Вы находитесь на странице: 1из 220

Ljubomirka Krklju Sran arki

OPTA ISTORIJA DRAVE I PRAVA


BEOGRAD, 1986. Recenzenti: Prof. dr Dragomir Stojevi Prof. dr Obrad Stanojevi SADRAJ Predgovor 3 POJAM I PREDMET OPTE ISTORIJE DRAVE I PRAVA 4 Mesto opte istorije drave i prava u okviru drutvenih nauka 5 PRVOBITNA ZAJEDNICA 16 DRAVA I PRAVO U ROBOVLASNIKOM PERIODU 24 Zajednike crte robovlasnikog drutva i drave 25 Stare robovlasnike drave - istone despotije 27 1. Egipat 28 2. Vavilon 34 Mlae antike drave 41 1. Grke drave 41 Sparta 44 Atina 46 2. Helenistike drave 55 DRAVA I PRAVO U FEUDALNOM DRUTVU 59 Zajednike crte feudalnog drutva i drave 60 Feudalno pravo 62 I. Ranofeudalne monarhije 64 1. Drutveno-ekonomski i politiki uzroci nastanka ranog feudalizma 64 2. Vizantija 75 3. Franaka drava 86 4. Arabljanska drava 96 II. Staleke i apsolutne monarhije 103 1. Francuska 103 2. Nemaka 120 3. Engleska 129 4. Tursko (Osmansko) carstvo 141 DRAVA I PRAVO U BUROASKOM DRUTVU 146 Opta svojstva buroaskog drutva i drave 147 Karakteristike buroaskog prava 151 Najznaajnije buroaske drave 154 1. Engleska (Velika Britanija, Ujedinjeno Kraljevstvo) 154 2. Sjedinjene Amerike Drave 162 3. Francuska (1789-1918) 167 4. Nemaka 182

5. Austro-Ugarska monarhija 190 6. Italija 195 7. Rusija 202 DRAVA I PRAVO U SOCIJALISTIKOM DRUTVU 209 Postanak i razvoj socijalistikih drava 210 1. Pariska komuna 212 2. Oktobarska revolucija i nastanak SSSR-a 214 Vanija literatura 219

PREDGOVOR
Ovaj udbenik nastoji da na saet nain prikae nastanak i razvoj drave i prava kroz istoriju, poev od prvobitne zajednice pa do XX veka. Da bi se taj proces to bolje uoio odabrane su one drave i pravni sistemi, koji su u odreenoj drutveno-ekonomskoj formaciji bili dominantni i iji se uticaj proirio i na ostale drave i njihova prava. Naravno, udbenik ne predstavlja samo zbir istorija pojedinih drava i prava, ve nastoji, u onoj meri koliko je to mogue i u skladu sa najnovijim istraivanjima u ovoj naunoj oblasti, da iznese i neke opte zakljuke o istorijskopravnom razvoju. Udbenik je, pre svega, namenjen studentima pravnih fakulteta, te je prilikom njegovog pisanja voeno rauna o toj injenici. Stoga knjiga ne sadri poglavlje o Rimskoj dravi i pravu (izuzev kraeg prikaza drutveno-ekonomskih, politikih i verskih prilika u poznom Rimskom carstvu, neophodnog da bi se shvatio nastanak ranofeudalnih drava), jer studenti pravnih fakulteta u okviru redovnog kursa, izuavaju predmet Rimsko pravo. S druge strane, u udbeniku je dato neto vie podataka iz opte (politike) istorije, koji strogo uzevi ne bi spadali u pravnu istoriju. No, to je uinjeno iz dva razloga: prvo, bez dobrog poznavanja politike istorije nemogui je pravilno shvatiti dravno-pravnu istoriju. Drugo, u dananjim kolama usmerenog obrazovanja uenici nedozvoljeno malo ue istoriju, tako da na studije dolaze sa nedovoljnim poznavanjem opte istorije, a to je inae preduslov za pravilno razumevanje istorije drave i prava. Prilikom prikazivanja razvoja pojedinih drava i pravnih sistema, autori su smatrali da nije neophodno uvek obuhvatiti sve elemente dravne organizacije i sve grane prava, nego samo one, koje su u datoj fazi razvoja tih drava bile znaajne i imale uticaja na druge drave i dalju evoluciju drave i prava. I najzad, miljenje autora je bilo da se u hronolokom prikazu opte istorije drave i prava treba zaustaviti na dogaajima izmeu dva svetska rata. To je uinjeno s razloga to se dravno-pravne institucije kasnijeg perioda na pravnim fakultetima prouavaju u okviru drugih nastavnih predmeta, te da bi se izbeglo nepotrebno ponavljanje. Autori koriste priliku da se zahvale recenzentima rada prof. dr Dragomiru Stojeviu i prof. dr Obradu Stanojeviu na njihovom trudu i korisnim sugestijama. Novi Sad, 19. V 1986. Autori

POJAM I PREDMET OPTE ISTORIJE DRAVE I PRAVA

MESTO OPTE ISTORIJE DRAVE I PRAVA U OKVIRU DRUTVENIH NAUKA


Opta istorija drave i prava se bavi prouavanjem drave i prava u prolosti, kao drutvenih pojava. Ona je stoga i istorijska i pravna nauka, te je u tesnoj vezi i sa optom istorijom, kao i sa izvesnim brojem pravnih nauka. Da bismo bolje shvatili njen pojam i predmet, potrebno je najpre odrediti ta podrazumevamo pod istorijom kao naukom i kakvo je mesto Opte istorije drave i prava u okviru opte istorije. POJAM ISTORIJE KAO NAUKE Istorija je kao samostalna delatnost Ljudskog duha nastala kod starih Grka, te je i njen naziv grkog porekla. Pod istorijom Grci su podrazumevali poznavanje i izlaganje dogaaja iz prolosti. U tom znaenju re sreemo kod Herodota iz Halikarnasa, grkog pisca iz V veka pre nae ere, koji je u obimnom delu naslovljenom Istorija, nastojao da prikae dogaaje koji su se zbili u prolosti u svim zemljama njemu tada poznatog sveta, kao i da utvrdi istorijsku istinu. Herodota je jo Ciceron nazvao ocem istorije, pa se do dana dananjeg nastanak istorije kao nauke vezuje za njegovu linost. Kao i svaki naziv koji je upotrebljavan dugi niz godina i re istorija je poprimila razliita znaenja. Ona se u svakodnevnom govoru koristi i da bi oznaila sav istorijski razvoj Ljudskog drutva, a istovremeno i nauku o tome razvoju. U daljem izlaganju mi emo pod reju istorija podrazumevati samo istoriju kao nauku. Iako istorija prouava dogaaje iz prolosti, njen predmet ne predstavljaju svi dogaaji i promene koje su se nekad zbile. Pre svega, velike promene u prirodi nisu predmet istorije, ve drugih naunih disciplina, mada istorija u pojedinim sluajevima moe da uzme u obzir i neke prirodne procese. Kada, na primer, ispitujemo opadanje Dubrovnika u XVII veku, ne moemo mimoii katastrofalni zemljotres koji je 1667. godine zadesio ovaj grad. Predmet istorije, dakle, mogu biti samo dogaaji koji su u vezi sa ljudima, tanije sa ljudskim drutvom, jer se istorija ne bavi biolokom i fiziolokom stranom ljudskog bia, ve samo ovekom kao drutvenim biem. Ali, istorija se ne bavi ovekom i ljudima uopte, ve ljudima u prostornom i vremenskom okviru. Poto smo na ovaj nain blie odredili ta podrazumevamo pod istorijom, pokuaemo da damo i definiciju istorije kao nauke. Treba pritom naglasiti da nije nimalo lako odrediti pojam istorije, jer brojni istoriari, polazei od razliitih naunih i ideolokih koncepcija, razliito shvataju i odreuju istoriju, pa se samim tim u nauci sree itavo more definicija istorije. Svesni te tekoe i nimalo ne teei da damo definitivan odgovor na ovo sloeno pitanje, mi emo se opredeliti za definiciju koja kae da je istorija nauka koja u prostornom i vremenskom okviru istrauje razvoj ljudskog drutva u prolosti, trai njegove uzroke i zakonitosti odreenog drutveno-ekonomskog poretka. Poto se u izloenoj definiciji istorije sreemo sa pojmovima uzronosti i zakonitosti, postavilo se pitanje ta uzrokuje istorijske dogaaje i ta ili ko odreuje zakonitosti drutvenoekonomskog poretka. Izuzimajui neke retke istoriare, kao to je, na primer bio Tukidid, stari pisci se nisu mnogo muili oko objanjavanja pojava koje su opisivali. Za antike autore svetom upravljaju bogovi i sudbina, za srednjovekovne pisce istorijski razvoj ljudskog drutva odreuje boja volja. Tek od XVII veka pokuavaju da se na ova pitanja daju racionalni odgovori. Preokret nastaje u XIX veku, kada sa snanim razvojem i prirodnih i drutvenih nauka dolazi do zahteva da se istorija uini to egzaktnijom. Smatra se da je cilj svake nauke, pa samim tim i istorije, utvrivanje zakonitosti kojom se ta nauka bavi. U vezi sa tim dolo je do vanog probraaja u istorijskoj nauci. Naputeno je jednostrano posmatranje vojnih i politikih dogaaja i interes istoriara proiren je na privredni, drutveni i kulturni razvoj. U tim dogaajima bilo je 5

neuporedivo lake uoiti odreene pravilnosti i zakonitosti ljudskog drutva, nego u delovanju pojedinaca i izolovanim dogaajima, koji su se savremenicima inili jedinstvenim i neponovljivim. Sve ove pojave omoguile su osnivaima naunog socijalizma, Marksu i Engelsu, da istoriju postave na pravu naunu osnovu, otkriem da uslovi privreivanja odreuju drutvenu strukturu i njene suprotnosti i preko nje deluju na itavu drutvenu nadgradnju i ideologiju. Istorija je, nesumnjivo, najznaajnija drutvena nauka. Kod ljudi ona predstavlja svest o sopstvenom postojanju i klju za razumevanje sadanjosti. Samo tako se moe objasniti njen rani nastanak i veliki znaaj koji joj je pridavan od antikih vremena. Nije sluajno to je kod Grka, Klija, prva u redosledu muza, bila zatitnica istorije, niti to su je Rimljani nazivali uiteljicom ivota. Svi veliki mislioci iz oblasti drutvenih nauka, ukljuujui i klasike marksizma, bili su odlini poznavaoci istorije. Znaaj istorije je danas jo vie porastao, jer se raznoliki i sloeni odnosi koji postoje u savremenom drutvu, teko mogu razumeti bez dobrog poznavanja istorije. PODELA ISTORIJE Civilizovano ljudsko drutvo postoji gotovo est milenijuma i o njegovom razvoju raspolaemo neizmernim brojem podataka koje nijedan istoriar-pojedinac ne moe podjednako dobro da poznaje. Radi detaljnijeg i pouzdanijeg prouavanja, istoriari su prinueni da vre razliite podele istorije. Takvih deoba ima mnogo, ali su najvanije tri, koje su nainjene prema razliitim kriterijumima i ne iskljuuju jedna drugu. To su vremenska podela ili periodizacija, teritorijalna podela i podela po sadrini. Vremenska podela ili periodizacija. Od svih podela istorije vremenska je najznaajnija. Njen zadatak se sastoji u tome da pronae i izdvoji posebne periode unutar kojih istorijski razvoj ima izvesne karakteristike koje ga odvajaju od prethodnog, odnosno od narednog perioda. Stoga se istoriari trude da pronau odreene istorijske dogaaje koji su bili kljuni i koji bi oznaavali kraj jednog i poetak drugog istorijskog razdoblja. Odrediti takve datume nije nimalo lako i njihovo oznaavanje je esto rezultat subjektivne procene pojedinih istoriara, tako da o tom pitanju meu njima ee postoje razmimoilaenja nego saglasnost. Tekou stvara i injenica to se sva ljudska drutva ne razvijaju istom brzinom, tako da jedan dogaaj moe biti od presudnog znaaja u jednom delu sveta, dok u drugom ne mora imati nikakve vanosti. Tako, na primer, propast Zapadnog rimskog carstva 476. godine se u evropskoj istoriji uzima kao kraj robovlasnikog perioda i poetak feudalizma. Za tadanju evropsku i mediteransku civilizaciju taj dogaaj je bio od nesumnjive vanosti, ali na nastanak i razvitak Amerike, na primer, nije ba nimalo uticao. Pokuaji vremenske podele stari su gotovo koliko i sama istorija. U starom veku je postojala periodizacija koja je istoriju delila na razdoblja etiri velika svetska carstva: asirsko, persijsko, grko-makedonsko i rimsko. Hriani nisu prihvatali ovakvu periodizaciju zbog toga to je ona ostavljala po strani mnoge narode koje su Grci i Rimljani smatrali varvarima. Polazei od podataka koje prua Biblija, istaknuti hrianski pisac Aurelije Avgustin (354-430) podelio je itavu ljudsku istoriju na est razdoblja: 1) od Adama do Noja; 2) od Noja do Avrama 3) od Avrama do Davida, 4) od Davida do vavilonskog ropstva; 5) od vavilonskog ropstva do Hristovog roenja, i 6) od Hristovog roenja do kraja sveta. Ovu periodizaciju su irili i popularizovali mnogi srednjovekovni hroniari pa je ona postala osnov i za dananji na nain raunanja godina. U VI veku je monah Dionisije Mali, koristei se tablicama uskrnjih praznika, izraunao godinu navodnog Hristovog roenja (a to znai poetak este, nove, ere), pa je takav nain raunanja godina zavladao postepeno u gotovo itavom svetu. Novu periodizaciju donosi tek razdoblje humanizma. Poto su se naunici ovoga perioda predano bavili prouavanjem grke i rimske civilizacije, uobiajio se naziv antika ili stara vremena, za oznaavanje svih dogaaja koji su se zbili do pada Zapadnog rimskog carstva. 6

Izmeu drevnih Grka i Rimljana, s jedne strane, i humanista s druge, stajalo je srednje doba ili srednji vek. Tako su se poele nazirati konture najpriznatije i najvie primenjivane periodizacije, koja istoriju ljudskog drutva deli na stari, srednji i novi vek. Nju je u praksi prvi put primenio slavni italijanski humanist Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli, 1469-1527), piui istoriju svog rodnog grada Firence. Kasniji istoriari su nastavili da je upotrebljavaju, razradivi je jo vie. Pri ovakvoj periodizaciji tekou stvaraju datumi, odnosno dogaaji, koje treba izabrati kao granicu za kraj starog i poetak srednjeg veka, kao i kraj srednjeg i poetak novog veka. Meu istoriarima se ustalilo miljenje da se zbacivanje poslednjeg zapadnorimskog cara 476. godine smatra krajem starog i poetkom srednjeg veka. Ali, bilo je i onih koji su smatrali da tu granicu treba pomeriti do Justinijanove smrti 565. godine, pa ak i do raspada Karolinkog carstva u IX veku. Ni u pogledu odreivanja granice izmeu srednjeg i novog veka ne postoji saglasnost meu istoriarima. Neki su smatrali propast Vizantijskog carstva, do koga je dolo kada su Turci 1453. zauzeli Carigrad, krajem srednjeg i poetkom novog veka. Za druge je tu prekretnicu oznaavalo otkrie Amerike 1492. godine, a za neke poetak reformacije 1517. godine. U poslednje vreme sve je vie izraeno miljenje da poetak novog veka treba raunati od izbijanja prvih buroaskih revolucija: u Nizozemskoj 1579, u Engleskoj 1642, i posebno u Francuskoj 1789. Poto smo videli da je nemogue napraviti apsolutno preciznu periodizaciju, koja bi zadovoljila sve kriterijume, mi emo se ipak opredeliti, za periodizaciju koja istoriju celokupnog ljudskog drutva deli na vie drutveno-ekonomskih formacija. Ovakva podela istorije zasniva se na Marksovom stanovitu da postoje formacije drutva u kojima nain proizvodnje sa proizvodnim odnosima, drutvenom strukturom i nizom prateih pojava ini jednu unutranju celinu. Marks je u istoriji ljudskog drutva uoio pet takvih formacija: prvobitnu zajednicu, robovlasniku, feudalnu, kapitalistiku i komunistiku, koja bi trebalo da sledi kapitalistikoj drutveno-ekonomskoj formaciji. Treba, meutim, napomenuti da ni Marks ni Engels nisu te formacije uopte hronoloki fiksirali. Polazei od navedenih marksistikih stanovita mi emo se u Optoj istoriji drave i prava pridravati podele istorije ljudskog drutva na pet drutveno-ekonomskih formacija. 1) Prvobitna zajednica traje vie desetina hiljada godina i u pojedinim svojim vidovima i do dananjih dana. Ipak, uzima se da je njena gornja granica IV milenijum pre nove ere, kada su postale prve robovlasnike drave. 2) Robovlasniko drutvo poinje sa nastankom prvih drava u Egiptu i Mesopotamiji, oko 3200. godine pre nove ere i traje do V veka nae ere, odnosno do propasti Zapadnog rimskog carstva 476. godine. 3) Feudalno drutvo smatra se da traje od V veka nove ere pa do izbijanja prvih buroaskih revolucija, posebno francuske 1789. godine, zbog njenog velikog uticaja na ruenje feudalnih odnosa u Evropi i jo nekim delovima sveta. 4) Kapitalistiko drutvo zapoinje buroaskim revolucijama i traje do dananjih dana. 5) Socijalistiko drutvo, koje danas postoji naporedo sa kapitalizmom, otpoinje prvim socijalistikim revolucijama, Pariskom komunom 1871. i oktobarskom revolucijom 1917. godine. Pre svega, treba napomenuti, da u dananje vreme, uz postojanje kapitalistikih i socijalistikih drava, nalazimo i niz zemalja i drutava u kojima se meaju elementi nekoliko razliitih drutveno-ekonomskih formacija, tako da je savremeno doba gotovo nemogue precizno klasifikovati. Teritorijalna podela. Teritorijalna podela deli istorijski razvoj sa gledita prostora na kome se on odvijao. Prema toj podeli mogue je razlikovati istorije itavog sveta, istorije pojedinih drava i naroda i lokalne istorije.

Prikazivanje univerzalne ili svetske istorije predstavljalo je ambiciju jo nekih grkih istoriara, kao, na primer, Herodota ili Polibija. U srednjem veku univerzalne, svetske hronike, koje opisuju dogaaje od stvaranja sveta pa do autorova vremena, su takoe esta pojava. No sve te svetske istorije nisu to bile u dananjem smislu rei, jer su znanja tadanjih ljudi bila svedena na ograniene geografske prostore koji su za njihove istoriare predstavljali itavu vaseljenu. Tek od XVIII veka nastaju moderne istorije sveta, koje su se najee sastojale od izlaganja istorija velikog broja naroda. Ali, ve u XIX veku je koliina znanja i podataka o istoriji raznih naroda i drava premaila mogunosti istoriara-pojedinca, tako da su dananje svetske istorije delo veeg ili manjeg broja autora. I pored toga, u svetskim istorijama se ne izlau detaljno istorije svih postojeih drava i naroda, ve samo osnovne linije svetskoistorijskog razvitka, dok se u razvitak pojedinih drava i naroda zalazi samo u onoj meri u kojoj je on imao znaaj za celinu. Ni mi se prilikom izlaganja Opte istorije drave i prava neemo zadravati na opisima svih drava i pravnih sistema koji su se u istoriji javili, ve samo onih koji su bili najznaajniji i najuticajniji na opti tok razvoja drave i prava. Prikazivanje istorije jedne drave ili jednog naroda je daleko ee i jednostavnije nego to je to sluaj sa svetskom istorijom, mada se i tu pojavljuju neki problemi. Pre svega, za istoriara stvara tekou odnos ovako ogranienih celina (narod, drava, odreena teritorija) prema svemu to je ostalo izvan tih okvira. Politike granice, jezika obeleja ili geografski prostor nisu nikad u istoriji predstavljali nepremostive prepreke koje bi onemoguile uzajamnu ljudsku povezanost i meusobne uticaje. Zbog toga i istorija pojedinih naroda i drava mora voditi rauna o svemu to je povezano sa drugim narodima i dravama, da bi se zakljuilo ta je jedna drava davala ili primala od druge. Lokalna istorija pokazuje razvoj jo manjih teritorija, kao to su, na primer, pojedini gradovi i sela. Poto je lokalni razvoj po pravilu vezan za ira podruja, treba prilikom pisanja lokalne istorije, pored niza specifinosti, voditi rauna i o optim zbivanjima u kojima se taj lokalitet naao. Ali tu postoji opasnost od rasplinjavanja, koju istoriar mora da izbegne. Ne sme se, na primer, prilikom opisivanja pada jednog grada pod tursku vlast, u njegovoj lokalnoj istoriji, iznositi itav istorijat turskih osvajanja. Lokalna istorija ime posebnog znaaja u opisivanju privrednih i drutvenih zbivanja. te je njena vanost tek i modernoj istoriografiji uoena. Podela po sadrini i problematici. Najkasnije se javila podela istorije po sadrini odnosno po pojedinim stranama ili apsketima ljudskog ivota i delovanja. Danas je ona i potpunosti razraena, tako da se na svakom koraku susreemo sa itavim nizom istorija. Postoje istorija prava, privrede, religije, filosofije, matematike, vojne vetine, knjievnosti, umetnosti itd. Ovako razgranata podela nastala je iz dve vrste razloga. S jedne strane su pojedine struke negovale svoju istoriju i elele da je unaprede i obogate, a s druge, prouavanje razvoja pojedinih nauka je zahtevalo posebna struna znanja, kojima istoriari u uem smislu nisu raspolagali. Meu posebnim istorijama sve nemaju podjednak znaaj za razumevanje istorijskog razvoja ljudskog drutva. Prilikom ispitivanja istorije prirodnih nauka (fizike, matematike, biologije, itd.), njihovog istraivaa interesuje kakvu je prolost imala neka od pomenutih nauka. Pri tom, njemu nije nuno da sazna i proui opte stanje u drutvu u prolosti, jer sa gledita njegove nauke te injenice nemaju znaaja. Nije takav sluaj kada se radi o istoriji drave i prava i istorije privrede. Ove pojave se, zbog ogromnog znaaja koji imaju za ivot ljudi, ne mogu prouavati odvojeno od opteg istorijskog razvoj ljudskog drutva. Meu svim posebnim istorijama, istorija drave i prava je, nesumnjivo, najznaajnija. Poto su drava i pravo drutvene pojave, koje su prema marksistikom uenju nadgradnja drutvenoekonomskih odnosa, nemogue je prouavati i razumeti istorijski razvoj drutva bez poznavanja istorije drave i prava. Stoga se danas smatra da istoriar prava treba da poseduje i potpuno obrazovanje istoriara i posebno znanje iz svoje (pravnike) struke.

Opta istorija drave i prava je, kao posebna istorijska disciplina istovremeno i deo opte istorije, ali i sastavni deo pravnih nauka. Zbog toga je ona u tesnoj vezi i sa optom istorijom i sa pravnim naukama, pre svih teorijom drave i prava. ISTORIJSKI IZVORI Poto je istorija nauka koja se bavi prouavanjem dogaaja iz prolosti, za istoriara je osnovno pitanje kako doi do saznanja o proteklim zbivanjima, od kojih ga deli krai ili dui vremenski interval. Drugim reima, problem je odakle izviru naa znanja o prolosti, odnosno ta su nai istorijski izvori. Istorijski izvori su tekstovi, predmeti ili injenice iz kojih moemo crpsti saznanja o prolosti. Predmeti su razni ostaci materijalne kulture (oruja, orua, nakit) koji nam daju krte ali pouzdane podatke o stepenu razvoja proizvodnih odnosa nekog drutva. Ako, na primer, na tlu Grke pronaemo gvozdeni ma koji potie iz VIII veka pre nove ere, zakljuiemo da su grka plemena i u to doba ovladala vetinom topljenja gvozdene rude. Taj podatak e nesumnjivo biti pouzdan, ali neka detaljnija obavetenja od toga izvora ne moemo izvui. I injenice mogu biti istorijski izvor, ali podaci koje one daju su posredni i takoe krti. injenica, na primer, da na tlu dananje Jugoslavije ima naziva sela i gradova koji su avarskog porekla ukazuje da je nekad tursko-mongolsko pleme Avara nastanjivalo i nae krajeve. Tekstovi ili pisani izvori su za istoriara daleko najvaniji izvor. Njihova obavetenja su mnogo iscrpnija nego to je to sluaj sa podacima koje daju prethodne dve grupe izvora. Tekstova ima razliitih i mi emo pokuati da se upoznamo sa najvanijima. Za pravnu istoriju najvaniji pisani izvori su zakoni i zakonici koji su nekad bili izvor prava u formalnom smislu, odnosno oblik kroz koji se manifestovala volja vladajue klase. Zakoni su obino sauvani u pouzdanim tekstovima, ali nameu pitanja u kojoj meri su bili sprovedeni i potovani. Pored zakona izvori za pravnu istoriju su i mnogi drugi tekstovi koji svojevremeno nisu nastali kao izvori prava, ali danas slue kao vana dopuna zakonima. To je sluaj pre svega sa takozvanim istoriografskim izvorima, koji beleei dogaaje iz prolosti daju niz podataka od znaaja za istoriju drave i prava. Najvaniji istoriografski izvori su istorije, anali, biografije, dnevnici i slino. Istorije predstavljaju pripovedanje dogaaja iz prolosti sa izraenom umetnikom tendencijom, kojoj se ne retko podreuje i istorijska istina. Nastale su kod Grka, gde su smatrane oblikom knjievnosti, ali su za istoriara od velikog znaaja zbog niza istorijskih podataka. Anali ili letopisi predstavljaju hronoloko zapisivanje dogaaja, obino po godinama, bez neke vee povezanosti. Nastali su od zvaninih lista vrilaca raznih javnih funkcija, voenih iz godine u godinu i dopunjavanih podacima o raznim dogaajima koji su smatrani dostojnim da se upamte (ratovi, epidemije, prirodne pojave). Kod Rimljana i u srednjem veku se naziv anali upotrebljavao i za istorijska dela nekih pisaca. Biografije ili ivotopisi se usredsreuju na opisivanje ivota neke istaknute linosti. Neguju se jo od starog veka. U antikim biografijama bile su jako izraene umetnike i etike tendencije. Srednji vek je razvio posebnu vrstu biografija, hagiografije ili itija. One opisuju ivote hrianskih muenika, kasnije kanonizovanih. Prilikom opisa hagiograf nastoji da uvelia znaaj hrianskog sveca o kome pie, tako da u itijima uda i moralne pouke preovlauju nad stvarnim tokom ivota junaka kome je spis posveen. Vrsta biografija su i autobiografije, odnosno sluaj kada ivot jedne linosti opisuje ona sama, a ne neko drugi. Sasvim razumljivo da kod autobiografija postoji mnogo vea mogunost subjektivnog prikazivanja istorijskih zbivanja. Dnevnici predstavljaju postepeno zapisivanje dogaaja, obino iz dana u dan, nastalo neposredno posle samog dogaaja. Po tome se oni razlikuju od memoara, koji predstavljaju 9

autorovo seanje na prole dogaaje i koji nastaju znatno kasnije od samih dogaaja. U dnevnicima je zabeleeno autorovo iskustvo, a u memoarima seanje na njegova iskustva. Pored istoriografskih izvora za istoriju drave i prava su od velikog znaaja izvori nastali iz raznovrsnih poslovnih odnosa. Te vrste izvora i danas preovlauju i meu njima su najvaniji povelje i akta. Povelje su po svom sadraju obino darovnice kojima neko lice poklanja drugom nekakav posed ili privilegije. Njihova karakteristika je da su sastavljene u manje-vie odreenoj formi i da sadre sve elemente obavljenog posla koji je bio povod njihovog nastanka. Naroito esto su izdavane u srednjem veku. Akta su, nasuprot, sastavljena u slobodnijim formama i nastajala su zdrueno, u veem broju, povodom istog posla. Ima ih bezbroj, ali se mogu podeliti na politika, upravna, vojna, sudska, finansijska itd. Iako pisani izvori pruaju daleko potpunije podatke o prolosti od predmeta i injenica, i njihovo korienje namee brojne tekoe. Meu njima treba pomenuti problem deifrovanja, falsifikata, interpolacije, zablude i subjektivnosti. Deifrovati i proitati neki tekst zahteva poznavanje jezika i pisma na kome je napisan. Taj problem je posebno teak kada je u pitanju neki od mrtvih jezika, odnosno onih koji se danas ne koriste. Najefikasniji nain za reenje ovog pitanja je pronalaenje i korienje uporednih tekstova. Ako raspolaemo tekstom iste sadrine, napisanim na jednom poznatom i jednom nepoznatom jeziku, uporeivanjem znaenja izraza moe se doi do kljua za razumevanje nepoznatog pisma. Na taj nain je, na primer, francuski naunik ampolion deifrovao poetkom XIX veka egipatske hijeroglife, koristei se uporednim grko-egipatskim tekstom. No, i pored toga, postoje i danas neka pisma kao na primer etrursko, koja nisu jo uvek deifrovana. Kod itanja izvora tekou moe da stvori, ak i ako poznajemo pismo, izvesno oteenje teksta, tako da pristupanje njegovoj rekonstrukciji nije nimalo jednostavan posao. Falsifikat predstavlja krivotvorenje istorijske istine, najee radi materijalne koristi ili neke politike ambicije. Crkve i manastiri su, na primer, u srednjem veku esto falsifikovali povelje da bi sebi pribavili razliite privilegije. Zadatak istoriara je da otkrije falsifikat i da mu suprotstavi autentian tekst. To se postie time to se otkrivaju greke falsifikatora, kojima ili iz nepanje ili iz neznanja, promakne po neka injenica koja nije mogla biti u upotrebi u odreenom istorijskom razdoblju. Ako bi, na primer, neki falsifikator objavio povelju iz vremena srpskog kralja Milutina i kao datum izdavanja stavio 1299. godinu, istoriarima bi odmah bilo jasno da se radi o falsifikatoru, jer takav nain raunanja godina nije tada bio u upotrebi u srednjovekovnoj Srbiji. Naravno, ovo je naivan primer falsifikata, kakvi su u praksi retki. Nasuprot, otkrivanje vetog falsifikatora zahteva od istoriara odlino poznavanje odreenog istorijskog razdoblja. Interpolacija ne predstavlja falsifikat celog teksta izvora, ve samo umetanje krae sadrine u autentian tekst. Nastaje najee zbog politikih, ideolokih i materijalnih razloga. Kao primer interpolacija mogu se navesti umetanja i izmene koje je vrila Justinijanova komisija pravnika u tekstovima klasinih rimskih pravnika. Sastavljajui kompilaciju rimskog prava, Tribonijan i ostali lanovi komisije, su mnoge odredbe izmenili i prilagodili duhu Justinijanove epohe. Zabluda postoji kada je jedan izvor autentian, a istoriari misle da je falsifikat, ili obratno. Do zablude dolazi usled raspolaganja nedovoljnim brojem injenica. Otklanja se obino otkriem nekog novog izvora ili saznanja. Subjektivnost u prikazivanju istorijskih dogaaja je neizbean pratilac izvora. Budui da su sastavljai izvora ljudi, sasvim je razumljivo da su kod pisanih izvora prisutni brojni subjektivni inioci kao to su mrnja, naklonost, sujeta, politika, verska ili rasna pripadnost i slino. Zbog toga je neophodno, to je vie mogue, obavestiti se o tome koje autor odreenog istorijskog teksta i postaviti dva osnovna pitanja: da li je pisac mogao i da li je pisac hteo da kae istinu. Ako, na primer, itamo memoare biveg britanskog premijera Vinstona erila o drugom svetskom ratu, jasno je da na prvo pitanje moramo dati pozitivan odgovor. Kao predsednik Vlade jedne od vodeih svetskih sila iz drugog svetskog rata, eril je i te kako mogao da kae istinu. 10

Ali, na pitanje da li je hteo, odgovor bi svakako bio drukiji, jer je kao politiar sigurno preutao neke neprijatne dogaaje koji bi kompromitovali njega i njegovu zemlju. S druge strane, mogue je da neka linost eli da prikae istinito dogaaje, ali jednostavno to ne moe jer nije bila uesnik u odluujuim zbivanjima. POMONE ISTORIJSKE NAUKE Videli smo sa kojim se sve problemima suoava istoriar u radu sa izvorima. Poznavanje niza detalja vrlo raznorodne materije, koje je neophodno u radu sa izvorima, prevazilazi esto mogunosti istoriara pojedinca. Zbog toga se on prilikom istraivanja slui rezultatima do kojih su dole pojedine, usko specijalizovane nauke, koje ispituju samo neke elemente istorijskih izvora. Takve nauke nazivaju se pomonim istorijskim naukama. Ima ih mnogo, ali mi emo izdvojiti paleografiju, hronologiju, diplomatiku, numizmatiku, metrologiju, heraldiku i istorijsku topografiju. Paleografija (grki palaios = star, grafein = pisati) se bavi izuavanjem starih pisama. Njen znaaj je velik, jer su se tokom istorije razvijali i smenjivali brojni sistemi pisanja i brojna pisma. Gotovo svako pismo ima Svoju paleografiju tako da danas, na primer, razlikujemo grku paleografiju, latinsku, irilsku itd. Hronologija (grki hronos = vreme) je nauka koja se bavi prouavanjem naina raunanja vremena. Treba razlikovati matematiko-astronomsku i istorijsku hronologiju. Prva se bavi izraunavanjem i merenjem vremena na osnovu kretanja nebeskih tela, a druga nainom merenja i odreivanja vremena kod raznih naroda u toku istorije. Mada su ove dve hronologije u tesnoj vezi, nas interesuje prvenstveno istorijska. Ona je znaajna zbog toga to su u istoriji razliiti narodi drukije raunali godine, a ni godine kod svih naroda nisu podjednako dugo trajale. Kao polazna taka uziman je neki znaajan dogaaj, pa se vreme od njega brojalo. Kod Grka su to bile prve Olimpijske igre 776. godine pre nove ere. Rimljani su raunali vreme od datuma legendarnog nastanka grada Rima 753. godine pre nae ere. Hrianski nain raunanja, koji poinje od godine navodnog Hristovog roenja, zadrao se danas u veem delu sveta. No, ima zemalja gde on nije usvojen. Muslimani, na primer, raunaju poetak svoje ere od Muhamedovog prelaska iz Meke u Medinu, to odgovara 622. godini hrianske ere. U Vizantiji se vreme raunalo od godine navodnog stvaranja sveta. Prema ondanjem verovanju svet je stvoren 5508. godine pre poetka nae ere. Ovakav nain raunanja godina preao je iz Vizantije u srednjovekovnu Srbiju, u Rusiji se bio zadrao sve do Petra Velikog (XVII vek), a danas ga koriste egipatski Kopti. Diplomatika se bavi ispitivanjem autentinosti srednjovekovnih povelja. Na osnovu spoljnih obeleja povelja, diplomatika je tokom vekova izgradila vrlo pouzdane kriterijume za razlikovanje falsifikata od autentinog teksta. Iz diplomatike se izdvojila sfragistika ili sigilografija (grki sfragis, odnosno latinski sigilum = peat), koja se bavi prouavanjem peata. Peati su kroz itavu istoriju sve do danas bili veoma vano sredstvo overavanja dokumenata, te je i znaaj ove discipline veliki. Numizmatika (latinski nummus = novac) se bavi skupljanjem i izuavanjem novca. Podaci do kojih dolazi, imaju pre svega znaaja za istoriju privrede i prava, mada ih koristi i istorija umetnosti. Srodna numizmatici je i metrologija (grki metron = mera) iji je predmet prouavanje sistema mera kroz istoriju. Njena najvanija uloga je to nam omoguava da razumemo razliite vrste mera koje su se javljale u istoriji. Heraldika se bavi prouavanjem grbova i drugih heraldikih znakova. Znaajna je naroito za istoriju srednjeg veka, mada se njeni rezultati koriste u dosta ogranienoj meri, uglavnom za utvrivanje pripadnosti odreenoj porodici. Istorijska topografija ili istorijska geografija utvruje smetanje geografskih oblasti i mesta u istorijskim izvorima. Njen znaaj je veliki zbog toga to su se geografski nazivi tokom 11

vremena menjali. U istorijskim izvorima sreemo nazive koji su danas odavno izali iz upotrebe, te da bismo razumeli ono to nam izvor kazuje neophodno je da znamo o kome je mestu ili zemlji re. Na primer, u prolosti Beograd je nazivan Singidunum, Ljubljana Emona, Cavtat Epidaurum, Sremska Mitrovica Sirmium itd. Pored pomenutih pomonih istorijskih nauka u dananje vreme i neka tehnika dostignua, kao to su na primer filmovi, magnetofonske trake, mikrofilmovi, videokasete i slino, mogu doprineti kao pomono sredstvo razumevanju i tumaenju istorijskih izvora. POSTANAK I RAZVOJ OPTE ISTORIJE DRAVE I PRAVA Iako je istorija jedna od najstarijih drutvenih nauka Opta istorija drave i prava spada meu mlae nauke. Kao posebna nauna disciplina konstituisala se tek poetkom XIX veka. Prva, pak, fragmentarna istraivanja opise prolosti pojedinih drava i prava nalazimo ve u antici. Otac istorije Herodot (oko 484 oko 424 p. n. e.) je u svome delu ostavio veoma znaajne podatke o egipatskoj i persijskoj dravi i o grkim polisima. Tukidid (oko 460 oko 395 p. n. e.), drugi veliki istoriar antike, opisuje saveze meu grkim polisima (antiko-delski i peloponeski) i peloponeski rat. Grki filosofi su se preteno bavili izuavanjem drave i prava kao savremenog fenomena i apstraktnog filosofskog pojma, ali su pri tome nuno morali da se slue i istorijskim saznanjima. Neposredni i znaajniji doprinos istoriji drave i prava dao je najsvestraniji mislilac antike Grke, Aristotel (384-322 p. n. e.). Svoje teorijske i filosofske stavove o dravi on je zasnovao i izveo iz prouavanja 158 grkih polisa. Od toga obimnog rada sauvan je samo Ustav atinski, koji daje pregled razvitka i ureenja atinske drave. Otuda ga moemo smatrati i prvim istoriarem drave i prava. Celoviti pregled razvoja egipatske drave dao je u III veku pre nae ere egipatski svetenik Maneton, autor periodizacije istorije Egipta koja se i danas upotrebljava. Brojna dela rimskih istoriara (Cezar, Tit Livije, Tacit), koja inae predstavljaju dragocene izvore za istoriju drave i prava, nisu se njom posebno bavila. Rimska pravna nauka dostigla je apsolutni vrhunac u antikom svetu. Mnogi pravni instituti i pojmovi koje je izgradilo rimsko pravo lee u osnovama savremenih pravnih sistema, ali rimski pristup pravu nije imao istorijski karakter. Njega su odlikovali ak odreeni konzervativizam i dogmatizam. Otuda u delima uvenih rimskih pravnika nailazimo malo istorijskog. Tako je na primer Gaj pisao o Zakonu XII tablica i starom graanskom postupku, Sekst Pomponije u Enhiridioni o postanku prava i razvitku pojedinih javnih slubi, a Ulpijan o instituciji poklona. Poeci hrianske misli sadre, izmeu ostalog i razmatranja o dravi. Poznato delo Aurelija Avgustina (354-430), O Bojoj dravi (De civitate Dei) predstavljalo je tokom Srednjeg veka temelj hrianskog pogleda na dravu. Svetovnoj dravi, koja je za Avgustina carstvo avola, greha i zla, on suprotstavlja carstvo boje na zemlji, hriansku crkvu. U razvoju svih drava Avgustin razlikuje est epoha, koje se zasnivaju na periodizaciji preuzetoj iz jevrejskih svetih knjiga. Nenauno i tendenciozno, Avgustinovb delo je nastojalo prvenstveno da ojaa autoritet hrianske crkve, posebno u odnosu na pitanje vere i svetovnu vlast. Sa pojavom gradova u Evropi, kao centara novog naina proizvodnje i novih proizvodnih odnosa, javila se i potreba za odgovarajuim pravnim sistemom. Kao gotov pravni sistem, izgraen na robnonovanoj proizvodnji i privatnoj svojini poinje se ponovo primenjivati rimsko pravo, sadrano uglavnom u Justinijanovoj kodifikaciji rimskog prava, Corpus iuris civilis-u. U Bolonji je ve u XI veku osnovna pravna kola. Pravnici su, u svrhu praktine primene, nastojali da objasne i protumae odredbe rimskog prava. Svoja tumaenja i objanjenja (glossae) pisali su izmeu redova rimskog teksta (glossae interlineares), ili na ivicama (glossae marginales). Nisu pri tom ulazili u istraivanje naina i uslova potanka pojedine norme, pa prema tome njihova 12

tumaenja i nemaju istorijski karakter. Najpoznatiji glosatori bili su Irnerius, Jakobus, Martinus, Hugo i drugi. Sredinom XIII veka, Franciskus Akurzius je sakupio dotadanje glose u jednu zbirku nazvanu Glossa marginalis seu ordinaria. Pri tom se nije trudio da usaglasi protivrena miljenja i tumaenja koja su esto davana istom tekstu. Tim poslom se od XIII veka poinju baviti takozvani postglosatori. Oni su nastojali da, ispitujui glose raznih autora dou do opteg, zajednikog miljenja o pojedinim pitanjima (communis opinio doctorum). U svome radu ni oni ne pokuavaju da proniknu u poreklo i razvoj pojedinih instituta. Svrha im je bila da rimsko pravo svojim tumaenjima to vie prilagode potrebama prakse. Ovakav nain pristupa rimskom pravu preovlaivao je sve do XV veka. Nazvan je italski nain uenja (mos docendi italicus), jer su glosatori i postglosatori iveli i radili uglavnom u razvijenim italijanskim gradovima. Dalji uspon i razvoj graanstva u italijanskim gradovima i celoj Evropi dovee do preporoda celokupnog duhovnog i drutvenog ivota. Renesansa i u izuavanju prava donosi nove pristupe. U Francuskoj se razvijaju novi metodi prouavanja Corpus iuris civilis-a i drugih izvora rimskog prava, nazvani galski nain uenja (mos docendi gallicus). Centar ove nove pravne kole bio je univerzitet u Buru u srednjoj Francuskoj, gde su predavali uveni pravnici Kujacius (Cujas) i Donelis (Doneau). Renesansna misao ostvaruje neposredan odnos prema oveku i svemiru, nalazei u tome uzor u antikoj kulturi i civilizaciji. U tom smislu i istraivai prava odbacuju sva dotadanja tumaenja Justinijanove kodifikacije i drugih rimskih izvora i pokuavaju da, pre svega, utvrde autentini tekst. Pri tom se trude da ga protumae istraujui sve one okolnosti koje uslovljavaju nastanak i menjanje jedne pravne norme: dravno ureenje, zakonodavstvo i upravu, sudsku organizaciju i postupak, pa donekle i drutvene i privredne odnose. U svom istraivanju oni poinju da razlikuju dve oblasti: istoriju prava (historia legum; otuda im naziv legisti) i pravne starine (antiquitates iuris). Za razliku od glosatora i postglosatora, koji su prouavali samo pojedinane institute, pristalice ove kole nastoje da sistematski srede pravnu grau. Zbog pokuaja da dou do istih klasinih tekstova rimskih izvora i savrenosti svoje obrade tih tekstova, ova se kola obino naziva kolom elegantnih jurista ili elegantne jurisprudencije. Poto su pokuali da ustanove razloge postanka i promena pravnih normi izuavajui one faktore koji su na to uticali, smatramo kolu elegantnih jurista prvom pravno-istorijskom kolom. Kako su svoj interes ograniili samo na rimsko pravo, ne moe jo biti govora o nastanku posebne naune discipline. Meutim, bez obzira na svoj znaaj za razvoj nauke, praktinoj primeni prava kola elegantnih jurista nije mnogo doprinela, upravo zbog odbacivanja nunih prilagoavanja i izmena rimskog prava datim feudalnim uslovima i nastojanja da se doe do istog, autentinog rimskog teksta. Dalji razvoj graanstva, kao sve snanijeg ekonomskog faktora doveo je do pojave apsolutizma u kasnom feudalizmu, do jaanja dravne vlasti. U pravnoj nauci formiranje i snaenje nacionalnih drava dovelo je do potrebe da se izgradi i formulie sistem dravnog prava koje je postepeno nastalo u toku tog razvitka. To e dovesti do istraivanja prolosti pojedinih nacionalnih prava. Takva istraivanja su posebno bila razvijena u Nemakoj. Meu nemakim naunicima koji su izuzetno zasluni za dalji razvoj nauke uopte, a posebno istorije drave i prava treba pomenuti Gotfrida Vilhelma Lajbnica (Gottfried Wilhelm Leibniz, 1646-1716). Svoje shvatanje istorije on je izloio uglavnom u raspravi Nova methodus discendae docendaeque iurisprudentiae (Novi metod uenja i poduavanja prava). U raspravi se daje znaajno mesto istoriji prava i obrazovanju pravnika. Lajbnic razlikuje unutranju i spoljanju istoriju prava. Unutranja istorija obuhvata istoriju dravnog ureenja i pravnog sistema svih ili pak pojedinih drava. Naveo je gde se mogu prikupiti izvori i podaci o tome i nameravao da na osnovi svih prikupljenih izvora izradi pregled ustanova svih naroda, theatrum legale. Pored unutranje, postoji i spoljanja istorija prava, koja prati celokupni istorijski razvoj drave i tako 13

omoguuje razumevanje razvitka samog prava. Poseban znaaj za nauku ima Lajbnicova misao o evoluciji: Sadanjost je puna budunosti i optereena prolou. Neposrednih sledbenika Lajbnic nije imao, jer u XVII i XVIII veku vladajuu teorijsko pravnu misao ine ideje kole prirodnog prava. Ova je kola nastala kao oruje mlade buroazije protiv vladajueg feudalnog sistema. Postoji, po njenom uenju, jedno prirodno, veno, nepromenljivo pravo, koje proizlazi iz same prirode ljudi i drutva, jednako za sve, iju sadrinu ine sloboda, jednakost, privatna svojina, otpor ugnjetavanju. Najistaknutiji predstavnici ove kole bili su Hugo Grocijus, Tomas Hobs, an ak Ruso, Don Lok i drugi. Poto istie venost i nepromenljivost karaktera prava, kola je bila u osnovi neistorijska, ali su neke njene pristalice dale ipak izvestan doprinos istoriji drave i prava. Na prvom mestu treba istai arla Monteskjea (Charles Montesquieu, 1689-1755), koji u poznatom delu Duh zakona postavlja pitanje o zakonitosti drutvenog razvitka i njegovim pokretakim snagama. Zakoni su, po Monteskjeu, neminovno zavisni od uslova spoljanje sredine: geofizikih svojstava tla, poloaja i veliine dravne teritorije, privrednog poloaja stanovnitva i drugih slinih faktora. Izvestan doprinos istoriji dali su i neki sledbenici kole prirodnog prava, smatrajui jedan od njenih osnovnih postulata, drutveni ugovor, istorijskim faktom i istraujui prolost pokuavali da ustanove kako je do njega dolo. Nastavljajui Lajbnicove i Monteskjeove misli u drugoj polovini XVIII veka u Nemakoj su se izdvojili pripadnici Getingenske pravne kole J. A. Piter i Gustav Hugo. Oni istiu pravnu istoriju kao zasebnu disciplinu i ukazuju na potrebu da se objasni promena pravnih sistema u zavisnosti od prirodnih i drutvenih uslova. Pobeda buroazije u francuskoj revoluciji i politike i drutvene promene koje je ona izazvala u tadanjoj Evropi uticali su neposredno na pojavu istorijske pravne kole. Napoleonova osvajanja irom Evrope proirila su i uticaj i vaenje novog prava revolucionarne pobedonosne buroazije, sadranog u Napoleonovim kodifikacijama, prvenstveno u Graanskorn zakoniku (Code civile). Posle Napoleonovog pada postavilo se u Nemakoj pitanje potrebe stvaranja opteg jedinstvenog graanskog zakonika. Protiv ovog predloga ustao je veliki pravnik Karl Fridrih Savinji (Karl Friedrich Savigny, 1779-1861) u raspravi O pozivu naeg vremena u pogledu zakonodavstva i pravne nauke. On u njoj raspravlja prvenstveno pitanje kada je jedno pravo zrelo za kodifikaciju. Zakljuci te rasprave postavili su i temelje nove istorijske kole prava. Pravo, po Savinjiju, prolazi kroz nekoliko faza u svome razvoju. U prvobitnoj eposi ima svoj odreeni, specifini karakter, svojstven svakom narodu, kao i jezik i slina obeleja. Ta obeleja vezuje u jednu celinu zajednika narodna svest. U prvom stadijumu ovog razvoja pravo je prirodno narodno pravo i ini nedeljiv deo celokupne narodne svesti. To pravo se razvija pod dejstvom unutranjih sila samog naroda. Poto postaje sve sloenije, nuno je da se obrazuju struni pravnici koji e ga obraivati. To je stadijum takozvanog naunog prava, koje takoe u krajnjoj liniji potie iz narodne svesti. Struni pravnici samo formuliu pravne norme u skladu sa tom narodnom pravnom svesti i nastoje da se narodna pravna svest najpotpunije manifestuje putem zakonodavstva i sudstva. Sirovu grau pretvaraju pravnici u zaokrueni i zavreni sistem. Kada bude zavren proces izgradnje naunog prava, dolazi pravni ivot u trei, poslednji stadijum svoga razvoja, stadijum kodifikacije. To je kulminaciona taka u pravnom razvitku naroda. Ova svoja shvatanja Savinji je potpuno uobliio i izneo u lanku koji je objavljen u novoosnovanom asopisu za istorijsku nauku 1815. godine. On sadri osnovne poglede novog naunog pravca, istorijske pravne kole. Znaajan doprinos razvoju istorije drave i prava dao je nemaki filosof Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel, 1770-1831). Umesto narodnog duha istorijske pravne kole on istie kao pokretaku silu istorije svetski duh a istoriju oveanstva smatra postepenom 14

emanancijom svetskog duha. Hegel je istoriji dao iri smisao, izveo je iz uskih nacionalnih granica i razradio ideju evolucije, formuliui zakone dijalektikog kretanja. Konano uoblienje Opte istorije drave i prava zavreno je primenom naunih saznanja Marksa i Engelsa, korienjem istorijskog materijalizma kao opte teorije i metoda drutvenih nauka.

15

PRVOBITNA ZAJEDNICA

16

Da bismo shvatili uzroke i nain postanka prvih drava, moramo izuavati i onaj period u razvoju ljudskog drutva koji je prethodio postanku prvih drava, a koji se obino naziva prvobitnom ljudskom zajednicom. Iako ljudska vrsta spada meu najmlae bioloke vrste na zemlji, najstariji preci oveka su se javili veoma davno. U periodu od 2000000100000. godine pre nae ere nalazimo prva orua i oruja izraena od bia koja se ve mogu nazvati ljudima. Homo sapiens, ljudska vrsta kojoj pripada savremeni ovek se javlja od 4000010000. godine pre nae ere, u vreme tzv. mlaeg paleolitika, kamenog doba. U ovom dugom periodu ovek se usavravao i menjao pre svega kao bioloko, a potom kao drutveno bie, razvijajui i unapreujui materijalnu proizvodnju. Da bi se shvatio ovaj razvoj, koji e u krajnjem ishodu dovesti do postanka civilizacije i formiranja prvih drava, moraju se pratiti pre svega dva osnovna procesa koji se odigravaju u ljudskom drutvu: proces materijalne proizvodnje i proces proizvodnje ljudi, odnosno njima odgovarajui elementi drutvene nadgradnje.1 Prilikom izuavanja prvobitne zajednice koriste se mnogobrojni i raznovrsni istorijski izvori: brojni spomenici materijalne kulture arheoloki nalazi, rezultati duhovnog stvaralatva pojedinih plemena i naroda usmena predanja, legende, mitologija, (npr. grka mitologija, epovi Ilijada i Odiseja), kao i razliiti pisani izvori. Posmatranje savremenih drutava koja su se nalazila ili se nalaze na raznim stupnjevima razvoja prvobitne zajednice takoe moe da prui korisne podatke. Od pisanih izvora, dragocena saznanja nam pruaju spisi antikih autora koji prikazuju ivot pojedinih plemena koja su u to vreme bila na stupnju prvobitne zajednice. Herodot je u svome delu opisao mnoga azijska plemena, a Cezar i Tacit Kelte i Germane. Kasnije, u VI i VII veku su razni vizantijski autori opisivali ivot i ureenje Slovena. Ova su saznanja dopunjena i posmatranjem i izuavanjem ivota pojedinih primitivnih drutvenih zajednica u novije i najnovije vreme. Tu posebno mesto pripada L. Morganu, amerikom nauniku koji je dugo prouavao ivot i obiaje severnoamerikih Indijanaca. Nauni rezultati do kojih je doao L. Morgan su upotpunjeni doprinosom F. Engelsa i do danas nisu ozbiljnije osporeni. Stoga pregled razvoja prvobitne zajednice zasnivamo uglavnom na njihovim zakljucima. RAZVOJ MATERIJALNE PROIZVODNJE Pratei napredak u proizvodnji sredstava za ivot i razvoj porodice, Morgan je istorijski razvitak drutva podelio na tri etape: divljatvo, varvarstvo i civilizaciju. Divljatvo i varvarstvo, preistorijske etape ljudskog razvoja on deli na nii, srednji i vii stupanj. Na niem stupnju divljatva ovek uglavnom prikuplja gotove plodove. Najvanije dostignue ovog doba je artikulisani govor. Sledei, srednji stupanj divljatva poinje upotrebom vatre. Za hranu se poinje koristiti riba. Usavravanje oruja, grubo obraenog kamena omoguuje da se ishrani doda i divlja. Raznovrsnija ishrana, meso i riba, bili su veoma vani za dalji bioloki razvoj oveka. Vii stupanj divljatva poinje pronalaskom luka i strele. Pomou njih divlja postaje redovan deo ishrane. U to vreme dolazi ve do poetka stalnog naseljavanja u selima. Izrauje se

Prema materijalistikom shvatanju, odluujui faktor u istoriji je, u krajnjoj liniji produkcija i reprodukcija neposrednog ivota. A ona sama je, opet, dvojakog karaktera. S jedne strane, proizvodnja sredstava za ivot, predmeta ishrane, odevanja, stana i za to potrebnog orua; s druge strane, proizvodnja samih ljudi, produenje vrste. K. Marks F. Engels, Izabrana dela II, Beograd 1950, 166.

17

drveno posue i alatke, pojavljuje se tkanje prstima, brueno kameno orue, prave se unovi od izdubenih debala. Prelaz u varvarstvo oznaen je pronalaskom grnarstva. Ono omoguuje bolje i lake pripremanje hrane i uvanje rezervnih namirnica. U ovom periodu dolazi do prve podele rada. Odvaja se stoarstvo od zemljoradnje. Od ove etape poinje i poseban razvoj dveju polulopti zemlje. Istoni kontinenti su imali povoljnije uslove za razvoj stoarstva, skoro sve ivotinje podobne za pripitomljavanje, a isto tako i sve vrste itarica. Na zapadu je od ivotinja koje se mogu pripitomljavati postojala samo lama, a od itarica kukuruz. Otuda dalji razvitak tee neujednaeno. Srednji stupanj varvarstva je na zapadu poeo razvojem zemljoradnje pomou navodnjavanja i upotrebom nepeenih opeka. Taj stupanj onde nije prevazien do otkria Amerike, tj. do evropskog osvajanja. Na istoku ovaj stepen poinje pripitomljavanjem ivotinja, dok je kultura biljaka uglavnom jo nepoznata. Pripitomljavanje ivotinja je dovelo do breg razvoja pastirskih plemena Semita i Arijevaca. Gajenje itarica se razvilo, po svoj prilici prvobitno iz potrebe da se obezbedi hrana za stoku, a tek kasnije za ljudsku ishranu. Vii stupanj varvarstva poinje topljenjem gvozdene rude, a zavrava se i prelazi u civilizaciju pronalaskom i upotrebom pisma. Ova etapa je bogata raznovrsnim dostignuima. Na tom stupnju razvoja nalazili su se, na primer, Grci herojskog doba i Tacitovi Germani. Iz Ilijade i Odiseje saznajemo kakva je bila materijalna proizvodnja i ivot ljudi toga doba. Usavrena su gvozdena orua i oruja, grnarsko kolo, runi mlin, umetnika obrada dragocenih metala, graevinarstvo sa poecima arhitekture kao umetnosti, brodogradnja, izrada kola za prevoz i bojnih kola, tkanina i dr. Svaka od ovih etapa u razvoju ljudskog drutva je trajala krae od prethodne. Morgan zakljuuje da se ovekovo napredovanje odvija u geometrijskoj srazmeri. Svaka tekovina, znanje koje je steeno, postajalo je inilac u daljem razvoju. Tako, iako je napredovanje bilo najsporije u prvom periodu, a najbre u poslednjem, moda su ipak ovekovi rezultati u divljatvu srazmerno vei u odnosu na celokupni zbir ljudskog progresa, nego neka docnija dostignua. RAZVOJ PORODICE Izuavajui razvoj .porodinih odnosa, Morgan je ustanovio da se u ljudskom drutvu sukcesivno javlja nekoliko tipova porodinih odnosa. U najstarije doba se porodica, odnosno brak, poistoveuju sa ljudskom grupom. To znai da nema nikakvih polnih zabrana unutar grupe, tj. postoji potpuna sloboda polnog optenja izmeu svih pripadnika grupe. O ovakvom stanju polnih odnosa nema direktnih tragova ni kod jednog poznatog istorijskog drutva, te stoga savremeni naunici poriu postojanje ovakvog oblika polnih odnosa u ljudskom drutvu. Oni, naime smatraju da upravo uvoenje prvih polnih zabrana odvaja ljudsko drutvo od ivotinjskog carstva. Iz stanja neregulisanih polnih odnosa, uvoenjem polnih zabrana, nastaje prvi oblik porodice, grupni brak. On se javlja u vie varijanata. Prvi vid grupne porodice, odnosno braka naziva se porodicom krvnog srodstva. Izdvajaju se generacije kao brane grupe: svi dedovi i babe su muevi i ene, isto tako njihova deca oevi i matere, kao to e i unuci i unuke obrazovati treu branu generaciju. To znai da je uspostavljena zabrana polnog optenja izmeu najbliih krvnih srodnika, roditelja i dece. Unutar pojedinih generacija polno optenje je dozvoljeno, tj. braa i sestre su muevi i ene. I ovaj oblik porodice je izumro. O njegovom postojanju je svedoio sauvani sistem srodstva na koji je Morgan naiao kod havajskih plemena, a koji nije odgovarao njihovim faktikim rodbinskim odnosima. U svom daljem razvoju, porodica krvnog srodstva je prola kroz razne faze. U raznim varijantama grupnog

18

braka, polne zabrane su obuhvatale razliite grupe srodnika, te se javljaju brojni oblici porodice. Svima njima je zajednika endogamija (optenje unutar grupe). Sledei oblik porodice, porodica punalua, bio je rairen na Havajskim ostrvima. Kod ovog tipa porodice iz polnog optenja se iskljuuju braa i sestre, u poetku roeni, a kasnije i braa i sestre pobone linije. Ovakav razvoj branih odnosa prua, po Morganu, vanrednu ilustraciju dejstva prirodnog odabiranja. Izmiljanje rodoskvrnua, to jeste izmiljotina, kako kae Engels, i to naroito dragocena, dovela je do boljeg i genetski zdravijeg potomstva. Porodica punalua je jo uvek grupna. Niz ena, koje mogu, ali ne moraju biti sestre, bile su zajednike ene grupe mukaraca, iz koje su iskljuena njihova braa. Ovi su mukarci mogli meusobno biti braa, ali i samo dobri drugovi, to je i znaenje izraza punalua. Osnovna karakteristika ovog oblika porodice je egzogamija. Kako su sada iskljueni iz meusobnog optenja braa i sestre, grupa ena sada mora traiti sebi brane partnere na strani, u drugoj ljudskoj zajednici. Za ovaj oblik porodice karakteristina je i matrilinealnost, tj. raunanje srodstva po enskoj liniji. Tome su dva razloga: jo se ne shvata potpuno uloga mukarca u zaeu i roenju deteta, a u uslovima grupnog braka je i nemogue odrediti oca deteta. Neposredna posledica ovih promena u porodinim odnosima je postanak roda. Jezgro drutvene grupe sada ini niz roenih ili daljih sestara, njihova deca i njihova roena ili dalja braa s materine strane. Svi oni vode poreklo od zajednike pramajke i tvore krug lica, vezanih krvnim srodstvom po materinskoj liniji rod ili gens. Rod postaje osnovna drutvena jedinica sa ekonomskim, religijskim i drugim obelejima. Na prelazu od grupnog braka prema braku parova, odnosno monogamnom braku sreu se razni oblici poligamije (braka jednog mukarca sa vie ena) i poliandrije (braka jedne ene sa vie mukaraca). U daljem razvoju porodinih odnosa javlja se tzv. sindijazmika porodica ili brak parova.2 To je relativno labava sa obe strane lako raskidiva veza jednog mukarca i jedne ene, bez obaveznog zajednikog stanovanja. Deca jo uvek pripadaju majci kao i do tada i srodstvo se rauna po materinskoj lozi. Razvitak proizvodnje, a posebno stoarstva je omoguio nagomilavanje materijalnih dobara i korienje zarobljenih neprijatelja u proizvodnji. Mukarac dobija ekonomski vaniju ulogu u drutvu. Kao posledica toga dolazi i menjanje karaktera roda. Mukarac stie prevlast u rodu, srodstvo poinje da se rauna po mukoj liniji. Rod dobija patrijarhalni karakter. Dolazi do promene u porodinim odnosima. Javlja se tzv. patrijarhalna porodica. Ovaj se oblik javlja prvobitno kod semitskih naroda, ali ga sreemo i kod drugih. Glavna odlika ove porodice je organizovanje izvesnog broja slobodnih i neslobodnih lica u jednu porodicu, pod oinskom vlau stareine porodice. U semitskom obliku ove porodice se sree i poligamija stareine porodice. Slian oblik porodinih odnosa nalazimo i kod Junih Slovena kao porodinu, kunu zadrugu. Ona obuhvata vie generacija potomaka jednog oca sa njihovim enama, koji ive na zajednikom imanju. Brakovi pojedinih lanova zadruge su monogamni. Na prelazu iz srednjeg u vii stupanj varvarstva razvija se monogamni brak i inokosna porodica. Preovladavanje monogamije je jedno od obeleja poetka civilizacije. Brana veza je vrsta, po pravilu moe da je raskine samo mu. Jedan od glavnih ciljeva monogamije je raanje dece sa sigurnim oinstvom, koja e naslediti oevu imovinu. Prvo klasno ugnjetavanje u istoriji, piu Marks i Engels, poinje s ugnjetavanjem enskog pola od strane mukog. Ovaj pregled razvoja porodice daje uvid u oblike branih i porodinih odnosa koji su se sukcesivno javljali u ljudskom drutvu, to ne znai da se kod svih naroda obavezno nailazi na sve pomenute vrste braka i porodice. ORGANIZACIJA DRUTVA U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI
2

Syndyasmos nagrkom znai sparivanje, zdruivanje po parovima.

19

Osnovu drutvenog ureenja u prvobitnoj zajednici ini rod (rimski gens, keltski klan). Ustanovu roda sreemo kod svih istorijski poznatih naroda, sa manje-vie istovetnim obelejima. Rod se, kao to smo videli, javlja kao posledica uvoenja zabrane polnog optenja izmeu brae i sestara, nastanka porodice punalua. Dotadanja drutvena grupa prvobitna horda, menja strukturu. U grupi kao jezgro ostaju ene vezane zajednikim poreklom po enskoj liniji sa svojim potomstvom i njihova braa. Njihovi muevi, poto to vie ne smeju biti njihova braa, dolaze sada iz druge grupe. Osnovna veza koja vezuje lanove roda je krvno srodstvo po enskoj liniji materilinealnost. U to vreme ena u drutvu ima vaniju ulogu. Njoj pripadaju drutveno znaajne funkcije odgajanja dece. Ona priprema hranu, bavi se povrtarskom zemljoradnjom, koja, za razliku od lova obezbeuje siguran izvor hrane. Otuda prvu fazu u razvoju roda nazivamo matrijarhatom. Drugu fazu, koja se poklapa sa pojavo,m stoarstva i koja donosi mukarcu ekonomski veu ulogu u drutvu, nazivamo patrijarhalnim rodom. Osim ove osnovne veze, krvnog srodstva, lanove roda povezuju i mnoge druge spone. Rod je ekonomska zajednica. Imovina je zajednika, postoji pravo nasleivanja umrlih lanova roda. Gentilni drugovi su obavezni da pruaju jedan drugome zatitu i pomo vezuje ih meusobna solidarnost. Rod ima zajedniko ime, koje esto pokazuje stvarno ili legendarno zajedniko poreklo. Vezuju ga i zajedniki kult, religijski obredi, i maju zajedniko groblje. Rod moe adoptirati stranca u svoje redove. Brakovi unutar roda su, sa retkim izuzecima zabranjeni. O svim pitanjima vanim za ivot roda, reava se na skuptinama svih lanova, na kojima se bira i stareina roda. Razvojem i brojnim jaanjem rodova dolazi do njihovog cepanja. Novi, srodni rodovi povezani su u fratriju, bratstvo. Funkcije fratrije su malobrojnije: neki oblici zajednike vojne organizacije, posredovanje prilikom namirenja delikata, religijske svetkovine. Kao najvii oblik organizacije rodovskog drutva javlja se pleme. Zajednika obeleja plemena bila su posebna teritorija, ime, dijalekt ili jezik, vojni poslovi, religija. Jedinstveno obeleje cele ove rodovsko-plemenske organizacije je dalje ili blie krvno srodstvo njenih lanova. Line, krvne veze su osnovni kohezioni element pojedinih oblika drutvene organizacije prvobitne zajednice. Kasnije sve veu ulogu igra i organizovanje po teritorijalnom principu, ali e do kraja postojanja prvobitne zajednice najvaniji element u organizaciji drutva biti line, krvne veze. Najee u svrhu zajednikih ratova dolazi i do sklapanja saveza izmeu plemena koja mogu, ali ne moraju biti zajednikog porekla. Za obavljanje zajednikih poslova u plemenu izgrauju se plemenski organi: plemenske, narodne skuptine, vee koje ine stareine pojedinih rodova obuhvaenih plemenom i plemenski stareina ili vojskovoa. Narodnu skuptinu ine svi odrasli lanovi plemena, uglavnom mukarci, a kod nekih plemena pravo uea u skuptinama imaju i ene. Skuptina se sazivala radi reavanja najvanijih poslova plemena, o kojima ona ima poslednju re. Vee rodovskih stareina reava takoe o znaajnim pitanjima ivota plemena. Ono ih priprema za odluku skuptine, a neznatnija reava i samo. Vojskovoa je prvenstveno bio vrhovni zapovednik vojske, ali pored vojne ima i dunost vrhovnog sudije, a pred kraj prvobitne zajednice postaje i prvosvetenik. Kod pojedinih plemena, npr. Germana i Irokeza, pored vojskovoe postoji i plemenski stareina. Vlast vojskovoa i plemenskih stareina je mala; njihov autoritet zavisi od njihovih sposobnosti i naina na koji obavljaju dunosti koje im je pleme poverilo. Ovu politiku organizaciju drutva koja se izgrauje preteno na viem stupnju varvarstva nazvao je Engels vojnom demokratijom. U to vreme ratovi, bilo radi pljake ili osvajanja teritorija postaju sve znaajniji element privrednog i drutvenog ivota, te otuda celokupno 20

drutvo nosi snaan peat vojne organizacije. Meutim, ova organizacija je demokratska, rodovske i plemenske stareine i vojskovoe su izborne, pleme im poverava odreene dunosti ije je obavljanje u interesu cele zajednice, te samo u granicama tih poslova uivaju vlast i autoritet. Ovako izgraena organizacija potpuno zadovoljava potrebe drutva prvobitne zajednice. lanovi roda su jednaki, podjednako i ravnopravno uestvuju u drutvenoj proizvodnji i raspodeli. Ne postoji razlika izmeu prava i dunosti. Pojedinac je sopstvenik samo onih predmeta, sitnijih orua, oruja, odee i nakita koje sam izradi. Na tim predmetima se formira lina svojina. Ono to je zajedniki nainjeno, zajednika je, kolektivna svojina: kua, zemljite, vrt, krupnija orua za rad, amci i sl. Bri razvoj materijalne proizvodnje u prvobitnoj zajednici, a pogotovu pojava stoarstva unosi promene u prvobitnu jednakost. Stoarska proizvodnja je omoguila stvaranje vika, te se javlja u poetku povremena, a kasnije redovna razmena. Poveanje proizvodnje i potrebne koliine rada, kao i stvaranje vika omoguuju eksploataciju, te se pojavljuje ropstvo. Ratni zarobljenici, koji su do tada ubijani ili oslobaani, pretvaraju se u robove. Njihov poloaj u poetku nije naroito teak, produktivnost rada je jo relativno niska, te zahteva teak rad od svih lanova drutva, i od gospodara i od njihovih robova. O tome izvori pruaju dovoljno podataka. Ropstvo ima patrijarhalni karakter. Svojina se suava, od kolektivne svojine plemena ili roda prelazi u svojinu pojedinih porodica, nastaje privatna svojina. Plemensko se zemljite dodeljuje na privremeno uivanje pojedinim porodicama, da bi postepeno prelo u njihovu trajnu svojinu. Dalje poveanje proizvodnje i produktivnosti rada je dovelo i do poveanja vrednosti robovske radne snage. Robovi, koji su dotle delili posao sa svojim gospodarima, poinju se masovno koristiti u proizvodnji, te postepeno postaju preteni inilac u njoj. Unutar drutva dolazi do sve veih razlika u imovinskom poloaju. Izvesni slojevi drutva ekonomski sve vie jaaju. U uslovima stalnih pljakakih ratova, vojskovoe i njihova pratnja, tzv. vojna druina, vojnika aristokratija, postaju sve imuniji. Sloj rodovskih stareina, rodovsko-plemenska aristokratija takoe poinje da imovinski odskae od mase saplemenika, koristei prednosti svoga poloaja: mogunost sticanja boljih i veih parcela zemlje prilikom periodinih podela zemlje i kasnije njihovo pretvaranje u trajno vlasnitvo, nagrade za obavljanje odreenih drutvenih funkcija i sl. Sve dublje razlike meu pojedinim delovima drutva dovee i do pojave dunikog ropstva, te se robovi poinju regrutovati iz redova do jue jednakih i slobodnih saplemenika. Drutvo, koje je do tada bilo homogeno, cepa se na dve grupe, klase. Jedna grupa prisvaja u sve veoj meri viak proizvoda, potom sredstva za proizvodnju i same proizvoae, robove, a druga vremenom ekonomski sve vie slabi, gubi sredstva za proizvodnju i delimino se i sama pretvara u robove. Interesi ovih dveju grupa se sve vie udaljavaju i suprotstavljaju. One zauzimaju razliit poloaj u drutvenoj proizvodnji, imaju razliit odnos prema sredstvima za proizvodnju, drugaiju ulogu u drutvenoj organizaciji rada, i isto tako, raspolau razliitim delovima drutvenog proizvoda. Jednom rei, drutvo se razdvojilo na drutvene klase. Da bi obezbedila svoje interese i da se drutvene klase ne bi unitile u meusobnoj borbi, ekonomski ojaala klasa stvara dravu. Drava ima prividno natklasni karakter, stavljajui se iznad klasa, ali je u stvari organizacija nastala radi osiguranja interesa bogatije klase. Njen je cilj da odri postojee odnose, odnose eksploatacije. Prvobitna izbornost plemenskih organa se gubi. Izbor postepeno poinje da se vri uvek iz istih porodica, te se vremenom pretvara u nasledno pravo. Organi rodovsko-plemenskog ureenja gube karakter demokratski izabranih organa celog drutva, koje im je poverilo odreene dunosti, Oni postaju organi jednog dela toga drutva, sa ciljem da ouvaju antagonistike odnose novih drutvenih grupa, klasa, tako to e se prividno staviti iznad drutva podeljenog u klase, preobrazivi se u dravnu organizaciju.

21

DRUTVENI PROPISI U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI I ODNOSI MEU DRUTVENIM GRUPAMA U svakom drutvu postoje tzv. drutvena pravila, koja reguliu ponaanje ljudi. to je drutvo razvijenije, broj drutvenih pravila je vei, ali i u najnerazvijenijem drutvu postoji izvestan broj pravila koja drutvo mora da potuje, da bi se obezbedio njegov opstanak i razvoj. Broj drutvenih pravila u prvobitnoj zajednici je bio relativno mali, s obzirom na nerazvijenost toga drutva. Kako u prvobitnoj zajednici vlada jednakost meu lanovima drutva, potovanje drutvenih pravila je u interesu cele zajednice. ...za Indijanca ne postoji pitanje da li je sudjelovanje u javnim poslovima, krvna osveta ili njeno okajanje pravo ili dunost; to bi mu se pitanje priinilo isto tako apsurdno kao i ovo: da li su jelo, spavanje lov, pravo ili dunost, kae Engels.3 Drutvena pravila se u prvobitnoj zajednici javljaju najee u obliku obiaja ili pak religijskih propisa, kao to je, npr. ustanova tabua zabrane vrenja odreenih radnji, dodirivanja izvesnih predmeta i sl. Otuda se esto javljaju svetenici kao uvari pravila i religijske sankcije za njihovo nepotovanje. Sankcije za krenje normi inae po pravilu vri celo drutvo. One mogu biti razliite, a meu najtee kazne je spadalo progonstvo iz zajednice. To se svodilo praktino na smrtnu kaznu, jer je pojedincima opstanak van drutva bio nemoguan. to se tie odnosa meu dvema drutvenim grupama, oni su mogli biti miroljubivi, savezniki, ali su ee bivali neprijateljski. Ako pak doe do sukoba izmeu pojedinaca koji pripadaju razliitim rodovima ili plemenima koja nisu u ratu, oni se reavaju putem krvne osvete. Grupa kojoj pripada povreeni ili ubijeni je duna da se osveti grupi kojoj pripada delinkvent i samom delinkventu. U svome razvoju je krvna osveta prolazila kroz razliite faze. Menjao se krug odgovornih lica i karakter odmazde. U poetku je taj krug veoma irok, obuhvata sve pripadnika drutvene grupe kojoj pripada delinkvent i nesrazmerna je uinjenoj povredi, pa se stoga naziva totalnom krvnom osvetom. Kasnije se krvna osveta suava na pripadnike ue porodice delinkventa, da bi se docnije ograniila na samu linost delinkventa. Tada je osveta jo neadekvatna uinjenoj povredi. U sledeoj fazi se javlja princip tzv. taliona. Osveta se izvruje na istovetan nain na koji je uinjena i povreda, to jasno kazuje izreka Oko za oko, zub za zub. Sa razvojem materijalne proizvodnje i spoznajom vrednosti materijalnih dobara, javlja se materijalna nadoknada povreenom umesto odmazde. Visina ove nadoknade, kompozicije, u prvo vreme zavisi od dogovora, sporazuma izmeu povreenog i delinkventa, te se naziva dobrovoljnom kompozicijom. Kasnije je tano utvren iznos nadoknade za pojedine vrste povrede, te se ovaj vid nadoknade naziva legalnom kompozicijom. Krvna osveta predstavlja znaajnu pojavu, pogotovu sa stanovita razvoja krivinog prava. Naroito u ranim periodima razvoja krivinog prava nalaze se mnogi oblici krvne osvete, a neke vrste kazni i u savremenim pravima imaju jo uvek karakter odmazde drutva prema uiniocu krivinog dela. RELIGIJA U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI Religija je jedan od prvih oblika drutvene svesti, duhovna tvorevina kojom se objanjava svet. Religija nastaje kao rezultat potrebe oveka da objasni sutinu sveta, prirode, oveka i drutva, njihovo poreklo i svrhu. Ona ini sistem ideja kojima se svet objanjava i iji je vaan sastavni deo vera, jer se svet objanjava vaniskustvenim injenicama. U svom razvoju religija prolazi kroz razliite faze. Starije, evolucionistiko gledite svrstava ove faze u odreeni niz i pretpostavlja smenjivanje pojedinih tipova religije. Meutim, elementi pojedinih tipova religijskog ivota se meusobno proimaju i dugo zadravaju i u kasnijim fazama.
3

Engels, Porijeklo porodice, privatnog vlasnitva i drave Zagreb 1946, 145.

22

Pored religije javlja se i magija. I ona pokuava da objasni pojave vaniskustvenim injenicama, ali je svrha magije obino praktina. Magijske radnje i postupci su usmereni na izazivanje odreenih posledica: dobar lov, izleenje bolesti i sl. Prvobitni oblik religije naziva se animizmom. To je verovanje da sve prirodne pojave predstavljaju ispoljavanje duevnih sila, da celokupna priroda, iva i neiva, poseduje duu (latinski anima dua). U to doba ovek ivi u tesnom jedinstvu sa prirodom i njoj pripisuje ljudska svojstva, svojstva ljudske due. Izvesni elementi ovog drevnog oblika religijskog ivota su se veoma dugo zadrali u antikoj filosofiji, pa i kasnije u srednjem veku i renesansi. U razvoju animizma se mogu razlikovati dve etape. U prvoj priroda kao celina poseduje duu, da bi kasnije to svojstvo na neki nain raspodelilo na pojedine prirodne pojave koje ovek poinje da oboava: ivotinje, biljke, minerale. Vremenom ovek ovim natprirodnim biima poinje pridavati ljudski oblik. Ta se pojava naziva antropomorfizacija. U prelaznoj fazi bogovi zadravaju poluivotinjski, poluljudski lik. Ova pojava se dugo zadrala u egipatskoj religiji. ivotinjski lik bogova vodi poreklo i od verovanja da su prvobitne ljudske zajednice u srodstvu sa pojedinim vrstama ivotinja. Ovakva se verovanja nazivaju totemizam. Totem oznaava na jeziku severnoamerikog indijanskog plemena Odibve bratsko srodstvo, klan. Kod totemizma se razlikuju dve vrste verovanja. Jedni smatraju da rod, bratstvo ili pleme vode poreklo od totemske ivotinje, a drugi da je osniva roda ili plemena bio u prijateljstvu sa tom ivotinjom. Po totemskom verovanju ljudi su tesno, srodniki vezani sa ivotinjama i biljkama svoje teritorije, slino krvnom srodstvu meu ljudima. Totem moe posedovati rod, bratstvo, pleme, brana klasa, moe biti muki, enski ili lini totem. Totemska ivotinja se izuzetno potuje. U vezi sa totemom se obino javlja ustanova tabua. ovek ne sme ubiti i pojesti svoju totemsku ivotinju, tabu obuhvata i sklapanje braka unutar totemske grupe. Tabu predstavlja zabranu na odreene predmete, radnje i rei, njime se ine nepovredivim i posveenim odreene ivotinje, osobe, mesta. Njihovo gledanje, doticanje ili upotrebe moe pod odreenim uslovima imati negativne posledice. Tabu ima u sutini smisao i svrhu izvesne drutvene kontrole u ljudskim odnosima. Na sledeem stupnju razvoja religije boanstva poprimaju ljudski lik. Postoje mnogobrojni bogovi koji otelovljuju pojedine oblasti duhovnog i materijalnog ivota. Ovakav oblik religije naziva se politeizam. Odnosi izmeu bogova se zamiljaju prema uzoru ljudskih odnosa i zajednica. Hijerarhiji meu ljudima odgovara hijerarhija meu bogovima. Vrhovni bog dobija sve znaajniju ulogu, uporedo sa jaanjem uloge patrijarha i kasnije monarha u ljudskom drutvu. Politeizam postepeno prelazi u monoteizam. Vrhovni bog postaje jedini, a ostali bogovi mu se potinjavaju u vidu niih boanstava, svetaca, anela i sl. U vreme nastanka klasnih drutava, religija je uglavnom bila u fazi politeizma, sa istaknutom ulogom vrhovnog boga.

23

DRAVA I PRAVO U ROBOVLASNIKOM PERIODU

24

ZAJEDNIKE CRTE ROBOVLASNIKOG DRUTVA I DRAVE


Bri razvoj materijalne proizvodnje pred kraj prvobitne zajednice je doveo do stvaranja sve znatnijeg vika proizvoda, to je omoguilo eksploataciju. U drutvu prvobitne zajednice nastaju sve vee imovinske razlike i sve dublje protivrenosti izmeu pojedinih delova drutva. U trenutku kada su ove protivrenosti postale nepomirljive, stvorena je drava. Prve klasne organizacije, drave, koje su nastale u ljudskom drutvu nazivamo obino robovlasnikim. Proizvoaku klasu u tim dravama delimino ili preteno sainjavaju robovi. Robovi su prvobitno i u najveem broju bili ratni zarobljenici, ali se u robove pretvaraju i ranije slobodni seljaci, uglavnom zbog osiromaenja i zaduivanja. Izvestan, iako mali broj robova nastaje i prirodnim priratajem, tj. roenjem od roditelja robova, kao i osudom na gubitak slobode za neka krivina dela. Robovlasnike drave se meu sobom dosta razlikuju, kako u pogledu svoje privredne i drutvene strukture, tako i po svojoj organizaciji i pravnom poretku. Uglavnom razlikujemo dva osnovna tipa robovlasnikog drutva i drave: to su najstarije robovlasnike drave, nastale uglavnom na istoku, koje obino, prema njihovoj politikoj organizaciji nazivamo istonim despotijama, dravama Starog istoka, i iji su najizrazitiji predstavnici Egipat i Vavilon; drugi tip robovlasnikih drava ine mlae, razvijene drave, tzv. antike, meu kojima najistaknutije mesto imaju grke drave, helenistike monarhije i rimska drava. Starije robovlasnike drave se javljaju od IV milenijuma pre nae ere i traju do I milenijuma pre n. e. Mlae, antike drave nastaju u prvim vekovima i milenijuma pre n. e., a rimska drava, najvea i najjaa antika drava, koja je osvojila veinu ostalih, propala je u V veku nae ere. Razlike meu ovim dvama tipovima se uoavaju pre svega u njihovoj drutvenoekonomskoj strukturi. Nosioci proizvodnje u orijentalnim despotijama su velikim delom (u Egiptu preteno) slobodni seljaci, to pokazuje da se nain proizvodnje utemeljen iskljuivo na radu robova jo nije potpuno razvio. Ova okolnost je prouzrokovala i relativno povoljniji poloaj robova u ovim starijim dravama u odnosu na klasnu, razvijeniju fazu robovlasnikog drutva. Robovi uivaju izvesnu, ogranienu pravnu i poslovnu sposobnost. Svojinski odnosi u ovim dravama jo uvek nose snaan peat kolektivne svojine, karakteristine za prvobitnu zajednicu. Preovlauje dravna, dakle kolektivna svojina, dok se privatna tek sporo i postepeno razvija. Sa razvojem robovlasnikog drutva se menjao i poloaj robova, tj. pogoravao se. Robovi postepeno pravno dobijaju status sredstava za proizvodnju. U pravima antikih drava oni se izjednauju sa stvarima (instrumentum vocale) i postaju osnovna proizvoaka klasa. Slobodno stanovnitvo razvijenih robovlasnikih drava sve manje, a u pojedinim dravama skoro nikako ne uestvuje u drutvenoj proizvodnji. Osnovna privredna grana u robovlasnikim dravama je poljoprivreda, a relativno su razvijeni i zanatstvo i trgovina. Privredu svih robovlasnikih drava obeleava niska produktivnost rada. Iako postoje i znaajna tehnika dostignua, ona se u proizvodnji ne koriste. U postojeim proizvodnim odnosima rob je potpuno nezainteresovan za unapreenje i rezultate svog rada. U proizvodnji vlada vanekonomska, prosta prinuda. Antiki autori stoga prepruuju da se robovima daju to jednostavnija i grublja orua, jer ih oni namerno oteuju. U takvoj situaciji obim proizvodnje se mogao odravati ili proirivati samo poveavanjem intenzivnosti rada, dakle teom eksploatacijom robova ili poveanjem njihovog broja. Otuda su stalni osvajaki ratovi nunost robovlasnike privrede i drutva. Istorija ovih drava je uglavnom istorija stalnih ratova. Oni e dovesti do stvaranja ogromnih drava. Meutim, ovakav nain odravanja robovlasnike proizvodnje je imao i svoje prirodne granice i doveo do sve dubljih protivrenosti u robovlasnikom drutvu. Jedini mogui izlaz se nalazio u promeni proizvodnih odnosa. Otuda se pred kraj robovlasnikog perioda u rimskoj dravi donekle menja poloaj robova u proizvodnji, pa sledstveno tome i njihov pravni poloaj se menja, poboljava. 25

Iz ovakvog stanja proizvodnih odnosa proizlazi da su osnovne klase u robovlasnikom drutvu bile robovlasnici i robovi. Meu njima vlada otra nejednakost, koja se jasno pokazuje u pravu, gde su jedino slobodni ljudi smatrani subjektima prava, dok su robovi predstavljali stvar, objekt prava. Meutim, u svim robovlasnikim dravama pored vlasnika robova postoje i drugi slobodni ljudi, koji ive od svoga rada. Njihov je broj razliit i uloga nejednaka u pojedinim etapama robovlasnikog drutva i u pojedinim dravama. U starijim dravama njihov je broj velik i njihovo mesto u drutvu je mnogo znaajnije. U Egiptu su slobodni i poluslobodni seljaci inili najvei deo proizvoaa, u Vavilonu je njihov broj takoe znatan. U mlaim, antikim dravama, broj slobodnih stanovnika koji uestvuju u drutvenoj proizvodnji se sve vie smanjuje i ograniuje uglavnom na gradska zanimanja, zanatstvo i trgovinu, dok e poljoprivreda, kao osnovna privredna grana poivati na radu robova. Pored slobodnih ljudi i robova u robovlasnikim dravama i neke kategorije stanovnitva koje se po svom pravnom poloaju nalaze izmeu slobodnih i robova, naime nisu punopravni slobodni ljudi, ali nisu ni robovi. Ove kategorije su brojnije u istonim despotijama, koje ine prelaz izmeu drutva slobodnih, prvobitne zajednice i razvijenih robovlasnikih drava. U njima se stoga zapaaju i mnogi drugi zaostaci iz prvobitne zajednice pored ve pomenutih (kolektivna svojina, prelazne kategorije stanovnitva) u vidu kolektivne odgovornosti i raznih oblika krvne osvete u krivinom pravu, u raznim obiajima i dr. Razvijene robovlasnike drave su vrile snaan uticaj na okolna plemena i narode. Odnosi izmeu robovlasnikih drava i okolnih plemena su bili uglavnom neprijateljski i njihove namere osvajake, ali je bilo i perioda mirne saradnje, razvijanja trgovakih i drugih veza. Visoke civilizacije velikih i monih robovlasnikih drava vrile su presudan uticaj na ova nerazvijenija drutva, ubrzavale njihov razvoj u svakom pogledu. Iako naprednije, robovlasnike drave su usvajale i izvesne elemente kultura drugih naroda, to je dovodilo do bogaenja i napretka njihovih sopstvenih kultura. Drave Starog istoka i antike drave su izgradile i osnove za dalji razvoj nauke i kulture. Neki nauni rezultati antike i danas ine temeljna nauna saznanja mnogih naunih disciplina, od egzaktnih, prirodnih nauka kao to su matematika, fizika, astronomija, pa do filosofske misli. Umetnost drevnih naroda je dala dela koja e uvek izazivati divljenje i koja su prisutna u umetnosti do dananjih dana. Bitnu oblast duhovnog ivota u robovlasnikim dravama je inila religija, sa strogom hijerarhijom bogova i sa vrhovnim bogom na elu. Ovaj panteon4 jasno odraava postojee politike i drutvene odnose. Naglaeni autoritet vrhovnog boga se moe smatrati i prvim korakom ka monoteizmu. Zanimljiv, iako oigledno preuranjen pokuaj uvoenja monoteizma je bila verska reforma Amenhotepa IV (Aknatona) u Egiptu u XIV veku pre n. e., koji je kult vrhovnog boga Amona zamenio jedinstvenim i univerzalnim boanstvom Atonom. Reforma ga, meutim, nije nadivela. U robovlasnikom drutvu je religija imala veoma veliku ulogu. Drutveni ivot je proet njom, a drava se u velikoj meri oslanja na religiju. Autoritet dravne vlasti se izvodi iz boje volje, vladaoci se sami smatraju bogovima ili njihovim predstavnicima na zemlji, posrednicima izmeu bogova i ljudi. U pravu je ta veza veoma vidljiva, ali preteno u poetku. U prvobitnoj zajednici je religijski autoritet obezbeivao velikim delom potovanje drutvenih pravila, iji uvari su, prema tome, bili svetenici. I u robovlasnikim dravama se u poetku priziva boji gnev i predviaju verske sankcije za prekraj pravne norme. Svetenici imaju i dalje vanu ulogu u tome. Meutim, sa jaanjem drave pravo postaje laiko, drava je svojom silom sama sposobna da obezbedi potovanje svojih pravila, te se religija javlja samo kao vrhovni, apstraktni autoritet. Pravo u robovlasnikim dravama ima niz zajednikih crta, ali meu pravima pojedinih drava postoje i krupne razlike. Ono to je zajedniko svim pravima robovlasnikih drava je
4

Panteon, skup bogova, grki, (od pan sav, theos bog)

26

pravna nejednakost. Klasni karakter prava se ogleda i u stvarnoj i u formalnoj nejednakosti. Sa razvojem robovlasnikog naina proizvodnje pravna nejednakost postaje sve dublja. Ova se tendencija moe uoiti u razvoju pojedinih drava i robovlasnikog drutva u celini. U starijim robovlasnikim dravama pravni poloaj robova je bio povoljniji nego u antikim dravama. Na primer, u ranim fazama razvoja rimske drave robovi imaju povoljniji poloaj nego u vreme njenog procvata. Na zalasku robovlasnitva opet se moe uoiti postupno poboljanje poloaja robova. Manje ili vie vidljivi zaostaci prvobitne zajednice takoe ine jednu od zajednikih crta svih robovlasnikih prava. Oni su, razumljivo, prisutni u veem broju u starijim robovlasnikim pravima, ali ih nalazimo i u antikim. Ovi se relikti nalaze i u graanskom i u krivinom pravu. U graanskom pravu se javljaju u vidu kolektivnosvojinskih odnosa, zatim u branom i porodinom pravu, kod nasleivanja, a u krivinom pravu kao razni vidovi krvne osvete. Svojevrsnu vezu sa prvobitnom zajednicom predstavlja u ranim fazama razvoja robovlasnikih drava i snaan uticaj religije u pravu. Dok nije dovoljno ojaala i razvila aparat represije, drava se, da bi obezbedila potovanje svojih propisa oslanjala na opti i neosporni autoritet koji je posedovala religija. Snaenjem drave, pravo e se, ak veoma brzo laicizirati i veza sa religijom e ili sasvim nestati ili ostati samo formalne prirode. U poetku drava regulie pravnim normama samo relativno mali broj pitanja, uglavnom onih koja su rezultat novih, klasnih drutvenih odnosa i koja nisu bila regulisana obiajima, da bi vremenom sve vie irila krug pitanja za koja propisuje pravne norme. Pravo je u robovlasnikim dravama u poetku bilo preteno kazuistino, tj. pravna pravila su formulisana s obzirom na pojedini sluaj, zakonodavac nije uvek nastojao da ga sroi tako da se pod njega moe podvesti veliki broj konkretnih sluajeva. Kao zaostatak prvobitne tesne veze prava sa religijom vlada u veini drava u poetku njihovog razvitka strogi formalizam u pravu. Pravne radnje su obavljane i pravni poslovi zakljuivani po strogo utvrenom postupku, koji je sadravao i zakletve bogovima i pozivanje na njihov autoritet. Nepotovanje propisane forme povlailo je i nevanost posla. Ovaj strogi formalizam u ranim fazama robovlasnikog drutva ima i praktian karakter: da se uesnicima posao uree u pamenje. U vezi sa formalizmom se javlja jo jedna karakteristika koja se sree u mnogim robovlasnikim pravima: apstraktnost. Za mnoge pravne poslove nije bila bitna kauza, pravni osnov, cilj pravnog posla. On je proizvodio dejstvo ve samim obavljanjem postupka, bez obzira na sadrinu i sutinu. U veini robovlasnikih drava u poetku postoji duniko ropstvo. Za neispunjenje svojih obaveza dunik je odgovarao ne samo imovinom, nego i linou, svojom ili lanova svoje porodice. Duniko ropstvo se nije dugo zadralo. Ono se vremenski ograniuje ili sasvim ukida. U krivinom pravu se dosta dugo zadrao princip objektivne odgovornosti, koji se drastino primenjuje u Hamurabijevom Zakoniku. U veoma malom broju propisa se uzima u obzir vinost delinkventa.

I STARE ROBOVLASNIKE DRAVE - ISTONE DESPOTIJE


Prve dravne tvorevine u istoriji nastale su na geografski relativno ogranienom podruju. Najstarije civilizacije i klasna drutva nastaju u sredozemnom basenu, na podruju severoistone Afrike i jugozapadne Azije, uglavnom u dolinama velikih reka. Nesumnjivo je, da su u tome procesu krupnu ulogu imali prirodni uslovi, geografski, klimatski i pedoloki. 5 U takvim,

Pedologija, nauka o tlu, tipovima tla, njegovim fizikalnim i hemijskim svojstvima.

27

povoljnim okolnostima materijalna proizvodnja mogla je bre da napreduje, ljudski rad da biva produktivniji, te stvara vee vikove, to je dovelo do breg rascepa drutva na klase. Na ovom podruju stvaraju se brojne male zajednice koje imaju obeleja drave ve u IV milenijumu pre nae ere. Neke od njih e ostati teritorijalno ograniene, te e kasnije ui u okvire veih drava, najee putem meusobnih ratova i osvajanja. Najrazvijenije i najmonije drave koje su stvorene na ovom podruju bile su egipatska i vavilonska. Da bi se u punoj meri iskoristile prirodne pogodnosti zemljita ovih predela, bili su potrebni irigacioni radovi u slivovima velikih reka, Nila, Tigra i Eufrata, koji omoguuju optimalnu eksploataciju putem navodnjavanja okolnih pustinjskih zemljita. Obavljanje radova na irigaciji reka zahtevalo je veliku radnu snagu, te se ratni zarobljenici poinju rano i u velikom broju koristiti za ove poslove. Istovremeno, regulisanje reka je zahtevalo takvu organizaciju koja bi obuhvatala celinu renog toka. Otuda i politika nadgradnja dobija specifian karakter. Egipatska i vavilonska drava su izrasle u ogromne drave, sa veoma centralizovanom vlau, meu ijim je najvanijim-funkcijama bilo organizovanje radova na regulaciji reke. Zbog naglaeno jake, centralizovane dravne vlasti ove se drave obino nazivaju istonim ili orijentalnim despotijama.6 U slinim uslovima nastae i druge velike, mone drave sa veoma razvijenim civilizacijama, kao to su Indija i Kina. Meutim, u daljem istorijskom razvoju njihov uticaj bie daleko manje primetan nego Egipta i Vavilona, te se otuda Egipat i Vavilon smatraju najznaajnijim dravama ovog tipa. Privreda istonih despotija poiva preteno na radu robova, ali u velikom broju nalazimo u njima i slobodne seljake i slobodno gradsko stanovnitvo koje se bavi trgovinom i zanatima. Sreu se i kategorije seljaka sa ogranienom slobodom i obavezom davanja dravi dela proizvoda. U nekim dravama brojno preovlauju slobodni seljaci. Ove okolnosti pokazuju da se jo nije razvio nain proizvodnje zasnovan iskljuivo na radu robova, te moemo smatrati da ove drave imaju prelazni karakter, od preddravnog ureenja ka razvijenom robovlasnikom tipu proizvodnje. U njima su postojali jo mnogi vidovi kolektivnih oblika svojine, oni ak preovlauju nad privatnom svojinom, koja se tek razvija.

1. EGIPAT
ISTORIJSKI RAZVOJ I DRAVNO UREENJE Izvori za istoriju Egipta. Izvori koji pruaju saznanja o egipatskoj dravi srazmerno su brojni i dosta raznovrsni. Jo su se antiki istoriari zanimali istorijom Egipta, u prvom redu Grci. Za razliku od ostalih stranaca, Grci su uvaavali Egipane, to je nalo izraza i u delima grkih istoriara. Meu njima svakako najistaknutije mesto pripada Herodotu, koji je drugu knjigu svoje Istorije posvetio Egiptu. Iako nije poznavao egipatski jezik, kao vrstan istoriar, Herodot je ostavio mnogo dragocenih podataka o Egiptu. Posle njega, Hekatej (oko 300. g. pre n. e.) u Istoriji Egipta nastoji da pokae da su grki zakonodavci umnogome koristili iskustva dravne organizacije starog Egipta. Diodor (I vek pre n. e.) u svome delu Istorijska biblioteka daje detaljan opis prirodnih uslova Egipta i opisuje neke dogaaje novije egipatske istorije, a u pogledu starijih perioda koristi dela svojih prethodnika. Koristan za izuavanje egipatske religije je spis Plutarha iz Heroneje (46-125. g.) Izida i Oziris. Meu antikim autorima naroito znaajno mesto ima delo egipatskog svetenika Manetona (oko 300. g. pre n. e.). Maneton je bio svetenik za vreme vladavine Ptolomeja I Sotera i Ptolomeja II Filadelfa, dakle u vreme snanog grkog uticaja. Kao visoki svetenik imao je uvid u hramovske arhive i biblioteke, to mu je omoguilo uspean rad, ali njegovo delo na alost nije
6

Despot (grki), gospodar.

28

sauvano u originalu nego u kraem saetku kod drugih autora. Manetonu dugujemo hronologiju istorije egipatske drave, pregled vladavine faraona 30 dinastija. Interesovanje za izuavanje arheolokih spomenika Egipta poelo je relativno rano. S obzirom na ogroman uticaj koji je egipatska kultura imala na razvoj antikih civilizacija, to e interesovanje naroito porasti u vreme renesanse. Brojni spomenici egipatske kulture postali su u punoj meri pristupani naunicima tek posle deifrovanja egipatskog hijeroglifskog pisma, to je polo za rukom genijalnom francuskom nauniku ampolionu (1790-1832). Time su poloeni temelji egiptologije. Tako je bilo mogue prouiti i brojne pisane izvore razliitog karaktera i porekla: natpise na grobnicama, istorijske tekstove, diplomatsku prepisku, mirovne ugovore, vladalake ukaze i naredber upravne akte i protokole, sudske akte, testamente, religijskomagijske spise i drugo. Periodizacija i pregled istorije Egipta. Periodizacija egipatske istorije, kao i istorije ostalih zemalja toga perioda postavlja izvesne tekoe, s obzirom na nedostatak datiranja dokumenata. Godine su se raunale obino po vremenu vladavine pojedinih faraona. Otuda je hronologiju mogue ustanoviti samo posrednim putem, poredei dogaaje sa nekim drugim ije je datiranje izvesno, zatim koristei neke astronomske pojave koje se pominju u izvorima i sl. Meutim, to esto ne omoguuje preciznu hronologiju. U poslednje vreme se donekle odstupa od klasine hronologije egipatske istorije, te se smatra da je veina ustanovljenih datuma padala neto docnije. Tako je prihvaeno da je ujedinjenje, tj. postanak egipatske drave verovatnije bilo 2900. godine pre n. e. nego 3200. kao to se ranije smatralo. Istorija Egipta se deli na tri velika perioda. Maneton ju je podelio na tri dela, dajui pregled vladavina po deset dinastija. U XIX veku je nemaki egiptolog Lepsius podelio istoriju Egipta na staro, srednje i novo carstvo. Prve politike organizacije na tlu Egipta su bile tzv. nome.7 Noma predstavlja skup nekoliko seoskih optina ujedinjenih radi organizovanja zajednikih poslova na isuivanju i irigaciji zemljita. Osim ovog osnovnog razloga svoga stvaranja, noma dobija jo neka obeleja: centar je religijskog kulta, ima svoga poglavara, ije je poreklo verovatno od nekadanjih rodovskih stareina. Stanovnitvo se u nomama raslojava, odvaja se sloj bogatih koji eksploatiu pre svega robove, a sve vie i slobodne ljude koji naglo osiromauju. Nome esto i ratuju meusobno. Irigacioni sistem kao osnov egipatske privrede je brzo nametnuo potrebu stvaranja veih politikih celina. Hidrotehniki radovi su zahtevali vei broj robova i jedinstvenu organizaciju. To je mogla da omogui samo snanija dravna organizacija. Stoga se ve u IV milenijumu pre n. e. stvaraju u Egiptu dve drave. Ujedinjuju se prvo nome u donjem, severnom Egiptu, a potom u gornjem, junom Egiptu. Oko 2900. (3200. g.) pre n. e. dolo je do ujedinjenja ove dve oblasti u jedinstvenu dravu, pobedom Gornjeg Egipta nad Donjim, pod vladavinom faraona Menesa (Narmera). U dravnim obelejima i simbolima i titulama zadrae se i dalje tragovi ove prvobitne podele. Politiki centar e u vreme vladavine prvih dveju dinastija biti grad Tinis, da bi prestonica potom bila prenesena u Memfis. Time poinje period starog carstva (III - VI dinastija, oko 26102150. god. pre n. e.). Drava se organizuje i jaa, izgrauje se strogo centralizovani, birokratski aparat vlasti. Vojna mo drave raste, vode se brojni i uspeni osvajaki ratovi, drava se proiruje na Nubiju i Palestinu. Savlauju se ostaci lokalistikih tendencija noma. Uveavaju se mo i uticaj svetenikog sloja. U ovom periodu se izgrauju i monumentalne grobnice piramide. Pred kraj starog carstva poinju socijalni nemiri i pobune, jaaju lokalistike tendencije. Centralna vlast slabi, te se drava raspada na niz podruja pod upravom samostalnih lokalnih knezova. Cepanje drave se neposredno odrazilo na njene privredne temelje. Zanemareni privredni sistem je doveo do privremenog opadanja privredne snage drave, te je pokret za ponovno
7

Noma je grki naziv, egipatski izraz je sepat ili hest.

29

ujedinjenje Egipta bio uspean. Carstvo je ujedinjeno oko 2040. god. pre n. e. pod vostvom Mentuhotepa. Srednje carstvo (oko 1991-1786. god. pre n. e.) predstavlja period obnove i irenja drave i njenog kulturnog procvata. Za vreme vladavine Sezostrisa III (1878-1844) je drava dostigla granice dananjeg Egipta. Razvija se iva trgovina. Utvren je centralizam i organizovan vrst inovniki aparat. Smanjen je znatno uticaj svetenstva. Poloaj seljaka postaje sve tei, oni su optereeni ogromnim obavezama i sloboda im se ograniuje. Unutranji nemiri do kojih je dolo u dravi zbog poveane eksploatacije robova i seljaka olakali su provalu semitsko-kanaanskog plemena Hiksa,8 oko 1650. godine pre n. e. Hiksi su zavladali istonim delom nilske delte i severnim Egiptom. Juni deo Egipta ostao je slobodan. Tek posle 150 godina Amosis I je uspeo da protera Hikse. Vladavina Hiksa, daleko primitivnijih od Egipana je dovela do opadanja i razaranja Egipta. Meutim, u borbi protiv Hiksa je porasla vojna mo drave, to e biti jedno od njenih obeleja u sledeem periodu, periodu novog carstva (1552-1085. g. pre n. e.). U ovom periodu je Egipat postao najvea vojna sila na istoku i stekao najveu teritoriju. Veoma je ojaao uticaj svetenstva i njegova politika mo. Da bi suzbio mo svetenika, faraon Amenofis IV (1363-1345) preduzima religijsku reformu, zamenjujui dotadanji panteon jednim bogom, Atonom, predstavljenim sunevim diskom. Reforma je bila kratkog veka, ve Amenofisov naslednik Tutankamon je vratio stari kult. Pred kraj ovog perioda, Ramzes II stupa u rat protiv mone hetitske drave.9 Rat je zavren sklapanjem mirovnog ugovora, kojim su utvrene meusobne obaveze i odreene uticajne sfere. Krajem perioda novog carstva poinje opadanje egipatske drave. esti su ustanci robova i seljaka, a za vlast se bore svetenici i strani vojnici najamnici. Egipat je osvojio persijski kralj Kambiz 522. godine pre n. e. Za kratko vreme, od 404-343. godine pre n. e. Egipat je uspeo da se oslobodi, a potom je opet pao pod persijsku vlast. Pod njom je ostao do osvajanja Aleksandra Makedonskog 332. god. pre n. e. Posle Aleksandrove smrti, Egipat e se nai pod vlau njegovih vojskovoa dijadoha (naslednika), Ptomolejevia. To je period intenzivne helenizacije Egipta, sa prestonicom u Aleksandriji, koja predstavlja znaajno kulturno sredite. Rimska provincija je Egipat postao 30. god. pre n. e. Dravno ureenje. Dravna vlast u Egiptu je u potpunosti usredsreena u rukama jednog lica faraona. Izraz faraon predstavlja grku transkripciju egipatskog pero, per-aa, to znai visoki dom. Ve i sam ovaj naziv pokazuje kakav je bio vladaoev poloaj. On je u Egiptu smatran boanstvom i neposrednim potomkom bogova, te se njegovo lino ime nije smelo izgovarati. Da bi sauvali istotu krvi, faraoni se esto ene svojim sestrama. Kao boanstvo on je na elu religijskog kulta. O neogranienoj vlasti faraona svedoe posredno i njihove monumentalne grobnice piramide. Faraon je gospodar zemlje i ljudi. On ima zakonodavnu vlast. Donosi pravne propise rukovodei se pri tom naelom pravinosti i istinitosti. Ima i svojstvo najvieg sudije, koji jedini moe izrei najteu kaznu. Vladalac ima i vojnu komandu i najviu upravnu vlast. Neposredno mu je potinjen i odgovoran ogroman, centralizovan i hijerarhijski ureen inovniki aparat. U pojedinim periodima egipatske istorije je vlast faraona faktiki opadala, ali je u principu ona uvek bila apsolutna i neograniena. Na elu inovnikog aparata, kao najvii funkcioner u dravi stoji vezir ili dati. Funkcija datija je ustanovljena za vreme IV dinastije, kada je tu dunost vrio neko od najbliih vladaoevih roaka. Od vremena vladavine V dinastije dunost datija mogu da obavljaju i druga lica. U vreme srednjeg carstva postoje dva datija, za sever i jug. Dati sjedinjuje najviu

8 9

Kanaan, istorijski naziv podruja od reke Jordana do Sredozemnog mora, naseljenog semitskim stanovnitvom. Hetiti su izgradili oko 1600. godine pre n. e. snanu dravu u Maloj Aziji, koja je propala oko 1200. godine pre n. e.

30

administrativnu i sudsku vlast, rukovodi privredom u zemlji. Kao i vladaocu, pripisuju mu se izvesna boanska svojstva i vrhovni je svetenik boga zakona Tota. U rukama datija je koncentrisana celokupna dravna uprava. Njemu se podnose svi izvetaji, a od njega inovnici dobijaju uputstva i naredbe, bez obzira na svoj rang. S obzirom na to da u Egiptu uprava nije bila odvojena od sudstva, datiju pripada i vrhovna sudska vlast. On je predsednik saveta Velike desetorice Juga, pomonog savetodavnog tela faraonova, koje je, po svoj prilici bilo najvie sudska instanca u Egiptu, a uestvuje i u radu Velike palate estorice takoe sudskog organa. Dati sudi i u prvom i u drugom stepenu. Visoka dravna funkcija bila je i dunost uvara peata (dravnog arhiva) i glavnog blagajnika. Kako su porezi u Egiptu plaeni u naturi, blagajnik je u stvari upravljao dravnim skladitima gde su se uvali ovi proizvodi. Njemu su bili potinjeni nii inovnici, koji su organizovali prikupljanje dabina. Ve u vreme II dinastije su poeli da se vre redovni popisi imovine, popis zlata i polja, svake dve godine, radi utvrivanja poreza. Porezi su bili veoma visoki, na vrhuncu razvoja egipatske drave seljaci su davali i do jedne petine letine. Zanatlije su poreze plaale delom svojih proizvoda, a sve stanovnitvo je bilo obavezno i da obavlja odreene dravne poslove. U izgradnji grobnica je uestvovalo u velikom broju i slobodno stanovnitvo. Ispod ovih najviih dravnih inovnika nalaze se brojni nii inovnici, hijerarhijski organizovani. Za vreme uspona Egipta, u vreme XVIII i XIX dinastije. inovnike funkcije su bile pristupane svim slobodnim ljudima, nisu postojala ogranienja mogunosti sticanja inovnikih zvanja. Poloaj inovnika je bio veoma povoljan i oni su uivali visok ugled u drutvu. Plate su dobijali obino u naturi, a vii inovnici su esto dobijali na korienje zemljine posede, s pravom da ubiraju deo prihoda od seljaka nastanjenih na tim posedima. esti su sluajevi da svetenici stiu inovnike funkcije, a inovnici svetenike. I to je verovatno jedna od manifestacija sakralnog karaktera dravne vlasti, njenog teokratskog obeleja. Vojska je u Egiptu bila organizovana preteno kao narodna vojska. Svaka je noma u sluaju rata bila obavezna da regrutuje odreen broj vojnika. Stalne ete su u poetku postojale samo kao pratnja i lina zatita faraona. U vreme krize, u periodu novog carstva, kada se zaotravaju drutvene suprotnosti, sve vei znaaj dobija najamnika vojska, koja e imati krupnu ulogu u politikim sukobima i borbama oko vlasti. Lokalne jedinice u egipatskoj dravi su bile nome, na ijem se elu nalazi upravnik nome. Glavne njegove dunosti su bile odravanje kanala i prikupljanje poreza. Pored njega, u nomi postoje i drugi lokalni inovnici. U periodima slabljenja centralne vlasti, lokalna aristrokratija tei za osamostaljenjem. PRAVO U EGIPTU Izvori prava. Najstariji izvor prava u Egiptu je verovatno bilo obiajno pravo. Nisu pronaeni nikakvi zakoni, ali su ih, po saoptenju grkih istoriara, faraoni izdavali. Prve zakone u Egiptu legenda propisuje osnivau drave, faraonu Menesu. Njima je zabranjeno uzimanje zajma bez zalaganja oeve mumije ili pak svoje (tj. nije bila mogua sahrana dunika dok dug ne bude namiren). Po grkim autorima, nekoliko zakona je izdao Razmes II u XIII veku pre n. e. Njima je ojaana vojna organizacija, sadrali su odredbe o inovnikom aparatu i dr. Znatna zakonodavna aktivnost se pripisuje vladarima iz I milenijuma pre n. e. Bokhorisu (720-715), Psametihu (663609) i Amazisu (568-526). Bokhoris je navodno izdao obiman zakonik sastavljen od 8 knjiga (40 svitaka). Izmeu ostalog je zabranio duniko ropstvo, dozvolio je seljacima punu mogunost da raspolau svojim zemljinim parcelama, pravo je laicizirano i uproena je forma ugovora. Budui apsolutno olienje boanske i ljudske vlasti, faraon se, dakle, smatrao stvaraocem prava. Pri tom se zakon ne smatra izrazom vladaoeve line volje, nego boanskog autoriteta. 31

Otuda legenda prve zakone pripisuje bogovima Rau, Ozirisu i Totu. Donosei pravno pravilo, faraon se podvrgava jednom optem naelu koje obuhvata celokupnost sveta, oznaenom pojmom maat. Zakon treba da bude u skladu sa Pravinou i Istinom (boginja Maat). Primenjujui taj princip faraon donosi konkretna pravna pravila. Naa saznanja o egipatskom pravu poivaju uglavnom na sledeim izvorima: dokumentima iz sudske prakse, naredbama i ukazima vladara, upravnim aktima, religijsko-moralnim spisima, likovnim predstavama svakodnevnog ivota. STATUSNO PRAVO Slobodno stanovnitvo. Najvii sloj egipatskog drutva inili su svetenici, inovnici i vojna aristokratija. Svetenstvo je u Egiptu bilo veoma brojno. Hramovi su posedovali znatna bogatstva, ogromne zemljine posede, veliki broj stoke, radionice, desetine hiljada robova, pa ak i svoju flotu. Seljaci su plaali hramovima odreene dabine. Zahvaljujui tome, svetenstvo je ne samo ideoloki i politiki predstavljalo najvii sloj egipatskog drutva. Svetenici vremenom dobijaju sve vee uee u dravnoj organizaciji, a naroito u sudstvu. Njihovi su posedi osloboeni poreza i drugih dabina, uivaju imunitet. Slian je i poloaj inovnika u dravi. Njihova zanimanja vremenom postaju u Egiptu nasledna, te se tako stvara nasledna demokratija. Osnovna privredna grana je bila zemljoradnja, pa najbrojniju kategoriju stanovnitva ine seljaci. Slobodnih seljaka u Egiptu je bilo dve kategorije. Jedni su iveli na dravnoj zemlji organizovani u optine. Svaki je seljak dobijao parcelu na korienje, sa koje je namirivao obaveze dravi. Druga kategorija seljaka je vezana za zemlju koju je vladalac poklonio hramu ili inovniku. Ovi seljaci osim obaveza dravi daju deo proizvoda gospodara hramu ili privatnom licu. Nisu smeli naputati zemlju. Znatan je broj slobodnih zanatlija u Egiptu, ali su oni uglavnom radili u dravnim radionicama i pod nadzorom posebnih inovnika. Slobodno stanovnitvo, seljaci i graani, se vremenom organizuje po zanimanjima u korporacije, ije je ureenje precizno utvreno. Robovi. U vreme starog carstva u Egiptu su robovi sasvim malobrojni. Kasnije, sa veim osvajanjima, njihov se broj poveava. Robovi su smatrani kolektivnom svojinom drave, odnosno faraona. I u sluajevima kada je faraon davao inovnicima ili hramovima imanja sa robovima, oni ostaju u dravnoj svojini, ne prelaze u privatnu svojinu. Robovi uglavnom rade u rudnicima, na velikim graevinama, na vladaoevim posedima. Pribavljaju se po pravilu zarobljavanjem u ratu. Rob je imao izvesnu pravnu i poslovnu sposobnost. Mogao je da ima porodicu i imovinu. U sluaju izvrenja krivinih dela, sudili su mu dravni organi. Imaju pravo azila u hramovima u sluaju loeg postupanja gospodara prema njima. Osloboeni robovi su se u potpunosti izjednaavali sa slobodnim licima. PRAVO SVOJINE U Egiptu se smatralo da sva zemlja pripada faraonu, ali u pravnoj praksi se razlikuje nekoliko vrsta svojine. Faraon je davao zemlju u privremeni posed hramovima, inovnicima i pojedincima. Zemlja data hramovima je koriena prvobitno kao zajedniki posed, ali se kasnije poinje vriti podela izmeu pojedinih svetenika, rebom i sa periodinim novim podelama. Seljaci, nastanjeni na ovim parcelama, su bili duni da pored drave, daju dabine i hramu, pod pretnjom telesnih kazni ili proterivanja sa zemlje. Dabine su i za dravu i za hram prikupljali dravni inovnici, ali od vremena XIX i XX dinastije to ine sami svetenici, bez uea dravnih organa. 32

Sline posede dobijaju od faraona i pojedinci, inovnici i vojnici, kao nagradu za svoju slubu, obino samo na uivanje, ali ponekad i u svojinu. Ostale dravne zemlje su bile u posedu seoskih optina, zajednica kojima je rukovodio stareina. Neobraena zemlja i graevinsko zemljite je davano u bezuslovnu, potpunu, dakle privatnu svojinu. Vremenom se i hramovska svojina poinje tretirati kao puna, privatna svojina. Nominalno se ona smatra jo uvek dravnom, ali faktiki kao privatna ulazi u pravni promet. Nad pokretnim stvarima postoji puna privatna svojina. Tu ulazi i mrtvi i ivi inventar koji bi faraon poklonio sa zemljinim posedom. Kao to se vidi, u Egiptu se sva zemlja smatrala faraonovom, ali se vremenom poinje tretirati kao privatna, tj. njome se moe raspolagati. Faraonova svojina dobija karakter vrhovne svojine, koja se ispoljava u nameta-nju tekih poreskih obaveza vlasnicima zemlje, a ponekad i potrebom saglasnosti faraona prilikom prodaje zemlje. Obligaciono pravo. Ugovori su u Egiptu do reforme faraona Bokhorisa sklapani u sveanoj formi, u vidu zakletve polagane pred svetenikom ili slubenim licem. Trag ove sveane usmene forme sauvao se kasnije u tekstu pisanih ugovora. Kupoprodaja zemlje je, kao to je ve reeno, bila ograniena. Zemlju su mogli otuiti samo predstavnici vladajue klase kojima je faraon poklonio zemlju. Seljaci to pravo dobijaju tek od reformi faraona Bokhorisa, i to ne svi. Ugovor o prodaji nepokretnosti sklapan je uz niz formalnosti i sastojao se iz tri posebna akta. Kasnije se forma donekle uprouje. Pravo svojine je prenoeno predajom stvari, tj. uvoenjem u posed zemlje. Predmet ugovora o zajmu mogao je u Egiptu biti novac kao i neki poljoprivredni proizvodi (ito i sl.). Kao obezbeenje zajma sluila je linost dunika ili nekog njegovog srodnika, dok nije Bokhoris ukinuo duniko ropstvo. Bilo je dozvoljeno i da se zalae zemlja. Bokhoris je ograniio i visinu interesa na zajam na 30% godinje na zajam u novcu i 33 % na zajam u itu. Propisao je i da ukupni iznos interesa ne sme prei sumu duga i zabranio raunanje interesa na interes. U Egiptu se sree i ugovor o najmu stvari, uz plaanje naknade, kao i zakup zemlje. Zakup za zemlju se obino ugovarao o delu proizvoda. Obrada zemlje uzete u zakup je bila i obaveza zakupca. Ostava je bila besplatni ugovor, stavljen pod zatitu religije. Sreu se i ugovori o ortakluku, gde se uesnici udruuju radi postizanja bilo kakvog cilja. Brano, porodino i nasledno pravo. Brak je u Egiptu bio uglavnom monogaman, ali monogamija nije uvek bila strogo potovana. Faraon obino ima vie ena. Sklapanje braka nije potvrivano nekom pravnom formom, smatrano je porodinim dogaajem. Verovatno je bilo propraeno nekim verskim ceremonijalom i potvreno pismenim aktom. ena je u porodici imala vano mesto i uivala visok ugled. Ona ima pravnu i poslovnu sposobnost. Prilikom zakljuenja braka reguliu se i imovinski odnosi branih drugova. Zena moe slobodno raspolagati svojom imovinom. Mu se obavezivao da joj daje odreenu sumu za trokove. Da bi se obezbedila enina imovina, sainjavan je poseban inventar i stavljana naroita hipoteka na muevljevu imovinu. ena je uestvovala u verskim ceremonijama, a posle smrti mua mogla je postati i stareina porodice. Oinska vlast u poetku nije velika, iako vremenom jaa. Razvod je slobodan. U sluaju razvoda, ena obino dobija izvesnu sumu, a deca zadravaju pravo da naslede oevu imovinu. Ako se razvod vri na zahtev mua, itavo imanje ostaje najstarijem sinu, sa obavezom da ga razdeli meu svu decu. Roditelji i deca su duni da se meusobno izdravaju. Deca podjednako nasleuju, bez razlike pola. Izvesnu prednost dobija najstarije dete, ali je ono obavezno da izvri deobu svim

33

naslednicima, te je njegov neto vei deo samo naknada za obavljenu deobu. Ako nema dece, nasleuju braa i sestre umrloga. Izvestan oblik testamenta je ve bio poznat u Egiptu. ena je takoe u poetku mogla da samostalno zavetava svoju imovinu. Testament je obino pravljen pred svedocima. Krivino pravo. U Egiptu je krvna osveta ve bila prevaziena, a isto tako i otkup u novcu. Kod nekih krivinih dela se javlja i neka vrsta kolektivne odgovornosti. U sluaju izdaje, pobune, zavere protiv drave kanjavani su ne samo krivac, ve i njegova mati i sestre i ostala porodica. Najteim krivinim delima smatrana su krivina dela protiv drave i razne povrede religijskog kulta. Za ova krivina dela predviena je smrtna kazna. Tekim delima smatrano je i krivokletstvo, lana optuba, ubistvo, to sve takoe povlai smrtnu kaznu. Oha je inae relativno retko izricana i samo je faraon mogao da osudi na smrt. Smrtna kazna je izvravana maem ili spaljivanjem, a velikodostojnicima je ostavljana mogunost da izvre samoubistvo ako bi bili osueni na smrtnu kaznu. Po zakonima faraona Bokhorisa, najtea kazna je mogla biti zamenjena ropstvom. Delima koja su povlaila kazne telesnog sakaenja smatrani su kraa, prevara, falsifikovanje peata i novca, upotreba lane mere i teine. Sudovi i sudski postupak. Sudska vlast u Egiptu nije bila odvojena od upravne. inovnici su vrili i sudsku vlast. Pominju se ipak organi koji preteno sude, kao Savet desetorice, kojem predsedava dati. On je i predsednik Palate estorice, koja je od vremena V dinastije bila posle faraona najvia sudska vlast u zemlji. U vreme srednjeg carstva svetenici dobijaju sve veu ulogu u suenju. Pominju se i drugi sudski organi, kao to je bio kolegij sastavljen od 30 sudija uglednih graana iz raznih gradova koji se javlja u periodu novog carstva. U nomama sude upravnici noma, a postoje i posebni lokalni sudovi. Nije postojala razlika izmeu graanskog i krivinog postupka. Postupak je bio pismen. Presuda je trebalo da sadri navoenje injenica i motiva. Koriena su razliita dokazna sredstva: pismene isprave, izjave svedoka i tuioca, uviaj, zakletve, priznanje, kao i boji sudovi.

