FILOZOFIJA PRIRODE 1. BERGSON - FILOZOFIJA IVOTA 2. POJAM PRIRODE 3. SISTEM PRIRODNIH NAUKA 1. TEOGONIJA PRIRODE 2. POJAM MATERIJE 3.

ISTINA I VEROVATNOA 1. AJNTAJN 2. TELO I DUA 3. ISKUSTVO PR. NAUKA 1. ARISTOTEL I FIZIKA 2. POJAM IVOTA 3. SISTEM PR. NAUKA 1. ORDANO BRUNO 2. ZAKONI KRETANJA 3. FENOMENOLOGIJA SVESTI 1. HEGELOV POJAM PRIRODE 2. STUPNJEVI ORGANSKOG 3. PRIRODNONAUNE TEORIJE 1. KOSMOS I FIZIS 2. ENTROPIJA 3. METOD FORMALIZACIJE 1. ISTORIJA KVANTNE MEHANIKE 2. FENOMENOLOGIJA DUHA 3. TRANSCENDENTALITET PROSTORA I VREMENA 1. DIJALEKTIKA PRIRODE 2. ATRIBUTI MATERIJE 3. JEZIK PRIRODNIH NAUKA 1. KANT I PRIRODNE NAUKE 2. FORME IVOTA 3. PRIRODNI I PRIRODNONAUNI ZAKON SISTEM PRIRODNIH NAUKA 1. TEOGONIJA I KOSMOGONIJA 2. DETERMINIZAM 3. SISTEM PR. NAUKA 1. AJNTAJNOVA TEORIJA RELATIVITETA 2. POJAM SVETA 3. RAST ZNANJA U PR. NAUKAMA 1. PRETPLATONIKI POJAM PRIRODE 2. AKSIOMATSKI METOD 1. ONTOLOGIJA FILOZOFIJE PR. 2. PROSTOR I VREME 3. PRIRODNONAUNE HIPOTEZE 1. PREDPLATONSKA FIZIKA 2. FIZIKA REALNOST 3. RAST ZNANJA U PR. NAUKAMA 1. FILOZOFIJA MATEMATIKE 2. UM I MATERIJA 3. NAUNI DOKAZ 1. BESKONANO KONANO 2. ORGANSKI PROCESI 3. POJAM PRIRODNE FILOZOFIJE

Nauka je logiki oblik istinitog znanja jer se znanje moe pokazati jedino kao nauni sistem miljenja (a ne npr. kao mitski sistem miljenja (kurac ne)). I znanje i mitsko miljenje su oblici razumevanja, hermenutikog fenomena. Samo postojanje nauke je u prirodi nunosti znanja, a logika nauke je filozofsko znanje o naunom miljenju. Ono to se postavlja kao predmet u logici nauke jeste razgranienje nauke od filozofije, kao i pitanje o pojmu i predmetu nauke. Dakle, nauka je metodiki sistem znanja o odreenoj predmetnoj oblasti miljenja stvarnosti (odnosa miljenja i stvarnosti). Ona predstavlja ukupnost istinitih i sistematizovanih znanja o prirodi, drutvu i miljenju u celokupnom istorijskom razvitku. Prema optim odredbama njene karakteristike su: proverljivost, revizibilnost (sposobnost revizije, promene, popravke), sveobuhvatnost (na sve se odnosi) i istinitost (nije proizvoljno miljenje). Po Hegelu filozofija treba da se uzdigne na stupanj nauke jer je pravi oblik istine jedino nauni sistem. Nauna teorija je osnovna forma naunog saznanja. Skup naunih teorija, a time i injenica, hipoteza (dokazanih otkrivenim zakonima) i zakona, sainjava nauni sistem. Nauni sistem je logiki sreeno znanje na temelju principa iz odreenih podruja znanja. Nauna istina moe se izraziti jedino naunim sistemom, a sistem je mogu na razliitim stupnjevima spoznaje istine. S naunim sistemom dovrava se postojanje nauke. U prirodi je znanja nauke da je ono sistem istine - logiki sistem. Klasifikacija nauka moe se uiniti prema brojnim kriterijumima. Klasifikacija nauka, provedena prema razliitim principima, zasniva se na kategorijalnoj (optoj, najoptijoj, na temelju optih odredaba o svetu) sintezi saznanja uopte. Jedinstvo sveta i jedinstvo znanja u procesu saznanja se pojavljuju u tendencijama integracije i diferencijacije. S jedne strane u svim naukama dolazi do sve veih specijalizacija, ali i povezivanja naunih oblasti, ime se otvara prostor za dalji razvoj nauka (Povezivanjem, sintezom predmeta nauke i metoda nauke dolazi do novog momenta u razvoju nauke. Specijalizacijom, opet, kao izdvajanjem i nalaenjem novih momenata u predmetu saznanja i time i samog saznanja.). Takoe, matematizovanje svih nauka je obeleje ovog veka. Tako su nauke fundamentalne i primenjene, opte, posebne i specijalne, faktike i normativne, teorijske, praktike i istorijske, deskriptivne, eksplikativne i instrumentalne, prirodne, drutvene i psihike. Vilhelm Vunt podelio je nauke prema prirodnom principu, prema kojem je prirodni sistem nauka raspodeljen na nauke o prirodi i nauke o duhu, to sainjava realni sistem nauka, pored kojeg stoji matematika kao formalna nauka. Strogi teoretiari matematikih nauka razlikuju sve nauke prema principu nezavisnosti od iskustva: Apriorne - matematika i logika Aposteriorne - sve druge nauke koje se zasnivaju na principu verovatnoe

Celovitiji prikaz klasifikacije nauka je prema optoj shemi razlikovanja nauka prema principu objekta nauka. Objekti nauka su zapravo stupnjevi razvoja materije i njene strukture, to sainjava prirodu univerzuma. Priroda se pokazuje kao svet neive i ive materije, neiva materija je prvo gasovito, zatim mineralno stanje nediferencirana tvar, kosmiki sistem tela, svet hemijskih jedinjenja i kristalografija, mineralogija (mineral - svako homogeno anorgansko prirodno telo koje sreemo kao sastavni deo Zemljine kore), petrografija (deo petrologije koji opisuje minerale), geologija (nauka o postanku, sastavu i grai Zemlje, kao tela koje je sastavljeno iz anorganskih masa), geohemija, koloidna hemija i biohemija, s kojom se stupa u podruje biologije i njenih disciplina: citologija, botanika (nauka o biljnom svetu), zoologija, biohemija. Postoje tendencije neive ka ivoj materiji, to rezultira postankom osetljivosti, refleksa, instinkta i svesti. Nauke koje u izvesnom smislu prethode hemijskim naukama i geohemiji su geofizika (nauka o fizikim pojavama u unutranjosti zemlje, naroito o njenoj temperaturi, gustoi, njenom magnetizmu i o telurskim (koji pripada zemlji, koji je vezan za zemlju) pojavama u vazduhu) i fizika geografija, meteorologija i fizika geologija, s obzirom na predmetni stupanj materije koja se istrauje. Prema tim stupnjevima posle geologije ide paleontologija (nauka koja prouava ivotinje i biljke koje su ivele na Zemlji u ranijim vremenima i iji se tragovi i ostaci nalaze i danas u zemljinoj kori), biologija, fiziologija, a nakon citologije, botanike i zoologije ide antropologija. Teorijski, fizici, hemiji i geologiji prethodi kosmologija, astronomija, kosmografija. S antropologijom se stupa u svet psihikih i drutvenih pojava: psihologija, sociologija, arheologija, ekonomija, lingvistika, pedagogija, opta istorija U temelju ovoga stoje osnovne diskretne strukture materije, a one su elementarne estice, jezgra, atomi, molekuli, anorganska i organska hemijska jedinjenja, minerali i stene, anorganski i organski koloidi (svaka supstanca koja se rastvara a pri tom ne obrazuje kristale) kao to su belaevine, elije, zatim biljke i ivotinje i ovek kao biopsiho-socijano bie. Filozofija ispituje sav univerzum postojanja i sve forme i stupnjeve razvoja materije, od elementarnih estica do ljudskog drutva. U prirodnim naukama fizika ispituje polje mikro, makro i mega ravni materije. Izmeu fizike.. Najpre govorimo o sistemu sveukupnog znanja, zatim sveukupnom sistemu filozofskog znanja, sistemu naunog znanja, sistemu posebnih i pojedinanih oblasti naunog znanja. Npr. Euklidov, Hilbertov geometrijski sistem, Fregeov aritmetiki sistem, Njutnov sistem mehanike, Menedeljejev periodni sistem, Hegelov filozofski sistem Prema Aristotelu nauka je opte i nuno znanje, ona pretpostavlja podruje stvari (valjda objekt znanja), znanje i aksiome. Metafizika je mudrost o prvim principima, a sve druge nauke uzimaju delove bia. Kod Platona se razlikuju dijalektika, fizika i etika.

Kod Aristotela se razlikuju: Teorijske - matematika, fizika, metafizika Praktike - etika, ekonomika, politika Poietike Kont prema optosti deli nauke na matematiku, astronomiju, fiziku, hemiju, psihologiju, sociologiju. Moe se govoriti i o sistemu nauka o oveku. an Pijae razdeljuje nauke na: Nomotetske (zakonodavstvene) - psihologija, sociologija, etnologija, lingvistika, ekonomija, demografija Istorijske Pravne Filozofske nauke Pijae smatra da se ove nauke meusobno interdisciplinarno prepliu, kao i sa prirodnim egzaktnim naukama. Mirko Aimovi - Sistem prirodnih nauka sainjava prirodno-nauni pogled na svet, ali on nije logiki sreena enciklopedija prirodno-naunih injenica..

JEZIK PRIRODNIH NAUKA Najapstraktniji i najekstremniji oblik formalizma izraen je u savremenoj simbolikoj logici, gde su znaci, simboli i njihovi odnosi, postavljeni za teorijski horizont naunih istraivanja, pa je zadatak takve logike da ispita mogunost izgradnje koherentnih apstraktnih struktura simbola i njihovih relacija. U temelju formalizovane hijerarhije jezika stoji ideja o univerzalnom jeziku svih nauka i sveg miljenja - ideja simbolikog jezika. To je jedan jedini jezik savrene logike sintakse i apsolutne tanosti izraavanja. Ovu ideju su imali Dekart, Lajbnic, Frege, Rasl, Vitgentajn i uopte logiki pozitivisti, prema kojima je mogue sainiti logiki jezik apsolutne formalizacije sveg miljenja - jezik logike. Stanovite radikalnog formalizma - formalicizam, provedeno je u logici uverenjem o nunosti apsolutnog apstrahovanja formi misli od njihove sadrine. To je temeljno polazite savremene simbolike logike. Ova logika nastala je matematikim zasnivanjem logike i zasnivanjem matematike iz logike. Meutim, nije mogu apsolutno formalizovani jezik koji nema nikakav materijalni smisao, niti kakav pojmovni sadraj, to znai da se prirodne nauke ne mogu aksiomatizovati formalnim jezikom simbola. Jezik je organon, logos i energeia. Mogue je razlikovati prirodne i formalne jezike. U formalnim jezicima razlikuju se jezici pojedinih nauka: matematike, fizike, hemije i logiki jezici. Mogue je razlikovati metajezike gde svaki jezik moe da

govori o svom objekt-jeziku. Jezik je izvorno ontoloki, o emu svedoe kategorije kod Aristotela S Dekartom postaje zanimljiva ideja o mathesis universalis i lingua universalis. Stvaranje univerzalnog jezika pretpostavlja analitiku svih sadraja svesti, svu strukturu svesti i znanja uopte, jer ideal jedinstva znanja, univerzalne nauke, ne moe da se ostvari pukim tehnikim postignuem metodskog problema pojmovnog oznaavanja. Lajbnic stoji na stanovitu stvarnosti jednog takvog univerzalnog jezika, pa formalizuje jezik tako to slova smatra brojevima po principu dekadnog ustrojstva brojnog niza, ime se postavlja osnov simbolikoj logici. U jeziku se odslikava svetski poredak, ali jezik nije samo ivi jezik, ve je mogu i matematiki poredak logikog jezika. Taj jezik trebalo bi da odslikava kosmos bia. Po Vitgentajnu misao je logika slika injenica. Ono to postoji moe se iskazati jezikom, a o emu se ne moe govoriti, o tome se mora utati. Rudolf Karnap logiku svodi na logiku analizu jezika, ona je sintaksa naunog jezika, ali i semantika - teorija znaenja izraza. Karnap misli da je metafizika skup besmislenih iskaza, rei naunog jezika su smisaone rei, a rei metafizike oznaavaju pseudopojmove. Zadatak filozofije, kao naune logike, je da saini precizan jezik sa takvim sintaksikim pravilima kojima nije mogue konstituisanje besmislenih metafizikih stavova. Dakle, filozofija treba da ispituje jezik, a ne objekt. Ideal je stvaranje univerzalnog jezika, po ugledu na matematiki, jezika koji je apsolutno formalan i u kome su znakovi isti simboli s meusobnim odnosima, a ne odnosima izmeu objekata na koje se ti simboli odnose. Logika treba da jednim fizikalnim jezikom ostvari program unifikacije nauka. Strogo zasnivanje nauke i logike nauke vode jedinstvu nauke koje se zasniva na temelju fizikalizma. To znai da je jezik fizike univerzalni jezik realnih nauka jer je objektivan. Nauni stavovi moraju biti eksperimentalno provereni. Pojmovi jezika naunih teorija su izraeni reima i simbolima, s jasnim i utvrenim znaenjem, s teorijskim i praktikim merilima smisla. Opti zakoni mogu sadrati samo nekoliko jednostavnih pojmova iz kojih se dalje izvode razliiti fenomeni. Pojmovi optih zakona moraju biti definisani potpuno precizno pomou matematike apstrakcije (njome se zakon uzdie na kategorijalni nivo obuhvatajui pojave na koje se odnosi) . U teorijskoj fizici se nastoje misliti grupe fenomena uvoenjem matematikih simbola. U jezik se uvode simboli koji se strogo povezuju sistemom definicija i simbola, a prirodni zakoni se izraavaju kao jednaine izmeu simbola. Proirenjem naunog znanja proiruje se i jezik, razvija se nauni jezik koji se moe nazvati prirodnim proirenjem obinog. Jezik je u nauci smislen ako ispunjava dva kriterijuma: 1. Rei su meusobno povezane tako da nema meusobne logike protivrenosti neprotivrenost 2. Jeziki izrazi moraju biti proverljivi da bi imali smisla

Jezik naunog miljenja spada u jezik teorijskog miljenja. Frege matematiko miljenje izraava matematikim jezikom istih znakova, mislei da saini jezik istih znakova sveukupnog miljenja - Lajbnic. Formalizam je opta logika teorija zasnivanja formalnog miljenja formalnim miljenjem - formalizacija formalnog miljenja na podrujima predmetne, misaone i jezike forme. Najapstraktniji i najekstremniji oblik formalizma deava se u savremenoj simbolikoj, matematikoj logici, gde su znaci, simboli i njihovi odnosi postavljeni za osnov teorijskog istraivanja, pa je zadatak takve logike da ispita mogunost izgradnje koherentnih, apstraktnih, struktura simbola i njihovih relacija. Osnovni matematiki pojmovi su u simbolikoj logici konstanta, promenljiva, funkcija i klasa. Stvara se i formalni jezik simbola, a to su ideogrami (znak za beleenje pojma) izraavanja logikih pojmova. ORDANO BRUNO Renesansa - iskustvo - eksperiment - antisilogizam ordano Bruno s postavkom o jedinstvu, beskonanosti, nestvorenosti i neunitivosti sveta, u kome je sve u svemu, razvija teoriju saznanja koja za svoju pretpostavku ima sumnju u miljenje autoriteta, veine i kolsku mudrost. Um i slobodno istraivanje su osnovi saznanja. ulnom iskustvu razum daje oblik, pa put saznanja potie od oseta, ide preko razuma koji argumentima rasuuje o prirodi, zatim uma, pa duha, koji zna istinu u njenom obliku kakav je u predmetu prirode, koja je i jedini istinski objekt naunog znanja. Znaajan uticaj na njega izvrili su Kopernikovi radovi. ordano Bruno je jedan od najveih mislilaca renesanse. Njegovo najznaajnije uenje je uenje o beskrajnosti sveta u prostoru i mnoini sunanih svetova - O beskonanosti, vasioni i svetovima. Bruno zastupa tezu o beskonanosti sveta, o njegovom dinamikom jedinstvu i venosti. Jedinstvo beskonanog sveta poiva na njegovoj neunitivosti i potpunoj proetosti boanskim biem. Ono (jedinstvo) se manifestuje kao svetska dua, um koji je u svemu, koji sve oblikuje i sve oivljava. Dua sveta je stvaralaki princip, kao prirodna supstancija koja raa sve, raajui stvorenu prirodu. To je smisao Brunove panpsihike koncepcije. Materija nije pasivni princip sveta, nego je stvaralaka supstancija, koja u sebi dri sve mogunosti kao forme. Ona je mogunost bitka, bez nje ne bi bio mogu svet, niti bilo kakvo svetsko dogaanje. U svakom svom delu materija je osetljiva, ima potenciju oivljenosti. Tom se idejom Bruno pribliava helenskoj ideji hilozoizma. Supstancija sveta je jedna, vena i nepromenljiva. Svet je jedinstven, u celini je nepokretan, dok se sve u njemu nalazi u kretanju. Prolaznost i promenljivost pripada pojedinanim stvarima. PRIRODA JE BOG U STVARIMA! - panteizam.

Bog nije transcendentan, nego se nalazi u beskonanom svetu, u svim njegovim stvarima. Sve stvari oituju ivi boanski organizam. Svet se nalazi u stalnim suprotnostima, a njihovo je jedinstvo Bog, imanentna mo prirode koja harmonizuje sve svoje suprotnosti. Cilj filozofije je da upozna boga - prirodu u tom jedinstvu i da razume mesto i poloaj oveka u svetu. OVEK JE OGLEDALO UNIVERZUMA. Planeta koju ovek batini nije sredite sveta, zakljuuje on na Kopernikovom tragu, nego je jedna estica u beskrajnom krilu vasione, u kojoj nastaju i propadaju beskonani svetovi. POJAM PRIRODE S filozofskim logosom (filozofskim miljenjem, filozofskim pojmom) otpoinje istorija pojma prirode. Fizis i logos sainjavaju unutranju sadrinu filozofske nauke o poreklu i prirodi prirode, zato to priroda (fizis) jeste i jeste pojam (logos) prirode. Izvorni pojam prirode postavljen je helenskom filozofijom grkog duha i veoma je blizak pojmu genesis - postanak, roenje, nastajanje, bivanje, porod, rod. Priroda je pri rodu, priroeno svojstvo, poreklo, nastanak, rastenje, sutina - natura (latinski ). Po Hajdegeru ovim prevodom naruava se istinsko znaenje rei priroda ono-tobiva-kao-takvo-u-celome-bitak (ili moda lepe: bitak-onog-to-biva-kao-takvo-ucelome), a poetna filozofija Grka pretvara se u filozofiju prirode - neko predstavljanje svih stvari. Istorija evropske filozofije poinje uvidom helenskih mudraca u neposrednu za(?!)datost (ini mi se da je samo datost) prirode. Fizika, u svom ishoditu kao filozofija prirode, u svom je istorijskom ishoditu regionalna ontologija, teorija fizisa kao bia (regije u biu), a ne bitka. Helenska filozofija prirode u pojmu prirode ne promilja bitak niti traga za bitkom prirode (prirodom prirode). Sve odredbe prirode upuuju na prirodu onoga to postoji, ne mislei pri tom prirodu prirode, odnosno ta je u temelju prirode stvari - u istoriji filozofije prirode pojam prirode nije miljen kao bitak, iako su helenski fiziari promiljali prirodu kao arhe ili sutinu onoga to jeste. Najvii rezultat je sfera ontologije u kojoj se ne prekorauje pitanje fizisa kao bia. Tek s Aristotelom pojmovno jeste fizis (pojmovno se misli priroda). Filozofski pojam prirode prvi put je u svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel. Njegovo osnovno odreenje prirode je da je priroda poelo kretanja prirodnih bia prisutno u njima ili mogunou ili svrhovitou. U Metafizici priroda je: 1. Nastajanje onoga to raste 2. Ono prvo iz ega izrasta neto to raste - prvo kretanje 3. Prvo iz ega nastaje neko od prirodnih bia 4. Elementi prirodnih bia 5. Supstancija prirodnih bia

6. Prva materija 7. Forma U Fizici Aristotel kae da je smeno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da prirodna bia jesu, a bia koja imaju poelo kretanja u sebi (valjda koja su poelo, ili (a pre ce biti ovo) koja su ono pokrenuto, a akcidencija ne moe biti a da nisu njihove) su supstancija. Priroda je uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u vie navrata odreuje fizis i kao oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne moemo znati ta je priroda ako ne znamo ta je kretanje, jer je priroda poelo kretanja i promene. Jedino filozof ivi pogleda uperenog u prirodu i u ono to je boansko, vezujui poela ivota uz ono to je veno i trajno. Platon je ispod teorijskog dostignua kojim je Demokrit mislio fizis. Platonovo miljenje prirode zapravo je miljenje o stvarima prirode, o prirodi, ali nije mislio na tastvo prirode, na njen pojam (koji je Demokrit mislio). Ispada da je Demokrit mislio prirodu prirode. Platon govori o prirodnim sposobnostima, prirodi zakona, prirodi pravih filozofa, prirodi dobrog... U dijalogu Timaj stoji Platonova filozofija o prirodi, shvaena kao filozofija o prirodnim stvarima i stvarima prirode gde je priroda pretpostavljeni pojam. Miljenje prirode kao miljenje stvari prirode - Epikur, teorijski je ispod Aristotelovog logikog ureenja metafizike prirode kao fizike, unutar kojeg je fizika znanje o bitku prirodnog bia. Prirodno bie je ono bie koje u sebi ima poelo kretanja, gde je fizis to poelo kretanja i promene, tj. supstancija kretanja prirodnog bia. Ovo je najvie postignue znanja o biti prirode u helenskoj filozofiji, podignue fizis u pojam. Pad pojma prirode u hrianskoj teologiji, povratak je misli iz pojma (prirode) u stvari pojma prirode. Taj raspadnuti svet prirode predstavlja ulni prizor boanskog stvaranja. Diskurs o prirodi nakon helenske fizike ostaje u granicama ontologije, iz koje se nagovetava mogunost metafizike prirode kao traganje za bitkom koji jeste priroda (a ne bitak prirode ili priroda prirode). Kantovo shvatanje prirode 1. Priroda - sutina - formalno znaenje prirode kao prvog unutranjeg principa svega onoga to pripada postojanju neke stvari. 2. Materijalno znaenje prirode - ukupnost svih stvari ukoliko one mogu biti predmeti naih ula - ovaj stav presudno je odredio tok miljenja prirode, kako u sferi filozofije prirode, tako i u sferi prirodnih nauka. Veina sovjetskih filozofa prirodu ne uvruje u sistem ontolokih kategorija eptulin, Branski, Ursul, Iljin... Kategorija materije je najvii ontoloki pojam sovjetske naune filozofije pomou kog se nastoji misliti bie prirode.

Zanimljiva rasprava vodi se o odnosu prirode i drutva. Ovde dolazi do izraaja teza Sovjeta o ontolokom dualizmu prirode i drutva. Vernadski kae da ovek svojim radom i spoznajom preobraava biosferu kao geoloku oblast sveta u noosferu. Mogue je uoiti tri pristupa pojmu prirode unutar kojih se kreu varijante filozofskih diskursa o pojmu prirode: 1. Priroda - svet uopte - vasiona - materija u svim njenim manifestacijama 2. Priroda - deo totaliteta koji postoji uporedo s drutvom - Marks 3. Priroda - sutina onoga to postoji Prema uverenju opte svesti priroda je svet koji nas okruuje - nezavisan svet fizikih objekata. Priroda je shvaena kao da postoji za oveka i da ovek treba da je potini. Prirodne nauke pretpostavljaju pojam prirode.

PREDPLATONSKI POJAM PRIRODE Aristotel je one koji ispituju fizis nazvao fiziarima i fiziolozima, tako da su oni prirodoslovci tj. filozofi prirode. Prvi meu njima bio je Tales, jer on postavlja misao o ulnom za princip svih stvari. Za Anaksimandra beskonanost je poelo svih stvari, a sama je nenastala, vena i bezgranina. Hegel tvrdi da Talesov stav spada u fiziku jer voda kao princip ima fizikalnu formu, ali taj princip je ipak shvaen kao jedno opte, sutina - sutina misli je realna sutina odreena kao voda. Kod Heraklita prema prirodi je da je logos princip sveta kao kosmos. Da je priroda ono to je prema prirodi (a ne sama priroda (priroda prirode)), posvedouje se i kod Parmenida. Parmenid misli postanak, nastanak, razvie, roenje - genesis, ono odakle, ali uvek postanak i razvitak nekoga jeste, odakle onoga jeste. Fizis je ono ime bie jeste i sam svet ureenih bia - kosmos. Kod Empedokla fizis ima znaenje stvaranja, proizlaenja, prave prirode i ustrojstva svake stvari, ali i raanja u smislu genesis. Anaksagora ne govori o pojmu prirode, nego o prirodnim stvarima. S Demokritom se naznauje osnov za bitni preokret pojmovnog odreenja fizisa. S njim se dovrava predplatonska ontologija prirode kao po sebi razumljiva fizis. Fizis je kod Demokrita miljena kao ono po emu uopte sve jeste, kako jeste bilo koje neko jeste - od prirode i prema prirodi. Fizis je bitak celine stvari, jer su atomi rasuti u praznini i bitni sklop stvari ponaosob, kao njihovo unutranje ustrojstvo kojima jesu. Prema svedoanstvima presokratskih fragmenata o prirodi, s Heraklitom pojam fizis prvi put stupa u filozofsku predaju miljenja (prvi put se pojavljuje u filozofiji).

Fizis je priroda kao bitak svake stvari i bitak svih stvari. I bitak i bie jesu fizis, bitak je bitak bia, priroda stvari. Hajdeger kod Heraklita nalazi izvorno jedinstvo fizisa i logosa. Metafizika dimenzija poimanja prirode nagovetena je poimanjem fizisa kao onoga to jeste arhe ili sutina. Bitna je razlika izmeu arhe i sutine - arhe nagovetava odgovor o poreklu bia, a sutina unutranji razlog po kojem neto jeste. Anaksimandar iz Mileta je shvatio fizis kao arhe koji je neto bezgranino, ali koji je kao apeiron sastavni deo, stoiheion bia. Ovim on nagovetava mogunost fizisa kao bitka. Ovaj nagovetaj premeta se iz fizisa kod Heraklita i Anaksagore (homeomerije) u logos i nus. Nus je beskonaan sam po sebi, poelo svojeg i svakog kretanja. S Platonovom filozofijom prirode i Aristotelovom teleologijom prirode se naputa pozicija iz koje je mogua metafizika fizike (da ono fizikalno (voda, vazduh) bude metafiziki princip, arhe). Nakon njih priroda se shvata ili kao sveukupnost onoga to jeste ili kao sutina onoga to jeste. Tek s Aristotelom pojmovno jeste (pojmovno se misli, nauno se misli) fizis. Filozofski pojam prirode prvi put je u svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel. Njegovo osnovno odreenje prirode je da je priroda poelo kretanja prirodnih bia prisutno u njima ili mogunou ili svrhovitou. U Metafizici priroda je: 1. Nastajanje onoga to raste 2. Ono prvo iz ega izrasta neto to raste - prvo kretanje 3. Prvo iz ega nastaje neko od prirodnih bia 4. Elementi prirodnih bia 5. Supstancija prirodnih bia 6. Prva materija 7. Forma U Fizici Aristotel kae da je smeno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da prirodna bia jesu, a bia koja imaju poelo kretanja u sebi su supstancija. Priroda je uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u vie navrata odreuje fizis i kao oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne moemo znati ta je priroda ako ne znamo ta je kretanje, jer je priroda poelo kretanja i promene. Jedino filozof ivi pogleda uperenog u prirodu i u ono to je boansko, vezujui poela ivota uz ono to je veno i trajno. Platon je ispod teorijskog dostignua kojim je Demokrit mislio fizis. Platonovo miljenje prirode zapravo je miljenje o stvarima prirode, o prirodi, ali nije mislio na tastvo prirode, na njen pojam. Platon govori o prirodnim sposobnostima, prirodi zakona, prirodi pravih filozofa, prirodi dobrog... U dijalogu Timaj stoji Platonova filozofija o prirodi, shvaena kao filozofija o prirodnim stvarima i stvarima prirode gde je priroda pretpostavljeni pojam.

10

ARISTOTEL I FIZIKA U Fizici Aristotel kae da je smeno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da prirodna bia jesu, a bia koja imaju poelo kretanja u sebi su supstancija. Priroda je uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u vie navrata odreuje fizis i kao oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne moemo znati ta je priroda ako ne znamo ta je kretanje, jer je priroda poelo kretanja i promene. Platon prvi upotrebljava re stoiheia - element u razmatranjima o prirodi da bi oznaio sastavne delove svakog mogueg sadraja ili grae iz koje se satoji neko ve oblikovano bie. Aristotel na poetku u fizici kae da se u svakom istraivanju koje treba da dovede do saznanja ili znanosti, utvruju principi - arhe, uzroci - forma, materija, osnov kretanja, svrha, i elementi - stoiheia. Stoiheia prvobitno oznaava slova alfabeta - kao to se jezik moe ralaniti na slova, svaka stvar se slinim ralanjivanjem moe redukovati na poslednje sastavne delove. Iz konanog broja elemenata moe da nastane beskonaan broj stvari. DIJALEKTIKA PRIRODE S razdeobom prirode na ivu i neivu saglasni su skoro svi filozofi i naunici, mada neki radije govore o materiji kao prirodi. Sredinje pitanje te razdeobe tie se filozofskih razmiljanja o odnosima ovih dveju sfera prirode. Taj se odnos promilja sa stanovita sveopte prihvaene ideje o dijalektici u prirodi. Sovjetska filozofija dijalektike sledi Engelsov trag nefilozofske recepcije Hegelovog razumevanja dijalektike kao naina na koji postoji apsolut. Apsolutnost dijalektike uzeta je u smislu vladavine dijalektike nad prirodom i u prirodi. Tako dijalektika postaje ontoloki pojam koji nadilazi pojmovne dimenzije same prirode, jer je priroda po njemu to to jeste. Dijalektika prirode jeste dijalektika kao priroda prirode. Engels nije sledio Marksa u spoznaji dijalektike kao odnosa subjekta i objekta u procesu istorije. Jednostranom interpretacijom Hegela on nije primetio da se sa samosveu stupa u domovinu istine tj. kako se sa ovekom stupa u carstvo istine kao istorije. Engels je pokazao put kontemplativnog (aistorinog, nedijalektikog) utemeljenja dijalektike prirode. Sovjetska dijalektizacija prirode uspostavlja ontoloki dualizam. Priroda se shvata kao ono to jeste, ali dijalektika se uzima kao nain na koji ona jeste. E sad: koje je ishodite dijalektike i koje je ishodite same prirode, da li je i dijalektika priroda?! Sovjeti polaze od dijalektike prirode kao dokazanog fakta. Pod dijalektikom oni podrazumevaju postojanje progresivnog kretanja i razvoja prirode prema njenim viim stupnjevima. Oni promoviu ideju o sveoptoj zakonitosti i determinizmu prirode, kojom se i dokazuje dijalektinost u prirodi. Uenje materijalistike dijalektike o univerzalnim, optim i posebnim zakonima nastoji se primeniti i prepoznati u prirodnim naukama, kako bi se na temelju njih dokazala naunost filozofskih postulata.

11

U konanom, sovjetski filozofi nastoje da materijalistiku dijalektiku uine logikom teorije prirodnih nauka. Oni kritikuju kopenhagensku kolu u fizici tj. shvatanje indeterminizma - Bora i Hajzenberga. Ova kola nastoji da porekne postojanje objektivne stvarnosti izvan i nezavisno od nae spoznaje. Ne postoji determinizam u mikropojavama prirode. Bor umesto zakona uzronosti uvodi princip komplementarnosti i njime odreuje stepen verovatnoe uzajamnih odnosa estica i talasa. Sovjetski filozofi prihvataju pojam sluajnosti, ali time oni ne prihvataju indeterminizam, jer pod determinizmom podrazumevaju jedinstvo nunosti i sluajnosti. DETERMINIZAM Determinatus - odreen, ogranien - je shvatanje o sveoptoj odreenosti pojava i dogaaja. Determinizam se u prirodnim naukama odnosi na pretpostavku opte kauzalnosti svih dogaaja. Nita ne nastaje i nita se ne dogaa bez uzroka. Sluajnost je samo ime za nae nepoznavanje uzroka. Sovjeti polaze od dijalektike prirode kao dokazanog fakta. Pod njom oni podrazumevaju postojanje progresivnog kretanja i razvoja prirode prema njenim viim stupnjevima. Oni promoviu ideju o sveoptoj zakonitosti i determinizmu prirode, kojom se i dokazuje dijalektinost u prirodi. Uenje materijalistike dijalektike o univerzalnim, optim i posebnim zakonima nastoji se primeniti i prepoznati u prirodnim naukama, kako bi se na temelju njih dokazala naunost filozofskih postulata. U konanom, sovjetski filozofi nastoje da materijalistiku dijalektiku uine logikom teorije prirodnih nauka. Oni kritikuju kopenhagensku kolu u fizici tj. shvatanje indeterminizma - Bora i Hajzenberga. Ova kola nastoji da porekne postojanje objektivne stvarnosti izvan i nezavisno od nae spoznaje. Fizika realnost kvantne mehanike ne postoji nezavisno od posmatraa, to znai da ne postoji determinizam u mikropojavama prirode. U kvantnim procesima nema strogo odreenih elementarnih estica, niti odreenih dinamikih promenljivih zbog ega nije mogue tano predvideti dalji tok kretanja elementarnih estica, njihov impuls i poloaj, kao ni uticaj mernih instrumenata na mikrofiziku pojavu koja se izraava, to se izraava Hajzenbergovim principom neodreenosti. Kopenhagenska interpretacija kvantne mehanike nainila je znaajan iskorak u odnosu prema dotadanjem mehanicistikom laplasovskom determinizmu, po kojem je sve unapred odreeno jer je sadanje stanje prirode rezultat preanjeg, a uzrok budueg stanja. Ova kola zadaje konaan udarac determinizmu osporavanjem pojma uzronosti, na temelju ega je fizikalni (Bor, Hajzenberg) i filozofski (Rajhenbah) indeterminizam, postavio tezu o postojanju samo statistikih zakona verovatnoe, pomou kojih se opisuju mikrofiziki procesi. Bor umesto zakona uzronosti uvodi princip komplementarnosti i njime odreuje stepen verovatnoe uzajamnih odnosa estica i talasa kao dva lika fizikih objekata, ime se iskazuje misao o tome kako se celovita slika nekog tela realnosti sastoji iz meusobno povezanih, ali suprotnih elemenata, izmeu kojih nema konflikata. Uzeti ponaosob, ovi elementi ne odraavaju realnost kakva ona uzistinu jeste, jer se oni

12

meusobno iskljuuju (dok nisu u komplementarnosti). U tom smislu objektivna tj. fizika realnost je shvaena kao skup celina, sainjenih od suprotnih elemenata u komplementarnoj koegzistenciji. Sovjetski filozofi prihvataju pojam sluajnosti, ali time oni ne prihvataju indeterminizam, jer pod determinizmom podrazumevaju jedinstvo nunosti i sluajnosti. Time se oni svrstavaju u tabor kojem pripadaju Ajntajn, Plank, Brolj, redinger. Npr. Askin se opredeljuje za determinizam kao uenje o sveoptoj uslovljenosti koja se razume pomou kategorija mogunost, stvarnost, nunost, sluajnost. Veina sovjetski filozofa osim o uzronoj determinaciji govori o genetikoj, strukturnoj, kondicionalnoj determinaciji, mada njihovu osnovu ini uzronost. HEGELOV POJAM PRIRODE U Hegelovoj spekulativnoj filozofiji prirode, priroda se pokazuje kao drugobitak ideje, a sama fizika kao primenjena metafizika (fizika meta :)). Ideja, prelazei u prirodu, otuuje se od sebe, da bi se opet, kao svesni duh vratila sebi, na vii nain. Priroda je ospoljavanje ideje u prostoru. Svrha filozofije prirode (filozofskog miljenja prirode) jeste da duh nae svoju bit, pojam u prirodi. To je ujedno i osloboenje od prirode, priroda je po sebi um, ali pomou duha, um izlazi u svoju egzistenciju. ista ideja je apsolutno samoosloboenje, ona sama sebe otputa u obliku prirode, sigurna u sebi i mirujui u sebi. Priroda je spoljanjost prostora i vremena, koja postoji za sebe, bez subjektiviteta, kao rezultat odluke iste ideje da se odredi kao spoljanja. Priroda je posredovanje iz koga se pojam uzdie kao slobodan iz te spoljanjosti, da bi dovrio svoje osloboenje u nauci o duhu - filozofiji duha i dostigao svoj najvii pojam u sebi u logici, u obliku istog pojma. Dakle, priroda je ono prvo iz koje se razvija duh - ovek, koji saznaje apsolutnu istinu o stvarnosti u obliku apsolutne ideje. Renik - Za Kanta je priroda rezultat datosti, pojavnosti stvari, ali ne i stvari po sebi. Za Hegela je priroda drugi stupanj u razvoju ideje, gde ona biva negirana, otuena u svoje drugobivstvo. Hegelovo uenje o prirodi kao posrednom prelaznom stupnju izmeu iste nesvesne ideje i svesnog duha, sa apsolutnom idejom dijalektiki proces se zavrava. Konani, priroda, apsolutni duh. Stvari ne misle da ih treba misliti, a svrha filozofije prirode da duh nae svoju bit, pojam o prirodi, svoju suprotnu sliku o njoj. To je i osloboenje prirode. Priroda je po sebi um, ali tek pomou duha um izlazi u egzistenciju. Istina prirode je njena dijalektika istorija razvitka prema oveku. Hegel deli filozofiju prirode na: MEHANIKU - posmatranje materije

