. Тадашње аустро-угарске геноцидне радње убијања и логорисања
Срба и терора муслиманске и хрватске руље тзв. Шуцкора над Србима у Босни и
Херцеговини, терор и затирање Срба од стране аустро-угарских и бугарских трупа у
Војводини и Србији нису наишли на осуду у Енглеској, већ су примљени са прећутим
одобравањем. Врхунац лицемерства Енглеска је показала према српским трупама и
српским избеглицама у одступању пред надмоћним немачким, аустро-угарским и
бугарским трупама преко Албаније 1915-1916, када она, као највећа поморска војна
сила Средоземљу није послала ниједан, не само брод, већ ни чамац и није омогућила

спас, пребацивање, смештај и опоравак српске војске и српских избеглица по местима

широм Средоземља под енглеском контролом (Малти, Египту, Кипру, Гибралтару и
др).
Користећи привремено политичко одсуство Русије са Југоистока Европе и Мале
Азије (јер је од 1917. и за више наредних година била обухваћена грађанским ратом,
наметнутог од стране комунистичких противруских затирача, после Првог светског
рата, Енглеска је допустила и са благонаклоном одобрила наставак физичке елиминације
непоћудних јој народа и по њеном схватању – потенцијалних противника и опасних
претњи њеним империјалим интересима – на простору Мале Азије и Балкана. У
Малој Азији је спречавала укидање турског ропства над преосталим Јерменима и над
малоазијским Грцима, допустивши и омогућивши кемалистичким Турцима наставак
геноцида над њима – физичким уништењем и протеривањем, тако да је Мала Азија
физички очишћена од православних хришћанских народа, а тиме је, са енглеског
империјалистичког становишта, створено повољније стање одстрањења опасности
потенцијалних ослонаца руским настојањима изласка на Средоземље. На подручју
Источног Средоземља, Енглеска је Бугарској после првог светског рата, брже-боље,
одузела природан излаз на Егејско море и тај њен излаз предала Грчкој, која је под
сталним енглеским надзором, сматрајући да се тиме додатно обезбедила потензијалне
опасности од могуће евентуалности, да би њиме у будућности Русија могла изаћи на
отворено море Средоземља.2) Да би се додатно обезбедила од присуства бугарског
становништва на обали Егејског мора, Енглеска је подстакла и снажно подржала
етничко чишћење, у виду ”добровољне размене” грчког и бугарског становништва
између Бугарске и Грчке после Првог светског рата 1919-1920.
После Првог светског рата, Енглеска није дозволила ослобођење и уједињење Срба
из свих српских западних простора у бившој Аустро-Угарској са Србијом и стварање
проширене српске државе, већ је натерала и снажно подржала стварање југословенске
државе са немачким савезницима и српским најистрајнијим ратним противницима –
Хрватима и Словенцима. Још у току Конференције мира у Паризу 1919-1920, Енглеска
је спречила обухватање Корушке као и Барање у састав Краљевине Срба, Хрвата и
Словенаца.3)
Одмах по стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, енглески политичари су
се окомили против Срба и наводне српске доминације у њој, подржавајући политичке
меголоманске апетите Хрвата. Одмах по завршетку Првог светског рата, М. Дурхам
(Марy Едитх Дурхам) и Р. В. Ситон-Водсон (Роберт Њиллиам Сетон-Њотсон) у
Енглеској су, у својим књигама и у својим иступањима, обновили и предводили
антисрпску интелектуалну и политичку кампању против Срба. Такође, лорд Ротермер
је од 1927, необично упорно заговарао ревизију граница, успостављених по одредбама
Тријанонског мировног уговора из 1920, у корист Мађарске а на рачун Румуније,
Чехословачке и Југославије.
Енглеска политика је заговарала преуређење југословенске државе у федерацију,
снажно се залажући, да Хрватска добије што већи део српских западних крајева и
највећи део српске обале Јадранског мора. Енглеска је натерала намесника кнеза Павла
Карађорђевића, човека неупућеног у српско питање, да учини издају српских националних
интереса, јер је у Краљевини Југославији створио фактички конфедеративну Бановину
Хрватску 1939, за што никада није тражио ни добио (нити би добио) пристанак скоро
свих српских политичких снага. Намесник кнез Павле Карађорђевић је области Српске
Крајине (Славонију, Малу Влашку, Банију, Жумберак, Кордун, Лику, Горске Котаре,
Далмацију и Дубровачку Републику) са већинским српским православним народом

једноставно припојио Бановини Хрватској, без осигурања икаквих српских националних
права у њој. У састав те Бановине Хрватске, кнез Павле је дозволио да уђу Далмација
и Дубровачка Република, што Аустрија односно Аустро-Угарска никада, још од Бечког
конгреса 1814, од када су сте области ушле у њен састав, није ни помишљала да учини,
јер није било никаквог разлога за то, јер није никада веровала у хрватску митоманију,
не само о припадању Далмације некаквој историјској Хрватској, већ ни да је икада
постојала некаква историјска хрватска држава.4) Енглеској политици је, између два
светска рата, веома стало да се Бановини Хрватској припоји што већи део Јадранске
обале, и на тај начин спречи српски излаз на отворено море Средоземља.
У настојању да уништи српски политички чинилац на Југоистоку Европе, у првом
реду њену војну снагу а затим и српски народ, енглески политичари су крајње безочно
организовали обарање Југословенске краљевске владе 27. марта 1941, која тек што је
приступила, непожељном а нужном, Тројном пакту Сила Осовине и тако свесно изазвала
почетак, у светској историји невиђеног вишестраног геноцида над српским народом,
изведеног од стране окупатора, хрватско-муслиманских војних снага и скоро свих
националних мањина у Југославији. У већини окупираних српских крајева Југославије
заведен је од 1941. геноцидни терор од стране њених мањина и и окупационих управа,
а у преосталој окупираној и окрњеној Србији заведена је веома строга немачка
окупациона управа. Избеглу нову Југословенску краљевску владу, Енглеска влада је
довела у Лондон и ставила је под своју потпуну контролу и ропску зависност.
Срби су, отворено и правно, стављени ван закона у меголоманској Независној Држави
Хрватској, која је обухватала Хрватску, Српску Крајину, Малу Влашку (Малу Србију),
Славонију, већи део Далмације, Дубровачку Републику и целу Босну и Херцеговину, а у
којој је српски народ био најбројнији народ, јер Срба је 1941. године било у Хрватској око
40%, а у Босни и Херцеговини око 58%. Хрватске усташе, потпомогнуте муслиманима
Босне и Херцеговине прокламујући свој циљ, изражен у лаконским речима: ”Уништити
све Србе за што краће време”, извршиле су масован прекомилионски терор и геноцид
над српским живљем у свим српским просторима у Независној Држави Хрватској, а
уз то организовале 76 концентрационих логора (Хрвати признају само 28 логора), у
којима су истребљивали све Србе у западним српским земљама.
Уставши у одбрану голог физичког опстанка и водећи националну ослободилачку
одбрану на својим српским просторима у Независној Држави Хрватској, Срби су,
преваром и заблудама да се боре за ”светлу комунистичку будућност”, дозволили да им
партизанско комунистичко конспиративно вођство буде искључиво хрватско на челу са
хрватским пустоловом Јосипом Брозом Титом. То хрватско партизанско вођство потпуно
је доминирало прикривеним антисрпским политичким циљевима над смислом српске
ослободилачке борбе, да је преобране у њену потпуну супротност, да се устанички
Срби боре против српских националних интереса. Потпуно нестратегијски и безочно
доминантне српске партизанске снаге водило је антисрпско партизанско вођство свуда
у сулуде и са војног становишта безначајне инциденте, са очитом намером да изазивају
војне окупаторске и хрватско-муслиманске геноцидне одмазде прама српском локалном
становништву у српским западним крајевима Босне и Херцеговине и Српске Крајине.
Партизанске стаге у суштини нису постигле ниједну војну победу над главним,
немачким окупатором у Југославији, већ су само изазивале инциденте, а затим се
давале у бегства, изазивајући војне одмазде окупатора и њихових војних савезника,
тј. хрватских и других српских суседа (Бугара, Мађара, Италијана и Албанаца) према
српском народу. Ј. Б. Тито је знао стару стратешку антисрпску политику западних
великих сила, а у првом реду Енглеске – ”Србофобија је најисплативија политика”

и на њено неизмерно задовољство ју је веома успешно примењивао. Енглеска влада

је веома рано препознала антисрпски карактер партизанских војних снага и спремно
подржала парамилитаристичке партизанске снаге са њиховим антисрпским вођством у
Југославији са Ј. Б. Титом на челу, а ускратила подршку легалним снагама Југословенске
војске у отаyбини Краљевини Југославији, које је предводио генерал Драгољуб-Дража
Михаиловић. Енглески премијер В. Черчил се хвалио, још 1943, да неће дозволити
обнову ”српског милитаризма” у ма ком виду, а слично њему, говорио је и хрватски
авантуриста Ј. Б. Тито, да неће дозволити обнову српског официрског и дипломатског
кора у послератној федералној Југославији. Ферерализација Југославије огранизоваће
се за стварање што већих Хрватске и Словеније, а за растурање српског етичког простора
и стварање нових, а по могућности, антисрпских народа: Македонаца, Црногораца и
Муслимана, а националним мањинама у преосталој Србији дати највећа могућа права,
па чак Србију подвести под надзор, само у њој створених, аутономних покрајина.
У Независној Држави Хрватској у току Другог светског рата побијено је преко
1.600.000 Срба, од чега само у хрватском концентрационом логору Јасеновац преко
1.100.000 Срба. То геноцидно уништење Срба од стране хрватских и муслиманских
усташа у Независној држави Хрватској је, од стране енглеских државника, намерно
скривано, прећутно а очито задовољно примљено, јер је на тај начин, туђим рукама
(слично као Турци над Јерменима и Грцима у Малој Азији), у доброј мери физички
елиминисан српски народ на тим стратешким просторима Балкана. Геноцид над Србима
је намерно затомљен и прошао је не само потпуно некажњено већ и са наградама
Хрватима. Хрватска је једини и доследно упорни и најистрајнији Хитлеров савезник
(чак и после његове смрти), која не само да није кажњена, већ је и територијално
награђена односно проширена, укључивањем у састав Хрватске, дотадашњих
италијанских острва Лошиња, градова Задра и Ријеке, острва Кварнера и највећег дела
Истре. Да је било, по природном и праведном редоследу ствари, а од стране енглеских
политичара дозвољено створање Српске Крајине, тада би острво Лошињ, градови
Задар и Ријека, као и део Истре до реке Раше и планине Ћићарије ушле у њен састав,
док би већи италијански део Истре – од Поле до Каподистрије остао у саставу Италије.
Из тог италијанског дела Истре, Хрвати и Словенци су протерали, од 1945-1947, бројно
већинског италијанског живља за око 300.000 – 350.000 у Италију.5)
Енглески државници нису дозволили могућност да Срби у Југославији после Другог
светског рата имају било какву политичку улогу и у том смислу ништа нису препуштали
случају. Они су на чело Краљевске југословенске владе у избеглиштву, која је фактички
била у енглеском заробљеништву у Лондону, довели Ивана Шубашића, иначе, првог
Хрвата на челу Владе Краљевине Југославије, тако да су о политичкој стварности у
Југославији и судбини Срба у њој на крају Другог светског рата одлучивала два водећа
Хрвата – Ј. Б. Тито и И. Шубашић, по принципу ”два хрватска зла дају Србима добро”.
Вољом енглеских државника, Срби дириговано постају затомљене жртве енглеске
политике, не само пре Другог светског рата и у току Другог светског рата, него и
после тог рата са предвиђеном и планираном тенденцијом да то непрестано буду – до
ишчезнућа Срба са лица земље и из сећања.
Ј. Б. Титу у току Другог светског рата никада му није било доста српских жртава и
никада није био задовољан са количинама уништених Срба. Као каквог незаситог Молоха
поред постицања, непотребним и сулудим партизанским герилским провокацијама
окупатора и антисрпски настројених суседних народа и разгарања српско-српског
грађанског рата у само српским областима Југославије, окупаторских одмазди према
српском становништву, као и назаситог, беспоштедног и тоталног уништвавања свих

српских ослободилачких националних и патриотских снага у Југославији (јединица
Југословенске војске у отаyбини тзв. четника, Недићеве српске страже, Српских
добровољаца и др.) и њихових породица, Ј. Б. Тито је, уз несебичну помоћ енглеских
официра на челу са фелдмаршалом Х. Александром 1944-1945. организовао тзв.
”Сремски фронт”, који је са војног становиштва стратешки био сасвим непотребно
војно губилиште или стратиште за српске партизанске јединице, а нарочито за
свеже мобилисане а војно сасвим необучене и слабо наоружане српске омладинце,
доводећи их изложивши их немилосрдној погибији пред зналачки распоређене
немачке митраљезе и атриљерију, који су са доказаном немачком систематичношћу и
презизношћу, зналачки били постављени, укопани и маскирани и спремни за масакр
над, пред њих дотериваним српским омладинцима. То са ”Сремским фронтом”, Титовом
србождерском цинизму и цинизму њему надређених енглеских господара, нема равних
у светској историји. У исто време, у зимско доба 1944-1945, Тито је с једне стране
свесно уприличио сасвим сигурно оријашко стратиште за пристигле српске партизане
из свих западних српских земаља и више стотина хиљада мобилисаних, војнички
необучених, недовољно и неодговарајуће одевених и гладних српских омладинаца на
вишемесечној зимској голомразици и голготи ”Сремског фронта”, а са друге стране, у
позадини у ”ослобођеној” Србији организовао је непрестано ликвидирање и терор над
тзв. ”грађанском и контрареволуционарном реакцијом и сарадницима окупатора”, тј.
над мирним српским домаћинима и њиховим породицама (и необуздано одузимање и
пљачку њихове имовине), у многим случајевима управо над породицама и родбином
мобилисаних српских младића доведених на Сремско губилиште. Резултат Титовог
српског затирања у зиму 1944-1945. био је управо – титовски: на Сремском губилишту
побијено је преко 70.000 српских младића уз око 200.000 рањених и на друге начине
(промрзлих, убогаљених, болесних и др.) доживотно унесрећених и у животном веку
веома скраћених живота тих српских људи, док су, истовремено, Титове банде ОЗН-
е и КНОЈ-а ликвидирале, само у Србији и Црној Гори преко 150.000 српских лица.
Немачке војне снаге су, услед опасности да им у дубокој позадини – чак у Словенији
– не буде спречена одсупница у Аустрију, саме напустиле тзв. Сремски фронт два
дана пре него што ће партизанске јединице ”пробити Сремски фронт”, јер никаквог
пробоја Сремског фронта није ни било. Титов антисрпски терор наставио се у пролеће
1945. и према заробљеним српским националним и патриотским војним снагама у
оступању према западним крајевима Југославије, да тамо нађу ”заштиту и помоћ код
енглеских војних савезника”. Нашли су је код Енглеза, тако што су их они из Аустрије
неколико месеци 1945. испоручивали Титу, који је налазио садистичко задовољство
у извештајима о партизанској физичкој ликвидацији без икакве пресуде око 150.000
српских националних војних и цивилних избеглица по јамама и вртачама планина
Словеније.
Још у току рата, Тито и хрватско-словеначко партизанско руководство извршавало је
федерализацију Југославије, која је имала само један основни циљ – намерно и безочно
разбијање српског државног простора, редуцирајући га на веома уски део некадашње
Србије, а и такву окрњену Србију је федерализовао са две покрајине – Војводином и
Косово и Метохијом.
Херојска српска ослободилачка борба у западним српским земљама: Босни и
Херцеговини и Српској Крајини (Дубровачкој Републици, Далмацији, Горском Котару,
Лици, Кордуну, Банији, Жумбераку, Малој Влашкој и Славонији) је на крају Другог
светског рата потпуно изиграна. Срби у њима нису добили своје политичке јединице
(бар да су биле означене као српска гета), већ су ту ”добили” само декларативну а не

суштинску политичку равноправност а никакву организовану националну политичку

и територијалну самобитност, јер није створена Српска Босна и Херцеговина
ни територијално омеђена Српска Крајина, која је безусловно уграђена у састав
јединствене Републике Хрватске.6) Српски национални простор је Тито, по енглеским
мерама, веома редуцирао и упоставио перманентан систем за његово непрестано
национално сажимање и нестајање. Срби су одстрањивани, физички и духовно, са
простора Македоније, административним мерама забрањено је њихово постојање
у Црној Гори, омогућено њихово системско и непрестано протеривање са Косова и
Метохије и припремани услови за његово издвајање из Србије, свесно запречен њихов
национални, културни и духовних опстанак у Хрватској и Босни и Херцеговини и
подстицано њихово стално исељавање са тих српских простора у Србију, подстицан
партикуларизам у српској Војводини, потхрањивани национални апетити верских
и етничких група у ужој Србији – у Рашкој (Санyаку) и Тимочкој Крајини. Тито је
тако деспотско-диктаторски радикално гушио сваку помисао за помињање постојања
Срба у западном делу Југославије – у Хрватској и Босни и Херцеговини, лишивши их
потпуно свих националних изражавања, а о политичком њиховом изразу се није смело
ни мислити, а камоли помињати.
Ј. Б. Титу, а очигледно ни његовим енглеским менторима, нису били усташким
геноцидом довољно физички уништени и одстрањени Срби из западних српских
земаља – Босне и Херцеговине и Српске Крајине, јер није дозволио обнову разорених
српских домаћинстава у њима, па је већ у 1945. години, ”привременим” законима о
колонизацији и арграрној реформи, организовао исељење стотине хиљада преосталих
још непокланих Срба из тих Западних српских земаља у област Војводине, као што није
дозволио повратак протераних преко сто педесет хиљада Срба на Косово и Метохију
и у Македонију.
Енглеска безрезервна и неограничена подршка Титовим војним потерама и
ликвидацијама остатака српских национално-ослободилачких снага и остатака српског
предузетничког слоја и, енглеско активно учешће у хватању и ликвидацији остатака
српских војних национално-ослободилачких снага на челу са Драгољубом-Дражом
Михаиловићем, који су, после завршетка Другог светског рата, наставиле да се боре
против комунистичког и антисрпског затирућег система у Титовој Југославији, била
је веома видљива. Енглези су стварали и ширили мит о Титу и његовим ”херојским”
партизанским војним снагама и ”победама”, али те његове, наводне војне победе, нису
уврстили ни у једној својој озбиљнијој историји војних операција у Другом светском
рату.
Као осведочени проводник уништења српског политичког бића у Југославији, Тито
је постао омиљени енглески штићеник у Југославији и југоистоку Европе против руског
утицаја на југоистоку Европе и руског продора према Средоземљу. Са своје стране
Тито је нуморно наставио да упропаштава српски народ, где год му се указала прилика.
Тежиште заједничких југословенских финансијских средстава и стране помоћи за
обнову ратом разорене привреде Југославије усмерио је према Хрватској и Словенији,
нарочито за обнову ”југословенских” јадранских лука и трговачке флоте, које је затим,
после обнове, једноставно предао на управу Хрватске и Словеније. Плански развој
привреде Југославије, кроз тзв. петогодишње планове, такође је усмерио на убрзани
развој Словеније и Хрватске, нарочито са премештајем низа привредних предузећа из
Србије у Хрватску, Словенију и хрватска места у Босни и Херцеговини, правдајући
то наводном ”руском опасношћу”, а спречавао и намерно онемогућавао привредни
развој Србије, подстичући у њој изградњу непотребних и нерентабилних ”политичких

предузећа”, а српско село упропашћавао принудном колективизацијом у сељачке радне
задруге и необуздану пљачку њихове имовине, мерама принудних ”обавеза”, ”нареза”
и прислиног ”откупа пољопривредних производа”.
Тито се, поред проводника антисрпске сваковрсне политике и то свуда – у
Југославији, Баклану, Европи и свету, поставио за средишњег и главног проводника
воље и стратешких тежњи Западних сила, у првом реду Енглеске, било каквом руском
утицају у Југославији и њеним настојањима да имају савезнике у њој. Инфомбировски
период, који је започео 1948. а трајао низ година – до његове смрти 1980, искоришћен је
за Титов обрачун са свим национално свесним и политички мислећим Србима, који су
поседовали и исказивали своју духовну и геополитичку орјентацију према совјетској
Русији, а у истом периоду исказала се сва антисрпска политичка природа Ј. Б. Тита
и његова омиљена и безрезервна политичка орјентација према западним силама,
нарочито према Енглеској и САД. Тајно је потписао низ војних и других уговора и
обавеза Југославије према западним силама САД и Великој Британији на штету српских
стратешких интереса, а отворено противруских мера.
Енглески премијер А. Идн дошао је у Југославију 1952, а затим је Тито 1953. посетио
Енглеску, где се обавезао да за потребе западних сила, у првом реду Енглеске, створи
антисовјетки Балкански пакт 1954. Балкански пакт носи сасвим антируско обележје са
којим Срби нису имали ништа заједничко. Мит о ”слободару Титу” и ”светском лидеру”
намерно су створили енглески политичари ”из ниских побуда и великих интереса”.
Титов ”покрет несврстаних држава” било је енглеско дело и од Енглеза дириговано, са
настојањима да се те државе трећег света не радикализују и не пристану уз Источни
социјалистички блок, био је веома успешно остварен.
По замислима енглеских политичара, Тито је свесно започео разградњу Југославије од
60-тих година 20. века. Са уклањањем верног му А. Ранковића он је то убрзавао од 1966,
и увођењем више десетина ”уставних амандмана” поставио је сигурне основе за лако
разбијање Југославије. Привремено, тај план разбијања Југославије, уз припремљену
побуну повампирених хрватских проусташких националиста (Хрватско пролеће)
1970. године (услед претње војне интервенције СССР-а и Варшавског уговора), био је
обустављен. Парадоксално, пред том геноцидном хрватском опасношћу, почели су да
се буде и организују Срби у Српској Крајини и Босни и Херцеговини. Уз ту обуставу
распада Југославије првих 70-тих година 20. века, Тито је, као и више пута раније,
додатно уклонио водеће србијанске политичаре (Никезића, Чанадановића, Тепавца и
др.).
Управо, када је Тито сматрао да је својим уставним амандманима сасвим сломио
Србију и расточио српско политичко биће у Југославији (”Слаба Србија – јака
Југославија”), као круна признања за антисрпски рад, неизмеран допринос сузбијању
руског утицаја и продора према Средоземљу, и безрезеввну подршку енглеским
спољнополитичким намерама, Титу, као ”своме заслужном лицу”, у Београд је дошла
1972. у посету енглеска краљица Елизабета ИИ.7) Она се ту могла осведочити, да је у
Београду не може и неће дочекати примити истински представници Срба (који тада
политички и нису ништа представљали ни у Београду, ни у Србији ни у Југославији),
већ само Тито, као практично енглески гаулајтер Југославије.8) Енглески политичари
су се толико одушевљавали Титом и не могу да га прежале, што још није потрајао,
да истрајава са политичким антируским и антисрпским решењима, и не могу да га
забораве и после његове смрти 1980.
Буђење Срба ”из мртвих” под С. Милошевићем, ”неискреним српским националистом”,
касних 80-тих година 20. века било је истинско, али у то време, он није био прави,

одлучни и далековиди српски лидер, који би требао да правилно усмерава и каналише

бурне наступајуће догађаје. То буђење Срба ”из мртвих” изазвало је истинско чуђење
и запрепашћење енглеских политичара: да ли је могуће, да политички мислећи Срби
уопште постоје и да имају снаге да се ”подигну из мртвих” у Југославији, у којој их је
Тито деценијама, безболно и неосетно затирао, и да се усуде да покушају, да испоље
своју вољу и да представљају неки политички чинилац у Југославији и на Југоистоку
Европе.
Распад СССР-а 90-тих година 20. века, а затим, од енглеских политичара подстицани
распад Југославије био је за енглеске политичаре згодан моменат да одлучно наставе
политику обрачуна са Србима и туђим рукама настоје на настављању затирања
Срба и да подстичу и стварају бројне непријатеље за српско потпуно затирање, свим
средствима, немилосрдно им намењена, да их за увек физички елиминушу са подручја
југостока Европе. Тих 90-тих година 20. века, на зло против Срба брзи енглески лордови
(Карингтон, Овен, Еждаун и др.) растрчали су се свуда по Југославији, Европи и свету,
да представе Србе као вазда реметилачки фактор ”миру у Југославији, Балкану, Европи
и у свету”, пришивајући му геноцидан карактер и охрабре, припреме, подстакну и
допусте сваки некажњени акт физичког затирања Срба на простору Југоистока Европе,
а 1999. и енглеске војне снаге учествују у уништавању ”агресорских и геноцидних
Срба”.
Енглеска и САД, као савремени извршиоц енглеске спољнополитичке воље и
интереса на Југоистоку Европе, подстицале су несрпске народе и националне мањине
у Југославији, да се на сваки начин побуне и нападају Србе, где год могу, а за исход да
не брину, јер им је, од њих, унапред осигуран а њихова злопочинства ће некажњено да
прођу. Узгред, Енглеска је, свесно, сваки српски отпор своме националном истребљењу
и победи над непријатељем, проглашавала аграсијом и српским провођењем геноцида
над несрпским народима и мањинама. Где год је несрпско становништво у српским
областима Југославије, нарочито у западним српским земљама, оспорило национална
и друга права Србима имало је нескривену и некажњену подршку Енглеске и САД.9)
Резултат тих исценираних борби несрпских народа и националних мањина на простору
бивше Југославије против Срба, без обзира на војне победе Срба, уз отворено мешање
(дипломатско и војно) и свестрану помоћ Енглеске и САД резултирале су обеснажењу
српских војних победа, дипломатском њиховом анулирању, а затим омогућивања
физичке елимнације присуства Срба на тим српским областима на којима су се водиле
српске ослободилачке борбе. До сада је тако било у Српској Крајини, тако је било у
Републици Српској, а тако је било и на Косову и Метохији. Енглеска и САД небулозно
надувавају српски наводни ”геноцид” и трпе Републику Српску као трн у оку и
сматрају је ”геноцидном творевином” и неће се смирити, не само док је не укину, већ
док не омогуће (као, и чак радикалније него, у Српској Крајини), да се етнички затре и
последњи Србин у Босни и Херцеговини.
Оријашко противсрпско деловање испољили су енглески државници, као и
државници САД крајем 20. века, када су омогућили и свесрдно помогли наставак
хрватског геноцида из Другог светског рата против Срба и њиховог потпуног етничког
чишћења из Српске Крајине и Хрватске. Такође, енглески политичари, као и САД, као
настављачи и проводници њихове политичке воље, створили су у Босни и Херцеговини
потпуно вештачку муслиманску ”франкештајн” државу (као стратешки замишљен
беочуг у непрекидном муслиманском ланцу на Југоистоку Европе – од Турске, преко
бугарске и грчке Тракије, Македоније, Албаније, Косова и Метохије, Рашке до Босне и
Херцеговине), која се политички може да привидно одржава само уз присуство страних
војних окупационих снага и политичке ”међународне управе” (у којој је доминантно
политичко одлучивање Енглеске и САД), јер је успостављена против воље два босанско-
херцеговачка хришћанска народа, у првом реду Срба, а затим и Хрвата, и њихових
суседених националних држава.

Физичку елиминацију Срба са простора Југоистока Европе, не само из Западних
српских земаља (Српске Крајине и Републике Српске) и Старе Србије (Косова и
Метохије и Македоније), већ и из Војводине, Рашке и саме окрњене тзв. уже Србије,
Енглеска и САД замишљају да остваре кроз перманентни процес, по принципу, као
што се вода постепено из језера исушује, било вештачким отицањем воде (поделом
српских простора суседним државама, масовним ликвидацијама и протеривањима
Срба, окупацијом свих српских простора), било природним исушивањем воде
(исељавањем Срба у далеке прекоокеанске земље: Канаду, Аустралију, Нови Зеланд
и др.). Примећује се, да је масовна физичка ликвидација Срба у окупираним српским
просторима драже и сигурније средство са становишта Енглеске (поучан јој је пример
турског геноцида над Јерменима), него протеривање Срба и њихово сажимање у
све мањи национални простор, јер и протерани Срби из западних српских земаља у
Србији су још потенцијална опасност за енглеске интересе на југоистоку Европе. Док
тај свестрани процес физичке елиминације српског народа са југоистока Европе траје,
Енглеска се побринула да се затомљује и успомена на постојање Срба на њиховим
вишевековним просторима, нарочито у западним српским земљама.
Сада је наступило време, када се наоко преосталим ”слободним” Србима у Србији
не дозвољава да по својој вољи пишу своју историју Срба, већ им се прописује чиме
и каквом ”својом историјом” да се баве, а уместо њих, други, туђи историчари, махом
енглески, им доказују и пишу – шта је и каква је била српска историја.10) Политички
инструисани и недобронамерни странци, првенствено енглески историчари, сада
пишу ”историју Срба и Србије”, а српским историјским институтима и историчарима
у њима, антисрпски расположене стране установе и странци дотирају средства,
прописују и намећу ”историјске пројекте”, о чему српски историчари могу и смеју да
пишу из ”историје Србије”, као на пример: ”Одевање грађанина у Београду у 20. веку”,
”Свакодневни живот грађанина у Шумадији”, ”Храна и напредак у исхрани грађанина
у Подрињу”, ”Друштвене игре и обичаји у Војводини” и томе сличне ефемерне и
баналне ”српске историјске теме”, а националну, а нарочито политичку, историју Срба
већ увелико пишу и убудуће ће писати – и то на српском језику и ћирилици – једино
”непристрасни” енглески ”историчари”, чиме ће ”заблуделим” Србима, хтели то они
или не, упорно и дугорочно, ”очи отварати”.
Енглеска политика се већ више од два века системски бави интригама и
дезинформацијама о непоћудним јој Србима, што нарочито долази до изражаја у
данашње време. ”Кнез од овога света – кнез таме”, тј. САД и његов пали анђео Енглеска
немеће лажне вредности целоме свету. За претензије њихове доминације мали им је цео
свет.11) О српским наводним злочинима се надувавају бројке до астрономских размера,
а сваки погинули несрбин је геноцидно усмрћен, а за сваког таког праве се грандиозни
”споменици холокауста”. За све водеће и непоћудне Србе је предвиђен Хашки суд, у
коме неизоставно доминирају енглеске ”непристрасне” судије и тужиоци.
Шта су наредни задаци Енглеске и САД, као извршиоца њене воље, према Србима
као целини?
1) У данашње време доминира и намерно се врши изопачење и давање другачијег
смисла речима. Многим речима се намерно даје ”свето” и неодређено значење. Србима
се сада намеће употреба свеприсутних речи, као на пример, ”демократија” и ”слобода”,
”људска права”, ”право на разлике” тј. право на настраност, непоштење и издају, а те
су речи свесмислене, као ”море без обала”, тј. неодређене и обесмишљене речи, па је
за њих примерена кинеска мудрост, да ”неке речи значе све, а не представљају ништа”.
Данашњи западноевропски појмови ”доношење слободе” или ”наметање демократских
вредности”, које Енглеска и САД тако радо користе, свакако то нису, него су еуфемизми
за истинско значење речи и стварности – окупације.12) Ништа ново под капом небеском,
јер ”исто остаје и у променама”. По сентименталним речима, најчешће се препознају
вуцибатине и битанге. Изабран је сентиментални назив ”Милосрдни Анђео” за агресију

и бомбардовање српских земаља – Србије и Црне Горе 1999, а зна се какво је било
”милосрђе” од тог -палог анђела.
2) Ширење ”синдрома Рахаве” (по библијској проститутки, издајици града Јерихона
Јеврејима) по Србији и међу Србима, јер су Енглеска и САД посејале по српским
просторима сваковрсне ”невладине организације”, којима се припрема терен за
страно овлађавање Србијом и свим српским етничким просторима. У те невладине
организације по Србији, као претходнице окупације, врши се избор битанги у Србији
(најчешће и не потичу из српског народа), декласираних сподоба, друштвеног талога,
за проносице ”истинских демократских (западних) вредности”. Не примењују узалуд
Атлантисти – Енглези и Американци своје опробано правило: ”Ангажуј битанге, ако
мислиш да брзо завршиш прљави а користан посао”. Стварање неверификованих
”невладиних организација”, које воле и теже власти, јесте са задатком да критикују,
нападају и разарају истински доказане српске националне вредности и легално
изабране српске власти. Око 2.000 невладиних организација само у Србији са водећим
сподобама, нарочито женског пола, а као по правилу веома ружних, које у бављењу
политиком траже и налазе ”фронт надокнаде” у ономе битном у чему нису пожељне
као жене. Уосталом, скоро све припаднице и припадници невладиних организација по
Србији су либералних политичких схватања.13)
3) Припрема окупације преосталих српских држава – Србије и Црне Горе, у шта
спада њихово потпуно војно слабљење и припрема за учлањење у војне структуре
НАТО, које се у њему не замишља другачије за Србију и Црну Гору, до као чврста
војна окупација Србије, а нарочито запоседање Моравске долине и Ђердапа, и отимања
морске обале Црној Гори и њене доделе Албанији и Хрватској.
4) Расељавање или промена националног бића окупираних Срба и његовог
политичког бића или њихово расељавање по далеким светским земљама (као што су
Римљани раселили 70-те године Израелце).
Да затру успомену на икада постојање Срба, некада најбројнег народа на југоистоку
Европе. Елиминацију Срба са простора југоистока Европе, Енглези воле да проводе
туђим рукама, подстичући, помажући, допуштајући и заштићујући их да уништавају
Србе на све доступне начине. Само у случају када ти начини не постигну очекиване
резултате, услед одлучног и неочекиваног српског отпора, тада се они, као и САД
директно умешају са најмодернијом ратном машинеријом и немислосрдном диктатном
дипломатијом. Југоисток Европе намеравају Енглези и САД, као извршиоци њихове
политичке воље на том европском простору, догледно и догорочно, намеравају да потпуно
верски и етнички прекомпонују распоред националности на Балкану. Спремни су да
допусте, наставе и раде на томе да, поред тоталне елиминације Срба, као најотпорнијих
и у отпору најодлучнијих и најистрајнијих, додатно поразе и етнички сабију Бугаре и
Грке и њихове националне државе уз помоћ и уз несебично јачање Турака, Албанаца и
Бошњака – уопште муслимана, да муслимански безбедносни простор прошире и ојачају
на широком простору Југоисточне Европе нарочито у приморским областима отворених
мора према Средоземљу, како би преостали православни народи на том простору били
одбачени са стратешких простора на безначајна подручја и били безначајни политички
фактори, и да се на њих ни у каквој будућности не може ослонити Русија, у својим
могућим продорима према Средоземљу.
Шта да се ради?
Нема српске предаје и не сме да буде добровољног српског пристајања на енглеску и
америчку замисао њиховог политичког окупирања и затирања на југоистоку Европе!
Не треба веровати и ширити илузије о милосрдном и добровољном повратку избеглих
и протераних Срба у своје окупиране западне српске земље. О томе нема ни говора,
јер су, Енглеска и све западне силе пројектовале и допустиле дириговано провођење
етничког чишћења Срба са тих простора уз њихову сатанизацију, а само и једино жуде
да га радикално докрајче, а никако не желе да се у њих Срби икада више врате.

Не очекивати никакву милост и осећај за правду од Енглеске и САД, да омугуће
Србима опстанак и живот достојан човека. Срби ће бити увек и првенствено личносни
народ, а никада само безлични грађани.
Стално јачати свест и истрајавати о ослобођењу западних српских земљама (данас
окупираним од Хрватске и исламских Бошњака), које ће ући у слободну државну
заједницу српских земаља. Западна природна и политичка граница заједнице српских
земаља је на реци Чазми и Купи до Писаревине и са Жумберком (на средокраћи код
Самобора је граница са Хрватском) и даље по граници са Словенијом са излазом на
планини Ћићарији и реци Раши у Истри на границу са Италијом. Од тог дела Истре
на југ, сво Јадранско приморје са острвима ући ће у састав заједнице српских земаља.
Хрватска је сувоземна земља (без мора, као све хабзбуршке државе: Швајцарска,
Аустрија, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија и Хрватска. Скорашње кршћење
једног припадника Хабзбуршке династије у загребачкој катедрали, поново јасно
потврђује, да је Хрватска у опсегу хабзбуршких земаља), а у свом саставу неће имати
приграбљене и присвојене окупиране западне српске области. Срби из свих српских
земаља, ако су приморани (као што је данас приморана већина Срба из западних
српских земаља, избеглих у Србију), а поготово њихово интелектуално и политичко
вођство (”Народ су његови најбољи људи”) треба за своје слободно деловање да
користи – и избеглиштво сваке врсте. Треба да избегавају из несношљивих прилика
за своје деловање и оду тамо где могу да се држе и одрже заједно и као национална
група да опстану, прихватајући се јединог (јеврејског као општечовечанског) услова
за свој национални опстанак, држећи се једни других – у заједништву: ”Крените у
нове хоризонте, али се увек држите заједно” са заветом (”Кућа гори – завет стоји”),
да се они или њихови српски потомци врате у своје српске крајеве. Срби, а нарочито
њихово истинско вођство, треба да се исељавају у оне слободне државе света, а увек
ће у свету бити слободних држава, тј. независних од енглеске и америчке империјалне
политичке воље. У тешким временима, а ова су веома тешка за стање свих Срба, његови
најбољи људи треба да се самопрегорно, нештедимице и истрајно искажу. (”У ватри
злато најбоље сија”), а не, као што се у стабилним приликама, обично лоши људи, без
људских и предводничких способности за опстанак и напредак свога народа, отимају
за државне уносне положаје. (”Злату ће се кујунyија наћи.”). Не сме да буде српске
личне предаје ни духовне ни физичке – ни индивидуалне ни националне. Индивидуа је
тек личност у заједници (вери и нади) са Богом и својим народом, народ је тек личност
заједништва браће са својим Богом. ”Нема братства без браће ни заједништва где се
не пева истом Богу и истом (на)роду”. Свака предаја је пораз, чак пропаст. Док се
не предаш – постојиш и претња си завојевачу и затирачу. (”У бекству си – у слободи
си!” тј. ”У могућности избора и акције”). Из слободе, какве такве – има се избора, а у
предаји нема се никаквог слободног избора, поклоњен избор није избор – није слобода
достојна човека и народа.Будно пратити однос моћних антиенглеских и антиамеричких
политичких снага у свету и, по потреби, помагати им и борити се за своје свеопште
српско спасење и национално ослобођење. Пожртвовање у борби за своју православну
веру и своју националну слободу у заједничкој српској држави свих Срба, тј. под геслом:
”За крст часни и слободу златну” (”Без извора нема воде, ни живота без слободе.”),
увек са вером у Исуса Христа и у окупљању око своје Српске православне цркве и око
својих светиња. Са учвршћењем и непоколебљивом свешћу у непроцењиву вредност
својих српских особених вредности, ићи, свесно а невољно, низ садашњи доминантни
западни цивилизацијски и антисрпски јак ветар, како би се национално опстало.
Неговати своје националне вредности, по потреби, ако се мора, и у тајности, повучено,
неговати заједништво и међусобну српску солидарност. Став, понашање и тактичка
политика ”зајахати империјалног америчко-енглеског атлантског тигра” да траје, док се
не уруши садашња енглеско-америчка и уопште западна антицивилизација са лажним
људским вредностима подкултуре и стрпљиво очекивати и радити за долазеће време,

у коме ће Срби моћи своју вољу и своје српске вредности изнети ”из ноћи могућности
на светлост дана актуелизације. ”Неговати идеју и јачати заједништво са православним
народима, а нарочито са балканским православним државама. На југоистоку Европе
природно треба да постоји моћно заједништво у конфередалном савезу православних
држава: Грчке, Бугарске и Србија, као и Румуније.
Свест и неповерење у многобројна енглеска и америчка ширења илузија и обмана ”о
њиховој добронамерности према Србима” ради неутралисања српског отпора, и одбрана
од њих и припрема за наредне неповољне догађаје по Србе, већ увелико траје и шири
се међу свим Србима, не само међу онима из Западних српских земљама. Енглески
перфидни и отворени амерички непријатељски напади на све Србе, не само на Србе
из западних српских земања, ради њиховог свеопштег затирања на југоистоку Европе,
увелико су на делу, а свети је српски задатак да наставе да раде на своме спасењу.
Напомене:
1) ‑Неко веома виспрен, савестан и поштен је дао веома успелу дефиницију улоге историје у људском друштву:
”Дие Гесцхицхте ист унсер Беглеитер. Охне сие синд њир блинд” (Историја је наш водич-пратилац. Без ње смо
слепи.)
2) ‑Да Турска није учествовала као противник сила Антанте тј. и Енглеске, трачку обалу Егејског мора, Енглеска
би настојала (а вероватно и успела) да одузме од Бугарске и врати Тусркој пре него што ју је, после Првог светског
рата, предала Грчкој. У пројектованој будућности, над Грчком виси стална претња, да јој трачка обала Егејског мора,
од турске границе до Солуна, буде заузета од Турске буде заузета и њој додељена. Није искључено да, при том, и
део Бугарске ближе Једрену и дуж границе са Грчком не буде заузет од Турске. У том случају, Енглеска и САД неће
ништа ефикасног учинити против Турске, јер, по њиховом стратешким плановима, то им одговара.
3) ‑Познато је да је, енглески пуковник Госет, који је надгледао Корушки плебисцит између Аустрије и КСХС, као
и евакуацију војних трупа КСХС из мађарског дела Барање, 1921. рекао: ”Истерао сам Србе, из Корушке, истераћу
их и из Барање.”
4) ‑Још је, у 19. веку, далматински политичар Николо Томазео поручивао: ”Далмација не сме пасти у руке
хрватских варвара.”
5) ‑Италијани су сигурно нешто научили из своје недавне историје. Резултат италијанског помагања хрватског
усташког покрета на челу са Антом Павелићем, стварања и помагања Независне Државе Хрватске у Другом светском
рату, донео им је као ”хрватску захвалницу”, одузимање од Италије: Лошиња, Задра, Ријеке и Истре и њихово
припајање Хрватској, при чему је део италијанског дела Истре (са Каподистријом) припојен Словенији. Како се,
данас, Словенија и Хрватска свађају око међусобне истарске државне границе и припадности делова италијанске
Истре, за то је примерена мађарска мудрост: ”Кад чујеш да се Цигани свађају – чувај коња”. Коња, свакако, треба
чувати и пре него што буде украден, а ако се циганска свађа чује и после крађе коња, то је сиругно свађа око тога
коме крадљивцу треба украдени коњ (или нешто од коња) припасти. Тада власник коња треба да се умеша, поврати
свога украденог коња или тражи накнаду за њега.
6) ‑Од антисрпског вођства на челу са Ј. Б. Титом, Срби у западним српским земљама, уместо својих федералних
политичких јединица у федеративној Југославији, добили су ”лет птице без птице”, тј. илузију, да су нешто добили,
што никада нису видели ни осетили.
7) ‑У награђивању и додели највише пажње својим ”заслужним битангама”, енглеска монархија има дугу
традицију, још од 16. века, када је то започела са поморским питатима Дрејком и Морганом, а то затим наставила
вековима – и данас..
8) ‑У време Кнежевине Србије, Краљевине Србије, као и Краљевине Југославије ниједан енглески министар није
учинио посету Београду ни српским монарсима и српским државницима, а пустолова, србождера и ”верну енглеску
битангу” Тита посетило је много енглеских министара, енглески премијер А. Идн 1952, а на крају и енглеска
краљица Елизабета ИИ 1972.
9) ‑Несрпски народи и мањине у Југославији, подстицани на борбу против Срба и сигурни у безрезервну
подршку својих ментора – Енглеске и САД, понашали су се по принципу: ”Ако тучеш нахушкане псе, одговаран си
њиховим господарима”.
10) ‑Чешки писац М. Кундера (”Књига смеха и заборава”) тврди: ”Народи се ликвидирају тако да им најпре
одузму памћење. Униште им њихове књиге, њихову културу, њихову историју. А неко други им напише друге књиге,
дају им другу културу и измисли другу историју. Народ одна полако почне заборављати шта је и шта је био. Свет
око њега то заборави много брже.”
11) ‑”Мален свијет за адова жвала, ни најест’ га, камо ли прејести” утврдио је још вечно актуелни Његош.
12) ‑Ту је потпуно разумљив смисао старе кинеске мудрости: ”Кад речи губе своје значење, људи ће изгубити
слободу. Злочин се прво припрема у језику.” Такође, у праву је француски мислилац и писац А. Ками кад је устврдио:
”Ко погрешно именује ствари, увећава несреће света”.
13) ‑Традиционалиста и конзервативна Американка Ен Колтер је тачно запазила: ”Либерали поседују необичан
дар да пронађу место на издајничкој страни”.

Мр Миле Дакић
Београд
ПОЛИТИЧКИ, ЉУДСКИ И МАТЕРИЈАЛНИ

ГУБИЦИ СРПСКОГ НАРОДА У ХРВАТСКОЈ
КРАЈЕМ 20. И ПОЧЕТКОМ 21. ВИЈЕКА
”Послије етничких ратова све је одвратно, а нарочито побједа !”
(Цицерон)
Нема примјера у европској историји 20. вијека, да један историјски и европски народ
доживи размјере: трагедије, злочина и злочина геноцида, етничког чишћења, пљачке и
вишегодишњег лишавања елементарних људских права, као што је то доживио српски
народ у Хрватској, од хрватских шовиниста, фашиста, комуниста и хрватске државе,
коју је кроз историју стварао и бранио (Аутор).
1
Постизање пуне националне равноправности
(политичка, национална и културна субјективизација)
Диплома Фердинанда 2. и статути Валахорум

Национална самобитност српског народа у Хабзбуршкој царевини и краљевини
Хрватској, Славонији и Далмацији почиње у првој половици 17. вијека, што је видљиво
у Дипломи Фердинанда 2. из 1627. године и Статутима Валахорум 1630. године. У
овим царским документима Срби – Крајишници постају слободарска оаза у феудалној
Европи. Они су власници земље, коју могу и продавати, што је непознаница у осталим
дијеловима Хрватске, Славоније и Хабзбуршког царства.
Изјава Хрватског сабора

У 19. вијеку српски народ у Хрватској је постигао статус равноправног народа, који
је резултат неговог политичког, економског и културно просвјетног организовања. Без
представника српског народа у Хрватској се није рјешавао нити један битан политички
и државноправни проблем. Суочен са значајем српске партивипације у свим областима
живота Хрватски сабор је 1867. године усвојио Изјаву у којој пише: ”Сабор троједне
краљевине изјављује свечано, да троједна краљевина признаје народ србски, који у њој
станује, као народ с хрватским народом истовиетан и равноправан”1)
Закон цара Фрање Јосипа 1.

Фрањо Јосип 1. је 14. маја 1887. године прогласио ”Закон о уређењу посалах цркве
грчко – източне и упораби ћирилице у Краљевини Хрватској и Славонији” у којем
озакоњује право Срба, православних вјерника, у Хрватској, Славонији и Далмацији, на
црквену аутономију и употребу ћирилице.2)
Хрватскосрпска коалиција
Политичка и национална равноправност с хрватским народом у Хрватској долази
до пуног изражаја почетком 20. вијека, у периоду Хрватскосрпске коалиције, када
удружене политичке снаге Хрвата и Срба усвајају и потврђују два битна документа

о међунационалним односима: Ријечку (3. октобар 1905) и Задарску резолуцију (17.

октобра 1905). Потписом Ријечке резолуције, представници политичких странака
српског народа су пристали да подрже хрватске интересе у Далмацији и Славонији,
а за узврат ”да се са стране Хрвата обавезно призна равноправност српског народа с
хрватским”.3)
Српски посланици Бечког парламента и Далматинског провинцијалног сабора су на
састанку у Задру 17. октобра 1905. године подржали Ријечку резолуцију и изгласали
Задарску резолуцију, којом дају подршку Хрватима у настојању да присаједине
Далмацију Хрватској и Славонији, под условом пуне равноправности између Хрвата и
Срба, те да се заједнички службени језик назива српски или хрватски, те да заједничка
писма буду латиница и ћирилица, да се у школама уче хрватска и српска историја, да
се у опћинама гдје има преко 1/3 српског народа поред хрватске истиче се и српска
застава.4)
Послије обостраног прихватања Ријечке и Задарске резолуције 12. децембра 1905.
године објављено је формирање Хрватскосрпске коалиције која у мају 1906. године
побјеђује на изборима Народну унионистичку странку и преузима власт у Хрватској.
Срби – предсједници хрватског Сабора

Представници српскога народа су заузимали и највише функције у власти Хрватске.
Они су били и предсједници Хрватског сабора: Никола Крестић, рођен у Загребу (од
1873. до 1884), Дане Станковић Данило, из Вргинмоста (1897. до смрти 1898), Васо
Ђурђевић из Осијека, др Богдан Медаковић из Лике (од 1913. до 1918).
Срби у Југославенској академији знаности и умјетности

Истовремено, српска национална равноправност се наглашено манифестирала у
областима науке, банкарства, културе и умјетности. Приликом формирања Југославенске
академије знаности и умјетности у Загребу 1866. године, у њој су и представници
српскога народа: др Јован Суботић (пјесник, драмски писац и политичар), Ђуро
Даничић (угледни српски филолог) је први генерални секретар ЈАЗУ. Касније у њу
улазе и други Срби: математичар др Владимир Варићак (од 1904), историчар др Гавро
Манојловић, сликар Павле Паја Јовановић (почасни члан од 1919. године), др Божидар
Петрановић, Данило Медаковић и други.
У ширењу писмености, науке и културе, на подручју Хрватске стасају бројне
истакнуте личности: Доситеј Обрадовић, Захарије Орфелини, Сава Мркаљ, Лукијан
Мушицки, Божидар Петрановић, Никола Тесла и други, а да се и не спомињу бројни
Срби католици у Дубровнику, од 16. до 20. вијека: Тројан Гундулић, Иван Гундулић,
Јевта Љубибратић Јероним, Руђер Бошковић, Лујо Војновић, Иво Војновић, Медо
Пуцић, Влахо Буковац, Матија Бан, Ђуро Војновић, Иво Стојановић, Антун Фабрис
и други. Србин Христофор Станковић је финансирао изградњу првог казалишта у
Загребу.
Срби у Хрватској – равноправан народ у стварању прве Југославије

У припремама стварања прве Југославије, 1918. године, с подручја АУМ наступају
три субјекта, односно три равноправна народа: Хрвати, Словенци и Срби. ”Глас
Словенаца, Хрвата и Срба” 29. октобра 1918, на насловној страни објављује оснивање
слободне, суверене државе Словенаца, Хрвата и Срба, да би представници ове државе,

настале на рушевинама АУМ, 1. децембра, предали престолонасљеднику Александру
Карађорђевићу, Адресу Народног вијећа у којој изражавају жељу уласка: Словенаца,
Хрвата и Срба с подручја АУМ у заједничку државу с Краљевином Србијом и Црном
Гором. Срби с подручја АУМ су и у овим временима и документима били потпуно
равноправни с Хрватима и Словенцима.
Српски народ у фашистичкој Независној Држави Хрватској

У току распада Краљевине Југославије, односно седам дана прије званичне
капитулације у Загребу је проглашена Независна Држава Хрватска, која је, захваљујући
Њемачкој, присвојила Срем, Босну и Херцеговину. Српски народ на подручју ове
фашистичке државе се нашао ван закона. Државним насиљем српски народ је масовно
убијан, протјериван и насилно превођен на католичку вјеру. Забрањена је употреба
ћирилице и српско име. На подручју НДХ хрватска војска и полиција је убила преко
милион Срба5). Комунистичка партија је сакривала у рату и послије њега истину о
геноциду над српским народом. Због безизлаза у којем се нашао, српски народ се дигао
на масовни оружани устанак, на чије чело су се врло брзо (и трагично за српски народ)
поставили комунисти, па је генерално узевши, српски оружани устанак све више
попримао комунистички и антисрпски карактер.
Повратак статуса равноправног народа

Српски народ није признао фашистичку НДХ, па се 27. јула 1941. године дигао на
масовни оружани устанак. У многим документима Земаљског антифашистичког вијећа
народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) загарантирана је пуна национална једнакост
и државотворност српског народа у Хрватској. У Резолуцији Првог засиједања ЗАВНОХ-
а, одржаном на Плитвицама и Оточцу 1943. године пише: ”ЗАВНОХ је састављен од
представника хрватског и српског народа, те националних мањина у Хрватској, без
обзира на њихову политичку и вјерску припадност”6)
У Резолуцији Другог засиједања ЗАВНОХ-а, одржаног у Плашком октобра 1943.
године, пише: ”Нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена
пуна равноправност и једнакост”7)
Уочи трећег засиједања ЗАВНОХ-а у Топуском цијелу ноћ се вијећало, да ли ће Срби
у Хрватској имати статус равноправног народа или политичку аутономију. Моша Пијаде
је заступао политичку аутономију, а Милован Ђилас и представници хрватског народа,
да Срби добију статус равноправног народа. Био је то и став Јосипа Броза Тита, па је
тај статус озакоњен у Декларацији о основним правима народа и грађана демократске
Хрватске, у чијем првом члану пише: ”Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно
су равноправни. Националним мањинама у Хрватској осигурат ће се сва права на
национални живот”8)
У првом Уставу Народне Републике Хрватске из 1947. године, у члану 11 пише: ”Срби
у Народној Републици Хрватској равноправни су са Хрватима.” У Уставу СР Хрватске
1974. прикривено је избјегнуто спомињање изричите равноправности српског народа.
У Основним начелима је формулација: ”Хрватски народ, заједно са српским народом
и народностима у Хрватској, у складу са својим повијесним и слободарским тежњама,
извојевао је у заједничкој борби с другим народима и народностима Југославије у
народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији националну слободу...”9)
Овдје се види само један уставни субјект – хрватски народ, а други, српски народ се
спомиње само као полуга стварања Социјалистичке Републике Хрватске.

2
Политичко и војничко организовање
међународна заштита и изгон српског народа
Паралелно с хрватском насилном сецесијом из састава СФРЈ, долази до политичког
организовања и другог равноправног народа, српског народа у Хрватској. Српски
народ, у већинским дијеловима Крајине је истакао своје политичке циљеве на Великом
српском сабору у Србу 25. јула 1990. године. Усвојена је Декларација о суверености
и аутономији српског народа. У чл. 1 је истакнуто: ”У границама СР Хрватске која је
држава и српског народа који живи у СР Хрватској, српски народ је на основи својих
географских, историјских, друштвених и културних осебености, суверен народ са свим
правима која садржава сувереност народа.
Српски народ у СР Хрватској има пуно право да се у заједништву са хрватским
народом или самостално, при успостављању нових односа у Југославији опредјељује
за федеративно или конфедеративно државно уређење.”10)
Српски народ је изводио своја права из статуса и права сваког равноправног и
политичког народа. Колико је хрватски народ имао своје природно право да се издваја
из састава СФРЈ, исто је право имао и српски народ, на територији гдје је апсолутно
већински, да одлучује о својој будућности, јер су у Уставу СР Хрватске била призната
два равноправна народа. Та мисао је управо и изражена у цитираној Декларацији. На
овом Сабору је присуствовало око 200.000 Срба гдје је формирано Српско национално
вијеће, као политичко представништво српског народа у Хрватској. Почетно, српски
народ није имао намјеру да се издваја из састава Хрватске, али је удаљавање између
два народа све више расло због отвореног поистовјећивања ХДЗ власти и фашистичке
НДХ, која је остала у негативном колективном памћењу српског народа, по злу и
масовним злочинима. Послије проведеног референдума, Српско национално вијеће је
30. септембра 1990. године прогласило, на засиједању у Србу, Српску аутономију у
Хрватској. Из страха, да се не понови злочин, српски народ се паралелно наоружавао
као и хрватски. Уочи проглашења Хрватског устава, крајем 1990. године, у Книну је
21. децембра 1990. проглашена САО Крајина. Предсједник САО Крајине, др Милан
Бабић је форсирао одвајање САО Крајине из састава Републике Хрватске, па је 18.
марта 1991. СО Книн, чији је предсједник био др Милан Бабић, донијела Одлуку о
одвајању од Републике Хрватске. На сједници Српског националног вијећа, априла
1991. у Кореници, на инзистирање др Милана Бабића, донесен је фаталан закључак, да
се распише референдум о прикључењу САО Крајине Србији. Услиједило је формирање
Скупштине САО Крајине 30. априла, а 12. маја је организиран референдум о прикључењу
САО Крајине Србији. Крајем маја исте године основана је и Влада САО Крајине, чији
је предсједник био Др Милан Бабић. Врхунац крајишког самоорганизовања је било 19.
децембра 1991., када је проглашена Република Српска Крајина. САО и РСК су дјеловале
као засебна држава 4 године, 8 мјесеци и 15 дана.
Од прољећа 1992. била је под заштитом Уједињених нација. Резолуцијом Савјета
безбједности бр. 743, од 21. фебруара 1992. године озваничен је Венсов план, којег су
23. новембра 1991. године у Женеви потписали: Сајрус Венс, Слободан Милошевић,
Фрањо Туђман и Вељко Кадијевић. План је гарантирао мирно рјешење односа између
Хрватске и РСК. Република Хрватска је извршила масовно етничко чишћење Западне
Славоније, крајем новембра и почетком децембра 1991, а 21. јуна 1992. извршила је
војнички напад на Миљевачки плато, 21. јануара 1993. на Равне Котаре, па 9. септембра

на подручје јужне Лике (Медачки yеп). У овим агресивним војним акцијама погинуло
је више стотина српских цивила.
Послије неуспјеха потписивања Плана З-4, јануара 1995., када је Милошевић
забранио руководству Крајине да приме План и да о њему распраљају, Хрватска је
почела с припремама војних операција ”Бљеска” , на Западну Славонију и ”Олује” на
подручја Баније, Кордуна, Лике и Далмације. Иако у овим операцијама отпора није било
(тако је договорено у Београду и на Палама) хрватска војска је освајала већ напуштена
подручја и масовно палила и разарала сепска села и насеља. Српски народ се повукао
у Босну и Србију, плашећи се поновљених злочина. Српска села и добра су горјела и
мјесецима послије војне операције. Многи од оних који нису бјежали су побијени. У
Доњем Лапцу од 43, убијено је 27 цивила11). Према поименичним списковима и до сада
прикупљеним подацима Веритаса у ”Бљеску” и ”Олуји” је убијено 2190 Срба, од којих
су готово сви цивили, јер се војска повлачила без борбе.
Српски народ се у претрпаним колонама повлачио из Крајине. Успут је доживљавао
авио бомбардовање избјегличких колона, засједе и масовна убиства, посебно на
подручју Баније, од Глине до Двора на Уни. Према попису избјеглица у СРЈ 1996.
године из Хрватске је протјерано 356. 887 припадника српског народа, а у Републику
Српску 48.000. или укупно 404.887 Срба из Хрватске. Према попису становништва
1991. године у Хрватској је било 581.663 Срба, што указује на податак да их је остало
у Хрватској 176.776.
Попис избјеглица 1996. године није обухватио све избјеглице протјеране из Хрватске.
Војни обвезници се нису пријављивали јер су доласком у Србију масовно хапшени
и пребацивани на босанско ратиште, а и Закон о избјеглицама Србије прописује да
су избјеглице у Србији војни обвезници. Приближни подаци о броју протјераних из
Хрватске се могу добити, када се у укупан број Срба у Хрватској додају и они који су
се у пописима изјаснили као Југославени. Попис избјеглица и прогнаника из Хрватске
показује да нису протјеривани Срби из ”побуњених” дијелова Крајине, него из читаве
Хрватске, гдје није било ратних операција. Попис показује да се радило и ради о
систематском етничком маркетингу иза којег је стајала држава Хрватска са свим својим
потенцијалима принуде и насиља.
Из које општине је колико прогнано

Бели Манастир – 993; Бенковац – 17.015; Биоград на мору – 394; Бјеловар – 1.674;
Барич – 45; Бује – 229; Бузет – 45; Црес-Лошињ – 147; Цриквеница – 215; Чабар – 15;
Чаковец – 105; Чазма – 36; Дарувар – 4.633; Делнице – 98; Доња Стубица – 28; Доњи
Лапац – 7.787; Доњи Михољац – 1.092; Дрниш – 3.822; Дубровник – 2.147; Дуга Реса
– 976; Дуго Село – 379; Двор – 10.879; Ђаково – 602; Ђурђевац – 52; Гарешница –
190; Глина – 13.959; Госпић – 5.768; Грачац – 8.544; Грубишно Поље – 1.483; Хвар
– 78; Имотски – 358; Иванец – 9; Иванић Град – 28; Јастребарско – 263; Плоче – 267;
Карловац – 13.240 ; Каштела – 191; Клањец – 13; Книн – 40.824; Копривница – 523;
Корчула – 63; Костајница – 8.860; Крапина – 26; Крижевци – 189; Крк – 127; Кутина –
341; Лабин – 71; Ластово – 69; Лудбрег – 15; Макарска – 163; Метковић – 225; Нашице
– 1.296; Нова Градишка – 6.888; Нови Мароф – 10; Новска – 2.363; Обровац – 6.670;
Огулин – 5.235; Омиш – 90; Опатија – 221; Ораховица – 847; Осијек – 11.739; Оточац
– 4.531; Озаљ – 62; Паг – 17; Пакрац – 8.346; Пазин – 51; Петриња – 14.972; Подравска
Слатина – 5.601; Пореч – 5; Пула – 1.820; Раб – 27; Ријека – 5.127; Ровињ – 119; Сењ
– 63; Сисак – 9.401; Славонска Пожега – 3.762; Славонски Брод – 2.508; Слуњ – 5.096;

Солин – 167; Сплит – 5.100; Шибеник – 4.764; Кореница – 9.163; Трогир – 148; Валпово
– 243; Вараждин – 420; Винковци – 3.914; Вировитица – 3.231; Вис – 104; Војнић –
7.596; Врбовец – 94; Врбовско – 125; Вргинмост – 9.873; Вргорац – 12; Вуковар – 4.939;
Забок – 72; Задар – 9.036; Загреб центар – 173; Загреб Чрномерац – 248; Загреб
Дубрава – 159; Загреб Максимир – 164; Загреб Медвешћак – 126; Загреб-Нови Загреб
– 604; Загреб Пешћаница – 272; Загреб Сесвете – 41; Загреб Суседград – 174; Загреб
Трешњевка – 389; Загреб Трње – 428; Загреб Велика Горица – 221; Загреб – 4.515;
Запрешић – 29; Зелина – 15; Златар Бистрица – 12; Жупања – 198; Непознато – 22.198;
Укупно регистровано – 336.88712)
Нужно је тражити мотиве, зашто је српски народ протјеран из Републике Хрватске
и објавити истину. Анализом броја и мијеста од куда су Срби протјерани долази се
до злослутне и оптужујуће истине, да су Срби прогоњени и убијани само зато што су
Срби, а не зато што су се бунили против фашисоидног стања у Хрватској. Зашто је у
хрватској ”Олуји” у Доњем Лапцу, од 43 припадника српског народа, који нису бјежали
у Србију, убијено 27?
И послије ове истине многи политичари у Хрватској говоре да су Срби добровољно
напустили Хрватску и све своје оставили.
Српска побуна против насиља и фашизације у Хрватској је ишла на руку плановима
прогона и истребљења. Предсједник Хрватске др Фрањо Туђман је изјавио на Тргу бана
Јелачића у Загребу, да је Хрватској рат био потребан у стварању самосталне националне
државе. Мотиви прогона и уништавања су сасвим исти као у току 2. свјетског рата, када
је на просторима НДХ убијено око милион Срба. Поставља се питање, зашто су Срби
протјерани у оволиком броју из дијелова Хрватске гдје није било ратних дејстава и
Републике Српске Крајине? Анализом тих података открива се пуна истина о судбини
и голготи српског народа у Хрватској.
(Загреб 7560, Ријека 5127, Вараждин 420, Вировитица 3231, Задар 9036, Сисак
9401, Цриквеница 215, Дубровник 2147, Ђаково 602, Имотски 358, Карловац 13240,
Макарска 163, Огулин 5325, Опатија 221, Пореч 210, Бује 229, Пула 1820, Црес-Лошињ
147, Јастребарско 263). Попис избјеглица и прогнаника у СРЈ 1996. године одговара на
питање разлога прогонства српског народа. Из осталих дијелова Хрватске, ван РСК,
ратних зона и дејстава протјерано је укупно 141.887 Срба. Ово је егзактан податак који
се односи само на изгон Срба у Србију и Црну Гору. Не треба заборавити да је број
изгона у СЦГ још већи јер се војни обвезници због хапшења нису пријављивали као
избјеглице у СРЈ. Не постоје подаци колико је Срба протјерано из хрватских градова
у друге земље свијета. Одговорити на ова питања значи наћи прави разлог прогонства
српског народа из Хрватске и сагледати дубину и суштину етничког чишћења, посебно
зато што је хрватска држава одмах по изгону народа из градова одузела њихове
станове, сву покретну и непокретну имовину, без права на повратак станова и имовине.
Зато је етничко чишћење српског народа из хрватских градова најснажнији облик
етнобандитизма, јер су прогнаници остали без права на повратак. Тај вид етничког
чишћења је у почетку садржавао и своју трајну завршницу. Ако се узме, да је тадашња
просјечна југославенска породица имала 2,8 чланова, онда су само евидентирани
прогнаници из хрватских градова у СРЈ остали без 50.678 станова. Овај етномаркетинг
је поразан за српски народ и зато што је из хррватских градова протјерана српска
интелигенција. Тиме је српски народ у Хрватској остао без кормилара и националних
осјетила неопходних за постојање и опстанак свакога народа. У овим разматрањима
не треба заборавити ни 48.000 Срба из Хрватске који су нашли уточиште у Републици

Српској, а сасвим је извјесно да је више десетина хиљада Срба нашло склониште у
многим државама свијета. Све се радило плански. Етничко чишћење из градова садржава
кидање националне кичме и даје планерима најдјелотворније резултате. Српски станови
с покретном имовином су по хитном поступку додијељени Хрватима, а затим продани.
Овом антицивилизацијском завјером прогнани Срби су осуђени на трајно прогонство и
нестајање. Остали су без станова које су изградили својим личним издвајањем из личног
дохотка, без покретне имовине и докумената о идентитету, без најдражих успомена, без
радног стажа и радног мјеста, као основне претпоставке сваког живота у градовима.
Невраћањем станова, покретне имовине и радних мјеста протјераним Србима, они су
максимално душевно и материјално убијени, онеспособљени за живот и за било какав
повратак. Хрватска је за рјешавање стамбених проблема Срба у хрватским градовима
измислила чудесну категорију стамбеног збрињавања, као да се ради о стоци, а не о
живим људима који знају своја права, имају свој понос и достојанство.
3
Остали губици српског народа у Хрватској
крајем 20. и поЧетком 21. вијека
(укидање статуса равноправног народа)
а) Политички и национални губици

У Уставу Републике Хрватске, од 23. децембра 1990. године српски народ је грубим
државним насиљем избачен из Устава, што је довело до једног безумног и трагичног
рата. Овим, такозваним Божићним уставом, грубо су погажени сви документи у којима
је српски народ у Хрватској (кроз вијекове) био потпуно равноправан с хрватским
народом у Хрватској. Српски народ се није могао помирити с овим политичким
насиљем. које је потсјећало на ванзаконску позицију српског народа, послије оснивања
фашистичке Независне Државе Хрватске 1941. године, која је запамћена по масовним
убиствима, прогонима и геноциду према српском народу.
У Уставу Републике Хрватске Срби се спомињу само у преамбули, која има
декларативни, а не обавезивајући значај. Овим једностраним актом укинуте су све српске
привилегије, добивене од Аустријског и Аустроугарског царства, посебно од Фердинада
ИИ, Фердинанда ИИИ, Леополда И, Марије Терезије (Милитар Гренз Рецхте из 1754),
Закон Фрање Јосипа И (1887). Поништена је Изјава Хрватског сабора о равноправности
Хрвата и Срба (1867), Ријечка и Задарска резолуција (1905), заједничка владавина и
историјски документи Хрватско-српске коалиције, пуна национална равноправност
при стварању прве Југославије (1918), Резолуције Првог и Другог засиједања ЗАВНОХ-
а, Декларација о основним правима народа и грађана Демократскле Хрватске која је
донесена 9. маја 1944. године на Трећем засиједању ЗАВНОХ-а у Топуском. Укинута
је ћирилица и одлуке Српских конгреса у Шибенику, јануара 1945. и септембра 1945. у
Загребу, као и све уставне одредбе о пуној равноправности од 1947. до 1990. године. У
Октроираном уставу су националистичке одредбе непознате у уставима демократских
европских држава: ”Хрватски сабор и народ непосредно, самостално, у складу са
Уставом и законом одлучују: о уређењу господарских, правних и политичких односа у
Републици Хрватској, о очувању природног и културног богатства и коришћења њиме,
о удруживању и савезу с другим државама” (члан 2, став 4). Ово је поништавање сваког
облика грађанске државе у којој 25 % становника нису Хрвати и не могу учествовати

у економском и политичком животу своје државе. Постоје бројне дискриминације у

Закону о благданима. У Закону о Хрватској академији знаности и умјетности (Народне
новине 34/91) стоји: ”Хрватска академија знаности и умјетности је правни сљедник
Хрватске академије знаности и умјетности од 1941 – 1945...”, дакле не и сљедник
Југославенске академије знаности и умјетности, основане у Загребу 1866. године, па
поново живуће од 1945. до 1990. под истим именом. Очита национална дискриминација
је озваничена у Републичком буyету (прорачуну), у односу на Србе у школовању и
штампи. Међународна заједница је прихватила (надајмо се привремено) дупле стандарде
на бившим југославенским просторима, да стање националних права у БиХ буде као
прије рата (три равноправна народа), а у Хрватској да од два равноправна (Хрвати
и Срби) остане само један – хрватски народ. То је сасвим сигурно камен спотицања
за срећнију и разборитију будућност, за хармонију живота, за мир на балканским
просторима. Неправде ће само сачекати нека друга времена и намиривати своје дугове,
на обострано зло, узорпатора и незадовољника.
”Трагично је што сви ови облици узурпација, октроираних озакоњења нити у струци,
нити у матичним срединама диопломатским каналима, нити с наслова међународних
конвенција немају нигдје заштите, осим начелних стајалишта и моралних надања.”13)
б) Губитак општих људских права

Стварањем нације – државе и изгоном стотина хиљада Срба, Хрватска је укинула
њихова основна људска права: право на слободан живот, право на дом и завичај, право
на катастар, право на досљедно и правично социјално и пензионо збрињавање, право
на живот достојан човјека, право на политичку партиципацију која је кроз вијекове
постојала.
Хрватска је оружаним акцијама протјерала своје држављане и у њихове куће и
станове услелила држављане друге државе и дала држављанство на кућним бројевима
својих држављана. Стране држављане из БиХ је свесрдно примила и помаже само зато
што су хрватске националности. То је нешто што се може упоређивати само с најцрњим
временима фашизма и стаљинизма. То је једина држава у свијету која тражи од својих
грађана да пишу молбе за повратак у своју кућу – стан или завичај. О повратку одлучује
хрватска полиција. Тиме је повређен Међународни пакт о грађанским и политичким
правима, којег је Хрватска потписала 12. октобра 1995. године: ”Нико не може бити
произвољно лишен права да уђе у своју земљу” (чл. 4). Судбина српског народа се
рјешава уредбама и одлукама, а путем закона се регулишу односи досељених Хрвата
који су у српским кућама и који уживају српску имовину. Постоји мноштво капиларних
метода усмјерених против људских права и на повратак. То се посебно манифестира
код нижих отргана власти: подизање личних докумената, радног стажа, образаца М-4 о
раду, пријетња тајним списковима ”злочинаца”, повремена убиства и хапшења, доласци
полиције у дворишта повратника, одмјеравање висине пензије према националној
припадности, зарачунавање камата за све ратне године за пријератне кредите, прогони
из својих дворишта од оних којима је држава дала српску имовину, одбијање сваког
права у процесима приватизације, немогућност партиципације у вриједностима
самодоприносима изграђене инфраструктуре. Најтеже је схватити, да такав облик
насиља и кршења елементарних људских права траје 12 година, а за највећи дио
прогнаника пуних осам година. Ова чињеница додатно оптужује, али не само државу
Хрватску. Да би политички сарказам био у потпуности задовољен, хрватска политика и
држава пласирају неистину, да су Срби сами напустили своје куће, станове и завичаје.

Тиме се ову немоћну и измучену категорију држављана Хрватске додатно психички
оптерећује и залуђује.
Битно и недвосмислено је повређена Општа декларација о правима човјека, коју
је усвојила Генерална скупштина УН 1948. године: ”Свако има право да свагдје
буде признат као правни субјект” (чл. 6). Прогонством својих држављана, отимањем
станова и кућа, разбијањем породица, Хрватска је прогласила неважећом све одредбе
ове Декларације, јер ”нико не смије бити изложен произвољном мјешању у приватни
живот, породицу, стан или преписку, нити нападима на част и углед. Свако има право на
заштиту закона против овог мијешања или напада” (чл. 12). Српска права у Хрватској су
у пракси неостварива, јер домаћи судови затежу годинама правне спорове, а оштећени
се може жалити у Стразбур или Комитету за људска права УН послије окончања спора
у Хрватској који се развлачи у недоглед.
Да се у Хрватској десио прогон и погром српскога народа, етноцид великих размјера
и државно насиље види се из упоредних података у пописима становништва:
Хрвати, Срби и Југославени у Хрватској 1981. 1991. 2001.
– Хрвати 3,454.661 или 75,1 % 3,736356 или 78,1% 3,977.171 или 89,63%
– Срби 531.502 или 11,5 % 581.663 или 12,2 % 201. 631 или 4,54%
– Југославени 379.057 или 8,2% 106.041 или 2,2 %14)
Познато је, да у структури Југославена има преко 80% Срба и да је удио српског
народа уочи рата био изнад 900.000, односно преко 20% од укупног становништва
Хрватске и да у Хрватској недостаје око 700.000 Срба. Бар послије посљедњег пописа
свијету мора бити јасно шта се десило. За етничко чишћење се не може оптуживати
хрватски народ, чије је јавно мнијење о српском народу обликовала политика преко
државних медија, попут онога у Њемачкој за вријеме Трећег Рајха. Тај однос према
другим народима, а нарочито према Србима се неће знатније мијењати док су на власти
изданци и потомци Комунистичке партије Хрватске. Сви услови за повратак српскога
народа, за повратак имовине и других грађанских права су створени у окружењу, па
Хрватска више нема право на изговор и одлагања. Рок за повратак српских кућа је
прошао крајем прошле 2002. године, али ”је 7000 стамбених јединица заузето”15). У
таквим условима нема повратка.
”Најважнија ствар везана за повратак избјеглица јест осигурати повољну друштвену
климу, осигурати да друштво буде отвореније и приступачније за идеје повратка
избјеглица.
То би значило приближавање хрватског вриједносног сустава суставу вриједности
какав данас влада у западној Европи”16)
ц) Губици имовине и имовинских права

Многи прогнаници говоре: ”Тамо гдје је имовина, тамо је душа човјека”
”Кажеш ли каквој ствари ’моја је’, то је највише што казати можеш”17)
Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима, потписан у
Њујорку 16. 12. 1966, а супотписала Хрватска 12. октобра 1992., прописује: ”Да би
постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима
и својим природним изворима... Један народ не може ни у ком случају да буде лишен
својих властитих средстава за живот” (чл. 1). Поставља се питање, како је српски народ
избачен из Устава Хрватске, а стотине хиљада протјерано је и претворено насиљем,
ратом и етничким чишћењем у националну мањину? Како се десило да један историјски
народ буде војнички протјеран из заштићених зона УН? То је срамотна страница историје

ОУН, која се никада и ничим неће моћи правдати пред демократским свијетом. То је
заиста био злочиначки поход против живота у којем се све рушило:
”Они су рушили све постојеће: државу, привреду, политички систем, јавне установе,
стамбене куће, предузећа, цркве и yамије, објекте материјалне културе. Они су личили
на монголске и татарске хорде из раног средњег вијека.”18) У томе походу српски
народ је изгубио и своју приватну имовину, непокретну и покретну, чије се враћање
непрекидно одлаже у циљу стварања чисте националне државе. У овим поновљеним
сулудим временима ”држава нација замењује државу партију користећи њене обрасце.
Национални идентитет ове ’нове државе’ се доказује нетолеранцијом, дискриминацијом
и супротстављањем другима. То је нови облик расизма-национализма, чији су исходи
етничко чишћење, насилно исељавање, у колико се не ради о уништењу популација
’страних’ нација.
То је повратак под новом легитимношћу архетиповима расизма”.19)
Међународна заједница би требала хитно зауставити текући антицивилизацијски
политички процес у Хрватској и вратити стотинама хиљада прогнаника основна људска
права.
Исто тако, борбе за власт у Србији су угушиле сваки здрав осјећај и обавезе
да национална матица помогне дијеловимса свога народа у повратку основних
људских права. Српски народ се нашао у Хрватској и Србији између двије бездушне
администрације које се међусобно потхрањују на штету народа у егзодусу и нестајању.
За њих не вриједе молбе и вапаји. За њих су све раније патриотске и и моралне
вриједности жртвоване за рачун нових освајања власти. Србија и Црна Гора је једина
држава у свијету у којој избјеглице плаћају: храну, станарину, струју, воду, таксе, а у
најновије вријеме и школарину. Најновијим етничким колизијама све је нападнуто, и
дједовина и светост својине. Имовина је ”посвуда узорпативним облицима, неријетко,
октроираним законима отета од појединаца или су отети цијели завичаји. Дакле,
нападнут је живот власника, нападнута је надградња, институције, инфраструктура
и својина као светост насљеђа. Све је незаштићено правно, социјално, економски и
културно. У Хрватској се догодио случај без преседана. Да су сви српски простори
октроираним актом конфисцирани, па кад је то међународним притисцима дерогирано,
онда се новим облицима октроирања све заузело под привремену управу и, најзад
започета незаснована колонизација, а да се власнике није депосједирало... Људе се
чупало из коријена, убијало или прогонило и то још траје... Затим се затире катастар,
матични листови, затиру се топоними или се врши њихова преноминација, затире се
ономастика, власништво се додјељује незаслужено анонимусима од оних у градовима
до оних прогнаних из других простора...У Хрватској је основана агенција за отимачину
српских ”блага и добара”, имовине и завичаја. Иначе свака друга расправа о Србима у
Хрватској је за мене беспредметна, јер као свједок догађања, етнобандитизам оцјењујем
највећим злочином нашег доба... Ријеч је о злочиначкој стратегији изгона, или под
земљу или ван земље”.20)
Политички и државни представници Републике Хрватске упућују српскоме народу
позиве за повратак, што је врхунац трагичне збиље, јер се повратници не могу вратити
у своје куће и дворишта, у станове који су једино у Хрватској трајно одузети.
Проблем повратка људских права српском народу у Хрватској, посебно оног светог
имовинског права, неће се ријешити без интердисцлипиниране, мађународне арбитраже
и реституције узорпираних добара, како земље тако и надградње. ”Репатријација и
реституција односно компензација мора се из матичних средина интернационализирати,

како се стратегија рата за просторе против људи не би реализирала.”21).
д) Духовни губици
Од свих губитака, најтеже се доживљавају духовни, јер они садржавају укупност
постојања једног народа. Некада Војна Крајина, а у новије вријеме статус равноправног
народа, па период постојања САО и РСК, одликују се с богатим и специфичним
културним животом. Крајина је дала бројне личности у области науке, од којих су
најпознатији: Никола Тесла и Милутин Миланковић, десетине истакнутих писаца,
умјетника, лексикографа, генерала, маршала, епских личности попут: Петар Јагодић
Куриyа из Жегара код Обровца, Илија Митровић Јанковић, вођа ускока у Далмацији у
17. вијеку, Стојан Јанковић, јунак из народних пјесама у 17. вијеку, родом из Жегара,
Вук Мандушић, народни јунак из Далматинске Загоре, Илија Смиљанић, ускочки
харамбаша из Лике, Илија Грегорић, командант устаника у буни Матије Гупца, Омер
паша Латас, мушир – маршал из Личке Јасенице. Крајишки Срби су познати по богатој
и специфичној народној књижевности, објављеној у многим књигама. У Крајини су и
познати манастири: Крупа на ријеци Зрмањи, из 1317. године, Крка, на ријеци Крки из
1350. године, Драговић из 1397., Пака, Света Ана и Дејановац у Западној Славонији,
Лепавина и Марча у Горњој Славонији, Рмањ, на Уни код Срба, Гомирје у Горском
котару, Комоговина на Банији и Ораховица у Славонији. У току 2. свјетског рата
многи манастири и цркве су уништени или оштећени, а у посљедњем рату од 1991. до
1998. године уништено је 87 православних цркава, а 195 је оштећено, порушено је 45
парохијских домова СПЦ и 57 оштећено.22)
Уништена је специфична древна дрвена архитектура, најинтимније личне и породичне
успомене, фотографије, документи и знамење предака, свједоyбе, дипломе, документи
из катастра, подаци о раду и пензионом стажу. Изгоном народа све је бачено у дубок
заборав и нестајање. Оштећене су душе, топоними и гробља. Уништене су школе и
домови културе. Протјерана је интелигенција и све лучоноше културе живљења. Једна
од богатих европских- крајишких култура је у изумирању, а укупан духовни живот копни
и нестаје. Зашутјеле су гусле, двожице, четверожице и богата усмена предања. Нестаје
један изразито чист српско хрватски језик са најчистијим штокавским и ијекавским
изговором, са најчистијом акцентуацијом у Хрватској.
е) Људски губици
Постоји заједничка платформа за убиства припадника српског народа у Хрватској
у 2. свјетском и посљедњем рату. У оба рата Срби су убијани само зато што су Срби.
Злочини 1941. године су почели много прије оружаног устанка. Оружане снаге
Независне Државе Хрватске су убиле 520 Срба у Хрватском Благају на Кордуну, од 6.
до 9. маја, а оружани устанак је почео крајем јула. Тако је било и у осталим српским
крајевима.
То исто правило је примјењено у Републици Хрватској, од 1991. до 1995. године.
Припадници српског народа су убијани ван зона ратних дејстава, у хрватским градовима:
Загребу, Сиску, Карловцу, Осијеку, Сплиту, Задру и другдје, а да се и не говори о прогону
Срба из свих хрватских градова. Не ради се о кривњи, него о етничком чишћењу под
сваку цијену и свим могућим средствима, с циљем стварања чисте националне државе.
Проф. др Светозар Ливада из Загреба је за све ове погроме дао најадекватнији израз:
етнобандитизам, о чему се, нажалост, упорно ћути. Нејасно је, у име којих циљева и
које будућности се овом злочиначком етничком маркетингу и официјелно не даје право

име. Не само да су убијани људи. На Крајину се ишло системом ”спржене земље”.

Француски генерал Жан Кот је писао о хрватској агресији на Медачки yеп, септембра
1993. године: ”Нисам нашао знакове живота, ни људи ни животиња у неколико села
кроз која смо прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно.”23)
Колико је убијено припадника српског народа, у име хрватског национа, још увијек
нема егзактних података. Они се упорно крију, да би се смањила одговорност и да би се
задржао темпо глорификације државне политике која је масовно убијала и прогонила
своје грађане, друге вјере и нације. Посебно је тешко доћи до података убијених Срба у
хрватским градовима, јер су ти подаци доступни само оној страни која их прикрива и не
даје у јавност. Исто тако нема истинитих података о броју прогнаних Срба из Хрватске,
јер се више десетина хиљада мушкараца – војних обвезника није пријављивало у Србији
и Црној Гори. Они су 1995. и 1996. масовно хапшени, проглашавани издајницима и
слани на источно славонско и босанско ратиште, сходно Закону о избјеглицама Србије
у којем су и избјеглице војни обвезници.
Према објављеним подацима ”Веритаса” , који прикупља поименичне податке о
жртвама у РСК убијено је или нестало:24)
Према најсвјежијим подацима ”Веритаса” у војној операцији ”Олуја” , убијено је
1960 људи, од којих су 1205 били цивили, међу којима су 522 жене и 12 дјеце.25)
Не треба заборавити на поратне губитке у избјеглиштву, који су далеко већи од ратних.
Људи умиру због бола у души, због неимања визије живота, због неисхрањености и
душевних обољења. Међу подацима, који су недоступни, предпоставља се да је од
укупног броја умрлих 1/4 чине самоубиства.
ИВ
Четрнаест година од прогона Срба из градова
и Западне Славоније и десет година
од масовног етничког чишћења у ”Бљеску” и ”Олуји”
У политици и тенденцији етничког чишћења и десет година послије рата ништа
се није промијенило. Хрватска се строго придржава политичког концензуса већине
политичких странака, да српски народ није пожељан и да се само нужни дио врати
у посијед своје имовине и у своје завичаје. Држава је својим законима заштитила
држављане друге државе, само зато што су Хрвати и католици, да слободно станују
у српским кућама и становима и да несметано уживају туђу имовину. Срби, ако се
желе вратити морају писати молбе својој држави и чекати рјешење. Таква пракса је
непозната у свијету, а посебно у Европи, али се олако прелази преко ове непримјерене
пљачке и очитог трајања етничког чишћења.
Протјерани Срби из Хрватске у Србији и Црној Гори нису наишли на пријем и укупну
бригу државе, као у осталим земљама свијета. Нема државе у свијету која је прихватила
избјеглице, а да им наплаћује станарину, исхрану, струју, воду, таксе, пријевозе и друге
обавезе, као што је то већ 10 година у Србији и Црној Гори.. На задовољавајућем
нивоу су само, здравствена заштита и школовање. Исто тако нема смишљене акције,
да се помогне повратак у Хрватску. Србија се више залаже за интеграцију, за коју нису
обезбјеђена средства, а жртве су они којима се стално обећава, а ништа не помаже.
Челни људи Хрватске позивају избјеглице и прогнанике на повратак, али не кажу
када ће повратници ући у своје куће и станове и у посијед своје имовине. И то је једина
земља у свијету, гдје приватна имовина не припада стварним власницима, него онима

који нису Срби и који слободно уживају туђе вриједности. Српском народу је одузето
право у процесима претворбе капитала.
Хрватска проводи специјалне мјере да оспори повратак Срба:
– не обезбјеђује повратницима уживање личне имовине
– проводи повремена хапшења у циљу застрашивања
– пријети јавним и тајним списковима ” злочинаца”
– не кажњава оне који су извршили над Србима ратни злочин и оптужене не
испоручује Хагу.
– годинама не исплаћује хиљадама људи пензије и заостатке пензија за ратни и
поратни период, уништава податке о радном стажу и тиме присваја више милиона
година радног стажа припадницима српског народа из Хрватске. Онима који желе
остварити пензију редовито се одговара да нема података о радном стажу и зарадама.
Ово је специјални вид пљачке и дехуманизљације.
– обрачунава високе камате за пријератне кредите којима су грађене куће, купована
покретна имовина, сада недоступна власницима.
– у медијима још увијек сатанизира српски народ.
– слави војну операцију ”Олуја” , којом је протјерала око 200.000 својих држављана и
грађана, славље масовног прогона својих грађана, припадника донедавно равноправног
народа у Хрватској, што је непознато у осталим државама демократског свијета, што
је и порука тим прогнаницима да се не врате. То постаје трајна антицивилизацијска,
антисрпска и антиљудска пројекција државне политике. То је уједно и антитеза сваком
повратку и опасан преседан на Балкану, којим се фаворизира рушилаштво, подржава
прогонство народа, пљачке, етнички бандитизам, паљење и уништавање имовине
својих држављана.
– фаворизира бројне капиларне методе ометања повратка, посебно у нижим органима
власти, које се манифестирају у односу према странкама, посебно у хрватским
судовима, гдје се обични спорови развлаче годинама у циљу одвраћања од повратка.
С предаставницима српског народа најчешће се не управља путем закона, него путем
интерних уредби и усмених упутстава.
– оснива државне и приватних агенције за откуп српске имовине по цијенама далеко
испод стварне вриједности, с циљем вршења злоупотреба и малверзација, пљачкања и
етничког чишћења. Државна Агенција АПН је продала-купила велики број кућа, а да
власници нису о томе обавјештени. Унесрећени људи се послије тога упућују да судом
траже правду. Јавност и државе о томе упорно ћуте.
Злоупотребе међународног положаја Србије и српског народа. Носиоци пљачке
и етничког чишћења злоупотребљавају тренутни незавидни међународни положај
Србије и Црне горе у свијету, а сав терет иде на убоге прогнанике, па је до сада према
објављеним евиденцијама у СЦГ око 1200 прогнаника извршило самоубиство.
У таквој атмосфери живљења и преживљавања избјеглице и прогнаници остају
ван свих нормалних токова живота, па је управо зато морталитет изнад свих других
категорија становништва. Људи умиру због бола у души, због дезоријентације и без
путоказа за живот. Та категорија злочинства није обухваћена пописима избјеглица 1996.
и 2001. године. Зато су поратне жртве, настале у егзодусу стотина хиљада прогнаника,
6 пута веће од оних ратних.
Напомене:
1) ‑Хрватске правице, стр. 146
2) ‑Мр Миле Дакић: Крајина кроз вијекове, Београд 2002, Прилог број 5
3) ‑Фердо Шишић: Повијест хрватског народа, Загреб 1962, стр. 465

4) ‑Исто, стр. 455

5) ‑Драгоје Лукић је прикупио и објавио у књизи ”Они су били само деца”, списак 19.432 имена побијене српске
дјеце у Јасеновцу
6) ‑Вјесник ЈНОФ Хрватске, Загреб 1970., тачка 11, страна 496
7) ‑Симпозиј о Петровој Гори, ЈАЗУ Загреб 1972., стр. 575
8) ‑Мр Миле Дакић: Крајина кроз вијекове, Прилог 13
9) ‑Као 8 Прилог 14
10) ‑Као 9, Прилог 15
11) ‑Као 10, стр. 61
12) ‑Као 11, Прилог 49
13) ‑Проф. др Светозар Ливада, Просвјета број 54, Загреб 2002, стр. 42
14) ‑Синиша Таталовић: Десет година мањинске политике у Хрватској, Просвјета број 54 Загреб 2002., стр. 17
15) ‑Борис Рашета: Хрватска више нема право на избор, Загреб 2003, Идентитет број 62, стр.25 .
16) ‑Исто, као 15, стр. 26
17) ‑Валтазар Богишић. Види чланак др Слободана Перовића у часопису ”Правни живот”, број 11 и 12, Београд
1991, стр. 1119
18) ‑Проф. др Мићо Царевић, Бања Лука јуни 2003. Завичај, стр.20
19) ‑Проф. др Душан Сиђански: Федералистичка будућност Европе, Београд 1996, Просвета, стр. 405
20) ‑Проф. др Светозар Ливада: Напад на животе и вјечно добро, Загреб 2002, Просвјета број 54, стр. 42 и 43
21) ‑Исто, стр. 41
22) ‑Мр Слободан Милеуснић, Духовни геноцид 1991. 1995. –1998. Издање Музеја СПЦ, Београд 1997., стр. 235
и 236
23) ‑Саво Штрбац: Злочини над Србима на простору Хрватске у периоду од 1990 –1999. Рукопис у Центру за
стратешке студије, Универзитета у Београду, стр. 13
24) ‑Мр Миле Дакић, цит. дјело: Крајина кроз вијековве, Прилог 47
25) ‑”Глас” , од 5. августа 2003. стр. 4

Др Момчило Диклић
Београд
СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ХТЕО РАТ

Српски народ је жртва рата вођеног на територији бивше СФРЈ од 1991 до 1995.
године јер је доживео чишћење са преко 30 општина. Озбиљни статистичари тврде
да су имали и највише жртава. Разум свакако подразумева осуду свих злочина па и
оних који су учинили појединци из властите нације. Бранити било чије злочине спада
у домен политике болесног ума.
Одређени моћници светске политике, сада, када се снажно труде да нас окриве и
окарактеришу највећим злочинцима, постижу и контраефекте. Све више се и у свету
износе необориви докази почињених великих злочина над српским народом.Зато
би требало објективније приступити у вредновању ратних догађаја од 1991 до 1995.
године у авнојевској Хрватској па и на простору читаве Југославије. Неки досадашњи
политички ставови мађународних светских и европских организација о овим догађајима
не могу издржати временски а још мање ће моћи научни суд. Појављују се аргументи
или мерљиве чињенице које их обарају.
То је њихове конструкторе узнемирило јер нису довршили планирани посао па
врше појачани притисак не бирајући средства да би доказали да су у праву. На овај
начин долази до невиђеног апсурда – безобзирно оптужују жртву а готово амнестирају
yелате. Слушамо и невероватне неистине као што је ова: српски народ са територије
авнојске Хрватске је изведен да би ојачао посавску и подунавску религију. Ово није
ништа друго до једна хрватска верзија, којом се покушава замаглити злочин над
српским народом невиђен у Европи у другој половини 20. века. Упркос свему, ја сам
присталица теорије Жоржа Брака: ”Истина постоји, измишљотина је само лаж”. Како и
зашто код нас до сада није одржана адекватна вишедневна научна расправа са педесет
до стотинак учесника различитих научних провенијенција, где би дошло до суочавања
аргумената? Тако би пришли знатно ближе истини. Научна аргументација би увелико
спречавала разна вршљања (у научном смислу у потпуности некомпетентних људи)
по медијском простору, који има велики утицај. Медији нуде различите ”истине”
иза којих се крију различити политички интереси. Тако је медијски простор увелико
преплављен политичким фалсификатима, па зато трпимо озбиљну штету. Због медијског
замешетаљства често не знамо како се треба определити у садашњости а за веровати
је да ће тако бити и у будућности. Овако политикансво је финансирано из различитих
домаћих али и светских центара а понекад је то једно те исто. Њихова доминација је
толико моћна, да адекватна научна расправа од стране меродавних научних институција
још није ни у плану. Истовремено се пишу неки интернационални уyбеници историје
које ћемо вероватно морати да унесемо у школски систем а да пред европским научним
круговима нисмо и ми подастрли нашу озбиљну научну аргументацији. Те ми се чини
да са тог аспекта нећемо бити озбиљно узети у обзир. То не може бити препуштено
неким појединцима који то одрађују самоиницијативно, за одређени интерес. У научном
смислу без јасно искристалисаних ставова. Због тога данас неким светским или
европским институцијама, или пак политичким организацијама су понекад, барометри
у научном смислу неки наши у потпуности некомпетентни људи. Не треба оспоравати
чињеницу да су неке организације управо такве (наручене) и тражиле.
Што се научне расправе тиче, то нису одрадиле компетентне научне куће; пре свега
историјски институти али и друге организације и удружења. Делом је то из објективних

али има и субјективних разлога. Објективни су недостатак материјалних средстава али

и субјективни редовно нагињање према дневнополитичким догађајима и ослушкивања
политичког пулса, што би се допало или не би одређеним политичким владајућим
гарнитурама које се мењају. Осим тога у тим кућама се по корупционашком систему или
чак партијској линији скупио приличан број јалових научника од којих неки годинама
или чак деценијама заузимају одређена места (ухлебили се!) а да су науци дали мало
или готово ништа. Невероватна је и чињеница да до сада није створен адекватан научни
центар који би се бавио страдањима и миграцијама српског народа. Моја теза је да је и
због неспроведене адекватне научне расправе највеће ”проклетство” бачено на српски
народ. У 2005. години скоро су сва удружења Срба са територије авнојске Хрватске
и не само она, обележила своје трагичне датуме познате под називом ”БЉЕСАК” И
”ОЛУЈА”. Јавно се проговорило о једном масовном злочину над српским народом што
је добро после потискивања ове истине. Оно што, међутим, није добро је то што пред
светом ипак испадамо неозбиљни. Наиме, још се не зна стварни број српских жртава
као ни број исељених Срба у Србију и остатак света. И то од 1990. године до данас.
Када ово износим, свакако имам велико поштовање према онима који су на том плану
нешто учинили или чине. Изношени су разнолики подаци о жртвама и исељенима а
то су чинили појединци, разне организације, новинске и телевизијске куће и сл. Свет
ово, ипак, доживљава неозбиљно или, још горе по нас, као манипулацију. Због тога
озбиљни страни аналитичари неретко мисле да је број страдалих и исељених Срба
мањи него што је стварно. Изгледа готово невероватно да ми за ових десет година
немамо тачне податке. Овим се користе недобронамерни. Неоспорава се могућност
манипулације бројкама из политичких разлога. Чињеница је да ове податке није
прикупила ни средила ниједна политичка гарнитура која је била на власти у последњих
десет година. Концепт антисрпске политике је постојао у оквиру КП и у међународном
периоду. Србима унутар руководства КП се такође није веровало ни од 1941. до 1945.
године и зато су били потискивани. На савезном нивоу, током Другог светског рата, од
седам партијских, државних и војних функција, шест обављају Хрвати а само једну
Срби. Тако је функцију1):
1. секретар КПЈ обављао Хрват
2. Врховни војни командант био је Хрват
3. Председник (ратног парламента) АВНОЈА био је Хрват
4. Председник ратне владе (Национални комитет) био је Хрват
5. Ратни министар спољних послова био је Хрват
6. Секретар СКОЈ-а је био Хрват
7. Једина функција коју је обављала особа српске националности је била председни
цаАнтифашистичког фронта жена.
Првих шест функција су обављали следећи Хрвати:
– Јосип Броз Тито
– Др Иван Рибар
– Др Јосип Смодлака
– Иво Лола Рибар
– Рато Дугоњић
Седму функцију је обављала Српкиња сељанка из Лике Ката Пејиновић.
Уз сво поштовање према овој сељанки, којој су усташе убиле два сина и мужа,
њена функција је била минорна. На нивоу завноховске Хрватске у ратном периоду,
однос према Србима је био још неповољнији, премда су чинили окосницу војске током

читавог рата, негде готово стопроцентно. Тако да између ИИ и ИИИ заседања ЗАВНОХ
(септембар 1943 – мај 1944. године) или ратне скупштине – од 22 најзначајније функције
НИТИ ЈЕДНУ није обављала особа српске националности а што је видљиво из следећег
приказа2):
1. секретар КПХ, хрватске националности – Андрија Хебранг
2. командант Главног штаба НОП-а Хрватске, хрватске националности – Иван
Рукавина, Иван Гошњак
3. политички комесар Главног штаба НОП-а Хрватске, националности – др.Владимир
Бакарић
4. секретар омладине за Хрватску, хрватске националности – Јосип Комар
5. председница Антифашистичког фронта жена, хрватске националности – Маца
Гржетић
6. Председник ратне скупштине или ЗАВНОХ-а, хрватске националности – Владимир
Назор
7. Секретар ратне скупштине, хрватске националности – др.Павле Греговић
У наведеном периоду у ЗАВНОХ-у је постојало 6 одељења.
8. На челу Економског одељења је била особа хрватске националности – Бранко
Златић
9. На челу Одељења за судство и управу особа хрватске националности – Јаков
Блажевић
10. На челу Одсека за судство, особа хрватске националности – др Фердо
Чулиновић
11. На челу Одсека за управу, особа хрватске националности – др Леон Грешковић
12. На челу Пропагандног одељења, особа хрватске националности – др Младен
Ивековић
13. На челу Пропагандно-политичког одсека,особа хрватске националности – др.
Младен Ивековић
14. На челу Културно-уметничког одсека, особа словеначке националности – Милан
Апих
15. На челу Просветног одељења, особа хрватске националности – Мартин Пушек
16. На челу Одсека за основне школе, особа хрватске националности – Иво Тошић
17. На челу Одека за средње школе, особа хрватске националности – Аница Ракав
Магашић
18. На челу Социјалног одељења, особа хрватске националности – Стјепан
Шаламон
19. На челу Здрвственог одељења, особа укрјинске националности- др. Нико
Ченозубов
20. Председник законодавне комисије, особа хрватске националности – инг. Никола
Брзина
21. Председник Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача, хрватске националности3) – др. Анте Мандић
22. Секретар Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових
помагача, хрватске националности – др. Фердо Чулиновић
Кад овим наведеним чињеницама додамо и следећи податак:
Да су секретар и председник НФ Хрватске такође биле особе хрватске националности
– може се слободно констатовати да Срби унутар НОП-а Хрватске НИСУ НИ О ЧЕМУ
ОДЛУЧИВАЛИ.

Од ослобођења, 1945. године настављен је континуитет уништавања српског

националног идентитета, што је трајало до распада СФРЈ.
Упркос великим страдањима, српски народ је успео да опстане, додуше јако проређено,
на скоро свим историјским територијама Хрватске, Славоније и Далмације.
Прво велико планско миграцијско кретање са ових простора је била Колонозација
којом се, између осталог, решавао смештајни проблем српског народа. Колонизација
је ослабила српски етнички простор док је истовремено, географски, ојачана хрватска
етничка позиција.
Нове социјалистичке власти су оставиле расељенике НДХ из 1942. и 1943.године који
су тад доведени из Загорја и Далматинске Загоре и углавном размештени по српским
регијама, пре свега Славоније4).
У послератном периоду, укинуте су политичке институције Срба у авнојевској
Хрватској, израсле током НОП-а а осмишљене и усвојене на Конгресу Срба одржаном
29. и 30 септембра 1945. у Загребу. Главни одбор Срба из Хрватске није постао
парламентарна фракција као што је било предвиђено. Током 1950.године, смењени су
српски министри, иначе најугледнији партизани, оснивачи и функционери посебних
српских институција5).
Борили су се против запостављања српских крајева и потирања српске националне
компоненте. У послератном социјалистичком периоду укинуте су и све културне
институције српског народа. Оне су требале да воде бригу о културним посебностима
свог народа. На овај начин је потиснута употреба ћириличног писма а њено
потискивање значило је одвајање Срба од свог наслеђа, иако га се сам народ никада
није одрекао нити кога овластио да то учини у његово име. Укинути су сви листови
и часописи на ћирилици осим верских. (Као што је познато, још у рату су мењана
имена јединицама које су носиле српске називе). Одмах по ослобођењу су укинути
они са придевом ”српски” или са неким српским именом – као лист ”Српска ријеч”
или Српско пјевачко друштво ”Обилић”. Било је запуштено сво културно-историјско
наслеђе српског народа. Познат је вандалски чин рушења црквених објеката који су
спроводили режимски моћници и иако то није била формална партијска политика. То
није истовремено рађено са католичким верским објектима.
Српски народ је највећим делом остао верски неупућен. Биле су покидане везе
са Српском православном црквом – институцијом која је наследила најзначајније
културно-историјске споменике и имала највише заслуга у очувању националног
идентитете.Спорна је била и употреба српске националне заставе, дошло је до њеног
запостављања па и негирања.
Српски крајеви су остали привредно запуштени. Готово све општине са већинским
српским становништвом, без обзира на географски положај, су остале наразвијене.
Заправо, економски развој српских крајева се решавао њиховим исељавањем, што је
обелоданио 1964. године др. Владимир Бакарић6).
Последице таквог приступа било је исељавање око 200 000 Срба из Хрватске у
Србију и исто толико, ако не и више, у градске центре Хрватске, што је све скупа био
велики егзодус са српских етничких територија.
Срби су све време трајања социјалистичког периода били изложени хрватском
шовинизму чија је кулминација била 1971. године. Уставом СР Хрватске 1974. године
избачена је српска компонента из језика а Србима је наметнуто хрватско језичко име
што је био снажан инструмент асимилације.
Читава образовна промоција коју је у том периоду доживео српски народ, одвијала

се без српске компоненте. Заједничке институције нису водиле бриге о културним
потребама Срба у Хрватској, упркос вишеструким и континуираним упозорењима.
Поред тога, плански су и масовно укидане српске општине и припајање градским
центрима са већинским хрватским становништвом.
Челне државне и политичке функције нису биле доступне Србима као што су :
председник Владе, председник Сабора, секретар КПХ-СКХ, секретар Министарства
унутрашњих послова итд. Код функција се у Хрватској није поштовао национални кључ
нити је нешто значила српска конститутивност. Предпоследњи удар на српски народ, у
том периоду, био је 1989. године – то је био покушај укидања српске конститутивности
преко парламента.
Кад се све претходно сумира, произилази чињеница да је према Србима у авнојевској
Хрватској примењивана пракса теорије о једном политичком народу.
Међународна заједница је због одређених интереса, као што је рушење комунистичких
држава али и других, под формом демократије – прихватила расистички режим ХДЗ-а
у Хрватској 1990. године. На почетку политичке промоције ХДЗ-у је познат хрватски
политичар Ивица Рачан назвао странком опасних намјера. О томе се годинама није
смјело говорити. Но ипак прије више година тадашња новинарка ”Национала” Јасна
Бабић је назвала злочиначком организацијом. У септембру 2005. године у сабору је
члан ХНС-е Антун Капраљевић, такођер рекао да је ХДЗ-а злочиначка организација6А).
Фрањо Туђман је ушао јавно на политичку позорницу расистичком изјавом: ”да је
сретан што му жена није ни Жидовка ни Српкиња”7). Његова књига ”Беспућа повијесне
збиљности” пуна је антисемитизма што је касније избацивано због међународне
заједнице. То најбоље легитимише његов однос према Србима и ша су могли очекивати
под влашћу таквог владар. Хрватска је напросто врила од расистичких изјава које
су давали нови политички представници – Туђманови саборци. Илустрације ради,
наведимо само неке примере:
Владимир Шекс је изјавио ”ту ће опстати Хрвати или Срби” или ”Срби ће бити под
хрватском земљом или изван хрватске земље”. Владимир Шекс директно најављује
елиминацију Срба.
Један од најзначајнијих ”гласноговорника” Хрватске демократске заједнице др Шиме
Ђодан, на отварању сињске алкарске свечаности 1991. године, између осталог, за Србе
изјављује: ”да Срби имају мању главу од Хрвата па према томе и мање памети”. То је
расистички приступ.
На Хрватској телевизији 27. септембра 1991. Антон Ирек нуди решење за Србе те их
позива ”Сад је моменат да се запише да су Хрвати православне вјере”.
Међународни моћници су прихватили ”демократску Хрватску” која је тако 1991.
године ушла у демократски свет са песмом ДАНКЕ ДОЈЧЛАНД која је тад у њој била
хит. Туђман је у предизборној кампањи обећао да ће Хрватској припојити Босну и
Херцеговину. По доласку на власт чак су уграђивани елементи у грб и заставе Босне
и Словеније. Хадезеовци су се жестоко окомили на српски народ. Прво им је укинута
конститутивност у Хрватској. У школама и библиотекама масовно је уништена
литература писна ћирилицом. Оптужили су Србе да су привилеговани. То им је
послужило као повод да их терају са посла. Забрањују Србима предавање хрватског
језика. Укидају све називе места са придевом ”српски”, тако мењају називе Српским
Моравицама у Моравице; Српском Пољу у Лици (Оточац) у Хрватско Поље. Масовно
се руше антифашистички споменици; не дозвољавају полагање цвећа у Јасеновац. Кад
Срби почињу са протестима на те одлуке, масовно их проглашавају четницима. То им

је био повод да их отерају из хрватских градова а то су радили подметањем експлозива

под куће и станове.
Почињу рат а за то оптужују Србе и то конкретно са оптужбом да су снајперисти,
премда су прве жртве били Срби.
У тој оптужби снажну улогу има ХТВ – тако су покривали своје поступке док
новинарка Јасминка Кузмановић није 24.9.1991. објавила податак ”према службеним
подацима још нико није погинуо од снајпера”8)
Хрватска телевизија је забранила филмове у којима се Немачка приказује као агресор
у Другом светском рату9).
Да би се спасили или заштитили своју децу од насиља и шиканирања, Срби се
покатоличавају, мењају имена а често и презимена ако је изражено и препознатљиво.
Нема изворних података колико их је покатоличено јер га Католичка црква не да.
Илустрације ради, наводим један податак објавељен за Загреб за 1992. године, где се
између осталог наводи: ”подручним уредима града Згреба поднијето је 3500 захтјева за
промијену имена”.10)
Какав је систем Хрватска демократска заједница имала према Србима сведочи
Изјава Мирјане Секе Пшеничник, кћерке Анте Павелића, која је по доласку у Хрватску
изјавила: ”Уосталом, у НДХ није владало такво антисрпство као данас”11) Навешћу
једну констатацију Едварда Парса који је између осталог рекао: ”Говорећи отворено,
Хрватску најбоље можете разумети овако – ако постоји и једно мјесто на свету коме би
се споменик Адолфу Хитлеру одржао, онда би то било у Загребу!”12) Овакву политику
је прихватио и део Јевреја који су били у служби светских моћника. Овакав режим није
могао прихватити српски народ.
Не треба оспоравати чињеницу да су Срби били за Хрватску али у саставу Југославије,
за коју су се они, преко партизанске антифашистичке борбе, изборили уз помоћ мањег
дела и других националности.
У Југославији Хрвати нису били грађани другог реда него су деценијама имали
одлучујућу улогу и комплетан развој политичког система је био подређен хрватском
интересу. У осталом, авнојевска Југославија је и устројена сходно њиховом итересу.
Илустративан је пример који се у историји није десио ни једном другом народу
него Србима: захваљујући неповољном уставном решењу из 1974., Срби су морали
прихватити Стипу Месића за председника Преседништва СФРЈ за кога су знали да је 20
година пре тога почео рушити Југославију. То је било његово програмско определење
и за његовог председниковања је и срушена СФРЈ.
Чињеница је да су Срби, поред свих тешкоћа, преживели столетну власт Турака,
Млечана, Аустријанаца, Мађара и поред свих недаћа, опстајали. Али су за само ОСАМ
година под хрватском влашћу, односно у веома кратком временском року, нестали са
својих столетних станишта. А то значи, под режимом Анте Павелића 1941 – 1945. и
Фрање Туђмана 1991 – 1995. године. Срби нису ни данас извађени из Јасеновца, те
Јадовног и осталих јама. Ту се налази на стотине хиљада костура од побијених Срба
али и других антифашиста.
Тако се десила невероватна нелогичност, да су Срби ”извршили агресију” на своја
насеља која су им уништена и одузета. Објективно су били угрожени а то је мерљиво. У
режиму Хрватске демократске заједнице, највише је певано Анти Павелићу. У Хрватску
се вратио и с поштовањем дочекан командант концентрационог логора Јасеновац Динко
Шакић. Интересантно је и то да ни тада нису реаговале земље западне демократије.
Од првог дана појаве Хрватске демократске заједнице, рехабилитован је заговорник

елиминације Срба из 19. века др. Анте Старчевић. Затим је рехабилитован главни
усташки идеолог, књижевник др. Миле Будак. Његова теза је била да трећину Срба
треба ликвидирати, трећину иселити а трећину покатоличити. Подигнут је споменик
команданту Црне легије – Јури Францетићу, једном од највећих усташких зликоваца.
Такву власт Срби нису могли прихватити а и време је потврдило оправдану бојазан.
Очишћени су и они Срби који су прихватили Туђманову власт као и они који су се
побунили. Какав је био однос према Србима најзначајније сведочи чињеница да су
срушили споменик и родну кућу једном од најугледнијих научника света – Николи
Тесли. Иронично је, да после десет година по завршетку рата у Хрватској поново
својатају Теслу и у националном смислу. Политиком двоструког морала планирају
2006. прогласити за годину Николе Тесле у Хрватској. Ово се ради због политичких
потреба, што је још једна лажна слика пред свјетском јавношћу. Но вјеровати је да ће
и та истина изаћи на видјело. У Смиљану где сада поново обнављају Теслину родну
кући више нема његових рођака и комшија, односно Срба. Само их је у једном дану
убијено преко 600. Истовремено је срушено преко 3000 антифашистичких споменика
јер они сведоче о злочинима великог броја Хрвата који су били на страни фашизма. Све
ово је одрађено уз прећутну сагласност земаља западне демократије а све су изразито
подржавале одређене структуре Ватикана.
Никаква агресија није извршена на Хрватску 1991. године то је била самоодбрана
односно борба за опстанак против система који је планирао њихову ликвидацију. Српско
питање на територији авнојесвске Хрватске на крају 20. века је решено приближно по
теорији Миле Будака.
Није ли то случајност или след историјских догађаја?
Ипак ћу подесити да се познати хрватски комуниста Ђуро Цвијић, почетком
тридесетих година, супротстављао плановима у Комунистичкој партији да се Срби
преселе из Хрватске методом пресељавања Грка из Мале Азије. Из овог произилази
чињеница да су идеје о исељавању Срба постојале и међу комунистима а добро је
знано шта је хтео др Анте Старчевић и његови наследници Франковци и усташе.
Фрањо Туђман планове за исељавање Срба ”умива” те их назива ”хумана размјена
становништава”12А).
Многи за рат окривљују Слободана Милошевића. Упитно је шта је ту истина. Крајем
80-их година 20. века долази до преокрета и револта српских маса које су на чело
изнедриле Слободана Милошевића. Овај покрет српских маса је избио као бунт против
шиканирања, тјерања и убијања Срба на Косову и Метохији што Савезни органи ”нису
могли” спречити.
Због такве ситуације, незадовољство су изазвала тадашња уставна решења (Устав
из 1974.) у односу покрајине – Република Србија. Треба рећи да су уставне промене
тражене 1982. године и пре избијања Слободана Милошевића на политичку позорницу
Србије. Незадовољство српског народа у Хрватској је такође избијало на површину и пре
његовог доласка на политичку позорницу и то односом према српским посебностима.
Сходно томе, у Хрватској су одржане две тајне седнице ЦК СКХ – 1980. и 1985. године.
Данас се објашњава или се жели по сваку цену наметнути као вид ”оправдања” то да
је покрет српских маса изазвао политички протест хрватских станака које су тражиле
разбијање Југославије. Није спорно да је овај покрет имао политички утицај нити да
је долазак Слободана Милошевића на власт могао било шта наметнути Хрватској и
Словенији. Није и због уставног решења односно неопходног концесуса за било какво
одлучивања скоро на свим нивоима. Његов долазак и политика коју је водио довела је

до уставних промена у Србији, на шта су и остале републике дале сагласност. Треба

подсетити на чињеницу да је др Фрањо Туђман разбијао Југославију и онда када су
њоме владали Јосип Броз и др Владимир Бакарић – а то значи деценијама пре доласка
Слободана Милошевића на власт у Србији. Као што је познато, др Фрањо Туђман се
разишао са врхом ЈНА да би му таквом ”неподобном” Броз и Бакарић дали да оснује
и води историјски институт. Ово је заправо био политички центар који је створио
програм за оцепљење Хрватске од Југославије и то пет година после смене у власти
челног српског комунисте Александра Ранковића, такозване ”ВЕЛИКОСРПСКЕ”, што
је био апсурд.
Програм Фрање Туђмана је кулминирао у тзв. МАСПОК 1971. године, што је изазвало
политичку кризу у држави. Броз је због одређених притисака сменио руководство у
Загребу али поново су повучени потези који су обманули српски народ и још једном га
довели у заблуду. Жртвовани су појединци и неки предводници а сви њихови захтеви
су стављени у Устав 1974. Тиме је легализована платформа за оцепљење. Др Фрањо
Туђман је ослобођен затворске казне после координације Мирослава Крлеже и Јосипа
Броза. Политички континуитет из 1971. није прекидан, то је одрађивано у различитим
варијанама!
Јануара 1992. на Хрватској телевизији, заповеднику снага постављају питање, (које
су биле смештене и припремане у просторијама Политичке школе СКЈ ”Јосип Броз
Тито” у Кумровцу) када је оформљена хрватска војска; он договара ”Данашња хрватска
војска је створена у иноземству 1985. године”.
Може се видети, да је то, знатно раније, од појаве Слободана Милошевића.
Ево шта је о појави др Фрање Туђмана својевремено рекао изузетно велики познавалац
југословенске политичке позорнице а некад најпознатији комунистички дисидент на
западу – Милован Ђилас:
”На пример, говори се да је Милошевић произвео Туђмана. А то није тачно. Туђман
овакав какав је постојао је већ 60-их година. Када сам га први пут срео, изгледао ми
је као један конзервативни национални либерал. Он је аутентични идеолог хрватског
национализма, који се креће у затвореном систему стварања независне државе – то је
изнад свега и њено постепено ширење ка њеним источним границама које су можда
неком јасне. Мени нису а видим да нису ни озбиљним историчарима чим се толико
споре око њих13).
Неспорно је да се може третирати као ”грех” то што су Срби са територије авнојевске
Хрватске били за Југославију а што је последица и антифашистичке борбе. ”Историчар
др Фрањо Туђман између осталог пише ”у Другом свјетском рату најмасовнији
антифашистички покрет у Европи је био у Хрватској” Он не наводи да су окосницу
антифашизма чинили Срби из Хрватске, Далмације и Словеније. Антифашистичку
борбу су почели против усташке НДХ која их је одлучила уништити. Јединице
Независне Државе Хрватске (1941- 1945) су биле последњи и најоданији Хитлеров
савезник. Оне су то биле једно време и после капиталације Немачке. На страни
нацизма Хрвати су имали (документи ЗАВНОХ-а) 1945. године око 150.000 војника
што усташа, што домобрана. Туђман и остали могу манипулисати антифашистичком
борбом, зато што су Срби били непажљиви у ИИ свјетском рату као и посље њега јер
су дозволили да се све антифашистичке јединице називају хрватским именима, па и
оне гдје су војску 10% чинили Срби. Неки хрватски Теоретичари наводе да су Срби
конфликтан народ што не стоји и заправо је то удаљавање од стварности. Чињеница је
да Србија у И свјетском рату није била на страни агресора, док су Хрвати, Словенци,

Мађари, Муслимани, Бугари и то били. Такођер је мјерљива чињеница из 2. свјетског
рата, да је српски народ једино имао развијен антифашистички покрет и то у двије
опције, комунистичку с ослонцем на СССР и грађанску с ослонцем на земље западне
демократије. Свакако мислим на већински део нације, док су остали сусједни народи:
Хрвати, Мађари, Муслимани, Албанци итд., великом већином били на страни фашизма
и нацизма. Срби су свакако ”криви” што су им пружили руку да у задњи час пређу на
страну побједника са фашистичко-нацистичког брода који је тонуо. Весели чињеница да
су садашњи челни политичари владајуће Хрватске демократске заједнице Иво Санадар
и Владимир Шекс отишли у Јасеновац, поклонили се жртвама а реторички осудили
усташлук. Јосип Броз никада није посетио Јасеновац а дошао је на власт преко српске
антифашистичке борбе. Није га посетио ни Ивица Рачан, који је својевремено био
изузетно подржаван од стране Срба. Све ово није случајно, под тим владавинама нису
извађене невине жртве из јама. Ко данас верује да ондашња моћна СФРЈ није имала
материјалних средстава да одкопа јасеновачке жртве, што је више пута прекидано и
никад није довршено.
Вађењем костура би се увелико приближили броју српских жртава убијених у
Јасеновцу и другим стратиштима НДХ и тако знатно смањили манипулацију бројака.
Али одлучујућим челним комунистичким лидерима то није био циљ; форсиране су
”флоскуле” о једнакој кривици и приближно истом броју жртава. Ипак, ако је Санадеров
и Шексов потез истински а не само због међународних политичких потреба, то би
могао бити почетак процеса деусташизације у хрватском друштву. Овај процес није
извршен у довољној мери од 1945. до 1990. год. А то значи развити свест код већине
Хрвата, да је погрешно прихватити програм монструм државе каква је била НДХ од
1941. до 1945. јер је усташлук далеко најмрачнија варијанта фашизма.
Све наведене чињенице су мерљиве а овде су више таксативно побројане, свакако
траже додатну и озбиљну научну расправу да би се боље разумело шта се и зашто се
дешавало на овим просторима а крајње је време да се то одради што је у име памети.
Напомене:
1) ‑Документи Другог заседања АВНОЈ-а, Момчило Диклић, Српско питање у Хрватској од 1941-1950, Београд,
2004.
2) ‑Документи Другог и Трећег заседања ЗАВНОХ-а, Момчило Диклић.н.д. стр.180-182
3) ‑ИХРПХ, ЗГБ, ЗАВНОХ-1944.-Одлука Председништва ЗАВНОХ-а о оснивању Земаљске комисије за
утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.
4) ‑Момчило Диклић, н.д. стр.245-258
5) ‑Владимир Бакарић, Записник Седнице Сабора, Загреб, рујна,1950.
6) ‑Владимир Бакарић, Могућности и перспективе личке привреде (из разговора са представницима Лике,
18.10.1964., Лички Осик), Социјалистички самоуправни систем и друштвена репродукција, 2.књига,Информатор,
Загреб, 1983.,стр.54
6А) ‑Зоран Петровић, је ли ХДЗ ”злочиначка организација’’!?, идентитет, број 91-година 10. октобар 2005.
7) ‑Душан Момчиловић, Нови геноцид над Србима и ХДЗ Хрватској, Београд, 1993., стр. 115
8) ‑Душан Момчиловић, н.д. стр. 132-133
9) ‑”ДАНАС”, Загреб, 31.12.1991.
10) ‑”Слободна Далмација”, Сплит, 28.9.1992.
11) ‑Мирјана Сека Пшеничник, ”Нови лист”, Ријека, 13. липња, 1992.
12) ‑Едвард Парс, ”Дирвинг Стандард”, аугуст 1995.
12А) ‑Исто што и 6А)
13) ‑Милован Ђилас, ”ДУГА”, Београд, број 457

Момир Лазић
Нови Сад
РСК- сутра ...
Свака држава која је створена геноцидом над другим народом, која је своју” државу”
натопила крвљу другог народа мора да пропадне. Не може у таквој држави да се
говори о правди, законима, култури, религији, људским правима, било чему. Не може,
једноставно због тога што таква убиства једног народа не могу ничим да се оправдају.
Такву геноцидну државу над српским лешевима створили су Хрвати, па је садашња
Хрватска ништа друго до продужетак некадашње НДХ.
Ако овоме додамо да је Хрватска створила државу у којој је над Србима извршен
геноцид, а аминован од Ватикана, признавањем једне такве држава, онда Европа и
цијели свијет треба да се запита каква је то творевина Хрватска, не само као држава,
него какав је то народ (ако је народ) који је признао крволоштво над Србима који су у
Хрватској истријебљени ?
РСК била је српска творевина, створена као одбрамбени механизам да би се сачували
властити животи српског народа, који су у Хрватској били констуитивни народ, живјећи
вјековима на совјим српским огњиштима. Пошто су Америка и Европа прихватиле једну
наказну кољачку државу Хрватску, у којој се идеолошки од крволока Анте Павелића
ништа није промјенило, онда се с правом поставља и питање коме је и зашто потребна
једна таква држава? Ако је била потребна само зато што је требало Србе протјерати као
конститутивни народ, јер су у вријеме НОБ-е били велики антифашисти и борили се
против усташства и њемачких окупатора, није ли то онда освета Србима у Хрватској
што су увјек били антифашисти и својом борбом показли Европи и свијету да једино
као такав слободан народ имају право на своје постојање и свој живот.
РСК је била творевина Срба, створена као отпор усташком ножу, исти онај који им се
десио 1941. године када су стотине хиљада Срба на бестијелан начин поубијани, боље
речено, заклано само зато што су Срби.
Овдје се поставља и једно суштинско питање: у креирању глобалног света а чији је
крајњи циљ Русија, Срби на простору Балкана морају да нестану јер су реметилачки
народ, привржен Русима, и на том путу ка Русији правиће велике проблеме, зато их
по том питању, констатују газде на Западу, треба елиминисати у Хрватској, на Косову
и Метохији, БиХ, Војводини, Рашкој, а затим их прогласити фашистичким народом,
како би с њима заувјек завршили, и тако пут Америци ка Русији био трајно отворен.
Међутим, творци глобалног пројекта и Новог светског поретка заборављају једно:
да су Срби мали, али велики народ, жилав, и да неће баш тако све ићи како су они
замислили.
То се показало и на примјеру РСК која је од стране УН била призната, имала је сво
уређење једне држава, која је функционисала политички, економско и културно.
Кад су свјетски моћници видјели да Срби стварају свој простор и уобличавају га
државном инфраструктуром, ријешили су да је на најбруталнији начин крваво збришу
са географске карте. И то најбруталнијим насиљем протјеравши преко 3оо.ооо Срба.
Али прије тог геоноцида који је извршен, побили су, поклали и опустошили широм
Хрватске на десетине хиљада Срба.
Међународна заједница и сва свејетска јавност су то мирно гледале као да се није
десило ама баш ништа. Срби су се протјеривањем са својих огњишта нашли у Србији,
многи су отишли да потраже нови живот широм свијета, ради голог опстанка.
Спаљено је тим чином десетине хиљада српских кућа, уништена имовина, одузети

станови, једном речју све што је било српско опљачкано је.
Према Србима се нити дан данас у Хрватској (оно мало што их је остало) није
промјенило. И даље их убијају, не враћају имовину, Срби су грађани који су и даље
животиње за острел, пале се српске светиње, убијају их кад им се ћефне, и то све пред
очима европске и свјетске јавности.
Од 1990. године до данас прекрштено је преко 20.000 српске дјеце, оно мало што
их је остало, служи као мета за одстрел, а ови млађи прекрштени, можда једног дана
поново исучу нож на свог брата.
Таква је данас хрватска политика. Да је истина о злодјелима над Србима забрањена
да се износи, говори и примјер јединствен у двадесет и првом вијеку. Познати свјетски
писац Петер Хандке (кога сам имао част да упознам у Боеграду) ових дана је човјек
коме се забрањује продаја књиге у Аустрији и осталим државама у Европи, само зато
што је изнио истину о страдању српског народа у Хрватској и БиХ . Књига се зове
”Јуче-успут” и то је његов литерарни дневник који је написао крећући се српским
територијама.
Авај нама, ”демократска Европо”! Издала си Србе, али ниси нити ћеш икада,
поразити.
Замислите шта би се десило када би једна књига Давида Албахарија била забрањена,
у којој он пише о страдању јеврејског народа.
Међутим, све није пропало. РСК, државна творевина Срба има своју владу у
избјеглиштву. Она је легална и легитима, јер је побјегла у Србију и наставила свој рад
у илегали.
Подршку тој влади дала је највећа и најбројнија странка у нашој земљи СРС, на челу
са њеним предсједником проф.др Војиславом Шешељем. Она има свог предсједника,
министре и свој своја представништва у свијету. Основни задатак владе у избјеглиштву,
по мени, мора бити колективно враћање српског народа из Хрватске на своја огњишта.
Преко својих представништава у свијету, својим свакодневним контактима у разним
земљама свијета мора се Међународној заједници документовано презентовати
геноцид извршен над српским народом, кршењу свих међународних људских права
која је Хрватска извршила и која даље руши над малобројним Србима у Хрватској и
инсистирају на колективном враћању Срба, на њихово приватно власништво које је по
међународним законима и конвенцијама апслоутно заштићено и неотуђиво.
Сваки појединац, грађанин РСК, да тужи Хрватску Европском суду у Стразбуру
за узурпацију приватне имовине и те захтјеве слати у све релевантне институције у
свијету, почев од УН до америчког конгреса. Организовати разне округле столове, у
нама пријатељским и не само пријатељским мјестима, износећи закидање основних
елементарних људских права српском народу из РСК.
Објављивати разне публикације на разним језицима свијета гдје се становници
многих земаља морају кроз те публикације на свом матерњем језику упознати са
трагедијом коју је српски народ доживио у Хрватској.
Све врсте публикација морају бити стручно урађене са тачним историјским
чињеницама. У те пројекте укључити многе државнике, политичаре, економисте,
новинаре, писце из многих земаља свијета који знају истину о Србима у Хрватској и
желе о њима да пишу.
Отварати по свијету клубове и удружења РСК, која ће константно ширити истину
о српском народу у Хрватској, а посебно прићи младима на многим универзитетима
у Русији, Белорусији, Мексику, Куби, Чешкој, Италији, Бразилу и многим другим

земљама свијета. Ја сам набројао ове земље јер знам да у њима постоји интерес за
страдање Срба у РСК.
Посебно ангажовати српске писце, новинаре, глумце и друге раднике са подручја
РСК да својим контактима, наравно, организованим преко удружења писаца, новинара,
драмских умјетника, сарадњом сличних гласила, утичу на стварање свјести код својих
колега о проблемима Срба из РСК. Знам многе писце, новинаре, глумце из многих
земаља свијета који желе да нам помогну и такве треба као и њихова струковна
удружења искористити.
Предлажем да РСК у избјеглиштву што прије формира своје гласило које ће се
бавити проблемима Срба из Хрватске али и проблемима оно мало Срба што је остало у
Хрватској, и да се преко тог гласила, које треба да излази на енглеском и српском језику,
свјетска и наша јавност свакодневно упознаје са проблематиком Срба из Хрватске и
оних изван ње са подручја РСК.
Веома је битно успоставити добру сарадњу са нашом дијаспором, која ће помагати
многе акције владе РСК у избјеглиштву. Наша дијаспора мора да се угледа на Грчку,
Јерменску, Руску и остале дијаспоре које несебично помажу свом народу.
Увјек бити уз своју мајку СПЦ како у земљи тако и изван ње, која добро познаје муке
српског народа у Хрватској и РСК, јер је и сама страдала од злочиначке руке.
Треба формирати и један фонд, ”Фонд РСК”, из кога ће се финансирати школовање
неопходног младог кадра који ће наставити рад у органима Владе РСК у избјеглиштву,
све до враћања српског народа на своја огњишта. Посебно добре односе влада РСК
треба да развија са нама пријатељском Италијом. Није никаква тајна да се Италија
никада није одрекла својих територија на јадранској обали. Талијани су увијек били
пријатељи Срба и они као такви познају веома добро историју Срба у Хрватској.
Враћањем својих територија Италија ће на непосредан начин утицати и на враћање
Срба на своју земљу, а Италијани и Срби увјек су били и биће добре комшије.
Залажем се да се у свим основним школама у Србији уведе и један допунски час,
који ће се звати ”Страдање српског народа у Хрватској”, како би младе генерације, које
долазе и ове сада, знале шта се десило њиховом народу, и да тај дио историје никада
не заборављају.
Влада РСК у избјеглиштву треба сваке године да распише конкурс за литерарни,
новинарски, ликовни, драмски и други рад на тему РСК. Тим конкурсима обнављала би
се истина о свом народу у РСК и Хрватској, која никада не смије да падне у заборав.
Оно што посебно хоћу да истакнем, а то је да ова и свака друга влада Србије мора
и треба да сарађује са владом у избјеглиштву, како у земљи тако и у свијету, поставља
питања колективног повратка Срба у РСК, све до тог тренутка док се не деси. Ја сам
као човјек и као писац спреман да помогнем у било чему од овога што сам рекао, јер
сам и сам учествовао у стварању РСК, мада у њој нисам рођен али сам провео више од
19. година свога живота, и никада је се нећу одрећи.
Ја дубоко вјерујем у српску побједу, у враћање мог народа у своју РСК и Хрватску,
јер је то била и остала његова земља и нико нема право да му је отме.
Примјер како се треба борити за српску националну ствар и за свој српски род,
управо баш према влади РСК у избјеглиштву, показао је проф. др. Војислав Шешељ и
СРС на челу које је он.
Зато никада не треба клонути духом, јер онај ко заборави своју родну груду, он и не
постоји. Живјела РСК и српски народ.

Др Никола Жутић
Институт за савремену историју
Београд
СРПСКЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ ХРВАТА

Ватикан и Аустрија у другој половини 19. вијека, упоредо са појмом илиризма
(илирских српских земаља), почињу користити национални појам југославенства (Рачки,
Штросмајер) из својих прагматичних идеолошких и политичких рачуна. У исто вријеме
у све већој мјери се почиње користити, из хабсбуршких државотворних и ватиканских
мисијских разлога, нови национално-вјерски појам римокатоличког хрватства. Дакле,
ствара се нови националитет од римокатолика југоистока Европе који је имао мисију
ширења римске вјере и аустријске царевине. Увезеном (импортованом) хрватству у
српским земљама (Истра, Приморје са кварнерским отоцима, Далмација са отоцима,
Горски котар, Жумберак, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Срем, Босна, Херцеговина,
Црна Гора) претходила је фаза стварања и ширења хрватства у митолошкој форми, у
другој половини 19. вијека, од стране политичара, бискупа, каноника и историчара,
апологета хрватства (који су углавном били страног поријекла), и то у форми митолошког
Порфирогенитовог тзв. ”бијелог” и ”црвеног” дукљанског хрватства.
Тадашње територијално подручје Банске Хрватске, средишњица из које се током
ЏИЏ вијека почело ширити хрватство, било је обичан географски појам народносно
врло разнородно са присуством бројних страних народа, док су од јужнославенских
народа доминирали римокатолици који су почели носити хрватско име и словенски
(словеначки) кајкавци. Срби су живјели и на подручју трожупанијске Банске Хрватске,
бројчано су доминирали на осталом јужнославенском простору скривајући се под
разним именима (Илири, Власи, Ускоци, Морлаци, Славонци, Бошњаци, Хрвати, Раци,
Расцијани итд). У прилог наведеног треба истаћи чињеницу да је неколицина старијих
германских аутора из 18. и 19. вијека појам илирства везивало за српски народ.1)
Писало се о многобројном илирском ”расцијанском” српском народу расијаном по
цијелом Балкану. Барон Бартнштајн, поред тога што је средином 18. вијека писао о
”илирском расцијанском народу”, помињао је и Хрвате унијате и неунијате. Пошто
су унијати могли бити само Срби или малобројни припадници другог православног
народа, произлази да су Хрвати унијати и неунијати у ствари били Срби-гркокатолици
(римокатолици) и Срби православни који су живјели на географском подручју
трожупанијске (четверожупанијске) Банске Хрватске. Академик Славко Гавриловић,
приређивач Бартнштајнове књиге, назив Цроати означава као назив за Крајишке Србе
у 16. и 17. вијеку.2)
У прилог наведених теза о општој распрострањености Срба треба истаћи и чињеницу
да су у 18. вијеку аустријски и њемачки хроничари и писци на пр. свједочили да су Срби
живјели с једне и друге стране Велебита, дакле с копнене и морске стране. За морски
канал између Велебита и отока Пага, све до првих деценија 20. вијека у употреби је био
венецијански ( млетачки) назив ”морлачки”, дакле српски.
У складу са наведеним, словенски филолог Јернеј Копитар у својим радовима Хрвате
није третирао као посебан национални појам, истичући да је име Хрват синоним за дио
српског национа насељен на подручју географске Хрватске: ”1. Познато је да су Срби,
које такође називају и Илири и Хрвати и Далматинци, млад и маштом обдарен народ.
Ко је год ма једну аустријску граничарску пуковнију видео кад маршира, морао се о
том лично уверити. Скоро свака особа зна напамет до стотину најпознатијих песама; 2.

Половина је ове нације грчке вере и њен клир неће пропустити ниједно средство које
помаже одржању или чак и умножавању верних овчица; и обратно: страшна је свака
ствар која даје наслућивати опадање броја тих овчица...”.
Питањем броја и опсега словенских народности слависти су се, због слабе
заинтересираности тадашњих историчара, бавили највише током 19. века. Како је
оцјењивао правник и историчар Лазо Костић, ”њихови резултати се не подударају, има
међу њима доста принципијелних размимоилажења, али је за све њих заједничко да
тзв. Хрватима дају веома мали територијални простор, а Србима врло велики”. Појам
Хрвата се ограничавао на само једну сасвим уско обиљежену ”скупину” на подручју
бивше Југославије. Тако су на пр. чешки слависти признавали као Хрвате само кајкавце,
док су, с друге стране, Словенци сматрали кајкавце за Словенце а Хрвате ограничавали
на чакавце. Према филолозима-славистима, Срби су били многоструко бројнији од
Хрвата и простирали су се у великом појасу Балкана.3)
Лазо Костић је закључивао да ”нема баш ни једне, ама буквално ниједне области
Југославије коју су сви велики слависти 19. века признали као несумњиво хрватску”.
Словенац Јернеј Копитар оспоравао је чак Хрватима као нацији сам Загреб са околином.
Копитарово стајалиште најбоље се огледало у преписци са чешким језуитом Јосипом
Добровским из 1810. године. Копитар је тврдио да су се ”провинцијални Хрвати” (из
трожупанијске Банске Хрватске-Н.Ж.) тек задњих двеста година почели називати
Хрватима и то у смислу географског а не етнографског појма. О томе Копитар у
једном писму из 1810. пише Добровском слиједеће: ”Тек од Фердинанда И (1503-1564)
и Леополда И (1640-1705) почео је да се употребљава географски назив Хрватске и
с ону страну Купе... Славонци су српски насељеници и говоре ’крух’ и ’брез’ место
’без’, право крањски”. У писму од 1. фебруара 1810. Копитар каже слиједеће: ”Ја више
вјерујем Труберу и Крчелићу него Салагијусу што се тиче Хрвата, да наиме сјеверно
од Купе у ствари нема генетских него само географских Хрвата, а генетски то су само
Венди (Словенци)... Није дакле неисторијски кад Словенци неће да буду Хрвати, већ
је то веритатис цауса... Ја сам сигурно толико праведан према Хрватима као Ваша
Пречасност према Словенцима, али погрешан назив вређа ме (саблажњава ме): ми
Словенци не треба да се зовемо Хрвати, него они сами треба да се зову оно што су, тј.
Словенци... Како уопште долазе Загрепчани ка хрватском пореклу. Не дајмо се, дакле,
заварати административном подјелом земаља и назива...”. Копитар пише Добровском 21.
априла 1810. следеће: ”Ако су Далматинци Хрвати, љуи церте сунт према Константину
(Порфирогениту-Н.Ж.), а такође загрепчани, откуд то долази да први, главни Хрвати,
српски говоре а последњи не говоре?”4) Словеначки ”препородитељ” Јернеј Копитар
(1780-1844) одбацио је, дакле, хрватство штокавштине пошто је штокавски говор
називао славеносрпским, а касније само српским.
Језуита из Чешке Јосип Добровски (1753-1829) сматрао је само кајкавски дијалект као
хрватски, док је ”све друго за њега илирски или српски језик”. Идући том аналогијом
Добровски је само Хрватско загорје и Словенију сматрао предјелом Хрвата, док су
”свуда друго живјели Срби”. Добровски је панонске Хрвате дијелио на праве загребачке
Словенце, угарске Словенце и крањске, штајерске и корушке. По њему, Далматинци су
”напола Срби (глагољаши)”, док су ”ћилиричари чисти Срби”. За Добровског Срби су
и Дубровчани, Македонци и Босанци, док су Крањци, ”безјаци” (загорци) и панонски
Хрвати по поријеклу Хрвати. Добровски је поистовјећивао тзв. ”далматинско-илирски”
језик са српским језиком, па је до краја живота остао при гледишту да су далматинци
и по језику и по порјеклу углавном Срби.5) Најпознатији слависта друге половине 19.

века, Франц Миклошић, у својој ”Упоредној граматици словенских народа” Хрвате је
редуцирао на сасвим мали и незнатан простор јер је тврдио да су сви штокавци Срби,
чакавци Хрвати а кајкавци Словенци. У својој ”Упоредној граматици” Миклошић
је писао о два српска дијалекта (-е и -ије) и једном хрватском (-и). Икавштину,
дакле, узимао је за карактеристично обиљежје хрватског језика, док су екавштина и
ијекавштина двије групе српског језика. Ипак је Миклошић с правом тврдио да нису
сви икавци Хрвати-чакавци већ да има икаваца који чисто српски говоре и да имају исту
нарав и обичаје.6) Ту је прије свега мислио на икавце штокавског нарјечја са подручја
Далмације, Приморја и Лике. За Дубровник Миклошић је говорио да до њега никад
није допирала чакавштина и да је увијек био штокавски, дакле српски.
Под утицајем мишљења славенских филолога Вук Стефановић Караyић написао је
у Бечу 1849. ”Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”. У поглављу
књиге ”Срби сви и свуда” Вук је утврдио да су Срби сви они који говоре штокавским
нарјечјем, ”па били они у Жумберку или у Врању”. По Вуку, Срби су дакле ”штокавци
трију вјерозакона”: православног, римокатоличког и исламског. Вук Стефановић Караyић
у свом ”Рјечнику” је записао да су Буњевци и Шокци ”Срби закона римског”.7)
Аустријски статистички подаци о становништву аустријског југоистока Европе
егзактно потврђују, па и премашују, тезе поменутих филолога о општој расрострањености
Срба на просторима некадашњег ”Илирика”. У књизи дописног члана мађарске
академије наука Фенyес Елека ”Статистика и географски опис аустријске империје” из
1857. године, у аустријској царевини има 1,584.134 Срба православне и римокатоличке
вјере. Према подацима из наведене књиге, Срби (”Сзербек”) ”углавном живе у Крајини
(Вегвидекен), Српској Војводини (”Сзерб Вајдасагбан”), Далмацији (”Далматиабан”),
а подјељени су на различите гране, као што су Шокци или Буњевци (Сцхокацзок
вагy бунyевацзок), који су римокатолици, затима на Раце (Рацзок) односно Србе,
Црногорце (Монтенегринок) у Банату, Морлаке (Морлакок) у Истри (Истриабан)
и кварнерским отоцима (љуарнерои сзигетекен) и у Далмацији, исто у Дубровнику
(угyанитт а рагусаиак), боцхесерек. Бројчано стање по покрајинама изгледало је
слиједеће: у Српској Војводини и Банату живјело је 402.890 Срба, у Далмацији 395.273,
Војној Крајини 339.176, Славонији 244.180, Истри и кварнерским отоцима 134.445,
у Мађарској држави (Магyарорсзагбан) 69.170 душа. Што се тиче религије, према
наведеним статистичким подацима, Срби су углавном били православци али је много
римокатолика било у Далмацији и Истри, док су Шокци у Бачкој, Славонији, Крајини
и Мађарској сви били римокатолици”.8)
У својој књизи Ф. Елек наводи да Хрвата (Хорваток) укупно има 1,288.632 и то у
Банској Хрватској 631.081, Војној Крајини 524.048, Мађарској 78.179, Доњој Аустрији
6364, Крањској 17.697, Моравској 663. Према подацима Ф. Елека, Хрвати су подијељени
на више грана што се тиче дијалекта: ”Овдје можемо рачунати на Ускоке који живе у
Сењу који припада слуњском пуку. Што се тиче религије има православаца (неколико
хиљада унијата). Иначе Хрвати су искључиво римокатолици”. У то вријеме број
Словенаца био је незнатно мањи од броја Хрвата (1,153.382) а живјели су у Штајерској
(362.742), Корушкој – ”Каринтиабан” (95.544), Крањској 410.722, Приморју и Истри
185.757, Мађарској (49.600), ”Веленезеи киралyсагба” 26.317.9)
У ”Историјско-етнографско-географској мапи Срба и српских земаља”, коју је издао
Коста Атанасков-Шуменковић 1873. године, историчар Милош Ст. Милојевић дао
је потпуно подударну слику свеколике српске распрострањености са етнографском
распрострањеношћу Срба према аустријском попису из 1850/51. године. Западна

граница српске етно-географске распрострањености према Милојевићевој карти

ишла је линијом Перој (сјеверна Истра) – Гомирје (Равна Гора) сјеверни Горски
Котар-Жумберак-Вировитица. Источно од те линије биле су области (покрајине) у
којима су углавном живјели Срби. Анатемисан и изопћен од стране званичне српске
историографије, брисан из каталога српске ”научне” историографије, Милош Милојевић
је овог пута дао врло прецизну картографску представу српске распрострањености, у
потпуном складу са аустријском демографском статистиком из 1847. и 1850/51. године.
Милојевић је своју етнографску карту, због изузетне подударности,, вјеројатно радио
према егзактним подацима аустријског пописа из 1850/51. године.
Упоређујући податке Ф. Елека са мишљењима наведених филолога, картографа,
аустријских хроничара из 18. вијека и српских историчара који су писали о Хрватству
као географском појму, о банској Хрватској као словенској (словеначкој) земљи, о
”Хрватима унијатима и неунијатима”, могу изложити тезу да хрватства у етнографском
смислу није било, већ се јављало номинално и то као географски појам. Међутим,
средином 19. вијека географски појам Хрвата, који је до тада био и један од назива за
Србе, почео се већ утемељивати као етнографски појам. Наиме, средином 19. вијека
дио Срба римокатолика са подручја четверожупанијске географске Банске Хрватске
(Загребачка, Вараждинска, Крижевачка и Северинска жупанија) и Војне Крајине
почео је да носи хрватско име, прво у регионалном па потом, с протоком времена,
и у националном смислу. Према демографским статистичким подацима уочљиво је
да се хрватско име почело ширити са подручја географске Банске Хрватске на Војну
крајину до Сења. Тада су српски Ускоци из Сења, пошто су раније прешли на унију
пресељењем у Жумберак, већ били прихватили хрватско име. Треба истаћи податак да
се, према Елековом попису, Хрвати уопће не помињу у другим тзв. хрватским земљама,
односно у Славонији, Срему, Барањи, Далмацији и Истри.
Статистички подаци из друге половине 19. и прве деценије 20. вијека свједоче о томе
у коликој се мјери, због свехрватске националне унификације, смањио број странаца
и Срба данашње Републике Хрватске. Статистички пописи становништва аустријске
па потом мађарске административне области Хрватске и Славоније (са Сремом), у
раздобљу од 1850. до 1910. године, дају етничку слику Хрватске и Славоније у којој
су Хрвати мањина. Прво што упада у очи је чињеница да су Краљевина Хрватска и
Краљевина Славонија у верском и народносном погледу биле врло хетерогене покрајине.
Поред православних Срба и Срба римокатолика (Шокаца, Буњеваца и скупина које су
почеле носити хрватско име) најбројнији су били Њемци. Према аустријском попису
становништва из 1890. године, немачким језиком говорило је 117.493 становника;
према попису из 1900. године 134.000, док је према попису из 1910. немачким
језиком говорило 132.150 становника. Највећи пораст становништва у Хрватској и
Славонији забиљежили су Мађари захваљујући, како истиче хрватска историографија,
мађаризацији хрватског, али ми би рекли српског и словеначког становништва,
нарочито у време режима Куена Хедерварија. Према попису становништва из 1880.
године Мађара је било 41.417, према попису из 1890. године 68.794, из 1900. године
90.180, из 1910. године 103.405. У Хрватској и Славонији чешким језиком говорило
је према попису из 1890. године 27.521 становника, из 1900. године 31.588, из 1910.
године 31.252 становника. Словачким језиком говорило је по попису из 1890. године
13.614, из 1900. године 17. 342, из 1910. године 21.458 становника.10)
Број становника који су говорили словеначким језиком подупире Копитареву и
Миклошићеву тезу о припадности кајкаваца Хрватског Загорја корпусу словенског

(словеначког) народа. Према попису становништва из 1880. године словенским језиком
говорила су 20.102 становника, док је према попису из 1900. године словенским
језиком говорило 19.180 становника. До последњег аустријског пописа из 1910. године
забиљежен је уочљив пад броја Словенаца на 15.686 припадника.11) Узроци таквог
популационог кретања не могу се утврдити без студијских истраживања. Можемо
само нагађати да ли се број Словенаца смањио услед наглог исељавања, или због новог
римокатоличког курса који је ишао ка ширењу хрватског имена, нарочито од Првог
хрватског католичког састанка из 1910. године. Такође је уочљиво да је опао и број
Њемаца и Чеха по попису из 1910. у односу на попис из 1900. године.
Вјерска припадност становништва била је такође врло разнолика. Римокатолика
различитог народносног и националног састава било је највише – 1,863.847 према
попису из 1910. године. Треба истаћи да је у раздобљу од 1869. до 1910 био велики
пораст римокатолика – за око 600.000 припадника.12) Када се од укупног броја
римокатолика (према попису из 1910.) одузму бројни досељеници, који су били
углавном римокатолици, добије се збир од око 1,550.000 римокатолика јужнославена
(Срби римокатолици, Буњевци, Шокци, Хрвати). С приближавањем крају 19. вијека
наведени Срби римокатолици у све већој мјери почели су носити хрватско име, али
не треба заборавити да су у то време у Славонији још увијек били бројни Шокци.
Православаца или грко-источних било је, по попису из 1910. године, 649.453. Иако је
био висок наталитет православних Срба, пораст становништва није био на нивоу онога
као код римокатолика. У одређеним периодима биљежен је и пад броја православних
Срба (1869. године 511.802 а 1880. године 497.746 припадника). Према попису из 1890.
године забиљежен је пораст на 567.443, док је према попису из 1900. године било
612.628 припадника.13)
Послије дефинитивног укидања Војне Крајине 1881. године, њен западни дио –Горња
Крајина (Кордун, Банија и Лика), први пут у историји улази у састав ”трожупанијске”
банске Хрватске (Загребачка, Вараждинска, Крижевачка и повремено Северинска) која
је у то време представљала обичан географски појам и покрајину (”царску земљу”)
мађарске половине Хабзбуршког царства. Таква Хрватска називала се Банска Хрватска,
све до Аустро-Угарске нагодбе и укидања Војне Крајине, када се административно
ујединила са Славонијом у мађарску краљевску земљу – Краљевину Хрватску и
Славонију. Хрватску је од Славоније одвајала територија Војне Крајине, односно,
Вараждински генералат који се протезао на сјевер до Драве.14) Источне границе нове
увећане Хрватске, послије укидања Војне Крајине, ишле су од границе са Славонијом
на југ ка Уни, од Уне према ријеци Зрмањи, која је била југоисточна граница ”нове
Хрватске” са Далмацијом, царском земљом хабзбуршке Аустрије, која је имала свој
сабор и царског намјесника са сједиштем у Задру. Од Зрмање граница је, даље, преко
отока Пага и ”Морлачког (српског) канала” ишла на сјеверозапад до Угарског приморја
(до града Ријеке, односно, почетка Истре – Учке). Од Угарског приморја граница
је ишла, преко Северинске жупаније (која се протезала од Купе до мора), односно,
етничким словенско (словеначко) – српским етничким границама преко Горског котара,
Жумберка према Хрватском Загорју.
Аустро-угарско чиновништво је у пракси на ”терену” спроводило нпр. кроатизацију
личко-сјеверно далматинског (српско-српског простора) преко језика и писма у
опћинским, котарским и жупанијским надлештвима. Наиме, Банска влада у Загребу
стварала је, преко жупана и локалних органа власти, ”новоговор” Хрватства у јавној
управи који је у својој основи, поред српских, имао и много словенских (словеначких)

језичких термина (нпр. учинковит, цеста, назочан, гледе итд). Чиновништво на терену,
дакле, хитрим укидањем крајишких институција послије 1881. године, проводило је
кроатизацију личко-далматинског простора преко државних надлештава. Државно-
правно Лика и Далмација послије Аустро-угарске нагодбе из 1867. административно
(територијално) су у раздвојеним аустријским односно угарским земљама. Законским
чланком из 1868, односно тзв. Угарско-хрватском нагодбом мађарска краљевска земља
Краљевина Хрватска и Славонија је админстративна јединица Угарске половине царства,
док је Далмација аустријска царска земља на челу са Царским намјесником у Задру.
Међутим, од краја 19. века у меморандуму докумената се наводи Хрватско-славонско-
далматинска влада, државноправно неспојива категорија са одредбама Аустро-Угарске
нагодбе и ”Законског чланка из 1868. године. У исто време административна управа за
Далмацију је Царско намјесништво са сједиштем у Задру. Одвојене административне
територијалне компетенције Аустрије и Мађарске овом приликом су занемарене и Загреб
се од стране Беча фаворизује и добија шансу да реализује своје романтичарске 48-шке
великохрватске планове о тзв. Хрватској троједној краљевини. У ствари, у Бечу су била
све израженија настојања да се Двојна монархија преуреди у тријалистичкој форми са
трећом римокатоличком славенском (хрватском) административном јединицом, коју је
нарочито подупирао престолонасљедник Франц Фердинанд.
Аустријски статистички подаци бацају сасвим ново свјетло, у односу на усвојене
”научне” стереотипе, на народносно стање у Истри и кварнерским отоцима. С једне
стране, бројност Срба римокатоличке и православне вјере, на овим територијама,
побија тезе наведених филолога из 19. вијека о хрватству чакаваца. С друге стране,
негирају се тезе историчара хрватства и комунистичких историчара о свехрватству
Истре, да су малобројни Срби у Истри потомци ”досељених Црногораца”. Тако нпр.
један од кључних историографских твораца митолошког хрватства, Вјекослав Клаић,
трећи том своје вишетомне књиге ”Опис земаља у којима обитавају Хрвати” (Загреб,
1883) посветио је хрватству Истре. Досељене становнике у Истри у ЏВИИ вијеку
Клаић не зове Србима, као млетачки и италијански писци, већ Црногорцима. Историчар
Фран Барбалић Србе у Истри своди на скромни број досељеника из Црне Горе, па
лаконски наводи, негирајући старину Срба на истарском подручју, да су становници
Пероја, ”српског села у Истри”, досељени Црногорци.15) Барбалић даље пише да су
Италијани, не помињући бројне истарске Србе, романизирали (”поталијанчивали”)
Хрвате и Словенце. Он истарско српство своди на Перој који је ”православни (српски-
Н.Ж) оточић у широком католичком (хрватском-Н.Ж) мору”. Међутим, италијански
писци и сама млетачка власт славенске становнике Истре називали су Славенима,
Морлацима (”Морлаццхи”), Далматинцима, Србима, Црногорцима, дакле Србима.16)
Цамилло де Францесцхи у цитираној књизи наводи да се у Перој 1658. населило 13
српских породица, православне вјероисповјести, које су дошле из Црне Горе, других
осам породица које су се населиле у Винтијан и тридесет српских породица које су 1660.
населиле Кавран. Даље истиче да се 1671. населило из Пераста у Пулу 600 српских
”хајдука”, од којих су се неки преселили у Сењ, а неки ”ваљда” у Перој. Како помиње
Фран Барбалић, ”неки писци навађају да је 1657. године престало досељавање Славена
у Истру и да су Перојци били посљедњи који су се овамо населили”. Он је наводио
да су ”нова досељавања Хрвата и Срба из Далмације, Босне, Херцеговине и Црне
Горе започела 1463. године”.17) Са оваквом народносном терминологијом, помињањем
досељавања Хрвата, Барбалић нам несвјесно открива да су у ствари сви набројани
досељеници били Срби јер су се у Истру доселили из наведених српских земаља у

којима у то време нема ни помена Хрвата или некаквог Хрватства. С друге стране,
Е. Николић је тврдио да је било чак 15 ”сељења” Славена из Далмације у Истру и то
”понајвише Босанци и Херцеговци”.18) Православни обичаји и вјера су под притиском
римокатоличких мисионара, млетачких па потом аустријских власти брзо нестајали
њиховим претварањем, преко превјеравања, у римокатоличку традицију и вјеру који су
с протоком времена постајали истарска хрватска традиција. У државној демографској
статистици православље је потискивано и брисано, а у првом плану је била вјера
католичка док се за православну цркву користио само термин ”друга вјера”.19)
Слиједећа тзв. хрватска земља – Далмација, била је српско-римокатоличка и
српско православна, што потврђују статистички подаци наведеног аустријског пописа
из 1850/51. године. Наиме, у Далмацији, која је обухватала Дубровник и Боку, живјело је
330.827 Срба римокатоличке вјере, док је православних Срба остало, послије вјековног
римокатоличења, само 78.858. Према аустријској статистици, дакле, нема ни помена
Хрвата ни хрватског имена. Огромна већина далматинског становништва сводила се
на Србе римокатоличке и православне вјере, у укупном броју од 409.685 душа (према
попису становништва из 1850/51. годину). Према статистичким подацима из 1846. у
Далмацији је живјело укупно 393.715 становника.20)
Главни технолози стварања и ширења Хрватства у Далмацији и Боки били су, поред
језуита и фрањеваца, ”праваши” Анте Старчевића -Миховил Павлиновић и Иво Продан.
Правашку великохрватску идеју наметао је у Далмацији политичар хрватске правашке
и клерикалне оријентације Миховил Павлиновић (1831-1887) који је био ватрени
поборник идеје здружења Далмације са Хрватском и Славонијом под интегралним
хрватским именом. Због таквих настојања био је неминован његов сукоб са српским
присталицама далматинске аутономије који су били против сједињења Далмације
са Банском Хрватском. Хрватски историчар Никша Станчић посебно је истицао да
је Миховил Павлиновић ”прогласио католицизам особином хрватске нације” и да је
желио да се Срби ”осјећају Хрватима”.21)) Далматинско праваштво и великохрватство
посебно је подупирао свештеник Иво Продан који је, од 1877. године, уређивао лист
”Католичка Далмација”. Продан је уређивао овај лист у националном хрватском духу
под утицајем Павлиновићевих идеја и праваштва из Хрватске. Основно Проданово
гесло, које је 1844. убацио у свој страначки програм, било је: ”Најприје Бог, најприје
вјера, па домовина”. Као и М. Павлиновић, и Иво Продан је био за чврсти ослонац
Хрватске на Беч.22))
Павлиновићеви и Проданови великохрватски планови наишли су на отпор и одговор
српске стране. Вођа Српске странке у Далмацији, Сава Бјелановић23)), устао је против
”хрватског државног права”, које, по његовом мишљењу, служи похрваћивању Срба и
прикључењу Босне и Херцеговине Хрватској. Павлиновићеви ставови су постали један
од најјачих аргумената Далматинске српске странке против уједињења Далмације и
Хрватске. Бјелановић је у хрватском државном праву видио само оруђе Аустро-
Угарске монархије. Он је често истицао да је само српска национална мисао народна,
док је хрватска искључиво туђински производ.24)) Бјелановић је визионарски злослутно
предосјећао да ће се хрватство и даље ширити и то преко оних који су га и зачели
(пројектовали) из германско-државотворних и римокатоличко-мисионарских разлога.
И поред црних мисли Бјелановић је био оптимиста када је био у питању опстанак
српског народа: ”Хрватска мисао Миховила Павлиновића обмана је, превара и лаж.
Упознајте је боље. Откините од ње ону туђинску снагу, која јој усљед историчког
развитка часовито у прилог иде, и кажите нам: шта остаје од таке ’хрватске мисли’?