2. VAVILON
Izvori, razvoj i dravno ureenje Istorijski i pravni izvori. O vavilonskoj dravi postoje relativno bogati izvori, od kojih svi nisu ni potpuno proueni. Delimo ih na tri glavne vrste: pisane spomenike, spomenike materijalne kulture i spise antikih autora. Najpouzdaniji i najvaniji su pisani spomenici, potom ostaci materijalne kulture, a najogranienijeg su znaaja spisi antikih autora. Antiki su autori pisali uglavnom o poslednjim vekovima ivota vavilonskog carstva, oslanjajui se pritom mahom na nepouzdane i legendarne izvore. Njihova vlastita svedoanstva pouzdan su i dragocen izvor, ali su jednostranog karaktera. Tako Herodot opisuje prirodne uslove Mesopotamije, nain navodnjavanja, brodogradnju, grad Vavilon i drugo. Sline podatke sadre i spisi poznatog antikog geografa Strabona (I vek pre n. e.). Obilje pisanih izvora iz istorije starih naroda Mesopotamije postalo je potpuno pristupano naunoj obradi tek tumaenjem klinastog pisma, koje su koristili mnogi od ovih naroda: Sumerani, Vavilonci, Asirci, a kasnije i Hetiti i Elamiani. Pismo je nazvano klinastim jer njegovi znakovi podseaju na oblik klina, verovatno zbog materijala koji je korien i naina pisanja. Znakovi su urezivani zailjenom pisaljkom od trske ili metala u vlanu glinu, koja je potom suena na suncu. Klinasto pismo je poeo uspeno da deifruje nemaki filolog Grotefend 1802. godine, a njegov trud su dovrili Hinks i Roulinson. Pisani spomenici su veoma raznovrsne 34

prirode: pravni propisi,sauvani u celini ili u fragmentima, administrativna akta, razne vrste ugovora, dokumenti o prihodima i rashodima, razni tekstovi i natpisi koji govore o ratu i miru, diplomatska dokumenta, literarni, religijski i drugi zapisi. Znaajni su izvori i sauvani spomenici materijalne kulture, graevine, grobnice, umetniki predmeti, nakit, oruje i drugo. Za istoriju drave i prava posebno su znaajni i vani dosta brojni pravni izvori, koji omoguuju da se stekne uvid u vavilonsko i asirsko pravo. Ovi izvori se mogu podeliti u dve grupe: zakonodavni tekstovi i dokumenti iz pravne prakse koji su veoma brojni: ugovori, sudske presude, akti administrativnih organa. Ve od III milenijuma u pojedimm sumerskim gradovima dravama dolazi do kodifikacija. U Lagau su takve kodifikacije nainili Urukagina, oko sredine III milenijuma i Gudea, oko 2050; a u Uru kralj ulgi. Naeni su i fragmenti jednog zakonika izdatog pre Hamurabija. Postoji zbirka starih sumerskih izvora, koji predstavljaju verovatno fragmente zakona. Takoe u fragmentima sauvan je jo jedan sumerski zakon koji se pripisuje Ur-Namu, osnivau III dinastije Ura (oko 2080. godine pre n. e.). Iako veoma oteen, ovaj je tekst posebno znaajan, jer je to najstariji poznat zakonski tekst. Sauvan je jo jedan sumerski zakon, kralja Lipit-Itara, vladaoca grada Isina iz oko 1875. godine pre n. e. Kao i kasniji Hamurabijev zakonik sadri uvod, tekst i zakljuak. Sauvana je otprilike jedna etvrtina, uglavnom propisi o branom i naslednom pravu. Godine 1948. objavljen je tekst dveju tablica koje sadre fragmente zakonodavstva Enune, prestonice drave koja se nalazila severno od reke Tigra. To je najstariji poznati akadski tekst (izmeu 1950. i 1900. pre n. e.) a sadri uvod i 60 lanova. Najpoznatiji i najznaajniji pravni izvor u Mesopotamiji je zakonik cara Hamurabija, najstariji poznat zakonik u istoriji sauvan u celosti. Hamurabi (1729-1686) je najvei vladalac starovavilonske drave. Izmeu ostalih svojih dravnikih poduhvata, vojnih, politikih i privrednih, preduzeo je kodifikaciju vavilonskog prava, nastojei da osvojene i politiki ujedinjene zemlje i pravno unificira. Zakonik je otkriven 1901. godine u ruevinama grada Suze (u dananjem Iranu). Pretpostavlja se da ga je tamo, zajedno sa ostalim plenom, oko 1175. doneo elamianski kralj. Tekst zakonika je urezan klinastim pismom na cilindrinoj steli od crnog diorita. Na vrhu stuba je reljefna predstava boga sunca amaa, velikog sudije neba i zemlje, pred kojim stoji Hamurabi i iz ruku boga prima zakonik. U zakljuku zakonika Hamurabi sebe predstavlja kao posrednika: Hamurabi, kralj pravde, kome je ama poklonio pravo, ja lino. I pored pozivanja na boga amaa i druge bogove u uvodu i epilogu zakonika, ovaj nema religijski karakter. U njemu je vidljivo nastojanje da se stvori jedinstveno pravo, kroz potovanje sumerske i akadske pravne tradicije i tako na polju prava dovri politiko ujedinjenje Sumera i Akada. Zakonik sadri 282 lana, od kojih je tekst 35 lanova izbrisan, ali je rekonstruisan pomou sauvanih prepisa zakonika. Pravni su propisi u zakoniku kratki. Oni obrauju konkretne probleme i daju pravna reenja. Pravne norme nisu dostigle stepen apstrakcije svojstven savremenijim pravima. Iako detaljno regulie pojedine ustanove, Hamurabi nije u svom zakoniku dao definicije tih ustanova. Zato je kazuistinost pravnih propisa jedna od karakteristika zakonika. Hamurabijev zakonik sadri propise o sudskoj organizaciji i sudskom postupku, zemljinoj svojini i dravini, krivino-pravne odredbe, odredbe o raznim oblicima ugovora, o braku, porodici i nasleivanju. Sistema u ovim odredbama nema, bar ne prema dananjim shvatanjima. Zakonik prua dragocena saznanja o drutvu vavilonske drave. Krivinopravne odredbe pokazuju da meu pojedinim slojevima drutva postoje duboke razlike. Kazne su za krivina dela nejednake za pripadnike razliitih slojeva drutva, a u celini su mnogo surovije nego u Egiptu. 35

Pregled istorije Vavilona. Druga velika robovlasnika drava Starog istoka, Vavilon, nastala je pod veoma slinim uslovima, prirodnim i ekonomskim, kao i Egipat. Vavilon je najvanija i najsnanija drava izgraena u Mesopotamiji. Mesopotamija (grki izraz koji znai meureje) je plodna ravnica izmeu reka Tigra i Eufrata. Povoljna klima i obilje vode, plodno tle stvoreno naplavinama reka inili su idealne prirodne uslove za brz razvoj proizvodnje. Na irokom prostoru od izvorita dveju reka u Jermeniji do njihovog ua u Persijskom zalivu stvara se itav niz malih politikih zajednica, razume se najvie na prostoru koji je pruao najpovoljnije prirodne uslove, u jugoistonom delu doline izmeu dveju reka. Za razliku od Egipta, koji je imao otre prirodne granice, Mesopotamija predstavlja irok otvoren prostor koji je olakavao razliite veze sa drugim narodima, privredne i kulturne, ali i lak prodor stranim osvajaima. Prva se naselja u Mesopotamiji javljaju jo u IV milenijumu pre n. e. a prve politike jedinice bili su gradovi, koji se osnivaju oko svetilita pojedinih boanstava. Osnovali su ih Sumerani, narod ije poreklo nije utvreno. U gradovima vladaju lokalne dinastije. Razvijaju se brojni ovakvi gradovi-dravice: Ur, Uruk, Ki, Avan, Hamasi, Adab, Laga, Isin, Larsa, Nipur, Eridu, Uma i drugi. Meu njima se vode borbe za prevlast. Oko 2375. godine pre n. e. vladalac grada Ume, Lugalzagisi je podvrgao svojoj vlasti gradove Laga, Uruk i Ur i tako osnovao ve dosta snanu dravu. Od III milenijuma poinju u severnu Mesopotamiju iz sirijske pustinje da prodiru semitska plemena Amoriana, koja uvruju svoju vlast u vie gradova: Akadu, Siparu, Borsipi i Vavilonu. Po gradu Akadu, jednom od svojih najrazvijenijih gradova, ova se plemena poinju nazivati Akaanima. Akadski vladalac Sargon (oko 2350. do 2294) osvojio je dravu Lugalzagisija i oblast severoistono od Akada, Elam i organizovao u Mesopotamiji prvu jaku semitsku dravu. Nju je jo proirio Naramsin (2270-2233). U osvojenim sumerskim gradovima Uru, Uruku i Lagau su se zadrale lokalne dinastije i kada je akadsku vlast sruilo pleme Guta koje je dolo iz Kurdistana, oko 2169. godine. Vlast Guta je zbacio kralj Ura Urukegal, a kralj Ur-Namu ponovo uspostavio sumersko-akadsku dravu. To je vreme uspona i procvata Ura pod vladavinom njegove III dinastije (oko 2080-1930). Drava nije dugo trajala, raspala se za vreme poslednjeg vladara urske dinastije. Lokalni vladaoci se ponovo osamostaljuju. Broj propasti drave doprineo je napad Elamiana oko 1930. Pokuaj restauracije, tj. ujedinjenja veeg dela drave izvrio je vladalac Larse Naram Rimsin. U to vreme prodire u Mesopotamiju pleme Amuru, zauzima vlast u Vavilonu, oko 2000. godine. Osniva nove dinastije i nove vavilonske drave bio je vladalac Sumu-Abum, a najvei vladar ove dinastije bio je Hamurabi (1729-1686). Uspeojeda ujedini Sumer i Akad, Elam i Asiriju. Carstvo nije bilo dugog veka, posle Hamurabija poinje da opada. Dravu napadaju Hetiti, koji su 1531. godine osvojili i Vavilon. Oko sredine XV veka Vavilon su osvojili Kasiti, plemena sa teritorije Irana, pod ijom vlau je drava bila do XIII veka. Kasitsku vlast oborie Asirci i Elamiani. Asirsku opasnost privremeno je uspeo da suzbije Nebukadnezar I, oko 1120, ali su ovi ipak ubrzo posle toga osvojili Vavilon. U to vreme u junom Vavilonu se naselilo aramejsko pleme Haldejaca, koje poinje da se bori protiv asirske vlasti. Nakon dva neuspela ustanka Haldejaca, Vavilon je potpuno osvojen, ali ne za dugo. Haldejski knez Nabopolasar je u VII veku uspeo da zbaci asirsku vlast i da obnovi vavilonsku dravu. Kratko vreme traje novovavilonsko-haldejsko carstvo, koje je konano palo pod udarcima novih velikih osvajaa, Persijanaca, 539. godine pre n. e. Drutveno-ekonomska struktura Vavilona. Zahvaljujui pomenutim prirodnim pogodnostima u Vavilonu je osnovna privredna grana bila zemljoradnja. Plodnost tla i razvijeni sistem navodnjavanja omoguavali su visoke prinose. U stepskim i pustinjskim predelima gaje se i velika stada stoke, ali je zemljoradnja ostala osnovna privredna grana. U gradovima je koncentrisan dosta veliki broj stanovnika. To su trgovci, zanatlije, inovnici pisari, uvari i dr. Zanatstvo je u Vavilonu bilo veoma razvijeno, iako prirodni uslovi ne nude ba raznovrsne sirovine, naroito ne metale, kamen i drvo, ali se metal rano poinje uvoziti. Zahvaljujui svom 36

geografskom poloaju, Vavilon je postao iva raskrsnica trgovakih puteva. U Vavilonu se javlja i novac, kao opte sredstvo razmene. U poetku tu funkciju ima ito, ali se ubrzo pojavljuje i srebro, mereno posebnim jedinicama teine; ono nije do kraja nikada istisnulo ito, te postoje paralelno kao ravnopravna sredstva razmene. Trgovina i novani poslovi su u Vavilonu ve toliko razvijeni da se javlja posebna kategorija bogatih ljudi, bankara, tzv. damkari, koji uivaju izvesne povlastice u robnonovanim poslovima. Vavilonsko drutvo je izrazito klasno drutvo, sa strogom podelom meu drutvenim klasama i slojevima, koja se jasno pokazuje u pravu. Najvii sloj vavilonskog drutva ine visoki inovnici i svetenstvo. Brojno svetenstvo i hramovi su veoma privilegovani. Oni dobijaju od vladaoca velike posede, koji ine zasebne ekonomske celine. Ova je imovina pravno posebno strogo zatiena. Ostalo slobodno stanovnitvo, avilume, inili su seljaci, zanatlije i trgovci. Oni uestvuju u gradskom ivotu, u niim sudskim i upravnim organima. Izmeu slobodnih Ljudi i robova nalazi se jedan prelazni sloj, tzv. mukenu. Ovaj se sloj pominje i u starijim izvorima kao to je zakon grada Enune. Poreklo ovog sloja u Vavilonu je nejasno. Njihov je poloaj oznaavan kao poluslobodan, osloboenih robova, slugu, niih slubenika i sl. Mukenu su subjekti prava, mogu posedovati pokretnu i nepokretnu imovinu, zasnivati porodicu. Upravo zato to nisu punopravni kao avilumi, njihov poloaj zahteva posebno regulisanje. Nii poloaj mukenu je vidijiv naroito jasno u krivinopravnim odredbama. Za isto krivino delo mukenu je kanjavan mnogo otrije nego avilum. Klasa robova ima u vavilonskom drutvu mnogo vei znaaj nego u Egiptu. Proizvodnja u mnogo veoj meri poiva na radu robova. Robovi se pre svega pribavljaju ratom, tj. zarobljavanjem. Osim toga, rob se postaje roenjem od roditelja robova, kupovinom, prodajom deteta, osudom na neka krivina dela, dunikim ropstvom. Iako gospodar ima iroka ovlaenja prema robovima, robovi imaju izvesnu pravnu i poslovnu sposobnost. Robovi nose posebne ropske igove. Uklanjanje takvog iga je bilo teko krivino delo. Gospodar moe prodati roba, dati ga u najam. Onaj ko sakrije tueg odbeglog roba, kanjava se smrtnom kaznom. Meutim, u odnosu na poloaj roba u antikim dravama, poloaj roba u Vavilonu je mnogo povoljniji. Rob moe da zasniva brak, ak i sa slobodnom enom, te u tom sluaju samo polovina imovine steene u braku pripada posle smrti roba njegovom gospodaru. Rob se moe pojavljivati pred sudom i preduzimati neke pravne poslove. Hamurabijev zakonik smatra punovanim neke ugovore koje sklapa rob, ako su sklopljeni pred svedocima ili u pismenoj formi. Neki izvori, ukljuujui i Hamurabijev zakonik, prave izvesnu razliku izmeu dvorskih robova, iji se poloaj pribliava mukenu i robova slobodnih ljudi. Rob moe stei slobodu otkupom od gospodara i u nekim sluajevima koje predvia zakon: deca roena od slobodnog oveka i robinje postaju slobodna posle njegove smrti, ena i deca dunika koji su prodati u ropstvo da odrade dug slobodni su posle tri godine, zarobljeni Vavilonjanin odveden u inostranstvo stie slobodu ako ga neko kupi i dovede u Vavilon. Osloboenje roba se vrilo izjavom gospodara pred sudom ili privatnim ugovorom koji je praen religijskom ceremonijom. Dravna organizacija. Prvobitne dravne organizacije u Mesopotamiji imaju karakter gradova-drava. Osnovani su oko svetilita lokalnih boanstava i predstavljali su ekonomska, kulturna i religijska sredita. Na elu ovih zajednica nalaze se patesi, verovatno nekadanje rodovske stareine. Vlast ovih vladalaca vremenom postaje gotovo apsolutna. On vri sve funkcije vlasti. Smatra se bojim predstavnikom i posrednikom izmeu njega i ljudi, ali se veoma retko sam smatra boanstvom. Isto tako nije ni prvosvetenik. Smatra se ipak stareinom kulta i postavlja prvosvetenika i upravlja svetenstvom.

37

U vreme stvaranja veih dravnih tvorevina, njihovi vladaoci ire svoju vlast, uzimaju titulu lugal (veliki ovek) i proglauju se kraljevima etiri strane sveta. U ovo vreme ve se moni vladaoci smatraju i sami boanstvima. Kralj se smatra sopstvenikom cele dravne teritorije. Njegove prihode ine pored ogromnih poseda porezi, koji se u gradovima plaaju u novcu, a na selu u delu proizvoda. Prikupljanje ovih prihoda povereno je brojnim inovnicima. To nisu jedini inovnici u dravi. Brojni administrativni poslovi zahtevaju veliki inovniki aparat, ali on nije ni priblino onako sloen i razgranat kao u Egiptu. Na elu upravnog aparata nalazi se nubanda, upravnik dvora koji nadzire javne radove, izgradnju kanala, dvoraca, hramova i organizuje vojsku. inovnici obino umesto plate dobijaju na korienje velike posede, koji ostaju u svojini vladaoca, ali vremenom, preteno faktikim putem postaju nasledni. Veliki vladaoevi prihodi koriste se jednim delom i za organizovanje vojske. Ona je prvobitno bila narodna, ali kasnije, u vreme stvaranja veih i snanijih drava se uvodi stajaa vojska. Jedna posebna kategorija vojnika dobija na uivanje zemljine deonice, tzv. ilku. Uivalac deonice je duan, osim vojne slube i da zemlju dobro obrauje da bi mogao vladaocu isplaivati dabine. PRAVO U VAVILONU Stvarno pravo. U naelu, u Vavilonu sva zemlja u dravi pripada vladaocu. Meutim, pored drave se javljaju i drugi nosioci prava svojine na zemlji. Velike posede, kao to je ve pomenuto, pored drave poseduju i hramovi. Javlja se i privatna svojina na pokretnim i nepokretnim stvarima, a jo se sreu i neki oblici zajednike, optinske svojine na selu. O postojanju privatne svojine svedoe mnogobrojni propisi u zakonu i sauvanim dokumentima o kupoprodaji. Karakteristina za vavilonsko pravo nesposobnost apstrakcije i definisanja dolazi i ovde do izraaja. Vavilonsko pravo nije uspelo da definie svojinu kao apsolutnu vlast na stvari, pa stoga i ne razlikuje svojinu od dravine. Otuda se, ako se radi o otuenju stvari, prenosi, predaje sama stvar, a ne pravo na toj stvari. Posebnu vrstu dravine ima nosilac ve pomenute imovine ilku. Posed je davan uglavnom vojnicima, ali i inovnicima za obavljanje vojnih i administrativnih dunosti. Imovina je izuzeta iz prometa, moe se otuiti samo izuzetno, drugom posedniku ilku-imovine ili damkaru. Hamurabijev zakonik kanjava druge naine raspolaganja ovom imovinom. Kolektivna svojina se u Vavilonu zadrala kao relikt rodovsko-plemenskih zajednica. Smatra se da je oivela naroito u vreme vladavine Kasita. Zemlja pripada seoskoj optini i periodino se deli rebom pojedinim korisnicima. Otuivanje je mogue u posebnim sluajevima i uz odobrenje zajednice. O postojanju kolektivne svojine posredno svedoe i neki propisi Hamurabijevog zakonika o kolektivnoj odgovornosti naselja za tetu. Iz kasitske epohe datira jedna veoma zanimljiva ustanova vezana za pravo zemljine svojine. To su tzv. kuduru. Kuduru znai granica, mea. To su kameni stubovi, belezi, koji su postavljani na meama izmeu dvaju zemljinih poseda i na kojima su bila ubeleena i peatima potvrena prava vlasnika. Kopije ovih belega su se uvale u hramovima. Docnije se kudur uvaju samo u hramovima, sklanjaju se sa njiva i tako svedoe o svojinskim pravima posednika zemljinih deonica. To je prvi poznat oblik evidencije zemljine svojine, prvi oblik zemljinih knjiga. Svojina je strogo zatiena vavilonskim pravom. Kazne su za krau veoma teke, idu od visokih globa do smrtne kazne. Obligaciono pravo. Obligaciono pravo je u Vavilonu bilo razvijeno. U zakonima i u pravnoj praksi nailazimo na veliki broj ugovora. Razvijen promet na kome se izgradilo ovo pravo zahtevao je i jednostavne i brze forme zakljuenja obligacionih poslova. Stoga se za zakljuenje ugovora ne zahtevaju samo u pojedinim sluajevima. iv promet je doveo do toga da se javljaju ve i utvreni obrasci za pojedine vrste poslova. U ugovorima esto nalazimo zakletve 38

stranaka, koje treba da potvrde savesnost i ozbiljnost stranaka, kao i potpise svedoka koji su prisustvovali zakljuivanju pravnog posla. U prvo vreme odgovornost za ispunjenje ugovora, naroito o zajmu je bila lina, ali kasnije ona postaje iskljuivo imovinska, iako moe biti vrlo teka. Karakteristino je za ugovor o kupoprodaji, da se ne utvruju obaveze stranaka, kao to je inae u ovim ugovorima uobiajeno, nego se samo utvruje volja stranaka u pogledu prenosa prava svojine. Prenos stvari je, izgleda, bio praen simbolinim stavljanjem palice na predmet, to pokazuje vlast novog sopstvenika. Predmet kupoprodaje su mogle biti pokretne i nepokretne stvari, robovi, sopstvena deca. U starijim ugovorima o kupoprodaji nije predviena cena stvari, ali se u Hamurabijevo vreme ona javlja gotovo uvek u ugovorima. Cena stvari se nije uvek morala isplatiti u gotovom. Sreu se i ugovori o kupoprodaji na kredit u odreenim rokovima. Ponekad kupoprodajni ugovori sadre i klauzulu o tzv. evikciji, tj. za sluaj da na stvar koju je kupac kupio polae pravo tree lice. Veoma rairen je u Vavilonu bio ugovor o zakupu (najmu stvari). Hamurabi u svom zakoniku posveuje dosta mesta ovom poslu. U Vavilonu se najee uzimala u zakup zemlja, stanovi i stoka. Rokovi uzimanja zemlje u zakup bili su obino kratki, po pravilu jedna godina, ali je postojao i dugoroniji zakup, ako je zakupac imao nameru da pobolja zemlju koju uzima u zakup. Zakupnina je mogla biti ugovorena u novcu (itu), ili u delu letine koja se na zemlji gaji. Vrlo su precizno u Zakoniku odreene obaveze zakupnika i sopstvenika zemlje. Predvieni su razni sluajevi neispunjenja obaveze, usled vie sile, nemarnosti zakupnika i sl. Primetna je briga zakonodavca o interesu sopstvenika. Meutim i pored toga to je bolje zatien sopstvenik, i zakupodavac je imao koristi od ovog ugovora. Precizno su regulisane i obaveze stranaka u sluaju sklapanja ugovora o zakupu stana ili stoke. Rad slobodnih ljudi u Vavilonu korien je posredstvom ugovora o linom najmu. Ovim putem su obavljane razliite usluge, od lekara i veterinara do raznih zanatlija. Ugovor predvia visinu nagrade, nain i rokove isplate, obaveze poslenika, njegovu odgovornost za eventualno oteenje predmeta rada i sl. Jedan od najvanijih ugovora u Vavilonu, kome je Hamurabi u zakoniku posvetio naroitu panju je ugovor o zajmu. Rairenost zajma u vavilonskom drutvu je bila prirodna posledica razvoja klasnog drutva i osiromaenja ogromnog broja slobodnih seljaka. Njihovo siromaenje je dovodilo do zaduivanja, putem zelenakih zajmova, i na kraju, padanja u duniko ropstvo. Hamurabi je nastojao da stane na put tome procesu, koji je posredno slabio dravu, pretvarajui slobodne ljude, vojnike u robove. U tome cilju je ograniio trajanje dunikog ropstva. Umesto doivotnog, Hamurabi ga skrauje na vreme od tri godine. Dunik i lanovi njegove porodice koji kod poverioca odrauju dug, zatieni su i od surovog postupanja poverioca. Poverilac ne sme da se samovlasno namiruje iz dunikove imovine. Ako je imovina dunika stradala zbog elementarnih nepogoda, predviaju se olakice u nainu i rokovima isplate duga. Odreena je i maksimalna visina kamate, za ito 33 1/3%, a za novac 20%. U vavilonskom, pravu nailazimo i na mnoge druge ugovore, kao to je ugovor o ostavi, nalogu, ortakluku i drugi. Brak i porodica. Porodica u Vavilonu poiva na braku. Brak je monogaman, ali se ponekad doputa i uzimanje druge ene, koja se razlikuje od obine robinje. Mogunost da se uzme druga ena je ograniena na sluajeve ako je ena bolesna ili ako je nerotkinja. Deca sa drugom enom su zakonita, ali je njen poloaj potinjen u odnosu na glavnu enu. Sklapanje braka i polni odnosi izmeu krvnih srodnika u pravoj liniji veoma su strogo krivino kanjavani. Izgleda da razliita klasna pripadnost nije bila brana smetnja jer su mogui brakovi izmeu slobodnih i robova. Uloga roditelja u sklapanju braka nije sasvim jasna. U nekim odredbama se naglaava da mu dobija enu od njenog oca ili brata, ali ima sluajeva kada ena sama donosi odluku o braku; razvedena ena ili udovica moe da sklopi brak sa ovekom svoga srca. 39

Prvu fazu zakljuenja braka predstavlja davanje poklona, tzv. tirhatu ocu neveste od strane mladoenje. Ako ne doe do zakljuenja braka mladoenjinom krivicom, poklon ostaje, a ako se veridba raskine zbog krivice neveste, tirhatu se vraa u dvostrukom iznosu. Slino je postupano i kod razvoda braka. Nevesta od roditelja dobija miraz eriktu, koji se obino sastojao od zemlje, kua, robova, odee i novca. ena ostaje sopstvenik ove imovine za vreme braka, ali nema pravo da je otui, jer ona prelazi na njenu decu. Mu upravlja ovom imovinom, a u sluaju razvoda je dobija ena, kao i u sluaju smrti mua. Ako je do razvoda dolo krivicom ene, mu ima pravo da zadri miraz. Trea vrsta imovine u braku je tzv. nudunu, poklon koji mu za vreme braka pokloni eni. Namena ove imovine je obezbeenje ene u sluaju muevljeve smrti. Pravni poloaj ene u Vavilonu je srazmerno povoljan. Ona ima pravnu i poslovnu sposobnost, sopstvenik je svoje imovine i moe, uz izvesna ogranienja, raspolagati njome. Moe da sklapa sve pravne poslove. Meutim i pored toga, poloaj ene u braku je nepovoljan. Za razliku od mua, koji moe imati konkubine i robinje, neverstvo ene je kanjavano smrtnom kaznom. Razvod |e mnogo tei za enu nego za mua. Mu ima nad enom znatnu vlast, izmeu ostalog moe je prodati u ropstvo radi otplate duga. Vlast oca porodice slina je i u odnosu na decu. I deca mogu biti prodata u ropstvo. Rairena je bila i u stanova adopcije, koja je bila vrena iz razliitih razloga. Hamurabi dosta detaljno regulie odnose usvojitelja i usvojenika, meusobne obaveze, raskidanje adopcije i drugo. Nasledno pravo. Nasleivanje je u Vavilonu prvobitno bilo predmet regulisanja obiajnog prava, a kasnije je ova materija regulisana Hamurabijevim zakonom. Prvobitno se kao naslednici pojavljuju samo muki potomci, da bi kasnije naslednici mogle biti i keri. Postoji i naelo tzv. reprezentacije, tj. ako jedan od sinova ostavioca u trenutku njegove smrti vie nije iv, na naslee se pozivaju deca tog sina. Deca nasleuju imovinu ostavioca na ravne delove. Nema prvenstva najstarijeg sina. U nasleu su uestvovala sva deca ostavioca, ak i deca koju bi imao sa ropkinjom, ukoliko bi ih priznao za ivota. Podrobno se regulie kako e se u nasledne delove uraunati tirhatu koji bi otac iz imovine dao nekom od sinova, ili miraz koji su dobile keri. Isto je tako precizno regulisan i nain nasleivanja majine imovine. Testamentalno nasleivanje vavilonsko pravo ne poznaje, iako su se njegovi efekti mogli postii usvojenjem. Krivino pravo. Krivinopravne odredbe zauzimaju istaknuto mesto u Hamurabijevom zakoniku. U celini uzeto, krivino pravo je u Vavilonu nerazvijeno, daleko je primitivnije nego stvarno i obligaciono pravo. U njemu se zapaaju jo mnogi relikti sistema krvne osvete. U mnogim sluajevima se predvia kolektivna odgovornost zajednice za delikt koji je izvrio njen lan, odgovornost dece za delikte roditelja i progonstvo. Isto je tako u sistemu kanjavanja primenjivan princip taliona, po kome se kazna odmerava na isti nain, na koji je izvreno i krivino delo. Ovakav nain kanjavanja krivca podrazumeva i objektivnu odgovornost, tj. ne uvaava se subjektivni odnos uinioca prema delu, stepen njegove vinosti. Sledee obeleje krivinog prava u Vavilonu je naglaena pravna nejednakost. Za isto krivino delo razliito se kanjava slobodan ovek, razliito mukenu, a razliito rob. Kazne imaju izrazito represivan karakter. Hamurabijev zakonik predvia neobino veliki broj smrtnih kazni, koje su izvravane na posebno surov nain. esto su i kazne telesnog sakaenja, koje se prvenstveno sprovode na osnovu primene principa taliona. U pogledu pojedinih krivinih dela, pada u oi gotovo potpuna odsutnost nekih dela. Sem jednog, Hamurabi uopte ne predvia delikte protiv drave. Samo u jednom propisu se predvia odgovornost krmarice, koja ne prijavi kad se u njenoj kui okupe zaverenici. Posredno je drava bila ugroena, ako sudije ne obavljaju svoje dunosti valjano, te Zakonik predvia u takvim sluajevima kazne. Delikti protiv linosti su veoma brojni, ali i tu pada u oi odsustvo umiljajnog ubistva. Verovatno je ono ostalo regulisano obiajnim pravom. Zakonik sadri propise o itavom nizu 40

razliitih telesnih povreda, koje se kanjavaju preteno po principu taliona ili imovinskom naknadom. U nekim sluajevima telesne povrede se uzima u obzir i namera krivca, tj. ceni se stepen njegove vinosti. Delikti protiv svojine su, kao to je ve pomenuto, kanjavani veoma surovo. Naroito je tekim kaznama zatiena dvorska i hramovska svojina. Strogo su kanjavani i delikti protiv porodice i polnog morala. Inkriminie se incest, brano neverstvo, kanjava se mukarac koji ima odnose sa devojkom. U krug ovih dela ulaze i povrede meusobnih obaveza roditelja i dece, kao i usvojenika. Sudovi i sudski postupak. Suenje je u poetku bilo povereno svetenicima, meutim u doba Hamurabija se ono delimino laicizira, te pored hramovskih sudova postoje i laiki, koji postepeno dobijaju prevagu. Svetovni sudovi su ti koji organizuju proces i izriu presudu, a svetenici samo primaju izjave pod zakletvama. Suenjem se bave posebni sudski organi, daijanu, upravnici provincija i gradova, skuptine uglednih Ljudi. Vrhovni sudija ostaje vladalac. Sistem dokaznih sredstava je dosta razvijen. Sreemo svedoke, zakletve i ordalije. Ne pominje se muenje. Hamurabi propisuje mere za obezbeenje dobrog suenja i kazne za sudije koje budu pristrasne i korumpirane.

II MLAE ROBOVLASNIKE DRAVE - ANTIKE DRAVE


1. GRKE DRAVE
Izvori. O grkim dravama raspolaemo relativno velikim brojem izvora, koji se mogu podeliti u osnovnim crtama na dela grkih istoriara, zakone, knjievna dela, spise filosofa i spomenike materijalne kulture. Ve je reeno da je istorija kao samostalna delatnost ljudskog duha nastala na tlu Grke, i da je kod Grka neobino cenjena i negovana. Stoga su spisi grkih istoriara najvaniji izvor za upoznavanje istorije drave i prava grkih polisa. Iz perioda politike samostalnosti Grke najznaajniji istoriari su Herodot, Tukidid i Ksenofont. Otac istorije, Herodot (oko 484 oko 424) autor je obimnog dela, nazvanog Istorija, koja daje podatke o gotovo svim dravama i narodima njemu tada poznatog sveta. Prirodno, od svih tih obavetenja, najpotpunija su ona o grkim polisima. Do svojih saznanja Herodot je stigao bilo linim iskustvom, bilo raspitivanjem i sluanjem. Neumorni putnik i traga za istinom, izuzetno zanimljivi pripoveda, Herodot u tumaenju istorijskih dogaaja pokazuje lakovernost svojstvenu ljudima onoga vremena. Istorijskim zbivanjima za njega upravljaju sudbina i bogovi, a predskazanja proroita se ne mogu izbei. No, i pored toga on nije obian pripoveda koji jednostavno nie dogaaje, ve se trudi da unese izvestan red i da objanjenja. Herodota je nadmaio njegov mlai savremenik, Tukidid (oko 460 oko 395 p. n. e.), koji se smatra ne samo najveim grkim istoriarem, ve uopte antikim. Za razliku od Herodota, koji pie svetsku istoriju, Tukididova panja je bila usredsreena na samo jedan dogaaj iz istorije grkih polisa: rat Atine i Sparte i njihovih saveznika za prevlast u grkom svetu, u istoriji poznat kao peloponeski rat (431-404 p. n. e.). Tukididovo delo je od velike izvorne vrednosti, jer je i on sam bio uesnik rata i za njegovog trajanja vrio visoku funkciju atinskog stratega (vojskovoe). Pored toga ono pokazuje sve odlike pravog naunog dela: nepristrasnost, kritiku izvora, materijalistika tumaenja uzroka istorijskih zbivanja, jasan stil i slino, tako da se njegova Istorija peloponeskog rata moe smatrati prvom istorijskom, naunom monografijom. Tukidid nije stigao da opie do kraja predmet svog izlaganja, jer ga je smrt omela u tome, On stie do 411. godine p. n. e., a dalje izlaganje dogaaja nastavio je trei velikan grke istoriografije, Ksenofont (430-350 p. n. e.). U njegovoj Grkoj istoriji, ispriana su zbivanja od 411. godine (gde je Tukidid stao), pa do 362. 41

godine p. n. e. Iako rodom Atinjanin. Ksenofont je bio pristalica i simpatizer aristokratske Sparte, to se u njegovom delu itekako osea. Uprkos tome, on je odlian stilista i savesni sakuplja izvora. Pored Grke isk6rije, od Ksenofonta nam je sauvan jo izvestan broj spisa razliite sadrine i vrednosti. Iz vremena rimske vladavine Grkom najznaajniji istoriari su Polibije i Plutarh. Polibije (oko 200 oko 120 p. n. e.) je prvi izneo ideju o pisanju jedne istorije sveta, iji bi cilj bio istovremeno prikazivanje dogaaja u Grkoj, helenistikim monarhijama i Rimu. Ali, njegova Opta istorija, bila je ograniena odreenim hronolokim okvirima; izlaganja poinju tek sa III vekom p. n. e. Plutarh (oko 46 - 125 n. e.) se bavio pisanjem uporednih biografija znamenitih grkih i rimskih linosti, te su tako nastali ivotopisi 24 para (na primer, Solon i Publikola, Demosten i Ciceron, Katon i Aristid, Aleksandar i Cezar, itd.). Iako je Plutarh pre svega filosof-etiar, koji koristi istoriju kao neiscrpnu riznicu za svoje moralne pouke, podaci koje navodi osnovni su i najpotpuniji izvor za ivote pojedinih istaknutih linosti (Solon, Likurg i drugi). Originalni tekstovi grkih zakona nisu nam sauvani, ve nas o njima obavetavaju uglavnom istoriari. Spartansko zakonodavstvo, koje se vezuje za legendarnog osnivaa grada Likurga, sauvano je u Plutarhovom opisu njegovog ivota. O Drakonovim i Solonovim zakonima u Atini, obavetava nas Aristotel u svom Ustavu atinskom. Izvestan broj zakona sauvan je ipak u natpisima, uklesanim u kamenu. Meu njima je najpoznatiji Gortinski zakon, koji je bio urezan oko 450. godine p. n. e. na zidu neke dravne zgrade u gradu Gortini na Kritu. Grka knjievnost, koja se razvila do zavidnih razmera, slui kao pomoni istorijski izvor. Homerovi epovi Ilijada i Odiseja pruaju najpotpunija obavetenja za period rane grke istorije. U klasinom periodu, najvie koristimo spise besednika i komediografa. Oba ova oblika knjievne delatnosti imala su u Grkoj izrazito politiko obeleje i iznose niz podataka relevantnih za istoriju drave i prava. Najpoznatiji besednici su bili Demosten, Isokrat, Lisija, Eshin, Hiperid i drugi, dok je najuveniji komediograf bio Aristofan. Meu spisima filosofa, za istoriju drave i prava, najznaajniji je Aristotelov traktat Ustav atinski. Pre nego to je pristupio pisanju svog politiko-filosofskog dela Politika, Aristotel je, zajedno sa svojim uenicima, prouio i opisao dravna ureenja 158 grkih polisa. Od tog obimnog dela sauvan je samo Ustav atinski, koji se sastoji iz dva dela: prvog, koji opisuje istorijat atinskog dravnog ureenja od nastanka grada pa do Aristotelovog vremena, i drugog, koji daje prikaz atinskog dravnog ureenja u doba Aristotela. Kao izvor za istoriju drave i prava moe posluiti i Platonova Drava. Slikajui idealnu dravu, Platon to esto ini i kroz kritiku postojee atinske vlasti. Meu mnogobrojnim spomenicima materijalne kulture, koji su do nas stigli, najznaajniji su natpisi urezivani na kamenu (epigrafski spomenici). Najstariji takav natpis potie s poetka VI veka p. n. e. i pronaen je u Egiptu. Ostavili su ga grki najamnici koji su se nalazili u slubi egipatskog faraona Psametiha II. Od tog vremena natpisi postaju sve ei, tako da se u pojedinim gradovima mogu nai itave kamene arhive, koje su grki istoriari obilato koristili prilikom sastavljanja svojih spisa. Kratak istorijski osvrt. Arheoloka istraivanja potvruju da je teritorija dananje Grke bila nastanjena jo poetkom III milenijuma p. n. e. Njeni prastanovnici bili su narod nedovoljno utvrenog etnikog porekla, koga grka tradicija naziva Pelazgi. Oko 2000. godine p. n. e. Pelazge potiskuju Ahajci, prvo poznato grko pleme, koji stvaraju na tlu Grke visoko razvijenu civilizaciju. Prema svojim centrima ova civilizacija je dobila u istoriji naziv kritskomikenska (ostrvo Krit u Sredozmenom moru i grad Mikena na Peloponezu). O ovoj kulturi postojala su vrlo oskudna obavetenja, koja su se uglavnom oslanjala na mitove i na Homerove epove Ilijadu i Odiseju. Stoga su istoriari sumnjali daje ikada postojala mona drava na Kritu, da se trojanski rat zaista odigrao i slino. Ali, arheoloka istraivanja koja su u XIX veku izvrili

42

Artur Evans (otkrio gradove Knosos i Festos na Kritu) i Hajnrih liman (otkrio Mikenu i Troju) pokazala su da su mnogi dogaaji, dotle poznati samo na osnovu mitova, bili istorijska stvarnost. Poev od XIII veka p. n. e. dolazi do nove seobe grkih plemena. Sa severa Balkanskog poluostrva sputaju se ka jugu tri srodna plemena: Dorci, Jonci i Eolci. Zahvaljujui svojoj brojnosti i boljem naoruanju (poznavanje gvozdene rude i gvozdenog oruja) oni uspevaju da srue kritsko-mikensku civilizaciju, a Ahajce ili da pokore ili da asimiluju. Izvestan broj Ahajaca se ipak odrao u sredinjem delu Peloponeza,u pokrajini koja je po njima dobila naziv Ahaja. Kao ni Ahajci, ni novi doseljenici nisu nikad obrazovali jedinstvenu grku dravu. Politiki oblik organizacije grkih plemena bio je i ostao grad-drava, koji se na grkom naziva polis. Bilo je veoma mnogo polisa ali su za vreme postojanja grke politike samostalnosti najznaajniju ulogu igrali Sparta i Atina. Pored njih, istaknuto mesto zauzimali su i Teba, Korint, IMegara, Argos, Plateja, Mantineja, Elida i drugi. Od VII veka p. n. e., zbog prenaseljenosti grke teritorije, dolazi do iseljavanja izvesnog broja stanovnika i do osnivanja novih naseobina irom Sredozemlja. Novonastali polisi nazivani su kleruhije (od glagola klerouheo = dobiti kockom odreeni deo zemljita), ili apoikije (od glagola apoikein = preseliti se, iveti u daljini)10 i za sve vreme svog postojanja zadrali tesne veze sa svojim metropolama. Tako se broj polisa jako poveao i izvan teritorije balkanske Grke, a mnoge meu kleruhijama postale su veliki i slavni gradovi. Najznaajnije naseobine nalazile su se u Maloj Aziji (gradovi Milet, Efes, Smirna, Halikarnas), na Siciliji (Sirakuza, Gela, Agrigent), na Jadranu (Isa = Vis, Faros = Hvar, Epidaurum = Cavtat), u Africi (Kirena, Naukratis) itd. Istorija grkih polisa ispunjena je uzajamnim sukobima i ratovanjima. Ipak, postojale su izvesne stvari koje su ih objedinjavale i koje su spreile da jedni druge potpuno istrebe. To su pre svega svest o zajednikom poreklu, isti jezik i ista vera. Oboavajui ista boanstva, stanovnici grkih polisa su se bar jedanput godinje okupljali na zajednikim svegrkim svetkovinama, koje su dosta doprinele njihovom uzajamnom zbliavanju. Najvanije meu tim svetkovinama bile su Olimpijske igre, odravane poev od 776. godine p. n. e. svake etvrte godine u gradu Olimpiji u pokrajini Elidi, u ast vrhovnog boga Zevsa. Pored nadmetanja u sportu i umetnosti, Olimpijske igre su bile prilika da se izglade sporovi meu polisima, jer su za vreme njihovog trajanja sva neprijateljstva obustavljana. Grki gradovi su odravali ive politike i ekonomske veze sa velikim brojem zemalja i naroda tadanjeg sveta (Egipat, Fenikija, Persija, Skiti, itd.). Pored uzajamnih uticaja takvi kontakti su doveli i do sukoba. Najpoznatiji takav sukob bili su grko-persijski ratovi, voeni od 492. do 479. g. p. n. e. Iako je persijska drava predstavljala u to vreme najveu svetsku silu, udrueni grki polisi su uspeli da suzbiju napade Persijanaca i da, nakon dugotrajnog i iscrpljujueg ratovanja, odnesu konanu pobedu. Posle zavretka ratovanja sa Persijom, dolazi do dueg mirnog perioda, koji je u grkoj istoriji poznat pod nazivom pentakontaetija (pedesetogodinjica). Tih pedeset godina mira dovele su do velikog politikog i ekonomskog uspona Atine, to je izazvalo reakciju i nezadovoljstvo Sparte. Zaotreni odnosi dva najjaa polisa doveli su do najveeg meunarodnog sukoba svih grkih drava peloponeskog rata (431-404 p. n. e.). Atina i njeni saveznici obrazovali su Atinski pomorski savez, a Sparta i njene pristalice Peloponeski kopneni savez. Rat, koji je voen sa promenljivom sreom, zavrio se 404. godine pobedom Sparte. Ali, ve naredne godine, Atinjani su uz pomo Tebe uspeli da se oslobode spartanske dominacije. Dolazi do ponovnih ratovanja meu grkim polisima, gde sada Tebanci imaju odluujuu ulogu. Sredinom IV veka p. n. e. mo Tebe slabi i u Grkoj dolazi do haotinog stanja. Takvu situaciju koristi makedonski kralj Filip II, koji 338. godine p. n. e. pokorava grke polise. Njegov sin i naslednik Aleksandar (336-323 p. n. e.), proklamuje jednakost Grka i Makedonaca i kree u osvajaki rat protiv Persije. Nakon dvanaest godina ratovanja Aleksandrova grko-makedonska vojska osvaja ogromne prostore i stie do granice
10

U istoriografiji se za ove naseobine odomaio latinski naziv kolonije, koji ne odgovara sadrini pojma kleruhija, i esto se mea sa savremenim shvatanjem kolonije, od koga se bitno razlikuje.

43

Indije. Aleksandrova rana smrt znaila je raspad njegove svetske imperije od koje je postalo vie samostalnih drava, u istoriji poznatih pod nazivom helenistike monarhije.11 U tom vremenskom razdoblju pojedini meu grkim polisima su priznavali vrhovnu vlast neke od helenistikih monarhija, dok je bilo i onih koji su uivali potpunu samostalnost. Ali, od poetka II veka p. n. e. i helenistikim dravama i grkim gradovima preti opasnost od Rimljana. Otpoinjui sistematsko osvajanje Sredozemlja, Rimljani su sredinom II vela p. n. e. napali grke polise i definitivno ih zauzeli 146. godine p. n. e. Poslednji grad koji je pruio otpor Rimljanima bio je Korint, voa takozvanog Ahajskog saveza grkih drava. Tako su grki polisi konano izgubili svoju politiku samostalnost. Sa dravnim ureenjem i pravom grkih polisa upoznaemo se na primerima Sparte i Atine.

SPARTA Postanak i dravno ureenje


Postanak spartanske drave. Spartanci su dorsko pleme koje se u IX veku pre nae ere naselilo na jugu Peloponeza, potiskujui i pokoravajui starosedelako stanovnitvo. U drutvenom ureenju spartanskog polisa dugo su se zadrali elementi prvobitne zajednice. Nalazei se na teritoriji pogodnoj za obradu zemlje, Sparta je bila i ostala agrarna zemlja. Dva osnovna zanimanja Spartanaca bili su zemljoradnja i vojna sluba. Dranje u pokornosti velikog broja porobljenog stanovnitva uslovilo je vojno ureenje itavog polisa, tako da je vladajui sloj iveo kao u vojnom logoru. Propisivanje drutvenih obiaja i dravnog ureenja vezuje se za ime legendarnog zakonodavca Likurga. Prema tradiciji on je sastavio naroiti dokument nazvan retra (ugovor, zakon), koji je uredio osnove drutvenog i dravnog ureenja u Sparti, to su konzervativni spartanski aristokrati teko i retko menjali. U VIII veku pre nove ere Sparta otpoinje osvajaki rat protiv susednog polisa Me-enije, u nameri da proiri svoju teritoriju. Rat se zavrio uspeno po Spartance, ali su se u VII veku p. n. e. Mesenjani ponovo pobunili, to je dovelo do drugog mesenskog rata. Savladavi ponovo Mesenjane, Spartanci su u toku daljih vekova ujedinili pod svojom hegemonijom niz drugih polisa sa Peleponeza obrazujui svoj Peloponeski savez. lanovi spartanske koalicije bili su izmeu ostalih i ekonomski vrlo razvijeni gradovi Korint i Megara. Dravno ureenje Sparte. Organi dravnog ureenja u Sparti bili su sledei: 1) dva kralja; 2) vee stareina geruzija; 3) narodna skuptina apela; 4) efori. 1) Na elu spartanske uprave bila su dva kralja (bazileusa), ija vlast vodi poreklo od vlasti rodovsko-plemenskog stareine iz homerovske epohe. Dvojna kraljevska vlast nastala je, verovatno, kao rezultat ujedinjenja dva plemena od kojih je svako zadralo svoga stareinu. Kraljevstvo je bilo nasledno u dvema istim porodicama za muku decu, ali sa pomalo neobinim ogranienjem. Pravo na presto imali su samo oni sinovi koji su roeni poto im je otac ve bio kralj. Oba kralja su bili ravnopravni u dostojanstvu i u poetku su bili svetenici, sudije i vojskovoe. Svetenika prava su zadrali za stalno, a sudska funkcija im je u V veku p. n. e. ograniena na sporove iz porodinog i naslednog prava. I vojna vlast je pretrpela neka ogranienja. Posle 506. godine p. n. e. samo je jedan kralj mogao uzeti komandu nad vojskom, dok je drugi ostajao u Sparti. U vreme ratova sa Persijom, ovaj je kralj-vojskovoa bio potinjen kontroli efora. 2) Stareinsko vee ili Geruzija je bila sastavljena od 28 Spartanaca iz najuglednijih porodica, koji su svi morali imati najmanje 60 godina starosti, i dva kralja, koji su u geruziju ulazili po funkciji. Izbor geronata se vrio u narodnoj skuptini, tako to je skuptini itan spisak kandidata, a narod aklamacijom prihvatao one koje je hteo. Jedanput izabrani, geronti su na
11

O njima e biti rei u odgovarajuem poglavlju.

44

poloaju ostajali doivotno. Dunost geruzije bila je da daje savete kraljevima i eforima i da priprema zakonske projekte koje je trebalo izneti skuptini na glasanje. U VI veku p. n. e., geruzija je dobila pravo da odbaci odluke narodne skuptine koje je smatrala opasnima za dravu. Geruzija je vrila i sudsku funkciju u sluajevima krivinih dela protiv drave i u procesima protiv kraljeva. Sazivanje geruzije bilo je do V veka p. n. e. u nadlenosti kraljeva, a od V veka u nadlenosti efora. 3) Narodna skuptina ili apela se sastojala od svih punopravnih Spartanaca od preko trideset godina starosti. Sastajala se jedanput meseno pod predsednitvom efora. Pravo da govore u apeli imali su samo kraljevi, efori, geronti i strani poslanici. Ostali lanovi skuptine su mogli da glasaju, ali bez prava pretresanja pitanja koja su pred njih iznoena, mada se, kako smo ve videli, njihove odluke nisu uvek uvaavale. 4) Efori ili nadzornici su u poetku bili postavljeni da odravaju disciplinu meu graanima. Ali, neprestana nesloga izmeu dva kralja brzo im je uveala znaaj. Bilo ih je pet, i birala ih je skuptina na godinu dana. Prvi efor je davao svoje ime godini. Efori su bili pravi gospodari u Sparti. Njima su se obraali poslanici stranih sila. Dvojica od njih su pratili kralja na vojnom pohodu sa zadatkom da nadgledaju njegova dela, dok su druga dvojica, koji su ostajali u Sparti, neprestano upoznavani sa tokom vojnih operacija preko naroitih tajnih pisama. Efori su vrili mobilizaciju vojske, odreivali dabine, preduzimali potrebne mere za odravanje poslunosti kod pokorenog stanovnitva, po potrebi proterivali strance i vrili dunosti sudija u policijskim stvarima i privatnim sporovima, izuzevi one koji su bili u kraljevskoj nadlenosti. Njima je pripadalo i pravo nadzora nad moralom svih Spartanaca, ukljuujui i kraljeve. Prekraje spartanske moralne discipline, efori su vrlo strogo kanjavali. Pomou efora spartanska aristokratijaje kontrolisala vlast kraljeva, plaei se da se oni ne osile. Mada su efori u Sparti imali ogromnu mo, njihov mandat je bio godinu dana, tako da je na taj nain aristokratija odravala ravnoteu izmeu vlasti kraljeva i efora.

Osnovne crte spartanskog prava


Pravni poloaj stanovnitva. Stanovnitvo Sparte delilo se na helote, perijeke i Spartance ili Spartijate. a) Heloti su bili neslobodno stanovnitvo Sparte, koje je vodilo poreklo od pokorenih starosedelaca. Antiki pisci ih najee izjednaavaju sa robovima, mada je njihov status bio negde izmeu kmetskog i ropskog. Heloti su bili svojina spartanske drave a ne pojedinaca. Radili su na zemlji, koja je u Sparti bila takoe u dravnoj svojini. Ipak, oni su bili dodeljivani pojedinim Spartancima da rade na njihovoj' deonici zemlje, koju su Spartanci dobijali od drave. Heloti su svom gospodaru davali polovinu etve i izvesnu koliinu ulja i vina godinje. Iako nisu imali svoju zemlju, heloti su osnivali svoja domainstva i posedovali vlastita orua za proizvodnju. Upotrebljavani su i u ratu, kao laka peadija i veslai na laama. Sa helotima se vrlo surovo postupalo. Svaki Spartanac, na ijem je raspolaganju stajao helot mogao je da ga ubije. Poto je broj helota znatno prevazilazio broj slobodnih Spartanaca, efori su svake godine objavljivali rat helotima i tada bi dolazilo do njihovog masovnog istrebljivanja. Stoga su heloti esto dizali ustanke od kojih je bio najvei 464. godine p. n. e. Trajao je deset godina i uguen je uz pomo Atine. Helote je drava mogla da oslobodi i takvi su se nazivali neodamodi. b) Perijeci su takoe vodili poreklo od podjarmljenog starosedelakog stanovnitva, kojima su Spartanci, za razliku od helota, potedeli slobodu. Nisu imali politikih prava, ali su imali

45

poslovnu sposobnost. Njihova osnovna zanimanja bila su trgovina i zanatstvo, koja su Spartancima bila zabranjena. Perijeci su sluili vojsku kao teko naoruani peaci hopliti. Nadzor nad njima vrili su naroiti,inovnici, koji su se nazivali garmosti. Efori su mogli da osude perijeke na smrt bez prethodnog suenja. c) Spartanci ili Spartijati su bili vladajui sloj koji je poticao od dorskih osvajaa. Samo su oni uivali sva politika prava i ulazili u sastav organa dravnog ureenja. Svi su posedovali zemljine deonice, u poetku jednake, koje su se sastojale od svojine zemlje zajedno sa helotima. Kasnije je dolo do imovinske nejednakosti meu Spartancima, mada su se oni, bez obzira na to, nazivali i dalje jednakima. iveli su u gradu Sparti, nekoj vrsti vojnog logora, koji nije bio opasan bedemima. Spartanci su provodili itav ivot po strogo utvrenom redu. Vaspitanje dece je bilo stvar drave. Sa sedam godina deca su oduzimana od roditelja i podvrgavana izuzetno strogom reimu vaspitanja, kojim su rukovodili naroiti funkcioneri pedonomi. Sve je to bilo podreeno stvaranju otpornih i disciplinovanih vojnika. Obrazovanje je trajalo do dvadesete godine, a od dvadesete do ezdesete svaki je Spartanac bio vojni obveznik. Spartanci su ak i obedovali zajedno. Te drutvene trpeze nazivale su se sisitije, a od njih nisu bili izuzeti ni kraljevi. Trokove sisitija snosili su sami Spartanci, bilo u naturi, bilo u novcu. U doba najveeg uspona Sparte broj punopravnih Spartanaca iznosio je oko 8000, ali je u II veku p. n. e. ta cifra spala na 700 do 800 osoba. Svojinski odnosi. Osnovni oblik svojine u Sparti bila je dravna svojina nad zemljom. Zemlju je drava delila na parcele i davala ih na uivanje Spartancima. Te zemljine deonice se nisu smele otuivati. Naporedo sa dravnom zemljom postojale su i neke druge zemlje koje su se mogle otuivati, mada se njihovo otuivanje smatralo beasnim. To su bile, verovatno, zemlje steene u okruzima naseljenim perijecima, koje je drava davala za naroite zasluge predstavnicima aristokratije. Otuda je dolo do nejednakosti zemljinih poseda u Sparti, mada je drava nastojala da sauva prvobitnu jednakost. Prema tradiciji, postojao je zakon, koji je preporuivao da imuni Spartanci, prilikom enidbe ne uzimaju bogate ve siromane devojke. Sticanje svojine bavljenjem trgovinom i zanatstvom bilo je zabranjeno Spartancima, te su se tim poslovima bavili perijeci. Brak i porodica. Brak je u Sparti bio monogaman, ali su se tolerisali i vanbrani odnosi, kako mukarcima tako i enama. Bilo je i nekih drugih pojava koje su podseale na ostatke grupnog braka iz prvobitne zajednice. Na primer, nekoliko brae je moglo da ima jednu zajedniku enu. Nije se smatralo za osudu ni dati svoju enu stranome mukarcu od koga se moglo oekivati zdravo potomstvo i slino. Brakovi bez dece su se raskidali i mu je tada mogao da uzme drugu enu. ena je u Sparti zauzimala vrlo visok poloaj. Mada nisu neposredno uestvovale u radu organa spartanske uprave, ene su imale veliki uticaj na tok dravnih poslova. Tome je doprinela injenica to se, zbog stalnog smanjivanja broja punopravnih Spartanaca u ratovima, ogromno bogatstvo steklo u rukama ena. Prema svedoenju Aristotela (Politika II, 6, 8), gotovo dve petine celokupne zemlje pripada enama, zato to mnoge postaju naslednice i zato to dobijaju velike miraze... Zbog toga su ene, u odsustvu mukaraca, ivele vrlo raskalano, to se kosilo sa strogim spartanskim moralom. Mukarci su, sa svoje strane, za vreme ratnih pohoda upranjavali meusobnu ljubav, tako da je homoseksualizam meu Spartancima bio uveliko uzeo maha. Ove pojave znatno su oslabile disciplinu i moral spartanske porodice, o kojima je esto stvarana pomalo idealizovana predstava.

ATINA
POSTANAK ATINSKE DRAVE I OBRAZOVANJE DEMOKRATIJE 46

Od Tezeja do Solona. Atinska drava je nastala kao rezultat raspadanja rodovskoplemenskog drutva i potiskivanja njegovih ostataka od strane dravne organizacije. Taj proces, koji je zapoeo jo u Homerovo vreme, zavrio se krajem VII i poetkom VI veka pre nove ere. Prvi korak ka osnivanju drava bile su reforme koje se pripisuju legendarnom heroju Tezeju. Prema tradiciji, u Tezejevo vreme je izvreno stapanje vie plemenskih naselja u jednu celinu, sa centrom u Atini i ujedinjenje vie plemena u jedan narod. Grci su taj dogaaj nazvali sinojkizam (zajedniko stanovanje). Pored toga, Tezej je nezavisno od stare podele na rodove, bratstva i plemena, sav narod podelio na tri kategorije: a) eupatride ili plemenite, koji su bili krupni zemljoposednici; b) geomore ili sitne zemljoposednike, i c) demijurge ili zanatlije. Geomori i demijurzi su se zajedniki nazivali demos (narod, puk). Vrenje javne vlasti bilo je iskljuiva privilegija eupatrida. Atinom je u poetku upravljao kralj bazileus. Kraljevska vlast je bila nasledna i doivotna, ali poev od 752. godine p. n. e. postaje ograniena na deset godina, a od 712. pristupana svim eupatridima. Posle 683. atinska aristokratija ukida kraljevstvo i njegove dunosti deli na devet inovnika, koji su svoju vlast vrili po godinu dana i nazivali se arhonti. Prvi meu arhontima zvao se eponim. On je stajao na elu kolegije i bio je ovlaen da vri nadzor nad upravom. Njegovim imenom nazivana je i godina u toku koje je vladala izabrana kolegija arhonata. Nekadanji bazileus je postao drugi arhont i u njegovoj nadlenosti su ostale samo svetenike dunosti. Trei arhont je nazivan polemarh i njemu je pripadala vojna vlast. Ostala estorica, iji je naziv bio tesmoteti (uvari zakona ili tanije obiaja)., su vrili uglavnom sudsku funkciju. U ovo vreme u Atini se javlja i novi upravno-sudski organ koji je bio sastavljen od predstavnika najuglednijih porodica. Prema bregu posveenom bogu rata Aresu, na kome je zasedao, dobio je naziv Areopag. U sastav Areopaga ulazili su i arhonti sa isteklim mandatom. Solonove reforme. Podeljenost i imovinska nejednakost izmeu eupatrida i demosa, dovela je u Atini do otrih klasnih borbi. Najvei problem stvarala je nemogunost velikog broja slobodnih seljaka da izmire svoje dugove eupatridima, zbog ega su bili prinueni da prodaju sebe i svoju decu u ropstvo. Promene su nastale kada je 594. godine p. n. e. za arhonta izabran eupatrid Solon, koji se ve bio prouo kao vojnik i pesnik. Solon nije izvrio preraspodelu zemlje, to je bio osnovni zahtev seljaka, ali je sproveo reformu dunikih odnosa, takozvanu sisahtiju. Svi dugovi su proglaeni za nitavne a bili su ubudue zabranjeni oni na osnovu kojih se zalagala sama linost dunika. Sva lica koja su zbog dugova robovala, osloboena su. Solon nije unitio staru podelu stanovnitva na rodove, bratstva i plemena, ali je sproveo i novu, prema bogatstvu. Prva kategorija stanovnitva bili su pentakosiomedimni, odnosno oni koji su imali prihod od bar 500 medimni12 ita godinje. Drugi su bili vitezovi, sa prihodom od najmanje 300 medimni ita. Trei razred, zeugiti, su morali imati prihod od bar 200 medimni ita, dok su svi ostali sa niim prihodom od zeugitskog spadali u etvrtu kategoriju, tete. Dravne slube mogli su vriti samo pripadnici prve tri kategorije stanovnitva, a najvia zvanja (arhonti, lanovi Areopaga) mogli su vriti samo pentakosimedimni. Teti su mogli da ulaze u sastav narodne skuptine, koja je birala funkcionere, ali oni sami nisu mogli biti birani. Solon je stvorio i novi organ dravne uprave, vee ili bule, koje se sastojalo od etiri stotine lanova, po sto iz svakog od etiri plemena (file). Po svojoj strukturi, vee je predstavljalo ostatak rodovsko-plemenskog ureenja i Solonov ustupak njegovoj aristokratiji. U Solonovo vreme rodovsko-plemenske skuptine su se pretvorile u stalan zakonodavni organ - narodnu skuptinu ili ekleziju. Eklezija je reavala najvanija dravna pitanja i birala funkcionere. S razvojem demokratije postae najznaajniji organ atinskog dravnog ureenja.

12

Jedna medimna iznosi 52,5 litra.

47

Za Solonove reforme vezuje se i nastanak velikog narodnog porotnog suda od 6000 lanova helieje. Helieja je kasnije postala najvii sud u Atini i u njen sastav su ulazili predstavnici sve etiri kategorije stanovnitva. U toku dalje istorije atinske drave, Solonovo zakonodavstvo je menjano i prilagoavano novim uslovima, ali nikad nije potpuno ukinuto. Klisten i dalja demokratizacija Atine. Godine 509. p. n. e. zapoeo je arhont Klisten nove reforme iji je cilj bio da se likvidiraju ostaci rodovsko-plemenskog ureenja. Klisten je uveo teritorijalnu podelu stanovnitva, unitivi tako znaaj stare podele na etiri plemena (file). Stanovnitvo je podeljeno na deset teritorijalnih jedinica, koje su zadrale stari naziv file. Time je pripadnost rodovsko-plemenskoj organizaciji izgubila svaki znaaj, jer je za graane odluujue bilo mesto stalnog prebivanja. Glasanje i odluivanje se obavljalo po filama. File su deljene na po tri tritije, a tritije na samoupravne jedinice deme. Na elu svake deme nalazio se izabrani stareina demarh. Zahvaljujui ovakvoj organizaciji demos je u filama dobio prevagu nad eupatridima. Klisten je preuredio i bule, jer se od njegove reforme lanovi vea nisu birali iz plemenskih ve iz teritorijalnih fila. Svaka je fila davala po pedeset venika, tako da se od tada bule sastojalo od 500, a ne od 400 lanova. Klistenovim reformama nije menjana nadlenost Areopaga i arhonata, ali su ovi drugi, stvaranjem funkcija deset stratega, znatno izgubili znaaj. Stratezi su u poetku bili samo vojskovoe, ali su se kasnije pretvorili u najuticajnije atinske inovnike. Klisten je uveo i ostrakizam, ili suenje pomou crepova, kojim je narodna skuptina mogla da protera na deset godina one graane koji su u dravi zadobili presudan uticaj i mogli predstavljati opasnost za demokratiju. U periodu posle grko-persijskih ratova izvrena je dalja demokratizacija atinske drave, posebno reformama koje su sprovodili Aristid, Efijalt i Perikle. Sve ove reforme ile su u pravcu davanja veih ovlaenja ekleziji i helieji, tako da je V vek p. n. e. predstavljao vrhunac atinske robovlasnike demokratije. Za vreme peloponeskog rata, zbog vojnih neuspeha, atinska demokratija zapada u krizu. To koristi aristokratija, koja uz pomo Sparte, vri nekoliko prevrata s ciljem da zbaci demokratiju. Prvi takav prevrat dogodio se 411. godine p. n. e., kada je obrazovano vee etiri stotine, koje je despotski upravljalo Atinom. No, ve 410. demokratsko ureenje je ponovo uspostavljeno, da bi nakon atinskog poraza u ratu 404. g. p. n. e., Spartanci naimenovali u Atini marionetsku vladu tridesetorice tirana. Godinu dana kasnije vlada Tridesetorice je zbaena i atinska demokratija nastavlja da ivi sve do pada pod makedonsku vlast 338. godine pre nove ere. DRAVNO UREENJE ATINE U VREME DEMOKRATIJE (V-IV VEK P. N. E.) Najvaniji organi atinskog dravnog ureenja u ovo vreme su bili: 1) vee bule; 2) narodna skuptina eklezija; 3) dravni inovnici arhonti, stratezi i drugi; 4) Areopag, i 5) helieja. Vee bule. Vee ili bule se sastojalo od 500 lanova koji su bili odreivani kockom, po pedeset iz svake file, od graana starih najmanje 30 godina. Odreeni lanovi vea buleuti, podvrgavani su proveri - dokimasiji, koja je trebalo da osvetli nain miljenja, ponaanja i pravo izabranih da vre tu funkciju, pre stupanja na dunost. Buleuti su polagali zakletvu da e savesno vriti svoju slubu. Za rad u veu su dobijali platu, a po okonanju slube polagali su rauna o svojoj delatnosti. lanovi vea su mogli iskljuiti iz svog sastava svakog buleuta protiv koga bi se pokrenula optuba i pokazalo da nije dobro radio. U nadlenosti vea se pre svega nalazilo pripremanje i prethodno pretresanje stvari koje su iznoene pred narodnu skuptinu. Vee je davalo svoj zakljuak i predlagalo ga ekleziji na usvajanje. Narodna skuptina nije mogla donositi odluke bez prethodnog razmatranja od strane 48

vea, koje se staralo i o izvrenju odluka narodne skuptine. Bule se moralo strogo pridravati uputstava eklezije, ali je bilo sluajeva kada je skuptina ostavljala iroka ovlaenja veu. Druga osnovna nadlenost vea bila je upravljanje tekuim stvarima u svim granama dravne uprave. Naroito su iroka bila ovlaenja vea u finansijskim pitanjima. Ono je odreivalo izvore dravnih prihoda, rukovodilo naplatom poreza, plaalo dravne dugove, prodavalo konfiskovanu imovinu i slino. U nadlenosti vea bili su i diplomatski odnosi sa drugim dravama, briga o svetilitima, javnim graevinama i slino. Poto je bilo komplikovano reavati sva tekua pitanja u tako glomaznom sastavu, vee se delilo na deset komisija od po pedeset lanova. Komisije su se nalazile na vlasti, svaka po deseti deo godine, uzajamno se smenjujui redom koji je bio utvren kockom. lanovi komisija zvali su sepritani, a vreme deurstva-svake komisije pritanija. Narodna skuptina eklezija. U narodnoj skuptini uestvovali su u radu samo punopravni atinski graani mukog pola. ene, robovi i stranci (meteci), koji su zajedno sainjavali veliku veinu atinskog stanovnitva, nisu imali nikakvih politikih prava. Stoga je atinska demokratija bila demokratija manjine. Eklezija se sazivala jedanput meseno, a od IV veka p. n. e. etiri puta meseno. Pored redovnih, postojali su i vanredni sazivi skuptine, kada su okolnosti to nalagale. Sazivanje eklezije vrili su pritani, koji su pet dana unapred objavljivali dnevni red zasedanja. Pre poetka rada skuptine prinoene su rtve i itane molitve. Pretresanje svake stvari poinjalo je objavljivanjem prethodnog reenja vea. U sluaju saglasnosti skuptine sa predlogom vea, stvar je smatrana reenom, u protivnom otvarao se pretres. U ekleziji je mogao da govori svaki uesnik, mada su glavnu re vodili profesionalni politiari demagozi (narodni voi). Poetkom IV veka ustanovljena je plata za prisustvo u narodnoj skuptini. Odluke su se u skuptini donosile javnim glasanjem, podizanjem ruku. Tajno glasanje pomou crepova, boba ili kamenia se vrilo samo kada se radilo o pojedincima. Narodna skuptina je bila najvii organ atinske demokratije. Njena nadlenost se, sa demokratizacijom drutva, neprestano irila. Ona je bila prvenstveno zakonodavni organ, ali je vrila i izbor funkcionera i neke sudske i upravne delatnosti. Predlozi o promeni zakona su se mogli donositi samo na prvoj skuptini na poetku nove godine. Procedura je bila vrlo komplikovana, a konanu potvrdu novog zakona davala je helieja. U narodnoj skuptini vrio se i ostrakizam sud crepovima. Na jednoj od narodnih skuptina postavljeno je pitanje da li narod smatra da neku osobu treba proterati iz Atine, ako je na osnovu uticaja postala opasna za atinsku demokratiju. Ako je eklezija dala potvrdan odgovor, prelazilo se na tajno glasanje crepiima (grki ostrakon = crep). Onaj ije se ime nalazilo na najveem broju crepova morao je na deset godina da napusti Atinu, zadravajui pravo na svoju imovinu. Da bi odluka o progonstvu bila punovana moralo je za nju da glasa 6000 skuptinara. Dravni inovnici. Atinske inovnike je ili birala narodna skuptina javnim glasanjem ili su odreivani kockom. Mandat inovnika bio je, sa retkim izuzecima, uvek godinu dana. Pre stupanja na dunost podvrgavani su dokimasiji, a po isteku mandata polagali su raun o svom radu. Individualne funkcije su u Atini bile retke, ee su bile inovnike kolegije, u kojima nije postojala hijerarhija meu lanovima. Atinska drava je imala vrlo razgranat inovniki aparat, ali su najvanije kolegije funkcionera bili arhonti i stratezi. Arhonti su, kako je ve reeno, bili najvaniji atinski funkcioneri do Klistenove reforme. Kasnije su izgubili znaaj i rukovodea uloga u upravi je prela na stratege. Ipak, struktura kolegije arhonata se nije ni u V veku promenila. U nadlenosti arhonta-eponima (ijim se imenom i dalje obeleavala godina) bila su neka krivina dela protiv porodice. Pored toga vrio je i nadzor nad sirotinjom, brinuo se o organizovanju svetkovina, rukovodio takmienjima i procesijama, i slino. Arhont-bazileus je i dalje ostao prvosvetenik dravnog kulta. 49

Arhont-polemarh je svojevremeno bio vojskovoa, ali u V veku p. n. e od njegovih ranijih funkcija gotovo da nita nije ni ostalo. U ovo vreme osnovna polemarhova nadlenost je bila da nadgleda i raspravlja sporove koje su meteci (stranci) vodili sa atinskim graanima. Ostalih est arhonata tesmoteti, su bili sudski funkcioneri. Oni su odreivali dane sudskih zasedanja, sastavljali sudske kolegije, predsedavali vanim sudskim procesima i prilikom dokimasije inovnika. Njihova obaveza je bila i da ispituju pozitivne zakone i predlau ekleziji da se uklone praznine i protivurenosti u njima. Stratezi, kojih je bilo deset na broju, su stajali na elu vojne uprave. U vreme Klistena birani su po jedan iz svake file, a kasnije iz cele drave, bez obzira na pripadnost fili. Svi stratezi su imali jednak poloaj i prava, ali je eklezija mogla da odredi jednog ili vie njih kao komandante vojnog pohoda. Od sredine IV veka svaki je strateg dobijao svoju nadlenost (komandovanje peadijom, mornaricom, odbranom grada i slino). Kao vojni zapovednici stratezi su uzimali velikog uea i u spoljnoj politici sklapajui meunarodne ugovore i referiui o njima narodnoj skuptini. Areopag. Do Efijaltovih reformi 462. godine p. n. e., Areopag je bio jedan od najuticajnijih organa u Atini, koji je kontrolisao rad funkcionera i delatnost narodne skuptine. Posle pomenute reforme, Areopag je izgubio svoj prethodni znaaj i zadrao samo neke sudske funkcije. U sastav Areopaga ulazili su arhonti i arhonti sa isteklim mandatom. Imenovani su doivotno, ali su verovatno krajem svake godine polagali rauna o svome radu. Zasedanja Areopaga su bila tajna. Od sudskih stvari u nadlenosti Areopaga nalazila su se samo ubistva sa predumiljajem, pokuaji ubistva i zlonamerne paljevine i trovanja. Helieja. Veliki porotni sud helieja, se sastojao od 6000 lanova, koji su odreivani kockom meu graanima koji su imali najmanje 30 godina starosti, po 600 iz svake file. Helieja se delila na deset kolegija dikasterije, koje su se obino sastojale od po 501 lana. Sudski predmeti su davani na pretres dikasterijama svakoga jutra, uoi same rasprave. Kockom je odluivano koja e dikasterija koji predmet raspravljati. To je injeno da bi se podmiivanje spreilo, kao i druge vrste uticaja na sudove od strane zainteresovanih lica. Helieja je razmatrala albe na odluke drugih sudova i bila prvostepeni sud za delikte protiv drave i slubene dunosti. Pored toga, vrila je i kontrolu nad radom funkcionera i imala pravo konane potvrde zakonodavnih odluka narodne skuptine. ATINSKO PRAVO Pravni poloaj stanovnitva. Stanovnitvo u Atini se delilo na atinske graane, strance ili meteke i robove. Prve dve kategorije spadale su u slobodno stanovnitvo, dok su robovi bili neslobodni. a) Atinski graani su sticali svoja prava samo ako su bili roeni od oca i majke koji su takoe bili atinski graani. Svaki je Atinjanin, po navretku osamnaeste godine ivota, upisivan u spiskove dema. Upisivanje je vreno na optem skupu lanova dema (demota) i tom prilikom je proveravano da li je kandidat navrio zahtevane godine i da li je roen u zakonitom braku. U sluaju da bude odbijen od upisa, imao je pravo albe, a ako bi i nakon toga bio odbijen, prodavan je u ropstvo. Atinsko graanstvo davalo je pravo njegovim korisnicima da uestvuju u radu narodne skuptine, da biraju i da budu birani u organe atinske uprave. Pored toga, ono je omoguavalo dobijanje dravnih subvencija i uestvovanje u deobama koje je drava davala. Uivanje atinskih graanskih prava smatralo se za ast (time), ali su se ona zbog pojedinih krivinih dela mogla i izgubiti. Takav gubitak asti nazivao se atimija.

50

Atinski graani su smatrani vojnim obveznicima od osamnaeste do ezdesete godine. U sluaju rata pozivani su u vojsku po odreenom redosledu. Postojala je i obaveza vojne obuke, koja je trajala dve godine, od osamnaeste do dvadesete godine ivota. Robovi i meteci su vrili vojnu slubu samo izuzetno. Bogati graani su bili optereeni vrenjem raznih slubi u korist drave, koje su se nazivale liturgije. Izvravanje liturgija bilo je skopano sa velikim trokovima. Stoga nijedan graanin nije bio obavezan da vri liturgiju dve godine uzastopce, niti su mu se mogle nametnuti dve obaveze u toku jedne godine. U sluaju da graanin odbije liturgiju, pitanje je reavao sud. Nije bio redak sluaj da bogati robovlasnici sami sebe predloe za liturgiju, da bi na taj nain uveali svoj ugled i popularnost kod masa. Finansijski najtea liturgija bila je takozvana trijerarhija obaveza da se opremi brod, b) Meteci su bili stranci, uglavnom iz drugih grkih polisa, koji su se bili privremeno ili stalno naselili u Atini. Njihov broj je rastao sa uveanjem ugleda Atine meu grkim gradovima, koja je u V veku p. n. e. bila kulturni i privredni centar cele Grke. Smatra se da je u V veku broj meteka u Atini bio preao 10000. Meteci su bili slobodni ljudi ali nisu uivali politika prava. Mogli su sticati pokretnu i nepokretnu imovinu, ali sa izvesnim ogranienjem. Deca roena u brakovima meteka i atinskih graana nisu dobijala atinsko graanstvo. Svaki metek je morao uzeti sebi nekog atinskog graanina koji ga je kao neka vrsta tutora (prostat) zastupao pred atinskim vlastima. Stranci su plaali i naroiti porez metekion. Meteci su se najee bavili zanatima i trgovinom, ali je meu njima postojao i veliki broj Ljudi takozvanih slobodnih profesija: lekara, uitelja, besednika, umetnika i slino. Pojedini meteci su za izuzetne usluge uinjene atinskoj dravi bili oslobaani plaanja dabina, bilo im je dozvoljeno da sklope zakoniti brak sa atinskim graanima, i da stupaju u kontakt sa vlastima bez prostata. Stranci, koji su u svojoj zemlji uinili naroite usluge Atini, dobijali su titulu prokseni. Oni su bili u svojim zemljama neka vrsta atinskih konzula. Kada bi boravili u Atini uivali bi mnoge poasti i imali pravo da se pojave pred eklezijom. c) Robovi su bili neslobodno stanovnitvo iji je broj znatno prevazilazio broj atinskih graana. Prema svedoenju starih pisaca a na osnovu popisa od 309. godine p. n. e., u Atini ih je bilo oko 400 000, naspram 20 000 atinskih graana. Osnovano je pretpostaviti da je ta cifra preterana. Postojale su dve vrste robova: privatni i dravni. Dravni robovi su mogli osnivati svoje domainstvo i sticati svojinu. Drava ih je koristila kao uvare reda u narodnoj skuptini, pisare, zatvorske inovnike, izvrioce sudskih presuda, i slino, te je tako njihov poloaj bio znatno povoljniji od poloaja privatnih robova. No, bilo je dravnih robova koji su radili u rudnicima i kamenolomima u svojini atinske drave. Privatni robovi su iroko korieni u svim imunim kuama gde su radili najraznovrsnije poslove. Meu njima su se mogli sretati i privatni vlasnici koji su iveli odvojeno od svojih gospodara, bavili se zanatima i samo plaali svojim vlasnicima ugovorenu dabinu. Izvori ropstva u Atini su bili zarobljavanje u ratu, kupovina, roenje od roditelja robova i, do Solonove reforme, duniko ropstvo. Rob je bio svojina gospodara, objekat a ne subjekat prava. Ipak, postojali su izvesni elementi zatite robova. Rob, prema kome je gospodar ravo postupao, je mogao zatraiti azil u nekom od hramova. Gospodar nije roba mogao kazniti smru, ve samo bievanjem. Za smrtnu kaznu zahtevala se sudska presuda. Ubistvo tueg roba nametalo je uiniocu obavezu plaanja globe. Pred sudom rob nije mogao samostalno nastupati, ve se zahtevalo da ga gospodar zastupa. Izuzetno, ako je rob podnosio tubu protiv nekog po dravu opasnog dela, mogao se samostalno

51

pojaviti pred sudom. Ako bi se potkazivanje roba pokazalo istinitim, drava mu je kao nagradu mogla pokloniti slobodu. Osloboeni rob je sticao istovetni status sa metekom. Stvarno pravo. Mada se privatna svojina u Atini znatno razvila, ona je u sebi nosila relikte kolektivne svojine, koju je titila drava. Privatna svojina se smatrala ustupkom koji i je drava inila pojedincu. Arhont je svake godine prilikom stupanja na dunost izjavljivao da on uva svakom graaninu svojinu koja mu pripada. Nasledni posed (batina) se u Atini stalno nazivao kleros (reb, kocka, odnosno deo dobijen kockom), to je odraavalo ve davno prole obiaje, kada su se zemljine deonice dodeljivale kockom. Privatni sopstvenici su bili optereeni znaajnim dabinama u korist drave, to je znailo ogranienje privatne svojine. Pored privatne svojine postojala je i dravna, koja je bila znaajnija. U vlasnitvu atinske drave nalazili su se rudnici, javne graevine, veliki broj robova i slino. Pravo svojine tieno je sa nekoliko vrsta tubi. Obligaciono pravo. Osnovni izvori obligacija u Atini bile su obaveze koje su nastale iz ugovora i obaveze nastale iz delikata. a) Ugovorne obaveze. Za sklapanje ugovora u Atini se nije zahtevala posebna forma. Dovoljna je bila saglasnost volja ugovornih strana. Ipak, radi olakanja dokazivanja o sklopljenom ugovoru pribegavalo se pismenoj formi. Meu pismenim ugovorima najznaajniji su bili syngraphai i cheirographa. Prvi je imao javnopravni karakter i potpisivale su ga obe stranke (na primer kod kupoprodaje, najma itd.), dok je drugi potpisivala samo jedna stranka, ona koja je bila dunik (na primer kod zajma). Neispunjenje ugovornih obaveza pretilo je duniku, pre Solonovih reformi, dunikim ropstvom. Posle Solona, kao sredstvo za ispunjenje ugovornih obaveza postaju kapara, jemstvo i zaloga. Kapara je suma novca koja se daje prilikom zakljuenja ugovora kao znak potvrde sklopljenog posla. Ako neka stranka raskine ugovor, gubi kaparu. Jemstvo je lino obezbeenje poverioca. Tree lice jemi da e dunik ispuniti obavezu, a ukoliko do njenog ispunjenja ne doe nastajala je akcesorna (dopunska) ogdovornost jemca prema poveriocu. Zaloga je nastajala kada dunik neku stvar iz svoje imovinske mase preda u dravinu poverioca, s tim da ovaj, ukoliko dunik ne ispuni obavezu na vreme, moe da namiri svoje potraivanje iz imovinske vrednosti zaloene stvari. Ukoliko se radilo o pokretnoj stvari onda se takva zaloga nazivala runom (grki enechyron). Ako je u pitanju bila neka nepokretnost (najee zemlja), ona je ostajala u dravini dunika ali sa pravom poverioca da raspolae zemljom u sluaju neplaanja duga na vreme. Takva zaloga se nazivala hipoteka. Zemlju pod hipotekom dunik nije mogao prodati do isplate duga. Meu pojedinim ugovorima u Atini su bili najznaajniji kupoprodaja, zakup, lini najam, posluga, zajam, depozit i ortakluk. b) Obaveze iz delikata. U atinskom pravu su nedoputene radnje koje su nanosile tetu linosti ili imovini graana povlaile ne krivinu kaznu, ve imovinsku naknadu tete oteenom licu. Svaka teta priinjena imovini davala je osnova za pokretanje tube koja se nazivala dike blabes, i ije podizanje je zavisilo od privatne inicijative oteenog lica. Otac porodice je bio odgovoran za imovinsku tetu koju su priinila njegova deca, a gospodar za tetu koju je priinio rob. Vlasnik roba se mogao osloboditi odgovornosti predajom roba oteenom licu. Slino je i vlasnik ivotinje odgovarao za tetu koju bi ona priinila, ali bi se njenom predajom mogao osloboditi odgovornosti. Porodino pravo. Sklapanje braka se u Atini smatralo obaveznim, mada bezbranost nije povlaila nikakve kazne, ve samo moralnu osudu. Funkcije arhonta-bazileusa i stratega mogli su vriti samo oenjeni Ljudi. U Homerovo vreme brak se sklapao kupovinom neveste. Devojin otac, ili lice koje ga je zastupalo, je dobio od mladoenje stvari od vrednosti (hedna), a 52

otac je sa svoje strane davao poklon mladoenji (mejlija). I u kasnije vreme brak je u Atini sauvao relikte svoga porekla. Mladoenja i dalje sklapa ugovor sa nevestinim ocem ili drugim srodnikom pod ijim se starateljstvom devojka nalazi (kyrios). Plaanje za devojku ostaje i dalje bitni element ugovora, mada u vreme demokratije ima samo simbolini karakter. Davanje miraza nije bilo obavezno. Ukoliko dobije miraz, mu je upravljao imovinom koju je dobijao i morao je da je sauva za decu roenu u braku. Razlikovale su se dve forme sklapanja braka: a) obian ugovor mladoenje sa stareinom porodice (engiesis), i, b) brak pred funkcionerom ili sudom (epidikasia). Ova druga forma primenjivala se samo u izuzetnim sluajevima: prilikom udavanja bogate naslednice, enidbe usvojenika i slino. Formalno, brak je u Atini bio monogaman, ali se u praksi monogamija odnosila samo na ene. Mukarci su veliki deo svoga vremena provodili u drutvu slobodnih ena hetera, kojih je u svim grkim polisima bilo veoma mnogo i kojima je drava davala zatitu. Pored toga, u najviim slojevima atinske aristokratije bila je rasprostranjena i ljubav sa prostituisanim mladiima efebima. U takvim okolnostima, atinske ene, koje su bile zatvorene u kuama i zanemarivane od strane svojih mueva, ne retko su se odavale lezbejskoj ljubavi, 13 tako da su sve ove pojave jako poljuljale ugled i stabilnost atinske porodice. Razvod braka je bio lak za mukarca. On je mogao enu da otpusti iz kue kad god je hteo i nije morao da se obraa dravnom organu. Morao je jedino da vrati miraz, izuzev u sluaju kada je razlog za razvod braka bio enino neverstvo. U sluaju da ena trai razvod morala se obratiti arhontu sa pismenom izjavom u kojoj su navedeni razlozi za razvod. Vlast roditelja prema deci je u prvim vekovima atinske istorije bila veoma velika. Otac je imao pravo ivota i smrti nad decom, a do Solonovih reformi mogao je i da ih proda u ropstvo. U V veku p. n. e., oinska vlast je znatno ublaena. Deca su bila duna da potuju i sluaju svoje roditelje, a sinovi da ih izdravaju ukoliko su osiromaili. Neizvravanje ovih obaveza moglo je dovesti sina pred sud zbog ravog postupanja sa roditeljima. Nasledno pravo. I atinsko pravo razlikuje zakonsko i testamentalno nasleivanje. U sluaju da ostavilac umre ne napisavi testament, na nasledstvo su se prvo pozivali njegovi sinovi. enska deca su nasleivala samo u sluaju da nema sinova. Inae, keri su mogle dobiti od svoga brata samo miraz prilikom udaje. Vanbrana deca nisu imala pravo na nasledstvo. Zakon je dozvoljavao da im se zaveta samo ograniena suma novca. U odsustvu direktnih naslednika ostavioca su nasleivali poboni srodnici, najpre braa i sinovci, zatim dedovi, bratuad i njihova deca itd. Grka tradicija je nastanak testamenta vezivala za Solonovu linost, mada nije sasvim sigurno da je testament stvorio legendarni zakonodavac. Za punovanost testamenta trailo se da je njegov sastavlja umro zdrav i da nije pod fizikom ili psihikom prinudom. Imovinu je moglo zavetati samo ono lice koje nije imalo muke dece. ene, maloletna lica i usvojenici nisu takoe mogli sastaviti testament. Lica koja su vrila javne funkcije, vezane za raspolaganje dravnim sredstvima nisu smela vriti zavetanja dok ne poloe rauna o svojoj delatnosti. Posebna institucija atinskog naslednog prava bio je sluaj postojanja samo jedne keri naslednice, koji se nazivao epikleros. Ako takvoj naslednici otac testamentom nije odredio mladoenju, onda je tu obavezu na sebe preuzimao arhont. Po svemu sudei, tom prilikom su prednost imali devojini srodnici sa oeve strane. Krivino pravo. Atinsko krivino pravo je zadralo dosta relikata iz rodovskoplemenskog drutva. Primer za to je shvatanje da je ubistvo stvar koja interesuje srodnike ubijenog, a ne dravne organe. Smatralo se potpuno doputenim sporazum izmeu porodice ubijenoga i ubice, o naknadi za ubistvo.
13

Lezbejska ljubav (ljubav ene sa enom) je i dobila ime prema grkom ostrvu Lezbosu, gde je navodno prvi put uoena.

53

Najznaajnija krivina dela, koja su i najstroije kanjavana, bili su delikti protiv drave. U tu grupu spadali su veleizdaja, obmana naroda, uvreda bogova, podnoenje protivzakonitih predloga u narodnoj skuptini i slino. Pod veleizdajom se podrazumevao i sam in izdaje, kao i pokuaj prevrata s namerom obaranja atinske demokratije. Kazna je bila smrt i konfiskacija imovine. Pod obmanom naroda podrazumevalo se neasno' dranje besednika u narodnoj skuptini, koje je moglo da navede narod na pogrene odluke. Obmana naroda se kanjavala plaanjem velike globe. Uvreda bogova se smatrala tekim deliktom protiv drave. Atinjani, kao ni ostali Grci, nisu imali crkvu kao instituciju, ve su verski i dravni kult bili istovetni. Stoga, odstupanje od vere je znailo odstupanje od drave, koja je titila sopstveni kult. Kao teak delikt smatralo se i podnoenje protivzakonitih predloga narodnoj skuptini. Protiv takvog predlagaa mogao je svaki graanin pokrenuti postupak koji se nazivao graphe paranomon. Kazne su se kretale od globe do smrtne kazne. Od krivinih dela protiv porodice posebno mesto zauzimali su nebriljiv odnos roditelja prema deci, rasipanje porodine imovine i neverstvo. Neverstvo je bilo kanjivo samo za enu. Ono je davalo mogunost muu da ubije eninog ljubavnika na licu mesta. Od krivinih dela protiv linosti pored ubistva kanjivo je bilo i amaranje, uvreda, kleveta i slino. Za krau, kazne su bile razliite u zavisnosti da li je lopov uhvaen na licu mesta ili nije. Ako je lopov uhvaen na mestu krae bilo ga je mogue odmah zatvoriti, a nonog lopova ak i ubiti. U drugom sluaju podizala se tuba protiv lopova koja je predviala za krivca globu u dvostrukoj vrednosti ukradene stvari. Kao kazne primenjivali su se smrtna kazna, gubitak asti atimija, novane kazne i konfiskacija imovine. Kazne lienja slobode su retko primenjivane, uglavnom u vidu kratkotrajnog pritvora. ORGANIZACIJASUDOVA I SUDSKI POSTUPAK a) Organizacija sudova. U Atini su postojale sledee vrste sudova: Areopag, sud efeta, sud jedanaestorice, sud etrdesetorice i helieja. Areopag je najstarija sudska ustanova u Atini, koji je raspravljao o ubistvima sa predumiljajem, trovanjima i paljevinama. Poto se ubistvo smatralo deliktom koji izaziva gnev bogova, kanjavanje ubice je imalo versko znaenje. Stoga se posle sahrane ubijenoga, njegovi srodnici obraaju tubom arhontu-bazileusu, koji je rukovodio verskim stvarima. On je tada odreivao koji je sud nadlean za odreeno ubistvo. Ako je konkretno ubistvo bilo u nadlenosti Areopaga, sasluanje ubice se vrilo pod vedrim nebom da se prisutni ne bi uprljali boravei pod istim krovom sa ubicom. Tuilac i ubica su stajali na dva kamena koji su se nazivali kamenom nepratanja (tuilac) i kamenom greha (ubica). Posle tuioevog govora ubica je mogao da ode u progonstvo i da se na taj nain spase osude. Uobiajena kazna za umiljajno ubistvo je bila smrt. Odluka o kazni se donosila pojedinanim glasanjem areopagita. U sluaju jednakog broja glasova, optueni se smatrao osloboenim. Sud efeta je sudio nehatna ubistva, podstrekavanje na ubistvo, telesne povrede i ubistvo meteka. Sud jedanaestorice je takoe raspravljao o krivinim stvarima. U njegovoj nadlenosti su se nalazila razbojnitva, none krae, deparenje, otmice i prodaje atinskih graana i slino. Sud etrdesetorice je raspravljao uglavnom imovinsko-pravne sporove. albe na njegove odluke podnoene su helieji.

54

Helieja, b kojoj je ve bilo rei, je bila najvii sud u Atini. Ona je bila prvostepeni sud u najvanijim sudskim sporovima, a viestepeni (apelacioni) za sporove koji su ve bili reili nii sudovi. b) Sudski postupak. Pokretati sudski postupak mogli su samo punopravni atinski graani. U ime ena i maloletnika istupao je stareina porodice (kyrios), u ime meteka prostat, a u ime robova gospodar. U Atini su postojale dve vrste sporova: dike i graphe. Postupak dike je pokretalo zainteresovano lice ili njegov zakoniti zastupnik. Postupak graphe je mogao pokrenuti bilo koji atinski graanin, bez obzira da li je bio zainteresovan ili nije. Zapoeti postupak dike se mogao prekinuti i pre donoenja odluke, dok se graphe morao okonati. Ako bi tuilac u toku postupka graphe odustao, plaao je globu u iznosu od 1000 drahmi. Istu kaznu plaao je i ako izgubi spor. U procesu graphe pokreta spora je mogao izvui izvesne materijalne koristi ako se podizala tuba zbog povrede fiskalnih prava drave (neplaanje poreza i slino). U tom sluaju tuilac je, kao nagradu, dobijao deo konfiskovane imovine ili kazne na koju je optueni osuen. Takva praksa pobudila je pojedine Atinjane da se profesionalno bave potkazivanjem graana, te je tako nastao poseban sloj denuncijanata, koji su prezrivo nazivani sikofantima.14 Sudski postupak je u Atini poinjao pozivanjem na sud, koje nije vrio dravni organ ve oteena stranka, pred svedocima. U sluaju da se u zakazani dan i as optueni ne pojavi pred sudom, postupak se okonavao. Prvi deo postupka sastojao se u utvrivanju materijalne istine i nazivao se anakrisis. U toku postupka tueni je mogao da podnosi prigovore i protivtube (paragraphe). Sva dokazna sredstva, u postupku utvrivanja materijalne istine, podnosile su same stranke. Kao dokazna sredstva smatrane su izjave svedoka, potvrivane zakletvama. Kao svedoci mogli su se sasluavati i robovi, ali je njihovo ispitivanje vreno pod torturom. ene i maloletnici nisu mogli svedoiti. Po okonanju prethodne istrage zakazivao se glavni pretres, na kome se donosila presuda. U toku glavnog pretresa stranke su mogli da zastupaju i besednici, neka vrsta zaetka profesionalne advokature. Glavni pretres se okonavao tajnim glasanjem sudija, koje se vrilo bez prethodnog dogovaranja. Poto kazne nisu bile predviene za sva dela, nakon izricanja presude se raspravljalo o kazni. Predloge, kakvu kaznu primeniti, mogli su da ine i tuilac i tueni. Postojala je mogunost albe helieji na presude niih sudova. Za izvrenje presude tuenom se odreivao rok. U sluaju neizvrenja o roku, tuilac je mogao da zaposedne imanje dunika. Ako bi se tueni protivio, tuilac je mogao da zahteva izvrenje presude od dravnog organa.

2. HELENISTIKE DRAVE
NASTANAK HELENISTIKIH DRAVA Jaanje makedonske drave za vlade Filipa II. Makedonska plemena, koja su po svom etnikom poreklu srodna Grcima, ivela su u severnim delovima Balkanskog poluostrva. Za razliku od Grka, koji su kao oblik politike organizacije zadrali polis, u Makedoniji je krajem VI veka p. n. e. stvorena dravna organizacija u formi nasledne, vojnike monarhije. Makedonski vladari su nosili titulu kralja (bazileus) i dolazili na presto po principu primogeniture, svi iz porodice Argeada. Kralj je bio, pre svega vojni zapovednik, ija je vlast
14

Re sikofant je u poetku oznaavala oveka koji motri i prijavljuje svakog onog koji iz Atine iznosi smokve, koje su u Atini smatrane vanim prehrambenih artiklom i iji je izvoz bio zabranjen. Kasnije, re je dobila ire znaenje i koriena je za svakog potkazivaa, koji su u Atini bili prezreni.

55

bila delimino ograniena, postojanjem grupe njegovih najbliih ratnih drugova (hetairoi) nekom vrstom ratnog vea. Kao organ dravne organizacije postojala je i skuptina ratnika, ali je njeno uee u upravi bilo vie formalno. Makedonska monarhija postaje znaajan istorijski inilac za vlade Filipa II (359-336 p. n. e.). Koristei slabosti i razjedinjenost grkih polisa, Filip II je nastojao da ih potini svojoj vlasti. Vodei vetu diplomatsku politiku uspevao je da u mnogim polisima stvori sebi naklonjenu stranku. Ono to nije uspeo diplomatskim putem, dokrajio je snagom oruja. Godine 338. p. n. e. makedonske trupe su potukle savezniku grku vojsku na elu sa Atinom u bici kod Heroneje. Naredne 337. godine, Filip je u Korintu sazvao predstavnike grkih polisa i nametnuo im savez gradova. Cilj ove federacije trebalo je da bude ujedinjenje grkih polisa i prestanak trajnih neprijateljstava meu njima. Razumljivo da ova, naizgled plemenita ideja, nije mogla da prikrije Filipovu nameru da na taj nain dominira Grkom. Korintski savez je bio potpuno u njegovim rukama, a on je izabran i za formalnog vou (hegemon). Carstvo Aleksandra Makedonskog . Godine 336. p. n. e. Filip je pao kao rtva zavere. Nasledio ga je njegov sin Aleksandar, koji je istovremeno postao i makedonski kralj i voa Korintskog saveza. Viestruko obdaren i beskrajno ambiciozan, Aleksandar ve 335. kree, sa malobrojnom grko-makedonskom vojskom, u rat protiv Persije. Svoje elje za osvajanjima Aleksandar je pravdao osvetom Persijancima za ratove koje su pre 150 godina vodili protiv Grke. Meu makedonskom vojnikom aristokratijom njegovi planovi naili su na odobravanje. U intervalu od 335. do 327. p. n. e., Aleksandar je uspeo da srui ogromno, ali iznutra razjedinjeno Persijsko carstvo, osvoji ogromne prostore i ak stigne do granica Indije. Iznurena neprekidnim ratovanjem, Aleksandrova vojska se uz velike napore povukla iz Indije. Po povratku sa pohoda Aleksandar je nastojao da sredi svoje ogromno i aroliko carstvo. Osnovni problem stvarale su protivrenosti izmeu osvajaa (Grka i Makedonaca) i velikog broja pokorenih naroda, vrlo razliitog etnikog porekla. Sva Aleksandrova nastojanja bila su usmerena ka pomirenju tih suprotnosti i stvaranju jedinstvene dravne organizacije, koja je trebalo da bude meavine grke i istonjake civilizacije. Radi postizanja tog cilja favorizovano je sklapanje meovitih brakova, naseljavanje Grka u Aziji, trgovake veze Grka i istonih naroda, primanje drugih naroda u Aleksandrovu vojsku i slino. Iznenadna smrt spreila je dalje ostvarivanje Aleksandrovih namera. Godine 323. umire u Vavilonu najvei osvaja antike, star samo 33 godine. Raspad Aleksandrove drave. Nakon Aleksandrove smrti ogromno carstvo su podelili njegovi generali, koji su sebe nazivali dijadosi (naslednici). Tri su znaajne dinastije nastale raspadom Aleksandrovog carstva. a) Antigon Gonata je zadrao za sebe Makedoniju i Grku, gde su kasnije zavladali njegovi potomci. Drava je postojala sve do 147. godine p. n. e., kada su je osvojili Rimljani i pretvorili u svoju provinciju. b) Antioh, sin Seleuka, Aleksandrovog komandanta konjice, zavladao je Azijom, gde je osnovao dinastiju Seleukida. Njegova drava se odlikovala etnikim nejedinstvom, pa su se tokom godina mnoge oblasti otcepile osnivajui samostalna kraljevstva (Kapadokija, Pont, Bitinija, Paflagonija, Jermenija, Parta, Pergam), a vlast Seleukida se zadrala samo u Siriji. Sve su ove drave sa izuzetkom Parte, tokom drugog veka p. n. e. pale pod rimsku vlast. c) Ptolomej Lag je osnovao u Egiptu dinastiju Ptolomeja, koja e vladati ovom oblau sve do 30. godine p. n. e., kada e i nju pokoriti Rimljani. Sve ove drave, nastale raspadom carstva Aleksandra Makedonskog, nose zajedniki naziv helenistike monarhije, a civilizacija koju je nastojao da stvori Aleksandar helenistika. Ovakav naziv je usvojen da bi se ovo istorijsko razdoblje razlikovalo od klasinog grkog ili helenskog. OSNOVNE KARAKTERISTIKE HELENISTIKIH MONARHIJA

56

Kraljeva vlast. Sve helenistike monarhije imaju vrlo izraeni lini karakter. Vladar je taj koji stvara kraljevstvo i njemu je sve podinjeno. On nije ni kralj Egipta, ni kralj Egipana, ve jednostavno kralj Ptolomej ili kralj Seleuk. Objanjenje lei u injenici to su te drave nastale komadanjem jednog carstva, koje nije bilo ni u kom pogledu jedinstveno, pa helenistike monarhije, u svom sastavu, ne raspolau etnikim jedinstvom. Kraljevska vlast je nasledna i predmet kulta. Kralj je neosporni ef drave kome se pripisuju visoki kvaliteti i vrline. Njegova vlast potie od bogova, koji i tite, a kralj osigurava mir podanicima svojom dobrotom i pravinou. Kralj je taj koji je iznad zakona, ali u pozitivnom smislu. On ublaava i popravlja strogost pisanih zakona, jer je on sam ivi ili oduhovljeni zakon. Ovo shvatanje preuzee kasnije i rimski carevi u vreme dominata. Prema helenistikom shvatanju itava dravna teritorija je svojina vladara i on moe njom raspolagati. Pozivajui se na ovaj princip, nekolicina helenistikih monarha su zavetali svoje drave Rimljanima. Helenistike drave su po svom nastanku vojnike i kralj je prvenstveno vojni zapovednik. Pored toga on je i vrhovni zakonodavac, vrhovni sudija i ef uprave. Vladari i njihove dinastije su predmet oboavanja, koji nije do tada bio poznat u grkom svetu. Helenistiki kult monarha, razvie se do nesluenih razmera, i uticati kasnije na rimsku dravu. Vladari su okruivani velikom raskoi i ceremonijalom, a uz imena su im pridavani epiteti koji su trebalo da asociraju na boansko poreklo njihove vlasti: soter (spasilac), epifan (bog koji se pojavljuje), everget (dobroinitelj) i slino. Objanjenje tolikog kulta vladara lei u injenici da su helenistiki kraljevi bili stranci i uzurpatori u zemljama u kojima su gospodarili. Stoga je postojala potreba da se njihov autoritet uvrsti dovoenjem u vezu sa religijom i davanjem zvunih nadimaka. Pored vladara postoji i razgranati dvorski i inovniki aparat. Najvanije mesto zauzima dvorsko vee, sastavljeno od kraljevih najbliih saradnika, mahom vojnih zapovednika, koje vladar naziva prijateljima (philoi). Vee je u potpunoj zavisnosti od kraljeve milosti i ima savetodavni karakter. Kao i itav vladajui sloj, i vee je sastavljeno od Grka i Makedonaca, to znai od osvajakog dela stanovnitva. Budui da je taj sloj bio malobrojan, nisu se mogle poveriti sve inovnike funkcije njemu, tako da je administrativni aparat regrutovan iz redova pokorenih naroda, u meuvremenu helenizovanih. Lokalna uprava. Iako je izvrena velika koncentracija vlasti u rukama vladara, zadrani su i izvesni vidovi lokalne samouprave, pre svega u gradovima. U sastav helenistikih monarhija uao je veliki broj gradova, mahom grkih i njihove kleruhije. Pored toga i sami helenistiki vladari su osnivali mnotvo gradova. Samo za vreme vladavine Seleuka I, osnovano je oko ezdeset novih gradskih naselja. Svi ti gradovi, pored priznavanja vrhovne vlasti monarha, su zadrali izvesnu autonomiju koja se zasnivala na tradicijama grkih polisa. Gradovi su imali sopstveno zakonodavstvo i samostalno raspolagali svojim finansijama. Pored lokalnih magistrata i gradskog vea, u gradovima je postojao i po jedan inovnik koji je bio predstavnik centralne vlasti (epistat), i koji je nadgledao rad gradskih organa. Sudove je odreivao vladar, a prilikom suenja primat su imali kraljevski zakoni nad gradskim. Gradovi su bili privredni, kulturni i vojni centri, i igrali su znaajnu ulogu u razvoju helenistikih drava. Stoga su vladari podsticali njihov razvoj dajui im odreene povlastice. Razmena dobara i ideja. Osnovni znaaj helenistikih drava je zbliavanje dve do tada razliite i esto neprijateljske civilizacije: grke i istonjake. Stvaranjem najpre Aleksandrovog carstva, a zatim, njegov raspad i meanje stanovnitva, uslovili su mnogo intenzivnije kontakte izmeu ova dva dela sveta. Te veze su bile i u razmeni dobara i u razmeni ideja. Helenistiki svet stvara i nove centre. Atina je jo uvek uivala ugled kulturne metropole, ali trgovaki monopol preuzimaju drugi gradovi, koji su se nalazili na raskrsnici dva dela sveta (Rodos, Milet, Efes). Sve vei znaaj dobijaju i prestonice novih drava, pre svih Aleksandrija i Antiohija. Posebnu 57

vanost za razvoj nauke itavog starog sveta imae velika aleksandrijska biblioteka u kojoj su se uvali znaajni rukopisi. I u pravu dolazi do meavine i primene razliitih pravnih sistema. U Egiptu, na primer, je postojala razlika izmeu egipatskog, zateenog prava i kraljevskog prava, to jest onih zakona koje su donosili Ptolomeji i koji su po svojoj koncepciji bili grki. Ali, to novo pravo malo tretira privatnopravnu materiju, ve uglavnom raspravlja javnopravna pitanja. Helenizam predstavlja spoj istonjakog despotizma i grkih tradicija polisa. Te dve stvari, tako razliite po svojoj sadrini, bilo je nemogue pomiriti. U tome i lei uzrok kriza i propasti ovakvih dravnih tvorevina, koji je usledio nakon kratkotrajnog kulturnog i ekonomskog poleta. Ipak, tekovine helenizma preuzee u dobroj meri njegov osvaja Rim, a helenistiki uticaji e se naroito oseati u istonim delovima rimske drave, od kojih e kasnije nastati Vizantijsko carstvo.

58

DRAVA I PRAVO U FEUDALNOM DRUTVU

59

ZAJEDNIKE CRTE FEUDALNOG DRUTVA I DRAVE


Drutveno-ekonomska formacija koja je smenila robovlasniku i koja je uglavnom trajala od kraja V do kraja XVIII veka, kao i drave koje su u to vreme postojale, nazivaju se feudalnima. Mada je meu njima bilo znatnih razlika i specifinosti (govori se esto o vizantijskom, zapadnoevropskom, arabljanskom, azijskom, turskom i drugim feudalizmima kao posebnim vrstama), to je sasvim razumljivo ako se ima na umu da su se feudalne drave razvijale na geografski irokom prostoru i u dugakom vremenskom razdoblju, postoje neke zajednike karakteristike feudalnih drutveno-ekonomskih odnosa koje su obeleile drave toga perioda. Feudalizam je, pre svega, klasno drutvo sa dve izrazito odvojene klase feudalcima i kmetovima. Feudalci (vlastela, plemstvo) su vladajua klasa, zemljoposednici, koji raspolau pravom svojine nad zemljom. Kmetovi su nosioci osnovnog naina proizvodnje, zavisni seljaci vezani za zemlju, koji feudalcima duguju razne dabine. Glavni oblik dabina je feudalna renta, koja se deli na tri vrste: a) radnu rentu ili kuluk, koja znai da kmet izvestan broj dana u nedelji (najee dva dana) mora da radi za feudalca; b) naturalnu rentu, koja primorava kmeta da jedan deo gotovih proizvoda (najee jednu desetinu) daje feudalcu, i c) novanu rentu, to znai davanje izvesne sume novca feudalcu. Pored feudalaca i kmetova u feudalizmu se, posebno od X veka, obrazuje i graanska klasa ili buroazija, koju su sainjavali stanovnici slobodnih gradova, mahom trgovci i zanatlije po zanimanju. U daljem razvoju feudalnog drutva, ova e klasa, postajui ekonomski sve monija, sruiti vlast feudalnog plemstva i obrazovati buroaske drave zasnovane na jednakosti svih ljudi pred zakonom. Ekonomska nejednakost praena je u feudalnom drutvu i pravnom nejednakou. Stanovnitvo je podeljeno u zatvorene drutvene grupe, ue od klasa, koje se nazivaju staleima. Prava i dunosti pripadnika stalea bila su strogo utvrena a prelaz iz jednog stalea u drugi praktino nemogu. Razlikovali su se uglavnom sledei stalei: a) privilegovani stalei, u koje su spadali crkveno i svetovno plemstvo, zemljoposednici osloboeni plaanja dabina, i b) potinjeni stalei (graanstvo i kmetovi), na koje je padao teret svih finansijskih obaveza, Politika vlast je bila u rukama privilegovanih stalea, mada od X veka izvestan udeo u vlasti ima i graanstvo. Feudalni poredak je karakterisan spajanjem pojma svojine sa najviom vlau (suverenitetom). Sopstvenik zemlje (feudalac) raspolae svim ili delom prava koja sainjavaju najviu vlast (suverenitet) i koja u dananje vreme pripadaju dravi. To znai da je u feudalizmu dravna teritorija podeljena na posede (feude ili lena) kojima upravlja njihov vlasnik (feudalni gospodar). Na feudu on sudi stanovnitvu umesto vladara, a stanovnitvo njemu, a ne vladaru (odnosno dravi) duguje razne dabine. Feudalni sopstvenici ne zavise samo od vladara, ve i jedan od drugog. Takva zavisnost proizilazi otuda to je svaki od feudalaca svoju zemlju dobijao od drugoga i zbog toga bio zavisan od njega. Iznad svih stajao je vladar, koji se prema feudalnom shvatanju smatrao sopstvenikom itave dravne teritorije. Zbog toga je za feudalni poredak karakteristina hijerarhijska struktura, koja vladajuu klasu povezuje u jednu celinu, uvek spremnu da brani svoje interese. U osnovi odnosa koji su povezivali vlastelu leao je princip ugovora. Odnos jednog feudalca prema drugom bio je odnos dve neravnopravne ugovorne strane. Jedna od njih, koja se nazivala sizerenom, smatrana je viom, a druga, koja se nazivala vazalom, smatrana je niom. No i pored nejednakosti, obe strane ovog ugovornog odnosa bile su povezane uzajamnim pravima i obavezama. Sklapanje feudalnog ugovora bilo je praeno itavim nizom formalnosti. Vazal je najpre, uz ukazivanje potovanja sizerenu, izgovarao odreenu unapred utvrenu formulu, koja je predstavljala zakletvu vernosti. Nakon toga sizeren ga je uvodio u dranje zemlje koja mu je data (investitura) o emu je sastavljan i pismeni akt, koji pored potvrde ustanovljavanja vazalnih 60

odnosa sadri i spisak nepokretnosti predatih vazalu. Feudalni posednici su raspolagali takozvanim imunitetom, to znai da sizerenovi slubenici nisu mogli vriti funkcije uprave i pravosua na teritorijama datim vazalu u vidu feuda. Imuniteti su imali, kod raznih feudalaca razliite oblike. Osnovna obaveza vazala prema sizerenu, proistekla iz feudalnog ugovora, bila je ukazivanje vojne pomoi. Vazal je bio obavezan da se na poziv sizerena pojavi sam ili sa naoruanom pratnjom, radi njegove zatite. Pored toga, vazali su morali i novano da pomau sizerena i to u sledeim sluajevima: ako sizeren padne u ropstvo, radi njegovog otkupa; kad sizeren eni najstarijeg sina ili udaje najstariju ker, da ih daruju i u vreme krstakih ratova da novano pomognu sizerena koji odlazi u pohod. Kada sizeren prolazi preko vazalovog feuda, vazal je bio duan da ugosti sizerena i njegovu svitu. Poto je feudalni ugovor poivao na uzajamnosti, obavezama vazala odgovarale su i obaveze sizerena. Osnovna obaveza sizerena bila je da brani vazala od napada na njegovu linost i imovinu, kao i da mu prui sudsku zatitu. Feudalni ugovor je imao lini karakter i u sluaju smrti jedne od strana morao se uvek obnavljati. Iz istih razloga nepotovanje obaveza primljenih od strane sizerena ili vazala oslobaalo je suprotnu stranu od vrenja svojih obaveza. Nevrenje obaveza od stra-ne vazala povlailo je gubitak feudalnog poseda. Ako sizeren odrekne vazalu zatitu, gubi prema njemu svoja feudalna prava koja prelaze na hijerarhijski starijeg sizerena. Ovako ustanovljena, feudalna svojina je specifina i karakterie se nekim posebnim obelejem. Odnosi vlasti i potinjenosti vezani su za svojinu nad odreenom zemljom. Izmeu sopstvenika, koji su se uzdizali jedan nad drugim, ustanovljava se hijerarhija. Za razliku od klasine rimske svojine, feudalna svojina nije jedinstvena, to znai da svojinsko-pravna ovlaenja nisu koncentrisana u rukama jednog sopstvenika, ve su podeljena izmeu vie lica, ali bez zasnivanja zajednike svojine. Zbog takve deobe prava svojine feud je predmet, uglavnom tri svojinsko-pravna ovlaenja. Kao vrhovni sopstvenik feuda javlja se vladar, jer je on, prema feudalnom shvatanju, sopstvenik itave dravne teritorije. To vladarevo svojinskopravno ovlaenje naziva se vrhovnim pravom svojine ili dominium eminens. Kao drugi nosilac (titular) feudalne svojine javlja se feudalac koji neposredno ne dri zemlju, ali raspolae izvesnim pravima u odnosu na njenog draoca (feudalne rente), te se njegovo svojinsko pravno ovlaenje naziva dominium directum. I najzad, kao trei titular feudalne svojine javlja se kmet, neposredni dralac zemljine deonice, koji ubira sa nje plodove, ali uz odreena ogranienja u vidu feudalnih renti. Njegovo svojinsko pravno ovlaenje naziva se dominium utile. Zemljini posed davan je u feudalizmu uz obavezu da dralac ispunjava odreene terete, ije neispunjavanje povlai gubitak poseda. Zbog toga kaemo da feudalna svojina, za razliku od rimske, nije potpuna, apsolutna, ve uslovna i podeljena. Vazal u poetnim etapama feudalnog drutva nije imao pravo da otuuje svoj posed. Postepeno on stie takvo pravo, ali uz obavezni pristanak sizerena. Feudalci (najee oni krupni), koji su uspeli da svojim posedima vrsto zagospodare, dosta su slobodno menjali sizerena, samovoljno se odriui obaveza koje su primali prema prvom sizerenu. Takvi su se sluajevi najee dogaali u pograninim krajevima, ali ih je bilo i u unutranjosti feudalne drave, to je sve unosilo nestabilnost u feudalne odnose. U istoriji evropskih feudalnih drava razlikujemo tri razvojne etape. Svakoj od njih odgovarao je posebni tip drave. Naravno, i ovu periodizaciju treba shvatiti uz sve rezerve koje su izreene prema vremenskim podelama u istoriji, ali se uzima da se feudalne drave dele na: a) Ranofeudalne monarhije koje se nazivaju drave batine ili patrimonijalne drave. Naziv dolazi zbog shvatanja da je cela drava vladareva imovina, odnosno batina (latinski patrimonium = oevina, nasledstvo, imovina). Trajale su od V do X veka, a kod slovenskih naroda od VIII do XII veka.

