Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - III Knjiga

BRANKO PETRANOVI
ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 - 1988

TREA KNJIGA
SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
19451988
NOLIT'BEOGRAD
UREDNIK
SIMON SIMONOVI
RECENZENTI
MOMILO ZEEVI ZDRAVKO ANTONI MILOVAN BUZADI
Izdavanje ove knjige pomogli su Fond CK SKJ za nauno-istraivaki rad i izdavaku delatnost i Republika zajednica nauke Srbije
SADRAJ
TREA KNJIGA
SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA 1945-1988 POSLERATNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI POLITIKA OTKUPA DIREKTIVNO-CENTRALISTIKI SISTEM RADA AGITROPA U OBLASTI IDEOLOGIJE, KULTURE I PROSVETE SPOLJNOPOLITIKA ORIJENTACIJA JUGOSLAVIJE I PROBLEM SEVEROZAPADNIH GRANICA ODBRANA NEZAVISNOSTI GODINE PROTIVURENOG RAZVITKA RADNIKI SAVETI IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALATVA DRAVA, SKJ I SAMOUPRAVNI PREOBRAAJ OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIKOM POKRETU I VANBLOKOVSKA POLITIKA JUGOSLAVIJE REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIKIH KRIZA MATERIJALNI RAZVOJ I DEMOGRAFSKO-SOCIJALNE PROMENE JUGOSLAVIJA I MEUNARODNI ODNOSI - NAELA I PRAKSA SUOAVANJE S KRIZOM BIBLIOGRAFIJA FOTOGRAFIJE I FAKSIMILI Obnova i industrijalizacija (posle strane 96) Napad Informbiroa na KPJ (posle strane 224) Jugoslavija u komunistikom pokretu i frontu nesvrstanosti i meunarodni odnosi (posle strane 368) Unutranji razvoj u znaku kriza (posle strane 400) 9 29 67 79 101 120 162 195 263 288 316 332 357 380 418 433 444 471
477 480 482 488
IZVORI FOTOGRAFIJA I FAKSIMILA SPISAK SKRAENICA REGISTAR LINIH IMENA REGISTAR GEOGRAFSKIH POJMOVA
TREA KNJIGA
19451988
POSLERATNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI
Antifaistika koalicija SAD, SSSR-a i Velike Britanije, stvorena u borbi protiv osovine, nije nadivela kapitulaciju Nemake i Japana. Porazom faistike Nemake, iju je kapitulaciju potpisao feldmaral Kajtel 9. maja 1945. u Berlinu, i militaristikog Japana, koji je kapitulirao 2. septembra (posle atomskog bombardovanja Hiroime i Nagasakija 6. i 8. avgusta, i prodora sovjetskih trupa u Manduriju 9. avgusta, nakon to je Sovjetski Savez objavio rat Japanu), radikalno je izmenjen odnos snaga u meunarodnoj zajednici. Koalicija antifaistikih drava, koja je izdrala ratna iskuenja, poela je rano da se raspada, nagriena jo za vreme rata nizom protivurenosti, sukobima interesa i uzajamnim sumnjienjem. Kraj rata izneverio je oekivanja oveanstva da e se pobedom nad faizmom svet nai na pragu vrstog mira. Drugi svetski rat ostavio je u naslee posleratnom svetu politiku podele uticaja na raun nezavisnosti balkanskih i drugih drava koju su na klasian nain demonstrirali eril i Staljin u Moskvi oktobra 1944. godine. Sile dojueranje antifaistike koalicije sukobljavale su se oko ureenja posleratnog sveta, oko granica, shvatanja demokratije. Epicentri sukoba interesa nalazili su se na tlu Nemake, na Balkanu, u srednjoj i istonoj Evropi, Iranu, na Dalekom istoku. Na Krimskoj konferenciji SAD, SSSR i Velika Britanija odluile su da se Nemaka posle poraza podeli na zone i da u naturi nadoknadi ratnu tetu nanetu saveznikim dravama. Na Krimu su se voe koalicije takoe dogovorile da se form fra ,,jaka, slobodna, nezavisna i demokratska Poljska" rekonstrukcijom njene privremene vlade na iroj, demokratskoj osnovi. Na Potsdamskoj konferenciji (jula avgusta 1945) utvrena su politika i privredna naela usklaene politike prema NemaKoj za vreme saveznike kontrole. Proklamovana je spremnost
'J
da se nemaki militarizam i nacizam trajno iskorene kako Nemaka nikada vie ne bi ugrozila svoje susede i svetski mir. Konferencija se saglasila da deo Istone Pruske i grad Kenigzberg pripadnu SSSR-u. Obrazovan je Kontrolni savet, sastavljen od komandanata SAD, Velike Britanije, SSSR-a i Francuske, sila koje su okupirale po jednu zonu razdeljene Nemake. Savet ministara inostranih poslova velikih sila zaduen je da izradi ugovore o miru s Italijom, Bugarskom, Rumunijom, Maarskom i Finskom, a na drugoj strani da pripremi predloge za reavanje teritorijalnih pitanja koja se budu postavila po zavretku rata u Evropi. U Potsdamu je jasprava o primeni krimske Deklaracije o osloboenoj Evropi posebno sa stanovita prirode demokratije u zemljama Istone Evrope, koje su se nale pod sovjetskim uticajem obelodanila dubinu jaza izmeu zapadnih sila i SSSR-a. Voe Zapada su posle Krima optuivane za najvei diplomatski poraz koji je zapadni svet doiveo u svojoj modernoj istoriji, nezavisno od injenice da je sovjetska sfera uticaja" stvorena ruskim orujem", kao to istiu neki zapadni pisci, zakljuujui iz toga da zapadnim dravnicima na Krimu nije preostajalo nita drugo sem da iscede" Deklaraciju o osloboenim teritorijama, pod kojom su se razumevala demokratska prava i procedure, na to se Staljin nije mnogo obazirao. Crvena armija je potukla Vermaht na istonom frontu, u ratu koji nije mnogo zavisio od operacija zapadnih saveznika. Staljinova mo f u istonoj Evropi i na Balkanu je faktiki ve bila uspostavljena i preko nje se nije moglo prelaziti. Novu konstelaciju odnosa potkraj i posle rata karakterisala je izrazita vojna, politika i ekonomska nadmo SAD i SSSR-a, koje su se izdvojile kao dve najmonije drave sveta faktikim sankcionisanjem sistema bipolarizma ve na Krimu, to je bio uvod u njihovu konfrontaciju u poratnim godinama. SAD su, kao najjaa kapitalistika drava, okrenule lea izolacionizmu, s ambicijama da vode globalnu politiku. One su preuzele ulogu vodee sile zapadnog sveta, pravdajui to potrebom zaustavljanja sovjetske ekspanzije i irenja ideja komunizma. Nalazei se van domaaja ratnih razaranja, SAD nisu ni osetile posledice rata na svom tlu. Prebaena na ratni kolosek, amerika proizvodnja je udvostruena. Ceni se da je 1946. 63% svetske proizvodnje i 3/4 kapitala svih kapitalistikih drava otpadalo na SAD. Najjaa kapitalistika drava
POSLE RA TNI
SVET
NJEGOVE
SUPROTNOSTI
manifestovala je svoju atomsku mo krajem rata unitenjem Hiroime i Nagasakija, u Japanu, ime se oveanstvo istovremeno suoilo s opasnou od nove katastrofe. SAD su u toku rata dale svojim saveznicima, pre svega Velikoj Britaniji i SSSR-u, preko 50 milijardi dolara pomoi. Predsednik Ruzvelt bio je jedan od protagonista stvaranja Organizacije ujedinjenih nacija. S Velikom Britanijom i Kanadom SAD su osnovale i finansirale Administraciju Ujedinjenih nacija za pomo i obnovu (UNRRA United Nations Relief and Rehabilitation Administration Unra), sa zadatkom da pomogne obnovu ratom opustoenih zemalja. Velika Britanija je, zajedno s Francuskom, tretirana kao velika sila, ali su se one ipak nalazile u senci amerike i sovjetske moi. Britanci su izali iz rata kao dunici SAD, po Zakonu o zajmu i najmu, dok je u Evropi njihov uticaj bitno opao u korist SAD i SSSR-a. Velika Britanija je bila prinuena da odstupa pred SAD i u svojim tradicionalnim sferama interesa u Mediteranu Grkoj i Turskoj. Britansko i francusko kolonijalno carstvo" poelo je da se raspada pod dejstvom drugog svetskog rata, japanske agresije i snanog antikolonijalnog pokreta. Francuski i italijanski komunisti, kojima je uticaj u ratu narastao zahvaljujui ueu u pokretu otpora, postali su sudeonici politikog ivota u svojim zemljama prvih posleratnih godina, uestvujui u vladama i utiui na reenja ustavnih reformi. Vladajue kapitalistike snage, posebno u SAD i Velikoj Britaniji, uznemiravala je mo SSSR-a, promena politike konfiguracije Evrope i porast uticaja komunistikih partija u zapadnoj Evropi, pre svega u Italiji i Francuskoj, koji je bio praen ueem komunista u graanskim vladama. Rani sukobi oko Nemake u vezi s denacifikacijom, statusom Berlina, istonim granicama, reparacijama i reima u istonoevropskim i balkanskim zemljama, odnosno njihove spoljnopolitike orijentacije, zaotravali su suprotnosti meu pobednicima, vodei njihovom sueljavanju na blokovskoj osnovi. Zapadne sile su nastupale pod vidom odbrane slobodnog sveta" od totalitarizma, u ime solidarnosti atlantskih demokratija, i u ime hrianske civilizacije. Britanski premijer za vreme rata, Vinston Ceril, preuzeo je na sebe ulogu najmilitantnijeg branioca Zapada od komunistike diktature". Posle Ruzveltove smrti aprila 1945. i stupanja Harija Trumana na predsedniku
'J
dunost, eril je smatrao nezavisno od izgubljenih izbora u Britaniji, na ije su kormilo doli laburisti da je njegovo dravniko iskustvo i poznavanje svetskih poslova neophodno zapadnom svetu. On je skovao krilaticu o gvozdenoj zavesi" koju su komunisti spustili izmeu svog i slobodnog sveta". Na koledu u Fultonu (Misuri, SAD), bivi britanski premijer je marta 1946, u prisustvu amerikog predsednika Trumana, pozvao na krstaki rat" protiv komunizma, podseajui na obavezu odbrane atlantske zajednice i vojnog zbliavanja ugroenih drava. erilova istupanja u SAD i van njih bila su predznak da svet ulazi u hladni rat". S Trumanovom doktrinom iz 1947. SAD su prihvatile i obavezu da brane integritet Grke i Turske od spoljne agresije i prevrata oruanih grupa, postepeno potiskujui Veliku Britaniju iz Mediterana. Istovremenim prihvatanjem Maralovog plana SAD su predvidele sredstva za pomo evropskim zemljama-rtvama u drugom svetskom ratu, raunajui da e dirigovanom ekonomskom politikom sanirati njihovu privrednu krizu, uvrstiti politiku koheziju i podii sposobnost za odbranu od pretee komunistike subverzije". Zapadnoevropske zemlje i Turska dobile su po osnovu Maralovog plana oko 17. milijardi dolara od 1947. do 1952. godine. Pored izvora ekonomske pomoi, politiki motivisane, strogo selektivne iako, u naelu, namenjene svim zemljama-rtvama rata, Maralov plan je bio i osnova za prodor amerike robe i kapitala u Zapadnu Evropu a spreavajui irenje suprotnih politikih i ideolokih uticaja, pokazao se i kao sredstvo vreg vezivanja Zapadne Evrope sa SAD. Trumanova doktrina ve je i formalno ocrtala podelu sveta na dva suprotna bloka ili lagera", koju je, u ime Staljina, proglasio Andrej danov na osnivakom sastanku Informbiroa septembra 1947. Prema ovoj krutoj, dogmatskoj koncepciji, na jednoj strani se nalazio antiimperijalistiki i demokratski tabor", a na drugoj imperijalistiki i antidemokratski. Sovjetski Savez je u drugom svetskom ratu pretrpeo ogromne ljudske i materijalne gubitke; s Poljskom i Jugoslavijom nalazio se na vrhu lestvice zemalja s najveim brojem rtava. Deo teritorije koji je bio okupiran sasvim je opustoen. Nosei glavni teret rata na svojim leima, stekao je veliki ugled meu antifaistikim snagama u svetu. Jedna od vanih posledica drugog svetskog rata sastoji se u tome to je ova velika zemlja konano razbila prinudnu izolaciju u kojoj se nalazila tokom
POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI
1 3
vie godina meuratnog razdoblja i uzela aktivnog uea u poslovima i radu Ujedinjenih nacija. Ona je bila jedan od glavnih pobornika doslednog vojnog, politikog, ekonomskog i duhovnog razoruavanja poraenog faizma. Pridruivi se poslednjih dana rata zapadnim saveznicima u vojnikom slamanju Japana, klonulog posle atomske kataklizme, Sovjetski Savez je proirio svoje granice na Dalekom istoku. Trupe Crvene armije doekale su kraj rata duboko na zapadu Evrope u Beu, Budimpeti, Berlinu, na Elbi (Labi) a na Dalekom istoku u Manduriji. Od 1939. do 1945. Sovjetski Savez se teritorijalno proirio za oko 450.000 km2. Na kraju rata imao je najjau kopnenu silu u svetu, koja je brojala oko deset miliona vojnika i bila delimino stacionirana u istonoevropskim zemljama, kao i u okupiranim delovima Nemake i Austrije; efektive SAD nalazile su se u Japanu, Francuskoj i Italiji, okupiranim zonama Nemake i Austrije, a kasnije u Grkoj i Turskoj. Saglasno odlukama Potsdamske konferencije, Sovjetski Savez je okupirao istonu zonu Nemake, SAD jugozapadnu, Velika Britanija severozapadnu, a Francuska zapadnu, dok se Berlin nalazio pod zajednikom okupacijom. Raspadanjem antifaistike koalicije iji su stubovi bili SSSR, SAD i Velika Britanija prouzroenim politikom i ekonomskom podelom izmeu velikih sila zbog sukoba interesa i krenja naela Atlantske povelje i drugih dokumenata Ujedinjenih nacija donetih u ratu, poela je institucionalizacija suprotnih saveza na blokovskoj osnovi. Od antifaistike saradnje svet je skretao prema konfrontaciji dojueranjih saveznika i hladnom ratu. Sredite sukoba postala je Evropa, u kojoj su se novostvoreni blokovi najjae trli, izbegavajui da se i direktno sudare. Posle Trumanove doktrine i Maralovog plana dolo je na red vojno oblikovanje Zapada stvaranjem, aprila 1949, Severnoatlantskog pakta, kome su, pored SAD, Velike Britanije i Francuske, prile i Italija, Kanada, Holandija, Belgija, Norveka, Island i Portugalija. Vojni ugovor o organizaciji Severnoatlantskog pakta je predviao da se napad na jednu zemlju ugovornicu shvati kao napad na sve potpisnice. Paktove su zakljuivale i zemlje Azije i Pacifika (Manilski i Bagdadski pakt). est godina kasnije Sovjetski Savez i evropske socijalistike zemlje stvorile su vojni blok pod nazivom Varavski pakt. ,,Paktomanija" na Zapadu objanjavala se potrebom preduzimanja mera bezbednosti, zaustavljanja sovjetske agresije i
svetskim
'J
komunistike penetracije, stezanja obrua" oko suparnike sile. Paktovi su omoguavali posedanje baza na stranim teritorijalna, nadzor nad zavisnim reimima, guenje progresivnih pokreta, eksploataciju privrednih izvora nerazvijenih zemalja i obuzdavanje nacionalnooslobodilakih i antikolonijalnih pokreta. Politika SAD, usmerena na apsolutni presti i suzbijanje glavnog rivala, dobila je naziv Pax Americana zbog koncepcija o ureenju svetskih odnosa na bazi amerike prevlasti. Zapadni istoriari podseaju da je meanje Amerike u svetske tokove posle drugog svetskog rata, postalo isto toliko uobiajeno kao i njen izolacionizam u meuratnom razdoblju, dobijajui u novim uslovima zapanjujue granice". Oruane intervencije od zavretka drugog svetskog rata, ukljuujui ratove, pobune i dravne udare, s optom oznakom nasilnih smena vlasti i osvajanja, predstavljale su nalije politike voene protiv ideala Ujedinjenih nacija. Hroniari meunarodnih sukoba registrovali su 159 ratova koje su inspirisale velike sile, nacionalni reimi i unutranje suparnike frakcije koje su u sukobima traile taku oslonca u spoljnom faktoru. Austrijski politikolog Hajnc Gertner utvrdio je da je vie od polovine svih zemalja uestvovalo u ovim ratovima (94 od 174); da su po broju ratova prednjaile Velika Britanija (16 ratova) i Francuska (13), kao kolonijalne sile, SAD (11 ratova), Indija (10), rasistika Juna Afrika i Kina (po 9 ratova). Blokovska polarizacija donela je hladni rat, koji je dao obeleje ranom posleratnom razdoblju. Njegovi karakteristini oblici bili su stalno naoruavanje suprotstavljenih blokova, zastraujua ideoloko-politika propaganda, sukobi obavetajnih slubi, uzajamni napadi preko tampe, otri diplomatski dvoboji na meunarodnim skupovima, krae tajnih vojnih dokumenata, otmice naunika, ekstremno meusobno nepoverenje i sumnjienje. Sejana je mrnja, razvijane su ideoloke predrasude. Ljudi progresivnih pogleda identifikovani su kao dravni neprijatelji SAD ili protivnici socijalistikog sistema. Antikomunistiku histeriju" amerikog senatora iz Viskonsina Dozefa Makartija, koji se nalazio na elu Komiteta za ispitivanje antiamerike delatnosti, Albert Ajntajn nazvao je amerikom varijantom faizma". Makarti je svuda oko sebe video strane agente i neprijatelje amerikog drutva. Amerikanci su prinuivani da se podvrgavaju ispitivanju pred Makartijevim
13
komitetom, izjanjavaju o svojoj politikoj prolosti, i svedoe protiv sugraana. Na drugoj strani je Staljin koji je jo tridesetih godina poeo da osea podozrenje prema sovjetskim graanima, svojim saradnicima i stranim komunistima uzvraao klimom opteg nepoverenja i ponovnim zatvaranjem SSSR-a, kao i lagerskih granica. Obnavljali su se teroristiki metodi protiv sovjetskih graana, zlokobno podseajui na vreme uoi drugog svetskog rata. Zloupotrebljavajui svoju vlast u uslovima maksimalne birokratizacije odnosa u kojima je dolo do njegove defikacije naroito pojaane u uslovima sovjetske pobede u drugom svetskom ratu, iskljuivo pripisivane njegovom genijalnom" rukovoenju, uz potcenjivanje samoportvovanja sovjetskih naroda i talenta mnogih ratnih komandanata s Georgijem K. ukovom na elu Staljin je dokraja degradirao ostale organe partije i vlasti. Poslednjih godina Staljinove vlasti plenarne sednice Centralnog komiteta nisu ni sazivane, a sednice Politbiroa odravane su tek s vremena na vreme. U nastupu svojih paranoidnih hirova udaljavao je iz sastava najvieg partijskog rukovodstva komuniste koji mu se nisu sviali ili na koje bi i malo posumnjao (Nikolaja Aleksejevia Voznesenskog, Andreja Andrejevia Kuznjecova i druge). Klimenta J. Voroilova interno je optuivao kao engleskog agenta". Najvii rukovodioci ove mone zemlje, bez obzira koliko bili posluni, strepeli su od susreta s njime. Maral Nikolaj Bulganjin, lan Politbiroa od 1948. priseao se Staljinovih prijateljskih poziva" nesiguran da li e im sedne naspram njega" osvanuti u svom krevetu ili u zatvoru". Erupcije hladnog rata izbijale su u srcu Evrope, dovodei do meunarodnih napetosti i pretnji direktnim suoavanjem suparnikih snaga: prilikom komunistikog preuzimanja vlasti u Cehoslovakoj, februara, napada Informbiroa na Jugoslaviju, juna 1948, i berlinske blokade iste godine. Stvaranjem bizonije" i, kasnije, trizonije" zapadni saveznici su pomogli ustavno konstituisanje Savezne Republike Nemake 1949, a Sovjetski Savez uspostavljanje Nemake Demokratske Republike iste godine. Dve novostvorene nemake drave nastavie ivot u znaku meusobnih antagonizama kao predstrae", isturene snage suprotstavljenih blokova. Ratno stanje izmeu zapadnih saveznika i Savezne Republike Nemake okonano je Bonskim ugovorima iz 1952. godine. Savezna Republika Nemaka pristu-
'J
pila je Severnoatlantskom (marta 1955), a Nemaka Demokratska Republika Varavskom paktu (januara 1956). U poznijoj fazi hladnog rata izgraen je berlinski zid, svedoanstvo o stepenu nepoverenja do kojeg su blokovi doveli u srcu Evrope i meu vlastima toga grada. Korejskim ratom juna 1950. svet se pribliio ivicama katastrofe. Intervencija SAD, pod zastavom Ujedinjenih nacija, povukla je angaovanje kineskih dobrovoljaca", koji su, preavi graninu reku Jalu, prodrli na tlo Severne Koreje i odbacili amerike trupe, pod Makarturovom komandom, juno od 38. paralele. Predsednik Truman smenio je svog ratobornog generala, osujeujui njegove namere da proiri rat invazijom kineskog kopna, upotrebom ang Kaj ekovih trupa i atomskim bombardovanjem Kine. U svakoj fazi hladnog rata kao i u periodu njegovog prevazilaenja, uz zadravanje suparnitva, blokovskih formacija, i uvoenje novih vidova konfrontacije primenjivana je odgovarajua strategija. Dok je Trumanovoj politici odgovarala strategija obuzdavanja komunizma i obezbeivanja atomskog kiobrana", dotle je Don Foster Dais formulisao doktrinu o miru putem sile", svestan da je osloboenje" zemalja u sovjetskoj orbiti" nemogue i da koenje Sovjetskog Saveza predstavlja jedinu alternativu. U borbi za potiskivanje antagonistike sile u posleratnom svetu Amerikanci su izgraivali najraznovrsnije strateke kombinacije, od preventivnog" i ogranienog nuklearnog rata do probijanja s periferije ka centru protivnikog sistema i njegove unutranje erozije". Nisu izostajale ni pretnje masovnom odmazdom, ali su one neutralisane nuklearnom ravnoteom". Odbranu blokovskog integriteta izraavala je u socijalistikom lageru doktrina o ogranienom suverenitetu". U eri najeeg hladnog rata ameriku strategiju protiv socijalizma potpomagao je Staljin, ogrezao u dogmatizmu i nesposoban da sagleda promene koje su nastupile s drugim svetskim ratom. Sovjetski voa je granice izmeu kapitalistikih i socijalistikih drava mehaniki shvatao kao granice izmeu kapitalizma i socijalizma. U klasnom sukobu video je sukob blokova, odnosno drava s razliitim drutvenim i dravnim ureenjem i suprotnim ideologijama. Za njega je irenje socijalizma bilo mogue samo vojnim sredstvima spoljnih faktora, uz pomo unutranjih komunistikih snaga. Svetski
POSLE RA TNI
SVET
NJEGOVE
SUPROTNOSTI
socijalistiki proces Staljin je shematski ograniavao na drave u kojima se komunistike partije nalaze na vlasti. Umesto ravnopravnosti socijalistikih drava traio je njihovo podreivanje politikim i ekonomskim interesima najsnanije meu njima. Oslobodilake i antikolonijalne pokrete nije posmatrao kao komponentu promena starog sveta, ve kao rezervu budue socijalistike revolucije. Dogmatskim interpretacijama savremenog sveta staljinizam je u meunarodnim odnosima neposredno bio tetan za socijalistike zemlje, a zlodelima u praksi (obraun s komunistima nezavisnog miljenja, sumnjive ekskomunikacije, deportacije gulazi), koja su na XX kongresu KPSS, 1956, metafiziki pripisana kultu linosti" kompromitovao je ideju socijalizma. Otelovljujui dogmatizam u teoriji, pragmatizam u politici i birokratizam u upravljanju drutvom, staljinizam je unazadio humanistiku viziju socijalizma, nagonei vodu na mlin antikomunistikih snaga. Pored ve postojeih socijalistikih drava SSSR-a, kao prvog socijalistikog ostrva", i Mongolije posle drugog svetskog rata su se u meunarodnoj zajednici pojavile i nove. Staro shvatanje internacionalizma, merenog stavom komunistikih partija prema prvoj zemlji socijalizma", nije vie bilo odrivo; traeni su novi prilazi odnosima izmeu SSSR-a i drugih drava u kojima su komunistike partije vladajui inioci politikog sistema. Zajednika ideologija, jedinstveni ideal i srodne sistemske institucije nisu mogle da dovedu do nivelacije nacionalnih" i optih" interesa. Nikada kao u posleratnoj situaciji nije tako aktuelna bila Engelsova misao da je meunarodna saradnja mogua samo meu jednakima, da iskljuuje ak i odnos primus inter pares. Centralizmu u meudravnim odnosima i u meunarodnom radnikom pokretu protivureili su posebni putevi nacionalnog istorijskog razvitka, neravnomernost ekonomskog razvoja, nejednakost kulturnog nivoa, razliitost tradicija, specifini naini osvajanja vlasti. Te i druge razlike nisu mogle da se podvedu pod jedinstveni interes", interes najjaeg subjekta, niti uklope u univerzalni model. Kao vladajua snaga u svojim zemljama posle drugog svetskog rata, komunisti su najzad stekli domovine", odgovarajui za svoj rad i politiku vlastitoj radnikoj klasi i narodu. Pobornici politike jedinstva svih progresivnih snaga u svetu morali su da uvaavaju posebne uslove borbe
'J
nacionalnih subjekata, uviajui da se pojam progresivnih snaga znaajno proirio, da vie ne obuhvata samo stavove komunista i radnike klase kao klasinih nosilaca napretka. Razvoj socijalizma posle drugog svetskog rata s iskustvom jugoslovenske, kineske i albanske revolucije za vreme, pa i pre rata potvrivao je Lenjinovo predvianje da e svaka autentina revolucija odabrati svoj put izgradnje socijalistikog drutva nakon oruanog osvajanja vlasti. Staljinov napad na Jugoslaviju 1948. u sutini je bio motivisan razilaenjem oko oblika revolucionarne akcije, stepena samostalnosti revolucionarnog pokreta i prirode internacionalistikog sadraja odnosa izmeu socijalistikih drava. Znaajan prodor socijalizma u svetu oznaila je pobeda kineske revolucije 1949, uprkos amerikoj podrci Kuomintangu, izazivajui dalekosene posledice po vojno-politiki poloaj i odnose izmeu socijalistikih drava. Strategija Mao Cedunga polazila je od seljatva kao glavne snage revolucije, s obzirom na socijalnu strukturu Kine, iji se gradovi nisu mogli odrati u okeanu sela. Posle Staljinove smrti marta 1953. a s njim su se kineski komunisti sudarali i za vreme revolucije dolo je do otvorenog sukoba izmeu Kine i SSSR-a, dve najvee socijalistike drave, zbog razliitih pogleda na strategiju borbe protiv imperijalizma, nereenih meusobnih odnosa i drukijih puteva unutranjeg razvitka sukoba godinama zaodevanog u ruho iskljuivo ideolokih nesporazuma. Predratni ,,trougao sila" (Francuska, Velika Britanija i Nemaka) bio je 1941. sveden na osovinu i koaliciju ujedinjenih naroda (na elu sa SAD, Velikom Britanijom i SSSR), da bi se porazom Nemake koalicija razdvojila na suparnike blokove zemalja predvoene na Zapadu SAD, a na Istoku SSSR-om. Ovoj novoj emi" prikljuio se sa dekolonizacijom i konstituisanjem novih nezavisnih drava trei element", koji joj je po Piteru Kalvokoreziju dao mobilnost". Pojava zaeta u ratu imala je s njegovim zavretkom svoj epilog. Protivnici evropocentristike koncepcije u zapadnoj istoriografiji navode da se posle drugog svetskog rata granina mapa evropskih zemalja nije bitno izmenila (ako izuzmemo podelu Nemake, reviziju granica Poljske, SSSR-a i Jugoslavije uglavnom), ali je zato topografska politika slika sveta doivela promene grandioznih razmera na azijskom i afrikom kontinentu. S raspadom prekomorskih imperija" pojavile su se nove drave u daleko
P0SLERATN1 SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI
19
veem broju nego prilikom raspada kontinentalnih imperija posle prvog svetskog rata. Trei, nesvrstani faktor savremenog sveta, izrastao iz drugog svetskog rata i uoblien posle njegovog zavretka pedesetih i ezdesetih godina, postao je jedan od najznaajnijih inilaca svetske zajednice. Ako ne svojom ekonomskom i vojnom snagom, a ono svojom progresivnom koncepcijom, uticajem na svetsko javno mnenje, aktivnim zalaganjem za mir na tribini OUN, intervencijama za stiavanje akutnih arita i zahtevima za ustanovljavanjem novog ekonomskog poretka. Drugi svetski rat doveo je do snanog antikolonijalnog i oslobodilakog talasa na ogromnim prostranstvima Azije, Afrike i June Amerike. Snaenju antikolonijalizma doprineli su japanska invazija britanskih, francuskih i holandskih poseda, otpor koji je toj invaziji pruen i slabljenje dojueranjih metropola: Velike Britanije i Francuske. Narasli za vreme drugog svetskog rata, antikolonijalni pokreti u Indiji, Burmi, Indokini i drugim kolonijama pretvorili su se posle zavretka rata u antiimperijalistiku revoluciju svetskih razmera". U borbi za svetsku suprematiju SAD su, pod vidom odbrane slobodnog sveta" od ekspanzivnog komunizma, nastojale da zamene Britance i Francuze u kolonijama. Na elu antikolonijalne borbe i nacionalnooslobodilakih pokreta nalazile su se mlada buroazija i radnika klasa kolonijalnih zemalja, koje su se borile za nezavisnost i socijalno-ekonomsku i politiku emancipaciju od kolonijalnih sila. Na indijskom potkontinentu stvorene su 1947. dve drave, Indija i Pakistan, dok je Indonezija proglasila nezavisnost u leto 1945, ali su njene oslobodilake snage morale da se bore sve do 1949. da bi slomile holandsku intervenciju. Posle rata nastala je i Ho i Minova Demokratska Republika Vijetnam, no ona se uskoro suoila s dugom francuskom intervencijom, koja se zavrila slomom kolonizatora kod Dijen Bijen Fua 1954. Francuzi su bili prinueni da u enevi priznaju nezavisnost Vijetnama, Laosa i Kambode (Kampuije). No indokinesko poluostrvo postalo je ezdesetih godina poprite velike amerike intervencije. Amerikanci su se umeali u Vijetnam 1960. godine, a 1968. imali su na vijetnamskom poligonu oko 550.000 vojnika. Prljavi rat" u Vijetnamu podelio je ameriko drutvo, izazvao otpore meanju i intervencijama, uopte, vivisekciji jednog naroda i jedne revolucije na jugoistoku Azije i doveo na kraju do povlaenja
'J
Amerikanaca 1975. i ujedinjenja Junog i Severnog Vijetnama 3. jula naredne godine u jedinstvenu dravu Vijetnam. Dojueranja rtva amerike intervencije, preko noi je zamenila ulogu, i okupacijom Kampuije postala osvaja. Sukob SSSR-a s Jugoslavijom, razilaenje Kine sa SSSR-om, praeno graninim okrajima, nemirna granica izmeu Vijetnama i Kine otkrivaju da ratovi nisu rezervisani iskljuivo za drave razliitih sistema, da socijalizam nije jedinstven i kompaktan sistem kao to je predstavljan u dogmatskoj verziji i da pojam nezavisnosti ne pripada istoriji; pokazuje se da bez ravnopravnosti drava, velikih i malih, socijalistikih i kapitalistikih, nema mira i sklada u meunarodnoj zajednici. Dekolonizacija Afrike uticala je da se od 1950. politika karta afrikog kontinenta iz osnova menja. Proces dekolonizacije doveo je ve te godine do nezavisnosti Eritreje, a zatim Libije (1951), Sudana (1956), Gane (1957), Gvineje (1958), Tunisa, Maroka i Alira (1962). U Aliru su francuski koloni, oslonjeni na francusku armiju, dali najei otpor. Svojom dugotrajnom i ilavom borbom alirske nacionalnooslobodilake snage su znaajno podstakle proces dekolonizacije Afrike, koji je tekao u znaku upornog otpora kolonijalista i tenji SAD da preuzmu poloaj dojueranjih kolonijalnih sila. Ove su upotrebljavale najamnike snage i izazivale nestabilnost, meusobne ratove mladih afrikih drava, politiki ali ne i etniki razgranienih, organizovale pueve" i ustanke. Neokolonijalizam u najraznovrsnijim oblicima nastojao je, kao to i danas nastoji, da zadri bive kolonije u poloaju politikih i ekonomskih privezaka ranijih metropola, nastavi eksploataciju bogatih nalazita, iskoristi strateke i geopolitike prednosti Afrike u svetskom odmeravanju blokova, ije se nadmetanje prenelo i na taj tek osloboeni kontinent. Borba za dekolonizaciju Afrike jo nije zavrena, jer nailazi na uporan otpor rasistikog reima na jugu kontinenta. Promene posle drugog svetskog rata nisu zaobile ni zeleni kontinent", zapravo Junu Ameriku, koja se dugo razvijala pod neposrednim uticajem SAD. Amerikanci su postavljali i smenjivali junoamerike vojne reime (hunte), koji su se po potrebi sluili i nasilnim metodama. Strane kompanije povezane s amerikom vladom i vojnim establimentom, a zainteresovane za svoj kapital uloen u proizvodnju voa, eksploataciju nafte i ruda, izvoz mesa budno su bdele nad radom marionetskih
POSLE RA TNI
SVET
NJEGOVE
SUPROTNOSTI
hunti, uguujui u zaetku svaku akciju nacionalnooslobodilakih pokreta i revolucionarnih snaga. Pobeda kubanske revolucije pod Fidelom Kastrom 1959. nagovestila je novu eru u istoriji karipskog podruja i June Amerike, kao i u odnosima izmeu dveju Amerika. Vlada SAD je pokuala da invazijom kubanskih emigranata obori Kastrov reim, a kasnije da izolacijom Kube od junoamerikih drava ugui pobedonosnu revoluciju na domaku svojih obala ali bezuspeno. Nezavisan stav Meksika, koji je za razliku od nesigurnih junoamerikih reima ustanovio relativno stabilan unutranji poloaj jo dvadesetih godina, doprineo je probijanju amerike blokade Kube i jaanju tendencije nesvrstavanja. Posle prevazilaenja krize iz oktobra 1962, koja je pretila da direktnom konfrontacijom amerikih i sovjetskih snaga dovede do svetskog rata, Kuba je nastavila socijalistikim putem, a u meunarodnim odnosima orijentisala se ka politici nesvrstavanja sa svim aberacijpma vezanim za stvaranje ,,antiimperijalistikog jezgra" u frontu nesvrstanih, protivnog njegovoj sutini. Zbacivanje zakonite vlade Salvadora Aljendea u ileu kontrarevolucionarnim udarom najreakcionarnijih vojnih i civilnih snaga pod vodstvom generala Avgusta Pinoea, a uz pomo SAD prekinulo je demokratski razvitak ove zemlje, u kojoj je uspostavljena vladavina s obelejima faistike diktature. Obaranjem diktature Anastasija Somose 1979. godine, ija je porodica s ostalim zemljoposednicima drala gotovo svu obradivu zemlju Nikaragve, vodstvo sandinistike revolucije je u ovoj nerazvijenoj zemlji Srednje Amerike sprovelo radikalnu agrarnu reformu maja 1981, ime je bitno izmenilo drutveno-ekonomsku strukturu zemlje. Za razliku od ranijih agrarnih reformi u latinsko-amerikim zemljama, sandinisti su eksproprisanu zemlju razdelili dravnim dobrima i zadrugama raznih tipova. Mlada i osobena revolucija na pragu SAD bori se od svoje pobede sa pritiskom SAD, kontrarevolucionarnih snaga nikaragvanskih latifundista podranih spolja, iz SAD, Hondurasa i Salvadora, zabranjene unutranje opozicije, oslonjena na vlastite snage iz redova seljatva i na podrku Kube, drugih umerenijih junoamerikih vlada i progresivnog javnog mnjenja. Metode jednostranih klasinih intervencija prerastaju u nae vreme u politiku iznuenih politikih kompromisa po pitanju karaktera unutranjeg ureenja u smislu preputanja ili podele vlasti, u formi obezbeenja politikih sloboda naruavanjem monistikih
'J
monopola, uz aktivno uee druge suparnike sile ili njenu preutnu saglasnost. Kao alternativa strahotama nuklearnog naoruanja i blokovskoj iskljuivosti pojavio se polovinom pedesetih godina pokret nesvrstanosti, duboko progresivna snaga savremenog sveta, odraavajui tendenciju naroda za samostalnim i nezavisnim ivotom, slobodnim od dominacije i blokovske discipline. Osnovna naela ovog pokreta podudarala su se s principima Organizacije ujedinjenih nacija. Indija i Kina su 1954. formulisale pet osnovnih naela miroljubive saradnje potovanje teritorijalnog integriteta, nenapadanje, nemeanje, ravnopravnost i koegzistencija poznatih kao pana ila". Azijsko-afrika konferencija u Bandungu aprila 1955, na kojoj je uestvovalo 29 zemalja, istakla je znaaj tih principa. Pobornici i osnivai pokreta nesvrstanosti bili su Josip Broz Tito, Davaharlal Nehru, Gamal Abdel Naser, Ahmet Sukarno i Kvarne Nkrumah. Jugoslavija se zalagala za irenje politike nesvrstanosti, obogaujui je teorijski i praktino, kao mala evropska zemlja van blokova, svesna budunosti te progresivne tendencije u meunarodnim odnosima. Organizator Beogradske konferencije od 1. do 6. septembra 1961, prve svetske manifestacije neangaovanosti (nesvrstanosti) odnosno antiblokovske orijentacije, Jugoslavija je narednih godina istrajala na pretvaranju nesvrstanosti u svetski front i na odbrani njene sutine u svakodnevnoj meunarodnoj praksi i na konferencijama nesvrstanih u Kairu, Aliru, Lusaki i Kolombu, Havani, Nju Delhiju i Harareu. Veliku pobedu nesvrstanih predstavljalo je kodifikovanje naela koegzistencije u Ujedinjenim nacijama 1970, koja su obuhvatala zabranu upotrebe sile ili pretnje silom, reavanje meunarodnih sukoba mirnim putem, nemeanje, saradnju drava i ravnopravnost naroda, pravo naroda na samoopredeIjenje, suverenu jednakost drava u meunarodnim odnosima i savesno ispunjavanje obaveza preuzetih u skladu s Poveljom. ivotvornost ovog pokreta i odbrana njegove nezavisne prirode same za sebe govore o njegovoj istorijskoj opravdanosti. No iskuenja kroz koja je on morao da proe i kroz koja i danas prolazi pritisak velikih sila, najraznovrsnije diverzije, sukobi meu zemljama lanicama, ak viegodinji iznuravajui ratovi (Iran Irak), pojedinani i grupni zahtevi za podreivanje pokreta jednom ili drugom bloku, odnosno za njegovom institu-
cionalizacijom i pretvaranjem u trei blok takoe pokazuju da je put pobijanja novih putokaza u meunarodnom ivotu povezan s ogromnim naporima i neizvesnostima. U zavrnoj fazi drugog svetskog rata stvorena je Organizacija ujedinjenih nacija (OUN). Osnivaka skuptina svetske organizacije odrana je u San Francisku aprila juna 1945, u prisustvu predstavnika 51 drave, meu kojima i Demokratske Federativne Jugoslavije. Vrata za konferenciju u San Francisku otvorena su sporazumom postignutim u Jalti. Staljin je odustao od insistiranja na jednoglasnosti velikih sila po svim pitanjima u Savetu bezbednosti OUN, ograniavajui tu jednoglasnost samo na sutinska pitanja, a Ruzvelt i Ceril su se saglasili s dodeljivanjem zasebnih mesta Ukrajini i Belorusiji u Generalnoj Skuptini. Stvaranjem OUN, na osnovi kompromisa vodeih drava antifaistike koalicije, suena je sfera uticaja velikih sila. Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena u San Francisku, predviala je jednakost svih drava lanica i meunarodne odnose zasnovane na ravnopravnosti i samoopredeljenju naroda. Drave su bile dune da se uzdravaju od pretnji silom i da sporove reavaju miroljubivo. Prema Povelji OUN, narodi se nisu udruivali samo radi ouvanja mira i bezbednosti, ve i zbog unapreivanja socijalnog i ekonomskog razvoja svih. Ova naela nisu mogla da skriju dominantnu poziciju velikih sila u Ujedinjenim nacijama, zahvaljujui njihovoj vojnoj, politikoj i ekonomskoj moi, prvenstveno SAD i SSSR-a. Velike sile (SAD, SSSR, Kina, Velika Britanija i Francuska) bile su stalni lanovi Saveta bezbednosti i uivale pravo veta, to je znailo da se nijedna odluka ne moe doneti bez njihove saglasnosti. Uprkos poveavanju lanstva Organizacije ujedinjenih nacija, velike sile su ostale protivnik proirivanja ovlaenja Generalne skuptine, njenog glavnog tela. Rukovoenje svojim interesima i ideoloko-politikim razlozima, one su ometale ostvarenje principa univerzalnosti Organizacije. Zbog dranja SAD, Kinu je u Organizaciji ujedinjenih nacija sve do 1972. predstavljao reim na Tajvanu (Formozi). Prvih godina posle rata SAD su, koristei se svojom moi, finansijskom snagom, uticajem na niz m a l i h drava i solidarnou zapadnog sveta", imale glasaku mainu" u OUN, onemoguavajui donoenje odluka koje im nisu odgovarale. Uprkos svim nedoslednostima Povelje, organizacionoj strukturi, zloupotrebi od velikih sila i negativnom toku meu-
'J
narodnih odnosa u posleratnom svetu, koji su potresale krize Ujedinjene nacije pokazale su se kao nezameijiva organizacija meunarodne zajednice. S tribine OUN predstavnici malih zemalja mogli su da izloe svoje stavove, osude agresiju, zalau se za mir, obustavu trke u naoruanju i prevazilaenje neravnomernosti u ekonomskom razvoju sveta. Politiki i moralni znaaj odluka Ujedinjenih nacija ograniavao je velike sile u njihovom ponaanju. Uticaj svetske organizacije na javno mnjenje takoe nije bio za potcenjivanje. U debatama su predstavnici malih zemalja mogli da razgoliuju sutinu imperijalistike politike i agresivnog nastupanja velikih sila. Organizacija ujedinjenih nacija je odigrala zapaenu ulogu u okupljanju malih zemalja radi suprotstavljanja dikatatu velikih, zbog ega je esto bila meta najkonzervativnijih snaga u svetu, koje su traile njeno rasputanje. Od nastanka pokreta nesvrstanosti ona je sredite okupljanja i zajednikog istupanja predstavnika tih zemalja. Svetski front nesrvstanosti je u svoje temelje ugradio osnovna naela i najpozitivnija stremljenja Organizacije ujedinjenih nacija. Jugoslavija je uestvovala u utemeljivanju OUN. U predlogu Privremene vlade DFJ Privremenoj narodnoj skuptini za ozakonjenje Povelje Ujedinjenih nacija i Statuta Meunarodnog suda pravde od 23. avgusta 1945, reeno je da su ciljevi kojima Organizacija ujedinjenih nacija tei ciljevi za koje su i nai narodi, tokom ovog rata, zaloili svoje najbolje snage i u kojima i oni gledaju najbolju garanciju za odranje mira i bezbednosti i izgradnju bolje i srene privredne i socijalne budunosti svoje i celokupnog oveanstva". Jugoslavija je u OUN 19451948. podravala SSSR, veliku svetsku silu, ideoloki najbliu, na koju se i meunarodno bila oslonila; silu koja je u OUN imala i pravo veta. Zavisno od dranja SSSR-a prema OUN, Jugoslavija je pokazivala izvesnu uzdranost prema OUN, shvatajui posle 1948. sutinski znaaj ove organizacije u poretku meunarodnih odnosa, iz ega je rezultiralo podravanje niza politikih, ekonomskih i socijalnih akcija svetske organizacije. Posleratni svet doiveo je nevienu tehnoloku revoluciju. Drugi svetski rat i stalno nadmetanje velikih sila u posleratnom razdoblju razvili su proizvodne snage do nesluenih razmera. ? Proizvodnja velikih drava bila je podreena stvaranju i - usavravanju razornog oruja, to je imalo povratno dejstvo na proizvodnju u mirnodopske svrhe. SAD su do 1949. posedovale
POSLE RA TNI
SVET
NJEGOVE
SUPROTNOSTI
atomski monopol", da bi se eksplozijom prve atomske bombe u SSSR-u uspostavila privremena ravnotea. Tri godine kasnije velike sile proizvele su i vodoninu bombu. oveanstvo nikada ranije nije bilo ugroeno mogunou upotrebe oruja tako strahovite razorne moi. Vodonine bombe, raketna tehnika, nuklearni projektili, podmornice na atomski pogon, kosmiki brodovi predstavljaju oruje savremenih velesila, optereujui njihove privrede u vreme kada vie od dve treine oveanstva ivi u uslovima oskudice i gladi. Svaka velesila danas ima toliko naoruanja da moe vie puta da uniti onu drugu. Time je i svaka dalja trka u naoruavanju postala apsurdna, kako sa stanovita sudbine oveanstva, tako i s gledita prvenstva i prestia velikih sila. Upoteba atomske energije dala je znaajne podsticaje u oblasti medicine, poljoprivrede, bilogije, energetike. Elektronika i automatizacija, na kojima poiva savremena organizacija proizvodnje, otvaraju nove horizonte ljudskom drutvu ukoliko slue miru i drutvenom napretku. Savremeni ovek doiveo je poetak kosmike ere" izbacivanjem Sputnjika I u orbitu Zemlje 4. oktobra 1957. godine; svet nije morao dugo da eka da i prvi ovek, Jurij Gagarin, poleti u kosmos: ono to je, koliko jue, izgledalo kao stvar nauno-fantastine literature zbilo se 12. aprila 1961. ta bolje od podviga posade Apola XI, s Nilom Armstrongom i Edvinom Oldrinom na elu, koji su 21. jula 1969. posmatrali Zemlju s Meseca* pokazuje razmere tehnolokih promena koje su nastupile? Drugi svetski rat, kao totalan" rat, nije izazvao samo duboke promene u sferi tehnologije ve i demografije, naina ivota i politikog miljenja. Velike migracije zapoete u SAD s prvim svetskim ratom zaustavljene su u vreme velike ekonomske krize, da bi bile dovrene tek posle drugog svetskog rata, kretanjem ljudi od severoistoka zemlje prema srednjem zapadu i jugu. Pokreti stanovnitva u naznaenom pravcu bili su praeni i plasmanom kapitala na Zapadnu obalu. Migracije su bile karakteristine i za zemlje ije su granice promenjene (Nemaka i Poljska, odstupanje podunavskih vaba prema Treem Rajhu, proterivanju Maara iz ehoslovake), kao i za one koje su se nalazile u fazi teritorijalnog uobliavanja u procesu dekolonizacije i sticanja statusa nezavisnih drava na osnovu etnikih i verskih merila (Indija Pakistan). Jedna od velikih migracija u okviru drugog svetskog rata dovela je do stvaranja cionistike
'J
drave na Bliskom istoku. Sovjetsko stanovnitvo koje je 1941. evakuisano u dubini SSSR-a iz zapadnih, okupiranih delova zemlje, ponovo je, s potiskivanjem Nemaca, krenulo na svoja stara stanita. Zbog dranja za vreme okupacije Staljin je raselio krimske Tatare u Sibir i ukinuo njihovu autonomnu oblast. Sovjetski graani naseljavali su zapadnu Ukrajinu koja je do 1939. pripadala Poljskoj i Istonu Prusku inkorporiranu u sastav SSSR-a. Staljinovim metodama i korienjem celokupnog ekonomskog potencijala zemalja socijalistikog lagera", SSSR je intenzivno radio na razvoju ratne industrije, naroito na savlaivanju tehnologije vezane za nuklearnu energiju; na raketnoj tehnici i kosmikim istraivanjima. Zatvaranjem granica SSSR-a Staljin je izneverio oekivanja sovjetskih graana o nastupanju nove ere demokratskog razvitka i ekonomskog napretka. Blage tendencije ispoljene u toku drugog svetskog rata u smislu tolerisanja religije, veih sloboda u javnom ivotu, u novinarstvu, litraturi i uopte umetnosti", apelovanja na opta oseanja umesto primenjivanja disciplinskih pretnji" (Piter Kalvokorezi, Gaj Vint), koje kao da su nagovetavale prelazak na novu fazu socijalizma, pokazale su se kao prolazna zabluda u suoavanju s praksom jo surovije diktature, opravdavane kao i pre rata kapitalistikim zaokruenjem, rovarenjem imperijalista i ostataka klasnog neprijatelja, naoruavanjem druge strane i njenim imperijalistikim namerama, specijalnom odgovornou SSSR-a kao najvee i najjae socijalistike drave. Izrazi razoarenja, pretvorenog u revolt, otvoreno su izbili najranije u dravama koje su posle drugog svetskog rata krenule putem socijalistikog preobraaja (u Berlinu 1953, Maarskoj i Poljskoj 1956). Cehoslovako prolee" 1968. zavrilo se okupacijom ehoslovake od bratskih socijalistikih zemalja" u ime socijalistikog internacionalizma i neprikosnovenosti ideolokog jedinstva socijalistikog bloka. Drugu polovinu 20. veka karakterie duboka tehnoloka diferencijacija savremenog sveta u uslovima nasleene podele na razvijeni Sever" sa SAD, Japanom i zemljama Zapadne Evrope i nerazvijeni Jug". Svet je duboko zakoraio u treu tehnoloku revoluciju, iju glavnu odliku predstavlja osvajanje elektronike, robotike, mikroprocesora, kompjutera, itd. Na pomolu je jo dublji tehnoloki prodor u tzv. etvrtu tehnoloku revolu-
P0SLERATN1 SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI
27
ciju ija svojstva obeleava era fototonike, vetake inteligencije", lasera, celularnog radija, bioipa, genetikog inenjerstva itd. Ove radikalne tehnoloke promene spolja su indikativne u nestanku tradicionalnih fabrika s masama radnika koje sada z a m j e n j u j u roboti. Nazivaju je treim talasom", tehnoelektronikom revolucijom", postindustrijskom civilizacijom". Tokom prestrukturiranja privrede nestaju ranija rutinska zanimanja". Lucidniji ekonomisti i futurolozi ansu nerazvijenih zemal ja danas vide u razvoju tehnolokih snaga, u prelasku sa ekstenzivne privrede na intenzivno privreivanje, u odlepljivanju" od druge tehnoloke revolucije. Odbacujui socijalizam u bedi (staljinizam) oni se izjanjavaju za socijalizam koji vodi u pravcu komunizma, preko razgradnje masovnog drutva i socijalne drave u korist razvoja i individualiteta, u korist humanizma i slobode". Ova opta perspektiva zamraena je u stvarnosti drukijim svetskim odnosima kojima ton daje uvoz tehnologije na bazi tehnike zavisnosti, monetarni imperijalizam" ili duniko ropstvo" nerazvijenih zemalja; pre svega nametanje sistema vrednosti zemalja davalaca pomoi koji odstupaju od proklamovanih tenji ka humanizaciji odnosa, nezavisnosti i autonomiji razvitka. U svakom sluaju ekspanzija novih znanja i njihova primena u praksi vodi i preispitivanju racionalnosti i demokratinosti postojeih drutvenih sistema i organizacija. Stoga i ne zauuje da su danas, pa ma i sa zakanjenjem, na dnevnom redu u svim socijalistikim zemljama privredne (i drutvene) reforme, demontiranje centralistikog sistema rukovoenja privredom i proglaavanje, pa ak i ozakonjivanje samoupravljanja u nekima od njih. Vie decenija socijalnog mira u svetu, bar utoliko to nije bilo velikih ratnih katastrofa, iako malih" i lokalnih ratova" nije nedostajalo, uveliko je uticalo na ubrzan natalitet stanovnitva irom globusa, zajedno s boljim standardom ivota, razvojem medicinskih znanja i pojavom novih lekova, dovodei do pojave koju danas nazivamo demografskom eksplozijom". U naem vremenu u svetu ivi pet milijardi ljudi. Ovo naglo uveavanje broja stanovnika sveta jo vie je produbilo postojeu krizu odnosa, ekonomskih, politikih, etnikih, verskih, pa i iru krizu, ekoloko-bioloki gledajui. Novi proroci nastupaju pod vidom odbrane tradicionalnih naela kojima preti otuivanje od izvornih vrednosti i tuih civilizacija, koje se nameu masama neobrazovanih pripadnika raznih naroda, najee,
28
kao to pokazuje fenomen islamske revolucije", preko verskih poglavara, iji pozivi ne ostaju bez odziva kod milionskih masa vernika, pod vidom verske i rasne integracije, iza koje se jedva skriva tenja za konfrontacijom s ostalim verama, rasama i civilizacijama.
KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI
S pribliavanjem kraja rata, rukovodstvo KPJ je sve jae isticalo zahteve za proirivanjem organizacije i oslobaanjem od sektakih merila pri prijemu novih lanova. Poetkom 1945. posebno se trailo da se snizi" kriterijum za prijem u SKOJ, a njegovi lanovi primaju u KPJ bez kandidatskog staa. lanstvo obeju organizacija naroito se poveavalo u borakim jedinicama i na osloboenim teritorijama. Proirivanje lanstva KPJ shvatano je kao imperativ koji proizilazi iz njene rukovodee uloge u revoluciji, a na drugoj strani iz saznanja da malobrojna Partija ne moe da odgovori ulozi vladajue partije u politikom sistemu Jugoslavije. Pred KPJ se posle osloboenja postavljalo pitanje rukovoenja nastajuim aparatom dravne vlasti i uprave, dravnim sektorom privrede, masovnim antifaistikim organizacijama, obnovom zemlje. Napadi na sektatvo nisu, meutim, znaili naputanje dotadanjih osnovnih merila za prijem u lanstvo, jer je CK KPJ i dalje traio idejnu borbenost, privrenost narodnooslobodilakoj borbi i revolucionarnom preobraaju drutva u Jugoslaviji i punu spremnost za sprovoenje ovog programa. U poreenju s njenom brojnom snagom uoi ustanka (12.000 lanova), Partija je iz rata izala kao organizacija od 141.066 lanova, uveavi se za neto manje od dvanaest puta. Poveavanje lanstva u periodu obnove i industrijalizacije nije znailo i poistoveivanje KPJ s masovnim komunistikim partijama, prema kojima se njeno rukovodstvo odnosilo s krajnjim nepoverenjem januara 1946, smatrajui ih zdanjem na glinenim nogama". KPJ je brojno jaala, ali zadravala karakter kadrovske partije. Njeno kadrovsko obeleje nije se ogledalo samo u nainu prijema lanova nego i u celokupnoj organizaciji, ciljevima, programskoj osnovi i ideologiji, unutarnjem ivotu. CK KPJ je posle osloboenja upozoravao nacionalna i druga
'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
partijska rukovodstva da prilikom prijema novih lanova obrate panju na opasnost od unoenja anarhije i labavosti" u partijske redove. Uvrivanju organizacije KPJ i kadrovskim pitanjima pridavao se gotovo presudan znaaj sa stanovita odravanja vlasti i nastavljanja revolucionarnog procesa. Rukovodstvo je smatralo da je nemogue vriti dalje revolucionarno drutveno preureenje bez dnevno rastueg broja novih partijskih kadrovaca i aktivista". Vodea uloga partije u vojsci, vlasti, Narodnom frontu i drugim organizacijama traila je da ona upedesetostrui, postostrui svoje kadrove". Kadrovska partija je uzimana i kao preduslov za dalje prevaspitavanje masa radnika i seljaka u duhu demokratske dravnosti", koja je poela da se izgrauje u okvirima narodnooslobodilakog rata. Omasovljujui partiju, njeni rukovodei organi su, u novim uslovima, nastavljali borbu protiv sektatva, ije su manifestacije bile raznovrsne. Sektatvo je potiskivano u KPJ, SKOJ-u, NOF-u, AF-u, USAOJ-u, Jedinstvenim sindikatima radnika i nametenika Jugoslavije (JSRNJ), organima vlasti. Ono se iskazivalo i u orijentaciji ka malom broju kandidata za prijem i u njihovom nedovoljno smelom uvlaenju" u partiju. KPJ je morala da se bori protiv sektatva, u svojim redovima i van njih, u vezi s nacionalnim pitanjem, odnosom prema staroj inteligenciji, deci i porodicama neprijatelja, pripadnicima kvislinkih jedinica koje su zaveli organizatori kolaboracije iz redova buroazije. Sektailo se prema radnicima, intelektualcima, enama. Iz sektaenja u partiji proizilazio je i sektaki odnos prema masama nabusitost u ophoenju, nadvisivanje" rodoljuba komunistima, shvatanje NOF-a kao gole forme i partijske fasade, bojazan od ukljuivanja pripadnika nacionalnih manjina u organe vlasti i masovne organizacije koji je pretio da odvede Partiju u izolaciju i uaurenost". Sektatvo izraavano u precenjivanju merila za lanstvo u KPJ dobrim delom je bilo i refleks istunstva", koje je znalo da ide do askeze i potpunog samoodricanja, ali i politikog monopola. Priliv novih lanova pratili su i suprotni procesi, istke partije" krajem 1945. i poetkom 1946. od sluajnih i idejno-politiki nezrelih saputnika. Nezavisno od ovih istki", iz KPJ su iskljuivani i lanovi koji su svojim istupanjima, nemoralnim ivotom i neradom krnjili ugled organizacije. Od lanstva se trailo da uva lik i ugled komunista, poto KPJ nije
41
dozvoljavala da joj se rui autoritet. S gledita organizaciono-kadrovske vrstine i ideoloko-politike istote", daleko znaajnije od ovog odlivanja" bilo je suzbijanje sitnoburoaskih i birokratskih pojava unutar partije. Njihovi motivi su bili razliiti: koristoljublje, egoizam, karijerizam, jagma za inovnika mesta. U drugaijim uslovima rada neki komunisti su, sagledavajui nove strane ivota, osloboeni ratnog pritiska i potrebe za moralnim jedinstvom, nastojali da iskoriste partiju za lini materijalni prosperitet. Slivajui se u gradove, komunisti sa sela menjali su drutveni ambijent i, bez kulture i razvijenije klasne svesti, zaboravljali na svoje obaveze u partiji, gubili politiki i moralni integritet. Mada u zaetku jer ih je KPJ presecala, a jo odravana klima revolucionarnog idealizma potiskivala javljali su se i sluajevi pekulisanja s ubeenjem", odnosno pokuaji da se stekne unosnije mesto i materijalno izraze line zasluge. Nasuprot ovim malograansko-birokratskim deformacijama, rukovodstvo KPJ je insistiralo na tome da komunisti budu nosioci novog, revolucionarnog morala. Od njih se trailo da prednjae u borbi za demokratske odnose, za princip zakonitosti i ravnopravne nacionalne odnose, da daju primer u borbi protiv sektatva i koriste se sredstvima kritike i samokritike". Rukovodstva KPJ su rano poela da kritikuju birokratizam, osiljavanje" pojedinih komunista i otrzanje" lanstva od masa. Napadani su komunisti koji su birokratskim stavom koili inicijativu naroda u kritici organa vlasti, funkcionera, uprava preduzea, rukovodstvava sindikalnih organizacija. Postavljanje komunista iznad drutva, posebno njihovo odvajanje od radnike klase, koju su predstavljali na vlasti, njihovo prisvajanje privilegija i gledanje na ostale graane ,,s visine" osuivani su kao nedozvoljiva pojava i pogreno, birokratsko shvatanje rukovodee uloge KPJ. Delujui u objektivnoj protivurenosti izmeu samoupravne i demokratske svesti komunista i masa steene u oruanoj revoluciji s jedne strane, i stvaranja ekonomskog monopola drave, koji je ovu svest negirao, s druge, KPJ nije ostajalo nita drugo do dosledno zalaganje za izgradnju sistema administrativnog rukovoenja privredom i upotreba oruja kritike, koja je u datoj stvarnosti imala apstraktno-verbalistiki i moralizatorski karakter. Partijska organizacija odraavala je vienacionalni karakter Jugoslavije. Pored nacionalnih organizacija Slovenije, Hrvatske
i Makedonije, konstituisana je maja 1945. KP Srbije, na osnovu zakljuka Politbiroa CK KPJ donetog u Jajcu 1618. oktobra 1943. i na Visu, juna prethodne godine. Osnivaki kongres KP Srbije, odran u Beogradu 812. maja, oznaio je dograivanje nacionalne strukture KPJ, ujedinjavanje partijskih organizacija Srbije, Vojvodine i Kosova i Metohije, i prevazilaenje zaotrenih odnosa u nacionalno raznovrsnom vojvoanskom i kosovskometohijskom stanovnitvu. Politika nacionalne ravnopravnosti koju je sprovodila KPJ trebalo je da omogui srazmernu nacionalnu zastuljenost u organima vlasti, sudstva, uprave, u organima bezbednosti, masovnim organizacijama; nesmetan razvitak nacionalnih kultura, osnivanje kola na maternjem jeziku, upotrebu tog jezika u svakodnevnom optenju; pravo na nacionalne kulturne ustanove (pozorita, domove kulture itd.) i tampu. Na Osnivakom kongresu KP Srbije Tito je nacionalnu politiku izrazio reima da voljeti svoju federalnu jedinicu znai voljeti monolitnu Jugoslaviju", i da narod treba da se naorua (takvom) svijeu da Hrvat strepi za ono to se dogaa na granicama Makedonije, a Srbin za ono to se zbiva u Istri". Neposredno po zavretku rata CK KPJ je odluio da se i partijske konferencije za Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu pretvore u odgovarajue osnivake kongrese komunistikih partija, ali je nekoliko meseci kasnije odloio njihovo odravanje dok se ne izrade teze o bitnim pitanjima kao baza za njihovo sazivanje. Po tom neostvarenom zakljuku CK KPJ, od 10. januara 1946, kongresi nacionalnih organizacija trebalo je da se odre do jula i avgusta iste godine, a neposredno za njima avgusta ili septembra i kongres KPJ. Po socijalnom sastavu, KPJ je u ratu bila organizacija u kojoj su preovlaivali seljaci, to je predstavljalo rezultat objektivne drutvene strukture i istorijskih okolnosti u kojima se razvijala narodnooslobodilaka borba. Veiriu. ruko vodeeg kadra, meutim, inili su radnici, studenti i aci. Analitiari ovog pitanja u sociolokoj literaturi istiu da je nasuprot seljatvu kao masovnoj vojsci u narodnooslobodilakoj borbi stajalo radnitvo kao njen najorganizoyaniji inilac". Nastojanja rukovodstva KPJ da se "sastav lanstva popravi u korist radnike klase nailazila su na prepreke zbog nerazvijene socijalne strukture i zaostalosti Jugoslavije. Njena radnika klasa je bila mlada, malobrojna, uglavnom sa sela, i za selo jo "tesno vezana ekonomskim nitima i nainom ivota. Nerazvijeni
KPJ
POLITIKOM
SISTEMU
UNUTRANJOPOLITIKI
ODNOSI
krajevi Jugoslavije uopte nisu imali industrijski proleterijat u pravom znaenju rei. Radnitvo je bilo proreeno u ratu, a deo je saraivao s neprijateljem radei u Treem Rajhu dobrovoljno ili pod politiko-ekonomskom prinudom. U delu industrijskih preduzea radnici su rat proveli ,,za drebankom", potpomaui svesno ili nesvesno nemaki ratni napor. Najvei broj stranih radnika u privredi Kraljevine napustio je Jugoslaviju posle vojnog poraza, tokom rata, ili nestao u njegovom vihoru. No nezavisno od socijalnog sastava, KPJ je bila partija radnike klase po svom programu, ciljevima, ideologiji. S razvijanjem sistema administrativnog rukovoenja privredom u Partiji su sve vie ulazili inovniki elementi. Odmah posle osloboenja KPJ je poela da se organizaciono prilagoava novim uslovima rada. No promene u organizacionoj strukturi partijskog aparata i metodu politike akcije nisu, meutim, sutinski uticale ni na jedan od dotadanjih bitnih principa KPJ. Smisao organizacionih promena 19451947. sastojao se u usklaivanju njene dotadanje rukovodee uloge s uslovima u kojima je ona imala da upravlja dravom i pokree celokupan dravni razvitak. Sistem organa KPJ bio je postavljen na centralistikom principu; na elu organizacije nalazio se CK KPJkoji je imao monopol na donoenje najvanijih odluka: partijsko-organi"zaionih, spoljnopolitikih, privrednih, unutranjopolitikih, kadrovskih, iz oblasti meunarodnog radnikog pokreta i bilateralnih partijskih veza, agitacije i propagande. Faktiko odluivanje pripadalo je uem telu Politbirou koje je do aprila 1948. godine radilo kao CK KPJ. Partijskim organizacijama u federalnim jedinicama (republikama) rukovodili su centralni komiteti Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Srbije, i pokrajinski komiteti Bosne i Hercegovine i Crne Gore, zapravo njihovi biroi, jer nisu imali plenuma. Polovinom 1945. CK KPJ je odobrio stvaranje autonomne KP za Trst i Julijsku krajinu, pod rukovodstvom CK KP Slovenije. Partijsku organizacionu strukturu upotpunjavali su PK Vojvodine, Oblasni komitet Kosmeta, oblasni, okruni (ukinuti krajem 1946), sreski, mesni (gradski), rejonski i optinski komiteti. Prema Projektu o organizacionim pitanjima, usvojenom jula 1945, aparat CK KPJ se sastojao od Organizaciono-instruktorskog odeljenja, Odeljenja za kadrove, Odeljenja za agitaciju i propagandu, i devet komisija: sindikalne, vojne, za ene,
spoljnopolitike, za ekonomsku politiku, za kole, izgradnju narodne vlasti, socijalnu politiku, i kontrolne. Nacionalna i pokrajinska rukovodstva imala su, s neznatnim odstupanjima, istu organizacionu strukturu kao i CK KPJ, izuzimajui spoljnopolitiku i kontrolnu komisiju. Preko Organizaciono-instruktorskog odeljenja prenoene su direktive CK KPJ i vrena kontrola njihovog sprovoenja. Kadrovskim odeljenjem je rukovodio organizacioni sekretar CK, u ijoj se nadlenosti nalazio rukovodei kadar partije, SKOJ-a, masovnih organizacija i dravnih organa. Kontrolna komisija je predstavljala jedinstveni organ partijske kontrole, stvoren radi sprovoenja partijske linije, uvanja istote partije", nadzora nad izvravanjem odluka CK i, uopte, nad radom partijskih organizacija. Ostale komisije pri CK KPJ i nacionalnim rukovodstvima organizovane su kao unutranji partijski organi sa savetodavnim kompetencijama. Kao glavni organizatori i nosioci ideoloko-politikog i teorijskog rada u Partiji i van nje delovale su agitprop-komisije pri rukovodstvima, s Agitpropom CK KPJ na elu, koji je, uz to, formulisao i kulturnu i prosvetnu politiku. Aparat agitacije i propagande se u radu oslanjao na aktive masovnih organizacija, dravne organe u oblasti kulture i prosvete, na tampu. Centralna partijska ustanova za ideoloko obrazovanje je Via partijska kola pri CK KPJ, koja je, u novim uslovima i na viem nivou, nastavljala rad partijskih kurseva iz vremena rata. Jula 1945. CK KPJ je, istovremeno sa svojom reorganizacijom, doneo odluku o reorganizaciji Vie partijske kole uro akovi", oznaujui kao njen zadatak vaspitavanje viih i srednjih partijskih kadrova. Precizno su naznaene kategorije partijskih radnika koji imaju da pohaaju ovu kolu: lanovi nacionalnih centralnih komiteta, lanovi oblasnih i okrunih komiteta, sekretari sreskih komiteta, lanovi politikih odeljenja armija i divizija, efovi politikih odseka, brigada i lanovi partije iz dravnog aparata i proizvodnje, koji su po svom ideoloko-politikom nivou i dunostima imali kvalifikacije viih ili srednjih partijskih rukovodilaca. U program nastave reorganizovane kole ulazili su sledei predmeti: kratki kurs istorije SKP (b), dijalektiki i istorijski materijalizam, politika ekonomija, uenje o dravi, narodnooslobodilaka borba naroda Jugoslavije i izgradnja nove drave, ustrojstvo Partije, ruski
K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI
41
jezik i pravopis. Prvi kurs trajao je est meseci, a pohaalo ga je 120 uenika. CK KPJ je istovremeno odluio da se nie partijske kole organizuju pri centralnim komitetima komunistikih partija federalnih jedinica i pri pokrajinskim i oblasnim komitetima, sa zadatkom da vaspitavaju srednji i nii partijski kadar. kolu su mogli pohaati lanovi okrunih i sreskih komiteta, sekretari partijskih elija, lanovi politikih odseka brigada, komesari bataljona i eta i lanovi partije iz dravnog aparata i proizvodnje, koji su, takoe, po svom ideoloko politikom nivou i dunostima imali kvalifikacije srednjih ili niih partijskih rukovodilaca. U program kole su ulazili: kratki kurs istorije SKP (b), narodnooslobodilaka borba naroda Jugoslavije i izgradnja nove Jugoslavije, i partijska izgradnja. Osnivanjem ove kole ukinuti su partijski kursevi pri sreskim i okrunim komitetima. Program nastave partijske kole predstavljao je kombinaciju teorijskih i istorijskih predmeta po uzoru na ideoloko obrazovanje u SSSR-u, sa nezaobilaznom istorijom SKP (b), dijalektikim i istorijskim materijalizmom, teorijom partije, politikom ekonomijom i uenjem o dravi" ali i s posebnim predmetom koji je uoptavao iskustva narodnooslobodilake borbe i razvoja nove Jugoslavije. Vie i nie kole predstavljaju glavni institucionalni oblik ideoloko-politikog obrazovanja lanstva KPJ. Organizacija kole i metod rada su bili istovetni u Vioj i niim kolama. Sem po kategoriji slualaca, strogo odreenoj i hijerarhiziranoj, vremenu trajanja kurseva (vii est meseci a nii tri meseca), broju slualaca (na Vioj koli do 120 a na niim do 60 slualaca), ove kole su se razlikovale i po strukturi programa, jer se na Vioj koli izuavao vei broj predmeta. Ideoloki rad u KPJ nosio je snano obeleje sovjetskog uticaja. Staljin je smatran etvrtim korifejom" klasika marksizma zajedno sa Marksom, Engelsom i Lenjinom. Tek naknadna saznanja vezana za ideoloka otrenjavanja nakon sukoba sa IB-om dovela su do razgraniavanja izvornog marksizma od Staljinovih vulgarizacija. Istorija SKP (b) figurie u jednom i drugom programu partijskih kola, izazivajui posebno interesovanje slualaca, s tim to je etvrta glava, koju je pisao Staljin, gotovo smatrana svetim tivom, ime se prenosio kult iz vremena neposredno uoi rata i iz rata prema ovom ideolokom
'J
priruniku. Usled velikog predratnog interesovanja za Istoriju SKP (b) bilo je ak predvieno da se deo komunista upoznaje s ovim tivom iz tampanih prevoda, deo iz apirografisanog materijala, a da trea kategorija rukom prepisuje prirunik i prorauje ga. U ratu su pojedini prvaci narodnooslobodilakog pokreta znali rizikovati ivot da bi spasili zalihe ove knjige da ih ne zapleni neprijatelj. Ovaj sakralni odnos prema tekstu, krajnje vulgarizovanom i falsifikovanom s istorijske take gledita, nastavio se i posle rata. Poznato je da su izgraeni komunisti uglavnom poseivali kurseve na kojima se izuavala istorija SKP (b). Meutim, postoji jedna znaajna injenica emancipativnog znaenja, jer je u sklopu partijskih programa izuavana i istorija narodnooslobodilake borbe i izgradnje nove drave. Istorija jugoslovenske revolucije je praktino postajala pandan istoriji SKP (b), iako se to nije naglaavalo. Postojalo je jedno saznanje, koje nije uvek snano eksplicirano, da naspram oktobarske revolucije stoji jugoslovenska revolucija (koja se kao takva jo nije kvalifikovala). Tek je Peti kongres KPJ stavio do znanja, pored zaklinjanja Staljinu i Sovjetskom Savezu, da je u jugoslovenskom sluaju re o revoluciji. Krajem 1943. poinje postupno izgraivanje Titovog ugleda paralelno sa staljinovim kultom. Politbiro CK KPJ je ve posle drugog zasedanja AVNOJ-a, s potpisima A. Rankovia i M. ilasa, upuivao pisma zemaljskim rukovodstvima da uzdiu Tita kao dravnika i vojskovou. Ova praksa e se nastaviti i posle rata povodom Titovog roendana, prvo u uem partijskom krugu, i u drugim optim sveanim prilikama. Tito je povodom izuavanja istorije SKP (b) stavljao 1947. do znanja da je to bez onoga to se kod nas zbiva jalov posao. Neto se novo kod nas zbiva. Ima kod nas, u naem razvoju, itav niz novih puteva. Ima novih puteva u izgradnji socijalizma. Ti putevi po sutini ne protivuree razvoju u SSSR-u." Tito je smatrao da se istorija SKP (b) mora izuavati, naroito od strane rukovodilaca, ali ne i ablonski. Teorijska i ideoloko-politika aktivnost je, principijelno gledano, polazila od prakse Jugoslavije i neposrednih zadataka KPJ. No, postojanje iskustva SSSR-a, idealizacija njegovog ureenja, ideoloko-politika bliskost KPJ i SKP (b) izazivali su veliki interes za izgradnju sovjetske drave i razvoj sovjetske ekonomike. Stoga ne zauuje to se iz Moskve trai literatura o ovim pitanjima. Ali, osobeni revolucionarni put Jugoslavije nije
41
mogao potisnuti jugoslovensko iskustvo. Vlajko Begovi pie, tim povodom, Borisu Ziherlu u Moskvu: Besumnje mi trebamo reavati naa pitanja prema naim uslovima i mogunostima, ali mnogo e nam vredeti i sovjetsko iskustvo". To sovjetsko iskustvo se upoznavalo neposredno, ako se imaju u vidu rukovodioci koji su izvesno vreme boravili u SSSR-u, a zatim na osnovu literature sovjetskog porekla, najveim delom preko propagandnih broura iz oblasti teorije partije, politike ekonomije, sovjetske drave, filozofije i istorije, pedagogije i sline literature. Najee je bila re o uproenim analizama, vulgarnim interpretacijama, glorifikacijama sovjetskog iskustva i Staljina; danas moe izgledati udno s kakvim su divljenjem u partijskim redovima prihvatane, analizirane i slavljene knjige i broure krajnje primitivnog sadraja. Tek su vlastita praksa i istorijsko iskustvo, sa sazrevanjem saznanja da je u sovjetskom sluaju re o Staljinovom izneveravanju revolucije i socijalizma, vodili razgranienju jedne autentine revolucije sa svojom birokratiziranom bliznakinjom na drugoj strani. Oktobarska inspiracija je bila sadrana i u jugoslovenskoj revoluciji, ali je ova izvedena na specifian nain u uslovima drugaije istorijske situacije u uslovima drugog svetskog rata, koji se 1941 1945. redukovao na sukob faizma i antifaizma u svetskim razmerama. Do raskida 1948. Staljinov autoritet i istorijski kult SKP (b) se nisu dovodili u pitanje. Jugoslovenski politiari i naunici nisu se do sukoba sa IB-om bavili ozbiljnije analizom i uoptavanjem vlastitih iskustava: Partije, revolucije, drave, socijalistike izgradnje. Njihovu energiju odnosila je mahom praktina aktivnost. Uglavnom se tretiralo pitanje narodnooslobodilake borbe, federacije, narodnih odbora, u radovima, govorima i istupanjima rukovodeih komunista, Tita, Kardelja, ilasa, Moe Pijade i drugih, ije je sabrane lanke objavljivala Kultura ili su bili publikovani u organu Komunist i Partijska izgradnja. Bez obzira na znaajne opservacije i ukazivanje na originalnost oblika u okviru optih zakonomernosti re je o nedovoljno produbljenim i argumentovanim analizama. Praktina reenja bila su, uz neposrednu politiku borbu, domininantna preokupacija. Kadrovi su bili usmereni prema iskustvu SSSR-a, kao uzor-zemlje, i jedine koja je poznavala zakonitosti socijalistike izgradnje. Jugoslavija je ba preplavljena sovjetskom drutvenom i politikom literaturom, koja je bila optereena citatologi-
jom klasika marksizma i lenjinizma u koje se raunao i Staljin, kao jedan od protagonista marksistike misli deskripcijom institucija i prakse, apsolutizacijom sovjetskog iskustva, vulgarnim zakljucima. Znaajne pojave, koje je na povrinu izbacio drugi svetski rat, pojava novih socijalistikih drava, fenomen jugoslovenske i albanske revolucije, svetski proces dekolonizacije, pojava tree tendencije u vidu do jue zavisnih zemalja koje su stupale na put nezavisnosti) nisu uopte, ili su jako malo zanimale sovjetske pisce i teoretiare. Komunistiki teoretiari, uglavnom iz vrha partije, bili su ogranieni tenjom da ne istravaju u tumaenju svojih iskustava, kako se ne bi izlagali nepotrelanom riziku kritika iz Moskve koja je preutno imala mandat na razradu i razvijanje teorijske misli, pre svega genijalni Staljin", koji se meao u sve drutvene probleme i sve sfere nauke, ukljuujui genetiku i filologiju, filozofiju i politiku ekonomiju, a da ne govorimo o zatiti" doslednog potovanja misli i dela klasika. Sovjetski pisci su razraivali date ocene, tako da je njihovo delo dilo u stvari privezak propagandnog aparata ili banalna vulgarizacija. Smisao drutvenih nauka nije bio u otkrivanju protivurenosti odreenoga razvoja ve u razradi shematskih formula politike. U jugoslovenskom sluaju, na poetku izgradnje nove drave i drutva, sticale su se neke nepovoljne pretpostavke. Staljin je bio meunarodna arbitraa i merilo pravovernosti ideoloke ortodoksije kao najvanijeg sadraja u delu drutvenih nauka, to nije moglo mimoii ni jugoslovenske komuniste; iskustvo jugoslovenske izgradnje novih odnosa" bilo je isuvie kratko da bi se mogle uoptavati tendencije vezane za karakter drave, protivurenosti prelaznog perioda, odnosa partije i drave, drave i privrede, partije i masovnih organizacija, opasnost od birokratskog centralizma; deo istaknutih komunistikih intelektualaca, koji su inili mozak partije pre rata, bili njeni lucidni publicisti, stradali su za vreme rata, budui likvidirani od ustaa (August Cesaree, Boidar Adija i drugi), poginuli u narodnooslobodilakoj borbi (Veselin Maslea), stradali u starinskim istkama (Sima Markovi, Filip Filipovi, Josip Ciinski, odnosno Milan Gorki, i drugi). Najtea jeres se svodila na iskrivljavanje" partijske linije, pogaajui naroito one koji su je izopaavali" ili namerno" iskrivljavali. Ta linija svodila se posle osloboenja na obezbee-
41
nje narodnog jedinstva, na organizaciju nove drave, nove kulture i nove privrede. Drugu kategoriju devijacionista inili su nosioci shvatanja koji su gledali olako na sve, povrno, zagovarali apolitinost, zabavnost, bezidejnost, koji su svojim neodgovornim ponaanjem i prilaenjem uspavljivali mase", ometajui da one postanu svesne tekoa i da se priue tekoama" koje su pred njima stajale. Pod ovu kategoriju svrstavani su hvalisavi, koji su naduvavali svoje uspehe, drali nekritika predavanja ili pristupali dravnim, kulturnim i privrednim problemima bez neophodne ozbiljnosti, savesnosti, potenja i nesebinosti, nespremni da podrede sebe interesima masa". Oni su delovali uporedo sa ljudima koji su prihvatili ideologiju partije, kao i sa onima koji su zadravali neprijateljska shvatanja. U antisektakom prilazu Partija je zahtevala da se ne udara" na ljude koji su bili potencijalni saveznici politike koju je ona sprovodila. Na drugoj strani, izbijala je jedna prosvetiteljska i politiko-utilitarna linija popravljanja ljudi, njihovog pridobijanja, prevaspitavanja". Glavna linija razgranienja sadrana je u pozitivnom odnosu prema novoj Jugoslaviji i podupiranju" njenog razvitka. U novoj fazi razvitka krajem 1946, sa zavravanjem obnove i prelaenjem na industrijalizaciju, za koju su se pripremale osnovne pretpostavke saniranje ratnih razaranja, normalizacija privrednog ivota, ustavno-politika stabilizacija, meunarodno uvrenje pozicije posle zakljuenja mirovnih ugovora 1947, nacionalizacija koja je oznaila i formalnu eksproprijaciju velikih preduzea, domaih i stranih agitacija i propaganda, kao segment partijske organizacije i delatnosti, nisu mogle da ne podlegnu odgovarajuim promenama. Panju je sve vie privlaio propagandno-politiki ivot u velikim industrijskim centrima. Promena je bila uslovljena samim tim to se radnika klasa sve vie razgranjavala, postajala sve brojnija, a sa industrijalizacijom zemlje oekivalo se njeno novo poveanje u saglasnosti s optom promenom drutvene strukture Jugoslavije. Meu tim masovnim organizacijama u centru panje se nalazio Sindikat kao organizacija radnike klase. Sindikati su imali da postanu, uporno se ponavljalo, transmisioni kai", kao refleks Staljinovog uenja o karakteru ove organizacije u socijalizmu, za razvijanje politiko-prosvetnog rada meu ostalim masama. ->Ne treba nikad izgubiti iz vida uenje Lenjina i Staljina o
sindikatima kao koli komunizma." Proglaavajui politiko-prosvetni rad u sindikatima kao najvaniji zadatak koji partija mora vrsto uzeti u svoje ruke, uporedo je ukazivano na neophodnost postavljanja materijalnih uslova da bi se on mogao odvijati (prostorije, klubovi, bibilioteke). U organizaciji ideolokog rada lanstva naglaavao se znaaj nejednoobraznih formi: od individualnog do kolektivnog rada, osnivanja dopisnih partijskih kola, veernjih kurseva, kruoka, seminara pri viim komitetima (centralnim, pokrajinskim, oblasnim i okrunim), do kolektivnih konsultacija, kontrole i provere znanja, propitivanja, diskusija kao sastavnog dela ideolokog uzdizanja; vodilo se rauna o vremenu organizacije kurseva, izboru konkretne politike teme na seminarima, stepenu znanja uesnika. Sadrajno gledano tri kruga problematike su bila najei predmet politikog obrazovanja: oblast marksizma lenjinizma, narodnooslobodilaka borba i novi dravni ivot. SKOJ se, na podsticaj Partije, angaovao na vaspitavanju lanstva Narodne omladine u smislu unoenja" marksizma lenjinizma meu svu omladinu. Za najveeg neprijatelja je proglaena apolitinost, pa makar na priredbama, zabavama ili u fiskulturi. Rukovodstvo SKOJ-a je krajem 1946. stajalo na gleditu da celokupna politika agitacija (zidne novine, priredbe) mora da bude na liniji marksizma. Sastanci SKOJ-a su tretirani kao sastanci elitne organizacije" koja svu ostalu omladinu vodi napred. Na tim sastancima postavljane su partijske direktive, davana tumaenja o Partiji i njenom putu, njenoj istoriji, koja ire mase i Narodna omladina ne mogu ni da razumeju. Na drugoj strani, uvlaenjem to ireg kruga omladinaca na nivo mladih koji prihvataju marksizam, kao antisektaku orijentaciju uz pomenute elitistike ograde koje govore o shvatanju avangarde koja se izdvaja morao se kod lanova SKOJ-a razvijati lik komuniste, karakterne i moralne osobine, koje bi im pomogle da postanu komunisti. Teorijsko i ideoloko-politiko obrazovanje u Armiji razvijano je preko kurseva i slanjem u partijske kole. Od ukupnog broja komunista u Armiji na politike i vojne rukovodioce odlazilo je 85% a na osnovnu boraku masu svega 15% lanova KPJ. Osnovno jezgro Armije posle rata i prvih demobilizacija sainjavali su uesnici prve tri godine narodnooslobodilakog rata (21%). Na drugoj strani u Armiji su se posle oslo-
4 1
boenja nalazili i vojnici koji su u toku rata sluili u neprijateljskim formacijama. Agitaciono-politiki rad u Armiji je usmeravan ka suzbijanju ovinizma, i pravilnom odnosu prema borcima pripadnicima nacionalnih manjina i spreavanju izdvajanja pojedinih nacionalnosti u okviru jedinica. Radilo se na usvajanju plana vojno-politike nastave, marksistike izgradnje stareina, podizanja nivoa obrazovanja i kulture armijskog sastava. Ovaj rad u Armiji je poetkom 1946. nosilo 300 aktiva predavaa sa 7.500 oficira. Koriene su raznovrsne forme: brigadni bilteni, informacije, armijska tampa, radio-emisije, izlobe, povremena objanjenja. Radilo se na opismenjivanju boraca, strunom osposobljavanju stareina (zavravanje kola, upuivanje u vojne akademije u zemlji), i slanju oficira i generala na vojne akademije SSSR-a. Teorijski rad obuhvatao je i kadrove najvie uprave, saveznih ministarstava i komiteta. Partijski komitet pri Saveznoj vladi je 1947. rukovodio s 24 kursa: 19 za prouavanje istorije SKP(b) (po etapama), tri kursa istorije SKP(b) (po problemima), jedan kurs za prouavanje istorije NOB. Vie je nego upadljiva nesrazmera u prouavanju istorije SKP(b) i istorije NOB, odnosno problematike nove Jugoslavije, koja se ocenjivala kao neprirodan" odnos suprotan naim potrebama", tim pre to se istoriji SKP(b) prilazilo kao istoriji-hronologiji", s gomilama dogaaja, godina, trajkova, mesta. Ova hronoloko-faktografska verzija postajala je sama sebi cilj umesto da pomae shvatanju marksistiko-lenjinistikog iskustva boljevike partije". Moglo je samo da se konstatuje sledee: Jasno je da se ovakvim metodom koji blijedo otkriva unutranju logiku dogaaja i ne istie teoretske i taktike probleme u prvi plan i u pravoj mjeri, ne mogu pravilno vaspitati komunisti da bi odnijeli sa kursa neko marksistiko iskustvo, koje bi koristili u praktinom radu." Sistemsko i plansko izuavanje osnovnih pojmova marksizma-lenjinizma smatrano je pretpostavkom na dosta mehaniki nain pravilnog sprovoenja politike Partije po sektorima ekonomskog, drutvenog i dravnog ivota". Od komiteta i partijskih elija traeno je februara 1946. da usvoje novi kurs u pogledu individualne teoretske izgradnje", pri emu se mislilo na pronalaenje odgovarajuih oblika samoizgradnje" elija i konkretizacije programa. Kritikovala se jednostranost u smislu prouavanja tekih teoretskih pitanja" i
korienja jednostranog metoda, bez diferenciranja rada u elijama, ustanovama i na univerzitetima. Agitrop je u Nacrtu plana za igradnju partijskih kadrova zahtevao orijentaciju na organe partijske tampe, koja e vriti odgojnu ulogu u podizanju politiko-teoretske svijesti". Pri samoizgradnji" moralo se voditi rauna o aktuelnosti tema; prvenstveno su se imala obraivati pitanja iz marksizma-lenjinizma koja bi lanstvu osvetljavala svakodnevne probleme. Ideoloko vaspitanje se imalo kretati u tri pravca: u smislu partijske izgradnje, upoznavanja ekonomske i dravne politike i podizanja strunosti i opte kulture. Predvieni program je razlikovao seoske elije, partijske elije u gradovima i fabrikama, okrune, kotarske i mesne komitete i partijske jedinice sa viom teoretskom svijeu". Predmet razrade su bili aktuelni lanci centralne tampe. Ideoloki rad je postajao sve naglaeniji sa prelaskom na novu fazu obnove i pripremanje pretpostavki budue industrijalizacije. Strogo je vezan za izvravanje zadataka pred kojima se nalazila partija. Otuda i njegova krajnje utilitarna sadrina. Nije re o emancipaciji, u prvom redu ideoloko-politikoj i kulturnoj, ve obezbeivanju realizacije programa KPJ u izvoenju obnove i stvaranju osnova za prelazak na novu etapu izgradnje. Ideoloko-politika komponenta je sastavni deo mobilizacije masa i izvrenja neposrednih partijskih i dravnih zadataka. Analiza programa za ideoloko-politiki rad i razne kurseve otkriva siromatvo teoretskih pogleda na razna aktuelna pitanja dravno-pravne izgradnje i razvoja Partije. Manje-vie je re o uoptavanju najneposrednijeg iskustva, ili ponavljanju nekih optih mesta iz sovjetskog iskustva. Historija SKP(b) je zauzimala najvii rang u oblasti literature o partiji novog tipa", zajedno sa Rankovievim lankom o organizacionom pitanju KPJ, odnosno napisom o masovnom partijskom radu Mihaila Kalinjina. U prometu su se nalazile bezbrojne sovjetske broure, pune frazeologije i neviene simplifikacije problema, koje nisu odgovarale jugoslovenskoj stvarnosti, a po svom niskom nivou odbijale mislei svet. Meu jugoslovenskim prilozima za razna pitanja dominirali su lanci i govori rukovodioca KPJ, napisi u Borbi i drugim listovima (Naprijed, Vijesnik. . .). Problematika federativnog ureenja razmatrana je na osnovu govora i lanaka Josipa Broza Tita i Edvarda Kardelja. Ve za oblast Komunistika partija partija novog tipa" i
KPJ
POLITIKOM
SISTEMU
UNUTRANJOPOLITIKI
ODNOSI
elija, o lanstvu Partije i organizaciona struktura Partije" predvieni su kao literatura Staljinov rad 0 osnovama lenjinizma" (glava o partiji), broura Kosoja Organizacioni principi boljevizma i Titov lanak iz vremena rata Narodnooslobodilaka borba i organizaciono pitanje Partije", objavljen u Proleteru 1942. godine, Organizaciono pitanje" A. Rankovia, i lanak Sretena ujovia Za istou i boljevizaciju Partije". Pored jugoslovenskih politiara i drugih autora, koji su tretirali odgovarajue teme u tampi, preporuivali su se za razradu prilozi G. Dimitrova (0 kadrovima"), Staljina (Odabiranje kadrova, njihovo isticanje i raspodjela"), Lenjina (0 porezu u naturi", gde je bilo rei o zadacima u ekonomskoj izgradnji" i 0 narednim zadacima Sovjetske vlasti"). Prilikom tretmana zadrugarstva i agrarnog i seljakog pitanja preovlaivala je opet literatura Lenjina, Staljina, Karpinskog (Sta su kolhozi"), sa lancima iz Borbe (Projekat Ustava i zadrugarstvo") i napisom A. Hebranga Osnovni principi zadrugarstva" u istom listu. U delu programa 0 dravi", uz radove Lenjina (Drava i. revolucija") i Kardelja (0 Ustavu FNRJ") isticao se prilog A. Viinskog Sovjetska drava drava novog tipa". Postojea analiza jasno pokazuje meavinu tematskih ciklusa, izvora i literature, koja je obuhvatala vodee jugoslovenske politiare, sa klasicima, ali i sovjetske propagandiste, profesore i teoretiare" poput Viinskog. Septembra 1946. CK KPJ je otro kritikovao nedostatke" u idejno-politikom radu u direktivi 0 daljem radu na ideolokom i politikom podizanju komunista i ideolokom i politikom podizanju radnih masa". Svi pomenuti nedostaci" su registrovani ovim redom: nedovoljna borba za ideoloku istotu i liniju partije, nedovoljno razvijen ideoloki, politiki i kulturno-prosvetni rad meu radnicima, zanemarivanje svakodnevnog konkretnog rada na selu, neplanski rad meu inteligencijom, ablonski rad s lanovima partije. Karakteristino je da su sva ova postanovljenija" CK KPJ donoena u trenucima kada se partija spremala za prelaz na novu fazu razvitka. Podrazumevalo se, s obzirom na njenu drutvenu poziciju, da ona trai maksimalno zalaganje lanova i drutva u celini za realizaciju osnovnih zadataka koji su predstojali. Linija" Partije je svetinja, a najvee svetogre njeno izopaavanje". Odbrana tekovina narodnooslobodilake borbe je neprikosnovena, a sa njome i linija izgradnje i svestranog podizanja zemlje". Otuda
je trebalo ukloniti sve ideoloke i politike smetnje na putu tog razvitka. ablonska strana ovih direktiva, renik, frazeologija, vrednosne ocene pojava manje su zanimljive sa stanovita cilja i prestrojavanja partijskog rada pred narednim zadacima na kojima se insistiralo. Ali, u umi ovih ocena i terminologije nije teko izdvojiti inkriminaciju apstraktnog, kabinetskog reagovanja na pojave smetnji" proboju linije, ili raspravljanja u zatvorenom krugu". Izraz specifinog partijskog odnosa prema inteligenciji ogleda se u pojmu prevaspitavanje". Kritika je pogaala i nerazumevanje karaktera masovnih organizacija, naroito Sindikata. Kae se: Skoro itav agitaciono-propagandni i kulturno-prosvetni rad partije i odgovarajuih partijskih ustanova odvija se organizaciono izvan sindikalnog pokreta i sindikati nisu u potrebnoj meri iskorieni kao transmisija i kao sabiralita za najiri masovni, ideoloki, politiki i kulturno-prosvetni rad." Komunistima se prigovaralo da ne posveuju dovoljno panje vanpartijskim masama, ne vodei rauna da desetine hiljada nelanova partije radnika, intelektualaca, pa i seljaka, ele da se naoruaju uenjem Marksa Engelsa Lenjina Staljina . . . " Partija se izjanjavala za prevaspitavanje" ljudi koji su podupirali drutveni razvitak, ali je otrica partijske kritike" pogaala niz izama" i njihovih nosilaca, koji namerno iskrivljavaju marksizam lenjinizam. Ideologija pred predstojeom industrijalizacijom nije mogla mimoilaziti ulogu radnike klase i sindikata. Sindikati", kae se u pomenutoj direktivi, treba da poslue kao transmisioni kai za razvijanje masovnog politiko-prosvetnog rada meu ostalim masama. Ne treba nikada izgubiti iz vida uenje Lenjina i Staljina o sindikatima kao koli komunizma." Da bi se individualizirao ideoloki rad, zavisno od svojstva pojedinca, predlagala se cela jedna mrea ustanova, formi, metoda rada, kakve su dopisne partijske kole, veernji kursevi, kruoci, seminari, od ega su neke forme bile primenljive i za nelanove partije. Ali iz novih zadataka je proizilazilo i proirenje agitaciono-propagandnog aparata pri komitetima i partijskim elijama. Ideoloki rad je nailazio na najvee prepreke u sredinama gde je bilo dosta nepismenih, polupismenih i slabo obrazovanih komunista. Pri Narodnom frontu stvorena su 1946. propagandna odeljenja za rukovoenje agitacionim radom u masama i
4 1
objedinjavanje svih oblika kulturno-prosvetne delatnosti. Agitacija i propaganda obuhvatale su popularisanje raznih tekuih i trajnijih mera, kako politikih, tako i ekonomskih (zakonodavstvo PNS, agrarnu reformu, Ustav FNRJ, odluke Mirovne konferencije, znaaj produktivnosti rada, zadrugarstvo, poresku politiku, otkup, setvu). Rad u oblasti agitacije i propagande imao je karakter kampanja sprovoenih po direktivama najviih partijskih organa. Uoi prelaska na plansku privredu, novembra 1946, CK KPJ je Odlukom o daljem radu na ideolokom i politikom podizanju radnih masa formulisao nove zadatke na polju ideolokog obrazovanja. Proraivanje prvog petogodinjeg plana pretvorilo se u svenarodnu kampanju, koju je podravala tampa. Pored kulturnih priredaba, agitaciono-propagandni aparat je kontrolisao izdavanje knjiga za omladinu i literature uopte, kao i tampu, bilo sam, odobravajui upotrebu hartije i tampanje, ili preko rukovodilaca izdavakih kua, koji su se nalazili u agitaciono-propagandnim komisijama, odnosno s njima bili u vezi. Informativna sluba je centralizovana u Odeljenju za tampu Predstavnitva vlade FNRJ. CK KPJ je odlukom od 10. avgusta 1945. preuzeo rukovoenje partijskim organizacijama u Jugoslovenskoj armiji preko Politikog odeljenja (Uprave) Ministarstva narodne odbrane. Poslovima narodne odbrane bavile su se Vojna komisija pri CK KPJ, obrazovana jula iste godine, i vojne komisije pri nacionalnim i pokrajinskim rukovodstvima; one su ukinute aprila 1946. pretvaranjem Vojne komisije u Vojni savet, s Josipom Brozom Titom na elu. uvajui integritet teritorije i nezavisnost Jugoslavije, Jugoslovenska armija je, istovremeno, bila snaga koja je odluujue uticala na vrstinu unutranjeg poretka. KPJ je u oruanim snagama drala sve rukovodee pozicije. Na preko pola miliona boraca po zavretku rata, nakon demobilizacije, dolazilo je 100.000 komunista, preko 8.000 kandidata i 106.197 lanova SKOJ-a. Jezgro Armije nakon rata i prvih demobilizacija sainjavali su uesnici narodnooslobodilake borbe. Princip demokratskog centralizma, na kome je poivala organizacija KPJ, izraavao se u rukovoenju iz jednog centra, potinjavanju manjine odlukama veine, odgovornosti komunista za lini rad pred partijskim organizacijama, i izbornosti rukovodeih organa, uglavnom formalizovanoj. Prevaga centra-
'J
listike komponente nad demokratskom obezbeivala je KPJ da koncentrie snage i napor lanstva na osnovna pitanja. Situacija u kojoj je ona delovala odreivala je i stepen demokratizacije unutarpartijskih odnosa. Otrinu ovog centralizma lanstvo je primalo kao istorijsko-politiku realnost. Dinamika promena nakon rata u politikoj i ekonomskoj strukturi drutva stvarala je oseanje da je ostvarenje ciljeva socijalizma vezano za najbliu perspektivu. Nain donoenja i sprovoenja politiko-ekonomskih mera podreivan je njihovom sadraju. lanstvo nije uestvovalo u donoenju odluka i stvaranju partijske politike, ali se poistoveivalo s tom politikom izvravajui je. Proces sraivanja partijske i dravne vlasti u ratu nastavio se i u uslovima obnove i industrijalizacije zemlje, vodei stvaranju i personalne i realne unije izmeu KPJ i drave. U partijskim rukovodstvima stvoreni su sektori rada koji su pokrivali celokupnu problematiku dravnih poslova i aktivnosti masovnih organizacija (sektori za narodnu vlast, masovne organizacije, agitaciju i propagandu). Partijski aparat se pretvarao u kopiju dravnog. KPJ je usmeravala drutveni razvitak preko dravnih organa i novog zakonodavstva. Zakljuci rukovodeih partijskih tela obavezivali su sve dravne organe. Izgraena na principu proizvodno-teritorijalne organizacije, KPJ je u svim sredinama gde su radila preko tri njena lana imala elije. Njen metod rada odreivala je injenica to su se partijsko i dravno rukovoenje sjedinjavali. Rukovodei komunisti stajali su na elu i dravnih organa i masovnih organizacija. Proces srastanja partije i drave, praen profesionalizacijom partijskog rada, naao je nov organizacioni izraz u strukturi KPJ donoenjem odluke Centralnog komiteta aprila 1947, u vreme prelaska na centralistiko-direktivno planiranje, kojom su odeljenja njenog aparata jo vre povezana s rukovodstvima masovnih organizacija i dravnim privrednim resorima. KPJ je bila osnovna snaga politikog sistema i nosilac goleme drutvene moi, nezavisno od injenice to nije spomenuta u prvom Ustavu FNRJ. Pripadnost organizaciji nije se iskazivala niti je unutarpartijski ivot dobijao publicitet. Partija je mogla da javno ostvaruje svoju suverenu volju nalazei se u neposrednom toku optih tenji radnih masa, i dobijajui njihovu podrku, kao avangardna snaga u ovoj fazi jugoslovenske revolucije. Ona je rukovodea sila u sistemu nezavisno od
41
toga to ustavno nije bila kao takva potvrena. Poziciju rukovodee subjektivne snage drutva i sistema zasnivala je na ideji da ona predstavlja avangardu radnike klase kao vladajueg sloja u drutvu, koji nosi oslobodilaku misiju celog drutva. Partija kao takva uspostavlja dravu koja dominira u drutvu, dri sve bitne poluge razvoja, obezbeuje integraciju svih delova sistema, ukljuujui i podsisteme (politiki, ekonomski, pravni, itd.), podreuje sebi drutvo pod vidom politike homogenizacije i ujedinjavanja svih drutvenih snaga. Novouspostavljena drava je od svog nastanka partijska drava, izraavajui volju rukovodee subjektivne snage. Osnovni vladajui nukleus ove partijske drave, samostalan, niim ogranien, ni ustavno a ni politiki, u stvari je bio Politbiro CK KPJ, koji se naao na vrhu piramide novostvorenog sistema DFJ, odnosno FNRJ, oslanjajui se na svoju poziciju pre rata i u toku rata, a na drugoj strani na politiki kapital organizatora pobednike revolucije. Centralnu ulogu u tom telu imao je Tito, kao osvedoeno najistaknutiji i najiskusniji meu lanovima Politbiroa, s oznakama harizmatske linosti iji su najblii saradnici bili Edvard Kardelj, Aleksandar Rankovi i Milovan Dilas, zadueni za svoje resore" ili krupne sektore partijskog, odnosno dravnog posla. Bez njega se nije mogla zamisliti kadrovska politika viih dravnih i partijskih tela, rukovoenje spoljnom politikom, komanda nad vojskom, odreivanje pravca unutranjeg razvitka. Od Tita su poticale inicijative najznaajnijih odluka, ime se ne zapostavljaju drugi zaetnici ideja u prethodnom postupku ili Titove modifikacije ideja drugih pokretaa, prilikom njihovog konanog usvajanja. Politbiro je kreirao dravu na nain koji je obezbeivao apsolutnu politiku prevlast partije i njenih rukovodstava. Tome su uveliko doprinosili objektivni uslovi jugoslovenskog drutva i sovjetsko iskustvo koje je poivalo na svemonoj ulozi Politbiroa, odnosno Staljina kao najvie instance politikog, vojnog, meunarodnog i ideolokog odluivanja. U Jugoslaviji, kao i u SSSR-u Politbiro se nalazio van svake kontrole, radei bez veih formalnosti, i bez vieg partijskog tela kome bi polagao raune. Dravni organi, kako izvrni tako i predstavniki, bili su puki sprovodnici volje Politbiroa, a masovne organizacije njegove transmisije. U datim uslovima, Politbiro ili ua grupa njegovih lanova razmatrao je sva sporna pitanja rukovodeih republikih
'J
(nacionalnih) i pokrajinskih partijskih rukovodstava (biroa), prosuujui suvereno u skladu sa kolektivno izvedenom analizom akutnih problema (meurepublikih, poloaja rimokatolike crkve, zapostavljenosti Srba u Hrvatskoj, autonomistikih tendencija u Sloveniji, itd.). Na istom principu zanivala su rad politiko-operativna rukovodstva partije od vrha do dna, od nacionalnih do optinskih rukovodstava. Stvaranje Narodnog fronta Jugoslavije kao jedinstvene optenarodne politike organizacije odgovaralo je koncepciji KPJ o monolitnoj politikoj strukturi drutva, karakteru nastajuih drutvenih odnosa i jedinstvenoj politikoj platformi revolucionarno-demokratskog preobraaja. KPJ je preko Narodnog fronta obezbeivala iroku politiku osnovu narodne vlasti u svim fazama revolucije, ak i onda kada ovaj nije imao karakter posebne organizacije. Partija nije bila spremna da apsolutnu rukovodeu ulogu u politikom sistemu Jugoslavije deli ni sa jednom drugom politikom snagom, koristei se svojom vladajuom ulogom u pobedi revolucije, obnovi zemlje i postavljanju osnova socijalizma. Po shvatanjima KPJ, narodna vlast se mogla uvrivati samo pod pretpostavkom da se ne suava na proleterijat", ve proiruje na sve drutvene slojeve. Proirivanjem Narodnog fronta uvrivala se i ova organizacija i narodna vlast, a time je faktiki jaala i rukovodea uloga KPJ u elom sistemu. Zapoet polovinom 1944, proces organizacionog uobliavanja Jedinstvenog narodnooslobodilakog fronta priveden je kraju na Osnivakom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije odranom od 5. do 7. avgusta 1945. u Beogradu, i na Kongresu Osvobodilne fronte, odranom u Ljubljani jula iste godine, odnosno na ostalim republikim kongresima Narodnog fronta. Na Prvom kongresu NFJ postignuto je objedinjavanje zemaljskih frontova, utvrena organizaciona struktura NFJ, usvojen statut i donet program. Prema Osnovnim organizacionim naelima NFJ, Narodni front nije imao karakter klasine politike partije, ali je nosio obeleja posebne politike organizacije, s jako naglaenim agitaciono-propagandnim funkcijama. Bio je definisan kao optenarodni antifaistiki demokratski pokret naroda Jugoslavije", koji predstavlja osnovnu silu" i osnovnu politiku snagu" za uvanje i razvoj tekovina narodnooslobodilake borbe. Clan Narodnog fronta mogao je da postane svaki estiti i rodoljubivi" graanin koji je uivao politika i
41
graanska prava, usvojio program organizacije i plaao lanarinu. KPJ je pomou NFJ prevazilazila pluralistiki princip stranakog ivota, stvarajui, na drugoj strani, oblik politikog organizovanja suprotan partiji tradicionalnog karaktera. NFJ je ulanjivao pojedince i kolektive, graane i drutveno-politike organizacije. Kolektivno lanstvo nije automatski povlailo za sobom i lanstvo pojedinanih pripadnika ovih organizacija. Stubove NFJ inili su masovni organizmi: USAOJ, AF, JSRNJ. On je obuhvatao i povezivao sve antifaistike organizacije, zadruge, udruenja. Ostaci graanskih snaga su ga zato tretirali kao proirenu KPJ". U sastavu NFJ nalazile su se i graanske stranke koje su mu krajem rata prile. Formalno gledano, naela NFJ su predviala viestranaku strukturu zadravajui posebnost tih stranaka u organizaciji i njenim rukovodeim telima to je bio izraz meunarodnih obzira i tenje za angaovanjem svih rodoljubivih i demokratski raspoloenih graana na programu daljeg revolucionarno-demokratskog razvitka ali su joj na specifian nain umanjivala znaaj drugim odredbama. Pre svega, postojee stranke morale su da prihvate program NFJ, a njihovo lanstvo da se ukljui u njegove lokalne odbore. Nebitnih elemenata koalicije bilo je, s nekim izuzecima, samo u viim rukovodstvima NFJ. Od ove formalne strane pitanja daleko su bili bitniji stvarni politiki odnosi. NFJ se od svog osnivanja izgraivao kao jedinstvena organizacija masa, koje su prihvatale i priznavale rukovodstvo KPJ u njemu. Postojee graanske grupe nisu mogle da bez spoljne intervencije ugroze politiku vrstinu organizacije, jer su bile malobrojne i slabe. Put demokratskog razvitka, prema koncepciji NFJ, nije vodio preko viestranake organizacije politikog ivota, nego preko njene negacije. Koliko je uticaj ovih stranaka i grupa oslabio u toku 1945, i koliko su se one osule u korist snaenja Narodnog fronta, govori i ocena rukovodeih predstavnika CK KPJ, Tita i Kardelja, iz januara 1946, o njihovoj beznaajnosti". Program NFJ je u ovoj fazi revolucije izraavao stavove KPJ. Svojim revolucionarno-demokratskim obelejem doprinosio je polarizaciji masa, iji su se delovi jo kolebali ili, zbog svog porekla i ranije politike pripadnosti, gravitirali graanskim strankama i grupama. Kasnijim prelaenjem s optih demokratskih na socijalistike mere, Program NFJ je prevazi-
en, iako su neke od ovih mera ve bile implicitno sadrane u njemu. KPJ je u sistemu revolucionarne demokratije praktino istupala za monolitizam u sopstvenim redovima i u politikom ivotu uopte. Analogiju je imala u sovjetskom uzoru. U novostvorenom sistemu vlasti nije bilo mesta ni za jednu drugu snagu kao faktor odluivanja sem za KPJ. Partija je odbacivala viestranaki sistem i na osnovu istorijskog iskustva u Kraljevini Jugoslaviji, u ratu i revoluciji, polazei od svoje prevlasti u politikom sistemu, zasnovane na aparatu vlasti i masovnim antifaistikim organizacijama. iva svest o strahovitom ratnom kovitlacu, krizne situacije u odnosima sa zapadnim saveznicima tokom 19451946, istupanje opozicije 1945. i sukobi s rimokatolikom crkvom uticali su na KPJ da ne dozvoli obnovu ak ni onih partija koje su s njom lojalno saraivale u okviru Narodnog fronta, priznajui njenu rukovodeu ulogu. Organizacija Narodnog fronta je predstavljala i politiku osnovu drave. Od nje se trailo da narodnu vlast dri pod politikom kontrolom. U naknadnim teorijsko-politikolokim analizama nalazimo poglede o Narodnom frontu kao korektivu" jednopartijskog sistema u Jugoslaviji. Po poreklu, sastavu i optim zadacima, NFJ je predstavljao politiki, ideoloki i socijalni pokret Jugoslavije u kome su se mase seljatva, radnitva i inteligencije zalagale za uvrivanje demokratskih tekovina narodnooslobodilake borbe i za izgradnju nove Demokratske Federativne Jugoslavije". Ovaj pokret, u najirem znaenju, imao je i obeleja specifine politike organizacije koja se formirala na principu dobrovoljnosti. lanovi NFJ morali su da prihvate osnovna akta: Program i Statut; svaki je radio u nekom odboru NFJ i uplaivao prilog prema materijalnim mogunostima. Obavezom lanstva da radi u mesnim organizacijama, obezbeivala se i kohezija NFJ. On je bio izgraen na principima federalizma, kao i organizacija vlasti u DFJ, odnosno FNRJ. Kongres su sainjavali delegati NFJ iz svih federalnih jedinica. Za Savezni odbor je svaki zemaljski odbor predlagao kongresu isti broj lanova, ime se iskljuivalo nadglasavanje. Najvii organ Narodnog fronta u federalnim jedinicama bio je zemaljski : kongres. U rukovodea tela Narodnog fronta Jugoslavije birane su avgusta 1945. vodee linosti KPJ, masovnih antifaistikih
41
organizacija, graanskih stranaka i grupa u Narodnom frontu, kao i ugledni javni radnici. Za predsednika je izabran Tito, za prvog generalnog sekretara Sreten ujovi, a za drugog Zlatan Sremec. Potpredsednici su bili Milo Moskovljevi, Franjo Gai, Josip Vidmar, Vojislav Kecmanovi, Dimitar Vlahov i Milo Raovi. Sekretarijat su inili, pored Sretena ujovia i Zlatana Sremeca, Dragoljub Jovanovi, Vaso ubrilovi, Marijan Stilinovi, Bane Andrejev, Mitar Baki, Joe Rus i Vladimir Simi. Za lanove Izvrnog odbora izabrani su: Edvard Kardelj, Vladimir Bakari, Andrija Hebrang, Moa Pijade, Blao Jovanovi, Boris Kidri, Milovan ilas, Aleksandar Rankovi, Lazar Kolievski, Todor Vujasinovi, Blagoje Nekovi, Edvard Kocbek, Ivan Ribar, Marko Vujai, Peko Dapevi, Sava Kosanovi, Jaa Prodanovi, Ivan ubai, Sreten Vukosavljevi, Akif Le, Toma Kuturec, Mihailo Apostolski, Rato Dugonji, uro Pucar, Sulejman Filipovi, Bogomir Rajkovi, Marijan Brecelj, Miha Marinko, Franjo Ljube, Nuredin Daut, Emanuel ukov, Sveta ivkovi, Jovan Veselinov, Mihajlo urovi, Koa Popovi, Vlado Zeevi, Rifat Beria, Spasenija Babovi, uro Salaj, Rade Pribievi, Frane Frol, Svetozar Rittig, Duko Brki, Vicko Krstulovi, Stjepan Prvi. Plenum Narodnog fronta Jugoslavije inile su delegacije federalnih jedinica, iji su lanovi birani na Osnivakom kongresu Narodnog fronta Jugoslavije. Ako se Narodni front posmatra kao okvir politikog ivota i razvitka politikih odnosa u Jugoslaviji, odnosno kao poprite drutvenih sukoba, lako je videti, na osnovu rezultata, da su ovi razreavani asimilacijom graanskih grupa, koje su usvajanjem Programa gubile svoju raniju individualnost, ili otpadanjem onih graanskih snaga koje nisu mogle da slede razvitak koji je inspirisala KPJ. Snage van Narodnog fronta, na drugoj strani, podvrgavane su politikom pritisku, mrvljene i udaljavane iz politikog ivota kao strana tela, jer su pokuavale da same ili s oslonom na inostranstvo ugroze uspostavljanje monolitne strukture kojoj je teila KPJ, po cenu da se izloi napadima graanskih snaga zbog totalitarizma. Nosioci revolucionarne demokratije" nisu hteli ni sa kim da dele vlast posle pobedonosne revolucije, a najmanje s poraenim snagama, smatrajui pri tome da je svako drobljenje" politikih snaga opasno, pa ak i kobno, sa stanovita politikog jedinstva, hegemonije KPJ u sistemu i organizacionog uvrenja vlasti. Partija je rukovodila
organizacijom Narodnog fronta tavie, do Petog kongresa izraavala je sopstveni program kroz Program Narodnog fronta, to je nesumnjivo bila jedna od specifinosti jugoslovenske revolucije. Otuda je za protagoniste graanske politike Narodni front i znaio otelotvorenje jednopartijskog sistema. Neosporna je injenica da graanska demokratija i socijalistika organizacija politikog ivota nisu mogle da se izmire kao ni u ratu, uostalom jer je jedna polazila od stranakog pluralizma, a druga od prevlasti KPJ, pobede novih drutvenih snaga i novih drutveno-ekonomskih odnosa. Zanemarujui ak razlike koje su uslovljavale suprotni klasni interesi, istakli bismo da su narodi Jugoslavije tek bili izali iz revolucionarnog rata, s elementima bratoubilakih obrauna i klasnih okraja, ije su se posledice jo oseale u posleratnoj strukturi, utiui na odbacivanje svih oblika organizacije koji bi mogli da dovedu do reprize ratne drame. Udarnu snagu politikim i privrednim akcijama NFJ davao je USAOJ, koji je novembra 1945. brojao 1.374.000 lanova. USAOJ se razvijao kao pokret omladine okupljene oko SKOJ-a i pod njegovim rukovodstvom. Jezgro omladinske organizacije inilo je blizu 300.000 lanova SKOJ-a. CK KPJ je tog meseca pokrenuo pitanje pretvaranja USAOJ-a u organizaciju Narodne omladine Jugoslavije, do ijeg je ustanovljenja dolo na Treem kongresu Narodne omladine, odranom u Zagrebu od 9. do 11. maja 1946. Time je zavrena prva faza razvoja organizacije antifaistike omladine, koju je KPJ stvarala pre rata i u toku narodnooslobodilake borbe. Od Narodne omladine Jugoslavije se trailo da postane pokreta, organizator i rukovodilac omladinskih akcija i omladinskog ivota uopte, da radi na vaspitanju omladine u duhu marksizma-lenjinizma i da njenom radnom poletu u izgradnji socijalizma daje organizovaniji i planski karakter. Manifestacioni kongres AF, odran u Beogradu juna 1945, odbacio je sumnje jednog dela kadra KPJ u celishodnost opstanka te organizacije posle osloboenja. Ona je nakon rata bila nosilac raznih socijalno-humanitarnih i politiko-vaspitnih akcija meu enama Jugoslavije, a naroito akcija za socijalno zbrinjavanje dece, prosveivanje ena u zaostalim krajevima, razbijanje verske zatucanosti, patrijarhalnih stega, primitivnih obiaja (noenje zara i ferede, itd.), za politiko osveivanje. CK KPJ je u jesen 1945. postavio u zadatak partijskim
41
rukovodstvima da obrate veu panju na razvitak i unapreenje rada AF-a. Stvaranjem Jedinstvenih sindikata radnika i nametenika krajem rata, KPJ je zavravala osnivanje masovnih organizacija kao formi ostvarivanja svoga uticaja u masama. Prema direktivi CK, nacionalna i pokrajinska partijska rukovodstva odrala su na slobodnim teritorijama zborove radnika na kojima su izabrani delegati za osnivaku konferenciju sindikalne organizacije. Na njihovom skupu u Beogradu, od 23. do 25. januara 1945, konstituisan je Jedinstveni savez sindikata radnika i nametenika Jugoslavije, ime je prvi put u istoriji jugoslovenskog radnikog pokreta obrazovana jedinstvena organizacija radnika i nametenika. Za predsednika Glavnog odbora izabran je .uro Salaj. U Glavnom odboru nalazili su se, pored ostalih, i Laza Stefanovi, Radoje Daki, uro poljari, Tone Fajfar, Laza Plavi, Pepca Kardelj, Mihailo vabi, Bogdan Kreki, Marko Belini, Duan Petrovi, Paaga Mandi, Ivan Boievi, Jerko Radmilovi, Risto Stefanovi, Iso Jovanovi, Vojo Srzenti, Franc Leskoek i Josip Cazi. Od organizacije koja je klasno podreena, Sindikat je postao organizacija klase na vlasti. Doktrinarni refleks ove promenjene situacije izraavao se i u shvatanju o istovetnosti interesa izmeu radnike klase i narodne drave". Sindikat je osnovan i proglaen formalno kao nedravna organizacija. Nepisano je pravilo da su svi dravni slubenici i radnici upisani u Sindikat, inae se drukije ne moe shvatiti brzo omasovljenje ove organizacije u ijem su sastavu bili gotovo svi slubenici i radnici. Faktiki, Sindikat je bio transmisija KPJ koja mu je odredila mesto u sistemu celokupne drutvene organizacije nove Jugoslavije. Sindikat, zajedno s takozvanim masovnim organizacijama", uestvuje u sistemu vlasti na svom specifinom sektoru, ali ne deluje samostalno, niti razvija inicijative koje prethodno nisu podstaknute od partije. Partija je ostvarivala rukovodeu ulogu na vie naina: preko najvieg tela Politbiroa u kome se kasnije nalazio i rukovodilac Sindikata (uro Salaj); preko Sindikalne komisije u sastavu CK KPJ; preko lanova rukovodstava KPJ u Glavnom odboru Sindikata; davanjem smernica za rad Sindikatu na najviim partijskim telima od 1948. (kongresu, plenarnim sednicama CK KPJ). Formula odnosa bila je na teorijskoj i politikoj razini reena tako to je Sindikat prenosio misli i volju" radnike klase
dravi i partiji, a KPJ je imala vlast u ime radnike klase kao njena avangarda. Organizacija sindikata bila je kopija sovjetskih sindikata, poivajui na Lenjinovom i Staljinovom odreenju sindikata kao posrednike organizacije radnike klase", koja stoji izmeu drave i radnitva, uz rukovodeu ulogu partije. Funkcije Sindikata u Jugoslaviji bile su identine onima u SSSR-u: proizvodno-ekonomska (obuavanje i pripremanje radnika za upravljanje privredom ili po Lenjinu kola komunizma"), zatitna funkcija (borba za radnu disciplinu, tehnika zatita u skladu sa propisima, itd.), kulturno-vaspitna funkcija. Istraivai Sindikata i drutveno-ekonomskog poloaja radnike klase u nas (R. Radi i dr.) ustanovljuju analizom istupanja Dura Salaja, Borisa Kidria, Mie Pavievia, Ivana Boievia, direktivnih napisa u Borbi, sindikalnom listu Rad itd., da su ove funkcije gotovo istovetno isticane. Koncepcija o jedinstvu ekonomsko-politikih, kulturno-vaspitnih i socijalno-zatitnih funkcija Sindikata oznaavala je negaciju socijaldemokratskih ideja o sindikatu kao iskljuivo ekonomskoj organizaciji radnika. Organizacija je okupljala sve zaposlene: kvalifikovane i nekvalifikovane, intelektualne i manuelne, industrijske i poljoprivredne radnike, privatne nametenike i dravne inovnike (slubenike). Predstavljala jd dobrovoljnu i masovnu organizaciju radnike klase, ali ne i pandan Narodnom frontu, ve samo deo te optenarodne organizacije, koja je bila politika osnova revolucionarne vlasti. Kao vanpartijska organizacija, JSRNJ su povezivali KPJ s radnikom klasom, naroito na sektoru privrede. Politbiro CK KPJ je skretao interes sindikata na usavravanje organizacije proizvodnje, ali je, polovinom 1945, naglaavao i potrebu voenja brige o poloaju radnika. Sem politikih i ekonomsko-socijalnih, zatitnih funkcija, u delokrug sindikata je spadala i kultura. Njihova politiko-vaspitna uloga manifestovala se naroito u razvijanju novog odnosa prema radu i proizvodnji, zatiti dravne imovine i jaanju saveza izmeu radnike klase i seljatva. Nastavljajui tradiciju takmienja, JSRNJ su im davali karakter irokih i organizovanih akcija, vezanih za 1. maj ili 29. novembar, iz kojih je izrastao masovan pokret udarnika. Osnovni motivi za nevieno zalaganje radnika u obnovi i industrijalizaciji bili su moralno-politiki, iako je zalaganje i materijalno podsticano. Dobrovoljni rad je bio na
41 K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI
najvioj taki svoje idealizacije", koja je imala vie uzroka. Visoka drutvena cena i ugled i gotovo kult fizikog rada, nadoknaivali su nedostatak razvijenijih formi privreivanja. U uslovima nerazvijene materijalno-tehnike osnove drutva i nepovoljne kvalifikacione strukture radnike klase, u kojoj su preovlaivali nekvalifikovani i priueni radnici, ovaj vid rada je dobijao prvenstvo. Tome su naruku ile i posledice rata, ruevine koje je nakon osloboenja trebalo raskrivati, provizorna graevinska obnova, a u industriji naglaavanje kvantitativne strane proizvodnje. KPJ je mogla da izvede radnu mobilizaciju jedino razvijanjem stvaralakih rezervi masa, koristei se njihovim politikim poletom i radnim entuzijazmom. Izvori mobilnosti masa nalazili su se u njihovom revolucionarnom zanosu, koji se prenosio iz tek zavrene narodnooslobodilake borbe, njihovoj potpunoj opredeljenosti za politiku KPJ u revolucionarno-demokratskom preobraaju zemlje, njihovom nerealnom oekivanju da e se uslovi ivota poboljati im se savladaju tekoe koje je rat ostavio za sobom. S pribliavanjem druge faze obnove, krajem 1945. i poetkom 1946, sindikati su forsirali uvoenje normi ka pretpostavke za razvoj takmienja i efikasniju valorizaciju utroenog rada. Kvantitativni rezultati rada postojali su vaniji od kvaliteta. Delatnost sindikata pratile su dve pojave, oznaavane kao jednostrana shvatanja: prva je ekonomizam", a druga sindikalni avangardizam". Ove krajnosti nisu bile teorijski uobliene, ali su prisutne u praksi. Pristalice ekonomizma" nisu se obazirale na rentabilnost", nisu pravile razliku izmeu dravnog i kapitalistikog preduzea; pozivali su radnike na borbu protiv eksploatacije, traili vee nadnice, zahtevali smanjivanje radnog vremena, pruali otpor uvoenju normi. Sindikalna organizacija je, sprovodei politiku KPJ, traila od radnika samo rad i samoodricanje, bez odgovarajue materijalne nadoknade, koju su, uostalom, odreivale niske materijalne mogunosti drutva u ovom periodu. Zahtevi za poboljavanjem drutveno-ekonomskog poloaja olako su proglaavani za socijaldemokratizam. Nosiocima takvih pogleda, kojih je najvie bilo u Sloveniji, lepljene su etikete oportunista" i socijaldemokrata. Izvori takvih pogleda ablonski su vezivani za delatnost predratnih socijaldemokrata u sindikalnoj organizaciji.
'J O
Druga krajnost, manifesto vana kao sindikalni avangardizam", javljala se u konkretnom obliku prisvajanja upravljakih ovlaenja, to jest meanja sindikata u rad preduzea; smenjivanja upravnika, iznuivanja veih piata i povlastica za sindikalne funkcionere, podravanja upljeg kvantiteta" u takmienju, primanja i otputanja radnika, premetanja radnika iz odeljenja u odeljenje, itd. Kritika ove pojave polazila je od toga da je tu re o anarhiji, dvovlau", sticanju jeftine popularnosti, preuzimanju uloge narodnih tribuna". Postojei sukob nadlenosti" i paralelizam", CK KPJ je osuivao kao uzurpaciju prava sindikalnih rukovodstava. Analiza ove pojave ukazuje, meutim, da se radilo o dvema suprotnim pojavama: jednoj, vezanoj za slabost uprava preduzea, kojima je sindikat priskakao" u pomo, i drugoj, izraenoj u htenju radnika da se njihova uloga u preduzeu vie oseti, da oni dobiju vea ovlaenja u oblasti odluivanja o proizvodnji i ureenju drutveno-ekonomskih odnosa. Ostvarujui svoje funkcije, sindikat se oslanjao na proizvodna savetovanja, koja su odravana svakih 15 dana; ali na izlasku iz perioda obnove ona su poela da se zamenjuju sastancima, na kojima su direktive mehaniki prenoene. Slinu su sudbinu doiveli i radniki poverenici, uvedeni polovinom 1945. u dravna i privatna preduzea, ustanove i organizacije, kao forma posrednog i savetodavnog uea radnika u upravljanju. Funkcije drave i njenih predstavnika u privredi rasle su na raun potiskivanja posredne radnike kontrole i neposrednih inicijativa radnika. U periodu obnove nije bilo gotovo nijedne akcije politike, ekonomske ili kulturno-prosvetne u kojoj se Narodni front nije javljao kao organizator ili sprovodnik, popularizator ili agitaciono-propagandni nosilac. Organizovao je izbore za Ustavotvornu skuptinu, uestvovao u objanjavanju i sprovoenju agrarne reforme i kolonizacije, vodio agitaciju i propagandu u vezi s radom Mirovne konferencije u Parizu, Organizacije ujedinjenih nacija, kao i u vezi s posebnim meunarodnim inicijativama Jugoslavije. Prikupljao je pomo 1946. za postradale od poplava u Albaniji i za izbeglice iz Egejske Makedonije, popularisao SSSR i sovjetsku kulturu. Razobliavao je parole neprijatelja, uestvovao u radnim akcijama, organizovao pomo za krajeve Jugoslavije postradale u narodnooslobodilakoj borbi, pomagao obnovu popaljenih se-
41
la, razvijao ideju bratstva meu narodima, slao radnike ekipe na selo. Opte smernice KPJ prenoene su u organizacije Narodnog fronta i tu razraivane. Razne kampanje obino su poinjale na konferencijama njegovih najniih organizacija u ulici, preduzeu i selu a zatim prenoene na nivo sreza ili grada. Sreske i okrune konferencije i zborovi zavravali su se velikim manifestacionim mitinzima. Sa snaenjem dravne intervencije u privredi i u drutvu uopte, praene rastuom centralizacijom poslova, partijska rukovodstva su se sve vie odnosila formalistiki prema Narodnom frontu. Komunisti u njegovim organizacijama ekali su iskljuivo direktive partijskih foruma. Poeo je da se ukorenjuje i sistem rada u izvrnim odborima, bez sazivanja .odbora organizacija, ime su se od Narodnog fronta odbijali vanpartijci i suavala njegova politika osnova. Narodni front se krajem 1946. i u toku 1947, s prelaskom na industrijalizaciju, sve vie pretvarao u aparat za izvravanje konkretnih dravnih zadataka i privredne operative, gubei oznake politike organizacije. KPJ je svoju rukovodeu ulogu sve vie ostvarivala zahvaljujui svom optem autoritetu, a ne politikom pristanku masa na mere koje se preduzimaju. Vodstva graanskih stranaka i grupa, kako onih koje su se ukljuivale u Narodni front Jugoslavije, tako i onih koje su ostale van njega, ispoljavala su raznovrsne tendencije, koje su ile od deobe vlasti s komunistima, odnosno jednakog uticaja unutar Narodnog fronta i pokuaja organizovanja viestranakog sistema, do priznavanja rukovodee uloge KPJ i bezuslovnog usvajanja Programa NFJ. Glavni nosilac opozicije u fazi izvravanja Sporazuma Tito ubai bila je Demokratska stranka, s Milanom Grolom na elu, koja je ostala van Narodnog fronta i na legalnoj osnovi pokuavala da okupi i aktivira sve protivnike daljeg toka revolucije. Ta stranka, podravana frakcijama i pojedincima iz drugih stranaka i grupa, bila je i pobornik revizije svih tekovina ostvarenih u toku rata i revolucije. Poto je podrka stranih snaga ovoj opoziciji izostala posle Potsdamske konferencije, ona je, inae izloena jakom pritisku Narodnog fronta, koji je gospodario scenom uoi izbora za Ustavotvornu skuptinu, nestala iz politikog ivota. U okviru Narodnog fronta javila se, nakon novembarskih izbora za Konstituante, opozicija poznata kao frontovska",
'J
iji je nosilac bio Dragoljub Jovanovi, generalni sekretar Narodne' seljake stranke, s nekoliko poslanika tzv. seljakih stranaka: Narodne seljake stranke, Saveza zemljoradnika i Hrvatske seljake stranke. Aktivnost ove opozicije bila je usmerena, s jedne strane, na suprotstavljanje seljatva radnikoj klasi, a s druge predstavljala novu formu otpora graanskih snaga merama KPJ za socijalno-ekonomsku transformaciju drutva i prelazak na plansku privredu. Za Jovanovia je opozicija bila korektura svake vladavine", a stranake tradicije meu Srbima, Hrvatima i Slovencima bile su ive. Narodni front je on zamiljao kao organsku kolaboraciju stranaka", a ne njihov mehaniki skup. Stvaranje seljakog bloka" smatrao je svojim trajnim politikim opredeljenjem. Ova shvatanja su se sukobljavala sa stavom KPJ o Narodnom frontu kao optenarodnoj organizaciji, savezu radnitva i seljatva, i njenom politikom brzih drutveno-ekonomskih promena. Jula 1946. Jovanovi je u Narodnoj skuptini FNRJ otvoreno ustao protiv puta razvitka kojim je ila Jugoslavija. Ustanova javnog tuilatva je, po njemu, inkarnirala diktaturu jedne partije, dok je donoenje Zakona o zadrugama bilo udaranje noa u lea" seljacima. Otrica Jovanovievog napada bila je posebno upravljena protiv sve izraenijeg etatizma" u privrednom sistemu, koji je, kako je on smatrao, ostavljao malo prostora za razvitak zadrugarstva, favorizujui dravni sektor i birokratizaciju dravnog aparata. Razlaz Jovanovia s Narodnim frontom izazvao je vrenje u Narodnoj seljakoj stranci i doveo do jaanja levice", iskljuivanja generalnog sekretara iz stranke i udruivanja seljakih grupa (Narodne seljake stranke i Saveza zemljoradnika) u Ujedinjenu zemljoradniku stranku, na bazi Programa Narodnog fronta, u jesen 1946. Epizoda s Jovanoviem pokazivala je da je KPJ nepokolebljiva u daljem sprovoenju revolucionarnih promena i uspostavljanju monolitnog politikog sistema pod svojom iskljuivom kontrolom. Ona je suzbijala svaki pokuaj konstituisanja samostalnih politikih snaga u Narodnom frontu ili van njega koje bi se suprotstavile njenoj politici ili s kojima bi morala da deli vlast. Eliminiui takve tendencije, ona je, istovremeno, podravala sve oblike politikog organizovanja u okviru Narodnog fronta koji doprinose jedinstvu radnika, seljaka i inteligencije, guenju uticaja opozicionih graanskih snaga, te ukljuivanju masa u privredni ivot i rad narodnih odbora. Toleriui neke
KPJ
POLITIKOM
SISTEMU
UNUTRANJOPOLITIKI
ODNOSI
graanske stranke i grupe kao HRSS, Ujedinjenu zemljoradniku stranku, Jugoslovensku republikansku stranku KPJ nije davala podrku njihovom organizacionom rekonstituisanju. Partija je podravala vrhove HRSS, koji su izraavali manifestacionu podrku politici Narodnog fronta. Jedno vreme posle rata sluila se organizacijama Seljaka sloga, Napredak (u Bosni i Hercegovini), Prosvjeta (kulturno-prosvetna organizacija Srba u Hrvatskoj), i Preporod (muslimansko kulturno drutvo), radi politikog i kulturnog okupljanja Hrvata, Muslimana i Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Preko tih organizacija KPJ je prodirala na selo, privlaila seljake mase, suzbijala uticaj ostataka starih stranaka, naroito bive Maekove HSS. Graanske snage, neprijateljski raspoloene prema revoluciji u toku, vezivale su se za inostranstvo, nadajui se slomu poretka i restauraciji, do kojih bi dovela intervencija zapadnih sila protiv socijalizma, ili rat dojueranjih saveznika. Snage biveg drutva i pritajeni pripadnici kolaboracionista stvarale su psihozu privremenosti novog poretka. Svaka pobeda meunarodnih konzervativnih snaga pothranjivala je optimizam, kao to je svaki njihov poraz izazivao malodunost i smanjivao nade u vaspostavljanje biveg sistema. Podsticanje ovinizma u nacionalno meovitim krajevima pojavljivalo se kao najopasniji metod borbe starih snaga, usmeren na razbijanje politike bratstva i jedinstva, glavne osnove narodne vlasti. KPJ se borila politikim i zakonskim sredstvima protiv izazivanja nacionalne, rasne i verske mrnje i razdora. Zakonom Predsednitva AVNOJ-a maja 1945. svako ogranienje graanskih prava, kao i svako pruanje povlastica i davanje prednosti graanima DFJ u zavisnosti od njihove nacionalne, rasne ili verske pripadnosti bilo je predvieno kao kanjiva radnja kojom se naruavaju naelo ravnopravnosti naroda i graana i bratstvo i jedinstvo naroda . . . kao osnovna tekovina narodnooslobodilake borbe". Kao napad na nacionalnu ravnopravnost kanjavala se svaka agitacija i propaganda koja je ila na to da se izazove ili raspali nacionalna i rasna mrnja ili razdor, a isto tako i pisanje, izdavanje, tampanje i rasturanje spisa takve sadrine. Politiki znaaj ovog zakona vidi se i po tome to su inkriminisana dela iz njega ula i u Krivini zakon protiv naroda i drave, koji je usvojila Privremena narodna skuptina DFJ, avgusta 1945.