Овако хрватство не може напредовати, јер свог властитог и здравог темеља нема. Та и у
Загребу стали су увиђати. Увјети су напретка ’хрватске мисли’ наша невоља и туђинска
сила. Али је још јака снага у народу, а свака је сила за времена. Будућност је народна,
то значи: будућност је српска!”25))
Српска штампа у Далмацији (”Српски лист”, односно ”Српски глас”) оспоравала
је континуитет хрватске државности и постојање хрватског државног права. Према
писању Српског гласа, историјска основа овог права ”није ни толико доказана колико
они митолошки бојеви... око града Троје...”26), а земље које су хрватски политичари
обухватили појмом државног права ”нису никада сачињавале једно државно тијело под
’хрватском круном’, или краљем”; позивање на хрватско државно право тог обима је
”уображење и самообмана, а на таквим темељима захтјевати уједињење и цјелокупност
хрватских земаља је ”заблуда и незрелост политичка”.27))
Нетрпељивост Срба и Хрвата ”Српски лист” (”Српски глас”) доживљавао је као
борбу између римокатолицизма и српства. Писци у ”Српском листу” били су убјеђени
да је Римокатоличка црква систематски радила на претварању Срба у Хрвате.28)) Даље
пишу: ”Хрватство је у нас новост, што су нам попови унијели, док је наше српство од
вјекова”; ”Римокатолички попови... окрећу вјером католичком овај народ у Хрвате, то
ради својијех политичкијех намјера”.29)) Сматрајући да су римокатолички свећеници
имали јако негативну улогу у историји Срба, ”Српски лист” је о њима писао са презиром
и осудом. Према тумачењу ”Српског листа” хрватство је, дакле, настало вјештачким
путем, за његово постојање нема никаквих реалних основа, њиме манипулише
Римокатоличка црква како би сузбила православље и свој утицај проширила и на
просторе који су вјековима успјевали да остану изван њеног домашаја.30))
Бока, Дубровник и Конавли имали су изузетно мјесто у ватиканским прозелитским
и мисионарским активностима. ”Бисер Јадрана” (Дубровник) и ”Невјеста Јадрана”
(Бока) вјековима су чишћени од ”шизматичких” Срба антиправославном стратегијом
Ватикана, Венеције и римокатоличке Аустрије. Густа мрежа организованих бискупија
на том малом територију свједочи о врло озбиљним прозелитским настојањима да
се што већи број православних Срба преведе у римокатолицизам, па потом, од друге
половине 19. вијека, и у хрватство.
Позадину Штросмајеровог славенства, апостолата ”слоге и братства” најбоље
је осјетио српски народ Боке Которске и Приморја преко његовог префињеног
прозелитизма. Бискупово ”убјеђење” о потреби превазилажења постојећих
супротности између Источне и Западне цркве био је у ствари ватикански екуменизам
који је подразумјевао потчињавање присаједињених православних цркава. Српски
интелектуалци из Далмације сматрали су да на апел за измирењем цркава српски народ
не треба да одговори јер би га то изложило, не само римокатоличењу или у најмању
руку унијаћењу, већ и однарођавању тј. похрваћивању. Послије именовања бискупа
Штросмајера за почасног члана друштва ”Славјански дом” у Котору, услиједила је
његова захвалница у којој је изразио наду на ”зближење по крви и језику Хрвата и Срба,
зближење у мисли, у дјелу тежњи пак и у самој светој вјери”. ”Српски лист” је пренио
ове Штросмајерове ”лијепе ријечи” које га, међутим, нису завеле већ су га учврстиле у
ранијем мишљењу према којем ”зближење има значити прелазак у католичанство или
најмање унијаћење Срба”. Према мишљењу изнесеном у ”Српском листу” од 17. јуна
1887, Штросмајер је био један од финансијера ”Славјанског дома” у Котору, који је
требао постати центар хрватске пропаганде у Боки Которској.
Национални идентитет Срба – римокатолика у Далмацији био је крајем ЏИЏ

века неодређен. Постепено се губило изјашњавање за српство, јер дијелови српске
православне хијерархије нису признавали српски национални идентитет српским
конвертитима (прекрштеницима) који су прешли на римокатолицзам или ислам. Дон
Антон Милошевић, препозит првостолног каптола бискупије которске (помоћни бискуп
бискупа Фран Уцеллини Тицеа), изјашњавао се на пр. као Словин, пансловен и на крају
као Југословен (од краја Првог светског рата) по угледу на свог узора Штросмајера и
бискупа Ућелинија.31)
Исчитавањем документа с краја 19. вијека, пронађених у которском архиву, добија
се јасна слика на који је начин продирало хрватство на подручје Боке Которске па и
Дубровника. На микро примјеру општине – града Муло, који се налази преко пута
Котора, видљива је технологија стварања хрватства у Боки Которској. Јак утицај
римокатолицизма и хрватства у Котору, у којем се такође крајем 19. века оснивају прва
друштва са хрватским националним предзнаком, морао се ширити и на околна насеља.
Хрватство је зачето у том малом бокељском градићу оснивањем Хрватског пјевачког
друштва ”Звонимир”. Друштво је основано на темељу правилника ”Промицатељног
одбора за устројење ’Хрватског пјевачког друштва Звонимир’ ” од 1. вељаче 1899.
године.
ХПД ”Звонимир” активно је дјеловало на подручју Боке Которске судјеловањем у
свечаностима вјерског и великохрватског националног карактера. Тако је Хрватско
радничко друштво ”Напредак” из Котора позивало ”господу одасланике” ХПД
”Звонимир” на сједницу која се одржала у недељу 25. липња 1899 у просторијама
Хрватског дома због установљења распореда свечаности поводом благдана С.С. Ћирила
и Метода.32)
Царско и краљевско намјесништво из Задра 15. маја 1899. године одобрило је правила
ХПД ”Звонимир”. Кроз правила ХПД ”Звонимир” у Мулу провејавао је великохрватски
национални романтизам. Тако је у параграфу 2. стајало да ће застава друштва бити
хрватска тробојница црвено-бијела- плава, а на њој златним словима написано име
друштва. Према параграфу 5. циљ Друштва је да гоји ”хрватску пјесму и црквено
пјевање, да приправља елементе за орхестру, да мири међу члановима морални узгој и
књижевну просвјету и гоји хрватску љубав и слогу”.
У управи ХПД ”Звонимир” били су, гледајући презимена, углавном Срби-
римокатолици који су почели носити хрватско национално име – Антон Косовић,
Ловре Саблић, Божо Симовић, Краљевић, Грација Маровић, Трипо Симовић, Богдан
Петровић, Трипо Јанковић, Антон Јовановић, Иван Љубановић, Маровићи, Петвићи,
Јанковићи, Матковићи, Митићи, Петовићи.33)
Идеолози и одани поштоваоци великохрватства били су одушевљени вијешћу да су
коначно била одобрена правила Друштва. Честитке су стизале чак из ”хрватске Истре”
од ”Хрвата” оружника Јовановића:
”Угледно управитељство!
По писму мог пријатеља Петра Симовића дочух радостни глас да је Царска и
Краљевска висока земаљска влада у Задру одобрила Устав нашем друштву. По писму
истога зазвучи ми радосни глас да се је нова управа именовала, којој као бивши душтвени
члан и остајем вазда у кратко најсрдачније честитам. Желим и просим од Свевишњег
том угледном новоименованом управитељству да буде много и много љета управљати
са друштвом на срећу и благостање биелог Друштва милог родног мјеста Хрватске
Боке и миле нам Хрватске домовине, те да тако под овом Угледном управом буде то
младо друштво, цвасти и напредовати... Са поздравом из Хрватске Истре биљежи се

ваш одан друштвени члан Антун Јовановић ц. к. Оружник, Св. Ловреч Пасенатички,
26. ВИ 1899”.
Свечано проглашење почетка рада (”отвора:) Друштва било је 6. свибња 1900. године.
Програм свечаног ”отвора” друштва састојао се у слиједећем: ”ујутро развитак барјака
на обали, корпоративни долазак пред цркву гдје ће уз св. Мису слиједити благослов
барјака; академија Бановци (корачница), Домовина(декламација), Химна Звонимира,
Хрватицам (пјева пјевачки збор), Хрватска химна, ”Хрвати”, пјева збор; ”Зрињски”,
корачница.
Телеграми подршке стизали су и из осталих бокељских мјеста у којима је хрватство
засијано крајем 19. вијека. М. Крстовић, начелник Тивта послао је Велецијењеном
Одбору Звонимирова друштва из Мула честитке из Тивта, 6. свибња 1900: ”Духом
присусвујемо данашњем слављу при свечаном отвору тог дичног друштва. Свемогући
благослови успех и напредак тог друштва. Угледали се у вашем личном дјеловању и
остала мјеста наше Хрватске Боке. Честитајућ, из дна срдца кличемо живљели храбри
муљани на дику и понос наше миле Хрватске.34)
Приликом избора нове управе ХПД ”Звонимир” 27. сјечња 1908, године предсједник
Иво Симовић је одржао говор прожет хрватским националним романтизмом:
”Часна господо чланови...да уздржимо наше друштво у слоги и љубави као и досад
јер тако сложни и у љубави живећи бити ћемо не само на дику нашег родног нам
милог мјеста, већ и цијеле нам миле домовине Хрватске пошто се дичимои поносимо
хрватским именом.”35)
Почетком 20. вијека у у оближњем бококоторском градићу Прчњу (Прчању) основано
је Хрватско радничко друштво ”Слога”. ХПД ”Звонимир имало је братске националне
контакте са околним далматинским хрватским културно-националним друштвима.
”Прави хрватски сокол”, ”Хрватска радничка задруга” Дубровник, Хрватско пјевачко
друштво Гундулић, угледном друштву Звонимир дојавили су 9. јула 1908. године да
долазе на излет у Котор.
Бокељски римокатолици-Хрвати у љето 1909. године приредили су свехрватску
вјерско-националну и антилибералну манифестацију против ”безвјерства” и
”националне апатије”. ХПД ”Звонимир” имало је значајну улогу да својим родољубивим
пјесмама појачава хрватски национални фанатизам и бол за ”изгубљеном Домовином”.
Уочи доласка хрватске римокатоличке омладине из ”свих хрватских земаља”, дон
Трипо Милошевић из Котора молио је 23. српња 1909. управу ХПД ”Звонимир” да
са својим члановима корпоративно, под друштвеним барјаком, присуствује дочеку
хрватске католичке омладине у Котору 5. коловоза 1909. године. Он је молио друштво
да припреми ”неколико родољубивих пјесама као ’Лијепа наша’ и тим доприњело што
већи сјај дочеку наше хрватске католичке омладине; затим да бисте и на само друштво
извјесили заставе и поздрављали их док буду пролазили. Непријатељи наше свете вјере
–безбошци у сличним пригодама муче се и траже много те да што свечаније и сјајније
своје присташе дочекају. Покажите и ви као католици и Хрвати овом пригодом кад вам
долази у походе католичка омладина цијеле нам хрватске домовине, биће их око 700,
да вам је стало до католичке ствари и да вам на срцу лежи на особити начин католичка
младеж, која премда по школама и вани од сваког прогањана, пак се не стиди свете
вјере за коју су оци наши и крв драговољно пролијевали. Покажите овом пригодом
да у Бокеља још имаде живе вјере и да знате цијенити младеж која се одважно бори
проти данашњем безвјерству. Дед дакле, мила браћо у колу са осталим католичким и
хрватским бокељским друштвима нађите се и ви на 5. коловоза на которској обали при

дочеку”.36)
Великохрватска национална пропаганда није се заустављала на пропаганди о
Хрватству Боке Которске, већ је своје фантастичне повијесне конструкције ширила
и на просторе далматинских отока па чак и на просторе средње Италије причом
о молизејским Хрватима, који су у ствари били српски (”илирски”) досељеници из
Херцеговине Конавала и Боке. Римокатолички писци ”тумачили” су да у покрајини
Молисе, у провинцији Цампобассо на истој паралели са Римом, ”још увијек постоје
три хрватска насеља: Ацљуавива Цоллецроце (Круч), Монтемитро (Мундимитар) и
Сан Фелице (Филић)”. У тим селима, која имају укупно око 4.500 становника, и која
Италијани називају ”слави”, ”сцхиавони”, према римокатоличкој повијесној верзији
догађаја, ”још се и послије пет стољећа говори хрватским језиком штокавско-икавског
нарјечја које се говори у средњој Далмацији између Цетине и Неретве”.37) Молизанске
Хрвате ”открио” је, према римокатоличкој пропаганди, дубровачки пјесник Медо
Пуцић, који је у задарским новинама ”Л’Оссерваторе Далмата” 1856. објавио чланак
професора Гиованниа де Рубертиса из Круча. Пропагандисти молизанског хрватства
никада и нигдје не помињу да се то становништво у старијим изворима и литератури,
па тако и код Меде Пуцића, није називало хрватским именом већ именима којима су се
називали Срби (Илири, Далматинци, Славени, ”Далматинско-либурнски народ” итд).
Према аустријским статистичким подацима из 1850. године у Славонији је живјело
244.180 Срба римокатоличке (Шокаца) и православне вјере без помињања славонских
”етничких” Хрвата. Треба истаћи чињеницу да је мађарски картограф Јанош Саски
Тонка Барању и Славонију на својим картама из 1750. означавао као земље Славена-
Срба (”Славуи Серби”).38) У званичном извештају пруског генералштаба, негде око
1880, наведен је покрајински састав војске Аустро-Угарске. О томе постоји једна
забиљешка у њемачком часопису ”Иностранство”: ” О етнологији аустро-угарске армије
саопштава ’Регистранда’ пруског генералштаба, да су од сваких 1.000 војника били 273
Немци, 177 Мађари…, 46 Хрвати, 36 Славонци, 31 Срби”.39) Ови подаци су потицали од
самих испитаних војника из времена када је већ увелико извршено вјерско превођење
православних Срба у римокатолицизам. С друге стране, војници су се народносно
опредјељивали према географском поријеклу па су се Срби римокатоличке вјере
изјашњавали као Хрвати, Славонци, Далматинци и Бошњаци. ”Славонци католичке
вере” (покатоличени Срби и Шокци) одговарали су да су Славонци. Славонска
народност од хрватске разликована је до почетка 20. вијека.
Хрватство у етничком смислу такође је био непознат народносни појам у данашњој
Војводини, све до тридесетих година 20. вијека када се вјештом вјерско-националном
пропагандом почиње говорити о хрватском етничком поријеклу Буњеваца, Шокаца, па
чак и румуњских Крашована. Банат, Бачка и Барања, као дио мађарске круновине, били
су шаролико народносно и вјерско подручје настањено Њемцима, Србима, Мађарима,
Словацима, Буњевцима, Шокцима, Русинима, Румуњима, Јеврејима и другима. О
Хрватима као посебној народности или етничкој творевини нема ни помена у изворима
и литератури из друге половине 19. и с почетка 20. вијека. Буњевачки и Шокачки
српско-католички народносни елемент није ни у назнакама везивао своје етничко биће
за хрватство пошто су пропагатори хрватства тек тридесетих година 20. вијека почели
говорити о хрватству Буњеваца и Шокаца.
У аустријским, односно, угарским пописима становништва за Бачку и Барању,
у раздобљу од 1850. до 1910, помињу се народносне категорије Мађара, Њемаца,
православних Срба, Срба римокатолика, односно Буњеваца и Шокаца. Према

аустријском попису становништва из 1850. године Шокци и Буњевци су Срби

римокатоличке вјере. Према подацима из наведене Елекове књиге, Срби (”Сзербек”)
су представљали велику већину у Српској Војводини (”Сзерб Вајдасагбан”) пошто их
је ту живјело 402.890, а били су подијељени на различите гране, као што су Шокци
или Буњевци (Сцхокацзок вагy бунyевацзок), који су римокатолици, затима на Раце
(Рацзок) и Црногорце (Монтенегринок) у Банату.40) С временом је, међутим, број Срба
у Војводини опадао због њиховог римокатоличења и превођења у Мађаре. Наиме,
Мађарска статистика је, према попису из 1910. године утврдила да у Банату, Бачкој и
Барањи живи 383.983 православних Срба.
Основна национална стратегија стварања хрватства проводила се преко ширења
хрватског регионалног (географског) имена Банске трожупанијске хрватске на српске,
мађарске и словеначке просторе. Од друге половине 19. вијека оваква тенденција је
присутна и на српско-мађарским просторима Бачке и Барање. Примањем Јосипа
Јураја Штросмајера, Ивана Антуновића, дон Миховила Павлиновића, Јураја Добриле
и фра Грге Мартића 1878. године међу почасне чланове ”Ђачког дружтва Хрватски
дом” из Суботице, симболично су требали бити обједињени Хрвати Банске Хрватске,
Далмације, Истре, Славоније, Босне и Бачке.41) Хрватски историчари истичу личност
бискупа Ивана Антуновића да је снажно афирмисала буњевачко и шокачко име, што
је било предуслов за ширење хрватског имена на просторе Војводине.42) Међутим, сам
бискуп Антуновић никада није за Буњевце и Шокце користио префикс хрватски.
С друге стране, др Јован Ердељановић је истицао да се ”у свим историјским изворима
и код свих писаца из прошлих вјекова Буњевци сматрају и називају Србима, односно
именима којима се називају или означавају и православни Срби (Власи, Морлаци,
Ускоци, Илири, Бошњаци итд). Пишући о буњевачком имену Ердељановић је истакао
да су то име Србима римокатолицима дали њихови сународници друге вјере, односно
православни Срби, највише из подсмјеха што нису разумјели латински језик на којем
су слушали молитве и службу Божију. Едељановић је многе римокатоличке породице
у Лици, које су данас хрватске, сврставао у буњевачке (српско-католичке) као на пр.
Марас, Биондић, Девчић, Анић и друге.43) С друге стране, хрватски историчар чешког
поријекла, Јарослав Шидак, у свом добро познатом кроатофилском маниру Буњевце
и Шокце Славоније, Барање и Бачке једноставно сврстава у Хрвате. При том не
наводи ни један иоле озбиљнији извор који би потврдио такву његову хипотезу. За
њега је Бачка ”крајњи сјевероистични руб хрватског етничког подручја”, управо због
сврставања Шокаца и Буњеваца у Хрвате. За специфични икавски буњевачки говор
Шидак једноставно тврди да је хрватски.44)
Пропаганду хрватства су крајем тридесетих година 20. вијека почели пропагирати
етнички Срби римокатолици, односно Буњевци и то под утицајем идеје о стварању
Велике Хрватске у лику Бановине Хрватске у августу 1939. године. Типични примјер
представља списатељ војвођанског хрватства Петар Пекић, који је наизглед писао у
стилу монархистичког југославенства изједначавајући српску и хрватску народност
у Војводини, српско и хрватско историјско битисање по принципу народносне
”равноправности кључа”, али стављајући увијек хрватско име испред српског.
Негирајући српски карактер Баната, Бачке и Барање, Пекић је искључиво користио
регионални територијално-етнички назив ”Војвођани”, покушавајући стварати посебни
војвођански ентитет. Митолошко хрватство Војводине везао је за 13. вијек када је Бела
4. ”доселио велики број Хрвата у Бачку” након одласка Татара.45) Историчар Роберт
Скендеровић једноставно је преузео тезе Петра Пекића о насељавању Буњеваца у

Војводину у 17. вијеку (из Босне и Далмације), под водством фрањеваца. У својим
радовима Скендеровић фалсификује историјске називе за Србе (Раци, Славени, Илири,
Далматинци, Морлаци други) и једноставно их представља као називе за Хрвате.46)
Стварне народне вође Буњеваца и Шокаца били су буњевачки римокатолички
свећеници, који су накнадно велику енергију улагали у њихово претварање у Хрвате.
Дака Поповић је пророчки предвиђао да ће се, због те чињенице, поносно буњевачко
и шокачко име изгубити у непосредној будућности: ”Шокачки ће се назив изгледа
потпуно изгубити (као што се изгубило име Далматинац и Бошњак) иако је још пре пола
столећа име Шокац било распрострањеније и обухватало је Славонију, Срем, јужно
бачко Подунавље и Барању. У Срему и Славонији име Шокац је замењено именом
Хрват, а у Бачкој и Барањи ће се врло брзо заменити буњевачким, а по негде и српским
именом.”47)
Искључиво вјерску римокатоличку опредељеност буњевачког елемента стварали
су и јачали фрањевци, нарочито сомборски фрањевци, који су, као што је већ раније
поменуто, били њихова духовна елита, какав је на пр. био ”најученији Буњевац и пјесник
тог доба фра Гргур Пешталић”, фра Иван Антуновић, насловни бискуп калочки, затим
”отац буњевачког покрета” Амброзије Шарчевић ”у којима се породи сретна помисао
да Буњевце-Хрвате треба препородити националним духом који им једини може
пружити довољно снаге да одоле систематским нападима најављене мађаризације”.
Према замисли Шарчевића, у Суботици је 1878. године утемељена ”Пучка Касина”
која је постала културно жариште и ”тврђава националне снаге Буњеваца-Хрвата не
само Суботице, већ и у цијелој Бачкој”.48)
Пропаганда ”хрватства” из Загреба вршила је појачан притисак на Буњевце,
нарочито од времена формирања организованог Хрватског народног покрета 1935.
године. Идеолози хрватства су тада форсирали тезу да се ”још од времена бискупа
Антуновића, свећеника Паје Кујунyића, др Сударевића говорило да су имена Буњевац,
Шокац, Илир, Бошњак, Далмат, ’ођобоки’, синоними за хрватско име, односно, да су
сва наведена имена, иначе историјски називи за Србе, везана за хрватску народност.
У време мајских избора 1935. године римокатолички свећеници су говорили ”да наше
часно и поштено буњевачко име задржимо у нашем срцу, али да јавно исповједамо као
народносно име, кад нас за то питају, име Хрват”. Приликом пописа становништва
града Суботице, у октобру 1935, свећеници су Буњевцима савјетовали да у рубрику
народност обавезно упишу име Хрват.49) С друге стране, државне власти у Бачкој су
чак несвјесно подупирале хрватство, пошто су наивно процјењивале да је за државу
опаснија мађарска национална линија од ширења ”славенског хрватства”.
Срби римокатолици у Румуњској Крашовани (Карашовани), који живе у долини
ријеке Караш, у близини рударског града Решице, према подацима из релативно обимне
литературе, доселили су се у 15. вијеку углавном из југоисточне Србије, и један дио из
Босне. Према процјени филолога, говорно припадају косовско-ресавском нарјечју, уз
примјесе тимочко-шопског изговора, па се на основу тога може закључити да су њихови
преци старином потицали из југоисточних дијелова Србије. Према подацима опата
Петра Влашића, у исто вријеме у долину ријеке Караш досељавали су се и житељи из
Босне под именом ”Бошњаци”, које он назива ”Хрватима”.50) Најчешће су их називали,
као и они сами себе, Крашованима, везујући њихово поријеко за Шокце, Буњевце,
Србе, Бугаре, да би на крају под утицајем Римске цркве и великохрватске пропаганде
преовладала фантастична теза о њиховом хрватском поријеклу. Међутим, о њиховом
српском поријеклу свједочи чињеница да су Крашовани највише славили Ђурђевдан,

затим Свету Параскеву и Светог Илију, уз многе обичаје сточарског карактера.51)

Мисионарском активношћу босанских фрањеваца, у 17. вијеку је учвршћена
римокатоличка вјера. Ватикански документи свједоче да је у Карашеву средином
16. вијека било око 600 римокатолика без присуства ”шизматика” (православаца) и
”јеретика” (протестаната).52) Доминација римокатоличке вјере у животу Крашована
довела је до извјесне измјене говора и народне пјесме и то под утицајем црквене
римокатоличке књижевности (”понеки икавски језички облик”).53) Ову констатацију
потврђује и опат Петар Влашић: ”Редовито говоре икавштином, напосе црквене ријечи
вазда су у икавштини”.54) Лингвиста Петар Влаховић према Влашићевим ријечима
закључује слиједеће: ”Ако се овоме дода да је у школама била у употреби ’Почетница’
и ’Читанка за католичке пучке учионе’ коју је ’сложио Иван Михајловић’, а издало
’Друштво св. Антуна у Суботици’, онда је јасно колики је био утицај свећеника да се
у Шематизме на залагање о. Петра Влашића, унесе како Крашовани говоре ’лингуа
цроатица’, а не ’црассована’ или ’иллирица’”.55)
Књига Петра Влашића о Хрватству Крашована из 1928. побудила је ”велико занимање
хрватске јавности за судбину тих удаљених сегмената нашег народа”. О тој књизи 1928.
године говорило се и на састанцима ”Народно-одбрамбене секције” Збора духовне
младежи загребачке која је имала пропагандни задатак да развија ”интерес за наше
(хрватске-Н.Ж) људе у сусједним земљама”. У време хрватског масовног политичког
бунта 1935. године, преко Хрватског народног покрета, Крашованима су слате
пропагандне књиге, које су даровале Матица Хрватска и Хрватско књижевно друштво
”св. Јеронима”, и то на адресу римокатоличке црквене заједнице у Кечи. ”Културна
веза” загребачког Каптола са Крашованима трајала је до краја 1936. године, када је
и прекинута да би веза са Кечом била успостављена тек 1977. године. Технологија
успостављања, односно, обнављања вјерско-националне везе са Карашевцима била је
слиједећа: ”Након 34 године успостављена је веза са скупином Хрвата који носе назив
Карашевци. Веза је успостављена тако да су они замолили да им се шаљу божићне и
ускршње честитке за које су сазнали године 1967. у ”Гласу концила”. Заправо, радило
се о молби, тада још богослова а данас жупника у Лупаку, Маријана Тјинкула из
сјеменишта у Алба Јулији. Исто се тако јавио године 1970 и други сјемеништарац,
данас капелан у Решици, Петар Добра, такоће из Алба Јулије, с истом молбом. Те се
везе одржавају непрестанце, тј. и до данас”.56)
Према подацима Вијећа бискупских конференција за хрватску миграцију, из таквих
нових кратких веза одједном настадоше бројни Хрвати у Румунији – укупно 12.000,
дакле скоро сви Крашовани постадоше Хрвати. Одмах послије успостављених веза
1977. године жупници карашевски прогласише српско-католички карашевски народ
Хрватима. Јака римокатоличка пропаганда и организован вјерски живот врло брзо су
давали жељене резултате.57)
На крају се може закључити да је у раздобљу интензивне свехрватске римокатоличке
и политичке историографске и публицистичке пропаганде, која је трајала током ЏИЏ
и ЏЏ вијека, усвојена ”истина”, не само у хрватским већ и у одређеним српским па
и у свјетским научним круговима, да су Хрвати стари етнички народ, који је нестао
”незнано гдје” послије мађарске окупације крајем ЏИ вијека, да би се онда одједном
појавио у ЏИЏ вијеку као формиран ”политички народ” са јаким ”хрватским државним
правом” на територије на западу и југу од Истре до Боке Которске, и на сјеверо-истоку
до Сријема, Барање и Бачке. Међутим, неопходно је истаћи да су све манифестације
хрватске грађанске политике у ЏИЏ и ЏЏ вијеку биле под окриљем фикције

”хрватског државног права”, које је само у области фантастичне државно-правне
теорије прогласило постојање ”тисућгодишње” хрватске државности. Тзв. ”хрватско
државно право” стварно се састојало из збирке нормативних појединачних прописа и
писмених гаранција које је Аустро-Угарска прописивала за своје ”цесаровине”, а које
су обухватале, у најбољем случају, извјесну за Беч и Будимпешту нешкодљиву локалну
административну аутономију и то у споредним ”земаљским” питањима. Јасно је да је
власт у банској Хрватској и Славонији долазила из Будимпеште, која је постављала
банове и осталу нижу администрацију, и која није зависила од локалне политичке игре
у Хрватској и Славонији.
Напомене:
1) ‑Ј. Бартнштајн, О расејаном илирско-расцијанском народу (1761), Београд-Ваљево, 1995; Ф. фон Таубе,
Краљевство Славонија и војводство Срем, Нови Сад 1996; Ј. Сцхњицкер, Зур гесцхицхте дер кирцхлицхен унион ин
дер Цроатисцхен милитаргранзе, Њиен, 1874.
2) ‑Ј. Бартнштајн, О расејаном илирско-расцијанском народу (1761), Београд-Ваљево, 1995, 277.
3) ‑Л. М. Костић, Спорни предели Срба и Хрвата, Београд, 1990, 22-23.
4) ‑Н. Жутић, Римокатоличка црква и хрватство – од илирске идеје до великохрватске реализације 1453-1941,
Београд, 1997, 35.
5) ‑Исто, 35-36.
6) ‑Исто, 36.
7) ‑Исто, 104.
8) ‑Ф. Елек, Аусзтриаи биродалом Статистикаја ес фолдрајзи леираса, Пест, 1857, 36.
9) ‑Исто, 35.
10) ‑Статистички атлас Краљевина Хрватске и Славоније 1875-1915, приредио др Р. Сигњар, равнатељ Краљевског
земаљског статистичког уреда, Загреб, 1915.
11) ‑Словенаца је било у котару Загреб и Вараждин око 10%, у котару Копривница, Крижевци, Карловац, Сисак,
Сушак, Чабар до 5% (Исто).
12) ‑По попису из 1869. римокатолика је било 1,286.749, по попису из 1880. године 1,346.476, из 1890. године 1,
346.476, из 1890. године 1,553.075, из 1900. године 1,710.425, из 1910. године 1,863.847 (Исто).
13) ‑Историчари и публицисти морају бити крајње опрезни код кориштења литературе хрватске продукције. Тако
на пр. некритичким цитирањем из радова хрватских историчара, као и недовољним сопственим промишљањем,
географ проф. др Јован Илић несвјесно је смањио број Срба на просторима Хрватске и Славоније. Наиме, Илић
је навео да је према попису из 1910. Срба било око 611.000, дакле према укупном броју православаца (Ј. Илић,
Република Српска Крајина, Книн-Београд, 1996, 43). Професор Илић је, међутим, превидио чињеницу да је у
Краљевинама Хрватској и Славонији био огроман број Срба римокатолика који су, пошто су пописи вршени по
вјерском критетијуму, укључени у укупан број римокатолика.
14) ‑Фалсификатор историје Хрватства, Чех Јарослав Шидак, писао је да Хрватска са Славонијом није била
административно уједињена ни послије турског повлачења из Славоније крајем ЏВИИ вијека, ”од које ју је,
штавише, одвајао териториј Војне крајине (Вараждински генералат)... Такав положај Славоније између Хрватске и
Угарске потрајао је до 1848. године, дајући мађарском реформном племству послије 1790. важан аргумент у прилог
тежњи да се Славонија учини интегралним дијелом Угарске”. Славонија је управо то и била јер је управа у њој
била уређена према угарском правном систему, а од 1751. своје посланике је директно слала у Угарски сабор. По
Шидаковом мишљењу, ”питање припадности Славоније постало је на тај начин – поред спорног питања Приморја
(ријечког-Н.Ж) и мађарског службеног језика – једним од битних узрока који су 1848. довели до хрватско-мађарског
оружаног сукоба”. Шидак управо историографски безобразно, Хрватској даје све атрибуте државности па тако и
организовану ”хрватску државну војну силу”, која је ипак аустријска и попуњавана са српским војним кадром. Он
аустријско-мађарски рат из 1848. (револуцију), чији су узроци били у револуционарном либералном врењу у Европи,
једноставно претвара у сукоб између Хрвата и Мађара (Енциклопедија Југославије, том 7, Загреб, 1968, 222).
15) ‑Ф. Барбалић, Перој – српско село у Истри, Загреб, 1933, 3.
16) ‑Царло де Францесцхи, Л’Истриа, ноте сторицхе, Парензо, 1879; Дон А. Марцицх, љуандо е цоме веннеро гли
Слави ин Истриа, Арцхеографо Триестино ЏИИИ, Триесте, 1887; Б. Сцхиавуззи, Ценни сторици сулл’ етнографиа
делл’ Истриа. Атти е меморие ЏВИИ, ЏВИИИ, ЏИЏ, ЏЏ; Цамилло де Францесцхи, Ла пополазионе ди Пола нел
сецоло ЏВ е неи сегуенти, Триесте, 1907.
17) ‑Ф. Барбалић, н. д, 14-15.
18) ‑Е. Николицх, Цолоние ди Слави ди Далмазиа нелл’ Истриа. Библиотека за повијест далматинску, Дубровник,
1882-1883 (цит. према: Ф. Барбалић, н. д, 14-15).
19) ‑Ф. Барбалић, н. д, 16.
20) ‑Исто, 25, 47, 49.
21) ‑Н. Станчић, Хрватска национална идеологија препородног покрета у Далмацији. Миховил Павлиновић и
његов круг до 1869, Загреб, 1980, 364.

22) ‑Ј. Шидак, М. Грос, И. Караман, Д. Шепић, н.д., 168.

23) ‑Сава Бјелановић, политичар и публициста, рођен у Ђеврскама 15.Џ 1850, а умро у Задру 2. ИИИ 1897. Правне
науке завршио је у Бечу. Године 1880. покренуо је у Задру недељник ”Српски лист”. После његове забране 1888,
издавао је недељник ”Српски глас” (до 1905) као орган Срба у Далмацији. Од 1883. био је посланик у Далматинском
сабору, а потом биран за српског посланика у бечком парламенту.
24) ‑Ј. Шидак, М. Грос, И.Караман, Д. Шепић, н.д, 168.
25) ‑”Павлиновић хоће савезнике, те их купи гдје их год нађе. Добро му је дошао политички шпекулант, развраћени
чиновник, војничка батина, све што служи његовој мисли. Најзгоднија му је чета у Загребу, у онијем Словенцима,
Нијемцима и Чифутима (Јеврејима-Н.Ж.) главног града Хрватске у којијем се хрвачко право у сну приказује у виду
пустог Елдорада на истоку. Напокон Павлиновић је нашао за извршење свога плана ону точку, коју је залуд Архимеде
тражио. Тај непомични ослонац, с кога он мисли свијет изврнути, лежи у политици Нијемаца и Мађара” (”Српски
лист”, Задар, 1882, цит. према: Прилози из националне историје државе и права у ЏИЏ и ЏЏ веку, приредио др
Драган Суботић, књ.ИИ, Београд, 1996, 147).
26) ‑”Српски глас”, 29. ИВ 1897 (цит. према: С. Божић, Српски лист – гласило Српске народне странке на
Приморју 1880-1904, магистарски рад, Београд).
27) ‑Исто, 19. В 1892.
28) ‑К ријешењу питања: је ли Макарско Приморје хрватско или српско, ”Српски Лист”, 29. ВИИ (10. ВИИИ)
1887 (цит. према: С. Божић, н.д, 144).
29) ‑С. Божић, н.д, 144.
30) ‑Исто.
31) ‑Истроријски архив Котора, Дневник Антуна Милошевића.
32) ‑Исто, водич 126/1, назив Звон, Котор 22. липња 1899. године.
33) ‑ИАК, водич 126/И, назив ЗВОН, година 1900, фасцикла ИИ.
34) ‑Исто, М. Крстовић, начелник Тивта Велецијењеном Одбору Звонимирова друштва у Мула, Тиват, 6. свибња
1900.
35) ‑ИАК, 1908, фасц. ИЏ, Говор изречен од госп. пресједника Ива Симовића на првој сједници под новом упавом
држаној дана 27. сјечња 1908.
36) ‑ИАК, година 1909, фасцикла Џ.
37) ‑Католичка црква и Хрвати изван Домовине, спомен спис о 10. обљетници папинског документа ”Де пасторали
миграторум цура” и оснивања Вијећа бискупских конференција за хрватску миграцију 1969-1979, Загреб, 1980, 99.
38) ‑Ост-Славониен, Баранја унд њест-Срем, Београд, 1996, 41.
39) ‑Регистранде дес преуссисцхен Генералстабес, ”Дас Аусланд”, 1880, Но.9, С.180
40) ‑Аусзтриаи биродалом Статистикаја фолдрајзи леираса, Пест. 1857, 36.
41) ‑”Хрватски дом – забавник хрватске омладине, г. ИИИ, Загреб, 1878 (Цит. према: Р. Скендеровић, Однос
буњевачких политичара према унутарњем уређењу Аустро-Угарске Монархије и Краљевине Југославије –
компаративна анализа, Дијалози повјесничара историчара, 7, Загреб, 2003, 198-199).
42) ‑Р. Скендеровић, Однос буњевачких политичара према унутарњем уређењу Аустро-Угарске Монархије и
Краљевине Југославије – компаративна анализа, Дијалози повјесничара историчара, 7, Загреб, 2003,199).
43) ‑Ј. Ердељановић, О пореклу Буњеваца, Београд, 1930, 284-394.
44) ‑Шидак, Грос, Караман, Шепић, Повијест хрватског народа 1860-1914, Загреб, 1968, 63-64.
45) ‑П. Пекић, Повијест ослобођења Војводине, Суботица, 1939, 16-17.
46) ‑Р. Скендеровић, Господарске, културне и политичке везе бачких Хрвата тијеком 18. и 19. стољећа, Дијалог
повјесничара-историчарам 5, Загреб, 2002, 148.
47) ‑Исто, 25-26.
48) ‑Исто, 38-39.
49) ‑АЈ, Министарство правде – пов. Архива, фасцикулација 27-43-35, Министарство унутрашњих послова
Министарству правде, 16. Џ 1935.
50) ‑П. Влашић, Хрвати у Румуњској, Београд, 1928, 16.
51) ‑П. Влаховић, Неке етничке одреднице Крашована, Темишварски зборник, Нови Сад, 1994, 137-139.
52) ‑Ацта С.Ц. де пропаганда Фиде, анно 1667, септ. 9.
53) ‑Енциклопедија Југославије, том 5, Загреб, 1962, 386.
54) ‑П. Влашић, н. д, 17.
55) ‑П. Влаховић, н. д, 138.
56) ‑Католичка црква и Хрвати изван Домовине, спомен спис о 10. обљетници папинског документа ”Де пасторали
миграторум цура” и оснивања Вијећа бискупских конференција за хрватску миграцију 1969-1979, Загреб, 1980, 91.
57) ‑Исто, 92.

Проф. др Драго Пантић
Београд
ДР ВОЈИСЛАВ БАКИЋ – УТЕМЕЉИВАЧ

ПРВЕ ПЕДАГОШКЕ КАТЕДРЕ У СРБИЈИ
Овај научни скуп о Републици Српској Крајини, у реалцијама јуче, данас и сутра,
представља веома рационалан присуп општим националним питањима будућности
српског народа. Ово је напор да се научним путем води и подржи борба за најчасније
идеале предака и човечанства уопште. Дакле, науком против неправде, зла и злочина, а
за слободу, напредак, демократију, хуманизам, достојанство, људска права. Образовање
као примарни развојни ресурс, представља интелектуални капитал у пројектима
и остварењима достојанственије будућности друштва. У години када Београдски
универзитет обележава 100 година постојања, прилика је да се у овом тренутку
подсетимо на велико име са простора Републике Српске Крајине – др Војислав Бакића,
који је рођен 1847. у Перни код Топуског, у породици Србина Крајишника, а дао је
велики допринос отварању Београдског универзитета 1905. године.
Као професор националне историје педагогије организовао сам на Филозофском
факултету Приштини, 22. 12. 1997. године отворени час са темом ”У славу највећег
српског педагога и ректора Велике школе др Војислава Бакића”, а поводом 150 година
од његовог роћења. О каквом српском великану се ради, чије дело нам је драгоцено и
данас, покушћемо изнети у овом краћем прилогу.
Ради се о највећем српском и једном од највећих југословенских педагога, помоћнику
учитеља након 4. разреда завршене основне школе, ученику шестогодишње рековачке
реалке у Карловцу, одличном ученику сомборске Учитељске школе (за једну годину
завршио је две године), стипендисти Српског сабора на студијама педагогије у Немачкој,
полиглоти који је изучавао и познавао немачки, француски, италијански, латински и
енглески језик, учитељу који је у 27. години живота, у Лајпцигу 1874. године одбранио,
након четири године студија, педагошко-филозофску докторску дисертацију под
насловом ”Русовљева педагогика”, професора Катедре за педагогију на Учитељској
школи у Крагујевцу, пуних 17 година професору и директору Учитељске школе у
Београду, професору и ректору Велике школе (у којој је радио све до прерастања у
Универзитет 1905. године), редовном члану Српског ученог друштва, почасном члану
Српске краљевске академије наука, члану Хрватског педагошко-књижевног збора,
почасном члану Учитељског удружења у Србији, носиоцу Ордена Светог Саве ИИИ
степена, члану и председнику Просветног савета Министарства просветних дела.
О Бакићу се може говорити, такође, као творцу и предлагачу многих закона из области
школства, члану Либералне странке, присталици идеја Светозара Милетића, истакнутом
и реалном хербартовцу, утемељивачу Катедре за педагогију на Великој школи,
оснивачу педагошког семинара, борцу за права учитеља да се уписују на факултетске
студије, борцу за ”српски универзитет” српско отачаствољубље, присталици Русоових
паријархално-конзервативних схватања о еманципацији жене у друштву, плодном
педагошком писцу и ствараоцу, педагогу који је изградио целовит педагошки систем,
присном познанику Јована Цвијића, Бране Петронијевића, Јована Скерлића, др Ђорђа
Натошевића, Ивана Филиповића, Јована Миодраговића, Мите Нешковића, др Милана
Шевића, др Стевана Окановића, Сретена Аyића, др Паје Радосављевића, др Вићентија
Ракића и многих других значајних личности, хонорарном професору педагогике на
Вишој женској школи и Богословији, издавачу и уреднику листа ”Васпитач”, сараднику

у нашим и страним часописима, надзорнику основних школа, старешини Филозофског

факултета, дечаку који је пре поласка у школу остао без оца, родитељу коме је троје деце
умрло, Кордунашу (који је до завршетка Учитељске школе ностио име Вук) рођеном
22. августа 1847. године у Перни, великом пријатељу ученика и студената, истинском
родољубу, који је умро у Београду 30. априла 1929. године.
Да бисмо сагледали, колико-толико, димензије његових заслуга за увођење педагогије
на Универзитет, потребно је навести само један детаљ из историје педагогије према
монографији ”Седамдесет пет година Катедре за педагогију” (1967. г. Др В. Тешић):
Педагогија је први пут уведена у систем наставе у Лицеју Устројством Књажевско-
србског лицеја, од 15. септембра 1853. године, и то као ванредни предмет тј. само за оне
ученике ”који се желе одати реду учитељском”. Пре тога она је под називом учитељски
метод предавана на Богословском училишту(основаном 1836. године) и у гимназији,
у којој Устројенијем јавног училишног наставленија, од 23. септембра 1844. године,
уведена као ванредни предмет... да ће се педагогија с методиком предавати у ”петом
и шестом разреду, нарочито за оне који се учитељском званију посветити желе”. У
Велику школу, 20. децембра 1873. године у систем наставних дисциплина за све групе
уведена је педагогија.
Бакићев списатељски опус и стваралачко реформаторско дело је огромно и недовољно
проучено, па и његов ”рат за педагогију као наставни предмет и Српски универзитет”. У
веома сложеним друштвеним, политичким и економским приликама Бакић се борио да
Србија добије модерну школу и модеран универзитет, сматрајући то кључним условом
културног, научног и економског прогреса државе. Указ о постављењу Бакића за
професора Велике школе као професора педагогије и методике потписан је 6. децембра
1892. године, од када се бележи почетак и оснивање Катедре за педагогију у Београду.
Прво предавање је одржао 8. априла 1893. године (одлагање првог предавања уследило
је због породичних трагедија). На дан рођења Ј.А. Коменског, у марту 1894. године
за педагошко-теоријско припремање слушалаца четврте године Велико школе отворио
је Педагошки семинар, а по угледу на Педагошки семинар на Универзитету у Јени
1896/97. организовао је Академски педагошки семинар који је имао вежбаоницу за
хоспистовање и пракатична предавања. У циљу систематинијег проучавања педагогије
1897. године објавио је ”Општу педагогику”, а 1901. године ”Посебну педагогику”
(с нарочитим обзиром на Гимназијску методологију”) која је намењена слушаоцима
Филозофског факултета, ради методичко-дидактичке припреме кандидата за рад у
средњим школама.
Занимљиво је, а и данас веома актуелно и поучно, да је 1892. године Управа
Професорског друштва министру просвете упутила своју резолуцију у којој стоји:
”Збор професора средњих школа, ценећи потребу да се на васпитање у нашим средњим
школама мора обратити што већа пажња, сматра да је по ту васпитну задаћу од важности:
да се на Великој школи –која даје наставнике средњих школа – установи стална Катедра
за педагогију.” А др Војислав Бакић је у својој молби високом Министарству просвјете
и црквеније дијела у Биограду (Карловац,5.-17. јануара 1875). Тражио ”педагогискога
рада у Србији” овим речима: ”Најмилија моја жеља, који бих рад што прије остварити,
та је, да добијем професуру на универзитету (на Великој школи) и то катедру педагогије
– с онијем дисциплинама филозофскијем, које стоје у вези са педагогијом (етика и
психологија).То је за мене највиши идејал, и кад бих то на српској земљи и у српском
народу могао одмах добити, ја бих се за овај час могао обавезати, да ћу кроз цио живот
на томе мјесту остати и најсавесније дјелати – и практично у просвјети и теоријски у

науци, јер ту је најзгодније поље и најљепше за овај рад и за ову науку, која је код Срба
још у повоју и коју бих ја својски неговао, и то из тога најчвршћег увјерења, да без те
науке нема напретка у нашем школству. Мене при овој жељи не руководи никаква сујета,
јер сам посредством науке узвисно се изнад сваке сујете свјетске, него ме руководи
једино корист народа српског, коме хоћу образовањем и науком да послужим, па да му
се тијем одужим што ми је припомогао те сам дошао до овога степена.
Од велике би користи било по народно образовање, особито у средњијем школама,
кад би се на Великој школи отворила редовна катедра за педагогију (као што је већ
узакоњено), гдје би спреман стручњак и теоријску и практичну педагогију учио,
Теорија заједно с историјом њеном мало користи, ако не дођу к њој практични упути
или покушаји, а за то је пријеко нужно да се отвори академијски педагошки семинар,
у коме би се вјежбали у педагогијскоме раду сви они ђаци Велике школе, који се
спремају за професоре средњијех школа и они који би се примили такође и одличнији
учитељи основнијех школа, да се усаврше у свом раду, како би могли после дјелати на
учитељскијем и вишијем народнијем (грађанскијем и дјевојачкијем) школама, као што
то бива у Њемачкој (особито у Саксонској).
Нема сумње да средње школе у Србији само зато слабо напредују што професори
нијесу прави педагози нијесу сви сасвијем начисто ни са цијељу ни са начином правог
образовања, те им посао често не пође за руком, мада су иначе добри стручњаци, свеки
у својој струци и науци. Ја сам добро проучио педагогију и педагогијске семинаре на
универзитетима у Липисци, Хајделбергу и Јени. код најславнијег педагога, пошто сам
скоро 4 године у истим семинарима радио. Ту сам се уверио да су такви семинари од
највеће потребе; без тога ће сви дотични расписи Министарства за професора слабо
помоћи...” Ова разложна молба Бакићева је одбијена, а након бројних перипетија, као
што је већ поменуто, његова идеја је касније остварена. Др В. Тешић у свом раду истиче да
и поред неповољних околности, заслугом Бакићевог великог научног угледа, ”трасиран
је пут педагошког образовања наставничких кандидата за средње школе, који и поред
разумнијих непотпуности није ни у данашњој нашој пракси у организационом погледу
постигнут. (37). Овај организационо практични проблем ефикасности образовања
остао је до данас само делимично решен, тако да имамо несхватљиву и неприхватљиву
неефикасност средњег и универзитетског образовања.
Пишући студијски чланак о др Војиславу Бакићу, др Владимир Грујић (”Педагог
Војислав Бакић на Великој школи у Београду 1892 – 1905. Зборник Филозофског
факултета, Београд, књ. В-1, 1960) веома свестрано и аргументовано представља научну,
патриотску и стваралачку личност овог реформатора. Наводи да је Бакић најбоље године
свог живота посветио Крагујевачкој и Беградској учитељској школи, и то баш онда
када се под утицајем социјалистичких идеја Светозара Марковића и Васе Пелагића,
јавља врење међу средњошколском омладином. У учитељској школи, као наставник и
управитељ непрестано је сумњичен од стране реакционарних елемената због одмереног
и трпељивог става”- И Васа Пелагић је у штампи хвалио Бакићеву љубав и педагошки
такт према ученицима. Борио се за смањење броја часова и предмета на појединим
факултетима, тражио растерећење наставних програма, већу одговорност наставника
у раду, бринуо се за материјалне и животне услове ученика и студената, као ретко ко
од истакнутих педагога у прошлости, скоро песталоцијевски. Бивши ученици, односно
учитељи с поносом су говорили да су били ученици Војислава Бакића и изражавали
су разне видове велике пажње према њему. Имао је у себи нешто песталоцијевско и
доситејевско, у односима према васпитаницима. Борио се против тога да студенти

у великом броју падају на испитима, па је ”подизање успеха великошколаца остала

његова главна брига”.
Посебно др В. Грујић истиче Бакићево залагање да се студентима обезбеди довољно
добрих уyбеника и помоћних књига, затим да се ”повећа кредит за благодејање
слушалаца са 6.000 на 9.000 динара, јер је било много сиромашних ученика. Тражио је
да слушаоци Велике школе пре свега сиромашни имају бесплатне лекове и лечење, без
обзира на успех и владање. Бакић је на ургенцију министра поводом издавања књижице
напредног студентског покрета ”Социјализам и економска револуција” констатовао
да у њој нема ништа опасно. Грујић зато с правом бележи: ”Војислав Бакић је био
човекољубив старешина и симпатисао је великошколце напредних погледа, мећу
којима се налазио Јован Скерлић као социјалиста”. На Великој школи је ”стварао дух
колегијалности и трпељивости како међу професорима тако и међу студентима”. Борио
се против бирократије у понашању Министарства и спречавао политичке притиске
власти на студенте. Било је то време када су јануарске плате примали у марту, а затим
време студентских штрајкова и репресалија од стране режима.
Бакићев морални лик захтева више простора да би се у најкраћим цртама приказао,
али и све већи број студената на његовим предавањима показивао је колико је био за
њих људски и научни ауторитет. Био је спреман да свима помогне који му се обрате,
желео је да сви у својој струци напредују. Залагао се да учитељи имају право студија
на факултетима. Према В. Грујићу, Бакић је ”тражио демократизацију образовања”,
интересовао се за организацију учитељства, ”учествовао је на годишњим скупштинама
учитеља, држао предавања, писао реферате и давао како моралну тако и материјалну
помоћ”. Исти аутор даље наводи да су ”учитељи без разлике на политичку припадност,
често изјављивали да је Бакић редак професор који се дружи са учитељима, према
”учитељима и професорима средњих школа остао је увек близак и простосрдачан”.
Др Паја Радосављевић, један од великана наше научне мисли у педагогији и
психологији, у ”Школском гласнику” 1912. г. Пише: ”Бакић нам је заиста све и свја.
Све што је добро у данашњој педагогији било, он је покушао и лепо на свој начин
прерадио. Сви радници после његовог педагошког рада мање-више жваћу једно исто.
Наш др Бакић, као и Басаричек у Хрвата, осамљени су педагошки борови који се
уздижу чак и у данашњој педагошкој пустињи.” У сличном духу Љубомир М. Протић
и ”Учитељском календару и шематизму за 1905.г.” о Бакићу пише следеће:”Учитељ
српских учитеља... Име г. Бакића познато је широм свега Српства јер он је био и остаје
наш највећи васпитач правих народних учитеља. Учитеља народних школа које је он
васпитава, има и данас у свим српским земљама. Сви су они одушевљени науком и
саветима што су добили од свога омиљеног професора Бакића.... и учитељи који се
нису непосредно учили и васпитавали у школи код њега – хоће да се зову његовим
ћацима.”
Обично животна судбина оваквих личности има своје ружне или тужне епилоге.
Др Војислав Бакић је прегалачки и патриотски искрено тежио да Велику школу
реформише и претвори у Универзитет, па је како пише В. Грујић (и многи други
истраживачи) стигла велика неправда:” После двадесетогодишњег бесплатног рада у
Главном просветом савету и разним комисијама, као и после дванаестогодишњег рада
на Великој школи и ударања основе научне педагогије код нас, Војиславу Бакићу није
дата заслужена редовна професура.” После тога Бакић је затражио превремену пензију,
напустио Просветни савет у знак протеста, што су ”културни полутани” учинили. Овим
је педагогија много изгубила, као и Универзитет, али др Војислав Бакић је остао први

међу највећима. Др Војислав Бакић је велики дугорочни истраживачки задатак свих
педагошких стручњака, а овај отворени час у његову част и славу треба схватити као
позив у пребогате ризнице националне историје педагогије.
Педагошки покрет Југославиије 1994. године на Конгресу у Приштини почео
је додељивати веома престижну Награду ”Др Војислав Бакић” за животно дело у
педагогији, који је до сада добило око 60 стручњака са простора бивше СФРЈ. Данас
је посебно актуелно његово дело ”Српско родољубље и отачаствољубље” (1910), јер је
с дубоким познавањем српског народа изнео мисли трајне вредности, универзалне по
значењу.
Данас, на овом научном скупу, на дневноме реду је примарно питање – будућности
српског народа у Хрватској, перспективе младих генерација. Млади са подручја бивше
Републике Српске Крајине морају упознати великане српске историје педагогике,
културе и других области живота,попут др Војислава Бакића и тако се наоружавати за
отпор данашњим глобалистичким процесима рушилаштва над образовним системом.
Неопходно је спречити игнорисање историје српског школства, одупрети се наметнутим
квазиреформама образовања, по европским стандардима, које представњају пут у
колонијални положај.

Др Милорад П. Радусиновић
Београд
СРПСКА КРАЈИНА У РУСКОЈ ШТАМПИ

И ЛИТЕРАТУРИ У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 18. ВЕКА
Русија се тек од времена Петра Великог (1672 -1725) озбиљније заиинтересовала
за балкански простор у склопу својих тежњи да избије на топло море. Црно море
је највише гравитирало према Русији, а у његовој близини живјели су православни
Румуни, Бугари, Срби и Грци, блиски Русима по вјери и потенцијални савезници
против османског полумјесеца, уз то су Бугари и Срби имали и словенску истородност,
па их од Руса није одвајала ни језичка баријера.
У руској штампи прве вијести о Србима, а посебно о Србима из Војне Границе, која
је по саставу становништва била изражена присуством доминирајућег православног
елемента, биле су магловите, непрецизне, а само понекад веома поуздане1). Често су
се бркали појмови Срби и Хрвати, Срби и Раци, Илирци и Морлаци, што је могло да
збуни руског читаоца, а поготово кад су те Србе у Крајини и Далмацији још називали
и Грцима или припадницима грчке вјере, што је уносило и додатне недоумице. Управо
због православне (грчке вјере) било је нетрпељивости између католика и православних
и то је могао да сазна руски читалац. Међутим, руски читаоци нису сазнали ништа
о социјалним разлозима размирица између Срба и Хрвата. Срби граничари у Војној
Граници су били слободни људи који су крвљу бранили Аустрију, а и Венецијанску
Републику, док су Хрвати, носећи кметовски јарам, с разлогом завидјели Крајишницима.
Али и хрватски феудалци су настојали да кметовске обавезе наметну српским
граничарима, само то није било изводљиво, јер им је поменуте повластице гарантовао
аустријски цар. Сличне су биле и тежње руских бојара да козаке, браниоце јужних
руских граница према Татарима и Турцима, подјарме и преобразе из слободних људи
у зависне мужике. Можда је и то разлог због чега руски читалац није ништа сазнао о
корјенима социјалне нетрпељивости Срба и Хрвата на тлу Крајине и Хрватске.
Као прва српска земља, у којој присуство Срба није занемарљиво, помињала се
Славонија. Она се јављала у вијестима о устанку Ференца (Фрање) Ракоција (1703-
1711)2) . Аустријанци су под командом грофа Палфија3) упутили знатне снаге да угуше
Ракоцијев устанак. У војсци је било и Срба из Крајине и Хрвата, али и шест хиљада
војника из Далмације (Срба и Хрвата). Славонија је била важна и као полазиште
аустријске војске на мађарске бунтовнике, али и као мета изненадних турских упада из
Босне, од чега је Беч посебно зазирао 4). О учешћу Крајишника у првом Карловом рату
(1716-1718) нема помена у руској штампи, иако је било детаљних извјештаја о побједама
војсковође Евгенија Савојског код Петроварадина и Београда5) . Руске новине су веома
подробно писале о снази аустријске армије, наглашавајући посебно снаге у Војној
Граници. Лист ”Санкт-Петербургские ведомости” (Санкт-Петербургскије вједомости
– према изговору) публиковали су овакав извјештај: у Краљевини Славонији су била
смјештена четири пука пјешадије, два пука тешке коњице, један драгунски пук и један
хусарски пук, у Краљевини Хрватској два пука пјешадије и један пук тешке коњице, док
су у Краљевини Србији била распоређена три пука пјешадије два пука тешке коњице и
по један хусарски и драгунски пук. Не рачунајући Барању, Бачку, Банат, царска армија
је имала 1/7 својих пјешадијских снага у наведеним областима, тачније 9 од укупно 65
пјешадијских пукова у Аустрији. Царска армија имала је укупно 119 пукова са 272.909
војника, а хусари и драгуни су чинили 44 пука6).

Нешто штурих трагова о Крајини било је у оновременим руским географијама7).
Занимљиво је да су писмени Руси могли да сазнају за имена свих истакнутих аустријских
војних команданата, те су лако успјели да закључе да су њемачког и мађарског поријекла.
Изузетак међу њима је био хрватски племић Драшковић који је био командант пука.
Срби, који су имали чинове испод генералског, нису се помињали, а међу генералима
их очигледно није ни било8). Нове вијести о Војној Крајини појавиле су се 1732. и 1733.
године, а односиле су се на ширење куге из Турске. У тим написима се говорило да има
мртвих, али не и њихов број. Споменуте су и мјере заштите (карантини, прекид трговине
и остало) како би се сузбила опака болест. Русија је обновила савез са Аустријом 1726.
и пажљиво је пратила шта се дешава унутар савезнице. Беч се нашао у тешкоћама,
а крајем 1733. у Трсту и Ријеци се гомилао број Хрвата и Срба, појачан присуством
”земаљске милиције” и локалних ”Морлака”. Они су имали задатак да онемогуће
десант са шпанских бродова, присутних у Венецијанском заливу. Множиле су се нове
невоље током 1734. и 1735. године. Беч је тежио да потисне Шпанце из Италије, као и
да сломије Напуљску краљевину, да истодобно заустави продоре Пруса у Чешку, као
и Француза на западу. Он се прибојавао да у сложеној ситуацији Турци не искористе
новонасталу ситуацију и продру у Крајину, пошто је знатан дио војника отишао на
друга ратишта. У оваквој позицији Аустријанци су почетком 1734. повукли генерала
Карафу из Напуља, а истовремено послали неколико хиљада Далматинаца у Чешку. У
прољетним и љетним мјесецима упућиване су нове снаге, али без правог преокрета
на ратишту. Да буде још горе, у том часу побунило се 6.000 Хрвата у Трсту и Ријеци
и одбило да крене ка Сицилији као свом одредишту. Иако је руски извор то прећутао,
пошто није јасно разазнавао етнички састав аустријске војске, свакако је ту било и Срба
из Крајине, тим прије што је дио њих послат из Карловачког генералата. Али Генералат
није уредно исплаћивао новац, па су се војници побунили. Тек августа 1734. барон Фон
Крол, родом из Ирске, из свог yепа је платио незадовољне војнике, па је 4.000 ”Хрвата
и Морлака” кренуло у Италију9). Било је и дезертирања из војске и преласка на страну
Шпанаца у Италији, пошто Шпанија није имала сличних финансијских брига. Уз то се
запажа да су становници Ријеке нерадо примали у куће недисциплиновану војску, па
су неке војне јединице биле размјештене због стварне или наводне изнурености између
Карловаца и Вараждина, а генералати у Карловцу и Вараждину су се трудили да некако
прикупе нове регруте. Бринули су их и турски испади из Босне у Славонију, што је
било очигледно кршење одредби Пожаревачког мира. У току 1735. нови војници су
кренули на бојишта, посебно у јуну исте године кад су се у Италију запутиле јединице
мјешовитог националног састава, док је 4.000 Срба – Крајишника, преко Мађарске,
упућено у Њемачку да осујете нападе Француза. У тим борбама су се ангажовали
адмирал Палавићини, гроф Кенигсек и принц Хилдбургхаузен10).
Тешки услови рата, болести (маларија и друге), много рањеника натјерали су власти
да евакуишу рањенике и болеснике из Сиракузе у Трст и Ријеку. Умјесто регрута
позвани су резервисти и ландмилиција. Завладала је несигурност. До краја 1735. снаге
под командом генерала Кевенхилера надирале су ка Вићенци и Верони, а у децембру
1735. склопљено је примирје са Француском у Верони11). Мир се није вратио у Аустрију.
Руске новине су писале и о побуни Граничара у току 1735.-1736. Наиме, реформе које
су укидале стару крајишку самоуправу изазвале су побуну. У априлу 1736. појавила се
вијест да су упућени у немирно подручје гроф Траун и принц Хилдбургхаузен како би
умирили крајишке Србе и ”Словене”. Руси су непрестано бркали појмове Срби, Раци,
Рајци са појмовима као што су Хрвати, Илирци. Врхунац таквог приказивања прилика

је у вијести да се руска царица заузела за ”Хрвате православне вјере”12). Попустивши

крајишким захтјевима, лукави принц се показао као слаб командант, али и препреден
дипломата који је 1737. успјешно обавио своју мисију и придобио Србе Граничаре13). У
току 1736. нису престајале борбе око Прага где су се пожртвовано борили Срби, затим
хусари Фрање Тренка, али и они које руски лист назива Карловчанима и Личанима. У
вријеме другог Карловог рата (1736-1739) Руси су превели дела која су написали Мариа
Винћенце Коронели и Ф.Л. Марсили14). Коронели је Морлаке описао као народ који је
много помогао Венецији, као и да су ”жедни туђе крви, а не жале своју”15). Марсили
је као учесник Бечког рата (1683-1699) нашао за потребно да похвали Граничаре због
доприноса војним побједама Аустрије и Венеције. Сличном тематиком се бавила и
једна преведена биографија Евгенија Савојског коју су руски читаоци упознали 1740.
године16). Русија и Аустрија су биле савезнице у рату 1736-1739 Али Граничари су били
под вођством неспособног принца Хилбургхаузена. Тврдило се да принц располаже са
14.000 припадника регуларне војске уз 10.000 војника из Вараждинског генералата из
Славоније. Ријешио је да пређе Саву код Градишке и Брода и насрне на Бања Луку, а
онда и на Јајце. Код Новог је стајао хрватски бан Естерхази са 11.000 војника, а према
Бихаћу је било 6.000 војника са книнске стране. Ако би се продор остварио, планирао
би се напад и на Сарајево. Почетком јула 1737. Турци су прешли Корану и опљачкали
стоку Граничара, али су им они одмах узвратили, па су хусари Карољског пука код
Бихаћа опљачкали три села. Тог љета је принц Хилдбургхаузен допро до Бања Луке и
наметнуо ратну контрибуцију17). Али почеле су да стижу и неугодне вијести. Турци су
код Вакуфа (данас Кулен Вакуф) 23. јула опколили око 4.000 аустријских војника под
командом барона Рајнбаха, ником нису допустили да извуче живу главу, посијекли их, а
барону су главу набили на колац. Услиједиле су нове непријатности. Најприје је стигла
вијест да је пала Бања Лука у аустријске руке и да се избјегли Срби враћају у своје
куће. Убрзо је то оповргнуто, па је 14. августа 1737. у Бечу је било познато да су Турци
добили појачање и потукли Аустријанце. Послужили су се варком и истакли бијелу
заставу, што су Аустријанци погрешно протумачили и помислили да се Турци предају.
А тај лукави знак је за Турке значио да је опкољеном паши пристигла помоћ. Удружене
турске војске насрнуле су на нападаче, па је принц Хилдбургхаузен на брзину одступио
преко Врбаса, претрпјевши знатне губитке. Пораз код Бања Луке није се дао сакрити,
а накнадни упади аустријске војске узводно Саном били су краткотрајни и без правог
учинка18). Ни 1738. није било изгледа да се заузме Бихаћ, а претпостављало се да га
брани гарнизон од 12.000 војника. Сва настојања Граничара да се домогну Бихаћа нису
била остварљива. У љето 1738. ландмилиција из Крбаве је постигла скроман успјех, а
кружили су гласови да Турци праве путеве кроз шуму у намјери да изненада продру у
Војну Крајину19). И турска босанска војска је у априлу 1739. напала карантин код Брода,
стављајући до знања да желе да преузму иницијативу од противника.
Пораз код Гроцке и неповољни мир у Београду утицао је на Русе, па су знатно
пресахле вијести са нашег простора. У једном руском издању о географији било је
нешто података о Војној Крајини, уз тврдњу да ”Грци” (заправо Срби) имају слободу
вјероисповјести како у Србији, тако и у Хрватској. Од пограничних мјеста помињао
се једино Карловац кога Турци нису никада успјели да освоје20). Вијести о крајишким
Србима почеле су поново да се гомилају у руској штампи у вријеме рата за аустријско
наслеђе (1740-1748). Писало је да су Аустијанци њих ангажовали у одбрани круне
царице Марије Терезије. Руска штампа је помињала не само Хрвате, Далматинце,
ускоке и Морлаке, него и Србе граничаре, уз податак да им се придружило и ”600 Рајца

(тј. Срба) који су обучени као Турци”21). Опет се помињала јадранска обала и одбрана
од десанта Шпанаца и Напуљаца, као и Чешка која се требала бранити од Француза и
Бавараца. Тиме се завршавао и овај круг руских вијести који се односио на Крајину и
Крајишнике.
Напомене:
1) ‑М.П. Радусиновић, Прве вијести о Србима и Хрватима у руској штампи ЏВИИИ вијека, Српска слободарска
мисао, број 6, новембар-децембар 2001, с.88.
2) ‑Ведомости, Но 24, август 1703. и Но 36, ДекабрÛ 1703.
3) ‑Јанош Палфи (1664-1751) мађарски племић и хрватски бан (1704-1732) склопио мир у Сатмару с Фр.
Ракоцијем (1676-1735) чиме је 1711. призната династија Хабзбурговаца са женом на челу.
4) ‑Ведомости, Но 12, март 1704; Но 14, Но 15, Но 17 1704.
5) ‑М.П. Радусиновић, Двије вијести у руској штампи о бици код Петроварадина 1716. године, Зборник Матице
српске за историју /ЗМСИ/, бр. 30, Н.Сад 1984, 99-101; М.П. Радусиновић, Руска вијест о паду Београда, ЗМСИ, бр.
42, 1990, с.129-131.
6) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 26, 30. ИИИ 1728, с. 104-112.
7) ‑Введение в гисториã европеÜскуã чрез Самуила Пуфендорфиç. . . . С.Петербург 1718б с.342
8) ‑Исто
9) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 6, 20. И 1732, ц.24. Фон Крол је заправо Јохан Јозеф Харах /1678-1764/,
фелдмаршал.
10) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 49, 19-ВИ-1735, Но 58, 21. ВИИ 1735, Но 59, 24-ВИИ-1735, ц. 477.
Палавићини-Ћентуриони /Ђовани Лука/ Јохан Лукас /Ђенова 1697- Болоња 1773/, гроф, 1733. вице-адмирал, 1741.
фелдмаршаллајтнант. Летар Јозеф Доминик Кенигсек / 1673-1751/, фелдмаршал. Учесник ратова против Турске
/1691-1699/, 1737-1739, а борио се у Италији /1734-1737/, у Холандији 1714-1715. Принц Јозеф Мариа Фридрих
Виљем Сакс Хилдбургхаузен /1702-1787/, фелдмаршал.
11) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 103, 25. ЏИИ 1735. Лудвиг Андреас Кевенхилер /1683-1744/, командант
у Словенији, 1735. генерал, а 1737. фелдмаршал и главни командант аустријске војске.
12) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 100, 13. ЏИИ 1736, ц. 799-800. Руска царица Ана Ивановна /1693-1740,
владала од 1730.године/,кћи цара Ивана В, старијег полубрата Петра Великог, жене Фридриха Вилхелма, војводе
Курландије. Смрћу Петра ИИ, изумрла је мушка лоза Романових, па су је бојари прогласили за царицу. Вијест о
интервенцији руске царице Ане потицала је из Вроцлава/Бреславља/ од 26. ЏИ 1736. године и дословце гласи: ”Из
Бреславља, 26. новембра из мађарске земље добијена су писма из којих сазнајемо да је Његово царско величанство,
послије заузимања Њеног величанства сверусијске господарице царице, преко специјалних комесара размотрило
жалбе хрватских становника, већ је наредило да се тамо пошаље указ с наредбом да се врате све цркве које су
одузете Хрватима православне вијере, овој веома милостивој резолуцији поменути Хрвати су се тако обрадовали да
су 10.000 својих војника на коње посадили и обећали да ће се у случају рата, као доказ своје захвалности, спојити
с царском војском”.
13) ‑М.П.Радусиновић, Руске вијести о устанку Пере Сегединца и врењу међу Србима у Угарској и Војној
крајини, ЗМСИ 58/1998.
14) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 1, 3. И 1737, Но 15, 21. ИИ 1737, ц. 116. Сл. Гавриловић, Срби у Хрватској
у ЏВИИИ веку, ЗМСИ 14 /1976.
15) ‑Винћенце Мариа Коронели /1650-1718/, италијански космограф географ, активан у Венецији гдје је основао
једно од најстаријих географских друштава на свијету. Конструисао је небески и земаљски глобус, израдио много
географских карата, није довршио енциклопедију. / Записка историографическаç о Мореи, покоренноÜ оружием
Венецианским... С.-Петербург 1769/. Луиђи Фердинандо Марсили/ Болоња 1658-1730/ Граф, полиисторик и царски
генерал, учесник бечког рата за шпанско насљеђе. Бавио се историјом, архиологијом, етнографијом, географијом
и економијом / Военное состоçние ОттоманскоÜ империи с еë прираäением и упадком сочиненнаç чрез Графа де
Марсилли, Санктпетербург 1737, ч. И-ИИ.
16) ‑Описание житиç и дел принца Евгениç герцога СавоÜскаго и генералиссимуса над армиçми Его римскаго
цесарскаго величества и всеÜ империи с грçдорованнßми изображениçми всех его баталиã и знатнеÜшеÜ осад,
Санктпетербург при Имп. Акад. Наук 1740.
17) ‑Санктпетербургские ведомости; Но 62, 4. ВИИИ 1737.
20) ‑Краткаç политическаç географиç и изÛçснение изданнаго на россиÜском çзßке неболâшаго АТЛАСА
сочиненнаç длç употреблениç гимназии при ИмператорскоÜ Академии наук, в Санктпетербурге 1742, второе
издание 1745.
21) ‑Санктпетербургские ведомости, Но 34, 5. ВИИ 1742; Но 76, 20. ИЏ 1748.

Београд
СУШТИНА ПЛАНА З-4

План З-4 није оно што средства јавног информисања, па и многи историчари,
политиколози, правници и други истраживачи сепаратистичких ратова у Југославији
вежу за неспоразум између Председника РСК Милана Мартића и америчког амбасадора
у Загребу Питера Галбрајта, у Книну – почетком 1995. године.
План З-4 је само детаљ опсежног и злочиначког подухвата – ради прогона српског
православног становништва из српских исконских земаља – смештених, претежно, у
историјској Војној Крајини, или Војној Граници, српској аутономној области у Аустрији,
од 16. до пред крај 19. столећа. На тој земљи је (а и у Босни и Херцеговини) фашистичка
Хрватска, у Другом светском рату, обавила замашано биолошко истребљење српског,
ромског и јеврејског становништва. Потпуно уморство ова три народа је било предвиђено
уставним и законским одредбама хрватске државе – 1941. године. Законом им је одузета
и целокупна покретна и непокретна имовина, као што ће то хрватско законодавство
регулисати и за целокупну српску имовину од 1990. до данас. Додуше, овог пута је
интервенисала Међународна заједница, па се хрватско законодавство прилагођавало
спољним притисцима, али је задржало толико недоречених и компликованих одредби,
па је већини прогнаних Срба немогуће ући у посед, вратити држављанство, уштеђевину,
примати пензију и инвалиднину, итд.
Кад је реч о овом малом обзиру Међународне заједнице према српској имовини,
морамо је одати признање да су и њени тзв. мировни посредници упозорили да је
Хрватска, једностраном одлуком у Сабору, укинула државотворност (конститутивност)
српском народу, који је, као носилац антифашистичке борбе у Другом светском рату,
добровољно унео своје етничке и историјске територије у федералну југословенску
јединицу Хрватску, уз наглашену уставну регулативу о потпуној равноправности
хрватске и српске етничке заједнице.
Хрватска власт је (1992) морала да узме у обзир ово упозорење Међународне
заједнице. Обећала је да ће Србима вратити равноправност – укинуту 1991. године. Као
и у свим другим приликама, Хрватска је и ово обећање изиграла. Уместо да се уставно
Срби опет означе као државотворни (конститутивни) народ, у хрватском парламенту
је нађена једна друкчија одредница – постали су ”национална заједница”. За живо
чудо, Међународна заједница је прихватила и ово, једва разумљиво, решења, мада је,
претходно, захтевала да се српски статус у Хрватској регулише онако како је то било и у
Уставу СФР Југославије. Тако су Хрватској остале одршене руке за даље манипулације
с наводним враћањем претходно погажених српских права.
У тим манипулацијама, значајну улогу ће одиграти хрватска понуда широких
аутономних права за Србе, која ће бити истоветна од 1992. до 1995, али ће до 1995.
године бити без званичног назива, а од 1995. ће добити име – План З-4. Тај план о
аутономним правима Срба у Хрватској ће, изненада, бити најављен као новост и мировни
посредници ће сакрити чињеницу да је реч о плану који је нуђен, узастопно, 1992. и
1993. године – све док није потписан Ердутски споразум 15/16. јула 1993. године.
Значи, он 1995. није био никаква новост, ако новошћу не обележимо чињеницу да је
тај план донео у Книн амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт. Јер, 1992. године
су га у Книн донели копредседници Међународне мировне конференције о Југославији
Сајрус Венс и лорд Дејвид Овен, са службеницима УНПРОФОР-а.

План З-4 је најнепријатније сведочанство о умешаности УН, других међународних
организација, западноевропских и других великих земаља, укључујући Руску Федерацију
и Сједињене Америчке Државе, у разбијање СФР Југославије и одобравање агресије
Хрватске на Републику Српску Крајину. Нажалост, већина средстава информисања у СР
Југославији су (и она Милошевићевог режима и опозиционих странака) кривотворила
све око Плана и оптуживала руководство Републике Српске Крајине да је било
некооперативно, а да би се прихватањем Плана, избегла хрватска агресија и етничко
чишћење РСК од Срба. Јавност је, оваквим информисањем, обманута.
Суштина свега је у томе да су Хрвати нудили Србима (и 1992. и 1995) решавање
српских личних и националних права у два среза, а Срби су полазили са становишта
да се о тим правима мора узети у обзир цела територија Републике Српске Крајине,
или ”Зона под заштитом Уједињених нација”, како је Крајина била означавана у
документима Уједињених нација.
Иако су мировни посредници били на целој територији РСК, и иако су сами означили
њене границе према Хрватској, они су, и у фебруару 1993 – у Њујорку, понудили
крајишкој делегацији да се расправља о српској аутономији у два среза! Затим су
дозволили хрватској делегацији да то исто предложи на састанцима у априлу и јуну
1993 – у Женеви.
Делегација РСК није желела да разговара о њему. Предлог је био више него детињаст.
Детињаст зато што је његов садржај више личио на ругање, него на правни темељ за
враћање одузетих права једном од два државотворна народа. Да се та државотворност
није подразумевала, говори чињеница да су Хрвати српску самоуправу предвидели
само у два среза, што је чинило једва једну трећину Републике Српске Крајине. А
да је неозбиљност била потпуно заступљена у Плану З-4, указује понуда да се у та
два среза успоставља: српски парламент, председник државе, влада, српски језик у
школама, царина, војска, полиција, новац, застава, грб и, поред тога, омогућило би се
учешће српских представника у законодавним и извршним телима Републике Хрватске.
Дословно је написано да се све ово односи само на ”Котар Глину и Котар Книн”. Сви
остали делови РСК би били укључени у Републику Хрватску, без права Срба на било
какву аутономију у њима – мада су ти делови чинили две трећине Републике Српске
Крајине.
А што се тиче територијалног простирања тадашњих (и данашњих) хрватских
котара (срезова), није било јасно шта би обухватали котари Книн и Глина. Хрватска је
умножила број општина у односу на време у Југославији – за више од три пута. Тако су
неке месне заједнице проглашене општинама, па је Србима нуђена ”држава у држави”
у 11 општина. Значи, општина није била пространа и с много насеља као у Југославији,
а ових 11, нуђених Планом, налазило се око градова Книна и Глине. Преко подручја
између ових котара (делови Лике и Кордуна), која не би улазила у два котара, према
обећањима хрватске стране, пружао би се коридор између српских политичких центара
– Глине и Книна!
Велика одговорност на усамљеном

Председнику Милану Мартићу
Један поштени британски дипломата нас је обавестио о предстојећем доласку
америчког амбасадора Питера Галбрајта у Книн. Упознао нас је да ће Галбрајт
понудити план о српској аутономији у Хрватској, нагласивши да је веома неповољан
за Србе. Саветовао нас је да га прихватимо као основу за преговоре, јер ће им светски

медији посветити велику пажњу, па ћемо моћи да изнесемо своје ставове и чињенице
о свеукупним српско-хрватским односима. Овај поштени британски дипломата је
био начисто с тим ко какву улогу игра у разбијању Југославије и храбрио нас је да
ћемо, расправљајући о Плану З-4, успети да докажемо да су Међународна заједница и
Република Хрватска неискрене кад обећавају (посебно Планом 3-4) Србима пуна права
у Хрватској.
Председник Милан Мартић је био упознат с овим ставом британског дипломате, а
знао је и садржај документа којег смо чекали, али су га тих дана забрињавале друге
околности. Република Српска Крајина се нашла у веома тешкој ситуацији. Хрватска је
тражила да Мировне снаге УН заврше своју мисију, истичући да оне Хрватској више нису
потребне. На овакав захтев, реаговале су УН и копредседници Мировне конференције
о бившој Југославији, покушавајући да задовоље хрватске захтеве, али да то не
изгледа капитулантски за Уједињене нације. Пронашле су решење – одобровољиле су
Хрватску гаранцијом да се РСК више неће називати ”Зоном под заштитом Уједињених
нација” и да ће мировна операција у Југославији да се преименује у мировну операцију
у Хрватској. Оно што је било још чудније, одлучено је да се у, тој ”новој мировној
операцији”, војници УН не спомињу. Пре него што је донесена оваква одлука у Савету
безбедности, формално су копредседници Мировне конференције о бившој Југославији
требало да прибаве пристанак три потписнице Венсовог плана – Југославије, Хрватске
и Републике Српске Крајине. Наравно, Хрватска је пристала. Југославија је давала
знаке да се неће енергичније противити промени манданата Мировних снага УН
у Југославији. Једино се овоме супроставила Република Српска Крајина. Торвалд
Столтенберг се састао с крајишком делегацијом, коју је предводио Председник Милан
Мартић, у Београду. Столтенберг је изнео предлог да се мировна мисија преименује у
”Организацију Уједињених нација за успостављање поверења”. Скраћено, латиницом,
била би означена као УНЦРО. Овакав облик је наметао закључак да је то скраћеница од
реченице: Уједињене нације у Хрватској” – Тхе Унитед Натионс ин Цроатиа.
Председник Мартић је изнео став Столтенбергу да РСК није сагласна с променом
мандата Мировних снага УН и да оне и даље треба да, у свом називу, садрже појам
”заштитне снаге”. Столтенберг није коментарисао став Председника Мартића, додавши
само то да ће коначну одлуку донети Савет безбедности.
Треба признати чињеницу да је тада (1995) СР Југославија била с ”празном
столицом” у УН и да је њена дипломатска активност била ограничена, па вероватно
не би могла сама да спречи (у Савету безбедности) измену суштине Венсовог плана,
чији је потписник, али је и чињеница да се није ангажовала на билатералном плану
– код већине чланица УН. Могла је затражити њихову помоћ и нема сумње да би било
држава које би покушале, у телима УН, да сачувају првобитни мандат Мировних снага
УН у Југославији.
Председник Милан Мартић је, у оваквој ситуацији, остао усамљен, а схватао је
да ће, при промени мандата снага УН у РСК, уследити хрватска оружана агресија.
Истовремено, све је мање било наде да ће оружане снаге Југославије учествовати
у одбрани Крајине. Председник Мартић је покушао да искористи долазак у Книн
америчког амбасадора Питера Галбрајта – да би му скренуо пажњу да је неприхватљиво
да Мировне снаге мењају карактер, дефинисан у Венсовом плану, или Резолуцији
Савета безбедности 743 (1992). Једино што му је остало на располагању за очување
суштине Венсовог плана је било условљавање – и он га је изнео у сусрету с Питером
Галбрајтом. Оно је гласило – РСК ће преговарати о Плану З-4, уколико, ових дана,

Савет безбедности продужи боравак Мировних снага уз непромењен мандат.
Мада је овакав став једне државе потпуно схватљив, амерички амбасадор није
имао разумевања. Он се увредио и запретио руководству РСК. А било је природно да
преговори хрватске и српске стране нису могли нормално тећи кад се још није знало
шта ће се мењати, а шта не, у Венсовом плану.
Зашто План З-4 није спомињан од јуна 1993. до почетка 1995?

Навео сам да је План З-4 понуђен, последњи пут, у јуну 1993. године, у Женеви.
Хрватску делегацију је предводио Славко Дегориција. На тим преговорима, аргументи
делегације РСК су били уверљиви. Делегација је била бројна, а предводили су је
Председник Горан Хаyић и председник Скупштине Миле Паспаљ. Атмосфера на
женевским преговорима је учинила утисак на мировне посреднике и они су решавању
српско-хрватских односа пришли, бар привремено, много озбиљније. Копредсеницима
су се следећег месеца (јул 1993) придружили заменици министара иностраних послова
САД и Русије: Чарлс Редман и Виталиј Чуркин. Они су одлучили да одвојено преговарају
с две делегације – с крајишком у Ердуту и хрватском у Загребу.
Делегацију РСК је предводио премијер Ђорђе Бјеговић и састанак је одржан 15. јула
1993. године.
Замисао копредседника Мировне конференције и двојице државника САД и Русије
је била да се потпише један оквирни уговор, кроз којег би дошло до војне, полицијске,
привредне, саобраћајне, трговачке, културне, просветне, спортске и друге сарадње. По
речима Чарлса Редмана, то би довело до постепеног стапања Републике Хрватске и
Републике Српске Крајине у једну државу – с две области. Вероватно је то требало да
буде решење какво ће се у Дејтону наћи за Босну и Херцеговину. Американац је тада
рекао да ће замишљени споразум бити обавезан за Хрватску и ако би њезин председник
покушао да избегне његово спровођење у живот, онда ће га на то Русија приморати
– јер је она, рекао је, за тако нешто задужена. Виталиј Чуркин је додао да у случају
хрватског вероломства, неће оклевати и одмах ће допутовати у Загреб и Книн.
Уз овакве гаранције, делегација РСК је имала само један услов – тражила је од
Редмана и Чуркина да споразум потпише, у Загребу, члан Владе Републике Хрватске,
а не неко из полицијских структура, како су то Хрвати практиковали до тада. Чарлс
Редман и Виталиј Чуркин су прихватили овај став крајишке делегације.
Тако је Ердутски споразум потписао (15. јула 1993) министар иностраних послова
РСК Слободан Јарчевић, а у Загребу (16. јула 1993) министар трговине РХ.
О Ердутском споразуму је реферисао пред Саветом безбедности Генерални секретар
Бутрос Бутрос Гали, подвукавши да ће он довести до мира између српске и хрватске
етничке заједнице.
И кад је требало да почну преговори стручних делегација за свеукупну сарадњу
Крајине и Хрватске, хрватски председник Туђман је обелоданио да је Ердутски споразум
ништаван – стављен ван снаге.
Влада РСК је писала Виталију Чуркину, али он није одговорио. У Москву је
отпутовао министар иностраних послова РСК – да подсети Ћуркина о гаранцији Руске
Федерације да ће Ердутски споразум хрватска морати да спроводи. Међутим, кад је
крајишка делегација стигла у Москву, у руском МИП-у су је обавестили да је Виталиј
Чуркин службено у Бриселу. Крајишнике је примио шеф његовог кабинета (потоњи
руски министар за иностр. послове) Игор Иванов. Иванов није желео да разговара о
руским гаранцијама везаним за Ердутски споразум! Само је Крајишницима очитао

лекцију да мора да науче да живе у миру с Хрватима и муслиманима и упућивао их

је на складан живот толиких нација и верских заједница у Русији – тад још није било
терористичких дејстава у Чеченији.
После овог вероломства Хрватске и благонаклоног става Међународне заједнице
према овом хрватском чину, Норвешка је понудила тајне преговоре Крајишницима и
Хрватима, у новембру 1993. Понуда је прихваћена. Крајишку делегацију је предводио
председник Горан Хаyић, а хрватску Хрвоје Шаринић. Био је на помолу споразум сличан
Ердутском. Два дана је текст усаглашаван и прихваћен је од стране обе делегације.
Заказан је прекид тајности и за наредно јутро су позвани новинари – да присуствују
потписивањеу. Али, ту ноћ је Туђман послао писмени налог Шаринићу да споразум не
потписује и да се хрватска делегација одмах врати у Загреб.
И овог пута, Међународна заједница није против Хрватске предузела никакве мере.
Следећи преговори су одржани у децембру 1993. у Добановцима. У току усаглашавња
текста споразума, Хрвоје Шаринић, шеф хрватске делегације, је обавестио да ”није
добио овлаштења за разграничење у Равним котарима и да зато прекида преговоре”.
После Добановаца, две делегације су се сусреле у марту 1994, у Загребу. Крајишнике
је предводио министар одбране адмирал Душан Ракић, а Хрвате Хрвоје Шаринић.
Заменик му је био генерал Петар Стипетић. Опет су били присутни Чарлс Редман и
Виталиј Чуркин. Споразум је потписан 29. марта. Био је уравнотежен. Прихваћени су
ставови о појединим питањима обе делегације. Тако је унесен у Споразум и предлог
РСК да се хрватско тешко наоружање удаљи од границе (као и крајишко) 10 км.
Био је то Загребачки споразум. На основу њега, како-тако, владао је мир 1994. године.
И на основу њега је дошло и до преговора о снабдевању водом у Лици и Далмацији,
снабдевању електричном енергијом, експлоатацији нафтовода преко РСК, аутопута
кроз Славонију, итд.
Хрвати су били незадовољни Загребачким планом. Стално су понављали да је РСК
саставни део Републике Хрватске, што су успевали да, ангажовањем своје дипломатије
у Њујорку, унесу и у већину Резолуција Савета безбедности. Тражили су да то признају
и Срби Крајишници, потписивањем неког споразума такве садржине. Предлог о српској
аутономији у Хрватској, стигао је у Книн из Лондона, у јуну 1994. године. Тражено
је да се у Британији, тајно, састану делегације РСК и Хрватске и да преговарају о
српској аутономији (укључивању РСК у Републику Хрватску) на основу предлога
једне британске хуманитарне организације. Председник Мартић је прихватио предлог
и одредио мене да отпутујем у Лондон. То је све учињено под покровитељством
Министарства за иностране послове Велике Британије и уз информисање Доњег дома
британског парламента. Хрвати су дали свој пристанак, али пред мој долазак у Лондон,
јавили су да неће послати преговарача. Британци су били мишљења да ја допутујем,
јер Хрвати могу да се предомисле и да стигну у Лондон. Отпутовао сам и чекао Хрвате
пет дана. Они нису дошли.
Тако је остао да се примењује Загребачки споразум из марта 1994. Он никад није
стављен ван снаге, нити је проглашен неефикасним, застарелим, итд. Но, и поред тога,
изненада, Савет безбедности је одлучио да понуди Хрватима и Србима ”нови план”
– толико пута одбациван, План З-4, о којем сам већ све рекао.
Могу још само да поновим реченицу с почетка овог реферата:
План З-4 је само детаљ опсежног и злочиначког подухвата – ради прогона српског
православног народа из српских исконских земаља.
Остајем дужан да изнесем и неку чињеницу за овако оштру осуду Међународне

заједнице. Она постоји. Имали смо је у архиви Кабинета Председника РСК и садржавала
је следеће. Средином јуна 1995. године, један од америчких новинара у Њујорку је
обавештен о тајном (затвореном) састанку чланова Савета безбедности. Реферисао
је немачки амбасадор и предложио је да се одобри хрватско војно запоседање РСК,
уз обавезу да се према српским цивилима поступа на најхуманији начин. Немачки
амбасадор је гарантовао да се овој хрватској војној операцији неће супроставити војска
СР Југославије и Републике Српске. Сви чланови Савета безбедности су одобрили ову
хрватску операцију – названу ”Олујом”, кад је прогнано 80% српског становништва.
Овај честити амерички новинар је о одлуци Савета безбедности обавестио дописницу
РТВ Београда у Њујорку госпођу Терезу Гулд. Тереза Гулд је то, сутрадан, доставила
Книну.
Погледајмо све околности око спровођења злочина према српском народу у Републици
Српској Крајини те 1995. године. Сигурно је да су копредседници Међународне
конференције о бившој Југославији (лорд Дејвид Овен и Торвалд Столтенберг) знали
за овакву одлуку Савета безбедности. И сигурно је да су желели да са себе скину
одговорност за предстојећи хрватски прогон српског становништва из Републике Српске
Крајине. Зато су позвали делегацију Републике Срспке Крајине у Женеву и затражили
састанак у Београду са председником Владе РСК др Миланом Бабићем. И у Женеви и
у Београду су, ОПЕТ, понудили Крајишницима да преговарају с Хрватима о Плану З-
4. Можемо претпоставити да су били уверени да ће Крајишници, И ОВОГ ПУТА, као
више пута од 1992. ову понуду одбити. Тиме би копредседници Овен и Столтенберг
били ослобођени сваке кривице и гриже савести за предстојеће злочине према Србима
у РСК. Могли би мирно рећи – ето, да су нас Срби послушали и преговарали о Плану
З-4, не би дошло до оваквих трагедија.
Међутим, десило се нешто друго. Делегација РСК у Женеви је прихватила предлог
копредседника да разговара о Плану З-4, а своју сагласност у том смислу дао је и др
Милан Бабић у Београду. И на једном и на другом месту, мировни посредници су
обећали да сад Хрватска неће војно напасти Републику Српску Крајину, а то се десило
само дан-два после овог обећања – 4. августа 1995. године.
Кад су Хрвати прогнали српски народ из РСК, престала је с радом Међународна
конференција о бившој Југославији за Републику Српску Крајину, а наставила послове
само око регулисања односа три ентитета у Босни и Херцеговини.
Изасланик Генералног секретара УН за РСК г. Јасуши Акаши нестао је, после
”Олује”, са светске политичке сцене.

Проф. др Слободан Комазец
КОМПЛЕКСАН ПРИСТУП И СТРАТЕГИЈА

ПОВРАТКА ИЗБЕГЛИЦА
И ПРОГРАНИХ ЛИЦА У ХРВАТСКУ
У припреми за овај скуп сетио сам се сличног научног скупа који сам организовао у
Марксистичком центру у Сплиту на тему ”Косово – јуче – данас – сутра” 1980. и неке
године.
Просторно, Крајина чини око 30 одсто територије РХ, мада доста неповезана као
целовит систем (далматинско – личко – кордунашко – банијски; Западна Славонија,
Источна Славонија).
Пре осталог да видимо о каквој се српској популацији ради у Хрватској. По попису
из 1971. (МАСПОК) од 4.426.000 Срби су чинили 627.000 (14,2 одсто), а по попису из
1991. (сецесионистичка контрареволуција) ОД 4.760.000 Срба је било 581.000 (12,2
одсто). То је била прва велика превара или статистички геноцид, иза чега је уследио
други политички и егзистенцијални (масовни егзодус). По студији коју сам урадио 1991.,
одмах након првих резултата пописа, Срба је у Хрватској било 940-945.000, што чини
19,6 одсто. То је стварни број, остало је статистичко – политичка обмана. Од 379.000
Југосовена готово сви су ”претворени” у Хрвате, мада је око 84 одсто у тој категорији
српска популација. То је детаљније дато у наведеном истраживачком пројекту.
Интересантно би било видети пре сваке расправе о овом проблему, колико ова
популација живи у градовима ван Крајине, у појединим регионима, старосна структура
овог дела становништва, просечан број чланова породице.
У ”Бљеску” и ”Олуји” протерано је од 200-250.000 грађана српске националности
из Хрватске. Од тога се један део налази у Србији (колико?), Републици Српској
(колико?), Црној Гори (колико?). Отишло у иностранство.Где су се сместили и како су
се снашли?
По неким нашим сазнањима око 85 одсто је код родбине и пријатеља! Мањи део је
у колективним центрима – који се брзо затварају. Шта је са делом популације који је
отишао у иностранство (и трајно, нажалост, одселио)?
Колико је стварно остало Срба у РХ? Барата се врло различитим подацима, што значи
да стварног извора нема, а ни тачног податка. Је ли то тих 4,2 одсто или око 190.000?
ако је избегло 250.000, тада је ”нестало” негде око 100.000 Срба из Хрватске!
Ко се до сада вратио? Спомиње се 58.000, а по подацима из Хрватске око 150.000.
Доста се манипулише подацима о повратку из чисто политичких разлога.
Ко се враћа у РХ односно Крајину и градове Хрватске?
На шта се стварно враћају (Крајина је попаљена и порушена).
Различити су услови за повратак у Источну Славонију, Западну Славонију
и далматинско – лички део Крајине, али и стратегија и политика морају бити
јединствене.
Највећи део младе популације се снашао и уградио у друштво Србије (школовање,
посао, сналажење за преживљавање, стварање породица, прихватања средине и начина
живота) и тешко ће се одлучити за пут у велику неизвесност и несређене односе, без
елементарне сигурности и средине које их прихватају.
У самој РХ на сцени је тотелитет на стихијске, већ наметнуте асимилације српског
становништва које данас живи тамо. Промена имена, презимена, националне

припадности и сл. (у нашим индексима, књижицама и сл. Нема националне припадности,
у Хрватској је то обавеза. То је пут за отворену или прикривену дискриминацију у
националистички оболелој средини Хрватске). У другој или трећој генерацији
кроатизација ће учинити своје. Без обзира на то, Срба у Хрватској (као грађана ове
сада државе) има не 4 – 5 одсто али ни оних 12,2 одсто већ стварно 19,6 одсто дакле
готово сваки пети становник. Али перманентни национализам и шовинизам који у овој
Републици избија свом снагом сваких десет до двадесет година (1921, 1934, 1941, 1971,
1991) учинио је своје на националну структуру ове Републике – државе.
Избеглички корпус налази се располућен између два тешка привредно – социјална
и кризна жаришта. Једно је наше, овде где се сада налазе, друго је тамо где треба да се
врате.
Овде је на сцени велики процес распродаје предузећа, организоване пљачке јавне или
назови друштвене(мада стварно колективне – предузећа) имовине, велико социјално
раслојавање становништва и концентрација финансијског капитала у рукама уског
слоја богатих – који немају никакав осећај за проблем избеглица. ”Социјална бомба”
је отупила оштрицу осећаја и саосећања са избеглим, огромна незапосленост од преко
милион људи, која се креће и до 40 одсто радно способног становништва, а код младих
60-70 одсто ствара отпоре даљој инеграцији и тешкоће у запошљавању избегличког дела
становништва. Дакле, услови се погоршавају, због чега се морају више организационо,
осмишљено и концепцијски дугорочно програмирати и тако деловати (али се проблем
треба и мора решити у року од годину дана). Предуг је период од 10 година, а да се
проблем није решио.
Друго је проблем тамо где треба да се врате – у Хрватској.
Привредна, финансијска и политичка слика средине (РХ) у коју треба да се враћају
избегли је доста суморна.
Даћу овде само кратку скицу основних карактеристика:
– Слаб економски развој,
– Врло висока незапосленост хрватског становништва, посебно младих,
– Врло висока међународна задуженост од преко 30 милијарди (са годишњим
обавезама према иностранству од 7 – 8 милијарди долара),
– Потпуна распродаја банака – које су у рукама страног капитала који нема осећај за
ове проблеме избеглиштва, већ голи профит пљачкашки капитализам,
– Изразито социјално раслојавање друштва и велико незадовољство маса – које су
осиромашене и високо задужене,
– Огромна пљачка кроз приватизацију. Бес масе се неће испољити према капиталу
и тајкунима, већ према избеглицама и српском корпусу – који ће се сматрати са
одговорним за све недаће маса,
– Величање домовинског рата као револуције и ослобођења. А против кога је вођен
тај рат. Ми знамо праве узроке те катаклизме,
– Велики буyетски проблеми и огромни дефицити (класичног буyета и пензионог
фонда),
– Одлив младе популације у иностранство, уз осећај бесперспективности у РХ,
– Веома висок ниво нетолеранције и мржње према Србима који ће дуго остати
присутан – као, нажалост, константа у том народу,
– Прокламације владе и вођства РХ, доношење закона о сигурности и повратку, али се
у стварности све другачије ради – нема истинске жеље и воље за повратком избеглица и
осигуравање потребних услова за тај процес. Нормална је реакција свих организација

на билборде типа ”Гдје има мјеста за све”, али с правим питањем:
Искреност или маркетинг.

Слажем се у потпуности са ставом Удружења Срба у Београду када кажу ”лицемерно
и срамно је јавно рекламирати и позивати избегле Србе на повратак, док у исто време
актуелна хрватска власт чини све да до повратка не дође”. ”Док се у Србији постављају
билборди у Хрватској се води права хајка на Србе”. Мада не прихватам податак о 4,5
одсто Срба у Хрватској, јер ни овај, као ни претходни прописи није права слика, што
због фалсификовања, што због страха у изјашњавању Срба, тако да је највећи број
морао да се другачије изјасни, али им је интимни осећај припадности остао. Треба га
сачувати и неговати – то је и један од праваца наше активности.
Можемо и разумети тешко стање привреде и друштва Хрватске, огромне супротности
и ограничења могућности да се довољно помогне повратак избеглих, јер пливају у мору
својих тешкоћа, али морају у буyету предвидети посебну ставку за повратак избеглих,
да видимо истинску жељу да се то оствари. Чак и међународни кредит да се узме за тај
процес, ако је буyет пренапрегнут, па и у буyетски дефицит да се уђе.
Само тако можемо веровати да Хрватска жели нормалне услове за повратак (ко жели,
наравно) неколико стотина хиљада избеглих да им осигура сигурност, одмах врати
одузету имовину и станарска права, бар их то ништа не кошта.
Томе ћемо више веровати него билбордима по Београду и шире, или пак оним
транскриптима са Бриона, које сте сигурно прочитали.
Иначе, има више од годину дана да сам се одазвао на позив и затражио да ми се
врати стан у Сплиту, али до сада ни једне речи нисам добио. Измислили су све могуће
начине да отежају и онемогуће враћање имовине и станарских права. То је заиста једно
чудо када траже да у 15 година избеглиштва – немате ништа, а они ће вам дати негде
у Хрватској смештај. О пензијама и игри закона развлачењу, око њих – да се тотално
обезвреде или онемогуће, без обзира на уплате доприноса. Фондовима, сувишно је
било шта рећи.
Ако је спаљено или срушено око 25.000 објеката и одузето око 50.000 станова, а
поправљено је у 2004/2005. години нешто преко 8.500 кућа, уз обнову у 2006 .години од
око 4.000, очито је да остаје уништених преко 10-12.000 домова и комплетно нерешено
Станарско право на 50.000 станара. Нека је просечан број чланова породица три, то
чини готово 150-180.000 избеглица. Станарско право Република Хрватска, може одмах
без проблема решити, ако већ не може друге економско – финансијске проблеме.
Позивање већ пет-шест пута на продужавање захтева за повраћај станова које
смо добили и стално продужавање рокова, уз измишљену категорију ”станарског
збрињавања”, само је даље замајавање и ”прање” пред ЕУРОПОМ, због жеље за уласком
у ЕУ. Управо ЕУ може једним потезом (ако жели) да реши овај проблем који Република
Хрватска пролонгира у бесконачност. Једно су речи, друго је стварност и стварна жеља
и потези руководства Хрватске, (руководеће структуре су се мењале, станке на власти
исто тако, али је остала константна према Србима у облику жеље да се никада не врате
у своју државу РХ).
Шта је то у ових десет година (1995-2005) осигурано за повратнике
– порушено је и даље стоји опљачкано неколико десетина хиљада кућа и других
објеката,
– одузето око 50.000 станова – станарског права,
– станарско право је одузето само у Хрватској,

– поправљено је до сада мањи део зграда,
– сигурност, политичка, лична, материјална, нису осигуране. Сваки одлазак је с
великим ризиком. А у случајевима терора или убиства не функционише држава (органи
сигурности и реда, судства и др.).
Главна препрека за повратак у РХ је питање сигурности, равноправности и економско
– финансијски проблеми.
Максимално се отежава и онемогућава враћање станарских права (измишљају се
ужасна ограничења и стварно морбидне ставке), мада је БиХ то решила. Ту међународна
заједница мора да да налог и изврши притисак да се одмах изврши повраћај станарског
права (око 50.000 станова).
Један правац – осигурати сва политичка и национална права Срба који су остали да
живе у РХ или су се већ тамо вратили; други правац – како од великог броја избеглица
(који желе да се врате, а значајан број то више и не жели) да му се омогући повратак,
повратак имовине одмах, обнова порушеног и спаљеног, а затим трајну егзистенцију
(не као социјалну помоћ државе и сл. већ привређивање и зарађивање уз повратак
људског достојанства), али и потпуно равноправан грађански третман.
Шта каже податак да чак 140 насеља у која би се вратили избегли Срби нема комуналну
инфраструктуру, многи делови и насеља немају струју, слабо су саобраћајно повезани
и сл.
Какав је повратак могућ? Индивидуални – стихијски, одлуком појединаца на дугу
стазу; колективно (групни) као једино могућ; масовни повратак – тешко остварив, као
што је био одлазак. Групни или колективни на одређена подручја, насеља, градове, али
се мора претходно много тога припремити да повратници осете заједништво и бригу, а
не усамљеност, изолацију и пустињски живот. Стога се враћају само стари да тамо буду
сахрањени. Да ли је то будућност нашег народа тамо?
Идеалних услова за повратак нема и не треба их очекивати. Тога нема ни код грађана
РХ – опао стандард, огромна је незапосленост, велики привредни проблеми, дрога,
раслојавање друштва, политичка опструкција странака. Срби ће се третирати као
стални реметилачки фактор сада национално хомогенизоване државе Хрватске.
У оваквим условима, када се стратегија чишћења РХ од Срба остварена, а од
садашње власти РХ само формално позива становништво из избеглиштва на повратак
– тај процес се мора другачије осмислити и провести. Иначе, одвијаће се спонтано,
индивидуално, на дуги рок, а на ”дуги рок смо сви мртви” – како је рекао Кејнз. Шта тада
остаје? Масовни повратак се неће десити, осим појединачних случајева, асимилација
се неће убрзати из разлога голе егзистенције (пре свега у урбаним, а затим и у осталим
крајевима), а биолошко изумирање становника, не само старијих, нажалост, учиниће
своје.
У избору стратегије решавања избегличког, овде званично (најугроженијег)
становништва мораћемо поставити неке основне премисе:
– да ли чувати имовину, власништво, терен и др.
– да ли чувати и развијати становништво у овој фази,
– како спојити оба магистрална правца наше стратегије популационе политике
очувања на тим просторима Крајине, јер светски токови се мењају и иду у прилог
останку и развоју тамо.
Без стварне, не дугорочне, већ брже, орочене, стратегије враћања и остајања избеглица
тамо, без стварне жеље и намере руководства РХ да се избегли тамо врате и прихвате
као равноправни чланови, све се своди на прокламације, без стварних дугорочних

ефеката.
Да би се то као процес остварило мора се као систем организовати – са свим потребним
претпоставкама, док ће се у припремљеним условима повратак бити појединачан или
групни. Појединачан је високо ризичан и као појединац у свемиру, без ограничене
подршке, а групни као квалитетнији и боље, теже је организовати.
Овде би требало под хитно оформити или Институт или Центар за питања избеглица
и повратка, које би у себе укључио:
– Комесаријат за избеглице (при Влади),
– Веритас (Саво Штрбац),
– Министра за избеглице и расељена лица,
– Статистички и истраживачки центар, али и
– Удружење избеглица Крајине и РС.
То мора бити јединствена институција и организација где би се сливали сви релевантни
подаци из ове области, где би се избегли и прогнани могли о свему информисати и
добити помоћ.
Размотрити у већим концентрацијама српског становништва оснивање једне Српске
банке – као што је то некада било у структури Привредника, која би преузела систем
кредитирања потреба овог становништва.
Треба формирати у самој РХ овакав Институт који би имао директне односе са истом
институцијом у Србији, а све проблеме заједнички изучавали и предлагали решења.
Искључити свако политиканство при томе, јер су то животни проблеми избеглих. То
могу појединачне странке, али ни акција од случаја до случаја. Ту нема стратегије ни
визије будућности српског народа у РХ. (слично је и са Косметом).
Формирати један ТВ студио на српском језику који би се уз остало бавио проблемима
српске заједнице у РХ. Можете ли случајно писати ћирилицом у Хрватској? Можете ли
говорити ако то није новокомпонованим ван пиратским касетама. Проблем културиних
и јавних институција је остао изузетно тежак, а често директно угрожен (каменовање,
паљење, пљачкање)
Проблем финансирања и кредитирања повратника и услова за живот. Ко може
да се врати, али није пензионер и сл, ко ће од младе генерације да се врати и живи
тамо, у сеоским условима – нема никаквих услова (често ни струје, саобраћаја и сл.),
а у градовима је готово живот Срба у гетоизинираним условима. Каква им је у тим
срединама будућност? Како се и где запослити и радити, посебно у градовима, када
је незапосленост огромна, а привреда и банкарство готово уништени или распродати
иностраном капиталу (власницима).
У школски систем РХ уградити самосталне школе за децу српске националности –
да би се очувао дух, култура, језик, историја и др, без чега је тешко очувати национални
идентитет. То друге националности у Србији имају. Само се тада оставља питање: где
ће се затим укључити у живот у РХ.
Дакле коначно, у једној генералној стратегији морамо да спојимо: научни и стручни
кадар – капитал – информације – очување сигурности и квалитета живота Срба у
Хрватској – повезивање бројне дијаспоре и њихово материјално везивање за ове крајеве
(терени, плацеви, предузећа, школе, издаваштво, културне манифестације и слично).
Интерес и даље најснажније повезује људе. Треба га открити

МЕМОРАНДУМ
О РЕПУБЛИЦИ
СРПСКОЈ КРАЈИНИ


ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
МЕМОРАНДУМ О РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ
Стараседелаштво Срба у Крајини доказано је археолошким истраживањима.

Откривени су српски гробови из четвртог века у Далмацији, Лици и Босанској Крајини.
Тиме је обеснажена претпоставка да су Срби дошли на Балкан тек у шестом и седмом
столећу после Христа.
Срби у Крајини и Хрватској се спомињу и у старим европским документима.
Као и хроничар франачког цара у Ајнхардовом летопису: 818. и 822. године.
Две трећине далматинске обале су припадале средњевековној Србији и српској
Босни.
После пада Балкана под Турке, Срби Крајишници организују у Аустрији своје
локалне органе – а од 1630. године, цар им издаје и Српски устав (Statuta Valachorum).
Срби имају самоуправу, па и српске општинске судове и врховни суд! За узврат, Срби
Крајишници су чували аустријску границу од Турака.
О Српској Крајини, сведочи и аустријски цар Леополд Други, 1790:“Што
се Мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео у Срему,
Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању истих
предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише право
има”.
Староседелаштво Срба није бележено у уџбеницима бивше Југославије. У
Хрватској је фалсификована историја, па су то користили хрватски политичари –
подстичући мржњу против Срба. Успут су фалсификовали ратна збивања, истичући да
су Хрвати били у хришћанској војсци, а Срби у Турској.
И српске вође и историчари су, верујући у вечност Југославије, занемаривали
ове фалсификате – да би одобровољили Хрвате за Југославију. Дозволили су,
поред осталог, да хрватски политичари и римокатолички свештеници, од 1918.
до 1941, асимилују у хрватску нацију Србе католике у Српској Крајини и Босни
и Херцеговини. Овај државни и религиозни инжењеринг над Србима католицима,
омогућио је Хитлеру да у Другом светском рату оснује Независну Државу Хрватску
и да подстакне католике и муслимане на потпуно истребљење православног српског
становништва. Тако је хрватска војска (у којој су, поред етничких Хрвата, били Срби
католици и Срби муслимани) подигла концентрационе логоре смрти и у њима убила
1/3 православних Срба - у Српској Крајини и у Босни и Херцеговини.
Детаљи о стварању Хрватске у Југославији
Републику Хрватску су, 1991, чиниле територије хрватског и српског народа.

Сходно томе, у Уставу Хрватске из 1974. године, оба народа су носиоци суверенитета:
“ЧЛАН 1: Социјалистичка Република Хрватска је национална држава
хрватског народа, држава српског народа у Хрватској и држава националних
мањина које живе у њој“.
Државност Хрватске у Југославији се темељила на самоопредељењу Хрвата и

Срба у Хрватској. После Првог светског рата, Словенци, Хрвати и Срби су основалу
државу на својим етничким територијама у бившој Аустрији - 29. октобра 1918. Већ 1.
децембра 1918, ујединили су је са Србијом у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца – од
1929, Краљевина Југославија.
Православни Срби су се борили против фашиста и имали су две
антифашистичке ослободилачке армије – партизане и четнике. После победе
антифашистичких држава у Другом светском рату, православни Срби су
опростили Хрватима наведени стравични геноцид. Пристали су (1945) да своје
етничке територије споје с хрватским и организују Народну Републику Хрватску
(касније, Социјалистичку Републику Хрватску). Срби су поставили Хрватима
само један услов – да власти Републике Хрватске не могу прекидати државне везе
Срба у Крајини са Србима у осталим федералним јединицама Југославије.
Ову политичку вољу српског народа, нису поштовали Влада и Сабор
Републике Хрватске 1990 - 1991. године, проглашавајући сецесију из Југославије и
бришући у хрватском Уставу одредницу о суверености Срба у Хрватској. Хрвати су
тада, према међународном праву, извршили агресију на СФР Југославију. Напали
су војне касарне и почели терор над Србима. Овакви поступци се квалификују као
агресија у Резолуцији Генералне скупштине ОУН број: 3314/1974, од 14. децембра
1974. У њеном Члану 2, то недвослмислено пише:
“Употреба оружане силе, којом се крши Повеља, од стране једне државе,
која делује прва, представља довољан, непосредан доказ чина агресије, иако
Савет безбедности може закључити, у складу са Повељом, да утврђивање да је
почињен чин агресије не би било оправдано, кад се узму у обзир, друге постојеће
околности, међу њима, чињеница, да акти о којима је реч, или њиове последице,
немају довољну тежину”.
Одредница (Д) овог Члана прецизира акте агресије, а они су типични за
понашање хрватских војника и полицајаца 1991. године:
“У складу са одредбама Члана 2, и само уз резерве садржане у њему, без
обзира на то, да ли је рат објављен или није, услове, чина агресије, испуњавају
сви акти који следе:...
Д) Напад оружаних снага, једне државе, на копнене, поморске, или
ваздухопловне оружане снаге, или на цивилну морнарицу, и авијацију, друге
државе”.
Уз овако јасну Повељу ОУН о агресији, Хрватска се огрешила и о Устав СФРЈ.

Он је предвиђао да се осамостаљење република може обавити само уз сагласност свих
конститутивних народа. Значи, никако без сагласности Срба у Хрватској. Насилну
сецесију не дозвољавају ни одредбе правних начела просвећених народа – у смислу
Члана 38 (с) Статута Међународног суда правде у Хагу, где се сецесија квалификује
као најтеже кривично дело. Оваква квалификација сецесије је садржана и у
законима: Француске, Немачке, Швајцарске, Русије, Пољске, Мађарске и многих
других земаља.
Нико од Срба у Социјалистичкој Републици Хрватској није био присталица
стварања српске државе. Српске вође су, за разлику од хрватских, поштовале одредбе
Устава СФРЈ и наведене одредбе међународног права.
Србе су (1990. и 1991) запрепастиле мере хрватске власти - истоветне мерама
из времена фашизма. Зато су се Срби организовали - да би обезбедили своја грађанска

и етничка права. Тражили су да се одредница о српској суверености у Хрватској

врати у Устав, али је то хрватски парламент одбио. Срби су упозоравали да је
сецесија Хрватске противуставна и кривично дело по Статуту Међународног суда
правде у Хагу, али се хрватска власт ни на ово није обазирала. Прогон Срба је био све
бруталнији. Једна од мера тог прогона није забележена ни у једној држави последња
три столећа – запослени Срби су добијали колективна решења о отпуштању с посла “...
зато што не поштују легалну власт у Републици Хрватској“. Успут, забрањено је
српско писмо, а породице у градовима су присиљаване да децу покатоличе и ако
је то, по Повељи УН, злочин геноцида. Документа о покатоличавању српске деце,
Влада РСК у избеглиштву поседује, а о овом злочину геноцида постоје многи сведоци
и матичне књиге крштених у римокатоличким црквама у Хрватској.
Овај геноцид против Срба у Хрватској од 1990. до 1995. истоветан је оном

почињеном од стране сила Осовине у Другом светском рату. Тада је Хрватска била
у савезу фашистичких држава и злочини геноцида у Хрватској су изазвали згражање
– чак и неких немачких фашистичких генерала. Уједињене нације су предузеле кораке
да се злочини геноцида више не понове. Зато је Генерална скупштина, Резолуцијом бр.
260 А (III) од 9. 12. 1948, изгласала Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина
геноцида. Њене најважније одредбе упућују да се у Хрватској, од 1990. до 1995, поновио
злочин геноцида над Србима. Нарочито онај о превођењу српске деце из православне у
римокатоличку религију, што је садржај Тачке “е“, Члана II Конвенције ОУН:
‘’Стране уговорнице, признајући да је у свим периодима историје геноцид
наносио велике губитке човечанству;
уверене да је међународна сарадња потребна да би се човечанство ослободило
једног тако мрског зла;
споразумеле су се о следећем:
Члан I
Стране уговорнице потврђују да је геноцид, било да је извршен у време
мира или рата, злочин међународног права и обавезују се да ће га спречити и
казнити.
Члан II
У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже
наведених дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као
такава нека национална, етничка, расна или религиозна група:
а) убиство чланова групе;

б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу
до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е) принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан III
Биће кажњена следећа дела:
а) геноцид;
б) споразум о извршењу геноцида;

ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
д) покушај геноцида;
е) саучесништво у геноциду.
Члан IV
Лица која су извршила геноцид или било које друго дело побројано у Члану
III, биће кажњена, било да су државни руководиоци, службеници или појединци.
Против хрватског сепаратизма, биле су европске државе и међународне

организације. Хрватска није поштовала Декларацију КЕБС-а (данас ОЕБС) о Југославији,
усвојену у Берлину 19. јула 1991, којом је ускраћено право сеционистичким снагама
да самопрокламују нове државе у Југославији. КЕБС је ову Декларацију заснивао и
на споменутој одредби Статута Међународног суда правде у Хагу, наглашавајући у
Декларацији:
‘’Министри су изразили забринутност и подршку демократском
развоју, јединству и територијалном интегритету Југославије, заснованом на
економским реформама, пуном поштовању људских права у свим деловима
Југославије, укључујући и права мањина’’.
Хрватска није освртала на међународно право и препоруке КЕБС-а. Илегално је
увозила оружје из Мађарске и наоружавала Хрвате и припаднике националних мањина,
осим Срба. Хрвати су истицали фашистичке ознаке и фашистички се поздрављали.
Срби су тучени и застрашивани. Паљене су и миниране Србима куће и привредни
објекти.
У разрешењу југословенске кризе, Срби у Хрватској и Крајини су се залагали
за Југославију, као федерацију с постојећим федералним јединицама и сопствену
културну аутономију у оквиру Републике Хрватске. По узору на аутономне регионе
или покрајине у Италији и Шпанији. У случају да се југословенска држава
распадне, Срби у Крајини су захтевали да им се, по истом начелу – по којем се
опредељују Хрвати и Словенци, призна право на самоопредељење и останак у
постојећој југословенској држави. Срби у Крајини су доследно примењивали
исте поступке на свом етничком простору, тежећи да се заштите – територијално
и институционално. На ароганцију и нетолеранцију хрватске власти, као и на
хрватски државни терор, Крајишници су одговорили политичким и демократским
мерама.
Они су основали заједницу општина са српском већином (предвиђену
Уставом Хрватске), али је Хрватска то спречавала ванзаконски – бруталним,
полицијским и војним мерама. Кад су сви покушаји у сређивању српско-хрватских
односа у оквиру заједничке државе били одбијени од стране хрватских власти,
Срби су се одлучили да оснују државу, на својој етничкој и историјској земљи
– Републику Српску Крајину.
Хрватска је кренула у необјављени рат против РСК. Уследила је Резолуција
Савета безбедности 743 (1991), по којој је РСК стављена под заштиту УН. У њу су
послате мировне снаге и повучена Југословенска народна армија. Резолуција је
предвиђала да се у РСК примењују закони Југославије, а не Хрватске.
У оваквој ситуацији, Уједињене нације су захтевала од Хрватске да законски

регулише етничка права Срба и да им омогући аутономију . Хрватска је прихватила
обавезу – изменила је закон, али је дату обавезу изиграла. Обавестила је да је предвидела

аутономију за Србе, али мировни посредници нису уочили да се то односило само на

два котара – једва једну петину територије Републике Српске Крајине! Ову хрватску
понуду су Срби, више пута, одбијали, а онда ју је хрватска Влада предала америчком
амбасадору Питеру Галбрајту, који је ту понуду именовао као “План З – 4“. Мировни
посредници су, избегавајући да обавесте да се план не односи на целу РСК,
прогласили Крајишнике некооперативним! Председник Мартић је одбио да га
прихвати, јер је знао да је у питању аутономија само у два среза. Ипак је обавестио
америчког амбасадора Галбрајта да ће РСК о њему расправљати кад Савет
безбедности продужи, неизмењен, мандат Мировних снага – назначено је да су оне
у Хрватској, а не у Југославији, или у РСК, како је то писало у Венсовом плану. И
поред оваквог прејудицирања политичког решења од стране Савета безбедности
и поред тога што је “План З-4“ био штетан по Србе, прихватио га је премијер др
Милан Бабић у Београду и парафирала крајинска делегација у Женеви (крај јула
и почетак августа 1995).
Представници УН су обећали да ће безбедност српског народа у РСК – уз
тај потпис – бити ненарушива. Но, Хрватска је извршила агресију и етнички
очистила РСК – прогнавши око 80% српског становништва.
ххх
Пре етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини, Хрватска је
прогнала Србе из градова и подручја под својом контролом – од 1990. до 1995. Иако
нису били организовани са Србима у Крајини, морали су да напусте своје куће, станове
и привредне објекте у Загребу, Сплиту, Дубровнику, Ријеци, Вараждину, Дарувару...
и из 183. села у Западној Славонији. Генерални секретар ОУН др Бутрос Бутрос
Гали је реферисао Савету безбедности 15. маја 1993. о овом етничком чишћењу и
пљачкању српске имовине. Рекао је да је хрватска власт прогнала у Југославију
и Републику Српску Крајину 251.000 Срба из Хрватске – само до 18. марта 1993!
Тад је Влада Републике Српске Крајине затражила од европских земаља, Канаде,
Аустралије, Новог Зеланда, Аргентине и САД да доставе податке о прогнаним Србима
из Хрватске - који су се склонили код њих, али ни једна од ових влада није желела да
пружи овакве податке. Да су то учиниле, онда би се приближно установиле размере
хрватског геноцида над Србима. Нажалост, била је то отворена подршка хрватском
геноциду над Србима, што се данас може лако разазнати.
И Генерални секретар Б. Б. Гали је, на исти начин, подржао геноцид над

Србима, јер није против Хрватске ништа предузео – прогон од 251.000 Срба
није ни назвао геноцидом, ни етничким чишћењем. Све се завршило на тихом
информисању чланова Савета безбедности.
ххх
Срби су преговарали с Хрватима о политичком решењу српско-хрватских
односа, како је то предвиђао Венсов план. Треба истаћи потписивање српско-хрватског
Ердутског споразума, 15/16. јула 1993. Сведоци и гаранти су били САД и Русија, а
њихови представници заменици министара иностраних послова: Чарлс Редман и
Виталиј Ћуркин. Споразум је требало да обезбеди поделу власти у Хрватској - сличну
оној у Босни и Херцеговини 1995, договорену Дејтонским споразумом. Међутим,
Туђман је, после месец дана, прогласио Ердутски споразум ништавним. Крајишници
су започели тајне преговоре с Хрватима у Норвешкој – 2. новембра 1993. Делегације су
се договориле око текста, али је Туђман, неколико часова пред потписивање, наредио

својој делегацији да ништа не потписује и да се одмах врати у Хрватску. Уз посредовање
британских дипломата, РСК је послала представника за нове тајне преговоре с Хрватима
(1994) у Лондону, али су Хрвати одбили да дођу.
Крајишници нису били некооперативни како су представљени, него је
Хрватска чинила све да избегне било какво друго решење осим потпуног прогона
Срба из РСК и Хрватске.
ххх
Нејасно је због чега је Савет безбедности увео строге санкције РСК
(територији под својом заштитом). Забрањено је чак и органима УНЕСКО и
Међународног црвеног крста да отварају представништва у РСК, а мађарски
цариници су заустављали храну из хуманитарне помоћи за Србе у Крајини, све
док се не би покварила!
Влада РСК је тражила објашњење од Кофи Анана – 1993, у Книну. Рекао је да је
упознат, али да ОУН не знају како да ту нелогичност отклоне?! Потпредседник Владе
РСК г. Бранко Лубовац је обавестио Кофи Анана да хрватска спрема агресију
на РСК и геноцид над Србима. Изнео је утисак да војска ОУН неће заштитити
српски народ. Кофи Анан се видно наљутио и одговорио да су војници и официри
ОУН свесни војничке и официрске части и да ће заштитити српски народ, јер им
је то основни задатак. Нажалост, хрватска војска је окупирала зону под заштитом
ОУН, прогнала српски народ, спалила десетине хиљада српских кућа и опљачкала
затечену имовину, а војници и официри ОУН су то мирно посматрали.
Етнички је очишћена зона под заштитом Уједињених нација, а Савет
безбедности није предузео ништа против Хрватске. Ни Кофи Анан – тада командант
Мировних снага, а данас Генерални секретар ОУН.
ххх
Упозоравамо да је холокаусту над Србима у Другом светском рату и етничком
чишћењу Срба из РСК и РХ, од 1990. до 1995, претходила припрема међу хрватским
политичарима у деветнаестом и двадесетом столећу. Један од родоначелника
хрватске државе др Анте Старчевић је у 19. столећу писао (а његове књиге се
и данас објављују у Хрватској) да су Срби нижа раса и да их треба “сикиром
утући“. Уз овакве осврте, у штампи и другој литератури је стално подстицан презир
према православној религији и отворено се тражило да се Срби приморају на прелазак
у римокатоличку религију. Овакав одгој је лако навео хрватске политичаре да 1941, под
покровитељством Хитлерове Немачке, изгласају законе о физичком истребљењу Срба,
Рома и Јевреја. И пре и после Другог светског рата, у Хрватској је, приликом пописа
становништва, објављиван мањи број Срба. Тако је речено да у Хрватској 1981. живи
581.000 Срба, а било их је много више. Грађани који су се изјаснили за Југословене,
приказани су у посебној рубрици, а они су 90% били Срби.
У једном моменту је амбасадор Хрватске у Њујорку, обавестио Савет
безбедности да у Хрватској, ван Републике Српске Крајине, живи 471.000 Срба.
Хрватски амбасадор је добио из Загреба статистичке податке по општинама, па их је
сам сабрао и тако добио приближније податке о броју Срба у Хрватској. Тада је Влада
РСК тражила од Савета безбедности да се, на основу овог хрватског писма, утврди
национална структура становништва бивше Хрватске, али у УН спремности за тако
нешто није било.
Хрватска држава је у Другом светском рату прогласила одузимање имовине
Србима, Ромима и Јеврејима, а то је учинила у односу на српску имовину 1995. године.

Због притиска Међународне заједнице, Хрватска је такву одлуку ставила ван снаге, али
и даље не дозвољава Србима да уђу у свој посед. Она обавештава да то не брани, али
српске породице не могу да се врате у своје куће и своје станове, не могу да обрађују
своју земљу и да користе своје индустријске, трговачке, саобраћајне и друге
фирме. Хрватска тражи да до тих поседа дођу судским путем, или административним
поступцима код извршних органа. Такви поступци трају годинама и они су уприличени
да би већина Срба остала без своје имовине и без својих грађанских и националних
права.
Хрватска је починила највећи злочин геноцида у бившој Југославнији.
Хрватски злочин геноцида не може се упоређивати са сличним злочинима других
страна у југословенском рату од 1991. до 1995. Многи злочини су били последица
завађених суседа с различитом верском и националном припадношћу, затим последица
деловања наоружаних криминалних група и војних јединица које су измицале контроли
виших команди. Али, хрватски злочини геноцида над Србима у Републици
Српској Крајини и хрватским градовима били су смишљени и спроведени у свим
структурама хрватске државе. Хрватски полицајци и војници стрељали су српске
цивиле на више места. У масовним гробницама су сахрањене десетине лешева, а у
Марином Селу и Пакрачкој Пољани (1991) око 300. Хрватски војници и полицајци
су 25. децембра 1991. убили 123 српска цивила оба пола, становнике Госпића и
Карлобага. Оваквих стратишта и логора за Србе било је у свим крајевима Хрватске,
па и у Загребу и Сплиту. О размерама хрватских злочина над Србима се мало зна у
свету, а само о једној гробници Хрвата на српској страни – на “Овчари“ код Вуковара,
пише се превише, мада се починиоцима овог злочина суди у Србији. Починиоцима
злочина над Србима се у Хрватској не суди, а онима који су убијали Србе у логору
у Сплиту, хрватски суд је прочитао ослобађајућу пресуду. Хрватски војници и
полицајци су убили 1.813 српских цивила – међу којима и 28 деце, али ова бројка није
коначна, јер сви подаци о хрватским злочинима над Србима нису прикупљени. За сада,
Документациони информативни центар “Веритас“ у Београду располаже цифром
о 6.059 убијених Срба – цивила, војника и полицајаца.
Хрватска није кажњена за злочине над Србима у зонама под заштитом
Уједињених нација, мада су они документовани од стране официра УНПРОФОР-а.
Поред многих других, најтежи су они на Миљевачком платоу – јун 1992, у Равним
котарима – 22. јануара 1993. и Медачком џепу – 8. септембра 1993. Затим, потпуно
етничко чишћење од Срба у Западној Славонији – 1. маја 1995, у агресији хрватске
војске, названој “Бљесак“ и етничко чишћење у Далмацији, Банији, Кордуну и Лици
– 4. августа 1995, у агресији хрватске војске, названој “Олуја“.
У злочинима над Србима у Републици Српској Крајини (1995), учествовала је
целокупна хрватска армија – са око 130.000 војника. Та војска је плански убијала и
прогонила српско становништво, а целокупну српску имовину пљчкала и уништавала.
Хрватска армија је спалила 30.000 кућа, станова и других објеката у српском власништву.
Све што је затекла у тим објектима, хрватски војници су опљачкали. Хрватски државни
органи су непорушене стамбене објекте одузели и Србима оспоравају право на око
50.000 станова. Срби више не могу да користе ни своје привредне објекте, ни своје
оранице. Право на приватну имовину, прихваћено као свето у свим земљама, Срби не
могу да остваре.

Поред прогона око 80% Срба из Републике Српске Крајине и 251.000 Срба
из хрватских градова – о чему је сведочио Генерални секретар ОУН Б. Б. Гали,
Хрватску нико не терети. Не терети је нико ни за то што и даље ускраћује грађанска
и национална права Србима. Једно од тих права је немогућност да Срби користе своје
национално писмо – ћирилицу. За разлику од праксе у другим државама, у Хрватској
нема натписа српским писмом - ни у насељима где је живело између 70 и 90%
Срба. У Србији су такви натписи на мађарском, албанском, румунском, словачком и
хрватском језику.
ПРЕДСЕДНИШТВО И ВЛАДА СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ УПОЗОРАВАЛИ

ДА ЈЕ У ХРВАТСКОЈ ПОЧЕО ГЕНОЦИД НАД СРБИМА
Савезно извршно веће је, пре разбијања Југославије, прикупило податке да се у

федералној јединици Хрватској спроводи злочин геноцида над Србима. Та сазнања су
унесена у ‘’Меморандум Владе Југославије о злочинима геноцида у Хрватској и
скрнављењу Спомен подручја Јасеновац’’ од 31. јанурара 1992. и она су достављена
Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама, уз следећи апел:
‘’Позивамо међународне институције, организације и удружења и истакнуте
појединце да се упознају са наводима из овог Меморандума и његових анекса: I,
II и III, и да учине што је у њиховој моћи, ради објективног утвђивања истине,
осуде геноцида, ублажавања последица и предузимања мера да се овакви злочини
никада не понове’’.
Мало касније, 9. априла 1992. године, када на позив Владе нико из Уједињених
нација није реаговао да се спрече злочини геноцида у Хрватској, Председништво
СФР Југославије објављује ‘’Меморандум о геноцидној политици Хрватске према
српском народу у Западној Славонији’’.
Председништво је прикупљену документацију о геноциду над Србима у
Хрватској доставило Уједињеним нацијма и упозорило да Мировни план ОУН не
може успети, ако се не предузму међународне мере против сеционистичких власти у
Хрватској. Председништво, такође, упућује апел ОУН:
‘’Полазећи од чињеница изнетих у ‘Меморандуму’ и документације дате у
анексима тражимо да Организација уједињених нација формира комисију која ће
утврдити фактичко стање и у складу с тим предузети адекватне мере’’.
ЗЛОЧИНИ ГЕНОЦИДА СЕ НЕ СМЕЈУ ОСПОРАВАТИ
Да су нацистички и фашистички злочини геноцида и симболи ових расистичких

покрета и даље забрањени, потврдио је Европски парламент у Стразбуру, 10. фебруара
1993. године, ‘’Резолуциојом о европској и међународној заштити нацистичких
концентрационих логора као историјских споменика’’.
Резолуцијом је утврђено да се сви концентрациони логори и документација
везана за злочине геноцида мора очувати и показивати новим генерацијама да би
биле способне да се определе ‘’против свих садашњих појавних облика расизма,

Меморандум Председништва СФРЈ о геноцидној политици Хрватске према српском народу у Западној Славонији.

Меморандум Председништва СФРЈ о геноцидној политици Хрватске према српском народу у Западној Славонији.

антисемитизма и ксенофобије, као и сваког враћања на нацистичку идеологију,

коју је осудио цивилизовани свет’’. Даље, Резолуција упућује да је обавеза Савета
Европе и Европског парламента, ‘’као потписника Свечане декларације против
расизма и ксенофобије да употребе сва могућа средства за борбу против свих
појавних облика неонацизма у оквиру Заједнице, као и сваког оспоравања
чињенице да је у логорима вршено истребљење’’.
ххх
На крају, обавеза је међународних организација и држава умешаних у
југословенску кризу да прихвате чињенице српско-хрватских односа. То, првенствено,
подразумева прихватање истине о нечувеном злочину геноцида хрватске државе
над Србима у Другом светском рату: на стотине хиљада убијених, прогнаних и
покатоличених Срба.
Своју равнопавност с Хрватима, Срби у Хрватској и Крајини платили су
немерљивим страдањем у фашистичкој Независној Држави Хрватској и масовним и
одлучујућим доприносом ослободилачкој антифашистичкој борби у Другом светском
рату. Хрватима је опроштено; заслугом Срба, домогли су се победничке антихитлеровске
коалиције, АВНОЈ-а, ЗАВНОХ-а, државности у оквиру Југославије. У двоумљењу да ли
да обележе своју територију, или да прихвате равноправност и конститутивност у оквиру
федералне јединице Хрватске, Срби Крајишници су пристали на уједињење етничких
територија , делом и због идеологије ‘’братства и јединства’’, коју је прокламовало
комунистичко руководство Јосипа Броза Тита. Тако је створена ‘’хрватска целовитост’’
и тако су извучени Хрвати из ‘’стања понижења’’.
Равноправност Срба у Хрватској потврђена је октобра 1943. године на Другом
заседању ЗАВНОХ-а, Резолуцијом следеће садржине:
“Нема, не смије и неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена
пуна равноправност и једнакост“.
На Трећем заседању ЗАВНОХ-а, маја 1944, донета је Декларација, у којој је
наведено да су ‘’хрватски и српски народ у Хрватској потпуно равноправни’’.
Септембра 1945, на Конгресу Срба у Загребу, још једном је истакнуто да
Срби федералну Хрватску прихватају – под условом да њене границе не прекидају
државну везу међу Србима у Југославији. А зна се да републичке границе никад
нису биле правно утврђене.
Поменуте резолуције и декларације о равноправности и конститутивности Срба

и Хрвата у Хрватској постале су саставни део свих хрватских устава – све до 1990.
Међутим, Хрватска се оглушила о своје антифашистичке и уставне обавезе.
Бруталном агресијом на Републику Српску Крајину, она је погазила све норме
међународног права - међу њима и Резолуцију Савета безбедности 743 из 1992. године.
Војним акцијама, у мају и августу 1995, Хрватска је окупирала Републику Српску
Крајину и извршила највеће етничко чишћење (и једино) у Европи после Другог
светског рата.
Прогнала је преко 500.000 Срба.
СРБИ ЛИШЕНИ ОСНОВНИХ ЉУДСКИХ ПРАВА
Прогнани Срби из Крајине и Хрватске не могу да користе ни најосновнија људска

Народна Скупштина Републике Србије, имајући обавезу да уставно заштити
државни суверенитет и њене међународно признате границе, а суочена с намером да
се на Косову и Метохију прогласи држава шиптарске националне мањине и странаца
досељених из Републике Албаније – по предлогу Мартија Ахтисарија, утврђује да је
то противно Повељи ОУН о правима човека, другим начелима међунароног права и
обавези да сви субјекти међународних односа доприносе миру и равноправној сарадњи
народа и држава.
Скупштина указује и на чињеницу да је, поред планираног и спроведеног прогона
српског народа с Косова и Метохије, истоветно трагичан прогон задесио и српски
народ у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, од 1990. до 1995. године.
Прикривање и уклањање чињенице о обављеном злочину геноцида и етничког
чишћења над Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, указује да је
Међународна заједница, помажући сепаратистичке југословенске снаге 1991. године,
помагала стварање нових држава на српским историјским и етничким територијама.
Овог недемократског поступка према српском народу и српским државама, били
су свесни посланици Парламентарне скупштине Савета Европе, који су 26. јануара
2006, изгласали Декларацију, бр 374, у којој су захтевали да се Република Хрватска
обликује као двонационална, каква је била до 1990. године и да отклони све последице
прогона Срба, одузимања њиховог држављанства, рушења насеља, пљачке имовине,
ускраћивања права из радног односа, итд.
Имајући у виду чињеницу да је прогон српског народа из Републике Српске
Крајине и Републике Хрватске и прогон Срба с Косова и Метохије, као и укључивање
српских етничких и историјских територија у Хрватску и намере да се Косово и
Метохија прогласе посебном државом, Народна скупштина Републике Србије доноси

ПАРЛАМЕНТАРНА
СКУПШТИНА САВЕТА
ЕВРОПЕ О РСК

РЕЗОЛУЦИЈУ
о положају прогнаног српског народа из
Републике Српске Крајине и Хрватске

1. На вишестраначким изборима у Хрватској 1990. године, победа ХДЗ-а

представљала је обнову великохрватских фашисоидних идеја знамења и
праксе, уз јасну најаву новог погрома српског становништва, што је потрвђено
и доношењем новог хрватског устава, уз игнорисање свих српских предлога.
Устав утврђује да се Хрватска установљује као „национална држава хрватског
народа и држава припадника иних народа и мањина који су њени држављани“,
чиме су Срби избачени из Устава као конститутивни народ;
2. Република Српска Крајина је настала као одговор на отцепљење Хрватске од
суверене и међународно признате СФРЈ, на основу истог такквог права Срба
да се самоопределе и живе у својој слободној држави;
3. Република Српска Крајина је имала све атрибуте савремене државе,
становништво, територију, и суверену власт. По Резолуцији Савета
безбедности Уједињених нација 743 (Венсов план), Република Српска Крајина
добила је посебан међународноправни статус, и стављена је под непосредну
заштиту Уједињених нација;
4. Република Српска Крајина је четири године постојала као самосталан
политичко-правни субјект, вршећи ефективну власт на сопственој територији
све до тренутка бруталне агресије од стране Републике Хрватске, 5. аугуста
1995. године;
5. Хрватска је до 1990. године била република са подељеним двојним суверенитетом
хрватским и српским. Због српског немерљивог доприноса ослободилачком ,
антифашистичком покрету на Другом засједању ЗАВНОХ-а, октобра 1943,
године, донета је резолуција у којој се између осталог каже: „Нема, не смије и
неће бити Хрватске у којој Србима не би била зајамчена пуна равноправност и
једнакост“;
6. Државним терором и осталим врстама притисака са подручја на којима
Срби нису имали већину (градови Загреб, Сплит, Ријека...-извештај генералног
секретара УН Бутроса Галија од 15. 05.1993) у периоду 1990 – 95. из Хрватске
је протерано преко пола милиона Срба;
7. Бруталном агресијом на Републику Српску Крајину, територију под заштитом
Уједињених нација, Хрватска је погазила све норме међународног права, пре
свега Резолуцију 743 Савета безбедности Уједињених нација. Војним акцијама
у мају и аугусту 1995. године Хрватска је окупирала Републику Српску Крајину
и извршила највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата,
протеравши више од пола милиона Срба убијањем, паљењем и уништавањем
њихове имовине;
8. Резултати овог државног терора су :
- из Хрватске је у периоду од 1990. до 1996. године протерано око милион Срба
од чега се у Хрватску није вратило ни 5 %;
- у дејствима хрватске војске полиције и паравојних формација у Хрватској
убијено је око 7.000 и рањено 15.000 Срба;
- у Хрватској је уништено 1.100 села и заселака са апсолутном српском већином
и готово ништа од тога није обновљено;
- у Хрватској је срушено 30.000 српских кућа и објеката, а процес обнове и
надокнаде штете од стране Хрватске миноран је, неадекватан и недопустиво
спор;
- Србима из Републике Српске Крајине и Хрватске одузето је 50.000 станова,

укидањем Закона о станарском праву, након чега је тај закон укинут, а Србима
протераним из Републике Српске Крајине и Хрватске одузета је могућност да
то право остваре;
- Србима из Републике Српске Крајине и Хрватске по основу предратне девизне
штедње Хрватска дугује неколико десетина милиона евра;
- у Хрватској је извршена приватизација друштвене и државне имовине,
великих, средњих и малих предузећа, на начин да је Србима протераним из
Републике Српске Крајине и Хрватске одузето право учешћа у приватизацији
на основу прописа којим су грађани хрватске националности учествовали у
приватизацији;
- Србима протераним из Републике Српске Крајине и Хрватске у огромној већини
случајева није признат радни стаж, као једно од основних људских права;
- Србима пензионерима Хрватска оспорава и дугује огромне суме по основу
пензионог и инвалидског права;
- по основи личног права приватне својине, кроз најстроже тржишне процене
вредности српске имовине, Срби из Републике Српске Крајине и Хрватске
оштећени су најмање за 30 милијарди евра;
Свим овим горе наведеним дејствима хрватске државе Срби Крајишници,
аутохтон, суверен и државотворан народ својих простора сведен је на ниво
националне мањине и статистичке грешке;
9. Скупштина Републике Србије захтева од Републике Хрватске:
- омогућавање слободног повратка српског становништва;
- престанак праксе монтираних судских процеса против Срба повратника;
- правичну и адекватну надокнаду за уништене и опљачкане некретнине;
- откуп станова Србима који су били носиоци станарског права;
- обазбеђивање пропорционалног дела акција по основу приватизације државне
и дрштвене својине у којој Срби нису били заступљени;
- надокнаду старе девизне штедње српском становништву;
- регулисање права из радног односа, те регулисање пензија и инвалиднина;
10. Скупштина Републике Србије као и сваки други парламент, обавезан је
учинити све да се спречи геноцид и отклоне последице геноцида (прогон Срба
из Републике Српске Крајине и Хрватске је управо то), у духу са Резолуцијом
Генералне скупштине Уједињених нација број 260 А (III) од 9. 12. 1948. године,
те њене Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида;
11. Окупација није правно већ привремено стање и зато захтевамо да се српско
национално питање и опстанак Срба на просторима Републике Српске
Крајине и Хрватске решава само прекидом такве окупације и обезбеђивањем
сигурности и слободног одлучивања свих који су до окупације Републике Срске
Крајине живели на тој територији;
12. Скупштина Републике Србије сматра да Хрватска не може и не сме постати
саставни део европских интеграција, а да се, при томе, не отклоне последице
етничког чишћења.

Народна Скупштина Републике Србије, имајући обавезу да уставно заштити
државни суверенитет и њене међународно признате границе, а суочена с намером да
се на Косову и Метохију прогласи држава шиптарске националне мањине и странаца
досељених из Републике Албаније – по предлогу Мартија Ахтисарија, утврђује да је
то противно Повељи ОУН о правима човека, другим начелима међунароног права и

обавези да сви субјекти међународних односа доприносе миру и равноправној сарадњи

народа и држава.
Скупштина указује и на чињеницу да је, поред планираног и спроведеног прогона
српског народа с Косова и Метохије, истоветно трагичан прогон задесио и српски
народ у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, од 1990. до 1995. године.
Прикривање и уклањање чињенице о обављеном злочину геноцида и етничког
чишћења над Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, указује да је
Међународна заједница, помажући сепаратистичке југословенске снаге 1991. године,
помагала стварање нових држава на српским историјским и етничким територијама.
Овог недемократског поступка према српском народу и српским државама, били
су свесни посланици Парламентарне скупштине Савета Европе, који су 26. јануара
2006, изгласали Декларацију, бр 374, у којој су захтевали да се Република Хрватска
обликује као двонационална, каква је била до 1990. године и да отклони све последице
прогона Срба, одузимања њиховог држављанства, рушења насеља, пљачке имовине,
ускраћивања права из радног односа, итд.
Имајући у виду чињеницу да је прогон српског народа из Републике Српске
Крајине и Републике Хрватске и прогон Срба с Косова и Метохије, као и укључивање
српских етничких и историјских територија у Хрватску и намере да се Косово и
Метохија прогласе посебном државом, Народна скупштина Републике Србије доноси

НАРОДНИ ТРЕЗОР
КРАЈИНЕ

И СКУПШТИНЕ
КРАЈНЕ У ПРОГОНСКТУ
2005-2007

Нацрт
ВЛАДА
РС КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
ВЛАДАМА, УЈЕДИЊНИМ НАЦИЈАМА,
ХУМАНИТАРНИМ ОРГАНИЗАЦИЈАМА
АПЕЛ ЗА СПАС ТРОЈИЦЕ КРАЈИШКИХ ПРОГНАНИКА
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли представнике свих чланица

УН и све хуманитарне организације у свету да заложе свој ауторитет и помогну
ослобађању у Ираку:

1. Миодраг Петковић
2. Зоран Шендуловић
3. Никола Стојановић
Ови људи су доживели страховиту породичну и националну трагедију пре десет

година. Тада су хрватске оружане снаге прогнале из Крајине 80 процената становника.
Куће су им порушене, попаљене или одузете. Они су узели пасоше Републике Хрватске
и Државне заједнице Србије и Црне Горе да би могли да се запосле и издржавају
породице.
Био би грех пред Богом да се ови ратни несрећници везују за политику било
које државе и да одговарају за евентуалне грешке својих послодаваца.
Влада Крајине у изгнанству моли људе у чијој се средини налазе наши прогнани
суграђани, да буду милостиви – да их поштеде и да их ослободе.
Породице их чекају у туђој средини и у туђим становима. Грех је не помоћи
овим напаћеним људима из ратом разорене Крајине.
Преклињемо људе добре воље, код којих се налазе наши саплеменици, да су
они послати на ратом захваћено подручје, јер се њихови животи мало цене, а они су
приморани да обављају послове највећег ризика.
ПРВИ МИНИСТАР
ВЛАДЕ РС КРАЈИНЕ
Главни и одговорни уредник

Господин Душко Петровић
ЧАСОПИС “ОТАЏБИНА”
11.000 Београд
Бирјузова 14/а
Поштовани господине Петровићу,
Часопис “Отаџбина”, у овом суморном времену националног посртања, право је
освежење. Он ми је, својим првим бројевима, вратио поверење у наш национ. Окрепио
ми је и помало малаксали дух. Дај Боже да његов садржај буде обавезна лектира сваке
српске породице.
“Отаџбина“, како пише на њеним страницама, часопис је Србије, Црне Горе и
Републике Српске. Авај! Зар је могуће да Отаџбина није наткрилила и своју Републику

Српску Крајину?
Нека то учини; бар, с малим закашњењем. Срби Крајине ће јој бити захвални, а
и Она њима - за будуће родољубиво прегалаштво Крајишника.
С вером у Бога и Отаџбину.
СЛУЖБА ИНФОРМИСАЊА
Ратко Личина, министар
Главни и одговорни уредник

Господин Душко Петровић
ЧАСОПИС “ОТАЏБИНА“
Бирјузова бр. 14/а
Полазећи од чињенице да уређујете часопис “Отаџбина“ и да то чините у духу с
родољубљем, верујем да ћете обавестити читаоце да је, почетком ове године, обновљен
рад Скупштине и Владе Републике Српске Крајине у избеглиштву. Законодавно
и извршно тело Крајине ће обављати послове из Београда, али и из других градова
Србије, Црне Горе и Републике Српске.
Влада РСК ће деловати цивилизацијски – одбацујући мере насиља, без обзира
што је хрватска војска протерала 80% српског становништва из Крајине и Хрватске;
српске стамбене објекте порушила, запалила и присвојила, а покретну имовину
потпуно опљачкала. Хрватска војска је убила преко 6.000 Срба, оба пола и свих
узраста (коначан број није утврђен). У питању је злочин геноцида најширих размера
у време сепаратистичког разбијања СФР Југославије, од 1990. до 1995. И у другим
југословенским крајевима је било злочина – најчешће су их чинили завађени суседи
различитих религија или нација, мање војне јединице које су измицале контроли
виших команди и криминалне групе прерушене или утопљене у полицијске или војне
органе неке од зараћених страна. Али злочине над Србима у Хрватској и Републици
Српској Крајини, учинила је скоро целокупна хрватска армија, са око 130.000 војника
- с предумишљајем и уз пуну подршку свих државних органа.
Скупштина и Влада Републике Српске Крајине – у избеглиштву рачуна с
подршком и помоћи свих чланица Уједињених нација, међународних организација,
Међународног црвеног крста и других хуманитарних организација. Не верујемо да
би ико могао бити против тога да се српском народу у Крајини и Хрватској не врате
одузета лична и национална права. Посебно зато што је Крајина исконска земља
Срба, што су на њој имали средњевековну српску државу, а од 17. столећа и високу
аутономију у Аустрији. Данас у Крајини скоро да нема Срба, српске светиње су празне,
или порушене, а српско писмо се не користи ни на домовима културе, ни у школама,
ни на на телевизији, ни на радију...
Надам се да ће Ваш цењени часопис посветити пажњу деловању Скупштине и
Владе РСК, чиме ће, на најбољи начин, бити омогућено прогнаним Србима из Крајине
и Хрватске да сазнају драгоцене информације.
Унапред Вам захваљујем. С вером у Бога.
Председник РСК

г-дин Милан Мартић
Поштовани Господине Председниче,

Обавештавамо Вас да су Скупштина и Влада Републике Српске Крајине
обновиле рад у избеглиштву. Будућа прегнућа крајинске законодавне и извршне власти
засниваће се на начелима демократије и међународног права. Оваквим опредељењем,
уверени смо, имаћемо разумевање и подршку чланица Уједињених нација и
међународних организација. Планом свога рада, Скупштина и Влада РСК не посежу
за имовином хрватског народа, нити угрожавају његова лична, национална, историјска
и државотворна права. Оно чиме ће се бавити Скупштина и Влада РСК је враћање
српском народу личних, нациоаних, историјских и државних права – погажених
бруталном војном силом у мају и августу 1995. године.
Надамо се да ће данашња Влада Републике Хрватске правилно оценити
наше захтеве и да ће, попут других европских влада, закључити да је изгон 80%
српског становништва са српске историјске земље карактеристичан за давна времена
фашистичких режима у Европи.
Наде за помоћ полажемо, превасходно, у чланице Европске уније, чије настојање
ка уједињењу свих европских народа (уз највише демократске стандарде) није у складу
са десетогодишњим мукама српског народа у избеглиштву. Већина српских породица
живи у тешком сиромаштву, а у Крајини и Хрватској им је сва покретна имовина
опљачкана. Обрадива земља и економски погони су им одузети - без накнаде. Такође,
одузето им је 50.000 станова и кућа, а 30.000 грађевинских објеката им је порушено или
запаљено. Наше службе у избеглиштву истражују размере злочина хрватске државе
над Србима, па је (досада) утврђено да су хрватска војска и полиција, од 1990. до 1995,
убиле 6.059 наших саплеменика свих узраста.
Срби у Крајини и Хрватској ничим нису изазвали овако страшне и нехумане
последице. Они су се својевремено организовали само да би одбранили своје животе
и национална права, јер их је (неразумно, у духу с праксом фашистичких држава)
угрожавао режим тадашњег хрватског председника др Фрање Туђмана.
Господине Председниче,
Дозволите да Вас уверимо да ћемо истрајати на окончању патње нашег народа и
враћању његових права у Крајини и Хрватској, позивајући Међународну заједницу да
нам помогне – у духу с Повељом ОУН и другим актима међународног права. Верујемо
да ће Хашки трибунал правилно оценити да сте Ви, као члан Владе и Председник
Републике Српске Крајине, били један од руководилаца угроженог народа, а не на челу
злочиначке организације која је угрожавала други народ.
Шаљемо Вама и свим Србима оптуженим у Хагу најсрдачније поздраве и добро
здравље.
С вером у Бога,
ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ

Генерални секретаријат
САВЕТА ЕВРОПЕ
Г. Тери Дејвис, секретар
Стразбур
www.coe.int.
Поштовани г. Дејвис,
Уз уобичајено подсећање да се надамо да третман овог писма неће зависити од
тога што га шаље непризната влада, него само од изнесениих чињеница - обавештавам
Вас о појавама етногеноцида у Републици Хрватској.
Овог пута, ограничићу се само на једну од тих хрватских мера.
Од давних времена (о којима су сачувани европски документи) у Хрватској су,
на многим подручјима, живели Срби – као једини, или већински, народ. Историјски
догађаји последњих столећа, мењали су етничку слику, тако да су се у неким српским
земљама насељавали и Хрвати, и Немци, и Мађари, и Словаци, итд. Једно од тих
подручја је и општина Вировитица. У југословенским ратовима – 1990. до 1995, и из
ове општине су прогнани многи Срби и они су саставни део масе од 80% прогнаника из
Републике Српске Крајине (била под заштитом ОУН) и Републике Хрватске. Међутим,
прогон Срба није последња мера Хрватске у спровођењу етногеноцида. Обавештавам
Вас да је хрватска власт променила име једног од српских села у Општини Вировитица
– с циљем потпуног брисања трагова о животу Срба у овој области. Реч је о селу:
ОБИЛИЋ. Данас се оно зове ЗВОНИМИРОВО.
Овим је, поред хрватског етногеноцида над Србима, нанета штета културној и
историјској баштини Европе. То је јасно ако знамо како је настало име села Обилић.
Вратићемо се у 14. столеће. Тад је чест узрок ратовима био верски – рат исламске Турске
с хришћанским земљама (свакако, од тадашњих ратова не зависе одлике данашње
сарадње Европе и Турске, као ни од потоњих идеолошких ратова). Укратко, 1389.
године, турска војска је продирала у Европу и на Косову пољу је дошло до велике
битке с војском српског кнеза Лазара Хребељановића. Његов војвода Милош Обилић
је убио турског цара Мурата, па је турско напредовање према Мађарској и Аустрији,
за неколико деценија, одгођено. По овом српском јунаку, Срби у подручју данашњег
хрватског града Вировитице дали су име своме селу: Обилић. Таквих насеља, или
градских четврти има и у другим српским крајевима. Једно од њих је и на Косову.
Хрватска је, стицајем прилика, била гранична мађарска и аустријска земља
према Турској. Срби су чинили мађарску и аустријску професионалну војску и били
су ангажовани у противтурским ратовима више него остали народи. Хрвати данас
често, с наглашеним поносом, говоре да су и они били “бедем хришћанске Европе
против Турске“, а променом имена овог села, избрисали су најдрагоценији драгуљ
тог бедема – име највеличанственијег и највећег јунака у редовима хришћанске
војске!
Подручје села Обилић, у Аустрији је припадало Вараждинском генералитету.
Ту су били српски граничари под командом српских официра. Аустријска документа
бележе да су ти официри били елита и могли су се, пише, равнати са највећом
европском господом 18. и 19. столећа. Но, Мађарска и Аустрија, чији је део историјске
и културне баштине и успомена на Србе Вараждинског генералитета и село Обилић,
не предузимају ништа према Хрватској – да би је уразумили да не уништава европску

културну баштину. Подсећамо Вас да то не чини ни власт у Србији и Црној Гори, на
чијој земљи је рођен витез Милош Обилић.
Надам се да ћете се о овим чињеницама упознати и код влада: Србије и Црне
Горе, Хрватске, Мађарске и Аустрије и предузети потребне мере да се заустави даљи
геноцид над Србима, да се прогнанима омогући повратак, а да ово село врати своје
изворно име. Ово и због тога што се оно сада зове Звонимирово, а ова реч горко подсећа
Србе на Други светски рат, јер су фашисти Италије и Немачке створили фашистичку
Независну Државу Хрватску, с позивом на Звонимирову круну. Наиме та фашистичка
Хрватска је требало да буде монархија – са Звонимировом круном на глави једног од
италијанских принчева. А под знамењем Звонимирове круне, како знате, убијено је,
од 1941. до 1945, више од милион Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја, углавном,
у концентрационим логорима смрти.
Мада је средњевековни краљ Звонимир значајна личност хрватске историје,
злоупотреба његовог имена у време фашизма, обавезује Европску унију (у вези са
променом имена селу Обилићу), јер је Резолуцијом Европског парламента од 10. 2.
1993, изричито назначено да је свако враћање на фашистичке знаке и праксу, као и
негирање фашистичких злочина – кривично дело.
С поштовањем,
Поштовани Господине Шешељ,

Скупштина и Влада Републике Српске Крајине су обновиле рад у избеглиштву.
Обавештавамо Вас о томе зато што сте Ви, упозоравали да ће власт у српским земљама
занемарити интересе Срба у Рпублици Српској Крајини и Хрватској.
Дозволите да Вас уверимо да ће се будућа прегнућа крајинске законодавне и
извршне власти заснивати на начелима демократије и међународног права. Уверени
смо да ћемо оваквим опредељењем имати разумевање и подршку чланица УН и
међународних организација. Зато што Скупштина и Влада РСК не посежу за имовином
хрватског народа, него ће се бавити враћањем српском народу личних, националних,
историјских и државних права – погажених бруталном хрватском војном силом у мају
и августу 1995. године.
Надамо се да ће данашња Влада Републике Хрватске правилно оценити
наше захтеве и да ће, попут других европских влада, закључити да је изгон 80%
српског становништва са српске историјске земље карактеристичан за давна
времена фашистичких режима у Европи.
Наде за помоћ полажемо, превасходно, у чланице Европске уније, чије настојање
ка уједињењу свих европских народа није у складу са десетогодишњим страдањем
српског народа у изгнанству. Већина српских породица живи у тешком сиромаштву,
а у Крајини и Хрватској им је сва покретна имовина опљачкана. Обрадива земља и
економски погони су им одузети - без накнаде. Одузето им је 50.000 станова, а 30.000
грађевинских објеката им је порушено или запаљено. Наше службе у изгнанству
истражују размере злочина хрватске државе над Србима, па је (досада) утврђено да су
хрватска војска и полиција, од 1990. до 1995, убиле 6.059 Срба свих узраста.
Срби у Крајини и Хрватској ничим нису изазвали овако страшне и нехумане
последице. Они су се својевремено организовали само да би одбранили своје животе и

национална права, јер их је (у духу с праксом фашистичких држава) угрожавао режим

тадашњег хрватског председника Туђмана.
Поштовани господине Шешељ,
Дозволите да Вас уверимо да ћемо истрајати на и враћању српских права у
Крајини и Хрватској, позивајући Међународну заједницу да нам помогне – у духу с
Повељом ОУН и другим актима међународног права. Вама захваљујемо што је Српска
радикална странка, чији сте Ви председник пружила свесрдну помоћ Скупштини и
Влади Републике Српске Крајине у прогонству. Овим путем, захваљујемо и осталим
руководиоцима и свим члановима Српске радикалне странке.
Верујемо да ће Хашки трибунал правилно оценити да сте Ви, као председник
једне од политичких странака у бившој Југославији, а у тренутку агресије сепаратиста
на суверену државу, притекли у помоћ угроженом српском народу и да нисте били у
редовима никакве злочиначке организације – ради угрожавања других народа.
Поштовани господине Шешељ,
Шаљемо, Вама и Србима оптуженим у Хагу, најсрдачније поздраве и желимо
вам свима добро здравље.
С вером у Бога
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити Амбасаду

Сједињених Америчких Држава у Србији и Црној Гори и замолити је да пренесе
захвалност српског народа Влади Сједињених Америчких Држава за одлуку да се
концентрациони логор смрти Јасеновац из Другог светског рата прогласи спомеником
холокауста. Уверени смо да ће нашу захвалност Влади Сједињених Америчких Држава
подржати јеврејски и ромски народ, чији саплеменици су, на најгрозније начине,
убијани у овом фашистичком концентрационом логуру – заједно са Србима.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, истовремено, захваљује
градоначелнику Њујорка, господину Мајклу Р. Блумбергу, јер је 17. априла 2005.
године потписао Прокламацију о обавези памћења страдања Срба, Јевреја и Рома у
Јасеновцу.
Подсећамо да се о страдањима невиних цивила (укључујући и децу најмлађег
узраста) у Јасеновцу мало знало у свету. Шездесет година је комунистичка власт у
Југославији чинила све да се истина о холокаусту над Србима, Јеврејима и Ромима
у Хрватској не сазна, па је Прокламација градоначелника Њујорка од 17. априла 2005.
године драгоцен путоказ ка потпунијем истраживању овог концентрационог логора -
по неким историчарима, највећег у Другом светском рату. Овом приликом, подсећамо
Амбасаду Сједињених Америчких Држава да је и у Прокламацији градоначелника
Њујорка, од 17. априла 2005, учињена омашка, а она тешко повређује истину о
концентрационом логору у Јасеновцу. У њој пише да је у Јасеновцу убијено хиљаде
људи, а убијене су стотине хиљада. Пише да се овај концентрациони логор налазио
у Југославији, или Југоисточној Европи, а налазио се у Хрватској. Оваква омашка не
омогућује ни увид да су стотине хиљада Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја побили
војници Независне Државе Хрватске, те да су, после 1945, српске етничке територије
остале без једне трећине свог предратног становништва.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли Амбасаду Сједињених

Америчких Држава да искористи свој ауторитет и пренесе нашу молбу градоначелнику
Њујорка, господину Мајклу Р. Блумбергу да, у публикацијама попут ове Прокламације,
користи чињенице о холокаусту у Хрватској – посебно о националној припадности
извршилаца (Хрвата) и жртава (Срба, Јевреја и Рома).
Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи и ову прилику да
Амбасади Сједињених Америчких Држава у Србији и Црној Гори понови изразе свог
високог поштовања.
САОП Ш Т ЕЊЕ
о изјави премијера Хрватске др Иве Санадера о броју жртава у
концентрационом логору у Јасеновцу
Влада Републике Српске Крајине у прогонству подсећа хрватског премијера и

јавност да немачки извори приказују приближно тачне размере хрватског геноцида над
Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату и у логору смрти у Јасеновцу.
Хитлеров војни изасланик за Балкан, генерал Хостернау, послао је 1943. године
извештај из Загреба о томе да је хрватска војска убила у Јасеновцу 460.000 Срба.
Командант немачке бригаде и СС – генералмајор Ернст Фик је обавестио
Хајнриха Химлера (16. марта 1944) да су хрватски војници убили од 600.000 до 700.000
Срба православне вере.
Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу Херман Нојербах је сведочио
да су се хрватски политичари хвалили да су убили преко 1.000.000 Срба, али он је то
звао претеривањем и обавестио Берлин да су Хрвати убили око 750.000 Срба.
Хрватски католички свештеник Мирослав Филиповић Мајсторовић, један од
команданата логора смрти у Јасеновцу, изјавијо је да је само од јуна до септембра 1942.
убијено 35.000 Срба и велики број Рома и Јевреја.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је ове податке узела из сачуваних
немачких докумената и упозорава да су државници у Републици Хрватској, кад умањују
број жртава холокауста у Хрватској, прекршили одреднице Резолуције Европског
парламента од 10. фебруара 1993, којима се предвиђа кривично гоњење за све оне који
негирају или умањују размере фашистичких злочина у Другом светском рату.
СЛУЖБА ЗА ИНФОРМИСАЊЕ
ВЛАДЕ РС КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
о локалним изборима у Хрватској – 15. маја 2005.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству препоручује Србима из

Републике Српске Крајине и Републике Хрватске да изиђу на изборе и гласају за
кандидате поборнике враћања уставних права Србима – погажених доласком на власт
Хрватске демократске заједнице 1990. године и етничким чишћењем Срба 1. маја и 4.
августа 2005. године.
Влада уважава српски Савез избјегличких удружења и слаже се да је њихов
позив (од 19. априла 2005) за излазак Срба на локалне изборе у Хрватској добронамеран
и у духу с применом демократских начела у решавању свих питања Срба у Хрватској
и у прогонству. Но, Влада је обавезна да скрене пажњу да на овим изборима, супротно

универзалним људским правима, неће моћи да гласа већина од прогнаних Срба из

Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Та већина не пседује хрватске личне
карте и хрватске пасоше, мада хрватски органи нису имали право да их лишавају ових
личних докумената и да их, претходно, противзаконито бришу из књига држављана.
Сходно овим чињеницама, Влада Републике Српске Крајине у прогонству
позива УН, ЕУ, ОЕБС и друге субјекта међународних односа да захтевају од Хрватске
да омогући излазак на изборе свим Србима – житељима Хрватске 1990. године и
њиховим потомцима, одраслим у прогонству.
Уколико то Хрватска не може да обезбеди (због кратког времена), Влада моли
УН и друге међународне организације да захтевају од хрватске Владе и Сабора да
изборе помере за време у којем ће се Србима у прогонству омогућити гласање.
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА
ВЛАДА РСК У ПРОГОНСТВУ
Ратко Личина, министар – с.р.
о хрватском “доприносу“ победи над фашизмом
Влада Републике Српске Крајине у прогонству скреће пажњу јавности да је,

руководство Републике Хрватске, поводом прославе шездесетогодишњице Дана победе
над фашизмом, тешко увредило антифашистичке борце и жртве фашистичког терора
у Југославији и Републици Хрватској. Прикривена је чињеница да су антифашистичке
снаге у данашњој Хрватској, до средине 1943, чинили припадници српског народа у
висини 95 процената, а да су Хрвати били мобилисани у фашистичке војне и полицијске
снаге Независне Државе Хрватске, чији је задатак био да потпуно истребе Србе, Роме
и Јевреје. Према документима Немачке, Италије и савезничких држава, у Хрватској
је, за четири године Другог светског рата, убијено око 1.200.000 Срба, 80.000 Рома и
30.000 Јевреја.
Уз овакве историјске чињенице, Влада Републике Српске Крајине у прогонству,
са забринутошћу је слушала уверавања из Загреба да је “Хрватска једна од земаља која
је пресудно допринела победи над фашизмом“.
Тешко су пале и изјаве хрватских руководилаца да је антифашистичка српска
четничка армија Драже Михајловић била исто што и фашистичка војска хрватских
усташа. Оваква хрватска тврдња запањује, јер је на шездесетогодишњицу Дана победе,
председник Сједињених Америчких Држава Џорџ Буш уручио за Дражу Михајловића
високо америчко одликовање, због његовог херојског отпора фашистичким силама.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству упозорава да овакви погледи на
историју хрватских државника можда не треба да буду никакво изненађење, јер је
хрватска армија (агресијом на Републику Српску Крајину 1995), с ранијим терором у
хрватским градовима, прогнала, 80% Срба, одузевши им држављанство и уништивши,
или присвојивши њихову целокупну покретну и непокретну имовину.
После овог етничког чишћења Срба, у Хрватској су порушени скоро сви
споменици антифашистима и фашистичким жртвама, што је додатни доказ карактера
данашње хрватске државе.

Сједињених Америчких Джава у Србији и Црној Гори и замолити је да пренесе
најискренију захвалност српског народа Влади Сједињених Америчких Држава
и Председнику Џорџу Бушу за уручивање високог ордена породици команданта
антифашистичког српског четничког покрета у Другом светском рату ђенерала Драже
Михајловића, којим је Председник Сједињених Америчких Држава Хари Труман
одликовао ђенерала Михајловића.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, такође, моли Амбасаду
да пренесе Влади Сједињених Америчких Држава да она искористи свој углед у
Међународној заједници и помогне да се уклони исфабрикована лаж комунистичког
режима Југославије да је ђенерал Михајловић био фашистички савезник. Та лаж је,
нажалост, присутна и у школским књигама држава створених на тлу СФР Југославије.
Ова историјска неистина се користи у Републици Хрватској и њоме се тумачи да
су прогнани Срби из хрватских градова и Републике Српске Крајине (1990 – 1995)
следбеници Драже Михајловића “који је био фашиста“, па им Влада у Загребу, на
основу овога, ускраћује сва лична и национална права у Хрватској.
Амбасади Сједињених Америчких Држава у Србији и Црној Гори понови изразе свог
АМБАСАДА СЈЕДИЊЕНИХ
АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА
У СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ

ПРЕДСТАВНИШТВО
Међународног суда за ратне злочине
у Хагу, Холандија
Јеврема Грујића бр. 11
Господину Дејану Михову (Deyan Mihov)
Поштовани Господине Михов,

Били бисмо Вам захвални ако бисте, својом уобичајеном поштом, послали ова
два писма господи др Војиславу Шешељу и Председнику Републике Српске Крајине
Милану Мартићу, оптуженицима у Шевенингену.
Писма садрже само поздраве и обећање да ће Влада Републике Српске Крајине
своју делатност у прогонству заснивати на демократским начелима – у циљу враћања
личних и националних права српског народа у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској.
Прилог: 2 писма.
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ

о карактеру српске четничке војске у Другом светском рату
Поводом одликовања Сједињених Америчких Држава за генерала Дражу

Михајловића, команданта Југословенске војске у Отаџбини (четника) од 1941. до
1945. године - за заслуге у борби против фашизма, и овогодишње четничке прославе
шездесетогодишњице победе над фашизмом, Влада Републике Српске Крајине у
прогонству, осврћући се на изјаве хрватских политичара и историчара, саопштава да
је најпозванија да изнесе оцену карактера српске четничке војске и карактера хрватске
државе у Другом светском рату. Хрватски војници су - у данашњој Републици Хрватској
и у Босни и Херцеговини, убили једну трећину српског становништва.
Страховити покољ Срба у НД Хрватској упућује на бесмисао расправе о
нијансама одлика српских антифашистичких покрета - четничког и партизанског.
У партизанима, до капитулације Италије 1943, био је занемарљив број Хрвата и
муслимана. Сразмерно су били и у четницима – 5.000 муслимaна у БиХ и неколико
чета Хрвата у јединицама војводе Момчила Ђујића, у Далмацији.
С историјске тачке гледишта, важна је чињеница да је у Хитлеровој Немачкој
усвојен програм о физичком истребљењу Јевреја и Рома. Хрвати су том програму
додали и истребљење Срба у НД Храватској. Хрватски и муслимански војници (усташе
и домобрани) су имали концентрационе логоре за ликвидацију Срба, Рома и Јевреја, а
српски четници ни за један народ.
Ако треба да се државници Загреба и Београда сложе око чињеница из Другог
светског рата, онда су то ове које смо навели.
Хрвати наглашавају постојање фотографија четничких официра с немачким,
хрватским и италијанским војницима. Није то никакав доказ фашистичког карактера
четничког покрета. Четници су, немоћни да зауставе надмоћније фашистичке војне
јединице у покољу српског, јеврејског и ромског цивилног становништва, преговорали
са фашистима – да би, колико-толико, умањили планирано хрватско уништавања
та три народа. (Познати су и партизански преговори с Немцима – 1943). Данашњи
хрватски државници несмотрено тврде да је амерички председник Хари Труман био
у заблуди и да није знао да ли је Дража Михајловић командовао фашистичким или
антифашистичким четничким покретом.
Не доказује се фашистички карактер четничког покрета на основу његовог
ратовања против партизанског. Четничко-партизанске борбе су последица класне
идеологије, карактеристичне за двадесето столеће, и међусрпског несналажења у
вртлогу светског рата и хрватског сепаратистичког разбијања Прве Југославије.
СЛУЖБА ИНФОРМИСАЊА ВЛАДЕ РСК

Ратко Личина,министар
НОТА ВЛАДЕ У ПРОГОНСТВУ РС КРАЈИНЕ СВЕТОЈ СТОЛИЦИ
Влада у изгнанству Републике Српске Крајине има част поздравити Његову

Светост Бенедикта Шеснаестог и замолити Његову Светост да благослови рад
Ватиканског државног секретаријата за спољне послове Свете Столице - да би помогао
српском народу у ублажавању последица тешких злочина и етничког чишћења од стране

хрватске државе, од 1990. до 1995. године. Мада Секретаријат за спољне послове Свете
Столице нема надлежност над радом Владе Републике Хрватске, он може помоћи да се
размере злочина над српским народом у Крајини и Хрватској представе Уједињеним
нацијама и другим међународним организацијама, у првом реду – Европској унији.
Таква помоћ би добродошла и, с обзиром на углед Свете Столице, изузетно би допринела
праведном односу чланица Уједињених нација према етничком чишћењу 80% Срба у
бившој југословенској федералној јединици – Хрватској.
Ради тога Влада у изгнанству Републике Српске Крајине изражава своје
уверење да ће Ватикански државни секретаријат за спољне послове Свете Столице
учинити све да се идентификују српске породице које су, да би избегле прогон или
теже облике државног терора у Хрватској, морале да се одрекну православља и
прихвате римокатоличку религију. У ту сврху, Влада у прогонству Републике Српске
Крајине може помоћи информацијом да је римокатоличка црква “Светог Крста“ у
Загребу, реон Сигет, Алеја помораца бб, обавестила (22. маја 1992) Митрополију
Српске православне цркве у Загребу да је српска девојчица, православне вере, Марина
Мандић преведена у католичку веру. Према понашању државних органа у Хрватској,
утврђених у време фашизма, ова мала Српкиња је обавезна да (од 22. маја 1992) буде
Хрватица. Наравно, ово је, по Повељи Уједињених нација (насилно превођење лица
из једне националне групе у другу) злочин геноцида и непримерен је овогодишњој
прослави шездесетогодишњице победе над фашизмом.
Влада у изгнанству Републике Српске Крајине, рачунајући с пуним разумевањем
Свете Столице за борбу против злочина геноцида, подсећа Ватикански државни
секретаријат за спољне послове да претходних година у свету, није било разумевања
за разноврсна страдања Срба у Крајини и Хрватској. Например, ретке су међународне
организације и државе-чланице ОУН које нису помогле сепаратистичке снаге у три
западне републике: Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, а њихов сепаратизам
је био замајац тешких ратова у бившој Југославији. Субјекти Међународне заједнице
нису уважавали Члан 38 (с) Статута Међународног суда правде у Хагу, а у њему
се сецесија сматра за најтеже кривично дело. Оваква квалификација сецесије је
садржана и у законима: Француске, Немачке, Швајцарске, Русије, Пољске, Мађарске и
многих других земаља.
Поред Статута Међународног суда правде у Хагу и документа ОУН упућују да
су кажњива недела учињена према српском народу у току рата у Југославији од 1990.
до 1995, посебно у Републици Хрватској. Многа од тих недела се оцењују за геноцидна,
а међу њима и превођење људи из једне религиозне групе у другу – што је најочитије
чињено са Србима у Републици Хрватској. Све је ово, нажалост, наставак геноцида који
је према Србима, Јеврејима и Ромима чињен у Другом светском рату у фашистичкој
хрватској држави. Такви злочини су давно изазвали згражање, па су Уједињене нације
предузеле кораке да се он никад више не понови. Генерална скупштина је Резолуцијом
бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. изгласала Конвенцију о спречавању и кажњавању
злочина геноцида. Њене најважније одредбе гласе:
‘’Стране уговорнице, признајући да је у свим периодима историје геноцид
наносио велике губитке човечанству;
уверене да је међународна сарадња потребна да би се човечанство ослободило
једног тако мрског зла;
споразумеле су се о следећем:

Члан I
Стране уговорнице потврђују да је геноцид, било да је извршен у време
мира или рата, злочин међународног права и обавезују се да ће га спречити и
казнити.
Члан II
У овој конвенцији под геноцидом се подразумева било које од ниже
наведених дела, почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као
такава нека национална, етничка, расна или религиозна група:
а) убиство чланова групе;

б) тешка повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
ц) намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу
до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
д) мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;
е) принудно премештање деце из једне групе у другу.
Члан III
Биће кажњена следећа дела:
а) геноцид;
б) споразум о извршењу геноцида;
ц) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
д) покушај геноцида;
е) саучесништво у геноциду.
Члан IV
Лица која су извршила геноцид или било које друго дело побројано у
Члану III, биће кажњена, било да су државни руководиоци, службеници или
појединци.
Влада у изгнанству Републике Српске Крајине скреће пажњу Ватиканском
државном секретаријату за спољне послове да је у Члану 2, под ‘’е’’ Конвенције
принудно превођење деце из једне религиозне (или народносне) групе у другу злочин
геноцида. Ово мрско дело, како је оцењено у Конвенцији о спречавању и кажњавању
злочина геноцида, обављано је (споља не спречавано) у Републици Хрватској од 1990.
до 1995.
Влада је слободна да скрене пажњу Ватиканском државном секретаријату за
спољне послове да је Немачкој, на суђењу у Нирнбергу, забрањено да оспорава злочине
геноцида у Другом светском рату. Такође, забрањено јој је да уводи у службену употребу
симболе Социјалнацистичке партије Адолфа Хитлера, под чијом влашћу су немачки
војници и полицајци извршили злочине геноцида. Да су нацистички и фашистички
злочини геноцида и симболи ових расистичких покрета и даље забрањени, потврдио је
Европски парламент у Стразбуру, 10. фебруара 1993. године ‘’Резолуцијом о европској
и међународној заштити нацистичких концентрационих логора као историјских
споменика’’.
Резолуцијом је утврђено да се сви концентрациони логори и документација
везана за злочине геноцида мора очувати и показивати новим генерацијама да би

Конвенција објављена у ‘’Службеном веснику’’ Президијума Народне скупштине ФНРЈ број 2 од 15. јуна 1950. године.