61

b) Staleke monarhije, ija je karakteristika ogranienje vlasti monarha putem naroitog predstavnikog tela (staleka skuptina). Trajale su od X do XV veka, u slovenskim dravama od XII do XV veka. c) Apsolutne monarhije u kojima je najvia vlast potpuno pripadala feudalnom monarhu. Trajale su od XVI do XVIII veka.

FEUDALNO PRAVO
Opte karakteristike. Poto je veina ranofeudalnih drava nastala na teritoriji nekadanjeg Zapadnog rimskog carstva, pravo se u prvoj fazi feudalizma razvijalo pod snanim uticajem rimskog robovlasnikog prava. Njegove odredbe dopunjavane su normama i institutima zapisanog obiajnog prava, koje je vodilo poreklo iz rodovsko-plemenskog drutva, kao i naredbama vladara sa zakonodavnom snagom. Robovlasniko pravo postepeno je nestajalo, dok se novo pravo, nastalo na poetku samo kao dopuna robovlasnikog, poelo razvijati i od njega nastaje ono to danas nazivamo feudalnim pravom. No, karakter prava u feudalnom drutvu dobile su i neke druge odredbe, nastale posebnim razvojem pojedinih ustanova. To se pre svega odnosi na Crkvu, koja je stalnim jaanjem i osamostaljivanjem, stvorila svoje posebne propise nazvane crkveno ili kanonsko pravo. Odredbe kanonskog prava vaile su pre svega za pripadnike Crkve (duhovna lica), ali je neke od njih prihvatila i sankcionisala dravu, pa su se primenjivale i na svetovna lica. Razvoj gradova i novih drutveno-ekonomskih odnosa u njima, baziranih na privatnoj svojini, doveo je do nastanka specifinog gradskog statutarnog prava i recepcije rimskog prava. Po svom karakteru feudalno pravo je izrazito klasno. Ono se zasniva i na formalnoj i na stvarnoj nejednakosti, jer je vladajua klasa (odnosno prva dva stalea crkveno i svetovno plemstvo) imala najvee privilegije a najmanje dunosti. Kmetovi su, nasuprot, uivali minimalnu pravnu zatitu, dok je graanski stale svoje povlastice, tokom vremena, uspeo da novcem otkupi. Feudalno pravo karakterie se optom meusobnom zavisnou drutvenih grupa, to mu daje obeleje prava line zavisnosti (odnos vazal-sizeren, feudalac-kmet, vladar-feudalac i slino). Kao osnovni izvor prava u feudalnom drutvu i dravi sluilo je obiajno pravo, dok zakoni imaju sekundaran znaaj. Feudalno pravo karakterie se velikim nejedinstvom, to znai da razliiti pravni propisi vae u pojedinim oblastima iste drave, odnosno da je sankcionisan pravni partikularizam. Opte pravo (ono koje vai za celu dravu) po pravilu regulie neznatan broj odnosa. Ipak, postojao je izvestan broj drava (Vizantija, Turska, Engleska) u kojima pravni partikularizam nikada nije preovladao primenu opteg prava i njegov uticaj ostao skuen. Crkveno (kanonsko) pravo. Jo u ranofeudalnom periodu hrianska crkva i njeni pripadnici (klerici) stekli su veliki drutveno-politiki znaaj. U oblasti prava to se odraavalo u izuzeu crkvenih lica (klerika) iz sudske nadlenosti svetovnih sudova i njihovog stavljanja pod jurisdikciju crkvenih sudova. Crkva je uspela da postigne i da se sporovi izmeu klerika i svetovnih lica (laika) iznose pred meovite sudove u kojima su zasedali pored episkopa i svetovne sudije (iudex publicus). Za svoje pripadnike Crkva je izricala posebne, isto duhovne disciplinske kazne, meu kojima su najee bile bacanje prokletstva (anatema) i iskljuenje iz crkvene zajednice (excomunicatio). Vremenom anatema i ekskomunikacija su se proirile na sve hriane, te su tako ovim kaznama bila zahvaena i svetovna lica. Smatrajui brak boanskom vezom, odnosno jednom od svetih tajni, Crkva je stvorila pravila o njegovom sklapanju, ureenju i nemogunosti raskida, to je drava i sankcionisala. Tako je jedna, isto svetovna grana prava, dola u potpunu nadlenost kanonskog prava. Razvijajui tokom Srednjeg veka, dalju saradnju sa Crkvom, feudalna drava je poela da titi 62

crkvenu imovinu i da kanjava sve anticrkvene ili jeretike pokrete (koji su u svojoj osnovi esto bili i antifeudalni), a Crkva je izricala kazne i za ona dela koja je drava kanjavala kao delikte. To se pre svega odnosilo na dela protiv morala, kao to su lano svedoenje, krivokletstvo i slino. Svi ovi propisi koje je donela Crkva o svojoj organizaciji, ponaanju klerika i svih hriana uopte, nazivaju se crkveno ili kanonsko pravo. Meutim, karakter izvora prava u feudalnom drutvu mogu imati samo one norme kanonskog prava koje je sankcionisala drava. U izvore kanonskog prava ubrajaju se: 1) hrianska sveta knjiga Biblija ili Sveto pismo i to prevashodno Novi zavet. Istona pravoslavna crkva koristi autorizovani grki prevod Starog zaveta nazvan Septuaginta i originalni grki tekst Novog zaveta, dok je zapadna katolika crkva upotrebljavala autorizovani latinski prevod Biblije nazvan Vulgata15; 2) Zakljuci vaseljenskih sabora ili kanoni, koji su ustanovili verske dogme; 3) odredbe i naredbe rimskih papa, koje su po formi i sadraju mogle biti razliite: svojeruna apostolska pisma u sveanoj formi ili bule (bullae), obina pisma ili brevia i poslanice ili enciklike; 4) zakljuci lokalnih (pomesnih) sabora, ako su bili u skladu sa optim propisima, i 5) ugovori katolike crkve sa pojedinim dravama, nazivani konkordati, a kojima se reguliu meusobni odnosi. Crkveno pravo sve do XX veka nije bilo kodifikovano i tek 1917. godine sastavljen je Kodeks kanonskog prava (Codex iuris cannonici). Propisi kanonskog prava, posebno oni o braku, bili su sankcionisani od strane mnogih drava i primenjivali su se sve do XX veka. Odvajanjem Crkve od drave, do koga dolazi u XX veku, ti propisi gube svoj znaaj. Recepcija rimskog prava. Poev od XII veka u Evropi je dolo do intenzivnog razvoja gradova u kojima su se razvijali novi drutveno-ekonomski odnosi zasnovani na privatnoj svojini. Njihovo regulisanje nije bilo mogue normama feudalnog prava, jer se ono temeljilo na feudalnoj svojini. Stoga su se srednjovekovni pravnici poeli okretati rimskom pravu prouavajui njegov najznaajniji izvor Corpus iuris civilis i ispisivali komentare na marginama Justinijanove kodifikacije (glose). Pristalice ovog metoda, nazvane glosatori i postglosatori, nali su u rimskom pravu razvijenog robnog prometa, ona pravna reenja koja feudalno pravo nije sadralo, a koja su odgovarala drutveno ekonomskim odnosima njihovog vremena i sredine. Njihovi uenici, koji su svoje pravniko obrazovanje stekli takoe prouavanjem rimskog prava, razili su se irom Evrope, osnivajui pravne kole i objavljujui udbenike rimskog prava. Sudovi su pod uticajem ovih uenja postepeno poeli da primenjuju ona pravna reenja koja je sadralo rimsko pravo, a koja se nisu mogla nai u odredbama feudalnog prava, te je tako dolo do iroke primene, odnosno recepcije (prihvatanja) rimskog prava. Recepcija se naroito odnosila na rimsko stvarno i obligaciono pravo, jer su te grane prava bile zasnovane na postojanju razvijene privatne svojine, koja se u evropskim dravama sve vie javljala, poev od XII veka. Recipirano rimsko pravo se u evropskim dravama zadralo vrlo dugo, a posluilo je i kao osnov za pisanje velikih buroaskih kodifikacija u XIX veku (Napoleonov Graanski zakonik od 1804. godine, austrijski Opti graanski zakonik od 1811, itd.). Uticaj recipiranog rimskog prava najprisutniji je bio u Nemakoj, gde je ono bilo osnov opteg prava sve do 1900. godine, kada je donet nemaki Opti graanski zakonik. Partikularna prava. Partikularna prava predstavljaju propise koji su se primenjivali u razliitim delovima jedne drave, znatno se meu sobom razlikujui. Postojanje pravnog partikularizma bilo je uslovljeno egzistencijom feudalne rascepkanosti i bilo najizraenije u Nemakoj i Francuskoj dravama sa najveim stepenom samostalnosti feudalnih poseda.
15

Naziv Septuaginta potie od istoimene latinske rei to znai sedamdeset. Prema tradiciji helenistiki vladar Ptolomej II Filadelf (III vek p. n. e.), elei da se upozna sa tekstom Starog zaveta naredio je sedamdesetorici mudraca da ga prevedu na grki. Kada su prevodioci, koji su radili odvojeno, okonali posao ispostavilo se da se svih sedamdeset prevoda podudaraju u slovo. Latinski prevod se naziva Vulgata jer je prevodilac Biblije na latinski, hrianski otac Jeronim (oko 340-420) tekst preveo na govorni (vulgarni), a ne na knjievni jezik.

63

Partikularno pravo je moglo biti teritorijalno i personalno. Teritorijalni pravni partikularizam znaio je da su posebno pravo mogli imati ne samo pojedini feudi, gradovi i sela, ve i zaseoci pa ak i pojedini delovi (kvartovi) nekog grada. Personalni partikularizam podrazumeva da je jedno pravo vailo za plemstvo, drugo za svetenstvo, a tree za graanstvo. Sasvim razumljivo da je ovakav pravni partikularizam stvarao ogromne, esto nepremostive tekoe sudovima i dovodio do brojnih sukoba. Partikularno pravo nije bilo slubeno zapisivano ve o njemu postoje privatne zbirke. Meu njima najpoznatije su u Nemakoj takozvano Sasko ogledalo (Sachsenspiegel) iz XIII veka i Nemako ogledalo (Deutschenspiegel), u kojem se nastojalo obuhvatiti celokupno tadanje obiajno pravo Nemake. U Francuskoj su takve zbirke nazivane Obiajima (Coutumes), a najpoznatije su Obiaji Bovoazije (Coutumes de Beauvoisis) i Obiaji Normandije (Coutumes de Normandie). Gradsko pravo. Poseban vid feudalnog pravnog partikularizma predstavlja gradsko pravo. Ono se primenjivalo u ekonomski razvijenim gradovima Evrope, koji su uspeli da se izbore za svoju upravnu, sudsku i finansijsku samostalnost. Kao osnov gradskim autonomijama najee su sluile privilegije, dodeljivane od strane vladara, a koje su gradovi otkupljivali davanjem godinjeg tributa. U tim privilegijama, nazvanim statuti, bila je pred-viena organizacija gradske samouprave. Gradsko ili statutarno pravo najpre se razvilo u naprednim gradovima Italije (Bolonja, Firenca, Venecija, enova, Milano i drugi), a kasnije se njegov uticaj proirio na veliki deo Evrope. Statutarno pravo italijanskih gradova uticalo je i na nastanak statuta u naim primorskim gradovima (Dubrovnik, Split, Kotor, Budva i drugi).

I RANOFEUDALNE MONARHIJE
Nastanak ranofeudalnih monarhija u Evropi i basenu Sredozemlja, vezan je za velika pomeranja stanovnitva. Taj istorijski proces se odigrao u periodu od IV do VII veka i poznat je pod nazivom Velike seobe naroda. Seoba naroda se odvijala u dve etape. Prvi talas je bila seoba germanskih naroda, koja je trajala od druge polovine IV veka pa do kraja V veka. Germani su pravac svoje seobe uperili prema Zapadnom rimskom carstvu, koje je nakon stogodinjeg odolevanja pokleknulo 476. godine pred germanskim napadima i definitivno prestalo da postoji. Na njegovoj teritoriji nastale su mnoge germanske drave, kasnije nazvane varvarskim kraljevinama. Slovenska seoba se odigrala u VI i VII veku i bila je vie usmerena ka Istonom rimskom carstvu (Vizantiji). No, Sloveni nisu, poput Germana, sruili Istono rimsko carstvo, ve se jedan njihov deo nastanio na teritoriji Carstva (Juni Sloveni), a drugi, iako ivei izvan Carstva, se razvijao pod jakim politikim, kulturnim i verskim uticajem Vizantije (Istoni i delimino Zapadni Sloveni). Germanska seoba, i ranofeudalne drave koje su nastale kao rezultat tog procesa, su znaajnije za razvoj feudalnog drutva, te emo se sa njima poblie upoznati.16 Ali, poto su se Germani naseljavali na teritoriji Zapadnog rimskog carstva, neophodno je upoznati se, pre opisivanja same seobe, sa prilikama u Rimskom carstvu uoi seobe naroda.

1. DRUTVENO-EKONOMSKI I POLITIKI UZROCI NASTANKA RANOG FEUDALIZMA


RIMSKO CARSTVO U IV I V VEKU
16

Sa slovenskom seobom i nastankom junoslovenskih ranofeudalnih drava studenti e se upoznati u okviru predmeta Istorija drava i prava jugoslovenskih naroda.

64

Dravno ureenje. Teka kriza, koja je bila zahvatila Rimsko carstvo u III veku, delimino je zaustavljena reformama careva Dioklecijana (284-305) i Konstantina (306-337). Promene uvedene za vlade pomenutih monarha, bile su korenite i zahvatale sve oblasti uprave. U njima je dolo do izraaja novo stanje, nastalo u dravnom ureenju i drutveno-ekonomskim odnosima. Jaanje carskog apsolutizma, centralizam i birokratizacija drave, osnovne su karakteristike ovih reformi. Od Dioklecijanovog stupanja na presto nastaje u Rimu novi oblik vladavine nazvan dominat. Car je predmet boanskog kulta, apsolutni monarh koji se oslovljava titulom gospodar i bog (dominus et deus).17 On je vrhovni zapovednik vojske, vrhovni sudija i zakonodavac, a od Konstantinove vlade smatrae se i braniocem vere i crkve. Ogromno prostranstvo dravne teritorije i esti napadi varvara, nametali su caru potrebu za pomonikom. Oslanjajui se na instituciju savladarstva, poznatu jo iz vremena principata, Dioklecijan je stvorio sistem vladavine etiri cara tetrarhiju. Prema ovom sistemu dvojica od etvorice vladara su bila via u dostojanstvu i nosila titule avgusta. Jedan od avgusta je upravljao Istonim delom Carstva (Dioklecijan), a drugi Zapadnim (Maksimijan Herkul). Svaki od Avgusta je uzimao sebi po jednog pomonika, nieg u dostojanstvu, sa titulom Cezara, ali ne meu lanovima svoje porodice, ve meu svojim oficirima, i ukljuivao ga u nasledni red putem adopcije. Trebalo je da Cezari stupe na mesto avgusta, posle njihove smrti, a da sebi izaberu nove cezare. Rezultat ovog, isuvie ematski iskombinovanog sistema, bili su dugotrajni graanski ratovi, do kojih je dolo odmah nakon Dioklecijanovog i Maksimijanovog povlaenja sa prestola 305. godine. Iz njih je izaao kao pobednik Konstantin, uspevi da tekom mukom objedini Carstvo pod svojom vlau. No, ve na samrti, on ga je ponovo podelio, ovog puta lanovima svoje porodice (trojici sinova). U daljoj istoriji Rimskog carstva do kraja IV veka, carska vlast je jo nekoliko puta deljena i objedinjavana, ali je tendencija sve veeg udaljavanja Zapadnog od Istonog dela carstva postajala sve prisutnija. Podela koju je 395. izvrio car Teodosije I, na Zapadno i Istono carstvo smatra se definitivnom, jer se dva dela drave od onda, praktino, vie nikada nee sastaviti. Razgranati i centralizovan birokratski aparat, u potpunosti podreen carevoj linosti, karakteristika je dravnog ureenja toga perioda. Kao najvii predstavnik centralne uprave javlja se sada ef carske kancelarije magister officiorum. Njemu su podreene sve kancelarije u Carstvu (officia), to praktino znai itava administracija. Njegovu sopstvenu kancelariju sainjava oko 1200 inovnika nazivanih agentes in rebus, koji obilaze Carstvo kao kuriri, a istovremeno uhode rad i raspoloenje inovnika i podanika. Magistar officiorum je odgovarao i za linu carevu bezbednost vrei dunost komandanta careve garde. Pored toga rukovodio je dvorskim ceremonijalom I potanskim saobraajem. Na elu pravosua, od vremena Konstantina, stoji quaestor sacri palatii, koji rediguje zakone i sprovodi carske ukaze. Finansijama upravljaju efovi dravne blagajne (comes sacrarum largitionum) i efovi privatne carske blagajne (comes rerum privatarum). Poto je sve bilo vezano za carevu linost veliki znaaj stie i takozvani upravnik carske lonice prepositus sacri cubiculi. U njegovu nadlenost spadala je briga o carevoj privatnoj imovini. Pod uticajem istonjakih obiaja tu funkciju su najee vrili evnusi. Za vlade slabih careva njihov uticaj i mo su se uzdizali do nesluenih razmera. Mada je celokupna dravna uprava koncentrisana u rukama cara, pojam suvereniteta rimskog naroda jo uvek nije iezao. Senat, vojska i gradsko stanovnitvo predstavljaju politike inioce koji donekle ograniavaju carski apsolutizam. No vremenom znaaj ovih inilaca, koji vuku korena iz daleke republikanske prolosti Rima, sve e vie slabiti, da bi na kraju postao simbolian i dekorativan.
17

Mada je titula dominus et deus prvi puta upotrebljena za vlade cara Aurelijana (270-275), uobiajeno je shvatanje da dominat poinje sa Dioklecijanom.

65

Dioklecijan i Konstantin su izvrili i reformu provincijske uprave. Carstvo je podeljeno na etiri velike administrativno teritorijalne jedinice nazvane pretorske prefekture. Ove su se pak delile na dijeceze (bilo ih je 12, a krajem IV veka 14), a dijeceze na provincije (u V veku bilo je preko 120 provincija). U svim ovim jedinicama bila je izriito odvojena civilna od vojne uprave. Tako je na primer u pretorskim prefekturama na elu civilne uprave stajao pretorski prefekt (praefectus praetorio), a na elu vojne uprave magister militum. Iz nadlenosti pretorskih prefekata bile su izuzete dve prestonice Rim i Carigrad, koje su bile potinjene svojim gradskim prefektima (praefectus urbi). Gradski prefekti (u Carigradu se taj funkcioner nazivao eparh) su vodili brigu o redu i miru u prestonicama, njihovom snabdevanju i celokupnom privrednom ivotu. U njihovoj nadlenosti bilo je gradsko sudstvo, i bili su jedini dravni inovnici koji nisu nosili vojnu uniformu ve civilno odelo (rimsku togu). Drutveno-ekonomski odnosi. Dalje jaanje kolonatskih odnosa, porast krupnog zemljinog poseda, sve vee vezivanje seljaka za zemlju, gradskog stanovnitva za svoja mesta roenja i zanatlija za svoju profesiju, osnovne su karakteristike poznorimske epohe, koje nesumnjivo ukazuju na postepenu feudalizaciju Carstva. Koloni, koji u ovo vreme ine veinu seljatva i osnovnu proizvodnu snagu Carstva, sve vie padaju u naslednu zavisnost od svojih gospodara. Svojim poreskim sistemom Dioklecijan je taj proces pootrio i ubrzao. Poto je novac u vreme krize iz III veka izgubio svaku vrednost, osnovna dabina je bila u naturi, dok su novana davanja postala beznaajna. Dioklecijan je davanja u naturi pretvorio u stalan sistem ustanovivi takozvanu anonu (annona), koja je postala glavni izvor dravnih prihoda. Ceo njen teret pao je, meutim, na seosko stanovnitvo. Osnovne komponente anone, prema Dioklecijanovom poreskom sistemu zvanom capitatio-iugatio, bile su glavarina i zemljarina. Jedinicu oporezivanja ini komad zemlje odreene veliine i kvaliteta (iugum) i ovek koji ga obrauje (caput). Pri razrezivanju poreza iuga i capita se broje posebno, ali ni iugum ne moe biti oporezovan ako ne postoji odgovarajui caput (zemljite ne moe biti oporezovano ako ga neko lice ne obrauje), a ni caput ne moe biti podvrgnut plaanju poreza ako mu ne stoji na raspoloenju odgovarajui iugum (nijedan ovek ne moe biti oporezovan ako ne raspolae zemljinom deonicom). Stoga su poreske vlasti nastojale da za svaki raspoloivi komad zemlje (iugum), nau lice koje e ga obraivati (caput). S obzirom na nestaicu radne snage, koja je tada vladala u Carstvu, to nije bio nimalo lak zadatak, te su vlasti nastojale da jednom pronaenog oveka (caput), to vre veu za zemlju. Na taj nain su iroki slojevi seoskog stanovnitva sve vie gubili slobodu kretanja. Gradsko stanovnitvo, koje nije raspolagalo zemljinim posedima, nije plaalo anonu, te je stoga bilo u povoljnijem poloaju. Ali, ve od Konstantinove vlade trgovci i zanatlije su bili optereeni plaanjem visoke dabine u zlatu, nazvane auri lustralis collatio ili hrisargiron, koju je kasnije u Vizantiji ukinuo car Anastazije (491-518). Zbog nedostatka radne snage u poljoprivredi, nastao je i sistem epibole ili adiectio sterilium, koji je svojevremeno primenjivan u helenistikom Egiptu. Sastojao se u tome da je drava prinudno dodeljivala zaputene dravne domene ili zemljita insolventnih posednika, privatnim vlasnicima, posebno ekonomski jaima. Krupna zemljina svojina dostigla je u IV veku dotad neviene razmere. Mnogobrojni izvori nas detaljno obavetavaju o pojedinim latifundistima, nabrajajui njihovu pokretnu imovinu i posede. Veina krupnih zemljovlasnika bila je iz redova senatorskog stalea. Mada je Senat u ovo vreme izgubio gotovo svu svoju nekadanju politiku vlast, senatorski stale je i dalje u socijalnom ivotu Carstva bio vodei. On se sastojao od lanova starih senatorskih porodica kao i od onih ljudi kojima su carevi u treem i etvrtom veku dodelili senatorsko dostojanstvo radi posebnih zasluga. Tako je nastao relativno brojan stale koji je daleko prevazilazio efektivni broj lanova Senata. Mnogi meu senatorima se nisu mnogo ni brinuli o dravnim poslovima. U prestonicu su dolazili i sednicama Senata prisustvovali retko ili nikad, a veinu ivota provodili na svojim latifundijama, nastojei da ih to vie proire. esti napadi varvara su ih primoravali 66

da na zemljitima podiu utvrene vile, da ak i stvaraju sopstvene ete vojnika radi odbrane, nazvane bukcelarima. Ovakvi odnosi doveli su do toga da je u IV veku stara rimska ustanova patronat ili patrocinij (pokroviteljstvo) dobila sasvim drugaiju sadrinu. Pod patrocinij monih latifundista stavljali su se mnogi srednji i sitni posednici, predajui veleposednicima svoja imanja, koja su odmah dobijali natrag sa pravima prekarija.18 Za uzvrat, mogli su, u sluajevima napada, sebe i svoje porodice da sklone u latifundistinu utvrenu vilu i da zahtevaju njegovu zatitu. To je praktino znailo da se izvestan broj ljudi stavio u vazalni odnos prema monicima, odnos koji je postao vrlo blizak buduim feudalnim relacijama. Carevi su strogim ediktima nastojali da zaustave primanje pod pokroviteljstvo slobodnih ljudi, plaei se preterano velikog uticaja i moi pojedinih latifundista, ali bez uspeha. Sve vei porast naturalne privrede, nastao zbog povlaenja velikog broja ljudi iz gradova i sela, dovodi, prirodno, do opadanja gradskog ivota i znaaja gradova. Gradsko stanovnitvo se delilo na vii stale kurijale i nii stale plebejce19 ili humiliores. Kurijali su bili lanovi gradskih vea (curia) kao i njihove porodice. Oni su bili odgovorni za pravilno plaanje poreza, za gradsku privredu, a morali su da vre i izvesne javne slube u korist drave, koje su se nazivale munus ili liturgija. U IV veku kurijali su bili striktno vezani za kuriju. Svojevremeno, biti lanom kurije je bila poast, ali u ovo vreme zbog naraslih obaveza kurijala, to postaje teret. Bekstvo kurijala iz gradova i masovno osiromaenje kurijalskih porodica, bile su u IV veku sasvim obine pojave. Nii gradski stale humiliores, su inili trgovci i zanatlije, nasledno vezani za svoje profesije. itav niz zakona iz vremena Konstantina zabranjuje sinovima zanatlija da se bave nekim drugim zanimanjem od onog koje je vrio njihov otac. Zanatlije su najee radile za potrebe drave, tanije vojske. Robovski rad, prema svedoenjima izvora, nema u ovo vreme ni izbliza onaj znaaj koji je imao u doba republike i u poetku principata. Smanjen priliv robova uslovio je da zakonodavstvo uzima robove u zatitu. Konstantin je konano zabranio gospodarima da ubijaju svoje robove. Pored toga zabranjeno je bilo da se deca robova prodajom odvajaju od svojih roditelja, braa od sestara i ena od mua. Kada je hrianstvo postalo zvanina vera u Carstvu, zakonodavstvo je odobrilo putanje roba na slobodu obavljeno u crkvi, u prisustvu episkopa i vernika. Hrianstvo i prvobitna organizacija crkve. U drugoj polovini IV veka gotovo istovremeno kada poinje velika seoba naroda, Rimsko carstvo se definitivno hristijanizovalo. Hrianska vera, koja je 313. godine legalizovana, postala je 380. jedinom dozvoljenom verom u Carstvu, a njena crkva mona i uticajna institucija. Uticaj hrianstva na doseljene varvarske narode bie velik i presudan, a hrianska crkva e u toku celog srednjeg veka biti najvei feudalac i glavni oslonac feudalnog poretka. Stoga je neophodno upoznati se sa nastankom hrianstva i prvobitnom organizacijom crkve, da bi se bolje razumeli kasniji feudalni odnosi i uloga hrianske crkve u srednjem veku. a) Nastanak i osnove uenja. Hrianska legenda, koja je zabeleena u etiri novozavetna teksta nazvana jevaneljima, smatra Isusa iz Nazareta u Galileji, osnivaem svoje vere. Prema hrianskom uenju Isusa, kome je docnije dodat epitet Hrist (grki hristos pomaznik) je, za vlade rimskog cara Avgusta rodila devica Marija, bezgreno zaevi posredstvom Svetog duha. U liku Isusa Hrista izraena je osnovna gnostika20 misao, koja je postojala i u drugim prethodnim religijama, o spasitelju koji dolazi na svet da spase ljude. Prema ovom uenju, spasitelj proistie iz Boga kao duh, a na svom putu do zemlje poprima sve vei broj osobina zemaljskog bia, da bi konano poprimio oblik oveka. Kao ovek on iri svoje uenje o spasu
18 19

Prema rimskom pravu precarium je preputanje stvari drugome na besplatnu upotrebu do opoziva. Ove plebejce ne treba meati sa plebejcima iz najranije rimske istorije, jer je sadrina ta dva pojma sasvim razliita. 20 Gnosticizam je filosofsko uenje, jako raireno u prvom veku, koje je teilo da spoznajom boanskih svojstava stvori sintezu svih dotadanjih religija.

67

meu ljudima. Konano, rtvuje se za ljude muenikom smru, da bi kasnije uskrsnuo i vratio se na nebo kao duh, da se opet sjedini sa Bogom koji ga je poslao na zemlju. I hrianska teologija ui da je Isus Hrist, kao Bog Sin proizaao od Boga-Oca. Isus je, prema hrianskoj tradiciji, irio uenje o ljubavi i trpeljivosti meu ljudima, obeavajui dobrima i vrlima Carstvo boje u kojem e svi biti jednaki. Njegovi biografi (jevanelisti Marko, Matija, Luka i Jovan) obavili su Isusov kratkotrajni ivot brojnim legendama i udesima koja je inio. Njegovo uenje, koje je irio u Galileji, Judeji i Samariji, nailo je na negodovanje kod tamonjih Jevreja, koji su ga prokazali Rimljanima. Isus je bio osuen i pogubljen razapinjanjem na krst. Taj dogaaj se zbio, prema legendi, u petak, 14. dana jevrejskog meseca nisana (sredina aprila), uoi jevrejskog praznika Pashe, 33. godine za vlade rimskog cara Tiberija. No ve treeg dana po raspeu (u nedelju). Isus je uskrsao iz mrtvih, da bi se ponovo na nebu sjedinio sa Bogom-Ocem. Iako su u priu o Isusovom ivotu poverovali (i danas veruju) milioni ljudi, mnogi istraivai hrianstva su sumnjali u istorijsko postojanje Hristove linosti. Tom pitanju je posveeno mnogo studija i doneti razni zakljuci. Ipak, dananja nauka, zahvaljujui pronalasku izvesnog broja novih dokumenata, smatra da je postojao izvesni Isus, iji se ivot i uenje samo delimino podudaraju sa linou legendarnog osnivaa hrianstva. Istorijsku pozadinu za legendu o Hristu predstavlja Isus (jevrejski Jeua), prorok male jevrejske sekte ebionita (jevrejski ebhionim = siromani), koja je okupljala na poetku nae ere najnie slojeve tadanjeg jevrejskog drutva. Ta se sekta irila po Palestini, a nala se i u Maloj Aziji. Podaci o Jeui sauvani su u jevrejskoj svetoj knjizi Talmudu, gde se kae da su vlasti u predveerje praznika Pashe obesile Isusa nazoreja (nazoreji su bili takoe jevrejska sekta), jer se bavio arobnjatvom, zavodio i razdvajao Jevreje. Ovaj je Isus, po svoj prilici, bio pristalica i uenik pustinjaka Jovana Krstitelja, koji je propovedao skori dolazak Mesije (spasioca), odavno najavljen u starozavetnim proroanstvima, i traio od ljudi da se u oekivanju toga dana moralno oiste i preobraze. Posle Jovanovog hapenja i smaknua, Isus je preuzeo njegovu propovedniku misiju, ali nije postizao mnogo uspeha, jer nije pozivao na oruje niti objavljivao buduu pobedu Izraela nad njegovim protivnicima, kako se to u jevrejskoj sredini oekivalo od mesijanistikih proroka. Umesto toga propovedao je rezignaciju nad svetovnim dobrima, polaui teite na moralnom preporodu ljudi, kako bi mogli postati dostojni ulaska u Carstvo boje. Hrabrio je nesretne, poniene i obespravljene, preporuivao nesebinost, pomo sirotinji, naivno potenje, bratstvo meu ljudima i smatrao bespredmetnim svaku jagmu za blagostanjem, moi i vlasti. Svojim propovedima, koje su ispunile kratko vreme od svega nekoliko meseci, privukao je na sebe panju vlasti, koje su uoile privlanost njegovih rei za najobespravljenije slojeve drutva. Kada je nameravao da svoju delatnost prenese u Jerusalim dolo je do njegovog hapenja, osude na smrt i pogubljenja. Neznatan broj njegovih uenika se razbeao od straha pred progonima. Mada Isus nije niim nagovestio da namerava da osnuje novu veru, niti je igde isticao svoje natprirodno poreklo, njegova je tragina biografija uskoro postala podloga za izgradnju velikog teolokog sistema koji je kroz vekove nailazio na razne peripetije i promene. Legenda o Isusu, kao boanstvu, nastala je meu Jevrejima koji su iveli u velikim helenistikim centrima izvan Palestine (u takozvanoj dijaspori). Isusova smrt tumaena je kao dogaaj unapred odreen bojom voljom i predvien jo od davnina u proroanstvima starozavetnih proroka. On nije bio samo uitelj, kako su ga njegovi uenici za ivota nazivali, ve i boji pomazanik (hristos), od ranije najavljivani Mesija. Poelo se verovati da je Isus nakon smrti uskrsnuo, da e se uskoro vratiti, a tada e nastupiti doba Carstva bojeg. Ovakvo uenje posebno je irila gnostika sekta iz Antiohije, kojom je rukovodio romanizirani Jevrejin Pavle iz Tarsa, kasniji apostol hrianstva. Pavle i njegovi sledbenici su shvatili da njihovo uenje moe imati uspeha meu robovima, slobodnjacima i kolonima, ako bude dostupno mentalitetu i shvatanju eksploatisanih delova stanovnitva. Prema Pavlovom tumaenju spasitelj je Hrist, 68

boja emanacija, koji je doao na svet da svojom smru iskupi praroditeljski greh. Pavle je poeo da tvrdi da je Isus onaj spasitelj o kome propoveda njegova sekta, iako ni Pavle ni bilo ko drugi u antiohijskoj zajednici nije nikada video Isusa, niti je Isus za ivota imao bilo kakve veze sa njima. To Pavlovim pristalicama (paulinistima) nije smetalo da podatke o Isusovom ivotu iskite legendama. Tvrdilo se da je Isus oduvek bio duh, sin boji, da je u njemu kao oveku boanski duh uzeo ljudski oblik da bi siao s neba meu ljude i da se rtvovao radi spasa svih ljudi. Na taj nain se lik Isusa, kao jednog od mnogobrojnih jevrejskih proroka, pretvorio u Mesiju, spasioca za sve, to je bilo dalja pretpostavka za pretvaranje hrianstva u svetsku religiju. Pavlovo propovedanje izazvalo je negodovanje u jerusalimskoj optini Isusovih sledbenika, kojom su nakon Isusove smrti rukovodili Isusov uenik (apostol) Petar i Isusov brat Jakov. Jerusalimski Isusovi sledbenici nisu razumevali Pavlovu hristologiju, sebe smatrali pripadnicima jevrejske vere, a na Pavla gledali kao na zastranjivaa. Da bi se opravdao Pavle je tri puta putovao u Jerusalim. Prilikom treeg boravka doiveo je slom i na zahtev jerusalimske optine javno se pokajao i ponovo podvrgao jevrejskog veri. No, pravoverni Jevreji su i pored toga iznudili Pavlovo hapenje, pa je nakon procesa koji mu je 62. zapoet u Rimu, osuen na smrt i smaknut. Ipak, Pavlov univerzalistiki i kosmopolitski mesijanizam je ve bio stekao veliki broj pristalica, posebno meu mnogobocima, i nadvladao ograniena, regionalna shvatanja Petra, Jakova i njihovih sledbenika. Znaaj uenja jerusalimske optine, koji u istoriji nosi naziv judeohrianstvo, potpuno je razbijen 70. godine, kada je rimski vojskovoa Tit (budui car) zauzeo Jerusalim, uguivi veliki jevrejski ustanak. Od tada se teite razvoja hrianstva u potpunosti prenosi izvan Palestine. Glavna sredita postali su helenizirani centri na Istoku (Aleksandrija, Antiohija, Efes i drugi). b) Prvobitna organizacija crkve. Vana odlika hrianstva je da se ono od samih poetaka poelo organizovati kao institucija, to znai da je naporedo sa utemeljivanjem vere nastajala i crkva kao ustanova. U prvobitnoj jerusalimskoj optini vernici su provodili ivot bez rada i u neprekidnom iekivanju Isusovog povratka i poetka Carstva bojeg. Sva imovina bila je udruena i zajedniki koriena. Zbog potrebe da se tim dobrima upravlja javila se najpre ustanova dvanaestorice. Ali, kasnije se u optini ustalio monarhijsko-dinastiki tip uprave pod vostvom Isusovih roaka. Razvitak takvog tipa uprave prekinut je potpuno rimskim zauzeem Jerusalima 70. godine i potpunim pokoravanjem Palestine tridesetih godina drugog veka. Pavlova zamisao o organizaciji vernika temeljila se na ideji da su svi vernici zdrueni verom u Hrista u jedno mistino telo, kome je na elu sam Isus. Zbog toga meu vernicima nije moglo biti nikakve naelne razlike. Ipak, meu njima su se poeli izdvajati pojedinci, koje je navodno obasjala boja milost (harizma), pa su stoga mogli da deluju kao propovednici, uitelji i proroci, mada nisu imali nikakve vlasti. Takva, prvobitna harizmatska organizacija hrianskih optina nije mogla opstati kao trajan oblik. Verovanje se ustaljivalo i javila se potreba da se stvara vra organizacija optina, pouzdano utvrdi verska nauka i odrede njeni autoritativni tumai i uvari. U takvim uslovima, umesto harizmatskog vostva, optine postavljaju izabrano vostvo iz redova svojih najuglednijih lanova, koji se nazivaju prezviterima (grki presbyteros = stariji). Meu njima sve vaniju ulogu dobijaju upravnici optinske imovine episkopi (grki episkopos = nadzornik), i posluitelji pri verskim obredima akoni (grki diakonos = sluga, posluitelj). Vremenom pravo na vrenje verskih obreda (krtenje, itanje molitvi, tumaenje verskih tajni i slino) prelazi u iskljuivu nadlenost prezvitera, episkopa i akona. Time se svetenstvo izdvojilo kao poseban sloj meu vernicima i zadralo za sebe privilegiju uvanja i tumaenja verskih dogmi. Ve krajem I veka javlja se zamisao o nepovredivosti episkopa i akona, koja se brani argumentom da su oni naslednici Hristovih prvih sledbenika apostola, i da svoj autoritet izvode od samog Hrista. Tako je stvorena teza da ustanova svetenstva ima boansko poreklo pa stoga njen autoritet mora biti neprikosnoven. Poloaj episkopa u 69

hrianskoj optini poprima obeleja poglavara koga treba sluati kao to je Isus sluao BogaOca Naporedo sa jaanjem svetenstva i episkopovog autoriteta javlja se i uverenje da se spasenje moe postii samo pripadanjem crkvi i potpunim uklapanjem u nju. Postepeno nestaje shvatanje o individualnoj veri i neposrednom kontaktu svakog vernika sa Spasiocem (kako je govorio Pavle), ve je nuna samodisciplina i pripadnost crkvi, te tako nastaje formula izvan crkve nema spasa. Ovakva shvatanja rezultat su vanih promena koje su se dogodile u klasnom sastavu hrianskih optina na poetku II veka. One se vie nisu sastojale samo od robova, kolona i siromaha, ve u njima sreemo sve vei broj imunih ljudi, pa ak i robovlasnika. Iako je ideal siromatva ostao i dalje sastavni deo zvaninog hrianskog programa, optine su ve tada bile nagomilale znatnu imovinu, te se i ideologija poela menjati. Umesto otpora prema svetu nepravde propoveda se poniznost i mirenje sa patnjama zemaljskog ivota, koje stvara klasno drutvo. Kako su godine prolazile, a Carstvo boje nikako da doe, crkva je poela dokazivati da je ono samo u srcima ljudi i u bojem prebivalitu na nebesima. Poto je morala da postoji u okvirima zemaljskog carstva, crkva je shvatila da joj za postizanje njenih ciljeva treba jai oslonac i podrka. Ona nije mogla da ostvari neki drugi svet od onog koji je postojao, ali je mogla da pripremi ljude za ivot bez greha, radi ulaska u Carstvo boje, posle smrti. Crkvi je izgledalo da je za tu borbu korisno pridobiti javne vlasti i njihovu pomo, utoliko pre to je neprijateljstvo vlasti moglo da uniti crkvu i njenu organizaciju jo u zaetku. Tako je hrianstvo dolo u protivrean poloaj. Svojim uenjem ono je i dalje bilo na strani siromanih i obespravljenih, ali se crkva, kao njegova institucija, poela prilagoavati svetovnome poretku i teiti za vlau, umesto da postane nosilac revolucionarnih stremljenja protiv klasnog drutva, a samim tim sebe izloiti opasnosti od unitenja. Dve razliite posledice su nastale iz ovakvog stava. Prvo, svojim etikim uenjem hrianstvo je i dalje ostalo privlano za najnie drutvene slojeve, koji su nastavili da mu prilaze. Ali, svojim nagovaranjem vernika da se ne odupiru nepravdi i da ekaju nagradu za svoju pobonost u Carstvu bojem na nebesima, crkva je ila na ruku vlastodrcima, koji e se kasnije njome posluiti da bi moralno opravdali ugnjetavanje i klasni poredak. c) Hrianska crkva i dravna vlast. Proces pridobijanja dravnih vlasti, kome se crkva priklonila u nadi da e pomou njih hrianstvo uiniti svetskom (vaseljenskom) religijom, nije bio ni lak, ni kratkotrajan. Rimski carevi su se od hrianskih poetaka neprijateljski odnosili prema Hristovim sledbenicima. Progoni i masovna istrebljenja hriana su se, sa manjom ili veom estinom, smenjivali od I do IV veka nae ere. Prema hrianskoj tradiciji, koju je zabeleio Laktancije, hrianski pisac iz IV veka u delu O smrtima progonitelja (De mortibus persecutorum), prvim progoniteljem hriana smatra se rimski car Tiberije (14-37), jer je za njegove vlade osuen i razapet Hrist. Prema svedoenju rimskog istoriara Tacita, car Neron (54-68) je organizovao pokolj hriana, koje je optuio da su 64. godine zapalili Rim, mada je poar zapravo podmetnuo sam car. Progoni hriana su vreni i za vreme vlade Marka Aurelija (161-180), a naroito estoki su bili u III veku za vlade careva Decija (249-251), Gala (251-253) i Valerijana (253-259). Ali, Valerijanov sin i naslednik Galijen izdaje 262. godine jedan edikt povoljan za hriane, koji im tolerie slobodu veroispovesti i priznaje crkvenu imovinu. To nije bio akt zvaninog priznanja, ali su hriani sa tim tada bili zadovoljni. Stanje primirja trajalo je do poetka IV veka, kada Dioklecijan i njegov savladar na istoku Galerije, ediktima od 303. i 304. godine ponovo otpoinju estoke progone hriana. Ali, ni ovi progoni, kao ni prethodni nisu dali trajnih rezultata. Hriani su im odolevali sa dotad nevienim fanatizmom i nadmetanjem za presti muenika. Uviajui da je hrianstvo nemogue iskoreniti car Galerije (koji je inae bio glavni inspirator progona iz 303. i 304. godine), donosi 311. godine edikt kojim zaustavlja progone i zavodi zvaninu toleranciju hrianstva. To jo nije bila definitivna legalizacija, ali nesumnjivo priznanje carske nemoi da se hrianstvo iskoreni. Konano, carevi 70

Konstantin i Licinije, prilikom svog sastanka februara 313. godine u Mediolanumu (Milano), se sporazumevaju o potpunoj legalizaciji hrianstva i povraaju crkvama konfiskovane imovine. Sporazum dva vladara o legalizaciji hrianstva naziva se u istoriji Milanski edikt. Odmah nakon izdavanja Milanskog edikta Konstantin je nizom zakona ustanovio privilegije crkve i hrianskog svetenstva, koje e se za vlade narednih careva samo poveavati. I sam Konstantin se za svoje vlade pokrstio i tako postao prvi rimski car hrianin, zbog ega mu je crkva dala epitet Veliki i nakon smrti (337. godine) proglasila ga za sveca. Posle 337. godine gotovo svi carevi su hriani,21 a godine 356. car Konstancije II donosi zakon o zabrani svih mnogoboakih kultova. Konano, car Teodosije I objavljuje 380. godine edikt kojim je hrianstvo proglaeno jedinom doputenom dravnom verom. Pored borbe za legalizaciju hrianstva vodile su se i borbe unutar crkve. Episkopi pojedinih crkvenih optina, koje su se isticale velikim brojem vernika, nastojali su da svoju monarhijsku vlast u okviru optine, proire i na ostale crkvene centre i na taj nain stvore jedinstvenu, centralizovanu crkvenu upravu, po ugledu na dravnu. Ali, zbog velikog suparnitva tadanjih najveih crkvenih centara (Rima, Carigrada, Aleksandrije, Antiohije i Jerusalima), nikada nije realizovana ideja o jednom poglavaru nad svim hrianima. Najvie pretenzija na tu titulu imao je episkop Rima, koji se pozivao na tradiciju (inae nepotvrenu ni u jednom istorijskom izvoru), da je hriansku optinu u Rimu osnovao prvi Hristov apostol Petar, koga je Hrist navodno, naznaio za svoga naslednika. Prihvatajui tradiciju kao verodostojnu, rimski episkop je poeo jo od drugog veka sebe smatrati naslednikom apostola Petra, pa samim tim i poglavarom celokupne hrianske crkve, i nazivati se papa (otac). Njegove pretenzije nailazile su na protivljenje naroito kod carigradskog episkopa, koji je od IV veka, kada je Carigrad osnovan i kako se sve vie razvijao i dobijao na znaaju u odnosu na Rim, sve tee podnosio vrhovnitvo. Konflikt ova dva crkvena centra izazvao je u kasnijoj istoriji nekoliko rascepa, sve do konanog, koji je 1054. godine podelio crkvu na Zapadnu (katoliku) i Istonu (pravoslavnu). U ovom periodu crkva je imala da izdri i teku borbu na idejnom planu. Najpre su mnogi paganski naunici napadali hrianstvo osporavajui etiku vrednost hrianskih dogmi. Od vremena legalizacije, sporovi su postali jo ei i ei, ali ovaj put unutar same crkve. Javljala su se brojna uenja koja su osporavala ili razliito tumaila osnovne postavke hrianstva, koje esto nisu ni bile dovoljno Jasno formulisane. Da bi se takva pitanja razreila Crkva je poela da saziva opte crkvene sabore, koji se nazivaju vaseljenskim ili ekumenskim. Zadatak ovih sabora bio je da utvrde osnovne hrianske dogme, a njihove odluke, nazvane kanoni, postale su obavezne za sve hriane. Uenja koja bi sabori osudili nazivana su jeresi, i na njih je bacano prokletstvo (anatema). Prvi vaseljenski sabor odran je 325. godine u Nikeji, a povod za njegovo sazivanje bilo je uenje aleksandrijskog prezvitera Arija, koji je poricao boansku prirodu Sina (Hrista). U radu ovog sabora uzeo je uee i car Konstantin, pa se od onda uobiajilo da carevi istupaju kao zatitnici Crkve i branioci prave vere, a da jeretike osuuju i progone. etvrti i peti vek su bili vreme kada su, nakon unih teolokih rasprava, definisane i utvrene osnove prave vere. Crkvene mislioce, koji su u tim sporovima zbog svog velikog teolokog znanja stekli autoritet, Crkva danas naziva oevima. Meu njima su najznaajniji Origen, Kliment i Atanasije iz Aleksandrije, Vasilije Iz Cezareje, Grigorije iz Nazijanza, Grigorije iz Nise, Ambrozije iz Milana, Kiril iz Aleksandrije, Jovan Zlatousti i naroito Aurelije Avgustin. SEOBA NARODA I POSTANAK RANOFEUDALNIH MONARHIJA Germani uoi seobe naroda. Rimska osvajanja su se na severu Evrope uglavnom zaustavila na rekama Rajni i Dunavu i na britanskim planinama koje odvajaju kotsku od
21

Izuzeci su car i filosof Julijan (361-363), koji je za svoje kratkotrajne vlade pokuao da ponovo uspostavi paganske (mnogoboake) kultove, zbog ega ga je crkva nazvala otpadnikom (Apostata), i uzurpator Eugenije (392-394), koji je takoe nastojao da vaspostavi tradicionalnu rimsku (pagansku) veru.

71

Engleske. Na osvojenom podruju nalazilo se mnogobrojno iberijsko i keltsko stanovnitvo, koje je vekovima bilo izloeno procesu romanizacije. Nasuprot, teritorije severno od Rajne i Dunava naseljavali su brojni germanski narodi, koje Rimljani nisu uspeli nikada da podjarme. Pradomovina Germana bila je juna Skandinavija i severna Nemaka. No ve od III veka p. n. e. kod germanskih naroda se uoava sklonost ka naputanju svoje hladne i siromane domovine i pomeranju ka jugu. To pomeranje vodilo je neminovno prema granicama Carstva, pa e one vremenom postati poprite estokih ratnih sukoba i nastojanja Germana da se nasele na rimskoj teritoriji. Prvi neposredni kontakt Germana sa Rimljanima zbio se krajem II veka p. n. e. kada su na rimsku teritoriju iznenada provalila plemena Kimbra, Tevtona i Ambrona. Pustoei najpre Galiju i Hispaniju, spustili su se u Severnu Italiju, gde ih je rimska vojska krajnjim naporima unitila. Drugi germanski prodor u Galiju zbio se u I veku p. n. e. i posluio je kao povod Juliju Cezaru da se umea u galo-germanske razmirice i okona osvajanje Galije, a zatim da preko Rajne prodre u Germaniju. Od tada, pa u toku narednih sto godina, Rimljani su ofanzivnim pohodima protiv Germana pokuavali da zatite svoje posede od germanskih napada i da pomere granicu sa Rajne na Labu. Rimske legije nisu uspele da izvre taj zadatak, a u toku ratovanja Germani su im naneli vie tekih poraza, tako da od kraja I veka n. e. rimska politika prema Germanima postaje defanzivna. U cilju odbrane od Germana, Rimljani du Rajne i Dunava grade niz graninih utvrenja nazivanih limes germanicus. Relativno mirno razdoblje u odnosima sa Germanima, trajalo je do 166. godine, kada dolazi do velike provale plemena Kvada i Markomana u Panoniju, Meziju i Severnu Italiju. Nakon dugih i iscrpljujuih ratova mir je zakljuen, a granica utvrena na Dunavu. Nove napade Germana, do kojih dolazi poetkom III veka, rimski carevi sve tee uspevaju da suzbiju snagom oruja. Poinje period otkupljivanja mira bogatim poklonima, davanim germanskim voama. Istovremeno, germanski najamnici sve vie ulaze u sastav rimske vojske. Radi odbrane granica rimska vlast je davala sitne parcele zemlje svojim isluenim vojnicima, uz obavezu da njihovi sinovi slue u pograninim odredima u kojima su se borili i njihovi oevi. Tako je stvoren nasledni sloj vojnika graniara (limitanei), koji su bili istovremeno i zemljoradnici. Meu ovim seljacima-vojnicima, dobar broj je bio germanskog porekla. U drugoj polovini III veka, s izbijanjem dugotrajne krize i graanskih ratova u Rimskom carstvu, napadi Germana postaju jo intenzivniji. Voene su teke borbe u kojima su Rimljani, nakon uspostavljanja unutranjeg mira za vlade careva Dioklecijana i Konstantina, uspeli da odbrane granicu na Rajni i Dunavu. Sledei talas germanske ofanzive poeo je posle 337. godine, odnosno Konstantinove smrti. Carska vojska odoleva sve tee germanskom pritisku, utoliko pre to se rimske legije u IV veku u veini sastoje od germanskih najamnika, nestalnih i sklonih pobunama i nedisciplini. Pojedine teritorije su u ovo vreme ve trajno izgubljene za Carstvo. Da bi se lake pomirili sa ovim gubicima rimski carevi su davali formalni pristanak Germanima da nasele pojedine rimske oblasti i i proglaavali ih federatima (saveznicima) Carstva. Ovakvo stanje nije moglo dugo da potraje i ve sedamdesetih godina IV veka dolazi do novog, dosada najveeg napada germanskih naroda na Rimsko carstvo. No, to su ve dogaaji koji spadaju u seobu naroda. Uoi seobe naroda germansko drutvo se nalazilo u rodovsko-plemenskom obliku organizacije, na stupnju vojne demokratije. Proces raspadanja rodovsko-plemenskog drutva i nastanak imovinske diferencijacije uzeo je ve bio maha, posebno kod onih Germana koji su iveli blie Rimskom carstvu i ee dolazili u dodir s njim. Mada je kod Germana postojala jo uvek kolektivna organizacija sela, nije bilo privatne svojine ni klasa, ipak su postojale istaknute linosti (rodovsko-plemenske stareine i vojskovoe) ija je uloga u svakodnevnom ivotu bila znaajnija od uloge ostalih saplemenika. Svojim uspesima u ratu ili mudrim rukovoenjem plemenom, sticali su izvesne prednosti. Pri podeli ratnog plena dobijali su skupocenije predmete 72

i vei broj zarobljenika, koje su mogli prodati ili koristiti za rad na svojim zemljinim deonicama, takoe dodeljivanim iz poasti. Naravno, robova je kod Germana bilo malo, i njihov se poloaj znatno razlikovao od poloaja klasinih rimskih robova. Svaki rob je mogao imati kuu, porodicu i voditi domainstvo, od koga je odreenu koliinu proizvoda morao davati svom gospodaru. Jo je Tacit primetio da je poloaj germanskih robova blii statusu rimskih kolona. Mogunost korienja robovskog rada i sticanja veeg dela ratnog plena, dovela je do stvaranja rodovske aristokratije. Pojedini meu pripadnicima rodovske aristokratije stvaraju oko sebe svoju stalnu ratnu druinu. Druina se pretvara vremenom u sloj profesionalnih ratnika, otuenih od procesa proizvodnje, koji u razdobljima mira ive u kui i o troku svoga voe. Voa i druina se povezuju zakletvom vernosti, zajedniki se dogovaraju o vojnim poduhvatima i dele ratni plen. to su ratni uspesi pojedinih voa vei, raste i njihov ugled, pa se oni u pojedinim prilikama, nameu kao vojskovoe veem broju rodova ili ak plemena. Latinski izvori nazivaju ove voe kraljevima (/reges, jednina = rex), mada oni nisu bili nikakvi nosioci monarhijske vlasti, ve samo prvaci rodovskog drutva. Prirodno da se sa jaanjem rodovske aristokratije smanjuje znaaj demokratskih organa rodovske drutvene organizacije. Kod svih germanskih plemena postoje u ovo vreme narodne skuptine, u iji sastav ulaze svi odrasli mukarci, sposobni da nose oruje. Skuptine vre sudsku funkciju, biraju plemenske stareine i vojskovoe. Ali, vremenom to se opte sudelovanje pretvara samo u odobravanje ili neodobravanje predloga koje su unapred pripremili pripadnici rodovske aristokratije. U nekim plemenima ve su bila formirana vea najuglednijih ljudi, koja su o svemu raspravljala pre skuptine, a o pojedinim pitanjima donosila i samostalne odluke. Sve ee se poeo ustaljivati obiaj da se rex bira uvek iz iste porodice, to je znailo korak ka stvaranju naslednih monarha. Najvei germanski narodi, koji e u toku seobe naroda odigrati najznaajniju ulogu, bili su Franci, Goti, Vandali, Burgundi, Alani, Svevi i Langobardi. Goti i poetak seobe naroda. Neposrednim povodom za poetak seobe naroda smatra se pomeranje jednog od najznaajnijih germanskih naroda Gota. Pradomovina Gota nalazila se u dananjoj junoj vedskoj. Ve sredinom I veka p. n. e. Goti se kreu ka jugu i zauzimaju oblast oko ua reke Visle. Ali, ni na drugom stanitu se nisu dugo zadrali i oko 150. godine ne sputaju se ka jugu. U laganom napredovanju stigli su, krajem II veka, do obala Crnog mora, gde su se za izvesno vreme zaustavili. Poetkom III veka meu njima su se oformile dve velike etnike skupine: Zapadni Goti ili Vizigoti i Istoni Goti ili Ostrogoti. Granina linija bila je reka Dnjestar. Iz svoje nove postojbine Goti (naroito Vizgoti) preduzimaju niz pljakakih pohoda. U drugoj polovini III veka prodrli su duboko na teritoriju Rimskog carstva i opustoili mnoge vane gradove u Maloj Aziji i na Balkanu. Teak poraz koji im je naneo 269. u bici kod Naissusa (Nia) rimski car Klaudije II, zaustavio je za izvesno vreme gotsku invaziju. Do novih napada na Carstvo dolazi ponovo poetkom IV veka, ali i ovoga puta rimska vojska, pod carem Konstantinom, uspeva da 332. godine odnese odlunu pobedu. Goti su bili prinueni da sa Rimljanima sklope ugovor o saveznitvu fedus (foedus). Kao federati (saveznici) Carstva, Goti su bili nastanjeni izvan teritorije Rimske drave, ali uz obavezu gotskih odreda da uestvuju u borbama koje su Rimljani vodili tada na Istoku. Goti su dosta dugo potovali fedus iz 332. godine i za izvesno vreme nisu predstavljali opasnost po Carstvo. U tom, relativno mirnom periodu, izvrena je, nesumnjivo, unutranja konsolidacija Gota. Izmeu ostalog primili su i hrianstvo, ali u arijanskom obliku. Ulfilu, prvog gotskog episkupa i prevodioca Biblije na gotski jezik, pokrstio je, naime, 341. godine Evsevije iz Nikomedije, voa arijanske stranke u Carstvu. Iako je arijanstvo bilo osueno na Prvom vaseljenskom saboru 325. godine u Nikeji (videti napred), u ovo vreme nisu jo bili reeni svi sporovi izmeu arijanaca i pristalica nikejskog uenja (pravoslavnih), pa su se ak i mnogi carevi kolebali, opredeljujui se as za arijanstvo as za pravoslavlje. Ta injenica dae povoda Gotima, da se, istupajui kao zatitnici arijanstva, upliu u verske i politike razmirice u Carstvu. 73

Do odlunog pokreta meu Gotima dolazi sedamdesetih godina IV veka. Ovo pomeranje izazvali su Huni, narod mongolskog porekla, koji se 370. godine pojavo u oblasti Crnog mora. Hunima na udaru bili su najpre Ostrogoti, koji su nakon kraeg otpora bili pokoreni. Upoznavi snagu protivnika i strahujui da ne doive istu sudbinu kao njihovi istoni saplemenici, Vizigoti se pokreu prema granicama Carstva. Uz dozvolu istonorimskog cara Valensa, Vizigoti 376. godine prelaze Dunav i naseljavaju se u provinciji Trakiji (dananja Bugarska), uz obavezu da brane granicu. Taj dogaaj smatra se poet-kom seobe naroda. Ali, zbog zloupotrebe koju su nad doseljenicima vrili rimski inovnici zadueni za snabdevanje namirnicama, Vizigoti diu ustanak. Do odlune bitke dolo je 378. godine kod Hadrijanopolja (dananje Jedrene u Turskoj), u kojoj je rimska vojska bila do nogu potuena. U bici je poginuo i sam car Valens, a Goti su postali gospodari situacije na Balkanu. Da bi reio gotski problem zapadnorimski car Gracijan imenuje 379. godine sposobnog vojskovou Teodosija za istonorimskog cara. Teodosije pokuava najpre snagom oruja da suzbije Gote, ali poto mu to ne polazi za rukom otpoinje pregovore. Rezultat Teodosijeve diplomatske aktivnosti bio je fedus iz 382. godine. Prema ovom ugovoru, Goti su naseljeni na teritoriji Carstva (za razliku od fedusa iz 332. godine, kada su se nalazili izvan Carstva), kao nezavisan narod. Za njih vai njihovo obiajno pravo i sami biraju svoje plemenske stareine. Vezani su za Carstvo samo obavezom da popunjavaju vojne kontingente. Vizigoti su potovali sklopljeni fedus sve do Teodosijeve smrti 395. godine. Nakon toga poinju veliki napadi praeni pomeranjem i drugih germanskih naroda, kojima Rimsko carstvo nee biti vie u stanju da odoleva. Nastanak Varvarskih kraljevina i propast Zapadnog rimskog carstva. Posle Teodosijeve smrti i podele Carstva na Istono i Zapadno, Vizigoti su se pobunili i krenuli prema Carigradu. U Istonom carstvu vie nije bilo snage koja bi mogla da zaustavi Vizigote, pa pretorijanski prefekt Istoka Rufin, uspeva da novcem odvrati Vizigote od opsade grada i da ih nagovori da se okrenu ka Zapadnom carstvu. U napadima na Italiju uspeo je da ih privremeno zaustavi Stilihon, magister militum Zapada. Ali, Stilihon je kao German (poreklom je bio Vandal), bio dvorskom krugu sumnjiv, pa je 408. godine osuen i ubijen. Nakon toga Vizigote vie niko nije mogao zaustaviti. Pod Alarihom, svojim najveim kraljem, osvojili su i opljakali 410. godine Rim. Naputajui prestonicu pljakaju junu Italiju, da bi se nakon Alarihove smrti (kraj 410. godine), prolazei jo jednom kroz celu Italiju, nastanili u dananjoj junoj Francuskoj (pokrajina Akvitanija). Tu su Vizigoti, uz formalan pristanak rimske vlade, obrazovali svoje Tolosatsko kraljevstvo (nazvano tako prema gradu Tolosi, dananjoj Tuluzi, koji im je bio prestonica). Ova, varvarska kraljevina postojala je od 419. do 507. godine. Nakon tekog poraza koji su im 507. godine naneli Franci, Vizigoti su bili prinueni da napuste Akvitaniju i centar svoje drave premeste na Iberijsko poluostrvo. Vizigotsko kraljevstvo je trajalo do Arabijanskog zauzea panije 711. godine. Haotino stanje u Carstvu koje je bilo izazvano vizigotskim ratovanjem, iskoristili su i drugi Germani da obnove napade i ponu da komadaju teritorije Zapadnog carstva. Ostrogoti, koji su od kraja IV veka priznavali vrhovnu hunsku vlast, su u prvoj polovini V veka uestvovali u pohodima koje su Huni vodili protiv Rimskog carstva. Posle smrti Atile, najveeg hunskog voe (453), velika hunska drava se raspala. Svi narodi koji su dotle priznavali njenu vlast, uspeli su posle 453. godine da zbace hunski jaram. U tim borbama Ostrogoti su najpre zauzeli istonu Panoniju, a zatim se spustili u Meziju (dananja Srbija). U poetku su bili u dobrim odnosima sa istonorimskim carevima i ak se uplitali u borbe oko prestola. Ipak, carigradskoj vladi nije ba bilo prijatno prisustvo Gota na njenoj teritoriji, pa je nastojala na svaki nain da ih se oslobodi. Dogaaji do kojih je dolo tada na zapadu, posluili su joj kao dobra mogunost za taj plan. Na Zapadu je 476. godine Odoakar, zapovednik germanskih najamnika, svrgao poslednjeg zapadnog cara Romula Avgustula i proglasio se kraljem Germana u Italiji.22 Carigrad mu je to
22

Taj dogaaj se smatra krajem Zapadnog rimskog carstva.

74

svojstvo priznao, ali je Odoakar sve vie poeo da vri vlast samostalno, odbacujui svaku potinjenost istonorimskom caru (tada jedinom). U takvim okolnostima Carigradska vlada je uspela da nagovori Ostrogote da u carevo ime krenu u kaznenu ekspediciju protiv Odoakara i zavladaju Italijom po carevom mandatu. Pod vostvom Teodoriha, Ostrogoti stiu 489. godine u Italiju, uspevaju da do 493. godine suzbiju Odoakara i osnivaju svoje samostalno kraljevstvo. Ono je trajalo do 555. kada ga je Justinijanova vojska unitila. Franci u prvoj polovini V veka prodiru na teritoriju Severne Galije (Francuska). Deset godina nakon pada Zapadnog rimskog carstva zauzimaju podruje do reke Loare, a 507. potiskuju Vizigote iz Akvitanije. Konano, 534. potinjavaju svojoj vlasti Burgundsku dravu i obrazuju najznaajniju germansku ranofeudalnu monarhiju, o kojoj e biti vie rei kasnije. Vandali tokom V veka pljakaju Galiju i paniju, da bi 429. godine preli u Afriku, gde su, 435. zauzeli Kartaginu i na njenoj teritoriji (dananji Tunis) osnovali svoje kraljevstvo. Iz Kartagine su 455. preduzeli pohod na Rim i temeljno ga opljakali i razruili. 23 Njihovo kraljevstvo je trajalo do vizantijskog zauzea 534. godine. Burgundi u V veku prelaze Rajnu i nakon Atilinog povlaenja iz Galije (451) naseljavaju po odobrenju rimskih vlasti, oblasti oko grada Liona (u dananjoj Francuskoj) i enevskog jezera (u dananjoj vajcarskoj). Tu obrazuju svoju dravu, koja je postojala do pada pod franaku vlast 534. godine. Langobardi su se za vreme seobe naroda nastanili u Panoniji, gde su vodili estoke borbe sa svojim susedima, takoe germanskim narodom Gepida. Dolazak tursko-mongolskog naroda Avara (567), primorao je Langobarde da se presele u severnu Italiju, gde su osnovali svoju dravu (po njima se severna Italija i danas naziva Lombardija). Trajala je do 774. godine, kada ju je Karlo Veliki pripojio Franakoj. U vreme seobe naroda obrazovane su i neke druge germanske drave, ali ih ne pominjemo jer su kratko trajale i nisu imale velikog uticaja na dalja zbivanja.

2. VIZANTIJA
KARAKTERISTIKE DRAVNE ORGANIZACIJE Postanak i kratak istorijski razvoj. Istono rimsko carstvo, koje je uspelo da se odupre varvarskim napadima iz vremena seobe naroda i nadivi Zapadno carstvo za gotovo hiljadu godina, nazivamo Vizantija. Naziv Vizantija potie iz XVI veka, dakle iz vremena kada Vizantija kao drava vie nije postojala. Nastao je zbog toga to je prestonica Vizantijskog carstva Konstantinopolj (Carigrad, dananji Istanbul), sagraen na mestu stare grke naseobine Vizanta. Sami Vizantinci nisu za sebe nikada upotrebljavali to ime, ve su za sve vreme postojanja Carstva sebe nazivali Romeji, to na grkom znai Rimljani. Ve iz te injenice vidi se tenja Vizantinaca za odranjem dravno-pravnog kontinuiteta Rimskog carstva. Ali, vremenom, postepena feudalizacija drave, preovlaivanje grkog jezika kao slubenog i hrianske vere kao jedine doputene, dovee do potpunog udaljavanja Vizantijskog carstva od svojih rimskih osnova. Iako vizantijski carevi sebe smatraju rimskim carevima, a svoje Carstvo jedinim zakonitim, Vizantija pri kraju svoga postojanja nema vie nieg zajednikog sa rimskim carstvom, osim imena i preivelih tradicija. Veina istoriara smatra danas da poetak postojanja Vizantijskog carstva treba raunati od 324. godine, kada je car Konstantin naredio da se otpone izgradnja nove prestonice na istoku, koja je po njemu i dobila naziv Konstantinopolis (Konstantinov grad). Mada je u to vreme Carstvo jo uvek bilo jedinstveno, njegov istoni deo poeo je sve vie da se izdvaja i da manifestuje svoje osobenosti. I istona prestonica dobija sve vie na znaaju u odnosu na Rim,
23

Tada je i nastao izraz vandalizam, koji oznaava izrazito negativan odnos prema civilizaciji.

75

tako da se moe osnovano smatrati da je izgradnja Carigrada znaila i udaranje temelja Vizantijskom carstvu. Teodosijeva podela Rimskog carstva na Istono i Zapadno (395) znaila je i definitivan raskid izmeu dva dela drave. Zbog seobe naroda i neprekidnih varvarskih napada, odnosi izmeu Istoka i Zapada su otvoreno neprijateljski. Carigradska vlada nastoji da germanske napade usmeri ka Zapadu i tako se oslobodi prisustva stranih trupa na svojoj teritoriji. U tome i uspeva, ali Zapadno carstvo nije vie u stanju da izdri germanske napade i 476. prestaje da postoji. Istono carstvo, gue naseljeno i privredno jae, uspeva da preivi jo narednih hiljadu godina. Kao naslednica Rimskog carstva Vizantija se nikada nije odrekla pretenzija za svetskom vladavinom i povraajem teritorija nekadanjeg Zapadnog rimskog carstva Te pretenzije posebno su dole do izraaja za vlade cara Justinijana I (527-565), koji je uspeo da za izvesno vreme ponovo osvoji najvei deo zemalja koje su nekada bile u sastavu Zapadnog rimskog carstva (Italija, severna Afrika i juna panija). No ubrzo posle Justinijanove smrti njegov pokuaj restauracije doivljava slom i Carstvo dospeva u nezavidan poloaj. Osnovnu opasnost predstavljali su Persijanci na istoku i Sloveni i Avari na severu. Sa Persijom, u kojoj je vladala dinastija Sasanida, Carstvo je vodilo ratove jo od III veka, sa promenljivom sreom. Da bi mogao slobodno da realizuje svoje planove na Zapadu, Justinijan je od Persijanaca otkupio primirje. Nakon njegove smrti Persijanci obnavljaju napade, koje za izvesno vreme obuzdava car Mavrikije (582-602), veto se umeavi u unutranje razmirice do kojih je dolo u Persiji. Mavrikije pokuava da zaustavi i nadiranje Slovena, koji od poetka VI veka sve ee prelaze Dunav pljakajui vizantijske gradove. Pred kraj VI veka ti napadi postaju sve uestaliji, posebno od kad ih Sloveni preduzimaju u savezu sa mongolsko-turskim narodom Avara. Mavrikijev pokuaj meutim, nije uspeo, vojska se, iscrpljena dugotrajnim ratovanjem pobunila i car je 602. zbaen. Sloveni su nakon toga preplavili Balkan, a Persijanci ponovo poeli svoje napade. Carstvo se nalazilo pred rasulom kada je 610. godine na presto doao Iraklije, jedan od najznaajnijih vizantijskih vladara. Za njegove vlade razbijeni su slovensko-avarski napadi. Odluni udarac zadat je Slovenima i Avarima 626. godine, kada ih je carska vojska do nogu potukla prilikom opsade Carigrada. Ali, Slovene je i pored velike vizantijske pobede bilo nemogue udaljiti sa teritorija Carstva. Shvatajui situaciju, Iraklije i njegovi naslednici, dozvoljavaju Slovenima da se trajno nastane, dodeljujui im sitne parcele zemlje i stvarajui od njih sloj slobodnih seljaka vojnika. Iraklije je uspeo da odnese i odluujuu pobedu nad Persijancima, unitivi potpuno njihovu dravu. Ali, pred kraj Iraklijeve vlade javlja se novi neprijatelj Vizantije sa kojim e se ratovati u narednim vekovima Arabljani. U vreme dok su Vizantija i Persija vodile iscrpljujue ratove, Muhamed je upravo bio uvrstio temelje verskog i politikog jedinstva arabljanskog sveta. Koristei uzajamnu oslabljenost dva carstva, Arabljani su, kratko posle Muhamedove smrti (632), krenuli u sveti rat protiv nevernika. Persijsko carstvo su brzo potinili, da bi od tridesetih godina VII veka zapoeli duge ratove protiv Vizantije. Tokom VII veka Vizantinci su se grevito borili za opstanak. Arabljani su ak u dva maha opsedali Carigrad (674-678 i 717-718), ali su pred zidinama najvee tvrave tadanjeg sveta i oni bili nemoni. Nakon pobede koju je 717-718. pod zidinama Carigrada izvojevao nad Arabljanima car Lav III, Vizantija se ne bori vie za opstanak, mada je ratovanje za nju jo uvek defanzivno. Od druge polovine IX veka Vizantinci prelaze u ofanzivu da bi krajem X veka odneli definitivnu pobedu nad Arabljanima. U vreme ratovanja sa Arabljanima (oko 680) na teritoriju Balkanskog poluostrva doselio se ratoboran narod hunsko-onogurskog porekla Bugari. Pokorivi Slovene nastanjene oko donjeg toka Dunava, Bugari su odmah zauzeli neprijateljski stav prema Vizantiji. Tako se Vizantija nala u situaciji da ratuje na dva fronta: protiv Arabljana na istoku i protiv Bugara na severu. Zahvaljujui prednostima svoga sistema i ratne tehnike, Vizantinci su u X veku i nad 76

Bugarima odneli definitvnu pobedu. U samoj Bugarskoj u meuvremenu desile su se znaajnije promene. Slovenski element koji je od poetka u dravi bio u veini, je preovladao, te su se hunsko-onogurski osvajai u potpunosti slavizirali. Primanje hrianstva, do koga dolazi u drugoj polovini IX veka, dovee Bugarsku pod vizantijsku versku, politiku i kulturnu uticajnu sferu. Tokom VIII veka Vizantiju je potresao i teak versko-politiki konflikt nazvan ikonoborstvo. Vizantijsko carstvo se nalazilo na vrhuncu moi od sredine IX do tridesetih godina XI veka. Spoljni neprijatelji su bili savladani, posledice ikonoborstva prebroene, a pokrtavanje slovenskih naroda (Rusa, Bugara, Srba) proirilo je uticajnu sferu Carstva. Za vlade careva Vasilija I (867-886) i Lava VI (886-912) izvrena je zamana kodifikacija prava. Carigrad je bio najvei i najznaajniji grad ondanjeg sveta u kome su cvetali manufaktura, trgovina, zanatstvo, nauka i umetnost. Drava se za vlade Vasilija II (976-1025), prostirala na velikoj teritoriji od jermenskih planina do Jadrana i od Eufrata do Dunava. Period od smrti Vasilija II (1025) pa do dolaska na presto Aleksija I Komnina (1081) naziva se u vizantijskoj istoriji vladavinom civilnog plemstva. Karakterie ga slabljenje vizantijskog dravnog sistema, posebno vojne moi, ali i veliki kulturni procvat. Sredite znaajne kulturne delatnosti iz XI veka, koja se slobodno moe nazvati preteom humanizma, bio je Carigradski univerzitet, kojim je rukovodio najvei vizantijski filosof Mihajlo Psel. Zapostavljanje odbrambene moi Carstva imalo je dalekosene posledice, koje su neprijatelji Vizantije umeli da iskoriste. U XI veku najvea opasnost je pretila od Normana sa Sicilije i od Turaka-Selduka iz Male Azije. Istovremeno i Juni Sloveni, naseljeni na teritoriji Vizantije, obrazuju svoje drave i otpoinju borbu za njihovu samostalnost. Izbijaju ustanci u Duklji (Zeti) i Makedoniji, koje nije bilo jednostavno savladati zbog zauzetosti u borbi protiv Normana. Kada je 1081. godine Aleksije I Komnin, kao predstavnik vojnog plemstva, stupio na presto, Carstvo se nalazilo pred propau. Obnovivi vojnu snagu Carstva, Aleksije je uspeo da suzbije i Normane i Selduke, povrativi znatan deo izgubljenih teritorija. Tek to su postignuti ovi uspesi pojavila se neoekivana opasnost po Carstvo krstai, koji su se 1096. pojavili pred Carigradom. U krstakim ratovima dola je do izraaja tenja papstva da proiri svoj uticaj na hrianskom Istoku. Kao povod posluilo je selduko osvajanje Jerusalima 1077. godine (gde se prema legendi nalazi Hristov grob). Papa Urban II pozvao je na saboru u Klermonu 1095. sve hriane u sveti rat protiv muslimana radi osloboenja Hristovog groba. Odziv je bio veliki i kod svih kategorija stanovnitva. Naroito je bio primamljiv za mlae sinove feudalnih porodica, liene zemljinih poseda zbog primene principa primogeniture i eljne novih zemalja i riterskih pustolovina. U krstaki rat su krenule i seljake mase, beei od bede i prezaduenosti, kao i trgovci i zanatlije nadajui se zaradi. Prolazei preko vizantijske teritorije na svom putu u Svetu zemlju, krstai su se neprijateljski odnosili prema domaem stanovnitvu, pljakajui i otimajui. Kako prvi krstaki pohod nije dao trajnih rezultata, preduzimani su stalno novi ratovi. U IV krstakom pohodu zapadni vitezovi su odustali od svog svetog cilja i okrenuli se protiv hrianske Vizantije. Kao formalni povod iskoristili su poziv vizantijskog princa Aleksija Anela, da njegovog oca, zbaenog cara Isaka II, uz bogatu nagradu vrate na presto. Ne dvoumei se mnogo, krstai su 1204. godine zauzeli Carigrad i teritoriju Vizantije raskomadali na vie manjih drava. Najznaajnija meu njima bila je Latinsko carstvo sa prestonicom u Carigradu. Vizantijska vlada se povukla u Malu Aziju gde je obrazovano Nikejsko carstvo, koje je do 1261. vodilo borbu za ujedinjenje i restauraciju Vizantije. Pomenute godine zauzet je Carigrad i vaspostavljeno Vizantijsko carstvo, ali sa znatno ma-njom teritorijom nego pre krstakog zauzea. 77

Poslednja dva veka postojanja Vizantijskog carstva predstavljaju period neprestanog slabljenja i smanjivanja dravne teritorije, emu su doprineli, pored napada neprijatelja i dugotrajni graanski ratovi. Vizantija je tada izgubila prevlast ba u onim delovima koji su uvek predstavljali njeno jezgro: na Balkanu i u Maloj Aziji. Vodea sila na Balkanu postala je od kraja XIII veka Srbija, irei svoju teritoriju na raun Vizantije. Osvajaka politika Srbije, iji je glavni nosilac bila ratoborna vlastela, dola je naroito do izraaja za vlade kralja Milutina (1282-1321) i kralja i cara Duana (1331-1355). No, posle Duanove smrti u srpskoj dravi dolazi do rasula, tako da ona nije vie predstavljala opasnost po Vizantiju. Daleko vea opasnost dolazila je iz Male Azije, gde su se pojavili Turci-Osmanlije. Suzbivi svoje srodnike TurkeSelduke, Osmanlije su tokom XIV veka stalno smanjivali vizantijsku teritoriju. U XV veku, nekad mono carstvo, svelo se na Carigrad i njegovu neposrednu okolinu. Kraj agoniji Vizantijskog carstva uinio je turski sultan Mehmed II Osvaja (1451-1481), zauzevi 29. maja 1453. godine Carigrad. Taj datum smatra se prestankom postojanja hiljadugodinjeg Vizantijskog carstva. Osobenost vizantijskog feudalizma. Iako je proces feudalizacije bio zahvatio jo Rimsko carstvo u Vizantiji je on za izvesno vreme usporen, a imao je i neka svoja specifina obeleja. Osnovni oblik zemljinog poseda u Vizantiji, na poetku njene istorije, bile su latifundije, koje su obraivali koloni, sve trajnije vezivani za zemlju. Seoba naroda i velika pustoenja Carstva, do kojih je tada dolo, uinili su da mnoge latifundije opuste i proizvodnja na njima zamre. Preokret nastaje poetkom VII veka, kada car Iraklije (610-641) zapoinje opsene reforme u dravi. Prema agrarnom sistemu koji zavodi Iraklije, opusteli veleposedi sedele na parcele zemlje, manje i srednje veliine koje se daju na obradu slobodnim seljacima. Seljaci su vlasnici tih zemljinih deonica, sav prihod od obrade pripada njima, jedino su obavezni da dravi plaaju porez. ive organizovani u seoskim optinama, zajedniki koristei ume i panjake. Jedan deo slobodnih seljaka, naroito oni koji su nastanjivali pogranina podruja, imao je obavezu i da vri vojnu slubu. Njihove parcele su bile neto vee, a porez koji su plaali bio je znatno manji nego to je to bio sluaj sa ostalim slobodnim seljacima. Za uzvrat su na poziv morali da idu u bojne pohode s konjem i orujem. Ovi seljaci-vojnici nazivali su se stratioti (grki stratia = vojska). Veliki broj slobodnih seljaka i stratiota regrutovan je iz redova slovenskih doseljenika. Postojanje velikog broja slobodnih seljaka koji su sainjavali osnov zemljinih poseda i izmirivali svoje obaveze prema dravi (a ne prema feudalcima, kako je to bio sluaj u zapadnoevropskim ranofeudalnim dravama) zaustavilo je za izvesno vreme feudalizaciju Vizantije i pokazalo svoje prednosti. Prvo, dravna kasa se popunila uspostavljanjem velikog broja novih poreskih obveznika, zainteresovanih za proizvodnju i stvaranje vika vrednosti. Drugo, odbrambena snaga Carstva je ojaana, jer su se vojnici regrutovali od domaeg stanovnitva a ne iz redova skupih i nepouzdanih germanskih najamnika. Ovakav sistem bio je u Vizantiji na snazi od VII do X veka i na njemu se temeljila mo carstva. Postojanje velikog broja slobodnih seljakih imanja izazivalo je negodovanje vizantijskih veleposednika, koji su jo od VII veka nastojali da ih prisvoje za sebe. S druge strane, carska vlada je titila seljaki posed, svesna njegovih prednosti. Ali, poreska davanja koje je iziskivala drava, postaju vremenom za seljake i stratiote sve tea. Pored toga, stanovnici sela zajedniki odgovaraju za plaanje poreza, pa ako bi neki seljaci napustili svoju zemlju, drugi bi bili obavezni da umesto njih plaaju porez da daju takozvani alilengion. Seljaci su, meutim, i svoje poreske obaveze teko namirivali, pa sasvim razumljivo, da u veini nisu bili u stanju da namiruju i tue. Stoga su radije beali sa zemlje nego to bi preuzimali naknadni teret. Tako su mnoga seljaka imanja opustela, i ako se njihovi vlasnici ni za trideset godina ne bi vratili, imanja su izdvajana iz seoske optine i prelazila u vlasnitvo drave, koja ih je prodavala, poklanjala ili davala u zakup kome je htela. Kao kupci seljakih imanja javljaju se vizantijski 78

veleposednici dinati (monici), koji su se oformili iz redova viih predstavnika tematske uprave. Nekadanji vlasnici zemlje pretvaraju se u zavisne kmetove parike, koji rade na vlastelinskim i manastirskim imanjima. Carska vlada, koja se dugo borila protiv procesa feudalizacije, izdajui brojne zakone, popustila je pred nastalom situacijom. Poslednji vladar, koji je energinim merama nastojao da sprei uveanje veleposeda i spase seljaka i stratiotska imanja bio je Vasilije II (976-1025). Nakon njegove smrti dolaze na vlast carevi predstavnici civilnog plemstva, koji su i sami bili iz redova aristokratskih veleposednikih porodica. Proces feudalizacije time je u XI veku definitivno okonan. Pobeda veleposeda nad malim i srednjim seljakim imanjima imala je katastrofalne posledice za Vizantiju i u privrednom i u vojno-odbrambenom pogledu. Vizantijski feudalni sistem, koji je imao svojih specifinosti i dosta se razlikovao od zapadnoevropskog, znatno mu se pribliio od XII veka, s uvoenjem sistema pronija. Pronija (grki pronoia = briga, staranje) predstavlja feudalno zemljino dobro, naseljeno poluslobodnim seljacima paricima, koje je od vladara na korienje i uivanje dobijao slobodan ovek, obino iz redova dvorskog plemstva, za line zasluge i uz obavezu vrenja vojne slube. Dobijala se doivotno i nije se mogla otuiti niti dati u nasledstvo. Pronijar je od parika ubirao dabine, koje su ti seljaci ranije bili duni da daju dravi, odnosno pronijer je dobijao radnu, novanu i naturalnu rentu. Vladar, odnosno drava, je zadravala nad zemljitem pronije vrhovno pravo svojine. Na taj nain su se kod pronije stekla dva stvarnopravna ovlaenja: drave i pronijara, pa bi se svojina nad zemljitem u okviru pronije mogla nazvati podeljenom. Prvi pomen pronije sree se u izvorima sredinom XI veka i od tada, posebno od XII veka, se broj pronijara stalno poveava. Pronijarski sistem je za izvesno vreme zaustavio slabljenje Carstva i ojaao njegovu vojnu snagu, ali postepeno on postaje element feudalne dezintegracije. Taj proces se poeo odvijati u XIV veku, kada je dozvoljeno prenoenje pronije na zakonite naslednike pronijara i kada su pronijari dobijanjem imuniteta stekli jurisdikciju nad svojim paricima. Pronijari su vremenom sve vie zanemarivali svoju vojnu obavezu, tako da je u XIV i XV veku, kada su Turci-Osmanlije ugroavali Vizantiju, pronijarski sistem bio jedan od uzroka propasti drave. Dravno ureenje. Dravno ureenje se u Vizantiji u toku njenog hiljadugodinjeg postojanja menjalo, ali njegove osnovne karakteristike carska autokratija, centralizam i birokratija ostale su za stalno. U prva tri veka vizantijske istorije postojali su dravni organi nasleeni iz vremena dominata, stvoreni reformama careva Dioklecijana i Konstantina. U zvaninoj titulaciji pojedinih funkcija upotrebljavani su rimski nazivi (na latinskom). Od VII veka ulaze u upotrebu grki nazivi dravnih slubi, a vremenom se i njihova sadrina menja. Na elu drave nalazio se car, koji je do VII veka nazivan latinskom titulom Avgust (Augustus), a od VII veka grkim nazivima vasilevs i avtokrator (car i samodrac). U carevim rukama nalazila se sva vlast: zakonodavna, upravna i sudska. Bio je i najkrupniji veleposednik, a kao dravni poglavar i vrhovni vojni zapovednik odluivao je o ratu i miru. Carsko dostojanstvo u Vizantiji nikada nije postalo nasledno, ali su carevi sebi uzimali savladare, obino iz redova najbliih srodnika (najee su to bili njihovi maloletni sinovi), te se na taj nain obezbeivao kontinuitet vlasti pojedinih dinastija. Car je bio okruen raskonim dvorskim ceremonijalom, a svoju vlast je vrio pomou razgranatog inovnikog aparata. Dravne dostojanstvenike je imenovao lino car i oni su mu bili odgovorni za svoj rad. Od poetka postojanja vizantijske drave carevi su nastojali da se nametnu i Crkvi kao njeni poglavari. Takve tenje nazivaju se cezaropapizam, ali vizantijski vladari nisu u tome nikada sasvim uspeli. Crkva je sauvala svoju samostalnost, mada je sa dravnom vlau bila u nekoj vrsti saveza. U prvim vekovima postojao je uz cara i senat, koji se u Vizantiji nazivao sinklit. Mada je senat jo u Rimskom carstvu u vreme principata i dominata, izgubio mnogo, gotovo sve od svog 79

nekadanjeg znaaja, ipak je car Konstantin, osnivajui novu prestonicu na istoku, osnovao u njoj i nov senat. Jedno vreme su, dakle, postojala dva senata: stari u Rimu i novi u Carigradu. S propau Zapadnog rimskog carstva, ostao je samo carigradski senat, koji je vremenom, s porastom carskog autoriteta, gubio sve vie svoju efektivnu vlast. Ipak, senat je jo uvek vrio neke funkcije. Formalno je potvrivao carevog naslednika kad bi ga car za ivota odredio. Kad car nije designirao naslednika, senat je birao novog cara uz uee vojske, carigradskog patrijarha i prestonikog naroda. Senat je uestvovao i u zakonodavstvu dajui savete i predloge (senatus consulta) kojima je car, ako je to smatrao za dobro, davao zakonsku snagu. Ovakva zakonodavna nadlenost carigradskog senata bila je simbolina, a od kraja IX veka i formalno prestaje, jer car Lav VI u svojim Novelama oduzima senatu pravo da sudeluje u donoenju zakona. Ponekad je senat istupao i kao vrhovni sud, ali samo po carevom nareenju. Najee se sastajao kao carev savetodavni organ. lanovi carigradskog senata bili su potomci rimskih senatorskih porodica i najvii dostojanstvenici, po pravilu, i jedni i drugi, bogati zemljoposednici. Oni su sainjavali dosta razgranat senatorski stale, koji je zahvaljujui bogatstvu i poloaju na dvoru, a ne pripadnosti senatu - instituciji, postao vodei sloj u Carstvu. Svi pripadnici stalea nisu bili jednaki u dostojanstvu, ve su se delili na tri kategorije - clarissimi, spectabiles i illustres. Pravo da prisustvuju senatskim sednicama i istupaju kao lanovi senata imali su, od Justinijanove vladavine, samo pripadnici najvie i najmalobrojnije kategorije illustres. Ostali, iji je broj iznosio oko 2000, su iveli na svojim posedima po provincijama, ne interesujui se mnogo za dravne poslove. Od VI veka senatori se vie ne sastaju samostalno, kao institucija, ve potpuno prilaze dvoru i stapaju se sa carskim savetom konzistorijom. Tako je za Justinijanove vlade, senat praktino prestao da postoji, mada najmoniji predstavnici senatorskog stalea, do kraja postojanja Carstva, vre znatan uticaj na cara, kao njegovi savetnici. inovniki aparat u Carstvu je stalno uveavan i podreivan caru. U X veku bio je podeljen na 60 inovnikih razreda i 18 hijerarhijskih titula. Najznaajniji meu njima nosili su titule logoteta. Lokalna uprava se do VII veka zasnivala na sistemu koji su stvorili Dioklecijan i Konstantin. Dravna teritorija je bila podeljena na prefekture, dijeceze i provincije sa odvojenom civilnom od vojne vlasti. U pograninim oblastima postojala su posebna podruja egzarhati, u kojima se u ovlaenjima upravnika ovih oblasti egzarha, ujedinjavala civilna i vojna vlast. Bio je to obrazac po kome je car Iraklije u VII veku poeo uvoditi novu tematsku organizaciju drave. Teme su u poetku bile vojno-teritorijalne jedinice ali su postepeno dobile upravnofinansijska i sudsko-teritorijalna obeleja. Na elu teme stajao je strateg, koji je pored vojnih vrio i upravne, finansijske i sudske poslove za itavu temu. Tematska organizacija dola je do punog izraaja u IX i X veku, u doba procvata Vizantijskog carstva. Poseban znaaj meu lokalnim funkcionerima imao je carigradski eparh (gradonaelnik), koji se starao o gradskom i privrednom ivotu prestonice. Pod naroitom, strogom, kontrolom eparha stajao je privredni ivot, posebno trgovci i zanatlije, organizovani u cehovima. Kao relikti demokratskih prava gradova, ostale su do IX veka, posebno u Carigradu, verskopolitiko-sportske grupe (ili stranke) stanovnitva, nazivane deme. Prema boji odee takmiara u gradskom hipodromu, gde su se pored konjskih trka odravali i drugi javni skupovi, deme su dobijale svoje nazive (plavi i zeleni). Deme su u pojedinim sluajevima izraavale svoje miljenje o politikim dogaajima, posebno kod izbora careva. esto su se meusobno sukobljavale, ali i dizale pobune. Najpoznatija pobuna dema izbila je 532. godine, protiv Justinijanovog apsolutizma. U istoriji se naziva prema lozinci pobunjenika Nika (pobeuj), a upamena je i po surovoj odmazdi koju je nad buntovnicima izvrio car. U IX veku deme su izgubile svaki znaaj. Poloaj i uloga Crkve. Hrianska crkva je u Vizantijskom carstvu bila jedan od najznaajnijih inilaca, iji su se mo i uticaj mogli meriti jedino sa carskim. U toku dravnog 80

razvitka Vizantije, Crkva je postepeno stekla poloaj autonomnog verskog i politikog faktora, pa su drava i Crkva u specifinom savezu, svaka svojim sredstvima, delovale na ouvanju eksploatatorskog drutvenog poretka. To nikako ne znai da u dugotrajnoj vizantijskoj istoriji nije bilo estokih sukoba izmeu dravne (carske) i crkvene vlasti. Cinjenica da se jo car Konstantin umeao u crkvene razmirice, uzevi u odbranu pravu veru a osudivi jeretika uenja, nametnula je jedno znaajno pitanje: da li je car, nesumnjivi ef drave, istovremeno i poglavar Crkve. Antikom svetu ta ideja je bila strana. Rimski carevi su, dodue, nosili titulu vrhovnog svetenika (pontifex maximus), ali ni u Grkoj ni u Rimu nije postojala Crkva kao institucija. Hrianstvo je, nasuprot, od samih nastanaka izgraivalo i sopstvenu unutranju organizaciju, koja je pretendovala da bude autonomna u odnosu na carsku vlast. Tu ideju su energino isticali crkveni oevi iz IV veka, poev od Atanasija iz Aleksandrije, tvrdei da u svetu postoje dva carstva: zemaljsko, kojim upravlja car, i duhovno ili boansko, kojim upravljaju episkopi kao boji namesnici na zemlji. Car, prema tom shvatanju, nema prava da se mea u crkvena pitanja. Ali, Crkva je tokom IV i V veka esto prizivala carsku vlast u pomo da bi suzbila jeretike pokrete. Carevi su stoga smatrali za svoju dunost da interveniu u crkvenim pitanjima a samim tim da sebe smatraju poglavarima Crkve. Oni su sazivali crkvene sabore i predsedavali njima, donosili verske edikte, pisali teoloke traktate i slino. Tako je izgraena ideja o takozvanom cezaropapizmu, to jest sjedinjenju duhovne i svetovne vlasti u rukama cara. Cezaropapistike tenje su karakteristika ranovizantijske epohe, a svoj vrhunac su doivele za vlade cara Justinijana. Tenja Crkve za autonomijom dola je naroito do izraaja u VII veku. Tome je doprinela uveana ekonomska mo Crkve, koja se manifestovala u sve veem broju manastirskih imanja, izuzetih od plaanja dabina. Kao crkveni poglavar u Vizantiji, sve vei autoritet stie carigradski episkop koji se poinje nazivati patrijarhom. Njegove tenje za primatom nad hrianima u Istonom carstvu i izjednaavanjem u dostojanstvu sa rimskim papom dole su do izraaja jo u IV i V veku. Od vladavine Lava I (457-474) uobiajilo se da cara, prilikom stupanja na presto, pored tradicionalnog uzdizanja na tit od strane vojske, krunie i carigradski patrijarh. Dogaaji iz VII veka ili su mu naruku, jer su zbog arabljanskih osvajanja tri velika hrianska centra na Istoku Aleksandrija, Antiohija i Jerusalim bila definitivno izgubljena za Vizantiju. Ratovanje sa Arabljanima carigradski patrijarsi su koristili i za raspaljivanje verskog fanatizma vizantijskog stanovnitva, jer su Arabljani, budui muslimani, smatrani za nevernike. Sve ove injenice, kao i sve ee suparnitvo Vizantije sa papom i zapadnim dravama (Langobardima, kasnije Francima), uvrstili su autoritet i poloaj Crkve u Vizantiji, posebno njenog poglavara carigradskog patrijarha. Carska vlast je ipak nastojala da slomi previe naraslu mo Crkve i konfiskuje manastirska imanja. Poetkom VIII veka, dolo je do najeeg sukoba izmeu dravne vlasti i Crkve, koji je prema svom pojavnom obliku dobio naziv ikonoborstvo ili ikonoklazam (grki ikona = slika i klasis = razbijanje). Ikonoborcima ili ikonoklastima su nazivane pristalice pokreta, koji je pod uticajem nekih maloazijskih sekti, judejstva i islama, nastojao da se iz bogosluenja uklone slike svetaca (ikone) i zabrani njihovo potovanje. Kriza je nastala kada se 726. godine protiv kulta ikona otvoreno izjasnio car Lav III (717-741), naredivi da se sa ulaza u carski dvor skine Hristova slika. Careva politika naila je na fanatinu opoziciju Crkve, posebno monog vizantijskog monatva. Stanovnitvo se podelilo na pristalice kulta ikona ikonofile, i protivnike slika ikonoklaste (ikonoborce). Za vlade Lavovog sina i naslednika Konstantina V (741-775) sukob je doiveo kuiminaciju, tako da je car pored konfiskacije manastirskih imanja bio prinuen da pribegne i vojnoj intervenciji. Nakon Konstantinove smrti sukob je sa intervalima veeg i manjeg poleta postepeno poeo da se gasi, da bi carigradski sabor iz 842. godine definitivno dozvolio kult ikona. Iako ikonoboraki sukob predstavlja i bio voen pre svega kao teoloko-dogmatski spor, on je imao i svoju politiku pozadinu: elju careva da sebi potine Crkvu i slome njenu ekonomsku 81

mo. U tom pogledu moemo slobodno rei da je carska politika doivela potpuni neuspeh i da je, po okonanju ikonoborakog sukoba Crkva jo vie uvrstila svoju autonomiju. Njen savez sa carskom vlau je uvren, a sukobi Crkve i drave u daljoj istoriji Vizantije su bili retki i beznaajni. Carigradski patrijarh je postao najznaajnija linost u dravi posle cara. Carigradski patrijarh je bio u stalnom suparnitvu sa rimskim papom oko primata u hrianskom svetu. Istina, trei kanon Carigradskog sabora iz 381. godine i dvadeset osmi kanon Halkedonskog sabora iz 451. godine, priznavali su papi prvi, poasni rang, ali su u svemu ostalom izjednaavali episkope Rima i Carigrada. Mona zatita koju su patrijarhu pruali vizantijski vladari, u vreme kada na Zapadu nije bilo careva, jo je vie uveala pretenzije carigradskog patrijarha. Borba za presti se ispoljavala i prilikom pokrtavanja doseljenih naroda Germana i Slovena. Nije bilo svejedno da li e Germani ili Sloveni primiti hrianstvo iz Rima ili iz Carigrada, jer je pokrtavanje iz jednog od ova dva centra znailo potpadanje pod politiko-versko-kulturnu sferu Rima, odnosno Carigrada. Svoj uticaj Vizantija je ostvarila prvenstveno nad Junim i Istonim Slovenima, izvrivi njihovo pokrtavanje. Velika misionarska delatnost obavljena je u IX veku, u emu su se istakla solunska braa Konstantin (irilo) i Metodije. Svi ovi dogaaji doveli su do otvorenog suparnitva sa Rimom i do dve velike izme (rascepa): 867. i 1054. godine, s tim to se ova druga smatra definitivnom. Tako su nastale Istona (pravoslavna) i Zapadna (katolika) crkva. Dodue, u XIII i XV veku su uinjena dva pokuaja ponovnog uspostavljanja crkvene unije, ali nisu dali rezultata. VIZANTIJSKO PRAVO Izvori prava. Pravo se u Vizantiji razvijalo na temeljima rimskog prava, sreenog i objavljenog u velikoj Justinijanovoj kodifikaciji. Njegovi glavni izvori bili su zakoni (nomoi, jednina = nomos) i carske konstitucije nazivane novele (novellae). Pored njih, znaajan izvor predstavljaju nomokanoni i povelje. Iako je jo car Justinijan zabranio da se njegovo zakonodavstvo komentarie i menja, razvoj Drave i njena postepena feudalizacija doveli su do neminovnog prilagoavanja Justinijanovog prava novonastalim prilikama. Pored toga, od VII veka, slubeni jezik postaje grki, pa se i zakoni za razliku od veeg dela Justinijanove kodifikacije koja je napisana na latinskom, sastavljaju na grkom jeziku. Pred kraj VII veka, najverovatnije za prve vlade cara Justinijana II (685-695), donet je takozvani Zemljoradniki zakon (Nomos georgigos). Ovaj zakon regulie stanje na selu i agrarne odnose, nastale posle doseljavanja Slovena u Vizantiju. Nazivan je i slovenskim zakonom zbog elemenata slovenskog obiajnog prava koje sadri i zbog velike popularnosti koju je uivao u kasnije nastalim slovenskim dravama. Sadri uglavnom propise o zatiti pokretne i nepokretne imovine, odnosno privatne svojine slobodnih seljaka, koji ive u seoskim optinama. Kolektivna svojina postoji, prema zakonu, samo nad panjacima. U zakonu su izloeni propisi koji su se odnosili na krae, poljske tete, krenje uma, tete od ivotinja, poare i slino. Zajedniki odreeni porez za itavu seosku optinu plaali su zajedniki svi njeni stanovnici, a poresku odgovornost i obavezu za naputeno i neobraeno zemljite snosili su susedi. U isto vreme kad i Zemljoradniki zakoni doneti su u Vizantiji Vojni zakon o krivinim delima i disciplinskim prestupima vojnika, zvanih stratioti (Nomos stratiotikos) i Pomorski zakon, koji sadri propise o odgovornosti vlasnika broda, odravanju reda na brodu, plaanju posade i slino (Nomos rodion nautikos). Car Lav III izdaje 726. godine slubeni zbornik pravnih normi graanskog i krivinog prava nazvan Ekloga. Polazei od rimskog prava, uz izostavljanje zastarelih normi iz Justinijanove kodifikacije, Lav III je za potrebe sudova nainio kratak i precizan izbor (grki ekloge = izbor) odredaba iz Justinijanovog prava i novih normi crkvenog i obiajnog prava. Novosti u Eklogi su 82

bile naroito u oblasti branog i porodinog prava, a u krivinom pravu su bile predviene surove telesne kazne za razliite delikte. Poto je car Lav III bio vatreni ikonoborac, nakon trijumfa stranke ikonofila u IX veku, delatnost careva ikonoboraca bila je osuena i anatemisana. Samim tim i upotreba Ekloge bila je zabranjena. Ali, kao precizan i koristan zakon sudovi su je i dalje (dodue tajno) koristili, a uinila je i znatan uticaj na kasnije zakonodavstvo. Prevoena je i koriena i u slovenskim zemljama. Obiman kodifikatorski rad obavljen je u Vizantiji za vlade dvojice careva iz makedonske dinastije: Vasilija I (867-886) i Lava VI Mudrog (886-912). Teei da obnovi rimsko pravo Vasilije I je nameravao da izda opirnu zbirku zakona reviziju Justinijanove kodifikacije, dopunjenu odredbama kasnijeg zakonodavstva. Ovo veliko delo, koje je car nazvao ienje starih zakona, ostalo je nedovreno i neobjavljeno, ali je posluilo kao polazna taka zakonodavnog rada njegovog sina Lava VI. Sauvana su, ipak, dva kraa zakona iz vremena Vasilija I. Prvi zakon izdat je izmeu 870. i 879. u ime careva Vasilija I, Konstantina i Lava (njegovih sinova), pod nazivom Prohiron. To je kratki pravni prirunik (grki proheiron = prirunik) koji sadri odredbe iz graanskog, krivinog i crkvenog prava, kao i norme o sudskom postupku. Prohiron osuuje Eklogu zbog naputanja principa Justinijanovog rimskog prava, a njegovi sastavljai se oslanjaju najvie na Justinijanove Institucije. I pored tog Prohiron je sadrao dosta novih normi i, tavie, koristio se osuenom Eklogom u naslednom i krivinom pravu, i sudskom postupku. Kako je bio pogodan za praktinu upotrebu primenjivan je u Vizantiji sve do 1453. godine, a prevoen je i u slovenskim zemljama. U srednjovekovnoj Srbiji je bio poznat pod nazivom Zakon gradski. Drugi zakon, nazvan Epanogoga, izdan je izmeu 879. i 886. godine u ime careva Vasilija I, Lava i Aleksandra. Sadrao je odredbe graanskog i dravnog (ustavnog) prava. Epanogoga se oslanjala na Justinijanovu kodifikaciju, a jo vie na prirunik Prohiron, uz dodatak propisa izdatih u obliku Novela cara Vasilija I. Uprkos osudi Ekloge, iz nje je Epanogoga preuzela, pored ostalog, odredbe branog prava. Naroito su znaajna naela i odredbe o odnosu cara i svetenstva i o jedinstvenom organizmu drave i crkve, kojem stoje na elu car i patrijarh. U prvim godinama svoje vlade, Vasilijev sin Lav VI Mudri, izdao je najveu zbirku prava posle Justinijana, nazvanu Vasilika (grki ta Vasilika = carski zakon). Zbirka se sastoji od 60 knjiga, odnosno 6 tomova, a zasnovana je uglavnom na Justinijanovom kodeksu, Digestama i u manjoj meri na Institucijama i Novelama Justinijana i njegovih naslednika Justina II i Tiberija I Konstantina. U toj kodifikaciji, uz svetovno-graansko i javno pravo nalazilo se i crkveno pravo, a izostavljene su ranije ukinute zastarele pravne norme. U Vasilikama graa nije bila razasuta u vie posebnih dela kao u Corpus iuris civilis-u, to mu sastavljai Vasilika u uvodu i predbacuju), ve su se pravni propisi o jednoj materiji nalazili na istom mestu. Zbog toga su Vasilike skoro potpuno potisnule iz upotrebe Justinijanovu kodifikaciju i u srednjovekovnoj Vizantiji postale najvii izvor prava. U periodu od X do XIII veka tekst Vasilika je dopunjavan komentarima koji su se nazivali sholije. Ma koliko velik bio znaaj Vasilika za vizantijsko pravo, kao istorijski izvor one nemaju veliku vrednost, jer propisi koje sadre ne odraavaju politiku i socijalnu stvarnost svoga vremena, ve ponavljaju pravne propise ranijih vekova, mahom davno preivele. Najvaniji pravni izvor iz poznovizantijske epohe je privatna zbirka u est knjiga, delo solunskog nomofilaksa (sudije) Konstantlna Armenopula iz 1345. godine, zbog toga i nazvana estoknjije (Eksavivlos). Ono obuhvata graansko i krivino pravo i predstavlja kompilaciju odredaba iz Prohirona i drugih starijih zakona. Armenopulova zbirka je pored Vizantije bila popularna i primenjivana i u slovenskim zemljama. Koriena je i u modernoj Grkoj, posle osloboenja od turske vlasti u XIX veku.

83

Vaan izvor prava u Vizantiji su bili i nomokanoni, zbirke pravnih (svetovnih) propisa i pravila crkvenog prava (grki nomoi = zakoni i kanones = crkvena pravila). Te zbirke su sadrale zakonske propise koje su donosili vizantijski carevi o odnosima i ivotu crkve i crkvena pravila koja su poticala od crkvenih organa (vaseljenskih sabora, patrijarha i slino). Sastavljai veine nomokanona su nam ostali anonimni, ali su mahom bili iz redova svetenstva. Najstariji sauvani nomokanon sastavljen je poetkom VII veka, a najiru rasprostranjenost je imao nomokanon izdan 883. godine u Carigradu, koji se pripisuje patrijarhu Fotiju. Nomokanoni su za potrebe crkve prevoeni sa grkog na bugarski, ruski i srpski. Poetkom XIII veka Sava Nemanji je preveo na srpski nomokanon po njemu nazvan Svetosavski nomokanon ili Krmija, koji je sluio kao pravni izvor u srednjovekovnoj Srbiji. U formi nomokanona sastavio je 1335. godine solunski kaluer Matija Vlastar zbornik vizantijskog prava nazvan Sintagma. Pravne odredbe u Sintagmi Matije Vlastara rasporeene su po alfabetskom redu, odakle i potie grki naziv dela (grki sintagma = sastav). Svetovni propisi u Sintagmi preuzeti su iz Prohirona i Vasilika. Za vlade cara Duana (oko 1348) Sintagma Matije Vlastara je u skraenom obliku prevedena i recipirana u Srbiji. Kao znaajan izvor prava javljaju se u Vizantiji od X veka (sauvane u veem broju od druge polovine XI veka) i povelje. Najee su dodeljivane manastirima, a ako su bile snabdevene zlatnim peatom nazivane su hrisovulje. Stvarno pravo. Poto je proces feudalizacije u Vizantiji tekao usporeno i sa osobenostima, feudalna svojina se u Carstvu nikada nije oformila u onoj meri kao to je to bio sluaj sa zapadnoevropskim monarhijama. Do XII veka dominira privatna svojina, koja se uglavnom javlja u tri oblika: 1) svojina slobodnih seljaka nad sitnim i srednjim posedom; 2) svojina vizantijskih magnata nad veleposedima, i 3) svojina gradskog stanovnitva. Od XII veka, posebno sa uvoenjem pronijarskog sistema, preovlauje i u Vizantiji feudalna svojina. Ostali instituti stvarnog prava (dravina, zaloga i slubenost), koji su nastali u rimskom pravu, bili su u Vizantiji poznati i primenjivani. Obligaciono pravo. Rimsko obligaciono pravo, regulisano u Justinijanovoj kodifikaciji, vrlo je malo menjano u vizantijskom zakonodavstvu. Ali, sa smanjivanjem robno-novane privrede i opadanjem vizantijskog dravnog sistema, mnogi instituti rimskog obligacionog prava nisu primenjivani. U sutini, vizantijsko obligaciono pravo nije donelo nikakvih novina u odnosu na rimsko. Porodino pravo. Najvee promene u odnosu na rimsko ogledale su se u vizantijskom porodinom pravu. Razlog lei u injenici da je u Vizantiji brak bio regulisan normama crkvenog (kanonskog) prava, to u Rimu nije bio sluaj. Sklapanju braka je prethodila veridba, koja je kao i brak bila praena crkvenim obredima. Veridba, koju je sankcionisala crkva nije se mogla samovoljno raskinuti i imala je snagu venanja. Radi priznanja punovanosti veridbe, zahtevali su se isti uslovi kao i za brak, izuzev uzrasta. Razlozi za raskid veridbe bili su sledei: obostrana elja verenika da ne stupe u brak; veridba bez znanja i pristanka roditelja i staratelja; bliski stepen srodstva izmeu verenika; nesposobnost za brani ivot; razvratno ponaanje mladoenje ili neveste; izvrenje tekog krivinog dela od strane bilo kog od verenika; neizvesno odsustvo u toku od tri godine; teka bolest; duevna bolest u trajanju od dve godine; elja da stupi u manastir. Brak se sklapao crkvenim obredom. Uslovi za sklapanje braka bili su sledei: 1) navrenje branog uzrasta (14 godina za mukarca, 12 godina za ene); 2) pristanak buduih branih drugova, njihovih roditelja i staratelja; 3) bezbranost, odnosno da nijedan od buduih branih drugova vie nije u drugom punovanom braku, i 4) odsustvo bliskog stepena srodstva. Bilo je dozvoljeno stupiti u brak tri puta za redom, dok je etvrti brak bio zabranjen.

84

U Vizantiji je bio dozvoljen razvod braka, pri emu se pravila razlika izmeu razvoda koji je zavisio od volje suprunika ili je izazvan krivicom jednog od njih (cum damno) i razvoda braka koji nije zavisio od volje suprunika (sine damno). Razvod cum damno bio je vozan za kasnu i zabranu ponovnog sklapanja braka strani koja je bila kriva. Razvod braka sine damno nije predviao kaznu za stranke koje se razvode. Za razvod cum damno zahtevalo se da je ispunjen jedan od sledeih uslova: izvrenje delikta protiv drave, pokuaj ubistva branog druga, pobaaj i preljuba. Brakorazvodni uzrok mogao je biti i suvie lakomisleno ponaanje ene kao na primer: sudelovanje u gozbama sa stranim mukarcima i suvie slobodno ponaanje sa njima, jednonono odsustvo od kue, prisustvovanje trkama u hipodromu, pozorinim predstavama i drugim javnim priredbama. Mada je zakonodavstvo vie vodilo rauna o interesima mukaraca, i ene su imale pravo da u odreenim sluajevima pokreu brakorazvodne parnice. To su: 1) ako mukarac podvodi svoju enu; 2) ako mu bez osnova optui enu za preljubu; 3) ako mu ima ljubavnicu, i 4) ako se u toku dueg vremena krije od svoje ene. Prilikom razvoda cum damno ena gubi pravo na materijalno izdravanje od strane mua, kao i pravo da nosi njegovo ime. Razvod sine damno mogao se dobiti kada su postojali sledei sluajevi: 1) nesposobnost za brani ivot; 2) dugotrajno, neizvesno odsustvo jednog od suprunika; 3) zarobljavanje u ratu (jer se zarobljenik pretvarao u roba), 4) duevna bolest; 5) stupanje u manastir, i 6) posveenje za episkopa. Prilikom razvoda sine damno ena moe koristiti ime svoga mua do stupanja u novi brak i ima pravo da trai materijalnu pomo mua. Imovinsko pravni odnosi izmeu suprunika u Vizantiji regulisani su odredbama Justinijanove kodifikacije i nisu se menjali u odnosu na rimsko pravo. Nasledno pravo. Vizantijsko pravo je pravilo razliku izmeu testamentalnog i zakonskog nasleivanja. Za punovanost testamenta, koji je obavezno sastavljan u pismenoj formi, bilo je nuno da je ostavilac bio pri istoj svesti i sposoban da slobodno izrazi svoju volju. Zavetanje su morali potvrditi svedoci koji stavljaju potpise i udaraju peate. Testamenti koje su sainila lica mlaa od 14 godina, gluvonemi, duevni bolesnici, pijanice, rasipnici, izvrioci krivinih dela i otpadnici od hrianstva ne smatraju se punovanim. Prilikom sastavljanja testamenta, ostavilac je morao jedan deo imovine ostaviti svojoj deci i roditeljima. Sa ostalim delom imovine mogao je slobodno raspolagati poto najpre izdvoji miraz i darove koje je dobila ena. Liavanje nasledstva dece i roditelja bez opravdanog razloga povlailo je nepunovanost testamenta. Zakonodavstvo navodi veoma dug spisak razloga zbog kojih je bilo mogue iskljuiti zakonske naslednike, meu kojima treba pomenuti: uvredljivo ponaanje prema ostaviocu, izvrenje razliitih krivinih dela, nemoralno ponaanje, naputanje pravoslavne vere i slino. Osnovna naela zakonskog nasleivanja, koja su utvrena u Justinijanovom zakonodavstvu, primenjivana su i u Vizantiji. Pored toga, vizantijsko pravo je sauvalo i druge institute rimskog naslednog prava: fideikomise, kodicile, legate i slino. Krivino pravo. Krivino pravo u Vizantiji je imalo izrazito klasni karakter. Za isto krivino delo primenjivane su razliite kazne, u zavisnosti od staleke pripadnosti uinioca. Ta razlika se naroito ispoljavala u kaznama koje su se izricale slobodnim ljudima i robovima (kojih je, istina, u Vizantiji vremenom bivalo sve manje). Ako bi, na primer, slobodni ljudi bili sauesnici i pomagai prilikom otmice slobodnih ena, kanjavani su telesnim kaznama i progonstvom. Za isto krivino delo rob je kanjavan spaljivanjem. Prema Prohironu, ubistvo vlastitog roba nije smatrano za krivino delo. Lica mlaa od sedam godina i duevni bolesnici nisu mogli biti krivino odgovorni. Neodgovornima su smatrani i oni koji su uinili krivino delo u stanju jake razdraenosti (afekta) i oslobaani su od kazne. Ubistvo lopova nou ili preljubnika, uhvaenih na delu, nije povlailo 85

kaznu. Nisu kanjavana ni ona krivina dela koja su izvrena iz nehata. Za pokuaj i sve oblike sauesnitva (podstrekivanje, pomaganje) propisivana je ista kazna kao i za izvreno krivino delo. Povratnici (lica koja su ponovo izvrila krivino delo) su u svakom narednom sluaju sve stroije kanjavani. Mada u vizantijskim zakonicima krivina dela nisu sistematizovana po grupama, mogu se ipak izdvojiti najznaajnije vrste delikata. a) Krivina dela protiv drave. U ovoj grupi najznaajniji delikti su zavera protiv cara, pobuna i veleizdaja, koji su se kanjavali smrtnom kaznom. b) Krivina dela protiv crkve i religije. Ovde spadaju naputanje vere, jeres, mnogobotvo, prelaz na mojsijevsku (jevrejsku) veru, otvaranje grobova i pljakanje mrtvih, krivokletstvo i vradbine. c) Krivina dela protiv imovine. Meu njima su poznati: kraa, koja se kanjavala bievanjem i nadoknaivanjem dvostruke vrednosti ukradenih stvari, pljaka, razbojnitvo, paljevina i nehatno postupanje sa tuom stvari. d) Krivina dela protiv porodice i polnog morala. U ovu grupu spadaju nasilni brak, bigamija, preljuba, rodoskrnavljenje, silovanje, polno optenje sa maloletnicima, homoseksualnost i sodomija (polno optenje sa ivotinjama). Kazne za ova dela su smrtna, progonstvo i sakaenje. e) Krivina dela protiv linosti. Meu ovim delima najvei znaaj ima ubistvo, koje se kanjava smru odsecanjem glave. Ubistvo srodnika kanjavalo se spaljivanjem. Ostali delikti koji spadaju u ovu grupu su telesna povreda, tua, prodaja slobodnih ljudi u ropstvo i kleveta. Vizantijski zakonici poznaju uglavnom sledee vrste kazni: a) Smrtna kazna, koja se izvravala odsecanjem glave, veanjem ili spaljivanjem. b) Sakaenja i telesne kazne. One su bile najrasprostranjenije i sastojale su se u seenju nekog dela tela (najee onog kojim je delikt izvren), bievanju i batinanju. c) Novane kazne su primenjivane uglavnom za nanoenje materijalne tete i ile su u korist oteenih. d) Konfiskacija imovine vrena je kod krivinih dela protiv drave, nad imovinom jeretika i udatih ena koje ive sa svojim robovima. e) Progonstvo se retko primenjivalo kao jedina kazna, ve najee kao dopunska sankcija uz sakaenje. f) O kaznama lienja slobode (zatvora) imamo malo podataka i verovatno je da su se retko primenjivale. Sudski postupak. U Vizantiji su u odnosu na Rim pootrena naela istranog, inkvizicionog postupka u krivinim sporovima. Poinje da se primenjuje tortura (muenje) i ne uzimaju se u obzir pismene izjave svedoka. U krivinim sporovima sudije su obavezne da ispituju okrivljene i svedoke, svakog posebno, i da njihove izjave konstatuju pismeno. Svedoci u krivinim sporovima su pozivani odlukom sudskih organa i obavezni su da se pojave pred sudom. Detaljno je bilo predvieno ko ne moe biti svedok: maloletnici, ene, najamni radnici, maloumna lica, sluge, ortaci za ortake, sinovi za oeve i obratno, gluvi, nemi, jeretici i Jevreji u sporovima protiv ili izmeu hriana. Od svedoka se trailo da u izvesnim sluajevima poloe zakletvu.