13

Mehanika treba da dijalektiki izvede prostor, vreme i materiju. Prostor je apstraktno egzistiranje jednog van drugog - ista simultanost koja odgovara osnovnoj razlici prirode od ideje. Prostor je kontinuiran i u njemu jo nema razlika. U prostor se postavlja razlika - tri dimenzije. Taka je negacija prostora, koja jo ostaje u prostoru. Na osnovu take poinju razlike u prostoru. Na taki se ne moe ostati, jer je ona i u prostoru i nije u njemu, a ova protivrenost se razreava time to taka postaje prostorna. Iz take postaje linija, a ona negira sebe u povrinu, a ta negacija je stavljanje povrine kao granice tela, odnosno stavljanje trodimenzionalnog prostora. Negacija ide dalje, negira se ceo prostor, a negacija mora opet biti taka, tj. neto slino njoj - taka koja nije u prostoru, to predstavlja momenat vremena. Taka u vremenu nije stalna, pa vreme predstavlja promenljivu datost pojedinanog u prirodi, vreme je samo opaeno postojanje. Prostor kao celina jeste teza, a vreme antiteza, a njihova sinteza e biti sinteza take u prostoru i ove u vremenu - mesto. Jedno mesto predstavlja drugo i prelazi u njega, pa je negacija mesta sinteza mnoine mesta u prostoru i vremenu ili kretanje. Kretanje je takva sinteza prostora i vremena da prostor propada u vremenu i vreme u prostoru. Kao takvo kretanje je protivrenost, a negacija te protivrenosti je stavljanje mirne sinteze prostora i vremena ili materija. Dijalektiki iz prostora i vremena izlazi materija. FIZIKU - posmatranje individualnih materija Dijalektiki izvodi svetlost iz tee. Svetlost je materija koja se oslobodila okova tee. Iz razlike tee i svetlosti izvodi se razlika izmeu tamnih i svetlih tela. Tako postavlja 4 fizikalna elementa - vazduh, vatru, vodu i zemlju kojima odgovaraju 4 vrste kosmikih tela - sunce, mesec, kometa i planeta. Individualitet u oblasti neorganske materije se javlja u potpunoj formi kao totalni individualitet tek na osnovu zakona polariteta. Po ovom zakonu identinost se diferencira, a diferentno identificira. To je dijalektiki izraz zakona da se istoimeni polovi magneta odbijaju, a raznoimeni privlae. Polaritet se javlja kao magnetizam, elektricitet, hemizam. ORGANIKA - posmatranje organizma - onoga to je realizacija subjektiviteta u prirodi. U organskoj prirodi individualitet dostie najvii stupanj jer se u individualnom manifestuje pojam. U organskom svetu postoje idealni stupnjevi razvoja: 1. Geoloki organizam - zemlja je zemljite na kome se razvija ivot i ona je sama organizam po sebi. 2. Vegetabilni i animalni organizam - najvii proces organskog ivota je generacija, proizvoenje jedne individue drugom, ali ovaj proces sadri protivrenost

14

rave beskonanosti - red generacija se produava u beskonanost. Zato priroda mora da negirajui ovu protivrenost, negira samu sebe. Tako postaje iz prirode duh. 3. Priroda je sistem stupnjeva koji nuno proizilaze jedan iz drugog, od kojih je onaj idui istina onog iz kojeg rezultira, ali ne tako da se jedan iz drugog proizvodi prirodno, ve iz unutranje ideje koja ini osnov prirode. Metamorfoza pripada samo pojmu jer je samo njegova promena razvoj. Pojam je prirodi delom neto unutranje, a delom egzistentan samo kao iva individua, pa je na nju ograniena egzistentna metamorfoza. 4. Time to razvie pripada samo pojmu i duhu kao realnoj formi pojma, Hegel negira teoriju evolucije govorei da se takvih ulnih predstava misleno (misaono) posmatranje mora osloboditi. Prvi stupanj je geoloki organizam. Zemlja ima svoju istoriju iji je zavrni lan u oivljavanju zemlje, u spontanom proizvoenju najniih organizama iz neorganske materije. Hegel smatra da postoji neposredni prelaz neorganskog u organsko, dok vii organizmi ne nastaju na taj nain, ve predstavljaju veito realizovanje stupnjeva ideje u prirodi. Razvojni plan dijalektikog uma se ostvaruje u prirodi. Drugi i trei stupanj razvoja u organskom svetu su vegetabilni i animalni organizmi. Seme klija spolja probueno. Kao njegovo sopstvo iz zemlje ga izvlai svetlo koje mu je spoljanje i uzdiui se prema njemu se razgranava u mnotvo individua. Animalnom organizmu se mogu pripisati senzibilitet, iritabilitet i reprodukcija. U njima se ideja realizuje na tri naina, osnovna procesa ivota: 1. artikulacija - davanje forme, odnos individue (pre bi se moglo rei njene due, pojma) prema sebi 2. asimilacija - odravanje forme hranjenjem, odnos individue na neto drugo 3. generacija - ploenje - najvii proces organskog ivota. Ideja je ono apsolutno istinito po sebi i za sebe, apsolutno jedinstvo pojma i objektiviteta. Njena istinska zbiljnost je da postoji kao subjekt i tako kao duh. Ideja je u bitnosti proces, jer je njen identitet samo utoliko apsolutan i slobodan identitet pojma, ukoliko je on apsolutni negativitet. Dakle, ideja je dijalektika. Neposredna ideja je ivot i to u svojoj neposrednosti pojedinano ivo bie. ivo bie ukida se kao po sebi nitavan objekt odravajui sebe u procesu protiv neorganske prirode. Ono asimiluje svoj spoljni objektivitet i postaje po sebi rod, tako to se polno odnosi prema drugim subjektima i postaje... apsolutna se sloboda ideje ne sastoji samo u tome da prelazi u ivot, ve i da iz sebe slobodno otpusti momenat svoje posebnosti - drugosti, neposrednu ideju kao svoj odraz - prirodu. Glavni je momenat ivota njegova mo nad neorganskom prirodom. Teleologijsko stajalite po pitanju prirode je ispravno jer pretpostavlja da priroda ne sadri u sebi apsolutnu konanu svrhu.

15

Filozofija mora biti u skladu sa prirodnim iskustvom i mora imati za pretpostavku i uslov empirijsku fiziku. Pojam prirode Priroda je ideja u formi drugosti. Na taj nain ona (ideja) postoji kao negativno same sebe, kao sebi spoljanja, ali spoljanjost koja je odreuje. Pojmovna odreenja prirode imaju privid ravnodunog postojanja i upojedinjavanja, jer pojam stoji kao neto unutranje. Zato priroda u svojoj egzistenciji ne pokazuje slobodu ve nunost i sluajnost. Ono najvie do ega priroda dospeva u svojoj egzistenciji je ivot, ali je on predan neumitnoj spoljanjosti. Duhovna forma je via od prirodne, ak i kada je u pitanju umetniko delo, bez obzira to nije ivo. Supstancijalna optost.. Pojam je kao dua realizovan u telu, a dua je neposredna optost spoljanjosti tela. Prirodu treba shvatiti kao sistem stupnjeva koji nuno proizlaze jedan iz drugoga, a od kojih je svaki sledei istina prethodnog iz kojeg rezultira. Oni ne proizilaze jedan iz drugog prirodno, ve na osnovu ideje koja ini osnov prirode. Za njega je nebuloza da vii organizmi proishode iz niih. Od najjednostavnije do najsavrenije organizacije bia priroda je orue duha. Priroda je po sebi iva celina, ona sebe stupnjevito postavlja kao ono to je ona po sebi. Ona iz svoje neposredne spoljanjosti koja je smrt (valjda neivost) ide u sebe da bi bila neto ivo, a zatim ukida i tu odreenost da bi sebe proizvela u egzistenciju duha koji je istina i krajnja svrha prirode. RAST ZNANJA U PRIRODNIM NAUKAMA Tomas Kun u Strukturi naunih revolucija raspravlja o neopozitivistikom shvatanju nauke s posebnim osvrtom na ideju progresa. Za njega je nauka odreeni skup injenica, teorija i metoda, a nauni razvoj je postepeni proces rastueg skladita naune tehnike, otkria, znanja. Istorija nauke istrauje proces razvoja naunih otkria. Normalna nauka je istraivanje zasnovano na prolim naunim dostignuima za koja nauna zajednica zna da pruaju osnov za dalju praksu. Normalna nauka se razume idejom paradigme, a paradigma je konstelacija uverenja, vrednosti, tehnika, koje su zajednike lanovima odreene naune zajednice. Normalna nauka je preovlaivanje redovnog stanja nauke, zasnovanog na relativno vrstoj i dugotrajnoj paradigmi. Naruavanjem tog redovnog stanja nauke, nastaje revolucija u nauci, a ona je smena paradigmi nauke. Naunik poinje tamo gde prestaje opte znanje, on se obraa naunoj zajednici koja s njim deli istu paradigmu. Nauna revolucija je nekumulativna razvojna epizoda u kojoj je starija paradigma sasvim ili delimino zamenjena novom, koja je nespojiva sa prethodnom. Progres nauke dogaa se kroz revolucije nauke. Teorija saznanja za Popera je istraivanje naunog saznanja, znanje je pritom sistem teorija, sistem stavova, ono je objektivno i kritiko, zasnovano kritikim metodom istraivanja, a ovaj metod je postavljanje hipoteza i njihovo proveravanje, to je neprekidan proces, iji je rezultat nemogunost utemeljenja naune teorije u njenoj apsolutnoj istinitosti. Tako je nauka stalni proces kritikog preispitivanja

16

pretpostavki, proces testiranja teorija. S tim u vezi rast znanja je centralni problem epistemologije, a rast saznanja moe se najbolje izuavati izuavanjem rasta naunog saznanja. Poper osporava svoenje empirijskih nauka na princip indukcije, kritikuje induktivnu logiku uopte, smatrajui kako je deduktivni metod nauke teorija metode kritikog proveravanja naunih teorija. Tako se logika naunog otkria pokazuje kao deduktivna teorija naune racionalnosti. Nauka nije nesporivo znanje istine ve kritiko traganje za istinom. Fajerabend zastupa anarhistiku teoriju saznanja. On se zalae za postojanje uzajamno nekonzistentnih naunih teorija. Nauka mora da bude teorijski nekoherentna kako bi mogla da se razvija. Smenjivanje naunih hipoteza u procesu saznanja nije nita drugo do nauna revolucija. Ovome problemu naroitu panju posvetili su Kun, Poper, Fajerabend, Lakato. Postavlja se pitanje ta bi to bio napredak u prirodnim naukama, koji su kriterijumi napretka. Da li se saznanje kumulativno uveava ili je re o naunim revolucijama ili, pak, napretka uopte nema. PRIRODNONAUNE HIPOTEZE Sveukupni proces naunog saznanja u sebi sadri raznolike etape, a glavnije od njih su teorijska priprema naunog istraivanja, utvrivanje naunih injenica, nauno objanjenje, priroda naunog jezika i proveravanje naunog saznanja. Hipoteza je nauni poetak saznanja na osnovama prethodnog znanja, ona je logika i epistemoloka uporina taka metodolokog procesa naunog istraivanja. Hipoteza je pojam, stav ili skup stavova o vezama i odnosima meu pojavama unutar problema naunog istraivanja. Opte je miljenje filozofa nauke kako sa preliminarnim, prethodnim hipotezama i otpoinje proces naunog istraivanja, rast naunog znanja, saznanje u nauci - Hjuel, Pers, Poper, Nejgel. Ovim se naputa tradicionalno metodoloko uverenje, zasnovano Bekonovim induktivizmom, da svako nauno istraivanje poinje posmatranjem i prikupljanjem naunih injenica, iz kojih se onda izvode naune teorije. Gledano logiki hipoteze su pojmovi, stavovi i zakljuci, misaone tvorevine koje imaju verovatnost za svoju istinosnu vrednost. Hipoteze iskazane pojmom, kao hipoteze u istoriji nauke su npr. pretpostavke o postojanju mezona, kvarkova, virusa. Hipoteze kao verovatni stavovi mogu biti hipoteze o geocentrinom i heliocentrinom sistemu. Kant-Laplasova hipoteza primer je pretpostavke postavljene nizom zakljuaka. Hipoteza je probno, moguno i proverljivo reenje nekog naunog problema, svaka je nauna hipoteza isprva samo uslovna pretpostavka. Za preliminarne hipoteze zna se da e tokom naunog istraivanja biti dopunjene, ispravljane. Radna hipoteza slui kao privremeni okvir za nauno istraivanje, iako je jasno da ona ne predstavlja reenje. Postoje hipoteze koje bitno protivree prethodnom znanju o naunom problemu fiktivne hipoteze. One vode ka realnoj hipotezi o naunom problemu.

17

Ad hoc hipoteze su neoekivane iznenadne hipoteze koje se postavljaju onda kada glavna hipoteza zapadne u tekoe naunog objanjenja. O kakvoj god da je hipotezi re, nauno istraivanje treba da potvrdi, proveri, dokae osnovanost njene istinitosti. Dedukcija, indukcija i analogija su naini logikog razvijanja hipoteza, kako u drutvenim, tako i u prirodnim i fundamentalnim naukama. U nastajanju nauke dominantniji je induktivno-deduktivni put nastajanja i razvijanja hipoteze jer je teorijski i praktiki osnovaniji, a na razvijenijem stupnju nauke dominantniji je deduktivno induktivni put izvoenja hipoteza. U matematici i logici primereniji je deduktivni nain izvoenja hipoteza, a u biologiji, sociologiji, geografiji primerenije su induktivno izvedene hipoteze. Postavljanje, formulisanje, logiko izvoenje, procenjivanje, izbor i proveravanje hipoteze je sloen misaoni proces naunog saznanja. Otuda je hipoteza logiki osnovana pretpostavka koja je adekvatna i konkretna, opta i empirijska i proverljiva. To su formalni uslovi za naune hipoteze. Prvo. Hipoteza mora biti postavljena tako da su mogue dedukcije stavova koji se potom mogu proveravati, na temelju njenih polaznih osnova, kojima se objanjavaju fundamentalne injenice o naunom problemu. U osnovnom zahtevu formalnih uslova hipoteze je jednostavnost, preciznost i tanost njenih stavova. Teorijsko procenjivanje suparnikih i alternativnih hipoteza se zasniva na izvesnim kriterijumima - jednostavnost, proverljivost, smelost, apriorna verovatnoa, neprotivrenost, sistematinost, plodnost, mo objanjenja i predvianja, saglasnost s prethodnim znanjem. Nakon izbora hipoteze sledi proces proveravanja hipoteze, to je odluni korak ka naunom znanju. Proveravanje hipoteze je u stvari logiki proces utvrivanja istinitosti njenih stavova. Empirijske hipoteze proveravaju se iskustvom, gde se iz hipoteze dedukuju nove posledice pojava, koje se onda posmatraju, zatim uporeuju s posledicama dedukovanim iz hipoteze. Na osnovu toga dolazi do potvrivanja ili opovrgavanja hipoteze. Karl Poper govori o stepenu potkrepljenosti (valjda zbog neobuhvatljivosti svih moguih situacija na koje se hipoteza odnosi) hipoteze umesto o potvrenosti. Smenjivanje naunih hipoteza u procesu saznanja nije nita drugo do nauna revolucija. Ovome problemu naroitu panju posvetili su Kun, Poper, Fajerabend, Lakato. Dva su osnovnija perioda naune hipoteze - period stvaranja hipoteze - period prihvatanja hipoteze Nastajanje, razrada i provera hipoteze sainjavaju logiki sled metodolokog procesa naunog saznanja. Time je otvoren logiki put metodolokog procesa utvrivanja naunih injenica, to predstavlja drugi stupanj naunog istraivanja.

18

injenice su ono to naprosto jeste, to bitno razlikuje injenice od hipoteza. Konstatovanje naunih injenica je logiki postupak provere hipoteza. Zadatak naune hipoteze je da objasni i opie nauni problem. Vie naunih zakona sainjava teoriju. Nauna teorija je sa metodolokog stanovita hipoteza koja je proverena i potvrena i prihvaena kao istinita. AKSIOMATSKI METOD Pitanje o poreklu i prirodi aksioma, kojima se i izgrauje aksiomatskim metodom aksiomatski sistem nauke, je pitanje da li nunost aksioma potie iz prirode bia, kako to tvrdi Aristotel - ontoloki racionalizam, ili iz prirode razuma - Kantov gnoseoloki racionalizam, ili su logiki aksiomi konvencionalne, uslovne, formalne i tautoloke tvorevine - logiki pozitivizam, ili su aksiomi sveopti principi saznanja sutine predmeta - dijalektika logika. Eksperiment je vrsta induktivnog izvoenja procesa naunog istraivanja. Moderan oblik deduktivnog rasuivanja u nauci je aksiomatski metod. Aksiomatski metod je nain izgradnje naune teorije putem aksioma i postulata iz kojih se logikim rasuivanjem izvode teorije i teoreme posredstvom dokazivanja. To je deduktivni put i put formalizacije u nauci, naroito u matematici, logici i nekim delovima fizike. Metod aksiomatizacije otpoinje sa Aristotelom i Euklidom, ali je tek moderna matematika i fizika naznaila bitnost aksiomatskog naina ustrojstva naunih teorija - Hilbert, Peano, Rasl, Karnap, Gedel. Asiomi su najoptiji opti stavovi, teoreme se zasnivaju na aksiomima. Za Vajtheda aksiom nije niti istinit niti laan stav, on zapravo i nije stav, to je propozicionalna funkcija, proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi predmeta, opta shema stavova. Za Karnapa aksiom je pravilo kombinacija simbola. Za Vitgentajna aksiom je konvencionalni molekularni stav. Pravila aksiomatskog sistema predstavljaju uslove pod kojima se logiki konstituie jedan aksiomatski sistem, jer aksiom nije slobodna konstrukcija niti slobodan izbor. Osnovni principi aksiomatskog metoda su: - neprotivrenost - konzistentnost - koherentnost - potpunost - nezavisnost 1. KONZISTENTNOST - iz aksioma se ne moe izvesti jedan sud i njegova negacija - jedinstvenost - neprotivrenost 2. POTPUNOST - aksioma mora biti tano toliko koliko je potrebno da se izvedu svi teoremi

19

3. NEZAVISNOST - Nijedan aksiom ne moe se izvesti iz drugog aksioma Rezultat takvog aksiomatskog metoda je egzaktnost i sistematinost izvoenja nauke. Kod Euklida geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova i definicija, postulata, aksioma i propozicija, a neki od aksioma su: to je sa istim jednako, jednako je i jedno sa drugim, ako se jednako doda jednakom zbirovi su jednaki. Sistem sainjen aksiomatskim metodom sadri u sebi osnovne pojmove ili simbole, aksiome, teoreme izvedene iz aksioma, logike konstante, pravila formacije aksioma, pravila transformacije... Aksiomatizacija u formalizaciji logike teorije, ili logikog sistema formalnog jezika, je logiki postupak sistematizacije simbolizma u deduktivnu teoriju. Prvo se postavljaju osnovni ili nedefinisani pojmovi, termini pomou kojih se onda definiu svi drugi termini formalnog jezika teorije, a onda se postavljaju aksiomi koji se ne dokazuju i teoreme koje se aksiomima dokazuju. Izvoenje teorema iz aksioma je deduktivni metod - inferencija, a na takav nain postala teorija je deduktivna teorija, a onda i deduktivni sistem. Prema pravilima formacije aksioma utvruju se elementi aksiomatskog sistema promenljive, konstante ili relacije npr. ekvivalentnost, implikacija. Pravila transformacije su uslovi pod kojioma se formule izvode jedne iz drugih - pravilo zamene, pravilo zamene definicijom, pravilo odvajanja, pravilo prikljuivanja adjukcije. Pre ovih pravila postavljaju se aksiomi aksiomatskog sistema. Poznati su Hilbertovi, Fregeovi, Raslovi, Lukaijevievi. METOD FORMALIZACIJE Opta metodologija je teorijska pretpostavka metodologije naunog istraivanja, ona je nauka nauke. Osnovni pojam metodologije nauke je nauni metod - skup postupaka u procesu naunog istraivanja i konstitutivnih principa koji odreuju prirodu nauke. Prema podrujima istraivanja nauni metod je metod prirodnih nauka, metod drutvenih nauka, unutar kojih postoje nauni metodi matematike, fizike, hemije, astronomije, istorije, sociologije, pedagogije, psihologije...Opti modaliteti naunog metoda - eksperimentalni, aksiomatski, metod modelovanja, statistiki metod. Lajbnic, Hilbert, Karnap, Rasl smatrali su metod formalizacije univerzalnim, sveoptim metodom nauka. Po njima se formalizacijom mogu aksiomatizovati osnovni pojmovi i principi svake naune teorije. Po Karnapu jezik fizike se moe uzeti kao univerzalni jezik svih prirodnih nauka. Formalizacija je pojavljivanje strukture formi misli, simboliko oznaavanje ovih struktura po odreenim pravilima i zakonima u obliku znakovnih sistema.

20

Diferencijalni i integralni brojevi, Hajzenbergove matrice, Dirakovi operatorni brojevi, jesu neki od primera formalizovanog sistema znanja konkretnih nauka. Principi konstituisanja takvog sistema su izgradnja alfabeta, odreenje formula i pravila obrazovanja sloenih formula iz prostih, preobrazovanje formula - sintaksa, izgradnja logikih sistema prema principima neprotivrenosti, celovitosti, nezavisnosti, pravilu interpretacije - semantiki nivo. Formalicizam u logici proveden je uverenjem o nunosti apsolutnog apstrahovanja formi misli od njihove sadrine. To je temeljno polazite simbolike ili matematike logike. Ova logika nastala je matematikim zasnivanjem logike. Oblici zasnivanja simbolike logike su logicizam - Frege, Rasl, formalizam Hilbert i intuicionizam - Brouver, Hajting. Algebra logike je prvi oblik savremene simbolike logike - Bul, Morgan, reder to je matematizacija logike, podvoenje logike pod matematiku. NAUNI DOKAZ I PRIRODNONAUNI DOKAZ Logiki postupak zasnivanja, utvrivanja, potvrivanja istinitosti sudova jeste dokazivanje. Logiki oblik dokazivanja je dokaz. Apodeiksis, demonstratio, argumentatio, probatio upuuju na pokazivanje, obrazlaganje, utvrivanje, izvoenje, a to znai kako je proces logikog dokazivanja sastavljen od svih prethodnih misaonih postupaka nastajanja pojma, suda i zakljuka. Dokazivanje je logiki metod sloenih postupaka analize, sinteze, generalizacije, konkretizacije, specijalizacije, indukcije, dedukcije, definicije, deobe, poimanja, suenja, zakljuivanja. Dokazivanje je jedinstveni proces potvrivanja i izlaganja istine sudova. Po Aristotelu apodeiktiko znanje dobija se dokazom, a dokaz je silogistiki zakljuak izveden iz nunih premisa. Dokazivanje se sprovodi srednjim pojmom jer je on nunost i zakon dokaza. Dokazati znai pokazati nunim nainom - dokazati stvar iz njoj svojstvenih optih i nunih principa. Nauka je opte i nuno znanje, nauka pretpostavlja podruje stvari, znanje i aksiome. Iz prvih principa sledi dalje znanje koje je dokazano znanje, a to onda znai kako iz filozofije ishode sve druge nauke, filozofija je nauka istine. Najvia nauka jeste mudrost, mudrost je znanje o najviem znanju, o prvim principima bia. Sve druge nauke uzimaju delove bia. Aristotel je silogizam smatrao svojim naunim otkriem. Aristotel je razlikovao sledee silogizme: Nauni - saobrazan pojmu istine Dijalektiki - saobrazan pojmu verovatnosti Sofistiki - saobrazan pojmu neistine Nauni silogizam izvodi se iz istinitog i istinitim miljenjem. Neto nauno znati, znai znati uzrok stvari. Premise naunog dokaza ne mogu se dokazati.

21

Definicija se odnosi na sutinu i supstanciju, dokaz samo pretpostavlja sutinu u pojanjenju pripadnosti ili nepripadnosti nekog atributa nekom subjektu. Definicijom se ne moe dokazati ni supstancija ni sutina jer definicija nije dokaz, a dokazom se zna na osnovu prvih neposrednih principa. Bekon je otpoeo veliku obnovu nauka. Za njega cilj nije pronalaziti dokaze, nego naela, ne verovatne razloge, nego odreenja i uputstva za dela. Silogizam isputa prirodu iz ruku. Indukcija je oblik dokazivanja koji se dri prirode jer analizira iskustvo i nuno zakljuuje potrebnim iskljuivanjima i odbacivanjima, a to znai kako se prevladava uverenje o indukciji kao jednostavnom nabrajanju. Dokazivanje je obrazlaganje istinitosti teze, argumentacija i demonstracija teze. Opovrgavanje je logiki postupak odbacivanja teze koju treba dokazati - metod utvrivanja neistinitosti teze. Dakle, dokazivanjem utvrujemo da je teza istinita ili neistinita. Formalna logika razlikuje 1. sud ija se istinitost dokazuje - teza - konkluzija 2. sudovi kojima se dokazuje teza - argumenti - razlozi - premise 3. nain dokaza - metod - istinski pojavni oblik postojanja istine je nauni sistem, a metod nauke je nain i put naunog sistema kao znanja istine. Metodologika je filozofija naunog metoda, nauka o poreklu i prirodi nauke. Prema metodima miljenja dokazivanje je analitiko, sintetiko, induktivno, deduktivno, direktno, indirektno, empirijsko, neempirijsko, potpuno, nepotpuno, progresivno, regresivno. Direktan dokaz je apodiktiki i ima oblik kategorikog ili hipotetikog silogizma, gde nuno sledi teza dokaza. Indirektan je apagogiki dokaz u obliku disjunktivnog silogizma kojim se osporavaju njemu kontradiktorni sudovi. Progresivan dokaz polazi od istinitih sudova i razloga na osnovu kojih se neposredno izvodi teza, a regresivan dokaz je postupak od teze prema istinitim sudovima. Induktivni dokaz je metod induktivnim zakljuivanjem, a deduktivni dokaz je metod deduktivnim zakljuivanjem. Objasniti znai imati skup istinitih stavova iz kojih se po pravilima izvodi istiniti sud koji objanjava predmet objanjenja. Po formi, nauno objanjenje slino je naunom dokazu, a razlikuju se po tome to je nauno objanjenje obuhvatnije, jer ono to se moda ne moe dokazati, moe se moda objasniti. Isto tako, opti stavovi naunog objanjenja trebalo bi da budu dokazani kako bi objanjenje bilo adekvatno, ili su ti stavovi ve dokazani u prethodnim postupcima. Eksperiment je prevashodno metod otkrivanja relacija meu stvarima i pojavama, naroito uzronih, ali i metod demonstracije tih veza i pojava, kao i proveravanja naunih hipoteza, zakona i teorija. Po svom postupku eksperiment je prevashodno operativan oblik analitikog ispitivanja uzronih odnosa, to se naroito odnosi na prirodne pojave.

22

Nauna istraivanja u fizici su izrazito eksperimentalna, tu se eksperiment posmatra kao namerno izazivanje prirodnih pojava, kvantitativno to je ispitivanje uzronih odnosa u prirodnim pojavama i procesima, kako bi se onda na temelju toga izvodili zakljuci i formulisali fiziki zakoni. Fizika je bitno eksperimentalna nauka, teorijska fizika se zasniva na fizikim eksperimentalnim istraivanjima, na osnovu kojih apstrahuje zakone i principe prirode. U psihologiji je eksperiment sistematsko i namerno menjanje uslova u kojima se neka pojava javlja, gde su uslovi koji se namerno menjaju nezavisna promenljiva, a pojava koja se menja menjanjem uslova je zacisna promenljiva (Keler, Pavlov). Eksperiment otpoinje izborom problema, nastavlja se uspostavljanjem adekvatne eksperimentalne situacije, stvaranjem plana toka posmatranja eksperimenta, a dovrava se analizom i teorijskim tumaenjem dobijenih eksperimenata. Krucijalni eksperiment (Bekon) je eksperiment kojim se odluuje o istinitosti stava u nauci, tako to se bira onaj eksperiment kojim se prihvata jedna od dve suprotne teze-hipoteze-teorije. Dakle, Eksperiment je neka vrsta induktivnog izvoenja pocesa naunog istraivanja. AKSIOMATSKI METOD Pitanje o poreklu i prirodi aksioma, kojima se i izgrauje aksiomatskim metodom aksiomatski sistem nauke je pitanje da li nunost aksioma potie iz prirode bia, kako to tvrdi Aristotel - ontoloki racionalizam, ili iz prirode razuma - Kantov gnoseoloki racionalizam, ili su logiki aksiomi konvencionalne, uslovne, formalne i tautoloke tvorevine - logiki pozitivizam, ili su aksiomi sveopti principi saznanja sutine predmeta - dijalektika logika. Eksperiment je vrsta induktivnog izvoenja procesa naunog istraivanja. Moderan oblik deduktivnog rasuivanja u nauci je aksiomatski metod. Aksiomatski metod je nain izgradnje naune teorije putem aksioma i postulata iz kojih se logikim rasuivanjem izvode teorije i teoreme posredstvom dokazivanja. To je deduktivni put i put formalizacije u nauci, naroito u matematici, logici i nekim delovima fizike. Metod aksiomatizacije otpoinje sa Aristotelom i Euklidom, ali je tek moderna matematika i fizika naznaila bitnost aksiomatskog naina ustrojstva naunih teorija - Hilbert, Peano, Rasl, Karnap, Gedel. Asiomi su najoptiji opti stavovi, teoreme se zasnivaju na aksiomima. Za Vajtheda aksiom nije niti istinit niti laan stav, on zapravo i nije stav, to je propozicionalna funkcija, proizvoljna formalna osnovna hipoteza o strukturi predmeta, opta shema stavova. Za Karnapa aksiom je pravilo kombinacija simbola. Za Vitgentajna aksiom je konvencionalni molekularni stav. Pravila aksiomatskog sistema predstavljaju uslove pod kojima se logiki konstituie jedan aksiomatski sistem, jer aksiom nije slobodna konstrukcija niti slobodan izbor. Osnovni principi aksiomatskog metoda su

23

- neprotivrenost - konzistentnost - koherentnost - potpunost - nezavisnost 1. KONZISTENTNOST - iz aksioma se ne moe izvesti jedan sud i njegova negacija - jedinstvenost - neprotivrenost 2. POTPUNOST - aksioma mora biti tano toliko koliko je potrebno da se izvedu svi teoremi 3. NEZAVISNOST - Nijedan aksiom ne moe se izvesti iz drugog aksioma Rezultat takvog aksiomatskog metoda je egzaktnost i sistematinost izvoenja nauke. Kod Euklida geometrija je predstavljena kao deduktivni sistem stavova i definicija, postulata, aksioma i propozicija, a neki od aksioma su - to je sa istim jednako, jednako je i jedno sa drugim, ako se jednako doda jednakom zbirovi su jednaki. Sistem sainjen aksiomatskim metodom sadri u sebi osnovne pojmove ili simbole, aksiome, teoreme izvedene iz aksioma, logike konstante, pravila formacije aksioma, pravila transformacije... Aksiomatizacija u formalizaciji logike teorije, ili logikog sistema formalnog jezika, je logiki postupak sistematizacije simbolizma u deduktivnu teoriju. Prvo se postavljaju osnovni ili nedefinisani pojmovi, termini pomou kojih se onda definiu svi drugi termini formalnog jezika teorije, a onda se postavljaju aksiomi koji se ne dokazuju i teoreme koje se aksiomima dokazuju. Izvoenje teorema iz aksioma je deduktivni metod - inferencija, a na takav nain postala teorija je deduktivna teorija, a onda i deduktivni sistem. Prema pravilima formacije aksioma utvruju se elementi aksiomatskog sistema promenljive, konstante ili relacije npr. ekvivalentnost, implikacija.. Pravila transformacije su uslovi pod kojioma se formule izvode jedne iz drugih pravilo zamene, pravilo zamene definicijom, pravilo odvajanja, pravilo prikljuivanja - adjukcije. Pre ovih pravila postavljaju se aksiomi aksiomatskog sistema. Poznati su Hilbertovi, Fregeovi, Raslovi, Lukaijevievi. Metod fizike je skup istraivakih postupaka u otkrivanju prirodnih pojava. Posmatranje je jedan od najranijih i najprostijih metoda ispitivanja prirode. Eksperiment je sredite istraivanja prirode u modernijim vremenim razvoja fizike, a onda matematiki metod, grafiki metod, dijalektiki metod razmatranja jedinstva u razlikama prirodnih pojava. U matematici matematiki metod je usredsreen na formalizaciju i simbolizaciju, deduktivni i aksiomatski metod, to je onda osnov matematikog miljenja u prirodnim naukama i u naukama filozofije.

24

Metod modelovanja je odreen tip konstrukcije, idealni obrazac, uzor, paradigma, reprodukcija objekta, procesa, pojave koja se istrauje. Modeli mogu biti i prirodni objekti, procesi, pojave, struktura atoma je model, struktura molekula je model, elije, organizma, takoe je pojavni oblik modela u nauci, naroito fizici, biologiji, medicini, kibernetici, lingvistici. Modelom se ilustruje, objanjava i pokazuje struktura sistema predmeta i procesa istraivanja, pa su funkcije modelovanja praktike, primenljivost, demonstrativnost, heuristinost. Takvi su Hajzenbergov model atoma. Marksov model kapitalistikog drutva, Veberovi modeli idealnih tipova, anatomski model organizma, geometrijski modeli, matematiki modeli... Strukturu modelovanja ine subjekt koji modelira, objekt koji se modelira, objekt kojim se modelira, uslovi modelovanja, a pretpostavka je svemu tome postavljanje zadatka modelovanja, stvaranje i izbor modela, istraivanje samog tog modela i onda tumaenje, objanjenje i prenoenje znanja koje je dobijeno metodom modelovanja. Moderne matematike, kibernetilke i uopte nauke matematikih osnova rasuivanja imaju metod modelovanja za svoj osnovni nain rasuivanja. Preglednost, preciznost i adekvatnost su temeljne oznake ovog metoda. Statistiki metod takoe stremi preglednosti, preciznosti i objektivnosti. To je opti metod kvantitativnih istraivanja pojava - sakupljanje, ureivanje, prikazivanje, analiza i interpretacija empirijskih podataka radi razumevanja pravilnosti dogaanja pojava i procesa. Statistika je nauka o masovnim pojavama u totalitetu dogaaja, to je princip, aksiom statistike. Osnovni statistiki pojam je skup, populacija sluajeva, elemenata, jedinica istih osobina. U nekom smislu statistiki metod je metod zajednikih promena u velikim skupovima sluaja. Dakle, statistika je nauka o metodima analize injenica grupa pojava dobijenih brojanjem i merenjem. Statistiki metod otpoinje prikupljanjem, odabiranjem i utvrivanjem injenica pomou posmatranja, merenja, brojanja, metodom uzorka. injenice se klasifikuju u statistikim i dinamikim serijama, podaci se obrauju i tabelarno i grafiki prikazuju, raunaju se statistike srednje vrednosti i na kraju IZVODE OPTI ZAKLJUCI. Opti zakljuci trebalo bi da budu objektivni, precizni, i strogo nauno izvedeni matematikim i logikim operacijama. Osnovne vrste statistikih brojeva 1. Statistike srednje vrednosti - vrednost poloaja distribucije oko koje se koncentriu ostali sluajevi 2. Brojevi disperzije-devijacije - obim variranja sluajeva prema jednoj od srednjih vrednosti. 1.Osnovni oblici statistike srednje vrednosti su

25

- aritmetika sredina - sabiranje skupa veliina i deljenje tog zbira brojem lanova - ponderisana (nekim merilom izmerena) srednja vrednost - medijalna - srednji lan u nizu sluajeva koji su razvrstani prema nekoj veliini - modus - sluaj koji se najee javlja - raspon varijacija - grupisanje varijacija oko srednje vrednosti. 2. U mere disperzije spadaju - obim variranja veliine disperzije u nekoj grupi - korelacija - promena jedne promenljive istovremeno uslovljava promenu i druge promenljive

Statistikim metodom ispitivanja saeto se obavetava o osobinama skupina pojava, ne i o pojedinanim sluajevima tih skupina. Statistika nije dovoljno svedoanstvo o nepromenljivoj povezanosti grupnih pojava, uzorak nije uvek dovoljno reprezentativan - statistiki matematiki metod miljenja nije i ne moe biti univerzalan sveopti metod naunog istraivanja. U kvantitativni nauni metod spadaju i merenje i brojanje. Jezik brojeva je precizan jer se svaki znak odnosi na odreeni kvalitet, objektivan je i konkretan u odreenju injenica. S injenicama istraivanja neposredno se postupa opaanjem i posmatranjem. U drutvenim naukama opaanje i posmatranje primereni su aktuelnim iskustvenim sadrajima. Sistemski metod je nain izgradnje opte teorije sistema, a on je analitiki i sintetiki, induktivni i naroito deduktivni nain. Veberov idealni tip je teorijski model deskriptivnog sistema. U svom pojmovnom istom obliku ne postoji u stvarnosti. Socioloki metod je skup svih logikih, tehnikih i strategijskih postupaka u nauci sociologije. Dirkemov funkcionalistiki metod polazi od toga da se drutvene injenice moraju posmatrati kao stvari koje imaju funkciju u celovitosti drutvenih tvorevina. One se, zatim, objanjavaju. Od neeksperimentalnih metoda u psihologiji bitan je - introspekcija. Metod pedagogije obrazovni je i vaspitni metod naunog miljenja. Osnovni metodi su - posmatranje, eksperiment, razgovor, prouavanje pedagoke i kolske prakse iz dokumentacije, kauzalni metod, anketa, intervju... ISTINA I VEROVATNOA

26

Istina je znanje pojma stvari, pojam stvari misao je o sutini stvari, istina stvari ono to stvar jeste. Istina je realitet pojma i pojam realiteta. Istina je saznata sutina, znanje sutine, samo znanje koje je jedino mogue kao nauni sistem. ISTINA NIJE SAMO CILJ I SVRHA SAZNANJA, VE, PRE SVEGA, PREDMET SAZNANJA. Logika teorije saznanja ispituje odnos istine prema biu, saznanju i miljenju. TEORIJA KORESPONDENCIJE MISLI I STVARI (Aristotel, Akvinski, Lok, Lajbnic, Rasl, Mor, neopozitivisti, neorealisti, neoempiristi) Istina je slaganje misli i stvari - odgovaranje pojma predmetu miljenja. Aristotel misli da je struktura graenja sudova saobrazna poretku stvari u prirodi. La je ono miljenje koje je suprotno prirodi stvari. Supstrat istine je supstancija, a forma istine je sud kao iskazani logos - mi mislimo da je neto belo jer ono jeste belo. SEMANTIKA TEORIJA ISTINE - Istinit je onaj iskaz koji tvrdi da se stvari ponaaju na odreen nain, a te stvari se upravo tako i ponaaju. Istina jednog iskaza ekvivalentna je sa tvrenjem tog iskaza po Tarskom. Dakle, problem istine premeta se u polje formalizovanih jezika, a onda i u polje objekt( da nije moda meta)-jezika koji je formalizovani jezik objekt-jezika. Karnap - jedan iskaz je istinit ako i samo ako vai u istinitom opisu stanja stvari u odreenom jeziko - logikom sistemu. Deduktivna logika je logika istine, a induktivna logika je logika verovatnoe. Istina je svojstvo stavova, a verovatnoa je relacija stavova. REALISTIKA TEORIJA ISTINE - bie i miljenje je isto - poistoveuje istinu i samu stvar (Dekart, Spinoza, Marks, Engels, Plehanov, Lenjin, Pavlov, Rasl, Vitgentajn). Misao je subjektivni odraz objektivne stvarnosti. Realistika teorija istine je iri ontoloki okvir za teoriju korespondencije. *Prema Rajhenbahu istina je samo poseban sluaj verovatnoe, degenerisani sluaj logike verovatnoe, jer priznaje samo istinitost i neistinitost stavova. TEORIJA KOHERENCIJE MISLI I STAVOVA U JEDNOM SISTEMU - Istina je unutranji sklad miljenja, meusobno slaganje misli i stavova (Moric lik,Oto Nojrat). PRAGMATIKA TEORIJA - istina je ono to je korisno u oblasti miljenja za praktiki ivot - korisno verovanje. KONVENCIONALISTIKA TEORIJA ISTINE - istina je stvar konvencije Poenkare. Ne postoji objektivna niti apsolutna istina. TEORIJA FIKCIONALIZMA - Fajhinger - istina je fikcija, iluzija. Sve kategorije miljenja - prostor, vreme, kauzalitet su fikcije korisne za ivot. Saznanje je ogromna mrea istih fikcija.