Nacionalni odnosi su spolja imali izgled retko harmoninih odnosa. Strogo represivnom politikom spreavane su sve manifestacije oznaene kao ovinistike. Nezavisno od neprijateljskih manifestacija nacionalizma u raznim krajevima Jugoslavije, koje su imale najraznovrsnije forme (da je narodnooslobodilaki rat iskorien da jedna nacija zavlada na drugom, Hrvati na raun Srba, Srbi na raun Muslimana, itd.; egoistiki stavovi da ne treba pomagati ratom opustoene krajeve; neprihvatanje kolonista iz Srbije u Makedoniji; zabrana naseljavanja kolonista s Kosmeta u starom kraju, itd.), nacionalni odnosi su se komplikovali i zato to ih nisu sasvim razumevali ni komunisti. Sektatvo u prijemu iptara, Maara i drugih pripadnika nacionalnih manjina u KPJ je bilo vie nego jako izraeno. Na Kosovu i Metohiji je sniavan kriterijum za prijem u lanstvo KPJ samo da bi se partijska organizacija to pre proirila delom iptara, jer su lanstvo uglavnom sainjavali Srbi i Crnogorci. Partijski kadrovi u Vojvodini su se suprostavljali partijskom kursu da se KPJ, organi vlasti i masovne organizacije proire pripadnicima nacionalnih manjina i Hrvata kako bi se poboljala partijska struktura vlasti i partije. Deo izbeglica, koji su se vraali na stara ognjita, jednostrano je ocenjivan kao izaziva nacionalne mrnje i podvajanja, svojim revanistikim stavom prema manjinskom stanovnitvu, Hrvatima ili Muslimanima frontalno. Za srpske graanske krugove drava je bila u rukama Hrvata i srpstvo pocepano", to je bio smiljeni cilj Komunistike partije, koja je, jo pre rata, kao to se govorilo, paktirala s ustaama samo da se doe glave Srbima. Nacionalne konfrontacije podjarivao je i katoliki kler, zauzimajui se za vernike koji su justificirani" i njihove porodice koje ne mogu znati ni gde su grobovi njihovih blinjih, traenjem da se olakaju uslovi ivota u logorima, protestvovanjem to se skidaju kriovi" sa grobova ustaa i Nemaca, iako se pred smru klanjaju svi ljudi". Crkva se u tom kopanju jaza nije zaustavljala samo na zatiti crkve, njenih ustanova i svetenika, ve je brinula i za patnje i nevolje tolikih naih vjernika", nastojei da im pomogne u danima kunje i kriza". Nosioci velikosrpskog ovinizma irili su vesti da su Hrvati i Turci" na vlasti, a hrvatska i muslimanska reakcija da je, opet, nastupila era srpske dominacije. Rimokatoliki kler je istupao protiv Muslimana, prigovarajui im da su se izvukli od odgovornosti za ponaanje u ratu i da jednostrano prebacuju svu
6 1
krivicu na katolike. U aktivnosti starih snaga vidno mesto je zauzimalo i irenje nacionalnog defetizma, obeshrabrivanje naroda u borbi za teritorijalnu celinu i severozapadne granice Jugoslavije. Jugoslovenski politiari u emigraciji nastavili su politiku protiv novog poretka. Jugoslavija je, po njima, bila preplavljena totalitarnim valom". Oni su 1945. u Londonu obrazovali Jugoslovenski narodni odbor, iji su lanovi sebe proglasili za zakonite predstavnike veine jugoslovenskih graanskih stranaka. Istupali su kao branioci Jugoslavije i pobornici demokratije. Na Zapadu su protiv nove Jugoslavije radili Slobodan Jovanovi, episkop Irinej orevi, Jovan Donovi, Milan Gavrilovi, Milo Bobi, Radoje Kneevi, Konstantin Foti, Mladen ujovi, i drugi. Januara 1946. Vlatko Maek je pristao da s Jugoslovenskim narodnim odborom usklauje zajedniku borbu protiv dananje tiranije u Jugoslaviji". Ali bivi vo HSS-a nije bio raspoloen i za zajedniko istupanje u Jugoslovenskom narodnom odboru sa srpskom emigracijom i kraljem Petrom II. Oekujui smenu poretka u Jugoslaviji, on je 1946. predlagao konfederativno ureenje na principu realne unije, koja bi obuhvatala Sloveniju sa slovenakom Istrom, Hrvatsku, sastavljenu od banovine iz 1939, hrvatske Istre, te est srezova Vojvodine, i Srbiju, kao treu jedinicu. Pitanje Bosne Maek je ostavljao otvorenim dok ne doe do srpsko-hrvatskog sporazuma. Ova konstrukcija, koja je predstavljala varijantu ranijih graanskih planova, predlagana je kao da se u Jugoslaviji nije nita desilo. Tako organizovana drava trebalo je da ima tri skuptine, tri vojske (sa zajednikim generaltabom u ratu), kao i pet ministarstava: finansija, odbrane, spoljnih poslova, spoljne trgovine i koordinacije. ef JNS Jovan Banjanin verovao je da postoji samo jedan, jugoslovenski narod i da je podela na Srbiju, Hrvatsku i Sloveniju katastrofa. Prikupljanje emigracije sve vie su podsticale velike zapadne sile. Njeni pripadnici iz Jugoslavije i drugih zemalja verovali su u neminovnost rata i izmene poretka. Pod uticajem stranih faktora Milan Gavrilovi je radio na stvaranju Seljake internacionale, nastavljajui aktivnost zapoetu jo 1942. obrazovanjem saveza seljakih voa u emigraciji, od Baltika do Mediterana, kao forme za razblaavanje radikalizma seljakih masa i, uopte, drutvenih pokreta za vreme rata i okupacije.
i
Odnosi izmeu drave i ratobornog katolicizma" nalazili su se u krizi zbog otpora rimokatolike hijerarhije sreivanju odnosa s narodnom vlau i bojkotovanja ove. Sukob se naroito zaotravao prilikom donoenja agrarne reforme, uoi izbora za Ustavotvornu skuptinu, oko odvajanja crkve od drave i kole od crkve, zbog pomoi pojedinih svetenika kriarima", zapravo zaostalim ustaama. Predsednik Privremene vlade DFJ pokuao je juna 1945. u Zagrebu, prilikom razgovora s nadbiskupom Stepincem, da uredi odnose s rimokatolikom crkvom na bazi njene nacionalne orijentacije i depolitizacije, ali bez uspeha. Nacionalno amorfni deo episkopata sa Stepincem nije bio spreman da usaglasi svoj rad i postupke sa naelom o odvajanju drave od crkve i s garantijom slobode veroispovesti. Katolika hijerarhija je vrila pritisak nad pojedinim svetenicima, spreavala proces polarizacije meu njima, ometala stvaranje svetenikih udruenja, podstrekavala na otpor protiv vlasti, sprovodila ekskomunikaciju neposlunih svetenika i vernika. Vatikanska propaganda je napadala Jugoslaviju kao zemlju progona crkve i vernika. akovaki biskup Antun Akamovi je ustajao protiv odvajanja drave od crkve i crkve i kole. Biskup je bio protiv obaveznog graanskog braka. Traio je da se crkvenim dobrima prizna znaaj narodnog dobra" i osiguraju duebrinike slube" u bolnicama, kaznionicama, vojsci i sportskim udruenjima. Hvarski biskup Miho Pui je zahtevao obeteenje za agrarnu reformu na posedima katolike crkve i uvoenju vere kao obaveznog predmeta u kolama. Primedbe reis-ul-uleme u Sarajevu svele su se na zahtev da u branim, porodinim i vakufskim stvarima sude verske (erijatske) sudije, ija bi se nadlenost uredila posebnim zakonom, zatim da se veronauka obavezno predaje u koli i da muslimanske ene ne slue u vojsci. Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve se na kraju izmirio s odvajanjem crkve od drave, stavljajui samo primedbe na Nacrt ustava i iznosei svoje elje. Izvoenje nadbiskupa Stepinca pred sud 1946, zbog veza s ustakom emigracijom i ostacima kriara", izazvalo je na Zapadu i u tampi pod uticajem Vatikana najee napade na Jugoslaviju. Katolike novine oznaile su suenje tom proustakom episkopu kao najalosniji proces u istoriji katolike crkve". Generalni vikar Franjo Salis Sevis je povodom liavanja slobode obljubljenog Nadpastira" Stepinca izdao poslanicu u kojoj stoji da za ovaj teki progon Preuzvie-
KPJ
POLITIKOM
SISTEMU
UNUTRANJOPOLITIKI
ODNOSI
nog gospodina Nadbiskupa ne nalazimo na njemu nikakve krivice. On je, to je i posve shvatljivo, kao bogom postavljeni pastir svoga stada apostolskim arom i neustraivou ustajao na obranu Bojeg zakona, katolike crkve i njezinih prava. No, on je to inio uvijek". Bez obzira na sav dekor sveanih rei generalnog vikara, nisu se mogli navesti primeri Stepinevog ustajanja" protiv ustaa koji su pred oima katolike hijerarhije u NDH unitavali itav jedan narod. Rimokatolika crkva nastojala je da opstane u politikom ivotu Jugoslavije kao corpus separatum", a KPJ ila za svoenjem njene aktivnosti na duhovnu sferu i za njenim povlaenjem iz politikog ivota. Papski nuncije Harli davao je podrku onoj struji episkopa, sa Stepincem na elu, koja se protivila da se s dravom nae modus vivendi. Politika KPJ je nastojala da razbije frontalni stav katolikog klera protiv drave, izoluje papskog nuncija od rimokatolikog svetenstva i pocepa" jedinstvo u vrhovima epsiskopata. Ovoj politici odgovarala je tendencija malog broja svetenika za poboljanje odnosa s narodnom vlau, ba kao to su je ometali ekstremni i nepromiljeni postupci organizacija KPJ i pojedinaca, koji su te odnose zaotravali. Sukob izmeu crkve i drave nije bio karakteristian samo za Jugoslaviju ve i za druge zemlje koje su krenule socijalistikim putem, a katolika crkva u njima predstavljala ustanovu vladLajue vere. Kardinali Midsenti i Viinski suprostavie se u Maarskoj i Poljskoj politikim i ekonomskim merama nove vlasti. Katolike zemlje u svima ovim zemljama imale su podrku Vatikana. Konzervativne snage u svetu tumaile su postojei sukob kao nastojanje komunistikih reima da odstrane uticaj katolike crkve iz nacionalnog ivota, koja se nije povlaila bez ogorenog otpora. Katoliki kler je u Jugoslaviji bio politiki kompromitovan prihvatajui NDH i druge kolaboracionistike reime ili okupaciju, nasuprot svetenstvu u Poljskoj koje je pokazalo visok stepen rodoljubivog dranja u toku tek zavrenog rata. Pored podrke Vatikana katolike crkve u ovim zemljama imale su na svojoj strani i propagandu zapadnih zemalja koja je u okviru zapoete polarizacije izmeu dojueranjih saveznika u ovom otporu gledala ispoljavanje nezadovoljstva prema drugoj suparnikoj sili SSSR-u. KPJ je sprovodila politiku podele i meu pravoslavnim svetenstvom obrazovanjem svetenikih udruenja, dodeljivanjem stalne ili privremene pomoi svetenicima, nastojanjem da
"
pobolja odnose narodne vlasti i vrhova Srpske pravoslavne crkve. Ovim kursom suzbijana su shvatanja lokalnih partijskih organizacija o neprijateljskom raspoloenju i pasivnosti svih svetenika bez razlike. Nije se Iako uvialo da je proces diferencijacije meu svetenstvom teak i spor, jer je crkva bila vrsta organizacija", s jakom disciplinom. KPJ je traila razobliavanje" svih svetenika koji su se bavili politikim radom i propagandom, ukljuujui i predstavnike crkvene hijerarhije. Crkveno-narodni sabor Makedonije na kraju rata izrazio je elju za izdvajanjem pravoslavnih Makedonaca iz sastava Srpske pravoslavne crkve, ali je naiao na otpor njenog vrha, koji traje do danas. Autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve nije u poetku podravalo ni makedonsko dravno rukovodstvo, opredeljujui se za stvaranje Jugoslovenske patrijarije u skladu sa federativnom strukturom Jugoslavije i injenicom da pravoslavni vernici ive gotovo u svim federalnim jedinicama Jugoslavije. Nereeni status Makedonske pravoslavne crkve unosio je mnogo godina nerazumevanje u odnose izmeu Srpske pravoslavne crkve i makedonskog svetenstva i vernika. Iz redova makedonskih svetenika i vernika Srpska pravoslavna crkva je osuivana zbog kleronacionalizma, odbacujui novu stvarnost i posmatrajui Makedoniju kao junu Srbiju", kolevku srpstva" i svetosavskog kulta". Posle negativne odluke Arhijererejskog sabora SPC 1958. godine crkveno-narodni sabor Makedonije je preuzeo akciju za dobijanje autokefalnosti u svoje ruke koja je zavrena proglaavanjem ove tek na crkveno-narodnom skupu jula 1967. godine, odranom u Ohridu. Oblike i intenzitet aktivnosti starih snaga u politikoj strukturi Jugoslavije posle zavretka oruane revolucije odreivali su vojni poraz kontrarevolucije u okvirima drugog svetskog rata, specifinosti meunarodnog priznavanja nove Jugoslavije i pravac unutranjeg i meunarodnog razvitka nakon 1945. Vodstvo KPJ nije previalo poraz tih snaga, ali ni njihovu brojanu jainu (kvislinzi izbegli u inostranstvo, graani brisani iz birakih spiskova, odmetnike bande, neraspoloeno svetenstvo, pristalice legalne opozicije, itd.); one su, uz pomo spolja, mogle da se aktiviraju i nastave kontrarevoluciju u drugim uslovima. Legalizacija opozicije nije bila pojava koju je KPJ prihvatala kao trajno reenje. Izjave rukovodeih predstav-
KPJ
POLITIKOM
SISTEMU
UNUTRANJOPOLITIKI
ODNOSI
nika KPJ (Tita, Kardelja, ilasa), o mogunosti ispoljavanja stranakog ivota iz 1945, imale su taktiki karakter, odreen interesima meunarodnog priznanja revolucionarnih promena (tekovina narodnooslobodilake borbe") i obavezama koje je Tito (NKOJ) preuzeo u procesu stvaranja jedinstvene vlade Jugoslavije. Sa stanovita partijskog vodstva nije ni bila re o opoziciji, ve o lageru starih snaga", koje su htele da vrate toak historije" natrag. Pitanje popova" nalazilo se na sednicama Politbiroa CK KPJ. Rukovodstvo partije je januara 1947. skretalo panju da je proces protiv Stepinca imao dubok odjek kod svetenstva. Smatralo se da treba udariti na centar i Harlija", pocijepati biskupe", koristei nijanse" koje meu njima postoje. Zaostali pripadnici kvislinkih snaga iz redova etnika, ustaa, crnogorskih separatista, belogardejaca, balista, koji su sainjavali teroristiko-odmetnike skupine razbacane po Jugoslaviji, koje su, prema oficijalnim izvorima, na zavretku rata brojale 11.000 ljudi, mada su bile stvarno brojnije nali su se od prvog dana pod udarom jedinica KNOJ-a, Ozne, aktivista narodne vlasti i Narodnog fronta, tako da je do kraja 1945. njihov broj bio prepolovljen. Bande su delovale uglavnom u zabitim krajevima, unosei demoralizaciju meu stavnovnitvo, vrei teroristike napade na objekte i atentate na pripadnike Narodnog fronta. U redovima bandi ivelo je uverenje da e trei svetski rat izmeniti njihov poloaj. Izneverena oekivanja u vezi sa stranom intervencijom, uspesi privredne obnove i pobeda Narodnog fronta na novembarskim izborima za Ustavotvornu skuptinu uticali su na njihovu jo veu izolaciju i pojave beznaa meu njima. Posle hvatanja Drae Mihailovia, marta 1946, i njegovog izvoenja na sud poele su da se rasplinjavaju i poslednje nade graanskih snaga da e u Jugoslaviji buknuti pobuna, ojaati otpor i komunisti" ustuknuti pod pritiskom Zapada. Nekoliko hiljada preostalih etnikih, ustakih, balistikih i drugih protivnika vlasti polovinom te godine nije predstavljalo znaajniji faktor ugroavanja poretka, ali su organi bezbednosti morali da vode uporan rat protiv rata" u neprohodnim planinskim i umskim predelima s ostrvljenim nosiocima pljakakih i diverzantskih akcija. Maja 1946. bande su ubile 135 ljudi, opljakale desetine zadruga i izvrile vie napada na komunikacije. Krajem rata, januara-februara 1945, jedinice Jugoslovenske armije skrile su na Kosovu
"
otpor balistike kontrarevolucije ali su se manje grupe balista zadrale na obroncima are i Skopske Crne gore, u Drenici, na egarcu i ievici. Poslednji odmetnici-balisti likvidirani su tek 19511952. godine. S prvim predznacima zaotravanja odnosa izmeu zapadnih sila i SSSR-a zapoelo je aktivno organizovanje jugoslovenske emigracije protiv novog poretka u Jugoslaviji. Kvislinke jedinice smetene su u logore vojnog tipa, a posredstvom emigrantskih predstavnika seljakih stranaka" iz istonoevropskih zemalja poeo je rad na stvaranju seljakog bloka". Izloena neprijateljskoj, javnoj i podzemnoj aktivnosti emigrantskih krugova, Jugoslavija se u periodu svoje konsolidacije nalazila i pod snanim politikim i propagandnim pritiskom konzervativnih krugova na Zapadu i njihovih propagandnih centara. Dramatizacijom sukoba Istoka i Zapada i precenjivanjem znaaja atomske bombe podrivala se odbrambena sposobnost zemlje i razvijala ratna psihoza. Strana propaganda je podsticala ovinizam, napadala reim zbog progona crkve i svetenika, isticala nestabilnost sistema, omalovaavala privredne napore. Talasi antijugoslovenske propagande saobraavani su uslovima pojedinih jugoslovenskih republika. Bugarska opozicija Nikole Petkova izjanjavala se za nezavisnu makedonsku dravu u kojoj bi se nale Vardarska, Egejska i Pirinska Makedonija. Borba Jugoslavije za Trst ocenjivana je kao zapostavljanje interesovanja za Egejsku Makedoniju. U Sloveniji su irene ideje o srednjoevropskoj konfederaciji.
POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI
Obuhvatajui rukovoenje optenarodnom imovinom" preko drave KPJ je istovremeno obezbedila kontrolu i rukovoenje preko administrativno-operativnih rukovodilaca (AOR-a). Etatizacija, karakteristina kao opti proces, je produbljivala centralistiki nain rukovoenja. Tako su izvrno-politiki organi sve vie nadvisivali predstavnika tela vlasti. Sistem odluivanja je postajao formalizovan; masovne organizacije su gubile obeleja politikih organizacija, postajui kao transmisije partije sve vie fragment dravne strukture za dopunske, fizike i politiko-manifestativne poslove. Centralizovana akumulacija i dirigo vano planiranje zaokruivali su sistem centralistiko-administrativnog karaktera, poznat kao sistem administrativnog rukovoenja privredom", iako se radilo o totalnom obuhvatanju svih poslova drutva od strane izvrnih organa vlasti. Uspostavljeni sistem je imao opti uzor u sistemu SSSR-a. Nije poznato da je bilo rei o nekom drugom, alternativnom sistemu. Ustav FNRJ je vrio recepciju sovjetskih ustavnih i uopte politiko-pravnih reenja. Osnovne ustanove su proizilazile iz narodnooslobodilakog rata i revolucije (federacija, narodnooslobodilaki odbori, itd.), ali je osnovna koncepcija Ustava preuzeta iz sovjetskog Ustava, pa i neke institucije. Ona se pre svega izraavala u ulozi drave i drutvu, jer su drava i njeni organi postavljeni kao rukovodea snaga celokupnog drutvenog ivota i svih drutvenih organizacija. Formalnim demokratskim odredbama staljinski ustav iz 1936. je prekrivao vladavinu dravno-politike birokratije u SSSR-u. Revolucionarni proleterski demokratizam" u stvarnosti SSSR-a bio se izvrgao u staljinsku diktaturu nasuprot javno proklamovanim nam erama i odredbama Ustava. Princip svemoi rukovodee uloge drave i njenih organa u drutvenom ureenju morao je u
1U " SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
praksi dovesti do svemoi dravne i partijske birokratije. Staljinovo teoretsko obrazloenje polazilo je od toga da itavo drutvo predstavlja jedan mehanizam, ija je osnovna poluga drava, pomou koje partija kao orue diktature proletarijata rukovodi celokupnim drutvenim ivotom. Takva mehanicistika teorija drave kao najvie drutvene organizacije, dovela je u datim uslovima do birokratske despotske vladavine nad drutvom. Srastajui sa dravom, SKP(b), kao najmonija sila u sistemu i stvarno i po slovu staljinskog ustava postala je, takoe, deo te ogromne dravne mainerije, savremenog levijatana", pomou koje birokratija diriguje drutvenim ivotom. Centralistika struktura KPJ opredeljivala je centralistiko ustrojstvo celog drutva koje je etatizacija privrede samo pojaavala i na planu ekonomije. Sovjetsko iskustvo se u Jugoslaviji dobrovoljno presaivalo. Duh samostalne revolucije, iji se dah neposredno oseao, teko se mirio s presaenim sistemom koji je ubijao inciijativu, robovao gotovim reenjima, podsticao dogmatski nain miljenja. Samosvojno iskustvo revolucije nije bilo u skladu sa sistemom koji se izgraivao, izazivajui potmule, spontane i nejasno definisane otpore u kulturu, na selu, u privredi. Uticaji sovjetske doktrine i prakse su vie nego primetni: centralizovano Javno tuilatvo, dekorativni znaaj Prezidijuma Narodne skuptine koji je bio potpuno nalik na njegov pandan u SSSR-u, Prezidijum Vrhovnog sovjeta organi lokalne samouprave kao sprovodnici volje viih dravnih organa; Narodna skuptina FNRJ, kao i Vrhovni sovjet, sazivana je uglavnom dva puta godinje a zakonodavna inicijativa nalazila se u rukama Vlade. Momilo Pavlovi pominje predlog u javnoj raspravi Nacrta ustava FNRJ da se ustanovi Dan Crvene armije. Sovjetski ambasador Ivan Sadikov stavio je primedbu na Nacrt ustava da je prerano uvoditi zdravstveno osiguranje seljaka, jer to nije uraeno ni u SSSR-u, i ta primedba je bila usvojena. KPJ, za razliku od SSSR-a, nije konstitucionalno potvrena kao vodea snaga drutva, iako je to faktiki bila. Drukiji oblici revolucije i njen autentini demokratski duh sukobljavali su se sa jednom, preko noi nakalemljenom administrativnom mainerijom, osvajanjem borikratizma na svim nivoima, papirnatim direktivama, ablonskim rukovoenjem ministarstava i njihovih generalnih i glavnih direkcija privredom, svemoi agitpropa u kulturi i pros veti, umnoavanju
POREKLO
CENTRALIZMA
ODNOSI
FEDERACIJI
privrede,
administrativnih ingerencija u ivotu ljudi, organa vlasti i mehanikim politikim radom, ekstenzivnim privreivanjem, personalnim proveravanjima, obamiranju lokalnih i drugih inicijativa, sporou reavanja iz centralnih rukovodstava, s m a n j e n i m kompetencijama republika, gaenjem lokalne samouprave. Sve ove slabosti mogao je da privremeno prikriva samo golemi entuzijazam radnih ljudi, identifikacija dela kadrova sa narodom, kult rada, shvatanje o bliskoj perspektivi socijalnog osloboenja vezivanoj za ostvarenje projekta industrijalizacije. S obzirom na onovremenu drutvenu strukturu, vie nego prijemiv je koncept egalitarizma izraen kroz tadanja shvatanja socijalizma, koje se duboko otisnulo u svest odravajui se do danas, sa svim negativnim posledicama za modernizaciju proizvodnje, racionalizaciju drutvene organizacije, istinsku humanizaciju odnosa, polet stvaralakog rada i neprekidnog dokazivanja u skladu sa sve drukijim imperativima vremena. Centralistika federacija opravdavana je i meunarodnim pritiscima, prvo Zapada, a kasnije i Istoka, ostacima klasnog neprijatelja, ratnim destrukcijama, zaostalim drutvom i ukupnim nepovoljnim istorijskim nasleem. Gledajui s dnevne staze, ideoloka indoktrinacija pokazivala je svoju prividnu snagu, ali suoena sa vremenom budunosti ona nije mogla da izdri racionalno proveravanje. Takva politika mogla je i odgovarati socijalnoj strukturi revolucije, iako je vreme pokazalo da ona nije bila adekvatna prevazilaenju civilizacijskih naslaga vekova. Vulgarna i uproena staljinistika organizacija drutva i svemoi drave u sutini je bila protivna autentinoj revoluciji, usled svoje birokratske sutine i guenja inicijative. Mase osloboene u revoluciji objektivno su bile glavni protivnik birokratizacije drutvenih odnosa. Nije malo istraivaa koji ne prihvataju tezu politike, ali i dela istorijske nauke, o uslovljenosti centralistiko-etatistikog sistema u nas meunarodnim poloajem Jugoslavije, unutranjopolitikim prilikama, siromatvom zemlje i razornim posledicama tek zavrenog rata. Centralistiko obeleje jugoslovenske federacije uz odreene uslovnosti identifikujemo pre nego to je u nas izgraen centralistiko-etatistiki sistem, koji je jo vie produbio takav njen karakter. Na uporednom planu, istraivai takoe ukazuju da su unutranje i spoljne okolnosti Jugoslavije povoljnije od onih koje su karakterisale Rusiju u vreme oktobarske revolucije, u kojoj centralizam nije bio
"
utemeljen u osnovi politike i kulture, ve samo u ekonomici. Po njima (Olivera Pavii i drugi) ono to je korieno u Jugoslaviji predstavlja delimino nadovezivanje na sovjetsko iskustvo iz kasnijih, 30-ih godina". Istorijska paralela sa Rusijom u oktobarskoj revoluciji nesumnjivo pokazuje da su tamonji uslovi bili tei od onih u Jugoslaviji. Dodali bismo sa svoje strane, iako se radi o drukijoj istorijskog epohi i drugim nosiocima vlasti, da je situacija u kojoj se nalazila Kraljevina SHS 1918. godine bila takoe teka. Drava nije bila meunarodno priznata; Srbija i Crna Gora izale su iz estogodinjeg rata; Srbija je izgubila etvrtinu svog stanovnitva; Engleska i Francuska su bile obavezane prema Italiji tajnim londonskim paktom iz 1915. godine; nova drava je saobraajno nepovezana, rat traje na svim granicama, a otvaraju se i pitanja unutranjeg ureenja. Svakako da postoji bitna demarkacija izmeu ove dve situacije jer se 1945. radi o federativnoj dravi iji su tvorci nove drutvene snage, dok u sluaju Kraljevine SHS stoji doktrinarno-politika teza o troimenom narodu" koja otvara problem nacionalnih identiteta i poloaja naroda u novostvorenoj dravi. U prvom sluaju centralizam opredeljuju pitanja unutranjeg ureenja, a u drugom dravnog ekonomskog monopola i naina njegovog korienja. Na drugoj strani DFJ je izala iz etvorogodinje revolucije ostvarene u specifinoj formi narodnooslobodilake borbe. Kao i Srbija i Crna Gora, 1918, tako je i Jugoslavija 1945. saveznika zemlja, lan pobednike koalicije. Nova Jugoslavija ima kamen temeljac svoje spoljne politike u ugovoru sa SSSR-om, koji je maral Tito zakljuio aprila 1945. godine. Jugoslovenska revolucija je meunarodno priznata (u formi legalizacije njenih najvanijih tekovina) jo u toku trajanja rata, to je gotovo bez primera u istoriji revolucije. Delegacija DFJ pojavila se aprilajuna 1945. u San Francisku kao osniva Organizacije Ujedinjenih naroda. Revolucija nije pobedila ve jednostavno 19441945. pregazila svoje protivnike iz redova kolaboracionistikih snaga. DFJ na kraju rata poznaje jednu teku meunarodnu krizu transku, ali je ovu pod ultimatumom zapadnih saveznika, bez aktivne podrke Staljina, iako se Tito vratio iz Moskve aprila 1945. sa dosta optimistikih oekivanja prevazila na kompromisan nain. Unutranji protivnici DFJ su pokuavali da se legalizuju, ali su oni mogli opstati samo u onoj meri u kojoj su bili spolja podrani, a na drugoj strani koliko je vladajui sub-
77
jekt u Jugoslaviji bio spreman da im izae u susret iz privremenih meunarodnih obzira. Konstanta je da je jugoslovenska kontrar e v o l u c i j a oduvek bila zavisna od stranog pokrovitelja. Novostvorena federacija je harmonizirala odnose meu jugoslovenskim narodima i nacionalnim manjinama (narodnostima), to nisu mogli da ne primete i britanski izvatai. Inkriminisane su nacionalna, verska i rasna mrnja, jer se radilo o dijametralno razliitoj nacionalnoj ideologiji KPJ i vienacionalnoj zajednici, tek izaloj iz rata u kojem je dolazilo do strahovitih sudara, u kojem su okupatorsko-kvislinke snage inspirisale bratoubilaki rat, emu je KPJ od prvog asa isticala antitezu bratstva, a kolaboracionistike snage svih smerova teile da narodnooslobodilaku borbu skrenu od antiokupatorskog opredeljenja na ist graanski rat oko vlasti. Od unutranjih snaga jedina sila koja je izdrala pritisak u pokuaju da se odri u javnom ivotu kao samostalan faktor bila je katolika crkva, zahvaljujui meunarodnoj podrci Vatikana, zapadnih zemalja i nepomirljivosti najveeg dela svoje hijerarhije sa nadbiskupom Stepincem na elu. Potisnuta iz javnog ivota, katolika crkva nije bila spremna da se odrekne corpus separatuma u novoj Jugoslaviji. KPJ je imala nevien politiko-moralni kapital posle rata, kao snaga koja je izvela revolucionarnu smenu vlasti u toku narodnooslobodilakog rata, stekla je ugled u svetu kao najdoslednija antiokupatorska snaga u ratu antifaistike koalicije, stvarajui viziju nacionalnog i socijalnog osloboenja najirih narodnih slojeva. No, ipak se zadrao kompleks" vezan za postojeu mo i uticaj, objektivno gledano vezan i za malobrojnost lanstva. Duan Bilandi ovu pojavu smatra obrvanou KPJ tenjom za sticanjem legitimiteta. U svakom sluaju malobrojna partija preuzimala je na sebe ulogu upravljanja dravom i privredom u celini. Sociolozi i politikolozi govore o prikrivenoj" ulozi Partije u ratu, to se nastavlja do 1948. godine. KPJ je najjai inilac u sistemu vlasti, ali nije formalno gledano konstitucionalni faktor. Iz ovoga je proizilazilo konspirativno svojstvo KPJ u vezi sa statusom lanstva, od elije do vrha partijske piramide, kao i zabrana iznoenja podataka o unutarpartijskom ivotu. Pojava koja vue korene iz rata, ako apstrahujemo predratni ilegalni period, nastavljajui da ivi i posle osloboenja kao rezultat specifine forme revolucionarnog prevrata, uloge NFJ u politikom sistemu i meunarodnih obzira.
"
Istoriar ne moe da ne uvaava pomenute objektivne okolnosti iz kojih je Partija izvlaila zakljuak da je pri njihovom postojanju neophodno osnaiti i pojaati centralistiku koncepciju i praksu, jer je ona u datim uslovima obezbeivala bru koncentraciju snaga i sredstava, efikasniji sistem odluivanja o pravcu glavnog udara i vei stepen mobilizacije masa u poslovima obnove i kasnije industrijalizacije. Uvaavajui sve ove okolnosti, ipak ne moemo da se ne sloimo sa shvatanjima koja smo i sami iznosili, ali i drugi istraivai, da je poreklo centralizacije sistema, pa i federacije kao dravnopravnog oblika reavanja nacionalnog pitanja, bilo bitno odreeno centralistikim naelima na kojima je Partija bila izgraena. Kao vladajua snaga, partija je bila nervni centar" upravljanja i glavni organ odluivanja. Ne znamo da je ona ikada u svojoj istoriji imala toliki kapacitet vlasti s istovremenim politikim ugledom i uticajem kao neposredno posle osloboenja, nezavisno od postojanja legalne opozicije i priguenog nezadovoljstva razbijenih graanskih snaga i njihovih kolaboracionistikih formacija. Postoji paralelizam unutarpartijskih i dravnih organa na saveznom i republikim, odnosno pokrajinskim nivoima. Partijske komisije za masovne organizacije, sindikat, kolstvo, privredu, spoljne poslove, itd. stoje kao pandan odgovarajuim organima drave i masovnih organizacija. Deluje Ministarstvo za konstituantu Vlade DFJ, ali i Komisija CK KPJ za izgradnju narodne vlasti, pod istim rukovodstvom (E. Kardelj). Aparat agitpropa dri celokupnu informativnu sferu (novine, radio, izdavake kue, film, itd.), a kadrovska uprava sve poslove vezane za postavljanje odgovarajuih ljudi u aparatu spoljnih poslova, pote, telefona i telegrafa, slubi bezbednosti, itd. Politikim radom u Armiji rukovodilo se preko Politike uprave Ministarstva narodne odbrane. Rad ovih organa je centralizovan do krajnjih konzekvenci. Moemo pratiti proces srastanja Partije i dravne vlasti, koji vue korene iz rata, nastajanje specifine realne i personalne unije Partije i drave. Svi predsednici vlada su sekretari CK, odnosno PK, sem Bosne i Hercegovine (uro Pucar, sekretar PK, i Rodoljub olakovi, predsednik vlade). Dravu toga vremena nazivaju partijskom, bez obzira na razne oblike posredovanja politike volje KPJ, ali i partiju dravnom. Jugoslavija je za Tita, na izlasku iz rata, maja 1945. bila demokratska federativna Jugoslavija", to je on smatrao
77
njenom sutinom. Suprotstavljao se tome da svaki u svome okviru stvara jednu snanu federalnu jedinicu, Hrvatsku, Srbiju, itd. na raun druge", smatrajui to pogrenim. Mi stvaramo jednu dravu Jugoslaviju, u kojoj svaki narod ima svoja prava, i potpunu ravnopravnost." Komunisti su, po Titu, bili ona spona" koja je imala da spaja i spreava razdore. Tito izriito kae: Oni moraju biti element koji e ujedinjavati sve u jednu celinu. Kod komunista se mora razvijati duboki smisao za internacionalizam. Voljeti svoju naciju, Hrvatsku ili Srbiju, ne znai negirati opu nau zemlju Jugoslaviju. Naprotiv, voljeti svoju federalnu jedinicu znai voljeti monolitnu Jugoslaviju . . . Ne smije biti pitanja: hoe li ovo ili ono selo pripasti ovoj ili onoj federalnoj jedinici, jer ono pripada itavoj Jugoslaviji. Nije Trst samo slovenaki, nego i jugoslovenski. Nije Rijeka samo Hrvatska, nego i jugoslovenska. Nije Beograd samo srpski, nego i jugoslovenski." Granice federalnih jedinica nisu razdvajale ve spajale, simbolizujui liniju u mermeru. Mada je Tito vie nego jasan u svome vienju jugoslovenske federacije, ima pokuaja da se iz ovoga izvodi integralistika koncepcija. Oigledno je, meutim, da on misli na vrstu i jedinstvenu federaciju ravnopravnih naroda. Federacija stvorena u jugoslovenskoj revoluciji predstavljala je tip vrste i jedinstvene federacije, sa naglaenom decentralizacijom u dotadanjem razvitku koja se smanjivala sa izgradnjom jedinstvenog sistema vlasti i snaenjem procesa centralizacije. U vreme njenog stvaranja Moa Pijade je govorio da Jugoslavija postoji samo u jednoj odluci. Obuhvatanjem svih kljunih poslova od strane KPJ u celoj osloboenoj zemlji, a na drugoj strani stvaranjem jedinstvenog dravnog sistema, ova centralistika obeleja su se sve jae iskazivala, dobijajui i svoje ekonomske utemeljenje podravljivanjem privrede i dirigovanom planskom intervencijom u svim sferama drutvenog divota. Program NFJ je stajao na stanovitu dravne celine i nezavisnosti Jugoslavije". Referent o Programu NFJ na osnivakom kongresu ove organizacije, Dragoljub Jovanovi, naglaavao je da Jugoslavija ima svoje istorijsko opravdanje, da to smatraju SSSR i zapadni saveznici i da ona mora da postoji da ne bi dolo do sukoba izmeu saveznika sa Zapada" i nae sovjetske brae". Po njemu, Jugoslavija je bila spona izmeu jednih i drugih, obezbeujui na taj nain mir na Balkanu, u
Srednjoj Evropi i svetu. Kohezivnu i ob jedini teljsku ulogu Jugoslavije je video u Titu. Smatrao je kao zanimljivo" da danas grupa ilegalaca, interniraca, 'antidravnih', 'defetista', 'neprijatelja drave'", kako su nazivani etvrt veka u Jugoslaviji, danas, kada su postali slobodni graani i izraavaju svoju volju, nisu vie ruioci" drave ve proklamuju dravnu nezavisnost i celinu Jugoslavije. Pitao se sa govornike tribine Kongresa gde je Aleksandar Karaorevi da uje kako najljui protivnici njegovog reima" danas istupaju. Nijedna od graanskih stranaka koje su prijavile svoju delatnost kod Ministarstva unutranjih poslova Jugoslavije i donele svoje privremene programe nije dovodila u pitanje federativno ureenje, iako su na reenja KPJ, odnosno narodne vlasti imale znatne rezerve. Socijaldemokratska partija je smatrala federativni sistem kao najbolje unutranje ureenje. Demokratska stranka je stajala na stanovitu da federativna osnova dravnog ureenja podrazumeva jednakost prava federalnih jedinica i autonomnih oblasti, jednakost i ravnopravnost narodnosti, vera i kulturnih razvoja". Oni su sebe smatrali preteom ideje o federativnom ureenju Kraljevine Jugoslavije. Demokratija" je ispoljavala rezerve prema postojeem federativnom reenju. Na teorijskom planu one su se ogledale u tekoama za organizaciju vrhovne vlasti (parlamenta, savezne vlade i saveznog sudstva); za demokrate je pitanje autonomije i garantija slobodnog razvoja svake nacionalne individualnosti u federaciji bilo njen osnovni problem; savezna vlast je morala biti organizovana na takav nain da ne doputa iroku mogunost nadglasavanja; veto se moglo iskoristiti samo u sluaju ako je ugroena ili dovedena u pitanje autonomija posebne nacionalnosti. Na federaciju nisu gledali kao na fikciju ve kao na rezultat istorijsko-politikih inilaca. Po shvatanju pripadnika Demokratske stranke problem se nije reavao ni nestvarnim is federalizmom", kao ni nametnutim unitarizmom". ak su se i radikali u svom programu izjanjavali za federalno ureenje. Socijalistika partija je, takoe, istupala za republikanski i federativni oblik drave. Pored rezervi na postojee ureenje pripadnika ovih partija, kritike refleksije nisu izostajale ni od onih graanskih politiara koji su dosledno sledili politiku JNOF-a, odnosno Narodnog fronta Jugoslavije (Jae Prodanovia, Miloa Moskovljevia, Vase ubrilovia i drugih). Prodanovi je, tako, isticao da se princip o ravnopravnosti naroda i
77
manjina nigde tako ne potuje kao u Jugoslaviji, ak ni u Rusiji". KPJ je bila, smatrao je Prodanovi, pod dejstvom hipnoze ideologije". Pri stvaranju federalnih jedinica (mislei na Makedoniju i crnogorsku naciju) nije se trebalo ii u irokogrudosti" do paradoksa". Suprotno miljenje iznosio je Kirilo Savi, nalazei da Srbi nisu etniki isto to i Makedonci, pa ni Crnogorci. Ujedinjavale su se, smatrao je, raznolikosti" a ne jednolikosti", traei ugledanje na Rusiju". Narodne republike su, po Ustavu, samostalno vrile vlast, s tim to su bile ograniene samo onim pravima koja su dobrovoljno prenela na FNRJ. Ustavom je ova samostalnost republika bila prenaglaena iz politikih razloga, zbog tek zavrenog rata, ivih tragova sukoba nacionalno-vers kog karaktera i tenje za nacionalnom emancipacijom u okviru Jugoslavije kao protivtee predratnom centralistiko-unitaristikom sistemu. Meutim, uloga saveznih organa vlasti i njihova ovlaenja daleko su prevazilazila ona republikih organa. Sliku meunacionalnih odnosa i problema vezanih za funkcionisanje jugoslovenske federacije delimino daju izvori o radu partijskog vrha Politbiroa CK KPJ. Najosetljivija politika i druga pitanja u okviru jugoslovenske federacije reavala su se na Politbirou CK KPJ, pod Titovim rukovodstvom. Na sednici Politbiroa CK KPJ 1. j y ^ a 1945. Mihailo", Blagoje Nekovi, referisao je da su iptafTprofiv nas frontalno. Mobilizaciju su dosta uspjeno izveli. Rekviziciju daju iptari. Vlast je slaba, nema podrku masa . . . " Tito je na istoj sednici predloio da se diferencijacija vri na klasnoj osnovi, to jest na pitanju agrarnih odnosa. Time je kolonizacioni talas prema Kosovu i Metohiji zadran, skreui prema Vojvodini. Tito je na istoj sednici isticao znaaj Makedonije za Jugoslaviju, kao nerazdvojnog dela jedinstvene drave ravnopravnih naroda. Miakedonija je", kae, najodvojenija zemlja od Jugoslavije, ne daje koliko moe za rat i obnovu. Makedonija sve vie postaje predmet meunarodnih intriga i spletaka. Part(ijskoj) org(anizaciji) u Makedoniji treba objasniti ta znai federacija." V. Bakari je 3. januara 1947. referisao na sednici CK KPJ, kojoj su prisustvovali Tito, Rankovi, Kardelj, Nekovi, ilas o pitanju popova". Rekao je, izmeu ostalog: Proces protiv Stepinca ima dubok odjek kod njih. Mnogo ih je glasalo na izborima. Bilo je nerazumevanja kod procesa sa nae strane
"
(kod OZN-e i na terenu), tako da je Kaptol dobio utisak da poputamo. Treba udariti na centar i Harlija. Pocijepati biskupe. (Iznosi razne nijanse kod biskupa)." Pod ta. 4. nalazi se konstatacija: Zapostavili smo pitanje Srba u Hrvatskoj." Tito se na sastanku sa slovenakim rukovodstvom prema belekama Krsta Popivode zalagao za snanu republiku", mislei na Jugoslaviju, za monolitno rukovodstvo; kritikovao je antagonizam prema vojsci". Separatizam u federalnim jedinicama ide nautrb celine. Kidri se izjanjavao za borbu protiv nacionalizma, kojeg ima i u Osvobodilnoj fronti. Smatrao je da e teko ii sa crkvom, predlaui ak neki zakon da se suzbije popovski uticaj". Na sastanku CK KPJ sa CK KPJ Hrvatske Tito je smatrao da u Slavoniji slabo stoji po pitanju bratstva i jedinstva. Po njemu izbeglice su zagazile svuda gdje su doli. Prijeti opasnost da Slavonija bude centar maekovtine . . . " Na sednici Politbiroa CK KPJ sa rukovodstvom CK KP Srbije 4. marta 1947. Tito je istakao prilikom rasprave o otkupu i petogodinjem planu: Jedino se CK KP Sr(bije) odupire liniji CK KPJ. Po politikim (pitanjima ste sektai, po ekonomskim oportunisti" . . . (Ukazuje ponovo na zamanost njihovih greaka. Od plana nema odstupanja.) Naa kritika je opravdana, napravili ste krupne oport (unistike) greke." Na Politbirou su se prethodno razmatrala sva krupna pitanja zemlje: Nacrt ustava, izbor lanova Prezidijuma FNRJ (da li za predsednika dr Ivana Ribara ili dr Siniu Stankovia, ukljuujui i sastav ovog tela u celini), izvoenja nacionalizacije, prelaska na plansku privredu, centralizacije banaka, stvaranja glavnih i generalnih direkcija kao formi rukovoenja privredom, naoruanja i ratnih investicija"; meunarodna pitanja. Tako je na sednici CK KPJ zakljueno da se dovri definitivan projekt petogodinjeg i jednogodinjeg plana i da se u skuptini prvo primi plan pa onda budet. Naglaeno je da se prilikom raspodjele investicija vodi rauna o ekonomski slabijim republikama i da se povea budet za podizanje poruenih sela i za fiskulturu". Na sednici od 11. aprila 1947. Kidri je detaljno objasnio plan po granama i odnos izmeu saveznih i republikih investicija". U vezi sa podelom preduzea na savezna", republika" i lokalna", Boris Kidri je smatrao da radi razvoja bazine industrije" najvei deo najvanijih preduzea treba da doe pod kompetenciju savezne vlade, jer se time obezbeuje industriali-
7 7
zacija zemlje i socijalistika izgradnja. Jedan od tvoraca novog ekonomskog koncepta razvitka Jugoslavije jednog od retkih od osnivanja Jugoslavije (Kraljevine SHS) 1918, naravno zasnovanog na dravnoj svojini i po ugledu na sovjetsku industrijalizaciju, branio je centralistiki koncept razvitka privrede. Napadajui graanske snage koje su branile nacionalne privrede" podseao je da su one u prolosti potpomagale centralizam. Za Kidria je tenja pojedinih republikih organa i funkcionera da to vie zadre pod svojom nadlenou bila antidravna tendencija. Odbacivao je teze o tzv. privilegovanim republikama, naime onima koje su proteirane", svestan da takve teze nastaju iz postojee stvarnosti drutveno-ekonomske neravnomernosti pojedinih jugoslovenskih zemalja i pokrajina. Po njemu, trebalo je pojaati panju prema onoj industriji koja je ostala u nadlenosti ekonomski razvijenijih republika, smatrajui da ne treba koiti njihov razvoj. Bio je istovremeno raspoloen da administrativnim putem reava pitanje kadrovske pomoi razvijenih republika (Slovenija i Hrvatska) nerazvijenim republikama (Bosni, Crnoj Gori, Makedoniji). Saglasno centralistikom ureenju teilo se da se glavna preduzea zadre u centru" radi efikasnije administrativne kontrole, koncentracije ekonomske moi, ostvarivanja centralizovane akumulacije kao izvora industrijalizacije. Kidri je prilikom raspodele industrije izmeu saveza i republika nastojao da pomiri nuni" centralizam sa inicijativom baze". Doputao je i neke elastinije modalitete u meusobnim ekonomskim odnosima. Tako je smatrao da se neka pitanja izmeu republika mogu reiti dogovorom samih republika bez Beograda". U vezi sa industrijalizacijom Politbiro je razmatrao septembra 1946. politika merila razmetaja objekata, geografsku podelu na bazene, izvore finansijskih sredstava, zakljuujui u vezi sa ovim poslednjim da se teka industrija ne moe podii bez pomoi spolja, pri emu se tada raunalo na SSSR i zemlje tzv. narodne demokratije. Zavisno od geografskog faktora, predvieno je postojanje etiri bazena: 1. Makedonija Kosovo i Metohija do Bosne; 2. Srbija Vojvodina do Slavonije; 3. Bosna i Hercegovina do Crne Gore; 4. Hrvatska Slovenija Istra. Novoformiranim Vojnim savetom je rukovodio Josip Broz Tito. Ukidanjem vojnih komisija pri centralnim i pokrajinskim
komitetima, nacionalna partijska rukovodstva su zaduena da obezbede pravilan rad na predvojnikoj obuci regruta", naroito putem pomoi fiskulturnim drutvima i drugim drutvima u koja su ulazili aktivni i rezervni oficiri. Ovom organizacionom promenom centralizovani su poslovi narodne odbrane. Zakon o petogodinjem planu razvitka narodne privrede predvideo je u l. 21. (ta. 1): Radi uklanjanja neravnomernosti u ekonomskom razvitku pojedinih narodnih republika i u izgradnji Federativne Narodne Republike Jugoslavije kao privredne celine, osigurati to bri tempo porasta proizvodnje i investicija u ekonomski zaostalim narodnim republikama: Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori i u ekonomski zaostalim krajevima u drugim narodnim republikama." Usvajanjem Petogodinjeg plana razvitka narodne privrede porastao je znaaj evidencije, statistike, administrativne i druge kontrole i proveravanja izvrenja plana i drugih zadataka. Dravna kontrola je ustanovljena zakonom 1946. s ciljem da kontrolie celokupno poslovanje i rad organa dravne uprave i podrunih ustanova i preduzea. Blagoje Nekovi, koji se u to vreme nalazio na elu dravne kontrole (Savezne kontrolne komisije) napisao je 1950. brouru 0 razlikama meu osnovnim vrstama proveravanja s obzirom na samostalne slube proveravanja", polazei od iskustva antike, srednjeg veka, Srbije i Jugoslavije u savremenom dobu. Teina misao ovog spisa bila je da je Staljin povukao jasnu razliku izmeu kontrole i inspekcije. Osnovna razlika, prema Staljinu, sastojala se u tome x to je kontrolna radnja morala imati sistematski karakter, i na drugom mestu to kontrolna radnja" mora da proverava izvrenje odluka centra" (viih rukovodeih tela), a ne sve i svakoga", kao to je to bio sluaj s inspekcijom. Razliku izmeu kontrole, revizije i inspekcije Nekovi je oznaavao na sledei nain: kontrola je sistematsko uporedno proveravanje u svrhu utvrivanja kako se izvravaju odluke vieg rukovodstva, revizija obnavljanje izvrnih radnji u svrhu proveravanja izvrenja neke odluke, a inspekcija povremeni pregled u svrhu proveravanja izvrenja neke odluke. Tako, oslonjen na Staljina, 1950. godine, Nekovi je kontroli pripisivao najoperativniju" ulogu i sutinu, reviziji najtemeljitiju" i inspekciju najekonominiju" vrstu proveravanja, kada su primenjene tamo gde im je mesto".
DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI
Nova vlast se po osloboenju Jugoslavije nala pred novim zadatkom obnovom zemlje i sreivanjem privrednog ivota, z a d a t k o m koji je iziskivao izvanredne napore u situaciji proveravanja organizatorskih sposobnosti mladog dravnog aparata, otklanjanja negativnog istorijskog naslea, savlaivanja posledica ratnih razaranja i opte oskudice u opustoenoj Evropi. Jugoslovensko stanovnitvo je u ratu desetkovano, a materijalna razaranja bila su najvea u Evropi, posle onih u SSSR i Poljskoj. Usled bombardovanja, etvorogodinjeg partizanskog rata, preterane okupatorove eksploatacije sirovinskih i poljoprivrednih izvora, kao i sistematskog unitavanja saobraajnica, industrijskih postrojenja, rudnika i drugih privrednih i kulturnih objekata, zemlja je neposredno po osloboenju pruala haotinu sliku ruevine. Obnovu su pokrenuli i organizovali organi narodne vlasti, oslonjeni na iskustvo sa slobodne teritorije, na radno oduevljenje radnika i omladine. Poverenitvo NKOJ-a za ekonomsku obnovu dalo je smernice za rad, koje su sadravale osnovne principe organizovanja obnove privrede posle osloboenja. NKOJ i od marta 1945. i Vlada su tom pitanju pridavali izuzetan znaaj, polazei od pretpostavke da od brze ekonomske obnove zemlje zavisi i sreivanje politikih prilika, da su to dva meusobno uslovljena procesa. Normalizovanje ivota je naroito obuhvatalo sem organizacije snabdevanja stanovnitva, koje je pod okupacijom teko popatilo osiguravanje pomoi onim krajevima koji su bili arita narodnooslobodilake borbe, privredno povezivanje podruja, stvaranje jedinstvenog monetarnog sistema, obnovu saobraajnih veza. Pod obnovom se nije razumevalo samo otklanjanje posledica rata i sreivanje privrednog ivota, ve i obezbeivanje najnunije materijalne osnovice za prelazak, u narednoj fazi, na planiranje
"
proizvodnje i svih drutvenih aktivnosti, saglasno vladavini dravne svojine i ekonomskom monopolu drave. Obnova industrije i privrede uopte u periodu do zavretka rata otro se razlikovala od one u periodu od osloboenja zemlje do nacionalizacije i prelaska na planiranje opteg privrednog razvitka. Planske mere Komisije za obnovu do poetka 1946, odnosno do trenutka kada je donet okvirni plan industrijske proizvodnje, imale su karakter grubih i optih smernica. Ovom sitnom planskom radu" pridavao se, sem privrednog, i vaspitni znaaj, zbog predstojeeg prelaska na opte planiranje. S obzirom na povezivanje privrede u jedinstvenu celinu, saobraaj je, zajedno s industrijom i poljoprivredom, dobio prvenstvo u obnovi. Od brze popravke oteenih saobraajnica zavisili su prevoz hrane u ugroene i popaljene krajeve, snabdevanje industrije ugljem i sirovimana, osiguranje prevoza putnika. Pruga BeogradZagreb popravljala se danonono, uporedo s pomeranjem fronta prema zapadu, tako da je prvi voz iz Zagreba stigao u Zemun polovinom juna 1945. Osim eleznikih pruga popravljani su i drumovi. Primorski pojas i reke ieni su od mina koje je okupator posejao u toku ili na kraju rata, pri povlaenju. Razvoju saobraaja pomagale su od juna 1945. i Unrine isporuke lokomotiva i kamiona. Provizorno obnovljena industrija je do zavretka rata uglavnom snabdevala front, da bi se od polovine 1945. orijentisala na proizvodnju za mirnodopske potrebe. Na porast obima industrijske proizvodnje nepovoljno je uticao niz objektivnih faktora: opta nerazvijenost industrije, onesposobljenost fabrika, zaostalost poljoprivrede, nestaica sirovina, strunjaka, transportnih sredstava. Mnoga preduzea bila su prinuena da rade sa smanjenim kapacitetom. Iz popisa 1945. moe se videti da je industrija zapoljavala svega 393.299 radnika, iji je kvalifikacioni sastav, proreen u toku rata za 35%40% strunjaka, bio nepovoljan. Poveanje proizvodnje u rudnicima bilo je ometeno nedostatkom maina, razorenom saobraajnom mreom, manjkom pogonskih ininjera i manjkom rudaa, ponegde iscrpenih za vreme rata. Poljoprivredi su nedostajale poljoprivredne maine i alatke, vuna stoka, seme. Posle povlaenja veine pripadnika nemake narodnosne grupe s Vermahtom, u leto i jesen te godine u Vojvodini se osetio veliki manjak poljoprivredne radne snage. Imovina pripadnika ove narodonosne grupe se oduzimala bez sudskog
8 1
postupka, samim konstatovanjem upravnih organa da je re o objektima u njihovom vlasnitvu. Preostali Nemci su se nali u logorima ili grupisani u naseljima, pod specijalnim reimom. U Vojvodini je maja 1945. uspostavljen 41 logor i odreena sela u kojima je ivelo oko 85.000 Nemaca, i neto malo Maara. Logorisanje su izvele jedinice NOVJ i Odeljenje zatite naroda (OZN-a). Pored Nemaca u Banatu je bilo i logorisanih Rumuna. Glavninu Nemaca su inili stariji, ene i deca, jer su se ostali povukli s Vermahtom ili su ih odveli Rusi". Izgleda i reim u ovim logorima se razlikovao od uobiajene predstave o logorima: neki i nisu odavali sliku logora, jer se u njima ivelo manje-vie normalno, ali ih je bilo i sa icama i pod naroitim nadzorom. Pripadnici nemake narodnosne grupe u Sloveniji su slubeno proterani posle rata. Preostali Nemci su pedesetih i ezdesetih godina napustili Jugoslaviju. Znaajne poremeaje u poljoprivredi izazvale su, privremeno, agrarna reforma i kolonizacija preko 60.000 domainstava, uglavnom iz planinskih krajeva, ljudi nepriviknutih na uslove ivota u vojvoanskoj ravnici i nevinih novim tehnikama rada. Dravni organi intervenisali su u poljoprivredi administrativnim merama: mobilizacijom vlasnika maina, traktora, traktorskih plugova. Na poljima Vojvodine radili su, plaeni u naturi, seljaci iz Bosne, Like, Srbije, Makedonije. Prevozom ovih 50.000 seljaka zakrivao se ionako rastrojen saobraaj, optereen od jeseni 1945. seobom" desetina hiljada kolonista, transportom repatriraca i izbeglica koji su se vraali na stara ognjita, a na drugoj strani prenosom hrane u ratom postradala podruja. Plan obrade zemlje za 1946. predviao je da se zaseje 7,5 miliona hektara (do nivoa iz 1939), to je pri postojeim uslovima bilo vie nego optimistika prognoza. Poljoprivredni inventar je bio uniten ili dotrajao, a selo iscrpeno i ispoeno, naroito u ustanikim krajevima. Poljoprivrednom kampanjom u prolee 1946. seljaci su se ukljuivali u prvomajsko takmienje. Administrativne intervencije i druge dravne regulativne mere bile su samo jedna strana poljoprivredne aktivnosti, kojoj su stvarni zamah i sadraj davali lanovi masovnih organizacija, naroito omladina i vojska, kao i radnici mainsko-traktorskih stanica. Vlada je od zavretka rata posveivala najveu brigu prehrani stanovnitva. Obezbeivanje ishrane gradskog ivlja i vojske, kao i snabdevanje industrije potrebnim sirovinama, palo
"
je na selo, gde je zaveden otkup poljoprivrednih proizvoda, koji e se kao sistem administrativnog razrezivanja razviti tek narednih godina. Unra je 19451946. dala Jugoslaviji preko dva i po miliona tona robe na ime pomoi i obnove. Politika snabdevanja zasnivala se na naelu da proizvodno stanovnitvo" ima prednost nad neproizvodnim, parazitskim", po koliini, raznovrsnosti i redovnosti sledovanja. Opustoeni krajevi imali su prvenstvo u snabdevanju. Podruja samo delimino nastradala u ratu ili potpuno poteena morala su da mobiliu sve rezerve i da prednjae u davanju pomoi. Dopunskim sledovanjem povlaeni su radnici onih grana i preduzea koji su blagovremeno izvravali ili premaivali proizvodni plan, jaali disciplinu i razvijali proizvodnost. S prolea 1945. Predsednitvo AVNOJ-a je ozakonilo mere protiv nedozvoljene trgovine i pekulacija, koje su se razvile na objektivnoj osnovi nestaice robe. Sreivanju optih privrednih prilika i stvaranju jedinstvenog privrednog podruja trebalo je da doprinese povlaenju raznih okupacionih valuta iz prometa (nemake marke, ustake kune, Nedievog dinara, italijanske lire, bugarskog leva itd.), odnosno njihovom zamenjivanju za dinar DFJ, to je sprovedeno od aprila do jula te godine. Repatrijacija jugoslovenskih graana iz faistikih zarobljenikih i koncentracionih logora predstavljala je jednu od najznaajnijih socijalno-humanitarnih, politikih i ekonomskih akcija posle osloboenja. Brzom intervencijom organa vlasti i obezbeivanjem saradnje sa saveznikim vojnim vlastima prekraivane su viegodinje patnje jugoslovenskih graana u logorima smrti u Nemakoj i drugim okupiranim evropskim zemljama, a njihovim vraanjem u Jugoslaviju osujeivane namere onih koji su hteli da ih iskoriste u politike svrhe. Nova Jugoslavija je u repatrircima dobijala strunu radnu snagu, toliko potrebnu u periodu obnove. O uspehu ove akcije sam za sebe govori podatak da je od 440.750 Jugoslovena, prema proraunu Poverenitva NKOJ-a za socijalnu politiku, do oktobra 1945. repatrirano 335.000. Time su oni izbegli sudbinu raseljenih lica" i linu dramu emigranata, izloenih najraznovrsnijim politikim pritiscima, nevoljama i zloupotrebama, kao ljubi bez domovine. Neposredno posle osloboenja zapoelo je hitno zbrinjavanje 236.000 ratne siroadi, koja je smetana u domove, obdanita, dravne deije kolonije", u porodice. U ovom humanitarnom
81
poslu dravne organe socijalne politike i zatite odluno su pomagali AF, sindikati i USAOJ. Karakteristino je, izmeu ostalog, da je Jugoslavija obnavljala privredu vlastitim snagama, ako izuzmemo pomo Unre. Roba primana od Unre nije imala karakter trgovine nego pomoi. Vrednost od prodate robe ila je, prema sporazumu sa Unrom, u Fond za obnovu zemlje, ali su lokalni organi do jeseni 1945. uglavnom besplatno delili robu ili je davali na kredit. Prema prihvaenoj politici u Montrealu, na drugom zasedanju Saveta Unre, plan za Jugoslaviju trebalo je da iznosi 768 miliona dolara, ali je posle vie izmena konani operativni budet odreen u iznosu od 416.821.300 dolara. Stvarna vrednost ovog budeta, meutim, iznosila je, po otpisivanju oteene i izgubljene vrednosti, kao i previe zaraunate robe iz tzv. balkanskih vikova, 400.852.300 dolara, odnosno 410.516.719 ako se doda pomo ML u iznosu od 9.716.419 dolara. U jesen 1946, kada se rad Misije Unre u Jugoslaviji bliio kraju, preostalo je da se iskoristi jo 107.000.000 dolara, pri emu je forsiran materijal za poljoprivredu i industriju. Poslednje isporuke ostvarene su uglavnom do jeseni 1948, kada su isporuke Unre ve uveliko bile prestale. Na poremeaje u izvrenju programa uticali su razni faktori: favorizovanje jedne zemlje na raun druge (Grke na raun Jugoslavije), este promene rokova liferacije, krize u odnosima izmeu SAD i Jugoslavije, oskudica hrane u svetu, nedostatak transportnog prostora, trajkovi u rudnicima i industriji elika u SAD. U prolee 1947. Unra nije mogla u SAD da kupi za gotovo novac ito i krompir za Jugoslaviju, jer su navodno prevozna sredstva bila iskoriena. Slabosti su dolazile i sa strane Jugoslavije, iji strunjaci nisu bili toliko operativni da ubrzavaju pronalaenje robe, utovar i prevoz. Jugoslavija je bila i rtva politikih kampanja i provere Unrinih komisija po pitanju naina korienja pomoi, jer je jugoslovenska vlada optuivana da pomo predaje Jugoslovenskoj armiji, izvozi robu u druge zemlje, pre svega istonoevropske, ali su i njeni organi i pored optih politikih izjava pokazivali podozrenje i politiku iskljuivost. Zbog prehrambene situacije teite isporuka je bilo na uvozu osnovih artikala ishrane: ita, masti, eera, mesa, itd. Otkupnom politikom mobilisani su vlastiti izvori ishrane (ito, mast, vuna, itd.), a u kritinim trenutcima ishrane, kao u
"
februaru 1947, postupajui po preporukama Unre, smanjivana su srazmerno sladovanja hleba za sve kategorije stanovnika da bi se snabdevanje uskladilo s nestaicom ita u zemlji i na svetskom tritu uopte, usled sue. Uvezeni broj mazgi (9.562) i konja (13.680), kao i krava (1.343), nije bio od veeg znaaja za obnovu jugoslovenskog stoarstva. Organi vlasti su za obnovu stonog fonda najvie koristili otkup stoke u bogatijim stoarskim krajevima (istona Srbija, Makedonija, i dr.) da bi na taj nain pomogli razmnoavanju stoke u onim delovima zemlje gde je stoarstvo bilo potpuno upropaeno (Bosna). U setvenoj kampanji 1945 1946. veliku pomo je pruilo preko 4.000 uvezenih traktora. Na ime sredstava industrijske obnove uvezene su itave instalacije, opreme za rudnike, pilane, maine, industrijski alat (kompresori, builice, transformatori, glodalice, itd.). Neki delovi opreme koji su isporueni omoguili su da se pokrenu u rad preduzea takvog znaaja za proizvodnju kao to je, recimo, Zenica i druga. Ukupno je primljeno 5.394 traktora. Jugoslavija je primila 12.585 kamiona sa 40 auto-pokretnih radionica, 264 lokomotive normalnog koloseka, 41 lokomotivu uskog koloseka, 111 rudarskih, elektrinih, dizel i drugih lokomotiva, 51 eleznika motorna kola (dresine), 864 eleznika vagona, itd. Od Unrinih slubi najznaajnija je bila zdravstvena. Ekipe Unre su radile na suzbijanju epidemija, na plastinoj hirurgiji, sudelovale u antituberkuloznoj kampanji. Unra je poveala i bolniki kapacitet i doprinela uvoenju modernih instrumenata i kompletnih bolnikih ureaja. Tako je isporuila 129 bolnica od 40 kreveta, 31 bolnicu od 200 kreveta, 1 bolnicu od 1000 kreveta, 1 tvornicu penicilina, 1 tvornicu ampula, 100 zubarskih i rendgen-aparata, itd. Za suzbijanje malarije, Unra je isporuila avione za zapraivanje. Drugi oblici zdravstveno-socijalne aktivnosti ispoljavali su se u zdravstvenom prosveivanju, obuci sestara nudilja itd.
| J I I 1 i I 1 1 1
U 1946. je obueno preko 100 jugoslovenskih tehniara da fl upravljaju tekim graevinskim mainama, a na 94 kursa do | maja 1946. osposobljeno je nekoliko hiljada traktorista. Odea i obua, iako polovne, a naroito tekstilne sirovine (sirovi pamuk, vuna) pomogli su da se rei problem jednog dela ogolelog stanovnitva. Roba primljena od Unre sadravala je dosta karta, koji je nekada iao do 50%, pa i vie, zbog ega je trebalo da se popravlja i prerauje, pri emu je korien i i -t
81
dobrovoljni rad drutvenih organizacija ena i omladine. Tipian sluaj kontigenta sa velikim procentom takve robe predstavlja tovar sa 300.000 vojnikih cipela, koje su preraivane u B o r o v u i Osijeku. Uz ovu pomo, bez obzira na primarnost vlastitih izvora, Jugoslavija je uspela da savlada opasnost od gladi neposredno posle rata, a na drugoj strani da ubrza industrijsko-poljoprivrednu obnovu. Znaaj ove besplatne pomoi za narode Jugoslavije najbolje se moe videti iz borbe nove Jugoslavije da Unra produi pomo i posle 1946. godine, ali je tada p r e o vladao drugi tip pomoi u vidu Maralovog programa, politiko-selektivnog karaktera, raspolaui daleko veim sredstvima nego Unra, kojemu je Jugoslavija odbila da pristupi, jer se nalazila na drugoj strani od one, na kojoj je bila zemlja' davalac Maralove pomoi, SAD. Primena dobrovoljnog rada u raznim oblicima, od masovne radne akcije do takmienja i udarnitva, bila je najvaniji izvor obnove. Oslanjanje na dobrovoljni rad vuklo je koren iz rata, ali je tek s osloboenjem dobilo masovne razmere i zahvatilo celu zemlju, postajui redovna praksa. Za vladu je u uslovima opustoenosti zemlje, opte oskudice, ugaene razmene s inostranstvom mobilizacija masa bila jedino sredstvo za izvoenje obnove. Dobrovoljni rad i takmienje, kao jedna njegova forma, imali su izvor u revolucionarnom raspoloenju radnih masa da slede politiku KPJ i da dalje menjaju drutveno-ekonomske odnose. Za samopregoran rad" u toku takmienja sticalo se udarniko zvanje. Tokom 1946. radno takmienje se pretvorilo u masovan pokret, koji je obuhvatao 60% radnika i slubenika. tampa je popularisala stahanovski pokret u SSSR-u koji e u Jugoslaviji dovesti do pojave heroja rada poput Alije Sirotanovia i njegovih sledbenika. Mase radnika i seljaka, naroito omladine, davale su dobrovoljnom radu polet i irinu. Gradnjom omladinske pruge" BrkoBanovii 1946, ija je duina iznosila 92 km, omladina Jugoslavije obeleila je poetak velikih saveznih akcija, u kojima su uestvovali i omladinci iz jo 22 zemlje. Meu krupnim akcijama nalazio se i auto-put BeogradZagreb, nazvan Auto-put bratstva i jedinstva. Privredni savet Vlade FNRJ nije prihvatio predloge iz Sarajeva da auto-put, inae velika savezna akcija, prolazi i kroz Bosnu. Zahtev iz Bosne Boris Kidri je odbacio, pravdajui stav time da bi put onda bio dui, da bi traio gradnju mostova
"
1 da je pravac kroz Srbiju i Hrvatsku ve bio popularisan. Dobrovoljnost nije samo nadoknaivala finansijska sredstva i maine nego i iskazivala nov odnos prema radu. Znaajne podsticaje zalaganju radnika u obnovi davala je nova ekonomska i socijalna politika nove vlasti nezavisno od injenice to, pri postojeoj nestaici, nadnice nisu nadoknaivale vrednost uloenog rada otvaranjem radnikih odmaralita, zabranom nonog rada omladine i ena, regulisanjem zdravstvenog i socijalnog osiguranja, obaveznim strunim usavravanjem uenika u privredi (egrta"). Na polju borbe za primenu novog radnog i socijalnog zakonodavstva, najue su saraivali organi vlasti i sindikati, ali su se sindikalne organizacije i aktivisti sve vie bavili tehnoloko-organizacionom stranom proizvodnje i produktivnou rada. Promene u drutveno-ekonomskoj strukturi dale su jugoslovenskoj privredi meovit karakter: ona je poivala na tri sektora dravnom, zadrunom i privatnom. Meu ovim kategorijama privrednih dobara optenarodna (dravna) imovina zauzimala je najznaajnije mesto u sklopu celokupne privrede, iz dva razloga: prvo, zahvaljujui irini sprovedene eksproprijacije i sekvestra, ekonomskom snagom je nadmaivala imovinu zadrunog i privatnog sektora; drugo, vodei poloaj obezbeen joj je i znaajem zadataka koji su joj bili namenjeni. Rukovanje i nadzor nad optenarodnom imovinom pripalo je Dravnoj upravi narodnih dobara (DUND), organizovanoj kao centralizovano privredno telo, po ijem uzoru su stvorene i zemaljske uprave narodnih dobara, s podrunim organima u okruzima, gradovima i srezovima. Za rukovoenje industrijskim, trgovakim, graevinskim, bankarskim i ostalim preduzeima DUND je postavljala prinudne upravitelje, prinudne uprave i delegate. Konfiskovanu i sekvestriranu imovinu predala je u leto 1945. na eksploataciju odgovarajuim privrednim ministarstvima: saveznim i zemaljskim. Drava je davala snanu podrku zadrugarstvu, jednom od stubova privrednog sistema na koje se oslanjala nova vlast, to je potvreno i u Ustavu FNRJ, koji je predviao da drava posveuje naroitu panju i prua pomo i olakice narodnim, zadrunim organizacijama". Zadrugarstvo se, po koncepciji KPJ, pojavljivalo kao spona izmeu dravnog i privatnog sektora, nasuprot ranijim shvatanjima o zadrunoj dravi" i integralnom zadrugarstvu", koja su praktino vodila obrazo-
81
vanju dva uporedna, samostalna drutveno-ekonomska sistema. Komunisti zadrugari morali su da savlauju i tradicionalnu predstavu, prenetu iz starog drutva, da upravljanje zadrugama pripada iskljuivo zrelim mukarcima domainima, koja je od zadrunog pokreta odbijala omladinu i ene. U poljoprivrednoj politici narodna vlast se oslanjala i na dravna poljoprivredna dobra, stvarana izdvajanjem zemlje iz dravnog zemljinog fonda. KPJ nije prilazila privatnom sektoru kao jedinstvenoj celini, jer su meu njegovim delovima postojale znaajne drutveno-ekonomske razlike. Kapitalistiki deo ovog sektora se oznaavao kao nosilac pekulacije i eksploatatorskih tenji, a radni deo (sitni i, delimino, srednji trgovci, sitne i srednje zanatlije, zemljoradnici) kao neophodan faktor saradnje u oivljavanju privrede i obnovi zemlje. Za rukovodstvo KPJ je saradnja dravnog i privatnog sektora u prvoj posleratnoj fazi prelaznoj bila preko potrebna zato to je privatni sektor imao pretean uticaj u poljoprivredi, drao veinu trgovine na malo, glavninu zanatstva i deo graevinarstva. Prvi jugoslovenski ustav, proglaen odlukom Ustavotvorne skuptine 31. januara 1946, nije ukidao privatni sektor kao oblik nove ekonomike, ali ga je, vodei rauna o optedrutvenom interesu, postavljao u odreene okvire. Bitne promene u drutveno-ekonomskoj strukturi proirivale su ulogu dravne intervencije i kontrole u privrednom ivotu. Ve je Ustav, na osnovu opteg interesa, dozvoljavao mogunost zakonskog ogranienja ili eksproprijacije privatne svojine. Sa snaenjem dravne intervencije u privredi i pripremanjem prelaska na plansku proizvodnju rastao je, u drugoj polovini 1946, i znaaj izvrnih i upravnih organa, optepolitikih, operativnih, upravno-strunih i kontrolnih. Proirenje dravnog nadzora nad radom privrede povlailo je za sobom razvijanje sve sloenijeg aparata upravne kontrole. Sredinom te godine stvaraju se organi planiranja od saveznog do sreskog nivoa, a na drugoj strani planska odeljenja, u okviru resora. U postojeem sistemu organa, nezavisno od ustavnih reenja, vlada je bila nosilac najveih ovlaenja, umanjujui pravom da donosi privredne uredbe sa zakonskom snagom" zakonodavna prava Narodne skuptine. Odstupajui od principa jedinstva vlasti, koji je zakonodavna ovlaenja iskljuivo zadravao za najvie predstavniko telo, izvrna vlast je
"
praktino nadvisivala" skuptinu. Poslanici se u praksi nisu koristili pravom zakonodavne inicijative, tako da su zakonski predloi poticaji jedino od vlade. Narodna skuptina nije imala karakter radnog tela jer se, po pravilu, sastajala dva puta godinje, da prihvati predloge vlade i izglasa zakone. Centralizacija poslova vrila se, pre svega u privredi, na bazi ekonomskog monopola drave, a sem saveznih ministarstava i vlade poslove su centralizovala i zemaljska ministarstva, ne vodei rauna o samoupravnosti narodnih odbora. Jaanje uloge drave u privredi i drugim granama delatnosti neizbeno je uveavalo vojsku slubenika, koja je ve septembra 1946. narasla na 250.000. Narodni odbori su sve vie funkcionisali kao administrativno-izvrni organi viih organa dravne vlasti i uprave, a masovne organizacije kao transmisije KPJ. Operativnijem rukovoenju privredom trebalo je, prema tadanjim pogledima KPJ, da poslue glavne uprave, obrazovane 1946, kao prelazno reenje na putu ka novom tipu upravljanja privredom i karika izmeu ministarstava i preduzea. Osnovane radi efikasnije veze izmeu privredne administracije 1 preduzea, glavne uprave su oznaavale dalju fazu podravljenja upravljanja. S jedne strane, bile su naredbodavac, direktni i glavni rukovodilac preduzea pa prema tome, u sutini administrativna tela, vie srasla s ministarstvima nego s proizvodnim jedinicama. Preduzea su imala svojstvo pravnog lica, ali ne i poslovnu samostalnost, nalazei se, kao dravni organi, pod rukovodstvom dravne uprave. Osniva je preduzeu odreivao administrativno-operativno rukovodstvo (AOR) s velikim upravnim ovlaenjima (donoenje pravila rada, ukidanje ili preinaavanje odluke direktora, itd.). Osnovni zakon o dravnim privrednim preduzeima je postavljao naelo jedinonaalija", vid neposrednog rukovoenja preduzeem od direktora kao predstavnika drave, kojega je imenovao AOR, dajui mu velika prava u oblasti radnih odnosa i disciplinske odgovornosti. Radni kolektiv je naelno vrio posredan uticaj na poslovanje preduzea preko kolegijum, proizvodnih savetovanja, radnikih poverenika, sindikalne organizacije. Prilikom podele preduzea na savezna", republika" i lokalna" Boris Kidri je smatrao da radi razvoja bazine industrije" najvei deo najvanijih preduzea treba da doe pod kompetenciju savezne vlade, jer se time obezbeuje industrijalizacija zemlje i socijalistika izgradnja.
8 1
Savezna privredna ministarstva su, direktno ili preko ministarstava, administrativno rukovodila privredom izraujui planove, raspodeljujui sirovine, gorivo, radnu snagu, kredite, sprovodei kontrolu poslovanja, dok su operativno rukovodstvo ostvarivala posredstvom glavnih i generalnih direkcija. Uoi nacionalizacije najvanijih privrednih grana decembra 1946, preduzea su preko tih direkcija sasvim inkorporirana u dravnu strukturu. Direkcije su predstavljale isturene organe ministra", njegove referente". Administrativna raspodela je potiskivala trite, a cene su utvrivane administrativnim aktima. Ovakav sistem cena odraavao je, u sutini, shvatanje da je drava ovladala zakonom vrednosti. Akumulacija na centralizovanoj osnovi stvorila je uslove za prelazak na centralizovano planiranje kao bitnu komponentu novog tipa ekonomske organizacije i najvii izraz administrativnog rukovoenja. Politbiro CK KPJ je 22. septembra 1946. odluio da se izvri centralizacija svih banaka u dve glavne banke: jedne za kratkorone kredite (Narodna banka) i druge za dugorone kredite i investicije, to jest da se postojea Hipotekama banka pretvori u Investicionu banku Jugoslavije; da se izmeni dosadanji fiskalni sistem poreza i da se uvede kao osnovni sistem oporezivanja porez na tzv. poslovni promet i porez na dohodarinu; da se uvedu glavne uprave kao organizaciona forma rukovoenja privredom; da se osnuju direktorski fondovi pri dravnim preduzeima; da se izvre pripreme za nacionalizaciju krupnijih privatnih privrednih preduzea, to treba sprovesti na prvom zasedanju Narodne skuptine.
zemaljskih
Zamiljena i formulisana investicionom ani ja mogla je raunati na izvore u poljoprivredi, jer se radilo o agrarnoj zemlji. Jugoslavija je bila okrenuta SSSR-u i zemljama tzv. narodne demokratije, ali izolovana u odnosu na zemlje tzv. zapadnog sveta. Doba znaajne Unrine pomoi meunarodnog karaktera, nezavisno od toga to su izvori poticali od ekonomski najjaih zemalja Zapada (SAD, Velike Britanije i Kanade), ustupajui mesto programu generala Dorda Marala na osnovu politike opcije za zapadni svet (svet slobode"), nalazilo se na izmaku. Preostajalo je samo iskoriavanje poljoprivrede do maksimalnih granica, ekonomskim putem, ali daleko vie vanekonomskim metodama (metodama politiko-psiholokih pritisaka, donetim propisima koji su omoguavali otkup i porez, direktnim prinudnim merama). To je moglo liiti na slinu situaciju
1 U
"
na selu u SSSR-u u vreme kolektivizacije, koju je Trocki nazivao socijalistikom prvobitnom akumulacijom". Od seljatva je oduzimana proizvodnja (prinosi) administrativnim putem, dobrovoljno ili metodom fizike prinude, a na drugoj strani na selu je nalaena i jeftina radna snaga koja fiziki nosi talas industrijalizacije. Poetno oduevljenje tvoraca plana jugoslovenske industrijalizacije prenosilo se na celu zemlju. Od komunista se trailo da od zore do mraka misle na svoje planske zadatke. Celokupna politika delatnost je prebaena na ekonomski kolosek. Pojaane su mere kontrole, i inspekcije. Poreski sistem i sistem dirigovanih cena takoe su podreeni nalaenju izvora industrijalizacije. Pored ove opte orijentacije otkupljeno ito i drugi proizvodi bili su jedino sredstvo ishrane stanovnitva u gradovima, vojske i snabdevanja industrije poljoprivrednim sirovinama (itom, eernom repom, maslinama, itd.). Zakon o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzea, donet 5. decembra 1946. predvideo je da nacionalizacija obuhvati svu pokretnu i nepokretnu imovinu, kao i sva imovinska prava koja su pripadala preduzeu, predviajui davanje naknade. Nacionalizacija je izvedena u 42 privredne grane. Imala je formalan karakter, jer se i do tada imovina stranih drava, stranih vlasnika i nestalih lica nalazila pod sekvestrom, tako da je celokupna akumulacija pripadala dravi, iako imovinski status nije bio raspravljen. Posle Mirovne konferencije u Parizu, te s izgraivanjem dravnog aparata sposobnog da prihvati upravljanje i rukovoenje ovom imovinom, nije bilo razloga da se vlasnitvo tih preduzea ne prenese na dravu. Aprila 1948. nacionalizovana je sitna industrija, zgrade, hoteli i druga imovina. Nacionalizacija celokupne imovine bila je odranije predviena u skladu sa konceptom KPJ o administrativnom rukovoenju podravljenom imovinom od najmanjeg do najveeg preduzea, ali je na brzinu donoenja ove dopune Zakona uticala i kritika Informbiroa. Zakljukom CK KPJ iz decembra 1946. predvieno je dovravanje definitivnog projekta petogodinjeg i jednogodinjeg plana. U vezi s planskom industrijalizacijom na koju se ubrzano ilo od jeseni 1946, Politbiro CK KPJ je uzimao u obzir sledee faktore: 1. politiku procenu o lokaciji industrije; 2. finansijske faktore i inostranstvo (na sednici Politbiroa CK KPJ doslovno se kae: Teku industriju bez osnovnih sredstava iz
vana neemo moi podii"); 3. geografski poloaj, zavisno od kojeg se predvia postojanje etiri bazena: 1. Makedonija Kosovo i Metohija do Bosne; 2. Srbija Vojvodina do Slavonije; 3. Bosna i Hercegovina do Crne Gore; 4. Hrvatska Slovenija Istra. Za prelaz na plansku privredu govorile su injenice da je politika vlast bila u rukama snaga koje su sledile KPJ, a privreda sem poljoprivrede, graevinarstva i zanatstva uglavnom podravljena putem nacionalizacije i prethodno izvedenih konfiskacija. KPJ je za uzor imala razvitak SSSR-a i plansku privredu na kojoj se zasnivao razvitak ove socijalistike drave. Za onovremena shvatanja Jugoslavija je bila bogata energetskim izvorima i sirovinama, umom. Teite je stavljeno na teku bazinu" industriju, jer se smatralo da jedino ona moe povui celokupni razvitak privrede. Relativno razvijenu laku industriju ekonomisti smatraju povoljnom okolnou za radikalan zaokret" u pravcu razvoja teke industrije. Oni, takoe, podvlae da su zateeni kapaciteti i obim proizvodnje rudarsko-industrijskog kompleksa ma koliko bili skromni predstavljali nesumnjivo pouzdanu poetnu sirovinsku osnovu za razvoj metalo-preraivake industrije i mainogradnje" (D. Marseni). Jugoslavija je od Kraljevine Jugoslavije nasledila relativno razvijen saobraaj, naroito elezniki. Poznato je da je kapacitet transportnih usluga u Kraljevini bio vei od potreba prevoza ondanje industrije i poljoprivrede. Ova prednost se mogla iskoristiti i posle rata, uprkos velikim razaranjima saobraajnica. Mada je jugoslovenska poljoprivreda bila nerazvijena, ona je stvarala izvesne agrarne vikove iznad potronje poljoprivrednog stanovnitva i potronje poljoprivrednih proizvoda u zemlji uopte. Tako je Jugoslavija na poetku industrijalizacije raspolagala i agrarnim vikovima" i vikom" agrarnog stanovnitva istovremeno. Na poetku industrijalizacije postojalo je i jezgro radnike klase od blizu milion radnika i pola miliona nezaposlenih. Do polovine 1946. uglavnom su obnovljene predratne proizvodne mogunosti, mada ne i u poljoprivredi, dostiui, pa premaajui poljoprivrednu proizvodnju iz 1939. tek 1956. godine. Industrijalizacija je davala anse ekonomskoj politici da se postigne uravnoteivanje izmeu lake industrije kao relativno razvijene i teke industrije koja je bila potpuno nerazvijena.
"
Pomenuta oekivanja pomoi su bila vezana za pomo SSSR-a, iako se u naelu nije iskljuivala ni pomo zapadnih zemalja pod pretpostavkom da potuju samostalnost i nezavisnost Jugoslavije. Politbiro CK KPJ je 1946. skretao panju da spoljnotrgovinske inicijative Jugoslavije nailaze na smetnje zapadnih zemalja. Bez obzira na sva podozrenja prema Zapadu i ideoloka optereenja, od kraja rata nije se odustajalo i od mogunosti da se dobije pomo od SAD i drugih kapitalistikih drava. Jugoslavija je, tako, po liniji Zakona o zajmu i najmu bila izradila plan o angaovanju robe i instalacija u vrednosti od pola milijarde dolara krajem rata, ali do tih isporuka zbog loih odnosa SAD i Jugoslavije nije dolo. Jugoslavija je oekivala znaajnu pomo iz nemakih reparacija kao vid spoljne akumulacije", i to u desetinama milijardi dinara" (Ale Bebler), koja bi se sastojala uglavnom od industrijskih ureaja, trgovakih brodova i industrijskih proizvoda koji e biti prevezeni u jugoslovenske luke. Meutim, januara 1946. jo nije bilo poznato koliko e nemake industrije moi da se demontira i po reparacionom osnovu iznese iz Nemake, to je spadalo u kompetenciju Saveznikog kontrolnog tela u Berlinu; nije bilo reeno ni koliko e godina Nemaka morati da liferuje robu i u kojim razmerama; teko je bilo razreiti i pitanje dunika koji su bili solidarno obavezni sa Nemakom da nadoknade priinjene tete pobednikim zemljama (Italija i drugi sateliti"). Italija se mirovnim ugovorom iz februara 1947. obavezala da isplati reparacije u iznosu od 125 miliona dolara u roku od sedam godina. Jugoslavija se odrekla ionako simobolinog iznosa reparacija koje je Bugarska bila duna da joj plati po mirovnom ugovoru. KPJ je delovala u uslovima objektivnih protivurenosti izmeu demokratske svesti karakteristine za vreme rata i rane obnove, i administrativnog rukovoenja privredom i drutvom, koje je tu svest negiralo. Proces jaanja drave razvijao je tendencije ka birokratskom centralizmu, iju opasnost vladajue snage nisu nasluivale, uprkos kritikama birokratizma, to se vidi iz pokuaja da se ovaj objasni kao mentalitetski ostatak" ranije birokratije ili posledica birokratskog shvatanja zadataka". Proces centralizacije privrednog ivota i dravnog ureenja traio je da se za metu napada uzmu partikularizam i partikularistike tendencije. Latentno je bio prisutan sukob
81
revolucionarne svesti i autonomije, s jedne strane, i drutvenih odnosa zasnovanih na dravnoj svojini, s druge. Posle oruane pobede oseao se snaan uticaj revolucionarnog duha i demokratskog poleta masa. Politiki i ekonomski pritisak vladajuih snaga na svrgnute klase shvatao se u partijskom rukovodstvu kao pretpostavka za razvijanje demokratije. Dravni organi su bili demokratizovani organi vlasti, u kojima je uee graana imalo iskljuivo savetodavan karakter. Graani su posredno uestvovali u politikom, drutvenom i dravnom ivotu ulazei u narodne odbore, savete i komisije narodnih odbora, uestvujui na zborovima biraa, ukljuujui se u rad masovnih organizacija, postajui lanovi komisija za borbu protiv pekulacije, za oduzimanje ratne dobiti, oporezivanje ime su ta tela i njihove akcije dobijale masovnu podlogu. Sudovi su demokratizovani uvoenjem laikog elementa u sudstvo (sudije porotnici). Iz redova graana birani su narodni tuioci u svojstvu pomonika javnih tuilaca. Dok je na jednoj strani tekla ova aktivizacija masa u obnovi i industrijalizaciji, na drugoj su se razvijali objektivni procesi koji su sputavali i guili inicijativu graana, procesi praeni integrisanjem masovnih organizacija u dravnu strukturu i njihovim pretvaranjem u kaieve" KPJ i dravnih organa. Kontrola predstavnikih organa nad radom sudova pretvarala se u formalnost. Naknadne kritike (1951) krenja zakonitosti hapenja na osnovu neproverenih prijava, protezanja isleenja preko zakonskog roka, birokratizma pri reavanju molbi u vezi sa socijalnim i ekonomskim pravima graana upuivale su na bezakonje u sferi drutvenih odnosa i kaznene politike. Upravu je osvajao administrativno-kancelarijski nain rukovoenja, karakteristian po zatrpavanju" podrunih organa gomilama materijala (uputstava, cirkulara, formulara, analiza) i po zahtevima za pribavljanje esto nepotrebnih i apsurdnih podataka. Personalna sluba je centralizovana na najkrai nain. U Ministartstu pota, telegrafa i telefona radilo je 18.000 slubenika, o ijem je kretanju u slubi neposredno odluivao ministar. Uzrok ove i drugih srodnih pojava nije se traio u birokratskom centralizmu, izraslom na tlu dravno-svojinskih odnosa i koncentracije moi u rukama KPJ i izvrnih organa vlasti, nego u bivim propisima i starom inovnikom duhu, koji se kako se tvrdilo odrao i posle rata. Organizacione jedinice pojedinih grana dravne uprave u praksi su se vezivale
1U "
odozgo do dole" po strogoj, birokratskoj liniji, to je menjalo ustanovu narodnih odbora i smanjivalo stepen njihove samostalnosti i odluivanja u radu. Oni su bili pritisnuti zadacima viih organa, zagueni administrativnim zaduenjem, jednostavno spreeni da obavljaju osnovne poslove. Centralni i republiki organi su u lokalnim jedinicama stvarali svoje ekspoziture za izvravanje vanih dravnih poslova", koje su funkcionisale uporedo sa samoupravnim organima. Administrativna intervencija se u svoj otrini ispoljila u otkupu, koji je bio obavezan, globalno razrezivan, obavljan po unapred utvrenim cenama. Komunisti su za vreme otkupnih kampanja razvijali agitaciono-propagancni rad, nastojei da se u predvienom roku predaju obavezne koliine itarica, ali ni njihovo intenzivno politiko delovanje nije moglo da sprei otpore, vrenje i nezadovoljstvo na selu, ekscesne situacije i primenu krivinih sankcija. Izricane su kazne zatvorom i novane kazne, konfiskovane itarice, vralice, nekretnine. Poetkom septembra 1947. organi tuilatva dovrili su preko 2.500 krivinih predmeta vezanih za otkup, dok je ukupan iznos novanih kazni po istom osnovu iznosio preko 30 miliona dinara. Reenja Ustava FNRJ bila su u skladu s politikom KPJ o produavanju revolucije. Za Partiju je nastavljanje revolucije bilo nezamislivo bez podravljenja svojine, posle ukidanja krupne kapitalistike svojine, bez direktivnog planiranja u oblasti proizvodnje, razmene i raspodele, i konstituisanja komunistike avangarde kao presudnog inioca politikog sistema i nosioca nedeljive vlasti. Samim tim je i Ustav predviao ustanovu planiranja, eksproprijaciju u optem interesu i pravo kontrole nad privatnim sektorom. CK KPJ je, krajem 1946, po donoenju Zakona o nacionalizaciji krupnih preduzee, stavio u zadatak Saveznoj planskoj komisiji da to pre izradi opti plan razvoja. Nekoliko meseci kasnije, aprila naredne godine, Narodna skuptina FNRJ usvojila je Zakon o petogodinjem planu razvitka narodne privrede Jugoslavije za period 19471951. Donoenjem plana u vidu zakona istaknuta je njegova obaveznost. On je bio izraen po ugledu na sovjetske pjatiljetke". U prvom petogodinjem planu bila je na najjasniji nain izraena razvojna strategija jugoslovenske privrede. Prvi jugoslovenski petogodinji plan razvitka narodne privrede konkretizovao je opte shvatanje o ubrzanoj industriali-
DRAVNA
PRIVREDA
NJENE
PROTIVURENOSTI
zaciji i centralizovanoj akumulaciji kao jedinoj alternativi za izvlaenje zemlje iz nasleene privredne i kulturne zaostalosti. Opti zadaci plana bili su jasno odreeni: savlaivanje privredne zaostalosti u dogledno vreme, jaanje ekonomske samostalnosti zemlje i njene odbrambene snage, razvijanje dravnog sektora privrede i odnosa koji iz njega proizilaze, s podizanjem opteg blagostanja trudbenika na sva tri privredna sektora". U teitu budue privredne izgradnje bila je teka (bazina) industrija kao preduslov za razvoj lake industrije, saobraaja i poljoprivrede. Pri tome se izgradnja teke industrije oslanjala na bogate sirovinske izvore. Ambiciozno zamiljena, ona je trebalo da izmeni strukturu proizvodnje i omogui zamenu izvoza agrarnih proizvoda industrijskim. Plan je predviao izgradnju industrijskih grana koje do tada nisu postojale u jugoslovenskoj privredi, novih grana u saobraaju, obnovu starih preduzea, mehanizaciju rudarstva, usavravanje metoda poljoprivredne proizvodnje, proirenje mree kulturnih, prosvetnih, zdravstvenih i socijalnih ustanova. Zakon o planu je posebno naglaavao znaaj ubrzavanja privrednog razvitka narodnih republika Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i drugih zaostalih krajeva Jugoslavije, kako bi se s vremenom uklonile ili bar znatno ublaile postojee nejednakosti. Rukovodee snage Jugoslavije pretendovale su u petogodinjem planu na porast industrijske proizvodnje za pet puta u poreenju s 1939. godinom, a poljoprivredne za jedan i po put. O irini planiranih zadataka svedoi i podatak da je Zakon o petogodinjem planu ovlaivao narodne republike, autonomne jedinice i srezove da donesu svoje petogodinje planove i da u njima u okviru optih zadataka saveznog plana, a s obzirom na svoje specifine uslove predvide nove planske ciljeve. Koristei se ovim ovlaenjem, pojedine republike su ak bitno proirile privredne zadatke. Poznati engleski list The Economist pisao je krajem 1947. da planski dokumenti narodnih demokratija" zaslepljuju svojom papirnatom grandioznou". Bez obzira na oslon na SSSR, to se tie snabdevarija naoruanjem, Jugoslavija se opredelila za razvoj svoje vlastite industrije naoruanja, mada je oVaj pravac doao do izraaja tek posle sukoba sa Staljinom. Industrijalizaciju i elektrifikaciju Jugoslavije od prvog dana je koilo krajnje nepovoljno zateeno stanje (nerazvijeni rejoni, neravnomernost razvitka, niska produktivnost rada, neraciona-
"
lan raspored preduzea, oskudica maina i sirovina) kojemu je objavljen rat s puno volje, poleta i optimizma kao i iskljuiva spoljnotrgovinska orijentacija na SSSR i druge socijalistike zemlje. Hroniar je vie godina kasnije zapisao da se prva pjatiljetka", kao smeo" i matarski projekt", mogla prihvatiti samo zbog poverenja naroda u novu vlast, i samo u onom periodu neposredno posle rata kada se ivelo u zanosu velikih ideala i ciljeva". Zalaganjem omladine Jugoslavije izgraena je od 1. aprila do 15. novembra 1947. pruga amacSarajevo, duga 242 km, najvei objekt prve godine petogodinjeg plana. S ove je akcije na strune kurseve i u razne grane privrede otilo preko 25.000 mladih. Tokom tih sedam i po meseci na pruzi je radilo 217.213 omladinaca, meu kojima i 5.842 iz 42 strane zemlje. Komandant Glavnog taba omladinskih radnih brigada bio je Batri Jovanovi. Hronike belee da se radilo u znaku parola i pesama koje su podsticale na jo vee radne podvige: Mi gradimo prugu pruga gradi nas"; amac Sarajevo, to je naa meta: izgraditi prugu jo ovoga leta"; Udarna brigada e sve da svlada"; Minerska je zavet dala, i Vranduk je prekopala"; Drue Tito, samo reci, ostajemo est meseci". Gradilite je bilo zasieno fizikom radnom snagom koja je daleko nadmaivala postojeu mehanizaciju (90:10). Pruga je otkrila omladinski radni fanatizam, pokazivala stepen mobilizacije radne snage, organizatorske sposobnosti NOJ i uverenje da nema obaveze koja se ne moe izvriti; na gradilitu se spajala omladina Jugoslavije s omladinom sveta, raznih vera i nacija, profesija i politikih uverenja progresivne orijentacije; ono je bilo izvor novih saznanja, mesto sticanja pismenosti za hiljade seoskih momaka i devojaka, savladavanja strunosti (oferi, bageristi, mineri, trattoristi, metalci, itd.), podizanja obrazovanja. Na pruzi su mnogi omladinci prvi put videli film, prisustvovali muzikim i pozorinim predstavama. Uesnici ove velike radne akcije, koji su naknadno pisali o njoj, kao primer snage prevaspitavanja navode da je udarniko zvanje dobila ak brigada beogradskih besprizornih (besposliara, sitnih lopova, deparoa, tapkaroa, itd.). Najkonzervativnija propaganda na Zapadu gledala je na gradilite pruge kao na prinudni logor. Za Daily Telegraph bilo je to veliko vojno vebalite za osposobljavanje buduih vojnika Markosove armije u Grkoj.
OBNOVA IINDUSTRALIZACIJA
1. S O C I J A L I S T I K A
FEDERATIVNA
REPUBLIKA JUGOSLAVIJA
10. I Z G R A D N J A O M L A D I N S K E P R U G E A M A C - S A R A J E V O 1947. G O D I N E . M I T I N G P O V O D O M P U T A NJA U S A O B R A A J P R V O G V O Z A 11. I Z G R A D N J A E L E Z N I K A (1948)
Zona A \
Trst V
Seana
Kozina
Buzet
RIJEKA
I s t r a ?
Rovinj
opatij f
J U G O S L A V I J A
LOINJ 1
ISTRA
1947-1954.
Tzv. Slobodni Teritorij Trsta ( S T T )

JUGOSLAVENSKA VOJNA UPRAVA
ANGLOAMERIKA
VOJNA
UPRAVA
JUGOSLAVENSKO-TALIJANSKA OD 1954.
GRANICA
24. I S T R A 1 9 4 7 - 1 9 5 4 , T Z V . S L O B O D N A T E R I T O R I J A T R S T (STT)
25. SLOBODNA T E R I T O R I J A T R S T A
DRAVNA
PRIVREDA
NJENE
PROTIVURENOSTI
Na pruzi Niki Titograd omladina je kroz ,,ljuti kamen" probila 56 kolometara koloseka. Oko 16.000 lanova Narodne omladine Jugoslavije, svrstanih u 100 radnih brigada, i uz pomo Narodnog fronta Beograda i okoline, sagradilo je do januara 1948. fabriku alatnih maina Ivo Lola Ribar" u elezniku, za koju su maine nabavljene sredstvima od nemakih reparacija. Vrednost omladinskih radnih akcija iznosila je 1947. godine 13% celokupne kapitalne izgradnje. U proizvodnim pogonima i na mnogobrojnim gradilitima ranije zapoeti pokret takmienja i udarnitva dobio je u pjatiljetki" ogromne razmere. Javljali su se brojni novatori i racionalizatori. Bez mehanizacije, ovek je postajao osnovni inilac proizvodnje. Nestaica finansijskih sredstava i maina nadoknaivala se udarnikim radom. Novu radnu tehniku koju su uvele brigade najboljih zidara Zagreba, u drugoj polovini 1947, a koja je podizala produktivnost, prihvatile su zidarske brigade drugih gradova. Udarnici Bora, Trepe, Rae, Breze, Kaknja, Trbovlja po nekoliko puta su prebacivali ustaljene norme. Izvori takmienja, i radnog zalaganja uopte, nalazili su se sem u moralno-politikom jedinstvu naroda, drutvenom priznanju koje je dobijao rad za opte ciljeve, uverenju da se neposredno pred savremenim generacijama nalazi drutvo osloboenog rada i izobilja i u nizu egalitarnih mera socijalno-ekonomske prirode. Podravajui pokret takmienja i dobrovoljnog rada, sindikati su istovremeno kritikovali razvijanje unakaenog i besmislenog" takmienja po administrativnim ustanovama. Jugoslavija, oslonjena uglavnom na vlastite snage, reavala je pitanje obimne i prenapregnute industrijalizacije masovnom upotrebom jeftinog rada. Uporeena s industrijskim, ulaganja u poljoprivredu bila su daleko nia 19471948, tako da je ona nastavila da zaostaje. Petogodinji plan je predviao da se u njoj glavna panja posveti unapreivanju proizvodnje, poveavanju obradivih povrina i prelaenju na gajenje raznovrsnijih poljoprivrednih kultura. Poljoprivreda se, inae, sporo oporavljala od gubitaka koje je pretrpela u ratu, dok je seosko stanovnitvo bilo optereeno administrativnim otkupom poljoprivrednih proizvoda (mesa, vune, ita, industrijskih sirovina). Osim toga, obradive povrine su u toku rata bile slabije obraivane ili zaputene, a gazdinstva ostala tehniki neopremljena. Agrarna reforma je, zajedno s kolonizacijom, za izvesno vreme dezorganizovala
"
trite poljoprivrednih proizvoda, zbog usitnjavanja poseda i promena u sastavu poljoprivrednog stanovnitva. Brani su se teko prilagoavali na ivot u ravnici, pa su se neki od njih vraali u stari kraj. Niske cene poljoprivrednih proizvoda, nezavisno od prinudnih mera zbog neispunjenja plana otkupa, nisu podsticale proizvoae na poveanje prinosa. Dravna ekonomska politika je administraivnim merama spreavala seljake da proire privatni posed. Nastojala je da vodi rauna o tome je li re o sitnim seljacima, srednjacima ili kulacima; ovi poslednji su pritiskani otkupom, porezom i drugim davanjima. Zaostajanje poljoprivrede bilo je uslovljeno stavljanjem teita na razvoj industrije. Poljoprivreda je stagnirala celu jednu deceniju, plaajui danak industrijalizaciji. Opte zemljoradnike zadruge smatrane su od 1946. putem socijalizma na selu, pogodnim oblikom za savlaivanje rascepkanosti zadruga, poljoprivredne proizvodnje i prometa, za postupno prelaenje na vii tip seoskog privreivanja. Pri ovim zadrugama stvarane su zadrune ekonomije, u kojima su se zadrugari navikavali na zajedniki rad. Jâ inicijativu CK KPJ, krajem 1947. poela je izgradnja zadrunih domova, koji su bili predvieni da u ovom postupnom preobraaju poljoprivrede postanu poslovni centri i kulturna arita na selu. Nerazvijena industrija spreavala je iri proces seoske kolektivizacije, mada je zakonodavstvo predvialo olakice za osnivanje seljakih radnih zadruga kao oblika kolektivne proizvodnje raznih tipova. Krajem 1945. u Jugoslaviji je osnovana 31 seljaka radna zadruga; 1946. bilo ih je ve 454, da bi im naredne godine broj narastao na 808, a krajem 1948. iznosio 1.318. Dravnim poljoprivrednim dobrima rukovodila su administrativno-operativna rukovodstva kao predstavnici drave. Dravni sektor u poljoprivredi saveznog, republikog i lokalnog znaaja, organizovan u vidu dravnih poljoprivrednih dobara, lokalnih ekonomija, rasadnika, ergela, naunoistraivakih ustanova, poljoprivrednih kola, mainskih stanica raspolagao je 1949. s oko 350.000 hektara zemlje. Poljoprivredne mainske stanice (PMS)- imale su krajem 1948. godine 3.820 traktora, 4.000 traktorskih plugova i 1.200 traktorskih kultivatora. Politika KPJ prema selu bila je krajnje protivurena. Politiki i ideoloki ciljevi partije na selu razili su se s ekonomskim rezultatima. Agrarna reforma je, kao politika mera, unazadila za vie godina jugoslovensku poljoprivredu
DRAVNA
PRIVREDA
NJENE
PROTIVURENOSTI
(cepanjem poseda, dezorganizacijom na selu, iseljavanjem stanovnitva vinog obradi, neprilagoenou kolonista-brana za rad u ravnici i drukijom tehnikom obrade zemlje, itd.), umesto da je unapredi; zatim je dola otkupna politika koja je zaotrila odnose drave i seljaka; masovna, kolektivizacija je bila vid dokazivanja ideoloke pravovernosti Staljinu, ali ,s razornim posledicama na selu, kako po odnose meu ljudima, tako i na ekonomski ishod; u procesu industrijalizacije jugoslovenskog drutva selo je postalo glavni izvor nove prvobitne akumulacije. Prvih posleratnih godina jugoslovensko selo se nalazilo pod strahovitim ideoloko-politikim pritiskom Partije. Ekonomska politika proizilazila je iz ideolokih motiva a ne iz realnih ekonomskih procena. KPJ je posle rata raunala na sitnog i srednjeg seljaka u borbi za socijalistiki preobraaj sela, koristei za promenu odnosa do kolektivizacije opte zemljoradniko zadrugarstvo. Talas masovne kolektivizacije bio je odreen postizanjem dnevnih politikih ciljeva, a na drugoj strani uverenosti da drava mora obezbediti trne vikove u rukama seljaka ako misli da snabde gradsko stanovnitvo, vojsku i industriju prehrambenim proizvodima i sirovinama. Ali je neophodno istai da je bogati seljak (kulak) tretiran kao klasni neprijatelj i pre napada IB-a. Slino je i privatna trgovina pre 1948. godine kako istie Vera Krinik Buki bila kritikovana za pekulanstvo" i crnoberzijanstvo", pa i kriminal, upuujui Partiju da pone razmiljati o definitivnoj likvidaciji privatne trgovine. Navedeni istraiva pie da je Edvard Kardelj na sednici najvieg partijskog tela bio izriit da seljatvu treba zatvoriti put ka privatnom trgovcu do polovine aprila 1948. godine. Industrijska proizvodnja je krajem 1947. premaila predratnu za 21%, ali su brza industrijalizacija i prenapregnuta akumulacija uticale na visoke cene industrijskih proizvoda. Nasuprot tome, cene poljoprivrednih proizvoda, prevoza, zakupa i komunalnih usluga ostale su niske. Zahvaljujui politici cena, potronja se odravala na relativno niskom nivou. Uvoz je uglavnom obuhvatao maine, industrijsku opremu i sirovine, dok se roba iroke potronje gotovo i nije uvozila. Iako su se gradili i objekti drutvenog standarda (restorani, odmaralita, kulturne ustanove, fiskulturni tereni), glavnina sredstava ulagana je u industriju. Jugoslavija je u ranom socijalizmu" morala da usiljenom industrijalizacijom, ogromnim troenjem
1 U
"
radne energije, zapostavljanjem drutvenog i, naroito, individualnog standarda stanovnitva, plati danak svojoj nerazvijenosti i istorijskom nasleu. Centralizovano rukovoenje privredom doprinosilo je brzom odreivanju pravca investicija i koncentracije radne snage, ali je smanjivalo lokalnu inicijativu i neposredno radno stvaralatvo. Pri tome su radnici ispoljavali malu zainteresovanost za racionalniju organizaciju posla, potronju materijala, finansijskih sredstava i sopstvene radne snage. Dirigovano planiranje nije uklanjalo ni disproporcije izmeu privrednih grana. Industrijalizacija je imala za posledicu poetak deagrarizacije jugoslovenskog sela. Time je veliki deo stanovnitva zapoeo da se oslobaa agrarnog mentaliteta" i ukljuuje u proces drutvene proizvodnje i gradskog ivota. Menjanje ekonomske strukture u prilog nepoljoprivrednog dela uticalo je na porast gradskog i smanjivanje seoskog stanovnitva, sa nizom pozitivnih i negativnih posledica. Nagli uspon proizvodnje poinje tek od 1953. godine, to jest od putanja u pogon novih kljunih" objekata, prestanka blokade s Istoka, i ostavljanja za sobom velikih sua 1950. i 1952. godine. Kako petogodinji plan nije bio ostvaren u predvienom roku, zbog spoljnopolitikih i drugih okolnosti, strategija industrijalizacije na osnovama definisanim 1947. nastavila se sve do 1956. godine. Zadaci, kako istie D. Marseni, postavljeni petogodinjim planom nalazili su se u sreditu ekonomske politike i u narednim godinama (19521956), a bez ponovnog planskog definisanja tih zadataka.
POLITIKA OTKUPA
Revolucionarna vlast je agrarnom reformom, kolonizacijom i ukidanjem seljakih dugova obezbeivala podrku seljatva, naroito siromanog i srednjeg, koje je inae aktivno uestvovalo u narodnooslobodilakoj borbi, ali se u daljem razvitku ne mogu gubiti iz vida ni suprotni procesi koji su oznaavali opadanje podrke seljatva novom poretku, ak i u ustanikim krajevima. Sa zavretkom rata i gaenjem rekvizicije kao jednog od oblika snabdevanja NOVJ, odnosno Jugoslovenske armije, narodna vlast se nala pred pitanjem o nainu daljeg snabdevanja stanovnitva, vojske i industrije poljoprivrednim proizvodima i sirovinama. U drugoj polovini 1945. prelazi se na otkup kao meru izrazito administrativnih obeleja, koja postaje karakteristian oblik nabavke hrane i sirovina sa sela narednih godina. Na usvajanje ove otkupne politike svakako je uticalo sovjetsko iskustvo, iako se ne mogu prenebregavati ni uzroci koji su je u oima vladajuih snaga inili nunom u toj fazi razvitka. I pored radikalne agrarne reforme, osrednjaenjem jugoslovenskog poseda stvorene su siune parcele zemlje u skladu s maksimumom koji nije mogao prelaziti 25 ha, na kojima se nije mogla primeniti moderna agrotehnika proizvodnja, ak i da su za to postojali uslovi. Na drugoj strani, dravna poljoprivredna dobra su tada inila kap u seljakom okeanu, bez obzira to se njihov broj poeo poveavati. Seljako radno zadrugarstvo se nalazilo u povoju i nova ekonomska politika na selu ga nije forsirala na poetku i u toku obnove, ako izuzmemo neznatnu podrku i agitaciono-propagandnu stranu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Kolonizacioni talas u Vojvodini i unutranja kolonizacija u drugim federalnim jedinicama Jugoslavije , privremeno su rastrojili poljoprivrednu proizvodnju. Pri posto- ' jeoj strukturi zemljinog poseda trne vikove su drali/
"
individualni proizvoai. Stoga je Politbiro CK KPJ smatrao da se snabdevanje gradova i vojske ne moe preputati stihiji slobodnog trita". Selo je moralo pratiti sudbinu mera karakteristinih za ostalu privredu, kojima je KPJ uspostavljala ekonomski monopol drave na industriju, bankarstvo i spoljnu trgovinu, iako je taj put imao drukije tokove. Opta ekonomska politika KPJ ila je ka apsolutnoj kontroli privrede, iako su forme ove kontrole odgovarale specifinostima pojedinih grana. Organizovanje trita poljoprivrednih proizvoda pretpostavka je izvoenja drugih mera i ishrane stanovnitva u gradovima, jer je narodna vlast strahovala da se ne nae u podreenom poloaju, zavisna od individualnih proizvoaa. S obzirom na razorenu industriju u ratu, oskudicu sirovina i proizvodnju sa smanjenim proizvodnim kapacitetom, ocenjivalo se da drava nema mogunosti da seljatvu da podstrek za slobodno iznoenje vikova na trite: nije bilo uslova za ekvivalenciju razmene. Jo mnogo godina posle rata nije bilo uslova da se razvije vea produktivnost poljoprivrede. Iako, samim tim to su postojali objektivni uslovi da se pekulacija objektivno razvije, samim tim to je poljoprivredna proizvodnja bila daleko od mogunosti da zadovolji zahteve potranje, vladajue shvatanje je bilo opsednuto strahom da bi prodajom poljoprivrednih proizvoda na slobodnom tritu ojaao imuni seljak i dovela se u pitanje ishrana stanovnitva. Izmeu slobodnog trita poljoprivrednih proizvoda, za koje nije bilo uslova i administrativnog pribiranja hrane, KPJ se opredelila za dravnu intervenciju u formi otkupa. Ova poslednja mera se smatrala i realnijom u nedostatku industrijskih proizvoda za snabdevanje sela, a na drugoj strani vie je odgovarala koncepciji kontrole privrede putem maksimalnih administrativnih intervencija. Podravljena poljoprivredna dobra su tek simbolino u toj fazi mogla davati poljoprivredne proizvode za potrebe drave. Administrativni otkup je regulisan optim pravnim aktima, uredbama saveznim, ali i republikim, nosei u prvi mah karakter privremenih mera. Propisi o otkupu su se razlikovali i u odnosu na pojedine vrste proizvoda (penica, kukuruz, meso, mast, vuna, itd.). Ovi propisi su predviali nain otkupa, ali i kaznene mere za seljake koji skrivaju vikove. Uinioci su mogli raunati na mere pomilovanja, izuzimajui one koji su unitavali proizvode samo da ih ne bi predali otkupnim centrima. Zavisno od proizvoda, propisi su vodili rauna o po-
POLITIKA OTKUPA
1 0 3
sebnim merilima. Tako je u sluaju vune otkup morao vie da pogodi krajeve u kojima je stoarstvo bilo glavno zanimanje; izmeu pojedinih krajeva se takoe razlika pravila u zavisnosti od toga je li u njima stoarstvo bilo pomona ili sporedna delatnost; prilikom utvrivanja obaveze uzimao se u obzir i broj lanova porodice. Propisima iz 1946. izvesna koliina poljoprivrednih proizvoda ostavljala se na slobodno raspolaganje proizvoaima. Tako se koliina koju je proizvoa mogao otuivati kretala od 1030%. Reim otkupa u toku 1946. moe se smatrati najpovoljnijim u odnosu na naredne godine, kada se uveliko zaotrio kao rezultat prelaska na industrijalizaciju Jugoslavije. Prema proceni Pokrajinskog komiteta za Vojvodinu popis vikova kukuruza u prolee 1946. je izvren sa dosta poputanja prema privatnim proizvoaima, ostavljajui im prilino visoke koliine za ishranu stoke. Pokrajinsko partijsko rukovodstvo navodi da su ak seljaci isticali da im slobodni vikovi nisu bili potrebni, nudei ak vee koliine otkupnim organima nego to su im bile odreene. Kao rezultat potreba za poljoprivrednim proizvodima dolo je u toku 1946. do veeg angaovanja dravnih i partijskih organa na to efikasnijem otkupu. Agitacioni odbori su se ukljuili u akcije otkupa ita i naplate poreza. Ove akcije odlikovalo je smenjivanje i meanje raznih kampanja koje su preticale jedna drugu. Pored naplate poreza i otkupa trebalo je sprovesti i predizbornu aktivnost za izbore Skuptine NR Srbije. Umor usled jedne akcije negativno se odraavao na ostvarenje naredne kampanje. Politike mere i psiholoki pritisak da se predaju otkupne koliine, praene su sudskim merama za utajivae vika. Kazne su obuhvatale liavanje slobode s prinudnim radom od dve do tri godine i novanu naknadu. Presude utajivaima poljoprivrednih vikova su se znale esto i umnoavati i razailjati po selima odgovarajueg sreza, kao politikopsiholoka prinuda na ostale obveznike. Zastoj u otkupu nadoknaivao se udarnim akcijama u kratkom vremenskom razmaku da bi se ostvarilo sakupljanje planiranih koliina. Uredbama se regulisao otkup i promet hlebnih ita, tovljenje, promet i cene svinja, otkup vune, sena i slame, pasulja, krompira, koe. Otkup hlebnih ita morala su da daju sva pravna i fizika lica koja su proizvodila itarice, ili ih dobijala po osnovu ujma ili uura, posle podmirenja svojih potreba. Uredbom za 1945/1946. predvieno je da se za ishranu
-L 3 U SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
ostavi po glavi domainstva od 110 do 290 kg itarica, od ega je najmanje 1/4 bio kukuruz. Individualni proizvoai su bili takoe duni da tove i prodaju jednu svinju, ako su imali posed od 5 do 10 kj, dve svinje sa poseda od 10 do 20 kj, etiri svinje od 20 do 30 kj, pet svinja od 30 do 40 kj. Vlasnici poseda od preko 40 kj obavezni su da isporue po jednu svinju na svakih pet katastarskih jutara. Otkupni propisi za 1947. godinu su daleko razraeniji i stroi, iako sa razgranienijim merilima, jer je re o prelomnoj odluci da se pree na plansku privredu i usiljenu industrijalizaciju Jugoslavije. Prvobitna socijalistika akumulacija imala se izvesti na raun sela i jeftinog rada. Zamiljena intenzivna industrijalizacija sukobljavala se s nestaicom sredstava, a na drugoj strani poveanih potreba za hranom i sirovinama. Gazdinstva, koja su imala najvie do 1 ha zemlje, osloboena su davanja u dravni itni fond, polazei od naela da treba zatititi siromane seljake. Skala obaveza utvrena je u zavisnosti od line zemlje: gazdinstva od 1 do 3 ha davala su po hektaru najvie 215 kg, od 35 ha 315 kg, od 5-8 ha 510 kg, od 810 ha 690 kg, od 1015 ha 930 kg, od 1520 ha 1150 kg, preko 20 ha 1.300 kg. Novi propisi delili su Jugoslaviju na itorodnu i neitorodnu zonu. Visina obaveza za itorodna podruja odreivala se prema prosenom prinosu odreenog kraja, a za neitorodna individualno i prema urodu. Drava je odredila jedinstvenu cenu itaricama za celu zemlju u skladu s platama slubenika i radnika u Jugoslaviji. Predaja slobodnih vikova podsticana je izdavanjem bonova za povlaeno kupovanje industrijske robe. Otkup se poetkom 1947. sprovodio pod parolom Mi radnicima ito, radnici nama industrijske proizvode", iako industrija jo nije bila u stanju da obezbedi potrebe sela i osigura odgovarajuu razmenu izmeu otkupljenih koliina i potreba seljaka za raznim industrijskim proizvodima. Administrativni karakter otkupa ogleda se u njihovoj obaveznosti, unapred utvrenim koliinama, maksimiranim otkupnim cenama, kaznenim odredbama za neizvrioce i druge prekrioce odredaba odgovarajuih uredaba. Celokupna politika i sistem otkupa bili su centralizovani i organizovani odozgo do dole. Centralni organi su razrezivali koliine na republike, one na okruge, a okrui na srezove i optine. Od prikupljenih koliina deo je ostajao okruzima, a najvei deo se slivao u Centralni itni fond. Organizatori i sprovodnici politike otkupa
POLITIKA OTKUPA
1 0 5
b i l i su narodni odbori i otkupna preduzea. Imajui u vidu politiki i optedravni znaaj ove mere na njoj se praktino angaovao sav dravni i politiki aparat: organi vlasti i uprave, otkupna preduzea, sudovi, OZN-a, odnosno UDB-a, Partija, pre svega, i masovne organizacije. Stvarani su odbori ili komiteti agitatora koji su neposrednim izvrenjem ove mere nastojali da se otkupne koliine to pre obuhvate. Uesnici u ovim akcijama, iz redova partije, organa vlasti i masovnih o r g a n i z a c i j a , bili su duni d a daju primer, d a prednjae, ukoliko nisu hteli da budu iskljueni iz vlasti i politikih o r g a n i z a c i j a . Stoga se u toku sprovoenja otkupa, kao i masovne kolektivizacije 1949, govorilo da je ova mera bila i nain za proiavanje" aparata vlasti i lanstva u partiji, zapravo za identifikovanje drutvene odgovornosti i neodgovornosti. Bilo je to, prema Osmanu Karabegoviu, sredstvo ozdravljenja" partijske organizacije, ienja organa vlasti od neprijateljskih i pekulantskih elemenata". Otkup je bio takoe put za proveru ponaanja i svesti rukovodeih ljudi u niim rukovodstvima". Nasuprot ovim merama ienja" i kaznenim merama za tzv. utajivae vikova postojale su i podsticajne mere za uredne izvrioce obaveze, tj. za one koji do odreenog roka predaju viak, u vidu premije od 40 dinara po metru" {100 kg) preko ve dobijenog maksimala" za hranu. Naroito znaajnu ulogu u sprovoenju otkupa dobila je Kontrolna komisija CK KPJ koja je pratila otkup, njegov tempo izvrenja, preispitivala visinu kvota, pojaavala ili smanjivala intenzitet otkupa u zavisnosti od potreba i okolnosti. Propisi su razraivani po selima i zaseocima, gde su specijalne ekipe utvrivale mogunosti proizvoaa. Tako dobijene podatke podvrgavali su reviziji mesni narodni odbori. U komisijama za razrez otkupa nalazili su se komunisti i drugi aktivisti masovnih organizacija. Otkup je tekao u znaku opte mobilizacije svih politikih snaga, proveravanja da li su aktivisti izvrili prethodne obaveze, razvijanjem takmienja da se prebace rokovi isporuka. Otkup je pomagala i tampa, neprestanom propagandom o znaaju ovog ina. Agitatori su ubeivali seljake da izvre obaveze kao vaan drutveni in. Nosilac izvrenja otkupa je aparat vlasti, ali se KPJ smatrala kimom agitacije". Agitaciju i propagandu za otkup pratila su i pisma vojnika roditeljima da ispune obaveze. Komunisti i odbornici su morali biti prvi izvrioci obaveza. Ukoliko su siromani seljaci
-L
izmirili obaveze njihov primr se politiko-psiholoki koristio u ubeivanju bogatijih seljaka da ne zaostanu. Otkup se komplikovao samim tim to su u njemu kao vanoj drutvenoj meri uestvovali svi organi i politike organizacije. Time su se sukobljavale kompetencije i direktive. Mnotvo ovih organa jugoslovenskih, iz Srbije i Vojvodine uticalo je na unoenje zabune i protivurenih naloga. Situacija se esto prikazuje tako da je svako nareivao, ubeivao, a negde i hapsio". Dramatiku je unosilo neispunjavanje obaveza u odreenim rokovima, jer se tada sav ovaj raznorodni, razgranati aparat usmeravao da ubrza tempo isporuka. Tako je plan otkupa predviao da se do 1. aprila 1947. dnevno otkupljuje po 1.430 vagona, ali je, budui nerealan, podbacio i koliinski i po roku predvienom za ostvarivanje otkupa. Na sednici Politbiroa CK KPJ od 4. marta 1947. generalni sekretar CK KPJ Josip Broz Tito je kritikovao partijsko rukovodstvo Srbije, naroito sekretara Blagoja Nekovia, da je smanjivalo koliine, da se otkupu pristupalo sporo, doprinelo otporu kulaka koji je u Vojvodini zajaio" Partiju, dok mu se partijsko rukovodstvo nalazi na repu". Seljaku" politiku partijskog rukovodstva Srbije nazvao je u stvari kulakom, a liniju CK KP Srbije oportunistikom". Blagoje Nekovi je mogao da shvati da je pogreio, ali ne i da prihvati da je radio protiv partijske linije. Sumnja da radi protiv ove linije uticala je da mu se koa najei". Na sednici Pokrajinskog komiteta aprila 1947. Nekovi je kritikovao partijsko rukovodstvo Vojvodine da se ne bori za ostvarivanje linije Komunistike partije. Kritiku protiv sebe, izreenu marta, Nekovi je narednog meseca prebacivao na nie rukovodstvo. Insistirajui na sprovoenju linije CK KPJ, smatrao je da se u Vojvodini sprovodi kulaka linija, zapravo neprijateljska. Dodavao je da se jedan veliki procenat lanova KP u Vojvodini svesno bori protiv linije KP, a rukovodstva su tu liniju podupirala, drei oportunistiki stav. Otkup jgLjDzakonjen kao trajni proces marta 1947, dakle s prelaskom na industrijalizaciju. Kontrolna komisija CK KPJ dobijala je izvanredna ovlaenja na najvanijem podruju otkupne politike u Vojvodini. Osman Karabegovi je postavljen za poverenika CK KPJ za otkup u Vojvodini, sa seditem u Novom Sadu. Povereniku CK KPJ su svakodnevno stizali izvetaji sreskih komiteta o otkupu. Poverenik je i neposredno
POLITIKA O T K U P A
1 0 7
obilazio najvanije otkupne punktove. Analizirao je propuste u razrezivanju odoka, uoavao pritisak na siromane seljake, isticao neiskustvo, zapaene krajnosti od oportunizma do kolebljivosti, veliki deo krivice pripisivao partijskim organizacijama. Pri datim uslovima i nastalim tekoama otpori nisu bili samo pojedinani ve je dolazilo i do grupisanja i polarizacije sela konfrontiranjem komunista i nekomunista. Komunisti su u ovim otporima videli iskljuivo neprijateljsku delatnost, a vanpartijci u komunistima gledali glavne zaetnike nevolja u vidu otkupnog pritiska. Otkupna komisija Vojvodine je bila u stalnom stanju pripravnosti preko organizovanog taba koji je razraivao planove, intervenisao, slao telefonska upozorenja, rejonizirao Pokrajinu i obavezao svoje lanove da provode vie vremena na terenu. Ve 1945. zapaeno je da se norme otkupa ne izvravaju. Tako je u Vojvodini bilo planirano da se do 15. novembra 1945. ostvare sve razrezane koliine. Meutim, do 1. novembra 1945. bilo je otkupljeno, preko organa narodne vlasti i Pokrajinskog preduzea za otkup Poljopromet", samo 20.233 vagona od planiranih 35.000. Razlike izmeu predvienog i ostvarenog najee su poticale iz netano prijavljenih vikova itarica od strane proizvoaa, loe evidencije zaliha iz prethodne godine, otpora seljaka da predaju .razrezane koliine, este promene maksimiranih cena proizvoda. Izvrdavanje" otkupa od strane seljaka izazivalo je protivreakciju organa za sprovoenje otkupa, pomognutih aparatom vlasti i politikim pritiskom masovnih organizacija. Od zavoenja ove mere u drugoj polovini 1945. pa za sve vreme njenog trajanja razvio se tihi rat" izmeu obveznika davanja i izvrilaca politike, koji je u nekim krajevima i u vreme najteeg pritiska dovodio do epizodinih pobuna, karakteriui stanje na selu kao neprekidno vrenje, nezadovoljstvo i ozlojeenost seljaka koji su u ovoj administrativnoj (inovnikoj") meri videli eksproprijaciju, osiromaavanje, pljaku, izneveravanje obeanja. Teka politiko-ekonomska atmosfera na selu zadrala se sve dok ova mera nije ukinuta, no s tim to je uveliko bila pojaana jednom drugom merom, prinudne kolektivizacije, koja je masovne razmere dobila od januara 1949, mada ju je Partija zapoela pod parolom dobrovoljnosti i ekonomske celishodnosti.