3. FRANAKA DRAVA
POSTANAK I RAZVOJ FRANAKE DRAVE Najveu dravu na prostoru zapadne i srednje Evrope u ranom srednjem veku osnovali su Franci. Franci ine skupinu germanskih plemena, koja se pominje prvi put u III veku. Manja 86

plemena i delovi plemena okupili su se u tri vee plemenske grupe: Salijske Franke, Ripuarske Franke i Hate. Salijski Franci su bili naseljeni u oblasti donje Rajne, oko njenog ua, pa se pretpostavlja da otuda dolazi i njihovo ime (od sal so, a moda i od imena reke Isel). Druga skupina je bila nastanjena na obalama (ripes) srednje Rajne, pa nosi naziv Ripuarski Franci. Hati su iveli istonije, na teritoriji nemake Frankonije. Salijci su ubrzo postali vojniki najsnanije, pa prema tome i najuticajnije franako pleme, kome su se uskoro potinila ostala plemena. Ve u IV veku su se Franci naselili na teritoriji rimske drave kao federati. Sredinom V veka pomogli su rimskoj vojsci u borbi protiv Huna, pod vostvom kralja Meroveja. Ubrzo posle toga su Francu zaposeli celu severnu Galiju, priznajui rimsku vlast. Deset godina posle pada zapadnog rimskog carstva, franaki kralj Klodvig, Merovejev unuk, pobedio je poslednjeg rimskog namesnika Galije, te proirio franaku vlast do vizigotske teritorije. Verovatno zahvaljujui ovoj pobedi, Klodvig je uspeo da izbori prvenstvo nad ostalim franakim plemenskim poglavarima. Tako je kraljevska vlast u Franakoj pripala Klodvigu i njegovim naslednicima, dinastiji koja je po Klodvigovom dedi Meroveju nazvana Merovinzima. Sledeih decenija Franci su ratovali sa susednim germanskim plemenima, Alamanima i Vizigotima. Posle pobede nad Alamanima, Klodvig je primio hrianstvo, katoliko, a ne arijansko kao veina drugih germanskih naroda, to je Francima pribavilo naklonost pape. Pobedom nad Vizigotima, gotovo cela Galija je dospela pod vlast Franaka. Posle Klodvigove smrti 511. godine dravna teritorija je podeljena meu etvoricom njegovih sinova, to je postao obiaj pri nasleivanju dravne vlasti u Franakoj. Ova podela je dovela do borbe za prevlast, koja je zavrena tek za vreme Klotara I, 558. godine, kada je ponovo ujedinjena dravna teritorija. Drava se i dalje teritorijalno uveavala. Franake granice su se irile redom na Bretanju, ostrogotsku dravu, teritoriju Bavaraca. Zahvaljujui pomenutom obiaju deobe dravne teritorije posle smrti vladaoca, nastala je posle Klotareve smrti borba oko vlasti izmeu njegovih sinova, koji su ponovo podelili dravu. Izdvajaju se posebne oblasti: zapadna Galija se poinje nazivati Neustrijom, tokovi Mozele i Meze sa oblastima Bavaraca, Alamana i Tirinana Austrazijom, a Burgundija i stara oblast Salijskih Franaka inile su takoe zasebne oblasti. Meusobne borbe naslednika i slabost dravne vlasti koristila je aristokratija, kojoj su suparnici davali znatne privilegije i inili ustupke da bi je pridobili za sebe. Naroito jaaju upravnici dvora, majordomi, koji dre sve najvanije dravne funkcije. Borba oko prestola izmeu brojnih naslednika, uz uee aristokratije i sve veu vlast majordoma obeleavala je i dalji razvoj franake drave. Prvi pokuaj da se sin jednog majordoma i formalno proglasi kraljem bio je sredinom VII veka, ali se zavrio neuspehom. Meutim, vlast kraljeva je bila sve slabija, a posle smrti Hilderika II 675. godine, merovinki kraljevi nemaju vie nikakve stvarne vlasti. Prava dravna vlast bila je u rukama aristokratije i majordoma. Tako je u Austraziji svu vlast uzeo majordom Pipin Heristalski. Unutranje borbe u dravi uspeo je donekle da suzbije njegov sin Karlo Martel i da pod svoju upravu okupi sve delove drave. Karlo Martel je spreio pokuaje Arapa sa teritorije panije da osvoje Akvitaniju, 732. godine u bici kod Poatjea. Posle ove pobede je i Akvitanija (juna Francuska) priznala vrhovnu vlast Franake. Karla Martela nasledila su dvojica sinova, Karloman i Pipin Mali. Poto se Karloman povukao u manastir, Pipin Mali je 750. godine traio od pape miljenje o kraljevskoj vlasti: Treba li titulu da nosi onaj ko stvarno upravlja zemljom, ili onaj ko nema nikakvu vlast? Dobivi od pape odgovor da titulu kralja treba da nosi ona] ko stvarno vri kraljevsku vlast, Pipin Mali se na skuptini vlastele u Soasonu 751. godine proglasio kraljem Franaka. Tako je u Franakoj prestala vlast dinastije Merovinga i ustoliena nova dinastija, koja se po Karlu Martelu nazivala Karolinizma.

87

Za vreme vladavine Pipina Malog Franaka je ponovo proirila svoju teritoriju. U dva sukoba sa Langobardima, Franci su ih primorali da priznaju franaku vrhovnu vlast i da ustupe papskoj dravi Ravenski egzarhat. U ratu protiv Arapa, Pipin Mali je takoe osvojio neke oblasti. Posle Pipinove smrti nasledila su ga dvojica sinova, Karlo i Karloman. Poto je Karloman umro, ostao je jedini vladar Karlo, nazvan Veliki. Za vreme Karlove vladavine, Franaka je dostigla vrhunac svoga razvoja. Karlo Veliki je proirio dravnu teritoriju pokorivi potpuno Langobarde 774, pobedivi Sase 785, a Avare 796-803. godine. Od 795. do 812. godine osvojio je od Arapa oblast od Pirineja do reke Ebro. irenje drave i jaanje politike vlasti dovelo je do ideje o obnavljanju zapadnog rimskog carstva. Na Boi 800. godine Karlo Veliki je krunisan za cara Rimljana, toboe neoekivano i protiv svoje volje. Za vreme vladavina Karla Velikog franaka drava je obuhvatala veliki deo srednje i zapadne Evrope. U njenim granicama su bile teritorije dananje zapadne i deo istone Nemake, Belgije, Holandije, vajcarske, Francuske, severne panije, severne i deo srednje Italije, Austrije, severozapadnih delova Jugoslavije i zapadnih delova ehoslovake. Naslednici Karla Velikog nisu bili sposobni da nastave njegovu politiku i sauvaju dravu. Meu unucima Karla Velikog voene su teke borbe za vlast, koje su se zavrile sporazumom o podeli drave, 843. godine u Verdenu, tzv. Verdenskim ugovorom. To je bila deseta, konana deoba drave. Lotaru je pripala Italija i pojas koji se protezao od Pro-vanse do Frigije, Karlu elavom zemlje zapadno od Lotarovih, A Ludvigu Nemakom zemlje istono od Rajne i manje teritorije zapadno od Rajne. U svim karolinkim zemljama je bilo nesreeno stanje. Slabost vladalaca koristila je mona vlastela, a stabilnost drave ugroavali su i spoljni neprijatelji, od kojih su najopasniji bili Normani. Krajem IX veka franako carstvo se konano raspalo na 5 kraljevstava i dva vojvodstva (Francuska, Nemaka, Italija, Severna Burgundija, Arelat donja Burgundija, Akvitanija i Bretanja). Dinastija Karolinga je uglavnom bila izumrla. Drutveno-ekonomski odnosi u Franakoj. Drutveno-ekonomski odnosi u Franakoj su se znatno menjali tokom vremena. Na poetku postojanja drave, u V i VI veku oni imaju jo brojna obeleja prvobitne zajednice, a u karolinkom periodu stiu ve osobine razvijenog feudalnog sistema. Za sve vreme postojanja franake drave najvanija privredna grana je bila poljoprivreda. Osnovnu masu proizvoaa u prvo vreme ini slobodno seosko stanovnitvo. Kao kolektivno vlasnitvo, zemlja pripada veim krvno-srodnikim zajednicama. Vremenom se one raspadaju u manje jedinice, velike zadrune, patrijarhalne porodice, koje se javljaju kao novi sopstvenici zemljinog poseda. U zajednikoj svojini seoske optine ostajala su nepodeljena zemljita, ume i panjaci. Vremenom se patrijarhalne porodice raspadaju na manje, a posed krajem VI veka dobija karakter privatne svojine. Prelazak zemlje u privatnu svojinu uslovio je bru diferencijaciju meu seljacima. Poinju se razlikovati bogatiji, srednji i siromani seljaci. Siromani seljaci sve tee uspevaju da ekonomski opstanu, usled ratnih pustoenja, zaduivanja, nemogunosti plaanja sudskih globa, poreza, darivanja zemlje crkvi i sl. Posledica ovakvog stanja je gubitak imanja i ukljuivanje seljakih poseda u velike zemljine posede svetovnih i crkvenih velikaa i preuzimanje niza obaveza prema gospodaru. Na franakom selu se u poetku sreu i dve kategorije neslobodnog stanovnitva: robovi i liti. Robovi su bili puna svojina gospodara, koji ih je mogao ubiti, prodati i vratiti ako pobegnu ili budu ukradeni. Rob nije mogao sklopiti brak, gospodar je imao pravo da mu sudi. Vremenom se poloaj roba poboljao, uglavnom pod uticajem crkve. Gospodar gubi nad njim pravo ivota i smrti, rob ima pravo azila. Mnogo je laki poloaj crkvenih i kraljevskih robova. Rob je postajao roenjem, sudskom osudom, prodajom samoga sebe, zarobljavanjem u ratu. Robovi su se mogli

88

osloboditi razliitim nainima. Poloaj osloboenih robova nije bio izjednaen sa poloajem slobodnih ljudi. Liti su bili stanovnici germanskog porekla, verovatno potomci germanskih plemena koja su Franci pokorili, ali ih nisu pretvorili u robove. Liti su mogli zakljuivati brak, posedovati imovinu, imali su pravnu i poslovnu sposobnost. Lit je vezan za zemlju, od koje je gospodar ne moe odvojiti. Gospodaru duguje radne i naturalne obaveze. Lit je postajao slobodan putem formalnog osloboenja, kao i rob. Zateeno galo-rimsko stanovnitvo je takoe bilo raslojeno. Ono se delilo na tri glavne grupe: galo-rimski veleposednici, koji su uivali manju pravnu zatitu nego slobodni Franci, ali su zadrali svoje posede. Njih je kralj esto pozivao na dvor u razne slube ili iz poasti, te se nazivaju convivae regis (gosti kod kraljeve trpeze). Drugu kategoriju ine slobodni vlasnici imanja possessores, a treu tributarii, posednici zemlje koji su bili obavezni na plaanje dabina, verovatno bivi koloni. Njihov je poloaj izjednaen sa litima. Na drugoj strani obrazuje se sloj veleposednika. Kralj dodeljuje imanja sa zavisnim ljudima (robovima i kolonima) lanovima svoje vojne pratnje i slubenicima kao nagradu. Imanja su davana prvobitno iz kraljevog poseda, ali sa pomenutim raslojavanjem sela, ovi posedi su zahvatali i teritorije seoskih optina. Krajem merovinkog perioda izgrauje se feudalni posed, koji e sa malim promenama ostati i u karolinko vreme. Slobodni seljaci, koji su se odrali pored zavisnih, potpuno nestaju u IX veku. Razliite kategorije zavisnog seoskog stanovnitva, bivi slobodni seljaci, robovi, liti i koloni se izjednauju; Oni rade na posedu feudalca, koji se naziva villa. Vila je veliki posed, koji je podeljen na nekoliko delova. Jedan deo ostaje feudalcu kao njegova privatna svojina, alod, pod njegovom linom upravom. To je uglavnom zemljite oko nastambe, koje se obrauje radnom snagom robova u prvo vreme, a kasnije radnim obavezama zavisnog stanovnitva. Na ovom delu poseda koncentrisana je i zanatska proizvodnja. On iznosi obino oko 1/3 veleposeda. Drugi deo poseda izdeljen je na mansus-e, seljaka gazdinstva, koja su osnovne proizvoake jedinice. Seljak je obavezan da gospodaru daje razliite naturalne dabine i obavlja razne poslove za njega. Trei deo poseda pripada takoe gospodaru, ali ga koriste svi stanovnici zajedniki. To su obino ume i panjaci. Villa je izrazito autarkina (samodovoljna) privredna jedinica, proizvodnja je naturalna. Zanatstvo je razvijeno samo unutar poseda, radi zadovoljavanja potreba njegovih stanovnika. Neto je razvijenije zanatstvo na crkvenim imanjima (zidarstvo i drugi slini zanati), radi izgradnje i opremanja crkava i manastira. Trgovina je vrlo oskudna i njom se bave preteno stranci, uglavnom sa istoka, a kasnije i domae stanovnitvo, iako e trgovina do kraja ostati slabo razvijena. U periodu vladavine Karolinga je zavreno organizovanje feudalne klase i uvren sistem feudalnih vazalnih odnosa, koji e vladati u zapadnoevropskim zemljama u razvijenom feudalizmu. Feudalna klasa je nastala u Franakoj spajanjem galorimskog veleposednikog sloja sa germanskom rodovsko-plemenskom i vojnikom aristokratijom. U poetku vladalac daje posede lanovima svoje vojne pratnje i slubenicima kao nagradu za obavljanje dravnih poslova. Posedi su za vreme Merovinga davani u svojinu, to je dovelo do brzog smanjenja kraljevskog zemljinog fonda i slabljenja kraljevske vlasti. Kasnije je uobiajeno da se posed daje na korienje, za vreme dok traje sluba. Takvo darivanje se naziva precarijum ili beneficium. Slabosti ovog sistema bile su zloupotrebe i nepanja korisnika, esto izigravanje obaveze vraanja poseda po prestanku slube. I takva darivanja su slabila ekonomski poloaj vladalaca, te oni esto, da bi uveali svoj zemljini fond, vre sekularizaciju (prelaz crkvenih dobara u svetovne ruke). Izlaz iz ovakve situacije naen je u uspostavljanju novih odnosa izmeu darodavca i feudalca, utvrivanju meusobnih obaveza i vernosti. To su odnosi vazaliteta. Vazalni odnos podrazumeva obavezu doivotne vernosti vazala senioru, obavezu vrenja vojne 89

slube, a sa druge strane obavezu seniora da titi i materijalno obezbedi vazala. Ovo materijalno obezbeenje se moglo postii darivanjem poseda, te se vazalitet i beneficij spajaju. Tako je darivanje poseda postalo sastavni deo ceremonije uspostavljanja vazalnog odnosa. Vazalni odnosi nisu uspostavljani samo izmeu vladaoca i feudalaca. I feudalci su stupali u seniorsko-vazalne odnose sa niima od sebe, tako da su oni vremenom obuhvatili celokupno slobodno stanovnitvo, te je formirana neka vrsta piramide u drutvu. Kapitularom iz 847. godine Karlo elavi je naredio da svaki slobodan ovek treba da ima svoga seniora. Pred kraj karolinkog perioda ustalio se obiaj da senior posle smrti svoga vazala, novim obredom ostavlja isto imanje kao beneficij njegovom sinu, to je poetak faktikog nasleivanja imanja, tj. pretvaranja beneficija u svojinu. Poloaj feudalaca uvren je i poboljan i ustanovom imuniteta. Imunitet je prvobitno predstavljao osloboenje od poreskih obaveza one zemlje koju je poklonio kralj iz svog zemljinog fonda. Kasnije se pojam imuniteta proiruje i sastoji se od zabrane kraljevim slubenicima da ulaze na feudalni posed. Ovu privilegiju uivale su u poetku samo crkve i opatije. Kasnije se ona proiruje i na svetovne feudalce i obuhvata i sudska, poreska i upravna ovlaenja. ORGANIZACIJA VLASTI U FRANAKOJ DRAVI Centralni organi vlasti a) Kralj Na elu Franake drave nalazi se kralj, od 800. godine car. Iako kraljevska vlast u Franakoj dravi nosi izvesna obeleja rimskog shvatanja vladalake vlasti, ona se ipak u osnovi od njega bitno razlikuje. Rimsko shvatanje posmatra vladalaku vlast kao ovaploenje opteg, javnog interesa, vladaoca kao predstavnika drave. Drava i javni interes osiguravaju kontinuitet vlasti, koja je trajna, dok je linost vladaoca promenljiva. Franako shvatanje prirode vladalake vlasti je drugaije, franaki kralj vri vlast jer je najmoniji. On se smatra gospodarem dobara i ljudi, kao njihov sopstvenik. Kao ratni voa on je osvojio, zadobio dravnu teritoriju, te je smatra svojim plenom, svojom imovinom. Njegova vlast nad podanicima ima lini karakter, oni mu lino duguju poslunost, velikai su duni da poloe zakletvu vernosti kralju (leudesamio). Njegovi podlonici se zaklinju na vernost njima, te celokupno stanovnitvo na taj nain duguje vernost kralju. Da obezbedi ovu vernost, kralj deli imanja raspolaui dravnom teritorijom kao svojom imovinom. I dravne funkcije imaju privatan karakter, smatraju se linim ovlaenjima kralja. Otuda naredbe kralja, zakonodavne i izvrne, imaju snagu samo za njegova ivota. U sluaju kraljeve smrti, drava se, kao da je privatni posed deli meu kraljeve sinove, ravnopravno, bez prvenstva najstarijeg. Iz svega toga sledi da kraljeva vlast u Franakoj ima patrimonijalni karakter i da nisu odvojeni javnopravni od privatnopravnih elemenata. Kralj ima nekoliko ovlaenja. Na prvom mestu je tzv. mundium. Mundium je germanska ustanova obiajnog prava i oznauje vlast oca porodice. Putem mundiuma, kralj je zatitnik, sudija i pomiritelj. Sudska ovlaenja su mu dosta ograniena, jer kralj sudi samo kada ga stranke pozovu. Pod izriitom sudskom zatitom kralja su neka mesta (dvor, crkve) i linosti (slubenici, biskupi). Isto tako se kralj smatra zatitnikom siroadi, udovica, Jevreja. Bannus predstavlja neogranieno pravo kralja da izdaje naredbe ili zabrane. Postoje naredbe upravnog karaktera, naredbe o sazivanju vojske, o nametanju kuluka, zakonodavne naredbe (koje su retko izdavane za vreme Merovinga), koje se izdaju u obliku edicta ili praeceptiones. Potovanje kraljevih naredaba obezbeeno je razliitim kaznama. Naredbe koje proizlaze iz mundiuma ili banusa vaile su samo za ivota kralja koji ih je izdao. Kraljevi su imali i neke funkcije koje vode poreklo iz rimske dravne tradicije: pravo kovanja novca, uvoenja poreza i sl. 90

U karolinkom periodu razvija se zakonodavni bannus. Kralj formulie svoju volju na optiji nain, koji obavezuje sve podanike. Ovi zakonodavni akti nazivaju se kapitulari. Po sadrini i nameni razlikovale su se tri vrste kapitulara. U karolinkom periodu prilikom nasleivanja prestola poinju da uestvuju i skuptine feudalaca. Jo za vreme ivota vladalac je sazivao skuptinu, koja e formalno izabrati njegovog sina za naslednika i zakleti mu se na vernost. Da bi postupak bio potpun bilo je potrebno i da papa posveti novog vladaoca. U vrenju dravnih poslova vladaocu su pomagali slubenici okupljeni na dvoru, palatium. Palatium se sastojao od nekoliko vrsta slubenika. Consiliarii savetnici, su bili najvii predstavnici crkve i najkrupniji feudalci. Kralj ih saziva kada nae za potrebno i savetuje se sa njima o svim pitanjima. Njihovo miljenje nije ga obavezivalo, ali kada bi ga prihvatio, onda potpisi savetnika daju veu teinu njegovoj odluci. Ministeriali su line sluge vladaoca koji vremenom u skladu sa patrimonijalnim karakterom dravne vlasti poinju obavljati vane dravne poslove. Najvii meu njima je major domus, koji je imao sve veu politiku vlast, da bi na kraju majordomi svrgli dinastiju merivinga. On je upravnik dvora, organizuje ivot na dvoru, sudi ljudima na dvoru, komanduje gardom, rukovodi upravom i predsedava narodnim skuptinama. Comes palatii, dvorski grof, je pre svega sudski organ. On predsedava kraljevom sudu, vodi rauna o izvrenju presuda. Kralj mu poverava brigu o stranim poslanstvima i vojnu komandu. Referendar rukovodi kancelarijom, pisarnicom. Pod njegovim nadzorom se rediguju dravni spisi, on je uvar dravnog peata. Referendar je uvek svetovno lice. Comes stabuli (kasnije konetabl) i mariscalc (kasnije maral) nadziru kraljevske tale i imaju vane vojne funkcije. Na dvoru postoji i neka vrsta kraljeve garde, antrustioni, koji uvek prate kralja i polau mu posebnu zakletvu vernosti. Za vreme Karolinga menja se dvorski aparat, nestaju neka zvanja (majordom, referendar), a uvode se nova. U dvorskom inovnikom aparatu sve veu ulogu igra svetenstvo. Najvanija dvorska funkcija je arhikapelan. On se nalazi na elu dvorskog aparata i svi slubenici su njemu potinjeni. Njegovi su poslovi uglavnom crkvene prirode i on je duhovno lice. Kancelar zamenjuje referendara. On je takoe uvek duhovno lice. U radu mu pomau notari. Comes palatii je dobio u autoritetu ukidanjem zvanja majordoma. Nalazi se na elu celokupne uprave u dravi. S obzirom na obim i vanost posla, kralj esto imenuje vie osoba na ovaj poloaj. Posebna vrsta dravnih slubenika, koje je uveo Karlo Veliki bili su missi dominici, kraljevski izaslanici. Oni su u parovima (jedan pripadnik crkvene jerarhije i jedan svetovni slubenik) putovali po zemlji sa vrlo irokim ovlaenjima. U oblastima koje su im bile odreene oni su sazivali skuptine, primali zakletve vernosti vladaru, objavljivali kapitulare, sudili u posebno tekim sluajevima, primali razne albe i tube, kontrolisali prikupljanje poreza, odravanje puteva, odravanje kraljevih domena, crkvene poslove. U vezi sa ovim poslovima mogli su izdavati samostalna nareenja. Zahvaljujui ovako irokim ovlaenjima, missi su se u vreme slabljenja carstva dosta osamostalili. b) Skuptine. Skuptine su odravane u merovinkom periodu, ali je njihov karakter dosta teko precizno utvrditi. Jednu vrstu skuptina predstavljalo je redovno godinje okupljanje vojske. Skuptina se okupljala meseca marta i imala uglavnom karakter vojne smotre. Druga vrsta skuptine bila je placitum. Placitum je verovatno predstavljalo proirenje vea (consiliarii). Kralj je periodino sazivao velikae da rasprave politika pitanja. I ove su se skuptine sastajale u martu. Skuptina ima iskljuivo savetodavni karakter, ali sa slabljenjem kraljevske vlasti, njena uloga jaa. Vremenom skuptine postaju sve brojnije, jer velikai dovode sa sobom svoje ljude, te one dobijaju karakter narodnih skuptina placitum generale. U karolinkom periodu skuptine postaju organ centralne vlasti. Odravane su dve skuptine. U oktobru se sastajala ua skuptina, sastavljena od vieg svetenstva, visokih 91

dravnih slubenika i najuglednijih predstavnika aristokratije, koja je raspravljala o politikim, upravnim i vojnim pitanjima i pripremala odluke. Skuptina koja se sastajala u maju, placitum generale je donosila odluke o svim vanim dravnim pitanjima. Njoj prisustvuju crkveni i svetovni feudalci. Odluke skuptine nemaju obaveznu snagu, ona ima savetodavni karakter, iako vladalac esto potuje njene odluke. Skuptina je morala da potvrdi kapitulare. Posle smrti Karla Velikog skuptina dobija na znaaju i njena saglasnost postaje neophodna za neke akte kraljevske vlasti. Lokalna organizacija vlasti. Osnovne lokalne jedinice u Franakoj su bile nasleene iz Rimske drave. To su civitates, sa comesom na elu. Franci su doneli svoju lokalnu organizaciju, ija je osnovna jedinica bila pagus sa grofom na elu. Te e se dve jedinice ubrzo poklopiti. Comei ili grofovi imaju u svojim grofovijama vojna, upravna, finansijska i sudska ovlaenja. Delovali su gotovo potpuno nezavisno, imali su mundium i bannus. Grofa je imenovao kralj, koji ga je mogao i opozvati. Za slubu su grofovi bili nagraeni korienjem posebnog zemljinog poseda koji im dodeljuje kralj dok traje sluba (honor) i pravom da zadre treinu sudskih globa i nekih dabina iz svoje grofovije. Mogli su imati i svoje line posede. Zahvaljujui tim brojnim prihodima i mogunostima zloupotreba, grofovi su bili najbogatiji feudalci u svojim oblastima. Pomonik grofa bio je od VI veka vikar. Grofovije su se delile na centene. Na elu centene bio je tungin ili centenarius, koga je birala skuptina slobodnih ljudi centene. Tungin ima iskljuivo sudska ovlaenja. Pored njega su sagibaroni, kraljevi slubenici koji zavise od barona koji izvruju sudske presude. Lokalni vojni organi su vojvode. Oni su mogli biti slubenici kralja ili vojskovoe pojedinih starih plemenskih jedinica. Kraljeve vojvode imaju komandu nad vojskom nekoliko grofovija. U karolinko doba dolazi do nekih izmena u lokalnoj upravi. Pojavljuju se posebne granine oblasti, pod nazivom marke ili markogrofovije. Njih sainjava vie pagusa ili se osnivaju u novoosvojenim oblastima. Markograf, koji je na njihovom elu, ima ista ovlaenja kao i ostali grofovi, ali neto iru vojnu nadlenost. Dolazi i do saimanja funkcija vikara i centenariusa. Centena se ponekad naziva i vicaria. Vikar ima i sudsku i vojnu vlast. Organizacija vojske. Organizacija vojske u merovinkom periodu poiva na optoj vojnoj obavezi. Svaki slobodan ovek je duan da uestvuje u ratu. Grof je pozivao na vojni pohod, a svi slobodni ljudi su bili obavezni da se za rat spreme o sopstvenom troku i odazovu na poziv. Mobilizacija je obino vrena posle vojne smotre u martu. Vojnik je pravno posebno zatien, trostrukim vergeldom24. Neku vrstu stalnih vojnih trupa predstavljali su samo vojni pratioci kralja antrustioni. U karolinkoj eposi dolo je do izvesnih promena u vojnoj organizaciji. Posle arapskih invazija, Karlo Martel je reorganizovao vojsku i uveo konjicu, to je imalo ozbiljne posledice po vojnu organizaciju. Mobilizacija za vojni pohod morala je biti pomerena za maj, da bi konji imali obezbeenu pau, te su i vojne smotre od tada drane u maju. Osim toga, trokovi opremanja konjanika su bili znatno vei od trokova za peaku opremu, to je dovelo do razliitih vrsta vojne obaveze u zavisnosti od imovinskih mogunosti i drutvenog poloaja obveznika. Aktivnu vojnu obavezu ima samo vlastela, a zavisni ljudi su veinom u pomonim slubama (snabdevanje, transport, glasnika sluba i sl.). Porezi. U osvojenim rimskim provincijama franaka drava je sauvala veinu zateenih poreskih obaveza: porez na zemlju, glavarinu, posredne poreze (na trgovinu, putarinu) i javne obaveze: dunost ugoavanja kralja i kraljevskih slubenika, izgradnja i odravanje puteva, mostova i utvrenja, transportne obaveze i sl. Pokuaji da se ove obaveze proire i na franako stanovnitvo nisu uspevali. Meutim, ovi porezi su se takoe brzo izgubili, zbog sve breg opadanja novane privrede, te ih u karolinkom periodu vie ne sreemo. Uvedene su nove dabine.
24

Globa za ubistvo.

92

Prilikom dolaska na redovne godinje skuptine (placita), feudalci su morali da donose poklone kralju, u vrednosti koja je zavisila od veliine njihovih poseda. Naplaivane su takse na kretanje trgovaca, putarina, mostarina i na iznoenje robe na prodaju na trgovima. Stanovnitvo je bilo duno da obezbedi smetaj i ishranu kralju i njegovoj pratnji i drugim dravnim slubenicima prilikom putovanja po zemlji. Ostale su javne obaveze izgradnja i odravanje puteva, mostova i utvrenja. Dravni, kraljevi prihodi su priticali i od dela novanih globa, kovanja novca i slinih izvora. FRANAKO PRAVO Izvori prava. Izvori prava u Franakoj su veoma brojni i razliiti, te se ne moe govoriti o jednom jedinstvenom pravnom sistemu. Pod franakim pravom podrazumevamo pravo koje se primenjivalo na teritoriji franake drave: pravo koje je vailo za pokoreno galorimsko stanovnitvo, pravo koje je vailo za franaka plemena i za ona germanska plemena koja su Franci pokorili. Najzad, u franako pravo spadaju propisi koje su donosili franaki vladaoci. U franakoj dravi je iveo, dakle, veliki broj etniki razliitih zajednica, koje su imale svoja prava. Pokoreni Galorimljani su primenjivali rimsko pravo, koje je bilo suvie razvijeno da bi ga osvajai mogli prihvatiti. Tako je svako pleme primenjivalo svoje pravo, a starosedeoci rimsko. Takav princip primene prava naziva se personalni, za razliku od teritorijalnog, gde za svakog subjekta vai pravo one drave na ijoj teritoriji ivi. U Franakoj su najbrojniji izvori prava bili zbornici kodifikovanih obiajnih prava germanskih plemena, poznati pod optim nazivom leges barbarorum varvarski zakonici. Najpoznatiji meu ovim izvorima su Lex Salica (obiajno pravo Salijskih Franaka, kodifikovano krajem V veka), Lex Ripuaria (obiajno pravo Ripuarskih Franaka), Lex Wisigothorum (vizigotsko obiajno pravo, zabeleeno za vreme kralja Eurika u V veku), burgundski zakon kralja Gundobada, kodifikovan poetkom VI veka i drugi. Za galo-rimsko stanovnitvo su za vreme postojanja varvarskih kraljevina sainjeni novi zbornici rimskog prava, obino kompilacije raznih izvora rimskog prava, koji pokazuju nedovoljno razumevanje rimskih pravnih institucija. To su leges romana barbarorum, rimski zakonici varvara. Najpoznatiji meu n|ima je Lex romana Wisigothorum, koji je 506. godine doneo vizigotski kralj Alarik II, pa je poznat i kao Alarikov brevijar. Franaki kraljevi su takoe, u okviru svojih vladalakih ovlaenja izdavali pravne propise. Iako je zakonodavna delatnost bila slaba u merovinkom periodu, izdavali su kraljevi i tada pravne propise pod raznim nazivima: edicta, praeceptiones, constitutiones, decreta i dr. U vreme Karolinga zakonodavna delatnost je bila intenzivnija, a propisi se obino nazivaju kapitularima. Jedan od najvanijih kapitulara je Capitulare de villis Karla Velikog, izdat izmeu 770. i 800. godine, koji sadri propise o upravljanju kraljevim posedima. Podatke o pravu i pravnim odnosima nalazimo i u brojnim zbornicima formula, obrazaca za akte koji su sastavljani u dvorskoj kancelariji i poliptisima (manastirskim knjigama prihoda). Stvarno pravo. Kao to je ve pomenuto, kod germanskog stanovnitva u poetku postojanja franake drave jo nije bila razvijena privatna svojina. Zemlja prvobitno pripada seoskoj optini (marki), da bi postepeno prela u porodinu svojinu. Deo optinske zemlje (panjaci, ume) je ostao i dalje u zajednikoj svojini seoske optine i zajedniki se koristi. Porodica kao zajednica odluuje o otuivanju imovine. Jo nema testamentalnog raspolaganja. U Salijskom zakonu se mogu nai jo ostaci stare optinske svojine. Strancima je bilo zabranjeno da se nasele na teritoriji seoske optine bez saglasnosti njenih stanovnika. Tek ako bi proveli godinu dana na zemlji, sticali bi pravo da na njoj ostanu. Ako umre neki od lanova optine bez naslednika, njegovo imanje ostaje optini. Isto tako, ako po-rodica prodaje imanje, lanovi optine imaju pravo pree kupovine. 93

Kada se razvila privatna svojina, jo uvek su se mogli uoiti zaostaci kolektivnosvojinskih odnosa, u razlikovanju nasleene, porodine imovine od steene. Samo steenom imovinom je vlasnik mogao samostalno raspolagati, a za otuenje porodine je morao dobiti saglasnost rodbine. Kasnije se ova ogranienja gube i vlasnik moe slobodno raspolagati imanjem. Sa razvojem feudalnih odnosa, seljaci veinom gube svojinu i postaju zavisni od feudalca.. Zemljoposednici imaju puno pravo raspolaganja samo onim delom imovine koji se naziva alod i ima karakter privatne svojine. Drugi deo poseda je optereen obavezom onome od koga je taj deo poseda dobijen, na osnovu vazalnog ugovora. Obligaciono pravo. Obligaciono pravo je u Franakoj nerazvijeno, s obzirom na to da preovlauje naturalna proizvodnja. Neki se ugovori ipak sreu u franakom pravu, u prvom redu ugovor o kupoprodaji. Za zakljuenje ugovora nije dovoljna samo saglasnost volja stranaka, ve je potrebno izvriti i odreene formalnosti. Kod ugovora o prenosu svojine potrebno je izvriti predaju stvari, stvarno ili simbolino. Obaveze iz ugovora se nisu namirivale iz imovine dunika, nego je dunik odgovarao lino. Dunik koji ne izvri svoju obavezu, mogao je pasti u duniko ropstvo. Porodino pravo. Po franakom pravu porodinu zajednicu pre svega vezuje vrsta solidarnost. Ona se ogleda u pravu nasleivanja unutar porodice, obavezi pomoi u sluaju potrebe, jemstva u sluaju duga, odgovornosti za delikte i sl. Ukoliko je pojedinac eleo da se oslobodi ovih obaveza koje proistiu iz porodine solidarnosti, mogao je to da uini sveanom ceremonijom na mallumu. Druga ustanova porodinog prava je mundium. Mundium je vlast odraslih mukih lanova porodice nad ostalim lanovima: oca nad decom, mua nad enom. Mundium ima karakter nadzora i neke vrste starateljstva. Otac ne sme da napusti ili ubije dete, ali mora da da saglasnost za njegovo stupanje u brak, u sveteniki red ili monatvo. Posledice mundiuma su i obaveze osvete u sluaju uvrede ili povrede zatiene osobe. Mundium prestaje punoletstvom mukog deteta (verovatno sa 14 godina), a enska deca udajom prelaze pod mundium mua. Za sklapanje braka je bila potrebna saglasnost verenika i njihovih roditelja. Ceremonija venanja oznaavala je simbolino prenoenje mundiuma sa oca na mua. Davanje nevesti miraza, koje je bilo uobiajeno, postalo je obavezno do kraja VII veka. Razvod braka je bio dozvoljen na osnovu sporazuma supruga, pod uticajem rimskog prava. Jednostranu mogunost razvoda, koju je do VII veka imao samo mu, poetkom VII veka dobija i ena. Crkva poinje dosta rano da se mea u pitanja braka, nastojei da uvrsti brani i seksualni moral. Crkva istie brane smetnje srodstvo, zabranjuje ponovni brak razvedenih lica, strogo kanjava poligamiju. Udata ena dobija miraz i tzv. jutarnji poklon od mua. Ona nad tim dobrima moe imati svojinu, ali je duna da ih prenese na decu ili delimino na muevljeve roditelje, ukoliko ovaj umre pre nje. Nad treinom dobara steenih u braku ena ima pravo plodouivanja. Nasledno pravo. Franako pravo nije poznavalo testamentalno nasleivanje, iako se sa razvojem privatne svojine javlja ustanova tzv. afatomije. Afatomijom se nazivalo zakljuenje ugovora za ivota, kojim sopstvenik prenosi imovinu jednom licu, s obavezom da ono posle njegove smrti tu imovinu preda oznaenom nasledniku. Afatomija je predstavljala zaetak testamentalnog nasleivanja. Mogla se koristiti samo ukoliko ostavilac nije imao dece. Zakonski naslednici de cuiusa u prvom redu njegova deca i njihovi potomci, koji nasleuju po pravu reprezentacije. Ukoliko nije bilo dece, srodnici su nasleivali po tzv. parentelama ili linijama. Parentela je skup srodnika koji potiu od jednog zajednikog pretka. Takvu parentelu ine de cuius i njegova deca. Drugu liniju ine roditelji de cuiusa i njihovi potomci, tj. braa i sestre decuiusa, treu njegovi baba i deda sa svojim potomcima itd. Po salijskom zakonu nasleivali su srodnici do este, a po i ripuarskom do pete linije.

94

Pod uticajem crkve poinje franako pravo postepeno da prihvata i testamentalno nasleivanje. Krivino pravo. Osnov nastanka krivinog prava je krvna osveta. Njeni tragovi su u franakom pravu sasvim slabo vidljivi i javljaju se u malom broju sluajeva. Ako se delinkvent uhvati na delu i odbije da se preda, oteeni i njegova rodbina mogu da ga ubiju. U franakom pravu preovlauje sistem kompozicije, otkupa. U poetku je iznos kompozicije ugovaran u svakom posebnom sluaju, ali kasnije drava propisuje odreene iznose globa. Kazne su odreene veinom u novcu, i veoma se razlikuju po svom iznosu. Veliina otkupa zavisi od teine krivinog dela, pa se globa za najtea krivina dela, ubistvo i telesnu povredu naziva Wehrgeld, a za laka krivina dela Busse. Visina kazne zavisi i od drutvene pripadnosti oteenog i delinkventa. Viim iznosom globe zatieni su pripadnici galo-rimske i franake aristokratije nego slobodni Franci, a najmanjim liti i robovi. Visoko su zatieni ene i deca. Pored novanih, kazne su mogle biti i telesne, batinanje, kojoj se podvrgavaju obino robovi i smrtna kazna. Novac od globa pripadao je delom oteenom ili njegovoj porodici, a delom sudskim organima, tj. kralju. Delinkvent koji nije bio u stanju da isplati globu postajao je rob oteenog ili njegove porodice. Ako pobegne, stavlja se van zakona (ex lex) i svako ga moe ubiti. Obavezu plaanja globe u prvo vreme solidarno snosi i porodica delinkventa, to je zaostatak kolektivne odgovornosti, ali se kasnije kazna individualizuje. Franaki izvori razlikuju ve pojedine stepene vinosti, naroito kod teih krivinih dela. Starijim krivinim propisima su zatieni uglavnom linost i imovina. Salijski zakon predvia vrlo brojne sluajeve krae raznih vrsta stoke. U novijim pravnim propisima, kapitularima franakih kraljeva inkriminiu se nov: prestupi, dela uperena protiv drave i novih institucija. Kanjava se veleizdaja, beanje iz vojske, kovanje lanog novca, kraa iz crkve, lano svedoenje i dr. Kazne za ova dela nisu vie imovinske, ve smrtna i teke telesne kazne. ORGANIZACIJA SUDSTVA I SUDSKI POSTUPAK a) Organizacija sudstva. Osnovni sud u franakoj dravi predstavljala je skuptina slobodnih ljudi centene mallum. Ovoj skuptini predsedavao je stareina centene tungin, a ponekad i sam grof. Izmeu slobodnih ljudi na skuptini bira se najmanje sedam prisuditelja, tzv. rahimhurga, koji su u stvari prave sudije i koji donose odluku o stvari. Oni su morali biti stariji ljudi, pismeni i relativno imuni. Rahimburzi donose presudu, koju tungin proglauje, a sagibaroni izvruju. Pravo suenja vremenom dobijaju i feudalci sa sudskim imunitetom. Najvii sud u dravi je dvorski sud, kojem predsedava dvorski grof. Karlo Veliki je 800. godine izvrio reformu sudstva. Ovom reformom je prestalo uee naroda u skuptini. Umesto rahimburga uvode se stalne sudije, scabini, njih sedmorica, koje postavljaju missi dominici doivotno u tu slubu. Mesto tungina zauzima upravnik centene, vikar. Kao via instanca uvodi se grofov sud, koji sudi krupnije stvari. Znaajno uee u sudskoj vlasti dobijaju missi dominici. Oni mogu predsedavati mallumu i tako vriti sudsku vlast, a mogu sazvati i posebne skuptine radi suenja. Kraljev sud, kao najvii sud u zemlji postaje sloeniji, javlja se nekoliko vrsta dvorskog suda. b) Sudski postupak. Sudski postupak je u franakoj dravi bio istovetan, bilo da se radilo o graanskoj parnici ili krivinom delu. Postupak je poinjao inicijativom oteene stranke. Strogo je formalan. Oteena stranka je pozivala protivnika na sud. Ako se protivnika stranka ne bi odazvala, poziv je ponavljan tri puta, a ako je to bilo uzalud, stranka koja ne doe na sud je kanjavana tekim kaznama ili stavljana van zakona.

95

Ukoliko bi optuena stranka priznala zahtev tuioca, sud je odmah donosio presudu. Ako to ne bi bio sluaj, tuilac je morao sam pribaviti dokaze kojima je podupirao svoj zahtev. Kada se radilo o deliktu, tuenom je odmah izricana kazna ako je uhvaen na delu. Ako nije, on je, a ne tuilac, morao da dokazuje svoju nevinost. Pri tom su koriena razna dokazna sredstva: priznanje, svedoci, zakletva, isprave, ordalije. Priznanje je moglo biti dato dobrovoljno, ili pod torturom, kojoj su podvrgavani uglavnom robovi, a ree slobodni ljudi. Svedoci su davali svoje iskaze pod zakletvom. I pored tekih kazni, esta su bila lana svedoenja. Takozvanu purgatornu zakletvu je polagao okrivljeni da bi dokazao svoju nevinost. U tome mu mogu pomagati sakletvenici (coniuratores). Zakon odreuje njihov broj od 6 do 72, ali je okrivljeni mogao da ih dovede koliko hoe, ponekad i nekoliko stotina. Zakletva se mogla polagati samo na mallumu ili u crkvi. Ukoliko druga strana ospori zakletvu, pristupalo se sudskom dvoboju. Svi ovi dokazi smatrani su verodostojnijim od isprava, izuzev onih koje potiu od kralja. Sve su ostale mogle biti osporavane. Ukoliko sud nije mogao da donese odluku, nareivao je boji sud (ordalije). Bilo je vie vrsta bojeg suda. On poiva na pretpostavci da e Bog intervenisati u korist nevine stranke. Poto sud donese presudu, osueni mora da je izvri. Ako je ne prihvati, moe da se obrati kraljevskom sudu, ali biva kanjen tekim kaznama, ukoliko nije postupio u dobroj veri.

4. ARABLJANSKA DRAVA
POSTANAK I RAZVOJ ARABLJANSKE DRAVE Arabljanska drava je nastala u VII veku, pod osobenim okolnostima. Njen postanak je vezan za pojavu najmlae meu velikim monoteistikim religijama - islama. Neki delovi Arapskog poluostrva su za razliku od njegove unutranjosti, plodne oblasti, koje su relativno rano omoguile napredak tamonjeg stanovnitva i formiranje razvijenih civilizacija. Du Crvenog mora i Adenskog zaliva pruaju se planinske zone, Hedas, Asir, Jemen i Hadramaut, sa dosta padavina i plodnog tla. U tim oblastima se stanovnitvo bavilo poljoprivredom. Izmeu ovog planinskog pojasa i pustinje u unutranjosti se nalaze stepske oblasti gde su se nomadskim stoarstvom bavila beduinska plemena. Najrazvijenija oblast bila je jugozapadna Arabija, koju su u starom veku nazivali Arabia felix (Srena Arabija). Kroz Arabiju su prolazili i vani trgovaki putevi. U plodnim oblastima formiran je niz dravnih tvorevina, koje su bivale plen tadanjih velikih sila. U prvim vekovima nae ere, veina tih drava pala je pod vlast Rima, a potom veinom ostala pod vlau Vizantije. Druga Velika drava pod ijim su neposrednim ili posrednim uticajem bile drave na Arapskom poluostrvu bila je Persija. U veini tih drava vladalo je hrianstvo, a u nekim podrujima judaizam. Arapi su iveli uglavnom u rodovsko-plemenskoj organizaciji. Osnovne jedinice drutva su porodica, rod, pleme i savez plemena. Porodica ivi pod patrimonijalnom vlau oca. Okupljeni rodovi imaju svoga poglavara, a na elu plemena se nalazi eik. Vee stareina, medlis donosi najvanije odluke u plemenu. Zemlja i panjaci su bili u kolektivnoj svojini. Ranije je u kolektivnom posedu bila i stoka, ali je ona prela kasnije u porodinu svojinu. Religija je bila politeistika, sa jakim tragovima animizma. Svaki rod i pleme ima svoje boanstvo. U VI veku poinje postepeno ujedinjavanje arapskih plemena. Centar toga okupljanja bila je oblast Hedasa, slobodna od tuinske vlasti. S obzirom na okolnost da kroz tu oblast prolaze vani trgovaki putevi, arapska plemena se postupno nastanjuju i osnivaju gradska naselja. Najrazvijenije naselje bio je grad Meka, koji postaje sredite plemena Kurejita. U Meki delovi ovog plemena ujedinjuju i svoje plemenske kultove i izgrauju zajedniko svetilite, na mestu gde je odavno postojao kult Kaabe, crnog kamena, meteorita koji je potovan jer je doao s 96

neba. Oko crnog kamena izgraena je etvoro-ugaona zgrada u koju su ugraeni i plemenski idoli. Uspena trgovina dovela je do raslojavanja plemena Kurejita i do izdvajanja trgovake aristokratije. Ona formira i novu politiku vlast, gradsko vee, koje e potisnuti plemenske organe. Deo saplemenika osiromauje do te mere, da mnogi padaju u duniko ropstvo. Da bi proirio svoj uticaj na ostala plemena, u odsustvu jae politike vlasti, trgovaki sloj iz Meke koristi u tu svrhu religiju, nastojei da stvori jedinstveni kult arapskih plemena. U to vreme se meu Arapima javlja i jedna monoteistika sekta, hanefiti. Za razliku od politeistikih verovanja Arapa, hanefiti, pod neposrednim uticajem hrianstva i judaizma, propovedaju postojanje samo jednog, svemonog boga, Alaha. Ujedinjenje arapskih plemena nametalo se kao ekonomska nunost. Daljem privrednom napretku stajale su na putu susedne vizantijske i persijske vazalne zemlje, koje su spreavale razvoj trgovine. Ujedinjenje je bilo nemogue ostvariti pri postojeim plemenskim odnosima, samo nastojanjem tankog sloja trgovake aristokratije. Impuls koji je doveo do konanog ujedinjenja bila je pojava nove vere islama. Osniva islama je bio Muhamed, graanin Meke, pripadnik sporedne grane Kurejita. Roen 570. godine, Muhamed je rano upoznao hriansku i jevrejsku veru, a bilo mu je poznato i uenje hanefita. Upoznajui se sa ovim uenjima, doao je do zakljuka da treba izgraditi novu veru, zajedniku svim Arapima. Po njegovom miljenju hriani i Jevreji su izneverili objavu i pravo uenje koje im je Bog preneo preko proroka, Avrama, Mojsija i Isusa. Oko 610. godine, Muhamed je objavio da mu se Bog obratio kao proroku i naredio mu da propoveda. Vera koju je propovedao Muhamed imala je obeleja sinteze hrianstva, judaizma i hanefizma. Ona je strogo monoteistika, te Muhamed otro kritikuje hriansko uenje o trojstvu. Vernici su duni da se potpuno pokoravaju Bogu (islam znai pokoravanje). U svojim objavama Muhamed propoveda i jednakost muslimana pred Bogom, ravnopravnost, osuuje gramzivost i sebinost, zahteva od bogataa da svoja imanja razdele siromasima. Razumljivo je da su ove propovedi izazvale otpor i mrnju prema Muhamedu kod bogatog trgovakog sloja u Meki. Ne naiavi na jai odziv kod svojih sugraana, Muhamed se preselio u Jatrib, u sporazumu sa tamonjim graanima. Graani Jatriba su oekivali da im Muhamed sa svojim pristalicama pomogne da se oslobode prevlasti jevrejskog stanovnitva u gradu. Muhamed se preselio u Jatrib 622. godine. To se preseljenje naziva hidra, i od tada muslimani raunaju godine. Jatrib je nazvan Prorokovim gradom (Maadinat ai Naabi), Medina. U Medini je Muhamed dalje razvio i sistematizovao svoje uenje. Vremenom Muhamed i njegove pristalice poinju sticati sve vei politiki uticaj. Poinju napadi na Meku, koji su se zavrili pokoravanjem Meke 630. godine. Osvojivi Meku, Muhamed je iz Kaabe izbacio paganske idole i pretvorio je u glavno svetilite islama. Posledica pokoravanja Meke bilo je potinjavanje susednih plemena, a potom i daljih arapskih plemena Muhamedovom uticaju. Do Muhamedove smrti 632. godine bila je ujedinjena gotovo cela Arabija. Naela islama, kao strogo monoteistike religije podrazumevala su i monarhijsku dravnu vlast sa religijskim obelejima. Meutim, ni verske ni politike institucije islama nisu se jo bile uvrstile, te posle Muhamedove smrti dolazi do politike krize. Kako nisu postojala nikakva pravila o nasleivanju vlasti, utvreno je naelo prema kojem Prorokov duh posle njegove smrti i dalje upravlja delima onoga ko posle njega, kao njegov zamenik, kalif, rukovodi molitvama i pobonostima muslimana. Sledei kalifi su bili uglavnom Muhamedovi srodnici. Za vreme Omara, Arapi su 636. godine pobedili Vizantince, te je pod arapsku vlast pala cela Sirija i Palestina. U ratovima protiv Persije osvojena je cela Mesopotamija, a do 651. godine su Arapi, pobedivi Persijance proirili svoju vlast sve do pustinje Kara-Kum u srednjoj Aziji. Na zapadu je osvojen Egipat.

97

Oko polovine VII veka drava je bila poprite borbi za vlast izmeu raznih pretendenata, bliih i daljih srodnika Muhamedovih. Borba je zavrena dolaskom na vlast Muavije, 661. godine, osnivaa dinastije Omajada, koja je vladala od 661 do 750. godine. Sedite drave bilo je premeteno u Siriju, u Damask. Arapi su nastavili svoja osvajanja. Od Vizantije su oduzeli Jermeniju. Na zapadu je do 709. godine pokorena cela severnoafrika obala. Ve 711. godine poelo je osvajanje Pirinejskog poluostrva. Nastavljen je i prodor u srednju Aziju, osvojeni Avganistan, Buhara i Samarkand. U omajadskom kalifatu slabi teokratski karakter dravne vlasti. U to vreme javlja se pokret iita, sloja muslimana nezadovoljnih to u procesu drutvene diferencijacije nisu stekli privilegovan poloaj. U linosti Alija, Muhamedovog sinovca i posinka gledali su olienje ravnopravnosti muslimana. iiti su postali brojna sekta u krilu islama. Poetkom VIII veka arapska ekspanzija je dostigla svoj vrhunac. Pirinejsko poluostrvo je osvojeno 711. godine. Drava je zauzela ogroman prostor. S obzirom na etnike, drutvene i privredne razlike meu stanovnitvom, drava je bila podlona estim krizama. Politike krize su se produbljavale nepostojanjem vrstih pravila o nasleivanju prestola, tako da posle borbi oko prestola 750. godine dolazi na vlast nova dinastija, Abasidi. Dinastija Abasida je premestila sedite drave u Bagdad. Pod uticajem Persijanaca, dolo je do izvesnih reformi dravne uprave. Uvedeno je zvanje prvog ministra, vezira. Abasidski kalifat je dostigao vrhunac svoje moi krajem VIII veka za vreme kalifa Haruna al-Raida. I pored toga, u vreme abasidske dinastije poinje i prvo cepanje dravne teritorije. Jedan preiveli potomak Omajada je izbegao u Magreb, odakle je 755. godine preao na Pirinejsko poluostrvo, zbacio abasidskog namesnika i proglasio samostalni emirat. Neto kasnije odvojili su se Maroko, 788. godine i Tunis, 800. godine. Krajem IX veka se osamostaljuje i Egipat, iako za kratko vreme, da bi se u drugoj polovini X veka ponovo, konano otcepio, pod vlau dinastije Fatimida. Na istoku se 822. godine odvojio Korasan u Persiji. U takvim prilikama teko se jo moglo govoriti o jedinstvenoj dravnoj vlasti. Kalifi u Bagdadu su to bili samo po imenu, este su promene na prestolu, praene stalnim borbama. Posredujui u sukobu neprijateljskih stranaka, uao je u Bagdad 1055. godine voa turskog plemena Selduka, te je time okonao postojanje arabljanskog kalifata. Drutveno-ekonomsko ureenje. U arabljanskoj dravi je u vreme njenog uspona privredni ivot bio veoma bogat i raznovrstan, s obzirom na veliko teritorijalno prostranstvo, koje je obuhvatalo zemlje sa razliitim prirodnim, klimatskim i drugim uslovima. Poljoprivreda i stoarstvo, koji su bili osnovna zanimanja Arapa pre stvaranja drave i dalje ostaju meu najvanijim privrednim granama. Agrarna proizvodnja je bila raznovrsna i produktivna. Osim ovih osnovnih privrednih grana, u gradskim centrima se razvija i cveta zanatstvo. Zanatski proizvodi arapskih zemalja su bili poznati u itavom tadanjem svetu. Paralelno s tim razvija se i trgovina, koja prelazi granice drave i postaje u doslovnom smislu svetska trgovina. Kao posledica visoko razvijene trgovine javljaju se i novani poslovi i bankarstvo. Drutvo u arabljanskoj dravi je takoe veoma raznovrsno, razliitog etnikog porekla, verske pripadnosti, drutvenih i politikih tradicija. Ipak, arapsko pravo deli stanovnitvo na etiri osnovne kategorije. Prva kategorija stanovnika sastoji se od slobodnih muslimana, pripadnika starih arapskih plemena. Njih je relativno malo i imaju privilegovan poloaj. Oni ine klasu osvajaa, obino su profesionalni ratnici i nosioci visokih dravnih funkcija. Sudeluju u podeli ratnog plena, a drava im obezbeuje redovne bogate prihode. ive preteno u gradovima, dvorcima i utvrenim mestima. Drugi sloj ine mavali. To su pripadnici pokorenih naroda koji su preli na islam. Iako Arapi nisu nasilno nametali islam, mavali su uglavnom vii slojevi pokorenih naroda, koji su dobrovoljno preli na islam, nadajui se da e tako sauvati svoj poloaj u drutvu. Pravno, 98

njihov poloaj je slian poloaju klijenata u rimskom pravu. Mavali nisu ravnopravni sa slobodnim Arapima. Ova neravnopravnost je izazivala otpor mavala. Poto se radilo o pripadnicima starih, kulturnih istonih naroda, oni oseaju kao nepravednu supremaciju nerazvijenijih Arapa. Zato se bore za ravnopravnost sa Arapima i postavljanje drava na jedinstvenu osnovu. Zahvaljujui ovom sloju prodiru u arabljansku dravu ustanove i tradicije drugih kultura. Vremenom iezavaju razlike izmeu mavala i slobodnih Arapa. Trea pravna kategorija je obuhvatala pripadnike nekih vera u dravi. To su tzv. zimije, narod ugovora, hriani, Jevreji i istoni zoroastrijanci. Po uenju Kurana, ove religije poivaju na objavi bojoj, ije je svedoanstvo sveta knjiga kitab. Smatralo se da postoji neka vrsta ugovora izmeu mulsimanske i nemuslimanskih zajednica. Bili su duni da plaaju odreene poreze (zemljarinu i glavarinu). Nisu sluili u vojsci, a zabranjeno im je i da vre dravne slube. Uivaju verska prava, bezbednost linosti i svojine. Bez obzira na naelnu zabranu, zimije uestvuju u dravnoj slubi. etvrtu grupu stanovnitva ine robovi. Robovi su postojali ve i u predislamskoj Arabiji. Robovi su u najveem broju zarobljavani u ratu, ili su posle osvajanja pretvarani u roblje. Robovi su mogli postati i roenjem, kupovinom i drugim nainima. Rob ne moe da svedoi, kazna za povredu roba je dvostruko manja od kazne za povredu slobodnog oveka. Rob ima izvesno pravo svojine, nasleivanja i zavetanja. Mogao se eniti sa dozvolom gospodara. Robovi uglavnom nisu radili u poljoprivredi, ve vie kao kuna posluga, u zanatskim radionicama, kao uvari i sl. DRAVNO UREENJE ARABLJANSKE DRAVE Centralni organi dravne vlasti. Na elu drave nalazi se kalif. Kalif je naslednik Proroka, njegov predstavnik i zastupnik. On ima svojstvo verskog poglavara, te njegova vlast ima izrazito teokratski karakter. Nain, dolaska na presto do kraja postojanja drave nije precizno utvren. Prvi kalifi posle Muhameda bili su njegovi roaci koje su birale Muhamedove najstarije pristalice i najblii saradnici. Naelo izbornosti se dugo odralo, makar formalno. Muavija, osniva Omajadskog kalifata je uspeo da veu eika iz cele drave nametne svoga sina kao budueg kalifa, ostavljajui formalno princip izbornosti na snazi. Meutim, kako nije utvreno pravilo o pravu nasleivanja prvoroenog mukog potomka, obino je svaka promena na prestolu praena borbama pretendenata. Pored kalifovih sinova, za presto se bore i lanovi pobonih ogranaka porodice, pozivajui se na princip stareinstva. U VII veku radikalna sekta haridita zahteva da o pitanjima vrhovne vlasti reava cela muslimanska zajednica. Hariditi smatraju da kalif moe biti svaki vernik koga zajednica izabere. Vremenom se izbornost sasvim gubi, a presudan znaaj prilikom stupanja na presto ima zavetajna naredba prethodnog kalifa. Bila je potrebna i saglasnost kandidata. Kalif je morao ispunjavati izvesne uslove: poticati iz porodice ili bar iz roda Muhamedovog, biti punoletan, imati status slobodnog oveka, biti bez telesnih mana. Zahtevali su se i odreeno moralni kvaliteti, kao i izvesno obrazovanje. Glavne kalifove dunosti su bile: uvanje islama istote vere i potovanja verskih obreda, vrenje pravosua, vojni poslovi, unutranja uprava, imenovanje dravnih slubenika i nadziranje naplate poreza. Pored kalifa se izvesno vreme u sistemu vlasti zadrala i skuptina svih eika sa teritorije drave, ura. Skuptina je donosila odluke, koje joj kalif nije otvoreno nametao, nego se trudio da ih obrazloi i opravda. U vreme Abasidskog kalifata izgrauje se aparat dravne vlasti. Pod persijskjm uticajem uvedena je funkcija vezira, koji se bavi neposrednim vrenjem svetovnih funkcija vlasti, to naglaava kalifovo versko poglavarstvo. Vezir ima pravo da postavlja i smenjuje inovnika, 99

dodeljuje plate, nagrade i penzije, kontrolie dravne finansije, ima vrhovnu vojnu komandu, nadzire potansku i policijsku slubu. Za vrenje ovih poslova snosi linu odgovornost. Svaka od granica dravne uprave imala je svoje ministarstvo, divan. U okviru pojedinih resora, divana, mogle su postojati i posebne kancelarije, sa uom nadlenou (medlis). Lokalna uprava, vojska i porezi. Drava je bila podeljena na oblasti kojima su upravljali emiri. Granice emirata su se esto menjale. Emiri su vrhovni zapovednici sa vojnom i politikom vlau. Pored emira postoji i amil, koji uglavnom brine o prikupljanju poreza. Obojica su potinjena neposredno veziru. Emiri su mogli sami imenovati svoje zamenike. U gradovima sa vojnom posadom upravu vri vojni upravnik, a organizovana je policija, trina inspekcija, poreska uprava i sud. Po verskom uenju islama, svet je podeljen na zemlje nastanjene muslimanima i nevernike zemlje. Dunost je muslimana da u svetom ratu, dihadu, osvoje nevernike zemlje. Obaveza je svakog muslimana da uestvuje u tim ratovima. Pored njih mogli su se najmiti i neverniki odredi. Postoje i druge vrste ratnih pohoda, protiv razbojnika, otpadnika od vere, pobunjenika i sl. Vojsku sainjavaju uglavnom dve kategorije: dobrovoljci i stajaa vojska. Organizacija i nain izdravanja ovih dveju vrsta vojske bili su razliiti. Vojsci u vreme dihada mora komandovati po pravilu sam kalif, ali on moe komandu prepustiti i drugome. U poreskom sistemu se pravila razlika izmeu poreza koje je plaalo muslimansko stanovnitvo, i poreza koji su teretili nemuslimansko stanovnitvo. Celokupno nemuslimansko stanovnitvo je plaalo glavarinu, dizju. Posednici zemlje, nemuslimani plaaju i zemljarinu, hara. Muslimansko arapsko stanovnitvo i nearapsko stanovnitvo koje je prelo u islam plaalo je na zemlju desetinu ili uur. Muslimani plaaju jo i zekat, porez koji se prikuplja u korist siromaha i utvren je u godinjem iznosu. PRAVO U ARABLJANSKOJ DRAVI Izvori prava. Pravo u arabljanskoj dravi ima veoma specifian karakter, jer je njegov glavni izvor verska knjiga islama, Kuran. U Kuranu je sauvano Muhamedovo uenje. Kuran je zbirka od 6219 iskaza ili strofa, ajeta, grupisanih u 114 sura ili poglavlja. Po predanju o Muhamedovom ivotu, on je izdiktirao Kuran poslednje 23 godine ivota. Deo ajeta zapisan je i posle Muhamedove smrti, po seanju njegovih pratilaca. Sure su vrlo razliite duine, materija nije svrstana ni hronoloki ni po temama. Sadraj Kurana je vrlo raznovrstan. Tu su izmeane verske, moralne, pravne, politike i privredne odredbe, pa ak i medicinska uputstva. Preteno, ipak, njegov sadraj ima karakter verskih i moralnih propisa, utvruje verske dunosti i nain ivota vernika muslimana. Mnogo je manje odredaba koje imaju karakter pravnih propisa i one se odnose uglavnom na porodino pravo, kao i na poloaj robova. Muhamedovi sledbenici su i posle njegove smrti nastojali da dokue kakva su bila njegova miljenja i stavovi o predmetima koji nisu pomenuti u Kuranu. U tom cilju seali su se njegove celokupne delatnosti, svakodnevnih izjava i postupaka. Ovi komentari i dopune Kurana, svedoenja o Prorokovim stavovima i postupcima nazivaju se hadisi. Prvobitno su hadisi prenoeni usmeno, a kasnije se zapisuju. Ta poslekuranska tradicija nazivala se suna. U drugoj polovini IX veka nainjena je kritika redakcija brojnih hadisa koji su prikupljeni i nainjeni su zbornici. Pored Kurana, ovi zbornici hadisa suna, ine drugi osnov islamske vere i prava. Trei izvor prava u arabljanskoj dravi je idma. Posle razdoblja vladavine prva etiri kalifa poele su se javljati mnogobrojne razlike u miljenjima o pojedinim dogmatskim i pravnim pitanjima. Usaglaena miljenja poznavalaca islama i prava o pojedinim nejasnim pravnim problemima ili formulacijama u Kuranu postaju takoe izvor prava. Poslednji pravni izvor nastaje analognom primenom pravnih pravila ili principa na nove sluajeve. Razvoj drutvenih odnosa je sve ee stvarao situacije kada osnovni izvori prava nisu

100

pruali pravno reenje, te je bilo neophodno nalaziti mogunosti ireg tumaenja postojeih propisa. U praksi je ovo tumaenje ponekad dovodilo i do proizvoljnosti. Na navedenim izvorima prava poiva sistem arapskog prava koje se naziva erijatskim pravom. erijat ili ara znai staza, put, oznaava put kojeg musliman treba da se pridrava da bi ostvario boju volju. erijatsko pravo, kao sistem zasnovan na verskim propisima, vailo je kao pravni sistem i kasnije u svim islamskim zemljama. Pored erijata, izvesnu ulogu u pravnom ivotu dobija i obiajno pravo, adet, kao izvor prava, koji se obino primenjuje onda kada se zakon poziva direktno na obiaj. S obzirom na esto neprecizan i uopten karakter propisa erijatskog prava, razvija se teorijska pravna nauka, koja raspravlja o principima i o primeni prava. U VIII i IX veku pojavljuju se etiri ugledna pravnika, koji e imati sledbenike i tako formirati kole pravnog miljenja. To su Abu-Hanifa, Ibn-Anas, Idris afii i Ibn-Hanibal. Stvarno pravo. Arapski pravnici su definisali teorijski pojam svojine kao skup ovlaenja neogranienog raspolaganja i uivanja stvari. Razraeni su naini sticanja svojine. Prilikom prenosa svojine morala je biti i predata stvar. Svojina se razlikuje od dravine. Poznat je pojam dravine bez pravnog osnova, koja se ne sme tititi ni zasnivati. U pogledu drugih stvarnih prava razlikuju se miljenja islamskih pravnika od rimskog i zapadnoevropskog prava. Pravo zaloge je smatrano ustanovom obligacionog prava. Pravo plodouivanja moglo se zasnovati samo poklonom, a zemljine slubenosti samo zakonskim putem. U pogledu razvoja svojinsko-pravnih odnosa arapsko drutvo pokazuje izvesne osobenosti koje proistiu iz principa erijatskog prava. Te osobenosti dolaze do izraaja sa proirenjem dravne teritorije i osvajanjem ogromnih zemljinih prostranstava. U pokorenim dravama zadravani su postojei svojinski odnosi, ali se javljao problem naina eksploatacije od strane novih gospodara. Naime, u principu musliman nije mogao individualno posedovati zemlju van Arabije. Osvojena zemlja smatrana je dravnom svojinom. To je tzv. mirijska svojina. Zemlja je deljena najuglednijim Arapima u neku vrstu zakupa. Oni su obavezni da plaaju samo uur, a stanovnici poklonjenog imanja glavarinu i zemljarinu. Kasnije posednik dobija pravo da zadri sebi ove dabine. Vremenom ovi posedi dobijaju faktiki karakter svojine, iako su nominalno jo u svojini drave. Druga vrsta svojine je mulk. Mulkovi su prvobitne zemlje arapskih rodovskih i porodinih zajednica. To je puna, prava svojina. Sopstvenik je duan samo da dravi plaa porez, desetinu. U mulk-svojini se nalaze i gradske nekretnine, zgrade, vrtovi i sl. Neki posedi su davani na korienje umesto plate za obavljanje vojnih i civilnih dravnih slubi. To su tzv. ikta-posedi. Oni se posle smrti ili prestanka slube vraaju dravi. Imanja koja drava ustupi verskim institucijama, damijama, medresama, dervikim manastirima, zadubinama, nazivala se vakuf. To je neotuiva, vena svojina ovih institucija. Obligaciono pravo. Obligaciono pravo je razvijeno, s obzirom na razvijene robnonovane odnose. Pravna nauka razlikuje vie vrsta obaveza: 1. obaveze bez uslova i vezane za neki uslov; 2. obaveze gde je zainteresovano jedno ili vie lica; 3. proste i alternativne obaveze; 4. deljive i nedeljive obaveze i 5. jednostrane i viestrane. Pored toga se razlikuju obaveze koje proistiu iz ugovora ili iz priinjene tete. Lice koje nanese tetu bilo umiljajno, bilo iz nehata, duno je da je naknadi. Postoji i obaveza naknade tete koju naine lica koja nemaju punu pravnu i poslovnu sposobnost (robovi, maloletnici) ili domae ivotinje. Pravnu snagu su imale i jednostrane izjave o izvrenju ili neizvrenju neke radnje, tj. zaveti. Ako lice ne izvri zavet, plaa otkupnu rtvu, koja ima dobrotvorni karakter. Za punovanost ugovora su zahtevani odreeni uslovi. Potrebno je prisustvo obeju ugovornih strana. Stranke su morale biti pravno i poslovno sposobne. Nuan je dobrovoljni 101

pristanak na sklapanju ugovora. Ako su ugovori zakljueni pod prinudom, u zabludi ili obmanom, nisu bili punovani. Predmet ugovora mora biti pogodan, mora biti stvaran, odreen i u pravnom prometu. Nije bila propisana stroga forma ugovora. Bila je dovoljna saglasnost volja stranaka, sem za ugovor o zakljuenju braka i o nabavci. U pogledu sistema ugovora, razlikuju se ugovori koji imaju za cilj davanje s tim da se dobije ekvivalent, i svi ostali ugovori. Porodino i nasledno pravo. Brak je zakljuivan ugovorom, koji ispada u ugovore obligacionog prava. Ugovor nije zakljuivan sa enom, ve sa njenim staraocem, a ena je bila predmet ugovora. Postoje tri vrste braka: stalni, privremeni i sa robinjom. Stalni brak je mogao biti zakljuen istovremeno sa najvie etiri ene, pod uslovom da im se obezbedi izdravanje, zaseban stan i posluga. Mladoenja je morao svakoj eni da obezbedi deo imovine, od koje ona prilikom razvoda dobija polovinu. Kao brana smetnja ili uzrok za ponitenje braka smatraju se krvno srodstvo, srodstvo po mleku (dojkinji), tazbinsko srodstvo, nemoral ene i idolopoklonstvo. Brak je sklapan pred kadijom, u prisustvu bar dvojice mukih svedoka. Privremeni brak mogu je samo kod iita. Prilikom sklapanja braka naznauje se i rok trajanja braka. Deca su zakonita i ravnopravno nasleuju oca, ali ena nema naslednih prava. Brak sa robinjom zakljuivali su siromaniji ljudi, koji nisu imali sredstava da izdravaju slobodnu enu. Deca su zakonita. Ako ne stekne ranije slobodu, ena je postajala slobodna posle muevljeve smrti. Razvod je za mua lak i zavisi samo od njegove volje. To je tzv. otpust ene. Brak se moe razvesti i na zahtev ene, ako mu ne izvrava brane dunosti. ena moe kupiti razvod. Brak se moe razvesti i obostranim proklinjanjem. Za razliku od evropskih prava kod kojih nasledstvo podrazumeva ukupnost imovinskih prava i obaveza koje ostaju posle smrti nekog lica, po muslimanskom pravu se nasleuju samo tzv. aktiva. Putem testamenta se moglo raspolagati samo jednom treinom imovine. Potrebni su izvesni uslovi za punovanost testamenta. Imovina se mogla ostaviti samo onome ko nije zakonski naslednik. Testamenti su mogli biti sainjeni u pismenoj i usmenoj formi i u prisustvu dvojice svedoka. Zakonski naslednici su pre svega muki srodnici, potom suprug, pa zatim enski srodnici. U izvesnim sluajevima naslednici gube pravo nasleivanja (nevernici, ubice ostavioca, razvedeni supruzi, robovi). Krivino pravo. Za razliku od graanskog prava, a posebno obligacionog, krivino pravo je veoma nerazvijeno. erijatsko pravo ozakonjuje krvnu osvetu, a nisu definisane ni osnovne institucije krivinog prava. Tako se npr. pomagai i podstrekai ne smatraju sauesnicima krivinog dela. Krivina dela su: 1. nasilja protiv linosti, ubistvo, telesna povreda, koja se kanjavaju putem krvne osvete; 2. dela za koja Kuran propisuje kazne; 3. radnje za koje zakon ne propisuje kazne, ali su suprotne naredbama vlasti. Umiljajno ubistvo je kanjavano krvnom osvetom, ukoliko naslednici ubijenog ne prihvate novani otkup. Za nehatno ubistvo je takoe plaan otkup, a uinilac je duan i da oslobodi roba muslimana ili posti dva meseca. Nisu kanjiva ubistva ili telesne povrede, izvreni u odbrani svoje ili tue linosti ili imovine. Kanjava se i ubistvo tueg roba, otkupom ili krvnom osvetom. Otkup za ubistvo je mogao biti teak, za posebno teke sluajeve, a lak za lake sluajeve ubistva. Za ubistvo ene, otkup je iznosio polovinu redovne sume. Otkup je predvien i za telesne povrede. U drugu grupu krivinih dela spadaju ona dela za koja Kuran predvia kaznu, koju krivcu ne moe oprostiti oteeni. To su preljube, upotreba vina, kraa, razbojnitva, ubistvo sa 102

razbojnitvom, uee u pobuni i bogohuljenje. Kazne za ova dela su preteno smrtne i kazne tekog telesnog sakaenja. Treu vrstu krivinih dela ine skitnjiarenje, bekstvo iz borbe, lano okrivljavanje za neki prestup i lano svedoenje. Kazne su ukor, bievanje, globa i progonstvo. Organizacija sudstva i sudski postupak. Osnovni sudski organ je kadija, koga imenuje kalif. Kadija je morao biti musliman, neporonog ivota, poznavalac arapskog jezika i erijatskog prava. Kadije se imenuju za pojedine oblasti. U komplikovanim sluajevima, kadija ima pravo da zatrai struno miljenje pravnika. Kadija moe imenovati sebi pomonike, naibe, pisare, sekretare, prevodioce. Kadija ima i izvesna javna ovlaenja. Ima funkciju starateljskog organa, vri nadzor nad javnim drumovima i trnicama, nad vakufima, kontrolie izvrenje testamenta. Kadija po pravilu ne dobija platu za svoj posao, to je esto dovodilo do korupcije. Sudski postupak je istovetan i u graanskim parnicama i u krivinim stvarima. Ne postoje posebna pravila o postupku. On je veoma jednostavan. Postupak je usmen i po pravilu je morao da se zavri u jednom zasedanju. Zastupanje pred sudom je doputeno samo u graanskim parnicama. Dokazna sredstva su bila priznanje, svedoci i zakletve. Postupak ima iskljuivo akuzatorski karakter.

II. STALEKE I APSOLUTNE MONARHIJE 1. FRANCUSKA


ISTORIJSKI RAZVOJ FRANCUSKE Meu naslednicima Karla Velikog dolo je do borbi za vlast i nekoliko podela drave. Konana podela je izvrena ugovorom u Verdenu 843. godine. U zapadnim delovima franake drave, dananjoj Francuskoj, zavladao je Karlo elavi. Njegovi naslednici se nazivaju franakim, a potom francuskim kraljevima. U to vreme se u pojedinim delovima biveg carstva poinju upotrebljavati i razliiti jezici: nemaki i romanski, kasniji francuski jezik. Otuda smatramo da istorija Francuske poinje od Verdenskog ugovora. Za vreme poslednjih Karolinga drava je slabila, emu su doprineli i spoljni neprijatelj, naroito Normani u prvoj polovini IX veka. Slabljenje vladalake vlasti pogodovalo je i jaanju krupnih feudalaca, tako da je jedan od njih, pariski grof Ed stekao naroito veliki uticaj. Njegov potomak Hugo Kapet je bio izabran za francuskog kralja na skupu svetovnih i crkvenih velikaa, 987. godine. Vlast prvih Kapeta je bila slaba. Morali su da se bore protiv monih feudalnih gospodara, koji su drali velike delove zemlje: Flandriju, Normandiju, Bretanju, Anu, Burgundiju i Akvitaniju. Od ovih pokrajina je u XI veku ojaala naroito Normandija, iji je vojvoda Viljem Vanbrani (kasnije nazvan Osvaja) 1066. godine osvojio Englesku. Na taj nain je jedan francuski vazal postao engleski kralj, to e dovesti do tekih i dugotrajnih sukoba izmeu dveju zemalja. Uvrivanje feudalnih odnosa u XI i XII veku je dovelo do napretka proizvodnje. Iako preovlauje poljoprivreda, osnivaju se i napreduju i gradska naselja, naroito u XII veku. Gradovi se bore za svoju politiku emancipaciju od lokalne vlastele. To dovodi do meusobnih sukoba i tzv. komunalnog pokreta. Dolazilo je i do oruanih pokreta, kao u gradu Lanu 1112. godine. Prvi kraljevi dinastije Kapeta nastojali su da proire svoje zemlje i uvrste kraljevsku vlast. Ozbiljan udarac teritorijalnom jedinstvu drave bilo je venanje akvitanske vojvotkinje i Henrija Plantageneta, normanskog vojvode i grofa Anua i Mena, koji je uskoro postao engleski kralj. 103

Tako su ogromne teritorije zapadne Francuske dole pod englesko-normansku vlast. Znatnije teritorijalno proirenje drave i uvrenje kraljevske vlasti postigli su Filip II Avgust (11801223) i Luj Sveti (1226-1270). Filip Avgust je od Engleza ponovo osvojio Normandiju, Anu, Men, Turenu i deo Poatua. Za vreme Luja Svetog jo vie jaa kraljevska vlast, naroito sudska. Luj IX je zabranio privatne ratove meu feudalcima i uveo jedinstven monetarni sistem. Relativno sreeno stanje u zemlji dovelo je i do ekonomskog napretka i izvesnog poboljanja poloaja seljaka. Krajem XIII veka javljaju se u francuskoj dravi obrazovani inovnici pravnici, tzv. legisti, vini rimskom pravu i rezultatima bolonjske pravne kole. Oni naroito naglaavaju autoritet kraljevske vlasti, nalazei uzore u poznom rimskom carstvu. Poseban znaaj daju sudskoj vlasti kralja. Legisti su naroito snaan uticaj imali za vreme vladavine Filipa IV lepog (1285-1314). Najvaniji dogaaj njegove vladavine bio je poetak duge borbe francuskih kraljeva protiv papskih nastojanja da podrede i svetovne vladaoce vrhovnoj vlasti crkve. Naime, Filip IV je, pripremajui se za rat protiv Engleza ubrao dabine i od svetenstva, to je izazvalo njihove ogorene proteste, koje je podrao papa Bonifacije VIII. Papa je izdao bulu kojom je objavio da svetenstvo nema materijalnih obaveza prema kralju. U ovoj borbi je konanu pobedu odneo francuski kralj. Posle dueg kolebanja, francusko svetenstvo se stavilo na stranu kralja. U toku ove borbe prvi put je u Francuskoj sazvana skuptina barona, prelata i graana, u Parizu 1302. godine, koja je dala kralju svoju podrku u njegovom sukobu sa papom. Posle ove pobede francuskog kralja, za papu je proglaen episkop Bordoa, pod imenom Kliment V. Sledeih 70 godina pape su bile veinom Francuzi, a sedite pape preseljeno je u Avinjon. Nastojei i dalje da proiri kraljevsku vlast i svoje domene, Filip IV je pokuao da potini Gijenu i Flandriju. Razvijeni flandrijski gradovi su imali tesne privredne veze sa Engleskom, a francuskoj vlasti su pruali trajan oruani otpor. Pravu liniju dinastije Kapeta smenila je na francuskom prestolu 1328. godine sporedna grana Valoa. Dalji razvoj drave usporio je tzv. stogodinji rat izmeu Francuske i Engleske, od 1337. do 1453. godine. Rat je izbio zbog sukoba oko engleskih poseda u Francuskoj, pretenzija engleskih kraljeva na francuski presto i suprotstavljenih interesa Engleske i Francuske u Flandriji. Francuzi su u ratu pretrpeli teke poraze kod Kresija, Poatjea i Azenkura. Najvei teret rata podnosio je osiromaeni narod. Pod pritiskom tekih ratnih poreza dolo je 1358. godine do ustanka pariskih graana pod vostvom Etjena Marsela i velike seljake bune, nazvane akerija. Kralj arl V (1364-1380) je pokuao da konsoliduje dravu i uvrsti vlast, koristei zatije u ratu sa Engleskom. Reorganizovao je dravnu upravu i poreski sistem i uveo najamniku vojsku ; Vojne reforme su imale neposredne povoljne posledice na ishod ratnih operacija, ali arl V ipak nije uspeo da potpuno suzbije Engleze i protera ih iz zemlje. Tekom stanju u dravi doprineli su i unutranji sukobi, krvave borbe izmeu armanjaka i burginjona, stranaka okupljenih oko krupnih lokalnih feudalaca, orleanskog i burgonjskog vojvode. Preokret u stogodinjem ratu nastupio je za vreme vladavine arla VII (1422-1461). Ovom preokretu doprinela je i pojava i uticaj na vojsku i narod Jovanke Orleanke, 1429. godine. Jovanka Orleanka je bila devojka iz naroda, koja je smatrala da je njena misija da oslobodi Orlean opsade i omogui da se kralj krunie. Posle nekoliko uspenih pohoda, Francuzi su povratili sve svoje teritorije, a pad Bordoa 1453. godine je oznaio kraj stogodinjeg rata. Za vreme vladavine Luja XI (1461-1483) dolo je do daljeg teritorijalnog proirenja francuske drave i do uvrenja centralne kraljevske vlasti. Francuskoj su prisajedinjene velike teritorije, Burgundija i Provansa, a neto kasnije i Bretanja. Slomljena je mo krupnih vazala. Kraljeva vlast se oslanjala na graanstvo koje je sve vie jaalo. Iako je poljoprivreda ostala osnovna privredna grana, razvijaju se i manufaktura, trgovina i novani poslovi. Krajem XV i u prvoj polovini XVI veka Francuska zapoinje ratove u Italiji i uspeva da osvoji delove june i severne Italije, koje je ubrzo i izgubila.

104

Kralj Fransoa I (1515-1547) je jo vie uvrstio centralnu vlast. Konano su ureeni odnosi sa Svetom stolicom, Konkordatom od 1516. godine, koji je od tada predstavljao osnovni propis francuske crkve sve do revolucije. Kralj je ovim Konkordatom dobio velika prava nad crkvom, prilikom postavljanja crkvenih velikodostojnika i prilikom ubiranja prihoda. Posle ratova sa carem Karlom V, nemako-panskim vladarom, Francuska je konano stekla puna prava nad Burgundijom, a odrekla se Flandrije i italijanskih pretenzija. U dravnoj upravi je francuski jezik zamenio latinski 1539. godine. Italijanski ratovi su doprineli napretku francuske kulture, koja poinje snano da se razvije, pod jakim uticajem renesanse. U to vreme u Francuskoj sve vie maha dobija protestantizam. Sa irenjem reformacije poinju progoni protestanata, u Francuskoj nazvanih hugenoti, to je dovelo do verskih graanskih ratova, od 1562-1598. godine. Vladavina poslednjih lanova dinastije Valoa obeleena je ovim sukobima. Na strani protestanata bili su feudalci i deo gradova na jugu, branei svoje privilegije, a uz zvaninu crkvu i monarhiju ostalo graanstvo i seljaci. Graanstvu je bila neophodna snana centralna vlast i jedinstveno privredno podruje. Vrhunac sukoba predstavljala je Vartolomejska no, kada je, na dan Sv. Vartolomeja 1572. godine izvren masovan pokolj hugenota. Verski mir uspostavio je novi kralj, hugenot, zaetnik nove, burbonske dinastije, Anri IV (1589-1610). Nantskim ediktom 1598. godine data je sloboda veroispovesti protestantima. Anri IV je ponovo uspostavio autoritet kraljevske vlasti, koji je bio dosta oslabio za vreme poslednjih Valoa. Uz pomo ministra Silija, finansijski i ekonomski je ojaao dravu. Ureen je poreski i carinski sistem. Smanjeni su neposredni seljaki po-rezi, poveane uvozne carine i zabranjen izvoz sirovina. Vladavina Anrija IV predstavlja poetak procvata apsolutizma u Francuskoj. Na poetku vladavine Anrijevog naslednika Luja XIII (1610-1643) kraljevska mo je bila privremeno ugroena, ali je zahvaljujui delovanju prvog ministra, izuzetno sposobnog dravnika, kardinala Rieljea, dobila uskoro obeleja apsolutne vlasti. Za vreme vladavine Luja XIII poslednji put se pre revolucije sastala skuptina stalea, 1614. godine. Ova politika je nala svog nastavljaa u kardinalu Mazarenu, prvom ministru za vreme maloletstva Luja XIV (1643-1715). Slomivi Frondu, pokret feudalaca za ogranie-nje kraljevske vlasti i postigavi uspeh u tridesetogodinjem ratu, Mazaren je omoguio Luju XIV da postane apsolutni gospodar Francuske i najmoniji vladar u Evropi. Ministar Luja XIV Kolber je u zemlji uveo ekonomsku politiku nazvanu merkantilizam, kojom je privredna mo Francuske uveana. Kolonizovane su prekomorske zemlje: Kanada, Lujzijana, Antili, Senegal i Madagaskar. Plemstvo je i dalje nosilac najvie vlasti u zemlji. Ono je inilo vrhove vojnog i administrativnog aparata apsolutistike monarhije, koji je potpuno centralizovan. Za vreme vladavine Luja XIV voeni su mnogobrojni ratovi, kojima je dravna teritorija proirena, ali je drava ekonomski iscrpljena. Porast znaaja graanstva u ekonomskom ivotu drave doveo je do sve veih suprotnosti izmeu buroazije i vladajueg plemstva. Buroazija nastoji da uestvuje u upravi zemlje, u skladu sa svojom ulogom u privrednom ivotu. Politiki je graanstvo obespravljeno i potisnuto. Poloaj seljatva sve je tei, eksploatacija sela sve intenzivnija. U vreme vladavine Luja XV (1715-1774) Francuska je pretrpela nekoliko neuspeha u spoljnoj politici. Lini ugled kralja bio je veoma mali. U to vreme se javlja racionalistikoprosvetiteljska filosofija koja sadri nove ideje o dravi, vlasti, drutvu i politici. Ve se osea nunost reformi. Vreme vladavine Luja XVI (1774-1792) je optereeno optom tekom krizom: privrednom, drutvenom i politikom. Pokuaj dvora da rei teku finansijsku krizu zavrio se izbijanjem revolucije 1789. godine. DRUTVENO-EKONOMSKO UREENJE I PRAVNI POLOAJ STANOVNITVA

105

Drutvena struktura koja je postojala u franakoj dravi izmenila se u Francuskoj od X veka. Feudalni odnosi se razvijaju i utvruju, te se izgrauje postepeno staleka organizacija drutva. Pravni izvori razlikuju sledee kategorije stanovnika: svetenstvo, plemstvo, slobodne ljude i kmetove. 1. Svetenstvo. Svetenstvo je bilo prvi, najugledniji stale. Dravi je svetenstvo neophodno u administraciji, jer je jedino pismeno. Crkva poseduje ideologiju i stavove o dravnoj vlasti. Ona ima ogromne posede na kojima ima feudalna prava kao i svetovna vlastela. Od X veka kraljevi dodeljuju biskupske poloaje. Biskupi polau kralju vazalsku zakletvu, a on ih uvodi u posed (investitura), davanjem episkopskih insignija (oznaka). Nie svetenstvo je potinjeno svetovnim feudalcima. Svetenici imaju pre svega niz poasnih privilegija. Mogu prisustvovati svakoj skuptini, kraljevskom savetu i sednicama parlamenta. Strogo se kanjavalo nasilje nad svetenicima. Osim ovih poasnih prava, svetenstvo uiva i niz praktinih povlastica. Ima iskljuivo pravo korienja crkvenih prihoda. Crkvena dobra nisu mogla prei u svojinu laika. Svetenstvu je sudio iskljuivo crkveni sud. Laiki sudovi nisu smeli suditi kleru, pod pretnjom ekskomunikacije (iskljuenja iz crkve). Izuzetno, ako bi svetenik bio uhvaen pri vrenju krivinog dela, mogle su ga uhapsiti svetovne vlasti, a s tim da ga to hitnije predaju crkvenom sudu. Ako bi svetenik po kazni bio rainjen, predavan je svetovnom sudu, sa molbom da mu se ne izrie smrtna kazna. Svetenici nisu podlegali vojnoj obavezi. U izvesnim sluajevima morali su imati zastupnika u vojnoj slubi, svetovnog feudalca. Crkva je bila osloboena i dravnih poreza i dabina. S druge strane, postoje i izvesna ogranienja pravne sposobnosti svetenika: zabranjeno im je da vre javne slube, da se bave trgovinom. Pripadnicima viih svetenikih redova bilo je zabranjeno da se ene, a kasnije je ta zabrana obuhvatila celokupno svetenstvo. Pripadnici monakih redova nisu mogli imati sopstvenu svojinu, a inae se svojina svetenika nije mogla nasleivati. Duhovnim licima je zabranjeno da uestvuju u sudskom postupku ako je u izgledu bila kazna sakaenja ili smrtna kazna. U apsolutnoj monarhiji je svetenstvo i dalje bili privilegovano, ali se njegove povlastice ipak suavaju, naroito u vezi sa suenjem. I dalje je osloboeno vojne dunosti i javnih tereta. 2. Plemstvo. Kao stale, plemstvo u Francuskoj nastaje kasnije od svetenstva. U franakom periodu i sve do XII veka plemstvo nema karakter zatvorene, privilegovane drutvene grupe u koju se ulazi naslednim putem. Do kraja XII veka plemstvo se moglo stei dobijanjem vitekog statusa, tj. ulaskom u konjaniki vojniki red, putem odreene ceremonije, ili pak pribavljanjem feuda. Posle XII veka samo pribavljanje feuda nije omoguavalo sticanje plemstva. Ako neki bogati graanin kupi feud, nije samim tim postajao plemi. Plemstvo postaje nasledna kategorija. Glavna dunost plemia je vojna sluba, to podrazumeva i posedovanje feuda, koji obezbeuje materijalna sredstva za vojnu opremu i oslobaanje plemia brige oko pribavljanja ivotnih sredstava. Kako veina plemia nije imala mogunosti da opremi sve sinove, to feud nasleuje najstariji, a ostali stupaju u vojnu slubu svoga seniora ili brata i drugih srodnika. Plemstvo se ipak moglo dobiti i drugim putem, a ne samo nasleivanjem. U poetku je pravo da da plemstvo slobodnom oveku imao svaki plemi, ali je ono kasnije ogranieno na kralja i najvee feudalne gospodare. Plemstvo uiva razliite line privilegije. Na prvom mestu su povlastice prilikom suenja. Plemi ima pravo da mu sude njemu jednaki (sud perova). U sudskom dvoboju bori se na konju, pod svojim punim orujem. Ima pravo da nosi oruje, sve do zabrane privatnih ratova. Feudalci ne plaaju javne dabine, poreze, takse i drugo, sem kad se radilo o trgovini, jer se smatralo da to nije dostojno njihovog ugleda. Status plemstva se mogao izgubiti ili se plemi moe degradirati, ako izvri neko neasno delo.

106

Postoji hijerarhija plemstva, koje je meusobno vezano vazalnim vezama: najvie su titule vojvoda i per, potom markiz, grof, vikont, baron, vitez, titonoa i obino plemstvo bez titule. Najvanija prava plemstva su ona koja uiva na svom feudu. On je sopstvenik feuda i gospodar na njemu. Poseduje i privatnopravna i javnopravna ovlaenja. Ubire dabine i zahteva rabote, donosi obavezne odredbe, rasporeuje na vojne dunosti i sudi. a) Vojna sluba. Feudalac je duan da obavlja vojnu slubu vladaocu. Osim toga, on organizuje vojsku i za svoje potrebe. Razlikuju se nekoliko vrsta vojnih pohoda: ratni pohodi, policijska siuba na feudu i odbrana samog feudalnog zamka. Feudalcima vojska slui i u privatnim ratovima koji su besneli do trenutka kada je kraljevska vlast dovoljno ojaala da ih zabrani. Njih je prvo pokuala da sprei crkva, zabranjujui sukobe u vreme verskih praznika i titei svetenike, ene i dobra krstaa. Prema Bomanoaru, kralj Filip Avgust je prvi uveo kraljevih 40 dana, koje je obnovio Luj Sveti; zabranjeno je svetiti se roacima koji nisu prisustvovali uvredi to je izazvala rat. Tako bi se spreilo uvlaenje u sukob ireg kruga ljudi. Za vreme od 40 dana nije se smelo boriti, da bi posrednici pomirili zavaene strane. Konano, ovi su ratovi zabranjeni 1258. godine. b) Pravo suenja. U principu, feudalac sudi svojim vazalima i seoskom stanovnitvu, ali i svakom strancu koji bi na feudu proveo ma i najkrae vreme, 24 sata. Pravo suenja nije jednako. Krupni feudalci imaju iru jurisdikciju nego sitnije plemstvo, ali meu njima ne postoji hijerarhijski odnos u suenju, nego samo podela nadlenosti. U poetku su suenja bila organizovana kao sudovi jednakih. Svakom su sudili pripadnici njegovog stalea, ali to nije bilo zastupljeno u svim oblastima. Zaostatak uea slobodnih ljudi u suenju bio je u tome to se feudalac prilikom donoenja presude savetovao s nekolicinom dobrih ljudi koji poznaju obiaje. Senior izvrava i kazne, npr. konfiskaciju imanja. Globe takoe pripadaju njemu. c) Uprava i finansije. Feudalac zastupa dravu, titi crkvu. titi svoje podanike, a za uzvrat uzima nadoknadu u vidu raznih i brojnih dabina. Nadoknadu za seniorove administrativne poslove predstavlja taj (taille). Senior zahteva i dabine za odravanje puteva, odravanje i izgradnju svojih dvoraca, mlinova i dr. Uzima razne takse, naplauje korienje raznih dobara, koja on dri kao svoja regalna prava. Za pokrivanje nekih nepredvienih izdataka, feudalac zahteva od podanika pomo (aide). Nju ubira u sluajevima vanrednih potreba: proglaenje sina za viteza, udaja keri, svoj otkup iz zarobljenitva, polazak u krstaki rat. Za zatitu koju obezbeuje crkvi, senior ubira i deo crkvenih prihoda, to je dovodilo do stalnih nesuglasica izmeu feudalnog vladajueg sloja i crkve. Od XV veka ekonomski poloaj plemstva se pogorava, a nezavisnost se smanjuje. Ono sve vie zavisi od kralja. Kralj zahteva potovanje feudalnih obaveza, strou vojnu dunost, ogranienje prava suenja feudalca. Da bi se suprotstavilo kraljevskoj vlasti plemstvo se udruuje u lige, saveze. Iz ovih borbi kralj izlazi kao pobednik, odravajui ravnoteu izmeu plemstva, crkve, graanstva i seljatva. U vreme kasnog feudalizma, posle XV veka, znatno se menja status plemstva. Slobodni ljudi su tada mogli da steknu ne samo feud, nego i titulu s njim Gubi se suenje perova. Opada i vojni znaaj plemstva uvoenjem najamnike, stalne vojske. I pored toga plemstvo ostaje vladajua klasa, zadravajui poasna prava, uee u dravnoj upravi, privilegije u sudstvu, izuzetost od javnih dabina i privilegije u privatnom pravu. Plemstvo stie i nove, sitnije povlastice, koje mu daju spoljanji ugled i sjaj. Kralj masovno stvara novo plemstvo. Sada on ima iskljuivo pravo da dodeljuje plemstvo. Vremenom ovo novo plemstvo brojno nadmauje staro vojniko. Posedovanje feuda vie nije uslov za sticanje plemstva. Ono postaje svojstvo vezano iskljuivo za linost, a ne za zemlju. Status plemstva vezan je i za neke dravne i vojne slube. Takvo plemstvo obino nije nasledno, ali moe takvo postati. Iako su visoke inovnike funkcije prvobitno bile namenjene iskljuivo plemstvu po roenju, u vreme apsolutizma su ove 107

slube esto bile poveravane graanima. To je bio sluaj naroito za vreme Luja XIV, koji nije mnogo verovao u odanost plemstva, pouen iskustvom s Frondom. Slino tome bilo je i plemstvo koje se u velikom broju okupljalo na dvoru vrei poasne dvorske slube, formirajui dvorsko plemstvo. Ova kretanja dovode do osiromaenja lokalnog plemstva i naputanja zemlje. Aristokratija se okuplja na dvoru. Osiromaena, ona tei da zauzme zvanja i poloaje, koje kralj esto prodaje. 3. Slobodni ljudi. Trei stale ine slobodni ljudi, koji nisu ni plemii ni svetenici. Prvobitno se oni nazivaju vilanima, ali kasnije, sa razvojem gradova, taj izraz oznaava samo slobodne seljake. Status vilana dobijaju i osloboeni kmetovi, kojih je od kraja XII veka sve vie. Od tog doba vilani postaju najbrojniji sloj francuskog drutva. a) Vilani. Vilani su smatrani lino slobodnim ljudima. Imali su slobodu kretanja. Slobodno su mogli da raspolau svojim imanjem i mogli su sklopiti brak slobodno sa enom bilo kakvog poloaja. Meutim, vremenom se ova njihova prava sve vie ograniavaju, te se gotovo izjednauju s poloajem kmetova. Vilani su podvrgnuti punoj jurisdikciji seniora, iji su podanici. Izuzetno, po nekim obiajnim pravima, mogao im je suditi sud jednakih. U sluaju sudskog dvoboja bore se peice, naoruani jednostavnim i oskudnim orujem. Prvobitno nisu imali pravo albe na presude feudalca, ali od sudskih reformi Luja Svetog stiu to pravo. Vilani su obavezni senioru na niz javnih slubi: vojnu slubu u ratu, policijsku i straarsku. Optereni su i raznim dabinama i rabotama: godinjom dabinom eva (chevage), koja oznauje priznavanje vlasti seniora, dalje, dabinama koje ine monopolska prava seniora, tzv. banalitete. Nasleivanje je optereeno naslednim taksama, a u pobonoj liniji i zabranjeno. Ako nema direktnih naslednika, imanje pripada feudalcu (main morte -mrtva ruka). Za enidbu enom koja ne ivi na istom feudu plaa posebnu dabinu (formariage). Vilani plaaju kralju brojne neposredne i posredne poreze, od kojih je najznaajniji taj, zatim povremena pomo, a takoe i desetak crkvi. b) Graanstvo. Stari galo-rimski gradovi nisu nestali, ali je njihovo stanovnitvo prvobitno bilo izjednaeno sa seoskim. Vremenom, gradska privreda se razvija. Gradovi postaju centri trgovine i zanatstva. Pored starih gradova nastaju i nova gradska naselja. Da bi se dalje razvijali, gradovi su morali imati ekonomsku i politiku nezavisnost od feudalnih gospodara. Neki su gradovi mirnim putem uredili svoje odnose sa seniorima, ali su neki to morali oruanim putem, to se naziva komunalnom revolucijom. Kraljevi gledaju blagonaklono na jaanje gradova, esto im pomau da se izbore za privilegije, jer time slabe njihovi krupni vazali. Gradovi su uspeli da se izbore za svoju samostalnost. Osloboeni su dabina i nameta, organizovali su sopstvenu upravu i sudstvo. Napredak gradova donosio je koristi i feudalnim seniorima. Meusobni odnosi ureeni su poveljama, kojima su ozakonjene gradske povlastice. Prema obimu ovih povlastica, gradovi su se razlikovali na nekoliko kategorija. Neki su dobili sasvim ograniene povlastice, a neki skoro potpunu autonomiju. Naroito su samostalni bili gradovi na jugu, gde feudalizam nije bio tako razvijen kao na severu. Na osnovu gradskih povelja donose se i drugi gradski akti. Gradovi organizuju sopstvenu upravu. Njima upravljaju gradski magistrati, sudije, skabini ili perovi, kojih moe biti od desetak do stotina. Obino deluju u kolegijama. Na njihovom elu se nalazi mer (maire), gradonaelnik, koji uglavnom ima sudska ovlaenja. Magistrate bira skuptina graana, koja ima i prava izvesne kontrole. Grad ima svoju miliciju, sastavljenu od graana. Svi su graani slobodni. To im se privilegijama obezbeuje na prvom mestu. Stanovnici grada koji je dobio povelju postaju slobodni. Graani uivaju i ira politika prava. Biraju i mogu biti birani za predstavnike u provincijskim stalekim skuptinama i u optim staleima. Status graanina se stie roenjem ili doseljenjem u grad, pod odreenim uslovima i po odreenom postupku. Graanin je u poetku morao neprekidno da stanuje u gradu, ali od XIII 108

veka status graanstva nije obavezno vezan sa faktikim stanovanjem u nekom gradu. To su tzv. kraljevi graani. Svojstvo graanina se moglo izgubiti, dobrovoljno ili po kazni. Poseban, povoljan status su uivali graani Pariza, koji su imali ak neke privilegije plemstva. U gradovima se javljaju posebne korporativne organizacije trgovaca i zanatlija, gilde i cehovi. Njihovo poreklo se vezuje za bratstva vezana pobonim i dobrotvornim ciljevima. Gilde se javljaju ranije, kao udruenja trgovaca organizovana radi boljeg, lakeg i bezbednijeg obavljanja posla. Zanatlijske organizacije se javljaju u naroito velikom broju u XIII veku. lanove vezuje zakletva. Za pristup u lanstvo je potreban struni is-pit, izrada propisanog artikla. lanstvo se delilo na majstore, pomonike i uenike. Strogo su propisane norme proizvodnje, nain izrade, kvalitet, broj pomonika i uenika, uslovi za njihovo napredovanje i sl. Vremenom e ovako strogo odreivanje naina i okvira proizvodnje postati ograniavajui faktor daljeg napretka. Zanatske organizacije imaju svoje statute, svoje stareine sa razliitim zaduenjima. Od samog poetka se gradsko stanovnitvo raslojava. Ve za sticanje graanstva postojali su neki uslovi koji su davali prednost bogatijima posedovanje nekretnina, plaanje upisnine i sl. Najbogatije porodice uestvuju u gradskoj upravi, iz koje su iskljueni radnici, sitne zanatlije i sluge. 4. Kmetovi. U feudalnoj Francuskoj kmetovi su najnii sloj drutva, iji je pravni poloaj najgori. Nastao je verovatno ujednaenjem poloaja nekadanjih robova, kolona i osloboenika. Osnovna odlika kmetskog poloaja je da nema punu linu slobodu. U pojedinostima se poloaj kmetova razlikovao u raznim oblastima. U poetku feudalnog perioda broj kmetova je bio srazmerno velik. Kmet se razlikuje od roba (iako francuski naziv serf dolazi do servus rob). Crkva priznaje njegovu pravnu sposobnost. Moe da zakljuuje brak i u pogledu reima branog prava je izjednaen sa ostalim kategorijama stanovnitva. Kmet moe imati svojinu alod. Veina kmetova je naseljena na feudalevoj zemlji za koju postepeno bivaju vezani. Ako gospodar proda zemlju, prodaje je zajedno sa seljacima nastanjenim na njoj. Razlikuju se dve vrste kmetova: oni kod kojih je kmetski status lino svojstvo, personalni i oni koji kmetski status stiu dok uivaju kmetsku deonicu, a lino su slobodni i mogu napustiti zemlje kad hoe realni kmetovi. Status kmeta se sticao roenjem, brakom sa kmetovima, stanovanjem na teritoriji feuda 1 godinu i jedan dan, poto se plati eva, dobrovoljno (obino crkvi) ili zbog duga. Kmetski status se gubio ako seljak odreeno vreme ne plaa dabine, boravkom na izvesnim mestima (naroito gradovima) i osloboenjem. Kmet ima obavezu da plaa taj i eva. Ima ogranienu mogunost raspolaganja zemljom i za ivota i testamentom (main morte), plaa dabinu za enidbu (formariage). Ima dunost i da obavlja razne rabote. Njegove su obaveze iste kao i obaveze vilana, ali su kvantitativno tee. Naime, u poetku senior moe da zahteva od kmeta dabine i rabote po volji, tj. onoliko koliko hoe. Kasnije veina obiajnih prava utvruje tano kmetske obaveze. Od XII veka formariage i main morte se zadravaju samo za kmetove, a ukidaju za ostale seljake. Poloaj kmetova je u vreme razvoja i uvrivanja feudalnih odnosa bio veoma nepovoljan. O tome svedoe i brojni seljaki ustanci krajem XII veka. U XIII veku dolazi do masovnog oslobaanja seljaka. Od 1259. godine je kmetstvo uglavnom bilo ukinuto na kraljevskom domenu. Na crkvenim imanjima je poloaj kmetova bio bolji, pa su mnogi kmetovi beali na crkvene posede. Osloboenje seljaka kmetskog poloaja nije znailo njegovo stvarno osloboenje od feudalne eksploatacije. Plaali su gospodaru otkup i nadoknadu za korienje zemlje. Bio je rairen jedan vid naslednog zakupa zemlje cenziva. Seljaci su i dalje bili obavezni da daju razne dabine i rabote. Zadrana su i sva seniorova monopolska prava i njegova javnopravna ovlaenja: pravo suenja, patrimonijalne policije i druga. Obaveze koje je seljak imao prema 109

dravi postaju brojnije. Od neposrednih poreza ostaje kao najvaniji taj, a od posrednih porez na so gabela. Razvoj robne proizvodnje i poveana potreba feudalaca za novcem doveo je do jo veeg pritiska na seljake. Izraz tih previranja bio je veliki ustanak seljaka 1358. godine, nazvan akerija. U periodu apsolutne monarhije skoro sasvim iezavaju zavisni seljaci. Preostalim kmetovima poboljava se poloaj. Seljaci veinom sada imaju status vilana i poseduju zemlju kao nasledni draoci i u vidu raznih zakupa. Seljake i dalje terete brojne obaveze, a prava feudalaca ostaju skoro neizmenjena. ORGANIZACIJA DRAVNE VLASTI 1. DRAVNO UREENJE U PERIODU OD X DO XV VEKA Karakter kraljevske vlasti. U vreme prvih Kapeta Francuska nije vie bila jedinstvena monarhija. Nju ini skup feudalnih oblasti na elu sa krupnim seniorima. Kralj je jedan od njih i to ne najmoniji. Meutim, titula kralja daje izvesne prednosti: on je na vrhu feudalne hijerarhije, sizeren je svih seniora i arbitar u njihovim meusobnim sukobima. Kraljevska vlast ima oslonac u crkvi, koja uva tradiciju monarhijske vlasti i pridaje joj boansko poreklo. Snaan oslonac u borbi protiv krupnih vazala kralj je ubrzo stekao u gradovima. Dunostima kralja smatra se odbrana drave i hrianstva, tj. voenje odbrambenih ratova i krstakih ratova protiv nevernika i staranje o pravdi. Kralj je vrhovni sudija u zemlji. Do XIII veka su kraljevi, uz saglasnost skuptina vlastele imenovali svoga najstarijeg sina za suvladara, a od XIII veka se ustaljuje nasleivanje u pravoj liniji. U XIII i XIV veku znatno jaa kraljeva vlast. Prve krupne korake nainio je Luj IX Sveti reformama u sudstvu, vojsci i finansijama. Kraljev domen se postepeno irio, da bi u XV veku dravna teritorija bila potpuno ujedinjena. Snaenju kraljevske vlasti doprineo je i razvitak gradova i njihova materijalna i politika podrka. Legisti daju teorijsko obrazloenje kraljevske vlasti, pozivajui se na rimske uzore. Stogodinji rat je takoe pokazao potrebu veeg politikog i vojnog jedinstva drave. Uspeno okonane borbe sa papom su takoe ojaale kraljev uticaj. Meutim, jaanje kraljevske vlasti i centralizacija uprave doneli su i poveanje fiskalnih i drugih tereta, to je vlastelu, a i gradove okrenulo protiv kralja i dovelo do stvaranja saveza (liga) za borbu protiv kralja. Centralna dravna uprava. Kralj obavlja u poetku dravne poslove sam, uz pomo najbliih srodnika. Vremenom se pojavljuju prve inovnike funkcije ije je poreklo vezano za dvorske slube. U XII veku postoji pet visokih dvorskih slubi od kojih su najvanije i najdue se odrale slube velikog seneala, kancelara i konetabla. Veliki seneal je prvobitno stareina kraljeve trpeze, na elu je kraljevske kurije, komanduje vojskom i nadzire lokalne upravnike (prevoe). Kako su seneali poeli da pokazuju tendencije uzurpiranja kraljevske vlasti, kao ranije majordomi, ova je sluba ukinuta u XIV veku. Kancelar je obino postavljan iz reda svetenika. On rediguje nacrte povelja i ordonansi. uva kraljevski peat, kojim se potvruje autentinost kraljevskih akata. Ponekad predsedava kraljevskoj kuriji. Bavi se crkvenim poslovima. Pomau mu notari, takoe svetenici. Kancelari su mogli stei veliki uticaj na dravne poslove. Konetabl, nadzornik kraljevskih tala, komanduje vojskom, potinjen je velikom senealu, dok ova funkcija nije bila ukinuta. Pod njegovom komandom su marali. Od XIV veka sam komanduje vojskom. Jaanjem kraljevske vlasti ove funkcije postaju sve vie poasne. Pored njih se na dvoru nalaze mnogobrojni dvorani, palatini ili kurijali, bez odreenih dunosti, koje kralj poziva na savetovanja po potrebi. Kralj obiava da na takva savetovanja pozove jedan krug lica, da bi mu pomogli u reavanju nekih pitanja. Kralj iznosi pred njih nacrte ordonansi i zahteva njihovo 110

miljenje i savet. Taj skup sa sasvim neodreenim sastavom i nadlenou pretvara se u kraljevsku kuriju (curia regis). Kuriju ini skup kraljevih roaka, vazala, slubenika, dvorana. Kralj predsedava kuriji. Poziv za uee u kuriji bio je obavezan. Kraljevska kurija se bavi prvenstveno krupnim politikim pitanjima. Ima i sudsku vlast, bar na kraljevom domenu. Kada kurija sudi, kralj obezbeuje da u njoj bude prisutan dovoljan broj lanova stalea onoga kome se sudi. U XIV veku se razdvajaju dvorske od dravnih slubi. Mnoge slube postaju iskljuivo poasne. Stvarne funkcije ostaju kancelar i konetabl. Kancelar je najvaniji od svih visokih inovnika. Od XIV veka se na taj poloaj ne postavljaju vie visoki crkveni velikodostojnici, nego pripadnici nieg svetenstva. Kao uvar peata, kancelar ima izvestan uticaj na sadraj akata koje peati, jer moe da stavlja primedbe na njih. Konetabl je na elu vojske, ima jurisdikciju nad njom. esto dobija na upravu velike oblasti. Rizniar je nova dravna sluba, koja se javlja u XIV veku. U riznici se slivaju dravni prihodi. Za kontrolu dravnih finansija osniva se dravna kontrola. Kurija ostaje i dalje vane dravna ustanova, iako donekle gubi feudalni karakter. U nju ulaze kraljevi inovnici. Razliito se i naziva: kraljevski savet, veliki savet, tajni savet. Od kurije se odvaja posebno sudsko odeljenje parlament. Lokalna uprava. Prvi organi lokalne uprave javljaju se na kraljevom domenu. Nadzirali su kraljeva imanja i organizovali rad na njima. Nazivaju se praepositus (stareina) ili francuski prevo. Prevoi imaju upravna i sudska ovlaenja, vojnu komandu i pravo da prikupljaju dabine i poreze. Proglaavaju kraljeve ordonanse i kontroliu njihovu primenu. Brinu o izvrenju presuda i obezbeuju sigurnost na drumovima. Pripada im i nadzor nad umom i vodama. Prevoi su obino postavljani od lokalnog stanovnitva, a umesto plate im je pripadao deo prihoda iz oblasti. Rad prevoa kontrolisali su u ime kralja dvorski inovnici, to je bivalo sve tee sa irenjem kraljevog domena. Zato je, po ugledu na Englesku, ustanovljeno zvanje bajia, 1184. godine. Baji su morali da daju izvetaje i podnose raune svaka tri meseca. U poetku su putovali po zemlji, a kasnije su im tano odreene teritorije koje se nazivaju bajai. Seneali kao lokalni upravni inovnici nastaju od seneala sa dvorova krupnih lokalnih organa, prevoe i bajia, ali sada za raun centralne vlasti. Baji i seneali imaju pravna, sudska, vojna i finansijska ovlaenja. Primaju albe i tube na rad niih organa, po potrebi ih kanjavaju. Uglavnom su poreklom iz nieg plemstva. Dobijaju platu. Kralj ih esto menja da bi izbegao zloupotrebe. Njihov rad su povremeno kontrolisali specijalni kraljevski inspektori. Vremenom dolazi do specijalizacije funkcija. Pored bajia i seneala postavljaju se posebni inovnici za pojedine poslove. Jaa uloga kraljevskih inspektora, a javljaju se i novi nadzorni inovnici. Opti stalei. Pored saveta, koje su esto okupljali, kraljevi su u izuzetnim prilikama sazivali vazale iz cele drave. U njima uestvuje crkveno i svetovno plemstvo, a od pojave gradova pozivaju se i predstavnici graanstva. Da bi dobio iru podrku u borbi sa papom, Filip IV je 1302. godine prvi put sazvao skuptinu svih stalea u dravi. Pored svetenstva i plemstva pojavljuje se kao trei stale graanstvo. U borbi sa papom Filip IV je dobio punu podrku svetovnih stalea, a posle dueg kolebanja i svetenstvo je stalo na njegovu stranu. Za vreme vladavine Filipa IV stalei su se sastajali jo nekoliko puta, da bi pruili kralju savet ili materijalnu pomo. Na tim je skuptinama trei stale uvek bio spreman da podri kralja. U vreme borbe kralja protiv feudalne rascepkanosti i moi velikih vazala, gradovi su pomagali kralju da stvori jedinstvenu dravu sa snanom centralnom vlau, to je bio uslov za njihov dalji napredak. Stalei su bili veoma aktivni za vreme stogodinjeg rata. Koristei opte teko stanje u kome se naao kralj i naroito nedostatak materijalnih sredstava, dravni stalei su zahtevali niz 111

promena u dravi: redovno sazivanje stalea dva puta godinje, nadzor stalea nad upravom i niz drugih finansijskih, vojnih, administrativnih i sudskih reformi. Ova ogranienja kraljevske vlasti nisu bila trajnog karaktera. Jo jedan pokuaj stalea da reformiu dravnu upravu bio je 1413. godine. Pod pretnjom tzv. kaboinskog ustanka pariskog graanstva doneta je obimna Kaboinska ordonansa. Skuptina stalea se 1439. godine saglasila sa reformama u vojsci i poreskom sistemu koje je uveo arl VII. Uvedena je stajaa vojska i stalni neposredni porezi. Za vreme vladavine Luja XI su se stalei sastali samo jednom, povodom kraljevog sukoba sa velikim seniorima, kada su mu dali svoju podrku. Jedna od najvanijih skuptina stalea odrana je u Turu 1484. godine. Reavana su vana ustavna pitanja i zahtevane brojne reforme, naroito u pravu. Veina ovih zahteva nije sprovedena. Posle ove skuptine, stalei se nisu sastali 75 godina. U staleke skuptine su predstavnici prva dva stalea pozivani lino. Predstavnici treeg stalea su birani. Predstavljani su samo gradovi, jer se smatralo da seljake zastupa njihov gospodar. Uesnici u skuptinama stalea su dobijali uputstva od svojih stalea. Stalei su zasedali i donosili odluke zasebno. Nadlenost staleke skuptine nije bila tano odreena. Pred njih su iznoena razli-ita pitanja: o ratu i miru, uvoenju novih poreza, donoenju novih zakona, organizaciji i promenama dravnog aparata, vojske i dr. Stalei nisu donosili nikakve odluke. Njihova je uloga da daju savete i pomo kralju. Na skuptinama su iznoene molbe, albe, predlozi, zahtevi stanovnitva. Ono to je raspravljeno na staleima moglo je imati uticaja na kraljeve odluke, ali je u krajnjoj liniji odluivao on sam. Znaaj i uloga stalea su se menjali u toku razvitka francuske drave. U poetku, za vreme borbe za ujedinjenje drave i uvrenje kraljevske vlasti stalei su pruali pomo i potporu kralju, naroito trei stale. Vremenom, pak, kada je kraljevska vlast ojaala i poela da dobija apsolutni karakter, stalei pruaju otpor kralju i nastoje da mu ogranie vlast. Otuda i neredovnost njihovog sazivanja. Sa jaanjem kraljevske vlasti stalei se sastaju sve ree. Provincijske staleke skuptine. Staleke skuptine sastaju se i u provincijama. One su postale u vreme samostalnosti pojedinih velikih oblasti koje su bile van kraljevog domena, pod vlau krupnih vazala. U XIV veku se ove skuptine sreu u mnogim oblastima: Bretanji, Burgundiji, Provansi. U vreme stogodinjeg rata provincijske skuptine se odraju i u oblastima kraljevog domena, jer ih je lake bilo okupiti nego opte stalee. Sastav i nadlenost ovih skuptina slini su optim staleima: izglasavaju subsidije (pomo) kralju, utvruju poreze i sl. Skuptine su se odrale dosta dugo, iako sa smanjenim pravima. Gradovi i seoska naselja. O gradskoj samoupravi je ve bilo rei. Osim gradova i neka seoska naselja su uivala izvesne lokalne samouprave. One se takoe zasnivaju na poveljama. Optinama upravlja skup seljana, koji bira svoje slubenike. Njihova je dunost da se brinu o optinskoj zemlji, sakupljanju poreza i drugih dabina, ouvanju reda i sl. 2. DRAVNO UREENJE U PERIODU KASNOG FEUDALIZMA Karakter kraljevske vlasti. Od XV veka stalno jaa kraljevska vlast u Francuskoj, to je posledica razvoja proizvodnje i drutvenih promena koje je taj razvoj izazvao. Razvoj proizvodnje dostigao je stepen manufakture, a trei stale postepeno prerasta u buroaziju. Izmeu nove klase i feudalaca nastaju sve dublje protivrenosti, jer buroazija sve tee osea nedostatak politikih prava i mogunosti da organizuje slobodno drutvenu proizvodnju. U toj borbi ona nalazi saveznika u seljacima i gradskom radnitvu koje postaje sve brojnije. U jednom periodu odnosi buroazije i plemstva dostiu izvesnu ravnoteu na toj osnovi se izgrauje apsolutna monarhija kao njihov politiki izraz. Potpomaui buroaziju, kralj donosi niz mera u njenu korist, nastojei time da sauva linu vlast, suprotstavljajui buroaziju plemstvu. S druge 112

strane, on uva feudalni karakter drave dajui ustupke novoj klasi, ali zadravajui sva politika prava za plemstvo. Ve od poetka XVI veka, za vreme Fransoa I, sva je dravna vlast koncentrisana u rukama kralja i njegovog saveta. Stalei se ne sastaju. Poslednji iri oruani pokret plemstva i dela graanstva za ogranienje kraljevske vlasti bili su verski ratovi. Kraljevska mo naroito jaa za vreme Anrija IV i Luja XIII. U to vreme, 1614. godine su poslednji put pre revolucije 1789. godine sazvani opti stalei. Naroite zasluge za uspostavljanje apsolutne vlasti monarha imao je ministar Luja XIII Rielje. Izvrio je krupne reforme u dravnoj upravi, potiskujui iz nje plemstvo i uvodei obine inovnike. Uprava je centralizovana. Za vreme vladavine Luja XIV apsolutizam dostie svoj vrhunac. Savladavi Frondu, Luj XIV ostvaruje neogranienu i potpunu vlast. U upravi je sprovedena potpuna centralizacija. Centralna dravna uprava. Kralj oliava svu vlast, a u njenom vrenju mu pomae niz organa uprave. Najvii je organ dravni savet. Pored dravnog saveta, koji se bavi najvanijim politikim pitanjima, postoji savet depea, pod ijim su delokrugom unutranji poslovi. Funkciju vrhovnog suda vrio je tajni savet. Privrednim poslovima bavi se finansijski savet. Pored dravnih saveta postoje i druga dravna nadletva, tzv. kraljevske uprave palate: finansijska, uprava poreza, arsenala i druge. Osim ovih kolektivnih tela postoji i nekoliko inokosnih dravnih funkcionera. Postoje dravni sekretari: za poslove dvora i crkvene poslove, inostrane poslove, vojne i po-morske. Najvanija meu njima je funkcija generalnog kontrolora finansija, koji stoji na elu unutranje uprave. Nadlenost mu je veoma iroka zemljoradnja, zanatstvo, trgovina, saobraaj, javni radovi i finansije. Na elu pravosua nalazi se kancelar. Dravni sekretari su upravljali i jednim brojem provincija. Veina dravnih funkcija je prodavana. Lokalna uprava. Lokalna uprava se takoe menja. Uvode se nova zvanja, a stara postaju poasna (baji i seneal). Kazne nadlenosti starih inovnika preuzimaju posebni inovnici. Najvaniji su lokalni upravnici bili generalni guverneri, koji su zastupali kralja u provinciji. Oni vre nadzor nad radom lokalne administracije, a imaju i sudsku vlast. Vremenom kralj suava njihova ovlaenja, plaei se njihovog preteranog snaenja i ograniuje broj njihovih poslova. U XVI veku se uvodi zvanje intendanta. Oni su prvobitno bili posebni izaslanici koji je trebalo da u provinciji prikupe odreena obavetenja i o tome obaveste kraljevski savet. Kasnije to postaje najvanija lokalna inovnika funkcija, koja je objedinjavala poslove privrednog, poreskog, upravnog, sudskog i vojnog karaktera. Ostali vidovi lokalne uprave i samouprave. U provincijama se zadravaju skuptine stalea, ali se podvrgavaju kraljevoj vlasti i njihova se ovlaenja suavaju. Reavaju o pitanjima razrezivanja lokalnih poreza i njihove naplate i izglasavaju pomo kralju. Gradovi su ouvali svoje samouprave, iako su one u jednom broju gradova suene i ograniene prisustvom dravnih inovnika. U veoj meri su sauvane seoske samouprave. Meutim, za vreme Luja XIV gradske samouprave faktiki se potpuno gube. PRAVO U FRANCUSKOJ 1. Izvori prava U francuskoj feudalnoj dravi pravo je izrazito sloen sistem. Odlikuje ga rascepkanost i veoma veliki broj izvora prava. Prema njihovoj prirodi i poreklu svi se izvori mogu podeliti na nekoliko vrsta: obiajno pravo, rimsko pravo, kanonsko pravo i ordonanse (naredbe) vladaoca. Izvori prava se donekle menjaju u kasnom feudalizmu. Najvaniji izvor prava su tada bile kraljevske ordonanse, koje reguliu i javno i privatno pravo. Obiajno pravo ostaje i dalje znaajan izvor prava, ali se ono menja i zvanino zapisuje. Pod uticajem humanizma i renesanse razvija se i rimsko pravo, ali vie u pravnoj teoriji nego u samoj pravnoj praksi. Kanonsko pravo 113

sve vie gubi znaaj, naroito pobedom svetovne vlasti nad papom. U to vreme dobijaju znaaj kao izvor prava sudska praksa i pravna nauka. Glavno obeleje razvoja prava, pored navedenih je nastojanje da se pravo unificira, ujedini. Obiaji kao izvor prava. Slabljenje javne vlasti krajem karolinke epohe dolo je i do nestanka kapitularija kao vanog izvora prava. Obiajno pravo dobija sve vie na vanosti. Meutim, umesto ranijeg personalnog, plemenskog obiajnog prava, ono nastaje na jednoj teritoriji koja moe biti prostrana, itava oblast, ali i manja grad, selo ili pak samo jedan feud. Obiajno pravo nastaje i kao sistem propisa koji reguliu poloaj pojedinih drutvenih grupa: svetenstva, plemstva, graanstva, zanatlija i drugih. Kao izvor prava obiajno pravo preovlauje na severu Francuske i u njemu su jo vidljivi tragovi starih germanskih pravnih obiaja. Ono je bilo u prvo vreme usmeno, nepisano, te se ova oblast naziva oblau nepisanog prava. Na jugu Francuske, ispod reke Loare, gde su bili naseljeni Burgundi i Vizogoti, koji su se ubrzo romanizovali preovladavalo je rimsko pravo, ali se pored njega primenjuje takoe obiajno pravo. Rimsko pravo se primenjivalo takoe kao jedan oblik obiajnog prava. Ova se oblast nazivala oblau pisanog prava. Da bi jedan obiaj stekao pravnu snagu, potrebno je njegovo dugo ponavljanje. U nekim izvorima se kao rok pominje najkrae vreme od 40 godina, ali se obino sree izraz od najstarijih vremena. Obiajno pravo prestaje da vai tako to se vie ne primenjuje, ili to se ustaljuje drugaije reenje. Obiajno pravo je najelastiniji izvor prava, ali istovremeno i najnesigurniji. Ponekad se javlja potreba da se dokae postojanje obiajnopravne norme. Sudija to ini putem ispitivanja odreenog broja svedoka (deset ili dva puta po deset). Da bi se primenjivala, obiajno-pravna norma trebalo je da bude u skladu sa razumom i pravinou. Kao vrhovni sudija kralj procenjuje da li je obiajno pravo razumno i pravino i u skladu sa optim dobrom. Na taj nain kralj dobija mogunost da menja obiajno pravo. Zapisivanje obiajnog prava postalo je neophodno zbog tanijeg tumaenja i lakeg suenja. Prvi zbornici obiajnog prava nastali su u Normandiji u XIII veku, kao privatne zbirke. To su Vrlo stari zbornik obiajnog prava Normandije, nastao poetkom XIII veka i, znaajniji od njega, polovinom XIII veka Veliki zbornik obiajnog prava Normandije. Ovaj je zbornik uivao veliko potovanje. Obino se zajedno pominju etiri zbornika nastala u oblastima sredinje Francuske u drugoj polovini XIII veka, od kojih je najvaniji zbornik Obiaji Bovoazija, izdat oko 1280. godine. Autor ovog izuzetnog dela pravne literature bio je Filip de Bomanoar, baji i seneal u raznim mestima, inae i knjievnik. Delo se odlikuje jasnoom, dobrim sistemom i kritinou. Do kraja XIII veka nainjeni su zbornici obiajnog prava u veini pokrajina. Najvaniji zbornik objavljen u XIV veku je Vrlo stari obiaji Bretanje, koji je imao skoro zvanini karakter. Pred kraj veka nastali su Seoski zbornik i Veliki zbornik obiaja Francuske u Il-de-Fransu, autora aka dAblega. Izdati su i zbornici koji sadre norme o sudskom postupku, umarstvu, pomorstvu i drugim pitanjima. To su samo najvaniji zbornici obiajnog prava. Objavljenih zbornika je inae bilo oko 700, a mnogi su obiaji ostali nezabeleeni, to svedoi o ogromnom broju izvora obiajnog prava u Francuskoj. U periodu apsolutne monarhije dolazi do zvanine kodifikacije obiajnog prava. Neke ugledne privatne zbirke dobile su zvanini karakter. Pored postojeih zbirki su prilikom kodifikacije korieni i sudski akti, gradski statuti i povelje, a sazivane su i provincijske staleke skuptine i slini skupovi, da bi utvrdili tanu sadrinu obiajnog prava. S obzirom na to da su postojale brojne razlike izmeu pojedinih obiajnih prava, izgraen je sistem reavanja sukoba meu njima. Kodifikovano obiajno pravo uglavnom je sadralo privatno pravo, iako ne u potpunosti. Jedan njegov deo regulie crkveno pravo. 114

Rimsko ili pisano pravo. Rimsko pravo korieno prvobitno na jugu Francuske zasnivalo se na Alarikovom brevijaru kao osnovnom izvoru. Njegovim postupnim izmenama, pod uticajem kapitularija, kanonskog i obiajnog prava formiralo se jedno osobeno obiajno pravo. Rimsko pravo se sauvalo zahvaljujui dobrim delom crkvi, jer je inilo jedan od temelja crkvenog prava. Rimsko pravo se izuavalo u mnogim kolama u Italiji. Najpoznatija meu njima je bila Bolonjska pravna kola na elu sa Irnerijusom, osnovana u XI veku. To je poznata kola glosatora, koji izuavaju Justinijanovu kodifikaciju. Iz te kole su poticali profesori prava koji su predavali po itavoj Evropi. U Francuskoj, u Monpeljeu predaje jedan od Irnerijusovih uenika, Placentin. U praksi je rimsko pravo, uglavnom Justinijanovo, primenjivano na jugu Francuske kao i obiajno pravo na severu. Vrednost rimskog prava, kao vrhovni sudija, procenjuje kralj. U XIV i XV veku dolazi do izvesnog zaostajanja u izuavanju rimskog prava. Prilikom njegove primene koriste se sholastiki metodi sledbenika Tome Akvinskog. Vremenom rimsko pravo sve vie dobija u znaaju, iako se i dalje tretira kao obiajno pravo. To je izriito utvrdio Anri IV 1607. godine. Meutim, rimsko pravo je vrilo znaajan uticaj na obiajno pravo, u poetku tako to su propisima rimskog prava popunjavane praznine u obiajnom pravu, a kasnije i na druge naine. Izuzetan procvat doivelo je rimsko pravo u XVI veku, ali je imalo vei neposredan uticaj na nauku nego na sudsku praksu. Kanonsko pravo. U srednjem veku je kanonsko pravo doivelo svoj vrhunac. Crkvena jurisdikcija, koja je bila najira u XIII veku, obuhvatala je mnogo iru nadlenost od one vezane iskljuivo za svetenstvo ili duhovna pitanja kada se radilo o laicima. U crkvenoj su nadlenosti poslovi porodinog prava, testament, ugovori i drugo. U vreme feudalne rascepkanosti crkveno pravo je imalo prednost jedinstvenog sistema, koji je vaio za sve vernike. Izvori kanonskog prava su brojni, te se javila potreba da se oni skupe i sistematizuju. Prve zbirke su nastale u XI veku, ali je sve njih bacio u zasenak Gracijanov Dekret, nastao oko 1140. godine. S obzirom na to da je nastao u vreme prvog procvata rimskog prava, Gracijanov Dekret sadri pored odluka koncila, papskih dekretalija i dela crkvenih otaca i fragmente rimskog prava. Sledei znaajniji zbornik, koji je obuhvatao novije izvore je zbirka Dekretalije Grgura IX iz 1234. godine. Docniji izvori sakupljeni su po naredbi Bonifacija XIII 1298. godine u zbirku pod nazivom Sextus ili Liber sextus (estoknjije), a bilo je i pored nje i drugih zbirki. Skup svih ovih kanonskih zbirki objavio je kao zvanian izvor kanonskog prava 1582. godine papa Grgur XIII, pod nazivom Corpus iuris canonici. Sledee zvanino iz-danje nainjeno je tek 1917. godine za vrerne Oape Benedikta XV pod nazivom Codex iuris canonici. Kanonsko pravo je vrilo snaan utica] na ostale izvore prava toga vremena i pred-stavljalo jedinstveno pravo u dravi, kao i neku vrstu meunarodnog prava. Znaaj kanonskog prava poinje da opada u Francuskoj naporedo sa jaanjem dravne, kraljevske vlasti, naroito sudske. Ve od XIV veka svetovni sudovi poinju da se bore sa crkvenim oko nadlenosti, te se nadlenost crkvenih sudova znatno suava. Vanost crkvenog prava opada i zbog samostalnog poioaja francuske, galikanske crkve. Crkveni propisi nisu mogli biti primenjeni ukoliko ih kralj zvanino ne proglasi za drav-ne zakone. Verska organizacija protestanata bila je u potpunosti regulisana kraljevskim zakonodavstvom. Kraljevske ordonanse. Zakonodavna vlast francuskih kraljeva praktino nestaje u vreme prvih Kapeta. Slabost kraljevske vlasti, rascepkanost drave i snaga lokalnih feudalnih gospodara su onemoguavali primenu kraljevskih akata u celoj zemlji. Krupni lokalni feudalci su sami izdavali povelje kojima su davali privilegije ili oslobaali obaveza grupe stanovnika ili gradove. Ovi akti se nazivaju asize.