биле способне да се определе ‘’против свих садашњих појавних облика расизма,
антисемитизма и ксенофобије, као и сваког враћања на нацистичку идеологију,
коју је осудио цивилизовани свет’’. Даље, Резолуција упућује да је обавеза Савета
Европе и Европског парламента, ‘’као потписника Свечане декларације против
расизма и ксенофобије да употребе сва могућа средства за борбу против свих
појавних облика неонацизма у оквиру Заједнице, као и сваког оспоравања
чињенице да је у логорима вршено истребљење’’.
Савезна Република Немачка је обавезна да сваке године, службено, обележава
27. јануар – ‘’Дан сећања на жртве нацизма’’. Што се тиче Републике Хрватске, она се
таквих обавеза не придржава - супротно документима Уједињених нација, Европског
парламента и пресуда у Нернбергу. Хрватска, отворено, чини следеће:
1) пориче да је од 1941. до 1945. извршила геноцид над Србима, Јеврејима и
Циганима,
2) двадесетоструко умањује број убијених Срба у логору смрти Јасеновац (у
књизи председника Хрватске Фрање Туђмана: ‘’Јасеновачки мит’’),
3) хрватска војска је 1991. и 1995. оскрнавила ‘’Меморијално подручје
Јасеновца’’,
4) власти Републике Хрватске су, већ 1990, вратиле неке симболе, први пут
коришћене у време фашизма: новац - куна, фашистичке називе основних
војних јединица, фашистичке чинове официра и подофицира, а често су
користили фашистичке поздраве и фашистичке песме – да би се застрашио
српски народ, итд.
Влада у прогонству Републике Српске Крајине моли Његову Светост Бенедикта
Шеснаестог и Ватикански државни секретаријат за спољне послове да се Влади доставе
сви случајеви превођења православних Срба у католичку веру у Хрватској, од 1990. до
1995, што је у духу, да поновимо, с одредбама Свечане декларације Европске уније
‘’против свих садашњих појавних облика расизма, антисемитизма и ксенофобије,
као и сваког враћања на нацистику идеологију, коју је осудио цивилизовани
свет’’.
Влада у прогонству Републике Српске Крајине користи и ову прилику да понови
изразе свог високог поштовања Његовој Светости Бенедикту Шеснаестом.
САВЕТ ЕВРОПЕ
Генерални секретар
Г. Тери Дејвис
Стразбур
Влада Републике Хрватске и Самостална демократска српска странка потписале
су Споразум о сарадњи - 18. 12. 2003. године и доставиле га Савету Европе, као потврду
да су у Хрватској загарантована права и интереси српске националне заједнице. Овакав
поступак мора да изазове сумњу, јер се у демократским државама међунационални
односи уређују уставом, законима и поштовањем Повеље УН о правима човека.
Хрватска, ради чланства у ЕУ, жели да остави утисак о ненарушивости права

Резолуције Европског парламента, из књиге др Милана Булајића: ‘’Независна Држава Хрватска, Јасеновац,
систем усташких логора’’, Београд.

српског народа, а чињеница је да је 80% Срба из Републике Српске Крајине (кад је била
под заштитом УН) и Републике Хрватске прогнано 1. маја и 4. августа 1995. године.
Ово етничко чишћење на верској и националној основи, Влада Хрватске прославља
као изузетно историјско дело и велику војну победу - иако је истоветно понашању
фашистичких држава према Србима у Другом светском рату.
Подсећамо Вас да је прогон Срба на националној и верској основи у Хрватској
почео 1990. године, кад је хрватски парламент (Сабор) променио Устав и одузео Србима
статус конститутивног народа. Срби су, тада, проглашени националном мањином,
мада су они, заједно с Хрватима, основали Републику Хрватску, уносећи у њу своје
етничке (српске) територије.
После етничког чишћења Срба, Међународна заједница је тражила од Хрватске
да врати одузети уставни статус Србима. Влада Републике Хрватске је то обећала, па
изиграла. Уместо да Срби опет буду конститутивни народ, Хрватска им је одредила
неодређен положај у држави, формулишући га као “српска национална заједница”, што
је истоветно појму “национална мањина“. Да је третман истоветан, види се и у одељку
Споразума – Примјена Уставног закона о правама националних мањина. У тачкама
од 3.1 до 3.4, каже се да су у питању „националне мањине“, а у Тачци 3. 4, дословно
пише: „за дјеловање координацијског тијела вијећа српске националне мањине на
државној разини“.
Из дела овог Споразума се види да Република Хрватска није вратила Србима
статус конститутивног народа, а није их ни уздигла изнад нивоа националних
мањина, како је обећала Међународној заједници – наводним регулисањем положаја
одредницом: „српска национална заједница“. Да национална права Србима нису
враћена, сведочи и Тачка 8.4 Споразума: „Заступници Самосталне демократске
српске странке очекују што скорије потписивање споразума о заштити српске и
црногорске националне мањине у Републици Хрватској...“
Влада Републике Српске Крајине у прогонству не види могућност да Срби могу
користити своја лична и национална права у Републици Хрватској ако се не уклони
неравноправност два народа у заједничкој држави – равноправност је постојала од
1943. до 1990, а, види се да овај Споразум та права није вратио, нити је то учињено
одредбама Устава Републике Хрватске.
Хрватска, после 1995, експлоатише учинке прогона Срба на верској и националној
основи и не дозвољава им да се врате својим кућама, да преузму своје привредне објекте,
куће, станове и штедне улоге на пошти и у банкама. Већини је одузето држављанство
и у многим земљама су апартиди. Хиљаде њих, Хрватска ставља на листе починилаца
кривичних дела - да би их заплашила. У међувремену, Хрватска је приватизовала
државна предузећа, а Србима није дозволила да узму акције, мада су у њима провели
радни век. Све акције су подељене Хрватима. Хрватска војска је порушила 30.000
српских кућа и других објеката, а 50.000 станова је Влада Хрватске Србима одузела.
Покретна имовина Срба је потпуно опљачкана.
Овако страховито уништавање и пљачкање српске имовине, ускраћивање права
Србима из радног односа и задржавање штедних улога, приморало је Међународну
заједницу да стави до знања Хрватској да је у питању злочин геноцида.
Хрватска је одговорила – обећала је Савету Европе да ће Србе обештетити.
То обећање је унесено у Споразум са руководиоцима Самосталне демократске српске
странке, господом: др Милорадом Пупавцем, др Војиславом Станимировићем и
Ратком Гајицом. Али, ако погледамо Тачку 2. Споразума, закључићемо да Влада

Хрватске није испунила ниједно обећање – није вратила, до јуна 2004, одузете куће,
станове и друге објекте. Није вратила обрадиву земљу и опљачкану покретну имовину
до краја 2004. године. Подизање порушених и оштећених објеката, није завршено до
краја марта 2005. године – српским породицама је омогућено да поднесу захтеве за
то до краја јуна 2004, али је и то било узалуд. У овом Споразуму се Влада Хрватске
обавезала да ће, до 30. јуна 2004, прогнаним Србима омогућити коришћење свих права
из радног односа, али то није учинила. Такође, Влада Хрватске није вратила одузете
станове прогнаним Србима, нити је издала потребна решења за откуп оних у државној
својини. Огромна већина Срба није обештећена за порушену или одузету имовину, за
коју се у Споразуму каже да ће то бити учињено путем „института обештећењем или
признавањем права на обнову“. Србима се не враћају зграде, земља и друге некретнине
које су национализоване у време првих година комунистичке власти у Југославији.
Тад је национализована и имовина Српске православне цркве, коју Хрватска, такође,
не враћа власнику.
У Споразуму је Србима гарантовано да ће у Републици Хрватској бити у
употреби српски језик и српско писмо, али ни од тога нема трага. Улице и путокази у
насељима са српском већином нигде нису исписани српским писмом. Деца у школама
не пишу на српском писму и шикарина су кад кажу да говоре српским језиком.
Члан 8.5 Споразума неравноправно третира хрватска и српска културна добра,
јер предвиђа само обавезу Државне заједнице Србије и Црне Горе да врати Хрватској
културна добра (изнесена из Хрватске од 1990. до 1995), а не спомињу се српска
културна добра - опљачкана од стране хрватске војске у току Другог светског рата и у
време разбијања СФР Југославије, од 1990. до 1995. Хрватска војска је 1941. порушила и
опљачкала, примера ради, све цркве, манастире, библиотеке и друге културне установе
у делу данашње Србије – а у Другом светском рату у оквиру фашистичке Хрватске и
на територији данашње Републике Хрватске и суседне Босне и Херцеговине.
Део културних добара, новац, злато и остале драгоцености, Независна Држава
Хрватска је, у време Другог светског рата, депоновала у банке Ватикана, о чему је
покренут судски поступак против Ватикана пред Апелационим судом у Сан Франциску.
У тужби се тражи враћање ових вредности Србима, Ромима и Јеврејима, који су убијени
или прогнани из Хрватске. Универзитетски професор у Лондону Србољуб Живановић
је истраживао број жртава само у једном од хрватских концентрационих логора – у
Јасеновцу и установио да је хрватска војска убила око 700.000 Срба, 80.000 Рома и
30.000 Јевреја. Пред овим стравичним бројкама, огласио се и Истраживачки институт
за ратне злочине „Јасеновац“ у Њујорку и предложио да се Републици Хрватској
онемогући учлањење у Европску унију док не обештети породице убијених логораша
и оне који су преживели пакао овог хрватског концентрационог логора смрти.
Поштовани Господине Дејвис,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи и ову прилику да Вам
понови изразе свог високог поштовања.
Прилог: копија Споразума.


Бр. 28/05
Београд, 20. 5. 2005.
поводом клања Србина у Републици Хрватској
Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава јавност да је убиство

Душана Видића код Задра уверљив доказ да страдање Срба на верској и националној
основи у Републици Хрватској није престало. Карактер тог страдања је непромењен,
јер су непознате убице заклале осамдесетједногодишњег старца на начин како је то
било уобичајено кад су хрватски фашистички војници у Другом светском рату убили
стотине хиљада Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја.
Овај догађај је потврдио недавну изјаву Тужилаштва Међународног суда за
ратне злочине у Хагу да се у Хрватској врше „прикривања и минимзирања злочина
које су хрватске власти и снаге починиле против Срба укључујући давања
лажних, непотпуних или кривих информација међународним организацијама,
посматрачима, истражитељима и јавности“.
Влада РСК у прогонству је разочарана третманом овог гнусног злочина на
националној и верској основи у средствима јавног информисања Државне заједнице
Србије и Црне Горе – она су се оглушила о њега, или о њему обавестила у рубрикама
за обичан криминал.
Влада истиче да је овај злочин најбољи показатељ односа хрватске државе
према српском народу, па је обавеза Србије и Црне Горе да пред међународним
организацијама предузму енергичне мере ради заштите живота и имовине српског
народа у Републици Хрватској и отклањања последица етничког чишћења Срба у
Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, од 1990. до 1995.
Ратко Личина, министар, с. р

Б Е О Г Р А Д, .... мај 2005.
Бр. /05
Стразбур

После етничког чишћења Срба, Међународна заједница је тражила од Хрватске
да врати одузети уставни статус Србима. Влада Републике Хрватске је то обећала, па
изиграла. Уместо да Срби опет буду конститутивни народ, Хрватска им је одредила
неодређен положај у држави, формулишући га као “српска национална заједница”, што
је истоветно појму “национална мањина“. Да је третман истоветан, види се и у одељку
Споразума – Примјена Уставног закона о правама националних мањина. У тачкама
од 3.1 до 3.4, каже се да су у питању „националне мањине“, а у Тачци 3. 4, дословно
пише: „за дјеловање координацијског тијела вијећа српске националне мањине на
државној разини“.
одредницом: „српска национална заједница“. Да Србима нису враћена национална
права овом одредицом (српска национална заједница), сведочи и Тачка 8.4 Споразума:
„Заступници Самосталне демократске српске странке очекују што скорије
потписивање споразума о заштити српске и црногорске националне мањине
у Републици Хрватској...“ Овде пише, дословно, да су Срби национална мањина у
Хрватској и да је израз „српска национална заједница“ само обмана за Међународну
заједницу и Савет Европе. Овакву оцену понашања Хрватске, изрекло је Тужилаштво
Међународног суда за ратне злочине у Хагу почетком маја ове године. Тужилаштво
је под тачком „е“ оптужило Хрватску за прикривање злочина, као и за: „... давања
Хрватска, после 1995. године експлоатише учинке прогона Срба на верској и
националној основи и не дозвољава им да се врате својим кућама, да преузму своје
привредне објекте, куће, станове и штедне улоге на пошти и у банкама. Већини је
одузето држављанство и у многим земљама су апартиди. Хиљаде њих, Хрватска ставља
на листе починилаца кривичних дела - да би их заплашила. У међувремену, Хрватска
је приватизовала државна предузећа, а Србима није дозволила да узму акције, мада
су у њима провели радни век. Све акције су подељене Хрватима. Хрватска војска је
порушила 30.000 српских кућа и других објеката, а 50.000 станова је Влада Хрватске
Србима одузела. Покретна имовина Срба је потпуно опљачкана.


Хрватска је одговорила – обећала је Савету Европе да ће Србе обештетити.
То обећање је унесено у Споразум са руководиоцима Самосталне демократске српске
странке, господом: др Милорадом Пупавцем, др Војиславом Станимировићем и Ратком
Гајицом. Али, ако погледамо Тачку 2. Споразума, закључићемо да Влада Хрватске није
испунила ниједно обећање – није вратила, до јуна 2004, одузете куће, станове и друге
објекте. Није вратила обрадиву земљу и опљачкану покретну имовину до краја 2004.
године. Подизање порушених и оштећених објеката, није завршено до краја марта
2005. године – српским породицама је омогућено да поднесу захтеве за то до краја
јуна 2004, али је и то било узалуд. У овом Споразуму се Влада Хрватске обавезала
да ће, до 30. јуна 2004. године прогнаним Србима омогућити коришћење свих права
из радног односа, али то није учинила. Такође, Влада Хрватске није вратила одузете
станове прогнаним Србима, нити је издала потребна решења за откуп оних у државној
својини. Огромна већина Срба није обештећена за порушену или одузету имовину, за
коју се у Споразуму каже да ће то бити учињено путем „института обештећењем или
признавањем права на обнову“. Србима се не враћају зграде, земља и друге некретнине
које су национализоване у време првих година комунистичке власти у Југославији.
Тад је национализована и имовина Српске православне цркве, коју Хрватска, такође,
не враћа власнику.
Милорад БухаПрилог:
копија Споразума.

о Споразуму о заштити националних мањина у СЦГ и Хрватској
Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава јавност да се

ратификовање Споразума о заштити националних мањина у Скупштини Државне
заједнице Србије и Црне Горе, 20. маја 2005, не може односити на Србе.
Констутитивност српског народа у Републици Хрватској је укинута, уз државни
терор и етничко чишћење 80% српског становништва из Републике Српске Крајине и
Републике Хрватске, до 1995. године. Споразумом између Државне заједнице Србије
и Црне Горе и Републике Хрватске, благословљен је овај злочин и потврђена издаја
српских националних интереса. У првом реду, Срба у Републици Срспкој Крајини,
који су чинили више од 80% становништва.
Влада и Скупштина Републике Српске Крајине су уверене да ће бирачко тело у
Србији и Црној Гори, на следећим изборима, препознати и казинити ову издају српских
националних интереса.
Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, најенергичније,
одбацују овај Споразум, верујући да ће Међународна заједница помоћи да се
конститутивност српског народа у Хрватској врати.
РС РАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Рајко Лежајић
поводом подметања експлозива у српске установе у Хрватској
Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава јавност да су

најновија подметања експлозива у српске општинске и друге установе у Вуковару,
Трпињи и Борову одраз климе у Републици Хрватској, у којој се не поштују лична
и национална права. Влада Републике Хрватске не чини ништа озбиљно да би се
отклониле последице државног терора над Србима од 1990, с коначним етничким
чишћењем око 80% Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова.
Оваква клима охрабрује криминалне и друге екстремне елементе да насрћу на
српске животе и имовину, јер лако дижу руку на оне које обесправљују и највиши
државни, законодавни и судски органи. Недавно убиство Душана Видића у Карину
и експлозије у Западном Срему су озбиљна опомена да Влада и Сабор Репубулике
Хрватске мора да врате права Србима - укинута променом Устава 1990. године, кад су
од конститутивног народа претворени у националну мањину.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству позива Међународну заједницу
да изврши притисак на Хрватску, да врати уставна права српском народу – народу који
је најзаслужнији за стварање хрватске државе.
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА ВЛАДЕ


о хрватској прослави прогона Срба
Влада Републике Српске Крајине у прогонству скреће пажњу јавности УН, ЕУ,
ОЕБС-у и другим неђународним организацијама да је председник Републике Хрватске
Стипе Месић прославио годишњицу етничког чишћења Срба у Западној Славонији 1.
маја 1995. године.
Десетогодишњица државног терора над Србима у Републици Хрватској,
прошла је незапажено, мада је Повељом УН о правима човека строго кажњив прогон
на националној и верској основи, а Резолуцијом Европског парламента од 10. фебруара
1993. се сматрају кривичним делом све радње истоветне фашистичкој пракси из Другог
Влада Републике Српске Крајине захтева од УН, које нису заштитле српски
народ од терора хрватске државе, мада су ту обавезу преузеле Резолуцијом Савета
безбедности бр. 743/1992, да онемогуће Хрватској овако злосутне свечаности и да
је приморају да прогнаном народу из Западне Славоније и других крајева омогуће
повратак и враћање одузете имовине и ускраћених права.
ИНФОРМАТИВНА СЛУЖБА
ВЛАДЕ РС К У ПРОГОНСТВУ
Ратко Личина, министар – с.р.
Први министар Владе РС Крајине у прогонству, г. Милорад Буха, окончао је данас

вишедневне консултације с академицима, професорима универзитета, историчарима,
књижевницима и правницима о одржавању Међународне конференције «Република
Српска Крајина – јуче, данас, сутра». Премијер Буха је замолио српске интелектуалце
да помогну припрему Конференције, да на њој учествују и да помогну Влади да се
обезбеди учешће и страних научника. Уколико не искрсну непредвиђене тешкоће,
Конференција би била одржана у Београду, крајем маја ове године.
Премијер Буха је са својим саговорницима разменио мишљења и о писању «Беле
књиге о српско-хрватским односима». Овај пројекат Владе РСК би изнео на видело
исцрпне податке о зачецима, развоју и реализацији државотворног хрватског програма
о кроатизацији и прогону Срба, најдрастичније остварених у Другом светском рату и
у време разбијања СФР Југославије, од 1990. до 1995.
Већина интелектуалаца је обећала стручну помоћ у реализацији оба ова
пројекта. Међу њима су академик Василије Крестић, академик Драган Недељковић,
др Веселин Ђуретић, др Коста Чавошки, др Душан Бањац др Слободан Турлаков,
књижевник Предраг Драгић Кијук и други.
Истовремено, неколико угледних власника приватних фирми су обећали
председнику Бухи финансијску помоћ за тиражну штампу «Беле књиге» и других
публикација Скупштине и Владе РСК у прогонству.
Београд, 12. 4. 2005.

Министар информисања
Ратко Личина

Б Е О Г Р А Д, .... мај 2005.
Бр. /05
Стразбур
Због хрватског државног терора над Србима и оснивања Републике Српске
Крајине, Међународна заједница је тражила од Хрватске да врати одузети уставни
статус Србима. Влада Републике Хрватске је то обећала, па изиграла. Уместо да
Срби опет буду конститутивни народ, Хрватска им је (1992) одредила нејасан статус у
држави, формулишући га као “српска национална заједница”. Ова одредница је касније
промењена, па Устав Хрватске и њено законодавство не познају више ни израз „српска
национална заједница“. Данас га хрватске власти само користе - да би оставиле утисак
да је статус Срба у Хрватској виши него што је статус националних мањина. Суштина је
непромењена српски статус је само на нивоу статуса осталих националних мањина.
Мада је овај Споразум требало да увери Међународну заједницу о високим
правима Срба у Хрватској, у њему је, недвосмислено, написано да су Срби само
припадници једне од националних мањина. То стоји и у одељку Споразума – Примјена
Уставног закона о правама националних мањина.
У тачкама од 3.1 до 3.4, каже се да су у питању „националне мањине“, а у Тачци 3.
4, дословно пише: „за дјеловање координацијског тијела вијећа српске националне
мањине на државној разини“.
одредницом: „српска национална заједница“. Да Србима нису враћена национална
права овом одредицом (српска национална заједница), сведочи и Тачка 8.4 Споразума:
„Заступници Самосталне демократске српске странке очекују што скорије

потписивање споразума о заштити српске и црногорске националне мањине

у Републици Хрватској...“ Овде пише, дословно, да су Срби национална мањина у
Хрватској и да је израз „српска национална заједница“ само обмана за Међународну
заједницу и Савет Европе. Овакву оцену понашања Хрватске, изрекло је Тужилаштво
Међународног суда за ратне злочине у Хагу почетком маја ове године. Тужилаштво
је под тачком „е“ оптужило Хрватску за прикривање злочина, као и за: „... давања
Власт хрватске већине није имала упориште ни у једној одредници међународног
права, или у Повељи Уједињених нација да једнострано (против политичке воље Срба –
конститутивног народа) мења суштину српско-хрватских односа. Кад се, у двадесетом
столећу - у неколико фаза, установљавала државност Хрватске и означавале њене
границе, онда је то чињено уз договор Срба и Хрвата. Међутим, кад је дошла на власт
Хрватска дрмократска заједница, она је Србима, једностраним гласањем у парламенту,
одузела уставни статус конститутивног народа.
Хрватска, после 1995. године, експлоатише учинке ове једностране промене
устава и потоњег прогона Срба на верској и националној основи.
Србима није дозвољено да се врате својим кућама, да преузму своје привредне
објекте, куће, станове и штедне улоге на пошти и у банкама. Већини је одузето
држављанство и у многим земљама су апартиди. Хиљаде њих, Хрватска ставља на
листе починилаца кривичних дела - да би их заплашила. У међувремену, Хрватска
је приватизовала државна предузећа, а Србима није дозволила да узму акције, мада
су у њима провели радни век. Све акције су подељене Хрватима. Хрватска војска је
порушила 30.000 српских кућа и других објеката, а 50.000 станова је Влада Хрватске
Србима одузела. Покретна имовина Срба је потпуно опљачкана.
Хрватска је одговорила – обећала је Европској унији, Савету Европе и
Уједињеним нацијама да ће Србе обештетити. То обећање је унесено у Споразум са
руководиоцима Самосталне демократске српске странке, господом: др Милорадом
Пупавцем, др Војиславом Станимировићем и Ратком Гајицом. Али, ако погледамо Тачку
2. Споразума, закључићемо да Влада Хрватске није испунила ниједно обећање – није
вратила, до јуна 2004, одузете куће, станове и друге објекте. Није вратила обрадиву
земљу и опљачкану покретну имовину до краја 2004. године. Подизање порушених и
оштећених објеката, није завршено до краја марта 2005. године – српским породицама
је омогућено да поднесу захтеве за то до краја јуна 2004, али је и то било узалуд. У
овом Споразуму се Влада Хрватске обавезала да ће, до 30. јуна 2004. године прогнаним
Србима омогућити коришћење свих права из радног односа, али то није учинила.
Такође, Влада Хрватске није вратила одузете станове прогнаним Србима, нити је
издала потребна решења за откуп оних у државној својини. Огромна већина Срба није
обештећена за порушену или одузету имовину, за коју се у Споразуму каже да ће то

бити учињено путем „института обештећењем или признавањем права на обнову“.
Србима се не враћају зграде, земља и друге некретнине које су национализоване у
време првих година комунистичке власти у Југославији. Тад је национализована и
имовина Српске православне цркве, коју Хрватска, такође, не враћа власнику.
Прилог: копија Споразума.
Достављено: Савету безбедности, Генералном секретару,
Европској унији, ОЕБС-у и амбасадама у Београду.
ПРЕВЕСТИ НА ФРАНЦУСКИ
Господин Патрик Барио
Госпођа Ева Крепе
22 BIS QUAI D ‘ALSACE
11100 NARBONNE
FRANCE
dr.barriot @ free.fr
Поштована Госпођо и Господине,
Захваљујемо Вам на труду и разговору с правним стручњацима за међународно
право у вези са отварањем представништва Владе Републике Српске Крајине у

прогонству у Паризу. Охрабрени смо наговештајима да ће Влада Републике Француске,

као толико пута у историји, разумети да је српски народ у Републици Српској Крајини и
Републици Хрватској био терорисан од 1990. до 1995. на националној и верској основи.
Француска је у сличним случајевима пружала уточиште и помоћ представницима
многих народа света, па се надамо да ће на исти начин помоћи и Влади РСК у
прогонству.
Молимо Вас да надлежним органима Републике Француске скренете пажњу
да је етничко чишћење 80% Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске
обављен уз ангажовање целокупног државног апарата Републике Хрватске, уз армију
од 130.000 војника – 1. маја и 4. августа 1995. Уз то је хрватска држава уништила или
присвојила сву непокретну и покретну имовину Срба, а прогнаним Србима одузела
држављанство. Подсетите наше француске пријатеље да је слична судбина, уз масовне
покоље, задесила Србе у фашистичкој Независној Држави Хрватској, у Другом светском
рату.
Молимо Вас да наставите контакте и са нашим исељеницима у Француској,
чија би нам помоћ, у сваком погледу, добро дошла.
Уколико имате предлог за просторије Владе РСК у Паризу, обавестите нас о
условима под којима би се могле изнајмити.
За све послове око припреме отварања представништва Вас овлашћујемо, као и
за контакте с властима Града Париза и Владе Француске Републике.
Захваљујемо, уз срдачне поздраве,
РСК У ИЗГНАНСТВУ
КОПИЈА:
Амбасади Републике Француске
у Србији и Црној Гори

Савезне Републике Немачке у Србији и Црној Гори и подсетити је на страдање српског
народа у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској - у време насилног и
противуставног хрватског сепаратизма из СФР Југославије, од 1990. до 1995. године. Ово
подсећање је изнуђено вапајем обесправљених, јер ни једна међународна организација,
укључујући и Уједињене нације, не чини ништа да се последице страховитог терора
хрватске државе над православним Србима отклоне – да се прогнанима омогући
повратак кућама, враћање покретне имовине, привредних објеката, пољопривредних
имања, штедних улога у банкама и на пошти, права из радног односа, инвалидских
и пензијских права... Отклањање последица терора хрватске државе подразумева
и обавезу Међународне заједнице да се Србима православне вере врати статус
конститутивног народа, јер је Република Хрватска утемељена (1943. и 1945) сагласношћу
хрватског и српског народа о уједињењу својих етничких и историјских територија у
једну од федералних јединица Југославије – Народну Републику Хрватску, касније
Социјалистичку Републику Хрватску. Од те полазне конститутивности српског
народа (или равноправности српске и хрватске етничке заједнице) данас нема ни трага
у Републици Хрватској. Укинута је 1990. године - одлуком хрватског парламента о
проглашавању за националну мањину државотворног српског народа.

Влада Републике Српске Крајине моли за разумевање Амбасаду Савезне
Републике Немачке што ће овај допис имати карактер отвореног писма, чиме се
жели подстаћи јавно мњење да и оно помогне више од пола милиона прогнаних
православних Срба и неколико стотина хиљада оних који (свакојако обесправљени)
бораве у Републици Хрватској.
Размере и видови те обесправљености (злочина геноцида) су несагледиви. Били
су присутни и у фашистичким државама у Другом светском рату, па је непојмљиво да
су примењени против српског народа у Хрватској у данашње време – због чега ће овај
злочин геноцида понети и европско обележје. Једно од тих геноцидних обележја је и
превођење српске православне деце (и целих породица) у римокатоличку веру, чиме су
ти конвертити обавезни да се зову Хрватима.
Овај давни (историјски) метод денационализације Срба је изучавао немачки
научник др Алберт Раух, прелат Римокатоличке цркве и директор Института за
источне цркве у Ретенбургу, у СР Немачкој. Он је на ‘’Међународном скупу о мисији
Ћирила и Методија’’ у Минску, Белорусија, од 20. до 24. маја 2000. године о томе
расправљао са српским историчарем др Јованом И. Деретићем. Тад је др Алберт Раух
(који беспрекорно говори српски) уверавао да су сви католици у Хрватској, чији је
матерњи језик није хрватски – кајкавски) Срби. Наглашавао је да ни Света Столица,
ни било која друга европска држава не сноси одговорност што данас (формално)
нема ни једног Србина католика. Рекао је да је то последица двовековне хрватске
политике и наивног односа православних Срба према овом програму. Закључио је да
је то унутарбалканска (јужнословенска) појава и да европске земље не сносе никакву
одговорност за њу. Др Раух је саветовао да Срби не треба да се мире с тим присвајањем
својих католика у хрватску нацију.
Др Раух изврсно познаје прилике у вези са стварањем хрватске политичке нације,
па је говорио др Деретићу да су католици у Барањи, Славонији, Банији, Кордуну, Лици,
Дубровнику и Далмацији Срби, а не Хрвати.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли Амбасаду да јој помогне у
успостављању веза са др Албертом Раухом и његовим Институтом за источне цркве у
Ретенбургу. У случају спремности немачког Института за сарадњу у вези са питањем
однарођавања Срба католика, Влада би понудила српске историчаре и стручњаке за
религију.
Амбасади Савезне Републике Немачке у Србији и Црној Гори понови изразе свог
АМБАСАДА САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ

НЕМАЧКЕ У СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ
Београд, Кнеза Милоша бр. 76
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и замолити
Министарство да посредује код Министарства за дијаспору Републике Србије, ради
сусрета Првог министра Владе Републике Српске Крајине у прогонству, г. Милорада
Бухе и сарадника са Министром, проф. др Војиславом Вукчевићем.
Овај сусрет је неопходан, јер се проблеми прогнаног српског народа из Републике

Српске Крајине и Републике Хрватске не решавају онако како је то Република Хрватска,

у више наврата, обећавала међунарородним организацијама, укључујући УН, ЕУ,
Савет европе, ОЕБС и друге.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је легалан представник тог
народа, јер је добила мандат од Скупштине Републике Српске Крајине – конституисане
на основу одржаних вишепартијских демократских избора, под покровитељством
Савета безбедности, почетком 1994.
Влада је уверена да ће сарадња њених надлежних служби и Министарства
за дијаспору Републике Србије допринети бржем и замашнијем враћању личних и
националних права прогнаним Србима из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске. Посебно је важно да се заједнички наступи пред међународним
организацијама, јер етничко чишћење Срба, мада га је обавила Хрватска, нарушава
углед и осталих европских земаља, чије интеграционе институције не могу да поднесу
ускраћивање људских права, посебно не тако груба каква су учињена у Хрватској
према Србима.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли Министарство за иностране
послове Државне заједнице Србије и Црне Горе да се предложени сусрет одржи до 20.
јуна 2005.
Министарству за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе понови
изразе свог високог поштовања.
Стразбур
www.coe.int.
Уз уобичајено подсећање да се надамо да третман овог писма неће зависити од
тога што га шаље непризната влада, него само од изнесениих чињеница - обавештавам
Вас о појавама етногеноцида у Републици Хрватској. Овог пута, ограничићу се
само на једну од тих хрватских мера.
Од давних времена (о којима су сачувани европски документи) у Хрватској су,
на многим подручјима, живели Срби – као једини, или већински, народ. Историјски
догађаји последњих столећа, мењали су етничку слику, тако да су се у неким српским
земљама насељавали и Хрвати, и Немци, и Мађари, и Словаци, итд. Једно од тих
подручја је и општина Вировитица. У југословенским ратовима – 1990. до 1995, и из
ове општине су прогнани многи Срби и они су саставни део масе од 80% прогнаника из
Републике Српске Крајине (била под заштитом ОУН) и Републике Хрватске. Међутим,
прогон Срба није последња мера Хрватске у спровођењу етногеноцида. Обавештавам
Вас да је хрватска власт променила име једног од српских села у Општини Вировитица
– с циљем потпуног брисања трагова о животу Срба у овој области. Реч је о селу:
ОБИЛИЋЕВУ. Данас се оно зове ЗВОНИМИРОВО.
Овим је, поред хрватског етногеноцида над Србима, нанета штета културној и
историјској баштини Европе. То је јасно ако знамо како је настало име села Обилић.

Вратићемо се у 14. столеће. Тад је чест узрок ратовима био верски – рат исламске Турске
с хришћанским земљама (свакако, од тадашњих ратова не зависе одлике данашње
сарадње Европе и Турске, као ни од потоњих идеолошких ратова). Укратко, 1389.
године, турска војска је продирала у Европу и на Косову пољу је дошло до велике
битке с војском српског кнеза Лазара Хребељановића. Његов војвода Милош Обилић
је убио турског цара Мурата, па је турско напредовање према Мађарској и Аустрији,
за неколико деценија, одгођено. По овом српском јунаку, Срби у подручју данашњег
хрватског града Вировитице дали су име своме селу: Обилићево. Таквих насеља, или
градских четврти има и у другим српским крајевима. Једно од њих је и на Косову.
Хрватска је, стицајем прилика, била гранична мађарска и аустријска земља
према Турској. Срби су чинили мађарску и аустријску професионалну војску и били
су ангажовани у противтурским ратовима више него остали народи. Хрвати данас
често, с наглашеним поносом, говоре да су и они били “бедем хришћанске Европе
против Турске“, а променом имена овог села, избрисали су најдрагоценији драгуљ
тог бедема – име највеличанственијег и највећег јунака у редовима хришћанске
војске!
Подручје села Обилићева, у Аустрији је припадало Вараждинском генералитету.
Ту су били српски граничари под командом српских официра. Аустријска документа
бележе да су ти официри били елита и могли су се, пише, равнати са највећом
европском господом 18. и 19. столећа. Но, Мађарска и Аустрија, чији је део историјске и
културне баштине и успомена на Србе Вараждинског генералитета и село Обилићево,
не предузимају ништа према Хрватској – да би је уразумили да не уништава европску
културну баштину. Подсећамо Вас да то не чини ни власт у Србији и Црној Гори, на
чијој земљи је рођен витез Милош Обилић.
Надам се да ћете се о овим чињеницама упознати и код влада: Србије и Црне
Горе, Хрватске, Мађарске и Аустрије и предузети потребне мере да се заустави даљи
геноцид над Србима, да се прогнанима омогући повратак, а да ово село врати своје
изворно име. Ово и због тога што се оно сада зове Звонимирово, а ова реч горко подсећа
Србе на Други светски рат, јер су фашисти Италије и Немачке створили фашистичку
Независну Државу Хрватску, с позивом на Звонимирову круну. Наиме та фашистичка
Хрватска је требало да буде монархија – са Звонимировом круном на глави једног од
италијанских принчева. А под знамењем Звонимирове круне, како знате, убијено је,
од 1941. до 1945, више од милион Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја, углавном,
у концентрационим логорима смрти.
Мада је средњевековни краљ Звонимир значајна личност хрватске историје,
злоупотреба његовог имена у време фашизма, обавезује Европску унију (у вези са
променом имена селу Обилићеву), јер је Резолуцијом Европског парламента од 10. 2.
1993, изричито назначено да је свако враћање на фашистичке знаке и праксу, као и
негирање фашистичких злочина – кривично дело.
Достављено: УН, ЕУ, ОЕБС

поводом стрељања шесторице муслимана у Сребреници 1995. године
Српски народ у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској је био

изложен замашнијем злочину геноцида, него било која друга верска или национална
групација бивше Југославије, па Влада Републике Српске Крајине у прогонству позива
државнике, новинаре и интелектуалце у земљи и иностранству да обуздају захукталост
у доказивању да су сва зла у време разбијања СФР Југославије долазила са српске
стране. Данас је потребна смиреност при оцени ратних догађаја и велика мудрост да се
не би поновило (неправедно) сатанизовање Срба, како је то (успешно) чињено од 1990.
до 1999. године.
Влада осуђује убиство шесторице муслимана из Сребренице, али упозорава да
то убиство није усамљено. Било их је на стотине, сличних и грознијих, а убице су биле
на свим странама. Ово се издваја (намеће се закључак) само зато што су га починили
припадници српског народа. То је неправедно, јер се могу набројати још страшнија
злодела. Као она у селу Сјековцу код Босанског Брода, кад су хрватски војници (26. 2.
1992) силовали малолетне девојчице, па их поклали – пред родитељима. У Београду
има филмски запис о муслиманском војнику – он сведочи да је сваког ухваћеног
Србина мучио до смрти, па су га звали ‘’Звер-човек’’. Свет су обишле три одсечене
српске главе, на којима је чизма муслиманског војника. Један новинар из Београда има
запис сведока да су муслимански војници у Сребреници шутирали одсечену српску
главу. Муслимански војници из Сребренице убили су хиљаде Срба у околним селима,
укључујући и децу најмањег узраста.
Профосор из Лондона Србољуб Живановић рекао је на Конференцији о Јасеновцу
у Београду (мај 2005), да је утврђивање злочина над муслиманима у Сребреници
обављано нестручно. Само код 28% скелета је утврђен пол – да би се сакрило да су скоро
сви убијени мушкарци. Даље, није утврђивана ни расна припадност скелета – да се не
би морало рећи да је међу лешевима много Африканаца, Арапа, Пакистанаца... Злочине
су чинили војници који су се отимале вишим командама и јединице састављене од
криминалаца - које је било тешко контролисати. Највећи злочин геноцида обављен је
уз пуно државно ангажовање Хрватске над српским народом у Републици Српској
Крајини и Републици Хрватској. Довршен је ангажовањем целокупне хрватске
армије 1. маја и 4. августа 1995, кад је прогнано 80% Срба, а њихова покретна и
непокретна имовина уништена, опљачкана или присвојена.
Влада РС Крајине у прогонству позива државнике, новинаре и интелектуалце
у земљи и иностранству да праведно приступе догађајима из времена разбијања
Југославије и да не истичу поједине случајеве, погодне за маркентишко сатанизовање
Срба, јер су Срби страдали теже од осталих.

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и
замолити Министарство да посредује код Комесаријата за избеглице ради сусрета
Првог министра Владе Републике Српске Крајине у прогонству, г. Милорада Бухе и

сарадника са Комесаром, г. Драгишом Дабетићем.
Овај сусрет је неопходан, јер се проблеми прогнаног српског народа из Републике
у више наврата, обећавала међунарородним организацијама, укључујући УН, ЕУ,
Савет европе, ОЕБС и друге.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је легалан представник тог
народа, јер је добила мандат од Скупштине Републике Српске Крајине – конституисане
на основу одржаних вишепартијских демократских избора, под покровитељством
Савета безбедности, почетком 1994.
Влада је уверена да ће сарадња њених надлежних служби и Комесаријата
Републике Србије допринети бржем и замашнијем враћању личних и националних
права прогнаним Србима из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Посебно
је важно да се заједнички наступи пред међународним организацијама, јер етничко
чишћење Срба, мада га је обавила Хрватска, нарушава углед и осталих европских
земаља, чије интеграционе институције не могу да поднесу ускраћивање људских
права, посебно не тако груба каква су учињена у Хрватској према Србима.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли Министарство за иностране
послове Државне заједнице Србије и Црне Горе да се предложени сусрет одржи до 30.
јуна 2005.
АМБАСАДА СЦГ У ХОЛАНДИЈИ
Њ. Е. Маја Митровић, амбасадор
ХАГ
Ваша Екселенцијо,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству Вам најлеше захваљује на брзој
помоћи у вези са прибављањем докумената за потребе Председника Републике Српске
Крајине, господина Милана Мартића.
Молимо Вас да пренесете Владину захвалност запосленима у Конзуларном
одељењу Амбасаде.
ВЛАДЕ РС К Р А Ј И Н Е
о природи злочина у време насилног и противуставног сепаратизма Хрвата и
муслимана из Југославије, од 1990. до 1995.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству скреће пажњу јавности да неки

центри у земљи и иностранству чине све да се природа југословенског рата од 1990. до
1995. представи неистинито – изазивање рата и злочини се приписују српском народу
и српским државама.
У ову сврху служи и чињеница да је једна група српских војника стрељала

6 муслиманских заробљеника из Сребренице 1995. године. Оваквих злочина је било

свугде на југословенском ратишту и у редовима свих војски. Последица су: поступака
војних група ван контроли виших команди, заваде локалног станвништва и последица
поступака у војне редове инфлитрираних криминалаца.
Оваквим злочинима се не сме придавати историјски значај, како се то чини и са
стрељањем шесторице муслимана 1995.
Историјски узроци и замајци рата у Југославији су последица сепаратизма
Хрвата и муслимана у СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини. Хрватски и
муслимански политичари су искористили чињеницу да су Хрвати и муслимани били
бројнији од Срба у обе републике, па су у парламентима изгласали укидање Србима
статуса конститутивног (државотворног) народа. После тога су, мимо политичке
воље српског народа, одлучили да обаве издвајање ових република из Југославије,
мада је земљиште у Босни и Херцеговини било у 64% српско власништво, а у српским
крајинама СР Хрватске, најчешће, још у већем проценту. Тако су се вође Хрвата и
муслимана, поред чињенице да је сепаратизам у Статуту Међународног суда правде у
Хагу окарактерисан као тешки злочин, огрешиле и о светињу приватне својине. Нису
смели одлучивати о судбини српских земљишних поседа и занемаривати етничка и
историјска права Срба.
Хрватска је обавила злочине геноцида (и злочине етногеноцида) над Србима,
уз пуно ангажовање законодавне, извршне и судске власти. Последице оваквог
деловања су и данас страховите: прогнаним Србима није дозвољен повратак кућама,
порушено им је 30.000 зграда, одузето 50.000 станова, уништено 1.100 села, ускраћено
држављанство, штедни улози, права из радног односа, пензије, инвалидине, права
на акције у приватизованим предузећима, итд. Хрватска мења имена насеља, села и
географских појмова везаних за српску историју и нико је ни за један од ових злочина
не позива на одговорност.
Личина Ратко, министар
о политичким изјавама с позивом на хрватски план за Србе: З – 4
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је већ обавестила редакције о

несмотреним изјавама државника и политичара Србије и Црне Горе у вези са хрватским
Планом З-4. Несмотреност се састоји у томе што погрешно представљају садржај
Плана, чиме, изузетно, штете интересима српског народа и Државне заједнице Србије
и Црне Горе. Уз све то, оваквим поступком се, у државним установама и у јавном
мњењу, негује привид да Република Хрватска није планирала и спровела геноцид
над Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској и да није прогнала
80 пороцената Срба из бивше југословенске федералне јединице - Социјалистичке
Републике Хрватске. Намеће се закључак да је Хрватска на овај геноцид над Србима
(и етногеноцид) била принуђена неразумним понашањем српског руководства у
Републици Српској Крајини.
Потпуну неупућеност у садржај Плана З-4, и хрватску подвалу у њему, показао
је, између других, и министар за спољне послове Србије и Црне Горе, Вук Драшковић,

изјављујући (19. јуна 2005) да Шиптарима на Косову треба обезбедити самоуправна
права каква су Хрвати нудили Србима у Републици Српској Крајини. Ако шиптарски
руководиоци знају суштину хрватског плана, а сигурно је да знају, онда ће тешко
замерити министру Драшковићу, јер би то значило шиптарску самоуправу само,
рецимо, у срезовима (котарима) Призрен и Гњилане. Остали делови Косова и Метохије
би били без локалне шиптарске администрације.
Такав садржај ‘’самоуправе’’ је Хрватска нудила Србима – само у котарима
(срезовима) Книну и Глини, што је мање од једне трећине Републике Српске
Крајине. У њима би било 11 општина, од којих су неке биле створене од бивших
месних заједница. Наравно, за та два котара, Хрвати су нудили: скупштину, владу,
полицију, војску, заставу, новац, царину... и представнике у републичким телима.

Савезне Републике Немачке у Србији и Црној Гори и замолити је да пренесе захвалност
Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству Бундестагу на одважности да
изгласа Резолуцију о осуди геноцида Турске над Јерменима 1915 - 1917. године. Корак
Парламента Савезне Републике Немачке од 16. јула 2005. године улива наду да се у
Европи неће понављати тамне странице историје, какве смо наследили из прошлости
- и тек минулог времена.
У Бундестагу је, 16. јула ове године, победила истина, мада ће, због тога,
Савезна Република Немачка имати потешкоћа с једним од својих уважених савезника
– Турском. Ова победа је изузетно сведочанство о поштовању начела демократије у
Савезној Републици Немачкој, јер су Резолуцију о геноциду над Јерменима у Турској
подржале све политичке партије – парламентарне и ванпарламентарне.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли Амбасаду да пренесе
Бундестагу Савезне Републике Немачке предлог Скупштине Републике Српске Крајине
у прогонству да се Резолуцијом осуди и геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима од
1941. до 1945. године, у Независној Држави Хрватској.
Влада одбацује сваку помисао да би страховити злочин над ова три народа у
Хрватској (с монструозним концентрационим логорима смрти у Јасеновцу) требало
да се препусте забораву, како је то покушано у комунистичкој Југославији. Влада је
уверена да је уморство више од милион Срба и десетине хиљада Рома и Јевреја тешка
мора за савест Европе и да ће Савезна Република Немачка бити против селективне осуде
злочина геноцида почињених у двадесетом столећу. Посебно зато што о хрватским
злочинима из Другог светског рата постоје неспорна документација у државним
архивама СР Немачке, осталих европских држава и Сједињених Америчких Држава.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Амбасади Савезне
Републике Немачке у Србији и Црној Гори понови изразе свог високог поштовања.

Г-ђица Маја Милатовић

ЦЕНТАР ЗА СТРАТЕШКА
ИСТРАЖИВАЊА И РАЗВОЈ
Ђордана Бруна бр. 15
ПРЕДМЕТ: Функционери и стручњаци
Конгреса САД у СЦГ и РС.
Поштована г-ђице Милатовић,

Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству и удружења прогнаника
из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске Вам се најтоплије захваљују на
предлогу да се наши представници сретну с функционерима и стручњацима Конгреса
САД, приликом њихове посете Државној заједници Србије и Црне Горе и Републици
Српској.
Молимо Вас да члановима америчке делегације пренесете да је Скупштина
Републике Српске Крајине у прогонству изабрана на првим вишестраначким
демократским изборима 1993, под покровитељством Савета безбедности УН. Такође,
обавестите наше госте да је једна делегација високих функционера Конгреса САД
боравила у Републици Српској Крајини 1993.
Уверени смо да ће представници Конгреса допринети да се заустави страдање
српског народа, јер европске земаље и европске организације не чине ништа да се захтева
од Хрватске да дозволи повратак 80 процената српског становништва, којег је њена
армија прогнала – етнички очистила 1995. године. После оваквог злочина геноцида,
Хрватска је прогнаним Србима одузела статус конститутивног (државотворног) народа,
држављанство, приватне фирме, покретну и непокретну имовину, штедне улоге, право
на акције у предузећима где су радили, пензије, инвалиднине, итд. Уједно, хрватска
војска им је порушила 1100 насеља, срушила 30.000 зграда и одузела 50.000 станова.
Поштована г-ђице Милатовић,
Молимо Вас да пренесете представницима Конгреса САД да су Скупштина и
удружења прогнаника спремни да им прикупимо све информације које их занимају. За
сада, доствљамо им Меморандум Републике Српске Крајине и молбу упућену Његовој
Светости Папи Бенедикту XVI – на енглеском језику.
Срдачни поздрави,
Г. Рајко Лежајић
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР
УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
Њ. Е. КОФИ АНАН
Њујорк
Подсећам Вас на чињеницу да је пре десет година, 4. августа 1995. годинe,
хрватска армија извршила агресију на Републику Српску Крајину - ‘’Зону под заштитом
Уједињених нација у Југославији’’. У време хрватске агресије, у Републици Српској

Крајини су биле Мировне снаге Уједињених нација, под Вашом командом. Подсећам
Вас да сте Ви 1993, службено, били у Книну и да сте члановима Владе Републике
Српске Крајине обећали да ће војници и официри ОУН часно обавити свој задатак и да
неће дозволити Хрватској примену војне силе против српског народа.
Десило се супротно. Хрватску агресију су пратиле страхоте – убиства, прогони,
рушење кућа и привредних објеката, пљачка непокретне и покретне имовине... Уз
претходне злочине - од 1990, хрватска војска и полиција су прогнале из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске 80% српског становништва. Прогнаницима су
(и данас!) ускраћена права на држављанство, станове, имовину, уштеђевину, пензију,
инвалидину и остала радна права, укључујући и надокнаде од продаје државних
предузећа – у којима су радили пре сепаратизма Хрватске из Југославије. Ови
поступци Хрватске против српског народа су дефиниција злочина геноцида и подлежу
кажњавању. То пише у Резолуцији УН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. године, и њеној
Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Забрињава чињеница да су злочини геноцида над Србима, с етничким
чишћењем, оваквих размера заборављени, а да Генерални секретар, Савет безбедности
и Генерална скупштина УН не предузимају ништа да се кривци казне, прогнани Срби
врате кућама и да им се обезбеди статус конститутивног (државотворног) народа,
што су им Влада и Скупштина Хрватске укинуле 1990. године. Подсећамо Вас да
је Влада Републике Српске Крајине, од 1991. до 1995, прихватила све препоруке
копредседника Међународне конференције о бившој Југославији (Сајруса Венса,
Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга), али да је Хрватска нашу предусретљивост
игнорисала и одлучила се за етничко чишћење територије под заштитом Мировних
снага Уједињених нација?!
Прогнани српски народ нас је овластио да од Вас затражимо објашњење за
потпуну пасивност Уједињених нација у погледу хрватског геноцида и етничког
чишћења над Србима - кад су били под заштитом Мировних снага УН, којима сте Ви,
од 1991. до 1995, лично командовали.
Милорад Буха, с. р.
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР
Њ. Е. КОФИ АНАН
Њујорк
Подсећам Вас на чињеницу да је пре десет година, 4. августа 1995. годинe,
хрватска армија извршила агресију на Републику Српску Крајину - ‘’Зону под заштитом
Уједињених нација у Југославији’’. У време хрватске агресије, у Републици Српској
Крајини су биле Мировне снаге Уједињених нација, под Вашом командом. Подсећам
Вас да сте Ви 1993, службено, били у Книну и да сте члановима Владе Републике
Српске Крајине обећали да ће војници и официри ОУН часно обавити свој задатак и да
неће дозволити Хрватској примену војне силе против српског народа.


Забрињава чињеница да су злочини геноцида над Србима, с етничким
чишћењем, оваквих размера заборављени, а да Генерални секретар, Савет безбедности
и Генерална скупштина УН не предузимају ништа да се кривци казне, прогнани Срби
врате кућама и да им се обезбеди статус конститутивног (државотворног) народа,
што су им Влада и Скупштина Хрватске укинуле 1990. године. Подсећамо Вас да
је Влада Републике Српске Крајине, од 1991. до 1995, прихватила све препоруке
копредседника Међународне конференције о бившој Југославији (Сајруса Венса,
Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга), али да је Хрватска нашу предусретљивост
игнорисала и одлучила се за етничко чишћење територије под заштитом Мировних
снага Уједињених нација?!
потпуну пасивност Уједињених нација у погледу хрватског геноцида и етничког
чишћења над Србима - кад су били под заштитом Мировних снага УН, којима сте Ви,
од 1991. до 1995, лично командовали.
Милорад Буха, с. р.
ПРЕДСТАВНИШТВО
Београд
Толстојева 14

Представништво Организације уједињених нација у Србији и Црној Гори и замолити
Представништво да уручи писмо Председника Владе г. Милорада Бухе, бр. 49/05, од 28.
06. 2005. године, Његовој Екселенцији Генералном секретару ОУН др Кофи Анану.
С обзиром да је у УН и другим међународним организацијама занемарена
чињеница да је Хрватска извршила злочин геноцида над српским народом, Влада
чини све да се кривци за њега изведу пред суд правде, а српском народу врате права
конститутивног (државотворног) народа у Хрватској. Ради тога, писмо Њ.Е. др Кофи
Анану је отворено и биће достављено редакцијама средстава јавног информисања.
Представништву Организације уједињених нација у Србији и Црној Гори понови

Mr. Steve Pokrajac
YUCAN (1424242 Ontario Corp)
147 Hazelwood Ave
Toronto, ON M4J 1K4
Canada
Поштовани господине Покрајац,
Захваљујемо Вам на спремности да помогнете у вези са отварањем
представништва Влада Републике Српске Крајине у прогонству у Торонту. Охрабрени
смо Вашим објашњењем да су закони Канаде прилагођени остваривању права људских
заједница које су у својој земљи терорисане на верској или расној основи. Надамо се
да Влада Канаде и други органи власти располажу подацима да је српски народ у
Републици Српској Крајини и Републици Хрватској био прогањан и терорисан од 1990.
до 1995, на начин како је то чинила и фашистичка Хрватска у Другом светском рату.
Захваљујући разумевању Владе Канаде за обесправљене људске заједнице,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству Вас овлашћује да, у њено име и у име
Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству, посредујете код надлежних
органа у Канади и да прибавите дозволу за отварање Представништва Владе Републике
Српске Крајине у прогонству у Торонту.
Влада се обавезује да просторије свога Представништва неће користити у
супротности с одредбама Устава и закона Канаде, него само за уклањање последица
терора хрватске државе над прогнаном српском народу, чији су припадници нашли
уточиште у Канади и Сједињеним Америчким Државама.
Молимо Вас да надлежним органима Канаде скренете пажњу да је етничко
чишћење 80% Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске обављен уз
ангажовање целокупног државног апарата Републике Хрватске, уз армију од 130.000
војника – 1. маја и 4. августа 1995. Уз то је хрватска држава уништила или присвојила
сву непокретну и покретну имовину Срба, а прогнаним Србима одузела држављанство.
Подсетите их да је слична судбина, уз масовне покоље, задесила Србе у фашистичкој
Независној Држави Хрватској, у Другом светском рату.
Молимо Вас да наставите контакте и са нашим исељеницима у Канади и
Сједињеним Америчким Државама, чија би нам помоћ, у сваком погледу, много
значила.
Уколико имате предлог за просторије Владе у Торонту, обавестите нас о
условима под којима би их Влада могла користити.
Влада Вас овлашћује и за све послове око припреме отварања представништва
и потоње контакте с властима Канаде и града Торонта.
Захваљујемо, уз срдачне поздраве,

дипломатско-конзуларна представништва у Србији и Црној Гори и обавестити их да је
4. августа десет година од етничког чишћења Срба у Републици Српској Крајини (Зони
под заштитом Уједињених нација). Рачунајући с претходним терором над Србима, из

Социјалистичке Републике Хрватске је прогнано 80% Срба - једино етничко чишћење

у Европи после Другог светског рата. Укупан број прогнаника није утврђен. Хрватска је
деценијама припремала овај злочин, па је објављивала мањи број Срба – да би етничко
чишћење изгледало скромније.
Да би установила стварни број Срба у бившој Хрватској, Влада је (1993)
затражила од Савета безбедности УН и имиграционих земаља да се обелодане подаци о
броју усељених Срба од 1990. године, али (у складу с чудним тумачењем Међународне
заједнице да је Хрватска демократска држава) одговора није било.
Савест света је тада затајила, мада је био објављен Извештај ГС УН Бутроса
Бутроса Галија Савету безбедности (15. мај 1993) да је Хрватска, од 1990. до 18. марта
1993, прогнала 251.000 Срба – само у Републику Српску Крајину и Југославију. Ако
бисмо овој бројци додали и Србе побегле у Европу, САД, Канаду и Аустралију, број би
премашио онај статистички - укупан број Срба у Хрватској.
Влада се извињава ДКП што их подсећа на чињенице из времена сепаратистичких
ратова у бившој Југославији, јер су им оне познате, али Влада не може да пренебрегне
истину да Међународна заједница још не позива на одговорност Хрватску за злочине
над Србима. И не замера јој што је уништила 1.100 српских села и заселака, порушила
30.000 стамбених и привредних зграда, ускратила Србима право на 50.000 станова,
одузела им пољопривредне, индустријске, трговачке и услужне фирме, онемогућила
им акције у предузећима, престала с исплатама пензија, инвалиднина, присвојила
штедне улоге, итд.
Влада моли дипломатско-конзуларна представништва у Србији и Црној
Гори да искористе свој углед и препоруче својим владама да не учествују на
разним манифестацијама у Хрватској и у хрватским амбасадама и конзулатима,
којом приликом ће се прослављати десетогодишњица етничког чишћења Срба из
Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом Уједињених нација) и Републике
Хрватске – 4. августа 2005.
дипломатско-конзуларним представништвима у Државној заједници Србије и Црне
Горе понови изразе свог високог поштовања.
ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
ПРЕДСТАВНИШТВА У БЕОГРАДУ
КОПИЈА:
Амбасади Канаде у Београду
ПРЕДСЕДНИК РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

ВЛАДИМИР ВЛАДИМИРОВИЧ ПУТИН
Москва
Поштовани Господине Председниче,

Пишем Вам поводом шездесетогодишњице победе над фашизмом и поводом
Вашег уручења високог одликовања Републици Хрватској - за њен, наводни, допринос
антифашистичкој победи, од 1941. до 1945. године.
Орден Хрватској за заслуге у борби против фашизма је најнепријатније
изненадио припаднике српског народа, јер је Хрватска у Другом светском рату била

највернија савезница Хитлерове Немачке и Мусолинијеве Италије. Њене фашистичке
трупе су давале отпор Савезницима и неколико дана после потписивања немачке
капитулације – 8. маја 1945. године.
Подсећам Вас да су, у Совјетском Савезу, ратовале две хрватске фашистичке
дивизије: ‘’Вражија’’ и ‘’Ханџар’’. Независна Држава Хрватска је биолошки уништавала
Србе, Роме и Јевреје - од 1941. до 1945. године – убијено је више од милион Срба, 80.000
Рома и 30.000 Јевреја.
Антифашистички покрет у Хрватској, чинили су Срби – партизанске бригаде
су имале више од 90% Срба. Остало су били преживели Јевреји, Роми и припадници
других народа. Хрвати су у незнатном броју (појединачно) били у партизанима. Тек
после капитулације фашистичке Италије (септембар 1943), у нешто већем броју су
прилазили српским партизанима. Хрватски фашисти су, у великом броју, емигрирали
у западне земље, где су се политички организовали и помогли сепаратизам Хрватске
из Југославије - 1990. године.
Вама је познато да се Хрватска учинила злочин против мира, јер се спремила за
рат 1990. године. Уз противуставну сецесију из Југославије, спровела је оно што јој није
успело у Другом светском рату – прогнала је 80% Срба из Републике Српске Крајине
и Републике Хрватске, одузевши им сва људска права: држављанство, покретну и
непокретну имовину, штедне улоге, пензије, инвалиднине, итд. Тако су потомци
антифашистичких бораца прогнани, на националној и верској основи, у европске
и прекоморске земље. Право је чудо да је Међународна заједница благонаклоно
прихватила хрватски злочин геноцида над православним Србима од 1990. до 1995.
године, а да је Руска Федерација одликовала Хрватску за заслуге у борби против
фашизма - иако је била члан Осовине Токио-Берлин-Рим.
С обзиром на нашу обавезу према сенима антифашиста, требало би да ову
историјску грешку исправите - накнадном одлуком да Република Хрватска није била
савезница антихитлеровске коалиције и да не заслужује уручени орден.
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер
МИНИСТАРСТВО ЗА ИНОСТРАНЕ
ПОСЛОВЕ ДЗ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и подсетити
Министарство на своју ноту о заплени архиве Републике Српске Крајине, Бр. 32/05 од
24. 05. 2005. године.
Влада се нада да је Министарство, за протекла два месеца - у сарадњи с
другим министарствима Републике Србије, прикупило податке о месту чувања ове
архивске грађе и установи која њоме располаже и да ће, у најскорије време, бити о томе
обавештена.

СО БРАТУНАЦ
Влада Републике Српске Крајине у прогонству изражава саучешће породицама,

рођацима, суграђанима, Српској православној цркви и Влади Републике Српске
поводом годишњице злочина над недужним православним Србима у Братунцу.
И сама суочена са злочином геноцида најширих размера над српским
православним народом у бившој Хрватској, Влада Републике Српске Крајине у
прогонству разуме жалост и сузе за невино убијеним српским цивилима у Братунцу и
околини.
Не желећи да вређа осећања породица и рођака у другим верским срединама
Босне и Херцеговине - оних који су у југословенском рату од 1991. до 1995. изгубили
своје најмилије, јер и они у оваквим несрећама пате - као и ми, али Влада Републике
Српске Крајине, због безбедније будућности нових покољења, користи ову прилику да
скрене пажњу на чињеницу да су све несреће у Југославији уследиле због организованог
злочина против мира - припремљеног ван наших граница. Тај план је подразумевао
противуставно и противзаконито разбијање Отаџбине и он је био замајац крвопролића,
прогона и патњи припадника православног, муслиманског и католичког народа
заједничких земаља.
Пошто се данас праведно захтева кажњавање свих злочинаца – на свим
зараћеним странама, Влада Републике Српске Крајине је уверена да су највећи кривци
(и да заслужују најтеже казне) они који су организовали и спровели злочин против
мира. Носиоци овог злочина у Немачкој су најстроже кажњени у Нирбешком процесу
после Другог светског рата.
Бог ће дати да ће такви злочинци на простору бивше Југославије, такође, бити
позвани на одговорност, а међу њима су и они који су криви за невине жртве у Братунцу,
чијим сенима се данас клањамо.
Амин.
АМБАСАДА РЕПУБЛИКЕ ФРАНЦУСКЕ

Београд

Републике Француске у Србији и Црној Гори и обвестити је да Влада намерава отворити
своје представништво у једном од француских градова, надајући се да ће то француске
власти, традиционално привржене демократији, одобрити.
У ту сврху, Влада је упутила овлашћење за преговоре с француским властима
држављанима ваше земље: г-ђи Еви Крепи (Eve Crepin) и Патрику Бариоу (Patrick
Bariott), настањеним у: 22 Bis Quai D’Alssace, 11100 Narbonne, France.
Влада се узда да ће Амбасада, својим угледом и подацима о страдању и
обесправљености српског народа, помоћи да Влада Републике Француске донесе
позитивну одлуку и одобри отварање представништва прогнаног српског народа из
Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Оваква одлука би била изузетан
допринс борби против геноцида, у складу са садржајем Резолуције Савета безбедности

бр. 260 А (III), од 9. 12. 1948. године и њене Конвенције о спречавању и кажњавању
злочина геноцида. Спречавање и кажњавање злочина геноцида, предвиђа и Резолуција
Европског парламента од 10. фебруара 1993. године. А да је Хрватска (од 1990. до 1995)
извршила злочин геноцида над Србима, упућују следећи подаци: прогнано их је 80%
из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, уништена су 1100 села, порушено
30.000 кућа и привредних објеката, одузето 50.000 станова, опљачкана покретна и
непокретна имовина, одузета права на држављанство, заплењене приватне фирме,
ускраћене акције у предузећима где су радили, пензије, инвалиднине, штедни улози,
итд. Сва ова недела уследили су пошто је хрватски парламент одузео Србима статус
конститутивног (државотворног) народа у Хрватској – 1990. године.
И поред овако језивих података, УН и европске организације (ЕУ, ОРБС, СЕ)
не чине ништа да се последице хрватског геноцида и етничког чишћења над Србима
отклоне. Сведочанство таквог закључка је и чињеница да власти Србије и Црне Горе
не дозвољавају регистрацију Представништва Владе и Скупштине Републике Српске
Крајине у прогонству.
Влада има част доставити Амбасади копију овлашћења г-ђи Еви Крепи и
господину Патрику Бариоу.
Амбасади Републике Француске понови изразе свог високог поштовања.
УДРУЖЕЊЕ НОВИНАРА СРБИЈЕ И

НЕЗАВИСНО УДРУЖЕЊЕ НОВИНАРА СРБИЈЕ
11.000 Б е о г р а д,
Ресавска бр. 12
Поштована господо,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава Удружење да се
већина његових чланова, запослених у редакцијама државних и приватних медија,
тешко огрешила о правила своје професије – ускраћујући јавном мњењу информације
изузетног националног и државног значаја.
Оваквим поступком, новинари крше и одредбе Резолуције Уједињених нација
бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина
геноцида, јер одбијају (од фебруара 2005. године) да објављују информације о злочину
геноцида над српским народом (1990 – 1995) у Републици Српској Крајини и Хрватској
и о хрватским злочинима геноцида у Другом светском рату.
Влада подсећа Удружење да је Скупштина Републике Српске Крајине у
прогонству обновила свој рад с 26. фебруаром 2005. године, на основу чињенице да
су њени посланици бирани на првим вишепартијским изборима у Републици Српској
Крајини 1993 - под покровитељством Савета безбедности. На својој обављеној седници,
Скупштина је изабрала нове чланове Владе Републике Српске Крајине.
Задатак Владе је да укаже Међународној заједници на обавезу да се хрватски
злочини геноцида над Србима од 1990. до 1995. године и хрватски злочини геноцида
над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945. морају осудити, последице отклонити
и штета страдалима надокнадити. Влада је, полазећи од ових чињеница, од фебруара
2005. године, послала десетине информација редакцијама свих важнијих медија у
Србији, али, нажалост, оне ништа од тога нису објавиле.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству сматра да је оваквав однос

новинара Србије према ранијим и новијим историјским чињеницама кршење и вашег,

тако много спомињаног, новинарског кодекса, па моли Удружење да утиче на своје
чланове у редакцијама да уступе простор и време за информације Владе и Скупштине
Републике Српске Крајине у прогонству.
ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Господин Борис Тадић
ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Господин Војислав Коштуница
ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Господин Предраг Марковић
Обраћамо Вам се, јер то захтевају стотине хиљада прогнаних из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске.
Приморани смо да то учиним у виду отвореног писма, јер државни органи и
редакције јавних гласила не обраћају пажњу ни на један индивидуални или колективни
вапај народа над којим се узастопно чине злочини геноцида. Оваква клима према
напаћеном делу сопственог народа, негује се у Републици Србији од времена голготе
тог народа - 1995.
Срби су једини народ на свету који је у новије време остао без подршке и помоћи
у превазилажењу последица злочина геноцида. Последњи је обавила Хрватска, од 1990.
до 1995 - прогнала је 80 процената Срба из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске. Уништила им је 1100 села, порушила 30.000 грађевина, одузела 50.000 станова,
опљачкала покретну и непокретну имовину и лишила их држављанства, привредних
предузећа, пољопривредних газдинстава, штедних улога, пензија, инвалиднина, права
на акције приликом приватизације предузећа, итд.
Запањује чињеница да су Срби Крајишници једини народ на свету којем у
прогонству није дозвољено да устроји своје државне установе. Није могућа регистрација
ни представништва Скупштине Републике Српске Крајине, мада су јој посланици
изабрани под покровитељством Савета безбедности УН (1993) и на основу Резолуције
743 (1992). Ниједна држава се није огрешила о патње прогнаног народа као Република
Србија.
Своје друштвене и државне установе су прогнани народи могли да региструју
у свакој од земаља у коју су се склонили – Палестинци у више држава, Вијетнамци
у САД, Курди у Грчкој, Тибетанци у Индији, па и Иранци у Француској – на челу
са ајатолахом Хомеинијем, итд. Например, у Италији и данас прогнани Италијани
из Истре, Далмације и Кварнера бирају своје градоначелнике, а италијански
државници због овакве помоћи својим прогнаницима не презају од тога како ће
на то реаговати Хрватска – а тој реакцији Хрватске, државници Србије придају

највећи могући значај.
Тужно (најблаже речено) звучи чињеница да прогнани Срби доживљавају такву
судбину на делу своје територије (Србије) коју су, у тренуцима кад су једва избегли
биолошко истребљење у Независној Држави Хрватској – у Другом светском рату,
звали Матицом и Спаситељицом.
Наведеним чињеницама треба додати (очигледно је у питању стратешко
опредељење) понашање државних органа, дела интелектуалаца и већине гласила
о изношењу бројних замерки прогнаним Србима и њиховим бившим и данашњим
руководиоцима, уз истовремено изражавање потпуне подршке Хрватској за њен
злочин геноцида над Србима од 1990. до 1995. године.
Да ово није тешка квалификација и да наш закључак одговара чињеницама,
навешћемо неколико примера о односу државних органа Републике Србије према
хрватском злочину геноцида над Србима од 1990. до 1995. године:
1) Влада Републике Србије (а то се односи и на Државну заједницу
Србије и Црне Горе) не штити пред органима Међународне заједнице
интересе прогнаних Срба. А могла би да захтева од ОУН, ЕУ, ОЕБС-а и
Савета Европе да Хрватска врати конститутивност (државотворност)
српском народу, противуставно укинуту 1990. године.
2) Влада Републике Србије, из године у годину, објављује све мањи
број прогнаних Срба на својој територији. Ако се ова пракса настави,
биће наметнут закључак да Хрватска није прогнала стотине
хиљада Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске - с
уточиштем у Републици Србији. Врло је штетно по српске интересе
да се Крајишници који добију држављанство Србије бришу из списка
прогнаника. Многи од њих ће примити држављанство САД,
Немачке, Аустралије, Канаде и других земаља, али се тиме не
ослобађа Хрватска одговорности за злочин геноцида над њима,
нити се усваја закључак да они нису прогнани.
3) Државни органи Србије су, често, непредусретљиви према
прогнаницима. Ових дана нам се обраћало њих неколико због тога
што су изгубили статус прогнаника, или избеглица! Некима се то
десило због пропуста у евиденцији општинских администрација,
неки су неспособни да прате захтеве власти у вези са својим статусом,
неки су били одсутни из земље... У контактима с органима МУП-а
(например, на Новом Београду) речено нам је да за овакве више нема
поправке – неће им се признавати статус прогнаника, ‘’јер је законски
рок за пријављивање прошао’’. Саветовано је да се обрате хрватској
амбасади за прибављање хрватских докумената! А Хрватска им
је одузела држављанство, а за многима је расипсала полицијску
потерницу. Сматрамо да статус прогнаника може да ишчезне
само у моменту кад прогнаним лицима буду враћена сва лична
и национална права у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској и уверени смо да ово мишљење неће оспорити ниједна
чланица УН.
4) Државници и политичари у Србији и Црној Гори, све чешће, оправдавају

хрватски геноцид над Србима и за све његове страхоте оптужују

руководство Републике Српске Крајине. То се чини уз потпуну
подршку јавних гласила. Она објављују изјаве званичника, чији
садржаји немају никакве везе с догађајима из времена противуставног
сепаратизма из Југославије три западне републике. Такво огрешење
о чињенице учинио је и министар спољних послова Србије и Црне
Горе г. Вук Драшковић. Оправдавао је Хрватску и оптуживао
руководство РСК - кривотворећи садржај чувеног Плана З-4. Он је
један између других политичара у Србији и Црној Гори с изјавом (19.
јуна 2005) да Шиптарима на Косову треба обезбедити самоуправу
какву су Хрвати нудили Србима у РСК. Истина је да Хрватска никад
није нудила самоуправу Србима у РСК. Ако шиптарски руководиоци
знају суштину хрватског плана (а знају је), они ће строго замерити
министру Драшковићу, јер би то значило шиптарску самоуправу у
два среза (котара), рецимо, у Призрену и Гњилану. Јер, Хрватска је
нудила ‘’државу у држави’’ Србима само у два котара (среза) – Книну
и Глини, а то је било мање од 1/3 РСК.
5) Република Србија не предузима ништа да обелодани и оптужи
Републику Хрватску за неутврђен број преведених православних Срба
у римокатоличку веру, од 1990. године до данас. Овакав немар према
делу саплеменика већинског народа Србије у Републици Српској
Крајини и Републици Хрватској је неопростив. Такав поступак
према католицима у Србији (да се десио), хрватске власти никад не
би прећутале и учиниле би све пред Међународном заједницом да
Србија буде кажњена, јер је то злочин геноцида према Резолуцији УН
бр. 260 А (III), од 9. децембра 1948. и њеној Конвенцији о спречавању
и кажњавању злочина геноцида. Немарност према овој врсти злочина
геноцида, види се и у чињеници да Србија није придала никакву
важност овогодишњим провокацијама српских православних
свештеника у Хрватској и отимању црквених реликвија и имовине
монасима манастира Крка, у Далмацији. Били су нападнути у
Кистањама. Занемарила је скрнављење цркве у Врлици (подигнута
1618) и скидању, гажењу и паљењу црквене заставе (ноћу између
21. и 22. маја 2005). О овоме нису обавестила наша средства јавног
информисања, мада је то у иностранству забележено – видети на
Интернету: Православна Русија: www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/
client/
6) Влада и Скупштина Републике Српске Крајине се обратила
Министарству спољних послова, Министарству за дијаспору и
Комесеријату за избеглице да би заједнички радили на отклањању
последица хрватског злочина геноцида над Србима и за то
заинтересовали Међународну заједницу, али ни једна од три државне
установе не желе ни да признају да су им наши писмени предлози
приспели. Понашају се као да не постоји око милион прогнаних
Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске и као да тај
прогнани народ нема право на своје установе и институције (према
истраживању Владе РСК, установљено је /1992-1993/ да је Срба у СР

Хрватској живело више од милиона – очигледно, пописи становништва
у Хрватској су редовно били фалсификовани – на републичком нивоу.
Они по општинама су били ближи истини, али до 1992, нико није
сумњао у званичне статистичке податке Хрватске).
---------------------------------------- ------------------------------------
Милорад Буха, први министар Рајко Лежајић, председник

ВЛАДЕ РС КРАЈИНЕ СКУПШТИНЕ РС КРАЈИНЕ
ПОСЛОВЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
Б Е О Г Р А Д, КНЕЗА МИЛОША 26
Влада Републике Српске Крајине у порогонству има част поздравити

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и замолити
га да пренесе надлежним органима Републике Србије да је Влади неопходно да дође
у посед државних архива Републике Српске Крајине, склоњених на непознато место у
Београду.
Скупштина Републике Српске Крајине (изабрана на првим вишестраначким
изборима крајем 1993, под покровитељством Савета безбедности ОУН) обавезала је
Владу да предузме кораке пред Међународном заједницом, ради отклањања последица
геноцида и прогона 80% српског становништва из Републике Српске Крајине и
Републике Хрватске, од 1990. до 1995. године. У ту сврху, Влади су потребне и државне
архиве – с документима од 1990. до 2000. године. Ове архиве су биле у Београду, у
Улици Моше Пијаде бр. 8 (данас Дечанска), на Теразијама бр. 3 и у вили поред Стадиона
„Црвене звезде“ – у Улици Адама Стамболијског.
Поред чињенице да у документима постоје драгоцени подаци о деловању
домаћих и страних учесника у време разбијања СФР Југославије, она садрже и
податке о финансијским и имовинским односима Републике Српске Крајине с другим
државама, као и податке о имовини становника Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске.
У Улици Моше Пијаде, био је Биро Владе Републике Српске Крајине, на
Теразијама, Министарство за иностране послове, а у Улици Адама Стамболијског,
Кабинет Председника РСК. Припадници МУП-а Србије су насилно ушли у зграду
у Улици Адама Стамболијског, 26. фебруара 1996, и запленили ахриву Кабинета
Председника РСК. Непознато је кад су то учинили са архивом Бироа Владе, у Дечанској
и Министарства за иностране послове, на Теразијама.
Према подацима Владе, државна документа РСК нису стављена на располагање
архивским установама, Српској академији наука, или некој другој научној установи у
Републици Србији. Зато је потребно да Министарство за иностране послове Државне
заједнице Србије и Црне Горе помогне посредовањем код надлежних органа Републике
Србије, како би се ове архиве пронашле и ставиле на располагање Влади и Скупштини

Репблике Српске Крајине у прогонству. Влада Републике Српске Крајине би, у том
случају, ове архиве ставила на чување и коришћења Архиву Србије, или другој
установи – према договору с Владом Републике Србије.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави
Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и да
замоли Министарство за одговор на предлог Владе (Бр. 43/05 од 8. јуна 2005. године)
о сусрету министра за дијаспору Републике Србије г. Војислава Вукчевића с Првим
министром Владе Републике Српске Крајине у прогонству, г. Милорадом Бухом и
његовим сарадницима.
Влада подсећа Министарство да је овај сусрет од преке националне користи,
јер се проблеми прогнаног српског народа из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске не решавају онако како је то Република Хрватска, у више наврата, обећавала
УН, ЕУ, Савету Европе, ОЕБС и другим субјектима међународних односа.
СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
БЕОГРАД, КНЕЗА МИЛОША 26

замоли Министарство за одговор у вези с предлогом Владе (Бр. 42/05 од 8. јуна 2005)
о сусрету Првог министра Владе Републике Српске Крајине у прогонству, г. Милорада
Бухе и сарадника са Комесаром за избеглице г. Драгишом Дабетићем.
Влада подсећа да је овај сусрет од преке потребе ради заштите националних
интереса српског народа, јер се проблеми прогнаног српског народа из Републике
у више наврата, обећавала УН, ЕУ, Савету Европе, ОЕБС-у и другим субјектима
међународних односа.
ПРЕДСТАВНИШТВА У ДРЖАВНОЈ
ЗАЈЕДНИЦИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
БЕОГРАД
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-

конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и обавестити

их да је Влада у поседу информација о најновијем терору хрватске полиције над
Србима у насељима Источне Славоније и Западног Срема – Вуковару, Винковцима,
Мирковцима... Није реч о уобичајеном поступку чувара реда и мира, јер се полицијске
мере примењују једино према Србима православне вере, што је наговештај терора на
националној и верској основи – забрањеног Резолуцијом бр. 26 А (III) Уједињених
нација и Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида од 9. 12. 1948.
године.
Влада моли дипломатско-конзуларна представништва да о овоме обавесте своје
владе и да им препоруче да затраже од Републике Хрватске да заустави понављање
терора над српским народом, који се, обично, претвара у геноцид и етничко чишћење
Срба, као што је то обављено у време фашистичке Хрватске - у Другом светском рату
и у време сепаратистичких ратова у Југославији - од 1990. до 1995. године. Полицијске
мере Хрватске у овим насељима нису безазлене, јер је у питању масовно привођење
Срба у полицијске станице, где их оптужују да су, у време хрватског сепаратистичког
рата у Југославији, од 1990. до 1995, били припадници ‘’паравојних јединица’’, чланови
‘’шкорпиона’’, итд. Све се ово чини да би се Срби подстакли на додатна исељавања с
територије данашње Хрватске и да би се обесхрабрили они који су имали намеру да се
из прогонства врате својим кућама.
дипломатско-конзуларним представништвима у Заједници Србије и Црне Горе понови
ПРЕДСТАВНИШТВА - БЕОГРАД

дипломатско-конзуларна представништва у Државној заједници Србији и Црној Гори
и да их обавести да Влада располаже подацима да је хрватски политичар - својевремено
посланик у југословенском парламенту, Бранимир Главаш, један од истакнутих
организатора злочиначког подухвата, који ће се завршити хрватском агресијом на
Републику Српску Крајину 4. августа 1995. године, названом ‘’Олуја’’. Према тим
подацима, ‘’Олуја’’ је почела 1990. године, па Влада подсећа дипломатско-конзуларна
представништва да не учествују у хрватским манифестацијама поводом овог догађаја
(Нота бр. 57 од 5. јула ове године).
Трибунал у Хагу располаже детаљима о злочиначкој делатности Бранимира
Главаша од 1990. до 1995, па и чињеницом да је био задужен (1990) аутоматом
‘’калашњиковим’’, серијски бр. А-181734. Као секретар Секретаријата народне одбране
у Осијеку, поделио је 1990. године аутомате овог типа припадницима хрватске
народности. Поклонио је аутомат: А-182439 Томиславу Мерчепу и још 5 аутомата
за чланове Опћинског одбора ХДЗ у Осијеку. Мерчеп ће преузети и 100 аутомата
за паравојску у Вуковару, где ће бити извршен неутврђен број злочина над српским
цивилима. Био је то корак до наоружавања хрватске паравојске у целој Славонији.
Тако ће Мјесна заједница Југ II у Осијеку добити 15 аутомата, Доњи Град у Осијеку
- 20, Стадионско насеље у Осијеку – 7. Ивица Репушић је задужен с 14, Томица Краус
с 10, Јосип Цебић с 10, Горан Трдин с 10, Милан Жупанчић с 10, Звонко Куштро с 21
аутоматом, итд. Поделио је оружје и у околним селима: у Бекетници – 10 аутомата,
Владиславцима – 5, Ернестинову – 10, Вуки – 10, Бријесту – 5, Тењском Антуновцу

– 10, Брешћу – 11, Ласлову – 4, Ердуту – 14, итд. Истовремено, снабдео је паравојне
групе у Вуковару, Нуштру и Жупањи с 275 кг. опасног експлозива ‘’витезита’’, којим се
данас служе и чланови терористичке Ал-каиде.
Између осталих злочина, Бранимир Главаш је отпустио с посла у Осијеку и
околини 300 просветних радника 1991/1992. године, кад су његови људи убили 50
српских цивила оба пола. Од 1990. до 1992, у Осијеку и околини, минирани су српски
привредни објекти и продавнице српских новина и књига. Био је то неизазвани терор
на верској и националној основи – типичан злочин геноцида, окончан етничким
чишћењем 80% Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске.
дипломатско-конзуларним представништвима у Државној заједници Србији и Црној
Гори понови изразе свог високог поштовања.
Gospođa Kristina – Ineke Grbić

Tilburg, Holandija
Tel: 99311-3467-3451
Faks: 9931-13-4631-951
Poštovana gospođo Grbić,
Obavešten sam da želite da pomognete rad Vlade i Skupštine Republike Srpske Krajine
u progonstvu, pa Vam, najsrdačnije, zahvaljujem. Obavestio sam o tome prvog ministra Vlade
g. Milorada Buhu i on me je zamolio da Vam prenesem da će Vlada na jednoj od sledećih
sednica doneti odluku o otvaranju svoga predstavništva u Vašoj zemlji. Bili bismo Vam
zahvalni ako biste nam u tome pomogli i ako biste bili spremni da budućim predstavništvom
Vi rukovodite. Uveravamo Vas da bi Vaš rad bio u okvirima demokratskih načela, jer Vlada
RSK u progonstvu želi da postigne samo vraćanje srpskih prava - ukinutih jednostranom
odlukom u hrvatskom parlamentu 1990. godine, kad su poslanici hrvatske nacionalnosti glasali
za oduzimanje Srbima ustavni status državotvornog (konstitutivnog) naroda u Socijalisitčkoj
Republici Hrvatskoj. Naravno, uz ovo, Vlada će tražiti od Međunarodne zajednice da primora
Hrvatsku da omogući povratak prognanih Srba kućama i vraćanje njihove privatne imovine
– koju im je Hrvatska oduzimala od 1990. do 1995. godine.
Molimo Vas, prenesite naše pozdrave gospođi Evi Krepa i njenom suprugu Patriku
Bariou iz Francuske, s kojima ste u vezi. Obavestite ih da je na dnevnom redu Vanredne
skupštine Republike Srpske Krajine proglašavanje 4. avgusta (1995) Danom genocida nad
Srbima, pa bi njihv planirani telegram Predsedniku Skupštine RSK g. Rajku Ležaiću mogao
da glasi: ’’Predsedniku Skupštine RSK – gospodinu Rajku Ležaiću.
Gospodine Ležaiću, obradovala nas je vest da je Skupština RSK (izabrana na
demokratskim izborima 1993, pod pokroviteljstvom Saveta bezbednosti) nastavila s
radom i da u svom programu ima vraćanje prava Srbima u RSK, ukinuta odlukom
hrvatskog parlamenta 1990. godine i kasnijim etničkim čišćenjem Srba iz Republike
Srpske Krajine i Republike Hrvatske. Podržavamo i predlog da se 4. avgust 1995.
proglasi Danom genocida nad Srbima. Eva Krepa i Patrik Bario, predstavnici Vlade
RSK u Francuskoj’’.
Nadamo se, gospođo Grbić, da ćete obavestiti i mnoge naše prijatelje u Holandiji i
tamo zaposlene Srbe, koji, takođe, mogu da pošalju g. Ležaiću telegrame podrške.
Hvala Vam.
SLUŽBA INFORMISANJA
VLADE RS K R A J I N E
Ratko Ličina, ministar

РЕДАКЦИЈА ‘’НОВОСТИ’’
11.000 БЕОГРАД
Трг Николе Пашића 7
Тел. 3028-057; 3028-069
Факс: 3398-176
‘’О Г Л А С
Скупштина РСК у прогонству ће одржати проширену ванредну седницу 4.
августа, у Београду, у Дому синдиката, у 9,00 часова. Позивају се да учествују: чланови
свих скупштинских сазива и чланови свих влада РСК, председници скупштина и
руководиоци српских удружења из РСК и РХ.
Председник Скупштине
Рајко Лежаић’’.
ВЛАДЕ РС КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Личина Ратко, министар
П/С – Плаћање ће обавити Српска Радикална странка,

11080 Земун – Београд, Трг Победе бр. 3, тел: 316-46-21,
секретарица Љиљана Михајловић
ШЕФОВИ ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНИХ
ПРЕДСТАВНИШТВА У СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави шефове

дипломатско-конзуларних представништава у Државној заједници Србије и Црне Горе
и да их обавести да ће Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, чији су
посланици бирани на демократским изборима 1993. године – под покровитељством
Савета безбедности, да одржи проширену ванредну седницу 4. августа 2005. године,
у Дому синдиката, у Београду, у 16,00 часова. Седници ће присуствовати и посланици
Скупштине ранијих сазива, чланови свих влада, председници општина и руководиоци
удружења прогнаника, бораца и инвалида Републике Српске Крајине. Учесници ће,
пре тога, у 12,00 часова присуствовати парастосу убијеним Србима у Хрватској од 1941.
и 1945. и убијеним од 1990. до данас. После парастоста, запалиће свеће пред зградом
Представништва Уједињених нација, јер је Република Српска Крајина, у време злочина
хрватске војске над Србима - 1. маја и 4. августа 1995, била под заштитом Уједињених
нација.
ДНЕВНИ РЕД
1. Збивања у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској од 1990. до
1995, с освртом на етничко чишћење 1. маја и 4. августа 1995. године;
2. Покретање тужбе пред међународним судовима против Републике Хрватске
због злочина геноцида и етничког чишћења над Србима од 1990. до 1995. године и за
злочин геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима – од 1941. до 1945 - у фашистичкој
НДХ, чији је правни наследник Република Хрватска;
3. Предлог да се за Дан геноцида и етничког чишћења прогласи 4. август;
4. Предлог текста Резолуције Савјету Европе;

5. Предлог да се за руководиоце Представништва Скупштине и Владе РСК у

прогонству у Француској поставе: госпођа Ева Крепа и др Патрик Барио - официри
УНПРОФОР-а у РСК и писци књига о историји српског народа у Крајини;
6. Предлог да се за руководиоца Представништва Скупштине и Владе РСК у
прогонству у Канади именује господин Стево Покрајац из Торонта;
7. Предлог да се Скупштина Републике Српске Крајине кандидује за члана
Међупарламентарне скупштине православних земаља и
8. Избор једног члана Владе Републике Српске Крајине у прогонству.
Влада изражава наду да ће шефови ДКП у Србији и Црној Гори присуствовати
седници Скупштине РСК, или послати своје сараднике, уз претходно обавештавање
на тел: 011/3077-028.
шефовима ДКП понови изразе свог високог поштовања.
АМБАСАДА ВАТИКАНА
БЕОГРАД, СВЕТОГ САВЕ 24
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави Амбасаду

Ватикана (Свете Столице) у Државној заједници Србије и Црне Горе и да је подсети
на Владино писмо Његовој Светости Папи Бенедикту XVI и Ватиканском државном
секретаријату за спољне послове, бр. 24/05 од 12. маја 2005. године, у којем је Влада
замолила Његову Светост и Ватикански државни секретаријат за спољне послове за
помоћ у идентификовању српских породица у Републици Хрватској – које су, под
претњом и терором, преведене из православне у римокатоличку веру, од 1990. до 1995,
и од 1995. године до данас.
Влада подсећа Амбасаду, да су овакви поступци забрањени Резолуцијом
Генералне скупштине ОУН, Бр. 260 А (III), од 9. 12. 1948. године и њеном Конвенцијом
о спречавању и кажњавању злочина геноцида, Резолуцијом о европској и међународној
заштити нацистичких концентрационих логора као историјских споменика Европског
парламента, од 10. фебруара 1993. године и многим другим документима међународног
права.
Влада је изненађена чињеницом да се на овако озбиљно указивање (с доказима
у документима Римокатоличке цркве) о делима злочина геноцида над Србима у
Републици Хрватској, не оглашавају органи Ватикана и Свете Столице. С обзиром
да је ово мрско дело, како је насилно превођење људи из једне верске заједнице у
другу окаректерисано у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида
УН, Влада ће истрајати да органи Ватикана и Свете Столице изнесу своје ставове о
томе и помогну да Римокатоличка црква у Републици Хрватској обелодани чињенице
из својих матичних књига крштених. У ту сврху, Влада обавештава Амбасаду да ће
овај текст имати карактер отвореног писма, како би Влада (о својим корацима против
геноцида) упознала, бар делимично, јавно мњење – у условима кад државни органи
европских земаља то упорно игноришу.
Истовремено, Влада изражава наду да ће Ватикан и Света Столица
схватити опасност за Цивилизацију од хрватског терора над Србима и да се неће
поновити политика Римокатоличке цркве према таквим неделима, како је то било
у прошлости, о чему су сведочанства оставили светски интелектуалци: Едмонд

Парис – у књизи Покрсти се или умри и Карлханц Деншер - у књизи Политика
римских папа двадесетог века.
Амбасади Ватикана у Србији и Црној Гори понови изразе свог високог поштовања.

СКУПШТИНА
Број: 02-VIII/05
Београд, 4. 8. 2005. године
На основу Члана 74, став 4. Устава Републике Српске Крајине, Предсједник

Скупштине Републике Српске Крајине, на приједлог Владе Републике Српске Крајине,
сазива
ПРОШИРЕНУ ВАНРЕДНУ СЈЕДНИЦУ

у Београду, 4. 8. 2005. године, у Дому синдиката у 16,00 часова, са слиједећим
ДНЕВНИМ РЕДОМ

1995, с освртом на геноцид и етничко чишћење 1. маја и 4. августа 1995. године;
2. Покретање тужбе пред међународним судовима против Републике Хрватске
због злочина геноцида над Србима од 1990. до 1995. године и за злочин геноцида над
Србима, Ромима и Јеврејима – од 1941. до 1945 - у фашистичкој НДХ, чији је правни
наслиједник Република Хрватска;
3. Приједлог да се за Дан геноцида над Србима прогласи 4. август;
4. Приједлог текста Резолуције Савјету Европе;
5. Информација о отварању представништва Владе и Скупштине РСК у
Француској и Канади. (Наименовање за руководиоце Представништва Скупштине
и Владе РСК у прогонству у Француској: госпође Ева Крепе и др Патрика Бариоа -
официра УНПРОФОР-а у РСК и аутора књига о историји српског народа у Крајини.
Наименовање за руководиоца Представништва Скупштине и Владе РСК у прогонству
у Канади, господина Стеве Покрајца из Торонта).
6. Приједлог да се Скупштина Републике Српске Крајине кандидује за члана
Међупарламентарне скупштине православних земаља и да се у ту Скупштину кандидују
посланици Скупштине РСК: Рајко Лежаић, др Марко Атлагић и Лазар Мацура.
ПРЕДСЈЕДНИК СКУПШТИНЕ
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР УН
Њ. Е. КОФИ АНАН - ЊУЈОРК
У поводу десетогодишњице прогона српског народа из Републике Српске

Крајине – 4. августа 2005. године, можемо да закључимо да Уједињене нације уопште

не брину о отклањању последица хрватског геноцида над Србима од 1990. до 1995.
године. О томе сведочи и чињеница да смо Вас на ту обавезу упозорили и 23. јуна 2005.
године, писмом бр. 49/05. Одговор није уследио.
Поновићу Вам да је 1. маја и 4. августа 1995. године, хрватска армија извршила
агресију на Републику Српску Крајину - ‘’Зону под заштитом Уједињених нација
у Југославији’’. У време хрватске агресије, у Републици Српској Крајини су биле
Мировне снаге УН - под Вашом командом. Подсећам Вас да сте Ви 1993, службено,
били у Книну и да сте члановима Владе Републике Српске Крајине обећали да ће
војници и официри ОУН часно обавити свој задатак и да неће дозволити Хрватској
примену војне силе против српског народа.
Злочини геноцида над Србима, с етничким чишћењем, заборављени су.
Генерални секретар, Савет безбедности и Генерална скупштина УН не предузимају
ништа да се кривци казне, прогнани Срби врате кућама и да им се обезбеди статус
конститутивног (државотворног) народа, што су им Влада и Скупштина Хрватске
укинуле 1990. године. Подсећамо Вас да је Влада Републике Српске Крајине, од 1991.
до 1995, прихватила све препоруке копредседника Међународне конференције о
бившој Југославији (Сајруса Венса, Дејвида Овена и Торвалда Столтенберга), али да
је Хрватска нашу предусретљивост игнорисала и одлучила се за етничко чишћење
територије под заштитом Мировних снага УН?!
пасивност УН у погледу хрватског геноцида над Србима - кад су били под заштитом
Мировних снага УН, којима сте Ви (1991-1995) лично командовали.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава да је у Француској

отворено Представништво Владе и Скупштине Републике Српске Крајине, на адреси:
Representants du gouvernement de la RSK a Paris, 102 avenue des Champs Elysees,
75 008 Paris.
Руководиоци у представништву су: Ева Крепа и др Патрик Барио, држављани
Француске.
Ових дана је отворено и представништво у Канади: 147, 147 Hazelwood Ave,

Toronto, ON M4J 1K4.
Руководилац канадског представништва је канадски држављанин Стево
Покрајац.
У току су преговори о отварању представништва Владе и Скупштине РСК
у Холандији. Руководилац ће бити госпођа Кристина Грбић-Будинг, држављанка
Холандије.
Служба за информисање

ПРЕДСЕДНИК
Бр...............
Београд, 4. 8. 2005.
На основу Члана 82, Став 6, Устава Републике Српске Крајине - о преузимању

надлежности Председника Републике Српске Крајине и на основу Члана 78, Став
9. Устава - о образовању стручних и других служби и на основу Члана 78, Став 4.
Устава - о односима с другим државама и међународним организацијама, именујем
за руководиоце Представништва Владе и Скупштине Републике Српске Крајине у
Француској госпођу Еву Крепа и др Патрика Бариоа. Седиште Представништва је у
Француској, на адреси: 102. авенија на Шанз Елизе, 75008 Париз.
Именовање ступа на снагу даном доношења.
ВД ПРЕДСЕДНИКА

П Р Е Д С Е Д Н И К
Бр...............
Београд, 4. 8. 2005.

Устава - о односима с другим државама и међународним организацијама, именујем за
руководиоцa Представништва Владе и Скупштине Републике Српске Крајине у Канади
господина Стеву Покрајца. Седиште Представништва биће на адреси: 147 Hazelwood
Ave, Toronto, ON M 4J 1K4, Kанада.

На основу Члана 74, Става 4. Устава Републике Српске Крајине, Предсједник

сазива
ДРУГУ ВАНРЕДНУ СЈЕДНИЦУ
у Београду, 4. 8. 2005. године, у Дому синдиката у 16 часова са слиједећим
Д Н ЕВН И М РЕ ДОМ

1995. године;
2. Покретање тужбе пред Међународним кривичним судом у Хагу против
Репулике Хрватске због злочина геноцида над Србима од 1990. до 1995. године и за
ратни злочин над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945. године у фашистичкој
НДХ, чији је правни наслиједник Република Хрватска;
3. Предлог да се 4.август прогласи Даном геноцида над српским народом
РСК;
4. Предлог нацрта Резолуције Савјету Европе;
5. Информација о отварању представништва Владе и Скупштине РСК у
Француској и Канади (Наименовање за руководиоце Представништва Скупштине
и Владе РСК у прогонству у Француској : госпође Ева Крепе и др Патрика Бариоа
– официра УНПРОФОР-а у РСК и аутора књига о историји српског народа у Крајини.
Наименовање за руководиоца Представништва Скупштине и Владе РСК у прогонству
у Канади, господина Стеве Покрајца из Торонта);
6. Предлог да се Скупштина Републике Српске Крајине кандидује за члана
Интерпарламентарне скупштине православних земаља и да се у ту Скупштину
кандидују посланици Скупштине РСК: Рајко Лежаић, др Марко Атлагић и Лазар
Мацура;
Рајко Лежаић, с. р.
ПРЕДСТАВНИШТВО УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

У ДРЖАВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
БЕОГРАД

Представништво Уједињених нација у Државној заједници Србије и Црне Горе и да
обавести Представништво да ће Влада обележити дан хрватског геноцида над Србима
– 4. августа 2005. године. Као што је Представништву познато, хрватска војска и
полиција су 1. маја и 4. августа 1995. године прогнале из Републике Српске Крајине
(Зоном под заштитом Уједињених нација) око 80% Срба, уз успутна убиства, рушења
села, кућа, станова и потпуну пљачку покретне и непокретне имовине.
Уз остале активности, председник Владе РСК у прогонству г. Милорад Буха би
желео да посети Представништво и да г. Хулиу Харстону, или његовом опуномоћенику,

преда писмо за Генералног секретара Његову Екселенцију Кофи Анана. Истовремено,
премијер Буха би предео шефу Представништва, или његовом оупномоћенику, књигу:
Република Српска Крајина – државна документа, аутора Слободана Јарчевића, ранијег
министра за иностране послове РСК.
Влада је уверена да ће Представништво имати разумевања за овај корак
премијера Милорада Бухе, јер је Република Српска Крајина била под заштитом
Уједињених нација, а командант мировних снага у Крајини је био лично Њ. Е. Кофи
Анан.
Влада очекује да нам Предствавништво одговори на телефон: 307-7028, или на
факс: 316-4679.
Представништву Уједињених нација у Државној заједници Србије и Црној Гори понови
ХИТНО ХИТНО ХИТНО

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА
МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ДРАГАН ЈОЧИЋ
Молим Вас, у име прогнаног народа из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске, да спречите рушење приватне породичне куће једног од прогнаника из
Окучана и то НА ДАН ХРВАТСКЕ АГРЕСИЈЕ – 4. АВГУСТА, ДАН ХРВАТСКОГ
ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА.
Оваква симболика нанће ненадокнадиву штету и државном руководству
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, па и Вама, лично.
Реч је о власништву господина Адама Бањанца, који има ВИШЕ ОД 90 ГОДИНА,
што повећава нехуманост у поступку власти Општине Чукарица, Месне заједнице
Жарково.
Локација мале стамбене куће је у Жаркову, бр. Парцеле 372/1; 372/4 и 372/6.
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ СУ: деда, баба – обоје деведесетогодишњаци.
Њихова кћерка, с породицом, нема ни стан, ни кућу у Београду – подстанари су. Г.
Бањанац је купио ову парцелу још 1966. године.
ПРЕКЛИЊЕМ ДА ПОМОГНЕТЕ,
ХИТНО ХИТНО ХИТНО

ВОЈИСЛАВ КОШТУНИЦА
МИНИСТАР УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ДРАГАН ЈОЧИЋ
Молим Вас, у име прогнаног народа из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске, да спречите рушење приватне породичне куће једног од прогнаника из
Окучана и то НА ДАН ХРВАТСКЕ АГРЕСИЈЕ – 4. АВГУСТА, ДАН ХРВАТСКОГ
ГЕНОЦИДА НАД СРБИМА.
Оваква симболика нанће ненадокнадиву штету и државном руководству
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, па и Вама, лично.
Реч је о власништву господина Адама Бањанца, који има ВИШЕ ОД 90 ГОДИНА,
што повећава нехуманост у поступку власти Општине Чукарица, Месне заједнице
Жарково.
Локација мале стамбене куће је у Жаркову, бр. Парцеле 372/1; 372/4 и 372/6.
ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ СУ: деда, баба – обоје деведесетогодишњаци.
Њихова кћерка, с породицом, нема ни стан, ни кућу у Београду – подстанари су. Г.
Бањанац је купио ову парцелу још 1966. године.
ПРЕКЛИЊЕМ ДА ПОМОГНЕТЕ,
АГЕНЦИЈА БЕТА
Редакцији
Полазећи од тога да новинарски кодекс обавезује да пласиране информације
садрже истину, скрећемо вам пажњу да сте се ви огрешили о ово правило, јер
сте Скупштину Републике Српске Крајине у прогонству означили изразом
‘’самопрокламована Скупштина Републике Српске Крајине’’.
То смо запазили у чланку Политике, од 5. августа 2005, на страни 5, у којем је
назначено да је вест преузета од Бете.
За вашу информацију, обавештавамо вас да је данашњи састав Скупштине
Републике Српске Крајине биран на првим демократским вишестраначким изборима,
под покровитељством Савета безбедности УН, у новембру 1993. године. Никад, ни
једним правним документом РСК, та скупштина није распуштена, а ни органи
Уједињених нација, мада на то немају право, нису покушавали да оспоре легитимност
нашег законодавног органа. То покушавају да учине једино органи Републике
Хрватске.
КОПИЈА: Редакцији Политике.
МИНИСТАРСТВО ЗА ИНОСТРАНЕ ПОСЛОВЕ

ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

замоли Министарство за помоћ у отклањању праксе неких државних и општинских
органа у Републици Србији и Републици Црној Гори према документацији Републике
Српске Крајине. Овим се ускраћују права многим грађанима у Србији и Црној Гори,
без обзира да ли су у статусу држављана или избеглица.
Овом приликом, скрећемо пажњу на документ Министарства за финансије –
пореске управе, Филијале у Старој Пазови, број: 439-000072/2005-11, од 15. 07. 2005,
којим је оспорено ослобађање пореза г. Елек Веску, из Нове Пазове, Ђуре Ђаковића
бр. 18. Овде је реч о поклоњеном револверу г. Елек Веску од стране Министарства
за унутрашње послове Републике Српске Крајине – 1992. године. Наведени орган
Министарства финансија у Новој Пазови је одбио да ослободи пореза г. Елек Веска,
образлажући то на следећи начин:
‘’Потврда коју је приложио као доказ издао је нелегитиман орган те се из тог
разлога не може прихватити, као и из разлога што је поклон учињен од неког другог
органа, а не од оног наведеног у Члану 25, Став 1, Тачка 4. Закона’’.
Овај орган у Републици Србије не признаје документ органа РСК. Оваква
пракса је последица неупућености службеника у држвне и међудржавне односе, јер се
не може занемарити РСК, која је била под заштитом УН, на основу чега су произлазиле
обавезе и за Савезну Републику Југославију. Резолуцијом Савета безбедности, бр. 743
(1992) предвиђено је да се на територији РСК, или Зонама под заштитом Уједињених
нација примењују закони СР Југославије. Скупштина РСК је изгласала и своје законе
- идентичне законима СР Југославије. Тако су закони СР Југославије производили
правне радње и регулисали целокупно функционисање на територији РСК, па је
нелигитимно данас оспоравати тај правни систем. Ако и остали органи у Србији и
Црној Гори примену ову праксу, онда се неће признавати ни сведочанства основних
и средњих школа, дипломе виших школа и факултета, лекарска уверења, пензиони
стаж, итд.
Влада моли Министарство да посредује код Министарства за финансије
Републике Србије и да се г. Елек Веску призна документ Републике Српске Крајине,
онако како се то признаје и истоветни документ органа СР Југославије.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Мининистарству за
иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе понови изразе свог високог
поштовања.
о хапшњу Срба на основу хрватских потерница

Влада Републике Српске Крајине у прогонству упозорава да се терор
хрватске државе према прогнаним Србима наставља. То се чини тако што Хрватска
злоупотребљава своје чланство у многим међународним организацијама. То чини и у
Интерполу, па изненада ставља на списак многе Србе и оптужује их за наводна недела,
криминал и ратне злочине. У питању је намера да се Срби заплаше и да одустану
од повратка кући и да не захтевају враћање отете имовине и од надокнаде штете од
Хрватске за уништену и опљачкану имовину.
Данас нас је обавестила породица Перић (Милоша) Стевана да га је ухапсила
аустријска полиција на граници с Мађарском – на основу потернице хрватске полиције.

Рођен је у Берку, СО Вуковар. Становао је у Вуковару до 1996. године, Радићева бр.

20, кад се населио у Шуду, Саве Ковачевића 30. Путовао је с хрватским пасошем и у
Амбасади у Београду му је хрватски конзул гарантовао да није на списку за хапшење.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству ће о овом хапшењу Перић Стевана
и учесталим кршењима људских права Срба од стране хрватске државе, обавестити
Савет безбедности и Генералног секретара УН.
ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
ШЕФОВИ АМБАСАДА СТАЛНИХ ЧЛАНИЦА

САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ У СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ

амбасада сталних чланица Савета безбедности УН у Државној заједници Србији и Црној
Гори - амбасадоре: Сједињених Америчких Држава, Руске Федерације, Уједињеног
Краљевства, Републике Француске и Народне Републике Кине и да замоли Њихове
Екселенције да, у знак разумевања за страдање српског народа, приме на разговор
председника Владе г. Милорада Буху са сарадницима.
Председник Владе Републике Српске Крајине у прогонству жели да обавести
Њихове Екселенције да се прогнаном српском народу из Републике Српске Крајине и
Републике Хрватске и даље ускраћују најосновнија људска права и да му Република
Хрватска, десет година после прогона, не жели да врати: индустријске, трговачке и
услужне погоне, пољопривредне фарме, куће, станове, штедне улоге, права из радног
односа, пензије, инвалидниние, итд.
Влада полази од чињенице да су државе Њихових Екселенција сталне чланице
Савета безбедности и да су најпозваније да отклоне последице хрватског прогона
српског народа од 1990. до 1995. године и окупацију Републике Српске Крајине 1. маја
и 4. августа 1995. године, као и одузимање свих права, па и државотворних, српском
народу у ‘’Сектору Исток’’, како је Савет безбедности означавао покрајине Барању,
Источну Славонију и Западни Срем. Позване су зато што су сталне чланице СБ аутори
Резолуције СБ 743 (1992), на основу које је РСК стављена под заштиту Мировних снага
УН. И уз ово залагање СБ и ауторитет његових сталних чланица, Хрватска је извршила
агресију на Зоне под заштитом УН и прогнале 80 процената српског становништва,
покушавајући (ових дана) да увери да је за то имала одобрење Сједињених Америчких
Држава и савезника.
Влада жели да подсети да је на основу Резолуције 743 (1992) понуђено мирно
решење у спору хрватске и српске етничке заједнице у Социјалистичкој Републици
Хрватској и да је, на основу тога, потписан Венсов план од стране СР Југославије,
Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Међутим, одредбе Венсовог плана,
Република Хрватска није уважавала и уместо за мирно решење, одлучила се за геноцид
и етничко чишћење – једини у Евопи после II свет. рата.
Председник Владе г. Милорад Буха би, приликом сусрета, обавестио Њихове
Екселенције о проблемима прогнаних Срба из данашње Републике Хрватске - побеглим
у Србију и Црну Гору, у европске и прекоморске земље. Он би предао Њиховим
Екселенцијама и избор докумената Владе и Скупштине из 2005.

Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Њиховим
Екселенцијама понови изразе свог високог поштовања.
АМБАСАДА САВЕЗНЕ РЕПУБЛИКЕ

НЕМАЧКЕ У СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ
БЕОГРАД

Савезне Републике Немачке у Државној заједници Србије и Црне Горе и да је замоли
да Влади прибави адресу држављанина и дипломaте Савезне Републике Немачке
господина Герда Аренса, који је од 1991. до 1995. био један од потпредседника
Међународне конференције о Југославији.
Влада моли Амбасаду да г. Герду Аренсу уручи и приложено писмо Председника
Владе Републике Српске Крајине у прогонству г. Милорада Бухе, с напоменом да
г. Аренс течно говори српски језик, па није потребно да се оно преводи на немачки
језик.
Амбасади Савезне Републике Немачке у Државној заједници Србије и Црне горе
Поштовани господине Аренс,

Обавештавам Вас да је Влада Републике Српске Крајине у прогонству изабрана
на седници Скупштине РСК у Београду, 26. фебруара 2005. године и да сам тада
именован за њеног првог министра.
Суочен с великим изазовом и обавезом да помогнем стотинама хиљада
прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, уверен сам да
ту обавезу сноси (с обзиром и на текуће и предстојеће европске интеграције) и сваки
Европљанин. Јасно је да савремена друштва не могу дозволити да се терор заснован на
верској и националној основи прећуткује, толерише, па чак и помаже - како се то десило
у случају хрватског геноцида над Србима у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској, од 1990. до 1995.
Имао сам срећу да се о Вама обавестим код бивших чланова Владе Републике
Српске Крајине, који су ми пренели да сте, на прегворима у оквиру Међународне
конференције о Југославији, заузимали непристрасан став у односу на српску
и хрватску страну. То ме је обрадовало и уверен сам да ћете нам, у оквиру својих
могућности, пружити помоћ да се последице стварног хрватског геноцида над српским
народом, данас – после десет година, почну уклањати, а нашем становништву враћати
основна људска и национална права. Ви знате да Срби из бивше Хрватске данас не
користе људска права, загарантована Повељом УН, јер им хрватске власти не враћају:
индустријска, трговинска и услужна предузећа, пољопривредна добра, куће, станове,
уштеђевине, права из радног односа, пензије, инвалиднине и дрго, а да не говоримо
о враћању националних права – међу њима и државотворна права српског народа,
одузета једностраним гласањем хрватских посланика у Сабору 1990. године.
Овог пута бих Вас замолио да ми пошаљете своја запажања везана за третман
српске стране у време сепаратистичких ратова у бившој Југославији. Српску страну

издвајам, јер није јасно зашто документа Уједињених нација, па и документа из

многих држава, хуманитарних организација итд, нису узимала у обзир чињеницу да
је хрватска власт прогнала из свих крајева (ван Републике Српске Крајине) неколико
стотина хиљада Срба. Вероватно се сећете да је о томе реферисао Савету безбедности
Генерални секретар Б. Б. Гали 15. маја 1993. Тад је навео да су Хрвати, само у Југославију
и Републику Српску, прогнали, до 18. марта 1993, 251.000 Срба. Међутим, ово замашно
етничко чишћење није више никад спомињано, нити је о овим прогнаницима ико
више бринуо. Они нису били убележени ни у једној резолуцији СБ, о њима се није
разговарало ни у оквиру Међународне конференције о Југославији. Обавештен сам
да сте само Ви једном у Женеви (1993) споменули питање прогнаних Срба из Западне
Славоније и то је било све.
Поштовани г. Аренс,
Био бих Вам захвалан ако бисте ме могли да упознате с чињеницама из тог
времена. Например, како се могло десити да о прогнаним Србима нема забелешке
ни у једном важном документу Савета безбедности или Генералне скупштине, а
да се много бриге посвећује много мањем броју хрватских избеглица из Републике
Српске Крајине? О хрватским избеглицама је било речи у резолуцијама, извештајима,
закључцима, упутствима за запослене у УН и запслене у Међународној конференцији
о Југославији?
Поштовани г. Аренс,
Разумећете да је тешко покренути враћање билокаквих права прогнаним Србима
ако се не разјасни оваква небрига о њима у телима Уједињених нација. Зато бих Вам
био захвалан ако бисте ми послали своје мишљење и упутили ме на документа или
стручне осврте у свету на ову проблематику из времена сепаратистичких ратова у
Југославији, од 1990. до 1995.
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ,
Господин Саво Штрбац

Центар за истраживање злочина
‘’ВЕРИТАС’’ – БЕОГРАД
ПРЕДМЕТ: Симић Јованка из Орлића,
убијена 2003, у дворишту своје куће.
Мира Челебићанин, рођена 17. 03. 1944. у Звјеринцу, настањена у Крњачи,

Максима Горког 22/л, тел. 2748-501, ЈМБГ: 1703944387107, обавестила Владу да су
ловци из Книна, хрватске националности, убили, без икаквог разлога, Српкињу
из Орлића – Симић Јованку 2003, неутврђеног датума. (Мира претпоставља да јој
је име Јованка – то ће још проверити).
Ловци су пролазили кроз село и кад је њен пас залајао, стали су и рекли да
ће убити и њу и пса. То су учинили.
Овај злочин на верској и националној основи, нико и нигде није пријавио.
Неколико старих Срба и Српкиња у селу то нису смели да учине, јер и њих Хрвати,
свакодневно, тероришу. Кад год ловци пролазе кроз село, прете им. Пуцају насумице и
они се склањају у куће. Не усуђују се да изгоне ни стоку на околне ливаде, јер их отуда

терају и ловци и други грађани хрватске националности.
И једни и други им обећавају убиства.
ДКП ЕВРОПСКИХ ЗЕМАЉА И МО

БЕОГРАД

дипломатско-конзуларна представништава чланица Европске уније и дипломатско-
конзуларна представништва земаља кандидата за чланство у Еворпској унији, као
и представништава УН, ОЕБС-а и других међународних организација у Државној
заједници Србије и Црној Горе и да их замоли да пренесу својим владама чињенице о
непрекидном и тешком огрешењу власти Републике Хрватске према српском четничком
антифашистичком покрету у Другом светском рату. Уместо да се овим члановима
антихитлеровске коалиције одаје дужно поштовање и да се негују успомене на њихову
борбу и жртве, у Републици Хрватској буја острашћена мржња према њима – годинама
подстицана и негована фалсификатима у уџбеницима хрватске историје и свакодневним
преношењем тих фалсификата у литературу и средства јавног информисања.
Република Хрватска је једина европска држава у којој се некажњено прогоне ови
антифашисти и њихови потомци и у којој се не придаје никакво поштовање одлуци
Председника Сједињених Америчких Држава Хари Трумана да четничког команданта
ђенерала Драгољуба Дражу Михаиловића одликује за допринос победи Савезника у
Другом светском рату. Републику Хрватску нико не позива на одговорност ни на основу
‘’Резолуције о европској и међународној заштити нацистичких концентрационих
логора као историјских споменика’’, изгласаној у Европском парламенту у Стразбуру,
10. фебруара 1993, у којој је задужен Савет Европе и Европски парламент ‘’да, као
потписници Свечане декларације против расизма и ксенофобије, употребе
сва могућа средства за борбу против свих појавних облика неонацизма у
оквиру Заједнице, као и сваког оспоравања чињенице да је у логорима вршено
истребљење’’.
Нема спора да је овако темељна хајка против једног антифашистичког покрета,
најбољи показатељ да се у Хрватској не сузбијају поновљени облици неоназцизма и да
се свакодневно негира да је у Хрватској, у Другом светском рату, у концентрационим
логорима Јасновца, убијено 700.000 Срба, 80.000 Рома и 30.000 Јевреја – што је кривично
дело у односу на одредбе цитиране Резолуције Европског парламента од 10. фебруара
1993. године.
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да је хулигански напад
(20. августа 2005. године) на путнике српске националности у аутобусима београдске
‘’Ласте’’ у Ријеци, последица оваквог односа власти Хрватске према српском четничком
антифашистичком покрету, у којем је, што у Хрватској крију, било бораца словеначке,
хрватске и муслиманске припадности.
дипломатско – конзуларним представништвима европских држава и међународних
организација понови изразе свог високог поштовања.


Београд, 19. август 2005.
Број: 89/05
Госпођа Ана Павићевић Харкинс
Канзас Сити, Сједињене Америчке Државе
3prsta@msn.com
apavichevich@yahoo.com
Mob: 99177-350-74-460; 99177-398-90-504
Поштована госпођо Павићевић Харкинс,

Част ми је да Вам се захвалим за све што сте учинили за српски народ од 1990.
до 1999. године. Сарадници су ме обавестили да сте организовали слање новчане и
друге помоћи и да сте 1993. обишли српске земље с делегацијом високих функционера
Конгреса САД. Упознали су ме и с чињеницом да сте се успешно супротставили
антисрпској пропаганди у САД – достављајући редакцијама локалних медија
информације Владе РСК, што су оне, без цензуре и скраћивања, објављивале. Ове
податке о Вашем деловању унео је у своју књигу Република Српска Крајина – државна
документа и г. Слободан Јарчевић, министар за иностране послове РСК од 1992. до
1994.
Поштована госпођо Павићевић Харкинс,
Био бих Вам захвалан ако бисте помогли и новој Влади РСК, изабраној на
седници Скупштине 26. фебруара 2005. године. Уколико сте презаузети, надам се
да бисте могли пронаћи некога од наших сународника, који би прихватио сарадњу с
Владом.
За сада, потребно је да погледате под којим бисмо условима могли да отворимо
представништво Владе и Скупштине у прогонству у САД. То представништво би
деловало информативно у Вашој земљи, на демократским и мирољубивим принципима,
тражећи помоћ за враћање одузетих личних и националних права српског народа у
Републици Српској Крајини и Републици Хрватској. Надамо се да Вам адвокати могу
пружити податке о условима отварања представништва у једном од градова САД.
Послаћемо Вам избор докумената Владе и Скупштине - упућених УН, владама,
међународним организацијама, итд. Надамо се да ћете, с другим Србима, наћи начина
да се ова документа доставе редакцијама, научним установама, универзитетима, па и
властима САД.

11080 ЗЕМУН
Магистарски трг бр. 3
Тел. 3077-028; Факс: 316-46-79
Ел. пошта: vladarsk@vladarsk.org
Г. Стево Покрајац
147 Hazelwood Ave,
Toronto, ON M4J 1K4
Кanada
E-mail: yucan@sympatico.ca

ПРЕДМЕТ: Тужба против Ватиканске банке
и подвала о појави Госпе у Међугорју.

У Београду су боравили и одржали конференцију за штампу (27. августа 2005)
г. Филип Џејмс Кронцер, председник ‘’Фондације Кронцер’’ у Сједињеним Државама
и витез Реда Светог Михаила, професор Карлос Еваристо, кустос Музеја и светилишта
најсветијег чуда у Сантарему, Португалија.
Они су говорили о корумпираним свештеницима Римокатоличке цркве и онима
који су се посветили сатанистичким сектама. Рекли су да се католички свештеници
све више препознају и као хомосексуалци, педофили, чланови многих масонских ложа
и друштава која делују, и данас, на даљем разбијању српских држава.
У вези с овакивим понашањем католичких првака и свештеника, навели су да
су фрањевци и наследници хрватских фашиста измислили појаву Госпе у Међугорју,
у Херцеговини. Рекли су да је ово ‘’чудо’’ у Међугорју искоришћено као полуга за
разбијање Југославије и прогон српског становништва западно од Дрине. Годинама су
по свету скупљали новац за 3.600 ратне сирочади у Међугорју, а те сирочади тамо није
било. Прикупили су много новца и њиме наоружавали хрватску војску.
Господа Кронцер и Еваристо су уверени да су ове структуре у Римокатоличкој
цркви и Хрватској терористичке и да плански раде на разбијању Европске уније и
њеног савеза са САД.
С њима је био и Џонатан Леви, адвокат из САД и правни заступник ‘’Фондације
Кронцер’’. Познат је по томе што је подигао пред америчким судом тужбу против
Ватиканске банке и католичких фрањеваца – за депонован новац и драгоцености Срба,
Јевреја и Рома, побијених у Јасеновцу од 1941. до 1945.
Молим Вас, г. Покрајац, ступите у контакт с овим функционерима ‘’Фондације
Кронцер’’ и предложите сарадњу. Влада РСК ће им бити на располагању – уколико им
буде потребна документација до које можемо доћи и евентуални преживели сведоци
и њихови рођаци. Влада, ових дана, почиње с припремом документације за тужбу
против Хрватске – за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском
рату и за геноцид и етничко чишћење Срба из РСК и Хрватске од 1990. до 1995. године.
Схватате да би нам били од велике користи савети адвоката Левија, јер не можемо
да наступимо као држава – нисмо међународно признати, па нашу тужбу против
Хрватске, вероватно, Међународни суд правде у Хагу не би уважио. Преостаје нам да
тужбе припремимо у име породица или на неки други начин. Можда би нас г. Леви
могао упутити. (У овом смислу, могли бисте контактирати и друге адвокате и њихова
удружења, с напоменом да Влада не би могла да им надокнади трошкове услуга – осим
процентуалне надокнаде по судској пресуди).
Електронска пошта именованих:

Филип Џејмс Кронцер: www.kronzer.org,
John Levy: resis+@yahoo.com


11080 ЗЕМУН
Магистарски трг бр. 3
Тел. 3077-028; Факс: 316-46-79
Ел. пошта: vladarsk@vladarsk.org
Бр. 91/05; 30. 8. 2005.
Г. Стево Покрајац
147 Hazelwood Ave,
Toronto, ON M4J 1K4
Кanada
E-mail: yucan@sympatico.ca
ПРЕДМЕТ: Тужба против Ватиканске банке

и подвала о појави Госпе у Међугорју.

У Београду су боравили и одржали конференцију за штампу (27. августа 2005)
г. Филип Џејмс Кронцер, председник ‘’Фондације Кронцер’’ у Сједињеним Државама
и витез Реда Светог Михаила, професор Карлос Еваристо, кустос Музеја и светилишта
најсветијег чуда у Сантарему, Португалија.
Они су говорили о корумпираним свештеницима Римокатоличке цркве и онима
који су се посветили сатанистичким сектама. Рекли су да се католички свештеници
све више препознају и као хомосексуалци, педофили, чланови многих масонских ложа
и друштава која делују, и данас, на даљем разбијању српских држава.
У вези с овакивим понашањем католичких првака и свештеника, навели су да
су фрањевци и наследници хрватских фашиста измислили појаву Госпе у Међугорју,
у Херцеговини. Рекли су да је ово ‘’чудо’’ у Међугорју искоришћено као полуга за
разбијање Југославије и прогон српског становништва западно од Дрине. Годинама су
по свету скупљали новац за 3.600 ратне сирочади у Међугорју, а те сирочади тамо није
било. Прикупили су много новца и њиме наоружавали хрватску војску.
Господа Кронцер и Еваристо су уверени да су ове структуре у Римокатоличкој
цркви и Хрватској терористичке и да плански раде на разбијању Европске уније и
њеног савеза са САД.
С њима је био и Џонатан Леви, адвокат из САД и правни заступник ‘’Фондације
Кронцер’’. Познат је по томе што је подигао пред америчким судом тужбу против
Ватиканске банке и католичких фрањеваца – за депонован новац и драгоцености Срба,
Јевреја и Рома, побијених у Јасеновцу од 1941. до 1945.
Молим Вас, г. Покрајац, ступите у контакт с овим функционерима ‘’Фондације
Кронцер’’ и предложите сарадњу. Влада РСК ће им бити на располагању – уколико им
буде потребна документација до које можемо доћи и евентуални преживели сведоци
и њихови рођаци. Влада, ових дана, почиње с припремом документације за тужбу
против Хрватске – за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату
и за геноцид и етничко чишћење Срба из РСК и Хрватске од 1990. до 1995. године. У
Београду смо им уступили неколико докумената: писмо Папи Бенедикту Шеснаестом,
писмо Кофи Анану, писмо Савету Европе и писмо Папи Јовану Павлу Другом о Госпи
у Међугорју.

Схватате да би нам били од велике користи савети адвоката Левија, јер не
можемо да наступимо као држава – нисмо међународно признати, па нашу тужбу
против Хрватске, вероватно, Међународни суд правде у Хагу не би уважио. Преостаје
нам да тужбе припремимо у име породица или на неки други начин. Можда би нас г.
Леви могао упутити. (У овом смислу, могли бисте контактирати и друге адвокате
и њихова удружења, с напоменом да Влада не би могла да им надокнади трошкове
услуга – осим процентуално по судској пресуди).
Електронска пошта именованих:

Филип Џејмс Кронцер: www.kronzer.org,
John Levy: resis+@yahoo.com.
НАЦРТ

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ

Председник др Хајдин
Кнез Михаилова 35
Поштовани господине Председниче,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству Вас обавештава да Република
Хрватска приводи крају коначно решење српског питања (по угледу на нацистичко
истребљење Јевреја и Рома у Немачкој и истребљење Јермена у Турској). Данашња
власт у Републици Хрватској се, при томе, користи учинцима геноцида над Србима,
Јеврејима и Ромима у Другом светском рату и етничким чишћењем и геноцидом над
Србима од 1990. до 1995. године.
Хрватска спроводи ово гнусно дело и због тога што ниједна међународна
организација, укључујући и ОУН, и ниједна држава у Европи и на другим континентима
не предузима ништа да би се заштитио српски народ – прогнан и на сваки начин
обесправљен у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској.
Суочена с овако несхватљивим чињеницама, Влада Републике Српске Крајине у
прогонству захтева од Вас да о томе обавестите академије наука (или њима одговарајуће
установе) у свим државама.
Влада је уверена да ће научници у овим установама да подигну глас и затраже
од својих законодавних и извршних органа да онемогуће окончање хрватског злочина
геноцида над Србима и да затраже да тела Уједињених нација отклоне последице
оба хрватска геноцида над српским народом. Овако природан и хуман корак, Ваше
колеге у другим земљама ће предузети и зато да би се обелодањивањем чињеница о
хрватском геноциду над Србима, указало на зачуђујуће штетан преседан у понашању
Генералне скупштине и Савета безбедности ОУН у српско-хрватском спору од 1990. до
1995. године. Тај преседан садржи (што је поразно за Цивилизацију) активно учешће
Уједињених нација у хрватском геноциду над Србима у Републици Српској Крајини и
Републици Хрватској. Да је ова оптужба ОУН поткрепљена неспорним чињеницама,

навешћемо неке од њих:

- Савет безбедности је изгласао Резолуцији 743 (1992), којом је гарантовано да
ће се српско-хрватски спорови решавати мирним путем и да Резолуција (Венсов план)
неће прејудицирати политичко решење. Истовремено, у Републику Српску Крајину
су упућене Мировне снаге, с циљем да зауставе ратна дејства и заштите српски
народ. Територија Републике Српске Крајине је проглашена ‘’Зоном под заштитом
Уједињених нација’’ и предвиђено је да у њој остану затечене државне структуре, које
ће примењивати законодавство СФР Југославије.
Кад је ово прихваћено од три стране: Југославије, Хрватске и Крајине, Уједињене
нације су се, првом наредном резолуцијом, огрешиле о обавезе из Венсовог плана,
па су у Резолуцији 762 (1992), захтевале да се у Крајину врате избеглице хрватске
националности, а таква обавеза није предвиђена за повратак српских избеглица из
Републике Хрватске, који су били многобројнији од хрватских. То је охрабрило хрватске
власти, па су наставиле прогон Срба из Загреба, Сплита, Дубровника и других хрватских
градова. Генерални секретар Бутрос Бутрос Гали је реферисао Савету безбедности
(15. мај 1993) да су хрватске власти прогнале 251.000 Републику Српску Крајину и
Југославију – од 1990. до 18. марта 1993. године. Он није навео колико је Срба још
прогнано у друге државе. Тадашња Влада РСК је захтевала од Савета безбедности да
се установи укупан број прогнаних Срба из Хрватске, али је Савет безбедности одбио
да прикупи такве податке од европских и прекоморских земаља. Што је најболније,
Бутрос Бутрос Гали и Савет безбедности нису никада више споменули ни овај прогон
од 251.000 Срба, нити су, за геноцид оваквих размера, оптужили Хрватску.
Да је ово прикривање хрватских злочина над Србима било планирано у УН,
показује и Резолуција Савета безбедности 769 (1992), у којој је захтевано да хрватска
полиција и царина запоседну граничне прелазе у РСК, што је било супротно одредници
о непрејудицирању политичког решења – садржаној у базичном документу: Венсовом
плану. Прикривање хрватских злочина геноцида пратила је и Резолуција 815 (1993),
којом је назначено (опет против духа Венсовог плана) да је Република Српска Крајина
део Републике Хрватске. То ће се понављати у свим следећим резолуцијама, а
Резолуцијом 820 (1993), Савет безбедност ће увести против Републике Српске Крајине
потпуне економске, саобраћајне, трговачке, просветне, културне и спортске санкције.
То је преседан над преседанима, јер је РСК била под заштитом ОУН, а тако је тешко
кажњена и две године економски и људски исцрпљивана – хиљаде породица су, због
сиромаштва, напуштале куће и емигрирале у друге земље. То је омогућило Хрватској
да спреми војну агресију, сигурна да јој проређено и сиромашно становништво неће
моћи пружити оружани отпор – знајући (УН су дужне то да објасне) да се етничком
чишћењу Срба неће супроставити ни војници Уједињених нација, којима је, тада,
командовао данашњи Генерални секретар – Његова Екселенција Кофи Анан. Кад је
Хрватска извршила оружану агресију и прогнала спрски народ (1. маја и 4. августа
1995), војници, официри и службеници Мировних снага ОУН у Републици Српској
Крајини су спаковали кофере и отпутовали својим кућама. Савет безбедности и
Генерална скупштина нису предузели ништа против Хрватске!
УН не предузимају против Хрватске ни данас ништа, мада је она прогнала 80%
Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Уз то је лишила српски
народ свих личних и националних права. Ускратила им је право на откуп 50.000
станова, сравнила са земљом 1.100 села и заселака, порушила 30.000 стамбених
и привредних грађевина, одузела им индустријске, трговинске и услужне фирме,

запосела пољопривредна газдинства, забранила Србима да купују акције у продатим
предузећима, престала с исплатама пензија, инвалиднина, присвојила српске штедне
улоге, итд.
Поштовани г. Председниче,
Подсећамо Вас да је замајац оваком злочину геноцида над Србима била одлука
хрватског парламента из 1990. године о одузимању државотворног статиса сршслп,
марпду у федералној јединици Хрватској, што му је било гарантовано уставним
законима и свим уставима Републике Хрватске, од 1943. до 1990. године. Ни на овако
грубо лишавање националних права једном народу, Уједињене нације нису желеле
да се обазиру, мада је државотворни статус народа у другим земљама неповредив –
рецимо, Валонаца у Белгији, Шкота у Британији, Немаца у Швајцарској, Француза у
Канади, итд.
Чињеница да су Мировне снага УН дозволиле хрватски геноцид над Србима
1995, може се тумачити и преседаном кршења Повеље УН о правима човека и другим
повељама – кршењем од стране ОУН. Тако нешто није силом наметнуто УН, јер оне
имају иструменте и снагу да сваки геноцид, етничко чишћење и тероризам у свету
спрече. Успешно су то обавиле Мировне снаге ОУН у Египту, на Кипру, Намибији и у
другим земљама.
ОУН су, једино, дозволиле да Република Хрватска обави геноцид и етничко
чишћење над Србима и време је (десет година после такве одлуке у Њујорку) да се
Хрватска позове на одговорност – врати Србима уставна права, одузету имовину и да
им исплати ратну штету у оба геноцида – у Другом светском рату и сепаратистичком
рату у Југослаији – 1990 – 1995.
Валада је уверена да ову обавезу може да преузме на себе Српска академија наука и
уметности, јер јој оваква историјска улога припада пре него било којој другој српској
установи.
о несмањеном терору хрватске државе над Србима
Убиства и све врсте терора над Србима који се враћају кући, очигледно, нису
појединачни случајеви и последица напада неодговорних и криминалних појединаца,
него је у питању уобичајено понашање према Србима у Хрватској, однеговано под
ауторитетом државе и њених просветних, културних и информативних институција.
Овакав став према Србима, Хрватска уноси и у своје односе с другим државама,
које не могу да уоче да се тиме покушава оставити утисак о хрватском народу као
историјском (о тој одлици нема потврде у прошлости) и нападно се жели оставити
доказати да је хрватска сеционистичка и противуставна побуна у Југославији била
легална.
Потврда о прикривању хрватског противуставног сеционизма од 1990. до 1995,
и извршених злочина у СФР Југославији од стране хрватских паравојних јединица,
говори и хапшење Милана Лончара у Франкфурту, 2. септембра ове године. Он је из
Горње Трнаве, Нова Градишка, а од 1992. године живи у Немачкој и Канади. Колико
је неосновано образложење за његово хапшење, показује и текст хрватске потернице у

којој се каже да је, 1991. године, Лончар био регрутован у Дванаесту славонску ударну
бригаду, а она није ни постојала. То је име антифашистичке партизанске војне јединице
из Другог светског рата.
Милан Лончар је био само регрутован у јединице територијалне одбране 1991.
године, а тако нешто је било предвиђено Уставом СФРЈ и Уставом СР Хрватске – у
случајевима непосредне ратне опасности, нарушавања уставног поретка, напада на
војне јединице и касарне, покушаја мењања граница земље, итд. У то време су хрватске
паравојне јединице противуставно формиране и данашњи хрватски државници
то кривотворе исконструисаним правним тумачењем да је и тада Хрватска била
међународно призната, ‘’јер је такво признање било добијено прећутно од стране
већине чланица УН’’.
У Загребу не презају од чињенице да овакав израз није познат у међунродном
праву и међународним односима.
СЛУЖБА ЗА ИНФОРМИСАЊЕ РСК


БЕОГРАД

подсети Министарство на своје писмо Његовој Светости Папи Бенедикту Шеснастом,
бр. 24/05 од 12. маја 2005. године, којим је затражено да Његова Светост омогући увид
(уз међународну контролу) у матичне књиге крштених католичких цркава у Републици
Хрватској, од 1990. године до данас.
Влада скреће пажњу Министарству да је ово затражено зато што су јавности
познати случајеви да је у Хрватској, под претњом смрти и другим видовима присиле, у
римокатоличку религију преведено на хиљаде, можда и десетине хиљада, православних
Срба, претежно малолетника. Ово је злочин геноцида, и то према Резолуцији Генералне
скупштине ОУН, бр. 260 А (III), од 9. децембра 1948. и њеној Конвенције о спречавању
и кажњавању злочина геноцида.
Будући да је копија писма Његовој Светости Папи Бенедикту Шеснаестом
благовремено уступљена Министарству, Влада се нада да је њен садржај већ коришћен
у делатности дипломатије Србије и Црне Горе, јер је у питању геноцид над српским
народом. Влада изражава уверење да би током предстојеће посете Председника Државне
заједнице г. Светозара Маровића и предстојеће посете Председника Републике Србије
г. Бориса Тадића, могло ово писмо Његовој Светости да буде укључено у дневни ред
разговора с Његовом Светости или са Државним секретаром Ватикана за спољне
послове. У ту сврху, Влада прилаже Министарству две копије на енглеском језику
писма бр. 24/05 од 12. маја 2005. године.

Стразбур
www.coe.int.
Уверен сам да овај допис нећете занемарити – јер га шаље Влада у прогонству
Републике Српске Крајине. Европске владе, УН и међународне организације су, у току
ратова у Југославији - 1990. до 1995, одбацивале представке Срба у Републици Српској
Крајини и Републици Хрватској. Било је то огрешење о демокатска начела и људскa
права - за шта се европске земље, заједно са Сједињеним Америчким Државама,
наглашено залажу.
Влада у прогонству Републике Српске Крајине ће лако поднети игнорисање
свог статуса у међународним односима, али се не може помирити с чињеницом да
се људска и национална права и право на приватну својину не поштују у Републици
Хрватској – о чему је реч у овом писму. А, ако се у Хрватској газе људска права, онда
се она газе у Европи. Ако су Србима одузета људска и национална права, онда су им она
одузета у Европи. Ако је Хрватска прогнала 80% Срба из Републике Српске Крајине,
која је била под заштитом УН, и исто толико протерала из Републике Хрватске, онда је
то етничко чишћење обављено у Еворпи. Ако је у Хрватској порушено 30.000 зграда,
одузето 50.000 кућа и станова и прогнано преко пола милиона Срба, а њихова имовина
опљачкана, онда се то десило и у Европи.
Ове чињенице су познате владама у окружењу Хрватске: Италији, Србији и
Црној Гори, Мађарској, Аустрији, Босни и Херцеговини и Словенији, али ни једна
не предузима ништа да се Србима из Крајине и Хрватске врате права и заплењена
имовина.
Иако су ови подаци суморни и бацају љагу на данашњу и будућу заједницу
Европе, упозоравамо Вас да власти у Републици Хрватској пооштравају мере против
Срба. О свему ћемо Вас обавештавати, а овог пута о намери хрватског парламента да
одузме оранице, пашњаке и воћњаке прогнаним српским породицама. То се намерава
обавити доношењем закона. По њему ће хрватска држава имати право да одузме
земљу ако се она не обрађује три године. Биће дат законски рок од 8 дана, да је
власници обраде. Ово ће бити цинична законска одредница, јер српске породице
живе у избеглиштву – у Србији и Црној Гори, Босни и Херцаеговини, европским
и прекоморским земљама. За 8 дана, зна се, неће моћи да покрену пољопривреду,
јер су им куће (укључујући и цела села) спаљене или порушене.
Молимо Вас да заложите свој ауторитет и да Савета Европе спречи Хрватску
да противправно запоседа приватну имовину. Посебно имовину Срба, које је, под
претњом оружјем, етнички очистила.
Премијер Владе РСК
Достављено: ЕУ, ОЕБС-у, УН

ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Немањина бр. 11
ПРЕДМЕТ: Просторије на Теразијама бр. 3.
Прогон српског народа из Републике Српске Крајине (1990 – 1995) био је
злочин геноцида на тлу Европе и преседан у понашању Међународне заједнице, јер
она не чини ништа да се кривци, а последице тог злочина, постепено, отклањају.
Влада РСК у прогонству, изабрана у Скупштини 26. фебруара 2005. године, мора
указати УН, ЕУ, ОЕБС-у и другим учесницима међународних односа да су обавезне,
на основу својих статута, предузети мере да се српском народу врати државотворност
(конститутивност), одузета једностраном одлуком посланика хрватске националности
у парламенту федералне југословенске јединице Хрватске, 1990. године. Овај преседан
у политичкој пракси у Европи је незамислив у другим државама. Нема назнака да би
се такав поступак одобрио ако би се државотворност одузела: Немцима у Швајцарској,
Шкотима у Британији и Валонцима у Белгији.
Немар према страдању српског народа и гажењу његових појединачних и
националних права је у свету потпун. Власти Хрватске су уништиле, с инфраструктуром,
1100 српских села и заселака, порушиле 30.000 стамбених и привредних објеката,
ускратиле Србима право на 50.000 станова, одузеле пољопривредна имања, присвојиле
штедне улоге, ускратиле права из радног односа, онемогућиле Србима откуп акција
у приватизованим предузећима и установама, престале да исплаћују инвалиднине,
пензије, итд. У таквој прилици, Влада преузима изузетно тешке обавезе – одржавање
веза и коресподенцију с чланицама УН, међународним организацијама, научним
установама, стручњацима, међународним судовима, адвокатским коморама, итд.
Влада ће покренути питање тужбе за наплату ратне одштете од Хрватске за злочине у
Другом светском рату и у сеционистичком рату од 1990. до 1995. године.
Влада РСК у прогонству је уверена да ће Влада Републике Србије разумети
ове неодложне послове и да ће јој помоћи. Овој Влади би било од помоћи ако би
могла да користи просторије у Београду, на Теразијама бр. 3. Оне су биле уступљене
Влади РСК од 1991. до 1996. Уверени смо да је ово легалано (у односу на обавезе
Државне заједнице према Међународној заједници), јер су Скупштина и Влада
РСК биране на основу Резолуције СБ 743 (1992), а она никад није стављена ван
снаге, нити је била замењена неким другим документом овог тела УН. Влада РСК
полази од чињенице да би просторије могла да користи под условима за период од
1991. до 1996.
КОПИЈА: Дирекцији за имовину

Републике Србије
ЗА ВЛАДУ РС КРАЈИНЕ
СКУПШТИНА ГРАДА БЕОГРАДА

ПРЕДМЕТ: Просторије за рад Владе РСК.

Влада Републике Српске Крајине је обновила рад у прогонству, кад је изабрана

на седници Скупштине РСК - 26. 2. 2005. године, у Београду.
Програм њеног рада подразумева отклањање последица хрватског геноцида
над Србима у време сеционистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године
– мирним путем. Влада полази од чињенице да је геноцид започео одлуком посланика
хрватске националности у Сабору да се Србима одузме статус државотворног народа,
чиме је учињен преседан у политичкој пракси у Европи. Тако нешто не би било могуће
у другим вишенационалним државама. Нема назнака да би се такав поступак одобрио
ако би се државотворност одузела: Немцима у Швајцарској, Шкотима у Британији и
Валонцима у Белгији.
После ове противуставне одлуке хрватског парламента, уследили су злочини
над Србима, уз ангажовање целокупног државног апарата. Власти Хрватске су
уништиле, с инфраструктуром, 1100 српских села и заселака, порушиле 30.000
стамбених и привредних објеката, ускратиле Србима право на 50.000 станова, одузеле
пољопривредна имања, присвојиле штедне улоге, ускратиле права из радног односа,
онемогућиле Србима откуп акција у приватизованим предузећима и установама,
престале да исплаћују инвалиднине, пензије, итд. У таквој прилици, Влада преузима
изузетно тешке обавезе – одржавање веза и коресподенцију с чланицама УН,
међународним организацијама, научним установама, стручњацима, међународним
судовима, адвокатским коморама, итд. Влада ће покренути питање тужбе за наплату
ратне одштете од Хрватске за злочине у Другом светском рату и у сеционистичком
рату од 1990. до 1995. године.
Обратили смо се Влади Републике Србије да нам се доделе просторије у
Београду, Теразије бр. 3, које смо користили од 1991. до 1996. године.
Надамо се да ће Скупштина Града Београда консултовати Владу Србије и
помоћи да се ове просторије врате Влади РСК, или да јој се уступе неке друге. С
обзиром на предстојећи обим послова и упућеност на сарадњу с другим државама
и међународним организацијама, неопходне су најмање 3 канцеларије.
У прилогу вам достављамо допис упућен Влади Републике Србије.
ПРИЛОГ: Допис Влади Републике Србије
УДРУЖЕЊЕ НОВИНАРА СРБИЈЕ

БЕОГРАД
ПРЕДМЕТ: Н овинарски кодекс,
истинито информисање.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству вам је, својевремено, скренула

пажњу да се већина новинара у јавним гласилима огрешила о новинарски кодекс, јер, с
предумишљајем, није објављивала документа Владе и Скупштине РСК у прогонству.
Нажалост, такво опредељење српског новинарства је истоветно уређивачкој концепцији
хрватског. И једно и друго истрајавају на заташкавању чињеница о злочину геноцида
Хрватске над Србима за време сеционистичког рата у Југославији, од 1990. до 1995.

Редакције српских јавних гласила, и данас, избегавају да се залажу за српске

националне интересе. Ево једног примера. Влада је обавестиле све редакције да ће
Издавачка кућа ‘’Мирослав’’ да представи књигу Слободана Јарчевића: Република
Српска Крајина – државна документа, у Београду, у Дому војске, 8. 9. 2005, у 18,00
часова. Најављено је да ће о књизи говорити: проф. др Смиља Аврамов, проф. др.
Жарко Видовић и архивски саветник Јован Пејин, а да ће текстове читати наша
позната глумица Јелена Жигон. И, као што је то било и у досадашњој пракси (кад је
у питању тема о геноциду над српским народом у хрватској држави), ниједна од
редакција српских гласила није послала новинара на представљање ове значајне књиге
докумената најновије историје!
Овако суморна слика у српском новинарству је потврђена и вашим ћутањем на
наше прво упозорење, бр. 59/05, од 15. 05. 2005. године.
Ако се будете оглушили и о ово писмо, биће јасно да је информисање у
Републици Србији далеко од новинарског кодекса и на штету српских националних и
државних интереса.
У историји ће бити забележено да је данас реч - како рекосмо: о једној суморној
слици српског новинарства.
ДОСТАВЉЕНО:
Влади Републике Србије
Скупштини Републике Србије
ZA PREVOĐENJE NA ENGLESKI
АКАДЕМИЈА НАУКА У СВАКОЈ ЗЕМЉИ
Поштовани господине Председниче,

Влада Републике Српске Крајине у прогонству Вас обавештава да Република
Хрватска приводи крају коначно решење српског питања (по угледу на нацистичко
истребљење Јевреја и Рома у Немачкој и истребљење Јермена у Турској). Власт у
Хрватској се, при томе, користи учинцима геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима
у Другом светском рату и геноцидом над Србима од 1990. до 1995. године.
Хрватска спроводи ово гнусно дело и због тога што ниједна међународна
организација, укључујући и ОУН, и ниједна држава у Европи и на другим континентима
не предузима ништа да би се заштитио српски народ – прогнан из Републике Српске
Крајине и Републике Хрватске и на сваки начин обесправљен.
Суочена с овако поразним чињеницама, Влада Републике Српске Крајине је
била приморана да се обрати свим националним академијама наука.
Влада је уверена да ће научници да подигну глас и затраже од својих
законодавних и извршних органа да онемогуће окончање хрватског злочина геноцида
над Србима и да затраже да тела Уједињених нација отклоне последице оба хрватска
геноцида над српским народом. Овако природан и хуман корак ће предузети и зато
да би се, обелодањивањем чињеница о хрватском геноциду над Србима, указало на
зачуђујуће штетан преседан у понашању Генералне скупштине и Савета безбедности
ОУН у српско-хрватском спору од 1990. до 1995. године. Тај преседан садржи (што је

поразно за Цивилизацију) активно учешће Уједињених нација у хрватском геноциду
над Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској. Да је ова оптужба
ОУН поткрепљена неспорним чињеницама, навешћемо неке од њих:
- Савет безбедности је изгласао Резолуцији 743 (1992), којом је гарантовано да
ће се српско-хрватски спорови решавати мирним путем и да Резолуција (Венсов план)
неће прејудицирати политичко решење. У Републику Српску Крајину су упућене
Мировне снаге, с циљем да зауставе хрватска ратна дејства и заштите Србе. Територија
Републике Српске Крајине је проглашена ‘’Зоном под заштитом Уједињених нација’’
и предвиђено је да у њој остану затечене државне структуре, уз примену закона СФР
Кад је ово прихваћено од: Југославије, Хрватске и Крајине, Уједињене нације су се,
првом наредном резолуцијом, огрешиле о обавезе из Венсовог плана, па су у Резолуцији
762 (1992), захтевале да се у Крајину врате избеглице хрватске националности, а таква
обавеза није предвиђена за повратак српских избеглица из Републике Хрватске, који
су били многобројнији од хрватских. То је охрабрило хрватске власти, па су наставиле
прогон Срба из Загреба, Сплита, Дубровника и других хрватских градова. Генерални
секретар Бутрос Бутрос Гали је реферисао Савету безбедности (15. мај 1993) да су
хрватске власти прогнале 251.000 Републику Српску Крајину и Југославију – од 1990.
до 18. марта 1993. године. Он није навео колико је Срба још прогнано у друге државе.
Тадашња Влада РСК је захтевала од СБ да се установи укупан број прогнаних Срба
из Хрватске, али је Савет безбедности одбио да прикупи такве податке од европских
и прекоморских земаља. Што је најболније, Бутрос Бутрос Гали и Савет безбедности
нису никада више споменули ни овај прогон од 251.000 Срба, нити су, за геноцид
оваквих размера, оптужили Хрватску.
Да је ово прикривање хрватских злочина над Србима било планирано у УН,
показује и Резолуција Савета безбедности 769 (1992), у којој је захтевано да хрватска
полиција и царина запоседну граничне прелазе у РСК, што је било супротно одредници
о непрејудицирању политичког решења – садржаној у базичном документу: Венсовом
плану. Прикривање хрватских злочина геноцида, пратила је и Резолуција 815 (1993),
којом је назначено (опет против духа Венсовог плана) да је Република Српска Крајина
део Републике Хрватске. То ће се понављати у свим следећим резолуцијама, а
Резолуцијом 820 (1993), Савет безбедност ће увести против Републике Српске Крајине
потпуне економске, саобраћајне, трговачке, просветне, културне и спортске санкције.
То је преседан над преседанима, јер је РСК била под заштитом ОУН, а тако је тешко
кажњена и две године економски и људски исцрпљивана – хиљаде породица су, због
сиромаштва, емигрирале у друге земље. То је омогућило Хрватској да спреми војну
агресију, сигурна да јој проређено и сиромашно становништво неће моћи пружити
оружани отпор – знајући (УН су дужне то да објасне) да се етничком чишћењу Срба
неће супроставити ни војници Уједињених нација, којима је, тада, командовао данашњи
Генерални секретар – Његова Екселенција Кофи Анан. Кад је Хрватска извршила
оружану агресију и прогнала спрски народ (1. маја и 4. августа 1995), војници, официри
и службеници Мировних снага ОУН у Републици Српској Крајини су спаковали
кофере и отпутовали својим кућама. Савет безбедности и Генерална скупштина нису
предузели ништа против Хрватске!
УН не предузимају против Хрватске ни данас ништа, мада је она прогнала 80%
Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Уз то је лишила српски
народ свих личних и националних права. Ускратила им је право на откуп 50.000

станова, сравнила са земљом 1.100 села и заселака, порушила 30.000 стамбених

и привредних грађевина, одузела им индустријске, трговинске и услужне фирме,
запосела пољопривредна газдинства, забранила Србима да купују акције у продатим
предузећима, престала с исплатама пензија, инвалиднина, присвојила српске штедне
улоге, итд.
Подсећамо Вас да је замајац оваком злочину геноцида над Србима била одлука
хрватског парламента из 1990. године о одузимању државотворног статуса српском
народу у федералној јединици Хрватској, што му је било гарантовано уставним
законима и свим уставима Републике Хрватске, од 1943. до 1990. године. Ни на овако
грубо лишавање националних права једном народу, Уједињене нације нису желеле
да се обазиру, мада је државотворни статус народа у другим земљама неповредив –
незамисливо је да би се државотворност могла одузети: Валонцима у Белгији, Шкотима
у Британији, Немцима у Швајцарској, Французима у Канади, итд.
Чињеница да су Мировне снага УН дозволиле хрватски геноцид над Србима
1995, може се закључити да су оне важан учесник тог геноцида. Тако нешто није силом
наметнуто УН, јер оне имају иструменте и снагу да сваки геноцид, етничко чишћење
и тероризам у свету спрече. Успешно су то обавиле Мировне снаге ОУН у Египту, на
Кипру, Намибији и у другим земљама.
ОУН су, једино, дозволиле да Република Хрватска обави геноцид и етничко
чишћење над Србима и време је (десет година после такве одлуке у Њујорку) да се
Хрватска позове на одговорност – врати Србима уставна права, одузету имовину и да
им исплати ратну штету у оба геноцида – у Другом светском рату и сепаратистичком
рату у Југослаији – 1990 – 1995.
Влада је уверена да Ваша Академија наука може да посредује код власти
Ваше земље да се отклоне последице хрватског геноцида над Србима, јер јој оваква
историјска улога припада – у моменту кад су државници, незнано како, занемарили
тако тешко кршење Повеље ОУН о правима човека.
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ

ГОСПОДИН ПАВЛЕ
Краља Петра бр. 5
Ваша Светости,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству жели да подсети Вашу Светост да је
злочин геноцида хрватске државе над Србима, од 1990. до 1995, у Републици Српској
Крајини и Републици Хрватској прошао некажњено, а Међународна заједница не
предузима ништа да би отклонила његове последице.
Мада је Република Српска Крајина била под заштитом Мировних снага
Уједињених нација, Хрватска је (уз претходни терор у градовима) целокупним снагама
војске и полиције прогнала 1995. из Републике Српске Крајине 80% Срба, рушећи им
стамбене и привредне објекте и запоседајући и пљачкајући покретну и непокретну
имовину. Прогнаним Србима је одузето: држављанство, имовина, штедни улози,

права из радног односа, пензије, инвалиднине, акције у приватизованим предузећима
и друго. Влада предузима све што је у њеној моћи да би се хрватски злочин геноцида
над Србима нашао на дневном реду Уједињених нација и других међународних
организација. Изузетно је важно да се тиме позабави Европска унија, ОЕБС и Савет
Европе, јер је прогон српског народа и на савести Европе - чланице ЕУ су енергично
подржавале сепаратистичке снаге у Југославији, од 1990. до 1999. године, што је довело
до рата и тешких злочина над цивилним становништвом.
Да би се, после Другог светског рата, зло у свету искоренило, Уједињене нације
су изгласале Резолуцију бр. 260 А (III) од 9.12. 1948. и уз њу Конвенцију о спречавању
и кажњавању злочина геноцида. У Члану II Конвенције, тачка „е“, злочином геноцида
сматра се превођење деце из сопствене нације и религије у другу нацију и религију,
а покатоличавање српске православне деце (и целих српских породица) и њихово
превођење у хрватску нацију, чинила је хрватска држава од 1990. Подаци о томе налазе
се у матичним књигама крштених у римокатоличким црквама у Републици Хрватској,
па је Влада упутила писмо бр. 24/05, 12. 5. 2005. Његовој Светости Папи Бенедикту
XVI и замолила Његову Светост да омогући да се подаци о покатоличавању, под
претњом, православних Срба ставе Уједињеним нацијама и Међународном суду за
ратне злочине у Хагу на располагање.
Уверени смо да ћете помоћи да се овај злочин геноцида обелодани, а Ваш
допринос је могућ у оквиру дипломатских односа Српске православне цркве и Свете
Столице и Ваше сарадње с Његовом Светости Папом Бенедиктом XVI, као и у оквиру
Међународне организације цркава у Женеви. Влада ће се обратити за помоћ и Његовој
Светости Патријарху Москве и целе Русије Господину Алексеју II и патријарсима
осталих православних цркава.
Ваша Светости, у прилогу Вам достављамо цитирано писмо Његовој Светости
Папи Бенедикту XVI (на српском и енглеском).
Прилог: 2.
23.06.2005. ДОКУМЕНТ БРОЈ 47/05
ЊЕГОВА СВЕТОСТ АЛЕКСЕЈ ДРУГИ

ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ
Влада Републике Српске Крајине у прогонству жели да се захвали за истрајну подршку
Ваше Светости српском народу у време сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990.
до 1995. године и да подсети Вашу Светост да је злочин геноцида хрватске државе,
над Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, у то време, прошао
некажњено. Поред тога што злочинци нису изведени пред Међународни суд за ратне
злочине у Хагу, Међународна заједница не предузима ништа ни за отклањање тешких
последица њиховог злочина геноцида.

Мада је Република Српска Крајина била под заштитом Мировних снага

Уједињених нација, Хрватска је прогнала 1995. из Републике Српске Крајине 80% Срба,
рушећи им стамбене и привредне објекте и запоседајући и пљачкајући покретну и
непокретну имовину. Претходно је исти проценат Срба прогнан из градова у Хрватској.
Прогнаним Србима је одузето: држављанство, имовина, штедни улози, права из радног
односа, пензије, инвалиднине, акције у приватизованим предузећима и друго.
Влада није успела да хрватски злочин геноцида над Србима буде на дневном
реду Уједињених нација и других међународних организација. Владин позив за то,
не узимају у обзир ни: Европска унија, ни ОЕБС, ни Савет Европе, мада је прогон
српског народа на савести Европе, јер су европске државе енергично подржавале
сепаратистичке снаге у Југославији, што је била полуга рата и злочина над цивилним
становништвом.
Чланице Европске уније се не обазиру ни на обавезу у односу на садржај
Резолуције Уједињених нација, бр. 260 А (III) од 9.12. 1948. и садржај њене Конвенције
о спречавању и кажњавању злочина геноцида. У Члану II Конвенције, тачка „е“, сматра
злочином геноцида превођење деце из сопствене нације и религије у другу нацију и
религију. Оваква одредба би требало да се користи ради заштите српске православне
деце (и целих српских породица), јер су, под претњом терора, превођена у хрватску
нацију и покатоличавана, од 1990. године. Подаци о томе налазе се у матичним књигама
крштених у римокатоличким црквама у Републици Хрватској, па је Влада упутила
писмо бр. 24/05, 12. 5. 2005. Његовој Светости Папи Бенедикту XVI и замолила Његову
Светост да омогући да се подаци о покатоличавању под претњом православних Срба
ставе на располагање Уједињеним нацијама и Међународном суду за ратне злочине у
Хагу.
Покатоличавање правослвних у Пољској, Украјини, Белорусији и Русији, а тиме
и њихово однарођавање од матичне нације и религије, узроковало је ратне страхоте и у
овим земљама прошлих столећа. Вашој Светости је међуверска нетрпељивост у крилу
словенских народа (подстицана од појединих кругова Римокатоличке цркве) веома добро
позната, па је Влада уверена да ћете учинити све да се насиље и покатоличавање Срба у
Хрватској обелодани и осуди. Руска православна црква ужива велики углед у свету, па
ће њени дипломатски кораци према Светој Столици у Риму и Његовој Светости Папи
Папи Бенедикту XVI, бити изузетно плодоносни у вези са заштитом српског народа
у Републици Српској Крајини, Републици Хрватској и у прогонству. Влада је уверена
да ће Ваша Светост, заједно са Његовом Светости Патријархом српским – Господином
Павлом и другим патријарсима православних цркава обавестити о овоме, с позивом на
цитирану Резолуцију УН, и Међународну организацију цркава у Женеви.
Ваша Светости, у прилогу Вам достављамо цитирано писмо Његовој Светости
Папи Бенедикту XVI (на српском и енглеском).
Прилог: 2.
23.06.2005 ДОКУМЕНТ БРОЈ 48/05

14.09.2005. ДОКУМЕНТ БРОЈ 101/05

дипломатско-конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и
да их обавести да у Републици Хрватској не престају кршења људских права Срба - она
су постала свакодневна пракса државних и судских органа. Заснована су на верској и
националној основи, супротно одредбама Повеље о људским правима и другим актима
међународног права.
Влада скреће пажњу дипломатско-конзуларним представништвима на тужбу
Српкиње Кристине Блечић против Републике Хрватске пред Великим већем Европског
суда за људска права у Стразбуру. Госпођу Кристину Блечић ће заступати у парници
Међународни комитет за људска права у Сарајеву. Представник Међународног комитета
за људска права г. Масимо Морати је изјавио да је ускраћивање Србима права на откуп
станова, које су остварили у установама и предузећима у бившој Југославији, једна од
најефикаснијих мера Хрватске за спречавање повратка прогнаних Срба. Хрватска је
око 50.000 српских кућа и станова уступила породицама хрватске националности, или
их је продала.
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да ниједном носиоцу
станарског права хрватске народности ово право није ускраћено – сви су користили
институцију ‘’станарског права’’ и несметано су откупили станове, или у неоткупљеним
станују. ‘’Станарско право’’ није ускраћено ни једној националности, или националној
мањини у осталим државама: Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Македонији
и Словенији. Ове чињенице би требало да подстакну све чланице Уједињених нација
да утичу на савремену хрватску власт да престане с ускраћивањем људских права
Србима, примењиваним у хрватској фашистичкој држави 1941 – 1945. и у време власти
председника Туђмана, од 1990. до 1995.
Суочена и с другим облицима ускраћивања личних и националних права
Србима, Влада ће припремити документацију за тужбу против Хрватске за: надокнаду
ратне штете за геноцид над Србима, уништавање 1100 насеља, рушење 30.000 кућа
и привредних објеката, укидање права на ‘’станарско право’’ за 50.000 породица,
одузимање индустријских, трговинских и услужних предузећа, пољопривредних
имања, присвајање штедних улога, забрану Србима откупа акција, ускраћивање права
из радног односа, пензија, инвалиднина, итд.
19.09.2005. ДОКУМЕНТ БРОЈ 102/05
Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част да поздрави дипломатско-

конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и да их обавести
да је прогон Срба и Рома с Косова и Метохије истоветан прогону Срба из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске. Оба су последица сеционистичких ратова у

Југославији. Међународна заједница потпуно занемарује хрватски злочин геноцида

над Србима, а бави се шиптарским над Србима и Ромима на Косову и Метохији. Влада
се нада да ће се уклонити грешке у раду УНМИК-а на КиМ (присутне у односу на
Србе у РСК), па Влада подсећа УНМИК да се на КиМ не води рачуна о кључној
чињеници.
Реч је о стотинама хиљада странаца из Албаније – дошлих на КиМ после
1999. За ово насељавање, одговоран је УНМИК. Третман ових странаца је
истоветан третману држављана Републике Србије - супротно правној регулативи
сваке државе и међународној правној пракси.
УНМИК је у обавези да (пре стандарда и статуса КиМ) региструје стране
држављане. Истовремено, УНМИК је обавезан да њихов боравак у Покрајини усклади
са законодавством Републике Србије.
Влада скреће пажњу да би власти Србије и УНМИК могле да отклоне последице
незаконитог насељавања странаца из Албаније у Покрајину, од 1941. до 1990. године
- у три фазе: 1) с италијанским фашистима – од 1941. до 1943, 2) немачким нацистима
од 1943. до 1945. и 3) комунистима, од 1945. до 1990. године. О трећој групи, није
бринуо Високи комесар ОУН за избеглице. Насељавани су на Косово и Метохију -
не и у остале крајеве Југославије! Ови странци нису законски регулисали боравак у
Републици Србији - покрајински органи су их (кршећи Устав и законе) уписивали у
књигу држављана Србије, без пуноважног решења надлежног државног органа. Тако
су избеглице из Албаније у Србији (и њихови потомци) и данас страни држављани.
УНМИК и власти Србије би требало да обаве регистрацију страних држављана, чиме
би се вратио мир на Косово и Метохију, јер су они, најчешће, учесници сеционистичког
покрета.
Пре стандарда, треба утврдити број Шиптара на КиМ 1990, јер је локална
администрација (од 1945. до 1990) фалсификовала пописе становништва на КиМ,
наводећи да је (1990) 1.700.000 Шиптара, уместо – 800.000, од којих су 300.000 албански
држављани. (О томе постоје научни прорачуни од пре двадесет година).
ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА ПРЕДСТАВНИШТВА
БЕОГРАД
о ставу Ватикана према злочинима геноцида и Трибуналу у Хагу
Влада Републике Српске Крајине у прогонству изражава неверицу и жаљење

зато што је представник Свете Столице изјавио (према саопштењу тужиоца Карле дел
Понте у Загребу) да су архиве Ватикана затворене за Трибунал у Хагу. Уз неверицу
и жаљење, Влада је обавезна да саопшти да је оваква одлука више него чудна, јер су
пок. Папа Јован Павле Други и Државни секретаријат за спољне послове Ватикана
били на страни снага које су разбијале СФР Југославију. Неподељена су мишљења да

је безразложно (и прво) признавање сеционистичких република од стране Ватикана
једно од најпресуднијих узрока петогодишњем међуверском и међунационалном рату у
бившој Југославији. Полазећи од ове чињенице, јасно је да су ватиканска документа из
времена разбијања Југославије више него потребна Судском већу у Хагу. Она обилују
традиционално исцрпним подацима свештеника о тадашњим збивањима у Хрватској
и Словенији, у којима је започело разбијање Југославије, тајно и противзаконито
наоружавање паравојних снага и геноцид над Србима православне вере.
Разочарава објашњење званичника Римокатоличке цркве да Ватикан није
држава, а има, поред осталих органа, и Државни секретаријат за спољне послове.
Најболније је то што је Ватикан одбио сарадњу везану за гоњење ратних злочинаца, а
тако не би смела да поступи ниједна организација – без обзира да ли је држава или не.
Све грађане света и све организације обавезује Резолуција бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948.
Генералне скупштине ОУН и њенa Конвенцијa о спречавању и кажњавању злочина
геноцида.
Влада је на основу ових докумената Уједињених нација, затражила, пре
неколико месеци, од Његове Светости Папе Бенедикта Шеснаестог и Државног
секретаријата за спољне послове Ватикана да омогуће да се, уз широку међународну
контролу, отворе матичне књиге крштених у римокатоличким црквама у Хрватској
и Босни и Херцеговини - да би се установило колико је Срба православне вере, под
претњом смрти и другим врстама терора, преведно у римокатоличку религију, од
1990. до данас.
Насилно католичење православних Срба од стране хрватских власти и
римокатоличких свештеника је злочин геноцида, дефинисан Чланом II (тачке: ‘’ц’’ и
‘’е’’) наведене Конвенције ОУН. Владе је поновила захтев за преглед матичних књига
крштених у хрватским црквама, али дипломатија Ватикана се не оглашава.
Београд, 22. 9. 2005.