27

TRANSCENDENTALNA TEORIJA ISTINE - istina se sastoji u slaganju svih misli sa zakonima miljenja i meu sobom. Poslednji razlog istine je u transcendentalnom jedinstvu apercepcije, u istoj svesti apsolutno nezavisnoj od svake sadrine, kojom se onda stvara pojam kao jedinstvo raznovrsnosti datih u opaaju - Kant. TEORIJA EVIDENCIJE - HUSERL - Evidencija je doivljaj istine, ne i sama istina-po-sebi. Istina je idealna logika tvorevina, istina je nuan korelat bitka, a evidencija je njeno opaanje. Intuicija uma je put spoznaje istine - ejdetika teorija. NOVIJA ONTOLOKA TEORIJA ISTINE - Istina je otkrivenost, ona pripada biti bitka, neskrivenost bitka. Istina je iz-stavljanje u otkrivenost bivstvujueg Hajdeger. GNOSEOLOKI NIHILIZAM Nie temeljno provodi gnoseoloki nihilizam u teoriji istine. Sve je la, istine su dobro uvebane navike. Istinu treba stvarati. IZVORI ISTINE - iskustvo - razum - um - intuicija PREMA PREDMETNIM OBLASTIMA ISTINA JE: Filozoska, nauna, istorijska, umetnika, religijska kategorija. Dogmatizam, agnosticizam i skepticizam su tri bitna pristupa mogunosti spoznaje istine. Modaliteti puteva spoznaje istine su - svedoanstvo, oiglednost, uverenje, izvesnost, verovatnoa, mnenje, verovanje i znanje. POTPUNO SVEDOANSTVO JESTE DOKAZ; JER OVDE PREMISE IMPLICIRAJU ZAKLJUAK; A RASUIVANJE SE PROVODI DEDUKTIVNIM ZAKLJUIVANJEM. Ono uverenje za koje nije potreban nikakav razlog jeste oigledno uverenje, ali ne postoji apsolutna oiglednost nijednog uverenja. Verovatno je ono uverenje koje je prihvaeno na osnovu nepotpunog svedoanstva. Mnenje je nekritiko preuzimanje drugih uverenja na osnovu nekog autoriteta.

28

Verovanje je prihvatanje nekog miljenja za istinito bez razloga koji su dokazi. Znanje je objektivno zasnovano uverenje u istinitost miljenja na osnovu potpunog svedoanstva - dokaza. VEROVATNOA Polivalentna(vievrednosna) logika je logiki sistem u kome svaka formula ima vie od dve mogue vrednosti. Tradicionalna logika je po logikoj vrednosti - valenciji, dvovalentna, jer je po njoj logiki iskaz ili istinit ili laan. Ovakav princip aristotelovskog uverenja u logiku vrednost iskaza prevladan je principom polivalentnosti. Prvi takav sistem naznaen je kod ruskog logiara Vasiljeva - razlikuje afirmativne, negativne i indiferentne sudove i zagovara trovalentnu logiku vrednosti saznanja. Jan Lukaijevi je stvorio prvi sistem trovalentne logike rauna iskaza poavi od modalnih iskaza. Pored istinitosti i neistinitosti Lukaijevi uvodi mogue i neutralno, to onda znai kako je mogue odrediti i princip iskljuenja etvrtog - iskaz je ili istinit ili neistinit ili neutralan. Ovde ne vae zakoni iskljuenja treeg i neprotivrenosti, ali ne vae ni njihove negacije. Lukaijevi je potom izgradio i sistem logike sa beskonanim brojem valencija, to je prvi sistem polivalentne logike koja ima vie od tri vrednosti. Te vrednosti su razlomci izmeu 0 i 1. Postova m-valentna logika je generalizacija dvovalentne logike. Hans Rajhenbah razvio je logiku verovatnoe, koja je osnov i u modernoj fizici, naroito u razumevanju Borovog principa komplementarnosti i Hajzenbergovih relacija neodreenosti. Po Rajhenbahu verovatnoa je osnovna logika vrednost saznanja jer nita nije apsolutno izvesno ili apsolutno neizvesno, nego je samo verovatno, ali ne i apsolutno verovatno jer je onda istinito. Ovim se stavljamo u pitanje o poreklu i prirodi istine, a ovo je logiko pitanje u biti ontoloko pitanje filozofije. Hajzenberg ta je stvarno u nekom atomskom dogaaju nije mogue pozdano znati, pa ono to se zakljuuje iz nekog opaanja atomskih procesa nije nita drugo do funkcija verovatnoe koja nije izraena jezikom klasine fizike nego nekim matematikim izrazom. ta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatraa fizikog procesa, ne moe se znati, jer pojam funkcije verovatnoe ne doputa opis onoga to se dogaa izmeu dva posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, a pod stvarnou on misli atomske estice i njihove relacije. U prirodnim naukama nas ne zanima univerzum kao celina, ve neki njegov deo, a teorijsko tumaenje tog dela poinje opisom eksperimentalne situacije, jezikom klasine fizike, koji se onda prevodi u funkciju verovatnoe, koja sledi zakone kvantne teorije. *Ova funkcija

29

verovatnoe sadri objektivne tvrdnje o mogunostima ili tendencijama koje ne zavise od posmatraa, ali sadri i subjektivne elemente nepotpunog znanja o sistemu, zbog ega nije mogue sa sigurnou predvideti ishod posmatranja, ve verovatnou koja opisuje itav ansambl moguih dogaaja. Nauno predvianje je logiki proces metodolokih postupaka saznanja na temelju prethodnog znanja kojim se anticipira budue znanje budueg dogaanja stvari, procesa, pojava. Predvianje je u nauci mogue onda ako se znaju antecedentne (prethodee) okolnosti pod kojima je jedino mogu dogaaj koji se predvia i onda ako su sudovi o optim zakonima i okolnostima zaista istiniti. Nauno predvianje je u ovom smislu nauno znanje o budunosti. Hjum i Rajhenbah misle da nije mogue istinito i racionalno saznati budunost, mogua je samo empirijska vera na osnovu navike da e se neto dogoditi. Prema koncepciji apsolutnog racionalistikog determinizma svi se dogaaji u budunosti mogu predvideti jer je stvarnost apsolutno odreena strogim zakonima iz kojih nuno proizilaze budui dogaaji. Upravo zato to je svet unapred strogo odreen prirodnim zakonima, nuno je da su i nauni zakoni opti i apsolutno istiniti. Matematike formule su apsolutno odreene u svim oblastima realnog sveta. Laplas je smatrao kako se poznavanje jednog stanja stvari apsolutnom inteligencijom moe predvideti stanje sveta u bilo kojem njegovom vremenu. Jednostavniji oblik naunog predvianja jeste predvianje injenice na osnovu prethodne injenice i ima logiku strukturu implikacije. Sloeniji oblik je deduktivno predvianje, a to je predvianje injenica na osnovu optih zakona, s logikom strukturom silogistikog zakljuka. Kod indukcije se zakljuuje na osnovu nekoliko pojedinanih sluajeva i na osnovu toga predvia celina sluajeva. Istorijski poznati primeri naunog predvianja su Leverjeova hipoteza o postojanju Neptuna, kog je onda otkrio Gal, Mendeljejevo nauno predvianje hemijskih elemenata u periodnom sistemu koji su tada njemu bili nepoznati, Ajntajnovo predvianje savijanja svetlosti pod dejstvom velikih masa, Andersonovo predvianje mezona, Talesovo predvianje pomraenja Sunca. U svim ovim sluajevima od bitnog je znaaja shvatanje nune veze i uslovljenosti neposrednih injenica i hipotetike teorije o njima, jer je nauno predvianje, u konanom, logika uzronog saznanja pojava. Intuicija uma ima veoma bitan znaaj u naunom predvianju. Raun verovatnoe razvijen je u matematici, kada je re o nunom zakljuivanju, a glavni je zadatak rauna verovatnoe da se na temelju znanja o verovatnoi dogaaja zakljui verovatnoa tog sloenog dogaaja iz takvih elemenata koji ga i sainjavaju. Ovde je bitno definisati nezavisnost dogaaja, a nezavisni dogaaji su oni koji ne utiu meusobno na vlastita pojavljivanja. Matematika teorija verovatnoe ispituje nune posledice pretpostavki o jednom skupu alternativnih mogunosti - tako se verovatnoa pokazuje kao mera verovanja, kao relativna uestalost, kao istinosna uestalost.

30

PRIRODNI I PRIRODNONAUNI ZAKON Hajzenberg se s razlogom pita da li se opti principi tj. prirodne zakonitosti za kojima tragamo, a koje vladaju meu elementima materije, odnose na opis empirijskih svojstava sveta, na apriorne forme miljenja ili na nain na koji govorimo. Zakon je nuni odnos koji vai za sve sluajeve jednog podruja stvarnosti, a nauni zakon jeste stav koji relativno tano izraava sutinu zakona. Nauni zakon je saznanje objektivnog zakona. S logikog stanovita nauni zakon je potvrena nauna hipoteza. Formulacija zakona je sud ili skup simbola o sutini (dakle, simboli se odnose na saznanje) saznanja objektivnog zakona. Objektivni zakon je predmetni osnov naunog zakona i on je objektivan, nuan, opti, konstantan i sutinski, zbog ega i nauni zakon mora da bude takav. Nauni zakon mora izraavati objektivni, opti, konstantni i sutinski odnos stvari. Nauni zakon je opti logiki stav, logika misao o predmetnoj osnovi objektivnog zakona. Zakoni se kao objektivni odnosi nauno otkrivaju, saznajno izvode i onda jeziki konstruiu. Oni nam nisu apsolutno dati, ali nisu ni jednostavne subjektivne konstrukcije objektivnih odnosa, stvari i pojava. Nauni zakoni su izvesne apstrakcije, oni su izomorfne (jednakoobline) tvorevine sa strukturama realnog sveta. Ovim se ne tvrdi da su nauni zakoni jednostavni odrazi i slike realnih odnosa, ili jednostavne konvencionalne subjektivne kategorije, oni su objektivno znanje o nunim, optim i sutinskim odnosima realnog sveta. Zakon je idealna tvorevina u nekom smislu, koja teorijskom formulom izraava idealnu strukturu predmetne osnove. Po Rajhenbahu zakoni su nomoloki iskazi logiki zakoni dati su analitikim iskazima, a prirodni zakoni sintetikim iskazima. Vie naunih zakona ine naunu teoriju. P:P: o razliitim modalitetima tj. Vrstama naunih zakona Prema optem uverenju u tradicionalnoj logici zakoni se mogu razlikovati prema razliitim kriterijumima tako da postoje zakoni veze, zakoni strukture, skupova, prirodni zakoni, drutveni, misaoni. Po predmetu zakoni su - zakoni veze(funkcionalni, genetiki, zakoni kauzaliteta), strukturni zakoni i zakoni skupa, statistiki zakoni. Po saznanju zakoni su - deskriptivni i eksplikativni. Po vaenju su istiniti i verovatni. Po optosti - opti, posebni i pojedinani. Prema predmetnoj oblasti - fiziki, bioloki, socioloki, logiki, hemijski. Funkcionalni zakon - E = mc Ajntajnov, funkcionalno genetiki zakon SO3+O+H2O=H2S04 - zakon nastanka sumporne kiseline iz sumpordioksida, kiseonika i vode. Drugi zakon termodinamike je statistiki zakon. redingerov statistiki zakon o talasnoj funkciji, matematiki zakoni - Pitagorina teorema, Mendelov zakon nasleivanja

31

Pojedinani zakoni su uposebljeni posebni zakoni npr. Zakoni o obimu, povrini i zapremini geometrijskih tela unutar geometrijskog zakona matematikog miljenja. Postoje matematiki zakoni - akcije i reakcije, uzronosti, zemljine tee - prema vaenju su strogi i istiniti u oblasti delovanja. Univerzalni zakoni su zakoni sveukupne stvarnosti, zakoni svih nauka dijalektiki zakoni borbe i jedinstva suprotnosti, prelaska kvaliteta u kvantitet i obrnuto. Posebni zakoni imaju polje delovanja u zasebnoj oblasti stvarnosti npr. zakoni miljenja - identiteta, neprotivrenosti,iskljuenja treeg. Nauno predvianje je logiki proces metodolokih postupaka saznanja na temelju prethodnog znanja kojim se anticipira budue znanje budueg dogaanja stvari, procesa, pojava. Predvianje je u nauci mogue onda ako se znaju antecedentne okolnosti pod kojima je jedino mogu dogaaj koji se predvia i onda ako su sudovi o optim zakonima i okolnostima zaista istiniti. Nauno predvianje je u ovom smislu nauno znanje o budunosti. Hjum i Rajhenbah misle da nije mogue istinito i racionalno saznati budunost, mogua je samo empirijska vera na osnovu navike da e se neto dogoditi. Prema koncepciji apsolutnog racionalistikog determinizma svi se dogaaji u budunosti mogu predvideti jer je stvarnost apsolutno odreena strogim zakonima iz kojih nuno proizilaze budui dogaaji. Upravo zato to je svet unapred strogo odreen prirodnim zakonima, nuno je da su i nauni zakoni(kao objektivno saznanje prirodnih zakona) opti i apsolutno istiniti. Matematike formule su apsolutno odreene u svim oblastima realnog sveta. Laplas je smatrao kako se poznavanjem jednog stanja stvari apsolutnom inteligencijom moe predvideti stanje sveta u bilo kojem njegovom vremenu. Jednostavniji oblik naunog predvianja jeste predvianje injenice na osnovu prethodne injenice i ima logiku strukturu implikacije. Sloeniji oblik je deduktivno predvianje, a to je predvianje injenica na osnovu optih zakona, s logikom strukturom silogistikog zakljuka. Kod indukcije se zakljuuje na osnovu nekoliko pojedinanih sluajeva i na osnovu toga predvia celina sluajeva. Istorijski poznati primeri naunog predvianja su Leverjeova hipoteza o postojanju Neptuna, kog je onda otkrio Gal, Mendeljejevo nauno predvianje hemijskih elemenata u periodnom sistemu koji su tada njemu bili nepoznati, Ajntajnovo predvianje savijanja svetlosti pod dejstvom velikih masa, Andersonovo predvianje mezona, Talesovo predvianje pomraenja Sunca. U svim ovim sluajevima od bitnog je znaaja shvatanje nune veze i uslovljenosti neposrednih injenica i hipotetike teorije o njima, jer je nauno predvianje, u konanom, logika uzronog saznanja pojava. Intuicija uma ima veoma bitan znaaj u naunom predvianju. PRIRODNONAUNE TEORIJE

32

Objasniti znai imati skup istinitih stavova iz kojih se po pravilima izvodi istiniti sud koji objanjava predmet objanjenja. Po formi, nauno objanjenje slino je naunom dokazu, a razlikuju se po tome to je nauno objanjenje obuhvatnije, jer ono to se moda ne moe dokazati, moe se moda objasniti. Isto tako, opti stavovi naunog objanjenja trebalo bi da budu dokazani kako bi objanjenje bilo adekvatno, ili su ti stavovi ve dokazani u prethodnim postupcima. U tradicionalnoj logici, nauno objanjenje se u optim formama razmatra preko pojmova zakon, teorija, sistem. Sistemsko objanjavanje u naukama provodi se pomou optih zakona, teorija, sistema, pa su zakon, teorija i sistem, kao i hipoteza, opte osnovne forme naunog objanjenja. Vie naunih zakona sainjava naunu teoriju. S metodolokoh stanovita teorija je hipoteza koja je proverena, potvrena i prihvaena kao istinito saznanje o naunom problemu. U tom smislu, teorija predstavlja skup povezanih hipoteza koje su na taj nain postale nauni zakon. Izvorno teorija je duhovno gledanje - theorein - gledati, posmatrati, videti. Za jonske filozofe teorija je bila duhovno gledanje kosmosa, za Platona gledanje paradigmi bia, posmatranje onog venog, nepromenljivog i apsolutnog bitka - ideja. Aristotel misli kako je teorija znanje radi znanja, znanje istine, prvih naela i uzroka, venih i apsolutnih sutastava. U skladu sa tim postoje i naini ivota-bios teoretikos-posmatraki ivot kojim se zna istina znanja, osloboenog od njegove unutranje svrhe i smisla. Novi vek pod teorijom misli znanje koje je injenje u ovladavanju prirodom, obrazloeni skup dokazanih i proverenih hipoteza. Za Kanta je teorija spekulativno znanje, ali i skup pravila ako su ona kao princip miljenja u optosti, apstrahovana od mnotva uslova. I za Hegela teorija je spekulativno umno znanje. Za Karla Popera nauna teorija je univerzalni iskaz, sistem znakova i simbola, a teorija teorija nije nita drugo do logika naunog saznanja. Nauna teorija je vii oblik naunog objanjenja injenica, ona je proverena i dokazana nauna hipoteza, logiki neprotivrean sistem uoptenih zakona. Takve su Daltonova atomska teorija, Ajntajnova teorija relativiteta, Darvinova teorija evolucije, Marksova teorija drutva, Frojdova teorija psihoanalize, Veberova teorija idealnih tipova. Sve su ove teorije sistem pojmova, aksioma i teorema s odreenog podruja stvarnosti naunog istraivanja. Nisu sve naune teorije jednakog stupnja opte razvijenosti - neke od njih su samo na stupnju iskustvenih uoptavanja, druge su na stupnju uoptavanja zakona, tree na stupnju povezanosti zakona srodnih oblasti u nauni sistem, a etvrte na stupnju ujedinjenog znanja u nauni sistem. Svaka od njih nuno sadri sistem nosivih pojmova, sistem aksioma ili postulata i sistem iz aksioma izvedenih teorema. Dakle, pojmovi, aksiomi i teoreme smatraju se elementima logike i epistemoloke strukture naune teorije. Pojmovi jezika naunih teorija izraeni su reima i simbolima, s jasnim i utvrenim znaenjem, s teorijskim i praktikim merilima smisla. Postulati su nesumnjive postavke naune teorije, osnov teorijskog znanja o predmetu nauke, iz kojih se onda dedukuju teoreme, ili poblia razjanjenja neposrednijeg iskustva.

33

Zadaci naune teorije su - opis, objanjenje, sistematizovanje i tumaenje znanja prethodno postavljenog kao hipoteza. Logiki i metodoloki zahtevi teorije su preciznost, iskustvena proverljivost, sistematinost, predvidljivost, heuristinost, praktina perspektivnost. Teorija je filozofska kategorija koja oznaava razvijeni sistem znanja o sutini zakonitosti pojava u odreenoj oblasti objektivne stvarnosti. Osobenosti takvog znanja su objektivna istinitost, logika svrhovitost i formalana neprotivrenost. Razliita shvatanja teorije u istoriji filozofije nauke Deskriptivistiko - teorija ne objanjava ve samo opisuje sukcesiju i istovremeno pojavljivanje dogaaja. a) svi teorijski iskazi prevodivi su na iskaze fizikalistikog objekt jezika b) instrumentalistiko shvatanje - teorija je rukovodei princip i pravilo zakljuivanja o opaljivim injenicama na temelju injeninih premisa, ona je simboliko predstavljanje injenica i iskustva i instrument izvoenja iskaza iz drugih iskaza. Realistiko - teorije su istiniti iskazi o stvarnom stanju stvari. Nauna teorija je osnovna forma naunog znanja. Prema objektu teorije su prirodne i drutvene. Prema logikom nainu izvoenja - deduktivne, induktivne i deduktivnoinduktivne. Prema optosti - opte, posebne i pojedinane Filozofske Prema svrsi izlaganja - deskriptivne i eksplikativne, analitike i sintetike, otvorene i zatvorene, empirijske i neempirijske, formalizovane i neformalizovane, aksiomatske i neaksiomatske. U neposrednom zahtevu naune teorije je njena interpretacija. Interpretacija je logiki postupak obrnut od procesa nastanka teorije. Naroito je znaajna interpretacija u formalizovanim, apstraktnim teorijama, aksiomatskim teorijskim sistemima znanja deduktivnih nauka. Semantika interpretacija polazi od apstraktnih objekata koji sainjavaju odreeni sistem teorije, a onda ih interpretira pomou meta-jezika i modela ili podruja primene teorije. Kod nesemantikih teorija traga se isto za logistikom teorije, a to je transformacija teorije u skup logistiki ureenih stavova. Isto se tako moe interpretirati interpretacija teorije, kao to se moe izgraditi teorija teorije - logika teorije jedna je teorija teorije. Interpretacija teorije uvoenje je teorije u njenu praktiku primenljivost. Skup naunih teorija, a time i naunih injenica, hipoteza i zakona, sainjava nauni sistem. Nauni sistem je logiki ureena celina, koja je ureena na temelju principa iz odreenih podruja saznanja. Nauna istina moe se izraziti jedino

34

naunim sistemom, a sistem je mogu na razliitim stupnjevima spoznaje istine. U prirodi je naunog znanja da je ono sistem, sistem istine, logiki sistem.

BERGSON I FILOZOFIJA IVOTA Po Bergsonu moderne prirodne nauke ne pokrivaju svaki misaoni odnos prema prirodi. On izlae svoju ideju o ivotnom poletu koju u Stvaralakoj evoluciji stavlja nasuprot materije i suprotstavlja je materiji. On materiju shvata kao neto inertno i pasivno, neto to je lieno sposobnosti za dejstvo. Materija je nesposobna za samoorganizaciju. Ideja o ivotnom poletu nema prostornu lokalizaciju i nije dostupna direktnoj eksperimentalnoj detekciji. O njoj se zakljuuje na osnovu opaajnih efekata, iako je Bergson nastojao da u ivotinjskim instinktima i ljudskoj intuiciji pronae spoznajno sredstvo. Svet je podeljen na ivot i materiju. Univerzum je sukob dvaju suprotnih kretanja - ivota koji se penje navie i materije koja pada nanie. ivot je velika snaga, impuls, on nailazi na otpor materije, kri put kroz nju i ui postepeno da je koristi pomou organizacije. Evolucija je istinski stvaralaka, ona se ne moe predskazati i zato Bergson odbacuje determinizam. Prva podela prilikom razvitka ivota je na biljke i ivotinje. Biljke skladite energiju, a ivotinje koriste tu energiju za kretanje. Meu ivotinjama je vremenom dolo do razvoja inteligencije i instinkta koji nikada nisu jedno bez drugog. Inteligencija za svoj objekt ima neorgansko vrsto telo. Ona moe da stvori jasnu ideju o onom nepovezanom i nepominom. Intelekt nije stvoren da razmilja o evoluciji, ve da predstavlja postojanje kao niz stanja. Intelekt je nesposoban da shvati ivot. Geometrija i logika su produkti intelekta i oni su primenjivi samo na vrsta tela. Intelekt i materijalne stvari su se razvile uzajamnim prilagoavanjem. Intelekt je mo da se stvari vide odvojeno, a materija je podeljena na posebne stvari. Intelekt je vezan za prostor, a instinkt za vreme. Prostor je karakteristika materije, a vreme ivota i razuma. Vreme kao sutina ivota predstavlja trajanje. Ono spaja prolost i sadanjost u organsku celinu. Trajanje je stalno u postajanju i ispoljava se u seanju. Bergson ne daje razloge za svoja razmiljanja i oslanja se na opise i analogije, negirajui razum, tj. pozivajui se na greke koje razum pravi u naukama. Elan vital je misteriozna sila, nepoznata prirodnim naukama, ona je pokreta svega - evolucije. Instinkt - uroeno saznanje stvari. Inteligencija - mo svesti da dovodi u vezu stvari i odnose, bez znanja o tome ta stvari jesu. Intuicija je zavrni stupanj saznanja. To je instinkt koji je postao svestan sebe. On je najvia mo saznanja. Intuicija je zavrna dubinska logika. Formalna logika je znanje spoljanjeg i o spoljanjem. Intuicija prodire u unutranjost ivota. Intuicijom

35

se zahvata apsolut, s njom se dovrava saznanje sveta, gde je onda samo sazanje ontoloko naelo ivota i njegove evolucije. Formalna logika inteligencije ne dopire do istinske prirode ivota, ona za svoju neposrednu svrhu ima iskustveno saznanje spoljanjeg sveta o unapred postavljenom sveoptem determinizmu. Logika inteligencije je skup pravila o simbolima, a simboli su pojmovi kojima se razum postavlja na stvari - paradigme logike inteligencije su geometrija i logika, one zahvataju samo mrtvu materiju. Prema divergentnim pravcima evolucije ivota u teoriji saznanja stupnjevi su instinkt, inteligencija i intuicija. Instinkt je ivotni proces kojim se dopire do najdubljih tajni ivota, do stvaralake snage, on stvarima pristupa organski. Inteligencija zakljuuje iz premisa i to hipotetiki. I Nie zagovara ivot kao centralnu kategoriju - logiku ivota. Bergson smeta nauku u diskurzivnost refleksije, filozofiju u intuitivnost refleksije, nauka je stvar intelekta, filozofija je stvar intuitivnog unutranjeg iskustva kojim se zna tok ivota, elan vital, ivotni polet, mo ivota. Filozofija intuicije je negacija nauke i sveukupne upotrebe razuma u spoznaji ivota. POJAM FILOZOFIJE PRIRODE Prirodna filozofija razmatra filozofska pitanja o sutini prirode prevashodno stanovitem metodskog principa naunog miljenja. Tog stanovita su i filozofske refleksije teorije relativiteta i fizike teorije jedinstvenog polja, ija je ontoloka osnova u pojmovima materije, prostora, vremena i kretanja. Ove teorije epistemoloka pitanja prirodnih nauka opravdavaju i obrazlau logikim miljenjem. U sreditu tih epistemolokih pojmova stoje pojmovi razuma i intuicije. Filozofija prirodnih nauka ispituje ontoloke, logike, metodoloke i epistemoloke osnove prirodno-naunih teorija, prevashodno u teorijskim horizontima fizike i biologije. U tom saznanju prirodno-naunog znanja (ne filozofskom saznanju prirodonaunog znanja, ve nainu saznanja prirodno-naunog znanja), pojam prirode se pretpostavlja kao po sebi razumljiv. To upuuje da je nuan povratak na izvorni pojam prirode. Filozofija prirode je pojmovno miljenje onog prirodnog, dok prirodna filozofija razmilja matricom naunog miljenja. U nauci filozofije prirode pojam prirode stoji u sreditu razmiljanja, jer je nauka filozofije prirode teorijska nauka filozofije koja pojmovno misli bitak prirodnog bia, ime je nainjen otklon prema teorijskim i eksperimentalnim istraivanjima prirode prirodnih nauka. FIZIS i LOGOS sainjavaju unutranju sadrinu filozofije nauke o poreklu i prirodi prirode, zato to priroda jeste i jeste pojam prirode. AJNTAJN

36

Ajntajnova koncepcija saznanja je intuitivno-logika epistemologija sa Spinozinim stavom - uzrok je razum, razum je uzrok u svom ontologikom stanovitu. Spinozin racionalizam nije konano znanje o biu, ali jeste znanje o harmoniji sveta. Spinozin stav o unapred postavljenoj harmoniji sveta koju zahvata razum. Za Ajntajna stvarnost je objektivna harmonija sveta ije je racionalno ime JEDINSTVENA UZRONOST koja zahvata sav svemir. Za Ajntajna uzronost ima objektivni karakter i nikakav indeterminizam u neorganskoj prirodi nije mogu i nije logian. Ajntajn je osporio osnovni stav pozitivizma o nenaunom smislu filozofije, koji je vodio zahtevu da se nauka oisti od filozofije. Svet postoji nezavisno od nas kao ogromna zagonetka, ponekad dostupna naem opaanju i razumu. Spoljanji svet je objekt spoznaje i potie iz ulnih datosti, ali se na njih ne svodi. Konstrukcije razuma imaju objektivnu ontoloku vrednost - razum stvara sliku sveta pomou pojmova, zatim izvodi logike zakljuke, nakon ega sledi njihova iskustvena eksperimentalna provera. Intuitivno jedinstvo iskustva i logike jeste nauno shvatanje intuicije. Za Bergsona je intuicija s one strane naunog i logikog miljenja, dok Ajntajnova ideja upuuje na intuitivnu povezanost iskustva i logike. Intuicija za njega nije vii akt znanja od instinkta i inteligencije. Albert Ajntajn kae kako je neodrivo stanovite po kome zakoni prirode nisu zasnovani na objektivnim procesima, nego na mogunostima i verovatnostima tih procesa. Mesto razilaenja Ajntajna sa Hajzenbergom i Borom - Ajntajn ne moe da napusti vrsto tlo potpuno determinisanih prirodnih zbivanja, i da tako prizna pravo indeterminizmu koje (pravo indeterminizmu i sam indeterminizam) donose relacija neodreenosti i princip komplementarnosti, zato je za Ajntajna kvantna teorija samo privremeno reenje atomskih pojava, dok se ne spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode. TELO I DUA Filozofska nauka o prirodi i poreklu logikog miljenja pretpostavlja znanje o prirodnim osnovama ljudskog bia. Ontoloki odnos due i tela teorijsko je prethoenje filozofskom razmatranju o biti logikog supstrata miljenja - ovaj odnos pokazuje se kao metafiziki dualitet, prirodnonauni redukcionizam, apsolutni logicizam i jedna apstraktna teorija psihofizikog identiteta. Rasprava o telu i dui otpoinje mitom o psihe. Psihe je princip ivota, ivotni dah. Mitski supstrat misli o dui kod Platona je filozofski pojam due (dakle Platon misli mitski supstrat misli o dui filozofskim pojmom due), a dua je prvi postanak i prvo kretanje, izvor svekolikog postojanja. Ono boansko u dui je miljenje koje se pokazuje kao umnost i razum. S Aristotelom se stupa u nauno znanje filozofije due, u racionalnu filozofiju prirodne istorije due, zasnovane iskustvom neposredne svesti razuma i uma. Dua i

37

telo nisu isto, nego u istom - kae Aristotel. Dua je kao poetak ivih bia supstancijalna forma prirodnog tela koje ima ivot za mogunost. Ljudska dua ima mo miljenja, miljenje je znanje - episteme, mnenje, razum-dianoia i um kojim dua umuje. Boanski um je isti akt miljenja, miljenje miljenog, on sebe misli u miljenom. Ontoloki primat due nad telom provode neoplatonovci, sholastiari. I Kantovim dualitetom due i tela se zagovara ontoloki primat due nad telom. On razlikuje telesnu i duhovnu ovekovu prirodu, smetajui ih, kao predmete saznanja, u imanentnu fiziologiju metafizike. Ontoloki dualizam jasno je posvedoio Dekart razlikovanjem materijalne i protene i misaone-duhovne supstancije. Dua misli, a miljenje su delovanja i strasti due. Za Spinozu dua je ideja tela. Lajbnic zagovara dualizam gde dua ima primat, a njeno sedite je u telu. Njome ja jeste duh. Atomistiki filozofski materijalizam ne priznaje primat due nad telom Demokrit, Stoiari, Epikurejci, Skeptici. To stanovite prirodnog materijalizma due naroito je razvio Pol Holbah - sistem prirode. Za njega je dua telo uzeto u izvesnim njegovim funkcijama, jer je ovek organizovano materijalno bie, proizvod materije prirode, a ne neko apstraktno jedinstvo tela i due. ovekova dua je identina sa stanjima tela, pa razlikovati telo od due znai odvojiti mozak od njega samog. Mozak je centar svih nerava ljudskog tela, unutranji organ ljudskog tela koji ima mo miljenja. I Marks je naglasio znaaj ljudske telesnosti kao naina ovekovog bitka. S Nieom se telo dogaa filozofski kao princip miljenja. ovek je telo i nita drugo sem toga. Dua je samo re za neto u telu, telo je veliki um. ovekova glava samo je utroba njegovog srca. Kategorije razuma su ulnog porekla. Um tj. duh je orue tela. S Nieom se ontoloki dogaa bioloki bitak oveka, on grki pojam psihe shvata kao fizis. Telo je ontoloki pojam i za Huserla, kada govori o transcendentalnoj konstituciji tela i due. Objektivnost tela ima primordijalnu funkciju za konstituciju duevne realnosti. Merlo-Ponti tematizuje ontologiju telesne egzistencije kao bitka u svetu. Treba dospeti do pojavnosti ljudskog tela u prirodi, ivot ljudskog tela nije neka nadolost i meusobnost s prirodom, ve preobraaj ivota, telo duha. eler, Gelen i Plesner nastoje da prevaladaju dualizam due i tela uverenjem o identinosti, a ne jedinstvenosti due i tela, to je u izvesnom smislu povratak na Aristotelovu odredbu due kao stvarnosti tela. Po Hegelu nakon Aristotela nita se nije ni dogodilo u filozofiji due. Duu treba misliti u njenom supstancijalnom identitetu sa ivotom, gde je ivi individuum ivot kao dua, kao pojam samog sebe, poetni princip koji samog sebe pokree. Telesnost due pokree oveka sa spoljanjom objektivnou, jer ono ivo ima telesnost,

38

telesnost ivog individuuma jeste njegov objektivitet. iva objektivnost individuuma ima pojam za supstanciju, jer je pojam ono to taj ivi objektivitet oduevljuje. Dakle, dua je neposredna optost tela, pojam ostvaren u telu, ali duh je ono to treba pojmiti u poimanju due, u njemu se i njime pokazuje supstancijalno jedinstvo due i tela. Supstancijalni odnos identiteta due sa ivotom je ivi individuum koji je ivot kao dua. Dakle, telo je materija due. Materija je tvorenje tela - ontoloka supstancija sveopteg postojanja due. Kad materija saini ivot, kad iz neorganskog stupi u organski oblik, tada se ivi individuum pokazuje kao organizam, koji je otvoreni sistem stupnjeva u procesu transformacije energije u organizaciju. Sainioci tela tvore ivo bie koje stupa u mo ivota, u sistem ivoga, u kome je ovek poslednje i najvie postignue biotike materije, mada ne i konana svrha stvaranja sveta. ovek je telo i njegov opstanak je telesni opstanak, njegova telesna prisutnost je dua. Psihe je fizis, odueno telo. Ovaj ontoloki stav oznaava bitnost istovetnosti tela i due, ne njihovu meusvodivost. Svodivost se u savremenoj nauci i filozofiji deava kao fizikalizam, svoenje psihikog i biolokog na fiziko i kao psihologizam- svoenje logikog na psihiko, biologizam -podizanje fizikog na bioloko i svoenje psihikog na organsko. U nauci i filozofiji danas je prisutna teza o psihofizikom identitetu - jednakosti fizikog i mentalnog - apsolutni logicizam. Po teoriji psihofizikog identiteta, osim fizikih stanja, procesa i dogaaja, ne postoje neka mentalna stanja poisebne vrste, pa se itav ovekov unutranji ivot, moe opisati i objasniti fizikim teorijama i zakonima - Plejs, Fajgl, Smart, Armstrong, Luis. Re je zapravo o identitetu mentalnog i modanog, to bi neuronauke trebalo da potvrde iskustvenim istraivanjima, naroito neurofiziologija i neoropsihologija. To znai da treba pokazati da su mentalna stanja ista s odreenim fizikim stanjima mozga, a ne da se svode na njih. Armstrong smatra da su mentalni procesi iskljuivo fiziki procesi u centralnom nervnom sistemu i da je ovek samo materijalni objekt. Tako se teorija psihofizikog identiteta pokazuje kao kontingentni materijalizam, kontingentni fizikalizam, materijalizam centralnog stanja, pa i fizikalizam uopte. Fizikalizam je krajnji radukcionizam sveg mentalnog na fiziko, u mentalnom smislu sveg biolokog i psiholokog na fiziko. Psihofiziki dualizam tvrdi da se mentalnim terminima ne opisuju odreena fizika ili neurofizioloka stanja mozga, nego da se mentalnim terminima identifikuju i opisuju nefizika stanja, zapravo posebna klasa stanja koja su u odnosu uzajamne kauzalnosti prema modanim stanjima - psihofiziki interakcionizam, ili su u odnosu paralelnog dogaanja - teorija psihofizikog paralelizma, ili su njihovi pratei efekti izvan kauzalne delotvornosti - epifenomenalizam - Patnam Hilari. Po Patnamu psihiko jeste funkcija organskog, ali se ne svodi na organsko, niti se izvodi iz organskog. Mentalno i organsko su funkcionalno nesvodivi, psihiko je autnomno u odnosu na fizikalno hemijsko.