115

Zakonodavna vlast kralja poinje dase razvija njegovim intervencijama u obiajnom pravu, kao najrasprostranjenijem izvoru prava. Kao vrhovni sudija, on ceni razumnost i pravinost obiajne norme, a moe doneti i novo pravilo. Krajem X1I veka samo najkrupnija vlastela, kraljevi vazali imaju pravo izdavanja pravnih propisa, ali uz saglasnost svojih vazala. Kralj takoe moe da izdaje pravne akte samo uz saglasnost vazala. Prvim ordonansama kraljevi reavaju sukobe izmeu vlastele i gradova ili ispravljaju loe obiaje. Saglasnost vazala sa ovim naredbama obavezivala ih je da ih primenjuju na svojim feudima. Kasnije, ordonanse obavezuju i druge vazale, koji se nisu neposredno saglasili s njima. Zakonodavna vlast kralja se vremenom sve vie uvruje. Od XIV i XV veka najkrupnija vlastela jo ima pravo da izdaje svoje propise, ali oni ne smeju biti u suprotnosti sa kraljevim. U vreme kasnog feudalizma, od XVI veka kraljevski zakoni se primenjuju na celoj dravnoj teritoriji. U borbi za prevlast nad plemstvom u oblasti zakonodavstva kralj trai saveznika u treem staleu. Uloga stalea u zakonodavstvu je posredna. Tamo se podnose tube i albe kralju. Kralju u zakonodavstvu pomau neposrednije njihovi slubenici: kancelar i parlament. Kancelar moe da upozori kralja na nedostatke' u zakonu, jer on stavlja peat i otpravlja kraljeve akte. Parlament mora da registruje ordonansu da bi se poela primenjivati u sudovima. Pre registrovanja parlament treba da ispita akt i predoi kralju primedbe remonstrance. U apsolutnoj monarhiji se proiruje zakonodavna vlast kralja. Legisti formuliu apsolutni karakter zakonodavne vlasti kralja rimskom maksimom: quod principi placuit, habet legis vigorem. Kralj mora pri tom biti pravian, tititi podanike i njihova zakonita prava, ne sme ih ugnjetavati i mora braniti javno dobro. Broj zakonodavnih akata kralja je u ovo vreme veoma veliki. Najbrojnije su ordonanse uem smislu. To je akt kojim se utvruju opte i trajne odredbe, reguliu najmanje jedno, a ponekad i itav niz pitanja. Edikti sadre uu materiju, koja se tie samo jedne oblasti ili neke posebne kategorije podanika. Deklaracija je akt kojim se tumai postojee pravo. Povelje su pojedinani pravni akti ili oni koji se tiu jedne kategorije lica. Bile su peaene i registrovane kao sve ordonanse. Posebnu vrstu predstavljaju tajne ili zapeaene povelje (lettres de cachet). Sadrale su posebna i tajna nareenja, od obinih uputstava do izricanja najteih kazni. Za razliku od obiaja, ordonanse su regulisale u principu javno pravo, ali kasnije one obuhvataju i privatno pravo. Ordonansama je kralj kao vrhovni sudija regulisao prvenstveno materiju pravosua, njima se potom ureuje organizacija uprave i policije i poreski sistem. Kralj izuzetno intervnie u oblasti privatnog prava, da bi ispravio neke obiajne norme ili zatitio javni interes. Intervenie i kada parlamenti u raznim oblastima razliito tumae rimsko pravo. Od XVII veka ova zakonodavna delatnost kralja u oblasti privatnog prava postaje sve intenzivnija. U XVII i XVIII veku su izdate mnoge ordnonanse uglavnom veeg obima, koje su regulisale razliitu materiju: ureenje pravosua, graanski i krivini sudski postupak, izvrenje presude, organizaciju crkve i univerziteta, crkvenu jurisdikciju, vojsku i trgovako pravosue. Ordonanse Luja XIV tretiraju samo po jednu oblast i predstavljaju prave zakonike. Od 1667. do 1697. godine izdat ih je itav niz: Ordonansa o graanskom postupku 1667. godine, Ordonansa o krivinom postupku 1670. godine, Ordonansa o trgovini 1573. godine, nazvana po svom glavnom ureivaku Code Savary (Savarijev kodeks) ili Trgovaki zakonik, Ordonansa o pomorstvu 1681. godine, remek-delo Kolbera. Ova je ordonansa ula u Trgovaki zakonik iz 1807. godine. Luj XV je izdao nekoliko ordonansi koje reguliu privatno pravo: o poklonu, testamentu, nasleivanju fideikomisa. Niz odredaba iz ovih ordonansi je ulo u Napoleonov Graanski zakonik. Ostali izvori prava. Snagu izvora prava u ovo vreme stie i sudska praksa. Od kraja XV veka pojavilo se nekoliko zbornika sudskih odluka. Naroit znaaj su imale odluke vrhovnih sudova, koje su ponekad objavljivane u vidu enciklopedija. 116

Sve vei znaaj u XVI veku dobija pravna nauka, naroito istorijska kola na elu sa akom Kiasom (Cujas ili Cuiaccius). Ueni pravnici osim rimskog prava izuavaju i obiajno pravo. U XVIII veku se javlja i kola prirodnog prava. Radovi ovih pravnika naunika utoliko predstavljaju izvor prava to daju tumaenja i objanjenja pojedinih spornih i nejasnih normi. 2. Pojedine grane prava Stvarno pravo. Svojina je u Francuskoj veoma sloena i pokazuje niz osobenosti. S obzirom na to da je zemlja osnovno sredstvo za proizvodnju, svojina se uglavnom javlja kao svojina na zemlji. U Francuskoj se uglavnom sreu dva oblika svojine na zemlji: alodijalna i feudalna svojina. Alodijalna svojina prvobitno oznaava zemlju steenu od predaka, dakle nasleenu, a ne steenu po osnovu feudalnog, vazalnog odnosa. Alodijalna svojina je slobodna, nije optereena feudalnim obavezama i moe se slobodno otuivati i ostavljati u naslee, ima karakter privatne svojine. Mnogo je rairenija u junim oblastima, verovatno zbog jaeg uticaja rimskog prava. Vremenom ovaj oblik svojine ipak nestaje, jer odudara od opteg reima feudalnih svojinskih odnosa. Osnovna odlika feudalne svojine, koja se razlikuje od rimskog shvatanja svojine kao jedinstvene i potpune vlasti lica nad stvari, je njena podeljenost. Pokuavajui da definiu pravnu prirodu poznorimske emfitevze i feudalne svojine, glosatori su u XIII veku formulisali pojam feudalne svojine kao svojine podeljene izmeu vie titulara. To znai da se kao nosioci odreenih svojinskopravnih ovlaenja nad zemljom mogu javiti vie lica. Otuda se u francuskom pravu ova zemljina prava i ne zovu svojina nego dranja (tenure). Druga karakteristika svojinskih odnosa u Francuskoj, kao i u drugim feudalnim dravama je neodvojivost javnopravnih ovlaenja od privatnopravnih. Dranje neke zemlje podrazumevalo je i priznavanje neije vlasti, te se formulie pravilo nema zemlje bez gospodara. Preovlaujui zemljini posed je feud. Feud nastaje iz vazalnog feudalnog odnosa. Senior ustupa vazalu zemlju uz odreene obaveze. Ustupljene zemlje ne postaju puna svojina vazala. On ima pravo da dri feud i da ga koristi, bez materijalnih obaveza prema senioru. Prvobitno ne moe da otui feud, niti da ga ostavi u nasledstvo. Od XIII veka vazal moe da proda feud, s tim to novi vlasnik preuzima njegove vazalne dunosti. Prilikom prodaje se plaala odreena taksa. Feud se mogao ostaviti u naslee sinu, koji je takoe plaao taksu, prvobitno neku vrstu otkupa, obino u iznosu jednogodinjeg prihoda. Ako vazal umre bez naslednika, feud se vraa senioru. U nekim sluajevima senior moe i da oduzme feud. Na feudu su nastanjeni seljaci, koji su u najduem periodu feudalizma u Francuskoj lino slobodni. Njihovo dranje se naziva cenziva. Cenziva je dravina zemlje optereena dabinama i drugim obavezama u korist feudalnog gospodara. Osnovna obaveza seljaka je plaanje cenza, koji je mogao biti razliit: u novcu ili u naturi ili meovit. Cenz nije bio naroito visok i simbolino je oznaavao priznavanja feudaleve vlasti. Druga obaveza je supercenz ili ampar. Predstavljao je neku vrstu zakupa. Mogao je biti razliite vrste (u novcu, naturi, radnim obavezama), ali je uvek vrlo visok. Seljak inae ne duguje feudalcu druge obaveze ni vernost jer je lino slobodan. Dabine su optereivale zemlju, a ne njega lino. Cenziva postepeno dobija nasledan karakter, a moe se i otuiti pod odreenim uslovima. S obzirom na ovako sloene svojinske odnose, pravo titi prvenstveno dravinu, kao oigledno ispoljavanje svojinskih prava nekog lica na stvari. Neometana dravina je u roku od 1 godine i 1 dana odrajem stvarala svojinu. Od XIII veka se predviaju dui rokovi za zastarelost, 10 i 30 godina. Dravina se titi i od nasilnog uznemiravanja. Dravina je igrala vanu ulogu i prilikom prenosa svojine. Za valjanost prenosa svojine traila se tradicija stvari. Kada se radilo o

117

feudalnoj svojini na zemlji, prenos svojine se vrio zasnivanjem novog vazalnog odnosa izmeu novog vlasnika zemlja i seniora i sveanim uvoenjem u posed investiturom. Zaloga se javlja u francuskom pravu u dva oblika. Obezbeenje poverioca se postizalo predavanjem zemljine deonice sa svim pravima na njoj poveriocu i obavezom vraanja u sluaju isplate duga. Poverilac je mogao sa deonice prikupljati prihode, ne raunajui ih u dug. Takva se zaloga nazivala mrtva ruka (mortgage), jer je zemlja za dunika bila kao mrtva. Prihodi sa zemlje su poveriocu u stvari zamenjivali kamatu koju je crkva zabranjivala. Drugi oblik je iva zaloga (vitgage), gde se prihodi uraunavaju u dug. Od XII veka se poinje primenjivati takav oblik zaloge gde je imanje ostalo u dravini dunika, a ugovor je sadrao odredbu da se zemlja moe uzaptiti i prodati u sluaju neisplate duga. To je ustanova hipoteke. Porodino i nasledno pravo. Brano i porodino pravo gotovo u celini potpadaju pod jurisdikciju crkve. Crkva regulie sve to se tie porodinih odnosa, od zakljuenja braka do imovinskih odnosa branih drugova. Crkveno pravo postavlja uslove i istie smetnje za zakljuenje braka. Za brak je bilo potrebno punoletstvo, za enu uzrast od 12, a za mua 14 godina. Postoji niz branih smetnji, od kojih su neke apsolutne, potpuno onemoguuju dotinom licu da sklopi brak sa bilo kim, a druge smetnje ne dozvoljavaju sklapanje braka samo izmeu odreenih osoba. U prvu grupu spada: postojanje ranijeg punovanog braka, pripadnost viim svetenikim redovima, nedostatak krtenja. U drugu grupu smetnji spadaju u prvom redu sve vrste srodstva, krvnog i drugog. Zabrane su veoma stroge, krvni srodnici sve do 7. stepena pobonog srodstva nisu mogli stupiti u brak. Nevaei su bili brakovi sklopljeni prevarom, na silu ili iz zablude. Traila se dakle saglasnost volja mladenaca. Crkveni obred kao obavezan nain zakljuenja braka se javio relativno kasno, iako se crkva dugo borila za to. Brak je neraskidiv. Supruzi su obavezni na vernost i zajedniki ivot. Neverstvo je smatrano krivinim delom. Poloaj ene u braku je bio podreen. U prvo vreme je ena imala ogranienu poslovnu sposobnost, ali je kasnije potpuno gubi. Imovinski odnosi branih drugova su regulisani obiajnim pravom i dosta se razlikuju. Zajednikom imovinom upravlja suprug za vreme trajanja braka, a posle smrti jednog branog druga, drugi uzima polovinu imovine, a polovinu dobijaju naslednici. U oblasti pisanog prava vai drugaiji reim. ena donosi miraz kojim mu upravlja, ali se posle njegove smrti vraa eni. Odnosi u porodici se takoe razlikuju u pojedinim oblastima. Na jugu, prema rimskoj tradiciji, otac ima doivotnu vlast nad lanovima porodice. Njihova imovina ulazi u imovinu oca porodice. Na severu oinska vlast ima vie karakter starateljstva, koje moe vriti i majka. Deca se oslobaaju roditeljske vlasti punoletstvom, stupanjem u brak ili odlaskom iz kue. Iako su prvobitno bili neotuivi, pa se prema tome nisu mogli ostaviti u naslee, feud i cenziva su vremenom dobili nasledni karakter. Feud se u poetku mogao deliti izmeu vie naslednika, ali je to dovodilo do njegovog usitnjavanja i oteenja interesa seniora, te je od XII i XIII veka ovaj obiaj naputen. Feud je od tada nasleivao samo najstariji sin. Do XIII veka su ene bile iskljuene iz prava nasleivanja feuda. Kasnije ena moe naslediti feud, s tim to vojnu slubu obavlja njen mu. Ako nije udata, mora dozvoliti da je senior uda. ena ne nasleuje mua, dobija samo posle njegove smrti polovinu zajednike imovine, odnosno dobra koja joj je mu poklonio prilikom zakljuenja braka. Testamentalno nasleivanje nije imalo isti karakter u celoj dravi. Na jugu, pod uticajem rimskog prava, zavetalac je imao punu slobodu raspolaganja svojom imovinom. Na severu, u oblastima obiajnog prava, zavetalac nije mogao testamentom zaobii zakonske naslednike. On je testamentom samo nalagao da izvre odreene isplate, obino u religiozne svrhe. Od XVI veka zavetalac ima veu slobodu raspolaganja, ali se kod nasleivanja nepokretnosti zadravaju feudalni principi. 118

Krivino pravo. - Krivino pravo je u prvom periodu razvoja francuske feudalne drave bilo regulisano preteno obiajnim pravima, a kasnije ordonansama. Ovako brojni izvori prava dovodili su do neujednaenog regulisanja krivinog prava. Otuda se ono izgrauje dobrim delom i kroz sudsku praksu. Delikti su izali iz privatne sfere, tj. povreda pojedinca se ne smatra vie njegovom stvari, nego i povredom drutvenog poretka i javnog interesa. Sistem kompozicije je, dakle, prevazien. U krivinom pravu je prihvaen princip subjektivne odgovornosti, tj. da je za krivinu odgovornost potrebna vinost delinkventa. Ovaj princip ipak nije do kraja sproveden, jer se esto vode i procesi protiv ivotinja koje su nekom nanele povredu. Isto tako nije razvijen ni pojam uraunljivosti, kanjavana su i deca i duevno obolela lica. Prihvaen je i princip individualne odgovornosti, ali ni on dosledno. Za neka teka krivina dela, npr. uvredu kralja odgovarala su, sem delinkventa i njegova deca. U pravnim izvorima nailazimo na pokuaje sistematizovanja krivinih dela. Bomanoar ih deli prema teini: teka, srednja i laka. U teka dela su spadali jeres, izdaja, ubistvo, silovanje, paljevina, kraa, falsifikovanje novca. Kanjavana su obino smrtnom kaznom ili sakaenjem. Srednje teka dela su kanjavana najee imovinskim kaznama, a ponekad jo i zatvorom. Kazne za laka dela esto nisu ni predviene, ve ih sudija izrie po svom nahoenju. Sudija je uopte imao veliku slobodu pri odmeravanju visine kazne. Svrha kazne je bila prvenstveno odmazda, ali i zastraivanje stanovnika, te su kazne obino izvravane javno. 3. Organizacija sudova i sudski postupak Osnovni princip na kome poiva pravosue u Francuskoj ve je pomenut: to je sud jednakih. Svim pripadnicima francuskog drutva sudili su lanovi njegovog stalea. Ova se vrsta suenja izgubila najpre kod seljaka. Njima poinje ubrzo da sudi njihov gospodar. Kraljevska kurija, koja je i najvii sud u zemlji, sudila je po istom principu. Kurija ima dosta raznovrsnu sudsku nadlenost. Ona presuuje sporove meu feudalcima, kraljevim vazalima, a sudi im i za krivina dela. Osim toga, kurija je graanski i krivini sud za stanovnitvo kraljevskih domena. Sredinom XIII veka zbog razgranjavanja dravnih poslova koje je kurija obavljala, izdvaja se posebno sudsko odeljenje, pod nazivom parlament. Najvei uticaj u njemu su imali ueni pravnici, legisti. Proirenje kraljevog domena i dravne teritorije dovelo je do formiranja novih, lokalnih parlamenata. Kao i drugi dravni poloaji i funkcije lana parlamenta se od XVI veka prodaju, to je omoguilo predstavnicima buroazije da u veem broju uu u parlament. Parlament ima i izvesno uee u zakonodavstvu. On moe da donosi odluke u sluaju praznina u zakonodavstvu i obiajima, koje su obavezne za nie sudove. isto tako parlament koristi svoju dunost da zavede u registar kraljeve zakonodavne akte da bi kralju skrenuo panju na neke nedostatke toga akta. Te se njegove primedbe nazivaju remonstrance. Kralj ih moe, ali i ne mora usvojiti. Pri parlamentu deluju i kraljevi prokurori i advokati. Prokuror zastupa kraljeve interese, interese fiska, korporacija, maloletnika i poslovno nesposobnih lica. Kasnije oni vre nadzor nad krivinim gonjenjem, a ustanovljene su i funkcije lokalnih prokurora. Kraljevski advokati daju pravne savete iskljuivo u vezi sa kraljevim interesima. Sudska nadlenost nije bila strogo vezana za parlament. Kraljevski savet (biva kurija) zadrava jo uvek pravo suenja u nekim vanim pitanjima, a sudsku nadlenost ima i finansijska uprava. Sudsku vlast u provincijama vre prevoi i baji, a kasnije i seneali. Prevoi sude u prvoj instanci, a baji u prvoj i drugoj, u graanskim i krivinim stvarima. Od XVI veka se osnivaju

119

novi sudovi koji su u nekim provincijama sasvim zamenili dotadanje sudove, a u nekim postali via instanca u odnosu na stare. Feudalno pravosue se deli na dve vrste. Nii sudovi sitnije vlastele sude laka krivina dela i sitnije graanske stvari. Vii feudalni sudovi, gde sudi vie, titulovano plemstvo (vojvode, markizi) sudi za teka krivina dela i krupnije graanske parnice. Ovi sudovi sude i vazalima i vilanima. Vazalima sude njihovi perovi. Feudalac ima vrstu obavezu da sudi. Sudski postupak jo nije razdvojen na krivini i graanski. Pokree se na tubu oteene strane. Postupak je javan i usmen i strogo formalistian. Greka koju stranka naini u izgovaranju neke propisane formule povlaila je gubitak spora. Dokazna sredstva su priznanje, svedoci, zakletve, ordalije i sudski dvoboj. Prvobitno nije postojalo pravo albe na presudu. Nezadovoljna stranka mogla je da izazove sudiju na dvoboj. albe su ustanovljene, sve do kralja. Suenje u gradovima je zavisilo od stepena njihove autonomije i bilo organizovano vrlo razliito. Gradovi sa irim autonomijama su imali samostalno sudstvo, koje nije bilo potpuno odvojeno od uprave. U gradovima sa uim samoupravama sudili su kraljevi ili seniorovi predstavnici, ponekad uz pomo izabranih gradskih predstavnika. I u autonomnim gradovima je ponekad kralj zadravao pravo da sudi u izuzetno tekim sluajevima. Razvitak apsolutizma dovodi do borbe kraljevskih sudova za prevlast nad feudalnim sudovima. Povean je broj krivinih dela za koja je u prvoj instanci nadlean kraljevski sud kraljevski sluajevi. Uvedeno je pravo albe na presude feudalnih sudova. Umesto akuzatorskog se uvodi inkvizicioni postupak. Iz sudskog postupka nestaje sudski dvoboj kao dokazno sredstvo, a sve vei znaaj dobijaju isprave i svedoci.

2. NEMAKA
ISTORIJSKI RAZVOJ NEMAKE DRAVE Po Verdenskom ugovoru 843. godine su oblasti oko Rajne i istono od nje pripale unuku Karla Velikog, Ludvigu Nemakom. To su bila etiri velika vojvodstva: vapska, Bavarska, Saksonija i Frankonija, a neto kasnije im je prisajedinjena i Lotaringija. Ove oblasti nisu bile jedinstvene ni u politikom ni u etnikom pogledu. Od poetka X veka Karolinge zamenjuje saksonska dinastija na elu sa Henrihom I Ptiarom (919-936). U X veku dravna teritorija se proiruje osvajanjem istonih oblasti naseljenih slovenskim stanovnitvom. U to vreme dolazi do razvoja feudalnih odnosa u Nemakoj, ali mnogo sporije nego u drugim zemljama. Jo je iva organizacija seoske marke, ali se ona postepeno raspada i seljatvo se ubrzano raslojava. Jaa rodovska i dvorska aristokratija, koja zauzima velike komplekse zemlje. Postepeno se formira-ju dva osnovna drutvena sloja: vojni, koji ine feudalni riteri i poreski, u koji ulaze seljaci. Taj je proces vidljiv u vojnoj reformi Henriha I Ptiara po kojoj svako ko moe da se bori na konju (odnosno pribavi opremu) ulazi u vojni stale, a ko Ne moe u poreski. Vojni stale je inilo nekoliko kategorija stanovnitva. U njega ulaze krupni posednici, neposredni kraljevi vazali, crkveni kneevi i ogroman broj ritera sitnog plemstva. Deo tog sloja ine i ministerijali, bivi neslobodni ljudi, koji formalno jo izvesno vreme ostaju neslobodni, ali se ubrzo potpuno izjednauju sa riterima. U poreski stale ulaze slobodni seljaci, 'kojih se zadrao jo relativno veliki broj. Drugu kategoriju ine seljaci koji nisu vlasnici ve draoci zemlje koju obrauju i na nju plaaju dabine (Hrige), a treu ine kmetovi i neslobodne sluge (Leibeigene). U to vreme javlja se u Nemakoj ve i gradsko stanovnitvo, ali jo nema vei znaaj. Graani ive po posebnom gradskom pravu. Uivajui izvesne autonomije, gradovi kao kolektiv plaaju porez.

120

Grofovi kao lokalni upravnici postepeno postaju nasledni vlasnici lena. Grofovije se cepaju na manje teritorije koje grof daje svojim vazalima. Da bi suzbio mo grofova i vojvoda Oton I (936-973) daje vojvodstva svojim roacima. U borbi protiv jaanja monih kneeva Oton se oslanja na crkvu. Kralj ima prema crkvi velika prava, materijalna i druga, sa crkvenih imanja dobija mnoge dabine. Oton nastoji da proiri crkvena dobra i ojaa njihov imunitet. On izdaje crkvi Otonove privilegije. Crkveni imunitet se proiruje i na okolinu crkvenih poseda, gde crkva dobija posebnu jurisdikciju. Osim nieg, imunitet sada obuhvata i vie krivino pravosue. Imunitet proizlazi neposredno iz kraljevske vlasti. Ovim privilegijama su crkveni okruzi izjednaeni sa grofovijama. U X veku razvijeni, bogati gradovi severne Italije poinju da privlae nemake feudalce. Oton poinje da priprema osvajanje Italije. Izmeu ostalog, njegov cilj je bio i da svojoj vlasti potini papu, ime bi i crkvene kneeve u Nemakoj potpuno podredio kraljevskoj vlasti. Poto je 951. godine prodro u Italiju i proglasio se za langobardskog kralja, Oton eli da dopre do Rima. Feudalni sukobi i razdori u Rimu mu u tome idu na ruku, jer ga papa poziva u pomo. Oton se odaziva i 962. godine ga papa krunie za cara. Carstvo je kasnije dobilo naziv Sveto rimsko carstvo nemakog naroda. Carstvo je manje od karolinkog, obuhvatalo je samo Nemaku i deo Italije. U kasnijim italijanskim pohodima je nemako plemstvo bezobzirno pljakalo bogate italijanske gradove i dralo u potinjenosti papu. Smatralo se da su teorijski car i papa ravnopravni na elu rimskog carstva. Stvarnu nadmo imao je car, jer je vlast pape kao svetovnog vladara bila sasvim slaba. I crkveni velikodostojnici tee da se osamostale. Na jugu Italije vlada Vizantija. Posle neuspelog pokuaja da osvoji junu Italiju, Oton eni svoga sina vizantijskom princezom. To e posluiti kao osnov i izgovor za dalje osvajanje Italije. Planove za osvajanje Italije i stvaranje drave koja bi obuhvatila sve hrianske zemlje gajili su i Oton II i Oton III. Za to vreme dolazi do krize u Nemakoj. Danci zbacuju nemaku vlast. Polapski Sloveni diu ustanak. Jaa i Poljska i crkveno se oslobaa potinjenosti Nemakoj. Kasniji carevi naputaju ideje o stvaranju velikog carstva. Pokuavaju da se uvrste u Nemakoj. Od poetka XI veka do poetka XII veka vlada frankonska dinastija koja nastoji koristei se materijalnim sredstvima crkve da ostvari nemaku prevlast u Evropi. Sredinom XI veka poinje ogorena borba pape sa carem za prevlast u Svetom rimskom carstvu. Od XI do XIII veka Nemaka postepeno ali primetno ekonomski napreduje. Razvija se poljoprivreda. Napreduje gradska trgovina i zanatstvo i broj gradskog stanovnitva raste. Napreduje, iako sporije nego u drugim zapadnim zemljama, proces feudalizacije. U X i XI veku jo ima slobodnih seljaka. I kada je feudalizam ve bio razvijen, ouvana su na selu obeleja seoske optine (marke). Pored svoje deonice seljak ima pravo korienja zajednikih zemalja. Seoska optina zadrava i neke oblike svoje samouprave. Od XII veka se uz Rajnu i Dunav razvijaju gradovi u kojima se proizvodi tekstil i oruje. Veina ovih gradova je bila zavisna od episkopa. U njima esto dolazi do ustanaka. Pojedini delovi drave su i ekonomski i politiki nezavisni. Nije dolo ni do politikog ni do ekonomskog ujedinjenja. Carska vlast je sasvim slabo povezivala pojedine oblasti. Najistaknutiji predstavnik frankonske dinastije bio je Konrad II. Oslanjajui se i dalje na crkvu u borbi protiv vojvoda, Konrad nastoji da pridobije i brojno sitno plemstvo. U to vreme dolazi do krupnih promena u crkvi. Javlja se pokret, po manastiru Klini u Burgundiji gde je nastao nazvan klinijevski. To je pokret za crkvene reforme, uvrenje ugleda crkve, veu disciplinu, bolju organizaciju. Pokret se bori i protiv prava svetovnih vladalaca da vre investituru, uvoenje episkopa u posed i crkveni in, davanjem episkopskih obeleja, to je praktino znailo dodelu episkopskih zvanja. Istovremeno, klinijevci su za jaku vlast vladara, smatrajui je nunom u borbi protiv samovolje feudalaca i seljakih ustanaka. Jaanju otpora crkve protiv svetovne vlasti doprinelo je sve otvorenije meanje vladalaca u crkvene stvari. Carevi ak smenjuju i postavljaju pape. Lateranski koncil odran 1059. godine je utvrdio da papu biraju kardinali, crkveni velikodostojnici koje postavlja papa. Glavni nosilac 121

ovih reformi bio je Hildebrand, od 1073. godine papa pod imenom Grgur VII. U svom spisu Diktat papa, on je izneo svoje nazore o odnosu crkvene i svetovne vlasti: papa je senior svih vladara, on im sudi i kanjava. Grgur VII je naao energinog protivnika u Henrihu IV. Sukob je postajao sve ei, pa je Henrih 1076. godine sazvao u Vormsu koncil koji je zbacio papu. Meutim, kako su u Nemakoj vladali nemiri, Henrih je 1077. godine u Kanosi morao da se pokori papi i moli oprotaj od njega. Sukob se nastavio i u vreme naslednika Henriha IV i zavren je kompromisom, Vormskim konkordatom 1122. godine. Po njemu episkope bira svetenstvo i crkva vri duhovnu investituru. Car uvodi episkopa u posed, tj. daje mu feud. Ovaj je spor podstakao politiku misao. Bile su brojne rasprave o poreklu i karakteru vladalake vlasti. Neposredna posledica ovih borbi bilo je slabljenje vladalake vlasti u Nemakoj. Carske odluke su sada zavisile od skuptine kneeva, rajhstaga (Reichstag). Njima kasnije, samo kao posmatrai prisustvuju i predstavnici gradova. Rajhstagu je prethodila slina ustanova, hoftag (Hoftag), kraljevski savet, ui krug predstavnika najvieg plemstva, koji su kralju pomagali u donoenju nekih odluka. Godine 1125. se gasi frankonska dinastija. Posle kratke vladavine saksonske dinastije dolazi na presto porodica Hoentaufen, vojvode vapske i Frankonije. Ovoj dinastiji je pripadao jedan od najveih nemakih careva, Fridrih Barbarosa. Sposoban vojskovoa i dobar politiar, on je isticao tezu o prvenstvu carske vlasti. Pretendovao je na puno prvenstvo, ne samo nad nemakim, nego i ostalim vladarima. Meutim, pored ovih velikih planova, Fridrih je morao da se bori za odranje svoje vlasti u samoj Nemakoj. Meu nemakim kneevima jaa sredinom XII veka porodica Velfa. U Italiji se razvijaju lombardijski gradovi, koji postaju gotovo sasvim samostalni. Posle kraeg perioda dobrih odnosa sa papom koji ga je krunisao za cara u Rimu, dolazi opet do krize. Ograniivi samouprave italijanskih gradova, Fridrih je izazvao njihov oruani otpor, kome se pridruio i papa. U tome ratu Fridrih je zahtevao pomo monih nemakih kneeva, u prvome redu Henriha Lava, Velfa, koji se nije odazvao tome zahtevu. Izgubivi rat, Fridrih je kaznio Henriha Lava oduzevi mu sve posede. Borba izmeu Hotintaufovaca i Velfa nastavljena je i kasnije. Protivnici cara i carske vlasti nazivani su velfi (ili gvelfi, kako su izgovarali Italijani), a careve pristalice gibelini (prema drugom imenu dinastije Hoentaufen, Vajblingen). Za vreme Fridrihovog naslednika Henriha VI utvrena je nemaka vlast u severnoj Italiji, a njegovom enidbom sa naslednicom Kraljevine dveju Sicilija je i juna Italija dospela pod nemaku vlast. Posle njegove smrti dolazi do dueg perioda slabljenja carske vlasti. U jednom trenutku su bila izabrana ak dva cara. Ovakvo stanje iskoristio je papa Inoentije III, veoma sposoban i autoritativan. Za vreme njegove vladavine crkva se oporavila, organizaciono i materijalno ojaala. Poele su masovne prodaje indulgencija, pismenih papskih oprosta grehova. Sve veu ulogu dobija inkvizicija, tajni crkveni sud za jeresi. Inoentije je uspeo da potpuno uniti nemaku vlast u Italiji. Opadanje dravnog jedinstva Nemake bilo je naroito primetno za vreme vladavine Fridriha II Hoentaufovca. On je iveo u Italiji i inio ogromne ustupke nemakim kneevima da bi mogao da vodi samostalnu politiku u Italiji. Crkvenim kneevima je dao iroka prava, pribliivi ih poloaju samostalnih vladara. Svetovni kneevi su ak dobili pravo kovanja novca. Ograniio je gradska prava i stavio sudove u zavisnost od kneeva. Nemaki presto su Hoentaufovci izgubili 1254, a poslednji potomak dinastije je ubijen u Italiji 1268. U periodu od 1254. do 1273. godine birano je nekoliko careva, sasvim beznaajnih linosti koje nisu imale nikakvu vlast, te se obino ovaj period naziva interregnum. Nemaka se raspala na nekoliko feudalnih oblasti. U to vreme je Nemakoj prisajedinjena Burgundija, osvojena eka i baltike zemlje. Novi car je bio Rudolf Habsburki, izabran 1273. godine. Nije bio iz neke od velikih, monih feudalnih porodica, te je upravo zato i bio izabran. U zemlji vlada feudalna anarhija, 122

kneevi ratuju meu sobom, riteri pljakaju gradove, izbija niz seljakih ustanaka. Vlast sve vie preuzimaju veliki kneevi, koji formiraju naroitu kolegiju kneeva izbornika. Pored njih, veliki politiki uticaj ima i rajhstag (sabor carstva), kome ponekad prisustvuju i predstavnici gradova. Car nema nikakvog upravnog aparata, ne postoji zajednika vojska, sudovi i finansije. Car ima vlast kao i svaki drugi knez. U pojedinim kneevinama se formiraju i lokalne skuptine stalea, landtag. U sledeem periodu birano je nekoliko careva, iz raznih porodica, koji su uglavnom brinuli o tome da za vreme svoje vladavine proire svoje feudalne posede. Obnovljeni su, bez uspeha, italijanski ratovi. Konani poraz carske vlasti predstavlja Zlatna bula Karla IV iz luksemburke dinastije, izdata 1356. godine. Marks ju je nazvao ustavom nemakog mnogovlaa. Bulom kralj priznaje punu samostalnost kneeva izbornika i odrie se meanja u njihove stvari. Utvren je nain izbora cara. Izbornu kolegiju ine tri duhovna kneza, arhiepiskopi Kelna, Majnca i Triera i etiri svetovna: eki kralj, saksonski vojvoda, brandenburki markgrof i rajnski falcgraf. Izbor se vri prostom veinom. Bulom su legalizovani i privatni ratovi, sa izuzetkom rata vazala protiv seniora. Zlatna bula zabranjuje i saveze gradova, da ne bi ugrozili vlast kneeva. Posle smenjivanja luksemburke dinastije, za cara je ponovo izabran jedan Habsburg, u ijoj e porodici carska titula ostati od 1437. sve do 1806. godine. Meutim carstvo se i dalje raspada, te tokom XV veka predstavlja fikciju. Nemaka privreda je, uprkos politikoj rascepkanosti, do XV veka dostigla visok stepen razvijenosti. U junim oblastima je bilo razvijeno rudarstvo i manufakturna proizvodnja, a gradovi su bili centri veoma razgranate trgovine. Na odreenom stepenu razvoja proizvodnje, politika razdrobljenost je ipak postala prepreka daljem napretku, jer nije omoguavala stvaranje jedinstvenog trita, poreskog, carinskog i pravnog sistema, neophodnih uslova za dalji razvitak. U XV veku nemaka privreda poinje da opada. Uzroci toga opadanja su brojni, spoljanji i unutranji. Meunarodna trgovina je krenula drugim putevima, to je dovelo odmah do opadanja i unutranje trgovine. Nemakim trgovcima konkuriu holandski i engleski. Neposredna posledica stagnacije trgovine je zaostajanje zanatstva, pa samim tim i robne privrede u celini. Oivljuje naturalna privreda. To dovodi do osiromaenja graanstva i pogoranja poloaja seljaka, ije obaveze postaju sve tee. Carevi iz Habsburke dinastije, Maksimilijan I i Karlo V pokuavaju krajem XV i poetkom XVI veka da uvrste carsku vlast i postignu izvesno jedinstvo nemakih zemalja. Njihova vladavina znaila je inae poetak sve vee moi Habsburke kue u Evropi. U takvim uslovima dolazi u Nemakoj poetkom XVI veka do reformacije i velikog seljakog ustanka 1525. godine. Seljaci su se borili za olakanje svojih obaveza, ukidanje kmetstva, globa, olakanje rabota, ukidanje regalnih prava. Srednji slojevi gradskog stanovnitva koji su se pridruili seljacima u ustanku zahtevaju ujedinjenje Nemake, jedinstveno zakonodavstvo i sudstvo, jedinstveno monetarno i carinsko podruje. Seljaki ustanak je uguen, a posledice koje su nastupile posle reformacije i rata uglavnom su se ispoljile u poloaju crkve i religije. Crkvena imanja su sekularizovana ne samo u protestantskim kneevinama, nego dobrim delom i u katolikim, u korist svetovnih kneeva i gradova. Poloaj gradova je inae pogoran. Za uee u ustanku plaali su teke kazne, a privilegije su im oduzete. Reformacija je doprinela razjedinjavanju Nemake, u kojoj se sada zemlje dele i po religiji, na protestantske kneevine na severu i katolike na jugu. Protestanti i katolici su stvorili svoje saveze, a susedne drave, plaei se jaanja Habsburga su bile spremne da se umeaju u njihove razmirice. Do rata je dolo 1618. godine a trajao je do 1648, pa se naziva tridesetogodinji rat. Rat je poeo kao ustanak protiv Habsburga, ali je uskoro dobio evropske razmere. Rat je bio izraz dubokih suprotnosti izmeu katolika i protestanata, antagonizma izmeu protestantskih kneeva i carskog dvora. S obzirom na zemlje koje su u njemu uestvovale i teritorije na kojima se vodio, tridesetogodinji rat se uglavnom deli na tri 123

faze. Rat se zavrio Vestfalskim mirom 1648. godine. U njemu je Nemaka izgubila gotovo polovinu svoga stanovnitva i bila teko opustoena. Ostala je potpuno razjedinjena, politiki razbijena na oko 300 samostalnih jedinica. Po Vestfalskom miru, njihovi vladari su dobili pravo da sklapaju ugovore sa drugim (nenemakim) dravama. Tridesetogodinji rat je prouzrokovao dalje opadanje gradova, uvrenje feudalnih odnosa i oteavanje poloaja seljaka. Vlast kneeva postaje gotovo apsolutna. Zemaljske skuptine (landtag) se vie ne sastaju. Carska vlast postaje sasvim slaba. Rajhstag se od 1663. godine pretvorio od povremene ustanove u stalno telo, koje zaseda u Regensburgu. Sainjavale su ga tri kurije: izborni kneevi, kneevi i gradovi. On ima veoma malu stvarnu vlast. Za razliku od zajednikih organa, razvijaju se dravne organizacije pojedinih kneevina, koje u XVIII veku ve imaju obeleja apsolutizma. Od XVI veka dolazi do promena u nainu poljoprivredne proizvodnje. Uveava se feudalev zemljini posed, na raun seljakih deonica. Seljaci su podvrgnuti sve teoj eksploataciji, sve stroe se vezuju za zemlju. Gospodar ima nad njima jurisdikciju i patrimonijalnu policijsku vlast. U gradovima je zadrana cehovska i esnafska organizacija, koja se iri, obuhvatajui sve vei broj zanimanja. Gradovi imaju sve manje samostalnosti. U ovo vreme najvee nemake drave bile su Austrija i Pruska. Izmeu ove dve drave ve tada poinje suparnitvo oko vodee uloge u krugu nemakih zemalja. Pruska je protestantska zemlja. Postupno je stvarana, ujedinjenjem nekoliko manjih jedinica. Od XVII veka na elu Pruske je dinastija Hoencolern. Protiv ujedinjenja manjih nemakih zemalja pod pruskom vlau borile su se skuptine tih oblasti. Njihovi su otpori savladani, bilo ogranienjem njihovih prava, bilo prostim ukidanjem. U XVIII veku Pruska ima sva obeleja apsolutne monarhije. Vladajuu klasu ini plemstvo iz kojeg se regrutuju vii inovnici i oficiri. Plemstvo ima sudsku vlast i patrimonijalnu policiju, kao i patronat nad crkvom i kolom. Veina seljaka je vezana za zemlju i optereena tekim obavezama. Postoje u malom broju i slobodni seljaci. U istonim oblastima preovlauje nasledni doivotni seljaki posed. Te seljake zemljoposednici teraju sa zemlje, zaokruujui svoja imanja. Seoske optine imaju izvesnu samoupravu, biraju stareine na seoskim zborovima. Gradski stale je malobrojan. Dravna uprava je strogo centralizovana. Najvii dravni organ je tajni savet. Administracija je veoma sloena, sveobuhvatna i hijerarhijski organizovana, te daje dravi karakter policijske drave. O Austriji e biti rei kasnije. DRUTVENO UREENJE Feudalna klasa u Nemakoj nastaje iz vie izvora. Osnov na kome poiva prvobitna diferencijacija drutva bio je karakter vojne slube. Veliki deo nemakog plemstva inilo je nie plemstvo. Ono je jednim delom nastalo iz specifinog sloja puluslobodnih ljudi, ministerijala. Vremenom se ministerijali izjednauju sa ostalim sitnim plemstvom, riterima. Nemako seljatvo se delilo na slobodno i neslobodno. Slobodni seljaci su imali zemlju u svojini, ili su pak uzimali zemlju u zakup, plaajui na nju cinz. Bilo je dve kategorije neslobodnih seljaka. Prva kategorija je nasledno vezana za zemlju koju obrauje i daje za to razne dabine, iji je iznos bio utvren. Visina dabina je mogla biti promenjena samo po odluci patrimonijalnog suda. Seljak nije mogao da zakljui brak slobodno, nego samo sa odobrenjem feudalaca. Druga kategorija neslobodnih seljaka je bila primorana neogranieno da radi za gospodara i dobijala od njega izdravanje. Mogli su raditi kao posluga ili su im davane zemljine deonice. Vremenom su slobodni seljaci koji nisu imali svoju zemlju, nego su plaali cinz izjednaeni sa zavisnim seljacima vezanim za zemlju. Od XI veka poinje u Nemakoj razvoj gradova. Gradovi nastaju od starih rimskih naselja, razvojem seoskih naselja i kao novi gradovi. Oni su u Nemakoj potinjeni neposredno caru i od njega dobijaju povlastice carski gradovi, ili svetovnim i crkvenim kneevima kneevski. 124

Stanovnitvo gradova je meovito. Pored slobodnog ima i neslobodnog stanovnitva koje plaa dabine feudalnom gospodaru, ali protekom odreenog roka i ovi neslobodni ljudi u gradu stiu slobodu. Stanovnitvo se organizuje u korporacije, trgovake i zanatlijske. Udruenja se stvaraju radi lake odbrane od plemstva, bolje organizacije rada i drugih razloga. Korporacije donose svoje propise, statute. Gradsko stanovnitvo se brzo raslojava. Izdvaja se bogatiji sloj, patricijat. Sem gradskih zanimanja i imovine, oni esto imaju i zemljine posede. Srednji sloj ine zanatlije, a najnii pomonici, nadniari, gradska sirotinja. Ve od XIII veka dolazi do socijalnih sukoba u gradovima, tzv. cehovske revolucije. U nekim gradovima su srednji slojevi izvojevali pobedu, to se odrazilo na ureenje gradske uprave. U veini gradova, naroito severnonemakih, patricijat je zadrao svoju mo. Gradsku upravu ini gradsko vee, koje ima i sudsku vlast. Bira se na kratko vreme, obino jednu godinu. Kasnije se javlja i funkcija gradonaelnika. Bogaenje gradova privuklo je na njih panju brojnog sloja sitnog plemstva, ritera koji su siromaili i poeli masovno pljakati gradove. Da bi se odbranili, gradovi formiraju saveze. Sedamdesetih godina XIV veka je osnovan Savez vapskih gradova u koji je ulo 89 gradova. On se 1381. ujedinjuje sa Rajnskim savezom gradova. Najznaajniji savez nemakih gradova, nastao iz drugih razloga, bila je nemaka Hanza. Teko je rei kada je tano nastala, ali sredinom XIV veka obuhvata skoro sve nemake gradove na obali i mnoge u unutranjosti. Gradovi Hanze su bili razvijeni trgovaki i pomorski gradovi, koji su imali svoja predstavnitva u mnogim stranim zemljama. Hanza titi interese svojih lanova, u nekim sluajevima i vojnim putem. U ratu protiv Danske 1367. godine Hanza je pobedila, te je njena saglasnost bila potrebna za izbor danskog kralja. Pored ekonomskog, Hanza je imala i politiki uticaj. Od druge polovine XIV veka Hanza dobija izvesnu organizaciju. Skup predstavnika svih lanova ini predstavniki kongres. Osim ovog kongresa nema drugih upravnih organa, nema ni ;zajedniku blagajnu ni flotu. Meu gradovima postoji izvesno suparnitvo. Vlast u njima dri iskljuivo patricijat. Od sredine XV veka mo Hanze opada, delom zbog socijalnih pokreta u gradovima, ali i zbog konkurencije drugih zemalja, iji su trgovci imali oslonac u jakoj dravi, to nije bio sluaj sa hanzeatskim gradovima. DRAVNO UREENJE Najviu stvarnu vlast u Nemakoj ima kolegija kneeva izbornika (Kurfrst). Oni biraju cara, a on je obavezan i da se sa njima savetuje o najvanijim poslovima. Povremeno se sastaje rajhstag, u koji ulaze kneevi-izbornici, svetovni i crkveni kneevi i predstavnici gradova. Skuptinu saziva car, a od poetka XVI veka je sazivaju svakih 6 godina izborni kneevi. Najvanija funkcija rajhstaga je donoenje zakona i odobravanje uvoenja poreza. Car je mogao uz uee svoga saveta izdavati ukaze koji su postajali obavezni tek ako ih potvrdi rajhstag. Stalei su razmatrali i odluivali posebno, a tek potom se zajedno pristupalo konanom donoenju odluke. Ako car ne prihvati neko reenje rajhstaga, ono je ponovo razmatrano sa njegovim primedbama. Odluke rajhstaga su sprovodile organizacije pojedinih zemalja. Nije postojala opta carska vojska, ni sud, ni posebna finansijska sredstva. Car Maksimilijan I Habsburg (1493-1519.) je pokuao da uvede neke mere koje bi obezbeivale vee dravno jedinstvo i vei autoritet carskoj vlasti. Skuptina odrana 1495. godine u Vormsu je usvojila tri mere: zabranjeni su privatni ratovi, utvren carski porez za izdravanje uprave i vojske i osnovan carski sud (Reichskammergericht). Ove mere nisu bile trajne i nisu imale mnogo uticaja. Porez je slabo plaan, sud nije imao organe koji bi sprovodili njegove presude, a mir se nije potovao. 125

Vlast lokalnih kneeva je bila veoma velika u poetku. Kasnije se ustanovljuju lokal-ne staleke skuptine (Landtag). Njih ine predstavnici tri stalee, koji od svojih biraa odbijaju obavezne instrukcije. Bez saglasnosti landtaga knez nije mogao donositi zakone. Landtag je smatran i vrhovnim sudom, a kada su osnovani posebni sudovi, ostao je najvia instanca. Landtag reava i pitanja iz spoljne i unutranje politike, uestvuje u upravljanju dravom i imenovanju inovnika. Vano pravo landtaga je odobravanje poreza i drugih dabina. On izglasava i subsidije (novanu pomo) knezu. U veim kneevinama postoje i lokalne staleke skuptine, koje se bave pitanjima mesnog znaaja. Vojska je prvobitno narodna. Svaki vlastelin lino ratuje, praen odreenim brojem svojih vazala i kmetova. Kasnije se uvodi najamnika vojska. Kneevska vlast vremenom jaa. Uprava se centralizuje i birokratizuje. Najvii organ uprave postaje kneevski savet. Iz njega se kasnije izdvajaju sud i finansijska uprava. Lokalna uprava je organizovana preko burgova. Sa oblau koja mu pripada, burg ini administrativno-teritorijalnu jedinicu. PRAVO U NEMAKOJ Izvori prava U periodu od X do XV veka ne postoji u Nemakoj jedinstven pravni sistem. Postoji veliki broj razliitih pravnih izvora koji se primenjuju na pojedinim teritorijama ili za odreene kategorije ljudi. Zakonodavna vlast cara je veoma oskudna i ograniuje se na retke akte politikog karaktera (uvoenje zemaljskog mira i sl). Sporovi izmeu vazala i seniora raspravljani su po normama feudalnog obiajnog prava, a kmetovima su sudili feudalci, takoe prema lokalnim obiajima. Vladari su u pojedinim zemljama donosili zakonodavne akte, koji su zajedno sa starim obiajnim pravima postepeno stvarali sistem zemaljskog prava (Landrecht). Pravni propisi se ponekad sistematizuju i zapisuju u zbornike koji nemaju zvanian karakter i nazivaju se pravnim knjigama. Jedna od najuglednijih takvih zbirki bilo je Saksonsko ogledalo, nastalo poetkom XIII veka. Zbornik sadri graansko, krivino, procesualno i dravno pravo. Sastavljen je iz dve knjige. Prva sadri opte zemaljsko pravo, a druga saksonsko feudalno pravo. Sledei zbornik nastao je kao prerada Saksonskog ogledala i objavljen kao Ogledalo nemakih ljudi, sa namerom da obuhvati celokupno nemako pravo. U XVII veku se ovaj zbornik ponovo objavljuje pod nazivom vapsko ogledalo. Vaan izvor prava je gradsko pravo. Osnovni izvori gradskog prava su povelje koje su im izdali vladari prilikom osnivanja, docnije privilegije i, od XIII veka statuti. U XIII i XIV veku se gradsko pravo zapisuje. Pravo se u gradovima stvara uglavnom kroz ivu i raznovrsnu sudsku praksu. S obzirom na identine uslove, gradovi esto recipiraju prava drugih gradova. Najvei ugled uivalo je pravo grada Magdeburga, koje je korieno i u drugim zemljama. Kanonsko pravo takoe predstavlja vaan izvor prava u ovom periodu. Nastanak apsolutizma u nemakim kneevinama je imao posledica i na pravni sistem. Stvara se opti sistem prava, uglavnom recepcijom rimskog prava. S obzirom na izuzetnu brojnost i velike razlike meu pojedinim obiajnim pravima, nemaki pravnici su videli mnogo laki put za stvaranje jedinstvenog, opteg prava u recepciji rimskog, nego u pokuaju ujednaavanja partikularnih prava i izgradnje novog sistema. Rimsko pravo je odgovaralo i novim ekonomskim prilikama i potrebama kapitalizma koji se raao. Na univerzitetima poinje intenzivno izuavanje rimskog prava. Od XIII veka poinju ga koristiti i sudovi. U sloenim pitanjima kad u obiajnom pravu nisu mogli ili umeli da nau reenje, sudije su se obraale za miljenje uenim pravnicima i univerzitetima. Miljenja je bilo dve vrste: prostih saveta i reenja koja su bila obavezna za sud. Ova obavezna miljenja su kneevi vremenom ukinuli, jer su smatrali da zadiru u njihovu vlast. Naprotiv, carevi podstiu korienje rimskog prava. Carski sud koji je bio osnovan 1495. godine je trebalo da koristi pravo 126

carstva i pisano pravo, pod im se podrazumevao Corpus iuris civilis. Od XVI veka rimsko pravo postaje glavni izvor prava. Ono se temeljilo uglavnom na Digestama (grki Pandecta), te se naziva pandektno pravo. Pandektno pravo je bilo obrada Digesta prilagoena praktinim potrebama. inilo je temelj opteg prava i sudovi su ga primenjivali sve do 1900. godine. U pojedinim zemljama razvijaju se i zemaljska prava koja se opte (rimsko) primenjuje kao supsidijerno. U XVIII veku nastale su mnoge kodifikacije u nemakim zemljama. Najznaajnije su Bavarski kodeks 1756. godine i Pruski opti zemaljski zakonik 1794. godine. Oni se baziraju na obiajnim normama, sudskoj praksi i rimskom pravu. Graansko pravo a) Stvarno pravo. Svojina u Nemakoj ima sva karakteristina obeleja feudalne svojine. Ona je podeljena. Vazal stie svojinu feudalnim ugovorom. Pravilo o neotuivosti feuda bilo je vre nego u drugim zemljama. Vazal moe da da feud samo svome vazalu. Predaja zemlje se vrila putem investiture, ali je ona umesto faktikog uvoenja u posed brzo zamenjena simbolinim radnjama. Kao i druga feudalna prava, i nemako titi dravinu, kao spoljanju manifestaciju prava svojine, bez obzira na to da li dralac dri stvar kao svojinu. titi se i obina detencija. Kod izvesnih pravnih poslova prenos stvari ne daje pribaviocu trajno pravo svojine. To je bio sluaj sa poklonom. Poklonjena zemlja se nije mogla otuiti jer se smatralo da je poklon nainjen da bi ga samo poklonoprimac koristio. Kasnije je taj propis ogranien na poklon deci i poklon u braku. U gradovima su ustanovljene javne knjige u koje su upisivani akti o prenosu prava svojine na zemlji. To je zaetak zemljinih knjiga u kojima su registrovani pravni poslovi s nepokretnostima. Pravo je titilo interese savesnog pribavioca stvari, izuzev ako se radilo o ukradenoj stvari. b) Porodino i nasledno pravo U branom pravu se u Nemakoj jasno vide tragovi veoma starih pravnih obiaja. Veridba ima ulogu ranijeg ugovora o kupoprodaji neveste izmeu mladoenje i nevestinih roditelja ili srodnika. Cena koju plaa mladoenja tom prilikom (vitum) podrazumevala je pravo starateljstva nad nevestom. Taj se iznos predavao nevesti i obezbeivao je materijalno ako ostane udovica. Kasnije se ugovor zakljuuje izmeu same neveste i mladoenje. Traila se i saglasnost neveste. Brak je zakljuivan po propisima kanonskog prava. Razvod je zabranjen. Mu je upravljao zajednikom imovinom, koja je deljena prilikom prestanka braka. ena je dobijala natrag i miraz i line stvari, kao i predmete koje je koristila u poslu. Deca su pod oevim starateljstvom bez obzira na godine. Oslobaaju se starateljstva tek ako osnuju sopstveni dom ili se formalno odele od oca. Punoletstvo se sticalo sa 12 godina, ali je mladi od 12. do 21. godine mogao traiti da mu se odredi zastupnik, lice od preko 60 godina. I u naslednom pravu su vidljivi tragovi starog obiajnog prava, u vidu shvatanja o kolektivnoj porodinoj svojini. Nasleivali su samo srodnici prave ili pobone linije. Da se ne bi cepala porodina imovina, sinovi i keri koji su izali iz porodine zajednice nisu uestvovali u nasleu. Naslee dobijaju u prvom redu deca i unuci, a ako njih nema roditelji i braa. Ostali srodnici su uestvovali u nasleu po parentelama (srodnici koji potiu od najblieg zajednikog pretka). ene su prvobitno sasvim iskljuene iz naslea. One dobijaju miraz. U nekim zemljama keri uestvuju u nasleivanju dela pokretne imovine, a ako nije bilo sinova, one nasleuju pre ostalih naslednika. U gradskim pravima su ene brzo izjednaene sa mukarcima. Feud se po pravilu nije delio, ve je prelazio na najstarijeg sina. Izvesno obezbeenje budueg naslea naslednici su imali jo za ivota stareine porodice, u vidu tzv. prava oekivanja. Stareina nije mogao potpuno slobodno raspolagati porodinom imovinom, nego samo u saglasnosti sa buduim naslednicima.

127

Zavetanje nije bilo doputeno jer se smatralo da se njim oteuju prava naslednika. Postepeno se zavetanje prihvata, prvobitno u vidu poklona crkvi, a zatim u vidu ugovora o nasleivanju. Ugovorom je predvieno da odreena imovina tek posle smrti jedne stranke prelazi drugoj stranci. Pravi testament se javlja tek sa recepcijom rimskog prava. Krivino pravo. Raspadom franake drave u krivinom pravu oivljuju stari obiaji. Opadanje autoriteta drave daje deliktima ponovo privatnopravni karakter. Gonjenje krivca se smatra linom stvari oteenog. Drava samo obezbeuje primenu obiajnih normi, uglavnom sistema kompozicije. Kod teih krivinih dela sud i oteeni su odluivali o prihvatanju materijalne nadoknade, a kod lakih je to bila uobiajena kazna. U takvoj situaciji nedovoljne sigurnosti sudske zatite javlja se tzv. pravo pesnice (Faustrecht). U sluaju da ne moe da dobije zatitu svojih interesa sudskim putem, tj. ako sud odbije da sudi, oteeni je imao i pravo da se sam titi. Iako je drava nastojala da zabrani ovo pravo, ono je opstalo sve do XVI veka. Sa jaanjem kneevske vlasti u nemakim zemljama krivino delo postepeno dobija javnopravni karakter, smatra se povredom drutvenih interesa i opte bezbednosti. Krivino pravo se sve vie regulie zakonodavnim putem, a sve manje se koristi obiajno pravo. U tome je bio znaajan uticaj crkve i rimskog prava. Kompozicija se zadrava samo kao kazna za nehatno ubistvo. Razvija se i shvatanje o krivici (vinosti) uinioca. Kazne imaju izrazito staleki karakter, razliite su za ista dela, ako su ih uinili pripadnici raznih stalea. Poinje i podela krivinih dela prema teini: tea zloini i laka prestupi. U zloine spadaju: izdaja, umiljajno ubistvo, silovanje, pljaka i kraa, trovanje i neka dela protiv religije. Kanjavana su smrtnim kaznama i sakaenjem. Naroito su teko kanjavana dela protiv drave. Laka dela su kanjavana telesnim kaznama, beasteim i globama. Gradsko krivino pravo se razlikuje po vrstama krivinih dela od zemaljskih prava. Odlikuje se sistemom vrlo strogih kazni. Krivino pravo se masovno kodifikuje od poetka XVI veka. Njihov osnov je obiajno pravo, izmenjeno pod uticajem rimskog prava. Najstariji takav zbornik, koji sadri uglavnom procesualne propise je Bamberki krivini zakon iz 1507. godine. On je posluio kao osnov za Krivini zakon Karla V iz 1532. godine nazvan Karolina (Constitutio criminalis Carolina). Karolina je u odnosu na zemaljska prava imala samo supsidijarni karakter. Sadri veinom procesna pravila. Predvia irok krug krivinih dela i vrlo stroge, surove kazne. Karolina definie i neke opte pojmove krivinog prava: pokuaj, sauesnitvo, nehat i nunu odbranu. Posle Karoline su u mnogim zemljama donoeni krivini zakoni, ali bez veih izmena. Promene su nastupile tek od XVII veka, kao nuna posledica drutvenog razvoja. Preciznije se reguliu elementi krivinog dela. Najvee promene su izvrene u sistemu kazni. Smanjuje se broj smrtnih kazni i kazni sakaenja, a sve brojnije postaju kazne prinudnog rada, galija i sl. Pored vrsta kazni menja se i shvatanje svrhe kazne. Osim odmazde, ona se donekle poinje smatrati i sredstvom popravke krivca. U XVIII veku se donosi i niz krivinih zakonika u pojedinim zemljama. Organizacija sudova i sudski postupak. Osnovni sudovi u Nemakoj su bili feudalni sudovi. Prvobitno feudalnoj jurisdikciji podleu samo kmetovi i sluge feudalaca, a kasnije sve stanovnitvo feuda. Crkveni sudovi su sudili odreenom krugu lica: svetenstvu i nekim kategorijama svetovnih lica i za odreen krug stvari: brak, zavetanje i drugo. Gradski sudovi nisu bili jednoobrazno organizovani. Obino sude gradska vea, ili sudije i prisudnici (efeni). Sudije bira optina. Graani su smatrani naelno jednakim pred sudom. U pojedinim kneevinama postoje najvii sudovi. U manjim teritorijalnim jedinicama su sudili njihovi upravnici. Sudski postupak je poinjao tako to je stranka pozivala sama protivnika na sud, ali vremenom poinje to initi sam sud. Sud je u toku postupka mogao da primeni prinudne mere da 128

bi lake razmotrio stvar. Imao je i mogunost isleivanja ispitivanjem metana, ne samo u krivinim, nego i u graanskim predmetima. U krivinom postupku sve vie znaaja dobija javno gonjenje, tj. pokretanje postupka na inicijativu suda, a ne oteene stranke. To je bivalo obino u sluaju hvatanja krivca na delu i putem ispitivanja metana. Okrivljeni je mogao da se pravda zakletvom, sam ili sa sakletvenicima ili ordalijama. U graanskom postupku se utvruje naelo tajnosti i pismenosti. Postupak pred sudom je kontradiktoran. U kasnom feudalizmu, naroito za vreme prosveenog apsolutizma su izvrene neke reforme u organizaciji suda. Odvojeni su sudski od upravnih organa, ali ne svugde i ne dosledno, ukinuta je tortura. U krivinom postupku preovlauje inkvizicioni postupak, a u graanskom kontradiktorni.

3. ENGLESKA
KRATAK ISTORIJSKI RAZVOJ Najstariji poznati stanovnici britanskog ostrva bila su iberska plemena, koja se na toj teritoriji nalaze od III milenijuma p. n. e. Iberce su poetkom VII veka p. n. e. potisnuli Kelti ili Gali, a po Britima, najveem keltskom plemenu, ostrvo je dobilo naziv Britanija. Prvi, kratkotrajni pokuaj ustanovljavanja rimske vlasti u Britaniji uinio je Julije Cezar u I veku p. n. e. Jedan vek kasnije, za vlade cara Klaudija (41-54), Rimljani su uspeli da zauzmu juni i sredinji deo ostrva (dananju Englesku), dok su brdoviti predeli na severu i zapadu (dananji kotska i Vels) ostali izvan rimske vlasti. Iako je rimska uprava u Britaniji trajala puna etiri veka, romanizacija nije uzela maha, kao to je to bio sluaj na primer u Galiji. Poetkom V veka rimske legije naputaju Britaniju25 da bi branile Italiju od germanskih napada izazvanih Seobom naroda. Takvu situaciju koriste germanska plemena Angla, Sasa i Jita, koja oko 450. godine prelaze sa kontinenta na ostrvo postepeno potiskujui Brite. Keltski starosedeoci su se povukli u Vels i Bretanju (u dananjoj Francuskoj), a osvajai su na tlu Engleske osnovali sedam malih drava: Kent, Saseks, Eseks, Veseks, Istonu Angliju, Merciju i Nortambriju. Uporedo s prodiranjem hrianstva ove su se drave meusobno borile za prevlast. U IX veku ostrvo su poeli da napadaju Danci, kojima je uspelo da zauzmu Istonu Angliju, Nortambriju i Merciju, dok je jugozapadni deo ostrva ostao nezavisan pod dominacijom Veseksa. Veseki vladar Alfred Veliki (871-899) uspeo je da potue Dance i da sklopi mir na osnovu podele zemlje. Za njegove vlade reorganizovana je vojska, ustanovljena mornarica, ureena uprava, popisani zakoni (obiaji), a procvao je i kulturni ivot. Za vlade njegovih naslednika dovreno je osvajanje danskih oblasti, ali ve u XI veku danski vladar Knut Veliki (1016-1035) uspeva da povrati izgubljene zemlje i postane zajedniki kralj Danske i Engleske. Dinastike borbe, do kojih je dolo nakon Knutove smrti, iskoristili su Anglosasi da ponovo uspostave svoju dinastiju. Poslednjeg anglosaksonskog vladara Harolda, potukao je 1066. u bici kod Hestingsa pretendent na engleski presto, normandijski vojvoda Viljem, nazvan Osvaja, koji je nakon toga priznat za engleskog kralja. Sa dolaskom Viljema Osvajaa na vlast u Engleskoj prestaje ranofeudalna epoha i uvruje se feudalizam kao sistem. Viljem je podelio zemlju na grofovije (osnovane za vlade Alfreda Velikog) i na njihovo elo stavio svoje slubenike - erife. Izvreno je razdvajanje crkvenog i svetovnog sudstva, zemlja je podeljen njegovim ljudima, ime je pogoran poloaj seljaka koji su veinom postali kmetovi, a sproveden je prvi popis zemlje nazvan Knjiga stranog suda (Domesday ili Doomsday Book). injenica da je za engleskog kralja priznat jedan francuski feudalac (vojvoda od Normandije), nominalni vazal francuskog kralja, koji je imao svoje
25

U Engleskoj istoriji se godina 407. naziva godinom odlaska Rimljana.

129

feudalne posede i na tlu Francuske, uvukla je Englesku u dugotrajne ratove oko kraljevih feuda na kontinentu, koji e kasnije kulminirati u Stogodinjem ratu. S druge strane, budui da su kralj i vlastela bili Francuzi, povean je jaz izmeu vladajueg sloja i pokorenog anglosaksonskog stanovnitva. Proces stapanja normanskog osvajakog sloja sa potinjenim Anglosaksoncima i nestanak francuskog, kao jezika dvora i plemstva, zavrie se tek krajem XIV veka. Rat za nasledstvo, koji je izbio nakon smrti poslednjeg Viljemovog mukog potomka Henriha I (1135. godine), okonan je nagodbom pretendenata, prema kojoj je zavladao Henrih II Plantagenet iz francuske feudalne porodice Anujaca, gospodar velikih feudalnih poseda na tlu Francuske. On je ojaao kraljevsku vlast, sproveo sudsku reformu, podstakao razvoj opteg obiajnog prava (common law) i porotnog sistema, ustanovio najamniku vojsku, sukobio se sa crkvom i otpoeo osvajanje Irske. Henriha su nasledili njegovi sinovi Riard Lavljeg Srca (118999), romantini vitez-lutalica, koji je za svoje vlade boravio vie izvan Engleske i uestvova u treem krstakom ratu, i Jovan Bez Zemlje (1199-1216). Jovan je u ratovima sa Francuskom izgubio gotovo sve svoje francuske posede i bio prinuen da postane papin vazal. Feudalni otpor engleske vlastele (barona) protiv kraljevih preteranih zahteva obuhvatio je i druge slojeve slobodnih ljudi, pa je Jovan bio prinuen 1215. godine da izda Veliku povelju sloboda (Magna Carta Libertatum), kojom su feudalci ograniili vlast krune, osigurali zatitu od vanrednih dabina, a Optem veu pravo odobravanja novih poreza. Crkva je stekla slobodu izbora episkopa a podanicima je bilo zajemeno da mogu biti hapeni i kanjavani jedino po odluci porotnog suda. Kada je papa proglasio povelju nitavnom, izbio je rat izmeu kralja i feudalaca, u toku koga je Jovan umro (1216). Rat je obnovljen za vlade Henriha III (1216-1272), kada je voa feudalaca Simon od Monfora 1264. godine porazio i zarobio kralja, a 1265. sazvao Opte vee od predstavnika feudalaca, crkve, grofovija i gradova. Taj dogaaj se smatra nastankom Parlamenta u Engleskoj, koji e se od tada uglavnom redovno sastajati. Za vladavine Edvarda III (1327-77) Engleska se uplela u Stogodinji rat sa Francuskom (1337-1453). Neposredni povod za rat bile su pretenzije engleskog kralja na francuski presto, a uzrok sukob oko bogatih flamanskih gradova. Nakon poetnih uspeha Engleska je na kraju rata izgubila sve svoje posede u Francuskoj izuzev grada Kalea. Za vreme trajanja Stogodinjeg rata Englesku je pogodila estoka epidemija kuge (1348-49) nazvana Crna smrt, koja je proredila stanovnitvo, a to se naroito odrazilo na zastoj poljoprivredne proizvodnje. Godine 1381. izbio je veliki seljaki ustanak pod vostvom Vota Tajlera (Wat Tyler) koji je zahtevao ukidanje kmetstva. Mada je ustanak uguen, on je uticao na poboljanje poloaja seljaka i ubrzao proces oslobaanja kmetova. U crkvenom ivotu javio se u ovo vreme reformatorski pokret Dona Viklifa (John Wycliffe), koji je poricao papinu vlast i isticao primat Svetih spisa. Mada ga je papa 1377. godine osudio kao jeretika Viklif je, posebno svojim prevodom Biblije na engleski jezik, uticao na kasnije osamostaljenje engleske crkve i reformatorsku delatnost ekog svetenika Jana Husa. Od toga doba poeo je proces geneze savremenog engleskog naroda, a javila su se i prva dela na engleskom jeziku. Neposredno posle Stogodinjeg rata Englesku je zahvatio dinastiki sukob izmeu dve sporedne linije porodice Plantagenet, poznat pod nazivom Rat dveju rua (1455-85): Jork (imali su u grbu belu ruu) i Lankaster (crvena rua u grbu). Nakon potpune anarhije koja je zavladala tada u zemlji i promenljivog uspeha suparnikih kua, rat je zavren izmirenjem zavaenih stranaka i dolaskom na presto Henriha VII (1485-1509), osnivaa dinastije Tjudora. Vladavina Henriha VII, kao i ostalih kraljeva iz dinastije Tjudora, znaila je zavoenje apsolutizma u Engleskoj, kome su se ratom oslabljeni feudalci teko mogli suprotstaviti. Istovremeno Henrih VII je podsticao razvoj gradova i trgovine, a za njegove vlade udareni su i temelji Engleskoj prevlasti na moru. U vreme Henriha VIII (1509-1547) dolo je do raskida sa katolikom crkvom i uspostavljanja samostalne Anglikanske crkve, kojoj je na elu stajao sam kralj. Ukinuta je papina jurisdikcija u Engleskoj, smanjene su privilegije svetenstva i izvrena sekularizacija manastirskih i crkvenih imanja. Mada je za vlade Henrihove starije erke Marije (Mary) dolo do 130

kratkotrajnog perioda katolike reakcije (1553-58)26, anglikanizam je definitivno uvren u vreme kraljice Elizabete I (1558-1603). Vladavina ove kraljice znaila je poetak stvaranja savremene Engleske. Snano je porasla pomorska mo zemlje, a potrebe izvoza vune i tekstila uslovile su nastanak prvobitne akumulacije kapitala poznate pod nazivom ograivanje. Poela su se osnivati brojna trgovaka drutva sa nizom privilegija, zapoeta je kolonizacija prekomorskih teritorija i okonano osvajanje Irske. Suzbijena je 1588. godine panska invazija, a kulturni ivot je bio obeleen procvatom renesanse. Na taj nain kapitalistiki odnosi su poetkom XVII veka potpuno prodrli u Englesku. Buroaska revolucija, do koje je dolo za vlade kraljeva iz dinastije Stjuarta (1603-88), bila je logina posledica dotadanjeg razvoja zemlje. DRUTVENO-EKONOMSKI ODNOSI Mada su se feudalni odnosi u Engleskoj poeli razvijati jo u anglosaksonskoj epohi, feudalizam na ostrvu nikada nije dostigao onaj stepen razvitka kao to je to bio sluaj u veini zapadnoevropskih drava. Normansko osvajanje izazvalo je centralizaciju drave, nasuprot feudalnom partikularizmu koji je na kontinentu od X veka uzeo naroito maha. Engleska vlastela na svojim feudalnim posedima (manor) nikada nije stekla onu samostalnost i privilegije kakvu je imalo plemstvo, na primer, u Francuskoj ili Nemakoj. Isto tako u Engleskoj su se odrali i neki elementi predfeudalnog razvitka: veliki broj slobodnih seljaka, optine i organi lokalne samouprave u vidu grofovija i satnija na kojima su prisustvovali zemljoposednici, svetenstvo i predstavnici imunog seljatva. Na osobenost engleskog feudalizma uticala je i injenica da rimska tradicija i pravo nisu na ostrvu nikad u potpunosti bili prihvaeni, ve je njihov uticaj bio marginalan. Prema svom pravnom poloaju stanovnitvo bi se u Engleskoj moglo podeliti uglavnom na etiri kategorije: svetenstvo, vlastelu, graanstvo i seosko stanovnitvo. a) Svetenstvo. Mada se i englesko svetenstvo delilo na vie i nie, ono nije bilo poseban element stalekog predstavnitva. Vie svetenstvo (episkopi i arhiepiskopi) ulazili su u sastav Gornjeg doma engleskog Parlamenta kao perovi. Meutim, njihov poloaj nije bio uslovljen toliko pripadnou svetenikom staleu, koliko injenicom da su oni bili neposredni kraljevi vazali, kao i svi ostali feudalci. Nie svetenstvo je ulazilo u Donji dom po istom osnovu kao i ostali lanovi, a to znai izborom. Vie svetenstvo i manastiri su raspolagali velikim zemljinim posedima. Na pripadnike crkve odnosilo se kanonsko pravo i za uinjena krivina dela bili su izuzeti iz svetovne jurisdikcije. Englesko svetenstvo je imalo svoje staleke sabore (konvokacije), ali nije bilo izuzeto od plaanja poreza, kao to je to bio sluaj u veini evropskih drava. Raskid sa papom i osnivanje samostalne anglikanske crkve na elu sa kraljem u XVI veku, znatno je izmenio poloaj svetenstva u Engleskoj. Iako su se konvokacije i dalje zadrale, svetenstvo je postalo podinjeno svetovnoj vlasti. Ukidanje manastira liilo je crkvu velikog bogatstva i prevlasti u Gornjem domu, gde su svetenici do XVI veka bili u veini. Isto tako, svetenstvo se potiskuje sa niza visokih funkcija u upravi (na primer kancelara), koje su ranije redovno vrili. Seosko svetenstvo je zavisilo od lokalnih zemljoposednika jer su ovi imali pravo da popunjavaju upranjena crkvena mesta. Sa reformacijom crkvenim licima je dozvoljeno da sklapaju brak. b) Vlastela (plemstvo). Nasuprot kontinentalnoj vlasteli, plemstvo u Engleskoj nije bilo stale u pravom smislu te rei, poto nije raspolagalo privilegijama koje ga izdvajaju od ostalog stanovnitva, ve je predstavljalo samo poasno zvanje. Plemiko dostojanstvo prelazilo je samo na najstarijeg sina, dok su ostala deca postajali obini slobodni graani. Vlastela je plaala poreze kao i ostali slobodni ljudi i zajedno sa njima potpadali pod nadlenost sudova. Nije postojala ni posebna staleka autonomija za vlastelu, izuzev za najvie plemstvo, koje je
26

Zbog vatrenog katolicizma i progona anglikanaca narod je kraljicu prozvao Krvava Marija (bloody Mary).

131

raspolagalo nekim, neznatnim povlasticama. No, oni su te privilegije uivali kao lanovi Gornjeg doma Parlamenta, a ne kao pripadnici plemikog stalea. Nia vlastela nazivana je vitezovima. Englesko plemstvo je na svojim feudima raspolagalo ogranienom jurisdikcijom, to znai da nije moglo izricati smrtne kazne i kazne sakaenja. Ipak, drutveni uticaj vlastele je bio velik. Najvie funkcije u dravi vrili su predstavnici plemstva, a i lanstvo u Gornjem domu Parlamenta bilo je nasledno. Na svojim posedima vlastela je drala veliki broj slugu, takozvanih livrejisanih ljudi, od kojih su se formirale i vojnike druine vlastele. U Engleskoj nije nikad postojala otra staleka izolovanost izmeu plemstva, s jedne strane, i trgovaca i zanatlija, s druge strane. Dok je kontinentalna vlastela trgovinu i zanatstvo smatrala prezrenim zanimanjima, plemstvo se u Engleskoj brzo ukljuilo u ove grane privrede i esto se stavljalo na elo trgovakih i zanatskih korporacija, dobijajui patente i monopole naporedo sa trgovcima. Na ovakav stav engleske vlastele uticala su dva osnovna razloga: prvo, prelazak itavog nasledstva samo na najstarijeg sina prinudio je mlae sinove da trae sebi izvore prihoda u trgovini i preduzimakim aktivnostima, i drugo, seoska privreda Engleske se rano povezala sa trgovinom i zanatstvom, specijalizirajui se za proizvodnju i izvoz vune. Analogno ovoj pojavi i pristup meu vlastelu bio je omoguen obogaenim trgovcima, to je, na primer, u Francuskoj bilo nezamislivo. Ratovi Dveju rua doveli su do smanjenja i slabljenja plemstva. Njegovu mo je jo vie smanjio Henrih VII ukidanjem feudalnih druina (livrejisanih ljudi). Najvei uticaj od XVI veka stie srednja seoska vlastela, koja je uglavnom otkupila sekularizovana manastirska imanja. Stvara se i takozvano novo plemstvo regrutovano uglavnom iz redova obogaenih trgovaca. Vlastela od XVI veka vodi privredu na kapitalistikim osnovama, ne zahtevajui vie od kmetova feudalne rente, ve teei ka stvaranju profita. Pored trgovakih operacija plemstvo uzima aktivnog uea i u kolonizaciji prekomorskih zemalja. Sve ove pojave praktino su buroazirale englesko plemstvo, to e biti osnovni razlog kompromisnog, neradikalnog karaktera engleske buroaske revolucije. c) Graanstvo. Nagli razvoj gradova moe se pratiti u Engleskoj od kraja XIII veka. Glavno zanimanje stanovnitva u gradovima bilo je trgovina i zanatstvo. Lica koja su se bavila istom vrstom posla bila su udruena u posebne profesionalne organizacije gilde. Svaka gilda je teila monopolu, a njima su upravljale skuptine lanova i izabrane stareine. Razvoj gradova ubrzan je od XVI veka, kada se javljaju velike spoljnotrgovinske kompanije (na primer u Londonu Ruska kompanija, Istonoindijska kompanija i tako dalje). d) Seljatvo. Knjiga stranog suda pominje etiri kategorije seoskog stanovnitva: robove, meae i kolibare, kmetove i slobodne seljake. Robova je prema pomenutom popisu bilo 9% od ukupnog broja stanovnitva Engleske.27 Njihov znaaj je bio mali i oni su u XIII veku potpuno iezli. Broj slobodnih seljaka iznosio je 12% od ukupnog broja stanovnitva i on e se od XIV veka poveavati, sa procesom osloboenja kmetova. Najvei procenat seoskog stanovnitva (70%) sainjavale su dve srodne kategorije za koje Knjiga stranog suda upotrebljava nazive meai i kolibari i kmetovi. Meai i kolibari su bili poluzavisno stanovnitvo, u neto povoljnijem poloaju od kmetova, ali se vremenom razlika meu njima gubi. Kasnije zakonodavstvo izjednaava ova dva sloja pod zajednikim imenom kmet (villein ili serf). Kmetovi su u Engleskoj smatrani kao slobodni u odnosu na svako drugo lice izuzev na vlasnike zemlje na kojoj su radili. Bili su vezani za zemlju i nisu imali pravo da je napuste bez odobrenja gospodara. Gospodar je mogao da ih premesti sa jedne zemljine deonice na drugu, uvodi u sastav svoje posluge, otuuje treem licu i slino. Ukoliko kmet samovoljno napusti
27

Istraivai smatraju da se na osnovu popisa iz Knjige stranog suda moe zakljuiti da je Engleska u XI veku brojala maksimum dva miliona stanovnika.

132

zemlju gospodar je imao pravo da ga vrati. Kmetovi nisu imali pravo podnoenja tubi kraljevskim sudovima protiv svog gospodara, ve su svi sporovi kmetova reavani na feudalnim (menorijalnim) sudovima, gde je sudija bio vlastelin ili njegov upravnik. Obaveza kmetova bila je da daje rente svome gospodaru. U XIV veku Englesku je zadesila epidemija kuge (crna smrt), koja je odnela mnogo ivota. Smanjenje radne snage u poljoprivredi izazvalo je poveanje dabina za one kmetove koji su preiveli. Uvoenje poreza na linost (capitatio), koje je dodato i onako velikim dabinama, izazvalo je 1381. veliki seljaki ustanak. Ustanici su zahtevali ukidanje kmetskih odnosa, ukidanje kuluka, uvoenje male jednoobrazne novane rente i slino. Mada je ustanak, posle poetnog uspeha, uguen, on je imao uticaja na poloaj seljaka. Otpoinje proces ukidanja kmetstva time to kmetovi otkupljuju slobodu, radna renta potpuno iezava, a osnovna dabina ostaje novana renta. U XVI veku kmetstvo je potpuno nestalo i zamenjeno je sitnim seljakim posedima. Ali, razvoj robno-novane privrede i manufakture uslovio je da se u Engleskoj stvori znaajno trite vune. Gajenje ovaca postaje sada unosnije od ratarstva, pa mnogi imuni zemljoposednici proteruju sitne ratare sa svojih imanja da bi se stvorili ograeni panjaci zabrani (enclosure), za uzgoj ovaca. Ovaj proces, nazvan ograivanje, stvorio je armiju ljudi bez zemlje i imetka, koja je, nemajui izbora, pohrlila u gradove. U gradovima su korieni kao jeftina radna snaga, ali mnogi, koji nisu uspeli da se zaposle odavali su se prosjaenju, krai, prostituciji i slinom. 28 Zakonodavstvo je prema njima primenjivalo vrlo surove kazne. DRAVNO UREENJE Kralj. Osvojivi Englesku normandijski vojvoda Viljem je proglasio sve zemljine posede konfiskovanima i razdelio ih svojim saborcima, dok je jedan deo ostavio prethodnim vlasnicima. Na taj nain bio je sproveden princip da je vrhovni sopstvenik celokupne dravne teritorije kralj. Feudi su bili podeljeni neposrednim kraljevim vazalima u vidu posebnih udela koji su se nalazili izmeu drugih zemljoposeda, te na taj nain u Engleskoj nisu obrazovani zbijeni i krupni zemljoposedi feudalaca, kao to je to bio sluaj u veini evropskih drava. Isto tako, za razliku od veine drugih drava toga vremena, Viljem je zahtevao da svi feudalci polau vazalnu zakletvu neposredno njemu (kralju), pa je tako mogao zahtevati vrenje vojne slube od svih pripadnika vlastele. Uvoenje ovog, takozvanog krunskog vazaliteta omoguilo je da kraljevska vlast u Engleskoj, od samih poetaka, ima znaajne prednosti u odnosu na feudalce. Proces jaanja kraljevske vlasti, posle kratkog intervala nereda koji je nastupio nakon smrti Henriha I (1100-35), nastavio se za vlade Henriha II (1154-89). Zahvaljujui velikim feudima koje je imao u Francuskoj, Henrih II je uveao svoju mo na raun feudalaca. Sprovodio je politiku jaanja kraljevskog suda u odnosu na feudalne sudove, a pokuao je da potini i crkvu svojoj vlasti. U tom smislu izdate su 1164. godine takozvane Klaredonske odluke, koje su ograniavale jurisdikciju crkvenih sudova i dovele crkvena lica u krivinim sporovima u nadlenost kraljevskog suda. Klaredonskim odlukama uvedena je i kraljeva kontrola nad popunjavanjem crkvenih funkcija. Ove mere su izazvale snanu opoziciju meu svetenstvom, te je kralj bio prinuen da ih ukine. Meu plemstvom, koga je podravalo i graanstvo, javio se poetkom XIII veka snaan pokret za ogranienje kraljevske vlasti. Koristei neuspehe tadanjeg kralja Jovana Bez Zemlje (1199-1216) u ratovima sa Francuskom i njegov sukob sa papom, plemstvo i graanstvo ga je prinudilo da 1215. godine prihvati Vidiku povelju sloboda (Magna Carta Libertatum). Povelja je bila sastavljena pre svega u interesu krupnih plemia (barona), koji su vodili pokret, ali poto je
28

O ovoj pojavi pisao je vrlo slikovito u svojoj Utopiji uveni humanista Tomas Mor: Vae ovce, koje su bile toliko poslune i krotke i koje su tako malo jele, sada, kako ujem da se govori, postale su strano prodrljive da e pojesti i progutati ak i same ljude...

133

baronima bilo prilo i nie plemstvo (vitezovi) i graanstvo, povelja sadri i odredbe koje tite njihove interese. Poto je i crkva podrala ovaj pokret, povelja je predvidela neprikosnovenost prava i povlastica engleske crkve, a isto tako i nemeanje u izbore za crkvene funkcije. Nizom lanova povelje bila su predviena prava feudalaca, neposrednih kraljevih vazala, na taj nain to se kralj odricao od samovoljnih i povienih dabina, od zloupotreba starateljstva nad imovinom maloletnih vazala i slino. Predvieno je i ogranienje intervencije kraljevskih sudova u oblastima koje su stajale u nadlenosti feudalnih sudova. Raspisivanje vanrednih poreza moglo se odluiti samo uz pristanak Opteg saveta, u iji su sastav ulazili neposredni kraljevi vazali. U povelji je bilo predvieno obeanje barona da nee uzimati od vitezova bilo kakve dabine, bez njihove saglasnosti, osim obinih feudalnih pomoi, a isto tako da ih nee prinuavati na ispunjenje obaveza u veem iznosu od onog koji se duguje po obiaju. Stare slobode Londona i nekih drugih gradova, kao i pravo trgovaca da slobodno ulaze i izlaze iz Engleske se takoe potvruju. Slobodnim seljacima je obeano da nee biti optereivani nepodnoljivim nametima koji bi ih upropastili. Poseban znaaj imaju lanovi 39. i 40. Magna Cartae. lan 39. glasi: Nijedan slobodan ovek nee biti zatvoren ili uhapen ili lien imovine ili proglaen da je van zakona ili izgnan ili na bilo koji drugi nain unesreen i mi neemo poi protiv njega i neemo poslati protiv njega, nego samo po zakonskoj presudi njemu jednakih (parium suorum) i po zemaljskom zakonu. Pod pojmom slobodan ovek u to vreme se, uglavnom podrazumevao feudalac. Ali kasnije, pojam slobodan ovek poeo je ukljuivati svakog slobodnog stanovnika Engleske. U tom smislu sadrinu lana 39. razvili su kasniji dokumenti: Peticija o pravu (Petition of Right) iz 1628. godine i Habeas corpus act iz 1679. godine. lan 40. koji je u vezi sa prethodnim glasi: Nikome neemo prodavati pravo i pravdu, nikome ih neemo odrei i odugovlaiti. Radi kontrole ispunjenja odredbe od strane kralja bilo je predvieno osnivanje komisije od 25 lanova. Ukoliko kralj povredi odredbe iz povelje, baronima je dato pravo na pobunu. Magna Carta je prvi pisani dokument u istoriji koji je ograniio vladavinu jednog feudalnog monarha. Ona se stoga smatra preteom ustavnosti, a devet njenih lanova ulaze u sastav dananjeg engleskog istorijskog ustava. Dalja borba za ogranienja kraljevske vlasti u XIII veku dovee i do stvaranja predstavnikog tela Parlamenta. Za vreme vladavine dinastije Tjudora (1485-1603), kraljevska vlast ponovo jaa na raun plemstva i Parlamenta. Osnovni razlozi su leali u injenici to je mo visoke vlastele potpuno slomljena u dinastikom ratu Dveju rua. S druge strane, ojaala buroazija i novo plemstvo, koji su teili jedinstvenom kapitalistikom tritu, sa simpatijama su gledali na snaenje kraljevog apsolutizma, s pravom oekujui da e monarh tititi njihove preduzimake delatnosti. Raskid sa papom, stvaranje samostalne anglikanske crkve i sekularizacija manastirskih imanja, uvrstili su jo vie kraljevsku vlast. Buroazija i novo plemstvo su podrali i ove kraljeve mere, jer je veina nekadanjih crkvenih zemalja dola u njihove ruke. Uprkos nesumnjivoj prednosti koju je kralj stekao u odnosu na Parlament, parlamentarna tradicija je ve bila ukorenjena u Engleskoj i vladari iz dinastije Tjudora nisu otvoreno gazili prava Parlamenta. Grube povrede parlamentarnih prava, do kojih e doi u vreme dinastije Stjuarta 1603-88) dovee do buroaske revolucije u Engleskoj. Organi centralne uprave. Neposredno posle normanskog osvajanja najvaniji organ centralne uprave, koji je zajedno sa kraljem izdavao zakone, naplaivao poreze i reavao najvanija dravna pitanja, bio je Veliki savet. On je bio sastavljen od predstavnika crkvene i svetovne aristokratije, neposrednih kraljevih vazala i sastajao se, obino, tri puta godinje. Zbog toga on nije mogao reavati tekue dravne poreze, pa je u tu svrhu obrazovan Kraljevski savet (Curia regis), sastavljen od dvorskih velikodostojnika, koje je imenovao kralj. Kraljevski savet je istovremeno bio i najvia sudska instanca u zemlji. Iz kraljevskog saveta izdvojila se u vreme Henriha II takozvana Palata ahovske table (Exchequer), koja se bavila ubiranjem prihoda. 134

Najvii inokosni velikodostojnik, neposredno posle normanskog osvajanja, bio je justicijar, koji je zamenjivao kralja za vreme njegovog odsustva iz Engleske. Kasnije je ovaj inovnik rukovodio administrativnim i sudskim poslovima. U nadlenosti kancelara bilo je uvanje dravnog peata, redakcija kraljevih akata, izdavanje sudskih ukaza i slino. Do reformacije dunost kancelara su vrila uglavnom crkvena lica. Vojne poslove vodili su konstebl i maral. U vreme dinastije Tjudora najvii upravni organ bio je Tajni savet (Privy Council). U njegov sastav, pored predstavnika aristokratije, ulazili su i ljudi iz redova novog plemstva i buroazije. Uz uee Tajnog saveta kralj je izdavao ukaze (ordonanse, proklamacije). Pored toga Tajni savet je reavao pitanja o regulisanju spoljne trgovine, upravi prekomorskih poseda, a povremeno istupao i kao sud. Kao odeljenje Tajnog saveta osnovana je Zvezdana komora (Star Chamber), koja je raspravljala o krivinim i graanskim sporovima. U njenoj nadlenosti su pre svega bila krivina dela uperena protiv dravne vlasti. Parlament. Preterani poreski zahteva kralja Henriha III (1216-1272), njegove zloupotrebe i nasilja, izazvale su nov sukob kralja i barona. Baroni su 1258. godine zahtevali obrazovanje komisije od predstavnika kralja i barona, radi preureenja dravne uprave. Iste godine sastao se u Oksfordu Opti savet koji se poeo nazivati Parlament (latinski parlo = govorim), i kome je komisija podnela svoj projekat preureenja uprave. Parlament, u iji sastav su uli pored crkvenih i svetovnih barona i vitezovi, je prihvatio projekat preureenja, koji je dobio naziv Oksfordske odredbe. U projektu se zahtevalo da baroni biraju vrhovnog sudiju, kancelara i ostale velikodostojnike, kao i sudije (erife) u pokrajinama. Posle tri godine dolo je do nesuglasica meu baronima, to je iskoristio kralj, pridobio jedan deo plemstva i otpoeo graanski rat. Oni baroni koji su istrajali u opoziciji, pod vostvom Simona od Monfora (Simon de Monfort), bi!i su prinueni da trae podrku ostalih klasa. Voi baronske stranke polo je za rukom da 1264. potue kraljevsku vojsku i sledee 1265. sazove Parlament u iji sastav su uli ne samo crkveni i svetovni feudalci ve i po dva viteza iz svake grofovije i po dva predstavnika iz niza gradova. Mada je ve sledee godine Monfor poginuo u borbi sa kraljem, a u njegovoj stranci dolo do rascepa, kralj je ipak bio prinuen da se sporazume sa baronima, vitezovima i graanima. Najvaniji rezultat kompromisa bilo je priznanje Parlamenta kao stalnog te!a u iji sastav su uli i vitezovi i predstavnici gradova. Tako je Engleska u drugoj polovini XIII veka postala monarhija ograniena stalekim predstavnitvom. Kralj je bio vezan Parlamentom prilikom oporezivanja stanovnitva i izdavanja zakona. Predstavnici u engleskom Parlamentu su do sredine XIV veka zasedali zajedno, da bi se tada Parlament podelio u dva doma: Gornji dom ili Dom lordova (House of Lords) i Donji dom ili Predstavniki dom (House of Commons). U sastav Gornjeg doma ulazilo je vie plemstvo i vie svetenstvo, a u sastav Donjeg doma vitezovi (koji su predstavljali sve slobodne zemljoposednike u grofovijama) i graani. Sa slabljenjem uticaja plemstva u XV veku i sve veim razvojem kapitalistikih odnosa, Donji dom e ve u XVI veku stei prevagu nad Gornjim domom. ENGLESKO PRAVO Izvori prava. Englesko pravo i njegovi izvori su se dosta razlikovali od prava bilo koje druge drave na kontinentu. Dok je u evropskim dravama prevashodan bio uticaj rimskog prava, prema kome je zakon osnovni pravni izvor, u Engleskoj je situacija bila drukija. Osnovni izvori engleskog prava bili su opte pravo (common law), zakoni nazivani statuti (statute law) i takozvani sistem pravinosti (equity). a) Opte pravo (Common law). U vreme normanskog osvajanja u Engleskoj nije bilo nieg to bi liilo na optu pravnu organizaciju. Nisu postojali ni opte obavezni izvori prava ni jedinstveni sudski sistem. Jedinstveno englesko opte pravo (common law) poelo se formirati od XII veka, kada su kraljevski sudovi zadobili prevlast nad sudovima grofovija, satnija i 135

feudalaca. Poto kraljevski sudovi nisu raspolagali bilo kakvim pisanim izvorima opteg prava, oni su reavali sporove rukovodei se pravom zemlje, odnosno obiajnim pravom. Smatralo se da kraljevske sudije dobro poznaju to pravo, poto su oni ve od XII veka bili profesionalci a da pravo nalazi izraz u reenjima sudova. Meutim, kraljevske sudije nisu reavale sporove iskljuivo oslanjajui se na svoje poznavanje prava zemlje, ve su kao izvor koristili i prethodna reenja sudova i kraljevske ukaze. Kraljevski ukazi (writ) su izdavani uz naplatu pojedincima, koji su se obraali za sudsku zatitu. Ukaz je upuivan erifu i sadrao je naredbu da lice koje je prekrilo pravo mora da zadovolji zahtev ili da se, u sluaju nepokoravanja, privede pred kraljevski sud, gde je trebalo da obrazloi svoje postupke. Ukazi su kasnije imali iskljuivi cilj da obezbede javljanje sudu. Mada su ukazi izdavani povodom svakog konkretnog sluaja, postojali su obrasci za pojedine pravne oblasti. U drugoj polovini XII i poetkom XIII veka kancelar je stvorio niz ukaza koji su davali zatitu raznovrsnim pravnim odnosima. Tako su kraljevski ukazi i reenja kraljevskih sudova postali glavni izvor za nastanak engleskog opteg prava. Vremenom se izgradilo shvatanje da je praksa kraljevskih sudova odraz pravila i principa prava zemlje i na osnovu toga postala je izvor prava. Aktivnost sudova zapisivana je u protokole, a od sredine XIII veka postoje takozvani godinjaci koji su davali pregled najinteresantnijih sudskih zasedanja u toku godine. b) Statuti (statute law). Naporedo sa optim pravom, koje se zasnivalo na sudskoj praksi, u Engleskoj su sve vei znaaj poeli dobijati i zakoni. Zakonodavna aktivnost prvih normanskih kraljeva izraavala se u izdavanju uredbi koje su nosile razliite nazive: povelje, statuti, asize, provizije, konstitucije. Za vlade Edvarda I (1272-1307) zakonodavstvo je bilo vrlo intenzivno, te je kralj nazvan engleski Justinijan. Od XIV veka postalo je uobiajeno uee Parlamenta u izdavanju statuta, a u XV veku Donji dom je poeo podnositi peticije kralju, koje su sadravale gotov tekst statuta koji je on traio da se izda. Time su bili postavljeni temelji parlamentarnog zakonodavstva. Statuti su imali obaveznu snagu za kraljevske sudove i dopunjavali su i menjali opte pravo u mnogim sluajevima. c) Sistem pravinosti (Equity). Englesko opte pravo se odlikovalo krajnjim formalizmom jer su sudsku zatitu uivali samo zahtevi koji su bili u formi tube zasnovane na tekstovima kraljevskog ukaza. Sudski postupak je bio proet vrlo sloenim tehnikim zahtevima, ije je nepotovanje povlailo gubitak spora, to je sve uslovilo konzervativni karakter opteg prava. Statuti su ga, dodue, delimino izmenili, ali oni nisu uspeli da ga prilagode novim uslovima koji su nastajali. Zbog toga se od XV veka javlja sistem pravinosti (equity), koji postoji i razvija se paralelno sa optim pravom. Sistem pravinosti je nastao kao rezultat molbi i albi koje su predavane kralju po predmetima koji nisu dobili zatitu od sudova opteg prava, uglavnom iz formalnih razloga. Poto je takvih sluajeva vremenom bivalo sve vie, kralj ih nije raspravljao u svom savetu, ve ih je davao kancelaru na ispitivanje. Kancelar je pomenute sluajeve ispitivao po savesti ili po pravinosti, a ne po pravu zemlje, to praktino znai da nije bio vezan praksom sudova opteg prava. Reenja za ove sporove kancelar je crpeo delom iz prirodnog prava (a to znai po svom shvatanju pravde), a delom iz rimskog prava. Kancelar je pozivao tuenog da se pod pretnjom kazne (sub poena) pojavi pred njegovim sudom i raspolagao je prinudom prema onim licima koja su izbegavala izvrenje njegove odluke. Kancelarov sud je bio u praksi orue kraljeve politike. On je titio gradsko stanovnitvo i buroaziju, dok su sudovi opteg prava titili i uvali feudalne odnose. Pravo svojine. Kao i u svim ostalim feudalnim dravama i u Engleskoj je svojina nad zemljom zauzimala centralno mesto. Zemljini odnosi bili su izgraeni na sistemu dranja, to znai da je svako drao zemlju nekog drugog lica, koje stoji iznad njega u feudalnoj hijerarhiji. Vrhovnim sopstvenikom zemlje smatrao se kralj. Plemii (lordovi) koji su drali zemlju neposredno od kralja smatrani su elinim draocima. Posedi najkrupnijih feudalaca nazivali su se menori (manor), oko kojih su se grupisali sitni draoci, koji su dobijali zemlju od lordova.