У вези с најављеном посетом Његове Светости Папе Бенедикта Шеснаестог

Државној заједници Србије и Црне Горе, Скупштина и Влада Републике Српске
Крајине у прогонству обавештавају да се за тако нешто нису стекли услови.
Полазећи од чињенице да је Света Столица, најприљежније, помагала хрватску
државу у програму потпуног физичког истребљења Срба православне вере – у Другом
светском рату и сеционистичким ратовима у Југославији, од 1990. до 1995, и да је
претходно - последњих векова, преко државних органа: Млетачке Републике, Аустрије
и Мађарске, Србе католике (претњама и уценама) преводила у хрватску нацију, дужна
је извинити се за такву нехуману и нехришћанску делатност - и Србима православне
и Србима католичке вере.
Света Столица је обавезна и да, узимајући у обзир и признање Његове Светости
Папе Јована Павла Другог - да су католици чинили злодела припадницима других
конфесија, учини следеће:
1. Да дозволи да се, уз међународну контролу, истраже матичне књиге крштених
у римокатоличким црквама у Хрватској, Босни и Херцеговини, Бачкој и Срему, да би

се утврдио број православних Срба који су (под смртном и другим претњама) морали
да пређу у римокатоличку веру и постану Хрвати – у Другом светском рату и од 1990.
до 1995, па и до данас. Превођење једне националне или верске групе у другу је злочин
геноцида - по Резолуцији ОУН бр. 260А (III), од 9. 12. 1948. и њеној Конвенцији о
спречавању и кажњавању злочина геноцида;
2. Да Његова Светост Папа Бенедикт Шеснаести, подсхумно, изопшти из
римокатоличке вере све хрватске свештенике (њих око 400 – регистрованих у научним
радовима Срба и Хрвата) - који су у Другом светском рату директно учествовали у
убијању православних Срба и то у логору Јасеновцу и на осталим стратиштима. Први
од њих је фра Мирослав Филиповић Мајсторовић, командант концентрационог логора
смрти у Јасеновцу, где је убијено 700.000 Срба, 80.000 Рома и 30.000 Јевреја;
3. Да Хрватском заводу Светог Јеронима у Ватикану врати изворно име –
Српски завод Светог Јеронима. Овај Завод су основали Срби католици Дубровника
и Далмације, и они су жестоко протествовали код кардинала Рамполија (1901),
наговештавајући да је то први корак ка претварању Срба католика у припаднике
хрватске нације. Његова Светост Папа Лав Тринаести је одговорио на овај протест
1903. године и потврдио да су ‘’католици Дубровника одувек били Срби’’, али није
вратио српско име Заводу. То није учинио ни његов наследник – Његова Светост Папа
Бенедикт Петнаести. (Свети Јероним је рођен у српском граду – Босанском Грахову, у
IV столећу н.е);
Ови услови су у складу с хришћанском љубављу.

Рајко Лежаић, предсеник Скупштине
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ

11.080 ЗЕМУН
Магистрат бр. 3
Бр. 106/05,
29. септембар 2005.
Њ. Е. Слађана Прица, амбасадор
СТАЛНА МИСИЈА СЦГ ПРИ
САВЕТУ ЕВРОПЕ
Стразбур
били бисмо Вам захвални ако бисте нам помогли при настојању да упознамо
међународне организације о хрватском геноциду над Србима у Републици Српској
Крајини и Републици Хрватској – 1990 – 1995. године. Вама је познато да је Хрватска
обавила етничко чишћење Срба (око 80% становништва), уз лишавање (сваког од
прогнаника) држављанства, права на покретну и непокретну имовину и осталих
личних и националних права. Да би овакво стање задржала, Хрватска је враћање
ових права препустила одлукама судских и државних органа, што траје месецима и
годинама.
Влада РСК полази од чињенице да се држављанство, имовина и права из радног
односа не могу одузимати појединцима и националним скупинама никаквим државним
одлукама, јер су у питању универзална права (људима осуђеним и на доживотну робију

– из било којег разлога – не може се одузимати држављанство). Хрватска је то учинила
припадницима српског државотворног народа - из верских и националних побуда, што
се сматра (према Повељу УН) геноцидом.
Верујући да су све државе и међународне организације дужне да се заложе за
уклањање последица овог геноцида над Србима, Влада Вас моли да то учините и Ви
- у име Сталне мисије СЦГ при Савету Европе.
Потребно нам је да нас упутите на које све начине можемо да се обратимо
Парламентарној скупштини Савета Европе, како би на једној од седница било
расправљано о хрватском геноциду над Србима:
- преко посланикa неке од европских држава,
- преко хуманитарних организација,
- директно – као Влада РСК, или
- на неки други начин?
Унапред Вам се захваљујемо.
Мисија ОЕБС-с у Републици Хрватској

Загреб
ПРЕДМЕТ: Извјешће оповратку избјеглица
У Хрватску, 29. српањ 2005.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству поздравља ваше залагање за
побољшање третмана Срба у Хрватској и цени Ваш закључак да је повратак прогнаника
онемогућен уништеном инфраструктуром у српским насељима, порушеним стамбеним
и привредним објектима, одузетим станарским правима, недостатком радних места,
итд. Важно је да сте утврдили да у Путоказу за прогнанике Владе Хрватске, није
предвиђена одговорност за порушену и опљачкану српску имовину у објектима који
су били на старању хрватских државних органа и што су ти српски објекти уступљени
трећим лицима. Влада цени и ваше закључке о: одузимању држављанства Србима,
ускраћивању Србима радних права и запоседању имовине прогнаних Срба.
Упозоравамо да ваше мере да се Хрватска примора да продужи рок за
подношење захтева за враћање држављанства, права из радног односа и имовине
српским прогнаницима, неће донети позитивне резултате. Хрватски судски и државни
органи неће бити праведни. То сте показали и ви на примеру да је од 19.500 српских
имовинских јединица, враћено Србима (за 10 година) само 650.
Да не би геноцид био окончан уз међународну помоћ, потребно је да ОЕБС и
Савет Европе приморају Хрватску да врати Србима универзална права:
1) Уставни статус државотворног народа (једнак статусу хрватског народа).
Србима је тај статус укинуо хрватски парламент 1990. године и прогласио их
националном мањином (као кад би Фламанци одузели тај статус Валонцима у
Белгији, Французи Немцима у Швајцарској, Енглези Шкотима у Британији,
итд);
2) Право на покретну и непокретну имовину – уз међународно спречавање

Хрватске да према српској имовини интервенише законским актима;

3) Права из радног односа, укључујући и право на акције - акције су откупили
само Хрвати и припадници националних мањина;
4) Држављанство Републике Хрватске – Хрватска је једнострано прогласила
Србе недржављанима и приморала их да подносе захтеве за накнадно признање (или
не признање), што је геноцидна мера – усмерена против националне заједнице.
С обзиром на закључке Министарске декларације о повратку избеглица, усвојене
у Сарајеву, јануара 2005. године, молимо да полазите од чињенице да је Хрватска,
једина од наследница Југославије, одузела, на верској и националној основи, Србима
универзална права.
Бр. 107/05
Београд, 4. 10. 2005.
АМБАСАДА РЕПУБЛИКЕ ТУРСКЕ
У ДРЖАВНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ СРБИЈЕ
И ЦРНЕ ГОРЕ

Републике Турске у Државној заједници Србије и Црне Горе и да замоли Амбасаду да
Владу у Анкари упозна с чињеницом да је Влада Републике Српске Крајине предузела
кораке да од чланица Европске уније затражи да осуде хрватски злочине геноцида над
Србима у Другом светском рату и у сеционистичком рату у Југославији, од 1990. до
1995. године.
Влада РСК се нада да ће Влада Републике Турске бити вољна да помогне у
расветљавању ових злочина, уклањању последица геноцида, повратку српског народа
у Републику Српску Крајину и надокнади ратне штете српском народу. Чињеница
да чланице Европске уније, с нескривеном одлучношћу, одбијају обелодањивање
хрватског злочина геноцида над Србима, указује на то да се оне оглушују о Повељу УН
о правима човека и о друга документа међународног права – према којима су дужне да
омогућују кажњавање злочинаца.
Чудно је што траже доказе о турском злочину над Јерменима 1915. године, а
не спомињу хрватске злочине геноцида - о којима имају документа, научне расправе,
објављене књиге сведока и одељење хрватског логора срмти ‘’Јасеновац’’ у Музеју
Холокауста у Њујорку. Занимљиво је да су Савезна Република Немачка и Аустрија
најгласније у осуди Турске, а оне су биле покровитељи хрватских злочина геноцида над
Србима, јер је Хрватска у Другом светском рату била највернији савезник Хитлерове
Немачке и Мусолинијеве Италије. Значи, Аустрија и Немачка су имале потпуну
контролу над Хрватском и немачке државне и војне службе су бележиле сваки потез
хрватског ножа под српским грлом.
Влада Републике Српске Крајине се нада да ће Влада Републике Турске, у
преговорима о чланству Турске у ЕУ, користити чињенице о хрватском геноциду над
Србима, који тешко оптерећује и остале европске државе – оне су дужне да се одреде
према злочинима на европском континенту, а тек онда имају право да учествују у
истраживању таквих појава на другим континентима.

Влада обавештава Амбасаду да ће ова нота, с обзиром да је у Европи потпуна
забрана информација из Републике Српске Крајине, имати карактер отвореног
писма.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Амбасади Републике
Турске понови изразе свог високог поштовања.
АМБАСАДА РЕПУБЛИКЕ АУСТРИЈЕ

БЕОГРАД

Републике Аустрије у Државној заједници Србије и Црне Горе и да замоли Амбасаду
да о хрватском геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату и
прогону српског народа из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, од 1990. до
1995. године, подсети Владу Републике Аустрије, која је председава Европској унији.
Влада РС Крајине подсећа да је Аустрија покренула питање турског геноцида
над Јерменима, 1915. – 1917, па изненађује чињеница да чланице Европске уније то
нису учиниле у вези са хрватским геноцидом над Србима, Ромима и Јеврејима. Такав
поступак се не може оправдати, јер Европска унија није позвана да пресуђује о геноциду
на другим континентима ако то није учинила с геноцидом у Европи. О хрватском
геноциду над три народа, постоје уређене архиве у Немачкој, Аустрији и осталим
државама; подаци у Документационом центру Симона Визентала, у текстовима
научних књига, у Одељењу о хрватском концентрационом логору смрти ‘’Јасеновац’’
Музеја холокауста у Њујорку, записима сведока, изјавама преживелих логораша,
итд. Аустрија је била у државном саставу Хитлерове Немачке и њени политичари,
команданти и научници су боравили у савезничкој Хрватској и бележили су податке
о размерама хрватског геноцида и начину убијања српских, ромских и јеврејских
цивила. Више него друге државе, Аустрија је упозната с иторијским коренима верских
и националних односа на Балкану и у Средњој Европи, па јој ништа није могло остати
нејасно у време сеционистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године.
Влада се нада да ће Аустрија предложити органима ЕУ да се Хрватска прогласи
кривом за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима и кривом за прогон 80% српског
становништва из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, од 1990. до 1995,
према чему је дужна да врати Србима одузета права и имовину и да плати ратну штету
за геноцид у оба рата.
Влада моли Амбасаду да пренесе својој Влади да је историјска обавеза чланица
ЕУ да отклоне последице последњег хрватског геноцида над Србима, јер нису спречиле
(1990) да хрватски парламент (гласовима посланика хрватске националности) укине
уставну државотворност српском народу у СР Хрватској, а прогнаним Србима одузме
држављанство. У сличној ситуацији би ЕУ то спречила – ако би Фламанци покушали
одузети државотворност Валонцима у Белгији, Енглези Шкотима у Британији,
Французи Немцима у Швајцарској, итд.
С обзиром да европске владе не сарађују с представницима прогнаног српског
народа, Влада је приморана да ову ноту дистрибуира као отворено писмо.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Амбасади Републике
Аустрије понови изразе свог високог поштовања.

Г. Маурицио Масари
Представништво ОЕБС-а
Чакорска број 1
Поштовани г. Масари,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, суочена с потпуним европским
немаром у односу на страдање Срба у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској, од 1990. до 1995, молимо да проучите приложено писмо доставите Мисији
ОЕБС-а у Хрватској и да га искористите за информисање надлежних у ОЕБС-у.
Како можете видети, у писму указујемо да посматрачи ОЕБС-а, попут органа
осталих међународних организација, не уочавају да је Република Хрватска спровела
над Србима мере на основу националне и верске нетрпељивости, што је, према Повељи
о правима човека и другим документима међународног права, злочин геноцида.
Уверени да ћете тексту у писму посветити дужну пажњу, срдачно Вас
поздрављамо.
ПРИЛОГ: 1.

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и
скренути пажњу Министарству да се Њ. Е. Вук Драшковић, министар, у изјави за Блиц
Политику, 28. 9. 2005. године, огрешио о прогнани српски народ из РСК и Хрватске
- изјавом да је Влада Хрватске нудила Србима у РСК: ‘’Владу Крајине, премијера,
парламент, председника, полицију, властиту монету, сопствени буџет; дато је право
Крајини да буде заступљена у хрватском Сабору и Влади, без права Хравтске да њени
представници седе у парламенту Крајине или Владе. Коначно, РСК би тим планом
добила и право заступљености у свим међународним организацијама, осим у онима
које симболизују државни суверенитет’’.
Овакво објашњење Плана З-4 је било присутно у СЈИ у Југославији, до 5. октобра
2000. Владини и медији већине опозиционих партија су скривали суштину Плана –
односио се на котаре Книн и Глину, с 11 општина – умањених у односу на општине
из СФР Југославије. То је била једва трећина РСК. Овакво представљање догађаја
из сеционистичког рата у Југославији, штети српским националним интересима и
непримењив је на Косово и Метохију, јер се Међународна заједница не би сложила
ни о каквом типу шиптарске аутономије - у два среза (котара), како је то Хрватска
нудила Србима у РСК. Влада је ово објаснила Министарству у својом претходним
нотама бројеви: 38/05, 46/05 и 46/1/05, па чуди да Њ. Е. Вук Драшковић не користи тамо
изнесене чињенице.
Влада моли Министарство да њени представници износе податке о суштини
Плана З-4 и да не упоређују прилике и неприлике Срба у Републици Српској Крајини

с онима на Косову и Метохији - Срби су у РСК на својој исконској земљи, док су
Шиптари досељени у Србију у време ратова - по стратешким плановима великих
сила. Последња досељавања Шиптара из Албаније, обавиле су фашистичка Италија,
нацистичка Немачка и комунистичка власт Југославије, од 1945. до 1990. године. Ови
досељеници никад нису (законски) обезбедили држављанство Републике Србије. С
друге стране, Срби у РСК су били државотворни народ у Републици Хрватској, што
им је укинуто једностраним гласањем представника хрватске етничке заједнице у
Сабору, 1990. Хрватска нема право да запоседа земље, где је обавила замашан злочин
геноцида над Србима.
Влада сматра да Њ. Е. Вук Драшковић не би требало да пореди ситуацију у
РСК ни са оном у Белгији, у Јужном Тиролу и на Оландским острвима, јер на овим
територијама није извршен геноцид ни на једном од два тамошња народа.
Влада РСК у прогонству користи и ову прилику да Министарству за иностране
послове Државне заједнице Србије и Црне горе понови изразе свог високог поштовања
и обавести Министарство да ова нота има караткер отвореног писма, зато што државни
органи Србије и Црне Горе бојкотују сваку сарадњу с Владом Републике Српске
Крајине.
ПРЕДСТАВНИШТВО ОЕБС-а
Београд

Представништво Организације за европску безбедност и сарадњу у Државној
заједници Србије и Црне Горе и да замоли Представништво да прихвати разговор с
првим министром Владе г. Милорадом Бухом и његовим сарадницима.
Влада би била захвална ако би сусрет могао да се организује у просторијама
Представништва у току октобра ове године. Том приликом, први министар и сарадници
би информисали Представништво о тешкој ситуацији стотина хиљада прогнаника из
Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, од којих многи трпе најтеже облике
друштвене беде.
Повод за овај сусрет је и историјска одговорност ОЕБС-а, основаног ради
устројства равноправне сарадње и потпуне безбедности људи у свим европским
државама. Супротно овим начелима, хрватска држава је (иако чланица ОЕБС-
а) применила против српског народа у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској најтипичнији геноцид - истоветан хрватском геноциду над Србима, Ромима
и Јеврејима у Другом светском рату.
Влада подсећа да је геноцидни подухват Хрватске против Срба 1990. године
започео тако што су посланици хрватске националности (једностраним гласањем у
парламенту) укинули Србима уставни статус државотворног народа. Нажалост, чланице
ОЕБС-а су, тада, подржале овај први замајац хрватског геноцида над Србима, па су и
оне одговорне за данашњу потпуну обесправљеност српског - европског народа. После
тога, Хрватска је (без међународних препрека) одузела свим Србима држављанство,
правно регулишући да се оно може вратити вратити компликованом процедуром пред
државним и судским органима, о чему смо вас информисали нотом бр. 110/05 од 7. 10.
2005. године.

Хрватска је лишила Србе људских права (личних и колективних) на основу

верске и националне нетрпељивости (што је једна од одредница злочина геноцида)
па се Влада нада да ће Представништво ОЕБС-а ову непобитну истину имати у виду
када буде одлучивала о сусрету с члановима Владе Републике Српске Крајине у
прогонству.
Влада Републике Српске Крајине у пронству користи и ову прилику да
Представништву ОЕБС-а у Државној заједници Србије и Црне Горе понови изразе свог
Београд, Бр. 112/05

8. 10. 2005.
ПРЕДСТАВНИШТВО ЕУ
Београд

представништво Европске уније у Државној заједници Србије и Црне Горе и да замоли
Представништво да прихвати сусрет првог министра Владе г. Милорада Бухе и
сарадника.
Влада предлаже да се сусрет обави у просторијама Представништва у октобру
ове године. Први министар и сарадници би информисали Представништво о тешкој
ситуацији стотина хиљада прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске – многи, годинама, живе у најтежим условима и дотакли су дно друштвене
беде. Тежак живот прогнаника је последица и чињенице што се већина склонила у
Србију и Црну Гору - исцрпљене дугогодишњим међународним привредним санкцијама
и агресијом НАТО-а (1999), кад су им порушени многи привредни објекти.
Влада преноси Представништву и разочарење српских прогнаника у чланице
Европске уније, које се понашају као да није било хрватског геноцида над Србима у
Другом светском рату и у сеционистичким ратовима у Југославији, од 1990. до 1995.
године. Хрватски геноцидни замајац против Срба започео је 1990. године, кад су
посланици хрватске националности у парламенту (једностраним гласањем) укинули
Србима уставни статус државотворног народа. То је био најтипичнији поступак
геноцида на основу верске и националне нетрпељивости. Да би се он разумео, треба
имати у виду да Европска унија тако нешто не би дозволила у некој другој европској
држави – ако би Валонци укинули државотворна права Фламанцима у Белгији, Енглези
у Британији Шкотима, или Французи у Швајцарској Немцима. Нажалост, такав
поступак Хрвата према Србима у Социјалистичкој Републици Хрватској су чланице
Европске заједнице подржале, уводећи против српских држава најстроже привредне
санкције. Наравно, чланице Европске уније су, ако полазе од чињенице да не треба да
полажу никакве рачуне српском народу - за ову подршку хрватском геноциду, дужне
су да то чине пред Историјом.
Влада још једном подсећа Представништво Европске уније да је Хрватска
лишила Србе људских права – супротно одредницама Повеље УН о правима човека,
да им је одузела и држављанство, покретну и непокретну имовину, ускратила права
из радног односа, порушила 1100 српских насеља, многе куће ипривредне објекте у
градовима, итд.

Представништву Европске уније у Државној заједници Србије и Црне Горе понови
ПРЕДСТАВНИШТВО ОУН
У ДЗ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ
Београд

Представништво ОУН у Државној заједници Србије и Црне Горе и да подсети
Представништво да стотине хиљада прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и
Хрватске живе у тешким условима, а многе породице у потпуној беди.
Овакав немар према народу над којим је извршен злочин геноцида, није забележен
ни у једном другом делу света. УН и МО (ЕУ, ОЕБС, итд) подржавале су извршиоца
геноцида 1990. године - одобравањем хрватске одлуке да се српском народу одузме
уставни статус државотворног народа. То је исто као кад би се подржали Валонци да
укину државотворност Фламанцима у Белгији, Французи Немацима у Швајцарској,
или Енглези Шкотима у Британији. После овакве подршке, Хрватска је лишила Србе
и држављанства. Тиме су Срби изгубили и људска права (појединачна и национална),
па је Хрватска приступила етничком чишћењу - прогнала је 80% Срба из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске. Чинила је то терором над породицама (1990
– 1995) и војном агресијом на Зоне под заштитом УН – 1. маја и 4. августа 1995. године.
Мировне снаге УН су само посматрале ову геноцидну акцију хрватске армије и кад
је окончана, напустиле су Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН). Тад
су хрватски војници порушили 1100 српских насеља и многе стамбене и привредне
објекте у градовима, а хрватска је власт одузела Србима преосталу српску непокретну
и покретну имовину и ускратила Србима сва универзална права.
Влада изражава наду да ће представници УН овако неправедан однос према
прогнаном српском народу променити својим извештајима Савету безбедности,
Генералном секретару, Генералној скупштини и Високом комесару за избеглице.
Влада се нада да руководиоци Представништва УН у Србији и Црној Гори
неће поновити свој став – изражен пред првим премијером Владе Републике Српске
Крајине г. Милорадом Бухом, 4. августа 2005. године, кад му је речено да није примљен
као овлаштени представник прогнаног српског народа, ‘’него као приватна личност’’.
Стотине хиљада српских прогнаника пати, а за те патње сносе одговорност и УН, јер
нису спречиле Хрватску у обављању етничког чишћења Срба у Републици Српској
Крајини, мада су тамо биле Мировне снаге УН, којима је 1995. командовао данашњи
Генерални секретар УН, Његова Екселенција Кофи Анан.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Представништву
Уједињених нација у Државној Заједници Србије и Црне Горе понови изразе свог

Нацрт - хитно
Г. Фредерик Петерсон
Конгрес САД
Вашингтон
fapeterson@mmode.com; fapiii@aol.com
Поштовани г. Петерсон,
част ми је поздравити Вас и захвалити Вам на несебичном интересовању за чињенице
из времена сеционистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године. Захваљујем
се и г. Том Тонкреду, конгресмену из Колорада, на спремности да подржи Ваше
истраживање хрватског злочина геноцида над српским народом у Републици Српској
Крајини и Републици Хрватској, од 1990. до 1995. године и злочина геноцида над
Србима, Ромима и Јеврејима у фашистичкој Хрватској, од 1941. до 1945. године.
Молим Вас, пренесите уваженом конгресмену г. Тому Тонкреду да би делегација
Владе и Скупштине Републике Српске Крајине, уколико прихвати да јој буде домаћин
у Вашингтону, допутовала крајем новембра 2005. године. Делегацију би чинили:
председник Скупштине РС Крајине г. Рајко Лежаић, председник Владе г. Милорад
Буха и г. Лазар Мацура, помоћник министра и проф. енглеског језика. Скупштина РС
Крајине је изабрана на првим вишестраначким изборима у РС Крајини, у децембру
1993, под покровитељством Савета безбедности.
Делегација би детаљно информисала г. Тонкреду и друге конгресмене о:
1) Геноциду хрватске државе над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945, при
чему су коришћени и концентрациони логори смрти – само је у њима уморено
700.000 Срба, 80.000 Рома и 30.000 Јевреја.
2) Прикривању истине о хрватском геноциду над ова три народа од стране
комунистичке власти, од 1945. до 1990.
3) Уставној државотворности српског народа у Републици Хрватској (федералној
јединици Југославије), коју су посланици хрватске националности укинули –
једностраним гласањем. (То је био замајац рата у Југославији). Ово одузимање
државотворних права једном од два народа (који су заједнички створили ту
државу) може се разумети ако се претпостави да је то исто као кад би Валонци
одузели државотворни статус Фламанцима у Белгији, Енглези Шкотима у
Британији и Немци Французима у Швајцарској. И Канада је добар пример
овог терора на националној и верској основи – ако би англофони одузели
државотворност франкофонима у Квебеку.
4) Гаранцијама Србима да ће бити заштићени од директног хрватског терора на
својим историјским и етничким територијама – гаранцију је дао Савет безбедности
и упутио је Мировне снаге УН. Међутим, хрватска војска је извршила агресију
на Зоне под заштитом УН и прогнале 80% српског становништва. УН нису
заштитиле српски народ и чим је он био прогнан, Мировне снаге УН повучене,
а сви функционери УН у РС Крајини су разрешени својих дужности – Хрватска
није оптужена за геноцид над Србима.
5) Прогону стотина хиљада Срба (хрватске власти су стално смањивале број
Срба при попису становништва, па тачни статистичких података о Србима
у Хрватској нема) и одузимању њихових кућа, станова, индустријских,
трговачких, транспортних и услужних предузећа, пољопривредних фарми и
остале непокретне и покретне имовине, укључујући и банковне штедне улоге.
Хрватска је одузела Србима и држављанство и сва права из радног односа –

таквог примера у историји Цивилизације нема. Европске земље не приморавају
Хрватску да врати Србима статус државотворног народа, држављанство и сва
друга појединачна и национална права. Оне су дозволиле Хрватској да та права
враћа појединачно – одлукама државних и судских органа, па је једва неколико
процената од више од пола милиона Срба остварило грађанска права.
Поштовани г. Петерсон, обавестите конгресмена Тома Тонкреда да би делегација
Републике Српске Крајине, по доласку у Вашингтон – поред усменог реферисања,
уручила обимну литературу о хрватском геноциду над Србима, чији су аутори
из многих земаља и које су поткрепљене оригиналном документацијом.
Служба за информисање Владе

Бр. 116/05 - Београд, 14. 10. 2005.
о европској равнодушности према геноциду над Србима у Хрватској
Влада Републике Српске Крајине у прогонству протестује што Европски

парламент у Бриселу не покреће (десет година) питање хрватске одговорности за
прогон стотине хиљада Срба – приликом оружане агресије на Републику Српску
Крајину (Зону под заштитом УН), првог маја и четвртог августа 1995. године.
Европски парламент није покренуо питање одговорности Хрватске за одузимање
Србима уставне државотворности 1990. године, кад је у двонационалној Социјалистичкој
Републици Хрватској, гласовима посланика хрватске националности, промењен Устав
и Срби (од државотворног народа) преведени у националну мањину, или ‘’нациналну
заједницу’’. Влада је више пута објављивала да је тај нецивилизацијски поступак био
замајац сеционистичког рата у Југославији и да то Европа не би подржавала у другим
земљама. Као, у Белгији – кад би Фламанци укинули државотаворност Валонцима,
Французи у Швајцарској Немцима, или Енглези у Британији Шкотима.
Европски парламент покреће питања права националних мањина у Србији
(Мађара у Војводини), иако они имају већа права, него и једна друга мањина у европским
државама.
Чуди да Влада Републике Мађарске и Заједница војвођанских Мађара
конструишу (без упоришта у чињеницама) угроженост националних мањина у Србији,
а не чине ништа да укажу на одузимање универзалних права Србима у Републици
Српској Крајини и Републици Хрватској. Мађарска као сусед Хрватске би морала да
се заложи у Европском парламенту да Хрватска врати Србима: државотворни статус,
држављанства, станове, куће, привредне објекте и пољопривредна имања, штедне
улоге, права из радног односа, право на откуп акција, итд. Ништа од овога, како се зна,
није одузето Мађарима у Војводини.
Влада РСК, поводом ових неразумних поступака у Европском парламенту,
упозорава власти Државне заједнице Србије и Црне Горе да су оне дужне да Европски
парламент, УН и друге чиниоце међународних односа упозоравају да су обавезне
да уклоне последице хрватског геноцида над Србима, од 1990. до 1995. године и да

покрену питање за исплату ратне штете српским породицама за геноцид над Србима
у Другом светском рату, за што су одговорне Републике Хрватска и Муслиманско
– хрватска федерација у Босни и Херцеговини, наследнице фашистичке Независне
Државе Хрватске.
Влада упозорава СЦГ да заводи за статистику чине велику грешку што
прогнане Србе из РСК и Хрватске, кад им се уручи држављанство СЦГ, или кад одселе
у иностранство, бришу из списка прогнаника. Прогнаник може да прими и неколико
држављанстава, али његов статус прогнаника остаје. Брисањем статуса прогнаника,
неће бити података о хрватском прогону Срба.
Служба Владе за информисање


Бр. 117/05 – Београд, 14. 10. 2005.
ОТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ РАСИМУ ЉАЈИЋУ

О НАЦИОНАЛНИМ МАЊИНАМА У СРБИЈИ
Поштовани г. Министре,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству подржава Ваше изјаве у вези са
неистинама о угрожености Мађара у Војводини - изнесеним у Европском парламенту
и моли Вас да доставите Европском парламенту предлог да размотри десетогодишње
патње Срба, прогнаних из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и
Републике Хрватске, од 1990. до 1995. године.
Десет година, Европски парламент није позвао Хрватску на одговорност – ни за
геноцид над Србима од 1990. до 1995, ни за геноцид у Другом светском рату, од 1941.
до 1945.
кад је реч о хрватском протесту што је у Србији 20.000 Буњеваца уписано као засебна
национална заједница, а не као Хрвати, власти Србије не треба да крију ту чињеницу.
Зато је Ваша изјава (објављена у Новостима, 14. октобра) да ‘’Буњевци припадају
културно хрватској заједници’’, веома несмотрена. Пре свега зато што је основно
обележје сваке културе језик националне заједнице, а Буњевци, зна се, не говоре
хрватским језиком – или ‘’кајкавским дијалектом’’, како се хрватски језик погрешно
ИМЕНУЈЕ у филологији.
Служба Владе за информисање

Нацрт - хитно
Г. Фредерик Петерсон
Конгрес САД
Вашингтон
fapeterson@mmode.com; fapiii@aol.com

част ми је поздравити Вас и захвалити Вам на несебичном интересовању за хрватске
злочине геноцида над српским народом у Републици Српској Крајини и Републици
Хрватској, од 1990. до 1995. године и за злочине геноцида над Србима, Ромима и
Јеврејима у фашистичкој Хрватској, од 1941. до 1945. године.
Користим прилику да Вас обавестим да се, на чудан начин, у европским
државама не интересују за страдање Срба. Ниједна чланица ЕУ не жели да позове
Републику Хрватску на одговорност за злочин геноцида над Србима и не тражи од ње
да врати Србима одузето: држављанства, имовину и ускраћена људска права.
Надамо се да такво толерисање злочина геноцида и етничког чишћења над
једним народом неће бити код законодавних, извршних и судских органа Сједињених
Америчких Држава, па се уздамо да бисте могли обезбедити да група конгресмена
пристане да се сретне с представницима Владе и Скупштине Републике Српске
Крајине у прогонству, крајем новембра 2005. године. Делегацију би чинили: председник
Скупштине РС Крајине г. Рајко Лежаић, председник Владе г. Милорад Буха и г. Лазар
Мацура, помоћник министра и проф. енглеског језика.
Подсећамо Вас да је Скупштина РС Крајине изабрана на првим вишестраначким
изборима у РС Крајини, у децембру 1993, под покровитељством Савета безбедности.
Делегација би конгресмене детаљно информисала о геноциду над Србима у
Хрватској у наведеним периодима и о данашњем терору над припадницима српског
народа, који још живи у Републици Хрватској и о патњама стотина хиљада Срба –
прогнаних у Србију и Црну Гору и друге европске и прекоморске земље.
Дегација Владе и Скупштине РС Крајине би допутовала на позив конгресмена,
задржала би се у САД неколико дана и искористила прилику да се сретне с
руководиоцима српских удружења у Вашој земљи.
ПРЕДСТАВНИШТВО ЕУ
Београд
Влада Републике Српске Крајин у прогонству има част да поздрави

Представништво Eвропске уније у Државној заједници Србије и Црне Горе и да подсети
Представништво на своје писмо бр. 113/05 од 10. 10. 2005. године, којим је предложен
долазак и разговор у Представништву првог министра Владе г. Милорада Бухе.
Разговор је најављен, јер је Европска унија основан ради мирољубиве сарадње
и разумевања међу европским нацијама и државама, па је, на основу тога, надлежна да
покрене питање хрватског геноцида над Србима у сецинистичком рату у Југославији
од 1990. до 1995. године. Први министар Владе Републике Српске Крајине у прогонству
г. Милорад Буха жели да обавести Представништво ОЕБС-а о последицама хрватског
С обзиром да Представништво није удостојило Владу никаквог одговора у
вези са садржајем наведеног писма, Влада обавештава Представништво да ће први
министар г. Милорад Буха, са сарадницима, посетити Представништво 21. октобра

2005. године (петак) у 13,00 часова и службеним лицима предложити шта прогнани
српски народ из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске очекује од Европске
уније.
Европске уније у Државној заједници Србије и Црне Горе понови изразе свог високог
поштовања.
Београд
Влада Републике Српске Крајин у прогонству има част да поздрави

Представништво Организације за европску безбедност и сарадњу у Државној заједници
Србије и Црне Горе и да подсети Представништво на своје писмо бр. 112/05 од 8. 10.
2005. године, којим је предложен долазак и разговор у Представништву првог министра
Владе г. Милорада Бухе.
Разговор је најављен, јер је ОЕБС основан ради устројства равноправне сарадње
и безбедности у европским земљама, па је, на основу тога, надлежан да покрене питање
хрватског геноцида над Србима у сецинистичком рату у Југославији од 1990. до 1995.
године. Први министар Владе Републике Српске Крајине у прогонству г. Милорад
Буха жели да обавести Представништво ОЕБС-а о последицама хрватског геноцида
над Србима.
српски народ из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске очекује од ОЕБС-а.
Организације за европску безбедност и сарадњу у Државној заједници Србије и Црне
Mr. Frederick Peterson III, JD

Senior Policy Advisor
United States House of Representative
International Relations Resource
Част ми је поздравити Вас и захвалити Вам на несебичном залагању да се
утврди истина о рату у бившој Југославији. Надамо се да ћете учинити да та истина
помогне да се отклони постојећа светска блокада информација о страдању српског
народа - неупоредиво већем од страдања Албанаца на Косову и Метохији, муслимана
у Босни и Херцеговини и Хрвата у Хрватској. Потпуна истина о рату у Југославији
(којем је допринела политика многих држава, али и активно учешће најпознатијих
међународних терористичких организација) помогала би суштински и интересима
Сједињених Америчких Држава, које су преузеле водећу улогу у сузбијању тероризма
у свету.

Највеће етничко чишћење на Балкану, обављено је над српским народом.
Прогнано је 80% Срба из Хрватске и већина с Косова и Метохије и после толико година,
нису се вратили својим кућама. Одузета им је сва непокретна и покретна имовина и
сва друга лична и колективна права – на основу верске и националне нетрпељивости.
Међународна заједница је (посебно европске државе) допустила Албанцима
да спроведу терор над Србима и припадницима националних мањина на Косову и
Метохији. После НАТО бомбардовања Југославије (1999), Албанци су протерали
250. 000 Срба и хиљаде Рома и других. Уместо да одговарају за то, УН су Албанцима
омогућиле самоуправу, одвојену од органа Владе Србије. Албанци су срушили, или
запалили око 150 хришћанских цркава и манастира, а те светиње су најстарије у
Европи, јер су многе грађени од 10. до 15. века.
Нажалост, страдање Срба је трајало и у време комунистичке власти. Кад су
албански, италијански и немачки фашисти у Другом светском рату прогнали Србе
с Косова и Метохије, комунистичка власт им је (1946) забранила повратак кућама.
Њихова имања и куће поклоњене су Албанцима из Албаније – страним држављанима.
На Косову и Метохији је комунистичка власт, поред имања српских породица,
национализована и велика имања хришћанских цркава, а данас УНМИК та имања
продаје Албанцима, а многи од њих су страни држављани. Србија и Црна Гора су
једина држава у којој се не поштује приватно власништво.
Страдање Срба у Хрватској је још већих размера. Ни у овој држави се не поштује
приватно власништво Срба.
Србима у Хрватској је одузето и држављанство и уставни статус државотворног
народа – Хрватска је била двонационална држава, па су посланици хрватске
националности (једностраним гласањем у парламенту 1990) одузели Србима
државотворност.
У Босни и Херцеговини су Срби били већинско становништво, али је велики
број босанских Срба убијен у фашистичким концентрационим логорима у Другом
светском рату, па је 1990. године било нешто више муслимана, него Срба. Али, у Босни
и Херцеговини је земља била у поседу Срба – око 70%, па зато они нису могли бити
агресори у Босни и Херцеговини, како су приказани у светским медијима.
На основу овога, види се да је бивша Југославија била подељена административним
границама (нису оивичавале националне територије), па је комунистичка власт
у Југославији доделила српске етничке и историјске земље Босни и Херцеговини и
Хрватској. Бадинтерова комисија (1991) није узимала ову неправду према српском
наоду, па је административне границе прогласила државним. Исту неправду понавља
и Трибунал у Хагу према Србима, јер у оптужницама за Срба стоји да су ‘’учествовали
у агресији на Хрватску, односно Босну и Херцеговину’’. Неправда ће се повећавати ако
Трибунал уступи хрватским или босанским судовима неке процесе против Срба, што
је најављено.
Срби су били и власници земље у Републици Српској Крајини (Зони под заштитом
УН), али су светски медији и овде Србе приказали као агресоре на Хрватску.
Против Срба у Босни и Херцеговини, у Републици Српској Крајини и на Косову
и Метохији су ратовали и светски терористи, масовно и чланови Ал-каиде. Они су
долазили на ратишта уз помоћ и организацију влада Хрватске и Албаније.
Надамо се да толерисање злочина геноцида и етничког чишћења над Србима

неће бити пред извршним, законодавним и судским органима САД. Зато Вас молимо
да нам помогнете да конгресмени и члнаови Конгреса приме и саслушају представнике
Владе и Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству – крајем новембра 2005.
године. Делегацију би чинили: председник Скупштине РС Крајине г. Рајко Лежаић,
председник Владе г. Милорад Буха и г. Лазар Мацура, помоћник министра и професор
енглеског језика.
Желимо да Вас информишемо да је Скупштина РС Крајине изабрана на првим
демократским изборима 1993, под покровитељством Савета безбедности.
Делегација би чланове Конгреса информисала о геноциду у Хрватској над
Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату и геноциду над Србима у
Хрватској од 1990. до 1995. године. Такође, информисали би конгресмене о патњама
српског народа у прогонству – у Србији и Црној Гори, европским и прекоморским
земљама, као и о дискриманацији према оним Србима који су остали у Хрватској, или
се у њу вратили после 1995. године.
Делегација Владе и Скупштине РС Крајине би допутовала на позив конгресмена,
задржала би се у Вашингтону према Вашем програму и искористила би прилику да се
сретне са српским удружењима у Вашој земљи.
Служба за информисање Владе,

МИНИСТАРСТВО ЗА СПОЉНЕ ПОСЛОВЕ

Београд

изрази забринутост због одбијања Министарства да успостави односа с Владом – ради
заједничког залагања за интерсе српског народа и државе. Истоветно се понашају
и други органи Државне заједнице, органи Републике Србије и Црне Горе, па и
Министарство за дијаспору Србије и њен Комесаријат за избеглице. Сви ови органи су
се оглушили о дописе и предлоге Владе – од 26. фебруара 2005. године до данас!
Влада закључује да је овакво понашање веома штетно за интересе Државне
заједнице, јер она своју спољну политику лишава ослонца на геноцид над српским
народом у Другом светском рату и у југословенском сеционистичком рату од 1990.
до 1995. године, што не би чинила ни једна друга земља. Злочин геноцида никад не
застарева, а Државна заједница (својом досадашњом спољном политиком) уређује да
се у свету остави утисак да га није ни било. То је својеврсно прикривање злочина
геноцида, што је (по међународном праву) недопустиво и кажњиво.
Влада обавештава Министарство да у свету посвећују пажњу овим узастопним
геноцидима над српским народом у двадесетом столећу (у Хрватској и Муслиманско-
хрватској федерацији Босне и Херцеговине) и да је Европска унија спремна да се упозна
с размерама једног и другог геноцида. Да би се Министарство уверило у истинитост
овог навода, Влада прилаже допис Посматрачке мисије Европске уније у Београду,
од 20. октобра 2005. године, у којем се види да ће представници ЕУ разговарати о
овим злочинима с првим министром Владе г. Милорадом Бухом и сарадницима – 26.

октобра 2005. године.
Минисарству за спољне послове Државне заједнице Србије и Црне Горе понови изразе
свог високог поштовања.

Београд
РЕПУБЛИКА СЛОВЕНИЈА
Др Јанез Дрновшек, председник
Љубљана
Болно је одјекнуло Ваше залагање да се српско Косово и српска Метохија одцепе

од Републике Србије и да се на њима оснује држава другог народа. Разумећете наше
(српско) чуђење ако претпоставите да би то било исто као кад би се неко од српских
државника залагао да се Kрањска одцепи од Републике Словеније и укључи у Аустрију.
Или, да српски државник подржи хрватски став да се Словенији спречи излазак на
отворено море. Још болније би Словенци доживели одлуку српског државника да се
заложи за поништавање Осимских споразума и да, тиме, предложи враћање Италији
територија додељених Словенији (Југославији) после Другог светског рата.
Нама Србима, мора да објасните шта подстиче словеначке државнике на
стогодишње деловање против Срба и српских држава. У двадесетом столећу се
оно састојало у разбијању српских држава, убијању припадника српског народа и
економском исцрпљивању Србије и осталих српских крајева, а у двадесет првом је
крунисано и намером да се Србима отму најсветије етничке и историјске земље.
за узврат, лако је објаснити да су Срби помагали Словенце сто година и да су то чинили
сходно свом светосавском опредељењу и обавези да помажу угрожене. Словенци су
више пута били угрожени, а за српску помоћ незахвални. Ево примера те словеначке
историјске угрожености и њене незахвалности за српску помоћ и предусретљивост:
Србија је примила Словенце под кров своје државе 1918, као државотворан народ,
мада је Ватикан најенергичније (с неким европским државама) тражио да Словенци
остану у Аустрији. Поред осталог, тада су Србија и Црна Гора ослободиле Словенце
обавезе плаћања ратне штете – за злочине и пљачке словеначких војника у аустријској
армији, од 1914. до 1918. године, кад су извикивали и паролу: ‘’Србе на врбе’’.
Србија је уступила Словенији своје најбоље индустријске погоне после Другог
Србија (с осталим српским областима) је, широка срца, уступала своје сировине
за словеначке фабрике, своје новчане потенцијале за словеначке банке, своје тржиште
за словеначке производе... а Словенци су све то онемогућавали за привреду Србије на
своме тржишту.
Руководиоци Србије су се саглашавали да се индустријски погони, путеви и
остала инфраструктура у Словенији финансирају из савезног буџета, а да се ти објекти
(кад буду изграђени) не књиже као добра Федерације (што је било обавезно), него као

добра Словеније (што је било кривотворење), па та заједничка добра, после разбијања

Југославије, нису у маси за расподелу наследницама СФР Југославије (а треба да
буду).
Одлучујући утицај на унутрашњу и спољну политику Југославије имао је двојац:
Јосип Броз Тито и Едвард Кардељ (први Словенац по мајци, а други по оба родитеља).
Они су обавили најнечасније дело према српском народу. Састојало се у томе што
су странце из Албаније насељавали (искључиво) на Косову и Метохији, уместо да
их (сразмерно) расподеле по свим републикама - кад их нису (што је било нормално)
предали на бригу Високом комесару УН за избеглице и Међународном црвеном крсту.
Дозволили су и њихово поседовање непокретне имовине на КиМ - иако нису имали
југословенско држављанство. И данас су без њега - и они и њихови потомци. Они
су данас најактивнији сеционисти на Косову и Метохији, а Ви им (иако су странци)
предлажете да на српској земљи прогласе своју државу!
Кад су насељавали странце на Косову и Метохији, Тито и Кардељ су тамо
забрањивали повратак Срба – прогнаних од стране италијанских фашиста и Шиптара
у Другом светском рату. На другој страни, организовали су расељавање Срба из Босне
и Херцеговине и Крајине, доделивши крајинску земљу федералној јединици Хрватској
- и војвођанску област Барању.
У време Вашег државничког рада, од 1990. до 1995. године, Словенија је открила
своје право лице. Ако сте желели да од федералне јединице Словеније створите посебну
државу, били сте дужни да то учините према уставним одредбама. Оне су то предвиђале
– уз договор с осталим државотворним народима у Југославији. Ви сте се одлучили за
крвопролиће. Ваше паравојне јединице су убиле 200 српских (југословенских) војника
и понадали сте се да ће то гнусно недело Словенце подићи на трон историјског народа.
Али, за историјски народ, потребне су друге одлике и цивилизована дела – не недела!
Српски руководиоци су, и у том моменту, били недорасли Вашим неделима –
пристали су да 200 сандука с телима побијене деце нико не излаже на јавним местима и
не приказује у медијима. Замислите само, како бисте Ви то искористили – да су (неким
чудом) српске паравојне јединице убиле 200 ненаоружаних словеначких младића!
Словеначки сецесионизам је био замајац крвавих ратова у Југославији, посебно
злочин геноцида над Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској.
Хрватски геноцид над Србима, Словенија је здушно помагала – радовала се српској
погибији и омогућавала упућивање у српске земље и терористичких банди из целог
света. Влада РСК је (1993) забележила да су словеначки погранични органи цепали
странице у пасошима возача хуманитарне помоћи за Републику Српску Крајину – да
би такви пасоши подстакли мађарске пограничне органе да задржавају храну и лекове,
док се не покваре!
Подсећам Вас да су се Срби друкчије понашали према Словенцима, кад су
Словенци били изложени прогонима. Знате, десетине хиљада Словенаца је (1941)
прихваћено у Србији – сви су преживели и после рата су се вратили кући. Данас Ви не
бринете о више од 500.000 прогнаних Срба из РС Крајине и Хрватске. Очекивали смо
да се заложите за њих – да се врате својим кућама, као што су се Словенци вратили
својим – 1945. године. Супротно томе, Ви тражите да се Срби даље прогоне и да
продуже (већ петогодишњи) живот у гетима на Косову и Метохији. Тако ће то бити
ако се оствари Ваш предлог о одцепљењу Косова и Метохије од Србије!
У име Владе Републике Српске Крајине, скрећем Вам пажњу да сте, као један
од државника Европске уније, обавезни да уклоните последице злочина геноцида над

српским народом и у Републици Српској Крајини и на Косову и Метохији. Не можете
то учинити даљим награђивањем извршилаца тог геноцида, како сте, својом изјавом о
независном Косову и Метохији, то наговестили.
Београд, 23. октобар 2005.


Београд

скрене пажњу Министарству да су предстојећи разговори о Косову и Метохији тесно
повезани с проблемима прогнаног српског народа из РСК и Хрватске, од 1990. до 1995.
Страно запоседање српских земаља (Крајине од стране Хрвата и Косова и Метохије
од стране Шиптара) је резултат сеционистичких ратова у Југославији, али и отворене
подршке Међународне заједнице сеционистима.
Влада предузима кораке да међународним организацијама и чланицама УН
уступи документа о злочину геноцида над Србима у Хрватској. Упућује их да је
замајац геноцида било одузимање Србима статуса државотворности – кад је Хрватска,
уставно, била држава два народа, хрватског и српског. Постоје добри изгледи да о томе,
ускоро, делегација РСК говори у Конгресу САД.
Понављајући да су догађаји на КиМ и РСК тесно повезани, Влада подсећа да
би било од велике важности ако би се Министарство послужило (у предстојећим
преговорима) елаборатом о нациналном саставу и држављанству становника Косова и
Метохије у 1990. години. Кад је у РСК председник Владе био мр. Здравко Зечевић (крајем
1992) године, у Книну су консултовани српски интелектуалци и они су израчунавали
број становника КиМ – на основу пет метода, признатих у науци: 1. број умрлих
годишње, 2. број рођених годишње, 3. потрошња хлеба годишње, 4. потрошња соли
годишње и 5. број лекарских интервенција годишње. Свих пет метода су имале исти
резултат – на КиМ живи око 800.000 Шиптара, а не 1.700.000, како су то локалне власти
фалсификовале у време пописа становништва. Аутор ових прорачуна је др. Миодраг
Ђорђевић из Београда. Он је наговестио да је од тих 800.000 Шиптара, велики број
дошао из Албаније од 1941. до 1990. и они нису добили решења о држављанству Србије
(Југославије), па је предлагао да се, уз међународну контролу, идентификују и да им се
издају лична документа за странце – као и у другим државама. Влада Републике Српске
Крајине је (1992) предала овај елаборат председнику Србије Слободану Милошевићу
и Министарству за иностране послове СР Југославије, али га ни један државни орган
није користио.
Влада је уверена да би тај документ могао да послужи у предстојећим
преговорима, уз допуну о досељавању странаца и после 1999. године. И једни и други
би се (уз међународну контролу) лако могли идентификовати, па не би било могуће
да се њиховом бројношћу (странаца) изнуде уступци на штету Србије и Државне
заједнице.

Г. Драган Тодоровић, делегат

Скупштина Државне заједнице
Поштовани г. Тодоровићу,
Влада има част да Вас обавести да су представници Републике Српске Крајине
у Француској: госпођа Ева Крепа (Eve Crepin) и др Патрик Барио (Patrick Bariott) у
Београду. Два дана ће бити у Косовској Митровици, а остало време (до 3. новембра)
боравиће у Београду. Они су отворили представништво РСК у Француској, у априлу
2005 (уз одобрење француских државних органа, о чему је Влада известила и Амбасаду
Републике Француске у Београду).
Допутовали су у Београд, поред осталог, и ради консултација о свом будућем
раду у Француској и осталим чланицама Европске уније - по програму Владе и
Скупштинене РСК. Били бисмо Вам захвални ако бисте им уприличили један сусрет с
функционерима Скупштине Државне заједнице. Сусрет би био од обостране користи.
Функционери Скупштине би могли да се увере да у свету преовлађује мишљење да
треба да се отклоне последице хрватског злочина геноцида над Србима у Другом
светском рату и у сеционистичким ратовима од 1990. до 1995. године.
Ева Крепа и Патрик Барио су били у УНПРОФОР-у, од 1991. до 1994 – Ева
поручник, а Патрик пуковник. Радили су у болници у Глини. Патрик је један од
најпознатијих стручњака за отрове и помагао је јапанским лекарима у време тровања
токијског метроа. Док су радили у РСК, изучавали су историју југословенских
народа и схватили да су Срби били жртве свих ратова. Зато су чинили (у границама
својих могућности) да помогну Србима. Користили су своје везе међу новинарима и
објављивали чланке против хрватског прогона Срба. Објавили су и књигу: Убијају један
народ – Србе, 1995. године. Због оваквог ангажовања, премештени су у Француску
1995. године. Тад су добили држављанство РСК и отворили су Представништво РСК
у Паризу. Војне и цивилне власти Француске ово нису толерисале. Ставиле су их 2
месеца у кућни притвор и отпустили су их из војске. Запослили су се у приватној
болници у Мецу – Патрик као анестезиолог, а Ева као медицинска сестра.
У 1996. су наставили да раде у Представништву РСК у Паризу. Објављивали
су чланке и сарађивали са српским удружењима у Француској. За одбрану истине о
југослвоенском рату, придобили су многе интелектуалце. Тако су организовали групу
француских адвоката ради одбране оптужених Срба у Хагу. Желели су то чинити
бесплатно. На такав предлог нису пристали: Караџић, Младић, Милошевић и други.
То је био пропуст, јер су били у питању познати адвокати и једна од француских
адвокатских комора. Брачни пар Ева и Патрик су наставили да контактирају оптужене
Србе. Редовно (из скромних прихода) помажу Председнику Мартићу да покрије
основне трошкове – телефона, књига, новина, цигарета... Сведочили су у одбрани
Слободана Милошевића. Ових дана ће штампати нову књигу – о рату у Југославији и
свом сведочењу у Хагу.
Ева Крепа је пријавила докторску дисертацију на Сорбони – с темом о Републици
Српској Крајини. Ових дана прикупља документацију и историјске чињенице о Србима
и српским државама на Балкану.

Поштовани Председниче Владе,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је изабрана на ванредној
седници Скупштине Рск - 26. фебруара 2005, у Београду. Посланици су бирани на
демократским изборима 1993. године, под покровитељством Савета безбедности, па
нема правног утемељења да су Скупштина и Влада РСК нелигитимне, како то неки
политичари у Србији и Црној Гори приказују. Да у другим земљама схватају да је
природно (имајући у виду универзална права човека) да прогнани српски народ из
РСК и Хрватске има представнике (државне органе) у прогонству, потврђује чињеница
да су Канада, Француска и Холандија дозволиле отварање представништава РСК у
Торонту, Паризу и Тилбургу. Има наговештаја да ће на то пристати и друге европске
државе, вероватно и САД.
Највећи број од преко 500.000 прогнаних Срба је у Србији и Црној Гори, па
су најприсутнији прогнанички проблеми пред државним органима у Београду и
Подгорици. Чуди чињеница да мноштво проблема прогнаника (чији је узрок хрватски
геноцид над Србима од 1990. до 1995) не користе Србија и Црна Гора у својој спољној
политици (и са суседним државама), а трпе притиске из Европске уније, ОРБС-а и УН
за безазлене међуљудске несугласице - које се приказују за геноцид Републике Србије
над мађарском и хрватском мањином.
С обзиром да Влада РСК има ограничену сарадњу с Међународном заједницом,
неопходно је (и корисно за интересе Србије и Црне Горе) да Државна заједница предузме
спољнополитичке активности за отклањање последица хрватског геноцида над Србима,
при чему треба истаћи следеће противправне мере Хрватске према Србима:
- одузимање државотворности српском народу 1990. године иако је Република
Хрватска била двонационална држава – попут Белгије (Фламанци и Валонци),
- изгон Срба из Западне Славоније и хрватских градова – 1990 – 1993,
- агресије хрватске војске на РСК (зону под заштитом УН) – 1992 – 1993.
- прогон 80% становника РСК – 1. маја и 4. августа 1995. године,
- одузимање Србима (колективно) држављанства, станова, привредних објеката,
пољопривредних газдинстава, права из радног односа, права на акције, штедних улога,
итд – и присиљавање Срба да то данас могу вратити преко компликованих и дугих
процеса пред државним органима и судовима,
- проглашавање да су станови и куће Србима одузети ‘’јер су били празни 90
дана’’, итд,
- католичење српске православне деце,
- застрашивање Срба повратника – претњама, хапшењем и убијањем...
Надам се да схватате да смо (и пред Историјом) обавезни да страдање српског
народа не препустимо стихији, па Вас молим да, пре свог пута у Хрватску, примите
на разговор мене и остале чланове Владе: др Марка Атлагића, Ратка Личину, др
Момчила Суботића, Светозара Винчића, Бору Богуновића, Милу Боснића и
Бранка Бибића.
Буха Милорад, премијер

СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Народни посланици:
Г-ђа Гордана Поп-Лазић и
Г. Стефан Занков
Влада има част да Вас обавести да су представници Републике Српске Крајине
у Француској: госпођа Ева Крепа (Eve Crepin) и др Патрик Барио (Patrick Bariott) у
Београду. Два дана ће бити у Косовској Митровици, а остало време (до 3. новембра)
боравиће у Београду. Они су отворили представништво РСК у Француској, у априлу
2005 (уз одобрење француских државних органа, о чему је Влада известила и Амбасаду
Републике Француске у Београду).
Допутовали су у Београд, поред осталог, и ради консултација о свом будућем
раду у Француској и осталим чланицама Европске уније - по програму Владе и
Скупштинене РСК. Били бисмо Вам захвални ако бисте им уприличили један сусрет с
функционерима Скупштине Државне заједнице. Сусрет би био од обостране користи.
Функционери Скупштине би могли да се увере да у свету преовлађује мишљење да
треба да се отклоне последице хрватског злочина геноцида над Србима у Другом
светском рату и у сеционистичким ратовима од 1990. до 1995. године.
Ева Крепа рођена је 1969. године у Тионвилу у Француској,завршила је школу за
војну болничарку и факултет књижевности.Тренутно припрема докторат на Саргони
са темом везано за историју Срба у Крајини.По чину у Француској војсци била је
поручник.
Патрик Барио рођен 1955. године у Бедарј у Француској.По занимању је лекар
специјалиста у токсикологији.По чину у Француској војсци био је пуковник,и члан је
неколико експертских група против тероризма.
Ева Крепа и Патрик Барио су били у УНПРОФОР-у, од 1991. до 1994 – Ева
поручник, а Патрик пуковник. Радили су у болници у Глини. Патрик је један од
најпознатијих стручњака за отрове и помагао је јапанским лекарима у време тровања
токијског метроа. Док су радили у РСК, изучавали су историју југословенских
народа и схватили да су Срби били жртве свих ратова. Зато су чинили (у границама
својих могућности) да помогну Србима. Користили су своје везе међу новинарима
и објављивали чланке против хрватског прогона Срба. Због оваквог ангажовања,
премештени су у Француску 1995. године. Тад су добили држављанство РСК и
отворили су Представништво РСК у Паризу. Војне и цивилне власти Француске ово
нису толерисале. Ставиле су их 2 месеца у кућни притвор и отпустили су их из војске.
Запослили су се у приватној болници у Мецу – Патрик као анестезиолог, а Ева као
медицинска сестра.Заједно су написали три књиге.Прва књига је издата 1995.године-
„Убијају један народ-Србе у Крајини“.У предговору ове књиге,своје мишљење је дао
господин Галуа,који је рекао да је то најзначајнија књига која је написана о рату у
бившој Југославији.Друга је издата 2003.године под називом –„Наша сведочења о
Србији“.Трећа књига:“Процес Милошевић или оптужба Српског народа“излази у
новембру месецу.
У 1996. су наставили да раде у Представништву РСК у Паризу. Објављивали
су чланке и сарађивали са српским удружењима у Француској. За одбрану истине о
југослвоенском рату, придобили су многе интелектуалце. Тако су организовали групу
француских адвоката ради одбране оптужених Срба у Хагу. Желели су то чинити

бесплатно. На такав предлог нису пристали: Караџић, Младић, Милошевић и други.
То је био пропуст, јер су били у питању познати адвокати и једна од француских
адвокатских комора. Брачни пар Ева и Патрик су наставили да контактирају оптужене
Србе. Редовно (из скромних прихода) помажу Председнику Мартићу да покрије
основне трошкове – телефона, књига, новина, цигарета... Сведочили су у одбрани
Слободана Милошевића. Ових дана ће штампати нову књигу – о рату у Југославији и
свом сведочењу у Хагу.
Ева Крепа је пријавила докторску дисертацију на Сорбони – с темом о Републици
Српској Крајини. Ових дана прикупља документацију и историјске чињенице о Србима
и српским државама на Балкану.


11080 Земун, Магистарски трг 3.
Тел: 011/3077-028; факс:316-5679
Е-mail: vladarsk@yubc.net
Београд, 8. 11. 7514 (2005)
Бр. 129/05
КОНГРЕСА СРПСКОГ УЈЕДИЊЕЊА
КОНВЕНЦИЈА У ЛАС ВЕГАСУ
12 – 13. новембар 2005. године
Поштоване сестре и браћо,

Влада Републике Српске Крајине у прогонству поздравља учеснике Конвенције
Конгреса српског уједињења у Лас Вегасу и уверена је да ће њихов рад да допринесе
заштити српских интереса у Отаџбини и Расејању.
Конгрес српског уједињења ужива велики углед у српском народу и код
званичника у страним земљама, па је сигурно да ће закључци и одлуке Конвенције
у Лас Вегасу бити од велике користи. Влада очекује да ће се Конвенција бавити и
отклањањем последица хрватског злочина геноцида над Србима од 1941. до 1945. и
злочина геноцида у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској од 1990. до
1995. године. Користим ову прилику да Вас упознам с чињеницом да о овом узастопном
геноциду хрватске државе над Србима, Влада Републике Српске Крајине доставља
податке међународним организацијама и чланицама УН. Поред информисања
влада европских и прекоморских земаља, подаци се уручују и академијама наука.
Од академика се очекује да утичу на државнике да не би помагали снаге које врше
терор над српским народом, као што су то многи чинили у сеционистичком рату у
Југославији, од 1990. до 1999. године.
Уверени смо да Конгрес српског уједињења делује на сличан начин у страним
срединама, па желимо да га обавестимо да је Влада предузела кораке да пред
законодавним и извршним органима Сједињених Америчких Држава изложи истину
о хрватском прогону српског становништва и, на срећу, у Вашингтону наилази на
почетно разумевање. Овом контаку с властима САД би, на више начина, могао да
помогне и Конгрес српског уједињења, а Влада препоручује да Конгрес предузме мере

како би се установио број насељених српских прогнаника из РСК и Хрватске у САД и

Канади. Овај податак је од стратешког значаја, јер многе државе таје ову чињеницу, а
статистички заводи у Србији и Црној Гори изостављају из списка прогнаника оне који
приме држављанство Државне заједнице и оне који се одселе у треће земље. Ако се
овакав однос настави, онда (за коју годину) неће бити података да је Хрватска прогнала
иједног Србина.
Уверена да је у дневном реду Конвенције све ово што спомињемо и много другог
од општег српског интереса, Влада Републике Српске Крајине понавља Конгресу
српског уједињења своје поздраве и високо поштовање.
АДВОКАТ У САД – Џонатан Леви:

Део судског текста против Ватиканске банке и Фрањевачког реда – одобрен
као текст Владе Републике Српске Крајине у прогонству.
37. Међународно признање Републике Српске Крајине у прогонству (РСК), са
седиштем у Земуну (Београд), под руководством премијера Милорада Бухе, који је,
истовремено, посланик Скупштине Србије.
РСК је легитимни наследник Републике Српске Крајине која је била
суверена у Крајини и Славонији од 1991. до 1995, коју је окупирала Хрватска
армија и неоусташке паравојне формације у агресијама названим ‘’Бљесак’’ и
‘’Олуја’’, под командом генерала Анте Готовине, данас на списку ратних злочинаца
УН, помогнутим од данашњих старешина фрањевачког манастира у Хрватској.
Становништво Крајине и Славоније је етнички очишћено убиствима и превођењем у
Римокатоличку религију – присиљено је да побегне у Србију.
Република Српска Крајина заступа интересе Срба, Јевреја и Рома преживелих
у Холокаусту – у процесу за враћање новца и драгоцености, опљачканих од усташа.
Земун, Београд, 8. новембар 2005.


11.080 ЗЕНЗБ, Магистарски трг 3.
Бр. 132/05, датум: 11. 11. 2005.
Г-ђа Џин Тоски Марацано Висконти
Милано
Ел.пошта: jtmv@libero.it
Поштована госпођо Висконти,

Желимо да Вам захвалимо на Вашем доприносу утврђивању истине о рату
у бившој Југославији. Уверени смо да ћете учинити све да се отклони у свету
информативна блокада у вези са страдањем српског народа. Потпуна истина о рату
у Југославији (којег су изазвале многе земље уз учешће најпознатијих међународних

терористичких група) биће од интереса и за Републику Италију.

Као што знате, највеће етничко чишћење на Балкану учињено је према Србима
– 80% Срба је прогнано из Хрватске и, после много година, не могу да се врате кућама.
Њихова непокретна и покретна имовина је опљачкана, а лична и групна права ускраћена
на основу расне и националне нетрпељивости. Хрватска не уважава право на приватну
својину Срба. (Хрватска не уважава ни право на имовину италијанским држављанима,
прогнаним из Хрватске после Другог светског рата). Пре 1990. године, Хрватска је
била двонационална држава (као Белгија), али те године Хрвати су одлучили да Србе
искључе из Устава Хрватске. После тога, Хрвати су одузели и хрватско држављанство
Србима.

Уверени смо да је толерисање злочина геноцида и етничког чишћења Срба
у супротности са ставовима извршних, законодавних и судских органа Републике
Италије. Због тога тражимо Вашу помоћ да бисте обезбедили два (или више) посланика
Парламента Републике Италије који би подржали Резолуцију за заштиту Срба
– прогнаних из Републике Српске Крајине и Хрватске од 1990. до 1995. године. Ову
Резолуцију ће поднети посланици Скупштине Србије и Црне Горе Парламентарној
скупштини Савета Европе. Текст Резолуције ћемо Вам послати чим будемо могли.

Као што сте нам препоручили, ово писмо је инфромација господину Енрику
Вињи, који ће контактирати неколико чланова Парламента Републике Италије.
Пренсите наше поздраве господину Ернику Вињи. Желели бисмо да га сретнемо
приликом његовог боравка у Београду.
Уз поздраве,
Влада Републике Српске Крајине
Постовани г.Петерсон,
Част ми је поздравити Вас и захвалити се на несебичном залагању да се истина

о десавањима на простору Балкану ,у бивсој СФРЈ, сагледа са свих страна. О страдању
српског народа најмање се говори или се уопсте не говори у светским медијима и у
политичким центрима. Надамо се да ће захваљујући Васој помоћи глас Срба моћи да
се чује у Вашингтону и у САД.
Највеће етничко чисћење на простору бивсе Југославије ,у протеклих петнаест
година, је изврсено над српским народом.Највеци број избеглих , расељених лица који
су изгубили своје домове су припадници Српског народа. Имовина која нам је одузета
мери се милијардама долара. Назалост дупли стандарди који се ад хок примењују
на простору бивсе СФРЈ, увек су на стету Срба који су нпр. у Републици Хрватској
као Уставотворни народ избачени из Устава и протерани са својих вековних огњиста
након геноцидних акција Бљесак и Олуја.Територија РСК била је застићене зона УН.
Албанциму су после бомбардовања СФЈ 1999 добили управу над КиМ , и

прави им се независна дрзава на територији Републике Србије. Протерано је висе

од 250 000 Срба и припадника других мањина у периоду доласка снага КФОР-а и
порусено ___? манастира и цркава ,неки сачувани из 10.века .Назалост и у периоду
после другог светског рата врх КПЈ је забранио протераним Србима да се врате на
своје поседе на КиМ са којих су их протерали Сиптари у сарадњи са Италијанским и
Немачком фасистима. Имовина СПЦ која је покривала скоро целу Метохију одузета
је и национализована у то време.Сада УМНИК приватизује и распродаје друствену
својину Албанци су по Уставу бивсе СФРЈ били призната национална мањина који
су тразили независну дрзаву на простору Републике Србије и велики број Албанаца је
досељен из Албаније од којих велики број није ни рођен на територији бивсе СФРЈ.
Кад се у Хаском Трибуналу процесуирају ратни злочини Тузилац Дел Понте
има чудне критеријуме по којима ће одређени злочин бити процесуиран у Трибуналу.
Углавном злочини над Србима остају непроцесуирани. Имамо апсурдну ситуацију да
Трибунал препуста да локални судови у новонасталим земљама из којих је протерано
српско становниство прикупља и процесуира злочине над Србима.
Трибунал је препустио локалним судовима у Хрватској да процесуирају
стравичне злочине у затвору Лора, над припадницима мултинационалне ЈНА чији
заробљени припадници српске националности су зверски мучени и убијани.Такође је
препустио локалном правосуђу у Хрватској убиство цивила српски националностиу,који
су по ноћи одведени из својих домова у Госпићу,Хрватској
Кривица Срба као народа је то сто је хтео да очува СФРЈ, која је ститила његову
националну целовитост и чији је Устав гарантовао равноправност Уставотворним
народима Србима,Хрватима и Словенцима и свим етничким мањинам.
Користим прилику да Вас обавестим да се, на чудан начин, у европским
дрзавама не интересују за страдање Срба. Ниједна чланица ЕУ не зели да позове
Хрватску на одговорност над злочин над Србима и не тразе од ње да врати Србима
одузето: дрзављанство,имовину и ускраћена људска права.
Захваљујућу Европи оформљена је Бандитеровој комисији која је, без основа у
међународном праву, одлучила да административне међурепубличке границе постану
границе новонасталих дрзава чиме је појачала сукоб. По тим административним
границама, које је одредио неколико људи из врх КПЈ , српски народ су поделили у
висе административних јединица .Те границе нису представљале границе националног
разграничења .Назалост после признања Хрватске и БиХ као самосталних дрзава и по
одлуци Бандитерове комисије да административних граница постану међудрзавне,
медијском пропагандом су Срби прогласени за народ агресор у новонасталим
дрзавама . Историјска је чињеница да су Срби на тим територијама вековима зивели
и по катастру поседовали 70% земљиста у БиХ и висе од поврсине саме територију
Републике Српске Крајне у Хрватској.
Надамо се да такво толерисање злочина геноцида и етничког чишћења над
једним народом неће бити код законодавних, извршних и судских органа Сједињених
Америчких Држава, па Вас молимо да нам помогнете да конгресмени и чланови
конгреса приме и саслусају представниka Владе и Скупштине Републике Српске
Крајине у прогонству, крајем новембра 2005. године. Делегацију би чинили: председник
Скупштине РС Крајине г. Рајко Лежаић, председник Владе г. Милорад Буха и г. Лазар

Мацура, помоћник министра и проф. енглеског језика.
Зелимо да Вас информисемо да је Скупштина РС Крајине изабрана на првим
вишестраначким изборима у РС Крајини, у децембру 1993, под покровитељством
Савета безбедности.
Делегација би чланове конгреса детаљно информисала о геноциду над Србима
у Хрватској у наведеним периодима и о данашњем терору над припадницима српског
народа, који још живи у Републици Хрватској и о патњама стотина хиљада Срба –
прогнаних у Србију и Црну Гору и друге европске и прекоморске земље.
Дегација Владе и Скупштине РС Крајине би допутовала на позив конгресмена,
задржала би се у Вашингтону,по Васем програму неколико дана и након тога
искористила прилику да се сретне с руководиоцима српских удружења у Вашој
земљи.

Земун, Магистратски трг бр. 3.
Бр. 133/05 – 14. новембар 2005.
о сусрету председника Владе РСК Милорада Бухе и
бившег министра правде Сједињених Америчких Држава Ремзија Кларка
Данас су се у Београду, у хотелу ‘’Трим’’, састали председник Владе РСК у

прогонству Милорад Буха и бивши министар правде САД Ремзи Кларк. Крајишки
премијер је уваженог госта из Америке информисао о прогону Срба из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске од 1990. и 1995. године, као и о њиховим
десетогодишњим мукама у многим земљама. Милорад Буха је истакао најважније
моменте хрватског злочина геноцида над Србима у Другом светском рату и у
сеционистичким ратовима у Југославији од 1990. до 1995. године. Буха је замолио госта
из Америке, као једног од водећих правних теоретичара, да упути Владу шта да уради
у ситуацији кад је прошла деценија од одузетих личних и националних права Србима
у бившој Хрватској, прогнано 80% становништва, одузета им и уништена имовина,
онемогућено коришћење права из радног односа, итд.
Ремзи Кларк је обавестио да се бави догађајима везаним за ратове у Југославији
од 1991. до 1999. године и да је сигуран да Међународна заједница неће моћи да остане
глува и нема на страдања Крајишника, јер ратни злочини и обавезе исплате ратне штете
не застаревају. Уверен је да су Срби из РСК и Хрватске жртве разбијања Југославије
и да Влада треба пажљиво да прикупи информације о свему, да се обрати Високом
комесару УН за избеглице, другим међународним организацијама и да пронађе државе
које ће помоћи праведну ствар страдалих Срба. Уверен је да се клима променила и да
је друкчија од оне кад су СР Немачка и Ватикан усплели да приморају европске државе
да, беспоговорно, помогну сепаратистичке снаге у СФР Југославији и да се не обазиру
на кршења личних и националних права српског народа.

Ремзи Кларк је рекао да је темељно истраживао узроке и последице рата у

Југославији, али је изненађен чињеницама, саопштеним од премијера Буха. Реч је о
томе да је хрватски 1990. укунуо Хрватску као двонационалну државу и прогласио
је само државом хрватског народа. Није знао да је то противуставо одузимање
државотворности српском народу било замајац рата у Хрватској. Жали што му је то
било непознато, па је у своју књигу о Хашком трибуналу навео да је замајац рата уследио
годину дана касније – кад су Словенија и Хрватска прогласиле независност. Господин
Кларк је признао да му је било непознато да су Хрвати, крајем 19. столећа, одлучили
да свој хрватски језик (у науци познат као ‘’кајкавски дијалект’’) не користе, него да
су за званични језик узели српски (у науци погрешно назван ‘’штокавски дијалект’’).
Кларк је признао да је, до овог сусрета с премијером Бухом, био убеђен да су српски и
хрватски дијалекти истог језика, с незнатним разликама.

БЕОГРАД

замоли Министарство да Влади уступи копију једног документа Савета безбедности
Уједињених нација. Реч је о Извештају Генералног секретара ОУН Бутроса Бутроса
Галија на седници Савета безбедности од 15. маја 1993. године.
Овај документ је од велике важности, јер се у њему налази податак да су
хрватски државни органи прогнали из хрватских градова 251.000 Срба у Савезну
Републику Југославију и Републику Српску Крајину – од 1990. до 18. марта 1993.
године. Генерални секретар није изнео податке колико се прогнаних Срба склонило у
друге земље и Републику Српску, али је и чињеница о прогону Срба у СР Југославију
и Републику Српску Крајину из: Загреба, Дубровника, Задра, Сплита, Шибеника,
Карловца, Ријеке, Пуле и других места сведочанство о томе да је хрватска власт, 1990,
планирала и изазвала грађански рат у Југославији. Наравно, овај ратни план је почео
одлуком Сабора да се двонационална Хрватска (држава Хрвата и Срба) прогласи
једнонационалном (само хрватском).
Влада Републике Српске Крајине очекује да ће Министарство разумети значај
овог документа, јер је незаобилазан и неспоран при захтеву да Хрватска отклони
последице терора над Србима од 1990. до 1995. и да ће га доставити Влади.

З е м у н, Магистрат бр. 3
Бр. 139/05 – 14. нов. 2005.
Господин Стево Покрајац

ПРЕДСТАВНИШТВО РС КРАЈИНЕ
ТОРОНТО

Били бисмо Вам захвални ако бисте могли да нам прибавите копију једног
документа Савета безбедности. Реч је о извештају Генерално секретара ОУН Бутроса
Бутроса Галија Савету безбедности – 15. маја 1993. године.
У овом документу су подаци о прогону Срба из хрватских градова: Загреба,
Сплита, Дубровника, Карловца, Шибеника, Задра, Осијека... Потребан нам је да бисмо
субјектима међународних односа показали какве су биле размере хрватског терора
над Србима. Гали је овде изнео да су хрватске власти прогнале (само у Југославију
и РСК) 251.000 Срба, па то показује да су рат у Југославији изазвале сепаратистичке
владе у Загребу и Љубљани, а не ЈНА и Влада Републике Србије, како се то у медијима
приказује.
Надамо се да овај документ можете пронаћи у некој од библиотека у Канади
или преко својих познаника у Њујорку.

Влада у прогонству
11080 Земун, Магистарски трг бр. 3.
Бр. 139/05 – 16. новембар 2005.

конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и да им скрене
пажњу на несметано јавно одобравање (у Републици Хрватској и Муслиманско-
хрватској Федерацији у Босни и Херцеговини) нацистичких и фашистичких недела
из Другог светског рата. Реч је о истицању фашистичких симбола и других обележја
фашистичке Независне Државе Хрватске, најверније савезнице Хитлерове Немачке. Ово
се чини на Интернету, што је изузетно штетно, јер је у питању средство информисања
с највише корисника.
Тешко је пратити све видове фашистичких манифестација на Интернету,
али се узорци могу наћи и под одредницом “domovinski rat”. На сајтовима су слике
хрватских злочинаца – извршилаца најмонструознијих уморстава Срба, Јевреја и
Рома. У текстовима се избегава помињање хрватских концентрационих логора смрти,
а ратни злочини се (лажно) приписују српским антифашистима. Тако се о српским
четницима (чији је командант, ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић, одликован за
допринос победи над фашистичким силама од председника САД - Харија Трумана)
пише као о фашистима, што је чињено и у време Југославије, с циљем да се сакрију
злодела хрватске војске у Другом светском рату.
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да је Резолуцијом
ОУН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и Конвенцијом о спречавању и кажњавању
злочина геноцида предвиђена обавеза чланице ОУН да сарађују ‘’да би се човечанство
ослободило једног тако мрског зла’’ – злочина геноцида, чији се починиоци славе

од стране многих организација и удружења грађана у Хрватској и Босни и

Херцеговини.
Оваквим текстовима се, на Интернету, оспоравају злочини геноцида у
Хрватској над Србима, Јеврејима и Ромима, мада су такви поступци означени
кривичним делима у Резолуцији о европској и међународној заштити нацистичких
концентрационих логора као историјских споменика, изгласаној у Европском
парламенту 10. фебруара 1993. године. Резолуција обавезује Савет Европе и Европски
парламент ‘’као потписнике Свечане декларације против расизма и ксенофобије да
употребе сва могућа средства за борбу против свих појавних облика неонацизма
у оквиру Заједнице, као и сваког оспоравња чињеница да је у логорима вршено
истребљење’’.
Резолуција предвиђа да фашистички идеолози мора да буду спречени, јер чине
кривично дело, па је чудно да на обавезу гоњења починилаца нису упозорене владе
Републике Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације у Босни и Херцеговини –
иако су се кандидовале за чланство у ЕУ.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да ДКП у Државној
заједници Србије и Црне Горе понови изразе свог високог поштовања.
БЕОГРАД

11080 ЗЕМУН, Магистарски трг бр. 3.
Бр. 139/05 – 18. 11. 2005.
Проф. Србољуб Живановић, MD, DSc
11 Willcott Road, London, W3 9QX
e-mail: zivanovic@btinternet.com, Tel. 994420-8992-7308
Поштовани професоре Живановићу,
Били бисмо Вам захвални ако бисте помогли да ступимо у везу с посланицима
Доњег дома Парламента Уједињеног Краљевства. То бисте могли да учините уз сарадњу
с другим Србима у Британији. Најупућенији у рад државних установа Британије је г.
Радомир Путниковић из Лондона – тел:4420-8958-6783. Верујемо да бисте могли да
обезбедите помоћ и добитника Нобелове награде за књижевност г. Патера - залаже се
за права Срба у Хагу.
Посланици Србије и Црне Горе у Парламентарној скупштини Савета Европе ће
поднети резолуциј о обавези Хрватске да отклони последице прогона Срба и да врати
и надокнади одузету, опљачкану или уништену покретну и непокретну имовину, као
и да Србима омогући коришћење појединачних и колективних права, ускраћених
одредницама Устава и закона Хрватске од 1990. до данас. Кад се будете састали с
британским посланицима, обавестите их да Влада РСК делује на основу демократских
начела и да се труди да Међународна заједница узме у заштиту више од пола милиона
прогнаних Срба из РСК и Хрватске. Скрените им пажњу да тачан број прогнаних Срба
није могуће установити, јер већина влада одбија да даје податке о прогнаним Србима
у својим државама – мада је то од њих тражено још 1993. године, кад је РСК била под
заштитом УН. С друге стране, статистички заводи у Србији и Црној Гори бришу из

списка прогнаника све Србе из РСК и Хрватске који приме овдашње држављанство,
па се, тако, сваке године вештачки приказује мањи број прогнаника из РСК и Хрватске
за неколико десетина хиљада. Ово је нехуман однос према страдалницима, па је
Влада РСК приморана да затражи заштиту законодавних органа. Надамо се да се ни
посланици Британије неће оглушити о хумани позив и да ће најмање два посланика
подржати дебату о нацрту резолуције - текст Вам достављамо. Да би овај документ
био на дневном реду ПС СЕ, потребно је да га подрже посланици из пет или више
држава, из сваке по два.
Најосновнији облици кршења права Срба из РСК и Хрватске су у нацрту
резолуције и довољни су да се уочи да је терор над Србима обављен на основу верске
и националне нетрпељивости, што се квалификује у злочин геноцида. Ово подвлачите
у разговорима и објасните да је Хрватска била двонационална држава 1990. године – и
Хрвати и Срби су били конститутивни, а онда су посланици хрватске националности
укинули конститутивност Србима. То би било као кад би у Белгији то Фламанци
учинили Валонцима, или Шкоти у Британији Енглезима, Италијани у Швајцарској
Немцима, итд.
Прилог: Нацрт резолуције.

11.080 Земун, Магистарски трг 3.
Тел. 011/3077-028, факс: 011/316-46-79
Бр. 140/05 – 22. 11. 2005.
Проф. Момчило Миљковић
Чикаго, САД
Поштовани господине Миљковићу,
Хвала Вам на недавном телефонском јављању и интересовању за прилике и

неприлике српског народа. Јуче сам Вам послао, електронском поштом, неколико
докумената Владе Републике Српске Крајине и чланке из историје и о српском језику.
Данас ме је замолио председник Владе Републике Српске Крајине, г. Милорад
Буха, да Вам предложим да испитате могућност у вези с отварањем представништва
Владе Републике Српске Крајине у Сједињеним Америчким Државама. Влада је
отворила представништва у Паризу, Торонту и Тилбургу – Холандија. У Паризу је то
учињено с објављивањем у француском ‘’Службеном листу’’. Били бисмо Вам захвални
ако бисте нас обавестили о законској процедури за отварање представништва влада,
или других организација прогнаног народа, у САД. Надамо се да би неко од српских
исељеника прихватио да буде на челу тог представништва. Његово задужење би било,
у прво време, да обавештава државне установе и редакције о положају прогнаног
српског народа из РСК и Хрватске, да одржава везе с телима УН и да редакцијама
доставља саопштења и документа Владе РСК у прогонству. Било би најбоље да ову

обавезу преузме неко од српских удружења и да чланови наизменично обављају ове

послове. У то би се могли укључити средњошколци и студенти и било би нам од
велике користи ако би неко од њих преводио документа на енглески језик. Усуђујем
се предложити да почнемо с превођењем нашу сарадњу, па Вам достављам Нацрт
резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе, коју ће предложити за дневни
ред једне од седница у јануару посланици из пет европских земаља.
Хвала Вам у напред и примите поздрав од премијера Милорада Бухе и
сарадника.
Прилог: Нацрт резолуције ПС СЕ.

Слободан Јарчевић, саветник

Земун, Магистарски трг 3 - Бр. 128/1/05 – 24. 11. 2005.
о посети премијера Војислава Коштунице Хрватској
Влада РСК у прогонству обавештава јавност да је писмено замолила ( 3. новембра

2005) др Војислава Коштуницу и министра за иностране послове Државне заједнице г.
Вука Драшковића да премијер Коштуница прими на разговор председника Владе РСК
г. Милорада Буху и сараднике. Предлог је био у вези са неуклоњеним последицама
хрватског прогона Срба из Републике Хрватске и Републике Српске Крајине, од 1990.
до 1995. године, али, нажалост, из Кабинета премијера Србије и Министарства за
иностране послове, није уследио никакав одговор – чак ни потврда о пријему предлога
за састанак.
Влада РСК обавештава да је желела да упозна премијера Србије о потреби да се
с Републиком Хрватском и Међународном заједницом покрену разговори о узроцима
рата у бившој Југославији и о терору над целокупним становништвом у бившој
Хрватској. Неопходност скретања пажње на те узроке је у чињеници да их се ниједан
субјект међународних односа није дотакао. Ако се то не учини, немогуће је отклонити
страдања прогнаног српског народа и биће немогуће зауставити његово страдања и
наредних година.
Влада РСК је желела да замоли председника Владе Србије да покрене следећа
питања код својих домаћина у Загребу:
1. Одговорност власти у Загребу за претварање двонационалне Хрватске у
једнонационалну – 1990. године је Сабор одузео државотворни уставни
статус Србима. То се не би прихватило у двонационалној Белгији, или
тронационалној Швајцарској;
2. Хрватске власти су одузеле Србима држављанство и упутиле их да га
враћају кроз дуготрајну административну и судску процедуру;
3. Хрватска је одузела сву непокретну имовину Србима (што се десило само у
фаштистичким земљама у Другом светском рату) и упутила их да је враћају
кроз дуготрајну и скупу судску и административну процедуру;
4. Хрватска је лишила Србе свих права из радног односа – укључујући и право

на учешће у приватизацији предузећа и установа;
5. Хрватска није обезедила мир и сигурност Србима који се врате својим
кућама – убиства и терор над Србима су чести;
6. Хрватска није учинила ништа да обелодани број српских породица које су,
под разним претњама, превеадене у римокатоличку веру;
7. Србија и Црна Гора бришу из евиденције све прогнане Србе који приме
њихово држављанство, или се одселе у треће земље – тако се статистички
смањује број прогнаника. Прогнаник је прогнаник и кад прими више нових
држављанстава.
8. Влада РСК је желела да покрене и друга питања везана за прогане Србе.


З е м у н, Магистарски трг бр. 3.
Бр. 128/2/05 – 24. 11. 2005.

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и да изрази
Министарству забринутост због коришћене терминологије о прогнаном српском
народу из Републике Српске Крајине и Републике Хрватском - приликом јучерашњег
сусрета премијера Републике Србије и Републике Хрватске, др Војислава Коштунице
и др Иве Санадера.
Два председника влада су Србе из РСК и РХ означила као националну мањину
у Хрватској, што не одговара чињеници, јер је СР Хрватска (1990) била двонационална
држава. Од стратешког је значаја за Републику Србију и Републику Црну Гору да
не пристају на кривотворење недавне историје. И прећутно одобравање термина о
државотворном српском народу у Хрватској као о ‘’националној мањини’’, Хрватска
ће користити и у судском процесу за наплату ратне штете од Србије и Црне Горе.
Оваквим поступком, Србија и Црна Гора одобравају терор хрватске државе над
Србима, започет одлуком посланика хрватске националности да се двонационална
хрватска претвори у једнонационалну. Одмах после тога, почео је прогон Срба, о чему
је сведочио и Генерални секретар ОУН – Б. Б. Гали пред Саветом безбедности, 15.
маја 1993. године. У питању је документ Савета безбедности, бр. S – 25777. У њему
је наведено да су хрватске власти прогнале из градова, од 1990. до 18. марта 1993,
само у РСК и Југославију 251.000 Срба, не рачунајући са Србима који су се склонили
у Републику Српску и треће земље. Злочин оваквих размера обавезује Међународну
заједницу да затражи од Хрватске да врати Србима државни статус - од 1945. до 1990,
да би се зауставило страдање Срба.
Влада је често подсећала Министарство, па то чини и овог пута, да Међународна
заједница (па и Србија и Црна Гора) не би прихватале одузимање државотворности
неком народу у другим двонационалним и вишенационалним државма (Белгији,
Британији и Швајцарској), па је чудо да се тако нешто одобрава Републици Хрватској.
С обзиром да се информације Владе РСК омаловажавају и крију код органа
европских држава и у медијима, ова нота има карактер отвореног писма.

Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Министарству за

иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе понови изразе свог високог
поштовања.

СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ - БЕОГРАД

Земун, Магистарски трг бр. 3.
Бр. 144/05 – 26. 11. 2005.
Господин Саво Штрбац
Центар - ‘’Веритас’’
Београд
ПРЕДМЕТ: Злочини и терор над Србима
у РСК и Хрватској од 2002. године.
Влада Републике Српске Крајине би требало, ових дана, да буде учлањена у

УНПО (Непредстављене нације и народна удружења) - организацију коју помажу
Уједињене нације. УНПО има више од 50 чланова, међу којима је од држава само
Тајван, а остало су владе у избеглиштву или представници организованих националних
мањина из многих држава. Између осталих, ту су Грци из Албаније, Данци из Шведске,
Курди из Турске, Тибетанци из Кине, Шиптари из Македоније, Калмици из Русије,
Мађари из Румуније, итд.
С овом организацијом сарађују тела УН за хуманитарна, просветна и културна
питања, а на то су обвезне и друге међународне организације и институције. Наш
представник у САД је заинтересован за покретање поступака пред Међународним
кривичним судом у Хагу за убиства и други криминал против Срба у Хрватској.
Собзиром да је Суд основан 2002. године, пред њим се могу водити спорови за недела
од 2002. до данас.
Пошто ће Влада РСК бити регистрована као легитимни представник српских
жртава у УНПО-у, УН и код америчких судова, на основу њених пријава, адвокат
из САД ће покренути спор за сваки злочин и криминал против Срба у Хрватској. С
обзиром да ‘’Веритас’’ о томе има евиденцију, молимо Вас да нам уступите предмете
о:
1. убиствима Срба,
2. рањавању Срба,
3. рушењу и оштећењу некретнина Срба,
4. физичком нападу на припаднике српског народа и чланове Српске православне
цркве,
5. рушењу и скрнављењу верских објеката и
6. другим облицима криминала против Срба.
С обзиром да неки случајеви неће имати документацију према захтевима
тужилаца, то не би требало да заустави наше намере, јер ћемо, према делимичним
показатељима, трагати за потпуним чињеницама.
С обзиром на Ваша искуства из ових области, Влада ће радо прихватити Вашу
помоћ о сваком појединачном предмету у свим етапама процеса пред МКС у Хагу.

Земун, Магистарски трг бр. 3
Бр. 145/05 – 25. 11. 2005.
Г-ђа Весна Мијаиловић

Београд – vesnamir@yubc.net
Поштована г-ђо Мијаиловић,

Били бисмо вам веома захвални ако бисте нам помогли у прибављању адреса Срба
пореклом из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске у Шпанији и Сједињеним
Америчким Државама.
С обзиром да ће адвокати Владе РСК покренути судске процесе за наплату
одштете за убиства, рањавања и терор над Србима у Хрватској, као и процесе против
хрватских власти за уништену и опљачкану непокретну и покретну имовину, па и за
ускраћена права из радног односа, молимо Вас да нам, преко чланова своје интернет
мреже, прибавите адресе жртава хрватског терора у ове две државе.
Подаци би требало да садрже податаке који би обезбедили везу Владиног
адвоката у Америци и наших жртава из грађанског рата у Југославији – 1990 – 1995,
па и жртава у периоду после 1995. године. Надамо се да чланови Ваше мреже могу
пронаћи адресе Крајишника у Шпанији и САД и основне податке о врсти хрватског
терора над њима и члановима породице.
Захваљујемо Вам на сарадњи,
Служба за информисање,

Др Војислав Коштуница, премијер
Немањина бр. 11.
Поштовани господине Коштуница,

Обавезан сам да Вам, у име стотина хиљада прогнаних Срба из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске, упутим протест, зато што сте се, приликом
недавног сусрета с премијером Хрватске, сложили да се у Републици Хрватској Срби
третирају као припадници националне мањине. Оваквим поступком сте нанели велику
штету укупним српским интересима. У питању је преседан, који се може искористити
и на штету Републике Србије – током преговора о аутономији Косова и Метохије.
Подржавајући хрватске ставове о српском народу, Ви сте занемарили чињеницу
да је Социјалистичка Република Хрватаска, као једна од федералних јединица
Југославије, била уставно устројена као двонационална – с државотворним статусом
и хрватског и српског народа. Хрватска није имала аутономне покрајине као Србија,
али је њен Устав гарантовао Србима права приближна правима у покрајинама, а у
државотворном смислу и већа - јер су Срби имали право и на самоопредељење. Овако

регулисан однос два народа у Хрватској је одговарао Србима, јер су, у подједнаком
броју, живели и на својим етничким територијама и на територијама хрватске етничке
заједнице. Слично уставно решење је било примењено и у Босни и Херцеговини,
где су три верске заједнице (муслимани, православни и католици) биле једнако
државотворне.
После сеционистичких ратова у Југославији, Међународна заједница се труди
да ни један народ бивше Југославије (државотворан или не) не буде обесправљен. У том
смислу се тражи решење за Аутономну Покрајину Косово и Метохију, али да новим
решењем не буде нарушен територијални суверенитет Републике Србије и решење
за Босну и Херцеговину, с циљем да све три верске заједнице (погрешно назване
националним) задрже међусобну равноправност. Једино се Србима из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске не уважава статус какав су имали у СР Хрватској
1990. године.
Ако је у реду да се елиминишу последице шиптарског сеционизма и тероризма
и да се Србима врате права и слободе на Косову и Метохији, онда је сасвим логично
да се морају елиминисати и последице хрватског сеционизма, злочина геноцида
и етничког чишћења Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске,
од 1990. до 1995. године. Ако Крајишници на тако нешто не полажу право, како је
могуће објаснити да на то полажу право други народи у свим државама на територији
Југославије. Ускраћивање људских права Србима Крајишницима, може бити опасан
преседан. А то ускраћивање сте помогли својом изјавом да су Срби у Хрватској
национална мањина. Тако сте најдиректније подржали Туђманово избацивање Срба
из Устава као конститутивног народа 1990. године, што је био замајац прогона Срба
– из хрватских градова до 1993. године и из Републике Српске Крајине 1995. године.
Уједно, Ви сте, својом изјавом, помогли Хрватској да учврсти тековина свог злочина
геноцида над Србима из Другог светског рата и да, уз тако благонаклону помоћ Владе
Републике Србије, она препусти забораву страховита уморства стотина хиљада Срба
у Концентрационом логору смрти у Јасеновцу, од 1941. до 1945. године.
У име страдалог српског народа у РСК и РХ, упућујем Вам поруку да међусобни
односи Републике Хрватске и Државне заједнице Србије и Црне Горе не могу бити
ослобођени бриге о уклањању последица два узастопна хрватска злочина геноцида над
српским народом у двадесетом столећу, укључујући хрватску обавезу за плаћање ратне
штете жртвама и враћање државотворности и других појединачних и националних
права српском народу у Хрватској.
С обзиром да органи Републике Србије и редакције јавних гласила у Србији
потпуно игноришу рад Владе и Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству,
овај допис ће имати карактер отвореног писма.

Земун, Магистарски трг бр. 3.
Бр. 146 /05 – 28. 11. 2005.
САВЕЗ ИЗБЕГЛИЧКИХ УДРУЖЕЊА

Ломина бр. 4
Тел. 3610-762, e-mail: ugppk@infosky.net
ПРЕДМЕТ: Радни састанак,

Ваш допис – 22. 11. 2005.
Хвала Вам на предлогу да се представници избегличких удружења састану с
члановима Владе Републике Српске Крајине у прогонству.
Влада је, на седнци од 25. новембра, оценила да ће јој сарадња с избегличким
удружењима бити од велике помоћи, па је предложила да се састанак одржи у четвртак,
1. 12. 2005. године, у Београду, Француска бр. 13 – у Ресторану, у 16,00 часова.
С члановима Владе, биће и премијер г. Милорад Буха.

11.080 Земун, Магистарски трг. 3
Бр. 140/05 – 22. 11. 2005.
Тел. 011/3077-028, фаx: 011/316-46-79
Проф. Момцило Миљковиц
Цикаго, УСА
Постовани господине Миљковићу,

Хвала Вам на недавном телефонском јављању и интересовању за прилике
и неприлике српског народа. Јуче сам Вам послао, електронском постом, неколико
докумената Владе Републике Српске Крајине и чланке из историје и о српском језику.
Данас ме је замолио председник Владе Републике Српске Крајине, г. Милорад Буха, да
Вам предлозим да испитате могућност у вези с отварањем представнистава Владе РСК
у САД. Влада је отворила представнистава у Паризу, Торонту и Тилбургу – Холандија.
У Паризу је то учињено с објављивањем у француском “Слузбеном листу”. Били
бисмо Вам захвални ако бисте нас обавестили о законској процедури за отварање
предстаниства у САД Владе РСК, или других организација прогнаног народа.
Надамо се да би неко од српских исељеника прихватио да буде на челу тог
представниства. Његово задузење би било, у прво време, да обавестава дрзавне установе
и редакције о полозају прогнаног српског народа из РСК и Хрватске, да одрзава везе

с телима УН и да редакцијама доставља саопстења и документе Владе РСК. Било би

најбоље да ову обавезу преузме неко од српских удрузења и да чланови наизменично
обављају ове послове. Могли би се у рад укључити средњосколци и студенти и било
би нам од велике користи ако би неко од њих преводио документа на енглески језик.
Усуђујем се предлозити да с превођењем почнемо сарадњу, па Вам достављамо Нацрт
резолуције Парламентарне скупстине Савета Европе, коју ће предлозити за дневни ред
једне од седница у јануару 2006. посланици из пет европских дрзава.
Хвала Вам унапред и примате поздрав од премијера Милорада Бухе и сарадника.
Прилог: Нацрт резолуције ПС СЕ.

Слободан Јарчевић, саветник

Имајући у виду чињеницу да је хрватска војска, на основу верских И националних

побуда, прогнала 80% својих дрзављана српске националности из Републике Српске
Крајине (Зоне под заститом УН) и Републике Хрватске, од 1990. до 1995. године и
Утврдивси да Република Хрватска, за протеклих десет година, није отклонила
последице тог прогона и није омоугћила Србима повратак кућама и корисћење
индивидуалних и националних права, Парламентарна скупстина Савета Европе
доноси
о полозају прогнаног српског народа из
Репбулике Српске Крајине И Републике Хрватске
1. Социјалистичка Република Хрватска, као федерална јединица Социјалистичке

Федеративне Републике Југославије, била је 1990. године двонационална – њени
конститутивни народи су Хрвати и Срби. Таква дрзавотоворна структура је присутна у
двонационалој Белгији тронационалним дрзавама – Великој Британији и Свајцарској.
Хрватски парламент је, противно Уставу, гласањем посланика хрватске националности,
укинуо дрзавотворност српском народу у Републици Хрватској, 1990.
2. Уследио је притисак и терор над српским народом, чиме су хрватски
градови етнички очисћени од Срба – од 1990. до 1993. године. Војним операцијама
1. маја (“Бљесак”) и 4. августа (“Олуја”) 1995. године, хрватска војска је прогнала
80% становника Републике Српске Крајине и (Зоне под заститом УН). Укупан број
прогнаних Срба је око миллион.
3. Најосновнији подаци о последицама етничког чисћења Срба:
- У хрватској унистено, са инфраструктуром, 1.100 села и заселака;
- срусено је 30.000 српских кућа и објеката, а обновљен занемарљив број;
- Србима из Републике Српске Крајине (Зоне под заститом УН) и Хрватске, одузето је
50.000 станова – укидањем до тада вазећег Закона о станарском праву;
- Републка Хрватска не враћа девизну стедњу прогнаних Срба, а она износи десетине
милиона евра;
- У Хрватској је приватизована дрзавна имовина, а Србима није дозвољена куповина,
нити обестећење поделом акција;
- Већини прогнаних Срба се не исплаћују пензије И инвалиднине и
ускраћују им се документа везана за радни однос и боравак у Хрватској;

- У Хрватску се, од 1995. до 2005, вратило око 5% прогнаних Срба;
4. Не анализирајући узроке и ток рата у Републици Хрватској од
1990. до 1995, али подвлачећи чињеницу о ускраћеним људским правима прогнаних
Срба, Парламентарна скупстина Савета Европе, препоручује Влади Републике
Хрватске:
- да врати Србима статус дрзавотворног народа и да Републику Хрватску
(уставно) уреди као двонационалну дрзаву – каква је била од 1945. до 1990;
- да стави ван снаге све прописе којима је Србима одузето дрзављанство;
- да Србима омогући несметан повратак кућама и располагање имовином, без
претходне административне и судске процедуре;
- да спискове осумњичених за ратне злочине (и међу Србима, имеђу Хрватима,
и међу припадницима националних мањина) утврђује у сагласности с Трибуналом у
Хагу;
- да правично обестети Србе за унистене и опљачкане некретнине;
- да омоугћи прогнаним Србима откуп станова под условима које су користили
припадници хрватске нације и националних мањина;
- да омогући прогнаним Србима куповину дрзавне имовине и д аим се уступе
акције под условима које су користили припадници хрватске нације И припадници
националних мањина;
- да прогнаним Србима стави на располагање девизну и динарску стедњу и
обезбеди обрфачун камате према банковним регулативама;
- да прогнаним Србима омогући несметано корисћење права из радног односа и
редовну исплату пензија и инвалиднина;
5. Парламентарна скупстина Савета Европе препоручује Влади Републике
Хрватске да, без обзира на могуће отпоре појединих политичких снага у земљи,
предузме све мере, како би омогућила прогнаним Србима индивидуална и колективна
грађанска права – у складу с Повељом о правима човека УН и осталим одредбама
међународног права;
6. Парламентарна скупстина Савета Европе препоручује владама европских
дрзава да охрабре и помогну Владу Републике Хрватске на путу демократизације
међунационалних и међуверских односа, чиме ће, на најбољи начин, испунити део
услова за чланство у Европској унији.

ЗЕМУН, Магистарски трг. бр. 3.
Тел/факс: 11/3077-028, vladarsk@yubc.ne
Г. Змаго Јелинчић – Племенити
Скупстина Словеније, Љубљана
змаго.јелинциц@дз-рс.си
Постовани господине Јелинчићу,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству чини све да би придобила
међународне организације и чланице УН да се залозе за враћање одузетих права
Србима у Хрватској. Она полази од чињенице да је СР Хрватска била двонационална
федерална јединица у Југославији, попут двонационалне Белгије, или тронационалних

дрзава: Свајцарске и Велике Британије. Као сто Вам је познато, посланици Сабора
Хрватске су, једнонационалним гласањем 1990. године, укинули дрзавотворност
српском народу и прогласили га националном мањином. Упућујемо Вас на документ
Савета безбедности, бр. С/25777 од 15. маја 1993. године (реч је о известају ГС Б. Б.
Галија), у којем је изнесено да су хрватске власти прогнале (од 1990. до почетка 1993)
251.000 Срба из Западне Славоније и хрватских градова. Терор је настављен, па су,
хрватском агресијом на РСК, 1. маја и 4. августа 1995. године, прогнане нове стотине
хиљада Срба – укупно 80% оних који су били дрзављани СР Хрватске.
Влада РСК у прогонству је добила пристанак посланика Скупстине Србије
И Црне Горе за стављање на дневни ред Парламентарне скупстине Савета Европе
Резолуције о враћању права прогнаним Србима из Хрватске.
Били бисмо Вам захвални ако бисте могли да обезбедите подрску овој резолуцији
словеначких парламентараца – најмање двојице. У том случају, могли бисмо рачунати
с тим да би резолуција била на дневном реду једне од седница ПС СЕ у јануару 2006.
године.
У случају да се одазовете насој молби, достављамо Вам у прилогу нацрт
резолуције – на српском језику.
Примите срдачне поздраве,
Прилог: 1.
Милорад Буха, премирје
о порукама Владе Хрватске прогнаним Србима
На видним местима су, ових дана у Београду, искрсли билборди - с поруком

прогнаним Србима из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Њима се
покушава оставити утисак да је хрватска власт великодушна и да у Хрватској нема
дискриминације Срба. Истиче се: ‘’Хрватска је отворена зве своје грађане’’ и ‘’Има у
Хрватској места за сваког њног грађанина’’.
Ово је упућено Међународној заједници и Европској унији. Влада Хрватске жели
да остави утисак да она успешно отклања последице терора над Србима - учињеног од
1990. до 1995. године.
Истина је супротна. Хрватска је учинила све да обесправи српски народ – и 80%
оних које је прогнала и 20% оних који су остали у својим домовима. Обесправљивање је
почело 1990. године. Тад је Сабор, гласањем само посланика хрватске националности,
двонационалну Хрватску претворио у једнонационалну. У Европи имају још три
вишенационалне државе: Белгија, Швајцарска и Британија, али је сигурно да чланице
УН не би дозволиле да се одузме државотворност било којем од народа у ове три
државе, а такав поступак су подржале у Хрватској. Данас, Међународна заједница
не чини ништа да примора Владу Хрватске да отклони последице овог неуставног
поступка Сабора Хрватске из 1990. године. Не чини ништа ни да отклони последице
злочина геноцида над Србима – у војним операцијама 1. маја и 4. августа 1995. године.
Незабележено је у новијој историји Европе оно што су Хрвати учинили Србима после
прогона: одузели су им држављанство, уништили им 1100 насеља, порушили десетине

хиљада стамбених објеката, ускратили им право на коришћење станова, одузели
пољопривредне, индустријске, занатске, трговачке, саобраћајне и друге привредне
погоне. Да би се нешто од тих права остварило, власти су прописале дуготрајне и
компликоване процедуре пред судским и државним органима. Између осталог, Срби
мора да подносе захтеве за упис у књиге држављана, а држављани Хрватске су били
1990. Многи добијају решења да им се одбија захтев за држављанство, ‘’јер не уважавају
хрватску државну власт’’. Срби су, под претњом, морали да прихвате и римокатоличку
религију, о чему постоје потврде хрватски свештеника.
Оваквом обесправљивању Срба из РСК и Хрватске помажу и одлуке власти у
Србији, према којима статус прогнаника губе оне породице које приме држављанство
Србије, или одселе у треће земље. Влада Републике Српске Крајине у прогонсту моли
Владу Србије да с таквом праксом престане, јер тиме брише из евиденције злочине
геноцида над српским народом у бившој Хрватској. Прогнаник остаје прогнаник и кад
прими једно или више држављанстава – било где у свету, па и у Републици Србији.
Др Марко Атлагић
Проф. др Коста Чавошки

11.000 Београд,
Максима Горког бр. 19
Поштовани г. Чавошки,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству организује научни скуп с темом:
‘’Република Српска Крајина – јуче, данас, сутра’’, у Земуну – Скупштинска сала,
Косовска бр. 9, од 10,00 до 18,00 часова. До сада је двадесетак учесника пoтврдило
своје учешће.
Влада је уверена да ћете прихватити учешће и обавестити нас о наслову свога
рада.
Захваљујемо на сарадњи.
ПОСЛОВЕ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Министарство за иностране послове Државне заједнице Србије и Црне Горе и да подсети
Министарство на своју ноту бр. 85/05 од 09. 08. 2005. године, у којој смо предложили
да се уклони пракса државних органа у Србији и Црној Гори - којом се не уважавају
документа Републике Српске Крајине и ускраћују људска права прогнаницима, па и
држављанима Србије и Црне Горе.
Влада је тада изнела на који начин Пореска управа у Старој Пазови одбија да
ослободи пореза г. Елек Веска, јер му је трофејни револвер поклонио орган Републике
Српске Крајине. Овај општински орган у Србији је крајински документ третирао на
исти начин како то чине органи Републике Хрватске – ‘’Потврду коју је Елек приложио,
издао је нелегитиман орган’’. А таквом оценом, сматра се нелегитимношћу и орган
Уједињених нација, који је прописао да се у Републици Српској Крајини примењују
закони Југославије. На тај начин, закони СФР Југославије су условљавали целокупно

функционисање у Републици Српској Крајини, па се документација из тог времена не

би смела третирати као да није постојала. Најзанимљивије је да порески орган у Старој
Пазови признаје да поменути грађанин поседује револвер легално, а добио га је на
основу ‘’нелегалног документа’’. Ако је легализација извршена на основу неке правне
радње, онда она мора да буде поштована и у процесу за ослобођење од пореза.
Међутим, ову једноставну правну логику није уважавало ни Министарство
финансија – Пореска управа, Регионални центар у Новом Саду, бр. 439-56/2005, од 10. 09.
2005. године, па у управном поступку, понавља да овај документ (даровање револвера
грађана) није издао ни орган СР Југославије ни органи Србије и Црне Горе, ‘’па се не
може сматрати одговарајућим доказом за признавање права на пореско ослобођење
прописаног одредбом Члана 25, Става 1, Тачке 4. Закона о порезима на употребу,
држање и ношење добара’’. Овде се понавља та правна неутемељеност оваквих одлука
– признаје се документ о даровању кад је реч о праву на поседовање револвера, а не
признаје се тај документ кад је реч о ослобађању од пореза.
Влада Републике Српске Крајине, без обзира на ове омашке у правној логици
Министарства за финансије Републике Србије, моли Министарство да препоручи
владама Србије и Црне Горе да уважавају документа Републике Српске Крајине, јер
ће се само на тај начин испоштовати универзална права и права човека, регулисана
Повељом УН о правима човека и другим одредбама међународног права.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Министарству за
иностране послове ДЗ Србије и Црне Горе понови изразе свог високог поштовања.
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3.
Тел. 3077-028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр.150 /05 – 6.12. 2005.

Републике Аустрије у Државној заједници Србије и Црне Горе и да је обавести да је
одлучила да отвори своје представништво у Бечу.
Влада се обавезује да ће преко овог представништва деловати у духу Уставс и
закона Републике Аустрије и да ће користити само мирољубива средства у отклањању
последица хрватског терора над Србима у време сепаратистичких ратова у Југославији,
од 1990. до 1995. године, којом приликом је Хрватска прогнала 80% Срба из Републике
Српске Крајине и хрватских градова: Загреба, Дубровника, Сплита, Карловца, Задра,
Осијека...
Влада је уверена да су државници и научници Републике Аустрије најупућенији
у историју српског народа, јер је српска Војна Крајина била аутономна покрајина у
Аустријској Царевини од 17. до 19. столећа.
Влада је овластила г-дина Петра Милатовића Острошког (Lesystr. No. 20, c/o 1200
Wien, Austria) да прибави дозволу од аустријских власти за отварање представништва,
па моли Амбасаду да препоручи Влади Републике Аустрије да одобри ову хуману
намеру.
Амбасади Републике Аустрије понови изразе свог високог поштовања.

Б Е О Г Р А Д

Бр. 151/05 8.12.2005.

дипломатско-конзуларних представништава у Државној заједници Србије и Црне Горе
и да их обавести да се патње прогнаног српског народа из РСК и Хрватске настављају.
Чланице ОУН су дужне да помогну уклањању последица злочина геноцида и терора
над било којим народом у свету, али је очигледно да то не чине у случају прогнаних
Срба. Влада моли уважене шефове дипломатско-конзуларних представништва да
пренесу својим владама чињенице овог нехуманг преседана.
Српски народ подноси праву хуманитарну катастрофу – десет година. Због
овакве равнодушности чланица ОУН, Хрватска не страхује за своја недела. Чак се
цинично односи према патњама прогнаника. Тако је Влада Хрватске, ових дана,
на видним местима у Београду, истакла билборде - с поруком прогнаним Србима.
Њима се јавност обмањује да је хрватска власт великодушна и да у Хрватској нема
дискриминације Срба. Основни садржај на билборидма је: ‘’Има у Хрватској места за
сваког њног грађанина’’.
Истина је супротна. Хрватска је учинила све да обесправи српски народ – и
80% прогнаника и 20% оних који су остали у својим домовима. Обесправљивање
је почело 1990. године. Тад је Сабор, једностраним гласањем посланика хрватске
националности, двонационалну Хрватску претворио у једнонационалну. У Европи су
још три вишенационалне државе: Белгија, Швајцарска и Британија, али је сигурно да
чланице УН не би дозволиле да се одузме државотворност било којем од народа у ове
три државе. Данас, Међународна заједница не чини ништа да примора Владу Хрватске
да отклони последице овог неуставног поступка Сабора Хрватске из 1990. године.
Не чини ништа ни да отклони последице злочина геноцида над Србима – у војним
операцијама 1. маја и 4. августа 1995. године, кад је РСК била под заштитом ОУН.
Незабележено је у новијој историји Европе оно што су Хрвати учинили Србима после
прогона: одузели су им држављанство, уништили им 1100 насеља, порушили десетине
хиљада стамбених објеката, ускратили им право на коришћење станова, одузели
пољопривредне, индустријске, занатске, трговачке, саобраћајне и друге привредне
погоне. Да би се нешто од тих права остварило, власти су прописале дуготрајне и
компликоване процедуре пред судским и државним органима. Између осталог, Срби
мора да подносе захтеве за упис у књиге држављана, а држављани Хрватске су били
1990. Многи добијају решења да им се одбија захтев за држављанство, ‘’јер не уважавају
хрватску државну власт’’. Многи Срби су, под претњом, прихватили римокатоличку
религију, о чему постоје писане потврде хрватски свештеника.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да шефовима ДКП у
Државној заједници Србије и Црне Горе понови изразе свог високог поштовања.
ШЕФОВИМА ДК ПРЕДСТАВНИШТАВА
Б Е О Г Р А Д


Бр. 153/05 – 9. 12. 2005.
Г-дин Михаило Саскевић
shaskevich@aol.com
САД
Постовани господине Саскевићу,
Хвала Вам на поручи И спремности да сарађујете с Владом Републике
Српске Крајине у прогонству. Г-ђа Весна Мијаиловић ми је рекла да бринете о
имовини Српске бане у Хрватској. Надамо се да Хрватске неће моћи, приликом
обавезне денационализације, да избегне своје обавезе ни према наследницима српске
народности.
Верујемо да сте несто предузели у вези са тим, па би нам Васе искуство помогло
– ради примене у другим поступцима. С обзиром да зивите у САД, где је много
српских породица, могли бисмо заједнички радити И у другим областима – везаним
за отклањање последица хрватског злочина геноцида над Србима у Другом светском
рату И сепаратистичким ратовима од 1990. до 1995. године. Васе савете И предлоге
ћемо радо следити. Такоде, Влада ће бити спремна да Вам помогне у свему сто буде у
њеној моћи.
Захваљујемо на сарадњи.
С. Јарчевић, саветник
Бр. 155/05 – 9. 12. 2005.
Г-дин Срђа Трифковић
srbijanka@aol.com.
САД
Постовани господине Трифковићу,
Обавестио ме је господин Миљковић да долазите у Србију у јануару 2006. године и
да сте изразили зељу да сарађујете с Валдом РСК. То нас је обрадовало, јер нам Васе
познавање међународних прилика И сепаратистичких ратова у Југославији од 1990. до
1999. године мозе бити од изузетне користи. Свакако, за сва Васе активности, Влада
РСК ће бити на располагању – у оквиру својих скромних могућности.
Тренутно, кандидовали смо се за чланство у УНПО и имамо уверавање да ће се то
обавити у јануару. У том случају, биће нам омогућена привредна делатност у свим
чланицама УН, па ће нам, тада, бити од користи Васа помоћ И помоћ других Срба
И српских организација у иностранству. У Европи, изгледа, постоји спремност међу
политичарима да преиспитају учесће својих дрзава у разбијању Југославије и да
помогну српске прогнанике.
Сто се тиче обавеставања у иностранству, приступили смо стампању краће историјске
слике о збивањима у РСК – на неколико светских језика. Тренутно, размењујемо писма
с посланицима у неколико европских дрзава и они су изразили спремност да помогну
у отклањању последица хрватског злочина геноцида у РСК.
Очекујемо Васе предлоге и савете.
С постовањем.
С. Јарчевић, саветник

Џин Тоски Марацани Висконти
Милано, Италија
За Јарчевића и Патрика Барио, с Евом Крепа
Милано, 13. децембар 2005.
Управо сам се вратила из Брисела. Достављам свој учинак.

Влада Крајине у прогонству треба да директно поднесе захтев Међународном суду
правде у Хагу (прави суд) или у Шпанији, тражећи признавање за представљање
прогнаног народа из Крајине и за надокнаду опљачкане, уништене и оштећене имовине
и других права.
Да би се почела ова ‘’правна операција’’, потребно вам је:

1. Припремити информацију на једној страни, у којој ће бити сажетак проблема
ваших захтева правницима. Ако желите, могу вам то учинити и послати вам на
одобрење. После тога, доставићу га на даљи рад Мишелу Колону у Брисел.
2. У вези с различитим саветима професионалаца, предлаже вам се да одаберете
суд за спорове (Холандија или Шпанија)� и да што пре поднесете захтев за
своју легализацију.
3. Ваш подухват би требало да буде помогнут од стране међународних адвоката,
као што су они у Међународној асоцијацији народних адвоката (Холандија)
или у једној од белгијских, а могу то учинити и Адвокати мира. Свакако ту
је Маитре Вергез (контактирали су га Патрик и Ева), или Голданавел, који је
изврсан, али је можда презаузет. Мора да рачунамо и с Ремзијем Кларком из
Међународног акционог центра у Њјујорку (већ сам га контактирала за ову
помоћ).
4. Треба већ да почнемо с лобирањем у појединим земљама, првенствено у Брислу
и Европском парламенту.
5. Мора да се организује посебан комитет састављен од интелектуалаца, писаца,
новинара.... да помогне.
6. Последње, неће се моћи спровести ова правна операција без новчане помоћи.
Ова операција ће бити успешна само ако објединимо добре правне стручњаке и паметне
лобисте.
Јави ми да ли си добио писмо.

Све најбоље. ЈТМ Висконти.
Покушала сам 4 пута да ти ово упутим Интернетом. И још једном – 21. децембра
2005.

ПОДСЕТ Н И К

за делегате на ПС Савета европе
Влада је упутила писма двадесеторици посланика Доњег дома Парламента

Британије. Неки од њих су чланови Европског парламента, а неки делегати у ПС СЕ.
Сви су консултовани и најавили су да ће гласати за Резолуцију против Хрватске, или
ће, код колега, за њу лобирати.
Координатори ове намере су Џон Бовис, Чарлс Танок и Баронеса Хупер. Писма
њима и осталој седамнаесторици су у прилогу.
Накнадно ћемо им доставити и нацрт Резолуције.
скрене пажњу Министарству да су предстојећи разговори о Косову и Метохији тесно
повезани с проблемима прогнаног српског народа из РСК и Хрватске, од 1990. до 1995.
Страно запоседање српских земаља (Крајине од стране Хрвата и Косова и Метохије
од стране Шиптара) је резултат сеционистичких ратова у Југославији, али и отворене
подршке Међународне заједнице сеционистима.
Влада предузима кораке да међународним организацијама и чланицама УН
уступи документа о злочину геноцида над Србима у Хрватској. Упућује их да је
замајац геноцида било одузимање Србима статуса државотворности – кад је Хрватска,
уставно, била држава два народа, хрватског и српског. Постоје добри изгледи да о томе,
ускоро, делегација РСК говори у Конгресу САД.
Понављајући да су догађаји на КиМ и РСК тесно повезани, Влада подсећа да
би било од велике важности ако би се Министарство послужило (у предстојећим
преговорима) елаборатом о нациналном саставу и држављанству становника Косова и
Метохије у 1990. години. Кад је у РСК председник Владе био мр. Здравко Зечевић (крајем
1992) године, у Книну су консултовани српски интелектуалци и они су израчунавали
број становника КиМ – на основу пет метода, признатих у науци: 1. број умрлих
годишње, 2. број рођених годишње, 3. потрошња хлеба годишње, 4. потрошња соли
годишње и 5. број лекарских интервенција годишње. Свих пет метода су имале исти
резултат – на КиМ живи око 800.000 Шиптара, а не 1.700.000, како су то локалне власти
фалсификовале у време пописа становништва. Аутор ових прорачуна је др. Миодраг
Ђорђевић из Београда. Он је наговестио да је од тих 800.000 Шиптара, велики број
дошао из Албаније од 1941. до 1990. и они нису добили решења о држављанству Србије
(Југославије), па је предлагао да се, уз међународну контролу, идентификују и да им се
издају лична документа за странце – као и у другим државама. Влада Републике Српске
Крајине је (1992) предала овај елаборат председнику Србије Слободану Милошевићу
и Министарству за иностране послове СР Југославије, али га ни један државни орган
није користио.
Влада је уверена да би тај документ могао да послужи у предстојећим
преговорима, уз допуну о досељавању странаца и после 1999. године. И једни и други
би се (уз међународну контролу) лако могли идентификовати, па не би било могуће
да се њиховом бројношћу (странаца) изнуде уступци на штету Србије и Државне
заједнице.

Београд
Г-дин Петар Милатовић Острошки
Lеsystr. No. 20 c/6, 1200 Wien, Austria
Поштовани господине Милатовићу,
Захваљујем Вам на спремности да помогнете у вези с отварањем представништва
Владе Републике Српске Крајине у прогонству у Бечу.
Охрабрени смо податком да су закони Републике Аустрије прилагођени заштити
терорисаних људи на расној, националној и верској нетрпељивости. Поред тога, Влада
Републике Аустрије и други државни органи су најдетаљније упућени у чињенице о
страдању српског народа у Републици Српској Крајини и Хрватској – од 1990. до 1995.
године. Аустријским државницима и историчарима су познати и детаљи историје
српске Војне Крајине у Аустријској Царевини од 17. до 19. века, па и план хрватске
државе о биолошком истребљењу Срба, Рома и Јевреја у Хрватској у Другом светском
рату.
Очекујемо пуно разумевање Аустрије, па Вас Влада Републике Српске Крајине
у прогонству овлашћује да, у њено име и у име Скупштине Републике Српске
Крајине у прогонству, посредујете код надлежних органа Републике Аустрије – ради
прибављања дозволе за отварање Представништва у Бечу Владе Републике Српске
Крајине у прогонству.
Влада се обавезује да просторије свога Представништва у Аустрији неће
користити супротно одредбама Устава и закона Републике Аустрије. Користиће их само
за одржавање веза с аустријиским органима власти, међународним организацијама,
хуманитарним и другим организацијама, ради уклањања (мирним путем) последица
терора хрватске државе над српским народом, од којих су многи побегли у Аустрију и
друге европске земље. Представништво ће одржавати везе са српским удружењима у
Аустрији и у другим земљама Европе и обавештаваће медија о узроцима и последицама
хрватског терора над Србима.
Скрените пажњу домаћину да је Хрватска, уз ангажовање целокупног државног
апарата, армије и полиције, прогнала из Републике Српске Крајине и хрватских градова
80% Срба. Уз то, одузела је држављанство свим прогнаним Србима, запленила им
покретну и непокретну имовину, штедне улоге и ускратила права из радног односа.
Хрватска војска је порушила 1100 српских насеља, 30.000 кућа и привредних објеката,
лишила их права на откуп 50.000 станова, итд.
Влада Вас овлашћје за све послове око припреме отварања представништва и
овлашћује Вас да аустријским властима пријавите шефа представништва, уколико то
не будете могли да обављате лично.
Захваљујемо Вам, уз срдачне поздраве.
Прилог: Копија ноте амбасади
Републике Аустрије у Београду.


Бр. 157/05 - 19. 12. 2005.
Мр. Тихомир Глигорић
Парламентарна скупштина БиХ
71.000 Сарајево
Трг Босне и Херцеговине 1
Тел: 99387-219-923, факс: 233-480
Поштовани господине Глигорићу,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је суочена с невероватном
стварношћу – међународне организације и чланице УН не чине ништа да би се
отклониле патње око 80% прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске. Не чине ништа ни да би живот 20% Срба у данашњој Хрватској био у
складу с демократским начелима и људским правима. Истовремено, средства јавног
информисања у Европи (укључујући и она у Државној заједници Србије и Црне
Горе) не објављују документа, саопштења и позиве за помоћ прогнаницима Владе и
Скупштине РСК. Не обазири су ни на чињеницу што су посланици Скупштине РСК
бирани на вишестраначким изборима, под покровитељством Савета безбедности, у
децембру 1993. године.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је изабрана на седници Скупштине
РСК у Београду, 26. 02. 2005. године. Од тада, она чини све да Међународна заједница
помогне у отклањању последица хрватског терора над Србима, започетог одузимањем
државотворности српском народу 1990. године, каснијем колективном одузимању
Србима држављанства и других личних и колективних права, укључујући и заплену
непокретне и покретне имовине. Посланици Српске радикалне странке Србије и Црне
Горе у Парламентарној скупштини Савета Европе (г-дин Томислав Николић, г-ђица
Маја Гојковић и г-дин Драган Тодоровић) пристали су да нацрт Резолуције о хрватском
злочину геноцида и етничком чишћењу српског народа укључе у дневни ред седнице
у јануару 2006. године. Били бисмо Вам захвални ако бисте подржали ову намеру
посланика Србије и Црне Горе и ако бисте могли да обезбедите подршку још некога од
посланика из Босне и Херцеговине.
Уз овај допис, достављамо Вам ‘’Меморандум о Републици Српској Крајини’’
на српском и енглеском језику и нацрт Резолуције – на српском и француском језику.
Захваљујемо Вам на сарадњи,
Прилог: 3.


11.080 Земун, Магистарски трг 9
Бр. 158/05 – 19. 12. 2005.
Г-ђа Љиљана Милићевић

Тел.99387-219-923 (4), факс: 233-480
Поштована г-ђо Милићевић,
Писмо исте садржине, упутили смо и Вашем колеги из Социјалистичке партије
Републике Српске г-дину Тихомиру Глигорићу и надамо се да ће те, заједнички,
помоћи.
Као што знате, Влада Републике Српске Крајине у прогонству је суочена с
невероватном стварношћу – међународне организације и чланице УН не чине ништа
да би се отклониле патње 80% прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и
Републике Хрватске, а не чине ништа ни да би живот 20% преосталих Срба био у
складу с демократским начелима и људским правима.
Истовремено, Влада РСК је суочена с праксом средстава јавног информисања
у Европи (укључујући и она у Србији и Црној Гори), којом одбијају објављивање
докумената Владе и Скупштине РСК. Не обазиру се ни на чињеницу да су посланици
Скупштине РСК изабрани на вишестраначким изборима, у децембру 1993, под
покровитељством Савета безбедности.
Влада РСК је изабрана на седници Скупштине РСК у Београду, 26. 2. 2005.
године. Од тада, она чини све да Међународна заједница помогне у отклањању
последица хрватског терора над Србима, започетог одузимањем државотворности
српском народу 1990. године, каснијем колективном одузимању Србима држављанства
и других личних и колективних права, укључујући и заплену непокретне и покретне
имовине.
Посленици Српске радикалне странке Србије и Црне Горе у Парламентарној
скупштини Савета Европе (г-дин Томислав Николић, г-ђица Маја Гојковић и г-дин
Драган Тодоровић) пристали су да нацрт Резолуције о хрватском злочину геноцида и
етничком чишћењу над српским народом укључе у дневни ред седнице у јануара 2006.
Били бисмо Вам захвални ако бисте подржали ову намеру посланика Србије и Црне
Горе и ако бисте могли да обезбедите подршку још некога од посланика из Босне и
Херцеговине.
на срспком и енглеском језику и нацрт Резолуције – на српском и француском.
Захваљујемо Вам на сарадњи и помоћи,
Прилог: 3.

Бр. 159/05 – 19. 12. 2005.
Г-дин Горан Милојевић
Тел.99387-219-923 (4), факс: 233-480
Поштована г-дине Милојевићу,

Писмо исте садржине, упутили смо и Вашем колеги из Социјалистичке

партије Републике Српске г-дину Тихомиру Глигорићу и вашој колегиници Љиљани
Милићевић и надамо се да ће те, заједнички, помоћи Влади РСК.
Као што знате, Влада Републике Српске Крајине у прогонству је суочена с
невероватном стварношћу – међународне организације и чланице УН не чине ништа
да би се отклониле патње 80% прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и
Републике Хрватске, а не чине ништа ни да би живот 20% преосталих Срба био у
складу с демократским начелима и људским правима.
Истовремено, Влада РСК је суочена с праксом средстава јавног информисања
у Европи (укључујући и она у Србији и Црној Гори), којом одбијају објављивање
докумената Владе и Скупштине РСК. Не обазиру се ни на чињеницу да су посланици
Скупштине РСК изабрани на вишестраначким изборима, у децембру 1993, под
покровитељством Савета безбедности.
Влада РСК је изабрана на седници Скупштине РСК у Београду, 26. 2. 2005.
године. Од тада, она чини све да Међународна заједница помогне у отклањању
последица хрватског терора над Србима, започетог одузимањем државотворности
српском народу 1990. године, каснијем колективном одузимању Србима држављанства
и других личних и колективних права, укључујући и заплену непокретне и покретне
имовине.
Посленици Српске радикалне странке Србије и Црне Горе у Парламентарној
скупштини Савета Европе (г-дин Томислав Николић, г-ђица Маја Гојковић и г-дин
Драган Тодоровић) пристали су да нацрт Резолуције о хрватском злочину геноцида и
етничком чишћењу над српским народом укључе у дневни ред седнице у јануара 2006.
Били бисмо Вам захвални ако бисте подржали ову намеру посланика Србије и Црне
Горе и ако бисте могли да обезбедите подршку још некога од посланика из Босне и
Херцеговине.
на срспком и енглеском језику и нацрт Резолуције – на српском и француском.
Захваљујемо Вам на сарадњи и помоћи,
Прилог: 3.
Имајући у виду чињеницу да је хрватска војска, на основу верских и

националниих побуда, прогнала 80% својих држављана српске националности из
Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Републике Хрватске, од 1990. до
1995. године и
Утврдивши да Република Хрватска, за протеклих десет година, није отклонила
последице тог прогона и није омогућила Србима повратак кућама и коришћење
индивидуалних и националних права, Парламентарна скупштина Савета Европе
доноси
о положају прогнаног српског народа из Републике Српске
Крајине и Републике Хрватске

1. Социјалистичка Република Хрватска, као федерална јединица Социјалистичке
Федеративне Републике Југослвије, била је 1990. године двонационална – њени
конститутивни народи су Хрвати и Срби. Таква државотворна структура је присутна
у двонационалној Белгији и тронационалним државама – Великој Британији и
Швајцарској. Хрватски парламент је, противно Уставу, гласањем посланика хрватске
националности, укинуо државотворност српском народу у Републици Хрватској, 1990.
године.

2. Уследио је притисак и терор, над српским народом, чиме су хрватски
градови етнички очишћени од Срба – од 1990. до 1993. године. Војним операцијама
1. маја (‘’Бљесак’’) и 4. августа (‘’Олуја’’) 1995. године, хрватска војска је прогнала
80% становника Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН). Укупан број
прогнаних Срба је око милион.
3. Најосновнији подаци о последицама етничког чишћења Срба:

- у Хрватској је уништено, са инфраструктуром, 1.100 српских села и
заселака;
- срушено је 30.000 српских кућа и објеката, а обновљен занемарљив број;
- Србима из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Хрватске,
одузето је 50.000 станова - укидањем до тада важећег Закона о станарском
праву;
- Република Хрватска не враћа девизну штедњу прогнаних Срба, а она износи
десетине милиона евра;
- у Хрватској је приватизована државна имовина, а Србима није дозвољена
куповина, нити обештећење поделом акција;
- Већини прогнаних Срба се не исплаћују пензије и инвалиднине и ускраћују
им се документа везана за радни однос и боравак у Хрватској;
- у Хрватску се, од 1995. до 2005, вратило око 5 % прогнаних Срба;
4. Не анализирајући узроке и ток рата у Републици Хрватској од 1990. до

1995, али подвлачећи чињеницу о ускраћеним људским правима прогнаних Срба,
Парламентарна скупштина Савета Европе, препоручује Влади Републие Хрватске:
- да врати Србима статуса државотворног народа и да Републику Хрватску
(уставно) уреди као двонационалну државу – каква је била од 1945. до 1990;
- да стави ван снаге све прописе којимa је Србима одузето држављанство;
- да Србима омогући несметан повратак кућама и располагање имовином, без
претходне административне и судске процедуре;
- да спискове осумњичених за ратне злочине (и међу Србима, и међу Хрватима и
међу припадницима националних мањина) утврђује у сагласности с Трибуналом
у Хагу;
- да правично обештети Србе за уништене и опљачкане некретнине;
- да омогући прогнаним Србима откуп станова под условима које су користили
припадници хрватске нације и националних мањина;
- да омогући прогнаним Србима куповину државне и друштвене имовине и
да им се уступе акције под условима које су користили припадници хрватске
нације и припадници националних мањина;

- да прогнаним Србима стави на располагање девизну и динарску штедња и

обезбеди обрачун камате према банковним регулативима;
- да прогнаним Србима омогући несметано коришћење права из радног односа
и редовну исплату пензија и инвалиднина;
5. Парламентарна скупштина Савета Европе препоручује Влади Републике

Хрватске да, без обзира на могуће отпоре појединих политичких снага у земљи,
предузме све мере, како би омогућила прогнаним Србима индивидуална и колективна
грађанска права – у складу с Повељом о правима човека УН и осталим одредбама
међународног права.
6. Парламентарна скупштина Савета Европе препоручује владама европских

држава да охрабре и помогну Владу Републике Хрватске на путу демократизације
међунационалних и међуверских односа, чиме ће, на најбољи начин, испунити део
услова за чланство у Европској унији.

Бр. 171/05 – 27. 12. 2005.
Г. Дејан Михов
Представништво Трибунала у Хагу
11.000 Београд, Јеврема Грујића 11.
Поштовани господине Михов,
С обзиром да је Међународни суд за ратне злочине у Југославији, у име
Савета безбедности ОУН, обавезан да покрене судске процесе против извршилаца и
организатора злочина у Југославији од 1990. до 1995. године, изражавам чуђење да то
није учињено у случају геноцида над више од 600 српских цивила у хрватском граду
Сиску и његовој околини.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли, имајући у виду да ће учинак
Трибунала одсликавати вредности европско-америчке цивилизације, да се против
извршилаца и организатора злочина геноцида у овом делу Републике Хрватске подигну
оптужнице. Ово због тога што су убиства Срба у Сиску и околини монструознија од
оних почињених у Овчари над Хрватима и у Сребреници над муслиманима. Убиства
над Србима се могу подвести под правну одредницу – злочин геноцида, јер су убијени
цивили оба пола и свих узраста. Убијена су и деца и жене пензионери. Пре убистава,
жртве су силоване и тешко, психички и физички, мучене.
Убиства на Овчари и у Сребреници, обављена су само над заробљеним
војницима, где није било цивила, поготово не жена и деце.
Тужилаштво Трибунала је обавезно да хитно подигне оптужнице за злочин
геноцида у Сиску и околини, јер су у њему учествовале све структуре хрватске
државе, доку су злочине у Сребреници и на Овчари извршиле осамостаљене мање
војне јединице.
Трибунал је добио потпуну документацију од хрватских адвоката још 2000.
године, и из ње се види да сумњи за злочин геноцида у Сиску подлежу и обласни

руководиоци које је постављао на функције тадашњи председник Хрватске - Ф.
Туђман. Документа упућују на одговорност државних, партијских, полицијских и
војних функционера за убиство више од 600 Срба од 1991. до 2000. године, али и за
убиства 12 Хрвата и 2 муслимана, који се нису слагали с примењиваним злочинима
геноцида над Србима. А ти рани злочини геноцида, на простору где се Срби нису
супростављали хрватској сецесији од Југославије, били су замајац тешких ратова. То
је, у исто време, и очигледан чин злочина против мира – који је у категорији најтежих
злочина. Нацистички злочинци у Нирнбергу су осуђени на основу злочина против
мира. А да је злочин против мира примерен понашању хрватских руководилаца,
говори и чињеница да је Хрватска била двонационална држава – држава Хрвата и Срба
(као Белгија, држава Фламанаца и Валонаца) и да су Хрвати убијали и прогонили Србе
са српски етничких територија.
Поштовани господине Михов,
С обзиром да европске владе и редакције медија не прихватају документа Владе,
овај допис има карактер јавног писма.
11.080 Земун, Магистарски трг 3, тел. 3077-028
Бр. 173/05 – 29. 12. 2005, vladarski@yubc.net

Представништво Свете Столице у Државној заједници Србије и Црне Горе и да га подсети
на изјаву Његове Светости Папе Бенедикта Шеснаестог (Политика, 27. 12. 2005) да се у
свету прогоне хришћански верници. Његова Светост је, на Тргу Светог Петра, изјавила:
‘’Како је могуће да је, за исповедање хришћанства, у неким деловима света, и дан-
данас, неопходно јунаштво и мучеништво?’’
Влада изражава наду да је Његова Светост упозната о прогону 80% српског
хришћанског народа у Хрватској од 1990. до 1995. Прогон је уследио уз благослов Његове
Светости покојног Папе Јована Павла Другог. То зачуђује, јер је Његова Светост била
упозната да је овај прогон био планиран у нацистичкој Хрватској. Тад је (од 1941. до
1945) хрватска војска извршила страховит и масован покољ Срба, Рома и Јевреја - уз
коришћење и концентрационих логора смрти у Јасеновцу.
Влада подсећа Представништво да је хрватска власт 1990. године применила
против Срба својеврсну нацистичку идеологију и одузела им право на државотворност,
мада је Република Хрватска била двонационална – држава Хрвата и Срба. То је учињено
гласањем припадника хрватске националности у Парламенту, што је био типичан злочин
против мира. Уследило је и колективно одузимање држављанства Србима – прогнаним
из хрватских градова од 1990. до 1993. и прогнаним Србима из Републике Српске
Крајине (Зони под заштитом ОУН) – у хрватској војној агресији 1. маја и 4. августа 1995.
Тада су хрватске власти одузеле сву покретну и непокретну имовину Србима, задржале
њихову новчану штедњу, ускратиле им пензије и инвалидине, забраниле да учествују у
куповини државних предузећа, итд. Хрватска војска је потпуно уништила 1100 српских
села и заселака, порушила 30.000 станова и других зграда, одузела Србима право на
откуп 50.000 станова, итд.
Влада је обавестила Представништво (број дописа 24/05 од 12. маја 2005) да
обавести Његову Светост Папу Бенедикта Шеснаестог да су хрватске власти претиле
српским породицама у Загребу и да су их приморале да у римокатоличким црквама

преведу православну српску децу у католичанство, што је одредница злочина геноцида

у Повељи ОУН о правима човека. Његова Светост и Представништво Свете Столице у
Србији и Црној Гори нису одговорили на овај терор против мирних хришћана. Влада је
тражила објашњење (допис број 24/1/05 од 1. 8. 2005), али одговор није уследио. Угледни
католици из САД су писма Владе уручили амбасадама у Вашингтону и руководству
Фрањевачког реда у Ватикану, али одговора администрације Свете Столице нема.
Влада скреће пажњу да је хришћанско мучеништво изнуђено терором у Европи, у
најближој околини Ватикана, а не само у Азији – на што подсећа Његова Светост. Влада
очекује да Његова Светост Папа Бенедикт Шеснаести саосећа и с мукама православних
српских хришћана у Хрватској и да ће нешто предузети да те муке престану.
С обзиром на досадашње игнорисање писама Владе од стране Представништва
Свете Столице, ова нота има одлике отвореног писма.
Представништву Свете Столице у Државној заједници Србије и Црне Горе понови изразе
ПРЕДСТАВНИШТВО СВЕТЕ СТОЛИЦЕ

Београд

Tел. 3077-028, vladarski@yubc.net
Бр. 174/05 – 29. 12. 2005.
Г-дин Мило Јојић
Општински одбор СРС
Бачки Петровац
Поштовани г-дине Јојићу,
Препоручили су ми господа Милорад Буха и Боро Кутић да Вам уступим предмет у
вези с плаћањем пореза прогнаника из РСК, господина Игње Вучковића. Именовани
се обратио за помоћ Влади РСК у прогонству, али Влада не може да помогне, јер је
државни и општински органи у Републици Србији не признају и не уважавају њена
документа.
Г-дин Игња Вучковић се жали да му је разрезан високи порез за делатност
превозника. Пореска управа – Филијала у Новом Саду Министарства финансија
Републике Србије је, решењем бр. 305-47-418/2005-01, од 28. 11. 2005, затражила да
Вучковић плати 732.687,80 динара. Решење је нејасно – само пише да је цифра закључена
са књиговодственим стањем на дан 25. 11. 2005, али не пише за који период је порез
обрачун. Ово је чудно, јер је Вучковић, Решењем СО Бачки Петровац, број 344-27/2005-
04, од 15. 07. 2005, престао с делатношћу превозника. Поред тога, он наводи да и пре
тог датума није обављао никакве послове, јер је дуго био тешко болестан.
Тврди да нико у Општини није хтео да га саслуша и региструје да није обављао
послове за које му се тражи плаћање пореза. Надамо се да можете помоћи г. Вучковићу,
јер постоје законске олакшице у случајевима кад радња, због болести руководиоца или
власника, престане с радом.
Достављамо Вам: писмо Вучковића, Решење Општине, опомену о неплаћању
пореза и пријави осигурања.

Захваљујемо Вам на сарадњи.
Копија:
- И. Вучковићу.
THE REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA
THE GOVERNMENT IN EXILE
11.080 Zemun, Magistarski trg 3
tel. 11/3077-028, fax: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
No. 179-1/06 – January 13th 2006.

Републике Аустрије у Државној заједници Србије и Црне Горе и да замоли Амбасаду да
уручи писмо, бр. 179/06 од 13. јануара 2006, на енглеском и српском језику, Председника
Владе Милорада Буха Председнику Републике Аустрије, Његовој Екселенцији Хансу
Фишеру – у прилогу.
Амбасади Републике Аустрије у Државној заједници Србије и Црне Горе понови изразе

БЕОГРАД

11080 Земун, Магистарски трг 3
тел. 3077-028, факс: 31646-79, vladarsk@yubc.net
бр. 180/06 – 13. 01. 2006.
о медијском третману хрватских злочина над Србима у
Републици Српској Крајини
Влада Републике Српске Крајине у прогонству саопштава да је непримерно да

средства јавног информисања (у земљи и иностранству) третирају хрватски злочин
геноцида и етничко чишћење хрватских градова и Републике Српске Крајине (Зоне
под заштитом Уједињених нација) од Срба само на основу трагања за чињеницама да
ли су амерички официри и полицајци помагали хрватским генералима у припреми
агресије на РСК или не.
Влада сматра да је злочин хрватске државе над Србима, од 1990. до 1995, питање
над којим треба да се замисли савремена цивилизација и да лидери најодговорнијих
држава мора да учине све да се последице хрватских злочина над Србима отклоне -
што пре.
Нема разлике у постпку Хрватске крајем двадесетог столећа према Србима
од поступка нацистичких и фашистичких држава у Другом светском рату према

Јеврејима, Ромима и Србима. То су димензије у којима треба да се посматра хрватска

агресија на Републику Српску Крајину 1. маја и 4. августа 1995. године. Све друго је
споредно. Нажалост, средства јавног информисања се суштином не баве, него оцењују
колико ће помоћи хрватском генералу Анти Готовини то што му је нешто саветовао
по који амерички генерал или функционер америчке обавештајне службе. Тако се
трагедија српског народа у РСК користи као основ за сензационалистичке чланке и
емисије.
Влада сматра да је Међународна заједница обавезна да помогне стотинама
хиљада прогнаних Срба - којима је одузето у Хрватској: право на државотворност
(Хрватска је 1990. била двонационална држава), држављанство, покретна и непокретна
имовина, права из радног односа, штедни улози, право на станове у хрватским
градовима, итд.

тел.3077-028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр. 179/06 13. 01. 2006.
Председник Републике Аустрије
Његова Екселенција Ханс Фишер
Европска унија је једна од најзначајнијих светских организација и имајући у
виду да јој Република Аустрија председава, уверавам Вашу Екселенцију да нема пречег
проблема за њену делатност у 2006. години од последица етничког чишћења српског
народа у Хрватској од 1990. до 1995. године. Аустрија је најпозванија (зато што су
Срби имали своју самоуправу у Аустрији од 1630. до 1884) да сведочи о историјским
и националним правима Срба и њиховом староседелаштву у Крајини - супротно
кривотворењу хрватских политичара и историчара да су Срби населили Крајину уз
помоћ Турака, кад су Турци освојили Балкан и Мађарску. О Србима староседеоцима у
Крајини, сведочио је и аустријски цар Леополд II, у време победе над Турцима – 1690:
‘’Што се мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео
у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању
истих предела, учествовао, те и дад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише
право има’’.
ЕУ не уважава потврду Леополда II – о српској историјској и етничкој земљи.
Извршна тела ЕУ, једанаесту годину, мирно посматрају како Хрватска довршава учинке
злочина геноцида над Србима од 1941. до 1945. и етничког чишћења Срба од 1990. до
1995. године. Супротно Резолуцији Генералне скупштине ОУН, бр. 260 А (III), од
9. 12. 1948. и њеној Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида,
ЕУ, уместо да захтева кажњавање криваца за хрватски злочин геноцида над Србима,
она предлаже пријем Хрватске у своје чланство. Тиме се ЕУ јавља као покровитељ
оних правила која су важила у раном Средњем веку - кад су варвари упадали у земље
других народа, с циљем да те народе: усмрте и прогнају, а њихова добра опљачкају.

Да поређење савремених европских збивања и оних из раног Средњег века не
би остављало утисак неодмерености, бићу слободан да Вашу Екселенцију упутим у
најосновније чињенице злочина геноцида и етничког чишћења Срба од стране хрватске
државе - од 1990. до 1995. године. Обавезно је знати да ЕУ не жели да призна да је
Хрватска 1990. године била двонационална држава (Хрвата и Срба), као што је Белгија
држава Валонаца и Фламанаца, Швајцарска Немаца, Француза и Италијана, итд. Док
ова чињеница не буде полазиште свих расправа о узроцима рата и злочина у Хрватској
од 1990. до 1995. године, историја ће теретити ЕУ - за покровитељство варварским
правилима понашања раног Средњег века. Сигуран сам да ЕУ не би подржала прогон
једног од два народа у Белгији, или једног од три народа у Швајцарској, па је питање
зашто се сложила с прогоном Срба од стране Хрвата!
У свету је криво представљен рат у Хрватској. Није му била узрок нелегална
побуна Срба, с циљем да се Крајина задржи у Југославији, или да се прикључи ‘’Великој
Србији’’. Узрок је прогон Срба 1990. године из градова: Загреба, Дубровника, Задра,
Шибеника, Сплита, Карловца, Осијека, Вуковара, Пуле, Ријеке, итд.
Аустријска дипломатија може Вашој Екселенцији ставити на располагање
Извештај Генералног секретара Б. Б. Галија Савету безбедности, од 15. маја 1993. У
њему је податак да су хрватске власти прогнале из ових градова 251.000 Срба (од 1990.
до марта 1993) – у Југославију и Републику Српску Крајину и, наравно, непознат број
Срба у треће земље. Запањујуће је да на ову чињеницу, ни тада - ни данас, не реагују
органи Европске уније.
Аустријска дипломатија може Вашој Екселенцији ставити на располагање
и писмо из 1993. године СБ хрватског амбасадора у Њујорку, Њ.Е. Марија Нобила,
с податком да је у хрватским градовима и областима ван Зоне под заштитом ОУН
живела 471.000 Срба. Овом чињеницом се оспорава тачност пописа становништва у
време Југославије, по којем је у целој Хрватској било само 581.000 Срба. Ево, хрватски
амбасадор сведочи да их је ван Зоне под заштитом ОУН било 471.000. То значи да
је споменути извештај Бутроса Бутроса Галија одсликавао тачне размере хрватског
геноцида над Србима – ван Зоне под заштитом УН, па је штета што у Извештају није
наведен број Срба проганих и у треће земље.
Није незанимљиво (а поразно је за Европу) ако изнесем чињеницу да је Влада
РСК 1993. била у поседу докумената да су српске породице (под смртном и другим
претњама) преводиле своју децу из православне у римокатоличку религију, а да то
Европска заједница (данас ЕУ) није узимала у обзир, мада је то био злочин геноцида
– према документима УН. О томе је обавештена и Његова Светост покојни Папа Јован
Павле II, а, ових дана, и Његова Светост Папа Бенедикт XVI. Ниједан од папа се није
осврнуо на овај злочин геноцида хрватских државника и римокатоличких свештеника
у Хрватској. Понели су се као и органи ЕУ - 1993.
ЕУ се темељи на универзалним правима човека, па би требало да не дозвољава
прогоне на расној, националној и верској основи и да учини све да се такав прогон
спречи а последице отклоне. Сложићете се да унивезална права човека подразумевају и
ненарушиво право на својину, а Србе су државни органи лишили непокретне, покретне
и интелектуалне својине. Ево осврта на терор хрватске државе над Србима:
- укинут државотворни статус Србима у парламенту Хрватске – 1990.

године,
- прогнано 80% Срба из хрватских градова и Зоне под заштитом УН,
- колективно одузето држављанство прогнаним Србима – око 500.000 људи,
- уништено 1100 села и заселака,
- порушено 30.000 стамбених и других објеката,
- одузето 50.000 станова,
- онемогућена куповина приватизованих предузећа и установа,
- одузети штедни улози на пошти и у банкама,
- укинута радна права - као што су: радни стаж, пензије, инвалидине...
- не могу да располажу својим сеоским имањима и приватним фирмама,
итд.
ЕУ је одговорна пред Цивилизацијом, јер није спречила хрватску агресију (1. мај
и 4. август 1995) на Зоне под заштитом Уједињених нација (Република Српска Крајина)
– што је преседан у мировним операцијама од Другог светског рата, и одговорна је што
не чини ништа да се Србима омогуће универзална људска права.
С обзиром на потпуну сагласност свих европских држава да се став ЕУ у
односу на злочин геноцида и етничког чишћења Срба у Републици Хрватској подржи
и с обзиром да све европске владе, као и тела ЕУ, бојкотују документа Владе Републике
Српске Крајине, овај текст сматрајте отвореним писмом.

11080 З е м у н, Магистарски трг 3
тел. 11/3077-028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр. 183/06 – 17. јануар 2005.
Г-дин Јан Хробар,Канковскехо 2,
182 00 Праха, Чешка Република
Поштовани господине Хробар,
Захваљујем Вам на писму од 16. јануара 2006. године и обавештавам да сте
један од ретких новинара који се занима за страдање српског народа у Републици
Српској Крајини и Хрватској. У европским државама је потпуна блокада вести о
етничком чишћењу Срба из данашње Хрватске. Ово не служи на част Европи, посебно
не чланицама ЕУ, јер се оне заклињу у универзална људска права и тврде да је то
основа европских интеграција.
Шаљемо документа и академијама наука европских земаља, али ни и из ових
институција нема реакција.
Што год учините на ширењу истине о неправди учињеној Србима, бићемо Вам
захвални.
Остајемо Вам на располагању – очекујемо Ваша нова писма.
Прилог: 12.

Тел. 3077-028, факс: 316-4679, vladarsk@yubc.net
Бр. 184/06 – 17. 01. 2006.
Влада РСК сутужилац на америчком суду против Ватиканске банке и институција

Римокатоличке цркве за преузимање опљачканог новца и драгоцености у Хрватској у
току Другог светског рата
Амерички Обласни суд северне Калифорније, пред којим је у току процес против
Ватиканске банке и институција Римокатоличке цркве за преузимање опљачканог
новца и драгоцености од српских, јеврејских и ромских жртава у Хрватској у Другом
светском рату, донео је одлуку да Влада Републике Српске Крајине у прогонству може
бити сутужилац у овом предмету.
Одлука је донесена ових дана и Влада РСК ће моћи, заједно уз организације
нацистичких жртава из Русије, Украјине и Белорусије, да захтева и проширење
постојеће тужбе.

Бр. 184/06 – 20. 01. 2006.
СВИМ СРБИМА И СРПСКИМ
УДРУЖЕЊИМА У РАСЕЈАЊУ
Влада РСК у прогонству је у веома тешким приликама, јер органи Државне

заједнице Србије и Црне Горе не одржавају службене везе с њом. Ово је више него
штетно за српске интересе. Србија и Црна Гора су српске државе а и Срби прогнаници
су Срби. Највећи број их је с боравиштем у Србији и Црној Гори. Државна заједница
прећуткује злочине геноцида и етничког чишћења Срба из РСК, па тиме помаже да
Хрватска оконча, у Другом светском рату започето, биолошко уништење и прогон
српског народа.
Државна заједница има изврсну прилику да од Републике Хрватске захтева
отклањање последица терора над Србима од 1990. до 1995. и да захтева исплату ратне
штете за српске жртве од 1941. до 1945. године, али се она тога, чињенице указују на
то, одрекла. Тако су из међудржавних односа Државне заједнице и Републике Хрватске
уклоњена питања прогнаног српског народа, а у општој политици с чланицама УН,
Београд и Подгорица се њима још мање баве.
Велику штету прогнаницима доноси и пракса у Србији и Црној Гори, јер

се вештачки смањује званична бројка прогнаних Срба с боравиштем у Државној

заједници. То се чини на тај начин што се престају сматрати прогнаницима они који
приме држављанство Србије или Црне Горе и они који одселе у треће земље. Влада
је упозоравала највише државне и скупштинске органе Државне заједнице да се
статус прогнаника не може брисати, без обзира да ли су их неке државе примиле у
држављанство, или не. Међутим, ни један орган није реаговао.
Најболније је то што Министарство за дијаспору и министар Војислав Вукчевић
потпуно занемарују рад Владе РСК. Ако је Министарство за дијаспору то за што се
представља, онда оно не сме да прећуткује чињеницу да су Срби прогнани из Хрватске.
Застрашујућа је помисао да би се Министарство тако благонаклоно понашала и према
некој другој земљи, која би, не дај Боже, прогнала Србе са своје територије. Исти однос
према Влади РСК негује и Комесаријат за избеглице Републике Србије. У оваквој
ситуацији, Влада РСК верује да српска удружења у иностранству могу да утичу на
понашање Министарства за дијаспору и Комесаријата за избеглице Републике Србије,
па их моли да искористе свој ауторитет и редовну сарадњу с њима, па да затраже
од њих да промену своју досадашњу политику према Скупштини и Влади РСК у
прогонству. Само сарадњом с представницима прогнаног народа, Државна заједница
може правилно штитити опште српске интересе и одговорити изазовима времена, у
којем је, опет, пострадао наш народ.
Влада РСК моли да Срби у расејању ово писмо доставе на што више адреса и да,
на предложени начин, помогну Владу и Скупштину РСК – тиме ће, на најбољи начин,
помоћи остварење српских националних интереса.
ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА
Документ бр. 10819, 26. јануар 2005.
СИТУАЦИЈА СРБА ПРОТЕРАИХ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

КРАЈИНЕ (ПОДРУЧЈЕ ПОД ЗАШТИТОМ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА) И
РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ, У ПЕРИОДУ ОД 1990. ДО 1995.
Писмена декларација бр. 374.
Писмена декларација обавезује само чланове (Парламента) који су је потписали
1. Подсећајући да су, услед притисака и терора над Србима, и посебно етнички

мотивисане војне офанзиве 1995 – читаве територије очишћене од Срба,
2. Жалећи што Хрватска, ни десет година касније, није омобућила протераним
Србима да се врате и уживају своја људска права, што је реѕултирало малим
бројем повратника до сада,
3. Наглашавајући да је, 1990, Хрватска била джава Хрвата и Срба као равноправних
конститутивних народа и да је хрватски Пареламент, кршећи сопствени Устав,
изгласавањем од само хрватских посланика, променио статус Срба у националну

мањину,
4. Поштујћи у потпуности Мишљење бр. 195 (1996) и Резолуцију 1089 (1996)
Парламентарне скупштине и Европску конвенцију за заштиту људских права
и основних слобода (ЕЦХР), доле потписани цланови снажно апелују на
Владу Хрватске да се придржава својих међународних обавеза и предузме све
неопходне мере да омоугћи Србима да поврате свој статус, пуну аутономију
и индивидуална и колективна права и слободе, и позива (Парламентарну)
Скупштину да тражи од Хрватске да примени стандарде СЕ, ЕУ и УН.
ПОТПИСНИЦИ:
Николић, Томислав, Србија и Црна Гора, НР
Бојовић, Божидар, Србија и Црна Гора, ЕПП/ЦД
Чернишенко, Игор, Руска Федерација, ЕДГ
Екснер Вацлав, Чешка Република, УЕЛ
Глигорић, Тихомир, Босна и Херцеговина, СОЦ
Гојковић, Маја, Србија и Црна Гора, НР
Хупер Глорија, Велика Британија, Уједињено Краљевство, ЕДГ
Јовашевић, Љубиша, Србија и Црна Гора, ЕПП/ЦД
Колешников, Виктор, Руска Федерација, ЕДГ
Ковалев, Николај, Руска Федерација, ЕДГ
Мелинков, Иван, Руска Федерација, УЕЛ
Милићевић, Љиљана, Босна и Херцеговина, ЕПП/ЦД
Милојевић, Горан, Босна и Херцеговина, ЕПП/ЦД
Мокри, Владимир, Руска Федерација, ЕДГ
Магдалијан, Хермин, Арменија, АЛДЕ
Нарочнитскаја, Наталија, Руска Федерација, УЕЛ
Оскина, Вера, Руска Федерација, ЕДГ
Островски, Алексеј, Руска Федерација, НР
Рустамјан, Армен, Арменија, СОЦ,
Ружић Бранко, Србија и Црна Гора, СОЦ
Шами, Зоран, Србија и Црна Гора, ЕПП/ЦД
Слутски, Леонид, Руска Федерација, СОЦ
Собко, Сергеј, Руска Федерација, УЕЛ/ГУЕ
Тодоровић Драган, Србија и Црна Гора, НР
Торосијан, Тигран, Арменија, ЕДГ
Жириновски, Владимир, Руска Федерација, НР
Зјуганов, Генадиј, Руска Федерација, НР
Жижић, Зоран, Србија и Црна Гора, СОЦ
ТУМАЧ: СОЦ – Група социјалиста

ЕПП/ЦД – Група Европских народних партија
АЛДЕ – Савез либерала и демократских партија Европе
ЕДГ – Европска демократска група
УЕЛ – Група за јединство левичара Европе
НР – не регистроване групе
НАЦРТ САОПШТЕЊА

Влада Републике Српске Крајине у прогонству, поводом смрти др Милана

Бабића у Хагу, шаље саучешће његовој породици и упућује држављане Републике
Српске Крајине да на људски и хришћански начин одају последњу пошту једном
од својих првих бораца против планираног злочина геноцида хрватске државе над
српским народом.
Влада моли да у време хришћанских обреда сахране посмртних остатака др
Милана Бабића изостану расправе о његовим земаљским прегнућима током насртаја
многих светских чинилаца на права и живот српског народа и током окрутних
насртаја на његов лични живот и на спокој његове породице.
Мир Божији.

Тел. 3077.028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр. 187/06 – 26. 01. 2006.
СРБИМА И СРПСКИМ
УДРУЖЕЊИМАУ ИНОСТРАНСТВУ
Господин Зоран Здравковић из Младеновца је замолио Владу да упозна српска

удружења у иностранству да је издата књига: 12. славонска ударна дивизија, аутора
Стојана Марковића. Фондација ‘’Драгојло Дудић’’ је доделила прву награду овој
књизи.
Дело билује документацијом с подручја Славоније из времена Другог светског
рата. Аутор је један од бораца Дивизије, с њом је прошао цели ратни пут, и бележио
је најважније податке о сваком славонском селу и засеоку, биткама, зверствима над
српским народом, итд. Стојан Марковић је унео и велики број имена бораца и других
личности с подручја Славоније. Реч је о особама у редовима НОР-а, али и онима у
хрватској војсци (усташама и домобранима) и другим непријатељским формацијама.
Здравковић обавештава да књига кошта 700,00 динара и да се може поручити на
његовој адреси: 11.400 Младеновац, Космајских партизана 62, тел: 011/8224-364, моб:
064-202-14-82.

Тел. 3077-028; ф: 316-4679, vladarsk@yubc.net

Бр. 189/01 – 27. 01. 2006.
ПРЕГЛЕД РАДА ВЛАДЕ РСК У ПРОГОНСТВУ
- Скупштина Републике Српске Крајине је бирана на вишестраначким изборима

у децембру 1993. године, под покровитељством Савета безбедности. Никаквим
документом УН нису стављени ван снаге резултати тих избора.
- Због забране у Југославији, десет година није радила. Обновила рад на
седници у Београду, 26. фебруара 2005, кад је изабрана Влада у прогонству, на челу с
Милорадом Бухом.
- Влади је уступила једну просторију Српска Радикална Странка, а власти у
Србији нису дозволиле регистрацију Владе у прогонству.
ЦИЉЕВИ
- Влада ће се користити демократским средствима и уз помоћ Међународне

заједнице да би омогућила Србима статус у данашњој Хрватској – какав су имали у
Југославији 1990. године.
- Полази од тога да је Хрватска (1990) била двонационална држава – Хрвата и
Срба (као Белгија) и да су Хрвати (силом оружја) од Хрватске начинили једнонационалну
државу а Србе прогнали, одузимајући им и имовину, права из радног односа, штедне
улоге, итд.
- Срби Крајине су имали државотворност у Аустрији од 1630. до 1884. године
– постоји о томе Српски устав из 1630. Значи, Крајишници су имали државност у
модерном времену пре Срба у Црној Гори (1687) и Србији (1804).
- Влада ће упознати Међународну заједницу да су хрватски прогони Срба
почели 1939. године, при стварању Бановине Хрватске у Југославији. То је чињено од
стране првака Хрватске сељачке странке.
- Влада ће упознати Међународну заједницу да су усташе (фашистичка странка)
1941. озакониле програм истребљења, прогона и покатоличавања Срба у Хрватској,
који је 1939. планирала и започела Хрватска сељачка странка, која у историографији
Југославије слови као демократска и антифашистичка.
- Влада ће учинити све да наплати од Хрватске ратну штету за холокауст над
Србима, Јеврејима и Ромима од 1941. до 1945, кад су у логорима смрти Јасеновца и на
другим стратиштима, по законима, уништавана ова три народа.
- Влада ће тражити, поред враћања Србима свих права у РСК, и наплату ратне
штете од Хрватске за злочине, одузимање, земље, предузећа, грађевина, ускраћивање
права, итд, учињене од 1990. до 1995. године.
- Генерални секретар је известио Савет безбедности (15. маја 1993) да је Хрватска
из својих градова, ван РСК, прогнала стотине хиљада Срба, па ће то бити темељна
потврда о хрватској обавези према прогнаним Србима и њиховој имовини.
- Влада ће отварати своја представништва у европским и ваневропским
државама.
УЧИНАК РАДА СКУПШТИНЕ И ВЛАДЕ
- Влада је отворила своја представништва у: Паризу, Торонту и Тилбургу у

Холандији.

- Парламентарна скупштина Савета Европе је укључила у дневни ред Резолуцију

о обавези Хрватске да отклони последице свог прогона Срба од 1990. до 1995.
- Обласни суд у Калифорнији је прихватио Владу РСК у прогонству за сутужиоца
против Ватиканске банке и Фрањевачког католичког реда у Хрватској – за новац и
опљачкане драгоцености Срба, Јевреја и Рома у Другом светском рату.
- До краја јуна 2006, Влада РСК у прогонству ће бити учлањена у агенцију:
Непредстављене нације и народи (УНПО), којој помажу многа тела ОУН.
- Владини адвокати из Америке ће отворити Народну банку РС Крајине,
вероватно у једном од западноевропских градова.
НЕОСТВАРЕНИ ПЛАН
- Влада није успела да успостави сарадњу са владама Европе, УН и другим

међунарондим организацијама – сви игноришу хрватска недела према Србима.
- Редакције медија у Србији и Црној Гори не објављују ни једну вест о раду
Владе – то не чине ни стране агенције у Београду и Подгорици.

11080 Земун, Магистарски трг 3.
Тел. 3077-028, ф: 316-4679; vladarsk@yubc.net
Бр. 190/06 – 30. 01. 2006.
Др Војислав Станимировић
Самостална демократска српска странка
Вуковар
Поштовани господине Станимировићу,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је упућена да Вам скрене пажњу
да је поступак члана Вашег Председништва г. Милорада Пуповца на седници, 26.
јануара 2006, Парламентарне скупштине Савета Европе у Стразбуру супротан српским
националним интересима. Као што знате, на дневном реду је била Декларацација о
протераним Србима из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом Уједињених
нација) и Републике Хрватске, у периоду од 1990. до 1995. године. У Декларацији
су посланици саопштили Влади Републике Хрватске да је Сабор, противуставно,
претворио двонационалну Хрватску у једнонационалну и ‘’снажно су апеловали на
Владу Хрватске да се придржава својих међународних обавеза и предузме све неопходне
мере да омогући Србима да поврате свој статус, пуну аутономију и индивидуална и
колективна права и слобеде, и позива Парламентарну скупштину Савета Европе да
тражи од Хрватске да примени стандарде СЕ, ЕУ и УН’’.
Ваш посланик Милорад Пуповац је одбио да потпише и на други начин подржи
ову декларацију, што је запрепастило и прогнане Србе и оне који су у Хрватској, јер
се тиме, најдиректније, супроставио међународном захтеву да Хрватска отклони
последице злочина геноцида и етничког чишћења Срба из РСК и Хрватске.