39

an pijae zastupa izvestan biologizam svojom koncepcijom genetike epistemologije. Logike i matematike strukture se ne mogu izvest iz fizikih struktura ve iz bioloke organizacije subjekta i ponaanja njegovog organizma prema spoljanjoj sredini. Mentalni ivot ne postoji bez organskog. Psihologizam u odnosu tela i due zagovara ontoloki primat due, gde se materija tela posmatra kao supstrat due, kojem je ona supstancija. To je u nekom smislu idealistiki monizam koji se onda provodi i u logici - psihiko=logiko - Vunt, Lips, Zigvart, Erdman. Apsolutni logicizam zastupa apsolutnu primarnost due u odnosu prema misaonom i logikom - Huserl, Brentano, Bul, reder, Vindelband Dakle, promiljanje odnosa due i tela pojavljuje se kao materijalistiki ili idealistiki monizam, dualizam,i detitet, redukcionizam - fiziki, bioloki, psiholoki i kao logicizam. Dominantno gledite danas je ontoloki materijalizam gde se duh i dua smatraju pojavnim oblicima materije. Nervni sistem je nosilac svih psihikih procesa. Do sada je istraivana modana organizacija govora, ali nije istraivana modana organizacija logikog, onog miljenja koje je racionalno, umno. Neoropsihologija, po ruskom istraivau Luriju ne traga za logikim supstratom miljenja uopte, ve za sistemom modanih mehanizama koji omoguuju miljenje, kako u njegovom psihikom, tako i u logikom procesu. ZAKONI KRETANJA Pre Galileja i Njutna u nauci je vladalo aristotelovo uenje o ravnomernom kretanju tela. Prilikom svakog kretanja na njega deluje odreena sila. Aristotel je smatrao da su svet i tela u njemu sposobna za kretanje, da poseduju tu mogunost u sebi, a da sama promena jeste aktuelizacija potencije. Kretanje moe biti nastajanje i nestajanje. U uem smislu kretanje je kvantitativno, kvalitativno, lokalno. Pretpostavka za svako kretanje su prostor i vreme jer je kretanje promena mesta. Galilej je otkrio da se ravnomerno pravolinijsko kretanje vri bez uticaja sile. Njutn je dao naunu formulaciju. Smatra se da su tri Njutnova zakona osnova klasine mehanike: 1. Zakon inercije - svako telo zadrava stanje mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja, dok drugo telo, svojim dejstvo, to stanje ne promeni. 2. Zakon sile - promena koliine kretanja u vremenu je proporcionalna je sili i vri se u pravcu te sile. Jednake sile proizvode uvek isto ubrzanje jednakih masa. Promena kretanja se deava utoliko bre, ukoliko je sila vea 3. Zakon akcije i reakcije - svakom delovanju - akciji, postoji uvek suprotno i jednako protivdelovanje - reakcija. Delovanja dva tela jedno na drugo su jednaka i suprotnog su smera.

40

Njutnovi zakoni vae u tzv. inercijalnim sistemima. To su sistemi koji se kreu konstantnom brzinom ili miruju. Oni su u stanju ravnomernog pravolinijskog kretanja, a ubrzanje je uslovljeno spoljanjim uzrocima. Dekart definie kretanje kao rastojanje od tela do tela. Treba imati u vidu da sila moe da deluje iako tela nisu u neposrednom kontaktu npr. Gravitaciona sila. AJNTAJNOVA TEORIJA RELATIVITETA Kant ne pretpostavlja da npr. mera vremena moe da zavisi od koordinatnog sistema u kome se dogaaj odigrava. Zajedniko Ajntajnu i Kantu je to to i Ajntajn stoji na uverenju da Euklidska geometrija ne bi mogla apodiktiki(neopovrgljivo) da vai za emirijske stvari, ako se prihvati uverenje da su prostor i vreme odnosi meu pojavama i osobine realnih empirijskih stvari. Zato je Ajntajn izabrao Rimanovu neeuklidsku geometriju za opis fizikih zbivanja u kojoj se radi o prostorima sa pozitivnom zakrivljenou, o rasporedu tela koja sainjavaju prostor, to je ve prepoznatljivo u Labnicovoj ideji prostora kao koegzistirajuem rasporedu tela. Neposrednije, Ajntajn je kod minkovskog naao konstrukciju etvorodimenzionalnog prostora - svet je etvorodimenzionalan u prostorno - vremenskom smislu, to je kontinuum neeuklidske geometrije. Za Ajntajnovu teoriju nije toliko bitan raspored tela, koliko polje, koje na nov nain treba da objedini pojmove prostora i vremena - elektoromagnetskih, mehanikih i nuklearnih fenomena. Relativistiki sistemi prostorno - vremenskih koordinata su tako zamiljeni da mogu da poslue za opis kretanja tela u bilo kojoj oblasti svemira, pod uslovom da je na neki nain mogue utvrditi odgovarajue parametre polja koje tu oblast odreuje. Tako relativistika mehanika obuhvata Njutnovu kao poseban sluaj, kao to Rimanova geometrija obuhvata euklidsku na poseban nain. Najdalekosenija postavka koju Ajntajn izrie je da je prirodno nemogue da se bilo koje fiziko dejstvo iri kroz prostor beskonano velikom brzinom. Brzina svetlosti je najvea mogua brzina i ona je u praznini uvek konstantna. Umesto ravnomernog toka apsolutnog vremena stupa ravnomerni tok irenja svetlosti. Po Ajntajnu postoje dve neosnovane hipoteze klasine mehanike: 1. Interval vremena izmeu dva dogaaja nezavisan je od stanja kretanja koordinatnog sistema u kojem se ti dogaaji odvijaju 2. Prostorna razdaljina dve take nekog vrstog tela je nezavisna od stanja kretanja koordinatnog sistema definisanog tim telom. Ove hiopoteze su neosnovane ako se pretpostavi da je najvea mogua brzina kretanja, brzina svetlosti. Sledi da je brzina kretanja ono to uslovljava duinu vremenskih intervala i duinu tzv. vrstih tela i da brzina svetlosti uslovljava sve druge dogaaje, a nije uslovljena drugim dogaajem. S druge strane, ako interval vremena koji odvaja dva dogaaja mora da zavisi od brzine kretanja onog koordinatnog sistema u kojem su ti dogaaji definisani, onda se

41

na osnovu jednaina lorencove transformacije dokazuje da taj interval vremena postaje utoliko dui, ukoliko je brzina kretanja tog koordinatnog sistema vea. U sluaju dostignute brzine svetlosti, taj interval bi bio beskrajno dug, to znai da bi neko telo koje bi se kretalo brzinom svetlosti, veno trajalo kao i svetlost i njegova masa postala bi energija. Mogunost transformacije mase u energiju i obrnuto, u velikoj meri menja tradicionalne predstave o stvarima i njihovoj prostornoj koegzistenciji. Dakle, vreme se usporava sa brzinom kretanja. Kretanje se uvek posmatra u odnosu na neki koordinatni sistem, pa u zavisnosti od njegovog izbora ono moe da bude razliito. U tom smislu se govori o relativnosti kretanja. Oslanjajui se na Majkelsonov eksp. Ajntajn je formulisao specijalnu teoriju relativnosti. Osnovni principi specijalne teorije relativnosti Svi inercijalni sistemi su ekvivalentni. Brzina svetlosti je ista u svim inercijalnim sistemima. Za razliku od klasine mehanike ovde nema istaknutog sistema koji apsolutno miruje. Iz majkelsonovog eksperimenta je sledilo da etar gubi smisao, a sa njim i pojam apsolutnog prostora koji se za njega vezivao. Meutim, vreme nije invarijantno i svaki sistem ima svoje vreme. Iz lorencovih transformacija sledi da su prostorne koordinate i vreme uzajamno povezani i da je brzina svetlosti maksimalna mogua. Nju nijedno stvarno telo ne bi moglo da dostigne ili prekorai.

Specijalna teorija relativiteta poiva na dva naela 1.svi opti prirodni zakoni koji vae u jednom koordinatnom sistemu, takoe moraju nepromenljivo da vae i u drugom koordinatnom sistemu koji se kree ravnomerno(stalne brzine i smera) translatorno-pravolinijski u odnosu na prvi k. S. Ovo naelo poznato je jo iz klasine mehanike i odlino se primenjuje na kretanje nebeskih tela.. 2.naelo konstantnosti brzine svetlosti u vakuumu-svetlost ima konstantnu brzinu irenja u vakuumu, koja je sasvim nezavisna od kretanja izvora svetlosti.-proizilazi iz elektrodinamike(c=300 000kmkroz s). Ajntaj je uspeo da objedini ta dva naizgled nespojiva naela. Najvanija posledica specijalne teorije relativnosti se odnosila na tromu masustavka o odranju mase se stopila sa stavkom o odranju energije-masa i energija su postali jedno. Prostor i vreme postali su jedno. Specijalna teorija relativiteta proizilazi iz optike i elektrodinamike. U predrelativistikoj fizici bitni su zakon odranja energije i odranja mase, koji su se shvatali nezavisno. Kroz teoriju relativiteta ovi zakoni su stopljeni ui jedan. Inertna

42

masa nekog tela nije stalna ve promenljiva u skladu s promenom svoje energije. Dakle, specijalna teorija relativnosti se odnosi na princip fizikalne relativnosti svih jednolikih kretanja.Ona ne vae za druge vrste kretanja npr. rotaciona kretanja. OPTA TEORIJA RELATIVITETA Sva referentna tela podjednako su vredna za opisivanje prirode, bez obzira na to u kakvom se stanju kretanja nalaze. U optoj teoriji relativnosti ajntajn dodaje jo i materiju odnosno gravitaciju. Tela koja se kreu iskljuivo pod dejstvom gravitacionog polja dobijaju ubrzanje koje ni najmanje ne zavisi od materijala ni od fizikog stanja tela. Svetlost se u gravitacionom polju iri krivolinijski,ona varira od mesta do mesta, to znai da specijalna teorija relativiteta ima ogranieno vaenje jer ne uzima u obzir gravitaciono polje. Specijalna teorija relativnosti odnosi se na galilejeva podruja u kojima ne postoji gravitaciono polje. Kao referentno telo slui neko vrsto telo, dok u gravitacionim poljima nema vrstih tela sa euklidskim svojstvima.dakle, brzina svetlosti u optoj teoriji nije konstantna. U optoj teoriji upotrebljena su nevsta referentna tela(mekuci) koja se proizvoljno kreu i koja za vreme kretanja trpe promene oblika. Po optoj teoriji relativnosti prostor, vreme i materija oblikuju svmir, a materija je u tom svemiru poput nekih voruga ili neravnina koje iskrivljuju prostor i vreme.univerzum nije ravan u euklidskom smislu. Nisu ravnopravni samo oni koordinatni sistemi koji se translatorno kreu, ve su ravnopravni svi k. S. Bez obzira na vrstu. U optoj teoriji relativiteta materija i geometrija su jedno. Geometrijska svojstva prostora nisu samostalna ve su uslovljena materijom. Specijalna teorija relativiteta Neko telo se kree samo u odnosu na neki referentni sistem, a potpuni opis kretanja dobija se samo onda kada se doda i vreme - za svaku taku putanje mora se navesti u koje vreme se telo tamo nalazi. *zakon inercije vai u Galilejevom koordinatnom sistemu. Svako referentno telo-koordinatni sistem ima svoje posebno vreme. Fizika je pre teorije relativnosti pretpostavljala da je vreme apsolutnon tj. Nezavisno stanja kretanja referentnog tela-k. S.

Postoje etiri vida interakcije na koje se svode sve poznate sile u vasioni. 1.gravitaciona

43

2.elektromagnetna 3.slaba nuklearna-uzrokuje nestabilnost mnogih mikroestica 4.jaka nuklearna Gravitacione sile rastu kada su u pitanju tela veih masa. FENOMENOLOGIJA SVESTI Fenomenologija percepcije - Po Merlo-Pontiju platonsko-hrianska tradicija telo shvata kao neto prolazno, tamnicu due. Iz te tradicije javlja se Dekartovo suprotstavljanje dve supstancije. Meutim, mi svet ne moemo posmatrati iz nekakve ptije perspektive, ve nau telesnost iskuavamo na svakom koraku. ovek jeste telo, njegov opstanak je telesni opstanak. Na opstanak oituje se kao telesna prisutnost, a ona u svojoj celokupnosti jeste dua - telo i dua su istovetni. U susretu sa drugim telom, mi smo uzajamno odreeni kao polovi. Analiza percepcije nije analiza perceptivnog akta nego percipiranja kao egzistencijalnog modusa. To je istraivanje bitka oveka i pokuaj njegovog tumaenja polazei od jednog novog produbljenog tumaenja telesnosti. Percepcija je iskonski oblik opaaja i temelj svih psihikih doivljaja, ona je prezentacija u kojoj smo istovremeno prisutni i ja i svet. Percepcija je temelj svih teorijskih stavova i akata, meutim, vii akti svesti ne mogu se redukovati na percepciju. Oni se samo vraaju percepciji da bi se re-prezentovali. Intencionalnost percepcije otkriva mi da sam taj koji neto percipira, a to na ta smeram postaje za mene - svest i svet jesu nerazdvojno jedno. Telesnost je nain prisvajanja sveta, pored perceptivnosti polnost je drugi fundamentalni nain na koji telo prisvaja svet. Afektivnost nas uvodi u dimenziju telesnosti koja se zove polnost. Telesno iskustvo see u najdublje intelektualne aktivnosti kao to je govor, govor artikulie telesnost kao izraz i re. JESAM, DAKLE MISLIM! Telo egzistira kao subjekat i kao objekat to prua klju za istinsko razumevanje subjektivnosti, vremenosti i slobode. Cogito je pokret transcendencije koja je sam moj bitak, istovremeni dodir s mojim bitkom i bitkom sveta. Vreme nije nita zbiljski stvarno, ve samo dimenzija svega to jeste. Ono se raa iz mog odnoenja sa svetom i zato je transcendentalni horizont. Misliti bitak u horizontu vremena znai identifikovati cogito s angaovanjem u svetu, projektom koji ostaje otvoren. Kao telesno bie ovek je konaan i smrtan i tako ostaje u svetu, ali samo zato moe biti ovek i imati povest. Ja sam svoje telo, a ne u njemu - prostor je ukorenjen u vlastitoj egzistenciji. Percepcija je itanje ulnih podataka. Analiza motorike navike kao protenosti, produuje se u perceptivnu naviku sticanja sveta. Svet je polje svih mojih misli i jasnih percepcija, on nije moj objekt. Istina ne prebiva u unutranjem oveku, ovek je u svetu, on se spoznaje u svetu.

44

Do sada je cogito obezvreivao percepciju drugoga, uio me da sam ja dostupan jedino samom sebi, jer me definisao miljenjem koje imam o samom sebi. Kako drugi ne bi bio prazna re. Moja egzistencija ne sme da se svodi na svest koji imam o egzistiranju. Moja egzistencija treba da obuhvati i svest koja se o njoj moe imati, ali i moje utelovljenje u prirodi. Svet koji razlikujem od sebe kao sumu stvari i procesa vezanih odnosima uzronosti, otkrivam u sebi kao stalan horizont svih mojih miljenja i kao dimenziju prema kojoj se neprestano situiram. Istinski cogito ne definie egzistenciju subjekta milju koju on ima o egzistiranju. Fenomenoloka redukcija je formula jedne egzistencijalne filozofije - njena najvea pouka je da nema potpune redukcije - nema misli koja obuhvata svaku nau misao. Na delotvorni angaman je ono to treba shvatiti i dovesti do pojma jer on usmerava sve nae pojmovne fiksacije. Ne treba se pitati da li postoji svet, treba rei da je svet ono to percipiramo. Mi smo u istini, a evidencija je iskustvo istine. Svet nije ono to ja mislim ve ono to ivim, ja sam otvoren svetu, s njim komuniciram, ali ga ne posedujem jer je on neiscrp(lj)iv. Svet treba da se prizna kao projekat sveta prema kome se neprestano upravljamo. Fenomenoloki svet nije svet istog bitka, ve smisao koji rezultira presecima mojih iskustava i iskustava drugih, on je neodvojiv od subjektivnosti i intersubjektivnosti. On je zasnivanje, a ne objanjavanje bitka. Fenomenologija kao otkrivanje sveta, poiva na samoj sebi i samu sebe zasniva. Filozofija nije odraz neke prethodne istine ve ostvarenje istine. KVANTNA MEHANIKA Kvantnu mehaniku ne treba razumeti, na nju se jednostavno treba navii - Lav Landau - ruski fiziar Po Hajzenbergu fundamentalna razlika izmeu grke filozofije i kvantne teorije je u empirijskom stanovitu matematikih eksperimentalnih istraivanja prirode, koje valja kombinovati sa obinim iskustvom prirode, kako bi se iznaao logiki red unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grkih filozofa i njihovo posmatranje obinog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogueg znanja o prirodi, koje je izvedeno iz optih naela. Hajzenberg je tvorac statistike kvantne teorije, a njeno je ontoloko i epistemoloko polazite da ono to ispitujemo nije priroda po sebi nego priroda koja je izloena naem metodu istraivanja. Sovjetski filozofi nastoje da materijalistiku dijalektiku uine logikom teorije prirodnih nauka. Oni kritikuju kopenhagensku kolu u fizici tj. shvatanje indeterminizma - Bora i Hajzenberga. Ova kola nastoji da porekne postojanje objektivne stvarnosti izvan i nezavisno od nae spoznaje. Fizika realnost kvantne mehanike ne postoji nezavisno od posmatraa, to znai da ne postoji determinizam u

45

mikropojavama prirode. U kvantnim procesima nema strogo odreenih elementarnih estica, niti odreenih dinamikih promenljivih zbog ega nije mogue tano predvideti dalji tok kretanja elementarnih estica, njihov impuls i poloaj, kao ni uticaj mernih instrumenata na mikrofiziku pojavu koja se israuje (ili izraava u istraivanju), to se izraava Hajzenbergovim principom neodreenosti. Pojam talasne funkcije vezan je za verovatnou nalaenja estice, a u kvantnoj mehanici moe se govoriti samo o verovatnoi nalaenja estice u nekom delu prostora nemogue je tvrditi da se ona nalazi u odreenoj taki. Princip relacije neodreenosti Hajzenberg nije neposredno izveo iz kvantne teorije, nego je ove relacije shvatio kao osnovni zakon prirode, kao konaan i apsolutan princip. Ni u jednom eksperimentu ne mogu se odrediti brzina i poloaj elektrona, jer to se tanije odredi poloaj, to je neizvesnija brzina elektrona. Kopenhagenska interpretacija kvantne mehanike nainila je znaajan iskorak u odnosu prema dotadanjem mehanicistikom laplasovskom determinizmu, po kojem je sve unapred odreeno jer je sadanje stanje prirode rezultat preanjeg, a uzrok budueg stanja. Ova kola zadaje konaan udarac determinizmu osporavanjem pojma uzronosti, na temelju ega je fizikalni (Bor, Hajzenberg) i filozofski (Rajhenbah) indeterminizam postavio tezu o postojanju samo statistikih zakona verovatnoe, pomou kojih se opisuju mikrofiziki procesi. Bor umesto zakona uzronosti uvodi princip komplementarnosti i njime odreuje stepen verovatnoe uzajamnih odnosa estica i talasa kao dva lika fizikih objekata, ime se iskazuje misao o tome kako se celovita slika nekog tela realnosti sastoji iz meusobno povezanih, ali suprotnih elemenata, izmeu kojih nema konflikata. Uzeti ponaosob, ovi elementi ne odraavaju realnost kakva ona uzistinu jeste, jer se oni meusobno iskljuuju. U tom smislu objektivna tj. fizika realnost je shvaena kao skup celina, sainjenih od suprotnih elemenata u komplementarnoj koegzistenciji. Hajzenberg za Bora kae da je bio dublji filozof nego fiziar, iako je razumeo da prirodna filozofija u naem vremenu treba da se potini beskompromisnim eksperimentalnim kriterijumima. Hajzenberg uvia razliku izmeu matematikih i filozofskih postavki i nastoji da ujedini matematiku analizu sa filozofskim shvatanjem prirode, pri emu je intuitivno oseanje pojam tog sjedinjenja. Ovde se ne radi o spekulativnoj filozofiji prirode, niti o filozofiji prirode, nego o prirodnoj filozofiji, miljenju matricom naunog miljenja. Albert Ajntajn kae kako je neodrivo stanovite po kome zakoni prirode nisu zasnovani na objektivnim procesima, nego na mogunostima i verovatnostima tih procesa. Mesto razilaenja Ajntajna sa Hajzenbergom i Borom - Ajntajn ne moe da napusti vrsto tlo potpuno determinisanih prirodnih zbivanja, i da tako prizna pravo indeterminizmu koji donose relacija neodreenosti i princip komplementarnosti, zato je za Ajntajna kvantna teorija samo privremeno reenje atomskih pojava, dok se ne spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode. Po Hajzenbergu matematike formule ne fiksiraju objektivno mesto dogaaja, ve njegovu verovatnost. Matematika ne utvruje toliko objektivnu injenicu koliko mogunost. Kada govori o mogunosti, pozivanje na Aristotelovu dinamis je metafora, tu se radi o objektivnoj mogunosti raznolikih tendencija koje se mogu ostvariti u jednom eksperimentalnom procesu.

46

Po Hajzenbergu teorijsko tumaenje nekog eksperimenta zahteva tri koraka: Prevoenje poetne eksperimentalne situacije u funkciju verovatnoe, praenje ove funkcije u sledu vremena, a izvetaj o novom merenju treba da bude sainjen iz sistema iji bi se rezultat mogao izraunati iz funkcije verovatnoe. Uslov za prvi korak je ispunjenje relacija neodreenosti, drugi korak ne moe se opisati jezikom klasinih pojmova, a u treem ono mogue zamenjuje se onim aktuelno jer ne postoji nain da se opie ta se deava izmeu dva uzastopna merenja. Po Vajczekeru u temelju kvantne teorije stoji filozofska ideja o jedinstvu prirode, a jedinstvo prirode znai jedinstvo zakona - opte vaenje neke fundamentalne teorije, jedinstvenost vrsta objekata, sveukupnost svih objekata, jedinstvo vremena koje obuhvata i prostor i jedinstvo oveka i prirode. *kvant je najmanja mogua koliina kvantne energije. Pojam je uveo Plank 1900. god. Za objanjenjenje zraenja crnog tela. Kvantna mehanika je teorija kretanja dinamikog sistema estica koja vodi rauna o tome da sve merljive fizikalne veliine mogu poprimiti samo diskretne vrednosti. redinger je dao talasnu formulaciju kvantne mehanike - svako stanje sistema estica moe se opisati talasnom funkcijom, verovatnoa da e se estice nai u odreenom intervalu koordinata u odreeno vreme. redingerova jednaina ne izvodi se ni iz kakvih prethodno poznatih relacija, ona je fundamentalna u kvantnoj mehanici, slino kao njutnovi zakoni u klasinoj mehanici. Hajzenbergov i redingerov pristup tretiranju mehanikog sistema su dva koncepta jednog te istog problema. ISTORIJA KVANTNE MEHANIKE Kopenhagensku interpretaciju kvantne mehanike stvorila grupa naunika okupljenih oko Nilsa Bora. Radi se o zraenju tela na visokim temperaturama - toplotnom zraenju. Plank postavlja jednostavnu matematiku formulu o optoj vezi toplote i zraenja, koja je u potpunoj saglasnosti s Rubensonovim najnovijim eksperimentalnim istraivanjima to je osnov Plankovog otkria zakona toplotnog zraenja. Plankova ideja o diskretnom kvantu energije nije bila u skladu sa FIZIKOM TRADICIJOM. Po Hajzenbergu taka preloma u strukturi savremene nauke dogodila se sa promenom u pojmu stvarnosti. Kvantna teorija, kao mali deo atomske fizike, neposredno je svedoanstvo o radikalnom raskidu sa kategorijama klasinog miljenja fizike i filozofije. Iz istorije kvantne fizike vidi se da problem istraivanja u kvantnoj teoriji nije nov, ve da je nov nain njegovog razreavanja. Ajntajn je potvrdio Plankovu kvantnu hipotezu - da se svetlost sastoji iz kvanata energije koji putuju po prostoru, a Bor je tu teoriju primenio na svoj model atoma. Luj De Brolj pokazao je da nije samo svetlost dualistike prirode - estine i talasne, ve su i elementarne estice, pre svega elektroni, i talasne i estine prirode. Matematike formulacije kvantne teorije iskazuju Borov princip korespondencije, matrina mehanika i redingerova talasna jednaina, ime je postavljen konzistentan

47

matematiki formalizam kvantne teorije, ali ne i nain razumevanja ontolokog dualizma materije tj. Protivrenosti izmeu talasa i estice. Bor sa saradniocima uvodi pojam talasa verovatnoe - kvantitativnu verziju Aristotelove mogunosti. To je neki novi pojam stvarnosti, na sredini izmeu mogunosti i stvarnosti - dakle, novi pojam razilaenja kvantne teorije s pojmovima klasine fizike i filozofije smeta se u hajzenbergove relacije neodreenosti. Kopenhagenska interpretacija kvantne teorije ispituje put od miljenja ideje o kvantima energije do stvarnog razumevanja kvantnih teorijskih zakona. Po Hajzenbergu, njegove su relacije neodreenosti u sreditu kopenhagenske interpretacije. Istorija kvantne teorije po Hajzenbergu ima za pretpostavku istoriju naunog i filozofskog znanja o sutini atoma. S Demokritom je prvi put izreena ideja o postojanju najsitnijih krajnjih estica elementarnih estica. Demokrit je nainio odluan korak ka pojmu atoma tako to je suprotnost bia i nebia u parmenidovoj filozofiji pretvorio u suprotnost punine i praznine, pa bie nije samo jedno, ono se moe ponoviti bezbroj puta, ono je atom, najsitnija nedeljiva jedinica materije, koja je vena i neunitiva. Pojam praznine nije neko nita, to je prazan prostor izmeu atoma, to je teorijska osnova za kasniju geometriju i kinematiku, kao znanja o poretku i kretanju atoma. Atom supstancijalno ima svojstvo bia, to znai da su deljivi u matematikom, a ne u fizikom smislu. Prema Platonovom Timaju najsitniji delovi materije nisu osnovna bia, kao kod Demokrita, ve su to matematiki oblici, pa je oblik ovde vaniji od supstancije iji je on oblik. Hajzenberg uporeuje grki pojam atoma sa elementarnim esticama u atomskoj fizici - proton, elektron, neutron i mezon. Demokritov atom je apstraktni deli materije koji ima jedino svojstvo bia, prostiranja i pokretljivosti, ali se ovim ne moe objasniti geometrija prostiranja, jer se atomi ne mogu svesti na neto prostije od sebe. Po Hajzenbergu jedino o emu se u atomskoj fizici moe govoriti u opisu elementarnih estica je funkcija verovatnoe, a tada je re o mogunosti ili tendenciji ka biu, ne o samom biu. Dakle, elementarna estica u savremenoj fizici je daleko apstraktnija nego atom u grkoj filozofiji, i ona je zato dosledniji vodi za ponaanje materije. Po Demokritu svi atomi se sastoje od iste supstancije. U savremenoj fizici elementarne estice se sastoje od enenrgije, pa je energija prva supstancija sveta, ono to pokree. Elementarne estice nisu vene i neunitive jedinice materije, kao demokritovi atomi, one se mogu meusobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao supstancije, a to podsea na pitagorejsko uenje i Platonov Timaj, gde su elementarne estice zapravo matematiki oblici. U atomskoj fizici elementarne eswtice su isto tako matematiki oblici. *Zakone kretanja materije nije mogue saznati, a jedna konana jednaina najverovatnije e biti kvantnovana nelinearna talasna jednaina talasnog polja operatora koji naprosto predstavlja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili estice.

48

Elementrane estice ne mogu se razloiti na ono iz ega se sastoje, a da to nisu opet elementarne estice - pretvaranje energije u materiju omoguava da delovi elementarnih estica, opet budu iste takve elementarne estice. Ovo je Hajzenbergov najtemeljniji odgovor o prirodi elemenata prirode. Po Hajzenbergu fundamentalna razlika izmeu grke filozofije i kvantne teorije je u empirijskom stanovitu matematikih eksperimentalnih istraivanja prirode, koje valja kombinovati sa obinim iskustvom prirode, kako bi se iznaao logiki red unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grkih filozofa i njihovo posmatranje obinog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogueg znanja o prirodi, koje je izvedeno iz optih naela. Od takvog misaonog postupka bitno se razlikuje Dekartov filozofski interes za spoznaju prirode. Polje miljenja filozofije je res cogitans, a prirodnih nauka res ekstenza, gde se empirijska spoznaja udruuje sa matematikom, ali je razlika izmeu tela i due nepremostiva, pa se priroda moe opisivati sama po sebi nezavisno od S. Meutim, kvantna teorija opisuje prirodu onako kako se ona pokazuje naem nainu ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u metafizikom i kartezijanskom dualizmu, i u njemu se razlikuje praktiki od dogmatskog realizma u pogledu objektivnog postojanja. Praktiki realizam pretpostavlja da postoje tvrdnje koje se mogu uiniti objektivnim - ovaj realizam je sutinski deo prirodne nauke. Prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne mogu uiniti objektivnim - Ajntajn - pa ovaj realizam nije nuan uslov prirodne nauke. Prema metafizikom realizmu stvari zaista postoje, ali ali pri tom nije jasno ta znai postojati, jer je pitanje dometa primene naih pojmova uvek empirijsko. Pokuaj sinteze kartezijanskog racionalizma i empirizma nainio je Kant svojim razlikovanjem empirijskih i apriornih znanja, analitikih i sintetikih sudova. U modernoj fizici ne moe se slediti Kantov stav da su prostor, vreme, kauzalitet, supstancija, zakon ouvanja materije, jednaenje akcije i reakcije, zakon gravitacije i euklidovska geometrija, aprironi pojmovi kao iste forme opaanja. Po teoriji relativiteta nijedna crta prostora i vremena nije data u apriornim formama istog opaaja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a zakon odranja materije ne vai za elementarne estice. Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje dogaaja u atomu, i uopte uslov za postojanje nauke, uz ogranienu mogunost primene, kada se koriste klasini pojmovi za opisivanje predmeta istraivanja. Za savremenog fiziara Kantovi apriorni stavovi su praktini stavovi relativnih istina, a stvar po sebi je jedna matematika struktura, posredno izvedena iz iskustva. Jezik fizike Hajzenberga zaokuplja misao da je simetrija (ravnomernos, skladnost, suprotna skladnost, suprotno slaganje) osnovanija od estice, a to odgovara duhu kvantne teorije kao i Platonovoj filozofiji. Po njemu ovaj ontoloki problem treba misliti i kao jeziki problem, jer je pitanje koliko jezik moe da izrazi tanost nekog prirodnog toka stvari, naroito neki problem u kvantnoj teoriji. Filozofi pozitivisti misle da svaka re ima sasvim odreeno znaenje, ali je ipak izvesno da se ne moe znati sasvim tano znaenje neke rei, iako je mogue da se naini jedan idealizovani jezik

49

koji tano odreuje logiku zakljuivanja, a takav je jezik za nauku o prirodi od neprocenjive vrednosti. On je ui od obinog jezika, logiki otro formulisan, ali i Bor kae da se taj ideal ne moe dostii, pa takav ist jezik prelazi u oblast obinog jezika. Takvi su pojmovi talas i korpuskula koji su komplementarni i meusobno protivreni, pa ih moemo opisati samo obinim jezikom. U teorijskoj fizici uvedeni su simboli matematikog jezika kako bi se zakoni fizike precizno izrazili putem definicija i aksioma kao jednaine simbola, ali pritom treba protumaiti klasinu logiku i njene formalne zakone miljenja, kako je to delom uradio Karl fon Vajczeker. Hajzenberg se zalae za preinaene logike obrasce jer elementarne estice pre obrazuju svet mogunosti i verovatnoe, nego svet stvari i injenica - atomi nisu toliko stvarni, koliko su mogui. Zato su matematike sheme govor o elemenarnim esticama i te su sheme dopune prirodnog jezika, kombinovane sa jezikom pretumaene logike! ta je stvarno u nekom atomskom dogaaju nije mogue pozdano znati, pa ono to se zakljuuje iz nekog opaanja atomskih procesa nije nita drugo do funkcija (ono sto zavisi) verovatnoe koja nije izraena jezikom klasine fizike nego nekim matematikim izrazom. ta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatraa fizikog procesa, ne moe se znati, jer pojam funkcije verovatnoe ne doputa opis onoga to se dogaa izmeu dva posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, a pod stvarnou on misli atomske estice i njihove relacije. U prirodnim naukama nas ne zanima univerzum kao celina, ve neki njegov deo, a teorijsko tumaenje tog dela poinje opisom eksperimentalne situacije, jezikom klasine fizike, koji se onda prevodi u funkciju verovatnoe, koja sledi zakone kvantne teorije. *Ova funkcija verovatnoe sadri objektivne tvrdnje o mogunostima ili tendencijama koje ne zavise od posmatraa, ali sadri i subjektivne elemente nepotpunog znanja o sistemu, zbog ega nije mogue sa sigurnou predvideti ishod posmatranja, ve verovatnou koja opisuje itav ansambl moguih dogaaja. ISKUSTVO U PRIRODNIM NAUKAMA Period renesanse obleen je razvojem interesovanja za nauni metod u istraivanju prirode. Posebna panja se fokusira na iskustveni nauni metod znanja o prirodi. Platon i Aristotel su autoriteti tog vremena, razum je mera znanja prirode, a iskustvo je fundamentalni metod istraivanja prirodnih stanja stvari. Logikom metodologije se utemeljuje moderna prirodna nauka i na njenim osnovama prirodna filozofija. Tenja je bila upravljena ka oslobaanju od religijskih dogmi, pa i metafizikih spekulacija jer nisu utemeljeni u iskustvu - empirijskim metodom miljenja prirode. Deduktivni metod - silogizam, stavljen je u estoku kritiku zbog njegove besplodnosti u donoenju novog saznanja i nemogunosti da iskustveno shvati bit prirodnih stvari, koje imaju apsolutni primat u odnosu na pojmove.