136

Dobijanje zemlje je uvek nametalo draocu razne obaveze prema hijerarhijski niem gospodaru. Karakter i vrste tih obaveza su zavisile od toga da li se radi o slobodnom ili neslobodnom draocu. Neslobodni draoci bili su obavezni na davanje feudalnih renti, koje nisu bile tano odreene. Slobodni draoci su bili obavezni na viteku slubu i takozvani soka. Vitekom slubom se nazivala vojna obaveza od 40 dana godinje, koja je u XII veku sa razvitkom najamnike vojske, zamenjena plaanjem naroite takse titnog novca. Pored toga, dralac na osnovu viteke slube, bio je obavezan da pomae lorda u odreenim situacijama. Soka se najee sastojao u plaanju novane rente. Sa gledita draoevih ovlaenja razlikujemo dranje fri simpl (fee simple), koje je bilo punoj svojini i povratno dranje. Kod povratnog dranja dralac je dobijao zemlju doivotno ili privremeno. U sluaju smrti draoca ili odsustva direktnih naslednika zemlja se vraala lordu. Otuivanje zemljinih dranja bilo je u Engleskoj veoma sloena stvar. Pribavilac je bio uvek u opasnosti da mu zemlju ne oduzmu naslednici otuioca ili neka trea lica koja imaju izvesna prava na taj udeo. Zbog toga je prilikom prenosa dranja prethodni dralac davao naroitu garantiju pribaviocu obeavajui mu naknadu u sluaju da mu zemlja bude oduzeta. U anglosaksonskom periodu prenos prava na zemlju vrio se na osnovu pismenog dokumenta. Nakon normanskog osvajanja izgraeno je shvatanje da dokument slui samo kao dokazno sredstvo, ali ne prenosi pravo na zemlju. Za prenos zemlje zahtevalo se faktiko stupanje u njenu dravinu i udaljenje sa feuda prethodnog draoca. Simbolino ustupanje nije bilo dozvoljeno. Drugi nain prenosa zemljinih prava bio je zakljuivanje pravnih poslova u obliku sudskog spora koji se zavravao sporazumom unoenim u sudske dokumente. Zbog sloenosti feudalnih zemljinih odnosa u Engleskoj, javio se i jedan specifian institut koji je svojevremeno nazivan namenom sa naznaenim ciljem. Moderno pravo ga naziva fiducijarna svojina. Sutina tog instituta sastoji se u tome da jedno lice prenosi drugome u svojinu svoju imovinu ili njen deo, s tim da pribavilac, postavi formalno sopstvenik, upravlja imovinom i iskoritava je u interesu ranijeg sopstvenika, ili po njegovim uputstvima. Tim institutom su se naroito koristili vitezovi, koji su odlazei na daleke vojne pohode (na primer u krstake ratove) predavali svoje zemlje prijateljima. Sa gledita opteg prava lice koje je posedovalo imovinu sa naznaenim ciljem gubilo je na nju svako pravo, jer je sopstvenik postao pribavilac. U sluaju ako pribavilac narui poverenje i koristi imanje za sebe, kraljevski sud nije davao nikakvih mogunosti da se utie na njega. Ali, poto se tu radilo o povredi date rei, a to znai o pitanjima savesti i morala, kancelarov sud je na osnovu principa pravinosti, od druge polovine XIV veka davao zatitu predhodnom vlasniku. Jedan statut iz XVI veka priznao je prava sopstvenika koji su predali imovinu sa naznaenim ciljem. Porodino pravo. Zakljuenje braka, njegova punovanost i raskid, kao i sva pitanja linih odnosa izmeu suprunika spadala su u nadlenost crkve, odnosno kanonskog prava. Ali imovinski odnosi branih drugova i pravni poloaj udatih ena odreivan je optim pravom (common law), koje je polazilo od imovinske prevlasti mua. Prema optem pravu pravna linost ene utapala se u braku u pravnu linost mukarca. Njena pokretna imovina prelazila je na mua, a zemljina prava nalazila su se pod muevljevom upravom i vraala su se njenoj rodbini u sluaju ako umre pre mua a nema dece. Ako je postojalo potomstvo, mu je posle enine smrti zadravao za ivota svu njenu imovinu na osnovu takozvanog prava ljubaznosti (curtesy). Svi pokloni koje je ena dobijala pripadali su muu. ena nije mogla samostalno zakljuivati ugovore, niti zavetavati svoju imovinu. U niim slojevima feudalnog drutva poloaj ene je bio znatno povoljniji i udate ene su uivale veu slobodu. Mesni obiaji u mnogim engleskim gradovima i oblastima priznavali su eni pravo da upravlja svojom imovinom, da sklapa ugovore i da se ak bavi trgovinom. Poloaj vanbrane dece bio je naroito teak poto im nisu priznavana nikakva prava, ne samo u odnosu na oca, nego i u odnosu na majku. Crkva je, polazei od opte kanonske doktrine, pokuavala da dopusti pozakonjenje dece kasnijim sklapanjem braka roditelja, ali su baroni otro 137

istupili protiv toga. Pod uticajem njihovih zahteva jedan statut iz XIII veka (Mertonski statut iz 1236. godine) je zabranio pozakonjenje vanbrane dece. Nasledno pravo. U Engleskoj nije postojalo jedinstveno nasledno pravo. Prenos prava na zemlju i prava vezanih za nju, koja su spadala u nepokretnu imovinu odreivan je posebnim pravilima, a prenos prava na linu (pokretnu) imovinu drugim pravilima. Propisi o prenosu prava na zemlju su se vremenom vie puta menjali. Prvobitno je zemlja, nakon smrti draoca vraana lordu, a naslednici draoca su molili lorda da pristane na njen otkup. Poetkom XII veka propisano je da zemlja glavnih dralaca i njihovi draoci moraju prei na njihove naslednike, a plaanja feudalnom gospodaru dobila su karakter jedne od feudalnih renti. Krajem XII veka pojavio se princip prvoroenja (primogeniture), koji je zamenio raniji obiaj deobe nasledstva na ravne delove meu sinovima. Prenos dranja na najstarijeg sina, uklanjajui drobljenje poseda, omoguavao je ispravnije vrenje feudalnih, vazalnih obaveza. Prenos zemlje na bilo koje druge naslednike nije bio doputen. Opte pravo nije poznavalo raspolaganje zemljom putem zavetanja. Izigravanje toga pravila bilo je mogue samo putem prenosa zemlje u fiducijarnu svojinu sa obavezom pribavioca da je raspodeli posle smrti prvobitnog sopstvenika. Raspolaganje zemljom putem zavetavanja postalo je doputeno posebnim statutom o zavetavanjima iz 1540. godine. Pokretna imovina se nasleivala sasvim razliito od nepokretne. Ako je ostavilac imao enu i decu tada se imovina delila na tri dela: ena i deca su dobijala svako po treinu a poslednja treina deo umrlog pripadala je crkvi. Zavetanje pokretne imovine je bilo doputeno, s tim to je izvrenjem zavetanja rukovodila crkva. Krivino pravo. Osnovi krivine odgovornosti bili su regulisani u Engleskoj praksom sudova. Zakonodavstvo je u toj oblasti poelo da intervenie kasnije. U anglosaksonskoj epohi vladao je u krivinom pravu princip objektivne odgovornosti. Ali, od XII veka izgrauje se shvatanje o neophodnosti postojanja odreenog subjektivnog odnosa uinioca prema krivinom delu (vinosti, krivice). Tako na primeru zakonodavstvu Henriha I se istie da maloletna i duevno bolesna lica ne mogu biti krivino odgovorna. U XIII veku u engleskom krivinom pravu se formirao pojam felonije (felony). Pod felonijom se u feudalnom pravu podrazumevala povreda vazalnih obaveza prema senioru i obratno. Poto su takvi delikti povlaili gubitak feuda, pod felonijom su se prvobitno podrazumevala ona krivina dela koja su bila sankcionisana konfiskacijom zemljinih poseda. Kasnije je i naziv felonija proiren na sve prestupe koji su povlaili konfiskaciju imovine. U toku daljeg razvoja engleskog krivinog prava pod pojmom felonija poela su se podrazumevati sva teka krivina dela koja su predstavljala povredu kraljevskog mira, kao to su ubistvo, paljevina, silovanje, razbojnitvo, neke vrste krae i slino. O njima je raspravljao kraljevski sud. U XIV veku od felonije se izdvaja izdaja (treason). Razlikovale su se dve vrste izdaje: veleizdaja (high treason), koja se uglavnom sastojala u napadu na linost kralja i njegova prava, i mala izdaja (petty treason), koja se sastojala u napadu na linost gospodara od strane slugu, mua od ene, i slino. U Engleskoj nije postojao tano utvren sistem kazni i kanjavanja. Sudovi su arbitrarno, od sluaja do sluaja propisivali kazne, koje su se odlikovale velikom surovou (na primer veanje, spaljivanje, ereenje konjima i slino). Svetenstvo je kanjavano neto blae (kaznama zatvora i bievanjem, jer crkva nije smela da proliva krv) i krivci su se predavali u nadlenost crkvenog suda. Ta privilegija se odnosila ne samo na lica koja su pripadala svetenikom staleu, ve i na sva lica koja su bila u stanju da steknu ovo zvanje, a to praktino znai na sva lica mukog pola koja su znala da itaju. Na taj nain je opta strogost u kanjavanju smanjena. Poetkom XVII veka ova mera je proirena i na ene. U XVI veku u Engleskoj je definitivno sprovedena trolana podela krivinih dela, koja se zadrala do danas: izdaja (treason), teka krivina dela (felony), i laka krivina dela 138

(misdemeanor). Laka krivina dela su se razvila iz pravnih prekraja koji su ranije povlaili plaanje nanesene tete u graanskom postupku. U ovu grupu krivinih dela, koja je nastala istorijski, spadali su prevara, lano svedoenje, i slino. ORGANIZACIJA SUDOVA I SUDSKI POSTUPAK a) Organizacija sudova. Sudske ustanove u Engleskoj su nastale odvajanjem iz Kraljevog saveta koji je prvobitno vrio sve oblike uprave. Godine 1178. stvorena je posebna kolegija (Capitalis curia regis) sastavljena od pet pravnika, dva svetenika i tri svetovnjaka, koja je poela da sudi u ime kralja. Od nje e kasnije nastati Sud kraljevske klupe (Cour of King's Bench). Prilikom svojih putovanja kroz zemlju kraljevi su vodili sa sobom i sud, pa su te sudije nazvane putujuima (Justices of Eyre). U Londonu je zasedao vrhovni sud sa drugim sastavom sudija, koji su se nazivali sudije asiza (Justices of Assize). Ove sudije su u svim delovima kraljevstva stvarale i tumaile opte pravo, koje je bilo jo u zaetku, razjanjavajui njegov postupak, te su nazivani sudovima opteg prava. Zahvaljujui centralnim i putujuim kraljevskim sudovima u Engleskoj su feudalni sudovi relativno brzo izgubili svoj znaaj. Na njihovo opadanje uticala je i pojava mirovnih sudova. Mirovne sudije su morale da preduzimaju preventivne mere protiv delinkvenata i da razmatraju krivine stvari. Manje vana krivina dela razmatrana su na takozvanim malim sesijama, a znaajnije stvari su mirovne sudije raspravljale etiri puta godinje. Mirovne sudije su preuzele i veinu pravnih delikata. U nadlenosti centralnih i putujuih sudova ostale su samo najvanije i najsloenije krivine stvari (izdaja i slino). Mirovne sudije imenovao je kralj iz sredine lokalnih zemljoposednika. Nasuprot sudovima opteg prava nastao je kancelarov sud, koji je sudio po principu pravinosti (equity). Osnovna karakteristika ovog sua bila je u tome to je kancelar stvari isleivao sam, bez uea porotnika. Ve je reeno da je Tajni savet obavljao sudsku funkciju i da je kao njegovo odeljenje osnovana Zvezdana komora, koja je raspravljala o krivinim i graanskim stvarima. Od kraja XIII veka najvii sud u Engleskoj je postao Parlament, odnosno Gornji dom, koji je razmatrao albe na reenja sudova opteg prava i kancelarovog suda. Gornji dom je bio nadlean i za neke krivine stvari kao sud prvog stepena. U Gornjem domu su se raspravljale stvari po tubi protiv lanova Parlamenta za veleizdaju i teka krivina dela (feloniju). Najviim dravnim velikodostojnicima, zbog zloupotreba u obavljanju dunosti, sudio je takoe Gornji dom. U svim pomenutim sluajevima tubu je podnosio Donji dom. b) Sudski postupak. Sudski postupak u anglosaksonskoj epohi sastojao se u izgovaranju niza formula i vrenju obrednih radnji. Reformu takvog postupka sproveli su kraljevski sudovi. U XII veku nastala je institucija porote. Porotnici nisu u poetku bili sudije (to su postali kasnije), ve svedoci koji su davali izjave pod zakletvom o injeninom stanju predmeta spora. Isleenje stvari vrile su sudije, ali reenje i presudu su donosili na osnovu podataka dobijenih putem iskaza porotnika. Za vlade Henriha II pravo da zahteva isleenje svoje stvari pomou porotnika bilo je dato svakom slobodnom oveku u Engleskoj, mada upotreba ovog sistema nije bila obavezna. Isleivanje preko porotnika bilo je primenjeno pre svega graanskog sudskog postupka, posebno u sporovima koji su se odnosili na svojinu nad zemljom. Sutina te procedure bila je u tome da je kraljevski savet izdavao naredbu koja je bila upuena erifu grofovije u kojoj se nalazila sporna zemlja o slanju u kraljevski savet etiri viteza. Vitezovi su tada ukazivali na dvanaest lica koja su u stanju da daju potene izjave o okolnostima u pogledu spora. Na dan sudskog zasedanja imenovanih dvanaest lica davali su izjavu pod zakletvom o faktikim okolnostima konkretnog postupka. Ako svih dvanaest porotnika daju saglasne izjave, sud je 139

donosio reenje. Ako su izjave bile protivurene ili su neki porotnici izjavljivali da nisu upoznati sa okolnostima stvari, umesto njih pozivani su novi, sve dok se ne bi postigla saglasnost. Institut porotnika bio je primenjivan i u krivinim sporovima. Dalja evolucija ustanove porotnika sastojala se u tome to su porotnici od lica poznavalaca okolnosti postali sudije (lanovi sudskog vea), koji donose reenje na osnovu podataka dobijenih prilikom razmatranja stvari od svedoka, strunjaka i slino. Sam postupak voen je na principima kontradiktornosti. Stranke su u pripremnom postupku razmenjivale meu sobom kontradiktorne pismene podneske da bi razjasnili sporne take. Dalji tok postupka zavisio je od toga da li se nesaglasnost izmeu stranaka odnosi na pravna pitanja ili na fakta. Ako je jedna strana priznavala tanost fakata u onom vidu kako ih je iznela druga strana, ali je poricala da te injenice sa gledita zakona zasnivaju tuioeve zahteve, pitanje primene zakona reavao je sud. Ako su predmet neslaganja bili sami fakti, onda su ta pitanja reavali porotnici. Po okonanju razmene podnesaka, tuilac je bio duan da podnese sudu izvetaj u kome je izlagao postupak koji je prethodio. Nakon toga obrazovane su porotne sudije. Razmatranje stvari poinjalo je itanjem pomenutih izvetaja. Zatim je tuilac izlagao svoje zahteve i podnosio dokaze. Po okonanju sudskog izvianja sudija je upuivao porotnike, izlaui im u emu se sastoje sporne okolnosti i dokazi, koje je podnosila svaka od stranaka, a isto tako je objanjavao i zakone koji se odnose na dato delo. Nakon toga su porotnici donosili svoje miljenje na osnovu koga je sudija donosio odluku. Miljenje porotnika je donoeno na osnovu njihovog slobodnog uverenja, a zahtevala se i jednoglasnost porotnika. U vreme dinastije Tjudora dolo je do izvesnih promena u sudskom postupku, mada njegov osnovni princip kontradiktornosti nije menjan. Osnovne karakteristike krivinog sudskog postupka u XVI i XVII veku su se svodile na nekoliko stvari. Najpre, okrivljeni je kod izvrenja tekih krivinih dela, hapen i zadravan u strogom zatvoru do dana sudskog pretresa, te se nije mogao, kako treba, pripremati za odbranu. Podvrgavao se ispitivanju, koje je ponekad praeno i muenjem, mada ga opte pravo nije doputalo. Dokazi, koji su potvrivali optubu, saoptavani su okrivljenome samo za vreme sudskog izvianja. Mada se sastavljanje optunice odlikovalo velikim formalizmom i propusti u njenom sastavljanju povlaili ukidanje presude, kopija toga akta nije uruivana okrivljenome. Nije postojao ni odreeni redosled podnoenja dokaza u toku sudskog pretresa. Svedoci nisu suoavani sa optuenim. Okrivljenom nije bilo uvek doputeno da se pozove na svedoke u svoju korist, niti je imao bilo kakve mogunosti da ih privede sudu. Prinudno privoenje svedoka nije bilo predvieno. Okrivljeni zbog veleizdaje i tekih krivinih dela nije imao branioca ni pre, ni za vreme sudske rasprave. Ispitivanje okrivljenog bio je najvaniji deo postupka, a odgovori okrivljenog odreivali su red podnoenja dokaza. Najvanije osobenosti graanskog sudskog postupka u XVI i na poetku XVII veka bile su sledee: 1) Zahtev se po pravilu mogao podii samo u onim sluajevima kada je radi zatite povreenog prava postojala procesualna tuba. Zbog toga itav niz delikata bio je lien pravne zatite. 2) Pismeni postupak je preovlaivao. 3) Dokazni sistem odlikovao se tehnikom, posebno pravila o dopustivosti dokaza. Sudski postupak se odlikovao nizom formalnosti ije je nepotovanje krajnje tetno delovalo na interese stranaka, tok i trokove postupka. alba na presude nije bila u engleskom pravu doputena, sem kod malog broja izuzetaka.

140

4. TURSKO (OSMANSKO) CARSTVO


DRAVNA ORGANIZACIJA Nastanak Osmanske drave i osnovne linije razvitka. Turci Osmanlije su deo velike skupine turskih naroda koji danas naseljavaju prostrano podruje od Mongolije do Balkanskog poluostrva. Njihovi preci, koji su jo u IX veku primili islam, su se u XI veku po javili u Persiji i Maloj Aziji, u vreme kada su njima srodni Turci Selduci osvojili veliki deo vizantijske Male Azije i u njoj osnovali Ikonijski sultanat (ili Rum). Pod pritiskom mongolske najezde preci Osmanlija su se sve vie pomerali prema zapadu. Kada je selduka vlast u XIII veku oslabila i Ikonijski sultanat poeo da se raspada, plemenski poglavari su od svojih feuda (ud) stvarali samostalne dravice. Ertogrul, poglavar plemena Kaji, koje je pripadalo Turcima Oguzima, dobio je tada od ikonijskog sultana ud u blizini Ankare. Za vlade Ertogrulovog sina Osmana (1288-1326), dolo je do osamostaljivanja od selduke vlasti (po tradiciji to se zbilo 1299. godine), pa su Osmanovi sledbenici prozvani Osmanlijama, a njihov voa proglaen za sultana i osnivaa dinastije. Od tada poinje epoha velikih osvajanja koja e ve krajem XIV veka Tursku (Osmansku) dravu uiniti velikom silom. Prva meta osmanskih osvajanja bilo je oslabljeno Vizantijsko carstvo u kome su u XIV veku besneli dinastiki ratovi. Opredelivi se za uzurpatora Jovana Kantakuzina, Osmanov sin Orhan (1326-59) je uspeo da Vizantiji oduzme izvesne teritorije u Maloj Aziji i da se uvrsti na evropskom tlu (Galipolje). Za njegove vlade sprovedena je reorganizacija vojske. Formirane su peadijske plaenike trupe jaje, kao i uveni janjiari. Janjiari (turski jeni eri = nove ete) su regrutovani od dece, oduzete pobeenim neprijateljima nemuslimanima (danak u krvi) i odgajani u strogoj vojnikoj disciplini i islamskom fanatizmu. Orhanov naslednik Murat (1359-89) naneo je srpskoj vojsci odsudne poraze u bitkama na Marici 1371. i Kosovu 1389. godine (mada je u toj bici i sam poginuo), i doveo vodee srpske feudalce u vazalni poloaj prema Turskoj (kraljevi Marko, despot Stefan Lazarevi i drugi). Za vlade sultana Bajazida I (1389-1402) zauzete su Bugarska i Tesalija (u Grkoj), a Vizantijsko carstvo svedeno na okolinu Carigrada. Meutim, nezadovoljni maloazijski feudalci (emiri), koje je Bajazid proterao sa njihovih poseda (bejluka), preli su na stranu mongolskog vladara Timura, koji je 1402. kod Angore (Ankare) uspeo da porazi i zarobi turskog sultana. Poraz u borbi sa Mongolima i dinastiki rat do koga je nakon Bajazidove smrti dolo meu njegovim sinovima, za izvesno vreme je oslabio turski pritisak na balkanske drave. No ve dvadesetih godina XV veka nastavljaju se osvajanja. Sultan Mehmed II Osvaja (1451-81) uspeva 1453. da zauzme Carigrad i srui Vizantijsko carstvo, a do kraja XV veka osvojene su srpska despotovina, Albanija, Moreja, Vlaka, Krim, Hercegovina i Zeta. Za vlade Selima I (1512-20) drava se proirila i na istoku osvajanjem Sirije, Palestine i Egipta. Islamski centri Meka i Medina priznali su suverenitet sultana, koji se 1517. proglasio za kalifu, verskog poglavara svih muslimana. Svoj najvei uspon Tursko carstvo je doivelo za vlade sultana Sulejmana Zakonodavca (1520-66)29 koji je zauzeo 1521. Beograd, a nakon poraza maarske vojske na Mohau (1526) i vei deo Ugarske sa Budimom. Turska vlast je proirena na Hedas i Jemen u Arabiji, Azerbejdan i Mesopotamiju na Istoku, Tripolis (dananja Libija) i Alir u severnoj Africi i na gotovo sve mletake posede u Egejskom moru. Neto kasnije osvojeni su Kipar i Tunis. Na vrhuncu svog teritorijalnog razvitka krajem XVI veka Tursko carstvo je zauzimalo povrinu od osam miliona kvadratnih kilometara. Za Sulejmanove vlade oblikovalo se i drutveno i dravno ureenje velike drave, koje se u naredna tri veka nee bitno menjati. Mada je Tursko carstvo i u XVII veku predstavljalo znatnu silu, znaci njegovog opadanja su poeli da se ispoljavaju. Tome su doprineli mnogobrojni ratovi koje je Turska vodila protiv
29

Na Zapadu su ovog sultana nazivali Sulejman Velianstveni.

141

hrianskih drava (Austrija, Poljska, Venecija, Rusija i druge), kao i unutranje krize i esti ustanci pokorenog stanovnitva. Istovremeno Turska nije bila u stanju da prati tehniki napredak do koga je na Zapadu dolo sa pojavom kapitalistikih odnosa u XVI i XVII veku, to je dovelo do ekonomskog zaostajanja Carstva i njegove vee finansijske zavisnosti od zapadnoevropskih drava. Taj proces otpoeo je u XVIII, a postao naroito akutan u XIX veku. Iako su velike evropske sile jo u drugoj polovini XVIII veka poele da prave planove o deobi Turske, njihovi protivreni interesi uslovili su da je Osmansko carstvo ivelo sve do 1923. godine, kada je proglaena Turska republika na elu sa Mustafom Kemalom, prozvanim Ataturk (otac Turske). Tada je sproveden niz reformi iji je cilj bio iskorenjivanje feudalnih odnosa i modernizacija drave. Karakteristike turskog feudalnog sistema. irenjem Osmanskog carstva stvorena je turska feudalna klasa, koja je imala izrazito vojniko obeleje, vezano za linost sultana kao apsolutnog vladara i uvara verskih i pravnih osnova islamskog uenja. Zbog toga su od samih poetaka Osmanske drave drutveno-ekonomski odnosi dobili muslimanski pravni oblik, to znai da je i pravni status stanovnitva u mnogome zavisio od pripadnosti islamskoj veri. Mada je od tog pravila bilo izuzetaka, u osnovi privilegovan poloaj imala je muslimanska vojnika klasa. Pokorenim nemuslimanima bilo Je nametnuto plaanje danka dizje (glavarine), od ega su muslimani bili izuzeti. Podanici Turskog carstva su se u osnovi delili na vojniku klasu asker (u veini muslimansko stanovnitvo) i radnu klasu raju (mahom pokoreno nemuslimansko stanovnitvo). Ali, kao i u svakoj drugoj stalekog dravi bilo je drutvenih grupa koje se nisu mogle ubrajati u jednu od ove dve klase. U Turskoj sreemo ljude koji su bili osloboeni rajinskih obaveza, a ipak nisu spadali u asker. Isto tako, podela na raju i asker nije se u potpunosti poklapala sa verskom podelom. U evropskom delu Turske bilo je izvesno vreme feudalaca i vojnika hriana, kao i muslimanske raje. U onim delovima Carstva, koji su bili naseljeni iskljuivo muslimanskim stanovnitvom, raju su sainjavali muslimani seljaci i drugi radni slojevi. U asker su spadali, pored vojnika, dravni funkcioneri i neki inovnici ije slube nisu nikako imale vojniki karakter: kadije (sudije), rnuderisi (profesori) i neki verski slubenici. Turski feudalni sistem i svojinski odnosi na zemlji nisu bili jedinstveni. Vrhovno pravo svojine na zemlju pripadalo je sultanu. Vei deo zemlje on je delio feudalcima (spahijama), uglavnom zaslunim ratnicima, kao feude, koji su se u Turskoj nazivali timari i zijameti (ili zeameti). Treba, meutim, napomenuti da timarsko-zijametski sistem nije bio zaveden u svim delovima Carstva. U pripojenim i vazalnim arapskim zemljama (Egipat, Irak, Jemen) zadrani su stari svojinski odnosi, a te zemlje su tretirane kao oblasti (ejaleti) sa godinjim tributom. Jedan deo zemlje zadrao je sultan za sebe kao svoje lino dobro i ti posedi su se nazivali carski hasovi. Hasove su mogli imati i neki visoki dravni funkcioneri. Poto je vei deo zemlje ipak bio podeljen na feude, po nazivu osnovnog oblika feuda (timara) osmanski feudalni sistem zvao se timarski sistem. Timari i zijameti su bili feudalna dobra odreenih povrina, odnosno prihoda, naseljena poluslobodnim zemljoradnicima rajom, koja su od sultana dobijali ratnici, kao nagradu za vrenje vojne slube. Jedina razlika izmeu ove dve vrste feuda bila je u tome to su timari bili manji feudalni posedi koji su svom korisniku donosili prihod od 20000 aki (turski novac), a zijameti prihod od 20 do 100 hiljada aki. Feudi sa prihodom iznad 100000 aki smatrani su za hasove, i njih su dobijali najvii dravni funkcioneri, za vreme dok su vrili svoju slubu. Uivaoci timara i zijameta spahije, morali su na sultanov poziv u rat, da se odazovu kao naoruani konjanici i da obezbede pratnju izvesnog broja lica, to je zavisilo od veliine feuda. Ukoliko se spahija ne bi odazvao pozivu, sultan mu je mogao oduzeti darovano dobro, to se dogaalo i u sluaju kad spahija uini neko teko krivino delo (na primer izdaju), padne u zarobljenitvo, duevno se razboli i slino.

142

Timari i zijameti su se dodeljivali posebnom poveljom beratom, spahijama pojedincima za njihove line zasluge i to doivotno. Sinovi preminulih spahija imali su pravo da trae od sultana da i njima dodeli spahijsko dobro. Postojanje ovakvog sistema uslovilo je veu vezanost i zavisnost feudalca od vladara, nego to je to bio sluaj u ostalim feudalnim dravama. Veliki broj relativno malih feuda u centralizovanoj dravi, omoguio je izdravanje ogromne vojske, koju je Tursko carstvo imalo uvek u pripravnosti. U vreme uspona Osmanske drave timari i zijameti su predstavljali vrstu ekonomsku i vojnu osnovu Carstva. Iako su spahije spadale u feudalnu, vladajuu klasu njihov odnos prema neposrednim proizvoaima na timaru i zijametu se razlikovao od feudalnih odnosa u zapadnoevropskim monarhijama. Spahije nisu nikad stekle pravo da donose pravne propise niti da sude svojoj raji. Isto tako nisu vrili ni izvrnu vlast nad svojim kmetovima, izuzev to su od XVI veka stekli pravo da odbeglog kmeta silom vrate na feud. Vanekonomsku prinudu, koja je tako karakteristina za feudalne drave, vrili su u Turskoj dravni inovnici, kadije (sudije) i sandak-begovi (upravnici administrativno-teritorijalnih jedinica). Timari i zijameti su bili podeljeni na zemljine deonice ifluke (ili itluke), koje su obraivali kmetovi raja, i koji su nad njima imali odreena stvarnopravna ovlaenja. Kao vrhovni sopstvenik sve dravne zemlje, sultan se smatrao i vlasnikom timara i zijameta, jer spahija nije mogao feud niti prodati, niti pokloniti, niti zaloiti, niti pretvoriti u vakuf (versku zadubinu), a sultan mu ga je u odreenim sluajevima mogao oduzeti. to se tie prava spahija na zemlji, treba voditi rauna da su timari i zijameti bili podeljeni na dva dela: vei deo sainjavale su seljake batine ili ifluci, a drugi, manji deo bio je takozvano hasa zemljite, koje je spahija obraivao u svojoj reiji. Najee se hasa zemljite davalo u zakup seljacima. S ifluka su spahije ubirale prihode u vidu naturalne i novane rente. Ako rajetin, dralac ifluka, ostavi zemlju izvesno vreme neobraenu (u XV veku godinu dana, u XVI tri godine), ili umre ne ostavivi mukog potomka, mogao je spahija njegovo zemljite dati drugome kmetu uz naplatu prenosne takse tapu. Vlasnika ifluka raju, nije niko mogao isterati sa poseda, dok su ga obraivali. To pravo osiguravala im je centralna vlast zakonskim propisima i upravno-sudskim aparatom. Pored toga, seljaci su pod odreenim uslovima mogli prodati i zaloiti svoj ifluk, za ta se trailo znanje i pristanak spahije. Obaveze seljaka bile su da daju spahiji dabine u naturi i novcu, vanredne dabine dravi, a sa ostatkom proizvoda su mogli slobodno raspolagati. Umrlog vlasnika ifluka nasleivali su njegovi muki potomci. U XVII veku timarsko-spahijski sistem je zapao u krizu. Feude su sve ee dobijali sultanovi ljubimci neratnici, a spahije su sve vie zapostavljale svoju vojnu obavezu. Sa slabljenjem centralne vlasti kod spahija se javlja tenja da timare i zijamete pretvore u trajne i nasledne posede. Takav proces oslabio je privredni i naroito vojni potencijal Carstva, to se sve odrazilo i u postepenom opadanju snage Osmanske drave. U XVIII veku javio se i takozvani proces itluenja. Sastojao se u tome to su islueni vojnici (janjiari) ili sitni inovnici dravnog aparata, istiskivali raju sa njenih poseda (ifluka). Pod pritiskom su od raje otkupljivali ili jednostavno oduzimali ifluke, obeavajui kmetovima zatitu od maltretiranja dravnih fiskalnih organa. Istovremeno, novi vlasnici ifluka (itluksahibije) su pretvarali nekadanju timarsku svojinu u privatnu, ime je timarski sistem bio definitivno potkopan, te ga je sultan 1839. godine ukinuo. Znaajnu kategoriju feudalnih poseda u Osmanskom carstvu inile su i verske zadubine ili vakufi. Nastajali su na taj nain to su pojedinci muslimani, zavetavali uz odobrenje sultana, pojedine posede u koriste damija, verskih kola (medresa) i slino. Vakufski posedi su imali slian poloaj kao i crkvena imanja u hrianskim feudalnim dravama. Kao verska korporacija vakuf je imao status pravnog lica i njegovi posedi su bili neotuivi.

143

Dravno ureenje. Po obliku vladavine Tursko carstvo moemo okarakterisati kao apsolutistiku despotsku monarhiju sa naglaenim teokratskim obelejima. Na elu drave stajao je sultan iji je apsolutizam, sa irenjem dravne teritorije, stalno rastao. Od 1517. godine, sultan je uzeo za sebe ulogu kalife, to znai da je postao zatitnik islama i da se u njegovoj linosti sjedinila najvia svetovna i duhovna vlast. Sultan je u prvom redu bio iskljuivi zakonodavac koji je izdavao i kontrolisao sprovoenje zakona. Mada je kao zakonodavac bio formalno neogranien, kao musliman i kalifa, on je bio vezan odredbama Kurana i drugih izvora erijatskog prava. U sultanovim rukama nalazila se vrhovna upravna i sudska vlast, koju je on vrio preko njemu potinjenog vojno-inovnikog aparata. Bio je istovremeno i vrhovni vojni zapovednik koji je odluivao o ratu i miru i predstavljao zemlju pred inostranstvom. Kao kalifa smatrao se prorokovim (Muhamedovim) naslednikom i istupao kao zatitnik islama i poglavar sveg muslimanskog sveta. Sve vrhovne organe dravne vlasti sultan je lino postavljao i smenjivao, a oni su za svoj rad bili njemu direktno odgovorni. Sultanov dvor se odlikovao velikom raskoi i vrlo strogim ceremonijalom. Savet sultanovih najviih funkcionera nazivao se divan i njega je sultan sazivao da bi uo miljenje o vanim dravnim pitanjima. Nakon zauzimanja Carigrada (1453) sultan Mehmed II Osvaja je jednim svojim zakonom odredio etiri grupe najviih dravnih funkcionera. To su bili veziri, defterdari, kadiaskeri i niandije. Veziri su bili najvii inovnici po svojim ovlaenjima. Moglo ih je biti najvie sedam, a prvi meu njima zvao se veliki vezir. On je smatran sultanovim zamenikom i efom celokupne dravne uprave, te je na sultana imao najvei uticaj. Pod slabim sultanima veliki veziri su praktino upravljali dravom. Ostali veziri su dobijali resore unutranjih, spoljnih ili vojnih poslova. Sa jo nekim funkcionerima sainjavali su savet velikog vezira, koji se nazivao Visoka Porta, i koji e kasnije prerasti u neku vrstu turske vlade. U kasnijem razvitku Carstva titulu vezira dobijali su i neki admirali (kapudan-baa) i upravnici pojedinih provincija (Egipta, Srbije, Bosne itd.). Kadiaskeri su bili vrhovne sudije. Najpre je postojao samo jedan, a kasnije dva: jedan za evropski deo drave (Rumeliju) a drugi za azijski deo Carstva (Anadoliju). Kadiaskeri su imali pravo da postavljaju nie sudije (kadije). Defterdari su bili rukovodioci dravnih finansija. Naziv slube potie od registra (defter), koji je ovaj inovnik vodio i u koji su se upisivala carska dobra i dravni prihodi. Niandija je bio vrhovni ef administracije, kao i tuma zakona, koji je u ime sultana stavljao tugru (sultanov znak) na akta i diplome. U pogledu lokalne uprave drava je bila podeljena na vojno-administrativno-teritorijalne jedinice ejalete, na elu sa begler-begom. Najpre su postojala samo dva ejaleta (rumelijski i anadolijski) da bi se u XVI veku njihov broj popeo na etrdeset. Ejaleti su se delili na sandake, na elu sa sandak-begom. Sandak-beg je bio zapovednik svih spahija na svom podruju a istovremeno je u sandaku vrio izvrnu vlast. Sandaci su bili podeljeni na nahije, kojima su na elu stajale subae. TURSKO PRAVO Izvori prava. U Turskoj dravi postojala su dva osnovna izvora prava: erijat i urf. erijat se sastojao iz pravila koja su imala univerzalan karakter i koja su vaila za sve muslimane, pa samim tim i za Turke. O njegovim izvorima i osnovnim naelima ve je bilo rei u poglavlju o Arabljanskom kalifatu. Pravni sistem nazvan urf sluio kao dopuna erijatskog prava i nije mu smeo biti u suprotnosti. Njega su sainjavali zakoni koje su donosili turski sultani i koji su se nazivali 144

kanuni. Zbirke kanuna (zakona) nazivale su se kanun-name. Kanuni su mogli biti izdavani u formi sultanove zapovesti fermana, ili u formi sultanovog svojerunog pisma hatierifa. Razlikujemo opte kanun-name, koje su vaile za celu dravu, i sandake kanun-name, koje su se odnosile na pojedine sandake. Karakteristike najvanijih grana prava. Opta karakteristika turskog prava bila je njegova nerazvijenost, te stoga pominjemo koje su imale neka specifina obeleja. Prema propisima branog prava u Turskoj je bila dozvoljena poligamija ime je ena stavljana u podreen poloaj. Postojale su tri vrste braka: 1) redovni ili stalni brak; 2) privremeni, i 3) brak sa robinjom. Redovni brak mukarac je mogao sklopiti sa najvie etiri ene. Braku je prethodila prosidba, a zatim veridba buduih branih drugova. Ukoliko prosidba ne bi uspela praktikovala se otmica, nakon koje je dolazilo do mirenja, a to znai da se sa otmiarom ugovarala imovinska naknada (mehr) roacima ene. Brak se sklapao ugovorom, s tim to je enu zastupao otac, neko od roaka ili staratelj. Ugovor je sastavljan u pismenoj formi pred kadijom u prisustvu najmanje dva muka svedoka. Branim ugovorom mu je morao odrediti svojoj eni pristojno izdravanje, odvojen stan i posebnu poslugu. Redovni brak sa vie ena su mogli sklopiti samo imuniji muslimani, pa gornja odredba ukazuje na klasni karakter braka. Privremeni brak nije primenjivan u Turskoj, jer je on postojao samo kod muslimanske sekte iita, kojoj Turci ne pripadaju (Turci su u veini suniti). Brak sa robinjom bio je dozvoljen osobama koje nisu bile dovoljno imune da izdravaju slobodnu enu u redovnom braku. ena je morala biti pokorna, posluna i podlona svome muu i bez njegovog odobrenja nije smela izlaziti iz kue niti ak primati posete svoje rodbine. Prilikom razvoda, mu je mogao otpustiti enu bez ikakvog razloga, ali je bio obavezan da joj da otpremninu u novcu. Brak se mogao razvesti i na osnovu sporazuma i obostranog zaklinjanja pred sudom. ena je mogla traiti takoe razvod braka uz plaanje odreene svote u novcu, ako je mu nije izdravao kako dolikuje. U naslednom pravu karakteristino je da se testamentom moglo raspolagati samo sa treinom imovine. Naslednici su nasleivali samo ostavioeva prava, ne i obaveze. Nemuslimani nisu mogli nasleivati muslimane. U krivinom pravu primenjivao se sistem taliona, predvien erijatom, koji je mogao biti zamenjen sistemom kompozicije. U sudskom postupku se pravila razlika izmeu graanskog i krivinog postupka. Nisu ni bile predviene obavezne procesualne forme, izuzev prilikom izvoenja dokaza. Postupak se vodio usmeno i gotovo redovno se zavravao na jednom roitu. Kod privatnih delikata postupak se pokretao na zahtev oteene osobe. Za krivina dela koja su imala karakter uvrede ili napada na interese sultana, kadija je pokretao postupak, izvodio dokaze i izricao presude. Kao dokazi pred sudom korieni su priznanje osumnjienog, odnosno optuenog, iskazi svedoka, zakletve i isprave.

145

DRAVA I PRAVO U BUROASKOM DRUTVU

146

OPTA SVOJSTVA BUROASKOG DRUTVA I DRAVE


Drutveno-ekonomsku formaciju koja je u intervalu od XVI do XX veka zamenila feudalni drutveno-ekonomski sistem nazivamo buroaskom ili kapitalistikom. Smena ove dve drutveno-ekonomske formacije nije obavljena u svim zemljama na isti nain, niti u isto vreme. U veini drava taj preokret je izveden pomou buroaskih revolucija, koje su opet, negde imale radikalan karakter (na primer u Francuskoj), a negde kompromisan (u Engleskoj). Isto tako postojale su i drave gde buroaske revolucije nisu nikad u potpunosti izvedene, ve je kapitalistiki sistem prodirao preko izvesnih reformi, na koje je buroazija primorala nosioce javne vlasti. U tim zemljama feudalni odnosi bili su prisutni kroz ceo XIX, pa su se ak preneli i u XX vek (Austrija, Nemaka, Rusija, Turska). Nastanak kapitalistikih odnosa. Mada je prva buroaska revolucija izbila u Nizozemskoj u XVI veku, kapitalistiki odnosi su poeli da se razvijaju jo od XIV veka, u okvirima feudalnog drutva. Njihov nosilac bila je graanska klasa ili buroazija, koja je ivela u gradovima i bavila se trgovinom, zanatima, manufakturom i drugim, brojnim preduzimakim delatnostima. Na razvoj buroaskih odnosa uticalo je vie znaajnih dogaaja. Prvi veliki pokret javio se u XIV i XV veku u ekonomski razvijenim italijanskim gradovima i poznat je pod nazivom renesansa. Renesansa je bila tenja za obnovom klasine kulture i duha antike uopte (francuski renaissance = preporod). Iako je to pre svega bio kulturni pokret, u njemu su se manifestovale tenje graanskog stalea za ukidanjem preivelih feudalnih odnosa. Zahtev za emancipacijom postavlja u sredite interesa ovozemaljsku zajednicu i vladavinu, nasuprot tradicionalnoj koncepciji boanske drave, koju je nametala crkva kao najvei feudalac i stub srednjovekovne drave. Oslanjajui se na neposredan odnos prema oveku (humanizam), kakav je nasleen iz grke antike, renesansna misao je revolucionarno uticala na celokupni drutveni i duhovni ivot Evrope, sa dalekosenim posledicama, ne samo na filosofiju i teologiju, nego i na dravu i pravo, prirodne nauke, a posebno na umetnost i knjievnost, Razvijanjem ovekovog individualizma bile su dovedene u pitanje mnoge crkvene dogme, koje su vekovima bile neprikosnovene. Drugi pokret, koji je pre svega teio obnovi crkve kao olienja srednjovekovne feudalne vladavine poznat je u istoriji pod nazivom reformacija (latinski reformatio = obnova). Inicijativa za tim pokretom javila se u redovima same crkve, meu svetenstvom. Najznaajniji reformatori bili su Don Viklif (John Wycliffe, oko 1320-84) u Engleskoj, Jan Hus (oko 1371-1415) u ekoj i posebno Martin Luter (Martin Luther, 1483-1546) u Nemakoj i an Kalvin (Jean Calvin, 1509-64) u Francuskoj i vajcarskoj. Bilo je vie dogaaja koji su uslovili nastanak reformacije: humanizam i renesansa, koji su oslobodili oveka srednjovekovnih autoriteta; otkrie Amerike, ime je teite politikih i ekonomskih odnosa prebaeno sa Mediterana na Atlantik, pa je Italija prestala da bude u sreditu dogaaja; pronalazak vatrenog oruja, koje je pokazalo nemo feudalnog vojnog sistema i izazvalo postepeno raspadanje feudalnog drutvenog ureenja, iji je izraziti predstavnik bio rimski papa; izum tampe koji je omoguio iroku propagandu i dostupnost Biblije svim vernicima. Neposredni povod Luterove akcije, koja se smatra zvaninim poetkom reformacije, bile su zloupotrebe i nemoral u vrhovima crkve, pljakanje vernika od strane Rima, koje je naroito teko pogaalo Nemaku, odakle je godinje, na ime poreza ogromna svota ila u papsku blagajnu. Luteru je bilo jasno koliko oticanje tih sredstava slabi ekonomsku mo Nemake pa je 1517. godine istupio sa svojim tezama koje su zahtevale reformu crkve. Luterov pokret je naiao na veliki broj pristalica, kako u Nemakoj tako i izvan nje, koji su se poeli nazivati protestantima. Pristalice pape i katolicizma, mahom iz redova feudalaca, osnovali su takozvanu protivreformaciju, iji je cilj bio borba protiv Luterovih sledbenika. Najvei uticaj meu svim Luterovim sledbenicima imao je francuski reformator an Kalvin, ije su se pristalice u Francuskoj nazivali hugenoti, a u Engleskoj i kotskoj prezbiterijanci i 147

puritanci. Prema Kalvinovom uenju, bog je svakome oveku unapred odredio poziv, te je stoga svaki pojedinac, ma kojoj profesiji pripadao, bio duan da uspehom u svome radu dokae da je boji izabranik. Time je rad uzdignut na stepen verskog fanatizma, to je nesumnjivo uticalo na bri napredak proizvodnje, ali je istovremeno dato i moralno opravdanje za surovu eksploataciju najamnih radnika (smatralo se da je radni dan u trajanju 16-18 asova bogougodno delo, jer se time ispunjava boji zahtev za neprekidnim radom). Kalvin je svojoj crkvi, ije je sedite postala eneva, dao novu, republikansku organizaciju, nasuprot monarhijskom principu katolike crkve. Ovakva shvatanja pogodovala su buroaziji te se kalvinistika crkva irila u velikoj meri svuda gde se kapitalizam brzo razvijao i gde je buroazija poinjala da se bori za vlast sa feudalcima. Sukob pristalica reformacije i protivreformacije doveo je do brojnih verskih ratova, koji su kulminirali u tridesetogodinjem ratu (1618-48). Vestfalskim mirom 1648, kojim je okonan tridesetogodinji rat, priznata je ravnopravnost katolike i luteranske veroispovesti. Istorijski znaaj reformacije je u sledeem: suprotstavljanje katolikoj crkvi kao olienju srednjovekovne, feudalne vladavine; pozivanje na izvorno hriansko uenje; zahtev za bogosluenjem na narodnom jeziku i stvaranje nacionalnih crkava. Reformatori su u tom cilju preveli Bibliju sa latinskog na narodne jezike, te je ona postala dostupna irokim slojevima i nije bila vie privilegija svetenstva, koji su je narodu tumaili kako je bilo u njihovom interesu. Mada je reformacija po svojoj formi bila verski pokret, u njenoj sri stajale su socijalne, ekonomske i politike tenje buroazije i seljatva za obaranjem feudalnog poretka, iji je predstavnik bila crkva. Brojni socijalni pokreti (seljaki ustanak pod vostvom Tomasa Mincera 1524-25) i drugi do kojih je dolo u vreme reformacije, potvruju to. Engels je, uoivi njenu sutinu, napisao da je reformacija bila, zapravo, prva buroaska revolucija. Na razvoj kapitalistikih odnosa uticala su i velika geografska otkria (Amerika, pomorski put do Indije) do kojih je dolo krajem XV veka. Trite je time znatno proireno, to je podstaklo razvoj manufakture i trgovine i uslovilo prvobitnu akumulaciju kapitala. Nosilac ovakvog naina proizvodnje buroazija, postala je od XVI veka ekonomski najjaa klasa u feudalnim dravama. Tenja graanstva da preuzme politiku vlast od plemstva postaje od XVI veka sve izraenija i manifestovae se u prvim buroaskim revolucijama, koje e dovesti do stvaranja nove drutveno-ekonomske formacije kapitalizma. Osnovne karakteristike buroaskog drutva. Kapitalistika drutveno-ekonomska formacija moe se obeleiti sa nekoliko najbitnijih karakteristika. Za razliku od feudalizma, buroaska drutveno-ekonomska formacija se zasniva na ravnopravnosti svih ljudi pred zakonom. Mada je ta ravnopravnost esto samo formalna, istorijska zasluga kapitalizma je ukidanje vezanosti za zemlju, staleke podeljenosti i neravnopravnosti, kakva je postojala u feudalnom drutvu. To je osnovni razlog zato su iroki narodni slojevi, u vreme buroaskih revolucija, stali na stranu graanske klase a protiv plemstva. No, buroaski sistem nije ukinuo eksploataciju. Ona se sad samo vri pomou ekonomske prinude, a ne vanekonomskom prinudom (silom) kakav je bio sluaj u feudalizmu. To znai da kapitalisti, vlasnici sredstava za proizvodnju, ne primoravaju radnike administrativnim putem da rade. Radnike na to tera ekonomska nuda, glad, potreba za egzistencijom, jer oni ne raspolau sredstvima za proizvodnju, ve samo radnom snagom, koju prodaju kapitalistima na tritu. Iskoriavajui veliku ponudu radne snage, kapitalisti su u stanju, plaajui malo radnike, da izvlae velike zarade u vidu profita.. Na taj nain jedan oblik eksploatacije zamenjuje drugi. Osnovu kapitalistikih proizvodnih snaga, koje postaju dominantne, ini privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju. Isto tako postoji privatna svojina seljaka i zanatlija nad zemljom i oruima za rad. U kapitalistikom drutvu dominira robno-novana privreda, zbog ega novac postaje najmoniji inilac i igra odluujuu ulogu u drutvu. Ovakva privreda stvara uslove za obrazovanje velikog svetskog trita, koje prevazilazi okvire jedne drave. Trite, na kome vlada zakon ponude i potranje, osnovni je regulator kapitalistike proizvodnje u prvim 148

periodima razvoja kapitalizma. Planiranje proizvodnje se u tom periodu ne vri, te dolazi do privredne anarhije i ciklinih ekonomskih kriza. U kapitalistikom drutvu dolazi do velikog napretka nauke, koji se manifestuje u jo veem razvoju i usavravanju procesa proizvodnje. Razvoj svih privrednih grana, posebno industrije, dovodi do porasta gradova i gradskog stanovnitva. Kapitalistiko drutvo je optereeno brojnim suprotnostima. U prvim decenijama nakon buroaskih revolucija izraavane su suprotnosti izmeu pobeenih feudalaca i buroazije. Vremenom, plemstvo se uklapa u kapitalistiki sistem i nestaje kao klasa. U onim dravama gde se plemstvo zbog nepotpunosti buroaskih revolucija zadralo kao drutvena grupa, ono postaje saveznik buroazije u borbi protiv radnike klase. Daleko ozbiljnije suprotnosti u buroaskom drutvu postoje izmeu buroazije i radnike klase, ili proletarijata. Ta suprotnost nastaje zbog kapitalistike svojine nad sredstvima za proizvodnju, pomou koje ona vri eksploataciju proletarijata. Trka za profitom terala je kapitaliste da vre bezobzirnu eksploataciju (radni dan je trajao i do 18 asova), to je postepeno primoravalo proletarijat da se organizuje u borbi za poboljanje uslova rada. U poetku je borba bila stihijna, ali vremenom e postajati sve organizovanija. Periodizacija buroaskog drutva. U svom razvoju, od prvih buroaskih revolucija do danas, buroasko drutvo je prolo, uglavnom kroz tri faze: liberalizam, imperijalizam i dravni kapitalizam. Period od izbijanja prvih buroaskih revolucija pa do sedamdesetih godina devetnaestog veka naziva se liberalni kapitalizam ili krae liberalizam. Ta faza je obeleena slobodnom konkurencijom kapitalista u industriji i trgovini. Njena sutina se izraava sa dve kratke izreke, koje je jo u XVIII veku formulisao francuski ekonomista Vensan de Gurne (Vincent de Gournav, 1712-59): laissez faire (pustite da se ini, proizvodi) i laissez passer (pustite da prolazi, da se prodaje), a najpotpunije ih je razradio kotski ekonomista Adam Smit (Adam Smith, 172390) u delu Istraivanje prirode i uzroka bogatstva naroda. Smisao ovih maksima je da kapitalistima treba omoguiti da slobodno i bez ikakve administrativne kontrole proizvode (laissez faire) i isto tako slobodno prodaju robu na tritu (laissez passer). Prema ovom shvatanju, uloga drave je da samo obezbedi odgovarajue uslove, pravila igre, ali ne da se mea u to ta e se proizvoditi i kako e se prodavati. Iskljuivi regulator intenziteta proizvodnje i trgovine bilo je trite. Naelo slobode proizvodnje i prometa, koje je isticala liberalna buroazija, koristilo je samo ekonomski jaima i sluilo je za potiskivanje ekonomski slabijih. Istovremeno, ono je dovelo do pojaane eksploatacije radnika, koji su u takvim ekonomskim uslovima prodavali radnu snagu na tritu u bescenje. Potpunu kritiku liberalnog kapitalizma dao je Marks, pre svega u Kapitalu, ali i u drugim radovima. Od sedamdesetih godina XIX veka dolazi do sve vee koncentracije proizvodnje i kapitala pa se taj period naziva monopolistiki kapitalizam ili imperijalizam. Njegovu sutinu saeto je definisao Lenjin kroz sledee karakteristike: 1) koncentracija proizvodnje i kapitala razvijena je do tog stepena da je stvorila monopole koji igraju odlunu ulogu u ekonomskom ivotu; 2) stapanje bankarskog kapitala sa industrijskim kapitalom i stvaranje finansijske oligarhije na bazi ovog finansijskog kapitala; 3) izvoz kapitala, za razliku izvoza robe, postaje naroito vaan; 4) stvoreni su meunarodni monopolski savezi kapitalista radi podele sveta; 5) dovrena je teritorijalna podela sveta od strane najveih kapitalistikih sila. Treba dodati da je Lenjin smatrao da je imperijalizam kao pojava svetskih razmera stupio na scenu oko 1900. godine, a da je prvi svetski rat (1914-18) bio vrhunac sukoba vodeih imperijalistikih drava. este ekonomske krize, koje su periodino potresale kapitalistiko drutvo pretile su da dovedu u pitanje opstanak itavog sistema. Jedna takva, izuzetno teka ekonomska kriza, pogodila je buroaski svet u periodu od 1929-33. godine. Da bi se stalo na put ciklinim krizama, 149

kapitalistika drava poinje od tada da se sve vie mea u proces proizvodnje, da merama ekonomske politike propisuje ta i kako e se proizvoditi i prodavati, jednom reju da planira proizvodnju. Tako je nastala trea faza u razvoju kapitalizma, koju nazivamo dravni kapitalizam. U veini razvijenih kapitalistikih drava i danas se primenjuju i razrauju naela dravnog kapitalizma ije je osnove postavio engleski ekonomista Don Majnard Kejns (John Maynard Keynes, 1883-1946). Karakteristike buroaske dravne organizacije. Iako su kapitalistiki drutvenoekonomski odnosi prodrli ili preovlaivali u gotovo svim evropskim dravama XIX veka, oblici vladavine i vrste dravnog ureenja su se dosta razlikovale od drave do drave, mada se i tu mogu uoiti izvesne pravilnosti. Osnovni oblici vladavine koji se sreu u buroaskim dravama su monarhija i republika. Monarhija, kako i sam naziv kae (grki mono = jedan, jedini, i arhe = vladavina) pretpostavlja takav oblik uprave dravom u kome samo jedno lice vlada (monarh sa razliitim titulama car, imperator, sultan, kralj, knez, vojvoda itd.). Prema tome kakav je odnos monarha prema ostalim dravnim organima razlikujemo apsolutnu, ustavnu i parlamentarnu monarhiju. Apsolutna monarhija predstavlja relikt Srednjega veka i ona se zadrala u onim dravama gde je feudalna klasa u savezu sa buroazijom ostvarivala i dalje veliki uticaj (Rusija, Austrija, Turska). Ustavna monarhija predstavlja takav oblik vladavine u kome buroazija, putem najvieg pravnog akta ustava, ograniava vlast vladara. Funkcija vladara u ustavnim monarhijama svodi se uglavnom na izvrnu vlast, mada postoji tendencija da se i ona sve vie ogranii. To je postignuto u parlamentarnim monarhijama gde je izvrna vlast u potpunosti prela na vladu obrazovanu od parlamentarne veine, dok je uloga monarha postala manje-vie reprezentativna i simbolina (takav je sluaj danas sa veinom postojeih parlamentarnih monarhija, kao to su Velika Britanija, vedska, Danska, Norveka, Belgija, Holandija i druge). Republika (latinski res publica, doslovno = javna, opta stvar u irem znaenju drava) je oblik vladavine gde su vrhovni organi vlasti birani na odreeno vreme, i u kome je ili jedno lice ili kolegij lica ef drave (predsednik republike). Dravni poglavar u republikama je izabran za odreeno razdoblje i vlast dri na osnovu ovlaenja (mandata) dobijenog od ue, ire ili najire grupe stanovnika drave, koji su ga izabrali i kojima on odgovara za svoj rad. Mada su republike postojale i u ranijim drutveno-ekonomskim formacijama, istorijski one su nastajale kada se buroazija, iz straha od feudalne reakcije i mogue restauracije, pribliila irokim slojevima i omoguila i njima uee u vlasti. Iako su se meu buroaskim dravama javile razliite vrste republika, razlikujemo uglavnom dva tipa: parlamentarnu i predsedniku republiku. U parlamentarnim republikama zakonodavnu vlast vri parlament a izvrnu vlada, proizila od parlamenta, na elu sa predsednikom vlade (prvim ministrom). Zvanino ef drave je predsednik republika, ali njegova funkcija je vie reprezentativna. U predsednikoj republici, koja je najdoslednije ostvarena u SAD, zakonodavnu vlast vri Kongres, a izvrnu vlast izabrani predsednik republike, koji raspolae velikim ovlaenjima i koji je ujedno i ef drave. Tendencija savremenih buroaskih drava je sve vee ukidanje monarhijskih oblika vladavine i uspostavljanje republika. Taj proces se naroito manifestovao posle dva svetska rata, kada su u nizu drava republike zamenile monarhije. Osnovni oblici dravnog ureenja u buroaskim dravama bile su sloene i unitarne drave. S/oene drave su se sastojale od vie manjih zdruenih drava, koje su zadrale izvesne oblike samostalnosti. Meu njima razlikujemo saveze drava ili konfederacije i savezne drave ili federacije. Razlika se sastoji u tome to konfederacija predstavlja labavu vezu vie drava u kojoj su samo pojedini poslovi zajedniki (spoljna politika i vojska). Kod federacije ta veza je znatno vra, mada federalne jedinice i dalje zadravaju za sebe dosta visok stepen autonomije. Smatra se da danas konfederacija vie nema (mada je, na primer, vajcarska i danas zadrala naziv konfederacija), ali da je takav oblik dravnog ureenja postojao u SAD do 1787, u vajcarskoj do 1848. i u Nemakoj od 1815. do 1866. Najtipinije federacije su danas SAD, 150

Savezna Republika Nemaka, vajcarska, Brazil, Austrija i druge. Unitarne drave su one koje se ne sastoje od manjih dravnih jedinica ve su administrativno i teritorijalno jedinstvene. Takve su na primer Francuska, Italija, panija i mnoge druge. Mada, kako je ve reeno, oblici vladavine i dravnog ureenja nisu u svim dravama bili isti, buroasko drutvo je donelo neke principe i institucije koji su, postepeno postali zajedniki za dravna ureenja skoro svih kapitalistikih zemalja. Najvaniji meu njima su suverenitet, ustavnost, parlamentarizam i postojanje politikih partija. Suverenitet predstavlja potpunost dravne vlasti unutar granica jedne drave i njenu nezavisnost u odnosu na sve ostale drave. U buroaskom drutvu ne postoje vazalne drave, niti bilo kakav sistem hijerarhije drava, kao to je to bio sluaj u srednjem veku. Sve drave su formalno suverene i ravnopravne, mada u praksi ekonomski slabije umnogome zavise od ekonomski monih drava. Prema shvatanju koje je meu buroaskim ideolozima prvi formulisao an ak Ruso (Jean Jacques Rousseau, 1712-78), a koje je kasnije nalo izraza u prvim buroaskim manifestima (Deklaracija o nezavisnosti SAD od 1776. i Deklaracija o pravima oveka i graanina od 1789. u Francuskoj), nosilac suvereniteta je narod, odnosno nacija. Ustavnost podrazumeva postojanje u dravi jednog pisanog dokumenta ustava (konstitucije), iji je cilj ogranienje nosilaca javnih ovlaenja. Borba za ustavnost je bila vrlo vana komponenta u borbi buroazije protiv feudalnog sistema, pre svega protiv vladarevog apsolutizma. U srednjem veku je postojalo shvatanje da je vladar neogranien i da njegova vlast potie od boga. Kroz tu formulu uvan je feudalni sistem jer je vladar, budui od boga postavljen, kao reprezent feudalne klase titio njene interese i feudalni poredak. Buroazija nastoji da pomou ustava ogranii vladara kao i druge nosioce javnih ovlaenja, ali istovremeno i da ozvanii i ozakoni svoju vladavinu. Mada je uvoenje naela ustavnosti bilo pre svega u interesu buroazije, njegov istorijski znaaj je znatno uveanje pravne,sigurnosti graana. Parlamentarizam znai postojanje organa narodnog predstavnitva parlamenta, u kojima narod, preko svojih izabranih predstavnika poslanika, ostvaruje uee u zakonodavstvu. Poslanici u parlamentu su grupisani prema pripadnosti politikim partijama (grupama ljudi koji imaju identine ili sline politike interese). Za politiku partiju, koja na izborima dobije najvei broj poslanikih mesta u parlamentu kaemo da uiva poverenje parlamenta i iz njenih redova se bira vlada. U nadlenosti vlade je izvrna vlast, za svoj rad je odgovorna iskljuivo parlamentu, a moe ostati na vlasti dogod uiva poverenje parlamenta. esto se dogaa da nijedna politika stranka ne osvoji na izborima broj poslanikih mesta koji bi joj garantovao poverenje parlamenta, pa se tada stvaraju koalicije savezi vie politikih partija. KARAKTERISTIKE BUROASKOG PRAVA Opte karakteristike. Za razliku od feudalnog prava koje izriito naglaava i sankcionie neravnopravnost ljudi s obzirom na njihovu klasnu i staleku pripadnost, buroasko pravo znai u tom pogledu veliki korak napred, jer proglaava pravnu jednakost svih ljudi bez obzira na njihov poloaj u drutvu. Sve povlastice, koje su u feudalizmu uivali pripadnici privilegovanih stalea (plemstvo i svetenstvo) ukinute su i proglaeno je da se zakoni podjednako primenjuju na sve ljude. Proglaavanjem principa neogranienosti privatne svojine i prava ugovaranja, ozakonjena su osnovna naela buroaske ekonomije i stvoreni uslovi za ekonomsku eksploataciju, ime je princip jednakosti pred zakonom u praksi doveden u pitanje. Buroaskim dravama svojstven je veliki napredak prava, koji je bio u tesnoj vezi sa optim ekonomskim progresom. Kao nadgradnja novih drutveno-ekonomskih odnosa razvijaju se i klasine grane prava (graansko i krivino) a nastaju i neke nove, uglavnom izdvajanjem iz ve postojeih grana prava (trgovinsko pravo, radno, saobraajno i druga). Poto se u buroaskom drutvu stvara svetsko trite dolo je i do snanog razvoja meunarodnog prava, kako javnog 151

tako i privatnog. Meunarodno javno pravo regulisalo je od-nose izmeu drava kao subjekata svetske zajednice, a meunarodno privatno imovinsko pravne odnose pojedinaca sa elementom inostranosti. Osnovni pravni izvori u buroaskom drutvu postaju zakoni, dok se obiaj i recipirano rimsko pravo uglavnom potiskuju. Zakonodavna aktivnost je vrlo intenzivna, pa u ovo vreme nastaju zakonici ili kodeksi, a to znai obimni zakoni koji reguliu itave prav-ne oblasti (graanski zakonik, krivini zakonik, trgovaki zakonik i slino). Intenzivni zakonodavni rad prati u buroaskom drutvu i veliki napredak pravne nauke. On je logina posledica opteg naunog progresa do koga je dolo u ovo vreme i manifestuje se u nastanku novih pravnih kola. Uslovi za razvoj pravne nauke su znatno poboljani otvaranjem velikog broja univerziteta i pravnih fakulteta, gde se pravo izuavalo na naunim osnovama, lieno primesa kanonskog prava. Istovremeno, javio se i veliki broj naunih asopisa i studija iz oblasti prava, to je sve bilo od velikog znaaja za razvoj pravne nauke. Graansko pravo. a) Stvarno pravo. Dominantni oblik svojine u buroaskom drutvu je privatna svojina. Za razliku od feudalne svojine, koja je bila podeljena i optereena, privatna svojina je potpuna vlast nad stvarima i njen titular sjedinjuje sva tri stvarno-pravna ovlaenja: usus, fructus i abusus. Smatralo se da je svojina sveto i neotuivo pravo svakog oveka te je sticanje svojine i raspolaganje dobrima bilo, praktino, bez ikakvih ogranienja. Do izvesnih ogranienja prava svojine doi e vie tek u fazi dravnog kapitalizma. Svojina se mogla stei nad pokretnim i nepokretnim stvarima. Mada su jedne i druge bile predmet slobodnog poslovnog prometa za svojinu nad nepokretnim stvarima bila su potrebna izvesna dokazna sredstva. U razvijenim kapitalistikim zemljama to su bile zemljine knjige koje su se sastojale iz tri dela: lista A, koji je sadrao podatke o topografskom poloaju i povrini nepokretnosti; lista B, koji je sadrao podatke o vlasniku, lista C, koji je sadrao podatke o zalonopravnim teretima (hipoteka i slino). Svojinska prava na pokretnim stvarima nisu vezivana ni za kakve pravne formalnosti. b) Obligaciono pravo. Razvoj robnonovane privrede doveo je, sasvim razumljivo, i do vrlo intenzivnog razvoja obligacionog prava. Osnovno naelo buroaskog obligacionog prava bio je princip slobode ugovaranja. Njega je uslovio zahtev za to slobodnijom privrednom aktivnou i ekonomskom konkurencijom. Stoga se obligaciono pravo oslobaa krutog formalizma, koji je bio karakteristika prethodnih pravnih sistema, te sklapanje ugovora postaje vrlo jednostavna stvar. Zahtevi forme su gotovo sasvim otpali, a za nastanak ugovora zahtevala se samo saglasnost volja stranaka (konsensus). Pri tom se potovalo naelo autonomije volje i jednakosti ugovornih strana, to je sve bilo odraz opteg pravnog principa o jednakosti ljudi pred zakonom. U buroaskom drutvu jako se proirio broj obligaciono-pravnih ugovora. Mnogi meu njima, zbog svoje specifinosti, se izdvajaju u posebnu granu prava, blisku obligacionom, te tako dolazi do nastanka trgovinskog prava. Pored ugovora javlja se u ovo vreme i veliki broj obligacionih odnosa nastalih iz delikata i iz neosnovanog obogaenja. c) Porodino pravo. Velike promene u drutvenoj strukturi do kojih je dolo nakon izvoenja buroaskih revolucija uticale su mnogo na razvoj porodinog prava. Pre svega, ukidanjem stalekih razlika otpala je staleka pripadnost kao smetnja za sklapanje braka. Emancipacijom porodinog prava od kanonskog prava stvorene su i mogunosti za sklapanje brakova izmeu pripadnika razliitih veroispovesti. Dodue, u fazi liberalizma, crkveni brak je jo uvek bio obavezan u veini drava, ali postepeno, sa sve veim odvajanjem crkve od drave, on to prestaje da bude. Brak se sada sklapa na osnovu saglasnosti buduih branih drugova. Volja roditelja igra u pojedinim zemljama jo uvek znaajnu ulogu, ali je i to inilac koji vremenom gubi znaaj. U evropskim dravama brak je monogaman, dok erijatsko pravo i dalje zadrava poligamiju. 152

Razvod braka je bio mogu i znatno olakan, izuzev za katolike crkvene brakove koji su bili neraskidivi. U odnosima roditelja i dece dolazi do sve veeg ogranienja patrijarhalne vlasti oca porodice. d) Nasledno pravo. Opti princip pravne jednakosti odrazio se i na nasledno pra-vo. Dok u feudalnom drutvu, zbog primene principa primogeniture, majorata i slinog, nisu svi srodnici mogli da nasleuju, u buroaskom drutvu je uvedeno naelo jednakog naslednog prava za sve graane. I u ovo vreme nasleivanje moe bit[ zakonsko i testamentalno. Veina buroaskih zakonika izjednaavaju u naslednom pravu muke i enske potomke, kao i srodnike po oinskoj i materinskoj liniji. Srodnici istog stepena delili su imovinu na ravne delove. Bilo je priznato i pravo reprezentacije, to znai da na mesto umrlih srodnika stupaju njihovi potomci delei ravnopravno deo imovine koji bi inae pripao njihovom umrlom srodniku. Pod uticajem liberalistikih shvatanja o neprikosnovenom pravu raspolaganja pri-vatnom svojinom i sloboda zavetavanja putem testamenta nije bitno ograniavana. Tek u drugoj fazi razvoja buroaskog drutva dolazi do uvoenja nunog dela dela imovine koji se, bez obzira na sadrinu testamenta mora ostaviti najbliim srodnicima (nunim naslednicima). Krivino pravo. - Feudalno krivino pravo je za isto krivino delo razliito kanjavalo pripadnike srednjovekovnih stalea. Plemstvo, u principu, nije kanjavano telesnim kaznama, koje su se prema kmetovima masovno primenjivale. Princip jednakosti svih ljudi pred zakonom, do koga dolazi u buroaskom pravu, znaio je u tom smislu revolucionarni korak napred. U krivinom pravu buroaskog perioda afirmisali su se neki principi koji su stekli trajnu vrednost i koji se primenjuju do danas. Ta naela su se javila jo u feudalnom drutvu u delima velikih mislilaca iz XVII i XVIII veka (Hobs, Lok, Ruso, Volter, Monteskje, Didro), ali do njihove primene dolazi tek nakon pobeda buroaskih revolucija. Osnovni meu tim principima je naelo legaliteta. Ono se izraava sa dve pravne maksime: Nullum crimen sine lege i Nulla poena sine lege. Princip nullum crimen sine lege znai da se niko ne moe kazniti za krivino delo koje nije ve zakonom predvieno, a nulla poena sine lege, da se niko ne moe kazniti kaznom koja nije propisana u zakonu. Znaaj naeta legaliteta je u tome to je ono unelo veliku garantiju graanskih prava i sloboda, nasuprot nekadanjoj proizvoljnosti feudalnih sudova. U sistemu kanjavanja dolo je do znatne humanizacije. Telesne kazne su uglavnom, kao poniavajue za ljudsko dostojanstvo ukinute. U nekim zemljama ukinuta je i smrtna kazna, a u onima u kojima je zadrana primenjuje se izuzetno, za najtea krivina dela uz brojna ogranienja (na primer, kazna se ne moe izrei maloletnom licu, bremenitoj eni, duevnim bolesnicima itd.). Promenjeno je i shvatanje o svrsi kazne. Dok se u feudalizmu smatralo da je cilj kazne zastraivanje i odmazda (zbog ega se kanjavanje krivaca najee vrilo javno), u buroaskom drutvu preovlauje uverenje da je smisao kazne prevaspitavanje uinioca krivinog dela, kako bi se nakon izdravanja kazne ponovo uklopio u drutvo, kao njegov koristan lan. Zbog toga se smatralo da se krivac, izdravanjem kazne oduio drutvu, te da ne treba da kasnije bude diskriminisan. Stvoreno je i shvatanje da je za drutvo korisnije spreiti kriminalitet, nego ga kasnije iskorenjivati. Zbog toga dolazi do primene takozvanih preventivnih mera, posebno prema maloletnicima. Kod izricanja kazni vodilo se rauna o dva najvanija elementa, koja u feudalnom pravu nisu uzimana u obzir. Postavljeno je, naime, naelo da bez uraunliivosti i vinosti nema krivine odgovornosti. To znai da se neuraunljiva lica (duevni bolesnici i deca do sedam godina) nisu mogla smatrati krivino odgovornima. Isto tako vodilo se rauna i o psihikom odnosu uinioca krivinog dela prema uinjenom deliktu, o takozvanoj vinosti. Ako uinilac svesno i sa namerom prouzrokuje krivino delo, onda se radilo o obliku vinosti koji se naziva umiljaj (dolus). Drugi oblik vinosti nazvan nehat (culpa) postoji onda kada uinilac ne eli da prouzrokuje krivino 153

delo, ali zna da iz njegove radnje ono moe da nastupi, a olako dri da do njega nee doi. Najzad krivino delo moe da prouzrokuje i sluaj (casus). U buroaskom drutvu znatno se razvila i nauka krivinog prava i stvorene brojne krivinopravne kole (klasina, antropoloka, socioloka), koje su dosta truda uloile da rasvetle uzroke nastanka kriminaliteta, linost uinioca krivinog dela, smisao i cilj kanjavanja i slino. Shvatanja ovih kola nala su odraza u brojnim krivinim zakonicima koji su tokom XIX veka donoeni u evropskim dravama. Klasini obrazac za evropsko krivino zakonodavstvo postao je Napoleonov Krivini zakonik (Code penal) od 1810. godine (stupio na snagu 1811), koji se, uz izvesne izmene, primenjuje i danas u Francuskoj. Organizacija sudova i sudski postupak. a) Organizacija sudova. Mada je postojala velika razlika u organizaciji sudova izmeu kontinentalnog i anglosaksonskog pravnog sistema, postojala su neka osnovna naela, koja su manje-vie, zajednika za buroaske sudove i koja su se zadrala do danas. To su principi nezavisnosti, viestepenosti i teritorijalnosti. Princip nezavisnosti sudova znai da su sudovi prilikom donoenja presuda (naravno, u okviru zakona) samostalni u odnosu na ostale organe vlasti. Sudsku presudu ne moe menjati ni jedan organ osim nadlenog vieg suda. Uee upravnih organa u suenju (na primer vladara), koje je postojalo u feudalizmu, u ovo vreme gotovo sasvim nestaje. Sudovi su najee kolegijalni uz uee porote u suenju. Princip viestepenosti znai da su sudovi hijerarhijski svrstani i da se stranke mogu aliti viem sudu na presude niih sudova. albe se mogu podnositi do hijerarhijski najvieg suda (kasacionog suda), ija odluka postaje konana. Princip teritorijalnosti znai da su sudovi nadleni za odreene delove drave i da su po tom principu organizovani. Ali, u buroaskom drutvu su postojali i specijalizovani sudovi, koji su sudili ili pojedinim licima ili za pojedine pravne oblasti (vojni, trgovaki, upravni itd.). b) Sudski postupak. U buroaskom drutvu dolazi do konanog i jasnog razdvajanja tri vrste sudskog postupka: graanskog, krivinog i upravnog. Graanski postupak je zbir pravila koja se primenjuju u imovinsko pravnim stvarima. Moe biti parnini (kada postoji spor o nekom imovinskopravnom odnosu) i vanparnini (kada spora nema). Osnovni princip graanskog sudskog postupka je naelo dispozitivnosti. To znai da je pokretanje postupka preputeno inicijativi zainteresovanih stranaka, a od njihove inicijative velikim delom zavisi i voenje spora. Svaka od stranaka moe da se protivi predlozima druge i da stavlja svoje protivpredloge (kontradiktornost). Poto se postupak vodi u granicama predloga stranaka, sud e samo u okviru tih predloga utvrditi tanost ili netanost tvrenja stranaka (princip formalne istine). Graanski postupak je, sem u izuzetnim sluajevima, javan i stranke u njemu ne moraju direktno uestvovati, ve to mogu initi preko svojih opunomoenih zastupnika (najee advokata). Osnovni princip krivinog postupka je takozvana prezumpcija nevinosti, to znai da se svako lice u postupku smatra nevinim dok mu se krivica ne dokae i potvrdi pravosnanom presudom. Krivini postupak pokreu uglavnom dravni organi (tuilatvo), ali moe biti pokrenut i po privatnoj tubi. Dokazni postupak vodi sud po slubenoj dunosti u cilju utvrivanja materijalne istine. Sud nije vezan ni za kakvu formalnu dokaznu teoriju, ve ceni dokaze po svom slobodnom uverenju, koje mora biti obrazloeno. Iracionalna dokazna sredstva su u ovo vreme potpuno izbaena. Svako okrivljeno lice ima pravo na odbranu. Upravni postupak se ne vodi pred redovnim sudovima, ve pred organima uprave, u onim sluajevima kada upravni organ povredi interese pojedinca, pogreno primenivi zakon.

NAJZNAAJNIJE BUROASKE DRAVE 1. ENGLESKA (VELIKA BRITANIJA, UJEDINJENO KRALJEVSTVO)


154

ISTORIJSKI RAZVOJ I DRAVNO UREENJE Engleska uoi buroaske revolucije. Kapitalistiki drutveno-ekonomski odnosi su u Engleskoj tokom XVI veka ve uveliko bili uzeli maha. Proces oslobaanja kmetova bio je zavren, obavljena je bila i prvobitna akumulacija kapitala, a plemstvo se u potpunosti prilagodilo buroaskom nainu proizvodnje. U tom smislu, revolucija do koje e doi u XVII veku, nije imala radikalan drutveno-ekonomski karakter, ve prevashodno politiki. To znai da je ona samo ozakonila vlast buroazije i novog plemstva, kroz potpuno ograniavanje kraljevskog apsolutizma i davanje prevlasti Parlamentu. Sa smru kraljice Elizabete I u Engleskoj je izumrla dinastija Tjudora. Na presto je doao Dems I (James I, 1603-25), sin Elizabetine roake, kotske kraljice Marije Stjuart. Doavi iz kotske, daleko zaostalije za Engleskom, u kojoj nije postojao Parlament niti bilo kakva druga demokratska ustanova, kralj je odmah izazvao brojne sukobe, emu su doprinela i njegova lina svojstva. Po prirodi pohlepan na novac, lukav i intrigant, Dems I je bio i ubeeni apsolutista. Njegovi pogledi i na unutranju i na spoljnu politiku znatno su se razlikovali od interesa engleske buroazije, mahom zastupljene u Parlamentu. Iz dinastikih i legitimistikih razloga Dems I se 1604. godine sporazumeo sa panijom, najveim engleskim konkurentom na moru, mada su panci i dalje ometali englesku pomorsku trgovinu, izgovarajui se da Engleska pomae pobunjene nizozemske pokrajine u borbi protiv panije. Kada je u Evropi izbio Tridesetogodinji rat (1618-48), kralj je svim silama nastojao da uvue Englesku u sukob i u tom cilju neprestano od Parlamenta zahtevao nove poreze, to je nailazilo na opoziciju engleske buroazije. U unutranjoj politici najvei problem predstavljao je verski sukob izmeu anglikanaca i katolika. Poto je kralj, od ustanovljavanja anglikanske crkve u XVI veku smatran i crkvenim poglavarom, visoki crkveni krugovi nali su u Demsu I pobornika uvrivanja vodee uloge crkve u dravi. Za uzvrat visoko svetenstvo je odobravalo i pomagalo kraljevske apsolutistike tenje. Verska netrpeljivost se pojaala sa poetkom progona katolika i sprovoenjem otrih mera radi stvaranja crkvenog jedinstva. Vrena je stroga cenzura tampe i propovedi o emu se starao Sud Visoke Komisije (Court of High Commission). Nezadovoljstvo zbog anglikanske iskljuivosti i terora dovelo je do nastanka mnogih sekti, koje su traile reorganizaciju crkve. Meu njima najradikalniji su bili takozvani nezavisni (independents) i puritanci (engleski pure = ist, neokaljan), pobornici moralne strogosti i umerenosti u svakodnevnom ivotu. Poto su independenti i puritanci stekli veliki broj pristalica meu srednjom i sitnom buroazijom, radnitvom pa ak i sitnim plemstvom i bogatom buroazijom, Sud Visoke Komisije ih je, pod kraljevim pokroviteljstvom, izvrgavao nemilosrdnim progonima. U razdoblju od 1620. do 1640. godine vie od dvadeset hiljada independenata i puritanaca se iselilo u engleske kolonije u Americi. Tako je sukob izmeu kralja i dobrog dela buroazije poprimio i verski karakter. Neprestane ratne pripreme iscrpele su finansijske rezerve dravne blagajne i kralja, pa je Dems I neprestano iziskivao od Parlamenta odobrenje novih novanih sredstava radi voenja ratova, ali i radi linog bogaenja. Poto se Parlament odupirao takvim kraljevim zahtevima, Dems I je od 1614. do 1621. vladao bez Parlamenta. Sukobi sa Parlamentom nastavili su se i posle smrti Demsa I, za vlade njegovog sina i naslednika arlsa I (Charles I, 1625-49). Otpor kralju pojaan je i zbog njegove verske politike jer je arls, oenjen francuskom princezom katolikinjom, poeo da favorizuje katolike na dvoru, koji su od tada postali oslonac monarhije. Rat sa panijom, do koga je dolo 1625, i neuspeh doivljen u prvom sukobu (pomorski napad na grad Kadiz u paniji), jo vie su pogorali poloaj kralja. Dve godine kasnije zemlja je uvuena i u rat sa Francuskom, zbog ega je dolo do ponovnih progona katolika. Da bi dobio sredstva za rat sa Francuskom, arls I je, iako nerado, sazvao Parlament. U svim dotadanjim sukobima sa kraljevima engleski Parlament je uvek isticao svoja istorijska prava. U ovom sluaju on ih je naroito odluno formulisao u uvenoj Peticiji o pravima (Petition of Right) od 155

1628. godine. Pozivajui se na Magna Carta Libertatum, Peticija o pravima je izmeu ostalog zahtevala da se ne hapse i ne zatvaraju osobe koje nisu optuene za dela za koja bi trebalo odgovarati pred zakonom, da se ukinu preki sudovi i, kao najvanije, da niko ne sme biti prisiljen da daje ili ustupa darove, zajmove, milostinje, poreze ili druga lina davanja bez opte saglasnosti i pristanka Parlamenta. Pod pritiskom opteg nezadovoljstva i uz obeanje da e mu Parlament odobriti veu sumu novca, kralj je potpisao peticiju, ime je ona postala zakon. No poto arls I nije u praksi potova odredbe Peticije o pravima, Parlament je izglasao rezoluciju kojom se proglaava neprijateljem slobode Engleske svaki onaj koji ne potuje versko ubeenje, ko ubira poreze bez pristanka Parlamenta i ko dobrovoljno pristane da plati bilo kakav porez ili se podvrgne protivzakonitim aktima i zahtevima. No to je kralj 1629. raspustio Parlament i narednih jedanaest godina vladao ne sazivajui ga. Ova period, posebno od zakljuenja mira sa Francuskom 1630. godine, bio je obeleen jakim kraljevim apsolutizmom. Posebno je bio aktivan sud Zvezdane komore, koji se odlikovao svojim inkvizitorskim karakterom. Nametani su i novi porezi i globe, a usledio je i pokuaj nametanja anglikanske crkve u kotskoj, sa kojom je Engleska, od stupanja Demsa I na presto 1603. godine, bila u personalnoj uniji. Zbog toga je dolo do ustanka u kotskoj i do provale kotske vojske u Englesku 1639. godine. Zbog tih dogaaja, a i inae naraslog nezadovoljstva izazvanog kraljevim apsolutizmom, arls I je bio prinuen da 1640. sazove Parlament i trai odobrenje novih sredstava za vojsku. Za vreme zasedanja Parlamenta obnovljene su optube na raun kraljevih zloupotreba, pa je kralj, nakon svega tri nedelje, raspustio Parlament, koji je u istoriji ostao zabeleen po nadimku kratki. Poto je kraljevska vojska i dalje trpela poraze u ratu sa pobunjenim kotima, sazvan je iste 1640. godine takozvani dugi Parlament, jer je zasedao sve do 1653. godine. Dugi Parlament je preduzeo niz energinih mera. Najpre su optueni i uklonjeni neki kraljevi nepopularni ministri, a zatim su ukinuti Sud Visoke Komisije i Zvezdana komora. Zakljueno je da se Parlament nakon rasputanja, bez obzira na kraljevu saglasnost, mora sazvati kroz tri godine. Da bi suzbio aktivnost Parlamenta, kralj je bezuspeno pokuavao da paktira sa kotima, ali je iznenada 1641. izbio veliki ustanak u Irskoj, koji je jo vie komplikovao situaciju. U novembru 1641. Parlament je, na insistiranje puritanskih poslanika, izglasao takozvanu Veliku Optubu (Grand Remostrance) u kojoj su navedene sve povrede politikih i drugih prava od strane kralja i njegovih saradnika, a istaknut je i zahtev da na najvanije poloaje mogu doi samo oni ljudi koji uivaju poverenje Parlamenta. Jo jednom povredivi privilegije Parlamenta, arls I je januara 1642. sa nekoliko stotina naoruanih pristalica upao u Donji dom i pokuao da uhapsi voe opozicije. Pretrpevi neuspeh u svom poduhvatu (opozicionare su u meuvremenu sakrili londonski trgovci i radnici), kralj je 1642. godine, zajedno sa svojim pristalicama, uglavnom iz redova Gornjeg doma, napustio London. Izvesno vreme voeni su pregovori izmeu pristalica kralja i Parlamenta, no kako oni nisu dali rezultata, obe strane su poele da se pripremaju za oruani sukob. Do prvog obrauna dolo je sredinom 1642. godine, ime je oznaen poetak engleske buroaske revolucije. Revolucija. Kada je oruani sukob poeo u kraljevom taboru su se nalazili predstavnici feudalne aristokratije, anglikanski crkveni velikodostojnici, manji deo nieg plemstva i buroazije koja je ivela na dvoru i izvestan broj silom regrutovanih seljaka. Po verskom ubeenju to su bili uglavnom anglikanci i katolici. Na strani Parlamenta nalazili su se buroazija, novo plemstvo, radnici i veina seljaka. Po verskom ubeenju to su bili pripadnici sekti koje su zahtevale reorganizaciju crkve prezbiterijanci, independenti i naroito puritanci. Prve dve godine rata pokazale su nadmonost kraljeve vojske, koja je bolje organizovana i voena, nanosila gubitke armiji Parlamenta. Do preokreta dolazi druge godine ratovanja, kada su u borbu stupile dobro organizovane trupe independenata, predvoene Oliverom Kromvelom (Oliver Cromwell).

156

Kromvel je bio sitni plemi, lan independentske grupe u dugom Parlamentu, puritanac po svojim shvatanjima, ovek koji je bio sklon da u sukobu sa kraljem ide do kraja. Na njegovu inicijativu sprovedena je reorganizacija vojske i ustanovljena jedinstvena komanda, koja je bila njemu poverena. U daljim godinama ratovanja vojska Parlamenta je poela da odnosi pobede, pa je kralj bio primoran da 1646. napusti svoje pristalice i pobegne u kotsku. Poetkom 1647. Skoti su izruili kralja Parlamentu, ali je tada u krugovima pobednika dolo do rascepa. Independenti su, oslanjajui se na seljake mase i zanatlije predvoene grupom takozvanih levelera (engleski leveller = poravnjiva), zahtevali politike i drutvene reforme. U Parlamentu je, meutim, veinu stekla sekta takozvanih prezbiterijanaca (grki presbyteros = stariji), koji su se zalagali za kompromis sa kraljem. Sukob independenata (u ijim se rukama nalazila vojska) i prezbiterijanaca pokuao je da iskoristi kralj i da organizuje rojalistike ustanke irom zemlje uz pomo kota. Kromvelova vojska, u to vreme ve vrlo dobro organizovana i disciplinovana, uspela je da brzo savlada kraljeve pristalice, a nakon sukoba da iz Parlamenta odstrani svoje najee protivnike. Parlament, onakav kakav je preostao, bio je potpuno pokoran Kromvelu i independentima, te je u istoriji poznat pod nazivom krnji. Krnji Parlament je doneo nekoliko revolucionarnih odredaba. Pre svega osnovan je vrhovni sud, koji je kralja osudio na smrt i 1649. godine arls I je pogubljen. Rasputen je Gornji dom (Dom lordova), konfiskovana su kraljeva, crkvena i rojalistika zemljita i proglaena je republika. Proklamovano je naelo da je narod izvor svake vlasti i obrazovan Dravni savet, sastavljen od plemia i bogatih graana, koji je postao najvii dravni organ. Novo plemstvo i krupna buroazija su bili zadovoljni ovakvim rezultatima engleske revolucije. Leveleri, meu kojima se javila radikalna struja takozvanih digera (engleski digers = kopai), su zahtevali ostvarivanje programa korenitih drutvenih reformi. Digeri, po svojim ubeenjima neka vrsta prakomunista, su postavili zahtev za ukidanjem privatne svojine, kolektivnim korienjem zemljita, imovinskom i pravnom jednakou. Bez dozvole su poeli da zauzimaju naputena optinska zemljita i da ih obrauju (otuda naziv kopai). Pobednika buroazija i novo plemstvo su se, uz pomo vojske, obraunali sa svim ovim radikalnim strujama. Nakon obrauna sa levelerima i digerima Kromvel je zajedno sa svojim independentskim pristalicama uspeo da u jednom poslunom Parlamentu bude izglasan 1653. godine ustavni akt poznat pod nazivom Instrument vladanja (Instrument of Government) ili Kromvelov ustav. Bio je to prvi (i poslednji!) usvojeni pisani ustav u Engleskoj. Prema ovom ustavu zakonodavna vlast u dravi je pripala Parlamentu i novoosnovanoj funkciji efa drave lordu protektoru Kromvelu). Izvrnu vlast vrio je lord protektor zajedno sa Dravnim savetom. Birako pravo su dobili samo oni imuni graani ija je vrednost imovine bila vea od dve stotine funti sterlinga. Ustanovljavanje funkcije lorda protektora, sa irokim ovlaenjima, znailo je u praksi ozakonjenje Kromvelove diktature. Parlament nije sazivan, lanove Dravnog saveta je postavljao on lino, a lokalnu upravu u provincijama su vrili njegovi generali. Za Kromvelove diktature uguen je ustanak u Irskoj, a dotle samostalna kraljevina kotska prikljuena je Engleskoj. Iako je Kromvel podsticao razvoj trgovine i pomorstva, Engleska je zbog dugotrajnih ratova bila privredno iscrpena i sve tee je izdravala konkurenciju nizozemskih trgovaca i pomoraca. Nezadovoljstvo diktaturom, pojaano pojavom velike nezaposlenosti, primoralo je Kromvela da pred kraj svoje vladavine sazove Parlament. Tom prilikom ponovo je ustanovljen Gornji dom, a javile su se i struje koje su zahtevale restauraciju monarhije. Restauracija i Slavna revolucija. Kromvela je, nakon njegove smrti 1658. godine, na poloaju lorda protektora nasledio njegov sin Riard, koji nije uivao ni politiki autoritet, niti je imao sposobnosti svoga oca. Ve naredne godine bio je prinuen da napusti svoj poloaj, a novosazvani Parlament, uz podrku vojske, odluio je da ponudi presto arlsu II, sinu arlsa I, koga je ta ista vojska zbacila i pogubila. Tako je dolo do restauracije dinastije Stjuarta.

157

Iako je arls II (1660-85) po dolasku na presto obeao optu amnestiju, versku toleranciju i potovanje postojeih svojinskih odnosa, ubrzo je dolo do sukoba izmeu njega i Parlamenta. Pod maskom verske tolerancije kralj je favorizovao katolike, pa je pod pritiskom Parlamenta bio prinuen da 1673. potpie takozvani Zakon o ispitivanju vere (Test Act), po kome je samo pripadnik anglikanske crkve mogao zauzimati visoke dravne poloaje. Za vlade arlsa II dolo je u Parlamentu do postepenog izdvajanja dveju grupa, od kojih e kasnije nastati dve politike partije, prisutne i danas u politikom ivotu Engleske: torijevci i vigovci. Torijevcima su se smatrali pripadnici plemstva, pristalice kralja i jaanja kraljevske vlasti na raun Parlamenta. Jezgro vigovaca inili su predstavnici buroazije i novog plemstva, koji su stajali u opoziciji prema vladaru. Kralj je u ovom Parlamentu, nazvanom viteki (Cavalier Parliament), uz podrku torijevaca proganjao sve ranije protivnike dinastije Stjuarta, a posebno puritance, to je sve izazvalo veliko neraspoloenje, pa je posle 19 godina delovanja Vitekog Parlamenta sazvan novi (1679) u kome su vigovci zadobili veinu. Da bi se zatitili od kraljevih progona vigovci su 1679. godine u novom Parlamentu ozakonili uveni ustavni dokument o zatiti linosti pod nazivom Habes corpus act. Prema propisima ovog pravnog akta izvrne vlasti su prilikom hapenja nekog lica morale da pokau sudijin nalog o hapenju. Ako bi neko bio uhapen bez sudskog naloga, uhapena osoba, ili njeni roaci ili prijatelji, je mogla zahtevati da nadleni sudija izda nalog organu koji je izvrio hapenje, ili ga pusti na slobodu. Izvrni organ, koji bi odbio nalog sudije kanjavan je visokom globom od 100 funti, a ako bi svoj postupak ponovio mogao bi biti otputen iz slube. Sud je bio duan da ispita razloge hapenja i da donese reenje po kome se osumnjieni ili zadrava u pritvoru ili puta na slobodu (sa ili bez jemstva). U sluaju oslobaanja ta osoba nije mogla biti ponovo hapena iz istih razloga, to je bilo garantovano kaznom od 500 funti za onog ko bi izvrio takvo hapenje. ista kazna bila je predviena i za sudiju koji bi odbio da izda nalog o sprovoenju uhapene osobe sudu. Ovaj znaajni ustavni akt ostao je u Engleskoj na snazi do dananjih dana i predstavlja jedan od osnovnih ustavnih principa i propisa, poto ni do danas u Engleskoj nije stvoren jedan jedinstveni pisani ustav, ve se on sastoji od niza istorijskih ustavnih akata. arlsa II je na prestolu nasledio Dems II (1685-88), koji je nastavio reakcionarnu i apsolutistiku politiku svoga prethodnika. Na istaknute poloaje postavio je katolike, a poto je to bilo u suprotnosti sa Zakonom o ispitivanju vere iz 1673. godine, objavio je 1687. i 1688, Deklaraciju o oprotenju (Declaration of Indulgence), kojom se ukidaju svi zakoni prema kojima katolici nisu imali prava na vojne i graanske funkcije. Ovim potezom kralj je izgubio podrku anglikanskih svetenika (koji su odbili da se pokore kraljevom nareenju i u crkvama proitaju Deklaraciju) i torijevaca. Vigovci, sa jakim uporitem u trgovakoj i industrijskoj buroaziji, postavili su pitanje uklanjanja kralja sa prestola, emu se u Engleskoj tada malo ko protivio. Buroazija je ponudila, pod izvesnim uslovima, presto Viljemu Oranskom, namesniku Nizozemske i zetu Demsa II, koji je ponudu prihvatio. Poslednji Stjuart Dems II, bez ikakve podrke, bio je prinuen da napusti zemlju. Ovi dogaaji, s kraja 1688, i poetkom 1689. godine nazivaju se Slavna revolucija (jer je prevrat izvren bez prolivanja krvi). Uslovi pod kojima su buroazija i novo plemstvo ponudili englesku krunu Viljemu i njegovoj eni Mariji (William and Mary) i bili voljni uopte da dozvole dalji ivot monarhije, sadrani su u Zakonu o pravima (Bill of Rights) iz 1689. godine. Kralju je bilo zabranjeno da donosi ili ukida zakone bez saglasnosti Parlamenta. Nije imao vie pravo ni da kontrolie vojsku ni sudove. Finansijska kontrola prela je potpuno u ruke Parlamenta, koji je morao biti sazivan najmanje jednom u tri godine i nije mogao da radi due od tog vremena. Ustanovljena je sloboda parlamentarnih izbora i sloboda govora u Parlamentu. Slavna revolucija je ustanovila ustavnu monarhiju u Engleskoj i, kako kae Marks dovela na vlast, pored Viljema Oranskog, zemljoposednike i kapitalistike prisvojitelje vika vrednosti.

158

U ovakvim uslovima, vigovci ogoreni protivnici stjuartovskog apsolutizma, su postali ne samo lojalni monarhiji ve i oduevljeni monarhisti. Istorijski razvoj Engleske posle Slavne revolucije. Mada je ve Oliver Kromvel faktiki pripojio kotsku Engleskoj, do zvaninog ujedinjenja je dolo 1707. godine donoenjem Zakona o uniji (Act of Union), ime je stvorena Velika Britanija (Great Britain). Nakon rata za pansko naslee (1701-14) i sedmogodinjeg rata (1756-63), Velika Britanija sticanjem prekomorskih teritorija, postaje vodea sila u svetu. Od Francuske je preotela njene posede u Indiji i Kanadi, a krajem XVIII veka uvrstila se u Australiji i Novom Zelandu. Smru kraljice Ane (1714) na presto dolazi hanoverijanska dinastija (nemaki kneevi iz grada Hanovera), iji su prvi vladari Dord I (1714-27) i Dord II (1727-60). Za vlade Dorda III (1760-1820), koji je kao monarh uzaludno pokuavao da sebi potini Parlament, Velika Britanija je pretrpela poraz u ratu severnoamerikih kolonija za nezavisnost (1775-81). Godine 1800. sjedinjena je sa Velikom Britanijom i Irska, pa drava dobija zvanian naziv Ujedinjeno Kraljevstvo (United Kingdom), mada se tokom XIX i XX veka javlja niz irskih pokreta za autonomiju i nezavisnost. irenje kolonijalnog carstva, do koga dolazi u XIX veku, omogueno je naglim razvojem privrede, koja je pre svega posledica industrijske revolucije, nastale u Engleskoj jo krajem XVIII veka. Da bi sauvala svoje kolonijalne posede Velika Britanija se u spoljnoj politici opredeljuje za princip sjajne izolacije i ravnotee sila. To znai da se britanska vlada trudila da ne dozvoli da se bilo koja evropska drava isuvie osili i nametne svoju dominaciju. Ukoliko bi do toga dolo, Velika Britanija je naputala politiku sjajne izolacije i direktnom intervencijom nastojala da povrati ravnoteu sila. Ratovi protiv revolucionarne i Napoleonove Francuske i posebno kontinentalna blokada Velike Britanije, izazvali su ekonomsku krizu. Od 1816. do 1819. zemlju zahvata talas protesta, trajkova i masovnih mitinga radnika i sitne buroazije, koji trae parlamentarne i druge reforme. Pod pritiskom javnog mnenja i zbog preteeg uticaja julske revolucije u Francuskoj (1830), vlada je najzad 1832. sprovela izbornu reformu. U to vreme velikih i vanih drutvenih previranja na presto dolazi kraljica Viktorija (1837-1901), ija je duga vladavina obeleila itavu jednu epohu. Kao rezultat ekonomske i jo dublje socijalne krize javio se 1836. masovni radniki pokret nazvan artizam. Politiki poloaj radnika neto se popravio izbornom reformom 1867, ali je opte pravo glasa uvedeno tek poetkom XX veka. Godine 1906. osnovana je prva radnika partija Laburistika stranka, koja je brzo stekla veliki broj pristalica i postala druga po snazi politika partija (najvea je bila konzervativna stranka, nekadanji torijevci, dok su liberali, nekadanji vigovci, u XX veku izgubili politiki znaaj). Kao najveoj svetskoj kolonijalnoj sili Velikoj Britaniji je najvie zasmetao agresivni nemaki imperijalizam, koji se naroito ispoljava nakon ujedinjenja Nemake 1871. godine. Nemaki zahtev za ponovnom raspodelom sveta zbliio je Veliku Britaniju sa vekovnom suparnicom Francuskom, te 1904. dolazi do sklapanja saveza o uzajamnoj pomoi i saradnji u sluaju rata izmeu dve kolonijalne sile, poznatog pod nazivom Antanta (francuski entente cordiale = srdani sporazum). Neto kasnije (1907) savezu prilazi i Rusija, pa te tri sile sainjavaju veliki meunarodni blok, nasuprot savezu tri nezadovoljne drave Nemake, Austro-Ugarske i Italije (Centralne sile). Sukob sila Antante i Centralnih sila oko kolonijalne podele sveta kulminirao je u Prvom svetskom ratu (1914-18). Poto je Velika Britanija, zajedno sa ostalim lanicama Antante, izala iz Prvog svetskog rata kao pobednica, Versajskim mirovnim ugovorom 1919. ona je proirila svoje kolonijalne posede na raun poraene Nemake. Godine 1921. sproveden je Zakon o autonomiji (Home Rule), kojim je Irska dobila autonomiju, a 1925. juna Irska potpunu nezavisnost (severna Irska je ostala do danas u sastavu Ujedinjenog Kraljevstva). U periodu izmeu dva svetska rata javljaju se u britanskim kolonijama nacionalni pokreti za nezavisnost. Posle Drugog svetskog rata (1939-45) Velika Britanija je, iako pobednica, izala iz

159

sukoba privredno i vojno jako oslabljena, pa je bila primorana da mnogim kolonijama postepeno daje nezavisnost. Dravno ureenje. Slavnom revolucijom Engleska je postala prva ustavna monarhija na svetu. Iako engleska buroazija nije donela jedinstven pisani ustav, ustavnost je uvedena nizom istorijskih dokumenata koji su sadrali propise ustavnog karaktera (Magna Carta, Peticija o pravima, Habeas Corpus Act, Zakon o pravima i drugi). Odredbama Zakona o pravima od 1689. godine, Parlament je stekao definitivnu prevagu nad kraljem. Sutina celokupnog razvoja engleskog dravnog ureenja od Slavne revolucije do danas ii e u pravcu sve veeg suavanja kraljevske vlasti i sve veeg jaanja Parlamenta i stvaranja parlamentarne vlade. U XX veku kralj je izgubio svaku vlast i predstavlja uglavnom reprezentativnog efa drave, tako da je u Engleskoj nastala izreka kralj vlada ali ne upravlja. U procesu stvaranja parlamentarne vlade vano mesto pripada takozvanom Zakonu o nasleivanju (Act of Settlement) od 1701. godine. Mada je osnovni cilj ovog zakona bio da uredi pitanja nasleivanja prestola (Viljem Oranski i njegova ena Meri nisu imali potomstva), njime su regulisane i neke daleko vanije stvari. Prema zakonu o nasleivanju utvreno je da uz svaku odluku vrhovne izvrne vlasti (kralj), mora uz kraljev potpis da stoji i potpis njegovog ministra. Ministra je imenovao kralj, ali je on bio odgovoran Parlamentu na osnovu svog supotpisa. Ovim zakonom regulisana je i stalnost sudija, koje je mogao smeniti samo Parlament, a propisano je da dravni inovnici ne mogu istovremeno biti i lanovi Parlamenta. Od 1707. godine izobiajilo se da kralj koristi pravo veta, odnosno da odbija potvrdu zakona koje su doneli Donji i Gornji dom. Sa dolaskom na vlast hanoverijanske dinastije (1714) dolo je do daljeg razvitka parlamentarnog sistema. Ministri, koje je i dalje imenovao kralj, su bili redovno lanovi Parlamenta a stvoren je i poloaj prvog ministra. Kralj je prestao da bude odgovoran za rad svojih ministara ve su to postali oni sami. Time je kralj poeo gubiti kontrolu nad ministrima, koji su za svoj rad odgovarali samo Donjem domu. Poto su prvi hanoverijanski vladari, Dord I i Dord II bili Nemci, slabo govorili engleski, retko su prisustvovali ministarskim sednicama. Stoga je prvi ministar referisao kralju o odlukama koje su doneli ministri na svojim sednicama, to je praktino znailo da je izvrna vlast postepeno prelazila na ministre, posebno na prvog ministra. No ostalo je nejasno da li je skup ministara ili kabinet odgovoran Parlamentu ili vladaru (mada je teoretski vlada bila i ostala Vlada Njegovog Velianstva). Godine 1742. tadanji prvi ministar Robert Volpol (Robert Walpole) je dao ostavku jer veina u Parlamentu nije bila za politike mere koje je on nameravao da sprovede. Nakon tog sluaja se ustalilo pravilo da kabinet ministara ili vlada koja ne uiva poverenje, odnosno podrku parlamentarne veine mora da da ostavku. Treba napomenuti da se ovde radi o tradicionalnoj navici, koja nije nikakvim propisom ozakonjena, ali se nje u politikom ivotu Engleske vlada i Parlament doslednije pridravaju nego bilo kog zakona. Pravilo da vladu u Engleskoj (odnosno Velikoj Britaniji) bira voa one politike stranke koja raspolae veinom u Parlamentu je ustavni obiaj, a ne pisani zakonski ili ustavni propis. Iako je Parlament tokom XVII i XVIII veka izborio ubedljivu prevagu nad kraljem, on jo uvek nije bio stvarni organ narodnog predstavnitva ve predstavniko telo uskog sloja zemljoposednika i krupne buroazije. Osnovni problem leao je u nainu izbora za Parlament. Poslanike u Donjem domu (njih ukupno 658) birale su grofovije, gradovi i neki univerziteti. Imovinski cenzus je bio toliko visok da veina stanovnitva nije uestvovala u izborima. No jo vei problem je bio u neravnomernoj raspodeli poslanikih mesta. Gradovi i grofovije su slali u Parlament po dva poslanika, prema privilegijama iz XVI veka. Ali, tokom istorijskog razvoja mnogi stari gradovi su gotovo sasvim nestali (truli gradovi), dok su pojedini, naroito nakon industrijske revolucije, prekomerno narasli. Tako je stvorena paradoksalna situacija da veliki industrijski centri Manester, Lids i Birmingen nisu uopte imali predstavnika u Parlamentu, da je London sa preko milion stanovnika birao svega etiri poslanika, dok je 30 trulih gradova sa samo 375 ljudi slalo u Parlament 60 poslanika. Pored toga, mesta u Parlamentu su se esto 160

kupovala, a poslanike trulih gradova su zemljoposednici, a ponekad i vlada, naprosto odreivali. Zbog sveg ovog pitanje izborne reforme je postajalo izuzetno znaajno. Uprkos opoziciji torijevaca izglasan je 1832. godine Reformni zakon (Reform Bill) kojim je 56 trulih gradova sa manje od 2000 stanovnika izgubilo svoje poslanike, a 30 gradova sa vie od 2000 a manje od 4000 stanovnika dobilo pravo da bira po jednog predstavnika. Reformom je snien imovinski cenzus pa je sada otprilike svaki 24. Englez dobio pravo glasa (ranije je otprilike svaki 30. uivao tu povlasticu). Minimalno poboljanje ilo je pre svega na ruku srednjoj klasi. Treba pomenuti da su se nakon izborne reforme tadanje politike stranke reorganizovale i promenile nazive: torijevci su uzeli naziv konzervativna stranka, a vigovci liberalna stranka. Druga izborna reforma izvrena je 1867. godine. Mada je ona donela udvostruenje birakog tela (sada je otprilike svaki 12. Britanac uivao birako pravo), neravnomernost u raspodeli poslanikih mesta bila je jo uvek prisutna. Trea izborna reforma od 1884. godine utrostruila je broj biraa u grofovijama i u dobroj meri ispravila neravnomernost poslanikih mesta. Sto pet gradia sa manje od 16000 stanovnika izgubili su samostalne poslanike, a gradovi sa manje od 50000 stanovnika izgubili su po jednog predstavnika u Parlamentu. Opte birako pravo uvedeno je u Velikoj Britaniji tek posle prvog svetskog rata. Godine 1918. birako pravo su dobili svi mukarci sa navrenom 21. godinom i ene sa navrenom 30. godinom. Deset godina kasnije (1928) izjednaene su ene i mukarci u birakom pravu. ENGLESKO PRAVO Opte karakteristike. Zbog kompromisnog karaktera engleske buroaske revolucije nije dolo do bitnih promena u osnovnim postavkama engleskog prava. Ono se i dalje znatno razlikuje od prava na kontinentu, jer recepcija rimskog prava ni u buroaskom periodu nije bila sprovedena. Razvijajui se samostalno u Engleskoj je zbog razvitka trgovine i industrije, dolo do nastanka pojedinih novih grana prava, pre nego to je to bio sluaj u drugim evropskim dravama. Tu treba pre svega pomenuti pronalazako pravo (regulisano Zakonom od 1632) i autorsko pravo (Zakon od 1709. godine). Ni u pogledu izvora prava nije u Engleskoj dolo do bitnih promena. Postojanje tri vrste pravnih izvora: opteg prava (common law), zakona (statute law) i sistema pravinosti (ewuity), nasleeno iz feudalnog drutva, nije se promenilo. U tom pogledu gotovo poslovina engleska tradicionalnost dola je do potpunog izraaja. Ipak, do kraja XIX veka, zahtevi breg privrednog razvoja doveli su do toga da zakoni (statute law) sve vie potiskuju precedentno obiajno pravo. Pojedine grane prava. U oblasti stvarnog prava centralno mesto, sasvim razumljivo, zauzima pravo svojine. Po engleskom pravu razlikuju se takozvana realna svojina (real property, real estate) i lina svojina (personal property, personal estate). Osnovna razlika lei u tome to realna svojina obuhvata pravo na zemlju i predmete vezane za nju, dok lina svojina obuhvata ostale stvari (mahom pokretne) i prava. Po engleskoj sistematici lina svojina se odnosila na telesne stvari koje se nalaze u posedu i na tubene zahteve, odnosno prava. U prava se ubrajaju autorsko pravo, pravo na naknadu tete, patentno pravo i slino. Sadrinske razlike izmeu ove dve vrste svojine nije bilo, izuzev to se prenos svojine na zemlji vrio uz brojne formalnosti i to je nasledni red kod realne svojine bio drukiji nego kod line svojine. U obligacionom pravu razlikovali su se formalni pismeni ugovori, koji su bili obavezni prilikom sklapanja poslova iji su predmet bile nepokretnosti, i obini, neformalni ugovori. Za punovanost neformalnih ugovora traila se, pored saglasnosti stranaka i naznaka osnova (consideration) za prihvatanje obaveze. 161

Nasledno pravo poznaje zakonsko i testamentalno nasleivanje. Raspolaganje imovinom putem testamenta nije bilo niim ogranieno. Apsolutna sloboda testiranja bila je uvedena u Engleskoj jo 1688. godine. Kod zakonskog nasleivanja pravila se razlika izmeu realne svojine i line svojine. Stvari koje su bile predmet realne svojine (zemlja) nasleivali su muki potomci po principu primogeniture. Stvari koje su bile predmet line svojine nasleivala su deca i brani drug, koji je mogao dobiti najvie jednu treinu vrednosti imovine. Ako nije bilo potomaka brani drug je mogao naslediti polovinu imovine i izuzetno svu, ako je njena vrednost bila nia od 500 funti. Kasnijim reformama naslednog prava (iz 1925. godine) proirena su prava preivelog branog druga. Prema engleskom shvatanju, ostavioeva imovina ne prelazi na naslednike, ve na linog ostavioevog predstavnika, koji je duan da rasporedi imovinu, isplati ostavioeve dugove i plati nasledne takse. Sve do 1836. godine, kada je uveden fakultativni graanski brak, brano pravo je bilo u iskljuivoj nadlenosti kanonskog prava. Samim tim razvod braka nije bio mogu ve je postojala samo rastava od stola i postelje. Razvod braka dozvoljen je tek u drugoj polovini XIX veka. Udate ene imale su sve do XX veka ogranienu poslovnu sposobnost. Sve do sredine XIX veka vanbrana majka nije imala pravo da trai izdravanje za svoje vanbrano dete, kad joj je to pravo priznato. Roditeljska vlast, koja je obuhvatala pravo upravljanja dejom imovinom i najire pravo kanjavanja, pripadala je samo ocu, a na majku je prelazila kad bi otac umro. Zakonodavstvo XX veka umnogome je ograniilo roditeljsku vlast. Naelo legaliteta (nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege) nije u engleskom krivinom pravu bilo utvreno zakonom, ve samo spisima politiara i filosofa. Osnovno krivino delo veleizdaja, koje je utvreno jo u XIV veku, posluilo je kao osnov za utvrivanje novih krivinih dela koja su se u XVII i XVIII veku takoe smatrala veleizdajom. U odmeravanju kazni sudovi su bili dosta slobodni i brojne telesne kazne, esto vrlo surove, su se zadrale sve do sredine XIX veka, kada ih je sudska praksa znatno ublaila. Za krivini postupak karakteristina su naela kontradiktornosti i postojanje porote. Kontradiktornost znai da je tueni ili osumnjieni dokazivao svoju nevinost, a tuilac krivicu i odgovornost optuenog ili okrivljenog. To naelo se primenjivalo ne samo prilikom sudskog pretresa, nego i kod krivine istrage i izviaja. Porota, koja se sastojala od odreenog broja izabranih i zakletih graana, odluivala je o predavanju osumnjiene osobe sudu (velika porota), kao i o krivici optuenog nakon zavretka pretresa (mala porota).

2. SJEDINJENE AMERIKE DRAVE


POSTANAK I RAZVOJ SAD Nastanak SAD. Posle Kolumbovog putovanja pomorci su jo vie od jednog veka traili zapadni put za Indiju. Ta nastojanja su omoguila da se kartografski utvrdi najvei deo severnoamerike obale i da se istrae neke velike reke. Jo krajem XVI veka dolo je do prvih, neuspenih engleskih pokuaja kolonizacije Severne Amerike. Poetkom XVII veka (1606), engleski kralj Dems I dao je grupi kolonista (takozvanoj Londonskoj kompaniji) povelju za trgovinu i kolonizaciju izvesnih severnoamerikih oblasti. Oni su 1607. godine osnovali prvo stalno naselje u Novom Svetu, nazvano prema kralju Demstaun (Jamestovvn), koje e kasnije postati centar kolonije Virdinije (Virginia). Tokom XVII veka kolonisti su nastavili da stiu u Severnu Ameriku. Do 1680. najvei broj imigranata stizao je iz Engleske, a kasnije iz Irske, Nemake, kotske, vajcarske i Francuske. Mahom su to bili protestanti, koje su verski ratovi u Evropi prisilili na naputanje Starog kontinenta. Oko 1690. godine u kolonijama je ivelo priblino etvrt miliona stanovnika, a najvea naselja su bila Boston (oko 7000 stanovnika), Filadelfija (oko 4000 stanovnika) i Nju Jork (oko 4000 stanovnika). U XVII veku postojale su paralelno francuske i engleske kolonije. Sedmogodinji rat (1756-63), koji se vodio u Evropi 162

izmeu Francuske i Engleske (u sukobu su uestvovale gotovo sve evropske sile Rusija, Pruska, panija, vedska, Poljska, Austrija, Portugalija, Kraljevina Obeju Sicilija i Saksonija), proirio se i na njihove kolonijalne posede u Americi i Indiji. Po okonanju rata, mirom u Parizu 1763. godine, Francuska je morala predati Engleskoj Kanadu i podruje istono od reke Misisipi. Tako je Engleska (Velika Britanija) istisnula svoju supamicu iz Severne Amerike, gde je svojim kolonijama branila proirenje prema zapadu i koila njihov razvoj, smatrajui ih izvorom sirovina i tritem za svoju robu. Kraljevskim proglasom od 1763. godine bilo je zabranjeno kolonistima naseljavanje zemalja zapadno od Aligenskih planina. Veliko nezadovoljstvo buroazije u kolonijama izazvala je i britanska restriktivna ekonomska politika. Kolonijama je zabranjeno kovanje novca i emisija novanica, ograniena industrijska proizvodnja, odreeni artikli mogli su se izvoziti samo u Englesku (duvan, eer, pamuk), na uvoz amerikih poljoprivrednih proizvoda bile su udarene velike carine, a iz Evrope se roba mogla uvoziti samo na britanskim brodovima. Ogorenje kolonija i njihovo zbliavanje izazvao je naroiti Zakon o peatima (Stamp Act), koji je britanski Parlament doneo 1765. godine. Prema ovom zakonu, uvedeno je novo poresko optereenje za kolonije, koje je zahtevalo da sve novine, publikacije, ugovori i pravni dokumenti nose poseban poreski ig. U znak protesta u Novoj Engleskoj je 1765. osnovana Organizacija sinova slobode, a iste godine Kongres devet kolonija u Nju Jorku je odbio plaanje ovog poreza. Tom prilikom usvojena je i Deklaracija o pravima Amerikanaca, kojom se odbacuju svi direktni porezi i proglaava bojkot britanske robe. Britanski Parlament je idue godine ukinuo Zakon o peatima, ali je na predlog poslanika Taunsenda doneo takozvani Taunsendov zakon (Townshend Act), kojim je teko oporezovan izvoz papira, stakla, olova i aja iz Velike Britanije u Ameriku. To je jo vie uzbudilo koloniste i u sukobu izmeu graana i engleskih vojnika u Bostonu dolo je do takozvanog bostonskog pokolja (Boston Massacre), kojom prilikom je poginulo pet Amerikanaca. Svoju sledeu i najveu greku britanska vlada je uinila 1773. godine. Istono-indijska kompanija nalazila se u finansijskim tekoama a njeni akcionari, meu kojima je bilo vrlo uticajnih ljudi, zatraili su pomo. Kako je kompanija imala na raspolaganju veliku koliinu aja, vlada joj je dozvolila da se taj tovar ukrca na brodove, otpremi u kolonije i tamo proda uz plaanje amerike minimalne carine. Tako bi Amerikanoi dobili aj po mnogo nioj ceni a Istono-indijska kompanija bi stekla monopol na tritu aja u kolonijama. Prozrevi ovaj britanski manevar kolonisti su prodrli na brodove, kada su oni uplovili u bostonsku luku, i sav tovar pobacali u more (16. XII 1773). Na ovaj incident, poznat u istoriji pod nazivom bostonska ajanka (Boston Tea Party), Britanci su dogovorili zatvaranjem bostonske luke i nizom represivnih mera. U septembru 1774. sastali su se predstavnici kolonija na Prvom kontinentalnom kongresu u Filadelfiji na kojem je veina jo uvek bila za kompromis sa Velikom Britanijom. Revolucionarni razvitak ubrzao je, meutim, sam engleski kralj Dord III, izjavivi da se kolonije moraju pokoriti, na ta je narod odgovorio pripremama za oruanu borbu. Do prvog sukoba dolo je 1775. godine kod gradia Leksingtona (Lexington) ime je otpoeo Rat za ameriku nezavisnost. U maju iste godine otvoreno je zasedanje Drugog kontinentalnog kongresa u Filadelfiji na kome je Dord Vaington (George Washington) imenovan za vrhovnog komandanta armije. Poslana je i peticija kralju sa zahtevima da se sukob rei mirnim putem. No Dord III je koloniste proglasio pobunjenicima i poslao vojsku da ugui ustanak. Na to je Drugi kontinentalni kongres na predlog Tomasa Defersona (Thomas Jefferson) usvojio 4. VII 1776. Deklaraciju o nezavisnosti, kojom 13 amerikih kolonija kidaju veze sa Velikom Britanijom i proglaavaju se nezavisnim i slobodnim, Deklaracija je sadrala i neka osnovna naela buroaskih revolucija kao to su politika jednakost (ali ne i za Crnce), princip narodnog suvereniteta i pravo na revoluciju. Istaknuta su i neotuiva prava oveka meu koja Deklaracija ubraja pravo na ivot, slobodu i tenju za sreom. Deklaracijom su konstituisane Sjedinjene Amerike Drave i jasno stavljeno do znanja da se ratom za nezavisnost konano utvruju buroaski drutveno-ekonomski odnosi.

163

U prvim godinama rata bolje organizovana britanska vojska nanosila je poraze amerikim trupama, koje nisu bile sastavljene od profesionalnih vojnika ve prevashodno na principu narodne milicije. Vremenom je amerika armija stekla iskustvo i vei borbeni moral, emu su doprinele i hiljade dobrovoljaca postigle Amerikancima u pomo iz Evrope, a meu kojima je bilo i puno slavnih linosti (Lafajet, Sen Simon, Kouko). Posredstvom velikog dravnika i naunika Bendamina Frenklina na stranu SAD stala je 1778. godine Francuska, te je zdruena francusko-amerika vojska prinudila 1781. godi-ne Britance na definitivnu predaju i kapitulaciju. Mirovnim ugovorom u Parizu Velika Britanija je 3. IX 1783. priznala nezavisnost SAD. Osnovi dravnog ureenja SAD ozakonjeni su Ustavom koji je donet 1787. godine i koji je i danas na snazi uz 26 amandmana. Istorijski razvoj SAD u XIX i XX veku. Tokom XIX veka SAD e postati vodea svetska ekonomska sila, a takav poloaj zadrae i u XX veku. Privredni rast pratilo je i uveanje teritorije. irenje SAD ilo je ka prostranim teritorijama na zapadu, koje su postepeno naseljavane i silom oduzimane od starosedelaca Indijanaca. Naseljavanje je bilo naroito intenzivno u periodu 1815-60. kada je u SAD imigriralo oko pet miliona ljudi, najvie iz Irske, Nemake i Velike Britanije. Doseljenici su dobijali od drave zemlju po simbolinoj ceni od jednog dolara po jutru. Indijanci, formalno-pravno ravnopravni stanovnici, potiskivani su sa svojih plodnih zemalja sve dublje na zapad, a oni koji su pruali otpor bivali su fiziki istrebljeni. Godine 1803. SAD su od Francuske otkupile oblast Lujzijanu, a 1819. od panije Floridu. Neto kasnije (1823) proglaena je takozvana Monroova doktrina (prema petom po redu predsedniku SAD, Demsu Monrou, 1817-25), formulisana izrekom Amerika Amerikancima, kojom su oznaena osnovna naela spoljne politike SAD. Smisao Monroove doktrine je nemeanje u poslove evropskih sila i spreavanje evropskih drava da se meaju u poslove amerikog kontinenta. Time su SAD elele da osiguraju Latinsku Ameriku kao svoju interesnu sferu. Treba, meutim, napomenuti da SAD nisu osvajale latinoamerike drave i pretvarale ih u svoje kolonije, kao to su to inile evropske sile sa afro-azijskim zemljama. Amerikanci su ak i pomagali nacionalnooslobodilake pokrete zemalja Latinske Amerike, koje su ove vodile poetkom XIX veka protiv panskih i portugalskih kolonijalnih vlasti. Nakon sticanja njihovih nezavisnosti, SAD su putem kredita i izvoza kapitala dovele ove drave u potpunu ekonomsku i politiku zavisnost od svojih interesa. Amerike kompanije do danas vre u zemljama Latinske Amerike bezobzirnu eksploataciju izvlaei ogromne profite. U ratu koji je 1846-48. voen sa Meksikom, SAD su proirile svoju teritoriju na Teksas, Novi Meksiko i Kaliforniju, te tako izbile i na Tihi okean. Najvei unutranji problem u SAD bilo je postojanje ropstva. Crnako stanovnitvo, koje je u SAD dopremano jo od XVII veka, radilo je na velikim plantaama junih drava, lieno politikih prava i vezano za zemlju. Sva nastojanja industrijski razvijenog Severa za ukidanjem ropstva nailazila su na opoziciju Juga. Novembra 1860. godine izabran je za predsednika Abraham Linkoln (Abraham Lincoln) odluni protivnik ropstva. Izraavajui nezadovoljstvo Linkolnovim izborom i politikom, drava Juna Karolina (South Carolina) je 12. XII 1860. istupila iz Unije i zapoela akciju za otcepljenjem od SAD. Njoj se pridruilo jo deset junih drava koje su ve 8. II 1861. stvorile svoju Konfederaciju (Confederate States of America). Poto je predsednik Linkoln osporio junim dravama pravo na otcepljenje, one su odgovorile oruanom akcijom, pa time zapoele ameriki graanski rat (1861-65). U toku rata predsednik Linkoln je doneo dva istorijska zakona: Zakon o besplatnoj dodeli slobodne dravne zemlje farmerima koji se obaveu da e je obraivati bar pet godina (Homestead Act) i Zakon o osloboenju robova (Emancipation Act). Tim zakonima Sever je u borbi protiv Juga okupio najire narodne slojeve, tako da su se junjake drave, privredno i politiki potpuno upropaene, predale 1865. godine. Crnci su 1868. dobili graansko, a 1870. puno birako pravo, mada crnako pitanje na Jugu ni do dan danas nije u potpunosti reeno. 164

U fazi imperijalizma amerika ekonomija dobija ekspanzionistiki karakter. Dravna teritorija je znatno uveana kupovinom Aljaske (1867), od carske Rusije. Godine 1898. SAD su anektirale Havaje (Havaji e 1959. postati 50. poslednja drava SAD), a iste godine povele su svoj prvi imperijalistiki rat protiv panije. Poraena na moru i na kopnu, panija se morala odrei Kube (koja postaje republika pod protektoratom SAD), Filipina i Portorika. Poetkom XX veka SAD u spoljnoj politici postepeno naputaju Monroovu doktrinu, posredujui u sukobima evropskih sila. U prvim godinama prvog svetskog rata SAD vode politiku neutralnosti, ali prodajom ratnog materijala silama Antante stiu velike finansijske dobitke. Mada su se SAD tokom 1916. i 1917. zalagale za sklapanje mira neogranien podmorniki rat, koji je povela Nemaka, a u kome su stradali i ameriki brodovi, podstakao je SAD da 6. IV 1917. uu u prvi svetski rat na strani sila Antante i znatno doprinesu pobedi saveznika. Dravno ureenje SAD. Jo u toku rata za nezavisnost, Drugi kontinentalni kongres je 1777. godine usvojio preambulu i trinaest ustavnih lanova o konfederaciji (Articles of Confederation) koje su drave lanice ratifikovale 1781. godine. U ovom, prvom amerikom Ustavu, upotrebljen je po prvi put za novonastalu dravu naziv Sjedinjene Amerike Drave (United States of America). Ustav je predvideo konfederativni oblik dravnog ureenja i republikanski oblik vladavine. Svaka drava lanica je tim ustavom sauvala svoje suverenitet, slobodu i nezavisnost i svu ostalu vlast i prava, ako ona nisu izriito lanovima o konfederaciji preneta na zajednike organe vlasti. Drave su bile ujedinjene u vrst prijateljski savez uzajamnosti radi odbrane od spoljnjeg neprijatelja, obavezujui se da e, u sluaju napada na bilo koju od njih, ostale drave pritei u pomo. Graani jedne drave imali su ista prava u drugoj dravi na bazi uzajamnosti (reciprociteta). Po Ustavu obrazovano je zajedniko telo, jednodomni Kongres u kojem su bile predstavljene sve drave lanice sa najmanje dva, a najvie sedam poslanika. Svaka delegacija drave imala je u Kongresu jedan glas. Delegati u Kongresu su imali puni poslaniki imunitet i potpunu slobodu govora. U periodu izmeu zasedanja Kongres je birao Komitet drava, sastavljen od po jednog delegata iz svake drave, koji je obavljao tekue poslove i imao svoga predsednika. Kongres je odluivao o ratu i miru, sklapanju meunarodnih ugovora, kovanju novca, zajmovima i budetu, pitanjima odbrane zemlje i organizacije vojske i slino. Sporove meu dravama reavao je Kongres, a mogao je regulisati i probleme meusobne trgovine drava lanica, organizacije pote, postavljati diplomatske predstavnike i slino. Ustav od 1781. godine predvideo je labavu vezu meu dravama lanicama. Dalji razvoj SAD, kao i izvesni socijalni revolti koji su se javili nakon okonanja. rata za nezavisnost, primorali su vodee politike snage SAD da razmiljaju o donoenju novog ustava, koji je predvideo vri oblik povezanosti meu dravama. Nakon otre politike i ideoloke borbe, uglavnom voene iza zatvorenih vrata, 17. IX 1787. donet je novi ameriki ustav (Ustav je formalno stupio na snagu 21. VI 1788, poeo da se primenjuje od 13. IX 1788, a novi dravni organi su poeli da vre svoje funkcije od 4. III 1789). Ovaj ustav, koji uz 26 amandmana30 i danas na snazi, sastoji se iz sedam velikih lanova ili paragrafa. Po njemu SAD su od saveza drava ili konfederacije, pretvorene u saveznu dravu ili federaciju, dok je republikanski oblik vladavine zadran. Organizacija vlasti zasnovana je u Ustavu od 1787. godine na principu podele vlasti, koji je teoretski formulisao francuski filosof arl Monteskje (Charles Montesquieu, 1689-1755) u svom uvenom delu Duh zakona (L'esprit des lois). Prema ovom shvatanju strogo su meusobno odvojene izvrna, zakonodavna i sudska vlast. Naravno, u praksi tako strogo odvajanje teko je dosledno sprovesti, ve dolazi do uzajamnog meanja i uplitanja, ali u osnovi Ameriki ustav sledi ovaj princip. Prema ustavu SAD iz 1787. godine vrhovnu izvrnu vlast vri Predsednik SAD, zakonodavnu Kongres, a sudsku Vrhovni sud.
30

Poslednji, dvadeset i esti amandman izglasan je 1971. godine.