Влада разуме да хрватске власти још нису спремне да у Хрватској прихвате
слободно изношење чињеница о терору хрватске државе над Србима, али г.
Пуповца такав однос власти према демократији није смео да уплаши – јер је
заштићен посланичким имунитетом Сабора Хрватске и посланичким имунитетом
у Парламентарној скупштини Савета Европе у Стразбуру. У овом случају, он се,
поред тога што је нанео штету српским националним интересима, тешко огрешио и
о европска настојања да се међудржавни односи и односи међу нацијама у Европи
изграђују на највишим демократским и правним стандардима. Ако су посланици из
западно и источноевропских земаља схватили да је њихова помоћ неопходна да се
српском народу врате силом одузета права, онда је то требало да буде, пре него њима,
јасно и представнику српског народа – др Милораду Пуповцу.
Влада се нада да представници Ваше странке неће више наносити овакве и
сличне штете српским националним интересима.
Имајући у виду да Ваша партија не жели да одржава везе с Владом Републике
Српске Крајине у прогонству, сматрајте да ово писмо има карактер отвореног.
Mr. Sergei Popov, MP, President of the General Assembly
Mr. Stylianos-Angelos Papathemelis, Secretary General
Обавештавамо Вас да је Скупштина Републике Српске Крајине (конституисана
после вишепартијских избора под покровитељством Савета безбедности УН - 1993.
године) наставила с радом 26. фебруара 2005. године. Тога дана, посланици су изабрали
нове чланове Владе Републике Српске Крајине у прогонству и задужили их да учине
све да Међународна заједница приступи отклањању последица прогона српског народа
из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске - од 1990. до 1995.
С обзиром да је Република Српска Крајина (привремено окупирана) с великим
процентом православног становништва, уверени смо да ћете прихватити њено
чланставо у Међупарламентарној скупштини православља.
Хрватска је етнички очистила Републику Српску Крајину (Зону под заштитом
УН) и хрватске градове – прогоном око 80% православних Срба. Слика о том
стравичном догађају је ублажена и чињеницом да је Хрватска после Другог светског
рата статистички умањивала број православних Срба. Хрватска је деценијама
припремала овај злочин, па је објављивала мањи број Срба – да би етничко чишћење
изгледало скромније. Да би установила стварни број Срба у бившој Хрватској, Влада је
(1993) затражила од Савета безбедности УН и имиграционих земаља да се обелодане
подаци о броју усељених Срба од 1990. године, али (у складу с тадашњим чудним
ставом да је Хрватска демократска држава) одговора није било. Мада је био објављен
Извештај ГС УН Бутроса Б. Галија Савету безбедности (15. мај 1993) да је Хрватска,
од 1990. до 18. марта 1993, прогнала 251.000 Срба – само у Републику Српску Крајину
и Југославију, ни једна влада није тражила одговорност Хрватске. А ако бисмо
овом податку Генералног секретра додали и Србе побегле у Европу, САД, Канаду и

Аустралију, број би премашио онај статистички – о наводном укупном броју Срба у

Хрватској.
Влада подсећа да је хрватска војска уништила 1.100 српских села и заселака,
порушила 30.000 стамбених и привредних зграда и запосела још неутврђен број кућа
и откупљених станова. Ускратила је Србима и право на 50.000 станова који још нису
били откупљени. Одузела им је привредне фирме, онемогућила акције у предузећима,
не исплаћује пензије, инвалиднине, присвојила штедне улоге, итд.
Овакав злочин, обавезује представнике свих држава да приморају Хрватску
да отклони последице злочина геноцида над Србима. Посебно то очекујемо од влада
народа духовно блиских српском. Имајући ово у виду, уверени смо да ћете Скупштину
РСК примити за члана Међупарламентарне скупштине православља. Били бисмо Вам
захвални ако бисте препоручили својим владама да не учествују на манифестацијама у
Хрватској и њеним амбасадама, кад Хрватска прославља десетогодишњицу етничког
чишћења Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом Уједињених нација)
и Републике Хрватске – 4. августа 2005.
Милорад Буха, председник Владе РСК
Рајко Лежаић, председник Скупшинте РСК

Бр. 198/06 – 13. 3. 2006.
Г-дин Лука Мичета
Директор Танјуга
Поштовани господине Мичета,
дозволите да Вас подсетимо да су: Влада Републике Српске Крајине у прогонству,
новинарка Светлана Петрушић, Савез удружења логораша Републике Српске и
жртве шиптарског геноцида над Србима на Косову и Метохију изнајмили Танјугову
просторију у Кнез Михаиловој бр. 6, у Београду, ради конференције за новинаре - 12.
3. 2006, у 13,00 часова. Конференција је најављена под именом: ‘’Сведоци ужаса над
Србима’’.
Ваше службе су обавестиле редакције страних и домаћих медија о конференцији,
али су се огрешиле о новинарски кодекс и националне интересе српског народа.
Кривотвориле су текст дневног реда – стављајући Владу Републике Српске Крајине
и Министра за информисање Владе РСК под знаке наводе. Тиме су се, те службе,
наругале легалним представницима милионског српског народа из Републике Српске
Крајине и Републике Хрватске, над којим је хрватска власт извршила, од 1990. до 1995,
класични злочин геноцида и етничко чишћење. Знајте, ниједна установа у Хрватској
не би учинила тако нешто безочно према свом народу - да је, неким чудом, прогнано
толико Хрвата из Србије.
Одговорни у Вашој установи се не могу позивати ни на какве узвишене
принципе толеранције међу народима и државама и не могу Владу РСК означавати за
носиоца нарушавања тих принципа, јер је и Парламентарна скупштина Савета Европе,
својим документом 10819, од 26. јануара 2006. године и Декларацијом бр. 374 – коју

је подржало 28 делегата из 6 држава, назначила да је потребно да Хрватска омогући
Србима она права која су имали 1990, да их обештети и да се Република Хрватска,
поново, уреди као двонационална – држава Хрвата и Срба.
Поштовани господине Мичета, надам се да није потребно да подвлачим да Влада
Републике Српске Крајине изражава своје дубоко негодовање поступком надлежне
службе у Танјугу.
Тел: 3077-028, факс: 316-4679, vladarsk@yubc.net
Бр. 204/06 – 21. 03. 2006.

да их обавести о суштини српско-хрватских односа у Републици Хрватској од 1945. до
1990. године и да подсети ДКП да је грађански рат у Југославији последица државног
насиља хрватске власти над Србима од 1990. године.
Хрватски парламент (Сабор) је, 1990, двонационалну Социјалистичку Републику
Хрватску прогласио једнонационалном. Право је чудо да је већина европских држава
подржала ову нецивилизацијску меру Владе и Сабора Хрватске, а такав пример не
би подржала ни једна од њих у случају Белгије – кад би, например, Валонци одузели
државотворни статус Фламанцима и предузели мере за њихов прогон у Холандију.
Влада скреће пажњу дипломатско-конзуларним представништвима на
чињеницу о оснивању федералне југословенске јединице Хрватске – 1945. године. Као
што је познато, Срби с територије Републике Српске Крајине су чинили 90% бораца
у партизанском и четничком антифашистичком покрету. Хрватска је била од 1941.
до 1945. савезница Сила осовине и имала је државни програм физичког истребљења
Срба, Рома и Јевреја. У том циљу, подигла је мрежу концентрационих логора смрти,
с центром у Јасеновцу. Према оваквом огрешењу Хрватске, Срби су поступили
неочекивано – опростили су Хрватима убиство више од милион Срба, 30.000 Јевреја и
80.000 Рома. Срби су пристали и да своје територије унесу у федералну јединицу – с
именом: Народна Република Хрватска. У ту сврху, Срби су одржали свој Први конгрес
у Загребу – 29. и 30. септембра 1945. године. Прихватајући да федералну Хрватску
чине српске и хрватске историјске и националне територије, Срби су поставили само
један услов – да границе федералне Хрватске не могу прекидати политичке и друге
везе Срба у Хрватској и Срба у другим федералним јединицама Југославије. Ово је
најважнија одредница српских државотворних одлука на Првом српском конгресу у
Загребу – 29. и 30. септембра 1945. године и она гласи:
‘’Треба чувати јединство српског народа у политичком и културном животу, као
залог опстанка и напретка. Границе федералних јединица не цијепају и не раздвајају
српски народ, већ су чврсте споне које вежу све Србе у Југославији’’.
Како се види, оваква одлука једне нације била би поштована у свакој земљи.
Не би се могла мењати – ни уставом ни законима, све док траје држава таквог
двонационалног устројства, па се Влада нада да ће ДКП пренети својим владама
чињеницу о историјском преседану у односима европских земаља – кад су подржале
хрватско обесправљивање Срба и њихов прогон са српске историјске и националне

земље.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да дипломатско-
конзуларним представништвима у Државној заједници Србије и Црне Горе понови
ПРЕДСТАВНИШТВА
БЕОГРАД
11080 Земун, Магистарски трг 3, Сербиа анд Монтенегро
Тел. 11/3077-028, фаx: 316-4679, vladarsk@yubc.net
Бр. 205/06 – 21. 03. 2006.
Госпођа Кристина – Инеке Грбић
Тилбург, Холандија
Тел: 99311-3467-3451
Факс: 9931-13-4631-951
Поштована госпођо Грбић,
Обавештен сам да желите да помогнете рад Владе и Скупштине Републике Српске
Крајине у прогонству, па Вам, најсрдачније, захваљујем. Влада је донела одлуку о
обнављању рада свог представништва у Вашој земљи. Били бисмо Вам захвални ако
бисте били спремни да будућим представништвом Ви руководите. Уверавамо Вас
да би Ваш рад био у оквирима демократских начела, јер Влада РСК у прогонству
жели да постигне само враћање српских права - укинутих једностраном одлуком у
хрватском парламенту 1990. године, кад су посланици хрватске националности гласали
за одузимање Србима уставног статуса државотворног (конститутивног) народа у
Социјалиситчкој Републици Хрватској. Тако је двонационална Хрватска претворено
(насилно) у једнонационалну. Поред захтева за врацање Хрватској двнационалног
статуса, Влада ће тражити од Међународне заједнице да примора Хрватску да омогући
повратак прогнаних Срба кућама и враћање њихове приватне имовине – коју им је
Хрватска одузимала од 1990. до 1995. године.
Молимо, регулисите обнову рада представниства РСК код надлезних холандских органа.
Ако буде требало, обавестицемо и Амбасаду Краљевине Холандије у Београду.
Пријатељски поздрави.

11.080 Земун, Магистарски трг 3 (The same text as last one)
Тел: 3077-028, факс: 316-4679, vladarsk@yubc.net - In Serb language -
Бр. 204/06 – 21. 03. 2006.

да их обавести о суштини српско-хрватских односа у Републици Хрватској од 1945. до

1990. године и да подсети ДКП да је грађански рат у Југославији последица државног
насиља хрватске власти над Србима од 1990. године.
Хрватску прогласио једнонационалном. Право је чудо да је већина европских држава
подржала ову нецивилизацијску меру Владе и Сабора Хрватске, а такав пример не
би подржала ни једна од њих у случају Белгије – кад би, например, Валонци одузели
државотворни статус Фламанцима и предузели мере за њихов прогон у Холандију.
Влада скреће пажњу дипломатско-конзуларним представништвима на
чињеницу о оснивању федералне југословенске јединице Хрватске – 1945. године. Као
што је познато, Срби с територије Републике Српске Крајине су чинили 90% бораца
у партизанском и четничком антифашистичком покрету. Хрватска је била од 1941.
до 1945. савезница Сила осовине и имала је државни програм физичког истребљења
Срба, Рома и Јевреја. У том циљу, подигла је мрежу концентрационих логора смрти,
с центром у Јасеновцу. Према оваквом огрешењу Хрватске, Срби су поступили
неочекивано – опростили су Хрватима убиство више од милион Срба, 30.000 Јевреја и
80.000 Рома. Срби су пристали и да своје територије унесу у федералну јединицу – с
именом: Народна Република Хрватска. У ту сврху, Срби су одржали свој Први конгрес
у Загребу – 29. и 30. септембра 1945. године. Прихватајући да федералну Хрватску
чине српске и хрватске историјске и националне територије, Срби су поставили само
један услов – да границе федералне Хрватске не могу прекидати политичке и друге
везе Срба у Хрватској и Срба у другим федералним јединицама Југославије. Ово је
најважнија одредница српских државотворних одлука на Првом српском конгресу у
Загребу – 29. и 30. септембра 1945. године и она гласи:
‘’Треба чувати јединство српског народа у политичком и културном животу, као
залог опстанка и напретка. Границе федералних јединица не цијепају и не раздвајају
српски народ, већ су чврсте споне које вежу све Србе у Југославији’’.
Како се види, оваква одлука једне нације била би поштована у свакој земљи.
Не би се могла мењати – ни уставом ни законима, све док траје држава таквог
двонационалног устројства, па се Влада нада да ће ДКП пренети својим владама
чињеницу о историјском преседану у односима европских земаља – кад су подржале
хрватско обесправљивање Срба и њихов прогон са српске историјске и националне
земље.
БЕОГРАД

П Р Е Д С Е Д Н И К
Бр 205/6
Београд, 21.03.2006.



Устава - о односима с другим државама и међународним организацијама, именујем
за руководиоцa Представништва Владе и Скупштине Републике Српске Крајине
у Холандији госпођа Кристина Грбић Будинг, држављанка Холандије. Седиште
Представништва ће именована накнадно одабрати.
НЕЗВАНИЧНИ ПРЕВОД:
ЧИЊЕНИЦЕ О НАЦИОНАЛНОМ ТРЕЗОРУ КРАЈИНЕ
Тренутна ситуација
1. На основу овлашћења Премијера Бухе, Национални трезор Крајине је обновљен
као Приватна лимитид компанија на британском прекоморском поседу Светој
Јелени, док не буде премештен у Крајину или Србију. Док не буде обновљен рад
у Крајини, просторије Трезора ће обављати послове на Светој Јелени као оф-
шор огранак.
2. Национални трезор ће бити смештен на адреси: Association Hall, Main Street,
Jamestown (Dzeimstaun), Света Јелена. Њиме ће руководити Мајк Олсон из
Сеифехолдер лтд. предузећа (Safeholder Ltd), као локални службеник Трезора.
3. Г-дин Олсон може опслуживати и банковни рачун Националног трезора у
Светој Јелени и рачуна у Лојдс банци у Лондону.
4. Новчани износи Трезора могу се прибављати штампањем (ковањем) новчаница,
улагањем колекционара, гаранцијама и другим операцијама.
5. Финансијске операција обављаће се у интересу РСК, чланова њене Владе, и
политичких савезника.
6. Вратиће новац који припада РСК а налази се на депозиту Народне банке Србије
и у другим установама.
ПРЕПОРУКА
1) Влада РСК ће размотрити, што пре, пратеће акте/законе који се односе

на рад Националне банке и њених функционера.
2) Сеифхолдер предузеће препоручује да статус Националнг трезора буде
исто што и Јавно лимитид предузеће, с овлашћењима стварања робних
фондова и продаје на међународном тржишту. Таксе за ове услуге су око
500 евра. Препоручујемо да минимална залиха буде 10 милиона евра.
Један од циљева Депозита могу бити робни фонд и облигације.
Срдачно,
Др Џонатан Леви,
адвокат РСК
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА, ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ


Бр. 207/06 – 23. 03. 2006.

конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и да их обавести
о суштини српско-хрватских односа у Републици Хрватској и геноцидним мерама
Владе Хрватске против Срба од 1990. до 1995. године.
Хрватску прогласио једнонационалном и право чудо је да су европске државе подржале
ову нецивилизацијску меру Владе и Сабора Хрватске. Такву меру не би подржале
у случају Белгије – кад би, претпоставимо, Валонци одузели државотворни статус
Фламанцима и прогнали их у Холандију. Прогон Срба у Хрватској је текао уз свесрдну
помоћ европских држава, посебно чланица Европске заједнице (Европске уније).
Прогон Срба је био стравичан - хрватске власти су одузимале Србима сву имовину,
ускраћивале им права из радног односа, блокирале штедне улоге и избрисале их из
књига држављана. Све ово је, тада, скривано од јавности – чему су допринеле европске
владе. Једини податак о овом хрватском злочину геноцида је у Извештају Генералног
секретара ОУН пред Саветом безбедности, бр. S/25777, од 15. маја 1993. Под Тачком 10,
у одељку II МИРОТВОРСТВО, пише:
‘’Истовремено, Уред високог комесара за избеглице Уједињених нација (УНХЦР)
извештава о непрекидном напуштању Срба из Хрватске, који често одлазе у Србију.
Према подацима УНХЦР од 19. марта 1993, број српских избеглица и расељених лица
избеглих из Хрватске у Србију и Зоне под заштитом Уједињених нација (око 251.000)
сада превазилази број Хрвата избеглих из Зона под заштитом УН – у Хрватској’’.
Значи, само у Републику Српску Крајину и Србију, Хрватска је прогнала
251.000 Срба из градова, а број прогнаника у европским и прекоморским земљама,
никад није установљен. Влада је, 1993. године, молила треће земље да Влади РСК
доставе податке својих имиграционих органа о том броју, али су консултоване
владе одбиле да то учине. Савет безбедности је, такође, одбио сарадњу о овом
злочину геноцида – није пристао да од имиграционих држава затражи податке о
прогнаним Србима из хрватских градова.
Влада Републике Српске Крајине скреће пажњу ДКП да је хрватска амбасада
у Њујорку обавестила 1993. Савет безбедности да је, у хрватским градовима и
неким покрајинама ван РСК, живело 471.000 Срба. То значи, да их је прогнано
скоро 400.000 (ван РСК) – ако се зна да је прогон доживело око 80% Срба у бившој
федералној Хрватској.
Влада моли ДКП да обавесте своје Владе да за овај злочин геноцида над
Србима у Хрватској сносе одговорност све чланице УН - нису ништа предузеле да
би га спречиле, а ништа не предузимају да се његове последице отклоне.
Београд


Бр. 209/06 – 24. 03. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе
и да их обавести о забрани коришћења српског писма у Републици Хрватској. Реч је
о кршењу одредаба Повеље о правима човека, јер се припадницима српске нације не
дозвољава коришћење једног од два српска писма – ћирилицу забрањују, а латиницу
дозвољавају. Истина о забрани ћирилице у Хрватској је обелодањена 24. марта 2006.
године, кад су хрватски гранични царински органи вратили камион с робом из Србије
(Ниш) за Хрватску. Хрватски цариници су објаснили да се роба из Србије враћа, јер
је пропратни документ писан српском ћирилицом (‘’Политика’’, 25. 3. 2006. прва
страна).
Влада упозорава ДКП да цариници нису једини који у Хрватској проглашавају
ћирилична документа неважећим. То чине и хрватски судови, па многе српске избеглице
не могу да регулишу своја имовинска права и права из радног односа у Хрватској, јер
судови одлажу расправе, док се ћирилични документ не замени латиничним.
Влада РСК нема друге могућности, него да ову меру хрватске државе упореди
с мерама нацистичких власти у односу на јеврејски језик и да подсети на жалосну
чињеницу да ниједна европска влада није упозорила Хрватску на ово кршење Повеље
УН о правима човека.
Влада Републике Српске Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва
да пренесу својим владама чињенице о односу хрватских власти према Србима и да
нешто предузму против те праксе, првенствено у ОУН и у органима Европске уније,
за чије се чланство Хрватска кандиовала – уз објашњење да је међунационалне и
међуверске односе уредила на најдемократскијим основама.
Београд

11080 Земун, Магистратски трг 3
тел: 3077-028, факс: 316-4679. vladarsk@yubc.net
бр 211/06 – 27.03. 2006.
СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ЗЕМУН
11.080 З Е М У Н
На руке: Г-ђа Гордана Поп-Лазић,
председник

ПРЕДМЕТ: Просторије за рад Владе РСК.
Влада Републике Српске Крајине је обновила рад у прогонству, кад је изабрана
на седници Скупштине РСК - 26. 2. 2005. године, у Београду.
Програм њеног рада подразумева отклањање последица хрватског геноцида
над Србима у време сеционистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1995. године
– мирним путем. Влада полази од чињенице да је геноцид започео одлуком посланика
хрватске националности у Сабору да се Србима одузме статус државотворног народа,
чиме је учињен преседан у политичкој пракси у Европи. Тако нешто не би било могуће
у другим вишенационалним државама. Нема назнака да би се такав поступак одобрио
ако би се државотворност одузела: Немцима у Швајцарској, Шкотима у Британији и
Валонцима у Белгији.
После ове противуставне одлуке хрватског парламента, уследили су злочини
над Србима, уз ангажовање целокупног државног апарата. Власти Хрватске су
уништиле, с инфраструктуром, 1100 српских села и заселака, порушиле 30.000
стамбених и привредних објеката, ускратиле Србима право на 50.000 станова, одузеле
пољопривредна имања, присвојиле штедне улоге, ускратиле права из радног односа,
онемогућиле Србима откуп акција у приватизованим предузећима и установама,
престале да исплаћују инвалиднине, пензије, итд. У таквој прилици, Влада преузима
изузетно тешке обавезе – одржавање веза и коресподенцију с чланицама УН,
међународним организацијама, научним установама, стручњацима, међународним
судовима, адвокатским коморама, итд. Влада ће покренути питање тужбе за наплату
ратне одштете од Хрватске за злочине у Другом светском рату и у сеционистичком
рату од 1990. до 1995. године.
Обратили смо се Влади Републике Србије и Скупштини Града Београда да
нам се доделе просторије у Београду, Теразије бр. 3, које смо користили од 1991. до
1996. године.
Надамо се да ћете консултовати Владу Србије и Скупштину Града Београда
да нам се на предложени или други начин помогне – доделом просторија Влади
РСК. С обзиром на предстојећи обим послова и упућеност на сарадњу с другим
државама и међународним организацијама, неопходне су најмање 3 канцеларије.
У прилогу вам достављамо допис упућен Влади Републике Србије.

Бр. 212/06 – 28. 03. 2006.
о медијском запостављању проблема прогнаника
Влада Републике Српске Крајине у прогонству саопштава да је непримерно да

средства јавног информисања у Србији нису објавила препоруке од 27. марта 2006.

године представништава у Београду: Високог комесара за ибеглице УН (УНХЦР),

Европске уније (ЕУ) и Организације за европску безбедност сарадњу (ОЕБС).
Препоруке се односе на обавезу влада Србије и Црне Горе, Босне и Херцеговине
и Хрватске да ‘’пронађу дугорочна решења за проблеме избеглица’’. У склопу ове
одреднице, подвучено је, између осталог, да се поштују и станарска права свих
прогнаника.
Представништва ове три међународне организације упућују владе у Београду,
Подгорици, Сарајеву и Загребу на поштовање заједничке Декларације од 31. јануара
2005, потписане у Сарајеву, и, посебно се истиче, да су владе обавезне да поштују
свим породицама статус станарског права.
Хрватска је једина од бивших југословенских федералних јединица која је
укинула српским прогнаницима право да откупе те станове, а већина их живи у
Србији. Непријатно је чињеница да медији у Србији ову препоруку нису објавили,
чиме су нанели прогнаницима додатну штету. Да не говоримо о новинарском кодексу,
који подразумева обавезу на правовремено и потпуно информисање јавности.
Влада обавештава редакције медија у Србији да је Хрватска радиотелевизија,
27. марта, у рубрици ‘’Свијет’’ и у неким другима објавила препоруке УНЦХР, ЕУ и
ОЕБС-а.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству користи ову прилику да скрене
пажњу и на несхватљиву праксу статистичких служби у Србији и Црној Гори, које
уклањају из списка прогнаника оне породице које приме држављанство Србије и Црне
Горе. Оваквим поступком се приказују умањене размере хрватског прогона Срба
од 1990. до 1995. и не поштује се чињеница да прогнаници полажу сва права у свом
завичају – без обзира да ли су, у међувремену, прихватили једно или више страних
држављанстава.

Бр. 213/06 – 28. 3. 2006.
Премијер Владе РСК г. Милорад Буха састао се с парламентарцима Републике
Чешке, 28. марта, у 17,00 часова
Чланови Парламента Републике Чешке др Вацлав Екснер, потпредседник

Комунистичке странке Чешке и Моравске и др Мирослав Маће, члан Социјал-
демократске странке, који су дошли у СЦГ да би уручили хуманитарну помоћ Србима
на Косову и Метохији, изразили су жељу да се сретну с премијером Владе Републике
Српске Крајине г. Милорадом Бухом.
До сусрета је дошло у просторијама Владе у Земуну, Магистарски трг бр. 3.
Госте из Републике Чешке примили су премијер Буха и министар за информисање г.
Ратко Личина. Чешки парламентарци су се занимали за суштину српско-хрватских

односа, за размере хрватског злочина геноцида над Србима, броју српских прогнаника,
њиховим тешкоћама и могућностима Државне заједнице Србије и Црне Горе да им
хуманитарно помогне и да заступа њихове интересе у оквиру својих билатералних
односа с Републиком Хрватском.
Премијер Милорад Буха их је о овоме информисао и замолио да и они помогну
да се са страдањима прогнаних Срба из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске ангажује што више међународних организација и чланица УН. Он је захвалио
др Вацлаву Екснеру на његовој помоћи прогнаним Србима, јер је у Парламентарној
скупштини Савета Европе, 26. јануара 2006, заједно с још 27 посланика из 6 земаља,
потписао Декларацију о препоруци да Влада и Сабор у Загребу врате државно
устројство какво је било 1990. године. Тад је Хрватска била двонационална – држава
Хрвата и Срба. У Декларацији је препоручено да се Србима врате сва одузета права,
одузета имовина и да им се надокнади нанесена материјална штета.
Посланици Екснер и Маће су обећали да ће се, у границама својих могућности,
и убудуће залагати за отклањање последица хрватског терора над Србима.
С чешким парламентарцима, био је и познати чешки новинар Јан Хробарж, који
је интервјуисао премијера Буху.

Бр. 214/06 – 28. 03. 2006.
РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА СРБИЈЕ
Генерални директор г. Александар Тијанић
11000 БЕОГРАД
Поштовани господине
Као увод у ово писмо прилажем слиједеће цитате:
(извор ХРТ – телетекст, 4. вијест у рубрици свијет, 1. вијест у рубрици регион)
«Београд 27.03.2006.Шефови изасланстава Еуропске комисије , УНХЦР-а,
ОЕСС-а у СЦГ, РХ и БиХ позвали су владе три државе да пронађу дугорочна рјешења за
проблеме избјеглица.Те три организације од влада РХ, СЦГ и БиХ траже поштивање
свих права избјеглица укључујући и станарско право, у складу са међународним
стандардима.
Владе би требале ријешити сва отворена питања на скором министарском
састанку у Сарајеву, на темељу декларације од 31. сијечња 2005. године који су
потписали министри тих држава задужени за питања избјеглица.»
(извор Фонет- Мобтел- мобилни интернет)
«ПОХВАЛЕ ЗБОГ ИЗБЈЕГЛИЦА
Напоре СЦГ, БиХ и РХ у решавању проблема избеглица УНХЦР, ОЕБС и
Европска комисија оценили позитивно.Делегације Европске комисије, УНХЦР-а
и ОЕБС-а похвалиле су три земље да појачају настојања у обезбеђивању услова за
решење тих проблема.»
Ова два текста, дакле, третирала су исту проблематику. Да поновим ХРТ вијест

третира као најважнију у региону, док ваша кућа која има амбиције да буде «Јавни
сервис Србије» (донедавно «Национална телевизија европске Србије») о истој теми
није прозборила ни једну ријеч.Тачније, од свих електронских и штампаних медија у
Србији једину информацију о овој теми пронслазимо на мобилним вијестима Мобтела
агенције Фонет, и то у овој срамној форми.
Да није трагичан , овај случај би био комичан, наиме, катастрофално је по
српске медије да избјегличку популацију и њезину проблематику боље третира и
тачније информише за крајинске Србе по злу позната ХРТ него српски медији.
У дану када је имала јаку међународну политичку активност, у дану када је
Владу РСК у прогонству посјетила парламентарна делегација Републике Чешке,
делегације која је показала велико разумјевање за проблематику прогнаног српског
народа из РСК и Хрватске, поново смо, нажалост, имали прилике да се увјеримо у
инфериорност и политичку импотенцију српског новинарства, које попут Телевизије
Б-92 приказује филмове о «српским злочинима у Вуковару» у маниру најбоље усташке
пропаганде или «доказе» о Србима као најглупљем народу у Европи.Ако је и од њих
много је!
Због константног избјегавања објављивања наших саопштења, писма и нота
ово писмо сматрајте отвореним.

Бр. 216/06 – 30. 3. 2006.
- Петнаестогодишњица прве жртве хрватског терора над Србима у Крајини
Пре петнаест година, 30. марта 1991. године, погинуо је припадник Милиције
Крајине Рајко Вукадиновић из Коренице, чија је смрт наговестила вишегодишњи
злочин геноцида хрватске државе над српским народом југословенској републици
Хрватској.
Тога дана су снаге МУП-а Хрватске на подмукли начин припремиле убиства и
застрашивање српског становништва у Лици.
Хрватски полицајци су стигли на Плитвице прерушени у италијанске туристе,
а онда су обукли раније припремљене униформе и из ‘’туристичке опреме’’ извукли
аутоматско и друго оружје. Они су кренули према полицијској станици Крајине и
отворили су ватру. У размени ватре, погинуо је Рајко Вукадиновић. Ову прву хрватску
агресију на територију САО Крајине, зауставиле су снаге ЈНА, чије су јединице заузеле
положаје између две стране. Хрватска полиција се није повукла – јединицама ЈНА је
командовао Хрват, генерал Штимац.
Неколико дана после погибије Вукадиновића, Срби су, у знак протеста,
организовали марш мира, којем су се придружили Срби и многи миротворци из многих
крајева Југославије, па и из Србије. У маршу мира је учествовала и група чланова

Српске радикалне странке, на челу с председником др Војиславом Шешељом.
Влада РС Крајине,

СКУПШТИНА
Број: 03-IV/06
Београд, 04. 04. 2006. године

сазива
РЕДОВНУ СЈЕДНИЦУ
у Београду, 16. 04. 2006. године, у Земуну, ул. Косовска бр. 9 у 11,00 часова, са
слиједећим
1.Усвајање записника са претходних сједница Скупштине РСК у прогонству

одржаних 26. 02. 2005. и 04. 08. 2005. године;
2. Извјештај о раду Владе РСК у прогонству у периоду од 26. 02. 2005. до 16. 04.
2006. године, са планом рада;
3. Именовање Гувернера Народне банке РСК (Народног трезора РСК);
4.Именовање Савјета гувернера Народне банке РСК (Народног трезора РСК);
5. Предлог резолуције о хашком трибуналу;
6. Остала именовања и избори;
7. Питања и приједлози.
Рајко Лежаић, с.р.
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, на 1. редовној седници

одржаној дана 16. априла 2006. године у складу са чланом 68. Устава Републике Српске
Крајине, доноси
РЈ Е Ш Е Њ Е
1. За гувернера Народне Банке (трезора) Републике Српске Крајине,

именује се дипл. ецц. МИЛОРАД ЛЕМИЋ , из Темерина.
2. Ово рјешење ступа на снагу даном доношења.

СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Број: 220-IV/2006-04-07
У Земуну, 16.априла 2006. године
Председник Скупштине РСК
с.р. Рајко Лежаић, дипл.инг.
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, на 1. редовној седници
одржаној дана 16. априла 2006. године у складу са чланом 68. Устава Републике Српске
Крајине, доноси
РЈ Е Ш Е Њ Е
1. У Савјет гувернера Народне Банке (трезора) Републике Српске

Крајине, именују се :
1. Слободан Комазец, проф.др.ецц,
2. Светозар Тојага, дипл.ецц,
3. Васкрсије Вуксановић, мр. агр,
4. Мирко Гагић, дипл. инг,
5. Вељко Поповић, дипл. ецц.
СКУПШТИНА РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Број: 221-IV/2006-04-07
У Земуну, 16.априла 2006. године
Председник Скупштине РСК
с.р. Рајко Лежаић, дипл.инг.

11080 Земун, Магистратски трг 3,
Тел. 11/3077-028, факс: 316-4679, vladarsk@yubc.net
Бр. 222/06 – 10. 4. 2006.
Господин Миша Гавриловић
Лондон
Поштовани господине Гавриловићу,

г. Слободан Јарчевић ме обавестио о сусрету с Вама у Хагу, почетком марта ове године
и пренео ми да сте спремни да сарађујете с Владом РСК у прогонству. С обзиром да сте
се и до сада залагали за српске интересе, очекујемо од Вас велику помоћ.
Што се тиче Велике Британије, за сада смо имали контакте с др Србољубом
Живановићем и Марком Крунићом, а од британских парламентараца с баронесом
Глоријом Хупер и још с неколицином, с којима је контактирао др Србољуб
Живановић. Баронеса Глорија Хупер је, 26. јануара 2006, потписала Декларацију у
Парламентарној скупштини Савета Европе, којом је препоручено Влади Хрватске да се

Република Хрватска устроји као двонационална држава, да врати прогнаним Србима
држављанство, имовину и права из радног односа и да им надокнади претрпљену
материјалну штету. Наши адвокати из Америке су отворили Трезор РСК на Светој
Јелени – Трезор ће пословно бити везан за Лојдс банку у Лондону.
Молили бисмо Вас да нам изнесете своје мишљење о следећим могућностима:
1. Да наставите контакте с посланицима Доњег дома и делегатима у Европском
парламенту и Парламентарној скупштини Савета Европе. На ПС СЕ у Стразбуру,
на једном од летњих заседања, биће предложена Резолуција – сличне садржене
Деклерације од јануара 2006. године, па би било добро да је потпише, поред
баронесе Хупер, још неко од британских парламентараца. То би нам било од
велике користи, јер би интернационализација прогона српског народа обавезала
све међународне организације да се ангажују у отклањању последица тог
прогона. Још већа корист би уследила ако би британски посланици питање
проганог српског народа покренули у Европском парламенту, у Брислу.
2. Да ли бисте Ви, или неко други, могли да поднесете захтев за отварање
представништва Владе РСК у Лондону? У том случају, послали бисмо Вам
овлашћење и обавестили британску амбасаду у Београду.
3. Да ли бисте Ви и госпођа Алис Ман могли да приложите свој писмени осврт на
рад Трибунала у Хагу и осврт на Шешељево сведочење у одбрани Слободана
Милошевића?
4. Да ли бисте могли контактирати британског нобеловца Харолда Пинтера и
замолити га да, својим изјавама, помогне да се о страдању српског народа у
РСК и Хрватској више зна.
ВЛАДА РС Крајине,

РЕПУБЛИКА СРПКСА КРАЈИНА

11080 Земун, Магистратски трг 3.
Тел.3077-028, факс: 316-4679, vladarsk@yubc.net
Број: 223/06 - 11. април 2006. године

Влада Републике Српске Крајине у прогонству, подсећа Удружење новинара
Србије и Независно удружење новинара Србије на своје писмо бр. 59/05 од 15. 5. 2005.
године, којим је обавестила да већина новинара, запослених у редакцијама државних
и приватних медија, ускраћује јавном мњењу информације изузетног националног и
државног значаја.
Понављамо да се оваквим поступком крше одредбе Резолуције Уједињених

нација бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њене Конвенције о спречавању и кажњавању
злочина геноцида, јер одбијају (од фебруара 2005. године) да објављују информације о
злочину геноцида над српским народом (1990 – 1995) у РСК и Хрватској и о хрватском
геноциду у Другом светском рату.
Влада подсећа оба удружења да је Скупштина Републике Српске Крајине у
прогонству обновила рад 26. фебруара 2005. године. Њени посланици су бирани на првим
вишестраначким изборима у РСК 1993 - под покровитељством Савета безбедности.
На својој обновљеној седници, Скупштина је изабрала нове чланове Владе Републике
Српске Крајине. Разочарава чињеница да ниједан медиј није извештавао о седници
Скупштине РСК - 4. августа 2005, на десетогодишњицу прогона Срба из Републике
Српске Крајине. У међувремену, Парламентарна скупштина Савета Европе је, 26.
јануара 2006, објавила документ – ‘’Декларацију о ситуацији Срба протераних из
Републике Српске Крајине (Подручје под заштитом УН) и Републике Хрватске, у
периоду од 1990. до 1995. године’’, с препоруком да Хрватска треба да се успостави као
двонационална, каква је била и 1990 – држава Хрвата и Срба. И ЕУ и ОЕБС су упутили
Хрватску на обавезу да омогући повратак прогнаним Србима, враћање држављанства,
имовине и надокнаде штете.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, сматра да је овакваво кршење
новинарског кодекса у Србији и Црној Гори неприхватљиво и да ће оба удружења
препоручити редакцијама да извештавају с Трећег заседања Скупштине РСК – 16.
априла 2006, у 11,00 часова, у Земуну, Косовска бр. 9.

Бр. 224/06 – 13. 4. 2006.

Представништво Посматрачке мисије Европске уније у Државној заједници Србије
и Црне Горе и да га замоли да пренесе Владину захвалност Савету министара у
Луксембургу за упућену поруку Влади Републике Хрватске - да почне с отклањањем
последица прогана српског народа од 1990. до 1995.
Влада се обавестила о овоме у дневној штампи – београдска ‘’Политика’’ од
11. априла 2006, па жали што наведених 25 чланова Европске уније (приликом свог
корака у Загребу) није консултовало и органе Републике Српске Крајине, јер су
легитимни представници прогнаног српског народа. Подсећамо да је данашњи сазив
Скупштина РСК биран на вишестраначким изборима 1993, под покровитељством
Савета безбедности, кад је Република Српска Крајина била под заштитом Уједињених
нација. Чланице Европске уније не чине довољно за прогнане и обесправљене Србе
- Влада РСК је уверена да овакве препоруке неће оставити значајнији утисак на Владу

и Парламент Републике Хрватске и да ће Хрватска наставити десетогодишњу праксу
непромењеног стања – прогнаници обесправљени и у трећим земљама.
Влада се усуђује да подсети Представништво да за страдање српског народа
у Републици Српској Крајини и у Републици Хрватској није било условљено само
злочинима хрватских сепаратистичких снага од 1990. до 1995, него и издашном
помоћи тим снагама од стране европских влада - у првом реду, чланица Европске
заједнице (данас уније). То је разлог више да европске владе не упућују само препоруке
Хрватској, него да од ње затраже испуњавање обавеза према Сарајевској декларацији
– без одуговалчења и квалитетно.
Влада РСК обавештава Представништво Посматрачке мисије ЕУ у Београду да
ће ово писмо имати карактер отвореног – због потпуне државне и медијске блокаде у
Европи за информације о обесправљеном и прогнаном српском народу.
Посматрачкој мисији Европске уније у Државној заједници Србије и Црне Горе, у
Београду, понови изразе свог високог поштовања.
ПОСМАТРАЧКА МИСИЈА ЕУ
Београд – Ужичка 4
Broj: 13 -2/06
Beograd 11. 04. 2006. godine
Преседнику државе РХ!
УПО ‘91 ‘’Регион’’ ће се 2006. године ангажовати на правном обарању лажних

пресуда лицима за наводна недела у септембру ‘91 у Хрватској (РХ). У Хрватској су,
током 1991, лажно оптужени и суђени припадници Југославенске народне армије
(ЈНА) и цивили, углавном српске националности.
Те ‘91, регистровали смо, затварани су и малтретирани цивили и припадници
ЈНА – њих око 2.700. Међу њима је било пензионера и стараца поодмакле доби. За
ове злочине, нико у Хрватској није осуђен.
Тадашњи врховни командант ЈНА је данашњи преседник РХ. Он је тада
наредио да сви војници остану у касарнама и тако је омогућио да паравојне
формације врше злочине и терор над припадницима српског народа. Ако је неко од
припадника ЈНА, тада, чинио злочине и терор, био је обавезан да омогући подизање
оптужнице против таквих. Но, таквих није било. Тек ће касније у РХ бити најављена
масовна процесуирања припадника ЈНА и цивила - али, не за њихова стварарна
недела, него да би се створио привид демократичности власти у Хрватској и да би се
прикрили злочини и терор хрватске паравојске и полиције.
Напади на војна лица и цивиле српске националности нису били ничим
изазвани. Све касарне у Хрватској су биле блокиране 48 сати, па су претворене у
својеврсне концентрационе логоре. Органи хрватске државе су им ускратили: воду,
струју, телефон, храну и лечење. Било је то кривично дело против човечности и
против међународног права. Цивили, Срби, из хрватских градова су, 1991, увелико
гоњени из својих станова и кућа и они су бежали у Југославију и треће земље.
Знате, то је злочин геноцида и етничко чишћење, а оба су недела тежа од ратног
злочина. (Генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали је реферисао (15. маја 1993)

пред Саветом безбедности да су хрватске власти прогнале из Хрватске – само у

Југославију и РСК 251.000 Срба и то од 1880. до почетка 1993. године. Број прогнаних
у треће земље, остао је неутврђен – до данас).
Једна правна подвала у Хрватској опстаје и, нажалост, објављује се у СЈИ, без
критичких осврта – у суштини нико не осуђује поступке у којима злочинци суде
жртвама. Овакав пример није забележен у модерној историји.
Господине преседниче РХ!
Ако су ваши позиви Србима искрени и у доброј намери, зашто припаднике

ЈНА и друга лица, и даље;
1. Процесуирате – од када сте Ви преседник, око 50 – 60 лица годишње.
Није се чуло да сте ово осудили.
2. Ви, као врховни командант оружаних снага Југославије, 1991, нисте
подигли ни једну кривични пријаву за ратни злочин.
3. Од ‘93, врше се масовна процесуирања и припадника ЈНА и других
протераних лица из РХ? Да ли је ово правно могуће?
4. Зашто подржавате изрицање пресуда без суђења? Није забележно да
сте овакве случајеве осудули.
5. Зашто су Срби у РХ и данас изузети из закона (15.год. Против Срба је
све дозвољено и пожељно,
6. Како зауставити нападе на све што је српско, 2005 то је било свака 3
дан - извештаји ОЕБС у РХ.
7. Римски статут Међународног кривичног суда из ‘98, Члан 8. (а/4 и б/2)
дефиниђше ратни злочин, донесен да натера РХ да преиспита произвиљност пресуда.
Но, РХ је наставла по старом.
Пред1ажемо:
(1) да се лажно оптужени аболирају, а спискови доставе у УПО’91 ‘’Регион’’
- рок ће одредити Европска комисија (ЕК)
(2) да списак лица и с правоснажним пресудама доставе на адресу у ‘’Регион’’, и
(3) да РХ достави, у што краћем року, адресе оптужених (у УПО’91 ‘’Регион’’),
где ће свако прогнано лице моћи тражити и добити ПОТВРДУ своје казнено правне
провере у РХ, рок да одреди ЕК ЕУ.
Оваквим приступом и поступком, може се очекивати прави, истинит и
дугорочан опрост и повратак поверења, односно и наставак повратка у РХ. Онај ко
се, из институција система у РХ, СЦГ, или у ЕУ, оглуши на овај апел - предлог, значи
да исти не признаје међународно хуманитарно и ратно право и подржава државу која
је настала као удружени злочиначки подухват, на свом путу ка ЕУ.
Ангажовањем и пружањем помоћи у решавању проблема процесуираних

очекујемо од:
(1) у РХ; Преседника и Премијера, Државног одвјетник, СДСС, ХХО и медија,
(2) у РХ; ОЕБС, УНХЦР, амбасадорима (ЕУ, САД и Русије), ХРW и другима,
(3) у ЕУ; преседника европске комисије (ЕК) ЕУ, комесара за проширење,
преседавајућем министара у ЕУ, и
(4) у СЦГ; Преседника и Премијера Р. Србије, Министра спољних послова,
Министра за мањинска и људска права СЦГ,

П р и л о г: Детаљније објашњење дописа – апела
С поштовањем!
Председник УПО’91’’Регион’’
Јанко Радмановић
Детаљније објашњење дописа – апела!
Хрватска никада није прогласила ратно стање, које би могло да произведе

правне последице како их она сада тумачи. Али то јој није сметало да прогласи око
500 ратних злочинаца - закључно са 2005. год, те још процесуира око 30.000 лица.
Због процесуираних српских очева, дискриминирано је 120.000 -150.000 члланова
породица.
Напади на касарне ‘91, класичан су пример оружане побуне, против легалног
и легитимног органа државе СФРЈ, јер правно РХ не постоји ‘91. Она није субјекат
међународног права до априла ‘92. Пуцање у рату на непријатељску војску (оружана
побуна), никада није био ратни злочин, осим у Хрватској.
Хрватска чини масова процесуирања припадника ЈНА и српског народа; да би
прикрила сва злодела која је учинила, припадницима ЈНА и које чини и даље Србима
у РХ. Нажалост, неки у ЕУ то подржавају. По попису становништва из ‘91, у рату од
‘91 – ‘95, у РХ погунлих и несталих је; Срба 3,05 а Хрвата 0,36 одсто.
Може ли бити извршена ‘’агресија’’ на неку државу која правно не постоји?
У свету постоји само једно међународно тело које доноси – оцењује да ли је неки
акт борбе или самоодбране агресија. Сигурно то није РХ. Али њене институције,
власт и политика 15 година убеђују свој народ у нешто што није истина. Услов
опстанка РХ, је стално подстицана мржња према Србима. Када ће и ко је тај који
ће смети саопштити народу РХ да мржња престаје према Србима из РХ? Због ових
дискриминирајућих чињеница које трају 15 год. није изнанеђење што се свака 3 дана
у 2005. год врши по један напад на Србина, или све што је српско у РХ. Ово налази
се у извештају ОЕБС у РХ. Ако је тражити за ово кривца по командној одговорности,
кривац је познат (чињење или не чињење је исто кривично дело).
Свако досадашње ‘’решење’’ проблема Срба у РХ, а које је урађено у РХ, није
дало резултат. Исто то чека и Мапе пута. То се у РХ ради због ЕУ, због пропаганде,
а не због Срба и ‘’тражење’’ решења, како би се коначно кренуло напред. У вези с
тражњем ‘’решења’’ за ове проблеме, надлежни су Хрватској: преседник, премијер и
државни одвјетнике. Што је обећања у РХ било више од преседника, премијера и ДО,
то је решања мање. Значи, нешто се мора мењети, Ви из ЕУ сте на потезу, или, српски
речно, сада је прилика да се покажете јесте ли дорасли задатку – цивилизацијским
обавезама.
Пресуде настале ‘93 и каснијих година и данас опстају. Носиоцима функција у
РХ све је ово познато. Али ћуте, значи да се са тим стањем слажу. Европска комисија
ЕУ није мислила тако. Ако САД или ЕУ не успеју натерати РХ да призна какав је рат
водила и какаве је он последице изазвао, код хрватског и српског народа, немогуће је
очекивати битан и дугорочан напредак нормалних добро суседских односа.
УПО’91 ‘’Регион’’ верује да Европска Унија неће дозволити да припадници
ЈНА и Срби из РХ још једном буду преварени - објекат трговине и политичког
манипулисања. Ако ЕУ то дозволи, ради неких ‘’виших’’ интереса, сви чланови у

УПО’91 ‘’Регион’’, као и многи други Срби из РХ, доживеће то као коначно убиство,
убиство једног народа који је некада живео и био констутиван.

Председник УПО’91 ‘’Регион’’
Јанко Радмановић, с.р.

Земун, Магистарски трг бр. 3
Тел. 3007-028, факс: 316-46-79
Бр. 225/06 – 13. 04. 2005
СКУПШТИНА ОПШТИНЕ ЗЕМУН

Пословни простор – 3. спрат
11.080 Земун
ПРЕДМЕТ: Сала у Земуну, Косовска 9,

16. 4. 2006 – 11,00 часова.
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству заказала је Трећу седницу
за 16. април 2006. године, од 11,00 до 14,00 часова.
Били бисмо Вам захвални ако бисте нам, за ову сврху, уступили велику салу у
Земуну, Косовска 9.
Унапред вам се захваљујемо.
Пријатељски поздрави.

Бр. 227/06 – 14. 4. 2006.

конзулрна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе и да их подсети да
је у Републици Хрватској, од 1990. до данас, уз терор и претње, покатоличено око 30.000
Срба – о томе је обавестио високодостојник Српске православне цркве - Митрополит
загребачко-љубљански Господин Јован (‘’Политика’’, 14. април 2006, друга страна).
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да је превођење деце
из једне групе у другу злочин геноцида – предвиђен у Резолуцији Генералне скупштине

ОУН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њеној Конвенцији о спречавању и кажњавању
злочина геноцида (члан 2, тачка ‘’е’’).
Влада се усуђује да подсети дипломатско-конзуларна представништва да је
Република Хрватска могла да спроводи злочин геноцида над Србима, јер су је издашно
помагале, од 1990. до 1995, европске државе - у првом реду, чланице Европске заједнице
(данас уније). Због тога, нико није позвао Хрватску на одговорност. Због тога, ни једна
чланица УН, ни једна међународна организација и Света Столица нису одговорили на
захтев Владе РСК из 1993. године да се Хрватска спречи у вршењу злочина геноцида –
покатоличавањем верника Српске православне цркве. Тада су свима достављена имена
хрватских свештеника и адресе римокатоличких цркава у Загребу, где су покатоличена
српска деца, али нико није реаговао – па ни Савет безбедности.
Верујући да је данас свет спремнији да се суочи с истином о овом геноциду
над Србима, па је Влада (2005) писала и Његовој Светости Папи Јовану Павлу
Другом, а, касније, и Његовој Светости Папи Бенедикту Шеснаестом, али су њихове
светости прећутале Владино упозорење. Запрепашћује чињеница да се дипломатско
представништво Свете Столице у Београду није огласило на неколико ургеницја у
вези са католичењем српских породица у Хрватској.
Влада РСК моли ДКП да пренесу својим владама да је цивилизацијска обавеза
сваке од њих да испитају околности и размере хрватског злочина геноцида над Србима
и да затраже од Свете Столице да стави међународним посредницима (ОУН, ЕУ, ОЕБС)
на располагање матичне књиге крштених у хрватским римокатоличким црквама.
Влада РСК обавештава ДКП у Београду да ће ово писмо имати карактер отвореног
– због потпуне државне и медијске блокаде у Европи информација о обесправљеном и
прогнаном српском народу.
Београд
Земун, 16. априла 2006. године у 11,00 часова.
ЗАПИСНИК СА I РЕДОВНЕ СЈЕДНИЦЕ СКУПШТИНЕ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ У ПРОГОНСТВУ
Сједницу Скупштине РСК у прогонству отворио је Предсједник

Скупштине Рајко Лежаић, након што је потврдио да су испуњени услови за
одржавање сједнице у складу са Уставом РСК.

ДНЕВНИ РЕД
1. Усвајање записника са сједница Скупштине РСК у прогнанству

одржаних 26. фебруара и 04. августа 2005. године.
2. Извјештај о раду Владе РСК у прогонству у периоду од 26.

фебруара 2005. године до 16. априла 2006. године.

3. Разрјешење Гувернера НБ РСК, Павла Маријановића и Савјета
Гувернера НБ РСК.
4. Именовање Гувернера НБ РСК ( трезор ) и Савјета Гувернера НБ
РСК.
5. Приједлог Резолуције о Хашком Трибуналу.
6. Остала именовања и избори.
7. Питања и приједлози.
Прије него што се прешло на утврђени дневни ред, Предсједник

Скупштине Рајко Лежаић дао је поздравну рјеч гостима и то:
- Проф. Др. Србољуб Живановић истакао је значај и улогу рада овог тјела у свјету,
нарочито осврћући се на медијску блокаду у домаћој јавности као и одјеке рада
Владе РСК у свјетској јавности. Тим прије што има сазнања о постојању и
оснивању представништава у европским земљама ( Француска, Холандија ), и
шире.
- Јован Пејин у име Удружења Светозар Милетић из Новог Сада, који је навео
опширније излагање о српском питању на балканским просторима током 19. и
20. стољећа.
- Владимир Кршљанин, у име Удружења «Слобода», истакао је захвалност и
подршку рада Скупштине и Владе РСК у прогонству.
- Драган Тодоровић је указао на велики доприност и успјех у свом раду кроз овај
посљедњи период. Нажалост, живимо у Србији која кроз садашњу власт се не
односи као мајчински већ маћехински како према својим грађанима тако и према
Србима протјераних са својих огњишта широм простора бивше Југосавије.
Наравно нећемо заборавити ваш труд, вашу идеју која ће се оживотворити
кад тад. Ова наша заједничка борба је циљ и звјезда водиља поновног ступања
на сцену како животну тако и политичку, односно поновно успостављање
Републике Српске Крајине и њене власти са свим атрибутима државности.
Желим да истакнем захвалност Влади РСК на успјеху на међународном плану,
самим тим што је усвојена Декларација у Парламентарној Скупштини Савјета
Европе бр. 374 од 26. јануара 2006. године, која је обавезала Хрватску да се
омогући повратак Српског народа и остваривање њихових права.
ад 1 ) Усвајање записника са сједница Скупштине РСК у прогнанству

одржаних 26. фебруара и 04. августа 2005. године.
Предсједник Скупштине РСК у прогонству Рајко Лежаић је протоколарно изнијо

у писменом облику записник са I ванредне сједнице од 26. фебруара 2005. године и
II проширене ванредне сједнице од 04. августа 2005. године, што посланици имају у
прилогу као радни материјал.
С обзиром да није било примједби по првој тачки дневног реда, гласањем су

једногласно усвојени записници, предње наведени.
ад 2 ) Извјештај о раду Владе РСК у прогонству у периоду од 26.

фебруара 2005. године до 16. априла 2006. године.

Предсједавајући је скренуо пажњу посланицима да Премијер Владе Милорад
Буха није у могућности да присуствује и да подноси извјештај о раду Владе РСК у
прогонству за протекли период, а имајући у виду да је извјештај о раду у прилогу
радног материјала, скраћену верзију извјештаја посланицима и гостима пренио
је министар у Влади РСК у прогонству, Ратко Личина, који је нарочито истакао да
је Влада у изузетно тешким условима урадила много, искључиво се активирала на
издизању српског питања од међународног значаја, оснивајући представништва у
иностранству, заступнишво адвоката Џона Левија код тужбе против РХ и Ватиканске
цркве, обраћањем што домаћим што страним политичким институцијама ( у више о
220 разних дописа ).
Након скраћене верзије извјештаја о раду Владе РСК, исти је једногласно
усвојен.
ад 3 ) Разрјешење Гувернера НБ РСК, Павла Маријановића и Савјета

Гувернера НБ РСК.
Предсједник Скупштине Рајко Лежаић навео је да досадашњи Гувернер Народне

Банке РСК Павао Марјановић није изразио жељу даље активности, стога је Скупштини
предложио да се исти разрјеши досадашње функције као и Савјет Гувернера НБ РСК.
Гласањем је једногласно прихваћен приједлог за разрјешење.
ад 4 ) Именовање Гувернера НБ РСК ( трезор ) и Савјета Гувернера НБ

РСК.
Предсједник Скупштине Рајко Лежаић обавестио је посланике да је уз претходне

консултације усаглашено да се за новог Гувернера НБ РСК ( трезор ) именује Милорад
Лемић, дипл.ецц. из Темерина, а у Савјет Гувернера НБ РСК именују се:
1. Слободан Комазец, проф.др.ецц,
3. Васкрсије Вуксановић, мр.агр,
4. Мирко Гагић, дипл.инг,
5. Вељко Поповић, дипл.ецц,
Након кратке дискусије и образложења, именовања су једногласно усвојена.
ад 5 ) Приједлог Резолуције о Хашком Трибуналу.
Резолуцију у скраћеној верзији посланицима је прочитао министар у Влади

РСК Ратко Личина, са посебним освртом на драстично кршење људских права грађана
Републике Српске Крајине, Републике Србије и Републике Српске који су оптужени
пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију, са поруком престанка
рада МКСЈ и стављања ван снаге свих правоснажних пресуда као и обустава започетих
поступака.
Предсједник Скупштине РСК у прогонству Рајко Лежаић, ставио је на гласање
наведену Резолуцију, која је једногласно усвојена.

ад 6 ) Остала именовања и избори.

Предсједник Скупштине РСК напоменуо је да ће се на слиједећој

сједници Скупштине обавити избор важнијих државних функционера ( јавни
тужилац,...), те обавезао Владу РСК да се изврши избор повјереника за општине, што
ће Скупштина накнадно верификовати.
Посебно је указано да се оформи деташирано Одељење Скупштине
и Владе РСК у Бања Луци, којим ће координирати Крста Жарковић, Милан Радмановић
и Слободан Перић.
ад 7 ) Питања и приједлози.
Јован Деретић: припрема се научни скуп о РСК чији ће материјал бити

преведен на енглески језик. Посебно се захтјева да сви они који могу учествовати у
томе да се придруже.
Крста Жарковић: да се формира координационо тјело при Влади РСК у
прогонству које ће вршити координацију по свим заједничким питањима од интереса
за грађане Републике Србије, Републике Српске као и грађане Републике Српске
Крајине који се налазе на подручју ових држава и шире.
Завршено у 13,30 часова.

Записник водио:
Бранко Бибић

СКУПШТИНА
Број: 03/1-IV/06
Београд, 16. априла 2006. године
На основу члана 68. Устава Републике Српске Крајине, Скупштина Републике

Српске Крајине на својој I редовној сједници одржаној дана 16. априла 2006. године,
доноси
РЈ Е Ш Е Њ Е
1. Усваја се Извјештај о раду Владе Републике Српске Крајине

за период од 26. фебруара 2005. до 16. априла 2006. године.
Предсједник Скупштине

СКУПШТИНА
Број: 03/2-IV/06

На основу члана 68. Устава Републике Српске Крајине,
Скупштина Републике Српске Крајине на својој I редовној сједници одржаној дана 16.
априла 2006. године, доноси
РЈ Е Ш Е Њ Е
1. Разрјешава се Павао Марјановић дужности Гувернера

Народне Банке Републике Српске Крајине.

СКУПШТИНА
Број: 03/3-IV/06

РЈ Е Ш Е Њ Е
1. Разрјешава се дужности Савјет Гувернера Народне Банке


СКУПШТИНА
Број: 03/4-IV/06

РЈ Е Ш Е Њ Е
1. Именује се Милорад Лемић, дипл. ецц. из Темерина, за

Гувернера Народне Банке ( трезора ) Републике Српске Крајине.

СКУПШТИНА
Број: 03/5-IV/06

РЈ Е Ш Е Њ Е
I Именује се Савјет Гувернера Народне Банке Републике Српске

Крајине, којег чине:

1. Слободан Комазец, проф. др ецц,
3. Васкрсије Вуксановић, мр.агр,
4. Мирко Гагић, дипл.инг,
5. Вељко Поповић, дипл. ецц.
II Ово рјешење ступа на снагу даном доношења.

СКУПШТИНА
Број: 03/6-IV/06

Скупштина Републике Српске Крајине, а у вези са чланом 58. Пословника Скупштине
Републике Српске Крајине, на својој I редовној сједници одржаној дана 16. априла
2006. године, доноси
1. Усваја се Резолуција о драстичном кршењу људскх права грађана Републике

Српске Крајине, Републике Србије и Републике Српске, који су оптужени пред
Међународним кривичним судом за бившу Југославију.
2. Ова Резолуција ступа на снагу даном доношења.


СКУПШТИНА
Број: 03/7-IV/06

Скупштина Републике Српске Крајине, а у вези са чланом 58. Пословника Скупштине
Републике Српске Крајине, на својој I редовној сједници одржаној дана 16. априла
2006. године, доноси
ОД Л У К У
1. Оснива се деташирано одјељење Скупштине и Владе

Републике Српске Крајине са сједиштем у Бања Луци, којим ће координирати Крсте
Жарковић, Слободан Перић и Милан Радмановић.
2. Ова одлука ступа на снагу даном доношења.

СКУПШТИНА
Број: 03/8-IV/06

РЈ Е Ш Е Њ Е
1. Обавезује се Влада Републике Српске Крајине у прогонству да

изврши избор повјереника за све општине у Републици Српској Крајини.

Бр. 217/06 – 5. 4. 2006.

и да их обавести да су се представници Организације за европску безбедност и
сарадњу (ОЕБС) у Србији и Црној Гори, задужени за бригу о поштовању права човека
у европским државама, тешко огрешили, јер су изјавили да је Република Хрватска
обавезна да омогући повратак само оних прогнаних Срба из Републике Српске Крајине
и Републике Хрватске који се нису интегрисали у Србији и Црној Гори. Ово је објавио
београдски дневни лист ‘’Политика’’ од 4. априла 2006. године.
Влада РСК понавља да се оваквим иступима у јавности даје до знања да је
ОЕБС заузео став да не терети Републику Хрватску за прогон више од 500.000 Срба
(видети нашу циркуларну ноту бр. 207/06 од 23. 3. 2006), него да обавезује Хрватску
само да обештети неколико десетина хиљада прогнаника – оних који нису примљени
у држављанство Србије и Црне Горе и оних који су се, у међувремену, одселили у
европске и прекоморске земље.
Овим се ОЕБС компромитује, јер вишеструко смањује размере хрватског
злочина геноцида над Србима од 1990. и 1995. и своје ангажовање изједначује с праксом
статистичких завода у Србији и Црној Гори – они бришу из списка прогнаника оне
породице које приме држављанство Србије и Црне Горе, или одселе у треће земље.
Овим се нарушавају право човека – прогнани Срби полажу право на своја имања и
ускраћена људска права, без обзира да ли су, у међувремену, примљени у једно или
више држављанстава у трећим земљама. Влада РСК подсећа да је Хрватски парламент
(Сабор), 1990, двонационалну Социјалистичку Републику Хрватску прогласио
једнонационалном. Европске државе су подржале ову нецивилизацијску меру Владе
и Сабора Хрватске, а такав пример би био незамислив у случају Белгије – кад би,
например, Валонци одузели државотворни статус и држављанство Фламанцима и
прогнали их у Холандију, уз заплену целокупне имовине и ускраћена права из радног
односа!
БЕОГРАД

Бр. 246/06 – 18. 4. 2006.
да их подсети да су хрватски државни органи покренули хајку на припаднике српског
народа, посебно на житеље Источне Славоније, Западног Срема и Барање. Између

осталих антисрпских мера, полицијски органи су 52 лица из Вуковара и околине
унели у спискове за хапшење.
Влада се не чуди овом окрутном поступку хрватских власти према сопственим
грађанима Србима, јер су злочини над Србима у доктрини хрватске државе,
али је изненађена да их Међународна заједница и данас толерише, као и у време
сепаратистичких ратова у Југославији – од 1990. до 1995. Најновији талас хрватског
терора над Србима има за циљ умиривање хрватског јавног мњења, које не може да
поднесе чињеницу о кривичном гоњењу за ратне злочине Бранимира Главаша и најаву
одговорности за злочине над Србима председника Хрватског сабора (парламента)
Владимира Шекса. Као што се зна, хрватска војска је побила стотине српских цивила
у Сиску, Марином Селу и Госпићу, од 1990 - 1992. године. Хрватско јавно мњење је 15
година индоктринирано да је грађански рат у Југославији изазвала Србија с Црном
Гором, а не Словенија и Хрватска. Зато су хрватске власти неспремне да се суоче са
све присутнијом истином о одговорности хрватских државника и официра за злочине
Влада Републике Српске Крајине верује да су дипломатско-конзуларна
представништва начисто с тим да хрватски терор над Србима (као и пре 15 година)
опасно угрожава мир на Балкану и да га треба онемогућити, а последице досадашњег
терора отклонити. Одговорност за бригу о угроженим Србима у Хрватској сносе све
чланице Уједињених нација, посебно европске државе. Зато Влада РСК у прогонству
моли дипломатско-конзуларна представништва да укажу својим владама да је могуће
обуздати најновији терор над Србима у Хрватској, мерама у ОУН, ЕУ, ОЕБС-у и у
другим међународним организацијама.
БЕОГРАД

Бр. 237/06 – 29. 4. 2006.

и да их подсети да је хрватска војска 1. маја 1995. године напала Зону под заштитом
УН у Западној Славонији и овај део Републике Српске Крајине етнички очистила од
Срба. Тад су хрватски војници немилосрдно убијали српске цивиле. Чинили су то из
свих оруђа и оружја. После прогона Срба, хрватска војска је порушила српске цркве,
стамбене зграде, инфраструктуру у насељима и опљачкала све што је затекла у кућама
и на имањима.

Влада Републике Српске Крајине у прогонству очекује од дипломатско-

конзуларних представништава да обавесте своје владе да за злочине и етничко
чишћење Западне Славоније нико није одговарао од државника и војних команданата
Републике Хрватске.
Запрепашћује чињеница да је Тужилаштво подигло оптужницу против
Председника Републике Српске Крајине Милана Мартића и то због неколико испаљених
ракета са српских положаја на хрватске војне циљеве. Мада је такав поступак српских
официра био условљен најосновнијим војним правилима за прилику непријатељске
агресије на државну територију, Тужилаштво у Хагу то није имало у виду. Оно је
подигло оптужницу против председника нападнуте државе, а не против председника
агресорске.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли дипломатско-конзуларна
представништва да пренесу својим владама да се патње прогнаног српског становништва
из Републике Српске Крајине и хрватских градова настављају, јер му Република
Хрватска, протеклих једанаест година, ускраћује људска права – индивидуална и
национална.
БЕОГРАД

11080 ЗЕМУН
Магистрaтски трг бр. 3
Тел. 3077-028; Факс: 316-46-79
Ел. пошта: vladarsk@yubc.net
Бр. 236/06 – 28. 04. 2006.
СРБИМА И СРПСКИМ УДРУЖЕЊИМА
У ЗЕМЉИ И ИНОСТРАНСТВУ
ПРЕДМЕТ: Тешко оболела Нина Кодрич,
Нови Пазар – сушење десног бубрега.
Влади Републике Српске Крајине се обратила Слободанка Новаковић, рођена

у Модричи, Босна, 1966. године, настањена у Новом Пазару, ‘’Јалија’’ бр. 120, улаз
А, стан 18, власник стана Илић Цаника – да се помогне њеној кћерци Нини Кодрич,
рођеној 18. 6. 1990. у Копру, Словенија.
Слободанка Новаковић (1966), дипломирани економиста, остала без посла 2003.
године. Муж јој је погинуо 1990, у саобраћајној несрећи. Нема пензију.
Нина завршила осми разред и није могла да настави школовање. Тешко је
оболела. Потребна јој свакодневна лега другог лица. Због тога, мајка не може да напусти
стан и да ради, мада има проблема за посао у средини која јој није наклоњена.
Лекари предлажу Нини хитно одстрањивање десног бубрега и санацију левог.

Нису социјално осигуране. Не помаже им ниједан од државних органа.
Тренутно немају стан. Нина ће лежати у болници на Институту за мајку и дете
у Београду, а онда ће бити премештена на Војно-медицинску академију. Лечење у обе
установе, мајка мора да плати. Институт за здравствену заштиту мајке и дететља у
Србији ‘’Др Вукан Чупић’’ на Новом Београду је проценио да ће операција коштати
око 1.275.000 динара (милиондвестоседамдесетпетхиљада).
Слободанка Новаковић нема тај новац, а требаће јој и додатни за изнајмљивање
стана у Београду.
Моли људе добре воље да јој помогну. Њен мобилни телефон у Србији и Црној
Гори је: 063/7017-808, а девизни и динарски рачун отвориће ових дана, о чему ћемо вас
обавестити накнадно. А о том податку, можете се обавестити позивом Слободанке
Новаковић на овај телефон.
Јавите и Влади све што предуземете.
Помозимо шеснаестогодишњој Нини. Нема друге помоћи, осим ваше.
ВЛАДА РС КРАЈИНА,

БР. 241/06 – 11. 5. 2006.
Слободан Јарчевић:
РЕФЕРЕНДУМ У ЦРНОЈ ГОРИ

Плаћање и уцена
Познаница ми рекла да јој је рођак из Црне Горе пренео следеће:
- Власти купују гласове: новац, посао, плаћање трошкова, разне

погодности....
- Ко то прихвати, обавезан је да, мобилним телефоном, фотографише
заокружен број за независну ЦГ.
- Ко не буде имао мобилни, биће му уступљен у току гласања.
Могла би опозиција да тражи остављање мобилних телефона код изборне

комисије – ако је тако нешто могуће.

Бр. 242/06 – 11. 5. 2006.

дипломатско-конзулрна представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе

и да их подсети на своју ноту бр. 227/06 од 14. априла 2006. године, где су изнесени
подаци о католичењу, уз терор и претње, око 30.000 Срба у Републици Хрватској.
Влада, и овог пута, подсећа дипломатско-конзуларна представништва да је
превођење деце из једне групе у другу злочин геноцида – предвиђен у Резолуцији
Генералне скупштине ОУН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њеној Конвенцији о
спречавању и кажњавању злочина геноцида (члан 2, тачка ‘’е’’).
Влада, опет, обавештава дипломатско-конзуларна представништва да ниједан
међународни суд не покреће поступак против овог злочина геноцида у Републици
Хрватској. Запрепашћује и чињеница да чланице УН, међународне организације и
Света Столица нису одговориле на захтев Владе РСК из 1993. године да се Хрватска
спречи у вршењу злочина геноцида – покатоличавања верника Српске православне
цркве. Још те године су им достављена имена римокатоличких свештеника и адресе
римокатоличких цркава у Загребу – где се то чинило.
Влада је веровала да је данас свет спремнији да се суочи с истином о овом геноциду
над Србима, па је полагала наде да ће дипломатско-конзуларна представништва у
Србији и Црној Гори реаговати на цитирану информацију у ноти од 14. априла 2006.
године. Нажалост, она то нису учинила, као што то није учинила ни Његова Светост
Папа Бенедикт Шеснаести.
Влада РСК моли ДКП да пренесу својим владама да је цивилизацијска обавеза
сваке од њих да испитају околности и размере хрватског злочина геноцида над Србима
и да затраже од Свете Столице да стави међународним посредницима (ОУН, ЕУ, ОЕБС)
на располагање матичне књиге прекрштених у хрватским римокатоличким црквама.
Детаље о том прекрштавању Срба, ДКП могу прочитати и у угледном београдском
дневном листу ‘’Новости’’, од 8. маја 2006. године, који преноси процену српског
православног свештеника у Загребу Оца Миленка Поповића да је број прекрштених
Срба у Хрватској већи од 30.000.
Влада РСК обавештава ДКП у Београду да ће ово писмо имати карактер
отвореног – због тога што владе европских држава не придају никакву пажњу страдању
српског народа у Хрватској.
Београд

Бр. 243/06 – 15. 5. 2006.


да их подсети да је у Блајбургу, у Аустрији, 15. маја 2006, одржана комеморација на 61.
годишњицу стрељања заробљених хрватских војника.
Покровитељ комеморације је Сабор Републике Хрватске. Председник Републике
Хрватске др Стјепан Месић је послао изасланика –Владимира Лончаревића, у име
Сабора је била потпредсједница Ђурђа Адлешић, а у име Владе потпредседник Дамир
Поланчец.
Свечаност је преносила Хрватска телевизија и том приликом су истакнуте
чињенице да је хрватске војнике заробила армија Велике Британије и да их је предала
команди Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије и партизанских
одреда. Уследило је обавештење да су партизани стрељали припаднике хрватске
војске, што је г-ђа Ђурђа Адлешић овако прокоментарисала:
‘’Морамо осудити злочин, али свака одговорна власт не смије се задовољити
само полагањем вијенаца и паљењем свијећа једном годишње. Морамо рећи тко су
били егзекутори и наредбодавци, осудити и казнити злочинце и тоталитарни режим
који је то допуштао’’.
Влада Републике Српске Крајине упозорава дипломатско-конзуларна
представништва да су неке, најбитније, чињенице о овом догађају из 1945. године
прећутане. Реч је о чињеници да је британска армија заробила припаднике хрватских
фашистичких снага, које су, од 1941. до 1945. године, спровеле страховит геноцид над
Србима, Јеврејима и Ромима и то на основу Устава и фашистичких закона Независне
Државе Хрватске (што је хрватски шеф државе С. Месић, невољно, признао 22. априла
2006, на комеморацији српским, јеврејским и ромским жртвама у коцентрационом
логору смрти у Јасеновцу).
Влада скреће пажњу ДКП да је у изјавама хрватских државника у Блајбургу
изречена и велика истина о суштини Независне Државе Хрватске. Речено је да је у
Блајбургу било заробљено 200.000 хрватских војника. Наравно, то су били војници
фашистичке армије, а ако је једна мала Хрватска могла да, на крају рата и у време
слома фашистичке Немачке, има под оружјем оволику војску, онда је истина да јој није
преостало људи за антифашистичке јединице у Југославији – партизанске и четничке.
Супротно овој чињеници, Влада Републике Хрватске, кад год јој то користи, истиче
да су Хрвати били масовно у антифашистичким партизанским јединицама, што није
тачно - и у супротности је с овим најновијим саопштењем из Блајбурга. Сами хрватски
државници су истакли овакву бројност хрватске фашистичке армије 1945. године.
Београд

11080 З е м у н, Магистратски трг 3
Тел. 3077-028, vladarsk@yubc.net
Бр. 247/06 – 19. 05. 2006.

о референдуму за отцепљење Црне Горе од Србије
Влада Републике Српске Крајине у прогонству изражава најдубље жаљење због

одржавања референдума о отцепљењу Црне Горе од Србије, верујући да је ова намера
усмерена ка даљем разарању српског националног бића.
Влада подсећа грађане Србије и Црне Горе да су два претходна столећа била
најпогубнија за српски народ. Уз страховита страдања у устанцима против страних
окупатора и у светским ратовима, српска нација је (умешним инжињерингом светских
сила) искидана на делове, а ти су делови, данас, опасно међусобно нетрпељиви. То
је учињено исламизацијом и католичењем, а касније хрватизацијом, арбанизацијом и
бошњачењем делова српског православног народа. Право је чудо да је тако провидна
игра великих сила и религија успела и да ником није засметала невероватна чињеница
да су Ислам и Римокатолицизам прихватили српске вернике – под условом да се
одрекну српске нације!
Најављеним референдумом о отцепљењу Црне Горе од Србије, види се, долази
до новог урушавања нације. Намера власти у Црној Гори је светски изузетак модерног
доба – свака нација жели што пространију и што многољуднију државу, а у Црној Гори,
свим силама, разбијају већ премали државни простор и овако унесрећену, десетковану
и дезорјентисану нацију.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, представљајући најнесрећнији
и најпострадалији део српског народа, нема друге могућности да помогне своје
саплеменике у Црној Гори, него да их упозори да се (мада је време на истеку) отргну
најновијем противсрпском програму о државном одвајању Србије и Црне Горе. Том
приликом, Влада подсећа да су европске силе и Турска спречиле проглашавање
јединствене српске државе 1878 (на Берлинском конгресу), кад су одлучиле да Рашку
дарују Турској – како Црна Гора и Србија не би имале територијални додир.
Влада подсећа да су ови државни и географски називи само завичаји српског
народа три религије: Србија, Херцеговина, Црна Гора, Босна, Војводина, Славонија,
Барања, Банија, Кордун, Лика, Далмација, Метохија, Косово. Подсећа и на историјску
чињеницу (уклањану из образовног програма и шире литературе у обе Југославије)
да су Срби Далмације, Херцеговине, Босне и Лике сами ослободили Далмацију од
Турака 1682 – 84, а онда, под млетачком заставом, одлучујуће помогли ослобођење
Црне Горе од Турске, од 1684. до 1687, кад је Црна Гора стављена под међународну
заштиту и почела да ужива широк вид аутономије до 1878. У овим славним ратовима,
тад су ослобођене од Турака и друге земље РСК, затим: Војводина и Србија до Западне
Мораве. У та тешка времена, није било раздора међу припадницима српске нације.
Влада РСК препоручује да међу Србима све три религије дође до освешћења,
националног програма и даље заједничке државотворности Србије и Црне Горе.
Нека нам Бог помогне.

11080 Земун, Магистратски трг 3,
Тел. 11/3077-028, факс: 316-4679, vladarsk@yubc.net

Бр. 251/06 – 23. 5. 2006.
ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО
ВЛАДИКА БАНАТСКИ НИКАНОР
ВРШАЦ
Ваше Преосвештенство,
Као што смо обавестили Ваше Преосвештенство, Влада Републике Српске
Крајине у прогонству намерава да пошаље делегацију у Сједињене Америчке Државе,
заједно с представницима Срба из Србије, Црне Горе, Републике Српске и с Косова
и Метохије. Ових дана смо се састали с особама које су контактирале Србе у САД и
чланове америчког Конгреса. Били бисмо Вам захвални ако бисте нашли времена да
се састанете с члановима Владе и нашим пријатељима који нам помажу да реализујемо
одлазак у САД.
Такође, молимо Вас да нам помогнете да на састанку буде и Његово Високо
Преосвештенство Митрополит Лонгин, који је, како смо обавештени, допутовао из
Америке у Београд.
Чекамо љубазни одговор Вашег Преосвештенства о месту и времену сусрета.

11.080 Земун, Магистартски трг 3
Тел. 3077-028; факс: 3164-679; vladarsk@yubc.net
Бр. 248/06 – 31. 05. 2006.
ОВЛАШЋЕЊЕ
Овлашћује се Крста Жарковић из Бањалуке, Бановић Страхиње бр. 8. да отвори

представништво Владе Републике Српске Крајине у прогонству у Републици Босни и
Херцеговини.
С обзиром на велики број српских избеглица из Републике Српске Крајине
и Републике Хрватске у Бањој Луци и околини, седиште представништва ће бити у
Бањој Луци, Милоша Обилића бр. 1, или на некој другој адреси – коју изабере г. Крста
Жарковић.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству моли органе власти Републике
Српске да г. Крсти Жарковићу помогну да обави потребне законске формалости око
регистровања овог представништва.
Господин Крста Жарковић ће обављати послове шефа представништва и, по
потреби, ангажовати и друге особе – у складу са законодавством Републике Српске и
Републике Босне и Херцеговине.
Влада РС Крајине у прогонству је о овоме обавестила, нотом, Амбасаду
Републике Босне и Херцеговине у Београду и информисала је Амбасаду да је Влада
РСК у прогонству, прошле године, отворила представништва у Француској (Париз),
Канади (Торонто) и Холандији (Тилбург).
Поред ових представништава, Влада је обновила рад Народне банке Републике

Српске Крајине, чије седиште је на територији Велике Британије.
11.080 Земун, Магистартски трг 3
Тел. 3077-028; факс: 3164-679; vladarsk@yubc.net
Бр. 248-1/06 – 31. 05. 2006.

Републике Босне и Херцеговине у Београду и да обавести Амбасаду о одлуци Владе
да отвори представништво у Републици Босни и Херцеговини, са седиштем у Бањој
Луци, Милоша Обилића, бр. 1.
У том смислу, Влада је овластила г. Крсту Жарковића из Бање Луке,
Бановић Страхиње 8, да код органа Републике Српске прибави одобрење за рад
представништва.
Влада подсећа Амбасаду о отварању својих представништава у Француској,
Канади и Холандији и отварању Трезора Народне банке РС Крајине у Великој
Британији, о чему су благовремено обавештена сва дипломатско-конзуларна
представништва у Државној заједници Србије и Црне Горе, па је уверена да ће Влада
Републике Босне и Херцеговине имати пуно разумевања за овај корак Владе РС
Крајине у прогонству. Највећи број избеглих Срба из Републике Српске Крајине и
Републике Хрватске у Републици Босни и Херцеговини концентрисан је у Републици
Српској, па је то определило Владу РС Крајине да отвори своје представништво у
Бањој Луци.
Амбасади Републике Босне и Херцеговине у Државној заједници Србије и Црне Горе
АМБАСАДА РЕПУБЛИКЕ
БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ - БЕОГРАД

THE SERBIAN REPUBLIC OF KRAYINA
No. 253/06 – Jun 7. 2006.
PARLIAMENT IN EXILE
11.080 Zemun, Magistarski trg 3.
Serbia and Montenegro
Tel. 011/3077-028, fax: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
СВИМ ЧЛАНОВИМА ПАРЛАМЕНТАРНЕ
СКУПШТИНЕ САВЕТА ЕВРОПЕ
Стразбур
Поштоване госпође/господо,
Дозволите да Вас обавестим о прогнаном српском народу из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске – у периоду од 1990. до 1995. године. Једанаест
година после највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата,

патње прогнаног српског народа из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске
су теже но икад. Више од пола милиона Срба је прогнано из бивше Хрватске, а у
Хрватску се вратило не више од 5%.
Надам се да ћете скренути пажњу међународних организација и европских
влада на ово најдрастичније кршење људских и национални права у Европи. Нажалост,
Међународна заједница није спречила петогодишњи хрватски злочин геноцида над
Србима у Крајини и Хрватској. Желим да Вам скренем пажњу да су Срби имали
Устав о својој аутономији у оквиру Аустрије од 17. столећа (1630). Ова српска атуономија
је, у данашњем смислу, имала све државне карактеристике – па је то разлог да Вас
упутимо на чињеницу да је српска државност у Републици Српској Крајини старија од
српске државности у Црној Гори (1687) и Србији (1804).
Евидентно је да су овако дубоки државни корени у Републици Српској Крајини
узети у обзир при формирању Републике Хрватске у Социјалистичкој Федеративној
Републици Југославији. Због те старе српске државности, Република Хрватска је
успостављена као држава две нације: хрватске и српске. У 1990. години, Парламент
Хрватске (Сабор) је, гласањем само посланика хрватске националности, укинуо уставну
одредницу о држави две нације и прогласио је Хрватску само државом хрватског
народа.
Желим да Вас обавестим да је 28 делегата Парламентарне Скупштине Савета
Европе (26. јануара 2006) потписало Декларацију о злочину геноцида над српским
народом у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, од 1990. до 1995.
године.
На једној од седница ПАСЕ, током 2006. године, дебатоваће се о положају
прогнаног српског народа из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, па се
надам да ћете подржати изгласавање Резолуције, чији Вам нацрт достављам.
ПРИЛОЗИ:
Рајко Лежаић,
Председник Скпштине
Републике Српске Крајине
КРАЉЕВИНА ХОЛАНДИЈА
ТРИБУНАЛ – ХАГ
ПРЕДСЕДНИК РС КРАЈИНЕ
Милан Мартић
Г. Рајко Лежаић,
Председник Скупштине Републике Српске Крајине
Веома ме је обрадовала вест да се данас одржава проширена ванредна седница
Скупштине Републике Српске Крајине. То је историјски корак држављана Републике
Српске Крајине и уверен сам да ће он бити плодносан. Не може данашња Цивилизација
поднети, као свршен чин, геноцид над једним народом, попут хрватског геноцида над
Србима од 1990. до 1995. године и уследиће разумевање Међународне заједнице за
прогнане Србе из Отаџбине.
Праведној борби српског народа мирољубивим средствима неће бити препреке
и данашње одлуке Скупштине Републике Српске Крајине биће обавзујуће за све нас.

Ја ћу их следити онолико колико то допуштају околности у којима се налазим.

ПРЕДСЕДНИК РС КРАЈИНЕ
Милан Мартић, с.р.
Влада Републике Српске Крајинe у прогонству има част да поздрави

Представништво Организације за европску безбедност и сарадњу у Државној заједници
Србије и Црне Горе и да подсети Представништво на своје писмо бр. 112/05 од 8. 10.
2005. године, којим је предложен долазак и разговор у Представништву првог министра
Владе г. Милорада Бухе.
Разговор је најављен, јер је ОЕБС основан ради устројства равноправне сарадње
и безбедности у европским земљама, па је, на основу тога, надлежан да покрене питање
хрватског геноцида над Србима у сецинистичком рату у Југославији од 1990. до 1995.
године. Први министар Владе Републике Српске Крајине у прогонству г. Милорад
Буха жели да обавести Представништво ОЕБС-а о последицама хрватског геноцида
над Србима.
српски народ из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске очекује од ОЕБС-а.
Организације за европску безбедност и сарадњу у Државној заједници Србије и Црне
Београд
НЕЗВАНИЧАН ПРЕВОД
НАРОДНИ АПЕЛ
АКТИВ ГРУПЕ ГРАЂАНА ЗА ПРАВДУ
Gerhard Ulrich, Avenue de Lonaz 17
CH – 1110 Morges, e-mail: ulrich.g@c9c.org
Mobile: 078/6419996; 021/8012288
Члановима Савета Европе
Швајцарској Конфедерацији
Европском суду за људска права
Госпође и господо,
21. јануара 2001. године, наш Актив групе грађана за правду је обавестио
председника Европске комисије да Врховни суд Швајцарске систематски лаже и да
Швајцарска, због тога, крши Конвенцију о људским правима. 19. фебруара 2001. године,
доставили смо Савезном Савету Швајцарске предмет аудиовизуелног садржаја, с

доказом о три шокантна примера ових кршења (погледајте www.swissjustice.net/direct
француска верзија, “affaires en cours” “Le crime judiciaire en Suisse”, volet 2).
Међутим, опрезни грађанин је открио бројне доказе да су политичари и судије
почели да сарађују пре педесетак година. Скривајући то од грађaна Швајцарске,
контролор судова у име парламената (федералног и кантоналног), што предвиђа
Федерални устав, био је постепено припреман - наређивано му је да омогући
преваре часних грађана и осуде невиних особа, користећи се слабим изговором о
независности суда од власти (погледајте: www.brunner-architekt.ch under Ubrige/Politik/
Schriftenwechsel:Korrespondenz mit der Bundesversammlung – accessible also searching
by date ’13. 12. 05”. An English translation of resume attached – html-1).
17. априла 2006. године, ми смо обавестили три кандидата о успеху Лузиус
Вилдхабера, судија је повучен из Европског суда за људска права, о овој историјској
анализи, позвани су све тројица да је коментаришу (погледајте: www.swissjustice.net/
direct on the Home Page, 20. April 2006). Од априла 20006. године, само је Lili Nabholc
одговорила (html-2). Према њој, нема проблема. Међутим, читајући њен одговор,
види се да она није оспорила садржаје у анализама. Какве пресуде ће се доносити у
будућности ако судије одлучују без претходне студије очигледних доказа?
Повучени Председник Федералног врховног суда Швајцарске, Ђусепе Нај, први
биран од групе, има 13 негативних доказа против себе у овом припремљеном предмету
(погледајте: www.swissjusice.net/references “Confederation”, “Magistrats”, page 4. On
our Home Page /www.appel-au-peuple.org, French version, “Affaires en cours”, reference
FR105), ми смо документовали како је Нај покривао, например, случај обмањивања с
“Old Age” и “Survivors” у пословима осигурања.
Ми, заиста не знамо замену за трећег кандидата, професора права Ђорђија
Малинвернија из Женеве. До данас, није одговорио на наше писмо. Претпостављамо
да он жели да подржи из Швајцарске нелегалног кандидата ако буде избора судија за
Европски суд за људска права.
Желимо да вас молимо, даме и господо, да не бирате ова три кандидата,
представника Швајцарске. Такође, да суспендујете чланство Швајцарске у Савету
Европе док се не успостави владавина права у овој земљи. Конкретно, ово значи, да
кантонални и федерални парламенти морају да сносе одговорност за своју уставну
обавезу – контролу судства (погледајте: www.googleswiss.com/ferraye: a worldwide
corruption scandal, having Swityerland/Geneva as nervcenter for dirty Petrodollars
loundering – широм света корупционашки скандали с прљавим петро-доларима
- центар у Женеви, Швајцарска).
Свакако, очајни услови преовлађују и у Европском суду за људска права, па
је обавезна његова контрола и од Вашег парламента. Paule Guignier је поново писао
Председнику, Лузиусу Вилдхаберу, информишући га да његов суд крши сопствена
правила: Швајцарац судија госпођа L. Caflisch, противно правилима, као члан
Већа, сама води свој случај (html-4). Тек после трећег писма, добили смо одговор
секретаријата. Овај одговор је био без дотицања стварног проблема, једино је речено да
нема могућности за објашњење одлука Суда и ‘’ми смо крајње преоптерећени послом
овде’’ (html-4).
На овакав начин, Европски суд за људска права наставља да ускраћује права
жртвама лошим судским радом у већини својих последњих пресуда. То је случај и
Дамарис Келер из Берна, која је осуђена на 18 година затвора без њеног формалног
признавања кривице (погледајте: “Damaris Keller – ein Berner Hexenprozess”, by
Catherine Herriger, Tobler Editors 2003, ISBN 3-85612-140-4, also: www.swissjustice.

net/direct German version “Laufende Falle”, reference BE102).

Апелациони суд Врховног суда Швајцарске, чије је преадседник М. Р. Шнаједер
(www.googleswiss.com/schneider) потврдио је ову пресуди, одлучивши да настави
с лажима. 6. фебруара 2006. године, Дамарис Келер примила је сажет одговор из
Страсбура, да ‘’услови прописани Чланом 34. и 35. Конвенције нису били испуњени’’,
али њена жалба није усвојена (html-5). Забелешка ове комуникације је недавно
преведена на немачки. Односи се на одлуку на француском о комуникацији с Paule
Guignier (у загради пословица, нисам је знао превести). Оба писма су на једној страници
(html-3). Пресуда у случају М. Tsatsa-Nikolovska, садржи шест криминалних радњи,
везаних за њено име – www.swissjustice.net/references “CEDH”. Ово површно судско
понашање резултирало је чињеницом да је у 2005. години, 96,5% жалби у Стразбуру
било одбијено. Овакав начин брзоплетог рада изазвао је поступак адвоката Дамарас
Келер, који је написао бриљантну 41 страну жалбе у њено име (погледајте цели наш
вебсајт у немачкој верзији хтмл-6. С тим ће читалац /она/он/ имати своје мишљење о
случају). Судије у предмету нису показале да су уопште читале жалбу, то је, чак, мање
од обичне пажње. То мора да буде, међутим, предани рад, узимајући у обзир напредак
– корак по корак.
Без провере и селекције случајева пре Савета Европе, ваше судије и Страсбуру
изгледа настављају да троше новац пореских обвезника, не завршавајући како треба
своје дужности. Ви, и чланови Савета, сад сте обавештени о судској злоупотреби. Ми
смо размотрили да Ви можете обезбедити ефикасне мере да се заустави ова судска
пракса.
Ваш одани, Герхард Улрих, председник.
Ово је публиковано и на Интернету.

11.080 Земун, Магистратски трг 3. Тел. 3077-028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр. 188/06 – 27. 01. 2006.
САОПШТЕЊЕ О ОДНОСУ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ

ПРЕМА ИМОВИНИ И СПОМЕНИКУ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ
Влада Републике Српске Крајине је 1993. године обавестила Српску академију

наука и уметности у Београду да је хрватска војска 1992. године делимично срушила
родну кућу Николе Тесле у Смиљану и оштетила цркву у којој је служио, као
свештеник, Теслин отац. Оскрнављено је и српско православно гробље у Смиљану, а
у Госпићу је оштећен и уклоњен споменик Николи Тесли. Влада је молила САНУ да о
овоме обавести светске академике, како би се они заложили да њихове владе присиле
Хрватску да отклони последице овог примитивизма. Хрватски војници су поступили
попут варварских хорди у раном средњем веку - кад су оне стављале под нож све
житеље, рушиле и палиле насеља, скрнавиле светиње и пљачкале. Бес хрватске војске
у Смиљану и Госпићу је последица чињенице да је Никола Тесла Србин, а његов српски
народ је, у доктрини хрватске државе, био осуђен на истребљење и прогон. Влада је
(1993) уручила САНУ и историјат српско-хрватских односа у Аустрији и Југославији,

на енглеском језику, у којем је био и осврт на страховит хрватски покољ Срба, Рома и
Јевреја у Другом светском рату.
Те 1993. године, у једном од европских градова, био је састанка представника
академија и наши научници су поделили учесницима податке о хрватским злоделима
и рушењу куће и споменика Николе Тесле. Сходно тадашњој политичкој клими у
Европи, у којој су Срби били оптуживани за све, овај скуп научника није донео никакав
званични документ против поступака хрватске војске, али су учесници, у разговору с
нашим научницима, изразили запрепашћење оваквим понашањем хрватске власти и
војске. (Тада су медији приказивали Хрватску у најдемократскијем светлу!)
Влада РСК је обавестила амбасаде у Београду о нецивилизованом чину
хрватске војске, али су оне то прећутале. Влада је о томе известила амбасаду САД, јер
је Никола Тесла, поред тога што је један од најславнијих људи света, био и држављанин
Сједињених Америчких Држава. Нажалост, и САД су, у то време, прећутале ово
варварство.
Уз овакву пасивност чланица УН, Хрватска је несметано спроводила план
истребљења и прогона Срба из Републике Српске Крајине и хрватских градова.
Ту судбину је доживело и Теслино родно село Смиљан. Данас у њему, вероватно,
нема Срба. Део је побијен и прогнан у Другом светском рату, а житељи који нису
пресељени у Војводину, доживели су муке и етничко чишћење 1991. и 1992 – тад кад
је хрватска војска, тако примитивно, рушила све што је подсећало да је у Смиљану
рођен велики Никола Тесла. Но, данашњој хрватској власти неће бити непријатно због
злочина према српском народу, она ће прогласити сина тог народа – Николу Теслу
за свог суграђана, за великана Хрватске. Колико ће бити циничних изјава, у години
стопедесетогодишњице рођења: да је Никола Тесла хрватски учењак - неће се моћи
избројати. Хрватским државницима неће бити непријатно, јер се, раније, ишло и преко
тога. Неке светске академије наука су, у време Југославије, биле обавештаване да је
Никола Тесла – Хрват. Тако је уписано и у Енциклопедији Чехословачке.

11.080 Земун, Магистратски трг 3
Бр. 260/1/06 – 19. 6. 2006.
Хрватска тужила Владу РСК пред америчким судом
(Влада Републике Српске Крајине у прогонству, уз ово саопштење, упућује

и критику редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године,
не објављују Владина саопштења. Оваквим ставом се нарушавају национални
и државни интереси и најдрастичније крши новинарски кодекс о истинитом
информисању).
Ових дана је, на захтев Владе Републике Хрватске, Хрватско-америчко удружење
адвоката у Вашингтону покренуло судски поступак против Владе РСК у прогонству
пред Судом Северног дистрикта Калифорније у Сан Франциску. У питању је својеврсна
тужба, јер је потпредседник Удружења, адвокат Кузмановић, окарактерисао Владу РСК

у прогонству као злочиначку, тражећи од Суда да јој ускрати легитимитет да заступа

жртве хрватског злочина геноцида у време Другог светског рата ‘’и у другим сличним
случајевима’’. Овакав захтев Хрватско-америчког удружења адвоката, у име Хрватске,
уследио је због тога што је Суд Северног дистрикта Калифорније, донео одлуку (13.
јануара 2006) да Влада РСК у прогонству може заступати жртве терора Хрватске у
Другом светском рату ‘’и у другим сличним случајевима’’ – што подразумева и српске
жртве у сепаратистичким ратовима у Југославији, од 1990. до 1995. године. Као што се
зна, пред Судом у Сан Франциску је у току процес по тужби жртава против Ватиканске
банке и Фрањевачког католичког реда у Хрватској за опљачкане драгоцености и новац
убијених и преживелих заточеника Срба, Рома и Јевреја у хрватском концентрационом
логору смрти у Јасеновцу, од 1941. до 1945. године - Влада РСК у прогонству је, како
смо навели, у овом процесу сутужилац.
Председник Владе РСК у прогонству, г. Милорад Буха, данас је послао
пуномоћ америчком адвокату Џонатану Левију да заступа Владу. Уз пуномоћје,
Левију су достављени подаци о противуставном сепаратизму Хрватске из Југославије
и противуставној одлуци Сабора о проглашавању двонационалне Хрватске у
једнонационалну, што је осудила и група посланика Парламентарне скупштине Савета
Европе у Стразбуру – 26. јануара 2006. године.

Бр. 264/1/06 – 28. 6. 2006.
о ставу председника Србије и Хрватске о Србима у РСК и Хрватској

и прекор /данас на Видовдан/ редакцијама медија у Републици Србији, јер од
фебруара 2005. године, не објављују Владина саопштења. Ово је тешко огрешење
о националне и државне интересе и кршење новинарског кодекс - не информишу
истинито).
Посета Председника Републике Србије Бориса Тадића Републици Хрватској је
требало да допринесе отклањању последица хрватског терора над Србима, укључивши
и етничко чишћење 80% Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске,
од 1990. до 1995. године. Према текстовима у јавним гласилима, највероватније је
да су два председника (Борис Тадић и Стипе Месић) занемарила хрватске обавезе
према прогнаним Србима, а о узроцима тог прогона, нису ни проговорила. Да је
ова претпоставка на месту, види се и по изјавама двојице председника, јер су Србе
Крајишнике, Борис Тадић и Стипе Месић означили као националну мањину у
Хрватској.
Изненађује чињеница да председници Србије и Хрватске не уважавају препоруку

28 парламентараца Парламентарне скупштине Савета Европе у Стразбуру, који су,
26. јануара 2006. године, потписали ДЕКЛАРАЦИЈУ (бр. 374) О СИТУАЦИЈИ СРБА
ПРОТЕРАНИХ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ (ПОДРУЧЈА ПОД ЗАШТИТОМ
УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА) И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ, У ПЕРИОДУ ОД 1990. ДО
1995. ГОДИНИ.
Европски парламентарци су под Тачком 3. Декларације препоручили Хрватској
да буде устројена као двонационална држава – каква је била до 1990. године. Ова је
став је овако формулисан у Стразбуру:
‘’3. Наглашавајући да је 1990. године Хрватска била држава Хрвата и Срба, као
равноправних конститутивних народа и да је Хрватски парламент, кршећи сопствени
Устав, изгласавањем од само хрватских посланика, променио статус Срба у националну
мањину’’.
пуномоћје, Левију су достављени подаци о противуставном сепаратизму Хрватске из
Југославије и противуставној одлуци Сабора о проглашавању двонационалне Хрватске
у једнонационалну, што је осудила и група посланика Парламентарне скупштине
Савета Европе у Стразбуру – 26. јануара 2006. године.

Бр. 264/1/06 – 28. 6. 2006.
о ставу председника Србије и Хрватске о Србима у РСК и Хрватској

и прекор /данас на Видовдан/ редакцијама медија у Републици Србији, јер од
фебруара 2005. године, не објављују Владина саопштења. Ово је тешко огрешење
о националне и државне интересе и кршење новинарског кодекс - не информишу
истинито).

Посета Председника Републике Србије Бориса Тадића Републици Хрватској је
требало да допринесе отклањању последица хрватског терора над Србима, укључивши
и етничко чишћење 80% Срба из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске,
од 1990. до 1995. године. Према текстовима у јавним гласилима, највероватније је
да су два председника (Борис Тадић и Стипе Месић) занемарила хрватске обавезе
према прогнаним Србима, а о узроцима тог прогона, нису ни проговорила. Да је
ова претпоставка на месту, види се и по изјавама двојице председника, јер су Србе
Крајишнике, Борис Тадић и Стипе Месић означили као националну мањину у
Хрватској.
Изненађује чињеница да председници Србије и Хрватске не уважавају препоруку
28 парламентараца Парламентарне скупштине Савета Европе у Стразбуру, који су,
26. јануара 2006. године, потписали ДЕКЛАРАЦИЈУ (бр. 374) О СИТУАЦИЈИ СРБА

ПРОТЕРАНИХ ИЗ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ (ПОДРУЧЈА ПОД ЗАШТИТОМ

УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА) И РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ, У ПЕРИОДУ ОД 1990. ДО
1995. ГОДИНИ.
Европски парламентарци су под тачкама 3. и 4. Декларације препоручили
Хрватској да буде устројена као двонационална држава – каква је била до 1990. године.
Ова је став је овако формулисан у Стразбуру:
‘’3. Наглашавајући да је 1990. године Хрватска била држава Хрвата и Срба,
као равноправних конститутивних народа и да је Хрватски парламент, кршећи
сопствени Устав, изгласавањем, од само хрватских посланика, променио статус
Срба у националну мањину... доле потписани чланови снажно апелују на Владу
Хрватске да се придржава својих међународних обавеза и предузме све неопходне
мере да омогући Србима да поврате свој статус, пуну аутономију и индивидуална
и колективна права и слободе, и позива Парламентарну скупшину да тражи од
Хрватске да примени стандарде СЕ, ЕУ и УН’’.
Влада Републике Српске Крајине примећује да Председнику Републике Србије
нико не би могао замерити да је следио овај закључак групе европских парламентараца,
а не да државотворни српски народ у Хрватској прогласи за националну мањину, што
представља подршку Туђмановом злочину геноцида над српским народом од 1990. до
1995. године. Јер, претварање Срба у Хрватској, од државотворног народа, у националну
мањину био је замајац злочина геноцида и грађанског рата у Југославији.
Влада РС Крајине,
МИНИСТАРСТВО ЗА ИНОСТРАНЕ ПОСЛВОЕ

Господин Вук Драшковић, министар
Влада и Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству су, с великим
запрепашћењем и жалошћу, пропратиле Вашу изјаву о судбини српског народа у
Републици Српској Крајини, објављену у Новостима, 2. јуна 2005.
Изненађује да Ви, после 10 година, не говорите о суштини Плана 3 – 4. Поступили
сте као и средства јавног информисања режима и опозиције (част изузецима), кад
су, 1995, обмањивала да је у питању ‘’понуда за српску аутономију у Хрватској’’. Ви
се ругате да су то одбиле ‘’патриотске снаге’’. А, знате да тим планом није нуђена
аутономија Србима. Није им враћан ни статус констутивног народа, одузет у Сабору
Хрватске 1990. године. У Плану је била подвала – пласирана на следећи начин:
- Србима се Планом нуди: скупштина, влада, застава, грб, новац, полиција,
војска, царина и српски представници у свим телима Хрватске.
Овде нема ништа лоше, али следећа одредница у Плану, све то поништава:
- То се односи на котаре Книн и Глину.
Два котарa су имала 11 општина - неке су у Југославији биле месне заједнице.
Овакво решење је нуђено Влади РСК крајем 1992, преко УНПРОФОР-а. Затим,
на српско-хрватским преговорима у Њујорку - фебруара 1993, па на преговорима
у Женеви - у априлу и јуну 1993. План се није односио на делове Далмације, Лике,

Кордуна, Баније, а није се односио ни на један део Славоније, Барање и Западног
Срема.
Овај План је 1995. године понудио амбасадор САД Питер Галбрајт. Назвао га
је: План 3 – 4. Председник РСК Миле Мартић га није одбио, како то средства јавног
информисања објављују (и о томе говоре политичари Србије и Црне Горе). Он је
обавестио америчког амбасадора да ће се План 3-4 прихватити као база за разговоре
са Хрватском кад Савет безбедности продужи боравак Мировних снага у РСК, уз
непромењен мандат. СБ је променио мандант мировним снагама ОУН (РСК није
третирана као зона под заштитом ОУН). Но, делегација РС Крајине, у Женеви, почетком
августа 1995. потписала је одлуку да преговара на бази Плана 3-4, а прихватио га је и
председник Владе РСК, у Београду.
Хрватска влада је обећала да неће бити агресије на РСК, ако руководство РСК
прихвати преговоре на основу Плана З-4, али то обећање није одржала.
ВЛАДЕ РС КРАЈИН

11.080 ЗЕМУН, Магистратски трг 3, vladarsk@yubc.net
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
Бр. 271/06 – 4. 7. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и користи прилику
да их обавести да се Влада придружује осуди Трибунала у Хагу - због ослобађајуће
пресуде Насеру Орићу, команданту сепаратистичких муслиманских војних јединица,
које су извршиле најмонструознији покољ српских цивила у Сребреници и околним
селима.

Више него о Трибуналу, треба бринути о понашању Уједињених нација,
Европске уније и ОЕБС-а, јер су њихове политичке одлуке преточене у сваку
пресуду и у сваки потез Трибунала у Хагу. Ево неколико примера о томе:
1. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле противуставну сецесију од Југославије: муслиманско-

хрватских странака: у Босни и Херцеговини и странака у Словенији и Хрватској и,
сходно томе, Трибунал није подигао оптужницу ни против једног сецесионисте из
ових држава;
2. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле прогон 400.000 Срба из хрватских градова од 1990.
до почетка 1993, о чему је ГС Б. Б. Гали поднео извештај Савету безбедности 15.
маја 1993. године, и сходно томе, Трибунал, за ово најмасовније етничко чишћење
у Југославији, није подигао оптужницу ни против једног државника Хрватске;
3. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле убијање 600 српских цивила у хрватском граду
Сиску, од 1990. до 1992. године и, сходно томе, Трибунал није поднео тужбу ни
против једног организатора и извршилаца ових злочина, мада су адвокати из
Хрватске послали Тужилаштву поуздану документацију о томе;
4. УН; ЕУ и ОЕБС нису осудиле хрватског генерала Агема Чекуа за наредбу о паљењу,

рушењу и пљачкању 11 села у Медачком џепу Републике Српске Крајине, кад су

убијени сви ухваћени српски цивили и убијене све домаће животиње, укључујући
мачке и псе и, сходно томе, Трибунал није подигао оптужницу против Агема
Чекуа, а УН, ЕУ и ОЕБС-а су му дале ресор тзв. премијера у српској покрајини
Косову и Метохији;
5. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле хрватску одлуку о противуставном укидању
двонационалне Хрватске (1990) и прогону државотворног српског народа и, сходно
томе, Трибунал није подигао ни једну оптужницу против хрватских лидера, аутора
овог замајца грађанског рата у Југославији;
6. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле поступак Владе и Парламента Словеније, кад су 1991.
године, све Србе настањене у Словенији, по угледу на Хитлеров поступак према
Јеврејима, избрисале из државне евиденције – ставиле ван закона и, сходно томе,
Трибунал није подигао оптужницу ни против једног словеначког државника;
7. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле хрватску агресију на Републику Српску Крајину
(Зону под заштитом УН) 1. маја и 4. августа 1995, кад је прогнано 80% Срба, а
многи убијени, рањени и одведени у концентрационе логоре и, сходно томе,
Трибунал није подигао оптужницу ни против једног хрватског државника;
8. УН, ЕУ и ОЕБС нису осудиле у Хрватској, као што то нису учиниле ни у Словенији,
чист нацистички поступак према Србима, кад им је, колективно, одузето
држављанство, а сва непокретна и покретна имовина проглашена својином државе
Хрватске – Срби стављени ван закона и, сходно томе, Трибунал није подигао
оптужницу ни против једног хрватског државника...
Влада РСК скреће пажњу дипломатско-конзуларним представништвима да

овакве државне мере, против: муслимана, Хрвата и Словенаца, нису предузимале
власти у Србији, Црној Гори, Републици Српској и Републици Српској Крајини.
Влада РСК моли дипломатско-конзуларна представништва да пренесу својим
владама да је неправедна ослобађајућа пресуда за Насера Орића последња прилика
да преиспитају свој став према разбијању СФР Југославије од 1990. до 1995. године.
Срби су највећи страдалници рата. Највећи броји их је у прогонству и данас им није
омогућено да се врате кућама – у РСК и Хрватску (прогнани од 1990. до 1995) и на
Косова и Метохију (прогнани 1999. године).
конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог
поштовања.
У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ - БЕОГРАД
Бр. 272/06 – 5. 7. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети да
се ових дана слави стопедесетогодишњица рођења научника светског гласа Николе

Тесле. У многим земљама ће бити обележен овај јубилеј, па би било од велике користи
да се, том приликом, спомене оно што су доживели рођаци и остали Срби у Теслином
родном селу Смиљану и суседним насељима.
Влада је обавестила дипломатско-конзуларна представништва 27. јануара 2006.
године (саопштење бр. 188/06) да је хрватска војска 1992. године делимично срушила
родну кућу Николе Тесле, оскрнавила српско православно гробље и православну цркву
у Смиљану. Хрватска војска је оштетила и споменик Николе Тесле у Госпићу. Сви
Срби у Смиљану су 1991. и 1992. године били прогнани, а неки од њих и убијени. Исту
судбину су доживели и Срби из суседних села, посебно из Радуча, где је рођен отац
Николе Тесле – Милутин Тесла, свештеник Српске православне цркве у Смиљану.
Овакав поступак хрватске војске је последица доктрине хрватске државе, по
којем српски народ у Хрватској мора да буде: прогнан, похрваћен или биолошки
истребљен. У ово се свако може уверити ако погледа документа Извршног вијећа
Хрватске (Владе) о прослави стодвадесете годишњице рођења Николе Тесле – 1976.
године. У ‘’Програму прославе’’, под тачком ‘’Д’’, дословно пише:
‘’Овдје мирује пет стотина и тридесет Смиљанчана, усташким звјерством
прекинутих живота 1941. године...’’
Може се само замислити какав је то био бес хрватске војске, кад је у једном
планинском селу заклала и бацила у јаму тела 530 српских цивила, укључујући и децу
најмањег узраста. Да се, неким чудом, тада у селу нашао и Никола Тесла, никаква сила
му не би спасила живот.
Влада РСК моли дипломатско-конзуларна представништва да обавесте своје
владе да су обавезне да пошаљу упутства својим дипломатама у Загребу, научним
радницима и другим учесницима у прослави годишњице Теслиног рођења у
Хрватској, да се домаћинима упути прекор ако не буду, цивилизовано, подсетили како
је немилосрдно убијан и прогањан Теслин народ – у време Првог и Другог светског
рата и сепаратистичког рата у Југославији, од 1990. до 1995. године.
дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог
ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА ПРЕДСТАВНИШВА
У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ – БЕОГРАД


Бр. 273/06 – 7. 7. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да им скрене пажњу
да ће 4. августа 2006. године бити једанаест година како је Хрватска окончала злочин
геноцида над Србима и етнички очистила Републику Хрватску и Републику Српску
Крајину од Срба, прогнавши их у броју од 80%.
Прогон је учињен иако је Република Српска Крајина била Зона под заштитом

Уједињених нација. Ова чињеница упућује на закључак да су Срби, одлуком Парламента

и Владе Републике Хрватске - 1990, СТАВЉЕНИ ВАН ЗАКОНА. То је учињено по
узору на законодавство Хитлерове Немачке и њен програм биолошког истребљења
Јевреја и Рома, од 1933. до 1945. године.
Понашање Међународне заједнице према геноциду и прогону Срба у бившој
Хрватској је, с цивилизацијске тачке гледишта, поразан. Друштво народа је осудило
Хитлерову Немачку за погром Јевреја и Рома, а Уједињене нације нису осудиле
Хрватску за погром Срба.
Влада Републике Српске Крајине ће, до 4. августа 2006. године, свакодневно
да упућује дипломатско-конзуларним представништвима по један податак да су Срби
у Хрватској и Словенији СТАВЉЕНИ ВАН ЗАКОНА, а да су ту одлуку, истрајно,
подржавале УН, ЕУ, ОЕБС и већина држава - чланица УН. Влада ће, сачуваним
документима, показати да је грађански рат у бившој Југославији, с пратећим злочинима,
био изазван словеначко-хрватском одлуком о стављању српског народа ван закона –
противно Повељи УН о правима човека и другим одредбама међународног права.
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да су прогнани Срби
из РСК и Хрватске и данас ВАН ЗАКОНА. То се може доказати и чињеницом да ни
једна редакција медија у Србији не објављује документа Владе РСК, а то не чине ни
медији у европским и прекоморским земљама. Даље, ни једно дипломатско-конзуларно
представништво у Београду не обавља коресподенцију с Владом и не жели да се сретне
с њеним члановима. Најтужније су се понели представници УН у Београду, кад су
одлучили да се сретну с премијером РСК Милорадом Бухом, уз унапред изговорену
реченицу:
‘’МИ СЕ СРЕЋЕМО С ВАМА КАО С ПРИВАТНИМ ЛИЦЕМ’’.
Влада РСК у прогонству апелује на дипломатско-конзуларна представништва
да посвете пажњу Владиним нотама до 4. августа 2006, јер ће став према њиховом
садржају одсликавати однос ваших влада према људским правима.
ПРЕДСТАВНИШТВА - Београд

Бр. 274/06 – 10. 7. 2006.
дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно најави
у својој ноти бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести о примеру СТАВЉАЊА ВАН ЗАКОНА
Срба у Словенији 1991. године, што ће узроковати грађански рат и велики број злочина
на свим ратиштима.
Влада је уверена да ћа и овај пример понашања власти Републике Словеније
према Србима показати да се Влада РСК није огрешила о чињенице, кад је, у ноти бр.

273/06, тврдила да су Срби третирани у Словенији и Хрватској по узору на третман
Хитлерове Немачке према Јеврејима и Ромима, од 1933. до 1945. године.
Влада је обавестила ДКП, нотом бр. 219, од 7. 4. 2006. године, да су први злочини
над Србима извршени у Словенији, у Холмецу – 28. јуна 1991. године. То је учињено
без страха од реакције Међународне заједнице – јер је она прихватила словеначко и
хрватско СТАВЉАЊЕ СРБА ВАН ЗАКОНА (ОУН, ЕЗ/ЕУ/, ОЕБС...)!
Влада ће, на примеру поступка словеначких власти према Србину Александру
Тодоровићу, показати да је у Словенији спроведен према Србима терор какав су
Јевреји и Роми доживели у нацистичкој Немачкој. Детаљи тог поступка објављени су
у ‘’Политици’’, 2. јула 2006. године, на страни 5.
Господин Александар Тодоровић је избрисан из списка становника Словеније,
заједно с 18.305 несловенаца, међу којима је било 3.000 малолетника. Један од
избрисаних је и убијен. Кад је г. Тодоровић пријавио своје новорођенче, службеница
у Општини Птују му је поцепала сва документа – потребна за упис детета у матичне
књиге рођених. Ово уништавање докумената г. Тодоровића је учињено по државном
плану, јер су, и у свим другим насељима Словеније, уништене Србима: возачке
дозволе, личне карте, пасоши, здравствене и радне књижице, итд. То је учињено свим
‘’избрисаним грађанима Словеније’’.
Овако тежак ударац људским правима од стране једне европске државе,
још није осуђен, а камоли да су кривци оптужени пред Трибуналом у Хагу – што
је цивилизацијска обавеза. Зачуђује да је Словенија примљена у Европску унију, уз
некажњено СТАВЉАЊЕ СРБА ВАН ЗАКОНА?!

11.080 Земун, Магистратски трг 3, тел. 3077-028, факс: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр. 275/06 – 11. 7. 2006.

у својој ноти бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести о примеру СТАВЉАЊА ВАН ЗАКОНА
Срба у Хрватској 1990. и 1991. године, што ће узроковати грађански рат и велики број
злочина на свим ратиштима.
Влада је уверена да ће и овај пример понашања власти Републике Хрватске
показати да се Влада РСК није огрешила о чињенице кад је, у ноти бр. 273/06, тврдила
да су Срби третирани у Хрватској по узору на третман Хитлерове Немачке према
Јрврејима и Ромима, од 1933. до 1945. године.
Влада, овог пута, жели да обавести дипломатско-конзуларна представништва
да су власти у Хрватској сву српску приватну имовину прогласиле државном, с
правом доделе породицама припадника хрватске националности. Не треба истицати
да је Хрватска, тиме, најдиректније погазила људска права и свето право на личну

својину. Влада понавља да је то Хрватска учинила без страха од реакције Међународне

заједнице - јер је она прихватила хрватско СТАВЉАЊЕ СРБА ВАН ЗАКОНА (УН, ЕЗ
/ЕУ/, ОЕБС...)!
Влада обавештава дипломатско-конзуларна представништва да је орган
паравојне хрватске војске у Сплиту (организоване од стрне Владе Хрватске) одузимао
куће, станове и привредне објекте Србима и уступао их Хрватима. Тако је Потврдом од
1. новембра 1991. године Министарства одбране - Збора народне гарде Четврте бригаде
у Сплиту, одузета кућа држављану Хрватске Љубиши Беари и додељена једном од
заповједника хрватске паравојске - Матку Куртовићу.
Влада наводи препис овог документа:
‘’РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА
МО ЗНГ 4. бриг. Сплит, 01. 11. 1991. године
П О Т В Р Д А – којом се потврђује да заповједник Матко Куртовић је
овлаштен за запосједнути стан бившег кбб (командант бојног брода) Беаре
Љубише.
Стан прелази у трајно власништво 4. бригаде ЗНГ Сплит. ЗАПОВЈЕДНИК:
И. Јелић – штамбиљ Војне поште бр. 1114, Сплит’’.
Влада подсећа ДКП да овако тежак ударац људским правима једне државе, још
није осуђен, а камоли да су кривци изведени пред Трибунал у Хагу?!

Бр. 279/06 – 12.07. 2006.
о хапшењу Срба на основу хрватских потерница

Влада Републике Српске Крајине у прогонству упозорава да се терор
хрватске државе према прогнаним Србима наставља. То се чини тако што Хрватска
злоупотребљава своје чланство у многим међународним организацијама. То чини и у
Интерполу, па изненада ставља на списак многе Србе и оптужује их за наводна недела,
криминал и ратне злочине. У питању је намера да се Срби заплаше и да одустану
од повратка кући и да не захтевају враћање отете имовине и од надокнаде штете од
Хрватске за уништену и опљачкану имовину.
Данас нас је обавестила породица Обрадовић Зорана да га је ухапсила бугарска
полиција на граници са Србијом – на основу потернице хрватске полиције. Рођен је у

Доњој Бачуги, СО Петриња, где је и живео до прогона 1995. године, кад се населио у
Темерину, Боре Станковића 3, запослен као возач аутобуса у фирми „Ристић Комерц“.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству ће о овом хапшењу Обрадовић
Зорана и учесталим кршењима људских права Срба од стране хрватске државе,
обавестити Савет безбедности и Генералног секретара УН.

Бр. 280/06 – 13.07. 2006.
Поводом текста у листу „Курир“ о идентификацији тела 15 Срба

Влада Републике Српске Крајине у прогонству поводом текста у листу „Курир“
на страни 3. „Идентификована тела 15 Срба“, упозорава на једну нетачност у тексту.
Наиме, у тексту је наведено да се ради о лицима српске националности и
између осталих наведено је име Дражена Коритника (1940). Доктор Дражен Коритник
из Доњег Лапца је Хрват. Овај часни човјек остао је у Доњем Лапцу цијели рат са
својим суграђанима, а убијен је од својих сународника.
Ово је још један доказ о злочиначком односу Хрватске, како према Србима
тако и према Хрватима који су заједно са својим комшијама и пријатељима остали у

Бр. 277/06 – 13. 7. 2006.

у ноти бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести о примеру СТАВЉАЊА ВАН ЗАКОНА Срба
у Хрватској 1991. године. Реч је о уништавању српских станова и привредих објеката
у Задру, а потом прогон целокупног српског становништва општине Задар, око 26.000
лица.

Влада је уверена да и овај показује да се Влада РСК није огрешила о чињенице,

кад је, у ноти бр. 273/06, навела да су Срби третирани у Хрватској по узору на нацистичко
понашање према Јеврејима и Ромима, од 1933. до 1945. Влада ће то илустровати
документом Министарства унутарњих послова Хрватске, Полицијске управе у
Задру, Одјела за оперативне послове, бр. 511-17-02/29-205/91. ЦВ, од 27. 05. 1991.
године. Овај погром над Србима у Задру десио се пре него што су Срби основали
државне органе и прогласили Републику Српску Крајину – 19. новембра 1991. године.
Полицијска управа Задра је, у посебном извештају известила да су у Задру
биле мирне демонстрације 2. маја 1991, поводом убиства хрватског полицајца Франка
Лисице (под неразјашњеним околностима – уз уобичајено оптуживање Срба). Хрватска
полиција извештава:
‘’На наведеном мјесту, окупило се грађана између 25 – 30 тисућа, те с
наведеног мјеста кренули у правцу града, гдје је успут дошло до уништења више
приватних и друштвених објеката, који су, у већем броју, власништво грађана
српске националности, радних организација с подручја Републике Србије, а док
су једним дијелом власници грађани хрватске националности и други. Од самог
почетка кретања масе грађана, прво је дошло до разбијања објекта:’’
Следе адресе оштећених и опљачканих станова, кућа и привредних објеката –
укупно: 123. Наравно, ово је био први дан – СТАВЉЕЊА СРБА ВАН ЗАКОНА. Током
1991. и 1992, свих 26.000 Срба (чинили су већину у општини Задар) биће прогнано,
многи ће бити убијени, а целокупна имовина проглашена имовином Републике
Хрватске.
Влада, поново, подсећа ДКП да су ови догађаји били тема информисања Савета
безбедности од стране ГС ОУН Бутрос Б. Галија (15. маја 1993. године), кад је признао
да су Хрвати прогнали 251.000 Срба из градова и Западне Славоније у Југославију и
Републику Српску Крајину, али је одбио да обавести у које је земље прогнано још око
150.000 Срба – од 1990. до почетка 1993.
Влада понавља да су ови злочини учињени без страха од Међународне заједнице
– јер је она прихватила хрватско СТАВЉАЊЕ СРБА ВАН ЗАКОНА (ОУН, ЕЗ/ЕУ/,
ОЕБС...)! Овај документ из Задра се налази код Тужилаштва Трибунала у Хагу, али
нико, на основу њега, није оптужен од хрватских државника.

Бр. 278/06 – 14. 7. 2006.

у ноти бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести о примеру СТАВЉАЊА ВАН ЗАКОНА Срба у

Словенији и Хрватској 1990. и 1991. године, уз свесрдну подрушку европских држава.
Влада упућује ДКП на документ Савезног секретаријата за иностране послове
СФР Југославије, Пов. Бр. 45476, од 13. 2. 1991. године, у којем је јасно да су словеначке и
хрватске паравојне јединице наоружене из војних складишта Републике Мађарске и по
одлуци Владе у Будимпешти. То показује да се Влада РСК није огрешила о чињенице,
кад је, у ноти бр. 273/06, навела да су Срби третирани у Хрватској и Словенији по узору
на нацистичко понашање према Јеврејима и Ромима, а да су, за тако понашање, имали
подршку Међународне заједнице.
Овде је реч о подршци Републике Мађарске, која је испоручила паравојним
формацијама Хрватске наоружање. С обзиром да је такав гест у међудржавним односима
скоро објава рата, тадашња Влада Југославије није ништа предузела пред СБ ОУН,
ОЕБС-ом, нити је повукла амбасадора из Будимпеште, јер су на челу Југославије били
хрватски кадрови - планери разбијања Југославије и прогона српског становништва
из Словеније и Хрватске. Председник Владе СФР Југославије је био Анте Марковић,
Хрват и министар за спољне послове Будимир Лончар, Хрват. Све је било прилагођено
плану СТАВЉАЊА СРБА ВАН ЗАКОНА. Све се завршило на следећем објашњењу
министра за иностране послове Мађарске, Т. Катоне, упућено Будимиру Лончару:
‘’Премијер Антал није знао за све ово, а чим је сазнао, наредио је истрагу.
Жао ми је што се све ово догодило. Такође, сматрам грешком што су владини
функционери вишег и нижег ранга давали, крајем јануара, изјаве. Испорука
оружја се више неће догодити... Ова испорука оружја у Југославију није била
усамљена, јер је било испорука и и других земаља, што, ипак, Мађарску не
ослобађа одговорности’’.
Како се види, мађарски министар иностраних послова признаје да су и друге

европске државе испоручивале оружје југословенским сепаратистима, што је очигледно
да су оне припремиле разбијање Југославије и да су им државници одговорни за
почињене злочине у време рата. Но, иако се овај документ налази код Тужилаштва
Трибунала у Хагу, против одговорних у Влади Републике Мађарске, није подигнута ни
једна оптужница. А ово није била једина испорука оружја из Мађарске сепаратистима
у Словенији и Хрватској.
РАТКО,
ОД ПОНЕДЕЉКА, ШАЉИ СВАКИ ДАН ПО ЈЕДАН ДОПИС: ОЛУЈА 2. ДО 6.
НА АДРЕСЕ:
1. e-mail-redakcija,
2. email ambasada,
3. e-mail-predstavnistva RSK,

4. e-mail, TV, radio (samo tri adrese lokalnih TV I radija – izbrisane pri prvom kvaru
kompjutera – obnovicu ih).
РEПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

Аустралије у ДЗ Србије и Црне Горе и да је замоли да пренесе Влади у Камбери и
надлежном аустралском суду изузетно важне (а мало познате) чињенице у вези с
хапшењеме аустралског држављана господина Драгана Васиљковића, познатог као
Капетан Драган. Хапшење је обављено на захтев министра правде Хрватске, под
изговором да је господин Васиљковић чинио злочине у рату у Југославији (1990 – 1995),
изазваног противуставним сепаратизмом Словеније и Хрватске.
Влада скреће пажњу Амбасади да су размере злочина у грађанском рату
Југославије (углавном) непознати, јер је извештавање о њему било у складу с
политичким ставовима сваке поједине државе, а ти ставови су, нажалост, били
наклоњени сепаратистичким снагама у Југославији. Истина се данас препознаје и све
је присутнија у научним и публицистичким радовима. У вези с тим, Влада Републике
Српске Крајине је слободна да Амбасаду обавести да је 28 делегата Парламентарне
скупштине Савета Европе, 26. јануара 2005. године, потписало Декларацију бр. 10819
(достављена је Амбасадама у Београду), у којој је потврђено да је Хрватска била
двонационална држава (Хрвата и Срба) и да је хрватски парламент, противуставно,
Хрватску прогласио једнонационалном државом (само хрватског народа). У Декларацији
је истакнуто да је Хрватска извршила терор над Србима, а његове размере се налазе и у
Извештају Савету безбедности ОУН Генералног секретара Бутроса Бутроса Галија, бр.
S/25777, од 15. маја 1993. године. Бутрос Бутрос Гали је обавестио Савет безбедности
да Хрватска плански прогони 471.000 Срба из градова и да их је од 1990. до почетка
1993. прогнала у Југославију и Републику Српску Крајину 251.000. Овако замашном
прогону, треба додати и непознат број Срба прогнаних у Босну и Херцеговину и треће
земље, јер се зна да је овако тешку судбину прогона доживело 80% Срба од њих 471.000
у хрватским градовима и 80% оних који су 1995. живели у Републици Српској Крајин
(Зони под заштитом УН).
Влада, без бојазни да греши, обавештава Амбасаду да је овај хрватски злочин
геноцида, с етничким чишћењем од Срба, био неочекиван крајем двадесетог столећа
и он је запрепастио добронамерне људе. Многи су учинили све да помогну да се ово
зло из Хрватске заустави и притекли су у помоћ угроженом народу. Међу њима је
био и господин Драган Васиљковић, па се његово опредељење да помогне угроженом
народу не може осуђивати. Што се тиче хрватског образложења да је господин Драган
Васиљковић чинио ратне злочине, треба (ради правичности) бити крајње опрезан, јер
је хрватска држава планирала и изазвала грађански рат и најодговорнија је за његове
последице.
Влада РСК обавештава Амбасаду да Влада Хрватске, која је одговорана за
злочин геноцида над Србима и која је обавезна да отклони последице тог злочина
геноцида, није позвана да оптужује друге. Она је главни кривац почињених злочина
у грађанском рату у Југославији, од 1990. до 1995. године, па Влада моли да у светлу
те чињеница, надлежни аустралски суд донесе одлуку о хрватској потерници за
господином Васиљковићем.
С обзиром да већина чланица ОУН не прихвата сарадњу с Владом Републике

Српске Крајине, она обавештава Амбасаду да ова нота има карактер отвореног
писма.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Амбасади Аустралије
у ДЗ Србије и Црне Горе понови изразе свог високог поштовања.
АМАСАДА АУСТРАЛИЈЕ
БЕОГРАД

Бр. 281/06 – 17. 7. 2006.

у својој ноти бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској
СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА 1990. године, а Срби су имали државотворност у Крајини
од 1630, на основу одлуке аустријског цара Фердинанда Другог. Она је била присутна
до краја 19. столећа у Аустрији и Аустроугарској, а обновљена је у обе Југославије
– трајала је до 1990. године.
Влада је уверена да су подаци о српској државности у Аустрији били непознати
чланицама УН и члановима Међународне конференције о Југославији, па користи
ову прилику да о садржају те државности обавести дипломатско-конзуларна
представништва.
С обзиром да су обавезни садржаји сваке државе: територија, становништво
и законодавна власт, Влада упућује на чињеницу да су Срби имали и устав од 1630.
године – Српски устав, на латинском: Statuta Valahorum (‘’Валах’’ је био синоним за
‘’Србин’’). Српско законодавство је имало општинске судове и врховни суд за сваку
од својих покрајина (капетанија), у којима су били и општински судови. У одредбама
Српског устава, види се да је, поред законодавне власти, српски народ имао и цивилну,
општинску, власт. Ово је све регулисано у одељку ‘’О општинама’’ Српског устава,
посебно у Члану 2:
‘’Исто тако, целокупна заједница Влаха настањених у три велике капетаније:
у Крижевачкој, Копривничкој и Иваничкој, бираће и поставиће, одвојено за сваку
капетанију, по једног у законе земље упућеног човека за врховног судију, који ће у свом
подручју председавати судом од 8 поротника. Ови ће расправљати и одлучивати по
свим тужбама и у свим споровима. Избор судија и 8 поротника обавља се око празника
Ђурђевдана, када се сви кнежеви са овог подручја, са 2 или 3 старешине или правника,
из сваког места састану у одређеном месту у капетанији и тамо прописно изаберу
судије и 8 поротина за своју капетанију... Сваке године, кнежеви и старешине места у
свакој капетанији слободно смењају велике судије са службе и нове бирају у време и
на начин како је речено’’.
Влада, и овог пута, понавља да је СТАВЉАЊЕ СРБА ВАН ЗАКОНА 1990.
године у Хрватској, уз њихов прогон, одузимање држављанства и приватне имовине,
могло бити учињено само зато што на овакве злочине није реаговала Међународна
заједница. Она је, супротно томе, прихватила хрватско СТАВЉАЊЕ СРБА ВАН

ЗАКОНА (ОУН, ЕЗ/ЕУ/, ОЕБС...)!


Бр. 282/06 – 18. 7. 2006.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно најави у својој ноти
бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН
ВАН ЗАКОНА 1990. године. То је чињено, нажалост, уз помоћ влада европских и
прекоморских држава, што је евидентно у документима Међународног суда за бившу
Југославију у Хагу. У једном од њих, пише да су сепаратисте у Словенији, Хрватској
и Босни и Херцеговини, 1990. и 1991, наоружавале владе: Аустрије, Мађарске,
Немачке, Швајцарске, Велике Британије, Шпаније, Италије, Панаме, Аргентине
и Израела.
Влада је уверена да неће погрешити ако подсети да су се ове владе понеле према
Србима на начин како су то Европљани чинили у најцрњим тренуцима историје – у
време колонијалних похода на друге континенте и у време биолошког истребљења
народа у нацистичкој Немачкој. Јер, уз помоћ увезеног оружја у Хрватску, хрватске
паравојне и сепаратистичке снаге су одмах прогониле и убијале Србе. Према изјави
Генералног секретара ОУН Бутроса Бутроса Галија пред Саветом безбедности, 15. маја
1993, из Хрватске је прогнано, ван РСК (Зоне под заштитом УН), 251.000 Срба – само у
Републику Српску Крајину и СР Југославију. ГС је пропустио прилику да наведе у које
земље је прогнано још 150.000 Срба из Западне Славоније и хрватских градова.
На основу документације Трибунала у Хагу, Влада је прикупила податке
преко којих трговачких предузећа и преко којих банака се илегално увозило оружје
хрватским, словеначким и муслиманским сепаратистима у Југославији:
1. Мађарска – “Technical Foreign Trading Co. у Будимпешти, ‘’Универзум
СД’’ у Будимпешти, авионима и хеликоптерима Министарства
пољопривреде и шверцовањем у пошиљкама хуманитарне помоћи.
2. СР Немачка – “Rita Draksler” у Берлину, “Faba”, :Foga”, “Francionia-
jagd” (седишта непозната), “Dresdner Bang AG” и “Deutsch Bank” у
Дармштату.
3. Аустрија – “Xandill International Ltd. Cosultin” у Бечу, “A. W. D. M.”
у Бечу, “Industry Enterprize”, “Meiz”. “Waffengrosshandel”, “Gebruder
Scholler g.m. BG”, “DKS”, “Atlantic”, “Hurtenberg”, “Scorpion International
Services S.A.”, “Xandil International Ltd. Consulting”, “Electric Dailand”
и друга.
4. Швајцарска – “BHM” у Базелу, камионима из Базела и Берна.

5. Италија – UBS Bank у Лугану, Лука у Ливорну, бизнисмен М.
Гуглиермоне.
6. Велика Британија – непознате британске фирме су испоручиле разну
електронску опрему хрватским и словеначким сепаратистима преко
аеродрома Целовац у Аустрији.
7. Француска – Слање оружја је обављено из Нансија, камионима: рег.
бр. из Немачке: 911- HAAN, камиони из Француске - рег. бр: 1964-КB-
75 и рег. бр: 43-LD-93, камионом из Југославије: ZG-365-49. На свим
возилима су биле налепнице о роби из Грчке.
8. Холандија – Фирма “SWCO” – Import-Export, вероватно у Хагу.
9. Чехословачка – Фирма ‘’Омнипол’’, “Trading Spol” у Прагу.
10. Пољска – Фирма “Danex” у Варшави и “Ostenday” у Гдањску.
11. Шпанија – бизнисмен Дино Сеферијан.

Бр. 283/06 – 19. 7. 2006.

СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА 1990. године, а затим оптужен за побуну и агресију на
Републику Хрватску.
Влада жали што овакав поступак хрватске власти мора да поистовети с мерама
нацистичке Немачке од 1933. до 1945. године против Јевреја, кад је овај недужни
народ стављен ван закона и оптужен да је крив за сва зла на свету. У односу на Србе,
Хрватска је лансирала да су Срби у Републици Српској Крајини подигли побуну, а Срби
у Савезној Републици Југославији извршили агресију на Републику Хрватску, што не
одговара иситни. Влада је обавестила ДКП, својом нотом бр. 281/06 од 17. 7. 2006, да
су Срби имали државотворни статус од 1630. до 1990 (у Аустрији, Аустроугарској,
Држави Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевини Југославији и СФР Југославији), па
нису могли подизати побуну на својој историјској, етничкој и државној територији.
Што се тиче хрватске тврдње о југословенској агресији на Хрватску, она је неоснована,
јер је Југословенска народна армија (1990. и 1991. године) била једина легитимна војна
организација у СФР Југославији, а војнике и официре су чинили припадници свих
етничких заједница Југославије. Таква војска је нападнута од сепаратистичких и
илегалних војних формација у Словенији и Хрватској, што је чин агресије – како то
дефинише и Резолуција Генералне скупштине ОУН, бр. 3314 (XXIX), од 14. децембра
1974. године. Тачком 3, под ‘’д’’, Резолуција карактерише напад на касарне као

агресију:
‘’д) напад оружаних снага, једне државе, на копнене, поморске, или
ваздухопловне оружане снаге, или на цивилну морнарицу, и авијацију, друге
државе’’.
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да је хрватски напад
(1. маја и 4. августа 1995) на Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН),
такође, чин агресије, али више него тежак, јер Генерална скупштина ОУН није ни
предвидела да ће нека држава показати такву безочност и напасти територију под
заштитом ОУН!
ЗАКОНА (ОУН, ЕЗ/ЕУ/, ОЕБС...) и прећутала је хрватски прогон Срба с територије под
заштитом Уједињених нација!

Бр. 285/06 – 20. 7. 2006.

СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА 1990. године и то уз помоћ Међународне заједнице.
Влада је уверена да о томе, поуздано, сведочи и податак објављен у београдском
дневном листу ‘’Политици’’, 20. јула 2006, на другој страни, под насловом: ‘’НАТО
одобрио Олују’’. Вест је објављена на основу мемоара белгијског држављана Јанка
Враницани Добриновића и његовог интервјуа у хрватским дневним новинама
‘’Јутарњем листу’’. Господин Добриновић је био сарадник и дипломата хрватског
председника Туђмана, па нема основа да се сумња у његову изјаву. Нагласио је да је
одобрење за агресију на Републику Српску Крајину (Зону под заштитом Уједињених
нација) лично преузео од Генералног секретара НАТО-а Вили Класа и уручио га
председнику Фрањи Туђману у Загребу. У одобрењу је, између осталог, Вили Клас
поручио хрватском председнику:
‘’Проведите то брзо, ефикасно и без ексцеса!’’
Влада, на основу овог признања белгијског држављана, може да буде сигурна да
је била у праву кад је упућивала на чињеницу да су европске државе омогућиле Хрватској
да СТАВЕ СРБЕ ВАН ЗАКОНА 1990. и да спроведу над њима злочин геноцида од 1990.
до 1995. године. Тај злочин геноцида је садржавао: колективно одузимање Србима

држављанства и приватне имовине, права из радног односа, етничко чишћење, итд.
Наравно, поред одговорности појединачних држава за помагање хрватског злочина
над Србима, одговорност је и на органима: ОУН, ЕЗ/ЕУ/, ОЕБС... и, како се види и на
команди НАТО-а)!

Бр. 286/06 – 21. 7. 2006.

бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН
ВАН ЗАКОНА 1990. године и да то стање, до данас, није промењено. Сведочанства
о томе постоје, у многим одлукама законодавних, извршиних и судских органа
Републике Хрватске. Захваљујући чињеници да су многа уступљена међународном
судству, па и Међународном кривичном суду за Југославију у Хагу, може се видети
да је и законодавство Републике Хрватске прилагођено кршењу појединачних и
колективних права припадника српске нације. У документацији везаној за тужбу
против Председника Републике Српске Крајине Милана Мартића, налази се судска
одлука о томе да се Србима не може надокнадити штета за порушене приватне станове
и куће ако, у одређеном времену, нису становали у њима.
Влада подсећа дипломатско-конзуларна представништва да се овим крши свето
право својине – иако је у међународним односима ненарушиво. Штету за уништену
имовину, кривац мора да надокнади, без обзира да ли је власник ту имовину користио,
издао трећем лицу, или је посед, што се тиче функционалне намене, мировао. У
Хрватској је све друкчије – власнику је хрватска војска срушила кућу, али штету му
неће надокнадити, јер је оштећени имао стан у другом насељу?!
Влада скреће пажњу ДКП да је овако нешто у Хрватској уобичајено. То показује
и Рјешење Уреда државне управе у Шибенско-книнској жупанији, Одсјек за обнову,
бр. Упл-402-08/02-01/332, Ур. бр. 2182-04-03-05-01, од 18. травња 2005, у Шибенику. У
питању је порушена кућа Јандрије Челебићанина из Книна – у Звјеринцу, Звјеринац бб,
опћина Бискупија. У Рјешењу је објашњено:
‘’Прегледом очитовања Полицијске постаје Книн од 27. травња 1999. године,
развидно је да поноситељ захтјева има пријављено пребивалиште на адреси Книн,
Јосипа Косора 6, од 25. студеног 1985. године до данас... У проведеном поступку,
неспорно је утврђено да подноситељ захтјева није пребивао у стамбеној кући до
почетка оружаних сукоба на том подручју, односно користио предметну кућу у
смислу Чланка 5. Закона о обнови, дакле подноситељ захтјева не испуњава све
речене законске увјете, а непостојањем једног од тих увјета не може се остварити

право на обнову, те је позивом на Чланак 16, ставак 1. Закона о обнови, ваљало је

одлучити као у изреци’’.
Влада је, према оваквој одлуци, била у праву кад је навела да су СРБИ
СТАВЉЕНИ ВАН ЗАКОНА У ХРВАТСКОЈ, јер држављан билокоје земље у свету, ако
није Србин, не би могао бити лишен наплате штете на својој кући у Хрватској, како је
тога лишен г. Јандрија Челебићанин из Книна.

Бр. 287/06 – 21. 7. 2006.
опосети хрватског премијера Србији
Влада Републике Српске Крајине у прогонству скреће пажњу јавном мњењу у

Републици Србији и субјектима међународних односа да је и данашња посета премијера
Републике Хрватске, др Иве Санадера, Републици Србији разочарала прогнане Србе
из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске.
У званичним изјавама о овој посети у Загребу и Београду није споменуто да
ће два премијера озбиљније размотрити проблеме прогона српског народа од стране
хрватских војних и полицијских снага од 1990. до 1995. године и да ће закључити
споразум о отклањању последица тог прогона.
Влада скреће пажњу да је 28 посланика Парламентарне скупштине Савета
Европе у Стразбуру потписало документ - по којем се препоручује Влади Хрватске
да врати Србима уставна права, одузета 1990. године. Међу потписницима су били
и посланици Демократске странке Србије, па чуди да председник Владе Републике
Србије др Војислав Коштуница није тражио од свог госта да следи ове препоруке
европских парламентараца. А препоруке Влади Хрватске из Стразбура су следеће:
1. да омогући повратак свим прогнаним Србима,
2. да успостави Републику Хрватску као двонационалну – државу Хрвата и
Срба,
3. да заштити индивидуална и колективна права Србима и
4. да Србима омогући пуну аутономију – према стандардима Савета Европе,
Европске уније и Уједињених нација.

Бр. 288/06 – 24. 7. 2006.

бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН ВАН
ЗАКОНА 1990. године и да је тај хрватски корак подржала Међународна заједница.
Влада упућује ДКП да се могу уверети у истинитост ове тврдње ако упореде
однос Међународне заједнице према СР Југославији и Републици Српској Крајини,
кад је збрињавала прогнанике од 1991. до 1995, с односом према Либану данас, кад ова
блискоисточна држава збрињава своје и палестинске избеглице.
Против СР Југославије и РС Крајине је Савет безбедности УН изгласао
резолуције о привредним, трговинским, транспортним, спортским, образовним,
културним и другим санкцијама. Овако драстичне мере су примењиване у време
кад су СР Југославија и Република Српска Крајина бринуле о 251.000 прогнаника
из Хрватских градова, о чему је обавестио Савет безбедност (15. маја 1993) тадашњи
Генерални секретар УН Бутрос Бутрос Гали. Поред тога, Југославија је бринула и о
великом броју прогнаника из Босне и Херцеговине. По овим резолуцијама, санкција
су били ослобођени само хуманитарни транспорти, али је за сваку пошиљку, Савет
безбедности морао да издаје појединачно одобрење, што је узимало много времена и
чинило хуманитарну помоћ неефикасном. Тако се десило да Савет безбедности није
одобрио слање из Београда у Бањалуку кисеоника за 13 превремено рођених беба, па
их је 12 умрло.
Овај стравични податак о небризи УН за животе српских беба, показује да су
Срби, дословно, били СТАВЉЕНИ ВАН ЗАКОНА.
Влада Републике Српске Крајине изражава своје задовољство што се овако
нехуман однос Међународне заједнице није поновио у случају данашњих страдалника
у Либану и поздравља ангажовање УН, хуманитарних организација и држава на
спасавању угрожених.
заједница и, како видимо, чак је увела санкције против држава које су збрињавале
стотине хиљада прогнаника. Поред ОУН, за овако кршење људских права, одговорне
су и: ЕЗ/ЕУ/, ОЕБС...


Бр. 289/06 – 25. 7. 2006.

СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА 1990. године, у оквиру чега им је, противуставно, одузимано
и држављанставо.
Колективно одузимање држављанства припадницима српског народа од стране
хрватске власти је најдрастичнији облик кршење Повеље о правима човека ОУН,
незабележен у другим државама света. Чудно је да овакви поступци Владе Хрватске
још нису изазвали реакцију тела ОУН и осталих субјеката међународних односа.
Пракса извршне, законодавне и судске власти у Хрватској при СТАВЉАЊУ СРБА
ВАН ЗАКОНА је оставила трагове у многим званичним документима. Влада, овог
пута, упућује на Рјешење Министартва унутрашњих послова Републике Хрватске,
бр. 511-01-42-УПА/I-7/2444/1-97, од 14. 4. 1997, којим је Србину, рођеном у Хрватској,
ускраћено право на држављансво, јер ‘’не поштује правни поредак и обичаје Републике
Хрватске’’.
Влада РС Крајине скреће пажњу да је овим решењем Министарства за иностране
послове назначено да странка нема право на жалбу:
‘’Захтјев СЛОБОДАНА ДУБАЈИЋА (отац Драган), рођен 17. 09. 1959,
опћина рођена Титова Кореница, мјесто Титова Кореница, Република Хрватска,
поднио је захтјев за примитак у хрватско држављанство. У проведном поступку,
утврђено је да подноситељ захтјева не испуњава један од увјета за примитак
у хрватско држављанство, утврђен Чланком 8, Ставак 1, Точка 5. Закона о
хрватском држављанству, јер се, на темељу оперативним путем прикупљених
података, одлучних чињеница за стјецање хрватског држављанства из досадашњег
понашања подноситеља захтјева, закључује да не поштује правни поредак и
обичаје Републике Хрватске, те је стога одлучено као у диспозитиву. Против
овог рјешења, није допуштена жалба, али се може покренути управни спор пред
Управним судом Републике Хрватске, у року 30 дана од дана уручења рјешења’’.
Влада Републике Српске Крајине подсећа дипломатско-конзуларна
представништва да је овај предмет један од стотина хиљада случајева одузимања
држављанства Србима – мотивисаног верском и националном нетрпељивошћу.
ЗАКОНА (ОУН, ЕЗ/ЕУ/, ОЕБС...)!

Бр. 291/06 26. 7. 2006.
Поводом учешћа „српских“ представника у власти у прослави операције „Олуја“
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, поводом учешћа „српских“

представника у прослави годишњице „Олује“, обавјештава српску и свјетску јавност
да су овим чином маске пале.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству и раније је упозоравала да Срби
не треба да учествују у „демократском процесу у Хрватској“ јер је Хрватска своју
„демократичност“ показала више пута. Демонстрације демократичности биле су у:
Сиску, Госпићу, на Миљевачком платоу, у Медачком џепу, током ‘’Бљеска’’, ‘’Олује’’...
случајева је много.
Учешћем на изборима и партиципирањем у власти, такозвани Срби и такозвани
СДСС, Хрватској - држави која је извршила највеће етничко чишћење у Европи послије
2. свјетског рата, дали су демократски алиби и параван, тако да је овакав њихов
поступак логичан слијед догађаја.
Можда ће слиједећу конвенцију ове странке отварати Марко Перковић
Томпсон.

Бр. 290/06 – 26. 7. 2006.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно најави ноти бр. 273/06
од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА
1990. године, а овог пута их обавештава и о изворима у којима се може видети да
су и ОСТАЛИ СРБИ У БИВШОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ (од стране Међународне заједнице)
ТРЕТИРАНИ НА ИСТИ НАЧИН. Реч је о документима два универзитета у Немачкој и
извештају Министарства за иностране послове Савезне Републике Немачке.
Ова документа су у књизи немачког држављана др Владимира Умељића: Срби
и геноцидни XX век, Фонд истине о Србима, Београд, 2004. Оно што обесхрабрује је,
кад је у питању однос чланица ЕУ према демократији, јесте поступак два немачка
универзитета према садржају књиге. Др Умељић је свој рад о геноциду над Србима у
двадестом столећу пријавио као докторску дисертацију из историје, али му професори
Универзитета ‘’Јохан Волфганг Гете’’ у Франкфурту на Мајни и Католичко-теолошког

факултета у Вирзбургу нису одобрили одбрану докторске дисертације. Образложења

за овакав поступак су више него наивна, јер је једно од њих сумња да др Умељић не
говори добро српски језик, па је питање да ли је разумео садржаје докумената на том
језику?!
Др Умељић је у свом неодбрањеном докторату о геноциду над Србима
анализирао извештај Карла Билта, о који су се оглушиле и ОУН, и ЕУ, и ОЕБС, и све
владе европских држава. Овај опуномоћеник Европске заједнице (уније) је известио
да је Хрватска обавила највеће етничко чишћење у бившој Југославији, протеравши
само у агресији на Зону под заштитом УН, 4. августа 1995. године, више од 200.000
Срба. Он се усудио да обавести надлежне у ЕУ да је највећи ратни злочинац у бившој
Југославији хрватски председник Туђман. Али, ни оваква оцена није узнемирила
никога – како Влада РС Крајине упорно понавља, зато што су СРБИ СТАВЉЕНИ ВАН
ЗАКОНА.
Др Умељић је скренуо пажњу и на Извештај Министарства за иностране
послове СР Немачке, од новембра 1998. године, у којем је унесена истина о шиптарским
злоделима на Косову и Метохији. На страни 5. Извештаја је закључак:
‘’Албаници, активни у питању сецесије Косова се не прогањају ради своје
етничке припадности, већ ради своје сеционистичке активности’’.
Ни овај тачан закључак тадашњих немачких дипломата у Београду, Влада СР
Немачке није узимала у обзир, јер је, свим средствима, помагала сепаратистичке и
недемократске покрете у Југославији.

Бр. 292/06 – 26. 7. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно најави у
ноти бр. 273/06 од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН
ВАН ЗАКОНА 1990. године и да то има за последицу уништавање, омаловажавање
и уклањање дела и симбола српске културне баштине – како у Хрватској, тако и у
другим несрпским крајевима бивше Југославије.
Влада скреће пажњу ДКП да у случају забране и уклањања српског грба, у којем
се налази крст с четири оцила, представља светогрђе према најсветлијим тренуцима
искона, јер је његов споменути детаљ био украсни и државни симбол цивилизација
средњег века и антике: Византије, Римске Империје, Грчке, Етрурије, Египта, Вавилона;
народа: Скита, Трачана, Дачана... Чињенице о томе је објавио Петар Радичевић у
књизи: ‘’Знамења богова и владара’’, ауторско издање, Београд, 2000 – продаје се на
Интернету: Yu4you.com.

Аутор се није домишљао да би створио привид некакве везе српског грба с
грбовима и симболима из времена Тројанског рата. Једноставно, приказао је слике
с грчких ваза, амфора, путира, гравира и других уметничких дела. Изненађује (јер
српску културу никад нико није упоређивао с културом народа од пре неколико
хиљада година) да је на једној Ахиловој слици (на амфори из 6. века старе ере, сликара
Амазиса) одећа овог хеленског јунака украшена крстом с четири оцила. Исти знак се
налази и на штиту Менелеја - на слици где је приказан двобој Менелеја и Хектора.
Крст с четири оцила је и у руци једног фараона и на туници тројанског краља Пријама,
итд.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству се усуђује препоручити
дипломатско-конзуларним представништвима да пренесу својим владама и научним
установама да овој вези српског грба с најстаријом светском културном баштином
посвете више бриге. Реч је о изузетном научном изазову, али и о присутном геноциду
над српским народом, јер је данас забрањен крст с четири оцила у Хрватској,
Муслиманско-хрватској федерацији Босне и Херцеговине и на Косову и Метохији.
Значи, није у питању само етногеноцид – у односу на забрану српског грба, него, како
би се то могло рећи, нека врста културног геноцида над светском баштином. Научни
изазов је и у чињеници да су овај стари грб сачували до данас једино Срби и да га, све
су прилике, користе у исту сврху као што су то чинили народи старе Хеладе и старе
Троја – 1200 година пре нове ере.
ДРЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

Бр. 292/06 – 26. 7. 2006.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно најави у ноти бр.
273/06 од 7. 7. 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН ВАН
ЗАКОНА 1990. године, што је условило потоња убиства и прогоне Срба, уз одузимање
и пљачкање њихове покретне и непокретне имовине.
Влада скреће пажњу ДКП да су ових дана средства јавног информисања
обавештавала и о новом терору над Србима у неким деловима Хрватске, што је најбољи
знак да прогони на националној и верској основи у Хрватској нису престали.
Влада уверава дипломатско-конзуларна представништва да се положај Срба у
Хрватској неће побољшати после осуде изгредника од стране председника Републике
Хрватске Стипе Месића. Он то чини само да би оставио утисак о некаквој демократији
у Републици Хрватској. Председник Месић се, већ једанаесту годину, не труди да врати
Србима одузета уставна права и не чини ништа да Хрватску устроји као двонационалну
државу, како је то препоручила група посланика Парламентарне скупштине Савета

Европе у Стразбуру - својом Декларацијом од 26. јануара 2006. године.

Влада обавештава дипломатско-конзуларна представништва да су извршиоци
терора над Србима, умногоме, инспирисани личним ставом председника Хрватске
Месића, јер је он један од првих чланова Хрватске демократске заједнице који је,
фалсификујући историјске податке, најавио прогон Срба из бивше Хрватске. Ослонио
се на један од најприсутнијих фалсификата у историјским уџбеницима Југославије – у
којима је, да би се одобровољили Хрвати, писало да су Срби у Српску Крајину дошли
из Србије, а да су Турци (и то је фалсификат) из Крајине прогнали Хрвате. Крајина је
била насељена Србима од најдавнијих времена и у њој Хрвати никад нису живели,
нити се тамо, икада, говорио хрватски језик. Наравно, не говори се ни данас, јер су
Хрвати престали да користе свој језик још у 19. столећу.
Укратко, користећи ове фалсификате, Стипе Месић је поручио Србима (1990) да
‘’могу да се врате у Србију и да понесу оно што су отуда донели – прашину на опанцима’’.
Влада се нада да ће запослени у дипломатско-конзуларним представништвима схватити
каквом мржњом и каквим порукама је била испуњена ова страшна реченица данашњег
хрватског председника и да ће обавестити своје владе о њеном трајајућем дејству.
Влада понавља да је зачуђујуће да су политику Хрватске, с оваквим порукама,
у време сеционистичких ратова у Југославији, помагале: ОУН, ЕУ, ОЕБС...
ПСТАВНИШТВА - Београд

Бр. 293/06 – 27. 7. 2006.
МЕЂУНАРОДНИ ПРЕС ЦЕНТАР
Бeoград,
Кнез Михаилова 6/ 3. спрат
press@tanjug.co.yu, тел. 639-249
ПРЕДМЕТ: Коференција за новинаре,
3. августа 2006, од 11,00 до 12,00 часова.
Молимо вас да нам обезбедите просторије за конференцију за новинаре,

четвртак - 3. августа 2006, од 11,00 до 12,00 часова.
Конференција ће бити посвећена једанаестогодишњици изгона Срба из
Републике Српске Крајине и Хрватске, а учесници су:
1. Рајко Лежаић, председник Скупштине Републике Српске Крајине,
2. Милорад Буха, председник Владе Републике Српске Крајине,
3. Марко Атлагић, члан Владе РСК,
4. Бибић Бранко, члан Владе РСК и
5. Ратко Личина, министар за информисање у Влади РСК.
Трошкове коришћења сале, биће вам надокнађени у готову, на дан одржавања

конференције, или раније – ако то захтевате.

Бр. 295/06 – 31. 7. 2006.

273/06 од 07. јула 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској СТАВЉЕН
ВАН ЗАКОНА 1990. године, што се може видети и у извештајима органа Уједињених
нација, од којих један садржи податке о систематском уништавању српских насеља и
убијању затечених цивила.
Влада обавештава ДКП о документу с Педесете седнице Генералне скупштине
ОУН: ‘’Стање људских права у претходној Југославији – Хрватска’’, Бр. А/50 од 03. 11.
1995. године, и скреће пажњу да се за наведене злочине и етничко чишћење окривљује
Влада Хрватске. Право је чудо да, после једанаест година, није позван на одговорност
ни један њен функционер. Ево садржаја те оптужбе службеника УН, у којој се види да
су сви злочини учињени после војне операције ‘’Олуја’’, 04. августа 1995:
‘’... 23. На основу до сада прикупљених доказа, види се да су повреде људских
права и хуманитарног права које су почињене током и након операције ‘’Олуја’’
обухватили:
А) убијање цивила у повлачењу;
Б) артиљеријска ватра из тешког наоружања којом су гађани циљеви у градовима
без војног значаја, укључујући стамбена насеља у Глини и Книну;
Ц) убијање преосталих српских цивила;
Д) незаштићеност преосталих припадника мањинског становништва које
углавном чине овисне о другима, стари, физички и ментално хендикепирани, као и
душевни болсесници...;
Е) пријетње и малтретирање које над српским мањинским становништвом
спроводе хрватски војници и полицајци, као и хрватско цивилно становништво;
Ф) масовно паљење кућа у власништву Срба који су побјегли;
Г) масовно пљачкање српских кућа које врше хрватски војници, полицајци и
цивили;
Х) заузимање кућа које припадају српском становништву, а у неким случајевима
и деложација Срба који су остали...
... 24. особље на терену центра за људска права је примило бројне извјештаје
о убијањима, без војне потребе у сектору Југ и Сјевер, како за вријеме, тако и након
завршетка војне операције, када је хрватска војска преузела контролу у региону.
Представници УН су открили преко 120 тјела, а извјештаји о убијањеима су били
посебно бројни на подручју Книна...’’
Влада моли ДКП да скрену пажњу својим владама да се кривци за злочине
геноцида у Хрватској морају извести пред суд, јер само наведени злочини превазилазе
све оно за сто су оптужени сви српски државници и официри.


СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11.080 З е м у н, Магистратски трг 3
Бр. 300/06 – (04-VIII/06) 4. 8. 2006.

сазива
ДРУГУ ВАНРЕДНУ СЈЕДНИЦУ
дана 04. 08. 2006. године, у Београду - Земун, Косовска бр. 9, у 09,00 часова, са
1. усвајање записника с прве ванредне сједнице Скупштине РСК у прогонству,

одржане 16. 4. 2006. године,
2. геноцид који траје над српским народом у РСК и РХ,
3. протестна нота Његовој Светости Папи Бенедикту Шеснаестом, Генералном

секретару ОУН Кофи Анану, Председнику Републике Србије Борису Тадићу и
Влади Републике Србије, с достављеним копијама ЕУ, ОЕБС-у и ПС СЕ.
Рајко Лежаић, дипл. инж, с.р.
УТЕМЕЉЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ
Више од деценије након окупације Републике Српске Крајине и библијског

изгона Срба, хрватска држава, несмањеном жестином, најпре уз свесрдну помоћ и
подршку водећих светских сила, пре свих САД и ватиканско-германске алијансе,
наставља етничко чишћење српског народа.
У рату 1991 – 1995, Хрватска је довршила оно што је започела њена претходница
– Независна Држава Хрватска у Другом светском рату – истребљење и изгон српског
народа. То је био, а и данас је, основни циљ и суштина хрватске политичке платформе.
Овај историсјки пројектован задатак, заснован на хрватском друштвеном и политичком
консензусу, агресивно се супрострављао историјски утемељеном праву Срба да се

државно организују на сопственом етничком простору. При том се хрватска политичко
територијана мегаломанија заснива на историјским фалсификатима, на кривотворењу
српске и хрватске историје, на отвореној крађи свега што је српско: културне баштине,
језика, књижевности, до народа и територије.
На простору Републике Српске Крајине, која је историјски потомак Војне
Крајине, аутохтоност Срба је неспорна. Већ је франачки летописац Ајнхард забележио
староседелаштво Срба у Лици – 818. године, шест столећа пре појаве Турака западно
од Дрине. А професор Ђорђе Јанковић, археолог, нашао је насеља и гробове Срба у
Лици, Далмацији и Босанској Крајини у 5. и 6. столећу после Христа.
У Војној Крајини, у саставу Хабзбуршке Монархије, као војници и слободни
сељаци, Срби су имали сопствену самоуправу и својеврсни устав – Статута Валахорум
– као први знак државности.
Својство политичког народа и потпуну равноправност с Хрватима, признавао
им је и Сабор у Хрватској, током 19. столећа.
На Ријечку и Задарску резолуцију и уједињење Далмације с Хрватском и
Славонијом, Срби су пристали под условом да им се призна потпуна национална
равноправност и да престану спорења око Босне, тј. да Хрвати признају да су Босна и
Херцеговина српске покрајине. Хрвати су то прихватили. Као резултат овог и оваквог
споразума, настала је Хрватско-српска коалиција, која ће, већ наредне 1906, преузети
власт.
У прву Југославију, Срби с простора Крајине, као и из Босне и Херцеговине,
улазе као равноправан народ са Словенцима и Хрватима; није, дакле, било никакве
посебне, Хрватске или било које друге државе, већ су се Краљевини Србији прикључили
поменути народи, уносећи своје територије из поражене Двојне Монархије.
Тридесетих година 20. века, у Краљевини Југославији, у време решавања тзв.
хрватског питања, Срби Крајишници су захтевали да се успостави ‘’Аутономна Област
Крајина’’, а на овоме су Срби истрајавали у време стварања Бановине Хрватске – 1939, у
коју су укључени и већински српски предели, с преко 2,000.000 Срба. Нажалост, српска
државна и интелектуална елита није имала пуну свест о далекосежним негативним
последицама овог пројекта, јер ће Бановина Хрватска прерасти у фашистичку НДХ
- 1941.
Друга југословенска држава, такође, није била састављена од већ формираних
држава, већ као заједница равнопрвних народа, уједињених у федералне јединица.
Због свог дотадашњег политичког и државотворног статуса и одлучујућег доприноса
ослобађању Хрватске од фашизма (којем је била наклоњена већина Хрвата), Срби
су пристали да своје територије уједине у Хрватску, као федералну јединицу у
саставу Југославије. Срби су ову одлуку условили потпуном равноправношћу и
државотворношћу српског народа у Хрватској, као и да административне линије
федералних јединица, ни у којем случају и никад, не могу да прекидају државотворне
везе међу Србима у Југославији. То је одлучено на Конгресу Срба 29. и 30. септембра
1945, у Загребу. Поменута српска државотворност гарантована је у свим хрватским
уставима од 1947. до 1990. године.
Као реаговање на насилно и противуставно укидање државотворности српског
народа и његово свођење на статус националне мањине, Срби, на свом етничком и
историјском простору, приступили су својој територијалној и институционалној
заштити – образовали су Републику Српску Крајину. По основном начелу Бадинтерове
комисије, ослоњеном на Повељу Уједињених нација, РСК је била држава, јер је имала
територију, становништво и законодавство.


Бр. 298/06 – 1. 8. 2006.

у ноти бр. 273/06 од 07. јула 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској
СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА 1990. године, што се може видети и у једном од извештаја
Европске уније, где се наводи да Србе убијају: хрватски војници, полицајци и цивили.
Влада упућује ДКП да је овај поверљиви извештај објавио новинар Роберт Фиск
у ‘’Иденпенденту’’, 4. септембра 1995. године:
‘’Докази о злочинима, у просјеку шест лешева дневно, и даље израњају;
лешеви од којих су неки свијежи а неки распаднути, остали су унакажени. Многи
су убијени метком у потиљак или су заклани, остали су унакажени. Старији
цивили из изолираних подручја, како људи кажу, однедавно се сматрају несталим
или су притворени. Бројни (хрватски) позиви Србима да се врате, гаранције
о грађанским правима и правима на имовину, такође, стижу са свих нивоа.
Међутим, српски домови и земља и даље се пале и пљачкају. Супротно званичним
изјавама, којим се оптужују Срби који су бјежали и неконтролисани (хрватски)
елементи, злочине су починили: хрватска војска, хрватска полиција и хрватски
цивили. Нисмо приметили покушаје да се то заустави и све указује на политику
спржене земље’’.
Треба одати признање новинару Роберту Фиску на тачном представљању
грађанског рата у бившој Југославији. То чини и описом паљења хрватских кућа у
Републици Српској Крајини 1991. године, наводећи да рат доноси патње на свакој
зараћеној страни. Међутим, он подвргава осуди понашање Међународне заједнице, јер
она не делује неутрално, него помаже хрватску политику етничког чишћења Срба. Он
пише:
‘’Али, наравно, Хрватска – за разлику од тзв. и сада непостојеће РСК –
жели да се прикључи Европској унији, жели да се њене трупе обуче по европским
стандардима (Американци су јој већ помогли) и жели да буде дио европске
демократије. И Хрватска може слободно тражити помоћ од Европске уније за обнову
школа и кућа, које њене ‘елитне’ трупе пале у жестини етничког чишћења’’.
Влада моли ДКП да скрену пажњу својим владама да се кривци за злочине
геноцида и етничког чишћења над Србима у Хрватској мора да казне и да, у међувремену,
владе учине све да хрватска политика према Србима буде осуђена у: ОУН, ЕУ, ОЕБС-
у..., где је до сада, нажалост, била подржавана.

Бр. 292/06 – 02. август 2006.

у ноти бр. 273/06 од 07. јула 2006, обавести да је српски народ у бившој Хрватској
СТАВЉЕН ВАН ЗАКОНА 1990. године и да подсети ДКП на своју ноту бр. 292/06 од
26. јула 2006. години, у којој је наведено да су последице хрватског стављања Срба
ван закона: стално уништавање, омаловажавање и уклањање дела и симбола српске
културне баштине – у Хрватској и у другим несрпским крајевима бивше Југославије.
Влада подсећа ДКП да је детаљ српског државног грба (крст с четири оцила)
стална мета напада у Хрватској, без обзира што је он красио и државна обележја
средњевековне и античке цивилизације: Византије, Римске Империје, Грчке, Етрурије,
Египта, Вавилона; народа: Скита, Трачана, Дачана..., ради чега би се, према крсту с
четири оцила, морале односити с поштовањем све владе и грађани Европе.
Влада обавештава ДКП да је имала право када је упозоравала да су могућа
скрнављања и уклањања овог детаља из српског грба у Хрватској, јер се то обистинило
29. јула у Карину Доњем, кад су хрватски полицајци скинули црквену заставу с
храма Српске православне цркве. Застава је била истакнута у духу с хрватским
законодавством и у време православног празника Светог Ћирила. Овај противуставни
акт хрватске полиције, пратиле су и изјаве хрватских званичника да је детаљ са српског
грба симбол четника – и то се истиче с поругама, мада је српска четничка војска
била антифашистичка у Другом светском рату, а њен командант Драгослав Дража
Михаиловић је носилац високог америчког одликовања.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, и овог пута, констатује да се
Влада Хрватске не обазире на овакве појаве етногеноцид према Србима, а, како видимо
из овог случаја, ни према скрнављењу најстаријих симбола Цивилизације, само зато
што руководиоце Републике Хрватске нико не упозорава на њене цивилизацијске
обавезе из УН, ЕУ, ОЕБС-а...

Бр. 293/1/06 – 02. 08. 2006.
ОБАВЕШТЕЊЕ
за новинаре – 3. и 4. августа 2006. године

Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава редакције медија у

Републици Србији о:
1. Влада РС Крајине у прогонству је заказала (03. августа 2006, од 11,00 до

12,00 часова) конференцију за новинаре у Међународном прес центру
у Београду, Кнез Михаилова 6/3. Тема је Дан геноцида над Србима и
једанаестогодишњица хрватске агресије и окупације Републике Српске
Крајине (Зоне под заштитом УН).
2. Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству одржаће другу ванредну

Седницу – 04. августа 2006. године у 9,00 часова, у Земуну, Косовска бр. 2.
Дневни ред је посвећен Дану геноцида над Србима и једанаестогодишњици
хрватске агресије и окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом
УН).
Влада се нада да ће редакције послати новинаре и 3. и 4. августа.

11.080 Земун, Магистратски трг 3,
Бр. 300/1/06 – 02. 08. 2006.
Његова Екселенција Јулијан Харстон
11.040 Београд, Толстојева 47-49
поводом Дана геноцида над Србима (четврти август) и једанаесте годишњице
хрватске агресије на Републику Српску Крајину (Зону под заштитом Уједињених
нација), Влада Републике Српске Крајине је спремила писмо за Његову Екселенцију
Кофи Анана, Генералног секретара Организације уједињених нација.
Председник Владе Републике Српске Крајине у прогонству г. Милорад Буха би

желео да писмо Њ. Е. Кофи Анану уручи Вашој Екселенцији, или некоме од Ваших
сарадника – 04. августа 2006. године, у 13,00 часова, у просторијама Представништва
УН у Београду. Са премијером М. Бухом, у делегацији ће бити:
1. Председник Скупштине РС Крајине Рајко Лежаић, дипл. инжињер,

2. министар у Влади РС Крајине, др Марко Атлагић и
3. секретар Владе и посланик Скупштине РС Крајине, Бранко Бибић, дипл.
економиста.