50

S renesansom se dogaa bitan zaokret u poimanju nauke i njenog odnosa prema filozofiji. Znanje kao episteme koje predstavlja identitet s filozofijom (filozofija=nauka), postaje nauka shvaena kao praktika sfera istraivanja matematike strukture sveukupnog sveta prirode. Tako su razdvojeni episteme scientia - nauka u mathema kao nauk. Za Bekona nauka je pravo znanje scientia, a to je otkrivanje uzroka pojavama u prirodi induktivnim rasuivanjem. Bernandino Telezio se zalae za metod empirijskog proveravanja logikih deduktivno-silogistikih zakljuaka, kako bi mogli biti izvor naunog saznanja. Po ordanu Brunu put saznanja potie od oseta, ide preko razuma koji argumentima rasuuje o prirodi, um misli principima, a duh zna istinu onakvu kakva je ona u predmetu prirode. Galilej zagovara iskustvo i razum kao meru znanja o prirodi. Matematika izraava prirodni poredak vasione, a put saznanja prirode poinje ulnim opaanjem i eksperimentima, a zavrava analitikim i sintetikim metodom istraivanja. Matematikim znanjem ljudski razum potvruje svoju mo da neke istine moe apsolutno da zna onako kako su date u prirodi. Za Rodera Bekona matematika je temelj svih nauka, uporedo sa iskustvom i eksperimentom, ona polazi od istraivanja, a ne od dogme. Ne ui se iz knjiga silogizma, ve iz prirode - iskustva. Iskustvo je spoljanje i na njegovim osnovama stoje empirijske nauke, i unutranje koje se protee do mistike ekstaze. S empirijskom metodom miljenja u istraivanjima, stupa se u duh novog doba. Temeljni problemi su problem supstancije i metoda, a oni se reavaju kroz empirizam i racionalizam. Empirizam predstavlja ontologiju iskustva. Bekon otpoinje veliku obnovu nauka. Cilj nije pronalaziti dokaze, ve naela, ne verovatne razloge ve uputstva za dela. Silogizam isputa prirodu iz ruku. Indukcija je oblik istraivanja koji se dri prirode jer analizira iskustvo. Istinska logika mora da stupi u pojedinana polja nauke i da se oslobodi idola. Metod indukcije - tablica postojanja i prisutnost, tablica odstupanja i odsutnosti, tablica uporeenja, faza prouavanja povlaenih primera. Realno postoje pojedinani ulni predmeti i njihovi odnosi, a pojmovi nastaju iz iskustva induktivnim putem. Aristotelovska logika vie je sluila za utvrivanje zabluda. Indukcija je sama priroda stvari iskustva - ljudsko kraljevstvo u razjanjenju prirodnih zakona i formi svojstava tela. Logika je nauka o saznanju prirode, ona treba da doe do novog saznanja! Kod Loka iskustvo je shvaeno kao materija saznanja, a saznanje kao delovanje razuma. Dejvid Hjum smatra da je iskustvo temelj saznanja. On zagovara skepticizam i time otvara put podrivanja moi empirijskog saznanja, ime otvara put za Kanta. Razum je rob strasti, on nije vrhovni zakonodavac istine u saznanju, ve je to iskustvo. Tek empirijski metod istinito otkriva podudarnost ljudske prirode s principima prirode uopte. Svi elementi saznanja potiu iz iskustva, a duh, um,

51

miljenje, razum, spaja, premeta, dodaje ili oduzima materijal ulima koji dolazi iz iskustva. Opaaji su elementi saznanja, iz njih izvorno proizilaze ideje. Jedna od temeljnih kategorija ljudskog iskustva je kategorija uzronosti. Uzronost se spoznaje izlaenjem iz ulnog iskustva kako bi se ispitala impresija od koje izvorno potie ideja uzronosti. Uzrono -posledini odnos pojavljuje se kao odnos prostorno-vremenskog dodira, sukcesije i kao nuna povezanost uzroka i posledice. Po Ajntajnu uzronost ima objektivnin karakter, a ne kako tvrdi Hjum i Mah, subjektivni. U svetu vlada zakonitost, strogi poredak i sve je meusobno povezano. On zakljuuje da o nunoj povezanosti saznajemo na osnovu navike - navika je tako veliki vodi ljudskog ivota, ona je princip korisnosti iskustva i izraava oseaj da e se i u budunosti desiti oekivani sled dogaaja koji smo opaali u prolosti. Verovanje u nunost uzronosti ima svoj osnov u instinktivnom, emotivnom ustrojstvu ljudske prirode. Iskustvo razumu isporuuje materiju miljenja, razum zakljuuje. ovekova priroda je svet svetova iskustva, razuma i iracionalnog. Njutn u istraivanju postupa induktivno i deduktivno - indukcijom se otkrivaju pojave u prirodi, a onda se racionalno u njima trae opti principi. Za Njutna je ovakav metod ideal nauka, naroito fizike - eksperimentalne filozofije. I kod racionalista u njihovoj metafizici razuma uporite je iskustvo. Kant je bio podstaknut Hjumovom idejom da je kategorija uzronosti neto puko subjektivno, to dovodi do toga da se optost i nunost ne nalaze u opaanju. Time se otvara problem objektivnosti i vrednosti ljudske spoznaje uopte. Kant optost i nunost trai u apriornosti svesti. Svaka spoznaja otpoinje iskustvom, ali ne poinju sve spoznaje logiki iskustvom. Kljuno pitanje je kako su mogui sintetiki sudovi apriori, jer ako ti sudovi nisu mogui onda se rue sistemi znanja - matematikog, prirodnonaunog i metafizikog. Kant se pita o sintetikoj vezi subjekta i predikata koja nije data iskustveno ve apriori npr. veza uzroka i posledice. Hjum je porekao njihovu iskustvenu vezu, a Kant trai njihovu vezu u samoj svesti. Kant se pita da li je mogua matematika kao opte i nuno znanje, da li je mogua fizika kao... i da li je i kako je mogua metafizika kao opte i nuno znanje. Matematika i prirodne nauke se odnose na iskustvo i mogue su kao opte i nuno znanje, dok metafizika prekorauje granice iskustva, ona se odnosi na ono transcendentno i zato teorijski nikada nee napredovati. Kantov stav je sinteza empirizma i racionalizma-filozofije razuma i filozofije iskustva. Predstave iskustva su bez pojmova slepe, a pojmovi su bez prazni. Za Kanta je iskustvo granica spoznaje, a razum je zakonodavac prirode. Svo saznanje poinje iskustvom, ali nije svo saznanje iz iskustva, postoje spoznaje koje su apriorne nezavisne od iskustva. Transcendentalni oblici svesti su prostor vreme i kategorije razuma, oni su apriorni jer su nezavisni od iskustva, oni omoguuju svako iskustvo i vae za svako iskustvo. Razum je mo miljenja pomou pojmova, pojmovi su predikati moguih sudova, dakle, mo miljenja je mo suenja, a um je mo principa. Zakoni prirode moraju se podudarati sa razumom, jer zakoni ne postoje u pojavama, ve samo za subjekt kome

52

se pojavljuju. Subjekt je razumsko bie i zato se ne moe nita nauno znati ako se prekorae granice iskustva razuma. Saznanje je imanentno jedino iskustvu. Razum u sebi nalazi ista saznanja apriori koja sadre jedinstvo iste uobrazilje u odnosu prema pojavama. Razum se, posredstvom kategorija kao istih pojmova razuma, pojavljuje kao formalan i sintetiki princip sveg iskustva, a unutar tog iskustva sve pojave stoje u odnosu nunosti prema razumu. Ali u prirodi je ljudskog uma i duha da iskorauje iz sveg sveta mogueg iskustva i da istim teorijskim umovanjem misli poreklo prirode, due, boga. Tako se stupa u dijalektiku uma - logiku privida, transcendentalni privid. ist um ne odnosi se neposredno na predmete ve na razum koji svoje sudove neposredno primenjuje na opaanje ula u pogledu predmeta. Um je mo principa. Razum je sinteza receptiviteta, a um je sinteza spontaniteta razuma. Po Kantu prostor i vreme su apriorne forme iskustva iz kojih se apriori mogu crpsti razna sintetika saznanja npr. u matematici. Prostor i vreme su iste forme ulnog opaanja i oni omoguavaju sintetike sudove apriori! Analitiki i sintetiki sudovi su sudovi transcendentalne logike. Analitiki sudovi su apriorni i postavlja se pitanje kako su mogui sintetiki sudovi a priori - sudovi koji proiruju nae saznanje, ali koji nisu empiriki tj. aposteriorni. Kant je u istom opaaju video osnovu za svoju tezu da se euklidska geometrija bazira na sintetikim sudovima a priori koji s apodiktikom izvesnou vae za sve empirijske stvari. Meutim, Riman je proirio Gausov pojam zakrivljenosti i izgradio jednu od neeuklidskih geometrija u kojoj se opisuje prostor u kome su sve oblasti sline jer imaju pozitivnu zakrivljenost. Riman takoe doputa i druge vrste prostora u kojima zakrivljenost nije konstantna, nego se menja od mesta do mesta. Kant transcendentalnim metodom ispituje nain spoznaje predmeta, kako je mogue iskustvo, to je metod o metodu spoznaje predmeta. Po Hajzenbergu pokuaj sinteze kartezijanskog racionalizma i empirizma nainio je Kant svojim razlikovanjem empirijskih i apriornih znanja, analitikih i sintetikih sudova. U modernoj fizici ne moe se slediti Kantov stav da su prostor, vreme, kauzalitet, supstancija, zakon ouvanja materije, jednaenje akcije i reakcije, zakon gravitacije i euklidovska geometrija, aprironi pojmovi kao iste forme opaanja. Po teoriji relativiteta nijedna crta prostora i vremena nije data u apriornim formama istog opaaja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a zakon odranja materije ne vai za elementarne estice. Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje dogaaja u atomu, i uopte uslov za postojanje nauke, uz ogranienu mogunost primene, kada se koriste klasini pojmovi za opisivanje predmeta istraivanja. Za savremenog fiziara Kantovi apriorni stavovi su praktini stavovi relativnih istina, a stvar po sebi je jedna matematika struktura, posredno izvedena iz iskustva.

53

Po Hajzenbergu fundamentalna razlika izmeu grke filozofije i kvantne teorije je u empirijskom stanovitu matematikih eksperimentalnih istraivanja prirode, koje valja kombinovati sa obinim iskustvom prirode, kako bi se iznaao logiki red unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grkih filozofa i njihovo posmatranje obinog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogueg znanja o prirodi, koje je izvedeno iz optih naela. Po kvantnoj teoriji prirodna nauka nije neto to samo po sebi opisuje i objanjava prirodu, nego ona pokazuje prirodu onako kako se ona pokazuje naem nainu ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u metafizikom i kartezijanskom dualizmu, i u njemu se razlikuje praktiki od dogmatskog realizma u pogledu objektivnog postojanja Praktiki realizam pretpostavlja da postoje tvrdnje koje se mogu uiniti objektivnim - ovaj realizam je sutinski deo prirodne nauke. Prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne mogu uiniti objektivnim - Ajntajn - pa ovaj realizam nije nuan uslov prirodne nauke. Ajntajnova veza s Kantom stoji na uverenju da euklidska geometrija ne moe sa apodiktikom izvesnou da sudi o empirijskoj stvarnosti, ako se pridrava uverenja metafizikih prirodnjaka da su prostor i vreme odnosi meu pojavama i osobine empirijskih realnih stvari, ali Ajntajn nije apriorist. Kant je nainio jedan bitan korak, mada neodriv, u reenju Hjumove dileme prema Hjumu i Kantu, iskustveno saznanje nikada nije sigurno, ali po Kantu postoje sigurne spoznaje u samom umu koje su apriori, nezavisne od iskustva. Po Ajntajnu tih apriorija nema, ali mora da postoje pojmovi do kojih ne postoji nikakav prilaz iz ulnog iskustva. Mora se ak tvrditi da su svi pojmovi naih misli i izjava slobodne tvorevine misli, i ne mogu se pribaviti iz ulnih iskustava. Postoji logiki nepremostiv rascep koji razdvaja svet ulnog iskustva od sveta pojmova i izjava. Bolest savremenog empiristikog filozofiranja je strah pred metafizikom, jednak strahu filozofije koja tei da zanemari ulne datosti. Druga ishodina taka dodira s Kantom je u poimanju odnosa iskustva i razuma, empirizma i racionalizma i postojanju neke vrste intuitivnog razuma, kojim se pripravlja put ka neposrednom saznanju istine. Ajntajn je verovao u postojanje sveta nezavisno od subjekta kao osnove svakog saznanja prirode. Ajntajn misli kako je Hjum smatrao da se pojam uzronosti ne moe izvesti iz iskustva logikim putem, dok je Kant priznavao pravo postojanja nunih apriornih pojmova kao pretpostavki svakog miljenja, bitno razliitih od empirijskih pojmova. Ali to je razgranienje po Ajntajnu pogreno jer su svi pojmovi, s logike take gledita proizvoljni pojmovi, i oni koji su blii osetima, i oni koji upuuju na uzronost. Ajntajn je shvatio razum kao mo istinitog saznanja prirode, on je mislio da misaone konstrukcije razuma imaju ontoloku vrednost. Slobodni akt delovanja razuma stvara sliku sveta pomou pojmova, na osnovu kojih se izvode zakljuci logikim putem, koji dalje doputaju eksperimentalnu iskustvenu proveru. To je fundamentalna ontoloka teza kojom je Ajntajn razvio Spinozino uenje, kojom se suprotstavlja pozitivizmu. Spinoza je neposredni filozofski izvor ajntajnovih ideja.

54

Temeljna pretpostavka svake teorije jeste odnos njenih pojmova odnos prema iskustvu. Ona mora biti logiki to jednostavnija, sa to manje aksioma, pojmova i njihovih odnosa. Ljudski um moe spoznati tajne sveta, a saznati bie sveta znai misliti iskustvo sveta, gde je spoljanji svet objekt spoznaje koja potie iz ulnih datosti, ali se na njih ne svodi. Najvii zadatak fiziara jeste potraga za optim elementarnim zakonima iz kojih se istom dedukcijom dobija slika sveta, ali prethodno mora da sazna ta naela. enja ka saznanju vodi nas nekada ka iluziji da se objektivni svet moe racionalno opisati istim miljenjem, bez empirijskih osnova, metafiziki. Svoj sistem fizike Njutn je izvodio iz iskustva, mnogi su fiziari toga vremena mislili da su osnovni pojmovi i principi fizike nisu u logikom smislu slobodne tvorevine ljudskog uma, nego su to iskustvene apstrakcije, dobijene logikim putem. Teorija relativiteta pokazuje izvesnu nepravilnost ovakvog gledanja na nauni metod miljenja, jer je svako isto logiko izvoenje pojmova i principa mehanike iz pojedinih iskustava osueno na neuspeh. Aksiomatski osnovi teorijske fizike ne izvode se iz iskustva, oni moraju biti slobodno postavljeni, a za Ajntajna je to isto matematika izgradnja pojmova i njihovih meusobnih veza, koji onda daju klju za razumevanje prirodnih pojava. Iskustvo ostaje kriterijum neke matematike konstrukcije za fiziku, ali se vlastito tvorako naelo ne odnosi na matematiku. Za Ajntajna je opravdano ovladavanje istinom putem logikog miljenja. Priroda se spoznaje intuitivnim prelaenjem iskustvenih injenica u logiki sistem pojmova, a taj spoznajni proces je beskonani dijalog nepovratnih spoznaja. Ajntajnova ideja upuuje na intuitivnu povezanost iskustva i logike. Kvantna teorija nije ishodna taka za budui razvoj fizike, ve je to teorija polja. TRANSCENDENTALITET PROSTORA I VREMENA Kant u odeljku o transcendentalnoj estetici raspravlja o prostoru i vremenu. Oni koji predstavljaju apsolutni realitet prostora i vremena protivree samom iskustvu jer onda moraju pretpostaviti da prostor i vreme postoje po sebi kako bi obuhvatili sve stvari - uslovi - subzistentno postojanje - Njutn. Dekart i Lajbnic tvrde da su prostor i vreme inherentna svojstva i odnosi samih stvari, pri emu je odnos koegzistencije stvari definisan kao prostor, a odnos sukcesije prirodnih dogaaja kao vreme. Po Kantu, iskustvo je mogue na osnovu prostora i vremena - transcendentalni idealitet - oni su nunim nainom forme nae spoznajne svesti. Takoe, prostor i vreme imaju empirijski realitet jer mi opaamo sve stvari kao su u prostoru i vremenu. Pavlovi navodi da je Kantovo reenje otvorilo problematiku starenja, umiranja, raanja - da li su i oni na osnovu subjektivnih ulnih formi ili su svojstva tih bia. Po Branku Pavloviu empirijski realitet uticao je na to da je taj realitet mogao biti osnov za razliita merenja, a idealitet je mogao biti osnov za objektivno - empirijsko vaenje numerikih skala i diferencijalnih jednaina kretanja. Njegovo reenje uticalo je na kasnije koncepcije onoga to je fiziki realno. Prostor i vreme za Kanta su apriorne forme ulnosti - uslovi svakog mogueg iskustva. Oni logiki postoje pre bilo kakvog doivljaja, ali se logiki oituju samo u ulnom doivljaju. Time Kant odbacuje empirijsku postavku da uslovi iskustva

55

nastaju u samom iskustvu, a to su prostor i vreme kao subjektivne forme ulne sinteze u svesti, koje omoguavaju da svest uopte bude aficirana spoljanjim realitetom. Dokaz apriornosti prostora i vremena je samo postojanje matematike. Njene se postavke u svom optem i nunom vaenju ne mogu zasnovati iz iskustva, nego iz apriornosti ulnosti. Prostor je oblik spoljanje apriorne ulnosti, a vreme unutranje ulnosti, tako da se svi predmeti pojedinih ula, mogu posmatrati kao prostorni, a predmeti samoopaanja kao vremenski. Geometrija se gradi na subjektivnoj apriornoj formi prostornosti, a aritmetika na apriornoj formi vremenitosti. Prostor i vreme imaju empirijski realitet, ali i transcendenatlni idealitet - vae za sve opaajne predmete, ali ne i izvan njih. Kant ne pretpostavlja da npr. mera vremena moe da zavisi od koordinatnog sistema u kome se dogaaj odigrava. Apriorne forme razuma jesu kategorije. Razum je spontanitet miljenja, on sintetizuje ulno iskustvo. Apriornost matematike spoznaje, koja poiva na prostoru i vremenu, ne moe do kraja da predstavi sklop prirodnih veza koje ispituje prirodna nauka. Te veze nisu date u iskustvu, iako ih mi ulno doivljavamo. Njihova povezanost mora se misliti pomou pojmova. Optost i nunost vaenja tih pojmova poiva na sintetikom ponaanju razuma, kojim (ponaanjem) je odreena i sama priroda tj. kojim razum ureuje pojavljivanje prirode u naoj svesti. Apriorna prirodno - razumska spoznaja je mogua samo ako se razumsko povezivanje ulnosti shvati kao razumski nain predstavljanja, kojim se spoznaje pojava. Ispitivanje kategorija je transcendentalno-logiko jer se kategorije pokazuju kao razumski oblici koji ulnost oblikuju u pojmovnu spoznaju. Razum dovodi u jedinstvo raznolikost ulnosti, a to jedinstvo poiva na apercepciji samosvesti transcendentalnom jedinstvu svesti. Ono predstavlja samu prirodu svesti tj. slobodne misaone funkcije razuma - kvantitet, kvalitet, relacija, modalitet. Transcendentalna uobrazilja posredsvom shemata odreuje ist opaaj prema kategoriji i tako reava problem prelaska kategorija na iskustvo. Iskustvo je jedini predmet nae spoznaje i jedino to moemo da dokuimo je svet pojava. PROSTOR I VREME Za Platona vreme je slika venosti, jer je venost ta koja je uvek bila, jeste i uvek e biti. Po Pavloviu to to je Platon nazvao venou, Njutn je nazvao apsolutnim vremenom. Slika venosti bi bila relativno vreme: Dani, noi, meseci i godine nisu postojali pre nego to je nebo nastalo - Platon - Timaj. Za Aristotela vreme nije isto to i kruno kretanje, jer ako bi postojalo vie svetova, svaki bi imao svoje vreme. Vreme nije isto to i promena, jer promena moe biti bra ili sporija, a vreme ne - brzina promene odreuje se vremenom koje je proteklo dok se promena zbivala. Dakle, vreme je neka vrsta broja redosled kretanja prema onom pre i prema onom posle. Vreme kao takvo podrazumeva jedan redosled u kojem ono pre nije potpuno identino s onim posle.

56

Njutn razlikuje apsolutno i relativno vreme. Apsolutno istinsko i matematiko vreme tee bez odnosa prema bilo emu, dok je realativno vreme prividno, vulgarno. Relativno vreme je ulno i spoljanje i izvedeno je pomou kretanja, a to je mera kojom se prost svet slui kao zamenom za istinsko vreme - as, dan, mesec, godina. Apsolutno istinsko vreme je trajanje koje je nezavisno od bilo kakvog ulno opaljivog kretanja u fizikom svetu. Matematiko vreme je apsolutni temelj svemu, ono je trajanje iz kojeg proishodi svako prirodno i svako drugo relativno vreme. Vreme kao ravnomerni tok meusobno jednakih trenutaka i vreme kao mera trajanja nekog kretanja, lako se mogu dovesti u vezu sa prostorom - npr. prava linija. Zato kod Njutna pojmovi - vreme - prostor - mesto - kretanje sainjavaju grupu meusobno povezanih pojmova. Apsolutni prostor po sebi uvek ostaje isti i nepokretan. Realativni prostor je ona mera apsolutnog prostora koja se odreuje poloajem u meusobnim odnosima tela. Njutnovom razlikovanju apsolutnog i relativnog prostora je prethodilo Dekartovo dokazivanje da su prostor i prostirua supstancija jedno isto. Po Njutnu fiziki svet, zajedno s telima koja se kreu, mora biti smeten u neki apsolutni prostor koji proima sav fiziki svet, ali koji je sveobuhvatan i sveprisutan, pa time i nepokretan. Njutn nije prihvatio Dekartovu ideju da se svaki mogui prostor svodi na tela i njihov meusobni odnos tj. ono to je Njutn zvao relativnim prostorom. Njutn tvrdi da su apsolutni i relativni prostor jedno te isto po vrsti i veliini, ali nisu isto po broju, jer je relativni prostor po broju mnotven. Lajbnicu se Njutnova koncepcija inila udnom. Za Lajbnica prostor jeste neto, ali kao i vreme on je samo opti poredak stvari - prostor je poredak koegzistencija, a vreme je poredak sukcesivnih egzistencija. Prostor bez stvari nije nita aktualno. Kant u odeljku o transcendentalnoj estetici raspravlja o prostoru i vremenu. Oni koji predstavljaju apsolutni realitet prostora i vremena protivree samom iskustvu jer onda moraju pretpostaviti da prostor i vreme postoje po sebi kako bi obuhvatili sve stvari - uslovi - subzistentno postojanje - Njutn. Dekart i Lajbnic tvrde da su prostor i vreme inherentna svojstva i odnosi samih stvari, pri emu je odnos koegzistencije stvari definisan kao prostor, a odnos sukcesije prirodnih dogaaja kao vreme. Po Kantu, iskustvo je mogue na osnovu prostora i vremena - transcendentalni idealitet - oni su nunim nainom forme nae spoznajne svesti. Takoe, prostor i vreme imaju empirijski realitet jer mi opaamo sve stvari kao da su u prostoru i vremenu. Pavlovi navodi da je Kantovo reenje otvorilo problematiku starenja, umiranja, raanja - da li su i oni na osnovu subjektivnih ulnih formi ili su svojstva tih bia. Po Branku Pavloviu empirijski realitet uticao je na to da je taj realitet mogao biti osnov za razliita merenja, a idealitet je mogao biti osnov za objektivno - empirijsko vaenje numerikih skala i diferencijalnih jednaina kretanja. Njegovo reenje uticalo je na kasnije koncepcije onoga to je fiziki realno. Prostor i vreme za Kanta su apriorne forme ulnosti - uslovi svakog mogueg iskustva. Oni logiki postoje pre bilo kakvog doivljaja, ali se logiki oituju samo u ulnom doivljaju. Time Kant odbacuje empirijsku postavku da uslovi iskustva nastaju u samom iskustvu, jer su prostor i vreme subjektivne forme ulne sinteze u svesti, koje omoguavaju da svest uopte bude aficirana spoljanjim realitetom.

57

Dokaz apriornosti prostora i vremena je samo postojanje matematike. Njene se postavke u svom optem i nunom vaenju ne mogu zasnovati iz iskustva, nego iz apriornosti ulnosti. Prostor je oblik spoljanje apriorne ulnosti, a vreme unutranje ulnosti, tako da se svi predmeti pojedinih ula, mogu posmatrati kao prostorni, a predmeti samoopaanja kao vremenski. Geometrija se gradi na subjektivnoj apriornoj formi prostornosti, a aritmetika na apriornoj formi vremenitosti. Prostor i vreme imaju empirijski realitet, ali i transcendenatlni realitet - vae za sve opaajne predmete, ali ne i izvan njih. Kant ne pretpostavlja da npr. mera vremena moe da zavisi od koordinatnog sistema u kome se dogaaj odigrava. Zajedniko Ajntajnu i Kantu je to to i Ajntajn stoji na uverenju da euklidska geometrija ne bi mogla apodiktiki da vai za emirijske stvari, ako se (ne)? prihvati uverenje da su prostor i vreme odnosi meu pojavama i osobine realnih empirijskih stvari. Zato je Ajntajn izabrao Rimanovu neeuklidsku geometriju za opis fizikih zbivanja u kojoj se radi o prostorima sa pozitivnom zakrivljenou, o rasporedu tela koja sainjavaju prostor, to je ve prepoznatljivo u Labnicovoj ideji prostora kao koegzistirajuem rasporedu tela. Neposrednije, Ajntajn je kod Minkovskog naao konstrukciju etvorodimenzionalnog prostora - svet je etvorodimenzionalan u prostorno - vremenskom smislu, to je kontinuum neeuklidske geometrije. Za Ajntajnovu teoriju nije toliko bitan raspored tela, koliko polje, koje na nov nain treba da objedini pojmove prostora i vremena - elektoromagnetskih, mehanikih i nuklearnih fenomena. Relativistiki sistemi prostorno-vremenskih koordinata su tako zamiljeni da mogu da poslue za opis kretanja tela u bilo kojoj oblasti svemira, pod uslovom da je na neki nain mogue utvrditi odgovarajue parametre polja koje tu oblast odreuje. Tako relativistika mehanika obuhvata Njutnovu kao poseban sluaj, kao to Rimanova geometrija obuhvata euklidsku na poseban nain. Najdalekosenija postavka koju Ajntajn izrie je da je prirodno nemogue da se bilo koje fiziko dejstvo iri kroz prostor beskonano velikom brzinom. Brzina svetlosti je najvea mogua brzina i ona je u praznini uvek konstantna. Umesto ravnomernog toka apsolutnog vremena stupa ravnomerni tok irenja svetlosti. Po ajntajnu postoje dve neosnovane hipoteze klasine mehanike: 1. Interval vremena koji odvaja dva dogaaja nezavisan je od stanja kretanja koordinatnog sistema u kojem se ti dogaaji odvijaju 2. Prostorna razdaljina dve take nekog vrstog tela je nezavisna od stanja kretanja koordinatnog sistema definisanog tim telom. Ove hiopoteze su neosnovane ako se pretpostavi da je najvea mogua brzina kretanja, brzina svetlosti. Sledi da je brzina kretanja ono to uslovljava duinu vremenskih intervala i duinu tzv. vrstih tela i da brzina svetlosti uslovljava sve druge dogaaje, a nije uslovljena drugim dogaajem. S druge strane, ako interval vremena koji odvaja dva dogaaja mora da zavisi od brzine kretanja onog koordinatnog sistema u kojem su ti dogaaji definisani, onda se na osnovu jednaina Lorencove transformacije dokazuje da taj interval vremena postaje utoliko dui, ukoliko je brzina kretanja tog koordinatnog sistema vea.

58

U sluaju dostignute brzine svetlosti, taj interval bi bio beskrajno dug, to znai da bi neko telo koje bi se kretalo brzinom svetlosti, veno trajalo kao i svetlost i njegova masa postala bi energija. Mogunost transformacije mase u energiju i obrnuto, u velikoj meri menja tradicionalne predstave o stvarima i njihovoj prostornoj koegzistenciji. Dakle, vreme se usporava sa brzinom kretanja. Veina savremenih sovjetskih filozofa prostor i vreme shvataju i kao objektivne forme postojanja organske materije. Prostorno-vremenska organizacija prirode ne postoji sama po sebi i ne nastaje ni iz ega - ona nastaje i razvija se na osnovama fizikog prostora i vremena, ali se ne svodi na njih. Ovo bi se moglo smatrati gleditem Oparina, Urmanceva, Agarodnika, Anohina i dr. Po Hegelu ozbiljenje ideje u vremenu je povest, a ozbiljenje ideje u prostoru je priroda. Svetska istorija je napredovanje duha u svesti o slobodi. Samo vreme predstavlja bivanje, nalaenje i prolaenje. Prirodna dogaanja se vezuju za prostorne i vremenske odredbe, pa te odredbe postaju temeljne odredbe moderne filozofije prirode. Nemaki filozof Riman proirio je Gausov pojam zakrivljenosti i izgradio jednu od neeuklidskih geometrija u kojoj se opisuje prostor ije su sve oblasti sline, po tome to imaju konstantnu pozitivnu zakrivljenost, ali koja doputa i druge vrste prostora u kojima zakrivljenost nije konstantna nego se menja od mesta do mesta. Ta ideja izvorno ide od Lobaevskog koji je teorijski ukazao na mogunost postojanja krivine prostora. Sovjetski se filozofi nikako nisu mogli saglasiti s Poenkareovom tezom da je izbor geometrije prostora u izvesnom smislu proizvoljan, i da je pitanje da li je prostor euklidski ili neeuklidski besmislen. Geometrijski konvencionalizam osporavali su i Nejgel, Fridman. ATRIBUTI MATERIJE - PROSTOR, VREME, KRETANJE Temeljna postavka filozofije materije bazira se na tezi da nema materije bez kretanja, prostora i vremena, niti ovi atributi postoje bez materije. Materija se kree, ona postoji negde i nekad, ona je proces. Ne postoji materija koja bi bila nigde i nikad i koja se ne kree. Postavlja se pitanje kako iznai primat u ontolokom smislu ovih kategorija i napraviti hijerarhiju. Sovjetska filozofska i prirodnonauna istraivanja materije saglasna su da su kretanje, prostor i vreme atributi postojanja materije. Materija koja je u kretanju, prostoru i vremenu, ontoloki se shvata kao objektivna realnost. Na takvo gledite neposredno su uticali Engels i Lenjin, ali i progres kvantne mehanike, teorije relativiteta, teorije gravitacije, relativistike kosmologije, kvantne elektrodinamike... Upitanost o odnosu materije prema kretanju i obrnuto, jednako se odnosi i na odnose izmeu prostora i vremena prema materiji. Takoe, postavlja se pitanje odnosa kretanja prema prostoru i vremenu i prostor - vremena prema kretanju. Po Solopovu kretanje, razvoj i progres su samo tri termina za jedan isti pojam. Meutim, kod Sovjeta je neuporedivo razvijenija teza o kategorijalnoj razlici izmeu kretanja i razvoja, veina misli da je kretanje iri pojam.

59

Celovitiji prikaz shvatanja kretanja ponudio je Sviderski - kretanje je nain postojanja materije, njen sveopti atribut. Materijalnou kretanja izraava se organska veza s kretanjem - materija nosilac promena, a apsolutnost kretanja odnosi se na sveoptost, nunost i bezuslovnost kretanja kao promene stanja. Materija je protivrena jer je u isto vreme postojana i promenljiva. Kretanje materije je apsolutno, jer je mirovanje kao momenat kretanja relativno. Sviderski materiju ne shvata kao mrtvu, nepromenljivu, pasivnu, i kretanje uzima kao neodvojivi atribut materije. Time se on suprotstavlja energetizmu po kojem postoji kretanje bez materije. Energetizam polazi od otkria zavisnosti mase tela od njegove brzine, tj. Ajntajnovog zakona ekvivalentnosti mase i energije - sveukupna unutranja energija svakog fizikog sistema je jednaka masi pomnoenoj brzinom svetlosti na kvadrat, i od otkria defekta mase. Energetiari su poistovetili masu i materiju, to je navelo Sviderskog da utvrdi da masa nije materija, ve svojstvo kretanja materije. Masa je kao fizika veliina mera kretanja ili mirovanja materije, inercije i gravitacionih svojstava objekata. Kretanje se uvek odvija u beskonanom broju razliitih formi, poev od meusobnih pretvaranja elementarnih estica, preko pretvaranja molekula u hemijskim reakcijama, do biolokih i socijalnih kretanja materije. Sviderski ne nalazi odgovor o poreklu mase kao svojstva materije. Da li su svojstva materije takoe materija? Takav koncept formi temeljno osporava pozicije energetizma - Osvald, ali i pozicije Hajzenbergovog neoenergetizma. Po Hajzenbergu se energija, poto ima formu elementarnih estica, moe pretvoriti u tvari tela - dakle, postoji materija bez kretanja i kretanje bez materije jer je mogue pretvaranje materije u energiju i obrnuto. Kedrov je ponudio najsvestraniji i najcelovitiji uvid u klasifikaciju kretanja materije u sovjetskoj filozofiji. Kedrov nastoji da ukae na oblike kretanja u razliitim nivoima strukturne organizacije materije, poev od mehanikog kretanja makrotela, pa do kibernetikog kretanja materije. Genetiko kretanje ide od neorganske do organske prirode, to je dovelo do pojave oveka i njegove istorije. Fizika i hemijska kretanja ine doorgansku prirodu,a bioloka organsku, geoloka se odnose na neorgansko kretanje. Bioloko kretanje ide ka socijalnom kretanju. Dakle, atributi materije su veni neunitivi i nestvorivi, jednako kao i materija, pa tako i kretanje. Pitanje porekla kretanja vodi do ideje o prvom pokretau - ideja boga nije reenje za ontologiju kretanja. Ajntajnova jednaina nerazdvojivosti mase i kretanja ne dokazuje nesvodivost materije i kretanja. Ostaje pitanje o poreklu i razlici materije i kretanja. Po Svenikovu i Isajevu u biti materije je samokretanje. Po Isajevu materijakretanje-prosator-vreme moe se samo misaono razdvojiti. Po Orlovu atribut materije nije kretanje ve razvoj koji ukljuuje kretanje kao svoju nunu stranu. U sovjetskoj filozofiji ovo pitanje se ne promilja, kretanje se shvata kao nuno, sutinsko svojstvo - atribut materije.

60

Postoji opta saglasnost meu sovjetskim filozofima i naunicima da su privlanost i odbojnost, kao i korpuskularna i talasna svojstva mikroobjekata, osnovne protivrenosti unutar fizikih formi kretanja materije. Najmanje je propitivan problem geolokog kretanja - Kedrov. Kedrov geologiju smeta u oblast neorganske prirode, Trusov misli da iz geoloke forme nije mogue iskljuiti organski ivot i ljudsko drutvo. Neuporedivo vie je propitivan bioloki oblik kretanja materije - po Vedenovu i Kremjanskom ivot je samokretanje i samoregulacija koja je strukturirana na razliite nivoe, poev od makromolekula do viih funkcija mozga. U naturfilozofiji i fizici postoje dve dominantne koncepcije o prostoru i vremenu. Mehanicistika - supstancijala koncepcija Njutn smatra da su prostor i vreme apsolutni, supstancijalni i nezavisni. On razlikuje apsolutni i relativni prostor i takvo vreme. Dakle, prostor i vreme su supstrati apsolutno nezavisni od materije. Relaciona koncepcija kritikuje supstancijalnu. Njen osniva je Demokrit, a pripadaju joj Lajbnic, i u izvesnom smislu Ruer Bokovi sa stanovitem o relativnosti prostora i vremena. Relaciona koncepcija koja je nastala sa Aristotelovim uvidom u prostor i vreme, a postala dominantna s Dekartom i Lajbnicom, u osnovi poistoveuje materiju i prostor kao protenost tela i mesto koje telo zauzima, pri emu nema praznog prostora. Aristotelova primedba da prostor nije samostalna supstancija koja postoji izvan telesne supstancije, moe se uzeti kao znaajan doprinos modernijim uenjima o filozofskoj i fizikoj dimenziji kategorije prostora. Ajntajnova teorija je vrhunac relacionizma u uenju o prostoru i vremenu, kako u fizici, tako i u filozofiji i izvrio je ogoman uticaj na sovjete. Za Lajbnica prostor je neto relativno, poredak, koegzistencija, kao i vreme koje je sukcesivno. Prostor i vreme su protenost i trajanje, kontinuirano i sukcesivno ponavljanje. Lajbnicovu ideju o analogiji prostora i vremena tj. ideju o srazmeri i poreenju taaka prostora i taaka vremena, preuzeo je Ruer Bokovi. Bokovi doputa postojanje apsolutnog i relativnog prostora i vremena, iako je upravo tu s Lajbnicom osporavao njutna. Ali za apsolutni prostor on kae kako je to ipak imaginarni prostor, rezultat naeg miljenja. Relativni prostor je istinski i on se sastoji iz stvarnih, a ne izmiljenih taaka materije. On nije deljiv u beskonanost i nije kontinuiran. Izvan pojedinanih stvari u svetu nema nikakvog vremena sem realnog. Svojom tezom da je sve relativno i da se iz relativnog ne moe izai, Bokovi je anticipirao Ajntajnovu teoriju relativiteta. og polazi od postojanja prostora i vremena kao kvalitativno razliitih formi postojanja bia materije. Oni su univerzalni materijalni procesi - postoje mikro, makro i mega vidovi prostora i vremena. Iz ovoga sledi da fizika prostora i vremena nije mogua bez subjekta koji ih spoznaje (jer spoznajom (u spoznaji) postavljamo pojmove mikro, makro i mega vidova). Kagan u vremenu vidi prirodnu i socijalnu formu tj. fiziko i istorijsko vreme. Prirodno vreme tee ravnomerno, a istorijsko tee neravnomerno, to zavisi od progresivnog razvoja drutva. Vreme prirode i vreme drutva jesu objektivne forme materije, a vreme kulture je forma drutvenog samosaznanja. Od svih vidova u sovjetskoj filozofiji najvie su propitivani fiziki prostor - vreme.