-L 3 U
Razrezivanje otkupa na oblasti teklo je i u znaku utvrivanja rokova isporuke. Teilo se ostvarivanju dnevnih normi, ali ukupna koliina i dnevni ritam su esto podbacivali. To je za posledicu imalo pojaavanje otkupne kampanje, narastanje prinude, ali i reviziju dnevnih planova da bi se stvarno stanje usaglasilo s planiranim. Poetkom marta 1947. ua Srbija je bila zaduena sa 12.525 vagona, a bilo je otkupljeno svega 11.729 vagona; Vojvodina je imala da isporui 38.140 vagona kukuruza, od kojih je do naznaenog datuma otkupljeno svega 19.507 vagona; Oblasni odbor Kosova i Metohije zaduen je za 3.037 vagona, no s tim to je samoinicijativno ovaj razrez poveao na 3.369 vagona. Otkupni plan do 1. aprila 1947. je predviao da se u Vojvodini dnevno isporuuje 1.430 vagona poljoprivrednih proizvoda, ali su ove prognoze do tog stepena podbacile da se u prvoj polovini marta 1947. otkupljivalo svega od 260270 do 300 vagona. Korektivi su se uglavnom nalazili u produavanju krajnjih rokova za zavretak otkupa i u intenziviranju otkupnih akcija. Politbiro CK KPJ je ba u tom asu podvrgao kritici CK KP Srbije zbog oportunizma u politici prema selu. Teret otkupa je najvie pogaao NR Srbiju, posebno Vojvodinu. Ukupan plan otkupa je jula 1947. predviao da je Vojvodina duna da otkupi 303.421 vagona, a Srbija 77.759 (ukupno 481.180), Hrvatska 108.250 vagona, Bosna i Hercegovina 36.160, Makedonija 23.280, Slovenija 2.670, Crna Gora 1.700 vagona. Ukupni predvieni iznos za Jugoslaviju je iznosio 653.240 vagona. Vojvodina je kao itorodna oblast pritisnuta od 1945. godine. Ova pokrajina je na kraju rata morala da ponese glavni teret snabdevanja hranom vojske, do osloboenja cele zemlje, da pomogne nerazvijene, siromane i opustoene krajeve Jugoslavije, primi oko 200.000 kolonista, do polovinom 1945. prihvati oko 50.000 poljoprivrednih sezonskih radnika koji su radili na poljskim poslovima za naturalnu nagradu u itu, a od polovine 1945. njeno seljatvo je izloeno otkupu. Plan setve i obavezno zasejavanje obradivih povrina sastavni su deo otkupne politike, ire gledano. Ove mere su u funkciji vee proizvodnje, a na drugoj strani takoe nose administrativni peat. Setvu 1947/1948. karakterisali su elementi odreeni novom fazom ekonomskog razvitka i pojaanom ulogom drave u privredi posredstvom direktivnog i totalnog
POLITIKA OTKUPA
1 0 9
planiranja. Predvialo se, pre svega, poveavanje setvenih povrina u odnosu na prethodnu godinu. Plan setve je razraivan na pojedina domainstva i preuzimane obaveze o zasejavanju veih povrina industrijskog bilja. Poveavanje setvenih povrina planirano je na raun preoravanja panjaka, kao i zaputenih oranica ili oranica pretvorenih u livade. Plan setve i njegovo izvrenje povlaili su izradu planova upotrebe vune stoke i traktora. U setvi 1947/1948. predvieno je poveanje zasejanih povrina za 58.113 ha u odnosu na setvu 1946/1947, to jest od 1.447.462 ha na 1.505.575 ha. Olako se oekivalo da se u okviru izvrenja Petogodinjeg plana razvitka narodne privrede setvene povrine uveaju 1951. do 1.587.600 ha. Pri mesnim narodnim odborima uvoene su setvene komisije savetodavno-kontrolnog karaktera. Sprovoenje setve teklo je uz politiki pritisak, kao i kod otkupa. Na istim zadacima nalazili su se dravni organi i komunisti, aktivisti Narodnog fronta i radnici mainsko-traktorskih stanica. Ve su pripreme za izvoenje jesenje setve 1947. godine proticale uz mobilizaciju svih dravnih i drutvenih snaga na selu. Orijentacioni plan setve donosili su upravni organi iz oblasti poljoprivrede. Ali, kao i kod svih drugih kampanja i masovnih mera, smatralo se da Partija, odnosno vanpartijske organizacije, moraju da postave setvu na najiru politiku osnovu. Tako su komunisti duni da se "na masovnim sastancima zalau za otkrivanje novih obradivih povrina. Karakter ove opte mere donete nezavisno od seljatva i irih strunih razmatranja izazivao je otpore i incidentalne situacije, koje su kasnije tumaene kao odstupanje od ireg konsultovanja neposrednih proizvoaa u poljoprivredi. Kao greka" je tretirano razbijanje okvirnih setvenih planova u kancelarijama mesnih narodnih odbora, s jednostranim naturanjem obaveza seljacima. Kritika Partije pogaala je seoske partijske organizacije koje nisu htele da uloe trud da razbijanje plana ostvare odozdo, uz uee svih seljaka, ve su prile razrezu odozgo". Prevaga administrativne komponente u konkretnom utvrivanju obaveza nesumnjivo je izazivala nezadovoljstva, ali je izvor otpora leao u biti ove mere i metodologiji rada Partije donoenjem globalnih mera na vrhu i naknadnim zahtevom da se potuje linija", i ne dozvoli njeno izopaavanje u konkretnoj praksi. Administrativna mera u sutini, kampanja setve putem planiranja i otkrivanja novih kompleksa obradive
zemlje povlaila je prinudu, naganjatvo, nezainteresovanost, tenju uprave da otalja posao. Podvrgnuto raznim kampanjama seljatvo je ve bilo premoreno. Mali odziv seljaka na skupove povodom utvrivanja planova setve bio je najbolji znak ovog umora, nezainteresovanosti i neslaganja s akcijama formulisanim spolja, bez demokratskih inicijativa iz same osnove obveznika. Selo je ve bilo iscrpeno i smodeno stalnim davanjima i obavezama, protiv ega su se javljale prirodne reakcije. Pogonski aparat ovih akcija i kampanja sve vie se stanjivao na dravnu maineriju i aktiviste iz partijskog aparata i masovnih organizacija, opet komuniste. Deo seljaka, koje ove mere nisu pogaale, zato to se na njih nisu ni odnosile, jer su bili siromani, bezemljai ili ukljueni u aparat vlasti i Partije, davao je podrku ovim merama, suprotstavljajui se seljakoj masi koja ih od poetka nije iz due prihvatala ili im se budui ekonomski pogoena, pri emu su administrativne pogreke" razrezivanja mogle samo da utiu na dalje prisipanje ulja na vatru dokraja opirala. Poreska politika se takoe shvatala kao znaajan oblik ograniavanja tzv. kapitalistikih elemenata na selu. Okorele neplatie i neuredni poreski obveznici tretirani su kao neprijatelji. Poreske komisije su izricale i kazne, kao primer za ostale poreske dunike; ponekada se koristila milicija, i sprovodilo prinudno izvrenje nad imovinom obveznika. Izvori pokazuju tekoe prilikom naplata poreza i kampanjski nain uterivanja poreskih dugova. U pojedinim krajevima odgovornost za neuredno izvrenje poreskih obveza svaljivano je i na staru vlast ukinutu u revoluciji, jer je odravala poreski moral na niskom nivou. Protivurenost politike otkupa najbolje se moe videti iz obrazloenja njene neophodnosti u vreme kada su trni vikovi bili u rukama privatnih proizvoaa, a na druoj strani drava morala da obezbedi ishranu naraslog gradskog stanovnitva. Ali, na otkup se istovremeno gleda i kao na meru socijalno-politikog pritiska na imunije seljake, vid klasne diferencijacije na selu, pojaavanja pritiska na kulake" kako bi se spreilo da nanesu udarac novoj vlasti u najosetljivijem trenutku, kao monopolisti u poljoprivredi; da ekonomski ojaaju i omogue jaanje kapitalistikih snaga u poljoprivredi i trgovini. Nuda za hranom, praena strahom od kulaka i u v e r e n j e m o nesazrelosti prilika za organizovanje slobodnog
P O L I T I K A OTKUPA
1 1 1
trita, tekla je u znaku zaotravanja klasne borbe na selu, to je proizilazilo iz sovjetskog shvatanja, ime se nasilje i primena surovih mera u lomljenju otpora na selu nisu mogli izbei. Otuda partijska politika koja polazi od zakonitosti ove mere i pravinog razreza, sa osudom svih skretanja, nije mogla izbei sluenje metafizikim upozorenjima u vreme kada se selu u sutini nije verovalo, kategorija bogatih seljaka (kulaka) doktrinarno smatrala pritajenim neprijateljem nove vlasti i polazilo od shvatanja da se klasna konfrontacija na selu zaotrava. Gradsko stanovnitvo je bilo eksproprisano, a selo preko bogatih seljaka ostalo vlasnik trnih vikova preko kojih je moglo ugroavati vlast narodne drave". U svakodnevnoj politikoj terminologiji odomaio se sovjetski izraz kulak" (aka) pod kojim se podrazumevao bogati seljak koji koristi najamnu radnu snagu na svom posedu. Razlikovao se od pojma veleposednika jer je u veoj ili manjoj meri uestvovao u obraivanju zemlje. U jugoslovenskoj praksi na kulaka" se gledalo kao na politikog protivnika nove vlasti. No, mere koje su preduzimane protiv ove kategorije seljaka nisu u Jugoslaviji kao u SSSR-u ile u tom pravcu da se oni unite ve da se raskulae". Partija je predskazivala slom kulatva" slian onome u SSSR-u. U zimu 1946/1947. kulak je identifikovan kao glavni klasni neprijatelj. Sa bivim trgovcima i zanatlijama svrstavan je u nacionalnu buroaziju". Kulaci su izloeni politikom pritisku, ali se izbegavalo frontalno sukobljavanje i primena golih administrativno-prinudnih mera. Nasuprot eonom sukobu, KPJ se zalagala za politike mere, odvajanje srednjaka od kulaka, stvaranje atmosfere u kojoj bi se kulaci osetili usamljeni. Ova partijska linija je ila na politiko razbijanje kulaka kako bi se meu sobom zakrvili"; na individualiziranje odgovornosti, graenje odnosa sa srednjakom, razvijanje saveza radnike klase i seljatva na bazi shvatanja o njihovoj povezanosti i jedinstvenim interesima u procesu industrijalizacije. Podela na kulake, srednjake i siromane seljake naroito nije imala osnovu u ustanikim krajevima, gde je seljatvo masovno podravalo narodnooslobodilaku borbu i narodnu vlast posle osloboenja. U tim krajevima seljatvo je sledilo Partiju iz krvne povezanosti sa sistemom". Izvori iz postratnog vremena otkrivaju promene politikih raspoloenja s protekom vremena i u ovim krajevima, koje su sve vie jaale sa
-L
razvojem administrativne intervencije, ubiranjem otkupa, naplatom poreza, ekonomskim zapostavljanjem ovih krajeva. Partija je na selu u sutini ablonski diferencirala seljatvo na kategorije kulaka, srednjaka i siromanog seljaka. Pod najteim politikim pritiskom nalazili su se kulaci, obavezani i na najvea davanja. Pri razbijanju kulaka trebalo je utvrditi kako se govorilo ,,ko je ko". Sa pozajmljenom sovjetskom terminologijom, polazilo se od toga da je srednjak saveznik kao i u ratu, a kulak glavni neprijatelj. Smatralo se da bi se potiskivanjem kulaka uticalo na spreavanje kolebanja srednjaka u prihvatanju partijske linije na selu. Za razliku od SSSR-a u Jugoslaviji je srednjak bio sa Partijom u narodnooslobodilakoj borbi, a kasnije podravao njenu liniju raskulaenja. Ako je klasni neprijatelj bio sabijen" u gradovima on se javljao u liku kulaka na selu pruajui otpor partijskoj politici. Postojanje kulaka i njihov otpor merama vlasti i partije smatrani su glavnim uzrokom neuspeha nekih mera na selu. ivelo je doktrinarno i politiko shvatanje da seljak po svojoj sitnosopstvenikoj prirodi nije bio raspoloen za dobrovoljno davanje ita. Kategorija kulaka je proirivana na krug seljaka koji po socijalno-ekonomskim merilima nisu pripadali ovoj grupi politiki i ekonomski diskriminisanih seljaka. Prilikom otkupa ustaljivala se ablonska socijalna podela seljaka koja nije, meutim, bila istovetna ni u svim krajevima drave. Tako su u Srbiji za sitne posednike smatrana lica koja su posedovala do 5 ha, za srednjake po 10 h i za krupne posednike oni koji su posedovali preko 10 ha obradive povrine. Nejednaka merila odravala su se i unutar pojedinih republika. U Hrvatskoj, na podruju okruga Osijek, Slavonski Brod, Daruvar i Bjelovar za krupnog posednika je smatrano lice koje je posedovalo preko 20 jutara zemlje, za srednjaka lice sa 10 do 20 jutara, dok su ostale kategorije smatrane sitnim posednicima. Na podruju drugih okruga ove republike (Zagreb, Sisak, Karlovac i Varadin) za kulake su uzimani seljaci sa preko 15 jutara, za srednjake oni sa 8 do 15 jutara, a ostali za sitne posednike. Kao kulaci u Bosni i Hercegovini smatrali su se seljaci sa preko 15 ha, za srednjake do 15 ha, a za siromane oni do 5 ha. U ovoj republici su kao sitni proizvoai tretirani i oni seljaci koji su posedovali 5 ha, ako su imali veu porodicu, a za srednjake oni do 20 ha poseda. Prilikom odreivanja kulaka nije uzimana u obzir samo povri-
POLITIKA OTKUPA
1 1 3
na zemlje koju je posedovao, ve i takve okolnosti kao to su opte bogatstvo, politiko dranje, korienje tue radne snage. Od prvog dana zavoenja, ova administrativna mera je i z a z i v a l a prikriveno nezadovoljstvo na selu, koje e od priguenih formi dobiti i razmere demonstracija, pobuna, otvorenog kidisanja na organe vlasti koji su hteli da obezbede izvrenje administrativno i globalno razrezanih planova. ablonska primena ove prinudne mere, sa inovnikom upornou sprovoena uprkos otporima, pobrkane kompetencije, ukljuivanje u proces realizacije raznorodnih organa, nastupanje istovremeno organa vlasti, komisija i aktiva agitatora politikih organizacija, prinuda sa vrha partije da se otkup kao ivotno pitanje ostvari, pod kvalifikacijom oportunizma rukovodstava kojima nije uspelo da ostvare predviene koliine u utvrenim rokovima, izazivala je nove nalete organe vlasti i partije na selu. Kritikovani rukovodioci su gotovo u istom obliku njima izreene kritike prenosili na rukovodioce koji su od njih bili nii u partijskoj hijerarhiji. Prinudne mere smenjivale su se sa politikim. Slabosti", greke", devijacije i lino ponaanje pojedinaca i organizacija kritikovani su onamo gde su oigledno proizilazili iz protivurenog karaktera jedne mere i politike. Hrana se morala nabaviti, ali je selo nerado davalo, pogotovu kada su globalno razrezane koliine bile nerealne, prevazilazile mogunosti odreenih krajeva. Isto tako tretman bogatih seljaka kao neprijatelja, sa shvatanjem o zaotravanju klasne borbe na selu, morao je izazivati otpore i usijanja u odnosima snaga koje su jedna u drugoj gledale protivnika. Drava je na selu htela da sebe obezbedi i uspostavi kontrolu koju je imala u drugim vitalnim delovima privrede. Taj put je iao preko slamanja kulaka", kao klasnog protivnika na selu, ekonomsko-prinudnim merama, suprotno iskljuivo ruskom putu nasilne likvidacije, snaenjem dravne intervencije u poljoprivredi, politikom diferencijacijom na samom selu i razvojem seljakog radnog zadrugarstva u formi masovne kolektivizacije narednih godina. Tek raskulaivanjem" sela mogao se, prema vladajuem shvatanju, osigurati socijalistiki karakter poljoprivredne proizvodnje. Otkupu je prethodila agrarna reforma, na koju se ovaj naslanj a, a 1949. se poelo prelaziti na stvaranje kolektivnih gazdinstava na selu u vidu seljakih radnih zadruga (SRZ) koje su zamiljane kao uporite dravnog sektora na selu. Sve ove mere su imale za cilj da osiguraju to vee izvore agrara za
-L
industrijalizaciju i na drugoj strani razvlaste seosku buroaziju ili kulake u ondanjem politikom reniku. Otkupne kampanje proticale su u znaku upravnih i politikih pritisaka, podravane masovnom agitacijom, propagandom preko tampe, politiko-psiholokim ubeivanjem" na konferencijama i zborovima seljaka. Istovremeno sa politikom aktivnou tekle su represivne mere, ili je do njih dolazilo tek poto se ubeivanje iscrpi. Radi otkrivanja ita po selima organizovani su pretresi po kuama, naroito tavanima, pozivana u pomo milicija i organi Odeljenja zatite naroda, odnosno Uprave dravne bezbednosti. Seljaci su skrivali ito po tavanima i bazama, traili reviziju razreza, slali delegacije organima vlasti i uprave, organizovali demonstracije, grupisali se po selima da bi kolektivno sauvali ito i efikasnije oduprli pritisku. Egzemplarne kazne sluile su uterivanju straha kod seljaka i ispoljavanju odlunosti organa vlasti da ne dozvoli da se sa njima bilo ko igra". Primanje ita za setvu, koja nije obavljena, smatrano je za pekulaciju. Unitavanje otkupnih koliina povlailo je najtee kazne. Na odgovornost su se pozivali i odgovorni rukovodioci vlasti (predsednik odbora, sekretar i drugi funkcioneri). Seljaci su liavani slobode, kanjavani novano, konfiskovane im vralice i pronaene koliine itarica, pa ak i nepokretnosti. Prilikom otkupa dolazilo je do masovnih represija, preteranih hapenja, otvorenog suprotstavljanja organima vlasti i snagama milicije. U Vrbasu su organizovane demonstracije, a u Dolovu seljaci su napali narodni odbor. Kulaci su podsticali otpor bacajui parolu ,,ne mogu nas sve uhapsiti". Selom su kruile najrazliitije parole, propaganda protiv otkupa, pa i sistema vlasti uopte. Protesti su sadravali shvatanja da se zakljuuju trgovinski ugovori sa stranim dravama, da se ito izvozi kojekuda", alje u Albaniju, trasnportuje u susedne zemlje narodne demokratije i SSSR, hrana sabira radi budueg rata. Protestne delegacije su poseivale narodne odbore, dok je UDB-a zaustavljala na poetnim stanicama delegacije koje su pokuavale da se probiju do Novog Sada i Beograda. Bez obzira na pogoravanje politike atmosfere na selu, kampanja otkupa se nije obustavljala. Generalna linija Partije je polazila od politikog ubeivanja, ali se u praksi ona pretvarala u prinudu. Seljak je nerado davao itarice i ostale poljoprivredne proizvode. Nezadovoljstvo se pogotovu irilo zahvaljuju-
1 1 5
i nerealnim procenama, niskim cenama otkupljivanih proizvoda, ostavljanju dela obveznika bez osnovnih koliina hrane. Partija, uprkos otporu i looj politikoj situaciji na selu nije mogla da se odrekne administrativnog zahvatanja hrane, jer su ishrana i opstanak nekih krajeva zavisili od toga da li e se otkupiti predviene koliine u itorodnim krajevima. Pritisnuti tekoama na selu i vrenjem, na jednoj strani, partijski komiteti i organi vlasti su, na drugoj, bili izloeni zahtevima viih organa i rukovodstava da se otkupne koliine uprkos svemu moraju oterati. Administrativne i krivine sankcije su jo vie razjarivale otpor na selu, izazivajui na drugoj strani kritiku viih partijskih i dravnih organa to se zapostavljaju politika borba i pravna strana ispunjavanja obaveza. Protivurenost otkupne politike odlikovala je njenu primenu u elom ovom periodu. Partija je postojee protivurenosti pokuavala da razrei istrajavanjem na ouvanju generalne linije prema selu, zahtevu za prevlau politikih mera i efikasnom izvrenju obaveza. Partijski zahtevi se nisu mogli izmiriti sa suprotnim interesima seljaka. Terminologija koja se sree u partijskoj i dravnoj dokumentaciji, s kritikom otrinom protiv inovnikih" prilaza, ablonskih podela, birokratizma i uskogrudog prakticizma", nije mogla otkloniti postojeu objektivnu protivurenost. Sve pomenute pojave su pratea komponenta svake administrativne akcije. One se mogu delimino suzbijati, ali ne mogu i trajno odstraniti, samim tim to proizilaze iz objektivnih drutvenih odnosa. Nestaica hrane se nije mogla niotkuda drugo nadoknaditi, a seljak je smatrao sebe egzistencijalno ugroenim i bez osnovnog podsticaja da predaje vikove. U skladu sa onovremenom politikom svaki otpor narodnoj vlasti i njenim merama je nazivan neprijateljskom delatnou. Pod specijalnim pritiskom za isporuku ita nalazili su se komunisti. Njihova nespremnost da izvre obaveze tumai se u Sremu kao izraz nepovoljne socijalne strukture partije u kojoj su preovlaivali srednji i bogati seljaci. Prvog marta 1947. 2.531 lan KPJ u Vojvodini nije bio ispunio svoje obaveze. Iskljuenjem iz partije je kanjeno 670 lanova KPJ. Zbog neizvrenja otkupa rasputene su labave" partijske organizacije. Demonstracije protiv neurednih obveznika organizovane od narodnih odbora pretvarale su se u pljakanje" kua bogatih seljaka. Demonstranti su naterivali kulake" i na mazohistike mere, nameui im da viu Dole pekulanti" ili
-L
prinuavajui ih da pred narodnim odborom igraju kolo. Poveravanje izvrenja otkupa kolonistima stvaralo je razdor izmeu novih naseljenika i starosedelaca, naroito ako su ovlaenja bila zloupotrebljena odnoenjem privatnih stvari iz kue obveznika. Za neke sreske komitete pootravanje mera protiv neurednih izvrilaca obaveze svoeno je na pretnje da e dunici biti pozatvarani u svinjac" dok ne ispune obaveze. Tim povodom Jelena Popov pie: . . . Grupe agitatora, sastavljene od jednog predstavnika vlasti, lana partijske organizacije i jednog milicionara, zasedale su u mesnim odborima ili u prostorijama seljakih radnih zadruga i nou pozivale seljake na sasluanje. U cilju dobijanja razrezanih koliina, na iste seljake su vrili pritisak, pretili im zatvorom, tukli ih i maltretirali." Deo seljaka, ranije aktivan, povlaio se i pasivizirao" ili naputao organizaciju KPJ ili Narodnog fronta. Pomenuti istraiva pominje jednog pretuenog seljaka u Feketiu, koji je zajedno sa suprugom izvrio samoubistvo. Smenjivanjem rukovodeih komunista u komitetima dolazilo je post fes tum preduzetih represivnih, administrativnih i slinih mera maltretiranja, kada je bilo jasno da su one nanele vie tete nego koristi. Kaznena politika je tekla paralelno sa politikim merama. U Vojvodini je do maja 1947, zbog neizvravanja otkupa, kroz zatvore prolo 8.821 lice, od kojih je 720 osueno. Za isto ovo vreme kroz zatvore u NR Srbiji, sem Kosmeta, prolo je 10.082 lica, od kojih je 1.224 kanjeno. Upuujui nie organe na primenu kaznenih mera, Pokrajinski komitet KPS za Vojvodinu je naglaavao da one treba da budu egzemplarno snane", ali da se njima ne ide protiv siromanih i srednjih seljaka ve na najreakcionarniji deo seoske buroazije". Neizvrenje otkupnih obaveza dovodilo je i do sudskih kazni: konfiskacije nepredatih vikova, ukupnih itarica i nepokretne imovine. Novana kazna izricana je kao glavna ili dodatna kazna. Odmeravanje ovih kazni je raznovrsno u Jugoslaviji. U NR Srbiji kazna konfiskacije je izricana krupnim posednicima, dok je u Hrvatskoj postojala iskljuivo delimina konfiskacija nepokretne imovine. Konfiskacija nepokretne imovine u Sloveniji je izreena u svega dva sluaja, a u Bosni i Hercegovini u deset sluajeva protiv imunih seljaka i dva protiv srednjih posednika. U nekim republikama (Srbija, Hrvatska) najvei broj seljaka je osuen zbog deliminog neizvre-
1 1 7
nja obaveza (deliminjaci"), za razliku od Slovenije gde je osuda pogaala seljake koji u celini nisu izvrili svoju obavezu. Imuniji seljaci su izraavali nezadovoljstvo jo od agrarne reforme i stvaranja seljakih radnih zadruga na selu, koje kao da su otkrivale krajnje ciljeve vlasti i crnu perspektivu individualnih gazdinstava, odnosno od otkupa, kao mere kod koje su seljaci bili sasvim pasivni subjekti, dok je protiv kulaka podjarivana partijska propaganda kao protiv neprijatelja. Vlast je ila na potiskivanje kapitalistikih elemenata na selu, a imulniji seljaci su branili svoj opstanak i imovinski status. Otkup im je naroito onemoguavao da se osamostale, ekonomski uzdignu, sauvaju vikove za slobodnu prodaju. Partija je polazila od pretpostavke da oni nastoje da stvore neprijateljski blok protiv narodne vlasti na selu. Obostrani odnos organa vlasti i objekata otkupa moe se najbolje sagledati preko individualnih sudbina, sluajeva pojedinaca, kaznenih mera, metoda politiko-psiholokog pritiska, odraavajui sukobljenost frontova, uarene suprotnosti, nepomirljivost interesa, koje su pratili kao i u svim uzbudljivim masovnim situacijama mnogobrojni ekscesi. Mnogobrojni izvetaji partijskih komiteta i dravnih organa iz toga vremena odslikavaju stanje pojedinaca u sukobu sa dravom koja nastoji da utera otkup i seljaka koji ele da prou sa to manje obaveza. Iz njih se takoe vidi naelektrisanost atmosfere, forme izvrdavanja obaveza, vidovi otpora i pekulacija, ekspanzija crnih", zloslutnih vesti o pozadini otkupa (predstoji rat, opasnost od gladi, logorisanje dece, ishrana ,,na kazanu") koje su prianjale za seljake u uslovima ture tampe i strogo kontrolisanih javnih informacija. Marta 1947. Pokrajinski komitet Vojvodine je izvetavao CK Srbije o vreanju partijskih instruktora na konferencijama, ukljuivanju komunista sa strane u lokalne komisije za otkup, izdavanju naredbi za pretrese (Idi, pretresi, sve to nae uzmi"), organizaciji demonstracija protiv kulaka u dosluhu sa Sreskim komitetom bez saglasnosti PK. U Severnom Banatu konferencije su postajale tribine kulaka", dok su nevoljni agitatori pre liili na odborske posluitelje" nego na angaovane politike radnike koji imaju da ubede seljake u opravdanost obaveza. Aktivisti su upozoravani da ne nasedaju parolama o pretresima (Drugovi, od tavana do tavana to je najbolje"), jer su kulaci time hteli samo da dokau da traenih koliina ita nema. Ili, da se oportunizam maskirao" revolucionarnim
-L
pentranjem po tavanu". Osuivani su i oni aktivisti koji su sa zailjenim tapovima" ili po selu i. boli po slami" ne bi li pronali skrivene koliine ita, krompira i ostalih poljoprivrednih proizvoda. Iz onovremene dokumentacije vidi se, na drugoj strani, da su kulaci optuivani za antikomunistiku propagandu, cepanje partijskih organizacija, pisanje parola protiv Tita i u slavu kralja Petra II, pretili komisijama obraunom, uzvikivali na konferencijama da im je dosta komunista. Partijskim i dravnim instrukcijama upozoravani su lokalni organi na upornost kulaka i razne vidove prevara u kojima su oni vini. Navodilo se da su najgrlatiji" nosili po selu Ustav FNRJ govorei da se njegove odredbe ponaanjem narodnih odbora kre. Bilo je kulaka koji su itali Istoriju SKP(b) da bi to bolje prouili svoga protivnika. Lokalnim organima se poruivalo da ne upadaju u zamku kulaka koji su preuzimali obaveze nespremni da liferuju prihvaene koliine. Razbijene su grupe koje su nameravale da idu kod Marala", u Novi Sad, u Beograd, pred Narodnu skuptinu da bi obavestili o svojim mukama i podneli albe na nepravde. Oni kulaci koji se nisu alili na razrezane koliine postajali su sumnjivi kao posednici koji nisu iscrpeli svoje mogunosti. Bilo je istinskih i demagokih albi konkretno iskazivanih dolaenjem u Narodni odbor sa erpicom kaamaka kao jedinom preostalom hranom. Neurednim izvriocima javno se sudilo u domovima kulture ili su predavani redovnim sudovima i organima za prekraje. Uoptenim primedbama viih partijskih organa visokoparno se stavljalo do znanja niim komitetima i aktivistima da jo nije izotrena klasna borba izmeu sirotinje i srednjaka i kulaka". A kulaci kojima je otkup bio dozlogrdio dolazili su u narodne odbore i predavali zemlju u Agrarni fond", jer vie nisu mogli da odgovaraju obavezama. Najvii partijski organi su najvei deo problema u vezi sa otkupom i neurednim izvravanjem obaveza svaljivali na partijske organizacije i njihova rukovodstva, kvalifikovanjem organizacije kao mlade, oportunistike, podlegle tuim elementima koju treba ozdraviti iskljuivanjem pekulanata, podmiivaa, malodunih lanova nesposobnih da savladaju tekoe. U Vojvodini su organizacije kritikovane zbog kulakih elemenata iz redova Srba, neproverenih pripadnika iz manjinskih grupa", koji ue obveznike otkupa kako da se brane pred komisijama,' oportunista koji su se uanili" u Partiji, iako su
1 1 9
neprijatelji, koje treba odmah hapsiti. Ocene o oportunistikim lokalnim rukovodstvima obuhvatale su proturanje" vesti o reviziji obaveznih vikova, skrivanju ujma od vralica, ugroavanju sela glau ukoliko se plan otkupa ispuni, zauzimanje blagog umesto otrijeg stava prema kulacima, itd.
DIREKTIVNO-CENTRALISTIKI SISTEM RADA AGITPROPA U OBLASTI IDEOLOGIJE, KULTURE I PROSVETE
Uoi zavretka rata KPJ je, nalazei da su se uslovi promenili, da je stari nain propagande i agitacije preiveo, a njen znaaj nezamenljiv, prila na direktivan nain njenoj reorganizaciji. Polazne premise nove organizacije agitprop slube CK svodile su se na savlaivanje spontanosti i anarhinosti", na izgradnju aparata propagande i agitacije, koncentrisanje posredno ili neposredno itavog narodnog politikog, kulturnog, prosvetnog, pa i naunog ivota u rukama partijskih ustanova. Cilj tog novog aparata bio je da se partijske parole" uine jasnijim masama" i sprovedu u ivot, a na drugoj strani da se izgradi ozbiljan plan za ideoloko podizanje partijskog lanstva i za pravilno ideoloko i politiko vaspitanje irokih narodnih masa". Od aparata agitacije i propagande traeno je da usmeri spontane tenje masa za bogatim kulturnim i politikim ivotom u organizovanom pravcu, da one postanu kanalisane". Preko tog aparata raunalo se na suprotstavljanje tuim neprijateljskim uticajima i njihovim negativnim posledicama na politikom, teorijskom, kulturnom i naunom polju. Novi aparat je bio pretpostavka za razvijanje idejne borbe u Partiji i van nje. Osnovni zadatak reorganizacije se sastojao u tome da se itav agitacioni, propagandni, kulturno-prosvetni rad organizuje i ujedini pod rukovodstvom partijskih komiteta. Prvi korak u procesu izgradnje novog aparata propa" gande i agitacije usmeren je na osnivanje agitaciono-propagandnih komisija uz sve komitete centralne, pokrajinske, oblasne, okrune, mesne, sreske, rejonske i u veim gradovima a u elijama i biroima na imenovanje odgovornih pojedinaca za ovaj sektor partijskog rada. Svaka agitacionopropagandna komisija bila je podeljena na sektore: za tampu i agitaciju, teoretsko-predavaki, kulturni, organizaciono-teh-
DIREKTIVNO-CENTRALISTICKI SISTEM RADA AGITPROPA
1 2 1
niki i pedagoki sektor. Komisijom je rukovodio lan partijskog rukovodstva (biroa). tampa je dola pod totalnu kontrolu agitpropa, koji se brinuo o njenom sadraju, politikoj i idejnoj strani, pravilnom" tumaenju direktiva centralne tampe. Nita nije bilo preputeno samostalnoj proceni. Agitprop je brinuo ta e se nai u tampi, ta jae ili slabije naglasiti (potcrtati"), o oblicima agitacije (zborovi, konferencije, priredbe, plakati), k a d r o v s k o m sastavu redakcija, radu aktiva agitatora. U tampi su sva pitanja morala da se tumae sa stanovita opte partijske linije kako se ne bi unakazivala" teorija marksizma lenjinizma. Uz pomo i kontrolu foruma agitprop je organizovao borbu protiv neprijateljskih tendencija u sferi ideologije. Teoretsko-predavaki sektori agitpropa su sprovodili vaspitavanje masa" u duhu uenja Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina, vodei rauna o nivou lanstva, aktuelnosti pojedinih pitanja, radu aktiva predavaa. Preko kulturnog sektora agitprop je davao inicijativu za organizaciju i razvijanje itavog kulturnog ivota (pozorita, diletantskih grupa, orkestara, pevakih drutava, izlobi, kinopredstava, knjievnih i kulturnih priredaba, izdavanja knjievnih i drugih asopisa). Ovom sektoru agitacije i propagande pripadalo je da vri izbor i izdvaja dela koja e se objaviti ili prikazati. Delatnost monog aparata i njegove mnogostruke aktivnosti na polju propagandnih i agitacionih sadraja bila je odreena monopolom Partije, pa samim tim i monopolom na vlasnitvo tamparija ili na njihovu kontrolu, na hartiju, kinoprojektore, itd. Potpuna kontrola bila je proirena i na kole, udbenike, nastavne programe, pedagoku i drugu publicistiku. Paralelno sa ovim partijskim aparatom agitpropa stvarao se i aparat pri JNOF-u, odnosno Narodnom frontu u kome su mogli raditi i nepartijci, poznati kao antifaisti. Pri svim partijskim forumima, uz koje su postojale agitprop komisije, uvoeni su aktivi agitatora i aktivi predavaa, kao nosioci predavako-agitacione aktivnosti o aktuelnim i vanim pitanjima spoljne i unutranje politike ili o nekom aktuelnom partijskom zadatku. Predavanje je morao prethodno pregledati partijski forum, koji je davao ocenu i o njegovom efektu, odnosno reakciji masa na izlaganje. Za raspravljanje pitanja koja su traila dalju teorijsku razradu dobijane su smernice u
kojem pravcu ona imaju da se produbljuju. Predavanja namenjena komunistima imala su otra ogranienja sa stanovita ko moe biti predava (lan KPJ), ko moe prisustvovati (iskljuivo lanovi KPJ) i sa odreenim merama predostronosti, s obzirom na konspirativni karakter unutarpartijskog rada (predavanja su se odrala u zatvorenim prostorijama i na njima nisu mogli da uestvuju nepartijci). to se tie predavanja namenjenih iroj publici, predava nije morao biti lan KPJ. Partijski aktivi predavaa mogli su da se proire vanpartijcima samo u sluajevima kada se radilo o temama politike prirode koje su ve bile razraene u partiji, kao i o predavanjima iz istorije, kulture, o pokretanju izvesnih akcija. Povremene grupe agitatora obrazovane su ad hoc iz redova pripadnika masovnih organizacija, komunista i antifaista, u sluajevima gde je trebalo idejno uticati na neke sredine i krajeve gde je uticaj KPJ bio slab. Ovaj mamutski agitaciono-propagandni aparat, organizaciono uvren, kadrovski uglavnom popunjen, a uz pomo mree agitaciono-propagandnih jedinica rasprostranjen irom Jugoslavije i voen iz jednog centra, obezbeivao je jedinstvenu agitaciju i propagandu KPJ. Ovo telo u slubi partije, odnosno Politbiroa CK KPJ razraivalo je najvanija i najaktuelnija pitanja, polazei od momenta opte politike, nastojei da ga agitaciono-propagandne ustanove maksimalno populariu preko predavanja, izlobi, tampe, plakata, crtea svima najpre partijcima, koji su imali prvenstvo, a zatim nepartijcima, do najzabaenijeg sela i s unapred razraenim planom. Sav politiki aktuelan deo agitacije i propagande prenoen je na JNOF i na njegova odelenja za tampu i agitaciju, kao centre zaduene za masovnu propagandu. Sa zavretkom rata ukinute su sve propagandne ustanove i obezbeeno rukovoenje svim kulturnim i prosvetnim ustanovama (domovima kulture, narodnim univerzitetima, prosvetno-kulturnim odborima) u koje su ulazili komunisti (odgovorni drugovi") za kulturni i pedagoki rad. Agitaciono-propagandni rad partije bio je povezan i sa agitaciono-propagandnim radom omladine, ostvarujui se preko partijskog foruma u kome se nalazio i sekretar SKOJ-a. U agitaciji i propagandi najvanije sredstvo uticaja bila je partijska tampa, a pre svega centralni dnevni partijski organ Borba. Agitprop je zahtevao da se pojedini direktivni lanci Borbe prorauju na partijskim sastancima i neposredno predu-
D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA
1 2 3
zimaju mere za njihovo sprovoenje u ivot. Propagandne i agitacione partijske ustanove morale su stavove iz direktivnih lanaka preko svih oblika agitacije i propagande uiniti pristupanim i razumljivim irokim narodnim masama". Partijske organizacije su bile dune da podupiru i razvijaju dopisnitvo i predlau stalne dopisnike sa sela i iz preduzea za centralnu partijsku tampu i onu JNOF-a. Agitprop je insistirao na konkretnosti agitacije i propagande i njenom prilagoavanju odgovarajuim sredinama, stepenima obrazovanja, uzrastu, nacionalnoj strukturi, Celokupna kulturna i prosvetna politika bile su politizirane i podreene izvrenju osnovnih partijskih zadataka u sferi organizacije drutva, privrede, ustavno-pravne izgradnje, spoljne politike. U jednoj direktivi iz aprila 1945. konkretno obeleje agitaciono-propagandnog rada kao budui imperativ predstavljeno je na sledei nain: ,,Npr. drug koji rukovodi agitacijom i propagandom u birou elije ili eliji mora, ako se radi npr. o fabrici koja proizvodi za rat, ispisati parole na vidnim mestima i istai slike radnika, koji se istiu u radu, organizovati itaonicu, ahovski klub, obezbediti izraivanje mapa frontova, popularisanje aktuelnih partijskih parola, izdavanje zidnih novina, on mora organizovati konferencije i priredbe za iroke mase i napraviti plan i obezbediti materijal za izuavanje pitanja marksizma-lenjinizma u samoj eliji itd. Slino treba postupiti i na selu, u kolama, raznim dravnim ustanovama itd." Sa ustanovljivanjem aparata propagande i agitacije u novim uslovima postratne situacije KPJ je objavljivala rat spontanosti ove aktivnosti, neradu, izvorima neorganizovanosti, smatrajui ove pojave najveim neprijateljima za izdizanje novih kadrova. KPJ se suoavala sa malim brojem obrazovanih kadrova, ali je bila uverena da postoje mnogi komunisti kadri da rukovode agitacijom i propagandom, koje treba podizati. Kadrovsko pitanje vezivano je u ovoj oblasti, kao i u drugim uostalom, za svemonu ulogu organizovanog podsticaja, koji je fetiiziran i pridavan mu maksimalni znaaj. Agitprop je imao niz kontrolnih naina da ostvari svoju liniju u oblasti ideologije: preko komunista u ustanovama, kolama, nakladnim zavodima", novinama; preko ministarstva prosvete, tuilatava, odobravanjem izdavakih planova, kontrolom radio-stanica i novina. Pod pregled su potpadala i gostovanja kulturno-umetnikih drutava, ukoliko su uestvo-
vala na velikim smotrama, manifestacijama politikog karaktera, na masovnim radnim akcijama. Iz agitprop aparata poticale su inicijative za obeleavanje godinjica progresivnih mislilaca, revolucionara, pisaca, znaajnih istorijskih dogaaja. Po direktivama agitpropa trebalo je obeleiti godinjice Svetozara Markovia, Maksima Gorkog i drugih slinih velikana". Direktivnim aktima agitprop je uticao na formiranje izdavakih planova, nastojei da preko ove delatnosti obezbedi ideoloku liniju partije, izmirujui dela klasike, tradicije i novih potreba obnove i izgradnje nove Jugoslavije. Nastojalo se da ova dela poivaju na idejama bratstva jedinstva, slovenske solidarnosti, marksistike teorije; da glorifikuju revolucionarno-demokratski pokret. Iz oblasti knjievnosti preovlaivala su dela klasika zapadnoevropske i amerike knjievnosti, klasine ruske knjievnosti, knjievnosti drugih slovenskih naroda, reprezentativna dela srpske, hrvatske i slovenake klasike, makedonska poezija i proza, narodne pesme i prie iptara sa Kosova i Metohije; dela revolucionarno-demokratskih sociologa, knjievnika, istoriara, publicista; sovjetska knjievnost; reprezentativna dela deje i omladinske knjievnosti; jugoslovenski pisci koji su pisali pozitivno o susednim narodima; dela jugoslovenskih rukovodilaca. U prvoj fazi posleratnog razvitka izdata su neka dela mimo predvienih planova, prevodi iz zapadne publicistike (Volter Lipman, itd.), ali ni u ovom periodu nema dijaloga, kritika, rasprava, pluraliteta gledita o osobenim temama iz oblasti kulturnog stvaralatva, ako se izuzmu pojedinani kritiki intonirani napisi politike naravi iz redova tzv. graanske opozicije. Agitprop je bio telo u okviru opteg mehanizma organizacije partije (sektor rada), ali bez kapaciteta odluivanja, bar formalno gledano. Ustanova koja je vedrila i oblaila" u sferi ideologije i kulture, mogla se normativno gledano oznaiti kao savetodavna, iako je celokupni kulturni i ideoloko-politiki rad nosio peat direktivnog usmeravanja agitpropa. Ovakva faktika pozicija izvirala je iz opteg monopolskog poloaja partije u sistemu vlasti, naina rada KPJ u postratnoj fazi delovanja i snage efa agitpropa Milovana ilasa, lana Politbiroa CK KPJ. ilasovi saradnici su poticali od komunista koji su se i pre rata isticali u tumaenju partijske politike u oblasti
1 2 5
kulture. Stefan Mitrovi je bio sekretar Agitpropa, Radovan Zogovi odgovoran za kulturu, V. Dedijer za tampu, Boris Ziherl (po povratku iz SSSR-a) za tampu, Saa Boovi za a r h i t e k t u r u . Zahvaljujui injenici da su lanovi ovog tela sa Dilasom na elu bili gortaci" (Crnogorci i Hercegovci, Dinarci) naknadno su ovaj moni centar nazivali centrom ijekavizovane ideologije". Radovan Zogovi, takoe post festum, polazei od pomenutog neformalnog osnova odluivanja ovog tela, odbija kompetencije koje su mu pripisivane, zanemarujui stvarno znaenje direktivnih intervencija i kritika, njihov, pre svega, psiholoki i politiki efekat. Nepisano je pravilo da su osetljiviji tekstovi nueni agitrpopu na uvid, pregled, kontrolu, ak i kada se radilo o proverenim komunistima kao piscima. Svaki stav i direktiva iza kojih je stajala Partija tumaio se kao zvanini stav, ime su se iskljuivali eventualni propusti u smislu akcentiranja pojava, nepotpunosti tekstova, neprihvatljivih ocena. Pomenuti nenormirani stav iveo je i u svesti pojedinih stvaralaca (pisaca, umetnika, itd.). Smatralo se da je prethodni imprimatur agitpropa obezbeivao predohranu od pogreki, skretanja, jednostranosti, utiui na smirenje pisaca tekstova, jer iza njih stoji zvanino telo ili ugledni pojedinac zaduen za ideoloku aktivnost. U savremenoj publicistici nailazi se na ocene agitpropa kao ideolokog servisa redakcija" i gromobrana" koji titi urednike od odgovornosti. irina narodnooslobodilake borbe i meunarodni uslovi u kojima se razvijala jugoslovenska revolucija uticali su jedno vreme na iri raspon shvatanja o slobodi stvaralatva. No, umetniko stvaranje je podreeno borbi protiv okupatora, podsticanju patriotskih nadahnua, osloboenju zemlje, emu je inae sve bilo podreeno, ali bez ukalupljivanja misli i nekih strogih ideolokih normativa predvienih za transpoziciju umetnikovih vienja. Ne govori se o revoluciji, ali se misli na novu sutranjicu. ak i kada se slavi Sovjetski Savez i njegova uloga u svetskoj antifaistikoj zajednici naroda ne govori se o njegovom socijalistikom ureenju, boljevikoj partiji i komunizmu. ak i kada se ne govori o novom ureenju na ovo se misli, asocira, na jedan posredan nain podsea. Ratka Pekovia Mladi borac, organ USAOS-a asocira" na Mladog boljevika. Ali, ako se i ne govori direktnim jezikom lancima i prilozima o sovjetskim temama, neposrednim linostima i
herojima, pomeni se javljaju, po navedenim piscima, kao svojevrstan idejno-politiki putokaz". Karakter i masovna politika osnova narodnooslobodilake borbe uticali su i na isticanje borbenih tradicija, istorijskog i kulturnog naslea, svetlih likova iz prolosti. Na Prvom kongresu kulturnih radnika Hrvatske odranom juna 1944. u Topuskom naglaen je znaaj kulturnog naslea. Nova narodna kultura" u stvaranju izgraivala se na temeljima pozitivnog naslea i na optim tekovinama narodnooslobodilake borbe. Borba naroda u toku je osnovna mera svih vrednosti. irina i narodni karakter kulture daju obeleje ovoj fazi jugoslovenskog razvitka vezanoj za kraj rata i prve godine obnove, sve dok se nije poelo prelaziti na izgradnju socijalizma". Prelazni, tanki pluralizam se nije ukljuivao u liniju partijske politike, koja je nasuprot tome teila normiranju umetnikog stvaralatva, mada nije mogla da ne iskoristi" deo uglednih pisaca formiranih u meuratnom razdoblju, pa ak i da tolerie pojavu pojedinanih gledita sa irokim obuhvatanjem svih pisaca koji se nisu ogreili o tekovine narodnooslobodilake borbe, tekao je suprotan proces nemilosrdnog ienja iz javnog ivota pisaca i stvaralaca koji su bili optueni ili osueni zbog kolaboracije u tek zavrenom ratu. Umrtvljivanjem" dela pisaca smatralo se da se razoruava" faizam u duhovnoj sferi. Za deo pisaca koji nisu imali zadovoljavajue dranje u toku r^ta, kao to je to bilo sa Miroslavom Krleom, agitprop je propisivao ogranieno delovanje u oblasti iste" knjievnosti. Marko Risti je podravao mere ienja nepodobnih stvaralaca iz javnog ivota, s pozivom na neophodnost da iskuse zasluenu kaznu za svoje nepatriotsko ponaanje u ratu. Kulturnu politiku u Jugoslaviji odreivali su posle osloboenja sledei inioci: pobeda revolucije, idejne osnove KPJ, izmena sistema drutvenih odnosa i pitanje naslea u oblasti prosvete i kulture. Sprovoena je hijerarhijski od vrha do dna, to jest od Agitpropa CK KPJ i Komiteta za kulturu i umetnost FNRJ do poslednje optine. Partijski forumi su zasnivali ideoloko-teorijsku stranu umetnosti, a dravni organi praktinu stranu realizacije. Za socijalistiki realizam bila je bitna drutvena stvarnost i njena reprodukcija u skladu sa zadacima partije. Stvaralatvo koje se razilazilo sa partijskom linijom podlegalo je politikoj kritici. Za primer partijnosti umetnosti isticana je poema R a d o v a n a Zogovia Pjesma o biogarafiji
1 2 7
druga Tita". Duhovno stvaralatvo (knjievnost, slikarstvo, itd.) razvijano je u smislu prenoenja politikih poruka KPJ. Od umetnosti i umetnika traeno je da razvijaju umetnost koja e biti odraz, objanjenje i dokument" postojee stvarnosti, a po formi pristupana prosenom radnom oveku". Takva umetnost, visoko idejna", imala je da deluje vaspitno i da podie drutveno-kulturnu svest itavog naroda." Socijalistiki realizam zastupali su u likovnoj umetnosti Branko otra, ore Andrejevi Kun, Boidar Jakac, Ismet Mujezinovi, Boa Ili i drugi. Ogromno platno Boe Ilia Sondiranje terena na Novom Beogradu" zvanina kritika je prihvatala kao uzor socijalistikog slikarstva koje je simbolisalo radni polet i snagu kolektivnog rada, iako je bilo lieno unutranjeg ivota i zraenja, oslonjeno uglavnom na monumentalnost oblika i veliki format slike". I u politikoj i u duhovnoj sferi sve se procenjivalo prema slubi socijalistikoj dravi". Ako su neke stare ustanove ili ideje mogle da se pragmatistiki ugrade u novi poredak one su i ugraivane pod vidom spoja starog i novog, tradicije i inovacije. Nasuprot mnogobrojnim sektakim duhovima u aparatu kulture i prosvete bilo je meu rukovodeim ljudima takvih koji su odbacivali duh uskogrudosti i sumnjienja. Na tlu osloboene Toplice dolazilo je do sukoba rukovodilaca koji su oko sebe okupljali napredne ljude iz graanstva, iz reda politiara, poslovnih ljudi i domaina nasuprot onima koji su u njih sumnjali, svuda videli zaveru, neprijatelje, ostatke starog, malograanskog duha koji ele da nas nagrizu" i erodiraju na moral". Zahvaljujui ovim antisektakim aberacijama partija je i mogla oko sebe u raznim oblicima (Narodnog fronta, Drutva knjievnika, Kolareve tribine, Usmenih veeri, Drutva prijatelja Jugoslavije i SSSR-a) okupiti najuglednije pisce i umetnike onoga vremena (Ivu Andria, Isidoru Sekuli, Veljka Petrovia, Mila Milunovia, Petra Lubardu, Stanislava Vinavera, Desanku Maksimovi i druge). Upoznavanju i propagandi sovjetskog sistema, drutva, privrednih uspeha i kulture doprinosilo je Drutvo za kulturnu saradnju izmeu Jugoslavije i SSR-a koje je radilo od 1945. mada obrazovano uoi rata, imajui svoje jedinice u svim jugoslovenskim republikama. Rad u ovim drutvima razvijao se po sekcijama: za ruski jezik i knjievnost, upoznavanje rada i radnitva, prouavanje sela i seljatva, prosvete, muzike, likov-
ne umetnosti, pozorita, itd. U radu ovog drutva i uopte ruska kultura" se smatrala nepresunim izvorom stalno novih nadahnua za stvaranje u svim oblastima kulture". Jugoslovenska kultura imala je u sovjetskoj veliki obrazac, zato se u literaturi o ovom problemu i govori o sovjetizaciji kulturnih sadraja", koji nestaju tek posle sukoba KPJ sa IB-om. Pozorinom i filmskom repertoaru davali su peat pozorine predstave i dela sovjetskih pisaca, kao i sovjetski filmovi. Istraivanja Ljube Dimia pokazuju da je u pozorinoj sezoni 1946/1947. u FNRJ radilo 47 profesionalnih i poluprofesional nih pozorita koja su prikazala 74 dela domaih pisaca, a od ukupnog broja inostranih 59 su otpadala na ruske (sovjetske pisce. Od 381 filma, koliko je prikazano u 1946, 127 je bil sovjetskih, a u 1947. ih je bilo 170. Iz godine u godinu obnavljan su i prikazivani Roditeljski dom Katajeva, Najezda Leonid Leonova, Bez krivice krivi Ostrovskog i drugi komadi. Prilikom sastavljanja pozorinog repertoara nalgaavalo s< da treba sprovesti sovjetsku ekonomsku i kulturnu liniju", a na drugoj strani liniju bratstva i jedinstva, kao jednog oa temelja nove Jugoslavije", time to bi se prikazivali autori i dela iz svih naih republika. tampa i instrukcije agitpropa upuivale su da se iznose uspesi SSSR-a kao socijalistike zemlje, s tim da ona slue i kao iskustva u naem radu". Posle osloboenja zemlje uglavnom je prevoena sovjetska literatura, kao i klasina dela iz svetske knjievnosti. Prevoena su dela Maksima Gorkog, Mihaila olohova {Tihi Don, Uzorana ledina i Oni su se borili za otadbinu), Alekseja Tolstoja (Hod po mukama), lije Erenburga, Leonida Leonova i drugih. Prevoeno je i dosta radova koi nisu mogli izdrati umetniku kritiku. Tokom 1949. nastavlja se, kao po nekoj inerciji, prevoenje sovjetskih autora. Tada je i objavljeno vie slabih literarnih ostvarivanja: Kavaljer zlatne zvezde Semjona Babajevskog, Bela breza Mihaila Bubanova, U Dombasu Borisa Galijina (knjievna reportaa), etiri dana N.V. Garina, Zavod sa tri odreda J. Gorelika, Zvijezde E. Kazakojevia, Drugovi Aleksandra Kalinjina, Kolbat Jemeljanova, Ininjer Jurija Krimova, Trgovac Lobac i Moje pokolenje Borisa Gorbatova. Nije prestajalo prevoenje ruske knjievne klasike (Pukin, Tolstoj, Cehov, Gonarov, Hercen i drugi). Univerzitet je bio preplavljen prevodima sovjetskih udbenika. U periodu 19451948. na Univerzitetu u Beogradu
D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA 151
prevedena su 24 dela s ruskog. Prevoena su dela iz o b l ^ j drutvenih i prirodnih nauka. Meu njima nalazimo, udben^ iz istorije, opte istorije drave i prava, krivinog prava (oj>gti deo), teorije drave i prava (Golunski i Strogovi, Denis<w teorije dokaza (A. Viinski). Sovjetsko krivino pravo kosilo s sa klasinim krivinopravnim principima da nema krivio^ 6 pravne odgovornosti retroaktivno ako izriito zakonom predvieno, te da nema odgovornosti ni ako delo u t r e n u J e izvrenja nije bilo zakonom predvieno; zalagalo se za anal 0 g U ju kao pretpostavku samovoljnosti. Viinski je priznanje s l a ^ kao caricu dokaza", uoptavajui najverovatnije iskustvo Sa moskovskih procesa u kojima je nastupao kao tuilac. Stvaralatvo je crpio teme iz narodnooslobodilake b o ^ kao prevashodne tematike i zalagalo se za uvrivanje tekovina revolucije. Partija je, kao to je referisano na Petom kotigre_ su KPJ, oko sebe okupljala sve one knjievnike koji su stajali na stanovitu tekovina narodnooslobodilake borbe". umetnika se oekivalo da razviju napor iz vremena rata i upregnu sve svoje snage da se ove tekovine u fazi izgradnje uvrste. Partija je traila verne tumae nae ivotne i drutvene stvarnosti" i nisu je mnogo zanimale estetske preokupacije umetnika. Umetnost je imala da slui politikim ciljevima, Osnovno merilo vrednosti cenilo se prema tome kakav je odnos umetnik imao prema programu KPJ za preobraaj drutva i kakvo je bilo njegovo ponaanje u praksi. Agitprop je strogo nadziravao, ocerijivao, podravao, prekorevao i unitavao, ali i materijalno pomagao i favorizovao sve one umetnike koji su se istinski ili vetom mimikrijom znali postaviti prema ovim zadacima. Kongres knjievnika Jugoslavije odran novembra 1946. odredio je precizno poloaj i zadatke knjievnika- Od umetnika se zahtevalo da to bolje i uspelije opiu napofe zemlje u obnovi. Knjievnost nije imala prei zadataK oci podravanja obnove i na literarnom planu. Proslavljati f^d i njegove nosioce u liku udarnika i drugih mladih ljudi koJ netedemice sebe predavali izgradnji. S tim u vezi aktv*el]J teme postala su gradilita, zadruge, setva, transport, lt ' Knjievnost je, kao i politika, imala da akcentira samosta' n radnih napora i uverenost u sopstvene snage.Tematika , asopisa vulgarizovana je do tog stepena da je u njima ^ objavljivan i normativni materijal o korienju maitfT^ parka pojedinih zadruga, tehnologija trudodana", opisi r>"
1 su
ne umetnosti, pozorita, itd. U radu ovog drutva i uopte ,,ruska kultura" se smatrala nepresunim izvorom stalno novih nadahnua za stvaranje u svim oblastima kulture". Jugoslovenska kultura imala je u sovjetskoj veliki obrazac, zato se u literaturi o ovom problemu i govori o sovjetizaciji kulturnih sadraja", koji nestaju tek posle sukoba KPJ sa IB-om. Pozorinom i filmskom repertoaru davali su peat pozorine predstave i dela sovjetskih pisaca, kao i sovjetski filmovi. Istraivanja Ljube Dimia pokazuju da je u pozorinoj sezoni 1946/1947. u FNRJ radilo 47 profesionalnih i poluprofesionalnih pozorita koja su prikazala 74 dela domaih pisaca, a od ukupnog broja inostranih 59 su otpadala na ruske (sovjetske) pisce. Od 381 filma, koliko je prikazano u 1946, 127 je bilo sovjetskih, a u 1947. ih je bilo 170. Iz godine u godinu obnavljani su i prikazivani Roditeljski dom Katajeva, Najezda Leonida Leonova, Bez krivice krivi Ostrovskog i drugi komadi. Prilikom sastavljanja pozorinog repertoara nalgaavalo se da treba sprovesti sovjetsku ekonomsku i kulturnu liniju", a na drugoj strani liniju bratstva i jedinstva, kao jednog od temelja nove Jugoslavije", time to bi se prikazivali autori i dela iz svih naih republika. tampa i instrukcije agitpropa upuivale su da se iznose uspesi SSSR-a kao socijalistike zemlje, s tim da ona slue i kao iskustva u naem radu". Posle osloboenja zemlje uglavnom je prevoena sovjetska literatura, kao i klasina dela iz svetske knjievnosti. Prevoena su dela Maksima Gorkog, Mihaila olohova {Tihi Don, Uzorana ledina i Oni su se borili za otadbinu), Alekseja Tolstoja {Hod po mukama), lije Erenburga, Leonida Leonova i drugih. Prevoeno je i dosta radova koi nisu mogli izdrati umetniku kritiku. Tokom 1949. nastavlja se, kao po nekoj inerciji, prevoenje sovjetskih autora. Tada je i objavljeno vie slabih literarnih ostvarivanja: Kavaljer zlatne zvezde Semjona Babajevskog, Bela breza Mihaila Bubanova, U Dombasu Borisa Galijina (knjievna reportaa), etiri dana N.V. Garina, Zavod sa tri odreda J. Gorelika, Zvijezde E. Kazakojevia, Drugovi Aleksandra Kalinjina, Kolbat Jemeljanova, Ininjer Jurija Krimova, Trgovac Lobac i Moje pokolenje Borisa Gorbatova. Nije prestajalo prevoenje ruske knjievne klasike (Pukin, Tolstoj, Cehov, Gonarov, Hercen i drugi). Univerzitet je bio preplavljen prevodima sovjetskih udbenika. U periodu 19451948. na Univerzitetu u B e o g r a d u
1 2 9
prevedena su 24 dela s ruskog. Prevoena su dela iz oblasti drutvenih i prirodnih nauka. Meu njima nalazimo, udbenike iz istorije, opte istorije drave i prava, krivinog prava (opti deo), teorije drave i prava (Golunski i Strogovi, Denisov), teorije dokaza (A. Viinski). Sovjetsko krivino pravo kosilo se sa klasinim krivinopravnim principima da nema krivinopravne odgovornosti retroaktivno ako izriito zakonom nije predvieno, te da nema odgovornosti ni ako delo u trenutku izvrenja nije bilo zakonom predvieno; zalagalo se za analogiju kao pretpostavku samovoljnosti. Viinski je priznanje slavio kao caricu dokaza", uoptavajui najverovatnije iskustvo sa moskovskih procesa u kojima je nastupao kao tuilac. Stvaralatvo je crpio teme iz narodnooslobodilake borbe kao prevashodne tematike i zalagalo se za uvrivanje tekovina revolucije. Partija je, kao to je referisano na Petom kongresu KPJ, oko sebe okupljala sve one knjievnike koji su stajali na stanovitu tekovina narodnooslobodilake borbe". Od umetnika se oekivalo da razviju napor iz vremena rata i upregnu sve svoje snage da se ove tekovine u fazi izgradnje uvrste. Partija je traila verne tumae nae ivotne i drutvene stvarnosti" i nisu je mnogo zanimale estetske preokupacije umetnika. Umetnost je imala da slui politikim ciljevima. Osnovno merilo vrednosti cenilo se prema tome kakav je odnos umetnik imao prema programu KPJ za preobraaj drutva i kakvo je bilo njegovo ponaanje u praksi. Agitprop je strogo nadziravao, ocerijivao, podravao, prekorevao i unitavao, ali i materijalno pomagao i favorizovao sve one umetnike koji su se istinski ili vetom mimikrijom znali postaviti prema ovim zadacima. Kongres knjievnika Jugoslavije odran novembra 1946. odredio je precizno poloaj i zadatke knjievnika. Od umetnika se zahtevalo da to bolje i uspelije opiu napore zemlje u obnovi. Knjievnost nije imala prei zadatak od podravanja obnove i na literarnom planu. Proslavljati rad i njegove nosioce u liku udarnika i drugih mladih ljudi koji su netedemice sebe predavali izgradnji. S tim u vezi aktuelne t e m e v postala su gradilita, zadruge, setva, transport, itd. Knjievnost je, kao i politika, imala da akcentira samostalnost radnih napora i uverenost u sopstvene snage.Tematika nekih asopisa vulgarizovana je do tog stepena da je u njima ak objavljivan i normativni materijal o korienju mainskog Parka pojedinih zadruga, tehnologija trudodana", opisi radnih
operacija. To je znailo zagnjuriti se u ivot do kraja". Tematika narodnooslobodilake borbe preplitala se sa temama iz predratne borbe ilegalnog pokreta i robijanja i s novim radnim podvizima. U likovnoj umetnosti dominiraju teme iz rata. Istraivanje na podruju Crne Gore Senke Bobovi pokazuje sledei tematski dijapazon slavljenja u poeziji i slikarstvu: Sutjeska; crtei partizana: Patrola u snijegu", selo gori", Narodna pomo", Bolniarka", Patnje naroda", Sutjeska", Partizan", Logor", Portret Save Kovaevia", itd. to se tie obnove i izgradnje nametale su se teme zavisno od regionalnih okolnosti, ali isti sadrajni motivi. Tako je u Crnoj Gori u prvom planu bila problematika isuenja Skadarskog jezera, izgradnja pruge Nikii Titograd, sea uma, stvaranje seljakih radnih zadruga. Uprava za agitaciju i propagandu PK KPJ za Crnu Goru odredila je konkretne obaveze prema isuenju Skadarskog jezera koje predviaju: izradu plakata,. . . pripremu emisija o jezeru, kulturno-umjetnika drutva da obilaze radilite, knjievnici da naprave plan u vezi jezika i da napiu po jednu pjesmu o jezeru koju treba im prije komponovati, napraviti dokumentarni film o jezeru, naroito razviti agitaciju za mobilizaciju radne snage". Odreivanjem ovih zadataka i uopte tematskog kruga sa nainom obrade bila je cenzura svoje vrste, jer se van tih okvira nije moglo bez rizika idejne kritike (za idejna izopaavanja) izlaziti, ili ak i za politika sumnjienja. Anton Pogaar je dve muzike kompozicije posvetio pruzi NikiTitograd (Pjesma gradilita pruge" i Pjesma omladinskoj pruzi"); pozorini ansambl Crne Gore davao je na pruzi po tri predstave dnevno; Petar Lubarda je izloio sliku pod nazivom Sa pruge" i priao brigadirima o svojim utiscima iz Sovjetskog Saveza. Partija je forsirala masovnu kulturu. Centre kulturno-prosvetnog rada po selima inile su kole i domovi kulture, koje su gradile brigade Narodnog fronta 1948. godine. Krajem 1947. CK KPJ je predvideo izgradnju oko 400 domova kulture (zadrunih domova"), kao arita kulturnog i drutvenog ivota. No, ti domovi su u veini sluajeva, zbog nedostatka materijalnih sredstava, bili provizorno izgraeni i brzo zaputani. Umesto prvobitne namene oni su pretvarani u magazine, tale i garae za mainski park zadruga. Za osnovni idejno-politiki zadatak Partija je proglaavala savlaivanje ostataka idealizma i usvajanje naune, socijalisti-
1 3 1
ke osnove vaspitanja i obrazovanja. Smatralo se da predstoji dug put idejne borbe i metodinog vaspitnog rada sa nosiocima kulturno-prosvetne aktivnosti (uiteljima, profesorima, knjievnicima i drugim umetnicima) da bi se savladali stari pogledi na ivot i kulturu, potisnule i likvidirale zablude prolosti. U novinama i asopisima knjievnog anra (Mladost, optejugoslovenski asopis za knjievnost, posveen mladim stvaraocima, pokrenut novembra 1945. u Beogradu pod urednitvom Duana Kostia; zagrebaka Republika, krajem 1945 beogradska Naa knjievnost, pokrenuta januara 1946.) obrauje se tematika iz narodnooslobodilake borbe, kulturnog naslea, objavljuju prilozi iz svetske klasike. Oko Republike angaovani su Krlea, Vjekoslav Kaleb i Joa Horvat, a oko Nae knjievnosti Milan Bogdanovi, Velibor Gligori, Boidar Kovaevi, Desanka Maksimovi i edomir Minderovi, kao glavni urednik. Krlea je radio u tiini imajui Titovu podrku; Stanko Lasi pie da su mu knjige izdavane i drame prikazivane, mada je bilo i onih koje su skidane s repertoara. Ta knjievnost nosi jedan izrazito vaspitan, propagandno-prosvetiteljski karakter, strogo je funkcionalna i utilitarna, nalazei se u slubi zadataka koje je drutvo, odnosno njegove vladajue snage postavile pred sobom. Iz ove knjievnosti izbija optimizam i borbena vera u budunost novog drutva koje dolazi. Moralistiki i aktivistiki vid knjievnog dela, borbeni optimizam" i vrenje zadataka koje narod gospodar", postavlja pred pisce, istiu se u prvi plan u svim tekstovima koji se bave ulogom knjievnika u novim uslovima. Od pisaca se trai da svoja subjektivna uzbuenja objektiviraju". Savremeni hroniari toga doba u jugoslovenskoj knjievnosti se ne razilaze u tome. Preovlauje tematika dana", sluenje narodu, stavljanje knjievnika u funkciju drutvenih zadataka i angamana na ideoloko-politikom planu. Neposredno posle zavretka rata ova linija nije tako naglaena kao krajem 1946. i 1947, a na drugoj strani ne mogu nestati osobeni pogledi na umetniko-estetski in stvaranja. Jo nije nastupilo vreme da se zahteva opta nivelacija pogleda u skladu sa zvaninom doktrinom socijalistikog realizma koja je pozajmljena iz SSSR-a. Postojea linija se institucionalno podupire stvaranjem udruenja knjievnika, asopisnih tribina, kongresa knjievnika Jugoslavije. Deo umetnika ostaje van ove saradnje, a mnogi koji su pristupili pokazuju angaman uslo-
vljen kompleksom to su ostali po strani narodnooslobodilake borbe, ili su oigledno nespremni svojim slobodnijim duhom da prihvataju nove, neumetnike, krajnje politizirane kanone. Delu knjievnika zabranjena je delatnost zbog loeg dranja za vreme okupacije. Za igosanje ovakvih knjievnika naroito su korieni sudovi za prestupe protiv nacionalne asti. Radovan Zogovi inkriminie knjievnike koji su rat proveli ,,u jami pored svoje kue", sve one reakcionarne" i kompromitovane" umetnike. Istovremeno se inkriminiu ostaci starog i nazadnog u drutvu i kulturi. U krilu obnove zainjala se jedna dogmatska kritika koja je sve cenila sa stanovita revolucije", pod ime se u stvari sve merilo sa stanovita identifikovanja ili skretanja misli i drugih stvaralakih manifestacija od partijske linije. Otuda diskriminacija dela i autora, zabrana i osuda, mada Radovan Zogovi mnogo godina kasnije to demantuje, tvrdei da je re o obinom falsifikatu. Po njemu, uloga agitpropa je bila savjetodavna", jer nijedan lan Agitpropa osim rukovodioca nije imao pravo da donosi odluke". Zaboravlja da to su ljudi koji su radili u tom telu, pisali, zvanino nastupali, uticali na kulturnu politiku i liniju Partije. esto se podsea na Zogovievu knjigu Na popritu, koja je bila neka vrsta kodeksa utilitarne kritike", bez obzira to nije kao takva ozvaniena, ali pozicija pisca, javni nastupi, duhovna klima vremena i opta partijska linija su joj davali visoko mesto u hijerarhiji slubenih i poluoficijelnih nastupa. Zogovi je podneo glavni referat na Osnivakom kongresu Saveza knjievnika Jugoslavije: 0 naoj knjievnosti, njenom poloaju i njenim zadacima danas". Smatrao je da se knjievnost nalazi pre svega pred zadatkom da umjetniki iroko i ivo odrazi nau savremenu istoriju, njena teka i slavna poglavlja, nae drutvo, savremenog ovjeka". Da objasni nastanak heroja i poniti smrt onih koje je smrt pokosila. S druge strane, da po istom zakonu sinteze naslika osvajae, da lik izdajnika koje su zaveli reakcionari", da prikae one koji su zbog svojih zloina u ratu, zbog svoje slube tuinu pobjegli sa svojim zloinom u inoStranstvo" i nastavili da rade za strance. danovljeva kritika asopisa Zvezda i Lenjingrad, preneta i u Borbi (tampana i kao broura) je obrazac sahrane pisca (Zoenka) koji je prekrio partijsku liniju, kanone socijalisti-
1 3 3
kog realizma, nastojao da se stvaralaki izrazi. Na njega se puca iz najtee ideoloke artiljerije, to znai ekskomunikaciju iz javnog ivota ako ne i dovoenje u pitanje fizike egzistencije: postavljalo se pitanje njegovog morala i literarne fizionomije; ko je on i kakav je bio u blioj i daljoj prolosti; sledovalo je jo ranije da je on paskvilant i trivijalni tip, tu sovjetskoj knjievnosti". Zoenkova skroz trula i iskvarena drutvenopolitika i knjievna fizionomija nije se jue formirala", a njegova sadanja ,,dela" nikako nisu posmatrana kao sluajnost ve kao nastavak itavog njegovog knjievnog naslea" koje vodi poreklo od dvadesetih godina. Napad na ove asopise i pisce u SSSR-u bio je samo uvod u stezanje pisaca, napad na sve ostale koji su mogli slediti put autentinog stvaralatva, koje se samim biem umetnosti kosilo sa partijskom linijom glajhaaltovanja. Otuda su i sve kritike Mihaila M. Zoenka u sadanjosti i prolosti, kao i ranijih odbaenih pravaca, bile upuene svima drugim knjievnicima koji su se mogli povesti za njima. O tome govore kvalifikacije danova: dugaak je spisak izama koje su se nale na indeksu (bezidejnost, vulgarnost, otpor utilitarizmu, apoliticizam, malograantina, trivijalnosti, invidividualizam, larpurlartizam, aristokratsko-salonski" pravac). Ana Ahmatova je oznaena za predstavnika bezidejne reakcionarne knjievne movare". Ona pripada takozvanoj knjievnoj grupi akmeista, koji su u svoje vreme izili iz redova simbolista, i ona je jedan od barjaktara prazne, bezidejne, aristokratsko-salonske poezije, apsolutno tue sovjetskoj knjievnosti. Akmeisti su predstavljali individualistiki pravac u umetnosti. Oni su propovedali teoriju umetnosti radi umetnosti", lepotu radi same lepote"; oni nisu hteli da znaju nita o narodu, o njegovim potrebama i interesima, o drutvenom ivotu." Utilitarnost pogleda najbolje se vidi iz pitanja kakvu pouku mogu dati takva dela i odgovora danova da ona mogu samo tetiti: sejanjem potitenosti, malodunosti, pesimizma, tenje da se pobegne od bitnih pitanja drutvenog ivota, da se ,,skrene sa irokog puta drutvenog ivota i aktivnosti u uzani svet linih preivljavanja". CK SKP(b) je preko danova zahtevao da se pisci i -,knjievni rukovodioci" rukovode onim bez ega sovjetski poredak ne moe iveti, tj. politikom". S pozivom na Lenjina danov je traio princip partijnosti literature". CK se umeao,
jer je na ideolokom frontu" bilo podbacivanja i nedostataka". Veito pozivanje na Staljina nije ni ovde moglo izostati, kao ni vulgarno uporeivanje proizvodnje u privredi i umetnosti. Drug Staljin je nazvao nae pisce ininjerima ljudskih dua. Ta definicija ima dubok smisao. Ona govori o ogromnoj odgovornosti sovjetskih pisaca za vaspitanje ljudi, za vaspitanje sovjetske omladine, za spreavanje karta u knjievnom radu." Ako se pravi kart u proizvodnji, ili ako nije ispunjen program proizvodnje predmeta masovne potronje, ili ako nije ispunjen plan prigotovljavanja drveta, onda se kanjavanje za takve stvari smatra prirodnim, ali ako se pravi kart u vaspitanju ljudskih dua, ako se pravi kart u vaspitavanju omladine, to' se nekako moe i trpeti. A zar to nije gora krivica nego neispunjavanje programa proizvodnje ili neizvrenje proizvodnog zadatka? CK smera da svojom odlukom priblii ideolok' front svim ostalim sektorima naeg rada . . . " Sovjetska knjievnost mora da ivi za interese naroda, z interese otadbine": njen je zadatak da odgovara na imperijalistike klevete na sovjetski poredak i kulturu, a na drugoj strani da smelo iba i napada buroasku kuturu, koja se nalazi u stanju senilnosti i raspadanja"; njena moralna osnova je trula kuna". itav buljuk" buroaskih pisaca i umetnika eli d skrene panju s akutnih pitanja politike i socijalne borbe i da je usmeri na banalnu, bezidejnu knjievnost i umetnost, pun gangstera, varijetskih lepotica, velianja preljube i doivljaj svakojakih avanturista i probisveta". Onda je sledila serij danovljevih glorifikacija sovjetskog poretka i kulture, samohvalisanje u najboljem velikodravnom i hegemonistikom smislu. I zar mi da metaniemo pred itavom tom inostrantino ili da zauzimamo pasivno-odbranbenu poziciju!" Sovjetsk' pisci stavljeni su odlukom CK SKP(b) na prvu borbenu liniju, rastu zadaci ideolokog fronta, CK vidi u knjievnosti jaanj moralnog i politikog jedinstva naroda. danovljev referat je davao opte ideoloko-politike koor dinate komunistima i u drugim zemljama, posebno u onima gd su se komunisti nalazili na vlasti. Zvanini faktori agitropovsk politike su ga prihvatili u Jugoslaviji o emu govori njego publicitet, isticanje teza iz ovog referata, asimilovanje ideja u istupanjima jugoslovenskih rukovodilaca agitpropa, ali uz neke osobenosti. Uz ideju o partijnosti knjievnosti u analizama su se mogle zapaziti ideje koje su bile odreene vlastitim tlom,
1 3 5
tradicijom, istorijom vlastitog revolucionarnog pokreta i narodnom revolucijom". Osobenosti su se mogle izraavati i u postojanju prelazne faze u jugoslovenskom razvitku koja je omoguavala koegzistenciju razliitih shvatanja, vakuuma organizacije drutva koji ih je obezbeivao, potovanja drukijih pristupa, pa i otpora, ili naputanja javne scene, odreenog izolacionizma po cenu rtve. No, osnovne ideje o dirigovanoj kulturi i kulturi u slubi naroda ugraene su i u politiku Agitpropa CK KPJ. Deo najznaajnijih stvaralaca iz toga vremena se nije stvaralaki izraavao, ako izuzmemo one koji su dugi period rata iskoristili da napiu nova dela koja su prvi put posle rata ugledala svetlost dana. Pisci od ugleda ipak nisu mogli da se odvoje od narodnog entuzijazma neposredno posle rata uestvujui u knjievnim veerima po domovima kulture, na univerzitetima, u varoima u unutranjosti, koje su bile uvek prepune, odisale nekim revolucionarnim elektricitetom, praene diskusijom i beskonanim razgovorima, a na drugoj strani u Drutvu prijatelja Jugoslavije SSSR, nastupajui na Kolarevom univerzitetu i drugim slinim tribinama, u sveanim brojevima novina. Zvanina vladavina socijalistikog realizma nije mogla uguiti otpore koji su se izraavali na najrazliitije naine: iezavanjem iz javne delatnosti, nemim otporom, neinjenjem", kritikim stavom prema dogmatici. Mlai umetnici su se opredeljivali za najneobinije izolacije ili probijanje sa svojim stilom rada. Deo knjievnika je olako prihvatao novi stil, podilazio reimu, idolopokloniki se ponaao, kadio danovizmu. Borba za izraz, koji ne bi bio normiran kao socijalistiki realizam, bila je de facto borba za stvaralaku slobodu. Izdavaka delatnost, pod kontrolom KPJ, zasnivala se na vie principa formulisanih u Agitpropu. Van dravnog sektora najvie knjiga je izdavala rimokatolika crkva. Agritrop CK KPJ je bio nedvosmislen da treba spreiti izdavanje ove literature 1947. godine, a za najefikasniji sistem se smatralo da radnici obustave tampanje crkvenih publikacija. Iste godine Agitprop je inriminisao privatnu izdavaku delatnost koja je imala jednu fazu ograniene, ali relativno slobodne delatnosti posle osloboenja. Sa procesom centralizacije drutvenih poslova knjige tampane kod privatnih izdavaa su kvalifikovane kao neprijateljske"; trailo se da pone kampanja o njihovom radu kao o neprijateljskom u tampi, da se pripremi javno
-L
mnjenje, ali nisu zanemarivana ni druga sredstva onemoguavanja njihovog rada, koja su se svodila na korienje Ureda za cene radi snienja cena tampanih knjiga, tako da oni moraju da propadnu". Sa kasnijim periodom sve je vie kritike malograantine i neutralnosti u oblasti idejnog rada. Agitprop je na vrhuncu takvog kritikog istupanja januara 1948. na nian stavljao narodne univerzitete koji su se iskljuivo bavili strunim predavanjima ,,i to morski izmiljenim, kako to malograani mogu da izmisle, govorei o potpuno nepotrebnim stvarima (o biljkama na ostrvu Fidi)", zbog ega su njihov rad morali preuzeti u svoje ruke agitropi. Represivne mere su preduzimane protiv mranjaka", izdavaa amerike, pornografske literature i blaziranih muzikih kompozicija. Meu tim merama pominju se otputanja, onemoguavanje edicija, zabrana papira, raskrinkavanje" u tampi. Nakladnici" su se morali pridravati izdavakih planova i pod pretnjom kazne nisu smeli objavljivati knjige koje nisu bile potvrene u planovima. Tradicija nije smela da se zanemari u knjievnosti i umetnosti uopte, ali su pri tome prisutna vidna ogranienja: koje delo pripada tradiciji koja je mogla da se uklopi u novi program ideologije; kritikovano je nedovoljno iskoriavanje literature starih pisaca (da nema Zmaja, Trifkovia, Sterije), ali se isticalo da starija literatura nije toliko bogata da bi se mogla vie koristiti. Problem tradicije najvie se javljao u vezi sa narodnom umetnou. Kritikovana je poplava folklora, ali se na drugoj strani polazilo od saznanja da je ova vrsta zabave i razonode duboko usaena u svest i obiaje naroda. Izdavake kue nisu smele objavljivati predratne prevode, dok se ne dotjeraju". Nove prevode", stoji u jednoj direktivi, treba podvrgavati viestrukoj, kolektivnoj i pojedinanoj kontroli". Pitanje prevoda je naroito postalo osetljivo po ideolokoj liniji, to jest u sluaju prevoenja i izdavanja klasika marksizma lenjinizma, naroito Staljinovih dela i Istorije SKP(b), koja postaje ideoloki trebnik jugoslovenskih komunista, i pored niza stvaralakih upozorenja o nainu njenog prouavanja. Izdavaka delatnost je usmeravana preko definisanja pozicije i odreivanja uloge pojedinih izdavakih kua. Tako je Dravni izdavaki zavod Jugoslavije trebalo da postane glavno i reprezentativno izdavako preduzee u Jugoslaviji, preko kojeg je drava na kulturnom izdavakom planu imala da
1 3 7
ostvari rukovodee naelo u sferi kulturne politike. Partijsko izdavako preduzee Kultura" bilo je centralno partijsko preduzee, kojemu je namenjeno da planski izdaje celokupna dela etvorice klasika marksizma lenjinizma", marksistike teoretiare i istoriare umetnosti, pisce, sledbenike socijalistikog realizma, u stvari sovjetsku literaturu, najbolja dela domaih pisaca, kao i pisaca revolucionarnog i demokratskog i proleterskog pokreta, popularnu marksistiku literaturu. Direktivnim pismom Agitpropa zahtevano je da se ne naruava tradicija da Hrvatski nakladni zavod i Matica hrvatska objavljuju samo knjige latinicom, a beogradska Prosveta" irilicom. Ako se radilo o srpskim piscima njihova dela su se mogla tampati i irilicom, naroito ako su poticali iz Hrvatske ili izrazili elju da im knjige budu tampane irilicom. Tako e se", smatralo se, slomiti usko nacionalni zidovi naih izdavakih preduzea, a nae srpsko-hrvatsko knjievno trite postajae jedinstveno za svaku hrvatsko-srpsku knjigu." Agitaciono-propagandn odelenje CK KPJ (popularno Agitprop) je bio centar iz kojega se rukovodilo i tampom. Svojim intervencijama i direktivnim smernicama trailo je od centralizovane tampe istinitost i principijelnost u sprovoenju partijske linije, objektivnost i kritinost, ali istupalo protiv kritizerstva i uskog prakticizma, protiv fraza i preterivanja; zahtevala se masovnost tampe (porast italaca i tiraa) i veze ove s masama: kakva je agitaciona uloga, kako odraava socijalnu stvarnost, usmerava i organizuje mase. Vaspitno ona je imala da se zalae za revoluciju u kulturi, socijalistiki preobraaj sela, razvijanje politike svesti, irei ovu naroito u krugovima nacionalnih manjina. Zahtevala se razmena republikog iskustva. Formalno se delila na centralnu, republiku i lokalnu. Nastojalo se da se to vie proiri dopisnika mrea. U svom radu Agitaciono-propagandno odelenje je zahtevalo vezu izmeu Organizaciono-instruktorske uprave i Agitpropa. Direktivni list Partije je Borba, partijski organ. Pismom CK KPJ svim centralnim i pokrajinskim komitetima o privlaenju niza spoljnih saradnika lanova partije iz redova politikih i dravnih rukovodilaca, kulturnih i javnih radnika 1946. nastojalo se da se kao spoljni saradnici privuku lanovi partije iz drugih ustanova (iz. republika, saveznih ministarstava, vojske i sindikata), pojavljujui se sa po jednim lankom u dva meseca iz oblasti kojom se bave.
Agitprop je na osnovu analize novina odreivao njihovu optu fizionomiju, definisao specifinu ulogu i davao ocene o njihovom kvalitetu. Specijalno se zalagao da se preko zabavne tampe ne dovede u pitanje ozbiljnost i principijelnost tampe, sa stanovita vaspitanja i obrazovanja mlae generacije i uopte graana. Ove intervencije obuhvatale su i slabo rasturanje Borbe. Kritike analize novina vrene po nalogu Agitpropa svojevrsna su kritika ocena, faktiki vid cenzure, inae svakodnevno vrene, zahvaljujui vezama redakcija i Agitpropa, sumiranje idejno-politike strane novinskih sadraja, vid usmeravanja i dirigovanja, upozoravanje na propuste" i naglaavanje znaaja pitanja na kojima treba daleko vie insistirati. Ove analize, esto paualne, odreene jednim vulgarnim shvatanjem idejno-politike orijentacije koja je bila izraz dnevnih potreba partije, tretiraju najraznovrsnije probleme vezane za rad novina i njihovu orijentaciju: kadrovska pitanja, interpretacije dogaaja, ocene linosti, skreu panju na spoljnopolitike, ekonomske, unutranjopolitike dogaaje i procese. U ovim analizama nalazimo sva ona pitanja koja se inae odravaju u politikom i ideolokom angamanu partije i dravnih organa: ponaanje birokratije, specijalno iz biveg graanskog aparata, odnos prema ratnim zloincima, kolaboracionistima, tretman Engleza, Maeka, slovenske solidarnosti itd. Napadaju se neplanski nabacane vesti, neukusna i nepismeno postavljena agitacija. Borba je i u prolosti i sadanjosti tretirana kao jedna od najvanijih spona izmeu Partije i irokih narodnih slojeva", mobilizacioni inilac za vrst savez radnika i seljaka, protiv nacionalnog ugnjetavanja u Kraljevini Jugoslaviji. U novoj situaciji, ona je shvatana kao mono oruje" za ostvarenje petogodinjeg plana. Ova instrumentalna uloga glavnog partijskog lista konkretizovana je u dva pravca: jednom, da se bori protiv neprijatelja i da svakodnevno objanjava zadatke masama na raznim podrujima. Stoga i zahtev za podizanjem njenog kvaliteta u pomenutom utilitarnom smislu. Ona i dalje treba da se bori protiv narodnih neprijatelja, protiv rasipnika i pekulanata, protiv birokrata i neradnika, da upuuje i opominje na tednju narodne imovine, da pohvaljuje i istie one koji to zasluuju i da kritikuje i otro udara po onima koji nanose tetu naroda i dravi. . . Zadatak Borbe je, takoe, da svakodnevno objanjava masama dogaaje sa podruja meu-
1 3 9
narodne politike, da raskrinkava ratne hukae i izazivae sukoba i nemira, da se zalae za pravedni i demokratski mir i za mirnu saradnju meu narodima na osnovu uzajamnog potovanja njihovih prava i opravdanih interesa; da se zalae za bratsko jedinstvo i savez Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, za to tjenju saradnju slovenskih naroda i svih drugih demokratskih zemalja, kao i za jedinstvo demokratskih i svih slobodoljubivih i progresivnih snaga u svetu u borbi protiv imperijalistike reakcije i protiv svih pokuaja pomaganja faistikih ostataka i oivljavanja faizma." Pokrajinska i lokalna tampa upuivana je na prenoenje lanaka i komentara iz oblasti spoljne politike iz centralnih listova, pre svega Borbe, kao direktivnog organa KPJ. U lokalnoj tampi razlikovala su se dva tipa listova: listovi Narodnog fronta, koji su bili organi sreskih ili gradskih odbora NF-a, i listovi industrijskih bazena ili preduzea, kao organi sindikalnih podrunica ili uprava preduzea. Najee su izlazili dva puta meseno u tirau od 1.000 do 7.000 primeraka. Saradnici tvornikih listova su najee ininjeri, tehniari, inovnici uprave, daleko rede radnici, ispunjeni hvalisanjem o stanju preduzea i provejavanjem tona uenja" neukih radnika. Glavni cilj im je mobilizacija radnika i lanova Narodnog fronta na ispunjavanju konkretnih zadataka. U tenji da se obuhvati celokupni prostor mreama propagande pokretani su i bilteni tampani na apilografu u 4050 primeraka, najee neitki, sluei krugu agitatora. Malobrojne radio-stanice nalazile su se takoe pod nadzorom Agitpropa i bile inspirisane njegovim direktivama. Godine 1946. radilo je svega nekoliko tih radio-stanica: Radio-Beograd (kratkotalasna i srednjetalasna stanica), Radio-Zagreb, Radio-Ljubljana, zatim radio-stanice Sarajevo, Skoplje, Cetinje, Prizren, Rijeka, Dubrovnik, Osijek, Maribor, Ajdovina. Osnovni zadaci petogodinjeg plana su predviali da se podigne i osamostali domaa radio-industrija, povea broj radio-aparata, koji su posle osloboenja bili prava retkost; jedan aparat je dolazio na 73 stanovnika, a 1951. jedan aparat na 18 stanovnika. Nedostatak aparata nadoknaivan je stalnim emitovanjem programa preko zvunika, s jednostranim, strogo slubenim vestima, to je istovremeno oznaavalo pojavu masovne, prinudne propagande koja je mehanikom ponavljanja i javnosti uticala na glajhaltovanje miljenja.
-L 3 U
KPJ je pitanju filma 1945. prilazila kao najmonijem sredstvu propagande i prosveivanja naroda. Njenu panju u ovoj oblasti plenila je raspodela i plansko, puno iskoriavanje inostranih i domaih filmova, te razvitak domae filmske proizvodnje. Poslovi vezani za film centralizovani su u Dravnom filmskom preduzeu Jugoslavije, koje je imalo iskljuivo pravo zakupljivanja filmova iz inostranstva, i pravo cenzure inostranih i domaih filmova i urnala. U Jugoslaviji se nije mogao prikazivati nijedan film koji nije bio uvezen preko ovog preduzea i koji nije proao pregled Cenzorskog odeljenja Dravnog filmskog preduzea Jugoslavije (DFPJ). Na preduzee je pala obaveza i da uvozi dobre" filmove, pre svega sovjetske. Od agitpropova se trailo da postanu kontrolni organi prilikom korienja filmova i njihove proizvodnje, ili da bdiju" nad iskoriavanjem filma. Traeno je da film prodire na selo i u radnike sredine, da se menja struktura publike, onemogui prikazivanje zateenih predratnih ili okupacionih filmova italijanske, nemake i maarske proizvodnje, kao i loe kombinacije novijih amerikih i engleskih filmova i urnala, s obzirom na njihov negativni efekat. Partijska direktiva insistirala je na neprekidnom obrtu filmskih kopija kako bi se nadoknadio mali broj filmova. Koliki se znaaj posveivao filmu vidi se iz direktive da se kopija uva kao oi u glavi". Na operisanje" filmova gledalo se kao na oruje, to jest, trebalo ga je primenjivati vjeto", hitno, onamo gde je to najpotrebnije i politiki uticaj naslabiji, ili u krajevima koji su najvie rtvovali u borbi. Rezervni projekcioni aparati raspodeljivani su onim krajevima gde nije uopte bilo bioskopa. Agitprop je detaljno razraivao borbu da se film zaista pretvori u sredstvo propagande i prosvete: proirivanje kruga korisnika, nain kupovanja karata, organizovanje kolektivnih predstava, zakupljivanje predstava od strane radnog kolektiva, objanjavanje filmova i pozorinih predstava, diskusije o njima, organizaciju reklame. Predlagano je da se u tvornicama, radionicama, omladinskim i enskim organizacijama stvore fondovi za plaanje bioskopskih i pozorinih karata za radnike, omladinu i ene od dobrovoljnih priloga, od izvesnih uloga samih preduzea, od uloga radnika i nametenika, lanova organizacije za kupovinu karata koje bi se dodeljivale radnicima i lanovima organizacija; kupovanje karata nagrada za
1 4 1
najbolje radnike i aktiviste; zakupljivanje celih predstava; karte pokloni za seljake od radnikih, politikih, enskih, omladinskih i kutlrunih organizacija; pozivanje seljaka iz okoline v e l i k i h gradova (Beograda, Zagreba, Ljubljane, Skoplja) na sve vee sveane pozorine i filmske priredbe i izlobe. Iz agitpropa je zahtevano da pokretni bioskopi postanu to pokretljiviji i efikasniji. I na tom planu primenjivalo se udarnitvo. S pokretnim bioskopima upuivao se propagandist koji objanjava film, a ukoliko je bilo mnogo nepismenih gledalaca ili takvih da im nije pristupaan jezik, propagandist je bio duan da usmeno komentarie i prati film. Iskustvo iz Srbije je pokazivalo da je bio najpogodniji putujui bioskop u eleznikim vagonima (kino-vagon), koji su istovremeno bili organizovani i kao izlobe slika i plakata i prodavnice knjiga. Meu prikazivanim filmovima birani su oni prosvetnog i kulturnog sadraja, a politiki aktuelni. Moralo se odluno prekinuti sa davanjem reakcionarnih i bljutavih engleskih i amerikih filmova" i njihovih urnala. Ako su se ve morali prikazivati njihovi filmovi onda ih je trebalo kombinovati s dobrim sovjetskim filmovima i urnalima, ili ne davati nita, pa makar bisokopi samo povremeno radili. Istovremeno, trebalo je to vie i ee pisati o dobroj sovjetskoj kinematografiji. Energino je onemoguavan kontakt iz federalnih filmskih direkcija sa predstavnicima inostrane filmske produkcije uz zaobilaenje centralne ustanove Jugoslavije i njene kontrole, kao i ugroavanje jedinstvene linije jugoslovenske kulturne i trgovinske politike. Nedeljni aktuelni filmski urnal o politikim, privrednim, kulturnim i drutvenim dogaajima u Jugoslaviji bio je jedinstven za Jugoslaviju. Nijedna federalna filmska direkcija nije mogla proizvoditi samostalne federalne" urnale, koji bi u celini bili ispunjeni snimcima iz dotine federalne jedinice, ali je pri Dravnom filmskom preduzeu Jugoslavije predvieno formiranje redakcionih odbora jugoslovenskog urnala. U okviru razvijanja nacionalne filmske industrije centralno filmsko preduzee, kao i federalna filmska preduzea mogla su organizovati i razvijati dokumentarni i kulturno-prosvetni film. Centralno preduzee trebalo je da snima dokumentarne i kulturno-prosvetne filmove od veeg, optejugoslovenskog znaaja, na vanije i reprezentativnije teme, a federalna preduzea filmove na teme iz istorije, kulturnog, politikog i privrednog
-L
ivota svoje jedinice. Pri centralnom i pokrajinskim filmskim preduzeima formirani su umetniki saveti za dokumentarne i kulturno-prosvetne filmove sastavljeni od filmskih strunjaka, knjievnika, novinara, muziara, arhitekata, vojnih strunjaka, likovnih umetnika, iji se zadatak sastojao u davanju podsticaja za naredne filmove, ideja, pregleda gotovih filmova i urnala. Centralni urnali i dokumentarni, kulturno-prosvetni filmovi i pokrajinski dokumentarni i kulturno-prosvetni filmovi izraivali su se u laboratorijama u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani. Pozorita su obavezana da filmskim preduzeima u stvaranju jugoslovenskog filma ukau svaku pomo. Pri grupi Mosfma", koji je snimao Buru na Balkanu", radio je kolektiv Jugoslovena koji se uio reiji, snimanju, montai, dekoraciji, minki. Oznaavajui poetak jugoslovenskog umetnikog filma Bura na Balkanu" je, meutim, izvitoperila sutinu narodnooslobodilake borbe naroda Jugoslavije, predstavljajui je kao spontanu borbu, u znaku starih balkanskih hajdukih tradicija. Partija je u stvaranju filmske industrije istupala protiv krutog centralizma savezne uprave koji bi guio razvoj nacionalne filmske umetnosti, ali nije bila spremna ni da dozvoli separatizam" federalnih direkcija. Kao separatistiki" i problematini" stavovi u partiji i filmskoj organizaciji navoeni su odnosi izmeu centralnog i pokrajinskih filmskih preduzea, te davanje prioriteta federalnim filmskim preduzeima tek kasnijim prelaskom na podizanje centralnog ateljea i laboratorije u kome bi se snimali nacionalni filmovi na svim jezicima naroda. Nije se moglo pristupiti snimanju nijednog dokumentarnog i kulturno-prosvetnog filma u federalnim jedinicama pre nego to CK odgovarajue republike ne pregleda scenarij i plan i odobri ih. Na drugoj strani, nijedan dokumentarni i kulturno-prosvetni film, izraen u filmskim preduzeima, nije mogao biti puten na ekran, dok ga ne bi pregledao i odobrio agitprop dotinog CK KP. Agitprop CK KPJ znao je pregledati filmove naknadno i skidati ih sa repertoara u svim federalnim jedinicama ukoliko ne bi odgovarali, uprkos odluke centra u kome su bili proizvedeni. Prvi jugoslovenski posleratni film prikazan je maja 1947. godine, s temom iz narodnooslobodilake borbe naroda Jugoslavije Slavica", u reiji Vjekoslava Afria i sa naslovnom ulogom Irene Kolesar. Iste godine osnovana je i Visoka filmska
1 4 3
kola za kadrove iz oblasti kinematografije. Film time postaje pristupaan i nepismenim gledaocima. Naredne godine snimljeni su: ivjee ovaj narod" i Barba vane", a zatim su sledili Bakonja fra Brne", Svoga tijela gospodar", Sofka", Besmrtna mladost" i drugi. Ekranizirana su dela iz knjievne klasike i narodnooslovodilake borbe. Jo nema filmova iz svakodnevnog ivota. Prvim filmovima peat je davala pozorina gluma, usporenost ritma, teatralnost, patetika, zanatske slabosti (kadriranje, ugao snimanja, itd.). Informativni sistem je dosegao maksimalnu taku centralizacije u pitanju informacija meunarodnog karaktera. Po ilasovoj direktivi od 4. maja 1945. trebalo je zavesti najstrou disciplinu tampe i agitacije u vezi sa dogaajima oko Trsta. Novine su mogle objavljivati spoljnopolitike informacije samo ukoliko su poticale od Tanjuga, Radio-Beograda i Borbe. Boris Ziherl je kritikovao Jugoslaviju to je tako malo uinila za propagandu svojih interesa, ukljuujui i SSSR, gde su se nalazili jugoslovenski pitomci. Direkcija za informacije centralizovala je celu dravnu propagandu. Protok informacija je usporavan njihovim filtriranjem, zahvaljujui visokom stepenu nepoverenja prema zapadnim saveznicima, unutranjoj opoziciji, konspirativnom stilu rada Partije. Budnost" je traila trija vesti u novinama pre objavljivanja. Upravna linija prosvetne politike posle osloboenja ila je preko ministarstva prosvete i prosvetnih odeljenja, odnosno odseka okrunih, sreskih i mesnih odbora koji su rukovodili, koordinirali, organizovali i kontrolisali prosvetni rad u odgovarajuim okvirima teritorija i svojih upravnih ovlaenja. Svim osnovnim kolama, gimnazijama i univerzitetima rukovodila su ministarstva za prosvetu federalnih jedinica, a srednjim strunim kolama (tehnikim, trgovakim i poljoprivrednim) odgovarajua resorna ministarstva. Poslove vezane za inostranstvo usaglaavalo je Savezno ministarstvo prosvete. Ova ministarstva prosvete federalnih jedinica rukovodila su i itavim kulturno-prosvetnim radom u narodu (pozoritem, analfabetskim teajevima, narodnim univerzitetima, bibliotekama, muzejima). Univerziteti su zadrani kao celina, ali su medicinski fakulteti i poljoprivredno-umarski stavljeni pod kontrolu i nadzor Ministarstva narodnog zdravlja, odnosno poljoprivrede i umarstva. Teite rada na prosvetnom polju ostajalo je na
federalnim ministarstvima prosvete kako bi se omoguio iri razvoj nacionalne kulture i prosvete. Idejno-politikom stranom prosvetnih ustanova bavili su se agitprop i Pedagoka komisija pri CK KPJ u ijim su se kompetencijama savetodavnog karaktera nalazili nastavni planovi i programi, udbenici i slina pitanja osnovnih, srednjih i strunih kola, kao i univerziteta. Od osloboenja partijska politika u oblasti prosvete nastojala je da povea broj srednjih i niih strunih kola, naroito tehnikih i poljoprivrednih, nailazei na tekoe zbog oskudice takvog kadra kojega je u zemlji bilo i inae malo; rat ga je jo vie proredio a neki univerziteti radili su pod iregularnim uslovima okupacije. U veim gradovima formirani su radniki teajevi za opte obrazovanje mladih radnika, a tendencija je bila da se pri fabrikama otvaraju struni teajevi za kvalifikovanje radnika. Najvei nedostatak oseao se u uiteljima, jer je, na jednoj strani postojala velika elja naroda za uenjem i otvaranjem osnovnih kola, a na drugoj strani u Jugoslaviji je zateeno jo od pre rata oko 45% nepismenih. Taj nedostatak reavao se kratkim kursevima za uitelje koji su pohaali svreni maturanti i uenici uiteljskih kola. Na univerzitetima su organizovani naroito na grupama za matematiku, fiziku i ruski jezik jednogodinji teajevi za profesore u niim razredima gimnazije. Partija je oseala tekoe i na drugoj strani, jer se meu uiteljima nalazio mali broj (sasvim neznatan) marksista. Radilo se o ljudima iz Kraljevine Jugoslavije koji su teko usvajali nove ideje. Za uitelje i profesore drani su teajevi irom Jugoslavije kako bi ova kategorija radnika shvatila duh narodnooslobodilake borbe, novu strukturu Jugoslavije, nacionalni problem. Od uitelja i profesora oekivalo se da unesu novi duh u kole, shvate potrebu saradnje sa omladinskom organizacijom, slome otpor snaga koje su se zalagale za obaveznost verske nastave. Ova nastava je za vreme Kraljevine Jugoslavije bila obavezna a do novog ustava je u novoj Jugoslaviji bila postavljena kao neobavezan predmet, ali su verske zajednice, deo roditelja i nastavnika podravali njenu obaveznost. Neposredno posle osloboenja ovaj problem je bio jedan od najakutnijih u prosveti, ali se postepeno smirivao i nestajao. Partija nije vodila antireligioznu propagandu, ak ni preko omladinskih organizacija, ali je u skladu sa principom slobode veroispovesti ostala dosledna tome da je veronauka
1 4 5
neobavezan predmet. Taj problem se ak i u neposrednoj postratnoj situaciji daleko tee reflektovao u krajvima sa preteno katolikim stanovitvom, jer se u pravoslavnim sredinama lake reavalo. Udbenici pisani pre rata nisu se mogli upotrebiti, sem onih iz matematike, fizike, hernije. Najneupotrebljiviji su bili udbenici iz istorije (opte i nacionalne), iz knjievnosti, iz biologije, psihologije. Udbenici za srednje i strune kole raeni su po uzoru na sovjetske udbenike. Doslovno su prevedeni udbenici iz opte istorije za sovjetske kole (Jefimov, Kosminski), koji su dobijani od Narkompros-a i preporuivani kao prirunici. Izraen je bukvar, udbenik ruskog jezika, koji je uveden od prvog razreda gimnazije, i nove itanke (hrestomatije). Najvei problem je predstavljala nacionalna istorila, koja se kolske 1945/5. nije ni uila u kolama zbog nedostatka udbenika. Nacionalna istorija se uila uz kritiki osvrt na ranije udbenike, i po detaljnim uputstvima. Postavljanje programa za nacionalnu istoriju i knjievnost vezano je za nacionalni problem. Svaka federalna jedinica mogla je sama da izradi svoj program za nacionalnu istoriju koji je kasnije odobravan. Partija je stojala na stanovitu da istorija treba to pre da se oisti od falsifikata". Oekivalo se razvijanje diskusije po asopisima o pojedinim problemima istorije, pri emu se raunalo da e i sovjetska literatura iz oblasti opte istorije pomoi boljem shvatanju istorijskih dogaaja. Odobreni sovjetski udbenici sluili su i za udbenike iz psihologije i istorije filozofije, predmete koji su se uili u uiteljskim kolama i viim razredima gimnazije. Jugoslovenski psiholozi napisali su udbenik iz psihologije po udbeniku Kornjilova. Serije pedagokih broura prevedene sa ruskog sluile su za obrazovanje pedagoga vaspitaa. Kao rezultat revolucije u Jugoslaviji prosvetna politika narodne vlasti je ila na izmenu socijalne strukture (sastava) uenika. U Kraljevini Jugoslavije socijalni sastav uenika u strunim kolama i gimnazijama iao je na tetu radnike i seljake dece. U tom pravcu podizani su i otvarani aki internati i kuhinje, kao potpora seoskoj i radnikoj deci da nastave kolovanje; formirani su mnogi teajevi za omladinu koja je uestvovala u narodnooslobodilakoj borbi. Akcenat se stavljao na pomo studentskoj a ne srednjokolskoj omladini, s
obzirom na stepen stradanja zemlje u ratu i ograniene materijalne mogunosti drave. Bez naroite zakonske otrine prelazilo se na sedmogodinje obavezno kolovanje, jer je bilo federalnih jedinica u kojima je jo pre rata bilo uvedeno obavezno osmogodinje kolovanje (Slovenija, Hrvatska i Vojvodina), zbog ega ih nije trebalo vraati unazad radi zaostalosti drugih. Mnoge male varoi i sela traile su otvaranje niih gimnazija. Smatralo se da e sedmogodinje kolovanje moi delimino da se sprovede u Hrvatskoj, pa i u Srbiji. Time se objavljivao rat nepismenosti i otporu roditelja u nekim nerazvijenim sredinama da alju u kolu odraslu decu, delom zbog oskudice obue i odee, a velikim delom i zbog korienja dece za rad na polju. U borbi protiv nepismenosti osnivani su analfabetski teajevi kroz koje je samo 1945. prolo na desetine hiljada graana, tako da je nepismenost smanjena za 4%. Masovno su se otvarale narodne knjiice, itaonice, narodni univerziteti i domovi kulture; tampa je prodirala u sela; zidne novine su se izdavale u hiljadama primeraka. Osnovni pravac se sastojao u podizanju kulturnog nivoa naroda. Mnoga sela jo nisu bila videla film, a u zemlji nisu proizvoeni radio-aparati. Za sela su organizovane pokretne izlobe i pokretni bioskopi. Drava 1945. nije bila u stanju da obezbedi radio-aparate za graane, kao ni dijapozitive za sela. Nije bilo najnunijih projekcionih aparata za univerzitetsku nastavu. Svi prosvetni radnici su mobilisani za borbu protiv nepismenosti. Inicijativu za razvijanje kulturno-prosvetnog rada nosile su mesne vlasti i antifaistike organizacije. Tim radom rukovodila su prosvetno-kulturna odeljenja organa narodne vlasti i agitpropi partijskih rukovodstava. Univerziteti su poinjali s radom novembra 1945. Beogradski univerzitet je bio naroito oteen, tako da su mnoge laboratorije i seminari stajali prazni. Jugoslavija jo nije dobila sredstva iz reparacija. Ministarstvo prosvete DFJ obraalo se sa spiskom potreba za Univerzitet Komitetu u Moskvi, a na drugoj strani nastojalo se da se iz reparacija dobiju najminimalnija sredstva za nastavu. Pored materijalne osnove rada Univerzitet je zadavao brige zbog udbenika, organizacije i kadrovskog sastava. Deo profesora je uklonjen s Univerziteta zbog saradnje sa okupatorom i izraavanja faistikih ideja, deo je umro ili otiao sa Nemcima, tako da je postojao veliki manjak" nastavnog kadra, naroito u docentima i asistentima. Nova
1 4 7
vlast se izjanjavala za predavanje nauke na Univerzitetu a ne idealistikih falsifikata". Ministarstvo prosvete DFJ je u jesen 1945. isticalo da na Univerzitetu postoji svega nekoliko marksista. Neophodna je bila pomo SSSR-a i oekivao se dolazak sovjetskih profesora koji bi pomogli u organizaciji Univerziteta, a na drugoj strani drali predavanja, naroito iz biologije, istorije, filozofije. Tim povodom se isticalo: Politiki bi u naoj z e m l j i to bilo vrlo jednostavno, jer, sem doista krajnje reakcije, itava javnost i intelektualna i profesori Univerziteta i narod, bili bi neobino zadovoljni dolaskom sovjetskih profesora. Sem toga, to to smo slovenske zemlje umnogome umanjuje svaki politiki problem u tom pogledu." Smatralo se, to se tie udbenika, da bi tabaci" koji se izdaju za studente sovjetskih univerziteta i instituta bili od neobino velike koristi. Od sovjetske vlade se oekivalo i odobrenje za specijalizaciju jednog broja jugoslovenskih strunjaka u njihovim institutima. Materijalni uslovi su bili vie nego teki na poetku nove kolske godine na univerzitetima, 1945, tako da izvestan broj studenata nije mogao da se upie u nedostatku zgrada, laboratorija i nastavnih kadrova. Drava je uz ogromne napore ipak uspela da organizuje nekoliko studentskih domova i menzi, te da da ogranieni broj stipendija. Oekivalo se da se u Francusku poalje 100 studenata, 100 u ehoslovaku, 12 u Veliku Britaniju. Raunalo se da e i SAD dati stipendije za izvestan broj studenata iz fondova iz kojih su se davale stipendije jugoslovenskim studentima i pre rata. Predstojala je i manja razmena studenata sa Bugarskom. Smatralo se neobino vanim da se izvestan broj studenata poalje u SSSR, ali je to 1945. bilo nemogue. Slanje studenata u SSSR, smatralo se, olakalo bi jugoslovenske prilike, a na drugoj strani osveila bi se jugoslovenska inteligencija studentima obrazovanim u SSSR-u. Najvei broj jugoslovenskih studenata usmeren je prema SSSR-u i ehoslovakoj. U SSSR-u ve su se kolovali jugoslovenski graani na vojnim kolama, od pitomaca, preko oficira, do generala Jugoslovenske armije. Odlazak u SSSR zavisio je od karakteristika koje su kandidati dobijali u Jugoslaviji. Svaki kandidat posmatran je sa stanovita da li moe odgovarati zadatku studenata u inostranstvu", pri emu se podrazumevala poverljivost, stepen ideoloke izgraenosti, radljivost, porodino poreklo i dranje roditelja u ratu.
Dok je Jugoslavija upuivala najvei broj svojih studenata na kolovanje u Cehoslovaku i SSSR, dotle je primala najvei broj studenata na kolovanje u Jugoslaviji iz susedne Albanije. Bio je to izraz saradnje narodnooslobodilakih pokreta Jugoslavije i Albanije u drugom svetskom ratu, kao i materijalne, politike i vojne podrke koju je Jugoslavija davala NR Albaniji posle drugog svetskog rata. Stipendiranje albanskih studenata bilo je samo jedna od manifestacija odlinih odnosa koji su vladali izmeu dve zemlje, spolja gledano. Komitet za kole i nauku pri Vladi FNRJ obavestio je preko Ministarstva inostranih poslova albansku vladu 24. jula 1947. godine da e jugoslovenski univerziteti upisati sve albanske studente koji ele da studiraju u Jugoslaviji. Pored reorganizovanih starih univerziteta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, koji su zapoinjali rad u novembru 1945, nova vlast je bila usmerena na otvaranje novih univerziteta u Bosni i Hercegovini i Makedoniji, gde nije bilo univerziteta pre rata (ako se izuzmu Filozofski fakultet kao filijala" Beogradskog univerziteta i udaranje osnove Poljoprivredno-umarskom fakultetu u Sarajevu. Mislilo se i na otvaranje novih odseka na starim univerzitetima, koji nisu postojali izmeu dva svetska rata u Kraljevini, meu kojima najpre rudarskih odseka. Predratni univerziteti beogradski, zagrebaki i ljubljanski, predstavljali su potpune univerzitete, koji su 1948. postali glomazna tela sa 43.709 studenata. Univerzitet u Beogradu je imao 24.364 studenata, zagrebaki 13.437 i ljubljanski 4.122. Najvei broj studenata je otpadao na Tehniki fakultet, koji je sa svojim odsecima inio gotovo poseban univerzitet. Tehniki fakultet u Beogradu je brojao 5.084 studenata, zagrebaki 3.475 a ljubljanski 1.667. Beogradski Tehniki fakultet je imao devet odseka, od kojih je svaki predstavljao faktiki poseban fakultet. Ve tada se izvodio zakljuak da bi Tehniki fakultet morao da se odvoji od Univerziteta i obrazuje kao posebno telo pod nazivom Visoka tehnika kola. Vie nego zapaena je tendencija razbijanja univerziteta na visoke kole koje bi obuhvatile srodne struke. Oktobra 1946. Rodoljub olakovi je u ime bosansko-hercegovake vlade obavestio M. ilasa da je vlada avgusta iste godine donela Zakon o otvaranju Pravnog fakulteta u Sarajevu.
1 4 9
Bosni i Hercegovini trebalo je oko 1.000 pravnika koji su se teko mogli kolovati na postojeim pravnim fakultetima, jer Bosna i Hercegovina nije mogla da obezbedi toliki broj stipendija. Otvaranjem fakulteta veliki broj ljudi iz Sarajeva mogao je da studira u mestu ivljenja. acima van Sarajeva bilo je lake da studiraju u glavnom gradu Republike nego u Beogradu ili Zagrebu. olakovi je ovoj argumentaciji dodavao tenju da Sarajevo postane kulturni centar, smatrajui da je to nemogue bez univerziteta. Otvaranjem Pravnog fakulteta udaran je praktino temelj buduem sarajevskom univerzitetu. Do 1948. dva univerziteta su se nalazila u formiranju: u Skoplju (Medicinski, Filozofski i Poljoprivredno-umarski fakultet) i Sarajevu (Medicinski, Pravni fakultet i Visoka kola za planinsko gazdovanje). Do preorijentacije u vezi sa kolovanjem Jugoslovena u inostranstvu, prvenstveno u SSSR-u, poelo je dolaziti poetkom 1948. godine, kao to se moe videti iz stava Komiteta za kole i nauku Vlade FNRJ iz marta 1948. godine. Ona je bila izazvana viestrukim razlozima. Jugoslavija se sve vie okretala privrednoj izgradnji industrijalizacijom i elektrifikacijom zemlje. Sve vie su na znaaju dobijala vlastita iskustva. Ideoloki uticaji upuivali su da se studenti uzdiu na osnovu sopstvene empirije i jugoslovenskih potreba, jednom reju, da upijaju iskustvo svoje zemlje. Druge zemlje, ukljuujui i SSSR, nisu vie bile jedini obrazac i uzor. Sticanje vlastitih iskustava ubrzavali su i teki uslovi saradnje sa SSSR-om, komplikovani i mnogobrojnim birokratskim pregradama. Za objanjenje ove preorijentacije od posebnog je znaaja injenica da se Jugoslavija marta 1948. nala pod Staljinovim pritiskom. Za zaokret su navoeni, kao to se vidi, ideoloki faktori, to jest da studenti izvlae iskustvo iz ivota u vlastitoj zemlji a ne u drugim dravama, ukljuujui i SSSR. Po vladajuim shvatanjima nije se moglo govoriti o razvitku nauke u Jugoslaviji, ako u zemlji ne bi postojale sve kole. Iz toga je proizilazio konkretan zakljuak: da Komitet mora uzeti kurs ka stvaranju fakulteta za one oblasti za koje nema uslove za razvitak ni u jednoj republici (geoloki fakultet, fakultet za brodogradnju, za inenjere konstruktore). Kao savezni fakultet trebalo je stvoriti fakultet za prehrambenu industriju. Osnivanje pomenutih fakulteta poetkom 1949. zamiljeno je kao vid osamostaljivanja zemlje u naunom pogledu. Sve savezne ustanove trebalo je da se nalaze
-L 3 U
u Beogradu, sem Instituta za oceanografiju. Takoe se smatralo da treba prii osnivanju visokih kola i formiranju saveznih fakulteta za iji razvitak u republikama nije bilo uslova. Status saveznog fakulteta predloen je i za geoloki, rudarski, brodarski i stoarski fakultet. Razmiljalo se i o otvaranju fakulteta za vojne stvari". Nazirala se, takoe, potreba stvaranja saobraajnog, pomorskog, rudarsko-geolokog i vojnog instituta (ili Visokog vojnog uilita"). Razvitak Jugoslavije u zavrnoj fazi obnove i prelaska na plansku privredu dirigovanog, detaljistikog i centralistikog karaktera, kao najvii stepen administrativne intervencije, imao je u vidu izgradnju to veeg broja visokokvalifikovanih strunjaka. Kadrovsko pitanje zaotreno je od samog osloboenja, zbog velikih ljudskih gubitaka u prolom ratu, malog broja nasleene inteligencije i poveanih potreba za strunjacima, kao rezultat velikih planova o preobraaju ekonomskog i kulturnog lica Jugoslavije. Temeljna reorganizacija visokog kolstva je vezivana za neke kadrovske i materijalne pretpostavke odnosno savlaivanje osnovnih tekoa", pod kojima se podrazumevalo: 1. izbacivanje" izvesnog broja kadrova; 2. zadovoljenje privrede u strunjacima; 3. izgradnja novog nastavnog kadra; 4. podizanje dovoljno uionica i laboratorija; 5. osiguranje punog studijskog rada u domovima. Petogodinji plan razvitka narodne privrede ozakonjen aprila 1947. predviao je da se u periodu 19471951. broj graana sa fakultetskom kolskom spremom povea za oko 24.000. Univerziteti su imali da postanu fabrike" za stvaranje nove inteligencije. U cilju ispunjenja plana uveden je sistem masovnih stipendija, naroito za najneophodnija zanimanja (tehnika, poljoprivreda, veterina, medicina, farmacija, ekonomske i pedagoke nauke); po ugledu na SSSR gradivo je svoeno na najuu specijalizaciju; diplomiranim studentima odlagan je vojni rok samo da bi to pre uli u proizvodnju i pomogli industrijalizaciju; kvantitet je nadvlaivao kvalitet. Kadrovi su rasporeivani administrativnim putem, pri emu se vodilo rauna o najdeficicitarnijim granama i krajevima. Slino Sovjetskom Savezu, stajalo se na stanovitu izgradnje svoje intelegencije koja bi u svojstvu tehniko-produkcione intelegencije odigrala ulogu u socijalistikom preobraaju zemlje i zamenila staru intelegenciju koju je novi reim prihvatio,
1 5 1
ali je zadrao i dozu nepoverenja prema njoj (kolovani u starom sistemu, nisu proli narodnooslobodilaku borbu, optereeni malograanskim mentalitetom); navodila se kolebljivost inteligencije, individualistike tenje", suprotne viim kolektivnim ciljevima i interesima. Strunjaci i inteligencija optuivani su da su protiv novih metoda rada, iz konzervativizma. Strunjaci su optuivani da potcenjuju snagu narodnih masa", jer se nisu otresli ostataka prolosti". Planska privreda je stavila na dnevni red brzo struno osposobljavanje radnika, jer je privreda naprosto vapila za strunjacima srednjeg i vieg profila. Strunih kadrova nedovoljno je nasleeno iz Kraljevine Jugoslavije, a dobar deo je i nastradao u ratu (poginuli, umrli, ostali van domovine, iselili se u ratu ili neposredno po osloboenju, neki dobrovoljno a deo prinudno). Obnova je zapoinjala u znaku preo vladi vanj a nestrunih ljudi za najraznovrsnije delatnosti. Problem ne samo da se nije reio, ve se jo vie zaotrio popunjavanjem novog administrativnog aprata i privrednih ustanova i preduzea iz redova bivih boraca, istina pouzdanih ali veinom nestrunih, novih stanovnika gradova, dojueranjih seljaka, uopte ljudi sa nepotpunim strunim kvalifikacijama ili bez njih. Nedostatak strunosti nadoknaivao se voljom, radnim naprezanjem, identifikacijom s politikim kursom KPJ, veim brojem radnika na pojedinim mestima, onovremenim kultom provizornih reenja i improvizacija. Ukljuivanjem ove masovne kategorije graana u aparat vlasti, uprave i privrede zapoinjalo je njihovo brzo dokolovanje, uglavnom preko teajeva, veernjih kola, vanrednim studiranjem. Nedovoljno strunim kadrovima priznavala se via struna sprema na osnovu uea u narodnooslobodilakoj borbi ili na osnovu vrenja poslova za koje se traio visok stepen politikog poverenja. Period o kome je re ne poznaje nezaposlenost, ali poznaje ekstenzivnost i nevienu fluktuaciju radne snage. Prelaskom na plansku, dirigovanu privredu donoeni su propisi koji su inkriminisali nezaposlenost podvodei je gotovo pod skitnienje". Broj srednjih strunih kadrova trebalo je dvostruko uveati razvijanjem srednjih strunih kola na raun gimnazija i stipendiranjem. Uporedo sa srednjim strunim kolama i gimnazijama osnivani su radniki tehnikumi sa kraim vremenom za sticanje kvalifikacija. U kolskoj 1947/1948. godini izvren je prvi put u istoriji Univerziteta planski upis studenata". Upis se imao izvriti po
planu i na pojedine fakultete, odseke i grupe. U svim sreskim mestima organizovane su konferencije sa svrenim maturantima. Narodna studentska omladina uputila je na Omladinsku prugu specijalne ekipe studenata-agitatora za upis. Od 4.919 uenika osmih razreda srednjih kola Srbije, koliko ih je ukupno maturiralo koncem kolske 1946/1947. godine upisalo se na Univerzitet 4.722 ili 96%. U vezi sa ovim visokim procentom konstatovalo se da je pre rata na Univerzitetu produavalo kolovanje proseno samo 20% svrenih maturanata. Posle upisa tekla je borba za premaenje plana diplomiranih studenata. kolske 1947/1948. skoro svaki trei student je bio stipendist (7.362 stipendije). Prilikom dodeljivanja stipendija naroito se cenilo socijalno poreklo, uspeh u nastavi, materijalno stanje i zalaganje na izgradnji zemlje svakog stipendiste". Uz pomo gradskih i narodnih odbora vrilo se proveravanje i revizija dodeljenih stipendija, od ijeg je rezultata zavisilo da li e se stipendija oduzeti ili nastaviti davanje stipendije. No, sve vie su se kao to se vidi 1948. za stipendije javljali i studenti iz buroaskih porodica", pri emu su kao razlozi traenja stipendija uzimane mere narodnih vlasti na polju privrede: nacionalizacija, revizija trgovakih dozvola, itd. Brojno stanje stipendista imalo je uspon iz godine u godinu. Republike, savezne ustanove i ustanove drugih republika i vojske dale su 1947. godine 7.362, a 1948. godine ve 11.436 stipendija. Politikom stipendiranja pomagalo se i izvrenje plana na nekim fakultetima na kojima je odziv studenata bio manji (na Poljoprivredno-umarskom, Veterinarskom, Filozofskom i Prirodno-matematikom). Industrijalizacija Jugoslavije postojala je nova religija Partije, po uzoru na SSSR, koja je prenoena na dravne organe, masovne organizacije, graane. Blagoje Nekovi je traio od komunista Beograda da im Plan ne izlazi iz svesti. Mitra Mitrovi je oekivala da e na kraju izvrenja Plana biti izbrisana nepismenost". Upozoravala je da se celokupno obrazovanje mora uskladiti sa izgradnjom socijalizma u naoj zemlji". Ve mnoge formulacije", govorila je M. Mitrovi, ,,u naim novim udbenicima iz privrednog ivota ne odgovaraju pravcu razvitka nae zemlje, na pr. zastarelo deluje konstatacija, 'Glavno zanimanje naeg stanovnitva je poljoprivreda', ako se ne da slika svestranog razvitka nae zemlje, ako se ne obelei linija njene industrijalizacije i elektrifikacije."
1 5 3
Nov odnos prema obrazovanju i univerzitetskom studiju doveo je do prave eksplozije" visokog kolstva ve posle osloboenja, to se vezivalo za stvaranje svoje inteligencije", posebno strune. Time su se udovoljavale potrebe za visokokvalifikovanim strunjacima u okvirima megalomanski koncipirane industrijalizacije Petogodinjim planom razvitka narodne privrede 19471951. godine. Statistike tabele pokazuju ogroman porast studenata po godinama u godinama industrijalizacije. U Jugoslaviji je 1947/1948. bilo ukupno 47.996 studenata; 1948/1949. 59.605; 1949/1950. 60.565; 1950/1951. 60.580. Kao to se vidi iz ovog poslednjeg podatka uporeenog sa prethodnom kolskom godinom nastupio je zastoj. Vie od polovine ovog broja studenata otpadalo je na Srbiju: u kolskoj 1947/1948. 25.458; 1948/1949. 31.748; 1949/1950. 31.396; 1950/1951. 29.981. Potrebe ininjera po strukama (mainstvo, elektroinenjerstvo, graevinarstvo, itd.) po godinama iskazivane su na sledei nain: za 1947. 740; za 1948. 944; za 1949. 1.498; za 1950. 1.419; za 1951. 1.319; za 1952. godinu 5.920. to se tie srednjih kadrova, 1951. bilo je potrebno 5.465 i 190 za savezna ministarstva, ukupno 5.655. Vanredno studiranje uvedeno je da se omogui zavretak studija onim licima koja su bila zaposlena, usled ega nisu mogla da redovnim putem zavre kolovanje, naroito onih koji su ga u ratu prekinuli; zatim radi zavrenih aka srednjih strunih kola koji su posle jednogodinje prakse mogli da se upisuju na odgovarajue fakultete. Vanredno studiranje zavedeno je Uredbom Vlade FNRJ 1947. godine. Ve kolske 1948/1949. bilo je u Jugoslaviji 12.851 vanrednih studenata (24,5% od ukupnog broja studenata), a 1949/1950. 10.924 ili 20% od ukupnog broja studenata. Fakulteti su se odupirali tendencijama da postanu visoke strune kole, na to je upuivalo sovjetsko iskustvo. Otpor se javljao u vidu protivljenja da se stvaraju uski specijalisti koji su mogli zadovoljavati trenutne potrebe operative, ali uz uskraivanje irih znanja i perspektive razvitka. Odbacivali su da sistem studija pretvore u srednjekolski sistem sa vrsto odreenim jednoobraznim nastavnim planovima i programima, sa odreenim predmetima i standardnom materijom. Naunoi-
straivaki rad je zapostavljen i ovlaivale su specijalistike sklonosti, koje su u kasnijem razvitku pevaziene. Istovremeno sa studijama zaotravala se i idejna istota" nauke. Otrica partijskog udara u ideolokoj sferi usmeravana je gotovo iskljuivo protiv onih ljudi koji su namerno iskrivljavali marksizam lenjinizam i zlonamerno izopaavali liniju Partije", koju je Partija sprovodila kao inicijator i organizator narodnog jedinstva, jedinstva narodnih masa, kao incijator i organizator nove drave, nove kulture, nove narodne privrede". Uzor je bio rad u SSSR-u; kao i u ovoj zemlji, kritika je trebalo da bude iva i konkretna i da podstie na podvige i uklanja ono to je nezdravo i lano". Idejna istota" ogledala se u izboru nastavnih kadrova, karakteru nastave, udbenicima, kvalitetu ovih udbenika i prirunika. Istovremeno sa zahtevima za likvidaciju naune zaostalosti nastave mnogih nastavnih predmeta" (za fiziku i herniju kae se da zaostaju za dvadeset i vie godina za razvojem ovih nauka), posebna panja je posveivana idejnoj strani drutvenih i humanistikih nauka. Borba za novi sadraj nastave" stavljena je u prvi plan izvrenja promena na Univerzitetu" i najvaniji zadatak. Najvea pomo u ideolokom radu oekivala se od sovjetskih naunika (prevod udbenika, sprevonika", razmena naunih radnika, itd.). Sovjetska nauka je popularisana prevodima udbenika, propagandom preko novina, gostovanjem sovjetskih naunika, slanjem studenata na sovjetske kole, itd. Kao akutan problem navoen je deficit nastavnih kadrova. Stanje nastavno-predavakog osoblja januara 1948. je na Univerzitetu ocenjivano kao tee nego pre rata. Postojea slika je ilustrovana vie nego ubedljivim podacima: dok je pre rata na BU bilo 327 nastavnika na 9.972 studenta, 1948. je bilo 374 nastavnika na 24.364 studenta; dok se u odnosu na stanje pre rata broj nastavnika poveao samo za 14% broj studenata se istovremeno poveao na 244% ili dva i po puta; dok je pre rata na jednog nastavnika dolazilo 30 studenata, januara 1948. na jednog nastavnika je otpadalo 65 studenata. Novopostavljeni (izabrani) profesori morali su da izdre test strunosti, ali pre svega politiku proveru. Partijska organizacija je odreivala stav po pitanju izbora svakog kandidata. Oni su klasifikovani na sledee kategorije: pouzdani, kolebljivi i neprijatelji. Reakcionarni elementi" u fakultetskim savetima teili su da dolazak na Univerzitet omogue ljudima koji su im bili
1 5 5
bliski, bilo po politikom opredeljenju ili rodbinskim vezama. Kandidati izabrani na fakultetskim savetima iznoeni su" na Univerzitetski savet, gde se preko rektora uticalo na njihov izbor, prihvatanje ili odbacivanje. Do kraja 1947. Komitet je sve kandidate dostavljao poslednjoj instanci Kadrovskoj upravi CK KP Srbije koja je definitivno odluivala o potvrivanju. Pre toga su bila prikupljana miljenja (karakteristike) o kandidatima, koja su sastavljali partijski komiteti, elije", studentske organizacije uz pomo nastavnika, aistenata i studenata. Konsultovani su ponekad i studenti vanpartijci. Ocene su davane na osnovu miljenja komiteta i partijskih organizacija, vlastitih opservacija pisaca ili sastavljaa karakteristika, ocena kolega, studentskih miljenja, itd. Meu sastavnim delovima ovih miljenja nalaze se podaci o idejno-politikom opredeljenju u prolosti, naroito za vreme narodnooslobodilakog rata, i u sadanjosti (da li podrava liniju narodne vlasti), stanju zdravlja, mentalnoj sveini (senilnost), ugledu u nauci, odnosu graanske sredine prema onima koji su preli na pozicije marksizma; da li je pristaa idealizma u filozofiji, odnosno prema nacionalnoj politici KPJ, o karakterolokim osobinama (bezobzirnost, svojeglavost, pasivnost ili agresivnost, otvoren ili zatvoren za uticaje spolja), da li prihvata ma sizam-lenjinizam, nauni i pedagoki ugled, odnos prema st entima i mlaim saradnicima, da li je pripadao masonima je li obezbedio naslednika, da li su predavanja fundirana na principima istorijskog materijalizma, odnos nastavnika prema studentima za koje misle da su komunisti (odbojan ili laskav stav, drugarski odnos, itd.). Na BU je 19461947. dolo do izbacivanja sa fakulteta vie naunih radnika i uticajnih profesora koji su tretirani kao graanski mislioci, reakcionari", nastavnici koji predaju idealistike falsifikate", zbog mrlja u prolosti, itd. Problem udbenika i osnovne prirune literature isticao se kao jedan od glavnih ideolokih problema univerziteta u posleratnoj fazi razvitka. O toj strani brinuli su Agitprop CK KPJ i agitropi republika. Pri CK KPJ postojala je pedagoka komisija koja se bavila pitanjem nastavnog plana i programa, kao i udbenicima. Pri Komitetu za visoke kole predstojalo je obrazovanje specijalne komisije sa ciljem da organizuje diskusije o udbenicima pripremljenim za tampu, kako sa strunog, tako i sa ideolokog stanovita. Neposredno po osloboenju smatralo se da su upotrebljivi samo udbenici iz matematike,
fizike, hernije, za razliku od udbenika istorije (nacionalne i opte), knjievnosti, biologije, psihologije, koji su ocenjivani kao neupotrebljivi na univerzitetu i srednjim kolama. Za gimnazije i strune kole izdavali su se novi udbenici raeni uglavnom po sovjetskim udbenicima. Doslovno su prevedeni sovjetski udbenici opte istorije, koji su preporuivani kao prirunici. Najvei problem javljao se u vezi sa nacionalnom istorijom koja se 1944. nije ni izuavala u kolama na osloboenim teritorijama, jer nije bilo prihvatljivih udbenika. Prilikom izrade programa za nacionalnu istoriju i istoriju knjievnosti ukazivano je na znaaj nacionalnog problema". Svaka federalna jedinica republika imala je da izradi program za nacionalnu istoriju, koji bi zatim iao" na odobrenje. Planiralo se da se preko asopisa organizuje diskusija o problemima istorije u cilju da se raiste problemi i istorija oslobodi, kako se govorilo, od falsifikata". U nastavi su korieni sovjetski udbenici iz oblasti pedagogije, psihologije, teorije knjievnosti, istorije filozofije. Srpska kraljevska akademija nauka od 1947. menja naziv u Srpska akademija nauka. Prilikom izbora novih lanova pretezali su politiki razlozi, kako prilikom izbora novih redovnih i dopisnih lanova, tako i s obzirom na zahtev politike da se iz svake slovenske zemlje izabere po jedan lan kao svedoanstvo o tesnim politikim vezama ovih zemalja koje su se nale pod uticajem SSSR-a. Na tajnom glasanju 1947. nisu proli Vladimir Nazor i Todor Pavlov. Tada je predsednik Akademije Aleksandar Beli, sa jo deset lanova, dao kolektivnu ostavku, polazei od izvanredne predusretljivosti svih dravnih faktora bez razlike, tetnih tradicija koje su se zadrale, neslaganja u naunim kriterijumima, razliitih ocena odnosa meu samim jugoslovenskim akademijama". S njim su istupili: Veljko Petrovi, Toma Rosandi, Petar Kolendi, Ivo Andri, Sinia Stankovi, Pavle Savi, Stefan Djelineo, Petar S. Jovanovi, Duan Nedeljkovi i Vojislav S. Radovanovi. Na skupu celokupne Akademije motivacija ove ostavke nije primljena. Neuvaavanjem kolektivne ostavke Ministarstvo prosvete NR Srbije je stavilo ceo sastav Akademije na raspoloenje i odredilo Odbor za voenje poslova. Polazilo se od toga da Akademija ne moe primiti, ni ispuniti zadatke koji se pred nju, kao najviu naunu ustanovu NR Srbije postavljaju; praktinom suspenzijom Akademije, na osnovu shvatanja da su svi lanovi slubeno u ostavci, ona se po trei put u svojoj prolosti nala u nezavidnoj
1 5 7
situaciji. U sutini, nezavisno od vidljivog povoda, prilino beznaajnog, jer se u tajnom glasanju ne moe obezbediti volja spoljnih inilaca, radilo se o nametanju te volje jednoj uglednoj i tradicionalnoj ustanovi. Nova dravna vlast u naponu svoje snage i u uslovima prelaska na izgradnju socijalizma traila je da svaka ustanova sprovodi volju dravnih organa, kao njihova transmisija". Donoenje novog zakona o Akademiji teklo je bez rasprava i nagaanja sa lanovima ovog tela. Zadran je stari sastav Akademije, ali je ona promenila status. Zakon o Akademiji iz juna 1947. predvideo je da se radi o dravnoj ustanovi, na budetu NR Srbije; uskladio je nove odnose sa tradicijom ove ustanove, proirio delokrug rada ustanove uvoenjem medicinskih i tehnikih nauka (naputanjem strunih akademija); proirene su delatnosti Akademije odravanjem veza sa drugim akademijama i naunim drutvima u zemlji i inostranstvu, predvieno otvaranje instituta, uvedeni nauni saradnici. Uvedeni su instituti po ugledu na Akademiju SSSR-a. U meunarodnom razdoblju Akademija je bila ustanova koja se strogo distancirala od politike i deklarativnog podravanja reimskih politikih poteza. Posle donoenja novog zakona ona se ukljuuje u drutveni ivot nove Jugoslavije. Vanredna skuptina Srpske akademije nauka je septembra 1948. donela Izjavu Srpske akademije nauka o klevetnikoj kampanji protiv nae zemlje". Na sveanom skupu Akademije 11. novembra 1948. maral Jugoslavije Josip Broz Tito proglaen je za prvog poasnog lana SAN. Pre rata Akademija nije imala laboratorije, radionice, institute, dok ih je ve 1948. imala 26. Iz instituta slate su na teren istraivake ekipe (samo 1948. poslato je 170 ekspedicija). Poelo je odbacivanje starog iskustva preuzimanog iz SSSR-a, a na drugoj strani izmeu Akademije i vlasti nisu prestali da se odravaju odnosi nepoverenja, koji su naroito dolazili do izraaja prilikom izbora novih lanova. Na drugoj strani, postojala su razmimoilaenja oko pitanja dodeljivanja doktorata, na to je Akademija bila stekla pravo (35 doktorata je odbranjeno pod njenim kupolama). Akademik Ivan aja optuivao je Akademiju za egoistiki stav" prema Univerzitetu, a dopisnik SAN Lavoslav Ruika zamerao joj je institutsko ustrojstvo po sovjetskom uzoru. Posle donoenja Opteg zakona o univerzitetima 1954. SAN je izgubila pravo da dodeljuje doktorate. Akademija je izgubila i svoje institute.