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11.080 З е м у н, Магистратски трг 3.
Бр. 300/06 – 4. август 2006.
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАПА БЕНЕДИКТ XVI

Њ.Е. ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ОУН КОФИ АНАН
Њ.Е. ВЛАДИМИР ПУТИН, Председник Руске Федерације

Њ.Е. ЏОРЏ БУШ, Председник Сједињених Америчких Држава
Њ.Е. ХУ ЏИН ТАО, Председник Народне Републике Кине
Њ.Е. ТОНИ БЛЕР, Председник Уједињеног Краљевства
Њ.Е. ЖАК ШИРАК, Председник Републике Француске
ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Господин Борис Тадић
Господин Војислав Коштуница
Влада Републике Српске Крајине у прогонству се неће огрешити, ни пред Богом
- ни пред људима, кад тврди да подржавате све учинке хрватског злочина геноцида над
српским народом, од 1990. до 1995. године.
Ову истину, изричемо, јер то захтевају стотине хиљада прогнаних Срба из
Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Будуће генерације ће се стидети
ваших поступака и никад вам неће опростити, јер 11 година не предузимате ништа
да отклоните страшне последице хрватског злочина геноцида над Србима, окончаног
војним агресијама на Зоне под заштитом УН, 1. маја и 4. августа 1995. године.
Ово је друга година како вам Влада Републике Српске Крајине у прогонству
упућује писма да помогнете обесправљеном народу, али од вас нема никаквог
одговора. Тако нехуман однос према прогнаницима, није забележен ни према једном
другом народу у свету. Ви сте дужни да објасните разлоге таквог понашања, а Ваша
Екселенцијо, Генерални секретару, Ви сте обавезни да објасните зашто су Уједињене
нације, у време мандата Вашег претходника Бутроса Бутроса Галија и Ваше време,
биле уведене санкције против држава које су, једине, од 1990. до 1995, помагале
прогнаницима из Хрватске – то су биле санкције Савета безбедности против Републике
Српске Крајине и Савезне Републике Југославије.
Да вам, господо, набројимо само основне податке учинка хрватског геноцида и
етничког чишћења над Србима:
- прогнано је 80 процената Срба из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске. Хрватска војска и полиција је порушила 1100 села и 30.000 грађевина у
градовима и другим селима, одузела Србима 50.000 станова, опљачкала им покретну и
непокретну имовину. Хрватска је Србе лишила држављанства, привредних предузећа,
пољопривредних газдинстава, штедних улога, пензија, инвалиднина, права на акције
приликом приватизације предузећа, итд.
Запањује чињеница да су Срби Крајишници једини народ на свету којем
у прогонству није дозвољено да устроји своје државне установе. Није могућа

регистрација ни представништва Скупштине Републике Српске Крајине, мада су јој

посланици изабрани под покровитељством Савета безбедности УН (1993) и на основу
Резолуције 743 (1992). Остали прогнани народи су отворили своја представништва
у многим земљама света: Палестинци у више држава, Вијетнамци у САД, Курди у
Грчкој, Тибетанци у Индији, па и Иранци у Француској. У Италији, и данас, прогнани
Италијани из Истре, Далмације и Кварнера бирају своје градоначелнике.
Тужно (најблаже речено) звучи чињеница да прогнани Срби доживљавају такву
судбину на делу територије Србије, коју су, у тренуцима кад су једва избегли биолошко
истребљење у Независној Држави Хрватској – у Другом светском рату, звали Матицом
и Спаситељицом.
Влада Републике Србије не штити пред органима Међународне заједнице
интересе прогнаних Срба. А могла би да захтева од ОУН, ЕУ, ОЕБС-а и Савета Европе
да Хрватска врати конститутивност (државотворност) српском народу, противуставно
укинуту 1990. године.
Најочигледнији пример да Влада Републике Србије помаже Хрватској да
заташка геноцид над српским народом је у чињеници да се у Србији, сваке године
објављује мањи број српских прогнаника из РСК и Хрватске. Ако Србија настави с
оваквом праксом, биће наметнут закључак да Хрватска није прогнала стотине хиљада
Срба, јер Влада Србије не сматра прогнаницима оне који приме држављанство Србије
и оне који отпутују у европске и прекоморске земље. Тачно је да ће многи Крајишници
да приме држављанство САД, Немачке, Аустралије, Канаде и других земаља, али
се тиме Хрватска не ослобађа одговорности за злочин геноцида над њима и не
ослобађа се обавезе да им врати: држављанство, имовину и да им исплати ратну
штету.
Уједињене нације, Света Столица и Република Србија не предузимају ништа
да обелодане и оптуже Републику Хрватску за десетине хиљада Срба преведених у
римокатоличку веру, од 1990. године до данас. У питању је злочин геноцида, регулисан
Резолуцијом УН бр. 260 А (III), од 9. децембра 1948. и њеном Конвенцијом о спречавању
и кажњавању злочина геноцида. Немарност према овој врсти злочина геноцида, види
се и у чињеници да Света Столица не одговара на Владине пријаве - упућиване и
Његовој Светости Папи Павлу Јовану Другом и Његовој Светости Папи Бенедикту
Шеснаестом.
Влада и Скупштина Републике Српске Крајине су се обратиле Министарству
спољних послова, Министарству за дијаспору и Комесеријату за избеглице Србије да
бисмо заједнички радили на отклањању последица хрватског злочина геноцида над
Србима, али ни једна од три државне установе Републике Србије не желе ни да призна
да су им наши писмени предлози приспели.
Милорад Буха, први министар


Бр. 301/06 – 03. август 2006.

у ноти бр. 273/06 од 07. јула 2006. години, обавести о још једном детаљу СТАВЉАЊА
СРПСКОГ НАРОДА ВАН ЗАКОНА - 1990. године, у бившој Хрватској.
Влада подсећа ДКП и на своју ноту бр. 292/06 од 26. јула 2006. години, у којој
је наведено да су последице хрватског стављања Срба ван закона: стално уништавање,
омаловажавање и уклањање дела и симбола српске културне баштине – у Хрватској, а
и у другим крајевима бивше Југославије.
Овакве мере етногеноцида, што је разочаравајуће, подупире и УНЕСКО.
Комитет за светску баштину УНЕСКО-а је, 13. јула 2006, уписао српске
православне хришћанске храмове: Пећку Патријаршију у Пећи, Грачаницу у Грачаници
и Богородицу Љевишку у Призрену не као српске споменике културе, него их је
дефинисао у духу с противуставним програмом шиптарских сепаратиста на Косову
и Метохији. Сепаратисти део Србије, који намеравају отцепити, зову само ‘’Косово’’,
избегавајући да овај део Србије зову како је дефинисан у Уставу: Косово и Метохија.
Тако, УНЕСКО, поред неприхватљивог поступка о изостављању придева ‘’српски’’ за
ове верске храмове, чини и додатну грешку, не спомиње Метохији, а у њој се налази
најзначајнији културни споменик: Пећка Патријаршија.
Влада подсећа ДКП да су на Косову и Метохији храмови најстарији у Европи –
сачувани и они из десетог столећа, а из тог времена нема храмова у осталим европским
земљама. Ако се прихвати пракса УНЕСКО-а и шиптарских сепаратиста на Косову
и Метохији, онда нико неће препознати да су у питању СРПСКИ СПОМЕНИЦИ
КУЛТУРЕ. Био би то најогољенији метод етногеноцида, диригован, овог пута, из
Уједињених нација.
Влада скреће пажњу ДКП да се исти поступак спроводи и према споменицима
културе у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској. Сви се они у литератури
Хрватске зову хрватским споменицима, мада су то дела српског народа и српских
уметника. Исти метод, Хрватска користи и за српске великане, па тако и једног од
највећих светских научника Николу Теслу, Србина Крајишника, ословљава као
‘’хрватског научника’’, без обзира што је Тесла рођен у Војној Крајини у Аустрији - кад
ова област није имала никакве административне везе с Хрватском.

11.080 ЗЕМУН, Магистратски трг 3,


Бр. 302/06 – 03. 08. 2006.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавештава оба удружења
да је разочарана односом новинара у Републици Србији према страдалаштву српског
народа из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске (част ретким изузецима).
Већина чланова оба удружења, запослена у редакцијама државних и приватних
медија, тешко су се огрешила о правила своје професије – ускраћујући јавном мњењу
информације изузетног националног и државног значаја.
Оваквим поступком, као што смо вам писали и два претходна пута, новинари
крше и одредбе Резолуције Уједињених нација бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њене
Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, јер одбијају (од фебруара
2005. године) да објављују информације о злочину геноцида над српским народом (1990
– 1995) у Републици Српској Крајини и Хрватској и о хрватским злочинима геноцида
над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату.
Влада подсећа оба удружења новинара Републике Србије да је Скупштина
Републике Српске Крајине у прогонству прогласила 4. август Даном геноцида над
српским народом, али да том догађају новинари Србије нису посветили никакву
пажњу.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству сматра да се власти Републике
Хрватске понашају немарно у односу на отклањање последица злочина геноцида над
Србима, јер ту хрватску обавезу не спомињу медији у Републици Србији. Кад то српски
медији не чине, остављају утисак да проблема уопште нема, па под таквим утиском, о
томе, не пишу ни медији других европских држава.
Влада Републике Српске Крајине упућује ново упозорење удружењима новинара
у Србији да учине све да се поштује новинарски кодекс – који подразумева редовно
и тачно информисање јавног мњења, чега се новинари у Србију, последњих година,
нису придржавали. Ако се оваква пракса у Републици Србији настави, Влада ће се
обратити за помоћ међународним организацијама и удружењима новинара европских
и прекоморских држава.
ОБАВЕШТЕЊЕ
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству је данас, на Дан геноцида

над Србима – 04. августа 2006, на Другој ванредној седници у Земуну, Косовска 9,
одобрила садржај писма Председника Владе Републике Српске Крајине у прогонству,
господина Милорада Бухе, упућено председницима сталних чланица Савета
безбедности, Његовој Светости Папи Бенедикту Шеснастом, Генералном секретару

ОУН и председнику и премијеру Републике Србије.
Писмо је у прилогу и Влада РС Крајине (у ситуацији кад чланице ОУН занемарују
страдање српског народа и не предузимају ништа да се последице хрватског геноцида
над Србима, од 1990. до 1995, отклоне) ово писмо сматра отвореним и доставља
га редакцијама медија у Србији, страним новинским агенцијама и дипломатско-
конзуларним представништвима у Републици Србији.
За Владу РС Крајине, Ратко Личина, министар.

Бр. 303/06 – 28. 8. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети на своју
ноту бр. 101/05, од 14. 09. 2005. године, у којој је Влада обавестила да се у Републици
Хрватској наставља с кршењем људских права Срба – свакодневном праксом судских
и државних органа.
Влада, и овом приликом, уверава дипломатско-конзуларна представништва да
се ситуација око кршења људских права Срба у Хрватској (на националној и верској
основи) није променила. О томе сведочи и податак да Влада Републике Хрватске,
ни после 11 година од прогона Срба, није вратила Србима противуставно одузето
држављанство, на основу чега су им, ланчано, укинута и многа друга лична и
национална права. Једно од њих је укидање Србима станарског права, што значи да не
могу да откупе станове добијене од државних органа и привредних предузећа, где су
били запослени. Припадницима свих осталих националности то право није нарушавано
– они су станове откупили и чланови породица те објекте могу наслеђивати.
Влада се осврће на ову појаву, јер је Хрватска обелоданила (25. 8. 2006) да
ће изградити 4.000 станова - за српске породице којима је онемогућено да у својим
становима бораве и да их откупљују. Хрватска влада је ово најавила као знак
демократског односа власти према Србима, чиме жели оставити утисак код Европске
уније и побољшати своје шансе за пријем у њено чланство.
владе да оне не уваже ову најаву Хрватске, јер је у питању симболично обештећење
српских породица. Као што смо обавестили у ноти бр. 101/05 од 14. 09. 2005. године,
Хрватска је одузела 50.000 станова Србима, а најављује да ће вратити само 4.000. И
враћање овако малог броја станова, предвиђено је противзаконито, јер те станове неће
моћи да наследе чланови породица. Што значи да је Хрватска предвидела да обештети
старије особе – после чије би смрти, додељени станови постали власништво хрватске
државе. Овакав поступак упућује на закључак да ће Хрватска, у недоглед, одлагати
најављену демократизацију и обештеће прогнаних и још непрогнаних Срба. Иако је
одузимање станарског права Србима само делић укупне штете, нанесене Србима од
стране Хрватске у противуставном сепаратистичком рату од 1990. до 1995. године,
било би корисно да се чланице УН заложе и затраже од Хрватске да обештети, без
изузетка, свих 50.000 српских породица – враћањем станарсог права из 1990. године.
Влада подсећа ДКП да су хрватски полицајци и војници проушили 11.000

српских насеља, срушили 30.000 стамбени и привредних објеката, затим: власт одузела
све привредне и услужне српске фирме, присвојила српске штедне улоге и забраниле
Србима да откупљују акције у приватизованим државним предузећима и установама.

Бр. 303/06 – 28. 8. 2006.
о информисању дипломата у Београду да Хрватска симулира враћање
станарских права Србима – део садржаја у прилогу:
Влада, и овом приликом, уверава дипломатско-конзуларна представништва да

се ситуација око кршења људских права Срба у Хрватској (на националној и верској
основи) није променила. О томе сведочи и податак да Влада Републике Хрватске,
ни после 11 година од прогона Срба, није вратила Србима противуставно одузето
држављанство, на основу чега су им, ланчано, укинута и многа друга лична и национална
права. Једно од њих је укидање Србима станарског права, што значи да не могу да
откупе станове добијене од државних органа и привредних предузећа, где су били
запослени. Припадницима свих осталих националности, то право није нарушавано
– они су станове откупили и чланови породица те објекте могу наслеђивати.
Влада се осврће на ову појаву, јер је Хрватска обелоданила (25. 8. 2006) да
ће изградити 4.000 станова - за српске породице којима је онемогућено да у својим
становима бораве и да их откупљују. Хрватска влада је ово најавила као знак
демократског односа власти према Србима, чиме жели оставити утисак код Европске
уније и побољшати своје шансе за пријем у њено чланство.
владе да оне не уваже ову најаву Хрватске, јер је у питању симболично обештећење
српских породица. Као што смо обавестили у ноти бр. 101/05 од 14. 09. 2005. године,
Хрватска је одузела 50.000 станова Србима, а најављује да ће вратити само 4.000. И
враћање овако малог броја станова, предвиђено је противзаконито, јер те станове неће
моћи да наследе чланови породица. Што значи да је Хрватска предвидела да обештети
старије особе – после чије би смрти, додељени станови постали власништво хрватске
државе. Овакав поступак упућује на закључак да ће Хрватска, у недоглед, одлагати
најављену демократизацију и обештеће прогнаних и још непрогнаних Срба. Иако је
одузимање станарског права Србима само делић укупне штете, нанесене Србима од
стране Хрватске у противуставном сепаратистичком рату од 1990. до 1995. године,
било би корисно да се чланице УН заложе и затраже од Хрватске да обештети, без
изузетка, свих 50.000 српских породица – враћањем станарсог права из 1990. године.

Влада подсећа ДКП да су хрватски полицајци и војници проушили 11.000
српских насеља, срушили 30.000 стамбени и привредних објеката, затим: власт је
одузела све привредне и услужне српске фирме, присвојила српске штедне улоге и
забраниле Србима да откупљују акције у приватизованим државним предузећима и
установама.

Бр. 304/06 – 29. 8. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, подстакнута
великим страдалаштвом српског народа у бившој Југославији, замоли да своје владе
обавесте о суштини изјаве специјалног изасланика УН Мартија Ахтисарија – о наводној
кривици српског народа за избијање сепаратистичких ратова у бившој Југославији, од
1990. до 1999. године.
Оваква изјава је, као што се зна, у супртности с чињеницама, јер су
сепаратистичке републике: Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина одбиле да своје
осамостаљење обаве по одредбама Устава. Али, пошто би се, уставним решењима,
поставило питање српских етничких и историјских територија у БиХ и Хрватској и
питање државотворности српског народа у њима, ове две републике су, у договору са
Словенијом, одлучиле да ратују. Значи, нема никакве кривице тадашњег Председника
Србије Слободана Милошевића и српског народа за изазивање рата - како то тврди
представник УН Марти Ахтисари.
Влада се није огрешила о истину кад износи овакав закључак, јер је Влада,
својом нотом бр. 282/06, од 17. 7. 2006. године, обавестила ДКП (узимајући податке из
документације Тужилаштва Трибунала у Хагу), да су сепаратисти у ове три републике
наоружавани из: Мађарске, СР Немачке, Аустрије, Швајцарске, Италије, Велике
Британије, Француске, Холандије, Чехословачке, Пољске и Шпаније, па и ова чињеница
говори да за рат није крив српски народ и Председник Слободан Милошевић.
Запрепашћује то што је г-дин Ахтисари оптужио српски народ и навео да он
мора да плати неку цену за своју кривицу, па се Влада усуђује подсетити ДКП да је
Ахтисаријева држава Финска била у савезу с Хитлеровом Немачком у Другом светском
рату, али да фински народ није платио никакву цену за тако нешто. За савезништво с
нацистичком Немачком и фашистичком Италијом, није платио ни хрватски ни албански
народ, иако су њихове државе, тада, извршиле и геноцид над српским народом.
Влада моли ДКП да обавесте своје владе да предузму мере, како би се
представници УН, других међународних организација и суверених држава обавезали
да се, у свом деловању, придржавају одредби Повеље ОУН о људским правима и
другим актима међународног права, што у понашању господина Мартија Ахтисарија
није случај.


Бр. 304/06 – 29. 8. 2006.
о изјави Мартија Ахтисарија, којом је оптужио српски народ
- у прилогу је садржај Владине ноте, упућене амбасадама у Београду -
... Специјални изасланик УН Марти Ахтисари је оптужио српски народ да

је крив за избијање сепаратистичких ратова у бившој Југославији, од 1990. до 1999.
године.
Оваква изјава је, као што се зна, у супртности с чињеницама, јер су
сепаратистичке републике: Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина одбиле да своје
осамостаљење обаве по одредбама Устава. Али, пошто би се, уставним решењима,
поставило питање српских етничких и историјских територија у БиХ и Хрватској и
питање државотворности српског народа у њима, ове две републике су, у договору са
Словенијом, одлучиле да ратују. Значи, нема никакве кривице тадашњег Председника
Србије Слободана Милошевића и српског народа за изазивање рата - како то тврди
представник УН Марти Ахтисари.
Влада се није огрешила о истину кад износи овакав закључак, јер је Влада,
својом нотом бр. 282/06, од 17. 7. 2006. године, обавестила дипломатско-конзуларна
представништва (узимајући податке из документације Тужилаштва Трибунала у Хагу),
да су сепаратисти у ове три републике наоружавани из: Мађарске, СР Немачке, Аустрије,
Швајцарске, Италије, Велике Британије, Француске, Холандије, Чехословачке, Пољске
и Шпаније, па и ова чињеница говори да за рат није крив српски народ и Председник
Слободан Милошевић.
Запрепашћује то што је г-дин Ахтисари оптужио српски народ и навео да он
мора да плати неку цену за своју кривицу, па се Влада усуђује подсетити ДКП да је
Ахтисаријева држава Финска била у савезу с Хитлеровом Немачком у Другом светском
рату, али да фински народ није платио никакву цену за тако нешто. За савезништво с
нацистичком Немачком и фашистичком Италијом, није платио ни хрватски ни албански
народ, иако су њихове државе, тада, извршиле и геноцид над српским народом.
Влада моли дипломатско-конзуларна представништва да обавесте своје владе
да предузму мере да како би се представници УН, других међународних организација
и суверених држава обавезали да се, у свом деловању, придржавају одредби Повеље
ОУН о људским правима и другим актима међународног права, што у понашању
господина Мартија Ахтисарија није случај.


Бр. 305/06 – 30. 8. 2006.
Господин Гинтер Грас, немачки писац,
добитник Нобелове награде за 1999.
АМБАСАДА СР НЕМАЧКЕ
11.000 Београд, Кнеза Милоша 50
Поштовани господине Грас,
Ваше писмо градоначелнику Гдањска, у којем сте обавестили да сте били
војник нацистичких СС јединица
Душан Марић
11.320 Велика Плана,
Милета Арсића 4/12
Тел. 026/522-282, моб. 064/316-78-06
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ
(Комисији за пријем нових чланова)
Београд, Француска бр. 7
ПРЕДМЕТ: Молба за пријем у чланство Удружења.
Већ 25 година радим као новинар, пишем и објављујем новинске чланке и

књижевна дела - у дневним новинама и часописима.
У биографији и у приложеној библиографији Југословенског библиографског
института, наведени су подаци о делу до сада објављених радова. Објављивао сам у
25 новина и часописа, и на електронским медијима - укупно преко 1.500 новинских
чланака и књижевних прилога. Од тога, Институт је унео у приложену потврду само
податке о 110 радова – прича из рата, објављене у сарајевском ‘’Ослобођењу’’, уз
образложење да ми је то довољно за ову сврху.
Објавио сам и две књиге ратних прича из Босне и Херцеговине, Србије,
Републике Српске Крајине и Хрватске. Обе књиге су истог наслова: ‘’Куће на које се
смрт навадила’’, књига I и књига II. Оне су део циклуса од четири књиге ратних прича
(преостале две су спремљене за штампу), којима је обухваћено страдање 260 српских
породица из наведених држава.
Комисији за пријем нових чланова, уколико то буде потребно, пружићу и друге
податке – доказе о свом досадашњем књижевном раду.
ПРИЛОГ:
1. Књига ‘’Куће на које се смрт навадила’’ – књига прва,
2. Књига ‘’Куће на које се смрт навадила’’ – књига друга,
3. Аутобиографија,
4. Селективни избор из библиографије,
5. Подршка чланова Удружења за позитивно решење молбе.
Београд, 5. септембар 2006,
Душан Марић

Предраг Драгић Кијук

Јово Бајић
УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

(Комисија за пријем нових чланова)
Београд, Француска 7
Душан Марић, рођен 10. 01. 1963. године у Купресу, БиХ, од оца Зарија и мајке
Стане, поднео је молбу за пријем у чланство Удружења.
С обзиром да смо упознати с обимом и квалитетом радова Д. Марића, сматрамо
да је његова молба оправдана и, као чланови Удружења, залажемо се њено позитивно
решење.
Београд, 5. 9. 2006.
Предраг Драгић Кијук
Јово Бајић

11.080 ЗЕМУН, Магистратски трг 3,
Бр. 302/-1/06 – 01. 09. 2006.
Г-ђа Надежда Гаће
11.000 Б е о г р а д, Ресавска бр. 12
Ваше писмо бб, од 10. 08. 2006.
Поштована г-ђо/г-ђице Гаће,

Ваш одговор на писмо Владе РС Крајине у прогонству, уручено Вам под бр.
302/06 - 3. 8. 2006. године, најбоље је сведочанство да је Влада била у праву што је
обелоданила чињеницу да већина новинара, у државним и приватним медијима,
ускраћује јавном мњењу информације изузетног националног и државног интереса.
Запоставили су геноцид хрватске државе над Србима од 1990. до 1995. и геноцид над
Србима, Јеврејима и Ромима у Другом светском рату.
Новинари у Србији (част ретким изузецима), тиме, крше и одредбе Резолуције
УН, бр. 260 А (III) од 9. 12. 1948. и њене Конвенције о спречавању и кажњавању злочина
геноцида, јер одбијају (од фебруара 2005) да објављују информацје о наведеном злочину
геноцида хрватске државе и последицама тог геноцида.
Пишете да се новинари Србије ‘’залажу за право професионалних новинара
да одговорно, савесно и слободно обављају свој посао’’.
Надам се да се нико неће сложити с Вашом изјавом - ако зна да ти новинари
више не брину (ништа не објављују) о више од 500.000 прогнаних Срба из Републике
Српске Крајине и Републике Храватске. Новинари нису подигли глас против праксе
Статистичког завода Србије, који сваке године смањује број прогнаника у Србији. Јер,

оне који приме држављанство Србије или отпутују у треће земље, не бележе у рубрику
‘’прогнаници’’, или ‘’избеглице’’. Тако се ствара лажна слика о размерама хрватског
геноцида над Србима – вишеструко се умањује. А прогон народа и његове накнадне
муке су у одредницама међународног права и третирају се за злочин геноцида и
тај злочин никад не застарева. Зашто је застарео за новинаре у Србији, Ви нам не
објашњавате. Уместо тога, Ви трврдите да су се новинари Србије изборили ‘’за право
на слободно, одговорно и професионално новинарство и да се њих 3.000 окупило у
Вашем удружењу’’. Оваква изјава, подсећа на увежбане декларације у државама једне
партије. Да је новинарство слободно, како тврдите, оно не би занемарило муке више
од 500.000 прогнаника и кривицу Републике Хрватске, која им је, колективно, одузела
држављанство – што се никад нигде није десило. Хрватска им је, скупштинском
одлуком, укинула државотворност, која потиче од 1630. година – много је старија, него
државотворност Срба у Црној Гори (1687) и Срба у Србији (1804). Какве су тренутне
патње прогнаника, говоре и следеће чињенице: Хрватска је порушила 1100 српских
насеља, одузела 50.000 станова српским породицама, порушила 30.000 стамбених
објеката и привредних зграда, ускратила Србима штедне улоге, пензије и инвалидине,
Хрватска, ових година, не дозвољава Србима откуп акција при приватизацији установа
и предузећа, итд.
Ако је ускраћивање информација о овим мукама српског народа орјентација
чланова Вашег удружења, онда смо у праву да су се они огрешили о националне и
државне интерсе – што Ви оспоравате.
Г-ђо Гаће,
Ваша примедба да не дозвољавате диктате било које врсте, тешко да се може
разумети, јер Влада Републике Српске Крајине не располаже никаквом моћи да тако
нешто спроводи.
Обавештавате да се залажете за досадашњу праксу чланова Независног
удружења новинара Србије, што значи да светло дана у Србији неће видети документа
Владе и Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству. Према Вашем ставу,
медији у Србији нису објавили ни једно саопштење Владе - од нашег писма Вама (3.
августа 2006) до данас. Таква пракса, нажалост, траје од 26. фебруара 2005. године, кад
су Влада и Скупштина обновиле свој рад.
Ово писмо има карактер отвореног.

11080 ЗЕМУН
Магистрaтски трг бр. 3
Тел. 3077-028; Факс: 316-46-79
Ел. пошта: vladarsk@yubc.net
Бр. 306/06 – 05. 09. 2006.
СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА
Централна отаџбинска управа
ЗЕМУН
Магистратски трг бр. 3

ПРЕДМЕТ: Рајко Мрђа, представник

Владе РСК у ЦОУ Српске радикалне странке.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је сагласна да господин Рајко

Мрђа, рођен 25. маја 1953. у Смољану, општина Босански Петровац, БиХ, прогнаник из
Белог Манастира, Барања, дипломирани економиста, настави чланство у Централној
отаџбинској управи Српске радикалне странке – у својству представника Владе
Републике Српске Крајине у прогонству.
С Божијом помоћи.
Бранко Бибић, секретар

Бр. 307/06 – 6. 9. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести да ће
Влада, почевши од данас, достављати ДКП податке о вековној колонизацији српских
земаља и о чињеници да УН и Међународна заједница, ту колонизацију, нису узимале
у обзир и нису ништа предузеле да се обави деколонизацијa српских земаља, како је
то чињено са земљама многих народа на свим континентима.
Влади је јасно да ће ова намера код дипломата оставити утисак да српске
земље нису биле у колонијалном положају. Овај утисак је последица чињенице да
европске територије, у литератури, нису представљене као колонијални поседи, мада
су српске земље освајане - као и оне у Азији и Африци. Претходних столећа, Србима
су колонизатори: наметали исламску или римокатоличку веру, асимиловали су их,
спречавали им образовни и културни развој, а природна богатства су им пљачкана
– као било где у колонијма. Може се рећи да над Србима није испољавана класична,
окрутна, колонизација, али су у српским земљама коришћене префињеније методе,
чији су нехумани трагови мање препознатљиви – нису уочљиви као истребљење
домородаца у Америци, или претварање Африканаца у робове.
Колонијалне силе су се на српским земљама сукобљавале, али су и сложно
деловале. Тако су класичне колонијалне државе: Енглеска и Француска, уз помоћ
Ватикана, столећима, помагале империјалну Турску да запоседа српске и мађарске
земље и да, избијајући на немачке границе, онемогући немачке државе да се упусте у
трку за колонијама у прекоморским земљама у 16. и каснијим столећима.
Влада се нада да ће чињенице о овој колонизацији и о учвршћивању те
колонизације приликом разбијања СФР Југославије, обавезивати ОУН да приступе
деколонизацији српских етничких и историјских територија, уступљених несрпским
државама.

ПРЕДСТАВНИШТВА – Београд
Бр. 307/06 – 6. 9. 2006.
о одлуци Владе РСК да Међународну заједницу обавештава о колонијалном
наслеђу у српским земљама и обавези УН да предузме мере деколонизације
Данас је Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавестила сва

дипломатска представништва у Београду да Срби трпе последице вековне колонизације
српских земаља и подсетила их да Уједињене нације, ту колонизацију, нису узимале у
обзир и нису ништа предузеле да се обави деколонизацијa српских земаља - како је то
чињено са земљама многих народа на свим континентима.
Влада је подсетила дипломате да је погрешан утисак у свету да српске земље
нису биле у колонијалном положају. Он је последица чињенице да европске територије, у
литератури, нису представљене као колонијални поседи, мада су српске земље освајане
- као и оне у Азији и Африци. Претходних столећа, Србима су колонизатори: наметали
исламску или римокатоличку веру, асимиловали су их, спречавали им образовни и
културни развој, а природна богатства су им пљачкана – као било где у колонијама.
Може се рећи да над Србима није испољавана класична, окрутна, колонизација, али
су у српским земљама коришћене префињеније методе, чији су нехумани трагови
мање препознатљиви – нису уочљиви као истребљење домородаца у Америци, или
претварање Африканаца у робове.
Колонијалне силе су се на српским земљама сукобљавале, али су и сложно
деловале. Тако су класичне колонијалне државе: Енглеска и Француска, уз помоћ
Ватикана, столећима, помагале империјалну Турску да запоседа српске и мађарске
земље и да, избијајући на немачке границе, онемогући немачке државе да се упусте у
трку за колонијама у прекоморским земљама у 16. и каснијим столећима.
Влада је изразила наду да ће чињенице о овој колонизацији и чињенице о
учвршћивању те колонизације - приликом разбијања СФР Југославије, обавезивати
ОУН и чланице УН да приступе деколонизацији српских етничких и историјских
територија, уступљених, данас, несрпским државама.

Бр. 309/06 – 7. 9. 2006.
о двовековној асимилацији Срба римокатолика
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је, данас, обавестила амбасаде

у Београду, сходно најави у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006, о аустријској одлуци из 19.
столећа - да Хрвати преузму за службену и књижевну употребу српски језик, о чему
се редакцијама медија достављају најважнији детаљи (нота, бр. 309/06 од 7. 9. 2006):
‘’... Одлуку је донела Аустрија, у другој половини 19. столећа - кад су српске и
хрватске земље биле у њеном поседу. Срби римокатолици су у Крајини и Дубровнику
имали развијену усмену и писану књижевност и савршено фонетичко писмо, па нису
желели да се тога одрекну и да прихвате хрватски језик за књижевни и државни. Зато
је Аустрија, државном присилом, малобројнијим Хрватима наметнула српски језик, с
намером да га касније прогласе хрватским и помоћу њега, преведу Србе римокатолике
у хрватску нацију.
Хрватски језик се не користи од 19. столећа и он ће ишчезнути, што ће бити
губитак за светску културну баштину, па Влада РСК моли ДКП да предложе својим
владама да оне захтевају од УН да УНЕСКО-а унесе хрватски језик у листу угрожених
језика и да нађе начина да се он спаси – попут осталих 2000 угрожених језика.
Влада упућује ДКП да је наведена идеја колонијалне Аустрије и Ватикана о
асимилацији Срба римокатолика, помоћу језика и римокатоличке пропаганде, успела,
па данас нема ниједног Србина римокатоличке вере - преведени су у хрватску нацију.
Тако је Аустрија (касније Немачка) спроводила колонијалистички програм, окренувши
Србе конвертиде против српских држава, што ће кулминирати хрватским геноцидом
над Србима у Другом светском рату и ратовима у Југославији, од 1990. до 1995. О
свему овоме је оставио закључак највећи хрватски књижевник Мирослав Крлежа – у
књизи Дубравка Јелчића: ‘Хрватски народни и књижевни препорд’, Школска књига,
Загреб, 1978, стр.299:
‘За вољу политичког и културног јединства, због далековидне
утилитаристичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне,
од Крањске до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите
књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост
самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени идеализам без икаквих
скривених мисли и комбинација’.
Влада РСК би скренула пажњу ДКП да Крлежа једино није у праву кад каже
да су Хрвати преузели српски језик ‘без икаквих скривених мисли’, јер била је то
речена скривена колонијална замисао - да се Срби римокатолици преведу у хрватску
нацију.
Влада се нада да ће ранија колонијална делатност против Срба, и ова приликом
разбијања СФР Југославије, обавезивати ОУН, како би се приступило деколонизацији
српских етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама...’’


Бр. 309/06 – 7. 9. 2006.


у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба,
обавести да су европске колонијалне земље и Ватикан, при тој асимилацији, одлучиле
да избаце из употребе хрватски и да уместо њега, у Хрватској, наметну српски језик.
Одлуку је донела Аустрија, у другој половини 19. столећа - кад су српске и
хрватске земље биле у њеном поседу. Срби римокатолици су у Крајини и Дубровнику
имали развијену усмену и писану књижевност и савршено фонетичко писмо, па нису
желели да се тога одрекну и да прихвате хрватски језик за књижевни и државни. Зато
је Аустрија, државном присилом, малобројнијим Хрватима наметнула српски језик, с
намером да га касније прогласе хрватским и помоћу њега, преведу Србе римокатолике
у хрватску нацију.
Хрватски језик се не користи од 19. столећа и он ће ишчезнути, што ће бити
губитак за светску културну баштину, па Влада РСК моли ДКП да предложе својим
владама да оне захтевају од УН да УНЕСКО-а унесе хрватски језик у листу угрожених
језика и да нађе начина да се он спаси – попут осталих 2000 угрожених језика.
Влада упућује ДКП да је наведена идеја колонијалне Аустрије и Ватикана о
асимилацији Срба римокатолика, помоћу језика и римокатоличке пропаганде, успела,
па данас нема ниједног Србина римокатоличке вере - преведени су у хрватску нацију.
Тако је Аустрија (касније Немачка) спроводила колонијалистички програм, окренувши
Србе конвертиде против српских држава, што ће кулминирати хрватским геноцидом
над Србима у Другом светском рату и ратовима у Југославији, од 1990. до 1995. О
свему овоме је оставио закључак највећи хрватски књижевник Мирослав Крлежа – у
књизи Дубравка Јелчића: ‘’Хрватски народни и књижевни препорд’’, Школска књига,
Загреб, 1978, стр.299:
‘’За вољу политичког и културног јединства, због далековидне
утилитаристичке перспективе братства с осталим народима од Истре до Босне,
од Крањске до Србије, до Македоније и до Бугарске, одрећи се своје властите
књижевне прошлости и традиције, свога језика и свога имена, била је то смионост
самозатајна, коју је могао да надахне само безазлени идеализам без икаквих
скривених мисли и комбинација’’.
Влада РСК би скренула пажњу ДКП да Крлежа једино није у праву кад каже
да су Хрвати преузели српски језик ‘’без икаквих скривених мисли’’, јер била је то
речена скривена колонијална замисао - да се Срби римокатолици преведу у хрватску
нацију.
Влада се нада да ће ранија колонијална делатност против Срба и ова приликом
српских етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама.


Бр. 310/06 – 8. 9. 2006.
дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их (сходно најави
у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006), обавести да су европске колонијалне земље и Ватикан
подржавале турска освајања Балкана и Мађарске.
Влада је уверена да ће ДКП разумети да осврт на збивања пре 400 година има
оправдање, јер негативне последице тих збивања, по српски народ, нису отклоњене
– у школским књигама су фалсификоване улоге српских и хрватских феудалаца
у време турских освајања у 16. столећу, а помоћ Француске и Енглеске Турској
је из њих потпуно уклоњена. Фалсификована историја је била оружје хрватским
екстремистима у државним и интелектуалним круговима, па су оптужуивали Србе
да су, помоћу Турака, запосели хрватске земље, итд. Све је било друкчије. У питању
је била класична колонизација српских и мађарских земаља од стране Турске, којој су
помогли: Француска, Енглеска, Млетачка Република, Пољска и велики број мађарских
феудалаца. Ову турску коалицију, замислио је и учврстио папа Климент Седми.
Захваљујући свом ауторитету, папа је Турцима привео многе мађарске феудалце на челу
с Јаношем Запољом. Придобио је и оне мађарске феудалце које југословенска историја
(ненаучно) убраја у хрватске. О томе је студију написао члан Српске академије наука и
уметности академик Радован Самарџић: ‘’Сулејман и Рокселана’’, СКЗ, Београд, 1976.
Ево података из његове књиге:
‘’Французи су, против хабсбуршког престижа, потражили подршку у
Турској, слично, тада, Пољацима или, још више, Млечанима, који су их на овакав
корак могли и упутити. Очигледно изненађени, Турци су се снашли на свој начин.
Према једној потоњој изјави великог везира, француска дипломатија је утицала
на Порту да се коначно одлучи за рат... Француски емисар, Иван Франкопан,
хрватски великаш и млетачки властелин, стигао је до турске престонице... Порта
је посланику одговорила штедрим обећањима. Према доцнијим исказима великог
везира, Франкопану је тада речено да ће се убрзо припремити војска и флота,
која ће, у савезу с Млечанима, напасти провинције Карла Петог и надвојводе
Фердинанда... Јанош Запоља се осетио надмоћним и због подршке лиге европских
држава, коју је у Коњаку, окупивши хабсбуршке непријатеље, образовао Франсоа
Први. Као сувереног владара, Запољу су, поред Француске, одмах признали папа
Климент Седми, Млетачка Република и Хенри Осми, енглески краљ’’.
Овом европско-турском савезу против Мађарске и Франачке (Немачке) Карла
Петог и брата му Фердинанда у Аустрији, придружили су се и феудалци из Хрватске:
војсковођа Крсто Франкопан, хрватски бан Фрањо Баћањи и загребачки бискуп Шимун
Ердеди.
српских етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама.

Бр. 310/06 – 8. 9. 2006.
о информисању дипломатског кора о европско-турском савезу у 16. столећу
Влада РСК је, сходно чињеницама о колонијалном третману српских земаља,

данас упутила амбасадама у Београду податке о европском жртвовању Мађарске
Турској у 16. столећу и савезу хрватских феудалаца с Турцима. Део садржаја Владине
ноте, наводимо:
‘’... Влада је уверена да ће ДКП разумети да осврт на збивања пре 400 година
има оправдање, јер негативне последице тих збивања, по српски народ, нису отклоњене
– у школским књигама су фалсификоване улоге српских и хрватских феудалаца
у време турских освајања у 16. столећу, а помоћ Француске и Енглеске Турској
је из њих потпуно уклоњена. Фалсификована историја је била оружје хрватским
екстремистима у државним и интелектуалним круговима, па су оптужуивали Србе
да су, помоћу Турака, запосели хрватске земље, итд. Све је било друкчије. У питању
је била класична колонизација српских и мађарских земаља од стране Турске, којој
су помогли: Француска, Енглеска, Млетачка Република, Пољска и велики број
мађарских феудалаца. Ову турску коалицију, замислио је и учврстио папа Климент
Седми. Захваљујући свом ауторитету, папа је Турцима привео многе мађарске
феудалце на челу с Јаношем Запољом. Придобио је и оне које југословенска историја
убраја у хрватске феудалце. О томе је студију написао члан Српске академије наука и
уметности академик Радован Самарџић: ‘’Сулејман и Рокселана’’, СКЗ, Београд, 1976.
Ево података из његове књиге:
‘Французи су, против хабсбуршког престижа, потражили подршку у
Турској, слично, тада, Пољацима или, још више, Млечанима, који су их на овакав
корак могли и упутити. Очигледно изненађени, Турци су се снашли на свој начин.
Према једној потоњој изјави великог везира, француска дипломатија је утицала
на Порту да се коначно одлучи за рат... Француски емисар, Иван Франкопан,
хрватски великаш и млетачки властелин стигао је до турске престонице... Порта
је посланику одговорила штедрим обећањима. Према доцнијим исказима великог
везира, Франкопану је тада речено да ће се убрзо припремити војска и флота,
која ће, у савезу с Млечанима, напасти провинције Карла Петог и надвојводе
Фердинанда... Јанош Запоља се осетио надмоћним и због подршке лиге европских
држава, коју је у Коњаку, окупивши хабсбуршке непријатеље, образовао Франсоа
Први. Као сувереног владара, Запољу су, поред Француске, одмах признали папа
Климент Седми, Млетачка Република и Хенри Осми, енглески краљ’.
Овом европско-турском савезу против Мађарске и Франачке (Немачке) Карла
Петог и брата му Фердинанда у Аустрији, придружили су се и феудалци из Хрватске:
војсковођа Крсто Франкопан, хрватски бан Фрањо Баћањи и загребачки бискуп Шимун
Ердеди.
српских етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама’’.


11.080 Земун, Магистратски трг 3, vladarsk@yubc.net
Teл. 3077-028, факс: 316-4679
Бр. 312/06 – 11. 09. 2006.
Влада Републике Српске Крајине има част да поздрави дипломатско-конзуларна

представништва у Републици Србији и да их, сходно својој ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006,
подсети на злочине хрватске војске над Србима 9. 9. 1993. године, у Медачком џепу.
Била је то област РСК под заштитом Уједињених нација, али се хрватско државно
руководство на ту чињеницу није обазирало. Хрватски војници су порушили 11 српских
насеља и убили све војнике и цивиле који нису побегли. Француски генерал Жан Кот
је о томе написао обиман извештај и навео је да хрватски војници нису поштедели ни
једну животињу – побили су домаће мачке и псе.
Влада подсећа да се, 13 година, овом злочину хрватске државе над српским
цивилима не придаје никакав значај, а чак се ни организација за заштиту животиња
француске глумице Брижит Бардо није огласила против поступка хрватских војника,
јер су, ексерима, закуцавали мачке и псе на стабла дрвећа.
Како се види, Цивилизација ће се стидети због тога што су светски државници
пропустили прилику да казне организаторе и извршиоце овог злочиначког подухвата.
На овом примеру се запажа истина коју Влада годинама доказује – да се према српском
народу и српским земљама, и данас, поступа у духу с традицијом колонијалних држава
прошлих столећа. Још у првој половини двадесетог века, Европљанин је могао убити
Африканца или Аборџина у Аустралији и да за то не одговара, или да за убиство плати
симболичну новчану казну. У духу с том колонијалном традицијом, видимо да за
убиства Срба 9. септембра 1993. године, нико није платио ни ту колонијалну новчану
казну, а камоли да је одговарао за злочин геноцида.
Супротно одредбама међународног права, данас Трибуал у Хагу најављује да
ће хрватским судовима препустити овај случај злочина хрватске војске над Србима
у Републици Српској Крајине. Оваква је одлука запањујућа. Зато што у државним и
судским органима Хрватске раде и људи који су директно организовали и извршавали
ове злочине геноцида. Међу њима и хрватски генерал Агим Чеку, кога су Генерални
секретар УН Кофи Анан и Савет безбедности одабрали и послали у Републику Србију
да преузме руковођење сепаратистичком владом у српској провинцији под управом
Уједињених нација - Косово и Метохија. Оваква част једном учеснику у злочину
геноцида није пружао никад ниједан државник, осим у време најцрњих тренутака
светске историје – у нацистичкој Немачкој, например. Упућен је из Хрватске у Србију
да обави колонијални посао (да покуша отцепити територију суверене Републике
Србије). У питању је класични колонијални манир. Савет безбедности је, нажалост,
интервенисао и ослободио Агима Чекуа кад је ухапшен на основу чињеница да је
починио злочине над Србима у Републици Српској Крајини и на Косову и Метохији.
Влада РСК у прогонству моли ДКП да својим владама пренесу да је однос према
српском народу у бившој Југославији у супротности са свим нормама међународног
права, Повеље УН о правима човека и супротно стандардима ЕУ и ОЕБС-а.


11.080 Земун, Магистратски трг 3, vladarsk@yubc.net
Teл. 3077-028, факс: 316-4679
Бр. 312/06 – 11. 09. 2006.
охрватским злочинима у селима око Госпића, 8. 9. 1993.
Влада Републике Српске Крајине је данас послала амбасадама у Београду

саопштење о томе да чланице УН, међународне организације и Трибунал у Хагу не
предузимају ништа против хрватских државника, официра и војника, одговорних за
злочине у Лици , 8. 9. 1993. Део садржаја ноте наводимо:
‘’... Била је то област РСК под заштитом Уједињених нација, али се хрватско
државно руководство на ту чињеницу није обазирало. Хрватски војници су порушили
11 српских насеља и убили све војнике и цивиле који нису побегли. Француски
генерал Жан Кот је о томе написао обиман извештај и навео је да хрватски војници
нису поштедели ни једну животињу – побили су домаће мачке и псе.
Влада подсећа да се, 13 година, овом злочину хрватске државе над српским
цивилима не придаје никакав значај, а чак се ни организација за заштиту животиња
француске глумице Брижит Бардо није огласила против поступка хрватских војника,
јер су, ексерима, закуцавали мачке и псе на стабла дрвећа.
Како се види, Цивилизација ће се стидети због тога што су светски државници
пропустили прилику да казне организаторе и извршиоце овог злочиначког подухвата.
На овом примеру се запажа истина коју Влада годинама доказује – да се према српском
народу и српским земљама, и данас, поступа у духу с традицијом колонијалних држава
прошлих столећа. Још у првој половини двадесетог века, Европљанин је могао убити
Африканца или Аборџина у Аустралији и да за то не одговара, или да за убиство плати
симболичну новчану казну. У духу с том колонијалном традицијом, видимо да за
убиства Срба 9. септембра 1993. године, нико није платио ни ту колонијалну новчану
казну, а камоли да је одговарао за злочин геноцида.
Супротно одредбама међународног права, Трибуал у Хагу најављује да ће
хрватским судовима препустити овај случај злочина хрватске војске над Србима у
Републици Српској Крајине. Оваква је одлука запањујућа. Зато што у државним и
судским органима Хрватске раде и људи који су директно организовали и извршавали
ове злочине геноцида. Међу њима и хрватски генерал Агим Чеку, кога су Генерални
секретар УН Кофи Анан и Савет безбедности одабрали и послали у Републику Србију
да преузме руковођење сепаратистичком владом у српској провинцији под управом
Уједињених нација - Косово и Метохија. Оваква част једном учеснику у злочину
геноцида није пружао никад ниједан државник, осим у време најцрњих тренутака
светске историје – у нацистичкој Немачкој, например. Упућен је из Хрватске у Србију
да обави колонијални посао (да покуша отцепити територију суверене Републике
Србије). У питању је класични колонијални манир. Савет безбедности је, нажалост,

интервенисао и ослободио Агима Чекуа кад је ухапшен на основу чињеница да је

починио злочине над Србима у Републици Српској Крајини и на Косову и Метохији.
Влада РСК у прогонству моли ДКП да својим владама пренесу да је однос према
српском народу у бившој Југославији у супротности са свим нормама међународног
права, Повеље УН о правима човека и супротно стандардима ЕУ и ОЕБС-а...’’

Бр. 312/06 – 14. 9. 2006.

307/06 од 6. 9. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба, обавести да
су европске колонијалне земље и Ватикан почели с постепеном асимилацијом Срба у
Истри, на острвима Кварнера и у Далмацији у 17. столећу.
Историјска наука у Југославији је ове чињенице уклањала из школских књига и
шире литературе, па су Истра и Кварнер представљани за хрватске етничке територије.
После разбијања Југославије, српска историја се враћа чињеницама, па се тог посла
прихватио и др Никола Жутић, објавивши књигу: ‘’Срби римокатолици - такозвани
Хрвати’’, Српска радикална странка, Београд, 2006. године. Др Жутић, на основу
докумената Ватикана, Италије и Аустрије, потврђује да је у српским земљама спровођена
класична колонизација, с посебним циљем да се српско становништво асимилује – у
овом случају, у Хрвате. Он наводи податке из пописа становништва Аустрије 1846. и
1850. године, кад се 134.445 становника у Истри и на Кварнеру изјаснило да припадају
српској нацији - исповедали су римокатоличку или православну веру. За оно време
малобројности људи у свим крајевима Европе, ова цифра је подразумевала већинско
становништво овог краја, изузимајући присутне Италијане, Словенце и Немце, који су
чинили мање скупине становништва. Што се тиче Далмације, ни у њој нема спомена
о Хрватима у аустријском попису становништва у Далмацији 1846. и попису 1850/51
(Далмацији су припадали Дубровник и Бока которска). Аустријанци су тада установили
да у Далмацији живи 330.000 Срба римокатолика и 78.858 Срба православних. Мањи
број Срба православаца од Срба католика је последица римокатоличења Далматинаца
после њеног ослобађања од Турака 1682 – 1683. Срби су сами ослободили Далмацију,
дигнувши устанак под вођством Илије Јанковића (историографија Југославије га
не спомиње и фалсификује се да су Млечани ослободили Далмацију). Ослобођену
Далмацију, европске силе су уступиле Млецима и развластиле српску устаничку
команду и управу. Тако су Срби у Далмацији из турског ропства пали под Млетачко –
једну колонијалну силу, заменила је друга! Но, све до двадесетог столећа, расрбљивање
римокатолика није успело, јер аустријски попис становништва из 1900. године бележи
да су се римокатолици писали као Срби. Од 593.000 Срба у Далмацији (1900), 96.000
су били православни, а 497.000 католици.
Влада обавештава ДКП да је др Жутић изнео и друге историјских података
о Србима римокатолицима и њиховом превођењу у хрватску нацију. Влада

се нада да ће ранија колонијална делатност против Срба и ова приликом разбијања
СФР Југославије, обавезивати ОУН, како би се приступило деколонизацији српских
етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама.

Бр. 312/06 – 14. 9. 2006.
о обавештавању амбасада у Београду у вези са Србима
католицима у Далмацији и Истри

Влада Републике Српске Крајине у прогонству обавестила је дипломатско-
конзуларна представништва у Републици Србији да постоје документа о етничкој
припадности римокатолика Истре и Далмације до почетка двадестог столећа, који
су се, по документима Аустрије, изјашњавали као Срби. Достављамо вам детаље ове
информације:
‘’... Историјска наука у Југославији је ове чињенице уклањала из школских књига
и шире литературе, па су Истра и Кварнер представљани за хрватске етничке територије.
После разбијања Југославије, српска историја се враћа чињеницама, па се тог посла
прихватио и др Никола Жутић, објавивши књигу: ‘Срби римокатолици и такозвани
Хрвати’, Српска радикална странка, Београд, 2006. године. Др Жутић, на основу
докумената Ватикана, Италије и Аустрије, потврђује да је у српским земљама спровођена
класична колонизација, с посебним циљем да се српско становништво асимилује – у
овом случају, у Хрвате. Он наводи податке из пописа становништва Аустрије 1846. и
1850. године, кад се 134.445 становника у Истри и на Кварнеру изјаснило да припадају
српској нацији - исповедали су римокатоличку или православну веру. За оно време
малобројности људи у свим крајевима Европе, ова цифра је подразумевала већинско
становништво овог краја, изузимајући присутне Италијане, Словенце и Немце, који су
чинили мање скупине становништва. Што се тиче Далмације, ни у њој нема спомена
о Хрватима у аустријском попису становништва у Далмацији 1846. и попису 1850/51
(Далмацији су припадали Дубровник и Бока которска). Аустријанци су тада установили
да у Далмацији живи 330.000 Срба римокатолика и 78.858 Срба православних. Мањи
број Срба православаца од Срба католика је последица римокатоличења Далматинаца
после њеног ослобађања од Турака 1682 – 1683. Срби су сами ослободили Далмацију,
дигнувши устанак под вођством Илије Јанковића (историографија Југославије га
не спомиње и фалсификује се да су Млечани ослободили Далмацију). Ослобођену
Далмацију, европске силе су уступиле Млецима и развластиле српску устаничку

команду и управу. Тако су Срби у Далмацији из турског ропства пали под Млетачко –
једну колонијалну силу, заменила је друга! Но, све до двадесетог столећа, расрбљивање
римокатолика није успело, јер аустријски попис становништва из 1900. године бележи
да су се римокатолици писали као Срби. Од 593.000 Срба у Далмацији (1900), 96.000
су били православни, а 497.000 католици.
Влада обавештава ДКП да је др Жутић изнео и друге историјских података
о Србима римокатолицима и њиховом превођењу у хрватску нацију. Влада
се нада да ће ранија колонијална делатност против Срба и ова приликом разбијања
СФР Југославије, обавезивати ОУН, како би се приступило деколонизацији српских
етничких и историјских земаља, данас, уступљених несрпским државама...’’

Бр. 313/06 – 15. 9. 2006.

обавести да ту колонизацију и асимилацију Срба подржавају и многи данашњи европски
интелектуалци. Они истрајавају на колонијалном понашању међународне заједнице
према Србима – уместо да се залажу за отклањање последица те колонизације.
Влада се неће огрешити о истину ако скрене пажњу дипломатско-конзуларним
представништвима да је овакав став неких европских интелектуалаца најочигледнији
у понашању немачког књижевника и нобеловца Гинтера Граса. Он је признао да је
шездесет година прикривао чињеницу о својој припадности злогласним нацистичким
СС јединицама и приметио је ‘’да то може бити за осуду’’. Господину Гинтеру Грасу се
може опростити војна служба у нацистичкој војсци, јер су сви Немци били обавезни да
служе војску, а он тада није био пунолетан – 17 година. О томе је Гинтер изјавио:
‘’Тек сам сада, с годинама, нашао погодан начин да причам о томе из једне
шире перспективе. Било како било, желео бих да задржим право да тврдим да сам
научио болну лекцију коју ми је живот наметнуо у младости. Моје књиге и моје
политичке активности сведоче у прилог томе’’.
Влада РСК је, с обзиром на страховита страдања Срба у двадесетом столећу,
очекивала да је нобеловац Гинтер Грас о томе ‘’научио болну лекцију’’, јер је у Другом
светском рату, кад је био војник, немачким оружјем и оружјем квинслишке Хрватске,
убијено више од милион Срба. Уз тако страховиту чињеницу о немачким злочинима
над Србима, Гинтер Грас се 1999. године, енергично, залагао да се бомбардују српске
земље, а немачки авиони и немачки пилоти су били значајни чиниоци ваздушних
снага НАТО-а.
Влада упозорава ДКП да је однос европских држава према Србима окоштали

и општеприхваћени колонијални манир. Да није тако, онда интелектуалци, какав је
Гинтер Грас, не би могли да осуђују само она зла од пре 60 година, а да се ватрено
залажу за нова зла – каква су била прогон Срба из Републике Српске Крајине и Хрватске
од 1990. до 1995. и бомбардовање Србије и Црне Горе 1999. године.
Влада се нада да ће овај пример (можда несвесног) залагања европских
интелектуалаца против Срба подстаћи државнике да се приступи деколонизацији
српских етничких и историјских земаља - већ уступљених несрпским државама.

Бр. 314/06 15. 9. 2006.
поводом текста у листу „Курир“ – „Добро дошо усташо!“

Влада Републике Српске Крајине у прогонству, поводом текста у листу
„Курир“ „Добро дошо усташо!“, о срдачном сусрету Анте Ђапића лидера проусташке
ХСП и Петра Лађевића, секретара Владе Србије за националне мањине и некадашњег
Коштуничиног савјетника за избјеглице, жели да исправи закључак у тексту да је у
питању сусрет „прогонитеља и жртве“.
Ово, напросто, није тачно. У случају Петра Лађевића, не може се рећи да је он
хрватска жртва, дапаче.
Петар Лађевић је до почетка рата 1991. године живио у Петрињи. Према
нашим сазнањима, био је политички активан, али не у српским странкама, него у
Хрватској социјално либералној странци Дражена Будише („лајт“ верзији ХДЗ-
а). Кад је рат почео Лађевић одлази у Загреб – дакле, на страну својих идеолошлих
истомишљеника. Цијели рат, провео је на хрватској страни, а био је активан и у тзв.
„Српском демократском форуму“, организацији Туђманових Срба, која је требала да
послужи хрватском врховнику као параван за „демократију и људска права Срба у
Хрватској“. Као члан ове и овакве организације, долазио је и у Београд гдје се залагао
за права Хрвата (примјер у случају Барбалић).
Дакле, не ради се о сусрету „прогонитеља и жртве“ него о састанку двојице
људи из истог политичког корпуса, само што је овај Лађевићев у, назови – српским
обландама, те у том сусрету нема ништа чудно.
Чудно је што је такав човјек могао бити Коштуничкин савјетник (којег ли
цинизма!) за избјеглице и садашњи секретар Владе за националне мањине.


Бр. 315/06 – 18. 9. 2006.

обавести да ту окрутну неправду према српском народу увиђају, поред светских, и
знаменити Хрвати.
Хрватски интелектуалци, новинари и представници невладиних организација
су предали писмени захтев градоначелнику Загреба господину Милану Бандићу да не
дозволи подизање споменика бившем хрватском председнику Фрањи Туђману. У свом
образложењу, навели су све оно чиме Влада РСК обавештава чланице ЕУ, ОЕБС, УН и
друге међународне организације да је Хрватска од 1990. до 1995. извршила над Србима
злочин геноцида, чије последице, после једанаест година, међународна заједница не
отклања.
Медији су објавили 15. септембра 2006. године садржај овог захтева, у којем је
наведено да Фрању Туђмана, ‘’с гнушањем треба заборавити’’. Хрватски интелектуалци
су навели да учинак Фрање Туђмана спада у ‘’најмрачнији део хрватске историје’’.
Истакли су да је Туђман ‘’умањивао српске жртве у хрватском логору смрти у Јасеновцу
– у Другом светском рату, негирао је холокауст, проглашавао Србе реметилачким
фактором, фашистичку Хрватску прогласио тежњом хрватског народа и био одушевљен
једним од највећих злочинаца у фашистичкој Хрватској – Максом Лубурићем’’.
Влада скреће пажњу ДКП-има да су хрватски интелектуалци написали истину
да је Фрањо Туђман прогнао Србе и створио једнонационалну државу. Подвукли су
да је Фрањо Туђман, најпре, прогнао Србе из хрватских градова, за што још нико није
позван на одговорност – у Трибуналу у Хагу, није подигнута ни једна тужба за ово
недело. Хрватски интелектуалци заслужују сваку похвалу, јер су се усудили да напишу
да је Туђман одузео Србима сва људска права, укључујући одузимање држављанства,
покретне и непокретне имовине и станарског права.
Влада РСК дугује овим интелектуалцима захвалност и има обавезу да их, овом
приликом, спомене: Богдан Денић, Игор Гало, Светозар Ливада, Душан Драгосавац,
Давор Гјенеро, Бранка Шесто, Јагода Милидра-Шмид и Нинослав Копач.
Влада се нада да ће овај пример хрватских интелектуалаца, ради заштите Срба,
подстаћи државнике да се заложе на деколонизацији српских етничких и историјских
земаља - већ уступљених несрпским државама.

Земун, Магистратски трг 3, vladarsk@yubc.net
Бр. 316/06 – 19. 09. 2006.
Тел. 3077-028, факс: 316-4679

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да, сходно својој
ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006, упозна ДКП да је против Срба у Босни и Херцеговини
примењивана окрутна колонијална политика, од 15. до 20. столећа. Састојала се у
превођењу Срба у римокатолицизам и ислам, а онда су римокатолици проглашени
Хрватима, а муслимани ‘’Бошњацима’’.
Влада је уверена да уважене дипломате знају да су асимилацију Срба у
‘’хрвате’’ и ‘’бошњаке’’ спроводиле: Турска, Ватикан и Аустрија – од 15. до 20. столећа,
нацистичка Немачка - у Другом светском рату и комунисти у Југославији - од 1945. до
1990. Замашну асимилацију Срба је уочио и француски историчар Андре Бар, па ће
(1903) упозорити свет на то нецивилизацијско понашање Аустроугарске и Ватикана.
Записаће то у књизи: Свети Сава, слава и гусле – верска агресија Астрије и Римске
цркве на православне у Босни и Херцеговини – од 1878. до 1903, репринт Издавачке
куће ‘’Бели Анђео’’, Шабац, 2003. године. Ево шта француски историчар пише о
асимилацији Срба у ‘’хрвате’’ и ‘’бошњаке’’:
‘’Српска народност не може се, уосталом, ни сприти староседеоцима
Босне и Херцеговине. Сам Калај (Бењамин Калај, мађарски државник и историча
- примедба Владе РСК), који је написао Српску историју, изјављује ‘да у Босни и
Херцеговини, иако има три вере, живи само један – српски народ’. Истина је, да
се г. Калај, кад је доцније постављен за министра Босне и Херцеговине, пожурио
да забрани уношење своје књиге у земљу, којом је имао да управља. Истина је,
да се данас српски језик службено назива ‘земаљски језик’, а становници се тако
исто називају по имену својих покрајина (Босанци и Херцеговци), али је толико
драгоценије да се забележи горе наведено признање - да становници ових области
сачињавају само један, чисто српски народ на три вере: Србе православне, Србе
муслимане и Србе католике’’.
Влада моли дипломатско-конзуларна представништва да пренесу својим
владама ово отрежњавајуће упозорење француског историчара Андре Бара из 1903.
године и да им предложе да предузму мере у међународним организацијама да се
отклоне последице ове асимилације српског народа, јер су његове три верске заједнице
у Босни и Херцеговини тешко сукобљене.
Влада, такође, моли да ДКП пренесу својим владама предлог да оне охрабре
представнике муслимана и католика, како би се верници ове две религије вратили у
крило своје српске нације и наставили да изграђују Босну и Херцеговину на основама
средњевековне српске државе. Тиме би уклонили негативно колонијално наслеђе и,
између осталог, вратили свом језику српско име.
Влада је уверена да је овај садржај гарант демократске будућности три верске
заједнице у БиХ, што је имао у виду и честити француски историчар Андре Бар.
поштовања.


Бр. 317/06 – 20. 09. 2006.
Тел. 3077-028, факс: 3077-247

конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно својој ноти бр. 307/06
од 6. 9. 2006, упозна о уништавњу српске културне баштине и о асимилацији Срба у
једном делу данашње Хрватске.
Влада је податке о овоме нашла у књизи Ђорђа Ћапина: Српски Конавли и
хрватска култура, Херцег-Нови, Црна Гора, 2003. године. Конавли су мала покрајина у
Далмацији, изнад Дубровника и били су у Средњем веку српска жупа, с православним
верницима. Агресивност Римокатоличке цркве се овде испољила према Србима кад
су српски племићи продали Конавле Дубровачкој Републици – 1419. и 1426. године.
Тад је почело насилно католичење, чему се становништво супростављало и није, на
многим местима, дозвољавало зидање римокатоличких цркава. Конавлани су подигли
устанак против Дубровника 1799-1800, јер су, до тада - иако формално римокатолици,
неговали успомену на своје православне свеце и чували православне храмове. Пошто
је подручје прикључено Аустрији 1815, њене власти предузимају оштрије мере на
рушењу српских споменика културе, укључујући и православне цркве и манастире.
Овакве мере су најдрастичније спроведене у Другом светском рату у фашистичкој
Хрватској и у Југославији од 1945. до 1990. године. Да би се заборавили православни
и српски корени у Конавлама, југословенске власти су тамо забрањивале археолошка
истраживања. У Југославији је настављена пракса Аустрије – рушене су српске
цркве и уклањана православна гробља. Тако су, шездесетих година двадесетог
столећа, порушене цркве Светог Великомученика Димитрија у Пичетама и Свете
Великомученице Варваре у Мрцинама. Околна православна гробља су заорана, а
средњевековни стећци (изврсни културни споменици) разбијени и однесени. Црква
Светог Ђорђа у Цавтату је преправљена у римокатоличку, али је унутрашњи декор
још православни. Од великог броја српских средњевековних православних храмова,
сачувани су: Црква Светог Димитрија у Габрилима, Црква Свете Ане у Ловрану и
Црква Светог Спаса у Витаљини, мада просторије ове цркве, хрватске власти данас
користе као магацин. Аутор наводи да је највећа штета учињена на средњевековним
стећцима – десетине су измештене, јер су, својим положајем, упућивале да су испод
њих сахрањени православни верници, а на многима су, клесањем, уклоњени подаци
о умрлим. Уклањани су и гробови римокатолика, на којима су чланови породице
исписивали податке о умрлом српском ћирилицом, итд.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству скреће пажњу дипломатско-
конзуларним представништвима да је ово уништавање културних и верских споменика
српског народа у Конавлима очигледно сведочанство колонијалнизма на српским
земљама и да ниједна надлежна међународна организација (па ни УН) не предузима
ништа да се преостала српска културна баштина у Хрватској сачува, а о уништеној да
се сачини регистар.
поштовања.

Бр. 318/06 – 20. 09. 2006.
Тел. 3077-028, факс: 3077-247
ДРУШТВО СРПСКО-РУСКОГ ПРИЈАТЕЉСТВА
21.000 НОВИ САД
ПРЕДМЕТ: Међународна свесловенска

конференција о култури словенских народа,
Москва, 16 – 19. октобар 2006.
Поштовани пријатељи,
Влада Републике Српске Крајине у прогонству поздравља организовање овог
скупа и била би почастована ако бисте прихватили да у њеном раду учествојуе проф.
др Марко Атлагић. Његов ЈМБ је: 3004949710374, а пасош бр: 003121189, Београд,
2002. године, важност 10 година.
Др проф. Марко Атлагић је рођен 30. 04. 1949. у Островици, СО Бенковац, у
Редовни је професор Приштинског универзитета – предаје историју.
Између осталих научних и стручних радова, објавио је и следеће књиге:
1. Грбови племства у Славонији од 1700. до 1918,

2. Грбови племства у Славонији и Војводини, с посебним освртом на грбове
српског племства,
3. Помоћне историјске науке,
4. Историјска географија,
5. Извори за историју Срба до 15. века,
6. Извори за општу историју Новог века, итд.
Др проф. Марко Атлагић је, својим радом, обухватио прошлост Словена на

Балкану, па је његово учешће на конференцији најављеног садржаја вишеструко
пожељно.
Др проф. Атлагић је, као прогнаник, примљен у држављанство Републике
Србије, па ће користити путну исправу Србије.
Остајемо Вам на располагању – уколико су потребне додатне информације.

Бр. 319/06 – 21. 9. 2006.


у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006), обавести да је најупечатљивија колонизација српских
земаља обављена на Косову и Метохији, како у време турског господства на Балкану,
тако и у двадесетом столећу – у Другом светском рату и у Југославији, од 1945. до
1990.
Влада је уверена да се те чињенице из давне и недавне прошлости треба да узму
у обзир кад се расправља о будућем статусу АП Косова и Метохије, јер је класичном
колонизацијом у ову српску покрајину пресељен велик проценат држављана Републике
Албаније. То су учинили италијански и немачки војни команданти у Другом светском
рату, уз, истовремени, прогон Срба. У комунистичкој Југославији је забрањен
повратак на КиМ тако прогнаним Србима, јер су на челу Југославије били антисрпски
орјентисани државници.
Влада РСК жели да подсети дипломате да је од 1945. године у Албанији био
најнедемократскији режим у Европи и да су то искористили тадашњи државници
у Тирани и Београду, договоривши се о насељавању из Албаније десетина хиљада
албанских државника на КиМ. То је чињено под видом да из Албаније те породице
беже од терора, али је режим Јосипа Броза Тита избегао да те ‘’избеглице’’ стави на
бригу Високом комесару за избеглице УН, што је била уобичајена пракса у осталим
деловима света. Тито није предузео и другу меру, која се подразумевала ако је желео
да Југославија помогне те албанске држављане – није их насељавао у друге републике
– Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, него их је, искључиво, гомилао на мали
простор Косова и Метохије. Да је то била паклена идеја о отимању српске земље,
говори и чињеница да породице дошле из Албаније никад нису подносиле молбе за
пријем у држављанство Србије, него су им локални органи, аутоматски их сматрајући
држављанима Србије, издавали личне карте, пасоше и друга документа. Правно
гледано, данас је стотине хиљада Шиптара на КиМ без држављанства Србије, па по
међународним прописима, не би могли да политички делују у Републици Србији, а
камоли да захтевају отцепљене Косова и Метохије из Србије.
насељавања албанских држављана на Косово и Метохију, обавезивати ОУН, како би
се приступило деколонизацији српских етничких и историјских земаља.

Бр. 320/06 – 22. 9. 2006.

је и данашњи однос међународне заједнице према Србима прожет одликама класичног
колонијализма.
Влада је уверена да о томе сведочи и чињеница да међународна заједница не
трага за извршиоцима и наредбодавцима за злочине хрватских војника и полицајаца
од 1990. до 1995. Пред Трибуналом у Хагу, нема ни једног државника и партијског вође
Хрватске из тог времена, а тамо се налази скоро цело државно и војно руководство
тадашњих српских држава.
Влада скреће пажњу дипломатско-конзуларним представништавима на
недавно хапшење хрватсксог држављана у Аустралији – Анту Гудеља. Гудељ је био у
резервном саставу хрватске полиције, кад је 1. јула 1991. године убио шефа полиције
у Осијеку Јосипа Рајхл-Кира. Поред њега, убио је Србе: Милана Кнежевића и Горана
Зобунџију, а ранио Мирка Тубића. Јосип Рајхл-Кир је био немачке националности и
његово убиство је био подмукли злочиначки подухват – јер је Рајхл-Кир имао програм
заустављања планираног изгона Срба из тадашње федералне јединице Хрватске.
Убиство полицијског функционера с таквим хуманим назорима, а још је припадао
немачкој мањини у Југославији, није могло бити резултат личног мотива убице Анте
Гудеља, него смишљена одлука надлежних државника у Хрватској.
Влада се нада да ће овако очигледна истина обвезивати УН, ЕУ и друге факторе
међународних односа, да се од хрватског правосуђа затражи одговорност за ово
троструко убиство оних који су та убиства наредили, и тиме, покренули крваво коло
међунационалних и међуверских ратова у Југославији од 1990. до 1999. године.
Проф. др Србољуб Живановић

Председник Британског и ирског одељења
Међународне словенске академије наука и
ументости, Лондон, 11 Willcott Road, London,
W3 9QX, tel. 0208992-7308
Запањен сам поступцима Међународног суда за ратне злочине на територији

бивше Југославије у Хагу. За нас, у Великој Британији је сасвим несхватљиво да неко
осумњичино лице може да проведе у затвору више година, као што је случај с познатим
политичарем и професором универзитета, истакнутим правником, господином
Војиславом Шешељем.
Познато ми је да је господин Шешељ, када је сазнао да је против њега подигнута
оптужба и покренут поступак пред наведеним судом, добровољно отишао у Хаг да
одбрани своје име и част. Сада, четири године доцније, сазнајемо да се господину
Шешељу ускраћује основно људско право – да се сам брани на суду! Да се ради о неком
психијатријском болеснику, или особи која није у стању да разуме и да искаже оно што

зна, можда би се такав поступак могао схватити. У овом случају, ради се о познатом
професору правних факултета, коме је сваки судски поступак исувише добро познат.
Оно што је незамисливо у правном систему Велике Британије, дешава се у Трибуналу у
Хагу, основаном од Савета безбедности ОУН. Чудном одлуком Суда, намеће се правни
заступник – адвокат који треба, у име професора Шешеља, да заступа одбрану иако
професор Шишељ то изричито не жели!
У свим правним системима у свету, оптужени има право да се сам брани!
Ово није једини случај нелегалног понашања Међународног суда у Хагу – њихов
поступак и према другим оптуженима и осуђенима је, с гледишта с правног система у
Великој Британији, није био коректан. Цео свет се згражавао над судским процесима
у Совјетском Савезу, али, са правне тачке гледишта, они су били легални и правна
процедура се у Совјетском Савезу поштовала – до танчина.
У англосаксонском праву, ако суд у једном случају дозволи оптуженом да се
сам брани, као у случају са господином Слободаном Милошевићем, онда суд има
обавезу да у сваком следећем сличном случају поступи на исти начин.
Мене баш занима како ће моје колеге – професори правних факултета у Великој
Британији – прокоментарисати овакве поступке Трибунала у Хагу.
Проф. др Србољуб Живановић

Лондон, 22. септембар 2006.

Бр. 322/06 – 25. 9. 2006.

је и данашњи однос међународне заједнице према Србима прожет одликама класичног
колонијализма. О томе је оставио сведочанство и судија Трибунала у Хагу, г. Баконе
Молото, кад је упитао сведока одбране у процесу против Председника РС Крајине
Милана Мартића проф. Лазара Мацуру – зашто Срби нису напустили Хрватску када
их Хрвати нису желели.
Влада подсећа ДКП да је ово питање запрепастило прванике, судије и адвокате
- њихове изјаве су се могле чути и прочитати ових дана у медијима у Србији. Али,
више запрепашћује чињеница да владе европских држава (знају чињенице о геноциду
над српским народом – три пута у 20. столећу) не предузимају ништа да се последице
тог геноцида отклоне. Истоветан став се препознаје и у поступцима Уједињених
нација, Европске уније, ОЕБС-а и других међународних организација. Таква клима је и
омогућила судији Бакону Молотоу да изговори реченицу којом, нема спора, подржава
хрватски злочин геноцида над Србима и хрватско етничко чишћење Срба у Републици
Хрватској и Републици Српској Крајини - од 1990. до 1995. године.
Влада РС Крајине уверава дипломатско-конзуларна представништва да ни
Савет безбедности, који је основао Суд у Хагу, неће предузети ништа против судије

Молотоа, иако се он, овом реченицом, сврстао на једну страну у судском спору.
Влада, и овом приликом, понавља да су Срби у Крајини имали државност
у Аустрији од 1630. године до краја деветнаестог столећа, да су своје историјске и
етничке територије укључили у Краљевину Југославију и да ова одлука није била у
надлежности хрватских државника, јер су хрватске етничке и историјске територије
биле, административно, увек издвојене у посебну аутономну област у Аустрији. Зато
хрватска власт, кад је одлучила да своје територије издвоји из Југославије, није имала
право да то чини и са српским територијама – противно вољи српског народа.
Влада, са жаљењем, закључује да судија г. Молото није уопште разумео да је
српски народ био државотворан, истоветно државности енглеског народа у Енглеској,
француског у Француској, мађарског у Мађарској... а та чињеница поражавајуће
говори, не само о судији Молотоу, него и о Уједињеним нацијама (оснивачу Суда) и о
чланицама УН, које не могу (или не желе) да осигурају равноправност свих народа и
свих држава.
Влада се нада да ће овако очигледна истина о нарушеним правима српског
народа обвезивати УН, ЕУ и друге факторе међународних односа.

Бр. 323/06 – 26. 9. 2006.

обавести да хрватске власти не спречавају рушење српских храмова, а не спречавају
ни крађе српских средњевековних књига, икона и историјских докумената.
Влада упућује ДКП да је у дневнику ‘’Политици’’ – у културном додатку,
23. септембра 2006. године, објављен делимичан преглед порушених и опљачканих
храмова и библиотека Српске православне Цркве у Републици Српској Крајини,
Републици Хрватској и Херцеговини – аутор је г. Милојко Будимир, кустос Музеја у
Книну до 1995. Хрватски војници су уништавали српску културну и духовну баштину
22. јануара 1993. Тад су порушили замак у Исламу Грчком вође српског народа у
Далмацији из 17. столећа – Стојана Јанковића. Срушили су и цркву Светог Георгија и
у њој породични музолеј Стојана Јанковића. Црква Свете Недеље у Карину порушена
је до темеља 1996. године, а да хрватске власти нису откриле починиоце. Исте године,
оштећена је црква у Обровцу, Саборни храм у Дубровнику, а срушена црква у Великим
Зденцима. После грађанског рата, многи српски храмови су опљачкани и уништене
галерије икона од 16. до 20. столећа. Порушени су саборни храмови у Пакрацу,

Карловцу и Мостару. Опљачкана је Епископска књижница у Пакрацу – оснивач је

српски патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић почетком 18. столећа. Нестали су из ње
стари рукописи и 112 средњевековних српских књига – србуља. Исто су доживеле и
епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Нестали су сви рукописи, књиге
и иконе из славонских манастира: Ораховице, Пакре и Свете Ане.
Влада скреће пажњу ДКП да су хрватски војници запалили старе српске цркве
грађене од дрвета – брвнаре, којих више нема ни у једној европској држави. Оне су
биле под заштитом УНЕСКО-а и налазиле су се у Растовцу, Доњој Рашеници и Бузету.
Биле су из 18. столећа и занимљиве су историјски, јер су прављене од дрвета, пошто
су аустријске власти – с времена на време – забрањивале Србима да граде храмове од
чврстог материјала.
Влада моли ДКП да обавесте своје владе да је невероватно да се оваквом
варварству над делом светске културне баштине нико не супроставља – па ни европске
државе. С таквим европским немаром, нема изгледа да то учини УНЕСКО, или нека од
међународних организација.
Влада се нада да би бар нека од афричких, америчких, или азијских влада
предузела нешто за заштиту српске културне и духовне баштине, јер имају историјско
искуство о оваквом поступку колонијалних сила према својој културној баштини.

Бр. 324/06 – 28. 9. 2006.

СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ
Београд, Дечанска 8/4, тел: 3231-994
Бр. 119/2006 – 28. 9. 2006.
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
ЊУЈОРК
- КАНЦЕЛАРИЈА УН У СРБИЈИ,
Београд, Толстојева 47-49
Влада Републике Српске Крајине у прогонству и Савез избегличких удружења

Срба из Хрватске, скреће пажњу да је, при испитивању сведока проф. Лазара Мацуре,
у процесу против Председника Републике Српске Крајине - Њ. Е. Милана Мартића,
судија Међународног суда за бившу Југославију у Хагу, господин Баконе Џастис

Молото из Јужне Африке, учинио правни преступ, којим би се морао позабавити Савет
безбедности – оснивач Суда.
Запрепашћује чињеница да је судија Молото, у ситуацији кад се расправља о
хрватском етничком чишћењу над Србима 1990 - 1995, рекао сведоку проф. Лазару
Мацури да су Срби могли сами да напусте Хрватску, па рата не би било! Ова ужасна
порука је увредила више од пола милиона прогнаних Срба, који су нашли уточиште,
највише у Србији, али и у многим европским и прекоморским земљама. После њиховог
прогона, Хрватска им је одузела држављанство, станове у градовима, порушила им
куће и привредне објекте, разорила хришћанске православне храмове, срушила српске
антифашистичке споменике, разорила библиотеке и гробља и омогућила пљачку
књижевних и других уметничких дела.
Значи, судија Молото је, изговореном реченицом, показао сагласност с оваквим
поступком хрватске државе према Србима, који су на својој територији имали државне
институције у оквиру Аустрије - од 1630. године. Овакав став је против свих одредби
Повеље о правима човека и тешко га је схватити, посебно зато што је Суд у Хагу
основан од стране Савета безбедности УН.
Судија Молото је почео са суђењем Председнику Мартићу тек после непуних
пет године од времена кад је Председник добровољно отишао у Хаг. И поред овог
противправног одлагања судског процеса, судија Молото је најавио скраћивање
времена за одбрану од 100 часова. Ово је био чудан поступак и зато што Председнику
Мартићу није дозвољено да почетак суђења чека на слободи. Највећа повреда права и
праведности је у изајави судије Молотоа да су Срби требали напустити своју историјску
и етничку земљу, по жељи хрватске власти, чиме се, најдоследније, ставио на хрватску
страну, а Хрватска је та која је извршила геноцид над српским народом и етничко
чишћење од 1990. до 1995.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству и Савез избјегличких удружења
Срба из Хрватске захтјева од Савета безбедности да се опозове судија Молото на суђењу
Председнику Милану Мартићу и да ново судско веће омогући довољно времена за
његову одбрану.
Oбавештавамo Савет безбедности да ће ово писмо, због блокаде Владе и
Савеза у медијима европских држава и међународних организација, имати карактер
отвореног.
САВЕЗ ИЗБЕГЛИЧКИХ УДРУЖЕЊА ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Милојко Будимир, професор Милорад Буха, премијер

Бр. 324/06 – 28. 9. 2006.

СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ
Београд, Дечанска 8/4, тел: 3231-994
Бр. 119/2006 – 28. 9. 2006.

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
ЊУЈОРК
- КАНЦЕЛАРИЈА УН У СРБИЈИ,
Београд, Толстојева 47-49
Влада Републике Српске Крајине у прогонству и Савез избегличких удружења

Срба из Хрватске, скреће пажњу да је, при испитивању сведока проф. Лазара Мацуре,
у процесу против Председника Републике Српске Крајине - Њ. Е. Милана Мартића,
судија Међународног суда за бившу Југославију у Хагу, господин Баконе Џастис
Молото из Јужне Африке, учинио правни преступ, којим би се морао позабавити Савет
безбедности – оснивач Суда.
Запрепашћује чињеница да је судија Молото, у ситуацији кад се расправља о
хрватском етничком чишћењу над Србима 1990 - 1995, рекао сведоку проф. Лазару
Мацури да су Срби могли сами да напусте Хрватску, па рата не би било! Ова ужасна
порука је увредила више од пола милиона прогнаних Срба, који су нашли уточиште,
највише у Србији, али и у многим европским и прекоморским земљама. После њиховог
прогона, Хрватска им је одузела држављанство, станове у градовима, порушила им
куће и привредне објекте, разорила хришћанске православне храмове, срушила српске
антифашистичке споменике, разорила библиотеке и гробља и омогућила пљачку
књижевних и других уметничких дела.
Значи, судија Молото је, изговореном реченицом, показао сагласност с оваквим
поступком хрватске државе према Србима, који су на својој територији имали државне
институције у оквиру Аустрије - од 1630. године. Овакав став је против свих одредби
Повеље о правима човека и тешко га је схватити, посебно зато што је Суд у Хагу
основан од стране Савета безбедности УН.
Судија Молото је почео са суђењем Председнику Мартићу тек после непуних
пет године од времена кад је Председник добровољно отишао у Хаг. И поред овог
противправног одлагања судског процеса, судија Молото је најавио скраћивање
времена за одбрану од 100 часова. Ово је био чудан поступак и зато што Председнику
Мартићу није дозвољено да почетак суђења чека на слободи. Највећа повреда права и
праведности је у изајави судије Молотоа да су Срби требали напустити своју историјску
и етничку земљу, по жељи хрватске власти, чиме се, најдоследније, ставио на хрватску
страну, а Хрватска је та која је извршила геноцид над српским народом и етничко
чишћење од 1990. до 1995.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству и Савез избјегличких удружења
Срба из Хрватске захтјева од Савета безбедности да се опозове судија Молото на суђењу
Председнику Милану Мартићу и да ново судско веће омогући довољно времена за
његову одбрану.
Oбавештавамo Савет безбедности да ће ово писмо, због блокаде Владе и
Савеза у медијима европских држава и међународних организација, имати карактер
отвореног.
САВЕЗ ИЗБЕГЛИЧКИХ УДРУЖЕЊА ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Милојко Будимир, професор Милорад Буха, премијер

Бр. 327/06 – 3. 10. 2006.
Тел. 3077-028, факс: 3077-247

конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно својој ноти бр. 307/06
од 6. 9. 2006, упозна о још једном примеру колонијалног односа Међународне заједнице
према Србима у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској.
Влада РС Крајине, овим закључком, не нарушава демократску размену ставова
и не чини огрешења о истину. Она је уверена да ће европске владе – пре него владе
на другим континентима, схватити да су људска права ускраћена Србима у време
сепаратистичких ратова у Југославији, од 1990. до 1999. године. Невероватно је да
су се европске државе тако енергично ангажовале у грађанском рату у Југославији и
тако неопрезно онемогућиле Србима да се користе одредбама Повеље УН о правима
човека. Ово се односи на чињеницу да је бивша Хрватска била двонационална држава
– Хрвата и Срба и уставно је била истоветна Белгији – држава Фламанаца и Валонаца.
Уставом Хрватске је било предвиђено да се важне државне одлуке не могу доносити без
сагласности представника оба државотворна народа. Непобитно је да је 1990. година
била најсудбоноснија, јер се тад доносила одлука о издвајању Хрватске из Југославије.
Хрвати су изразили жељу да се осамостале, а Срби да остану у Југославији. Око тога су
Србима ускраћена људска права – Влада Савезне Републике Немачке и Његова Светост
Папа Јован Павле Други су подржали одлуку Хрвата и затражили су од осталих
европских влада да не уваже уставна и људска права српског народа.
Влада подсећа ДКП да европске владе поштују државотворна права три народа у
Босни и Херцеговини, па је чудо да једноставнију формулу о тим правима - државност
два народа у Хрватској не уважавају! Ускратиле су право Србима у бившој Хрватској –
као кад би Фламанце помогле да укину државност Валонцима у Белгији и да, касније,
помогну Фламанцима да Валонце прогнају у Француску!
Влада РС Крајине моли ДКП да подсете своје владе да је неодрживо да се једно
правило примењује у једној држави (Босни и Херцеговини), а да се то исто правило
не поштује у суседној држави (Хрватској). Није могуће да владе (посебно европске)
нису свесне да такво оглушење о људска права Срба у Републици Српској Крајини и
Републици Хрватској могу гарантовати стабилност у југоисточном делу Европе. Није
могуће да владе (посебно европске) могу мирно прихватити своје велико огрешење
о људска права и Цивилизацију – само зато што је неправда погодила српски народ,
па Влада моли ДКП да их подсете на обавезу преиспитивања својих одлука у време
сепаратистичких ратова у Југославији.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству понавља да су овакви поступци
сведочанство колонијализма на српским земљама и да су чланице УН обавезне
(посебно европске државе) да предузму да се ускраћена људска права врате Србима из
поштовања.


Бр. 329/06 – 5. 10. 2006.
Тел. 3077-028, факс: 3077-247
дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно својој
ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006, упозна с примером колонијалног односа Међународне
заједнице према Србима у Републици Србији.
Влада РС Крајине не скрнави чињенице о односима европских држава (у првом
реду) с Републиком Србијом. Уверена је о наставку расрбљивања и цепању српских
етничких територија. Тиме је завршен процес стварања, од Срба, нових нација:
македонске –на језичкој дијалектолошкој разлици, хрватске – на превођењу
Срба из православне у римокатоличку веру, бошњачке – на превођењу Срба из
православне у исламску веру, црногорске – на административној подели српских
земаља на Берлинском конгресу 1878. године, итд.
Европске државе су за што грубље одвајање и Војводине из Србије, иако је
она са српском већином. То значи да се тражи српска аутономија (с државотворним
одликама) у Србији! Каква је то бесмислица, показују примери: ‘’Шведска Аутономна
Покрајина’’ у Шведској, ‘’Румунска Аутономна Покрајина’’ у Румунији, ‘’Мађарска
Аутономна Покрајина’’ у Мађарској, ‘’Чешка Аутономна Покрајина’’ у Чешкој,
‘’Холандска Аутономна Покрајина’’ у Холондији, итд.
Влада се чуди да се интелектуална и државна енергија Европе користи
да Војводину представи као територију која не припада Србији, а тамошње Србе
као етникум нешто друкчији од Срба у осталим крајевима. Ово је без упоришта у
историјским чињеницама. То сведоче и европске географске карте из 17, 18. и 19.
столећа, где је, често, Војводина означена као ‘’Србија’’. У то време, на неким мапама
- данашња Србија јужно од Дунава је с називом ‘’Мезија’’.
Влада скреће пажњу ДКП да су Срби у Војводини 1848. године имали самоуправу.
Аустријски цар је прогласио ову територију: ВОЈВОДСТВО СРБИЈА И ТАМИШКА
ЖУПАНИЈА. Војводина је тада (државотоворно) проглашена: ВОЈВОДСТВОМ
СРБИЈЕ, а ТАМИШКА ЖУПАНИЈА је данашњи румунски Банат – тада с
већинским српским становништвом.
Влада РС Крајине моли ДКП да подсете своје владе да је грех да се ово разарање
једне нације и њене територије обавља у Европи, кад европске државе, тако енергично,
инсистирају на поштовању ‘’европских стандарда’’. Ако су ти европски стандарди –
присутни на српској етничкој и историјској територији – тако плодоносни, нека се
онда примењују и у другим европским државама. Европске државе не објашњавају
зашто се један од тих ‘’европских стандарда’’ примењује само у српским земљама.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству понавља да су овакви поступци
сведочанство колонијализма на српским земљама и да су чланице УН обавезне (посебно
европске државе) да предузму да се разбијању српских земаља стане на пут, или да се
оно не подстиче из иностранства, како се то чини у случају Војводине.
поштовања.

ЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
Бр. 331/06 – 10. 10. 2006.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно ноти бр. 307/06 од 6.
9. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба, обавести да историјски
извори пружају податке да су Далмацију и Лику, у Средњем веку, насељавали Срби
–историографија је фалсификовалa да су Србе тамо населили (из Србије) Турци.
Влада обавештава ДКП о овој чињеници, јер се њоме потврђује право српског
народа на државу у Далмацији и Лици - биле у саставу Републике Српске Крајине. Ово
је право појачано и податком да су мађарске власти у Средњем веку давале локалну
управу Србима – с назнаком да у српској власти и судовима не могу радити Хрвати.
Др Нада Клаић, најпознатији хрватски историчар двадесетог столећа, пише, у књизи:
‘’Извори за хрватску повјест до 1526. године’’, Загреб, ‘’Школска књига’’, 1972, стр.
278. до 280, да су Срби (које су звали Власима и Морлацима) 1433. имали своју локалну
управу: ‘’Влахе је сваки власник земље радо узимао у службу, јер су били одлични
војници... Капетани или кантунари, како се називају њихови заповједници, могли су
бити само њихови људи, а кнеза им је постављао, како то свједочи ‘’закон’’ за цетинске
Влахе, сам властелин... Цетински су Власи сачували свој повлаштени положај и у 15.
столећу... Влашки Суд под Вишњим (Богом) - да на њиховом суду не буде судац ни
један Хрват...’’
Влада подсећа ДКП да су у то време (15. столеће - 1433) Далмација и Лика биле у
саставу Угарске (Мађарске), а то је пре него што су Турци освојили Византију, Србију и
Босну, па ова цивилна власт (с кнезом на челу) и судска (са судијом Србином) пружају
податке о давној српској државности, а не хрватској, у Далмацији и Лици – територијама
Републике Српске Крајине. Види се да границе Србије на линији Карлобаг-Карловац-
Вировитица нису плод освајачких идеја српских државника, него право српског народа,
из давног времена. Хрватска историчарка др Нада Клаић потврђује српску присутност
у овим областима и на страни 302, кад наводи да 1465. године угарски племић Иван
Франкопан насељава Србе (Влахе и Морлаке) из Далмације на острво Крк: ‘’Последњи
крчки кнез Иван насељава око 1465. године, како се у једној његовој исправи каже,
Влахе или Морлаке... на подручје омишаљске опћине на отоку Крк’’.
Влада РС Крајине подсећа ДКП да су европске владе и Ватикан, неутемељено,
оптуживали српске државнике и партијске вође да су неосновано тврдили да су
Далмација, Лика, Кордун, Банија, Барања, Славонија, Срем и Барања историјске и
ентичке земље српског народа. Код др Наде Клаић се види да су оне то биле и да је на
њима хрватска држава у Другом светском рату обавила геноцид над Србима, а од 1990.
до 1995. године, те територије окупирала.
Влада подсећа ДКП да је неосновано оптуживати др Војислава Шешеља – да се
‘’служио језиком мржње’’, јер се позивао на историјско право Срба у Крајини, о којем
сведочи и хрватска историчарка др Наде Клаић.


Бр. 333/06 – 16. 10. 2006.

у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006), обавести да европске државе не желе да расправљају
о геноциду Хрватске над Србима, Ромима и Јеврејима од 1941. до 1945, што је пример
превазиђене колонијалне политике из претходних столећа.
Влада подсећа ДКП да је овакав однос несхватљив, јер се тренутно жестоко
расправља о томе да ли су Турци обавили геноцид над Јерменима 1915. године.
Француски парламент је изгласао закон да се то десило, мада то Влада Републике
Турске оспорава. У исто време, о очигледном геноциду Хрватске над Србима, Јеврејима
и Ромима у Другом светском рату, ни једна влада и ни један парламент у Европи не
жели да донесе закључак, мада о том геноциду не би могло бити никаквог двоумљења.
О хрватском геноциду над Србима, Ромима и Јеврејима постоје документи у Немачкој
и у другим европским државама. Постоје и хиљаде написаних научних радова, безброј
књига и чланака у светској штампи. Још има преживелих из концентрационог логора
смрти у Јасеновцу, где су хрватски војници, на најмонструознији начин, убијали
припаднике ова три народа: клањем, разбијањем лобања, изгладњивањем, вешањем,
тровањем гасовима и бацањем живих људи у ватру.
Влада РС Крајине упозорава европске владе и парламенте да треба да заузму
став према овом геноциду на европском континенту – да би, тиме, стекли морално
право да се баве геноцидима на другим континентима, па и о овом у Турској над
Јерменима 1915. године. Влада РС Крајине нема могућности да оцењује да ли је
геноцида над Јерменима било (како тврди Влада Јерменије), или није (како обавештава
Влада Турске), али има могућности да скрене пажњу ДКП да се поступку Парламента
Француске може упутити примедба (ако већ осуђује геноциде) - зашто не осуђује
геноцид у Хрватској у Другом светском рату? Овај геноцид Хрвата је очигледан и о
њему постоје непобитни подаци и преживеле жртве.
Влада РС Крајине изражава своје чуђење да су европске владе и парламенти
мирно посматрали, па и подржавали, довршење хрватског геноцида над Србима, кад је
хрватска војска прогнала између петсто и осамсто хиљада Срба из Републике Српске
Крајине и хрватских градова – од 1990. до 1995. године.


Бр. 334/06 – 17. 10. 2006.

у ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006) обавести да је став европских држава према злочинима
у бившој Југославији усмерен ка заштити извршилаца и наредбодаваца злочина у
Словенији, Хрватској, Муслиманско-хрватском ентитету БиХ и међу Шиптарима
на Косову и Метохији. Влада РС Крајине заснива овакав закључак на чињеници да
Трибунал у Хагу није подигао ниједну оптужницу против осумњичених за злочин
против мира, на чему се заснивао рад Нирбершког суда - у процесу против државника
у нацистичкој Немачкој у Другом светском рату.
Влада РС Крајине скреће пажњу ДКП да се, због заштите најодговорнијих
за злочин против мира, суди, углавном, Србима. Томе ће допринети и најновији
Споразум Србије и Хрватске о сарадњи у прогону извшилаца ратних злочина. На
основу овога договора две државе, судови у Србији ће бити обавезни да отворе процесе
против неколико хиљада Срба – јер су хрватски судови у поседу прекомерног броја
тужби, док ће хрватски судови процесуирати незнатан број оптужених Хрвата, јер су
судови Србије с незнатним бројем тужби за починиоце и наредбодавце злочина међу
Хрватима.
Влада РС Крајине уверава ДКП да тужилаштва у Србији, због непрестаног
петнаестогодишњег притиска Међународне заједнице на руководство Републике
Србије, неће подизати тужбе против председника Хрватске Стјепана Месића, Здравка
Томца, Јосипа Бољковца, Владимира Шекса и других хрватских државника, који
су извршили злочин против мира и најпресудније покренули полуге рата у бившој
Југославији - уместо да питање осамостаљења Хрватске обаве преговорима, што је
предвиђао Устав СФР Југославије. Тужилаштва у Србији неће подизати оптужнице
ни против хрватских генерала: Антона Туса, Агима Чекуа, Петра Стипетића и других
извршилаца етничког чишћења Срба из хрватских градова и Републике Српске
Крајине.
Влада моли ДКП да пренесу својим владама да су највећи страдалници у
Хрватској били Срби, јер их је Хрватска прогнала у броју од 500 до 800.000 хиљада,
а да за такве размере злочина геноцида није оптужен нико од хрватских државника
и генерала. Са српске стране, оптужене су скоро све српске вође и генерали, а они
су се само, на неки начин, супростављали словеначким, хрватским, муслиманским
и шиптарским злочинима против мира: Слободан Милошевић, Радован Караџић,
Милан Мартић, Милан Милутиновић... Ратко Младић, Миле Мркшић, Веселин
Шљиванчанин...
Влада упозорава ДКП и на још једну неправду према Србима, која може, на основу
Спразума Србије и Хрватске, да се увећа и да изазове страховита кршења људских
права. Хрватски судови су многе Србе осудили на вишегодишње робије, па би они те
казне требало да издржавају у затворима Србије. Ове пресуде су импровизоване – не
заснивају се на утврђеној кривици. Њиховим мноштвом су хрватски судови уклањали
пажњу са злочина хрватске војске и полиције – приликом етничког чишћења Срба и
скривали су кривицу хрватских државника за злочине против мира.
Влада РС Крајине, и овог пута, понавља своју тврдњу да ће се европске владе,
ако се не заложе за истинит приступ узроцима и последицама сепаратистичких
ратова у Југославији – и уз обавезу да пронађу кривце за злочин против мира и у

руководству својих држава - тешко огрешити о Повељу о људским правима, чиме ће

условити нестабилне међудржавне односе у Европи. Досадашња пракса европских
влада у односу на југословенске ратове од 1991. до 1999, била је, како Влада упорно
тврди, истоветна понашању колонијалних европских сила на другим континентима
претходних столећа.

Тел. 3077-028, факс: 3077-247
Бр. 335/06 – 18. 06. 2006.

амбасада сталних чланица Савета безбедности УН у Државној заједници Србији и
Црној Гори - амбасадоре: Сједињених Америчких Држава, Руске Федерације,
Уједињеног Краљевства, Републике Француске и Народне Републике Кине и да
замоли Њихове Екселенције да, у знак разумевања за страдање српског народа, приме
на разговор председника Владе г. Милорада Буху са сарадницима – у време кад им то
буде најповољније до краја 2006. године.
Влада РС Крајине подсећа шефове амбасада сталних чланица СБ УН да им
је истоветан захтев упућен 10. августа 2005. године, под бројем: 86/05, али до позива
председника Владе РС Крајина није дошло ни из једне амбасаде.
Председник Владе РС Крајине у прогонству жели да обавести Њихове
Екселенције да су Србима из РС Крајине и Хрватске ускраћена најосновнија људска
права. Република Хрватска, једанаест година после прогона, не жели Србима да врати:
привредне и пољопривредне поседе, куће, станове, штедне улоге, права из радног
односа, пензије, инвалидниние, итд.
Влада полази од чињенице да су државе Њихових Екселенција сталне чланице
Савета безбедности и да су најпозваније да отклоне последице хрватског прогона
српског народа од 1990. до 1995. године и окупацију Републике Српске Крајине 1. маја
и 4. августа 1995. године, као и одузимање свих права, па и државотворних, српском
народу у ‘’Сектору Исток’’, како је Савет безбедности означавао покрајине Барању,
Источну Славонију и Западни Срем. Позване су зато што су сталне чланице СБ аутори
Резолуције СБ 743 (1992), на основу које је РСК стављена под заштиту Мировних снага
УН. И уз ово залагање СБ и ауторитет његових сталних чланица, Хрватска је извршила
агресију на Зоне под заштитом УН и прогнале 80 процената српског становништва,
покушавајући (ових дана) да увери да је за то имала одобрење Сједињених Америчких
Држава и савезника.
Влада жели да подсети да је на основу Резолуције 743 (1992) понуђено мирно
решење у спору хрватске и српске етничке заједнице у Социјалистичкој Републици

Хрватској и да је, на основу тога, потписан Венсов план од стране СР Југославије,
Републике Хрватске и Републике Српске Крајине. Међутим, одредбе Венсовог плана,
Хрватска није уважавала и извршила је геноцид над Србима.
Председник Владе г. Милорад Буха би, приликом сусрета, обавестио Њихове
Екселенције о проблемима прогнаних Срба - у Србији, Црној Гори, у европским и
прекоморским земљама. Он би предао Њиховим Екселенцијама и избор докумената
Владе и Скупштине из 2005. и 2006. године.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Њиховим
Екселенцијама понови изразе свог високог поштовања.
ШЕФОВИ АМБАСАДА СТАЛНИХ ЧЛАНИЦА

САВЕТА БЕЗБЕДНОСТИ У СРБИЈИ И ЦРНОЈ ГОРИ

Бр. 337/06 – 25. 10. 2006.

307/06 од 6. 09. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба, обавести
да је одлука Трибунала у Хагу, да хрватским судовима препусти осумњичене Хрвате
за ратне злочине, најочигледнији наставак колонијалног понашања Међународне
заједнице према Србима.
Влада Републике Српске Крајине изражава своје запрепашћење због оваквог
поступка, јер је он лако схватљив и открива да европске владе (у првом реду),
подржавајући га, најгрубље газе норме међународног права и крше одредбе Повеље
о правима човека. Суђењем ратним злочинцима у Хрватској и Републици Српској
Крајини само на хрватским судовима, заштићени су најодговорнији хрватски ратни
злочинци, јер хрватски судови неће покретати процесе против високих државних,
партијских и војних руководилаца - а они су криви за злочин против мира, злочин
против човечности и све друге злочине. Хрватски судови, унапред је јасно, неће
судити за командну одговорност хрватским државницима, партијским вођама и
генералима, како је то чињено у случају са српским државницима, партијским вођама
и генералима. Такву обавезу, хрватским судовима нису тражили: ни Трибунал у Хагу,
ни Генерални секретар ОУН, ни Савет безбедности. Тако ће заслужене казне избећи
државне и партијске вође Хрватске: председник државе Стипе Месић, председник
Сабора Владимир Шекс, председник владе Иво Санадер, министар унутрашњих
послова Јосип Бољковац, један од помоћника министра унутрањих послова Смиљан
Рељић, партијски вођа Шиме Ђодан, један од стожерника Туђмановог штаба Здравко
Томац... генерали: Мартин Шпегељ, Петар Стипетић, Агим Чеку, Антон Тус... Супротно
оваквом ставу, Трибунал је подигао оптужнице против српских државника: Слободана
Милошевића, Радована Караџића, Момчила Крајишника, Милана Мартића, Горана
Хаџића, Војислава Шешеља... генерала: Ратка Младића, Миле Мркшића, Драгољуба
Ојданића, Небојше Павковића...

Влада Републике Српске Крајине скреће пажњу ДКП да хрватска средства

информисања пренаглашено обавештавају о подизању оптужница против државних
службеника и партијских руководилаца на нивоу општина, да би се, тиме, отклонила
пажња од кривице хрватских високих државника, партијских вођа и војних команданата.
Командна одговорност у хрватском случају је обавезна, јер општински и обласни
државни чиновници нису могли извршавати злочине без одобрења руководилаца с
државног врха. Без одобрења вођа, злочине извршавају криминалци и непозната
лица, а не Бранимир Главаш – који је био и народни посланик Савезне скупштине и
руководилац Општине Осијек, задужен за послове територијалне одбране.

11.080 З е м у н, Магистратски трг. 3
Тел. 3077-028, факс: 3077-247, e-mail: vladarsk@yubc.net
Бр. 340/06 – 30. 10. 2006.
МЕЂУНАРОДНИ СЛОВЕНСКИ КОМИТЕТ
110 00 P r a h a 1 Politickych veznu 9
Словенски парламентарни савез, Минск -
заседању у Минску, Република Белорусија
1. и 2. новембра 2006. године
ПРЕДМЕТ: Пријем Републике Српске Крајине

За члана Словенског парламентарног савеза.
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, упознавши се с постојањем

Међународног словенског комитета у Прагу и одржавањем Словенског парламентарног
савеза у Минску – 1. и 2. новембра 2006. године, уверена је да обе организације делују
на добробит свих словенских народа и словенских држава.
Полазећи од овако узвишене основе деловања, Скупштина Републике Српске
Крајине је уверена да ће та основа постепено уклањати несугласице и крвопролића
међу словенским народима – тако често виђене у протеклим столећима.
Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству скреће пажњу словенским
делегатима да је српски народ у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској,
од 1990. до 1995, поднео све облике ратних страхота, описаних у ‘’Меморандуму
Републике Српске Крајине’’, који достављамо свим учесницима овог скупа – на руском
језику.
Скупштина Републике Српске Крајине полази од непобитне чињенице да
програм рада Словенског парламентарног савеза не искључује чланство ниједног
словенског народа и ниједне словенске државе, па зато, преко делегата Републике
Србије, најављује своје чланство у Савезу.

С надом да ће делегати Савеза прихватити ову молбу, Скупштина РС
Крајине ће своје обавезе према Статуту Словенског парламентарног савеза доследно
испуњавати.
С пријатељским поздравима.
дипл. инг. Рајко Лежаић

Бр. 338/06 – 01. 11. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их (сходно ноти бр.
307/06 од 6. 9. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба), обавести
да је српски историчар др Веселин Ђуретић закључио да се против Срба спроводи
класична колонијална политика. Он је на научном скупу ‘’Концепт одбране проф.
др Војислава Шешеља пред Хашким трибуналом – улога Ватикана у разбијању
Југославије’’, у Београду, 22. 10. 2006, рекао да је запрепашћујућа чињеница да европске
државе уклањају све трагове хрватског геноцида над Србима у Другом светском рату
и геноцида у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској од 1990. до 1995.
године. Европске државе су се, истиче др Ђуретић, споразумеле да проблем стотина
хиљада прогнаних Срба не сме да се стави на дневни ред међудржавних односа у
Европи, нити на дневни ред у телима Уједињених нација.
Влада Републике Српске Крајине скреће пажњу ДКП да се у овој стручној оцени
препознаје да европске државе упражњавају према Србима превазиђену колонијалну
политику, на коју, последњих месеци, Влада, скоро свакодневно, указује. Ни једна од
амбасада европских држава, попут амбасада држава с других континената, не реагује,
мада Влада уноси у дописе обиље података о кршењу људских права Срба из Републике
Српске Крајине и Републике Хрватске.
Влада обавештава ДКП да је др Ђуретић, суочен с оваквим одобравањем
геноцида над Србима, препоручио да Срби из Крајине и Хрватске предузму једну од
две мере – трећа им, подвукао је, уопште није могућа. Прва је, упућује др Ђуретић,
да прогнани Срби, заједно са Србима у Републици Србији, Републици Црној Гори и
Републици Српској, плебисцитом, затраже уједињење с Русијом и Белорусијом, или да
сви, колективно, из православне пређу у римокатоличку веру. Др Ђуретић уочава да
би уједињењем с Русијом и Белорусијом, Србима био омогућен легитимитет у заштити
интереса, јер би овако снажна словенска православна федерација, или конфедерација,
била у стању да преговара с Европском унијом, ОЕБС-ом и Уједињеним нацијама о
отклањању последица хрватског геноцида над Србима. Што се тиче друге мере, др
Ђуретић је рекао да би, преласком Крајишника у римокатоличку веру, Ватикан, заједно
са западноевропским државама, био задовољан, па би Хрватска била приморана да
заустави своје геноцидне поступке према Србима римокатолицима.
Влада обавештава ДКП да је др Ђуретић изнео да је српски народ из Републике
Српске Крајине и Хрватске одлучио да су му ове две алтернативе у перспективи, али
да је изабрао прву – и да већ преко своје Владе и Скупштине у избеглиштву предузима

дипломатске кораке да дође до овог словенског савеза.


Бр. 340/-1/06 – 01. 11. 2006.
о одлуци Словенског парламентарног савеза да Скупштину РС Крајине
прими за посматача
На свом данашњем заседању у Минску, Белорусија, Словенски парламентарни

савез је донео одлуку да Скупштину Републике Српске Крајине у прогонству прими за
посматрача у Савезу. За ову одлуку су гласали делегати из Белорусије, Русије, Украјине,
Бугарске, Чешке, Пољске, Словачке, Србије, Словеније, Македоније, Хрватске, Босне
и Херцеговине и Црне Горе. Председавајући Савеза г. Сергеј И. Костјан је обавестио
Скупштину РС Крајине о овој одлуци, без навођења да ли је међу делегатима било
оних који су се уздржали или гласали против посматрачког статуса Крајишника.
Председник Скупштине РС Крајине у прогонству дипл. инг. Рајко Лежаић је
послао захвалницу Словенском парламентарном савезу (који заседа у Минску и сутра,
2. новембра) следеће садржине:
заседање у Минску, Република Белорусија

за посматрача у Словенском парламентарном савезу
У име Скупштине и Владе Републике Српске Крајине у прогонству и у име

прогнаног српског народа, најлепше захваљујемо на пријему Скупштине Републике
Српске Крајине за посматрача Словенског парламентарног савеза. У то име, упућујем
најтоплије поздраве свим делегатима на заседању у Минску (1. новембра 2006. године),
јер су тиме показали обавезу ка будућој свесловенској сарадњи и сагласју.
Дипл. инг. Рајко Лежаић
***
Влада РС Крајине се нада да ће редакције објавити ову информацију од изузетне
важности за прогнани народ Крајине и Хрватске.

Словенског парламентарног савеза у вези са Закључком о ситуацији у
Белорусији Савета Европске уније од 10. априла 2006. године
Словенски парламентарни савез одбацује стално наметање става Савета

Европске уније о неуспостављању односа с Републиком Белорусијом, јер то противречи
објективном стању и изазива осуду не само од белоруских парламентараца и грађана
наше републике, него и од многих парламентараца и политичара у иностранству.
Очевидно, наступ против Републике Белорусије је кампања којом се
дезинформише европско и светско јавно мњење, ради наметања закључка да је наша
држава недемократска.
Не може се прихватити, ни с тачке гледишта међународног права, ни с тачке
гледишта основне политичке коректности, изричити Закључак о Белорусији, по којем
је одузето право тридесетшесторици (36) државних функционера да обављају радне
посете земљама Европске уније. Овим је Савеат Европске уније демонстрирао да га не
интересује узајамно стремљење ка изградњи општевропског дома, него неспоразуми
и нестабилност у целој Европи.
Политички уцене Белорусије и, у том смислу, увођење економских санкција
и мере против неких службених лица Берорусије немају будућност. Словенски
парламентарни савез одбацује неосноване наводе, садржане у Закључку и сматра их
грубим мешањем у унутрашње ствари наше државе.
Осуђујући организовање међународног притиска, Словенски парламентарни
савез се залаже за отворени и равноправни дијалог и осуђује политику различитих
стандарда – присутну у односима Европске уније према Републици Белорусији и
њеном руководству.
Минск, 1. новембра 2006.
Словенског парламентарног савеза ослобађању пет кубанских грађана
затворених у казаматима у Сједињеним Америчким Државама
Целом свету је познато задржавању пет кубанских патриота пре осам година од
стране безбедносних органа САД и њихово држање у америчким казаматима.
Словенски парламентарни савез дубоко је забринут кршењем уставних одредби
и заступа став да је потребно неодложно ослобађање кубанских грађана.
Уверени смо да ово кубанско питање треба да се реши дипломатским путем, па
позивамо САД на разумни поступак ослобађања незаконито осуђених и рехабилитацију
сваког од њих, поименично:
- Антонио Хереро Родригез

- Фернандо Гонзалес Иорт
- Херардо Ернандес Нордело

- Рамон Лабанино Салазар

- Рене Гонзалес Счверет
Обраћамо се Организацији уједињених нација, парламентима свих држава и

међународним међупарламентарним организацијама и позивамо их да предузму све
неопходне мере против ове бесмислене и окрутне акције, како би се окончало насиље
над грађанима Републике Кубе.
У 21. столећу, обавезно је разум претпоставити емоцијама и амбицијама.
Мински, 1. 11. 2006.
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА – ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

Бр. 343/06 – 6. 11. 2006.
Тел. 3077-028, факс: 3077-247

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, сходно својој
ноти бр. 307/06 од 6. 9. 2006, упути на пример колонијалног понашања Европе према
Србима - уочљив у одлукама Савезне Републике Немачке, од 1990. до 1999. године. На
те одлуке је, посредно, подсетила Њ. Е. Ангела Меркел, канцелар Немачке - освртом
о кршењу правила ратовања немачких војника у Авганистану: ‘’Понашање наших
(немачких) војника, који су подлегли морбидном искушењу, збијали неслане шале
с посмртним остацима ратних жртава у Авганистану, неопростиво је – очекујем
реакцију надлежних војнодисциплинских органа’’. Члан Социјалдемократске
партије Немачке Ханс П. Бартелс је морбидно понашање војника оценио ‘’равнањем
према симболима и примерима из нацистичког доба, или, опонашањем праксе
колонијалних војника’’ - а Влада РС Крајине додаје да су немачки војници у
Авганистану опонашали и вође СР Немачке из времена од 1990. до 1999.
Влада РС Крајине се овим неће огрешити о истину, јер су немачки канцелар
Хелмут Кол и министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер, па канцелар Герхард
Шредер и министар иностраних послова Јошка Фишер најгрубље погазили обавезу СР
Немачке о непонављању ратне страхоте против других народа и других држава, па су
предводили Европску заједницу (унију) у разбијању СФР Југославије (1990-1995), и у
агресији на СР Југославију (1999) - што је био злочин против мира.
Влада РС Крајине подсећа да је Хитлерова Немачка, окупиравши Југославију
1941. године, створила нацистичку Хрватску, чији је циљ био да биолошки истреби
српски народ, што је она чинила у концентрационим логорима смрти. Противно свим
одлукама Међународне заједнице у погледу немачких обавеза према греху Немачке
у Другом светском рату, државници Немачке су поново подржали Хрватску 1991.
године, која је Србе, као и 1941, ставила ван закона: одузимањем државотворности
и држављанства, избацивањем с посла, запленом целокупне имовине, убијајањем и
прогоном - пре из градова, а затим и из Републике Српске Крајине – 1995. године.
Влада РС Крајине је сигурна да су ови поступци немачких вођа од 1990. према
српском народу подстицали немачке војнике у Авганистану да се морбидно понашају
према убијеним Авганистанацима и да своју одећу украшавају нацистичким симболима

– јер су то радили и хрватски војници 1991, које је Немачка (илегално) наоружала и
обучила. Немачки војници се не би овако понашали да су њихове вође биле против
насилног разбијања Југославије и да су заштитиле Србе од хрватског неонацизма – 1991,
кад су у Хрватској коришћени и нацистички симболи. Нажалост, Немачка је помогла
хрватско понављање геноцида над Србима, чиме су немачки војници у Авганистану
били охрабрени, па су се упустили у кршење људских права и правила ратовања – како
то наводи и Њ. Е. Ангела Меркел.
поштовања.
УС ТА В
СЛОВЕНСКОГ ПАРЛАМЕНТАРНОГ САВЕЗА
Ми, представници парламентарних група Републике Белорусије, Републике

Бугарске, Босне и Херцеговине, Републике Македоније, Републике Пољске, Руске
Федерације, Републике Србије, Словачке Републике, Републике Словеније, Украјине,
Републике Хрватске, Републике Црне Горе, Чешке Републике, оснивамо Словенски
парламентарни савез (СПС).
ГЛАВА I
ПРИНЦИПИ, ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ

Члан 1. Словенски парламентарни савез је међународна организација – обухвата
представнике парламената суверених држава у име мира и сарадње међу братским
народима и њиховим дијаспорама у свим земљама.

Члан 2. Циљ словенског парламентарног савеза: успостављање и усавршавање
нормативно-правне основе за интеграцију држава учесница СПС у политичкој,
правној, економској, социјалној, хуманитарној и другим областима, ради успешног
искоришћавања материјалних и интелектуалних потенцијала словенских земаља у
циљу повећања животног стандарда и свестраног усклађивања развоја личности.
Члан 3. Задаци Словенског парламентарног савеза:

- установљење општесловенског програма развоја економске, политиче и
културне сарадње;
- подстицати свеобухватну научно-образовну и производно-управљачку
делатност, оснивање културно-просветних и информативних тела свесловенског
карактера;
- развијање опште сарадње и њено обједињавање у циљу словенског јединства;
- иступање с иницијативама и подржавање акција за повећање ауторитета и
угледа словенских земаља у савременом свету;
- заштита на међународном нивоу права словенских народа и словенских држава

и остваривање интереса словенског света и његове цивилизације,

- супростављање пракси примене различитих стандарда при решавању
међународних и међунационалних спорова и конфликтних ситуација,
- умножавати и унапређивати контакте у оквиру парламента и парламената
словенских и других земаља у циљу унапређења идеје словенског јединства,
- искористити инструменте парламентаризма ради заустављања тенденција
националног екстремизма и националне и религиозне нетрпељивости.
Члан 4. Словенски парламентарни савез делује у тесној сарадњи с

Организацијом уједињених нација и подржава њене напоре за учвршћивање мира на
планети, Међупарламентарним савезом, регионалним међупарламентарним телима,
међународним владиним и другим организацијама, које се руководе истим идеалима.
Члан 5. Извршни орган Словенског парламентарног савеза је са седиштем у

Минску.
ГЛАВА II
НАЦИОНАЛНА ГРУПА
Члан 6. Словенски парламентарни савез је устројен на међуфракцијсој основи

националних група, представника парламената суверених држава.
а) национална група је у парламенту, представља грађане државе и функционише
на њеној територији;
б) у сваком парламенту може бити образовано најмање једна национална група.
У федералним државама, национална група може бити образована само у федералном
парламенту;
в) свака национална група, прихвата принципе Словенског парламентарног
савеза и потчињава се његовом уставу;
г) решење о пријему националних група или признавању чланства у надлежности
је Савет, којем Председник СПС упућује молбу за пријем или признавање чланства у
СПС, који одређује да ли су испуњени услови и доноси своје решење;
д) кад Парламент престане с радом или кад група не буде плаћала прописани
износ у буџет СПС три године, Савет СПС ће разматрати статус групе и донети решење
о њеном чланству у СПС.
Члан 7. свака национална група и сваки придружени члан уплаћује једногодишњи

износ ради покривања расхода СПС. Национална група, имајући неиспуњену уплату
свога износа, лишава се права гласа у органима СПС, а ако задужена сума буде
исплаћена или преплаћена........................................................................................................... ........
..........................................................................................................................................................................
..........................................................................................................................................................................
.....................................................................................................................
Члан 8. Све националне групе имају своје сопствене......................... Оне обезбеђују

све административне и финансијске услове, неопходне за успешно учествовање у раду
СПС и одржавају редовне везе с његовим Секретаријатом, којем прилажу сваке године,
крајем марта, извештај о својој делатности, укључујући имена свих чланова;

Члан 9. Чланови наицоналних група су дужни бити члановима парламента који
је образовао дотичну групу. Сваки члан националне групе сагласн је с циљевима и
задацима СПС, како су назначени у Уставу;
Члан 10. Обавеза је националне групе да представи резолуцију СПС своме

парламенту, а, такође, да информише владу своје државе о њеној садржини; о сарадњи
с њима информише Секретаријат СПС – регуларно и потпуно, посебно о својем
једногодишњем раду, посебно о предузетим корацима и постигнутим резултатима.
ГЛАВА III
Члан 11. Органи СПС су: Седница, Савет и Секретаријат.
ГЛАВА IV
Члан 12. ДПС заказује Седницу годишње. Место и време одређује Савет. У
искључивој надлежности Савет је да донесе решење о измени места и времена Сесије
или да је откаже. У ванредним околностима, тако решење може донети, у договору са
Саветом, Председник Савета, кад је Председни СПС.
Члан 13. Седница се одржава сагласно својим правилима. У њеном раду,

учествују чланови парламента, назначени у саставу делегата националних група. Број
чланова парламента, назначених у националним групама за број делегата на седници,
не може бити већи од десет у националној групи сваке државе са становништвом од 10
до 20 милиона, а државе од 50 со 100 милиона, имају до 15 делегата.
Члан 14. Седницу отвара и њоме руководи Председник Словенског

парламентарног савеза, а у његовој одсутности – заменик Председника Словенског
парламентарног савеза или, од њега, одређено лице. Седница бира Председника и
два заменика Председника и ...... комисију, формира пет сталних стручних комитета и
бира њихове председнике.
Члан 15. На седници су питања која предложе стручни комитети и препоручују

присутни делегати по тим питањима

Бр. 340/-1/06 – 01. 11. 2006.

заседање у Минску, Република Белорусија


за посматрача у Словенском парламентарном савезу


Бр. 344/06 – 17. 11. 2006.
Господин Богдан Манојловић
Париз, Француска
ПРЕДМЕТ: Легимитет Владе РСК пред
Међународним судом правде у Хагу – тужба
против Хрватске за исплату ратне штете Србима.
Поштовани господине Манојловићу,

молим Вас да садржај овог писма преведете на француски и уступите га Патрику
Бариоу. Он ће, с Вама, контактирати Жака Вержеса и друге француске адвокате – да би
се, правно, омогућило Влади РС Крајине да покрене тужбу против Хрватске за исплату
ратне штете Србима. Ратна штета се односи на хрватске злочине у Другом светском
рату и на злочине и етничко чишћење у време сепаратистичких ратова у Југославији,
од 1990. до 1995. године.
У питању је прибављања легитимитета за Владу РС Крајине – како би она,
као и влада сваке друге државе, могла поднети тужбу против Републике Хрватске
пред Међународним судом правде у Хагу. Уколико су тужбе могуће и пред другим
судовима, Влада би и на њих пристала.
Прикупљајући стручна мишљена о овој намери, правници у Србији су мишљења
да су следећи догађаји од помоћи за признавање Владе РС Крајине као тужиоца:
1. Срби су 1918. године били државотворни народ, поред Словенаца и Хрвата,

при стварању Државе Срба, Хрвата и Словенаца – сва три су народа унела
своје територије у ову државу, до тада територије у Аустроугарској;
2. Срби су, с Хрватима и Словенцима, исте године одлучили да Државу Срба,
Хрвата и Словенаца уједине са Србијом – чиме је проглашена Краљевина
Југославија;
3. После Другог светског рата, Срби из Крајине су, у договору с Хрватима,
ујединили српске и хрватске територије и створили југословенску федералну

јединицу Народну Републику Хрватску. У Уставу Хрватске је било записано
да је ‘’Хрватска држава хрватског и српског народа’’ – што је било истоветно
примеру Белгије, која је држава Валонаца и Фламанаца;
4. Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије није дозвољавао
издвајање ни једне републике из Југославије без пристанка државотворних
народа у њима – а Срби су били државотворни народ у Републици
Хрватској;
5. Парламентарни избори у Републици Српској Крајини су обављени
1993. године, под надзором Савета безбедности ОУН. Тад су обављени и
председнички избори – а РСК је била под заштитом УН, попут Кипра;
6. Парламентарна скупштина Савета Европе је, 26. јануара 2006. године,
с потписом 28 европских посланика, препоручила Хрватској да врати
државотворни статус Србима – какав су имали 1990. године и да отклони
последице државног злочина геноцида и етничког чишћења Срба;
7. Словенски парламентарни савез је, на заседању у Минску – 1. новембра 2006.
године, донео одлуку да Скупштина РС Крајине буде посматрач у овом
међународном парламентарном телу, чиме је потврђено да је Република
Српска Крајина субјект међународних односа.
Поштовани господине Манојловићу,

надамо се да су ове чињенице довољне да се Међународна заједница (и преко
Међународног суда правде у Хагу) заинтересује за геноцид над Србима у Другом
светском рату и понављање тог геноцида од 1990. до 1995, кад је, између осталих
злочина, Хрватска прогнала између 500 и 800 хиљада Срба из хрватских градова и из
Републике Српске Крајине. Влада није установила тачан број прогнаника, јер владе
европских и прекоморских земаља нису протеклих 15 година желеле да пруже податке
о броју прогнаних Срба на својој територији.
Уколико Вам буду потребни додатни подаци, Влада Вам је на располагању, а
Влада РС Крајине је спремна да поступи према саветима господина Жака Вержеса и
других француских стручњака.

Број: 346/06
Датум, 17. новембар 2006. године
На основу члана 84. тачка 10. Устава Републике Српске Крајине, Влада
Републике Српске Крајине у прогонству, на 22. сједници, 17. новембра 2006. године, у
Земуну – уз сагласност Предсједника Републике Милана Мартића,

О Д Л И К У Ј Е
Проф. др Војислава Шешеља
ОРДЕНОМ СВЕТОГ САВЕ
У Земуну, 17. новембра 2006. године
ВЛАДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

предсједник
Број: 345/06
Датум, 17. новембар 2006. године
На основу члана 84. тачка 10. Устава Републике Српске Крајине, Влада
Републике Српске Крајине у прогонству, на 22. сједници, 17. новембра 2006. године, у
Земуну
О Д Л И К У Ј Е
Милана Мартића
У Земуну, 17. новембра 2006. године

предсједник

Бр. 346/06 - 18. 11. 2006.
МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИ
СУД ЗА БИВШУ ЈУГОСЛАВИЈУ
11.000 Београд, Јеврема Грујића 11
ictybelgrade@un.org
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, имајући у виду одредбе Повеље

о правима човека и начела међународног права, правде и правичности, најенергичније
протестује против поступака председника и главног тужиоца Трибунала у Хагу према
оптуженом професору др Војиславу Шешељу. Трибунал у Хагу, на најдрастичнији
начин, кршећи одредбе Повеље ОУН о правима човека и међународно право, па и Статут
Трибунала, онемогућује професору др Војиславу Шешељу да се сам брани, намеће му
се непожељан адвокат, ускраћује, Статутом Трибунала предвиђена, документација на
српском језику и забрањује сусрет са супругом и децом.
Влада РС Крајине скреће пажњу Трибуналу да је проф. др Шешељ, у време
страховитих злочина хрватске војске и полиције над српским цивилима у хрватским
градовима и становништвом Републике Српске Крајине, био један од најупорнијих
заговорника борбе против хрватског злочина геноцида над Србима – обављеног и у
току Другог светског рата, уз коришћење система концентрационих логора смрти.
(Хрватска држава никад није кажњена за овај геноцид над Србима и, такође, над
Ромима и Јеврејима).
Прогнани српски народ из Републике Српске Крајине и из хрватских градова је
једини од страдалника у бившој Југославији којем Међународна заједница не пружа
ни најмању наду да ће му бити враћено одузето држављанство, имовина, права из
радног односа и право повратка кућама.
Трибунал као да прати ову окрутну недемократску праксу, истоветну и оној из
најцрњих времена европске историје, па спроводи против оптужених Срба најсвирепији
режим. Та нехумана затворска тортура је узроковала смрт 12 Срба – умрли су или у
Трибуналовим казаматима, или у болницама, или су убијени на својим имањима и у
својим кућама.
Влада РС Крајине апелује на Међународну заједницу и Трибунал Савета
безбедности ОУН да се онемогући даље умирање, физичко и психичко мучење
оптужених Срба и да то почне пружањем могућности проф. др Војиславу Шешељу
да се сам брани – како то предвиђа и међународно право и Статут Трибунала и да
му се, уз то, врате сва људска права, у складу с Повељом ОУН о правима човека и
међународним правом.

Милорад Буха, премијер Слободан Јарчевић:
ДРЖАВОТВОРНОСТ СРПСКОГ НАРОДА У ЈУГОСЛОВЕНСКИМ

ФЕДЕРАЛНИМ ЈЕДИНИЦАМА У СВЕТЛУ СПОРОВА ЗА
НАДОКНАДУ РАТНЕ ШТЕТЕ ИЗ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА И
ГРАЂАНСКОГ РАТА - ОД 1990. ДО 1995.

Тужбе Републике Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације Босне и
Херцеговине за наплату ратне штете од Савезне Републике Југославије (Србије и Црне
Горе), за наводну агресију Југославије на Хрватску и Босну и Херцеговину, од 1991.
до 1995, представљају најбесмисленији спољно-политички корак ове две, неправдом,
међународно признате државе. Све чињенице говоре да је рат у Југославији од
1991. до 1995. године био сепаратистички - изазвали су га државници Словеније,
државници из хрватске етничке заједнице у Хрватској и државници муслиманске и
хрватске заједнице у Босни и Херцеговини. А ако је био сепаратистички, онда је лако

закључити да су му претходили противуставни и противзаконити кораци државника

у три наведене федералне јединице Југославије. Мада је Трибунал у Хагу требало да
докаже да су послератна руководства Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације
Босне и Херцеговине у праву, кад туже Југославију за агресију, тамошња судска
документација ће то оспорити. Део те документације је обелодањен током испитивања
сведока тужбе и одбране и она, најнепосредније, оповргава тврдњу да је Југославија
агресор. Супротно томе, та документа садрже податке да су државни органи (не
криминалци и шверцери) Немачке, Мађарске, Бугарске, Чешке, Француске, Британије...
наоружавали сепаратисте у Хрватској и Босни и Херцеговини - 1990. и 1991. године.
Био је то поступак с предоумишљајем водећих европских земаља, а такав поступак је
најстрожије кажњен на Нирбершком суду, у процесу против немачких нацистичких
државника и војсковођа и окаректерисан је као злочин против мира – најтежи злочин,
онај који је узрок свим потоњим злочинима.
Бесмислица је да се идентификација злочина против мира у бившој Југославији
није обавила. Бесмисао је тврдити да за то нису биле способне Уједињене нације,
Европска унија, Организација за европску безбедност и сарадњу, Међународни црвени
крст и стотине невладиних организација у свакој од европских земаља. Све набројане
међународне организације су биле способне да то уоче. Оне су то и уочиле, више је
него јасно, али то не смеју да обелодане. Тад би се морало рећи да су кривци за злочин
против мира у сепаратистичком рату у Југославији владе чланица Европске уније и
Влада Сједињених Америчких Држава. То би, између осталог – да се осврнем и на наш
балкански јад, ошамутило сепаратистичке државнике у Љубљани, Загребу и Сарајеву
– схватили би да Словенци, Хрвати и муслимани још нису постали историјски народи,
јер су и у разбијању Југославије били само извршиоци злочина над православним
Србима – по замислима из иностранства, по којима је приређен геноцид над Србима и
у Првом, и у Другом светском рату.
Желео бих да наведем општепознате чињенице у прилог тврдњи да Југословенска
народна армија није извршила агесију ни на једну од три сепаратистичке републике и
да је, због тога, бесмислица у свакој реченици хрватске и муслиманско-хрватске тужбе
против Југославије:
- државотворни народи у СФР Југославији су могли да се издвоје из Југославије
на основу одредби Устава из 1974, износећи своје етничке (верске у БиХ)
и историјске територије, али то нису ни покушале, него су се одлучиле за
оружану (противуставну) сецесију;
- у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини су словеначка, хрватска и

муслиманска заједница лишиле Србе људских права – Словенци брисањем
Срба из евиденције настањених у Словенији, Хрвати одузимањем Србима
државотворног статуса у Хрватској, а муслимани и Хрвати игнорисањем
политичке воље српског народа у Босни и Херцеговини, мада су Срби били
власници 64% земље;
- једина легална војска у СФР Југославији 1991. године је Југословенска народна

армија и она је, према Уставу и законима, имала гарнизоне у свим републикама.
Затекла се и у Словенији, и у Хрватској, и у Босни и Херцеговини, па није
могла извршити агресију на ове три федералне јединице, како то стоји у

тужби Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације Босне и Херцеговине,
јер је агресија чин војног напада с територије других држава;
- добровљци из Србије и Црне Горе у војсци Републике Српске Крајине и Републике

Српске се не могу третирати као агресори и као регуларна војска СФРЈ, или
СРЈ, јер је добровољаца из СФРЈ и СРЈ било и у сепаратистичким јединицама
Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације БиХ. У сепаратистичким
јединицама муслимана БиХ, борили су се муслимани из Рашке и Црне Горе,
а Хрвати из Војводине и Београда у хрватској војсци;
- јединице ЈНА су нападнуте у Хрватској и Босни и Херцеговини у гарнизонима

и то од стране паравојних, или сепаратистичких снага -састављених од
припадника хрватске и муслиманске заједнице;
- војници и официри ЈНА 1991. године су били из редова свих нација и

националних мањина Југославије, а већина најзначајнијих команданата ЈНА
су били Хрвати и Словенци;
- у време напада сепаратистичких паравојних формација на гарнизоне ЈНА и

српски народ у Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, у државном
врху СФР Југославије су најзнајчајније положаје имали Хрвати и Словенци,
па нема речи да је руководство Србије, како се то кривотвори, имало пресудан
утицај на државну управу и војно командовање 1990, 1991. и прве половине
1992. године;
- Председништво СФР Југославије је преместило јединице ЈНА из Хрватске

и Босне и Херцеговине у Србију и Црну Гору 1992, а оне су нападнуте од
паравојних јединица муслимана и Хрвата – најбездушније у Сарајеву и
Тузли, кад су убијени многи војници и официри, у мирној колони на градским
улицама;
- хрватска полиција, паравојне формације и цивили хрватске националности су

прогнали из хрватских градова – од 1990. до почетка 1993, око 400.000 Срба,
о чему је сведочио Генерални секретар ОУН на седници Савета безбедности
15. маја 1993. године.
Ови су догађаји обележили разбијање Југославије: 1990 – 1992, а у њима нема

трага о српској кривици - агресији српске војске и томе слично. Истрајнији правници
би нашли и много других чињеница о кривици Хрватске и Муслиманско-хрватске
Федерације Босне и Херцеговине, па је чудо да државници Србије занемарује тако
очигледну стварност и не подижу тужбе против агресора. Замислимо само шта
би чинила Хрватска да је неким чудом Србија прогнала између 500 и 800 хиљада
Хрвата, да их је лишила држављанства, да им је одузела приватне фирме, станове,
куће, новац у банкама и да им је ускратила право из радног односа, онемогућила им
акције при приватизацији фирми и установа, итд. Хрватска би тужила Србију, не би
с њом успостављала дипломатске односе, не би привредно сарађивала, подносила би
предлоге Савету безбедности, ЕУ, ОЕБС-у и другим међународним организацијама за

кажњавање Србије и за пуно обештећење прогнаних Хрвата, итд. А све је ово Хрватска
учинила Србима, а Влада Србије је, преко својих представника, охрабривала Хрватску
и упућивала јој поруке да Србија и Хрватска немају међусобне нерешене проблеме.
Пошто је овај скуп посвећен питању наплате ратне штете од Републике Хрватске
и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, треба да се подсетимо да ратна штета не
застарева, па ће тужба, кад-тад, уследити против Хрватске и Муслиманско-хрватске
Федерације БиХ - за два злочина геноцида над Србима, онај из Другог светског рата и
овај из времена сепаратистичких ратова, од 1990. до 1995. године.
Овим српским тужбама пред Међународним судом правде у Хагу ће помоћи
околност (у питању је, вероватно, и Божија воља) да су се у Дејтону обележиле
границе наследница Независне Државе Хрватске, у којој је убијено више од милион
Срба током Другог светског рата. Наследнице фашистичке Хрватске су: Република
Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине. Војске ове две,
спољном силом створене, државне творевине су, као и војска фашистичке Независне
Државе Хрватске, прогонилe, затваралe и убијалe српско цивилно становништво. Прве
цивилне жртве у Хрватској и у Босни и Херцеговини су Срби, а убиства су планирана
у сепаратистичким штабовима Хрвата и муслимана. Та убиства, отпуштања Срба с
посла и њихов прогон упућују на закључак да није било никакве српске агресије на
Хрвате и муслимане, него да је српско самоорганизовање и отпор овом терору условио
грађански рат, у којем српске државне установе нису планирале: злочин против мира,
ратне злочине и етничка чишћења Хрвата и муслимана – како је то лансирано у
средствима информисања и унесено у тужбе против Срба у Хашком трибуналу.
КАКО НА МЂУНАРОДНИ СУД ПРАВДЕ У ХАГУ?
У догледно време, то је очигледно, Република Хрватска и Муслиманско-

хрватска Федерација БиХ неће бити тужене од стране Србије и Црне Горе за наплату
ратне штете у Другом светском рату и ратовима од 1990. до 1995. године, па су ове
наследнице фашистичке Хрватске уверене да никад неће одговарати за своја два
страшна геноцида над српским народом.
Сстраховито је светогрђе ако, за монструозне смрти Срба, Јевреја и Рома у
концентрационом логору смрти у Јасеновцу, Међународна заједница не позива на
одговорност извршиоца – Републику Хрватску и Муслиманско-хрватску Федерацију
у БиХ. Зар је могуће да ове неследнице фашистичке Хрватске не буду позване на
одговорност, а 1941. године је фашистичка Хрватска законом регулисала истребљење
Срба, Јевреја и Рома? Не мањкају подаци ни о томе да су Република Хрватска и
Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, од 1990. до 1995. године, криве за најтежи
облик злочина – злочин против мира, а потом и за друге врсте злочина над Србима
и за обимно етничко чишћење Срба.
Невероватно је да Србија и Црна Гора не покрећу тужбу против наследница
фашистичке Хрватске, а то је учинио један адвокат у САД – Џонатан Леви, на Врховном
суду Северног дистрикта Калифорније, у Сан Франциску. То није тужба за надокнаду
комплетне штете. Она је делимична и подигнута је у име преживелих заточених Срба,
Рома и Јевреја из концентрационом логору смрти у Јасеновцу, који су данас држављани
САД. Оно што је важно у овом судском процесу је чињеница да је овај амерички суд
прихватио да Влада Републике Српске Крајине у прогонству буде сутужилац за ову
наплату штете од Ватиканске банке и Хрватске. Хрватска је поднела захтев овом суду

да се Влада РС Крајине искључи као сутужилац, али ће, према мишљењу адвоката
Левија, амерички суд одбити овај захтев Хрватске.
Ако је амерички суд прихватио Владу РС Крајине у прогонству за сутужиоца,
то пружа наду да би и Међународни суд правде у Хагу могао да поступи на исти
начин. Јер, нема разлога да се Словенци и Хрвати прихватају као народи с правом на
сопствену државу, а да се то право Србима ускраћује – незнано по којем међународном
правном пропису и по одлуци које међународне организације, или одлуци неког
међународног суда.
Различит третман нема упоришта ни у историји, ни у правној науци.
Државотворност су истовремено и под истим условима стекли и задржавали: Срби,
Словенци и Хрвати, од 1918. до 1990. Те 1990, сепаратистичка руководства Словеније и
Хрватске су учинила кораке супротне и међународном праву и Повељи ОУН о правима
човека: Словенци су избрисали Србе из списка житеља, а Хрвати, једностраним
гласањем у свом парламенту, укинули државотвроност српском народу у Хрватској.
Погледајмо да се право на државотворност Срба у Републици Српској Крајини
не разликује од таквог права Словенаца у Словенији и Хрвата у Хрватској:
1.Кад је Аустроугарска поражена у Првом светском рату 1918. године, онда су

Срби, Словенци и Хрвати одлучили да уједине своје историјске и етничке
територије у Државу Срба, Хрвата и Словенаца.
2.Исте године, три народа су одлучила да ову државу уједине с Краљевином

Србијом, створивши Краљевину Југославију, у којој су имали иста права и
дужности.
3.После Другог светског рата, Словенци су створили своју федералну јединицу

Словенију, а Срби из Крајине и Хрвати из Хрватске су се споразумели да своје
територије уједине и створе Републику Хрватску, у којој су имали равноправан
положај, с уставном одредбом да су оба народа једнако државотворна.
4.Истоветан положај српског и хрватског народа у Социјалистичкој Републици

Хрватској регулисан је и Уставом СФР Југославије и Уставом Републике
Хрватске из 1974. године.
У ове четири тачке, нема ни једе правне и историјске ситнице која би Словенцима
и Хрватима давала право на државу, а Србима то право ускраћивала. Овде се не може
то ускраћивање правдати ни чињеницом да су Срби имали своју државу у Србији и
своју државу у Црној Гори, јер је државотворност припадала Крајишницима још 1918
- неповредиво од чињенице да егзистирају друге српске државе, Србија и Црна Гора.
Значи, одлука Хрватског парламента (Сабора) из 1990. о одузимању Србима
државотворног статуса у Хрватској, подлеже осуди - треба да се сматра ништавном
и да се тај поступак Хрватске третира као део њеног злочина против мира.
С правне тачке гледишта и с тачке међународних односа, обавезни смо да се
позивамо на одлуку ОУН из 1991. године, којом је Република Српска Крајина стављена
под заштиту. Тај моменат је показао да се поштује давно стечена државотворност српског
народа у тадашњој Хрватској и не треба се обазирати на касније поступке Генералног
секретара, Савета безбедности и других тела ОУН, која су, противно међународном

праву и документима ОУН, омогућила Хрватској агресију на РСК и подржала Хрватску

да задржи своју одлуку о противуставном укидању државотоврности српског народа.
Та државотворност се мора Србима вратити и већ данас су учињени први кораци. Влада
и Скупштина РС Крајине у прогонству поново постају субјекти међународног права:
а) Парламентарна скупштина Савета Европе је у Стразбуру, 26. јануара

2006, с потписом 28 европских посланика, препоручила Хрватској да врати
државотворност Србима – какав су имали до 1990. године и да отклони последице
државног злочина геноцида и етничког чишћења над Србима.
б) Словенски парламентарни савез је, на заседању у Минску, 1. новембра
2006. године, донео одлуку да Скупштина РС Крајине буде посматрач у овом
међународном парламентарном телу.
Ова два међународна признања и прихватање Владе РС Крајине у прогонству

за сутужиоца на једном америчком врховном суду дају наду за правду и могућност
да РС Крајина буде тужилац против Републике Хрватске на Међународном суду
правде у Хагу.
Овој могућности иде у прилог и чињеница да постоји Република Српска у

Босни и Херцеговини, да је она међународно призната и да се може појављивати на
суду толико колико и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ - која је поднела тужбу
против Србије и Црне Горе. Свакако да то Република Српска може чинити с више
права, него Хрвати и муслимани из Босне, јер су Срби 1990. били власници 64% земље
у Босни и Херцеговини, а историја Босне и Херцеговине је историја српске државе.
Још једна чињеница (и историјска и правна) иде у прилог легитимитету
Републике Српске – кад је 1918. основана Држава Срба, Хрвата и Словенаца, онда су се
под Србима у тој држави подразумевали и Срби Босне и Херцеговине. И што је посебно
значајно, тада су сви муслимани припадали српској нацији, па и већина католика.
А католици Босне и Херцеговине су државним инжињериногом европских сила и
Ватикана обманути да припадају хрватској нацији. Они су – и ентички и по језику,
којим говоре, Срби. (У Босни и Херцеговини се никад није говорио хрватски језик
– онај којег југословенска филологија, ненаучно, прогласи само ‘’кајкавским
дијалектом’’).
Српски православни народ у Босни и Херцеговини је страдао у фашистичкој
Хрватској исто толико колико и српски народ у Крајини, јер су оба народа била, поред
Јевреја и Рома, осуђена на биолошко истребљење. На десној обали Саве, у Доњој
Градини, налази се највеће стратиште за Србе, Јевреје и Роме, јер је хрватска војска
од 1941. до 1945, на овој локацији сахранила већину од близу милиона побијених у
концентрационом логору смрти у Јасеновцу.
На крају, апелујем на овај уважени скуп да узме у обзир ове чињенице и да
затражи помоћ светских правних стручњака – да помогну Републици Српској и Влади
Републике Српске Крајине у прогонству за подизање тужбе пред Међународним
судом правде у Хагу против наследница фашистичке Хрватске: Републике Хрватске
и Муслиманско-хрватске Федерације у Босни и Херцеговини – за злочин против мира
и злочин геноцида над Србима у Другом светском рату и у сепаратистичком рату у
Југославији од 1990. до 1995. године.



Бр. 345/-2/06 – 24. 11. 2006.
о одликовању проф. др Војислава Шешеља
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је, под ванредним околоностима

и чија територија је привремено окупирана, уз сагласност Председника Републике
Милана Мартића, одликовала проф. др Војислава Шешеља, 17. новембра 2006. године,
највишим државним одликовањем
Одлука је образложена чињеницом да је проф. др Војислав Шешељ, у својству

политичара, државника и научног радника, допринео ширењу и неговању српског
родољубља, које је, у последња два столећа, било потиснуто у корист југословенства
- под чијим окриљем су друге нације присвајале српске земље, историју и културну
баштину.
Влада изузетно цени допринос проф. др Војислава Шешеља, нарочито на
упознавању јавног мњења и субјеката међународних односа, да су српске етничке и
историјске територије тамо где је била успостављена Република Српска Крајина 1991.
године, и да на тим територијама никад није живео други народ осим српског. Проф.
др Војислав Шешељ је, својим упозорењем да у Крајини и Босни и Херцеговини живе
Срби православне, римокатоличке и муслиманске вероисповести, обавезао данашње и
будуће генерације Срба - да се одупру досадашњем повођењу за политиком страних
држава, које су истородни народ завађале по верским шавовима.
На основу ове стратешке и родољубиве делатности проф. др Војислава Шешеља,
Влада и Председник Републике Српске Крајине су закључили да он заслужује да носи
највише државно одликовање Републике Српске Крајине.
СКУПШТИНА РС КРАЈИНЕ
Председник Одбора за
административна питања

УС ТА В
СЛОВЕНСКОГ ПАРЛАМЕНТАРНОГ САВЕЗА
Ми, представници парламентарних група Републике Белорусије, Републике

Бугарске, Босне и Херцеговине, Републике Македоније, Републике Пољске, Руске
Федерације, Републике Србије, Словачке Републике, Републике Словеније, Украјине,
Републике Хрватске, Републике Црне Горе, Чешке Републике, оснивамо Словенски
парламентарни савез (СПС).
ГЛАВА I
ПРИНЦИПИ, ЦИЉЕВИ И ЗАДАЦИ

Члан 1. Словенски парламентарни савез је међународна организација – обухвата
представнике парламената суверених држава у име мира и сарадње међу братским
народима и њиховим дијаспорама у свим земљама.

Члан 2. Циљ Словенског парламентарног савеза: успостављање и усавршавање
нормативно-правне основе за интеграцију држава чланица СПС у политичкој,
правној, економској, социјалној, хуманитарној и другим областима, ради успешног
искоришћавања материјалних и интелектуалних потенцијала словенских земаља у
циљу повећања животног стандарда и свестраног усклађивања развоја личности.
Члан 3. Задаци Словенског парламентарног савеза:

- установљење општесловенског програма развоја економске, политиче и
културне сарадње;
- подстицати свеобухватну научно-образовну и производно-управљачку
делатност, оснивање културно-просветних и информативних тела свесловенског
карактера;
- развијање опште сарадње и њено обједињавање у циљу словенског јединства;
- иступање с иницијативама и подржавање акција за повећање ауторитета и
угледа словенских земаља у савременом свету;
- заштита на међународном нивоу права словенских народа и словенских држава
и остваривање интереса словенског света и његове цивилизације,
- супростављање пракси примене различитих стандарда при решавању
међународних и међунационалних спорова и конфликтних ситуација,
- умножавати и унапређивати контакте у оквиру парламента и парламената
словенских и других земаља у циљу унапређења идеје словенског јединства,
- искористити инструменте парламентаризма ради заустављања тенденција
националног екстремизма и националне и религиозне нетрпељивости.
Члан 4. Словенски парламентарни савез делује у тесној сарадњи с

Организацијом уједињених нација и подржава њене напоре за учвршћивање мира на
планети, Међупарламентарним савезом, регионалним међупарламентарним телима,
међународним владиним и другим организацијама, које се руководе истим идеалима.
Члан 5. Извршни орган Словенског парламентарног савеза је са седиштем у

Минску.

ГЛАВА II
НАЦИОНАЛНА ГРУПА
Члан 6. Словенски парламентарни савез је устројен на међуфракцијској основи

националних група, представника парламената суверених држава.
а) национална група је у парламенту, представља грађане државе и функционише
на њеној територији;
б) у сваком парламенту може бити образовано најмање једна национална група.
У федералним државама, национална група може бити образована само у федералном
парламенту;
в) свака национална група, прихвата принципе Словенског парламентарног
савеза и потчињава се његовом уставу;
г) решење о пријему националних група или признавању чланства у надлежности
је Савет, којем Председник СПС упућује молбу за пријем или признавање чланства у
СПС, који одређује да ли су испуњени услови и доноси своје решење;
д) кад Парламент престане с радом или кад група не буде плаћала прописани
износ у буџет СПС три године, Савет СПС ће разматрати статус групе и донети решење
о њеном чланству у СПС.
Члан 7. Свака национална група и сваки придружени члан уплаћује

једногодишњи износ, ради покривања расхода СПС. Национална група, имајући
неиспуњену уплату свога износа, лишава се права гласа у органима СПС, а ако је
дуг једнак или већи од улога (за две претходне године), Савет може дозволити таквој
националној групи да учествује у гласању, ако је закашњење у исплати настало у
приликама на које није могла да утиче. Без обзира на одредбе Устава, таква група може
бити представљена са само два делегата на активностима организованих од стране
Словенског парламентарног савеза.
Члан 8. Све националне групе имају своја сопствена (правила) Оне обезбеђују
све административне и финансијске услове, неопходне за успешно учествовање у раду
СПС и одржавају редовне везе с његовим Секретаријатом, којем прилажу сваке године,
крајем марта, извештај о својој делатности, укључујући имена свих чланова;
Члан 9. Чланови наицоналних група су дужни бити члановима парламента

који је образовао дотичну групу. Сваки члан националне групе сагласн је с циљевима
и задацима СПС, како су назначени у Уставу;
Члан 10. Обавеза је националне групе да представи резолуцију СПС своме

парламенту, а, такође, да информише владу своје државе о њеној садржини; о сарадњи
с њима информише Секретаријат СПС – регуларно и потпуно, посебно о својем
једногодишњем раду, посебно о предузетим корацима и постигнутим резултатима.
ГЛАВА III
Члан 11. Органи СПС су: Скупштина, Савет и Секретаријат.
ГЛАВА IV

Члан 12. СПС заказује Скупштину годишње. Место и време одређује Савет.
У искључивој надлежности Савет је да донесе решење о измени места и времена
Скупштине или да је откаже. У ванредним околностима, тако решење може донети, у
договору са Саветом, Председник Савета, кад је Председник СПС.
Члан 13. Скупштина се одржава сагласно својим правилима. У њеном раду,

учествују чланови парламента, назначени у саставу делегата националних група. Број
чланова парламента, назначених у националним групама за број делегата на седници,
не може бити већи од десет у националној групи сваке државе са становништвом од 10
до 20 милиона, а државе од 50 до 100 милиона, имају до 15 делегата.
Члан 14. Скупштина отвара и њоме руководи Председник Словенског

парламентарног савеза, а у његовој одсутности – заменик Председника Словенског
парламентарног савеза или, од њега, одређено лице. Скупштина бира Председника и
два заменика Председника и верификациону комисију, формира пет сталних стручних
комитета и бира њихове председнике.
Члан 15. На Скупштини су теме која предложе стручни комитети и препоруке

изражене од стране делегата према тим препоручују присутни делегати по тим
темама.
Члан 16. У раду Скупштине могу се оснивати радне групе, у броју и с

надлежностима које одреди Савет. Радне групе припремају реферата и пројекте
резолиција; њима се може, такође, преузети расправа о темама укљученим у дневни
ред и припрему реферата по њима.
Члан 17. Дневни ред седнице, утврђује Савет. Скупштина може укључити једну
допуњујућу тачку у дневни ред; у искључивој надлежности она може додати нарочиту
допунску тачку.
Члан 18. Гласати могу само делегати који лично присуствују Скупштине. Свака
национална група има минимум десет гласова и у зависности од броја становника
своје државе: од 1 до 10 милиона – 1 глас, од 10 до 20 милиона – 2 гласа, од 20 до 50
милиона – 3 гласа, од 50 до 100 милиона – 4 гласа, више од 100 милиона – 5 гласова.
Национална парламентарна група може распоредити расположиве
гласове према различитим ставовима својих чланова.
Члан 19. (бројање гласова или одлучивање) на Скупштини се спроводи

(доследним испитивањем) са изузетком на случајеве, када на друго решење, предложено
на седници нема приговора. При избору службених лица, гласа се тајно, ако се о томе
изјашњава најмање 20 делегата.
ГЛАВА V
Члан 20. Савет чини Председник Словенског парламентарног савеза и његов

заменик, а такође и председници сталних комисија. Савет се састаје два пута годишње.

Ванредно заседање заказује Председник или ако то затражи једна четвртина чланова
Савета.
Члан 21. Пуномоћја члана Савета трају за период његовог посланичког мандата.
У случају смрти или оставке члана Савета или немогућности његовог присуства,
надлежни у националној групи му налази замену.
Члан 22. Председник Савета је Председник Словенског парламентарног савеза,

који се бира на 4 године. Избори се обављају на Скупштини. Ако из неког разлога
Скупштина не може бити сазвана, Савет може обавити изборе сам. У случају оставке,
губитку парламентарног мандата или смрти Председника, његову функцију преузима
заменик Председника Словенског парламентарног савеза док Скупштина не изабере
новог Председника.
Члан 23. Савет устројава организацију, садржај и правце делатности

Словенског парламентарног савеза и контролише остваривање циљева, предвиђеним
Уставом. Савет утврђује дневни ред својих седница. Сваки члан Савета може унети
допуне и предлоге за дневни ред. На седници Савета може присуствовати и сваки
делегат словенске парламентарне групе словенских држава, учлањеној у Словенски
парламентарни савез.
Члан 24. Савет располаже следећим функцијама:

а) решава пријем у Словенски парламентарни савез и утврђује чланство у њему
националних група, као и прекид њиховог чланства;
б) одређује место и време одржавања Скупштине;
в) утврђује дневни ред Скупштине;
г) доноси решења о међународним везама и сусретима Словенског
парламентарног савеза, укључујући и установљење повремених радних комитета и
по анализи њихових конкретних обавеза, одређује карактер, задатке и начин њихових
делатности, износећи и своје ставове;
д) одређује обим и област надлежности радних комитета;
е) утврђује надлежност радних или специјалних комисија и радних група ради
њихове помоћи Савету;
ж) утврђује списак међународних организацији и других удружења, позваних
на међупарламентарне сусрете у статусу посматрача;
з) планира једногодишњи програм рада и буџет Савеза и установљава висину
чланарине;
и) утврђује расходе за предстојећу финансијску годину по препоруци два
ауторитета, која одреди из састава својих чланова.
к) прима прилоге и завештање имовине;
л) утврђује своја правила и износи своје мишљење о предлогу допуне или
измене Устава.
ГЛАВА VI - СЕКРЕТАРИЈАТ
Члан 27. Секретаријат Словенског парламентарног савеза укључује и

Организациони одбор, који је под руководством Председника Словенског парламентарног

савеза, који се бира на Скупштини Словенског парламентарног савеза.
Надлежности Секретаријата:
а) стално је руководеће тело Словенског парламентарног савеза;
б) одржава и чува документацију о делатности националних парламентарних
група и припрема нове чланове Словенског парламентарног савеза;
в) подржава и подстиче делатност националних парламентарних група и
обезбеђује им међусобну сарадњу;
г) припрема теме за разматрање на међупарламентарним сусретима и
благовремено припрема неопходна документа;
д) спроводи одлуке Савета и Скупштине;
е) прикупља и шаље информације у вези са структуром и функционисањем
представничких тела;
ж) помаже везе Словенског парламентарног савеза и других међународних
организација и њиховим представницима на међународним конференцијама,
з) одржава архиву Словенског парламентарног савеза.
ГЛАВА VII - МЕЂУПАРЛАМЕНТАРНИ САВЕЗИ
Члан 29. Међупарламентарнe уније држава, образоване у складу с међународним

правом, које су представљене националним групама у Словенском парламентарном
савезу, на основу својих молби и уз сагласност националних група, могу бити примљене
у стално чланство Словенског парламентарног савеза.
ГЛАВ VIII - ИЗМЕНЕ УСТАВА
Члан 30. Сваки предлог ради исправке Устава подноси се писмено Секретаријату
Словенског парламентарног савеза три месеца пре него што се закаже Скупштина.
Секретаријат доставља све предлоге националним групама. Разматрање предлога за
те исправке, аутоматски се укључује у дневни ред Скупштине.

Свака допуна и скраћивање тих исправки достављају се писмено Секретаријату
Словенског парламентарног савеза, не касније од шест недеља до заказивања Скупштине.
Секратаријат неизоставно све те допуне и скраћења предложених исправки доставља
националним групама.
После закључака Савета, изгласаних простом већином, Скупштина доноси

решење о исправкама – ако гласа 2/3 посланика.
Устав је донесен на првој Скупштини Словенског парламентарног савеза 1.

новембра 2006. године у Минску, а протокол заседања прве Скупштине Словенског
парламентарног савеза је бр. 1, од 1. новембра 2006.


Бр. 351/06 – 29. 11. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести да
ће им Влада достављати податке о хрватским узастопним злочинима геноцида над
Србима и о чињеницама да Република Хрватска не отклања последице тих злочина
- мада то од ње захтевају ОУН, ЕУ и други субјекти Међународне заједнице.
Влада РС Крајине упућује ДКП да хрватска политичка доктрина претпоставља
геноцид и етничко чишћење Срба на српским историјским и етничким територијама и
њихово укључивање у Хрватску. Овај циљ хрватских државника је увелико оствариван
уз благонаклоност великих сила: у Првом светском рату – Аустроугарске и Немачке,
у Другом светском рату – нацистичке Немачке и у југословенском сепаратистичком
рату од 1990. до 1995 – чланица Европске (заједнице) уније и Сједињених Америчких
Држава.
Влада моли ДКП да обрате пажњу на једну од најважнијих полуга овог
злочиначког подухвата против српског народа. Реч је о хрватском скрнављењу одлуке
победника у Првом светском рату, по којој је свим нацијама Аустроугарске омогућено
оснивање сопствених држава. Тако су право на своје државе (на територијама од
Дрине до италијанске границе) стекли: Срби, Хрвати и Словенци – Срби су били
бројнији од Словенаца и Хрвата. Ова три народа су прогласила: Државу Срба, Хрвата
и Словенаца - 1918. године, одлучивши да је, исте године, уједине са Србијом – и
оснују државу која ће се звати: Југославија. Од 1918. године до данас, ни на једној
међународној мировној конференцији, ни у једном тело Уједињених нација, или телу
друге међународне организације (Европске уније, например) није одузета Србима
та државотворност, коју баштине, по истом праву и од истог времена, с Хрватима
и Словенцима. Али, то српско право на државност (истоветно праву на државност
Хрвата и Словенаца) нико није заштитио у Међународној заједници. Све чланице ОУН
су подржале Хрватску кад је њен парламент укинуо Србима државотворност - 1990.
године, мада за тако нешто није било упоришта у међународном праву и у Уставу
Социјалистичке Републике Хрватске.
Влада РС Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва да својим
владама пренесу (најблаже речено) ову међународну несмотреност при хрватском
одузимању државотворних и националних права српском народу и да се заложе за једну
међународну конференцију, на којој би се Србима вратила ова природна и припадајућа
права – државотворна права на историјској и етничкој територији. Например, таква
права поседују Валонци и Фламанци у Белгији. Нико не би пристао да подржи један
од ова два народа у одузимању државотворности другог народа и његовом прогну из
Белгије.

Душанка Пантић, преводилац за руски

11.000 Београд, Јована Рајића бр. 12
Тел. 304-7117, dusanka.panic@gmail.com
СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА

1080 Земун, Магистратски трг 3
ПРЕДМЕТ: Преводилачке услуге,

12, 13. и 14. новембар 2006.
1. Текст: Захвалница Сергеју Костјану (Д. Тодоровић) – кар. 1453

2. Текст: Писмо Н. С. Леонову (Д. Тодоровић) – кар. 7248
3. Текст: Писмо Сергеју Костјану (Т. Николић) – кар. 3220
Укупно кар: 11.921: 1800 = 6,6 страница Х 5 евра = 33 евра.

33 евра Х 80,00 динара = 2.640,00 динара (двехиљадешесточетрдесетдинара).
Земун, 30. 11. 2006.
Душанка Пантић

Бр. 352/06 – 30. 11. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (како
је најавила у својој ноти бр. 351/06, од 29. 11. 2006) о кршењу основних људских права
Срба у Републици Хрватској, о чему не воде бригу Уједињене нације, владе европских
држава и Влада Сједињених Америчких Држава - која уверава свет да је заговорник
борбе против тероризма и кршења људских права.
Влада РС Крајине обавештава ДКП да су прогнани Срби из Републике Српске
Крајине (њени становници и они Срби који су претходно прогнани у Крајину из хрватских
градова) живели 4 године под заштитом Уједињених нација и уз функционисање свих
државних органа. Међутим, Уједињене нације не уважавају резултате своје управе, јер
су дозволиле да Хрватска прогласи сва документа у Зони под заштитом Уједињених
нација неважећим – од 1991. до 1995. године. Тако, Хрватска не признаје српска
сведочанства, власничка документа, документа из радног односа и друга, а посебно је
невероватно да не признаје изводе из матичних књига: рођених, венчаних и умрлих.
Хрватска не издаје ова најнужнија документа сваког човека из тог периода, тако да су
многе породице у избеглиштву стављене пред непремостиве проблеме. Један од тих
проблема је везан за уписивање деце у матичне књиге рођених у Србији - од родитеља
венчаних у Зонама под заштитом Уједињених нација (Републици Српској Крајини).
Пошто родитељи не могу да докажу да су у законитом браку, матичари захтевају од

оца детета да потпише изјаву да усваја своје дете, па се новорођенче, тек после таквог
понижења родитеља, уписује у матичне књиге рођених. Ово је невероватно – догађа
се на тлу Европе. А Европске владе се заклињу у присутност људских права у својим
државама, као што то чини и Влада Сједињених Америчких Држава, а Републици
Хрватској толеришу овако нељудски поступак према припадницима српског народа.
Мада су европске владе и Влада САД најпозваније за подршку драстичног кршења
људских права у Хрватској, одговорност сносе и остале чланице ОУН, као и органи ове
светске организације – у првом реду, Генерални секретар и Савет безбедности.
РЕСПУБЛИКА СЕРБСКАЯ КРАИНА

ПРАВИТЕЛЬСТВО РСК В ИЗГНАНИИ
Г. БЕЛГРАД
11080, ЗЕМУН, Магистратски трг 3
Тел. 307-70-28, факс 316-46-79, vladarsk@yubc.net
Бр. 353/06 – 01. 12. 2006.

Срба у Републици Хрватској, укључујући и колективно одузимање држављанства
Србима – прогнаним из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, од 1990. до
1995. године.
Влада РС Крајине обавештава ДКП да прогнани Срби без држављанства немају
помоћ Међународне заједнице, јер она не обавезује Хрватску да им противуставно
одузета држављанства врати. То не чини ни Европска унија, која је с Хрватском
потписала документ: ‘’Споразум о стабилизацији и придруживању између
Републике Хрватске, с једне стране, и Еуропских заједница и њихових држава
чланица, с друге’’. У уводу овог документа, пише:
‘’УЗИМАЈУЋИ у обзир да Хрватска потврђује своју приврженост праву на
повратак свих избјеглица и расељених особа и заштити припадајући им права,
УЗИМАЈУЋИ у обзир приврженост странака потпуној проведби свих
начела и одредаба Повеље Уједињених народа, Организације за еуропску сигурност
и сурадњу, поглавито оних садржаних у Хелсиншком завршном акту, у закључним
документима Мадридске и Бечке конференције, у Паришкој повељи за нову
Еуропу, те Пакта о стабилности за Југоисточну Европу, као и поштовање обавезе
из Дајтонског/Паришког и Ердутског споразума, ради доприноса регионалној

стабилности и сурадњи земаља региона...’’, и тако даље.

Влада РС Крајине подсећа ДКП да је ауторитет Европске уније, што се тиче
међуевропске сарадње, неповредив, па је чудно да тај ауторитет не поштује Хрватска,
јер (ни после 12 година) не враћа Србима одузето држављанство, чиме се Србима у
прогонству чине тешки проблеми, јер их Хрватска упућује да покрећу индивидуалне
административне поступке за обнављање права на држављанство – одузето од 1990.
до 1995. године. Тиме се Међународна заједница (и ЕУ) тешко огрешила о Повељу о
људским правима, јер дозвољава Хрватској да је, тако драстично, крши.

Бр. 355/1/06 – 06. 12. 2006.
о хапшењу Срба повратника у Хрватској
Влада Републике Хрватске наставља с терором над Србима – она се не обазире

на дате обавезе Међунароној заједници да ће омогућити повратак прогнаних Срба.
Њени полицијски и судски органи наствљају с хапшењем Срба повратника и оних
који долазе у посету својим рођацима. Хрватска полиција је 5. децембра 2006. године
ухапсила Панић Милана, Жигић Милана и Пушут Жељка из Коренице и затворила их
је у Истражном центру Жупанијског суда у Госпићу. Панић Милан и Жигић Милан су
ухапшени, а вратили су се кући из избеглиштва пре 4 године. Значи, Срби никад не могу
бити сигурни да их полиција неће узнемиравати – па, ето, ни после 4 године мирног
боравка у свом граду. Хапшењем Шупут Жељка, Хрватска поручује избеглицама да
се против њих може применити терор и хапшења у сваком момнету, мада их полиција
оставља на миру при честом доласку у своје место рођења и боравка – Шупут је
неколико пута долазио из Србије у Кореницу, а онда је, изненада, ухапшен.
Влада РС Крајине у прогонству апелује на све субјекте међународних односа
да се овакав поступак Хрватске осуди и да се од Хрватске захтева да у односу на Србе
поштује одредбе Повеље УН о правима човека и међународно праву.

Влада у прогонству, Земун, Магистратски трг 3

Тел. 3077-028, факс:3077-247, vladarsk@yubc.net
Бр. 354/06 – 7. 12. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их подсети на
одлуку Европске уније да ће се у Србију, силом, вратити држављани Републике Србије
и грађани трећих земаља - који годинама и деценијама, као страни држављани, бораве
нелегално у земљама чланицама ЕУ, а и једни и други су стигли из Србије.
Влада прихвата да је оваква одлука чланица ЕУ у складу с међународним правом
и одредбама националних устава, јер је заснована на универзалним вредностима. У том
смислу, ДКП ће се сложити да сличне мере у сличним ситуацијама могу да предузму
и државе ван Европске уније. На основу чињенице да је међународно право једнако
за све државе и све народе, Влада РС Крајине скреће пажњу да ово правило треба да
буде примењено и у случају боравка страних држављана у Републици Србији. Боравак
странаца у Републици Србији је много теже нарушио правичност и основне државне
функције у Србији, него што су то учинили држављани Србије својим боравком у
државама – чланицама ЕУ. Овде је реч о стотинама хиљада држављана Републике
Албаније у Републици Србији – који никад нису ни подносили молбе за српско
држављанство, а као странци живе деценијама у Србији .
Влада подсећа ДКП да су ови странци у Србији досељавани од 1941. до 1990.
године и да их је по стручним проценама било 1990. око 300.000 – углавном насељених
на Косову и Метохији. Ово је податак од изузетног значаја, јер исти стручни налази
дају податке да је те 1990. године, на Косову и Метохији, било око 800.000 Шиптара
(не 1.700.000). Ако се има у виду ових 300.000 странаца, онда је на Косову и Метохији
било Шиптара – држављана Србије само нешто мало више од Срба и припадника
националних мањина, па је јасно да је учињена велика подвала УН - да је на КиМ
живело 90% Шиптара, а не само нешто више од 50%.
Влада скреће пажњу да су ови страни држављани насељавани на КиМ, јер је у
комунистичкој Југославији био стари план да се ова територија, оваквим умножавањем
странаца, отцепи од Србије – уместо да су ти странци из Републике Албаније (наводне
избеглице) биле на бризи Међународне заједнице и Високог комесара за избеглице УН
– па да су расељавани у све земље света, или барем и у остале републике тадашње
Југославије. Када су стизали у Србију, прихватани су под изговором да су се из Албаније
склонили због тамошњег окрутног комунистичког режима. Данас је у Републици
Албанији демократија, па нема препрека за њихов повратак у домовину.
Влада скреће пажњу и на велики грех УН и ЕУ, јер су дозволиле, под својом
управом, досељавање на КиМ нових држављана Републике Албаније, чији се број
процењује на 2.000.000, па би и ова категорија странаца у Србији морала да се третира
као и држављани Србије на илегалном боравку у ЕУ.
конзулраним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог
поштовања.