61

Hemijsko vreme ima razliite vidove i oni se odnose na brzinu hemijskih reakcija, pretvaranje, promene, uzajamna delovanja. Iz ovoga sledi da prostorno vremenski raspored atoma u molekulu zavisi od materijalnog kretanja. Veina savremenih sovjetskih filozofa i naunika shvataju prostor i vreme kao objektivne forme postojanja organske materije. Prostorno-vremenska organizacija ive prirode ne postoji sama po sebi i ne nastaje ni iz ega, ona nastaje i razvija se na fizikim osnovama prostora i vremena, ali se ne svodi na njih. Ovako misle Oparin, Umancev, Agarodnik... Po Agarodniku vremenska organizovanost i postupnost biolokih procesa je u osnovi jedan od konkretnih uslova postojanja organizma, a bioloki asovi su mehanizmi koji tano upravljaju reakcijama i funkcijama organizama. Taj se fenomen pojavljuje na svim nivoima ivog, od jednoelijskog, pa preko biljaka, prostih ivotinja i oveka. ENTROPIJA Entropija je termodinamika veliina koju je uveo nemaki fiziar Klauzius. Promena entropije je kolinik promene koliine toplote u jednom procesu i apsolutne temperature. U izolovanom sistemu entropija je ireverzibilni (nepovratni) proces, jer takav sistem nema spoljanjih podsticaja koji bi entropiju, kao termodinamiku veliinu, smanjivali ili drali konstantnom. U neizolovanim sistemima kakvi su npr. ivi organizmi, entropija ne mora da raste, nego moe i da opada, odnosno da ostaje konstantna. U popularnom znaenju entropija je postepeno umiranje naeg kosmosa - u jednom izolovanom sistemu, kakav je na kosmos, svi oblici energije se postepeno transformiu u toplotnu energiju, koja tei da se podjednako rasporedi u celokupnom prostoru, pa se entropija poveava. Jedinica za entropiju je dul po stepenu kelvinovom. Entropija je mera neureenosti u nekom sistemu, njena veliina slui kao mera za verovatnou. Prema drugom zakonu termodinamike entropija uvek raste, nered se stalno javlja. Termodinamika je nauka o odnosu izmeu toplote i mehanike energije. Entropija je fizika veliina koja meri stepen poremeenosti nekog sistema. Poveanje nereda sa protokom vremena jedan je od primera tzv. vremenske strele koja vremenu daje smer i razlikuje prolost od budunosti. Termodinamika vremenska strela oznaava smer vremena u kome se nered poveava. Kosmoloka vremenska strela je smer vremena u kome se svemir iri. Nered se poveava u istom vremenskom smeru u kojem se svemir iri. Postoji mnogo vie neureenih stanja od ureenih, a ureena stanja vremenom postaju neureena. Molanov misli da je svet sistem nepovratnih pojava i procesa koji idu ka poveanju entropije, haosa i degradacije energije. POJAM MATERIJE

62

Filozofiju prirode nemogue je izgraditi bez promiljanja pojma materije pretpostavka je da materija i priroda nisu isto. Razlikovanje materijalistikog od idealistikog stanovita moe se nainiti po tome da li se duh nekako izvodi iz materije ili se priroda kao poredak, esencija stvari izvodi iz duha. Ne samo filozofija prirode, nego i filozofija duha ispoljile su tendenciju ka materijalizmu. Npr. ljudski duh u njegovim istorijskim manifestacijama mogao je biti shvaen u zavisnosti od njegovih ljudski materijalno proizvodnih snaga. S Aristotelom se stupa u filozofski diskurs kategorije materije. Aristotel u pojmu hile promilja jedan od 4 uzroka nastanka nekog bia, materijal sveta kako su nagovestili filozofi fizisa. To je jasno nagovestilo ontoloki put kategorije materije u nauci. Aristotel je starim fiziarima pripisao zaslugu da su otkrili hile, kao jedan od 4 uzroka svega postojeeg. Materija nije delatna ve trpi delanje. Materija je mogunost, dinamis. Novovekovni materijalizam materije je razliit jer je zasnovan na paradigmama antikog atomizma. Taj materijalizam ne shvata materiju kao arhe, ve kao sav materijalni svet, kao ono to je uzrok samome sebi i to za svoje postojanje ne trai nita izvan sebe. Bitno obeleje je otklon od ideje materije kao supstrata, to vodi njenoj supstancijalnosti i totalitetu. Sovjeti se ne slau s takvom konstatacijom i nazivaju ovaj materijalizam mehanicistikim jer je materija poistoveena sa atomskom strukturom sveta. Bekon kritikuje shvatanje materije kao pasivnog supstrata, ona je izvan kvaliteta i formi savrena fikcija ljudskog uma. Po Brunu materija nije pasivni princip sveta, nego je stvaralaka supstancija, koja u sebi dri sve mogunosti kao forme. Ona je mogunost bitka, bez nje ne bi bio mogu svet, niti bilo kakvo svetsko dogaanje. Didro je materiju shvatio kao beskonanu raznoobraznost elemenata u prirodi. Lok i Holbah pripisuju materiji opaljivost. Marksov materijalizam ne poiva na ontolokim postulatima o primatu materije nad duhom, budui da se materijalna predmetnost sveta ne moe dovesti u pitanje. On kategorijom prakse nastoji da prevlada materijalizam materije po kojem je materija ono to postoji izvan i nezavisno od svesti. Ipak, njegov pristup asocira na shvatanje materije kao supstancije - subjekta svih promena. Marks vie smera ka tome da je svet sainjen od materije, a ne da proishodi iz nje. Za Engelsa materija je nosilac jedinstva sveta, objektivitet koji postoji nezavisno od oveka i njegove svesti. Kod Hegela je supstancija totalitet akcidencija, pravi odnos, odnos kauzaliteta. Kod Platona pojam materije ima nefilozofsko znaenje - drvo za gradnju, ona nije demijurg, niti supstrat, arhe, ve neto bezoblino to kao takvo moe da primi oblike. Destrukcijm pojma totaliteta prirode kod sovjeta, teite se pomera sa promiljanja ontologije prirode u ontologiju materije. Kategorija materije je kod sovjeta najvii ontoloki pojam pomou kojeg se nastoji misliti bie prirode. Sovjetski diskurs o kategorijalnom odreenju materije zbiva se unutar konteksta filozofskog i prirodno-naunog miljenja, ali je re o materijalistikom shvatanju materije. Svima je zajedniko to to pojam materije

63

poistoveuju s objektivnom realnou, bilo da je shvataju supstratno, atributivno ili supstancijalno. Po Meljuhinu materija je mnotvo objekata koji imaju sposobnost kretanja i delovanja u prostoru i vremenu. Po Fridmanu filozofski pojam materije izraava zajednika svojstva stvari. Fiziki, materija je neto to se sastoji iz elementarnih estica koje se kreu protona, neutrona, elektrona itd. koji su strukturno povezani privlanim i odbojnim silama. Po Kedrovu ne postoje dva pojma materije jer je materija sva realnost koja se ispoljava kroz konkretne oblike postojanja, materija je jedna, sve ono to nas okruuje i to se odraava u naoj svesti. Teza o dve koncepcije materije je apsurdna. Ipak, u gnoseolokom smislu materija je objektivna realnost, a u fizikom se odnosi na konkretan vid prirode. Celovitiji prikaz shvatanja kretanja ponudio je Sviderski - kretanje je nain postojanja materije, njen sveopti atribut. Materijalnou kretanja izraava se organska veza s kretanjem - materija nosilac promena, a apsolutnost kretanja odnosi se na sveoptost, nunost i bezuslovnost kretanja kao promene stanja. Materija je protivrena jer je u isto vreme postojana i promenljiva. Kretanje materije je apsolutno, jer je mirovanje kao momenat kretanja relativno. Sviderski materiju ne shvata kao mrtvu, nepromenljivu, pasivnu i kretanje uzima kao neodvojivi atribut materije. Time se on suprotstavlja energetizmu po kojem postoji kretanje bez materije. Energetizam polazi od otkria zavisnosti mase tela od njegove brzine, tj. Ajntajnovog zakona ekvivalentnosti mase i energije - sveukupna unutranja energija svakog fizikog sistema je jednaka masi pomnoenoj brzinom svetlosti na kvadrat, i od otkria defekta mase. Energetiari su poistovetili masu i materiju, to je navelo Sviderskog da utvrdi da masa nije materija, ve svojstvo kretanja materije. Masa je kao fizika veliina mera kretanja ili mirovanja materije, inercije i gravitacionih svojstava objekata. *Zakone kretanja materije nije mogue saznati, a jednu konana jednaina najverovatnije e biti kvantnovana nelinearna talasna jednaina talasnog polja operatora koji naprosto predstavlja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili estice. FIZIS I KOSMOS U filozofskom smislu grka re kosmos upuuje na celokupni poredak stvari ureenog sveta koji je sazdan na temelju lepote, dobrote i harmonije. U nefilozofskom smislu re kosmos upuuje i na nakit, kienje, ast, hvaljenje. Helenski filozofi kosmolokog razdoblja, s kojima zapoinje filozofsko prevladavanje teogonijske slike sveta, utemeljuju filozofski shvaenu kosmologiju iz koje e se razviti nauka o kosmosu. Tek s Ajntajnom je kosmologija nainila odluan iskorak u promiljanju biti kosmosa, a nakon njega dolo je do novih, velikih otkria na podruju kosmologije. Postavlja se pitanje da li kosmos moe biti legitiman predmet filozofije i moe li se kosmos uopte filozofski misliti!

64

Sovjetski filozofi i naunici smatraju da je mogue misliti filozofski pojam kosmosa, razmatrati nauna pitanja i probleme kosmologije, ali sam pojam izvan i nezavisno od naunog konteksta, ne moe da bude legitiman predmet filozofije jer se tako zapada u konstrukcije kojima se vri nasilje nad prirodom kosmosa. Nije zadatak filozofije da misli budunost vasione, ve budunost znanja (nauno znanje i zakljuke rasta tog znanja) o vasioni. Ona mora razumeti naune revolucije u kosmologiji - Ptolomej, Kopernik, revolucija vezana za postojanje predstave o irenju vasione. Klasina kosmologija je sledei Njutna, shvatala kosmos kao mehaniki, beskonani, prostorni i vremenski sistem, koji se nalazi u neizmenjenom statikom stanju. Za Heraklita kosmos je red sveta, jedna veito iva vatra koja se s merom pali i gasi. Pitagora u ideji kosmosa vidi harmoniju koja spaja suprotnosti i proima ceo univerzum. Za Demokrita postoje megas i mikros diakosmos. Re diakosmos Parmenid takoe upotrebljava u smislu poretka sveta. U prirodno-naunoj slici kosmos se zamilja kao dostupni fiziki svet univerzuma. Kosmos kao itav svet, zamiljen je kao ureen, pod vlau izvesnog zakona, sudbine, boje zapovesti. Nijedan od prvih fiziara nije smatrao da ono iz ega je sve nastalo i uta se sve vraa jeste neki materijal ije bi svojstvo bilo u tome da je ono vidljivo i dodirljivo. Vodi, vazduhu...oni su pripisivali veitost, nenastalost, nepropadljivost, promenu, sposobnost da budu neki ulni poredak - kosmos, i da se s nunom propau svakog poretka vrate u sebe same kao u neko seme, iz kojeg e potom izrasti jedan ili vie raznovrsnih poredaka. Leukip naziva kosmos svemirom - velikim kosmosom. I svemir je po prvim fiziarima mogao da se rodi i da raste do punog i savrenog oblika, da propadne, pa opet da raste. Istraivaka radoznalost prvih fiziara bila je usmerena na fizis. Sa stanovita istorije nauke, mogue je razlikovati Njutnovsku i realtivistiku koncepciju vasione. Njutnovske apriorne predstave o prostoru i vremenu prevladane su relativistikom kosmologijom tj. teorijom relativiteta koja se zasniva na novoj interpretaciji kretanja, prostora i vremena. U Ajntajnovoj relativistikoj teoriji tee, u kojoj se moe nai ideja lobaevskog o tome da se geometrija sveta uslovljava stvarnim fizikim procesima i uzajamnim dejstvima, tea se poistoveuje sa iskrivljenou prostor-vremena, a zakon svetske tee izraava jedinstvo materije i prostor vremena. To znai da opta terija relativiteta, kao teorija gravitacije, uslovljava zavisnost metrikih (mernih, koji se mere, koji se mogu meriti) svojstava prostor-vremena od rasporeenosti materije i energije. Ovako nastaje relativistika kosmologija. Generalno postoje dva puta u odreenju kosmologije kao nauke:

65

1. 2.

Kosmologija obuhvata sav svet, svet kao celinu, svet kao jedinstven fiziki sistem, sav univerzum. Kosmologija za svoj predmet ima istraivanja konkretne kosmoloke sisteme i modele.

U prvom sluaju kosmologija ide ekstrapolacijom, a u drugom empirijskim istraivanjima pomou tehnikih sredstava. Po Tursunovu, u savremenoj kosmologiji su na delu proplatonovska i proaristotelovska koncepcija u kosmologiji. Platon je izvodio fiziku iz kosmologije u smislu posebnog sluaja, a Aristotel je izgraivao kosmologiju kao prirodni produetak fizike. Zapravo, re je o dilemi dedukcija ili ekstrapolacija - po prvom, zakoni fizike izvode se iz principa kosmologije, a po drugom, izgradnja kosmologije ide sa ekstrapolacijom zakona fizike. Proplatonovska koncepcija polazi od jedinstvenosti i obuhvatnosti vasione kao celokupnosti svih materijalnih sistema. Proaristotelovska koncepcija kree se u granicama dostupnog teorijsko-fizikog znanja kojim se opisuju lokalna ponaanja materije, strukture i evolucije (evolucija razvitak, razvoj, razvie vieg, savrenijeg i komplikovanijeg iz nieg, nesavrenijeg i jednostavnijeg) svake astronomske pojave, sve do vasione u celini. U sovjetskoj filozofiji i nauci vasiona se svata kao materijalni svet, sveukupnost fizikih nivoa strukturne organizacije materije. Vasiona kao celovitost - ovo je netradicionalni pristup, vasiona je filozofska kategorija, blia kategoriji materije - objektivne realnosti, koja se odraava u sistemu naunog znanja. Materijalni svet je jedinstvo sveta. Po Kazjutinskom objekt kosmologije je vasiona kao celovitost, a ta celina je jedan od stupnjeva spoznaje vasione. Dakle, kosmologija promilja samo onaj deo vasione koji je dostupan njenom posmatranju. Pojmovi vasione u savremenoj kosmologiji: Posmatraka vasiona - vasiona dostupna naem posmatranju. Astronomska vasiona - sistem galaktika kao celine. Fiziko-teorijska vasiona - teorijski model koji opisuje astronomsku vasionu. Fizika vasiona - celina kosmikih sistema zasnovana fundamentalnim fizikim teorijama. Materijalna vasiona - materijalni svet u celini. Po zemljanovu kosmoj()ogija nije nauka, ve uenje koje ne podlee neposrednoj proveri. FIZIS Tek S Aristotelom pojmovno jeste fizis. Filozofski pojam prirode prvi put je u svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel. Njegovo osnovno odreenje prirode je da

66

je priroda poelo kretanja prirodnih bia prisutnih u njima ili mogunou ili svrhovitou. U Metafizici priroda je: 1. Nastajanje onoga to raste 2. Ono prvo iz ega izrasta neto to raste - prvo kretanje 3. Prvo iz ega nastaje neko od prirodnih bia 4. Plementi prirodnih bia 5. Supstancija prirodnih bia 6. Prva materija 7. Porma U Fizici Aristotel kae da je smeno dokazivati fizis jer je sasvim izvesno da prirodna bia jesu, a bia koja imaju poelo kretanja u sebi su supstancija (bia koja imaju poelo u sebi = bia koja jesu poelo tj. supstancija). Priroda je uvek neki podmet i u nekom podmetu. Aristotel u vie navrata odreuje fizis i kao oblik i kao materiju, zatim i kao svrhu. Svrha je uzrok materije. Ne moemo znati ta je priroda ako ne znamo ta je kretanje, jer je priroda poelo kretanja i promene. Jedino filozof ivi pogleda uperenog u prirodu i u ono to je boansko, vezujui poela ivota uz ono to je veno i trajno. Platon je ispod teorijskog dostignua kojim je Demokrit mislio fizis. Platonovo miljenje prirode zapravo je miljenje o stvarima prirode, o prirodi, ali nije mislio na tastvo prirode, na njen pojam. Platon govori o prirodnim sposobnostima, prirodi zakona, prirodi pravih filozofa,p rirodi dobrog... U dijalogu Timaj stoji Platonova filozofija o prirodi, shvaena kao filozofija o prirodnim stvarima i stvarima prirode gde je priroda pretpostavljeni pojam. Miljenje prirode je miljenje stvari prirode - Epikur, teorijski je ispod Aristotelovog logikog ureenja metafizike prirode kao fizike (fizika je metafizika prirode, miljenje bia prirode, prirode prirode), unutar kojeg je fizika znanje o bitku(prirodi) prirodnog bia. Prirodno bie je ono bie koje u sebi ima poelo kretanja, gde je fizis to poelo kretanja i promene, tj. supstancija kretanja prirodnog bia. Ovo je najvie postignue znanja o biti prirode u helenskoj filozofiji, podignue fizis u pojam. S Ajntajnom dolazi do novih otkria na podruju kosmologije. Pojam kosmosa, nezavisan od prirodnonaunog znanja o njemu, ne moe da bude legitiman predmet filozofije zato to je to (pojam kosmosa) jedinstvo teorije i empirijskog istraivanja. U savremenoj kosmologiji postoje brojni modeli vasiona, ali se tei ka jedinstvenom. Dananji model kae da vasiona zapoinje svoju evoluciju velikim praskom, nakon ega se vasiona iri u skladu sa fizikim zakonima. Takoe, raspravlja se o pitanju konanosti i beskonanosti vasione. Najpoznatiji kosmoloki modeli su geocentrini i heliocentrini.

67

KONANO - BESKONANO Anaksimandar je tvrdio da je poelo i element svega apeiron, koji je beskonaan. On sadri potpun uzrok nastanka i propasti svega, a iz njega su se izdvojila nebesa i postojei beskonani svetovi. Dakle princip svega odreen je kao neto beskonano. Pitagorejci elementi brojeva su elementi svih bia i itavo nebo je harmonija i broj. Broj je shvaen kao supstancija. Dua je samopokreui broj. Po Parmenidu - Bie jeste, a nebie nije. Bie je jedno, nije ogranieno jer ono je bez nedostatka, ispunjeno samim sobom. Ono je dovreno, konano i savreno. Nema ni vremensku odredbu, niti prostor. Po Zenonu bitak kao bog jednak je samom sebi, nije bezgranian, niti ogranien, niti miruje, niti se kree. Bitak je u apsolutnom identitetu sa samim sobom i iz njega ne moe nita nastati. Ako postoji mnogo bia, ona su ili velika ili mala, tako velika da su s obzirom na veliinu beskonana, i tako mala da nemaju nikakvu veliinu. Pretpostavljeno je da ako se telo deli na beskonani broj delova, onda ti delovi nee imati veliinu, ili e imati veliinu , ali e njihova suma biti beskonano velika. Ako je svako bie na nekom mestu, i za mesto mora postojati mesto, i tako e ii u beskonanost, dakle, nema prostora. Aporije protiv mnotva poivaju na matematikom principu prema kome je suma beskonanog broja veliina takoe beskonana. Po Leukipu i Demokritu priroda svega su vene, sitne supstancije, neograniene po mnotvu - atomi, koji se kreu prazninom koja nije nita, ve biva (jeste). Svako telo se moe razdeliti na konano mnotvo delova, koji imaju veliinu. Postoji beskrajno mnotvo tela koja su nevidljiva zbog svog neznatnog obima. Atomi su beskonani s obzirom na veliinu i mnotvo i kretanjem u vrtlogu po svemiru stvaraju sve sloeno. I po Epikuru svet se sastoji iz atoma, kosmos je bezgranian i po veliini i po broju tela, a beskonaan je i broj svetova u njemu. Po Anaksagori postojanje stvari nije apsolutna promena onog jednog, nego spajanje beskonanog broja najsitnijih delia - homeomerija. Nus je umno naelo, a homeomerije materijalno. Platon prvi upotrebljava re stoiheia - element u razmatranjima o prirodi da bi oznaio sastavne delove svakog mogueg sadraja ili grae iz koje se sastoji neko ve oblikovano bie. Aristotel na poetku u Fizici kae da se u svakom istzraivanju koje treba da dovede do saznanja ili znanosti, utvruju principi - arhe, uzroci - forma, materija, osnov kretanja, svrha, i elementi - stoiheia. Stoiheia prvobitno oznaava slova alfabeta - kao to se jezik moe ralaniti na slova, svaka stvar se slinim ralanjivanjem moe redukovati na poslednje sastavne delove. Iz konanog broja elemenata moe da nastane beskonaan broj stvari. Aristotel kritikuje Platonovu ideju i kae da izmeu ideje i ideje oveka uopte mora da postoji neki posrednik, pa i izmeu pojedinanog oveka...pa u beskonanost.

68

Pitagorejci, Demokrit i Anaksagora pretpostavljaju da tih elemenata nije konaan broj, ve da ih ima beskonano mnogo, ali imaju konaan broj karakteristika. U hrianstvu bog je ono beskonano, a svet je konaan, ogranien u prostoru i vremenu. Bruno zastupa tezu o beskonanosti sveta... Po Spinozi supstancija ima beskonano mnogo atributa, ali su ljudskom miljenju dostupni samo miljenje i protenost. Njeni atributi ine njenu stvaralaku prirodu natura naturans, a njeni modusi kao konana strana supstancije, jesu stvorena priroda. Svaka je konana stvar organiena, dok je bog neogranien kao veni bitak. Konane stvari ne postoje vlastitom nunou, pa u sebi nose negaciju kao ogranienje - svako odreenje je negacija. Po Bokoviu vreme i prostor su kontinuirani i deljivi u beskonanost, iako ne postoje realno. Beskonano - Lajbnicova monada miljena je kao beskonano mala veliina u matematikom smislu. Svaka koliina deljiva je u beskonanost. Svaka beskonano mala koliina sastavljena je iz beskonano male koliine iz koje je svaka koliina sainjena. Kod Kanta ovi pojmovi vezuju se za iskustvo i stvar po sebi tj. za kosmoloku antinomiju - svet ima poetak u vremenu i ogranien je s obzirom na prostor antiteza - svet nema poetka u vremenu, niti granice u prostoru nego je beskonaan um upada u antinomije kada spekulativno misli celinu sveta. Po Hegelu filozofiji je uvek stalo da se ono supstancijalno - ideja, predstavi i kao subjekt, drugost, promena, kretanje, konanost, svet, ovek. Ideja je prvi i trajni oblik kretanja refleksije kao uspostavljanja supstancijaliteta i individualiteta. Ideja, kao ono apsolutno, individuira su u konana bia, konane stvari, konanu svest (ili konani svet). Svako odreenje ideje, kao svet prirodnih ili duhovnih stvari jeste njena negacija, negacija njene apsolutne neodreenosti. Svako odreenje apsolutnog je ukonaenje - postajanje konanog iz beskonanog. Duh je najvlastitija mo gubljenja sebe u drugom, neduhovnosti, ali i zarobljenosti duha u svetu vlastite konanosti -n eduhovnom sadraju. Cilj filozofije jeste razumevanje umstvenosti univerzuma, prirode, ali i razumevanje umstvenosti konanog duha ovekovog povesno - duhovnog sveta razvitak prirode do njenog osveenja u inteligenciji. Ono to se sa stanovita moderne nauke naziva kvalitativnim svojstvima materije sistematizovano je u kvalitativnim svojstvima hemijskih elemenata i njihovih izotropa, izobara i izomera, ali se ta svojstva u sutini vezuju za kvantitativna. Molekularna biologija traga za poslednjim nesvodivim elementima ive materije i genima kao jedinicama odgovornim za fenotipske karakteristike ivih bia. Sa stanovita istorije nauke, mogue je razlikovati Njutnovsku i realtivistiku koncepciju vasione. Njutnovske apriorne predstave o prostoru i vremenu prevladane su relativistikom kosmologijom tj. teorijom relativiteta koja se zasniva na novoj interpretaciji kretanja, prostora i vremena. U Ajntajnovoj relativistikoj teoriji tee, u kojoj se moe nai ideja lobaevskog o tome da se geometrija sveta uslovljava stvarnim fizikim procesima i uzajamnim dejstvima, tea se poistoveuje sa iskrivljenou prostor-vremena, a zakon svetske tee izraava jedinstvo materije i

69

prostor vremena. To znai da opta terija relativiteta, kao teorija gravitacije, uslovljava zavisnost metrikih svojstava prostor-vremena od rasporeenosti materije i energije. Ovako nastaje relativistika kosmologija. Postoje beskonani i konani relativistiki modeli vasione. Po Ajntajnu svet je zakrivljen, a u vremenu beskonaan. to se Brina tie, prirodno je nemogue da se bilo koje friziko dejstvo da se telo kree kroz prostor beskonano velikom brzinom. Po Hajzenbergu jedino o emu se u atomskoj fizici moe govoriri u opisu elementarnih estica je funkcija verovatnoe, a tada je re o mogunosti ili tendenciji ka biu, ne o samom biu. Dakle, elementarna estica u savremenoj fizici je daleko apstraktnija nego atom u grkoj filozofiji i ona je zato dosledniji vodi za ponaanje materije. Po Demokritu svi atomi se sastoje od iste supstancije. U savremenoj fizici elementarne estice se sastoje od energije, pa je energija prva supstancija sveta, ono to pokree. Elementarne estice nisu vene i neunitive jedinice materije, kao demokritovi atomi, one se mogu meusobno pretvarati i nestajati, jer se sastoje od energije kao supstancije, a to podsea na pitagorejsko uenje i Platonov Timaj, gde su elementarne estice zapravo matematiki oblici. U atomskoj fizici elementarne estice su isto tako matematiki oblici-simetrije. Po Platonu priroda je izvorno matematika. Elementrane estice, ne mogu se razloiti na ono iz ega se sastoje, a dqa to nisu opet elementarne estice-pretvaranje nenergije u materiju omoguava da delovi elementarnih estica, opet budu iste takve elementarne estice. Ovo je Hajzenbergov najtemeljniji odgovor o prirodi elemenata prirode.

*HEGELOVO SHVATANJE PRIRODE Anaksimen nije shvatio vazduh samo u njegovom empirijskom obliku ve i kao pneumu. Po hegelu to je prelaz sa filozofije prirode na filozofiju svesti tj. Naputanje predmetnog naina prasutine. Filozofi prirode odreivali su sutinu kao neto to je tue, negativno u odnosu na svest. Sada dua-vazduh moe da bude opti princip. PRAZAN PROSTOR I NEBIE leukipu i demokritu priroda svega vene, sitne supstancije neograniene po mnotvu-atomi koji se kreu prazninom koja nije nita ve biva.svako telo se moe razdeliti na konano mnotvo delova, koji imaju veliinu. Postoji beskrajno mnotvo tela koja su nevidljiva zbog svog neznatnog obima. Atomi su beskonani s obzirom na veliinu i mnotvo i kretanjem u vrtlogu po svemiru stvaraju sve sloeno. I po epikuru svet se sastoji iz atoma, kosmos je bezgranian i po veliini i po broju tela,a beskonaan je i broj svetova u njemu. Empedokle odbacuje ideju nebitka i praznine. Neto ne moe da postane iz nebia jer ne bia nema-elejci. U svemiru nije nita ni prazno ni prepuno.

70

Elejci postavljaju tezu da bitak jeste, a nebitak nije. Demokrit kae da bitak jeste, a i nebitak , poto ue isto s bitkom. Bitak je punina, a nebitak praznina koja biva.ta praznina, nita je neograniena.ono puno jesu nedeljive estice-atomi, koji se kreu u praznini. Da bi mnotvo i kretanje bilo mogue potrebna je praznina-to predoava i aristotel.atomi se mehaniki udruuju u beskonanosti-bespoetnosti prostora i vremenske venosti.atomi se razlikuju po obliku, poretku i poloaju. Ideja o diskontinuitetu materije atomista aristotelu nije bila dovoljno utemeljena, jer kad bi praznina postojala, telo bi nuno bilo u mirovanju ili bi se beskonano kretalo, budui da ga nita jae od njega ne bi zaustavilo. Praznina sama po sebi ne bi mogla ni da pokrene telo iz mirovanja, ni da ga zaustavi u njegovom kretanju. Po aristotelu tela prelaze iz mirovanja u kretanje i obrnuto. Galilej je formulisao princip inercije, kao jedan od osnovnih principa novovekovne mehanike, pa je morao da prihvati i prazninu tj. Prazan prostor, vakum. Sila inercije je i svojstvo pasivnostio materije i njeno aktivno odupiranje kretanju. Poto praznina postoji, tela moraju da ostanu u stanju nirovanja ili jednakog pravolinijskog kretanja. Princip inercije vizirao je ponaanje pojedinanog materijalnog tela u slobodnom nenaseljenom prostoru. Dekart izjednaava prostor s protenou Bokovi + Konano i beskonano jer se nebie tretira i kao nita, granica, ukonaivanje... ARISTOTELOVA FIZIKA Tek S Aristotelom pojmovno jeste fizis.Filozofski pojam prirode prvi put je u svetskoj istoriji filozofije postavio Aristotel.njegovo osnovno odreenje prirode je da je priroda poelo kretanja prirodnih bia prisutnih u njima ili mogunou ili svrhovitou. Aristotelova teorijska filozofija bavi se stvarima koje ne mogu biti drugaijemetafizika, fizika i matematika. Fizika se bavi biem u ijem se bitku nalazi uzrok kretanja. Ona se bavi bitkom samo tako to on postoji neodvojivo od materije tj. Prirode. U praktikoj i poietikoj f. Princip se nalazi u delatniku. Fizika je teorijska nauka koja se bavi prirodnim biima koja nisu bez kretanja,za razliku od matematike koja posmatra ono nepokretno, uvek imaju materiju, a njihova je bit pokretnost i nesamostalnost. Aristotel zamera platonu to ne razjanjava kako ideja kao nepokretna moe biti uzrok kretanja.Psihologija take spada u fiziku. Metafizika saznaje kako biva sama bit, a fizika omoguava da se uopte moe pojaviti pitanje o bitku bia- na prirodnim se biima najbolje vidi da ona opstokje prema vlastitoj biti i da uvek bivasju ono to jesu-to je njihova trajnost vrste-eidos. Trajnost svih vrsta jeste pojam bitka, trajna prisutnost eidosa, ono to je uvek bilo i to e uvek biti ono to jeste. Za razliku od starih filozofa aristotel jasno razlukuje pojmove kao to su uzrociaitia, elementi-stoiheia i arhe-poela, to mu omoguava da vlastito istraivanje vri ona ontolokoj diferencijaciji bitka i bia, a da ne razmatra bitak kao bie. Aristotel razlikuje 4 uzroka-usia-bivstvo-forma-prvotno zato kao uzrok i poelo

71

2.materija-hile-tvar 3.princip kretanja-delatni uzrok-grnar 4.princip svrhe-dobro-radi ega-svrha sveg nastajanja i kretanja Ni forma ni materija ne nastaju. Meutim pitanje je kaka se one mogu sjedinjavati ako ne postoje posebno, ne postoje li tadav stvari veno, ne nastajui i propadajui. Aristotel uvodi formu mogunosti-dinamis i formu zbiljnosti-energeia, koja se jo odreenije utvruje kao forma entelehije, koja predstavlja svrhu i realizaciju svrhe. Materija je mogunost promene, zbiljnost ne pripada njoj nego formi koja je delatnost. Energeia, kao ista delotvornost, ne postoji bez materije-mogunosti. Ono to nastaje , ne nastaje iz niega, nego je ostvarivanje molgunosti. Nastajanje nije prosto sjedinjavanje atoma, elemenata, homeomerija. Uzrok kretanja-nastajanja i nestajanja, nije van svbeta, ve u njemu. Jedinstvo materije i forme omoguavaju postojanje rayli;itih oblika supstancije. Prvi njen oblik jeste ;ulna supstancija, ona je delom vena, delom propadljiva, a u svojoj osnovi je promenljiva u pogledu onoga ta jeste,kvaliteta(postajaynje i propadanje), (umnoavanje i smanjivanje)kvantiteta i mesta. Nita ne postaje iz niega, sve postaje iz neeg to ve bitie. Drugi oblik supstancije, vii od ulne supstanciuje, je onaj po kome i iz koga stvari nastaju. To je supstancijalni oblik delatnosti kao razum, koji uma svrhu-eidos ili misao kao ono delatno uopte. Trei, najvii oblik supstancije je bog kao miljenje miljenja-ista delatnostnepokretni,veni pokreta, veito nepokretno nebo koje sve pokree Dok se prva filozofija bavi onim to je nepokretno, nepromenljivo i veno, fizika ima za svoj predmet ono to je pokretno, promenljivo, izuava one stvari koje u sebi imaju poelo kretanja i stajanja. Centralno mesto u aristotelovom odreenju prirode imaju Svrha-poraqdi ega Nunost Aristotel kae da su empedokle i anaksagora, doavi do objanjenja procesa u prirodi kroz ljubav i mrnju, odnosno um-do svrhovitog objanjenja prirode,odmah od njega i oprostili. Za aristotela je svrha princip prirode,ali ne kao spoljanja, ve kao unutranja odreenost prirode stvari. On ima u vidu unutranju sv rsishodnost prirode kao njen temeljni karakter. Ono to se deava po prirodi jeste neto konstantno-smrtni ovek raa oveka-njegov rod je konstantan. Bie u prirodi vezano je za njegov rodni lanac. Nositi u sebi prirodnu svrhu znai od poetka biti onakvim kakvim se postaje-svrha neega je njegova priroda. Priropda svake stvari je njen eidos koji se tealiuje u materiji. Ono to nastaje jeste u osnovi nastajanja, jer ne bi moglo nastati da mu u osnovi nije njegova svrha-eidos. Dakle. Priroda je imanentni princip nastajanja,kretanja. Prirpda je entelehija, ono to proizvodi samo sebe, samosvrhovita je jer ima soj logos. Dakle, aristotel teleoloki odreuje prirodu, ali ta svrhovitost ne moe se pojaviti bez onog to je u njoj nuno, a ni nunost se ne moe pojaviti ako joj u osnovi ne lei svrha.

72

Kretanje je ostvarenost-entelehija onoga to je po mogunosti, ostvarenost pokretljivog kao pokretljivog. Re entelehija, slina energeii-delatnost uinak, enteles ehein-postii delatnou unutranju svrhu. Dete je ovek u mogunosti jer u sebi nosi odraslog oveka. Aristotel odreuje prostor kao nepokretnu granicu onoga to obuhvata. Ono nije svojstvo predmeta, nego tela koje obuhvata, s kojim postoji u isto vreme. Mesto ostaje kao ono mirujue i nepromenljivo. Ono je istovremeno i diskretnost-ono to ograniava i odvaja razliku tela, i kontinuitet-gde cela veliina prethodi delovima. Prostor nije samo ono to pripada telima kao granica, nego i ono to nema nikakve razlike, odvojenosti u sebi. Aristotel vezuje vreme sa kretanjem. Vreme nije kretanje,ali ne postoji bez kretanja. Vreme je broj kretanja s obzirom na ono pre i na ono posle. Ono je jedno isto sada koje je uvek drugo. Na osnovu sada vreme je kontinuirano, ali i diskretno jer je deljenje i udruivanje. Vreme je jedinstvo i razlika, vlastitog kontinuiteta i diskretnosti. Aristotel deli kretanje na pravolinijsko kretanje zemaljskih tela i kruno kretanje nebeskih sfera. Kretanje i vreme ne nastaju, oni su neprekidni-kruni. Po aristotelu empedokle je prvi filozof koji je razdvojio uzrok od principa kretanja-ljubav,mrnja.

Materija-po plotinu poslednja emanacija jeste materija, ona je potpuno potamnjenje isijavanja svetlostio jednog,ona je supstrat, prima formu. Ona je princip zla,lienosti. POJAM IVOTA ta ini bit ivota? Da li se ivot moe redukovatio na svoj fiziki i hemijski sastav? Da li se kategorija ivota mora uvek objanjavati kategorijama iz naune sfere). P. P. Da li je ivot filozofska ili nauna kategorija? Problem sutine i porekla ivota fundamentalno je filozofsko pitanje biologije i ono je neposredno vezano sa optom teorijom ivota, evolucionom teorijom i genetikom, poto one razotkrivaju ivot kao formu kretanja materije. Nedokuiva je granica koja deli neivo od ivog. ivi organizmi imaju dodatna svojstva koja ne pripadaju neivim organizmima. Velika analogija koja povezuje podruje neorganske materije, s podrujem sveta ivih organizama, nalazi se u koncepciji razumevanja postojeeg pomou otkrivanja novih elemenata. Atomi i organske elije pokazuju se kao analogni. Elementi koji sainjavaju organski svet pokazuju se kao vee celine u odnosu na elemente koji ine organski svet. elije koje ine biljke i ivotinje, predstavljaju vidljive prirodne objekte biologije, kao i vei deo elijskih elemenata.