Kopiranje sovjetskih iskustava bilo je kratkog veka, jer su posle Rezolucije IB-a, stvaranja novih univerziteta i prelaska na samoupravljanje zapoeli suprotni procesi oslobaanja Akademije od stranog organizacionog i ideolokog uticaja. Srpska akademija nauka je lojalno saraivala sa vlau, ali se suprotstavljala podreivanju volje dravnim i partijskim organima koje je potiralo autonomiju ustanove i samostalno nauno miljenje. Revolucija je radikalno menjala odnos prema nacionalnim manjinama koje su, izuzimajui one meunarodno zatiene mirovnim ugovorima ili bilateralnim sporazumima bile nacionalno bespravne, bez prava na svoj jezik u slubenoj komunikaciji, na svoje kole, pa i proporcijalno predstavnitvo u organima uprave i sudstvu. Prema njima se gajio visok stepen nepoverenja. Revolucionarna politika u kulturi i prosveti najpre je zapoela masovnim opismenjivanjem koje se nastavljalo i posle obnove. Samo u godinama 19461948. nauilo je da na svom nacionalnom jeziku ita i pie 63.520 (24,5%) iptara, 4.436 Bugara, 91,4% Slovaka, 99,3% Rusina, 69,9% Rumuna, 65,6% Maara, 14,3% Turaka. Dok je pre rata u kolskoj 1938/1939. za sve nacionalne manjine, ne raunajui Nemce, postojalo 266 osnovnih kola, 4 opte obrazovne srednje kole i jedna uiteljska kola (maarska), dotle je za sve nacionalne manjine kolske 1947/8. bilo 1.012 kola, osnovnih kola, 124 (3100%) opteobrazovnih srednjih kola i 7 (700%) uiteljskih kola. Nastava i udbenici u ovim kolama bili su na nacionalnim jezicima. U Jugoslaviji je 1948. izlazilo 32 novine i asopisa na jezicima nacionalnih manjina. Na jezicima raznih nacionalnih manjina tampano je 1947. i u prvoj polovini 1948. 136 knjiga sa ukupnim tiraom od 605.000 primeraka na jezicima raznih nacionalnih manjina. iptarski komitet na Kosmetu izdao je od osloboenja do novembra 1947. 40 raznih knjiga i broura. Osnovni vid idejno-vaspitnog rada bila su predavanja. U Vojvodini je 1947. postojalo 11 maarskih narodnih univerziteta, a na Kosmetu je iste godine preko narodnih univerziteta odrano oko 200 predavanja na iptarskom jeziku. Kulturno-masovni rad nacionalnih manjina tekao je u okviru kulturno-prosvetnih saveza i udruenja, korienjem nacionalnih pozorita, diletantskih i folklornih grupa i horova. Nacionalne manjine imale su u Vojvodini svoje kulturne saveze: Maari Maarski kulturni savez, Rusini Rusku matku, Slovaci Maticu
1 5 9
slovaku, Rumuni Rumunski kulturni savez. Ovi savezi imali su po selima svoje mesne odbore. U Makedoniji su iptari i Turci imali ukupno 52 kulturno-prosvetna drutva od kojih se 48 nalazilo na selu, a 4 u gradu. Maarska i italijanska nacionalna manjina imale su svoje stalno pozorite, a ostale pozorine i folklorne grupe. Kao i u drugim nerazvijenim krajevima, tako je i u Makedoniji najvaniji problem bila likvidacija nepismenosti, koja se pojavljivala kao konica kulturno-prosvetne naobrazbe i politikog uzdizanja Makedonaca. Pred nepismene seljake partijce" postavljen je zadatak da najpre naue itati i pisati. Samo tako su, kako se isticalo, mogli da se uzdignu iznad nepismenih i da im prednjae. Osim ovog analfabetskog problema, tako karakteristinog za ogromno more seljatva u Makedoniji, trebalo je posvetiti najveu panju razvoju makedonskog jezika i makedonske knjievnosti. Sa konstituisanjem i priznavanjem u revoluciji makedonskog nacionalnog bia otro se postavljalo izdavanje udbenika makedonskog jezika i udbenika na makedonskom jeziku, izdavanje makedonskih narodnih pesama i davanje podrke mladim knjievnim snagama na stvaranju novih dela i izdavanju njihovih radova. Osim kulturno-prosvetnog i vaspitnog rada u masama nacionalnih manjina, razvijao se i idejno-politiki rad meu lanovima KPJ. Pored toga, to je makedonska partija slala polaznike na partijske kole CK drugih republika i pri CK ' KPJ, postojale su i posebne partijske kole i kursevi na kojima se izuavala nauka marksizma lenjinizma". Na Kosovu i Metohiji je od 1944. postojala nia partijska kola za iptare lanove KPJ kroz koju je do 1948. prolo oko 500 iptara. U Makedoniji je osnovan partijski kurs za iptare lanove partije, a u Vojvodini veernji kursevi za Maare i partijce i nepartijce, a istovremeno 15-dnevni partijski kursevi za Rumune i Maare. Predavanja i literatura kursista bila je na njihovim nacionalnim jezicima. Partija je kulturno-prosvetni rad sprovodila i meu nemakim i austrijskim radnicima i strunjacima, koji su posle putanja odluili da ostanu u Jugoslaviji, kao i meu italijanskim radnicima, koji su nali zaposlenje u Jugoslaviji. Nemci i Austrijanci su prvog maja 1948. pokrenuli svoj nedeljni list Der efenden, koji je izlazio u 7.000 primeraka. Oni su u fabrikama imali posebne sindikalne grupe, a pri sindikalnim
rukovodstvima postojali su posebni instruktori za rad s nemakim i austrijskim radnicima. Preko svojih posebnih klubova njemaki trudbenici" organizovali su politiko-kulturno prosvetni rad. Italijanski radnici zaposleni u Beogradu i Zemunu imali su svoj klub sa bibliotekom i kruocima u kojima se izuavala marksistika literatura. Bio je to poseban nain idejnog prevaspitavanja i pripremanja za otputanje i povratak kuama. Osuivao se sindikalizam" u kulturno-prosvetnom radu, zbog raanja nakaradnih formi" i sadraja, politikim cepanjem kulturno-masovnog pokreta njegovim odvajanjem od sela. Pod kritiku lupu stavljao se i rad profesionalaca koji su preuzimali delatnost itavih organizacija koje se nisu kolektivno oseale. Omladini se prigovarao avangardizam. Partiji nije smetalo to omladina prednjai, ali je bila protiv toga da ona daje peat masovnom kulturnom radu. Kulturno-prosvetne sekcije Narodnog fronta nisu uspevale da se samostalno iskazuju, pretvarajui se u uprave domova kulture ili izjednavajui se sa kulturno-prosvetnim odborima. Domovi kulture su delovali negde kao dravni a negde kao omladinski, sindikalni, domovi Narodnog fronta. Oni su vie liili na kafane nego na domove kulture. Re je o dravnim ustanovama u finansijsko-materijalnom smislu, jer ih je izdravala drava (briga oko zgrade, snabdevanje instrumentima, rekvizitima za scenu, itd.), ali su u pogledu programa morale biti partijske ustanove. Smatrana je pogrenom tendencija (ukalupljivanje" i koenje") da se kulturni ivot koncentrie u domu kulture i da tu bude jedini centar i idejno rukovodstvo. Partiji je nalagano da se u zadrunim domovima ustanovi kulturna soba" i da se snabdeju zvunicima i radio aparatima. Agitpropi su uzimali pod svoje narodne univerzitete kao ustanove za politiko prosveivanje naroda. Na ovima su se drala politika i struna predavanja. Drava ih je finansirala, a partija odreivala program rada. Univerziteti su korieni i za odravanje kurseva, naroito za podizanje rukovodilaca za kulturno-masovni rad (bibliotekare, rukovodioce za kulturnoumetniki sektor). Poseban znaaj pridavao se itaonicama i knjinicama na selu, kao put za vaspitavanje seljatva. Agitprop je zagovarao da se selo bolje snabdeva tampom, knjigama i posveti vea panja vaspitanju bibliotekara. U oblasti izdavatva traeno je da se vie izdaju dela starijih
1 6 1
pisaca za diletantska drutva, starija muzika literatura, jugoslovenska publicistika. Skretana je panja da su prevodi s ruskog bili korisni, dok se nije razvila jugoslovenska poblicistika. Ukazivano je na znaaj filma za selo. Posle gledanja prvog umetnikog jugoslovenskog filma ,,Slavica" mnoga sela su se preobrazila". Partija je zahtevala da se posveti vea briga uzdizanju kadrova kulturnih radnika osnivanjem kurseva za bibliotekare, horovoe, diletantske grupe. Sa prelaskom na plansku industrijalizaciju Jugoslavije, zaotravano je pitanje znaaja kulturno-masovnog rada kao jedne od bitnih manifestacija drutvenog ivota i pretpostavke za njegov napredak. Kampanje za suzbijanje nepismenosti morale su da se nastave, kako u selu tako i u gradu. Nepismenost je bila karakteristina i meu radnitvom. Poetkom 1948. navodili su se primeri fabrika u Makedoniji u kojima je radilo na stotine nepismenih radnika (fabrika duvana sa 700 nepismenih). Bez opismenjivanja nije bilo uslova za polet masovnog kulturnog rada. Sa prelaskom na industrijalizaciju i gradnju zadrunih domova kulturni centri su pomerani prema unutranjosti u skladu sa Kardeljevom koncepcijom o stvaranju sreskih kulturnih centara.
SPOLJNOPOLITIKA ORIJENTACIJA JUGOSLAVIJE I PROBLEM SEVEROZAPADNIH GRANICA
Na izlasku iz rata meunarodni poloaj Jugoslavije bitno je odreivala injenica to je KPJ revolucionisanjem masa dovela narodnooslobodilaku borbu do pobedonosnog kraja, osvojila vlast i postala stub novog politikog sistema. Kao rukovodea snaga jugoslovenskog drutva, ona je utvrivala i pravac spoljne politike. Prvih godina posle drugog svetskog rata Jugoslavija se u meunarodnim odnosima suprotstavila pokuajima velikih drava Zapada da ometu njen samostalni razvitak, a na drugoj strani oslonila se na veni savez" sa SSSR-om, savez koji je za njene rukovodee snage podrazumevao ravnopravne odnose izmeu pokreta i drava, kao i pomo u izgradnji socijalizma. Takvo meunarodno opredeljenje Jugoslavije dobilo je na zavretku rata konkretan i institucionalan izraz potpisivanjem Ugovora o prijateljstvu, uzajamnoj pomoi i posleratnoj saradnji sa SSSR-om, i njenim ueem na Osnivakoj konferenciji Organizacije ujedinjenih nacija u San Francisku aprila juna 1945. Jugoslovenski narodi su se praktino ve u toku rata izjasnili za politiku zbliavanja i saradnje sa Sovjetskim Savezom koju je inspirisala KPJ pre, u toku i neposredno posle rata. Sledei SSSR Jugoslavija nije prvih godina posle zavretka rata uvaavala OUN, podozrevajui od amerike politike, uticaja SAD u OUN i mogunosti stvaranja tzv. glasake maine. No duh Povelje odgovarao je, i pored njene nesavrenosti, novom poretku svetskih odnosa. Njena naela suverena jednakost svih lanica, obaveza reavanja meunarodnih sporova mirnim putem, i zabrana meanja u unutranja pitanja drugih lanica izraavala su i spoljnopolitike koncepcije Privremene vlade DFJ.
SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 3
Pribliavanje Jugoslavije SSSR-u, praeno njenom podrkom demokratskim i oslobodilakim pokretima u drugim zemljama, nailo je na nerazumevanje, otpor, pa i neprijateljstvo Zapada. Za velike zapadne saveznike zakljuenje jugoslovensko-sovjetskog ugovora bilo je znak da je Jugoslavija napustila politiku ekvidistance" i ravnotee sa svim dravama. Britanski ambasador u Beogradu Ralf Stivenson zahtevao je od DFJ da plati robu koju je, uglavnom stanovnitvu jadranskog pojasa, isporuila Anglo-amerika vojna organizacija za pomo civilnom stanovnitvu, na osnovu ugovora zakljuenog januara 1945. Mere konfiskacije imovine i nacionalizacije stranog i domaeg kapitala Zapad je uzimao kao dokaz vie da unutranji razvoj Jugoslavije poinje da tee po obrascu sovjetskog drutvenog ureenja. Uz sve uoljiviji rascep u ratnom savezu antifaistikih sila, zapadne sile su strahovale da Sovjetski Savez preko Jugoslavije ne izbije na Jadransko more, posebno na njegov najseverniji deo. Sudar suprotnih interesa Jugosalvije i zapadnih sila otvorio je maja 1945. transku krizu na samom zavretku rata u Evropi, koja je dovela do usijanja njihove odnose. Kriza oko Trsta je ve na poetku otkrila da zapadni saveznici odstupaju od proklamovanog naela o pravu naroda na samoopredeljenje, a na drugoj strani da pitanje revizije severozapadnih granica prevazilazi bilateralne jugoslovensko-italijanske odnose i javlja se kao poetna manifestacija hladnog rata u odnosima izmeu suparnikih antifaistikih sila. Za Cerila je ve maja 1945. eljezna zavesa" bila sputena od Baltika do Jadrana. Britanski premijer je oznaio Tita kao moskovski pipak" koji se moe obuzdati samo demonstracijom sile. Istupajui za politiku vrste ruke", on je osigurao i podrku amerikog predsednika jo uvek zaokupljenog ratom na Dalekom istoku pod pretpostavkom da Tito napadne". Beogradskim sporazumom, zakljuenim 9. maja 1945, predvieno je da deo teritorije Julijske krajine koji je ukljuivao Trst, eleznike pruge i puteve prema Austriji (preko Gorice, Kobarida i Trbia), te Pula s ostalim pristanitima na zapadnoj obali Istre budu pod komandom i kontrolom saveznikog vrhovnog komandanta. U Trstu je trebalo da ostane manji kontingent jugoslovenskih trupa. Sporazum u Beogradu nije unapred reavao pitanja koja je tek trebalo da raspravi mirovna konferencija. Posle povlaenja trupa Jugoslovenske armije, 12.
-L 3 U
J -yU S O C I J A L I S T I K A J U G O S L A V I J A
juna 1945, ustanovljena je vojna uprava zapadnih saveznika u zoni ,,A" i jugoslovenska vojna uprava u zoni ,,B" sporne teritorije Julijske krajine. Pod pritiskom odstupajui iz Trsta i Pule, Jugoslavija se nije mirila s tim da se o njenim severozapadnim granicama reava na osnovu negacije prava naroda na samoopredeljenje i da se prelazi preko injenice da je ona nezavisna drava. To je predsednik Privremene vlade DFJ stavio do znanja velikim silama svojim istupanjem u Ljubljani 27. maja 1945. Po Titovim reima, ,,mi neemo da plaamo tue raune, mi neemo da budemo moneta za podmiivanje, mi neemo da nas mijeaju u neku politiku interesnih sfera". Na taj deo govora sovjetski ambasador u Beogradu Ivan Sadikov uloio je protest kod Edvarda Kardelja, smatrajui da je nedozvoljivo izjednaavanje zapadnih sila i SSSR-a. Jugoslovenski zahtev za slovenakim delom Koruke takoe nije naiao na razumevanje zapadnih saveznika, koji su na notu Privremene vlade DFJ odgovorili, polovinom maja 1945, da Moskovska deklaracija od 1. novembra 1943. predvia ponovno uspostavljanje slobodne i nezavisne Austrije u granicama pre anlusa. Sovjetski Savez je prihvatio da Jugoslovenska armija posedne deo njegove okupacione zone u Austriji, pod operativnim rukovodstvom taba Crvene armije. Kao i u sluaju Julijske krajine, zapadni saveznici su prelazili preko jugoslovenskog vojnog doprinosa antifaistikoj koaliciji. Oni su ignorisali i injenicu da se situacija od 1938. izmenila i da je Nemaka s austrijske teritorije napala Jugoslaviju 6. aprila 1941. Pravo na samoopredeljenje jo jednom je uskraeno korukim Slovencima. Izloena i u ovom sluaju koncentrinom pritisku zapadnih sila, i ne nalazei razumevanja za svoje zahteve, a uz to izolovana, jer joj je SSSR pruao tek najoptiju podrku u jeku transke krize, nevoljan da se aktivnije angauje Jugoslavija je reila da povue svoje trupe na predratnu jugoslovensko-austrijsku granicu. Manifestacije antijugoslovenske politike na Zapadu sve su se vie umnoavale i dobij ale u otrini s prvim znacima hladnog rata. Negativna iskustva sa saveznicima, steena u toku rata, u borbi za meunarodno priznanje revolucionarnih promena i transkoj krizi, nastavila su da se gomilaju posle osloboenja, kada je FNRJ zahtevala reviziju granica prema Italiji i Austriji,
SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M S E V E R O Z A P A D N I H GRANICA 1 6 5
protestovala zbog omoguavanja rada jugoslovenskoj emigraciji, prihvatanja kolaboracionista, zadravanja zlatnog i deviznog depozita Kraljevine Jugoslavije u SAD, voenja propagandnog rata protiv komunistike diktature", zbog nepovoljnog tretmana jugoslovenskih reparacionih potraivanja od zapadnih okupacionih zona Nemake, kao i restitucije jugoslovenskog plovnog parka na Dunavu. Povraaju renog brodovlja Amerikanci nisu prilazili kao pitanju izmeu SAD i Jugoslavije, ve kao optem ekonomsko-politikom problemu meu saveznicima", pri emu je Jugoslavija, po miljenju SAD, bila deo interesne sfere SSSR-a u istonoj Evropi. Depozit Kraljevine Jugoslavije u SAD iznosio je 71.524.757,20 dinara i 109.284.121,82 dolara u valuti i zlatu, ali je posle troenja od strane emigrantske vlade, novembra 1945. sveden na 14.073.819,97 dolara u zlatu i 23.393.972,08 u devizama, ukupno 37.367.792,05 dolara. SAD su odgaale prenos ovih sredstava na Jugoslaviju, suprotno pravilima meunarodnog prava i moralnim obavezama prema Jugoslaviji kao saveznikoj zemlji", to je proisticalo iz podele sveta i svrstavanja Jugoslavije uz SSSR. Prilikom zapoetih razgovora 1947. Vlada SAD je pitanje povraaja vezivala za isplatu amerikih potraivanja po Zakonu o zajmu i najmu, za nacionalizovanu i konfiskovanu imovinu SAD i njenih graana u Jugoslaviji, te za odtetu za oborene avione SAD iznad Slovenije, ukupno u iznosu od 42.300.000 dolara ija je suma prevazilazila monetarne rezerve Jugoslavije u SAD. Amerika vlada je kasnije smanjila svoja potraivanja na 20 miliona dolara. Vlada FNRJ je uzaludno isticala tetu koja joj je ovom blokadom naneta preko inflacije, ograniavanja uvoza, sprovoenja industrijalizacije i smanjivanja standarda graana. Na ime direktne tete (inflacija) Jugoslavije je isticala tetu od 15 miliona dolara. Raspravljanje ovog pitanja kroz organe OUN-a nije dalo rezultat, iako je tribina svetske organizacie iskoriena za moralno-politiki pritisak na SAD, kao zemlju koja je krila meunarodno pravo, povedena politikim interesima u odmeravanju sa SSSR-om, tretmanom Jugoslavije kao sovjetskog satelita". Suprotno saveznikoj politici, proglaenoj u toku rata, da ratni zloinci za poinjene zloine moraju snositi odgovornost u zemljama u kojima su ih izvrili, oni u nekim sluajevima ne samo to nisu predavani Jugoslaviji nego se 1947. blagonaklono
J- y U SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
gledalo na njihovo spasavanje i prebacivanje iz Italije koju su inae, po mirovnom ugovoru, bili duni da napuste u paniju, Severnu i Junu Ameriku. Velike zapadne saveznike sile ekstradirale su samo jedan broj ratnih zloinaca koji su uspeli da napuste Jugoslaviju; njima je kasnije sueno pred jugoslovenskim sudovima. Jugoslovenskoj vladi izruen je predsednik srpske vlade narodnog spasa", general Milan Nedi (koji se, meutim, ubio februara 1946. za vreme istrage), ali ne i mnogobrojni etniki i ustaki kvislinzi, pa ak ni Ante Paveli. Jugoslavija je kod Komisije Ujedinjenih nacija za ratne zloine u Londonu do poetka marta 1947. godine registrovala ukupno 2.104 ratna zloinca, od kojih 1.123 Nemca i Austrijanca, 759 Italijana, dok su ostali pripadali drugim narodnostima. Meutim, saveznike okupacione vlasti u amerikim, britanskim i francuskim okupacionim zonama Nemake i Austrije, kao i u Italiji, ometala su pronalaenje, hapenje i izruenje ratnih zloinaca i kolaboracionista. Meu raseljenim licima i izbeglicama nalazili su se mnogobrojni ratni zloinci i izdajnici ije je izruenje Jugoslavija davno traila. Pred predstojeim povlaenjem Anglo-Amerikanaca iz Italije organizovano je prebacivanje ratnih zloinaca u junoamerike zemlje. Jugoslaviji je tek bio izruen 121 ratni zloinac, od kojih 115 Nemaca i Austrijanaca, a nijedan italijanski ratni zloinac. Jugoslovenski predstavnici posebno su apostrofirali najistaknutije italijanske ratne zloince za vreme rata: Duzepe Bastijanija, Maria Roatu, Alesandra Pircio Birolija, Vitoria Ambrozija, Orlanda, a meu domaim kolaboracionistima poznate zloince Damjanovia, ujia, Jevevia, Luburia, Bobana, Herenia, Prezelja, Baragu i mnoge druge". Saveznici nisu predali ni poglavnika", jer mu se navodno bio zametnuo trag. SAD i Velika Britanija pokuavale su u prvoj polovini te godine da ometu jugoslovensku trgovinu s malim zapadnim zemljama, u vreme kada je, po oceni Politbiroa CK KPJ, za Jugoslaviju bilo od ivotnog znaaja da povea proizvodnju za izvoz (uglja, bakra, drveta), kojim bi se obezbedio uvoz potrebnih maina. Geopolitiki znaaj Jugoslavije bio je odreen njenim centralnim poloajem na Balkanu, a politika zapadnih sila radila je na tome da oslabi njenu optu meunarodnu poziciju, sluei se i otporom reavanju pitanja njenih severozapadnih granica na Mirovnoj konferenciji, jer se smatralo da se na taj
nain brane interesi prozapadnih reima u Italiji i Grkoj i paralie prodor Sovjetskog Saveza u sredozemni region preko Jugoslavije. Od februara do avgusta 1946. anglo-amerika avijacija je neprekidno naruavala vazduni suverenitet Jugoslavije. Posle obaranja jednog amerikog aviona avgusta 1946. i prinudnog sputanja drugog u predelu Bleda SAD je dramatizovala ovaj incident i do uarenja zaotrila odnose sa Jugoslavijom. Kao to se vidi iz protestne note Vlade FNRJ vladi SAD, jedan transportni avion tipa C 47 je bio prisilno sputen, a 19. avgusta posada drugog aviona je tragino zavrila". Preleti su bili izvreni u dubini od 50 do 70 km. jugoslovenske teritorije. Oigledno da se po broju preleta, njihovoj uestalosti, neosvrtanju na opomene i vremenskom okviru u kojem je do njih dolazilo nije radilo o rutinskim povredama vazdunog suvereniteta. SAD i Velika Britanija su bili uvereni da iza Jugoslavije stoji SSSR. Kao i u drugim situacijama, velike sile su sve odnose posmatrale sa stanovita kako reaguje druga velika suparnika sila, pretpostavljena ili stvarna zatitnica zemlje sa kojom se druga strana trenutno ili trajno nalazila u sukobu. Oevidno je da se radilo o testu Jugoslavije i SSSR-a, to jest njihove spremnosti na reakciju, a na drugoj strani Jugoslavija smiljeno izlagala pritisku. Ovi incidenti i njihova istovremenost s dogaajima u Jugoslaviji, odnosno radom Mirovne konferencije, nisu bili nimalo sluajni. Po svom karakteru, upornosti i uestanosti, preleti preko jugoslovenske teritorije znaili su vie od sluajnih povreda granice, pa i rutinske vojnoizviake aktivnosti, odraavajui krizu u odnosima izmeu vodee sile Zapada i Jugoslavije. Zapadna propaganda je dramatizovala ultimatum amerike vlade Jugoslaviji, a u novinskim kuloarima pretilo se atomskom bombom: jednom Moskvi, a drugom Titu". Odnosi sa zapadnim dravama zaotravali su se u 1946. sve vie s pribliavanjem Mirovne konferencije. Jednu od manifestacija pritiska inilo je iskoriavanje armije generala Vladislava Andersa od 120.000 Poljaka za pritisak na Jugoslaviju. Vlada FNRJ je u memorandumu od 14. februara 1946. protestovala to poljska emigrantska armija koja se u prolom ratu borila na strani zapadnih saveznika na italijanskom frontu pomae jugoslovenske kvislinge pod vidom borbe protiv komunizma" u Jugoslaviji, preti okupacijom zone ,,B", koju su zaposedale trupe FNRJ, sakuplja naroito hrvatske teroriste"
(ustae). Andersove trupe su se provokativno ponaale u jugoslovenskom graninom podruju od novembra 1945, na to je jugoslovenska vlada preko SSSR-a traila da se o ponaanju poljskih jedinica obavesti Savet bezbednosti. Na vest o hvatanju Drae Mihailovia sastao se u Londonu Jugoslovenski narodni odbor. U ime Odbora Slobodan Jovanovi je uputio zahtev generalnom sekretaru Organizacije ujedinjenih nacija Trigve Liju da se Mihailovi izvede pred Meunarodnu anketnu komisiju. Uputio je i pisma ministrima inostranih poslova zemalja lanica Ujedinjenih nacija. Bivi kralj Petar Karaorevi takoe je uputio pismo britanskom kralju Dordu VI, amerikom predsedniku Trumanu predsedniku francuske vlade oru Bidou, protestujui zbog osude Mihailovia. Pre izvoenja Drae Mihailovia pred vojni sud i njegove osude na smrt, 16. jula 1946, SAD su zapoele anti jugoslo vensku kampanju pozivajui se na namere komunista" da likvidiraju politikog protivnika, na sudsko ubistvo", na ograniene mogunosti odbrane, i ponudile svoje branioce i svedoke (iz redova preivelih amerikih pilota koji su se u ratu spasli sputanjem na teritoriju pod kontrolom etnika). Vlada SAD je uputila notu vladi FRNJ 30. marta 1946, 17 dana poto je A. Rankovi u svojstvu ministra unutranjih poslova u Narodnoj skuptini Jugoslavije izjavio da je Draa Mihailovi zarobljen". Amerika teza je polazila od toga da je Mihailovi vodio znatne snage otpora protiv osovine, borei se pod najveim tekoama i bez odgovarajueg snabdevanja, doprinosei materijalno sa svojim snagama optoj saveznikoj stvari u kojoj je Jugoslavija tako herojski sudelovala". Pozivajui se na interese pravde", amerika vlada je traila da pretresu protiv generala Mihailovia prisustvuju ameriki oficiri koji su se u toku rata nalazili pri njegovom tabu i avijatiari koje su etnici spasili posle pada na njihovu teritoriju, jer poseduju dokaze iz prve ruke" koji mogu biti od uticaja na zvaninu jugoslovensku optubu o kolaboraciji Mihailovievih snaga sa neprijateljem. A. Rankovi se u vreme priprema za proces Mihailoviu nalazio sa Titom u Moskvi, ali se iz telegrafske prepiske izmeu njega i M. ilasa vidi da su elni ljudi Jugoslavije smatrali da se ameriki pokuaji obezvreivanja optubi protiv Mihailovia kose sa suverenitetom jugoslovenskog pravosua, to je bez premiljanja odbijeno. U kratkom vremenu, na osnovu etnikih materijala koji su bili u posedu
vlasti, pukovnik Milo Mini, kao vojni tuilac, sainio je dokumentovanu optubu protiv Mihailovieve kolaboracije i ratnih zloina, koja je u celini potvrivala trajnu saradnju etnika sa snagama okupatora u cilju ostvarenja osnovne strateke zamisli da se borba odloi i u meuvremenu unite partizanske snage kao glavni protivnici. Amerika intervencija u prilog Mihailovia mogla je ostaviti utisak na zapadno javno mnjenje, jer je propaganda u njegov prilog kao borca pokreta otpora imala dugo nerazumne razmere, a njenom rasplamsavanju do kulta doprinosila je i srpska emigracija. Ponovo razbuktavanje starog, ve jednom sahranjenog mita, zapoelo je u svim sredstvima informisanja na Zapadu, nalazei se sada kao i u toku rata u funkciji politike zapadnih vlada u odmeravanju sa SSSR-om i svim drugim pokretima i reimima koji su po njihovoj oceni bili u sovjetskoj slubi. Dok je jugoslovenska teza polazila od toga da se radi o sluaju nacionalne izdaje", zapadna je insistirala na politikom obraunu i sudskom ubistvu". Ovu poslednju tezu branio je i Mihailoviev advokat na procesu, dr Dragi Joksimovi, pripadnik Demokratske stranke, i dojueranji poslanik Privremene narodne skuptine. ak je i ameriki krunski dokaz", to jest da su etnici spasili amerike pilote bio uveliko manjkav, jer se skrivalo da su deo amerikih i drugih avijatiara zapadnih zemalja etnici, koji su saraivali sa Nemcima, predavali svojim naredbodavcima, a pogotovu da je daleko vei broj ovih avijatiara spasla NOVJ. Zapad se i na Mirovnoj konferenciji u Parizu suprotstavio jugoslovenskim zahtevima za reviziju severozapadnih granica prema Italiji, prelazei preko istorijskih, etnikih i ekonomskih argumenata jugoslovenske delegacije, uprkos optoj podrci koju joj je davao SSSR. Savet ministara inostranih poslova velikih sila (SAD, SSSR-a, Velike Britanije, Francuske i Kine), formiran na Potsdamskoj konferenciji, vodio je odluujuu re na Mirovnoj konferenciji, jer su ostale saveznike zemlje pred ovim telom mogle samo da iznesu svoje miljenje i istaknu zahteve. Ovakva uloga Saveta odgovarala je i zapadnim silama i SSSR-u. Savet ministara zasedao je septembra/oktobra 1945. u Londonu, nastojei da rei pitanje granice Jugoslavije i Italije, to je inae bilo kljuno pitanje". Pored ugovora o miru s Italijom, trebalo je da se zakljue i mirovni ugovori s Bugarskom, Maarskom,
Rumunijom, Finskom. Uoi plenuma Konferencije mira u Parizu, Savet je zasedao u tom gradu u dva navrata: aprila/maja i juna/jula 1946. godine. Mirovna konferencija otvorena je u Parizu, u Luksemburkoj palati, 29. jula i trajala do 15. oktobra iste godine. Pozvane su bile saveznike zemlje koje su uzele efektivnog uea u drugom svetskom ratu (ukupno 21): Australija, Belgija, Beloruska SSR, Brazil, ehoslovaka, Etiopija, Francuska, Grka, Holandija, Indija, Jugoslavija, Junoafrika Unija, Kanada, Kina, Norveka, Novi Zeland, Poljska, SAD, SSSR, Ukrajinska SSR i Velika Britanija. Na elu jugoslovenske delagacije nalazio se Edvard Kardelj, a meu lanovima Moa Pijade, Ale Bebler, Joa Vilfan, Sinia Stankovi, Sreko Manola, Milan Barto i drugi. Sovjetska delegacija je na Mirovnoj konferenciji branila jugoslovenske zahteve za pravednim granicama s Italijom, dok je za pitanje razgranienja s Austrijom, razmatrano naredne godine, SSSR bio daleko manje zainteresovan. Prema Edvardu Kardelju, za Sovjete su ti jugoslovenski zahtevi bili relativno sporedno pitanje u njihovoj globalnoj strategiji". Francuska je imala ulogu posrednika izmeu Zapada i SSSR-a, u smislu iznalaenja kompromisa. Posle Mirovne konferencije Savet ministara nastavio je sednice u Parizu i Njujorku, novembradecembra 1946, gde su konano utvreni tekstovi mirovnih ugovora, potpisani 10. februara 1947. u Parizu. Na Londonskom sastanku Saveta ministara inostranih poslova Velika Britanija i SAD su favorizovale Italiju. Francuski predlog je polazio od etnike ravnotee". Prema sovjetskom predlogu, koji je bio najpribliniji etnikoj granici, Jugoslaviji bi pripala Istra, Trst, Gorica i druga slovenaka naselja. Na prvom zasedanju Saveta ministara inostranih poslova velikih sila Kardelj je, 18. septembra 1945, predloio za Trst status federalne jedinice DFJ. Jugoslavija je, osim toga, bila spremna da gradu da status slobodne luke i s a o b r a a j n e olakice. Nasuprot jugoslovenskim, italijanski predloi su predviali internacionalizaciju Trsta i autonomiju Rijeke. Saveznika komisija za razgranienje, obrazovana marta 1946. od predstavnika velikih sila (SAD, SSSR-a, Velike Britanije i Francuske), u celini nije vodila rauna o etnikom sastavu sporne teritorije, s tim to su predstavnici SAD najvie dovodili u pitanje jugoslovenske zahteve. Na zasedanju Saveta ministara
inostranih poslova u Parizu, juna/jula 1946, odbijeni su predloi o internacionalizaciji Trsta i kondominijumu, ili dvojnoj upravi (italijanskojugoslovenskoj), nad gradom. Prilikom posete Beogradu novembra 1946. Palmiro Toljati je posle povratka izjavio u Rimu da postoji mogunost reenja Trsta na bazi autonomije, pod suverenitetom Italije, a sa demokratskim statusom Trsta", koji bi bio garantovan izjavom Italije i Jugoslavije. Glasanjem o ugovoru o miru s Italijom usvojena je francuska linija razgranienja izmeu dve zemlje. Poto Savet ministara nije mogao da postigne saglasnost o zajednikom nacrtu statusa Slobodne Teritorije Trsta, Konferenciji u Parizu je podneto pet projekata: svojetski, britanski, ameriki, francuski i jugoslovenski. Jugoslovenski nacrt statuta previao je nezavisnost slobodnog grada Trsta, koji bi se s Jugoslavijom nalazio u realnoj uniji, odnosno imao s njom zajednike slube predstavljanja u inostranstvu, monetarni sistem, carine, eleznicu i potansko-telefonsko-telegrafske veze. Ugovorom je predvieno stvaranje Slobodne Teritorije Trsta (STT) s guvernerom na elu, kojega je trebalo da izabere Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Vlada DFJ je 2. novembra 1945. istakla zahtev za ispravku granice prema Austriji na podruju Koruke i tajerske, smatrajui da o konanoj pripadnosti tih teritorija treba da odlui mirovna konferencija. Saglasna da se ne prejudicira sudbina spornih teritorija pre ove konferencije, ona je istupila protiv odravanja parlamentarnih izbora u austrijskim provincijama, to jest na teritoriji slovenake Koruke i tajerske. Memorandtun vlade FNRJ upuen Konferenciji ministara inostranih poslova u Londonu 18. februara 1946. godine ponovo je postavio teritorijalne zahteve prema Austriji, koji su se zasnivali na geografskim, etnografskim i ekonomskim razlozima. Ti zahtevi, meutim, nisu naili na savezniko razumevanje, iako su ostavljali deo jugoslovenskog stanovnitva u okvirima Austrije. O miru s Austrijom raspravljao je Savet ministara inostranih poslova u Moskvi marta/aprila 1947. godine, kao i u Londonu novembra/decembra iste godine, ali sporazum nije postignut. Zapadne sile su branile predratne granice Austrije i suprotstavljale se sovjetskom zahtevu za reparacijama. Savet se ponovo sastao u Parizu maja/juna 1949. i postigao sporazum da
1 7 2
granice Austrije ostanu onakve kakve su bile 1938, ime su jugoslo venski zahtevi odbijeni. Vlada FNRJ je uputila protestnu notu i memorandum o zatiti prava nacionalnih manjina koji nije bio ni razmatran. Ugovori s Italijom, Finskom, Rumunijom, Maarskom i Bugarskom potpisani su februara 1947. Jugoslavija je mirovnim ugovorom s Italijom dobila preko 7.000 km2 nove teritorije, s oko 470.000 stanovnika. Italija se obavezala da joj isplati reparacije u iznosu od 125 miliona dolara u roku od 7 godina i da povrati predmete umetnikog, istorijskog i kulturnog znaaja. Posebnom izjavom Jugoslavija je stavila do znanja da se potpisivanjem mirovnog ugovora ne odrie svojih teritorija, nezavisno od naknadnih etnikih promena na njima. Jugoslovenska delegacija na Mirovnoj konferenciji borila se da odbrani svoje legitimne zahteve, podrana optim talasom narodnih manifestacija u zemlji, iznosei istorijske i etnike argumente u prilog tih zahteva, a posebno ukazujui na ekonomske prednosti i perspektivu razvitka Trsta u sastavu Jugoslavije. Trst je imao slovenako zalee, a italijanska etnika veina u njemu stvarana je vetaki. Za razliku od jugoslo venskog zahteva za slovenakim delom Koruke, zahtev za Trstom imao je u Parizu podrku SSSR-a, ali su sukobi velikih sila oteavali njegovo ostvarenje. Italijanska Demohrianska stranka i njen predstavnik na Parikoj konferenciji, Alide de Gasperi, uivali su snanu potporu Vatikana i Zapada, zaplaenih porastom komunizma u Italiji. Zapad je na reavanje transkog pitanja u jugoslovensku korist gledao kao na uspeh Sovjetskog Saveza da obezbedi izlazak ,,na topla mora", motivisan jakim predubeenjem da Jugoslavija nije nezavisna zemlja. Prema miljenju predstavnika Zapada, predavanje Trsta Jugoslaviji omoguilo bi njoj i SSSR-u da se meaju u unutranji ivot Italije i podstiu italijanske komuniste. Jugosloveni su, na jednoj strani, nailazili na otpor z a p a d n i h sila, Vatikana i Italije, a na drugoj imali Staljina, koji nije eleo konflikt sa SAD i Velikom Britanijom. Stav Zapada o pitanju severozapadnih granica nove Jugoslavije dugo je optereivao jugoslovenske odnose sa zapadnim zemljama, ime se, na drugoj strani, koristio Sovjetski Savez, vezujui je za sistem bilateralno-regionalnih ugovora sa zemljama tzv. narodne demokratije.
SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M S E V E R O Z A P A D N I H GRANICA 1 7 3
Trst je bio poslednji bedem zapadnih sila prema Istoku, da bi ga zbog znaaja u svojoj strategiji prepustili Jugoslaviji. Za njih je to bio izlazak SSSR-a na severni deo Jadranskog mora, dakle na granicu Italije, dodir sa Mediteranom, odakle se mogao vriti pritisak na Italiju i njene unutranje procese, potpomaganjem KP Italije, jedne od najjaih komunistikih partija u Zapadnoj Evropi. Zapadni svet i Vatikan nisu se mogli pomiriti sa predajom ove velike luke Jugoslaviji, podrani od n a c i o n a l i s t i k i h snaga u Italiji koje su sa konsternacijom primale eventualnu mogunost da Slavi" dobiju ovaj italijanski grad". Podravanjem otpora ovih snaga da se Trst preda Jugoslaviji zapadne sile su praktino cepale italijanski demokratsko-komunistiki front koji je takoe teko primao odvajanje Trsta od Italije. Predstavnici jugoslovenske emigracije (Veeslav Vilder i drugi) javno su poruivali svojim prijateljima na drugoj strani (Savi Kosanoviu) da Jugoslavija nee dobiti Trst samo zato to je na strani SSSR-a. Stav zapadnih sila bio je od prvog asa nedvosmislen da se Trst kao vana strateka taka, ekonomski centar na Jadranu i velika luka cele srednje Evrope ne moe predati Jugoslaviji praktino SSSR-u u njihovom vienju. Maarska je po mirovnom ugovoru imala da plati reparacije u iznosu od 50 miliona dolara. Mirovni ugovor sa Maarskom regulisao je granice ove zemlje prema stanju od 1. januara 1938. godine. Tenje srpskog i hrvatskog stanovnitva Bajskog trougla i Banata neposredno posle zavretka prvog svetskog rata da se ujedine sa svojim sunarodnicima u Kraljevini SHS, obnovile su se u daleko blaoj formi i krajem drugog svetskog rata. Jedan deo Srba i Hrvata obraao se preko Branka Petrievia, komesara III armije jugoslovenskim organima, iskazujui spremnost ujedinjenja sa braom u Jugoslaviji. Jedinice NOVJ imale su izriito nareenje da preuzmu vlast u Peuju. Komandni kadar NOVJ je smatrao da je faktiko posedovanje Peuja povoljna pretpostavka za budue pripajanje ovog grada Jugoslaviji. Vlast u Peuju zadrali su, ipak, tabovi Crvene armije. Po Zoltanu Vau, lanu CK KP Maarske, samo prisustvo jedinica NOVJ u Maarskoj je smatrano nezgodnim". Jedna delegacija Srba i Hrvata iz okoline Peuja posetila je 14. Januara 1945. marala Tita, izraavajui elju da Srbi i Hrvati zive u Jugoslaviji. Graani su se po povratku nali pod udarom
maarske represije. Odmazda nije mimoila ni Varagia koji je predvodio delegaciju jugoslovenskih graana iz Maarske prilikom posete Beogradu. Tendencije ujedinjenja podrao je februara 1945. i maral Tito, predsednik NKOJ-a i Vrhovni komandant NOV i POJ. Iz jednog pisma marala Tita maralu Ivanu Tolbuhinu, komandantu 3. ukrajinskog fronta od 11. februara 1945. mogu se prepoznati Titove ideje da se svaki narod, pa i Hrvati, Srbi i Slovenci u Maarskoj, borbom protiv faizma opredele za svoju sutranju sudbinu. Oko 50.000 naih sunarodnjaka, uglavnom Srba i Hrvata", pie Tito, ostalo je u granicama Maarske posle Prvog svetskog rata. Najvei deo naih sunarodnjaka naseljen je u oblasti Bajskog trokuta, Peuja i Arada, a ima ih rasturenih du cele jugoslovensko-maarske granice. Mi emo na mirovnoj konferenciji traiti da se te oblasti prisajedine naoj dravnoj teritoriji, jer na to imamo i istorijsko pravo. Na ivalj, u toku cele svoje istorije, progonili su maarski feudalci i germanski osvajai. Nasilno su iseljavani iz tih oblasti. Uz teror je vrena denacionalizacija. Ti progoni naeg ivlja naroito su se pootrili u toku ovog rata, zato to se je solidarisao sa slovenskim narodima. No i pored svega toga, naa braa uspela su da sauvaju nacionalnu svest. Maarske vlasti i danas, iako se situacija iz osnova izmenila dolaskom Crvene armije, ne naputaju svoju raniju politiku prema naem ivlju. Premetaine, logori i hapenja nae brae su svakodnevna pojava . . . Molim vas za hitnu intervenciju da se ti nai sunarodnjaci puste na slobodu i da se ubudue maarskim vlastima onemogui takav postupak prema naem ivlju; da se dozvoli naoj brai slobodno ispoljavanje svojih nacionalih oseanja, sloboda organizovanja i ispovedanja antifaistikih ideja; da se naim sunarodnjacima dozvoli da formiraju svoje vojne jedinice i da pristupaju Narodno-oslobodilakoj vojsci Jugoslavije." U Titovom obraanju sovjetskom komandantu radilo se o zatiti jugoslovenskog ivlja, njegovog borbenog aktiviranja protiv faizma, ali i o preseljenju dela stanovnitva. Tito je izriito izjavio da e Jugoslavija pitanje Bajskog trokuta" izneti na Mirovnu konferenciju, s tenjom da se oblast prisajedini Jugoslaviji, a s pozivom na istorijsko pravo". No, te
teritorijalne pretenzije koliko je nama poznato nisu nikada vie ponovljene, ukoliko izuzmemo neke sitnije korekture granica koje je na Mirovnoj konferenciji predlagao Edvard Kardelj. Uslovi primirja s Maarskom u odnosu na Jugoslaviju su, prema Stanoju Sirnicu, predviali da Maarska povue svoje jedinice i administraciju na predratne granice; da se oslobode svi savezniki zarobljenici, internirci i raseljena lica i izbeglice i da se snabdeju dovoljnim koliinama hrane i odeom, da im se prui medicinsko lekarska pomo, kao i da se obezbede prevozna sredstva za povratak svih ovih lica u domovinu; da se vrate Sovjetskom Savezu, ehoslovakoj i Jugoslaviji, kao i svim ostalim saveznicima, potpuno ouvane sve odnete vrednosti i materijali koji pripadaju dravnim, drutvenim i zajednikim organizacijama, preduzeima, ustanovama i pojedinim graanima; da se predaju Sovjetskoj komandi svi brodovi koji pripadaju ili su pripadali ujedinjenim narodima, i posle zavretka rata vrate njihovim vlasnicima; da se nadoknade svi gubici koji su priinjeni Sovjetskom Savezu, ehoslovakoj, Jugoslaviji u periodu borbe i okupacije. Uzimajui u obzir uee Maarske u ratu protiv Nemake, ona je ove gubitke imala da nadoknadi delimino, u ukupnom iznosu od 300 miliona dolara sa otplatom za narednih est godina u naturalnom vidu isporuka njenih roba, od ega e 100 miliona dolara biti isplaeno ehoslovakoj i Jugoslaviji. Sa naeg stanovita zanimljiva su traenja pod ta. 3 i 4, naime da se mogu postaviti teritorijalni zahtevi i da NOVJ ve sada poseda te krajeve. No, faktiko posedanje nije znailo da e se postaviti i pitanje revizije granica. Maral Tito je to pitanje postavio u kontaktu sa saveznikim komandantom maralom Tolbuhinom, ali ono nije vie ponovljeno; izneto je saveznikom vojnom komandantu a ne i vladi SSSR-a. Privremena vlada DFJ je preko Obrada Cicmila, efa jugoslovenske delegacije za primirje sa Maarskom, protestovala protiv zabrane izraavanja nacionalnih oseanja jugoslovenskih manjina u Maarskoj. Vlada je ak stavljala do znanja da nee postavljati pitanje revizije jugoslovensko-maarske granice u predelu Bajskog trokuta, pod uslovom da maarska vlada osigura autonomna prava ovim manjinama. U jesen 1945. pitanje se javilo na sasvim drugoj osnovi u Ministarstvu za kolonizaciju DFJ. Sef ovog resora Sreten
Vukosavljevi, poznati sociolog sela, smatrao je da bi se iseljenjem Maara iz graninih srezova u kojima su Maari inili veinu (bakotopolski, senanski, somborski, bez grada, starobeejski) mogli prebaciti u Maarsku na bazi razmene 20.000 Hrvata i 6.500 Srba iz Maarske, ime bi se poboljala nacionalna struktura graninih i prigraninih srezova. Sada vie nije bila re o reviziji granice, ve o reenju pitanja razmenom i snaenjem nacionalnog sastava stanovnitva u graninim predelima, tim pre neophodnim to su po Vukosavljeviu Maari imali vie istorijske i nacionalne svesti nego Jugosloveni. Putem ovog iseljenja olakavao se posao agrarnim komisijama, jer su kao potencijalni interesenti za zemlju otpadali bezemljai maarskog porekla iji se broj raunao na preko 100.000. U istom ministarstvu bilo je predloga da se Maarskoj pre mirovnog ugovora ustupe teritorije u severnoj Bakoj i Banatu (obe Kanjie, Horgo, Senta, pa na istok do Mokrina) uz obavezu da Maarska primi jo 200.000 Maara iz Jugoslavije, ime bi se Vojvodina oslobodila" znatnog broja Maara, ali su oni odbijeni kao neprihvatljivi. U ovom drugom sluaju re je o korekciji granice, ali na tetu Jugoslavije u cilju smanjenja maarskog manjinskog stanovnitva. Koliko je nama poznato ovi predloi nisu imali slubeni karakter i nisu prelazili okvire ovog ministarstva i inicijative samog Vukosavljevia. Sloenije je pitanje, meutim, kako se u jugoslovenskom vrhu doivljavala politika preseljavanja Maara iz Slovake, ali mi za to nemamo pokrie u izvorima, ako izuzmemo neke usmene iskaze. Izvori o radu SAF-a (Slovenskog antifaistikog fronta) u Temivaru, koji je pripremao kongres svih Slovena u Rumuniji, pominju (21. aprila 1945.) da se kongres saziva da bi se postavilo pitanje nacionalnih prava Slovena u Rumuniji". Omladina je takoe sazvala kongres sa namerom da se na njemu rasprave omladinska pitanja Slovena. Po predvienim referatima na Kongresu moe se zakljuivati i o tematici: 1. Narodnooslobodilaka borba u Jugoslaviji; 2. Nacionalno pitanje Slovena u Rumuniji; 3. Izvetaj o dosadanjem radu SAF-a. Poblie se kae da bi referat pod 2. obuhvatio nacionalno pitanje, ivot Slovena u Rumuniji u poslednjih 25 godina, a s obzirom na demokratizaciju zemlje istakla bi se sloboda nacionalnosti", ali ne bi se obuhvatali zahtjevi otcjepljenja ili prisajedinjenja". Vie je nego jasno da nova Jugoslavija nije pokretala teritorijalna
pitanja prema Rumuniji. Po jugoslovenskim obavetenjima iz aprila 1945. veina slovenskog ivlja u zapadnoj Rumuniji je elela prisajedinjenje Jugoslaviji. Oekivalo se da na buduem Kongresu bude postavljeno to pitanje. Jugoslavija je bila zainteresovana za demokratizaciju u Rumuniji i potovanje nacionalnih prava narodnosti u Rumuniji, ali nije elela pokretanje teritorijalnih zahteva kako ne bi zaotravala odnose sa susednom zemljom. Na osnovu sporazuma u Varkizi februara 1945, a nakon iskrcavanja britanskih trupa u Grkoj krajem 1944, pod komandom generala Skobija, i estonedeljnih borbi u Atini decembra 1944. i januara 1945, jedinice ELAS-a (Grka narodnooslobodilaka vojska) poloile su oruje, ime se pojaao teror ekstremne desnice, potpomognute intervencionistima, nad leviarima", graanima antimonarhistike orijentacije, demokratima, a posebno nad egejskim Makedoncima. ,,Smena strae" u Grkoj, koja je oznaavala dolazak Amerikanaca umesto Britanaca, izvrena je u jeku graanskog rata u zemlji. Otrica amerike politike bila je prvenstveno uperena protiv Jugoslavije, koja nije mogla da se ravnoduno odnosi prema progonima makedonske manjine u Grkoj, kao ni prema borbi koju su grke demokratske snage vodile u svojoj zemlji. Jugoslovenska tampa podravala je borbu egejskih Makedonaca za nacionalna prava, kole i legalne organizacije, ustajui protiv raspirivanja ovinistike mrnje izmeu njih i Grka. Teite albi Makedonaca poivalo je na tezi da monarhofaistiki reim" pod zatitom spoljnih saveznika sprovodi genocid nad manjinskim stanovnitvom: makedonskim, turskim, vlakim i albanskim. Izbijanje graanskog rata u Grkoj jo vie je zaotrilo odnose izmeu dve susedne drave, usled ega je avgusta 1946. poslanik FNRJ, onemoguen da dalje obavlja svoju diplomatsku misiju, napustio Atinu. Za dogaaje u Grkoj njeni zvanini krugovi optuivali su Jugoslaviju i ostale severne susede Bugarsku i Albaniju. Grki komunisti koji su, nasuprot dranju generalnog sekretara KP Grke Nikosa Zaharijadesa, reili da produe borbu posle Varkize organizovali su Demokratsku armiju Grke, pod komandom biveg rukovodioca ELAS-a Markosa Vafijadesa, s ciljem da nastave operacije protiv grke desnice i stranih snaga koje su je podravale. Najee borbe u tom graanskom ratu voene su u grko-albanskim i grko-jugoslovenskim
J-
graninim predelima, posebno na planinama Gramos i Vici. Grke snage su nastojale da blokiraju granicu i onemogue vezu ovih jedinica sa JA i pomo iz Jugoslavije. Jugoslovenska vlada je pomagala grke borce materijalom, naoruanjem, municijom, radio-opremom, novcem, instruktorima, a makedonske i grke izbeglice prelazile granicu, prihvatane i delom smetene u vojvoanskom selu Buljkes, gde je bilo oko 3.500 izbeglica, veinom Makedonaca. Radio-stanica DAG emitovala je iz Beograda (Koutnjak). Na slobodnoj teritoriji DAG boravio je jugoslovenski knjievnik Oskar Davio, koji je po povratku u Jugoslaviju objavio knjigu Meu Markosovim partizanima (1947). Nikos Zaharijades, sekretar Komunistike partije Grke pisao je maralu Titu 13. avgusta 1947. da zaotrenje izazivaju Anglo-Saksonci s namerom da postignu izolaciju grkog demokratskog pokreta od njegovih prijatelja u inostranstvu, da bi se lake obraunali s partizanskim pokretom u zemlji". Zaharijades je traio da se vidi sa Titom, zajedno sa Markosom, da bi se razmotrilo pitanje odee i hrane, radio-tehnike, ali, pre svega, drugih pitanja koja se mogu raspraviti samo u neposrednom susretu. Grki rukovodilac je izvetavao Tita o namerama sa kojima je saglasan CK EAM-a u Atini da se formira privremena demokratska vlada Grke, ali da inicijativu i ostvarenje preuzme na sebe Glavna komanda DAG. Avgusta 1947. Markos Vafijades je proglasio svrgavanje monarhije i obrazovao privremenu vladu slobodne Grke, koju Jugoslavija nije priznala nastojei da ne oteava svoj meunarodni poloaj. Jugoslavije se zadovoljila da i dalje prua materijalnu pomo DAG i da daje moralno-politiku potporu grkom revolucionarno-demokratskom pokretu. Grka Caldarisova vlada pokretala je pitanje teritorije Albanije (severnog Epira), tvrdei da ih nastanjuje grko stanovnitvo. Za vreme Parike konferencije grki predstavnici su neformalno predlagali Jugoslovenima podelu Albanije. Moa Pijade je uputio pismo predsedniku Mirovne konferencije zbog grkih inicijativa za podelu Albanije. Jugoslavija nije iznosila pitanje Egejske Makedonije pred Pariku konferenciju, ali je Tito oktobra 1946. govorio o mogunosti da se pitanje iznese na reavanje OUN. Grka vlada je bila nosilac terora. Prema pisanju francuske tampe, za prva tri meseca ove vlade, to jest od marta 1946. bilo je ubijeno 570 ljudi, uhapeno preko 4.000 i mueno i deporto-
vano na hiljade grkih demokrata i leviara. Britanci i Amerikanci su davali podrku vladinoj politici terora. Na drugoj strani, jugoslovenska vlada je obavestila svet juna 1945. da se u Jugoslaviji nalazi preko 20.000 izbeglica iz Grke; zahtevala je od vlada velikih sila da se okonaju krvavi progoni" makedonske manjine u Grkoj. Prema Jadranki Jovanovi rasprave u OUN otvorile su pitanje incidenata na granicama, pitanje zatite manjina i prisustvo stranih trupa na grkoj teritoriji. Prvo su optuene Bugarska i Albanija, a Jugoslavija tek za propagandnu podrku. Grka propaganda u poetku nije pominjala Jugoslaviju kao zemlju koja se mea u unutranje odnose Grke, polazei najverovatnije od injenice da se radi o zemlji koja je pripadala koaliciji Ujedinjenih naroda, ali su uestale aluzije na njenu ulogu u grkom pitanju" podgrejavanjem optubi egejskih Makedonaca za separatizam, i uopte panmakedonske" aspiracije triju severnih zemalja. Grka vlada je decembra 1946. podnela zahtev da Savez bezbednosti preispita situaciju na severnoj granici Grke, optuujui ovoga puta, pre svega, Jugoslaviju. Jugoslavija je optuena da eli da prisajedini Egejsku Makedoniju federalnoj Makedoniji u FNRJ, da gerilski rat u Grkoj uiva jugoslovensku podrku i da se u logoru Buljkes regrutuju borci partizanskih jedinica u Grkoj. Jugoslavija je nesumnjivo pruala pomo: materijalnu i propagandnu; ona je za grke izbeglice organizovala prihvatne logore; preuzimala je ak na sebe skupljanje pomoi za grki narod" u drugim zemljama Istone Evrope, to jest gerilce (revolucionarne bande" u grkoj oficijelnoj terminologiji). Jugoslovenska delegacija u OUN navela je brojne dolaze o muenjima Makedonaca i guenju demokratskih sloboda u Grkoj. Na optube o pijemontskoj ulozi" Jugoslavije ujedinjavanju Makedonije isticalo se da je pravo naroda na samoopredeljenje sveano utvreno od strane Ujedinjenih naroda. Jugoslavija je prihvatila anketu Saveza bezbednosti. lanovi Anketne komisije su bili predstavnici drava lanica Saveta bezbednosti, uz uee delegata zainteresovanih zemalja, kao oficira za vezu (Josip era sa jugoslovenske strane). Predlog veine (Australija, Belgija, Brazil, Kina, Kolumbija, Sirija, Velika Britanija i SAD) je bio nepovoljan po Jugoslaviju, Bugarsku i Albaniju, koje su optuene da pruaju pomo i rukovode grkim partizanskim pokretom protiv grke vlade. U posebnom i odvojenom izvetaju predstavnika SSSR-a i Polj-
ske, grka vlada je proglaena za jedinog krivca za unutranje borbe, dok se francuski delegat uzdrao, smatrajui da istraga nije mogla da dovede do jasnih zakljuaka. Savet bezbednosti je usvojio izvetaj Anketne komisije. Sava Kosanovi je u Savetu bezbednosti UN, decembra 1946, izneo jugoslovensku tezu o grkom pitanju" koja se svodila na to da u susednoj zemlji besni graanski rat u Makedoniji, Tesaliji, na Peloponezu i ostrvima te da uzroke treba traiti u Grkoj a ne na granicama Grke. Predlog rezolucije SAD je bio neprihvatljiv za Jugoslaviju, predviajui osnivanje stalne Komisije od lanova Saveta bezbednosti sa irokim ovlaenjima, naroito u vezi s meunarodnom kontrolom izbeglica i transferom manjina", ime se ozakonjivala denacionalizacija. Vetom SSSR-a onemogueno je usvajanje ove Rezolucije. Amerikanci su posle blokade u Savetu bezbednosti podneli zahtev da se grko pitanje stavi na dnevni red Drugog zasedanja OUN, jer se navodno radilo o pretnji politikoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu Grke. Jugoslavija je osudila nameru da se osnuje Specijalna komisija, sa seditem u Solunu, nalazei da je re o predstrai na granici prema socijalistikim dravama" i simbolu podrke veine sveta (OUN) grkoj vladi. Sovjetski Savez je tada bojkotovao uee u toj Komisiji. Specijalna komisija za Balkan poela je da radi novembra 1947. godine. Za Jugoslaviju je formiranjem ovog tela nastupio trenutak najvee krize poverenja FNRJ u ciljeve, naela i efikasnost OUN". Ale Bebler komentarisao je usvajanje amerike rezolucije kao korak u susret moralnom bankrotstvu Ujedinjenih nacija". Vlada FNRJ je bila nezvanino obavetena o akciji ministara spoljnih poslova Velike Britanije i Francuske povodm predloga generala Dorda Marala, dravnog sekretara SAD, o spremnosti vlade SAD da pomogne evropske zemlje u njihovoj privrednoj obnovi. Notom od 26. juna 1947. ona je obavestila vlade Velike Britanije, Francuske i SSSR da je spremna da uestvuje u pripremnim razgovorima ukoliko bi ova akcija olakala privrednu obnovu evropskih zemalja i uvrstila miroljubivu saradnju meu narodima i ukoliko e se bazirati na principima Povelje Ujedinjenih nacija". Ali ve jula iste godine ona je odbila da prihvati Maralovu pomo. Pomo je energino odbila i vlada SSSR-a. Jugoslovenska vlada je smatrala da je program ekonomske pomoi SAD ustanovljen bez jugosloven-
skog uea. Po njenoj oceni, pomo bi omoguila veliko meanje stranih sila u unutranje poslove drava primalaca pomoi, a i pitanje Nemake bi se u uslovima ove pomoi reavalo na nain suprotan saveznikim dogovorima. SSSR i zemlje koje su sledile njegovu politiku ili se nalazile pod njegovim uticajem nale su se van kruga ove pomoi. Politiki izrazito obojena, Maralova pomo je ve bila izraz podeljenog sveta, sukoba interesa velikih suparnikih sila i sraunata na jaanje zemalja pod amerikim uticajem kako bi se uspenije oduprle subverzalnoj aktivnosti" svetskog komunizma. Predstavnik KPJ na kongresu KP Francuske juna 1947. godine Milovan ilas je govorio ,,o ogromnoj zavjeri" amerikih imperijalista protiv slobodoljubivih naroda. Svet se ve podelio na imperijalistiki i slobodoljubivi deo u interpretaciji vodeih komunista, a u erilovom tumaenju opet na slobodni svet i svet komunistike tiranije. Povodom Maralove pomoi ilas je rekao: Obnova Evrope o kojoj se danas toliko mnogo pria mogua je samo na bazi slobode i nezavisnosti njenih naroda, inae bi se pojedine drave Evrope pretvorile u vazale amerikih imperijalista i u daljem razvitku otskone daske za osvajanje svjetskog gospodstva." Odbijanjem vlade FNRJ jula 1947. da prihvati Maralovu pomo pod motivacijom da je taj program ekonomske pomoi SAD ustanovljen bez jugoslovenskog uea, a na drugoj strani da bi ta pomo omoguila suvie veliko meanje stranih sila u unutranje poslove zemalja primalaca, te da bi se pitanje Nemake reavalo suprotno saveznikim dogovorima iz rata i ueem KPJ na sastanku Informbiroa dva meseca kasnije, Jugoslavija je, po merilima zapadnih sila, konano prela na stranu sovjetskog bloka. Sem sa zapadnim silama, Jugoslavija je imala zategnute odnose i s Vatikanom. Direktivni list KPJ Borba pisao je juna 1947. da je vatikanska propaganda centar jedne od najbezobzirnijih neprijateljskih kampanja u inostranstvu protiv Jugoslavije". Borba je upozoravala da e jugoslovenska vlada uiniti sve da onemogui Vatikan da i dalje zloupotrebljava diplomatske odnose s Jugoslavijom, a pre toga i svoje veze s katolikom crkvom u naoj zemlji, kojima se Vatikan sluio u cilju rovarenja protiv nae narodne demokratije". Zapadne procene o jednostranoj usmerenosti Jugoslavije u meunarodnim odnosima posle drugog svetskog rata mogle su
J-
da se izvode iz niza veoma uoljivih injenica. KPJ je bila sastavni deo svetskog komunistikog pokreta. Vojna saradnja NOVJ i Crvene armije doivela je vatrenu proveru u zavrnoj fazi narodnooslobodilakog rata, tokom borbi za osloboenje istonih delova Jugoslavije s Beogradom. Brojni sovjetski strunjaci (vojni i civilni) radili su u Jugoslaviji, a u sovjetskim vojnim kolama studirali su jugoslovenski oficiri i generali. NOVJ je krajem rata dobila od Crvene armije pomo u oruju, a Jugoslovenska armija se posle rata snabdevala vojnom tehnikom iz SSSR-a. Maral Tito je jula 1945. izdao nareenje da su jugoslovenski tabovi i svaki pojedini pripadnik Jugoslovenske armije duni da primaju savete, sugestije i zahteve sovjetskih vojnih savetnika i instruktora s uvaavanjem i razumevanjem, jer su se oni nalazili u Jugoslaviji ,,po naoj molbi" i zato to oni neumorno i nesebino prenose na nau mladu armiju dragocjena znanja i iskustva najmodernije i najmonije vojske svijeta". CK KPJ je izvetavao Moskvu o sastavu jugoslovenske vlade, CK KPJ i centralnih i pokrajinskih komiteta. Za raun Sovjetskog Saveza prikupljani su podaci o Grkoj (naoj sestri na jugu"). Iz Moskve je CK KPJ bio obavetavan o kampanjama koje su se preduzimale protiv Frankovog reima. U svim pitanjima iz oblasti meunarodnog radnikog pokreta koji su tangirali Jugoslaviju konsultovana je Moskva (pitanje KP Italije i njenog odnosa prema Trstu). Tito se zahvaljivao Staljinu na sovjetskoj pomoi oko izgradnje mosta preko Dunava (Panevakog mosta). Staljin je slavljen i uzdizan u napisima ilasa, Kardelj a i drugih jugoslovenskih rukovodilaca. Kardelj je krajem 1945. objavio lanak posveen 66-godinjici Staljinovog roenja, iji je svearski ton odraavao kult Staljinove linosti, koji je inae bio optevaei u svetu pod uticajem SSSR-a. KPJ je pri CK SKP(b) imala opunomoenike za partijske poslove (Boris Ziherl, Punia Perovi, Ilija Doen), mada su se problemi meupartijskih veza reavali na najviem nivou ili u razgovorima specijalnih delegacija. Meusobni kulturni odnosi unapreivani su preko Drutva jugoslovensko-sovjetskog prijateljstva. Jugoslavija je, u okviru sovjetske politike iskoriavanja panslovenskih ideja, uzela uea i na Sveslovenskom kongresu, otvorenom 8. decembra 1946. godine u Beogradu, istiui preko svojih predstavnika istorijsku misiju slovenskih naroda u borbi protiv faizma, u posleratnom svetu, njihovu solidarnost i privrenost miru. Na Sveslovenskom kongresu
govorio je i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Gavrilo Doi, koji je pozdravio marala Tita i Staljina. Nezavisno od vojne pomoi Jugoslaviji, zajednikih politikih manifestacija i tradicionalnih dodira u sferi meupartijskih odnosa, vodstvo KPJ nije zaobilazilo injenicu da je SSSR iziao iz drugog svetskog rata kao velika sila bez ijeg se uea nije moglo reavati nijedno pitanje posleratnog sveta. Uoi rata usamljen i okruen kapitalistikim dravama, SSSR je sada bio jedan od utemeljivaa Organizacije ujedinjenih nacija. Mada je Kominterna ukinuta 1943, SKP(b) je faktiki rukovodila komunistikim pokretom u svetu. Pod uticajem SSSR-a nalazile su se novostvorene narodne demokratije" u Istonoj i Srednjoj Evropi. Sovjetske trupe su bile duboko zaklinjene u Evropi, a od sovjetske vojne moi i prodora komunizma strahovale su snage suparnikog bloka. Sovjetsko-jugoslovenski ugovor iz aprila 1945. bio je meudravni okvir za razvijanje svestranih veza izmeu dve zemlje. KPJ je oekivala da Sovjetski Savez prui ekonomsku pomo Jugoslaviji. Sovjetska organizacija drave i drutvenog ureenja shvatala se kao prototip organizacije socijalistikog drutva. Prvi Ustav FNRJ bio je, po obliku i sadraju uglavnom kopija Sovjetskog ustava ali je u svoja reenja utkao i neke osobenosti narodnooslobodilake borbe. Sovjetska spoljna politika posmatrana je kao sinonim mira. Bez iskustva u socijalistikom preobraaju drutva, bez teorije koja bi uoptila tekovine originalne revolucije, KPJ je dobrovoljno preuzimala i presaivala sovjetsku praksu. S obzirom na ranije poglede u komunistikom svetu i progresivnim sredinama na SSSR kao prvu socijalistiku zemlju i edo' oktobarske revolucije, rukovodstvo KPJ je i sada, 1945, procenjivalo da je SSSR prirodan saveznik vladajuih drutvenih snaga u Jugoslaviji, potiskujui, u ime perspektive novih odnosa, potmula nerazumevanja, razilaenja u ocenama i incidentne situacije iz vremena rata i neposredno po njegovom zavretku, karakteristinu prevagu dravnog rezona nad revolucionarnim prilazom. Nova poseta Tita Moskvi usledila je polovinom 1946, kada se zavravala faza obnove, pritisak Zapada bio pojaan a Jugoslavija se spremala da pree na planiranje i industrijalizaciju zemlje, kada se izgraivao sistem administrativnog rukovoenja privredom preko generalnih i glavnih direkcija, inkorporiranih u dravni sistem, i kada se radilo na izgradnji sistema
centralizovane akumulacije, po ugledu na SSSR. Trei boravak marala Tita u SSSR-u je trajao od 27. maja do 10. juna 1946. Tito se 5. juna 1946. nalazio na poasnoj strai oko kovega Mihaila Ivanovia Kalinjina. Prilikom sahrane Kalinjina, Staljin je, kao jedinog stranog predstavnika pozvao Tita na glavnu tribinu. Na treem putovanju Tita su pratili Aleksandar Rankovi, Boris Kidri, Koa Popovi i Blagoje Nekovi. Prilikom prve posete Staljinu u Kremlju s Titom su bili Rankovi, Kidri, Nekovi i Vlado Popovi, jugoslovenski ambasador u Moskvi. Ve samo prisustvo Kidria u delegaciji pokazuje da se razgovaralo o ekonomskim pitanjima, to jest o meovitim drutvima. Jugosloveni su eleli meovita drutva, ali se nisu slagali sa naelima na kojima su ih Sovjeti zamiljali. Razgovaralo se i o problemu Trsta, s obzirom na Mirovnu konferenciju. Sovjetski Savez je podrao kako naknadno pie Kardelj, ef jugoslovenske delegacije Jugoslaviju u pitanju granice sa Italijom, ali ne i u sluaju graninih pitanja sa Austrijom (Koruka). Tretirani su i vojni problemi. Staljina je naroito interesovala Albanija i odnosi u rukovodstvu KP Albanije. Tim povodom Sovjeti su jo maja 1945. traili obavetenja o unutranjopolitikim prilikama u Albaniji i njihovim rukovodiocima. Rukovodea uloga KPJ u Jugoslaviji, pravac unutranjeg razvitka FNRJ, tradicionalne veze u komunistikom pokretu, uloga SSSR-a kao svetske sile odreivali su, zajedno sa oekivanjem da Sovjetski Savez pomogne predstojeu socijalistiku izgradnju u Jugoslaviji, oslon na ovu zemlju. Sovjetska politika je izjednaavana s mirom i progresom. Privredni odnosi su zapoeli aprila 1945, prilikom prve posete marala Tita SSSR-u, ali je tada preovlaivao politiki moment. Na strani Jugoslavije postoji od poetka 1946. tenja da se pree na normalno poslovanje. Rok prvog sporazuma je istekao krajem 1945, a drugi je potpisan tek 8. juna 1946. godine. Tekoe realizacije ovog ugovora poticale su iz velike oskudice u SSSR-u, transportnih tekoa, strukture spoljne razmene, administrtivnih problema oko utvrivanja roba, jer nijedna ekonomska organizacija u SSSR-u nije htela da raspravlja ekonomska pitanja bez prethodne saglasnosti vlade. Dravni propisi o dravnoj tajni bili su vie nego strogi. Specijalni reim trgovine sa stranim saugovaraima ometao je ritam razmene. Prilikom ugovaranja tehnike robe Jugoslaviji je nuena roba koja joj nije bila potrebna. Po ugovoru od 1946. 90% jugoslovenskog uvoza iz
SSSR-a inili su metali, guma, nafta, novinski papir, vrsto gorivo. Metalni sektor je bio najkomplikovaniji zbog izmene specifikacija, otkaza, zahteva za izmenu dimenzija, itd. Jugoslovenska privreda i trite nisu pre rata bili naviknuti na sovjetsku robu, pa se nametala potreba preorijentacije sa svim prateim tekoama. Jugoslavija je elela meovita drutva u oblasti metalurgije, ali SSSR-u nije odgovarala ovakva orijentacija zbog vlastite oskudice. Meovita drutva za boksit i naftu stvarana su na osnovi koja je bila nepovoljna za Jugoslaviju. Iz jedne pamjatnaje zapiske" vidi se da su Sovjeti predlagali Andriji Hebrangu da Sovjetski Savez uzme uee u razradi prirodnih bogatstava Jugoslavije, ali ne na osnovu koncesija ve na osnovu stvaranja jugoslovensko-sovjetskih drutava, koja manje dovode u pitanje presti Jugoslavije od koncesija. Pregovori za stvaranje konkretnih meovitih preduzea poeli su avgusta 1946. Tada se u Moskvi najverovatnije raspravljalo i o formiranju jednog savetodavnog tela socijalistikih zemalja o ekonomskim pitanjima, koji je zaetak dananjeg SEV-a. Tito na II plenumu CK KPJ januara 1949. pominje da je u Moskvi stvoreno savetodavno ekonomsko telo, ali bez poziva Jugoslaviji. Tito je predloio protest tim povodom istiui: Tu mi treba da kaemo i to da smo ve prije dvije godine predlagali stvaranje takvog savjetodavnog tijela za tu ekonomsku saradnju i da tada na predlog nije bio prihvaen, tako da je njima poznat na stav o tom pitanju." Iz ovoga proizilazi da je Jugoslavija bila meu inicijatorima ove saradnje. Karakteristino je da je u Pregledu istorije SKJ (Beograd, 1963) u redakciji Rodoljuba olakovia napisano da je prilikom Titove posete bilo rei o stvaranju organizacije komunistikih partija, ali na drugim osnovama od onih na kojima je poivala Kominterna, pre svega konsultativnog karaktera. Mi nemamo izvorno pokrie za ovu inicijativu, ali posrednim putem dolazimo do saznanja da su sa jugoslovenske strane dolazili predloi da se vodi rauna o novom vremenu i prekine sa ranijim centralizovanim sistemom rukovoenja karakteristinim za Treu internacionalu, rasputenu polovinom 1943. godine. Idejna srodnost KPJ sa SKP(b) nije sporna u tom vremenu, ali istorija trai da se uoe i druge strane pitanja: da revolucija u Jugoslaviji ima realnu vojnu silu i svoj sistem vlasti; da ona ne moe da u SSSR-u ne gleda i veliku silu bez koje se ne mogu
J-
reavati pitanja u zavrnoj fazi drugog svetskog rata, te da mlada revolucija svesna protivurenosti izmeu velikih antifaistikih sila eli da preko Sovjeta ublai britanski pritisak na vodstvo nove Jugoslavije. To rukovodstvo ne moe da ne sagleda erilove tenje da preko Srbije, naglaavanjem njenog antikomunistikog stava, prelazei ak preko sasvim drukijih izvetaja Maklejna i drugih svojih oficira, pojaa poziciju Velike Britanije uoi prestojeih razgovora sa SSSR-om. Novoj Jugoslaviji treba meunarodno priznanje revolucionarnih promena (ne i subjekta Jugoslavije kao drave) i ona ga ostvaruje u veoma dramatinoj varijanti borbe za meunarodno priznanje 19431945, to je bez presedana u modernoj istoriji revolucija. Borei se za svoj izlaz na meunarodnu scenu, vodstvo revolucije pokazuje odlunost i trezvenost ujedno, spaja svoj krajnji cilj sa razumevanjem meunarodnih odnosa i konstelacija u antifaistikoj alijansi, primenjuje prvobitnu formulu strategije narodnooslobodilakog rata kao revolucije sui generis do kraja rata, inei koncesije, svesna da nije sama na svetu i da se narodnooslobodilaka borba odvija u najsloenijim spletovima meunarodnih odnosa. Narodnooslobodilaki pokret i njegovo rukovodstvo s Titom na elu pokazuje u ovoj fazi retku gipkost, elastinost, razumevanje slojevitih odnosa meu saveznicima i konzekvetnost sa stanovita odbrane svoje samostalnosti. Dogmatska koncepcija nije u stanju da uoi ovu fleksibilnu politiku koja ni u jednom asu nije gubila iz vida da je revolucija bila samostalna i da Jugoslavija kao nezavisan subjekt ima da ue u krug meunarodne zajednice.. Skretanja od ovakvog pravca razmiljanja imaju osnov, po naem miljenju, u nerazumevanju istorijskih procesa. Deo istoriara, zbunjen zamrenou odnosa i nerazumevanjem tokova jugoslovenske revolucije i postupcima njenog vodstva, podlee fetiizmu izvora i verbalnih sadraja prosovjetske, prostaljinistike i prokomunistike oratorike (pozdravi, zdravice, govori, pisma, analize, itd.), ega ima napretek, to moe i te kako da zaseni i zavede na krive pravce razmiljanja. Na slian nain, precenjuje se stanje svesti borake mase i naroda, kao i dela komandnih kadrova, koji sa zanosom govore o SSSR-u, to nije sporno uopte uzevi, ali postaje sporno ukoliko se previdi da je vlastita borba, samostalna, voena bez iije pomoi do deliminog proboja stratekog zaokruenja u jesen 1943. i potpunog razbijanja toga zaokruenja septembra 1944,
dolaskom trupa Crvene armije na Dunav, predstavlja u svesti pomenutih kategorija nepokolebljivu injenicu i imperativ opredeljivanja. Drukije reeno, 1948. je pokazala da je Titov autoritet bio jai od Staljinovog. Trea kategorija istoriara emancipativni proces komunista Jugoslavije shvata kao emancipaciju koja je gotovo magijski nastala bez prethodnog vlastitog revolucionarnog kretanja, iskustva i proveravanja istorije, ime nije daleko od metafizikih prilaza mnogo sloenijim i protivurenijim putevima proboja misli o samostalnosti, vlastitom udelu, prirodnoj tenji za ravnopravnou i subjektivitetu nezavisno od suprotnih aberacija na pojedinim deonicama, objektivne snage Jugoslavije i zraenja njenog uticaja u svetu. Strani istoriari, naroito zapadni, ne mogu da se oslobode prilaska samostalnoj pojavi, koliko god bila meunarodnim odnosima uslovljena, kao pojavi koja se posmatra kroz prizmu bilateralnih odnosa Zapada i Istoka, Velike Britanije i SAD na jednoj strani, i SSSR-a na drugoj, merei sve pokrete po kriterijumu na ijoj su strani barikade, zapadnoj ili sovjetskoj. Posle sukoba KPJ i SKP(b) odnosno IB i KPJ najdogmatskija misao je velianstvenu epizodu pobede revolucije i njenog meunarodnog prihvatanja tumaila kao izdaju revolucije, simbiozu partizana i graanskih slojeva pod britanskim patronatom, vid naputanja radikalizma i prelaska na umereniju politiku kompromisa. Spoljni privid injenica skrivao je sadraj procesa; forme su apsolutizovane na raun sutine; umerenije mere i za Zapad prihvatljive retorika je zavodila u pravcu nerazumevanja naina na koji je ostvarivana pobeda revolucije. Tito je na Osnivakom kongresu KP Srbije maja 1945. morao da objanjava jednom delu jugoslovenskih komunista koji su ga pitali kada emo na drugu etapu" da se mi na njoj odavno nalazimo. Jugoslavija je u OUN podravala sovjetske spoljnopolitike inicijative i gledita, naroito u optim pitanjima, tako da je u toj oblasti teko nai neka odstupanja. Takvo ponaanje izraavalo je vid solidarnosti sa SSSR-om i zemljama tzv. narodne demokratije u kojima je Jugoslavija gledala savest OUN". Prilikom razmatranja problema izbeglica i raseljenih lica jugoslovenska delegacija u OUN 1946. i 1947. godine zauzela je u pitanju sudbine preostalih izbeglica i raseljenih lica izdvojeno miljenje nasuprot stavu Velike Britanije i SSSR-a. Dok su se ove velike sile zauzimale za prinudnu repatrijaciju svih iseljenih
J-
i raseljenih lica bez razlike, na osnovu bilateralnih ugovora, bez angaovanja meunarodnog tela, dotle je Jugoslavija zauzela stav o dobrovoljnoj repatrijaciji. Sava Kosanovi je u OUN 1947. smatrao da je nemogue odvojiti jevrejski problem od Palestine. Postoje duboke istorijske i moralne veze . . . S druge strane, nemogue je odvojiti Palestinu od arapske sudbine". To insistiranje jugoslovenske delegacije na sticanju nezavisnosti palestinske drave kao celine" bilo je jedinstveno u Generalnoj skuptini. Jugoslavija je stajala na strani panskih republikanaca, a protiv vlade generala Franka. U jugoslovenskoj tampi, u istupanjima jugoslovenskih zvaninika i u progresivnim meunarodnim organizacijama i udruenjima, posebno na tribini OUN, jugoslovenski predstavnici su napadali Frankovu paniju kao poslednje uporite faizma u Evropi, zalagali se za obaranje diktatora i defaizaciju panije, protestovali zbog progona panskih antifaista i muenja graana u Frankovim tamnicama. Faistika klika" u Madridu optuivana je da eli da paniju pretvori u budui centar faizma u Evropi". U skladu sa svojim antifaistikim stavom vlada Jugoslavije se, sledei optu sovjetsku spoljnopolitiku liniju, obraunavala sa faistikim nasleem u politiko-ideolokoj, ekonomskoj i moralnoj sferi u zapadnim okupacionim zonama Nemake, u Italiji i paniji, naglaavajui znaaj denacifikacije, osude ratnih zloinaca, plaanja reparacija, igosanja Frankovog reima i odbacivanja zahteva panije da bude primljena u OUN. Zajedno sa SSSR-om, Poljskom, ehoslovakom, Meksikom i drugim dravama, Jugoslavija je aprila 1946. priznala pansku republikansku vladu obrazovanu u Meksiku pod predsednitvom dr. Hose Hiral Pereira. Pored sovjetskog stava, Jugoslavija se u ovom sluaju opredeljivala i na osnovu revolucionarno-demokratskog bia svog drutvenog ureenja, tradicionalne vezanosti za stvar panskih demokrata i republikanaca sa kojima su jugoslovenski komunisti ratovali protiv Franka 19361939. godine, tenje za optom demokratizacijom meunarodnih odnosa. Meutim, zapadne sile su stajale na stanovitu da Frankov reim nije opasan po mir i da treba izbei novo krvoprolie na Iberijskom poluostrvu. . Jugoslavija je posle 1945. nastavila zbliavanje sa susednim balkanskim dravama, Albanijom, Bugarskom i Rumunijom, uspostavljajui veze i s drugim istonoevropskim i podunavskim zemljama u kojima su se komunistike partije borile, uz
pomo SSSR-a, za prevlast u politikom sistemu. Jugoslovenska pomo Albaniji nastavak je podravanja njene antifaistike borbe u toku rata. Privremena vlada DFJ priznala je 28. aprila 1945. albansku vladu, a na svim meunarodnim konferencijama Jugoslavija se zalagala da se Albaniji prizna status saveznike zemlje i dodele reparacije. Kada je u Parizu krajem te godine, na Konferenciji za reparacije, Albaniji dodeljena minimalna reparaciona kvota, jugoslovenska delegacija je dala izjavu da je spremna da se u korist Albanije odrekne dela svoje kvote, mada je ova i samoj Jugoslaviji bila nedovoljna. Priznanjem albanske vlade Jugoslavija je za izvanrednog poslanika i opunomoenog ministra postavila Velimira Stojnia, koji se u Albaniji nalazio u svojstvu efa Vojne misije od avgusta 1944. godine. Stojni je, kao to se vidi iz pakvila Envera Hode, naroito poslednjeg spisa ovog poslednjeg staliniste Evrope, Titoisti (1982), bio omiljena meta Hodinih napada, koji je smatrao da je ovaj podravao Koi Dzodzea, organizacionog sekretara Partije, nastojei da ojaa radniko jezgro u susednoj zemlji. Dzodze i njegovi saradnici (Kriste Temelko i drugi) su napadani od Hode kao eksponenti Jugoslavije, povezani sa Aleksandrom Rankoviem i Beogradom, koji ograniavaju uticaj sekretara Partije. Hoda je o delatnosti ove grupe u albanskoj partiji govorio na Plenumu KP Albanije pre dolaska u Beograd. Jugoslovensko-albanski ugovor je zakljuen prilikom prvog boravka Envera Hode u Beogradu, jula 1946. Povodom prve posete Beogradu Hoda je u Titoistima zabeleio, bez oslonca na izvore, da je prilikom pokretanja pitanja Kosova i Metohije izneo gledite da je KPJ nedosledno primenila pravo na samoopredeljenje albanske manjine, nasuprot hrvatskom i slovenakom stanovnitvu Istre i Slovenakog primorja, istiui tendenciozno da mu je Tito 1946. rekao da bi se to moglo sprovesti samo u jednoj novoj konstelaciji unutranjih (mislei na stav Srbije, koju bi to po Titu povredilo) i meunarodnih prilika. Bez obzira na ove naknadne evokacije Envera Hode, ostaje oigledno da su se i u novoj situaciji kada su se komunisti nali na vlasti otvarala sva ona pitanja granica i nacionalnog sindroma na Balkanu, kao i ranije za vreme vladavine graanskih snaga. Zraenje ideologije proleterskog internacionalizma, kojoj su komunisti verovali u svojoj revolucionarno-romantinoj fazi, pokazivala je sve svoje pukotine u
J- y U
sukobljavanju sa stvarnou odnosa, sazrevanjem svesti, stepenom odgovornosi koju povlai posedovanje i vrenje vlasti, iskonska dubina tradicije koja se lako ne odstranjuje iz svesti, jednostavno nemirenje mladalakih ideja da e se budui svet graditi bez obzira na granice. Ideologija je bila jedno, a politika drugo. Iz ovoga se ne moe zakljuivati da je ta internacionalistika uzvienost nestala preko noi iz svesti komunista, to nije bilo ni mogue uzme li se da je ona decenijama stvarana, jer su komunisti i dalje masovno nastavljali da veruju da je sve jedno od Jadrana do Japana", Od Kamatke do Durmitora". Ove pojave nesporazuma oko primene prava na samoopredeljenje javljale su se u formi korekcije granica u odnosima izmeu jugoslovenskih i italijanskih, grkih i jugoslovenskih, albanskih i jugoslovenskih, bugarskih i jugoslovenskih komunista. U njihovom reavanju komunisti na vlasti suoavali su se i sa meunarodnim zapletima, otporima graanskih snaga koje su uticale na politiku pojedinih partija (kao u Italiji), stava SSSR-a, nezadovoljstva konzervativnih nacionalnih elemenata u pojedinim zemljama na koje partije nisu mogle da ne raunaju (u Italiji, Grkoj). Sporazumi o privrednoj saradnji izmeu FNRJ i Albanije zakljueni u drugoj polovini 1946. nisu bili samo korak dalje u razvijanju ekonomske saradnje dve zemlje, ve su jednim delom znaili i jugoslovensko preuzimanje jednostranih obaveza. Dve zemlje su usaglaavale ekonomske planove, uklanjale carinske granice, ukidale takse i izjednaavale valute. Plenum CK KP Albanije je decembra iste godine ocenio zakljuene sporazume kao osnovu za razvoj albanske privrede. Ugovorom o prijateljstvu i uzajamnoj pomoi Jugoslavija je u formi meunarodnopravne obaveze izrazila spremnost da brani nezavisnost Albanije. Jugoslavija je bez rezerve podravala Albaniju u vreme grkih pretenzija na severni Epir i pritiska Britanije da se, po odluci Meunarodnog suda pravde, nadoknadi teta za njene ratne brodove havarisane u Krfskom moreuzu. Pomaui konsolidaciju Bugarske, jugoslovenska vlada je slabila zemljoradniku opoziciju Nikole Petkova, a na drugoj strani snaila bugarski meunarodni poloaj. Jugoslavija se na Bledu 1947. odrekla reparacija koje je Bugarska bila duna da joj plati na osnovu mirovnog ugovora. Forsiranjem manifestacionih akata prijateljstva KPJ je radila na to brem zabora-
vijanju podvojenosti jugoslovenskih i bugarskog naroda iz vremena rata i okupacije. Najplodnija faza saradnje izmeu dve zemlje zapoela je nakon povratka Georgi Dimitrova u Bugarsku, koji se 1946. izjasnio u prilog zamisli o jugoslovensko-bugarskoj federaciji na naelima pulralizma". Dimitrov je govorio o ,,dve narodne slovenske republike" koje e ii zajedno kao dve verne sestre" sve dok ne dobiju zajedniki dravni krov bez granica, (sve dok) i Beograd, i Sofija, i Zagreb, i Skoplje, i Cetinje, i Ljubljana (ne) budu gradovi i prestonice naroda velike federacije Junih Slovena, federacije: Srba, Bugara, Makedonaca, Hrvata, Crnogoraca, Slovenaca". U ovoj eri saradnje bugarski komunisti nisu dovodili u pitanje makedonski nacionalni individualitet, pa ni makedonsko bie stanovnitva Pirinske Makedonije. Bledski razgovori, voeni 30. i 31. jula i 1. avgusta 1947, otvarali su put za stvaranje takve balkanske federacije, predviajui maksimalnu razmenu robe, nov reim dvovlasnikih imanja, kulturnu saradnju i pripremu za stvaranje carinske unije. Sa zakljuenjem Ugovora o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoi, 27. novembra 1947. u Varni-Evksinogradu, izgledalo je da su na pomolu ostvarenja starih tenji junoslovenskih naroda. Ugovor je obavezivao Jugoslaviju i Bugarsku da se meu sobom savetuju o svim vanim meunarodnim pitanjima koja se tiu interesa dveju zemalja ili interesa mira i meunarodne saradnje, i da jedna drugoj neodlono ukazuju vojnu i svaku drugu pomo. Prema Kominikeu o razgovorima u Evksinogradu, Ugovor je trebalo da pomogne uvrenju bratstva izmeu junoslovenskih naroda"; u isti mah, on je obavezivao ,,obe zemlje da obezbede najtenju uzajamnu saradnju u svim oblastima materijalne i duhovne kulture i naroito u svim oblastima privrednog ivota". Saglasno zakljucima usvojenim na Bledu i u Evksinogradu, olakana je nastava makedonskog jezika u Pirinskoj Makedoniji, uspostavljene su prisnije veze pirinskih Makedonaca s njihovom braom u Narodnoj Republici Makedoniji i preduzete mere da se iz kolskih udbenika uklone delovi koji obrauju makedonsko nacionalno pitanje na nain karakteristian za velikobugarski ovinizam". Istovremeno s preduzimanjem mera u kolama otvorena je knjiara Makedonska knjiga" i osnovan Oblasni makedonski narodni teatar u Gornjoj Dumaji. Na makedonskom jeziku poeo je da izlazi list Pirinsko delo.
J-
Po cenu samoodricanja naroda Jugoslavije, vlada FNRJ je isporuila Rumuniji, ehoslovakoj i Poljskoj 17.000 tona ita za vreme sue u tim zemljama, a Albaniji 1946. dala pomo vidu beskamatnog zajma od 5 milijardi dinara. Ugovorima o prijateljstvu i uzajamnoj pomoi, koji s naliili na sovjetsko-jugoslovenski ugovor iz aprila 1945, stva rao se u jugoistonoj i istonoj Evropi poseban sistem regional ne bezbednosti zemalja tzv. narodne demokratije: jugosloven sko-poljski ugovor zakljuen je 19. marta 1946, jugoslovensko ehoslovaki 9. maja, jugoslovensko-albanski 10. jula 1946 jugoslovensko-maarski 8. decembra i jugoslovensko-rumunsk' 19. decembra 1947. Regionalni ugovori koje je Jugoslavija zakljuila sa zemlja ma tzv. narodne demokratije uspostavljali su sistem regionaln bezbednosti u tom delu Evrope u okviru spoljnopolitik orijentacije SSSR-a, ali i na osnovu naela OUN. Tito j prilikom zakljuivanja ovih ugovora i poseta istonoevropskim ' balkanskim prestonicama (Varavi, Pragu, Bukuretu, Budim peti, Varni) bio trijumfalno doekan. Sa pokuajem stvaranj Balkanske federacije 19441945, a kasnije uspostavljanje ovog sistema saveza Titova inicijativa se u zapadnoj literatur navodi i kao pokuaj politike policentrizma u komunistiko svetu. Ideoloki izraz uverenja da e stvar komunizma trijumfo vati nalazila se u masovno prihvaenoj pesmi u Jugoslaviji d e Amerika i Engleska biti zemlja proleterska", a pokua' stvaranja junoslovenske (jugoslovenske) federacije u drugo, karakteristinoj pesmi koja se pevala u zimu 19441945, po kojoj je drug Tito zasluio da je Balkan njegov cio, Bal kan cio i Evrope dio", ali koja je i iezla posle ne uspeha da se ova federacija stvarno i oblikuje. Prenaglaen pretenzije izraene u pomenutoj pesmi su uticale da se njen pevanje obustavi, kao imperijalistike" i nepriline novoj Jugoslaviji. Revolucija je omoguila da se Jugoslavija u toku rata i posle njegovog zavretka nae u centru demokratsko-revolucionarnih pokreta na Balkanu. Svojstveno iskustvu istorije, ideje svake autentine revolucije uvek su prelazile granice vlastite zemlje. One su se znale materijalizovati i u isticanju posebne uloge i znaaja za dalji razvitak njenog regiona. Na Zapadu je rad na stvaranju ove federacije, nezavisno od njenih meunarodnih implikacija, vezivan i za line surevnjivosti: ko e biti vodei ovek ove federacije Tito,
najuticajniji i najpopularniji komunista u Evropi posle Staljina, ili Dimitrov, stari generalni kormilar" Kominterne, no ija se slava u ratu pomraila, zavravanjem karijere u SSSR-u 19431945. na poloaju naelnika Odeljenja za meunarodne veze CK SKP (b). Na sovjetskoj strani ovi ugovori i Titova popularnost nesumnjivo su mogli uticati na Staljinova podozrenja i sumnje prema svakome ko se previe izdvajao uz njegovu genijalnost" i apsolutno vodstvo. Uoi rata Staljin je posekao plejadu velikih revolucionara i vojnika oktobarske revolucije, a posle pobede nad faizmom uklonio iz rukovodstva sve potencijalne protivnike. Staljinova samoljubivost otkriva se i u njegovom nepodnoenju slave koju su sticali drugi. Kada je u Baljom teatru, posle pobede, veliki sovjetski vojskovoa G. K. ukov pozdravljen od strane prisutnih jaim aplauzom od ,,glavnokomandujueg" nije dugo trebalo ekati na postanovljenie" da se maral ukov sa poloaja zamenika ministra narodne odbrane postavlja za naelnika Odeskog vojnog okruga. Nezavisno od linosti, Staljinu nije odgovaralo isticanje i izdvajanje Jugoslavije, iju revoluciju nije nikada prihvatio kao autentinu. Svet socijalizma mogao se iriti samo snagom Crvene armije i njegovom boanskom voljom" a nikako samorealizacijom revolucije. Jugoslovenska revolucija je uivala ugled u svetskom antifaistikom i progresivnom javnom mnjenju. Za napredne snage u svetu, jugoslovenski narodi izveli su autentinu revoluciju u okvirima drugog svetskog rata, stvorili originalne institucije vlasti, dali znaajan doprinos pobedi antifaistike koalicije i nastavljali izgradnju zemlje i revolucionarni preobraaj posle osloboenja. Nasuprot ovim snagama, konzervativni krugovi na Zapadu nisu prestajali da Jugoslaviju uzimaju na nian kao najistureniju sovjetsku predstrau, otelotvorenje jednopartijskog sistema po uzoru na SSSR, i zemlju progona vernika i politikih protivnika. Predubeenja o Jugoslaviji, podsticana preko tampe i radio-difuzne mree, nisu spreavala istaknute progresiste da dolaze u Jugoslaviju kao na abu. Jugoslavija je za onovremene napredne duhove bila i ostala antifaistika, demokratska i komunistika zemlja. Veliki umetnik i antifaista, arli aplin, tvorac Velikog diktatora", pozdravljao je u Jugoslaviji novi svet". S jugoslovenskom stvarnou neposredno su se upoznavali poznati francuski knjievnici komunistikih i progresivnih uverenja Luj Aragon, Pol Elijar i an
Riar Blok. Jugoslaviju su poseivali brojni sovjetski pisci i umetnici: Uja Erenburg, Maksim Rilski, Nikolaj Tihonov, Aleksandar Tvardovski, Fjodor Glatkov, Boris Gorbatov i drugi. Meunarodne veze masovnih drutveno-politikih organizacija Jugoslavije 19451948. bile su pod uticajem njene spoljne politike, koja je odreivala karakter, obim i pravce saradnje. Kako je jugoslovenska spoljna politika u toj fazi teila to tenjem zbliavanju sa SSSR-om i tzv. zemljama narodne demokratije, Jedinstveni sindikati, Narodna omladina Jugoslavije, Antifaistiki front ena razvijali su najintenzivniju saradnju s njima. Ue povezivanje Jugoslavije s balkanskim dravama narodne demokratije davalo je posebnu dinamiku vezama istorodnih organizacija, bilateralnim i regionalnim. Jugoslovenske drutveno-politike organizacije ukljuivale su se i u odgovarajue svetske organizacije: Svetsku sindikalnu federaciju, osnovanu na Svetskoj sindikalnoj konferenciji u Parizu oktobra 1945, ije se sedite nalazilo u Pragu; Meunarodnu demokratsku federaciju ena, osnovanu krajem iste godine, takoe u Parizu; Svetsku federaciju demokratske omladine; Meunarodni studentski savez. Regionalni kongresi, konferencije i savetovanja pomagali su zbliavanju omladine i sindikalnih organizacija balkanskih zemalja. Saraujui u svetskim i regionalnim okvirima s organizacijama radnika, omladine, studenata i ena, jugoslovenske organizacije su istupale kao pobornice solidarnosti radnike klase i drugih progresivnih snaga u svetu. Manifestacioni karakter ove saradnje nije ometao probijanje istine o Jugoslaviji i neposredno upoznavanje sveta s naporima Jugoslovena da obnove zemlju, stvore pretpostavke za prevazilaenje zaostalosti i razviju odnose sa svim ljudima dobre volje. Jugoslovenske organizacije, usredsreene na veze sa srodnim organizacijama socijalistikih zemalja, izloene sovjetskom uticaju, odravale su odnose i s demokratskim pokretima na Zapadu, kao i s vanevropskim pokretima i organizacijama. Narodna omladina Jugoslavije je o r g a n i z o v a n j e m velikih svetskih saveznih akcija 19461947. sprovodila u ivot i odluke Svetske konferencije demokratske omladine iz novembra 1945. o razvijanju saradnje meu naprednom omladinom sveta.
ODBRANA NEZAVISNOSTI
Zaotravanje odnosa Zapada s Jugoslavijom raslo je s uobliavanjem blokovske podele sveta. Pristupanje KPJ novoj meunarodnoj organizaciji komunistikih i radnikih partija Informbirou, odnosno Kominformu (Informacioni biro, Komunistiki informacioni biro), protumaeno je na Zapadu kao poslednja potvrda da je Jugoslavija okrenula lea samostalnosti, postala sovjetski satelit", integrisala se u komunistiki svet pod vodstvom SSSR-a i prihvatila njegov model" drutveno-ekonomskog i politikog sistema. Informbiro je osnovan na sedmodnevnom savetovanju predstavnika komunistikih partija SSSR-a, Jugoslavije, Maarske, ehoslovake, Poljske, Rumunije, Bugarske, Francuske i Italije, odranom septembra 1947. u kljarskoj Porembi, pod Krakonoima, u zapadnoj Poljskoj.* KPJ su na Osnivakom savetovanju Informacionog biroa nekih komunistikih i radnikih partija predstavljali Edvard Kardelj i Milovan ilas, SKP (b) Andrej Zdanov i Georgije Maljenkov, BRP(k) Viko ervenkov i Vlado Pop-Tomov, KP Rumunije Georgiju De i Ana Pauker, Maarsku komunistiku partiju Mihalj Farka i Joef Revaj, Poljsku radniku partiju Vladislav Gomulka i Hari Mine, KP ehoslovake Rudolf Slanski i . Batovanski, KP Francuske ak Diklo i Etjen Faon, KP Italije Luii Longo i Euenio Reale. Inicijativa za stvaranje ovog tela potekla je od SKP(b), odnosno Dede". Analiza Titovog (Valterovog) pisma Dedi" od 14. septembra 1947. jasno govori da jugoslovenski komunisti nisu bili u neposrednom toku saziva i pripreme ovog sastanka, jer trae da im se jave bar osnovne take dnevnog reda konferencije u Varavi", radi orijentacije i pripreme naih delegata". Sovjetski odgovor nije mogao zadovoljiti Tita (Valtera"), jer je
* Kardelj u Seanjima govori o Jelenjoj Gori, takoe mestu u masivu Krakonoa.
J-
,,Dedo" odgovorio da e o pitanjima savetovanja odluiti samo savetovanje, na kome e, ,,kako pretpostavljamo, svaka delegacija ispoljiti svoju inicijativu u postavljanju onih pitanja o kojima je neophodna razmena miljenja". Ostalo je zabeleeno da je generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito prilikom svog boravka u Moskvi aprila 1945. pominjao osnivanje konsultativnog tela komunistikih partija za razmenu miljenja i iskustava koja je doneo razvoj poslednjih godina, ali o tome nema nikakvog pisanog traga, ako izuzmemo pomenuti podatak u Pregledu istorije SKJ iz 1963. godine, koji nam izgleda dosta ubedljiv. Povezivanje komunistikih partija je u novoj situaciji dolazilo na dnevni red i u Staljinovom shvatanju, a i u Titovom, no s tim to motivi i zamiljana naela nisu bila istovetna. Do otvaranja arhiva u SSSR-u o ovom inicijalnom razmatranju pitanja nemogue je nita vie i odreenije rei. Ova ideja razmatrana je ponovo juna 1946. tokom boravka Josipa Broza Tita, Aleksandra Rankovia i Borisa Kidria u Moskvi. Pod sovjetskim uticajem i na osnovu vlastitih rezervi, predstavnici KPJ su 1947. napadali parlamentarnu praksu KP Italije i KP Francuske i njihovih rukovodilaca Toljatija i Toreza, uee italijanskih i francuskih komunista u vladama, poputanja demohrianskim strujama i degolizmu, kao tendenciju revizije marksizma u meunarodnom komunistikom pokretu. Milovan ilas je ameriku opasnost za savremeni svet oznaio kao veu od faistike, a francuske komuniste kritikovao zbog rasputanja i razoruanja snaga pokreta otpora. Za jugoslovenske prvake ponaanje francuskih i italijanskih prvaka je bilo ravno reviziji marksizma. Za slina skretanja CK SKP(b) napae marta 1948. KPJ. Euenio Reale, italijanski predstavnik na Osnivakom sastanku Informbiroa u pomenutom izletitu i vazdunoj banji na zapadu Poljske, pie o kritici Kardelja i ilasa protiv KP Francuske i KP Italije, zbog reformizma, to je ogorilo predstavnike ovih partija. Edvard Kardeli ne govori u svojim Seanjima o ovoj kritici. Karakteristino je da je kritiku zapoeo Andrej danov da bi joj se prikljuili i predstavnici KPJ. Ona je u celini otkrivala do kojeg stepena iskljuivosti idu kritiari, odbacujui i svaku pomisao o saradnji komunista i graanskih snaga. danovu je uspelo da kritikom Kardelja i ilasa produbi jaz nepoverenja izmeu predstavnika KPJ i predstavnika zapadnih partija. to je najvanije, kritika je, pre nego je ovo telo i stvoreno, i to kao konsultativno, za razmenu
1 9 7
miljenja, porekla njegov karakter, demonstrirajui pravo na kritiku partijske linije pojedinih partija. Gotovo da je anticipirana kritika SKP(b) nekoliko meseci kasnije. Istorija Informbiroa (Kominforma) nije napisana, iako se u zapadnoj publicistici o njemu dosta fragmentarno pisalo. Sovjetske arhive, specijalno one CK SKP(b), vie su nego zapeaene za uvid i nauni rad. Sovjetski Savez je proao dug put od vremena Lenjina i matroza Markova koji je bacio onu poznatu i privlanu parolu da su dokumentacije dostupne svima na uvid, jer nema vie tajne diplomatije, pa do vremena Mihaila Gorbaova, do kada one nisu bile pristupane ak ni najpoverljivijim ljudima sovjetske politike i nauke. Glavni motivi Staljinovog odluivanja za formiranje ove organizacije ipak se mogu dosta jasno sagledati. U jugoslovenskoj publicistici i istoriografiji vladajua je teza da je Informbiro iskljuivo formiran radi stavljanja pod svoje KPJ i njenog rukovodstva, Tita, pre svega. Ova teza se oslanja na nekoliko bitnih injenica. Najpre, na injenicu da je Informbiro na dnevnom redu imao iskljuivo sluaj Jugoslavije. Drugo, da je Informbiro i rasputen 1956, posle Staljinove smrti i normalizacije odnosa izmeu Jugoslavije i SSSR-a. Tree, da je KPJ originalnom revolucijom, samostalnim rukovodstvom, ugledom Tita u komunistikom svetu, ijem je uzdizanju doprineo i SSSR, u novoj situaciji posle zavretka drugog svetskog rata izrazito smetala Staljinu. Trebalo je KPJ staviti pod svoju kontrolu i nivelisati sa ostalim partijama koje su na vlast dole iskljuivo zahvaljujui SSSR-u, pri emu i ovde treba razlikovati one zemlje koje su imale pokrete otpora kao saveznike, od onih koje su njihovi graanski reimi preveli u front Osovine, da bi ga napustile u zavrnoj fazi drugog svetskog rata. Meutim, pomenuta nam era Staljina nikako se ne moe apsolutizovati i svesti iskljuivo na likvidaciju samostalnosti KPJ. Svet je uao u hladni rat, podele suparnikih sila su ve bile oigledne, postale praksa; na snazi su se nalazile Trumanova doktrina i Maralov program, pa je integracijom komunistikih partija i zemalja kojima su one stajale na elu trebalo odgovoriti faktikom zapadnom savezu. Staljin je raunao i da onemogui autonomistike pojave u najveim zapadnoevropskim komunistikim partijama. Primer KPJ, pri tome, mogao je biti zarazan i za njih, pa i za zemlje tzv. narodne demokratije. Obezbeujui faktiki stvaranje organizacije pod kontrolom najjae partije, SKP(b), Staljin je iao naruku i
J-
tenjama rukovodstava ovih zemalja da ih z a t i t i od rovarenja preostalih, dosta jakih, graanskih snaga protiv socijalistike perspektive razvitka. Za Staljina je bilo bitno da u zemljama koje su se nalazile u njegovoj orbiti obezbedi sovjetski uticaj posle potpisivanja mirovnih ugovora sa Maarskom, Bugarskom i Rumunijom, to je onemoguavalo dalje zadravanje sovjetskih trupa u tim zemljama. Odgovor na Maralov plan bilo je obrazovanje IB-a. Cilj je bilo ftavlj'anje komunistikih partija na Zapadu pod rukovodstvo SSSR-a u svojstvu organizatora trajkova, sabotaa i uopte akcija koje bi uticale na politiku nestabilnost u ovim zemljama, izazvanu ekonomskim haosom". Prema jednoj tezi trebalo je poveati trokove Maralovog plana do te mere da on postane neprihavtljiv za Kongres SAD. Informbiro je i u idejno-politikoj sferi predstavljao pokuaj Staljinovog centralizovanog odgovora na povezivanje zapadnih zemalja u prvoj fazi hladnog rata i polarizacije u meunarodnim odnosima. U ime antiimperijalistikog jedinstva" privreda zemalja narodne demokratije" mogla je lake da se podreuje interesima obnove i naoruavanja prve zemlje socijalizma", a komunistike partije Francuske i Italije usmeravaju na podrivanje Maralovog plana u zapadnoevropskim zemljama. Zemlje narodne demokratije" su ideolokom unifikacijom i organizacionim zbijanjem jae integrisane u sovjetski blok i izolovane od uticaja antikomunistike propagande druge strane. Staljin nije dozvolio prijem drugih zapadnoevropskih partija i KP Kine jer nije bio obuzet tenjom da stvori organizaciju koja bi se borila za svetsku revoluciju", ve specifinijim i ogranienijim ciljevima, vezanim za slamanje nepokornosti i otpora u sopstvenom bloku i primenu organizovane opstrukcije protiv politike SAD u Italiji i Francuskoj. Stvaranjem Informbiroa Staljin je, nastavljajui da vodi globalnu politiku, radio na izdvajanju svog lagera i na njegovoj izolaciji, to je pravdao i zatitom od ideoloke diverzije antagonistikog bloka. Napadajui Jugoslaviju, Staljin je raunao na dominaciju staljinizma u Istonoj Evropi i van nje, pri emu su mu naruku ile najkonzervativnije snage na Zapadu, obuzete antikomunistikim predrasudama i amerikom zatitom demokratije. Istorija Informbiroa ipak pokazuje da je osnovni cilj koji je Staljin postavio stvaranjem ove organizacije bio slamanje Jugoslavije, jer Informbiro nije ni na emu drugom radio.
1 9 9
Za razliku od Kominterne, ova organizacija nije imala svetski karakter. IB je bio iskljuivo evropska o r g a n i z a c i j a , ali ne i organizacija svih partija kontinenta. Manje partije iz zapadnih zemalja nisu bile lanice organizacije. Grka KP nije bila lan IB-a, jer se smatralo da se Grka ne nalazi u interesnoj sferi SSSR-a. Izuzetak je u tom smislu nainjen samo sa dve velike komunistike partije francuskom i italijanskom poto su one u projekciji Staljinove politike imale znaajnu ulogu u suprostavljanju amerikih inicijativa u politici i ekonomiji Italije i Francuske, prihvatajui Maralov program. KP Albanije nije pozvana kao mlada partija, tek osnovana, a smatralo se da se ona predstavlja u komunistikom svetu preko KPJ. to je uostalom bilo inspirisano sovjetskim opredeljenjem, odnosno mandatom KPJ na albanske komunistike grupe jo pre rata i u vreme Kominterne. Do saziva ovog tela je dolo u vreme podele sveta, poetaka hladnog rata, opseg nepoverenja izmeu dveju suparnikih sila, koje se odraavalo i na nepoverenje izmeu zapadnih drava i tzv. narodnih demokratija. U OUN saveznice SAD su nazivane glasakom vojskom", pri emu se najveim delom mislilo na junoamerike drave i njihove reime (koji su uivali lo glas i prezrivu ocenu banana republika"), dok su sve ostale saveznice SSSR-a, tzv. narodne demokratije tretirane kao sateliti" SSSR-a. Ambasador SAD Kevendi Kenon je septembra 1947. ocenio Jugoslaviju kao najvernijeg saveznika Sovjetskog Saveza i vodeu snagu svetske ekspanzije komunizma". Odnosi Zapada sa Jugoslavijom, kao najisturenijom dravom SSSR-a, bili su na najnioj taki od zavretka rata. Kriza u odnosima Jugoslavije i Zapada sve se vie produbljavala, kao to pokazuju transka kriza, grko pitanje", blokada deviza i zlatnih rezervi, sabotiranje predaje ratnih zloinaca, incidenti sa amerikim avionima, procesi u Jugoslaviji koje su SAD tretirale kao sudske inscenacije i uklanjanja politikih protivnika (pored Stepinca i Mihailovia, proces Dragoljubu Jovanoviu i drugim opozicionerima). Borba je prenoenjem uvredljivog napisa o amerikom predsedniku Trumanu, objavljenom iz pera Borisa Gorbatova u Literaturnoj gazeti, kojim se ovom bivem galanterijskom trgovcu" oduzima kompetencija ak i za nadzornika javnih nunika, izazvala je jo vie netrpeljivosti u meusobnim odnosima, iako je na ameriki protest SSSR-u V. Molotov odgovorio da vlada ne
J- y U
odgovara za pisanje tampe. Amerikim graanima izdavani su pasoi na kojima je izriito pisalo da ne vae za Jugoslaviju. Odreivanje Beograda za sedite meunarodne organizacije komunistikih partija dovela je odnose do krajnje take nepodnoljivosti. Poverenje" koje je SSSR ukazao Jugoslaviji u delu zapadnog javnog mnenja je tumaeno kao dokaz sam za sebe o najistaknutijoj ulozi Jugoslavije u sovjetskoj politici, a na drugoj strani i o izvanrednom ugledu koji KPJ uiva u Staljinovim oima, jer se jo nije sagledavala namera sovjetskog voe da se time lake namakne oma oko KPJ i njenog rukovodstva. Politiki i ekonomski odnosi i sa drugim zapadnim zemljama su takoe bili loi. Na Politbirou CK KPJ 1946. stavljeno je do znanja da zapadne sile ometaju trgovinu sa Jugoslavijom. Velika Britanija je optuivala Jugoslaviju da ona stoji iza potapanja britanskih razaraa pred obalama Albanije koji su naili na mine, nemakog porekla, navodno prebaene iz Dubrovnika u Albaniju, samo kako bi se spreili britanski brodovi da nesmetano patroliraju pored albanskih obala. Za razliku od Kominterne, Informbiro je organizovan za razmenu iskustava izmeu komunistikih partija i, ,,u sluaju potrebe, koordinaciju njihove delatnosti na osnovu uzajamne saglasnosti". Njegovim osnivanjem jedinstvo komunistikih partija u antiimperijalistikoj borbi dobijalo je organizovan izraz, ali je, s druge strane, svaka zajednika akcija morala da bude prihvaena od svake partije. Za sedite organizacije izabran je Beograd. Sovjetska delegacija se zalagala za to, odbijajui predlog da ono bude u Pragu, jer je raunala da na taj nain jae vee Jugoslaviju za Informbiro. Vladislav Gomulka se izjasnio protiv osnivanja ove organizacije, ali se ipak priklonio veini. Organ Informbiroa Za vrsti mir, za narodnu demokratiju tampao se takoe u Beogradu na ruskom, engleskom, francuskom i srpskohrvatskom, u tampariji Borbe", a ureivao ga je Pavel Judin, filozof, za kojega se govorilo da je najbolji obavetajac meu filozofima i najbolji filozof meu obavetajcima". Vladimir Dedijer je opisao konspirativne uslove pod kojima se tampao ovaj list, brojne mere predostronosti sovjetskih predstavnika i dovoenje nepoznatih s o v j e t s k i h graana na sednice redakcije. Ubrzo po osnivanju Informbiro je praktino porekao proklamovane ciljeve radi kojih je obrazovan i naela na kojima se formalno zasnivao. Juna 1948, pod Staljinovim pritiskom,
2 0 1
napao je KPJ kao kulaku partiju" koja vodi antisovjetsku politiku", a njene rukovodioce kao sitnoburoaske nacionaliste". KPJ je preko dravnih organa drala pod administrativnim pritiskom kulake ili seoske bogatae (otkup, porez, itd.), tako da Staljinova osuda nije bila tana. Staljin je zapravo teio da sukobi seljake i vlast, oduzme vlasti masovnu politiku potporu, lii je njene partizanske baze iz vremena rata, uoavajui poetne manifestacije nezadovoljstva na toj liniji, prvenstveno srednjih slojeva koji su podravali jugoslovensku revoluciju. Staljinovim napadu na KPJ i njeno rukovodsto preko Informbiroa prethodili su neki sovjetski potezi koji su se kosili s jugoslovenskom samostalnou. Meunarodni ivot Jugoslavije 19451948. proticao je u znaku sve zaotrenijih odnosa s velikim zapadnim saveznikim dravama, a na drugoj strani u umnoavanju razlika" s vodeim zemljama Istoka, razlika koje su priguivane. Trumanova doktrina obuzdavanja" Rusije" i njenih satelita", sa Maralovim planom, predstavljala je radikalan zaokret amerike politike iz vremena rata i postavljanje osnova nove, drukije i dugoronije politike konfrontiranja sa drugom velikom, suparnikom silom. Jugoslavija je uoi izbijanja sukoba sa SSSR-om bila u najtenjim ekonomskim odnosima s njim i zemljama tzv. narodne demokratije. Tokom 1947. i poetkom 1948. godine 52,9% jugoslovenskog izvoza ilo je ka Istoku, dok je 49,3% uvoza dolazilo iz SSSR-a i drugih socijalistikih zemalja. Posle zakljuenja sporazuma o ekonomskoj saradnji sa SSSR-om, 1946. godine, zapoeli su razgovori o stvaranju meovitih drutava u Jugoslaviji. Jugoslovenski predstavnici podravali su ideju o meovitim drutvima, oekujui da SSSR uloi sredstva, podri eksploataciju sirovinskih bogatstava i pomogne industrijalizaciju zemlje. Najpre je, februara 1947, stvoreno drutvo za avionski saobraaj (JUSTA- Jugoslovensko-sovjetsko akcionarsko drutvo za civilno vazduhoplovstvo) i drutvo za reni saobraaj (JUSPAD= Jugoslovensko-sovjetsko dunavsko parobrodarsko akcionarsko drutvo), iako je Jugoslavija bila vie zainteresovana za investicije u oblasti proizvodnje nafte, aluminijuma i elika. Prva iskustva s Justom i Juspadom pokazivala su da ova preduzea nisu radila u interesu razvoja jugoslovenskog saobraaja. Justa je iz vazdunog saobraaja s '
i i i
J- y U
inostranstvom istisnula Jugoslovenski aerotransport i drala najrentabilnije linije. Preko ovih drutava SSSR je dovodio u pitanje i suverena prava jugoslovenskih vlasti. Sovjetska strana nije se pridravala osnovnih obaveza o ulaganju sredstava u izgradnju jugoslovenskih renih brodogradilita. Njeni predstavnici u meovitim drutvima stavili su se iznad zakona FNRJ i sebe smatrali eksteritorijalnim". Na osnovu odluke Politbiroa CK KPJ, Edvard Kardelj je aprila 1947. godine boravio u Moskvi da bi u razgovorima sa Staljinom, voenim u prisustvu Vladimira Popovia i Stanoja Simia, raistio razmimoilaenja oko meovitih drutava, koja su stalno izazivala sporove izmeu vladinih funkcionera. Zakljueno je da se zadre samo Justa i Juspad. Jugoslavija je u ekonomskoj saradnji teila razvijanju vlastitih prirodnih izvora uz pomo SSSR-a, ali se u tim nastojanjima suoila sa sovjetskom politikom monopolisanja jugoslovenske privrede preko meovitih drutava. Sovjetske tenje jasno su obelodanjene prilikom razgovora o stvaranju meovitih drutava u oblasti proizvodnje nafte, uglja, olova i cinka, aluminijuma, crnih metala. Stvaranje sovjetsko- jugoslovenske banke trebalo je da osigura privredno podreivanje Jugoslavije SSSR-u. Latentna kriza u sovjetsko-jugoslovenskim odnosima sve se vie ispoljavala. Staljinovim planovima oigledno su smetali mlada pobednika revolucija, revolucionarni idealizam jugoslovenskih komunista, njihova samosvojnost, negovanje duha oktobarske revolucije, tenja za autonomnim unutranjim razvojem i samostalnou u meunarodnim odnosima, kao i tendencije ka policentrizmu u delu komunistikog pokreta. Izjava Georgi Dimitrova data u Rumuniji januara 1948. da je stvaranje federacije socijalistikih drava Evrope preuranjeno, ali da e ona nastati povezivanjem Rumunije, Bugarske, Jugoslavije, Albanije, Poljske, ehoslovake, Maarske i Grke, na federativnoj ili konfederativnoj osnovi, im za to uslovi sazru, izazvala je otru Staljinovu reakciju preko Pravde 29. januara 1948. koja je napala planove o stvaranju vetakih federacija ili konfederacija". U Pravdi je stajalo da Dimitrovljeva izjava o organizovanju federacije balkanskih i podunavskih zemalja, ukljuujui tu i Poljsku, ehoslovaku i Grku, i o neophodnosti stvaranja carinske unije meu njima, ne znai da se list i solidarisao sa Dimitrovim, ve samo da Pravda nije mogla da ne
2 0 3
objavi izjavu publikovanu u drugim zemljama. Inae, Pravda je smatrala, a to znai i Staljin, da pomenutim zemljama nije bila potrebna problematina i izmiljena federacija ili konfederacija, niti carinska unija, ve uvrenje i odbrana svoje nezavisnosti i suvereniteta putem mobilizacije i organizacije unutranjih narodnodemokratskih snaga, kako je to pravilno reeno o tome u poznatoj deklaraciji devet komunistikih partija". Prema miljenju uzepe Bofe izjava Dimitrova je ubrzala odluku Staljina da napadne Tita. U Rumuniji su skidane Titove slike pre optube Informbiroa, jer je je Staljin preko crne propagande" ve poeo na Zapadu stavljati do znanja svetu da Tito nije ,,u milosti". Januara iste godine Sovjetski Savez je preduzeo mere ekonomskog pritiska na Jugoslaviju nagovetavajui da e trgovinski ugovor s njom zakljuiti tek u decembru. Narednog meseca Staljin je poeo da vri politiki pritisak na Jugoslaviju. Prvi znaci Staljinovog neraspoloenja mogli su se zapaziti prilikom posete Milovana ilasa Moskvi na elu jugoslovenske delegacije, koja mesec dana nije uspela da postigne ekonomski sporazum sa SSSR-om. Pored ilasa u delegaciji su se nalazili Vladimir Popovi, ambasador Jugoslavije u SSSR-u, i Bogdan Crnobrnja. U glavni grad SSSR-a stigla je nova delegacija sa Edvardom Kardeljom i Vladimirom Bakariem, 8. februara 1948. godine. Prilikom sastanka jugoslovensko-bugarske delegacije u Moskvi (Kardelj, ilas, Bakari sa jugoslovenske strane i Dimitrov, Kolarov i Kostov sa bugarske) u prisustvu Staljina, Maljenkova, danova, Suslova i Zorina, Molotov je napao jugoslovensko-bugarski ugovor iz 1947. i izjavu Dimitrova o federaciji istonoevropskih i balkanskih zemalja. Staljin se zaloio za brzo stvaranje jugoslovensko-bugarske federacije, raunajui da e na taj nain najlake razviti Jugoslaviju. Sovjetski Savez e suprotstavio i sporazumu izmeu jugoslovenske i albanske vlade. Staljin je protestovao i zbog slanja dve divizije JA u Albaniju bez konsultovanja SSSR-a, oznaavajui to kao preventivni rat". Staljin je ovim postizao dve stvari: na jednoj strani, krnjio je suverenitet Jugoslavije zahtevajui prethodno konsultovanje u sferi spoljne politike, a na drugoj je podstrekavao otpor Envera Hode Jugoslaviji i KPJ. to se tie Hode, njemu nije mnogo ni trebalo, jer je on i ranije od Moskve traio da u saradnji sa narodnim demokratijama" praktino mimoie Jugoslaviju uspostavljanjem neposrednih veza sa Bugarskom. Svoje nezado-
J-
voljstvo Jugoslavijom on je iskazivao i prilikom svoje posete Moskvi 1947. godine. Molotov je u noi izmeu 11. i 12. februara 1948. zahtevao od Kardelja da potpie tekst sporazuma o uzajamnom konsultovanju dveju zemalja o spoljnopolitikim pitanjima, to je ovaj i uinio. Albanija je kao mala zemlja i navodna rtva jugoslovenske politike trebalo da preuzme antititovski barjak. Proireni Politbiro CK KPJ je na sastanku odranom 1. marta 1948. konstatovao da su odnosi sa SSSR-om u poslednje vreme u raskoraku". Sovjeti su kritikovali jugoslovensku spremnost za pomo Albancima protiv Grka, odnosno tenju Jugoslavije da time stavi do znanja kako je njen savez s Albanijom vrst. SSSR, takoe, nije hteo da pomogne Jugoslovenima u naoruavanju armije, smatrajui da to nije ni potrebno dok postoji jaka sovjetska armija. Jugosloveni su bili protiv stupanja u federaciju s Bugarima, pomou koje je Staljin hteo da oslabi Jugoslaviju. Na martovskom sastanku Tito je isticao da Sovjeti forsiraju stvaranje federacije iako stvar nije ekonomski sazrela, zato to je Bugarska duna da plaa reparacije, to je siromana zemlja i to postoje ideoloke razlike izmeu KPJ i BRP(k). Po Titu, stvoriti federaciju u tom asu znailo je praktino uvesti trojanskog konja" u Jugoslaviju. Od naelnog je znaaja to je Tito nakon Staljinovog napada i ekonomskog pritiska bio svestan da je u pitanju nezavisnost Jugoslavije. Ekonomski pritisak ogledao se u injenici to je sovjetska vlada otkazala zakljuenje trgovinskog ugovora za 1948. Za Tita je nezavisnost Jugoslavije bila najvanija, pa samim tim i potreba strogog bdenja nad njenim interesima. Nezavisno od ovog pritiska, martovski sastanak rukovodstva KPJ je stao na gledite da politika Jugoslavije prema SSSR-u ostane neizmenjena. Tito je u oblasti naoruavanja traio oslanjanje na sopstvene snage. Prema generalnom sekretaru KPJ, Jugoslavija je ubudue morala da rtvuje mnogo za vojnu industriju i naoruanje. Ve na martovskom sastanku nazvan je nepravilnim" stav sovjetskih rukovodilaca, izraen u pismu Staljina i Molotova Titu i jugoSlovenskom rukovodstvu, u prilog vrbovanju graana FNRJ za sovjetsku obavetajnu slubu. Odbacivanje Staljinove ideje o stupanju Jugoslavije u federaciju s Bugarskom pojaalo je i ekonomski pritisak. Krajem novembra 1947. Jugoslavija je elela da proiri razmenu sa SSSR-om, ali je u razgovoru Milovana ilasa, Vladimira
2 0 5
Popovia i Bogdana Crnobrnje s Anastaom Mikojanom jugoslovenskim predstavnicima bilo jasno da se radi o odugovlaenju. Sovjeti su zavaravali jugoslovenske predstavnike gotovo tri meseca, tj. od decembra 1947. do kraja februara 1948. godine. Naredni potez sastojao se u povlaenju sovjetskih vojnih i civilnih strunjaka iz Jugoslavije. Raunajui na znaenje 27. marta u najnovijoj jugoslovenskoj istoriji, Staljin je na svoje prvo pismo CK KPJ stavio ba taj datum. U svetlosti ovog pritiska postajali su jasniji i neki raniji Staljinovi postupci prema KPJ, koji su govorili da se prilazi Kominterne i KPJ pojedinim pitanjima razlikuju, to tada nije dobijalo publicitet. to se tie jugoslovenskih rukovodilaca, oni su tumaili ranije sporove vie kao nesporazume nego kao naelna razmimoilaenja, iako su ovi nosili u sebi klicu budueg sukoba. Ali to ne znai da deo ovih nije zapaao degenerativne promene u SSSR-u. No i kada je sukob izbio, njegova prava priroda nije bila odmah jasna lanstvu KPJ. Tek e analiza postupaka IB-a prema Jugoslaviji pre 1948. i posle napada na nju, uz preispitivanje njene vlastite prakse, uputiti jugoslovenske politiare i teoretiare da razmotre karakter drava koje su vrile agresivan pritisak na jednu socijalistiku zemlju. Jugoslavija je posleratne odnose razvijala u vreme kada su u meunarodnoj zajednici pored SSSR-a postojale i druge socijalistike zemlje. Pojava vie socijalistikih zemalja u svetu menjala je, meutim, tradicionalno shvatanje proleterskog internacionalizma, koji se pre toga izraavao u bezrezervnoj podrci prvoj zemlji socijalizma i proveravao odnosom prema njoj. Postojanje vie socijalistikih drava u meunarodnoj zajednici postavilo je njihove meusobne odnose na drugaiji nain, zahtevajui potovanje njihove nezavisnosti, politike i ekonomske ravnopravnosti. Staljin je, meutim, polazio od shvatanja da grupisanje imperijalistikih drava iziskuje integraciju socijalistikih zemalja. Kao najvea socijalistika drava, SSSR je, samim tim, imao posebna prava i odgovornosti, a sovjetska partija vodeu ulogu u meunarodnom radnikom pokretu. KPJ je nalazila da nezavisna politika Jugoslavije ne protivurei ulozi SKP(b) i SSSR-a u meunarodnom radnikom pokretu i meunarodnim odnosima uopte. Ovaj stav KPJ sadrao je uverenje da u meunarodnoj zajednici i komunistikom pokretu moraju da preovlauju norme kvalitativno drugaije od onih u predratnim odnosima, kada je SSSR bio
J- y U
usamljena socijalistika drava. Uoi sukoba sa Staljinom iza KPJ je stajala oruana revolucija, iji se dah jo oseao. Jugoslovenska revolucija 19411945. otkrivala je istinu da putevi u socijalizam nisu jednoobrazni, ve da zavise od posebnih uslova svake zemlje, unutranjih i meunarodnih odnosa klasnih i politikih snaga, stepena razvijenosti, odnosno sposobnosti rukovodeih subjektivnih snaga da stvaralaki iskoriste revolucionarnu situaciju. Slobodarske tradicije jugoslovenskih naroda jemile su, sa svoje strane, da e zahtev IB-a za kapitulacijom i odricanjem od nezavisnosti zemlje biti odbaen. Jugoslovenskoj vladi je 18. marta 1948. saopten telegram marala Nikolaja A. Bulganjina, ministra narodne odbrane SSSR-a, kojim se opozivaju sovjetski vojni savetnici i instruktori iz Jugoslavije, s obrazloenjem da su okrueni nedrueljubljem". Dan kasnije opozvani su i civilni strunjaci. Njihovo povlaenje motivisano je time to im, navodno, jugoslovenski funkcioneri uskrauju potrebne podatke. U Titovom pismu Vjaeslavu M. Molotovu od 20. marta odbaena je optuba da su strunjaci SSSR-a okrueni nedrueljubljem i nepovjerenjem". Smisao ovih akcija otkrivalo je, meutim, pismo koje su, po nalogu CK SKP(b), Staljin i Molotov uputili drugu Titu i ostalim lanovima CK KPJ" 27. marta 1948. U njemu je rukovodstvo KPJ okrivljeno da nije davalo otpor (tim) pokuajima diskreditovanja sovjetske armije", da je stavilo sovjetske predstavnike u Jugoslaviji pod kontrolu organa bezbednosti, da njegovi lanovi razvijaju antisovjetsku atmosferu, ire antisovjetske izjave o izroavanju SKP(b) i pokuavaju da detroniziraju sovjetski sistem", kao i da optuuju SSSR za velikodravni ovinizam". Staljin i Molotov napadali su KPJ i zbog polulegalnosti i nedostatka unutarpartijske demokratije. U pismu se isticalo da su lanovi KPJ stavljeni pod kontrolu ministra dravne bezbednosti"; da se Komunistika parija Jugoslavije uljuljkuje trulom oportunistikom teorijom mirnog urastanja kapitalistikih elemenata u socijalizam, pozajmljenom od Berntajna, Folmara i Buharina"; da se Partija preko Narodnog fronta rasplinjavala u vanpartijskoj masi; i da u jugoslovenskom Ministarstvu spoljnih poslova rade britanski pijuni. Kopije pisma CK SKP(b) od 27. marta upuene su, bez znanja KPJ, ostalim partijama lanicama Informbiroa. Time,
2 0 7
kao i kasnijim organizovanjem njegovog Bukuretanskog zasedanja, Staljin se odluio da u svom bloku internacionalizme sukob s KPJ. O nesamostalnosti tih partija govorila je najbolje injenica to su one prihvatile stanovite CK SKP(b) iako nisu ule miljenje i protivargumente CK KPJ. Internacionalizacija sukoba njegovim prenoenjem iz okvira sovjetsko-jugoslovenskih partijskih odnosa na podruje meunarodnog radnikog pokreta imala je za cilj da pojaa pritisak na KPJ, prejudicira dranje komunistikih partija lanica IB-a na predstojeem sastanku, i legalizuje obraun s KPJ kao unutranju stvar socijalistikih zemalja i komunistikih partija. Zahvaljujui stavu Vladislava Gomulke, jedino Poljska radnika partija nije uputila KPJ pismo kojim bi se solidarisala sa Staljinovim i Molotovljevim pismom od 27. marta 1948. godine. Prema Andeju Verblanu Gomulka je rekao savetniku ambasade SSSR-a u Varavi Vladimiru Jakovljevu da e pokazati Staljin-Molotovljevo pismo lanovima Politbiroa koji e nesumnjivo podrati njegove stavove, ali da je po njegovom ubeenju sovjetski stav nepravilan". Tek kada je KPJ odbila da uestvuje na sastanku IB-a u Bukuretu, poljska partija je uputila pismo KPJ koje je predstavnik poljske partije u Informbirou Julijan Finkeltajn uruio Milovanu ilasu 8. juna 1948. godine. U tom pismu je stajalo: Smatramo da vaa odluka (neuestvovanje na sastanku Informbiroa B.P.) neminovno vodi vaem otcepljenju od revolucionarnog pokret.a sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Teko nam je da poverujemo da je vaa odluka konana i da je va stav do kraja promiljen stoga smo spremni da se susretnemo s vama kako bismo vas ubedili u neophodnost revizije vae odluke". Rukovodstvo KPJ je bilo spremno da primi Gomulku u Beogradu, ali je stavilo do znanja to se tie njegove posrednike misije da je odluka definitivna i da iza nje stoji CK KPJ. Gomulka je osporavao Staljinove postupke u odnosu na jugoslovensko pitanje", dok su se njegovi odnosi sa Staljinom i Politbiroom vlastite partije sve vie zaotravali. Ve na avgustovsko-septembarskom plenumu CK Poljske radnike partije 1948. govorilo se o Gomulki sa nepoverenjem i predubeenjima, a godinu dana kasnije ,,o ideolokom i nacionalistikom srodstvu s Titom". Septembra 1948. bio je optuen za skretanje, ubrzo smenjen sa svih funkcija i 1951. zatvoren.