165

Predsednik SAD je ef drave (predsednik republike), vrhovni organ izvrne vlasti, sa velikim ovlaenjima, veim nego to ga imaju veina ustavnih monarha. Na taj poloaj moe biti izabran svaki dravljanin SAD koji boravi u SAD najmanje etrnaest godina i ima najmanje trideset pet godina starosti. Predsednik se bira na vreme od etiri godine i moe biti izabran jo jedan mandat.31 On bira lino sebi svoje saradnike (administraciju), resorne ministre koji se nazivaju sekretari i koji su za svoj rad njemu odgovorni. Predsednik predstavlja zemlju pred inostranstvom, ima pravo da zakljuuje meunarodne ugovore (za zakljuivanje ugovora potrebna je i saglasnost Senata) i vrhovni je komandant vojske. Pored najviih funkcionera predsednik ima pravo da imenuje sudije Vrhovnog suda, poto prethodno saslua miljenje i dobije pristanak Senata. Mada predsednik SAD nema zakonodavnu vlast, njemu pripada znaajno ovlaenje takozvanog suspenzivnog veta, kojim moe uticati na zakonodavnu delatnost Kongresa. Prema ovom ovlaenju, ako predsednik u roku od deset dana od izglasavanja zakona, odbije da potpie i proglasi zakon, on se vraa na ponovno razmatranje Kongresu. Ako se za isti zakon, uprkos predsednikovom vetu, ponovo izjasne dve treine oba doma Kongresa, tada zakon stupa na snagu bez obzira na raniji predsednikov veto. Predsedniku pomae potpredsednik SAD, koji se bira zajedno sa predsednikom za isti mandatni period. Ako predsednik, za svoga mandata umre, ili podnese ostavku, potpredsednik automatski stupa na njegov poloaj i vri funkciju predsednika SAD do isteka tog mandata. Vrhovna zakonodavna vlast u SAD pripada Kongresu koji se sastoji iz dva doma: Predstavnikog doma i Senata. Da bi zakon bio izglasan on mora biti prihvaen u oba kongresna doma, a predsednik SAD ga mora potpisati i proglasiti. Pored toga Kongres ima pravo da objavljuje rat, da utvruje poreze, takse i budet, da sklapa zajmove, da donosi propise o trgovini sa drugim dravama, propise o novanom opticaju, bankarstvu, potanskom i javnom saobraaju i slino. Sastav i nain izbora Predsednikog doma razlikuju se od sastava i naina izbora za Senat. U Predstavniki dom, koji se bira svake druge godine, ulaze oni zastupnici koje su birai svih drava izabrali po propisima izbornog zakona, tako to se njihov broj odreuje srazmerno broju stanovnika, odnosno biraa jedne drave. U Senat, na suprot, svaka drava alje po dva delegata, bez obzira na broj stanovnika. Mandat senatora traje est godina, a jedna treina njih bira se svake druge godine. Potpredsednik SAD je, po poloaju predsednik Senata, ali on glasa samo u sluaju jednake podele glasova. Mada su oba doma Kongresa u zakonodavnoj vlasti ravnopravna, Senat ima mnogo vei znaaj u domenu spoljne politike jer, kako smo videli, predsednik ne moe da zakljuuje meunarodne ugovore bez saglasnosti Senata. Najvii sudski organ je Vrhovni sud, koji se do 1869. godine sastojao od est, a od tada od devet doivotno imenovanih sudija. On je u odreenim sluajevima najvia sudska instanca, ali je i prvostepeni sud kada se u sporu kao stranka pojavljivao neki strani diplomata ili drava lanica. Vrhovni sud nastupa i kao Ustavni sud, mada to nije predvieno Ustavom. On nije primenjivao neki zakon ako ga je smatrao protivustavnim, to je u praksi dovodilo do znatnih tekoa, jer su na taj nain konzervativni ameriki krugovi uspevali da spree sprovoenje izvesnih socijalnih reformi. Drave lanice su sauvale, po Ustavu, znatan deo svoga suvereniteta. U nadlenosti njihovih zakonodavnih skuptina ostali su propisi iz oblasti graanskog, krivinog i procesnog prava. Ustav takoe izriito predvia ta drave lanice ne mogu da uine bez saglasnosti Kongresa, a svaka drava lanica ima svoj sopstveni ustav, koji je u skladu sa federalnim. U politikom ivotu SAD deluju do danas dve politike stranke: demokratska i republikanska, meu kojima gotovo da i nema razlika u programu. PRAVO U SAD
31

Izuzetak je Frenklin D. Ruzvelt (Franklin D. Roosvelt) koji je biran za predsednika ak etiri puta uzastopno (1932, 1936, 1940, 1944).

166

Opte karakteristike. Poto su SAD nastale od nekadanjih engleskih kolonija i ameriko pravo vue korene iz engleskog pravnog sistema. U kolonijama se, pre sticanja nezavisnosti, kao osnovni izvor prava, koristilo englesko opte pravo (common law). Primenjivali su se i zakoni (statute law) i sistem pravinosti (equity law), a kao izvor sluile su i povelje o osnivanju kolonija i obiajno pravo stvarano na tlu tih kolonija. No, uprkos svim tim injenicama ameriko pravo se, nakon sticanja nezavisnosti, razvilo u pravni sistem sa specifinim karakteristikama, razliit od engleskog pravnog sistema. Jedna od osnovnih karakteristika pravnog sistema SAD je postojanje pravnog partikularizma, to znai da, se pravni propisi znatno razlikuju od drave do drave, mada svi moraju biti u skladu sa Ustavom. No poto je ameriki Ustav vrlo kratak i na dosta uopten nain regulie osnove dravnog i drutvenog ureenja, a krivini i graanski propisi se nalaze u nadlenosti zakonodavnih skuptina federalnih drava, to su razlike u pravnim reenjima 50 amerikih drava znatne. Pravni partikularizam u SAD ima svoje istorijske korene. Jo su se prvih trinaest kolonija razlikovale po svom privrednom i drutvenom razvitku: june su bile preteno plantaerske, koje su kao radnu snagu koristile uglavnom crne robove, dok su severne razvijale industriju i pomorstvo. Razliiti privredni interesi uslovili su, u toku daljeg razvoja SAD, i stvaranje razliitih pravnih propisa, mada su se krajem XIX i poetkom XX veka javili pokuaji unifikacije prava. U pravnom sistemu SAD bili su sve do 1865. (do kraja graanskog rata) ozakonjeni feudalni odnosi. Crnako stanovnitvo, koje je radilo na plantaama junih drava i koje su u SAD nazivali robovima (slaves mada je njihov poloaj kmetski, a ne robovski), nije raspolagalo politikim pravima i bilo je u podreenom poloaju u odnosu na belce. Mada je, nakon pobede severnih drava u graanskom ratu, dolo do oslobaanja robova, zakonodavstva pojedinih drava i danas sadre rasne odredbe koje stavljaju Crnce u inferioran poloaj (takozvani crni kodeks). Pravni sistem SAD, vie nego pravni sistem ma koje druge buroaske drave, uzima u zatitu naelo o neprikosnovenosti privatne svojine i apsolutne slobode ugovaranja, kako je to bilo definisano u delima ideologa liberalnog kapitalizma. Takvo stanje je postojalo sve do 1935. godine, kada je programom Nove ekonomske politike (New Deal), u cilju ouvanja kapitalistikog sistema, dolo do znaajnih ogranienja navedenih naela. Uloga sudova u pravnom sistemu SAD, jo je vie proirena u odnosu na engleski sistem. Jo u XIX veku izgradilo se shvatanje da je uloga sudova da ocenjuju ustavnost i zakonitost akata izvrne vlasti. Pored toga, ameriki sudovi su u donoenju presuda mnogo elastiniji od engleskih sudova, mada je i u SAD prihvaen i zadran sistem sudskih precendenata. Isto tako u SAD je naputeno englesko pravno shvatanje da najvii sud ne moe nikad postupiti protivno svom precedentu (ranijoj presudi).

3. FRANCUSKA (1789-1918)
POSTANAK FRANCUSKE BUROASKE DRAVE Razlozi izbijanja buroaske revolucije. Francuska buroaska revolucija je bila najvea buroaska revolucija koja se odigrala u svetu. Za razliku od engleske revolucije, gde se buroazija borila u savezu sa novim plemstvom protiv monarhije, feudalne vlastele i vladajue crkve,u Francuskoj se buroazija 1789. godine u savezu s narodom borila protiv monarhije, plemstva i vladajue crkve. Revolucija je unitila feudalno drutvo i dravu i stvorila buroasku dravu i pravo i otvorila mogunost za dalji razvoj buroaskog drutva. Francuska revolucija je izvrila ogroman uticaj na druge zemlje.

167

U periodu pre revolucije, plemstvo i svetenstvo su bili vladajui stalei u francuskom drutvu. Imali su brojne privilegije, bili su osloboeni poreza i drugih dravnih dabina. Posedovali su ogromna imanja i uivali sva politika prava. Najvie funkcije u dravi imalo je plemstvo. Meutim, brojno sitno plemstvo i nie svetenstvo nije bilo u povoljnim ekonomskim prilikama. Sitni zemljini posednici su bili na ivici siromatva, a isto tako i nie svetenstvo. Najbrojniji, trei stale bio je najveim delom sastavljen od seljatva. Iako je u vreme pred revoluciju seljak bio lino slobodan, njegov posed je bio optereen brojnim dabinama razliite vrste. Teak materijalni poloaj seljaka je uslovio i zaostalost poljoprivrede, te je ona bila mnogo nerazvijenija nego u Engleskoj. Iako se u seljatvu izdvaja jedan tanak sloj bogatijih seljaka, interesi seljatva u celini su bili jedinstveni. U okviru treeg stalea buroazija predstavlja ekonomski najznaajniji sloj. U Francuskoj je razvijena manufaktura, naroito je napredovala proizvodnja tkanina, metalurgija i brodogradnja. Pored velikih preduzea postoje i brojne zanatlije, koje su jo organizovane u cehove. Veoma je razvijena trgovina, unutranja i meunarodna, iako je unutranja trgovina u velikoj meri ograniena feudalnim sistemom sa njegovim taksama i carinama. Ekonomski veoma ojaala, buroazija sve vie osea nedostatak politike moi i pravne jednakosti sa plemstvom. Postojee dravno ureenje predstavlja prepreku i konicu za dalji razvoj privrede. Idejne osnove i izraz svojih zahteva buroazija je imala u racionalistiko-prosvetiteljskoj filosofiji, koja se razvijala u XVIII veku. Monteskje, Ruso, Volter i enciklopedisti razvijaju principe ustavne drave koja se temelji na prirodnim pravima oveka. Ekonomska kriza u dravi, kao izraz sve dubljih protivrenosti izmeu naraslih proizvodnih snaga drutva i postojeih proizvodnih odnosa i politike organizacije, naroito se jasno pokazala u oblasti finansija. Da bi spasao dravne finansije, glavni kontrolor finansija Luja XVI, Tirgo (Turgot) je od 1774-1776. godine preduzeo niz finansijskih mera: doneo je dekrete o slobodnoj trgovini itom, ukidanju drumskih dabina i cehovskih organizacija. Meutim, nezadovoljno Tirgoovim reformama, jer je smatralo da one umanjuju njihova prava, plemstvo i svetenstvo je izdejstvovalo njegovo otputanje. Posle nekoliko godina, 1786, zakljuen je trgovinski ugovor sa Engleskom. Posledica ovog ugovora bio je priliv jevtinije engleske robe, iju konkurenciju francuska buroazije nije mogla da izdri. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo graana. Produbljavanju krize su doprinele i nezapamene sue 1784. i 1785. godine. Da bi se umirilo opte nezadovoljstvo, vlada je bila primorana da se vrati na Tirgoove reforme. Skuptina notabla (najvieg plemstva i svetenstva) je sazvana da da svoju saglasnost na reforme. Plemstvo i svetenstvo je pokazalo potpunu nespremnost da podnese teret ekonomske krize i nije se saglasilo da se uvedu porezi za sve stanovnitvo, te je kralj bio primoran da sazove skuptinu stalea. Skuptina stalea i poetak revolucije; Ustavotvorna skuptina. Prilikom sazivanja optih stalea, vlada je zbog teke situacije bila primorana da da izvesne ustupke treem staleu. Trei stale je trebalo da bira 600 poslanika, a plemstvo i svetenstvo po 300. Prilikom priprema za skuptinu, trei stale je davao svojim poslanicima uputstva koja su sadrala program buroazije i naroda. Opti stalei su poeli sa radom 5. maja 1789. godine u Versaju. Ve na poetku zasedanja se postavilo pitanje glasanja. Kralj i plemstvo su zahtevali da se raspravlja odvojeno i glasa po staleima (svaki stale bi kao celina imao jedan glas). Odluke bi bile donete, ako za njih glasaju dva stalea. Taj nain glasanja bi potpuno paralisao trei stale, te su njegovi poslanici traili pojedinano glasanje. Poto pregovori o nainu glasanja nisu uspeli, trei stale se odvojio i proglasio sebe posebnom Narodnom skuptinom, 17. juna 1789. godine. Skuptina je istog dana odluila da se porezi mogu uvoditi samo sa saglasnou narodnih predstavnika. Posle ovih odluka je 19. juna jedan deo svetenstva priao treem staleu. Kralj i vlada odluuju da spree dalji rad skuptine, te joj zabranjuju pristup u redovne prostorije staleke skuptine. Narodna skuptina se potom sastala na drugom mestu. Kralj je morao da popusti, te su se stalei 27. juna 168

sastali u punom sastavu, uzevi uskoro naziv Ustavotvorna skuptina. Kada je postala oigledna namera kralja da vojskom rastera Ustavotvornu skuptinu, pokrenule su se pariske narodne mase i 14. jula zauzele i sruile Bastilju, kraljevski zatvor, koji je postao olienje tiranije i apsolutizma. Osvajanjem Bastilje poinje revolucionarni pokret u celoj zemlji. Osnivaju se nacionalne garde radi odbrane revolucije, osnivaju se gradske optine (komune) radi upravljanja gradovima. Seljaci otkazuju svoje feudalne obaveze, unitavaju dokumenta i rue feudalne zamkove. Zbog ovih irokih seljakih pokreta Konstituanta (Ustavotvorna skuptina) je pre svega stavila na dnevni red agrarno pitanje i izmeu 4. i 5. avgusta donela odluku O definitivnom ukidanju feudalnog reima, na osnovu koje je 11. avgusta donesen i Zakon. Ovim Zakonom su ukinute sve line i stvarne kmetske obaveze bez naknade. Ostale obaveze su se morale otkupiti, nakon to skuptina utvrdi nain. Ukinuta su i neka regalna prava i patrimonijalna jurisdikcija. Ukinuta je i crkvena desetina, ali se plaala dok se ne utvrdi nov nain za izdravanje svetenstva. Zemljine rente su se morale otkupljivati. Ukidanje feudalnih odnosa na ovaj nain je bilo polovino, jer su mnoga, i to najvanija prava feudalaca ostala neokrnjena i morala se otkupljivati. Da bi se spreio otpor seljaka, Konstituanta je predvidela niz otrih mera. U oblasti ustavnih pitanja, najvaniji akt Konstituante je donesen 26. avgusta, Deklaracija prava oveka i graanina. U Deklaraciji su vidljive ideje prosvetiteljske filosofije. Proglauje se sloboda i pravna jednakost svih ljudi. Njihova prirodna i neotuiva prava su sloboda svojine, bezbednost i otpor ugnjetavanju. Proglaena je sloboda uverenja, religijskih i drugih, sloboda rei i tampe. U oblasti politikih prava istie se princip narodne suverenosti. Zakon je izraz opte volje i svi graani imaju pravo da uestvuju u donoenju zakona. Deklaracija naglaava u l. 17 neprikosnovenost privatne svojine. Ovim su aktom poloeni temelji buroaskog drutvenog ureenja i dravne organizacije i unitene feudalne ustanove. Kralj je pod pritiskom naroda i Konstituante bio primoran da potvrdi Deklaraciju. Sledei vani akti Konstituante odnosili su se na poloaj crkve. Zakonom od novembra 1789. godine sekularizovana su crkvena dobra i uskoro putena u prodaju. Februara 1790. godine su ukinuti monaki redovi i kongregacije, a najvaniji zakon o poloaju crkve je donet jula 1790. To je Zakon o graanskom ustrojstvu svetenstva. Svetenike su birale skuptine novoformiranih crkvenih okruga, a ukinuta je papina intervencija prilikom imenovanja crkvenih dostojanstvenika. Zbog ovih reformi, veliki deo svetenstva se okrenuo protiv revolucije. Posle donoenja Deklaracije, najvaniji posao Konstituante je bilo donoenje ustava. Na tome je ona radila oko dve godine. U meuvremenu je kralj sa porodicom pokuao da pobegne iz zemlje, ali je uhvaen i vraen. Ustav je zavren i Konstituanta ga je prihvatila 3. septembra 1791. godine. Poto je kralj poloio zakletvu vernosti na Ustav, vraena mu je vlast. Deklaracija prava oveka i graanina prethodila je tekstu Ustava, iako su njegove odredbe ponekad protivreile sadrini Deklaracije. Ustav iz 1791. godine je proglasio slobodu i ravnopravnost, jednakost graana, jednake mogunosti sticanja dravnih slubi i jednake poreske obaveze. Ukinute su feudalne privilegije i feudalno pravosue. Istaknuti su principi narodne suverenosti i podele vlasti. Zakonodavnu vlast ima narodna skuptina, izvrnu kralj, a sudsku sudovi, koje bira narod. Naglaava se najvii autoritet zakona. Skuptina je bila jednodoma. Izbori su bili posredni i neposredni, a izborno pravo imaju graani koji nisu sluge i plaaju odreen iznos poreza. Za izbornike su predvieni i dodatni uslovi, posedovanje nepokretne imovine. Skuptina donosi zakone, utvruje dravni budet, odreuje poreze, osniva i ukida inovnika zvanja, ratifikuje meunarodne ugovore. Zakonske predloge skuptina podnosi kralju, koji moe da odbije saglasnost, ali njegovo odbijanje ima samo suspenzivan karakter. Ako dve sledee skuptine prihvate predlog, on stupa na snagu i bez kraljeve saglasnosti. 169

Kralj ima izvrnu vlast. On je neprikosnoven. Ima vrhovnu vojnu komandu, vodi spoljnu politiku, proglauje zakone. Ministri su mogli odgovarati za svoj rad, a svaki kraljev akt mora nositi premapotpis odgovarajueg ministra. Lokalna uprava je organizovana po departmanima, koji se dele na distrikte, a distrikti na kantone. Lokalni inovnici su izborni, ali su zavisni od kralja. Sudska vlast je nezavisna. U kantonima postoje mirovne sudije i prisuditelji (asesori). Sudovi u distriktima su prvostepeni i apelacioni na sudove iz kantona. Uvedeno je trostepeno krivino pravosue. Najvii sud je bio kasacioni sud, koji nije raspravljao dela u meritumu, ve je ukidao presude zbog oiglednih povreda zakona ili povreda procesualnih normi. Ustav iz 1791. godine samo je ograniio vlast kralja, uveo je ustavnu monarhiju. Promene koje su nainjene nisu odgovarale oekivanjima najveeg dela francuske buroazije, koja je nastavila borbu. Rad Zakonodavne skuptine. Konstituanta je zavrila rad krajem septembra, a Zakonodavna skuptina se sastala 1. oktobra 1791. godine. Imala je 745 lanova. U njoj je bilo najvie graana, trgovaca, fabrikanata, advokata, neto svetenstva i plemstva. Osim njih bilo je svega tri seljaka i etiri zanatlije. Poslanici su imali razliite stavove o daljem toku revolucije. Jedan deo, krajnja desnica, od oko 160 poslanika prihvatio je monarhiju i Ustav i smatrao da je revolucija okonana. Oko 136 poslanika nazivalo se jakobincima. Jakobinci su se uskoro pocepali. Od njih se odvajaju predstavnici krupne buroazije koji tee uvrenju novog poretka, koji se nazivaju irondinci. Levo krilo jakobinaca inili su kordiljeri. Glavna masa poslanika imala je umerene stavove i inila tzv. centar. Feudalizam nije bio do kraja ukinut i na selu plemstvo i dalje zahteva obaveze od seljaka. Svetenstvo, nezadovoljno reformama crkve, deluje takoe protiv revolucije. Deo visokog plemstva je emigrirao i iz inostranstva se bori protiv revolucije, uz pomo plemstva u zemlji ukljuivi i samog kralja. Aprila 1792. godine je Francuska objavila rat Austriji, a uskoro zatim i Pruskoj. Usled izdaje oficira i samog kralja, vojska je pretrpela niz poraza. Jakobinci su uurbano radili na organizovanju naroda i ouvanju revolucije. Organizovali su revolucionarne komune. Izmeu 9. i 10. avgusta 1792. godine narod je s jakobincima na elu zauzeo kraljev dvorac. Skuptina je bila primorana da donese odluku o sazivanju Nacionalnog konventa i o svrgavanju i zatvaranju kralja. Rasputena je vlada, a izvrnu vlast je preuzeo Privremeni izvrni savet od 6 ministara. Tako je ustanovljeno dvovlae izmeu skuptine u kojoj su veinu imali irondinci i Privremenog izvrnog saveta u kome su bili jakobinci. Osnovana je i pariska komuna, koja je samostalno preduzimala niz revolucionarnih mera. Formirala je vojsku i naoruala je, organizovala snabdevanje, a za borbu protiv kontrarevolucije osnovala Kontrolni komitet u kome je najaktivniji bio Mara (Marat). Pod pritiskom komune, Skuptina je izmenila propise o izborima. Donet je dekret o sekvestriranju imovine emigranata. Ustanovljen je poseban sud za suenje neprijateljima revolucije. irondinski konvent. Nacionalni konvent se sastao 20. septembra 1792. godine. U njemu su veinu imali irondinci, neto manje je bilo levih jakobinaca, nazvanih montanjari, a ostatak je inila kolebljiva masa poslanika, koja se ee priklanjala irondincima. Na prvom zasedanju, 20. septembra je Zakonodavna skuptina formalno ustupila mesto Konventu, a 21. septembra je izglasano ukidanje monarhije. Tako je Francuska postala republika. Od 22. septembra 1792. godine zvanini akti su datirani prvom godinom Francuske republike. Stanje u dravi je bilo teko. Iako je Francuska pobeivala u ratu, privredna situacija je bila veoma sloena. U Konventu su se brzo osetile protivrenosti. Predstavnici krupne buroazije, irondinci, koji su imali veinu, nastojali su da obezbede pre svega neprikosnovenost svojine, a trudili su se da spasu kralja i monarhiju. Montanjari su zahtevali sprovoenje revolucije na selu, 170

uvrenje republike i kanjavanje kralja. Januara 1793. godine Konvent je reavao o kraljevoj krivici i izjasnio se za smrtnu kaznu. Kralj je pogubljen 21. januara 1793. godine. Sve ove promene zahtevale su donoenje novog ustava. Ustavotvorni odbor je formiran 11. oktobra i u njega su uli skoro iskljuivo irondinci. Projekt ustava je iznesen pred Konvent 15. februara 1793. godine. Rasprava o ustavnom projektu i donoenje ustava je moralo privremeno biti obustavljeno jer su nastupili preniji problemi koje je Konvent morao da reava. Ekonomska situacija je bila takva da je snabdevanje bivalo sve tee. Uz energino protivljenje irondinaca, koji su u tome gledali ogranienje privatne svojine, ipak je uvedeno maksimiranje cena namirnica. Pod pritiskom montanjara i pobesnelih (zastupnika interesa radnika i sitnih zanatlija), Konvent je doneo i niz dekreta protiv kontrarevolucije. Uveden je revolucionarni sud i obrazovan Odbor narodne odbrane, kasnije nazvan Odbor javnog spasa. Odbor je organizovao mere za odbranu drave i borbu sa unutranjim neprijateljem. Ministri su morali polagati raun Odboru, a Odbor je bio odgovoran Konventu. Najistaknutija linost u ovom Odboru bio je Danton. Nosioci kontrarevolucije su osueni, a mnogi su pogubljeni. Uvedeni su progresivni porezi, donesen je dekret o maksimalnim cenama ita. Uticaj irondinaca u Konventu je stalno opadao. U provinciji su se irondinci udruili sa rojalistima i izvrili pokolj jakobinaca. Na vest o ovom pokolju dolo je 2. juna u Parizu i do hapenja irondinskih poslanika. Jakobinska diktatura. Od 2. juna 1793. godine poinje period vladavine jakobinaca, koji je trajao do 27. jula 1794. godine i koji se naziva jakobinskom diktaturom. Ovaj period predstavlja vrhunac francuske revolucije. Jakobinci su izraavali interese veine francuskog naroda i imali za sobom narod u svojim politikim akcijama. Odmah po dolasku na vlast jakobinci su doneli Ustav, 24. jula 1793. godine. I ovom Ustavu prethodi Deklaracija o pravima oveka i graanina. U ovoj Deklaraciji se mnogo jasnije istie suverenitet naroda i pravo na otpor protiv ugnjetavanja. U pogledu prava svojine, Ustav se ne razlikuje od projekta irondinaca, svojina se smatra neprikosnovenim pravom. Ustav uvodi opte i neposredno pravo glasa. Zakonodavno telo je jednodomo. Izdaje zakone i dekrete. Zakoni moraju imati sankciju naroda. Izvrnu vlast ima izvrni savet od 24 lana, od kojih se svake godine obnavlja polovina. inovnici i sudije su izborni. Pobesneli su bili protiv Ustava, smatrajui da treba da se ogranii sloboda trgovine i neprikosnovenost svojine, da bi se obezbedila vea ekonomska jednakost. Ustav je usvojen, ali je njegova primena odloena zbog brojnih problema koji su iskrsli. Akcije kontrarevolucije su uestale. Snabdevanje stanovnitva je bilo oteano. Narod je zahtevao otrije mere protiv kontrarevolucije i bolje snabdevanje namirnicama. Graani Pariza su 5. septembra 1793. godine zahtevali uvoenje terora; 17. septembra je Konvent doneo Dekret o sumnjivim licima. Tako je otpoeo jakobinski teror. Dekretom do 10. oktobra 1793. godine je objavljeno da privremena vlada Francuske ostaje revolucionarna sve do zakljuenja mira. Poveala se vlast Odbora javnog spasa. Konvent je bio najvii organ vlasti, koji je koncentrisao svu vlast u svojim rukama: zakonodavnu i izvrnu. Njemu su potinjeni svi ostali organi. Upravu imaju dva odbora potinjena Konventu, Odbor javnog spasa i Odbor javne bezbednosti. Odbor javnog spasa je osnovan 6. aprila 1793. On kontrolie i ubrzava administrativnu delatnost Izvrnog saveta. Moe preduzimati i mere u spoljnoj i unutranjoj odbrani. Od 27. jula ef Odbora je postao Robespjer (Robespierre). Uloga Odbora je sve vie rasla. Dekretom od 10. oktobra je predvieno da Privremeni izvrni savet, ministri, generali i sve dravne ustanove moraju biti pod nadzorom Odbora, koji mora svakodnevno o njima davati izvetaj Konventu. Jedino je policija potinjena Odboru javne bezbednosti. Odbor ima i nadzor nad vojskom, predlae Konventu glavne zapovednike vojske i flote. Vremenom dobija vojnu komandu, a isto tako i spoljne poslove.

171

Odbor javne bezbednosti je osnovan jo krajem 1792. godine. To je organ za borbu protiv kontrarevolucije, koji je mogao da hapsi zbog zavere, pomaganja rojalistima i spoljnim neprijateljima. Odbor vri nadzor nad sumnjivim licima. Nosioci vlasti u unutranjosti su bili komesari Konventa, po dvojica u svakom departmanu. Komesari su neposredno potinjeni Odboru javnog spasa i moraju stalno odravati vezu s njim. Komesari imaju iroka ovlaenja, koja nisu sasvim precizno utvrena. Meutim, najpouzdaniji oslonac jakobinska vlast u provinciji ima u masovnim organizacijama, koje uporedo s dravnim organima vre poslove dravne vlasti. To su revolucionarni odbori, klubovi i narodna drutva. Stvoreni su u prolee 1793. na zahtev naroda. Po Dekretu o sumnjivim licima ovi odbori mogu vriti pretrese i izdavati naredbe za hapenje. U ratnim uslovima i zbog potresa koje je usled revolucije pretrpela privreda, jakobinci su bili prinueni da zavedu niz mera koje su protivreile proklamovanim principima. Zabranjeno je gomilanje robe i uveden opti maksimum cena, odreena je visina nadnica. Da bi se uspenije oduprli napadima evropske reakcije, jakobinci su izvrili reorganizaciju vojske i izmenili sastav komandnog kadra. Izazvan kontrarevolucionarnim aktivnostima svetenstva, narod se masovno okrenuo protiv crkve. U Parizu i mnogim drugim mestima crkve su zatvarane i pretvarane u hramove razuma. Dekretima od 5. i 24. oktobra 1793. zamenjen je gregorijanski kalendar revolucionarnim, po kojem se prva godina raunala od 22. septembra 1792. godine, a meseci su dobili nova imena, prema prirodnim karakteristikama godinjih doba. Konvent ipak nije odobravao ovakvu politiku prema crkvi. Robespjer se zalagao za slobodu kulta, te je Konvent zabranio svako nasilje nad crkvom. Nainjen je pokuaj da se ustanovi nova vera: kult vrhovnog bia i besmrtnosti due. Konvent je dekretom ukinuo ropstvo u kolonijama. Unutranje suprotnosti meu jakobincima postajale su sve dublje krajem 1793. i poetkom 1794. godine. Velikom delu buroazije poela je da smeta radikalna politika jakobinaca. Ona je elela da okona nemire i pone da koristi tekovine revolucije. Maja je sklopljena zavera protiv Robespjera. Zaverenici su 9. termidora (27. jula) 1794. izvrili prevrat, te je Konvent doneo odluku o hapenju Robespjera i njegovih sledbenika; oni su giljotinirani 28. jula. Time je zavren period revolucionarnih promena francuskog drutva i drave. RAZVOJ FRANCUSKE DRAVE POSLE REVOLUCIJE Termidorski konvent i Direktorijum. Posle Robespjerovog pogubljenja su izvrene izmene u organizaciji vlasti. Ograniena je vlast Odbora javnog spasa, koji je zadrao uglavnom vojne i spoljne poslove. Vlast Odbora je prenesena na 16 odbora Konventa. Kako je primena Ustava iz 1793. bila samo odloena, trebalo je pristupiti njegovom sprovoenju. Meutim, sastav i politika Konventa su znatno izmenjeni. U njemu su najveu ulogu igrali irondinci, te oni pristupaju donoenju ustava. Ustav je donesen 22. avgusta 1795. godine. U njemu su znatno suena demokratska prava za koja se narod izborio u toku revolucije. Zakonodavnu vlast ima dvodomo zakonodavno telo, sastavljeno od vea starih i vea pet stotina. Vee pet stotina ima pravo zakonodavne inicijative i pretresanja zakonskih nacrta, a vee starih samo potvruje ili odbacuje odluke vea pet stotina. Izbori su dvostepeni. Za oba biraka tela predvien je imovinski cenz. Izvrnu vlast ima direktorijum od pet lanova, koje bira zakonodavno telo. Svake godine je biran jedan novi lan. Ustavom su reorganizovani i lokalna uprava i pravosue. Iako je izvojevala pobedu, buroazija jo nije uvrstila svoju vlast. Morala je da se bori protiv feudalne reakcije, strane intervencije i da suzbija revolucionarne zahteve naroda. Teko ekonomsko stanje dovodilo je i do zavera, kao to je bila zavera jednakih pod vostvom 172

Babefa, iji je cilj bio ukidanje privatne svojine i uspostavljanje pune jednakosti graana. Zavera je otkrivena 28. maja 1797. godine. S druge strane je buroazija morala da suzbija rojaliste i njihove pokuaje prevrata. Pokazalo se da Direktorijum nije bio dorastao ovoj situaciji. Buroaziji je bila potrebna vlast koja bi bila sposobna da uvrsti njenu premo u takvim prilikama. Tako je dolo do prevrata koji je 18. brimera 1799. godine (9. novembra) izvrio general Napoleon Bonaparta. Konzulat. Ustav iz 1795. godine je ukinut, a umesto direktorijuma uvedena je konzulska izvrna komisija od tri lana, koja je dobila ovlaenja privremene vlade, do donoenja novog ustava. Prilikom izrade novog ustava dola su do izraaja dva nastojanja: da se prividno ouvaju proklamovani revolucionarni principi i da se istovremeno organizuje vrsta vlast buroazije. Prvobitni nacrt ustava izradio je Sjejes (Sieyes), jedan od lanova konzulske izvrne komisije, ali ga je Napoleon odbacio i uglavnom sam nainio novi ustavni tekst. Ustav je stupio na snagu 25. decembra 1799. i poznat je kao Ustav iz godine VIII. Napoleon je nastojao da se u Ustavu prividno ouvaju osnovni principi revolucije, kao to je princip narodne suverenosti. Odredbe o izbornom sistemu proklamuju opte pravo glasa, ali je sistem viestepen i veoma sloen, tako da je birako pravo ipak dosta sueno. Na elu upravne vlasti nalazi se prvi konzul. Tu je funkciju vrio Napoleon. Izvrnu vlast pored njega imaju jo dva konzula, ali oni nisu bili ravnopravni, ve su bili samo neka vrsta savetnika prvog konzula. Prvi konzul je predstavnik Francuske republike u meunarodnim odnosima, sklapa ugovore i objavljuje rat. Imenuje ministre, inovnike i oficire. Ima pravo da izdaje naredbe koje imaju snagu zakona. Osim prvog konzula postoji jo nekoliko dravnih organa: dravni savet, zakonodavno telo, starateljski senat. Pravo zakonodavne inicijative pripada prvom konzulu. Poto projekat proe kroz sloenu zakonodavnu proceduru u kojoj uestvuju pomenuti organi, on stupa na snagu. Sam starateljski senat ima takoe pravo da donosi odluke ustavnog karaktera senatus-konzulte. Ustavom je izvreno i preureenje lokalne vlasti. Uvedena je centralizacija i birokratizacija lokalne uprave. Godine 1802. je organizovan plebiscit kojim je Napoleon proglaen za doivotnog konzula, a odmah potom je senat doneo odluku da se konzuli imenuju doivotno i da konzul moe odrediti sebi naslednika. Ovom odredbom je jo proirena vlast prvog konzula, na raun zakonodavnog tela. Umesto zakonodavnog tela, prvi konzul je dobio pravo ratifikovanja meunarodnih ugovora. Proirenje vlasti prvog konzula dobilo je zavrnicu odlukom senata iz 1804, godine kojom je Napoleon Bonaparta proglaen carem Francuza. Predvien je i nasledni red i zakletva cara. Prvo carstvo. Dravno ureenje Francuske posle 1804. godine je osnovano na Ustavu iz godine VIII i senatus-konzultima iz 1802. i 1804. godine, koji su davali caru Napoleonu najviu vlast. Predvien je niz tzv. velikih carskih zvanja koja su doivotno dobili uglavnom lanovi Napoleonove porodice i njegovi generali. Ispod njih su visoki carski slubenici. Dravni savet je dobio ulogu tajnog carskog saveta, koji se nalazio i na vrhu administracije. Administrativni aparat je bio strogo centralizovan. lanove senata imenuje car i njihov glavni zadatak je da tite ustav i kontroliu ustavnost zakona. Graanska prava su bila znatno ograniena postojanjem tajne policije, cenzure pisama i tampe i drugim merama. Da bi se suzbila neprijateljska aktivnost svetenstva u zemlji i iz emigracije bilo je neophodno urediti odnose sa crkvom. Konkordat je bio potpisan jo 1801. godine. Katolika crkva nije bila dravna, ali je priznata kao vera veine Francuza. Crkva je dovedena u dosta veliku zavisnost od drave. Pored konkordata, poloaj crkve ureivali su Osnovni lanovi katolike veroispovesti. Njime je potpisano vrenje veroispovesti, odreeni crkveni okruzi i plate svetenika. Akt je donesen bez uea pape. Pored toga, Osnovni lanovi protestantske veroispovesti regulisali su poloaj protestanata. 173

Restauracija. Uz pomo ruskih, austrijskih i pruskih trupa 1814. je Napoleon poraen i u Francuskoj su se na vlast vratili Burboni. Na presto je doao Luj XVIII, koji je 4. jula izdao Ustavnu povelju, koja utvruje novu organizaciju vlasti. Kompromis izmeu kralja i njegovih pristalica i buroazije koja je bila na vlasti je bio nuan. Vraanje feudalnog sistema je bilo nemogue. Kompromis je bio vidljiv i u organizaciji dravne vlasti. Povelja je imala karakter ustava i regulisala osnovna prava graana, funkcije kralja, skuptinu perova, skuptinu poslanika, poloaj ministara, organizaciju. sudova i naroita prava garantovana Ustavom. Ovim odredbama je ustanovljena ustavna monarhija sa irokim ovlaenjima kralja u upravi i zakonodavstvu. Zakonodavnu vlast imaju kralj, skuptina perova i skuptina poslanika, a samo kralj ima zakonodavnu inicijativu. U skuptinu perova ulaze perovi ije je zvanje nasledno ili ga dodeljuje kralj. Skuptina poslanika se bira dvostepenim izborima uz vrlo visok imovinski cenz. Izvrnu vlast ima kralj, preko ministarskog saveta. Katolika crkva je ponovo postala dravna. Graanima je priznata jednakost pred zakonom i lina sloboda, ali su dosta ograniene. Bivi revolucionari su surovo proganjani. Vrativi se na kratko vreme (sto dana) na vlast poetkom marta 1815. godine, Napoleon je izvrio izvesne izmene u odnosu na stanje pre svoga pada Dopunskim aktom od 22. aprila 1815. Posle njegovog konanog svrgavanja, reakcija je jo vie uzela maha. To se naroito manifestovalo u izbornom zakonu iz 1820. godine, koji je davao izborno pravo samo veoma tankom sloju bogatih plemia i graana. Jaanje reakcije usledilo je naroito stupanjem na presto arla X. Donet je niz reakcionarnih zakona: o isplati naknada za konfiskovana imanja bivim emigrantima, o uspostavljanju vladajueg poloaja crkve i o krivinim delima protiv crkve. Nezadovoljstvo vladavinom arla X je dostiglo vrhunac, kada je on 25. jula 1830. godine doneo est uredaba koje su neposredno protivreile Ustavnoj povelji i onemoguavale svaku politiku aktivnost: ukinuta je sloboda tampe, rasputena tek izabrana skuptina i izmenjen Izborni zakon. Otpor buroazije ovim uredbama doveo je do julske revolucije 1830. godine. Julska monarhija. Pokret naroda i buroazije sruio je reakcionarni reim arla X. U pogledu novog reima vladala je nesaglasnost izmeu uesnika prevrata. Narodni slojevi su bili za ponovno uvoenje republike, ali je preovladalo reenje koje je predlagala krupna buroazija i na vlast je doveden vojvoda Orleanski Luj Filip, koji je prihvatio vlast 30. jula 1830. godine. Osnovi dravnog ureenja poivali su na donekle izmenjenoj Povelji iz 1814. godine. Smanjen je izborni cenz, ali i pored toga su izborno pravo imali samo najbogatiji slojevi buroazije. Na vlasti je bila finansijska i industrijska buroazija. Zadran je brojan policijski i birokratski aparat izgraen u vreme Napoleonove vlasti. Graanska prava su ograniena, radnicima je zabranjeno svako udruivanje. Meutim i pored toga, rastue klasne suprotnosi su dovele do niza protesta radnika u razvijenim industrijskim podrujima (lionski tkai 1831. godine). Radnici postaju sve znaajnija drutvena snaga, a klasna borba sve otrija. Da bi suzbila radnike pokrete, buroazija je donela 1835. godine zakon kojim su pootrene mere za krivina dela protiv dravne uprave. Sve dubljim klasnim suprotnostima doprinela je i teka ekonomska kriza 1847. godine. Druga republika. Ustanak je izbio 23. februara 1848. godine. U njemu su uestvovali radnici i sitna i srednja buroazija. Tom februarskom revolucijom svrgnut je sa vlasti Luj-Filip i proglaena druga republika. Privremena vlada je usvojila zahteve narodnih masa: ukinuta je cenzura, dato pravo na rad i opte pravo glasa, ukinuto ropstvo u kolonijama i smanjen radni dan. Meutim, ustavotvorna skuptina koja se sastala 4. maja je odbacila sve socijalne zahteve i otvoreno pokazala buroaski karakter nove republike. Buroazija je preduzela energine mere protiv radnika. Kao odgovor na to, radnici su digli novi ustanak, jula 1848. godine koji je krvavo uguen. Ustavotvorna skuptina je proglasila Ustav4. novembra 1848. godine. Ustav proglauje stvaranje demokratske, jedinstvene i nedeljive republike. Istiu se principi vii od zakona:

174

sloboda, jednakost i bratstvo. Osnov drutva ine porodica, rad, svojina i drutveni red. Proglaeno je i pravo na rad i obezbeenje izvesnih socijalnih prava (obrazovanje, pomo i dr.). Suverenost neotuivo i nezastarivo pripada narodu. Graanima se garantuju graanska prava i slobode: lina sloboda, suenje po zakonu, nepovredivost stana, sudska nadlenost, sloboda uverenja, skupova i manifestacija i neprikosnovenost svojine. Javna vlast potie od naroda. Usvaja se princip podele vlasti. Zakonodavnu vlast ima skuptina koja se bira optim, neposrednim izborima i tajnim glasanjem. Ukinut je cenz, birako pravo imaju svi punoletni mukarci koji imaju graanska i politika prava. Izvrnu vlast ima predsednik republike, koji se bira na etiri godine. Predsednik podnosi skuptini zakonske predloge, brine o izvrenju zakona, zakljuuje i ratifikuje meunarodne ugovore i imenuje inovnike. Vlast vri preko ministara, koji premapotpisuju njegove akte. Zajedno sa njima i svim vriocima upravne vlasti odgovoran je za svoj rad naroitom sudu. Dravni savet je organ koji imenuje narodna skuptina. Pretresa zakonske predloge i pravila o radu upravnog aparata. Ranija organizacija lokalne vlasti nije menjana. Ustav je imao izrazito buroaski karakter. Graanska prava i slobode su formulisana na izrazito restriktivan nain. Za predsednika republike je 10. decembra izabran Luj Napoleon, sinovac Napoleona Bonaparte. Da bi spreila pokuaje levih liberalnih republikanaca da u skuptini steknu uticaj, buroazija je 1850. godine donela Izborni zakon kojim je ogranieno izborno pravo. Utvren je boravini cenz i oduzeto izborno pravo onima koji su bili kanjavani zbog lanstva u tajnim drutvima i uea u ustancima i zbog uvreda vlasti. Koristei suprotnosti koje su dolazile do izraaja u drutvu, Luj Napoleon je pripremao i 2. decembra 1851. godine i izvrio dravni udar. Raspustio je skuptinu i dravni savet i utvrdio novi izborni red. Pod policijskim pritiskom, narod je plebiscitom odobrio ove promene Predsednik je januara 1852. godine izdao novi Ustav. Ovaj se Ustav zasnivao uglavnom na principima Ustava iz godine VIII, na kome je Napoleon temeljio svoju carsku vlast. Predsednik u svojim rukama usredotouje svu vlast, samo je forma ostala jo republikanska. Drugo carstvo. Carstvo je formalno proglaeno 7. novembra 1852. godine. Proglasio ga je, senatus-konzultom, senat, na zahtev predsednika. To je potvreno plebiscitom 21. novembra. Luj Napoleon je proglaen za cara pod imenom Napoleon III. On je vlast stekao uglavnom kao predstavnik najmnogobrojnijeg sloja u Francuskoj sitnih seljakih posednika, koji su u njemu videli nadu na povraaj stare veliine Napoleonove Francuske. Za vreme drugog carstva ojaala je birokratija i vojska. Svetenstvo je uivalo snanu podrku cara. Finansijski i industrijski kapital se ubrzano razvija, paralelno sa pauperizacijom radnih masa. Nizom mera su ograniena graanska prava, uvedena je cenzura i proirena su ovlaenja policije. Poslednjih godina drugog carstva dolazi do ojaanja opozicije i donoenja progresivnijih propisa. Na kraju 1870. godine Napoleon III pristupa donoenju novog ustava, kojim se, kao to je u uvodu napomenuto, vraa na velika naela revolucije. Meutim, u sutini se nije nita bitno izmenilo u ustavnom ureenju drave. Carstvo nije izdralo potrese kojima je bilo izloeno u ratu s Pruskom 1870/71. godine. Francuska vojska je poraena, a car zarobljen, 1. IX 1870. godine. Ve 4. septembra 1870. godine u Parizu je proglaena republika (trea republika). Formirana je vlada narodne odbrane koja je kapitulirala i sklopila s Pruskom preliminarni mir u Parizu 26. februara 1871. godine. Narod Pariza je na to odgovorio ustankom, 18. marta 1871. godine, koji predstavlja prvu proletersku revoluciju u svetu, parisku komunu. Ustanak je uguen posle 70 dana uz pomo Prusa. Mirom u Frankfurtu na Majni je Francuska izgubila Alzas i veliki deo Lorene i primorana da plati veliku ratnu odtetu. RAZVOJ FRANCUSKE DRAVE OD 1871. DO 1914. GODINE 175

Opte crte drutvenog i politikog ivota Francuske. Razvoj francuske drave posle proglaenja tree republike i pada pariske komune obeleen je pre svega burnim stranakim borbama. Stvoren je itav niz razliitih politikih stranaka i grupa, koje izraavaju ekonomske i politike interese pojedinih delova francuskog drutva. Najbrojniji drutveni sloj u Francuskoj inili su seljaci, vlasnici preteno sitnog zemljinog poseda, po svojim uverenjima mahom monarhisti i klerikalci. Identina politika uverenja ima i najkrupnija francuska buroazija, nosilac krupnog industrijskog i finansijskog kapitala i velikog zemljinog poseda. Proglasivi republiku 1870. godine, oni su smatrali da e na nju pasti odgovornost za nepovoljan ishod rata sa Pruskom. Buroazija je bila uplaena revolucionarnim pokretima radnika 1848. i 1871. koji su je primorali da proglasi republiku. Meutim, posle pada komune, monarhistike tendencije poinju da slabe i pristalice republike postaju brojnije. Otuda u politikom ivotu Francuske deluju mnogobrojne politike stranke i grupe. Monarhisti se dele na pristalice orleanske i burbonske dinastije i bonapartiste, a republikanci na umerene republikance, radikale i socijaliste. Ove stranke jo nisu bile potpuno formirane kao klasine buroaske politike partije. Nisu imale brojnu lansku osnovu, vru organizaciju ni tano utvrene politike programe. Krajem XIX veka jaaju suprotnosti i unutar francuske vladajue klase. Suprotstavljaju se krupni industrijski i finansijski kapital velikom posedu i bogatom seljatvu, to je dovelo do jo veih pomeranja u postojeoj partijskoj strukturi, cepanja partija i odvajanja nezavisnih, liberalnih, radikalnih i drugih frakcija. U ovo vrame francuska privreda se burno razvija, jaa industrija i raste finansijski kapital, to e Francuskoj dati nadimak zajmodavca Evrope. Prirodna posledica ovakvom razvoju privrede bilo je stvaranje ogromnog kolonijalnog carstva, koje je predstavljalo bogatu sirovinsku bazu i trite za francuski kapital. Francusko kolonijalno carstvo je zauzimalo povrinu od preko 8 miliona km2 i po prostoru i broju stanovnika zaostajalo jedino za britanskim. U pogledu kolonijalne i spoljne politike dolazilo je do razilaenja izmeu politikih stranaka. Predstavnici sitne buroazije i proletarijata nisu odobravali ekspanzivnu kolonijalnu politiku. Osnovni cilj spoljne politike Francuske gledali su u revanu Nemakoj. Iako je posle surovog uguenja pariske komune radniki pokret bio privremeno zamro, dolo je ubrzo do njegovog oivljenja. Osnovani su radniki savezi, koji su odrali nacionalni kongres u Parizu 1876. godine, a uskoro je il Ged (Guesde) osnovao prvi raniki list Jednakost. Na treem radnikom kongresu u Marseju 1879. godine je reeno da se osnuje posebna Radnika socijalistika partija i usvojen je program u ijoj izradi je uestvovao i Marks. U partiji je 1882. godine dolo do cepanja, te su se odvojili posibilisti. Za razliku od centra stranke (koji se nazivao gedisti), ova je frakcija smatrala da je cilj borbe mogue (possible) ostvariti po etapama. Ovaj deo stranke inili su sitnoburoaski elementi, koji su verovali da je mogu kompromis sa buroazijom. Borba radnika je dovela 1884. godine do legalizovanja sindikalnih saveza. Rastui uticaj radnikog pokreta i njegov politiki znaaj su doveli i do uea radnika u narodnoj skuptini. Jaanje radnikog pokreta osamdesetih godina u Francuskoj i u drugim evropskim zemljama je omoguilo sazivanje radnikog kongresa u Parizu 1889. godine i osnivanja Druge internacionale. Devedesetih godina socijalisti dobijaju sve vei znaaj u politikom ivotu Francuske, ali se cepaju u nekoliko frakcija. Najdublji rascep izmeu socijalista je nastao povodom Drajfusove afere. Ove su nesuglasice dovele do stvaranja dveju nezavisnih socijalistikih partija: socijalistike stranke Francuske (gedisti) i Francuske socijalistike strane (posibilisti na elu sa oresom), koje su se ponovo ujedinile tek 1905. godine. Uticaj partije u masama je bio sve vei, te je ona pred rat imala u skuptini 101 poslanika. Kao i veina socijalistikih partija Evrope i Francuska je u ratu zauzela nacionalovinistike stavove. Posle rata ona se konano pocepala na komunistiku i socijalistiku partiju.

176

Ustavni razvitak Francuske od 1870. do 1918. godine. Posle poraza francuske vojske u ratu sa Pruskom, narodna skuptina je 4. IX 1870. proglasila republiku. Kada je uguena pariska komuna, ponovo se rasplamsala borba oko oblika vladavine. Vodila se ogorena bitka izmeu trojice kandidata za francuski presto, koje je podravala veina seljaka u skuptini (assemble des ruraux). Ove su borbe u prilinoj meri diskreditovale monarhiju, te su prevladale pristalice republikanskog ureenja. Privremeno ustavno stanje je potrajalo nekoliko godina, jer su osnovni ustavni zakoni doneseni tek 1875. godine. U borbi oko oblika vladavine su monarhistima najsnaniju podrku pruali klerikalci. Monarhisti i klerikalci su i posle donoenja ustava 1875. godine nastavili borbu protiv republikanskog ureenja, Godine 1877. je tadanji predsednik republike Mak-Maon (MacMahon), u sutini monarhista, pokuao da izvri dravni udar i uvede monarhiju. Dravni udar je propao i Mak-Maon je dao ostavku. Ustavnim zakonom iz 1884. godine je utvreno da se republikanski oblik vladavine u Francuskoj ne moe podvrgavati reviziji. Ustavni zakoni kojima je utvreno dravno ureenje bili su Zakon o organizaciji vlasti, Zakon o organizaciji senata, Zakon o uzajamnim odnosima vlasti i Zakon o izboru senata i skuptine poslanika. Vrhovni organi dravne vlasti su po ovim zakonima skuptina ili komora, senat i predsednik republike. Izbori za skuptinu su odravani svake etvrte godine. Pravo glasa je bilo opte, postojao je cenz pola i boravita od 6 meseci. Birako pravo nije imala vojska i mornarica. Cenz boravita je oduzimao birako pravo radnicima koji su u potrazi za poslom esto menjali mesto boravka. Izborni sistem nije obezbeivao srazmeran broj poslanika u odnosu na broj glasaa. Izbori za senat su bili dvostepeni. lanove senata su birale izborne kolegije, koje su inili lanovi lokalnih organa vlasti, predstavnici imunijih slojeva. Od 300 lanova senata, 75 lanova je imenovala doivotno narodna skuptina. Narodna skuptina i senat imaju zakonodavnu vlast. Pravo zakonodavne inicijative imaju oba tela, ali zakone finansijske prirode raspravlja prvo skuptina. Za donoenje zakona potrebna je saglasnost oba tela. Predsednik republike se bira na zajednikoj sednici oba doma, skuptine i senata, za period od 7 godina. Predsednik republike je imao iroka ovlaenja. Imao je pravo zakonodavne inicijative i pravo suspenzivnog veta na ve izglasane zakone. Uz saglasnost senata mogao je raspustiti narodnu skuptinu. Predsednik sklapa meunarodne ugovore, postavlja inovnike i ima pravo pomilovanja. U praksi tree republike uticaj predsednika je bio daleko skromniji nego to je po ustavnim odredbama izgledalo. Svoje pravo veta on nije nikad koristio. Predsednik nije imao stvarni uticaj prilikom utvrivanja sastava vlade. Voenje spoljne i unutranje politike prelo je na kabinet. Predsednik je uglavnom zadrao poasnu i reprezentativnu ulogu. Vlada stoji na elu izvrne vlasti i ima parlamentarni karakter, tj. proizlazi iz parlamentarne veine i odgovorna je skuptini i senatu. S obzirom na postojanje velikog broja politikih stranaka i vrlo dinamian stranaki ivot i borbe, parlamentarni karakter vlade je doveo do dvaju naizgled protivrenih posledica. S jedne strane je dolazilo do estih promena vlade, zbog menjanja brojnog odnosa stranaka u skuptini. S druge strane pak, jaa uloga vlade, tj. pojedinih istaknutih visokih inovnika, lanova ministarstava, od kojih su neki bili dugo na vlasti, u raznim vladama. Izvrna vlast je u ovom sistemu bila veoma znaajan politiki faktor. Pored izvrne, vlada zadire u zakonodavnu vlast. Putem tzv. reglmana (reglement) ona obavlja dosta znaajnu zakonodavnu delatnost. Lokalna uprava se nije menjala od Napoleonovog vremena. Ona je bila samo dopunjavana i usavravana novim propisima, ali su njene osnove ostale iste. Ustavni poredak je donekle menjan u nekoliko mahova: 1879, 1884. i 1926. godine. Za predsednika republike nije mogao biti biran lan neke od francuskih dinastija. Izmenjen je delimino sistem izbora i sastav senata. 177

Iz ustavnih zakona 1875. godine sasvim su izostale odredbe o graanskim pravima i slobodama. Tek 1881. godine je priznata sloboda tampe, zbora i dogovora, ali je zakonima iz 1893. i 1894. godine sloboda tampe bitno ograniena. To je obrazlagano uestalim anarhistikim akcijama tih godina, ali je vladajuoj buroaziji to bio izgovor i za ogranienje delatnosti radnike tampe. Francuska republika je u crkvi imala upornog protivnika. Sukobi izmeu drave i crkve nastavljeni su i za vreme tree republike. Poetkom XX veka se ovaj sukob zaotrio, povodom uea crkve u nastavi. Krajem 1905. godine je donesen Zakon o odvajanju crkve od drave u Francuskoj. Po ovom zakonu je drava osigurala slobodu veroispovesti i bogosluenja, ali je rad crkve pod nadzorom vlasti. U pogledu materijalnog poloaja crkva je izjednaena sa svim ostalim organizacijama, kulturnim, sportskim i drugim. Imovina crkve je prela potpuno u ruke drave. Zbog ovog zakona su 1906. godine prekinuti diplomatski odnosi izmeu Francuske i Vatikana. PRAVO Graansko pravo izgradnja buroaskog pravnog sistema za vreme revolucije. Kao to je francuska revolucija prouzrokovala duboke promene u drutvenim odnosima i politikoj nadgradnji, tako je ona unitila i feudalni pravni sistem i stvorila uslove za izgradnju novih pravnih ustanova. U vreme revolucije nije dolo, niti je moglo doi do stvaranja potpunog pravnog sistema. Burne drutvene promene i smena pojedinih slojeva buroazije na vlasti nisu dozvolili da se odmah izgradi jedan celovit pravni sistem. Uslovi za to su bili stvoreni kasnije, tek onda kada se pobednika buroazija uvrstila na vlasti. Za vreme revolucije su samo utvreni osnovni principi na kojima e se pravo dalje razvijati i regulisana neka pitanja drutvenog ivota. Prvi korak u izgradnji buroaskog pravnog sistema bilo je proglaenje pravne jedna-kosti i ukidanje feudalnih odnosa. Ovi osnovni principi su formulisani u Deklaraciji prava oveka i graanina. Ukidanje feudalnih odnosa i uspostavljanje slobodne svojine na zemlji kao osnovnom sredstvu za proizvodnju je bio prvi uslov za napredak kapitalistike proizvodnje. Sloboda i pravna jednakost su takoe nuni uslovi za funkcionisanje kapitalistike privrede, kao privrede zasnovane na slobodnoj inicijativi i slobodnoj volji stranaka u ugovoru. Izmeu kapitalista i radnika se zakljuuje ugovor, bez elemenata vanekonomske prinude. Revolucija istie slobodu i ravnopravnost svih ljudi, to protivrei feudalnom prav-nom sistemu, gde vlada pre svega staleka nejednakost, pa zatim nejednakost polova i nejednakost pripadnika raznih veroispovesti. Akti revolucije su ukinuli plemike privilegije i razlike u pravnom poloaju pripadnika raznih religija. enama je data graansko-pravna sposobnost, ali ne potpuna. Politika prava ene nisu dobile. U kolonijama je ukinuto ropstvo. Druga krupna promena izvrena je u oblasti svojinsko-pravnih odnosa. Ukinuti su feudalni odnosi, iako ne odjednom. Prvi akti kojima su regulisani svojinski odnosi bili su doneseni 5-11. avgusta 1789. godine. Iako su deklarativno ukinuli feudalne odnose, njima je predvien otkup, a zadrane su i brojne seljake obaveze prema feudalcu. Ukidanje feudalnih odnosa proglaeno je i dekretom od 25. avgusta 1792. godine, ali je i tom prilikom zadrana naknada za neke feudalne terete, Istovremeno je drava oduzela zemlje i sekvestrirala imanja feudalaca koji su emigrirali. Zajedno sa dotadanjim dravnim posedima sva je ova zemlja prodavana seljacima. Tim putem je u Francuskoj stvoren brojan sloj malih seoskih posednika. Za vreme jakobinske diktature je nastavljeno jaanje privatne svojine. Doneseno je nekoliko agrarnih zakona, izmeu ostalog su optinske zemlje dodeljene seljacima. Najvaniji je bio dekret od 17. jula 1793. godine kojim su potpuno ukinuti feudalni odnosi, sada bez ikakvih naknada.

178

Da bi se u punoj meri razvila robna proizvodnja, bilo je neophodno ukinuti niz feudalnih ustanova koje su ometale slobodnu trgovinu. To su bile mnogobrojne unutranje carine, a isto tako i sitniarsko regulisanje proizvodnje i razmene svojstveno cehovskim organizacijama. Slobodna trgovina je bila proglaena u nekoliko mahova, iako je zbog teke privredne situacije dolazilo do ogranienja prometa nekih proizvoda i maksimiranja cena. Puna sloboda ugovaranja je omoguila i punu eksploataciju radnika. Drava se nije meala u uslove ugovora zakljuenog izmeu radnika i poslodavca. Najkrupnija promena koje je u oblasti porodinog prava donela revolucija bilo je otklanjanje crkvene jurisdikcije od ove oblasti. Brak je dobio svetovni karakter. Zakljuenje braka ima karakter graanskopravnog ugovora, koji se sklapa pred dravnim organima. Brana punoletnost je odreena na 13 i 15 godina. Brane smetnje su samo srodstvo u pravoj liniji i izmeu brata i sestre. U strogo porodina pitanja drava se ne mea, ali se predvia uee neke vrste porodinog saveta u reavanju problema i sporova u porodici. Neka pitanja porodinog ivota, vrenje roditeljske vlasti, sporove izmeu suprunika reava porodini sud, koji ine etiri najblia srodnika obe strane, po izboru stranaka. Dravni sud ima ulogu druge instance u ovim pitanjima. Ovaj porodini sud odluuje, zajedno s roditeljima, o popravnim merama za decu. Doputen je razvod braka. U nekim sluajevima razvod je doputen na inicijativu jednog branog druga (u sluaju duevne bolesti, osude na kaznu zbog tekog krivinog dela, dugog odsustva, grubog postupanja), ali se moe sprovesti i kad postoji obostrana saglasnost supruga zbog neslaganja karaktera. Ovo neslaganje je u dosta dugotrajnom postupku trebalo da utvrdi porodini sud, da bi se izbegli lakomisleni i bezrazloni razvodi. Feudalno pravo je poznavalo niz razliitih sistema nasleivanja, u zavisnosti od vrste imovine koja se nasleuje i od toga u kojoj oblasti ivi de cuius. Neravnopravnost prilikom nasleivanja je naroito dolazila do izraaja prilikom nasleivanja feudalne svojine. Ovde su uinjene i prve izmene. Dekret od 15. marta 1790. godine je eliminisao pravo prvoroenja i dao i enama nasledno pravo. U kasnijem zakonodavstvu se ograniuje testamentalno nasleivanje. Testamentom se moe rasporediti samo jedna desetina ili jedna estina imovine, a osnovnim nainom nasleivanja se smatra zakonsko nasleivanje, u kome su ravnopravna sva deca. Progresivna norma koju je uvelo revolucionarno zakonodavstvo je izjednaenje priznate vanbrane dece sa branom prilikom nasleivanja. Ve u vreme termidorske reakcije, ove su odredbe izmenjene i proiruju se prava zavetaoca. Zajednika karakteristika svih ovih graanskopravnih propisa je njihovo jedinstveno vaenje na celoj dravnoj teritoriji. Za razliku od partikularizma feudalnog prava, sistem buroaskog prava koje je poelo da se izgrauje u revoluciji, poeo je da se gradi kao jedinstven sistem, iji e propisi vaiti za celu zemlju. U vreme revolucije pravo je tek poelo da se stvara, doneeni su pojedini propisi koji su regulisali samo neka najvanija pitanja, tako da jo nema potpunih, sveobuhvatnih zakona, jo nije doio do kodifikacija. Formirana je komisija za izradu graanskog zakonika, koja je nainila i nekoliko projekata, ali su oni odbacivani. Do kodifikacije je dolo kasnije, kada se buroaska drava konsolidovala i organizovala. Razvoj graanskog prava posle 1804. godine. Vrhunac zakonodavne aktivnosti nove buroaske francuske drave predstavljali su Napoleonovi zakoni, naroito Graanski zakonik, po Engelsovim reima uzorni zbornik zakona buroaskog drutva. Svojim Graanskim zakonikom (Code civil, nazvan esto i Code Napoleon), Napoleon je eleo da uvrsti poloaj drutvenih slojeva koji su bili glavni oslonac njegove vlasti seljatva i krupne buroazije. Zakonik je konano i celovito pravno fiksirao sve one principe koji su izgraeni u toku revolucije i ispoljili se u pojedinim zakonima: ukidanje feudalnih odnosa, jednakost svih graana pred zakonom, neprikosnovenost privatne svojine i slobodu inicijative. Njegov posebni znaaj je u prevazilaenju feudalnog partikularizma i jedinstvenom vaenju. U nekim oblastima

179

graanskog prava Graanski zakonik ini korak unazad u odnosu na revolucionarno zakonodavstvo, naroito u porodinom pravu. Napoleonov zakonik deli graansko pravo na graansko i trgovako. Trgovako je kasnije regulisano posebnim zakonikom, tako da Zakonik sadri samo graanskopravne norme u uem smislu. Deli se na uvodnu glavu i tri knjige. U prvoj knjizi su odredbe o licima, o pravnoj i poslovnoj sposobnosti, branom i porodinom pravu. Nema optih pravila o pravnim licima, jer je postojala bojazan da bi pod vidom pravnih lica mogle oiveti neke feudalne, naroito crkvene ustanove. Druga knjiga sadri propise o svojini i drugim stvarnim pravima, naroito relevantnim za seoska gazdinstva (slubenosti, plodouivanje). Trea knjiga regulie naine pribavljanja svojine. Tu spada nasledno, obligaciono i zalono pravo. Najvanije mesto u Zakoniku ima pravo svojine kao najpotpunije pravo korienja, uivanja i raspolaganja stvari. U branom pravu je zadran graanski brak, koji se zakljuuje pred graanskim inovnicima. Porodica je zasnovana na vlasti mua nad enom, njenom linou i imovinom. ena je duna muu pokornost. Ona ne moe bez odobrenja mua pribavljati i otuivati imovinu niti istupati pred sudom. Imovinski reim meu suprunicima moe biti razliit, a utvruje se ugovorom pre zakljuenja braka. Ako ugovor nije predviao drugaije reenje, mu upravlja eninom imovinom. Mu ima samo obavezu da izdrava enu, ali bez ikakvih obezbeenja njene imovine. Razvod je doputen, ali samo u odreenim sluajevima. Neravnopravnost supruga je naroito vidljiva u sluaju branog neverstva. Mu je mogao traiti razvod u svim sluajevima branog neverstva, a ena samo ako bi mu doveo ljubavnicu u zajedniko domainstvo. Zadran je izvesno vreme (do 1815. godine) i razvod na osnovu obostrane saglasnosti, ali je procedura bila veoma komplikovana i dugotrajna. Za razliku od revolucionarnog zakonodavstva, gde se govori o roditeljskoj vlasti, Zakonik priznaje oinsku vlast. Samo izuzetno ta vlast prelazi na majku. Deca su obavezna na poslunost. Pod oevom vlau su bivala do punoletstva. Bez njegove saglasnosti nisu mogla sklopiti brak niti napustiti roditeljsku kuu. Zakonik zabranjuje istraivanje vanbranog oinstva. U naslednom pravu takoe dolazi do promene. Proirena su prava zavetaoca u raspolaganju imovinom putem testamenta. Da bi se zatitili i interesi zakonskih naslednika, postavljena su izvesna ogranienja testamentalnom raspolaganju. Zavetalac je mogao raspolagati odreenim delom imovine, u zavisnosti od toga koliko ima dece. Zakonik priznaje nasledno pravo veoma irokom krugu zakonskih naslednika, sve do 12. stepena srodstva. Blii stepen srodstva iskljuuje dalji. Ako nema zakonskih naslednika imovina prelazi na suprunika. Priznata vanbrana deca imaju ogranieno pravo nasleivanja. Ugovorima je u Napoleonovom Zakoniku posveena posebna panja. Ugovor predstavlja uslov i pravni izraz robne proizvodnje. Stranke imaju punu slobodu u pogledu sadrine ugovora, s tim to ona ne sme vreati zakon. Sporazum zakljuen po zakonu postaje zakon za stranke, koje su ga sklopile (l. 1134). Graanski zakonik je imao veliki uticaj na zakonodavstvo mnogih evropskih drava. Pored njega Napoleon je doneo i Zakonik o graanskom parninom postupku 1806. godine i Trgovaki zakonik 1807. godine. U drugoj polovini XIX veka je dolo do deliminih izmena nekih instituta graanskog prava. Doneseni su propisi o razvodu braka, kojima je razvod olakan, uveden je odvojen ivot supruga. Proirena su prava dece i priznata nasledna prava vanbrane dece. Krivino pravo. Krivino pravo je pretrpelo takoe korenite promene. Isti oni principi koji su uli u temelje graanskog prava, a formulisani su bili u Deklaraciji prava oveka i graanina, lee i u osnovama krivinog prava. Ideje na kojima e se izgraditi francusko krivino pravo nastale su jo u engleskoj buroaskoj revoluciji i formulisane su u radovima engleskih mislilaca. Potpunije su bile 180

razvijene u francuskoj prosvetiteljskoj filosofiji. Te ideje su sistematizovane u tzv. klasinoj koli krivinog prava, iji je najistaknutiji lan Italijan Bekarija. U svome najvanijem delu 0 krivinim delima i kaznama Bekarija dosledno primenjuje osnovna naela buroaske demokratije na krivino pravo i utvruje osnovna pravila: nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege (nema krivinog dela ako nije predvieno u zakonu, nema kazne ako nije propisana u zakonu), jednakost graana pred krivinim zakonom i proporcionalnost kazne uinjenom delu. Nekoliko odredaba Deklaracije (l. 6, 7, 8, 9) neposredno se zasniva na Bekarijinim pravilima i razrauje ih. Zakon je jednak za sve. Niko ne moe biti kanjen drugaije nego na osnovu zakona, koji je donesen pre izvrenja krivinog dela. Niko ne moe biti okrivljen, zadran ili zatvoren, sem u sluajevima propisanim zakonom, i propisanim nainom. Svako se smatra nevinim, dok se ne proglasi krivim. Prvi krivini zakonik je donesen 25. septembra 1791. godine. U njemu su razraene osnovne postavke krivinog prava sadrane u Deklaraciji. Zakonik sadri opti i posebni deo. Iako je u optem delu istaknuto pravilo o srazmernosti kazne uinjenom delu, u posebnom delu je kazna utvrena u apsolutno odreenoj visini, to nije omoguavalo sudiji da kaznu odmeri prema teini samog dela. Krivina dela se dele na ona protiv javnog poretka i protiv privatnih lica. Snanu krivinopravnu zatitu dobila je svojina, kao neprikosnoveno pravo. Osim krivinog zakonika, zakonodavna skuptina, irondinski konvent i jakobinski konvent su donosili i niz pojedinanih krivinopravnih propisa, kojima su regulisana neka aktuelna pitanja. Tako su 1791. godine izdati dekreti protiv emigranata i nezakletih svetenika. irondinski konvent je decembra 1792. godine doneo dekrete o hapenju lica koja ometaju trgovinu, a marta 1793. godine je ustanovio specijalni sud za izvianje kontrarevolucionarnih delanja. U vreme jakobinskog terora, krivini karakter imaju dekret o sumnjivim licima i dekret o revolucionarnom sudu. Najvei krivini zakonici doneseni su posle termidorskog prevrata i stvaranja prvog carstva kada su uvreni kapitalistiki odnosi i vlast buroazije. To su Zakonik o krivinom postupku (Code d'instruction criminelle) 1808. godine i Krivini zakonik (Code penal) 1810. godine. Krivini zakonik je konano utvrdio i pravno zatitio tekovine revolucije i vlast buroazije. U njemu su sauvani principi utvreni u Deklaraciji. U razradi tih principa se oituje klasni interes buroazije. Posebno strogo je zatiena privatna svojina, brojna su politika krivina dela (zabranjuju se, izmeu ostalog, trajkovi). Istovremeno je on u odnosu na Krivini zakonik iz 1791. godine reakcionarniji jer je sauvao neke kazne feudalnog prava (odsecanje ruku za oceubistvo, igosanje, izlaganje na sramnom stubu). Krajem XIX veka donesena su dva krivina zakona: o doivotnom progonstvu 1885, i o anarhistima 1894. godine. Kanjenici su progonjeni doivotno u Gijanu uglavnom za dela u povratu. Zakon o anarhistima je primenjivan i na lanove radnikih partija. U procesnom pravu je takoe dolo do velikih izmena. Okrivljenom su garantovana u postupku njegova prava. Umesto inkvizicionog je uveden kontradiktorni postupak, a umesto pismenog, usmeni i javan. Ove su izmene izvrene postupno, pojedinim dekretima ustavotvorne i zakonodavne skuptine. Ustav iz 1791. godine je u skladu sa principom podele vlasti odvojio sudske organe od izvrnih. Utvrena je i izbornost sudija. Procesualne principe je najobuhvatnije razradio Dekret od 21. oktobra 1791. godine. Po ovom zakonu je prihvaena presumpcija nevinosti, odvojeno je krivino od graanskog pravosua, razraena je delatnost porote, utvrena su naela javnosti i kontradiktornosti, data diskreciona vlast predsedniku suda i afirmisano unutranje ubeenje suda u procesu donoenja reenja. Postupak pred revolucionarnim sudom je ureen posebnim dekretom 10. jula 1794. godine.

181

I Zakonik o krivinom sudskom postupku iz 1808. godine predstavljao je klasini izraz buroaskih pravnih shvatanja i posluio kao uzor mnogim zemljama. On je prvi isto procesualni zakon koji je donesen u svetu. Zakonik utvruje trostepeno krivino sudstvo, koje odgovara i podeli krivinih dela na prekraje, istupe i prestupe. Uz sud postoji prokuratura, organ javne optube. To je sudska policija i organ koji vri nadzor nad zakonitou rada sudskih slubenika. Kontradiktorni postupak je uglavnom prevladao nad inkvizicionim, iako ne u svim fazama postupka. U prethodnoj fazi postupak je samo inkvizicioni, to je izmenjeno donekle tek 1897. godine, tako da se moe govoriti o meovitoj formi procesa.

4. NEMAKA BUROASKA DRAVA I PRAVO


PROCES UJEDINJENJA NEMAKE DRAVE Rajnski savez. U XVII i XVIII veku carska vlast u Nemakoj sve vie slabi, a jaaju vladari pojedinih nemakih oblasti i dravica. Nemaka se sastojala od vie od tri stotine drava i gradova. Meu ovim dravama najvee i politiki najmonije su bile Austrija i Brandenburg Pruska. U to vreme se i ne moe govoriti o jedinstvenoj nemakoj dravi. Politika rascepkanost i razjedinjenost onemoguili su stvaranje jedinstvene nacije, to je u to vreme bilo zavreno u zapadnim zemljama, Francuskoj i Engleskoj. Krupne promene u sudbini nemakih drava i naroda poele su sa Napoleonovim ratovima. U ratu koji je vodio protiv tree saveznike koalicije (Engleska, Rusija, Austrija i vedska) 1805. godine, na Napoleonovoj strani su se nale i neke nemake drave (Bavarska, Baden, Virtemberg). Pobedivi Austriju i Rusiju kod Ulma i Austerlica 1805. godine, Napoleon je mirom u Pounu (Bratislavi), naterao Austriju na teke teritorijalne i druge ustupke. Napoleonovi nemaki saveznici su uveali svoje teritorije, a Bavarska i Virtemberg su postali kraljevstva. Ostavi neutralna u ovom ratu, Pruska se saglasila sa novim teritorijalnim reenjima. Neposredna posledica poraza Austrije bila je i konana formalna propast Nemakog carstva. Nekoliko nemakih zemalja je istupilo iz carstva i pod Napoleonovim protektoratom stvorilo 1806. godine tzv. Rajnski savez (Rajnska konfederacija). Car Franja II je 1806. godine izjavio da je prestala carska dunost. Ve ranije, 1804. godine on se pod imenom Franja I proglasio za austrijskog cara. U Rajnski savez je ulo 16 nemakih dravica. Francuska je objavila da ne priznaje Nemako carstvo, a francuski poslanik je 1. avgusta 1806. godine predao rajhstagu akte o formiranju Rajnskog saveza. Savezni organ je bila skuptina sa seditem u F'rankfurtu, sastavljena od dva doma, kraljevskog i kneevskog. Predsednitvo skuptine, sa titulom knezaprimasa dobio je frankfurtski veliki vojvoda. Do 1811. godine veina nemakih drava bile su lanice Rajnskog saveza. Neke nemake teritorije, hanzeatske gradove i celo severozapadno primorsko podruje Francuska je anektirala. Stvorene su i neke nove drave, npr. Vestfalija, koju je Napoleon poverio na upravu svome bratu eromu, i Varavsko vojvodstvo, pod upravom saksonskog kralja. U nemakim zemljama su sprovedene mnoge reforme drutveno-ekonomskog ureenja i dravne uprave. Ukinuto je kmetstvo i pojedina iskljuiva prava feudalaca, proglaena je sloboda vere. Rasputene su zemaljske staleke skuptine. Poboljana je sudska organizacija, odvojeno je sudstvo od uprave. Naroito su brojne bile liberalne reforme u Vestfaliji. Meutim, francuska vlast u nemakim zemljama je izazivala snane otpore. Budui stalno u ratu, Napoleon je nizom raznovrsnih obaveza za vojne potrebe teko optereivao nemako stanovnitvo. Ve posle ustanka panaca protiv francuske vlasti, poinju i u nemakim zemljama da se javljaju ideje o otporu protiv Francuza. Kada je Austrija 1809. godine ponovo zaratila protiv Napoleona, dolo je do manjih ustanaka i u severnim nemakim zemljama. Posle tekog 182

francuskog poraza u Rusiji 1812. godine izbija ustanak u Pruskoj, te tako najvei deo nemakih zemalja biva zahvaen borbom protiv Francuza. U tzv. bici naroda kod Lajpciga 1813. godine Napoleonu se suprotstavila etvrta koalicija u kojoj su sada pored Engleske, Rusije i Austrije uestvovale i Pruska i druge ne-make zemlje. Ovaj poraz je znaio i raspad Rajnskog saveza. Nemaki savez. Posle Napoleonove abdikacije 11. IV 1814. godine, zakljuen je 30. V 1814. godine Pariski mirovni ugovor. Po tome ugovoru nemake zemlje su proglaene za samostalne drave, udruene u federativni savez. Blia organizacija ovog saveza nije utvrena. To je uinjeno posle bitke kod Vaterloa i Napoleonovog konanog poraza, na Bekom kongresu 1815. godine. Na tome sastanku vladara i diplomata pobednikih zemalja je trebalo urediti politike odnose i dravne granice u Evropi posle Napoleonovog pada. Na Bekom kongresu je Nemakim saveznim aktima od 35 nemakih drava i 4 grada juna 1815. godine stvoren Nemaki savez. Ureenje Saveza je donekle izmenjeno 1820. godine Bekim saveznim aktima. Nemaki savez je bio dosta labav savez drava. Jedinstveni organ ovog saveza inila je savezna skuptina (Bundesversammlung), koju su inili opunomoeni predstavnici drava, pod predsednitvom Austrije. Sedite skuptine bilo je u Frankfurtu. lanovi skuptine su bili samo predstavnici svojih vlada i nisu delovali samostalno. Odluke su se mogle donositi u plenumu ili u uem veu. U uem veu je 11 drava imalo po jedan glas, a ostale su drave istupale u grupama. Plenum je odluke donosio obino dvotreinskom veinom, a za vanije odluke se traila jednoglasnost. Savez je mogao voditi samo odbrambene ratove. U sluaju rata, lanice Saveza su bile dune da mobiliu odreen broj vojnih jedinica. Meu lanicama Saveza bili su zabranjeni ratovi. Ako bi dolo do sukoba meu njima, skuptina je mogla poveriti dunost arbitra jednoj od lanica, koja bi donosila odluku o sporu u ime celog Saveza. Savez, dakle, nije imao jedinstvenu vojsku, niti sudske organe. Unutranja organizacija nemakih drava bila je razliita, iako u veini preovlauju konzervativni drutveni odnosi. U nekim nemakim dravama su uvedene staleke skuptine sa savetodavnom ulogom, a neke su drave postale ustavne monarhije. Pod uticajem julske revolucije u Francuskoj 1830. godine dolazi do izvesne liberalizacije u pojedinim dravama. Ovaj proces izvesne liberalizacije i ustavnosti nije zahvatio Austriju i Prusku, najmonije nemake drave. U Austriji vlada izrazita reakcija, pod vostvom kancelara Meterniha. U ovo vreme uticaj Austrije meu nemakim dravama postepeno slabi, a sve vei ugled i znaaj dobija Pruska. Razvoj Pruske. U drugoj polovini XVII veka razvija se brandenburka kneevina, kasnija Pruska. Pruska drava imala je karakter apsolutne monarhije. U Pruskoj se razvija birokratski aparat, koji je zamenio dotadanju feudalnu lokalnu upravu. Uvedena je opta vojna obaveza i Pruska vojniki postaje sve snanija. Vrhove dravne uprave i vojske inilo je plemstvo. U XVII i XVIII veku Pruska je nastojala da proiri svoje teritorije prisajedinjenjem drugih nemakih zemalja, da potisne Austriju i stekne prevlast u Nemakom savezu. Za vreme vladavine Fridriha II (1740-1786) Pruska je postala znaajna evropska sila. U ratovima sa Napoleonom, Pruska je u prvo vreme ostala neutralna, a kada je 1806. godine stupila u rat protiv Francuske pretrpela je poraz, kojim je izgubila dobar deo svoje teritorije. Posle mira sa Francuskom izvrene su neke reforme u Pruskoj. Reorganizovana je vojska i dravna uprava, centralna i lokalna, ali time nije okrnjena vlast vladara. U gradovima je uvedena gradska samouprava. Formalno su ukinuti kmetski odnosi, ali je zadrana sudska vlast posednika, a seljak je oslobaanjem od kmetske zavisnosti gubio i zemlju. Ove su reforme doprinele jaanju pruske drave. Ekonomskom razvoju pomoglo je i ukidanje unutranjih carina. Jedinstven carinski sistem je proiren i na druge drave osnivanjem Carinskog i trgovinskog udruenja, koje je kasnije preraslo u Nemako carinsko udruenje. 183

Do 1848. godine, veina nemakih drava je dobila ustavne povelje kojima je omogueno izvesno uee narodnih predstavnika u organima uprave. U Pruskoj je ustavna povelja darovana tek 1847. godine. Njome je omogueno odravanje sabora sa predstavnicima stalea. Revolucija 1848. godine. Francuska revolucija 1848. godine imala je odjeka i u nemakim dravama. Istiu se pored liberalnih i demokratskih zahteva i zahtevi za ujedinjenje nemakih drava. Osnovan je odbor od 17 predstavnika pojedinih drava, koji je aprila 1848. godine predloio saveznoj skuptini nacrt ustava za Nemaku. Ovaj ustav nije stupio u ivot, ali je vaan zbog toga to je posluio kao osnov ustavu kasnijeg Severnoamerikog saveza i Nemakog carstva. Ustavotvorna skuptina se sastala u Frankfurtu 18. maja i poela razmatranje Zakona o privremenoj centralnoj vlasti, koji je prihvaen 28. juna. Ustavotvorna skuptina je Ustav Nemakog carstva proglasila 28. aprila 1849. godine. Poovom Ustavu Nemako carstvo je savezna ustavna monarhija, vladalac nosi naziv car Nemaca i njegov poloaj je nasledan. Car imenuje ministre, koji u njegovo ime vre vlast. Rajhstag se sastoji iz dva doma, doma drava i narodnog doma. Narodni dom ine predstavnici nemakog naroda, koji se biraju neposrednim glasanjem. U domu drava su predstavnici nemakih zemalja, od kojih polovinu biraju narodna predstavnitva tih drava, a polovinu postavlja vlada. Rajhstag donosi zakone, uz saglasnost cara, ali ako car uskrati saglasnost, zakonski predlog postaje zakon posle treeg raspravljanja u rajhstagu. Car je trebalo da bude izabran 28. marta 1849. godine, ali je kandidat za cara, pruski kralj Fridrih Vilhelm IV odbio izbor, jer je ustav smatrao suvie liberalnim. Napredniji deo lanova parlamenta u vidu tzv. krnjeg parlamenta se preselio u tutgart i pokuao bez uspeha da proglasi nemaku republiku. U vezi sa donoenjem ustava izbile su na videlo protivrenosti izmeu nemakih drava. Manje drave su se plaile pruske hegemonije, a uporan protivnik promena bila je i Austrija. Otuda se nemake drave u parlamentu dele na dve grupe. Jedni su eleli da u savez uu sve nemake drave, zajedno sa Austrijom, a drugi su zastupali reenje ujedinjenja bez Austrije, sa pruskim kraljem kao carem. Pruska vlada je pokuala da stvori ui savez drava, Nemaku uniju, unutar postojeeg Nemakog saveza, ali ovaj pokuaj nije uspeo. Austrija je kao predsednik Saveza 1850. godine sazvala plenarnu skuptinu u Frankfurtu. Iako su se u skuptini okupili predstavnici malog broja drava, ona se proglasila saveznom, te je postojanje Nemakog saveza dobilo formalnu potvrdu. U godinama do 1848. i 1849. mnoge nemake drave su uvele ustavno ureenje, sa priznanjem narodnog suvereniteta i deobom vlasti. I u Pruskoj je 1850. godine izdat ustav. Svi ovi ustavi su vremenom pretrpeli konzervativne promene. Zbog prevlasti meu nemakim dravama je 1866. godine dolo do sukoba izmeu Pruske i Austrije, koji je prerastao u rat. Austrija je u ovom ratu pretrpela poraz kod Sadove 1866. godine. Nemaki savez je tada prestao da postoji. Austrija je potisnuta iz Nemake, a severne nemake drave su se ujedinile u Severno-nemaki savez. Formalno ukidanje dotadanjeg saveza nemakih drava proglaeno je na skuptini u Augzburgu 1867. godine. Severnonemaki savez. Formiranje saveza severnih nemakih drava predstavljalo je ostvarenje ranijih planova Pruske, da nezavisno od Austrije organizuje nemake drave. Ustavni nacrt Saveza nainjen je na rajhstagu februara 1867. godine, a stupio je na snagu 1. jula 1867. godine. Pruski ministar Bizmark je postao prvi savezni kancelar. Po Ustavu Severnonemakog saveza predvieno je postojanje sledeih saveznih organa vlasti: predsednika ili prezidijuma saveza, rajhstaga, saveznog vea i saveznog kancelara. Predsednik Saveza bio je nasledno pruski kralj, koji izdaje akte sa premapotpisom saveznog kancelara. Predsednik predstavlja Savez i ima vrhovnu vojnu komandu i nadzor nad lanicama Saveza. Rajhstag ima zakonodavnu inicijativu, ali zakonski predlozi stupaju na snagu tek sa odobrenjem predsednika Saveza i saveznog vea. Bira se optim pravom glasa. Savezno vee 184

ine predstavnici drava, sa nejednakim brojem glasova. Podeljeno je na komisije. Nadlenost saveznih organa obuhvatala je spoljnu politiku, vojsku, trgovinsku politiku, carine, novac, mere, saobraaj, eleznice, brodarstvo, potu i telegraf, krivino pravo, steajno, menino i trgovako pravo, graanski postupak i drugo. Ostali poslovi ulaze u nadlenost pojedinih drava. UJEDINJENA NEMAKA ORAVA Nemaka od 1871. do 1918. godine. Poslednji korak ka potpunom ujedinjenju nemakih zemalja vezan je za francusko-pruski rat 1870-1871. godine. Pobeda Pruske nad Francuzima je ojaala nacionalno oseanje Nemaca, te je 18. januara u Versaju pruski kralj Vilhelm I bio proglaen za nemakog cara. Ujedinjenje je izvreno tako to su se june nemake drave pridruile Severnonemakom savezu. Ustav Sevemonemakog saveza je izmenjen u nekim odredbama zbog novih okolnosti. Osim onih poslova koji su inae bili u samostalnoj nadlenosti posebnih drava, junim dravama su ostavljena jo neka posebna prava, u pogledu vojske i eleznica (Bavarska i Virtemberg). Nadlenost saveznog vea je proirena. Promenio se naziv drave, sada se nemaka drava naziva Nemakim carstvom, a predsednik Saveza nemakim carem. Konani tekst ustava je rajhstag prihvatio 14. aprila 1871. godine. Tako je zavren proces ujedinjenja nemakih zemalja pod vostvom Pruske. U Nemako carstvo je ulo 22 monarhije, tri slobodna grada i Alzas i Loren kao carske zemlje. Na elu drave stoji car, koji je istovremeno kralj Pruske. On ima vrhovnu komandu nad vojskom i flotom. Osnivanjem carstva ojaan je poloaj vojne i inovnike kaste, koja je bila podreena monarhu. Neposredno odgovoran caru bio je kancelar carstva, koji je imao veliku vlast, u emu se pokazao uticaj Ota fon Bizmarka. Osnivanje jedinstvenog Nemakog carstva je prevazilo vekovnu rascepkanost nemakih zemalja, nastalu u feudalizmu, koja se pokazala kao smetnja daljem razvoju kapitalistike proizvodnje. I pored toga, Nemako carstvo nije bilo potpuno centralizovana buroaska drava, nego savezna drava podeljena na brojna kraljevstva, kneevstva i druge drave. Vei deo dravnih poslova po Ustavu pripada savezu, a dravelanice imaju dosta ograniene nadlenosti. Izraz partikularistikih interesa bilo je savezno vee (Bundesrat). lanove saveznog vea imenuju vlade posebnih drava u nejednakom broju. Najvei broj lanova imala je Pruska, koja je tako ostvarivala u Carstvu svoju prevlast. Zajedno sa rajhstagom, savezno vee donosi zakone. Vremenom dobija prevagu nad rajhstagom, dobijajui ira prava zakonodavne inicijative. Po Ustavu savezno vee ima znatno uee u izvrnoj vlasti. Poslove obavlja preko svojih komisija. Nasuprot saveznom veu, rajhstag (savezna skuptina) igra podreenu ulogu. Njegov je uticaj bio sveden na malu meru. Rajhstag je bio biran putem opteg, jednakog i neposrednog birakog prava. Ono je ipak bilo ogranieno time to je iskljuivalo ene i omladinu do 25 godina. Iako ogranieno, opte pravo glasa imalo je veliki znaaj za dalje politiko sazrevanje i organizovanje naroda i radnike klase. Ustav inae nije obezbeivao politike slobode i prava graana kao to su pravo udruivanja, zbora i sloboda tampe. Rajhstag vremenom gotovo prestaje da koristi zakonodavnu inicijativu i njegova uloga u zakonodavstvu se svodi na odbijanje saglasnosti sa nekim zakonskim predlogom saveznog vea. Parlamentarizam, tj. kontrola narodnog predstavnitva nad izvrnom vlasti nije uveden. Na elu uprave nalazi se kancelar, odgovoran samo caru. Sem njega, nema drugih ministara, postoje samo dravni sekretari, stareine pojedinih resora dravne uprave, potinjeni neposredno kancelaru. Kancelar vri i funkcije predsednika saveznog vea i efa pruske delegacije. U carstvu je bila oliena mo plemstva i visoke buroazije. U njemu je bila snano izraena prednost Pruske i prusko-nemakog militarizma. Reakcionarno plemstvo je zadralo politiko vostvo i igralo odluujuu ulogu u vojsci, upravi, pravosuu i diplomatiji. Drava je od poetka pokazivala ogoreno neprijateljstvo prema demokratskim pokretima. Svim sredstvima je guen revolucionarni radniki pokret. Nacionalne manjine su bile potpuno obespravljene. Privredni i 185

drutveni razvoj nemakog graanstva, koji je doveo do ujedinjenja, izazvao je raslojavanje u krilu nemake buroazije i formiranje politikih stranaka. Taj je proces poeo ve za vreme postojanja Severnonemakog saveza, tako da posle ujedinjenja postoji u Nemakoj nekoliko politikih stranaka. Junkeri (zemljoposednika aristokratija) su bili organizovani u Konzervativnu (od 1876. godine Nemako-konzervativnu) stranku. Stranka je naroito snano uporite imala na selu, meu veleposednicima u istonoj Pruskoj. Pored ove, javlja se jo jedna konzervativna stranka Slobodna (ili Carsko-konzervativna) stranka. Ona je bila malobrojna, ali uticajna. inili su je magnati, krupni industrijalci i veleposednici, krupni kapitalisti i visoki dravni inovnici. Najvanija partija krupnog kapitala bila je Nacionalna liberalna stranka. Na levom krilu nemakih partija nalazi se Nemaka napredna stranka, ali i ona naelno titi interese buroazije. Ipak, u konkretnim politikim okolnostima, ona esto nastupa opoziciono i time za sebe vezuje iroke slojeve srednje i sitne buroazije. Partija centra je okupljala socijalno heterogeno lanstvo. Organizovala je veliki deo katolikog stanovnitva. Poetkom sedamdesetih godina je zbog svog antipruskog dranja bila u opoziciji. Kasnije, voena katolikim magnatima i politiarima iz redova krupne buroazije postaje sredstvo vezivanja irokih slojeva naroda za politiki sistem carstva. Radniki pokret u Nemakoj poeo je etrdesetih godina, pod uticajem utopijskog socijalizma. ezdesetih godina razvija se snaan radniki pokret u istonim pruskim provincijama, pod vostvom Lasala. On je uspeo da formira radniku partiju, Opti nemaki radniki savez. Na kongresu u Ajzenahu bila je 1869. godine osnovana Socijaldemokratska radnika partija, koja je stajala na teorijskim postavkama Marksa i Engelsa. Obe partije su se ujedinile u Goti 1875. godine. Uticaj stranke je stalno rastao meu radnicima i sitnom buroazijom. Ona je dobijala sve vei broj glasova na izborima. Uplaena time, buroazija je 1877. i 1878. godine donela posebne zakone, kojima su naneti udarci socijalistima. Meutim i pored toga, socijalisti su imali i dalje uspeha u politikom ivotu, te su ovi zakoni ukinuti 1890. godine. U svojoj politikoj borbi, socijalisti su isticali zahteve za demokratsko dravno ureenje: demokratski izabrani parlament, demokratsku vojnu organizaciju sa narodnoodbrambenim karakterom, doslednu potinjenost izvrnih organa parlamentu. Demokratski zahtevi su uvek vezivani sa socijalistikom perspektivom klasne borbe radnika. U uslovima ujedinjene drave postojali su bolji uslovi za bri privredni razvoj. Sedamdesetih godina donesen je niz privredno-politikih i zakonskih mera, koje su omoguile vei zamah privrede. Izjednaen je novani sistem, sistem mera, doneseni zakoni o bankama i patentima, to je sve doprinelo razvoju unutranjeg trita. U industriju prodire nova tehnologija. Privreda se orijentie na masovnu proizvodnju, naroito u tekoj industriji. Svojom privrednom snagom, Nemaka je prestizala Englesku. U industriji se javljaju monopoli i poinje stvaranje kartela. To je omoguilo razvoj bankarskog kapitala, te krajem XIX i poetkom XX veka industrijski kapital vlada u nemakoj privredi. Spoljnu politiku Nemake karakterisala je takoe agresivnost, ekspanzivnost i imperijalistiki zahtevi. Nemaka je teila ostvarenju svoje hegemonije u Evropi izgraivanjem velike Srednje Evrope, osvajanjem nekih evropskih teritorija. Nastojala je da od velikih kolonijalnih sila oduzme izvesne kolonije i stvori svoje kolonijalno carstvo. Da bi spreili svaki nacionalni i revolucionarni pokret u Evropi sklopila su tri cara, nemaki, austrougarski i ruski 1873. tzv. Trocarski savez. Pred kraj XIX i poetkom XX veka ove tendencije u razvoju nemake drave i u njenoj spoljnoj politici sve vie jaaju. Nemaka sklapa sa Austro-Ugarskom 1879. godine savez, kojem se 1882. pridruila i Italija Trojni savez. Njemu se suprotstavlja blok Trojnog sporazuma Antante, sklopljen 1907. godine izmeu Britanije, Francuske i Rusije. Sukobi interesa meu pojedinim silama postaju sve otriji, naroito na ekonomskom planu i u vezi sa kolonijama. Konani obraun se primicao, a kao dobrodoli povod je posluio

186

atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, 28. juna 1914. godine. Prvi svetski rat i Vajmarska republika. Prvi svetski rat poeo je kao rat izmeu Austro-Ugarske i Srbije, koji je Austro-Ugarska odavno planirala i prieljkivala. Osvajanje Srbije bilo je za nju jedan od vanih ciljeva njene imperijalistike politike prema balkanskim narodima. Meutim, rat se pretvorio u svetski obraun velikih sila, aktiviranjem ranijih vojnih i politikih sporazuma. Rat se prve dve godine vodio sa promenljivom sreom i bez neke znatnije prednosti pojedinih blokova. Ratni napori iscrpli su sve zaraene drave. U Rusiji je 1917. godine dolo do buroasko-demokratske revolucije. Privremena vlada je pokuala da nastavi rat, ali je oktobarska, socijalistika revolucija prekinula uee Rusije u ratu. Ulazak Sjedinjenih Amerikih Drava u rat je poveao izglede lanica Antante da dobiju rat. Poraz Centralnih sila je poeo probojem solunskog fronta septembra 1918. godine. Austro-Ugarska je potpisala primirje 3. XI 1918, a Nemaka kapitulirala 11. XI 1918. godine u Kompjenju u Francuskoj. Poraz u ratu znaio je istovremeno i slom Nemakog carstva. Krajem rata bilo je pokuaja da se sauva postojei poredak uvoenjem ustavnih reformi. Zakonom od 28. oktobra uvedeno je parlamentarno naelo odgovornosti i zavisnosti vlade od skuptina. Meutim, reforme nisu mogle spasti carstvo. U Nemakoj novembra 1918. godine izbija socijalistika revolucija, radnici spontano formiraju vea radnikih i vojnikih deputata. U takvim prilikama, carstvo je moralo pasti, te je car abdicirao 9. novembra, a istog dana je proglaena republika. Izbori za ustavotvornu skuptinu objavljeni su 19. januara 1919. godine. Skuptina se sastala u Vajmaru i izabrala prvog predsednika republike i vladu i poela rad na donoenju ustava. Ustav je donesen 11. avgusta 1919. godine i poznat je kao Vajmarski ustav. Vajmarski ustav spada u grupu naprednijih buroaskih ustava. Nemaka je po ustavu parlamentarna, federativna republika, sastavljena od 17 zemalja. Narod je nosilac suverenosti. Utvrena je nadlenost saveznih organa i pojedinih zemalja. Federativne jedinice imaju zakonodavnu vlast, koja je ograniena zakonodavnim pravom saveznih organa. Vlada mora imati poverenje narodne skuptine. Narodno predstavnitvo se bira optim, neposrednim i tajnim birakim pravom, po principu srazmernog predstavnitva. Rajhstag (narodnu skuptinu) sainjavaju poslanici koji predstavljaju ceo narod. Nisu vezani mandatom. Poslanici uivaju imunitet, tj. ne mogu se sudski goniti ili pozivati na odgovornost zbog svojih stavova ili izjava uinjenih u vrenju poslanike dunosti. Predsednika republike bira ceo narod, na sedam godina. On moe biti svaki Nemac od preko 35 godina. Predsednik ima velika ovlaenja. On predstavlja dravu, sklapa meunarodne ugovore i saveze, vrhovni je komandant vojske, postavlja i otputa inovnike i oficire. Predsednik ima pravo da oruanim putem primora pojedine drave-lanice na potovanje njihovih ustavnih i zakonskih obaveza. Isto tako, on moe, ako proceni da su u dravi poremeeni javni red i bezbednost, da upotrebi odgovarajue mere. Odluke predsednika premapotpisuje odgovarajui resorni ministar. Predsednika po potrebi zamenjuje kancelar. Kancelar sa ministrima ini vladu. Oni moraju da uivaju poverenje rajhstaga, a postavlja ih i opoziva predsednik, ako im skuptina izglasa nepoverenje. Dravno vee (Bundesrat) sainjavaju predstavnici nemakih zemalja, prema njihovoj veliini. Vee moe formirati razne komisije, gde su drave predstavljene samo sa po jednim lanom. Zakonske predloge podnosi rajhstagu vlada ili pojedini poslanici. Za podnoenje zakonskog predloga vlada mora dobiti saglasnost vea. Ako nema saglasnosti vea, vlada mora to da naglasi prilikom podnoenja zakonskog predloga. Tako je bilo i u obrnutom sluaju. Vee takoe moe da podnese zakonski predlog, sa ili bez saglasnosti vlade. Ako se vee ne saglasi sa zakonom izglasanim u skuptini, skuptina ponovo o njemu raspravlja. Ako ni tada ne bude saglasnosti, predsednik moe o tom zakonu raspisati referendum. Ako to ne uini, zakon nee stupiti na 187

snagu. Ako pak rajhstag dvotreinskom veinom ipak izglasa zakon,on stupa na snagu i bez saglasnosti vea. Progresivne odredbe Vajmarskog ustava su odredbe o graanskim pravima i slobodama, politikim i socijalnim. Proglauje se jednakost pred zakonom, jednakost mukaraca i ena. Ukidaju se sve privilegije i povlastice steene roenjem. Svako ogranienje slobode mogue je samo putem zakona. Garantuje se sloboda uverenja i njegovog izraavanja reima, pismom, tampom i na drugi nain. Vajmarski ustav vaio je u Nemakoj do dolaska A. Hitlera na vlast 1933. godine. Pojava nacionalsocijalizma vezana je za burna previranja u nemakom drutvu posle prvog svetskog rata. Osnovana 1919. godine kao Nemaka radnika stranka, sa svega nekoliko lanova, stranka je dolaskom Hitlera na njeno elo promenila naziv u Nacionalsocijalistiku nemaku radniku stranku. Ona je donela program 1920. godine. Politiki program sadri i knjiga A. Hitlera Moja borba (Mein Kampf). Osnovni pojam koji ini okosnicu politikog programa je narod. Narod se smatra pre svega prirodnom, krvnom zajednicom, koja potom stvara svoju kulturu. U tom procesu narodi ne poseduju jednake sposobnosti. Neki su superiorniji i da bi svoje sposobnosti ouvali, moraju uvati rasnu istou i jedinstvo. Jedinstvo naroda nuan je preduslov za opstanak i napredak. Demokratski poredak, sa optim pravom glasa i parlamentarizmom po Hitleru deluje razjedinjavajue i treba ga ukinuti. Ne postoji narodna volja, nego narodni ideal, kao svest o uslovima opstanka naroda. Ta svest nije prisutna i razvijena podjednako kod svih, nju u najveem stepenu poseduju voe, koje treba da upravljaju dravom. Nacizam je mogao da uhvati korena u nemakom drutvu zahvaljujui pre svega tekim privrednim i socijalnim prilikama. Posle rata, koji je ekonomski iscrpeo zemlju, u strahu od pretee ekonomske krize, uplaena revolucionarnim pokretima radnitva, buroazija je nala svoje politike ciljeve i program u nacizmu. Jezgro pokreta prvobitno su inili revanistiki vojni krugovi, masovna, deklasirana sitna buroazija i drugi socijalni elementi, ali vremenom njemu prilaze sve iri slojevi buroazije. Broj lanova stranke rastao je velikom brzinom, a 1933. godine stranka dobija veinu na izborima i Hitler postaje kancelar. Period tzv. treeg rajha poinje zasedanjem rajhstaga 21. marta 1933. godine, koji je odmah sutradan izglasao Hitleru specijalna ovlaenja i tako izmenio ustavni poredak vajmarske republike. Svojim reimom brutalnog nasilja, politikog i fizikog, nacizam je postao ideoloki i politiki temelj agresivne politike koja e dovesti do drugog svetskog rata. NEMAKO PRAVO Politiko nejedinstvo nemakih zemalja ogledalo se i u partikularizmu pravnog sistema. Nije postojalo jedinstveno nemako pravo. Opte pravo, tj. pravo koje je vailo na teritoriji celog Nemakog carstva inili su mnogobrojni carski zakoni, kanonsko pravo, i, kao najvaniji deo, rimsko pravo. U Nemakoj je rimsko pravo recipirano putem Corpus iuris civilis-a, ali se obino naziva pandektno pravo. Nemaki pravnici nisu primenjivali rimsko pravo u originalnom obliku, nego su ga komentarisali i prilagoavali. Osim pravnih pravila za primenu u sudskoj praksi, pravnici su na tekstovima rimskog prava izgradili i optu teoriju graanskog prava i prava uopte. Tako je nastao sistem prava koji je nazvan usus modernus pandectarum savremeno rimsko pravo. U nemakim dravama ovaj sistem rimskog prava je primenjivan supsidijerno, tj. kada ne bi bilo odgovarajuih propisa u pravu dotine drave. Prilikom donoenja prvih kodifikacija graanskog prava, pandektno pravo je inilo njihov znaajan deo. Kodifikacije prava su bile brojne u nemakim zemljama u XVIII veku. Od njih kao vanije treba pomenuti prusko Opte zemaljsko pravo za pruske drave iz 1794. godine i bavarske kodifikacije: Codex iuris bavarici criminalis iz 1750. i Codex iuris bavarici iudiciarii iz 1753. godine. U vreme postojanja Rajnskog saveza u nemakim zemljama su primenjivane velike francuske kodifikacije: Code civil, Code penal, Code de commerce i druge. 188

Meu znaajne kodifikacije u XIX veku spadaju dve, utemeljene takoe na rimskom pravu: austrijski Opti graanski zakonik iz 1811. godine i Saksonski graanski zakonik iz 1863. godine. U XIX veku, do ujedinjenja, dolo je do ujednaenja u izvesnim oblastima graanskog prava, kao to je bilo npr. menino pravo. Sve razvijenija kapitalistika privreda i sve ivlji promet kapitala doveli su do donoenja i jedinstvenog trgovakog zakonika 1861. godine, koji je primenjivan u veini nemakih drava. U razvoju nemakog prava i njegovom kodifikovanju krupnu ulogu je imala istorijskopravna kola. Kao odgovor na spis F. J. Tiboa, profesora prava iz Hajdelberga o potrebi zajednike kodifikacije nemakog prava, ustvrdio je F. K. fon Savinji, osniva istorijskopravne kole, da nemako pravo u svom razvoju jo nije dostiglo stepen zrelosti za kodifikaciju. Ovaj stav je nesumnjivo bio motivisan i otporom protiv francuskog osvajaa i njegovog nastojanja da pod vladavinom francuskog prava ujedini nemake zemlje. Meutim, u uslovima pocepanosti nemakih drava i pravnog partikularizma, ovaj stav je imao nesumnjivo konzervativnu ulogu i dejstvo. Posle ujedinjenja nemakih zemalja 1871. godine postavilo se pitanje donoenja jedinstvenog graanskog zakonika. Buroazija je najveim delom smatrala da je njegovo donoenje neophodno. Izvesni, pak slojevi drutva, koji su imali veliki uticaj u dravi aristokratija, pokazivali su rezerve prema donoenju graanskog zakonika. Svesni da e on nuno biti buroaskog karaktera, nastojali su da se ouvaju neke feudalne privilegije, naroito u pitanjima svojine i nasleivanja. Posao na pravljenju projekta poeo je 1874. godine i dugo trajao. Prvobitni projekt je ocenjen kao neprihvatljiv, pa je podvrgnut brojnim izmenama i objavljen tek 1895. godina, a stupio na snagu tek 1900. godine. Graanski zakoni (Brgerliches Gesetzbuch, skraeno BGB) je sa 2385 lanova jedan od najobimnijih graanskih zakonika. Deli se na pet knjiga koje reguliu: osnovne graanskopravne institute, obligacione odnose, stvarno pravo, porodino pravo i nasledno pravo. Zakonik se odlikuje sloenim formulacijama i sistemom i komplikovanom strunom terminologijom, te nije lako razumljiv nestrunjacima. Iako u nekim delovima titi interese feudalnih veleposednika, on ima izraen buroaski karakter. I pored proklamovane jednakosti graana pred sudom, Zakonik ostavlja mogunost sudiji da titi interese buroazije vrlo iroko formulisanim pravom slobodnog sudijskog uverenja. Zakonik odreuje u prvoj glavi status lica. Fizika lica stiu poslovnu sposobnost sa 21 godinom, ali izuzetno i sa 18 godina. Pod pravnim licima se podrazumevaju ustanove i drutva, a materija o trgovakim udruenjima i ustanovama je preputena Trgovakom zakoniku. Veliki deo Zakonika je posveen obligacionom pravu. Posebno su regulisani opti pojmovi obligacionog prava, kao i brojne vrste ugovora. U pogledu regulisanja svojine, Zakonik je slian drugim graanskim zakonicima, naroito francuskom. U branom pravu je vidljiva potinjenost ene. Njena je poslovna sposobnost u znatnoj meri ograniena. eninom imovinom upravlja mu, bez obzira na to da li je imovina steena u braku ili unesena u brak. Razvod se moe zahtevati samo na osnovu malog broja uzroka. Zakonik predvia ustanovu roditeljske vlasti, koju vri otac, a samo u sluaju njegove smrti ili liavanja roditeljske vlasti majka. Ova je roditeljska vlast bila praktino bez nadzora i veoma iroka. Nasleivanje moe biti testamentalno i zakonsko. Testamentom je ostavilac slobodno raspolagao svojom imovinom, sa obavezom da ostavi nuni deo potomcima, roditeljima i suprugu. Zakonsko nasleivanje se vri prema stepenu srodstva. Karakteristika zakonskog nasleivanja je postojanje naslednog prava i najdaljih srodnika, koji nekad nisu ni poznavali ostavioca. U isto vreme kada i Graanski zakonik, stupio je na snagu i Trgovaki zakonik, koji je predstavljao preradu zakona iz 1861. godine. Trgovaki zakonik je smatran dopunom 189

Graanskog zakonika i regulisao je pravni reim trgovine, poloaj trgovaca i trgovakih udruenja, komanditnih i akcionarskih drutava. Kao i graansko, i krivino pravo je u nemakim dravama bilo partikularno, iako ono vremenom, a naroito u XVIII veku pokazuje izvesne zajednike crte. U XIX veku znaajniji krivini zakonici su bili Bavarski krivini zakonik iz 1813. godine, sa vidljivim uticajem francuskog krivinog zakonika iz 1810. godine i Pruski krivini zakonik iz 1851. godine. Odmah posle ujedinjenja donesen je Krivini zakonik 1871. godine. Njegove osnovne crte su konzervativnost, zaostatak feudalnih shvatanja, stroga zatita autoriteta drave i birokratije, privatne svojine i surov sistem kazni. Posebne zakone drava je donela protiv socijalista 1878. i 1884. godine protiv anarhista. Odredbe o krivinom postupku sadrao je zakonik iz 1877. godine.

5. AUSTRO-UGARSKA MONARHIJA
RAZVOJ AUSTRIJE DO AUSTRO-UGARSKE NAGODBE 1867. GODINE Zaetak austrijske drave javlja se u vidu istone marke, koju je poetkom IX veka (803. godine) osnovao Karlo Veliki, poto je osvojio bavarsku dravu. U IX veku je Austrija ratovala sa Moravcima i bila pokorena od Maara. Posle suzbijanja Maara 955. godine obnovljena je istona marka i predata na upravu porodici Babenberg, 976. godine. Od sredine XII veka ona postaje vojvodina i znatno proiruje svoje teritorije. Krajem XII i poetkom XIII veka proirila se na tajersku i Kranjsku. Kada je u XIII veku izumrla porodica Babenberg, za Austriju se borilo vie pretendenata, da bi je konano od ekog kralja Otokara II Pemisla preoteo Rudolf I Habsburki, 1278. godine. Od tada se austrijske zemlje nalaze u rukama Habsburga, koji su od 1438. godine bili carevi Svetog rimskog carstva nemakog naroda. Dinastikim vezama, habsburka vlast se proirila na ogromne teritorije Evrope. Ugovorima u Vormsu i Briselu 1521. i 1522. godine car Karlo V je prepustio vlast u austrijskim zemljama bratu Ferdinandu I. Od 1526. i 1527. godine habsburkim zemljama su se. pridruile i eke, ugarske i hrvatske zemlje. Veliki deo hrvatskih i ugarskih zemalja u to vreme su osvojili Turci, te je Ferdinand za odbranu od Turske organizovao Vojnu granicu. U XVI veku je i austrijske zemlje zahvatio i opustoio tridesetogodinji rat, u kome je Austriji polo za rukom da konano pokori eku. Krajem XVII i poetkom XVIII veka u uspenim ratovima protiv Turaka, Austrija je uspela da ih potisne. Beogradskim mirom 1739. godine granica prema Turskoj je utvrena na Uni, Savi i Dunavu. U prvoj polovini XVIII veka Austrija je vodila ratove za pansko, poljsko i austrijsko naslee i sedmogodinji rat, kojima je izgubila pravo na panski presto i neke druge svoje posede. Od 1713. godine, putem tzv. Pragmatike sankcije, na austrijskom prestolu mogla je vladati i ena. U drugoj polovini XVIII veka Austrija je stekla nove posede deobama Poljske i osvajanjem od Turske. Posle francuske revolucije Austrija je uestvovala u svim koalicijama protiv Francuske. Austrijski vladalac se 1804. godine proglasio austrijskim carem, a 1806. odrekao titule rimskog (nemakog) cara. Zemlje koje je izgubila u ratovima sa Francuskom, Austrija je uglavnom povratila posle Bekog kongresa 1815. godine. Pod habsburku vlast u to vreme potpadaju brojne zemlje. U austrijske zemlje spadaju Gornja i Donja Austrija, Salcburg, tajerska, Koruka, Kranjska, Primorje, Tirol, Forarlberg, eka, Moravska, lezija, Galicija, Bukovina, Dalmacija, Lombardija i jo neke italijanske zemlje. Ugarske zemlje obuhvataju Ugarsku, Transilvaniju, Hrvatsku, Slavoniju. U monarhiji je mali deo teritorije bio naseljen isto nemakim ili maarskim stanovnitvom. Brojno je znatno preovlaivalo slovensko stanovnitvo.