Бр. 355/06 – 06. 12. 2006.

Срба у Републици Хрватској, укључујући и хапшење Срба повратника у Хрватску.
Влада РС Крајине, понавља и овог пута, да Еевропска унија прелази преко оваквог
понашања Хрватске, иако је с Хрватском потписала: ‘’Споразум о стабилизацији и
придруживању између Републике Хрватске, с једне стране, и Еуропских заједница
и њихових држава чланица, с друге’’, у којем је предвиђена потпуна заштита српских
прогнаника следећим одредбама:
УЗИМАЈУЋИ у обзир приврженост странака потпуној проведби свих
начела и одредаба Повеље Уједињених народа, Организације за еуропску сигурност
и сурадњу, поглавито оних садржаних у Хелсиншком завршном акту, у закључним
стабилности и сурадњи земаља региона...’’
Влада РС Крајине је и раније обавештавала да Хрватска, хапшењима Срба, даје
до знања осталим избеглицама да их, по повратку, чека хапшење и исконструисана
судска оптужница. Хрватска полиција је 5. децембра 2006. године ухапсила Панић
Милана, Жигић Милана и Пушут Жељка из Коренице и затворила их је у Истражном
центру Жупанијског суда у Госпићу. Панић Милан и Жигић Милан су ухапшени, а
вратили су се кући из избеглиштва пре 4 године. Значи, Срби никад не могу бити
сигурни да их полиција неће узнемиравати – па, ето, ни после 4 године мирног боравка
у свом граду. Хапшењем Шупут Жељка, Хрватска поручује избеглицама да се против
њих може применити терор и хапшења у сваком момнету, мада их полиција оставља
на миру при честом доласку у своје место рођења и боравка – Шупут је неколико пута
долазио из Србије у Кореницу, а онда је, изненада, ухапшен.
Влада РС Крајине моли дипломатско-конзуларна представништва да обавесте
своје владе да предузму мере да Хрватска престане да терорише Србе и да буде
приморана да омогући повратак прогнаних, уз враћање Србима раније одузетог
држављанства.

СЕДНИЦА ВЛАДЕ
Владимирцима, 9. 12. 2006.
ДНЕВНИ РЕД
1. Допис Влади Републике Српске да она (као други ентитет у БиХ) подигне код
Међународног суда правде у Хагу тужбу за ратне злочине против Републике Хрватске
и Муслиманско-хрватске Федерације у Другом светском рату и у сепаратистичком рату
1990 – 1995. године – јер је Суд већ прихватио (као ваљану) тужбу другог ентитета у
БиХ против Југославије. Тужби би се, као сутужилац, придружила Влада РС Крајине
у прогонству, која је већ прихваћена као сутужилац на Врховном суду Северног
дистрикта Калифорније против Хрватске и Ватиканске банке – што англосаксонско
право прихвата.
2. Избор повереника за општине РСК.
3. Разно.
о рушењу куће прогнане породице из Републике Српске
Крајине – Крстић (Боромиса) Радмила у Великом Мокром Лугу,
на територији општине Звездара, у Београду
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, са жаљењем, саопштава да је

надлежни орган општине Звездаре у Београду, 8. децембра 2006. године, наредио да се
поруши кућа госпође Боромиса Радмиле, удате Крстић, прогнаног лица из Републике
Српске Крајине, у Великом Мокром Лугу, у ‘’Стражарској улици’’. Срећа је што су
мештани Великог Мокрог Луга притекли у помоћ угроженој прогнаничкој породици –
стали су пред булдожер и спасили половину зграде. Грађани су се гнушали нехуманог
поступка надлежних у Скупштини општине Звездара, јер је било више него тужно
посматрати половину сатрвених просторија куће, подигнуте уз велика одрицања и
помоћ рођака и суседа, у којој су избеглице – с троје малолетне деце.
Руководство и правне службе на Звездари нису узеле у обзир ни законску одредницу да
се породице, после 15. октобра, не могу лишавати крова над главом и да се евенутална
одлука, заснована на закону и правичности мора одложити до пролећних дана.
Власти су, ових дана, у Београду обећавале да ће помоћи избеглцама да се,
на што лакши начин, трајно интегришу у Републици Србији!
Општински органи су занемарили и чињеницу да је у питању прогнана породица,
за коју је било обавезно обезбедити нову кућу, или стан – ако је, из оправданог разлога,
требало да се сруши њена породична кућа.
Овакав поступак локалне власти је додатно изазвао негодовање присутних
мештана, пошто су Радмили Крстић (Боросмиса), кад је бежала испред хрватске војске
– 1995, муслимански војници Атифа Дудаковића убили оца Перу Боромису.


Програм СНС
УВОД
Дуга државотворна традиција српског народа прекинута је противно његовој
вољи, недемократским средствима. Српска народна странка сматра да можемо и
морамо постићи демократски преображај друштва и државе, темељном промјеном
политичког и економског система у Републици Црној Гори, ствараног на погрешним
основама током више од пола вијека.
Српскa народнa странкa констатује да је актуелна власт увела РЦГ у зону
озбиљне правно-политичке нестабилности, са тешким последицама по личну и
имовинску сигурност грађана. Распрострањени криминал и корупција, од јавности
скривени процес приватизација највећих црногорских предузећа, насилна асимилација
српског народа (противуставно преименовање српског језика, усвајање закона о
државним симболима којим се вријеђају национална осјећања Срба), - представљају
само најгрубље повреде права почињене од стране црногорске власти у протеклом
периоду.
Супротно Уставу РЦГ и пракси развијених демократских држава, највећи дио
државне моћи концентрисан је у извршној власти. Скупштина РЦГ, судске власти и
власти у локалним заједницама сведене су на улогу најобичнијег сервиса републичке
Владе. Због тога држава не почива на владавини права, а власт није везана Уставом и
законом. Ова власт је скупа, државни апарат гломазан, а процес који треба да омогући
правилно функционисање државе сасвим сигурно не може спровести владајућа
олигархија.
Српска народна странка препознаје и настојање актуелне власти да српски
народ у РЦГ стави ван закона и да му отме колективну, историјску и духовну својину
- српски језик, као и појединачно право из корпуса темељних људских права - да бира
и да буде биран. Тој намјери СНС је дужна да се супротстави свим Уставом и законима
допуштеним средствима.
Поштујући резултате пописа из новембра 2003. године, Српска народна странка
констатује да у РЦГ нема већинског народа. Пописом су недвосмислено утврђене
само три већине, и то: језичка - српска, хришћанска - православна, и економска -
сиромашна.
Српска народна странка подржава све радње Митрополије Црногорско-
приморске и Епископија Будимљанско-никшићке, Захумско-херцеговачке и
Милешевске, у правцу одбране права и достојанства Српске православне цркве на
територији РЦГ.
Српска народна странка очекује од међународне заједнице да спријечи
црногорску власт у намјери да РЦГ претвори у простор који ће бити извор сукоба и
тешких неспоразума у региону.
Непоштовање Устава и права народа који живе у РЦГ и надасве права појединаца,
могло би потпуно обесмислити питање државно-правног статуса и пред међународном
заједницом отворити комплекснија питања. Због стабилности у региону и здравих
међунационалних и међуконфесионалних односа, морају се понудити адекватна
решења, уз велику мјеру прагматичности и сагласно европским стандардима.
Српска народна странка у таквим (наметнутим) приликама пред државне органе
у РЦГ и пред међународну заједницу поставља захтјеве чији је циљ заштита и поштовање
права српског народа у РЦГ, као и омогућавање истих права другим народима. Таква

заштита подразумијева другачији начин уређења републике. Упоришна тачка тог
модела је поступак децентрализације власти и преношење великог броја надлежности
на локалну управу. Све националне заједнице имале би права конститутивног народа
на нивоу РЦГ. То би подразумијевало успостављање дводомног парламента (Дом
грађана и Дом народа) и пропорционалну националну заступљеност у органима
државне управе и локалне самоуправе, у складу са међународним стандардима. Такође,
широка културно-просветна аутономија гарантовала би одговарајућа права свим
народима, како би се избјегла међусобна оптуживања због асимилације и угрожености.
Преуређење РЦГ услиједило би као неминовна последица неуставног чињења њене
садашње власти.
Први предуслов за промјену политичког и економског система јесте демократска
заштита српског народа, који је у постреферендумској РЦГ и формално и суштински
стављен ван закона. Наш уставноправни, социјално-економски и културно-просветни
положај је катастрофалан, а садашњи црногорски режим очигледно намјерава да
настави политичку, економску и културну дискриминацију.
Српска народна странка предлаже ваљан и осмишљен национални програм и
политичке представнике способне да заштите српске интересе. Ми имамо конкретан
план како да се српски народ у РЦГ успостави као правно-политички чинилац, да буде
слободан, достојанствен и успјешан међу другим народима. Имамо довољно знања и
храбрости да се супротставимо дискриминацији и безакоњу.
Да би се зауставила даља дезинтеграција и стабилизовали демократски
процеси, уз политичку и економску стабилност региона, српском народу неопходан
је програм свеобухватне заштите. Истовремено, да би се ови циљеви реализовали
потребна је влада која би имала подршку народа и била способна да наведени програм
реализује, заступајући национално питање на унутрашњем и међународном плану као
демократско питање.
Српска народна странка залаже се за што чвршће политичко јединство
српског народа, за остваривање ширих регионалних интеграција, за укључивање
РЦГ у Европску Унију, за њен економски опоравак и напредак, за равноправност и
једнакост свих грађана, за добросусједске односе базиране на обостраној доброј вољи
и политичко-економском интересу, за сарадњу са међународном заједницом уз чување
националног достојанства и виталних државних интереса српског народа.
НАЧЕЛА И ЦИЉЕВИ СРПСКЕ НАРОДНЕ СТРАНКЕ
Наш највиши политички циљ јесте потпуни демократски преображај државе и

свеукупна добробит њених грађана. СНС сматра да у погодном историјском моменту
могу бити остварене наше народне тежње и обновљена јединствена држава од
Суботице до Бара, демократским средствима, преко политичких представника или
референдумом.
Основни задаци Српске народне странке су заштита конститутивности српског
народа у РЦГ и пуна афирмација његовог идентитета и слободе, уз гарантовање и
поштовање права свих других националних заједница. Своју приврженост том циљу
Српска народна странка изражава демократским политичким средствима.
Вјеру у остварење ових циљева Српска народна странка заснива на слободарској
и демократској традицији српског народа, као и на његовој борби за очување државе,
демократије и православне вјере.

У тежњи да положај српског народа у РЦГ буде ријешен на миран, демократски

и цивилизован начин, поштујући искуства и стандарде најразвијенијих демократских
држава, Српска народна странка ће се залагати за остварење следећих циљева:
1) за конститутивност српског народа у РЦГ;

Зато што у укупном збиру држављана РЦГ највише има Срба (око 400.000), и
зато што српски народ у РЦГ има неотуђива историјска права која морају бити уставно
дефинисана.
Полазећи од чињенице да према резултатима последњег пописа у РЦГ ниједан
народ нема натполовичну већину у укупној популацији, најлогичније и најправедније
би било да сви народи којих у РЦГ има преко 3% буду конститутивни народи.
2) за формирање дводомног Парламента;

Уставом треба предвидјети конституисање дводомног Парламента који би се
састојао од Дома грађана и Дома народа. У Дому грађана важио би принцип: један
грађанин - један глас, док би у Дому народа све националне заједнице биле паритетно
заступљене, чиме би се спријечила неправедна и опасна мајоризација. Угрожени
народи тако се штите од некоректног прегласавања у областима које представљају
њихов витални национални интерес.
3) за пропорционалну заступљеност Срба у државним органима

и органима локалне самоуправе у складу са резултатима пописа;
Зато што су Срби сада обесправљени и плански изопштени из јавне политике,
иако као грађани РЦГ трећински учествују у буџетском финансирању свих њених
установа.
4) за културно-просветну аутономију;
То подразумијева право на основно, средње и високо образовање искључиво на
српском језику, са посебним наставним програмима из српског језика и књижевности,
националне историје и историје умјетности, право на посебне уџбенике чији ће аутори
бити провјерени српски стручњаци, право на православну вјеронауку у школама, право
на вјероисповиједање у канонској православној цркви, право на дневне и периодичне
листове и часописе, телевизијске и радио-станице, право на српски културни центар,
српско народне позориште, српски издавачки завод, итд.
С обзиром да политичке и културне елите свих народа у РЦГ имају различито
(најчешће супротно) виђење прошлости, неопходно је да уџбеници историје и
књижевности буду прилагођени тим погледима, што значи да би их креирали
аутентични представници научне и културне елите сваког народа појединачно.
Културно-просветна аутономија подразумијева финансирање културних
установа свих народа у РЦГ. Од укупних буџетских средстава опредијељених за
културне потребе 41% издвајало би се за црногорске, 32% за српске, 9% за бошњачке,
5% за албанске итд. културне ствараоце и њихове институције.
Уставом треба зајемчити право свим народима у РЦГ на информисање на
њиховим матерњим језицима. Тако би и Срби требало да добију свој дневни лист који
би се финансирао из буџета, као и ТВ канал на српском језику.
5) за уставно дефинисање српског језика

и ћириличног писма као службеног;
Зато што према последњем попису 63% популације говори српским језиком,
а црногорски званичници и поред те чињенице најављују уставно дефинисање
„црногорског“ као службеног језика, и зато што ћириличном писму у постреферендумској
РЦГ пријети затирање.
6) за систем специјалних веза са Србијом

(укључујући економску и војну унију) и Републиком Српском;
Зато што су у историјском и сваком другом смислу и Црна Гора и Србија матичне
државе српског народа. Тај систем подразумијева двојно држављанство у РЦГ и Србији
за све Србе држављане РЦГ и право гласа у РЦГ за све њене држављане, у складу са
духом и одредбама Резолуције 1459 (2005) Парламентарне скупштине Савјета Европе
о правима држављана од 24. јуна 2005.

7) за право на национална обиљежја и њихову јавну употребу.
Уколико се не постигне општи консензус о историјским државним симболима,
СНС сматра да Уставом треба регулисати и питање употребе симбола народа и
националних заједница. СНС се залаже да химна РЦГ буде „Боже правде“, а застава
црвено-плаво- бијела тробојка.

Српска народна странка сматра да у РЦГ треба реализовати максимално
демократско начело које гласи СВА ПРАВА СВИМА. Зашто би неки народ имао
неко право које неки други народ нема? Национална права су дио укупних права и
слобода грађана, и она су с напором извојевана у демократским друштвима. Вријеме
је да и у РЦГ почне изградња таквог друштва. Срби у РЦГ не траже за себе ништа
што угрожава права других, тражимо само оно што нам и по Божјој и по људској
правди припада. За своје захтјеве имамо упориште у међународним документима;
наши циљеви утемељени су у општепознатим и најбољим достигнућима савремених
демократских друштава.
НАЦИОНАЛНА ПОЛИТИКА
Српска народна странка је странка Срба у РЦГ, првенствено заинтересована

за положај и права српског народа у овој држави. Ми РЦГ видимо као толерантну и
напредну заједницу свих националних групација и свих грађана који у њој живе.
Српска народна странка полази од чињенице да је након распада Југославије
српски народ остао да у значајном броју живи у бар три државе, а као мањина у још
неколико. Положај нашег народа данас није онакав какав би требало да буде.
Границе не смију бити препрека за интегрисање и приближавање укупног
српског народа без обзира на државу у којој живи.
Српско питање се данас мора поставити као демократско и културално. У основи
политичког дјеловања српског народа мора бити нова политика идентитета заснована
на свим важећим документима међународне заједнице. Српски народ у свакој држави
у којој живи мора да избори право на аутономно одлучивање и уређивање послова у
кључним питањима идентитета. СНС се залаже за пуно културно, просветно, духовно
и економско јединство српског народа.
Интеграција српског народа на основу промишљене политике идентитета мора

се сагледавати као дио укупног процеса регионалне интеграције и коначно интеграције

читавог региона у евроатлантске структуре. Међународна заједница мора да препозна
српски народ као носиоца укупних интегративних процеса у овом дијелу света. Овај
модернизацијски и цивилизацијски циљ се у потпуности поклапа са националним
интересима цјелокупног српског народа.
СНС се залаже за омогућавање Србима из РЦГ добијања држављанства
Србије.
Српска народна странка се залаже да се свим Србима, прогнаним током ратова
у последњих петнаест година, омогући враћање на своја огњишта. У тим срединама
морају имати гарантовану сигурност и сва права која им следују по међународним
стандардима.
Српска народна странка се залаже за враћање комплетне имовине прогнаним
Србима, укључујући и станарска права. Тамо гдје је имовина нестала или уништена,
домицилна држава мора да обезбиједи адекватну финансијску надокнаду.
РЦГ као држава у којој Срби чине 32% мора имати значајну улогу у борби за
права прогнаних Срба и повраћај њихове имовине.
Један од основних циљева националне политике мора бити духовна обнова
српског народа и јачање његове историјске самосвијести, како би се отклонили духовна
пустош и национална равнодушност, које су последица комунизма и југословенства.
СНС се залаже за обнову рада старих и оснивање нових националних, културних и
невладиних организација које ће промовисати такве циљеве.
Национално васпитање мора бити саставни дио образовног процеса у основној,
средњој школи и предшколским установама. Оно мора бити засновано на научним
чињеницама и одвојено од идеолошке индоктринације и митских и лажних историјских
конструкција.
Српској православној цркви припада значајно мјесто у националном васпитању
и духовној обнови српског народа. СНС сматра да она треба да заузме истакнуто мјесто
у укупним процесима духовне и моралне обнове, и културне интеграције српског
народа, и да се мора понашати у складу са том одговорношћу. Остале традиционалне
вјерске заједнице морају имати једнако право на испољавање и његовање своје
традиције и духовности.
Српска народна странка као један од приоритета дјеловања види борбу за
заштиту вјерских храмова и других духовних, културних и историјских свједочанства
о трајању српског идентитетета, како у РЦГ тако и ван ње.
Мањинским заједницама морају припадати сва права призната међународним
правним актима. Њихова права и положај не смију бити предмет политичких
манипулација.
СПОЉНА ПОЛИТИКА
Српска народна странка се залаже за вођење активне спољне политике, коју би

ваљало да одликују мудрост, вјештина и висока професионалност у свим сегментима.
У тим односима мора преовладати одговорност, међусобно уважавање и пуни
реципроцитет.
У креирању и вођењу спољне политике своју улогу морају да добију све
националне заједнице. Стварање способне и динамичне дипломатске службе мора се
заснивати на образовању кадрова припадника свих етничких и националних заједница

у РЦГ.
Српска народна странка сматра да РЦГ припада европском културном и
политичком простору. Српска народна странка се залаже за укључивање наше земље
у међународне организације и за унапређење свих облика сарадње, првенствено
у европским оквирима. Пуноправно чланство у Европској унији приоритет је наше
спољње политике која се при том мора руководити неприкосновеним државним и
националним интересом, те уставним и законским нормама РЦГ.
Српска народна странка залаже се за приступање РЦГ евроатлантским
интеграцијама, уколико за то постоји општи консензус. Ако консензуса нема, СНС се
залаже за обавезно референдумско изјашњавање држављана. РЦГ као мала држава
своју безбједност мора градити на чврстој добросусједској политици и на сарадњи
са ширим регионалним безбједносним структурама. Борба против организованог
криминала, тероризма и других сличних активности јесте приоритет, али се она мора
водити у сарадњи са другим земљама.
Као што РЦГ види у заједници европских народа, тако СНС себе види у
породици европских конзервативних и народњачкиј странака. СНС изражава намјеру
да у будућости приступи Европској народњачкој партији (European People’s Party), као
асоцијацији сродних десних партија.
Српска народна странка се залаже за изградњу специјалних односа са Србијом
и Републиком Српском.
Усмјереност ка ЕУ не ограничава потребу за активном сарадњом и са другим
великим и малим земљама. У складу са блиским историјским везама, као и на основу
чињенице да држављани Русије посједују велики дио укупне имовине наше државе,
неопходна је активна сарадња са Руском федерацијом.
У спољној политици залажемо се за поштовање суверенитета, територијалног
интегритета и непромјенљивости граница држава чланица УН. Дејтонски споразум,
Резолуција 1244 Савјета Безбједности и Охридски споразум представљају темељ
регионалне стабилности. Свако нарушавање њихове валидности отвориће Пандорину
кутију која директно може да угрози и стабилност РЦГ.
Спољна политика земље мора бити под контролом Парламента.
ОСНОВНА ПРАВА И СЛОБОДЕ
Основна права грађана РЦГ морају бити неповредива, зајамчена Уставом и

једнака на цијелој њеној територији. Људска права и људско достојанство морају бити
темељ државне организације.
Полазећи од основних начела слободе и правне једнакости, Српска народна
странка се залаже за демократску организацију друштва у којем би сва мјеста у власти
и јавним установама било подједнако доступна свим грађанима, сходно њиховом
знању и професионалној способности.
Остваривање слободе и правне једнакости грађана могуће је само у условима
владавине права. То подразумијева јасну уставну подјелу надлежности између
законодавне, извршне и судске власти, њихову самосталност и независност.
Сви грађани пред законом морају бити једнаки, без обзира на пол, расу,
националну припадност, вјероисповест, језик, имовно стање или политичка увјерења.
Лична слобода, тајност писама, тајност телефонских разговора и неограничена
слобода кретања морају бити гарантовани Уставом.

Претпоставка невиности мора бити темељ правосудне праксе.

Истражни органи не могу примјењивати никакав вид тортуре. Свака примјена
тортуре прије или приликом истраге, као и током издржавања казне, представља
кривично дјело.
Ширење расне, националне и вјерске нетрпељивости представља кривично
дјело. СНС се залаже да ова одредба буде уставно дефинисана и да се таква пракса
најстрожије кажњава.
Српска народна странка сматра да се Уставом мора забранити асимилација
и дискриминација на националној основи. Право на слободан избор и испољавање
националне припадности је основно људско право и свако његово кршење мора се
најстроже санкционисати.
Основна грађанска и људска права морају нарочито обухватити:
1) право на живот, 2) право на људско достојанство, 3) право на заштиту физичког
интегритета, 4) право на једнакост и равноправност пред законом и правично суђење,
5) право на слободу савјести и вјероисповјести, 6) право на слободно изражавање
мишљења, као и на слободу јавних гласила и научног стварања, 7) право на мирно
окупљање, 8) право на мирно уживање имања и неповредивост приватне својине, 9)
право на удруживање, 10) право на породицу и заштиту дјеце, 11) право на школовање,
12) социјална и економска права, 13) право грађанина да бира и буде биран, право на
обраћање државним органима, на учешће у управљању државом и на ефикасан надзор
над јавном влашћу.
Српска народна странка се залаже за отварање досијеа политичке полиције,
њено укидање и стављање тајне службе државне безбједности под парламентарни
надзор.
Српска народна странка прихвата све потписане међународне документе којима
се штите мањинска права, права националних и етничких заједница.
Мањине треба да уживају заштиту државе. Мањинска заштита мора бити у
складу са одредбама Пакта о грађанским и политичким правима, Декларацијом
Уједињених нација од 1992. и Оквирном конвенцијом за заштиту националних мањина
Савјета Европа од 1995. године.
ПРАВОСУЂЕ
Српска народна странка се залаже за успостављање правне државе, чије

установе треба оспособити и подстицати на одлучну борбу против корупције и
организованог криминала у самој државној власти, као и против других видова
угрожавања јавног морала и правног поретка: ликвидација, кријумчарења дроге,
оружја и људи, проституције, рекета итд. Улога независног правосуђа у том послу је
од огромне важности.
Српска народна странка сматра да се садашња неприхватљива ситуација
у црногорском правосуђу може превазићи корекцијом поступка избора судија и
остварењем буџетске самосталности судских органа.
Суд мора бити буџетски самосталан – Влада не смије судијама одређивати
плате, давати им станове и бринути о општем материјалном положају правосуђа.
Неопходно је обезбиједити транспарентност у раду и јавну контролу судства, као и
осталих дјелова власти. Ту бригу путем одговарајућих такси и пореза мора преузети
народ.
Сваког грађанина мора штитити претпоставка невиности, све док се у законом

предвиђеном поступку не докаже његова кривица. У кривичном поступку мора
бити поштовано начело забране самовољног лишавања слободе, а сваком грађанину
допуштено да своја права штити законским средствима.
Притвор до покретања истраге може трајати најдуже 24 часа а истражни органи
не смију примјењивати никакав вид тортуре. Држава мора обезбиједити сваком лицу
које не може да приушти браниоца бесплатну правну помоћ и заштиту.
Судије и тужиоци не могу бити чланови политичких странака.
ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА
Децентрализација управе и јачање локалне самоуправе представљају општи

тренд у Европи. У доба глобализације и све веће економске и социјалне динамике,
као једно од основних начела рационалности поставља се потреба да о што већем
броју послова који их се директно тичу, грађани одлучују сами на нивоу локалне
самоуправе.
Српска народна странка се залаже за опште јачање локалне самоуправе у РЦГ
у складу са Европском повељом о локалној самоуправи. У свим областима за које су
заинтересовани органи локалне самоуправе треба да добију потпуне или дјелимичне
ингеренције, али уз та права слиједи и повећана одговорност, па је потребно јачање
капацитета локалних самоуправа разним механизмима обуке локалних кадрова.
Српска народна странка сматра да је будућа децентрализација РЦГ велика шанса
и за српски народ у РЦГ. Залажемо се да општине већински насељене Србима добију
далеко виши ниво аутономије од садашњег. То подразумијева повећање средстава која
се убирају из самосталних прихода, или већи ниво трансфера средстава из централног
буџета.
Области у којима тражимо висок ниво ингеренција за српске општине су
просвета, култура, основна социјална и здравствена заштита и вођење бирачких
спискова.
Српска народна странка захтијева да општине у којима Срби по попису чине
већину становништва морају имати право да уз истицање државних застава РЦГ
истичу и српске симболе, као што је српска тробојка, стара државна застава Црне Горе.
Ово право је пожељно утврдити Уставом.
ПРИВРЕДНИ СИСТЕМ И ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА
Српска народна странка се залаже за привредни преображај друштва који се

може извести корјенитом промјеном привредног система, финансијском стабилношћу
и стабилизацијом цијена, завршетком процеса приватизације друштвене својине и
промјеном финансијске и пословне структуре предузећа и банака.
Досадашњи процес приватизације сматрамо углавном хаотичним и неуспjешним.
Држава није обезбиједила механизме за озбиљну и свестрану контролу пословања
нових власника, који се у таквој ситуацији често не придржавају преузетих обавеза у
погледу социјалних програма и заштите животне средине.
Српска народна странка залаже се за несметана домаћа и страна улагања.
Ограничења за страни капитал могу се увести само када су у питању послови и
предузећа од стратешког интереса
Српска народна странка сматра да држава мора успоставити пуну владавину

права као основу одрживе економске политике и привлачења директних страних

инвестиција. То подразумијева потпуну заштиту инвеститора, али и законску
принуду да се инвеститори придржавају својих обавеза. Држава мора спријечити
масовну пореску евазију којој прибјегавају многи нови власници, лажно приказивање
пословања у циљу избјегавања плаћања пореских обавеза, чиме се директно штети
буџет РЦГ и њени грађани.
Српска народна странка посебно упозорава на проблематичне механизме
куповине некретнина и земљишта у РЦГ. Ова хаотична пракса може довести до веома
опасне ситуације у којој ће већи дио поменуте имовине контролисати страни грађани.
СНС се залаже за измјену регулативе у овој области и увођење реда на тржишту
некретнина и земљишта.
Српска народна странка се залаже за стварање праве тржишне економије са
доминантном приватном својином и конкуренцијом као основним одредницама.
Постојање разних врста монопола је рак рана црногорске економије. СНС се залаже за
што већу унутрашњу и спољнотрговинску либерализацију црногорске економије као
услов за увођење конкуренције која ће грађанима омогућити већи квалитет и ниже
трошкове услуга и добара. Залажемо се за стварање адеквате нормативне регулативе о
заштити конкуренције и за њено немилосрдно спровођење.
Српска народна странка се залаже да свим грађанима, Српској православној
цркви, установама и удружењима, којима је приватна својина бесправно одузета по
било којем основу од 1941. до данас, имовина буде враћена у најкраћем року и по
најједноставнијем правном поступку.
Само у случајевима када је враћање имовине немогуће држава треба грађане
правично да обештети. Реституција или повраћај насилно одузете имовине није само
исправљање историјске неправде, већ и услов за улазак у породицу цивилизованих
народа у којој је светост приватне имовине неоспорива.
Држава треба да олакша и подстиче предузетништво, приватну иницијативу
и привредни развој. Досадашњи пропусти државе су главни извор чињенице да се
огроман дио пословања у РЦГ и даље одвија у сивим токовима. СНС се залаже за
оштру борбу против шверца, корупције и сиве економије. Тек тако ћемо створити
здрав амбијент за пословање и подстаћи поштене привреднике да несметано развијају
црногорску привреду.
Привреда треба да има здрав новац и умјерено опорезивање, што представља
повољан амбијент за послове и инвестиције и предуслов за интеграцију у Европу.
Српска народна странка види витални циљ привредног програма РЦГ у њеном
укључивању у Европску унију и друге међународне организације и институције, уз
пуно поштовање идеје слободног протока капитала, роба и услуга. СНС максимално
подржава проширење ЦЕФТА уговора на подручје западног Балкана и залаже се за
стварање Зоне слободне трговине, као припремну фазу за приступање ЕУ.
Српска народна странка указује на значај посебних економских веза са Србијом
у којој живи скоро 280 000 црногорских држављана. Због природне повезаности,
заједничког историјског искуства и личних, породичних и пословних веза неопходно
је оживјети економске токове које је досадашњи режим намјерно прекидао.
Српска народна странка посебно указује на очајан економски положај
општина у којима Срби чине већину. Ову чињеницу сматрамо доказом историјске
неправде и смишљене политике режима. СНС тражи да се обрати нарочита пажња на
инфраструктурно запуштене области, посебно на сјеверу РЦГ, гдје треба изградити

путеве и осталу инфраструктуру, омогућити слободну привредну иницијативу и
оживјети економску размјену са Србијом.
Неопходно је направити стратегију равномјерног регионалног развоја РЦГ.
Српска народна странка се залаже за равномјерну расподјелу буџетских
средстава за потребе свих народа у РЦГ.
Српска народна странка се залаже за активни програм ублажавања и отклањања
незапослености, и то следећим мјерама: преквалификацијом, самозапошљавањем у
радно интензивне гране, новчаним накнадама за случај незапослености, стварањем
модерног тржишта рада, побољшањем информисаности и покретљивости радника.
Тржишна привреда мора бити развијена по узору на савремене системе, с тим
да важна улога припадне синдикатима кроз тројни однос синдиката, послодавца и
државе.
Српска народна странка сматра да синдикат и удружење послодаваца морају
бити организовани слободно и независно од државе. Основна улога синдиката је
заштита и заступање економских и социјалних интереса чланства. Интерес појединих
привредних редова и сталежа треба да треба да штите коморе (адвокатска, инжењерска,
љекарска, занатске, пољопривредне и др.).
Као странка конзервативне оријентације Српска народна странка сматра да
основна улога државе у економији није да тргује, продаје, даје закуп и да се задужује,
већ да правно штити својину, слободно привређивање, склапање уговора и размјену
својинских права – прије свега од саме себе и од сваког облика угрожавања и да своје
трошкове намирује разумним порезом.
Основни извор буџета мора бити порез који се прикупља по начелу праведне
расподјеле терета трошкова државе.
Државни буџет мора бити јединствен за цијелу државу. Средства предвиђена
буџетом морају се користити само за претходно назначене издатке. Државни буџет
доноси Скупштина једном годишње у облику закона, најкасније до 30. новембра
текуће године за наредну годину. Са спровођењем процеса децентрализације и јачања
локалне самоуправе, неопходно је спровести и фискалну децентрализацију.
ТУРИЗАМ
Туризам представља огроман стратешки потенцијал РЦГ и дугорочно најважнију

привредну грану. Садашње стање у овој области је далеко од прихватљивог.
Српска народна странка се залаже за доношење новог закона о туризму који ће
омогућити равноправно отварање ове области за све заинтересоване чиниоце, умјесто
за актере блиске режиму што је до сада била пракса.
Српска народна странка као примарни проблем за развој туризма истиче
недостатак одговарајуће саобраћајне и комуналне инфрастуктуре. Непостојање
капацитета за водоснабдијевање и одношење смећа на неким од дестинација са
највећим потенцијалом је срамота која се мора исправити. Држава овај проблем мора
решавати или добро прорачунатим задуживањем, или постепеним коришћењем
европских фондова за инфраструктуру и прилагођавање или концесијама и дугорочним
инвестицијама заинтересованих међународних субјеката.
Српска народна странка као посебно лоше истиче стање туризма у српским
срединама. Захтијевамо позитивну дискриминацију до сада намјерно запуштених
области сјевера државе. Ове области су најмање познате страним посјетиоцима и

стога тражимо посебно мјесто за њих у укупној стратегији брендирања црногорских

туристичких дестинација.
Српска народна странка се залаже за поновну категоризацију усклађену са
свјетским стандардима. Залажемо се за стицање детаљног увида у стварне потенцијале
у овој области и подстицање улагања у нове смјештајне капацитете, посебно кад је
сјевер у питању. Паметном стратегијом РЦГ може постати једна од ријетких земаља
која спаја зимску и љетњу туристичку понуду.
Посебну пажњу треба посветити обуци кадрова и подизању укупне туристичке
културе. Осим стандардног школства, СНС се залаже за подстицање специјализованог
туризмолошког високог школства којим би РЦГ добила образоване и динамичне
кадрове. Потребно је и развијање мреже тренинга и обуке домаћег становништва,
власника приватних туристичких капацитета. Ове дјелатности може једним дијелом
организовати држава, а ка њима се могу усмјерити и средства међународних развојних
програма.
СЕЛО И ПОЉОПРИВРЕДА
Посебна обавезу у политици Српске народне странке представља брига о селу.

Село није само снажан економски ослонац, већ и историјски чувар нашег културног и
вјерског наслеђа. Ове вриједности се морају чувати и стално обнављати, а то је могуће
стварањем претпоставки за опоравак села, његов бржи економски и социјални развој.
Подстицајном политиком у пољопривреди, која је фактор политичке и социјалне
стабилности и равномјерног развоја свих дјелова државе, може се зауставити процес
напуштања села и пролетеризације становништва у великим градовима. Неопходна
је подстицајна кредитна политика према селу, развој инфраструктуре (путеви,
електрификација, телефонизација, израда система за снадбијевање квалитетном водом,
изградња културно–просветних објеката...) и гарантован откуп пољопривредних
производа по повољним цијенама. У случају пада цијена испод гарантованих, држава
је дужна да интервенише откупом по заштитним цијенама.
Српска народна странка се залаже за оснивање државне пољопривредне (агро)
банке, са повољним кредитирањем породичних пољопривредних газдинстава.
Пореским олакшицама подстиче се производња и остајање становништва на
селу.
Српска народна странка сматра да пољопривредно земљиште у власништву
државе треба примарно дати у посјед породичним пољопривредним газдинствима,
кроз продају, закуп или концесију.
Српска народна странка ће се залагати да се инвестира у обнову и очување
шумског фонда, нарочито у региону гдје је он угрожен.
Држава је дужна да обезбједи средства за противградну заштиту и јефтин
систем осигурања од елементарних непогода. Такође, држава је дужна да води бригу
о заштити пољопривредног земљишта, заштити и побољшању расног састава стоке,
сузбијању биљних болести и штеточина.
За обнову и развој села посебан значај има територијална децентрализација
власти.
Најбољи услови за непосредно остваривање права грађана постоје у локалним
заједницама на селу или у граду. Зато ће се Српска народна странка залагати за
оснивање радних задруга какве су постојале у Краљевини Југославији, обезбјеђујући

малим пољопривредним посједницима привредни просперитет и социјалну сигурност.
Држава ће финансијски, путем законске регулативе и на друге начине помагати развој
ових задруга. СНС ће се залагати да у оквиру таквих задруга буду формиране специјалне
задруге за пољопривредну производњу и прераду пољопривредних производа, уз
запошљавање сеоског становништва.
Само благостање сеоске породице и њен достојанствен културни и друштвени
положај могу бити мотив да млади људи остану на селу. Српска народна странка се
залаже за праведну реституцију пољопривредног земљишта и шума које су биле у
приватном власништву до Другог свјетског рата, које су одузете револуционарним
законима.
Српска народна странка сматра да треба успоставити квалитетан систем
школовања пољопривредних произвођача на нижем, средњем, вишем и високом
нивоу.
Српска народна странка се залаже за премјер земљишта у РЦГ у преосталих
50% површине која није премјерена и евидентирана, ни власнички ни катастарски.
СОЦИЈАЛНА И ЗДРАВСТВЕНА ПОЛИТИКА
Осим начела слободе и једнакости у правима грађана, Српска народна странка

уважава и начело социјалне правде, под условом да се оно не смије остварити на штету
основних права. Српска народна странка сматра да је држава дужна да свим грађанима
пружи социјалну сигурност, а у погледу коришћења ових услуга сви грађани су
једнаки.
Најбоља социјална политика је политика развоја привреде и јачања правне
државе. Социјална политика није само облик прерасподјеле материјалних добара у
корист сиромашних, већ и подстицајан економски инструмент.
Средства за социјалну заштиту обезбјеђују се из државног и општинског буџета
и од прилога невладиних организација.
Социјална сигурност обухвата право свих грађана, без разлике, на здравствену
заштиту, материјалну помоћ, пензијско и инвалидско осигурање, накнаду за вријеме
незапослености, заштиту дјеце и омладине и заштиту инвалидних лица.
Сфера социјалних и здравствених услуга концентрише значајна материјална
средства, па би се либерализацијом ове сфере снажно подстакао развој привредних
грана. У том смислу мора се омогућити приватизација и слободно оснивање љекарских
ординација и болница, установа пензионог, здравственог или било којег другог
осигурања. То би значило конкуренцију државним установама, и то квалитетом и
гаранцијом услуга.
Држава треба да изједначи све здравствене установе, без обзира на врсту
власништва и оснивача, и да процијени шта је државни интерес а шта се може
препустити приватном сектору.
Српска народна странка се залаже за адекватну и потпуну здравствену заштиту
свих грађана, по узору на искуства развијених здравствених система у свијету.
Српска народна странка се залаже за доношење закона о потпуној здравственој
заштити, која подразумијева и бесплатну здравствену заштиту за угрожене категорије
становништва.
Српска народна странка сматра да треба установити основни пакет здравствених
услуга (стандардног квалитета) који држава гарантује својим грађанима на основу

обавезног здравственог осигурања.

У обезбјеђивању основне здравствене заштите треба да подједнако учествују
државне и приватне здравствене установе.
Српска народна странка посебну пажњу поклања породици која је темељ
друштва и државе. Социјална сигурност и заштита неопходни су у свим случајевима
када је породица угрожена.
Српска народна странка се залаже за развијање савремених установа дјечје
заштите, квалитетну и јефтину производњу дјечје обуће и одјеће, школског прибора,
дјечје хране, играчки.
Српска народна странка се залаже за стварање свеобухватног програма
за заштиту дјеце и трудница, чиме ће се омогућити опште повећање наталитета и
побољшати квалитет заштите новорођенчати и породиља.
Српска народна странка се залаже за изједначавање статуса мајки које нијесу у
радном односу са статусом запослених мајки. Странка је за пуно укључивање жена у
јавни живот и мушкараца у породични живот.
Српска народна странка се залаже за жељено родитељство јер оно представља
здраву основу за нормални породични живот. Странка сматра да због угроженог
демографског кретања треба стимулисати породицу са троје дјеце на начин како то
чине развијене земље које се суочавају са овим проблемом.
Српска народна странка ће се залагати да се земљорадницима обезбиједе
повољнији услови за остваривање права на здравствено и пензијско осигурање кроз
повећање степена учешћа државе у образовању здравствених и пензијских фондова.
Српска народна странка сматра да љекарима, стоматолозима и фармацеутима
треба омогућити да независно од утицаја власти организују своје коморе по принципима
струке, на транспарентан начин, што ће им дати законски статус који гарантује пуну
афирмацију и самосталност.
ЦРКВА И ТРАДИЦИЈА
Вјера, наука и култура су основ наше припадности и наш најбољи представник

у свјетској заједници. Српска народна странка залаже се за слободу вјероисповјести.
Православна вјера је темељ српског националног бића. У својој Српскoј
православнoј цркви, српски народ је стекао и развио идеале слободе, правде, љубави
према ближњем, саставио своју азбуку, написао прву књигу и отворио прву школу.
Значај Српске православне цркве у државној и културној историји Црне Горе
и читавог Српства је огроман. Под окриљем Српске православне цркве оствариван
је културни развој и државни континуитет. Тим тековинама СНС придаје изузетан
значај.
Српска народна странка залаже се за пуну заштиту Српске православне цркве,
њеног имена, имовине, части и достојанства у РЦГ. Вјековна права Српске православне
цркве у Црној Гори не могу бити оспорена ни од једног државног органа. Због изузетног
значаја који СПЦ има за очување и развијање наше државотворне свијести, потребно
је доношење закона којим би се уредили положај, права и обавезе СПЦ, као и њен
однос са државом.
Српска народна странка залаже се за потпуну примјену Закона о реституцији
према Српској православној цркви, као и свим осталим субјектима којима је имовина
одузета револуциoнарним законима. Српска народна странка залаже се за повраћај

одузете имовине као и за накнаду штете за порушене храмове. Слободан повратак
СПЦ у културне и друге аспекте живота народа и гарантоване слободе вјероисповјести
свим грађанима, основ је без којег није могућа морална, правна и политичка обнова
друштва.
Српска народна странка се залаже за национално помирење, за потпуну
рехабилитацију и амнестију свих жртава идеолошког и политичког терора. Они који
су починили недјела треба за њих да одговарају пред лицем правде. Политика нема
право да суди.
Српска народна странка залаже се за очување традиционалних вриједности
Црне Горе, које су издржале пробу времена, а нарочито ће његовати солидарност,
патриотизам и оданост породици.
ПРОСВЕТА И НАУКА
Српска народна странка се залаже да образовни процес у цјелини буде ослобођен

сваке идеологије.
Српска народна странка сматра да српски народ у РЦГ и остале заједнице које
говоре српским језиком треба да имају право на сопствено школство, од предшколских
установа до универзитета, о трошку Републике Црне Горе. Наставни планови и
програми, као и уџбеници у овим школама треба да буду прилагођени идентитету и
традицији српског народа у РЦГ. У ту сврху се могу користити уџбеници из Србије
и Републике Српске или се могу написати нови за потребе српске заједнице у РЦГ.
Уџбеници за српску заједницу морају бити написани ћириличким писмом.
Српска народна странка сматра да у срединама гдје не постоји могућност
оснивања основних и средњих школа за српску заједницу, ђацима српске националности
треба да буде омогућено коришћење уџбеника српског језика, историје и географије
прилагођених идентитету и традицији српског народа.
Основно образовање мора бити обавезно и бесплатно. У средњим и стручним
школама треба да се врши селекција најспособнијих ученика за даље школовање на
универзитетима.
Српска народна странка сматра да вјеронаука мора да буде уврштена у наставне
програме основних и средњих школа.
Српска народна странка ће се залагати да држава обезбиједи пуну материјалну
помоћ образовним институцијама.
Српска народна странка сматра да мрежа високошколских установа у РЦГ мора
да буде усклађена са потребама и могућностима привреде.
Држава је дужна да обезбиједи бесплатно школовање даровитих средњошколаца
и студената.
Дјеца ометена у развоју морају бити брига државе како би им се омогућило
оспособљавање за достојанствен живот у заједници.
Српска народна странка се залаже за отварање приватних школа, научних
института, умјетничких академија и универзитета. СНС сматра да би српска заједница
у РЦГ требала да учествује у оснивању оваквих школских, умјетничких и научних
установа. Контрола квалитета рада и програма ових установа треба да се повјери
државним инспекцијским службама.
Националним мањинама ће у основним школама бити омогућено основно
образовање на матерњем језику.

Српска народна странка се залаже за стварање националне стратегије развоја

врхунске науке и технологије.
Српска народна странка ће посебну пажњу посветити националним
иновационим и проналазачким активностима у областима информационих технологија,
телекомуникација и технологија које не угрожавају животну средину.
Српска народна странка ће се залагати да најспособнији научни радници не
напуштају земљу због ниске плате, да се у земљу врате научни радници и стручњаци
који су раније напустили земљу и да им се одговарајућим финансирањем из буџета
обезбиједе адекватна примања.
КУЛТУРА И СПОРТ
Српска народна странка се са великом одговорношћу односи према свим

културним тековинама српског народа. СНС се залаже за заштиту културних
вриједности и интелектуалне својине српског народа у РЦГ.
Српска народна странка ће се залагати да држава обезбиједи пуну материјалну
помоћ српским културним институцијама, друштвима и појединцима у РЦГ.
Финансирање мора бити засновано на стручности, умјетничкој вриједности и
националном значају.
Српска народна странка ће се старати да наша култура, предање, научна
достигнућа и умјетничке вриједности буду на достојан начин представљене у
свијету.
Националне мањине имаће сва права да чувају и развијају сопствене културне
традиције и посебности.
Српска народна странка залаже се за свестранији физички развој дјеце и
омладине у школама, за развијање спортских клубова, изградњу спортских објеката,
као и за заштиту права и материјалног положаја спортиста, посебно врхунских.
Српска народна странка сматра да професионални спортски савези, асоцијације
и установе морају бити ослобођени државног и идеолошког туторства.
МЕДИЈИ
Слободни и професионални медији услов су конституисања правне државе.

Српска народна странка сматра да се тржишном конкуренцијом и
демократизацијом медијског простора веома брзо може успоставити слободно јавно
мњење.
Демократизација медијског простора значи демонополизацију медијске сфере,
равноправан приступ слободним фреквенцијама, одговорност за јавну ријеч као једино
ограничење и начело новинарске слободе.
Буџетска самосталност и самофинансирање медија гаранција су објективности
и професионализма.
У склопу загарантованих права и слобода грађана држава је обавезна да
потенцира слободу мишљења као основни предуслов слободног друштва, па самим
тим и слободног новинарства.
Држава мора материјално стимулисати медијске пројекте од виталног
националног значаја.
Српска народна странка сматра да српска заједница у РЦГ мора да има свој

телевизијски и радио канал, као и дневне новине и магазин, који би били на буџету
РЦГ.
Српска народна странка подржава оснивање што већег броја приватних
електронских и штампаних медија српске заједнице у РЦГ.
Српска народна странка се залаже да српска заједница оснује информативну
мрежу на читавој територији РЦГ, коју би чинили сви државни и приватни медији
српског народа у РЦГ.
ЕКОЛОГИЈА
Српска народна странка залаже се за очување постојећих природних ресурса

и њихово рационално коришћење, уз стриктно поштовање принципа превенције и
принципа «загађивач плаћа».
Залажемо се за свеобухватну и ефикасну заштиту права на животну средину
као људског права, у складу са међународним изворима права, уставом и законима.
РЦГ је проглашена еколошком државом 1992. године, и од тада није реализован
ниједан озбиљнији подухват који би бар прикрио искључиво политичку намјеру тог
чина.
Тешко нарушавање квалитета животне средине угрожава здравље становништва
и будућих генерација. Ситуација се посебно погоршала радиоактивном контаминацијом
проузрокованом разарањима током НАТО агресије.
Српска народна странка ће се залагати да се на институционалном, регулативом
и научно–истраживачком плану уведу интегралне и интердисциплинарне мјере
контроле загађености. Информације којима располажу установе одговорне за контролу
загађености морају бити доступне јавности.
Залажемо се за стварање координисаног система заштите животне средине
који ће бити усклађен са стандардима Европске уније, за доследно спровођење
казнене политике и давање пореских олакшица произвођачима који користе «зелене
технологије», односно европске стандарде.
Српска народна странка радиће на подизању свијести грађана за очување и
заштиту животне средине путем образовних програма, на свим нивоима и дјеловањем
инспекцијских служби, уз пуну примјену уставног права на слободан приступ
информацијама о стању животне средине, као и на ефективно учешће јавности у
доношењу одлука везаних за животну средину.
Скупштини Српске народне странке
Херцег Нови
9. децембар, 2006. године
Српска народна странка, као најјача опозициона странка и једини вјеродостојни

политички заступник интереса српског народа у постреферендумској Црној Гори,
наставиће да се енергично и пуним својим капацитетом залаже за уставно-правно
регулисање статуса Срба у насталој независној држави. То није само ствар европских
стандарда и људских права, већ и први и неопходни корак ка остварењу најзначајнијег
програмског циља Српске народне странке, а то је поновно духовно и државно
уједињење Србије и Црне Горе.
Српска народна странка ће настојати да у свим јавним наступима наглашава

неријешен статус српске националне заједнице у Црној Гори. Ми инсистирамо да

се Црна Гора уставно уреди као мултинационална заједница у којој ће сваки народ
бити репрезентован у складу са резултатима пописа из 2003. године, што је једино
праведно рјешење будући да у Црној Гори не постоји већински народ. У том смислу ми
предлажемо да се новим уставом успостави дводомни парламент који ће се састојати
од Дома грађана и Дома народа. У Дому грађана важио би принцип: један грађанин -
један глас, док би у Дому народа све националне заједнице биле паритетно заступљене,
чиме би се спријечила неправедна и опасна мајоризација. Угрожени народи само тако
се могу заштитити од некоректног прегласавања у областима које представљају њихов
витални национални интерес, као што је то устаљена политичка пракса у многим
европским државама.
Српска народна странка и након избора у септембру 2006. остаје у опозицији,
сада као најснажнија и најрелевантнија политичка снага на снажном антирежимском
курсу. Као што показују недавни поновљени избори за градску општину Зета, Српска
народна странка је и даље странка у успону, с циљем да се тај тренд настави и у
наредном изборном циклусу.
Да бисмо остварили тај циљ, неопходно је да се кадровски и инфраструктурно
оснажимо, да учврстимо и проширимо мрежу страначких активиста на терену, али
и да отворимо простор за нове људе, прије свега стручне и перспективне, како бисмо
своју интересну сферу проширили на што већи број бирача. Већ у овом тренутку
Српска народна странка професионално и интересно за себе везује на стотине људи,
што је чини значајном политичком институцијом, а то мора и даље бити пракса у свим
органима странке.
Позиционирање у оквиру страначке хијерархије мора бити демократско али и
питање способности, у духу критеријума које смо успоставили за избор посланика
са посланичке листе на претходним изборима за републички парламент, када је
пролаз мјерен према броју освојених гласова у општини која је кандидовала одређеног
посланика. Тако су се у парламенту нашли они који су имали највише успјеха међу
бирачима, дакле они који су најзаслужнији за високу позицију Српске народне странке
на љествици политичких организација у Црној Гори.
Рад Српске народне странке и даље прати наглашена медијска блокада, како
од стране државног јавног сервиса који је готово потпуно приватизован од стране
сепаратистичке олигархије, тако и од стране приватних медија, који су у потпуном
власништву црногорских тајкуна. У том смислу, мораћемо да тражимо сопствена
рјешења и да се и у будућности снажно ослонимо на пројекте какав је Радио-Бум,
радио станица која је у предизборној кампањи у великој мјери оснажила наш наступ
у Подгорици.
Након рефрендума, Српска народна странка је заузела принципијелну и чврсту
позицију према другим опозиционим странкама, нудећи им сарадњу али не на штету
Српске народне странке. Колико смо били у праву, показали су резултати избора.
Улазећи у ризик наступа у колацији као што је била Српска листа, ми смо дали шансу
нашој снази да дође до пуног изражаја, али смо допринијели да се покаже слабост наших
дотадашњих партнера. Међутим, Српска народна странка није ни у једном тренутку
тријумфовала због такве ситуације, потпуно свјесна да је пораз наших дотадашњих
политичких савезника велики допринос учвршћивању сепаратистичког црногорског
режима. У том смислу, ми ћемо наставити да сарађујемо са свим опозиционим
партијама у настојању да изазовемо демократску смјену власти у Црној гори и пуну

демократизацију земље.
Као опозициони лидер, Српска народна странка настојаће да постане члан
Европских народних партија, што је логично и неопходно за даљу међународну
афирмацију нашег рада, а посебно што би нам то омогућило и приступ одређеним
фондовима, што је такође значајно за даље унапређење утицаја Српске народне странке.
У том смислу, ми настојимо да искористимо уобичајене дипломатске контакте који
су нам на располагању протоколарно али преузимамо и оне друге кораке у правцу
успостављања непосреднијих контаката са народњацима у Европи.
У свим овима напорима очекујемо снажну подршку и помоћ из Србије, што је
и природно и нормално. Да бисмо одржали и унаприједили контакте које смо имали у
оквиру заједничке државе, а којима нисмо били никада претјерано задовољни, Српска
народна странка улаже велике напоре да успостави своју канцеларију у Београду.
Ми не желимо да се сва наша сарадња са Србијом сведе у надлежност министарства
за дијаспору, већ чинимо напоре да се наши проблеми наметну и кад је ријеч о
успостављању института двоструког држављанства и кад је ријеч о плодотворнијој
економској и културној сарадњи.
Српска народна странка наступиће са посебним и детаљним програмом
сарадње са одговарајућим институцијама у Србији, на што имамо право по европским
стандардима. Ми ћемо тражити да нам се омогући приступ свим националним,
економским, духовним и кутурним добрима која припадају српском народу, у складу
са нашим потребама.
Са посебном пажњом и сензибилитетом Српска народна странка пратиће
дешавања у вези са рјешењем статуса Српске православне цркве у Црној Гори, што ће
бити и главни репер за наш однос према црногорској власти. Свака власт која на било
који начин угрожава канонски засновано постојање и дјеловање Српске православне
цркве у Црној Гори за нас је недемократска и непријатељска. За Српску народну
странку нема дилеме да је свака подршка власти такозваној црногорској цркви акт
државног насиља над канонски успостављеном и у народу и историји заснованој
духовној заједници православних вјерника У Црној Гори.
Укратко, тражим од Скупштине Српске народне странке мандат да у наредном
изборном периоду оснажимо и учврстимо странку, да је кадровски и материјално
оспособимо за освајање власти у Црној Гори. Смјена актуелног режима је логичан и
природни сљедећи корак ка пуној демократизацији Црне Горе, а опозиција након пуних
15 година постојања мора бити спремна и оспособљена за такав развој догађаја. Из те
позиције бићемо у прилици да све ове проблеме са којима се сучељавамо рјешавамо
брже и ефикасније и на корист свих наших бирача, нашег народа, наше Црне Горе и
свега што је српско.
Уз то, желим да Српска народна странка и даље буде симбол једне
високодостојанствене, демократији и приципима слободе одане политике која је
модерна по својим методама, а дубоко утемељена у традицији и свијести народа по
својим вриједностима. Сигуран сам да ваше учешће у остварењу овог програма неће
изостати.
Андрија Мандић,
Предсједник Српске народне странке


Бр. 357/1/06 – 11. 12. 2006.
о ставу хрватског председника Месића према нацистичкој Хрватској
Влада Републике Српске Крајине скреће пажњу јавном мњењу да је објављени

став председника Стипе Месића о Независној Држави Хрватској, у којој је обављен
злочин геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима - за коју је рекао да представљала
једну од две победе хрватског народа, најбољи показатељ да је прогон српског народа
од 1990. до 1995. године, из Републике Српске Крајине и хрватских градова, само
наставак недовршеног геноцида над Србима из Другог светског рата.
Овим ставом председника Месића, уочава се и природа грађанског рата на
просторима бивше СФР Југославије, који је последица сепаратистичког деловања
републичких руководстава у Словенији и Хрватској, опет, на идејама нацистичке
идеологије Независне Државе Хрватске. Познато је да је у изазивању рата у бившој
Југославији и прогона Срба, једну од кључних улога, својим јавним и званичним
иступима, управо имао Стипе Месић, човек који би требало да представља нову
‘’умивену и демократску Хрватску’’.


Бр. 359/06 – 12. 12. 2006.
о ставу хрватског председника Месића према нацистичкој Хрватској и четницима
Влада Републике Српске Крајине скреће пажњу јавном мњењу да је, уз објављену
похвалу нацистичкој Независној Држави Хрватској Стипе Месића, још трагичније то
што целокупна литература у Хрватској (и школске књиге) обилује омаловажавањем и
погрдама српских антифашистичких бораца, под командом ђенерала Драгољуба Драже
Михаиловића. Антифашистичка Југословенска војска у Отаџбини, чији су војници
носили име – четници, прва је у Европи ратовала против фашистичких и нацистичких
окупационих армија и против војске нацистичке Независне Државе Хрватске, али се
хрватска историјска и друга литература најпогрдније изражава о четницима.
С обзиром да су четничким антифашистичким покретом руководиле
демократске политичке партије, у бившој Југославији је комунистички режим тај покрет
(из идеолошких побуда) представљао као квислиншки. Такву обману су преузеле све

гране друштвених наука у Хрватској и овај први европски антифашистички покрет
најпогрдније третирају – и поред чињенице да је председник Сједињених Америчких
Држава Хари Труман одликовао команданта четника Драгољуба Дражу Михаиловића
једним од највиших војних одликовања.
Овакво скрнављење четничког антифашистичког покрета, Хрватска упорно
негује и поред чињенице да је Европска заједница (унија) у Европском парламенту
у Стразбуру, 10. фебруара 1993, изгласала ‘’Резолуцију о европској и међународној
заштити нацистичких концентрационих логора као историјских споменика’’,
којом се штити истина о Другом светском рату, холокаусту, концентрационим логорима
смрти и антифашистичком отпору. Но, на одредбе ове Резолуције, пажњу не обраћа
ниједна државна установа у Хрватској, јер се погрде на српске припаднике четничког
антифашистичког покрета умножавају.
Влада Републике Српске Крајине позива Европску унију да захтева од Хрватске
да поштује одредбе ове Резолуције европских држава и да јој се услове преговори о
чланству у ЕУ тек кад буде уважавала чињеницу о српском четничком доприносу
победи над фашизмом и нацизмом.

Бр. 360/06 – 13. 12. 2006.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (према
најави у ноти бр. 351/06, од 29. 11. 2006) о кршењу основних људских права Срба у
Републици Хрватској, о чему не воде бригу Уједињене нације, владе европских држава
и Влада Сједињених Америчких Држава - која уверава свет да је заговорник борбе
против тероризма и кршења људских права.
Влада РС Крајине скреће пажњу ДКП да је тренутна полемика о председнку
Хрватске Стипи Месићу (везана за његову похвалу нацистичке Хрватске из Другог
светског рата) открила и његову подршку хрватском геноциду над Србима у тој
нацистичкој Хрватској и у сепаратистичком рату у Југославији од 1990. до 1995.
Та подршка се препознаје у Месићевој изјави о томе да су Срби дошли из Србије у
Крајину, што је историјски фалсификат, унесен у историјске књиге у Југославији - ради
навођења на помисао несрпског становништва да су Срби запосели хрватске земље, па
да зато Хрвати имају право на њихов изгон с те земље (објављено у ‘’Политици’’, 13.
децембра 2006). Председник Месић тврди да је рекао: ‘’Срби су овде дошли, они на
својим опанцима нису донели Србију, они су могли донети Србију у свом срцу, а
овде морају бити лојални грађани Републике Хрватске’’.
Влада РС Крајине упућује ДКП да најстарији европски документ - франачки
‘’Ајнхардов летопис’’ спомиње српско становништво у Крајини 818. године,
петстотина година пре турских освајања на Балкану. Није могуће да за ову историјску
истину (и поред колонијалне и комунистичке обмане у југословенским уџбеницима)

не зна хрватски председник Месић. Он је морао знати и да је становништво на још

западнијим деловима Балкана у Средњем веку било српско и православно. Српски
академик др Славко Гавриловић је то документовао у својој књизи: ‘’Из историје
Срба у Хрватској, Славонији и Угарској, Београд, ‘’Филип Вишњић’’, 1993.
године. Утврдио је да је становништво Истре (на италијанској граници) било српско и
православне вере до 17. столећа. Тад је, под притиском Ватикана, Венеције и Аустрије,
покатоличено и приморавано да се зове Хрватима. О томе, др Гавриловић цитира
писмо римокатоличког бискупа у Загребу Бендикта Винковића, који обавештава своје
старешине (1639. године) о обављеној римокатолизацији Срба: ‘’... Тако је учињено
у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској,
где су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши
грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сада су
задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него
Хрватима...’’

СККУПШТИНА РС КРАЈИНЕ И
Тел.3077-028, факс:3077-247, vladarsk@yubc.net
Бр. 361/06 – 13. 12. 2006.
ЈП ‘’ПОСЛОВНИ ПРОСТОР’’, Земун
Магистратски трг 1
ПРЕДМЕТ: Сала у ул. Косовска бр. 8,
18. децембра 2006. године, од 16,00 до 18,00 часова.
Молимо вас да нам уступите салу у Земуну, Косовска бр. 8, за 18. децембар
2006. године, од 16,00 до 18,00 часова.
Влада и Скупштина Републике Српске Крајине ће одржати Свечану академију
поводом петнаестогодишњице проглашења Републике Српске Крајине, у присуству
посланика Скупштине, чланова Владе и гостију, на којој ће Председник Скупштине
Републике Српске Крајине, дипл. инг. Рајко Лежаић, уручити Орден Светог Саве проф.
др Војиславу Шешељу и Председнику Републике Српске Крајине Милану Мартићу.

Број: 346/06
Датум, 13. децембар 2006. године
На основу члана 74, став 2, а у вези с чланом 82, став 6. и члана 84, тачка
10. Устава Републике Српске Крајине, сазивам прву сједницу Другог редовног
засједања Скупштине Републике Српске Крајине, за дан 18. децембра 2006. године, са
1. Поздравни говор Предсједника Скупштине дипл. инж. Рајка Лежаића

поводом петнаестогодишњице проглашења Републике Српске Крајине,
2. Потврђивање одлуке Владе Републике Српске Крајине о одликовању Орденом
Светог Саве проф. др Војислава Шешеља и Председника Републике Српске
Крајине Милана Мартића,
3. Уручење Ордена Светог Саве одликованима.
Сједница ће се одржати у 16,00 часова, ул. Косовска бр. 9, у Земуну.
Дипл. инж. Рајко Лежаић, с. р.

Земун, Магистратски трг бр. 3.
Бр. 358 /06 – 15. 12. 2006.
Влада Републике Српске
Председник Милорад Додик
БАЊА ЛУКА
ПРЕДМЕТ: Тужба против Републике Хрватске и

Муслиманско-хрватске Федерације Босне и Херцеговине,
Међународном суду правде у Хагу – за ратну штету због ге-
ноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском
рату и за злочине и етничко чишћење Срба у Босни и
Херцеговини, Републици Српској Крајини и Републици Хр-
ватској, од 1990. до 1995.

Имајући у виду да је Независна Држава Хрватска обавила злочин геноцида над
Србима од 1941. до 1945, у размерама од око 1/3 укупног становништва западно од
Дрине и Дунава, тужбу за наплату ратне штете, код Међународног суда правде у Хагу,
може да поднесе Влада Републике Српске - једина међународно призната држава

српског народа на територији на којој је извршен злочин геноцида.

Чињеница да је Међународни суд правде у Хагу прихватио, као легитимну,
тужбу другог ентитета Босне и Херцеговине (Муслиманско-хрватска Федерација)
против Савезне Републике Југославије, упућује на закључак да би Суд, истим правним
разлогом, прихватио тужбу и другог ентитета (Републике Српске).
Наравно, тужба Републике Српске би се односила и на наплату ратне штете за
злочине и етничка чишћења над Србима у сепаратистичким ратовима у Југославији
– од 1990. до 1995. године.
Тужба за ратну штету из Другог светског рата није покретана, јер је власт у
Југославији то спречавала. Историјска улога за отклањање ове неправде је припала
Влади Републике Српске и уверен сам, Господине Председниче, да ћете, у име
страдалих српских предака и потомака, учинити све да тужба буде подигнута против
држава наследница Независне Државе Хрватске (које су обавиле и злочин геноцида над
Србима, од 1990. до 1995) – Републике Хрватске и Муслиманско-хрватске Федерације
Босне и Херцеговине.
Будући да би Суд могао приговорити Влади Републике Српске да се њена
надлежност за страдале Србе, Јевреје и Роме не односи на подручје Републике Српске
Крајине и Републике Хрватске, предлажем да Влада Републике Српске Крајине буде
сутужилац у овом спору. Постоје два правна ослонца за ваљаност овог предлога:
1. Република Српска Крајина је била под заштитом ОУН и парламентарни
и председнички избори у РСК су обављени под покровитељством
Савета безбедности УН и ОЕБС-а – у децембру 1993. и јануару 1994.
године и
2. Врховни суд Северног Дистрикта Калифорније је већ прихватио 2006.
године за сутужиоца против Ватиканске банке и Хрватске -Владу
Као што знате, у англосаксонском праву ово прихватање сутужиоца на једном
суду, обавезује и сваки други суд на исти третман.
Трећи сутужилац би могла бити и Република Србија, јер су војници и полицајци
Независне Државе Хрватске обавили замашан злочин геноцида над споменута три
народа у Земуну, Срему и Рашкој области, од 1941. до 1945. Уверен сам да би Ваш
предлог, у овом смислу, Влади Републике Србије уродио плодом.
Уверен сам да схватате нашу одговорност пред историјом и да ћете ову
националну обавезу испунити.
Влада Републике Српске Крајине Вам је на располагању.

Број: 346/06
Датум, 17. децембар 2006. године

Поштовани госпдине Николићу,
Били бисмо почастовани, уколико бисте могли да присуствујете свечаној

проширеној седници Скупштине Републике Српске Крајине у прогонству – 18.
децембра 2006. године, у 16,00 часова, у Земуну, ул. Косовска бр. 9.
Свечана седница се одржава поводом петнаестогодишњице проглашења
Републике Српске Крајине, на Светог Николу 1991. године.
Поред поздрава председника Скупштине Републике Српске Крајине, биће
уручени Ордени Светог Саве Републике Српске Крајине, проф. др Војиславу Шешељу
и Председнику Републике Српске Крајине Милану Мартићу.
Ваше присуство за нас била би велика част.


Бр. 362/06 – 22. 12. 2006.
о позиву Комесеријата за избеглице да се гласа за владајуће странке – ДСС-НС
Скупштина РС Крајине у прогонству обавештава јавност да је позив

Комесаријата за избеглице да гласају за владајуће странке и Демократску странку
Србије најбестиднији корак, јер Влада премијера Коштунице није дозволила да се
отвори и региструје представништво државних органа Републике Српске Крајине у
Београду (а Министарство за унутрашње послове Француске је одобрило отварање
представништва Крајине у Паризу).
И председник Србије Тадић се поиграо несрећом прогнаног српског народа, па
га је позвао да гласа за Демократску странку, а лично не одговара на дописе Крајишника
и две године одбија сусрет с председником Скупштине и Владе РС Крајине.
Свиреп поступак према прогнаном српском народу су показале и претходне
две владе Републике Србије, а један од потпредседника (Чедомир Јовановић) се,
понижавајућим додворништвом Влади Хрватске, страховито огрешио о српске
националне интересе и хуманитарна начела – јер је изјавио да у односима Србије и
Хрватске нема нерешених проблема!
Подсећам не само гласаче пореклом из Републике Српске Крајине и Хрватске,
него све пунолетне држављане Републике Србије да ни једно министарство и ни
једна установа под контролом Скупштине, Владе и Председника Републике Србије
није дорасла да штити српске националне и државне интересе. Оне су занемариле
чињеницу да је Хрватска извршила геноцид и етничко чишћење над Србима од 1990.
до 1995. године и Влада Републике Србије, пре него друге чланице ОУН, дужна је да
се, најенергичније, бори за отклањање последица тих злочина и да најтешње сарађује
са Скупштином и Владом РС Крајине – чији су чланови бирани на демократским

изборима, под покровитељством Савета безбедности и ОЕБС-а, 1993. и 1994. године.

Политичари у Србији треба да имају у виду шта би хрватске власти чиниле
да је из Србије прогнано између 500 и 800.000 Хрвата. Хрватска, у том случају, не би
остављала без оптужби државу Србију ни један дан, а у сваком граду Хрватске би биле
регистроване канцеларије прогнаних Хрвата.
Дип. инж. Рајко Лежаић, председник

11.080 З е м у н, Магистратски трг 3.
Бр. 364/06 – 25. 12. 2006.
КОМЕСАРИЈАТ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ
н/р Госп. Никола Вукојевић
11.000 Б е о г р а д
Царице Милице бр. 2
У прилогу Вам достављамо саопштење Скупштине РС Крајине у прогонству,

бр. 362/06 од 22. 12. 2006. године, којим је реаговано на позив Комесаријата за избеглице
да прогнаничка популација гласа за владајуће странке ДСС-НС.
Људи који се баве политиком, било да су домицилни, или било који, ни данас,
ни убудуће, немају право да политичку каријеру граде преко категорије гласача који су
прошли сциле и харидбе – страдања, каква свет мало познаје, тиме их наводећи, још
једном, да повуку погубан потез за своје даље бивствовање.
Стога, градити властиту ‘’срећу’’ на трагедији сународника, више је него срамно
и бескрупулозно. Довољно је нагласити последњи став нашег саопштења, којим смо
реаговали на Ваш позив – 22. децембра 2006. године, и видети потпуни недостатак, с
Ваше стране, осећаја за стварност и људско достојанство. Тим више, што Ваша установа
одбија, пуне две године, да погмогне регистрацију Владе и Скупштине РСК у Србији,
а њено руководство не одговара на предлоге премијера и председника Скупштине
за сусрет с функционерима те установе, у сврху отклањања последица геноцида и
етничког чишћења над Србима, страдалим на простима бивше Југославије.
С обзиром да одбијате званичну коресподенцију са Скупштином и Владом РСК,
ово писмо има карактер отвореног.
Прилог: - саопштење


Бр. 365/06 – 28. 12. 2006.

је најавила у својој ноти бр. 351/06, од 29. 11. 2006) о злочинима над Србима и етничком
чишћењу од Срба у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, уз чињеницу
да хрватске власти не чине ништа да се злочинци казне и последице њихових злочина
отклоне.
Влада РС Крајине и овог пута скреће пажњу да Европска унија прелази
преко оваквог понашања Хрватске, иако је с Хрватском потписала: ‘’Споразум о
стабилизацији и придруживању између Републике Хрватске, с једне стране, и
Еуропских заједница и њихових држава чланица, с друге’’, у којем је предвиђено
кажњавање починилаца свих злочина, како то пише у делу ‘’Сурадња у казненим
питањима’’ Споразума. У члану 80. је прецизирано да ће се спречавати и сузбијати
тероризам и да ће на тим пословима сарађивати Европска унија и Република
Хрватска.
Влада РС Крајине упозорава да се Европска унија оглушила о ову обавезу из
Споразума и да не чини ништа да се казне кривци за прогон око 400.000 Срба из
хрватских градова и територија које су од 1991. до 1995. биле под влашћу Владе Хрватске.
Да је овако очигледан и замашан злочин геноцида над Србима брига и Европске уније,
показује документ Савета безбедности УН, бр. S/25777, од 15. маја 1993. године, у којем
је Генерални секретар ОУН Бутрос Бутрос Гали изнео цифру да су хрватске власти
прогнале, само у Републику Српску Крајину и Југославију, 251.000 Срба, и то од 1990.
до 18. марта 1993. године. Прогони и убиства Срба су следили и касније – многи Срби
су побегли у европске и прекоморске државе, о чему постоје подаци у имиграционим
установама сваке од њих, посебно у установама земаља чланица ЕУ, САД, Канаде и
Аустралије.
Влада РС Крајине скреће пажњу владама чланица ЕУ да би оне биле обавезне
да, као први корак при отклањању последица овог страшног злочина, упозоре Хрватску
да не може преговарати о чланству у ЕУ док не обештети све прогнане Србе, којима је
успут, колективно, одузела држављанство и ускратила многа друга права.
\
Бр. 366/06 – 29. 12. 2006.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (нота бр. 351/06,

од 29. 11. 2006) о злочинима над Србима и етничком чишћењу од Срба у Републици
Српској Крајини и Републици Хрватској, уз чињеницу да су хрватске власти порушиле
183 српска насеља у Славонији, па тамо уредиле подземна складишта за радиоактивни
отпад и хемијске отрове – допремљене из фабрика западноевроспких држава.
Влада РС Крајине подсећа ДКП да је Европска унија потписала с Републиком
Хрватском: ‘’Споразум о стабилизацији и придруживању између Републике
Хрватске, с једне стране, и Еуропских заједница и њихових држава чланица,
с друге’’, у којем је предвиђено кажњавање лица која уништавају еко систем
радиоактивним и индустријским
отпадом. Ова одредница се налази у одељку ‘’Сурадња у казненим питањима’’
Споразума, члан 80, тачка 1, пасус 2, по којој су Европска унија и Република Хрватска
обавезне да отклоне последице деловања радиоактивног отпада и хемијских отрова на
подручју Западне Славоније. Хрватска војска и полиција су с овог подручја прогнале
Србе и порушиле, с инфраструктуром, 183 насеља, а затим су 1991. и 1992. године, у
подземна складишта тога краја, одлагале радиоактивни отпад и хемијске отрове. Овај
отров је допремљен возом из СР Немачке 1991. и 1992. године, па и та чињеница сведочи
зашто су се европске државе, у првом реду Немачка, залагале за разбијање Југославије.
Унапред су знале да ће Хрватска прихватити улогу колоније индустријски развијене
Западне Европе. Влада Републике Српске Крајине је 1993. обавестила УН да је земљиште
у Западној Славонији порозно и да ће отрови и радиоактивност контаминирати ток
Саве, Дунава и воду Црног Мора, приобално земљиште и суседе: Мађарску, Србију
и Босну и Херцеговину, али је западноевропски лоби у Њујорку уклонио ову стручну
информацију о радиоактивности и хемијским отровима у Западној Славонији.
Влада РС Крајине обавештава ДКП да је ове податке изнело ‘’Јавно подузеће
за збрињавање радиоактивног отпада Хрватске’’, Загреб, Савска цеста 41/4 - на
Међународном научном скупу у Пачуу у Мађарској, 1992. године. Иста хрватска
установа је извештај о радиоактивном отпаду и хемијским отровима у Славонији
послала на Симпозијум о радиоактивном отпаду у Туксону (Tucson), Аризона, САД,
од 22. фебруара до 4. марта 1993. године. Извештај је гласио на енглеском: ‘’Radioactive
Waste Management in the Areas of Croatia Affected by War’’, аутора: Дамир Шубашић,
Марјан Гунарић, Младен Новаковић и извесни Антун С.

Бр. 368/06 – 03. 01. 2007.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (нота
бр. 351/06, од 29. 11. 2006) да је Република Хрватска, геноцидом над Србима и њиховим
прогоном у 20. столећу, имала безрезервну помоћ Ватикана, с којим је делила профит
од имовине, новца и драгоцености убијених и прогнаних.
Влада РС Крајине подсећа ДКП да је Европска унија потписала с Републиком
Хрватском: ‘’Споразум о стабилизацији и придруживању између Републике
Хрватске, с једне стране, и Еуропских заједница и њихових држава чланица, с
друге’’, у којем је предвиђено кажњавање лица за прање новца – члан 78, тачке: 1. и
2.
Влада РС Крајине у прогонству обавештава ДКП да је на Врховном суду
у Сан Франциску, у САД, поступак против Ватиканске банке и Хрватске за ратни
злочин геноцида у Хрватској (од 1941. до 1945) над Србима, Ромима и Јеврејима и за
послератно прање новца и профитирање од тих злочина. Ова чињеница обавезује и
чланице ЕУ, због наведеног Споразума. Њиме је предвиђено да ће стране ‘’сарађивати
на спријечавању употребе својих финансијских структура за прање новца’’.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству (као сутужилац) обавештава
ДКП да је амерички новинар Грег Шимански (Greg Szymanski) говорио на америчком
радију (Genesis Communication Network) о новембарској судској расправи. Пренео је,
да је адвокат Ватикана признао да је Света Столица помагала хрватској војсци да убија
Србе, Роме и Јевреје - ‘’јер то дозвољавају међународни закони’’. Новинар Шимански
је објаснио изјаву адвоката Ватикана, позивом на студију Ерика Џона Фелпс-а:
‘’Ватиканске убице’’. У тој студији, пише: ‘’Ватикан оправдава убиства тиме што се
ставља изнад закона и користи постојећи Закон о инквизицији (Office of Inqisition),
како би уништио све оне које сматра да су неверници (јеретици) и који не показују
потпуну оданост и послушност папи’’. Адвокат жртава холокауста у Хрватској,
Џонатан Леви, изјавио је да су му уступљени документи ватиканског послератног
шпијуна Крунослава Драгановића, хрватског римокатоличког свештеника, и да ће и
они помоћи да се донесе праведна пресуда против Ватиканске банке и Хрватске – у
име које је директно оптужен: Доминикански ред и Хрватски ослободилачки покрет.
Адвокат жртава Џонатан Леви је рекао: ‘’Папа Бенедикт Шеснаести би теребало да
се забрине због тога што је у (америчком) Врховном суду пољуљан интегритет Свете
Столице’’.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству жели да дода да забринутост
треба да се тиче Цивилизације, јер држава која је побила само у једном логору 700.000
Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома, није кажњена, нити позвана на одговорност.
Зато је, несметано, готово благословено, прогнала 80% Срба из Републике Српске
Крајине (Зоне под заштотом ОУН) и Републике Хрватске, од 1990. до 1995. године.


11.080 Земун, Магистратски трг бр. 3
Бр. 369/07 – 4. 01. 2007. године
САОП Ш Т ЕЊE
поводом одласка избјегличке делегације у Загреб
Влада Републике Српске Крајине у прогонству, поводом одласка делегације тзв.

Савеза избјегличких удружења у Загреб на поклоњење Стјепану Месићу, обавјештава
јавност да ова делегације предстваља само себе.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству подсјећа да је Република
Хрватска у посљедњем рату убила преко 7.000, ранила 15.000 и прогнала око 800.000
Срба. У рату је порушено 1.100 српских села и заселака, преко 30.000 кућа је запаљено,
а 50.000 Срба је једина популација из некадашњих социјалистичких држава којој
станарско право није претворено у право власништва.
Што се тиче Стјепана Месића, Влада Републике Српске Крајине подсјећа да
се ради о човјеку који је „све Србе упућивао под један кишобран“ и поручивао им да
„земљу могу понијети само на опанцима“. Уосталом, о његовим „раним радовима“
из 90-тих могли смо се упознати и ових дана на снимцима његовог нацистичког
„усташовања“.
Дакле, у ту и такву Републику Хрватску и код тог и таквог „врховника“ одлази
ова самозвана дружина - у моменту када се тај исти Месић налази у проблему да докаже
да он са нацистичком идеологијом нема ништа, па му они овом својом посјетом дају
подршку.
Одлазак на поклоњење новом врховнику, није ништа друго него пљување по
гробовима погинулих Крајишника. Да ствар буде гора, Будимир у изјави чак и смањује
број погинулих те говори о само 2.500 погинулих.
Рјешење крајишких проблема није у Банским дворима, то није адреса на
коју се треба обраћати. Наивно је очекивати да ће они који су злочин починили сада
исправљати резултате својих злочина и свог етничког чишћења. Права адреса је
Међународна заједница.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству позива крајишки прогнани народ
да препозна ове подвале и да оне који се играју и ругају нашом судбином осуди.
РЕПУБЛИКА СРПСКЕ КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

Бр. 370/07 – 9. 01. 2007.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (како је најавила у

ноти бр. 351/06, од 29. 11. 2006) о злочинима над Србима и етничком чишћењу од Срба
у Републици Српској Крајини и Републици Хрватској, уз чињеницу да хрватске власти
не чине ништа да се злочинци казне и последице њихових злочина отклоне.
Влада РС Крајине и овог пута скреће пажњу да Европска унија прелази
преко оваквог понашања Хрватске, иако је с Хрватском потписала: ‘’Споразум о
стабилизацији и придруживању између Републике Хрватске, с једне стране, и
Еуропских заједница и њихових држава чланица, с друге’’, у којем је предвиђено
кажњавање починилаца свих злочина, како то пише у делу ‘’Сурадња у казненим
питањима’’ Споразума. У члану 80. је прецизирано да ће се спречавати и сузбијати
тероризам и да ће на тим пословима сарађивати Европска унија и Република Хрватска
- што подразумева и отклањање последица тероризма.
Влада РС Крајине упозорава да се Европска унија оглушила о ову обавезу
из Споразума и да не чини ништа да се казне кривци за прогон око 400.000 Срба
из хрватских градова и територија које су од 1991. до 1995. биле под влашћу Владе
Хрватске, како смо обавестили ДКП нотом бр. 365/06 од 28. 12. 2006. Тад смо упозорили
да о овом етничком чишћењу постоји документ Савета безбедности УН, бр. S/25777, од
15. маја 1993. године. Садржи сведочење Генералног секретара ОУН Бутроса Бутроса
Галија пред Саветом безбедности – да је само у Југославију и у Републику Српску
Крајину прогнано 251.000 Срба, и то од 1990. до 18. марта 1993. године.
Влада скреће пажњу ДКП да је тај прогон Срба из хрватских градова, поред
претходног стављања Срба и Рома ван закона у Републици Словенији - 1991, био
замајац и осталим злочинима у сепаратистичком рату од 1991. до 1995. Ово је важна
чињеница, јер су кривци за ратне страхоте у Југославији биле власти у Словенији и
Хрватској, а не власт у Србији и њен председник Слободан Милошевић, како је то
криво представљено, првенствено, у европским и америчким, медијима. Овакву оцену
потврђује и Извештај избеглих лица (од 1. маја до 31. децембра 1992) из САО Крајине,
Славоније, Барање, Западног Срема, Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине Завода
за статистику Републике Србије, бр. YU ISSN 0353-0809, Београд, од јануара 1993.
Огромну већину су прогнале власти у Хрватској, а мањи број власти БиХ и Словеније.
ДКП треба да знају да су Срби прогањани из Хрватске - пре него што је дошло до
хрватског напада на јединице војске и да их је прогнано у Србију, од 1. маја до 31. јула
1991. године – 47.674 лице. Какве размере злочина је проузроковао овај почетни прогон,
показује овај документ – до краја 1992, у Србији је регистрован 418.661 прогнаник, с
тим што је било и прогнаних који се нису пријавиле властима Србије.
РЕПУБЛИКА СРПСКЕ КРАЈИНА - ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

Бр. 371/07 – 11. 01. 2007.


дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да им скрене пажњу
да Међународни суд за ратне злочине у Југославији (Хаг – Холандија), ако се има у
виду оптужница против Председника Републике Српске Крајине Милана Мартића и
завршна реч тужиоца од 10. јануара 2007. године, не поштује ни међународно право ни
правичност.
Влада моли ДКП да обрате пажњу на речи тужиоца о прогону становника
хрватске националности из насеља у Републици Српској Крајини. Својим излагањем,
тужилац крије чињенице да су државници у Хрватској планирали и спроводили
прогон Срба из свих насеља у Републици Хрватској, почевши с 1990. годином, а да
су међусобни сукоби наоружаних припадника хрватске и српске националности у
Републици Српској Крајини само последица тог злочиначког подухвата. О прогону
Срба из хрватских градова, понављамо, реферисао је Генерални секретар Б. Б. Гали
пред Саветом безбедности УН, бр. S/25777, од 15. маја 1993. године, кад је рекао да је
само у Југославију и у Републику Српску Крајину, Хрватска прогнала 251.000 Срба, и
то од 1990. до 18. марта 1993. године.
Влада упућује ДКП на Извештај избеглих лица (од 1. маја до 31. децембра 1992)
из бр. YU ISSN 0353-0809, Београд, од јануара 1993. Из њега наводимо број прогнаних
Срба из неких хрватских градова – до 31. децембра 1992. По овим подацима, размере
злочиначког подухвата против Срба превазилазе вишеструко све оно што се приписује
Председнику Мартићу и осталим оптуженим Србима, а за такве размере хрватских
злочина нема ниједне тужбе у Хагу. А много Срба је прогнано у европске и ваневропске
земље, па се размере етничког чишћења од Срба у Храватској не могу прецизирати.
Ево броја прогнаих Срба из неких градова Хрватске – смештених у Србији:
- Загреб 12.097 - Осијек 23.540

- Винковци 31.202 - Подравска Слатина 7.505
- Дарувар 5.999 - Задар 5.500
- Сисак 5.723 - Карловац 5.517
- Нова Градишка 4.846 - Вировитица 3.683
- Сплит 3.663 - Госпић 3.615
- Славонска Пожега 3.365 - Грубишно Поље 2.781
- Опатија 171 - Сплит 126, итд.


Бр. 372/07 – 15. 01. 2007.
Гос. Војислав Коштуница, председник
11.000 Б е о г р а д
Немањина бр. 11
Имајући у виду чињеницу да сте председник Владе Републике Србије - државе
најмногољуднијег дела српског народа на Балканском полуострву, дозвољавам себи
слободу да Вас подсетим на велика страдања Срба током двадесетог столећа и на
закључак Владе Републике Српске Крајине у прогонству да су врло вероватна нова
страдања Срба. Наговештаји су очигледни, то за Вас представља, с обзиром на државни
положај, велику одговорност.
Ово упозорење Вам упућујем с пуном одговорношћу и уз чињеницу да је
недавно обелодањено сведочанство адвоката Свете Столице, пред Врховним судом
Северног Дистрикта у Клифорнији, у Сан Франциску - о томе да је Ватикан био
обавезан (по међународном праву) да помаже Независну Државу Хрватску, од 1941. до
1945, приликом њеног биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја, њиховог прогона
и покрштавања.
Обавештавaм Вас, да је Влада Републике Српске Крајине у прогонству
сутужилац против Ватиканске банке и Хрватске за опљачкани новац, драгоцености
и другу имовину жртава Концентрационог логора смрти у Јасеновцу, где су масовно
убијани Срби, Роми и Јевреји. Извештај с овог процеса (новембар 2006), објављен је од
стране америчког новинара Грега Шиманског (Greg Szymanski) на америчком радију
(Genesis Communication Network). Саопштио је изјаву адвоката Ватикана да је Света
Столица помагала хрватској војсци да убија Србе, Роме и Јевреје - ‘’јер то дозвољавају
међународни закони’’. Новинар Шимански је објаснио изјаву адвоката Ватикана,
позивом на студију Ерика Џона Фелпс-а: ‘’Ватиканске убице’’. У тој студији,
пише: ‘’Ватикан оправдава убиства тиме што се ставља изнад закона и користи
постојећи „Закон о инквизицији“ (Office of Inqisition) из шеснаестог века, како би
уништио све оне које сматра да су неверници (јеретици) и који не показују потпуну
оданост и послушност папи’’. Адвокат жртава холокауста у Хрватској, Џонатан Леви,
изјавио је да су му уступљени документи ватиканског послератног агента, хрватског
католичког свештеника, Крунослава Драгановића и да ће и они помоћи да се донесе
праведна пресуда против Ватиканске банке и Хрватске – у име које је директно оптужен:
Доминикански ред и Хрватски ослободилачки покрет. Адвокат жртава Џонатан Леви
је рекао: ‘’Папа Бенедикт Шеснаести би теребало да се забрине због тога што је у
(америчком) Врховном суду пољуљан интегритет Свете Столице’’.
Оваква изјава на једном суду представника Свете Столице је више него
запрепашћујућа. Руководство Римокатоличке цркве је с огромним утицајем на политчка
кретања у свету. Подсећам Вас, да је већина влада прихватила изјаву Његове Светости
Папе Јована Павла Другог из 1991. године, да признаје противуставни сепаратизам
Републике Хрватске, што је био замајац хрватског државног терора над Србима. Као
што знате, уследила су многа убиства, пљачке, ускраћивања личних и националних

права Србима и завршило се прогоном између 500.000 и 800.000 Срба.

Сложићете се да злокобно звучи наведена изјава адвоката Свете Столице пред
америчким Врховним судом у Сан Франциску. Неодољиво подсећа на призивање снага
зла из најтамније историје човечанства. Мада такви подстреци, позиви на Законе о
инквизицији, угрожавају сваку нацију на свету, они су најдиректнија претња српском
народу. Зато, разочарава чињеница да се Влада Републике Србије није огласила
о овој изјави адвоката Свете Столице на америчком суду. Најосновнија правила
међудржавних односа, налажу обавезу Влади Републике Србије да, у овој ситуацији,
затражи објашњење од амбасадора Свете Столице у Београду или да српски амбасадор
при Светој Столици у Риму прибави тумачење од надлежног државног функционера.
Разочарава и чињеница да ни једно гласило у Републици Србији није објавило ни
речи о сведочењу адвоката Свете Столице у Сан Франциску, мада је Влада Републике
Српске Крајине о томе известила скоро све редакције. Ако је о томе могао амерички
радио да припреми једночасовну емисију, онда је чудо да српски медији о томе ћуте – а
догађај се и те како тиче и трагичне прошлости српског народа и његове будућности,
што све указује да су медији неслободни, напротив, да су цензурисани, односно под
строгом контролом власти.
Надам се да ћете, у односу на овај судски процес, затражити објашњење од
надлежних у Светој Столици, како то налажу правила билатералних односа. Веома је
важно да је порука ватиканског адвоката изговорена на једном од судова Сједињених
Америчких Држава.
С обзиром да све државне установе Републике Србије (па и Влада) потпуно
одбацују сваку сарадњу са Скупштином и Владом Републике Српске Крајине, ово
писмо сматрајте отвореним.

КОПИЈА:
Достављена Председнику Владе
Републике Српске, господину
Милораду Додику

Бр. 373/07 – 17. 01. 2007.

обавести да је и кривотворење чињеница о српском језику било у тој функцији.

Влада је уверена да је овај податак од изузетног значаја за правилно схватање
историјских и савремених односа међу државама и народима Средње Европе и
Балканског полуострва - што је предмет обавезне пажње дипломатско-конзуларних
представништава. Од изузетног значаја је податак да је, у Немачком институту за
међународну политику и безбедност у Берлину, објављена истина да хрватски језик
није у службеној и књижевној употреби ни у Хрватској, нити у некој другој држави,
више од сто година. Стручњак Немачког института Волф Ошлес је изјавио да је
службени и књижевни језик у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори
један језик и да је подела тог језика на два језика (српски и хрватски) чист идиотизам.
Он је у ‘’Евроазијском магазину’’ (пренесено у београдском дневнику ‘’Прес’’, од 16.
јануара 2007), поставио питање ‘’да ли још постоји хрватски језик?’’ Он је додао да је
‘’идиотизам о хрватском језику’’ почео 1967. године, кад је штампана ‘Декларација о
називу и положају хрватског књижевног језика’, која је изазвала даље провокације’’.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је уверена да ће дипломатско-
конзуларна представништва посветити пажњу овом стручном и неутралном ставу
Немачког института и да ће бити уверана у оно што је Влада, у више својих нота,
упозоравала - да су Срби католици у Крајини и Далмацији асимиловани и преведени у
хрватску нацију и помоћу кривотворења да је језик којим су они говорили – хрватски
језик. Подсећамо да је у целокупном кривотворењу о језицима, кривотворено да је
хрватски језик, кобајаги – КАЈКАВСКИ ДИЈАЛЕКТ. Хрватски језик се не користи
више од сто година – како то правилно оцењује немачки стручњак Волф Ошлес, што је
цивилизацијски губитак, јер је хрватски језик из групе најстаријих европских језика,
попут осталих језика Словена.

Бр. 374/07 – 22. 01. 2007.

обавести да колонијални поступак Републике Хрватске према Србима није озбиљно
разматран у УН и у другим међународним организацијама.
Влада изражава чуђење да је више пажње и публицитета посвећено поступку
Владе Републике Словеније, којим је брисано из евиденције око 18.305 Срба, Рома и
припадника других националних мањина, него прогону између 500. и 800.000 Срба
из Републике Српске Крајине и Хрватске. Ови прогнани Срби су доживели истоветно
брисање из евиденције живих, попут ове мање групе Срба у Републици Словенији.

Брисани су из књиге држављана Републике Хрватске, па је чудо да се таквом поступку

Владе Републике Хрватске (који подсећа на расне законе у нацистичкој Немачкој) не
придаје никаква пажња.
Влада Републике Српске Крајине у прогонству се нада да ће дипломатско-
конзуларна представништва у Републици Србији обавестити своје владе о несхватљивој
тишини о овако страшном кршењу људских права у Хрватској, у размерама које
вишеструко превазилазе оне у Републици Словенији. У средствима информисања
се наводе чињенице о судским поступцима против Републике Словеније пред
Међународним судом за људска права у Стразбуру за ова недела, а неким чудом је
Република Хрватска од тога заштићена.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их, само једним
документом, упути у страховита кршења основних људских права прогнаних Срба
из Републике Српске Крајине и Хрватске и да подсети ДКП да европске владе
најбучније захтевају поштовање демократских начела, а у Европи, како се овде види,
људи немају право ни да упишу своју децу у матичне књиге рођених:
***
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА, ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ-
Бр. 377/07 – 24. 01. 2007.
На захтев Котур Душана, рођеног 23. 8. 1956. у Ољаси, СО Славонска Пожега,

Хрватска, од оца Драгана и мајке Драгице, настањен у Батајници, Болманске битке
бр. 6, тел. 8486-362, да му се, реконструкцијом, установи да је венчан у Републици
Српској Крајини, у Вуковару, 8. марта 1993, са Ђекић Обренком, рођеном 1. 11. 1968, у
Јардолу, СО Витез, Босна и Херцеговина, од оца Саве и мајке Анђе, Влада Републике
Српске Крајине издаје
П О Т В Р Д У
Потврђује се да је хрватска полиција запленила архиве државних, општинских
и судских органа Републике Српске Крајине и најчешће се њоме не могу користити
становници РС Крајине. Такође се потврђује да је део документације Владе и
Скупштине РС Крајине у Србији, запленила полиција Републике Србије и државни
органи не дозвољавају да се користи.
Овим се крше основна људска права стотина хиљада људи из РС Крајине
и Републике Хрватске, у првом реду прогоника у Републици Србији и у другим
земљама. Надлежни општински органи у Хрватској и Републици Србији не обављају
реконструкције – ради обезбеђења основних докумената – сведочанстава, докумената

о радном односу, извода из матичних књига рођених, венчаних и умрлих, итд.
Влада Републике Српске Крајине моли надлежне органе у СО Земун да,
реконструкцијом, омогуће именованом прибављање извода из МК венчаних. Без
венчанице, није могао да упише кћерку Ану у МК рођених, рођена 10. 10. 2006, у
Београду, Савски Венац, као своју кћерку – ‘’него је себе уписао као човека који Ану
признаје за кћерку’’.
Реконструкцији венчања, могу да помогну и личне карте Републике Српске
Крајине – Котур Душана, бр. 40058, од 10. 05. 1993, Вуковар и Котур Обренке, бр.
45610, издата 09. 09. 1993, Вуковар – копије у прилогу.
У прилогу су изјаве сведока о обављеном венчању: Рикановић Миленко, рођен
10. 09. 1948. у Смољановцима, СО Славонска Пожега, СР Хрватска, отац Пајо и мајка
Љуба, из Голубинаца, Инђијска 74, бр. лк 112985, Стара Пазова 24. 05. 2002. и Куљанин
Милосав, рођен 24. 08. 1945. у Брадини, СО Коњиц, Босна и Херцеговина, отац Ратомир
и мајка Радојка, из Београда, Скендербегова бр. 6, бр. лк 162159, Београду, 29. 20.
2004.

Савезне Републике Немачке у ДЗ Србије и Црне Горе и да подсети Амбасаду на своју
ноту бр. 51/05, од 24. 06. 2005. године, у којој је немачки парламент замољен да осуди
Републику Хрватску за геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском
рату.
Влада се руководила чињеницом да је Савезна Република Немачка једна од
најуважаванијих чланица Уједињених нација и једна од најзаслужнијих за достигнути
ниво европских интеграција, па да јој је, у вези са тим, од важног државног интереса
да се заложи за обелодањивање овог хрватског геноцида. О њему постоје уређена
документа у немачким архивама, подаци Документациног центра Симона Визентала,
преживели сведоци, подаци у архивама многих држава, објављни научни радови,
књиге, Одељење о хрватском концентрационом логору смрти ‘’Јасеновац’’ у Музеју
холокауста у Њујорку, итд.
Влада полази од чињенице да је Хрватска била највернија савезница Хитлерове
Немачке, па су тадашњи немачки државници и војни команданти (из дана у дан)
стицали увид и бележили поступке хрватске војске и полиције у истребљењу Срба,
Рома и Јевреја. Због тога је цивилизацијска обавеза Савезне Републике Немачке да
предузме против Републике Хрватске, у своје име и у име Европске уније, много више
од онога што предузима против Републике Турске - за старији геноцид над Јерменима
(1915-1917), о којем нема тако поузданих података као о хрватском геноциду над
Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату. СР Немачку и остале чланице ЕУ
обавезује поновљени хрватски геноцид над Србима, од 1990. до 1995. године. Хрватска
је протерала 80% Срба, уништила им 1100 насеља, порушила 30.000 стамбених и
привредних објеката, одузела им станарско право, покретну и непокретну имовину,
онемогућила откуп акција при продаји предузећа и установа, итд.
Влада подсећа Амбасаду да је цивилизацијска одговорност чланица ЕУ за овакво
страдање Срба историјско, јер су оне дозволиле (и подржале) геноцидну меру хрватског
парламента (1990), кад је, гласањем посланика хрватске националности, одузет Србима

уставни статус државотворног народа у СР Хрватској, а касније је им је, на исти начин,

одузето и држављанство. Амбасада ће се сложити да би то било недопустиво у другим
европским државама – например, кад би Фламанци то учинили Валонцима у Белгији,
Французи у Швајцарској Немцима и Енглези у Британији Шкотима.
С обзиром да европске владе не сарађују с представницима прогнаног српског
народа, Влада је приморана да ову ноту користи као отворено писмо.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да Амбасади Савезне
Републике Немачке понови изразе свог високог поштовања.
АМБАСАДА СР НЕМАЧКЕ
БЕОГРАД
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА, ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

Бр. 380/07 – 26. 01. 2007.

дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и да их (сходно ноти
бр. 307/06 од 6. 9. 2006 – о колонизацији српских земаља и асимилацији Срба) обавести
да је Међународна заједница занемарила једну од најважнијих чињеница у вези с
делатношћу шиптарских сепаратиста на Косову и Метохији. Реч је о стотинама хиљада
досељених Шиптара – држављана Републике Албаније, од 1941. до 1990. године.
Влада подсећа ДКП да је фашистичка Италија насељавала Косово и Метохију
држављанима Албаније 1941, а нацистичка Немачка 1943. И Италија и Немачка су,
помоћу шиптарских квислинга, прогониле и пљачкале Србе. Насељавање држављана
Албаније на Косово и Метохију је наставила комунистичка Југославија – од 1945. до
1990, забранивши Србима које су прогнали Италијани и Немци да се врате на Косово и
Метохију. То је био гест колонизације српске земље страним држављанима, уз строгу
забрану насељавања тих странаца у друге републике Југославије – Словенију, Хрватску
и Босну и Херцеговину. Ова антисрпска политика је диктирана од Јосипа Броза Тита,
Хрвата и његовог заменика Едварда Кардеља, Словенца.
Влада подсећа ДКП да се о десетинама хиљада породица - дошлих илегално
из Албаније у Југославију, није бавио Високи комесеријат ОУН за избеглице, а био
је дужан да то чини. О избеглицама из Албаније нису бринуле ни европске владе. Ти
страни држављани су искоришћени против српских националних и државних интереса,
ради покушаја да се српске земље укључе у албанску државу – истоветно намери да се
Република Српска Крајина, прогоном Срба, задржи у границама Републике Хрватске.
Влада подсећа ДКП да су стотине хиљада држављана Албаније и данас без
држављанства Републике Србије, јер они нису поднели молбу за пријем – локални
матичари су их противзаконито уписивали у књиге држављана. У време разбијања
Југославије, Међународна заједница није рачунала са странацима у њој, нити је
тај проблем био у дневном реду бројних конференција. Било је обавезно да бивше
југословенске републике преузму бригу о пропорционалном делу ових страних
држављана – да их преселе на своје територије, или да их (заједничком одлуком) ставе
на бригу Високом комесару ОУН за избеглице. Овако, они су (као избеглице савезне

Југославије) остали на терету само Републике Србије, што је и неправедно и против
свих норми међународног права. Ако су нове државе поделиле заједнички новац,
драгоцености, уметнине, предузећа, зграде амбасада и друго, морале су поделити и
бригу о судбини странаца, затечених у заједничкој држави.
Влада је уверена да је овај непокретани проблем обавеза и ОУН и њених
чланица, посебно западноевропских држава, које, итекако, брину о својим државним
интересима и не дозвољавају да ти интереси буду нарушени неконтролисаним боравком
странаца.
Влада Републике Српске Крајине користи и ову прилику да ДКП у Републици
Србији понови изразе свог високог поштовања.

Бр. 381/07 – 31. 01. 2007.
АМБАСАДОР РЕПУБЛИКЕ МАЂАРСКЕ
Њ.Е. ШАНДОР ПАП
11.000 Б е о г р а д
Крунска бр. 72.
Имајући у виду чињеницу да се Република Мађарска граничи с окупираном
територијом Републике Српске Крајине и чињеницу да су Вам познате околности
хрватског геноцида над српским народом у Другом светском рату и у време разбијања
Југославије од 1990. до 1995. године, желим да скренем пажњу Вашој Екселенцији
да су ови геноциди припремани уз фалсификате у историји, књижевности и другим
друштвеним наукама југословенских народа.
У Хрватској су фалсификовани и подаци везани за историју мађарског народа и
мађарске државе, а радови мађарских историчара и картографа се не уважавају. Овом
приликом, подсећам Вашу Екселенцију на радове чувеног аутора првог мађарског
атласа Јаноша Саски Томке (1700-1762). Он је (1752) објавио у Братислави карту
мађарских земаља и написао је да у Славонији и Барањи живе само Срби – православне
и римокатоличке вере. Хрватска историографија и географија, супротно томе, пишу
да су ово земље које су биле насељене само Хрватима, чиме хрватска држава правда
геноцид над српским народом - под изговором да су Срби узурпирали ‘’хрватске’’
земље. На Конгресу Срба 1790 – у Темишвару, на територији Угарске (Мађарске),
прочитано је писмо аустријског цара и угарског краља Леополда Другог, у којем је цар
посведочио да су Срби, и пре турских освајања у Европи, живели у Славонији, како то
тврди и мађарски картограф Јанош Саски Томка:
‘’Што се мене тиче, држим да је српски народ, и пре рата с Турцима, живео
у Срему, Славонији и Бачкој, а приликом рата, једнодушно у поновном освајању
истих предела, учествовао, те и сад тамо живи, па да, стога, на те земље и највише
права има’’.

Вашу Екселенцију желим да упознам с директним фалсификатом у Хрватској

и о мађарској држави. То је дело словеначких и хрватских историчара и државних
установа Хрватске и Словеније. Они су превели и објавили део чувеног ‘’Тајмсовог
атласа’’ – односио се на Источну Европу од 1278. до 1389, у којем је Краљевина Угарска
(Мађарска) заузимала централно место. Хрвати и Словенци су оскрнавили историјске
чињенице на следећи начин:
1. с ‘’Атласа’’ нису превели наслов ‘’Источна Европа’’,
2. уместо ‘’Угарско Краљевство’’, уписали су ‘’Угарско-хрватско
Краљевство’’,
3. на обали Јадрана, изоставили су ознаке – ‘’Република Венеција’’ и
‘’Територија Венеције’’, па се не види средњевековна граница између Угарске
и Венеције.
‘’Тајмсов атлас’’ су објавили: ‘’Графички завод’’ у Загребу и ‘’Цанкаријева
заложба’’ у Љубљани, 1986. године.
Надам се да ћете ово писмо проследити Влади Републике Мађарске – јер се у
хрватским друштвеним наукама скрнави историјска улога мађарског народа и присваја
мађарска историјска и културна баштина. Уједно, овакво фалсификовање је утрло
пут, како сам рекао, узастопним геноцидима над Србима у Хрватској у двадесетом
столећу.
Ваша Екселенцијо, с обзиром да Влада Републике Мађарске, као и владе
осталих европских држава, не чине ништа да отклоне последице хрватског геноцида и
етничког чишћења над Србима, ово писмо има карактер отвореног.


Бр. 382/07 – 01. 02. 2007.
АМБАСАДОР СЈЕДИЊЕНИХ АМЕРИЧКИХ ДРЖАВА

Њ.Е. МАЈКЛ ПОТ
11.000 Б е о г ра д
Крунска бр. 72.
Имајући у виду чињеницу да Сједињене Америчке Државе најпресудније утичу
на ме
Надам се да ћете ово писмо проследити Влади Сједињених Америчких
Држава
Ваша Екселенцијо, с обзиром да Влада Сједињених Америчких Држава, као и
владе европских држава, не чини ништа да отклоне последице хрватског геноцида и
етничког чишћења над Србима, ово писмо има карактер отвореног.

Отправник послова СР Југославије
у Минску у 2000. и 2001. години
11.000 Београд, Радивоја Марковића 12/5
Тел. 11/34-27-044; 3007-280; факс: 3077-247
vladarsk@yubc.net
ЕГЗАРСКИ ПАТРИЈАРХ МИНСКИ И
СВУДСКИ - ЊЕГОВА СВЕТОСТ ФИЛАРЕТ
Дозволите да Вас подсетим да сам од 1999. до 2001. био у југословенској
дипломатској мисији у Минску и од 2000. године отправник послова. Имао сам срећу да
више пута сретнем Вашу Светост – ти тренуци су ми остали у пријатним успоменама,
па сам се захваљивао професору Ивану Чароти, који ми је препоручио да Вас посетим,
непосредно по мом доласку у Минск.
За двогодишњег боравка у Белорусији, уверио сам се у Вашу приврженост у одбрани
православља и словенства, па сам уверен да ћете ово моје писмо схватити као допринос
јачању и једног и другог.
Полазећи од тога да сте Ви као Егзарски Патријарх Мински и Свудски један од
првих веродостојника Руске православне цркве и да сте близак Патријарху Москве и
Целе Русије - Његовој Светости Алексеју Другом, уверен сам да бисте, заједно, могли
да омогућите само неформални пријем код Председника Руске Федерације – Његове
Екселенције Владимира Путина једног политичара из Србије, изузетно упућеног у
тренутне и будуће међународне односе и положај словенских православних држава у
томе. У питању су и стратешки односи Руске Федерације с неким бившим чланицама
СССР-а, а и веома повољне прилике за успон руске привреде и трговине – и на основу
потенцијала у српским државама.
Наш човек, стручњак за геополитичке односе, велики познавалац америчких
метода рада, изложио би и начин могућег заустављања даљег ширења НАТО-а, као и
страдања Срба у Србији и бившим државама Југославије.
Овај мој предлог подстакнут је само најпатриотскијим разлозима за успех и
просперитет свесловенских народа и православља.

11.080 Земун, Магистратски трг 3,
Бр. 386/07 – 16. фебруар 2007.
ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР ОУН
Њ.Е. БАН КИ-МУН
ЊУЈОРК – САД
Влада Републике Српске Крајине у прогонству је више пута упућивала писмо

Вашем претходнику господину Кофи Анану, али је он одбијао да нам одговори.

Истовремено, шеф представништва Уједињених нација у Републици Србији, господин
Јулијан Харстон, не уважава чињеницу да ова Влада представља прогнани српски народ
из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН) и Републике Хрватске. Прогон
је организовала хрватска држава, а брутално извршила хрватска војска и полиција
од 1990. до 1995. године. Не уважавајући истину, сарадници г. Јулијана Харстона се
односе према трагедији српског народа незаинтересовано. Они одбијају да признају да
је над српским народом извршен злочин геноцида и да тај народ представљају Влада
и Скупштина у прогонству. Ти његови сарадници (службеници Уједињених нација)
обавештавају чланове Владе Републике Српске Крајине у прогонству да их примају
само као приватна лица.
У писму Владе ГС Кофи Анану, бр. 300/06, од 4. августа 2006, унесени су
основни подаци о размерама страдања српског народа и осврти на документа ОУН -
којима је српски народ био стављен под заштиту УН. У писму је и осврт да је Хрватска
извршила агресију на територије под заштитом ОУН, на њој побила много становника,
спалила 1100 насеља, опљачкала целокупну српску имовину и прогнала 80% Срба из
Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, од 1990. до 1995. године. Ово је био
злочин геоцида регулисан Резолуцијом УН бр. 260А (III), од 9. децембра 1948. и њеном
Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Немарност тела УН према овом злочину геноцида је, углавном, последица
чињенице што је Ваш претходник, г. Кофи Анан, у време хрватске агресије на Зону под
заштитом УН, био задужен за мировне мисије ОУН у свету, а после тога је наследио
Генералног секретара Бутроса Бутроса Галија. Очигледно, сносио је одговорност, јер
није ништа предузео да спречи Хрватску агресију на Зону под заштитом ОУН, у којој је
Хрватска обавила етничко чишћење Срба. Због своје личне одговорности, Кофи Анан
је чинио све да трагедија српског народа из Републике Српске Крајине и Републике
Хрватске не буде на расправи пред Саветом безбедности и другим телима Уједињених
нација.
С обзиром да дванаест година после прогона српског народа, ни један субјект
међународних односа, укључујући и УН, не чини ништа да се отклоне последице
злочина геноцида над српским народом, ово писмо има карактер отвореног.
Слободан Јарчевић:
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА - ТУЖИЛАШТВО У ХАГУ
1) Тужилаштво терети С. Милошевића (сведочењем лорда Дејвида

Овена) да није искористио свој ауторитет да примора руководство
РСК да прихвати мировна решења, па је Хрватска, зато, прогнала
српско становништво.
2) Тужилаштво (сведочењем др Милана Бабића) доказује да је
Милошевић успоставио паралелне структуре власти у РСК и да је

помоћу њих спроводио своју политику – супротну мировном решењу
хрватско-српских неспоразума.
И једна и друга тврдња се могу одбацити увидом у садржаје преговора између

влада РСК и Хрватске – уз посредовање и организацију копредседника Мировне
конференције (Венса, Овена и Столтенберга) и уз посредовање функционера
УНПРОФОР-а (Седрик Торнбери, Џин Петерсон и других).
- Прогон српског становништва из хрватских градова, није зависио од

српског политичког организовања у српским крајинама, нити је био
у билокаквој вези са политиком руководства Србије и Југославије.
Тај прогон је дело органа хрватске државе.
- Влада РСК је послушала свако упутство међународних посредника
и, без поговора, слала делегације на преговоре с Хрватима.
Посредници су замислили да се кроз те преговоре успостави сарадња
РСК и РХ, па да бивша Социјалистичка Република Хрватска буде
организована на начин како ће то бити (касније) организована БиХ.
Међутим, хрватска влада је преговоре онемогућавала, потписане
споразуме поништавала или игнорисала. Све је то чинила да би
спровела замишњну агресију на РСК, уз прогон целокупног српског
становништава. Ево тог хрватског сценарија:
1. По предлогу Седрика Торнберија, требало је да се 22. јануара
1993. састану српска и хрватска делегација у Обровцу –
ради разговора о економским и хуманитарним питањима.
ХРВАТИ НИСУ ПОЛАЛИ ДЕЛЕГАЦИЈУ, НЕГО СУ
ИЗВРШИЛИ АГРЕСИЈУ НА ПОДРУЧЈУ РАВНИХ
КОТАРА, ПЕРУЋЕ И МАСЛЕНИЧКОГ МОСТА.
2. После овог хрватског вероломства, покушани су преговори
у Њујорку – фебруар 1993. Вођа крајинске делегације је био
председник Горан Хаџић. Хрватску делегацију је предводио
Славко Дегориције. Хрвати су нудили Србима само
аутономију у котарима Книн и Глина (без дела Далмације,
целе Лике, Кордуна, дела Баније, Славоније, Барање и
Западног Срема). На преговорима у Женеви, у априлу и
јуну 1993, Хрвати су опет нудили аутономију за два котара
– било је то својеврсно ругање, али, нажалост тај предлог
ћа 1994. понудити Србима и амерички амбасадор у Загребу
Питер Галбрајт – САМО ЋЕ ГА ПРОЗВАТИ ПЛАНОМ З
– 4 И ПРЕДСТАВИЋЕ ГА КАО АМЕРИЧКИ ПЛАН.
3. После Женеве, уместо међународних посредника, око
мировног споразума ангажоваће се САД и Руска Федерација.
Из Америке је допутовао у РСК заменик министра спољних
послова Чарлс Редман, а из Русије Виталиј Ћуркин, такође
заменик министра спољних послова. Делегацију РСК је
предводио премијер Ђорђе Бјеговић и с овом двојицом су
се Крајишници састали у Ердуту, 15. јула 1993. Редман је
гарантовао да ће се мировни споразум спровести и да ће

гарантовати САД и Русија, а спровођење ће надгледати

Русија. У оваквој ситуацији, Крајишници су тражили само
један услов – да Ердутски споразум, с хрватске стране,
потпише члан Владе – као што ће то учинити и члан Владе
РСК. Редман је то прихватио и у Загребу је споразум
потписао министар трговине – са српске стране, то је учинио
С. Јарчевић, министар за иностране послове. О Споразуму је
обавештен Савет безбедности и на једној седници овог органа
УН је реферисано да ће он довести до коначног мировног
решења, јер је њиме била предвиђена војна пасивност,
повлачење војске од границе, контрола тешког наоружања,
усаглашавање заједничког саобраћаја и привреде, а касније
и осталих делатности. Међутим, хрватски председник
Туђман је, непун месец дана касније, прогласио Ердутски
споразум ништавним! Америка и Русија, мада су обећале,
нису приморале Хрватску да Споразум спроводи. С. Јарчевић
је отпутовао у Москву да се састане са Ћуркином, али је
овај отпутовао у Брисел, мада је био обавештен о доласку
Крајишника. Јарчевића је примио у МИП-у Игор Иванов и
рекао је да Русија неће предузимати ништа око овакве
одлуке Фрање Туђмана!
4. После овакве одлуке Туђмана, заменик копредседника Кнут
Волебек, норвешки дипломата, предложио је да Влада РСК
преговара о новом споразуму, којег би он донео у Книн.
Обећао је да ће његовим прихватањем, бити постигнут
трајни мир. Састанак је заказан у Книну 8. септембра
1993. Кнут Волебек је дошао с хрватским предлогом, а
ХРВАТИ СУ, ТОГА ДАНА, НАПАЛИ МЕДАЧКИ ЏЕП
И СПАЛИЛИ 11 СРПСКИХ СЕЛА И ЗАСЕЛАКА,
УБИВШИ СВЕ ПОХВАТАНЕ ЦИВИЛЕ. Кнут Волебек
није оптужио Владу у Загребу за овај злочин.
5. Кнут Волебек је предложио нове преговоре влада РСК
и Хрватске, далеко од јавности. Били би то строго
тајни преговори. Влада РСК је то прихватила и послала
делегацију, на челу с Председником Хаџићем – у Норвешку.
Шеф хрватске делегације, био је Хрвоје Шаринић. Требало
је се споразум потпише 2. новембра 1993. године, али је
то спречио хрватски председник Туђман. Послао је, уочи
потписивања, наредбу својој делегацији да га не потписује и
да се, одмах, врати у Загреб.
6. Коначно, РСК и Хрватска су потписале мировни споразум
у Загребу, 29. марта 1994, али је његов садржај игнорисан
од стране Хрватске, па је извршила етничко чићење РСК од
Срба, 1. маја и 4. августа 1995. године.
7. Међународни посредници су покушали овај Споразум
ојачати – у смислу прецизирања да ће РСК бити део
суверене Републике Хрватске. Предложили су да се

делегације РСК и РХ тајно састану у Великој Британији
и преговарају о предлогу једног британског мировњака.
По њему, РСК би била област са својом влашћу у оквиру
РХ, а у републичким органима, Крајишници би имали
своје представнике – у Влади, Сабору, Врховном суду, итд.
Довођењу за преговарачки сто Хрвата и Срба у Британији,
ангажовао се још Конгрес српског уједињења – руководилац
за ВБ, г. Радомир Путниковић и Министарство за иностране
послове Уједињеног Краљевства. Председник Мартић је
одредио за преговоре С. Јарчевића. Хрвати су пристали на
преговоре, а онда су, пред Јарчевићев долазак у Лондон,
јавили да одустају од преговора. Британци су саветовали
да Јарчевић допутује, надајући се да ће Хрвати променити
одлуку. Јарчевић је боравио у Британији 5 дана, а Хрвати се
нису појавили. Био је примљен у МИП-у ВБ, где је изложио
максималне захтеве за РСК – пуну независност, јер је имао
такве инстрикције од Председника Мартића и платформу
усвојену на Скупштини. Да је до преговора дошло, свакако,
као и раније, потражио би се компромис.
8. План З-4, мада је то била карикатура од регулисања српских
права у Хрватској (само за котаре Книн и Глина), крајишка
делегација га је прихватила у Женеви, два дана пре ‘’Олује’’,
у исто време потписао га је и Милан Бабић у Београду.
Међународни посредници су гаранотовали да ће Хрватска
одустати од војне интервенције ако се План потпише.
Ова збивања показују да Мартић – и остали руководиоци РСК нису били против мирног
решења, а да Милошевић није могао утицати више – јер су Крајишници прихватили
све предлоге међународних посредника.
Значи, одлуку за рат и етничко чишћење РСК и Републике Хрватске од Срба

донела је Влада Хрватске, избегавајући свако друго решење.

Secretariat General Council of Europe

Mr. Terry Davis, Secretary
Strasbourg
www.coe.int
Esteemed Mr. Davis,
I am convinced that you will not neglect this communication – because it is being
sent by the Republic of Serbian Krajina Government in exile. During the wars in the former
Yugoslavia – 1990 through 1995, the European governments, the UN and the international
organizations dismissed the Serbian petitions from the Republic of Serbian Krajina and the
Republic of Croatia. It was a violation of democratic and human rights / which the European
countries, together with the United States of America, explicitly support. The Republic
of Serbian Krajina Government in exile will easily tolerate the disregard of its status in
international relations, but it cannot accept the fact that human and national rights as well as
rights of private property are not observed in the Republic of Croatia – which is the subject
of this letter. If human rights are being violated in Croatia, they are being violated in Europe.
If the Serbs have been deprived of human and national rights, they have been deprived of
them in Europe. If Croatia exiled 80% of the Serbs from the Republic of Serbian Krajina,
which was under UN protection, and exiled as many from the Republic of Croatia, then it is
ethnic cleansing committed in Europe. If in Croatia 30,000 dwellings were destroyed, 50,000
flats and houses were seized and over half a million Serbs were exiled, and their property
plundered, then that happened in Europe, too.
Esteemed Mr. Davis,
These facts are familiar to the governments in Croatia’s neighborhood: Italy, Serbia-
Montenegro, Hungary, Austria, Bosnia-Herzegovina and Slovenia, but none of them is taking
any measures in order to restore the rights and seized property to the Serbs from Krajina and
Croatia.
Although this data is grim and cast a dark shadow on the present and future community
of Europe, we also have to warn you that the republic of Croatia’s authorities are intensifying
the procedures against the Serbs. We will be informing you about everything, this time about
the Croatian Parliament’s intention to seize the fields, pastures and orchards from the exiled
Serbian families. That is to be done through the passage of an act. According to that act, the
Croatian state will have the right to seize the land if it has not been cultivated for three
years. A legal 8-day term will be given to the owners for its cultivation. This is going to be
a cynical legal decree, because the Serbian families live in exile / in Serbia-Montenegro,
Bosnia-Herzegovina, European and overseas countries. It goes without saying that they
will not be able to start the cultivation in 8 days, since their houses (including the entire
villages) have been burned or destroyed.
Esteemed Mr. Davis,
We entreat you to use your authority so that the Council of Europe could stop Croatia
from illegally seizing private property. Especially Serbian property, who were, under the
threat of arms, ethnically cleansed.
RSK Prime Minister
Milorad Buha

11.080 Z E M U N, Magistarski trg, br. 3.
No.123/10
Date 24.10.2005
Senior Policy Adviser
US State House Representative
Washington, USA
Dear Mr. Peterson,
I have the honor to greet you and to than you for your generous devotion to establish the
truth about the war in ex-Yugoslavia. We hope that you will contribute so that the revealed
truth helps to remove the world’s informative blockade about the suffering of the Serbian
people – suffering which is incomparably bigger than the suffering of Albanians in Kosovo,
Muslims in Bosnia and Herzegovina and Croatians in Croatia. The whole truth about the war
in Yugoslavia (to which contributed numbers countries as well as the active participation of
the most known international terrorist organization) would also essentially help the interests
of the United States which took over the leadership in the stamping out of crime in the
world.
Dear Mr. Peterson,

The biggest ethnical cleansing on the Balkans was performed on Serbian people – 80% of
Serbs from Croatia and the majority from Kosovo and Metohija was exiled, and after so
many years they did not come back to their houses. All their real estate and movable property
has been taken away from them as well as all other personal or group rights on the basis of
religious or national intolerance.
The international community (and especially European countries) allowed the Albanians to
carry out a terror over Serbs and members of the national minorities in Kosovo and Metohija
. after NATO bombing of Yugoslavia (1999) Albanians expelled 250.000 of Serbs, thousands
of Romes (Gipsy), and others. Instead of being called to account UN enabled the Albanians to
establish self-management separate from the institutions of Serbian government. Albanians
have destroyed or burned over 150 Christian churches and monasteries and those sanctities
are among the oldest in Europe: they have been built between 10th and 15th century.
Unfortunately, suffering of Serbs lasted during the communist authority, as well. When the
fascists from Albania, Italy and Germany, in the World War II expelled the Serbs from Kosovo
and Metohija, the communists forbade them to go back to their houses. Their properties and
their houses have been given as a gift to Albanians of Albania – foreign citizens. In Kosovo
and Methohija the communists, beside the property of Serbian families nationalized big
properties of Christian churches and today, UNMIK is selling those properties to Albanians
and most of them are, again foreign citizens. Serbia and Montenegro the only country where
private property is not respected.
Suffering of Serbs in Croatia is even bigger. Nor in this country is respected private property.
Croatia has retrieved citizenship from Serbs and the status of constitutional population.

Croatia was two nationalities state: vote in parliament took away the right of citizenship from
Serbs. In Bosnia and Herzegovina Serbs were the majority but, great number of Serbs has
been killed during 2nd World War in fascist’s concentration camps so that in 1999 there was a
little more Muslims than Serbs. But, in Bosnia the land was in Serbian property, about 70%
that’s why Serbs could not be considered as aggressors in Bosnia and Herzegovina as they
have been presented by world’s medias. It is obvious that ex-Yugoslavia was divided with
administrative borders (which did not edge the territories) and consequently the communist
authority gave them to Bosnia and Croatia. Badinter commission (1991) did not take in
consideration this injustice and proclaimed administrative as state borders. The same injustice
to Serbs is repeated now in Hag Tribunal because in the accusations against Serbs it is written
that Serbs have “participated in aggression to Croatia or Bosnia and Herzegovina”. Injustice
will be even bigger if the Tribunal cedes some cases against Serbs to Croatian or Bosnian
courts as it has been announced. Serbs have been the owners of a land in the Republic of
Serbian Krajina (UN protection zones) too but world’s medias presented those Serbs also as
aggressors.
Against Serbs in Bosnia and Herzegovina, in Republic of Serbian Krajina and in Kosovo
world terrorist fought, mostly members of Al-kayida. They came to war regions helped by
Croatian or Albanian governments.
Dear Mr. Peterson,

We hope that tolerating of the crimes of genocide and ethnical cleansing over Serbs will not
come in front of executive, legislative and judiciary institutions of the United States. That’s
why we ask you to help us so that the Congressmen and of the Assembly of the Republic
of Serbian Krajina in exile by the end of November 2005. In our delegation would be: the
president of Assembly of the R.S. Krajina Mr. Rajko Lezaic, the president of the Government
Mr. Milorad Buha, Dr. Marko Atlagic, minister and university professor and Steve Pokrajac,
translator (he is from Canada).
We also want to inform you that the Assembly of the Republic of Serbian Krajina was elected
in 1993 during first democratic elections under the patronage of the Security Council. The
delegation would inform the members of the Congress about genocide in Croatia against
Serbs, Jews and Rome’s (Gipsy) in the 2nd World War and the genocide over Serbs in Croatia
from 1990 – 1995. we would inform the Congressmen about the suffering of Serbian people
in exile – in Serbia and Montenegro, in European and oversea countries as well as about the
discrimination towards Serbs who have stayed in Croatia or have returned after 1995. The
delegation of the Government and of the Assembly of the Republic of Serbian Krajina would
come to the invitation of the Congressmen, stay in Washington according to your schedule
and use the opportunity to meet Serbian associations in your country.
Service of information of the
Government of the RS of Krajina
Mr. Ratko Licina, minister

Senior Policy Adviser
US State House Representative
Washington, USA
Dear Mr. Peterson,
I have the honor to greet you and to than you for your generous devotion to establish the
people – suffering which is incomparably bigger than the suffering of Albanians in Kosovo,
Muslims in Bosnia and Herzegovina and Croatians in Croatia. The whole truth about the war
in Yugoslavia (to which contributed numbers countries as well as the active participation of
the most known international terrorist organization) would also essentially help the interests
of the United States which took over the leadership in the stamping out of crime in the
world.
Dear Mr. Peterson,

The biggest ethnical cleansing on the Balkans was performed on Serbian people – 80% of
Serbs from Croatia and the majority from Kosovo and Metohija was exiled, and after so
many years they did not come back to their houses. All their real estate and movable property
has been taken away from them as well as all other personal or group rights on the basis of
religious or national intolerance.
The international community (and especially European countries) allowed the Albanians to
carry out a terror over Serbs and members of the national minorities in Kosovo and Metohija
. after NATO bombing of Yugoslavia (1999) Albanians expelled 250.000 of Serbs, thousands
of Romes, and others. Instead of being called to account UN enabled the Albanians to
establish self-management separate from the institutions of Serbian government. Albanians
have destroyed or burned over 150 christian churches and monasteries and those sanctities
are among the oldest in Europe: they have been built between 10th and 15th century.
Unfortunately, suffering of Serbs lasted during the communist authority, as well. When the
fashisties from Albania, Italy and Germany, in the World War II expelled the Serbs from
Kosovo and Metohija

No.132/10, Date 11.11.2005
Mrs. Jin Toski Maracano Viskonti
M I L A N O
E-mail: jtmv@libero.it
Dear Mrs. Viskonti,
We have the honor to greet you and to thank you for your generous devotion to establish the

people. The whole truth about the war in Yugoslavia (to which contributed numbers countries
as well as the active participation of the most known international terrorist organization)
would also essentially help the interests of the Republic of Italy.
Dear Mrs. Viskonti,

As you know, the biggest ethnical cleansing on the Balkans was performed on Serbian people
– 80% of Serbs from Croatia was exiled, and after so many years they did not come back
to their houses. All their real estate and movable property has been taken away from them
as well as all other personal or group rights on the basis of religious or national intolerance.
Croatia does not respect private property of Serbs. (Croatia does not respect property of
Italian citizens, expelled from Croatia after The Second World War, too). Before the year of
1990, Croatia was two nationalities state (as Belgium), but in this year Croats decided to get
out Serbs from the Croatian Constitution. After that, Croats took away the right of Croatian
citizenship from Serbs.
Dear Mrs. Viskonti,

We hope that tolerating of the crimes of genocide and ethnical cleansing over Serbs will not
come in front of executive, legislative and judiciary institutions of the Republic of Italy. That’s
why we ask you to help us so that two (or more) members of the Parliament of the Republic of
Italy will support a Resolution for protection Serbs – expelled from the Republic of Serbian
Krayina and Croatia in the for 1990 – 1995. This resolution will be sent by members of the
Parliament of Serbia and Montenegro to the Council of Europe Parliamentary Assembly. Text
of the Resolution we will send to you as soon as we can.
Dear Mrs. Viskonti,

As you advice us, we are sending this letter as information to Mr. Enrico Vigna, who will
contact a few members of the Parliament of the Republic of Italy. Give our compliments to
Mr. Enrico Vigna. We wish to meet him during his visit to Belgrade.
With compliments,
Government of the RS of Krajina

11.080 Z E M U N, Magistratski trg,br.3
No.134/05
Date: 14.11.2005.
Dear Mr. Levy,
In reference to you letter and your proposal to open business bank account in the
USA.The Government of the Republic of Serbian Krajina in exile to giving you written
authorisation to open such an account in the aim to enable business transactions in the USA
in the name of the Government of the Republic of Serbian Krajina.
Sincerely,
Prime Minister
Milorad Buha

The Government in exile
11080 Z e m u n, Magistarski trg. br. 3
Tel/fax: 011/3077-028, e-mail: vladarsk@yubc.net
Zemun, December 12, 2005.
Mr. Gerard Batten

PO Box 51542, London SE1 3XS
United Kongdom, tel. 020-7403-7174,
Fax: 020-74369957, Gerard.batten@btinternet.com
Dear Mr. Baten,

I would like to inform you that professor Srboljub Zivanovic and professor Dr Charles Tannock
MEP have proposed us to contact you regarding Serbian exile from the Republic of Serbian
Krajina and Croatia. This people are in deep mess. Delegates of Serbia and Montenegro: Mr
Tomislav Nikolic, Miss Maja Gojkovic and Mr. Dragan Todorovic will open a discussion
over problems of Serbian people in exile to the Parliamentary Assembly of the Council of
Europe. Draft of the Resolutions I will send to you as soon as I can.
Dear Mr. Batten,

Please keep behind pursued people and invite your colleges from the United Kingdom and
other European countries to help them, too.
Please find attached story about Serbian exiles: “Memorandum on the Republic of Serbian
Krajina”.
Kindest regards to you.

The Republic of Serbian Krajina
Milorad Buha, premier
Add: 1.

Mr. David Wilshire

House of Commons
Palace of Westminster
UK-SW1A OAA London, The United Kingdom
Dear Mr. Wilshire,
I would like to inform you that professor Dr Charles Tannock MEP has proposed us to contact

you regarding Serbian exile from the Republic of Serbian Krajina and Croatia. This people
are in deep mess. Delegates of Serbia and Montenegro: Mr. Tomislav Nikolic, Miss Maja
Gojkovic and Mr. Dragan Todorovic will open a discussion over problems of Serbian people
in exile to the Parliamentary Assembly of the Council of Europe. Draft of the Resolutions I
will send to you as soon as I can.
Dear Mr. Wilshire,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Ms. Angela Watkinson

House of Commons
Dear Ms. Watkinson,

Dear Ms. Watkinson,

Krajina”.

Kindest regards,
Add: 1.

Baroness Gloria Hooper

House of Commons
Dear Baroness Hooper,

are in deep mess. Delegates of Serbia and Montenegro: Mr Tomislav Nikolic, Miss Maja
Dear Baroness Hooper,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.


Baroness Jill Knight of Collingtree

House of Commons
Dear Knight of Collingtree,

Dear Knight of Collingree,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Dr. Charles Tannock
Vice President Human Rights Subcommitttee of EP
Deputy Coordinator AFEAT for EPP-ED Group
UK Conservative Foreign Affairs Spoksmen
EUROPEAN PARLIAMENT, ASP 14 E 101,
Rue Wierty, B-1047 Brussels, Belgium
Tel: 32-228-45870, fax: 32-228-49870; ctannock@europarl.eu.int
Dear Dr. Tannock,
Thank you very much for your letter to professor Srboljub Živanović about the Serbian exiles
from the Republic of Serbian Krajina and Croatia.
I would like to inform you that professor Živanović wonted to inform you about delegates of
Serbia and Montenegro in the Parliamentary Assembly of the Council of Europe, not in the
European Parliament. Delegates of Serbia and Montenegro are: Mr. Tomislav Nikolic, Miss

Maja Gojkovic and Mr. Dragan Todorovic. They will open a discussion over problems of
Serbian people in exile. Draft of the Resolutions I will send to you as soon as I can.
Dear Dr. Tannock,

Thank you very much for your decision to help Serbian exiles from the Republic of Serbian
Krajina and Croatia and thank you very much for your recommendation to contact your
colleague Baroness Gloria Hooper who is a UK parliamentary representative in the Council
of Europe. Thank you for names of other members the UK Parliament, too.
Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Mr. Robert Walter
House of Commons
Dear Mr. Walter,

Dear Mr. Walter,

Krajina”.
Kindest regards,


Add: 1.

Mr. Robert Evans

101 High Street, Feltham
Middlesex, TW13 4HG
United Kingdom, Tel: 020-8890-1818,
Fax: 020-88901628, robertevansmep@btclick.com
Dear Mr. Evans,

I would like to inform you that professor Srboljub Zivanovic and professor Dr Charles Tannock
MEP have proposed us to contact you regarding Serbian exile from the Republic of Serbian
Krajina and Croatia. This people are in deep mess. Delegates of Serbia and Montenegro: Mr
Tomislav Nikolic, Miss Maja Gojkovic and Mr. Dragan Todorovic will open a discussion
over problems of Serbian people in exile to the Parliamentary Assembly of the Council of
Europe. Draft of the Resolutions I will send to you as soon as I can.
Dear Mr. Evans,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.


Mr. Claude Moraes

65 Barnsburyu Street,
London, N1 1EJ, United Kingdom
Tel/fax: 020-7609-5005, cmoraes@europarl.fsnet.co.uk
Dear Mr. Moraes,

I would like to inform you that Professor Dr Srboljub Zivanovic and Professor Dr Charles
Tannock MEP have proposed us to contact you regarding Serbian exile from the Republic
of Serbian Krajina and Croatia. This people are in deep mess. Delegates of Serbia and
Montenegro: Mr. Tomislav Nikolic, Miss Maja Gojkovic and Mr. Dragan Todorovic will
open a discussion over problems of Serbian people in exile to the Parliamentary Assembly of
the Council of Europe. Draft of the Resolutions I will send to you as soon as I can.
Dear Mr. Moraes,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.


Mr. Humfrey Malins
House of Commons
Dear Mr. Malins,


Dear Mr. Malins,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.


Baroness Sarah Ludford
London Liberal Democrat European Office
36 B St Peter’s Street, London, N1 8JT
United Kingdom, tel/fax: 020-7288-2526,
office@sasrahludfordmep.org.uk
Dear Baroness Ludford,

Dear Baroness Ludford,

Krajina”.
Kindest regards,

Add: 1.

Mr. Syed Salah Kamall

c/o Conservatives in the European Parlament
25 Victoria Street
London SW1H 0DL, tel. 00-322-284-5792,
skamall@europarl.eu.int
Dear Mr. Kamall,

Dear Mr. Kamall,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.



Mrs. Mary Honeyball
4G Shirland Mews
London, W9 3DY, United Kingdom
Tel. 020-8964-9815, fax: 020-8960-0150,
mhoneyball@europarl.eu.int
Dear Mrs. Honeyball,

Dear Mr. Honeyball,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Mr. John Greenway
House of Commons
Dear Mr. Greenway,


Dear Mr. Greenway,
Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Mr. Christopher Fraser
House of Commons
Dear Mr. Fraser,

Dear Mr. Fraser,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.


Mr. David Evennett,
House of Commons
Dear Mr. Evennett,

Dear Mr. Evennett,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Mr. Nigel Evans,
House of Commons
Dear Mr. Evans,


are in deep mess. Delegates of Serbia and Montenegro: Mr Tomislav Nikolic, Miss Maja
Dear Mr. Evans,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.

Mr. Christopher Chope,
House of Commons
Dear Mr. Chope,

are in deep mess. Please find about that attached story: “Memorandum on the Republic of
Serbian Krajina”. Delegates of Serbia and Montenegro: Mr Tomislav Nikolic, Miss Maja
Dear Mr. Chope,

Krajina”.
Kindest regards,


Add: 1.

Mr. John Bowis
London: P.O. Box 262, New Malden,
KT3 4WJ, The United Kingdom
johnbowis@aol.com
Tel. 020-8949-2555, fax: 020-8395-7463
Dear Mr. Bowis,

Thank you very much for your letter of 26th November 2005 to professor Srboljub Živanović
about the Serbian exiles from the Republic of Serbian Krajina and Croatia.
I would like to inform you that professor Živanović wonted to inform you about delegates of
Serbia and Montenegro in the Parliamentary Assembly of the Council of Europe, not in the
European Parliament. Delegates of Serbia and Montenegro are: Mr. Tomislav Nikolic, Miss
Maja Gojkovic and Mr. Dragan Todorovic. They will open a discussion over problems of
Serbian people in exile. Draft of the Resolutions I will send to you as soon as I can.
Dear Mr. Bowis,

Krajina”.
Kindest regards,
Add: 1.
Considérant que l’armée croate, sur la base de motifis religieux et nationaux, a chassé
80% de ses citoyens de nationalité serbe de la RSK (zone de protection de l’OUN) et de la
République de Croatie, entre 1990 et 1995,
Constatant que la République de Croatie, au cours de ces dix dernières années, n’a pas
permis le retour dans leurs foyers ni la restitution de leurs droits individuels et nationaux à
ses citoyens de nationalite serbe,

L’Assemblée parlementaire du Conseil de l’Europe décide la résolution suivante concernant
le statut du peuple serbe chassé de la RSK et de Croatie:
1. La République socialiste de Croatie, en 1990, en tant qu’unité fédérale de la
République Fédérale Socialiste de Yougoslavie, était bi-nationale. Les peuples
constitutifs étaient les Croates et les Serbes. Cette structure d’Etat est présente en
Belgique (état de deux nations), en Grande Bretagne et en Suisse. Or le parlement
croate, a l’aide des voix des députés croates, a ôté au peuple serbe le droit d’ètre un
peuple constitutif de la Croatia;
2. Après la modification de la constitution croate, le peuple serbe a été terrorisé. Les
villes croates ont été èpurées ethniquement de leur population serbe, de 1990 à
1993. Avec les opérations militaires du 1er mai (opération Eclair) et du 4 août
(opération Tempête), l’armée croate a chasse 80% des habitants serbes de la RSK
(zone sous protection de l’ONU). Le nombre de Serbes chassés de Croatie est
évalué à un million.
3. Les résultats de cette épuration etnique sont les suivants:
- l’armée croate, la police et les formations paramilitaires ont tué plus de 7000
Serbes et en on blessé 15.000,
- 1.100 villages serbes ont été détruits en Croatie,
- 30.000 maisons et bâtiments serbes ont été dètruits, seulement un petit
nombre a été reconstruit,
- 50.000 appartements ont été confisqués au mépris de la loi,
- la Croatie doit plusieurs dizaines de millions d’euros aux Serbes de la
RSK et de la Croatie, correspondant aux avoirs qu’ils possédaient dans les
banques croates,
- en Croatie les biens d’état ont été privatisés, sans la participation des Serbes,
- la Croatie doit des d’importantes sommes aux Serbes correspondant à leurs
pensions,
- les Serbes de la RSK et de la Croatie ont été spoliés de plus de 30 milliards
d’euros correspondant à leurs biens immobillers, au mépris de leurs droits
fondamentaux,
- moins de 5% de Serbes chassés sont revenus en Croatie;
4. L’assemblée parlementaire du Conseil de l’Europe demande à la République de
Croatie:
- de rendre aux Serbes le statut de peuple constitutif,
- le retour libre des Serbes dans leurs foyers,
- l’arrêt des procès contre les Serbes qui sont retournés en Croatie,
- le dédommagement pour leurs biens immobiliers détruits ou volés,
- le rachat des appartements,
- de leur restituer la part des actions qui leur revient suite à la privatisation des
biens d’état,
- la resitution de leur épargne,
- le régularisation des droits du travail,
- la régularisation de leurs pensions;
5. L’Assemblée parlementire du Conseil de l’Europe considère que la Croatie ne peut
pas et ne doit pas devenir membre de l’Union européenne tant qu’elle n’a pas répairé les
conséqunces de l’epuration ethnique.


No. 161/05
Mr. Boris Oliynyk
Verkhovna Rada, vul. Hrushevskogo, 5
Kyiv UA – 01008
Tel/fax: 9938-044-253-32-17
Dear Mr. Oliynyk,

We were informed that you are ready to help Serbian exile from the Republic of Serbian
Krajina and Croatia.
This people in deep mess.
On behalf of the Government of the Republic of Serbian Krajina, thank you very much for
that. I hope that you can help Serbian exile as the member of the Committee on Migration,
Refugees and Population in the Parliamentary Assembly of the Council of Europe.
I want to take this opportunity to inform you that is possible to discus on problems of Serb
people in the Parliamentary Assembly of the Council of Europe in January 2006. Delegates of
Serbia and Montenegro are in it: Mr. Tomislav Nikolic, Miss Maja Gojkovic and Mr. Dragan
Todorovic. They will open a discussion over problems of Serbian people in exile. Draft of
the Resolution, I am sending to you with this letter – in Serb and Russian languages.
Dear Mr. Oliynyk,

Please keep behind pursued people and invite your colleges from the Ukraine and other
European countries to help them, too.
Please find attached story about Serbian exile: “Memorandum on the Republic of Serbian
Krajina” and two drafts of the Resolution.
Kindest regards,
Add: 3.


No. 160/05
Mr. Vaclav Exner
Poslanecka Snemovina Parlamentu,
Snemovni 4, Praha 1 CZ – 118 26,
Czech Republic
Dear Mr. Exner,

that.
people in the Parliamentary Assembly of the Council of Europe in January 2006. Delegates of
Serbia and Montenegro are in it: Mr. Tomislav Nikolic, Miss Maja Gojkovic and Mr. Dragan
Dear Mr. Exner,

Please keep behind pursued people and invite your colleges from the Czech Republic and
Krajina” and two drafts of the Resolutions.
Kindest regards,
Add: 3.

No. 161/05
Mr Leonid Slutsky
State Duma, Okhotny Ryad 1
Moscow RU – 103265
Russian Federation

Tel: 997095-692-1747, fax: 7095-692-3513
Dear Mr. Slutsky,

that. I hope that you can help Serbian exile as member of the Political Affairs Commitee in
the Parliamentary Assembly of the Council of Europe.
people in the Parliamentary Assembly of the Council of Europe in January 2006. Delegates
of Serbia and Montenegro are: Mr. Tomislav Nikolic, Miss Maja Gojkovic and Mr. Dragan
Dear Mr. Gross,

Please keep behind pursued people and invite your colleges from the Russian Federation and
Kindest regards,
Add: 3.
Considérant que l’armée croate, sur la base de motifis religieux et nationaux, a chassé 80% de
ses citoyens de nationalité serbe de la RSK (zone de protection de l’OUN) et de la République
de Croatie, entre 1990 et 1995,

banques croates,
pensions,
fondamentaux,
4. L’Assemblée parlementaire du Conseil de l’Europe demande à la République de
Croatie:
biens d’état,
5. L’Assemblée parlementeire du Conseil de l’Europe considère que la Croatie ne
peut pas et ne doit pas devenir membre de l’Union européenne tant qu’elle n’a pas
répairé les conséqunces de l’epuration ethnique.
6. L’Assemblee parlementeire du Conseil de l’Europe recommande aux
gouvernements des Etats europeens d’encoupager et aider le gouvernements de
la Republique de Croatie sur le chenin vers la democratisation, vers des relations
internationales et interrelegieuses, cequilni pernettra, a la meilleure facon, de
remplir un nombre de conditions pour l’adhesion a l’Union europeenne.



No. 163/05
Mr. Leonid Slutsky,
State Duma, Okhotny Ryad 1,
Russian Federation
Tel. 997095-692-1747, fax: 7095-692-3513
Dear Mr. Slutsky,

that. I hope that you can help Serbian exile as the member of the Political Affairs Committee
and other committees at the Parliamentary Assembly of the Council of Europe.
Dear Mr. Slutsky,

Kindest regards,
Add: 3.

No. 165/05

Mr. Alexander Fomenko
Russian Federation
Dear Mr. Fomenko,

that. I hope that you can help Serbian exile as the member of the Sub-Committee on the
Media and other committees at the Parliamentary Assembly of the Council of Europe.
Dear Mr. Fomenko,

Kindest regards,
Add: 3.

No. 165/05
Mr. Vladimir Zirinovski,
Moscow RU – 103265,
Tel. 997095-692-1747, fax: 7095-692-3513

Russian Federation
Dear Mr. Zirinovski,

that. I hope that you can help Serbian exile as the member of the Committee on Migration,
Refugees and Population and other committees at the Parliamentary Assembly of the Council
of Europe.
Dear Mr. Zirinovski,

Kindest regards,
Add: 3.

No. 167/05
Mr. Gennaday Ziuganov,
Tel. 997095-692-1747, fax: 7095-692-3513
Russian Federation
Dear Mr. Ziuganov,


that. I hope that you can help Serbian exile as the member of the Political Affairs Committee
and other committees at the Parliamentary Assembly of the Council of Europe.
Dear Mr. Ziuganov,

Kindest regards,
Add: 3.

No. 169/05
Mr. Nikolay Kharitonov,
Russian Federation
Dear Mr. Kharitonov,


that. I hope that you can help Serbian exile as the member of the some committees at the
Parliamentary Assembly of the Council of Europe.
Dear Mr. Kharitonov,

Kindest regards,
Add: 3.
МЕЂУПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА ПРАВОСЛАВЉА

THE INTERPARLIAMENTARY ASSEMBLY ON ORTODOXY
tel. 11/3077-028, fax: 316-46-79, vladarsk@yubc.net
No. 179/06 – January 13th 2006.
President of the Republic of Austria
H. E. Heinz Fischer
Wien, Austria
Your Excellency,
European Union is one of the most significant among world organizations and bearing
in mind that the Republic of Austria presides it, I am confident Your Excellency, that EU has
no more important problems in the year of 2006 than are consequences of ethnical cleansing
of the Serbian people in the Croatia, from 1990 to 1995.
The Republic of Austria is the most influential country (since Serbs had
autonomy within Austria from 1630 to 1884) to testify on the Serbian historical and ethnical
rights and there authenticity in the Krajina. That is the only truth, denying all the forgeries
made by Croatian historians and politicians, writing about the Serbian coming to Krajina
with Turks - when Turkey occupied the Balkan and Hungary.
The emperor of Austria Leopold II, when Austria defeated Turkey in 1990, said:
“As for myself, I know that the Serbian people lived in Srem, Slavonia and Backa before
and during the war, participating in the liberation of those countries, where they are living.
Because of that, they have rights to possess these countries”.

EU does not respect this testimony on Serbian historic and ethnical countries of the
emperor Leopold II. EU executive bodies have been passively watching for 11 years Croatian
attempts to end the old plan of ethnical cleansing and extermination of the Serbian people,
carried out in the periods 1941 – 1945 and 1990 - 1995. Ignoring the UN Convention on the
Prevention and Punishment of the Crimes of Genocide, along with Resolution No. 260 A (III)
of December 9, 1948, EU does not try to punish perpetrators of the crimes of genocide against
Serbs. EU proposed the Republic of Croatia to become a member of the European Union.
With this proposal EU is practically supporting the practice which was characteristic of the
early Middle Ages – when barbarians came to countries of other peoples - to kill and to expel
domestic people, robbing all their properties.

Your Excellency,
The reasons for comparison between the present European events and the events in the
early Middle Ages lie, I am free to inform Your Excellency, in basic testimonies connected
with the genocide and ethnical cleansing of Serbs committed by Croatia from 1990 to 1995.
We know that European Union does not recognize that Croatia in 1990 was the state of
two nations (Croats and Serbs) as is Belgium – the state of Walloon and Fleming, and as
Switzerland which is the state of three nations: French, German and Italian, etc. If these facts
do not represent the basis of all discussions on the causes of war and crimes in Croatia from
1990 to 1995, EU will be guilty before History of supporting the barbarous behavior as in
the early Middle Ages. I am sure, the European Union will never support exile of one of two
nations from Belgium, or one of three nations from Switzerland. Why, then, has the European
Union agreed to the expelling of Serbs carried out by Croats?
Your Excellency,
The war in Croatia is represented in the World the wrong way. Its cause was not the
illegal Serb uprising aiming at the unification of Krajina to Yugoslavia or at establishing “The
Great Serbia”. The cause was prosecution of Serbs in 1990. out of Croatian towns: Zagreb,
Dubrovnik, Zadar, Sibenik, Split, Karlovac, Osijek, Vukovar, Pula, Rijeka, etc.
Your Excellency may be provided by the Austrian diplomacy with the report read
by the Security Council by General Secretary B. B. Ghali on 15th May 1993. In it there is
testimony on 251.000 expelled Serbs from Croatian towns (in the period 1990 – March 1993).
This number of expelled Serbs referred to the refugees in Yugoslavia and the Republic of
Serbian Krajina and an unknown number of Serbs expelled to other countries. It is surprising
that there are not reactions by EU – not in 1993, neither today.
Your Excellency,
The Austrian diplomacy can provide Your Excellency with the letter dated in the
year 1993, sent by Croatian Ambassador in New York H.E. Mario Nobilo informing the
Security Council that in Croatian towns and some areas, without the Republic of Serbian
Krajina – the United Nations Protections Areas, there were 471.000 Serbs. This fact excludes
statistic information on 581.000 Serbs in all Croatia in the time of Yugoslavia – 1990, because
Croatian Ambassador stated that number of Serbs was 471.000 – out of UNPA’s. We know
that the report by B. B. Ghali showed us figures of Croatian crimes against Serbs – out of
UNPA’s. Unfortunately, that is often what happens – the Report does not contain Serbian
exiles in other countries.
Your Excellency,
It is very interesting (and disastrous for European Civilization) that the Government of

the Republic of Serbian Krajina had in 1993 documents on Serb families who had to convert
their children from the Orthodox to the Roman Catholic religion. Certainly, they did that
under strong pressure. Serb families were threatened by death, etc. The Government of the
Republic of Serbian Krajina has informed His Holiness late Pope John Paul II, and last year
His Holiness Pope Benedict XVI. None of the two leaders of Vatican did anything against the
crimes of genocide, committed by th0e Croatian politicians and catholic priests in Croatia.
They did the same as the European Union (European Community) – 1993.
Your Excellency,
The European Union was established on the base of universal human rights and it must
do everything against persecution on the racial, national or religious base. EU is duty-bound
to take urgent and all necessary measures to prevent harmful wide-scale consequences. You
will agree that universal rights imply inviolable rights to property, but Serbs in Croatia were
stripped of their real estates, movable property and intellectual ownership. This was done by
the Croatian authorities. Follow short story about Croatian crime against Serbs:
- Croatian parlimanet lifted Serb statehood – 1990,
- 80% Serbs were expelled from Croatian towns and UN Protection Arias,
- Croatia lifted citizenships for around 500.000 Serbian exile,
- 1100 villages and other settlements were destroyed,
- 30.000 Serbian houses and facilities in Croatia were destroyed,
- the Croatian Serbs were deprived of 50.000 flats,
- the privatization off state-owned and private property, large, medium and small
enterprises was carried out in Croatia in such a way that the Serbs exiled from
Croatia were deprived of the right to take part in privatizations by means of which
the citizens of Croatian nationality took part in privatization,
- based on the pre-war foreign currency savings, Croatia owes the Croatian Serbs
several dozen million Euros (e.g. Jugobanka – Split, Economic bank – Zagreb,
Zagreb bank, etc),
- a vast majority of the Serbs exiled from Croatia have not had their years of service
acknowledged, which is one of the fundamental human rights,
- Expelled Serbs can’t use their farms, enterprises, etc.
Your Excellency,
The European Union is responsible before the Civilization because it didn’t prevent
Croatian aggression (May 1th and August 4th 1995) against UN Protection Areas (the
Republic of Serbian Krajina). That was the precedent in UN peaceful settlements after
WWII. The European Union is responsible because it did not do anything to return
universal rights to Serbs.
Your Excellency,
Since all countries in Europe supported the European Union regarding Croatian
crimes of genocide and ethnic cleansing against Serbs and since all governments in Europe,
as authorities of EU, are boycotting all documents of the Government of the Republic of
Serbian Krajina, this text will be an open letter.
The Government of the

Republic of Serbian Krajina

PARLIAMENTARY ASSEMBLY COUNIC OF EUROPE
ASSEMBLEE PARLEMENTAIRE CONSEIL DE L’EUROPE
Doc. 10819
26. January 2006.
The situation of the Serbs expelled from the Republic Serbian Krajina (UN Protected Area)
and the Republic of Croatia in 1990-1995
Written Declaration No 374
This written declaration commits only the members who have signed it
1. Reminding that, due to the pressure and terror against the Serbs, the ethnically
motivated military offensives of 1995 in particular – entire territories were ethnically
cleansed of the Serbs.
2. Regretting that Croatia, ten years later, has not enabled the expelled Serbs to return
and enjoy their human rights, resulting in small number returnees so far.
3. Stressing that in 1990 Croatia was a state of the Croats and the Serbs as its equal
constituent peoples and that the Croatian Parliament, violating its own Constitution,
by a vote of Croatian ethnic deputies only, changed the status of the Serbs to national
minority.
4. Fully respecting the PACE Opinion No. 195 (1996) and the ECHR, the undersigned
members strongly appeal to the Croatian Government to stick to its international
responsibility and take all necessary measures to enable the Serbs to retrieve their
status, full authority and individual and collective rights and freedoms and call the
Assembly to urge Croatia to implement the CoE, EU and UN standards.
Signed:
NIKOLIC, Tomislav, Serbia and Montenegro, NR
BOJOVIC, Bozidar, Serbia and Montenegro, EPP/CD
CHERNYSHENKO, Igor, Russian Federation, EDG
EXNER, Vaclav, Czech Republic, UEL
GLIGORIC, Tihomir, Bosnia and Herzegovina, SOC
GOJKOVIC, Maja, Serbia and Montenegro, NR
HOOPER, Gloria, United Kingdom, EDG
JOVASEVIC, Ljubisa, Serbia and Montenegro, EPP/CD
KOLESNIKOV, Victor, Russian Federation, EDG
KOVALEV, Nikolay, Russian Federation, EDG
MELNIKOV, Ivan, Russian Federation, UEL
MILICEVIC, Ljiljana, Bosnia and Herzegovina, EPP/CD
MILOJEVIC, Goran, Bosnia and Herzegovina, EPP/CD
MOKRY, Vladimir, Russian Federation, EDG
NAGHDALYAN, Hermine, Armenia, ALDE
NAROCHNITSKAYA, Natalia, Russian Federation, UEL
OSKINA, Vera, Russian Federation, EDG
OSTROVSKY, Alexey, Russian Federation, NR
RUSTAMYAN, Armen, Armenia, SOC

SLUTSKY, Leonid, Russian Federation, SOC

Sobko, Sergey, Russian Federation, UEL/GUE
TODOROVIC, Dragan, Serbia and Montenegro
TOROSIYAN, Tigran, Armenia, EDG
ZHIRINOVSKY, Vladimir, Russian Federation, NR
ZIUGANOV, Guennady, Rusian Federation, UEL
ZIZIC, Zoran, Serbia and Montenegro, SOC
Total: 28 - SOC: socialist Group

- EPP/CD: Group of the European People’s Party
- ALDE: Alliance of Liberals and Democrats for Europe
- EDG: European Democratic Group
- UEL: Group of the Unified European Left
- NR: not registered in a group
ПАРЛАМЕНТАРНА СКУПШТИНА
THE SERBIAN REPUBLIC OF KRAYINA No. 194/06 – 15. 02. 2006.

PARLIAMENT IN EXILE
Honorable Baroness Hooper,

We warmly thank you for your help to the expelled Serbian populations by signing
the Declaration on the situation of the Serbs expelled from the Republic of Serbian Krayina
and from the Republic of Croatia during the period between 1990 and 1995. You have
called the attention of the international organizations and European governments on the most
drastic violations of the Human Rights and of the Rights of Nations in Europe after the
Second World War. We hope that, thanks to you and to your colleagues, the Declaration will
be a start to prevent the crack of the civilization in Europe – which almost happened by the
reticence to open the debates regarding the expulsion of 80% of the population of the Serbian
Republic of Krayina and of the Republic of Croatia.
Considering that in the previous letter we enclosed the “Memorandum on the Republic
of Serbian Krayina” in English, you have now some knowledge about the stream of history of
the Serbian people of Krayina and about the “mistake” made by the international community
– which did nothing to prevent the 5 year long obvious crime of genocide against the Serbs in
Krayina and in Croatia. This time we include the Serbian Constitution of 1630. With this
Constitution Austria regularized the autonomy of the Serbs in Krayina on a territory almost
the same as it was in 1991. This 17th century Serbian autonomy has in the modern sense of
the word the characteristics of a State; that’s the reason why we call your attention on the fact
that the basis of the Serbian State in the Republic of Serbian Krayina is older than the one
of Montenegro (1687) and the one of Serbia (1804).
The evidence of the deep root of the State institution in the Republic of Serbian
Krayina was taken under consideration when, in federal Republic of Yugoslavia, was created
the Republic of Croatia which was defined as the State of two nations: the one of the Croats

and the one of the Serbs. In 1990 the Croatian Parliament (Sabor) suppressed this State of
two nations by the exclusive vote of the Croatian representatives.
I am convinced that the Constitution enclosed will be of a great assistance in the
comprehension of the matter. I would be grateful if you would submit it to your colleagues
in the Parliament of the European Council. We feel that few of them have had the occasion
(even in school) to learn the history of the Republic of Serbian Krayina. A military frontier
in the Austrian Empire, this Serbian region, by its role as defender of Christianity against the
Turks, has contributed to the history of the other European nations.
Allow me in behalf of the expelled Serbian people to thank you most warmly for
signing the Declaration of P.A.C.E; and allow me to address you again so that you do your
best in the future to remedy the consequences of the genocide committed on the Serbian
population of the Republic of Serbian Krayina and of the Republic of Croatia from 1990 to
1995.

Annex: “Serbian Constitution”
Respectfully,
Rayko Lezhaich, President
of the Parliament of the
Serbian Republic of Krayina
THE REPUBLIC OF SERBIAN KRAYINA

The Government in exile, 11.080 Zemun, Magistarski trg 3
Serbia and Montenegro, tel. 11/3077-028, fax: 316-4679
vladarsk@yubc.net
No. 194/06 – March 10 - 2006
Jean Tosky Maracano Viskonty
Milano, Italia
Madame,
Je vous remercie pour tout ce que vous avez fait en faveur du peuple serbe a l’epoque
de la guerre separatiste en Yougoslavie de 1990 a 1995. J’ai ete informe par mes collaborateurs
que vos articles dans la presse et vos livres ont ete inspires par la verite. Les ecrits de cette
nature sont rares dans les medias internationaux. Tous mes remerciements pour les recents
contacts avec les deputes du Parlement d’Italie. Vous pouvez leur faire savoir que le Parlement
du Conseil de l’Europe, par son document No.10819, a enregistre les signatures de vingt-huit
delegues de six Etats concernant la “Declaration sur la situation des Serbes expulses de
la Republique serbe de Krayina (region sous la protection des Nations Unies) et de la
Republique de Croatie pendant la periode de 1990 a 1995”, No. 374, du 26 janvier 2006.
Les signataires vont continuer a aider les expulses de la Republique serbe de Krayina et de
la Croatie en demandant que la Croatie remedie aux consequences de l’indeniable genocide
sur les Serbes de 1990 a 1995.
C’est un pas important vers l’internationalisation de la prise de conscience du crime
perpetre sur les Serbes en Croatie et il serait necessaire que cette question soit traitee par
les deputes du Parlement d’Italie, par l’Assemblee parlementaire du Conseil de l’Europe a
Strasbourg et par les deputes du Parlement de l’Europe a Bruxelles. Nous vous prions de leur
remettre 1.) la Declaration de l’Assemblee parlementaire de l’Europe, 2.) le Memorandum sur
la Republique serbe de Krayina, 3.) le projet de la Resolution de l’Assemblee parlementaire
de l’Europe, 4.) la Constitution serbe de 1630. Nous vous avons fait parvenir par E-mail les

trois premiers documents cites. La Constitution serbe est jointe a cette lettre. Vous pourriez
utiliser aussi parmi vos livres ceux qui temoignent des crimes commis par les Croates sur les
Serbes. Il est important que vous indiquiez a vos interlocuteurs le fait qu’en 1990, 471.000
Serbes vivaient dans les villes de Croatie en dehors de la Krayina. Ce sont les chiffres
presentes par l’ambassadeur de Croatie, Dr. Mario Nobili, devant le Conseil de Securite
des Nations Unies en 1993. Entre1990 et 1993 la Croatie a expulse 80% de ces Serbes. Le
Secretaire general des Nations Unies, Boutros-Boutros Ghali, a fait savoir au Conseil de
Securite (15 mai 1993), dans son Rapport No. S/25777, qu’on denombrait, seulement en
Republique serbe de Krayina et en Yougoslavie, 251.000 Serbes expulses de Croatie. Le
Secretaire general n’avait pas a cette epoque d’information sur le nombre de Serbes refugies
en Bosnie-Herzegovine et dans differents pays. La derniere expulsion des Serbes de la
Republique serbe de Krayina fut la consequence des agressions croates du 1er mai et du 4
aout 1995, menees dans une zone supposement protégée par les Nations Unies.
Vous pouvez insister sur le fait que pendant quinze ans l’opinion mondiale n’a pas
ete informee sur cette expulsion des Serbes. Ce silence se revele clairement comme une aide
deliberee aux criminels; il permet a la Croatie de ne rien faire pour reparer les consequences
de ses exactions. En effet, elle ne retablit pas le statut d’Etat de deux nations, elle ne permet
pas aux Serbes de recuperer leurs maisons, leurs appartements, leurs locaux professionnels,
elle ne les dedommage pas pour les biens detruits ou pilles, elle ne leur restitue pas le droit a
la citoyennete, elle interdit l’utilisation de l’alphabet serbe, elle ne leur reconnait pas le droit
acquis par le travail, elle ne rend pas l’argent saisi sur les comptes-epargne.
Nous vous prions de bien vouloir parler a ce sujet a des hommes d’Etat, a des
scientifiques, a des membres d’organisations humanitaires, a des journalistes, etc., et de nous
informer sur les reactions de vos interlocuteurs. Nous vous serions reconnaissants de nous
indiquer vos possibilites ainsi que des suggestions sur la maniere de vous assister.
Veuillez agreer, Madame, l’hommage de mon profond respect.
Annexe: Constitution serbe de 1630
Le gouvernement de la R.S.K.
Milorad Buha, Premier Ministre

11.080 Zemun, Magistarski trg 3 – Serbia and Montenegro
Tel. 11/3077-028; fax:316-46-79, vladarsk@yubc.net
No. 214/06 – March, 30 - 2006.
Jonathan Levy
USA
The Government of the Republic of Serbian Krayina in exile decided to establish the
Council of Governors of the Narodni trezor Republike Srpske Krajine Limited.
On the session on April 19, 2004. at Belo Blato village, the Government elected
following five persons as members of the Council of Governors:
1. Dr. Slobodan KOMAZEC, economist

2. Svetozar TOJAGA, economist

3. Veljko POPOVIC, economist
4. Mirko GAGIC, agronomic
5. Mr. Vaskrsije VUKSANOVIC, agronomic
With compliments,
THE GOVERNMENT
OF THE R.S. OF KRAYINA
THE REPUBLIC OF SERBIAN KRAYNA, GOVERNMENT IN EXILE

11.080 Zemun, Magistarski Trg 3
Tel: 3077-028, fax: 316-4679, vladarsk@yubc.net
Number 207/06 – 23.03.2006
The government in exile of the Republic of Serbian Krayina is honored to salute

the diplomatic-consular representatives in Serbia and Montenegro and to give them some
information on the relations between the Serbs and the Croats in the Republic of Croatia
and on what sort of procedures were imposed by the Croatian government that resulted in a
genocide from 1990 to 1995.
The Croatian Parliament (Sabor) has converted in 1990 the bi-national Socialist
Republic of Croatia into a one-nation State. Surprisingly the European States have given
all support to this uncivilized measures adopted by the Croatian Parliament and government.
Undoubtedly they would not give their approval for such measures to the Walloons in Belgium
if they wanted to take away from the Flemings the State federal status and force them to go
to Holland. The expulsion of the Serbs from Croatia happened with the assistance in many
ways from the European States and especially from the European Union. The expulsion
of the Serbs was horrible – the Croatian civil authorities confiscated all their possessions,
suppressed the rights relative to work, blocked the saving accounts and erase their names from
the citizen book. The media concealed everything with the help of the European government.
The only document on that crime of genocide is the Report S/25777, dated May15th
1993, from the United Nations’ general Secretary, presented to the Security Council. In the
second section #10 of this Report, under the title of ‘Peace Making’, is said: “At the same
time, the Office of the United Nations’ High Commissariat for the Refugees (UNHCR)
informs on the continuous flux of the Serbian refugees from Croatia which is mainly in
direction of Serbia. From the March 1993 data provided by the UNHCR, the number
of the Serbian refugees and displaced people from Croatia who took refuge in Serbia
and in the zone protected by the UN (about 251.000), is now greater than the number of
Croats who fled this zone.”
This means that only in the Republic of Serbian Krayina and in Serbia, 251.000 Serbs
took refuge when expelled from Croatian cities. The number of Serbs who took refuge in the
European countries and abroad has never been established. In 1993, the government of the
Republic of Serbian Krayina requested from these countries to inform them on the number
of refugees they had received according to their Immigration Offices; however they ignored
the request. The Security Council also refused to cooperate on the matter of this crime of

genocide; it did not use its influence to demand that the countries reveal the figures relating
the Serbs expelled from the Croatian cities.
The government of the Serbian Krayina would like to bring to the attention of the
diplomatic-consular body on the fact that the representatives of the Embassy of Croatia, in
1993, informed the Security Council in New York that 471.000 Serbs had lived in Croatian
cities and in regions outside Krayina. From their Report we can establish that about 400.00
Serbs were expelled from Croatia, not including the Republic of Serbian Krayina. We know
that 80% of all the Serbs in Croatia have been expelled.
The government of the Republic of Serbian Krayina requests from the diplomatic-
consular representatives that they inform their respective governments that we consider that
all the members of the United Nations bear the responsibility for the crime of genocide
because they did not stop Croatia from committing it and because they did nothing to remedy
the consequences.
On this occasion, the government of the Serbian Krayina expresses its high
consideration for the diplomatic-consular representatives.
DIPLOMATIC-CONSULAR
REPRESENTATIVES
Belgrade
Republic of Serbian Krayina

Government in exile
Zemun, Magistratski trg., 3
Tel: 011/3077-028
Number 90/05
23.08.2005
The government of the Republic of Serbian Krayina is honored to salute the

diplomatic-consular representatives of the countries members of the European Union or
candidates to be members of the European Union, and also the representatives of the United
Nations, the representatives of the OEBS and of other international organizations in Serbia
and Montenegro. We would like to convey to your respective governments the following
information: the Croatian government encourages the hatred towards the antifascist Movement
of general Mihailovich that was part of the antifascist coalition during World War II. Instead
of paying homage to the members of the coalition and respect the sacrifices they made which
contributed to the victory over fascism, Croatia, on the contrary, hides the truth and spreads
lies through the media.
The Republic of Croatia is the only state in Europe where the antifascist fighters and
their descent are oppressed. Croatia completely disregard the decisions of the American
President Harry Truman who, also, offered a high decoration to general Mihailovich for his
contribution to the victory of the Allied during World War II. No one reminds Croatia of its
responsibility relating the ‘Resolution on the international protection of the nazi concentration
camps as historical monuments’ voted by the European Parliament in Strasbourg on February
10th 1993. The European Council and the European Parliament were authorized “as signatories
of the Official Declaration against racism and xenophobia, to take all the necessary
measures to fight any form of neo-nazism in Europe and to fight any questioning of the

truth which is that the camps were used for the extermination.”
With an extensive campaign against the antifascist Movement, the Croatian
government shows that it is approving of the neo-nazism. The Croatian government denies
that 700.000 Serbs, 80.000 Gypsies and 30.000 Jews were exterminated in the concentration
camp of Jasenovac. Such a behavior from the Croatian government is flagrantly in violation
of the European Parliament’s Resolution of February 10th 1993.
The government of the Republic of Serbian Krayina reminds the diplomatic-consular
representatives that the insulting attack (August 20th 2005) on the travelers of Serbian
citizenship in the “Lasta” bus, in the city of Rijeka, is a consequence of the propaganda
spread by the Croatian government against the antifascist Movement, which was composed
of fighters of Serbian, Slovenian, Croatian and Muslim nationalities.
The government of the Republic of Krayina, on this occasion, expresses its high
consideration to the diplomatic-consular representatives of the European states and to the
representatives of the international organizations.
D.C.R. OF EURO. COUNTRIES /INTL ORG.