CK KPJ je odbacio pismo maarske partije, osporavajui moralno i politiko pravo Rakoiju i drugovima da neodgovorno napadaju jugoslovensku partiju pred SKP (b)". Stav maarskog politbiroa ocenjen je kao klevetnika izjava, koja predstavlja duboku uvredu za svakog naeg graanina, a ne samo za lanove Partije". Odgovor na pismo CK SKP (b) od 27. marta 1948. CK KPJ je usvojio na plenarnoj sednici Centralnog komiteta odranoj 12. i 13. aprila. U pismu Staljinu i Molotovu od 13. aprila izraeno je nezadovoljstvo njihovim stavovima i nainom na koji su ih oni saoptili. Sem odbacivanja optubi i objanjavanja sopstvenih stavova, KPJ je u ovom pismu izloila i neka naelna pitanja. Istaknuto je da ma kako neko od nas volio zemlju socijalizma SSSR, on ne smije ni u kom sluaju manje voljeti svoju zemlju, koja takoe izgrauje socijalizam". To je istovremeno bio odgovor komunistima koje je magija ideologije onemoguavala da se odvoje od stereotipnog tumaenja proleterskog internacionalizma. Time je Tito praktino odgovarao i Sretenu ujoviu koji je isticao da je on zamiljao Jugoslaviju u budunosti kao jednu od sovjetskih republika. Podvueno je, isto tako, da ,,mi stojimo na stanovitu da u drutvenom preobraaju u Jugoslaviji ima mnogo specifinih crta, koje se mogu korisno iskoristiti u revolucionarnom razvitku u drugim zemljama, i ve se iskoriavaju". Ve iz odgovora CK KPJ izbijalo je uverenje da su u pitanju razliita shvatanja odnosa izmeu socijalistikih zemalja. Plenarna sednica CK KPJ odbila je, s izuzetkom Sretena ujovia, da prihvati ocene iznete u pismu CK SKP (b). U odgovoru je predloeno Centralnom komitetu SKP (b) da se nesporazum" rei u razgovorima izmeu predstavnika dva centralna komiteta u Beogradu. Ovaj stav CK KPJ podrale su i plenarne sednice centralnih komiteta Srbije, Hrvatske, Slovenije i Makedonije, pokrajinskih komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru kao i CK SKOJ-a. Na sednici CK KPJ od 13. aprila 1948. Aleksandar Rankovi je izvestio da je Politbiro reio da CK upozna sa sluajem Hebranga i ujovia. Hebrang nije pozivan na sednice Politbiroa, a nije prisustvovao ni plenarnoj sednici jer je protiv njega bila pokrenuta istraga. Andrija Hebrang je bio oktobra 1943. kooptiran u Politbiro CK KPJ, ali je septembra 1944. smenjen sa poloaja sekretara CK KP Hrvatske i preveden na rad u o s l o b o e n i Beograd. Tito je obavestio CK KPJ kako je Hebrang
2 0 9
u Moskvi stvarao nepovoljan utisak o CK KPJ, krivo informiui da u Partiji nema demokratije. Smatao ga je prvim krivcem za nepoverenje SKP (b) prema CK KPJ. Zato su slubeno od vlade SSSR-a, a i od CK SKP (b) dolazile depee adresirane na Hebranga. Tito je izneo ljutnju" Hebranga izraenu i u pismu Kardelju zato nije stavljen na elo delegacije koja je ila u Moskvu. Kao predsednik Privrednog saveta nije radio prema zakljucima i nije se saglaavao sa partijskom linijom u pitanjima privrede. Iako se Zujovi i Hebrang nisu slagali, imali su negativan odnos prema liniji i odlukama CK. Hebrang je ostao u CK KPJ, ali je bio skinut" sa rada u Politbirou. Protiv Hebranga je povedena istraga povodom njegovog dranja u ustakom zatvoru. Za Svetozara Vukmanovia oni su mirisali" na frakcionae. ilas je isticao niz principijelnih razlika u ocenama bitnih stvari. Tako je ujovi, po njemu, smatrao da se jugoslovenski plan morao nalaziti u sastavu sovjetskog, za razliku od shvatanja da je on ,,u oslonu na SSSR". Ni po Nekoviu ujovi nije bio ist"; bio je neiskren"; eleo je da se nae na poloaju predsednika vlade Srbije i sekretara partije. Tito je ocenio da su ujovi i Hebrang bili protiv izgradnje Auto-puta BeogradZagreb, prvi iz velikosrpskih" a drugi iz ustakih" motiva. Vicko Krstulovi posredno je optuivao ujovia da je sve to se govori na sednicama upisivao u notes, izvlaei iz toga uverenje da su informacije poticale od lanova CK. ujovi je, po Kardelju, oklevetao" partiju i mora biti iskljuen iz CK. Tito je predloio komisiju u sastavu uro Pucar, Vlado Popovi i Jakov Blaevi da formulie pismenu odluku o iskljuenju ujovia iz CK KPJ. Titova platforma nasuprot Staljinovim shvatanjima i tenjama, iza kojih su stajali njegov ogromni presti i pritisak na komunistiki pokret u svetu polazila je od prava Jugoslavije na nezavisnost i od ravnopravnih odnosa izmeu drava i partija. Po nalogu CK SKP (b), Staljin i Molotov su 4. maja uputili novo pismo Centralnom komitetu KPJ, u kome je odgovor od 13. aprila opisan kao zaotravanje konflikta". To je pismo odbacivalo objanjenja CK KPJ, podizalo raspravu o spornim pitanjima na nivo optube", govorilo o antisovjetskoj poziciji druga Tita" i klevetnikoj propagandi rukovodilaca KPJ". Staljin i Molotov takoe su isticali da zasluge i uspesi, recimo, komunistikih partija Poljske, ehoslovake, Maarske, Rumu-
nije, Bugarske, Albanije nita nisu manji nego zasluge i uspesi jugoslovenske Kompartije". Pobeda jugoslovenske revolucije objanjavala se ulaskom sovjetske armije u Jugoslaviju. ,,A to francuske i italijanske kompartije" stajalo je u pismu imaju za sada manje uspeha nego jugoslovenska Kompartija, to se ne objanjava nekim osobitim kvalitetima jugoslovenske Kompartije, nego, uglavnom, time to je posle razbijanja taba jugoslovenskih partizana od strane nemakih padobranaca, u momentu kada je narodnooslobodilaki pokret u Jugoslaviji preivljavao teku krizu, sovjetska armija pritekla u pomo jugosovenskom narodu, razbila nemake okupatore, oslobodila Beograd i tako stvorila uslove neophodne za dolazak Komunistike partije na vlast. Na alost, sovjetska armija nije ukazala i nije mogla ukazati takvu pomo francuskoj i italijanskoj Kompartiji." U sluaju da CK KPJ ostane na svojim pozicijama, CK SKP (b) je nagovetavao protivakcije i na planu meudravnih odnosa. Pismo se zavravalo predlogom da se postojei spor raspravi na sastanku Informbiroa devet partija. Iz pisma CK SKP (b) Titu i Kardelju i Centralnom komitetu KPJ od 4. maja 1948. moe se videti da je postojalo sovjetsko nezadovoljstvo Titovom izjavom maja 1945. u Ljubljani u jeku transke krize, o emu je sovjetski ambasador Ivan V. Sadikov izvestio Kardelja 5. juna iste godine. Razmatrajui ovo pismo na plenarnoj sednici od 9. maja 1948, CK KPJ je odbio da se spor raspravlja na sastanku Informbiroa, jer se ,,u toj stvari osjeamo toliko neravnopravni da nam je nemoguno pristati da tu stvar sada rjeavamo pred Kominformbiroom". Politbiro CK KPJ je, istovremeno, usvojio predlog partijske komisije da se Andrija Hebrang i Sreten Zujovi zbog frakcionatva, stavova o privrednoj politici i odnosa prema Informbirou iskljue iz KPJ. Staljin je traio da sovjetski predstavnici uestvuju u istrazi protiv Hebranga i ujovia, ali je CK KPJ to odbio. Ta dva funkcionera KPJ, koja su nameravala da izazovu rascep u rukovodstvu, zatvorena su zbog dela kanjivih po krivinom zakonu, kako stoji u izvorima, ali Kardelj u svojim Seanjima istie da su oni pritvoreni iz bojazni da ih Sovjeti ne odvedu u Bukuret na savetovanje partija Informbiroa. CK SKP (b) je 19. maja ponovo zatraio da jugoslovenski komunisti uestvuju u radu Informbiroa, ali je CK KPJ 20. maja jednoglasno odluio da se delegati ne alju na bukuretansko
2 1 1
zasedanje. U pismu od 22. maja CK SKP (b) je ovaj stav ocenio kao nacionalistiki. CK KPJ je u izjavi od 20. juna 1948, upuenoj zasedanju Informbiroa u Bukuretu, podvukao da stav CK SKP (b) onemoguava diskusiju na ravnopravnoj osnovi i da primenjeni postupak nije ,,u duhu sporazuma i principa dobrovoljnosti na kojima bazira Informbiro". Na bukuretanskom zasedanju Informbiroa Bugarsku radniku partiju (komunista) predstavljali su Trajo Kostov i Viko ervenkov; Rumunsku radniku partiju Georgiju G. De, Vasil Luka i Ana Pauker; Maarsku komunistiku partiju Mae Rakoi, Mihalj Farka i Erni Gere; Poljsku radniku partiju J. Berman i A. Zavadski; Svesaveznu komunistiku partiju (boljevika) Andrej danov, Georgij Maljenkov i Mihail Suslov; Komunistiku partiju ^Francuske ak Diklo i Etjen Faon; Komunistiku partiju ehoslovake Rudolf Slanski, R. iroki, B. Geminder i G. Gare; Komunistiku partiju Italije Palmiro Toljati i Pijetro Sekija. Predstavnici SSSR-a predlagali su da se pre zasedanja u Bukuretu Informbiro sastane u Ukrajini, iznosei ak mogunost da na tom sastanku uzme uea i Staljin, ime su uticali na dranje predstavnika drugih partija, podizali znaaj sastanka i sugerisali potrebu prisustva na najviem nivou. Vladislav Gomulka intervenisao je da predstavnici KPJ prisustvuju zasedanju Informbiroa, ali odluka nije promenjena. Na insistiranje sovjetskih delegata, na bukuretanskom zasedanju Informbiroa, odranom izmeu 20. i 22. juna u jednom kraljevskom dvorcu blizu Bukureta, usvojena je Rezolucija o stanju u Komunistikoj partiji Jugoslavije. S Rezolucijom se solidarisala i Komunistika partija Albanije, iji je Centralni komitet 1. jula izdao saoptenje u kome je osudio izdaju" rukovodilaca KPJ i istakao da je s njom oduvek bio u sukobu. Ova rezolucija je ponavljala optube iz prethodne prepiske Staljina i Molotova s CK KPJ. Komunistike i radnike partije u Bukuretu odobravale su postupak CK SKP (b), koji je uzeo inicijativu ,,u raskrinkavanju nepravilne politike CK KP Jugoslavije i pre svega nepravilne politike drugova Tita, Kardelja, ilasa i Rankovia". Vodstvo KPJ optueno je za neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu i SKP (b), diskreditovanje sovjetske armije, izjednaavanje spoljne politike SSSR-a sa spoljnom politikom imperijalistikih sila, propagandu o izroavanju SSSR-a i SKP(b). KPJ je
takoe optuena da zatakava klasnu borbu u jugoslovenskom drutvu, naroito na selu, gde jaaju kulaki elementi. Prema Rezoluciji IB-a, jugoslovenski rukovodioci umanjuju ulogu Komunistike partije, faktiki rastvaraju partiju u bespartijnom Narodnom frontu, koji obuhvata klasno veoma raznolike elemente (radnike, radno seljatvo sa individualnim gazdinstvom, kulake, trgovce, sitne fabrikante, buroasku inteligenciju), kao i raznobojne politike grupe, ubrajajui tu i neke buroaske partije". Jugoslovenski komunisti uporeeni su s ruskim menjevicima, to svedoi o likvidatorskim tendencijama u odnosu na KP u Jugoslaviji". KPJ je okarakterisana kao sektako-birokratska organizacija, bez unutranjopartijske demokratije, izbornosti, kritike i samokritike; za njen Centralni komitet reeno je da je sastavljen od kooptiranih lanova; u Partiji se gaje metodi vojnikog rukovoenja". Od KPJ se trailo da tursko-teroristikom reimu" u partiji uini kraj. Rezolucija IB-a je smatrala da odbacivanjem kritike rukovodstvo KPJ produbljuje svoje antipartijske pogreke". Mere za nacionalizaciju sitne trgovine i industrije ocenjene su kao demagogija, leviarenje i avanturizam. Na osnovu ovog, Informacioni biro je konstatovao da je CK KPJ iskljuio sebe i Komunistiku partiju Jugoslavije iz porodice bratskih komunistikih partija, iz jedinstvenog komunistikog fronta, i prema tome, iz redova Informacionog biroa". Povodom objavljivanja Rezolucije IB-a o stanju u Komunistikoj partiji Jugoslavije CK KPJ je, odbacujui optube, 29. juna 1948. dao Izjavu, koja je objavljena u jugoslovenskoj tampi zajedno s Rezolucijom, to je bio reit odgovor na tvrdnju Informbiroa da se rukovodstvo KPJ boji reakcije lanstva. Za kritiku Informbiroa reeno je da se zasniva na netanim i neosnovanim tvrdnjama, da predstavlja pokuaj ruenja ugleda KPJ i slabljenja njenog jedinstva i rukovodee uloge. U Izjavi su se ve nazirala neka principijelna reenja koja e KPJ razviti u narednoj fazi sukoba i odbrane nezavisnosti Jugoslavije. O vrbovanju" jugoslovenskih graana za sovjetsku obavetajnu slubu kae se: CK KPJ je smatrao i smatra da je takav odnos prema zemlji u kojoj su komunisti vladajua partija i koja ide u socijalizam nedopustiv odnos i da vodi demoralisanju graana FNRJ i slabljenju i potkopavanju dravnog i partijskog rukovodstva." Od naelnog znaaja je bilo i mesto u Izjavi u kome se kae da se pri procenjivanju politike
2 1 3
KPJ, kao i drugih partija, mora uzimati u prvom redu praksa Partije da li Partija postie ili ne postie uspehe u borbi za socijalistiki preobraaj zemlje, da li u celini slabe ili jaaju kapitalistiki elementi, da li slabi ili jaa socijalistiki sektor narodne privrede". Dogmatski stav informbiroovske kritike" najbolje je otkrivala ocena odnosa izmeu KPJ i NFJ, to je i istaknuto u formulaciji da ne preuzima Partija program od Fronta, nego naprotiv, Front dobija osnovni pravac i program od Kompartije, to je i prirodno s obzirom na njenu vodeu ulogu u njemu". Naelnu vrednost imala je i teza o pomoi SSSR-a i zemalja narodne demokratije". S tim u vezi u Izjavi se kae: CK KPJ mora pri tom da naglasi da davanje te pomoi i saradnja ne zavise samo od njega, nego i od zemalja narodne demokratije i SSSR. CK KPJ smatra da se ta pomo mora povezivati s unutranjom i spoljnom politikom Jugoslavije, a ni u kom sluaju s injenicom to on nije mogao da primi neosnovane i na neistinama zasnovane optube." to se tie jedinstva komunistikog fronta, u Izjavi je stajalo da se ono ne zasniva na priznavanju izmiljenih i iskonstruisanih greaka i kleveta, nego na injenici da li je politika jedne partije stvarno internacionalistika ili nije". Istovremeno, CK KPJ nije prelazio utke preko injenice da je Informbiro prekinuo principe na kojima je osnovan, a koji su predviali dobrovoljnost svake partije u odnosu na prihvatanje zakljuaka". Ambasador FNRJ u Francuskoj Marko Risti izvestio je marala Tita 5. jula 1948. godine da su pojedini lanovi KP Francuske ve poeli da nazivaju Tita Dorio, De Gol, Musolini". Desetog jula 1948. poznati knjievnik pisao je Titu iz Pariza da je objavljivanje Rezolucije u Imaniteu doiveo kao klevetniki besmisao". Time su Ristiu postale jasne ranije odluke KPF o povlaenju objavljenih govora Josipa Broza Tita i Svetozara Vukmanovia Tempa, uz rezervisanost rukovodeih francuskih komunista poslednjih meseci. Risti se pismom koje je objavio edomir trbac obratio Marselu Kaeu, komunistikom veteranu, povodom iznoenja lai od strane aka Dikloa, u kome stoji, izmeu ostalog: ,,Gde se to nalazimo, u kakav groteskni i tragini komar hoe da nas uvuku, metodama koje bi bile samo smene kad ne bi prljale -one koji se njima slue, i kad oni koji se njima slue ne bi bili avangarda francuske radnike klase. . ." Ne dajte", pie Kaenu, da i Vas povuku u taj sramni i ludi poduhvat koji se sastoji u tome da se
kompromituje cela Komunistika partija Francuske povezivanjem za jedan nemogui pokuaj da se kompromituju jugoslovenski rukovodioci pred francuskim narodom i da se suprotstave jugoslovenskom narodu koji druge rukovodioce nee." Optube IB su za njega bile taman i otrovan dim" koji e otrovati" one koji uestvuju u klevetama a ne one protiv kojih su usmerene. Nebo e se razvedriti", zakljuivao je Risti u pismu Marselu Kaenu. Ali do prenua" francuskih komunista nije dolo o emu svedoi porast informbiroovske kampanje protiv Jugoslavije u ime internacionalizma, jedinstva demokratskog fronta mira", podreivanja moskovskim direktivama. Jednim drugim povodom, Risti e pisati da e taj novi toboe internacionalistiki kurs koji je Rezolucija isticala, i da e stav prema seljacima sadran u Rezoluciji, da e sve to imati tekih posledica, ali je 'zagrljaj' Moskve bio ve i suvie vrst da bi se u biu svom oportunistika KPF iz njega mogla istrgnut i . . . Slabost francuske Partije je ono to joj je dalo, i u toj prilici, tu alosnu, prividnu snagu". Sastanak jugoslovenske delegacije sa delegacijom Bugarske i Staljinom okruenim njegovim najbliim saradnicima u Kremlju, februara 1948, uzima se kronoloki kao poetak sukoba. U prvoj fazi Staljin je nameravao pod pretnjom ekonomskog i politikog pritiska da u tiini ugui" KPJ. Dobijanjem podrke drugih partija, Staljin je internacionalizovao sukob s KPJ, drei ga i dalje pod svojim nadzorom, ali sada pojaavajui pritisak i delujui psiholoki na rukovodstvo KPJ stavljanjem ovoga u izolaciju i pojaavanjem njegove nesigurnosti, jer je sav komunistiki svet" protiv KPJ. Raunao je i na svoj kult u Jugoslaviji koji je KPJ razvila pre rata, u toku rata i posle rata. Taj kult je u komunistikoj sredini i narodu zaista postojao, ali se Staljin prevario u oceni Titovog uticaja, kao voe originalne revolucije, oveka pod ijim rukovodstvom je stvorena vlastita armija i nova vlast. Koliko se Staljin u toj svojoj proceni prebacio" svedoi i podatak iz Hruovljevog tajnog referata na XX Kongresu KPSS 1956, gde ovaj navodi Staljinove rei: Dovoljno je da pomaknem mali prst, i Tito e pasti." Podigao je i aku" ali Tita nije oborio, tavie uticao je na uvrenje njegovog ugleda u zemlji i svetu, jer je kao David iz sukoba sa Golijatom izaao kao pobednik. Ficroj Maklejnje govorei o Titu kao osporavanoj barikadi" napisao da je u ivotu svakt velike linosti dovoljno da ostvari
2 1 5
samo jedan od tri Titova podviga pa da ostane znaajan u istoriji, pri emu misli na osposobljavanje partije za revoluciju, pobedu revolucije u okvirima drugog svetskog rata i emancipaciju od Staljinove vlasti 1948. godine. Odbijajui da uestvuje u radu bukuretanskog zasedanja IB-a, mada su neki njeni lanovi smatrali da treba uputiti predstavnike, KPJ je istakla izvesne principe o karakteru rasprava u meunarodnom radnikom pokretu. Iz Izjave je proizilazilo da ne postoji osnova za ravnopravan dijalog: KPJ je optuena, a nije mogla da se brani; odnos prema njoj nije bio odnos drugarstva i poverenja; raspravljalo se na bazi netano utvrenih injenica. Bukuretanski skup bio je zamiljen kao mesto osude i ekskomunikacije, a ne kao komunistiki razgovor jednakih. Oslanjajui se na svoj autoritet u meunarodnom radnikom pokretu i bespogovornu podrku partija lanica Informbiroa, Staljin je raunao da e objavljivanje Rezolucije IB-a dovesti do pobune u KPJ i zbacivanja rukovodstva. On nije birao rei u ideolokoj diskvalifikaciji jugoslovenskog komunizma (,,jeresi"). Velika ljubav prema Sovjetskom Savezu i autoritet koji je uivao Staljin meu narodima Jugoslavije zavarali su sovjetsko rukovodstvo, koje je smatralo da zbacivanje nekoliko rukovodeih ljudi nee predstavljati problem, sasvim previajui slobodarstvo naroda, njegovu nepokornost i privrenost nezavisnosti. Staljin jednostavno nije verovao u raskol, to jest da e se jugoslovensko rukovodstvo odupreti, pretpostavljajui da e naii na njegovu pokornost, ili bar da e se ono pocepati, emu je sluilo i pismo od 27. marta u kome je bio blai prema Titu i Kardelju za razliku od otrih osuda ilasa, Vukmanovia i Rankovia. Staljin je s birokratskom bahatou ignorisao iskustvo narodnooslobodilake borbe, potcenio antifaistiki napor Jugoslavije u tek zavrenom ratu, preao preko borbenog i tradicionalno slobodarskog duha naroda, povredio boraki kadar poistoveujui njegovu ulogu s daleko manjom ulogom nekih drugih pokreta otpora. On je zaboravio da je jugoslovenska revolucija s albanskom bila jedina revolucija izvedena u okvirima drugog svetskog rata i da je Tito doekao njegov kraj kao proslavljeni komandant partizanske armije" i voa nacije".
Cepanju KPJ sluilo je uzimanje u zatitu Sretena ujovia i Andrije Hebranga, a naroito podstrekavanje zdravih elemenata" u partiji, vernih jedinstvenom socijalistikom frontu" na svrgavanje njenog vodstva. O tome je Rezolucija Informbiroa direktno govorila na sledei nain: Zadatak ovih zdravih lanova KPJ jeste da prisile svoje dananje rukovodioce da otvoreno i poteno priznaju svoje pogreke i da ih poprave, da napuste nacionalizam, da se vrate internacionalizmu i da svim silama uvruju jedinstveni socijalistiki front protiv imperijalizma, ili ako se dananji rukovodioci KPJ pokau za to nesposobni, da ih smene i istaknu novo internacionalistiko rukovodstvo Komunistike partije Jugoslavije." KPJ je u Izjavi zauzela odluan stav prema ovim prevratnikim pozivima. Centralni komitet Komunistike partije Jugoslavije" kae se u njoj poziva partijsko lanstvo da zbije svoje redove u borbi za ostvarenje partijske linije i jo vee uvrenje jedinstva Partije, a radniku klasu i ostale radne mase, okupljene u Narodnom frontu, da jo upornije nastave rad na izgradnji nae socijalistike domovine. To je jedini put i nain da praksom dokaemo svu neopravdanost pomenutih optubi." Na sednici CK KPJ 20. maja 1948. doneta je odluka da se sazove Peti kongres Partije za 21. jul. Odluka o njegovom odravanju objavljena je u tampi, to je znailo da je rukovodstvo KPJ reilo da pitanje sukoba postavi pred celokupno partijsko lanstvo i jugoslovenske narode. Peti kongres odravao se 20 godina posle Drezdenskog kongresa KPJ i 8 godina posle Pete zemaljske konferencije, koja je imala obeleje kongresa. Za Kongres je bilo izabrano 2.344 delegata s reavajuim pravom glasa, po principu da se jedan delegat bira na 200 lanova KPJ. Pred njegovo odravanje, 30. juna 1948, KPJ je imala 468.175 lanova i 51.612 kandidata. Josip Broz Tito bio je izabran za delegata Petog kongresa na partijskoj konferenciji Prve proleterske divizije. Svega 106 delegata nije bilo uestvovalo u narodnooslobodilakoj borbi. Konferencije na kojima su birani kongresni delegati proticale su u znaku podrke stavu CK KPJ prema Rezoluciji Informbiroa i odbrane politike partijskog vodstva. Peti kongres KPJ je trajao od 21. do 28. jula. Otvorio ga je Tito u Domu garde u Beogradu. Najiri publicitet obezbeen je neposrednim prenoenjem toka sednica preko radio-stanica i
2 1 7
opirnim izvetavanjem o njima u tampi. Partije Informbiroa su bojkotovale Kongres, na koji su bile pozvane. Prema uzefu Bofi Staljin je tada poeo da uvia da borba s KPJ nee biti laka i da u narednoj fazi treba biti strpljiv. Po oceni Edvarda Kardelja, Peti kongres oznaio je poetak idejne ofanzive" KPJ, ali e do nje ipak doi tek naredne godine. Na Kongresu je analiziran i ocenjen dotadanji razvojni put KPJ. Referati i diskusija stavili su teite na njenu ulogu u organizovanju narodnooslobodilake borbe i posleratne socijalistike izgradnje u Jugoslaviji. Politiki izvetaj CK KPJ podneo je Tito, izvetaj o organizacionom radu KPJ Aleksandar Rankovi, izvetaj o agitaciji i propagandi Milovan ilas, izvetaj o borbi KPJ za novu Jugoslaviju, za narodnu vlast i socijalizam Edvard Kardelj, izvetaj o izgradnji socijalistike ekonomike FNRJ Boris Kidri; Projekt programa KPJ izloio je Mosa Pijade, a Nacrt statuta KPJ Blagoje Nekovi. Kongres je dao politiku podrku CK KPJ u odbrani nezavisnosti Jugoslavije. Sedmodnevni rad proao je u znaku ispitivanja vlastitog revolucionarnog puta. Tekovine oslobodilakog rata i revolucije, kao i prvi koraci u socijalistikom preobraaju Jugoslavije, trebalo je da budu najreitije svedoanstvo o ispravnosti politike vodstva KPJ, pa samim tim i da opovrgnu optube IB-a. Razmatranje ranijih iskustava bilo je podreeno odbrani savremenog kursa Partije. Njeno vodstvo dobilo je plebiscitarnu podrku izabranih delegata i ogromne veine lanstva i jugoslovenskih naroda. S teorijske take gledita znaajno je to je Peti kongres KPJ postavio tezu ,,o socijalistikom karakteru narodne revolucije, to doprinosi razumevanju njene sutine i prouavanju karaktera novih pojava u drugim oslobodilakim pokretima". Iznesena je i koncepcija ,,o narodnoj demokratiji kao specifinom obliku diktature proletarijata i o mogunostima uspene izgradnje socijalistikog drutva u postojeim uslovima meunarodnih odnosa i meunarodnog poloaja Jugoslavije". Gledano sa stanovita budueg razvitka, Peti kongres je ve Rezolucijom o osnovnim narednim zadacima organizacija KPJ uneo i neke antibirokratske tonove, istina jo sasvim blede, nerazvijene i protivrene. Tako se u Rezoluciji trai uporna borba protiv svih birokratskih i drugih metoda koji koe privlaenje masa i razvijanje njihove inicijative u izgradnji
socijalizma", svestrano uee masa u radu mesnih organa narodne vlasti, razvijanje kritike i kontrole radnih masa nad radom dravnih organa i privrednim aparatom". Borba protiv svih pojava birokratizma u organima dravne vlasti i privrednom i drutvenom aparatu nagovetavala se i u etvrtom odeljku Rezolucije. Istovremeno s osiguravanjem rukovodstva iz centra, zahtevani su samoinicijativa i uee masa u radu uprave. Rezolucija Informbiroa nije potedela ni Narodni front. KPJ se, prema kritiarima", bila rastvorila" u Narodnom frontu, toj bespartijnoj masi svih klasa i slojeva" i svih moguih buroaskih" partija. Jugosloveni su optuivani zbog izraavanja partijske politike kroz Program Narodnog fronta. Iz toga se izvodio zakljuak da su oni menjeviki likvidatori", da su revidirali boljeviko shvatanje Partije i doveli je u opasnost da bude likvidirana" kao klasna partija radnike klase". Po miljenju jugoslovenskih komunista na Petom kongresu, taj napad je imao za cilj izolaciju Partije i odvajanje frontovske mase" od nje, Da bi ;,dokazao" svoje teze Staljin, a kasnije i Informbiro, iskrivljavao je jedno mesto iz Titovog govora na Drugom kongresu NFJ, odranom u Beogradu septembra 1947, izostavljajui njegovu ocenu o predvodnikoj ulozi" Partije u Narodnom frontu. Jugoslovenski komunisti na Petom kongresu nisu ni osporavali izvesno stapanje lanstva Narodnog fronta s lanstvom Partije. Isticalo se da mnogi lanovi Narodnog fronta rade kao najbolji komunisti iako nisu lanovi KPJ, to je uostalom bila i jedna od najvanijih odlika Narodnog fronta Jugoslavije. Jugoslovenska avangarda" je time potvrivala Lenjinove misli da se disciplina avangarde" odrava njenom svesnou", njenom odanou revoluciji, njenom istrajnou, samopregorom, heroizmom, a na drugoj strani njenom vetinom da se povee, zblii, do izvesnog stepena stopi s najirom masom trudbenika, kao i pravilnou njenog politikog rukovoenja. U vreme napada IB-a na NFJ, praktino napada na nju samu, KPJ je imala najvei uticaj u svojoj istoriji, ostvarujui ga neposredno, preko dravnih organa i masovnih organizacija. Staljin i Informbiro nisu potovali nacionalne specifinosti i nijanse", koje su jedno vreme sami zagovarali zbog potreba svoje pragmatistike politike, a na drugoj strani okovani dogmatizmom nisu razumevali sutinu politike NFJ, mada
^ i
su, oseajui njegovu snagu, nastojali 1948. da odvoje mase od Partije. Kongres je usvojio Program Komunistike partije Jugoslavije, prvi od Vukovarskog kongresa, odranog juna 1920. S obzirom na naredne promene u jugoslovenskom drutvu, Program je imao privremen i prelazan karakter. U novousvojenom Statutu, koji je bio nalik na Statut SKP(b), stajalo je na uvodnom mestu da je KPJ ,,vodei organizovani odred radnike klase Federativne Narodne Republike Jugoslavije, najvii oblik njene klasne organizacije. Ona se u svojoj delatnosti rukovodi teorijom marksizma-lenjinizma." Peti kongres je dao jednodunu podrku CK KPJ, jer se nijedan delegat nije izjasnio za Rezoluciju Informbiroa, to ne znai da meu delegatima nije bilo i takvih koji su sa sumnjom gledali na otpor KPJ, pa i njenih pristalica. Na tekoe i kritiki trenutak po nezavisnost zemlje ukazao je Tito u zavrnoj rei: ,,Ja vas, drugovi i drugarice, upozoravam da se mi nalazimo u tekoj situaciji, u tekom periodu. Naa Partija je postavljena pred veliku kunju, i samo ako budemo sauvali veliku budnost, jedinstvo i monolitnost u naoj Partiji, ako neemo gubiti nerve, naa pobjeda e biti osigurana." Na Petom kongresu prihvaena je Rezolucija o odnosu KPJ prema Informbirou. Mada se u njoj konstatovalo da je kritika u pismima CK SKP(b) netana, nepravilna i nepravedna" ta je konstatacija, uostalom, bila moto celokupnog rada Kongresa vodstvo KPJ pokuavalo je da otkloni razmimoilaenje. Sutina sovjetskog napada jo je bila zamagljena za deo lanova, a njegovi stvarni uzroci skriveni. Tito je nesumnjivo brzo prozreo sutinu sovjetskog napada, a delu rukovodeeg kadra nije bila nepoznata predistorija odnosa izmeu KPJ i SKP(b). Pored sve kamuflae sutina sovjetskih ciljeva posle objavljivanja Rezolucije postajala je ak providna za politiki izgraenije lanstvo. CK SKP(b) je ipak uveravan da e CK KPJ nastojati da se sovjetskom partijskom rukovodstvu prue na licu mesta sve mogunosti da se uveri u netanost svojih optubi". Peti kongres je oznaio kritiku IB-a kao netanu, nepravilnu i nepravednu", ali isticanjem da su vodstvo KPJ i KPJ ostali u svemu verni principima meunarodne proletrske solidarnosti i jedinstva antiimperijalistikog demokratskog fronta". Peti kongres je takoe obavezivao CK KPJ da uini sve da se likvidiraju razmimoilaenja" sa CK SKP(b). U petom
odeljku Rezolucije stajalo je: Peti kongres KPJ konstatuje da se KPJ nije iskljuila iz Informbiroa time to nije uzela uea na zadnjem zasedanju Informbiroa i smatra da bi posle likvidacije razmimoilaenja izmeu CK KPJ i CK SKP(b), otpao i taj razlog za njeno neuestvovanje u Informacionom birou." Odluno odbacujui ideoloko-politiki pritisak komunistikih partija sa SKP(b) na elu, vodstvo KPJ nije proputalo priliku da pokae dobru volju za prevazilaenje sukoba, mada u tom pogledu nije imalo velikih iluzija. Pokazivanje takve spremnosti znailo je dobijanje u vremenu i jaanje sopstvene odbrambene pozicije; na drugoj strani, jugoslovensko partijsko rukovodstvo nije moglo da ne vodi rauna o injenici da lanstvo ne moe preko noi raskrstiti s dugo razvijanim predstavama o Staljinu, boljevikoj partiji i sovjetskom sistemu, uprkos svoj brutalnosti napada Informbiroa na KPJ. Tito je zavrio referat na Petom kongresu zaricanjem da e KPJ svojom nepokolebljivom vjernou nauci Marksa Engelsa Lenjina Staljina na djelu dokazati da ona nije skrenula s puta te nauke". U Politbiro Centralnog komiteta, najvanije izvrno telo Partije, u ijim rukama se koncentrisala najvia mo, izabrani su, pored Tita, Edvard Kardelj, Aleksandar Rankovi, Milovan ilas, sekretari Centralnog komiteta, Boris Kidri, uro Salaj, Ivan Gonjak, Franc Leskoek i Blagoje Nekovi. U novi CK KPJ izabrani su svi raniji lanovi (63), sem Hebranga i ujovia, ime je potvren njihov dotadanji rad u celini. Izabrana su i 42 kandidata. Republiki partijski kongresi sledili su duh Petog kongresa: Osnivaki kongres KP Crne Gore, odran na Cetinju oktobra meseca; esta pokrajinska konferencija KPJ za Bosnu i Hercegovinu, koja je poela u Sarajevu 1. novembra i pretvorena u Prvi kongres KP Bosne i Hercegovine; Prvi kongres KP Makedonije, otvoren u Skoplju 19. decembra; Drugi kongres KP Slovenije, koji je poeo u Ljubljani 11. novembra 1948; Drugi kongres KP Hrvatske, otvoren u Zagrebu istog meseca; i Drugi kongres KP Srbije, iji je rad poeo 17. januljra 1949. godine u Beogradu. etvrti kongres Saveza komunistike omladine Jugoslavije, odran u Beogradu od 12. do 14. oktobra 1948, usvojio je odluku Petog kongresa KPJ o spajanju SKOJ-a i Narodne omladine Jugoslavije u jednu organizaciju. Zajedniki kongres
2 2 1
poeo je 15. decembra u Beogradu. U vreme ujedinjenja SKOJ je imao oko 370.000 lanova. Nakon Kongresa ujedinjenja mnogi su kandidovani za lanstvo u KPJ. Dojueranji najblii saveznik SSSR-a, Jugoslavija je preko noi postala objekt nevienog politikog i propagandnog pritiska. Ona je, branei se, napregla sve unutranje snage, nastavila izgradnju socijalizma, preduzela mere da probije politiku i ekonomsku blokadu socijalistikih zemalja. Umesto da od ovih dobije oekivanu pomo za industrijalizaciju zemlje, Jugoslavija se, tri godine posle prestanka neprijateljstava u drugom svetskom ratu, nala izloena pretnji da bude nasilno ukljuena u Staljinov blok. Istorija sukoba 1948. otkriva da jedna socijalistika drava moe biti meta pritiska drugih socijalistikih drava. Ona istovremeno pokazuje da se u izboru sredstava 1948. godine socijalistike zemlje nisu libile nijednog metoda. Napad na Jugoslaviju i njen otpor otkriva i nalije Staljinove politike u meunarodnim odnosima i u komunistikom pokretu. Optube CK SKP(b) podrale su sve komunistike partije. KPJ je napala i Komunistika partija Kine. Liu ao Ci je u moskovskoj Pravdi juna 1949. napao antisovjetski" stav izdajnike nacionalistike Titove klike", to Jugoslaviji nije smetalo da, rukovodei se naelnim razlozima, obavesti Centralnu vladu NR Kine da je priznaje, oktobra iste godine. Jugoslavija je priznala i Demokratsku Republiku Vijetnam, mada se Vijetnamska partija sa Ho i Minom na elu nalazila takoe na strani Staljina u sukobu sa KPJ. Komunistike partije i dravni organi zemalja narodne demokratije sinhronizovali su sa SSSR-om propagandu i druge neprijateljske akcije protiv Jugoslavije. Napad na njenu partiju sve se vie pretvarao u napad na njenu dravnu politiku. Optube Informacionog biroa komunistikih i radnikih partija protiv KPJ 1948. godine dovele su do protivjugoslovenskih istupa u Svetskoj sindikalnoj federaciji i drugim meunarodnim organizacijama pod sovjetskim uticajem. Jugoslovenski sindikati optueni su za razbijanje Svetske sindikalne federacije, a njihovo razvijanje saradnje sa sindikalnim organizacijama balkanskih zemalja ocenjeno je kao antisovjetska delatnost i izraz nacionalizma. Kriza u odnosima izmeu radnikih i komunistikih partija te godine uticala je na poloaj svih jugoslovenskih organizacija u meunarodnom radnikom,
sindikalnom i omladinskom pokretu, koji su bili pod kontrolom Sovjetskog Saveza. Na Jedanaestom plenumu Jugoslovenskih sindikata usvojena je ocena da Svetska sindikalna federacija vie ne izraava volju i klasne interese meunarodnog radnikog pokreta, jer se izrodila u organizaciju koja sprovodi politiku birokratskog aparata jedne drave, zbog ega je postala smetnja za razvitak meunarodnog klasnog sindikalnog pokreta". Posle 1948. rasputeno je Vee balkanske omladine. Svetska federacija demokratske omladine stala je na stanovite da ono predstavlja tetan presedan jer razbija federaciju na blokove. S obzirom na teak meunarodni poloaj Jugoslavije, Edvard Kardelj je avgusta 1948. osloboen dunosti predsednika Kontrolne komisije i postavljen za ministra inostranih poslova FNRJ, umesto Stanoja Simia. Stav KPJ protiv pritiska IB podrale su dravne ustanove, meu njima i Narodna skuptina FNRJ, jer je napad sve vie prelazio na dravni plan, ugroavao Jugoslaviju i njen meunarodni poloaj, iako su zemlje Informbiroa nastojale da stvore utisak kako odvajaju i razlikuju rukovodstvo KPJ od vlade FNRJ i drugih dravnih organa. Narodna skuptina usvojila je rezoluciju sa zajednike sednice Save.mog vea i Vea naroda 30. septembra 1948. u kojoj su osueni postupci Informbiroa prema Jugoslaviji, a narod pozvan da nastavi podrku dravnom rukovodstvu i rad na sprovoenju petogodinjeg plana. Objavljivanje Rezolucije Informbiroa i odgovor KPJ delovalo je na narod kao grom iz vedra neba, jer se smatralo da je KPJ najblii saveznik SKP(b). Tadanji izvori pominju negodovanje slino onom od 27. marta 1941. Meu komunistima i drugim graanima bilo je iluzija da je napad na KPJ maslo" danova, Molotova i Maljenkova, to govori koliko su kult Staljina i poverenje u sovjetski socijalizam bili usaeni u svesti. No i ove iluzije su brzo rasprivane, emu su najvie doprinosili sami inicijatori napada udovinim optubama i ignorisanjem elementarnih injenica, te komunistikih i meunarodnih normi. Po Edvardu Kardelju, preokret u celokupnom politikom poloaju Jugoslavije bio je tako neoekivan da su ljudi pravu sadrinu i svu dubinu spora tek postepeno shvatali. Isti autor kae da se postupalo surovo" prema agenturama" Kominforma, jer bi se u suprotnom sluaju samo doprinosilo otvaranju vrata" Staljinu. Jugoslavija je morala da vodi rat na dva fronta:
2 2 3
protiv IB-a i protiv pokuaja da se iznudi prelazak Jugoslavije u drugi blok. Sticao se utisak da je zemlja stisnuta izmeu ,,dva mlinska kamena", ali je praksa pokazivala da je nezavisnost nedeljiv proces. Na unutranjem planu KPJ se nosila s malobrojnom ali agresivnom informbiroovskom opozicijom, koja je nastojala da se organizuje u samostalnu snagu. Kao to u prelomnim situacijama esto biva, javljali su se kolebljivci, koji su iekivali kome taboru da se privole, zavisno od pobednika. Prema Kardelju, trei tabor su predstavljali oni koji su se sve vie okretali ideologiji prolosti, naroito sa stabilizacijom Jugoslavije, opredeljeni za formulu klasinog buroaskog liberalizma", razoarani u socijalizam i Staljina, tim pre to su bili njegovi najuskogrudiji tumai u prethodnom periodu. Na Univerzitetu u Moskvi nalazilo se preko 460 naih studenata. Nekoliko hiljada Jugoslovena nalazilo se na sovjetskim univerzitetima i vojnim akademijama u Moskvi, Lenjingradu, Kijevu, Sverdlovsku i drugim gradovima. Deo Jugoslovena nalazio se na specijalizaciji u kolama i slubama NKVD. Njima je bio onemoguen dodir sa jugoslovenskom ambasadom i dobijanje jugoslovenskih novina. General Radivoje Jovanovi je otvoreno odbio da uestvuje na sastancima na kojima se blatila njegova zemlja. Da bi se privoleli da ostanu u SSSR-u obeavani su im inovi, poloaji i druge privilegije posle ruenja Tita. Sirene su i lane vesti o pobuni u Jugoslaviji, o ruenju spomenika Crvenoj armiji, napadima na Staljina. Slian pritisak vren je na jugoslovenske graane i u drugim zemljama tzv. narodnih demokratija, naroito na omladinu koja se nalazila na radu i specijalizaciji u Poljskoj i ehoslovakoj. U pokrajinskom rukovodstvu KPJ za Bosnu i Hercegovinu dolo je do kolebanja po pitanju optubi Informbiroa. Radilo se o Rodoljubu olakoviu, Hasanu Brkiu, Ugljei Daniloviu, Paagi Mandiu, Niku Juriniu i drugima. Na zajednikom sastanku CK KPJ i PK Bosne i Hercegovine 7. jula 1948. iznoena su shvatanja da je trebalo ii na sastanak IB-a u Bukuret, priznati neke optube (stavove), pa i da je tana optuba IB-a o polulegalnosti KPJ. Ministarska elija" u Sarajevu smatrala je da treba ii na sastanak IB-a. Idolatrija u nepogreivost Staljina i SKP(b) dostizala je u celoj KPJ ogromne razmere, zahvaljujui politici i propagandi same KPJ. U samokritikom osvrtu Rodoljuba olakovia, kao uzroci kolebljivosti navedeni su zaparloenost", dogmatizam, nedo-
J-
voljan teoretski rad, uticaj vaspitanja i Kominterne. olakovi je izjavljivao da je bio spreman da se baci kroz prozor, ali je odustao da IB ne bi razvio propagandu da su ga ubili Tito i Kardelj. Izjavljivao je da je zahvalan Titu i Bevcu" (Kardelju). etiri od devet lanova PK KPJ za Crnu Goru: Boo Ljumovi, Vuko Tmui, Niko Pavi i Radivoje Vukievi prihvatili su stavove i dokumente KPJ iz discipline", a ne stvarnog uverenja. S njima su sredinom jula 1948. u CK KPJ razgovarali Kardelj, ilas i Rankovi, s ciljem da ih odvrate od ispoljenih opredeljenja" i da im ukau ,,na greke". Istovremeno sa njihovim ponaanjem vremenski i sutinski" podudaralo se otvoreno izjanjavanje za Rezoluciju Informbiroa i jednog broja Crnogoraca, koji su se nalazili na visokim vojnim, diplomatskim i drugim funkcijama van Republike (Arso Jovanovi, Radonja Golubovi, Vlado Dapevi, Branko Petrievi i drugi). lanovi PK su avgusta 1948. smenjeni i narednog meseca iskljueni iz KPJ. Informbiro je u Crnoj Gori imao uporite u bjelopoljskom srezu, dok se na elu Sreskog komiteta nalazio Ilija Bulatovi. Sve do kraja 1948. u Bijelom Polju se sluao Radio-Moskva. Krajem te godine Bulatovi se odmetnuo sa ciljem da zapone gerilu. Njegova grupa (18) sastojala se od funkcionera partije iz sreza, vlasti, pa i pripadnika UDB-e. U Albaniju je prebeglo 21 lice, a pet ih je ubijeno prilikom bekstva. U prvoj polovini 1949. veina lanova sreskih rukovodstava partije u Nikiu, Andrijevici, Ivangradu, Kolainu, Danilovgradu opredelila se za politiku IB-a. Dolo je do iroke eskalacije informbirovtine". Krajem 1949. i poetkom 1950. poelo je masovno iskljuivanje iz partije i hapenje iskljuenih. Osvajala su olaka hapenja", psihoza straha od UDB-e", osjeanje pravne nesigurnosti", politika rezignacija". U SSSR-u je ostalo 187 oficira, 149 podoficira, 165 vojnih pitomaca i 63 suvorovca", zapravo deca od 911 godina koja su iz Jugoslavije upuena na vojno uilite Suvorov" u Moskvi. Po liniji IB otilo je ili se zadralo u emigraciji (SSSR i istonoevropske zemlje) 4.928 ljudi. Sluba Lavrentija Berije zavrbovala je za rad jedan broj jugoslovenskih graana u Jugoslaviji, a pogotovu u SSSR-u po osnovu internacionalne obaveze. Prema Radovanu Radonjiu u obavetajnoj aktivnosti protiv Jugoslavije bilo je angaovano 89 oficira obavetajne i kontraobavetajne slube koji su se
NAPAD INFORMBIROA NA K P J
Drue Tito mi ti se kunemo, Da sa tvoga puta ne skrenemo, Drue Tito, voo komunista, Partija je kao sunce ista. . ."
41. PESMA NASTALA NA V KONGRESU KPJ
47 DVA NAJBLIA SARADNIKA REVOLUCIJE MARKOS I ZAHARUADIS POSTALI SU OD 1948. GODINE KRVNI NEPRIJATELJI 48. STROGA KONTROLA; BUNKER I .VELIKA ICA" 49. UPISIVANJE NARODNOG ZAJMA U VREME EKONOMSKE BLOKADE
54. NASLOVNA S T R A N I C A LAJFA OD 21. APRILA 1952. U K O J E M JE OBJAVLJEN PRVI N A S T A V A K TITOVE AUTOBIOGRAFIJE
2 2 5
nalazili u sastavu sovjetskih vojnih strunjaka u Jugoslaviji, zatim veliki broj sovjetskih civilnih strunjaka i vie od 8.500 zavrbovanih" graana Jugoslavije odranije ili posle izbijanja sukoba na videlo, od obavetajnih slubi SSSR-a i zemalja tzv. narodne demokratije. Aprila 1948. vojni sud u Ljubljani je posle petodnevnog procesa doneo presudu grupi od 37 graana koji su optueni da su kao logorai zloglasnog logora Dahau postali saradnici Gestapoa, a posle rata radili za zapadne obavetajne slube. Postoje pretpostavke da su organizacija ovog procesa i smrtne kazne na njemu izreene bile uslovljene Staljinovim pritiskom da bi se ublaio napad IB-a, jer se radilo o kanjavanju zapadnih pijuna", ime je trebalo pokazati strogost u odbrani od zapadne subverzije. Pitanje je kako su jugoslovenskim organima bila dostavljena obavetenja o radu ovih graana za Gestapo u vreme okupacije. Tek, grupi sa Brankom Dilom i Stanetom Osvaldom sueno je kao grupi pijuna, tetoina, sabotera i diverzanata". Jedanaest prvooptuenih je bilo osueno na kaznu smrti i streljano. Drugi proces, tzv. Bohinev, organizovan je avgusta 1948. u Ljubljani i na njemu je sueno etvorici bivih logoraa iz Dahaua. Svi osueni su naknadno krivino-pravno rehabilitovani. CK KPJ je jednoglasno odobrio odluku CK KPJ Hrvatske o delatnosti Rada igica, Duka Brkia i anice Opaia. Na Politbirou CK KP Hrvatske uestvovali su E. Kardelj i A. Rankovi. U vezi s ovom grupom Tito je smatrao da e IB ii na razbijanje bratstva i jedinstva", te je trebalo raskrinkati tu agenturu na terenu". Srpsko poreklo ovih rukovodilaca i njihovo nezadovoljstvo razvitkom srpskih ustanikih krajeva nameravao je iskoristiti IB. Na ovo se tim pre raunalo, jer je i pre napada IB-a bilo manifestacija nezadovoljstva na nacionalnoj osnovi. Srpski ustaniki krajevi su zaputani, a i kadrovska struktura rukovodstva u partiji i vlasti se menjala na njihovu tetu, to je potenciralo nezadovoljstvo, prenoeno i na ire slojeve. Mada nema javnih manifestacija u tom smislu, potencijalno nezadovoljstvo je postojalo i tinjalo. Likvidacija ovih rukovodilaca ga je samo pojaavala, ali je opasnost u kojoj se zemlja nalazila i snana partijska disciplina uticala da se ovo iskljuivanje ne odrazi u partijskom lanstvu srpskog porekla. Cazinska buna maja 1950. ima svoj osnovni uzrok u ponaanju srednjih slojeva na selu u ustanikim oblastima koji
Û SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
nisu mogli da izdre otkupne mere i politiku KPJ na selu prvih posleratnih godina, otpadajui od pokreta u ime veoma maglovitih ideja o restauraciji starih odnosa na selu, povratku Karaorevia, podleui miljenjima o zapostavljanju starih boraca i zaslunih ljudi iz prolog rata. Ujedinjuju se nezavisno od nacionalnih obeleja, to je ve danas teko zamisliti. Na elu ove pobune nalazili su se ljudi iz Cazinske krajine i slunjskog sreza, spomeniari" Milan Boi i Mile Devrnja. Radilo se o udnoj smei jer su jedni zagovarali traenje pomoi od Anglo-Amerikanaca, te da se u akciju ne ukljuuju pripadnici IB, jer su za SSSR, nasuprot drugima. Razoruani porunik JA u Kladui prilazi ustanicima smatrajui da je dolo vreme da se svete Hebrang i ujovi. Dok Boi hoe povezivanje sa IB, dotle Devrnja istupa protiv, jer oni navodno predstavljaju kraljevu vojsku". Delovali su i meu Muslimanima, stavljajui ih pod psiholoki pritisak: niste se odazvali 1918. i 1941, ali sada to morate uiniti, ukoliko elite da se nad vama ne sprovede odmazda. Mere otkupa su bile neizdrljive: odreivao se otkup rai koju seljaci nisu ni sejali; deo demobilisanih oficira je smatrao da su rano zaboravljeni i naputeni; politiki se to objanjavalo pojednostavljenom formulom, etniko-kulakim elementima", pri emu se gubio iz vida jedan daleko sloeniji proces koji prevazilazi uske okvire Cazinske krajine. Buna je slomljena intervencijom vojnih snaga. Voe pobune su streljane, a mnogi uesnici osueni na vremenske kazne. Snage unutranjeg pua" na koje je Staljin raunao sastojale su se, prema podacima Dragana Markovia, od 21.880 uesnika narodnooslobodilakog rata, 4.153 pripadnika Jugoslovenske armije, 1.673 nosioca Spomenica 1941", 2.616 lanova raznih rukovodstava KPJ, 1.772 pripadnika organa unutranjih poslova, 4.008 studenata, 5.081 radnika, 5.626 politikih funkcionera. Meu politikim funkcionerima bila su dva lana Politbiroa (S. ujovi i A. Hebrang), osam lanova CK KPJ, 16 lanova centralnih komiteta KP, 50 lanova oblasnih komiteta, 773 lana sreskih komiteta KPJ. Protiv Jugoslavije poveden je ekonomski rat. Okrenuta u dotadanjoj spolj no trgovinskoj razmeni prema SSSR-u i drugim socijalistikim zemljama, ona je 1948, u punom naponu izvravanja petogodinjeg plana, bila od njih naputena, ostajui bez razvijenih ekonomskih veza i sa zapadnim zemljama, zbog loih politikih odnosa. Polovinom naredne godine SSSR i druge
ODBRANA N E Z A V I S N O S T I
2 2 7
socijalistike zemlje uspeli su da ostvare potpunu ekonomsku blokadu Jugoslavije. Njen deficit se poveao za 5 milijardi dinara, ili za 49% ukupne vrednosti jugoslovenskog izvoza. Razmena sa SSSR-om i drugim socijalistikim zemljama smanjena je 1949. godine na jednu treinu dotadanjeg obima. Ranije zakljueni ekonomski sporazumi jednostrano su raskidani. Maarska je prestala da izvrava reparacione obaveze, utvrene mirovnim ugovorom. Sovjetske okupacione vlasti u Austriji ometale su plovidbu jugoslovenskih brodova na gornjem Dunavu. Rumunska vlada obustavila je potanski i elezniki saobraaj izmeu Jugoslavije i Rumunije. Ekonomska blokada dovela je Jugoslaviju u izvanredno teak poloaj. Trebalo je pronai nova trita u vreme kada su zapadne zemlje iz politikih razloga ograniavale svoju trgovinsku razmenu s njom. Zapadno trite bilo je zasieno u poreenju s istonoevropskim, kvalitet proizvoda nije odgovarao, pa su se teko prodavali i najcenjeniji jugoslovenski artikli. Uprkos tome, pred jugoslovenskom privredom nalazio se neposredan zadatak promene pravca spoljnotrgovinske razmene, bez obzira na tete od te nagle preorijentacije. Trebalo je bez odlaganja menjati puteve prevoza robe, boriti se za kredite, poveavati izvoz da bi se za sirovine dobila devizna sredstva" radi podmirenja uvoza. Na etvrtom vanrednom zasedanju Narodne skuptine FNRJ decembra 1948. radnici, omladina i lanovi Narodnog fronta pozvani su na krajnje napore u eksploataciji rudnika i uma kako bi se osigurala devizna sredstva za nabavku potrebnih maina i ureaja. Poseban teret padao je na radnike na eleznicama i u transportu uopte, koji su bili zadueni da u najkraem roku organizuju prevoz jugoslovenskih sirovina do novih potroaa. Izmeu Jugoslavije i susednih socijalistikih zemalja zavladalo je gotovo ratno stanje. Granice prema njoj bile su naikane straarskim kulama, ograene bodljikavom icom; u najosetljivijim graninim mestima bile su postavljene nagazne mine. Iz Maarske, Rumunije, Bugarske i Albanije ubacivani su u Jugoslaviju obueni diverzanti i obavetajci. Meu njima su preovlaivali jugoslovenski graani koji su se bili izjasnili za Rezolcuiju IB-a. Sovjetska vlada tretirala je jugoslovenske emigrante kao revolucionarne emigrante", istinske socijaliste i demokrate", verne sinove Jugoslavije". U Jugoslaviju je ubacivan propagandni materijal a tampa i radio-stanice irile
su antijugoslovensku propagandu. Susedne socijalistike zemlje upotrebljavale su i vazdune balone za ubacivanje letaka prevratnike sadrine. Iz pograninih krajeva stanovnitvo je bilo evakuisano. Oko Jugoslavije stezao se vojni obru susednih socijalistikih zemalja. Povrede njenog vazdunog prostora postale su pravilo. Te zemlje su u graninom prostoru gradile operativne aerodrome, koncentrisale trupe, izvodile vojne vebe. Pojedini sektori jugoslovenske granice nou su osvetljavani reflektorima. U vojnim jedinicama socijalistikih zemalja sprovoena je aktivna antijugoslovenska propaganda. Njihova tampa tvrdila je da je Jugoslavija prela na stranu zapadnih sila, da je u njoj obnovljen kapitalizam, da je ustupila svoju teritoriju, posebno aerodrome i luke, armijama imperijalistikih zemalja. Demonstracije sile i provokativni pokreti trupa du jugoslovenskih granica ostavljali su utisak da predstoji neposredan napad na Jugoslaviju. O razmerama pograninih arki svedoi broj incidenata: 1950 937; 1951 1.517; 1952 2.390. Od 1948. do 1953. ranjeno je i ubijeno oko 100 graana FNRJ i pripadnika Jugoslovenske armije. Preko 20 centara u socijalistikim zemljama bavilo se iskljuivo organizovanjem antijugoslovenskih akcija. Podrivaku i obavetajnu aktivnost vrila su i diplomatska predstavnitva tih zemalja u Jugoslaviji, pa i njihove itaonice i domovi kulture" u Beogradu, dok nisu zatvoreni. Socijalistike zemlje davale su azil jugoslovenskim graanima koji su se bili izjasnili za Rezoluciju IB-a, prebegli preko granice ili napustili jugoslovenska diplomatska predstavnitva u inostranstvu; oni su ukljuivani u propagandni i obavetajni rat protiv FNRJ. Posebnom pritisku bile su izloene jugoslovenske manjine u Rumuniji, Bugarskoj i Maarskoj. Protivno obavezama koje su ove zemlje preuzele mirovnim ugovorom posle drugog svetskog rata u vezi s pravima i zatitom manjina, njihovi pripadnici su raseljavani, denacionalizovani, hapeni, oduzimana im je imovina. Postupanje prema njima predstavljalo je svojevrstan genocid. Poloaj jugoslovenskih manjina u Rumuniji i Maarskoj promenio se kada su rukovodstva komunistikih partija Rumunije i Maarske podrala Rezoluciju IB-a. Ministarstvo inostranih poslova FNR Jugoslavije stavilo je do znanja Vladi NR
2 2 9
Rumunije 25. avgusta 1948, izmeu ostalog, da je suprotno kulturnoj konvenciji izmeu FNRJ i NR Rumunije obustavljena svaka aktivnost Drutva prijatelja Rumunija Jugoslavija (ARJUG), koje je bilo osnovano oktobra 1947. u Bukuretu sa ciljem da razvija prijateljske veze izmeu dveju zemalja. Protivno ugovorima o pograninom reimu spreeno je kretanje dvovlasnicima do njihovih imanja. Od juna 1948. pripadnici jugoslovenske manjine" stavljeni su pod permanentni i sistematski policijski pritisak. Najveem pritisku izloeni su rukovodioci Saveza slovenskih kulturno-demokratskih udruenja u Rumuniji. No, pritisku je bila izloena jugoslovenska manjina" u celini. Savez slovenskih kulturno-demokratskih udruenja u Rumuniji (SSKDUR) osnovan je januara 1946. sa zadatkom da razvija slovensku solidarnost, podstie demokratske tenje slovenskog stanovnitva u Rumuniji, daje podrku masovnom kulturno-prosvetnom radu. Vlasti su posle Rezolucije izmenile rukovodstvo Udruenja i dovele na njegovo elo ljude koji su zadueni da rade protiv FNRJ. Rumunski rukovodioci su u mestima naseljenim slovenskim ivljem, preteno Srbima, od njih traili da se izjasne protiv Jugoslavije. Naroito organizovane grupe stavile su pod kontrolu stanovnitvo jugoslovenskih manjina. Nasilno je promenjena i redakcija Pravde, slubenog organa Saveza slovenskih kulturno-demokratskih udruenja Rumunije. Time su izloena napadu nacionalna i demokratska prava pripadnika srpske i drugih jugoslovenskih manjina u Rumuniji. U ekspozeu o spoljnoj politici podnetom u Narodnoj skuptini FNRJ 29. decembra 1948, Edvard Kardelj govori o stradanjima jugoslovenske nacionalne manjine" u zemljama tzv. narodne demokratije. Pominje skidanje" demokratski izabranih rukovodstava u kulturnim organizacijama nacionalnih manjina, hapenje i progone predstavnika tih manjina, proterivanje jugoslovenskih uitelja i profesora koji su radili u kolama jugoslovenske manjine u Rumuniji. Prema Kardelju, u varvarskim postupcima" protiv naih graana najvie je otila vlada NR Albanije. Toj ovinistikoj politici posluila je kao osnova Rezolucija Informbiroa. U Rumuniji i drugim zemljama narodne demokratije" nastojalo se da se manjine pokrenu protiv matice. Jugoslovenske knjige i udbenici su plenjeni, a rukovodioci manjinskih organizacija liavani slobode. Pohapeni su i predstavnici ove manjine u Skuptini. U pograninim krajevima,
gde uglavnom ivi srpska manjina, zaveden je specijalni reim. Sa terorom protiv pripadnika ove manjine uvedena je legitimacija na osnovu koje se iskljuivo moglo ui ili izai iz zone", odnosno oblasti u kojima su iveli pripadnici jugoslovenske manjine". Pripadnike manjine su u zatvorima u Temivaru tukli oficiri Sigurance". Meu uhapenima nalazio se i Boa Stanojev, jedan od rukovodilaca srpske manjine u Rumuniji. Sline mere pritiska primenjivane su prema jugoslovenskim manjinama" i u Maarskoj posle juna 1948, a naroito su pojaane posle procesa Laslu Rajku. Protiv manjinskog stanovnitva korieni su funkcioneri provokatori u organizaciji jugoslovenske manjine u Maarskoj, kao Milan Ognjenovi i drugi. ovinistiki stav maarskih rukovodilaca prema jugoslovenskoj manjini u Maarskoj ispoljavao se jo pre pojave Rezolucije da bi se zatim samo pojaao, dostiui vrhunac u doba procesa Laslu Rajku. Tri godine je Ministarstvo prosvete Maarske obeavalo da e izraditi udbenike za manjinske osnovne kole. Kakve su se tendencije u tim udbenicima provlaile moglo se videti iz pripremljenih udbenika zemljopisa za V i VI razred, u kojima se govorilo o Karpatskom bazenu koji se delio na Veliku maarsku niziju" i Malu maarsku niziju"; meu gradovima Velike maarske nizije" pominjala se i Subotica. Plenjene su jugoslovenske knjige, zatvarane biblioteke i zabranjena upotreba srpskohrvatskog jezika, a manjinci nazivani divljim racima" (Vadrac). Takva politika nije mogla da se ne tumai kao sentitvanska misao" koja prisvaja Vojvodinu, Erdelj, Slovaku, Hrvatsku, pa i Bosnu i Hercegovinu. Hunija" se oduvek, kako je jo govorio Seenji, znala uljuljkivati iluzijama (uljukava u snove"). Najgore dane doivela je srpska manjina u Rumuniji u procesu masovnog raseljavanja. Prinudnim naputanjem starih ognjita mnogi nai sunarodnici u Rumuniji nali su se u delti Dunava, to je nosilo sve genocidne oznake. Danas u Rumuniji ivi 34.000 Srba i 7.000 Hrvata. Odravanje diplomatskih odnosa Jugoslavije s ostalim socijalistikim zemljama dovedeno je u pitanje. Jugoslovenskim diplomatskim predstavnicima onemoguivano je obavljanje dunosti. Kretanje im je bilo ogranieno, a ivotni uslovi oteani. Njihov diplomatski imunitet nije bio potovan. Predstavnitva FNRJ u Rumuniji i Albaniji bila su jedno vreme zatvorena. U drugim socijalistikim zemljama Jugoslavija je
2 3 1
zadrala samo otpravnike poslova, a diplomatsko osoblje obostrano je svedeno na najmanji broj. Pomenuti akti protiv Jugoslavije otkrivali su na najoigledniji nain ideoloku stranu" sukoba izmeu KPJ i drugih bratskih partija" 1948. godine, odnosno svedoili o pokuaju lomljenja kime jugoslovenskoj nezavisnosti. Najtea neizvesnost nastupila je polovinom avgusta 1949. godine, kada je jugoslovenskoj vladi dostavljena nota vlade SSSR-a da se puste na slobodu sovjetski dravljani bivi ruski emigranti, belogardejci koji su aktivno uestovali u pijunskom ratu protiv FNRJ. Nota je imala zloslutne ultimativne tonove. Od jugoslovenske vlade trailo se da belogardejce pusti, a kazni organe koji su sprovodili isleenje, jer e u protivnom sovjetska vlada . . . smatrati za potrebno da izjavi da se ona nee pomiriti sa takvim stanjem stvari i da e biti primorana da pribegne drugim, efikasnijim sredstvima, neophodnim da se zatite prava i interesi sovjetskih graana u Jugoslaviji, i.da pozove na red faistike nasilnike koji su preli sve granice". Iza preteeg tona ove note stajalo je realno upozorenje, jer su se u blizini jugoslovenskih granica, na prostoru SegedinBaja i u okolini Temivara, u to vreme nalazile sovjetske jedinice. Izbegavajui dalje zaotravanje odnosa, vlada FNRJ izrazila je spremnost da izrui SSSR-u traene sovjetske graane i ponovila gotovost da sporna pitanja reava na sporazuman nain. Osetljivost situacije i sve njene nepredvienosti u kojoj se Jugoslavija nalazila, sa surovou i estinom napada, izbacili su u prvi plan borbe UDB-u, jer nije bilo vremena za idejno izjanjavanje. Policija" je bila bra od partije. Samo isticanje bilo ega ruskog" (literature, zajednike borbe u drugom svetskom ratu, pomoi u naoruanju, itd.) navlailo je sumnju i ljude je mogla odneti pomrina. Kult Staljina i religiozni fanatizam" postali su smrtni protivnici u mnogo sluajeva nevinih ljudi. Organi uprave dravne bezbednosti znali su, pored primene nasilja, falsifikovati dokaze ili nametati optube. Obrauni u okviru pokreta bili su daleko bezobzirniji nego sa ljudima koji ovome nisu pripadali. UDB-a je odigrala veliku ulogu u suprotstavljanju IB opoziciji, oznaenoj za kontrarevolucionarnu agenturu i izdaju", imajui u toj borbi i najvie rtava (oko 2.000 poginulih), ali je ona sve vie u ime uvanja
revolucije", oslonjena na steeni autoritet, postajala sila van drutveno-politike kontrole. Represija zbog izjanjavanja za IB poznavala je dve vrste odgovornosti: administrativnu i sudsku. Administrativno kanjenih je bilo 11.694, a sudski kanjenih 5.037. Kazna se izdravala na Golom otoku, Svetom Grguru, Ugljanu i drugim ostrvima i kaznionicama (Bilei, itd.) u zavisnosti od vrste kazne. Po zlu je najvie zapamen Goli otok, jer je neovena sutina" odgovarajueg reima zapamena kao najstravinija. Ona ve godinama nalazi svoje romansijere (Isakovia, Hofmana i druge), ali je tek odnedavno zabeleena i u dokumentarno-publicistikoj formi (Dragan Markovi). Administrativna kazna je predviala najstrou izolaciju. Niko nije smeo znati, sem policijskih organa, gde se kanjenici nalaze, ak ni najblia porodica. Na Goli otok osueni su transportovani iz Rijeke, na brodovima prepunih kanjenika ispod palube, koji nisu znali za krajnje mesto zatoenja, niti gde i kojim pravcem brod plovi. Tortura je imala svoj redosled: dolazak ,,revidiraca", to jest sobnih stareina na brod, s batinama, zatim probijanje zatvorenika kroz palir stroja" ili toplog zeca". Posle prvog preventivnog ispiranja" odlazilo se u malu icu" (karantin) a onda u veliku icu" (logor). Prva grupa kanjenika, njih 1.200 stigla je na pusto ostrvo jula 1949, kada je poela tzv. izgradnja. Najtei kanjenici bili su na radilitu zvanom Manastir", gde su pod najteim uslovima tovarili gromade od kamena u drobilicu. ene su se nalazile u posebnom logoru. Bojkotovani" su obeleavani crnim kouljama i crnim lampasima koji su simbolisali staljiniste u podrugljivom smislu rei. Vaenje peska iz mora pri najveim studenima bio je redovan posao za teko popravljive. Najtei rad je bio predvien i za dvomotorce", kako su se zvali kanjenici koji su vraeni na Goli otok po novoj kazni. Do poetka 1954. godine nije bilo poseta ili slanja paketa. Od ljudi se trailo da priznaju da su neprijatelji", agenti NKVD, da denunciraju druge. Tek oni koji su rekli sve", revidirali svoj stav". ,,popravili se" ili propevali" odlazili su u radne brigade, radei na objektima petogodinjeg plana. Dravno rukovodstvo je tek 1954, posle prethodnog rada jedne dravne komisije, intervenisalo da se kazne usklade sa zakonom. Aleksandar Rankovi je sa Svetislavom Stefanoviem posetio Goli otok septembra 1951. godine. Nakon njihovog odlaska dolo je do ukidanja bojkota". Novembra iste godine
2 3 3
Goli otok je posetila i jedna delegacija francuskih socijalista i novinara. Partija je osudila nezakonitosti i nasilje na Plenumu 1951, ali se nita bitnije nije izmenilo u reimu do 1954. godine. Ironija je htela da se na Golom otoku nae i ena Sime Markovia, koji je bio rtva Staljinovih zloina, Brana Markovi. Na izdravanju kazne ljudi su fiziki lomljeni, a psihiki im ispiran mozak. Na jednoj strani radili su najtee poslove koji su fiziki slamali, a na drugoj doivljavali ikaniranje od drugih sukanjenika koji su se popravili". Koliko su ove muke bile strane govori i to da malo koji od zatvorenika govori o svom zatoenju. Miroslav Popovi je zabeleio da su Svoju zatvoreniku prolost preutkivali kao sifilis". Ako je na osuenike jedno vreme uticao strah, kasnije je uticao stid od obezliavanja koje su doiveli. Po nekim kazivanjima na ostrvima je umrlo oko 400 ljudi. Tua do besvesti smenjivala se sa dugotrajnim kleanjem, jer straari nisu davali ni d se sedi ni da se spava. Guranje glave u klozetske olje je bilo svakodnevna stvar. Postojala je i tzv. govnarska brigada" koja je do gue u fekalijama istila septike jame. Ljudima su stavljane ice oko vrata, pa su onda terani pod udarcima cele brigade, okrvavljeni, sa tekim kamenom na leima. Zabeleeni su sluajevi lina, a retki su zatvorenici kojima se ukazala mogunost samoubistva (bacanjem u kamenolom, udaranjem temenom o kamen ili beton). Druga rezolucija Informbiroa, doneta novembra 1949. u Budimpeti, znaila je dalju eskalaciju napada na Jugoslaviju. Za razliku od Bukuretanske, ova nije bila zavijena u ideoloki omot. O tome reito svedoi tema rasprave" Informbiroa u Maarskoj: Jugoslovenska kompartija u rukama ubica i pijuna". U toj se rezoluciji tvrdilo da je klika TitoRankovi" prela s buroaskog nacionalizma na faizam i otvoreno izdajstvo nacionalnih interesa Jugoslavije". I dalje: Prelaz Titove klike u faizam nije sluajan, on je izvren po nareenju njenih gazda angloamerikih imperijalista, kojima, kako se sada pokazalo, ona ve odavno slui kao plaenik." Ili: Titova klika pretvorila je Beograd u ameriki centar pijunae i antikomunistike propagande... U Jugoslaviji se uvrstio antikomunistiki, policijski, dravni reim faistikog tipa." U zakljuku rezolucija poziva na borbu protiv Titove klike", to je internacionalni dug komunistikih i radnikih partija",
zbog ega svestrana pomo jugoslovenskoj radnikoj klasi i radnom seljatvu koji se bore za povratak Jugoslavije u tabor demokratije i socijalizma predstavlja obavezu komunistikih i radnikih partija". Oekivanje pomoi od zdravih snaga" u KPJ iznevereno je, meutim, i ovoga puta, kao i 1948. godine. Zasedanje Informbiroa u Maarskoj bilo je trei i, ujedno, njegov poslednji skup. Argumentacija u Budimpeti zasnivala se na materijalu sa suenja maarskom komunisti Laslu Rajku, bivem ministru spoljnih poslova, materijalu koji je sluio da se Jugoslavija predstavi kao zemlja opasna po mir. Sovjetski general Fjodor Belkin je prilikom susreta sa maarskim ministrom Mihaljem Farkaom dao inicijativu da se istraga proiri protiv Rajka, dok je Lazar Brankov, bivi savetnik Ambasade FNRJ u Budimpeti, sluio za povezivanje sluaja Rajka sa Titom i KPJ. Jugoslavija je u drugoj rezoluciji IB optuena da vodi prevratniku akciju protiv SSSR-a i da je sredstvo agresivne politike imperijalistikih krugova. Zbog toga je sovjetska vlada 28. septembra 1949. godine jednostrano raskinula Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoi i posleratnoj saradnji s Jugoslavijom. Za SSSR-om su se povele i ostale socijalistike zemlje. Jugoslovenska vlada je zbog neprijateljstva Albanije raskinula 12. novembra iste godine ugovor o prijateljstvu i uzajamnoj pomoi izmeu dve zemlje iz 1946. Na osnovu otkria" na Rajkovom procesu da se radi o starim zapadnim plaenicima", zapoela je lanana kampanja protiv KPJ i Jugoslavije u svim glasilima pod Staljinovom kontrolom. Rudolf Slanski, koji e uskoro postati Staljinova nova rtva, govorio je na skupovima ehoslovakih komunista o maralizaciji" Jugoslavije, od koje je Tito napravio koloniju angloamerikih imperijalista", o Beogradu kao centru amerike pijunae" i antikomunistike propagande". Sekretar KP Rumunije Georgiju De pisao je decembra 1949. da je Titova klika" prela u faizam, prodala Jugoslaviju i uspostavila reim najmasovnijeg terora gestapovskog tipa". Rajkovom procesu prethodilo je u Albaniji suenje Koi Dzodzeu, potpredsedniku albanske vlade, koje je odrano u maju 1949. Njime su poeli organizovani sudski procesi protiv istaknutih rukovodilaca socijalistikih zemalja na kojima je trebalo da se dokae kako Jugoslavija ugroava susedne socijalistike zemlje i njihovu nezavisnost nalazei se u slubi
2 3 5
SAD i Velike Britanije. U Sofiji je decembra 1949. godine optuen Trajo Kostov, bivi potpredsednik bugarske vlade, sekretar Centralnog komiteta i jedan od potpisnika Bukuretanske rezolucije. Novembra 1952. u Pragu je sueno Rudolfu Slanskom, generalnom sekretaru CK KP ehoslovake, takoe potpisniku Rezolucije, Vladimiru Klementisu, ministru spoljnih poslova ehoslovake, i drugima. Procesi su bili organizovani iz jednog centra, a optunice sline. Optueni su predstavljani kao strani pijuni: tako je, prema optunici, Laslo Rajk jo u paniji postao agent strane obavetajne slube; Dzodze je optuen da je radio na podeli Albanije izmeu Jugoslavije i Grke; Kostovu je imputirano da je hteo da pripoji Bugarsku Jugoslaviji. Pod staljinskim udarom nali su se i poljski komunisti, mada u Poljskoj nije bilo javnih procesa. Napadnut je ,,gomulkizam" i ocenjen kao nacionalistika desniarska devijacija u rukovodstvu partije". Gomulka je proveo tri godine u zatvoru. S njim su iz partije iskljueni Marijan Spihalski, lan Politbiroa, i Zenon Kliko, kadrovik u CK KP Poljske. Posle XX kongresa KPSS svi osueni su rehabilitovani i ukazano je na sredstva za prepariranje" ljudi. Sutina obrauna s ovim rukovodiocima bila je u neemu drugom: u upozorenju da se sledi politika potinjenosti, da se unapred u korenu sasecaju eventualni pokuaji partijskog, dravnog ili privrednog osamostaljivanja od rukovodeeg centra, i da se nasilno gui privlanost titoizma". Na XX kongresu KPSS Nikita Hruov je naveo da su neduni izgubili ivot i istaknuti funkcioneri sovjetske Partije (Voznesenski, Kuznjecev, Rodionov, Popkov i drugi). Rukovodioci i boraki sastav Jugoslovenske armije ispoljavali su od prvog dana sukoba sa SSSR-om spremnost da se odupru napadu socijalistikih, zemalja. Jugoslavija je bila izdeljena na zone pokrivene partizanskim odredima. Za komandanta taba partizanskih odreda imenovan je Svetozar Vukmanovi, za komesara Mijalko Todorovi, a za naelnika taba general Rudolf Primorac. Prezidijum Narodne skuptine FNRJ doneo je tajni ukaz o stavljanju zemlje u pripravno stanje. U graninim predelima demontirana su i evakuisana vanija preduzea. Vojna industrija poela je da se podie u sredinjem delu Jugoslavije. Poverljiva arhiva sklanjana je iz Beograda ili unitavana. Pojaan je nadzor Uprave dravne bezbednosti nad radom i kretanjem pojedinaca koji su bili kolebljivi ili sumnjivi
zbog veza s predstavnicima socijalistikih zemalja. Vojna lica odgovarala su za izdaju zemlje pred vojnim sudovima. Pristalice Informbiroa kanjavane su po administrativnom postupku. Jugoslavija se 1950. godine nalazila pod estokim propagandnim pritiskom s Istoka, kao i konzervativnih krugova i tampe na Zapadu. ehoslovako Prace i Rude pravo, maarski Sabad nep, rumunska Skanteja, sofijsko Rabotniesko delo i drugi listovi komunistikih partija u socijalistikim zemljama i van njih sinhronizovali su napade na Jugoslaviju s reakcionarnim zapadnim listovima poput Christian Science Monitor, World-Telegram, Daily Peoples World, Washington Post, Daily News, izmiljajui neistine o Jugoslaviji. Klement Gotvald je poruivao februara 1950. da je klika izdajnika" pred likvidacijom i da je grandiozni plan" da titovci" povuku narodne demokratije na stranu imperijalista krahirao". Vjeeslav Mihailovi Molotov je jugoslovensko partijsko i dravno rukovodstvo nazivao kriminalnom faistikom bandom". Ni drugi sovjetski rukovodioci nisu imali drugaiji renik za jeretike" iz Beograda: Kliment Jefremovi Voroilov je aprila 1950. u Budimpeti govorio o titovskoj bandi pijuna i provokatora"; Nikolaj Aleksandrovi Bulganjin rekao je maja meseca da e narod Jugoslavije odneti pobedu nad faistikom klikom TitaRankovia"; Semjon Mihailovi Buoni se u Sofiji 9. septembra osvrnuo na prezrene izdajnike" i imperijalistike najamnike". Jedinstvo KPJ i naroda, kao i odlunost da se prui otpor napadau, svakako je bitno uticalo da Staljin ne preduzme oruanu akciju protiv Jugoslavije. Delom mediteranska zemlja, Jugoslavija je preko Jadranskog mora imala otvor u svet". Staljin nije bio siguran kako bi na ovaj napad odgovorile zapadne zemlje. Jugoslavija se uveliko koristila protivrenostima izmeu dojueranjih lanica antifaistike koalicije. Internacionalizacija sukoba 1948. jo vie je smetala Staljinu da pree na mere vojnog ubeivanja" Jugoslovena. On je, osim toga, dugo bio opsednut predstavom o svom autoritetu u KPJ, kome komunisti, verovao je, ne mogu odoleti. Zabeleeno je da je Staljin u preduzimanju mera protiv Jugoslavije stalno zakanjavao, to je, na kraju, dovelo do toga da jugoslovensko pitanje dobije svetski znaaj, te da svaka jednostrana akcija pogotovo vojna postane neizvodljiva.
2 3 7
Staljin je pripremao napad na Jugoslaviju od leta 1950. godine. Uloga napadaa je bila dodeljena armijama Maarske, B u g a r s k e , Rumunije i Albanije, ije su armije bile dobro naoruane, suprotno odredbama mirovnih ugovora sa Bugarskom, Maarskom i Rumunijom. Cilj napada nisu bila teritorijalna zavojevanja ve ruenje Tita. Maarski general Bela Kiralji bio je maja 1950. komandant maarskih snaga koje su imale zadatak da dosegnu Fruku goru posle ega bi dolo do upada sovjetskih trupa. Staljin je, po proceni ovog maarskog I generala, dananjeg profesora istorije na Bruklinskom univerzitetu u SAD, ulogu agresora namenio armijama socijalistikih zemalja da bi on mogao intervenisati u sluaju da doe do amerikog ultimatuma. Maarske snage su raunale na snaan otpor, ,,na krvavi rat" a ne na paradni mar", iako su bili uvereni da Jugoslavija nee izdrati istovremeni napad etiri]/ nadmonije armije svojih suseda. Od maja 1950. ulogu koman-^ danta snaga za borbu protiv Jugoslavije je preuzeo Mihalj 1 Farka, ministar odbrane. Celokupno maarsko drutvo je bilo \ prestrukturirano za totalni rat i kontinuirano tekla otra i antititoistika propaganda". Agresija na Jugoslaviju bila je ' planirana za jesen 1950. godine, i to kao drugi korak poto trupe Severne Koreje umariraju u Junu Koreju. Tek je amerika intervencija u Koreji pokazala Staljinu da su SAD spremne da interveniu svuda gde smatraju da su joj interesi ugroeni. Na drugoj strani, Staljin je dosledno izbegavao oruani sukob sa SAD. Maarska vojska je jo januara 1951. po planu vebala oruanu intervenciju u Jugoslaviji, ali je ipak preovlaivao strah da se SAD ne umeaju na strani Tita, to je uticalo da se vraanje Jugoslavije oruanim putem u istoni tabor napusti. Rat protiv Tita Staljin je nastavljao sve do svoje smrti, ali koristei propagandna, psiholoka, diplomatska i ekonomska sredstva. Ima zapadnih pisaca koji u razmatranju pritiska IB-a na Jugoslaviju 1948. smatraju da se njeno rukovodstvo vie plailo napada sa Zapada nego sa Istoka. Bila je to prva, poetna faza sukoba u kojoj se i Jugoslavija trudila da dokae da je komunistika zemlja", da je u antiimperijalistikom frontu, da je IB ne moe odvojiti od socijalizma. U ekspozeu ministra inostranih poslova E. Kardelj a na IV vanrednom zasedanju Narodne skuptine reeno je da je Jugoslavija privrena ,,antiimperijalistikim demokratskim snagama sa Sovjetskim Save-
zom na elu". Stoga su se i u inostranoj tampi, onoj zapadnoj, mogla nai uverenja da je Jugoslavija i dalje ostala na strani SSSR-a. Poznati ameriki novinar S. L. Sulcberger je pisao u Njujork Tajmsu 10. oktobra 1948: Ako bi sutra izbio rat, nema nikakve sumnje da bi se Tito borio na strani Staljina. Titovi savetnici su vie puta izjavljivali zapadnim demokratama da Jugoslavija ostaje komunistika zemlja i da su njeni interesi istovetni s interesima istonog bloka, a tako su govorili uprkos pritisku koji vri cela struktura Kominforma." Na Dunavskoj konferenciji u Beogradu u leto 1948. Jugoslavija je podravala SSSR. Jugoslovenska delegacija je na Treem zasedanju Generalne skuptine u jesen 1948. takoe naglaeno istupala sa SSSR-om, nastojei da d prilog ublaavanju spora u meunarodnoj sferi. Ima istraivaa (Dragica Mugoa) koji navode da je prvi siguran znak o pogoranju jugoslovensko-sovjetskih odnosa Ambasada SAD u Beogradu prosiedila Stejt departmentu tek 18. juna 1948, videi ga u suprotstavljanju Jugoslavije SSSR-u da se sedite meunarodne organizacije konferencije o Dunavu premesti iz Beograda u neku drugu pribrenu dravu. Savremeni iskazi ljudi bliskih obavetajnim mreama velikih drava govore da su vesti o pogoranju odnosa izmeu Jugoslavije i SSSR-a procurile" mnogo ranije. Informbiro je napao Jugoslaviju u vreme kada je hladni rat ve zapoeo u svetu, a posebno u Evropi, koja je bila njegov epicentar. I sam napad IB-a na KPJ 1948. jedna je od njegovih manifestacija. Atomski monopol SAD u prvim godinama posle rata davao je specifinu teinu njihovoj politikoj strategiji; kasnijim uspostavljanjem ravnotee straha hladni rat je postao nain meusobne borbe SAD i SSSR-a u svetskim razmerama. U tu borbu ukljueni su njihovi saveznici, tako da ona nije potedela nijedan kraj sveta. Napad IB-a zatekao je Jugoslaviju usamljenu. Njeni odnosi sa zapadnim zemljama bili su veoma zaotreni. U Grkoj je buktao graanski rat za koji su zapadne sile i grka vlada optuivale njene severne susede, pre svega Jugoslaviju. Vatikan je razvijao intenzivnu antijugoslovensku propagandu u svetu, pozivajui se na muenitvo" katolika u Jugoslaviji. Gotovo istovremeno s povlaenjem sovjetskih vojnih i civilnih strunjaka iz Jugoslavije zapadne sile su, 20. marta 1948, donele tripartitnu deklaraciju o Slobodnoj Teritoriji Trsta, jednostrano se izjanjavajui
2 3 9
za njeno prisajedinjenje Italiji, odnosno revidirajui ugovor o miru na jugoslovensku tetu. Londonsku (tripartitnu deldaraciju) vei deo pisaca tumai kao izolovani pokuaj Zapada da se pomogne demohrianima na izborima i otea izborna pozicija KPJ, ime praktino odbacuju tezu da je ona znaila simultani pritisak na Jugoslaviju SSSR-a i zapadnih drava. Jugosloveni su se nali u poloaju da brane nezavisnost i teritorijalni integritet zemlje na dva fronta: od socijalistikih drava i od v e l i k i h zapadnih sila. Tripartitna (londonska") deklaracija SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske doneta je bez saglasnosti Jugoslavije, predstavljajui na taj nain jednostran diktat Zapada u vreme kada je poinjao i pritisak s Istoka. Vlada FNRJ, inae ugroena od socijalistikih drava, stala je tada na stanovite da se pitanje Slobodne Teritorije Trsta moe reiti jedino sporazumom neposredno zainteresovanih strana, to jest Jugoslavije i Italije. Iskoriavajui svoju pripadnost zapadnom bloku, Italija je odbijala svaku saradnju s Jugoslavijom pre nego to rei transko pitanje u skladu s trip arti ti tnom deklaracijom. Zajedniko istupanje Jugoslavije sa SSSR-om, Bugarskom, Rumunijom, ehoslovakom, Maarskom i Ukrajinskom SSR na Dunavskoj konferenciji u Beogradu, odranoj avgusta 1948, jo vie je pogoralo njene odnose sa zapadnim silama. tab Dorda Marala je na svom sastanku 30. juna 1948. razmatrao situaciju sa napadom IB na Jugoslaviju, nalazei da je prvi put u istoriji meunarodne zajednice jedna komunistika drava", koja je poivala na organizacionim temeljima sovjetske drave" i na sovjetskoj ideologiji" postajala nezavisna od Moskve". Za SAD je proirivanje ovog uticaja Jugoslavije na druge socijalistike drave dobijalo znaaj presedana. Mada nisu, niti su mogli Tita smatrati svojim prijateljem, uoavali su da je ovim inom, to jest otporom KPJ 1948. sruen oreol mistine svemoi i nepogreivosti koji je okruivao Kremlj". SAD su formulisale politiku ekati i budno pratiti". Stejt department nije prihvatio sugestije Harija Harimana da SAD Jugoslaviju vojno pomognu, a ekonomskim davanjima nateraju na koncesije, drei se politike da ojaaju otpor Jugoslavije kao nezavisne zemlje prema SSSR-u i ne oslabe drukijim stavom njene unutranje pozicije. SAD su budno pratile i testirale" sve manifestacije jugoslovenske politike, izvlaei zakljuak da ona i dalje podrava sovjetsku poli-
Û
tiku: Peti kongres, stav na Dunavskoj konferenciji, dranje u Savetu bezbednosti prilikom razmatranja STT, na Treem zasedanju OUN u sluaju Grke, dopunske nacionalizacije, kolektivizacije, osnivanja Vie partijske kole. SAD je sukob najvie interesovao zbog odnosa Amerike sa Mao Cedungovom Kinom. Zakljuak Maralovog taba za planiranje glasio je da SAD imaju interes da titoizam" postoji kao erozivna i dezintegraciona snaga koja deluje unutar sovjetske sfere. On predstavlja bitnu slabost u ruskim ekspanzionistikim planovima." Nova faza te politike bila je saeta u formuli odrati Tita na vlasti". Ova politika drana je u tajnosti, jer se Kongres SAD suprostavljao davanju pomoi dravama u kojima su komunisti bili na vlasti. SAD su se ak trudile da za svoju politiku pridobiju druge zapadnoevropske zemlje. Stejt department s otuda zalagao za pomo Jugoslaviji. Ambasador Kenon j javljao iz Beograda 19. jula 1949. da ukoliko izostane pomo toku narednih meseci reim e biti oslabljen do te mere da nee moi uspeno odigrati ulogu koju mi od njega oekujemo". Za neke Amerikance u pitanju je bio porodini spor", a" nameten" ili bar privremen. Za mnoge amerike politiar Jugoslavija je bila zemlja komunistike diktature", sa vrednostima koje su bile strane graanima SAD. U Kongresu su se ul zahtevi da Jugoslavija oslobodi nadbiskupa Stepinca. Bilo je senatora koji su pomo vlade Jugoslaviji oznaavali kao konfuznu i glupu" politiku. Antikomunistiki kompleks je bio uzeo toliko maha u SAD da je ak dravni sekretar za spoljne poslove Din Aeson morao dati izjavu da nema simpatije za komunistike ideje". Jugoslavija je i posle 1948. ostala komunistika zemlja. SAD su joj davale pomo, ali nisu prihvatale njen reim. Najpreciznije je ovaj stav formulisao ambasador SAD u Jugoslaviji Dord Alen da su SAD u pristupu Jugoslaviji bile rukovoene hladnokrvnom kalkulacijom obostranih interesa". Ameriki politiari su se u odnosu na stav prema Jugoslaviji mogli podeliti na dve grupe: jedni koji su traili da se ona prinudi da ue u Severnoatlantski pakt, i drugi koji su pobedili sa svojim shvatanjem da ona za SAD vie znai ako joj se omogui da afirmie nacionalni interes u komunistikom bloku". Britanski ambasador u Jugoslaviji ser arls Pik pisao je u izvetaju uz godinji izvetaj britanske ambasade u Beogradu koji je objavio edomir trbac da 1948. nije obina
2 4 1
godina ve prekretnica ne samo u istoriji Jugoslavije ve takoe u istoriji komunistikog pokreta u celini". Pik je iznosio pretpostavku da e se Tito koji je u to lino u v e r e n odrati kao vo komunistike drave (eventualno grupe drava) nezavisne od SSSR", ako dobije potrebnu ekonomsku podrku. Britanske analize uoavale su tekoe odbrane Jugoslavije, ali i njene prednosti. Meu prvima navodila se informbiroovska opozicija, graanski oponenti reimu, slabljenje armije, naroito vazduhoplovstva, hapenjem ili bekstvom pripadnika IB-a za razliku od mornarice koja se pokazala manje osetljiva" na informbiroovsku propagandu, nedostatak radne snage (zbog odlaska 4.000 Jevreja u Izrael i povratka nemakih ratnih zarobljenika u Nemaku i Austriju), kolektivizacija, nestaica hrane, tekoe ispunjavanja zapoete izgradnje. Godinji izvetaj za 1948. je u zakljunom stavu sadrao sledeu ocenu: Tako, krajem godine jugoslovenski voi su uspeno savladali prvi ok od kominformovskog optuivanja i odbili da budu skrenuti sa svog odabranog puta u davanje vie slobode nekomunistima ili u odustajanje od puta kolektivizacije." U situaciji nastaloj 1948. pritiskom socijalistikih zemalja, Jugoslavija se koristila suprotnostima izmeu velikih sila u svetu, a posebno na Balkanu. Jugoslovensko rukovodstvo nije odustajalo od socijalistikog preobraaja zemlje. Borba za ouvanje njene nezavisnosti vodila se, na jednoj strani, protiv SSSR-a i drugih socijalistikih zemalja, a na drugoj protiv pokuaja zapadnih sila da iskoriste raskol" u komunistikom pokretu i socijalistikom bloku. Neki krugovi na Zapadu jedno vreme su tumaili napad SSSR-a na Jugoslaviju kao unutranji obraun u suparnikom bloku koji ne tangira bitne interese zapadnog sveta. Bilo je i miljenja da je sukob fiktivnog karaktera. U zapadnoj javnosti upozoravalo se i na potrebu opreza prema Jugoslaviji, koja je navodno igrala ulogu trojanskog konja" za raun Sovjetskog Saveza. Hladna politika i strategijska analiza uinila je da na Zapadu preovlada zvanino shvatanje da je posredi dublje razmimoilaenje, koje se uveliko moe iskoristiti. Sukob SSSR-a s Jugoslavijom poeo je da se posmatra kao nagovetaj raspadanja istonog bloka. Smatralo se, takoe, da e jugoslovenski primer zarazno uticati i na ponaanje drugih socijalistikih zemalja. U sklopu svoje antikomunistike strategije Zapad je poeo da preispituje stav prema
Jugoslaviji. Ona je, sa svoje strane, preduzela mere za popravljanje odnosa sa susednim kapitalistikim zemljama i velikim zapadnim silama da bi olakala pritisak s Istoka i izala iz politike i privredne izolacije. Pri tome nije bila spremna na ustupke koji bi dovodili u pitanje njeno socijalistiko ureenje i dravnu samostalnost. Sreivanje politikih i ekonomskih odnosa Jugoslavije sa zapadnim silama nije teklo bez tekoa i napora da se odbiju raznovrsni pritisci i zahtevi za koncesijama. Protiv napada IB na Jugoslaviju i u prilog odbrane nezavisnosti Jugoslavije govorile su istaknute javne linosti pojedinih zemalja: an Kasu u Francuskoj, Koni Zilijakus, laburistiki poslanik u Velikoj Britaniji, Don Rogu, prvak Progresivne stranke u SAD. Rogu je na Meunarodnom kongresu mira krajem 1949. izjavljivao da ne vidi razlike izmeu karantina" koji SAD ele da zavedu za zemlje Istone Evrope, od onog koji IB eli da zavede za Jugoslaviju. Dok je Zapad preko Maralovog plana nareivao Zapadnoj Evropi da obustavi trgovinu sa Istonom dotle IB to isto radi sa 'svojim zemljama' u odnosu na Jugoslaviju". Zapadne zemlje uslovljavale su obnavljanje ekonomskih veza s FNRJ prethodnim obeteenjem za imovinu koja je njima i njihovim dravljanima nacionalizovana, kao i regulisanjem predratnih javnih dugova. Jugoslavija je nastojala da pitanje naknade najpre rei s manjim zapadnoevropskim dravama (vedskom, vajcarskom, Belgijom i Holandijom), koje nisu bile u stanju da vre neposredan pritisak prilikom pregovora, i tako postavi obrazac za sporazume sa SAD, Velikom Britanijom i Francuskom. Ukupna visina obeteenja za stranu nacionalizovanu imovinu iznosila je 1954. godine oko 98 miliona dolara. Davanje zajmova Jugoslaviji uslovljavano je i isplatom javnih dugova Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije, pa ak i dela nasleenih dugova Austro-Ugarske i Otomanske Imperije. Krajem 1949. IB je iscrpeo sva sredstva koja je imao na raspolaganju u politiko-psiholokom i ekonomskom ratu protiv Jugoslavije. ak i oni koji su mogli posumnjati da li je Tito dobar komunist", mogli su se nesumnjivo uveriti da je dobar Jugosloven". Uvodnik organa IB Za trajni mir i narodnu demokratiju 1. septembra 1949. pisao je da je rukovodea klika razorila KPJ" i da je ona prestala da postoji kao komunistika partija. Britancima je bilo jasno da je druga
2 4 3
rezolucija IB iz novembra 1949. mogla uz pojaanje o faistikom karakteru KPJ tek da verifikuje partijsko-politiki kurs inspirisan prvom rezolucijom iz juna 1948.". Agresivnoj strani preostajala je samo mogunost invazije na Jugoslaviju. Ali sada je Jugoslavija ipak bila u povoljnijoj situaciji nego 1948. kada je delovao faktor iznenaenja. Jugoslavija je sada dobila podrku od svetskog demokratskog mnjenja, bila izabrana u Savet bezbednosti, elastinije prilazila meunarodnom radnikom pokretu u svetu. Kardelj je isticao neophodnost razvijanja veza sa svim progresivnim pokretima u svetu, bez onih ranijih predubeenja uslovljenih staljinistikom ortodoksijom. Ve 1949. Jugoslavija je uspela da uspostavi ire ekonomske odnose sa zapadnim zemljama. Razmena sa SAD je 1949. dostigla predratni nivo. Sa Velikom Britanijom je 26. decembra 1949. zakljuen trgovinski sporazum koji je predviao razmenu u periodu od pet godina u visini od 14 milijardi dinara sa svake strane. Poela se odvijati sve ivlja razmena sa zemljama June Amerike (Brazilom, Urugvajem, Meksikom i Paragvajem). Od dvanaest zemalja (SAD, Velika Britanija, vedska, Francuska, Italija, Argentina, Zapadna Nemaka, Austrija, Belgija, Holandija, vajcarska, Egipat) dobijen je trgovaki kredit od blizu milijardu dinara. Velika Britanija je odobrila srednjoroni zajam od osam miliona funti, Meunarodna banka za obnovu i razvoj 2,7 miliona dolara, vajcarska 10 miliona vajcarskih franaka. Amerika Esport-Import banka odobrila je u dva navrata 40 miliona dolara dugoronog kredita. arls Pik je prema edomiru trpcu pisao 25. januara 1951. svome ministru Ernestu Bevinu da je sada jasno da vraanje Jugoslavije u sovjetsku interesnu zonu moe biti ispunjeno samo nasilnim obaranjem Tita i njegovih saradnika. Nakupljena mrnja sada je tolika da jede elini okov s puanog kundaka". Podseao je ministra da britanska politika treba da bude politika odravanja Tita na povrini vode". London je takoe obavetavan o katastrofalnoj sui 1950. i preteoj gladi, a na drugoj strani o poetnom liberalizovanju reima (smanjivanje dobrovoljnog rada Narodnog fronta, formalni prenos vlasnitva nad fabrikama na radnike savete", smanjivanje zategnutosti izmeu crkve i drave), ali sve mere te vrste nisu uticale na smanjivanje vlasti KPJ. Amerika pomo u vreme sue od 68 miliona dolara i britanska od 3 miliona funti pomogli su u saniranju tekoa izazvanih ovom elementarnom nesreom. Jedan od najznaajni-
jih sporazuma potpisan je sa Zapadnom Nemakom", obezbedujui trgovinu od 60 miliona dolara sa svake strane, praen i dodatnim sporazumom o srednjoronom kreditu za nabavku kapitalne opreme u iznosu od 35 miliona dolara. Britanci su primeivali i promene u oblasti ekonomije koje oni nazivaju fleksibilnijim" prilazom, sa stanovita potovanja konkurencije, podsticaja i inicijative". Jugoslavija je primila pomo od organizacije CARE (The Cooperative for American Remittances to Europe) radi ublaavanja sue u 1950. u ukupnom iznosu od 35,3 miliona dolara. Razvila se i akcija Amerikanaca jugoslovenskog porekla za pomo staroj domovini. Proboju Jugoslavije iz ekonomske i politike blokade naroito je doprinela pomo vlade SAD. Od nje nije 1950. dobijena samo prva besplatna pomo u hrani, ve je 14. novembra 1951. zakljuen Sporazum o vojnoj pomoi u cilju jaanja odbrambene moi FNRJ. Predsednik SAD Hari Trurnan je 20. jula 1950. dao izjavu kojom je osudio agresiju ma gde do nje dolo, ime je mislio i na Jugoslaviju. Novi ambasador SAD u Jugoslaviji Dord Alen je s pozivom na predsednika Trumana izjavio: to se tie Jugoslavije, mi se u istoj meri protivimo agresiji na nju kao i agresiji na bilo koju drugu dravu i titiemo odranje suvereniteta Jugoslavije ba kao i bilo koje drave." Karakteristino je da su ove izjave date u vreme naglog zaotravanja meunarodnih odnosa posle poetka korejskog rata. Ima pisaca na Zapadu koji zastupaju tezu da je korejski rat i protivreakcija SAD pod zastavom UN pokazala Staljinu reenost SAD da se odupru Staljinovim pokuajima agresije u bilo kojem drugom delu sveta, ukljuujui Jugoslaviju. Da je, smatraju oni, bilo kojim sluajem prelazak preko 38. paralele ostao bez odgovora Staljin bi najverovatnije napao Jugoslaviju, jer je o tome postojao tajni plan, pa su bile izvrene i pripreme u susednim zemljama narodne demokratije", poto su otporom Jugoslavije bila iscrpljena druga sredstva ubeivanja" u staljinsku pravovernost. Izjavu o spremnosti SAD da se odupru agresiji ponovio je Din Aeson, dravni sekretar za spoljne poslove SAD, 14. februara 1951. godine. Za amerikim prrmerom povele su se Velika Britanija i Francuska. Britanski vladini predstavnici su upozoravali da je bilo kakva opasnost za Jugoslaviju, koja je igrala herojsku ulogu u otporu Hitlerovoj agresiji, prirodna. . . briga vlade Njegovog Velianstva i mi smo po ovome u vezi sa drugim vladama".
2 4 5
Pomo SAD Jugoslaviji bila je uslovljena strategijskim poloajem Jugoslavije. Prva pomo bila je dodeljena iz fonda ustanovljenog zakonom o uzajamnoj odbrambenoj pomoi, koji je davao ovlaenje vladi da pomogne ma koju evropsku zemlju kojoj bi zapretila opasnost, ukoliko je bila strateki vana za SAD. Truman je obrazlagao odluku o pruanju pomoi J u g o s l a v i j i time da je sua u g r o z i l a njenu odbrambenu sposobnost i dovela u pitanje njenu nezavisnost, za ije odranje p o s t o j i ameriki i u celini zapadni interes, s obzirom na geostrategijski poloaj Jugoslavije". Truman je kasnije isticao otpor Jugoslavije sovjetskom pritisku, naglaavajui da ona raspolae najveom vojnom snagom u Evropi izvan SSSR-a. Vlade SAD, Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske odluile su 27. avgusta da za drugo polugoe 1951. prue Jugoslaviji ekonomsku pomo, u iznosu od 50 miliona dolara, za nabavku sirovina. Objavljena prepiska izmeu vlada SAD i Jugoslavije iz oktobra novembra 1950, povodom zakljuenja sporazuma o pomoi u hrani i pomoi za potrebe jugoslovenskih oruanih snaga, pokazuje da su SAD traile da njihovi slubenici posmatraju primanje i raspodelu pomoi, da ona bude jednako raspodeljena stanovnitvu, da se njen izvor i karakter obelodane. Jugoslavija je isticala tekoe vezane za optu situaciju i suu u zemlji. Amerika vlada je obavezala jugoslovensku da ne prosleuje pomo drugoj naciji. Istovremeno je utvreno da e se ona koristiti za ciljeve navedene u Povelji Ujedinjenih nacija. Dve vlade su se 6. januara 1951. sporazumele o davanju, odnosno primanju pomoi prema zakonu o hitnoj pomoi Jugoslaviji iz prethodne godine. Sporazum je predvideo nadgledanje i podjednako deljenje pomoi, kao i publicitet u vezi s njom. Konferencija amerikih, britanskih i francuskih strunjaka za ekonomska pitanja, sazvana u Londonu aprila 1951, preporuila je vladama uesnicama da pomo Jugoslaviji nastave na tripartitnoj osnovi. Osim kredita za investicionu opremu, jugoslovenska vlada je traila i zajmove za nabavku sirovina i hrane, kako bi otklonila tekoe u platnom bilansu zbog dveju sunih godina (1950. i 1952). Tako je za kupovinu hrane i sirovina primljeno oko 61 milion, odnosno oko 89 miliona dolara. Ukupna vrednost tripartitne pomoi od 1951/2. do 1954/5. iznosila je 492,9 miliona dolara, ili 82,5%.
Oktobra 1952. produena je tripartitna ekonomska pomo za period od 1. jula te godine do 30. juna naredne. Jugoslovensko-britanske odnose poinje da karakterie sve vea uestalost obostranih poseta. Tako je delegacija vladajue Laburistike partije posetila Jugoslaviju septembra 1950. i dala pozitivan izvetaj o Jugoslaviji. Poetkom 1951. Milovan ilas je bio u privatnoj poseti Velikoj Britaniji i tom prilikom se sastao sa predsednikom britanske vlade Klementom Atlijem i voom opozicije Vinstonom erilom. Te godine razmenjene su i parlamentarne delegacije dve zemlje. Ministar u vladi Velike Britanije Anjorin Bevan je u Donjem domu 15. februara 1951. izjavio da je britanska vlada svesna potencijalne opasnosti koja preti Jugoslaviji. Velika Britanija je do kraja 1953. nezavisno od uea u tzv. tripartitnoj pomoi dala Jugoslaviji kredite u iznosu od 57,7 miliona dolara. Juna 1952. Tito je uputio poziv Antoniju Idnu, britanskom ministru inostranih poslova u novoj, konzervativnoj britanskoj vladi da poseti Jugoslaviju. O efektima predstojee posete, utvrene za septembar 1952, novi britanski ambasador u Beogradu Ivo Malet je pisao Forin ofisu kako nas obavetava C. trbac da Jugosloveni jo nisu pokazali spremnost da priznaju da je saradnja u zajednikoj politici protiv sovjetske agresivnosti dvosmeran posao: njihova praksa je da uzmu sve to mogu da dobiju a da daju najmanje mogue zauzvrat". Ambasador nije mogao da ne primeti da Jugosloveni, ak i kada su traili vojnu pomo, nisu prihvatali soluciju koja vai za zemlje Atlanstskog pakta. Prilikom zakljuivanja ugovora o vojnoj pomoi sa SAD od 14. novembra 1951. oni nisu prihvatali potpisivanje ugovora o uzajamnoj pomoi nego potpisivanje ugovora o pruanju pomoi Jugoslaviji u naoruanju od strane SAD. Tito je i dalje ostao marksist i njegov reim totalitaristiki". Ambasador je skretao panju ministru da je njegova poseta vezana sa rizikom, to jest da Tito dobije u prestiu i primi kredite, a da nastavi da vodi svoju spoljnu i unutranju politiku kao i pre toga. Idnova poseta Jugoslaviji od 17. do 23. septembra 1952. znaila je porast ugleda Jugoslavije u svetu, jer je ona uspela da odoli pritisku sa Istoka i da odbrani sopstveni put razvitka. Idn je bio politiar najvieg ranga koji je posle rata posetio Jugoslaviju. Tito e uiniti uzvratnu posetu Britaniji od 16. do 21. marta 1953. godine, budui primljen u Velikoj Britaniji sa svim paradnim poastima. Bio je to drugi susret izmeu britanskog i jugoslo-
2 4 7
ratnog veterana: erila i Tita. Tito je putovao prvi put efa drave. Istovremeno on je po prvi put od 1947. n a p u s t i o Jugoslaviju. Njegova poseta Velikoj Britaniji pala je n e p o s r e d n o posle smrti sovjetskog diktatora. Njegovo putovanje dolo je, takoe, u trenutku novog zaotravanja odnosa izmeu J u g o s l a v i j e i Vatikana, kada je ovaj demonstrativno pokazao n a m e r u da dodeli Stepincu kardinalski eir. Iz britanskih dokumenata koje je objavio . trbac proizilazi da se u Britaniji razgovaralo o Sovjetskom Savezu posle Staljinove smrti i da Tito nije gajio velike iluzije o znaajnijim promenama. Tito je bio protiv ulaska Jugoslavije u severnoatlantski pakt, ali je istovremeno stavljao do znanja uvaenom sagovorniku da napad na Jugoslaviju ne bi mogao da ostane u okvirima lokalnog rata. Zalagao se takoe za trajno reenje pitanja Trsta, a protiv teritorijalnih ustupaka u zoni B", to jest tadanjoj Slobodnoj Teritoriji Trsta. Jugoslavija je za drave Zapada ostala komunistika zemlja koju su one, ne prihvatajui njeno unutranje ureenje, podrale 1948. rukovoene raunom obostranih interesa. Nasuprot strujama na Zapadu koje su se zalagale da se Jugoslavija prinudi na pristupanje atlantskoj vojno-politikoj alijansi, prevagnula je druga linija: podrkom Jugoslaviji afirmisati nacionalni interes u komunistikom bloku". Oslonjena na vlastite snage i politiko jedinstvo naroda, Jugoslavija 19481953. godine nije imala drugog izbora nego da brani svoju nezavisnost i od jednog i od drugog bloka. Prihvatajui zapadnu ekonomsku i vojnu pomo u vreme najdirektnije ugroenosti od socijalistikih drava, Jugoslavija je; meutim, odbacivala njeno uslovljavanje politikim ili ideolokim ustupcima. Znaajan moment u probijanju politike izolacije Jugoslavije predstavljala je odluka da se Jugoslavija kandiduje za nestalnog lana Saveta bezbednosti doneta na sednici Politbiroa CK KPJ 30. avgusta 1949. godine. Prema Jadranki Jovanovi, rukovodstvo Jugoslavije je reilo da se kandidatura postavi kako bi se elom svetu stavila do znanja sutina spora sa SSSR-om i da se Sovjeti onemogue u izolovanju Jugoslavije u OUN. Viinski se pozivao na tzv. dentlmentski sporazum po kome merilo iz Povelje o ravnopravnoj geografskoj raspodeli kandidata" treba dopuniti prethodnim politikim sporazumom zemalja iz odgovarajueg regiona", ali bez odjeka. Za Trigve Lija kriza jugoslovensko-sovjetskih odnosa u vreme kadndidature Jugovenskog
svojstvu
slavije za nestalnog lana Saveta bezbednosti bila je opasnija od blokade Berlina". Generalni sekretar OUN upozoravao je SAD da ne daju podrku Jugoslaviji jer SSSR moe napustiti organizaciju. Jugoslavija je sa Ekvadorom i Indijom izabrana u Savet bezbednosti sa dvotreinskom veinom od 39 glasova (ponovljeno glasanje; sukandidat je bila ehoslovaka), s mandatom od 1. januara 1950. do 31. decembra 1951. godine. Jugoslaviju je u Savetu bezbednosti predstavljao dr Ale Bebler, sa zamenikom dr urom Niniem. Sovjetski Savez je demonstrativno napustio Savet bezbednosti posle izbora Jugoslavije za nestalnog lana, to je SAD omoguavalo da bez bojazni od sovjetskog veta" zauzmu stav svetskog policajca". Jugoslavija je do promene situacije u Koreji i svog meunarodnog poloaja posle 1948. zauzimala u korejskom pitanju sovjetski stav po kome su ujedinjenje korejskog naroda i slobodni izbori mogui tek posle povlaenja svih stranih trupa iz Koreje. im je dolo do obnavljanja debate o Koreji u jesen 1948. Jugoslavija je za sobom imala iskustvo sa Informbiroom i stanje na grko-jugoslovenskoj granici. Otuda je mogla i da dramu korejskog naroda" shvati i razume kao sopstveno iskuenje". Jugoslavija se protivila intervenciji bilo koje vrste u Koreji. Ale Bebler je kao osnovno u elom pitanju naglaavao da se korejskom narodu prepusti puna sloboda da on sam, svojim snagama, rei svoj nacionalni problem, ukljuujui ujedinjenje. Kao lan Saveta bezbednosti Jugoslavija je kompaktno nastupala sa Indijom i Egiptom, ije je gledite u korejskom problemu bilo umerenije nego ameriko. Jugoslavija se uzdrala prilikom donoenja rezolucije od 7. jula 1950. na osnovu koje su u Koreju upuene oruane snage OUN s Ujedinjenom komandom pod rukovodstvom SAD i sa preteno amerikim vojnim kontigentom. Kardelj je osuivao, septembra 1950, svaku intervenciju, svako meanje u nezavisnost i unutranje stvari pojedinih zemalja, kao i svaku akciju koja je mogla da ugrozi svetski mir i bezbednost. Kardeljevo miljenje je, prema Jadranki Jovanovi, ve znailo poetak distanciranja od blokova i suprotstavljanja zaotravanju u meunarodnim odnosima. Jugoslovenska delegacija se kasnije izjasnila za uspostavljanje 38. uporednika kao granice i pronalaenje sredstava za mirno reenje spora. Prelaskom reke Jalu od strane kineskih dobrovoljaca" jo vie se produbila svetska kriza. Tada je Jugoslavija osudila kinesku intervenciju, ali je istupila protiv
2 4 9
prihvatanja Rezolucije SAD u kojoj je Kina bila okvalifikovana kao agresor. ef jugoslovenske delegacije Edvard Kardelj obratio se pismom generalnom sekretaru UN 9. novembra 1951. izvetavajui ga da Jugoslavija namerava da zatrai ukljuivanje take pod naslovom Neprijateljski postupci vlade SSSR-a i vlada Bugarske, Maarske, Rumunije i Albanije, kao i vlada ehoslovake i Poljske protiv Jugoslavije". Uz zahtev priloen je i Memorandum u kome su agresivni postupci kategorisani na sledei nain: potpuna ekonomska blokada; gruba propaganda i klevetnika kampanja; organizovanje pijunskih, subverzivnih i teroristikih akcija protiv Jugoslavije, kao i centra za obuku tih trupa; nasilno raseljavanje pripadnika jugoslovenskih nacionalnih manjina u Bugarskoj, Maarskoj i Rumuniji; povrede diplomatskih komunikacija i osnovnih normi diplomatskog prava; neopravdano i jdnostrano raskidanje 46 sporazuma i konvencija; krenje ugovora o miru od strane bivih pobeenih drava (Bugarske, Maarske i Rumunije) i poveanje njihovog vojnog potencijala, veliki broj graninih incidenata i provokacija, kao i ubistva jugoslovenskih graniara. Zahtev je usvojen od strane Generalnog komiteta Generalne skuptine. Za sovjetskog i poljskog delegata radilo se pak o gruboj provokaciji. Sovjetska delegacija je na Skuptini OUN jugoslovenski zahtev ocenila kao rutinski in provokacije" od strane potkupljenih jugoslovenskih voa" i da je jugoslovenska vlada na elu ,,s klikom Tita, Rankovia i Kardelja" zavisna od imperijalistikih krugova. Meutim, za ukljuivanje ovog pitanja u dnevni red estog zasedanja OUN glasale su 44 lanice OUN. Tzv. miroljubiva politika SSSR-a bila je time razotkrivena, a usput posredno potvrena i njegovim grubim ponaanjem. Rezolucija Politikog komiteta posle govora M. ilasa usvojena je u celini sa 47 glasova, 5 protiv i 2 uzdrana (Iran i Avganistan). Pomirljiv ton ove Rezolucije je, na drugoj strani, stavljao do znanja da je Jugoslavija spremna da uini sve to zavisi od nje za sreivanje odnosa sa SSSR-om. Blokada Jugoslavije uticala je da se Kardelj prilikom rada na Povelji o ljudskim pravima opredeli za ozakonjivanje represivnih mera u OUN. Brana Jevremovi, predstavnik Jugoslavije u Komisiji za ljudska prava, doneo je naime direktivu E. Kardelja da jugoslovenska delegacija stavi amandman kojim bi se legalizovali koncentracioni logori, koji je glasio:
Svaka drava ima prava, u sluaju nude, da u interesu uvanja reda i poretka, upravnim postupkom lii slobode na neodreeno vreme sve graane koji ugroavaju njenu nezavisnost na podstrek neke strane sile." Najtei problem u odnosima izmeu Italije i Jugoslavije pitanje Slobodne Teritorije Trsta i dalje je bio nereen. Ojaani meunarodni poloaj Jugoslavije 1951. godine uticao je da italijanska vlada pristupi direktnim pregovorima s Beogradom. U nezvaninim razgovorima 1951. i 1952. jugoslovenska vlada je predlagala kompromis na bazi etnikog balansa", koji je polazio od toga da u Italiji ne ostane vie Jugoslovena nego to bi u Jugoslaviji ostalo Italijana, ne raunajui pri tom 80 hiljada Slovenaca koji su ve bili pod Italijom. Ova kompromisna formula vodila je rauna i o ekonomskim faktorima, a pre svega o upotrebi Transkog zaliva. S italijanske strane usledio je protivpredlog o kontinuelnoj etnikoj liniji", koja ne bi ostavila nijednog Italijana u Jugoslaviji. Italija je bez diskusije odbila i jugoslovenski predlog o stavljanju Slobodne Teritorije Trsta pod zajedniku upravu (kondominijum). Vlada FNRJ je u principu prihvatila italijanski predlog o plebiscitu, ali pod uslovom da se prethodno stvore pretpostavke za demokratsko opredeljivanje stanovnitva Slobodne Teritorije Trsta. Pod pritiskom Italije, vlade SAD i Velike Britanije prele su 1952. na politiku svrenih inova prema Slobodnoj Teritoriji Trsta. Na konferenciji u Londonu maja 1952. donele su odluku da se uprava u zoni A" preda Italiji, emu se Jugoslavija energino suprotstavila. Da bi pomogla pronalaenju reenja, jugoslovenska vlada je predloila internacionalizaciju grada Trsta, a prikljuenje slovenakog zalea Jugoslaviji. Kriza je dostigla vrhunac oktobra 1953. koncentracijom trupa s obe strane granice. Jugoslavija je bila spremna da orujem sprei ulazak Italijana u zonu ,,A". Predloila je stvaranje dveju autonomnih jedinica na spornoj teritoriji, a bila spremna i da grad Trst ustupi Italiji. Pregovori izmeu predstavnika Jugoslavije, SAD i Velike Britanije, a zatim izmeu SAD, Velike Britanije i Italije, doveli su do usklaivanja gledita. Sporazum o reenju transkog pitanja potpisan je 5. oktobra 1954. u Londonu i poznat je kao Memorandum o saglasnosti izmeu vlada Italije, Ujedinjenog Kraljevstva, Sjedinjenih Drava i Jugoslavije o Slobodnoj Teritoriji Trsta. Kompromis je predvideo da itava ranija zona B" i deo bive zone ,,A" (povrine
2 5 1
11,5 km2 i s oko 3.000 stanovnika) budu pod upravom Jugoslavije, a da preostali deo ove zone pripadne Italiji. Prava manjina su obostrano zagarantovana. Sporazum je sadrao i odredbu o uspostavljanju slobodne luke u Trstu. Njegovim zakljuenjem otvoren je put saradnji izmeu Jugoslavije i Italije. Zbog stava velikih sila Jugoslavija nije uspela da povoljno rei ni pitanje Koruke. Polovinom 1949. njihov Savet ministara inostranih poslova postigao je bez konsultovanja Jugoslavije kao zainteresovane strane sporazum da granice Austrije budu one iz 1938, ime je Koruka definitivno ostala u njenom okviru. U sreivanju odnosa s Austrijom posebno mesto imala je odluka Prezidijuma Narodne skuptine FNRJ iz januara 1951. godine o ukidanju ratnog stanja s ovom zemljom. Nekoliko meseci kasnije okonano je i ratno stanje s Nemakom. Od 1949. do kraja 1953. iz Jugoslavije su otputeni nemaki ratni zarobljenici; osueni ratni zloinci osloboeni su izdravanja kazni; amnestirani su Austrijanci osueni za nedela u ratu; reeno je pitanje spajanja folksdojerskih porodica. Nova faza u razvoju jugoslovensko-austrijskih odnosa nastupila je posle potpisivanja austrijskog Dravnog ugovora 1955. godine, kojemu je pristupila i vlada FNRJ. Savezno vee Savezne narodne skuptine usvojilo je marta 1956. deklaraciju kojom priznaje stalnu neutralnost Austrije. Dravnim ugovorom o vaspostavljanju nezavisne i demokratske Austrije, koji su potpisale etiri velike sile u Beu, priznata je nezavisnost toj zemlji, zabranjena politika ili privredna unija izmeu nje i Nemake, i Austrija obavezana da prizna ugovore o miru iz 1947. godine. Zabranjena je delatnost organizacija iji bi cilj bio da se hrvatskom ili slovenakom stanovnitvu oduzmu manjinski karater ili manjinska prava. lanom 7. Dravnog ugovora predvieno je da austrijski dravljani koji pripadaju slovenakoj i hrvatskoj manjini u Korukoj, Gradiu i tajerskoj uivaju ista prava pod istim uslovima kao i ostali austrijski dravljani, podrazumevajui i pravo na sopstvene organizacije, skupove, kao i tampu na maternjem jeziku. Grko pitanje pritiskalo je Jugoslaviju i posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa. tavie, kvarili su se odnosi izmeu KPJ i Grke komunistike partije. Grki komunisti irili su propagandu da je Jugoslavija dezertirala iz socijalistikog tabora i prela na stranu imperijalista. Rukovodioci KP Grke
tvrdili su posle 1948. da je KPJ razbijala grki narodnooslobodilaki pokret sejanjem razdora izmeu Makedonaca i Grka i podravanjem autonomistikih tendencija u Egejskoj Makedoniji. Prema njihovoj oceni, dogaaji u Jugoslaviji posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa oteali su pomo susednih socijalistikih zemalja Demokratskoj armiji. Grupe grkih ustanika koje su prele u Jugoslaviju optuivane su da rade na organizovanju dezerterstva meu ustanikim snagama i podrivanju njihove borbene moi. KP Grke je 19481949, sloivi se s optubama Informbiroa, pojaala kampanju protiv KPJ. Krivica za poraz ustanka pripisivana je iskljuivo spoljnim faktorima. Nikos Zaharijadis je traio uzrok poraza Demokratske armije Grke (DAG) 1949. godine iskljuivo u prelasku Jugoslavije u imperijalistiki tabor". Time je KP Grke otkrivala visok stepen zavisnosti od spoljnih inilaca, prelazei preko svojih stratekih promaaja u toku i posle rata. Jugoslovenska pomo DAG je prestala 9. juna 1949. godine. Ambasador SAD Kenon navodi 9. juna 1949. E. Kardelja: Mi tamo nemamo vie prijatelja." Ficroj Maklejn citira Tita koji mu je maja 1949. rekao da Jugoslavija vie nee pomagati DAG. Zatim je usledila zvanina izjava jugoslovenske vlade o zatvaranju granice prema Grkoj, to je Tito 10. jula 1949. objasnio upadima grkih trupa na jugoslovensku teritoriju i bombardovanjima graninih sela FNRJ. Na ovu preorijentaciju Jugoslavije uticala je neophodnost smirivanja na jednoj strani da bi se zemlja mogla braniti na glavnom pravcu udara od SSSR-a i narodnih demokratija". Jugoslavija se nalazila i pod pritiskom Zapada da prekine pomo DAG, a na drugoj strani izloena optubama KP Grke da je prela na imperijalistiku stranu i da borci ove armije koji su preli u Jugoslaviju ire duh defetizma i dezerterstva. Radio-stanica Slobodna Grka" ve je 6. jula 1948. napala Vladu FNRJ za izdaju DAG. esti plenum CK KP Grke je tajno podrao Rezoluciju IB, jer bi javno obelodanjivanje antijugoslovenskog stava uticalo na prekidanje neophodne pomoi iz Jugoslavije. Smirivanje na grko-jugoslovenskoj granici dovelo je 1950-1951. do razvijanja ekonomskih odnosa izmeu dve zemlje. Uspeno je reeno pitanje repatrijacije grkih vojnika i izbegle dece. Grka i Jugoslavija poele su da razmenjuju parlamentarne i vojne delegacije. Tokom 1953. potpisano je i vie j u g o s l o v e n s k o - t u r s k i h sporazuma (o trgovini, plovidbi, vazdu-
2 5 3
Turskoj
nom saobrljaju itd.). Jugoslavija je u pribliavanju Grkoj i nalazila protivteu italijanskom pritisku za reavanje pitanja Slobodne Teritorije Trsta. Povezivanje ovih zemalja u b r z a v a l e su i zapadne sile. Najkonzervativniji krugovi na Z a p a d u , pa i u Grkoj i Turskoj, nastojali su, meutim, da J u g o s l a v i j u pomou ove saradnje ukljue u Atlantski pakt. Februara 1953. godine Jugoslavija, Grka i Turska potpisale su Ankarski sporazum (ugovor o prijateljstvu i saradnji), koji je predviao saradnju u duhu aktivne i miroljubive koegzistencije i naela OUN. Ugovor se zasnivao na reenosti ovih zemalja da brane svoju slobodu, nezavinost i integritet protiv svake spoljne sile, ali nije uticao na prava i obaveze koje su za Grku i Tursku proisticali iz Severnoatlantskog pakta, potpisanog 1949. lan 6. je predviao da e se ugovornice uzdravati od zakljuenja saveza ili od akcija uperenih protiv jedne od njih, odnosno akcija koje bi mogle naneti tetu interesima jedne od njih, a lan 7. da nikakve meunarodne obaveze koje su na snazi izmeu njih i jedne ili vie drugih drava nisu u protivurenosti s odredbama ugovora. Pored konsultacija od zajednikog interesa, ugovor je predviao redovne konferencije ministara inostranih poslova, saradnju generaltabova i saradnju na polju ekonomije, tehnike i kulture. Dopunski sporazum zakljuen je novembra meseca u Beogradu, a ticao se osnivanja Stalnog sekretarijata zemalja potpisnica Ankarskog sporazuma. Ugovorom o savezu, politikoj saradnji i uzajamnoj pomoi (poznatim kao Balkanski pakt), koji je potpisan na Bledu 9. avgusta 1954, dotadanja saradnja pretvorila se u savez triju zemalja. Sporazum o Balkanskoj savetodavnoj skuptini od 2. marta 1955. predviao je konstituisanje skuptine sastavljene od po 20 poslanika nacionalnih parlamenata. Ovaj supranacionalni parlament bio je zamiljen kao stalni organ, s tim da daje preporuke i predloge vladama o zatiti zajednikih interesa i unapreenju saradnje. Ugovorom je Jugoslavija preuzimala obaveze prema balkanskim dravama u Severnoatlantskom paktu, ali je nastojala da otkloni povezivanje s tom vojnom i politikom organizacijom. Jugoslovenska vlada je na Balkanski pakt gledala kao na vid saradnje drava s razliitim drutvenim ureenjima, kao na isto defanzivan savez, bez ideolokog sadraja. Zbog promenjenog meunarodnog poloaja Jugoslavije posle 1955. godine i grko-turskog sukoba oko Kipra, kao i jenjavanja hladnog rata
u Evropi, ovaj pakt, mada formalno neraskinut, izgubio je znaaj. Prekid odnosa s Vatikanom odudarao je od opte linije jugoslovenske politike da se u vreme pritiska s Istoka zemlja otvori prema zapadnom svetu. Decembra 1952. vlada FNRJ je predala notu Apostolskoj nuncijaturi u Beogradu u kojoj je stajalo da je izlino dalje odravanje diplomatskih odnosa izmeu FNRJ i Svete stolice jr su oni krivicom Vatikana doli u suprotnost sa ciljem kome bi jedino imali da slue". Vatikan se grubo meao u unutranje poslove Jugoslavije, istovremeno podstiui antijugoslovensku propagandu u zemljama povezanim s njim. Visoki kler rimokatolike crkve u Jugoslaviji nije bio spreman da usaglasi svoj rad i postupke s naelom o odvajanju drave od crkve i s garantijom slobode veroispovesti. Sveta stolica je u Jugoslaviji podstrekavala na otpor protiv vlasti, vrila pritisak na pojedine svetenike i sprovodila ekskomunikaciju neposlunih svetenika i vernika. Ona je objavila i nameru da odlikuje visokim crkvenim zvanjem (kardinalskim) nadbiskupa Stepinca, koji je po vaeim jugoslovenskim zakonima bio osuen za dela protiv naroda i drave. Vlada je komentarisala ovaj prekid odnosa kao, faktiki, delo Vatikana, jer je on gazio i uobiajene kurtoazne obzire" saradnje. Nijedna komunistika i radnika partija u svetu nije 1948. podrala KPJ. U meunarodnom komunistikom pokretu ona je jednoglasno osuena i dosledno bojkotovana, to se moe objasniti autoritetom koji je uivao Staljin kao gotovo divinizirani vo, i monolitnou meunarodnog komunizma. Svetski proletarijat ostao je nem na pokuaj da se slomi nezavisnost Jugoslavije i ugui jedna samosvojna revolucija. Strah od zaraznosti jugoslovenskog primera, bolesna sumnjiavost i nezadovoljena elja za potpunim obraunom s rukovodstvom KPJ naterali su Staljina na reprizu procesa iz 19361938, sada u narodnim demokratijama". rtve tih procesa bili su ne samo mnogobni revolucionari koji su branili svoj moralni i politiki integritet ve i posluni" komunisti koji su uestvovali, pa i prednjaili u osudi KPJ, ali u koje patoloki nepoverljivi voa" nije mogao imati poverenja zbog njihovog nekadanjeg nacionalizma", iako su ga bili propovedali odazivajui se tadanjim potrebama njegove politike saradnje sa zapadnim zemljama i uvrenja reim u Istonoj
2 5 5
Evropi. Likvidacija probranih komunista trebalo je da odvrati druge od povoenja za jugoslovenskim primerom. Komunisti su likvidirani i u SSSR-u, ali posle drugog svetskog rata Staljin nije organizovao javne procese. U nezavisnoj tampi ti procesi su svojevremeno nazivani ,udovinim" i smatrani pomraenjem logike i morala", ali m n o g o b r o j n i leviarski intelektualci i ugledni stvaraoci ipak nisu odoleli kafkijanskoj atmosferi" i kremaljskoj hipnozi", plaei se kao Pol Elijar, da ne izdaju revoluciju ili da ne skrenu s partijske linije. Partije su sledile moskovske direktive, tako da su se na stranu Jugoslavije svrstali samo pojedini usamljeni duhovi na Zapadu: an Kasu, Anjes Amber, Klod Avlin, an-Pol Sartr, Klod Brde. Poslednji je razgolitio proces Rajku, a Kasu napisao Optuujem i Revolucija i istina. Verkor je ustao protiv lai budimpetanske lakrdije", kako je nazivao taj proces. Ovi nezavisni duhovi dali su podrku mladoj revoluciji, koja se u borbi na ivot i smrt branila od makijavelizma dva bloka". Retki glasovi istine nadjaavali su gromor propagande koja je 1952. zasipala Jugoslaviju tokom 76 emisija dnevno na jezicima njenih naroda. Odbrani jugoslovenske revolucije sluili su i pisac Luj Adami, kao nekada u ratu, sve do svog traginog kraja, violinist Zlatko Balokovi, Slavko Vorkapi, filmski reditelj u SAD, i drugi znani i neznani jugoslovenski iseljenici. Pretenciozna argumentacija o skretanju" KPJ s platforme marksizma-lenjinizma izvedena je na krajnje niskom teorijskom nivou, kao i svaka vulgarna interpretacija marksizma. U pismima upuenim CK KPJ, CK SKP(b) se sluio jezikom neprihvatljivim u odnosima izmeu ravnopravnih partija i suverenih drava. Staljin je izricao neodrive istorijske ocene, uveren da e se one mehanikom ponavljanja prihvatiti kao tane. On je bio prvi put naiao na protivnika u komunistikom pokretu kojega nije mogao da slomi, to je jo vie izazivalo njegov kapric, potenciralo njegovu zlokobnu prirodu", nepoverenje, nasilnike sklonosti. Uloga NOVJ u ratu protiv faizma je radikalno obezvreivana, a jugoslovenska revolucija preutkivana. Patetinim pozivima za spas internacionalizma i odbranu viih ciljeva" socijalizma prikrivani su besomuni napadi na nezavisnost Jugoslavije. Odavno je uoeno da je pod firmom Informbiroa tekao sukob izmeu dve partije: SKP(b) i KPJ, ija su gledita bila razliita, kako o putevima revolucionarnog
prevrata, tako i o tome kako treba da izgledaju odnosi izmeu socijalistikih drava. Odbrana nezavisnosti Jugoslavije 1948. nije bila samo odbrana jedne ugroene revolucije i njenog prava na vlastiti ivot, nego i borba za nove meunarodne odnose i praksu. Na istorijskom ispitu 1948. pao je staljinski monolitizam, zasnovan na poricanju nacionalnih iskustava, posebnih puteva borbe za socijalizam, apsolutizaciju uniformnosti, naturanju sovjetskog puta kao veito i univerzalno vaeeg iskustva, kanonizaciji krutih i prevazienih oblika discipline i podreenosti. Mada u sutini napad na nezavisnost Jugoslavije, Staljinov sukob s KPJ odravao je krupna ideoloka razmimoilaenja, koja su, dugo priguivana, eruptivno izbila posle 1948. Staljinistiki nasrtaj na Jugoslaviju ogolio je polazne, ideoloke" premise kritike", sveo ih na odranje monolitizma, discipline i podreenosti. Svako pozivanje Jugoslavije na vlastito iskustvo bilo je jednako jeresi. Hegemonistike pretenzije staljinizma vreale su KPJ, koja je za sobom imala pobedonosno izvedenu oruanu revoluciju i na njenim tekovinama zasnivala pravo da samostalno odreuje unutranju i spoljnu politiku. Svoju istorijsku zrelost ona je jo jednom potvrdila u dramatinoj situaciji 1948. opredeljujui se, nakon poetnog defanzivnog stava prema napadima socijalistikih drava, za aktivno kritiko ispitivanje vlastite prakse, bia drava koje su joj ugroavale nezavisnost, za traenje novih puteva, socijalistikog preobraaja drutva, suprotnih modelu" dravnog socijalizma, koji je proglaavan za jedini, nepromenljiv i optevaei uzor. Staljinovom smru, 5. marta 1953, stvorene su pretpostavke za sreivanje odnosa Jugoslavije sa SSSR-om i drugim socijalistikim zemljama. Prilikom ratifikacije Balkanskog sporazuma tog meseca Edvard Kardelj je u svojstvu potpredsednika Saveznog izvrnog vea izjavio u Saveznoj narodnoj skuptini da Jugoslavija nema nikakvih zahteva prema zemljama istonog bloka, sem to trai da je one puste na miru i da potuju njene granice. Jo vie, ona se trudila do sada i trudie se ubudue da svoje odnose sa tim zemljama ukoliko je mogue normalizuje", rekao je Kardelj_ Sreivanje odnosa poelo je razmenom ambasadora. Istovremeno je sreivano stanje na granicama. Posle viegodinjeg prekida obnavljane su ekonomske, kulturne i sportske veze izmeu Jugoslavije i socijalistikih drava.