190

U prvoj polovini XIX veka Habsubrka monarhija je kasno-feudalna drava u kojoj se sve vie razvija robna proizvodnja i klasne suprotnosti postaju sve dublje i otrije. Graanski element postaje u dravi sve znaajniji ekonomski inilac i, zajedno sa brojnim srednjim i sitnim plemstvom se bori za osvajanje politikih pozicija. Paralelno i kao posledica jaanja robne privrede i razvoja buroazije dolazi do razvoja nacionalnih pokreta. Brojni narodi koji ive u Monarhiji zahtevaju politiku samostalnost i vea nacionalna prava unutar carevine. Nacionalne i klasne suprotnosti se najveim delom i poklapaju, tj. slovenski narodi su svojim veim brojem inili eksploatisane slojeve drutva. Dravno ureenje je u to vreme bilo aristokratsko, apsolutistiko i centralistiko. Pojedine zemlje nisu imale nikakvu samoupravu. Ponegde se, naroito u Ugarskoj zadravaju stare lokalne plemike skuptine, ali bez ikakve stvarne vlasti. ira prava ima Ugarska, gde postoji sabor, sastavljen od gornjeg i donjeg doma. Sopstveni sabor imala je i Hrvatska unutar Ugarske. U ovim stalekim telima postoje esto razmimoilaenja izmeu magnata, krupnog plemstva, lanova gornjeg doma koji su pristajali uz politiku dvora i brojnog srednjeg i sitnog plemstva, koje je teilo iroj autonomiji i veim politikim pravima irih slojeva drutva. Snaan odjek i uticaj na razvoj graanske liberalne ideologije u habsburkim zemljama imala je julska revolucija 1830. godine u Francuskoj. U to vreme Maari su uspeli da se izbore za upotrebu maarskog jezika kao zvaninog jezika u dravnoj upravi. Revolucija 1848. godine je znaila snaan potres za austrijsku monarhiju. Pokret 1848. godine imao je u Habsburkoj carevini dvojak karakter: buroasko-demokratske revolucije i borbe za nacionalna i politika prava naroda koji su iveli u Monarhiji. Ugarsko srednje plemstvo, rukovodea snaga pokreta u Ugarskoj je uspelo da se izbori za formiranje sopstvene vlade, da bi konano proglasilo i detronizaciju Habsburgovaca. U zbivanjima 1848. godine dole su do izraaja razliite suprotnosti, socijalne i nacionalne, izmeu pojedinih drutvenih slojeva i nacija u Monarhiji. Pod pritiskom dogaaja, car je 4. marta 1849. godine oktroisao ustav, kojim su ukinuti feudalni odnosi i izvrena izvesna decentralizacija vlasti. Meutim, konzervativne snage su, uz pomo stranih trupa uspele da ugue pokret, a Ustav je ukinut ve krajem 1851. godine, a da njegove odredbe nisu potpuno ni bile sprovedene u ivot. Uveden je centralizam i reim poznat kao Bahov apsolutizam. Pokreti za nacionalno osloboenje naroda u austrijskoj carevini su jaali, te su Italijani uz pomo francuskog cara Napoleona III u ratu protiv Austrije 1859. godine uspeli da oslobode Lombardiju. Kao rezultat toga poraza i slabljenja Monarhije dolo je krajem 1860. i poetkom 1861. godine do obnavljanja ustavnog ivota u dravi. Uvedena je izvesna decentralizacija predviena oktroisanim ustavom iz 1849. godine. Austrijski dvor se kolebao izmeu uvoenja federalizma i pogodbe sa ugarskom vladajuom aristokratskom oligarhijom. Posle novih poraza u ratovima sa Italijom i Pruskom 1866. godine koji su doveli do izlaska Austrije iz Nemakog saveza, Austrija je bila primorana da napusti centralizam i da pristupi unutranjim dravnim reformama. Umesto potpunog preureenja Monarhije na osnovi federalizma i davanja politike autonomije brojnim narodima koji su se nalazili u sastavu drave, Austrija je sklopila nagodbu sa ekonomski i politiki najmonijim veleposedniko-kapitalistikim vladajuim slojem u dravi posle nemakog, ugarskim, i stvorila dualistiki ureenu dravu, Austro-Ugarsku monarhiju, 1867. godine. AUSTRO UGARSKA OD 1867. DO 1918. GODINE Nagodbom iz 1867. godine Austrija je pretvorena u osoben oblik sloene drave, koji se zbog svoje specifinosti obino naziva dualistikom, dvojnom monarhijom. Drava je podeljena na dva dela, austrijske i ugarske zemlje, ija je granica ila uglavnom du reke Lajte, desne pritoke Dunava. Otuda se austrijski deo drave nazivao esto Cislajtanijom, a ugarski Translajtanijom. 191

Austrijske zemlje, kraljevine i zemlje zastupane u Carevinskom veu bile su Gornja i Donja Austrija, Tjrol i Forarlberg, tajerska, Koruka, Kranjska, Gorica, Gradika, Trst, Istra, Dalmacija, eka, Moravska, lezija, Galicija i Bukovina. Zemlje ugarske krune inile su Ugarska, Hrvatska i Slavonija. Uspostavljanjem dualizma nije reeno nacionalno pitanje u Monarhiji, zadovoljeni su samo politiki zahtevi ugarskih vladajuih krugova. U oba dela Monarhije voena je politika negiranja nacionalnih prava potlaenih naroda, germanizatorska i maarizatorska. Godinu dana posle austro-ugarske nagodbe, zakljuena je nagodba izmeu Ugarske i Hrvatske, kojom su reeni meusobni odnosi. Hrvatska je dobila izvesne autonomije u upravi, sudstvu i kolstvu i hrvatski jezik kao zvanini, ali je privredno i finansijski bila potpuno zavi$na od Ugarske. Poto je izgubila uticaj u krugu nemakih zemalja, Austro-Ugarska je prihvatila ujedinjenje Nemake i sa njom sklopila ugovor o savezu 1879. godine. Svoju spoljnu politiku je bila usmerila ka balkanskim zemljama. Posle istone krize, Austro-Ugarska je, odlukama Berlinskog kongresa stekla pravo da okupira Bosnu i Hercegovinu, koju je i anektirala 1908. godine. Privredni pritisak vladajue buroazije, nemake i maarske, na potlaene narode i situacija nastala zbog njihove nacionalne politike, doveli su do jaanja nacionalnih pokreta u zemljama Monarhije, njihovog sloenijeg delovanja i meusobne saradnje. U to vreme u svojoj spoljnoj politici, Austro-Ugarska sve vie nastoji da eliminie uticaj Kraljevine Srbije na juno-slovenske narode Monarhije kao privlanog mogueg centra politikog ujedinjenja. Ova je politika dola do izraaja naroito u vreme aneksije Bosne i Hercegovine i, balkanskih ratova. Atentat mladih nacionalista u Sarajevu 28. juna 1914. godine na austrougarskog prestolonaslednika, AustroUgarska je iskoristila kao izgovor da optui zvaninu Srbiju za organizovanje atentata i objavi joj rat. To je bio poetak prvog svetskog rata. U toku rata dole su do punog izraza sve nacionalne i klasne suprotnosti u dravi, koje su dovele i do njenog raspada. Tome su nesumnjivo doprineli krupni dogaaji i promene u Evropi, koje je prouzrokovala oktobarska socijalistika revolucija u Rusiji. Pred sam kraj rata, u oktobru 1918. godine, poslednji austrougarski car Karlo je obeao narodima Monarhije preureenje drave u savez slobodnih naroda, ali je to obeanje bilo zakasnelo. Krajem oktobra su se Poljska i eka proglasile republikama, a jugoslovenske zemlje su se takoe otcepile i proglasile ujedinjenje sa Srbijom i Crnom Gorom u zajedniku jugoslovensku dravu. Austro-Ugarska je kapitulirala 3. novembra 1918. go-dine, a ve u toku oktobra se konstituisala Privremena narodna skuptina nemake Austrije, te je tako prestala da postoji Austro-Ugarska monarhija. DRAVNO UREENJE AUSTRO-UGARSKE a) Ureenje zajednikih poslova i zajedniki organi. Odnos izmeu Austrije i Ugarske ureivali su zakon od 21. decembra 1867. RGBI br. 146 za Austriju, a za Ugarsku zakonski lanak XII od 30. marta 1867. godine. Po ovim zakonima Austrija i Ugarska su dve zasebne drave, koje imaju svoju zasebnu teritoriju, vlast i dravljanstvo, ali ih vezuju zajedniki vladar i neki zajedniki poslovi. Zajedniki poslovi su bili spoljni poslovi, vojska i finansije koje se tiu zajednikih poslova. Posle okupacije Bosne i Hercegovine 1878. godine uprava nad Bosnom i Hercegovinom je takoe spadala u zajednike poslove i bila poverena ministru finansija. Ovi su poslovi nazvani pragmatinim zajednikim poslovima, Za njih su predvieni posebni organi. Zajednike poslove obavljaju zajedniki ministri koje imenuje vladar i koji su naelno odgovorni delegacijama. Ova odgovornost nije docnije zakonski regulisana. Vrhovna komanda nad vojskom i unutranja organizacija vojske pripadala je monarhu, tako da je zajedniki ministar vojske vrio samo vojnu upravu u uem smislu. Osim zajednike vojske, Austrija i Ugarska su imale posebne vojne formacije domobrane. Ovim zasebnim vojnim formacijama su upravljali zemaljski ministri vojske. Vojni sistem je poivao na optoj vojnoj obavezi.

192

Za zakonodavstvo u oblasti zajednikih poslova bile su nadlene delegacije. Delegacije su se sastojale od po 60 lanova obaju parlamenata. Od toga su jednu treinu birali gornji, a dve treine donji domovi. Delegacije su zasedale po pravilu odvojeno. Zakonski predlog je morao da dobije saglasnost obaju delegacija. Ako to ne bi bio sluaj, delegacije su se sastajale radi izglasavanja zakonskog predloga. U svakom sluaju, zakonski predlog je morao imati sankciju monarha. Aktivnost delegacija svodila se uglavnom na utvrivanje budeta za zajednike poslove i utvrivanje politike (ne i pravne) odgovornosti zajednikih, ministara. Za snoenje trokova zajednikih poslova bila je predviena kvota uea obeju zemalja. Prvobitno je Austrija uestvovala sa 70, a Ugarska sa 30%, ali se taj odnos vremenom neto izmenio. Ovim pitanjem su se bavile posebne kvotne deputacije, sastavljene od jednakog broja lanova, koje su pripremale predloge za svoja predstavnika tela. Ovi su trokovi podmirivani iz budetskih i carinskih sredstava. Utvrivani su za dui niz godina, a sporazum o njima je nazivan finansijskom nagodbom. Od pragmatinih zajednikih poslova razlikovali su se dualistiki zajedniki poslovi, koje su regulisale obe drave samostalno, ali na osnovu identinih zakona, koji su periodino usaglaavani. Tu su spadali sledei poslovi: trgovaki poslovi, a naroito carinsko zakonodavstvo, zakonodavstvo o porezima koji su tesno vezani za industrijsku proizvodnju, utvrivanje novanog sistema, upravljanje eleznikim linijama koje su od interesa za oba dela Monarhije i utvrivanje odbrambenog sistema. Zakone o ovim poslovima donosili su parlamenti odvojeno, ali oni su povremeno ujednaavani (sa izuzetkom zakona o odbrani). To su tzv. paktirani zakoni. Ovo usaglaavanje nazivano je privredna nagodba i u principu je vreno na deset godina. Zahvaljujui ovim odredbama predstavljale su obe zemlje jedinstveno carinsko i monetarno podruje. Izmeu austrijskog i ugarskog zakona koji je regulisao meusobne odnose postojale su razlike. Austrijski je zakon naglaavao izvesnu superiornost Austrije u zajednikoj dravi. Ugarska je vremenom nastojala da proiri svoja prava, to je donekle i uspela. U pravnoj teoriji je bilo niz pokuaja da. se odredi karakter austro-ugarske dravne zajednice. Ona je imala elemente gotovo svih oblika sloene drave: konfederacije, federacije, realne i personalne unije. Otuda je teko precizno i bez ostatka svrstati ovu dravu pod jedan od klasinih tipova sloene drave, pa se ona i oznauje obino samo kao dualistika monarhija. b) Dravno ureenje Austrije i Ugarske. Istovremeno kada i osnovni zakon nagodbe, donelo je carevinsko vee i druge zakone, koji su odreivali ustavnu organizaciju Austrije. Po ovim zakonima Austrija je bila ustavna monarhija. Organi dravne vlasti su car, carevinsko vee i vlada. Carevinsko vee je bilo dvodomo telo, sastavljeno od gornjeg doma i skuptine poslanika. U gornji dom su ulazili predstavnici vieg plemstva i svetenstva i lanovi koje je doivotno imenovao car. U donji dom su ulazili birani poslanici. Izborni sistem je bio veoma sloen. Do 1873. godine su izbori bili dvostepeni, a od 1873. godine neposredni. Birai su bili podeljeni u etiri izborne kurije: krupnih zemljoposednika, trgovako-industrijskih komora, gradova i seoskih optina. Za pojedine kurije odreivani su posebni uslovi, a uglavnom svuda postoji imovinski cenz. Svaka kurije je birala odreen broj poslanika, koji nije bio srazmeran broju biraa. Na taj nain je bilo obezbeeno da u predstavniko telo uu preteno zemljoposednici i krupna buroazija. Carevinsko vee ima zakonodavnu vlast. Za usvajanje zakonskog predloga bila je potrebna saglasnost oba doma. Car je ef drave i stoji na elu dravne uprave. Ministri su odgovorni caru. Car ima pravo donoenja uredaba, a izmeu zasedanja carevinskog vea moe izdavati i privremene zakone. On potvruje i obnaroduje zakone.

193

U pojedinim krunskim zemljama postojala su zemaljska predstavnika tela, ali sa veoma uskom nadlenou. Dravnu organizaciju Austrije obeleavao je apsolutizam i birokratski centralizam. U Ugarskoj dravna organizacija ima izraenija obeleja parlamentarizma. Ugarsko predstavniko telo je bilo homogenije od austrijskog. Uspelo je da dobije dominantnu ulogu nad vladom. Vlada je zavisila od skuptinske veine. Ugarski parlament je takoe bio sastavljen od dva doma. Sastav gornjeg doma je bio gotovo istovetan kao u Austriji. Izborni sistem je obezbeivao da u donjem domu veinu dobiju predstavnici maarskog naroda, koji je inae inio manjinu u odnosu na ostale narode u Ugarskoj. Postojanje imovinskog cenza je obezbeivalo i odgovarajuu klasnu strukturu donjeg doma. Izbori su u principu bili neposredni, ali u nekim oblastima i posredni. Glasanje je bilo javno. Unutar Ugarske, Hrvatska je imala autonomiju u nekim poslovima, zaseban sabor, vladu i bana, kao efa uprave, ali je privredno bila zavisna od Ugarske. Bana postavlja kralj, na predlog ugarskog predsednika vlade, to takoe ukazuje na ogranienu samostalnost. U oba doma ugarskog parlamenta Hrvatska je imala svoje predstavnike, ali u veoma malom broju, koji nije omoguavao zatitu hrvatskih interesa prilikom glasanja. U odnosu na nacionalnosti koje su inile veinu stanovnitva, ugarska vlada je vodila politiku maarizacije, liavajui ih osnovnih kulturnih i politikih nacionalnih prava. OSNOVNE CRTE RAZVOJA PRAVA Graansko pravo. Pravo je u Austriji u vreme feudalnog perioda bilo partikularno, to je karakteristino za to vreme. U periodu kasnog feudalizma, apsolutne monarhije, za vreme vladavine Manje Terezije i, naroito, Josifa II (1780-1790) poinje postepena unifikacija prava, kao izraz jaanja centralizma. Poeci unifikacije graanskog prava padaju takoe u ovo doba, tzv. prosveeni apsolutizam. Izjednauju se urbarski propisi, tj. odredbe o seljakim obavezama i odnosima izmeu feudalnih gospodara i kmetova. Kraljem XVIII veka, usled sve snanijeg razvoja trgovine i industrije i graanske klase, sve je jaa potreba za donoenjem jedinstvenog graanskog zakonika. Prvobitni projekt je nainjen jo 1772. godine. Posle vie dopuna i prerada, poto je u meuvremenu i primenjivan u pojedinim oblastima. Zakonik je 1811. godine stupio na snagu kao jedinstven zakonik za celu Austriju, pod nazivom Opti graanski zakonik. Iako je donesen u vreme kasnog feudalizma, ovaj zakonik svojim najveim delom izraava nove odnose graanskog drutva. Opti graanski zakonik je veo-ma obiman, sadri 1502 lana. Deli se na tri dela, to ukazuje na njegovu vezu sa rimskim, odnosno pandektnim pravom. Prvi deo regulie lina prava, pravnu i poslovnu sposobnost, zatim brano i porodino pravo, koja se smatraju sastavnim delovima graanskog prava. Drugi deo sadri norme o stvarnim pravima, ukljuujui i odredbe o nasleivanju. Ovim delom su obuhvaeni i propisi o ugovorima. U treem delu su norme o linim i stvarnim pravima o utvrenju, promeni i prestanku prava i obaveza, njihovom obezbeenju, o zastarelosti. Opti graanski zakonik predstavlja nadgradnju nad kapitalistikim odnosima koji se razvijaju. S obzirom na to da buroazija jo nije pobedila, tj. feudalni odnosi jo nisu ukinuti, u Zakoniku su sadrani i mnogi feudalni ostaci. Zakonik je utvrdio neke osnovne institute kapitalistike privrede i buroaskog drutva, a u prvom redu apsolutnu i nepovredivu privatnu svojinu i slobodu ugovaranja. Ostaci feudalizma su vidljivi u zadravanju nekih oblika svojine, kao to su bili fideikomisi. Fideikomis je neotuiva porodina imovina. Feudalni karakter imalo je i prisustvo crkve i crkvenih propisa u oblasti branog prava. Uticaj crkve u oblasti branog prava nadiveo je u Austriji feudalno doba. Austrija je sa Vatikanom zakljuila 1855. godine konkordat, po kome je za brane sporove bio

194

nadlean duhovni sud. Graanski sud je bio nadlean samo za imovinsko pravna pitanja vezana sa brakom. Feudalni karakter su u Optem graanskom zakoniku imale i neke odredbe o odnosima u porodici: oinska vlast, neravnopravnost brane i vanbrane dece, poloaj ene u braku i drugo. Progresivan u vreme svog donoenja, Opti graanski zakonik je, razumljivo, razvojem drutva zastareo. Od 1904. godine poeo je rad na njegovim izmenama, koji je, posle dosta dugog vremena okonan, donoenjem triju novela 1914, 1915. i 1916. godine. One su menjale samo neke graanskopravne institute. Krivino pravo. Prvi zakonski zbornik krivinog prava ije je vaenje imalo optiji karakter bio je zbornik cara Karla V Constitutio criminalis Carolina iz 1432. godine. Za vreme vladavine Ferdinanda II, 1656. godine donet je zbornik krivinopravnih odredaba, uglavnom o krivinom sudskom postupku, poznat kao Ordo Ferdinandae. Josif II, kao prosveeni apsolutist je uneo u krivino pravo izvesne reforme svojim zbornikom Ordo Josephina iz 1788. godine. U njemu je usvojen princip da nema krivinog dela ako nije predvieno zakonom. Poinje se vie voditi rauna o subjektivnoj krivici uinioca krivinog dela. Iz postupka je iskljuena tortura i ublaen je sistem kazni. I pored ovih pogresivnih izmena, zbornik je sadrao mnoge institucije feudalnog prava, kao to su teki oblici zatvorskih kazni i javno izvrenje telesnih kazni. Austrijski kazneni zakonik je donesen 1803. godine. On poiva na krivinom zakonu Josifa II. Ovaj zakonik jo nosi osnovna obeleja feudalnog poretka i shvatanja. Sud jo uvek utvruje formalnu istinu, tj. smatra dokazanim ono to je utvreno zakonski predvienim sredstvima. Kazne su surove, imaju jo uvek preteno karakter odmazde, iako se istie i popravak kanjenika kao svrha kanjavanja, Brojne su telesne kazne. Meutim, napredak se uoava u preovlaivanju line umesto kolektivne odgovornosti. Visina kazne se odmerava prema stepenu odgovornosti uinioca. Za krivino pravo ovog prelaznog perioda karakteristine su, dakle, sledee osobine: preovladalo je naelo oficijelnosti, drava goni najvei deo krivinih dela, smatrajui ih povredom poretka; jo uvek vlada inkvizicioni postupak; krivino kanjavanje ima preteno svrhu odmazde prema uiniocu; vlada pincip formalne istine; odgovornost je uglavnom lina, ali se zadravaju i tragovi kolektivne odgovornosti. Buroasko krivino pravo je kodifikovano u vreme Bahovog apsolutizma, u periodu kada su buroaske institucije uvedene u Monarhiji u svim oblastima dravnog i pravnog sistema. Krivini zakonik je stupio na snagu septembra 1852. godine, a sledee 1853. godine je donesen zakon o krivinom postupku. Krivini zakonik razlikuje, iako ne otro, zloine od prestupa i prekraja, dakle nema savremene trojne podele; U shvatanju krivinog dela Zakonik stoji na stanovitu indeterminizma, tj. smatra da je krivino delo rezultat slobodne volje uinioca. Otuda kazna ima preteno karakter odmazde., Kazne su dosta stroge, za mnoga je dela predviena smrtna kazna. Pored nje predviene su kazne tamnice i zatvora i, veoma esto, imovinske kazne. Pored osnovnih kazni, zakon za neka dela odreuje i sporedne kazne, kao to je progonstvo i policijski nadzor. Postupak je i dalje oficijelan i inkvizicioni, a istraga je tajna. Buroaski karakter Krivinog zakonika proizlazi pre svega iz isticanja pravne jednakosti i slobode graana. Naglaen je princip nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege. Posle Nagodbe se u Ugarskoj donose posebni krivini propisi. Tako je 1876. godine donesen Krivini zakonik o zloinima i prestupima, a 1879. Uredba o istupima. Ovi osnovni krivini zakoni su novelirani 1908. i 1913. godine zakonima koji su propisivali poseban postupak prema maloletnicima.

6. ITALIJA

195

NASTANAK ITALIJANSKE DRAVE Italija od propasti Zapadnog rimskog carstva do XVIII veka. Nakon propasti Zapadnog rimskog carstva i sloma Justinijanovog pokuaja restauracije Rimske imperije, Italija je sve do ujedinjenja u XIX veku bila podeljena na vie teritorijalnih jedinica razliitih veliina. U toku tih trinaest vekova na njenoj teritoriji su se smenjivali mnogobrojni osvajai, nastojei da Italiju ukljue u svoje interesne sfere. Neposredno posle Justinijanove smrti u Italiji su se pojavili Langobardi, koji su uspeli da oduzmu dobar deo zemlje od Vizantinaca. U VIII veku, uz pomo Franaka osnovana je u sredinjem delu Italije, sa sreditem u Rimu, Papska drava, u kojoj je papa pored duhovne vrio i svetovnu vlast. Langobardsku dravu u Severnoj Italiji sruio je franaki vladar Karlo Veliki, a nakon izumiranja dinastije Karolinga veliki feudalci su zapoeli borbu oko prevlasti u tom delu Apeninskog poluostrva. Juna Italija sa ostrvom Sicilijom postala je poprite borbi izmeu Vizantinaca i Arabljana. Od druge polovine X veka Italija ulazi u interesnu sferu nemakih careva. U Junoj Italiji pojavljuju se u XI veku Normani, koji na Siciliji organizuju snanu dravu. Od kraja XI do sredine XIII veka vode se u Italiji estoke borbe za prevlast izmeu nemakih careva i papa, nazvane sukob oko investiture, koje se zavravaju porezom nemakih vladara i njihovim naputanjem Italije. Istovremeno Sicilija dolazi pod vlast francuske dinastije Anujaca, ali ve 1282, nakon takozvanog Sicilijanskog veernja, pada pod upravu panske dinastije Aragonaca. U to vreme gotovo je itava Italija podeljena na niz vie-manje samostalnih gradskih republika (Firenca, Venecija, enova, Milano, Parma, Modena) u kojima se snano razvi-jaju trgovina i zanati. Renesansa u XIV i XV veku izaziva snaan kulturni razvoj, iji je nosilac mlada buroazija, a iji se uticaj iri celom Evropom. Nepostojanje jedinstvene centralne vlasti omoguava da se u italijanskim gradovima jave mone patricijske porodice, koncentriui vlast u svojim rukama (Viskonti, kasnije Sforce u Milanu, Medii u Firenci, Gonzage u Mantovi, Este u Modeni i Ferari i drugi). Sticanje vlasti nad ekonomski i vojniki vanom Italijom postalo je jedan od centralnih problema evropske politike s kraja XV veka, emu je pogodovala i razjedinjenost zemlje. Vie od pola veka voeni su takozvani italijanski ratovi izmeu francuskih kraljeva i panskih vladara iz dinastije Habsburga, kojima je poetkom XVI veka polo za rukom da objedine pod svojom vlau svoje austrijske i panske zemlje.32 Nakon nekoliko tekih poraza koje su pretrpeli Francuzi vei deo Italije doao je pod uticaj panskih Habsburga. Do novih ratova dolo je u XVIII veku u vreme Rata za pansko naslee,33 kada je Italija postala ponovo poprite sukoba izmeu Francuske sa jedne i Austrije i panije sa druge strane. Po okonanju ovog sukoba (1714) politika karta Italije u XVIII veku izgledala je ovako: u Napulju i na Siciliji vladaju panski Burboni iju vlast priznaje jo nekoliko gradova; Lombardija je u sastavu Austrije, a u njoj u vazalnom odnosu je i Toskana; Modenom upravlja porodica Este; savojski vojvoda je stekao kraljevinu Sardiniju (Pijemont), a nezavisna enova je 1768. izgubila ostrvo Korziku,
32

Sklapanjem dinastikog braka izmeu Ferdinanda Aragonskoj i Izabele Kastiljske dolo je 1479. godine do ujedinjenja panije. Njihova kerka Jovanka (Huana) udala se za Filipa Lepog, sina austrijskog i titularnog rimskonemakog cara Maksimilijana iz dinastije Habsburga. Iz tog braka rodio se Karlo, koji je, posle prevremene smrti svojih roditelja, 1516. postao panski kralj, a posle smrti svoga dede Maksimilijana 1519. bio je izabran i za rimskonemakog cara, kao Karlo V. Tako su se u XVI veku pod ezlom Habsburga objedinile austrijske i panske zemlje (sa svim tadanjim panskim kolonijama) i stvorena jedna od najprostranijih drava u istoriji. 33 Poto je Karlo II, poslednji panski vladar iz dinastije Habsburga, umro 1700. godine ne ostavivi potomstva, francuski vladar Luj XIV iz dinastije Burbona, koji je bio oenjen Marijom Terezom, sestrom Karla II, nametnuo je za panskog kralja svog unuka Filipa. Nezadovoljan ovakvim ishodom, austrijski car Leopold I Habzburg je, uz pomo Engleske 1701. godine otpoeo sa Francuskom takozvani Rat za pansko naslee. Rat je voen sa promenljivom sreom zavrio se 1714. godine mirom u Utrehtu. Unuk Luja XIV je priznat Z9 panskog kralja kao Filip V, ali se morao odrei pretenzije da pod svojim ezlom, nakon smrti svoga dede, objedini Francusku i paniju. Od tada pa do danas (sa prekidima koji su trajali od 1870-75. i 1931-75) panijom upravljaju vladari iz burbonske dinastije.

196

koja je pripala Francuskoj; u sredinjem delu Italije postojala je i dalje Papska drava, a Venecija sa Istrom, Dalmacijom i Jonskim ostrvima je inila nezavisnu Mletaku Republiku. Napoleonovi ratovi i Beki kongres. Politiko ustrojstvo Italije srueno je za vreme Napoleonovih ratova. Jo kao mlad general u slubi Direktorijuma, Napoleon Bonaparta je 179697. trijumfovao nad sardinskom i austrijskom vojskom i prisilio Austriju da prihvati odredbe mira u Kampo Formiju (Campo Formio) 1797. godine. Pored znatnih ustupaka koje je Austrija bila prisiljena da uini Francuskoj, ovim mirom prestala je da postoji Mletaka Republika. Francuzi su u vie navrata prekrajali kartu Italije. Napoleon je najpre od osvojene Lombardije nainio 1796. Cispadansku i Transpadansku Republiku, da bi ih sledee godine ujedinio u Cisalpijsku Republiku, koja je obuhvatala Milano, Mantovu, Modenu, zapadni deo Mletake republike, Feraru, Bolonju i Romanju. Ovo podruje nazvano je 1802. godine Italijanskom Republikom, a 1805. proglaeno je Kraljevinom Italijom (prikljuene su joj Venecija, Istra i Dalmacija) sa kraljem Napoleonom I. Osim Cisalpijske Republike Napoleon je na tlu ltalije osnovao jo nekoliko sestrinskih republika Francuske: Ligursku Republiku sa seditem u enovi, Rimsku Republiku od Papske drave i Partenopejsku Republiku sa seditem u Napulju. Takvo stanje potrajalo je do 1801. godine kada Napoleon poinje postepeno da pripaja sve navedene teritorije Francuskoj (do 1809), a od Partenopejske Republike nastaje 1806. Napuljsko Kraljevstvo na elu sa Napoleonovim bratom ozefom (do 1808) i Napoleonovim zetom Miraom (do 1815). Jedine teritorije koje su ostale pod jakom zatitom britanske flote, izvan francuskog domaaja bile su Sardinija (pod savojskom dinastijom) i Sicilija (pod panskim Burbonima). Francuska vlast u Italiji donela je niz demokratskih reformi koje su pribavile Napoleonu mnogo simpatija. Kodifikovano francusko pravo poelo se primenjivati i u Italiji (Graanski zakonik), a dravno ureenje je svuda sprovoeno po francuskom uzoru. No ipak, Napoleonov propust da ujedini celu Italiju razoarao je italijanske patriote koji poinju da se udruuju u tajna revolucionarna drutva s ciljem da se zemlja oslobodi od Francuza i ujedini. Najpoznatije meu tim drutvima su Karbonari (italijanski carbonaro = umurdija), koji su delali u strogoj konspiraciji a kao svoje glavno naelo istakli parolu za ustav. Nakon Napoleonovog pada Beki kongres je u Italiji vaspostavio predfrancusko stanje, to znai da je ponovo sankcionisana podela zemlje: Napulj i Sicilija vraeni su panskim Burbonima i od njih je stvoreno Kraljevstvo Obeju Sicilija; u sredinjoj Italiji obnovljena je Papska drava; Lombardijsko-venetsko podruje pripalo je Austriji, koja je preko sekundogenitura habsburke dinastije vladala i vojvodstvima Toskanom, Modenom i Parmom. Jedino je Kraljevina Sardinija (ili Pijemont) zadrala prema Austriji relativno nezavisan poloaj. Pokret za ujedinjenje Italije. Razdrobljena Italija, u kojoj je dominirao austrijski uticaj i reakcionarna politika kneza Meterniha (Metternich), podupirana savezom sa ruskim carem Aleksandrom I i pruskim kraljem Fridrihom Viljemom II (takozvana Sveta Alijansa od 1815. godine), nije nikako odgovarala italijanskoj buroaziji. Stoga ona postaje glavni nosilac pokreta za ujedinjenje i osloboenje Italije, jer je feudalno plemstvo bilo zainteresovano za odravanje postojeeg stanja. Zaverenika drutva postaju sve brojnija i aktivnija. Dvadesetih godina XIX veka dolo je do revolucionarnih pokreta u vie italijanskih oblasti, ali je sva ta nastojanja uguila austrijska vojska. Mada je ujedinjenje bila elja mlade italijanske buroazije, nije postojala jedinstvena koncepcija o buduoj dravi. Postojale su dve osnovne ideje o putu ka ujedinjenju i izgledu nove drave: republikansko-demokratska i monarhistika. Prvu struju zastupali su uzepe Macini (Giuseppe Mazzini) i uzepe Garibaldi (Giuseppe Garibaldi). Macini je smatrao da se Italija moe ujediniti sopstvenim snagama, ali da bi se to postiglo potrebno je da se mase probude i nacionalno osveste, da se obnovi misao o zajednikoj dravi i da se ostvari saradnja svih naroda u nekoj vrsti saveza naroda. U tom cilju Macini je u emigraciji osnovao drutvo Mlada Italija (Giovane Italia), a neto kasnije i Mlada Evropa (Giovane Europa). Odmah je pristupio izgradnji 197

mree zaverenika da bi se pripremili ustanci i atentati, a nastojao je i da se povee sa revolucionarnim pokretima drugih evropskih naroda. Macini je svoj program uinio privlanim inteligenciji, sitnoj i srednjoj buroaziji, ali je ostao lien podrke veine seljaka. Suprotnu koncepciju o ujedinjenju zastupao je grof Kamilo Kavur (Camillo Cavour), pokreta lista Preporod (Risorgimento), sa liberalno-monarhistikim programom. Prema Kavurovom uverenju do ujedinjenja ne treba da doe revolucijom, ve odozgo, pod hegemonijom Pijemonta kao jedine samostalne italijanske drave. Revolucija koja je 1848. godine protresla celu Evropu nije potedela ni Italiju. U Pijemontu kralj Karlo Alberto daruje ustav, takozvani Pijemontski statut, a u mnogim oblastima (ukljuujui i Papsku dravu) revolucionari predvoeni Garibaldijem i Macinijem proglaavaju republike i donose ustave. No, tokom 1849, uz pomo Austrije, Francuske i Napuljskog kraljevstva, ustanci su uprkos herojskom otporu svuda ugueni. U svim italijanskim dravama, osim Pijemonta, ukinuti su ustavi i vraen apsolutizam. Neuspeh revolucije od 1848-49. nainio je od Pijemonta, na elu sa savojskom dinastijom, stoer italijanskog pokreta za ujedinjenje. Taj pokret je postao naroito aktivan kada je 1852. Kavur postao ministar-predsednik. Da bi zainteresovao evropske sile za italijansko pitanje Kavur je uvukao kraljevinu Sardiniju u krimski rat (1853-56), a za svoje planove uspeo je da pridobije i francuskog cara Napoleona III. Prema sporazumu sa Napoleonom III, Francuska e pomoi Pijemont u ratu protiv Austrije, a za uzvrat e joj kraljevina Sardiniia ustupiti Nicu i Savoju. Godine 1859. dolo je do rata u kome su francusko-italijanske snage porazile Austriju i prinudile je da ustupi Francuskoj Lombardiju. Nakon odranog plebiscita Francuzi su predali Kraljevini Sardiniji Lombardiju, zajedno sa Toskanom, Modenom, Parmom i Romanjom u zamenu za Nicu i Savoju. Sledee godine je Garibaldi sruio vlast Burbona u Napulju, pa je Kraljevstvo obeju Sicilija prikljueno Pijemontu. Sardinski kralj Viktor Emanuel II (Vittorio Emmanuele) proglaen je 1861. kraljem Italije, a prestonica novostvorene drave postala je Firenca. Italija se na ovaj nain ujedinila, ali su izvan njene vlasti ostali Papska drava sa Rimom, koju su uvali Francuzi, i Venecija, i dalje pod Austrijom. U austro-pruskom ratu 1866. godine Italijani su pristali uz Pruse. Uprkos porazima koje su doiveli u bitkama kod Kustoce i Visa, zahvaljujui pruskim pobedama stekli su Veneciju. Nakon poraza Francuske u ratu sa Pruskom 1870. i povlaenja francuskih trupa iz Rima, Italija je iste godine zauzela Rim i ostatke Papske drave. Time je borba za ujedinjenje definitivno zavrena. Prestonica Nove Italije postao je Rim, a papa je prestao da bude svetovni vladar. UJEDINJENA ITALIJA Istorijski razvoj Italije posle ujedinjenja. Ujedinjena Italija je odmah dola u otar sukob sa papom, koji je lien svetovne vlasti, odbijao svaki sporazum sa dravnom vlau. Zatvorivi se u Vatikan, papa se proglasio vatikanskim sunjem a posebnom bulom zabranio katolicima saradnju sa dravom i uee u vlasti. Takvo stanje trajalo je sve do 1929. godine, kada se papa sporazumeo sa faistikom vladom Benita Musolinija i prihvatio takozvani Lateranski sporazum. Poto se Italija kasno ujedinila ona nije raspolagala kolonijama, koje su do sedamdesetih godina XIX veka velike sile ve osvojile i meu sobom podelile. Stoga se ona u spoljnoj politici okree Nemakoj i Austro-Ugarskoj i sa njima sklapa 1882. godine Trojni savez Centralnih sila. Centralne sile postavljaju zahtev za ponovnom raspodelom sveta, to vodee kolonijalne drave, sasvim razumljivo, ne prihvataju. Italija se zato mora zadovoljiti onim to je preostalo. U ratu sa Etiopijom uspela je da zauzme Eritreju i Somaliju, ali se nakon poraza kod Adue 1896. morala odrei protektorata nad Etiopijom. Nakon rata sa Turskom 1911-12, Italijani su anektirali Tripoli i Kirenaiku u Africi (dananja Libija) i ostrva Dodekanez u Egejskom moru.

198

Iako lanica Trojnog saveza Italija nije ula u Prvi svetski rat na strani nemake i AustroUgarske, ve je proglasila neutralnost. Ali, ve 26. IV 1915. potpisuje sa Velikom Britanijom, Francuskom i Rusijom tajni Londonski ugovor, koji joj je garantovao teritorijalno proirenje njenih kolonijalnih poseda i ostvarivanje aspiracija na Jadranu. Odmah nakon toga Italija je 23. V 1915. objavila rat Austro-Ugarskoj, a 28. VIII 1916. i Nemakoj. Iako Italija nije vojniki previe doprinela pobedama sila Antante (bitke na Soi i teak poraz kod Kobarida), ona je iz prvog svetskog rata izala kao jedna od velike etiri sile pobednice (pored Velike Britanije, Francuske i SAD). Mirovnim ugovorom u Sen ermena an Leu (Sait Germain-en-Laye) 1919. i ugovorom sa Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca u Rapalu (Rapallo) pripao joj je juni Tirol, Istra sa Trstom, slovenako primorje sa Goricom, ostrva Cres, Loinj, Lastovo, Palagrua i neka manja, kao i Zadar sa okolinom. Rijeka je proglaena slobodnom dravom, ali je 1924. i ona (nakon niza burnih prevrata) pripojena Italiji. Uprkos tome to je bila jedna od pobednica Italija je iz prvog svetskog rata izala sa tekom politikom i ekonomskom krizom. U zemlji je vladalo veliko nezadovoljstvo u gotovo svim drutvenim slojevima. Italijanska buroazija bila je nezadovoljna jer saveznici nisu u potpunosti ispunili njene teritorijalne zahteve, a drava je pala u finansijsku zavisnost od Velike Britanije, Francuske i SAD. Ratna razaranja najvie su pogodila osiromaene radnike mase, koje su zapoele talas trajkova, nastojei da zauzmu fabrike i preuzmu upravu nad njima. Nezadovoljstvo je vladalo i meu seljacima koje su, naroito na jugu, izrabljivali crkva i veleposednici. Ratom oslabljena italijanska industrija nije na meunarodnom tritu mogla da uspeno konkurie industrijski najrazvijenijim dravama pa se italijanski izvoz stalno smanjivao. Meu mnogobrojnim nezadovoljnicima, koji su se tada javili, najglasniji je bio nekadanji vatreni socijalista i zagovornik ulaska Italije u rat na strani Antante, Benito Musolini (Benito Mussolini), osniva i voa novog politikog pokreta faizma. Musolini je svoj pokret osnovao 1919. i nazvao ga faizam, prema latinskoj rei fascis, odnosno italijanskoj fascio, to znai snop. Simboli ovog pokreta, snop prua i sekira, preuzeti su iz starog Rima. Snop prua i sekiru nosili su ispred najviih magistrata Rimske republike, naroiti inovnici liktori, a ti predmeti su trebalo da simboliu tesnu povezanost (snop prua) i snagu (sekira). Stoga Musolini zahteva od svojih pristalica maksimalnu kompaktnost i poslunost voi (duce), i u cilju politike borbe osniva borbene odrede faista (fascio di combattimento). Njegov program, u svojim poecima predstavlja neku vrstu meavine nacionalizma i sindikalizma. Musolini se izjanjavao kao republikanac, antiklerikalac, zagovornik oporezivanja bogataa i pristalica socijalnih mera. Musolinijeva grupa u Parlamentu bila je u poetku neznatna i sastojala se samo od 32 poslanika. Ali, koristei neslogu i nesposobnost najveih politikih stranaka (liberala, socijalista i katolika) da sastave stabilnu vladu, a oslanjajui se na krupnu buroaziju, uplaenu porastom revolucionarnog raspoloenja radnih masa, Musolini je postajao sve agresivniji. ak je i vlada poela da deli oruje iz svojih arsenala faistikim odredima kao uvarima poretka. Postajui siguran u podrku krupne buroazije, u nesposobnost graanskih partija da mu se suprotstave, ohrabren pasivnou vojske i policije i veto koristei neslogu radnikih partija (socijalista i komunista) Musolini se i fiziki obraunao sa svojim politikim protivnicima, dok je veinu stanovnitva demagokim obeanjima i pretnjama uspeo da privue ili zastrai. Socijalisti, koji su pokuali da mu se suprotstave, zakazali su za 1. avgust 1922. generalni trajk radi zatite politikih i sindikalnih sloboda, na ta je Musolini odgovorio mobilizacijom faista za odlunu bitku. Kako je trajk pretrpeo neuspeh, Musolini je sa oko 50000 pristalica sa zbora u Napulju krenuo u pohod na Rim, postavivi ultimatum predsedniku vlade da podnese ostavku. Uplaena vlada odstupa, Musolini ulazi 30. oktobra 1922. godine trijumfalno u Rim i dobija od kralja Viktora Emanuela III mandat za sastav vlade. Za dve godine (do izbora 1924. i ubistva socijalistikog prvaka akoma Mateotija) Musolini je uspeo da slomi opoziciju ostalih politikih stranaka i da zavede otvorenu diktaturu. Time je Italija postala prva faistika drava u Evropi.

199

Dravno ureenje Italije. Ujedinjena Italija je po svom dravnom ureenju bila ustavna, nasledna monarhija na elu sa pijemontskim kraljevima iz savojske dinastije. Za ustav Italije prihvaen je Pijemontski statut od 1848. godine, koga je darovao kralj, a nije ga donela narodna skuptina. Kao model za donoenje Pijemontskog statuta posluio je ustav francuske Julske monarhije od 1830. godine, koji je visokim imovinskim cenzusom bio znatno smanjio birako pravo. I pored toga ovaj ustav se u Italiji zadrao vrlo dugo, mada je bio podvrgnut brojnim promenama. Prema ustavu zakonodavnu vlast vre kralj i oba doma Parlamenta: Senat i Skuptina poslanika. Sva tri organa imaju pravo da predlau zakone, da ih tumae i pravo veta. Ako bi bilo koji od tri zakonodavna organa odbacio zakonski projekat, ne bi se vie mogao stavljati na dnevni red u istom zasedanju. Zakone je potvrivao i objavljivao kralj. Skuptina poslanika se birala na pet godina i imala je pravo da potvruje budet i odobrava poreze. Bez njenog odobrenja porezi se nisu mogli izglasati. lanove Senata je imenovao kralj iz redova najvieg inovnitva i svetenstva, kao i iz redova najveih poreskih obveznika. Senatori su pri stupanju na poloaj morali imati najmanje etrdeset godina starosti i mandat im je bio doivotan. Poto je kralj imao pravo da imenuje neogranien broj senatora, Senat je mogao uvek da poslui kralju kao protivtea skuptini poslanika. Izvrnu vlast vre kralj i kabinet ministara (vlada). Kralj je bio vrhovni zapovednik oruanih snaga, mogao je da objavljuje rat, sklapa mir i meunarodne ugovore. lanove vlade (ministre) i ostale inovnike postavljao je kralj, a da se pri tom nije morao obazirati na volju Parlamenta. Kasnije je, meutim, parlamentarna praksa ustanovila odgovornost ministara pred Parlamentom. Kralj je bio istovremeno i ef sudske vlasti, koju je vrio preko sudija. U ustavu se, u posebnom odeljku, detaljno govori o pravima i dunostima graana i predviaju osnovne graanske slobode. Birako pravo, koje je u poetku bilo jako ogranieno visokim imovinskim cenzusom, znatno je proireno izbornom reformom od 1882. godine i obavljano je javnim glasanjem. U politikom ivotu Italije delovao je veliki broj politikih stranaka. U prvim godinama po ujedinjenju dominiraju stranke desnice. U opoziciji se nalazila malobrojna Republikanska stranka, kojoj e se 1892. pridruiti novoosnovana Italijanska socijalistika partija, kao predstavnik italijanskog proletarijata; Poetkom XX veka osnovana je i Liberalna stranka, predstavnik krupne buroazije i veleposednika, koja e stei, prevagu i biti vodea politika snaga sve do dolaska faista na vlast 1922. godine. Posle prvog svetskog rata (1919) osnovana je katolika Italijanska narodna stranka (Partito popolare italiano), a neto kasnije jedna frakcija socijalistike stranke, okupljena oko torinskog lista Novi poredak (L'Ordine nuovo) izdvojila se i pod vostvom Antonija Gramija (Antonio Gramsci, 1891-1937), osnovala 1921. godine Komunistiku partiju Italije. S dolaskom faista na vlast graanske slobode su stalno suavane a rad ostalih politikih stranaka onemoguavan. U periodu od 1922-25, Musolini je jo tolerisao parlamentarni sistem, da bi zakonima od 1925. do 1928. godine sva vlast prela u ruke faistike partije, njenog voe i Velikog faistikog saveta. Predstavnici opozicionih partija su ili napustili Parlament ili preli u ilegalu, dok su neke partije i pojedinci prili faizmu. Nakon izmirenja sa Vatikanom (1929) i katolika crkva se prilagodila situaciji i podrala faizam. ITALIJANSKO PRAVO Italijansko pravo do ujedinjenja. U Italiji je do Napoleonovih osvajanja vladao pravni partikularizam. U svakoj od drava ili dravica vaila su pravna pravila koja su vukla korena iz raznovrsnih izvora feudalnog prava. arolikost tih normi, isprepletana odredbama obiajnog prava, pisanih gradskih statuta i kanonskog prava, izazivala je velike tekoe i pravnu nesigurnost. Stoga je Napoleon naredio da se tek kodifikovano francusko pravo pone 200

primenjivati i u Italiji. Njegov graanski zakonik (Code civil) preveden je na italijanski i stupio na snagu 1806. godine, dok je dve godine kasnije uveden i Trgovaki zakonik. Napoleonov pokuaj unifikacije italijanskog prava naiao je bio na odobravanje kod italijanske buroazije. Kao to je Napoleonov pad doveo do ponovne politike razjedinjenosti Italije, tako je i u oblasti prava vraen partikularizam s kraja XVIII veka. U Toskani su, uz neke izmene, ponovo stupili na snagu zakoni, koje su toskanske vojvode bile donele 1808. godine, a pored njih i odgovarajue odredbe kanonskog prava. Napuljski Burboni su objavljivali 1819. godine Zakonik Obeju Sicilija, podeljen na pet delova, kao to je to bio sluaj sa pet delova Napoleonove kodifikacije (Graanski zakonik, Krivini zakonik, Zakon o graanskom postupku, Zakon o krivinom postupku i Trgovaki zakonik). Mada se formalno ovo zakonodavstvo oslanjalo na Napoleonovo, po svojoj sadrini i duhu dosta se razlikovalo. U vojvodstvu Parmi revidirano je Napoleonovo zakonodavstvo i prilagoeno potrebama stanovnitva dok se u lombardijskovenecijanskoj oblasti primenjivalo austrijsko pravo (Opti graanski zakonik od 1811. godine). U vojvodstvu Modeni vraene su na snagu odredbe iz XVIII veka, a u Papskoj dravi papa Pije VII je, nakon svog povratka na Svetu Stolicu (1814), ukinuo Napoleonove zakone i uveo predhodne, neto izmenjene feudalne norme. Neto kasnije (1834) doneta je neka vrsta graanskog zakonika i u Papskoj dravi. Sardinski kralj je, po povratku na svoje kopnene posede, vratio na snagu ranije zakonodavstvo, ustanovljavajui brojne feudalne privilegije plemstva i svetenstva. Samo su se na teritoriji nekadanje enovske republike (koja je 1815. godine pripala Kraljevini Sardiniji) i dalje primenjivali Napoleonovi zakoni. Ali, tridesetih godina XIX veka u Sardinskom kraljevstvu zapoinje obimna kodifikatorska delatnost. Ti zakoni posluie kao podloga za kasnije zakonodavstvo ujedinjene kraljevine Italije. Rezultati kodifikatorske delatnosti u Pijemontu bili su sledei: Graanski zakonik od 1836. godine (objavljen 1837, a stupio na snagu od 1. januara 1838); Krivini zakonik od 1840; Zakon o krivinom postupku od 1841, i Trgovaki zakon od 1842. godine. Pravo ujedinjene Italije. Unifikacija prava postavila se kao preka i nuna potreba u novostvorenoj dravi. Jo 1859, dok se vodio rat za ujedinjenje, pijemontska vlada je zaduila jednu komisiju pravnika da izradi nacrt italijanskog Graanskog zakonika. Komisija je za svoj model uzela pijemontski Graanski zakonik od 1836/37. godine. Posao oko izrade se meutim otegao, pa je zakonik tek 1865. izglasan i objavljen, a 1. januara 1866. stupio na snagu pod nazivom Graanski zakonik Italijanskog kraljevstva. Po sistematizaciji materije i sadrini najveeg broja lanova, italijanski zakonik se oslanja na Napoleonov Graanski zakonik, ali uvodi i neke institute koje njegov model ne poznaje: emfitevza, susvojina, slubenosti i slino. Ove ustanove italijanski zakonik je preuzeo direktno iz rimskog prava. Razlike postoje i u oblasti porodinog prava, gde su, sledei odredbe kanonskog prava, uvedeni neraskidivost braka uz doputenje branog spora i rastave od stola i postelje. Trgovaki zakonik, koji je stupio na snagu 1883. godine, donet je pod uticajem francuskog i jo vie nemakog prava. U oblasti krivinog prava dolo je do unifikacije tek 1889. godine, kada je donet jedinstveni Krivini zakonik za celu dravu. Donoenje zakonika nailazilo je na otpor u pojedinim oblastima u kojima su korieni razliiti pravni izvori. Italijanska pravna nauka. Italijanska pravna nauka dala je veliki doprinos evropskoj pravnoj nauci posebno u razvoju nauke krivinog prava. Nekoliko njenih predstavnika uneli su nove ideje u tumaenjima uzroka nastanka kriminaliteta, kaznene politike, borbe protiv kriminaliteta i slinog. Prva markantna linost u ovoj oblasti bio je ezare Bekaria (Cezare Beccaria, 1738-94), koji se smatra jednim od osnivaa klasine kole krivinog prava. Svetsku slavu stekao je knjiicom O deliktima i kaznama (Dei delliti e della pene) u kojoj je izrazio ideje svoga vremena i otro napao osnove feudalnog krivinog prava.

201

Mada Bekaria po svojim idejama nije originalan, njegovo delo predstavlja uspenu primenu politikih i filosofskih uenja francuskih prosvetitelja u oblasti krivinog prava. Filosofska osnova njegovog krivinog prava je teorija o drutvenom ugovoru. Izvor kazne i kanjavanja je taj ugovor. Ljudi koji se organizuju kao drutvo, rtvuju deo slobode da bi bili slobodni, to znai da je ovek, da bi bio slobodan, rob zakona. Bekaria se zalae da zakon i samo zakon, unapred odredi krivina dela i kazne (naelo nullum crimen sine lege, nulla poena sine lege), koji treba da vredi za sve jednako. Svaki graanin mora da zna da moe da radi sve ono to nije protivno zakonu. Privilegije viih stalea pri kanjavanju doprinose samo, smatra Bekaria, da se kod naroda obezvrede pojmovi pravinosti i dunosti. On naglaava ideju, koju je ve Grocijus istakao, da je jedno ljudska a drugo boja pravda i da ljudska pravda mora polaziti od potrebe i. koristi za drutvo. Analogno tome, kazna treba da odgovara potrebama zatite drutva. Ako ona nije apsolutno potrebna, ona je akt tiranije, a ako prekorauje meru nunog, onda je nepravedna. Cilj kazne ne sme biti muenje i osveta za uinjeno delo, ve spreavanje da uinilac ne ponovi delo i da drugi ne slede njegov primer. Glavna svrha krivinih zakona je spreiti krivina dela a ne kanjavati ih, jer e devijacija u drutvu uvek biti. U drugoj polovini XIX veka veliki uticaj na razvoj nauke krivinog prava izvrila su shvatanja italijanskog lekara i profesora psihijatrije ezare Lombroza (Cezare Lombroso, 18361909), koji se smatra utemeljivaem antropoloke kole. Polazei od iskustva koje je stekao kao lekar, a pod jakim uticajem darvinizma i psihijatrije, Lombrozo je u svom glavnom delu ovek zloinac (L'uomo delinquente) razvio shvatanje o roenom zloincu, karakteristinom po odreenim fizikim svojstvima, koja ukazuju na njegovu predodreenost za delinkventnu aktivnost. Krivino delo je, po Lombrozu, plod organske degeneracije, zbog ega kriminogene faktore treba traiti u biolokim osobinama linosti delinkventa, koje imaju svoje spoljanje fizike manifestacije. Roeni zloinac je moralni luak, slian primitivnom oveku, bezoseajan i do kraja svirep, zapravo on i nije ovek ve bie ispod ljudskog stupnja. Pored roenog zloinca Lombrozo istie jo etiri kategorije delinkvenata: delinkventi epileptiari, delinkventi iz plahovitosti ili strasti, duevno bolesni delinkventi i sluajni delinkventi. Zajedniko, meutim, za sve njih su anomalije tela i psihe te stoga u osnovi sainjavaju isti zloinaki tip. Sam Lombrozo je pod uticajem kritike u kasnijim radovima delimino korigovao svoja gledita priznajui ulogu sociolokih faktora u genezi delinkvencije, ali je u osnovi i dalje ostao na antropolokim i biolokim temeljima svoga uenja. Lombrozovu koncepciju znatno su razradili i proirili Enriko Feri (Enrico Ferri), profesor krivinog prava iz Rima, u svom glavnom delu Novi vidici krivinog prava i postupka (I nuovi orrizonti del diritto e della procedura penale), i sudija Rafaele Garofalo (Raffaeie Garofalo) u delu Kriminologija (Criminologia). Za radove Ferija i Garofala karakteristino je da oni pored biolokih faktora istiu i veliki uticaj sociolokih inilaca na genezu kriminaliteta, ali s jaom dominacijom biolokih.

7. RUSIJA
ISTORIJSKI RAZVOJ RUSIJE Rusija u srednjem veku. Rusi, najvei slovenski narod, su u vreme slovenske seobe (VI-VII vek) naselili ogromno podruje izmeu Crnog mora, Karpata, Baltika i toka reke Volge, zauzevi tako veliku istonoevropsku niziju. O poreklu njihovog imena ne postoji saglasnost meu istoriarima. Pristalice takozvane slovenske teorije smatraju da naziv Rusi potie od imena istonoslovenskog plemena Rusi ili Rosi, koje je ivelo uz reku Ros. Pristalice normanske teorije smatraju da poreklo naziva Rusi treba traiti u imenu skandinavskog plemena Rusi, koji su u IX veku doli u kontakt sa Slovenima. Prema svedoenjima najstarijih 202

ruskih letopisa jedna ratnika grupa Normana iz Skandinavije (takozvanih Varjaga) dola je na poziv Slovena i zavladala oblau srednjeg toka reke Dnjepra sa centrom u Kijevu, na znaajnom trgovakom putu koji je povezivao Baltiko sa Crnim morem (put od Varjaga do Grka). Normani su se vremenom slavizirali, ali su u IX veku znatno doprineli povezivanju slovenskih plemena i osnivanju prve ruske drave Kijevske kneevine. Kako se drava nalazila na vanom trgovakom putu, ubrzo je dolo do klasnog raslojavanja i izgradnje feudalnih odnosa. Vladajuu klasu sainjavali su profesionalni vojnici u slubi kneza (druiniki) i krupni zemljoposednici (boljari), koji su se ubrzo spojili u jedinstveni stale i seljakoj masi (smerdima) poeli nametati razliite obaveze. Najsiromaniji seljaci su izgubili linu slobodu i pribliili se poloaju dotad malobrojnog sloja robova (holopa). U X veku dolazi do ekspanzije Kijevske drave. Kneevi Oleg i Igor vode velike pohode na Carigrad i ustanovljavaju redovne trgovake odnose sa Vizantijom, dok je njihov naslednik Svjatoslav uspeno ratovao sa Harazima i Bugarima. Za vlade Svjatoslavova sina Vladimira (980-1015), Rusi su primili hrianstvo posredstvom Vizantije, te se od tada mlada slovenska drava razvijala pod jakim politikim, verskim i kulturnim uticajem Istonog carstva. Na vrhuncu moi nalazila se Kijevska Rusija u vreme velikog kneza Jaroslava Mudrog (1019-54), koji je prodro u baltike zemlje, odluno porazio Peenege i ustanovio dinastike odnose i diplomatske veze sa nekoliko evropskih drava. Po kneevoj zapovesti sainjen je i prvi zakonik, nazvan Ruska pravda, na temelju obiajnog prava. Niz oblasti, meutim, pretvorio je u samostalne teritorije koje su sve vie teile otcepljenju. lanovi dinastije su od sredine XI veka vodili borbu za velikokneevsku stolicu i podelu vlasti (udjela, odnosno stvaranje udeonih kneevina). Proces raspadanja drave uspeo je da zaustavi knez Vladimir Monomah (1113-25), ali nakon njegove smrti obnovljene su borbe meu knezovima, i oblasti kojima su do tada upravljali lanovi dinastije, kao opunomoenici velikog kneza, postale su samostalne kneevine. Najsnanije su bile Vladimirsko-suzdaljska na severoistoku, Galiko-volinjska na zapadu i Novgorodska na severu. U XIII veku razvoj Kijevske drave je prekinula mongolska najezda. Nakon prvog sukoba (1223) Mongoli su u nekoliko pohoda slomili ogoren ali nejedinstven otpor ruskih knezova i primorali ih da postanu njihovi vazali. Jedino su severozapadni krajevi bili poteeni mongolskih osvajanja, gde je novgorodski knez Aleksandar Nevski suzbio veane (1240) i nemake vitezove Tevtonskog reda (1242), ouvavi pristup Baltiku. Mongolska najezda najvie je pogodila stare privredne i politike centre (Kijev, Suzdalj, Vladimir, Rostov), koji su se sporo oporavljali. Njih ubrzo prestiu novi gradovi Tver, Rjazanj i Moskva iji se knezovi, s osloncem na Mongole, bore za prevlast i titulu vladimirsko-suzdaljskog kneza, ovlaenog od Mongola da ubira danak za celu Rusiju. Iz te borbe izai e kao pobednik Moskva, vana raskrsnica puteva i trgovaki centar, okruena umama i rekama, koje su je efikasno titile od prepada mongolske konjice. irei teritoriju Moskovske kneevine, njeni vladari su se stavili na elo pokreta za osloboenje od mongolske vlasti. Do otvorenog sukoba doi e 1380. godine, kada je moskovski knez Dimitrije Donski uspeo da na Kulikovom polju odnese prvu veliku pobedu nad Mongolima. U narednih sto godina, koliko je jo trajala borba sa Mongolima do konanog osloboenja (1480), veliki moskovski knezovi su postali predstavnici velikoruske dravnosti. Oni su prevladali feudalnu anarhiju, koja je slabila odbrambenu snagu zemlje i koila ekonomski razvoj, i udarili temelje centralizovane monarhije. Oslanjali su se na razvijene gradove, crkvu i plemstvo, koje je kao naknadu za vojnu slubu dobijalo zemlju sa seljacima. Takvi posedi (pomjestje) nisu bili nasledni, niti su se mogli otuiti. Nakon propasti Vizantijskog carstva (1453) moskovski veliki knez Ivan III (1462-1505), oenjen vizantijskom princezom iz dinastije Paleologa, poinje da sebe smatra naslednikom vizantijskih careva i poglavarom pravoslavlja. Na njegovom dvoru uvodi se vizantijski ceremonijal i preuzima se vizantijski dravni grb (dvoglavi orao). Dalje jaanje Moskovske kneevine podstaklo je njenog vladara Ivana IV, kasnije nazvanog Grozni, da se 1547. godine 203

krunie za cara. Iskoristivi raspad Mongolskog carstva, Ivan Grozni je pripojio Rusiji Kazan i Astrahan, ali je u pokuajima da izae na Baltik naiao na ogoreni otpor vedske i Poljske. Za njegove vlade pada jo jedan vaan dogaaj za istoriju Rusije: pohod Jermaka Timofejevia na Istok, ime je otpoela kolonizacija Sibira (oko 1580), naseljenog mongolsko-tatarskim narodima. Na taj nain u sastav Ruskog carstva su uli i mnogi neruski i neslovenski narodi, pa je drava postala mnogonacionalna, a vodeu ulogu je imala vladajua klasa Velikorusa. Ivan IV se za svoje vlade energino borio protiv krupnog plemstva, oslanjajui se pri tom na sloj novostvorenog sitnog plemstva - oprinike. Slomivi otpor starih boljarskih porodica, car je svu vlast preuzeo u svoje ruke pretvorivi se u samodrca. Period posle smrti Ivana IV (1584) znaio je poetak ogorene borbe za vlast i anarhije (smutno vreme). Tada su se javili lani pretendenti na presto (samozvanci) podravani od Poljske, izbio je seljaki ustanak pod vostvom Bolotnjikova, a neprijatelji Rusije (vedska i Poljska) su iskoristile takvo stanje da zaposednu znatne Ruske teritorije. Oslanjajui se na gradove i sitno plemstvo, Minjin i Poarski su organizovali narodnu vojsku i uspeli da oslobode Rusiju. Nakon toga, Zemski sabor (predstavnici boljara, dvorana, crkve, gradova i slobodnih seljaka) izabrao je za cara Mihajla Romanova (1613-45). im se dinastija uvrstila otpoela je izgradnja apsolutne monarhije, koju je podupirala veina plemstva, graanstvo i crkva. Pomjestja se postepeno pretvaraju u nasledna dobra, a veina seljaka postaje trajno vezana za zemlju. Pogoranje seljakog poloaja i pritisak ruskog plemstva na neruske narode Povolja i slobodne Kozake na Donu, izaziva veliki ustanak Stenjke Razina (1670-71). Za vlade Alekseja Mihajlovia (1645-76) Rusija je stupila u dugotrajni rat sa Poljskom (1654-67) zbog Ukrajine, u kojoj je hetman Hmeljnjicki podigao Kozake protiv poljskog plemstva (panova). Borba se zavrila pripajanjem leve obale Dnjepra sa Kijevom Rusiji. Tako je znatan deo ukrajinskog naroda, srodan Rusima, uao u stalnu dravnu zajednicu sa Rusijom. Od reformi Petra Velikog do druge polovine XIX veka. Izgradnja apsolutne monarhije zavrena je u Rusiji za vlade Petra I Velikog (1682-1725) koji je opsenim reformama nastojao da zemlju izvue iz zaostalosti i presadi na rusko tle one tekovine Zapada koje je zahtevao razvoj drave. Da bi obezbedio Rusiji izlaz na Crno i Baltiko more, Petar Veliki je vodio dugotrajne ratove sa Turskom i vedskom. Dok je ratovanje sa Turskom voeno sa promenljivom sreom u Severnom ratu (1700-21) sa vedskom Petar I je odneo definitivnu pobedu i Rusiji pripojio Estoniju, Livoniju, Kareliju i Ingriju. Na teritoriji novoosvojenih podruja osnovana je 1703. godine i nova prestonica Rusije Sankt Petersburg (Petrograd, dananji Lenjingrad). U toku te duge borbe Petar I je stvorio modernu regularnu vojsku i zapoeo opsene reforme s ciljem da se uprava pojednostavi, centralizuje. i pod-redi caru. Umesto boljarske dume uveden je Senat, a zemlja je podeljena na gubernije iji su upravnici bili odgovorni za svoj rad caru. Reforme su zahvatile i crkvu (osnivanje Svetog Sinoda) i gradove, koji su dobili znatnu samoupravu. Svi plemii su bili obavezni na vojnu i upravnu slubu, pristupanu i sposobnim pojedincima iz drugih slojeva, koji su mogli svojim zaslugama da steknu nasledno plemstvo. Veliku panju posvetio je car razvoju privrede i prosvete. Podsticao je privredu kroz razvoj trgovine i manufakture, koju je pomagao kreditima, protekcionistikim carinama i osiguranjem radne snage (pripisivanje dravnih seljaka preduzeima i dozvola preduzetnicima da kupuju seljake od veleposednika). Osnivale su se i prve svetovne i vojne kole a izraen je i projekat za Rusku akademiju nauka (osnovana 1725). Petrova politika nailazila je na opoziciju u redovima starog plemstva, te je posle careve smrti (1725) dolo do neuspelog pokuaja povratka na staro stanje i uspostavljanja aristokratske oligarhije. Petrovu politiku nastavila je energina carica Katarina II (1762-96). Za njene vlade razvijeni Zapad je poeo sve vie da koristi ruske sirovine, a razvojem robnonovanih odnosa feudalni sistem je zapao u krizu. Da bi doli do to vie proizvoda i novca plemii su stalno pojaavali eksploataciju kmetova. Seljake pobune su postajale sve ee i kulminirale su u 204

velikom ustanku Jemeljana Ivanovia Pugaova (1773-75). Izdajui se za mistino nestalog cara Petra III (mua Katarine II, koji je stradao za vreme jedne oficirske pijanke pod do danas nedovoljno razjanjenim okolnostima), Pugaov je carskim ukazom oslobodio kmetove, to je na njegovu stranu privuklo ogromne seljake mase. Carska vojska je ipak uspela da 1775. ugui ustanak, a status kmetova se nakon tog dogaaja pribliio ropskom. Za vlade Katarine II Rusija je uestvovala u tri deobe Poljske (1772, 1793. i 1795) i stekla Belorusiju, veliki deo Ukrajine i Litvu. Uspenim ratovima sa Turskom (1768-74 i 1787-91) Rusija se teritorijalno proirila do Dnjestra, Crnog mora i Kubana. Plaei se uticaja ideja francuske revolucije, carica je podsticala stvaranje antifrancuskih koalicija i progonila prve kritiare samodravlja i plemstva. U vreme Napoleonovih ratova Rusija najpre prilazi antifrancuskim koalicijama, da bi 1807. sa Napoleonom sklopila Tilzitski mir. Ali, sukob je obnovljen kada je Napoleon 1812. krenuo u veliki pohod na Rusiju. Nakon krvavih bitaka kod Smolenska i Borodina, francuski car je uao u naputenu i spaljenu Moskvu. Bez potrebnih sredstava za snabdevanje armije, pritisnut jakom zimom, Napoleon je primoran da napusti Moskvu i zapone mukotrpno povlaenje.. U toku odstupanja njegova Velika armija je gotovo sasvim unitena napadima ruske vojske pod komandom Kutuzova i akcijama partizana. Poto je udeo ruske vojske u konanoj pobedi nad Napoleonom bio velik, ruski car Aleksandar I (1801-25) igra odluujuu ulogu u kreiranju reakcionarne evropske politike i stvaranju Svete Alijanse. U samoj Rusiji zavodi se kruti policijski reim, koji izaziva nezadovoljstvo u svim slojevima, pa ak i meu plemstvom. Grupa mlaih plemia, liberalno nastrojenih, pokuava da decembra 1825. izvri prevrat, zavede ustavnu monarhiju i ukine kmetstvo (takozvani dekabristi). Malobrojni i slabo povezani sa gradskim i seoskim stanovnitvom zaverenici su uspeli da pobune neznatan deo vojske, te je novi car Nikola I (1825-55) lako uspeo da ugui pobunu. Osnovni cilj vladavine Nikole I bio je reenje takozvanog Istonog pitanja. Nastojei da potpuno uniti Tursku on pomae borbu balkanskih naroda za autonomiju (Srbija, Grka). Istovremeno Nikola I vri ulogu evropskog andara paljivo motrei da se ne pojavi kakav demokratski pokret. U tom smislu on intervenie 1849. godine u Maarskoj guei tamonju buroasku revoluciju. U novom pokuaju da slomi Tursku, Nikola I zapoinje Krimski rat (1853-56), ali se tom prilikom sukobljava sa zatitnicima Turske (Velika Britanija, Francuska, Pijemont), koje nisu elele da Rusija izae na Bosfor i Dardanele (odnosno Sredozemlje). Rat je pokazao potpunu nespremnost ruske vojske, koja je doivela slom prilikom opsade Sevastopolja. Novi car Aleksandar II (1855-81) bio je prinuen da prihvati odredbe Pariskog mira (1856) nepovoljnog za Rusiju. Od druge polovine XIX veka do Februarske revolucije. Slom koga je Rusija doivela u Krimskom ratu izneo je na videlo svu ozbiljnost krize ruskog drutveno-ekonomskog sistema. Porast seljakih nemira naveo je cara Aleksandra II da sprovede dugo oekivanu reformu: 1861. godine ukinuto je kmetstvo, ali pod odreenim uslovima. Seljaci su stekli linu slobodu, ali su zemlju dobijali samo ako je otkupe. Do tada su bili obavezni na neto smanjena davanja, a esto im je oduziman i najplodniji deo zemlje. Ove reforme nisu, meutim, dirnule carsko samodravlje. Dok su liberalni krugovi pozdravili reforme, grupa revolucionarnih demokrata (Hercen, ernievski i Dobroljubov) i narodnjaka otpoinje propagandu seljake revolucije, kojom bi se bez naknade oduzela zemlja veleposednicima i sruio carizam. Policijski progoni okreu izvestan broj uesnika ovog pokreta u individualni terorizam, koji kulminira u atentatu na cara Aleksandra II 1881. godine. Njegov naslednik Aleksandar III (1881-94) uvodi krajnje reakcionaran reim. Uplitanje Rusije u borbu balkanskih Slovena za potpuno osloboenje od Turske dovodi do novog rusko-turskog rata 1877-78. Pobednika Rusija je Sanstefanskim mirom 1878. nametnula teke uslove Turskoj, ali su oni na insistiranje velikih sila, bili revidirani odredbama Berlinskog kongresa (iste 1878. godine) u korist Turske. Nezadovoljna velikim uticajem koga je Rusija ipak ostvarila na Balkanu, Austro-Ugarska se vezuje za Nemaku, dok se Rusija pribliava Francuskoj i sklapa sa njom savez.

205

Razvoj kapitalizma i industrijalizacije dovodi krajem XIX veka i do porasta proletarijata, koji otpoinje borbu za poboljanje radnih i ivotnih uslova. Istovremeno, uticaj marksistike ideologije postaje sve prisutniji, potiskujui narodnjatvo. Marksistike ideje propagira najpre Plehanovljeva grupa Osloboenje rada, a zatim petrogradski Savez borbe za osloboenje radnike klase, iji je aktivan lan bio i Vladimir Ili Lenjin. Na kongresu u Minsku osnovana je 1898. godine Ruska socijaldemokratska radnika partija (RSDRP), ali ve na Drugom kongresu 1903. u Londonu pocepala se na revolucionarne boljevike i oportunistike menjevike. Krajem XIX veka ruska ekspanzionistika politika se okree prema Dalekom istoku (Mandurija i Koreja), to ugroava interese Velike Britanije i Japana. Godine 1904. dolazi do rusko-japanskog rata u kojem je Rusija doivela niz poraza, to je sve ubrzalo eksploziju decenijama potiskivanog nezadovoljstva. Velikim trajkovima u Petrogradu 9. I 1905. otpoinje prva ruska revolucija. Uskoro je cela zemlja preplavljena trajkovima, a ustanke podiu i neruski narodi (Poljaci, Finci), koje je velikoruska politika pokuavala da asimiluje. Masovni nemiri prisiljavaju reim da obea uvoenje savetodavne Dume (skuptine), ali taj minimalni ustupak nije mogao da sprei revoluciju. Oktobra 1905. dva miliona radnika stupa u trajk te car Manifestom od 17. X 1905. obeava zakonodavnu Dumu i politike slobode. No, ve 1907. insceniranim dravnim udarom nestaje ove, makar i prividne ustavnosti, i dolazi do ponovne diktature koju je energino sprovodio ministar Stolipin. Iste godine su Rusija i Velika Britanija posebnim sporazumom u Petrogradu podelile interesne sfere u Aziji, tako da je tada dolo do potpunog zbliavanja tri najvee kolonijalne sile Velike Britanije, Francuske i Rusije i stvaranja trojne Antante (triple entente). U tom savezu Rusija e ui u prvi svetski rat nastojei da istisne Austro-Ugarsku sa Balkana, stekne Galiciju i izae na Sredozemlje. Slabo opremljena i loe voena ruska armija je, nakon nekoliko poetnih uspeha, poela da trpi poraze. Zaostala privreda nije uspela da snabdeva ogromnu armiju neophodnim ratnim materijalom tako da se zemlja pribliavala ekonomskoj katastrofi. Sve vee nezadovoljstvo dovelo je do revolucije koja je marta (po starom kalendaru februara, te otuda naziv Februarska revolucija) 1917. zbacila carizam i uspostavila privremenu buroasku vladu. DRAVNO UREENJE RUSIJE Dravno ureenje Rusije u drugoj polovini XIX veka. Iako je u drugoj polovini XIX veka u Rusiji dolo do izvesnih socijalnih reformi, dravno ureenje, kako je ve reeno, se nije bitno promenilo u odnosu na epohu Petra Velikog. Rusija je i dalje ostala apsolutna monarhija sa neogranienom vlau cara. Car (imperator) je vrio vrhovnu zakonodavnu, izvrnu i sudsku vlast preko razgranatog inovnikog aparata, njemu odgovornog. Jedino ogranienje carske vlasti sastojalo se u tome da je car morao ispovedati pravoslavnu veru i drati se zakonom utvrenog reda nasleivanja prestola. Pored cara postojalo je jo nekoliko najviih organa dravnog ureenja, koji su svi bili zavisni od cara. Najvaniji kolektivni organ bio je Dravni savet (Gosudarstvenjij sovjet), ije je lanove odreivao car iz redova najvieg plemstva i carskih ministara. On je raspravljao o zakonskim predlozima, najvanijim upravnim merama i predlozima uredbi. Svoje zakljuke podnosio je caru na saglasnost, odluku i proglaenje. Kao vrhovni savetodavni organ postojao je Komitet ministara, sastavljen od ministara koje je imenovao car, a koji su u taj komitet ulazili po svojoj funkciji, i od drugih plemia, koje je takoe imenovao car. Komitet je od ezdesetih godina XIX veka raspravljao o manje vanim pitanjima, jer je bio potisnut Ministarskim savetom, novim organom dravne uprave, koji se sastojao od efova pojedinih resora, koje je opet imenovao car. Ministarski savet je zasedao pod carevim predsednitvom i razmatrao razliita pitanja iz oblasti uprave i zakonodavstva. Krajem XIX veka bilo je deset ministarstava i glavnih uprava, koji su rukovodili posebnim resorima. Sve ministre imenovao je i smenjivao car. to se lokalne uprave tie, drava je bila podeljena na upravno-teritorijalne jedinice 206

gubernije, na ijem elu su se nalazili gubernatori, imenovani od cara. Gubernije su se delile na ujezde (srezove), a ujezdi na seoske optine. Jedinice lokalne uprave nisu raspolagale nikakvim pravima sve do Zemske reforme od 1864. kada su dobile izvesnu samoupravu sa relativno uskim delokrugom. Gradovi su u Rusiji jo od XVIII veka imali izvesnu samoupravu, proirenu neto malo reformom od 1870. Dravno ureenje Rusije nakon revolucije 1905. godine. Revolucija od 1905. godine dovela je do izvesnih promena dravnog ureenja Rusije koje su ile u pravcu postepenog uvoenja ustavnosti i predstavnikih tela. Jo u februaru 1905. car Nikola II (1894-1917) je najavio obrazovanje jednog predstavnikog tela. Avgusta 1905. objavljeno je carskim manifestom osnivanje Dravne dume (skuptine), a drugim aktom utvren je njen sastav i nain izbora. ene, vojnici i pripadnici nomadskih skupina nisu imali pravo glasa, a mukarci su ga sticali sa navrenom 25. godinom. Prava glasa bili su lieni i seljaci bezemljai. I tako ograniena Duma trebalo je da bude donji dom, sa manjim znaajem, dok je funkciju gornjeg doma trebalo da obavlja Dravni savet, ije je lanove i dalje imenova car. Duma je imala samo savetodavni karakter. Ovakav carev ustupak nije zadovoljio revolucionare te je imperator 17. X 1905. izdao pomenuti manifest o usavravanju dravnog poretka u kome je obeao zakonodavnu Dumu i graanske slobode. Ali, novi izborni zakon od 11. XII 1905, koji je trebalo da bude jedno od ispunjenja obeanja datih u Manifestu, liio je polovinu stanovnika Rusije prava glasa i osigurao poslaniku veinu predstavnicima veleposednika i buroazije. I obeanje da e Duma dobiti zakonodavnu vlast car je uspeo da izigra nakon uguenja revolucije, poetkom 1906. godine. Tri dana pre zasedanja novoizabrane Dume car je poetkom maja 1906. izdao Zbornik osnovnih dravnih zakona u kome je bilo reeno da zakonodavnu vlast vri car zajedno sa Dravnom skuptinom (dumom) i Dravnim savetom, ali zakonodavna inicijativa i potvrivanje zakona pripadaju caru. Poto je u skuptini seljaka grupa takozvanih trudovika predloila nacionalizaciju zemlje, car je u julu 1906. raspustio neposlunu Dumu i novu sazvao tek za februar 1907. Za vreme zasedanja druge Dume, car je uz pomo novog ministra unutranjih poslova, Pjotra Arkadijevia Stolipina, iskonstruisao optubu protiv jednog broja socijaldemokratskih poslanika o navodnim pripremama za oruani ustanak. Kako je Duma odbila da dozvoli njihovo hapenje, car i Stolipin su taj dogaaj iskoristili kao povod za rasputanje druge Dume, a socijaldemokratski poslanici prognani su u Sibir. Ovaj carev dravni udar (jun 1907) znaio je kraj prividne ruske ustavnosti. Do poetka prvog svetskog rata Duma je sazivana jo u dva navrata, ali su izbori uvek bili praeni jakin policijskim pritiskom, a delatnost Durne podreena carevoj linosti. RUSKO PRAVO Opte karakteristike. Osnovna karakteristika ruskog prava bila je njegova velika nerazvijenost i zaostalost za pravima razvijenih buroaskih drava. Na to je uticala injenica to u Rusiji sve do 1917. nije bila sprovedena buroaska revolucija i da su feudalni odnosi bili prisutni kroz ceo XIX vek. Samim tim novi principi i institucije koje je donelo buroasko drutvo i u javnom i u privatnom pravu, nisu u Rusiji nali odraza. Rusko pravo bilo je po svojoj sadrini preteno feudalno i sankcionisalo je pravnu nejednakost. Tek od 1861. godine, od donoenja Uredbe o seljacima (Poloenjija o krestjanah), kojom je ukinuto kmetstvo, principi buroaskog prava poeli su da prodiru u Rusiju. No, taj uticaj je iao sporo i sve do 1917. rusko pravo je nosilo u sebi niz feudalnih elemenata. Sudstvo u carskoj Rusiji. Reforme ruskog prava najbolje se ogledaju u sudskom sistemu, koji je sve do ezdesetih godina XIX veka imao feudalnu organizaciju. Krajem 1864. sprovedena je sudska reforma, koja je smanjila broj sudskih instanci i odvojila sudstvo od uprave, uinivi ga nezavisnim od upravnih organa. Uvedene su institucije porotnika, sudskih 207

istraitelja i advokature. U sudskom postupku uvedena su naela javnosti i pismenosti. Sudska organizacija bila je podeljena na mesne sudove i opte sudove. Mesne sudove sainjavale su mirovne sudije i skup mirovnih sudija. Mirovni sud je presuivao sporove manje vrednosti, prekraje i manja krivina dela i bio je duan da pre otpoinjanja rasprave pokua da izmiri stranke (otuda mu i naziv). U mirovnom sudu sudio je sudija pojedinac, a sve mirovne sudije u jednom srezu inile su skup mirovnih sudija, koji je bio via sudska instanca za mirovne sporove. Skupu mirovnih sudija predsedavao je jedan od lanova kolegije koga su njegove kolege same meu sobom izabrale. Sudije mesnih sudova birala su sreska samoupravna tela. Kandidati za sudije morali su raspolagati odreenom imovinom, srednjim ili viim obrazovanjem, sa 25 godina starosti i tri godine radnog iskustva. Za vlade Aleksandra III bili su ukinuti mirovni sudovi i umesto njih sudsku funkciju su ponovo vrili upravni organi zemski naelnici. koje je imenovao ministar pravde. Opte sudove sainjavali su okruni sudovi, teritorijalno nadleni za nekoliko srezova i takozvane sudske palate. Prvi su sudili u veima od tri redovna sudije ili dvanaest porotnika i dva redovna sudije, za sva tea krivina dela. Sudske palate su bile drugostepeni sudovi koji su reavali albe protiv presuda okrunih sudova, a sudili su i u prvom stepenu za krivina dela protiv drave. Vrhovni sud bio je Senat, koga su sainjavali svi ministri i gubernatori. Sudije okrunih sudova, sudskih palata i Senata imenovao je car.

208

DRAVA I PRAVO U SOCIJALISTIKOM DRUTVU

209

POSTANAK I RAZVOJ SOCIJALISTIKIH DRAVA


RAZVOJ RADNIKOG POKRETA U SVETU Protivrenosti kapitalistike proizvodnje, eksploatacija na kojoj se ona zasniva su rano doveli do prvih poetaka otpora radnika i kasnijeg razvoja radnikog pokreta. Razvoj kapitalizma je produbio suprotnosti i doveo do stvaranja klasa u drutvu, kapitalista i radnika. Otpor radnika se u poetku javljao neorganizovano i stihijski. Karakter kapitalistike proizvodnje i teak poloaj radnika su u drutvenoj misli izazvali pojavu utopista socijalista utopista: Sen-Simona, Furijea i Ovena (Saint-Simon, Fourier, Owen), koji su nudili svoja reenja za poboljanje poloaja radnika, ne sagledavajui su-tinu kapitalistikih odnosa i korene eksploatacije. U prvoj polovini XIX veka se pojavljuju i prve radnike organizacije u kapitalistikim zemljama, koje kao osnovni cilj svoje borbe postavljaju zahteve za poboljanje ekonomskog poloaja radnika. Radnika klasa jo nema izgraenu klasnu svest i ideologiju. Ekonomska borba radnika, uz jo neke elemente, inie osnov za izgradnju revolucionarne ideologije radnike klase iji su stvaraoci Marks i Engels. Radovi Marksa i Engelsa dali su nauno tumaenje ekonomskih i drutvenih pitanja, ustanovili zakonitosti razvoja ljudskog drutva. Marks i Engels su 1847. godine stupili u Savez pravednih, tajnu revolucionarnu organizaciju osnovanu 1836. godine u Parizu, na bazi utopijskog socijalizma. Tada se Savez pravednih reorganizuje i uzima naziv Savez komunista. Tom prilikom su kao zadaci nove organizacije istaknuti revolucionarni ciljevi: unitenje buroaskog drutva zasnovanog na eksploataciji i zbacivanje buroazije sa vlasti, organizovanje vladavine proletarijata i stvaranje drutva bez klasa i privatne svojine. Na drugom kongresu, takoe 1847. godine, Marks i Engels su zadueni da naine program organizacije. Ovaj program je postao najznaajniji dokument meunarodnog radnikog pokreta i naunog socijalizma. To je Komunistiki manifest, objavljen februara 1848. godine. U njemu je dato nauno tumaenje kapitalizma i kapitalistikog drutva i utvrena svetskoistorijska uloga proletarijata u borbi protiv eksploatacije. Kao konani cilj proletarijata istaknuta je borba za ukidanje klasa i klasne vladavine, a ne traenje reenja unutar klasnog drutva, putem reformi. U Manifestu su odreeni i glavni elementi taktike borbe radnike klase za ostvarenje postignutih ciljeva. U toku buroaske revolucije 1848. i 1849. godine u Evropi pokazalo se da je nemogua saradnja liberalne buroazije i proletarijata u borbi za ostvarenje novog drutvenog i ekonomskog poretka. U periodu posle revolucije Marks i Engles su dali niz klasinih radova, to e doprineti brem spajanju naunog socijalizma sa radnikim pokretom. Politiki i ekonomski potresi u Evropi poetkom pedesetih godina su doprineli zbliavanju proletarijata pojedinih zemalja, te je osnivanje jedne meunarodne organizacije radnika postalo jedan od najvanijih ciljeva radnike borbe. Ostvarenju toga cilja doprineo je niz okolnosti. Na svetskoj izlobi u Londonu 1864. godine francuski i engleski radnici su imali prilike da se upoznaju. Niz dogaaja u svetu u to vreme imao je progresivan karakter, karakter borbe protiv razliitih vidova ugnjetavanja: graanski rat u SAD i principi istaknuti tom prilikom, poljski ustanci protiv ruskog caristikog reima. Na poziv engleskih radnika, u Londonu su se 1864. godine okupili radnici iz Engleske, Francuske, Nemake i Italije i doneli zakljuak da osnuju meunarodno udruenje radnika I internacionalu. Deklaraciju udruenja je, na bazi Komunistikog manifesta izradio Marks. I u daljem radu Internacionale, Marks je bio njen glavni voa i organizator. Internacionala je osnovala svoje sekcije u evropskim zemljama i u SAD. U prvim godinama svoje borbe Internacionala je morala da se bori protiv sitnoburoaskih tendencija u radnikom pokretu (prudonisti, lasalovci, trejdjunionisti). Pobeda nad ovim pravcima je izvojevana na enevskom kongresu 1866. godine, kada je donesen statut. Posle toga je Internacionala jo proirila svoj uticaj. Na sledeim kongresima, u Lozani 1867. i Briselu 210

1868. godine prudonisti su pretrpeli poraz jer su prihvaene postavke o neodvojivosti socijalnog osloboenja radnika od politikog i prihvaene su marksistike postavke o klasnoj borbi i njenim oblicima. Posle kongresa u Briselu javila se jedna nova struja u radnikom pokretu, pod vostvom M. A. Bakunjina, tzv. anarhisti. Bakunjin je negirao ulogu drave u prelaznom periodu i diktaturu proletarijata. Istie znaaj individualnih akcija protiv poretka i drave. Posle briselskog kongresa anarhisti naroito insistiraju na ukidanju svojine putem ukidanja prava nasleivanja. Na bazelskom kongresu 1869. godine, ovo je pitanje dolo u prvi plan. Kongres je zauzeo stav o potrebi nacionalizacije zemlje, a Marks je izneo gledite da je nasleivanje samo posledica postojee organizacije drutva, a ne njen uzrok. Kongres je zauzeo stav i o potrebi jaanja Generalnog saveta Internacionale. Ugled Internacionale u radnikom pokretu je postao veoma velik. U toku francusko-pruskog rata 1870-1871. godine dolo je u Francuskoj do prve socijalistike revolucije i osnivanja prve dravne tvorevine socijalistikog tipa, Pariske komune. Propast Komune znaila je i teak udarac za radniki pokret u celini i Internacionalu. Njene organizacije u mnogim zemljama su zabranjene. U septembru 1871. godine je u Londonu bio odran sastanak Generalnog saveta Internacionale, gde su razmotreni znaaj i propusti Komune. Marks je istakao nunost povezivanja radnika sa seljatvom, povezivanje ekonomske i politike borbe radnika i neophodnost osnivanja samostalnih politikih stranaka. Posle ovog sastanka je i dalje nastavljena borba sa bakunjinovcima, koja se zavrila njihovim iskljuenjem iz Internacionale, na kongresu u Hagu 1872. godine. S obzirom na teke prilike u evropskim zemljama, reeno je da se Generalni savet Internacionale prebaci u SAD. Tako je 1876. godine donesena i odluka o prestanku rada I internacionale. Ona je u razvoju radnikog pokreta imala ogroman znaaj, jer je bila prva meunarodna organizacija radnike klase, koja je, po Lenjinovim reima udarila temelj proleterskoj meunarodnoj borbi za socijalizam. Posle obustavljanja rada I internacionale bilo je pokuaja da se ostvari neka organizovana veza izmeu radnika raznih zemalja, ali bez uspeha. U drugoj polovini sedme decenije XIX veka razvija se radniki pokret u pojedinim zemljama, postojee radnike organizacije jaaju, a stvaraju se i nove. Na kongresu ujedinjenja u Goti 1875. godine je od dveju stranaka formirana jedinstvena Socijalistika radnika stranka Nemake. Potom su osnivane radnike partije u Francuskoj, Italiji, Belgiji, Norvekoj, Austriji i drugim evropskim zemljama, a i u SAD. Ovako snaan razvoj radnikog pokreta u pojedinim zemljama je doveo do ponovne inicijative za osnivanje jedne zajednike meunarodne radnike organizacije, koja bi reavala zajednike probleme radnitva u svim zemljama. Inicijativa za sazivanje meunarodnog kongresa radnikih partija potekla je od Francuske radnike stranke. Oba njena krila, posibilisti i gedisti su pozvali druge partije, ali su gedisti imali pri tom vie uspeha i okupili predstavnike radnikih organizacija iz 19 zemalja Evrope i Amerike. Tako je na skupu 14. jula 1889. godine (na stogodinjicu zauzea Bastilje) osnovana II internacionala. Poslednje decenije XIX veka su inile tzv. miran razvitak kapitalizma, posle burnih godina od 1848. do 1871. godine. U to vreme u zapadnim kapitalistikim zemljama nema revolucionarnih zbivanja. Na svojim kongresima u razdoblju od 1889. do 1914. godine II internacionala je donosila zakljuke i stavove o znaajnim pitanjima ivota i rada radnike klase, pokreta i drutva u celini. Zakljueno je da se buroaski parlament i druge institucije koriste za politiku borbu u zemljama gde su radnici dobili birako pravo, a da se bore za pravo glasa tamo gde ga jo nemaju. Reeno je da se organizuju radnike demonstracije svakog 1. maja.34 Radnici treba da se bore za radniko zakonodavstvo, za ukidanje stajae vojske, za trajkove i dr. U poetku se II internacionala jo uvek borila protiv anarhista. Kasnije se sve vie uoavaju pojave reformizma i oportunizma i naputanje revolucionarnih ciljeva. To je naroito dolo do
34

Prvog maja 1886. bio je u ikagu trajk u kome je uestvovalo 40.000 radnika. Tom prilikom je dolo do oruanog napada na trajkae.

211

izraaja kod Nemake socijaldemokratske stranke i u njenom programu donesenom u Erfurtu 1891. godine. U ovom programu je istaknuto da se prelaz u socijalizam moe izvriti mirnim putem i ne pominje se diktatura proletarijata. U ovoj stranci se javlja i reformizam, nastojanje da se preduzmu reforme koje se mogu ostvariti, kao i revizionizam, podvrgavanje preispitivanju postavki Marksa i Engelsa i naunog socijalizma. Glavni nosilac revizionizma bio je E. Berntajn (Bernstein), koji je tvrdio da socijalizam predstavlja jedan etiki zahtev, a ne jednu etapu drutvenog razvitka. Njegove su stavove kritikovali otro R. Luksemburg, Plehanov, Lafarg, Bebel i Lenjin. U Francuskoj socijalistikog stranci se oportunizam pokazuje u vidu ministerijalizma, uea socijalista kao ministara u buroaskim vladama. Ove pojave koje se javljaju u pojedinim partijama poinju da obeleavaju II internacionalu u celini iako je Internacionala donela jo niz znaajnih zakljuaka: zauzela je stavove o kolonijalnom pitanju, stojei na stanovitu o pravu naroda na samoodreenje. U Parizu je 1900. godine reeno, da su poslanici socijalistikih stranaka duni da u svojim parlamentima glasaju protiv vojnih i kolonijalnih rashoda. Na ovom kongresu je osnovan i Meunarodni socijalistiki biro, koji je trebalo da bude neka vrsta izvrnog organa Internacionale. Osim toga, organizacija Internacionale nije promenjena i njene odluke nisu imale obavezan karakter za lanice. Poetkom XX veka kapitalizam dobija sve izrazitija obeleja imperijalizma. Suprotnosti kapitalizma postaju sve dublje i otrije, meu kapitalistikim silama rastu protivrenosti i vre se pripreme za novu podelu sveta. Povodom rastueg militarizma i ratne opasnosti II internacionala je zauzimala stavove na svojim kongresima (Amsterdam, tutgart, Kopenhagen, Bazel). U Internacionali vlada sve vee nejedinstvo, javljaju se razliite struje. Sve su dublje razlike izmeu oportunistikog i revolucionarnog pravca. U pogledu rata je Internacionala na svojim poslednjim kongresima zauzela stav da se protiv njega bori svim merama, ali se upravo na tom pitanju i raspala. U svojim parlamentima veina socijalistikih stranaka je podrala politiku buroaskih vlada i glasala za ratne kredite. U toku svog postojanja II internacionala je odigrala korisnu ulogu organizujui proleterske mase, ali socijalistike stranke nisu bile dorasle da sagledaju opasnost i pokuaju da spree izbijanje imperijalistikog rata.

1. PARISKA KOMUNA
NASTANAK KOMUNE Pariska komuna, prva socijalistika revolucija u svetu, koja je donela i pokuaj osnivanja prve socijalistike dravne organizacije, desila se u uslovima francusko-pruskog rata 1870-1871. godine. Posle francuskog poraza kod Sedana, svrgavanja Napoleona III i proglaenja republike 4. IX 1870. godine, nemaka je vojska ula u Francusku i opsela Pariz. Marks je upozoravao parisko radnitvo da bi u uslovima kada se neprijatelj nalazi pred vratima Pariza bila ludost preduzimati revolucionarne akcije. Rat je Marks ocenio inae kao odbrambeni za Nemaku, a ovinistiki i dinastiki za Francusku. Zakljuio je da e posledice rata biti kobne i u sluaju pobede i u sluaju poraza, ako nemaka radnika klasa dozvoli da rat izgubi odbrambeni karakter i pretvori se u rat protiv francuskog naroda. Dok se pribliavala pruska vojska, u Parizu je pored postojeih 60 formirano jo 200 bataljona narodne garde, preteno od siromanijih gradskih slojeva. Privremena vlada, na elu sa vojnim guvernerom Pariza, nazvana vladom narodne odbrane, je poela da pregovara tajno s Nemcima o zakljuenju mira, zbog ega je nazvana vladom narodne izdaje. U strahu od naoruanih radnika, vlada ih je snabdela zastarelim orujem. U uslovima nemake opsade, stanje u gradu je bilo veoma teko, vladali su oskudica i glad, naroito u radnikim kvartovima. Oskudicu je poveala i nezaposlenost, jer su brojne fabrike obustavile rad. Vlada nije preduzela 212

odgovarajue mere (racionisanje namirnica, maksimiranje cena), to je otealo situaciju i dovelo do ogorenja radnih masa. Posle sastavljanja privremene vlade formirana je gradska samouprava. Vlada je imenovala naelnika Pariza i predsednike 20 pariskih optina. Meu ovim funkcionerima bio je veliki broj reakcionara, to je izazvalo nezadovoljstvo radnika i sitne buroazije. Oni su izabrali nadzorne komitete sa zadatkom da nadziru ove uprave i pripreme odbranu grada. Predstavnici komiteta su inili Centralni komitet 20 pariskih optina. Komitet je pokuao, bez veeg uspeha, da organizuje bolje snabdevanje i uvede neke demokratske mere. Ova aktivnost proletarijata je izazvala kod francuske buroazije strah vei nego strah od neprijatelja. Posle kapitulacije poslednjih trupa 27. X 1870. godine dolo je u Parizu do demonstracija, kada je i zbaena privremena vlada. Umesto nje je formirana nova, od predstavnika sitne buroazije, koja nije ni stigla da stupi u dejstvo. Gradsku upravu je trebalo da organizuje Ogist Blanki (Blanqui), poznati revolucionar, ali mu to nije polo za rukom. Zima je teko pogodila parisko stanovnitvo. Glad, oskudica i nemako bombardovanje su doveli do jo jednog pokuaja ustanka blankista, koji je takoe uguen. Vlada je 28. januara 1871. godine sklopila primirje i potpisala akt o kapitulaciji Pariza. Francuska je trebalo da plati ogromnu ratnu odtetu, a mir je trebalo da sklopi narodna skuptina. Izbori su odrani februara 1871. godine. Prilikom izborne agitacije, buroazija je na selu optuivala radnike Pariza da ele produenje rata i da su protiv zakljuenja mira, tako da su u skuptini veinu dobili monarhisti. Skuptina i vlada su, preselivi se iz Bordoa u Versaj 1. marta 1871. godine otpoeli pregovore o miru sa Nemakom, koji je potpisan 10. maja 1871. godine. Francuska je po tome miru izgubila Alzas i Loren i morala da plati veliku kontribuciju. Skuptina i vlada su nastojali i da razoruaju Narodnu gardu. Na elu Narodne garde bio je Centralni komitet Narodne garde, koji je u stvari predstavljao radni narod Pariza. Komitet je uivao u narodu veliki ugled, uspeo je da spase topove od Nemaca. Vlada i skuptina su pak, doneli nekoliko nepopularnih mera, to je izazivalo nezadovoljstvo naroda. Vlada je 18. marta dola u Pariz, posle velikog kontingenta vojske. Vojska je trebalo da iz Pariza odvue topove smetene na Monmartru. Narodne mase i lanovi Narodne garde su tada spreili vojsku u tome. Vlada se povukla u Versaj i povukla vojsku, da se ne bi pridruila ustanicima. To je bio poetak prve proleterske revolucije. UREENJE I DELATNOST KOMUNE Centralni komitet Narodne garde je preuzeo vlast i postao vlada Komune. Komitet je postavio svoje komesare u sva ministarstva i dravne ustanove. Tako je Komuna dobila optedravni karakter. Centralni komitet Narodne garde je doneo niz vanih akata: ukinuto je opsadno stanje i rasputeni sudovi i vojska. Proglaeno je odlaganje plaanja dugova i vraanje zaloenih stvari. Data je pomo nezaposlenima i siromanim porodicama. CK je raspisao izbore za Vee Komune, koji su odrani 26. marta. Tom prilikom su i ene dobile pravo glasa. Izabrano Vee Komune je vlast preuzelo 28. marta 1871. godine i formalno proglasilo Komunu. Vee je inilo 85 lanova, 30 radnika i 65 pripadnika liberalne i radikalne buroazije i slobodnih zanimanja. S obzirom na razliita politika uverenja lanova Vea, njegov rad je bio prilino otean. Komuna je bila organizovana na principu jedinstva vlasti. Vee je bilo sastavljeno od devet komisija: za vojne poslove, spoljne poslove, javnu bezbednost, drutvene slube, pravosue, finansije, za rad, industriju i razmenu i komisije za prosvetu i ishranu. Postojala je i posebna Izvrna komisija, koja je vrila nadzor nad dekretima Vea. Kao celina Vee ima zakonodavnu vlast, a komisije izvravaju odluke Vea. Istovremeno, Vee je sudilo svojim lanovima i bilo najvia sudska instanca za vojnokrivina dela. Krajem aprila je formiran i Komitet javnog spasa od pet lanova, izabranih od Vea, sa irokim ovlaenjima, odgovoran Veu Komune. 213

Svi su inovnici Komune izborni, odgovorni i opozivi, a njihova plata nije smela da bude via od prosene radnike plate. Meu najvanije akte Komune spada Deklaracija francuskom narodu, koja sadri koncepciju o buduoj organizaciji drave. Ona e biti republika, organizovana kao savez autonomnih komuna, organizovanih na isti nain kao pariska. Komuna je donela i dekret o odvajanju crkve od drave, uklanjanju svetenstva iz kola. Donesen je itav niz akata o poloaju radnika. Jedan od najvanijih bio je zakon o preuzimanju fabrika koje su vlasnici napustili. Radnici je trebalo da preuzmu upravu nad njima i organizuju proizvodnju. To je prvi akt koji sadri ideju o radnikom samoupravljanju (16. aprila). Zabranjen je noni rad, novane kazne za radnike, uvedena kontrola tarife i ustanovljena novana pomo deci i enama poginulih lanova Narodne garde. U svom radu, Komuna se oslanjala na vie organizacija: Federalno vee pariske sekcije Internacionale, sindikalne organizacije, enske organizacije, a najvie na Narodnu gardu. Narodne garde su postojale, a formiraju se i komune i u nekim drugim francuskim gradovima: Lionu, Marseju, Tuluzu, Limou i drugima. Ove komune nisu uspele da razviju neku znaajniju aktivnost, jer su brzo uguene. U toku kratkog ivota Komune, Marks je nastojao da pomogne komunarima, obavetavajui ih o spoljanjoj situaciji. Komuna je, uprkos herojskom otporu komunara podlegla ofanzivi vojske u drugoj polovini maja. Vojne trupe su iz Versaja prodrle u Pariz 21. maja, ali su se komunari branili jo jednu sedmicu, dok Komuna nije konano pala 28. maja. Uesnici Komune su surovo kanjeni. Oko 40 hiljada je uhapeno, a 30 hiljada streljano. U toku trajanja Pariske komune pokazali su se i neki njeni nedostaci. U samom rukovodstvu Komune nije postojalo puno jedinstvo. U njemu su bile zastupljene razliite politike grupe, nedostajala je jedinstvena politika partija, svesna svojih klasnih ciljeva. Nije postojalo jedinstveno gledite ni u pogledu taktike borbe. Neki su lanovi smatrali da se moe postii sporazum sa vladom u Versaju. Isto tako nije ostvaren savez sa seljatvom, koje je u Francuskoj inilo najbrojniji deo stanovnitva, to bi verovatno omoguilo pobedu Komune. Krupni propusti su nainjeni u vojnim pitanjima. Komuna je dozvolila da vlada pobegne u Versaj i povede sa sobom vojsku, niti je pak kasnije organizovala napad na Versaj. Propust Komune je bio i u tome to nije eksproprisala sredstva Francuske banke, koja je najveim delom iskoristila vlada iz Versaja. Isto tako, Komuna nije pokazala dovoljno strogosti prema protivnicima i kontrarevolucionarima koji su delovali na razne naine. ZNAAJ PARISKE KOMUNE Istorijski znaaj Pariske komune je ogroman. To je bio, po Marksovoj oceni prvi pokuaj da se nae politiki oblik, pod kojim se moglo izvriti ekonomsko oslobaanje rada, koji je imao snaan uticaj na radniki pokret u svetu. Na iskustvima Komune su teoretiari marksizma izgradili dalje teoriju o ciljevima i zadacima revolucije. Na iskustvu Komune baziran je zakljuak da je osnovni cilj revolucije unitenje stare dravne maine, a ne njeno preuzimanje. Isto tako je izgraena i teorija o dravi prelaznog perioda i niz temeljnih postavki socijalistike demokratije i naroito, o samoupravljanju neposrednih proizvoaa.

2. OKTOBARSKA REVOLUCIJA I NASTANAK SSSR


OKTOBARSKA REVOLUCIJA

214

Izbijanje prvog svetskog rata i angaovanje Rusije u sukobu, jo je vie zaotrilo klasne suprotnosti u zemlji i pokazalo preivelost i zastarelost carizma. Uoivi pravilno imperijalistiki karakter rata, boljevika partija na elu sa Lenjinom izdaje u novembru 1914. godine Manifest sa pozivom na borbu protiv rata i za njegovo pretvaranje u graanski rat, a ve od 1915. u Moskvi i Petrogradu otpoinju radniki trajkovi i demonstracije. U delu Imperijalizam kao najvii stadij kapitalizma Lenjin je upozorio na mogunost kidanja kapitalistikog lanca na njegovoj najslabijoj karici, odnosno na izbijanje socijalistike revolucije u Rusiji, kao najnerazvijenijoj kapitalistikoj dravi. Dalji tok rata (vojni neuspesi Rusije, slabo snabdevanje armije i stanovnitva, potpuni haos i korupcija u dravnoj upravi, bezobzirna eksploatacija radnika i seljaka) doveo je do sazrevanja revolucionarnog raspoloenja i priprema za opti trajk. I u samoj Dumi izvestan broj buroaskih poslanika istupio je protiv carizma zahtevajui demokratske reforme. Kriza je dostigla vrhunac 8. marta (23. februara po starom kalendaru) 1917, kada je u Petrogradu izbio generalni trajk. trajk se brzo proirio i na ostale velike centre u Rusiji, gde su osnivani Sovjeti radnikih i vojnikih deputata u kojima su veinu tada imali menjevici. Napori policije i carske vlade da zaustave trajk nisu dali nikakvih rezultata. Odluujui preokret dogodio se 12. marta (27. februara), kada su vojnici petrogradskog garnizona preli ha stranu trajkaa. Car Nikola II, koji se zbog ratnih operacija nalazio izvan Petrograda, blie frontu, bio je prisiljen da 15. marta (2. marta po starom) 1917. abdicira, a ve sledeeg dana obrazovana je nova vlada na elu sa knezom Ljvovom, koga e kasnije zameniti voa stranke esera (socijalistikih revolucionara) Aleksandar Kerenski. Takozvana Februarska revolucija stvorila je dvovlae: s jedne strane buroasku vladu, a s druge proletersku vlast olienu u sovjetima radnikih i vojnikih deputata. Revolucija je zbacila carizam i ustanovila republiku, ali nije dala zemlji mir, niti je reila pitanje snabdevanja i prehrane stanovnitva. Boljeviko rukovodstvo u zemlji (Molotov, Kamenjev, Staljin) nije pravilno ocenilo novonastalu situaciju, niti odredilo pravce daljeg delovanja. Vrativi se 16. IV 1917. godine iz vajcarske u Rusiju, Lenjin je ve sledeeg dana saoptio vodeim partijskim radnicima svoj referat O zadacima proletarijata u sadanjoj revoluciji, poznatiji pod nazivom Aprilske teze. U tom referatu Lenjin je isticao da se dvovlae ne moe odrati. Energino se suprotstavljajui politici bilo kakve podrke buroaskoj vladi, Lenjin je postavio naelo Sva vlast sovjetima i u tom smislu poeo da organizuje partiju za sledeu socijalistiku revoluciju. Ali, i buroaska vlada je nastojala da preuzme svu vlast. U julu,1917. u krvi su uguene radniko-vojnike demonstracije. Vlada ini sve da raspusti sovjete, a 19. VII izdaje nalog za Lenjinovo hapenje, zbog ega on i boljevici prelaze u ilegalu. Na estom kongresu RSDRP (816. VIII) donosi se, na Lenjinov predlog, odluka o pripremanju partije za oruani ustanak. U tim danima radnici uviaju oportunistiki karakter menjevike politike i masovno prilaze boljevicima, koji tada zadobijaju veinu u sovjetima. Privremena vlada, koja je u meuvremenu saznala za pripremanje ustanka, imenuje generala Kornjilova vrhovnim komandantom vojske i on 7. IX pokuava da kontrarevolucionarnim udarom zavede vojnu diktaturu. Lenjin se 20. X vraa iz Finske (gde se privremeno bio sklonio) pa Centralni komitet imenuje Vojnorevolucionarni komitet, borbeni centar za praktino rukovoenje revolucijom. Revolucionari (crvenogardejci), zajedno sa vojnicima i petrogradskim proletarijatom diu otvoreni ustanak. Vlada stavlja 6. XI (24. oktobra po starom) Vojno-revolucionarni komitet izvan zakona, a menjevici se otvoreno izjanjavaju protiv ustanka i daju podrku vladi. U jutarnjim asovima 7. XI (25. X po starom) Crvena garda i revolucionarne jedinice vojske zaposedaju telefon i telegraf, eleznike stanice, elektrinu centralu, banku i druge vladine ustanove. U 10 asova Vojnorevolucionarni komitet je objavio proglas Graanima Rusije u kojem ih izvetava da je privremena vlada oborena. Iste veeri, u 22 sata, uz pucanj topova sa krstarice Aurore poinje juri na Zimski dvorac u Petrogradu, sedite privremene vlade. U 23 sata otvoren je drugi 215

sveruski kongres sovjeta radnikih i vojnikih deputata, koji na Lenjinov predlog donosi tri istorijska dekreta: o miru, o zemlji i o vlasti. Dekretom o miru upuen je apel svim zaraenim stranama, uesnicima prvog svetskog rata za obustavljanjem neprijateljstava i sklapanjem pravednog mira. Dekret o zemlji ukinuo je odmah i bez otkupa zemljinu svojinu spahija i privatnu svojinu na zemlji. Dekretom o vlasti stvoren je novi organ vlasti Sovjet narodnih komesara (Sovnarkom) na elu sa Lenjinom. Zimski dvorac je osvojen 8. XI (26. oktobra po starom) u 2 sata ujutro i lanovi privremene vlade pohapeni (izuzev Kerenskog, koji je uspeo da pobegne). Ve sledeeg dana sovjetska vlast je ustanovljena u nekoliko veih gradova, a 15. XI trijumfovala je i u Moskvi. U tim danima izdati su Deklaracija prava radnog i eksploatisanog naroda, u kojoj se proglaava ukidanje eksploatacije oveka nad ovekom i Deklaracija prava naroda Rusije, kojom se proklamuje ukidanje nacionalnog ugnjetavanja i objavljuje pravo naroda na samoopredeljenje, ukljuujui i otcepljenje. Crkva je odvojena od drave i kole, uveden je graanski brak i proglaena puna ravnopravnost mukaraca i ena. Ovim dokumentima udareni su temelji socijalistikim drutvenim odnosima i federativnom ureenju sovjetske drave. POSTANAK SSSR-a Na Treem sveruskom kongresu organizovana je 31. I 1918. Ruska Sovjetska Federativna Socijalistika Republika (RSFSR), koja je postala okosnica budueg Sovjetskog Saveza. U periodu 1917-20, mlada sovjetska drava bila je izloena strahovitim naporima u borbi za opstanak protiv unutranje i spoljne kontrarevolucije. Kako sile Antante nisu prihvatile boljeviki apel upuen u Dekretu o miru, Rusija je bila prinuena da pod nepovoljnim uslovima sklopi marta 1918. sa Centralnim silama Brestlitovski mir, kojim se odrekla znatnih teritorija. Sovjetska vlast je ipak, uz pomo novoosnovane sovjetske Crvene armije, uspela da obustavi graanski rat u zemlji i suzbije sva tri belogardejska kontrarevolucionarna pohoda, politiki, vojno i materijalno pomagana od strane kapitalistikih drava Zapada. Borbe za odbranu tekovina revolucije opustoile su zemlju, tako da je gotovo sva privredna aktivnost zamrla. Tome je doprinela i ekonomska blokada, koju su sprovodile zapadne kapitalistike zemlje, kao i prirodne nepogode 1921-22. godine, kada je zbog dugotrajne sue i nerodne godine umrlo od gladi nekoliko miliona ljudi. Da bi se dao stimulans privrednom ivotu prelo se 1921. godine na Novu ekonomsku politiku (NEP), koja je sadrala dosta elemenata kapitalistikog naina proizvodnje. Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika (SSSR) proglaen je 30. XII 1922. na prvom kongresu Sovjeta SSR, ujedinivi samostalne republike Rusku SFSR, Ukrajinsku SSR, Belorusku SSR i Zakavkasku SFSR. Izabran je i vrhovni organ SSSR, Centralni izvrni komitet na elu sa Kalinjinom. Nakon smrti Lenjina (21. I 1924) u Centralnom komitetu Sovjetske Komunistike partije dolazi do otrih konfrontacija oko lenjinskog naslea izmeu J. V. Staljina i L. D. Trockog, koji je reen u korist prvog. Iste godine (31. I 1924) Drugi kongres Sovjeta SSSR usvojio je prvi ustav SSSR. Na poetku 1925. godine SSSR se sastojao od 9 autonomnih republika i 15 autonomnih oblasti.35 DRAVNO UREENJE SSSR-a U periodu od pobede Oktobarske revolucije pa do poetka drugog svetskog rata dravno ureenje Sovjetskog Saveza se zasnivalo na tri ustava koji su doneti 1918. (Ustav Ruske Socijalistike Sovjetske Republike), 1924. i 1936. (ustavi SSSR-a).
35

Danas se SSSR sastoji od 15 sovjetskih socijalistikih republika.

216

Ustav od 1918. godine je utvrdio klasnu sutinu sovjetske drave, kao drave diktature proletarijata, i novu osnovu politikog ureenja drave. U ekonomskim odnosima zasnovana je organizovana (planska) socijalistika privreda. Vrhovni organi vlasti po ustavu su Sveruski kongres sovjeta radnikih, seljakih, vojnikih i kozakih deputata i Sveruski centralni izvrni komitet. Ulogu vlade RSFRS vrio je Sovjet narodnih komesara. Sva tri organa imala su i zakonodavnu vlast. Prema ustavu od 1924. godine (prvom sovjetskom) vrhovni organ vlasti je Kongres sovjeta SSSR. U periodu izmeu dva kongresa, vrhovni organ vlasti je Centralni izvrni komitet SSSR-a, koji se sastojao od Saveznog sovjeta, ije lanove bira Kongres i u ijim redovima su proporcionalno zastupljeni predstavnici svih republika, i od Sovjeta nacionalnosti, koji se obrazuju od predstavnika saveznih i nacionalnih republika i to po pet predstavnika iz svake republike bez obzira na broj stanovnika, i po jedan predstavnik iz autonomnih oblasti. Izmeu dva saziva Centralnog izvrnog komiteta, vrhovni zakonodavni izvrni i naredbodavni organ vlasti bio je Prezidijum Centralnog izvrnog komiteta, a njegov neposredni izvrni organ Savet narodnih komesara SSSR-a, kojih je bilo deset. Prema ustavu od 1936. godine vrhovni organ vlasti je Vrhovni sovjet SSSR-a, koji je imao dva doma: Sovjet saveza i Sovjet nacionalnosti. U Sovjet saveza biran je jedan poslanik na 300 000 stanovnika, a u Sovjet nacionalnosti birani su poslanici iz saveznih republika (svaka 25), autonomnih republika (svaka 11), autonomnih oblasti (svaka 5) i nacionalnih okruga (svaki po jednog poslanika). Izmeu dva saziva sovjeta (sastajali su se dva puta godinje) vrhovnu vlast vrio je Prezidijum Vrhovnog sovjeta SSSR-a. Vrhovni sovjet obrazovao je Sovjet narodnih komesara SSSR-a, koji je vrio ulogu vlade. Ustav od 1936. godine vie puta je menjan i dopunjavan, ali se zadrao na snazi sve do 1977. godine, kada je usvojen novi, etvrti po redu sovjetski ustav. KARAKTERISTIKE SOVJETSKOG PRAVA Opte karakteristike. Prve pravne norme donete u SSSR-u imale su za cilj da sankcioniu tekovine socijalistike revolucije i proklamuju osnovne ciljeve u izgradnji socijalistike drave: unitenje kapitalistike (privatne) svojine, likvidaciju eksploatacije, ustanovljavanje socijalistike svojine i utvrivanje socijalistikih proizv6dnih odnosa. Graansko pravo. Najkrupnije promene u oblasti graanskog prava zahvatile su stvarno pravo. Dekretima o optoj nacionalizaciji od 28. VI 1918, sprovedena je nacionalizacija, a sredstva za proizvodnju su prela u dravnu svojinu. Drava je postala jedini vlasnik zemlje, banaka, privrednih preduzea i drugog. Privatna svojina je nacionalizacijom veoma suena, a kao privatni vlasnici javljaju se sopstvenici malih trgovakih i industrijskih preduzea, koja su stajala pod kontrolom drave. Osnivanje novih privatnih preduzea bilo je zabranjeno. Korenite reforme izvrene su i u porodinom pravu uvoenjem obaveznog graanskog braka i eliminacijom uticaja crkve. Radno pravo. Stvaranje novog socijalistikog radnog prava zasnivalo se na principima proklamovanim u prvom programu boljevike partije. Uvedeno je osmoasovno radno vreme, nedeljni odmor od najmanje 42 asa, zabrana nonog rada u svim granama privrede sem na onim mestima gde je to neophodno iz tehnikih razloga, zabrana primanja na rad maloletnika do 16 godina i ogranien rad od est asova za starije maloletnike od 16 do 18 godina, zabrana rada na poslovima opasnim po zdravlje, osiguranje radnika za sluaj starosti i radne nesposobnosti i slino. Izjednaene su plate mukaraca i ena. Visinu plata je utvrivao narodni komesar uz uee sindikata. Krivino pravo. U oblasti krivinog prava ispoljavana je tenja za zatitom sovjetske drave. Njegova glavna odlika bila je da umesto formalnog odreivanja pojma krivinog dela odredi klasnu prirodu krivinog dela. To je naroito aktuelno bilo zbog brojnih 217

kontrarevolucionarnih akcija i sabotaa, koje je organizovala razvlaena buroazija. Kao meru za zatitu socijalistikog drutva, Sovjet narodnih komesara je 1918. godine doneo odluku o uvoenju crvenog terora. Sa utvrivanjem sovjetske vlasti postepeno se ograniavao crveni teror. Krivina odgovornost utvrena je od etrnaeste godine. Kazne su morale biti celishodne i liene svih znakova muenja.

218

VANIJA LITERATURA Avdijev V. I., Istorija Starog istoka, Sarajevo 1968. Bastai K. Krizman B., Opa historija drave i prava, Zagreb 1977. Beauchet L., L'histoire du droit priv de la rpublique atenienne I-IV, Paris 1897. Begovi M., Karakteristike erijetskog naslednog prava, Beograd 1938. Bloch M., Feudalno drutvo, Zagreb 1959. Brandt M., Srednjovjekovno doba povijesnog razvitka, Zagreb 1980. Brunner H.., Deutsche Rechgeschichte I-II, Leipzig 1892. Charles R., Histoire du droit pnal, Paris 1955. Charles R., Le droit musulman, Paris 1960. Cuq E., Etudes sur le droit babylonien, les lois assyrien et les lois hittites, Paris 1929. Dirkem E., Elementarni oblici religijskog ivota, Beograd 1982. orevi M., Uvodu optu istoriju drave i prava I-II, Leskovac 1969. Ellul J., Historie des institutions, Paris 1962. Engles F., Poreklo porodice, privatne svojine i drave, Beograd 1950. Engles F., O propadanju feudalizma i nastajanju buroazije, Beograd 1951. Esmein A., Cours elementaire d'histoire du droit francais, Paris 1925. Farnsworth E. A., Uvod u pravni sistem Sjedinjenih Amerikih Drava, Beograd 1973. Fedorov K. G., Istoria gosudarstva i prava zarubenih stran, Lenjingrad 1977. Gaudemet J., Institution de l'antiquit, Paris 1967. Grundriss der deutschen Geschichte, Berlin 1979. Gurvi, Denisov, Durdenevski, Pereterski, Opta istorija drave i prava, III, Beograd 1951. Hammer von J., Istorija Turskog (Osmanskog) carstva I-III, Zagreb 1979. Hellbling E., sterreichische Verfassungs-und Verwvaltungsgeschichte, Wien 1956. Herodot, Istorija, Novi Sad 1980. Historija ovjeanstva, svezak I-VI, Zagreb 1966-1974. Histoire gnrale du socialisme (u redakciji J. Droz) Paris 1979. Histoire universelle (u redakciji R. Grousset i E. Leonard), Paris 1957. Imbert J., Histoire du droit prive, Paris 1961. Inaldik H., Osmansko carstvo, Beograd 1977. Istoria gosudarstva i prava zarubenih stran (robovlasniki i feudalni period), u redakciji P. N. Galanza i B. S. Gromakova, Moskva 1980. Istoria gosudarstva i prava SSSR, Moskva 1967. Jedin H., Velika povijest crkve I-VI, Zagreb 1971. Karlajl T., Revolucija francuska, Beograd 1936. Keekjan S. F., Opta istorija drave i prava I, Beograd 1946. Kohler J. i Wenger L., Allgemeine Rechtsgeschichte, Leipzig-Berlin 1913. Lenjin V. I., Drava i revolucija, Zagreb 1958. Lenjin V. I., Imperijalizam kao najvii stadij kapitalizma, Beograd 1960. Lenjin V. I., Razvitak kapitalizma u Rusiji, Beograd 1958. Lepointe G., Histoire du droit public francais, Paris 1957. Lepointe G., Histoire des institutions et des faits sociaux, Paris 1963. Lisagare, Istorija Pariske komune 1871, Beograd-Zagreb 1946. Lot F., Favvtier R., Histoire des institutions francais au Moyen Age I -II, Paris 1958. Marks K., Klasne borbe u Francuskoj 1848-1850, Beograd 1950. Marks K., Graanski rat u Francuskoj, Beograd 1950. Martisevi, Jukov, Dmitrijevski, Opta istorija drave i prava II, Beograd 1950. Mering F., Istorija Nemake od kraja Srednjeg veka, Beograd 1951. Morton A. L., Istorija Engleske, Sarajevo 1955. 219

Ostrogorski G., Istorija Vizantije, Beograd 1983. Ostrogorski G., O vizantijskom feudalizmu, Beograd 1969. Ostrogorski G., Privreda i drutvo u Vizantijskom carstvu, Beograd 1969. Orsi P., Osloboenje i ujedinjenje Italije, Beograd 1904. Parks H. B. , Istorija SAD, Beograd 1985. Pokrovski M. H., Povijest Rusije od njezinog nastanka do najnovijeg vremena, Zagreb 1935. Ranovi A. B., Helenizam i njegova istorijska uloga, Sarajevo 1968. Rjenik historije drave i prava, sastavili M. Horvat, K. Bastai i H. Sirotkovi, Zagreb 1968. Schrder R., Lehrbuch der deutschen Rechtsgeschichte, Leipzig 1894. Seagle W., Weltgeschichte des Rechts, Mnchen-Berlin 1958. Stanojevi O., Istorija politikih i pravnih institucija I, Kragujevac 1979. Stara Grka, u redakciji Struvea i Kalistova, Sarajevo 1969. Storia d'Italia, priredili R. Romano i C. Vivanti, Torino 1974. Trevelyan G. M., Povijest Engieske, Zagreb 1956. Tukidid, Povijest Peloponeskog rata, Zagreb 1957. Vajs A. Kandi: Lj., Opta istonja drave i prava, Beograd 1981. Velika ilustrirana povijest svijeta 1-18, Rijeka 1974-1979. Vsemirnaja istoria, Moskva 1957. ivojinovi D, Uspon Evrope (1450-1789), Novi Sad 1985.

220