BELGRADE
11080 Zemun, Magistratski trg 3, Serbia and Montenegro
Tel.11/3077-028. fax: 316-4679, vladarsk@yubc.net
No. 79/05 – 3. 8. 2005.
UNITED NATIONS
SECRETARY GENERAL
H.E. KOFI ANNAN
NEW YORK
Your Excellency,
I want to remind you that ten years ago, on August 4. 1995, the Republic of Serbian
Kraina – „The UN protected area in Yugoslavia“ was invaded by the Croatian Army. During
the Croatian invasion in the Republic of Serbian Kraina there were deployed the UN peace
forces under your command. I remind you that in 1993. you paid an official visit to Knin
and that you promised the Government of RSK that the UN soldiers and officers would
accomplish their tasks and they would not allow Croatia to apply military force against the
Serbian people.
Your Excellency,
The events took just the opposite course. Croatian aggression was accompanied by
horrors – murders, persecutions, demolition of houses and business facilities, property looting
… Together with the previous crimes, beginning in 1990, Croatian army and police forces
expelled 80% of Serbian inhabitants from the Republic of Serbian Kraina and Republic
of Croatia. The refugees (even today!) are deprived of the rights to citizenship, to their
apartments, property, savings, pensions and the other rights, including the payments of shares
in the sold state firm sin which they worked before the secession of Croatia.
The above mentioned procedures of Croatia are defined as the crimes of genocide
and are defined as the crimes of genocide and are subject to punishments. It is said in the
UN Resolution No. 260 A (III) of December 9. 1948, as well as in the UN Convention on

prevention and punishment of the crimes of genocide.

Your Excellency,
We are worried about the fact that the crimes of genocide against the Serbs, together
with ethnic cleansing, have been forgotten, and that the UN General Assembly do not do
anything to punish the perpetrators of the crimes, to enable the expelled Serbs to return
to their homeland and to secure them the status of the constitutive people, the right they
were abolished by the Croatian Government and Parliament in 1990. We remind you that the
Government and the Parliament of the Republic of Serbian Kraina, in the period 1991-1995.
accepted all the recommendations of the co-presidents of the International Conference on
the Former Yugoslavia (Cyrus Vance, David Owen and Torwald Stoltenberg), but Croatia
ignored our good will and carried out ethnic cleansing in the territories under the protection
of the UN Peace Forces.
Your Excellency,
The expelled Serbian people have authorized us to ask you to explain the reluctance
of the United Nations to act against Croatians in regard to the genocide and ethnic cleansing
against Serbs – when they were under the protection of the UN Peace Forces, whose
commander you were in the period 1991-1995.
PRIME MINISTER
OF THE REPUBLIC OF SREBIAN KRAINA
Milorad Buha
THE SERBIAN REPUBLIC OF KRAYINA No. 194/06 – 15. 02. 2006.

PARLIAMENT IN EXILE
Honorable Baroness Hooper,

We warmly thank you for your help to the expelled Serbian populations by signing
the Declaration on the situation of the Serbs expelled from the Republic of Serbian Krayina
and from the Republic of Croatia during the period between 1990 and 1995. You have
called the attention of the international organizations and European governments on the most
drastic violations of the Human Rights and of the Rights of Nations in Europe after the
Second World War. We hope that, thanks to you and to your colleagues, the Declaration will
be a start to prevent the crack of the civilization in Europe – which almost happened by the
reticence to open the debates regarding the expulsion of 80% of the population of the Serbian
Republic of Krayina and of the Republic of Croatia.
Considering that in the previous letter we enclosed the “Memorandum on the Republic
of Serbian Krayina” in English, you have now some knowledge about the stream of history of
the Serbian people of Krayina and about the “mistake” made by the international community
– which did nothing to prevent the 5 year long obvious crime of genocide against the Serbs in
Krayina and in Croatia. This time we include the Serbian Constitution of 1630. With this
Constitution Austria regularized the autonomy of the Serbs in Krayina on a territory almost
the same as it was in 1991. This 17th century Serbian autonomy has in the modern sense of

the word the characteristics of a State; that’s the reason why we call your attention on the fact
that the basis of the Serbian State in the Republic of Serbian Krayina is older than the one
of Montenegro (1687) and the one of Serbia (1804).
The evidence of the deep root of the State institution in the Republic of Serbian
Krayina was taken under consideration when, in federal Republic of Yugoslavia, was created
the Republic of Croatia which was defined as the State of two nations: the one of the Croats
and the one of the Serbs. In 1990 the Croatian Parliament (Sabor) suppressed this State of
two nations by the exclusive vote of the Croatian representatives.
I am convinced that the Constitution enclosed will be of a great assistance in the
comprehension of the matter. I would be grateful if you would submit it to your colleagues
in the Parliament of the European Council. We feel that few of them have had the occasion
(even in school) to learn the history of the Republic of Serbian Krayina. A military frontier
in the Austrian Empire, this Serbian region, by its role as defender of Christianity against the
Turks, has contributed to the history of the other European nations.
Allow me in behalf of the expelled Serbian people to thank you most warmly for
signing the Declaration of P.A.C.E; and allow me to address you again so that you do your
best in the future to remedy the consequences of the genocide committed on the Serbian
population of the Republic of Serbian Krayina and of the Republic of Croatia from 1990 to
1995.

Respectfully,
Baronne
Madame,
Je vous remercie pour tout ce que vous avez fait en faveur du peuple serbe a l’epoque
de la guerre separatiste en Yougoslavie de 1990 a 1995. J’ai ete informe par mes collaborateurs
que vos articles dans la presse et vos livres ont ete inspires par la verite. Les ecrits de cette
nature sont rares dans les medias internationaux. Tous mes remerciements pour les recents
contacts avec les deputes du Parlement d’Italie. Vous pouvez leur faire savoir que le Parlement
du Conseil de l’Europe, par son document No.10819, a enregistre les signatures de vingt-huit
delegues de six Etats concernant la “Declaration sur la situation des Serbes expulses de
la Republique serbe de Krayina (region sous la protection des Nations Unies) et de la
Republique de Croatie pendant la periode de 1990 a 1995”, No. 374, du 26 janvier 2006.
Les signataires vont continuer a aider les expulses de la Republique serbe de Krayina et de
la Croatie en demandant que la Croatie remedie aux consequences de l’indeniable genocide
sur les Serbes de 1990 a 1995.
C’est un pas important vers l’internationalisation de la prise de conscience du crime
perpetre sur les Serbes en Croatie et il serait necessaire que cette question soit traitee par
les deputes du Parlement d’Italie, par l’Assemblee parlementaire du Conseil de l’Europe a
Strasbourg et par les deputes du Parlement de l’Europe a Bruxelles. Nous vous prions de leur
remettre 1.) la Declaration de l’Assemblee parlementaire de l’Europe, 2.) le Memorandum sur

la Republique serbe de Krayina, 3.) le projet de la Resolution de l’Assemblee parlementaire

de l’Europe, 4.) la Constitution serbe de 1630. Nous vous avons fait parvenir par E-mail les
trois premiers documents cites. La Constitution serbe est jointe a cette lettre. Vous pourriez
utiliser aussi parmi vos livres ceux qui temoignent des crimes commis par les Croates sur les
Serbes. Il est important que vous indiquiez a vos interlocuteurs le fait qu’en 1990, 471.000
Serbes vivaient dans les villes de Croatie en dehors de la Krayina. Ce sont les chiffres
presentes par l’ambassadeur de Croatie, Dr. Mario Nobili, devant le Conseil de Securite
des Nations Unies en 1993. Entre1990 et 1993 la Croatie a expulse 80% de ces Serbes. Le
Secretaire general des Nations Unies, Boutros-Boutros Ghali, a fait savoir au Conseil de
Securite (15 mai 1993), dans son Rapport No. S/25777, qu’on denombrait, seulement en
Republique serbe de Krayina et en Yougoslavie, 251.000 Serbes expulses de Croatie. Le
Secretaire general n’avait pas a cette epoque d’information sur le nombre de Serbes refugies
en Bosnie-Herzegovine et dans differents pays. La derniere expulsion des Serbes de la
Republique serbe de Krayina fut la consequence des agressions croates du 1er mai et du 4
aout 1995, menees dans une zone supposement protégée par les Nations Unies.
Vous pouvez insister sur le fait que pendant quinze ans l’opinion mondiale n’a pas
ete informee sur cette expulsion des Serbes. Ce silence se revele clairement comme une aide
deliberee aux criminels; il permet a la Croatie de ne rien faire pour reparer les consequences
de ses exactions. En effet, elle ne retablit pas le statut d’Etat de deux nations, elle ne permet
pas aux Serbes de recuperer leurs maisons, leurs appartements, leurs locaux professionnels,
elle ne les dedommage pas pour les biens detruits ou pilles, elle ne leur restitue pas le droit a
la citoyennete, elle interdit l’utilisation de l’alphabet serbe, elle ne leur reconnait pas le droit
acquis par le travail, elle ne rend pas l’argent saisi sur les comptes-epargne.
Nous vous prions de bien vouloir parler a ce sujet a des hommes d’Etat, a des
scientifiques, a des membres d’organisations humanitaires, a des journalistes, etc., et de nous
informer sur les reactions de vos interlocuteurs. Nous vous serions reconnaissants de nous
indiquer vos possibilites ainsi que des suggestions sur la maniere de vous assister.
Veuillez agreer, Madame, l’hommage de mon profond respect.
Annexe: Constitution serbe de 1630
Le gouvernement de la R.S.K.
Milorad Buha, Premier Ministre
THE SERBIAN REPUBLIC OF KRAYINA No. 253/06 – Jun 7. 2006.

PARLIAMENT IN EXILE
REPUBLIC OF SERBIAN KRAYINA - GOVERNMENT IN EXILE

No. 204/06 – 21 March 2006.
The government in exile of the Republic of Serbian Krayina is honored to salute the

diplomatic-consular representatives in Serbia and Montenegro. We like to inform you on the
relations between the Serbs and the Croats in the 1945-1990 period; and on this occasion,
we will recall the civil war in Yugoslavia, originated from the terror imposed on the Serbian
population by the Croatian government, starting in 1990.
Republic of Croatia into a one-nation State. Surprisingly the European States have supported
these uncivilized measures adopted by the Croatian government. Undoubtedly they would
not give their approval to the Walloons if they wanted to take away from the Flemings the
State federal status and force them to go to Holland.
The government of the Republic of Serbian Krayina would like to recall the diplomatic-
consular representatives how was created the Republic of Croatia as a federative member of
Yugoslavia in 1945. It is well known that the Serbs from Krayina represented 90% of the
fighters in the ranks of the antifascist Resistance. Croatia was from 1941 to 1945 the ally
of the fascist Axis and had a program for the destruction of the Serbian, Gypsy and Jewish
population. In that purpose the Croats built a net of death camps with the center in Jasenovac.
After the war, the Serbs behaved unexpectedly towards the Croats by ignoring the slaughter
of over a 1.000.000 Serbs, 80.000 Gypsies and 30.000 Jews. The Serbs also accepted to join
part of their territory to Croatia in order to form together one of the republics of the Yugoslav
federation, under the name of People’s Republic of Croatia. The first Congress in relation
to this event took place in Zagreb on September 29th and 30th 1945. It was agreed that the
federative republic of Croatia become the historical and national territory of the Serbs and the
Croats, under only one condition that the borders of the new Croatia would not be a parting
line between the Serbs in Croatia and the Serbs living in the other federative republics. Based
on this decision taken on September 29th and 30th 1945, was constituted the Republic of
Croatia: “We must protect the unity of the Serbian people in the political and cultural
life as a guaranty for preservation and progress. The borders within the federative
union do not separate nor break the unity of the Serbian population, but are the link
between all the Serbs in Yugoslavia.”
Such a decision should be respected. No change should be made by the Constitution
or by law, as long as is maintained the two-nation State as it was created. The Government
of the Republic of Serbian Krayina hopes that the diplomatic-consular representatives will
inform their respective governments on the historical precedent existing when the European
countries gave their support to the Croats to disregard the rights of the Serbs and expelled
them from their historical and national territory.
The government of the Serbian Krayina, on this occasion, expresses its high
consideration to the diplomatic-consular representatives.
DIPLOMATIC-CONSULAR
REPRESENTATIVES - Belgrade

PARLIAMENT IN EXILE

To: Mr. Michael Spindelegger, Mr. Peter Schieder, Mr. Hans Ager, Mr. Karl Donabauer,

Mr. Alfred Gusenbauer, Mrs. Karin Hakl, Mr. Harald Himmer, Mr. Ewald Lindinger, Mrs.
Christine Muttonen, Mrs. Terezija Stoisits, Mr. Klaus Wittauer, Mrs. Gisela Wurm

Honorable misses/misters,
I would like to inform you on expelling of Serbian people from the Republic of
Serbian Krayina and from the Republic of Croatia during the period between 1990 and 1995.
Eleven years after the greatest ethnic cleansing in Europe after World War II, the situation of
the people exiled from the Republic of Serbian Krayina is worse than ever. More than a half
of million Serbs were exiled from Croatia, not even 5% of whom have returned to Croatia.
I hope you can inform the international organizations and European governments
on the most drastic violations of the Human Rights and of the Rights of Nations in Europe.
Unfortunately, the international community did nothing to prevent the 5 years long obvious
crime of genocide against the Serbs in Krayina and in Croatia. I would like to inform you that
Serbs had their Statute on autonomy in Austria in 17th century (1630). This Serbian autonomy
has in the modern sense of the word the characteristics of a State; that’s the reason why we
call your attention on the fact that the basis of the Serbian State in the Republic of Serbian
Krayina is older than the one of Montenegro (1687) and the one of Serbia (1804).
The evidence of the deep root of the State institution in the RSK was taken under
consideration when, in the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, was created the Republic
of Croatia, which was defined as the State of two nations: the one of the Croats and the one
of the Serbs. In 1990 the Croatian Parliament (Sabor) abolited this State of two nations by the
exclusive vote of the Croatian representatives.
I would like to inform you that 28 members of the Parliamentary Assembly of the
Council of Europe (January 26th 2006) signed the Declaration on the genocide committed
against the Serbian population of the Republic of Serbian Krayina and of the Republic of
Croatia from 1990. to 1995. We hope that you will support a new document about that -
draft of the Resolution which will be discussed on the P.A.C.E. during the year of 2006
(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,
Bearing in mind the fact that the Croatian Army, on the basis of religious and national hatreds,
drove out 80% of their citizens of Serbian nationality from the republic of Serbian Krajina
(Zone under the protection of the UN) and the republic of Croatia) from 1990 to 1995
and in view of the fact that the Republic of Croatia in the last ten years, has not acted to
remove the consequences of these forced expulsions and enable the Serbs to return to their
homes and enjoy their individual and national rights, the Parliamentary Assembly of the
Council of Europe puts forward a
RESOLUTION

regarding the status of the forcibly removed Serbian people from the republic of
Serbian Krajina and the Republic of Croatia
1.TheSocialist Republic of Croatia, as a federal unit of the Socialist Federative Republi

c of Yugoslavia, was in 1990 bi-national-her constitutive peoples were Croats and Serbs.
Such a state structure operates in bi-national Belgium and tri-national countries, such as the
Great Britain and Switzerland. The Croatian parliament has, unconstitutionally, by using
only the votes of deputies of Croatian nationality, abolished unilaterally the constitutionally
guaranteed sovereign rights of the Serbian people in the Republic of Croatia in 1990,
2. Consequently the Serbian population had to endure repression and terror which resulted in
Croatian cities being ethnically cleansed of Serbs - from 1990 to 1993. in military operations
which occurred on 1st may(flash) and 4th august (storm), the Croatian army forcibly removed
80% of the inhabitants of the Republic of Serbian Krajina (Zone under the protection of the
UN). The total number of forcibly removed Serbs is around a million.
3. The most basic facts regarding the consequences of the cleansing of the Serbs:
- in Croatia 1,100 Serbian villages and settlements, along with infrastructure
- have been destroyed 30,000 Serbian homes and buildings have been demolished,
only a derisory percentage has been restored,
- 50,000 apartment dwellings belonging to Serbs from RSK (Zone under the protection
of UN) and Croatia have been seized illegally - repealing a previous law which had
been in force guaranteeing tenants’ rights,
- the Republic of Croatia has not returned foreign currency savings of forcibly removed
Serbs, which amounts to tens of millions of euros,
- in Croatia state property has been privatized, but Serbs have been barred from
participating in the purchase process ,nor have they been compensated by equal
distribution of shares,
- the majority of forcibly removed Serbs have not received pensions nor invalidity
benefits to which they are entitled and their right to have access to documents relating
to their work status and proof of residency in Croatia has been restricted,
- in Croatia, from 1990 to 2005, around 5% of forcibly removed Serbs have returned,
4. Although not wishing to go into the detailed causes and courses of the war in republic
of Croatia from 1990 to 1995, but noting the fact that the human rights of forcibly
removed Serbs have been violated, the parliamentary body of the council of Europe issues
a recommendation to the government of the republic of Croatia:
- that it return to the Serbs their status as a constitutional, state bearing people and
that the republic of Croatia (by Constitutional means) is reconstituted as a bi-national
state-as it was from 1945 to 1990,
- that it revokes all decrees which remove from Serbs their citizenship,

- that Serbs are allowed to have unimpeded right to return to their homes and enjoy the
disposal of their property as they see fit, without any preemptive administrative and
judicial obstacles,
- that lists of those suspected of war crimes(amongst Serbs and Croats and members
of national minorities) be fully in accordance with those presented by the Hague
tribunal,
- that it fairly compensates Serbs for the destruction and plunder of their property,
- that it allows forcibly removed Serbs the same rights to purchase their apartment
dwellings and under the same conditions as that enjoyed by the Croatian nation and
members of the national minorities,
enterprises was carried out in Croatia in such a way that the Serbs exiled from Croatia
were deprived of the right to take part in privatizations by means of which the citizens
of Croatian nationality took part in privatization,
- that it allows forcibly removed Serbs full access to their foreign currency and dinar
savings and guarantees that the payment of interest on their accounts will be in
accordance with banking regulations,
- that it allows forcibly removed Serbs unhindered enjoyment of their working rights
and regular payment of pensions and invalidity benefits
5. The parliamentary body of the council of Europe issues a recommendation that,

regardless of possible objections by various political forces in the country, the republic
of Croatia undertake all necessary measures to enable forcibly removed Serbs to enjoy
their individual and collective citizenship rights-in accordance with the charter for human
rights of the un and other international accords relating to human rights,
6. The Parliamentary Assembly of the Council of Europe recommends that the

governments of European countries encourage and help the government of republic of
Croatia on the path to democratization of the interethnic and inter confessional relations,
which will allow it, in the best possible way to fulfill apart of its conditions for membership
of the European Union.

PARLIAMENT IN EXILE

ALBANIA
To: Mme. Diana Culi, Mr. Taulant Dedja, Mr. Kastriot Islami, Mr. Paskal Milo, Mr. Bujar
Nishani, Mme. Lajla Pernaska.

(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE

Azarbaijan
To: Mr. Aydin Abbasov, Mr. Akram Abdullayev, Mme. Elmira Akhundova, Ms. Aynur
Guliyeva, Ms. Gultakin Hajiyeva, Mr. Ali Huseynov, Mr. Rafael Huseynov, Mr. Aydin
Mirzazada, Ms. Ganira Pashayeva

(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE

Belgium
To: Mr. Gerolf Annemans, Mme. Mimount Bousakla, Mr. Luc Van den Brande, Mm.
Christine Defraigne, Mr. Stef Goris, Mr. Luc Goutry, Mme. Marie-Jose Laloy, Mr. Geert
Lambert, Mr. Philippe Monfils, Mme. Fatma Pehlivan, Mr. Karim Van Overmeire, Mr.
Geert Versnick, Mr. Paul Wille

(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE

FRANCE
To: Mr. Bernard Schreiner, Mme. Josette Durrieu, Mr. Jean-Claude Mignon, Mr. Rene
Andre, Mr. Michel Dreyfus-Schmidt, Mr. Claude Evin, Mr. Daniel Goulet, Mr. Francis
Grignon, Mr. Denis Jacquat, Mr. Jean-Pierre Kucheida, Mr. Jacques Legendre, Mr. Francois
Loncle, Mr. Jean-Pierre Masseret, Mr. Francois Rochebloine, mr. Denis Badre, Jean-Marie
Bockel, Mr. Jean-Guy Branger, Mr. Georges Colombier, Mr. Alain Cousin, Mr. Jean-Marie
Geveaux, Mr. Pierre Goldberg, Mme. Claude Greff, Mme. Arlette Grosskost, Mr. Michel
Hunault, Mr. Armand Jung, Mr. Edouard Landreain, Mr. Jean-Claude Lefort, Mr. Jean-
Francois Le Grand, Mr. Jean-Marie Le Guen, Mr. Guy Lengagne, Mr. Philippe Nachbar,
Mr. Yves Pozzo di Borgo, Mr. Marc Reymann, Mr. rudy Salles, Mr. Andre Schneider.

(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE

UNITED KINGDOM
To: Mr. Tony Lloyd, Mr. John Austin, Lord Burlison, Mr. Christopher Chope, Mr. Nigel
Dodds, Mr. Bill Etherington, Mr. Nigel Evans, Mr. David Evennett, Mr. Paul Flynn, Mr.
Christopher Fraser, Mr. Ian Gibson, Mr. John Greenway, Mr. Michael Hancock, Mr. Nick
Harvey, Mr. Doug Henderson, Baroness Gloria Hooper, Baroness Jill Knight of Collingtree,
Mr. Bob Laxton, Mr. Denis MacShane, Mr. Humfrey Malins, Mr. David Marshall, Ms.
Chris Mc. Cafferty, Mr. Andrew Mc.Intosh, Mr. Alan Meale, Mr. Edward O’Hara, Mr.
Gordon Prentice, Lord Russell Russell-Johnston, Ms. Geraldine Smith, Baroness Ann
Taylor of Bolton, Lord John Tomlinson, Mr. Rudi Vis, Mr. Robert Walter, Ms. Angela
Watkinson, Mrs. Betty Williams, Ms. Jenny Willott, Mr. David Wilshire.

(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE

GRECE
To: Mr. Mrs. Elsa Papadimitriou, Mr. Athanasios Alevras, Mr. Ioannis Bougas, Mrs. Maria
Damanaki, Mr. Nikolaos Dendias, Mr. Ioannis Dragassakis, Mrs. Liana Kanelli, Mme.
Krinio Kanellopoulou, Mme. Eleonara Katseli, Mr. Evagelos Meimarakis, Mr. Nikolaos
Nikolopoulos, Mr. Theodoros Pangalos, Mr. Miltaidis Varvitsiotis, Mr. Konstantinos
Vrettos, Mme, Maria Apostolou.

(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,
Имет в виду факт что хорватская армия, по основу вероисповеданих и

национальных побуждений, изгнала 80% своих гражданий сербской национальности
из Республики Сербской Крайини (зони под защтой ООН) и Республики Хорватии од
1990. до 1995 и
Делавши вывод что Республика Хорватия, во время десят лет, не устранила
последствия того изгнания, и не сделала вожным сербам возвращение домой и
использование индивидуальных и национальных права, Парламентаная Скупщина
Совета Европи вынесит
РЕЗОЛЮЦИЮ
о положению изгнанного серпского народа из Республики Сербской Крайини и
Республики Хорватии

1. Социялистическая Республика Хорватия, как федеральная единица
Социялистической Федеральной Республики Югославии, была 1990 года
двухнациональная – нее сформирование народи были хорвати и серби.
Такая государственая структура существует в двухнационалньной Бельгии и
трехнациональнями – Великобритании и Швейцарии. Хорватской парламент,
противконституции, голосованием депутатв хорватской национальност отменил
сформированость сербскоме народу в Республики Хорватии 1990 года;
2. Последовало давление и терор на сербскому народу, с которым хорватские городи
этнические очистинние от сербов – от 1990 до 1993 года. Военным операцијями
первого мая (‘’Блесак‘’) и 4 августа (‘’Гроза’’) 1995 года, хорватская армия
изгнала 80% жителей Республики Сербској Крайини (зони под защитой ООН).
Всего число изгнаних сербов около милион.
3. Самые основные данные о последствиям этнического чисткой сербов:
- В Хорватии уничтожено 1100 сербских села и деревней,

- Разрушеное 30.000 сербских домов и объектов, а востановлено запустное
число,
- Себами из РСК (Зони под защитом ООН) в Хорватие отнятие 50.000
квартирей – отменой до тогда действуюего Закона о квартирному праву,
- Республика Хорватия невозвращает девизное сбережение изгнаных
сербов, а него сумма около десят милионов евра,
- В Хорватии приватизaционо государственое имущство, а сербами
неразрешена покукпка, ни обеспечение акции,
- Большинство изгнаных сербов не получает пенсии по старости
и инвалидности и отказаются од документов с связи с трудовими
отношениями и пребиваниим в Хорватии,
- В Хорватию, от 1995 до 2005, вернулось около 5% изгнаных сербов,
4. Не анализировают причини и течение войни в РХ од 1990 до 1995, но подчеркивать

факт о лишению людских права изгнаных сербов, Парламентарная Скупщина
Совета Европи рекомендают правительству Республики Хорватии:
- что вернуть сербами статус сформированого народа и что бы Республику

Хорватию конституционо устроить как двухнациональное государство,
как оно и биыло от 1945. до 1990,
- что объвила действительным все законоположении которыми сербами
отнято гражданство,
- что Сербам сделала возможным беспренятственое возвращениие домам
и распоряжение имущствами без предыдущой судбеной процедури,
- что списоки подозрених для военых преступников и между сербами, и
между хорватами, и между членами национальными меньшинствами
укрепала в согласию с судом в Хаге,
- что справедниво возмести убытки сербов для уничтожение и ограбиние
недвижмости,
- что представи возможным изгнаными сербами выкуп квартири под
условиям которым пользвались члени хорватской нации и члени

национальных меньшествей,
- что представи возможным изгнаным сербами покупку государственые
и общественые имущствие и что ним уступи акции под условиям
которым пользовались члени хорватской нации и члени национальных
меньшествей,
- что изгнаним Сербами передостави на распоряжение валютное и
динарное сбережение и обеспечи расчёт процента согласно банковыми
регулятивами,
- что изгнаным Сербами представи возможным беспрепяственное
бользование из рабочного отношения и очередную выплату пенсии по
старости и инвалидности,
5. Паламентарная Скупщина Совета Европи рекомендует Правительству

Республики Хорватии, что несмотря на возможные сопротивление некоторых
политических силей в стране, предпринимать все меры, как бы представила
возможным изгнаными сербами индивидуальные и колективные гражданские
права – в согласю с Уставом о правах человека ООН и остальными положениями
международного права,
6. Парламентарная Скупщина Совета Европи рекомендует правительствами
европейских государства что бы ободрили помочь Правительству
Республике Хорватии на дороге демократических междунациональных и
междувероченоведаних отношения, с которыими она на самый лучши способом
будет выполнить част условия что бы стала членом Европейской Унии.

PARLIAMENT IN EXILE

RUSSIA
To: Mr. Konstantin Kosachev, Mr. Mikhail Margelov, Mr. Leonid Slutsky, Mr. Alexey
Aleksandrov, Mr. Akhmed Bilalov, Mr. Igor Chernyshenko, Mr. Umar Dzhabrailov, Mr.
Victor |Eltsov, Mr. Valery Fedorov, Mr. Alexander Fomenko, Mr. Igor Glukhovskiy,
Mr. Vladimir Grachev, Mr. Valerey Grebennikov, Mr. Victor Kolesnikov, Mr. Anatoliy
Korobeynikov, Mr. Nikolay Kovalev, Mr. Yuri Kovalev, Mr. Gadzhy Makhachev, Mr.
Ivan Melnikov, Mr. Vladimir Mokry, Mrs. Natalia Narochnitskaya, Mrs. Vera Oskina, Mr.
Alexey Ostrovski, Mr. Oleg Panteleev, Mrs. Liudmila Pirozhnikova, Mr. Yuri Sharandin,
Mr. Dmitry Skarga, Mrs Svetlana Smirnova, Mr. Sergey Sobko, Mr. Yury Solonin, Mr.
Valeriy Sudarenkov, Mr. Nikolay tulaev, Mr. Ilyas Umakhanov, Mr. Akhmar Yavgayev, Mr.
Vladimir Yhirinovsky, Guennaday Yiuganov, Mr. Vitaly Kopnov.


(enclosed).

Annex: 3.
Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE
THE REPUBLIC OF MACEDONIA

To: Igor Ivanovski, Mr. Rafis Aliti, Mr. Yoran Krstevski, Mr. Xhevdet Nasufi, Mrs. Ganka
Samoilovska-Cvetanova, Mr. Andrej Zernovski, Mr. Nikola Todorovski.
I would like to inform you on expelling Serbian populations from the Republic of
million Serbs were exiled from Croatia, not even 5% of whom have returned to Croatia.

of Croatia, which was defined as the State of two nations: the one of the Croats and the one of
the Serbs. In 1990 the Croatian Parliament (Sabor) abolised this State of two nations by the
(enclosed).

Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE

(enclosed).

Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE
FINLAND
To: Mr. Mikko Elo, Mrs. Sirkka-Liisa Anttila, Mrs. Kaarina Dromberg, Mrs. Sinikka
Hurskainen, Mr. Antti Kaikkonen, Mrs. Irina Krohn, Mr. Markku Laukkanen, Ms. Minna
Lintonen, Mr. Kalevi Olin, Mr. Kimmo Sasi, Ms. Gunilla Carlander.

(enclosed).

Respectfully,

PARLIAMENT IN EXILE
TURKEY
To: Mr. Murat Mercan, Mr. Ruhi Acikgoz, Mr. Abdulkadir Ates, Mr. Muzaffer Bastopcu,
Mr. Inal Batu, Mm. Gulsun Bilgehan, Mr. Emin Murat Bilgic, Mr. Mevlut Cavusoglu, Mr.
Erol Aslan Cebeci, Mr. Mehmet Cerci, Mr. Osman Coskunoglu, Mr. Ali Riza Gulcicek, Mr.
Oner Gulyesil, Mr. Mustafa Ilicali, Mrs. Halide Incekara, Mr. Muharrem Karsli, Mr. Yakup
Kepenek, Mr. Ibrahim Ozal, Mr. Mehmet Yekai Ozcan, Mr. Ali Osman Sali, Mr. Mehmet
Tekelioglu, Mr. Ahmet Ezicioglu.

(enclosed).

Respectfully,
Serbs in Exile – Croatia

PARLIAMENT IN EXILE
NORWAY
To: Mr. Per-Kristian Foss, Mr. Vidar Bjornstad, Mr. Jorodd Asphjell, Ms. Lise
Christoffersen, Ms. Ase Gunhild Woie Duesund, Ms. Gunn Karin Gjul, Mr. Bjorn
Jacobsen, Ms. Eli solied Overaas, Mr. Oyvind Vaksdal, Ms. Karin S. Woldseth, Mrs.
Ingrid Mollestad Sylow.
PORTUGAL
To: Mr. Jose Vera Jardim, Mr. Jose Luis Arnaut, Mr. Telmo Correia, Mr. Abilio Dias
Fernandes, Mme. Sonia Fertuzinhos, Mr. Jose Freire Antunes, Mr. Alberto Martins,
Mr. Maximiano Martins, Mme. Maria Manuela de Melo, Mr. Jose Mendes Bota,
Mme. Ana Catarina Mendonca, Mr. Joao Bosco Mota Amaral, Mr. Ricardo Podrigues,
Mme. Maria de Belem Roseira, Mme. Ana Milheirco.
To: Mrs. Beata Brestenska, Mr. Sandor Albert, Mrs. Edita Angyalova, Mr. Jozef
Banas, Mr. Ferdinand Devinsky, Mr. Ivan Farkas, Mr. Jaroslav Jadus, Mr. Alojz
Pridal, Mr. Vojtech Tkac, Mr. Milan Urbani, Mrs. Eleonora Tanacova.
SWEDEN
To: Mrs. Carina Ohlesson, Mr. Anders G. Hogmark, Mrs. Birgitta Ahlqvist, Mrs.
Helena Bargholtz, Mr. Mats Einarsson, Mr. Jan Ertsborn, Mr. Michael Hagberg, Mrs.
Carina Hagg, Mr. Goran Lindblad, Mr. Conny Ohman, Mr. Par Axel Sahlberg, Mrs.
Majlene Westerlund Panke, Mrs. Kirsti Pulkka-Ericson.
CROATIA
To: Mr. Franjo Matusic, Mr. Zeljko Antunovic, Mr. Ivo Banac, Mr. Miljenko Doric,

Mrs. Ruza Lelic, Mr. Slaven Letica, Mrs. Jagoda Majska-Martincevic, Mr. Neven
Mimica, Mr. Milorad Pupovac, Mr. Miomir Zuzul, Mr. Igor Sribar.
GERMANY
To: Mr. Joachim Horster, Mr. Wolfgang Wodarg, Mr. Ulrich Adam, Mr. Huseyin-
Kenan Aydin, Mrs. Doris Barnett, Mrs. Marieluise Beck, Mrs Veronika Bellmann,
Mr. Kurt Bodewig, Mrs. Monika Bruning, Mrs Herta Daubler-Gmelin, Mr. Hubert
Deittert, Mr. Detlef Dzembritzki, Mrs. Anke Eymer, Mr. Axel Fischer, Mr. Herbert
Frankenhauser, Mr. Peter Gotz, Mrs. Angelika Graf, Mr. Holger Haibach, Mr.
Jurgen Herrmann, Mr. Bernd Heynemann, Mr. Gerd Hofer, Mrs. Birgit Homburger,
Mr. Harald Leibrecht, Mrs. Sabine Leutheusser-Schnarrenberger, Mr. Eduard
Lintner, Mr. Burkhardt Muller-Sonksen, Mr. Johannes Pflug, Mr. Walter Riester,
Mrs. Marlene Rupprecht, Mr. Paul Schafer, Mr. Hermann Scheer, Mr. Ingo Schmitt,
Mr. Rainder Steenblock, Mr. Christoph Strasser, Mrl Alexander Ulrich, Mr. Gert
Winkelmeier, Mrs. Birgit Schroder.
SPAIN
TO: Mr. Lluis Maria de Puig, Mr. Gabino Puche, Mr. Ramon Jauregui, Mrs. Maria
Rosario Fatima Aburto, Mr. Pedro Agramunt, Mr. Miguel Arias, Mr. Miguel Barcelo
Perez, Mrs. Meritxell Batet, Mme. Soledad Becerril, Mr. Jaime Blanco, Mme. Elvira
Cortajarena, Mr. Ignacio Cosido, Mr. Enrique Curiel, Mr. Adolfo Fernandez Aguilar,
Mme. Blanca Fernandez-Capel, Mrs. Maria Emelina Fernandez Soriano, Mr. Carles
Gasoliba, Jose Mendoza, Mr. Julio Padilla, Mr. Angel Perez Martinez, Mr. Joan Puig
Cordon, Mme. Adoracion Quesada, Mme. Juana Serna, Mr. Inaki Txueka, Mar.
Mariano Daranas.
TO: Mr. Boris Oliynik, Mr. Anatoliy Rakhansky, Mr. Oleksiy Baburin, Mrs. Olena
Bondarenko, Mr. Andriy Derkach, Mr. Mykhailo Hladiy, Mr. Yuriy Karmazin, Mr.
Oleksandar Karpov, Mr. Orest Klympush, Mr. Yuriy Kostenko, Mr. Bohdan Kostynuk,
Mr. Oleksandr Kos’yanenko, Mr. Mykola Kruts, Mrs. Kseniya Lyapina, Mr. Anatoliy
Pysarenko, Mr. Mykola Rudkovsky, Mr. Volodymyr Rybak, Mr. Vitaliy Shybko, Mr. Petro
Symonenko, Mr. Tariel Vasadze, Ms. Kateryna Vaschuk, Mr. Kostyantyn Zhevago, Mr.
Sehiy Zhzzhko, Mr. Yukhim Zvyahilskiy, Mr. Vyacheslav Lokshyn.
SAN MARINO
TO: Mr. Giuseppe Arzilli, Mr. Tito Masi, Mme. Fausta Morganti, Mr. Maurizio Rattini,
Mrs. M. Antonella Giardi.
MALTA
TO: Mr. Jeffrey Pullicino Orlando, Mr. Robert Arrigo, Mr. Leo Brincat, Mrs. Helen
D’Amato, Mr. Joseph Debono Grech, Mr. Joseph Falzon, Mr. Richard Cauchi.
ARMENIA
To: Mr. Tigran Torosyan, Mr. Armen Rustamyan, Mr. Gourgen Arsenyan, Mr. Stepan
Demirchan, Mr. Artashes Geghamyan, Mr. Karen Karapetyan, Mr. Grigori Margaryan, Mrs.
Hermine Naghdalyan, Mrs. Alice Martirossyan.

ITALY
To: Mr. Claudio Azzolini, Memmbers of the Parliamentary Assembly of the Councile
Counsul
ITALY
To: Mr. Claudio Azzolini, Mrs. Tana de Zulueta, Mme. Marisa Abbondanzieri,
Mr. Emerenzio Barbieri, Mr. Gerardo Bianco, Mr. Italo Bocchino, Mme. Marida
Bolognesi, Mr. Milos Budin, Mr. Manlio Collavini, Mr. Domenico Contestabile,
Mr. Giovanni Crema, Mr. Franco Danieli, Mr. Marcello Dell’utro. Mr. Giusepe
Gaburro, Mr. Fausto Giovanelli, Mr. Renzo Gubert, Mr. Raffaele Iannuzzi, Mr. Renzo
Innocenti, Mr. Andrea Manzella, Mr. Giovanni Mauro, Giuseppe Mulas, Giuseppe
Naro, Mr. Pasquale Nessa, Mr. Achille Occhetto, Mme. Patrizia Paoletti Tangheroni,
Piero Pellicini, Rino Piscitello, Mr. Fiorello Provera, Mr. Luigi Ramponi, Mr. Andrea
Rigoni, Mr. Dario Rivolta, Mr. Piero Ruzzante, Mr. Gianpietro Scherini, Mr. Gustavo
Selva, Mr. Marco Zacchera, Mme. Claudia Trezzani.
ICELAND
To: Mr. Birgir Armannsson, Mrs. Siv Fridleifsdottir, Mrs. Marget Frimannsdottir, Mr.
Birkir Jon Jonsson, Mr. Einar Oddur Kristjansson, Ms. Gudrun Ogmundsdottir, Mr.
Throstur Freyr Gylfason.
MEXICO
To: Mr. Fernando Margain, Mr. Adrian Alanis Quinones, Mrs. Adriana Gonzalez, Mr.
Sadot Sanchez, Mr. Antonio Soto Sanchez, Ms. Maria Rosa Lopez.
ANDORA
To: Mr. Joan Albert Farre Santure, Mr. Vicenc Alay Ferrer, Mr. Jaume Bartumeu
Cassany, Mme. Eva Garcia Pastor, Mr. Valenti Marti Castanyer.
BOSNA AND HERCEGOVINA

To: Mr. Elmir Jahic, Mr. Sead Avdic, Mr. Ilija Filipovic, Mr. Tihomir Gligoric,
Mrs. Azra Hadziahmetovic, Mr. Ivo Lozancic, Mrs. Ljiljana Milicevic, Mr. Goran
Milojevic, Mr. Hilmo Neimarlija, Mr. Martin Raguz, Ms. Merdzana Iglica.
BULGARIA
To: Mr. Younal Loutfi, Mr. Ivan Ivanov, Mrs. Liana Yotova, Mr. Alexander
Arabadjiev, Aneliya Atanasova, Mr. Dessislav Chukolov, Mrs. Fatme Ilyaz, Mr.
Lachezar Ivanov, Mr. Evgeni Kirilov, Mrs. Nadezhda Mikhailova, Mr. Andrey Pantev,
Mrs. Darinka Stantcheva, Mrs. Ylatina Khristova.
CZECH REPUBLIC
To: Mr. Miroslav Benes, Mr. Petr Lachnit, Mrs. Anna Curdova, Mr. Vaclav Exner,
Mme. Daniela Filipiova, Mrs. Alena Gajduskova, Mr. Josef Jarab, Mr. Tomas Jirsa,
Ms. Katerina Konecna, Mr. Milos Kuzvart, Mr. Jaroslav Lobkowicz, Mr. Milos
Melcak, Mrs. Miroslava Nemcova, Mr. Oldrich Vojir, Ms. Jana Schneeweissova.

DENMARK
To: Mrws. Hanne Severinsen, Ms. Kirsten Brosbol, Mrs. Pia Christmas-Moller, Mr.
Soren Espersen, Mr. Poul Henrik Hedeboe, Mr. Rune Lund, Mr. Jens Hald Madsen,
Mr. Morten Messerschmidt, Mr. Jakob-Azel Nielsen, Mr. Morten Ostergaard, Mrs.
Mette Vestergaard.
To: Members of the Parliamentary Assembly of the Council of Europe
GREECE
To: Mrs. Elsa Papadimitriou, Mr. Athanasios Alevras, Mr. Ioannis Bogas, Mrs. Maria
Damanaki, Mr. Nikolaos Dendias, Mr. Ioannis Dragassakis, Mrs. Liana Kanelli,
Mme. Krinio Kanellopoulou, Mme. Eleonora Katseli, Mr. Evagelos Meimarakis, Mr.
Nikolaos Nikolopoulos, Theodoros Pagalos, Miltiadis Varvitsiotis, Mr. Konsantinos
Vrettos, Mme. Maria Apostolou.
HUNGARY
To: Mr. Yoltan Szabo, Mr. Zsolt Nemeth, Mr. Marton Braun, Mr. Andras Csaky, Mr.
Miklos Csapody, Mr. Imre Czinege, Mr. Matyas Eorski, Mr. Jozsef gedei, Mr. Attila
Gruber, Mr. Tibor Kekesi, Mr. Jozsef Kozma, Zoltan Rockenbauer, Mr. Gabor Szalay,
Ms. Agnes Vadai, Mr. Peter Sardi.
IRELAND
To: Mr. Noel Davern, Mr. Paul Bradford, Mr. Patrick Breen, Mr. Eamon Gilmore,
Mr. Paddy McHugh, Mr. Paschal Mooney, Ms. Ann Ormonde, Mr. G. V. Wright, Ms.
Jackie Leavy.
LIECHTENSTEIN
To: Mrs. Renate Wohlwend, Mr. Rony Bargetze, Mrs. Doris Frommelt, Mr. Gebhard
Negele, Mr. Josef Hilti.
LITHUANIA
To: Ms. Birute Vesaite, Mr. Emanuelis Zingeris, Mr. Saulius Bucevi;ius, Mr. Gediminas
Jakavonis, Ms. Dangute Mikutiene, Mr. Gintaras Sileikis, Mme. Aldona Staponkiene,
Mr. Egidijus Vareikis, Mr. Skirmantas Strimaitis.
LUXEMBOURG
To: Mr. Marcel Glesener, Mme. Lydie Err, Mme. Anne Brasseur, Mr. Charles Goerens,
Mr. Norbert Hupert, Mr. Jean Huss, Mme. Toiny Thommes-Gerbec.

MOLDOVA
To: Mme. Maria Postoico, Mr. Valeriu Cosarciuc, Mr. Vlad Cubreacov, Mr. Dumitru
Diacov, Mme. Angela Leahu, Mr. Arcadii Passecinic, Mr. Sergiu Stati, Mr. Anatol
Taranu, Mr. Oleg Tulea, Mr. Vladimir Turcan, Mme. Rodica Iovu.
LATVIA
To: Mr. Andris Berzins, Mr. Boriss Cilevics, Mrs. Ingrida Circene, Mr. Juris Dobelis,
Mr. Oskars Kastens, Mme. Anta Rugate, Mr. Martins Olekss.
NETHERLANDS
To: Mr. Dirk Dees, Mrs Marie-Louise Bemelmans-Videc, Mr. Adri Duivesteijn, Mrs.
Corien W. A. Jonker, Mr. Erik Jurgens, Mr. Tiny Kox, Mr. Rene van der Linden, Mrs.
Annette Nijs, Mr. Pieter Omtzigt, Mr. Leo Platvoet, Mr. Ed van Thijn, Mr. Frans
Timmermans, Mrs. Jelleke Veenendaal, Mr. Bart van Winsen, Mr. Leo Bellekom, Ms.
Gabrielle Klunne.
MONACO
To: Mr. Jean-Charles Gardetto, Mme. Catherine Fautrier, Mr. Bernard Marquet, Mr.
Christophe Spiliotis-Saquet, Mme. Isabelle Peters, Miss. Anne Medecin.
POLAND
To: Mr. Karol Karski, Mr. Ryszard Bender, Mr. Tadeusz Iwinski, Mrs. Danuta
Jazlowiecka, Mr. Krzysztof Zaremba, Mr. Krzysztof Bosak, Tomasz Dudzinski,
Mrs. Janina Fetlinska, Mrs. Urszula Gacek, Mr. Piotr Gadzinowski, Mr. Zbigniew
Girzynski, Mr. Andrzej Grzesik, Mr. Andrzej Grzyb, Mr. Stanislaw Huskowski,
Mr. Andrzej Lepper, Mr. Jan Filip Libicki, Mr. Krzysztof Lisek, Mr. Edward
Maniura, Mr. Tomasz Markowski, Mr. Zbigniew Rau, Mrs. Anna Sobecka, Mrs.
Ewa Tomaszewska, Mr. Piotr Wach, Mr. Tadeusy Wita, Mme. Hanna Kucharska
–Leszczynska, Miss. Karina Poduszczak.
ROMANIA
To: Mr. Gyorgy Frunda, Mr. Radu-Mircea Berceanu, Mme. Cornelia Cazacu, Mme.
Minodora Cliveti, Mr. Relu Fenechiu, Mr. Stefan Glavan, Mr. Mircea Ifrim, Mr.
Ilie Ilascu, Mrs. Gratiela Denisa Iordache, Mr. Mircea Mereuta, Mr. Laurentiu
Mironescu, Mr. Gheorghe Adrian Miutescu, Mr. Adrian Paunescu, Mr. Cezar Florin
Preda, Mr. Tamas Sandor, Mr. Adrian Severin, Mme. Rodica Mihaela Stanoiu, Mrs.
Florentina Marilena Toma, Mr. Mihai Tudose, Mr. Varujan Vosganian, Mme. Mihaela
Draghici, Mme. Nadia Ionescu.
SERBIA AND MONTENEGRO

To: Mr. Zoran Sami, Mr. Bozidar Vujovic, Mr. Ivan Brajovic, Ms. Maja Gojkovic, Mr.
Ljubisa Jovasevic, Ms. Verica Kalanovic, Mr. Ivan Kalezic, Mr. Dragoqub Micunovic,
Mr. Tomislav Nikolic, Ms. Valentina Radulovic-Scepanovic, Mr. Branko Ruzic, Mr.
Ninoslav Stojadinovic, Mr. Dragan Todorovic, Mr. Zoran Zizic, Mr. Ratomir Milikic.

SLOVENIJA
To: Mrs. Darja Lavtizar-Bebler, Mr. Dimitrij Kovacic, Mrs. Mojca Kucler-Dolinar, Mrs.
Majda Potrata, Mr. Jakob Prese;nik, Mrs. Barbara Zgajner-Tavs, Ms. Alja Skrbin.
SWITZERLAND
To: Mr. Andreas Gross, Mr. Dick Marty, Mr. John Dupraz, Mr. Pierre-Alain Gentil,
Mr. Hans Kaufmann, Mr. Theo Maissen, Mr. Johannes Randegger, Mr. Maximilian
Reimann, M. Walter Schmied, Mr. Luzi Stamm, Mme. Ruth-Gaby Vermot-Mangold,
Mme. Rosmarie Zapfl-Helbling, Mr. Daniel Zehnder, Mme. Laure Piotet.
UNITED KINGDOM
To: Tony Lloyd, Mr. John Austin, Lord Burlison, Mr. Christopher Chope, Mr. Nigel
Dodds, Mr. Bill Etherington, Mr. Nigel Evans, Mr. David Evennett, Mr. Pul Flynn, Mr.
Christopher Fraser, Mr. Ian Gibson, Mr. John Greenway, Mr. Michael Hancock, Mr.
Nick Harvey, Mr. Doug Henderson, Baroness Gloria Hooper, Baroness Jill Knight of
Collingtree, Mr. Bob Laxton, Mr. Denis MacShane, Mr. Humfrey Malins, Mr. David
Marshall, Ms. Chris McCafferty, Mr. Andrew McIntosh, Mr. Alan Meale, Mr. Edward
O’Hara, Mr. Gordon Prentice, Lord Russel Russell-Johnston, Ms. Geraldine Smith,
Baroness Ann Taylor of Bolton, Lord John Tomlinson, Mr. Rudi Vis, Mr. Robert Walter,
Ms. Angela Watkinson, Mrs. Betty Williams, Ms. Jenny Willott, Mr. David Wilshire,
Mr. Tom Goldsmith, Mr. Andy Hubner, Ms. Alison Game, Ms. Jennifer Kelly.
CANADA
To: Mrs. Lorna Milne, Mme. Francine Lalonde, Mr. Derek Lee, Mr. Jean-Claude Rivest,
Mr. David tilson, Mr. Philippe Mela, Mr. Marcus Pistor.
ISRAEL
To: Mr. Michael Eitan, Mr. Ran Cohen, Mr. Eliezer Sandberg, Mr. Yuri Shtern, Mr. Arieh
Hahn, Mr. Arie Avidor, Mr. Gilbert Roos, Mme. Nadine Levy, Mme. Gisele Levy.
To: Members of the Parliamentary Assembly of the Cuncil of Europe,

Strasbourg

Honorable Mrs/Ms/Mr,

(enclosed).
Respectfully,
………………………………………………………………………………………….
PARLIAMENTARY ASSEMBLY COUNIC OF EUROPE

ASSEMBLEE PARLEMENTAIRE CONSEIL DE
L’EUROPE
Doc. 10819
26. January 2006.
The situation of the Serbs expelled from the Republic Serbian Krajina (UN Protected Area)
and the Republic of Croatia in 1990-1995
Written Declaration No 374
This written declaration commits only the members who have signed it
1. Reminding that, due to the pressure and terror against the Serbs, the ethnically
motivated military offensives of 1995 in particular – entire territories were ethnically
cleansed of the Serbs.
2. Regretting that Croatia, ten years later, has not enabled the expelled Serbs to return
and enjoy their human rights, resulting in small number returnees so far.
3. Stressing that in 1990 Croatia was a state of the Croats and the Serbs as its equal
constituent peoples and that the Croatian Parliament, violating its own Constitution,
by a vote of Croatian ethnic deputies only, changed the status of the Serbs to national
minority.
4. Fully respecting the PACE Opinion No. 195 (1996) and the ECHR, the undersigned
members strongly appeal to the Croatian Government to stick to its international
responsibility and take all necessary measures to enable the Serbs to retrieve their

status, full authority and individual and collective rights and freedoms and call the
Assembly to urge Croatia to implement the CoE, EU and UN standards.
Signed:
NIKOLIC, Tomislav, Serbia and Montenegro, NR
BOJOVIC, Bozidar, Serbia and Montenegro, EPP/CD
CHERNYSHENKO, Igor, Russian Federation, EDG
EXNER, Vaclav, Czech Republic, UEL
GLIGORIC, Tihomir, Bosnia and Herzegovina, SOC
GOJKOVIC, Maja, Serbia and Montenegro, NR
HOOPER, Gloria, United Kingdom, EDG
JOVASEVIC, Ljubisa, Serbia and Montenegro, EPP/CD
KOLESNIKOV, Victor, Russian Federation, EDG
KOVALEV, Nikolay, Russian Federation, EDG
MELNIKOV, Ivan, Russian Federation, UEL
MILICEVIC, Ljiljana, Bosnia and Herzegovina, EPP/CD
MILOJEVIC, Goran, Bosnia and Herzegovina, EPP/CD
MOKRY, Vladimir, Russian Federation, EDG
NAGHDALYAN, Hermine, Armenia, ALDE
NAROCHNITSKAYA, Natalia, Russian Federation, UEL
OSKINA, Vera, Russian Federation, EDG
OSTROVSKY, Alexey, Russian Federation, NR
RUSTAMYAN, Armen, Armenia, SOC
SLUTSKY, Leonid, Russian Federation, SOC
Sobko, Sergey, Russian Federation, UEL/GUE
TODOROVIC, Dragan, Serbia and Montenegro
TOROSIYAN, Tigran, Armenia, EDG
ZHIRINOVSKY, Vladimir, Russian Federation, NR
ZIUGANOV, Guennady, Rusian Federation, UEL
ZIZIC, Zoran, Serbia and Montenegro, SOC
Total: 28 - SOC: socialist Group

- EPP/CD: Group of the European People’s Party
- ALDE: Alliance of Liberals and Democrats for Europe
- EDG: European Democratic Group
- UEL: Group of the Unified European Left
- NR: not registered in a group
………………………………………………………………………………………
Bearing in mind the fact that the Croatian Army, on the basis of religious and national
hatreds, drove out 80% of their citizens of Serbian nationality from the Republic of Serbian
Krajina (Zone under the protection of the UN) and the Republic of Croatia) from 1990 to
1995
and in view of the fact that the Republic of Croatia in the last ten years, has not acted to
remove the consequences of these forced expulsions and enable the Serbs to return to their
homes and enjoy their individual and national rights, the Parliamentary Assembly of the
Council of Europe puts forward a
RESOLUTION

regarding the status of the forcibly removed Serbian people from the Republic of
Serbian Krajina and the Republic of Croatia
1.TheSocialist Republic of Croatia, as a federal unit of the Socialist Federative Republ

ic of Yugoslavia, was in 1990 bi-national-her constitutive peoples were Croats and Serbs.
Such a state structure operates in bi-national Belgium and tri-national countries, such as the
Great Britain and Switzerland. The Croatian parliament has, unconstitutionally, by using
only the votes of deputies of Croatian nationality, abolished unilaterally the constitutionally
guaranteed sovereign rights of the Serbian people in the Republic of Croatia in 1990,
2. Consequently the Serbian population had to endure repression and terror which resulted in
Croatian cities being ethnically cleansed of Serbs - from 1990 to 1993. in military operations
which occurred on 1st may(flash) and 4th august (storm), the Croatian army forcibly removed
80% of the inhabitants of the Republic of Serbian Krajina (Zone under the protection of the
UN). The total number of forcibly removed Serbs is around a million.
3. The most basic facts regarding the consequences of the cleansing of the Serbs:
- in Croatia 1,100 Serbian villages and settlements, along with infrastructure
- have been destroyed 30,000 Serbian homes and buildings have been demolished, only
a derisory percentage has been restored,
- 50,000 apartment dwellings belonging to Serbs from RSK (Zone under the protection
of UN) and Croatia have been seized illegally - repealing a previous law which had
been in force guaranteeing tenants’ rights,
- the Republic of Croatia has not returned foreign currency savings of forcibly removed
Serbs, which amounts to tens of millions of euros,
- in Croatia state property has been privatized, but Serbs have been barred from
participating in the purchase process ,nor have they been compensated by equal
distribution of shares,
- the majority of forcibly removed Serbs have not received pensions nor invalidity
benefits to which they are entitled and their right to have access to documents relating
to their work status and proof of residency in Croatia has been restricted,
- in Croatia, from 1990 to 2005, around 5% of forcibly removed Serbs have returned,
4. Although not wishing to go into the detailed causes and courses of the war in republic
of Croatia from 1990 to 1995, but noting the fact that the human rights of forcibly removed
Serbs have been violated, the parliamentary body of the council of Europe issues a
recommendation to the government of the republic of Croatia:
- that it return to the Serbs their status as a constitutional, state bearing people and
that the republic of Croatia (by Constitutional means) is reconstituted as a bi-national
state-as it was from 1945 to 1990,
- that it revokes all decrees which remove from Serbs their citizenship,

- that Serbs are allowed to have unimpeded right to return to their homes and enjoy the
disposal of their property as they see fit, without any preemptive administrative and
judicial obstacles,
- that lists of those suspected of war crimes(amongst Serbs and Croats and members
of national minorities) be fully in accordance with those presented by the Hague
tribunal,
- that it fairly compensates Serbs for the destruction and plunder of their property,
- that it allows forcibly removed Serbs the same rights to purchase their apartment
dwellings and under the same conditions as that enjoyed by the Croatian nation and
members of the national minorities,
enterprises was carried out in Croatia in such a way that the Serbs exiled from Croatia
were deprived of the right to take part in privatizations by means of which the citizens
of Croatian nationality took part in privatization,
- that it allows forcibly removed Serbs full access to their foreign currency and dinar
savings and guarantees that the payment of interest on their accounts will be in
accordance with banking regulations,
- that it allows forcibly removed Serbs unhindered enjoyment of their working rights
and regular payment of pensions and invalidity benefits
5. The parliamentary body of the council of Europe issues a recommendation that,

regardless of possible objections by various political forces in the country, the republic of
Croatia undertake all necessary measures to enable forcibly removed Serbs to enjoy their
individual and collective citizenship rights-in accordance with the charter for human
rights of the un and other international accords relating to human rights,
6. The Parliamentary Assembly of the Council of Europe recommends that the

governments of European countries encourage and help the government of republic of
Croatia on the path to democratization of the interethnic and inter confessional relations,
which will allow it, in the best possible way to fulfill apart of its conditions for membership
of the European Union.
......................................................................................................................................
Имет в виду факт что хорватская армия, по основу вероисповеданих и

национальных побуждений, изгнала 80% своих гражданий сербской национальности
из Республики Сербской Крайини (зони под защтой ООН) и Республики Хорватии од
1990. до 1995 и
Делавши вывод что Республика Хорватия, во время десят лет, не устранила
последствия того изгнания, и не сделала вожным сербам возвращение домой и
использование индивидуальных и национальных права, Парламентаная Скупщина
Совета Европи вынесит

РЕЗОЛЮЦИЮ
о положению изгнанного серпского народа из Республики Сербской Крайини и
Республики Хорватии
1. Социялистическая Республика Хорватия, как федеральная единица

Социялистической Федеральной Республики Югославии, была 1990 года
двухнациональная – нее сформирование народи были хорвати и серби.
Такая государственая структура существует в двухнационалньной Бельгии и
трехнациональнями – Великобритании и Швейцарии. Хорватской парламент,
противконституции, голосованием депутатв хорватской национальност отменил
сформированость сербскоме народу в Республики Хорватии 1990 года;
2. Последовало давление и терор на сербскому народу, с которым хорватские городи
этнические очистинние от сербов – от 1990 до 1993 года. Военным операцијями
первого мая (‘’Блесак‘’) и 4 августа (‘’Гроза’’) 1995 года, хорватская армия
изгнала 80% жителей Республики Сербској Крайини (зони под защитой ООН).
Всего число изгнаних сербов около милион.
3. Самые основные данные о последствиям этнического чисткой сербов:
- В Хорватии уничтожено 1100 сербских села и деревней,

- Разрушеное 30.000 сербских домов и объектов, а востановлено запустное
число,
- Себами из РСК (Зони под защитом ООН) в Хорватие отнятие 50.000
квартирей – отменой до тогда действуюего Закона о квартирному праву,
- Республика Хорватия невозвращает девизное сбережение изгнаных
сербов, а него сумма около десят милионов евра,
- В Хорватии приватизaционо государственое имущство, а сербами
неразрешена покукпка, ни обеспечение акции,
- Большинство изгнаных сербов не получает пенсии по старости
и инвалидности и отказаются од документов с связи с трудовими
отношениями и пребиваниим в Хорватии,
- В Хорватию, от 1995 до 2005, вернулось около 5% изгнаных сербов,
4. Не анализировают причини и течение войни в РХ од 1990 до 1995, но подчеркивать

факт о лишению людских права изгнаных сербов, Парламентарная Скупщина
Совета Европи рекомендают правительству Республики Хорватии:
- что вернуть сербами статус сформированого народа и что бы Республику

Хорватию конституционо устроить как двухнациональное государство,
как оно и биыло от 1945. до 1990,
- что объвила действительным все законоположении которыми сербами
отнято гражданство,
- что Сербам сделала возможным беспренятственое возвращениие домам
и распоряжение имущствами без предыдущой судбеной процедури,
- что списоки подозрених для военых преступников и между сербами, и
между хорватами, и между членами национальными меньшинствами
укрепала в согласию с судом в Хаге,

- что справедниво возмести убытки сербов для уничтожение и ограбиние

недвижмости,
- что представи возможным изгнаными сербами выкуп квартири под
условиям которым пользвались члени хорватской нации и члени
национальных меньшествей,
- что представи возможным изгнаным сербами покупку государственые
и общественые имущствие и что ним уступи акции под условиям
которым пользовались члени хорватской нации и члени национальных
меньшествей,
- что изгнаним Сербами передостави на распоряжение валютное и
динарное сбережение и обеспечи расчёт процента согласно банковыми
регулятивами,
- что изгнаным Сербами представи возможным беспрепяственное
бользование из рабочного отношения и очередную выплату пенсии по
старости и инвалидности,
5. Паламентарная Скупщина Совета Европи рекомендует Правительству

Республики Хорватии, что несмотря на возможные сопротивление некоторых
политических силей в стране, предпринимать все меры, как бы представила
возможным изгнаными сербами индивидуальные и колективные гражданские
права – в согласю с Уставом о правах человека ООН и остальными положениями
международного права,
6. Парламентарная Скупщина Совета Европи рекомендует правительствами
европейских государства что бы ободрили помочь Правительству
Республике Хорватии на дороге демократических междунациональных и
междувероченоведаних отношения, с которыими она на самый лучши способом
будет выполнить част условия что бы стала членом Европейской Унии.
..............................................................................................................................................................
...
Considérant que l’armée croate, sur la base de motifis religieux et nationaux, a chassé
80% de ses citoyens de nationalité serbe de la RSK (zone de protection de l’OUN) et de la
République de Croatie, entre 1990 et 1995,

banques croates,
pensions,
fondamentaux,
4. L’Assemblée parlementaire du Conseil de l’Europe demande à la République de
Croatie:
biens d’état,
5. L’Assemblée parlementeire du Conseil de l’Europe considère que la Croatie ne
peut pas et ne doit pas devenir membre de l’Union européenne tant qu’elle n’a pas
répairé les conséqunces de l’epuration ethnique.
6. L’Assemblee parlementeire du Conseil de l’Europe recommande aux
gouvernements des Etats europeens d’encoupager et aider le gouvernements de
la Republique de Croatie sur le chenin vers la democratisation, vers des relations
internationales et interrelegieuses, cequilni pernettra, a la meilleure facon, de
remplir un nombre de conditions pour l’adhesion a l’Union europeenne.
..............................................................................................................................
REPUBLIC OF SERBIAN KRAYINA - GOVERNMENT IN EXILE

No. 204/06 – 21 March 2006.

The government in exile of the Republic of Serbian Krayina is honored to salute the
diplomatic-consular representatives in Serbia and Montenegro. We like to inform you on the
relations between the Serbs and the Croats in the 1945-1990 period; and on this occasion,
we will recall the civil war in Yugoslavia, originated from the terror imposed on the Serbian
population by the Croatian government, starting in 1990.
Republic of Croatia into a one-nation State. Surprisingly the European States have supported
these uncivilized measures adopted by the Croatian government. Undoubtedly they would
not give their approval to the Walloons if they wanted to take away from the Flemings the
State federal status and force them to go to Holland.
The government of the Republic of Serbian Krayina would like to recall the diplomatic-
consular representatives how was created the Republic of Croatia as a federative member of
Yugoslavia in 1945. It is well known that the Serbs from Krayina represented 90% of the
fighters in the ranks of the antifascist Resistance. Croatia was from 1941 to 1945 the ally
of the fascist Axis and had a program for the destruction of the Serbian, Gypsy and Jewish
population. In that purpose the Croats built a net of death camps with the center in Jasenovac.
After the war, the Serbs behaved unexpectedly towards the Croats by ignoring the slaughter
of over a 1.000.000 Serbs, 80.000 Gypsies and 30.000 Jews. The Serbs also accepted to join
part of their territory to Croatia in order to form together one of the republics of the Yugoslav
federation, under the name of People’s Republic of Croatia. The first Congress in relation
to this event took place in Zagreb on September 29th and 30th 1945. It was agreed that the
federative republic of Croatia become the historical and national territory of the Serbs and the
Croats, under only one condition that the borders of the new Croatia would not be a parting
line between the Serbs in Croatia and the Serbs living in the other federative republics. Based
on this decision taken on September 29th and 30th 1945, was constituted the Republic of
Croatia: “We must protect the unity of the Serbian people in the political and cultural
life as a guaranty for preservation and progress. The borders within the federative
union do not separate nor break the unity of the Serbian population, but are the link
between all the Serbs in Yugoslavia.”
Such a decision should be respected. No change should be made by the Constitution
or by law, as long as is maintained the two-nation State as it was created. The Government
of the Republic of Serbian Krayina hopes that the diplomatic-consular representatives will
inform their respective governments on the historical precedent existing when the European
countries gave their support to the Croats to disregard the rights of the Serbs and expelled
them from their historical and national territory.
The government of the Republic of Serbian Krayina, on this occasion, expresses its
high consideration to the diplomatic-consular representatives.
DIPLOMATIC-CONSULAR
REPRESENTATIVES - Belgrade
……………………………………………………………………

THE REPUBLIK OF SERBIAN KRAZINA
GOVERNMENT IN EXILE
The government in exile of the Serbian Republic of Krayina is honored to salute

the Embassy of Australia in Serbia and Montenegro and to send in the entreaty to convey
to the government in Canberra the following information regarding the arrest of Dragan
Vasiljkovich, known as Captain Dragan, of Australian citizenship.
The arrest was made at the request of Croatia on the pretence that Dragan Vasiljkovich
would have committed some war crimes in Yugoslavia (1990-1995) during the conflict caused
by the secession of Slovenia and Croatia.
We call to your attention that the reports regarding the events of the civil war in
Yugoslavia have been arranged at their convenience by different countries to fit their policies
flagrantly in favor of the separatist countries. That’s why the accusation of war crime against
some personalities is not reliable. The government of the Serbian Republic of Krayina is
honored to inform you that 28 delegates of the Parliament of the European Council have
signed, on January 26th 2005, the Declaration No. 10819 - a copy was mailed to all the
Embassies in Belgrade. By the Declaration is confirmed that the Republic of Croatia in
federal Yugoslavia was the State of two nations: Croatian and Serbian. However, the Croatian
Parliament, based on the exclusive vote of the Croatian representatives, has proclaimed
Croatia solely a Croatian State. The Declaration also confirms that Croatia has terrorized
the Serbian population - the amplitude of this terror has been described in the Report to the
Security Council of the United Nations by its Secretary Boutros-Boutros Galhi (No.S/25777,
of May 15th 1993). Boutros-Boutros Galhi informed the Security Council that Croatia was
systematically expelling the Serbian population, initially large of 471.000 people, and that
already 251.000 Serbs had been expelled between 1990 and 1993. The total number of the
expelled people as yet was not established. Of the Serbian population of about 471.000,
80% were expelled from Croatia and from The Serbian Republic of Krayina (area under the
protection of the United Nations).
The Government of the Serbian Republic of Krayina would like to remind the Embassy
that such a crime of genocide, or ethnic cleansing, could hardly be conceivable at the end of
the 20th century. It was very shocking to many people. A large number of these people tried to
help stopping it and gave assistance to the population then threatened to be wiped out. One
of them was Dragan Vasiljkovich. His decision to come to the aid of the population in danger
cannot be blameworthy. For what concerns the accusation from the Croats against Dragan
Vasiljkovich of an alleged crime of genocide, it should not be taken under consideration
because this accusation is originated from the very people responsible for the civil war and
guilty of the crime of genocide.
The government of the Serbian Republic of Krayina call to the attention of the
Embassy that Croatia, guilty of the crime of genocide, has done nothing to compensate for the
consequences and is in no position, morally or legally, to lodge a complaint against the people
who tried to prevent its crime. Regarding the accusation against Dragan Vasiljkovich, we
request that the Australian Court take under consideration that Croatia bears the responsibility
of the civil war in Yugoslavia between 1990 and 1995.
Because most of the Members of the United Nations have not accepted yet the
cooperation with the government of the Serbian Republic of Krayina, we must inform the
Embassy that this letter has the nature of an open letter.
On this occasion, the government of the Serbian Republic of Krayina expresses its

high appreciation to the Embassy of Australia in Serbia and Montenegro.
Respectfully,

GOVERNMENT IN EXILE
11080 Zemun, Magistratski trg 3
Phone: 3077-028, Fax: 316-46-79, Email: vladarsk@yubc.net
No. 309/06 - September 7, 2006
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina has the honor of greeting the
Diplomatic and Consular Representative Offices in the Republic of Serbia and informing them,
as announced in its Communiqué No. 307/06 dated September 6, 2006 – on the colonization
of Serbian lands and the assimilation of Serbs, that the European colonial powers and the
Vatican decided during this assimilation to discontinue the use of the Croatian language and
impose the Serbian language in Croatia in its stead.
This decision was made by Austria in the second half of the nineteenth century at time when
the Serbian and Croatian lands were in its possession. Serb Roman Catholics in Krajina and
Dubrovnik had a rich oral and written literature and an ideal phonetic script; consequently,
they were loath to give this up and accept the Croatian language as the language of literature
and the state. Consequently Austria used state force to impose the Serbian language upon the
small numbers of Croats with the intent of later proclaiming this language Croatian and, with
its help, converting the Serb Roman Catholics to the Croatian nation.
The Croatian language has not been used since the nineteenth century and is in danger of
disappearing, which would represent a loss for the world’s heritage; therefore, the Government
of the Republic of Serbian Krajina requests that the Diplomatic and Consular Representative
Offices propose to their respective governments that they ask the United Nations for UNESCO
to include the Croatian language on its List of Endangered Languages and find a way of
saving it – like the other two thousand endangered languages.
The Government wishes to point out to the Diplomatic and Consular Representative Offices
that the aforementioned plan of colonial Austria and the Vatican regarding the assimilation
of Serbian Roman Catholics with the help of language and Roman Catholic propaganda was
successful and consequently, there is not a single Serb of Roman Catholic faith left today as
they have all been converted to the Croatian nation.
This is how Austria (and later Germany) carried out its colonialist program, turning Serb
converts against Serbian lands, culminating in the Croatian genocide against the Serbs during
World War II and the wars in Yugoslavia from 1990 to 1995. All this has been summarized by
the greatest Croatian writer, Miroslav Krleža, who is quoted in Dubravko Jelčić’s ‘’Hrvatski
narodni i književni preporod’’ (The Croatian National and Literary Renaissance), (Školska
knjiga: Zagreb, 1978, p. 299):
‘’Renouncing one’s own literary history and tradition, one’s language and one’s name

for the sake of political and cultural unity, because of long-term, utilitarian prospects
of brotherhood with other peoples from Istria to Bosnia, from Kranjska to Serbia,
to Macedonia and to Bulgaria, was an act of self-deceptive daring that could only be
inspired by innocent idealism without any covert purpose or scheme.”
The Government of the Republic of Serbian Krajina wishes to underscore to the Diplomatic
and Consular Representative Offices that Krleža’s only error was in saying that the Croats
adopted the Serbian language “without any covert purpose” for as mentioned above there
was the colonial power’s intent – to convert the Serb Roman Catholics to the Croatian
nation.
The Government hopes that this prior colonial activity against the Serbs as well as the more
recent activity during the destruction of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia will
obligate the United Nations to initiate a process of decolonization of Serbian ethnic and
historic lands, which today have been ceded to non-Serbian states.
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina once again takes the opportunity
of repeating the expression of its high regard for the Diplomatic and Consular Representative
Offices in the Republic of Serbia.
DIPLOMATIC AND CONSULAR

REPRESENTATIVE OFFICES – Belgrade

ПРАВИТЕЛЬСТВО В ИЗГНАНИИ
Г. БЕЛГРАД
Но 307/06
г. Белград, 6 сентября 2006 года
СООБЩЕНИЕ
о Постановлении Правительства РСК регулярно уведомлать
Международное содружество о колониальном наследовании сербских
стран
и о выполнении ООН-ом обязательства предпринимать
надлежащие меры по деколонизации таких стран
Правительство Республики Сербской Краины в изгнании сегодня сообщило всем

консульско-дипломатическим представительствам в Белграде о том, что сербы терпят
последствия многовековой колонизации сербских земель и при этом напомнило, что
Организация Объединенных Наций эту колонизацию в своих действиях до сих пор не
учитывала и не принимала меры по проведению деколонизации сербских территорий
несмотря на то, что практика деколонизации ООН-ом много раз проводилась на
различных континентах, во многих странах.

Правительство РСК также напомнило дипломатам о неверном впечатлении,

созданном в мире о том, что сербские страны никогда не находились в колониальном
положении. Такое впечатление явилось следствием неверного представления в
литературе обстановки в сербских станах несмотря на факт, что ими другие страны
овладевали одинаковым образом, как и в Азии или в Африке. Колонизирующие сербов
страны сербам навязывали исламское или римско-католическое вероисповедание,
их ассимилировали, воспрепятствовали их общеобразовательному и культурному
развитию, при чем природные ресурсы сербских земель грабили одинаковым
образом, как и в других колониях в мире. Необходимо подчеркнуть, что над сербами
не проводилась классическая колонизация, жесткая, а использовались более тонкие
методы, негуманные следы которых узнавались с трудом, т.е. не были так отчетливы,
как на пример при истреблении коренных жителей Америки или при превращении
африканцев в рабов.
Колониальные силы в сербских странах между собой сталкивались, но
одновременно действовали в согласии друг с другом. Так, классические колониальные
государства, какими были Англия и Франция, с помощью Ватикана, на протяжении
нескольких веков помогали империалистической Турции в ее попытках овладеть
сербскими и венгерскими странами но этим же, выходом к границам Германии,
воспрепятствовали в 16-ом и последующих веках вступить германским государствам
в погоню за колониями в заморских странах.
Правительство РСК в изгнании выразило надежду, что факты о колонизации
сербских стран, а также факты укрепления этой колонизации в течение разгрома СФР
Югославии обяжут ООН и ее стран-членов заняться и деколонизацией сербских
этнических и исторических территорий которые, в настоящее время, переданы
несербским государствам.
Правительство Республики СК в изгнании

Министр Ратко Личина

GOVERNMENT IN EXILE
Phone: 3077-028, Fax: 316-46-79, Email: vladarsk@yubc.net No. 316/06 – 19. 9. 2006.
Diplomatic and Consular Representative Offices in the Republic of Serbia and informing
them, as announced in its Communiqué No. 307/06 dated September 6, 2006 that a brutal
colonial policy has been applied toward the Serbs in Bosnia and Herzegovina from the
fifteenth to the twentieth century. This consisted of converting Serbs to Roman Catholicism
and Islam, and then proclaiming the Roman Catholics Croats, and the Muslims “Bosniaks”.
The Government is convinced that the esteemed diplomats are aware that the assimilation
of Serbs into “Croats” and “Bosniaks” were carried out by Turkey, the Vatican and Austria
from the fifteenth to the twentieth century, by Nazi Germany during World War II, and by
the Communists in Yugoslavia from 1945 to 1990. The great assimilation of the Serbs was
also noted by French historian André Barre, who in 1903 warned the world of the uncivilized

behavior of Austro-Hungary and the Vatican. In his book Sveti Sava, slava i gusle – verska
agresija Austrije i Rimske crkve na pravoslavne u Bosni i Hercegovini – od 1878. do 1903
(Saint Sava, Glory and Gusle: Religious Aggression of Austria and the Roman Church
against the Orthodox in Bosnia and Herzegovina – from 1878 to 1903), reprinted by the Beli
Andjeo Publishing House in Sabac in 2003, here is what the French historian writes about the
assimilation of the Serbs into “Croats” and “Bosniaks”:
‘’Therefore, the Serbian nationality of the natives of Bosnia and Herzegovina cannot
be contested. Kalaj himself (RSK Government note: Benjamin Kalaj, Hungarian statesman
and historian), who wrote Srpska istorija (A History of Serbia), states that ‘in Bosnia and
Herzegovina, although there are three religions, there lives only one people – the Serbs’.
It is a fact that Mr. Kalaj, when later appointed minister of Bosnia rushed to prohibit
the importation of his book into the country he was to administer. It is also true that
today Serbian is considered a ‘world language’, whereas the residents call themselves
by the names of their respective regions (Bosnians and Herzegovians), making the above
acknowledgement – that the residents of this region are all one, exclusively Serb, people
of three religions: Serbian Orthodox, Serbian Muslim and Serbian Catholic – all the
more precious.
The Government requests that the Diplomatic and Consular Representative Offices transmit
to their respective governments this sobering warning by French historian André Barre from
1903 and that they suggest that they undertake measures in international organizations to
remove the consequences of this assimilation of the Serbian people because its three religious
communities in Bosnia and Herzegovina are at serious odds.
The Government also asks that the Diplomatic and Consular Representative Offices convey
to their respective governments to encourage representatives of the Muslims and Catholics,
so that the faithful of these two religions return to the lap of their Serbian nation and continue
to build Bosnia and Herzegovina on the foundation of the medieval Serbian state. This would
remove the negative colonial legacy and also re-establish the Serbian name of the language.
The Government is convinced that this context is the guarantee of the democratic future of
the three religious communities in Bosnia and Herzegovina, as foreseen by the honorable
French historian André Barre.

REPUBLIC OF SERBIAN CRAINA

GOVERNMENT IN EXILE
11080 Zemun, Magistarski trg 3
Tel. 3077-028 fax 3077-247

No. 324 0028.09.2006
FEDERATION OF ASSOCIATIONS OF REFUGEES

OF SERBIAN PEOPLE FROM CROATIA
Belgrade, Decanska 8/4 tel. 3231-994
No. 119/2006 -28.09.2006
TO THE UNITED NATIONS
SECURITY COUNCIL NEW YORK
- UNITED NATIONS LIAISON OFFICE
11.000 Belgrade, Tolstojeva 47-49
Dear Sirs,
Government of the Republic of Serbian Kraina in exile and Federation of associations of

Serbian refugees from Croatia, want to call your attention on the examination of
the witness Prof. Lazar Macura in the procedure against President of the Republic of Serbian
Kraina - H. E. Milan Martic, when the Judge of the International Court for ex Yugoslavia
in Hague, Mr. Bacone Justice Moloto from South Africa, had made legal
offense, which should be the matter of control of the Security Council, the founder of the
Court.
It was amazing the fact that the Judge Moloto, in the situation when there was the question
about Croatian ethnical cleansing of Serbian people from 1990-1995, had told to the witness
Prof. Lazar Macura, that the Serbs could have abandoned Croatia by themselves, so that the
war wouldn’t have happened at all! This awful message offended
More than half million of the exiled Serbs, who had found their shelter mostly in Serbia,
But also in many European and oversees countries. After their exile Croatia deprived
them from their citizenships, their flats in cities, destroyed their houses and working sites,
destroyed their orthodox Christian churches, destroyed Serbian antifascist monuments,
destroyed libraries and enabled robbery of literal and other artistic deeds.
By this statement the Judge Moloto confirmed that he agrees with such treatment of Croatian
government towards Serbian people, who had on their territory state’s institutions in
framework of Austria, since 1630. Such an attitude is against all determinations of the Charter
about human rights, and it is difficult to understand it, especially because the Court in Hague
was founded by the Security Council of UN.
The trial against our President Milan Martic, started after almost five years from the time
when the President voluntarily went to Hague Although it was already unlegal delay
of starting the process, the Judge Moloto announced that the time for defending will be
shortened to 100 hours. It was strange even because it was not allowed to the
President Martic to wait for the trial in freedom.
The biggest violence of the law and righteousness was made in the statement of the Judge
Moloto that the SERBS should have abandoned their historical and ethnical country, at
the desire of the CROATIAN GOVERNMENT, by which he agreed with CROATIA and
CROATIA had performed genocide over Serbian people and ethnical cleansing from
1990-95

The Government of the Republic of Serbian Kraina in Exile and the Federation of associations
of refugees of SERBIAN PEOPLE from CROATIA, demand from the
Security Council to revoke the Judge Moloto from the trial to the President Milan Martic, and
that the new Trial Council enables enough time for his defense.
We, undersigned of this letter inform the COUNCIL OF SECURITY, that this letter, will be
put as open, due to total blockade of the GOVERNMENT AND THE FEDERATION in
European Countries and international organizations.
FEDERATION OF THE ASSOCIATIONS GOVERNMENT OF RS CRAINA
Milojko Budimir, Prof. Milorad Buha, prime minister
REPUBLIC OF SERBIAN KRAYINA - The Government in exile

Zemun, Magistratski trg 3, vladarsk@yubc.net
Tel. 11/3077-028, fax: 316-46-79
Serbia and Montenegro - March 2006.
The government in exile of the Republic of Serbian Krayina is honored to salute

the heads of the embassies representatives in Serbia and Montenegro of States permanent
members of the United Nation’s Security Council: the ambassadors of the United States, of
the Russian Federation, of the United Kingdom, of the French Republic and of the People’s
Republic of China. On this occasion it requests from their Excellencies the ambassadors
that, as a mark of comprehension towards the suffering Serbian population, they receive the
President of the government in exile, Mr. Milorad Buha, with his aids.
The President of the Republic of Serbian Krayina in exile wishes to inform their
Excellencies that the Serbian people expelled from Krayina and from Croatia have had all
their human rights suppressed, and that the Republic of Croatia, ten years after the expulsion,
shows no sign of willing to restitute the commercial and industrial spaces, the agricultural
farms, the houses, the apartments, the bank savings, the right to retirement and invalidity
funds.
Our government thinks that the countries of their Excellencies the ambassadors,
because they are permanent members of the Security Council, are in the best position to
influence the decision by Croatia to remedy the consequences of the expulsion of the Serbian
population from 1990 to 1995. We like to call your Excellencies’ attention to the fact that also
in the Sector Istok – as the Security Council called the region of Baranja, eastern Slavonia
and western Srem – the population has lost all its rights. The States permanent members
of the Security Council cannot keep away from their responsibility because they were the
authors of the SC Resolution 543 of 1992, by which the Republic of Serbian Krayina was
placed under the protection of the United Nations’ peacekeeping forces. We must remind
that Croatia who made the aggression on people who were under the protection of the United
Nations and expelled 80% of the Serbian population, still maintains that it did it with the
authorization from the USA and from other States members of the Security Council.
Our government also likes to remind that, on the basis of the Resolution 743 of 1992,
a plan was established for a peaceful settlement between the Serbian ethnic communities and

Croatia; from this document was issued the Vance Plan signed by Yugoslavia, Croatia and
the Republic of Serbian Krayina. However the Republic of Croatia did not respect the Vance
Plan but, instead, committed a crime of genocide on the Serbian population and the ‘ethnic
cleansing’ that was the only case in Europe after the Second World War.
The President of the government in exile of the Republic of Serbian Krayina, Mr.
Milorad Buha, would like on the occasion of the meeting, to inform their Excellencies the
ambassadors of the grave situation of the Serbs expelled from Croatia who found refuge in
Serbia, in Europe and abroad. He also would give their Excellencies some specific documents
of 2005 regarding our government and our Parliament.
The government in exile of the Republic of Serbian Krayina takes the opportunity to
express his respect to their Excellencies the ambassadors.
EMBASSIES: USA, RUSSIA UK,

FRANCE AND CHINE - BELGRADE

GOVERNMENT IN EXILE
Number 334/06 – October 17, 2006
Diplomatic and Consular Representative Offices in the Republic of Serbia and, in accordance
with its communiqué number 307/06 dated September 6, 2006, informing them that the
position of the European countries toward crimes in the former Yugoslavia is directed toward
the protection of the perpetrators and those ordering them to commit crimes in Slovenia,
Croatia, the Muslim-Croat entity in Bosnia-Herzegovina, and among the Albanians in Kosovo
and Metohija. The Government of the Republic of Serbian Krajina bases this conclusion on
the fact that the Hague Tribunal has not issued a single indictment against persons suspected
of crimes against peace upon which the work of the court in Nurnberg rested in the process
against the state leaders of Nazi Germany during World War II.
The Government of the Republic of Serbian Krajina wishes to point out to the Diplomatic and
Consular Representative Offices that due to the fact that those most responsible for crimes
against peace are protected, most of the people being tried are Serbs. Further contributing to
this is the most recent Agreement of Serbia and Croatia on Cooperation in Extradition
of Perpetrators of War Crimes. On the basis of this agreement between the two countries,
courts in Serbia will be obliged to initiate trials against several thousand Serbs because
Croatian authorities have a plethora of indictments, while Croatian courts will process an
insignificant number of Croatian suspects because Serbian courts have an insignificant
number of indictments against perpetrators and those ordering them to commit crimes against
the Croats.
The Government of the Republic of Serbian Krajina assures the Diplomatic and Consular
Representative Offices that due to constant pressure by the international community on the

leadership of the Republic of Serbia during the past fifteen years, the prosecutors’ offices in
Serbia will not issue indictments against Croatian President Stjepan Mesic, Zdravko Tomac,
Josip Boljkovac, Vladimir Seks and other Croatian state leaders who committed crimes
against peace and most decisively pulled the levers of war in the former Yugoslavia, instead
of resolving the issue of the independence of Croatia through negotiations as foreseen by the
Constitution of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia. Neither will the prosecutors’
offices in Serbia indict Croatian generals Anton Tus, Agim Ceku, Petar Stipetic and other
perpetrators of ethnic cleansing of Serbs from Croatian cities and the Republic of Serbian
Krajina.
The Government requests that the Diplomatic and Consular Representative Offices convey
to their respective governments that the biggest victims in Croatia were the Serbs, who were
expelled from Croatia in numbers ranging from 500,000 to 800,000, and that despite the
enormity of this genocidal crime none of the Croatian state leaders or generals have been
indicted. On the Serb side, almost every single Serbian leader and general has been indicted
despite the fact that they were only attempting to block Slovenian, Croatian, Muslim and
Albanian crimes against peace: Slobodan Milosevic, Radovan Karadzic, Milan Martic, Milan
Milutinovic... Ratko Mladic, Mile Mrksic, Veselin Sljivancanin, etc.
The Government wishes to caution the Diplomatic and Consular Representative Offices of
yet another injustice toward the Serbs that increase with the Agreement of Serbia and Croatia
and result in terrible violations of human rights. Croatian courts have sentenced many Serbs
to long prison terms, which they should serve in the prisons of Serbia. These sentences are
improvised and not based on established guilt. By their number the Croatian courts sought
to draw attention away from the crimes of the Croatian Army and police during the ethnic
cleansing of Serbs and hide the responsibility of Croatian state leaders for crimes against
peace.
The Government of the Republic of Serbian Krajina once again repeats that if the governments
of Europe do not insist upon a truthful approach to the causes and consequences of the
separatist wars in Yugoslavia and the responsibility of finding those guilty for crimes against
peace and in the administration of their countries, they will be themselves commit serious
violations of the Charter of Human Rights, resulting in unstable interstate relations within
Europe. The practice to date of the European governments with respect to the Yugoslav wars
from 1991 to 1999 has been, the Government continues to insist, tantamount to the behavior
of European colonial forces on other continents in previous centuries.



ПРАВИТЕЛЬСТВО В ИЗГНАНИИ
Г. БЕЛГРАД
Тел. 307-70-28, факс 3077-247, vladarsk@yubc.net
Но 309/06 – 7 сентября 2006 г.
СООБЩЕНИЕ
О двухвековой ассимиляции сербов – римокатоликов
Исходя из предуведомления, направленного нотой Но 307 от 6. 09. 2006 года

Правительство Республики Сербской Краины в изгнании сегодня направило сообщение
ДКП в Белграде о австрийском решении из 19-ого столетия о том, что Хорваты для
служебного и литературного использования должны пользоваться сербским языком, о
чем редакционным коллегиям средств сообщения направлены важнейшие подробности
(см. Нота Но 309/06 от 7. 09. 2006 г), а именно:
«... Решение принесла Австрия во второй половине 19-го века, в период ее
владения сербскими и хорватскими землями. У сербов-римокатоликов Краины и
Дубровника устная и письменная речь были исключительно развиты, а также имелось
совершенное фонетическое письмо, которых они не хотели отречься. Поэтому они не
использовали хорватский язык ни в литературе, ни для официальных писем. Учитывая
это Австрия Хорватам, которые были немногочисленны, государственными, т.е.
насильственными мерами навязала сербский язык, с намерением после определенного
времени обнародовать этот язык хорватским и таким образом способствовать переводу
сербов римокатоликов в хорватскую национальность.
Сам хорватский язык не используется с 19-го века и он исчезнет, что будет
потерей для мирового культурного наследия и поэтому правительство Республики
Сербской Краины просит Дипломатическо-консульские представительства предложить
правительствам своих стран потребовать от ООН, чтобы ЮНЕСКО внес хорватский
язык в список поставленных под угрозу языков, также отыскал способ для его спасения
– подобно 2000-ам языков, уже находящихся в этом списке.
Правительство РСК напоминает ДКП, что указанная мысль колониальной
Австрии и Ватикана о ассимиляции сербов римокатоликов с помощью языка
и римокатолической пропаганды удалась, так что сегодня нет ни одного серба
римокатолического вероисповедания - все переведены в хорватскую национальность.
Таким образом Австрия (потом Германия) провела колониальную программу так,
как сербов конвертитов повернула против сербских государств, кульминация чего
достигнута хорватским геноцидом над сербами во Второй мировой войне и во время
войн в Югославии 1990 - 1995 гг. О указанном выше в книге Дубравко Иелчича:
«Хорватское национальное и литературное возрождение», изд. «Школска книга», г.
Загреб, 1978 год, стр. 299, осталась запись и самого известного хорватского писателя
Мирослава Крлежи :
«Для того, чтобы угодить политическому и культурному единству, из-
за проницательной утилитаристической перспективы братства с остальными
народами от Истрии до Боснии, от Краньской до Сербии, вплоть до Македонии и
Болгарии, отказаться от собственного прошлого и традиции, от своего языка и
своего имени, явилось это подвигом беззаветным, который мог внушить только

бесхитростный идеализм, без любой скрытой мысли и комбинации.»
Правительству РСК очень хочется обратить внимание ДКП на факт, что Крлежа
не прав только высказывая, что «без любой скрытой мысли» Хорваты приняли
сербский язык так, как это утверждение и есть именно та скрытая колониальная мысль
о переводе сербов римокатоликов в хорватскую национальность.
Правительство РСК в изгнании надеется, что прежняя колониальная деятельность
против сербов, также как и в настоящий период, при разгроме Югославии, обяжет ООН
приступить деколонизации сербских этнических и исторических просторов, сегодня
предоставленных во властвование несербским государствам...»
Правительство РСК в изгнании


Г. БЕЛГРАД
Но 313/06 – 15 сентября 2006 г.
Правительство Республики Сербской Краины в изгнании выражает свое

уважение дипломатическо-консульским представительствам, аккредитованным в
Республике Сербия и, ссылаясь на предуведомление нотой Но 307/06 от 6.09.2006
года касательно явной колонизации сербских земель и ассимиляции сербов, сообщает
им, что колонизацию и ассимиляцию сербов поддерживает и немалое количество
современныx европейских интеллектуалов. Вместо того, чтобы вступиться за
устранение следствий этой колонизации они решительно выстаивают на колониальном
поведении международного сообщества к сербам.
Правительство РСК не погрешит против истины если обратит внимание
дипломатическо-консульских представительств заявляя, что такое мнение некоторых
европейских интеллектуалов самым очевидным образом проявляется в поведении
немецкого писателя и нобелевского лауреата Гюнтера Граса. Он признал, что шестьдесят
лет запрятывал факт о своей принадлежности пресловутым нацистским единицам СС
и заметил, что «это может быть достойным осуждения». Господину Гюнтеру Грасу
можно простить военную службу в нацистской армии так, как все Немцы были обязаны
служить в армии, но он в это время был несовершеннолетним – 17 лет. Об этом сам
Грас расказал:
«Только сегодня, с возрастом, я отыскал удобный способ для того, чтобы
рассказать об этом из более широкой перспективы. Как бы ни было, мне хочется
задержать право утверждать, что я прошел горький урок, который мне жизнь
продиктовала пока я был молод. Мои книги и мои политические действия
свидетельствуют в пользу этому. «
Правительство Республики Сербской Краины, учитывая невероятные пытки
сербов в двадцатом веке надеялось, что нобелевский лауреат Гюнтер Грас действительно

в этом деле «прошел горький урок» потому что во Второй мировой войне, пока он
был солдатом, немецким оружием и оружием квислингской Хорватии убито свыше
одного миллиона сербов. Несмотря на этот ужасающий факт немецких злодеяний
над сербами Гюнтер Грас в 1999 году энергично отстаивал бомбежки сербских стран,
при чем немецкие самолеты и немецкие пилоты являлись значительными факторами
воздушных сил НАТО.
Правительство РСК предупреждает ДКП, что отношение европейских государств
к сербам представляет окостеневшую и общепринятую колониальную манеру. Если
бы не так, то интеллектуалы наподобие Гюнтера Граса не могли бы осуждать только
злодеяния, сделанные шестьдесят лет тому назад и потом пламенно заступаться за
новые, какими были изгнание сербов из Республики Сербская Краина и Хорватии в
период с 1990 по 1995 годы и бомбардировки Сербии и Черногории в 1999 году.
Правительство РСК в изгнании надеется, что этот пример заступничества
(может быть даже безотчетного) европейских интеллектуалов против сербов повлияет
на государственных деятелей приняться за деколонизацию сербских этнических и
исторических просторов, уже предоставленных несербским государствам.


Г. БЕЛГРАД
ДИПЛОМАТИЧЕСКО-КОНСУЛЬСКИМ
ПРЕДСТАВИТЕЛЬСТВАМ В РЕСПУБЛИКЕСЕРБИЯ
г. БЕЛГРАД
Но 315/06 18 сентября 2006 г.
Правительство Республики Сербская Краина в изгнании выражает свое

уважение к дипломатическо-консульским представительствам, аккредитованным
в Республике Сербия и, ссылаясь на предуведомление нотой Но 307/06 от 6.09.2006
года касательно колонизации сербских земель и ассимиляции сербов сообщает, что
эту жестокую несправедливость к сербскому народу осознают, кроме мировых, и
знаменитые хорваты.
Хорватские интеллигенты, журналисты и представители неправительственных
организаций передали письменное требование мэру столицы Хорватии, господину
Милану Бандичу требуя, чтобы тот не позволил воздвижение памятника бывшему
хорватскому президенту Фране Туджману. Запрос обоснован перечислением всех мер,
которыми правительство РСК сообщает ЕС, ОБСЕ, ООН и другим международным
организациям о том, что Хорватия в период 1990 – 1995 гг. над сербами произвела
злодеяние геноцида следствия которого, даже одиннадцать лет спустя, международное
содружество не собирается устранить.
Средства массового сообщения Хорватии напечатали 15 сентября с.г. текст

указанного требования о том, что Франю Туджмана «необходимо с отвращением
навсегда забыть». Хорватские интеллигенты указали, что действия Франи Туджмана
принадлежать «мрачнейшем периоду хорватской истории». Они подчеркнули, что
Туджман «минимизировал сербские жертвы в хорватском концлагере в. г. Ясеноваце,
существовавшем во Второй мировой войне, далее - что он отрицал холокауст,
разрушительным фактором провозглашал сербов, оформление фашистской Хорватии
провозгласил стремлением хорватского народа и был в восторге от одного из самых
больших злодеев фашистской Хорватии – Макса Лубурича».
Правительство РСК в изгнании обращает внимание ДКП, аккредитованным в
Сербии, что хорватские интеллигенты действительно написали правду когда напечатали,
что Франко Туджман изгнал сербов и создал однонациональное государство. Они также
правдиво подчеркнули, что Туджман в первую очередь изгнал сербов из городов в
Хорватии, и что за это пока никто не отвечал: в трибунале в Гааге к этому преступлению
пока не предъявлен ни один иск. Хорватские интеллигенты заслуживают благодарность
так, как посмели написать, что Туджман у сербов отнял все их человеческие права,
включая даже утрату права гражданства, права на обладание движимым и недвижимым
имуществом, также как и утрату жилищного права.
Правительство РСК чувствует себя обязанным поблагодарить этих умных
людей, а также перечислить их имена. Это: Богдан Денис, Игорь Гало, Светозар Ливада,
Душан Драгосавац, Давор Гиенеро, Бранка Шесто, Ягода Милидра-Шмид и Нинослав
Копач.
Правительство РСК надеется, что нами приведенный пример группы хорватских
интеллигентов, которые попытались защитить сербов, ободрит государственных
деятелей вступиться за деколонизацию сербских этнических и исторических просторов,
уже уделенных несербским государствам.
Правительство РСК в изгнании пользуясь случаем и на сей раз выражает свое
почтение дипломатическо-консульским представительствам стран, аккредитованным в
Республике Сербия.
Правительство РСК в изгнании Министр Ратко Личина

Г. БЕЛГРАД
ПРЕДСТАВИТЕЛЬСТВАМ В РЕСПУБЛИКЕСЕРБИЯ
г. БЕЛГРАД
Но 338/06 1 ноября 2006 г.

уважение к дипломатическо-консульским представительствам, аккредитованным в
Республике Сербия и, ссылаясь на предуведомление нотой Но 307/06 от 6.09.2006 года

касательно явной колонизации сербских земель и ассимиляции сербов, сообщает им,

что сербский историк, доктор исторических наук Веселин Джуретич, заключил, что по
сей день против сербов проводится классическая колониальная политика. На научном
собрании, проведенном в Белграде 22 октября с.г. «Концепт обороны профессора,
доктора юридических наук Воислава Шешеля перед трибуналом в Гааге - роль
Ватикана в развале Югославии» он сообщил, что поразителен факт уничтожения
европейскими государствами всех следов хорватского геноцида над сербами во Второй
мировой войне и геноцида в Республике Сербская Краина и Республике Хорватия в
период 1990 по 1995 годы. Европейские государства, подчеркивает доктор Джуретич,
согласились, что проблема сотен тысяч изгнанных сербов ни в коем случае не должна
оказаться на повестке дня межгосударственных отношений Европы, также как и на
повестке дня любого органа Объединенных Наций.
Правительство Республики Сербская Краина обращает внимание ДКП,
аккредитованным в Белграде, что в этой профессиональной оценке легко распознать
действие превзойденной колониальной политики к сербам на которую, к сожалению,
Правительство РСК почти ежедневно и до сих пор указывало. Ни одно посольство
любого европейского государства не реагирует, как это сделали посольства
неевропейских стран, несмотря на факт, что Правительство РСК в своих письмах
регулярно приводит изобилие данных о нарушении прав сербов из Республики Сербская
Краина и Республики Хорватии.
Правительство РСК в изгнании сообщает дипломатическо-консульским
представительствам что доктор Джуретич, сталкиваясь с одобрением геноцида
над Сербами, рекомандовал сербам Краины и Хорватии предпринять одну из двух
возможных мер, хотя есть еще одна, но ее невозможно выполнить. Первая, указывает
г-н Джуретич, состоит в том, чтобы изгнанные сербы, вместе со сербами из Сербии,
Черногории и Республики Сербской, потребовали объединения с Россией и Беларусью,
а вторая – чтобы все православные, несмотря на национальность, обратились в
католическое вероисповедание. Объединением с Россией и Беларусью, указывает
Джуретич, сербы бы получили законность для защиты собственных интересов,
потому что такая славянская православная федерация или конфедерация стала бы
равноправным партнером для ведения переговоров и с Европейским содружеством,
и с ОБСЕ и с Объединенными Нациями, между прочим и по устранению последствий
хорватского геноцида над сербами. Что касается другой меры доктор Джуретич сказал,
что если бы народ Краины перешел в католическую веру, то Ватикан бы, вместе с
остальными европейскими государствами, был доволен, а Хорватия бы оказалась
вынужденной прервать ее геноцидные злодеяния к сербам-римокатоликам.
Правительство сообщает ДКП, что доктор Джуретич говорил об этом, что
сербский народ Республики Сербская Краина и Хорватии решил, что указанные выше
возможности имеют перспективу, но что они выбрали первую из них, и поэтому уже
через Правительство РСК и Скупщину в изгнании принимает дипломатические шаги
для осуществления предлагаемого выше союза славянских народов.
Правительство Республики Сербской Краины в изгнании пользуется и настоящим
случаем выразить свое уважение к дипломатическо-консульским представительствам,
аккредитованным в Республике Сербия.


REPUBLIC OF SERBIAN CRAINA
GOVERNMENT IN EXILE
11080 Zemun, Magistarski trg 3
Tel. 3077-028 fax 3077-247
No. 337/06 25.10.2006
Government of the Republic of Serbian Kraina in exile is exile honored to greet the Diplomatic
Consular Missions in the Republic of Serbia. On the occasion as it was announced in the
Note No. 307/06 of 06. 09. 2006 about colonization of Serbian countries and assimilation of
Serbs.
the witness Prof. Lazar Macura in the procedure against President of the Republic of Serbian
Kraina - H. E. Milan Martic, when the Judge of the International Court for ex Yugoslavia
in Hague, Mr. Bacone Justice Moloto from South Africa, had made legal
offense, which should be the matter of control of the Security Council, the founder of the
Court.
It was amazing the fact that the Judge Moloto, in the situation when there was the question
about Croatian ethnical cleansing of Serbian people from 1990-1995, had told to the witness
Prof. Lazar Macura, that the Serbs could have abandoned Croatia by themselves, so that the
war wouldn’t have happened at all! This awful message offended
More than half million of the exiled Serbs, who had found their shelter mostly in Serbia,
But also in many European and oversees countries. After their exile Croatia deprived
them from their citizenships, their flats in cities, destroyed their houses and working sites,
destroyed their orthodox Christian churches, destroyed Serbian antifascist monuments,
destroyed libraries and enabled robbery of literal and other artistic deeds.
By this statement the Judge Moloto confirmed that he agrees with such treatment of Croatian
government towards Serbian people, who had on their territory state’s institutions in
framework of Austria, since 1630. Such an attitude is against all determinations of the Charter
about human rights, and it is difficult to understand it, especially because the Court in Hague
was founded by the Security Council of UN.
The trial against our President Milan Martic, started after almost five years from the time
when the President voluntarily went to Hague Although it was already unlegal delay
of starting the process, the Judge Moloto announced that the time for defending will be
shortened to 100 hours. It was strange even because it was not allowed to the
President Martic to wait for the trial in freedom.
The biggest violence of the law and righteousness was made in the statement of the Judge
Moloto that the SERBS should have abandoned their historical and ethnical country, at
the desire of the CROATIAN GOVERNMENT, by which he agreed with CROATIA and
CROATIA had performed genocide over Serbian people and ethnical cleansing from
1990-95
The Government of the Republic of Serbian Kraina in Exile and the Federation of associations
of refugees of SERBIAN PEOPLE from CROATIA, demand from the

Security Council to revoke the Judge Moloto from the trial to the President Milan Martic, and
that the new Trial Council enables enough time for his defense.
We, undersigned of this letter inform the COUNCIL OF SECURITY, that this letter, will be
put as open, due to total blockade of the GOVERNMENT AND THE FEDERATION in
European Countries and international organizations.
FEDERATION OF THE ASSOCIATIONS GOVERNMENT OF RS CRAINA
Milojko Budimir, Prof. Milorad Buha, prime minister
REPUBLIC OF SERBIAN KRAINA - GOVERNMENT IN EXILE

11080 Zemun, Magistratski trg 3, tel. 3077-028, fax 3077-247, vladarsk@yubc.net
No. 337/06 25.10.2006
Government of the Republic of Serbian Kraina in exile is honored to greet the

Diplomatic Consular Missions in the Republic of Serbia. On the occasion as it was announced
in the Note No. 307/06 of 06. 09. 2006 about colonization of Serbian countries and assimilation
of Serbs, we inform you that the decision of the Tribunal in Hague, to leave to the Croatian
Courts the suspected Croats for war crimes, is the most evident continuation of the colonial
behavior of the International Community towards Serbian people.
The Government of the Republic of Serbian Kraina expresses its astonishment due to
such an action, since it is obvious that European Governments, having supported it are making
the most rude violation of determinations of the International law and of the charters about
human rights. By trying to war criminals in Croatia and the Republic of Serbian Kraina, only
in Croatian Courts, are protected the most responsible Croatian war criminals, since Croatian
Courts will not start processes against high statesmen, party and military leaders – and they
are guilty for crimes against peace, crime against humanity and all other kinds of crimes. It is
clear that Croatian Courts will not try for commanding responsibility to Croatian statesmen,
party leaders and generals, as it was the case with Serbian statesmen, party leaders and
generals. Croatian Courts were not obliged to do that, neither Tribunal in Hague, nor General
Secretary of OUN, nor Security Council. So there will be avoided the deserved punishment
by statesmen and party leaders of Croatia: President of the state Stipe Mesic, President of
the Parliament Vladimir Seks, Prime Minister Ivo Sanader, Minister o Internal affairs Josip
Boljkovac, one of deputy of Minister of Internal affairs Smiljan Reljic, party leader Sime
Djodan, one of the most eminent members of Tudjman’s headquarters Zdravko Tomac…
Generals: Martin Spegelj, Petar Stipetic, Agim Ceku, Anton Tus… Contrary to such an
attitude, the Tribunal indicated Serbian statesmen: Slobodan Milosevic, Radovan Karadzic,
Momcilo Krajisnik, Milan Martic, Goran Hadzic, Vojislav Seselj… generals: Ratko Mladic,
Mile Mrksic, Dragoljub Ojdanic, Nebojsa Pavkovic…
Government of the Republic of Serbian Kraina wants to call attention to DCM that
Croatian means of information inform too much about indicting against state’s officers and
party leaders on the level of the Municipalities in order to move away the attention from the
guilt of the Croatian high statesmen, party leaders and military commanders. The commanding
responsibility in Croatian case is obligatory, since municipal and districts state’s officials
couldn’t have done crimes without permission of the leaders from the top of the state. Without

permission of the leaders, crimes are done by criminals and unknown persons, and not like
Branimir Glavas – who was representative in Federal Parliament and leader of Municipality
of Osijek, in charge for the affairs of territorial defense.
The Government of the Republic of Serbian Kraina in exile, once again takes the
opportunity of repeating the expression of its high regard for the Diplomatic and Consular
Representative Offices in the Republic of Serbia.

REPRESENTATIVE OFFICES - Belgrade
Но 313/06 – 15 сентября 2006 г.

уважение дипломатическо-консульским представительствам, аккредитованным в
Республике Сербия и, ссылаясь на предуведомление нотой Но 307/06 от 6.09.2006 года
желает познакомить ДКП о том, что к сербам в Боснии и Герцеговине с 15-го вплоть
до конца 20-го века применялась жестокая колониальная политика. Она состояла в
переводе сербов в римо-католицизм и ислам, после чего римо-католиков провозглашали
хорватами, а мусульман тзв.»босняками».
Правительство уверено, что уважаемым дипломатам известно, что ассимиляцию
сербов в хорваты и босняки проводили Турция, Ватикан и Австрия – с 15-го по 20-ый
век, нацистская Германия во Второй мировой войне и коммунисты в Югославии с 1945
года по 1990. Объемистую ассимиляцию сербов заметил и французский историк Андре
Бар, который в 1903 году предупредил мир на нецивилизованное поведение Австро-
Венгрии и Ватикана, в книге: «Святой Савва, «слава» (семейный праздник в честь
святого, охраняющего семью - прим. пер.) и гусли – религиозная агрессия Австрии
и Римской церкви на православных Боснии и Герцеговины – с 1878 г. по 1903 г.»
– репринт издания, из-во «Бели анджео». Г. Шабац, 2003. год. Французский историк
написал следующее о ассимиляции сербов в «хорватов» и «босняков»:
«Коренным жителям Боснии и Герцеговины, между прочим, нельзя
оспаривать их сербскую национальность. Калай персонально (Беньямин Калай,
венгерский государственный деятель и историк – примечание Пр. РСК), который
написал ‘Сербскую историю’ заявил, что ‘в Боснии и Герцеговине, несмотря на
факт, что там есть три вероисповедания, живет только один народ – сербский’.
Правда, что когда г. Калая назначили министром Боснии и Герцеговины, он
поспешил запретить внесение собственной книги в страну, которой ему ставили
в задание управлять. Правда и то, что и по сей день ‘государственным языком’
в Боснии и Герцеговине официально называют сербский язык, а для жителей
есть только названия по названию области, в которой живут (‘Босанцы’ и
‘Герцеговцы’), но тем более драгоценно записать указанное, т.е. факт, что жителей
этих областей представляет только один народ, начисто сербский, трех религий:
сербы православные, сербы мусульмане и сербы римо-католики».
Правительство РСК просит ДКП в Сербии передать правительствам своих
стран указанное отрезвительное предупреждение французского историка Андре Бара
из 1903-го года и предложить им принять меры в международных организациях для
устранения последствий этой ассимиляции так, как три религиозные общины, из

которых состоит Босния и Герцеговина, между собой в тяжелой ссоре.

Правительство РСК в изгнании одновременно просит ДКП передать своим
правительствам предложение подбодрить представителей мусульман и католиков
вернуться в крыло родной, сербской национальности и продолжить строить свое
современное государство на фундаментах собственного, средневекового - сербского.
Таким образом устранилось бы отрицательное колониальное наследство и, между
прочим, родному языку вернулось бы его исконное - сербское - название.
Правительство уверено, что это было бы гарантией демократического будущего
для трех религиозных общин, из которых состоит БиХ, что имел в виду и честный
французский историк Андре Бар.
Правительство Республики Сербская Краина повторяет свои чувства глубокого

уважения к ДКП в Республике Сербия.

REPUBLIC OF SERBIAN KRAINA

The Parliament in exile
11.080 Zemun, Magistratski trg. 3, Serbia
Теl. 3077-028, фax: 3077-247, e-mail: vladarsk@yubc.net
Бр. 340/-2/06 – 01. 11. 2006.
Slav Parliamentary Council
Minsk, Belarus
To Mr. Sergey I. Kostyan
Dear Mr. Kostyan,
We were informed from your Embassy in Belgrade on registration of Slav Parliamentary
Council. Regarding that, members from Serbia agreed with this registration and they wont to
send a letter of recommendation.
Advise them of the contents of the letter, please.
With compliments.

Slobodan Jarcevic, adviser

Бр. 345/-2/06 – 24. 11. 2006.
Но 317/06 – 20 сентября 2006 г.
Правительство Республики Сербская Краина в изгнании выражает свое уважение

к дипломатическо-консульским представительствам в Республике Сербия и, ссылаясь
на свою ноту Но 307/06 от 6 сентября с.г. желает познакомить их с уничтожением

сербского культурного наследия, а также с ассимиляцией сербов в одной из областей
нынешней Хорватии.
Данные о вышеуказанном Правительство РСК использовало из книги Джордже
Джапина: Сербские Конавлы и хорватская культура, г. Герцег-Нови, Черногория, изд.
2003 г.
Конавлы – небольшой край в Далмации, над Дубровником. В средних веках этот
край был сербским («сербская жупа»), с православными верующими. Агрессивность
римо-католической церкви к сербам проявилась после того, как сербские дворяне
стали продавать имения в Конавлах Дубровницкой Республике – в 1419 г. и 1426
г. В этот период началось насильственное окатоличивание жителей, несмотря на их
сопротивление (их воспротивлением строению костелов). В 1799 – 1780 гг. жители
Конавлей подняли восстание против Дубровника потому, что до тех пор, несмотря на
то, что формально они являлись римо-католиками, они поддерживали память о своих
православных святых и заботились о православных церквях. В 1815 году область
Конавлы присоединена Австрии, которая предпринимает строгие меры - уничтожением
сербских памятников культуры, включая православные церкви и монастыри. Эти меры
самым жестоким образом проводились и во Второй мировой войне - фашистской
Хорватией, и после нее – в Югославии, с 1945 года по 1990. Для того, чтобы жители
забыли свои православные и сербские начала югославские власти запрещали делать в
Конавлах археологические исследования. Югославия продолжила практику Австрии –
разрушала сербские церкви и уничтожала сербские кладбища. Так, в конце шестидесятых
годов двадцатого века, разрушены церкви Святого великомученика Дмитрия в деревне
Пичете и Святой великомученицы Варвары в д. Мрцине. Православные кладбища
вокруг них вспаханы, а исключительно ценные средневековые каменные надмогильные
памятники (тзв. «стечци») разбиты и унесены. Церковь святого Георгия в г. Цавтат
переделана в костел, хотя внутренняя декорация осталась православной. Из большого
количества сербских средневековых православных храмов остались: церковь святого
Дмитрия в д. Габрили, церковь святой Анны в г. Ловран и церковь святого Спаса в д.
Виталина, хотя ее помещения хорватские власти сегодня используют как склад. Автор
книги указывает и на факт, что самый большой ущерб причинен «стечками» - многие
десятки их перемещены потому, что по своему положению указывали на то, что под
ними похоронен православный, а на большом числе, высечением, устранены данные
о умерших. Уничтожались и могилы римо-католиков, на памятниках которых семьи
умерших данные вписывали сербской кириллицей, и т.д.
Правительство Республики Сербская Краина в изгнании обращает внимание
дипломатическо-консульских представительств на факт, что такое уничтожение
памятников культуры, а также религиозных памятников сербского народа в Конавлах,
является явным свидетельством колониализма на сербских просторах и что ни одна
для этого уполномоченная международная организация, даже ООН, не предпринимает
никаких мер, чтобы оставшееся сербское культурное наследие в Хорватии сбереглось,
хотя бы чтобы о уничтоженном благе были сочинены официальные протоколы.
Правительство Республики Сербская Краина в изгнании и на этот раз
высказывает свое уважение к дипломатическо-консульским представительствам,
аккредитованным в Республике Сербия.


Г. БЕЛГРАД
Генеральному секретариату
СОВЕТА ЕВРОПЫ
Госп. Терри Дейвису, секретарю
г. С т р а с б у р
www.coe.int.
Уважаемый г. Дейвис,
В надежде, что отношение к нашему письму не будет зависеть от того, что оно
отправляется непризнанным правительством, а только от высказанных нами фактов,
сообщаем Вам о явлениях этнического геноцида в Республике Хорватии.
При этом я ограничусь только одним из указанных явлений, предпринятых
хорватами по отношению к сербам.
С давних времен (память на которые осталась и в европейских документах) в
Хорватии во многих краях жили сербы – в это время либо как единственный народ
на этих просторах, либо как мажоритарный. Исторические события последних веков
меняли этническую картину так, что в некоторых сербских странах поселились и
хорваты, и немцы, и венгры, и словаки, и т.д. Одним из этих краев является община
(муниципалитет) Вировитица. В югославских войнах с 1990-го по 1995-ый гг. и из
этой общины изгнаны многие сербы, которые представляют составную часть массы
из 80% сербов, изгнанных из Республики Сербской Краины (которая находилась под
защитой ООН) и Республики Хорватии. Но изгнание сербов не является последним
из мероприятий, предпринятых Хорватией для осуществления этнического геноцида.
Сообщаю Вам, что хорватские власти изменили название одного из сербских сел в
общине Вировитица именно для того, чтобы стереть все следы того, что в этой
области когда-либо жили сербы. Речь идет о селе ОБИЛИЧ. Сегодня оно называется
ЗВОНИМИРОВО.
Уважаемый господин Дейвис!

Этим, помимо хорватского этнического геноцида причинен ущерб культурному
и историческому наследию всей Европы. Это будет понятно, если мы скажем откуда
произошло название этого села. Для того надо вернуться в 14-ый век. В это время
причина войнам часто была религиозная – война исламской Турции с христианскими
странами (конечно, от этих войн, так же как и от последующих идеологических, не
зависит качество сегодняшнего сотрудничества Европы с Турцией).
Вкратце: в 1389 году турецкие войска прорывались в Европу, при чем на Косово
поле произошла большая битва с войском сербского князя Лазаря Хребляновича. Его
воевода Милош Обилич убил турецкого царя Мурата и благодаря этому турецкое

нашествие к Венгрии и Австрии отложено на несколько десятилетий. Чтя память на
этого героя сербы, жившие на просторах сегодняшнего хорватского города Вировитица
свое село назвали Обилич. Такие поселения или городские кварталы есть и в других
сербских краях. Одно из них, конечно, находится и на Косово.
Хорватия, сплетением обстоятельств, являлась граничной страной Австрии и
Венгрии к Турции. Сербы были венгерскими и австрийскими профессиональными
воинами и бывали заняты в войнах против Турции больше, чем другие народы. Сегодня
хорваты часто, с подчеркнутой гордостью, говорят, что они были «оплотом христианской
Европы против Турции», при чем изменением наименования указанного села
стерли ценнейший камень этого оплота – имя самого величественного и самого
храброго героя христианского войска!

Территория села Обилич в Австрии принадлежала генералитету г. Вараждин.
Этот генералитет сочиняли сербские пограничники, которыми командовали сербские
офицеры. В австрийских документах осталось записанным, что эти офицеры были
элитой, которую - так в них записано - можно было сравнить с самой большой
европейской господой 18-го и 19-го веков. Несмотря на это Венгрия и Австрия, частью
исторического и культурного наследия является и память на сербов генералитета г.
Вараждин и села Обилич, не предпринимают к Хорватии никаких мероприятий, для
того чтобы ее убедить не уничтожать европейское культурное наследие. Подчеркиваем,
что это не делают ни власти Сербии и Черногории, на земле которых родился витязь
Милош Обилич.

Я надеюсь, что Вы постараетесь с указанными нами фактами познакомиться
и через правительства Сербии, Черногории, Хорватии, Венгрии и Австрии для того,
чтобы принять нужные меры для окончательной остановки геноцида над сербами и
обеспечения возвращения изгнанникам, а указанном селе вернуть его изначальное
название. Это и потому, что оно теперь носит название Звонимирово, а от этого слова
сербы вздрагивают, вспоминая Вторую мировую войну и фашистское Независимое
государство Хорватия, созданное фашистами Италии и Германии, при чем хорваты
ссылались на корону Звонимира. Вернее, фашистская Хорватия была предназначена
стать монархией, с короной Звонимира на голове одного из итальянских принцев. При
чем, как Вам наверняка известно, под знаком венца Звонимира в период 1941
– 1945 гг. убито свыше одного миллиона сербов и десятки тысяч цыган и евреев,
прежде всего в концлагерях смерти.

Несмотря на то, что король Звонимир является значительной личностью
хорватской истории, злоупотребление его именем в период фашизма обязывает
Европейскую унию (относительно изменения названия села Обилич) так, как
Резолюция Европейского парламента от 10 февраля 1993 года категорически настаивает
на факте, что любой возврат на фашистские обозначения и практику, а также отрицание
фашистских злодеяний является уголовным преступлением.
С уважением,


Г. БЕЛГРАД
Но 313/06 – 15 сентября 2006 г.
Правительство Республики Сербская Краина в изгнании выражает уважение

Дипломатическо-консульским представительствам в Республике Сербия и (ссылаясь
на свою ноту Но 307/06 от 6 сентября 2006 года) сообщает, что самая видимая
колонизация сербских просторов произошла в краю Косово и Метохия, не только в
течение турецкого владычества Балканами, но и в двадцатом веке, а также и во Второй
мировой войне и в Югославии в послевоенном периоде – с 1945 – 1990 гг.
Правительство РСК уверено, что эти факты прошлого, давнего и более нового, надо
учесть при определении статуса АК Косово и Метохия, потому что в этот сербский край
классической колонизацией переселено большое число жителей Республики Албании.
Это делано итальянскими и немецкими военными комендантами во время Второй
мировой войны, при чем поселяя коренных жителей Албании в КиМ одновременно
изгоняли сербов из их домов и поселений. После войны коммунистическая Югославия
изгнанным сербам запретила возврат в родной край, в Косово и Метохию, потому что
во главе Югославии находились антисербски сориентированные государственные
деятели.
Правительство РСК просит дипломатов вспомнить, что с 1945 года Албанией
правил самый недемократический режим в Европе. Этим воспользовались руководства
в Тиране и Белграде, которые договорились о поселении десятков тысяч албанских
семей в КиМ. Это делано якобы потому, что этим семьям надо было помочь убежать от
террора албанской власти, но при этом режим Иосипа Броза Тито не воспользовался
обычным в таких случаях способом в мире - ставить беженцев под опеку Верховного
комиссара по делам беженцев ООН. Тито не воспользовался ни другим мероприятием,
для которого имелась возможность – поселить беженцев и в остальных республиках
Югославии – в Словению, Хорватию, Боснию и Герцеговину (если уж хотел помочь
этих албанских жителей), а накапливал их на небольшом пространстве Косово и
Метохия. О том, что это и вправду была дьявольская идея похитить сербскую страну
говорит и факт, что семьи, прибывшие из Албании никогда не просили приема в
подданство Сербии, но местные власти, считая их автоматически поданными Сербии,
не задумываясь беспрепятственно выдавали удостоверения личности и паспорта для
их поездок заграницу, а также другие документы. Юридически, по сей день сотни
тысяч шиптар (албанцев) в Косово и Метохии не являются поданными Сербии, и
по международным нормам не имеют права заниматься политикой в Республике
Сербия, тем более – требовать отщепления Косово и Метохия от Сербии.
Правительство РСК в изгнании надеется, что прежняя колониальная
деятельность против сербов, также как и теперешняя, в которой в Косово и Метохию
поселены жители Албании, обяжет ООН начать деколонизацию сербских этнических
и исторических просторов.

Правительство Республики Сербской Краины в изгнании пользуется случаем
дипломатическо-консульским представительствам, аккредитованным в Республике
Сербия и на этот раз выразить свое глубокое уважение.

Бр. 353/06 – 01. 12. 2006.

конзуларна представништва у Републици Србији и да их обавести (како је најавила
у својој ноти бр. 351/06, од 29. 11. 2006) о кршењу основних људских права Срба у
Републици Хрватској, укључујући и колективно одузимање држављанства Србима
– прогнаним из Републике Српске Крајине и Републике Хрватске, од 1990. до 1995.
године.
Влада РС Крајине обавештава ДКП да прогнани Срби без држављанства немају
помоћ Међународне заједнице, јер она не обавезује Хрватску да им противуставно
одузета држављанства врати. То не чини ни Европска унија, која је с Хрватском
потписала документ: ‘’Споразум о стабилизацији и придруживању између
Републике Хрватске, с једне стране, и Еуропских заједница и њихових држава
чланица, с друге’’. У уводу овог документа, пише:
УЗИМАЈУЋИ у обзир приврженост странака потпуној проведби свих начела
и одредаба Повеље Уједињених народа, Организације за еуропску сигурност и
сурадњу, поглавито оних садржаних у Хелсиншком завршном акту, у закључним
стабилности и сурадњи земаља региона...’’, и тако даље.
Влада РС Крајине подсећа ДКП да је ауторитет Европске уније, што се тиче
међуевропске сарадње, неповредив, па је чудно да тај ауторитет не поштује Хрватска,
јер (ни после 12 година) не враћа Србима одузето држављанство, чиме се Србима у
прогонству чине тешки проблеми, јер их Хрватска упућује да покрећу индивидуалне
административне поступке за обнављање права на држављанство – одузето од 1990.
до 1995. године. Тиме се Међународна заједница (и ЕУ) тешко огрешила о Повељу о
људским правима, јер дозвољава Хрватској да је, тако драстично, крши.


GOVERNMENT IN EXILE
11080 Zemun, Magistratski trg 3, SERBIA
Phone: 3077-028, Fax: 3077-247, Email: vladarsk@yubc.net
Number 354/06 – December 7, 2006
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina has the honor of greeting
the Diplomatic and Consular Representative Offices in the Republic of Serbia and to remind
them of the decision of the EU to return to Serbia, by force, the citizens of the Republic
of Serbia and the citizens of the third countries – who have long been staying illegally, as
foreign citizens in the EU countries, and all of them have come from Serbia.
The Government agrees that this decision of the EU countries is in line with the
international law and the provisions of the national constitutions, being based on the universal
values. In that respect DCRO will agree that similar measures in similar situations can be
undertaken by the countries outside the EU. Due to the fact that the international law is the
same for all the countries and nations, the Government of RSK wants to point out that this rule
should be applied in the case of the foreign citizens residing in the Republic of Serbia. The
residence of the foreign citizens in the Republic of Serbia has violated the fairness and the
basic state functions in Serbia in a much higher degree than has been done by the citizens of
Serbia in the EU countries. In the case of Serbia the problem lies in hundreds of thousands of
the citizens of the Republic of Albania who have never lodged applications for the citizenship
of Serbia and who have been living in Serbia for decades.
The Government reminds DCRO that these foreigners immigrated into Serbia between
1941 and 1990, mainly into Kosovo & Metohia, and their appreciated number is 300 000.
This fact is of exceptional importance because the same expert findings give data that in 1990
there lived 800 000 Shiptars (Albanians) (not 1 700 000). If we take these 300 000 foreigners
into consideration, then in Kosovo & Metohia there lived only a little more than 50% of
Shiptars (Albanians), not 90%, which is a big fraud of the UN.
The Government points out that these foreign citizens immigrated into Kosovo &
Metohia due to the plan of the Communist authorities in Yugoslavia to secede this territory
from Serbia – and these foreigners from the Republic of Albania (allegedly refugees) should
have been the concern of the international community and the UN High Commissioner –
which means that they should have been sent to all the countries of the World, or at least to
other Yugoslav republics. When they came to Serbia they were accepted on the pretext that
they had fled from Albania because of the brutal Communist regime in that country. Today
the Republic of Albania is a democratic country and there are no obstacles to their return to
the homeland.
The Government wants to draw your attention to the big sin of the UN and EU, for
they have permitted the immigration of the new citizens of the Republic of Albania to Kosovo
& Metohia, whose appreciated number is 2 million, and this category of foreigners should be
treated in the same way as the citizens of Serbia who are illegal residents in the EU.
The Government of the Republic of Serbian Krajina once again takes the opportunity


Г. БЕЛГРАД
Тел. 307-70-28, факс 307 72 24, vladarsk@yubc.net
Но 354/06 – 10 декабря 2006 г.
Правительство Республики Сербской Краины в изгнании выражает свое

уважение Дипломатическо-консульским представительствам в Республике Сербии,
напоминая о решении Европейской Унии насильственно вернуть в Сербию граждан
Республики Сербии, а также третьих стран, которые годами и десятилетиями, как
иностранные граждане, нелегально пребывают в странах – членах Европейской Унии,
в случае если и те, и другие прибыли прямо из Сербии.
Правительство согласно, что такое решение стран Европейской Унии
соответствует международному праву и положениям конституций стран мира так, как
обосновано на универсальных ценностях обществ. В этом смысле ДКП согласятся, что
такие же мероприятия при одинаковых обстоятельствах имеют право предпринимать
и государства, которые не в составе Европейской Унии. Исходя из факта, что
международное право одинаково для всех государств и всех наций, Правительство
Республики Сербской Краины обращает внимание ДКП на их должность применять
его и в случаях пребывания иностранных граждан в Республике Сербии тем более,
что пребывание иностранцев в Республике Сербии нарушило правоту и основные
государственные функции Республики Сербии в намного большей степени, чем это
сделали граждане Сербии, которые пребывают с странах Европейской Унии. Речь
идет о сотнях тысяч граждан Республики Албании в Республике Сербии, которые и не
пытались подать заявления о их приеме в поданные Республики Сербии, хотя в ней как
иностранцы живут уже много десятилетий.
Правительство РСК в изгнании напоминает, что эти граждане прибывали
в Сербию с 1941 по 1990 гг., и что в 1990 году их было приблизительно 300 тысяч
человек, в основном в Косово и Метохии. Эта цифра исключительно важна, потому
что те же источники настаивают на том, что в Косово и Метохии в 1990 году было
приблизительно 800 тысяч шиптаров – албанцев (вместо 1700 000). Если учесть
этих 300 тысяч иностранцев, то в Косово и Метохии шиптаров – поданных Сербии
было совсем немного больше, чем сербов и граждан, принадлежавших национальным
меньшинствам, из чего происходит вывод что ООН обмануты, при чем очень так,
как их данные обоснованы на факте, что на Косово было 90% шиптаров, вместо чуть
больше 50%.
Правительство также обращает внимание ДКП на факт, что этих иностранных
поданных поселяли в Косово и Метохии потому, что в коммунистической Югославии
существовал план отрыва от Сербии территории КиМ за счет увеличения численности
иностранцев, вместо того, чтобы этих иностранцев, прибывавших из Албании (якобы
беженцев) ставить на попечении Международного содружества и Верховного комиссара
по делам беженцев ООН и поместить в разные страны или, хотя бы, и в другие
республики тогдашней Югославии. Сразу как они прибывали в Сербию их принимали
на постоянное жительство отговариваясь тем, что они из Албании убежали,

скрываясь от жестокого албанского коммунистического режима. Сегодня в Республике

Албания демократия и поэтому нет препятствий для их возвращения на родину.
Правительство обращает внимание ДКП и на большое согрешение ООН и ЕУ

сделанное их разрешением, чтобы под их управлением, в Косово и Метохию поселялись
новые граждане Албании так, что в настоящий момент их число превосходит 2 миллиона
людей. Можно сделать вывод что, исходя из решения ЕУ, вполне разумно и к этой
категории иностранцев, пребывающих в Республике Сербии, необходимо отнестись
точно так же, как и к гражданам Сербии, нелегально пребывающим в странах ЕУ.
Правительство Республики Сербской Краины в изгнании повторяет свои
выражения уважения к Дипломатическо-консульским представительствам стран,
аккредитованным в Республике Сербии.
ПРЕДСТАВИТЕЛЬСТВАМ
г. БЕЛГРАД
REPUBLIC OF SERBIAN KRAINA-GOVERNMENT IN EXILE

11.080 Zemun, Мagistratski Trg,.3
Тel. 3077-028, Fax: 3077-247, vladarsk@yubc.net
No. 360/06 – 13. 12. 2006.
The Government of the Republic of Serbian Kraina in Exile is honored to welcome

Diplomatic-Consular Offices in Republic of Serbia and to notify them (according to
notification # 351/06 from 11.29.2006) about the break of fundamental human rights of
Serbs in Republic of Croatia, the issue which The United Nations, governments of European
Countries and USA do not care about, and which (Croatia) is trying to convince the world
that it is the creator of the struggle against terrorism and violation of human rights.
The Government of the Republic of Serbian Kraina is trying to draw attention of DCO
to the fact that the current debate about the President of Croatia, Stipe Mesic (concerning his
praise of Nazi Croatia from World War II) has discovered his support to Croatian genocide
over Serbs in the same Nazi Croatia and during the separatist war in Yugoslavia from 1990
till 1995. That support can be recognized in Mr. Mesic’s statement that Serbs were the ones
who came from Serbia into Kraina, which is historical falsification introduced into historical
books in Yugoslavia, in order to incriminate the beliefs of non-Serbian citizens that the Serbs
conquered Croatian land giving automatically the rights to Croats to send them in exile from
their land (published in “Politika, December 13th, 2006). President Mesic has confirmed that
he said: ”The Serbs are the ones who came here, they could bring Serbia in their hearts,
but here they have to be the loyal citizens of the Republic of Croatia”.
The Government of RS Kraina is notifying DCO that the oldest European document-
Francks’ “Ainhard’s Annals “ is mentioning Serbian citizens in Kraina in the year 818, which
is 500 years before Turkish conquest of Balkan. It is not possible that Croatian President

Mr Stipe Mesic does not know for this historical truth despite colonial and communist fake
statements in the Yugoslav textbooks. He had to know that even in the Middle Ages the
citizens in the parts of the Balkan Peninsula further to the West were Orthodox Serbs. Serbian
member of Academy of Sciences Dr Slavko Gavrilovic has firmly documented it in his book
“From the History of Serbs in Croatia, Slavonia and Hungaria, Belgrade, Filip Visnjic,
1993). He has documented that the citizens of Istria (on Italian border) were Serbian Othordox
till 17 century. At that point, under the pressure of the Vatican, Venice and Austria, they were
converted into catolics and forced to be called Croatians. Dr Gavrilovic is quoting the letter
of Roman-catholic bishop from Zagreb, Benedict Vincovic, who is notifying his superiors
(in the year 1639) about conversion of Serbs into Roman Catholics. ‘’... So it was done in
Istria, Pivka and Kras, as well as in Senj, Lika and Draga Vinodolska, where the Serbs,
have finally left behind themselves the Greek ritual and mysticism and thanks to good
Catholic fathers - they have kept roman rituals up to now, calling themselves no more
Serbs, but Croats, instead.
“The Government of the Republic of Serbian Kraina in Exile is using this opportunity
to repeat the expressions of high honor to the Diplomatic-Consular Offices to the Republic
of Serbia.
Diplomatic–Consular
Offices-Belgrade

GOVERNMENT IN EXILE
11.080 Zemun, Маgistratski trg 3.
Tel. 3077-028, Fax: 3077-247, vladarsk@yubc.net
No. 366/06 – 29. 12. 2006.
The Government of the Republic of Serbian Krajina in exile is honored to send regards
to Diplomatic-Consular Offices in the Republic of Serbia as well as to notify them (according
to notification #. 351/06, from 29. XI 2006) about atrocities above the Serbs and ethnic
cleansing from Serbs in the Republic of Serbian Krajina and the Republic of Croatia, following
the fact that Croatian government have destroyed 183 Serbian communities in Slavonia and
there arranged for underground storages of radioactive waste and chemical poisons, brought
up there from the manufactures of Western European Countries. The Government of the
Republic of Serbian Krajina is reminding the DCO that European Union has subscribed
with the Republic of Croatia “The agreement about stabilization and joint commitment
between the Republic of Croatia from one side and European communities and their
state-members on the other side“ in which it is predicted that the persons destroying eco-
system by radioactive and industrial debris will be prosecuted.
This statement is possible to be found in the article “Collaboration related to
prosecution”, of this Agreement, part 80, point 1, paragraph 2, according to which European
Union and the Republic of Croatia have obligation to remove the consequences of the action
of radioactive waste and chemical poisons on the region of Western Slavonia. Croatian
military forces and police have exiled Serbs from this region and destroyed, altogether with
the infrastructure, 183 communities, and afterwards in 1991 and 1992 they were storing
radioactive waste material and chemical poisons in the underground storages of the same

region, left by Serbs. This poison has been brought from SR Germany in 1991 and 1992, so
that this fact witnesses why the European countries, in the first line Germany were so interested
in the destruction of Yugoslavia. They knew in advance that Croatia would accept the role
of the Colony of industrially developed Western Europe. The Government of the Republic
of Serbian Krajina did notify UN in 1993 about the porous ground in Western Slavonia and
the danger of contamination with radioactivity and poisons of Sava river, even Danube and
Black Sea, the seaside and neighbors: Hungaria, Serbia and Bosnia and Herzegovina, but
Western European lobby in New York had removed this professional information.
The Government of the Republic of Serbian Krajina is notifying DCO that these data
have been announced by «Public body for taking care of radioactive debris of Croatia”,
Zagreb, Savska Cesta 41/4-on the International Scientific Meeting in Pakchu (Hungary), in
1992. The same Croatian Institution has sent this report about radioactive waste and chemical
poisons in Slavonia to Symposium about radioactive waste in Tucson, Arizona, USA, from 22
February till 4 of March, 1993. The report was entitled: ‘’Radioactive Waste Management
in the Areas of Croatia Affected by War’’, аuthors: Damir Subasic, Marjan Gunaric, Мladen
Novakovic and a certain Antun S.
The Government of the Republic of Serbian Krajina in Exile is using this opportunity
to express to Diplomatic-Consular Offices in the Republic of Serbia repeated expressions of
deep and high honor.
DIPLOMATIC-CONSULAR OFFICES - BELGRADE
REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA GOVERNMENT IN EXILE

Number 242/06 – May 11, 2006
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina has the honor of
greeting the Diplomatic and Consular Representative Offices in the State Union of Serbia
and Montenegro and reminding them of its communiqué number 227/06 dated April 14, 2006
presenting data on the forcible conversion to Roman Catholicism, accompanied by acts of
terror and threats, of approximately 30,000 Serbs in the Republic of Croatia.
The Government once again reminds the Diplomatic and Consular Representative
Offices that the conversion of children from one group to another constitutes a crime of
genocide, as foreseen in United Nations General Assembly Resolution 260 A (III) dated
December 9, 1948, and its Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of
Genocide (Article 2, Section “e”).
The Government once again informs the Diplomatic and Consular Representative
Offices that no international court has initiated a procedure against this crime of genocide in
the Republic of Croatia. Also horrifying is the fact that the members of the UN, international
organizations and the Holy See have not responded to the request of the Government of the
Republic of Serbian Krajina from 1993 to prevent Croatia from carrying out the crime of
genocide, i.e. the forcible conversion to Roman Catholicism of the faithful of the Serbian
Orthodox Church. That same year they were provided with the names of Roman Catholic
priests and addresses of Roman Catholic churches in Zagreb where this was done.
The Government believed that today the world is more ready to confront the truth

regarding this genocide against the Serbs and thus hoped that the Diplomatic and Consular
Representative Offices in Serbia and Montenegro would react to the above-cited information
in the communiqué of April 14, 2006. Sadly, they have not done this nor has His Holiness
Pope Benedict XVI.
The Government of the Republic of Serbian Krajina asks the Diplomatic and Consular
Representative Offices to convey to their respective governments that it is their civilization’s
duty to investigate the circumstances and extent of the Croatian crime of genocide against the
Serbs and to ask the Holy See to place at the disposal of international mediators (the UN, the
EU, OSCE) the baptismal registers of Roman Catholic churches in Croatia. The Diplomatic
and Consular Representative Offices can read details regarding the conversion of the Serbs in
the May 8, 2006 issue of the respected Belgrade daily Novosti, which includes the estimate by
a Serbian Orthodox priest in Zagreb, Father Milenko Popovic, that the number of converted
Serbs in Croatia exceeds 30,000).
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina informs the Diplomatic
and Consular Representative Offices that this letter will be open due to the fact that the
governments of European countries attach no importance to the persecution of the Serbian
people in Croatia.
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina once again takes the
opportunity of repeating the expression of its high regard for the Diplomatic and Consular
Representative Offices in the State Union of Serbia and Montenegro.

REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA - GOVERNMENT IN EXILE

Number 329/06 – October 5, 2006
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina has the honor of greeting
the Diplomatic and Consular Representative Offices in the Republic of Serbia and, in
accordance with its communiqué number 307/06 dated September 6, 2006, informing them
regarding an example of the colonial relations of the international community toward Serbs
in the Republic of Serbia.
The Government of the Republic of Serbian Krajina is not misrepresenting facts
regarding the relation of (first of all) European countries with the Republic of Serbia. It is
convinced in the continuation of the deserbization and secession of Serbian ethnic territories.
This concludes the process of creating the following new nations from the Serbs: the
Macedonian, based on a linguistic dialectical difference; the Croatian, based on forcible
conversion of Serbs from the Orthodox to the Roman Catholic religion; the Bosniak,
based on forcible conversion of Serbs from the Orthodox to the Islamic religion; the
Montenegrin, based on the administrative division of Serbian lands at the Congress of
Berlin in 1878, etc.
The European countries are in favor of the most brutal separation of Vojvodina from
Serbia as well, despite the fact that it has a Serb majority (population). This means that Serbian
autonomy (with characteristics of sovereignty) is being sought within Serbia! The senseless

of this is obvious if we consider such as examples as the “Swedish Autonomous Province”

in Sweden, the “Romanian Autonomous Province” in Romania, the “Hungarian
Autonomous Province” in Hungary, the “Czech Autonomous Province” in the Czech
Republic, the “Dutch Autonomous Province” in Holland, etc.
The Government is surprised that the intellectual and political energies of Europe are
being used to depict Vojvodina as a territory that does not belong to Serbia, and Serbs living
there as ethnically different from Serbs living in other regions. This is without foundation in
historical fact. This is also evident from European maps from the 17th, 18th and 19th centuries,
where Vojvodina is frequently labeled as “Serbia”. At the same time, on some maps present-
day Serbia south of the Danube is called “Moesia”.
The Government wishes to point out to the Diplomatic and Consular Representative
Offices that Serbs in Vojvodina enjoyed self-government in 1848. The Austrian Emperor
proclaimed this area the DUCHY OF SERBIA AND TAMIS BANAT. Vojvodina was then
proclaimed the (sovereign) DUCHY OF SERBIA, whereas TAMIS BANAT is the present-
day Romanian Banat – then with a Serbian majority population.
The Government of the Republic of Serbian Krajina asks the Diplomatic and Consular
Representative Offices to remind their governments that it is a sin for this destruction of a nation
and its territory to be taking place in Europe when European countries are so energetically
insisting on respect for “European standards”. If these European standards, which are present
on Serbian ethnic and historical territory, are so fruitful, then they should be implemented
in other European countries, too. The European countries have failed to explain why one of
these “European standards” is only being implemented in Serbian lands.
The Government in Exile of the Republic of Serbian Krajina repeats that such
methods are proof of colonialism over Serbian lands and that the member countries of the
UN (especially European countries) are duty-bound to put a halt to the destruction of Serbian
lands and to ensure that it is not being encouraged from abroad, as in the case of Vojvodina.
The Government of the Republic of Serbian Krajina once again takes the opportunity


GOVERNEMNT IN EXILE
11.080 ZEMUN, Magistratski trg No. 3
No. 55/06 – Jun 28, 2006
President of the Republic of Serbia
Mr. Boris Tadich
President of the government of Serbia

Mr. Bojislav Koshtunitsa
President of the Parliament of Serbia

Mr. Predrag Markovich
Honorable Gentlemen,
This open letter is an address to you in behalf of several thousands of people expelled
from the Republic of Serbian Krayina and from the Republic of Croatia. We must appeal
to you because the State bodies and the media editorial staffs keep ignoring the individual
and the collective complaint from the population on which was perpetrated a genocide.
This behavior towards a suffering part of the Serbian population has been in practice in the
Republic of Serbia since the 1995 Golgotha.
The Serbs are the only people in recent history who have not received assistance
in order to overcome the consequences of such a tragic event. The crime committed by
the Croats on the Serbs from 1990 to 1995 forced 80% of the Serbian population to flee
from the Republic of Croatia and from Krayina. Croatia has destroyed 1.100 villages and
30.000 buildings, seized 50.000 apartments, plundered property chattels, estates, industrial
enterprises, farms, bank savings; moreover, Croatia has suppressed the retirement and
invalidity funds, denied access to the shares when privatizing enterprises and deprived the
Serbs of their rights to citizenship, and so on.
Most striking is the fact that only the Serbs of Krayina were not allowed to reestablish
in exile their State institutions. They have not been yet granted the recognition of the
Parliament of the Republic of Serbian Krayina, although their representatives were elected
under the protection of the United Nations Security Council (1993) and from the resolution
743 (1992). No one is guiltier of negligence towards the expelled people than the Republic
of Serbia and Montenegro.
In fact, other expelled people in the world were able to register their institutions in the
country where they found refuge: Palestinians in several States, the Vietnamese in the US, the
Kurds in Greece, the Tibetans in India, and also the Iranians in France – with the ayatollah
Khomeini as their leader. For instance, the Italians forced out of Istria, Dalmatia and
Kvarner, elect in Italy the mayors of their occupied cities, while the Italian politicians
are ignoring the disapproval of Croatia. Unfortunately, in Serbia, the statesmen are
paying the uppermost attention to Croatia’s disapproval.
It is more than sad that the expelled Serbs have to suffer such a lot in Serbia, particularly
in a time when they hardly escaped from a slaughter. Ironical is the fact that, during the
Second World War, these people called Serbia the Mother and the Savior.
Honorable gentlemen,
Besides the State bodies’ and the media’s negligence, we must also make evident
the offensive behavior (obviously guided by a strategy) of some critics and of the
intelligentsia towards the expelled Serbian – as well as towards their past and today’s
leaders -, all supporting Croatia regarding the genocide on the Serbs between 1990 and
1995.
Here are some examples providing undeniable evidence:
.1) The government of Serbia and Montenegro does not stand up for the
interests of the expelled Serbs before the international communities. However,
the State can demand that Croatia restores the Serbian Constitutional Rights
abolished in 1990 in Croatia, by addressing the United Nations, the European
Nations, the Conference on Security and Cooperation in Europe and the

European Council.
.2) Over the years the government of the Republic Serbia has less and less
released the figures relating the number of the expelled Serbs currently living
on its territory. If this practice continues, the conclusion will be soon drawn
that Croatia has not expelled the thousands of Serbian people who took refuge
in Serbia. It is at the disadvantage of the Serbian nation that the Krayishniks,
now citizens of Serbia, have to renounce their status of expelled people. And
the fact that many of them will get the US, the German or the Australian
citizenship, should not free Croatia of its responsibility in the crime of
genocide against them; it also should not erase their names from the list of the
expelled people.
.3) The State bodies are often uncooperative with the expelled people; and
more and more among them are complaining that they are denied the status
of refugees expelled from Croatia and the Republic of Serbian Krayina.
Some of these people, because they were incorrectly registered in the city
administration files, or could not provide some required information about their
status, or, in other situations, were temporarily absent from Serbia, had their
case rejected by the Department of the Interior - and this occurred particularly
in Novi Beograd. The assertion was made that no rectification would be
entered in the lists, and consequently, they would not be granted the status of
expelled people, because “the legal prescribed time had expired”. They were
also advised to contact the Embassy of Croatia to obtain their documents,
regardless of the fact that Croatia was the very State that deprived them of
their citizenship. Unfortunately, in that process, many of them were placed
under police investigation, on the charge of armed rebellion. We consider
that the status of expelled people will expire only when the people have
all their individual and national rights restored within the Republic of
Serbian Krayina and the Republic of Croatia; and we are confident that
this opinion will not encounter opposition among the Members of the
United Nations.
.4) The statesmen and the politicians in Serbia and Montenegro more and
more tend to justify the genocide of the Croats on the Serbs and blame the
leaders of the Republic of Serbian Krayina for all the atrocities. The media
fully assist them and report the inaccurate statements of officials on events
bearing no relation to what really happened during the civil war kindled by the
three separatist Republics of Slovenia, Croatia and Bosnia-Herzegovina. For
instance, they have reported the statements (June 19th 2005) of the minister
of the Foreign Affairs of Serbia and Montenegro, Mr. Vuk Drashkovich,
justifying Croatia and blaming the leaders of the Republic of Serbian Krayina.
In effect, Drashkovich distorted the contents of the Z-4 Plan, pretending that
the plan included the whole region of Krayina. The truth is that Croatia had
conceded only two cities and had never accepted the autonomy of Krayina.
The Z-4 Plan was conceived only for the cities of Knin and Glina, which
represent less than one third of Krayina.

.5) Forced conversions of the Orthodox Christian Serbs to the Roman Catholic
religion have occurred in Croatia from 1990 to the present time. However,
the government of the Republic of Serbia conceals those facts and do not lay
the blame on Croatia. Its negligence regarding the people of the Republic of
Serbian Krayina and of the Republic of Croatia is inexcusable. In fact, the
Serbian government should address the international communities and should
arise a claim against Croatia in order to prosecute the offenders – as Croatia
would do in a similar situation – for crime against humanity, in reference to
the United Nations Resolution No.260 A (iii), of December 9th 1948, and in
reference to the United Nations Convention on prevention and punishment
for crime of genocide. The indifference on the part of the Republic of Serbia
relating the Serbian people of Krayina is also confirmed by the behavior of
the Serbian statesmen who did not react to the outrageous loot of the Serbian
monastery of Krko in Croatia, where some Serbian orthodox clergymen
provokingly took by force some relics; nor did they react when the Serbian
monks were attacked in Kistanje. They also disregarded the profanation of
the Serbian church in Vrlitsa (built in 1618) and the burning of the flag of the
Serbian Church on the night of 21st-22nd May 2005. The Serbian media did
not report the event, unlike the foreign media – particularly on the Internet, on
site Pravoslavna Rusija: www.pravoslavie.ru/cgibin/sykon/client/
.6) The government and the Parliament of the Serbian Republic of the
Serbian Republic of Krayina have addressed the Ministry of Foreign Affaires,
the Ministry of Diaspora and the Commissariat for the Refugees, in order
to find, in cooperation, a possible way of achieving a resolution to palliate
the consequences of the holocaust on the Serbs by the Croats; and also in
order to call the attention of the international communities on that issue. But
none of these three State bodies has conceded that our written solicitation
had been received. They obliterate the fact that about one million of people
expelled from Krayina and Croatia are living now on the Serbian territory.
Consequently, these people are not granted their legal rights to establish in
exile their institutions. The census made by the government of the Republic
of Serbian Krayina (1992-1993) demonstrates that more than a million Serbian
people were then living in Krayina and Croatia. Evidently, the official census
made by the government of Croatia was forged. We deplore that until 1992
no one has doubted the validity of the Croatian statistics.

Respectfully,
Milorad Buha, Prime Minister Rajko Lezhajich, President

Government of R.S.K Parliament of R.S.K.


Г. БЕЛГРАД
----------------------------------------------------------------------------------------
Но 372/07 - 29 декабря 2006 года
ПРАВИТЕЛЬСТВО РЕСПУБЛИКИ СЕРБИИ

Г. ВОИСЛАВУ КОШТУНИЦА, ПРЕМЬЕР-МИНИСТРУ
11000, г. БЕЛГРАД
Ул. Неманина, 11
Копия: Республика Сербская, г. Баня Лука
Премьер-министру Милораду Бухе
Уважаемый господин Коштуница!

Исходя из факта, что вы являетесь Премьер-министром Республики Сербии,
государства в котором живет большинство сербского народа Балканского полуострова,
разрешаю себе свободу напомнить Вам о больших страданиях сербов на протяжении
всего двадцатого века, а также на вывод в связи с этим, сделанный правительством
Республики Сербской Краины в изгнании о том, что очень вероятны новые его
страдания. Признаки этого уже видны и это на Вас, учитывая Ваше государственное
положение, налагает огромную ответственность.
Я Вам об этом напоминаю с полной сознательностью и исходя из факта, что
недавно обнародовано свидетельствование адвоката Святого Престола перед Верховным
судом Северного дистрикта в Калифорнии, в г. Сан-Франциско о том, что у Ватикана
существовало обязательство (по международному праву) помогать Независимому
Государству Хорватии, в период с 1941 по 1945 гг., в их биологическом истреблении
сербов, цыган и евреев, а также в изгнаниях и окатоличивании этих народов.
Сообщение с этого процесса (ноябрь 2006 года) передал американский
журналист Грег Шимански (Greg Szymanski) через американскую радиостанцию
(Genesis Communication Network). Он сообщил о заявлении адвоката Ватикана о том,
что Святой Престол помогал хорватской армии убивать сербов, цыган и евреев «потому,
что это разрешалось международными законами». Заявление адвоката Ватикана
журналист Шимански объяснил, ссылаясь на труд Эрика Джона Фелпса “Ватиканские
убийцы», в котором написано следующее: «Ватикан оправдывает убийства
так, как ставит себя выше законов и утверждает за собой право уничтожать
всех, кого считает иноверцами (еретиками), т.е. кто не показывает полную
верность и послушность к ватиканскому папе. При этом пользуется «Законом о
инквизиции» (Office of Inqisition) из шестнадцатого века, который пока все еще в
силе». Также, Джонатан Леви, адвокат жертв холокоуста в Хорватии заявил, что ему
переданы документы ватиканского послевоенного агента, хорватского католического
священника Крунослава Драгановича, которые помогут вынести верный приговор
против Ватиканского банка и Хорватии, в чем прямо обвинены Орден доминиканцев
и Хорватское освободительное движение. В этом процессе, за ограбленные деньги,

ценные предметы и прочее имущество жертв концлагеря в г. Ясеноваце, в котором
проводились массовые убиения сербов, цыган и евреев, Правительство Республики
Сербской Краины в изгнании является сообвинителем. Джонатан Леви подчеркнул:
«Папе Бенедикту Шестнадцатому надо бы задуматься по случаю того, что
неприкосновенность Святого Престола расшатана именно в Американском
Верховном суде».
Господин Премьер-министр!
Такое заявление в суде представителя Святого Престола больше, чем
шокирующее. Руководители Римско-католической церкви имеют огромное влияние
на политические движения в мире. Я напоминаю Вам, что большинство правительств
согласилось с заявлением его Святейшества Папы Иоанна Павла Второго из 1991 года о
соглашении Ватикана с противоконституционным сепаратизмом Республики Хорватии,
который явился маховиком хорватского государственного террора над сербами. Как
Вам известно, этому последовали многие убийства, грабеж, лишение персональных и
национальных прав сербов, в итоге чего произошло изгнание сербов, в количестве 500
– 800 тысяч человек.
Вы наверняка согласитесь, что зловеще звучит указанное выше заявление
адвоката Святого Престола. Оно слишком напоминает призвание сил зла из самой
темной истории человечества. Хотя такие призывы, ссылки на Закон по инквизиции,
угрожают любой нации в мире они больше, чем остальным народам, угрожают
сербскому народу. Поэтому разочарует факт, что Правительство Республики Сербии не
откликнулось по поводу заявления адвоката Святого Престола в Суде в Сан-Франциско.
Самые исходные нормы межгосударственных отношений ставят на Правительство
Республики Сербии обязательство потребовать от посла Святого Престола в Белграде
разъяснения по этому поводу, или потребуют от сербского посла при Святому Престолу
попросить объяснения от надлежащего государственного функционера.
Также разочарует и факт, что ни одно средство массовой информации в
Республике Сербии не сообщило ни слова по поводу свидетельствования адвоката
Святого Престола в Сан-Франциско несмотря на то, что Правительство Республики
Сербской Краины заявило об этом почти во все редакции. Если о происшедшем могло
подготовить передачу американское радио, при чем передача длилась целый час, очень
странно, что сербские СМИ молчат так, как это событие очень касается не только
трагического прошлого сербского народа, но и его будущего. Это указывает, что в
Сербии СМИ несвободные, цензурные, т.е. они полностью контролируются властью.
Я надеюсь, что по поводу указанного судебного процесса и соответственно с
нормами двухсторонних отношений Вы попросите разъяснения от уполномоченных
лиц Святого Престола. При этом не надо забыть очень важный факт, что заявление
сделано в суде Соединенных Штатов Америки.
Так как государственные учреждения Республики Сербии ( в том числе и ее
Правительство) отказывают любое сотрудничество Скупщине и Правительству
Республики Сербской Краины настоящее писмо просим считать открытым.
ПРАВИТЕЛЬСТВО РЕСПУБЛИКИ
СЕРБСКОЙ КРАИНЫ В
ИЗГНАНИИ
Премьер-министр Милорад Буха

The Government of the Republic of Serbian Krajina in exile is honored to welcome

diplomatic-consular representations in the Republic of Serbia in order to give them (with
only one document) an insight into utterly devastating violation of basic human rights of
Serbs exiled from Republic of Serbian Krajina and Croatia and to remind the DCR that the
Governments of entire Europe are very loudly requesting to respect the concept of democracy,
while in this part of the Europe citizens do not even have the right of getting their children’s
birth certificates by introducing them into official Books of Birth.
***
REPUBLIC OF SERBIAN KRAJINA - GOVERNMENT IN EXILE
11.080 Zemun, Маgistratski trg 3.
Tel. 3077-028, Fax: 3077-247, vladarsk@yubc.net
No. 366/06 – 29th of December 2006.

Per request of Mr. Dusan Kotur, born 23. 8. 1956. in Oljasa, Municipality Slavonska
Pozega in Croatia, from father Dragan and mother Dragica, settled in Batajnica, Bolmanske
bitke No. 6, Tel. 8486-362, to reconstructively certify that he was married in the Republic of
Serbian Krajina, in Vukovar on the 8th of March 1993, to Djekic Obrenka, born 1. 11. 1968,
in Jardol, Municipality Vitez, Bosnia and Herzegovina, from father Sava and mother Andja,
Government of the Republic of Serbian Krajina has issued the following :
CERTIFICATE
It is certified that the Croatian police has confiscated the archives of Government’s,
Communal and Court Departments of the Republic of Serbian Krajina. Therefore, the citizens
of Republic of Serbian Krajina actually can not use it. It is also confirmed that the part of
the Government’s documentation in Serbia is confiscated by the Police of the Republic of
Serbia, not allowing the people to use them. This is the violation of the basic human rights
of thousands of the people from the RS Krajina and the Republic of Croatia, in the first
line of those exiled in the Republic of Serbia and other countries. The Official Communal
organizations in Croatia and Serbia do not perform reconstructions of basic documents,
diplomas, employment certificates, birth certificates, marriage and death certificates, etc.
The Government of the Republic of Serbian Krajina is kindly asking the Authorities
in Municipality of Zemun to allow, through reconstruction, to the person named above the
availability of marriage certificate. Without that, he was not able to register his daughter
Ana into The Book of Birth, as she was born on 10. 10. 2006, in Belgrade, Savski Venac, as
his own daughter – ‘’ but he has registered himself as a man who acknowledged Anna as a
daughter”, instead. To the reconstruction of marriage certificate, the personal cards issued
by Republic of Serbian Krajina, might be helpful – Kotur Dusan, No. 40058, from 10. 05.
1993, Vukovar and Коtur Оbrenka, No. 45610, issued 09. 09. 1993, Vukovar –copies are
attached.
You will find attachéd the witnessed declarations about the marriage: Mr. Rikanovic
Milenko, born 10. 09. 1948. in Smoljanovci SO Slavonska Pozega, Croatia father Pajo and
mother Ljuba from Golubinci, Indjijska Street 74, No. of personal card 112985, Stara Pazova,
24. 05. 2002. and Mr. Kuljanin Milosav, born 24. 08. 1945. in Bradina, Municipality Konjic,
Bosnia and Herzegovina, father Ratomir and mother Radojka, from Belgrade, Skenderbegova
Street No. 6, No. of personal card 162159, Belgrade, 29. 20. 2004.
GOVERNMENT of the RSK
Branko Bibic, secretary

У ПРОГОНСТВУ
Рајко Лежајић
председник Скпштине владе Републике Српске
председинк Владе Републике Српске Крајине
проф. др Марко Атлагић

потпредсединк Владе Републике Српске Крајине

Ратко Личина
министар информисања
Др Момчило Суботић
министар
Миле Боснић
члан Владе Републике Српске Крајине

Никола Добријевић
члан Владе Републике Српске Крајине
секретар владе

КРАЈИНА У СЛИЦИ

Книн, престоница РСК
Книнска трвђава
Бенковац, Далмација, РСК

Дрниш, Далмација, РСК
Обровац, Далмација, РСК
Кариснско море

Зрмања
Манастир Крупа
Манастир Крка

Грачац, Лика, РСК
Кореница, Лика, РСК
Лика, РСК

Плитвичка језера, РСК

Војнић, Корудун, РСК
Крња, Кордун, РСК
Вргинмост,Кордун, РСК

Петриња, Банија, РСК
Глина, Банија, РСК
Двор на Уни, Банија, РСК

Западна Славонија, РСК
Липик, Зап. Славонија, РСК
Липик, базени

Вуковар, Славонија, РСК
Бели Манастир, Барања, РСК
Република Српска Крајина

Vlada RSK u progonstvu – “RSK – Drzavna Dokumenta”
Objavljeno na www.krajinaforce.com
Za vise dokumenata, audio i video materija posjetite sajt
www.krajinaforce.com
715

Устав Републике Српске Крајине

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Устав Републике Српске Крајине

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ДОКУМЕНТИ ВЛАДЕ И СКУПШТИНЕ

ГРБ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

О ПРОГЛАШЕЊУ УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ

Проглашава се Устав Републике Српске Крајине који је усвојен на сједници

ПРЕДСЈЕДНИК ПРЕДСЈЕДНИК ПРЕДСЈЕДНИК

Миле Паспаљ, с.р. Илија Кончаревић, с.р. Вељко Вукелић, с.р.

Полазећи од права српског народа на самоопредјељење и у складу са слободно

Републике Српске Крајине

Република Српска Крајина национална је држава српског народа и држава свих

Сувереност припада српском народу Републике Српске Крајине и свим грађанима

Територију Републике Српске Крајине чине српске области: Крајина, Славонија,

У Републици Српској Крајини слободно је све што Уставом и законом није

Границе Републике Српске Крајине одређују се законом. О промјени границе

Република Српска Крајина има грб, заставу и химну.

У Републици Српској Крајини у службеној је употреби српски језик и ћирилично

Уставотворна и законодавна власт припада Скупштини.

Рад државних органа доступан је јавности.

II СЛОБОДЕ, ПРАВА И ДУЖНОСТИ ЧОВЈЕКА И ГРАЂАНИНА

Слободе и права човјека и грађанина ограничене су само једнаким слободама и

Слободе и права остварују се, а дужности се испољавају на основу Устава, осим

Грађани су једнаки у правима и дужностима и имају једнаку заштиту пред

Живот човјека је неприкосновен.

Слобода човјека је неприкосновена.

Лице за које постоји основана сумња да је починило кривично дјело може, на

Грађанима је зајамчена слобода кретања и настањивања и право да напусте

Људско достојанство и право на приватни живот човјека су неповредиви.

Тајна писма и друга средства општења су неповредива.

Свако има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете коју му

Штету је дужна надокнадити Република Српска Крајина или организација која

Јемчи се поштовање људске личности и достојанства у кривичном и сваком

Право је човјека да слободно одлучује о рађању дјеце.

Мајка и дијете имају посебну заштиту.

Породица има посебну заштиту.

Свако има право на заштиту здравља.

Човјек има право на здраву животну средину.

Школовање је сваком доступно под једнаким условима.

Јемчи се право својине у складу с Уставом и слобода предузетништва.

Свако има право на рад.

Запослени имају право на одговарајућу зараду.

Запослени имају право на штрајк у складу са законом.

Запослени имају право на ограничено радно вријеме, на дневни и недјељни одмор

Грађанима који су дјеломично слободни за рад зајемчује се оспособљавање

Обавезним осигурањем запослени, у складу са законом, обезбјеђују себи право

на здравствену заштиту, право на породичну пензију као и друга права по основу

Јемчи се слобода вјероисповијести која обухвата слободу вјеровања, исповједања

Грађанима се јемчи слобода збора и другог окупљања и без одобрења, уз

Јемчи се слобода политичког, синдикалног и другог организовања и дјеловања

Јемчи се слобода савјести, мисли и јавног изражавања мишљења.

У Републици Српској Крајини штампа и други облици јавног информисања

Грађанин Републике Српске Крајине има држављанство Републике Српске

Грађанин има право да јавно критикује рад државних и других органа и

Грађанину се јемчи слобода изражавања националне припадности и културе и

Странац у Републици Српској Крајини има слободе и права човјека утврђене

Одбрана Републике Српске Крајине је право и дужност сваког грађанина.

Свако је дужан да плаћа порезе и друге дажбине утврђене законом.

Свако је дужан да се придржава Устава и закона.

Дужност је сваког да другоме пружи помоћ у невољи и да учествује у отклањању

III ЕКОНОМСКО И СОЦИЈАЛНО УРЕЂЕЊЕ

Економско и социјално уређење заснива се на слободном привређивању, свим

Право својине је зајемчено.

Привредне и друге дјелатности обављају се слободно и под једнаким условима,

Својина и рад су основе управљања и учешћа у одлучивању.

Природна богатства и добра у општој употреби, као добра од општег интереса