2 5 7
Britanska i amerika diplomatija u Beogradu i u svetu intenzivno je pratila normalizaciju jugoslovensko-sovjetskih odnosa. Iz objavljenih britanskih izvora 1987. vidimo da je Ivo Malet izvestio britansku vladu 2. jula 1953. o prijemu sovjetskog ambasadora Valjkova kod Tita, na Brionima. Isticao je da su uspostavljeni odnosi sa sovjetske strane u funkciji remeenja odnosa Jugoslavije sa zapadnim dravama. Amerike analize su, polazei od Titovih ocena, smatrale da od normalizacije odnosa ne moe biti tete, jer ona vodi smanjivanju meunarodne zategnutosti i da samim tim Zapad ne moe biti protiv nje. Sovjetsko pribliavanje Jugoslaviji je oznaavano kao nova udvaraka taktika" ili razmetljiva parada prijateljstva prema Jugoslaviji". Do jue nazivana faistikom, Jugoslavija sada postaje zemlja sa kojom se ele obnoviti odnosi. Zamenik sovjetskog premijera Maksim Saburov je na proslavi godinjice oktobarske revolucije u Moskvi 1953. pozivao na bolje odnose sa Jugoslavijom. Saburov je smatrao da odnosi neprijateljstva izmeu dve zemlje mogu koristiti samo neprijateljima Jugoslavije. Bila je to i pozicija sovjetske vlade. Prilikom proslave 29. novembra u ambasadi FNRJ u Moskvi, Hruov, Maljenkov, Mikojan i Bulganjin nazdravili su drugu Titu i jugoslovenskoj Komunistikoj partiji". Bio je to izrazito manifestativan nain prekida sa ranijom politikom IB i njegovim osudama Tita i KPJ kao faistike partije i jugoslovenskih komunista kao imperijalistikih agenata". U amerikim izvorima obavetajne prirode sve ove promene su podrobno analizirane sa stanovita ciljeva Moskve. Iznoene su najrazliitije pretpostavke, od one da je prestankom pritiska otklonjena glavna snaga koja je Jugoslaviju drala u koheziji (nacionalna, patriotska solidarnost) do niza drugih: da se obnavlja presti KPSS u oima doktrinarnih snaga u SKJ, stvara privid na Zapadu da Jugoslavija ponovo optira na Istok; da se time u oima Zapada umanjuje potencijalna snaga otpora Jugoslavije prema Istoku, ili da Moskva ima neke informacije o unutarpartijskoj situaciji, stanju Titovog zdravlja, problemu njegovog naslednika koji jo nije poznat, i tako dalje. Jugoslavija je bila spremna na normalizaciju meudravnih odnosa, ali bez menjanja dotadanjeg kursa. Sukob sa IB pokazao je da ona oslonom na Zapad, uz ouvanje svoje nezavisnosti, nije imala drugu alternativu da opstane, a ni Zapad nije imao drugu alternativu: Tito se mogao podrati ili ne podrati u ovom
drugom sluaju bi se potpomogao Staljin, to je za Zapad bilo neprihvatljivo. Posle Staljinove smrti borba za vlast meu sovjetskim rukovodiocima dovela je do likvidacije Berije, ali se time nije i zavrila, jer su pretenzije imali Nikita Hruov, Georgij Maljenkov i grupa oko Molotova. No i po Hruovljevom dolasku na vlast ta konzervativno-birokratska grupa u rukovodstvu sovjetske partije nije odustajala od shvatanja da je KPJ 1948. ideoloki zastranila i da se, samim tim, nije radilo o sukobu izmeu drava. Poto je Hruovljev uticaj odneo prevagu, CK KPSS je juna 1954. predloio CK KPJ sreivanje odnosa, priznajui da u Jugoslaviji postoji socijalizam. KPJ je prihvatila normalizaciju odnosa sa SSSR-om kao socijalistikom zemljom rukovodei se principom aktivne koegzistencije u meunarodnim odnosima ali ne i sovjetski predlog o sastanku najviih partijskih predstavnika radi otklanjanja nesporazuma. Sovjetska ponuda za normalizaciju odnosa dola je posle iskljuenja Milovana ilasa iz Politbiroa CK KPJ. Krajem 1954. socijalistike drave prekinule su antijugoslovensku propagandu, obustavile izlaenje listova jugoslovenske politike emigracije i rasturile emigrantske politike organizacije. Normalizacija odnosa izmeu Jugoslavije i SSSR-a kulminirala je u poseti sovjetske delegacije Beogradu. Ovaj sastanak na najviem nivou pripremao se prethodnom jugoslovensko-sovjetskom prepiskom. Jugoslovenska strana nije vie insistirala na birokratskom i degenerativnom biu sovjetskog drutva, a sovjetska opet na faistikom karakteru Jugoslavije i njenom prelasku u kapitalizam. Kao metafizikim putem obe zemlje su postale preko noi socijalistike. Ideologija i realna politika opet su se kao i uvek u ivotu razile. Dravni sekretar za inostrane poslove Koa Popovi obavestio je aprila 1955. britanskog, amerikog i francuskog ambasadora u Beogradu o predstojeoj poseti sovjetske delegacije Beogradu. Popovi je tom prilikom izrazio zahvalnost za ukazanu pomo i podrku ovih zemalja tokom prethodnih godina". Ministarstvo inostranih poslova nije tada ni pravilo" politiku Jugoslavije, ve samo formalno, s obzirom na paralelizam dravnog i partijskog centra, a na drugoj strani glavne odluke je donosio maral Tito, kod koga su se sticali svi konci spoljnopolitikih veza izraeni u injenici da je on bio i predsednik Republike, predsednik
2 5 9
Saveznog izvrnog dant Jugoslovenske
vea,
predsednik
Partije i
vrhovni koman-
Po oceni vlada SSSR-a i FNRJ, trebalo je da se zajedniki utvrde politiki osnovi daljih meusobnih odnosa i saradnje. U tom cilju je Beogradu od 26. maja do 3. juna 1955. godine boravila delegacija SSSR-a u sastavu: Nikita Hruov, prvi sekretar CK KPSS i lan Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, Nikolaj Bulganjin, predsednik vlade, Anastas Mikojan, prvi potpredsednik vlade, D. T. epilov, predsednik Komisije za inostrane poslove Sovjeta nacionalnosti, i Andrej Gromiko, prvi zamenik ministra inostranih poslova. Hruov je na zemunskom aerodromu rekao: ,,Mi smo temeljno prouili materijale na kojima su se zasnivale teke optube i uvrede koje su u ono vreme bile uperene protiv rukovodilaca Jugoslavije. injenice govore da su ove materijale isfabrikovali neprijatelji naroda, prezreni agenti imperijalizma koji su se na prevaru uvukli u redove nae Partije." Jugoslavija se 1948. nalazila u strateki vie nego vanom podruju za SSSR, budui i politiki najvanija zemlja u grupi tzv. zemalja narodne demokratije. U naoj interpretaciji najvaniji uzrok Staljinovog napada 1948. bio je uslovljen samostalnou jugoslovenske revolucije, porastom Titovog ugleda i jugoslovenskim shvatanjem o ravnopravnosti drava u meunarodnim odnosima i autonomnom unutranjem razvitku. Nikita Hruov je 1955. u Beogradu svodio uzroke sukoba na fabrikaeiju optubi iz resora Lavrentija Berije, ali je slino tumaenje neprihvatljivo. Na jugoslovensko shvatanje o samostalnosti jugoslovenske revolucije, kao jednom od glavnih uzroka, ima reakcija koje polaze od analogija kineske revolucije, sa ijim voom Mao Cedungom Staljin nije ulazio u sukob, mada takvi kritiari zaboravljaju da kineska revolucija jo nije bila pobedila, jer je Republika proglaena tek posle pobede kineske Crvene armije u treem graanskom ratu (19461949) oktobra 1949. U tumaenju Aneja Verblana glavni uzrok razmimoilaenja moe se traiti u razlikama koje su proisticale u vezi sa balkanskom federacijom, to je bilo i miljenje Vladislava Gomulke. Da su te razlike postojale van sumnje je, iako se one nikako ne mogu uzeti kao glavni uzrok sukoba. Na kraju posete predstavnici dveju vlada potpisali su, 2. juna, dokument poznat pod nazivom Beogradska deklaracija. Na jugoslovenskoj verziji dokumenta, koja je i usvojena, radili
armije.
su Edvard Kardelj, Moa Pijade i Veljko Vlahovi u saradnji s Titom, a razradio ju je Politbiro CK KPJ. U Deklaraciji su istaknuti sledei principi na kojima e se zasnivati odnosi izmeu dve zemlje: potovanje suverenosti, nezavisnosti, integriteta i ravnopravnosti u uzajamnim odnosima i odnosima s drugim dravama; priznavanje i razvijanje miroljubive koegzistencije meu narodima, bez obzira na razlike u ideologiji i drutvenom ureenju; pridravanje naela uzajamnog potovanja i nemeanje u unutranje stvari, poto su pitanja unutranjeg ureenja, drutvenog sistema i razvitka socijalizma iskljuivo stvar svakog naroda; unapreivanje meusobne i meunarodne ekonomske saradnje i otklanjanje svih onih faktora u ekonomskim odnosima koji oteavaju razmenu dobara i koe razvitak proizvodnih snaga u svetu i u nacionalnim ekonomijama; pruanje pomoi preko odgovarajuih organa OUN, kao i drugim formama saglasnim s principima svetske organizacij kako nacionalnim ekonomijama, tako i privredno nerazvijeni podrujima, u interesu naroda tih podruja i razvitka svetske privrede; uklanjanje svih formi propagande i dezinformisanja, kao i nepribegavanje drugim postupcima koji seju nepoverenje i bilo kako oteavaju stvaranje atmosfere za meunarodnu saradnju i miroljubivu koegzistenciju meu narodima; osuda svake agresije i svakog pokuaja uspostavljanja politike i ekonomske dominacije nad drugim zemljama; priznavanje da politika vojnih blokova pojaava meunarodnu zategnutost, podriva poverenje meu narodima i poveava opasnost od rata. Iako bilateralan dokument, Beogradska deklaracija je imala ire znaenje jer su dve socijalistike drave definisale osnove za odnose izmeu socijalistikih drava uopte. Od posebnog znaaja bila je injenica to je ona odbacila monolitizam kao osnovni princip jedinstva u meunarodnom komunistikom pokretu, zamenjujui ga naelom jedinstva u razliitosti. Po Edvardu Kardelju, Deklaracija je bila Magna carta za jugoslovenske odnose sa socijalistikim i drugim dravama. No njenim potpisivanjem Hruov se nije odrekao namere da Jugoslaviju ukljui u socijalistiki lager. Nov podstrek unapreivanju odnosa izmeu SSSR-a i Jugoslavije dao je XX kongres KPSS februara 1956, koji je, sem toga, otvorio proces destaljinizacije u SSSR-u i drugim socijalistikim dravama. U meunarodnom komunistikom pokretu KPSS je poela da se vraa Lenjinovim koncepcijama. S tribine
2 6 1
XX kongresa ulo se, posle dugo vremena, da pored sovjetskog mogu postojati i drugi putevi i oblici razvoja socijalizma. Poela je i rehabilitacija rtava istki. Posmrtno su rehabilitovani i mnogi jugoslovenski revolucionari koji su nestali u vreme progona uoi drugog svetskog rata i kasnije. Tajni referat Nikite Hruova na XX kongresu oznaio je poetak preispitivanja birokratskih pojava u razvoju socijalistikih drava, pojava koje su se bile zacarile u periodu kulta linosti. Rasputanjem Informacionog biroa komunistikih i radnikih partija aprila 1956. godine meunarodni radniki pokret je osloboen njegove sablasne senke. Kao razlog za likvidaciju te organizacije pominjane su i njene ozbiljne greke", meu njima i greke" na tetu Jugoslavije, pripisivane jedno vreme efu NKVD Levrentiju Beriji. U saoptenju o rasputanju Informbiroa stajalo je da je ovaj odigrao pozitivnu ulogu u razvoju i jaanju bratskih veza i uzajamne razmjene iskustava izmeu komunistikih i radnikih partija, u razjanjavanju pitanja marksistiko-lenjinistike teorije, vodei rauna o konkretnim uslovima pojedinih zemalja i o iskustvu meunarodnog komunistikog i radnikog pokreta". No istovremeno su isticani novi uslovi za komunistike i radnike partije stvoreni izlaenjem socijalizma iz okvira jedne zemlje i njegovim pretvaranjem u svetski sistem, porastom i jaanjem tih partija, kao i zadatak da se prebrodi rascep u radnikom pokretu i uvrsti jedinstvo radnike klase. Prilikom Titove posete SSSR-u od 1. do 23. juna 1956. godine potpisana je Deklaracija o odnosima izmeu KPJ i KPSS (Moskovska izjava). Ona je posebno naglaavala razliitost puteva u izgradnji socijalizma. Taka 3 Deklaracije doslovno je glasila: ,,Obe strane, pridravajui se gledita da su putevi socijalistikog razvitka u raznim zemljama i uslovima razliiti, da bogatstvo formi razvitka socijalizma doprinosi njegovom jaanju, i polazei od injenice da je i jednoj i drugoj strani tua svaka tendencija za nametanje svog miljenja u odreivanju puteva i formi socijalistikog razvitka, sloile su se u tome da gore pomenuta saradnja treba da se temelji na punoj dobrovoljnosti i ravnopravnosti, na prijateljskoj kritici i na drugarskom karakteru razmene miljenja o spornim pitanjima izmeu naih partija." Trajnost ovih principa kao da se potvruje i recima generalnog sekretara KPSS Mihaila Gorbaova mnogo godina
2 6 2
S O C I J A L I S T I K A JUGOSLAVIJA
kasnije, koji je na susretu predstavnika komunistikih partija na akademiji posveenoj 70-godinjici oktobarske revolucije u Kremlju novembra 1987. godine rekao: Mi nikako ne pretendujemo na monopol istine, mi i sami traimo i pozivamo druge da trae zajedno sa nama put po kome bi oveanstvo moglo da nae prolaz u 21. vek kroz minska polja naih dana." Na etrdeseto godinjicu od napada Staljina na KPJ Mihail Gorbaov je u Beogradu, marta 1988, oznaio u ime budunosti jugoslovensko-sovjetskih odnosa i socijalizma njegovu pravu sutinu.
GODINE PROTIVURENOG RAZVITKA
U periodu pritiska socijalistikih drava na Jugoslaviju, KPJ i masovne politike organizacije nalazile su se u mobilnom stanju. Politiki ivot u zemlji bio je pod njihovom potpunom kontrolom. Pokuaji graanskih snaga u zemlji i teroristikih emigrantskih grupa da obnove politiku aktivnost pokazali su se bezuspenim, iako su imali podrku najkonzervativnijih krugova na Zapadu. S neskrivenim zadovoljstvom su stare snage doekale napad Informbiroa na KPJ 1948. One su oekivale raspad poretka, obnovu nekadanjeg ureenja pod pritiskom Zapada, odnosno odstupanje komunista" od dotadanje politike ili njeno osetno ublaavanje. Njihova oekivanja da se obnovi graansko drutvo u Jugoslaviji nisu iskljuivala ni podrku socijalistikim dravama da bi se oslobodile jeretika" u komunistikom pokretu. Ustaka emigracija je nameravala da napad socijalistikih zemalja iskoristi za podrivanje unutra, njeg poretka ubacivanjem terorista u Jugoslaviju, ali je ova aktivnost preseena akcijom organa Uprave dravne bezbednosti i podrkom naroda: ustaka grupa Ljuba Miloa i Boidara Kavrana je bila uhvaena. Politike organizacije s KPJ na elu nalazile su se u sreditu borbe protiv propagande socijalistikih drava i delatnosti pristalica Informbiroa u zemlji. lanice Informbiroa, naroito Maarska, Rumunija, Albanija i Bugarska, nastojale su da meu svojim manjinama u Jugoslaviji izazovu politiko neraspoloenje i pokrenu ih na nacionalni otpor ali uzaludno. Stav pripadnika nacionalnih manjina imao je izvor u opredeljenju Jugoslavije za antistaljinistiki kurs. Sukobom 1948. mogle su se nasluivati perspektive emancipacije od administrativnih metoda u vlastitoj zemlji koje su ih mogle podseati na sovjetsku politiku primenjivanu u tzv. zemljama narodne demokratije, koje su za njih na osnovu delimine prakse u Jugoslaviji bile neprihvatljive. Jugoslavi-
I I I ! .
ja je svojom politikom u nacionalnom pitanju u toku narodnooslobodilakog rata, a i posle osloboenja u periodu obnove i industrijalizacije, vezivala manjinsko stanovnitvo za uspostavljeni sistem odnosa. Na vlasti u tzv. zemljama maticama nalazila su se najcrnja i najtvra staljinistika jezgra. Oblasti u kojima je ivelo manjinsko stanovnitvo nalazile su se uz same granice zemalja agresora i u njima se vodio pravi mali rat". Iz informbiroovskih zemalja ubacivan je propagandni materijal. Diverzanti i agenti su nailazili na granine jedinice, vojsku, organe UDB-e, uz podrku metana, kao odbrambeni zid koji je spreavao razlivanje propagande dalje u unutranjost zemlje, sasecajui namere ubaenih grupa informbiroovskih agentura. Situacija je bila vanredna i onemoguavala aktivnost pete kolone". U graninom pojasu je bilo zabranjeno kretanje bez specijalnih propusnica, a reim nadzora pojaan. Mere kontrole UDB-e nisu mimoilazile ni rukovodstva, amortizujui mogunost eventualnog pokazivanja solidarnosti sa politikom i subverzivnom aktivnou iz susednih zemalja. Centralizovana UDB-a u rukovodeim organima nije imala pripadnike manjina. U tesnoj saradnji s masovnim politikim organizacijama, snage Uprave dravne bezbednosti vodile su nepomirljivu borbu protiv pristalica Informbiroa i protiv stranih obavetajnih slubi u Jugoslaviji. Osujeivani su pokuaji stvaranja an ti jugoslovenskih punktova u zemlji, ubacivanja agenta iz susednih drava i prebegavanja jugoslovenskih graana preko granice. Mada suoeno s posledicama ekonomske blokade koju je zaveo Informbiro, rukovodstvo KPJ nije odustalo od izvravanja petogodinjeg plana. Nastavljanjem socijalistike izgradnje Partija je pobijala informbiroovsku propagandu da e Jugoslaviju progutati" kapitalistike zemlje i da je nemogue graditi socijalizam bez pomoi SSSR-a. OdlukorriJsfarodne skuptine FNRJ izvrenje plana produeno je za jednu godinu (1947 1952). Drugi plenum CK KPJ januara 1949. revidirao je ekonomsku politiku i postavio realnije planske ciljeve. Kritina situacija u kojoj se nala Jugoslavija 1948. otkrivala je s l a b o s t i prvog petogodinjeg plana privrednog razvitka: gradnju bez ekonomske raunice, iroki front" ulaganja i investicionih preterivanja. Dalja izgradnja usmerena je na dovravanje kljunih objekata. Iz razloga vojne bezbednosti promenjena su mesta izgradnje vie industrijskih preduzea.
G O D I N E PROTIVURECNOG RAZVITKA
2 6 5
U novostvorenoj situaciji CK KPJ je zapoeo suavanje investicione izgradnje, zatraio okretanje nacionalnim izvorima i pojaanu mobilizaciju svih ljudskih i materijalnih snaga zemlje. Naglaavao se znaaj tednje, radne discipline, suzbijanja rasipnitva i zloupotreba; podsticalo se takmienje i prebac i v a n j e planskih zadataka; isticala se vrednost usvajanja novih t e h n o l o k i h iskustava. Privredno naprezanje zemlje nateralo je graane na novo stezanje kaia". Jednu od formi mobilizacije u n u t r a n j i h novanih sredstava predstavljali su narodni zajmovi petogodinjeg plana razvitka narodne privrede. Prvi takav zajam, u iznosu od 3,5 milijardi dinara, vlada FNRJ je raspisala 3. juna 1948. pod parolama: Istina mora pobediti" i Radom emo dokazati da Jugoslavija gradi socijalizam". Drugi zajam, u visini od 3 milijarde dinara, raspisan je 1950. Sem prikupljanja znatnih novanih sredstava, raspisivanjem ovih zajmova postizali su se i drugi politiko-ekonomski rezultati: s jedne strane, milioni graana upisnika narodnih zajmova manifestovali su politiku podrku vladi i njenoj politici odbrane nezavisnosti zemlje, a s druge je prikupljanje vika sredstava pomagalo uspostavljanju ravnotee izmeu ponude i potranje, smanjujui pritisak na robne fondove. Pored ekonomske blokade socijalistikih drava, Jugoslaviju su u ovom kritinom periodu pogodile i druge tekoe. Sue 1950. i 1952. uticale su na smanjivanje nacionalnog dohotka. Ratom u Koreji 1950. prouzroen je veliki skok cena na svetskom tritu, koji je oteavao nabavku industrijskih ureaja i sirovina. Zaotravanje meunarodne situacije i agresivni pritisak SSSR i drugih socijalistikih drava na Jugoslaviju izazvali su znaajno poveanje materijalnih rashoda u svrhu narodne odbrane. Plan se izvravao prvenstveno zahvaljujui naporu naroda i ogromnim rtvama radnih ljudi. Od 1948. do 1950. lanstvo Narodnog fronta Jugoslavije radilo je u brigadama na dovravanju krupnih objekata u rudarstvu, umarstvu, graevinarstvu kao i onih od lokalnog znaaja. Omladinske radne brigade uestvovale su u izgradnji elezare u Nikiu, valjaonice bakra u Sevojnu, fabrike kablova u Svetozarevu, tekstilne fabrike u Novom Pazaru, fabrike magnezita u Kraljevu, tvornice parnih kotlova i hidraulinih strojeva u Zagrebu, industrijskih objekata u Zenici, Vareu, Goradu. U toku 1951. godine 86.000 omladinaca gradilo je elezniku prugu Doboj
Banjaluka. U izgradnji 54 druga objekta uestvovalo je 966.420 omladinaca i omladinki, a u lokalnim akcijama oko 500.000. Takmienje je bilo trajni metod rada u proizvodnji i na gradilitima irom zemlje, naroito uzimajui maha u rudarstvu i umskoj industriji. Kampanja prebacivanja planskih zadataka koristila se kao moralni i politiki podstrek za jo iru mobilizaciju radnike klase i radnih masa. Uprkos ogromnom zalaganju i samoportvovanju radnike klase, planirana proizvodnja je u mnogim vanim granama znatno podbacivala usled delovanja vie sloenih uzroka, poev od ekonomske blokade socijalistikih drava do velikih rashoda za narodnu odbranu, nerealnih planskih zadataka, nedostatka maina, opadanja uvoza sirovina, koje je imalo za posledicu nedovoljno iskoriavanje postojeih industrijskih kapaciteta. Zalaganje na radu i visok moral nisu mogli da nadoknade nestaicu sirovina i neodgovarajuu tehnologiju niti da dokraja savladaju druge objektivne prepreke. Ali iako planirana proiz? vodnja nije postizana, postepeno su se sagledavali rezultati i industrijalizacije. Od 1950. do 1952. sagraeno je u Jugoslaviji i vie velikih fabrika, hidrocentrala i drugih objekata, koji su predstavljali osnovu industrijalizacije: fabrika amota u Aranelovcu, eliana u Gutanju, visoka pe u Sisku, Nova Trepa, hidrocentrale Vinodol, Slap Zete, Moste, termoelektrana Veliki Kostolac, dalekovod Kostolac Svetozarevo itd. U saobraaj je puten moderni put Beograd Zagreb, dug oko 400 km. 5 Kljuna pitanja Jugoslavije, meunarodne veze, spoljna trgovina, reorganizacija aparata, pravac privrednog razvitka, kadrovi, otkup, naoruanje armije i vojna industrija, kolektivizacija, organizaciona pitanja, itd. i dalje su se reavala na Politbirou CK KPJ. No, zanimljivo je da uvoenje radnikih saveta nije razmatralo na ovim sednicama 1949. godine, bar koliko se moe videti iz postojeih zapisnika o radu ovog tela. lanovi Politbiroa su kooptirani u toku rata, ali i posle rata. Makedonija je tek 1948. na Prvom plenumu CK KPJ dobila svoga predstavnika u Politbirou CK KPJ, Lazara Kolievskog, kao kandidata ovog tela, koji je na ovu funkciju izabran na Petom kongresu KPJ, jula 1948. godine. Jednu od bitnih odlika ovih tela, Politbiroa i CK KPJ, ini to to nisu bila sastavljana po nacionalnom kljuu". No, CK KPJ je poivao na principu nacionalnog predstavnitva, ali bez formalnog i strogog izbora po nacionalnim merilima i s r a z m e r e do take simetrije. lanovi ovih tela
GODINE
PROTIVURECNOG
RAZVITKA
307
nisu se birali kao predstavnici odreene nacije. Do toga je po prvi put dolo na Osmom kongresu SKJ, 1964. godine. Na plenumima 19481953. dominirala je optejugoslovenska politika, uz uvaavanje potreba ili specifinosti pojedinih republika. Organizaciona struktura partije morala je, po Titu, biti jedinstvena. Uvoenje oblasti 1949. znailo je u sutini jaanje centraliz a c i j e a ne decentralizacije. Prilikom uvoenja oblasti 1949. godine, Jugoslavija je ovako bila podeljena: Srbija drinska oblast (Valjevo), umadijska (Kragujevac), beogradska (Beograd), timoka (Zajear), moravska (Ni), Hrvatska zagrebaka oblast (Zagreb), slavonska (Osijek), karlovaka (Karlovac), Dalmacija (Split), oblast Istre i Hrvatskog primorja (Rijeka), Bosna i Hercegovina banjaluka (Banjaluka), tuzlanska (Tuzla), sarajevska (Sarajevo), mostarska (Mostar), Makedonija skopska oblast (Skoplje), tipska (tip), bitoljska (Bitolj), Slovenija primorska (Postojna), mariborska (Maribor), ljubljanska (Ljubljana). Ove ovlasti su bile i neke drutveno-ekonomske celine, sem spojneg" dela Slovenije (granine oblasti prema Italiji i Austriji). Jedino Crna Gora, kao prostorno mala i po broju stanovnika najmanja republika, nije podeljena na oblasti. Stvaranje oblasti je obrazloeno kao stepenica izmeu republika i sreza". Zbog visokog stepena mobilizacije brojnih drutvenih, politikih i ekonomskih efektiva trebalo je sve poslove zadrati u rukama Partije. Na Drugom plenumu CK KPJ januara 1949, Kardelj izriito kae da se sa tolikom mainerijom" (misli na srezove) ne moe rukovoditi iz jednog centra. Jedini protivnik ove podele je bio Miha Marinko, smatrajui to vraanjem ,,na stare kneevine" (Kranjsku, Koruku . . .). Po njemu je postojala opasnost da oblasni komiteti postanu jai od Centralnog komiteta, ali mu je Tito uzvratio da do toga ne moe doi. Marinko je strahovao od decentralizacije, iako je uspostavljanjem jo jedne administrativno-birokratske stepenice CK KPJ olakavao nadzor i rukovoenje centralnim komitetima republika. Ova podela je bila privremena, oznaavajui vii stepen centralizacije jugoslovenskog drutva. Januara 1949, stvoren je Organizacioni biro CK KPJ, izabran na predlog Politbiroa, a sastavljen od ljudi koji su pokrivali odgovarajue sektore. inili su ga: Tito, Kardelj, ilas, Rankovi, Gonjak, Vukmanovi, B. Nekovi, Veljko
Zekovi, V. Vlahovi, O. Karabegovi, Krsto Popivoda, uro Salaj, Petar Stamboli, Vida Tomi. Ovakvim sastavom pokriveni" su: vojska, vlast, spoljni poslovi, ideologija, kadrovska problematika, kontrolna komisija, Sindikat, Narodni front, organizacija ena. U tom telu je na najefikasniji nain bila usredsreena mogunost uvida, intervencije i pokretanja inicijative, jer su svi organi i organizacije bile zastupljene u njemu. Republika rukovodstva su do 1948. radila bez plenuma i sekretarijata. Na Drugom plenumu CK KPJ zakljueno je da se obrazuju sekretarijati. Veze izmeu CK KPJ i ostalih rukovodstava odravane su preko Politbiroa CK KPJ, internih partijskih tela CK KPJ (organizaciono-instruktorskog, agitaciono-propagandnog, kadrovskog), Kontrolne komisije CK KPJ, a i povremenih sastanaka CK KPJ (Politbiroa) sa biroima republikih partijskih rukovodstava. Na kraju 1948. odrani su i osnivaki kongresi KP Crne Gore i KP Bosne i Hercegovine, ime je reorganizacija KPJ na principima formulisanim na etvrtoj zemaljskoj konferenciji bila zavrena. Broj lanova KPJ iznosio je januara 1949. godine 480.684. Taj broj je po republikama izgledao ovako: Srbija 167.025, Hrvatska 85.369, Slovenija 10.745, Makedonija 27.074, Crna Gora 16.214, Bosna i Hercegovina 52.014, Jugoslovenska armija 94.353. Porast partijske organizacije u aprilu 1948. je iznosio 8,98%, u junu 64,19%, u decembru 69,36%, to prema Aleksandru Rankoviu znai da se partijska organizacija poveala od 285.147 na 482.938 za 197.791". Analiza ove tabele pokazuje da su sektaka ogranienja za prijem u KPJ iz vremena rata nestala. Ublaeni su i veliki zahtevi koji su se postavljali pred komuniste posle rata. Sada je u partiju masovnije primano (kandidati, lanovi SKOJ-a koji se stopio sa NOJ, omladinci i drugi graani). Zadrana su i dalje osnovna merila kadrovske partije. Polovinom 1948. u pitanju je dvostruko vea partija (s kandidatima) nego s poetka iste godine (258.923). Umesto da se osipa i smanjuje, ona se uveavala. Nova ideologija se suoavala sa kadrovima niskog obrazovanja, egalitarne filozofije, naviknutih na direktivni stil rada. KPJ se daleko vie proirivala nego to se iz nje osipalo lanstvo. Podaci govore o velikom broju komunista koji su otpali u vreme pritiska Informbiroa. Meu njima se nalazio povei broj b o r a k i h kadrova i ubeenih komunista, koji su
GODINE PROTIVURECNOG RAZVITKA
2 6 9
podlegli indoktrinaciji i dogmatskim vienjima sukoba, i koji nisu mogli da se snau u velikom istorijskom preokretu. ak i deo komunista koji se izjanjavao za novu politiku samouprav l j a n j a nije ovu razumeo, i strahovao je od novina; plaio se dezorganizacije, naputanja komunistikog kursa i restauracije g r a a n s k o g drutva. Ameriki izvori iz toga vremena govore da je maral Tito u kontaktima sa amerikim politiarima, diplomatama i poslovnim ljudima isticao ova strahovanja. Deo starih kadrova je verbalno prihvatao nove inicijative i na njihovom izvrenju izgarao, ali su se teko oslobaali balasta starog sindroma komuniste. U partiju je tada prodrla i velika slubenika masa koja e izmeniti njenu socijalnu strukturu. Otpao je i deo srednjih seljakih slojeva, saveznika" partije u narodnooslobodilakom ratu i revoluciji, koji nisu hteli da slede put socijalistike izgradnje na selu, ili jednostavno nisu mogli da podnose kolektivizaciju, otkup, prinudne mere, zanemarivanje srpskih krajeva. Partija e narednih godina izgubiti uporite na selu, koje je sve manje znailo u socijalistikoj izgradnji, im su proli kritini trenuci akutnih zaotravanja pitanja ishrane, i dolo do prenoenja teita dokraja na transformaciju agrarne zemlje u industrijsku. Pomeranja stanovnitva su vrena prema gradovima u kojima su nicale nove industrije. O visokom stepenu centralizacije i birokratizacije rukovodee partijske strukture u vreme pritiska IB-a govori nomenklatura CK KPJ koju je na Drugom plenumu CK KPJ, januara 1949, predloio Aleksandar Rankovi. Imala je da poslui kao osnova rada u svim upravama i odeljenjima za kadrove. Po tom sistemu", prema Rankoviu, svako partijsko rukovodstvo imae odreen broj rukovodeeg kadra u partijskim rukovodstvima, dravnom aparatu i privredi, kao i visoko kvalifikovanih strunjaka partijaca i nepartijaca, koje e voditi na svojoj nomenklaturi, prouavati ih, pratiti i pomagati njihov razvoj i donositi odluke o postavljanju na dunost, odnosno smenjivanju sa dunosti." Nomenklatura CK KPJ obuhvatala je ukupno oko 9.000 dunosti. Zaokupljeno borbom za ouvanje nezavisnosti zemlje i pronalaenje puteva dalje socijalistike izgradnje, rukovodstvo KPJ se posle sukoba s Informbiroom nalo i pred sloenim teorijsko-politikim pitanjima razvoja socijalizma u Jugoslaviji. Sukob 1948. i jugoslovenska praksa izgradnje socijalizma
otvarali su niz novih ideoloko-teorijskih i praktino-politikik problema, koji su traili odgovor. U teoriji i praksi poela su djj se postavljaju pitanja o karakteru svojine u socijalizmu (drav-l na ili drutvena) i drutveno-ekonomskih odnosa uopte, oduJ miranju drave posle osvajanja politike vlasti od radnike klase; o ulozi drave u rukovoenju privredom, o planiranju u socijalizmu, sutini proleterskog internacionalizma i odnosima meu socijalistikim dravama; o stavu prema nacionalnooslobodilakim i drugim revolucionarnim pokretima; o ulozi subjektivnog politikog faktora i, uopte, politikoj organizaciji drutva prelaznog perioda. Odgovori na ova i druga pitanja nisu mogli da se nau preko noi. Staljinizam je svojim dogmatizmom zadugo umrtvio stvaralaka traenja. Revizija starih reenja odvijala se uporedo s naelnom negacijom i kritikom najizrazitijih staljinistikih pogleda u oblasti dravne organizacije, rukovoenja privredom, partijske organizacije, kulturnog stvaranja. Ovaj proces prevazilaenja starog i uvoenja novog kontradiktoran je i vezan za savlaivanje otpora, nerazumevanja i tekoa. Stare ideje bile su duboko ukorenjene u svesti ljudi. Rukovodee snage jugoslovenskog drutva zapoele su borbu za socijalistiku demokratiju u tekim uslovima: pod estokim pritiskom Informbiroa, u kritinoj meunarodnoj situaciji, sred blokovskih sukoba, koji su dostigli vrhunac u korejskom ratu. Dravna svojina predstavljala je dominantan oblik svojinskog odnosa. Sve snage u zemlji bile su prenapregnute radi izvrenja petogodinjeg plana. Nerazvijena ekonomika uslovljavala je nizak nivo proizvodnje. Demokratske tradicije u zemlji nisu imale dublji koren. Kulturna zaostalost, kao posledica materijalne nerazvijenosti i politike predratnih reima, dostizala je u nekim krajevima zemlje porazan nivo. Socijalna struktura Jugoslavije menjala se prvih p o s l e r a t n i h godina, ali je u njoj i dalje preovlaivalo seljatvo. Stare klase su poraene u ratu, eksproprisane, prilagoene izmenjenim prilikama, pretopljene u Narodnom frontu ili izgubljene u neizvesnostima politike emigracije posle drugog svetskog rata. Sa sela su priticali u gradove u fabrike, na velika gradilita budui industrijski radnici, preko noi osposobljavani na teajevima za tesare, zidare, varioce, livce, mainiste i druge pozive. Mlai seljaci (za razliku od starijih, koji se nisu rado odvajali od svojih njiva) inili su, mobilisani u brigadama
2 7 1
Narodnog fronta, glavninu novih industrijskih radnika. Osposobljavajui se da rukuju strojevima, dojueranji seljaci su se uili pismenosti, osvajali prva kulturna znanja, sticali osnovna iskustva u oblasti organizacije i upravljanja proizvodnjom. Sa snaenjem centralizma i proirivanjem sfere administrativne intervencije rastao je inovniki aparat u dravnoj upravi i privredi, kako na saveznom, tako i na republikim i lokalnim nivoima. U periodu administrativnog rukovoenja privredom razgranjavali su se i profesionalizovali aparati drutveno-politikih organizacija. Unutranji razvitak posle sukoba s Informbiroom tekao je u znaku protivurenih traenja novih puteva. Godina 1949. predstavlja prelomnu godinu u razvitku socijalistike Jugoslavije, ali i godinu nabijenu kontradiktornim procesima. Stiglo se do granice kada vie nije moglo po starom, a trebalo je pronai nova reenja i za njih se izboriti u najsloenijim unutranjim i meunarodnim okolnostima. KPJ je od defanzive prela u ofanzivu; izdrala je staljinistiki nalet i krenula u novom pravcu; shvatila je, u najkritinijem asu, da se moe opstati samo uz otpor i aktivan program a ne uz slepo povlaivanje Staljinovoj dogmi. Dok je zaklinjanje na vernost Staljinu, slanje telegrama, postavljanje obaveze na petom kongresu da se pronae reenje izmeu dveju partija, kopiranje sovjetskog statuta, itd. moglo biti taktika varka vrha da se dobije u vremenu i otkloni mogunost unutranje diverzije u okviru strategije nezavisnosti, dotle se od prolea 1949. prelo na dalekosene planove preobraaja socijalizma u demokratskom pravcu, obezbeivanja jedinstva u sloenoj sredini, oslobaanja misli od naslaga staljinistike dogmatike. No, preovlaivanje gledita o dobijanju predaha i nalaenja odbrambenih reenja, sazrevanju novih koncepcija, hipoteze iz istraivanja ne iskljuuju i dogmatske otpore u vlastitoj partiji, muni proces ideolokog otrenjavanja, saznavanje novih perspektiva. Ovaj protivureni proces moe se u fenomenoloko-dogaajnoj sferi pratiti preko pokuaja rehabilitacije Narodnog fronta kao optepolitike organizacije koja se sve vie pretvarala u privezak administrativnog i partijskog aparata; srastanja partije i drave (realna i personalna unija); sazrevanja samoupravne koncepcije polovinom 1949. na neformalnim sastancima Kardelja, ilasa, Kidria, Tita i drugih rukovodeih ljudi (o emu nema za sada druge dokumen-
<5
"
tacije), to e dovesti do eksperimentalnog uvoenja radnikih saveta krajem 1949. godine. Zakonom o narodnim odborima 1949, neznatno je pojaana materijalna osnovica narodnih odbora, kao ugaonog kamena sistema vlasti; Trei plenum krajem 1949. godine, doveo je do radikalnih promena u oblasti kolstva, kulture i ideologije. Nasuprot ovim procesima ili istovremeno s njima, tekli su sasvim obratni procesi dalje, maksimalne birokratizacije i administrativnih mera: kolektivizacija, zaotravanje otkupa, formalno dobrovoljna mobilizacija radne snage (u sutini prinudna, jer je trebalo obezbediti radnike u rudnicima i na umskim manipulacijama radi izvoza sirovina na Zapad, a na drugoj strani nai radnu snagu za dovravanje kljunih objekata industrijalizacije, kada je fenomen fluktuacije radne snage i te kako zabrinjavao). Birokratizacija se nastavljala stvaranjem oblasnih odbora, profesionalizacijom partijskog aparata, nagomilavanjem administrativnog osoblja (planera, evidentiara, statistiara, inovnika i raznih drugih mastiljara"). Borba s IB-om se nastavljala u ime socijalistike demokratije i nezavisnosti zemlje, ali je sprovoena i administrativnim, kaznenim metodama i pritiskom UDB-e. Kroz protivurenosti izgraivao se novi tip drutvene organizacije. Zemlja se branila od napada i spolja i iznutra. Jugoslavija je etrdeset osmu doekala potpuno usamljena, kao i 1941. godinu, no s tom razlikom to je tada imala otvor prema Grkoj koji je sada nedostajao i platonske saveznike u Velikoj Britaniji i SAD, a neposredno uoi aprilskog rata i u SSSR-u. Sada se nalazila u punoj dinamici realizacije prenategnutog i megalomanski zamiljenog plana industrijalizacije. Velike zapadne sile podsticale su i druge zemlje u svom domenu da ne posluju sa Jugoslavijom. Usvojene dogme teko su se odbacivale, iako e ih razarati novo iskustvo. Ljudi su se izjanjavali protiv Staljina zbog grubosti napada, niskog pseudoideolokog nivoa argumentacije, injenice da je hozjajin" potcenio osobenu revoluciju drugog svetskog rata; borci i graani su oetili da su domovina i njena sloboda u opasnosti. Defanziva KPJ trajala je do polovine 1949, kada su rukovodee jugoslovenske snage poele ofanzivnije da nastupaju. Posle objavljivanja Rezolucije Informbiroa odluno su odbacivane optube komunistikih partija i ukazivano je na f a l s i f i k o v a n j e istorije i jugoslovenske stvarnosti, kao i na nemoralan sadraj tih optubi, ali je, istovremeno, naglaavano sovjetsko iskustvo
2 7 3
izgradnji socijalizma. Teorijski organ CK KPJ Komunist pisao je januara 1949. da svako izuavanje zakonitosti socijalistike izgradnje treba da polazi od izuavanja konkretnih drutvenih odnosa u Sovjetskom Savezu". U partijskoj publicistici pojavili su se dublji kritiki osvrti n a odnose izmeu socijalistikih zemalja, iskustvo narodnooslobodilake borbe, nacionalno pitanje. Marta 1949. Milentije p o p o v i je u Komunistu dao analizu ekonomskih odnosa izmeu socijalistikih zemalja, meovitih drutava, razmene po s v e t s k i m cenama, vidova diskriminacije i eksploatacije; Koa P o p o v i je u istom organu osvetlio osobenosti oslobodilakog rata naroda Jugoslavije, ukazujui na sve ono znaajno i novo to je ovaj doneo u zajednikoj borbi za slobodu i nezavisnost, kao i na odluujuu ulogu Partije u njemu; Lazar Kolievski razgolitio je aprila 1949. parolu o nezavisnoj makedonskoj dravi u okviru balkanske federacije, parolu koja je, slino stavu BRP (k) iz 1943, podsticala nacionalizam i separatizam u NR Makedoniji. lanak Maksa Bae 0 nekim pitanjima kritike i samokritike u SSSR-u", takoe objavljen u Komunistu 1949. oznaio je poetak kritikog ralanjivanja staljinistike ideologije. Iako za socijalistiki preobraaj sela na bazi podrutvljavanja poljoprivrede nisu postojali agrotehniki uslovi, Drugi plenum CK KPJ doneo je zakljuak da se teite baci na stvaranje seljakih radnih zadruga. Ovaj skup je istakao nunost jaanja partijskog aparata pri svim rukovodstvima, a posebno organa za agitaciju i propagandu i za kadrovsku politiku. Plenum je zaotrio i pitanje partijske kontrole nad radom dravnih organa. Trailo se tenje usaglaavanje rada partijskih i dravnih organa u privredi i na drugim podrujima. Odlueno je da se obrazuju oblasni narodni odbori, ime se poveavao administrativni aparat. Sukobljena s brojnim politikim i privrednim tekoama, KPJ je izlaz iz naraslih unutranjih nevolja traila u administrativnom sistemu, intervenciji partijskog aparata i profesionalizmu u partijskom radu.
u
Jugoslavija je krenula u preobraaj sela pri krajnje niskoj agrotehnikoj osnovici: zemlja je tada imala svega 6.500 traktora. KPJ je definisala zadatke svoje politike na selu: prvo, likvidirati ostatke kapitalizma; drugo, sprovesti prehrambenu politiku; tree, pojaati tempo socijalistikog preobraaja sela. Ovo pitanje nije nauno ispitano, ali najvei deo pisaca iznosi
r
<5 " SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
miljenje da je na taj radikalan zaokret uticao napad IB-a. Rezolucija IB je, naime napadala politiku KPJ zbog koncentracije kulaka na selu, i zbog zapostavljanja klasne diferencijacije na selu, podseajui da sitno individualno gazdinstvo raa kapitalizam. Nemamo razloga da se ne sloimo sa pomenutim miljenjem jer je napad IB-a bio neposredni uzrok, ali uz napomenu da je KPJ predviala uklanjanje kulaka i pre krize sa IB-om, jaanjem socijalistikog i zadrunog sektora na selu, ali bez forsiranog stvaranja seljakih radnih zadruga. Godine 1947, u celoj Jugoslaviji je bilo 808 SRZ, 1948. bilo ih je 1.318, a krajem 1949, posle naleta kolektivizacije, 6.625. U ukupnom razvoju privrede poljoprivreda je i dalje vidno zaostajala. Primitivna tehnika usitnjenih seljakih gazdinstava nije mogla da osigura vee prinose. Ishrana vojske i gradskog stanovnitva, koje se industrijalizacijom osetno uveavalo, i snabdevanje industrije sirovinama zahevali su da Jugoslavija uvozi ito. Administrativni sistem otkupa i planova setve jo vie je smanjivao oskudne prinose u poljoprivredi. Drugi plenum CK KPJ, odran 28, 29. i 30. januara 1949, dao je direktivu za bru kolektivizaciju sela stvaranjem seljakih radnih zadruga. Zbog drukijih prilika na jugoslovenskom selu i diferencijacije kategorija seoskog stanovnitva, ova mera se razlikovala od sovjetske politike krajem i poetkom 30-ih godina. Bitna razlika, meutim, ogleda se u tome to je sovjetska forsirana kolektivizacija sprovedena eksproprijacijom individualnog seljaka na nacionaliziranoj zemlji, i to dokraja i po cenu fizikog savlaivanja otpora i dezorganizacije poljoprivredne proizvodnje od koje se Sovjetski Savez dugo nije mogao oporaviti. Tito je na Treem plenumu decembra 1949. isticao da mi ne elimo ponavljati sovjetski put, jer njima i danas stoje sela kao u doba cara Nikolaja". Trei kongres Narodnog fronta Jugoslavije (1012. aprila 1949) dao je poetne podsticaje za rehabilitaciju Fronta kao politike organizacije. U Programskoj deklaraciji NFJ zahtevalo se razvijanje ivog politikog rada u narodnim masama", svestrano razvijanje delatnosti narodnih masa za socijalistiku izgradnju zemlje" i razvijanje svestranog uea narodnih masa u radu organa narodne vlasti, razvijanje kritike i kontrole radnih masa nad radom dravnih organa". No ranija shvatanja o ulozi te organizacije ponovo su potvrena. Pred njom su se
| 1 1 j
2 7 5
dva osnovna zadatka: izvrenje petogodinjeg plana i borba za nove odnose na selu, tj. kolektivizacija. Kao i KPJ, N a r o d n i front Jugoslavije znatno je poveao svoj aparat. G o v o r e i pred Narodnom skuptinom maja 1949. o Predlogu zakona o narodnim odborima, Edvard Kardelj je naglaavao znaaj razvitka socijalistike demokratije u smislu vee narodne samouprave". Polovinom iste godine odrano je savetovanje o lokalnoj privredi, na kome je podvueno da je proirivanje p r i v r e d n i h ovlaenja narodnih odbora neophodno. Trei plenum CK KPJ, odran krajem 1949. godine, formulisao je neke ideje koje su nagovetavale nova shvatanja o putevima i metodama socijalistike izgradnje u Jugoslaviji. Upozoreno je na krenje principa dobrovoljnosti pri osnivanju seljakih radnih zadruga, uz preporuku da se one iznutra uvruju, a ne brojano poveavaju. U vezi s poblemima kolstva istaknuto je da je cilj obrazovanja i vaspitanja stvaranje svestrano odgojenog slobodnog graditelja socijalizma. Zatraeno je da se komunisti zaloe za vaspitavanje slobodnih, socijalistikih ljudi, ljudi koji smjelo i odvano misle i rade, koji su iroki i raznovrsni u shvatanjima, a ne ljudi iji e umovi biti potiteni". Istupljeno je protiv pretvaranja prosvetnih radnika u inovnike za prosvjetu", protiv ukalupljivanja i tipiziranja obrazovanja. Ukazano je na potrebu produavanja tradicija borbe za demokratsku i naprednu kolu. CK KPJ se zalagao za debirokratizaciju i decentralizaciju rukovoenja prosvetom i kulturom. Trailo se smanjivanje glomaznog aparata u saveznim i republikim organima, odnosno razvijanje inicijative lokalnih organa vlasti i prosvetnih i kulturnih ustanova. Zaostalost u oblasti kulture KPJ je savlaivala demokratizacijom, odnosno proirivanjem kruga korisnika kulturnih dobara, razvijanjem mree kulturnih ustanova, borbom za nacionalnu ranopravnost. Prvi podsticaji u tom pravcu dati su neposredno posle osloboenja, kao rezultat revolucionarnih tekovina. Za kulturu i prosvetu obezbeivana su vea materijalna sredstva, osnivane nove ustanove (domovi kulture, narodni univerziteti, pozorita, kulturna drutva, kole, fakulteti), stvaran nov kadar. Nastavljene su masovne kampanje radi suzbijanja nepismenosti. Prvi kongres prosvetnih radnika 1946. doneo je odluku da se za ovu akciju mobilie sav raspoloivi kadar. Nezavisno od ostvarenih rezultata, optimistike prognoze o savlaivanju nepismenosti sudarale su se u Stvarnosti s
nalazila
<5
"
podacima o novoj vojsci ljudi i ena koja je naputala teajeve za opismenjavanje ili ih nije ni pohaala, kao i o deci koja su ostajala van kole. Rukovodei ljudi KPJ nisu imali nimalo iluzija o karakteru informbiroovskog pritiska na KPJ i Jugoslaviju. ilas je jo januara 1949. govorio za kampanju IB-a da joj je po nakaznosti, laljivosti, bezbonosti i bezobzirnosti teko nai ravne". Napad IB-a na KPJ Tito je maja 1952. ocenjivao kao muki". Na petom plenumu KP 1952. on govori o izdaji Sovjetskog Saveza" i izdaji revolucionarne ideje od strane najvee Partije". Bilo je kadrova koji su nove mere tretirali kao liberalne, ali i drugih koji su smatrali da se izvode pod diktatom spolja, to jest iz SAD. Kidri je januara 1949. istupao da se prema tekoama borbeno postavlja; da treba ukloniti stare kliee i formule" i podgrejavati patriotizam u borbi za izgradnju socijalistike domovine". Suvoparni doktrinari" su izmiljali teorije" koje je trebalo suzbiti: da je glavno boriti se protiv imperijalizma a da je sve drugo sporedno, da je Jugoslavija izolovana od demokratskog bloka, bez obzira da li su komunisti krivi ili nisu a deo je video samo broj i silu a zanemarivao istinu. ilas je dodavao da protivnici vide u Jugoslaviji mrtvi komad zemlje" a ne revolucionarni pokret koji se bori za neke ideje. Dogmate koje su izraavale rezerve, sumnje, rovarile ili napadale imale su ledeni mozak", bez mrvice due"; nazivao je ove dogmatizirane intelektualce Klimima Samginima" u novim uslovima, to jest praznim i laljivim, odnaroenim, koji samo posmatraju svet kako se odnosi prema njima. ilas je mislio da se borba mora voditi protiv dvostrukog protivnika. Jedan od njih je bio informbiroovski talas negacije samostalnosti na koji je Partija odgovorila borbom za socijalistiku izgradnju ispreplitanu sa pravilnim reenjem odnosa meu socijalistikim zemljama i borbom protiv klevetniih metoda". Razgolititi" ovu pojavu i otkriti njenu sutinu, ilas je smatrao jednim od n a j z n a a j n i jih svjetskih istorijskih dogaaja", jer se radilo o sukobu unutar socijalistikog sveta. Drugi protivnik nije bio samo svesni, klasni protivnik ve mrak stoljea", pod kojim je podrazumevao zaostalost, nekulturu, primitivizam, neznanje, sujeverje, rave navike. ef agitaciono-propagandnog centra izraavao je
2 7 7
i u dogaajima 1949. nezadovoljstvo intelektualcima. Po pravilu", kae, iskustva sa dovitljivim", pametnim intelektualcima" koji imaju smisla ,,za agitaciono-propagandni rad, a nijesu do kraja odani Partiji veoma su alosna". Opredeljivanje za socijalistiku demokratiju bilo je odreeno nizom razloga, koje su rukovodei ljudi KPJ objanjavali na isti ili srodan nain, ve zavisno iz kojeg su ugla posmatrali uzroke nasilja zatitnog aparata, perspektivu razvitka, poreklo deformacija, usklaivanje poetnih formi samoupravljanja sa ulogom pojedinaca u upravljanju drutvom. Generalni sekretar KPJ, J. B. Tito, smatrao je da je politika u toku duna da raisti s ostacima iz sovjetske prakse, to jest prakse SKP (b) i Informbiroa, jer su ostaci takve prakse onemoguavali slobodnu raspravu graana. Sa velikim historijskim zadatkom" odbrane marksizma-lenjinizma od revizionistikih pokuaja Partija je po Titu bila duna da razvija socijalistiku demokratiju. Ova alternativa bila je jedno od najsnanijih oruja u sukobu sa birokratskom praksom socijalistikih zemalja. Borba sa platforme dravne svojine, vladavine birokratskog centralizma i ideolokih projekcija birokratskih snaga u meunarodnim razmerama nije davala nikakvu ansu Jugoslaviji u odbrani nezavisnosti i oivotvorenju prava na samostalan razvitak socijalizma. Za Aleksandra Rankovia, nosioca referata o zakonitosti na etvrtom plenumu, sudstvo je kao instrument jednostrane primene", esto primenjivano pogreno prema potenim graanima". Teite njegovog razmiljanja i analize zakonitosti svodilo se na to da je prenoenjem funkcije drave na neposredne narodne organe", neizbeno rasla samostalnost graana o vrednosti njihove line slobode i njihovih ljudskih prava, o ulozi graanina pojedinca u upravljanju drutvenim ivotom". I dalje: Jaanje svesti graana ne moe se izdvojiti od jaanja njihove svesti o njihovim linim pravima i linoj slobodi." Ciljevi nove politike jasno su definisani: prvo, uvrenje mesta pravosua u dravnom ureenju i proirivanje izvesnih njegovih ovlaenja u pravcu jaanja zatite prava graana i zakonitosti; drugo, uvrenje zakonitosti i odluno suzbijanje pojava svake samovolje i nezakonitih postupaka, bilo od koga i u ma kom obliku dolazili. Dve masovne pojave, informbirovtina" i otpori na selu kolektivizaciji i otkupu, sainjavale su tih godina bitne objekte za intervenciju represivnih i pravosudnih organa. Novom
<5
"
partijskom politikom nije se oblaavala otrica te borbe, ali se kanalisala u pravcu potovanja z a k o n s k i h normi i formi. Rankovi izriito kae da je borba partije protiv starih porobljivaa i hegemonista i protiv stvaranja nove pete kolone od domaih izdajnika i najamnika" ojaala budnost sudova i borbu za pravilnu i doslednu primenu naih zakona, za uvanje nae nacionalne nezavisnosti i nae socijalistike demokratije". U dokumentima ovog plenuma, a i u drugim partijskim i dravnim izvorima koje znamo, nema ni pomena o Golom otoku. Desetine romana i pripovedaka kao da su plod iste imaginacije umetnika. Tek na strani 514. zbornika stenografskih izvora plenuma pada u oi jedna asocijacija Aleksandra Rankovia, koja upuuje na postojanje takvog logora, iako ga on ne pominje pojedinano ve govori u mnoini o zatvorima". Rankovievim reima, zatvori u kojima se nalaze osuenici (nije, dakle, ni re o zatvorenicima pripadnicima IB iskljuivo) nisu nikakvi logori smrti, ve radilita socijalistike izgradnje, gde je i zatvorenicima pored korisnog fizikog rada omoguen i kulturno-prosvetni ivot". Ne znamo ni danas, 35 godina posle dogaaja, ko je inspirisao metod kanjavanja koji se primenjivao na Golom otoku. Sasvim je sluajno da je jedan kraljevski general (pod str. pov.) u svojstvu naelnika Generaltaba Kraljevine Jugoslavije, Duan Simovi, uoi rata namenjivao, prenosei u sutini prvobitnu ideju Antona Koroca, koju je prihvatio Milan Stojadinovi, komunistima i drugim antidravnim snagama sklanjanje na usamljena jadranska ostrva, shodno, kako on kae, praksi nekih drugih velikih zemalja (ne mislei iskljuivo na SSSR). Gledajui na ovu sugestiju kao strogo tajnu, na dnu dokumenta je zabeleio da se moe uiniti javnim tek 1948. godine. . . . Zato je potrebno, dok traje ratni zaplet i nesreene politike prilike u svetu i (radi) uspostavljanja mira, a po ugledu na ostale velike drave ( F r a n c u s k u ItalijuNemakuRusiju), zavesti i kod nas k o n c e n t r a c i one logore za sva takva lica. Za obrazovanje ovih logora vrlo zgodno mogu da nam poslue naa mala i slabo naseljena dalmatinska ostrva (kao na pr. irje, Mulat, Kaprije), koja su izolovana od kopna. Burna vremena, u interesu Otadbine, zahtevaju ove izuzetne i preventivne mere.") Ovom sluajnou, jasno, ne mislimo da je poreklo ovog ostrvskog reima, po zlu zapamenog, u vremenu kada je odbrana zemlje bila
2 7 9
svetinja i najprea dunost svakog graanina, vezano za generala Duana Simovia, jer su postojala znanja o daleko savrenijim sredstvima lomljenja ljudi u vreme carske Rusije i staljinskih logora. ak i Svetozar Vukmanovi u svojim poznatim memoarima iz 1971. Revolucija koja tee, knj. II, kae da nije znao za postojanje ove jadranske kaznionice za mrvljenje ljudi i monstruozno preobraavanje linosti. Bivi oficir UDB-e Slobodan Krsti (Ua") izjavio je poetkom 1988. da mu je Aleksandar Rankovi naredio da preuzme radove na Golom otoku, predvienom za logor, jer su zatvori puni pripadnika IB. Ostrvo je u prvom svetskom ratu inae sluilo za smetaj ruskih zarobljenika koji su na njemu masovno umirali. Goli otok je August Augustini spominjao Ivanu (Stevi) Krajaiu kao mesto bogato kvalitetnim mermerom. Istoriarima ostaje da dokumentovano utvrde ko je, u kojim okolnostima i sa kakvim ciljem doneo odluku o osnivanju ostrvskih muilita. Tada primenjeno prepariranje linosti bilo je u potpunoj suprotnosti s velikim idealima KPJ vezanim za emancipaciju linosti, socijalistiku demokratiju i odbranu nezavisnosti. Izolaciju i neutralisanje aktivnih pripadnika IB-a, niko ne moe dovoditi u pitanje ni posle toliko vremena. Jer, sa strane napadaa, radilo se o najgrubljem pritisku koji se mogao zamisliti, pritisku bez milosti, obzira i potovanja, bez najelementarnijih pravila ponaanja prema suverenoj zemlji; tenja je bila jasno lansirana: da se zakoniti poredak srui uz pomo graanskog rata ako je potrebno, s korienjem snaga iznutra; problematina ideoloka razmimoilaenja preneta su na dravni plan, suprotno normama i obiajima meunarodnog prava i diplomatskog ponaanja; dravni pritisak pratila je monstru-propaganda, puna falsifikata i primitivnih insinuacija; nepotujui suverenitet Jugoslavije, socijalistike zemlje su radile na podrivanju sistema iznutra, potpomagale dravni terorizam, ile na meunarodnu izolaciju Jugoslavije; protiv Jugoslavije koriena su sva sredstva psiholokog rata. Na unutranjem planu dolo je do rascepa u partiji, prvi put posle 1937. godine. Jedinstveni, monolitni organizam povijao se pod pritiscima kolebljivih, nesigurnih ljudi koji su se pitali ta znai taj sovjetski pritisak, i nije li KPJ prenaglila ili preterala u svojoj odbrani. Napadu je 1948. bilo izloeno jezgro rukovodee snage koje je potpuno kontrolisalo sve ustanove, slube i dravne punktove, celokupni dravni, politiki, ekonomski
<5 "
i kulturni ivot. Odluni trenutak nije trpeo u ime komunistikih principa i sutranje istorije unutranje sumnje, grenja, nedoumice, politika prebiranja u sebi o drutvu. Ali, na drugoj strani, radilo se o indoktrinaciji Staljinom, SSSR-om, SKP(b), sovjetskim poretkom, koja je trajala u KPJ bez prekida od njenog pristupa Kominterni 1919. godine. U nekim nacionalnim sredinama, tradicionalni ruski faktor delovao je u preobraenom obliku prihvatanja svega sovjetskog kao ruskog", slovenskog". Internacionalistiki trans i stvoreni imperativ integracije socijalistikih snaga pred rastuom imperijalistikom agresijom, zbunjivali su duhove. Iako nije bilo Kominterne, disciplina iz njenog vremena je ivela u svesti dela starijih komunista. Partija je izdrala strahoviti udar spolja i podele iznutra i ostala jedinstvena, uskoro i brojno uveana, ali i suoena sa otpadanjem dela kadrova. Deo pripadnika IB-a poticao je iz rukovodstva; bilo je komandanata i komesara, ljudi koji su radili u najpoverljivijim slubama (UDB-i, diplomatskim predstavnitvima, armiji, itd.). Na ovom plenumu izneto je da je do juna 1951. uhapeno 8.403 lica zbog neprijateljskog rada na liniji IB-a. Kae se da su ta lica osuena po administrativnom postupku na tzv. drutveno-koristan rad. Od broja uhapenih puteno je na slobodu 3.718 lica, od kojih je ponovo uhapen 1,2% zbog neprijateljskog rada posle putanja. No, tek pre koju godinu objavljeno je da se za Rezoluciju IB-a izjasnilo 55.348 lana KPJ meu kojima je bilo nosilaca Partizanske spomenice, aktivnih pripadnika JNA, pripadnika organa unutranjih poslova, lanova raznih tela i rukovodstava KPJ i f unkcionera i lanova skuptina i njihovih tela. Pripadnici IB nisu prihvatali razlaz sa Rusijom", iveli su u uverenju da je ona svemona", a njen voa Staljin nepogreiv". Jedan od pripadnika grupe anketiran od Branislava Kovaevia, kae: Kako da ovjek preko noi promijeni miljenje kada je 1941. godine poao na ustanak zbog Rusa " Sekretar sreskog komiteta Bjelo Polje Bulatovi odmetnuo se neposredno po smenjivanju sa funkcije. Uivao je u narodu ugled kao astan ovek, ali je bio nepopravljivo indoktriniran, zaslepljen autoritetom SKP(b) i Staljina. Pored Bulatovia u umu su poli i organizacioni skretar, ef UDB-e, k o m a n d i r stanice milicije, poverenik za prosvetu i ostali lanovi Biroa sreskog komiteta, ukupno 18 lica. Ova odmetnika, radikalno
2 8 1
informbirovska grupa bila je za 15 dana likvidirana ili uhvaena zahvaljujui sinhronizovanoj akciji vojske, milicije i naroda". Na sednici CK KPJ od 28. do 30. januara 1949. godine, posebno je tretiran bjelopoljski sluaj. Ocenjeno je da je ,nebudnost prema Bulatoviu" ovome omoguila da sve vie , u v l a i pojedine ljude u zloin i on ih je uvukao u zloin". ,Jedan broj ljudi sigurno je bio rtva besomune, podmukle i besprincipijelne kampanje" protiv partije i njenog rukovodstva, pa je ,,zato neophodna odluna akcija prema otvorenim i prikrivenim neprijateljima informbirovcima". U sluajevima gde je partija delovala nedovoljno brzo i odluno protiv pripadnika IB-a u rukovodstvima i van njih, kao u Crnoj Gori, stupila je u akciju UDB-a. U borbi protiv IB-a, kao i u prethodnom periodu borbe protiv ostataka graanskih snaga, emigracije i zapadnih agentura, UDB-a je sticala poziciju neprikosnovene, zaslune slube, s velikim ovlaenjima, po prirodi stvari zatvorene od drutva, iji se rad do 1951. nije ni razmatrao na sednicama rukovodstva, koliko se moe ustanoviti itanjem zapisnika Politbiroa CK KPJ i stenografskih materijala plenuma od aprila 1948. godine. UDB-a je, oslonjena na izvanredna ovlaenja, zahvaljujui odsudnosti trenutka, injenici da je njom rukovodio i nad njom bdeo Aleksandar Rankovi, moni organizacioni skeretar CK KPJ, odgovoran za unutranje poslove, pravosue, kadrove, obavetajnu slubu, uspela natkriliti drutvo, pa i Partiju, koncentrisati ogromna ovlaenja u svojim rukama, te iveti posebnim ivotom u dravi. Preko Rankovia, UDB-a je formalno stojala pod rukovodstvom partije. Tito je kao ratni komandant sjedinjavao u sebi funkcije vrhovnog komandanta, predsednika Vlade FNRJ, generalnog sekretara Partije, drei u svojim rukama i konce spoljne politike i meunarodnih veza sa stanovita orijentacije i odluivanja, iako se za vreme IB-ea na dunosti ministra inostranih poslova nalazio drugi moni ovek KPJ Edvard Kardelj, neka vrsta konstruktora politikog sistema. UDB-a se u svojoj delatnosti oslanjala na masovni broj saradnika u dravnom, partijskom i drutvenom aparatu, jednom reju u narodu. U tim danima borbe protiv pritiska sa Zapada 19451948, rata na dva fronta 19481949, otpora agresiji sa Istoka u najraznovrsnijim politiko-ekonomskim, psiholoko-propagandnim i obavetajno-agenturnim vidovima Argus-drutva, UDB-a je bila oi i ui" partije i dravne vlasti.
KPJ je smogla snage da u ime nove vizije socijalizma javno iznese niz deformacija u sistemu odbrane poretka 19481951. godine. Aleksandar Rankovi govori o politikom slepilu" sudova i UDB-e u smislu njihove sklonosti da obian kriminal zbog opte politizacije svega i svaega pretvaraju u krivina dela (kontrarevolucionarnu delatnost, i si.). Krajnosti su se ponavljale: ako je 1945. bilo opasno dovesti u pitanje Staljinovu nepogreivost, u uslovima napada IB-a i njegove podrivake delatnosti za izmenu legalnog poretka, mogle su biti inkrimisane i sklonosti ka ruskoj klasinoj literaturi, razumljivo na nivou niih organa vlasti i organa gonjenja. Sudije, pojedinci iz UDB-e i tuilatva znali su odstranjivati ljude iz ivota odreene sredine iz linih, koristoljubivih motiva, i raznih drugih abeiacija, lokalnog slogatva"; sudovi su znali potpadati pod uticaj javnog tuioca, organa uprave, partijskih rukovodilaca i organa KPJ. Rankovi govori o sporazumevanju tuioca i predsednika suda o presudi. Na plenumu se govorilo o naliju nezavisnosti sudija. Sudovi su se praktino nalazili pod nadzorom UDB-e. Presude su se gradile na priznanju optuenog, dok je odbrana sa svedocima zapostavljana. Rankovi navodi kao primer do kog je stepena apsurda doveden rad u pravosuu kad su neki sudovi smatrali za krivino delo poricanje optuenog na glavnom pretresu priznanja datog u isleenju. Pritisci na sudije mogli su, kae se na plenumu, prouzrokovati pojave nepouzdanosti, straha i moralne labilnosti sudija". 0 priznanju okrivljenog" kao glavnom dokazu" govori i Vladimir Bakari; pravo je ono to naredi sreski komitet"; po Bakariu, inae doktoru prava, partija je uticala samo na Vrhovni sud u pitanju specijalnih politikih sluajeva, to radi svaka vlast na svetu. Bakari je diferencirao ponaanje milicije od kotara do kotara", jer se ona u jednom javljala kao zatitnik" a u drugom su graani sticali utisak da su u okupiranoj zemlji". Aleksandar Rankovi je, polazei od postojee prakse, na plenumu kritikovao UDB-u, smatrajui da su neki njeni postupci bili u raskoraku sa partijskom i dravnom linijom, to je nanosilo tetu. Po njemu, UDB-a ne sme da stoji iznad vlasti i zakona ve je pozvana da titi interese narodne zajednice i strogo se pridrava zakona. Ali, u praksi ova strogo centralizovana sluba, koju su zapadni krugovi od osnivanja maja 1944. godine (OZN-e) nazivali politikom policijom", a emigracija
2 8 3
traila njeno rasputanje u brojnim memorandumima koje je upuivala vladama zapadnih zemalja, nametnula se organima pravosua kao vrhovni arbitar, odluujui organ, politiki kontrolor, savest poretka, iako su odluke sudova bile zaodevane u zakonsko ruho, to je u datim uslovima moglo zadovoljavati formu. Dovoljno je navesti podatak iznet na ovom plenumu o pojavi brzopletih hapenja 1949. godine, jer se pokazalo putanjem iz istrage ili posle suenja da je 47% hapenja bilo n e z a k o n i t o . Neopravdano pokrenuti postupci po republikama izgledaju ovako: Srbija 40%, Slovenija 39%, Bosna i Hercegovina 51%, Makedonija 36%, Crna Gora 47%. UDB-a je 1949. godine bila svemona, prisvajajui kompetencije drugih nadlenih organa, to je 1951. izazvalo patrijsku kritiku. UDB-a je izvrila 23% hapenja, vodei istragu zanemarujui upravne organe unutranjih poslova. Isleenja su tekla mimo zakonskih rokova, a unutranja uprava, opet, nije prijavljivala hapenja tuilatvu. Sudije su esto razreavane voljom lokalnih rukovodilaca. Javni tuioci su znali izdavati telefonske ili telegrafske direktive za masovno konfiskovanje imovine itara" (to jest obveznika u otkupu). Uvreila se psihologija da se odgovornost pred zakonom odnosi samo na nepartijce. Ljudi su hapeni i na osnovu usmenih naloga. Donoena su nezakonita interna uputstva i drugi propisi. Administrativno kanjavanje je vreno i na osnovu blanko reenja izda tih administrativnim slubenicima. Novi talas antibirokratizma doveo je do preispitivanja i vlastitog iskustva, koje nije moglo zaobii ni pravosudne ustanove. Ideja socijalistike demokratije nije se mirila sa birokratskim voluntarizmom. Nova uloga Narodnog fronta Jugoslavije, jaanje pozicije lokalne samouprave, radniki saveti u preduzeima nisu prihvatali raniji nain ivota i rada. Normalizacija odnosa sa zapadnim dravama imala je, bar posredno, uticaja i na obraanje vie panje na unutranje slobode i demokratski stil rada. Podvrgavaju se kritici ustanove koje su preuzete iz SSSR-a ili su liile na sovjetske. Neke stare ustanove su se zadravale, menjajui samo sadraj, a nove uvodile ili rehabilitovale", kao advokatura. Rukovodstvo je poticalo promene odozgo", zavisno od procene uslova, odnosa snaga, korisnosti po razvoj sistema i od meunarodnih okolnosti. Za jedne, ovo je moglo biti doziranje", ali za one vaspitane u
drugoj koli rada, strepelo se od promena koje ugroavaju socijalizam. Pored snaga koje su se izjasnile za Informbiro, javljao se i otpor u partiji od strane onih koji su zadrali stari nain miljenja i dogmatizovanu svest. Otpori su imali izvore i u nerazvijenoj civilizacijskoj osnovi kojoj su pogodovala proverena reenja, umesto otiskivanja u novo i nepoznato. O malom autoritetu sudova govori da su radili u kafanama i prvarnicama", isteruju se neke kazandije iz radnji i nameta sud" (Boidar Maslari), ili kako kazuje Duro Pucar: Nai ljudi u miliciji jo su primitivni. . . Ali, kada moete nai na stotine sudija koji imaju 3 ili 4 razreda osnovne kole, onda milicajac pogotovo nema mogunosti da sprovede zakonitost." Sudije su bile bez pravne spreme, iako se pogotovu od njih, jer se radilo o vremenu opte ideologizacije, trailo da prihvate marksizam i ideoloke stavove partije; kritikovana su tzv. nasleena pravna shvatanja kod dela sudijskih kadrova; onima bez pravne spreme pripisivalo se da su bili pasivni ili nosioci optih revolucionarnih stavova". Advokatura je bila malobrojna, zapostavljena i s neznatnim autoritetom. Po recima Josipa Hrnevia, ona je bila dobro oiena" od protivnarodnih i korupcionakih korumptivnih elemenata". Uprava je pokazivala tendenciju da postane sama sebi sudija, to jest da se odvoji od kontrole svog rada. Kardelj je potcenjivanje sudstva izvodio iz prve revolucionarne etape u kojoj je revolucionarni duh proimao celokupni aparat. Teite je umesto na sud stavljeno na Javno tuilatvo, ustanovu koja je, po njemu, mehaniki preuzeta od Rusa. Instituciju tuilatva ocenjivao je kao najidealniju za birokratski sistem, tako rei kao organ NKVD-a. A to znai da je vlada zadravala kontrolu nad zakonitou, tumaei esto ta je ljudsko pravo, a ta nije. S plenumom o kojem je re trebalo je da nastupi prelom u odnosu na pravosue to je zapravo inilo sastavni deo velikog zaokreta koji je tekao u elom drutvu, kao rezultat sukoba sa Informbiroom i raspleta na osnovu iskustva revolucije, izvornih dela klasika, kritike birokratskog centralizma. Kardelj promenu definie u tom smislu da smo do sada bili pristalice grubog politikog nasilja", a sada smo napravili itav preokret u pravu". Sudije su bile bez autoriteta (poslednja rupa na svirali"), a socijalistika pravda" se pitala ta e nam sud uopte". Ali, bili bismo iluzionisti", kae on, kada bismo
2 8 5
t r a i l i potpuno nezavisne sudove." No, smatrao je za imperativ da se u budunosti sprei da svaki lokalni organ utie na njih (intervencije partijskih komiteta, javnog tuioca, UDB-e). Utvreno je da nisu u dovoljnoj meri obezbeena prava graana da sami pokreu postupak protiv nezakonitih akata koja su v r e a l a njihova prava. Naglaen je znaaj advokature kao ustanove koja zastupa graane, preduzea i organizacije, i prua im pravnu pomo. Za vreme masovne kolektivizacije proglaene januara 1949, na Drugom plenumu CK KPJ i u toku borbe za otkup poljoprivrednih proizvoda, dolazilo je do izrazitog neraspoloenja seljaka, primene prinudinih mera, manifestacija otpora, vrenja na selu i nasilnih mera protiv seljaka koji nisu izvrili obaveze. Te pojave nisu nauno ispitane, ali globalni podaci sa plenuma 1951, govore o njihovoj rairenosti, masovnosti, intenzitetu sukoba, reakciji vlasti. Godine 1950, bilo je doneto 91.024 krivinih presuda i preko 300.000 graana kanjeno zbog prekraja, i to najsitnijih. R. olakovi je na osnovu itanja albi ustanovio da se u 80% sluajeva radilo o povredi zakona. Pojava nije bila lokalizovana na jedan srez ve karakteristina za celu Jugoslaviju. Praksa je proticala u znaku primene drastinih mera o kojima su na najviem partijskom rukovodstvu (Drugom i Treem plenumu CK KPJ) saoptavali najodgovorniji rukovodioci. Jovan Veselinov je na Treem plenumu CK KPJ 30. decembra 1949. govorio o politici raskulaenja" i totalnoj konfiskaciji" seljaka, iako je svima bilo jasno da seljak ne raspolae zaduenim koliinama. Glavno je bilo izvriti plan, pa ma i po cenu pritiska (amaranje", vuenje za brkove", hapenja lanova sreskih komiteta"). Tito je u reagovanju na izlaganje Veselinova pominjao i stavljanje pitolja u usta". ita nije bilo, a partija je zahtevala da se ono nabavi. Jovan Veselinov je na plenumu, prema Svetozaru Vukmanoviu, kvalifikovao ovu politiku kao pravi rat" sa seljacima. On je oiju punih suza" isticao da je na hiljade seljaka uhapeno i osueno. Ima i mrtvih. Ljudi sekirama brane malo ita to je rodilo. Ima tu i kulaka, ali to su veinom nai ljudi! U narodnooslobodilakoj borbi bili su na naoj strani, a sada su postali neprijatelji! Ne zbog toga to su kulaci, nego zato to je odreen previsok otkup. Nai aktivisti koji isteruju otkup, odvojili su se od naroda. To su oni isti ljudi koji su bili u toku rata najpopularniji; sada su postali najomrznuti-
<5
"
ji." Rodoljub olakovi je negodovao protiv mera otkupne politike u Semberiji februara 1950. Prema olakoviu, bilo je svata", pri emu misli na prinudne mere i masovne tue". Tito je ovu protivurenu situaciju svodio parafrazirajui Kidria na stanje na selu (teko mi je da dam jer nemam" Kidri), a na drugoj strani se trailo daj im vie". Tito nije uoptavao pojedinane samovolje, smatrajui da od nas gore ide krivica". Ali, oni kadrovi koji dolje rade, a koje sam ja najvie krivio, zapravo su najmanje krivi. Jer, oni kad dobiju nalog odozgo, izvre ga pa makar glava odletjela. A i letjele su glave. Ljudi su na terenu gubili ivote oko tog otkupa. Mi to sebi moramo otvoreno priznati." Meutim, smatrao je da se otkupom vri dalja socijalizacija i izgradnja socijalizma u naoj zemlji, da prehranjujemo nae stanovnitvo". Maja 1950. pobunili su se seljaci u Cazinskoj krajini. Delegacije seljaka iz smederevskog kraja uzaludno su pokuavale da dou i postave pitanje otkupa pred Narodnu skuptinu FNRJ. Na Treem plenumu CK KPJ Vladimir Bakari je povodom Titove primedbe da je u nekim krajevima prilikom otkupa bilo i rtava", navodio da je u Slavoniji u sukobima palo oko 50 glava. Partija se suoavala sa zapanjujuim nepoznavanjem zakona i uredaba", oiglednim nepravdama" i sporou pravosua". Kardelj na plenumu iznosi da su hapenja prosto strana". U Bosni je 51% uhapenih puteno bez kazne. Zanimljiva su Kardeljeva razmiljanja nad ovom pojavom sa stanovita efekta kazne: ,,. . . Ako suvie olako hapsimo, kazna prestaje biti strah za ljude (i) na taj nain postaje sastavni deo svakodnevnog ivota, kao na primer gripe ili neke povrede, zatvor prestaje da bude sramota, nema nikakvog dejstva. Ja mislim da bi trebalo podii smisao kazne, da zatvor postane strah za ljude . . . " Za Milovana ilasa otkup je bio forma nepravednih ekonomskih odnosa", koju moraju pratiti nasilne mere; Boris Kidri je izvor nezakonitosti nalazio u dotadanjem privrednom sistemu i otroj nategnutoj borbi za petogodinju izgradnju": Greke su neizbene u naoj gigantskoj borbi za izgradnju zemlje i opstanak." Reagujui na navedene primere iz Bosne, Tito je isticao da je takvih sluajeva bilo i u Vojvodini, ,,i to nevjerojatnih sluajeva, da sam se ja za kosu hvatao i pitao ta je to s naim ljudima, jesu li oni neprijatelji ili su izali iz takta usljed prenapornog rada". Za nepravilne postupke u Semberiji govorio je da su strana stvar". U
2 8 7
Istri", kae Tito, mase se javljale za optiranje, iako nisu bili Italijani, jer su im bili dozlogrdili postupci ljudi na terenu". ,ita nije bilo, a vlast je traila da ga seljaci ni iz ega stvore." Za pitanje kolektivizacije, karakteristian je Trei plenum, jer se na socijalizaciju poljoprivrede poelo gledati daleko trezvenije. Na tom plenumu KPJ je dala korektive za sprovoenu politiku, a sagledani su i otpori seljatva. Kidri je smatrao da je kulak opasan i dalje, ali da je ipak stegnut". Izriito je isticao da nam nisu potrebne zadruge koje trae dravnu pomo, koje su pasivne, jer se one stvaraju zbog socijalistike rekonstrukcije poljoprivrede a ne iz larpurlartizma. KPJ je tada vrila i odluan preokret na radnu snagu iz tzv. pasivnih krajeva. Godine 1948, kada je Jugoslavija oskudevala u radnoj snazi, ovu su obezbedile brigade Narodnog fronta i spasle plan" po Kidriu, u vreme kada nije isporuena mehanizacija sa Istoka. Plenum je traio da se ne seju iluzije kod seljaka da SRZ reavaju pitanje ishrane i penzija. Nije bilo pitanje broja zadruga ve da li one rade kao socijalistika gazdinstva". KPJ je postajala svesna da se seljaci ne smeju oterati u protivniki tabor. CK KPJ je novembra 1951. doneo Uputstvo o putevima socijalistikog preobraaja sela, podvlaei znaaj razvijanja opteg zemljoradnikog zadrugarstva s raznim oblicima zadrune svojine (ekonomije, stoarske farme, zanatske radionice) i odravanja rentabilnih zadruga. Masovna kolektivizacija, sa nastavljanjem otkupa, tekla je u okviru najteeg pritiska IB-a na nezavisnost Jugoslavije, pri kojem se nisu birali metodi od najprljavije propagande do ekonomske blokade i politikih provokacija. Ove dve administrativne mere ostvarivane su i u uslovima otpora sela ovim merama, a na drugoj strani oskudice hrane i strahovite sue 1950. godine. Drava je morala nabaviti hranu sa sela, jer drugih izvora nije bilo, ne obazirui se na metode. Najvie rukovodstvo je insistiralo na politikim merama, ali su nadvlaivale mere prinude. Rukovodstvo je o stanju ,,na terenu" bilo podrobno upoznato, samo to po njegovoj oceni nije bilo drugog izlaza sem nastavljanja administrativnog otkupa. Izmeu prinudnog otkupa i slobodnog snabdevanja itom na tritu nije moglo biti nikakvog kolebanja u odnosu na prvu meru zato to se druga mera jednostavno nije ni postavljala kao alternativa.
RADNIKI SA VETI
Ideja radnikih saveta nastala je kao vid suprotstavljanja nove alternative drutveno-ekonomskih odnosa dravno-svojinskim, nezavisno od nepovoljnih socijalno-ekonomskih, kulturnih, politikih i meunarodnih prilika. Namesto administrativnog koncepta socijalizma raala se koncepcija slobodnog socijalizma, na drugoj drutveno-ekonomskoj osnovi. Ovaj proces zapoeo je sputanjem nadlenosti, odnosno prenoenjem ovlaenja na nie organe, ali u atmosferi stalne bojazni od meunarodnih okolnosti, dezorganizacije drutva, i anarhije. U tom oslobaanju drutvenih snaga od stega birokratizma i zastarelih shvatanja napredovale su drutvene nauke, dobijala polet teorijska misao, zainjala se organizacija socijalistike demokratije. Teorijska misao bila je krajnje nerazvijena, jer se oekivalo da sovjetski teoretiari i politiari daju odgovore na pitanja koja su se zaista bila umnoila. Bilo je i nepisano pravilo da SSSR, odnosno Staljin daju ton. Veliki deo kadrova je bio zauzet praktinom socijalistikom izgradnjom. Stoga se do 1948. kopirao Staljin, sluilo njegovim citatima, pozivalo na Lenjina. Kod jugoslovenskih komunista ipak je postojala tenja da trae originalnija reenja, ali da se time ne izaziva sukob sa SKP(b) i ne dovodi u pitanje neprikosnovenost s o v j e t s k i h teorijskih postavki. Do tada umrtvljena staljinistikim ideolokim totalitarizmom u komunistikom pokretu, teorijska misao jugoslovenskih komunista usmeravana je na kritiku valorizaciju istorije KPJ, a prvenstveno na otkrivanje novih puteva revolucije. Jugoslovenski komunisti nalazili su teorijsku osnovu i podsticaj u obnavljanju izvornih marksistikih ideja o dravi prelaznog perioda (posle proleterskog osvajanja vlasti), u ispitivanju iskustava Parike komune, sovjeta u dvema ruskim revolucija-
RADNIKI SAVETI
"
ma, radnikih saveta u Bavarskoj, A u s t r i j i i M a a r s k o j nakon prvog svetskog rata, kao i iskustava j u g o s l o v e n s k e revolucije, posebno narodnooslobodilakih odbora. Na organizaciju tih o d b o r a , partizanskih odreda i , uopte, narodnooslobodilakog pokreta poelo se ukazivati kao na otelotvorenje samoupravne prakse i duha. U toku 1949. KPJ je dala inicijativu za poveanje uloge r a d n i k a u proizvodnji i njenoj organizaciji. Poelo je obnavljanje zapostavljenih proizvodnih savetovanja direktora i istaknutijih radnika. Meu rukovodeim lanovima partije voene su diskusije o stvaranju organa preko kojih bi radnici upravljali poslovima preduzea. Olivera Pavii navodi da se radniko upravljanje pominje na sednici Privrednog saveta i Centralnog odbora Saveza sindikata Jugoslavije (SSJ) 11. maja 1949. godine, na kojoj je dolo do kritike direktora kao nosilaca birokratizma. Sindikatima je namenjeno da pomognu u razvijanju stimulansa radnika u izvrenju plana. Direktorski oportunizam" morao je da se razbija radnikom sveu", dok direktori vie nisu smeli da se kritikuju odozgo". Porast proizvodnje traio se u uslovima neispunjenja plana i pri nestaici radne snage i sirovina. Podsticane su forme politike demokratije u fabrikama i ustanovama". U razgovoru s Titom u Splitu u leto 1949. godine reeno je da se odlunije podre samoupravne tendencije u preduzeima. Ideja o decentralizaciji dravne uprave javila se pre nego je i sazrela misao da se upravljanje preduzeima preda radnicima. Iskustvo Parike komune govorilo je u prilog pribliavanju vlasti narodu i pretvaranju narodnih odbora u najvie njene organe. Odbacivanje staljinistikog centralistikog upravljanja" i poetno prenoenje poslova s centralnih na nie organe izazivali su otpor dela kadra koji se nije mirio s novim koncepcijama i gubljenjem steenih pozicija. Svetozar Vukmanovi, jedan od uesnika u onovremenim raspravama u politikom aktivu CK KPJ, naziva ovaj otpor nijemom opozicijom" u samoj partiji. Kako decentralizacija uprave i vlasti nije nita bitno menjala u drutvenim odnosima, jer su dravni organi i dalje raspolagali vikom rada, javila se ideja o predaji preduzea radnim kolektivima na upravljanje. U nas je prilino odomaena teza da su narodnooslobodilaki odbori bili poetak samoupravljanja, koja je prihvatljiva samo kao daleki i opti nagovetaj. Inae, radniki saveti ne-
2 9 0
maju nikakve organske veze sa narodnooslobodilakim odborima kao organima revolucionarno-demokratske samouprave jer oni anticipiraju vid novog drutveno-ekonomskog odnosa. O ideji samoupravljanja razmiljali su teorijski Kardelj, Kidri ilas, iako je odluka doneta posle razgovora sa Titom. Kardeli pominje prolee 1949. godine, bez blieg preciziranja sadraja toga razgovora sa Titom. Jovan orevi, koji je radio na formulisanju zakona o radnikim savetima, ima o poreklu ovog zakona drukije miljenje od ondanjih i savremenih politiara i oficijelnih pisaca. Po njemu, to je bila politika odluka, pri emu se poziva na Titovu ocenu ovog akta. orevi smatra da je uvoenjem samoupravljanja trebalo napraviti distancu prema sovjetskom modelu. Dodali bismo da je na toj osnovi bila omoguena i uspenija odbrana Jugoslavije od pritiska SSSR-a. Nerazvijena etatistika dravna i drutvena organizacija Jugoslavije nije mogla na toj osnovi izdrati udar dinovskog staljinskog aparata moi: propagandnog, politikog, ekonomskog, vojnog. Samoupravljanje je istovremeno uvoeno u uslovima najvieg centralizma vlasti u Jugoslaviji. Za orevia je samoupravljanje, zapravo uvoenje radnikih saveta bilo takoe sredstvo da se povea proizvodnja putem vee zainteresovanosti radnika, jer je privredna situacija bila tragina". Ideju o radnikim savetima svojata i Milovan ilas u spisu Nesavreno drutvo, objavljenom u Londonu 1970. u izdanju emigrantske Nae rei". On ocrtava stanje u zemlji sledeim reima: Zemlja se guila u korovu birokratije a partijske voe je spopadao gnev i uas od neizleivosti samovolje politikog aparata, koji su sami izgradili i koji ih je na vlasti drao." Tada je njemu palo na um" da jugoslovenski komunisti ponu sa ostvarivanjem Marksovog slobodnog udruivanja neposrednih proizvoaa, to jest da im se prepuste fabrike na upravu, s tim to bi oni bili obavezni da plaaju samo porez i druge nune" trokove za dravne potrebe. Ideju je izloio Kardelju i Kidriu. Na sastanku sa predstavnicima Sindikata, Kardelj je ilasovu ideju spojio sa idejom postojeih radnikih saveta, kao savetodavnih organa uprave. Zauzet drugim poslovima i odsutan iz Beograda, Tito je bio van ovih zamisli, ali je brzo s h v a t i o (pojednostavivi" komplikovane Kardeljeve i ilasove ideje) da je re o Marksovoj paroli fabrike radnicima", to mu je bilo prihvatljivo, iako je u poetku smatrao da radnici jo nisu zreli za usvajanje te ideje.
RAD NICKI S A V E T I
2 9 1
Nesumnjivo je da su vodei komunisti toga vremena, Tito, K rdeli, ilas i Kidri najpre bili u toku sazrevanja i uobliavaove ideje. Kardelj i ilas se samo razilaze oko toga kod koga > a orvo nikla ova ideja. Isto tako, njihove hronologije se bitno 3 zlikuju: dok Kardelj govori o proleu 1949. (to je po naem miljenju prerano), dotle ilas govori o proleu 1950. (to je s v a k a k o prekasno), jer su pre toga bili uvedeni radniki saveti kao eksperimentalni oblik. Po Kardelju, Tito je o tome obaveten u Splitu, a po ilasu u Narodnoj skuptini FNRJ. ilas oigledno brka razvoj ideje o radnikim savetima i odgovarajueg zakona, popularno nazvanog Zakonom o predaji fabrika na upravljanje radnicima, iako se radi o istovtnom procesu koji je sazrevao i dobijao svoju prvobitnu organizacionu fizionomiju u vidu savetodavnih radnikih saveta (eksperimentalnih) u toku 19491950, dok nije ozakonjen polovinom 1950. godine. Kasniji hroniari razvoja samoupravljanja zabeleili su da je vlada FNRJ formulisala ideju o stvaranju radnikih saveta prilikom razmatranja mera za usavravanje rukovoenja privredom. Prema toj ideji, radniki saveti su imali da izrastu u stvarne organe samoupravljanja. U prvoj fazi predvieno je da se oni obrazuju samo u nekim veim preduzeima. Vladin zakljuak je glasio da se na razgovore o ovom pitanju pozovu i predstavnici sindikalnih rukovodstava. uro Salaj i Boris Kidri ovlaeni su da potpiu Uputstvo o osnivanju i radu radnikih saveta dravnih privrednih preduzea, koje je doneto 23. decembra 1949. i odmah poslato glavnim odborima republikih sindikata i preduzeima u kojima je trebalo da se obrazuju. U Cl. 1 Uputstva stajalo je: ,,U cilju punog ostvarenja ustavnog naela o neposrednom ueu radnika u upravljanju privredom i u vrenju privredne kontrole, kao i u cilju aktivnog angaovanja radnika u borbi za izvrenje planskih zadataka, u dravnim privrednim preduzeima osnivaju se radniki saveti. Pravilnom organizacijom i radom radnikih saveta prua se mogunost radnicima da dobiju ne samo jasniji uvid u rad i probleme preduzea nego im se prua mogunost neposrednog uticaja kako na probleme proizvodnje tako i na probleme samog upravjjanja preduzeem. Na taj nain radnici e sticati ogromna iskustva i pruaju im se sve mogunosti da se iz redova radnika ]os vie i bre razvija kadar rukovodilaca preduzea." lan 2 je odreivao nadlenost i zadatke radnikog saveta, koji je trebalo
2 9 2
da aktivno uestvuje u reavanju svih najvanijih pitanja preduzea" i da budno prati rad i pomae unapreenje proizvodnje i rada u preduzeu". Stvaranjem radnikih saveta nije se, prema Uputstvu, umanjivala uloga direktora ni sindikalne podrunice u preduzeu, koja i nadalje ostaje rukovodilac socijalistikog takmienja i mobilizator radnike klase u cilju izvrenja i premaenja planskih zadataka". Radniki saveti su uvedeni u 215 jugoslovenskih preduzea, i to: 80 u Srbiji, 67 u Hrvatskoj, 39 u Sloveniji, kao i u nekim preduzeima u drugim republikama. Prvi radniki savet, od 13 lanova, izabran je 31. decembra 1949. u fabrici cementa Prvoborac" u Solinu, kod Splita. Vodei ovu akciju, Centralno vee Saveza sindikata Jugoslavije uputilo je 3. januara 1950. pismo glavnim sindikalnim odborima u kojemu su razraena naelna pitanja rada i sastava radnikih saveta. Rukovodstvo Sindikata poslalo je tim forumima novo pismo 11. januara, zahtevajui da posvete panju ekonomskom obrazovanju radnika. Radniki saveti su pominjani u razgovorima o udarnicima i inovatorima, odnosno na proizvodnim savetovanjima, kao oblik sistema moralne stimulacije. Izbor prvih radnikih saveta nosio je obeleje politiko-ideoloke mere sa jakim naglaskom propagandistike akcije (parole i transparenti, fotografije izabranih, publicitet u tampi, manifestacije, itd.). Izbori su, takoe, sluili glavnom cilju podizanju morala u kritinoj situaciji. Maja 1949. na sednici Privrednog saveta i Centralnog odbora Saveza sindikata Jugoslavije dolo je do kritike direktora kao nosilaca birokratizma. Sindikati su imali da pomognu razbijanju direktorskog oportunizma radnikom sveu". Na osnovu odluke vlade FNRJ, zakonodavni organi su pripremili prvi Nacrt zakona o radnikom upravljanju privredom. Prilikom njegove izrade Boris Kidri je radniko samoupravljanje oznaio kao poetak kraja birokratizma". U zemlji je ve bilo obrazovano 520 radnikih saveta. Narodna skuptina FNRJ ozakonila je radniko samoupravljanje na sednici od 27. juna 1950. donosei Osnovni zakon o upravljanju dravnim privrednim preduzeima i viim privrednim udruenjima od strane radnih kolektiva. Vladinim Uputstvom od 22. jula regulisani su prvi opti izbori za radnike savete i njihove upravne odbore. Od avgusta do oktobra osnovano je 7.136
2 9 3
radnikih
nika. Prema Titu, koji je podneo ekspoze u Narodnoj skuptini prilikom usvajanja ovog zakona, do njegovog donoenja svi drutveni procesi u mladom jugoslovenskom revolucionarnom drutvu" nalazili su se pod kontrolom drave. Gotovo nijedna sfera drutvenog ivota od privrede i sitnog seljakog domainstva, pa sve do kulture, nauke i umetnikog stvaralatva nije ostala izvan sistema dravnog upravljanja ili rukovoenja. Preispitivanjem dotadanjeg puta jugoslovenskog razvitka i metoda izgradnje socijalizma, KPJ je dola do zakljuka da se mora suzbiti proces podravljivanja drutva, koji je pretio da potkopa vlast radnike klase. Partijsko rukovodstvo je pri tom polazilo od duha jugoslovenske revolucije i ideje klasika marksizma o odumiranju drave u socijalizmu, posebno od Marksovih analiza iskustva Parike komune. Sutina revolucionarnog zakona" iz juna 1950, koji je izraavao osnovne elemente nove generalne linije KPJ u izgradnji socijalizma u Jugoslaviji", sastojala se u uvianju da se proces odumiranja drave ne moe odlagati za budunost, da KPJ ne sme izgubiti bitne odlike revolucionarne partije radnike klase i izroditi se u deo aparata za vrenje vlasti, i da se dravna svojina mora pretvoriti u drutvenu, koja e biti pod upravom neposrednih proizvoaa. Ova u biti nova koncepcija izgradnje socijalistikih drutvenih odnosa davala je prednost stvaralatvu i inicijativi radnih ljudi, a ne dravi. Prilikom ozakonjivanja samoupravljanja juna 1950. Tito je u Narodnoj skuptini FNRJ izriito rekao da Zakon ne dolazi preuranjeno", ve s izvjesnim zakanjenjem", emu su doprinele iluzije o sovjetskom obliku socijalizma i nekritiko presaivanje sovjetske doktrine i prakse na jugoslovensko tlo. Po Titu, predavanje fabrika na upravljanje trebalo je da sprei da se u privredi ugnjezdi jedna zarzana bol jest, koja nosi ime birokratizam" i spada meu najvee neprijatelje socijalizma ba zbog toga to se uvlai neprimjetno u sve pore drutvene djelatnosti i ljudi ispoetka ni sami nisu toga svijesni". Jugoslovenski komunisti gledali su u predaji zemlje seljacima i fabrika radnicima ne apstraktne propagandne parole", ve, kako je to formulisao Tito u Narodnoj skuptini, nov program socijalistikog odnosa u proizvodnji, u pogledu drutvene svojine, u pogledu prava i dunosti trudbenika". Tito
saveta, u koje je izabrano 155.166 radnika
slube-
<5
"
je nazvao Zakon loginom posledicom dotadanjeg socijalistikog razvitka i revolucije u Jugoslaviji. KPJ je prihvatila marksizam ne kao dogmu, ve kao sredstvo za rukovoenje, za orijentaciju u svakoj konkretnoj situaciji, pa ma kako ona bila zamrena. Marksistiki prilaz je podrazumevao da principe razvoja svake zemlje razrauju i primenjuju oni koji su izrasli iz njedara zemlje", koji poznaju njenu istoriju, njene obiaje, njene slabosti i pozitivne strane. Uvoenjem radnikih saveta KPJ nije apsolutizovala jugoslovensko iskustvo, nije smatrala da je put Jugoslavije jedini put, koji moraju slediti sve zemlje. Naprotiv, polazila je od toga da razliiti ekonomski, kulturni i drugi uslovi trae i razliite forme rada, to je znailo odbacivanje svih ema i recepata. Radniki saveti su negacija sovjetske prakse, birokratizma pre svega, put pribliavanja radnika upravljanju, otimanje od sovjetskih uzora, podstrek za veu produktivnost. Radniko upravljanje nije negiralo dravu u sferi upravljanja, ve je, tavie, drava preko radnikih saveta postizala sredstva podsticanja radnika na veu proizvodnju, a na drugoj strani radnici su sami razvijali zatitu svojih interesa. U najteim meunarodnim i unutranjim prilikama (blokada zemlje, izbijanje korejskog rata, ivot u oskudici, politike represije na selu i protiv pripadnika IB i drugih protivnika poretka) KPJ je razvijala ideju o odumiranju drave, pozivajui se na uenje Marksa, Engelsa i Lenjina da taj proces poinje s dolaskom proletarijata na vlast, i to prvo u oblasti privrednih funkcija drave, ne odjedanput" ni skokovito", ve postepeno", da bi se otklonila opasnost od anarhije. Uvoenje radnikih saveta u Jugoslaviji ocenjeno je u svetu kao eksperiment. Decembra 1950. godine Morgan Filips, generalni sekretar Laburistike partije Velike Britanije, govorio je da e svaka socijalistika stranka na svetu morati, ukoliko jugoslovenski pokuaj uspe, da ponovo razmotri svoj stav prema industrijskoj demokratiji, uzimajui u obzir iskustva jugoslovenskih radnika. Britanske diplomate videle su sutinski cilj jugoslovenskih voa u reformama koje su preduzeli da se stvori dravni i ekonomski sistem koji treba da bude stvarno socijalistiki, tj. onaj koji e, unutar okvira godinjeg drutvenog plana i pod optom upravom Narodne skuptine, staviti kontrolu javnih poslova u ruke onih koji rade i udaljiti se to je mogue vie od
2 9 5
sistema u kojem uska vrhuka naredbodavno upravlja stanovnitvom. Meutim, razvijajui dalje svoju analizu britanske diplomate, ako ova liberalizacija ili decentralizacija ili sistem socijalistike demokratije, kako to Jugosloveni vole da zovu, bude stvarnost, dalje sledi da mora biti uinjen kraj bilo emu to bi zadralo centralizovanu kontrolu ispod oevidne liberalizacije upravljakog i privrednog mehanizma. Dilema s kojom se Jugosloveni izgleda suoavaju jeste kako reforme uiniti stvarnim u situaciji kad se ne ini moguim ieznue vrhovne kontrole Partije^ Prenagljeno je", citira britanskog ambasadora u Beogradu edomir trbac, sugerisati da grupa komunistikih voa moe odluiti da uini kraj upravljakoj ulozi koju vri njihova partija. Verujem, ipak, da su jugoslovenski voi iskreni u njihovom novom socijalizmu: verujem da su logini dovoljno ne samo da nastave da se udaljuju od staljinizma, nego takoe da vide da je produeno postojanje partije u njenoj uobiajenoj ulozi inkompatibilno s njihovim reformama; verujem da su oni dovoljno hrabri da prihvate injenicu da su logina konsekvenca njihovih koraka ka odumiranju drave koraci ka odumiranju diktature komunistike partije."
sovjetskog
KPJ je menjala generalnu liniju u krajnje tekoj i dramatinoj situaciji. Da bi se uvelo samoupravljanje trebalo je razgraivati tek ustanovljeni administrativni sistem rukovoenja, a dravni ekonomski monopol postepeno transformisati u slobodnu trinu privredu. Za put samoupravnog preobraaja nije bilo konkretnog uzora; taj put je bio nov i neispitan, skopan s neizvesnostima. S kopiranja se prelazilo na traenje. Iako svedena na najvanije objekte, industrijalizacija, vrena pod izvanredno tekim uslovima, izvlaila je narodu i poslednju snagu i blokirala inicijativu masa. Informbiroovske klevete" relativno su lako odbacivane, ali su stara shvatanja o socijalizmu" bila duboko ukorenjena u Partiji. Dramatika vremena i nastupajuih promena ila je, u stvari, u prilog centralizmu. Raskid sa starom praksom i naputanje ranijih uzora teklo je u znaku unutranjih greva i lomova u svijesti i dui". Preovlaivalo je saznanje da se zemlja ne sme zatvarati prema svetu. Umesto u provincijskom" i autarhinom zadovoljavanju sobom, izlaz je nacten u privrednom, politikom i kulturnom otvaranju prema svetu, ali bez prenagljivanja, koje bi dovodilo u pitanje zapoete unutranje procese. Jaanje idejno-politikog jedinstva Partije nije smelo da slabi njenu zainteresovanost za
<5
"
operativno rukovoenje drutvenim poslovima. Njena nedeljivost i monolitnost isticane su kao kontrateza svakom pokuaju razjedinjavanja. Radniki saveti su imali od 15 do 120 lanova, a u preduzeima s manje od 30 zaposlenih itav kolektiv je inio radniki savet. Radni kolektivi su birali i opozivali lanove radnikih saveta optim, neposrednim i tajnim glasanjem. Izborni mandat trajao je godinu dana, ali je kasnije produen na dve godine. Radniki savet je odluivao kao kolektivan organ. Donosio je najvanija akta preduzea (pravila, proizvodne i finansijske planove, tarifne pravilnike), zakljuke o poslovanju, birao i opozivao lanove upravnog odbora, odluivao o raspodeli dela akumulacije kojim je preduzee raspolagalo. U vreme uvoenja radnikih saveta taj deo akumulacije bio je beznaajan, a pravila su donoena uz saglasnost dravnih organa. Ovlaenja partijske organizacije, upravnog odbora i direktora u neposrednom upravljanju preduzeem i u personalnoj politici bila su bitna. Prema oceni etvrte gradske konferencije KP Beograda, uloga partijskih organizacija u rukovoenju preduzeima naroito je porasla posle uvoenja radnikih saveta. Poimence su pomenuta preduzea (Zmaj", Sutjeska", Staljingrad" i druga) u kojima su partijske organizacije uspeno rukovodile radnikim savetom". Radnikim samoupravljanjem naelno se negirala uloga drave u rukovoenju privredom, stvarala osnova za buduu reorganizaciju drutva na samoupravnim osnovama, i u zaetku konkretizovala ideja o novom tipu drutveno-ekonomskih odnosa u socijalizmu. Stvarno samoupravljanje neposrednih proizvoaa bilo je ipak simbolino. No administrativno-operativna podreenost preduzea dravnim organima zamenjivana je sistemom uzajamnih prava i obaveza. Ranija podela preduzea je ukinuta i ona su prenoena u nadlenost republika i lokalnih zajednica. Ovim se faktiki anticipirala budua koncepcija komune kao osnovne drutveno-ekonomske i politiko-teritorijalne zajednice. Mnoge vane privredne grane prenete su u nadlenost republika. Radniko samoupravljanje inilo je prve korake u nerazvijenoj zemlji, s nasleenim i novim protivurenostima, s jakim uticajem drave u privredi i drutvu, s ostacima staljininistike ideologije, s birkoratskim tendencijama koje nisu presahnjivale. Spoljni faktori drava i partija odluujue su uticali na
2 9 7
organizaciju i rad preduzea. Organi upravljanja pokazivali su tenju odvajanja od radnih kolektiva. U preduzeima je radniko upravljanje smatrano oblikom zadovoljavanja uih interesa kolektiva na raun drutvene celine. Neki upravljai videli su u radnikom samoupravljanju mogunost da zasnuju vlasniki odnos nad osnovnim sredstvima. esto je klju upravljanja ostajao u rukama grupa iz uprava preduzea. Izvor ovih pojava bio je nizak materijalni i kulturni nivo velikog dela radnike klase, koja je uglavnom poticala sa sela i nije uspela da se u meuvremenu prekuva u fabrikom kazanu". Slubenici nagomilani za vreme administrativnog rukovoenja privredom zadravali su snaan uticaj u organima upravljanja. Pa i u strukturi KPJ bili su uticajniji od ostalih slojeva. Obim rada dravne uprave neprekidno se proirivao do 1950, to je imalo za posledicu umnoavanje njenih organizacionih oblika i porast inovnike armije. Dravna uprava je preuzimala sve vei broj funkcija u oblasti planiranja, privrede, dravne kontrole, javnih slubi. Njeni organi reavali su najraznovrsnija pitanja s podruja proizvodnje, prometa robe, saobraaja, graevinarstva, nauke, kulture, narodnog zdravlja, socijalne zatite, socijalnog osiguranja. Njihovo polje delovanja bilo je sve ire, a ovlaenja sve vea. Posle 19481949. poeo je da se ispoljava strah od ovog dinovskog aparata, koji je pretio da postane tutor i gospodar drutvenog ivota u celini. Pre nego to je Narodna skuptina FNRJ donela Zakon o upravljanju privrednim preduzeima izvrena je, u februaru i martu 1950, reorganizacija organa dravne uprave, kojom se smanjio broj saveznih i republikih ministarstava i drugih tela. Od ove prve reorganizacije zapaala se tendencija decentralizacije upravljanja u prvredi i drutvenim slubama. Reorganizacijom dravne uprave 1951. godine nastavljeno je prenoenje poslova sa saveznih na republike i s republikih na lokalne organe uprave. Istovremeno su osamostaljivane privredne organizacije i ustanove drutvenih slubi. Ovaj proces je poznat pod nazivom decentralizacija i debirokratizacija". Prilikom decentralizacije, debirokratizacije i deetatizacije premeteno je 100 hiljada inovnika iz dravnog i partijskog aparata, ali to nije znailo i faktiko smanjivanje administracije ve samo preseljenje" dela slubenika u privredu. Naelno pravo radnih ljudi da upravljaju poslovima radnih organizacija zahtevalo je dublju reorganizaciju lokalne samou-
<5
"
prave, osnovice za promenu celog politikog sistema. Narodni odbori su, po zakonu iz 1952, dobili ovlaenja kako u poslovima od neposrednog interesa za komunalni, socijalni i kulturni razvitak lokalne zajednice, tako i u svim drugim poslovima koje su bili pozvani da vre. Uporedo sa proirivanjem njihovih ovlaenja jaala je i njihova materijalna osnova. Struktura im je, takoe, znatno izmenjena: narodni odbori srezova i gradova uveli su vea proizvoaa; ukinuti su izvrni odbori i poverenitva; pored zborova biraa, saveta i komisija, kao ustanova neposredne demokratije, prvi put je uveden i lokalni referendum. Promene u drutvenim odnosima i drutvenoj organizaciji nisu mimoile ni pravosue. Na etvrtom plenumu CK KPJ, odranom 1951, podvrgnute su kritici samovolja i nezakonitost u radu pravosudnih organa. Ova kritika se zasnivala na injenici da su svi vidovi samovolje suprotni zapoetom procesu debirokratizacije i naglaavanju uloge graanina pojedinca u upravljanju drutvenim ivotom. Na plenumu je istaknut princip da jaanje interesa graana za kolektivan rad u izgraivanju nove drutvene organizacije ne moe da se odvoji od jaanja njihove svesti i uvrivanja linih prava i sloboda. Zatitu prava pojedinaca i sigurnosti linosti trebalo je da pravno potvrde Krivini zakonik i sudska kontrola upravnih akata. Za novi institucionalni sistem samoupravljanja izgraen je nov privredni sistem 19521954, koji je dirigovano planiranje zamenio planiranjem osnovnih proporcija, dao preduzeima odreenu samostalnost i uveo nov nain investiranja preko saveznih, republikih i lokalnih fondova. Planiranje osnovnih proporcija osiguravalo je razvitak proizvodnih snaga i spreavalo kapitalizmu uroenu anarhiju drutvene proizvodnje i raspodele". Novi privredni sistem ni izdaleka nije istisnuo dravu iz privrede niti je bio dovoljno podsticajan za razmah proizvodnje, raznih inicijativa i poslovnosti radnika i radnih kolektiva. Dravno upravljanje osnovnim sredstvima za proizvodnju ukinuto je 1954. Jo 1951. godine u prometu je prestala administrativna podela robe. Time se ve nagrizao dravni monopol u trgovini i davao podstrek razvijanju trita. Stvarani su uslovi da se trini odnosi ureuju pod slobodnijim dejstvom ekonomskih zakona. Cene su, u naelu, poele da se obrazuju u zavisnosti od ponude i potranje.
RADNIKI S A V E T I
2 9 9
Prelaz na samoupravljanje, decentralizacija uprave i promene u privrednom sistemu bili su poetni koraci razgraivanja administrativnog sistema socijalizma, koji je u Jugoslaviji nastao u prvim posleratnim godinama. Uprkos naelnom znaaju zapoete deetatizacije, njen doseg se nije mogao precenjivati. Izdaci za narodnu odbranu i prenapregnuti" planovi izgradnje iscrpljivali su zemlju. U borbi s neprijateljskim snagama rastao je i aparat prinude. Od radnih ljudi zahtevani su krajnji napori i samoodricanje. Osnivanjem radnikih saveta 19491950. nije se diralo u dravnu akumulaciju. Prve promene u sistemu imale su prvenstveno znaaj otvaranja jedne nove perspektive. Rad na Prednacrtu ustavnog zakona zapoeo je decembra 1951. godine. On je bio shvaen kao prilog borbi protiv pretvaranja izvrnog dravnog aparata u samostalnu silu nad drutvom, u despotiju dravno-kapitalistike birokratije" i kao organski nastavak svih mera koje smo preduzimali od osnivanja radnikih saveta do danas". Za razliku od prvog ustava FNRJ, ovaj ustavni zakon je traio nova reenja, jer nije imalo od koga kako kae M. Pijade da se prepisuje". Strunjaci su radili po direktivama Politbiroa. Kardelj je rukovodio ustavnom reformom, a Moa Pijade bio angaovan kao paragrafopisac". Nastajui u procesu debirokratizacije, demokratizacije i decentralizacije (tri D"), u uslovima jedne opte antibirokratske klime, ustavotvorci i lanovi najvieg partijskog rukovodstva su za sva zla optuivali birokratiju, izvrne organe vlasti, dravni aparat. Jednom reju, tada su i vladajue drutvene strukture bile opsednute razbijanjem birokratizma". No tada nije bilo dvoumljenja da je Jugoslavija federativna republika" a ne federacija republika". Tom prilikom se isticalo da bi ak i pomisao da se radi o federaciji republika" mogla koristiti potencijalnom neprijatelju da je razbije na sastavne delove. Istrajavanje na federaciji je polazilo od toga da je revolucija nala u toj dravnoj pravnoj formi najbolje reenje za nacionalno pitanje u Jugoslaviji. Federacija, bratstvo i jedinstvo i socijalistiki patriotizam su sakrosanktna reenja. Jugoslavija je vodila i dobila bitku protiv Informbiroa kao jedinstvena dravna celina i u znaku socijalistikog patriotizma. Antibirokratski talas tih godina, podstican i rukovoen od vrha, naglaavao je znaaj radnikih vea u skuptinskoj strukturi i strukturi narodnih odbora. Kao da su postojale zamisli da se uz potovanje nacionalne ravnopravnosti kao
<5
"
kamena temeljca jugoslovenske federacije ubrza proces samoupravne integracije. Polazei sa te platforme, pisci ustavnog projekta su predvideli zadravanje dvodome strukture Narodne skuptine, ali sada sa Saveznim veem i Veem proizvoaa. Vee naroda prestajalo je da postoji kao odvojen dom, ali se zadravalo u drugoj formi. Vee naroda se moglo odvojiti kao telo iz sastava Saveznog vea svaki put kada se budu razmatrala pitanja od znaaja za odnose republika i u federaciji. Poslanici Vea proizvoaa predstavljali su delegate radnikih saveta i drugih privrednih organizacija trudbenika" zaposlenih u proizvodnji, transportu i trgovini (srazmerno doprinosu trudbenika" drutvenoj zajednici izraenom u drutvenom proizvodu). Novo Vee proizvoaa trebalo je da izraava ono to je Marks nazivao diktaturom proletarijata, to jest da osigura rukovodeu ulogu radnike klase u raspolaganju vikom rada. Sa ovom reformom na udaru se nalo indirektno biranje", kao suprotno praksi radnike klase u istoriji. Prema Titu, parola radnike klase u borbi za svoje pravo bila je uvijek direktno pravo glasa". Meu principijelnim pitanjima, voe jugoslovenske revolucije su odbacivale nacionalni klju" prilikom sastava Prezidijuma, smatrajui da bi njegova striktna primena mogla u ovo telo dovesti manje sposobne ljude. Ve tada Boris Kidri je uoavao da decentralizacija, ako se bude sprovodila na dravni" nain moe dovesti do prenoenja teita birokratije iz centra" na federalne jedinice. Posle VI kongresa SKJ pojedini komunisti su upozoravali na mogunost stvaranja novih subjekata birokratizma. Ustavni zakon od 13. januara 1953. Ustavni zakon o osnovama drutvenog i politikog ureenja FNRJ s ustavnim zakonima narodnih republika, donetim u prvoj polovini te godine, izraavao je i potvrivao drutveno-ekonomske i politike promene do kojih je dolo u periodu 19501952. Ustavnopravno se zaokruivao politiki sistem koji je odgovarao nastalim i buduim promenama. Usvojene ustavne odredbe predviale su vie novih dravnih i politikih oblika nastajue socijalistike demokratije, koja je inila sadraj novog politikog sistema: radnike savete, vea proizvoaa u narednim skuptinama i narodnim odborima, zborove biraa, referendume, izvrna vea, republike, sreske i optinske savete. Ustavni zakon je drutvenu svojinu nad sredstvima za proizvodnju i
3 0 1
samoupravljanje proizvoaa i radnog naroda proglasio za osnove drutvenog i politikog ureenja, ime je pravno izrazio n a s t a j u i sistem socijalistike demokratije kao oblik politike organizacije drave prelaznog perioda. Promene u drutveno-politikoj strukturi obuhvatale su jaanje skuptina i ostalih predstavnikih tela u svim drutveno-politikim zajednicama od komune, preko republika, do federacije uvoenjem vea proizvoaa, oslobaanjem privrede od operativnog i neposrednog meanja dravnih organa, prilagoavanjem rada Partije i drugih drutveno-politikih organizacija novim uslovima i novim odnosima. Savezni ustavni zakon iz 1953. i ustavni zakoni narodnih republika ukinuli su vladu FNRJ, odnosno republike vlade, kao i ministarstva, zamenjujui ova poslednja dravnim sekretarijatima i republikim sekretarijatima. Smisao tih promena bio je da izvrna vea postanu nosioci politiko-izvrne funkcije vlasti i da se u budunosti rasterete nepotrebnih upravnih poslova. Iz sistema dvodomnosti nestalo je Vee naroda, predvieno Ustavom od 1946. Ustavni zakon promenio je status Vea naroda na taj nain to ono od 1953. nije vie bilo ravnopravan dom Savezne skuptine FNRJ nego samo vee s ustavnim poloajem", iji bi se lanovi izdvajali iz Saveznog vea u sluaju da treba zatititi princip nacionalne ravnopravnosti. No takva situacija se u praksi nije ni javila do 1963, kada je donet trei jugoslovenski ustav. Saveznu narodnu skuptinu i dalje su, meutim, inila dva vea: Savezno vee i Vee proizvoaa. Poslanike Vea proizvoaa posredno su birali radnici zaposleni u proizvodnji, transportu i trgovini. Ustavni zakon je omoguio da se uvede funkcija predsednika Republike umesto Prezidijuma Narodne skuptine, koji je isuvie podseao na sovjetsku strukturu vlasti. Umesto ranijeg kolektivnog efa drave, Prezidijuma Narodne skuptine FNRJ, predviena je ustanova predsednika Republike. Za prvog predsednika Republike izabran je Josip Broz Tito. Ustavni zakon je davao osnovu za podrutvljavanje javnih (drutvenih) slubi, naroito u kulturnoj i socijalnoj olasti. Samoupravljanje u privredi je tim pre trebalo da se proiri na podruje kulture i prosvete saglasno Marksovom stavu protiv proglaavanja drave za vaspitaa naroda". S obzirom na datu fazu razvoja, ova ustavna reforma iz januara 1953. imala je prelazan karakter i sadravala dvojake
elemente: one svojstvene klasinoj dravi i one svojstvene politikoj organizaciji u prelaznom periodu. Promene drutveno-politikog sistema nisu jednoduno prihvaene ni u KPJ, koja ih je pokretala i nadahnjivala. Empirika istraivanja otkrivaju da mnoga lokalna rukovodstva nisu u ovoj fazi razumevala promene izvrene stvaranjem radnikih saveta. Radniki saveti su negde tretirani samo kao savetodavni organi. Mada je sistem administrativnog rukovoenja u Jugoslaviji kratko trajao, koreni su mu bili veoma duboki. Jedan broj komunista je strahovao od dezorganizacije"; radniki saveti su negde tretirani samo kao savetodavni organi uprave preduzea, umesto kao organi upravljanja; iznosilo se i miljenje da je uvoenjem samoupravljanja sindikalna organizacija izgubila smisao. Broj lanova KPJ porastao je od polovine do kraja 1948. sa 448.175 na 530.812; decembra 1950. dosegao je 607,443; 1951. se popeo na 704.617, a 30. juna 1952. iznosio je 779.382. U poreenju s brojem lanova polovinom 1948, KPJ se 'za etiri godine gotovo dvostruko uveala. Poveavanjem broja lanova ona je postajala masovna partija, zadravajui izvesna kadrovska obeleja; njen nagli rast posle 1948. bio je posledica prijema dotadanjih lanova SKOJ-a, partijskih kandidata i drugih graana, naroito mlaih, koji su prihvatili koncepciju samoupravnog razvoja i odbrane nezavisnosti Jugoslavije, ugroene od socijalistikih zemalja. Istovremeno s primanjem novih, iskljuivani su ili otpadali oni lanovi koji su se solidarisali s Rezolucijom Informbiroa iz linih motiva ili nerazumevanja sutine sukoba. Od juna 1948. do jeseni 1952. iskljueno je iz KPJ oko 60.000 lanova, kanjeno ostalim kaznama preko 31.000, dok se u zatvoru nalazilo izmeu 12 i 13 hiljada onih koji su se izjasnili za Rezoluciju i radili protiv nezavisnosti Jugoslavije. Veliki broj lanova je napustio partiju, naroito na selu. Brojno uveana, KPJ je u okviru zapoetog procesa debirokratizacije traila nov metod rada i politike akcije. Postepeno se oslobaala dela profesionalnog aparata. Njeno vodstvo nastojalo je da drutveno-politike organizacije ostajui pod rukovodstvom Partije dobiju veu meru politike samostalnosti. Dokumenti iz ovog perioda sve vie ukazuju na znaaj idejno-politike aktivnosti KPJ u izgraivanju novih, svesnih graana socijalizma, koji sami odreuju svoju sudbinu. Oiveo
3 0 3
je teorijski rad i poelo preispitivanje mnogih dotadanjih kanona. Razvoju teorijske misli najvei doprinos dali su rukovodei ljudi i istaknuti naunici u KPJ. Drutvene nauke su se oslobaale dogmatskih okvira, dajui svoj prilog destaljinizaciji. Direktivnim pismom od 22. juna 1950. republikim partijskim centralnim komitetima Centralni komitet KPJ je traio da se politiki sekretari sreskih komiteta oslobode dunosti predsednika sreskih narodnih odbora, a i dalje biraju za predsednike izvrnih odbora sreskih organizacija Narodnog fronta. Ovom direktivom takoe je zahtevano da se najbolji lanovi biroa sreskih partijskih komiteta (izuzimajui politikog sekretara) biraju za predsednike sreskih izvrnih narodnih odbora Bio je to prvi znak razdvajanja partijskih funkcija i funkcija vlasti, koje su objedinjavane u linosti sekretara komiteta i predsednika narodnog odbora. Istovremeno, Centralni komitet KPJ je, povodom decentralizacije privrede, formiranja i organizovanja radnikih saveta i upravnih odbora u privrednim preduzeima, isticao da te promene u sutini predstavljaju forme socijalistikog naina upravljanja privredom, koje omoguavaju sve ire uvlaenje radnih masa u rukovoenje njome, sve ire razvijanje socijalistike demokratije, a da su uperene protiv birokratizma. U direktivnom pismu CK KPJ iz juna 1950. isticalo se da nije dovoljno samo predvideti nove organizacione forme pa smatrati da je time reeno pitanje uvlaenja masa u rukovoenje privrednim poslovima, nego je potrebno stalno razvijati stvaralaku inicijativu masa, stalno podizati socijalistiku svest masa". Interes za prouavanje karaktera drutvenih odnosa u socijalizmu i problema prelaznog perioda porastao je posle Petog kongresa KPJ. Ponovo je poeo da izlazi organ CK KPJ Komunist, otvoren je Institut drutvenih nauka, sa zadatkom da priprema marksistiki kadar, razvila se mrea partijskih kola. Od Petog kongresa do polovine 1952. prolo je kroz Viu partijsku kolu uro akovi" 560 sluaiaca, kroz srednje partijske kole 3.016, kroz nie 14.180, a kroz partijske kurseve 3.282. Linija KPJ nailazila je, meutim, na otpore u njoj samoj i van nje, sudarajui se sa ilavim konzervativnim shvatanjima. Veliki broj komunista bio se navikao na metod rada koji se
svodio na nareivanje i prenoenje direktiva, na kampanju i improvizaciju, uz gledanje na drutveno-politike organizacije kao na pomagala. Za te komuniste predstavnika tela su bila dekor. Oni su apsolutizirali mo i efikasnost izvrnih organa. U osnovi njihovog otpora leao je i strah da ne izgube steene drutvene privilegije. Direktivni metod rukovoenja nije vie odgovarao novim uslovima. S druge strane, viepartijski sistem, kao oblik politike organizacije graanskog drutva, nije mogao biti alternativa. Takvo reenje odgovaralo je samo onim snagama koje su gledale da socijalistiku demokratiju zamene buroaskom. U pronalaenju novih oblika i metoda rada, kao i odgovora na ostala sudbonosna pitanja razvitka, KPJ je mogla da se osloni samo na svoje iskustvo i osnovne ideje klasika marksizma. v Odluka da se sazove esti kongres KPJ doneta je na Petom plenumu CK KPJ maja 1952. godine. Tom prilikom Tito je ocenio da je Peti kongres KPJ imao izvjestan karakter vanrednog kongresa", polazei od razmera i uea dve i po hiljade delegata. esti kongres je ve trebalo da ima karakter redovnog kongresa"; on je imao biti kratkotrajan u poreenju sa Petim kongresom koji je trajao od 21. do 28. jula 1948. godine i bio zasien" referatima. Po Titu, pripreme za Peti kongres su bile izvrene na brzinu, ali je bio na nevjerojatnoj visini". Statut donet 1948. bio je u stilu ruskih". Dosadanji program nije vie odgovarao. Milovan ilas je smatrao da ,,u njemu ima svaega, tamo se pominju Rusi i mnogo ta drugo". Od ilasa je potekao predlog da se izrada programa odloi za neki od narednih kongresa. On je takoe predloio Titu da se kongres odri u Zagrebu, jer je to u duhu naeg decentralizma". Tito je ilasov predlog dopunio i ulogom radnike klase Zagreba u predratnom periodu, te da je pokret bio najjai u Hrvatskoj. esti kongres je trebalo da izrazi i sumira promene u drutveno-politikom razvitku u uslovima sukoba sa SKP(b), odnosno Informbiroom. Kongres je, po Statutu, trebalo da se odri 1951. godine, ali je na plenumu utvreno da se organizuje u Zagrebu oktobra 1952. godine. Glavni problem kojim se bavio esti kongres KPJ (SKJ) odnosio se na ulogu partije u uslovima samoupravljanja. Odluku o njegovom sazivanju za jesen 1952. doneo je Peti plenum CK KPJ, odran 27. maja te godine. Kongres je odran u Zagrebu od 2. do 7. novembra 1952. Pretreseni su problemi
3 0 5
jugoslovenske meunarodne saradnje, analiziran i ocenjen kar a k t e r sukoba izmeu Jugoslavije i SSSR-a, blie odreena sutina procesa decentralizacije i demokratizacije" u privredi i vlasti, dat osvrt na ekonomska kretanja u zemlji i na organizaciono-politiki razvoj KPJ od Petog kongresa. Glavni referat na estom kongresu Borba komunista za socijalistku demokratiju" podneo je Josip Broz Tito. Kongres je osudio blokovsku podelu sveta i metode hladnog rata, agresivnu politiku i kolonijalizam, izjanjavajui se za miroljubivu koegzistenciju, nemeanje u unutranje poslove drugih drava, davanje pomoi nerazvijenim zemljama, ravnopravnost u meunarodnim odnosima. Staljinova revizija marksizma i njene posledice po razvoj odnosa meu socijalistikim zemljama, meunarodni radniki pokret i borbu za socijalizam u svetu (shvatanje o sukobu socijalizma i kapitalizma kao dva dravna sistema i dva svetska trita, pridavanje socijalistikog karaktera jedino drutvenom sistemu SSSR-u, koji je, kao takav, opti uzor, itd.) podvrgnute su najdubljoj kritici. Uvoenje radnikog samoupravljanja oznaeno je na estom kongresu kao preloman dogaaj u razvitku socijalistikih drutvenih odnosa. Potvren je kurs ka oslobaanju privrede od dravne intervencije i pridat vei znaaj objektivnim ekonomskim zakonitostima. Bavei se delovanjem zakona vrednosti u ekonomici socijalizma jo od 1950. godine, Boris Kidri je na estom kongresu jo vie produbio svoja gledita o ovom centralnom pitanju stvarnosti i budunosti socijalizma. Kongres se zaloio za princip dobrovoljnosti i demokratizma u razvijanju zadrunog pokreta, za snaenje materijalne osnove kola i naunih ustanova, te povezivanje interesa kolstva i nauke s interesima privrede. esti kongres je proklamovao novu drutvenu ulogu Komunistike partije Jugoslavije, izraenu i promenom njenog naziva u Savez komunista Jugoslavije (SKJ). Novo ime trebalo je da naglasi pribliavanje Partije Marksovom savezu komunista" i njeno pretvaranje u pokret koji bi se sve vie odvajao od klasine politike organizacije. Uvoenje radnikog samoupravljanja, praeno decentralizacijom dravne uprave, zahtevalo je odreivanje novog mesta i uloge KPJ u politikom sistemu, kao i nove metode i oblike njenog rada. U Rezoluciji o zadacima i ulozi SKJ esti kongres je odbacio funkciju partije kao neposrednog operativnog rukovodioca i naredbodavca u drav-
3 0 6
nom i drutvenom ivotu. Od nje se trailo da postane ideoloka avangarda radnike klase i drutva u celini. Izjanjavajui se za SKJ kao osnovnu usmeravajuu snagu drutva Kongres se odrekao koncepta podravljene partije, iz koje, kao komandnog centra, vode sve niti ivota i akcije. U uslovima samoupravljanja SKJ je trebalo da postane osnovni politiki i ideoloki inilac. Prema pomenutoj rezoluciji, Partija ni u novim uslovima nije prestajala da deluje kao vodea snaga drutva, ali se menjao njen nain rada. U novoj strukturi SKJ je proglaen za osnovnu drutvenu idejno-politiku snagu, koja se ubeivanjem bori za usvajanje svoje linije ili stavova svojih pripadnika. U Rezoluciji estog kongresa (ta. 9) doslovno je stajalo: Savez komunista nije i ne moe biti u svom radu neposredni operativni rukovodilac i naredbodavac ni u privrednom ni u dravnom i drutvenom ivotu, nego svojom politikom i idejnom aktivnou, u prvom redu ubeivanjem, deluje u svim organizacijama, organima i ustanovama da se usvajaju njegova linija i stavovi, ili stavovi pojedinih njegovih lanova." Savez komunista je, prema Rezoluciji, najsvesniji i najorganizovaniji deo radnike klase, radnog naroda. Osobine i uloga komunista, lana Saveza komunista, ispoljavaju se u njegovoj svesnosti, politikoj i drutvenoj aktivnosti, nesebinosti, portvovanju, privrenosti ciljevima, linoj moralnosti i skromnosti." Za promene koje je doivela KPJ u periodu deetatizacije nije bilo presedana u itavoj njenoj istoriji. Menjajui drutveno-politiku strukturu 19491953. Partija se i sama menjala, kako u svom biu, tako i u svojoj organizaciji i nainu rada. Reorganizacija KPJ neposredno posle o s l o b o e n j a zemlje nije se mogla meriti s promenama izvrenim na estom kongresu. Partija se 1945. prilagoavala novim uslovima rukovoenja, ali nije dirala u svoj kadrovski karakter, nain rukovoenja u ulogu u sistemu vlasti. Godine 1952, meutim, ona je od kadrovske politike organizacije postala masovna. U razdoblju 19491953. lomila je administrativni sistem rukovoenja, koji je sama stvorila, sa svim opasnostima da u vlastitim redovima izazove otpor snaga koje su time gubile pozicije u vlasti i drutvu. Dotle integrisana u sistem dravne vlasti kao vladajua sila, ona se dobrovoljno" izjasnila za distanciranje" od te vlasti i pristala" da deluje kao osnovna u s m e r a v a j u a ideoloko-politika snaga jugoslovenskog drutva. Pored krenja novih puteva, ona je morala da izgrauje i novu doktrinu o
3 0 7
socijalistikim drutvenim odnosima, a na drugoj strani da iz svojih redova odstranjuje konzervativne, staljinistike snage i suzbija prikrivene antikomunistike napade spolja. esti kongres je, takoe u skladu sa zapoetim promenama u drutvenim odnosima i sistemu, u optim crtama odredio i nov poloaj drugih drutveno-politikih organizacija. Pod ta. 4. Rezolucije navedeno je da je osnovna uloga sindikata da budu kola socijalistikog demokratizma i masovnog radnikog upravljanja". Sindikati su dobili u zadatak da predstavljaju ,,klasu kao celinu u odnosu na pojedina preduzea, kao i da se brinu o pravilnom funkcionisanju nagraivanja, o biranju radnikih saveta, socijalnom osiguranju, masovnom vaspitanju radnika, a takoe o aktivnoj ulozi radnika u organima vlasti". Odnos komunista prema Narodnom frontu Jugoslavije definisan je njihovom pripadnou njemu kao glavnoj, osnovnoj organizaciji u kojoj i preko koje treba da se razvije njihova politika, a takoe i idejna aktivnost". Nova uloga SKJ nala je organizacioni izraz u Statutu, usvojenom na estom kongresu. Odvajanje SKJ od dravne vlasti i menjanje njegove uloge i metoda politike akcije proizlazilo je iz usmerenosti revolucionarnih snaga na izgradnju samoupravnog drutva u Jugoslaviji. esti kongres je, na jednoj strani, ukinuo spregu partije i dravne vlasti, ali je, na drugoj, propustio da temeljno razradi nezamenljivu ulogu svesnog faktora u daljem razvoju samoupravnog drutva. Jednostrano isticanje znaaja delovanja komunista primerom, ubeivanjem i vaspitavanjem masa nije moglo da zameni potrebu za mobilnou SKJ kao osnovne ideoloke snage drutva, pogotovu u vreme kada je ono doivljavalo dramatine promene. U skladu s promenama u politikom sistemu zemlje, etvrti kongres Narodnog fronta Jugoslavije pretvorio je ovu organizaciju u Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ). Deklaracija o njegovim ciljevima i zadacima i njegov statut odreivali su ga kao masovnu javnu tribinu graana razliitih ideolokih pogleda. U lanstvo SSRNJ primani su graani koji su prihvatali opte ciljeve: socijalizam, nezavisnost zemlje, demokratizam u razvoju drutva. Normativno gledano, SSRNJ je trebalo da se pretvori u svenarodni parlament" koji stalno zaseda i u kojem svaki dobronamerni graanin" moe da iznese miljenje, predlog i kritiku.