73

Granice deljivosti i atoma i elija, ne postoje kao prostorne granice. Najznaajnije organele elije su mitohondrije, one su energetska centrala elije. Tu vrstu organela poseduju sve elije ivih organizama biljaka i ivotinja, a bakterije ne. Razlika izmeu bakterija i drugih ivih organizama, svodi se na razlikovanje elija-aerobnih i neaerobnih. Bakterije su poseban oblik ivih organizama koje mogu da egzistiraju i bez kiseonika. Evoluciono stanovite doputa da mitohondrije imaju svoje evolutivno poreklo u bakterijama koje su prvobitno naselile citoplazmu kao paraziti. Protoplazma je osnovna materija celokupne elije i 96 posto je sastavljena od vode. Za odravanje ivota odsudnu ulogu ima rad-proizvodnja ili sinteza proteina, lipida, nukleinskih kiselina i razmena materije sa spoljanjom sredinom, mehaniko kretanje. Atomskom jezgru odgovaraju hromozomi odnosno geni. Biohemijski ekvivalent gena je DNK. Funkcionisanje molekula DNK opisuje se kao proces replikacije i kao proces transkripcije. Replikacija je sposobnost gena da se pri deobi elija umnoava u istovetnim kopijama. Transkripcija oznaava sposobnost DNK da produkuje drugu vrstu nukleinske kiseline RNK. DNK i RNK imaju odsudnu ulogu u nasleivanju karakteristika ivih organizama. Duga tradicija evropske fil. pokuavala je da razume prirodu analogno ivim sistemima - sve se gledalo kao telos posredovan umom. Dekart i Lajbnic bili su uvereni da su iva bia mehanizmi, koji se razlikuju po stepenu sloenosti njihove organizacije. Moderna teorija evolucije poiva na ideji da ive organizacije tokom dugog vremena istorije ivota na zemlji, poveavaju svoju sloenost u meudejstvu sa okolinom. Tu je pitanje o poreklu ivota bez prihvaenog odgovora, ali se sugerie da to poreklo treba traiti u nekom sluajno nastalom pra-obrascu ivotne organizacije, kao to su virusi i bakterije, koje sada reprezentuju primitivne anaerobne organizme. Paster je eksperimentalno pokazao da je prelaz neorganske materije u organsku nemogu, ali ostala je pretpostavka da se u prolosti tako neto ipak dogodilo, pod specijalnim fizikim i hemijskim uslovima, iako je verovatnoa bila gotovo ravna nuli. ivi organizmi, suprotno svim drugim materijalnim sistemima, nuno ispoljavaju smanjenje entropije-negentropiju, odnosno uveavanje poretka diferenciranih energetskih elemenata, postiui to to u procesu razmene materije uzimaju energiju iz spoljanje sredine. Pretpostavka da je ivotna organizacija moda vena, ne protivrei teoriji bioloke evolucije, ali je u protivrenosti sa iroko prihvaenom tezom univerzalne evolucije. Hans Dri preuzima ideju o entelehiji. On je pretpostavio da razviem organizma upravlja jedna posebna ivotna sila koju je nazvao entelehijom. Ono deluje svrsishodno i rezultira oformljenjem ivog organizma. Bergson svoju ideju ivotnog poleta suprotstavlja pasivnosti materije. I po Driu materija je nesposobna za samoorganizaciju. Bor je u izvesnom smislu bio naklonjen vitalizmu i sugerisao da bioloka istraivanja treba da imaju samostalnost u odnosu na fizika. redinger pokuava da misli ivot s kvantnomehanikog stajalita. On ide tragom Delbrika, osnivaa molekularne biologije, koji je bio Borov uenik, i pokuava da naini fiziki pristup ivoj eliji. redinger sugerie da je sutinska stvar, kad je re o

74

ivoj materiji u metabolizmu u kojem se organizam uspeno oslobaa svake entropjije, jer organizam ne moe da ne stvara dok je iv. Organizam se hrani negativnom entropijom, on poveava svoju entropiju tj. stvara pozitivnu entropiju i na taj nain tei opasnom stanju maksimalne entropije tj. smrti. Da li redinger tezom da se iva materija hrani negativnom entropijom iz svoje okoline, ime organizam izmie raspadu, zagovara naruavanje vaenja drugog zakona termodinamike? ivi organizam moe da usporava taj proces neprestanim uzimanjem negativne entropije iz svoje okoline. Ipak, apsurdno je smatrati razmenu materije sutinskom. Pitanje je u emu je bit prirode ivota. redingerov spis ta Je ivot odigrao je znaajnu ulogu za molekularnu biologiju on je pretpostavljao da e zagonetnost nasledne supstance biti jednog dana razreena, kada budu otkriveni takvi opti zakoni fizike, koji e obuhvatiti i bioloke zakone razvia individualnih ivih organizama kao svoje posebne sluajeve. Glavni problem sastoji se u tome da se otkrije struktura oploene jajne elije. Po redingeru hromozom je jedna vrsta aperiodinog kristala. Svaki gen je proteinski molekul, u kojem su atomi sjedinjeni na vrlo vrst nain. Najplodnija redingerova razmatranja bila su vezana za ideju o informaciji, koja je nala svoju upotrebu u teoriji informacija i genetici. Pomou te opte ideje trebalo je povezati termodinamiku verovatnoe s kojima se operisalo u talasnoj mehanici i termodinamiku ivota. Termodinamika ivota karakterie se umanjivanjem entropije, odnosno nekom vrstom stvaralake aktivnosti. Ideja o genetikoj informaciji ula je u pojmovne sklopove mikrobiologije i neposredno se odnosila na pitanje o tome kako ivi organizmi uspevaju da sauvaju i da nasleem prenose evolucijom steeno iskustvo o sopstvenom formiranju. Po redingeru hromozomsko vlakno sadri ifrovanu celokupnost jednog organizma, od njegovog razvia do funkcionisanja. Izvan biologije i f. prirode Levi Stros je povezao ideju genetskog koda sa strukturalnom lingvistikom tj. univerzalnim jezikom. Vitalizam polazi od toga da je proces ivota uslovljen nekim posebnim nematerijalnim nadprirodnim principom. *Aristotel i Hipija tvrde da Tales i neivim stvarima pripisuje duu na temelju magnetizma. Dua je neto to podstie kretanje. Po Talesu je celi svet proet ivotom - hilozoizam. Kao jedinstvena i ivotna celina, priroda u sebi nosi naelo kretanja ceo svet je oduevljen. U ovom kontekstu dua se odnosi na ivot. Za Oparina ivot je savrena forma organizacije materije koja se mogla javiti samo kao rezultat evolucionog procesa, kao odreena etapa u istorijskom razvitku materije. Materija se javlja kao supstrat ivota. Po njemu su priroda, poreklo i rasprostiranje ivota, tri vena pitanja nauke i filozofije. Biotika sinteza organskih tvari je karakteristina samo za savremenu epohu postojanja nae planete. U poetku svog postojanja zemlja je bila bez ivota. Na njoj je bilo abiotikih sinteza ugljenih jedinjenja koja su se uslonjavala i tako su se formirali individualni

75

sistemi. Iz individualnih sistema formirali su se probionti i na kraju prva iva bia. Prvo slede hemijska i predbioloka, pa tek onda bioloka evolucija. Hemijska evolucija ugljenih jedinjenja protekla je na molekularnom nivou na osnovu optih kvantnomehanikih , termodinamikih i kinetikih zakona.ali nastajanje ivota oznailo je nastajanje novih zakonitosti, pr. selekcije. Takvi sistemi organizama crpe iz spoljne sredine tvari i energiju i tako se suprotstavljaju porastu entropije, sposobnou njenog umanjivanja u procesu rasta i razvoja. ivot je rezultat potpuno zakonitog procesa u razvoju materije i nije rezultat nikakvog plana tvorca, srene sluajnosti ili samozaea. ivot nastaje i sada jer on kao jedan od oblika kretanja materije, mora nastajati uve kada se za to stvore potrebni uslovi. Nije iskljuena mogunost da se u nekom kutku nae planete, gde postoje uslovi, a gde nema organizama, raa novi ivot. ivot je u svojoj osnovi materijalan, ali nije svojstven sveukupnoj materiji, pa se ne moe svesti na fizike i hemijske zakone. Fundamentalne osobin ivog su sposobnost prevladavanja narastanja entropije, svrhovita organizacija i nasleivanje. Oparin ukazuje da neorganski svet ima tendenciju ka neuveliavanju evtropije, to i jeste sutina drugog zakona termodinamike. Za kaganovu ivot je je jedna od formi kretanja materije.

ORGANSKI PROCESI ivi organizmi, suprotno svim drugim materijalnim sistemima, nuno ispoljavaju smanjenje entropije-negentropiju, odnosno uveavanje poretka diferenciranih energetskih elemenata, postiui to to u procesu razmene materije uzimaju energiju iz spoljanje sredine. Fundamentalne osobine ivog su - sposobnost prevladavanja narastanja entropije, svrhovita organizacija i nasleivanje. Ideja o genetikoj informaciji ula je u pojmovne sklopove mikrobiologije i neposredno se odnosila na pitanje o tome kako ivi organizmi uspevaju da sauvaju i da nasleem prenose evolucijom steeno iskustvo o sopstvenom formiranju. Po redingeru hromozomsko vlakno sadri ifrovanu celokupnost jednog organizma, od njegovog razvia do funkcionisanja. Za odravanje ivota odsudnu ulogu ima rad-proizvodnja ili sinteza proteina, lipida, nukleinskih kiselina i razmena materije sa spoljanjom sredinom, mehaniko kretanje. Po oparinu karakteristike organskog procesa je uzajamno hemijsko dejstvo pojedinih sastavnih delova protoplazme. Za protoplazmu je najbitniji red hemijskih procesa u vremenu, a ne raspored delova u prostoru-mehanicizam. Njihova odreena harmonina povezanost, upravljena je kas odravanju itavog ivog sistema kao celine.

76

Jedan ivi organizam ivi samo dok kroz njega kao neprekidna struja protiu estice materije i sa njima vezana energija. Organizam iz spoljanje okoline unosi raznolika hemijska jedinjenja i on ih pretvara u supstancu samog organizma, koja postaje slina onim hemijskim jedinjenjima koja su ve ulazila u sastav ivog bia-asimilacija. Uporedo sa asimilacijom tee dezasimilacija-materije ivog bia ne ostaju nepromenjene, ve se razlau, a produkti raspadanja izbacuju se u spoljanju sredinu. Tako se supstanccija ivog organizma uvek kree. Sa hemijske take gledita proces razmene materije sastoji se iz oksidacije, redukcije, hidrolize, kondenzacije. Uzrok velike brzine reakcija u protoplazmi je prisustvo biolokih fermenata-katalizatora. Svaki ferment zaduen je za odreenu reakciju. Ono to odvaja ive organizme od neivih je pravac i celishodnost poretka koji pripada ivozu-samoobnavljanje i samoodranje! Protoplazma je dinamiki postojan sistem jer se odrava zahvaljujui zakonitom poretku hemijskih preobraaja. Reakcije u protoplazmi se odigravaju ogromnom brzinom i ustaljeno, za razliku od reakcija u koacervatima. Struktura koacervata suvie je bila zavisna od spoljanjih okolnosti,pa je u toku evolucije morala biti zamenjena takvim dinamikom postojanom organizacijom, koja je obezbeivala odreeni pravac fermentativnih reakcija, u smislu preovlaivanja sinteze nad raspadanjem. Prva iva bia bila su znatno savrenija od koacervatnih kapljica, ali prostija od savremenih bakterija i drugih mikroorganizama. Prirodno odabiranje nastavilo se i s pojavom ivota. U procesu evolucije ovi organizmi su morali da izgrade sposobnost da sami stvaraju organske materije iz materijala neorganske prirode. Tako su nastale najprostije biljke-modro zelene alge. Druga iva bia sauvala su stari nain ishrane, ali su se hranila ovim algama. Tako je postao svet ivotinja u svom prvobitnom obliku. Na poetku su i biljke i ivotinje bile predstavljene najsitnijim jednoelijskim organizmima, ali je vezivanje elija u zajednice, postanak vieelijskih organizama, otvorilo neviene mogunosti za promene ili razvitak ivih bia. Prirodno odabiranje je odavno sklonilo sa lica zemlje sve prelazne karike koje u procesu razvitka materije vezuju ivo i neivo. Zato se tako otro razlikuju iva bia od predmeta i materijala neorganske prirode. Po darvinu su savremene biljke i ivotinje, a meu nujima i ove, proizali od manje organizovanih, prostije sagraenih ivih bia, koja su nekada naseljavala zemlju. Najprostija iva bia predstavljaju rodonaelnike svega na zemlji. Odakle su ta prva bia Darvin nije odgovorio. FORME ORGANSKOG, STUPNJEVI ORGANSKOG Poimanje prirode putem ideje evolucije, ima u svojoj prirodno naunoj osnovi dovoljan broj heterogenih principa. Mnogi autori se zadovoljavaju time da istrauju evoluciju samo u biolokom domenu i da pretpostavljene etape univerzalne univerzalne evolucije, posmatraju samo kao etape stvaranja uslova za nastanak i evoluciju ivih organizama.

77

iroko raszraena ideja o evoluciji ivog sveta vezuje se za darvina, mada je generalnu evolucionistiku koncepciju razradio herbert spenser Moderna teorija evolucije nastoji da polazei od sadanjeg stanja sveta pretpostavke vre do nediferenciranog poetka. Priroda je izjednaena sa evolucijom Kreacionistike teorije mnogo toga su u prirodnim zbivanjima pripisivale udesnoj moi tvorca.. Prva iva bia bila su znatno savrenija od koacervatnih kapljica, ali prostija od savremenih bakterija i drugih mikroorganizama. Prirodno odabiranje nastavilo se i s pojavom ivota. U procesu evolucije ovi organizmi su morali da izgrade sposobnost da sami stvaraju organske materije iz materijala neorganske prirode. Tako su nastale najprostije biljke - modro zelene alge. Druga iva bia sauvala su stari nain ishrane, ali su se hranila ovim algama. Tako je postao svet ivotinja u svom prvobitnom obliku. Na poetku su i biljke i ivotinje bile predstavljene najsitnijim jednoelijskim organizmima, ali je vezivanje elija u zajednice, postanak vieelijskih organizama, otvorilo neviene mogunosti za promene ili razvitak ivih bia. Prirodno odabiranje je odavno sklonilo sa lica zemlje sve prelazne karike koje u procesu razvitka materije vezuju ivo i neivo. Zato se tako otro razlikuju iva bia od predmeta i materijala neorganske prirode. Po Darvinu su savremene biljke i ivotinje, a meu nujima i ove, proizali od manje organizovanih, prostije sagraenih ivih bia, koja su nekada naseljavala zemlju. Najprostija iva bia predstavljaju rodonaelnike svega na zemlji. Odakle su ta prva bia Darvin nije odgovorio. Polazno mesto u darvinovoj koncepciji je bilo naputanje aristotelovskog pogleda na ivu prirodu kao na sistem veno postojeih rodova i vrsta. Aristotel je govorio o venim formama ivih bia-iz semena jedne vrste, uvek se raa bie odgovarajue vrste. iva bia nastaju zahvaljujui spajanjuj pasivnog principa materije i forme kao aktivnog principa. Forma ivih bia je entelehija.ona formira telo i pokree ga. Darvinovo gledite je bilo da vie ivotinjske forme imaju poreklo u niim. To je znailo da se priroda razvija ne samo u pojedinanim egzemplarima ivih bia, nego i u formama ivota. Kao pokretake snage razvoja formi ivota , darvin je oznaio prilagoavanje spoljanjim uslovima i prirodno odabiranje. Svaki naredni stepen razvoja obuhvata u sebi prethodne stupnjeve evolucije. Organska priroda ima svoj dug istorijski razvitak u kojoj su nastajale razliite ivotne forme, koje se meusobno odnose stupnjevito.evolucija je bila neprekidna, stupnjevi i organske forme rezultat su selekcije, a svaki stupanj organskog podrazumevao je progres odnosno imao je sloeniju grau i neki novum u odnosu na prethodni. ivot je hijerarhijski organizovan, odnosno, postoje stupnjevi izmeu niih i viih biolokih formi. Po Bergsonu, intuitivni uvid osvetljava trajnu delatnost \ivotnog poleta u svim podru;jim organskog \ivota, kao jedan razvojni put njegovih vflastitih manifestacija. One se kreu od instinkta, preko intelekta do same intuicije. Instinkt deluje automatski, nepogreivo i jednoobrazno. Razum deluje u praktikom prema naelu korisnosti, pa zato i ne moe da otkrije bit ivota. Tek intuicija biva otvorena prema

78

trajanju, kao izvornoj strukturi realiteta i sveta, prema vremenu i slobodi. Ona prodire u bit realiteta, oslobaajui sam ivot za njegove najslobodnije najvie manifestacije. Intuicija je osnovna forma na kojoj stasavaju duhovne forme kao to su filozofija religija i moralnost. Bergson razdeobu stupnjeva organskog primenjuje na pojmove morala i religije. Npr. statika religija nastaje kao vrsta samozatite pojedinca koji se brani od razarake moi inteligencije. Po Hartmanu realno bistvo sastoji se iz neorganskog, organsko, duevnog i duhovnog sloja. Po Dubinjinu ivot je bioloka forma kretanja materije i ne moe se redukovati na zakone fizike i hemije neorganskog sveta. Meutim, ta je sutina biioloke forme Dubinjin ne odgovara. U sovjetskoj filozofiji materija se najee smatra supstratom ivog, ali se ona uzima i kao forma ivota i to se prvemstveno odnosi na belanevine i nukleinske kiseline, a ponekad i fosfororganska jedinjenja. Kao forme ivoga mogu se posmatrati i organizam, vrsta, biocenoza i biosfera. Oni sadre sve nivoe i strukturne jedinice, poev od molekularnog, preko elijskog, do organa u organizmu. Sovjeti posmatraju i drutvo kao socijalnu formu kretanja materije. Mehanicistiki metod po kom su sloenije ivotne forme samo sloeniji mehanizmi su neodrive. Razlaganjem ivog organizma na njegove sastavne delove ne dobija se nita vie od mrtve materije iz koje ne moe vetaki da se stvori ivot. To znai da se biologija ne moe izvesti iz hemije i fizike. FIZIKA REALNOST Preko osobina svake pojedinane stvari dolazi se do predstave o supstanciji, prostoru, kretanju, kao nunim odreenjima realnosti. Takoe se pojavljuje potreba da se stvari i dogaaji, razvrstaju prema zajednikom svojstvu. Nauni metod konstituisan je u 17. veku na opservabilnom fizikom sadraju, matematizacijom fizikih koncepata i traenjem funkcionalnih veza meu njima. S njutnovom mehanikom preovladala je ideja uzronosti kao koncept kojim se supstancijalizuju sve zakonitosti. Zakoni moderne fizike postuliraju dogaaje koji se pod datim uslovima uvek ponavljaju na isti nain. Pretpostavlja se da je ta zakonitost univerzalna. Objanjenje je zasnovano na principu kauzaliteta i podrazumeva da odreen uzrok proizvodi odreenu posledicu. Nauna istraivanja u fizici su izrazito eksperimentalna, tu se eksperiment posmatra kao namerno izazivanje prirodnih pojava, kvantitativno to je ispitivanje uzronih odnosa u prirodnim pojavama i procesima, kako bi se onda na temelju toga izvodili zakljuci i formulisali fiziki zakoni. Fizika je bitno eksperimentalna nauka, teorijska fizika se zasniva na fizikim eksperimentalnim istraivanjima, na osnovu kojih apstrahuje zakone i principe prirode. U fizikom sektoru prvi principi naunog metoda se ogledaju u grasenju teorijskih zapisa fizikih atributa tj. U izboru onih atributa koji matematikom konceptualizacijom odslikavaju svojstva fizike pojavnosti. Postoji tenja da se nae

79

univerzalna zakonitost, prost princip koji bi omoguio da se izraunaju sve pojavnosti. Svojstva fizilkih tela se konceptualizuju, zakonitost se izraava simbolima. Takoe,teorijski zapis mora biti konzistentan i ne sme imati logikih protivrenosti.celovita fizika teorija svojim sredstvima odreuje naine i domene svoje provere. Po ajntajnu postoji realno stanje nekog fizikog sistema koje postoji objektivno i koje bismo mogli opisati sredstvima koje fizika poseduje. S kvantnom mehanikom dolazi do rekonceptualizacoje fizike realnosti. Prirodni zakoni vie se ne shvataju kao strogo uzrono-posledino determinisani. Takoe, dolazi i do problematizacije jezika fizike jer se namee pitanje da li je klasian jezik fizike adekvatan da izrazi taj novi odgovor na stara pitanja. Takoe, namee se pitanje logike istinitosti prirodno naunih teorija, ali i ontoloko pitanje o postojanju stvari po sebi kao objektivnoj stvarnosti. Ajntajn je ukazao da klasina mehanika ne vai univerzalno. Dualizam talasa i estica u sektoru koncepta klasine fizike realnosti izazvao je gotovo nepremostive napetosti. Po Hajzenbergu taka preloma u u strukturi savremene nauke dogodila se sa promenom u pojmu stv arnosti. Kvantna teorija,kao mali deo atomske fizike, neposredno je svedoanstvo o radikalnom raskidu sa kategorijama klasinog miljenja fizike i filozofije. Iz istorije kvantne fizike vidi se da problem istraivanja u kvantnoj teoriji nije nov, ve da je nov nain njegovog razreavanja. Matematiki simboli teorijske fizike trebalo je da preslikaju objektivni svet i omogue predtkazivanje o buduem ponaanju, ali matematiki simboli teorijske fizike slikaju samo ono to je mogue, a ne stvarno. Mesto razilaenja Ajntajna sa Hajzenbergom i Borom-Ajntajn ne moe da napusti vrsto tlo potpuno determinisanih prirodnih zbivanja, i da tako prizna pravo indeterminizmu koji donose relacija neodreenosti i princip komplementarnosti, zato je za ajntajna kvantna teorija samo privremeno reenje atomskih pojava, dok se ne spoznaju sve odredbene stvari za potpuno determinisanje atomskih zbivanja prirode. Po hajzenbergu matematike formule ne fiksiraju objektivno mesto dogaaja, ve njegovu verovatnost. Matematika ne utvruje toliko objektivnu injenicu koliko mogunost. Kada govori o mogunosti, pozivanje na aristotelovu dinamis je metafora, tu se radi o objektivnoj mogunosti raznolikih tendencija koje se mogu ostvariti u jednom eksperimentalnom procesu. Bor umesto zakona uzronosti uvodi princip komplementarnosti i njime odreuje stepen verovatnoe uzajamnih odnosa estica i talasa kao dva lika fizikih objekata, ime se iskazuje misao o tome kako se celovita slika nekog tela realnosti sastoji iz meusobno povezanih, ali suprotnih elemenata, izmeu kojih nema konflikata.Uzeti ponaosob, ovi elementi ne odraavaju realnost kakva ona uzistinu jeste, jer se oni meusobno iskljuuju. U tom smislu objektivna tj. Fizika realnost je shvaena kao skup celina, sainjenih od suprotnih elemenata u komplementarnoj koegzistenciji. Po hajzenbergu teorijsko tumaenje nekog eksperimenta zahteva tri koraka

80

Prevoenje poetne eksp. Situacije u funkciju verovatnoe, praenje ove funkcije u sledu vremena, a izvetaj o novom merenju treba da bude sainjen iz sistema iji bi se rezultat mogao izraunati iz funkcije verovatnoe. Uslov za prvi korak je ispunjenje relacija neodreenosti, drugi korak ne moe se opisati jezikom klasinih pojmova, a u treem ono mogue zamenjuje se onim aktuelno jer ne postoji nain da se opie ta se deava izmeu dva uzastopna merenja. Hajzenberg zakljuuje da u kvantnoj fizici nije re o prirodi , nego o prirodi koju je osmislio ovek posredstvom uroenih i opaajem steenih pojmova klasine fizike. U atomskimpojavama ne vai zakon uzonosti, a zbivanja se ne mogu povezati u zakon koji vai objektivno, ve se na osnovu naih posmatranja dobijaju objektivne zakonitosti. Po Hajzenbergu fundamentalna razlika izmeu grke filozofije i kvantne teorije je u empirijskom stanovitu matematikih eksperimentalnih istraivanja prirode,koje valja kombinovati sa obinim iskustvom prirode, kako bi se iznaao logiki red unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grkih filozofa i njihovo posmatranje obinog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogueg znanja o pr., koje je izvedeno iz optih naela. Jezik fizike Hajzenberga zaokuplja misao da je simetrija osnovanija od estice, a to odgovara duhu kvantne teorije kao i platonovoj filozofiji. Po njenu ovaj ontoloki problem treba misliti i kao jeziki problem, jer je pitanje koliko jezik moe da izrazi tanost nekog prirodnog toka stvari, naroito neki problem u kvantnoj teoriji. Filozofi pozitivisti misle da svaka re ima sasvim odreeno znaenje, ali je ipak izvesno da se ne moe znati sasvim tano znaenje neke rei,iako je mogue da se naini jedan idealizovani jezik koji tano odreuje logiku zakljuivanja,a takav je jezik za nauku o prirodi od neprocenjive vrednosti. On je ui od obinog jezika, logiki otro formulisan, ali i Bor kae da se taj ideal ne moe dostii, pa takav ist jezik prelazi u oblast obinog jezika. Takvi su pojmovi talas i korpuskula koji su komplementarni i meusobno protivreni, pa ih moemo opisati samo obinim jezikom. U teorijskoj fizici uvedeni su simboli matematikog jezika kako bi se zakoni fizike precizno izrazili putem definicija i aksioma kao jednaine simbola, ali pritom treba protumaiti klasinu logiku i njene formalne zakone miljenja, kako je to delom uradio Karl fon Vajczeker. Hajzenberg se zalae za preinaene logike obrasce jer elementarne estice pre obrazuju svet mogunosti i verovatnoe, nego svet stvari i injenica-atomi nisu toliko stvarni, koliko su molgui. Zato su matematike sheme govor o elemenarnim esticama i te su sheme dopune prirodnog jezika, kombinovane sa jezikom pretumaene logike! Po Hajzenbergu pokuaj sinteze kartezijanskog racionalizma i empirizma nainio je Kant svojimrazlikovanjem empirijskih i apriornih znanja,analitikih i sintetikih sudova.

81

U modernoj fizici ne moe se slediti Kantov stav da su prostor,vreme, kauzalitet, supstancija, zakon ouvanja materije, jednaenje akcije i reakcije, zakon gravitacije i euklidovska geometrija, apriorni pojmovi kao iste forme opaanja. Po teoriji relativiteta nijedna crta prostora i vremena nije data u apriornim formama istog opaaja, u kvantnoj teoriji zakon kauzaliteta se ne primenjuje, a zakon odranja materije ne vai za elementarne estice. Ipak, ovi Kantovi pojmovi jesu uslov za posmatranje dogaaja u atomu, i uopte uslov za postojanje nauke, uz ogranienu mogunost primene, kada se koriste klasini pojmovi za opisivanje predmeta istraivanja. Za savremenog fiziara Kantovi apriorni stavovi su praktini stavovi relativnih istina, a stvar po sebi je jedna matematika struktura, posredno izvedena iz iskustva.

Po Hajzenbergu fundamentalna razlika izmeu grke filozofije i kvantne teorije je u empirijskom stanovitu matematikih eksperimentalnih istraivanja prirode,koje valja kombinovati sa obinim iskustvom prirode, kako bi se iznaao logiki red unutar tog iskustva. Hajzenberg misaoni postupak grkih filozofa i njihovo posmatranje obinog iskustva prirode, smatra jednim od elemenata mogueg znanja o pr., koje je izvedeno iz optih naela. Po kvantnoj teoriji prirodna nauka nije neto to samo po sebi opisuje i objanjava prirodu, nego ona pokazuje prirodu onako kako se ona pokazuje naem nainu ispitivanja. Pojam stvarnosti ovde se bitno razlikuje od pojma stvarnosti u metafizikom i kartezijanskom dualizmu, i u njjemu se razlikuje praktikio od dogmatskog realizma u pogledu objektivnog postojanjaPraktiki realizam pretpostavlja da postoje tvrdnje koje se mogu uiniti objektivnim-ovaj realizam je sutinski deo pr. nauke. Prema dogmatskom realizmu ne postoje tvrdnje o materijalnom svetu koje se ne mogu uiniti objektivnim-ajntajn-pa ovaj realizam nije nuan uslov pr. nauke. ta je stvarno u nekomatomskom dogaaju nije mogue pozdano znati, pa ono to se zakljuuje iz nekog opaanja atomskih procesa nije nita drugo do funkcija verovatnoe koja nije izraena jezikom klasine fizike nego nekim matematikim izrazom.ta stvar po sebi jeste, nezavisno od posmatraa fizikog procesa, ne moe se znati, jer pojam funkcije verovatnoe ne doputa opis onoga to se dogaa izmeu dva posmatranja. Stvarnost se razlikuje od toga da li se ona posmatra ili ne, a pod stvarnou on misli atomske estice i njihove relacije. U prirodnim naukama nas ne zanima univerzum kao celina, ve neki njegov deo, a teorijsko tumaenje tog dela poinje opisom eksperimentalne situacije, jezikom klasine fizike, koji se onda prevodi u funkciju verovatnoe, koja sledi zakone kvantne teorije. *Ova funkcija verovatnoe sadri objektivne tvrdnje o mogunostima ili tendencijama koje ne zavise od posmatraa, ali sadri i subjektivne elemente nepotpunog znanja o sistemu,zbog ega nije mogue sa sigurnou predvideti ishod posmatranja, ve verovatnou koja opisuje itav ansambl moguih dogaaja.

82

TEOGONIJE I KOSMOGONIJE I TEOGONIJA PRIRODE U teorijski horizont pojma jedne nauke, filozofske nauke logosa, smeta se i pitanje o sutini mita jer je mit na putu miljenja prema pojmu. Filozofija otpoinje misaonim prevladavanjem mitskog supstrata misli. Tek s filozofijom logos je logiki logos. Mit i logos su srodnik, a ta srodnost upuuje na mitsko logosa i logos mitskoga, kako je to posvedoeno u kosmogonijskim i teogonijskim slikama sveta i osvitom filozofije filozofijom prirode. Kasnijim razluivanjem mita i logosa ne rastvara se njihov pojam jedinstva meusobnih razlika, ve se postavlja osnov za nauku ontologike. Mitsko miljenje jeste neka vrsta filozofiranja, ima misao za svoju sarinu, ali koja je ulno, slikovno predstavljena. Mit je misao koja slika samu sebe, on je arhajska ontologija. Mit kao vrsta filozofiranja je prikaz filozofije, pojam u slici i predstavi, fantazam koji je filozofem, slika pojma, ulni supstrat misli koja jeste pojam.. Po Hegelu mit nije adekvatan medij za misao koja jeste pojam i zato predstavlja izvesnu nemo misli. Ako je pojam stasao onda mu mit nije potreban. Platon je racionalizovao mit, on je arhainost mita stavio u razum. Mit nije ni istinit ni laan jer on nije logiki sud. Mit misaono otpoinje uenjem pred poreklom bia, kao i filozofija. Poetak postojanja ili postojanje, mitskim se miljenjem misli, mit se dogaa s dogaanjem bia. U mitu se boanski zasniva kosmos i kosmiki se zasnivaju boanstva - u mitskim teogonijama i kosmogonijama sve otpoinje nekim jednim, kojim tek nastaje ono to je prvo, kojim onda poinje poredak sveta. Hesiod u teogoniji kae kako je bio haos na samom poetku, a zatim zemlja. Haos je ono to je bilo, to bejae biti, jeste koje je bilo, koje nije ono prvo, ve posle kojeg postaje prvo sveg postanja. Ono posle nije iz, pa tako haos i poetak nisu isto - u haosu je postavljeno svo postajanje, svo postajanje u postojanju, postavljeni su eurinoma, nagost i izdizanje, majka zemlja, ali postavljen je i poetak da njim moe da otpone poetak sveta, postajanje poetaka. Dakle, teogonija i kosmogonija su genealogike koje ispostavljaju nastajanje bia na nain na koji mit sutinu bia upisuje u njegovo poreklo, a to je otpoinjanje postajanja pojmovnih supstrata bia i arhe, i ontolokog supstrata logosa koji je misao koji jeste pojam bia i pojam onoga to jeste arhe. Mitskim pogledom u mit, stupa se u znanje mita, u njegov logos. Homer i Hesiod su pesnici mita, a platon je filozof mita. Kod Platona mit je pojam sputen u sebe kao ulno predstavljanje. Teogonije i kosmogonije su mitoloke istorije postanka iz ijeg je supstrata zapoet istorijski hod ontologije kao metafizike bia. One svojim genealogijama ispostavljaju postajanje bia njihovim poreklom. To je odluujui momenat u kojem se mit dogaa kao logos i logos kao mit. Mitologika je neposredno svedoanstvo da mit ima logos i da logos ima svoj mitski zaviaj. Rodilite sveta - genesis zamiljeno je nastajanje poretka poretkom. Rodilite je prvobitno stanje o kome se ne pita, ve koje naprosto jeste. Mitska misao ne upuuje ovde na pra-stanje s kojim zapoinje svet, niti se pita kako je postao taj svet koji e posle biti rodilite svega.

83

Predstave prastanja nastale su apstrakcijama kojima se nadilazi iskustveni svet arhaike svesti o prisustvu ulnog - tako svo mnotvo postaje jedno kao jedno, a to jedno jeste ono ija se konanost ulno ne zahvata. Nedostatak iskustva o veliini tog konanog jednog postaje logiki osnov za raaje apstrakcije o prisustvu onog to nije prisutno u iskustvu. Iz tog razloga je okean mitska slika prapoetka, jer neposrednim iskustvom svesti ne moemo da ga zahvatimo. Slika haosa je apstraktnija jer ne upuuje na ulno iskustvo toka vode iz koje izranja svet postupnim postajanjem, kojim se onda razvija istorija sveta kao kosmogonija i teogonija, dakle, jedan prirodni proces prirodnog raanja prirode. Ta misao o prirodnom raanju prirode je misao razuma, slika je ovde samo supstrat za razumsku predstavu mitskog miljenja. Urazumljivanje predstava je osnov mita i temelj logosa, tako da mitologos nije samo kaziva mita, nego je istovremeno i mitopoietes - kaziva mita koji je stvaralac. Mitologos kazivanjem stvara ono to je u svesti razumom pitano. To je posvedoeno uverenjem mitologa da je svet prirodna priroda, koja onda samu sebe raa, postajui tako fizis, a zatim kosmos. Bogovi su stvaralake sile prirode kojima je priroda prirodna, pa je nastajanje bogova u stvari nastajanje osnovnih sila prirode - mitski logos onoga to jeste fizis. Logos je u onome to jeste fizis. Pokreui samu sebe nastajanjem, priroda samu sebe razvija postajui ivot. Red stvaranja u mitskoj misli je saobrazan redu slika stvaranja samog stvaranja(redu realnog deavanja stvaranja), i taj poredak nije nita drugo do mitsko miljenje zakona, a zakon miljenja i zakon prirode je u mitu jedinstveni zakon - nomos. Mitska ideja prirodnog nomosa prenosi se na etiki plan poredak ponaanja bogova i ljudi. Tako nomos postaje kosmos, svet je nomos u kome je nomos nunost. Mit tako postoji u svesti kao jedno miljenje, pogled na svet, iskonska metafizika. Mit ne potie od boanstva ve je on ovekov arhaiki svet misli o boanskom i kosmosu. Mit je sistem misli u kome intuicija i oseanja predstavljaju naine odnoenja miljenja prema sutini bia. Dakle, mit je napor da se zapone spekulativno miljenje. Neposredna mudrost mita nagovetena je poetskim oblikom arhaikog mita. Hesiodova teogonija stihom iskazuje postanje, ona je mitologika bogova i kosmosa, jedno povesno otpoinjanje teologike i kosmogonike. Stih je metod mita, stihom se mitsko miljenje iskazuje u svojoj upitanosti o udu stvaranja, postanju, o bitku bia. Ovde se zainje duh metafizike, ovde je stih poetski izraz uma. Hesiod teogonijom nudi mitski prikaz postanja kao ulnu sliku stvaranja, ime otpoinje (u ulnom obliku) ontologika metafizike. Ovde logos jo uvek nije pojam. Kod Talesa voda nije voda kao voda ve pojam vode, koji se misli metafizikom empirijskog miljenja. Po Aristotelu tek s Anaksimandrom je prevladan mitski supstrat miljenja poetka jer je apeiron arhe i arhe je apeiron. Mitska predstavna slika prevladana je i pitagorejskom teorijom brojeva, kojom su poela matematike miljena kao poela svih ivih bia.

84

POJAM SVETA U ontolokoj blizini pojma supstancije je pojam materije. Materija ili tvar jeste osnov, poreklo postojanja bia, prvi supstrat svih stvari, sutina prirode. Isprva to je graa za brodove, a kod Aristotela pasivni princip. Razlikuju se filozofski od prirodnonaunog pojma materije. Oblici postojanja materije su prostor, vreme i kretanje, a fundamentalne kategorije materije su sutina i pojava, privid, sadraj i forma, stvar, proces, svojstvo i odnos. Materija je za Lenjina kategorija koja oznaava objektivnu realnost, miljenje, a svest je vii proizvod materije.miljenje je odraz materije u svesti, materijalna funkcija mozga. Sutinski modaliteti pojavljivanja materije su stvari-predmeti, procesi i odnosi. Stvari su materijalne pojave stvarnosti, objekti materije, subjekti odreenih svojstava i odnosa, kompleksi oseta. Svaka je stvar materije proces, stanje je prolazna odreenost stvari u njihovom procesu, svojstva su sutinske odredbe stvari, njihovih procesa i odnosa, a odnosi su veze izmeu predmeta ili misli.forma i sadraj ine dijalektiko jedinstvo stvari. Apsolutno jedinstvo stvari, procesa, odnosa i njihovih svojstava sainjava stvarnost, realnost-SVET. Svet je skup stvari i njihovih zakona postojanja, skupni pojam za sve stvari i stvarnost stvari. Svet se u optem stavu misli kao sveukupnost svega to postoji, univerzum, vasiona, opta, univerzalna , generalna priroda, apsolutno jedinstvo u kretanju. Svet je opta priroda sveukupne jedinstvene stvarnosti, sveobuhvatno, totalitet apsolutnog. Ureeni poredak sveta je kosmos,priroda je prvo stvaranje onoga to raste, onda element iz kojeg proizilazi ono to raste, naelo prvog kretanja, prvi osnov koji je primarna materija, sutina, supstancija bia koja sadri naelo sveg kretanja, forma strukture grae materijalnih stvari-aristotel. Postavlja se pitanje , u zavisnosti od toga kako shvatamo svet, odnosa svesti i sveta, saznatljivosti sveta, stupnja saznatljivosti sveta tj. Mogunosti saznanja istine,ontolokog primata svesti ili sveta, konanosti ili beskonanosti sveta, da li ovek bivstvuje u svu na isti nain kao i ostala bia i stvari, ovekovog poloaja kao svesnog bia u celokupnom poretku sveta, da li svetu pripadaju samo ulne stavri ili ideje, procesi... Ove najoptoije odredbe ine modalitete bitka, naine i moduse bia unutar bitka. Bitak je filozofski pojam kojim se misli sveopta jestost, apsolutno prvo, jedno i jedino u svemu to na bilo koji nain jeste, bitak je jeste. Bitak prirodnog bia ispituje fizikafilozofija prirode. Ontoloka postavka o materijalnosti prirode sveta i n jegovom postojanju nezavisno od svesti, stoji u ishoditu teorije saznanja D. Loka. Ideje nisu uroene , one su materija saznanja, a saznanje je nesumnjivo opaanje slaganja ideja. Ne mogu se znati sve ideje, pogotovo ne sva njihova povezanost, to znai da se ne moe saznatio sva realnost. Novovekovna filozofija poiva na dualizmu bitka i miljenja, subjekta i objekta, sveta i svesti. Dekart deli svet na svet tue i spoljanji svet protenosti. Svet je kod spinoze shvaen kao apsolutni matematiki univerzum-apsolutna nepromenljivost bitka nuno je geometrijski dedukovana ontologijom sveta. Apsolutno adekvatno saznanje sveta, zapravo je saznanje principa istine matematike,

85

naroito geometrije. Geometrijski metod nije samo ideal teorije saznanja i nauke uopte, nego je ontoloka pretpostavka i osnov racionalistike koncepcije sveta. Struktura sveta je geometrijska, red i veza ideja jednaki su redu i vezama stvari. Geometrija i matematika su i zakonitost razumskog gledanja na stvarnost-svet. Intelektuana ljubav prema bogu je ljubav kojom bog v oli samog sebe. *ubaciti ajntajnovo poimanje sveta Hegel razvija stanovite panlogizma-umnost i zbiljnost su identine, svet je uman. Po openhaueru svet je moja predstava i svet je moja volja. Intuicija je fundamentalna predstava jer obuhvata ceo vidljivi svet, isto saznanje uzroka i posledice razumom, to pretpostavlja zakon kauzaliteta. Iz ulnih injenica razum stvara intuiciju. Ceo svet refleksije poiva na intuitivnom svetu kao svom naelu saznanja. Intuitivno saznanje je putanje dsa stvari govore same u sebi, koje se zatim smeta u pojmove. Genije tj. umetnik je jasno oko sveta-ista kontemplacija. On nadvladava volju i posmatra sutinu stvari. Estetsko saznanje sveta zagovara i nie. Sve kategorije naeg razuma su ulnog porekla jer su dedukcije iz empirijkog sveta. Kao dionizijski svet, svet je umetniki estetski fenomen, razumeti svet znai doiveti ga ivotom, instinktivno. *pojam sveta koji nas okruuje dobijamo dobijamo neposrednim opaanjem. Pri tome se ovek ne tretira kao deo celine, ve kao posmatra sveta koji postoji naspram, nedzavisno od njega. Ovakvo poimanje sveta veoma je blisko prirodnonaunom i gotovo ga izjednaava sa prirodom. Prirodnonauno shvatanje polazi od toga da su njeni zakoni objektivna slika sveta, da postoji korespondencija nauke i njenog predmeta istraivanja.. Gotovo da se podrazumeva da su svet koji nas okruuje jedno te isto. Hajzenberg *merlo-ponti *Hajdeger-postoje dva modusa bivstvovanja 1.bivstvovanje svojstveno tu-bitku 2.bivstvovaje svojstveno onome to nije tu-bitak Osnovna svojstvo zu-bitka je bivstvovanje u svetu i to na nain egzistencije. tu bitak bivstvuje u svetu na nain brige, a kao smisao brige pokazuje se vremenitost. ovek iz sopstvene veremenitosti, odrebe konanog bia, postavlja pitanje smisla bitka. Ne-tu-bivstvujue ne bivstvuje u svetu, ve unutar sveta kaO PREDRUNOpuka stvar I PRIRUNO-pribor. SVET nije neto nezavisno od oveka unutar ega bi se odvijali odnosi izmeu oveka i neljudskog bivstvujueg, nego je svet samo strukturni momenat ovekovog bivstvovanja, unutar kojeg se moe pojaviti unutar-svetsko bivstvujue. Svet je konstitutivni momenat ovekove fundamentalne strukture. Svet tu-bitka je su-svet jer ga uvek delim s drugima. Ne postoji subjekt bez sveta. Ako se pretpostavi odvojenost sveta objekta i sveta subjekta, postavlja se pitanje kako se subjekat probija iz spoljanje sfere i postie spoznaju. Za samu spoznaju bitan je nain bivstvovanja tu-bitka. Tu-bitak je brigom zaokupljen svetom o kojem briga.dakle, spoznaja je modus u-bivstvovanja u svetu.

86

Tu-bitak nije naprosto subjekt, kao to ni svet nije naprosto priroda, ve temeljna struktura tu-bitka. Hajdeger govori o tre vremenske ekstaze, sadanjost nije primarna, ve budunost iz koje se vremenuje autentina egzistencija. Pitanje o smislu bitka osnovno je pitanje filozofije uopte-fundamentalna egzistencijalna analitika tubitka. Tu-bitak sebe razume u svom bivstvovanju, ali se na nain razumevanja odnosi i prema svemu netubivstvenom. Po Hajdegeru Dekart vidi odreenje sveta u onom extensio. Po berkliju biti znai biti opaen, stvari su kompleksi oseta, pa tako svet ne postoji ja imam osete, dakle, postojim samo ja. Po marksu ne odreuje svest ljudi njihovo bie, ve njihovo bie odreuje svest, zato to je ovek bie prakse, a praksa je neposredna ulna delatnost, sjedinjenje oveka i prirode. Ljudska svest je drutvena svest. Po Hegelu svets i svet su u apsolutnom dijalektikom odnosu, miljenje i bitak su apsolutno identini, ali je spekultivni stav identiteta zapravo stav o identitetu identiteta i njihovi razlika, jer sve to je stvarno to je umno i sve to je umno to je stvarno. Hegel sa stanovita spekulativnog racionalizma poistoveuje svest i svet, racionalnu spoznaju stvari sa stvarima racionalne spoznaje. Spekulativni um je apsolutno znanje kojim duh zna samog sebe samim sobom. Racionalistiko metafiziko filozofiranje uvodi miljenje kao princip, a princip miljenja je princip sveta. Kod dekarta taj princip je ja mislim, dakle jesam. Res extensa je objekt miljenja, materija sveta.Tu spadaju i Lajbnic i Spinoza i ono poiva na dualizmu. FENOMENOLOGIJA DUHA Po Hegelu svest i svet su u apsolutnom dijalektikom odnosu, miljenje i bitak su apsolutno identini, ali je spekulativni stav identiteta zapravo stav o identitetu identiteta i njihovih razlika, jer sve to je stvarno to je umno i sve to je umno to je stvarno. Fenomenologija duha je nauka o iskustvu svesti, ona je prvo priprema za nauku, zatim priprema za nauku koja je i sama nauka, prva nauka filozofije, posle koje ide logika, prikaz znanja koje se pojavljuje. Zadatak fenomenologije duha je da prikae put svesti od neposredne datosti do apsolutnog znanja-fenomenologija duha je nauka o iskustvu svesti, prikaz jedinstva znanja i predmeta znanja u apsolutnom. Samo to apsolutno znanje je logika kao ontologika. Svakom momentu znanja odgovara jedan lik duha u njegovoj pojavnosti. Fenomenologija duha predoava put svesti koji prolazi kroz sve forme odnosa svesti prema objektu, do apsolutnog znanja koje je duh koji misli svoju sutinu. Znanje svesti ima za cilj i svrhu to da pojam odgovara predmetu i predmet pojmu. Prikaz znanja u fenomenologiji duha poinje od SVESTI kao neposrednog ivota duha, ulnost je ono najneposrednije u svesti, Opaanje Razum

87

Samosvest-razumevanje razuma Um Duh Duh zavrava samim sobom kao apsolutnim znanjem. Svi ovi fenomeni duha su otputena stanja duha njim samim u njegovom vlastitom dijalektikom kretanju. Fenomenologija duha predoava put svesti koja prolazi sve forme odnosa svesti prema objektu, iji je konani rezultat pojam nauke-tako ona pokazuje i samo konstituisanje logike. Logiki momenti fenomenologije duha stupnjevi su i likovi sveti i saobrazni su ontolokim momentima logike. Dakle, svakom momentu nauke odgovara jedan oblik pojavnog duha. Ideja fen. Duha za hegela je nauka o svesti-ili duhu koji se pojavljuje, nauka o istoriji iskustva svesti. F: D: zapoinje ulnom sveu, onim momentom u napredovanju org. Prirode u kojem ona postie svoj najvii rezultat koji je bit i svrha prirode. To je uope prvo empirijsko pojavljivanje svesti kao svesti, prvo neposredno znanje-znanje razlike svesti prema predmetu. Znanje razlike je istupanje svesti iz stopkljenosti u organsko jedinstvo s bitkom- s neposrednou bitka. To znai da hegel razume svest kao najviu istinu i svrhu celine prirodnog ivota, ali i kao put povratka duha u jedinstvo samim sobom. Duh je u biti svest jer je njegova tenja da samoga sebe spozna u celini svojih duhovnih i prirodnih odreenja. Svest je vkastito najdublje jedinstvo, a njenu bit shvata kao ono logiko, duh, isto miljenkje. Meutim, svest nije neto to je statino i veito identino sa sobom, ona je vremenovanje vlastitet duhovne biti vlastiti ist. Razvoj, i kao svest jedinke i kao svest lj. Roda. Najvei broj likova svesti su stanice razvitka svesti i nisu propali likovi svesti ve ive u njenom jedinstvu i razlici kao slojevi.nPR. veina ljudi kao vlastitu svesnost ima ulnu izvesnost, opaanje,razum, samosvest, mada ne znaju . Izmeu svesti i objekta, izmeu izvesnosti svesti o sebi i znanja o spoljanjim obj., izmeu samoizvesnosti svesti i istine predmeta, iz tog se odnosa odreuje nunost i dokazanost postojanja svakog oblika svesti i razumeva njena bit. Ta najdublja bit svest-apsolutno znanje jeste oslobaanje svesti od svih vlastotih suprotnosti, spoznaja sebe u apsolutnom jedin stvu s bitkom-s Apsolutom. Iz toga onda moe da nastane filozofska rekonstrukcija univerzuma. Meutim,takav logiki , ontoloki i metafiziki poetak filozofija ne moe da izbaci kao iz pitolja, nego mora da ga obrazloi i dokae. Dokaz je fenomen. Duha tj. Filozofsko dokazivanje nunosti razvitka svesti u vlastitoj istoriji. Razvitak vodi toj najvioj formi svesti, ka apsolutnom znanju - filozofskoj biti svesti. U svakoj se ozbiljnoj filozofiji poinkje iz njvieg oblika svesti, iz umskog znanja koje se oslobodilo svih niih znanja svesti, jer apsolutno znai osloboeno, odreeno. U apsolutnom znanju svest se oslobodila svih svojih naina znanja, da bi se kao ista misao mogla vezati za samu stvar po sebi tj. da bi u biti univerzuma nala vlastitu bit-najvie sintetiko jedinstvo svesti i sveta. Najvie znanje sveti jesti jeste potpuna otvorenost svesti za otvorenost bitka. Za Hegela analiza iskustva svesti rezultira u najviem iskustvu svesti-u njenoj potpunoj tvorenosti za vlastitu bit koja je ujedno otvaranje biti bitka.

88

Ono prvo to apsolutno znanje svesti-svest koja filozofira, moe da kae o biti bitka je prvi logiki stav o istom bitku. Nauka logike pretpostavlja fen. Duha kao put za uvoenje u celi hegelov fil. Sistem. Neposredni predmet logike je miljenje apsolutne ideje u njenom dijalektikom samokretanju kao bie, sutina, pojam. Povest je filozofije povest samonalaenja misli tj. Proces vraanja duha iz vlastitog drugobitka u sebe samog, u znanje o sebi, kao nuna, pojmovna vrsta povezanost duha sa samim sobom. Filozofski sistemi su nune etape u tom procesu kao samoudubljivanje duha u sebe ija se svrha temelji u samoj hegelovoj filozofiji. *Filozofija se mora uzdii na stupanj nauke, ona mora da iskorai iz neposrednosti supstancijalnog ivota i da postane stvarno znanje. Filozofija je nauni sistem i ve time ona mora da iskorai iz predstavne obrazovanosti svesti, gde umesto pojma imamo oseanje, opaanje, okrepljenje due, ekstazu, ispraznu povrnost bespojmovnog supstancijalnog znanja, puku neposrednu zamagljenu samosvest koja naputanje razuma shvata kao mudru spoznaju apsoluta. Takvo neposredno znanje jeste neposredno znanje o neposrednom ili postojeem, ono otpoinje ulnom izvesnou koja je najsiromanija i najapstraktnija istinay, rasuta u neposrednu spoznaju beskonanog obilja. To je nesretna, u sebi razdvojena svest, njeno miljenje je bezoblino zujanje zvona, muzikalno miljenje koje ne dospeva do pojma. Fenomenologija-za lamberta je znaila nauku o prividu, kod kanta nauku o iskustvenim pojavama kao predmeta saznanja razuma. S huserlom fenomenologija postaje filozofski smer miljenja, filozofska nauka, metod i stav, znanje o sutini istih doivljaja, obiti svesti kao iste intencionalnosti koja je shvaena kao odnos iste svesti prema intencionalnom predmetu. Analiza intencionalnog akta svesti poinje parolom ka samim stvarima-filozofswki poziv na poimanje biti stvari. Fenomenoloka redukcija treba da obezbedi osobeni predmet analize koji nije vezan ni sa realnim bitkom ni sa realnom sveu. Fenomen je samopokazivanje bitka. Fenomenologija se ne pokazuje kao empirijska ve kao apriorna nauka. ONTOLOGIJA FILOZOFIJE PRIRODE Najvita taka postignua transcendentalne fil. Prirode stoji u razreenju pitanja o tome kako je uopte mogua priroda. To treba da prikae metafizikaprirode kao metafizika nauka spekulativne upotrebe istog uma. Ona u sebi sadri sve apriorne principe uma iz jednostavnih pojmova o teorijskom saznanju svih stv ari. Istorijski momenti nagovora na ontologiku prirode povesno su postavljeni teorijskim prevladavanjem mitskog miljenja teogonija i kosmogonija. To se izvorno dogodilo pojmovnim miljenjem prirode helenskih filozofa u pred platonsko doba fizike, a kasnije nastavilo Platonovom kosmologijom, Aristotelovom metafizike fizike i fizikom stoika i epikurejaca s kojima se i dovrava helenska nauka fizike kao izvorne filozofije prirode. To je doba filozofije kao filozofije prirode, a filozofije prirode kao prirodne ontologije s kategortijalnim pojmovima-fizis, kosmos,arhe, to on i einai, kojima je logos mera svih miljenja i istina onog to nosi naziv bia.

89

Heraklitovi fragmenti spisa o prirtodi posvedouju f. Prirode kao prirodnu ontologiku koja je prevashodno kosmologija, fizika, psihologija, teologija i logika teorija saznanja. Parmenidov spis o prirodi je poetika ontologike prirode gde je miljena metafizikim jedinstvom bia i miljenja. Filozof prirodew empedokle svojom pesmom o prirodi je pitagorejski mislio heraklita i Parmenida s nosivom idejom uma da su priroda, telo i dua jedan ivi organizam, a prema tome kosmologija fizika , psihologija, biologija i logika sainjavaju ontologiku filozofije prirode. Toj stvari miljenja anaksagora je pridodao svojim spisom o prirodi meteorologiju kao znanje o nebeskim stvarima sveta. Posle toga sav sistem pred ploatonske f. P. Teorijski se dovrio Demokritovim ontolokim sistemom kosmologije, fizike, biologije, psihologije i logike. Filozofija prirode iz Timaja poinje ontologijom kojhom se pripravlja put ka matematikoj kosmologiji i kosmogoniji, fizici, zoogoniji, anatomiji, empirijskoj psihologiji i noetici-logici uma. To se posvedouje delima uma i nunosti od bia i nastajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materioje i ivih bia i sve do umne due koja i shvata kako svetska dua ini kosmos ivim biem. U razlici prema pitagorejskoj matematikoj kosmologiji kao temelju f. P. Kod platona Aristotel spisom fizika prvi put u istoriji filozofije pojmovno odreuje filozofsko znanje o priroda prema kome je fizika teorijska nauka filozofije o unutranjim principima prirodnih bia i njihovih kretanja. To je druga filozofija koja ispituje bitak pr. bia-metafizika prirode. Prirodoslovlje ispituje prirodnine neodvojive od materije, ali je to istraivanje nitavno ako je ostao skriven nain postojanja bitka i logosa koji je pojmovna odredba bia. Fizika je zapravo filozofija prirodnih nauka, ontologija materije i kinetika, s nosivim kategorijama arhe,hile,usia i logos, koji i jesu elementi onoga to su prethodno kinesis, metabole i steresis. Dakle, svako saznanje prirode ima prevashodno u vidu tela i veliine, njihova svojstva i oblike, ali isto tako i naela ove oblasti bia(O nebu). Kod stoika je filozofija pr. filozofsko znanje o svemiru i njeni su bitni pojmovi umna, stvaralaka vatra,logos spermatikos, dah koji sadri u sebi klice oblika svih pojedinanih stvari sveta.eidos, hile , logos. Epikurovas filozofija pr. u osnovi je atomistika fizika maqterije i kosmologija, to je na tragu Demokritove f. O emu je tit Lukrecije Kar spevao spis De rerum natura. Hrianska f. Pr. se protegla srednjovekovnom filozofijom od knjige postanja preko neoplatonizma i aristotelizma do renesansnog nagovetaja novovekovne f. Prirtode, prvo kao pobune razuma protiv religijskog otkrovenja sholastike uenosti o boanskom stvaranju sveta, a zatim i kao teorijsko prevladavanje helenske kontemplativne fizike filozofijom prirode kao praktikom naukom o matematikoj strukturi prirodnog poretka sveta, dovreno zatim, eksperimentalnom filozofijom Isaka Njutna. To novo doba filozofije prirode je vreme nauke i metafizike iskustva, razuma i prosveenosti u kome su onda transcendentalna i spekulativna fil. Kanta, elinga i hegela teorijsko dovrenje filozofskog znanja i bitku prirode odnosno mogunosti metafizike prirode uope. Lajbnic i Njutn su sredite teorijskog interesa u predkritikom dobu Kantovog ispitivanja moi miljenja prirode. Oni su ujedno i teorijski izvori Kantovog ranog

90

zasnivanja ideje o mogunosti metafizike prirode-filozofije prirode, koja je provedena kao sistem znanja tek njegovom kritikom filozofijom transc. Idealizma. To rano doba Kanta obeleeno je razmatranjima odnosa metafizike i matematike prirodne nauke ili fizike, to i nije nita drugo do filozofski pokuaj izmirenja metafizike i eksperimentalne filozofijke ili izmirenja Lajbnica i Njutna u podruju mogunosti znanja o biu prirodePLATONOVA KOSMOLOGIJA Ustrojstvo sveta Platon promilja u Timaju, gde govori o nastanku materrijalnog sveta i pojedinih stvorenja. Ono dobro se posmatra kao najoptiji uzrok, ali se trae mehaniki prolcesi, koji omoguavaju da uzrok deluje. Osnov prirodnosti reda je traen izvan prirode. Demijurg je umno oblikovao svet, pa je zbog takovog ustrojstva mogue saznavanje sveta. Svemir je ivo strvorenje, a druga iva stvorenja su delovi u njemu. Demijurg je oformio svet upotrebljavajui raspoloivi materijal, oblikujui prema idejama, ali nije svet ideja, ili idealan zbog prostora zbo prostora u kome se nalaze bia i stvari. Ovo vidljivo, propadljivo-horaton, samo je kopija onog venog, umnog-noeton. ulne stvari su odslikavana ideje o tvari. Pored ostalih stvorenih stvorenja je i ovek kao jedinstvo due i tela ulnog i umn og. ovekova dua je deo opte due, atelo je sastavljano od tvari-4 empedoklova elementa. Po platonu kruno kretanje najsavrenije. Kao i atomisti upatrebljava naziv stoicheia za osnovne sastojke stvari, elementarne oblike od kojih su izgraena sva tela. Nisu postojani, prvobitna su svojstva koja se u prostoru pojavljuju i nestaju. Tvar ine 4 el. Na poetku je haos , a demijurg to menja, dodaje leementima geom. Oblike, kombinuje ih i stvara kosmos, red. Po platonui kosmos ima duu, jedan je sferan , oznaen vremenom kao pokretnom slikom venosti koja u promenljivo unosi red. Osnovni oblici su trouglovi, tela nedostupna ulioma od kojih je izgraeno sve to opaamo. Atomi jednog el. Imaju isti oblik, nisu iste veliine, a pored n njih ne postoji praznina. Osnovna tela nemaju veni oblik, atomi mogu da budu preoblikovani. Telu kosmosa najvie odgovara dodekaedar, koji je njpribliniji obliku sfere. Razliiti atomi mogu da se dodiruju seku i sudaraju. Dua sveta obezbeuje da svet bude to sliniji demijurgu-uman i dobar. Ona je stvorena od bia i postojana je. Planete i zvezde imaju duu. Svet je vidljivi bog, kosmos je najlepe delo. Demijurg stavlja um u duu i duu u telo, a po tom principu oblikuje ceo svet. Haos uz um postaje sreen i ispunje nduom, ivotom. Svemir ivi i veito se ravnomerno obre oko sebe, aova jednolinost je savren ivot. Materija se direktno ne sponminje, ali je ono teee pored uma, duhovne praslike stvari i njegove vidljive kopije same stvari. Ona je prostor, stalno se preoblikuje, a bog u to stalno krretanje unosi red. Re je o istoj , bezoblinoj, nevidljivoj tvari,od koje moda moe da nastane neto. U materiju su utisnuta vena bia, geometrijski oblici, brojevi i njihovi odnosi-krugovi. Samo oblikovana stvar moe da se opazi. Ono to

91

omoguava telesnosnost nije telesno. Um nikad ne otkriva samu materiju ve sebe u njoj-oblik , duh, ideja-matematiki zakon. Smatrao je da postoje praslika, njena odslikavanja i prostor. Sve ulno opaivo se mora nalaziti na nekom mestu. Ono inteligibilno je iznad neba , imaginarni prostor. Prostor nije ni ideja, niti je ulan, postojaoje i pre bojeg stvaranja. U kosmikoj dui nema oseajnosti , ve samo u pojedinanoj vezanoj za propadljivo telo, a uzdizanje ka umu otvara put ka biu. *hajzenberg Za platona ono poetno je neodreeno, a na nivou elemenata se moe utvrditi red. Ureenost nieg nivoa u prirodi odreuje ureenost vieg nivoa. Prostor nije prazan! U njemu se neto deava, pun je neeg nevidljivog u ta se utiskuju oblici. Sva tela imaju prostor u sebi. Ono bezoblino, pra-princip, lii na prostor i materiju, ali to nije. Ispunjen je silama i energijom. Demijurg ima stvaralaku energiju. Um je besmrtni element koji povezuje individualnu ljudsku duu sa inteligibilnom i nevidljivom. Platon za materiju upotrebljava sooma-corpu-telo. To je neorgansko telo-vatra, zemlja, vazduh i voda ili toplota, gasovi, fluidi. Meu njima se odvija dejstvovanje i trpljenje. Njihovo sutastvo se tumai kao sutastv o geo. Figura, oblika, to ini njihovu unutranju mat. Strukturu i kao i bit fizikog sveta. Imajui u vidu pitagorejsko otkrie stabilnosti brojeva i geometrijskih oblika platon je predloio da se forme, ane njihovi raznovsni mogui sadraji smatraju veno bivstvujuim. Forme trai u podruju matematike, pa pretpostavlja da one mogu bivstvovati apstraktno tj. Odvojeno od svakog ulnog materijalnog sadraja. Materija kao neka drugost bia, onog venog.Priroda stvari je u osnovi matematika simetrija, a te veno iste forme samo um moe dosegnuti-mat. Fizikadrugi put je dijalektika. To je filozofija o prirodnim stvarima i stvarima prirode, gde je priroda samo pretpostavljeni pojam. Kod Platona fizis nije ideja, nus. Hajdeger misli da se kod p. Tumai kao ideja preko pojma bitka. U Fedonu kae da zemlja miruje u sredini svetskog prostora, zahvaljujui njegovom idealnom obliku i svojoj svuda jednakoj teini. Zemlja je sfernog oblika.

FILOZOFIJA MATEMATIKE Logicizam-logizacija matematike Logistika je etapa simbolike logike, izvoenja matematike iz logike - LOGIKA MATEMATIKE. Po Fregeu sva matematika se moe svesti na logiku. Po njemu je mogue sainiti jezik istih znakova sveukupnog miljenja. *mathesis-Lajbnic. Sva matematika pripada simbolikoj logici. Matematika je logiki izloena kao aksiomatizovana, deduktivna teorija, pa je ista logika apsolutno istinita u svim svetovima. Njen sistem je neprotivrean Frege nastoji da logiki utemelji matematiku. Pojmovi matematike su izvodivi iz logikih pojmova, a teoreme matematike su izvodljive iz log. Aksioma logikim dedukcijama. Tek s Raslom i Vajthedom logistika postaje u sreditu matematikog miljenja. Po Raslu se sva mat. svodi i izvodi iz logike. Svi pojmovi iste matematike mogu se definisati pomou malog broja osnovnih logikih pojmova, a sudovi iz

92

logikih principa. Ona pripada simbolikoj logici in gradi neprotivreni apsolutni, apriorni sistem koji izraava jedinstvenu idealnui strukturu stvarnosti. Rasl misli da je analizom sveta svet rastvorljiv na ono to jeste na atomske injenice koje se ralanjuju na astvari, njihove osobine i odnose. Stvari su logiki atomi sveta, svet sari injenice i stvari koji su meusobno nezavisni entiteti kao nezavisni elementi stvarnosti. Atomistika logika traga za izvesnou znanja o postojanju mnotva izdvojenih stvari. Takva logika je sutina fil. Simboliku logiku konstruie kako bi iz nje izveo osnove mat. A na putu ka utemeljenju apsolutno sigurnog i izvesnog saznanja. Logistika kod Rasla misli opte principe bia , na formalizovan nain se zanima onim to se moe rei o bilo kojoj stvari i bilo kojem svojstvu. Rasl-postoji li klasakoja obuhvata sve klase.-to god ukljuuje sve iz jednog skupa ne sme biti jedno iz tog skupa-odnos prirodnog i metajezika. Logika nije deo filozofije ve samostalna disciplina. S Vajthedom je napisao principe matematike, logiko i racionalno zasnivanje mat. otpoinje promiljanjem unutranje logike geometrijskog znanja. Teorijski se snjima dovrava logistiko zasnivanje mat. Formalistiko utemeljenje mat. I mat. Logike je otpoeo Hilbert. Hilbert sprovodi formalizaciju klasine matematike aksiomatizaciju geometrije i aritmetike. Tu je re o formalistikom interpretiranju struktura deduktivnih sistema gde su logika i matematka formalne tehnike izvoenja stavova iz aksioma po pravilima za postizanje neprotivrenosti sistema. Fil. Matematike pokuava da objasni prirodu mat. injenica i entiteta, kao i nain na koji stiemo znanje o njima. Matematika se predstavlja ub sistemu iji su aksiomi aksiomi iste logike. Istine matematike su logike istine koje se mogu dedukovati pomou logikih zakona iz osnovnih logikih akdsioma-logicizam. Matematike teorije se izlau kao formalni sistem, omoguavajui da se formalno tretira pitanje njenih implikacija i kompatibilnost sa drugim teorijama i logika nezavisnos njenih aksioma. Bul - matematizacija logike algebrom -uveo je u logiku princip mat. algoritma. Bul je tvorac iste matematike koja pretpostavlja logiku, a ne matematike logikeLOGIKA JE DEO MATEMATIKE I SVI NJENI PRINCIPI MOGU SE IZVESTI IZ MATEMATIKE , odnosno mogu se izraziti matematikom algebrom. Intuicionizam-ista intuicija je osnovni dokaz za matematiku broja. Matematika se zasniva na racionalnoj intuiciji. I logiki principi se zasivaju intuicijom, s tim da je logika deo matematike, a ne njen osnov. Logike teoreme su, u stvari, matematike teoreme krajnje optosti, a sve matematike konstrukcije su intuitivno , neposredno jasne duhu. Intuicionistika logika kao deo matematike je otpor prema logicizmu, logizmu i panlogizmu-shvatanjima kako je logika apsolutno izvesna disciplina iji je predmet svet idealnih logikih tvorevina. Logizam je teorija o logikoj ureenosti sveta, a panlogizam je ontoloki stav da sve to jeste, jeste logiko, da je svet logian, te da je logika-filozofija osnovna disciplina.

93

Kvajn je pokuao da svede logiku na geometriju. Formalicizam poiva na uverenju da je nuno apstrahovati sve forme misli od njihove sadrine. To je temeljno polazite matematike-simbolike logike. Ova logika nastala je matematikim zasnivanjem logike tj. izvoenjem logike iz matematike, kao i logikim zasnivanjem matematike ili izvoenjem mat. iz logike. Oblici zasnivanja simbolike logike su log ic iza - Frege, Rasl, formal iza m m Hilbert, a intuicionizam - Brouver i Hajting. Algebra logike je podvoenje matematike pod logiku - Bul, reder, Morgan. Logistika je dalja etapa simbolike logike, logika nauka o matematici, izvoenje matematike, naroito aritmetike iz logike. Sva mat. Pripada simbolikoj logici, aritmetika je proirena logikia-sva ista logika je apsolutno istinita u svim moguim svetovima. Logistika je miljena i kao ontoloka nauka, jer misli opte principe biaraslUM I MATERIJA U delu taje ivot, um i materija redinger se pita o fizikoj osnovi scesti. Da li svet postoji objektivno sam po sebi. Koja materijalna svojstva svojstva obezbeuju pojavljivanmje sveta u svesti. Koja vrsta materijalnih procesa je neposredno vezana za svest. Nije praen sveu svaki nervni-organski, a naroito ne svaki modani proces. Npr. Refleksne radnje. Sve radnje koje se esto ponavljaju izlaze iz domena svesnog. Nervni sistem ini vegetacioni vrh. U svesi postoje nove situacije i novi odgovori koje oni izazivaju, dok stari i uobiajeni vie ne postoje.SVEST JE VEZANA ZA UENJE IVE MATERIJE: ovek itgleda nee dalje evoluirati. Rat i hirurgija remete prrodnu selekciju. Specijalizacije u ivotnom svetu ne nastaju nizom sluajnosti ve vrsta kree putem svoje ivotne prilike. Princip objektivnosti-stvarnosti Prvi princip nauke je da se priroda moe razumeti. Princip neodreenosti i navodno odsustvo strogih uzronih veza dovodi to u pitanje. Pojednostavljivanjem problema prirode i nesistematinou, mi subjekt saznanja prirode iskljuujemo iz domena prirode koju pokuavamo da razumemo. Povlaimo se u poloaj posmatraa tako da svet postaje objektivan. Meutim,ja-telo inim deo objekta sveta i konstruiem ga osetima, percepcijom, pamenjem. I tela drugih ljudi su deo obj. Sveta. I ti drugi su vezani za svest-ine objektivnu stvarnost. Ako je oni ine, onda je inim i ja. Ipak, redinger smatra da je otklanjanje subjekta saznanja iz objektivnog pogleda na svet cena koju treba platiti da bi se dobila zadovoljavajua predstava o svetu. Nae posmatranje utie na predmet. Nikad nije mogue dati potpuni opis predmeta bez ostatka-nils, bor, hajzenberg. Ako se sa ovim moramo pomiriti, a

94

verovatno moramo, direktno se suprotstavljamo principu razumljivosti prirode. Da li to znai da se granica s i o brie. On prihvata razliku izmeu s i o Utisci koje dobijamo iz svoje okoline, nee zavisiti samo od prirode i sluajnog stanja naeg ulnog aparata, ve e i sama okolina koju posmatramo biti izmenjena naim posmatranjem, i to naroito pomou sredstava koje koristimo za posmatranje. To ipak nije direktni utica s na o, jer je subjekt samo ono to ima oste i to misli. U praktinom ivotu treba se drati razlikovanja s i o , ali ga u filozofiji treba napustiti. I moj duh i svet su sazdani od istih el. Svet se javlja kao jeda , a ne kao svet koji je opaen i svet koji postoji. Ne moe se rei da je skoranjim eksperimentima ta granica u fizici izbrisana jer ta granica ne postoji. priroda se odnosi prema ivotu kao da je najbezvrednija stvar na svetu-stalno ga unitava jer ga ima previe. Nesposobnost fizike i hemije da prikau dogaaje koji se odigravaju u ivom organizmu, ne znai da oni ne mogu biti prikazani pomou tih nauka. Da li je statistiki prilaz adekvatan za ivi org., s obzirom da je str. ivog drugaija. Hromozom je aperiodini kristal, a u fizici se radi sa periodinim kristalima. Aperiodini kristal je nosei materijal ivota. Nae miljenje je organizovano i odnosi se na iskustvo koje mora biti fiziki organizovano. Fizike interakcije izmeu naeg sistema i drugih, moraju se odlikovati izvesnim stepenom sreenosti i zadovoljavati striktne fizike zakone. Jedino u prisustvu velikog broja atoma , statistiki zakoni deluju i kontroliu ponaanje tog ansambla, s tanou koja raste s poveanjem br. Atoma. Na taj nain dogaaji stiu zaista uredna svojstva. Svi fiziki i hemijski zakoni u organizmu su takvog statistikog svojstva zbog toploznog kretanja atoma. ivi organizam i njegovi znaajni bioloki procesi moraju imati mnogoatomnu strukturu i biti osigurani od sluajnih jednoatomnih zbivanja-tvrdi naivni fiziar---ali takvo tvrenje je pogreno. Suvie male grupe atoma da bi ispoljvale tane statistike zakone, igraju presudnu ulogu u urednim procesima organizma. One odreuju bitan nain njegovog funkcionisanja. To znai da se ispoljavaju bioloki zakoni. Hromozomske strukture u organizmu su istovremeno i arhitekte i zidari. Rastenje organizama odvija se putem elijskih deoba-mitoza. Svaka elija erka osi nasledne karakteristike-garniture hromozoma. Gen sadri nekoliko miliona atoma, a taj br. Je suvie mali. Po ervinu redingeru tri bazina vektora nae slike sveta su-materija, ivot, intelekt. statistika termodinamika definisala je kosmoloku vremensku strelu kao okrenutu protiv nas, smer idenja od sloenijeg ka prostijem, ukazujui na sveoptu smrt, koja se zvala termodinamika ravnotea itavog svemira. S druge strane materija se organizuje od prostijeg ka sloenom, od amebe do homo sapiensa.

95

Prodor kvantne mehanike morao je imati reperkusije i na druge egzaktne nauke. Problem je u pristupu fenomenu ivog. E. Vigner je pokuao da demonstrira neadekvatnost kvantno mehanikog objanjenja na primeru replikacije dnk. Da li se fenomen ivota kosi sa osnovnim zakonima fizike. Strelice vremena drugaije su u biolokom i fizikom smislu. Da li ivot ivi na raun drugog principa termodinamike. Ne-po redingeru. ivot bi mogaol biti bolest mrtve materije. Svest postoji i kod evolutivno niih stupnjeva, ona je odgovor na strana tela iz nae okoline. On razmatra problem uniformizacije nekreativnih aktivnosti i pojavu negativne selekcije, kao faktora koji usporavaju evoluciju. Kakva je veza izmeu nosioca duha i materije. Kako materija deluje na um i um na materiju. Da li je um instrument merenja.

96