<5 "
Jugoslovenska omladinska organizacija, nastala spajanjem SKOJ-a i Narodne omladine Jugoslavije decembra 1948, dobila je na Petom kongresu Saveza socijalistike omladine Jugoslavije marta 1953. podsticaje za samostalniji razvitak u uslovima samoupravljanja. Krajem te godine Antifaistiki front ena postao je, na svom etvrtom kongresu, Savez enskih drutava, organizacija polupolitikog i polucentralizovanog" tipa. Platforma utvrena na estom kongresu je, pored osnovne ideje da komunisti, kao idejno-politiki radnici, moraju da razvijaju inicijativu, izraavala i princip razgranienosti partije i dravne vlasti kao pretpostavku vodee idejno-politike uloge SKJ u drutvu. Preorijentacija na nov stil rada i akcije nije bila nimalo jednostavna. Zemlja se u vreme proglaenja nove uloge SKJ nalazila u tekim ekonomskim i politikim uslovima. Promena naina rada i drugi procesi demokratizacije izazivali su otpor. Za novo organizovanje SKJ nije postojao nikakav uzor u prolosti ni sadanjosti. Naelno naputanje ranijeg stila rukovoenja i izgraivanje novih puteva socijalistike demokratije teklo je u znaku otre borbe protiv dveju osnovnih suprotnih tendencija. Otpor su pruale, s jedne strane, birokratske snage, a s druge sitnoburoaska stihija". Komunisti koji nisu mogli ili nisu bili spremni da razumeju nove odnose i uslove delovanja i dalje su smatrali drutveno-politike organizacije za transmisione poluge, potcenjivali ulogu i znaaj predstavnikih tela, ljubomorno uvali privilegije iz prethodnog perioda, potovali iskljuivo ulogu izvrnih politikih i dravnih organa, ostajali siepi za vanost idejno-politike borbe. Na drugoj strani, pod udar kritike dolazila su shvatanja socijalistike demokratije u sitnoburoaskim sredinama koja su izjednaavana s graanskom, formalnom demokratijom i s naputanjem marksistike idejno-politike platforme. Samoupravljanju nije odgovarao direktni metod rukovoenja, dok je politiki pluralizam protivureio odnosima uspostavljenim na osnovi drutvene svojine. Primena novog metoda rukovoenja uticala je na slabljenje uloge SKJ u drutveno-politikom razvitku. Rukovodstvo je kritikovalo tue" tenje u Partiji (karijerizam, oportunizam, malograantinu itd.), preputanje razvoja stihiji i komotan odnos prema drutvenim obavezama. Lik komuniste je poeo da blijedi". Razmatrajui pojave nesnalaenja i pasivnosti", Drugi plenum CK SKJ juna 1953. zahtevao je da se uini kraj
3 0 9
pasivizaciji komunista i antisocijalistikoj delatnosti, te da se presee aktivnost onih snaga koje su nastavljale da rade na stari nain. U tom smislu, Centralni komitet SKJ uputio je iste godine pismo svim partijskim organizacijama u kojem je negativno ocenio pomenute slabosti. Britanski izvetaji i analize o estom kongresu koje je objavio edomir trbac stavljaju naglasak na Titovu ocenu kongresa kao punog izraza jugoslovenske pobede nad Kominformom". Jugoslovenski pogled na Staljina i aktivnosti Kominforma znaio je totalnu jeres za istinskog komunistu". Kardelj je u spoljnopolitikoj analizi podvlaio da svet nije vie nepregledni okean kapitalizma" jer postoje dva sveta u svakoj zemlji". Jugoslovenska politika se s tim u vezi obraala svim progresivnim snagama, pridajui vei znaaj svojoj aktivnosti u OUN. Za cinine Britance bilo je to izdano goenje u Jugoslaviji delegata iz inostranih socijalistikih partija ili sindikata". U ,,prekrtavanju" KPJ u Savez komunista Jugoslavije ambasador Malet je video elju da se jugoslovenski reim distancira u oima sveta od mrlja komunizma". Jugoslovenska politika, smatrao je, teila je da izbegne saveze izvan Organizacije ujedinjenih nacija, koristei svaku priliku da ojaa svoju nezavisnost i bezbednost. Verovao je da su jugoslovenski voi spremni da se udaljavaju od staljinizma, da iskreno grade novi socijalizam" u formi radnikih saveta, ali ne i da ispuste vrhovnu kontrolu partije nad drutvom. Smisao promene naziva partije videli su u tome da KPJ prestane da bude izdvojena elita koja izdaje nareenja naciji", te da postane jedna ak i najznaajnija od organizacija u kojoj e politika i drutvena svest naroda nai izraz u okviru Narodnog fronta". Ali britanski diplomata ne skriva skepsu i govori o mogunosti povratka administrativnim merama. Ja ne pretpostavljam da e Tito i drugi komunistiki voi", kae Malet, zazirati od direktne ili 'administrativne' akcije kad smatraju da je hitno potrebna. Oni nee rtvovati svoja postignua i karijere ak ni antistaljinistikoj teoriji. Oni su, ipak, napustili, u ime ove teorije, brojne pozicije vlasti, kako je mehanizam centralne drave bivao decentralizovan, i angaovani da deluju koliko god je mogue ubeivanjem. Ljudima, u stvari, mora biti dat izbor i pre nego to ga uine, oni moraju biti ubeeni da je socijalistika alternativa prava". lanovi partije moraju biti spremni da vre svoju novu obrazovnu i vodeu ulogu. To e
<5
"
primeuje dalje ambasador zahtevati znatan napro samoobrazovanja mnogih koji su tek stigli do nivoa pismenosti, to treba da im omogui da se osposobe za funkciju masovnog obrazovanja na irokom frontu. U svetlu napora sada zahtevanog od partije, sumnje i strahovi izraeni na kongresu zbog njenog brojanog razvodnjavanja, ideolokih i moralnih standarda, zauzimaju posebno znaenje. Slom politike kolektivizacije doveo je 19521953. do naputanja administrativnih mera, a podstrekavanja slobodnog udruivanja poljoprivrednih proizvoaa. Sem nepovoljnih politikih i ekonomskih posledica kolektivizacije, na ovaj novi kurs bitno je uticalo uvoenje radnikih saveta u industrijskim preduzeima. Nove ideje o demokratskoj osnovi socijalistikog razvitka u Jugoslaviji nisu vie mogle da se mire sa starim metodama. Seljake radne zadruge formalno stvarane na dobrovoljnoj osnovi, a u sutini pod uticajem niza prinudnih mera ekonomske, politike i psiholoke prirode nisu mogle da nadive samoupravni kurs razvitka. esti kongres SKJ radikalno je raistio s oblicima izgradnje socijalizma na selu po ugledu na sovjetsku praksu. Iskustvo je pokazalo da nerazvijena agrotehnika osnova jugoslovenskog sela, s nedemokratinom primenom agrarne politike, nije mogla da obezbedi uspeh kolektivizacije, koja je samo dezorganizovala poljoprivrednu proizvodnju, smanjila prinose i izazvala omrznutost partije od sitnih zemljinih vlasnika, ija su se gazdinstva posle agrarne reforme 19451948. znatno umnoila, prevazilazei broj onih iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Sa stanovita poljoprivredne strukture, u poreenju s 1931. poveao se i broj gazdinstava ispod pola hektara zemlje. Situaciju je pogorala i druga agrarna reforma, iz 1953. godine, ozakonjena posle naputanja politike kolektivizacije i nerentabilnih seljakih radnih zadruga, pod motivacijom da se sprei drutveno raslojavanje na selu, odnosno jaanje dela seljatva kupovinom novih povrina. Zakonski minimum je 1953. sputen na 10 hektara, s izuzetkom porodinih zadruga, patrijarhalnih porodinih zadruga na Kosovu i u Crnoj Gori, uopte u onim krajevima gde se zemlja po pravilu obraivala ekstenzivno ili bila slabijeg kvaliteta. Prema tadanjem shvatanju, 10 hektara je bilo ona granica od koje poinje stalno iznajmljivanje radne snage; a ispod te granice se nije smelo ii, kako se ne bi povredili interesi srednjeg seljaka.
R A D NICKI S A V E T I
3 1 1
preobraaj sela zamiljen je na novim osnovama: ponovno naglaavanje znaaja otih zemljoradnikih zadruga i stvaranje velikih poljoprivrednih dobara sa statusom samoupravnih organizacija. U uslovima ograniene industrijalizacije uslovljene blokadom sa Istoka i tekim probijanjem na zapadna trita neke jugoslovenske pokrajine ipak su se bre razvijale od drugih, zahvaljujui novoj situaciji, gde je faktor geografskog poloaja (u centru zemlje, daleko od granica) a na drugoj strani bogatstvo ume i ruda neophodnih za izvoz na zapadna trita radi kupovine maina favorizovao daleko vea ulaganja. U industrijskom razvitku zaostajala je Makedonija, to je izazivalo nezadovoljstvo u toj republici. Na konferenciji Privrednog saveta odranoj na Bledu 1952. raspravljano je o nezadovoljstvu rukovodeih makedonskih kadrova zaostajanjem Makedonije a posle toga na Brionima 25. avgusta 1952. na sastanku kome su prisustvovali Tito, E. Kardelj, M. ilas, B. Kidri, Lazar Kolievski, Krste Crvenkovski i Vidoje Smilevski. Edvard Kardelj je na ovom sastanku istupao protiv industrijalizacije radi industrijalizacije, gledajui na pomenute i uopte sline zahteve kao na ostatak ruskog shvatanja" industrijalizacije, 2'.apravo religije industrijalizacije". Ukazivao je i na negativne trenutne tekoe i nemo drave da dalje ulae zbog sue, izdataka za vojsku i deficita u devizama. Istovremeno je istakao jedno principijelno pitanje industrijalizacije, smatrajui da prilikom graenja treba voditi rauna o celini i njenom skladu, a ne o gradnji samoj za sebe olienoj u ovoj cementari ili onoj staklari, dakle pitanje koje Jugoslavija nije uspela da savlada do danas. Na Titov predlog zakljueno je da se Makedoniji da perspektiva razvitka, i s tim u vezi 5,5 milijardi dinara investicionih sredstava.
Socijalistiki
Mada je prema pomenutom zvaninom rezultatu podnetom meunarodnim organima (Konferenciji za reparacije) u ratnom naporu izgubila 1.700.000 ljudi, Jugoslavija je prilikom prvog opeg posleratnog popisa 1948. imala 15 miliona i 772 hiljade stanovnika. Prve posleratne godine pokazivale su izrazito visok prirodni prirataj stanovnitva, koji se kretao oko 15 na 1000 stanovnika. ena je bilo vie nego mukaraca (1000 prema 926). Zemlju je odlikovala izrazita agrarna struktura stanovnitva jer je poljoprivredno stanovnitvo 1948. inilo vie od dve treine ukupnog stanovnitva. Udeo poljoprivrednog u ukup-
<5
"
nom stanovnitvu iznosio je 67,0%, a nepoljoprivrednog 33,0%. U gradskim naseljima nalazilo se 1948. 3 miliona i 312 hiljada stanovnika, to je, procentualno gledano, iznosilo 21,0%, ukupnog stanovnitva. Unutranje migracije, karakteristine posle svakog rata, uzele su velike razmere i 19441945. izazvane ratnim poremeajima, povratkom repatriraca, ponovnim naseljavanjem starih ognjita, agrarnom reformom i kolonizacijom, zadravanjem vojnika i oficira u gradovima, pristizanjem radnika sa sela, aka i studenata koji su pohrlili da nastave ili dovre kolovanje u velikim gradskim centrima. S poetkom industrijalizacije unutranje migracije uzele su jo veeg maha, naroito u vidu fluktuacije radne snage. Samo 1948. 3 miliona i 100 hiljada stanovnika je promenilo mesto stalnog boravka. Prilikom prvog opteg popisa utvreno je da je u Jugoslaviji bilo 7 miliona i 741 hiljada aktivnog stanovnitva. Naglo narastanje aktivng stanovnitva svega tri godine posle rata moe se objanjavati i poetnom industrijalizacijom, a pre svega ekstenzivnim zapoljavanjem. Smatralo se au raditi u dravnom sektoru. Uprave preduzea se nisu rukovodile racionalnim merilima prilikom zapoljavanja. Dravni sektor je nairoko otvarao vrata svim ljudima koji su hteli da rade. Iz ovog vremena poznati su propisi sa administrativnim sankcijama za neradnike.- Graani koji nisu eleli da rade oznaavani su kao skitnice ili ak kao saboteri u najdrastinijim sluajevima. Nabrekli dravni aparat, koji je rukovodio svim delatnostima, imao je posla na svim nivoima sa struno slabim kadrovima (bez kole ili sa jako niskim kolskim kvalifikacijama), koji su preuzimali poslove ref erana ta, kontrolora, magacionera, evidentiara, pisara, itd. Pojam nezaposlenosti je bio gotovo nepoznat. Statistika pokazuje da se na kraju izvrenja petogodinjeg plana (1952) u Jugoslaviji vodilo 45.000 ljudi kao nezaposlenih, meu kojima se nalazio najvei broj onih koji su birali posao, ili nisu hteli da naputaju gradove. Godine 1947. je bilo ukupno milion i 132 hiljade zaposlenih radnika u dravnom i drutvenom sektoru. Od toga je na privredne delatnosti otpadalo 930.000 i na vanprivredne 202 hiljade. Najvei broj je radio u industriji i rudarstvu (382 hiljade), u saobraaju i vezama (159 hiljada), graevinarstvu (142 hiljade), ugostiteljstvu i turizmu (112 hiljada), poljoprivredi i ribarstvu (51 hiljada).
3 1 3
Popis stanovnitva po nacionalnom merilu izvren 1948. pokazivao je porast pripadnika nacionalnih manjina. Najvei narod su Srbi sa 6.547.117; slede Hrvati 3.784.353, Slovenci 1.415.432, Makedonci 810.126, Crnogorci 425.703. Albanska nacionalna manjina je imala 1948. godine 750.431. Muslimani (808.921) iskazivali su se kao neopredeljeni muslimani", 1951. kao Jugosloveni neopredeljeni", 1961. kao Muslimani" u smislu etnike pripadnosti i tek 1971. kao Muslimani u smislu narodnosti". Maara je 1948. bilo 496.492. Meu Vlasima popisano je 102.953 pripadnika ove etnike grupe u istonoj Srbiji, koja se tokom vremena asimilovala, iako je zadrala svoj jezik i neke obiaje. Turci, uglavnom u Makedoniji, su se pribliavali broju od 100.000 (precizno, 97.954). Nijedna od drugih nacionalnih manjina nije prelazila broj od 100.000: Bugari (61.140), esi (39.015), Nemci (55.337), Rumuni (64.095), Rusi, Ukrajinci, Slovaci i ostali. Poljska manjina iz Bosne (Prnjavora) iselila se u zapadne oblasti Poljske na osnovu sporazuma jugoslovenske i poljske vlade. Krae vreme su prvaci eke i slovake manjine vodili agitaciju za iseljenje u stari kraj, ali je ona kasnije obustavljena. Ugovorom o miru s Italijom 1947. i Londonskim sporazumom 1954. u sastav Jugoslavije je ulo oko 655.000 ljudi, dok se oko 370.000 iselilo u druge zemlje. Eksproprijacijom buroazije i veleposednika uobliavana je prvih posleratnih godina nova socijalna struktura Jugoslavije. Sprovoenjem konfiskacije, agrarne reforme i nacionalizacije buroazija je izgubila raniju ekonomsku mo. Deo gradske buroazije, koji se nije priklonio novom poretku i naao mesto u dravnoj slubi, dugo je odravao svoju egzistenciju prodajom nakita, nametaja, slika i drugih kolekcija, starih odevnih predmeta i iznajmljivanjem stanova, mada se od toga jedva moglo iveti, zbog niskih zakupnina i drugih ograniavajuih mera. Nekonfiskovana imovina pripadnika graanskih klasa davala je samo pravo gole svojine", bez veih koristi, s kojim su ile samo glavobolje. Ima pisaca koji s pravom kau da su u tim vremenima sopstvenici zavideli onima bez imovine. Na selu se vodio rat protiv kulaka, koji e se naroito zaotriti posle prelaska na kolektivizaciju 1949, vodei pretapanja tzv. seoske buroazije u srednje seljatvo. Posle aprila 1948. nastali su sitni trgovci, kojih je nakon osloboenja bilo 101.033. Nezavisno od velikog broja privatnih trgovaca oni su ostvarivali nesrazmeran
<5
"
promet preko svoje trgovinske mree. Predratni javni slubenici" su nestali jo u toku rata ili su se posle osloboenja zaposlili u dravnom sektoru privrede ili u upravnom aparatu. Broj zanatlija se skoro prepolovio: od 506.000 pre rata na 361.212. Zanatlije su naputale svoju delatnost zbog nedostatka poslovnog prostora, sirovina, poreske politike i drugih ograniavajuih mera, neobezbeenog podmladka, prelaenja u drutveni i dravni sektor privrede. Sumnje drave u sve to je nosilo peat privatnog vlasnitva, pa makar bilo i zasnovano na radu, imalo je za uzvratnu posledicu nepoverenje zanatlija u budunost svoje delatnosti. Zapoljavanje u dravni privredni sektor otklanjalo je neizvesnosti kako da se preivi koje je donosila budunost. Zapoljavanje se lako dobijalo, jer je dravna privredna oskudevala u strunim radnicima. Industrijalizacija zemlje uticala je na gaenje niza individualnih zanatskih delatnosti, od kojih su mnoge imale dugu tradiciju i pribliavale se umetnikim zanatima. Ovu oseku zanatstva preiveli su uz teke uslove ivota i rada tek zanatlije koje su se bavile sitnim opravkama (obuari, bravari, krojai, itd.). Veliki deo zanatlija preao je u drutveni sektor, zapoljavajui se u zanatsko-preraivakim zadrugama. Univerzalni zanatski majstori odgovarali su dugo posle rata nasleenoj kategoriji usitnjene industrije zanatskog tipa, karakteristinoj za predratnu industriju, s malim fabrikama i niskim kapacitetom proizvodnje. Ova pigmejska" preduzea zadrala su se i u prvim godinama jugoslovenske industrijalizacije. Gotovo polovina industrijskih preduzea 1952. imala je do 60 radnika. Za mentalitet tog univerzalnog majstora karakteristini su precenjivanje fizikog rada, shvatanje o jednakosti svih stomaka" (egalitarni sindrom" ili uravnilovka"), najamna psihologija" udruena sa sitnosopstvenikom sveu". Bitne promene u nasleenoj strukturi stanovnitva vrila je brza industrijalizacija apsorbovanjem ogromne radne snage iz prenaseljenog jugoslovenskog sela. Nekvalifikovani radnici sa sela osposobljavani su na teajevima za rad u industriji i drugim delatnostima. Ceni se da se od 1945. do 1950. zaposlilo oko 1.200.000 ljudi, od ega oko 90% u industriji i drugim privrednim granama. Godine posle rata karakteristine su po naletu" stanovnitva sa sela na gradove. Ostaci buroazije govorili su o poseljaenju" gradova. U velikim gradskim centrima jedno vreme se razmiljalo o ograniavanju doseljava-
RAD NICKI SAVETI
315
nj a iz unutranjosti administrativnim merama, ali se od toga odustalo. Zapoljavanje u dravnom sektoru je podsticano, administrativno i materijalno. Nezaposleni su izuzimani od obaveznog snabdevanja. Najvei deo jugoslovenskog radnitva inila je kategorija polutana", seljaka-industrijskih radnika. Polutani" su se psiholoki teko odvajali od zemlje, ali ih je, s druge strane, privlaila industrija, uopte zaposlenje u gradu, obezbeujui im vea primanja i besplatno zdravstveno osiguranje. Zbog probitanosti dvostrukog osnova egzistencije" broj polutana" se stalno poveavao i narednih godina. Ovaj beg" sa sela uticao je, na jednoj strani, na poetak njegovog pranjenja", a na drugoj, na proces raspadanja patrijarhalnog sela. Selo je bilo glavni nosilac akumulacije za potrebe industrijalizacije, dajui ne samo materijalne izvore ve i radnu snagu za industriju. Najznaajniju i najveu promenu u drutveno-ekonomskoj strukturi stanovnitva predstavljalo je apsolutno i relativno smanjenje broja poljoprivrednika. Dok su oni 1931. inili preko tri etvrtine ukupnog stanovnitva, ve 1948. njihov broj se smanjio na oko dve treine.
IDEJNI PRELOM I SLOBODA STVARALATVA
Dravni aparat je u ovom periodu zapoljavao ogromnu inovniku armiju od oko 300.000 slubenika na svim nivoima. U periodu administrativnog socijalizma inovnika mesta su smatrana za najvrednija. Na to je svakako uticala snana uloga drave u svim sferama ivota, privlanost upravljakih poslova", materijalne i druge pogodnosti. Tragove stare svesti, po kojoj je vlast spojena s privilegijama i moi, uveliko je potvrivao monopol drave u privredi i drutvu. Slubeniki sloj se po formalnom merilu (raspon piata) nije mnogo razlikovao od drugih. Dovoljno je da pomenemo da je taj raspon od najviih do najniih piata iznosio 3 : 1 , to je gotovo ravno uravnilovci sa stanovita znanja, rada, odgovornosti, rtve. Ali, neodoljiva je magija vlasti, subjektivne moi koju vlast daje dok je pojedinac uiva, radijus drutvenog uticaja, mnogobrojne privilegije i naturalna davanja, specijalan reim snabdevanja (preko posebnih magazina), organizacije odmora i leenja, automobili, prijemi, banketi, vile za stanovanje, lovovi, itd. Dramatina situacija u kojoj se nala Jugoslavija 1948 1949. dovela je do najvieg stepena centralizacije i pojaane kontrole KPJ nad duhovnim ivotom i stvaralatvom. Mada se poinje raspravljati o estetskim problemima, na snazi je, sa nestajanjem pojma socijalistikog realizma, ipak partijnost i idejnost. One i dalje predstavljaju najvanije elemente stvaralatva u oblasti literature. Knjievnici Jugoslavije su 1948. veinom stali na stranu KPJ u sudbonosnom sukobu sa IB-om. Odgovor jugoslovenskih knjievnika sovjetskim knjievnicima F. Glatkovu, N. Tihonovu i drugima" potpisalo je 68 pisaca. Na drugoj strani barikade nali su se Radovan Zogovi, Stefan Mitrovi i predstavnik kubikake" poezije Veles Peri. Sve vie se
317
literaturi koja lae" i lakira" oduzimalo moralno pravo da se uopte naziva socijalistikom". Izdavanje sovjetske strune literature nastavilo se i 1949. godine. Iz istorije je tampano vie udbenika i monografija (Galkova, Zoboka, Notovia, Hvostova, Grekova, Kosminskog, Miulina, Tarlea, Jefimova, Hajfesa). Ni u oblasti politike ekonomije sovjetski pisci jo nisu prestajali da se objavljuju 1949. godine (Ostrovitjanov, Rozenberg, Vigotski, Leontjev, Kuznjecov i drugi). Pedagoka literatura iz SSSR-a jo ne presahnjuje. Prevodi se A. S. Makarenko (Porodino vaspitanje). Izdaju se i socioloko-politiki radovi: G. Aleksandrova (Bankrot buroaske sociologije), A. Gor kina (Trijumf lenjinsko-staljinske nacionalne politike u SSSR-u), M. Rozentala (Pobjeda socijalistike revolucije i odgoj novog sovjetskog ovjeka). Jugoslovenska bibliografija belei 1949. objavljivanje Staljinovih radova Pitanja lenjinizma, Anarhizam ili socijalizam, O Lenjinu, o Sindikatima (LenjinStaljin). Ratko Boovi pie o razlici izmeu stava rukovodeih ljudi KPJ uoi rata i posle 1949. u odnosu na umetnost: dok su u prvom sluaju oni direktno radili na prihvatanju socijalistikog realizma kao neprikosnovenog pravca u umetnosti, samim tim to je bio vladajui u SSSR-u, dotle su posle 1949. zajedno sa knjievnicima, knjievnim kritiarima, slikarima i drugim umetnicima nastojali da obore i ukinu dogmatizam socijalrealistike doktrine kao smetnju irenju slobode i duhovnosti. Godina 1948. prola je u znaku potvrde i legalizacije socijalistikog realizma na Petom kongresu KPJ, ali je ve naredne koja je praticala u znaku izrazitih kontradikcija politika Partije poela da rui do jue proklamovane i neprikosnovene kanone socijalistikog realizma koji su svoje najizrazitije pobornike imali u danovu (u politici), Timofejevu (u teoriji knjievnosti), Gerasimovu (u slikarstvu), Todoru Pavlovu (u filozofiji). Politika sfera je do 1949. imala apsolutnu nadmo nad estetskom, ali je s razotkrivanjem anatomije sovjetskog drutva i vlastitog birokratizma ona poela da se gubi. Politiki okvir zbivanja nije mogao da ne daje ohrabrujue podsticaje umetnicima za smelije analize, ali, na drugoj strani, politiki fenomen je omeavao slobodu stvaralatva granicama koje je postavljala Partija; zalaganje za slobodu stvaralatva iskljuivalo je prevagu i legitimnost pluralizma miljenja. Pod slobodom miljenja podrazumevala se sloboda miljenja koja ne
dolazi u sukob sa pogledima Partije. Po Booviu, radilo se o dogmatskom antidogmatizmu". Jedan broj knjievnika, naunika i filozofa iz zapadnih zemalja podravao je Jugoslaviju u vreme pritiska IB-a i Staljinovih anatema, a meu njima: an Kasu, an Pol Sartr, Verkor, Klod Brde, Luj Dalmas, Anjes Amber, Klod Avlin, an Mari Domenak i drugi. Tokom kritine 1949. godine, Jugoslaviju je i posetio izvestan broj naprednih ljudi u znak podrke i izraavanja solidarnosti, meu kojima predsednik Udruenja francuskih intelektualaca an Kasu, an Mari Domenak, pisac Anri Kefelek, publicist an Babulen, Luj Dalmas, dekan Filozofskog fauklteta Parikog univerziteta Andre olen, mnogobrojni publicisti i novinari iz zapadnih zemalja. Jugoslavija je za novinare i publiciste bila Eldorado vesti, reportaa i analiza, razumljivo u svetlosti odnosa sa SSSR-om, odnosa SSSRZapad i perspektive sukoba u toku. Od uglednih umetnika, Jugoslaviju je posetio i vajar Doe Dejvidson, potpredsednik Valasove Progresivne stranke i drugi. U vremenu opte izolacije, kada je Sovjetski Savez sa svojim saveznicima nastojao da Jugoslaviju sasvim potisne u rezervat", ove posete su bile bar mali otvor u svet sa saznanjem da borba jugoslovenskih naroda ipak nije nepoznata, da ima podrku i da napredni ljudi sveta nee dozvoliti da ona postane rtva staljinistike agresije. Razvoj kolstva u Jugoslaviji prvi put je celovito razmatran na Treem plenumu Centralnog komiteta KPJ, odranom u Beogradu 29. i 30. decembra 1949. godine. Kritiki je razmotren razvoj kolstva od predkolskog i vankolskog vaspitanja i osnovnog obrazovanja do srednjeg kolstva i univerziteta. Potenciran je znaaj pionirskih domova, otvaranja biblioteka, itaonica i zabavnih prostorija u ustanovama za vankolsko obrazovanje. Centralni komitet je skrenuo panju na aktivno delovanje klera i njegovog uticanja na omladinu. Nesklad izmeu opteobrazovnih kola (gimnazija) i srednjih strunih kola, kao i odnos izmeu univerzitetski obrazovanog kadra i srednjeg strunog kadra trebalo je ukloniti pretvaranjem kola uenika u privredi u industrijske kole. Partija je podsticala poveanje broja enske dece u strunim kolama. Od strunih resora je zahtevano da povedu vie brige o strunom uzdizanju potrebnih kadrova upisivanjem aka sa zavrenom sedmogodinjom kolom u industrijske kole.
3 1 9
Na plenumu je naglaavan znaaj slobodno izgraene, stvaralake linosti. Tome je mogla da pomogne nova kola, izgraujui" svestrano razvijenog oveka graditelja i branioca socijalizma. Pod time se podrazumevalo ne samo umno ve i moralno, fiziko i estetsko obrazovanje. Odbacivani su dogmatski nazori u oblasti prosvete i kulture preuzimani iz sovjetskog iskustva. Novi nastavniki kadar trebalo je da se stvara borbom za slobodan idejni razvitak u uslovima socijalistike demokratije, razmahom borbe miljenja i razvijanjem inicijative. U naunom i ideolokom radu trailo se odbacivanje ablona i kopiranja tuih iskustava i naglaavao znaaj prouavanja jugoslovenskog iskustva, naroito u oblasti nacionalne istorije, istorije Partije i knjievnosti. Rukovodstvo Partije trai da mlai kadrovi odbace sektatvo prema starijim naunim radnicima. Prolo je vreme kada su mnogi ugledni naunici, meu kojima su se nalazili i oni iz oblasti medicine i prirodnih nauka, bili proterani sa univerziteta na zahtev" studenata, jer nisu mogli da se oslobode buroaske ideologije i nenaunog pristupa". KPJ je sve vie podsticala unoenje novih elemenata u kulturni razvoj: stvaralaku slobodu, naputanje obrazaca socijalistikog realizma u umetnosti, pojavu raznih umetnikih pravaca, prevodilaku aktivnost, otvaranje kulture prema svetu, kulturnu saradnju i razmenu ideja izmeu naroda i nacionalnih manjina. Partija se zalagala za ravnopravnost i svestran razvoj nacionalnih kultura, a na drugoj strani za kritiko usvajanje kulturne batine. Zbliavanje raznih kultura i usvajanje naprednih kulturnih tekovina odgovaralo je demokratskom razvitku Jugoslavije. Za irenje novih ideja, koje nije bilo osloboeno oscilacija i proturjenih procesa", od znaaja je bio govor Edvarda Kardelja na sveanoj sednici Slovenske akademije nauka i umetnosti, kao i rad Kongresa knjievnika Jugoslavije. Naglasci koji su se uli na Treem plenumu znaajni su u vie pravaca. Jedni svedoe o sveim idejama koje su izmakle dojueranjim dogmatskim kalupima. Postajalo je jasno da se izmena ljudske svesti ne moe isplanirati na rokove nikakvim administrativnim aktom, jer se radi o stalnom procesu koji se razvija kroz protivurenosti. Ukoliko socijalizam odmie", administrativne mere su sve slabije. Upravni aparat nije mogao prisvojiti ideoloki monopol" a da ne narui principe socijali-
stike demokratije. ilas je smatrao da su takvi planeri" promaili u SSSR-u. Administrativne mjere (cenzura, zabrane svake vrste itd.) su mjere proletarijata protiv reakcije i kontrarevolucije i treba da budu i ostanu takve samo protiv njih. Ali one ne smiju biti i mjere protiv one borbe miljenja, koja se odvija na osnovi i na liniji iznalaenja novih formi ivota u socijalizmu, novih metoda za razvijanje toga ivota.. . Marksisti i uopte napredni ljudi nae zemlje osjeaju se kao da je prskao neki led koji im je bio, a da to i ne znaju, oklopio um." U sutini stvarnosti je raznovrsnost. Ukinuti posebno i specifino znai pokuati zaustaviti zakonitost kretanja samog materijalnog sveta. Pogreno je zamiljati socijalizam u svim zemljama kao jednolian i tipiziran proces". Drugi pravac novijih razmiljanja, koja su oznaavala idejnu preorijentaciju, ticao se oveka" kakvog eli da izgradi" nova kola. Smatralo se da to mora biti ovek bogatog unutranjeg ivota, fiziki i moralno zdrav, krepak i io"; to su morali biti ljudi koji smjelo i odvano misle i rade, koji su iroki i raznovrsni u shvatanjima, a ne ljudi iji e umovi biti podiani na isti nain" . . . Jer, zaista, nita nije besmislenije i za socijalizam opasnije nego sputavanje inicijative, primjena gotovih, birokratskih kalupa i administrativnih mjera u oblasti ljudskog miljenja." to se tie rukovoenja u pitanjima prosvete, nauke i kulture, zahtevano je da ono bude proeto irinom, socijalistikom humanitarnou, principijelnou i gipkou". S ovim novim idejama teklo je okretanje vlastitoj praksi i iskustvu, pozitivnoj tradiciji, plodotvornim sadrajima prolosti, koji su se povezivali sa utilitarnom i pragmatistikom ideolokom komponentom. Kao objektivne istorijske osnove razvitka kolstva tretirane su narodna revolucija, izgradnja socijalizma (drukije reeno, industrijalizacija u jugoslovenskim drutvenim uslovima), zateene i nasleene prihvatljive tekovine u kolstvu, prosveti i kulturi uopte. Narodna revolucija" je velik dogaaj", krupnog, svestranog, prelomnog znaaja za nae narode", osnova daljeg razvitka", epohalan dogaaj" koji je zavrio jednu dugu fazu njihove predistorije". Milovan ilas je osnovu revolucije tumaio kao socijalistiku demokratiju, politiku i stvarnu ravnopravnost naroda", koje su postale sr itave nae aktivnosti: i drutvene, i politike, i idejne". Traio je da se u kolstvu mora izraziti ono specifino, posebno i originalno, to je dalo takve forme i narodnoj revoluciji i
3 2 1
socijalistikoj izgradnji". Inkriminisao je dotadanja iskrivljavanja" da je itav kolski sistem nevaljao", te da se ubudue mora obraati panja na pedagoku tradiciju". Treba znati da istorija nije ni poela s nama niti se zavrava s nama i da je naa epoha makar koliko znaajna i prelomna samo jedan beoug u njenom kretanju." Nauka, kultura i nastava moraju biti proete idejnou, posmatrane sa stanovita borbe za revolucionarno menjanje prirode i drutva. Probijanje novih ideja nije znailo da se isputala borba protiv reakcionarnih idealistikih, mehanicistikih, vulgarizatorskih, nacionalistikih, dekadentskih i dogmatskih shvatanja". Preporuivano je da u toj tekuoj borbi od crkve ne valja praviti muenika". Preobraaj kolstva posmatrao se sa stanovita ukupnih ciljeva nastave i nauke u pravcu ideoloko-politikog prevaspitavanja kadrova". Dalji razvoj vodio je otkrivanju sutine ponaanja zemalja Informbiroa protiv Jugoslavije. Eskalacija je bila obostrana: na strani informbiroovskih zemalja ispoljavala se u nastavljanju pritiska, koji je pretio da preraste u agresiju na Jugoslaviju, a na strani KPJ u antibirokratskoj praksi, legalizaciju novih drutvenih odnosa juna 1950, razotkrivanju karaktera birokratizma u SSSR-u i tzv. zemljama narodne demokratije. ilasove analize polovinom 1950, oznaavale su ideoloku krizu u SSSR-u kao zbrku" zbog revizije i naputanja socijalistike ideologije, iji su vrhovi uli u fazu reakcionarne ideologije" i osvajake i ekspoloatatorske prakse". SKP(b) nije partija marksistikog tipa, jer su u njoj po ilasu bila razorena dva bitna elementa takve partije: sloboda borbe miljenja i na toj osnovi stvarna unutarpartijska demokratija. Nasuprot monopolu jedne linosti u svim ideolokim pitanjima (Staljina u SSSR-u), jugoslovenski komunisti su imali da uvrste marksistiki i demokratski karakter KPJ umesto da u Politbirou vlastite partije izgrauju takav tip monopola. Analiza je upuivala da iza ideolokog monopola dolaze drutvene i politike privilegije, a im se uspostavi monopol, iezava borba miljenja, to znai da onda nema otkrivanja novih pojava i demokratskog razvitka. Staljinovo pretvaranje dnevne prakse" u teoriju, ilas je oznaavao kao pragmatistiku vulgarizaciju marksizma". Razvoj u drutveno-ekonomskoj sferi nije mogao a da ne donese novine u oblasti ideologije. Demistifikacijom bia
SSSR-a, razotkrivale su se zablude i u vlastitoj politici i praksi. Kako je stara partija mogla ostati intaktna i neprikosnovena u uslovima kada se menjala drava i njena drutveno-ekonomska osnova? Sazrevalo je shvatanje da svako ima pravo da iznosi svoje miljenje, ali da nema u organizaciji pravo da odstupa od osnovnih naela unutranjeg ivota i programa Partije i njene politike linije. O idejnim i organizacionim osnovama Partije, dok je ona u akciji, nije se moglo raspravljati. To je unosilo distinkciju u odnosu na beskonanu debatu i obezbeivalo jedinstvo akcije. U anatomskoj analizi sovjetskog sistema, ilas je iao do krajnjih konzekvenci to e ga, nekoliko godina kasnije, dovesti u otvoreni sukob sa rukovodstvom SKJ. Tito je spominjao sluajeve samoubistva komunista u SSSR-u zbog guenja kritike. Navodio je da je u prolosti na skupovima Kominterne, gde je vladala diktatura, bilo jezivo". Promene su jedni kadrovi ubrzavali a drugi na njih gledali sa strepnjom od naruavanja jedinstva partije, ne izraavajui, meutim, glasno svoje neslaganje, rezerve ili sumnje u ispravnost novog kursa. Tako je i u rukovodstvu poela neprimetna polarizacija na liberalnije" i konzervativnije kadrove, kako su je izvodili diplomati i politiari zapadnih drava. Analize o kojima govorimo dobile su snagu potvrde usvajanjem Rezolucije o teorijskom radu u KPJ na etvrtom plenumu CK KPJ, juna 1951. godine. U Rezoluciji je pod 1. stajalo: Razvitak novih teorijskih pogleda u KPJ vri se na osnovi diskusije i borbe miljenja." lanovi KPJ imali su pravo da se o teorijskim pogledima komunista, nezavisno od funkcije, slobodno izraavaju i raspravljaju." Pomenuta rezolucija je pod 2. predviala da je u partijskim organizacijama obavezno prouavati samo odluke i direktive partijskih kongresa i foruma, a istupanja pojedinih rukovodilaca samo ukoliko su ova imala takav karakter. Radovi rukovodeih lanova, koji su imali izrazito teorijski karakter, obavezno su se prouavali u organizacijama samo ako je Politbiro doneo takvu odluku. Rezolucija je poivala na shvatanjima da nema teorije bez revolucionarne prakse, i da se, samim tim, aktuelne i praktine mere (tekua linija) Partije ne uzimaju kao konani teorijski i nauni zakljuci. Rezolucija je osiguravala prava svim lanovima KPJ u borbi miljenja, te naunim radnicima da usvajaju ili ne usvajaju ove ili one postavke partijskih rukovodilaca. Po ilasu, marksizam je nauka i on
3 2 3
se kao nauka moe razvijati i pobjeivati jedino u otvorenoj borbi". Polazilo se od toga da je to put da se izbegne deifikacija rukovodstva i u teorijsko-stvaralakoj oblasti Partiji nametne linija pojedinanog teorijskog razmiljanja kao optevaea. Otvarala se perspektiva socijalistike i unutarpartijske demokratije. Mi moramo oistiti nau Partiju od onoga to se uvuklo iz sovjetske prakse." Tito je na konferenciji Gardijske divizije istupao protiv toga da se ilasovi napisi o sovjetskoj praksi (Savremene teme", lanci objavljeni u Borbi, novembra 1950) tretiraju kao osnova za diskusiju u Partiji, u stvari da se razmatraju kao gotovo teorijsko delo. On je rekao: Jedna je stvar kad mi diskutujemo i govorimo o tome da tamo nita ne valja, a druga kad to napiemo kao dokument, kao teorijski marksistiko-lenjmistiki dokument u kome hoe da analizira situaciju u jednoj zemlji, u kojoj ne znamo kako je sada. To me je ponukalo da kaem da jedan takav lanak ne moe biti gotovo teorijsko djelo koje e morati da se razrauje u partijskim organizacijama i da se prihvata. Jer, time nam se onemoguava da taj lanak uzmemo kao bazu za diskusiju o tome ta se dogaa u Sovjetskom Savezu. To nam vezuje ruke, a osim toga, neki detalji u pojedinim lancima ve sutra mogu da se pokau i kao nepravilni. Jer niko od nas ne moe pretendovati (na to). . . da sam da analizu o jednoj zemlji. To je stvar studija, izmjene miljenja, rasprava i tek ono to nastane od toga moe biti teorijsko djelo koje treba da prouavaju nai partijski kadrovi." Poetak decentralizacije upravnog aparata doveo je 1950. do stvaranja saveta pri Ministarstvu za prosvetu: za film, pozorite, knjievnost, likovnu umetnost, muziku i umetniko kolstvo, za naunoistraivaki rad i naune ustanove, za narodno prosveivanje; pojavljuju se pedagoki saveti i saveti za struno kolstvo. Radilo se o savetodavnim telima koja su davala predloge u vezi s pitanjima pozorita, filma i knjievnosti, likovne umetnosti, itd. Otpori meu umetnicima poeli su u znaku neprihvatanja dirigovanog stvaralatva". Do suprotstavljanja je dolo ve poetkom pedesetih godina. Do tada su se knjievnicima, koji su skretali u tumaenju Agitpropa, znale oduzimati jednom dodeljene nagrade, a oni iskljuivati iz knjievnog i uopte umetnikog ivota, napadani zbog ignorisanja" socijalistike sadrine" dela. Marksistiki angaman" u umetnosti je
<5
"
bio svemoni kanon. Zapravo ideoloko-politika sadrina stvaralatva bila je vladajua estetska norma". Petar Lubarda, odan umetnosti, odbio je da izlae po diktatu partijnosti stvaralatva" da bi 1951. svojom izlobom u Beogradu otvorio put traganjima za novim putevima, prostorima i izazovima umjetnosti". Likovni umetnici (u Crnoj Gori) traili su da se umetnost ocenjuje odozdo a ne odozgo". Poinje sve snanije suprostavljanje ideologiji socijalistikog realizma". Poetkom pedesetih godina i sama partija naputa partijsko-dravni model u razvitku kulture". Borba protiv dogmatizma nije znaila prekid borbe protiv reakcionarnih i kontrarevolucionarnih shvatanja snaga graanskog drutva, pre svega uticaja klera na omladinu u prosveti i duhovnom ivotu uopte. Kritici je podvrgavan i talas malograanskog mentaliteta u shvatanju partije, pri emu se esto ispoljavalo sektatvo. Rukovodstvo Partije je naputalo staljinistiku pragmatistiku koncepciju kulture, ali je ostalo rezervisano prema preteranoj slobodi kritike i stvaralatvu bez granica. Sektatvo je bilo deo svesti, iako se sa njim slubeno obraunavalo. Socijalistiki realizam se nije povlaio bez otpora, a i meu oficijelnim faktorima on je imao podrku. Na udaru kritike nalazile su se i nove forme kulturnog stvaralatva koje su se razvijale na Zapadu. Dez-muzika je ocenjivana kao izraz malograantine" i antikulture". Zapadni filmovi na repertoaru izazivali su ogromno interesovanje graana, naroito omladine, koja je znala ekati satima pred bioskopima da bi kupila kartu, ali su neki od njih ocenjivani kao dekadentni. Jo se pisalo o komercijalnom celuloidu" koji kvari karakter ljudi. Kada je beogradski bioskop Zvezda" oglasio produavanje prikazivanja filma Zato smo se sreli", inae jedne osrednje melodrame, u Knjievnim novinama se pod incijalima pojavio napad na upravu bioskopa zbog njene idejne nebudnosti. Politika kritika staljinizma, probijanje blokade, uvoenje radnikih saveta i druge drutveno-ekonomske promene, uz vei dodir jugoslovenskih graana sa zapadnim svetom, koliko do jue proglaavanim gnjilim" i dekadentnim", imperijalistikim" i neprijateljskim", uticali su i na pojavu 1 razvoj kritikih rasprava o slobodi stvaralatva. Najpre su poela da se kritiki ispituju utilitaristika shvatanja o ulozi umetnosti i nauke. Prelomnu granicu ovih rasprava oznaavali su Trei plenum CK SKJ, govor Edvarda Kardelja u Slovena-
3 2 5
koj akademiji nauka, izloba Petra Lubarde u Beogradu 1951. godine i Kongres knjievnika s referatom Miroslava Krlee 1952. Stvaranju slobodnije klime u umetnikom ivotu doprinosili su knjievni listovi i revije (Knjievne novine i Svedoanstva Marka Ristia), dijalozi knjievnika na tribinama, razmah knjievnih polemika, izlobe slikara, pojava novih knjievnih ostvarenja. Umetnost se postepeno oslobaala dogmatskog ematizma i shvatanja koje je bilo zavladalo da se umetnika dela procenjuju merilima dnevne politike i trenutnim pragmatistikim potrebama. Nova idejna strujanja odbacivala su estetiku socijalistikog realizma; podvrgavani su kritici sovjetski uzori, igosan danovizam u kulturnom stvaralatvu, teorija odraza, gerasimovtina u slikarstvu i timofejevtina u teoriji knjievnosti. Politika ekonomija i druge drutvene nauke oslobaaju se simplicizma i marksistike vulgarizacije kojima su bila zasiena dela sovjetskih naunika i teoretiara. U idejnom radu, KPJ je sve vie panje posveivala prouavanju i kritikom osvetljavanju nacionalnih i meunarodnih iskustava borbe za socijalizam. Upozoravano je na znaaj prouavanja istorije Partije i prikupljala se dokumentarna graa. Podstrek dobija izvorno prouavanje marksizma. Posebna panja se posveivala objanjavanju prirode jugoslovenske revolucije, njenim specifinostima, nainu reavanja nacionalnog pitanja, ekonomici prelaznog perioda. Sva ova pitanja tretiraju s;e u publikacijama KPJ, u radovima i govorima rukovodeih ljudi KPJ (ilasa, Kardelja, Pijadea, Milentija Popovia, Borisa Kidria i drugih). Formiran je Institut drutvenih nauka kao rasadnik kadrova marksistike orijentacije. U burnim dogaajima, ispunjenim sudarima, smenom linija i postojanjem dva fronta (od kojih je onaj informbirovski bio nesumnjivo daleko agresivniji i opasniji, imajui uporita u zemlji i take oslonca u spoljnim snagama), javljaju se protivureja koja su traila stvaralaka razreenja. Pronalaeni su i deklarisani pravci i principi koji su delu lanstva izgledali neadekvatni tekuoj situaciji. Radniki saveti, kao inauguracija politike i prakse socijalistike demokratije, direktno su se sukobljavali sa nasleem u svesti i navikama u politici, a na drugoj strani, pitanje opstanka zemlje i njene nezavisnosti zahtevalo je odbranu svim sredstvima i na spoljnjem i na unutranjem planu.
Rukovodee snage Jugoslavije, u skladu sa analizom stvarnosti, opredeljavale su se za novu politiku i praksu, ali nisu gubile oseanje za realnosti sumorne i surove svakodnevice. etvrti plenum CK KPJ (jun 1951) zaloio se za zakonitost u vremenu kada ove nije bilo: Partija je elela i u ovoj sferi da menja odnose insistirajui i dalje na odbrani osnovnih institucija drave i drutva svim sredstvima koja su joj stajala na raspolaganju u ime tih novih odnosa, ne klonei se ni represije; kao rukovodea snaga jugoslovenskog drutva, ona je polovinom 1951. osudila praksu organa bezbednosti i pravosudnih ustanova i optirala u skladu sa novom generalnom linijom u izgraivanju za socijalistiku demokratiju. Spajali su se neprikosnovena odbrana nezavisnosti i sistema izraslog iz revolucije i smelost proglaavanja dotadanjih metoda ilegalnim. Pod najteim uslovima opstanka, alternativa je nalaena u proglaavanoj demokratizaciji drutva, a ne u apsolutizaciji represivnih sredstava odbrane koja, meutim, nisu izostajala protiv snaga koje su elele da ugroze Jugoslaviju, razore je iznutra ili zadre stari sistem drutveno-politikih odnosa. Milovan ilas je mislio da se borba mora voditi protiv dvostrukog protivnika. Jedan od njih je bio informbiroovski talas negacije samostalnosti na koji je Partija odgovorila borbom za socijalistiku izgradnju isprepletenu sa pravilnim reenjem odnosa meu socijalistikim zemljama i borbom protiv klevetnikih metoda". Razgolititi ovu pojavu i otkriti njenu sutinu ilas je to smatrao jednim od najznaajnijih svjetskih istorijskih dogaaja", jer se radilo o sukobu unutar socijalistikog sveta. Drugi protivnik nije bio samo svesni, klasni protivnik ve mrak stoljea", pod kojim je razumevao zaostalost, nekulturu, primitivizam, neznanje, sujeverje, rave navike. ef agitaciono-propagandnog centra izraavao je i u dogaajima 1949. nezadovoljstvo intelektualcima. Po pravilu", kae, iskustva sa 'dovitljivim', 'pametnim intelektualcima' koji imaju smisla za agitaciono-propagandni rad, a nijesu do kraja odani Partiji veoma su alosna." Po ilasu, do teorijskih zakljuaka se nije moglo doi odjednom. U poetku je postojala i suzdrljivost od teorijskih prepirki" sa Sovjetima, jer se stajalo na gleditu da oni ne odstupaju u pitanjima teorije, ve da je ,,u praksi dolo do sukoba s teorijom".
3 2 7
Kardelj se decembra 1949. u Slovenakoj Akademiji nauka za borbu miljenja, kritiku i korektiv prakse u procenjiv a n j u teorijskih stavova, jer bez tih elemenata nema nauke. I z j a s n i o se takoe za samostalnost naunog stvaranja. to se tie partijnosti nauke, o njoj se kao takvoj moglo govoriti jedino u smislu klasne determinisanosti ljudskog saznanja. Meutim, govorei o borbi miljenja, Kardelj se nije izjanjavao o tome da li Partija ostaje i dalje neprikosnoveni arbitar o tome ta je reakcionarno" i ta dogmatizam". Izloba Petra Lubarde 1951. u Beogradu bila je raskid sa socijalistikim realizmom u likovnoj umetnosti. Na Drugom kongresu knjievnika u Zagrebu decembra 1949. Miroslav Krlea je izneo neke teze po kojima je jugoslovenska savremena socijalistika anticipacija danas samo pendent itavom nizu naih, junoslovenskih sredovjenih anticipacija u prolosti: staroslovjenske, glagoljake, i autokefalne borbe za ravnopravnost narodnosti i jezika u crkvenoj hijerarhiji grko-latinskog cezaropapizma i imperijalizma". Krleino vienje principa partijnosti svodilo se na osloboenje od krivih perspektiva nae malograanske estetike i znanosti, ali isto tako potrebno nam je osloboenje od ematizovane lijeve konformistike fraze, koja je svela knjievnu mjeru 'partijnosti' na tako sitne razmjere, a kamoli itav volumen nae monumentalne pojave u vrtlogu stoljea". Hroniari ovoga razdoblja istiu znaaj teze Petra egedina o kritici, a posebno o partijnosti. Nasuprot glavnom referentu, edomiru Minderoviu, egedin je traio da se u pojam partijnosti ukljui ljudski smisao o kome govori Marks. Pisci tekuih kretanja u umetnosti naglaavaju da je egedin naeo" teoriju o umetnosti kao odrazu objektivne stvarnosti tezom da umetniko delo uvek donosi novi kvalitet i element iznenaenja".
zaloio
U eseju Oskara Davia Poezija i otpori (1951), pesnik se strasno zalagao za slobodu poezije, gledajui u pesnicima graniare beskraja". Krlein referat na Treem kongresu knjievnika Jugoslavije, odranom u Ljubljani oktobra 1952. poivao je na tezi o autonomnom unutranjem biu literature koje se ne moe procenjivati merilima administrativno-partijskih normi, ve sopstvenim umetnikovim doivljavanjem stvarnosti i vrednostima njegovog umetnikog dometa. Njegov referat 0 slobodi kulture" bio je polemika sa postavkama socijalistikog realizma
i Staljinskom frazom" o knjievnicima kao inenjerima dua". Za danovljevu estetiku kae se da je propovedala estetski jezuitizam". Krlea nije gledao na revoluciju i umetnost kao na antinomine pojmove, uveren u mogunost njihove sinteze. Mirei estetizam" i revolucionarni angaman", Krlea se opredeljivao za estetska merila, priroena samoj biti umetnosti i zakonitostima njenog vlastitog razvoja, za slobodu stvaranja, za simultanost stilova i metoda, za osudu direktivne estetike, ali i za sintezu umetnosti i revolucije. . ." Kritika analiza Krleinog izlaganja obraa panju na njegovu omeenost zahtevima politikog trenutka". Naime, Krlea se obraunavao sa sovjetskom estetikom doktrinom", ali se nijednog trenutka nije uputao u analizu domaeg staljinistikog naslea". Mogao se osloniti na kritike anticipacije politike koje su omoguavale njegove analize, a na drugoj strani, izjanjavati za pomirljivu formulu o sintezi umetnosti i revolucije". esti kongres je imao presudan znaaj i za razvitak umetnosti, jer se Partija opredelila za naputanje administrativno-direktivnog prilaza umetnosti i nauci, za borbu miljenja, ime su stvorene pretpostavke za jednu slobodniju atmosferu duha koja e narednih godina oiveti knjievni ivot brojnim sukobima razliitih struja i pogleda, ime je period do Sedmog kongresa postao kako kae hroniar ovih zbivanja jedan od najburnijih perioda u domaem posleratnom knjievnom ivotu". Partija je vodila bitku sa staljinistikim dogmatizmom, ali je uvala bokove od malograanske stihije u partijskom argonu, klerikalnih tendencija u javnom ivotu i prosveti i kulturi, pre svega, i uopte od graanskih restauratorskih tenji. Naviknuta godinama na jedan ideoloki front, sada je morala da se bori praktino na dva, iako je staljinistiki dogmatizam bio daleko opasniji protivnik. Ako se obraunavala sa ovim, ona nije elela da dozvoli provalu druge struje koja ju je takoe diskriminisala kao partiju neslobode i totalitarizma. U datim uslovima, Partija je odbacivala shvatanje da je svaka intervencija partijskih organa danovizam". U samoj partiji jo su bile ive birokratske ideje, pogotovu apriorno strahovanje od bilo kakve slobodnije misli i inicijative koju ona nije promovisala, kao trajni relikt dojueranje ideoloke jednostranosti. Dok su slobodniji duhovi koji su ubrzavali proces oslobaanja kulture i nauke od stega i zavisnosti dravnog aparata, esto shvatani
3 2 9
kao anarhisti ili malograani, dotle su birokratski duhovi u Partiji sumnjiili nosioce slobodnijih misli za izneveravanje i ugroavanje socijalizma. Trebalo je proi izmeu Scile i Haribde i zauzeti stanovite osloboeno dogmatske krajnosti i realno neprihvatljive bezgranine slobode. Prema britanskim analizama, Tito je na estom kongresu osudio pojave vesternizacije", to je termin koji je pokrivao mnotvo ideja stranih jugoslovenskom socijalizmu". Pre svega, kritikovao je klerikalne tendencije dosta jake u Sloveniji i Hrvatskoj, ovinizam, ideje u oblasti kulture koje su se opravdavale veim slobodama. Za ilasa je rizik obrauna sa staljinizmom bio u oivljavanju buroaskih aktivnosti", ali kojima se nije trebalo suprotstavljati administrativnim akcijama. Tito je na Treem kongresu AF-a oktobra 1950. kritikovao Branka opia i uopte sve reakcionarne tendencije" koje su se poele javljati u procesu oslobaanja umetnikog stvaralatva. Prema Titu, poeo je da se osea uticaj reakcije" kroz razne pore drutvenog ivota, pa ak i kroz tampu", kroz karikature i satire. Ali sada je", kae Tito, reakcija dobila mogunost da kroz razne eksponente, koji se skrivaju iza partijske ili kakve druge firme, otpone sprovoditi takvu politiku." Tito je u opievoj Jeretikoj prii video aluziju na nae najvie rukovodstvo". Pisac je koristio temu o ministru i pomoniku ministra, generalu i udarniku, iako su oni pomonici ministra najvii muenici". Koristei se tim kategorijama ljudi, pisac je, u Titovoj interpretaciji, uzeo celo drutvo odozgo na dolje" k?.o negativno, to znai da ga treba slistiti". Tito je isticao da takvu satiru nee dozvoliti, ali da pisac nee biti ni uhapen. Njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput za uvijek da neprijateljske satire koje idu da razbiju nae jedinstvo ne mogu da se trpe kod n a s . . . kod njega (opia) je sve tako jasno i vidljivo, da nije potrebno sumnjiiti ga. On je jasno kazao to je, i ko je, on je zaglibio, on je pokazao da je, svjesno ili nesvjesno, postao instrument u rukama reakcije, a indirektno i u rukama Informbiroa. Takvi nai umjetnici ne mogu uivati simpatije niti rukovodeih ljudi, niti naih naroda. Ne mogu, bez obzira kakve su bile njihove zasluge. Njegova je stvar da uvidi svoje greke i da krene putem kojim idu nai socijalistiki knjievnici." Ova opieva satira, koja se pojavila dve godine pre ilasove Anatomije jednog morala, dovela je do najtee optube
* i
<5 "
u ono vreme stavljanjem pisca u kontekst reakcije" i pogotovu IB-a, to je znailo nacionalnu izdaju". Kritika birokratije i privilegije doivljene su kao napad na osnove poretka. Sam opi je nastavio da objavljuje, protestujui kraim zapisom u Knjievnim novinama to se na satiru kod nas gleda kao na antidravnu delatnost. Po njemu, pak, slobodni pisci" u slobodnoj zemlji mogu staviti" pod bi satire svakoga ko je to zasluio". Predratni hrianski socijalista i poznati katoliki pisac, ugledni partizanski borac i jedan od prvaka Osvobodilne fronte, ovek koji je rukovoen humanistikom vizijom pristupio narodnooslobodilakoj borbi, objavio je 1951. zbirku pripovedaka Strah in pogum (Strah i hrabrost) koja je takoe dovela u tadanjoj atmosferi do njegovog iskljuenja iz javnog ivota. Politiki pragmatizam je u likovima pisca osetio opasnost po osnove socijalizma, nesposoban da prihvati istinu i protivureja stvarnosti (kukavice, egzekutori, ubistva bez dokazane krivice itd.). Svi ti likovi pro isticali su iz pievog partizanskog iskustva i samim tim izazivali kod zvaninika strah od kvarenja pojednostavljene slike revolucije i njenih heroja. Pripovetke su se inae odlikovale moralnim preispitivanjem koje savremenici na vlasti nisu mogli podneti. Za to je jo uvek bilo prerano, pogotovu zbog situacije u kojoj se Jugoslavija nalazila, i zbog stanja svesti istih onih koji su krili puteve emancipacije u odnosu na staljinizam, strahovima od provale kritika koje bi doveli u pitanje samu strukturu vladavine KPJ. Pojedinani primeri nesumnjivo u sebi sadre karakterizacije opteg raspoloenja i tendencija, ali istovremeno ne smeju zakloniti vidike jedne velike borbe za osloboenje od dominacije, prava na kontrolu, pritiska velikog u ime snage. Veliki prelom koji je napravila KPJ pod pritiskom IB-a 1948. otvorio je puteve i novim strujanjima u oblasti duhovnog stvaralatva, iako navedeni markantni primeri pokazuju i limite do kojih se moglo pisati i govoriti. No, u isto vreme izlazile su Knjievne novine u kojima se sve vie oseaju nova strujanja. Marta 1952. pojavljuju se Svedoanstva, sa Aleksandrom Vuom, kao glavnim urednikom. Svedoanstva su vie bila okrenuta velikim strujama i tokovima savremene kulture u svetu za razliku od Knjievnih novina. I jedno i drugo glasilo polazilo je meutim od iste premise da je borba miljenja postala nunost. Knjievne novine i Svedoanstva iz-
3 3 1
raavala su nezadovoljstva prema postojeem stanju u knjievnosti i kritikoteorijskoj misli o njoj". asopisi Delo i Savremenik izraavali su razliita gledita o knjievnosti, ekstremno sukobljena, svedoei o estini knjievnih polemika. Obraun sa Milovanom ilasom 1954. nije mogao da ne utie i na ograniavanje slobode u oblasti stvaralatva, na jaanje intervencija, podravanje antimodernistikih gledita meu knjievnicima. Ali ve etiri godine kasnije, 1958, na Sedmom kongresu SKJ, Partija se distancirala od umetnikog fenomena, ostavljajui ocene njegovim nosiocima i stvaraocima; Partija je preputala umetnost autonomnom ivotu i umetnicima.
DRAVA, SAVEZ KOMUNISTA JUGOSLAVIJE I SAMOUPRAVNI PREOBRAAJ
Otpor SKJ i naroda Jugoslavije informbiroovskom pritisku doveo je do trijumfa jugoslovenskih komunista, i bio je praen otrenjavanjem od mnogih ranijih zabluda staljinizma. Tome su jo u jeku sukoba doprinosili nizak ideoloki nivo Staljina i Molotova, otkrivanje brahijalne sile kao glavnog metoda ubeivanja, jednom jo iz istorije staljinizma poznatom metodologijom unitavanja protivnika pod vidom ideologije", a u stvari njihovom fizikom likvidacijom i moralnim dezavuisanjem kao pijuna" i agenata, as Gestapoa, a as opet Intelidens servisa, ve kako je kada trebalo; pozivanje zdravih" snaga da svrgnu one koje su se usprotivile vrhovnom recu, uz providno iskoriavanje frustracija nekih bugarskih rukovodilaca i Envera Hode protiv Tita i titoista", na emu se mogao graditi i podsticati ovinizam u jugoslovensko-bugarskim i jugoslovensko-albanskim odnosima. Divinizirani i patologijom svoje veliine optereeni Staljin nije u velikom sukobu 19481953. mogao uopte shvatiti da on nije dominus litis, to jest onaj koji apsolutno odluuje i u komunistikom pokretu Jugoslavije. Samostalni potezi jugoslovenskih komunista jo u prvoj fazi sukoba (odbacivanje jugoslovensko-bugarske federacije koju im je namenjivao; kritiki stav prema sovjetskim instruktorima u vojnim i graanskim ustanovama i slubama; pokretanje istrage i hapenje Hebranga) jo su ga vie iritirali da bezuspeno nasre na integritet KPJ i nezavisnost Jugoslavije. Staljinove glavne ideoloke" optube protiv KPJ nisu odgovarale realnosti. Napadajui KPJ za nacionalizam, Staljin je faktiki ignorisao otpor potinjavanju i eksploataciji dravnog subjekta, nezavisnog i ravnopravnog u meunarodnoj zajednici, jer se ve od rata nije radilo o malom pokretu ili organizaciji koja se moe drati na uzdi. Optube o trockizmu" takoe su oznaavale promaaj, jer ova struja nije postojala u KPJ. to se tie napada u vezi sa
DRAVA. S K J I SAMOUPRAVNI P R E O B R A A J
3 3 3
desnim skretanjima", KPJ bi bolje pristajalo da je kritikovana zbog svoje klasno determinisane politike. Sa 1948, Tito se naao na pijedestalu voe revolucije i otpora staljinskoj hegemoniji. No KPJ nije ostala samo na golom otporu ve je projektovala novu drutvenu organizaciju u zaetku, oktroisanu" odozgo, ali koja je izraavala tenje naroda i najvee mase partijskog lanstva za debirokratizacijom. KPJ je 1952. pretvorena u SKJ. Deo lanstva KPJ nije, meutim, mogao da se snae u tekuim velikim preorijentacijama istorije. U sukobu su bili stari ideali i kultovi (sovjetskog komunizma, Staljina, itd.) s novim idejama, koje su unosile nemir zbog eventualnog gubitka ranijih pozicija. Partija je dinamizirala celokupan ivot, to nije odgovaralo delu komunista koji su bili nauili da rade u duhu direktiva i bez unoenja sebe u njihov smisao. Sukob 1948. doveo je i do rascepa u Partiji koja je punu deceniju uglavnom bila kompaktan organizam. U Partiji je bilo i rukovodeih komunista koji su proli sa rukovodstvom gotovo sav period bitke sa IB iako su t e k o prihvatali poraz Staljina i SKP(b) u sukobu sa Titom i KPJ. Na estom kongresu SKJ, u Politbro nije izabran Blagoje Nekovi. Sa Hebrangom i ujoviem 1948, iji je sluaj bio razliit od Hebrangovog, to se vidi po tome da se on javno pokajao za svoje dranje, ispao je iz rukovodstva jo jedan lan Politbiroa. Nekovi je bio kolebljiv, prema IB (da se ne postupa preotro, defetistiki stav prema borbi l'sluaju napada Crvene armije, itd.). Nekovi je i ranije, 1946, bio kritikovan na Politbirou zbog oportunizma" u vezi s otkupom i politikom industrijalizacije Srbije. Tito je Nekoviev odlazak" stranim novinarima objanjavao time to je vie verovao njima nego nama", na to je Nekovi kasnije regovao da nije ..slepo verovao ni jednima ni drugima". Naknadno nastojei da objasni kako je neosnovano napadan zbog navodno blaeg pristupa sukobu izmeu KPJ i Staljina, on je iznosio da je veina delegata u svojim istupanjima veliala SSSR i druga Staljina". (Svoj referat Josip Broz Tito je zavrio . . . Duboko sam uvjeren da e KPJ. . . svojom nepokolebljivou i jedinstvom, svojom nepokolebljivom vjernou nauci Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina dokazati da ona nije skrenula s puta te nauke." Delegati ustaju i kliu Tito Staljin. A Rankovi zavrava izvetaj klicanjem Titu, a zatim je uskliknuo: iveo voa i uitelj meunarodnog proletarijata veliki Staljin." M. ilas u svom referatu napada one koji su
<5 "
0U
primili buroaske lai i klevete o Sovjetskom Savezu i tobonjoj Staljinovoj diktaturi". B. Nekovi u govoru povodom referata M. ilasa govori takoe o ljubavi prema ,,SSSR-u i Staljinu". V. Miunovi navodi citat Staljinovog lanka 0 opoziciji" i kae: Ove rijei druga Staljina, koje imaju opti i duboko principijelni karakter, mogu se primjeniti i na KPJ." E. Kardelj u svom referatu navodi druga Staljina" i zavrava da emo se rukovoditi velikom naukom Marksa-Engelsa-Lenjina-Staljina". B. Kidri u referatu citira na vie mesta Staljinovo miljenje o ekonomskim problemima. P. Stamboli u svojoj diskusiji govori o naem komunizmu kao o komunizmu Marksa, Engelsa, Lenjina i Staljina", koji smo ispisali krvavim slovima na naoj zastavi". M. Pijade u svom referatu na vie mesta citira druga Staljina". B. Nekovi u svom referatu na vie mesta citira miljenje Staljina (ne druga Staljina"), a na kraju ne klie drugu Staljinu" ve drugu Titu". Veina delegata na Kongresu u svojim istupanjima velia SSSR i druga Staljina".) Verbalnim analizama Nekoviev sluaj" se ne moe razumeti. Nekovi nije shvatio sukob 1948, mislei da je re o nekom sporu koji e se ipak razjasniti, a da krivicu za njegovo izbijanje snose uglavnom ujovi i Hebrang. U sukobu koji je izbio, obuzimao ga je strah i neverica u jugoslovenske mogunosti da se KPJ odri. Pred njim je lebdela perspektiva Sibira. Sumnje i nepoverenje u saborce muile su ga i u ratnim situacijama, pa i u onoj 1948. godine. Nekovi se nije slagao sa zaotravanjem u propagandnoj kampanji protiv Rusa", zadravajui kritinost prema ilasu i Moi Pijade to produbljuju sukob s njima. Na Petom kongresu KPJ nije shvatio Tita i njegov metod dobijanja u vremenu da bi se odbio Staljinov napad. Karakteristino je da su britanske diplomate Nekovievom sluaju na estom kongresu pridale malo panje, stavljajui ga u okvir kominformizma" posmatranog u sutini kao vida nelojalnosti meu viim redovima stare garde", koja je ostala sumnjiava prema zapadnim silama i njihovim politiko-ekonomskim institucijama. Posle estog kongresa u Partiji su zapaena strujanja koja su odudarala od njenog ranijeg monolitnog karaktera. Uvoenjem novog metoda idejno-politikog rada KPJ i proklamovanjem njene nove uloge u sistemu vlasti, s uspenim otporom staljinizmu (iji je pritisak bio na izdisaju), te prelaskom na
DRAVA. SKJ I SAMOUPRAVNI PREOBRAAJ
3 3 5
decentralizaciju drutveno-politikog i ekonomskog ivota, praenu traenjem novog privrednog sistema za institucionalni oblik samoupravljanja u politiki ivot probijale su pojave nepoznate u prethodnom razvitku. Nalazei se izmeu socijalistikih zemalja, koje jo nisu prekidale propagandni rat protiv Jugoslavije, i Zapada, ije su ideoloke radijacije poboljavanjem odnosa takoe postojale sve upadljivije, SKJ je morao da se bori za svoju ideologiju, samostalnu poziciju, vlastitu interpretaciju i autonomni unutranji razvitak, da se slobodno opredeljuje prema meunarodnim tokovima. Na bazi politike prakse i poetnih promena u drutveno-politikoj strukturi, slobodnija shvatanja i sveija tumaenja drutvenih i poliitikih pojava bivala su sve prisutnija. Mlado lanstvo, koje je stupilo u partiju u vreme borbe protiv Informbiroa, unosilo je nov duh i senzibilitet, nepoznat u ranijoj partijskoj praksi. Daleko vei odjek od Nekovievog dobio je sluaj" Milovana ilasa, lana Izvrnog komiteta i sekretara SKJ. U periodu borbe sa staljinizmom, ilasov udeo je bio vie nego znaajan u teorijskom osmiljavanju sukoba u toku, sutine jugoslovenske revolucije, analize drutvenog bia SSSR, karaktera i perspektive drutvene organizacije Jugoslavije, a posebno uloge i mesta rukovodee subjektivne snage SKJ u politikom sistemu. ilas se naao bez kolebanja na Titovoj strani u sukobu u kome je i sam bio na meti Staljinove kritike, kao jedan od nacionalista" i sumnjivih marksista", a kasnije agenata i faista. Vaio je za najljueg kritiara staljinistikog dogmatizma. U Savremenim temama (1950), ilas se vraao lenjinizmu i naputao deformisani Staljinov marksizam. Kritiki je analizirao zadravanje vlasti u rukama partije a u ime klase, nalazei da je preuzimanje tue uloge u ime privilegija put degeneracije. Za ilasa, vladavina sovjetske birokratije nije imala ni istorijsko ni moralno opravdanje. Birokratija je po njemu razvijala mistini kult drave i dravne tradicije, kao i druge ideoloke i organizacione forme koje su sraunate na zaostalost svjesti i zadravanje svjesti masa. Birokratija poziva u pomo sjeni mrtvih i ve zaboravljenih klasa. Ona je uvijek ovinistika i nacionalistika. . ." ilas je u Borbi od 7. oktobra 1953. do 7. januara 1954. objavio vie lanaka, analizirajui birokratiju, pitanje demokratije, partije, revolucije, cilja, itd. Re je o lancima: Nove sadrine", Jugoslavija", Novi oblici", Male izborne teme",
0 U
Vanost oblika', Zakonitost", Za sve", Bez zakljuka", Ima li cilja", Ideal", Opte i posebno", Konkretno", Odgovor", Subjektivne snage", Objektivne snage", Klasna borba", Nove ideje", Savez ili partija", Revolucija". Serija lanaka je ostala nezavrena, jer je ilasov sluaj iznet na Trei vanredni plenum CK SKJ 1617. januara 1954. godine. ilas je zastupao gledite da revolucija mora nai nove ideje i da se, samim tim, ne moe spasiti svojom prolou". ,, . . . Bez tog stvaranja i sama revolucija je breme, slavna tradicija, ali ne i ivot." Polazio je od toga da socijalizam i demokratija idu zajedno, ali da socijalizmu preti birokratija. Nove ideje su uvijek poinjale kao ideje manjine . . . " Slabljenje te uloge, slabljenje monopolizma politikog pokreta nad ivotom drutva to je zahtjev vremena, pogotovu kod nas, u socijalizmu . . ." Lenjmistiki tip partije i drave (diktatura pomou partije) iivio se i mora se iiveti svuda i uvijek im nema ili vie nema uslova za revoluciju, im stvarno pone da ivi demokratija." . . . Nastaviti danas revoluciju znai odricati se njenih preivjelih oblika rada, razvijanja njene sadrine demokratije, kroz nove oblike . . . " Iznete teze su polazile od prevaziene uloge partije, postojanja birokratske kaste i degenerisanog morala rukovodeeg kadra. Okamenjeni mozgovi", profesionalni revolucionari i birokratizovani glavari", uz partiju, koja se bavi svim i svaim, od morala do filatelije", bili su, u ilasovoj verziji, glavna konica drutvenog razvitka. Demokratizaciju politikog sistema on je zamiljao u takvom ustrojstvu drutva gde bi jedne snage, progresivno-socijalistike", na tlu socijalizma" vodile borbu s drugim, manje demokratskim, ,,konzervativno-socijalistikim" snagama, obezbeujui napredak drutva. U krajnjoj liniji, ilas se izjanjavao za politiku revoluciju kao put ostvarivanja radikalne demokratije. U esejistikom tekstu Anatomija jednog morala", objavljenom u Novoj misli, asopisu na elu ije se redakcije nalazio, ilas je podvrgao vivisekciji moral svojih drugova u najviem rukovodstvu ili kasti", kako ju je on procenjivao, koristei motiv enidbe jednog lana kaste" enom koja nije poticala iz iste drutvene sredine i koja u njoj nailazi na bojkot. Potkraj 1953. godine, ilas je jednoglasno izabran za predsednika Narodne skuptine FNRJ. Na Treem vanrednom plenumu CK SKJ (16/17. januara 1954.), ilas je oznaen kao glavni nosilac antisocijalistikih
3 3 7
pojava. Njegova shvatanja oznaena su kao anarhistiko-liberalistika". Tekstovi su mu osueni kao pamfletistiki". Plenum je zakljuio da ilasovi stavovi znae revizionizam, naputanje naunog socijalizma i gubitak vere u istorijsku ulogu radnike klase i njeno stvaralatvo. Po Titovoj oceni na plenumu, njegove teze vodile su anarhiji" i strahovitoj neizvjesnosti". Tito se u jesen 1953. saglasio da ilas nastavi s pisanjem, iako se ni tada nije slagao sa izvjesnim stvarima". Ali, videvi da ilas produuje tim pravcem, pa ak i zaotrava" stvari u lancima, morao sam energino i otro reagovati i traio sam da se njegovi lanci smjesta dalje obustave, da se ne tampaju, dok se ta stvar ne rijei na naem najuem forumu Saveza komunista". Iako je ilas znao za Titovo negativno miljenje, objavio je lanak u Novoj misli, na brzinu", raunajui da sprei lanove rukovodstva da diskutuju ,,na ravnopravnoj nozi i s nekim punim pravom protiv njegovih idejnih i drugih postavki, u kojima on napada birokratiju, ili bolje rei gdje juria na otvorena vrata u pogledu likvidacije birokratije kod nas. Za Tita je Savez komunista bio odgovoran za ostvarenje tekovina revolucije, smatrao je da nema prave demokratije bez socijalizma ni socijalizma bez demokratije", dok je ilas ispovedao apstraktnu demokratiju". Tito je napao ilasa da je van stvarnosti i da ne zna u emu je sutina razvitka socijalizma. Za njega ne postoji radnika klasa. Prema Titu, njegova shvatanja su revizionizam", a njegove ideje vode u anarhiju. Izvore uticaja koji su opredeljivali ilasove stavove nalazio je u njegovoj odvojenosti od sadanje stvarnosti", a na drugoj strani u uticajima sa Zapada. Njegov revizionizam smatrao je onim najgoreg tipa reformistikim oportunizmom". Glavni ilasov kritiar, Edvard Kardelj, oznaio je njegove ideje kao Berntajnove, iako ilas po vlastitom kazivanju nije itao Berntajna. Okarakterisao je ilasove ideje kao meavinu anarhizma i buroaskog liberalizma. Kardelj je negirao ilasovu tezu o demokratiji", kao pokretau istorijskog procesa, ime je sasvim odbacio partiju kao pokretaku snagu socijalizma. Nije se sloio ni sa ilasovom tezom o tome da je Jugoslavija posle rata imala birokratski sistem, smatrajui da su birokratske forme koje smo primenjivali u prvim godinama borbe za Petogodinji plan bile progresivne i u ono vreme jedino mogue". Kardelj je na plenumu izneo teze
0U
koje je ilas iznosio u razgovoru s njime: da je Tito nosilac birokratizma i da se on mora kad-tad sukobiti sa njim; da se Rankovi i Kardelj zapravo slau sa njim, ali da su oportunisti", da u nas ve nastaje neka vrsta socijalistike levice"; da se ne moe iskljuiti da se kod nas razviju dve socijalistike partije. V. Dedijer je ukazivao da je ilas 22. decembra 1953. jednoduno izabran za predsednika Narodne skuptine, a da je on najvei deo svojih lanaka objavio pre tog izbora, to nije uticalo da se on predloi, podri i ak u delu novina oznai kao ovek koji je svojim antistaljinistikim stavom zasluio tu visoku funkciju. ilasove koncepcije bile su u sutini proizvod oveka koji je do napada Informbiroa strasno sledio staljinistiki pravac razvitka, da bi postao njegov najnemilosrdniji kritiar. Posle sukoba sa Staljinom, ilas vie nije verovao da se moe izgraditi neki trei put zasnovan na radnikim savetima i uticaju radnike klase. Pretpostavljao mu je idejni pluralizam. Ideologiju lenjinizma je na plenumu smatrao prevazienom, dok se i dalje zaklinjao na vernost marksizmu. ilas je na plenumu ostao pri svome stavu da je Savez komunista glavna smetnja socijalistikom, demokratskom razvitku u Jugoslaviji, ukoliko ne bi bio reorganizovan. Obraunavajui se s ilasovim koncepcijama, plenum je istakao da je jaanje vodeeg uticaja radnike klase glavno oruje protiv birokratskih tendencija. Rukovodee partijsko telo je nalo da je ilasovo istupanje bilo protivno liniji usvojenoj na estom kongresu, da su njegova shvatanja unela zabunu u javnost i nanela ozbiljnu tetu SKJ i interesima zemlje. ilas je iskljuen iz Centralnog komiteta, udaljen sa svih drugih funkcija u SKJ i kanjen poslednjom opomenom. Kasnije e, zbog antipartijske i antidravne delatnosti, ilas biti uhapen i posle osude upuen na izdravanje kazne u Sremsku Mitrovicu. Slanjem rukopisa u inostranstvo doi e pod udar nove odredbe krivinog zakonika (poznata kao Lex ilasiana", kako su je nazivali u inostranstvu). Nizom radova koji su objavljeni na Zapadu (Nova klasa", Nesavreno drutvo", Razgovori sa Staljinom" i drugim) ilas je preao na antikomunistike pozicije. Snage antikomunizma u svetu koristile su, i danas koriste, ilasove stavove u borbi protiv komunistike ideologije i prakse.
3 3 9
Plenumi SKJ posle estog kongresa bavili su se sprovoenjem generalne linije koja je na njemu usvojena. U tumaenju odluka ukazivalo se na znaaj usmeravajue uloge SKJ i praktinog rada komunista, uz napomenu da je u novim odnosima drukiji samo nain izraavanja te uloge. Smatralo se da partija mora da zadri vodeu ulogu u drutvu iz vie vanih razloga: dalji razvitak socijalizma, prikriveno prisustvo starih snaga, zraenje tuih ideolokih i politikih uticaja, birokratska shvatanja socijalizma. Uz borbu za prilagoavanje novim uslovima rada i organizaciono-politiko sreivanje sopstvenih redova, od lanova SKJ traili su se pojaani napori za proirivanje radnikog samoupravljanja i suzbijanje mikrobirokratskih diktatura rukovodeih ljudi (verhuki") po preduzeima. Na drugoj strani, SKJ se u svojim dokumentima borio protiv sistema uravnilovke", protiv uskih, grupakih i regionalnih interesa, a zalagao za modernu tehnologiju, radnu disciplinu, uvanje drutvene imovine. SKJ i njegova politika prema selu bili su pod udarom pristalica starog zadrunog sistema, kao i sitnosopstvenike stihije zemljoradnika uverenih u svemo privatnih malih poseda. U okviru nove politike prema selu, CK SKJ se izjanjavao za poboljavanje materijalne i agrotehnike osnove poljoprivrede i za razvijanje to demokratskijih oblika povezivanja individualnih proizvoaa s drutvenim sektorom. Za relativno kratko vreme, od 1950. do 1954, uspostavljenje institucionalni poredak samoupravljanja, ali on nije uspeo da novim privrednim sistemom istisne dravu iz privrede. Samoupravna ljutura je dugo egzistirala bez mogunosti radnika i radnih kolektiva da odluuju o sutinskim pitanjima planiranja, akumulacije, investicione politike, raspodele, razmene. Dravni i partijski vrh je kreirao samoupravni sistem, ali je drava i dalje odluivala o bitnim privrednim pitanjima. Samoupravljanje se primenjivalo u preduzeima, ali nije obuhvatalo globalnu strukturu drutva. Oigledno da koncepcija celovitog samoupravljanja jo nije bila sazrela, dok je, na drugoj strani, dug proces poput samoupravne transformacije drutva traio vremena, znanja, privikavanje svesti na nove odnose, ak njeno revolucionisanje, i savlaivanje otpora u partijskom organizmu, koji je bio apsolutni incijator svih promena. Antibirokratska revolucija" zapoeta u Jugoslaviji u procesu sukoba sa Stalji-
0U
nom izazivala je otpore u vrhu same partije koja ju je kreirala, ali i u masama partijskog lanstva koje je sa uznemirenou gledalo na dinamian proces ispunjen znatnim neizvesnostima. Partijska linija u izgradnji samoupravljanja morala je da se probija izmeu suprotnih stanovita: onih po kojima je proces promena bio suvie brz, i onih radikalnijih, koja su poivala na nepoverenju prema tzv. doziranju s vrha. Nisu iezavala shvatanja da bi samoupravljanje trebalo zadrati samo na sektoru privrede, ne prenosei ga u ostale sfere drutvenog ivota, posebno ne u javne slube". Takvim samoupravnim pelcovanjem" drutvo bi se dovoljno demokratizovalo, umesto da mu se univerzalnom reformom ugroze sami temelji. Ova shvatanja, koja e postati stalna pratea pojava daljeg drutvenog razvitka na samoupravnim osnovama i kasnije se ispoljavati u zaotrenijem vidu, nisu jo dovodila u pitanje monolitnost partije kao rukovodeeg inioca u drutvu. Iza zahteva za brim razvitkom samoupravljanja ostajao je strah od zaletanja" u nepoznato i podravanja anarhije. Na usporavanje tempa znaajno su uticali poetno sreivanje odnosa sa Sovjetskim Savezom posle Staljinove smrti i istupanja Milovana ilasa, oznaena kao anarhoidna. Deo rukovodeih snaga u SKJ strahovao je i od dejstva razmaha privatne inicijative, koja se nije mirila sa socijalistikim ureenjem, stalno traei nove prodore, kao i ispoljavanje rezerve prema slobodnom tritu s gledita njegovog doprinosa restauraciji starih svojinskih odnosa. U razvitku samoupravljanja, ove rezerve izraavale su se u stalnom koenju slobodnijeg privreivanja preduzea i u strahovanjima da e bez administrativne intervencije u drutvu i privredi kapitalizam i neobuzdana konkurencija provaliti, dovodei u pitanje tekovine socijalizma u Jugoslaviji. Zadravanju dravne intervencije i centralizma naruku su ile i nepovoljne okolnosti pod kojima je sistem samoupravljanja konstituisan i koje su pratile njegove prve korake. Izvestan broj komunista, iako na reima antistaljinistiki nastrojen, i dalje je razmiljao o drutvenim pojavama na nain karakteristian za administrativni socijalizam. Strah od drutvenih raslojavanja naroito je obuzimao slojeve naviknute na egalitarna shvatanja, nastala u revoluciji i u siromatvu ranog socijalizma", kada se nije znalo za vee drutvene diferencijacije, ako izuzmemo naturalne privilegije koje su uivali a u
3 4 1
procesu demokratizacije sami osudili rukovodei komunisti. Prvobitna koncepcija socijalizma ostala je tako duboko ukorenjena u svesti komunista i graana da se pripadnici starijih generacija od nje ak i danas teko oslobaaju. Pojmovi jednakosti", solidarnosti", rtve" imaju za njih politiku i moralnu neprikosnovenost, ine meru svih mera, vid su izneveravanja ili potvrivanja ideja iako nije re o humanistikim kategorijama koje se u drutvu pretpostavljaju, ve o deformisanim vienjima pod kojima se pravda parazitizam, uravnilovka, priznavanje zasluga", itd. Dogaaji u Maarskoj i Poljskoj u jesen 1956. s destaljinizacijom u SSSR-u, uticali su na SKJ da ponovo pokloni panju dinaminijem razvitku samoupravljanja i potiskivanju dravne regulative iz privrede i drutvene organizacije, u pokuaju da time doprinese prevazilaenju krize u komunistikom pokretu. Samoupravljanje je u ovoj fazi dinamizirano materijalnim snaenjem komune i preduzea radi poveavanja produktivnosti rada, kao i sazivanjem Kongresa radnkih saveta 1957, koji je dao opti politiki podsticaj njegovom daljem jaanju. Ideja o stvaranju komune kao osnovne elije drutva u sistemu socijalistike demokratije sazrevala je u rukovodstvu Saveza komunista Jugoslavije s razvitkom prvih formi samoupravljanja. Komuna je bila zamiljena kao jedinica dravno-politikog sistema", s tim da se razvija vie kao drutveni nego dravni organizam. Pravni osnov razvijanju samoupravljanja van privrede bio je postavljen ve Zakonom o narodnim odborima marta 1952. i Ustavnim zakonom, a politiki osnov na estom kongresu SKJ i etvrtom kongresu SSRNJ. Ovaj drugi skup zaloio se za razvijeniju samoupravnost u oblasti prosvete, zdravstva i socijalnog osiguranja. Komuna je prema koncepcijama SKJ imala da postane osnova drutvenog samoupravljanja. Uspostavljanje komunalnog ureenja bilo je praktian pokuaj oivljavanja Marksove ideje da se lokalni organi vlasti razviju kao asocijacija neposrednih proizvoaa, udruenih na teritorijalnoj osnovi. Pripreme za uvoenje komuna poele su krajem 1954. Komunalni sistem je zahtevao sasvim drukiju administrativno-teritorijalnu podelu od one koja je do tada bila na snazi u Jugoslaviji. Optine su teritorijalno uveavane, postepeno preuzimajui poslove srezova, tipinih organa administrativne vlasti. Prema podacima sa Sedmog kongresa SKJ, umesto 351 sreza i grada s poloajem sreza, koliko ih je bilo do
3 4 2
1. septembra 1955, obrazovano je svega 107 srezova, dok su 4.052 optine reorganizovane u svega 1.479. Komunalni sistem poeo je da funkcionie septembra 1955. Lokalni organi vlasti sticali su vei uticaj na privredu svoje teritorije. Sistem raspodele dohotka izmeu drave i privrednih preduzea, izrazito dvojnog obeleja", davao je pravo lokalnim organima vlasti da zahtevaju njihovu dobit, ime se komuni namenjivala uloga nosioca dela proirene reprodukcije. U procesu decentralizacije upravljanja privredom, raniju ulogu saveznih i republikih organa u odnosu prema preduzeima dobijale su komune. Njihovi organi uticali su na imenovanje rukovodilaca preduzea i dobijali pravo na uee u dobiti. No drava je raspolagala gotovo trima etvrtinama ukupnih sredstava za investicije u saveznom, republikim i lokalnim investicionim fondovima, tako da je pretean deo sredstava i dalje bio van komune i privrede. Radniko samoupravljanje se razvijalo uz protivureja. Kruti centralizam je ugroavao samoupravljanje, a decentralizacija interese ire drutvene zajednice. Ui lokalni interesi ispoljavali su se naroito u investicionoj politici. Praksa je pokazivala da je komunalni razvitak praen nizom negativnih fenomena i promaaja, poev od objektivne nejednakosti u startu buduih komuna (nejednaki uslovi privreivanja"), pa do tendencija ka autarhiji i krnjenju samostalnosti preduzea. Teritorijalizacija kapitala" vodila je i neracionalnim investicionim odlukama, koje su imale za posledicu, po terminologiji SKJ, politike fabrike", a iji su inspiratori nemilosrdno eksploatisali staru sklonost centra ka podravanju ve osnovanih nerentabilnih preduzea. Posle prelaska na komunalno ureenje, Partija je kritikovala izroavanje komune u zatvoren politiko-ekonomski organizam. Izvrni komitet CK SKJ uputio je februara 1958. pismo partijskim rukovodstvima i lanstvu o deformacijama koje su uzimale maha, naroito se oitujui u promaenim ulaganjima i odustajanju od saradnje u privredi. Pismo Izvrnog komiteta podvrgavalo je kritici nedovoljnu efikasnost borbe komunista za demokratske odnose, kao i samozadovoljstvo dela rukovodeeg kadra. lanstvo SKJ je upozoreno na rasipanje drutvenih sredstava, ogreenja o radni moral, luksuzan ivot (zloupotreba slubenih kola, banketomanija, uestalost proslava, jubileja, i si.). Partija se u uslovima samoupravnog razvoja prvi put
3 4 3
susrela i s pojavom obustave rada". Oko 4.000 rudara Trbovlja trajkovalo je 1958. zbog niske cene uglja. Rudari su prethodno traili da se rei pitanje cena uglja i faktiki uredi poloaj radnika u privrednom sistemu, ali kada se rukovodstvo Slovenije ogluilo na njihove zahteve, stupili su u trajk. Proces izroavanja komuna tekao je nasuprot verbalnoj kritici SKJ, nalazei osnove u samom sistemu, odnosno u snagama koje su nadjaavale protivnike decentralizacije. Optinske oligarhije (makrodiktature") su sve vie nastupale sa pozicija vlasti, izolacionistiki prilazei problemima ire zajednice, ogrezle u vlastitom egoizmu, bez planiranja. Klasina vlast se sve vie razmahivala na raun samouprave kao dekora. Graani su se mogli uveriti u nemo prilikom ostvarivanja prava. Time se u sutini rano poela kompromitovati odgovornost prema institucijama politikog sistema. Zatvaranjem komuna labavila se celina zajednice, a na drugoj strani narastale tendencije autarhije i stavljanja pod svoje preduzea, krnjenjem njihove samostalnosti. Prava radnika ugroavana su simbiozom ekonomskog, politikog i upravnog vrha komune, specifinog vida optinskg (lokalnog) birokratizma, koji poznaje sve vidove veza, od interesnih do nepotizma. Decentralizacija je tekla u dva pravca: s jedne strane smanjivali su se savezni organi uprave i administrativni aparat, a s druge se vrila decentralizacija poslova u preduzeima. Savezna uprava je 1948. imala 47.300 slubenika, a 1956. svega 10.328. U nekim preduzeima je 1955. poelo osnivanje pogonskih saveta. Razvoj samoupravljanja trebalo je da dobije podstrek od Kongresa radnikih saveta, odranog 2527. juna 1957, na sedmogodinjicu Zakona o radnikim savetima. Meu najvanijim stavovima i preporukama Kongresa radnikih saveta isticali su se oni o jaanju demokratizma u odluivanju i o smelijem ureenju pogonskih radnikih saveta. Kongres se izjasnio za odlunije reavanje pitanja obrazovanja proizvoaa, dovoenje u sklad optih i linih interesa, osiguravanje raspona zarada prema strunosti i produktivnosti rada. Jedna od preporuka Kongresa predviala je da se radnim kolektivima omogui, na bazi jedinstvenih pravila, slobodnije i samostalnije ureivanje unutranjh odnosa i uslova rada. U osnovi, trailo se osloboenje preduzea od dravne kontrole, izmenom naina obrazovanja i raspodele njihovih prihoda, i objektivnije odreivanje nji-
3 4 4
hovih obaveza prema zajednici. Idejno-teorijski pogledi ili su ispred stvarnih promena. No pitanje dubljeg menjanja sistema (koje je ukljuivalo proirenu reprodukciju, planiranje, trite i cene, devizni reim) nije razmatrano. Drava je i dalje raspolagala trima etvrtinama investicionih sredstava. Nagraivanje po neposrednom uinku zapoelo je tokom 1959. i 1960, a u nekim kolektivima jo 1957. i 1958. Sindikati su bili jedan od glavnih nosilaca ovih stremljenja u raspodeli. S. Vukmanovi je, s njemu svojstvenim dinamizmom, podsticao razvoj samoupravnih odnosa, stojei na elu Sindikata. Krajem 1957. i poetkom 1958. u Saveznoj narodnoj skuptini usvojeni su zakoni na osnovu kojih su privredne organizacije, odnosno samupravna tela, dobile ire prava u raspolaganju ostvarenim dohotkom. Promene u drutvenim odnosima nisu se ograniavale na oblast privrede, nego su postepeno obuhvatale celokupan ivot zajednice. Organi upravljanja s izvesnim samoupravnim pravima uvoeni su od 1957. i u ustanovama javnih (drutvenih) slubi. Saveti i upravni odbori (uprave) u prvoj fazi su bili organizacioni oblici drutvenog upravljanja na podruju kulture, nauke, prosvete, zdravlja, socijalne politike. Idealizacija se sukobljavala sa stvarnim odnosima koji se nisu dali normirati. Rezultati empirikih istraivanja u vreme prelaenja na drutveno upravljanje u javnim slubama otkrivali su odluujui uticaj dravne vlasti na rad tih organa. Deformacije su nastajale zbog prenoenja privrednog tipa samoupravljanja u ove specifine slube. Sistem budetiranja zamenjivan je sistemom samostalnog finansiranja ustanova drutvenih slubi, koji je, sutinski gledano, u ovoj fazi ipak bio tek drukiji vid budetiranja. Princip dohotka prmenjen je 1961. i u ustanovama drutvenih slubi. Otpor ovom principu nije uvek bio naelan, nego izazvan njegovom vulgarnom primenom, odnosno zanemarivanjem osobenosti nekih od tih slubi. Prvi oblici drutvenog samoupravljanja poeli su da se uvode i u upravu. Ranije planiranje zamenjeno je elastinijim drutvenim planovima osnovnih proporcija (jednogodinjim, do 1956. i petogodinjim 19571961). Udruivanje privrednih organizacija ostvarivano je preko strunih i poslovnih udruenja i komora, a na drugoj strani integracijom kao oblikom podele rada, poveanja proizvodnje, specijalizacije i prevazilaenja lokalnih okvira radi uspostavljanja jedinstva privrede. Zbog monopolistikih tenji, kao i
3 4 5
regionalnih, lokalnih i drugih parcijalnih interesa, uprave preduzea izbegavale su da integracijom rue republike i komunalne mee. Pored toga, administrativna i politiki forsirana integracija davala je takoe negativne rezultate naruavajui samoupravne odnose. Sedmi kongres SKJ, odran u Ljubljani od 22. do 26. aprila 1958, analizirao je razliite oblike razvijanja socijalistikog bia" jugoslovenskog drutva posle estog kongresa. Izjasnio se za prenoenje brige o proirenoj reprodukciji na radne kolektive i za raspodelu dohotka u radnim jedinicama. Podrao je ranije usvojene mere o ekonomskoj politici u vezi s veim ulaganjima u preraivaku industriju i poljoprivredu, s rekonstrukcijom i proirenjem industrijskih kapaciteta. Kongres je usvojio Program SKJ, trei posle Vukovarskog kongresa, na kojem je posebna komisija radila vie od godinu dana. Njegov nacrt iznet je na javnu diskusiju poetkom 1958. Program je sadrao analizu meunarodnog razvitka, poglede jugoslovenskih komunista na savremene procese u svetu, kao i ekonomske i politike osnove socijalistikog ureenja u Jugoslaviji. U njemu su sumirani stavovi o meunarodnim odnosima i drutveno-politikoj i idejnoj ulozi Partije i drugih organizacija u uslovima samoupravljanja. Po svom karakteru, Program je bio teorijski dokument, pisan s antidogmatskih i antibirokratskih pozicija. Polazio je od zahteva za samokritinou, od. nepomirljivosti prema dogmatizmu i od vernosti revolucionarnom stvaralakom duhu marksizma". Sr ovog stava sadrana je u poslednjoj reenici Programa: Nita to je stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevazieno i da ne bi ustupilo mesto onome to je jo naprednije, jo slobodnije, jo ljudskije." Mada teoretski dokument, Program Saveza komunista Jugoslavije je u IX glavi sadravao konkretne zadatke u oblasti privredne, socijalne i kulturne politike. Prvi put u komunistikom pokretu, Program je u celovitom teorijskom obliku podvrgao bespotednoj kritici staljinizam, shvatajui ga kao svojevrsnu deformaciju socijalizma, reafirmiui i dalje razvijajui Marksova i Lenjinova shvatanja o dravi i diktaturi proletarijata. Napadajui dogmatizam, Program nije tedeo ni socijaldemokratski revizionizam. U Programu je razvijena koncepcija socijalizma kao svetskog procesa, suprotno staljinistikom shvatanju koje je socijalizam poistoveivalo sa zemljama u lageru. Na odumiranje drave se gledalo kao na
jedno od fundamentalnih pitanja socijalizma, s obzirom na opasnosti od etatistiko-birokratskih izroavanja. Program SKJ su estoko napale staljinistike snage u svetu. Prezidijum CK KPSS je s potpisom Nikite Hruova pisao jugoslovenskom rukvodstvu i odbacivao navodne klevete sovjetske partije u Programu, kao revizionistike, u sutini berntajnovske tvrdnje o mogunostima mirnog prelaska iz kapitalizma u socijalizam. Pravda 9. maja 1958. podvrgava otroj kritici jugoslovensku politiku i praksu. U sreditu napada Pravde nalazio se Tito. Sedmi kongres i Program direktno su vezani za navodnu prodaju jugoslovenskih komunista Amerikancima. Razmere i estina kampanje koja se povela protiv SKJ nisu bile u proporciji sa Programom SKJ, kao programom jedne nacionalne partije, bez obzira na njegov naelni znaaj. Napadi su dolazili i iz Pekinga. Oigledno je da su staljinistike struje u obe socijalistike zemlje preko Programa jugoslovenskih komunista prebijale svoje raune i sukobe. SKJ je, nezavisno od ovih kritika i napada, sintetizovao iskustvo samoupravnog razvitka Jugoslavije, osam godina posle uvoenja socijalizma. Osnovni stavovi ovog dokumenta nadiveli su vreme donoenja svojom principijelnou, bez obzira to se u savremenoj praksi Program retko navodi i to kao istorijski dokument iz prolosti, iako svojom antidogmatskom sadrinom predstavlja inspiraciju za traenje demokratskih i humanistikih reenja u razvoju socijalizma. Ideje Programa SKJ ile su ispred tadanjih drutvenih odnosa u Jugoslaviji. Drava je u vreme njegovog donoenja imala vladajuu ulogu u drutveno-ekonomskoj sferi. U politikom sistemu dolo je do irenja institucionalnih okvira samoupravljanja (samoupavljanje u javnim slubama, itd.), ali bez znaajnijih promena tih odnosa. Uloga SKJ postajala je sve sloenija zbog rasprostiranja samoupravljanja gotovo na sva drutvena podruja, prelaska na sistem dohotka i tekoa u ekonomskom razvitku zemlje. Brojni problemi koji su iskrsavali u ovoj fazi nisu bili prvenstveno praktino-politike, nego politiko-idejne prirode. Naela su postojala odranije, ali je praksa oteavala njihovo sprovoenje ili je pak otvarala nova pitanja. U takvoj situaciji javljala su se miljenja da u sistemu samoupravljanja slabi drutvena uloga SKJ, da je zavladala stihija, da u politikom ivotu deluje vie paralelnih tela i organizacija; ta miljenja su pothranjivala
d'i
birokratske ideje o ponovnom pretvaranju SKJ u faktor vlasti". Nosioci ekstremnih shvatanja suprotne vrste poricali su svaku potrebu organizovanosti i idejno-akcionog jedinstva komunista. Nova ekonomska politika, od 1955. godine, nastojala je da osigura skladniji privredni razvoj posle naporne industrijalizacije. Predsednik Tito je, govorei u Karlovcu jula 1955, nago vestio nov ekonomski kurs Partije, zasnovan na shvatanju da jedna generacija ne moe da nosi sav teret izgradnje socijalizma a ne oseti bar neke rezultate svojih napora. Ova ideja, formulisana na proirenoj sednici Izvrnog komiteta CK SKJ 28. septembra 1955. oznaavala je poetak naputanja politike stezanja kaia", poetak smanjivanja investicija, usklaivanje proizvodnje i breg razvoja nerazvijenih podruja. Razmatranjem ekonomske situacije, istaknuta je teka privredna situacija koja se ogledala u proizvodnoj stagnaciji, loem stanju poljoprivrede, neraspoloenju radnika zbog stanja na tritu. Tada je S. Vukmanovi isticao da napete investicije, pri izdacima od 48% dohotka za armiju, idu nautrb standarda, uslovljavajui niske zarade radnika. Svake godine prirast u privredi je dostizao 300.000 radnih mesta. Radilo se skupo, uglavnom manuelnom snagom". Ve tada je zapaeno da je seljak imao sv.e beneficije, jer nije bio oporezovan, dok je kao radnik bio plaen i koristio preimustva fabrikog radnika. Izlaz iz situacije koju je Kardelj oznaio kao kritinu situaciju u privrednom razvitku" traio se u obustavi gradnje kljunih objekata, smanjivanju investicija, usmeravanju na proizvodnju dobara za potronju (na preraivaku industriju i poljoprivredu), jednom reju, na racionalniju investicionu politiku. Smanjivanje obima investicija znailo je i usporavanje priliva radne snage. Kardelj se na pomenutom plenumu pitao moemo li kao socijalistika zemlja dalje vriti pritisak na radnog oveka i upropastiti politiki kapital Partije u masama? Stalo se na gledite da se razvoj industrije uspori, da se menja duh izgradnje kljunih kapitalnih objekata, poveava poljoprivredna proizvodnja, razvija laka, preraivaka industrija, opredeljuje za podizanje standarda. Ovaj zaokret bio je uslovljen i uoavanjem poveavanja disproporcije izmeu investicija i fonda potronih dobara, a na drugoj strani i disproporcije u strukturi investicija. Tako se sa sela godinje regrutovalo 160.170 ljudi za privredu, optereujui potrone fondove. Podravanje decentra-
lizacije u skladu sa samoupravljanjem nastavljalo je da tee u znaku straha od anarhije u proizvodnji i na tritu. Tenju za veim materijalnim ulaganjima u poljoprivredu poelo je da prati ukljuvanje individualnih seljakih gazdinstava u razne oblike drutvenog privreivanja, njihovo kooperativno povezivanje s optim zemljoradnikim zadrugama i dravnim poljoprivrednim dobrima, podsticanje ekonomskih formi privreivanja. Posle due stagnacije, privreda je dobila polet 1955. Izvori privredne ekspanzije koja je nastupila narednih godina nisu se ipak nalazili samo u stimulativnijem sistemu samoupravljanju ve i u nizu drugih povoljnijih unutranjih i meunarodnih okolnosti: krediti od zapadnih zemalja, intenzivnije spoljnotrgovinske veze i ukljuivanje Jugoslavije u svetsku razmenu, plasiranje robe na trite socijalistikih zemalja, politika ekstenzivnog razvoja. Nalaenje sredstava van Jugoslavije bilo je karakteristino za Jugoslaviju od prvog dana osloboenja u raznim oblicima (reparacije, pomo Unre, krediti zapadnih zemalja, pomo SAD u hrani za vreme pritiska IB, itd.). Na ime reparacija stizali su kompletni ureaji za neke fabrike (za fabriku Ivo Lola Ribar" u elezniku, za Elektroindustriju u Niu, itd.). Visoke stope industrijskog rasta dovele su do pretvaranja industrije u vodeu privrednu granu, do razvijanja novih grana privrede, proirenja uvoza, eksploatacije novih energetskih i sirovinskih izvora. Ekspanziju privrede pratila je ekspanzija zaposlenosti. Od gotovo 3.400.000 zaposlenih 1963, oko milion je radilo samo u industriji. Brz porast potronje i ivotnog standarda naroito je doao do izraaja od 1957. do 1963. Poljoprivreda je tehniki opremljena, a zemljini fond socijalistikog sektora povean na preko milion hektara. Kao rezultat toga, poljoprivredna proizvodnja je porasla za preko 40%; ali, nezavisno od ostvarenih uspeha, nije uspevala da podmiri potrebe domae potronje. Privredna reforma 1961 (minireforma"), koja je trebalo da razrei vorno pitanje raspodele drutvenog proizvoda izmeu privrednih organizacija i drave, izvedena je polovino i na kompromisnoj osnovi, zbog otpora dela rukovodee strukture i trajnog straha od zakona slobodnog trita, za sudbinu akumulacije van dravne kontrole, i od neposrednih proizvoaa kao nosilaca investicionih odluka (straha da radnici ne pojedu akumulaciju"). Za reformu su se zalagali Kardelj, M. Popovi,
3 4 9
S. Vukmanovi i mnogi drugi, ali je ona imala ne manje protivnika u vrhu partije i drave. M. Popovi, vatreni pobornik reforme, izjednaavao je ovu sa 1948; govorio je o njoj kao o renesansi socijalizma, sahrani dravnog socijalizma i kapitalizma. Snage u SKJ koje su probijale put samoupravljanju privremeno su se povukle u razdoblju opadanja privrednog poleta, koje je nastupilo 19611962. Porast linih dohodaka iznad produktivnosti rada i smanjivanje stope privrednog rasta davali su municiju kritiarima dohotka". Izvrni komitet SKJ zaloio se, u svom pismu lanstvu 1961, za nii rast dohotka. Partijske snage konfrontirale su se oko pitanja zaustavljanja daljih drutvenih promena, odnosno produbljivanja samoupravljanja i proterivanja" drave iz sfere privrede i drutva. Negativne pojave koje su pratile samoupravni preobraaj i otvaranje Jugoslavije prema inostranstvu, ukljuujui dejstvo trinih zakonitosti, konzervativne snage su iskoriavale kao argument da zemlja ide u pravcu anarhije i dezintegracije sistema, nasuprot protagonistima deetatizacije, koji su zastoje i deformacije objanjavali preivelom ulogom drave u privredi i drutvu. Postojee suprotnosti umnoavao je i nepovoljan ekonomski razvoj. Posle privrednog poleta nastao je zastoj 19611962. Nerazvijeno drutvo optereivale su skupe investicije i potronja iznad stvarnih mogunosti. Proirena sednica Izvrnog komiteta CK SKJ od 1416. marta 1962. razmatrala je ove slabosti, analizirajui rad SKJ i politike i ekonomske probleme s kojima se zemlja sukobljavala. Pokazalo se da partijsko rukovodstvo nije jedinstveno u pogledu pravaca budueg razvitka Jugoslavije, ali izmeu nosilaca razliitih koncepcija nije dolo do raiavanja odnosa, ve do kompromisa. Usvojeni zakljuci polazili su od organizacionog i idejno-politikog uvrivanja SKJ, odstranjivanja slabosti iz rada samoupravnih organa, potovanja zakonitosti i zaotravanja odgovornosti politikih rukovodilaca i dravnih organa. Izvrni komitet CK SKJ zakljuio je da se preduzmu mere za stabilizovanje privrede. Ista pitanja razmatrana su krajem marta na sednicama IK CK republikih saveza komunista. Najotriju kritiku tadanjih zastranjivanja dao je Josip Broz Tito na mitingu u Splitu maja 1962. Ogromna masa graana Splita i okoline dala je plebiscitarnu podrku Titu. U novom govoru odranom na beogradskom sajmitu Tito je, meutim, ublaio
0U
otricu svoje kritike. Oigledno da je odnos snaga u vrhu rukovodstva uticao na Tita da prihvati privremeni kompromis. Na pomenutoj sednici Izvrnog komiteta odlueno je da se partijsko lanstvo pismom upozna s prihvaenim stavovima i neposrednim zadacima. Od komunista je traeno da pre svega, zavedu red u svojim sopstvenim redovima, da se odluno oslobode nedozvoljenih postupaka u korist ,snaga preduzea', ,svoje' komune, republike itd., jer je to upravo potkopavalo sistem samoupravljanja". Istovremeno se ukazivalo na pojave nelojalne konkurencije, lokalistika shvatanja, egoistiku zaslepljenost pojedinaca i grupa, komercijalizaciju i spekulativne poslove. Konzervativno-birokratske snage u SKJ videle su u ovim zastranjivanjima opasnost za socijalistiki poredak; na drugoj strani, nosioci samoupravnog kursa nalazili su da je preobraaj drutva na samoupravnim osnovama spor i nedosledan. Partija se kretala izmeu ovih suprotnosti, koje su bivale sve zaotrenije. Privremeno reenje sukoba naeno je u kompromisu snaga koje su zahtevale razvijanje samoupravljanja i onih koje su se zalagale za njegovo ograniavanje u ime spasavanja drutva od anarhije. Usmeravajua uloga SKJ obezbeivala se nastojanjem da se uklone nagomilane negativne pojave, oivi privreda, ojaa samoupravljanje i njegova materijalna osnova. U praksi je dolazilo do pojave funkcionalnog dupliciteta" i nerazgranienosti izmeu SKJ i organa samoupravljanja. Razgraivanje administrativno-centralistikog sistema nije podrazumevalo i bre zamenjivanje starih organa podobnim institucionalnim i integrativnim oblicima. U postojeem sistemu odluivanja nisu bile otklonjene pojave depersonalizacije odgovornosti. Organizacija samoupravljanja na viim nivoima izgraivala se sporo i nedosledno. Duh samoupravnog socijalizma paralisale su snage birokratije. Sluajevi mehanikog i vulgarnog primenjivanja samoupravljanja kompromitovali su njegovu sutinu. Kolektivno odluivanje u operativnim poslovima ozbiljno je dovodilo u pitanje efikasnost rada. Drutveno-politike organizacije u ovoj fazi bile su slaba podrka SKJ, jer su neke od njih praktino gubile masovnu osnovu, pretvarajui se u forumske organizacije, koje su ivele same za sebe". Izmeu usvajanja stava da je mesto borbe komunista u samoupravnim telima i njegovog sprovoenja u delo postojao je znatan raskorak.
3 5 1
Ideja i praksa samoupravljanja sukobljavale su se sa suprotnim koncepcijama. Uporedo s praktinom politikom akcijom za njegovo pretvaranje u osnovni drutveno-ekonomski odnos, u SKJ i elom drutvu odvijala se borba sa snagama koje su pokuavale da zaustave ovaj proces. Program SKJ sastavljen je 1958. da bi se odredio stav prema samoupravljanju. Ustav donet 1963. definisao je samoupravljanje kao neotuivo pravo proizvoaa i svih graana. Novi ustav usvojen je na sednici Savezne narodne skuptine 7. aprila 1963. Poznat i kao povelja samoupravljanja", on je proklamovao jedinstveni drutveno-ekonomski poloaj svih radnih ljudi. Kolektivi u ustanovama dobili su status radnih organizacija, s pravima radnih organizacija u privredi. Ustav je polazio od oveka graanina i proizvoaa od slobodno udruenog rada, drutvene svojine i raspodele prema radu. Rad je proglaen za jedino merilo ovekovog materijalnog i drutvenog poloaja. Ustav je potvrdio da u optini graani neposredno i preko organa drutvenog samoupravljanja ostvaruju osnovne funkcije drutvene zajednice. Ustav iz 1963. poivao je na federalnom ureenju koje je osiguravalo jedinstvo Jugoslavije kao dravne zajednice. Ustav nije polazio od suverenosti republika ve od suverenih prava radnih ljudi i naroda Jugoslavije koja oni ostvaruju. Prvi put u istoriji ustavnosti socijalistike Jugoslavije utvreno je i mesto drutveno-politikih organizacija u politikom sistemu: Saveza komunista, Socijalistikog saveza radnog naroda, Saveza sindikata i drugih organizacija. Po Ustavu, SSRNJ je imao karakter najireg politikog oslonca i oblika samoupravljanja radnih ljudi". Naziv drave je promenjen: Federativna Narodna Republika Jugoslavija postala je Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ). Prema Ustavu, Saveznu narodnu skuptinu sainjavalo je pet vea: Savezno vee, Privredno vee (predstavnici radnih ljudi zaposlenih u privrednim organizacijama, zadrugama i zanatskim komorama), Prosvetno-kulturno vee (predstavnici radnih ljudi zaposlenih u kulturnim, prosvetnim i naunim ustanovama), Zdravstveno-socijalno vee (predstavnici radnih ljudi zaposlenih u bolnicama i drugim zdravstvenim i socijalnim ustanovama), i Organizaciono-politiko vee (predstavnici radnih ljudi lanova tela drutvenog samoupravljanja u
3 5 2
optini ili dravnim organizacijama). Ovakva struktura izraavala je ustavnu koncepciju Savezne narodne skuptine kao organa drutvenog samoupravljanja". Ustav je odvojio funkciju predsednika Republike od funkcije predsednika Saveznog izvrnog vea. Predsednik Republike birao se svake etvrte godine i mogao biti izabran samo za dva izborna perioda, s tim to se ova odredba nije odnosila na prvog predsednika Republike Tita. Ustav je, pored pomenutih novih institucija, predvideo i ustanovu ustavnog sudstva, ustanovu potpredsednika Republike i Savet federacije. Novi ustavni poloaj Savezne skuptine, za ijeg je predsednika izabran Edvard Kardelj, i republikih skuptina, zasnivao se na koncepciji da se one, prestavi da rade kao klasina zakodavna tela i fabrike zakona", konstituiu u odgovorne nosioce politike. Izrastajui u radna samoupravna tela, one su imale da postanu centar u koji se stie itava drutvena praksa i usklauje politika. Ova proklamovana uloga Skuptine zahtevala je, meutim, izgraivanje skuptinskog sistema na samoupravnim osnovama i njeno opredeljivanje prema svim vanim drutvenim pitanjima. Izvrno-politika uloga pripadala je Saveznom izvrnom veu, za ijeg je predsednika izabran Petar Stamboli, predsednik Savezne narodne skuptine posle smrti Moe Pijadea 1957. Na Osmom kongresu SKJ, odranom u Beogradu 713. decembra 1964, u centru razmatranja ponovo se nalazila samoupravna koncepcija drutvenog razvoja Jugoslavije. Kongres se izjasnio za dalji razvitak socijalistikih drutvenih odnosa, zasnovanih na principima drutvenog razvoja Jugoslavije, samoupravljanja i raspodele dohotka pr'ema radu, za snaenje materijalne osnovice samoupravljanja, za neposredno samoupravljanje u ekonomskim jedinicama, a protiv centralistike akumulacije. Ispoljena jednodunost na Kongresu nije znaila i otklanjanje razlika u pogledima u vrhu SKJ na budui razvitak drutva. Nacionalno pitanje otvoreno je prvi put posle rata na Osmom kongresu. Godinama je preovlaivalo miljenje da je jugoslovenska revolucija resila to pitanje. Uzroci potpunog zamiranja rasprava o meunacionalnim odnosima u Jugoslaviji nesumnjivo su bili politiki: stav partijskog rukovodstva protiv rasprava o neemu to je ve reeno u revoluciji, pogotovu
3 5 3
protiv obnavljanja uspomena na surove meunacionalne obraune iz vremena rata, kao i potreba za politikim jedinstvom u vreme borbe sa staljinizmom na ivot i smrt. Nacionalno pitanje je bilo sasvim identifikovano s klasnim, iz ega je proizilazilo da se menjanjem drutvenih odnosa automatski menjaju i odnosi meu narodima i nacionalnim manjinama". Centralizam u dravnom i drutvenom ureenju Jugoslavije samo je iao naruku nacionalnoj nivelaciji u vidu unitarizma. Kritikujui pritajene birokratsko-centralistike snage u SKJ, Tito je na Osmom kongresu oznaio kao unitarizam" shvatanje da su nacionalnosti" u Jugoslaviji preivele i da im, samim tim, predstoji odumiranje. Osmi kongres je traio da nacionalne manjine budu most" Jugoslavije sa susednim dravama (Maarskom, Bugarskom, Albanijom, Austrijom i Italijom). Otvaranjem nacionalnog pitanja, Kongres je stao na gledite da je neophodno jaanje jugoslovenskog socijalistikog patriotizma. Iznete ideje o nacionalnom fenomenu delovale su na Kongresu kao iznenaenje, jer se o tome do tada u SKJ nije javno govorilo. Kongres ili kasnije rukovodstvo nisu javno iskazali nameru da se u toj fazi razvitka menja struktura jugoslovenske federacije, ali nova svedoanstva upuuju da su Kardelj i Bakari bili zastupnici ove ideje. Tito je po prvi put na ovom Kongresu oznaio prilikom izbora u rukovodstvo svoju nacionalnu oznaku. Takva evolucija federacije nije bila Titovo delo, iako je i on s Kardeljem delio shvatanje da ekonomska struktura Jugoslavije sa centralistikom oznakom moe dovesti u pitanje ravnopravnost nacija. Kurs ka nagraivanju po uinku nije se mirio s dravnim zahvatanjem najveeg dela dohotka i drugim vidovima intervencije dravnih organa u privredi (u vezi s odreivanjem cena, akumulacijom, spoljnom razmenom), a na drugoj strani s ekstenzivnim privreivanjem i dotiranjem niza privrednih grana, pogrenim investicionim odlukama, zatvorenou privrede za meunarodnu podelu rada. Uprkos visokoj stopi rasta, privreda se uoi reforme nalazila u tekoj situaciji. Unapreena materijalna osnova drutva i razvijeniji samoupravni odnosi sve su se vie sukobljavali sa dravnom intervencijom i centralizovanom drutvenom reprodukcijom. Uobliavanje novog privrednog sistema, zasnovanog na samoupravnim drutveno-ekonomskim odnosima, upuivalo je na intenzifikaciju privrede, obustavljanje porasta investicija, poveavanje produktivno-
sti rada, modernizaciju proizvodnje, ukljuivanje u meunarodnu podelu rada i svetsko trite. Niz mera 1964. otvorio je put slobodnijem delovanju trinih zakona i potiskivanju administrativne intervencije u privredi, predstavljajui uvod u proglaenje privredne reforme. Tekoe u privredi 1961. i 1962. zaotrile su politika razmimoilaenja oko pravca daljeg razvitka zemlje, koja su se pretvorila u priguen sukob. Drutvene snage konfrontirale su se oko pitanja dalje liberalizacije trita i decentralizacije privrede, odnosno koncentracije i centralizacije sredstava. Nasuprot shvatanju o potrebi nastavljanja deetatizacije privrede, isticano je shvatanje o neophodnosti njenog neposrednijeg usmeravanja preko dravnih organa. Antisamoupravne snage krivile su princip dohotka" za sve poremeaje u privredi i drutvu, nasuprot samoupravnim snagama, koje su smatrale da je njegovo nedosledno ostvarivanje glavni uzrok krize. Privredna reforma je proglaena u julu 1965, usvajanjem politike zasnovane na potovanju ekonomskih kategorija i primeni racionalnijih ekonomskih merila. No, na samom poetku, reforma se sukobila s pitanjem sudbine nerentabilnih preduzea, koja nisu mogla da izdre privrednu utakmicu, a na drugoj strani s tekoama izvoza. Kao rezultat tenji za racionalizacijom poslovanja, poela su da iskrsavaju idejno-politika pitanja socijalnih diferencijacija. Nakon privredne reforme naroito se zaotrio problem nezaposlenosti,, koji se javio, s jedne strane, usled ranijeg ekstenzivnog zapoljavanja, a s druge zbog tenji da se poslovanje u privrednim i vanprivrednim delatnostima racionalizuje. Ideju i praksu samoupravljanja Istok je doekao talasima kritike i anateme, kao revizionizam", defektan izazovni primer za zemlje lagera i komunistiki pokret uopte, jednom reju kao nepreporuljivo iskustvo a Zapad sumnjiavou prema njegovoj drutvenoj sutini, uvijenoj u oblandu male i nerazvijene balkanske zemlje koja prikljetena zaostalou i supersilama grca u nastojanjima da ostvari neto novo, trei tip ekonomskih odnosa, koji bi se razlikovali i od d r a v n o s v o j i n skih i od kapitalistikih. Ova vladajua shvatanja potkopavali su intelektualci progresivne orijentacije, demokrati i komunisti osloboeni balasta staljinistikog naina miljenja, uoavajui dalekosenost ideje o samoupravljanju i njegovog uobliavanja u drutveno-politiki sistem. Za Eriha Froma, samoupravljanje
3 5 5
je verno odraavalo ideje o individualnoj samodelatnosti oveka kao najvanijoj Marksovoj koncepciji primenjenoj u drutvenom procesu". Na temu odnosa industrijalizacije i otuenja, From je zapisao da je problem najjasnije sagledan u Jugoslaviji, jer se proces industrijalizacije kroz praksu kombinovao sa drutvenim sistemom koji je optimalno spreavao birokratizaciju". U jugoslovenskim naporima, on je video pokuaj da se industrijalizacija rei na human nain". Isak Adize pripisivao je u zaslugu Jugoslaviji to je stvorila situaciju za samoupravljanje pre nego je za njega bilo uslova, smatrajui to njenom prednou zato to je time pokrenula svoje ljude da ue, da se adaptiraju novoj situaciji, da studiraju kako se rukovodi, ukratko: . . . mobilisala . . . sve radne potencijale". Po ovom amerikom univerzitetskom profesoru, koji se posvetio prouavanju ' samoupravljanja, Jugoslavija se od 1945. bre razvijala nego bilo koja druga zemlja, prolazei za to vreme kroz tri revolucije: ekonomskom revolucijom sprovela je industrijalizaciju, politikom revolucijom raskinula sa staljinizmom, a socijalnom revolucijom uvela .. . samoupravljanje, koje predstavlja najmoderniji model savremenog drutva". Za Roea Garodija, socijalizam zasnovan na samoupravljanju jo nije bio ostvaren, jo je uglavnom predstavljao program i orijentaciju, s tim to su mu na putu stajale mnoge prepreke. Glavna meu objektivnim preprekama" bila je, po Garodiju, nunost da se prevazie teko naslee nerazvijenosti, a to se tie subjektivnih prepreka", glavna nunost" se sastojala u neprestanoj borbi bo protiv liberalistikih, razjedinjavajuih struja, bilo protiv ostataka birokratskog, autoritarnog mentaliteta i nostalgije za ugodnostima staljinistikog stila rukovoenja". Palmiro Toljati je 1946. pisao u Rinaiti da najvea istorijska tema koju je nae vreme postavilo radnikom pokretu jeste traenje novih puteva socijalizma, izgradnja novih oblika demokratske vlasti, organizacija socijalistike ekonomije novim nainima"; sve su to nametale subjektivne i objektivne okolnosti, svedene svojevremeno na jedan terminoloki problem" i skolastiku formulaciju" po kojoj je narodna demokratija bila sinonim" diktature proletarijata ostvarene u Sovjetskom Savezu. Samoupravljanje kao ideja i praksa prelo je jugoslovenske granice, iako jugoslovenski komunisti nisu u njemu izriito gledali univerzalni model" i robu za eksport", to im se,
3 0
inae, pripisivalo iz raznih centara" komunistikog pokreta. S prvim talasima destaljinizacije, radnici u Poljskoj i Maarskoj poeli su da reenja za decentralizaciju privrede, veu produktivnost rada i stimulativnije privreivanje trae u embrionalnim oblicima samoupravljanja. Neke zemlje treeg sveta" (Alir) nastojale su da pomou samoupravljanja izbegnu Seile i Haribde" kapitalistike ili dravnosocijalistike organizacije privrede. U razvijenim kapitalistikim zemljama, ideje o participaciji, iako surogat samoupravljanja s obzirom na vladavinu kapitalistikih drutvenih odnosa, otkrivale su koliko je uee radnika u proizvodnji i njenoj organizaciji nezaobilazno pitanje nae epohe.
OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIKOM POKRETU I VANBLOKOVSKA POLITIKA JUGOSLAVIJE
Obnovu diplomatskih odnosa izmeu Jugoslavije i SSSR-a razmenom ambasadora sledile su i ostale socijalistike zemlje, uz nejednako raspoloenje, s tim to su Albanija i Bugarska pokazivale najveu suzdranost. Otvarao se i put za sreivanje odnosa koji su od 1948. do 1953. protekli u znaku politiko-ideolokog, ekonomskog i vojnog pritiska SSSR-a i ostalih socijalistikih zemalja na Jugoslaviju i njenu nezavisnost. Sreivanje odnosa predloio je CK KPSS juna 1954, priznajui da u Jugoslaviji postoji socijalizam. Sovjetska ponuda za normalizaciju odnosa usledila je posle iskljuenja M. ilasa iz Izvrnog komiteta CK SKJ, mada je on decembra 1953. bio jednoglasno izabran za predsednika Savezne narodne skuptine. KPJ je prihvatila normalizaciju odnosa sa SSSR-om kao socijalistikom zemljom. Iz posete sovjetske delegacije sa Nikitom Sergejeviem Hruovom na elu, maja/juna 1955. proistekla je poznata Beogradska deklaracija, a polovinom idue godine, prilikom Titovog boravka u SSSR-u moskovska Izjava o meupartijskim odnosima. Ova poslednja je posebno naglaavala razliitost puteva u izgradnji socijalizma. Prilikom ukidanja Informbiroa 1956. obelodanjene su ozbiljne greke" ove organizacije, meu kojima i greke" na raun Jugoslavije koje su u prvo vreme pripisivane efu NKVD Lavrentiju Beriji, ali uloga ove mrane organizacije u komunistikom pokretu nije bila do kraja objanjena. Koliko ukidanje IB nije bilo propraeno temeljitom analizom i ocenom ove organizacije svedoi i formulacija o njenoj pozitivnoj ulozi u razvoju i jaanju bratskih veza" i u oblasti razmene iskustava izmeu komunistikih i radnikih partija. Jugoslovensko-sovjetski odnosi meudravni i meupartijski nastavili su da se razvijaju i narednih godina u znaku protivurenosti, koje su se manifestovale u vidu sukoba, nepoverenja, pre-
kida, propagandnih napada, raskida ekonomskih ugovora. Uzrok ovakvom razvoju odnosa nalazio se u tenji Jugoslavije da nastavi svoju nezavisnu politiku aktivne miroljubive koegzistencije, protiv monolitizma u meunarodnom komunistikom pokretu, nasuprot sovjetskim pretenzijama da je uvedu u lager 1 sprovedu visok stepen centralizacije u komunistikom pokretu preko svetskih savetovanja komunistikih partija. Saradnja SKJ postajala je u meuvremenu sve raznovrsnija, obuhvatajui pored komunistikih partija i socijaldemokratske partije, progresivne pokrete i organizacije, kao i nacionaloslobodilake pokrete. Sem SKJ, meunarodnu aktivnost ostvarivale su i druge drutveno-politike organizacije Jugoslavije. Meunarodni poloaj Jugoslavije i njenu spoljnopolitiku orijentaciju karakterisalo je jo iz vremena politike i ekonomske blokade s Istoka razvijanje odnosa sa susednim (Grka, Austrija, Italija) i zemljama Zapadne Evrope, te sa SAD, na principima potovanja nezavisnosti i nemeanja u unutranje poslove Jugoslavije. Od 1949. Jugoslavija je aktivno sudelovala u radu Organizacije ujedinjenih nacija. Spoljnopolitiki poloaj Jugoslavije je krajem 1949. karakterisao hladni rat koji je SSSR vodio protiv Jugoslavije. Kardelj kae da su Sovjeti protiv Jugoslavije primenili sva sredstva, sem to nisu zaratili. Na etvrtom zasedanju OUN, Sovjeti su gradili mir meu velikim silama samo da se ne bi dovodile u pitanje sfere uticaja. Jugoslavija je bila svesna da je imperijalistiki sistem" toliko oslabio u ratu da ne moe frontalno ratovati protiv socijalistikog sistema i pri tom koristiti pojave suprotnosti, kao to je i Jugoslavija koristila suprotnosti imperijalistikog sistema. Pored ovoga, Kardelj je razvijao i sledee elemente svetske politike i Jugoslavije u njenom kontekstu: zapadne sile brane Jugoslaviju od socijalistikog pritiska koristei to u propagandne svrhe (o agresiji, unutranjem meanju, itd.); po njemu, ove sile su se plaile ujedinjenja SSSR-a i Kine; antikomunizam nije vie parola SAD ve borba protiv sovjetskog imperijalizma" pod maskom komunizma (mi se ne meamo u unutranji ivot ako narod eli komunizam, ve smo protiv komunizma koji je orue sovjetskog komunizma). Ova Kardeljeva zapaanja su se u nekim aspektima podudarala s amerikim prilazom Jugoslaviji posle pojave Rezolucije IB. Dok je Informbiro irio propagandu o pomoi u oruju koju SAD i druge zapadne drave daju Jugoslaviji, dotle jugoslovensko
OTPOR MONOLITIZMU U KOMUNISTIKOM POKRETU I VANBLOKO VSKA POLITIKA
3 5 9
rukovodstvo nije bilo ni spremno da ovu pomo primi, vodei rauna o kontraproduktivnom efektu u zemlji i u socijalistikom bloku. Tito je znao za snagu primera sopstvene odbrane i pouzdanja u vlastite snage, i nije hteo traiti oruje, svestan da jo nije sazrela situacija. Polovinom 1951, na etvrtom plenumu CK KPJ, Tito je posle konstatacije da Jugoslavija nema vlastitu industriju i da je SSSR otkazao sve porudbine, izneo neke stavove koji su oznaavali jugoslovensku politiku u ovom pitanju: 1) pomo moe biti besplatna" i bez ikakvih uslova; 2) Italijani, Francuzi i Englezi smatraju da Jugoslaviji nije potrebno teko oruje, ve da ona treba da vodi gerilski rat; 3) prestalo je obaziranje na to ta e rei IB, te da e Jugoslavija sada uzeti ono za to su nas optuili"; 4) na Zapadu se govorilo: Oni su se posvadili s Rusima i sa Rusima ne mogu vie natrag, jer ih eka Sibir da ih tamo strpaju i sada je dolo vrijeme da se njima moe dati oruje, jer se i oni boje Rusa." Jugoslavija je u svetskoj politici odbrane svoje pozicije polazila i od porasta jugoslovenskog uticaja, jer je Kominform gubio uticaj u progresivnom pokretu, uivajui podrku samo birokratizovanih vrhova komunistikih partija. injenica je, meutim, da je itav komunistiki svet ostao magijski prikovan za Staljina i ekskomunikaciju jugoslovenskih komunista. Edvard Kardelj je krajem 1949. izvukao odreene zakljuke iz analize meunarodnog poloaja Jugoslavije, dajui pred plenumom CK KPJ istovremeno operativne direktive jugoslovenskoj spoljnoj politici. Zakljuci su polazili od toga da imperijalistiki svet" ne moe da pregazi Jugoslaviju, a ne sme ni da trguje na njen raun; da je otean i poloaj SSSR-a, jer u toj situaciji odnos prema Jugoslaviji nije bio samo jugoslovensko-sovjetski odnos ve meunarodni problem (praktino internacionalizovan); da Jugoslavija smeta sovjetskoj hegemoniji politikom samostalnosti kao negacijom svake hegemonije; da je jugoslovenska bitka za nezavisnost najvea bitka za socijalizam i da Jugoslavija mora znati da manevrie u meunarodnim suprotnostima. Trebalo je iskoristiti postojee suprotnosti i neutralisati zapadni svet, ali mu i onemoguiti da trguje sa SSSR-om na jugoslovenski raun; trgovati s velikim zapadnim zemljama, ali i s malim. Tito je imao u vidu 1948. godinu: Iskustvo na Istoku treba da nam bude pouka", pri emu misli na jednostranu orijentaciju Jugoslavije do 1948, na SSSR i zemlje tzv. narodne demokratije.
Iz ovakvih optih odreenja proizlazile su i konkretne obaveze spoljne politike: popravljanje odnosa s Italijom, nalaenjem ekonomskih kanala"; odbaena je ideja o internacionalnom statusu Trsta s guvernerom, u ime sporazuma koji bi Jugoslaviji dao ono to maksimalno moe dobiti; Amerikanci su sugerisali Kardelju da se Jugoslavija sporazume sa Grkom, to je ovoj bilo nemogue dok je na vlasti Caldaris. Zahtevala se i borba za javno mnjenje u svetu i socijaliste, ukljuujui, jednom reju, suzbijanje sektatva i jaanje vojske. Jugoslovenski dravnici i politiari nastavljali su da istupaju protiv blokovske podele sveta, ideolokih diskriminacija u meudravnim odnosima i hegemonije velikih nad malim dravama. Edvard Kardelj govorio je 1950. u prilog demokratske borbe za svet slobodnih i ravnopravnih naroda". Meu negativnim tendencijama u meunarodnim odnosima navodio je: pokuaje da se OUN pretvore u propagandnu tribinu; pretvaranje OUN u nadnacionalnu (supranacionalizam") organizaciju; podreivanje malih drava volji velikih u OUN; ekonomsko razdvajanje sveta na istoni i zapadni tabor". Kardelj je ispravio raniju jugoslovensku tezu o sukobu reakcionarnih i demokratskih snaga u smislu podele na front snaga demokratije i socijalizma u svakoj zemlji i u meunarodnom okviru", naglaavanjem da se sudbina socijalizma reava na njegovom sopstvenom tlu", to jest preko specifinih suprotnosti koje su karakteristine za prelaznu fazu socijalistikog drutva". Prema miljenju Jadranke Jovanovi, do prve organizovane manifestacije vanblokovskih zemalja dolo je za vreme korejskog rata, 1950, kada su Jugoslavija, Indija, Liban, Saudijska Arabija i Jemen glasali u Generalnoj skuptini OUN protiv prelaska trupa OUN preko 38. paralele, a Indonezija se uzdrala. Blii odnosi Jugoslavije s Indijom i Egiptom izgraivali su se dok su ove tri zemlje bile lanice Saveta bezbednosti. Tito je aprila 1950. izrazio nameru jugoslovenske vlade da u OUN brani prava malih ili kolonijalnih naroda na slobodu i nezavisnost, tj. da sami odluuju o svojoj sudbini". Istovremeno je osudio stvaranje blokova i interesnih sfera, koji predstavljaju latentnu opasnost od ratnih sukoba i katastrofa za oveanstvo". Krajem 1952. j u g o s l o v e n s k i diplomati dobijaju instrukcije da pojaaju dodire s predstavnicima zemalja Azije i Afrike koje imaju slina shvatanja o karakteru meunarodnih odnosa. Prema amerikom istoriaru A. Rubintajnu, indijski delegat u
OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I K O M P O K R E T U I VANBLOKO VSKA P O L I T I K A
3 6 1
OUN Benegal Rau rekao je Aleu Bebleru da je predsednik indijske vlade Nehru u parlamentu predloio politiku nesvrstavanja, koja ne bi bila ni negativna ni pasivna politika". Tito je, februara 1950, pomenuo pojam aktivna neutralnost" istiui, meu naelima, ova: borbu protiv agresivnog rata i politike interesnih sfera; suprotstavljanje meanju u unutranje poslove i pretvaranju progresivnih oslobodilakih pokreta ,,u instrumente velikih sila"; ouvanje dobrosusedskih odnosa"; svestrano razvijanje miroljubive ekonomske, politike i kulturne saradnje i demokratskih meunarodnih odnosa na osnovu ravnopravnosti i razumevanja". Ova naela miroljubive koegzistencije uglavnom e se nai u Ugovoru NR Kine i Indije iz 1954. godine (poznata pod naslovom Panch-shila). Analize istraivaa pokazuju da je Tito pomenuo pojam aktivne miroljubive koegzistencije" krajem 1954. godine. U praktinom istupanju Jugoslavije od 1949. ova politika je ve nalazila izraz u svojim embrionalnim oblicima. Oko okonanja rata u Koreji stvaralo se u OUN jezgro zemalja" koje su kasnije postale prve uesnice pokreta nesvrstanih". U toku borbe za ouvanje nezavisnosti Jugoslavija je sreivala odnose sa susednim, drugim zapadnim i vanevropskim zemljama, granajui svoje meunarodne veze, probijajui blokadu socijalistikih zemalja i stvarajui pretpostavke za ukljuivanje u svetsko trite. Krajem 1953. imala je u inostranstvu 49 ambasada, pet specijalnih misija i 13 generalnih konzulata. Ve tada je uspostavila ekonomske veze s Brazilom, Burmom, Cejlonom, Etiopijom, Grkom, Indijom, Indonezijom, Izraelom, Japanom, Libanom, Meksikom, Pakistanom, Paragvajem, Peruom, Sirijom i Tajlandom. Kroz ove odnose i kasnije aktivnosti Jugoslavije u meunarodnim odnosima utemeljivala se politika nesvrstanosti. Nezavisno od sreivanja odnosa s Jugoslavijom i od proklamovanih naela u Beogradskoj i Moskovskoj deklaraciji, Sovjetski Savez je Jugoslaviji prilazio sa stanovita blokovske politike, ne prihvatajui sutinu njenog odmetnitva" kao tenju za samostalnom orijentacijom i ouvanjem nezavisnosti. Jugoslavija je, naelno i u praksi, odbacivala vazalski odnos" i borila se za autonoman unutranji razvitak i dravni identitet u meunarodnoj zajednici. Samim tim su i jugoslovensko-sovjetski odnosi od 1955. do 1961. bili manje-vie incidentni. Jedna strana je uvala nezavisnost, a druga nastojala na njenom
prestrojavanju" i ukljuivanju u lager. Iz jugoslovenskog stava proizlazilo je odbacivanje centra" u komunistikom pokretu, odnosno monolitnog nastupanja svih komunistikih partija prema direktivama jedne, a iz sovjetskog shvatanje nacionalnooslobodilakih pokreta kao antikapitalistike rezerve i pomonih odreda" u borbi za socijalizam. Staljinova smrt i pokopavanje" Informbiroa nisu mogli da izmire ove dve dijametralno razliite koncepcije, dovodei do novih sukoba izmeu KPSS i SKJ u vezi s karakterom odnosa u meunarodnom komunistikom i radnikom pokretu i nainom ostvarivanja jedinstva akcije. Postavljalo se sledee pitanje: da li e saradnja tei u znaku postojanja jednog centra, jedne generalne linije i jedne idejno-politike platforme, ili u znaku samostalnog nastupanja revolucionarnih snaga i jedinstva koje bi izrastalo iz njihovih vlastitih stratekih procena. Otpor destaljinizaciji u SSSR-u koji je u sovjetskom rukovodstvu nosila konzervativna grupa Molotova, Maljenkova i Kaganovia, razbijena 1957 te burni dogaaji u istonom Berlinu 1953, Maarskoj i Poljskoj u jesen 1956, osobito ustanak poznanjskih radnika u junu iste godine, podsticali su staljinistike snage da insistiraju na obnovi ideje o ideoloko-politikoj monolitnosti u meunarodnom komunistikom pokretu. Na kraju rada XX kongresa KPSS, februara 1956, Nikita Hruov je proitao tajni referat u kome je osudio Staljina i njegov nain vladavine. Takav razvoj dogaaja u SSSR-u, oznaen kao destaljinizacija, bez obzira na postojanje i otpor konzervativnog jezgra sa Molotovom na elu, uticao je i na Jugoslaviju da smelije prie programskom uoptavanju iskustva steenog u razvoju tokom poslednjih godina. U Titovom pismu XX kongresu KPSS bilo je izraeno zadovoljstvo zbog postepenog i neprekidnog poboljanja odnosa izmeu Jugoslavije i SSSR-a. Edvard Kardelj je u XX kongresu video prelom u politici koju je vodio Staljin. Smatrao je da su u SSSR-u staljinistike snage gurnute u stranu". Kongres se, po njemu, deklarisao za mir i koegzistenciju. Hruov je dostavio svoj tajni referat CK KPJ i on je proitan na zatvorenom skupu ovog tela. Jugoslovenski rukovodioci su dosta optimistiki shvatali procese u SSSR-u, bez analitikog udubljivanja, uvereni da Sovjetima nita drugo ne preostaje nego da krenu putem koji su prokrili Jugosloveni. Kardelj je ipak smatrao da Hruov nije mogao da ide dalje nego to je iao". Uticaj Jugoslavije i njenih diplomatskih
OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I K O M P O K R E T U I VANBLOKO VSKA POLITIKA
3 6 3
predstavnika u SSSR-u nije bio nikada toliko velik kao u doba Hruova. Izvanredna istorijska svedoanstva o tome ostavio je jugoslovenski ambasador Veljko Miunovi u svojim Moskovskim godinama. Dogaaji u Maarskoj privremeno su prekinuli razvoj odnosa Jugoslavije sa SSSR-om i drugim socijalistikim dravama. Demonstracije u Budimpeti protiv politike Maaa Rakoija, 23. oktobra 1956, prerasle su u oruane borbe, u kojima su revolt radnika protiv staljinistikog reima iskoristile reakcionarne snage". Sovjetske trupe su 24. oktobra intervenisale u maarskom glavnom gradu, ali su zatim povuene iz njega. Delovanje kontrarevolucionarnih snaga izazvalo je drugu sovjetsku intervenciju. Predsednik Tito je, govorei u Puli 11. novembra, oznaio prvu sovjetsku intervenciju kao nepotrebnu, a drugu kao nunu" pred alternativom pokolja" i graanskog rata", odnosno meanja Zapada i ponovnog dolaska hortijevaca na vlast. Jugoslavija se izjasnila za pomo radniko-seljakoj vladi" Janoa Kadara i povlaenje sovjetskih trupa posle sreivanja prilika u Maarskoj. Jugoslovenska vlada usprotivila se iskoriavanju tih traginih dogaaja u politike svrhe i iznoenju maarskog sluaja" pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Staljinistike snage napadale su Jugoslaviju za podstrekavanje nemira u Maarskoj. Davanje azila bivem predsedniku maarske vlade Imreu Nau i njegovim saradnicima u Jugoslovenskoj ambasadi u Budimpeti jo vie je zateglo odnose Jugoslavije s drugim socijalistikim zemljama. Na i njegovi saradnici napustili su Ambasadu FNRJ 22. novembra 1956, poto im je prethodno vlada Janoa Kadara garantovala bezbednost; ali, uprkos tim garantijama, bivi predsednik je kasnije pogubljen. Do ponovnog susreta izmeu predstavnika Jugoslavije i SSSR-a, predsednika Tita i Hruova, kojem je prisustvovao i Edvard Kardelj, dolo je 12. avgusta 1957. u blizini Bukureta, posle obrauna sa staljinistikim jezgrom u KPSS. Tom prilikom razmotreni su sovjetsko-jugoslovenski odnosi i potvrena aktuelnost Beogradske i Moskovske deklaracije. Obnova sovjetsko-jugoslovenskih odnosa pozitivno je uticala i na odnose Jugoslavije s drugim socijalistikim dravama i komunistikim partijama. Savez komunista je jo 1956. uspostavio odnose s komunistikim partijama Italije i Francuske. Septembra 1957. Jugoslaviju je posetio Vladislav Gomulka, sekretar CK Poljske
ujedinjene radnike partije. Ovoj poseti prethodila je poseta predsednika Demokratske Republike Vijetnama Ho i Mina, poetkom avgusta, iji je zahtev za ujedinjenje Severnog i Junog Vijetnama dobio jugoslovensku podrku. Polovinom te godine Jugoslavija je razmenila ambasadore s NR Mongolijom. Razvoj jugoslovenskih odnosa sa socijalistikim dravama usporen je novembra 1957, posle Savetovanja komunistikih i radnikih partija u Moskvi, na kojem su stavovi SKJ proglaeni za revizionistike. Prisustvujui proslavi 40-godinjice oktobarske revolucije u sovjetskom glavnom gradu, predstavnici 64 partije usvojili su Manifest mira, koji su potpisali i predstavnici SKJ. U Moskvi je istovremeno potpisana Deklaracija 12 komunistikih i radnikih partija socijalistikih zemalja, koja je poivala na principu monolitnosti u ime viih interesa" socijalizma, izjednaavajui ovaj princip sa socijalistikim blokom. Jugoslovenska dravno-partijska delegacija u kojoj su se nalazili Edvard Kardelj, Aleksandar Rankovi, Veljko Vlahovi i Ugljea Danilovi odbila je da potpie Deklaraciju, ija je sadrina protivureila koncepciji SKJ da se socijalizam u svetu ne razvija iskljuivo unutar granica socijalistikih zemalja. Tada je, po Kardeljevom seanju, trebalo izdrati teki Hruovljev pritisak. Jugoslovenski komunisti optuivani su da ne vode klasnu politiku, ve da se vrte" izmeu dva bloka; Hruov je govorio da nema socijalizma bez lagera, da je socijalizam eta koja mora imati komandira, da SKJ kri meunarodnu solidarnost. Nasuprot tome, Jugosloveni su objanjavali da je u pitanju politika a ne taktika, istupanje protiv podele sveta na blokove. Stav delegacije SKJ posluio je KPSS kao povod za novu antijugoslovensku kampanju. Sovjeti su bili nezadovoljni i Nacrtom Programa SKJ, koji je u Jugoslaviji iznet na javnu diskusiju. Taj dokument je podvrgnut otroj kritici u tampi socijalistikih drava. Ideoloko-politiki napadi odrazili su se na sferu meudravnih odnosa. Sovjetska vlada je maja 1958. obavestila vladu FNRJ da otkazuje investicione sporazume iz 1956. Socijalistike drave smanjile su robnu razmenu s Jugoslavijom, otkazale ugovorne obaveze o izgradnji njene aluminijumske industrije i poele da obustavljaju razmenu iskustava u oblasti nauno-tehnike saradnje. Iako je jugoslovenska vlada priznala Narodnu Republiku Kinu oktobra 1949, diplomatski odnosi izmeu dve zemlje uspostavljeni su tek januara 1955. Jugoslavija se, nezavisno od
3 6 5
kineskog stava prema KPJ u vreme napada Informbiroa, zalagala za prijem Kine u Ujedinjene nacije, rukovoena eljom za univerzalizacijom svetske organizacije. Kinesko rukovodstvo je posle obnove diplomatskih odnosa, nain na koji je 1948 1949. tretirana jugoslovenska situacija" od Informbiroa, ocenilo kao greku. Jugoslavija i Kina razmenile su politike, ekonomske i druge delegacije, a predstavnici SKJ prisustvovali su Osmom kongresu KP Kine. Maja 1958, meutim, organ KP Kine enmin ibao napao je SKJ u lanku Moderni revizionizam se mora kritikova ti". Kao formalan povod za ovaj zaokret posluili su Program SKJ i nepotpisivanje Deklaracije komunistikih partija u Moskvi novembra 1957. Protiv Jugoslavije su obnovljeni napadi iz vremena Informbiroa. Iz Beograda je povuen kineski ambasador Vu ijuuan, a iz Pekinga jugoslovenski ambasador Vladimir Popovi. Kina je imala pretenzije da postane svetski ideoloko-politiki centar komunistikog pokreta, jer se centar revolucije" navodno pomerio dalje na Istok". Ostvarujui ovu ideju, KP Kine je nastojala da dobije to vei uticaj u zemljama treeg sveta", da nametne svoj uticaj progresivnim i drugim nacional nooslobodilakim pokretima, da privue na svoju stranu neke partije (recimo, albansku) i stvori svoje frakcije u drugim partijama. Kineska koncepcija je poivala na prevazi nasilnog puta, zapravo sadravala ideju o neizbenosti i progresivnosti rata. Kineski komunisti su u takvim prilazima videli klasnu borbu na najirem internacionalnom planu. Pre nego to je sovjetsko-kineski spor postao javan, Kardelj je u knjizi Socijalizam i rat (1960) dao kritiku ekstremnog kineskog shvatanja. Novo meunarodno savetovanje komunistikih i radnikih partija (Savetovanje 81 partije) u Moskvi krajem 1960. donelo je Izjavu, u kojoj je otro napadnuta i Jugoslavija i Apel narodima sveta. Komunistike partije, kae se u Izjavi, jednoduno su osudile jugoslovensku varijantu meunarodnog oportunizma". Rukovodioci SKJ, koji su izdali i proglasili zastarelim marksizam-lenjinizam, suprotstavili su Moskovskoj deklaraciji od 1957. godine svoj antilenjmistiki revizionistiki program, suprotstavili su SKJ elom meunarodnom komunistikom pokretu, odvojili svoju zemlju od socijalistikog lagera i doveli je u poloaj zavisnosti od tzv. 'pomoi' amerikih i drugih imperijalista i samim tim izloili opasnosti revolucionarne tekovine koje je izvojevao jugoslovenski narod u heroj-
0 U
skoj borbi". Obnavljanjem napada na Jugoslaviju Sovjetski Savez je pokuavao da sauva jedinstvo meunarodnog komunistikog pokreta u vreme kada je ono ve bilo ozbiljno napuklo usled pogoravanja odnosa izmeu Kine i ostalih socijalistikih drava, sem Albanije, koje su podravale i sledile politiku SSSR-a. Kineski komunisti proglasili su sovjetsko rukovodstvo za revizionistiko. Rascep je bio otvoren i nije se mogao otkloniti rtvovanjem Jugoslavije. Izvrni komitet CK SKJ, u elji da ogranii negativne posledice ovog napada, sveo je svoju reakciju na najmanju moguu meru. Posle objavljivanja Izjave, kampanja protiv Jugoslavije se nastavila i pootrila, ne samo u NR Kini i Albaniji ve i Sovjetskom Savezu i nekim drugim zemljama i partijama. Suoen s takvim razvojem dogaaja, Izvrni komitet odluio je da objavi referat koji je Veljko Vlahovi podneo na njegovoj proirenoj sednici 10. februara 1960. Za rukovodstvo SKJ nije se toliko radilo o Jugoslaviji koliko o gledanju na probleme razvitka socijalizma u celini. Radnikom pokretu se nisu mogli nametati arbitri niti bilo kakvi oblici hegemonizma. Izvrni komitet je konstatovao da se SKJ ne ograuje" od komunistikih partija, ve da se neke od njih ograuju" od njega. Kampanju protiv Jugoslavije naroito je aktivno vodila albanska partija, koja je posle Staljinove smrti najsporije prihvatala proces normalizacije odnosa s Jugoslavijom. Na etvrtom kongresu Partije rada Albanije februara meseca 1961. Enver Hoda je napao Jugoslaviju da je s Grkom i amerikom estom flotom pripremala zavereniki prevrat u Albaniji". Zbog albanske neprijateljske politike, koja se sve vie razvija u pravcu krajnjeg zaotravanja", vlada FNRJ je aprila 1961. objavila Belu knjigu o albansko-jugoslovenskim odnosima 19481961. godine i nemiroljubivoj politici vlade NR Albanije". Dugo tinjajui sukob izmeu KPSS i KP Kine buknuo je 1961. Napadajui KPSS, kineska partija je na nian uzela i SKJ. Punu podrku kineskom stavu dala je Partija rada Albanije. KP Kine je u rascepu koji je nastao u komunistikom pokretu pokuavala da privoli druge partije na podrku ili da u njima stvori prokineske struje, te da proiri svoj uticaj na zemlje u razvoju" i progresivne pokrete Azije, Afrike i Latinske Amerike.
OTPOR MONOLITIZMU U K O M U N I S T I K O M P O K R E T U I VANBLOKO V S K A P O L I T I K A
3 6 7
Peti plenum CK SKJ, odran maja 1963, analizirao je kineske napade na Jugoslaviju i osudio pravljenje kompromisa u komunistikom i radnikom pokretu na raun drugih partija. Prema Titovim reima, razmimoilaenja oko pitanja rata i mira i aktivne miroljubive koegzistencije odraavala su razlike izmeu dogmatskih i progresivnih snaga. U kampanji protiv Jugoslavije rukovodstvo bugarske partije i drave poricalo je makedonsku nacionalnu individualnost. Duh nacionalne politike iz dimitrovljevskog perioda otvoreno je izneveravan. Pirinskim Makedoncima uskraena su nacionalna prava, a Makedonija je tretirana kao geografski pojam", kao teritorija bez prolosti, istorije, nacionalnih obeleja, samosvojne kulture i jezika. Antijugoslovenska kampanja bila je, meutim, kratkog daha. Ona je izraavala otpor konzervativnih snaga u komunistikom pokretu destaljinizaciji, nezavisnoj politici i samoupravljanju. Kroz napade na Jugoslaviju prelamali su se i sukobljeni interesi KPSS i KP Kine. Ova kampanja pala je u vreme pogoranih odnosa izmeu Istoka i Zapada zbog neuspeha parike etvorne konferencije na vrhu maja 1960. Jugoslavija se nije kolebala u odbrani osnova svoje spoljne politike i samoupravnog razvitka. Prva konferencija nesvrstanih zemalja u Beogradu septembra 1961. godine doprinela je da se potvrdi politika ravnopravnosti i nemeanja u unutranje poslove drugih drava. Na drugoj strani, u socijalistikim zemljama se, uprkos ilavom otporu, nije vie mogao zaustaviti proces oslobaanja od najgrubljih formi i sadraja staljinistike vladavine. Tako je ve u drugoj polovini 1962. dolo do obnavljanja odnosa izmeu rukovodilaca SSSR-a i Jugoslavije: Tito je decembra 1962. boravio u Moskvi, a Hruov avgusta/septembra 1963. u Jugoslaviji. Narastanje snaga socijalizma u svetu, s promenom objektivnih uslova, nije moglo da ne utie i na probijanje novih pogleda o meudravnoj saradnji i odnosima u meunarodnom radnikom i komunistikom pokretu. SKJ se ve vie od jedne decenije nalazio usamljen u prvom frontu borbe za ravnopravne odnose meu dravama i partijama. Svojom borbom se suprotstavljao identifikaciji staljinizma i socijalizma. Antisektaki se postavljao u meunarodnoj saradnji, odbacujui staljinistiko predubeenje o socijaldemokratiji kao savezniku kapitala" i konzervativno shvatanje nacionalnooslobodilakih pokreta kao
0 U
rezervne snage u r e v o l u c i o n a r n o m procesu menjanja sveta na socijalistikim osnovama. U skladu sa svojim mogunostima, jugoslovenski komunisti davali su podrku dekolonizaciji, odnosno afirmaciji novih nezavisnih drava Azije i Afrike, njihovoj borbi za samostalan unutranji razvitak i suvereno meunarodno ponaanje, otkrivajui u njima ogromnu revolucionarnu energiju, koja je radikalno menjala strukturu sveta. Sa socijalistikim snagama u razvijenim kapitalistikim zemljama, zemlje u razvoju" i antikolonijalne snage bile su za SKJ aktivni uesnici u borbi za socijalizam kao svetski proces. Izjanjavanjem za otvorenu i svestranu saradnju sa svim demokratskim dravama i naprednim pokretima, jugoslovenski komunisti su odbacivali staljinistiku iskljuivost i izolacionizam. Zalaganjem za solidarnost jednakih i ravnopravnih subjekata osujeivali su hegemonizam kamufliran proleterskim internacionalizmom. Pomaui antidogmatske snage u komunistikom pokretu, SKJ se borio protiv naslea i prakse staljinizma, to je smatrao svojom internacionalnom obavezom. Nije se zadovoljavao odbacivanjem i osudom dravnobirokratskih odnosa" meu komunistikim partijama i socijalistikim dravama, ve i ulagao napore za uvoenje novog tipa meunarodne saradnje, u ijoj je osnovi leala ravnopravnost svih subjekata, nezavisno od njihove snage u meunarodnoj zajednici: ekonomskih i vojnih potencijala, teritorijalnih razmera i demografskih pokazatelja. Borba jugoslovenskih komunista za mir bila je motivisana shvatanjem da je on nerazdvojno povezan s perspektivom irenja socijalizma kao svetskog procesa. SKJ je davao politiku i moralnu potporu svim progresivnim snagama kojima je pretila opasnost od ekspanzije imperijalizma ili od nametanja tue volje u ime ideolokog jedinstva i drugih viih ciljeva". U teoriji i praksi jugoslovenski komunisti nisu razdvajali proleterski internacionalizam i koegzistenciju kao dva principa, s tim to bi prvi vaio za regulisanje odnosa meu zemljama istog drutveno-ekonomskog ureenja i ideologije, a drugi za regulisanje saradnje izmeu zemalja razliitih sistema. Jugoslovenski komunisti su ovaj dualizam, odreen politikim motivima, prevazilazili istovetnim pristupom svima zemljama i pokretima, nezavisno od njihove drutvene sutine. Normalizovanjem odnosa sa socijalistikim dravama 1953 -1956, Jugoslavija nije prestajala da radi na unapreivanju veza s drugim susednim, kao i sa zapadnoevropskim, azijskim,
JUGOSLAVIJA U KOMUNISTIKOM POKRETU I FRONTU NESVRSTANOSTI, MEUNARODNI ODNOSI
76. SALA BEOGRADSKE KONFERENCIJE U ZGRADI NARODNE SKUPTINE 77. DEMONSTRACIJE U LJUBLJANI ODRANE 16. APRILA 1952. GODINE POVODOM ODRAVANJA LONDONSKE KONFERENCIJE I REAVANJE TRANSKOG PROBLEMA BEZ UEA JUGOSLAVIJE 78. POTPISIVANJE MEMORANDUMA 0 SAGLASNOSTI, LONDON 5. OKTOBAR 1954.
MILOS MINI I MARUANO RUMOR POTPISUJU UGOVOR U OZIMU 10. NOVEMBRA 1975.
3 6 9
afrikim i latinoamerikim zemljama. Mada su bliski odnosi izmeu Beograda, Atine i Ankare uli u krizu zbog sukoba Grke i Turske, jugoslovensko-grka i jugoslovensko-turska saradnja nastavljena je na ekonomskom, kulturnom i turistikom polju. Produena je i jugoslovensko-italijanska saradnja, nezavisno od povremenih nesporazuma oko poloaja nacionalnih manjina, malograninog prometa, ekonomske razmene, suenja italijanskim dravljanima uesnicima narodnooslobodilake borbe optuenim za navodne zloine, graninih problema, napada zbog tekog ivota" Italijana u Jugoslaviji, razliitih pristupa svetskim pitanjima, s obzirom na lanstvo Italije u severnoatlantskom paktu. Odnose izmeu Jugoslavije i Austrije takoe su povremeno remetili sporovi o pravima slovenake manjine u Korukoj, naroito u oblasti kolstva, koja su bila utvrena Dravnim ugovorom o uspostavljanju nezavisne i demokratske Austrije. Ne obazirui se na injenicu da se slovenaka manjina nalazi pod meunarodnom zatitom, austrijske ovinistike organizacije su pokuavale da suze njena prava i izvre reviziju odredaba Dravnog ugovora o dvojezinom kolstvu. Postupajui u duhu koegzistencije, Jugoslavija je razvila odnose s Belgijom, Norvekom, vedskom, Danskom. Savezna Republika Nemaka (SRN) zauzela je jedno od vodeih mesta u jugoslovenskoj trgovinskoj razmeni s inostranstvom. U politikim odnosima sa SRN Jugoslavija je polazila od realne injenice da je nemako ujedinjenje oteano suprotnostima izmeu postojeih blokova, odnosno da su dve Nemake vrsto ukljuene u suparnike politike i vojne sisteme. Kao to je priznala SRN, jugoslovenska vlada nije mogla da ignorie ni postojanje Nemake Demokratske Republike (NDR), s kojom je uspostavila diplomatske veze oktobra 1957. Na to je Savezna Republika Nemaka polazei od tzv. Haltajnove doktrine, prema kojoj je samo ona bila pravni naslednik Treeg Rajha i legitiman predstavnik nemakog naroda prekinula odnose s Jugoslavijom. Jugoslo venski odnosi s Velikom Britanijom, Francuskom i SAD i dalje su se razvijali na bazi uzajamno korisne saradnje", uprkos razliitim pogledima na svetske probleme. Predsednik Tito je posetio Francusku maja 1956. Do zahlaenja izmeu dveju zemalja dolo je kada je Francuska, zajedno s Britanijom i Izraelom, izvrila agresiju na Egipat, oktobra 1956, a razlike u stavu prema narodnooslobodilakom pokretu alirskog naroda i jugoslovenska pomo njegovoj borbi
uticale su jo vie na pogoranje odnosa. Izmenjeni meunarodni uslovi naveli su Jugoslaviju da krajem 1957. zatrai obustavljanje amerike vojne pomoi i posveti panju proirivanju redovne ekonomske razmene sa SAD. Za vreme XV zasedanja Generalne skuptine Ujedinjenih nacija, septembra 1960, predsednik Tito se u Njujorku sastao s amerikim predsednikom Dvajtom Ajzenhauerom. Karipska kriza oktobra 1962, koja je zapretila direktnom konfrontacijom SAD i SSSR, dovela je do kvarenja jugoslovensko-amerikih odnosa. Jugoslovenski brodovi na plovidbi za Kubu, kao i jugoslovenska roba, bojkotovani su u amerikim pristanitima. Jugoslaviji su ograniene mogunosti dobijanja amerikih kredita. Ova ekonomska diskriminacija Jugoslavije prestala je posle posete predsednika Tita SAD i njegovog susreta s predsednikom Donom Kenedijem oktobra 1963. u Vaingtonu, jer je narednog meseca ameriki Kongres doneo odluku da Jugoslavija zadri tretman najpovlaenije nacije. Jugoslovensko zalaganje za nezavisnost novoosloboenih zemalja Azije i Afrike i mogunosti ekonomske saradnje s njima davali su osnovu za razvijanje veza. Jugoslavija je 1953. imala diplomatske odnose s Burmom, Egiptom, Etiopijom, Indijom, Iranom, Japanom, Jordanom, Libanom, Pakistanom, Sirijom. Ekonomska saradnja obuhvatala je, pored trgovine, i tehniku pomo, ukljuujui rad jugoslovenskih strunjaka i preduzea. Za otvorenost Jugoslavije prema svetu i njeno aktivno sudeonitvo u meunarodnim poslovima bilo je od odluujueg znaaja njeno savlaivanje dravnosvojinskog naslea, kojemu su imanentni autarhija i izolacija". injenica to je objektivno bila re o maloj zemlji potirala se vrednou jugoslovenskih koncepcija, u kojima je tenja naroda za emancipacijom bila dominantna tenja epohe. Sa stanovita daljeg uvrivanja meunarodnog poloaja Jugoslavije kao nezavisne zemlje, dinamizma njene spoljne politike, njenog aktivnog istupanja u meunarodnoj zajednici godine 1954. i 1955. mogle bi da se oznae kao prelomne, uz uvaavanje znaaja prethodnih procesa i pojedinanih manifestacija, koji su govorili o stalnom porastu njenog meunarodnog uticaja. Pored sreivanja odnosa s Italijom, ona je razvila saradnju s Grkom i Turskom, koje je predsednik SFRJ Tito posetio 1954. godine. Sutina i ciljevi politike aktivne miroljubive koegzistencije blie su odreeni prilikom posete predsedni-
3 7 1
ka Tita Indiji i Burmi decembra 1954 januara 1955. Govorei pred indijskim parlamentom, Tito je istakao da nejednakost meu dravama i narodima, meanje u unutranji ivot drugih, podela sveta na interesne sfere i blokove, kao i kolonijalizam, predstavljaju osnovne uzroke nespokojstva oveanstva. U zajednikom kominikeu Tito i Nehru su izloili platformu aktivne miroljubive koegzistencije. Jugoslavija je od 1954. godine postala stecite dravnika koji su udarili temelje politici nesvrstavanja. Car Etiopije Haile Selasije posetio je Jugoslaviju, kao prvi strani ef drave, jula 1954; burmanski premijer U Nu juna 1955; Davaharlal Nehru jula iste godine; princ Norodom Sihanuk, na elu delegacije Kambode (Kampuije), jula, a predsednik Indonezije Ahmet Sukarno septembra 1956. Tito je uinio uzvratnu posetu Etiopiji decembra 1955, a na povratku u zemlju posetio Egipat. Bandunka konferencija iz aprila 1955, kojoj je prisustvovalo 29 delegacija zemalja Azije i Afrike, ukljuujui i delegaciju Turske kao evroazijske zemlje, osudila je kolonijalizam i dala podrku borbi za nezavisnost novoosloboenih zemalja. Inicijativu za ovu konferenciju dao je indijski premijer Nehru. Bandung je otvorio put nesvrstanosti, ali joj je Nehruova koncepcija grupisanja po teritorijalnom principu odzimala svetsku dimenziju. Regionalni pristup nesvrstavanju bio je Nehruov pokuaj odgovora blokovima Istoka i Zapada, koji su, po njegovom shvatanju, takoe bili teritorijalno odreeni, pri emu je istaknuti lider nesvrstavanja gubio iz vida njihove globalne interese. Nasuprot ovoj teritorijalnoj viziji nesvrstavanja, Titova koncepcija je vodila rauna o zajednikim interesima nesvrstanih zemalja, njihovom slinom poloaju u svetskom poretku i neophodnosti njihovog udruivanja u svrhu ostvarivanja tih interesa. Na prvom multilateralnom susretu dravnika nesvrstanih", odranom na Brionima jula 1956, Tito, Nehru i Gamal Abdel Naser usvojili su deklaraciju koja je osudila podelu sveta na blokove i politiku dominacije. efovi Jugoslavije, Indije i Egipta zaloili su se za postepeno uklanjanje uzroka ratova, podrali borbu za razoruanje u okviru Organizacije ujedinjenih nacija i izjasnili se za iskoriavanje atomske energije u miroljubive svrhe. U oblasti ekonomske saradnje Tito, Nehru i Naser traili su da se preko Ujedinjenih nacija pomae ekonomski razvoj nerazvijenih zemalja i uklanjaju smetnje za razvitak
meunarodne trgovine. Brionska deklaracija apelovala je za prijem Kine u Ujedinjene nacije i dala podrku borbi naroda Alira protiv francuskih kolonizatora. Opasna kriza na Srednjem istoku posle egipatske nacionalizacije Sueckog kanala, zbog koje su Velika Britanija, Francuska i Izrael napali Egipat 31. oktobra 1956, dovela je svet na ivicu rata. Jugoslovenska vlada osudila je napadae i stala na stranu Egipta kao rtve agresije. Tokom reavanja ove krize ona je stavila jedan vojni kontingent na raspolaganje mirovnim snagama Organizacije ujedinjenih nacija, stacioniranim izmeu egipatskih i izraelskih snaga. Vlada FNRJ je 1957. uspostavila odnose s novoosloboenim afrikim zemljama Marokom i Tunisom; jula 1958. priznala je Republiku Irak, a jula 1959. otvorila diplomatsko predstavnitvo u Gani. Nov put predsednika Tita u zemlje Azije i Afrike (Indoneziju, Burmu, Indiju, Cejlon, Etiopiju, Sudan, Ujedinjenu Arapsku Republiku) i Grku, od decembra 1958. do marta 1959. vodio je uvrivanju odnosa izmeu Jugoslavije i ovih zemalja i uspostavljanju veza s dravnicima koji su usvajali politiku miroljubive koegzistencije. Sem s azijskim i afrikim, Jugoslavija je poela aktivnije da razvija odnose i s latinoamerikim zemljama. Njena misija dobre volje posetila je junaavgusta 1959. Meksiko, Kostariku, Honduras, Kubu, Haiti, Venecuelu, Kolumbiju, Ekvador, Peru i Boliviju, a nezvanino i Argentinu i Brazil. Pobeda kubanske revolucije, pod vodstvom Fidela Kastra, dovela je do tenjih veza izmeu Jugoslavije i novog reima, ali su one trpele oscilacije zbog sukoba koncepcija u meunarodnom radnikom i komunistikom pokretu i jugoslovenskog neslaganja s kubanskom politikom prema ostalim zemljama Latinske Amerike. U okviru razvijanja jugoslovenskih odnosa s njima dolo je 1963. do posete predsednika Sjedinjenih Drava Meksika Adolfa Lopeza Mateosa Jugoslaviji i puta predsednika Tita u Brazil, ile, Boliviju i Meksiko septembraoktobra iste godine. Pored razvijanja odnosa sa socijalistikim, zapadnoevropskim, susednim i novoosloboenim zemljama, Jugoslavija je aktivno uestovala u radu meunarodnih organizacija, pre svega Ujedinjenih nacija. Na zasedanjima svetske organizacije ona se borila za pravo nacija na samoopredeljenje, podravala tenje kolonijalnih i zavisnih naroda, zalagala se za jaanje
3 7 3
OUN, reavanje sporova mirnim putem, za meunarodnu saradnju na principima dobrovoljnosti i ravnopravnosti i davanje tehnike pomoi nerazvijenim nacijama. Jugoslavija je u OUN i van nje ukazivala na nunost smanjivanja provalije izmeu razvijenih i nerazvijenih nacija. Jugoslovenska delegacija bila je inicijator obrazovanja Specijalnog fonda OUN za davanje pomoi nerazvijenim zemljama, u vidu zajmova s niskom kamatom, radi sprovoenja programa razvoja. Tokom enevskih razgovora o razoruanju 1955. Jugoslavija je dala podrku indijskim predlozima o zabrani eksperimenata nuklearnim orujem i primirju u naoruavanju". Opte razoruanje bilo je jedan od ciljeva nesvrstanih zemalja. One su postigle veliki uspeh kada je na XIII zasedanju OUN (1958) usvojena rezolucija koja je potvrivala principe koegzistencije. S jugoslovenskog stanovita, najpogodnija organizacija za savlaivanje prepreka privrednoj saradnji meu evropskim narodima bila je Evropska ekonomska komisija Ujedinjenih nacija. Meutim, jugoslovensko zalaganje za prevazilaenje blokovskih oblika ekonomske saradnje u Evropi sudaralo se s realnou ekonomskih integracija zasnovanih upravo na blokovskim principima: Evropske ekonomske zajednice (EEZ) i Saveta za uzajamnu ekonomsku pomo (SEV). Kao u oblasti politikih odnosa, Jugoslavija se i u oblasti ekonomskih odnosa zalagala za politiku aktivne i miroljubive koegzistencije, gledajui na ukupnost tih odnosa kao na jedinstven i nedeljiv kompleks. Jo 1955. ona je postala lan Evropske konferencije ministara transporta, organizacije koja je usaglaavala napore za razvijanje evropskog saobraaja, a 1959. postala je pridrueni lan Opteg sporazuma o carinama i trgovini. Uestvovala je kao posmatra u radu SEV-a i Organizacije za ekonomsku saradnju. Na osnovu sporazuma sa Savetom za uzajamnu ekonomsku pomo od 17. septembra 1964, Jugoslavija je uzela uea u radu nekih njegovih organa, na principima ravnopravnosti i uzajamne koristi. Na XV zasedanju OUN 1960. predsednik Tito se sastao s Naserom, Sukarnom, Nehruom i Nkrumahom. Zasedanje je odrano u uslovima zaotrenih odnosa izmeu blokovskih velesila. Predstavnici nesvrstanih zemalja podneli su rezoluciju kojom su traili obnavljanje pregovora izmeu predsednika SAD i predsednika vlade SSSR-a, ali ta rezolucija nije dobila veinu glasova. Dalekosenija je bila ideja o odravanju ireg
sastanka najviih predstavnika n e s v r s t a n i h drava. Tito je u Kairu u prolee 1961. predloio sazivanje takve konferencije. Inicijativu su prihvatili Nehru, Naser i Sukarno, i predloili da Beograd bude domain prvog skupa nesvrstanih zemalja. Nehru je na buduu Beogradsku konferenciju gledao kao na skup koji treba da utie na smanjivanje zategnutosti izmeu SAD i SSSR-a. Iz ovih razlika proistekle su kompromisne odluke Beogradske konferencije: donoenje deklaracije koja se, uprkos svojoj optosti, zalagala za menjanje sveta i poloaja novoosloboenih zemalja i upuivanje pisma efovima SAD i SSSR-a s apelom da se sastanu i pokuaju da spree izbijanje sukoba. Pozivi za uee na konferenciji neangaovanih (u blokovskom smislu) upueni su 17. maja 1961. Pripremni sastanak odran je u Kairu 512. juna; na njemu je odlueno da se konferencija odri 1. septembra. Prema utvrenom merilu koje je izgraeno jula 1961. prilikom susreta Tita, Nehrua i Nasera u Kairu vanblokovske" su bile one zemlje koje su vodile nezavisnu politiku, podravale narodnooslobodilake pokrete, nisu pripadale nijednom multilateralnom niti bilateralnom vojnom savezu s nekom od velikih sila, i nisu na svojoj teritoriji imale strane vojne baze. Na Beogradskoj konferenciji je punopravno uee uzelo 25 zemalja: Alir, Avganistan, Burma, Cejlon, Etiopija, Gana, Gvineja, Indija, Indonezija, Irak, Jemen, Kamboda, Kipar, Kongo (Leopoldvil), Kuba, Liban, Mali, Maroko, Nepal, Saudijska Arabija, Somalija, Sudan, Tunis, Ujedinjena Arapska Republika (UAR) i Jugoslavija. U svojstvu zvaninih posmatraa Konferenciji su prisustvovali i predstavnici oko 40 oslobodilakih, antikolonijalnih i naprednih pokreta iz svih delova sveta, te rukovodioci i predstavnici naroda Azije i Afrike koji su se jo nalazili pod kolonijalnom vladavinom. Konferencija je trajala od 1. do 6. septembra. Deklaracija efova drava ili vlada neangaovanih zemalja usvojena na Beogradskoj konferenciji polazila je od toga da je miroljubiva koegzistencija jedina alternativa hladnom ratu i da ona mora da bude osnova meunarodnih odnosa. Predstavnici nesvrstanih zemalja zahtevali su da se kolonijalizam to pre likvidira i da prestane nasilje nad zavisnim narodima. Jugoslavija, Kamboda i Gana priznale su de jure privremenu vladu Alira. Konferencija je zakljuila da je neophodno odstraniti
3 7 5
ekonomsku nejednakost nasleenu od kapitalizma. Prihvaena je Izjava o opasnosti od rata i Apel za mir. U njoj se trailo od efova SAD i SSSR-a da se sastanu i otklone opasnost od svetskog sukoba. Beogradska konferencija bila je najvia taka u dotadanjem razvitku i formulisanju koegzistencije do koje su doli narodi tri kontinenta. Velike sile zvanino su ignorisale znaaj Konferencije. Stavove uesnika merile su prema bliskosti sopstvenim gleditima. Dok je prva konferencija nesvrstanih bila politika manifestacija, dotle je na Ekonomskoj konferenciji zemalja u razvoju, odranoj u Kairu jula 1962, uz uee 36 zemalja Azije, Afrike, Latinske Amerike i Evrope, razmotrena mogunost ubrzavanja ekonomskog i socijalnog razvoja nerazvijenih zemalja i pronalaenja puteva privredne saradnje. Konferencija se odluno izjasnila za odravanje ekonomskog sastanka u okviru Ujedinjenih nacija. Na Svetskoj konferenciji o trgovini i razvoju, u okviru OUN, odranoj u enevi martajuna 1964, predstavnici 120 zemalja razmatrali su pitanje ekonomskih veza meu dravama. Na enevskoj konferenciji je 77 zemalja u razvoju donelo deklaraciju koja je sadrala njihove poglede o oblicima budue ekonomske saradnje. Na Titovu inicijativu odrana je i druga konferencija nesvrstanih zemalja, 510. oktobra 1964. u Kairu, uz uee 47 drava kao punopravnih lanova pokreta nesvrstavanja i 10 drava kao posmatraa. U vreme priprema za Kairsku konferenciju jo su ivela shvatanja o regionalnom okupljanju afrikih i azijskih zemalja, to se moglo videti iz akcije da se uporedo s njom odri i nov skup po ugledu na onaj u Bandungu. Zbog smene vlasti u Aliru, gde je trebalo da se ovaj skup odri, i zbog pada Ahmeta Sukarna, ova ideja je ostala neostvarena. Akcioni program menjanja sveta izloen u Beogradskoj i Kairskoj deklaraciji jo je bio u zaetku, ne seui dalje od zahteva za olakice u trgovini i za ekonomsku pomo manje razvijenim zemljama. U razdoblju izmeu dve konferencije nesvrstanih (1961 1964) svet je izbegao jednu od najopasnijih kriza posle rata, izazvanu postavljanjem sovjetskih raketa na Kubi i amerikim zahtevom da se to oruje neodlono ukloni s ostrva. Vlada SAD je koncentrisala vojne efektive prema Kubi i suparnikom bloku, a vlada SSSR-a dala izjavu da su Amerikanci preuzeli
na sebe odgovornost za svetski mir. Pretila je opasnost od direktnog sukoba amerikih i sovjetskih brodova pred kubanskim obalama. Kriza je smirena posle ponude Nikite Hruova Donu Kenediju da SSSR povue rakete pod uslovom da SAD garantuju nezavisnost Kube. Nesvrstane zemlje uticale su kao moralni faktor na brzinu raspleta karipske krize, omoguujui posredovanje generalnog sekretara OUN U Tanta izmeu sukobljenih strana. Na pogoravanje odnosa u svetu naroito je delovalo pojaano ameriko meanje u Junom Vijetnamu, na strani tamonjeg marionetskog reima, i u jugoistonoj Aziji uopte. Amerika intervencija u Vijetnamu pretvorila se narednih godina u brutalan rat protiv naroda te zemlje. U itavom posleratnom razdoblju senku na svetski mir bacala je trka u naoruavanju. Izrada novih, savrenijih sredstava za masovno unitavanje nastavljala se poetkom ezdesetih godina nesmanjenom brzinom, dok je teret naoruavanja pritiskao sve zemlje. Sporazum o zabrani nuklearnih proba u vazduhu, na zemlji i pod vodom, postignut izmeu SAD, SSSR-a i Velike Britanije krajem 1963, nisu prihvatile Francuska, Savezna Republika Nemaka i NR Kina. Blokovi su i dalje davali osnovno obeleje meunarodnim odnosima, ali se Francuska, od povratka generala arla de Gola na vlast, ve znatno osamostalila od SAD, a Kina odvojila od SSSR-a, probijajui jo jednu veliku breu u nekada monolitnom svetskom komunistikom pokretu. Ohrabrenje u meunarodnim odnosima davao je, meutim, brz proces dekolonizacije. Krajem 1964. godine 36 od 115 drava lanica Ujedinjenih nacija bile su afrike. U Aziji su stekli nezavisnost Malaja (1957), Singapur (1959), Kuvajt (1961), Zapadni Irijan (1962). Stupanjem velikog broja novoosloboenih zemalja Azije i Afrike u meunarodnu zajednicu zaotravalo se pitanje likvidacije ostataka klasinog kolonijalizma, suzbijanja neokolonijalizma (za koji je tipian primer davao Kongo), i daljeg politiko-ekonomskog razvitka tih mladih drava. Smanjivanje ekonomske nejednakosti izmeu razvijenih i nerazvijenih zemalja postalo je zahtev vremena. Jugoslovenska politika aktivne miroljubive koegzistencije zasnivala se na borbi za mir, protiv rata. Jugoslavija je uoavala opasnosti koje su se nadnosile nad svetom, opasnosti od daljeg hladnog rata i nadmetanja blokova, s mogunou nuklearne odmazde. Nov rat znaio bi smak sveta, apokalipsu,
3 7 7
koja se morala izbei u ime ivota oveanstva. Svesne te zlokobne pretnje, nesvrstane zemlje stavljale su rat van zakona. Nikakvo irenje socijalizma pomou rata i po cenu strahovitih razaranja i ljudskih rtava ne bi moglo da se opravda pred istorijom. Meuzavisnost savremenog sveta inila je mir univerzalnom kategorijom i nedeliivim procesom. U svojoj spoljnoj politici Jugoslavija se nije vezivala ni za Zapad ni za Istok. Miroljubiva koegzistencija i saradnja drava i naroda, bez obzira na razlike u drutvenom ureenju, oznaene su u uvodnom delu Ustava SFRJ iz 1963. kao podloga mira i ravnopravnih meunarodnih odnosa. Iz takvog osnovnog opredeljenja izvoeno je i praktino zalaganje SFRJ u svetskoj zajednici za odbacivanje sile, opte razoruanje, pravo naroda na samoopredeljenje i nacionalnu nezavisnost, podrku narodima koji se bore protiv kolonijalizma, za ravnopravne ekonomske odnose i svestranu ekonomsku, politiku i kulturnu saradnju. U spoljnoj saradnji Jugoslavija je izgraivala nove oblike povezivanja drava, naroda i ljudi. Ve godinama su njene granice bile otvorene. Svojom spoljnom politikom nastojala je da to vie doprinese razvijanju demokratskih i socijalistikih odnosa u meunarodnoj zajednici. Prema Programu SKJ, otklanjanje ratne opasnosti stvaralo je uslove za bri napredak socijalizma, slabilo snage koje su bile potencijalni protivnici mira, davalo borbi protiv imperijalizma iru osnovu, suavalo prostor za hegemonistiku politiku, lomilo podlogu na kojoj je rastao birokratizam u zemlji i meunarodnim odnosima. U jeku afrike revolucije" Beogradska konferencija jasno se opredelila za vanblokovsku politiku. Nesvrstani su odbacivali shvatanje da u savremenom svetu vladaju veliki, da je to svet u kome odluuju brojana snaga i nuklearna mo. Svojom praktinom aktivnou pobijali su skeptine stavove o nesvrstanosti kao viziji daleke budunosti. Nisu teili blokovskoj institucionalizaciji, stvaranju treeg bloka, ve ukidanju postojeih. Odbacujui vrste okvire blokovske organizacije, povezivali su se na osnovi optih interesa i stalne zajednike akcije. Blokovi su napadali neprestano rastuu skupinu nesvrstanih, nastojei da ih pocepaju, bace jedne protiv drugih, oboje" svojom ideologijom. Za njih je pokret nesvrstavanja bio privremena, vetaka i nestabilna tvorevina. Ocenjivali su njegove
lanice prema tome koliko su njima bliske ili daleke. Za Zapad je nesvrstanost u odreenim trenucima bila trojanski konj komunizma", a za Istok rezervni kolosek" borbe za ostvarivanje njegovih vlastitih ciljeva. irena je i teza o socijalitikoj zajednici" kao prirodnom savezniku" nesvrstanih zemalja. irina i demokratska sutina nesvrstanosti izvirale su iz dekolonizacije, postojanja Organizacije ujedinjenih nacija i njenih principa, tenje naroda za prevazilaenjem ekonomske i kulturne nerazvijenosti, za zasnivanjem novih meunarodnih odnosa na naelima jednakosti i uzajamnog potovanja, otklanjanjem opasnosti od nuklearnog rata i negacijom blokovske podele sveta. Prerastanje nesvrstanih u svetski pokret svedoilo je o prihvatanju novih, progresivnih univerzalnih tendencija. Novoosloboene, nerazvijene i uglavnom male, nesvrstane zemlje morale su da se bore protiv tendencija neoimperijalizma, protiv ekonomske eksploatacije i uvlaenja u blokovsku igru; da trae originalne puteve razvoja, a ne da kopiraju metropole kojima su, koliko jue, bile potinjene. Pored spoljnog pritiska, one su nasledile i balast prolosti, rvale se s ekonomskim problemima, bile optereene meusobnim sporovima. Nesvrstanost kao pokret i univerzalna doktrina o meunarodnim odnosima proizila je iz svih pomenutih izvora zajedno, kao rezultat novih odnosa u svetu. Perspektivno gledano, ona nije uslovljena postojanjem blokova, jer predstavlja trajnu progresivnu tendenciju u meunarodnim odnosima. Nesvrstanost se nije mogla svesti samo na jednu dimenziju: bilo ekonomsku, politiku ili regionalnu. Neprekidno se irila, uprkos strahu od razvodnjavanja" pokreta. Dravnici nesvrstanih zemalja nastojali su da to elastinije primenjuju naelo o prijemu u lanstvo pokreta. Koliko je ovaj poslednji moment uvaavan najbolje se vidi iz kategorizacije lanova na punopravne, posmatrae i goste. Nesvrstanost nije bila istovetna s klasinom neutralnou, koja je poivala na pasivnom stavu prema dogaajima i striktnom neopredeljivanju. Ostajanje van blokova nije znailo i mirenje s njihovim postojanjem, ivotarenjem" pored njih. Umesto pasivne ravnotee i pacifistikog meditiranja, nesvrstanost je oznaavala dinamian progresivan proces prevazilaenja blokovskih okvira, uspostavljanja meunarodnog poverenja i reavanja sporova miroljubivim sredstvima. Nesvrstavanjem se nije obustavljala klasna borba u svetskim razmerima,
3 7 9
ali se odluno odbacivala njena staljinistika verzija, to jest, irenje socijalizma pomou sukoba izmeu socijalistikih i kapitalistikih drava i njihovih blokovskih formacija. Sankcionisanje nezavisnosti drava kosilo se s intervencionistikim meanjem u poslove drugih i ograniavanjem suvereniteta. Protivna laviranju izmeu suparnikih blokova, politika nesvrstanosti nije iskljuivala iskoriavanje objektivno postojeih protivurenosti meu velikim silama. Aktivistika sutina odvajala je jugoslovensku politiku nesvrstanosti od bilo koje verzije neutralnosti poznate iz prolosti. Kao jedan oblik meunarodne saradnje, nesvrstanost je bila protiv konzerviranja i odbrane status quo-a, podstiui proces ostvarivanja prava naroda na samoopredeljenje. Samim tim, ona se suprotstavljala statinosti, provizornom miru i ideolokoj koegzistenciji. Budui univerzalna politika koncepcija, nesvrstanost nije mogla da se teritorijalizuje u smislu vezivanja za ovaj ili onaj kontinent. Pokret je stalno teio da povea broj lanica i da u njemu budu zastupljeni svi krajevi sveta. Konferencije nesvrstanih bile su najbolji barometar uspenosti ove programske i praktine politike orijentacije. Nesvrstane zemlje su nastojale da proire prostor svoje akcije u svetskoj organizaciji, ostvare u njoj svoja prava, dinamiziraju njen rad, suzbiju manipulacije velesila i uvedu ire oblike meunarodne saradnje. Pokret nesvrstanih nije dozvoljavao da se njegova aktivnost svede na uzak krug privrednih i tehnikih pitanja i tako otupi otrica njegove borbe protiv imperijalizma. Kao antiteza blokovima u meunarodnim odnosima, pokret se borio za mir, za nove politike odnose u svetskoj zajednici i nov ekonomski poredak. Zahvaljujui takvom kompleksnom politikom pristupu, izgraenom u upornoj idejno-politikoj borbi u kojoj je Jugoslavija prednjaila, s Titom kao jednim od neimara pokreta i u neposrednoj praksi, nesvrstanost se razvila u trajnu strateku orijentaciju ka obezbeivanju nedeljivosti svetskog mira, ouvanju samostalnosti drava, prevazilaenju starog ekonomskog poretka i demokratizaciji meunarodnih odnosa. Ova orijentacija nije bila spekulativna i eklektika konstrukcija, ve politiko uoblienje irokih tokova savremenog nacionalnog osloboenja. Samo povrna analiza mogla je da nesvrstanu strategiju pobrka s taktikim pristupom, trenutnim manevrom i varkama uma".
REFORMA FEDERACIJE U ZNAKU POLITIKIH KRIZA
Privredna reforma proglaena je pod pritiskom zahteva za racionalnijim privreivanjem i oivljavanjem ekonomskih zakonitosti robne proizvodnje u uslovima drutvene svojine i samoupravljanja. Ona sledeih godina postaje vododelnica" politikih opredeljenja za i protiv politike SKJ i samoupravljanja. Promene u privrednom sistemu zapoele su 1964. i nastavljene su merama iz jula 1965, a sve skupa nazvane privrednom reformom". Njima je oznaen poetak najdubljeg preobraaja privrede od uvoenja radnikog samoupravljanja u Jugoslaviji. Naredne, 1966. godine usvojen je petogodinji plan privrednog i drutvenog razvoja, koji je imao da razradi privrednu reformu. Snage u SKJ koje su inspirisale ovaj koreniti zahvat u privredni sistem, s reperkusijama na drutveni razvoj u celini, smatrale su sebe progresivnim, nasuprot pristalicama administrativnog privreivanja, jake drave i federativnog unitarizma. Glavni cilj dugo odlagane reforme bio je porast linih dohodaka na raun smanjivanja investicija i preraspodela sredstava privrednih organizacija u smislu njihovog pretvaranja u nosioce proirene reprodukcije. U poetnoj fazi preovlaivale su mere finansijsko-ekonomskog karaktera (devalvacija dinara, smanjenje obaveza privrede, ogranienje carinskog protekcionizma itd.), to znai da su izostale znaajnije intervencije (u vezi s planiranjem, proirenom reprodukcijom, deviznim reimom), koje bi menjale sutinu privrednog sistema. Do reforme podsticana inflacijom, hranjena dotacijama i regresima, tiena carinama, snabdevana iz skupog uvoza, i ekstenzivno razvijana, privreda se polovinom ezdesetih godina nala u situaciji da posluje na nain suprotan onome na koji je bila navikla. Dolo je do oekivane inicijative neposrednih proizvoaa, ali i do zastoja u najveem broju industrijskih grana.
REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKU POLITIKIH KRIZA
3 8 1
Poljoprivreda je takoe stagnirala, mada su narednih godina postignuti neuobiajeno visoki prinosi itarica. Amerika pomo u hrani, sa stranim kreditima, uticala je dosta dugo na odvraanje panje od sela i poljoprivredne proizvodnje. Smanjivanje investicija i inflacije, kao i porast dohodaka zaposlenih, imalo je za posledicu prvo opadanje zaposlenosti posle osloboenja. Iz objavljenih podataka vidi se da je polovinom 1968. oko 400.000 Jugoslovena radilo van zemlje, a u narednim godinama odliv radne snage u razvijene industrijske zemlje Zapadne Evrope se poveao. Pored fizikih radnika, putem ekonomske emigracije kretali su i visokokvalifikovani radnici i strunjaci, kolovani u Jugoslaviji. Novopristigle generacije, meu kojima veliki broj kolovanih mladih ljudi, nisu mogle da nau zaposlenje. Privredna reforma zapoela je u vreme kada novi privredni sistem nije bio razraen. Elementi starog sistema i administrativni pristup privreivanju meali su se s novim reenjima i drugaijim tenjama. Umesto da posle preraspodele dou u ruke privrednih organizacija, drutvena sredstva su dospela u ruke banaka. Pristalice starog naina privreivanja nalazile su u nastalim posledicama i njihovim negativnim idejno-politikim i socijalnim implikacijama argumentaciju protiv privredne reforme. Nova ekonomska politika sprovoena je sporo i nedosledno. Strah od susreta na tritu s razvijenijim privredama ispunjavao je mnoge privrednike, koji su se godinama zaklanjali od rizika nerentabilnog poslovanja titom dravne intervencije. Objektivne ekonomske zakonitosti trinog privreivanja nisu odgovarale mentalitetu starog tipa privrednih rukovodilaca, dok su kod radnika izazivale bojazan od zatvaranja pred uzea i gubitka posla u uslovima neravnopravne utakmice s daleko razvijenijim i produktivnijim privredama. Mirenje s egalitarizmom (jednakou u siromatvu"), traenje radne sigurnosti, ravnodunost prema neopravdano visokim trokovima proizvodnje i drugi stavovi suprotni trinoj privredi bili su rasprostranjeni meu radnicima kao posledica dugo odravanog i teko savladavanog administrativnog sistema privrednog rukovoenja. tavie, neki radnici doivljavali su prelaz na trinu privredu kao vid eksproprijacije prava radnike klase ostvarenih u revoluciji, odnosno kao vid izroavanja rukovodeeg sloja i stvaranje nove, crvene buroazije". Mobilizacijom svih izvora i snaga (unutranje rezerve") privredna reforma je poela da daje prve rezultate u smislu
efikasnije organizacije proizvodnje, uvoenja nove tehnologije i poboljanja kvalifikacione strukture. Zapaen je porast produktivnosti rada. Privreda je usmeravana na povezivanje sa svetskim tritem i ukljuivanje u meunarodnu podelu rada. No uloga drave u investiranju i neposrednom raspolaganju akumulacijom nije bitnije ograniena. Ostvarivanje reforme pratili su i rezultati suprotni oekivanima. Rast drutvenog proizvoda u drutvenom sektoru poeo je da se smanjuje: sa 9,7% za period 19541965. godine pao je na 6,0% u toku perioda 19661970. Nezaposlenost je postala druga posledica zabrinjavajueg znaaja. Stopa rasta zaposlenosti sa 5,9% tokom 19541965. pala je na svega 1,0% tokom 19661970. No intenzifikacijom rada produktivnost je porasla sa 3,1% na 5,0%. Meu uincima reforme zapaen je i porast linih dohodaka sa poveanim rasponom u linim dohocima, zapostavljanje bazine industrije u odnosu na preraivaku, poveanje uvoza i smanjenje izvoza, pad akumulativne sposobnosti privrede, uz istovremenu tendenciju privatizacije akumulacije" i formiranje bankarskog i trgovakog kapitala. Porast dohodaka proizilazio je iz uverenja da je potronja gotovo iskljuivi generator itavog privrednog razvoja". Kritiari reforme mogli su na osnovu rezultata isticati da rast nije bio uspean, a da je cena na socijalnom planu bila velika. Reforma federacije zapoeta 1967. tekla je takoe u protivurenom znaku. Decentralizacija je umesto demokratizacije vodila etatistikom decentralizmu". Protivnici etatizma podseali su, tim povodom, da je za radnog oveka" svejedno da li drava nastupa iz jednog, sedam ili 77 centara". Nacionalizam je rano poeo da vri svoje karakteristine psihosocijalne funkcije", predstavljajui kompenzaciju za oseanje line nesigurnosti", posredujui vetaku homogenizaciju nacije" i nudei spasonosna a jednostavna reenja". Na najvidljiviji nain nacionalizam se oglasio 1967. kada je 18 kulturnih ustanova uputilo Saboru SR Hrvatske Deklaraciju o nazivu i poloaju hrvatskog knjievnog jezika". Prikriveni otpor u vrhu SKJ i dravnog rukovodstva merama privredne reforme i promenama u jugoslovenskoj federaciji pretvorio se polovinom 1966. u otvoren sukob. Hronologija ove krize govori da je na sednici Izvrnog komiteta CK SKJ odranoj 16. juna 1966, pod Titovim predsednitvom, obrazovana komisija sa zadatkom da ispita rad Slube dravne
REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA
3 8 3
bezbednosti (SDB). Komisija je izvetaj podnela Izvrnom komitetu 22. juna, a 1. jula plenumu CK SKJ na Brionima. Na sednicama Izvrnog komiteta 16. i 22. juna 1966. raspravljalo se o stanju u Slubi bezbednosti. Kritike su obuhvatale osamostaljivanje ove slube, njeno pretvaranje u izolovan aparat, van kontrole, koji je sve vie nadzirao rad graana, rukovodilaca i njihovih porodica. Sve ranije pohvale Slube s najvieg mesta, naroito iznoene prilikom godinjica osnivanja OZN-e (13. maj), kao da vie nisu postojale, iako se SDB roenoj u jednom revolucionarnom periodu" odavalo priznanje za borbu protiv klasnog neprijatelja i stranih agentura. Na sednici Izvrnog komiteta od 16. juna 1966, gde je Tito obavestio prisutne o ozvuenju i prislukivanju, obrazovana je komisija koja je imala da ispita ceo sluaj. Na elu ove komisije nalazio se Krste Crvenkovski, a lanovi su bili: Blao Jovanovi, uro Pucar, Dobrivoje Radosavljevi, Mika Tripalo i France Popit. Komisija je podnela izvetaj Izvrnom komitetu 22. juna 1966. i plenarnoj sednici Centralnog komiteta, odranoj na Brionima 1. jula 1966. godine, koja se vodi kao etvrti (brionski") plenum. SDB je optuena za prislukivanje Titove rezidencije (Uika 15), naime, za ugraivanje sprava za prislukivanje (ozvuenje") u kabinetu predsednika Tita i njegove supruge Jovanke Broz (Budisavljevi). Sledile su optube zbog deformacija i zloupotrebe dunosti i za tendencije slube da se postavi iznad drutva". Njena organizacija, metodi rada, ciljevi i zadaci nisu nigde pretresani, ni u jednom dravnom ili partijskom telu. Sluba dravne bezbednosti je manje-vie postala monopol pojedinaca. Aleksandar Rankovi je u SDB poistoveivan sa Centralnim komitetom. SDB je uveliko paralisala rad SKJ, bavei se sistematizovano i centralizovano politikim problemima. Ve na Brionskom plenumu Svetislav Stefanovi osporio je optube o prislukivanju. SDB se nesumnjivo nalazila van drutvene kontrole, kao organ sa specifinom organizacijom i metodama, pri emu se razlikuju pitanja ija je tajnost proisticala iz same prirode posla. CK KPJ je problem zakonitosti, pa i metode rada UDB-e, imao na dnevnom redu 1951. godine, zatim prilikom razmatranja pitanja kriminaliteta, podnoenja ekspozea o radu resora unutranjih poslova u predstavnikim telima, ocenama i estitkama prilikom godinjica osnivanja Slube. Ali, o nekim najvanijim pitanjima lanstvo SKJ, a kamoli ira javnost, nije bilo obaveteno (dahauski procesi", Goli otok, sakupljanje
3 8 4
oruja na Kosovu i Metohiji, tajni deo tzv. prizrenskog procesa, itd.), s tim to odluke o njima nisu neposredno ni pripadale Slubi ve politikom vrhu ili najuticajnim pojedincima u njemu, dok se Sluba javljala u neposrednom procesu izvrenja. Komisija izvrnog komiteta CK SKJ je nala da je bila stvorena atmosfera u kojoj su pojedini rukovodioci i deo osoblja Slube dravne bezbednosti poistoveivani s dravnim rukovodstvom i Centralnim komitetom; u svom izvetaju inkriminisala je otpore sprovoenju odluka foruma Saveza komunista, kao i pojave da su neki funkcioneri pokuavali da organe bezbednosti iskoriste u politike svrhe; izvetaj je isticao da su davane ocene o pojedinim ljudima koje su bile odluujue za odluke iz oblasti kadrovske politike, te da se Rankovi kao sekretar CK zaduen za kadrovsku politiku i organizacionu izgradnju SKJ esto oslanjao na materijale Slube pri odluivanju o razmetaju kadrova; da se u Slubi dravne bezbednosti posebno razvio sistem stvaranja javnog mnjenja; da su se pojedini organi bezbednosti upustili poslednjih godina, koristei savremenu tehniku, ,,u velike operacije prislukivanja i kontrolu pojedinaca i ustanova". Okolnosti u kojima je odran Brionski plenum, brzina i iznenaenje ak i za glavne optuene, objanjavaju donekle dranje Rankovia na plenumu. Sednica je odrana na usamljenom ostrvu koje je kontrolisala vojska; Rankovi je dobio materijal tek kasno uvee, uoi sednice; hladno je primljen u krugu uesnika plenuma; s njim je kontaktirao tek Ivan Gonjak. Tito je u uvodnoj rei naveo da se pogreilo to je dravna bezbednost od nastanka bila preputena samoj sebi". Odao je priznanje Slubi i Rankoviu u borbi protiv klasnog i svih neprijatelja". Nasuprot tim uspesima, dolo je do deformacija nevjerovatnih razmjera". Nalazio je da je uinjen promaaj to izvori deformacija nisu dokraja ispitani na proirenoj sednici Izvrnog komiteta marta 1962. godine. Mi smo tada po prilici utvrdili u emu se sastoje te razne anomalije, devijacije itd., ali nismo utvrdili izvore toga. Meni se ini da smo mi tu pogrijeili to tada nismo ili do kraja, nego smo zbog izvjesnih kompromisnih tenji da se to ne odrazi na jedinstvo nae Partije i na jedinstvo naeg rukovodstva koje je zapravo ve onda bilo narueno stali na pola puta. Dakle, to zbog ega mi danas ovdje z a s j e d a m o i o emu emo diskutovati nije najnovija
R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA
3 8 5
stvar. To ima svoje porijeklo unazad nekoliko godina, gotovo blizu deceniju." Titova ocena mogla se svesti, u bitnome, da je re bila ,,o jednoj frakcijskoj grupakoj borbi, borbi za vlast". Delimino objavljeno bledo" Rankovievo istupanje na Brionskom plenumu pokazuje da je on smatrao da je ispravno podvrgavanje kritici njegovog rada, pa ma i sa zakanjenjem. Iz Rankovieve izjave da su mu ,,u partijskoj i drutvenoj aktivnosti uvek . . . poveravane drutvene dunosti koje su esto i prevazilazile (njegove) mogunosti", izbija kompleks nie vrednosti, koji je za njega izgleda bio karakteristian. Na Brionima je u svemu video neprijateljsku grupu i njen rad za neprijatelja" ili neke zaista duboko deformisane ljude" koji su sve uinili iz podlih ciljeva". Prihvatao je samo moralnu odgovornost, jer nije pokazao vie budnosti". Rankovi je stavio CK na raspoloenje sve svoje funkcije". Svetislav Stefanovi je iskljuen iz CK SKJ i iz SKJ. CK SKJ je takoe preporuio Saveznoj skuptini da Stefanovia razrei dunosti lana SIV-a. Prihvaena je i ostavka A. Rankovia na funkcije lana CK SKJ i Izvrnog komiteta CK, te spremnost da podnese ostavku Saveznoj skuptini na funkciju potpredsednika Republike, jer je njegova politika odgovornost za rad organa dravne bezbednosti takva da na ovim funkcijama vie ne moe ostati". Rankovievtina" se nala i na udaru CK Srbije. Partijska komisija CK Srbije, pod predsednitvom Danila Kekia, obrazovana odmah posle Brionskog plenuma, nala je da su se u rukovodstvu nalazile frakcije i da je velikosrpski nacionalizam favorizovan na Kosovu. esta sednica CK SK Srbije odrana je 14. i 15. septembra 1966. CK je jednoglasno prihvatio predlog Spasenije Babovi da se A. Rankovi iskljui iz SKJ. Duan Petrovi ane je kritikovao delatnost frakcije" i intrige koje je ona irila. Veli Deva je kritikovao UDB-u i njeno rukovodstvo na Kosovu zbog uvreenog shvatanja o opasnosti po socijalizam u Pokrajini". Stevan Doronjski je izneo da je frakcionaka grupa elela da se ukotvi" u Beogradu kao politikom i operativnom uporitu. Pavle Jovievi je odbacivao tvrdnje o iskljuivom zlostavljanju iptara prilikom sakupljanja oruja, istiui da su pod udar UDB-e dolazili i Srbi i Crnogorci. Mijalko Todorovi je iznosio stanovite da su birokratske snage posle Brionskog plenuma ,,u povlaenju", ali da jo nisu unitene". esta sednica CK SK Srbije je igosala diskrimi-
"J
naciju i bezakonje" koje su vrili neki delovi Slube bezbednosti, naroito prema iptarskoj narodnosti, kao drastian vid ovinistike prakse". Iza Rankovievog sluaja" stajali su politiki motivi, dok je tzv. ozvuenje bilo usputni, okantni i zbunjujui dekor, ili deo naeg politikog folklora". Uostalom, i sam Tito govori o politikoj dimenziji sukoba. Poznato je da je Rankovi bio vie nego odan Titu, od prvog dana zajednike saradnje, kada ga je ilas predloio generalnom sekretaru KPJ za sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju posle izlaska s robije. O njegovom staranju za Titovu bezbednost i njegovoj hrabrosti u toku rata pie F. V. Dikin u Bojovnoj planini. Britanski kapetan veli da je odmah osetio vanost povuenog i utljivog oveka u najneposrednojoj Titovoj okolini, koga su sa puno uvaavanja oslovljavali sa Marko". U stroju i prilikom povlaenja Marko" je neprekidno brinuo da se Titu to ne dogodi. S Titom je proao sav rat i na elu UDB-e izneo dobar deo borbe sa IB-om. Rankovievi saborci primeuju razliku izmeu Rankovia pre rata, kao sekretara PK, skromnog, spremnog da svakog saslua, pristalicu kolektivnog rada u punom smislu rei, i kasnijeg organizacionog sekretara", general-lajtnanta, efa OZN-e, ministra unutranjih poslova, najblieg Titovog saradnika. Tada je ve svaka njegova re bila poslednja re. Rankovi nije mogao odstupati od drugih u partijskoj i dravnoj hijerarhiji: fenomen vlasti, velika mo, obaveze protokola" sa svim njegovim obaveznim ritualima, menjali su i druge ljude. S. Vukmanovi je zabeleio kako su ga u CK 1945. dojueranji drugovi opomenuli da trai prijem, dakle da postoji nain komunikacije i forma razgovora. Saborci Sretena ujovia takoe navode kako je izgledao sveano i vano u uniformi general-lajtnanta u Toplici u jesen 1944, okruen partizanima u seljakim, junomoravskim odelima, bespogovorno ukazujui kako stvar o kojoj se raspravlja treba resiti. Rankovi je zapamen kao ovek detalja, sitnica, sistematinih kadrovskih provera, odline memorije, koji uiva veliko uvaavanje u Slubi i koji je autoritativan i strog, ali omiljen u UDB-i i delu partijskog aparata. U njegovim rukama sticala se posle rata ogromna mo: bio je faktiki ef UDB-e, rukovodio je Organizaciono-politikim sekretarijatom CK SKJ, koji je preuzeo veliki deo poslova plenarnih sednica CK SKJ. Hroniari ovoga zbivanja navode da dok je ovaj Sekretarijat odrao 16
3 8 7
sastanaka, CK je imao samo jednu plenarnu sednicu. Od Ustava iz 1963. nalazio se i na funkciji potpredsednika Republike, ime se bio izdvojio u odnosu na ostale rukovodee kadrove i u formalno-organizacionom smislu, mada kompetencije potpredsednika po Ustavu nisu bile mnogo znaajne. Bio je blizak s Milovanom ilasom do njegovog pada, a kasnije sa Ivanom Gonjakom. Od oznake nacionalnosti prilikom izbora u rukovodea tela, to je zapoelo na Osmom kongresu SKJ, Rankovi se smatrao kadrom najvee republike, prema kojoj su u elom posleratnom periodu gajene izvesne rezerve zbog navodnog unitarizma ili bar opasnosti da se ovaj pojavi izjednaavanjem Srbije s Jugoslavijom. Prilikom posete SSSR-u odrao je u jednoj kijevskoj fabrici govor koji je zavrio parolom u kojoj je bilo sadrano ,,na elu sa Sovjetskim Savezom". Mada je to nemogue danas utvrditi, ima verovatnoe da je Rankovi smatrao da je s Beogradskom i Moskovskom deklaracijom sukob sa Rusima" zavren i da, samim tim, moe da se zadri stari sistem. Bio je oprezan u javnim izlaganjima, ali ljudi iz njegove blizine neprekidno su upozoravali na skretanja i promaaje, deformacije i dezorganizaciju, to sve labavi dravu, ugroava njeno jedinstvo i kompaktnost Partije. Rankovi je oigledno stajao na stanovitu o neophodnosti zadravanja centralistike federacije. Iz nekih njegovih kritikih opservacija na stare borce, koje su izazvale reakciju SUBNOR-a, moglo bi se zakljuivati da je u preuzimanju vlasti vie raunao na mlau i srednju generaciju koja nije zavisila od Tita. U potmuloj i prikrivenoj borbi koja je tekla oko vlasti poetkom ezdesetih godina, ali za koju javnost nije znala, Rankovi je koristio metod prismotre i straenja rukovodeih ljudi putem saznanja o njima, ukljuujui i najintimnije detalje. Zvali su ga genijem sitnica". Kardelj smatra da je imao dva velika nedostatka: nije razumeo odumiranje drave i bio je gluv na nacionalno pitanje. Svoju jugoslovensku opredeljenost iskazivao je i nekim privatnim inovima: oenio se Slovenkom i imao kuu za odmor u Dubrovniku. Rankovi je od pada do smrti iveo povueno, ne meajui se u politiki ivot. Korienjem abolicije nije izveden pred sud, jer je Tito smatrao da bi to imalo neprijatnu stranu javnog procesa, kao to se vidi iz njegove reakcije na izraze nezadovoljstva iptarske delegacije koja ga je posetila, s Fadiljom Hodom i Veli Devom na elu. Rekao im je da ne brinu, jer Rankovi
"J
nee vaskrsnuti". Njegov pad je doveo do stvaranja atmosfere koja je bila slobodnija, ali je na drugoj strani izazvao i niz posledica koje se do danas oseaju. Iza pada A. Rankovia je nesumnjivo stajala borba oko vlasti koju je Tito u ovom sluaju priveo kraju udaljavanjem monog oveka Rankovia". Na Plenumu Rankovi nije napadan zbog unitarizma i dogmatizma, pa ak ni od iptarskih rukovodilaca za nasilje nad njihovim sunarodnicima prilikom sakupljanja oruja 1955/1956. na Kosovu i Metohiji, posle normalizacije odnosa sa SSSR-om i bojazni da postojeu situaciju ne iskoristi Enver Hoda. Nije bilo rei ni o montiranju tzv. prizrenskog procesa" jula 1956. na kome su optueni Albanci priznali da su bili povezani s albanskom obavetajnom slubom Sigurimi, s tim to su na delimino tajnom procesu prozvali za pijunski rad i albanske linosti na odgovornim dravnim i partijskim poslovima. iptarski kadrovi su kasnije sakupljanje oruja ostvarivano na surov nain iskoriavali za svoje ciljeve, pre svega za proirivanje ovlaenja autonomije do nivoa republike, pretvaranja Kosova u etniki istu oblast i kompromitaciju srpskih kadrova. Tek prilikom razgovora delegacije Pokrajinskog komiteta SK Srbije za Kosovo sa predsednikom Titom 1967, Veli Deva je rekao Titu da je od deformacija UDB-e na Kosovu najtei bio prizrenski proces, jer je trebalo da oznai poetak likvidacije iptarskih kadrova. Duan Petrovi je na etvrtom plenumu Pokrajinskog komiteta SK Kosova i Metohije oktobra 1966. oznaio takoe prizrenski proces i akciju sakupljanja oruja od iptara kao smiljeni napad na iptare, kao napad na bratstvo i jedinstvo naroda koji ive na Kosovu i Metohiji". Dvanaest godina posle procesa Izvrno vee Kosova i Metohije je na osnovu zakljuaka Pokrajinske skuptine saoptilo 9. februara 1968. da je prizrenski proces bio insceniran i lairan". Usled nedostataka sudske grae i druge dokumentacije, istoriarima tek predstoji da utvrde pravu istinu oko ove sudske misterije. Procesi demokratizacije i decentralizacije su dobro doli za preuzimanje celokupne vlasti na Kosovu od strane akovake grupe", iji je najvei broj pripadnika stigao iz Albanije 1941. godine. Zbila se pojava bez presedana u savremenoj istoriji: da grupa albanskih komunista iz emigracije preuzme celokupnu vlast u oblasti, odnosno pokrajini, oslonjena na deo srpskih i crnogorskih kadrova koji su, opsednuti vlau, saraivali bez
REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH K R I Z A
3 8 9
obzira na karakter sprovoene politike. Otvorene su rasprave o jaanju autonomije na Kosovu i Metohiji, brem razvoju oblasti i ostvarivanju ,,pune ravnopravnosti" iptarske narodnosti u Jugoslaviji. U SK Srbije jedna struja, sa Dobricom osiem i Jovanom Marjanoviem, kritikovala je nacionalnu politiku SKJ. Na 14. sednici CK SK Srbije 1968. oni su bili iskljueni iz SKJ saglasno staroj partijskoj praksi u sluajevima razilaenja sa vladajuom partijskom linijom. osi je kritikovao nacionalne birokratije, autonomake tendencije vojvoanske birokratije i albanocentrizam" na Kosovu i Metohiji. Nacionalistike snage na Kosovu videle su reenje u njegovom pretvaranju u republiku, pa ak i u izdvajanju iz sastava Jugoslavije. One su 27. novembra 1968. na Dan zastave, to jest na dravni praznik NR Albanije, izveli demonstracije u Pritini, Gnjilanu, Uroevcu i Podujevu, Prizrenu, Pei, Suvoj Reci. Klicali su u slavu Envera Hode i NR Albanije; traili novi status za Kosovo, novi ustav; zahtevali su da u sastav Kosova i Metohije uu podruja koja su pripadala Makedoniji i Crnoj Gori. Spaljivane su jugoslovenske zastave. uli su se poklici protiv srpskih ugnjetaa" i izbaena je parola Kosovo republika!" Nastavljanje demonstracija sutradan, 28. novembra, otpalo je ulaskom u Pritinu kolone tenkova s drugim jedinicama JA. Demonstracije su 27. novembra izbile i u zapadnoj Makedoniji. Nacionalisti su kao i na Kosovu traili prikljuenje zapadne Makedonije Kosovu i proglaenje kosovske republike. Demonstracije su razbijene aktivnou komunista i snaga bezbednosti. Nacionalistike snage su praktino delovale s pozicija kontrarevolucije, traei nasilnu promenu ustavnog poretka i ugroavajui teritorijalni integritet Jugoslavije. Za njih je karakteristino da su se javno oglasile prvi put posle etvrt veka, to jest posle 1944/1945. godine. Iz ovog prvog posleratnog istupa kontrarevolucije ne moe se iskljuiti staljinistika indoktrinacija iz susedne Albanije. Demonstracije je Tito, snabdeven netanim informacijama, predstavio stranim novinarima kao obine nerede, kojih ima u svim krajevima i dravama sveta. CK KPJ je 2. decembra 1968. dao podrku stavovima i aktivnosti PK Saveza komunista Kosova i CK SK Srbije. Oba ova rukovodstva, CK SKJ i CK SK Srbije pozitivno su ocenila aktivnost PK SK Kosova i Metohije u borbi s nacionalistiko-separatistikim antijugoslo venskim talasom
"J y ^ SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA
koji je zahvatio kosovske gradove novembra 1968. godine. Politika usmerena u pravcu stvaranja kosovske republike samo je legalizovana kroz oficijelne strukture posle dogaaja u jesen 1968. Ona je tek sada dobila nove podsticaje za traenje da se preispita ustavno-pravni poloaj Kosova. Tada je iznet predlog da se pojam Metohije ispusti iz naziva Pokrajine. Siptari, poznati u Kraljevini Jugoslaviji kao Arnauti", nazvani su Albancima. Za preispitivanje poloaja Kosova bile su zainteresovane i sve one druge snage u Jugoslaviji koje su praktino bile za ustavnu reviziju tadanje jugoslovenske federacije u smislu njene konfederativne transformacije. Brionski plenum doneo je odluku o reorganizaciji SKJ, odnosno o demokratizaciji partijskog ivota. Reorganizacijom je trebalo prevazii zatvorenost partijskih rukovodstava (foruma) i dati veu ulogu lanstvu u formiranju i sprovoenju partijske politike. Osnovna ideja kasnije izraenog Nacrta teza o reorganizaciji SKJ sadrana je u shvatanju da je demokratski razvoj drutva nemogu dok se ne izmeni drutvena uloga partije. Demokratizacija drutva na samoupravnim osnovama zahtevala je i demokratizaciju SKJ, ija je uloga ve formulisana na estom kongresu i u Programu. Oekivalo se da se SKJ oslobodi starih organizacionih oblika (elija), koji su vukli poteklo iz davno prevazienog vremena, i svega onog to se nazivalo hijerarhijsko-birokratskim nasleem" i da se pronau to elastinije forme rada. Tito je traio da se SKJ odlunije oslobaa neprihvatljivih metoda, odnosno metoda komandovanja, ali da u tome procesu ne izgubi idejno-politiko i akciono jedinstvo, s obzirom na odgovornost koju snosi za celokupni razvitak drutva. Poraz vrha dogmatsko-birokratskih" snaga nije smeo da zakloni opasnost od liberalizma. Tito se suprotstavljao tendencijama da se od SKJ napravi partija socijaldemokratskog tipa. to se samoupravljanje nedoslednije ostvarivalo i privredna reforma vie zapadala u tekoe, SKJ je nailazio na sve vee otpore. Tajna ili poluglasna propaganda protivnika samoupravljanja irila je svakodnevno parole o raspadanju drutva, krizi privrede, dezorganizaciji Partije, suprotstavljajui demokratizaciji i samoupravljanju stare, toboe jedino spasonosne koncepte: centralizam, snanu dravu, planiranje kao spas drutva od trine stihije, partiju kao nosioca vlasti, i reim vrste ruke". Ekscesne situacije davale su adute protivnicima samou-
R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" P O L I T I K I H K R I Z A
3 9 1
pravnog kursa da nastave svoju razornu podzemnu delatnost. Sve raznorodnija opozicija nailazila je na plodno tlo i u delovima onih slojeva koji se nisu snalazili u novoj politikoj klimi i izmenjenoj duhovnoj atmosferi, koji su se teko mirili s poetnom socijalnom diferencijaciom, esto legalizovanim nepravdama, i brinuli za svoju egzistenciju i radnu sigurnost. Socijalne razlike su 1968. dostizale razmeru 1:10. Proces demokratizacije politikog ivota omoguavao je da se na sceni pojave antikomunistike i nacionalistike snage, koje su nastupale veto i kamuflirano, podravajui kritiare" u redovima SKJ. Nacionalizmom je uveliko bio zahvaen i SKJ. Pojava novih, mladih generacija u drutvenom i politikom ivotu vremenski se podudarila s povlaenjem jednog broja starih revolucionara i boraca narodnooslobodilakog rata iz aktivnog partijskog rada. Probijanju raznih antisamoupravnih pogleda i tenji doprinosio je i sam SKJ, koji se naao van matice dogaaja i u defanzivi. Jugoslavija je krajem ezdesetih godina ve postala jedna od najotvorenijih zemalja. Partijsko rukovodstvo nije bilo spremno da napusti kurs demokratizacije drutva niti da primenom dravne sile reava akutne drutvene i politike probleme, to je takoe ilo naruku provaljivanju raznih idejno-politikih gledita. Uza sve rezerve prema analogijama, izgledalo je, bar na prvi pogled, kao da se pojavila jugoslovenska varijanta cvetanja hiljadu cvetova". Savez komunista je izgubio obeleje monolitnog politikog organizma i u procesu demokratizacije postao okvir za delovanje najrazliitijih struja, iako je Tito upozoravao na imperativ idejno-politikog i akcionog jedinstva. Personalni sastav republikih rukovodstava se radikalno izmenio u korist novog kadra, koji se istakao u borbi za samoupravljanje, demokratizaciju i ravnopravne meunacionalne odnose. Od polovine 1967. odluivanje o kadrovima poele su preuzimati republike i pokrajine. Statut usvojen na Osmom kongresu SKJ predvideo je da se republiki kongresi i pokrajinske konferencije odravaju pre kongresa SK Jugoslavije, kakva je praksa uvedena pre Pete zemaljske konferencije KPJ, oktobra 1940. godine. Tokom 1968. republiki kongresi i pokrajinske konferencije izabrale su predstavnike za organe SKJ iji je izbor potvrdio Deveti kongres SKJ. Na ovom kongresu, marta 1969, statutarno je uveden paritet u sastavljanju partijskog rukovodstva Jugoslavije, jer se Predsednitvo sastojalo od
"J
jednakog broja lanova svake republike, koje su birali kongresi republika i odgovarajueg broja lanova rukovodstva iz pokrajina. Princip demokratskog centralizma nije naelno naputen, ali praktino jeste i SKJ od 1969. podlee federalizaciji. Ustavne promene federacije u dravnopravnoj sferi praene su i promenama u partiji. Samoupravna transformacija federacije, istinski shvaena, pretpostavljala je demokratizaciju partije, ali ne i njenu federalizaciju. Snage koje su se zalagale za federalizaciju SKJ nisu u sutini elele samoupravni preobraaj jugoslovenskog drutva. Elementi federalizacije u organizaciji SKJ onemoguavali su subjektivnom faktoru u licu SKJ da ostvaruje kohezivnu funkciju u uslovima pluralistike nacionalne zajednice kakva je Jugoslavija. Izvedene promene poinju da ugroavaju jedinstvo SKJ koji se sve vie pretvarao u savez partija, neku osobenu konfederativnu koaliciju osam partija pod zajednikim imenom. Iz postojee realnosti sve vie su se izvodile teze o suverenosti nacionalnih partija, apsolutizaciji nacionalnog i teritorijalnog merila i negaciji demokratskog centralizma kao temeljnog organizacionog naela Partije. Poveanje broja nezaposlenih, stagnacija proizvodnje, neravnomerno irenje samoupravljanja i neujednaeni uslovi privreivanja dovodili su, s drugim tekoama u sprovoenju privredne reforme, do zaotrenih situacija, nezadovoljstva radnih ljudi, otvorenih protesta i revolta, naroito u vidu obustava rada i studentskih demonstracija juna 1968. na Beogradskom univerzitetu i univerzitetima u Zagrebu i Ljubljani. Nezadovoljstvo je predstavljalo u sutini zahtev za brim i doslednijim ostvarivanjem samoupravljanja i njegovim pretvaranjem u celovit drutveni odnos. Objektivno prouzrokovano nereenim problemima privrede i drutva, javno iskazivanje nezadovoljstva bilo je podstaknuto novom, demokratskom atmosferom" u Jugoslaviji posle 1966. Studentske demonstracije se nisu mogle posmatrati izolovano od velikih previranja meu studentima u svetu, naroito u Francuskoj i u Nemakoj u prolee 1968. godine. Studentska omladina u Jugoslaviji reagovala je na deformacije u drutvu, na socijalnu polarizaciju, nejednakost. Bez jasnijih politikih vidika, ona je prenaglaavala znaaj dravnih mera koje bi zavele red i savladale namnoene protivurenosti drutvenog razvoja. Reagujui na sporost u reavanju akutnih drutvenih problema, stvarala je kult apsolut-
REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH K R I Z A
3 9 3
ne jednakosti u socijalizmu. Radnika klasa nije uzela uea u ovim demonstracijama. Studentske demonstracije su se zbile posle pada grupe A. R a n k o v i a , ekonomske stagnacije, pojava nacionalizma, upadljivih razlika i bogaenja u procesu brzog drutvenog raslojavanja. Junskim dogaajima u Beogradu prethodila je tzv. majska r e v o l u c i j a u Francuskoj. Studentski nemiri zahvatili su poev od 3. maja 1968. Pariz. Sve je poelo okupljanjem studenata protiv zatvaranja Univerziteta u Nanteru nakon ega je rektor pozvao policiju. Protestu su se pridruili i beogradski studenti. U kolonama demonstranta nalo se 10. maja 50.000 studenata i uenika, oznaavajui uvod u no barikada". General ari de Gol je 30. maja, posle savetovanja sa francuskim vojnim komandantima u Nemakoj, raspustio parlament i doneo odluku o raspisivanju vanrednih izbora. U Beogradu je sve poelo jedne nedeljne veeri 2. juna 1968, sukobom studenata i brigadira-akcijaa u Novom Beogradu. Intervencijom milicionera splanjava prvobitna, umnogome trivijalna inspiracija" i sukob zadobija novi tok i smisao". Zauzimanjem vatrogasnih kola milicije studenti spontano donose odluku da pou u pravcu Savezne skuptine, s uzvicima Posao svima", Radnici studenti", Tito Partija". Kolona je zaustavljena u blizini zgrade Saveznog izvrnog vea. Sutradan, u pokuaju da preu u Beograd, studenti su blokirani kod podvonjaka na Novom Beogradu. Milicija je nemilosrdno pendreila studente, upotrebljavajui i bombe sa suzavcem. U pregovorima sa studentima uestvovala je grupa drutveno-politikih radnika sa Veljkom Vlahoviem na elu, kao predsednikom Gradske konferencije SK Beograda i lanom Predsednitva SKJ. Prilikom pokuaja studenata da krenu prema Beogradu, posle odbacivanja predloga predstavnika SKJ i vlasti kao kompromisa, usledila je nova intervencija milicije. Bilo je zahteva da se sazove hitno zasedanje Savezne skuptine. Nasilnim putem studenti su po drugi put proterani u svoj rezervat". Hroniari ovih dogaaja oznaili su podvonjak na Novom Beogradu kao kljuno mesto u toposu ,junskih gibanja', geografski najudaljeniju taku studentskog izlaska u svet". Kljuni" dokumenti studentskih demonstracija, Proglas Univerzitetskog odbora Saveza studenata Univerziteta u Beogradu, Akcionog odbora demonstracija i redakcije lista Student i Rezolucija, doneti su u Studentskom gradu. U Rezoluciji su
"J
formulisane odluke i zahtevi studenata izneti na zboru studenata u Studentskom gradu. Studenti su izrazili neslaganje s negativnim pojavama u drutvu i socijalnom nejednakou, zahtevajui raspodelu prema radu i energinu akciju protiv bogaenja na nesocijalistiki nain"; ustali su protiv nezaposlenosti, jakih birokratskih snaga, loeg stanja na univerzitetima. Rezoluciju je doneo zbor studenata i Akcioni komitet demonstranata. Proglas i Rezolucija upueni su na fakultetske zborove. Savet Univerziteta donosi odluku da zbog brutalnih postupaka milicije Univerzitet stupi u sedmodnevni trajk. Teite aktivnosti prenelo se narednih dana u zgradu Filozofskog fakulteta (Kapetan-Miino zdanje), gde se nalazilo i sedite Rektorata. U dvorinom krugu formirana je slobodna tribina (Konvent"). Za vreme rada ove tribine isticane su parole: Sistem samoupravljanja na svim nivoima", Svima posla, svima hleba", Ne verujte tampi", Dole crvena buroazija". Podnet je predlog da se BU nazove Crveni univerzitet Karl Marks", ali su protiv ovog predloga ustali lanovi Univerzitetskog saveta B. Boovi, G. Nikoli i drugi, smatrajui da postojee ime ne treba menjati, jer BU ima svetle tradicije. Tito je 9. juna 1968. izneo na televiziji da studentske demonstracije nisu posledica spoljnih uticaja, ve nagomilanih slabosti u zemlji, sporosti u reavanju problema i nedovoljnog jedinstva rukovodeih ljudi u sprovoenju mera. Po njemu je revolt studenata doao spontano, ali su se u demonstracije postepeno ukljuili neprijateljski elementi, nastojei da ih iskoriste za svoje ciljeve. Investicije su zasenile ljude do te mere da su zaboravili na oveka. Tito se na televiziji javio posle sednice rukovodstva Partije, ne obavetavajui ovo telo da e javno nastupiti. Pre naputanja sednice govorio je sa S. Vukmanoviem Tempom koji mu je preneo miljenje o karakteru studentskih demonstracija i zahteve studenata. Sednica je nakon toga nastavljena pod predsednitvom Edvarda Kardelja. Smernice Predsednitva i Izvrnog komiteta CK SKJ, donete 9. juna 1968. davale su politiku platformu za reavanje nagomilanih problema i uklanjanje izvora kriznih stanja, faktiki predstavljajui razradu partijskog Programa i ciljeva privredne reforme. One su podravale zahteve i predloge koji su bili usmereni na ubrzavanje razvoja drutva u pravcu samoupravljanja i neposredne socijalistike demokratije, i predstavljali izraz o p r a v d a n i h tenji studenata i mlade generacije da se
449 R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA
stvaralaki afirmiu u "borbi za humanije i demokratskije odnose meu ljudima. Isto tako, podravale su i zahteve da se u s p e n i j e reavaju problemi studenata i mlade generacije uopte, a problemi univerziteta i sistema obrazovanja posebno. Smernice su pri tom odbacile upotrebu metoda koji bi vodili naputanju osnovnog kursa samoupravnog i demokratskog razvitka jugoslovenskog drutva. U operativnoj politici, meutim, ovaj naelni dokument je zaboravljen im je donet. Studentske demonstracije bile su najmasovniji protest protiv drutvenih deformacija u razvitku samoupravne Jugoslavije. Studenti su se zalagali za socijalistiki kurs razvitka i integralno samoupravljanje. Studentska omladina je reagovala na drutvene nejednakosti, zloupotrebe, socijalne podele, svemo birokratije, depersonalizaciju odgovornosti. Studentski pokret nije bio usmeren protiv osnova poretka ve protiv izneveravanja i kompromitovanja osnovnih ideja socijalizma. Osnovni studentski tok je bio spontane prirode i jasno opredeljen za socijalizam, kako na Univerzitetu u Beogradu, tako i na univerzitetima u Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu i Sarajevu. Nemiri su upozorili na rairenost deformacija, identifikujui njihove nosioce u licu birokratije i novog bogatakog sloja. Ukazali su na la o drutvenoj harmoniji, koja je bila naeta podelama koje su zahvatile i osnovnu drutvenu eliju, porodicu i dubokim raslojavanjima. Studentski dogaaji su kasnije oznaeni kao prvi masovan, dinamian i autonoman izlazak omladine na pozornicu drutva". Omladina je nekoliko meseci kasnije demonstrativno nastupila na Kosovu, traei republiku, a narednih godina u Hrvatskoj (1971) i ponovo na Kosovu 1981, ali u dijametralno razliitoj ulozi, separatistikoj, antijugoslovenskoj, indoktrinirana nacionalistikom ideologijom. Studentski nemiri su ubrzali proces osnivanja novih univerziteta u Jugoslaviji, pod vidom demetropolizacije visokog kolstva. U Zajednici jugoslovenskih univerziteta nali su se preko noi stari i novi, tek otvoreni univerziteti. U uslovima hipertrofiranog visokog kolstva dolo je ubrzo do vika novih neplanski stvaranih kadrova, koji nisu mogli da nau zaposlenje. Meu univerzitetskim radnicima mogla se u vreme nicanja novih univerziteta uti ala, da se posle osnivanja Univerziteta u Stipu (koji nije ni osnovan) moe odahnuti, jer se dolo do poslednjeg slova azbuke. Neki od mladih univerziteta dostigli su ogro-
"J
mne razmere. Tako je na Pritinskom univerzitetu osamdesetih godina studiralo oko 50.000 studenata, dok je u Pokrajini bilo zaposleno manje od 200.000 radnika. Paralelno s borbom za samoupravljanje, demokratizaciju drutva i reorganizaciju Partije teklo je i preureivanje jugoslovenske federacije. Kao i samoupravna transformacija drutva, ono je prolazilo u znaku borbe oprenih snaga i sukobljenih interesa, koja je na momente dobijala dramatine prizvuke. Savezna administracija nala se 1967. i 1968. dakle, u godinama kada se radilo na ustavnoj reformi federacije pod pritiskom Izvrnog vea Sabora SR Hrvatske i njenog rukovodstva uopte, koji je pretio da izazove otru politiku krizu. Osnovni zahtev hrvatskog rukovodstva svodio se na ukidanje kapitala centralizovanog u federaciji. Interes u tom smislu pokazivale su i druge republike. Pritisak je bio odbijen, ali se navodi kao karakteristian simptom upotreba blokada" prilikom donoenja odluka saveznih organa. Ima miljenja da je ova epizoda imala dublji smisao i dalekoseniji cilj, oznaavajui poetak akcije za mobilizaciju javnog miljenja za podrku politikim i ekonomskim zahtjevima rukovodstva". Nizom mera od 1964. do 1968. federacija je poela da federira": Osmi kongres je usvojio naelo da se rukovodstvo SKJ sastavlja na principu pariteta; privredna reforma otvarala je vrata delovanju ekonomskih zakonomernosti; borba u vrhu zavrena je padom grupe A. Rankovia, dok su ustavni amandmani jaali dravnost republika i irili nadlenosti pokrajina. Usvajanjem amandmana na Ustav, 18. aprila 1967. (IVI) i 26. decembra 1968. (VIIXIX), federacija se znaajno izmenila. Jedna od poetnih promena bila je ponovno uvoenje Vea naroda kao optenadlenog vea u Saveznoj narodnoj skuptini. Amandmanom III ogranieno je pravo uea federacije u finansiranju investicija. Dopunskim odredbama 1968. Vee naroda je potpuno osamostaljeno. Amandmanom VII pokrajine su postale, politikim argonom reeno, konstitutivni element jugoslovenskog federalizma. Tim amandmanom je predvieno da SFRJ sainjavaju: SR Bosna i Hercegovina, SR Makedonija, SR Slovenija, SR Srbija, sa Socijalistikom Autonomnom Pokrajinom Vojvodinom i Socijalistikom Autonomnom Pokrajinom Kosovom, SR Hrvatska i SR Crna Gora. Do novih ustavnih promena (amandmani XX XLII) dolo je juna 1971. Njima je stvorena osnova za donoenje novog
451 R E F O R M A F E D E R A C I J E U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA
Ustava, 1974. godine. Amandmani XXI i XXII, popularno n a z v a n i radnikim", celovitije su izraavali poloaj radnog oveka u udruenom radu i samu kategoriju udruenog rada. prema njima, radni ljudi su u osnovnoj organizaciji udruenog rada sticali pravo na funkciju i sredstva drutvene reprodukcije. Time je ustavno bio regulisan proces proirene reprodukcije na osnovama samoupravljanja. Funkcije federacije su bitno smanjene u oblasti investicija i zakonodavstva. Organi federacije Vee naroda, Predsednitvo SFRJ i Savezno izvrno vee obrazovani su na bazi pariteta. Predsednitvo SFRJ bilo je nov organ u strukturi federacije, kolektivni ef drave i nosilac politike inicijative. Ova ustanova imala je, po svom sastavu i funkcijama, da omogui neposrednije uee republika i pokrajina u ostvarivanju politike, da obezbedi usklaivanje razliitih interesa i doprinese veem stepenu integracije u politikim odnosima. Zamiljena kao zajednica ravnopravnih naroda i narodnosti, federacija je posle ustavne reforme mogla da funkcionie samo dogovaranjem i sporazumevanjem republika. Slabljenjem saveznog centralizma usled ustavne reforme federacije zapoeo je obratan proces snaenje republika i pokrajina. Politika borba posle Devetog kongresa SKJ dobijala je karakter incidentnih konfrontacija izmeu rukovodstava republika i saveznih organa, koje su se najjae ispoljavale u raspravama oko naslea" federacije (sredstava, prava i obaveza), kao i u nesporazumima u vezi s politikom pomoi nerazvijenim republikama (Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija) i Pokrajini Kosovo. Neravnomeran privredni i kulturni razvitak pojedinih republika stvarao je nove konflikte. Savez komunista Hrvatske poveo je akciju za reavanje sistemskih pitanja", koja su se odnosila na nain raspodele deviza i sredstava bivih banaka. CK SK Slovenije je cestnu aferu" (putnu") ocenio 1974. kao oblik politikog pritiska . . . izraz jaanja republikog etatizma, birokratskih tendencija u rukovodstvima privrednih organizacija, naroito u bankarstvu i veletrgovini", iji su protagonisti za svoje ciljeve iskoriavali ,,i stranu propagandu i bjelogardistiku emigraciju, oivljavanjem ideja o nacionalnom poravnanju". Afera se javila u tom vidu to je Izvrno vee SR Slovenije, na ijem se elu nalazio Stane Kavi, optuilo SIV, iji je predsednik bio Mitja Ribii, da u raspodeli meunarodnog zajma za gradnju puteva u Jugoslaviji diskriminie Sloveni-
"J
ju. Takav sluaj javio se prvi put u posleratnoj Jugoslaviji. Postojala je opasnost da doe do krize savezne vlade. Pojave pritisaka na SIV su zapaane i ranije, ali se u sluaju cestne afere" radilo o direktnoj demonstraciji. Deo slovenake javnosti je zahtevao reviziju materijalnih obaveza prema federaciji. Slovenaka dravnost" odmeravala je snage sa Saveznim izvrnim veem kao jugoslovenskim organom, iza koga je stajala celokupna politika struktura SFRJ. Politiki vrh Jugoslavije sastavljen od saveznih i republikih rukovodstava je avgusta 1969, odbacio ovu vrstu pritisaka na federaciju. Prema Josipu Brozu Titu, akcije slovenake vlade su ugroavale monolitnost jugoslovenske drave. Prvu markantnu manifestaciju nacionalizma predstavlja Deklaracija o poloaju i nazivu hrvatskoga knjievnog jezika, iz marta 1967. godine. Koncipirana je u Matici hrvatskoj koja se javila i kao nosilac Deklaracije, ali su u njenom stvaranju uestvovali pojedinci i grupe iz Drutva knjievnika Hrvatske i drugih ustanova, kao i katedre na Sveuilitu koje se bave pitanjima jezika i knjievnosti. Povodom objavljivanja ovog nacionalistikog akta reagovao je Milo anko lankom u Vjesniku, istog meseca kada se Deklaracija pojavila. Aprila 1967. Deklaraciju je osudio i Centralni komitet SK Hrvatske, kao politiki reakcionarni akt usmjeren protiv bratstva i jedinstva . . . koji u iskrivljenom svjetlu pokazuje stanje meunacionalnih odnosa u naoj zemlji, kao akt kojim se pokuava omesti progresivan razvoj socijalizma..." Njeno objavljivanje dobilo je reprezentativnu teinu, jer je iza nje stajala Matica Hrvatska, Drutvo knjievnika Hrvatske i jo 16 ustanova i organizacija Hrvatske (Pen-klub Hrvatski centar, Hrvatsko filoloko drutvo, Institut za jezik JAZU, itd.). Meu potpisnicima nalazio se i M. Krlea. Za anka su kontrarevolucionarne snage i na hrvatskoj i na srpskoj strani nainile strano oruje bratoubilakog rata". Kardelj je pojavu ove Deklaracije ocenio kao politiki juri" Matice, kojim se oteavaju pozicije SK Srbije, jer e sada velikosrpski elementi" poeti da oteavaju pozicije najprogresivnijih ljudi u Srbiji". Teino mesto Deklaracije je da se u primjeni srpski knjievni jezik silom stvarnosti namee kao jedinstven jezik za Srbe i Hrvate". Potpisnici Deklaracije smatrali su da je u skladu s naelom nacionalnog suvereniteta i potpune ravnopravnosti" obuhvaeno pravo svakoga od naih naroda da uva sve atribute svoga
REFORMA
FEDERACIJE
ZNAKT"
POLITIKIH
KRIZA
453
nacionalnoga postojanja i da maksimalno razvija ne samo svoju privrednu, nego i kulturnu delatnost. Meu tim atributima vana uloga je pripadala vlastitom nacionalnom imenu jezika. Stoga se trailo da se ustavnim putem uredi jednakost i ravnopravnost etiri knjievna jezika: slovenskog, srpskog, makedonskog i hrvatskog. Iz toga je proizilazilo osiguravanje dosledne primene hrvatskog knjievnog jezika u kolstvu, novinarstvu, javnom i politikom ivotu, na radiju i televiziji kad god je re o hrvatskom stanovnitvu. Deklaracija je bila politiki osuena kao akt lingvistikog nacionalizma", ali se praktino jedno vreme primenjivala isputanjem dvolanog naziva hrvatski ili srpski jezik, trijebljenjem srbizama", nametanjem jezike iskljuivosti. Deklaracija je ponitavala zakljuke Novosadskog dogovora iz decembra 1954, koji su predviali u osnovnom zakljuku da je narodni jezik Srba, Hrvata i Crnogoraca jedan jezik. Stoga je i knjievni jezik koji se razvio na njegovoj osnovi oko dva glavna sredita, Beograda i Zagreba, jedinstven, sa dva izgovora, ijekavskim i ekavskim". Dogovor je doprinosio integraciji (ali bez unifikacije) srpskohrvatskog jezika na podruju kojim su ovim jezikom govorili Srbi, Hrvati, Crnogorci i Muslimani. Predlog za razmiljanje" Drutva knjievnika Srbije bio je u sutini odgovor na nacionalistiki izazov iz Hrvatske. Kao pandan" Deklaraciji, Predlog je takoe polazio od zatvaranja i iskljuivosti. Po Zoranu Gavriloviu, Deklaracija je bila ,,rascep novosadskog dogovora", jer su hrvatske naune ustanove odbacile da je srpskohrvatski jezik jedan jezik u varijantama. Donoenje Predloga pokrenula je grupa knjievnika sa Antonijem Isakoviem na elu, ali on nije objavljen u svom originalnom obliku. Na svojoj Desetoj sednici (januara 1970) CK SKH samoinicijativno je razmatrao unitarizam kao pojavu od ireg jugosloveskog interesa, oznaavajui ga za glavnu politiku opasnost, a odbacio kritike o porastu hrvatskog nacionalizma i njegovoj agresivnosti. Bakari je kao duhovni zaetnik Desete sednice SK Hrvatske odrane 15, 16. i 17. januara 1970. bio izriit da tendenca hrvatskog nacionalizma, tendenca oformljena u Hrvatskoj danas" ne postoji. Savka Dabevi-Kuar svoj referat na ovoj sednici gradila je na obraunu s unitarizmom kao glavnom opasnou. Za nju je unitarizam bio samo maska iza koje hegemonizam skriva svoje lice. Za unitariste ne postoji
"J
nacionalno pitanje; svaki nacionalni oseaj oni smatraju sumnjivim"; unitaristi proturaju umjetno i nadnacionalno jugoslovenstvo"; oni ele centralizovanu i dirigovanu akumulaciju i raspodelu. Ocena Savke Dabevi-Kuar bila je da hrvatski ovmizam i nacionalizam" ne raste. Smatrala je da je neprihvatljivo za CK SK Hrvatske da vri generalizaciju" i ,,en bloc" odbacuje sve to je u Matici hrvatskoj raeno. Nasuprot rukovodstvu, Milo anko, tada potpredsednik Savezne skuptine SFRJ, objavljivao je u Borbi lanke o opasnostima K o j e " izaziva rastui nacionalizam u SR Hrvatskoj. Tano sagledavanje uticajnog komuniste oznaeno je, meutim, kao objektivno pomaganje onim mranim snagama koje ele prikazati da se sve raspada, da smo u rasulu, da je orijentacija Socijalistike Republike Hrvatske u pitanju". Ne pomae li to" pitala se zlonamerno Dabevi-Kuar onima koji trae povode za opravdanje politike fifti-fifti? I ima li to ikakve realne veze sa stvarnim stanjem u Socijalistikoj Republici Hrvatskoj?" anko je u stvari kritikovao nacionalistiko pisanje Matiinih asopisa Kolo, Kritika i Dubrovnik. Doao je do zakljuka da nacionalistike tendencije i manifestacije u njenoj djelatnosti (Matiinoj B. P.) nisu nikakvi izolirani, sluajni ekscesi, ve razvijena nacionalistika platforma . . . " anko je u petoasovnom razgovoru u Dobanovcima upoznao predsednika Tita sa nacionalistikim prilazima u kulturi Hrvatske. U svojim lancima igosao je uspon nacionalizma i u drugim sferama ivota Hrvatske. Za najbolji lek smatrao je razvijanje internacionalistike svesti, bratstva i jedinstva, jugoslavenstva. Napadao je nacionalistike napise Petra egedina, ime Dodana, Vlade Gotovca, Marka Veselice i drugih. ankova aktivnost protiv nacionalizma je osuena a on okvalifikovan kao unitarist. Na Desetoj sednici podrala ga je samo radnica Katica Pinter. Sabor SR Hrvatske opozvao ga je s poloaja poslanika u Veu Savezne skuptine SFRJ. Posle Karaoreva, V. Bakari je Desetu sednicu oznaio kao vid raiavanja s u n i t a r i z m o m koji je postojao u redovima hrvatskih komunista i koji je u naem razvoju socijalizma" pogodovao nekim, inae, velikosrpskim tenjama u centru", smatrajui da je anko sporedan. anko je u odgovoru Bakarievu tvrdnju oznaio kao neodrivu", traei od vodeeg hrvatskog i jugoslovenskog politiara da javno iznese u emu je njegov unitarizam. Umesto rasprave,
UNUTRANJI RAZVOJ U ZNAKU KRIZA
82. IV PLENUM CK SKJ - BRIONI 1. JULA 1966. GODINE
4 0 1
anko je politiki likvidiran i onemogueno mu je da javno brani svoje poglede i ast. Govorei na 39. sednici Izvrnog biroa Predsednitva CK SKJ, odranoj na Brionima marta 1970. godine, Edvard Kardelj je naglasio da su neki aspekti Desete sednice izazvali politike reakcije u drugim republikama. Prema Kardelju, niko nije smeo da prisvaja sebi pravo da govori u ime progresa. Postavljao je pitanje: da li je jugoslovenskim komunistima potreban jedinstven Savez komunista Jugoslavije, ili nije, odnosno, da li je naa revolucija ula u fazu gdje moemo da se razgradimo u jednu uniju samostalnih republikih partija", odgovarajui na to pitanje negativno. Odbacio je shvatanje CK KP Hrvatske da je svako ko se ne slae s odreenim postupcima Desete sednice CK SK Hrvatske unitarist ili birokrata ili etatist. Sloio se s osudom unitarizma, ali ne i sa obraunom sa ankom, kao zastarelom metodom", koja bi trebalo da spada ,,u prolost SK". Bitne promene u strukturi federacije zapoele su ustavnim amandmanima 1967. i 1968, dostiui celovit oblik amandmanima iz 1971. godine. U jeku ovih promena dolo je do nacionalistikih provala na Kosovu 1968. i u Hrvatskoj 1971. godine. Hrvatsko rukovodstvo trailo je ukidanje kapitala centralizovanog u federaciji. I prve nacionalistike parole u Hrvatskoj vezane su za navodnu ekonomsku neravnopravnost Hrvatske. Nacionalistike snage smatrale su da je Hrvatska bila ugroena, jer su Srbi osvojili Dalmaciju, doli do hrvatskih deviza, ostvarivali ekonomsku ekspanziju na tlu Hrvatske. Ovetale parole svih nacionalista, od stvaranja jedinstvene drave naovamo, nisu ni ovog puta izostajale, kao stalni pratei argumentum" nacionalistiko-separatistikih programa. Pod vidom razbijanja centralizma federacije zainjao se nacionalizam koji e se nalaziti u stalnom usponu, da bi svom snagom provalio izbijanjem na javnu scenu 1971. godine. Ustavnim amandmanom iz 1968. Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija promenila je naziv u Socijalistika Autonomna Pokrajina Kosovo. Obim promena nije zadovoljavao kosovsku birokratiju i separatistiko-nacionalistiku struju koja je sve glasnije traila da se Kosovu da status federalne jedinice. Osnovna naela o organizovanju autonomnih pokrajina nisu vie utvrivana ustavom Republike ve pokrajinskim ustavnim zakonima. Status autonomnih pokrajina proiren je ustavnim
"J
amandmanom iz 1971, koji predvia da se suverena prava", inae vezana za dravu, poinju ostvarivati i u autonomiji. Time je, kako istiu ustavnopravni i politiki pisci, dobijena federacija na dva nivoa" u poloaju i odnosu SAP prema SR Srbiji, i poloaju i statusu SR Srbije i SAP u federaciji koji su u sutini izjednaeni. Odnosi u federaciji sve su tee usklaivani, jer se radilo o est republika i dve pokrajine, a sve su one u novoj situaciji iskazivale svoje specifine interese, gubei iz vida interese celine. Mo saveznog aparata se raspadala, a novi nain dogovaranja nije bio razraen. Sukobi, sporovi i nesporazumi izmeu rukovodstava republika i pokrajina dolazili su do javnosti preko tampe i drugih sredstava informisanja, utiui na podizanje politike temperature i izazivajui nova uzbuenja. Decentralizacija i demokratizacija imale su za posledicu visok stepen politizacije ivota, ali su, na drugoj strani, u nedograenom sistemu reformisane federacije reprodukovale centrifugalne tendencije, koje su ugroavale celinu zajednice i samoupravnih odnosa. Uestalost, otrina i difuznost politikih sukoba ukazivale su i na nestabilnost drutveno-ekonomske osnove novih institucija i mehanizma meusobnih odnosa. Na jednoj strani, raniji oblik administrativno-birokratskog oklopa" je bio razbijen, posle dugogodinje suverene vladavine, a umesto monolitnog drutvenog sistema bilo je, na drugoj, stvoreno vie osamostaljenih drutvenih zajednica" i subjekata", koji su ostali neuklopljeni u sistem udruenog rada kao integralan samoupravni odnos, koji nije ni zaiveo". Ekonomske razlike izmeu republika i pokrajina otkrivale su neravnomernost privrednog razvoja. Po stepenu razvijenosti Kosovo je stajalo na zaelju, pored svih ogromnih ulaganja Srbije i Jugoslavije. Nacionalistike konfrontacije u SKJ sve su vie uzimale maha. Partijski vrh, u kojem je od vremena rata i revolucije bilo koncentrisano celokupno upravljanje zemljom, prenosio je neke poslove na republike. Delegacije republikih i pokrajinskih saveza komunista su, u neposrednim razgovorima s predsednikom SKJ Titom i na sastancima saveznih partijskih organa, uestvovale u donoenju i sprovoenju politikih odluka. Prevazilaenje saveznog etatizma" je znailo stvaranje policentrinog etatizma". Tito je smatrao tetnim meusobno suprotstavljanje federacije i republika, dviju neodvojivih strana naeg samoupravnog organizma". Prenoenje veih nad-
REFORMA F E D E R A C I J E U ZNAKU POLITIKIH KRIZA
4 0 3
lenosti s federacije na republike nije predstavljalo distribuciju dravnosti, nego samo jedan dio procesa jaanja samoupravnosti koji mora da se nastavi, da ide do komuna i organizacija udruenog rada". Prenosom dravnog kapitala na banke posle privredne reforme, a u uverenju da e one uspenije od dravnih organa raspolagati akumulacijom, stavljajui je u funkciju radnih organizacija, banke su ostale van kontrole drutva. U bankarstvu, osiguravajuim zavodima i veletrgovini poeli su da se stvaraju centri otuene moi, koji su ugroavali drutveno-politiki poloaj radnike klase. Banke su drutvena sredstva pozajmljivale radnim organizacijama uz visoke kamate, bez rizika, rukovoene sticanjem profita. Tehnokratske snage u privredi izrastale su u monu drutvenu silu koja je, raspolaui otuenim kapitalom, sve vie otkrivala i ambicije za odluivanjem u politikom ivotu. Partijske organizacije u radnim kolektivima i novi upravljaki sloj postepeno su se spajali, stvarajui simbioze poznate pod nazivom tehno-birokratske strukture", koje su nastajale na svim nivoima. Ratna garda, smatrana nesposobnom, neproduktivnom i skupom, osetila se ugroenom. Grupnosvojinski odnosi su razarali drutvenu svojinu, podstiui raslojavanje u drutvu i doprinosei nastajanju tzv. srednje klase. Objavljeni rezultati istraivanja pokazuju da je krajem ezdesetih godina u Jugoslaviji 2% stanovnitva ivelo na nivou standarda srednje klase u visoko razvijenim zemljama, 10% stanovnitva se pribliavalo tome standardu, a oko 20% jedva opstajalo. Radnici su potiskivani iz rukovodeih samoupravnih organa ili pretvarani u poslunu glasaku vojsku tehno-birokratskih struktura. Objektivno, oni su se teko snalazili u komplikovanim raunicama, strunim analizama i elaboratima, koje su im servirali organizatori proizvodnje, komercijalni sektori, pravne slube, eknomsko-analitika odeljenja. Bezbrojni i sloeni pravni propisi (savezni, republiki, pokrajinski, optinski, radnih organizacija) postajali su sve manje razumljivi i strunjacima, a kamoli radnicima, dajui mogunost tehno-birokratskim snagama da iza paravana zakonitosti i potovanja prava uvruju svoje pozicije i opravdavaju razne zloupotrebe. U samoupravnim organima radnici su postajali posmatrai i pasivni sprovodnici volje profesionalnih upravljaa. Radnika klasa je ispoljavala politiku aktivnost u okviru drutveno-politikih
"J
organizacija, koje su se, meutim, nalazile u defanzivi, tromo reagovale na dogaaje u privredi, bile forumski zatvorene, politiki umrtvljene i rastrojene sukobima razliitih struja i opredeljenja. Spontane reakcije radnika izraavane su samo u vidu obustava ili prekida rada (trajkova). Od 1958, kada su se prvi put pojavili, pa do 1969. bilo je oko 2.000 trajkova. Oni su najee objanjavani pokuajima kolektiva da na mikronivou" pojaaju uticaj radnika u upravljanju, ili protestima zbog loih meuljudskih odnosa, niskih dohodaka, krenja propisa, svemoi menadera" i direktora, loeg poloaja radnih organizacija. Politika kriza SKJ zaotrila se naroito u prolee 1971, kada je deo hrvatskog partijskog rukovodstva javno optuio unitaristiko-centralistike snage za zaveru protiv SR Hrvatske i njenih rukovodilaca, pripisujui takvu aktivnost pojedinim funkcionerima u Saveznom sekretarijatu za spoljne poslove i Saveznom sekretarijatu za unutranje poslove. Na to je Tito sa saradnicima odgovorio sazivanjem Sedamnaeste (Brionske) sednice Predsednitva SKJ u proirenom sastavu krajem aprila 1971, koja se zaloila za prevladavanje krize u partijskom rukovodstvu, za obnovu jedinstva, akciju protiv opozicionih snaga i primenu ustavnih amandmana u cilju ostvarivanja ravnopravnosti naroda i narodnosti i razvoja radnikog samoupravljanja. Drugi kongres samoupravljaa, odran u Sarajevu poetkom maja 1971, neposredno posle ove sednice, bavio se razradom tzv. radnikih amandmana, koji su imali da doprinesu uspostavljanju integralnog drutveno-ekonomskog sistema samoupravljanja. Posledice Desete sednice brzo su se osetile. Potcenjivanje nacionalistike opasnosti u najviem hrvatskom partijskom rukovodstvu omoguilo je narastanje i konstituisanje masovnog nacionalistikog pokreta (MASPOK), koji e svoje pravo lice pokazati 1971. godine. CK KP Hrvatske je na sebe preuzeo avangardnu ulogu u borbi protiv unitarizma, ime je navukao na sebe nepoverenje ostalih partijskih rukovodstava. Nacionalistiko-separatistiki elementi u SK u republikama i pokrajinama videli su u hrvatskom rukovodstvu telo na koje su se mogli osloniti u slinom poslu u svojim republikama i pokrajinama. Pre svega, Krste Crvenkovski u Makedoniji i kosovsko rukovodstvo.
4 0 5
Osuda nacionalizma kao antikomunistike ideologije na Sedamnaestoj sednici Predsednitva nije spreila njegovu eskalaciju. Deo rukovodstva CK SK Hrvatske s dr' Savkom Dabevi-Kuar, Mikom Tripalom i Perom Pirkerom na elu poeo je da govori o masovnom pokretu navodno konstituisanom u odbranu nacionalnih i demokratskih prava hrvatskog naroda od birokratsko-centralistikih" i unitaristiko-hegemonistikih" snaga. Nacionalistike snage okupljene oko Matice hrvatske podstrekavale su euforiju nacionalizma, privremeno i formalno podravi Savez komunista u borbi za reformu federacije. Matica se nala na otvorenoj opozicionoj politikoj platformi. U rukovodstvu SK Hrvatske zapoela je diferencijacija u vezi s potrebom za smirivanjem drutvenog razvoja putem usvajanja ustavnih amandmana i za razobliavanje Matice kao opozicionog centra politici SKJ. Preko svojih asopisa i listova Matica hrvatska je irila i razbuktavala nacionalizam, koji je pretio neredima, meunacionalnim obraunima i ugroavao jugoslovensko jedinstvo. Hrvatski nacionalisti govorili su o Jugoslaviji kao tamnici Hrvatske, o progonu hrvatskog jezika, o pljaki hrvatske privrede. Po njima, hrvatski komunisti su izdali nacionalnu stvar; poverenje se moglo dati samo komunistikom progresivnom jezgru", koje bi moglo da uestvuje u misiji nacionalnog osloboenja" i nacionalnog preporoda". Hrvatski nacionalizam izazvao je protivodgovor srpskih nacionalista u Hrvatskoj, koji su, opet, polazili od teze da su Srbi tamo neravnopravni i ugroeni te da ne mogu da izau nakraj s hrvatskim separatizmom i subverzijama" ukoliko se ne oslone na sve Srbe i Srbiju. Srpski narod u Hrvatskoj naao se pak uznemiren pred rastuim talasom ovinizma i kleronacionalizma. Tito je u razgovoru s hrvatskim politikim rukovodstvom maja 1971. istakao da je Hrvatska ( ) postala kljuni problem u zemlji u pogledu divljanja nacionalizma", kojega inae ima u svim republikama, ali sada je najgore kod vas". On je kritikovao lanove Partije to su bacili koplje u trnje", a za nacionalistiki pokret rekao da se u njemu pod okriljem nacionalnih interesa okuplja (. . .) sav avo, nacionalizam, sva suprotna miljenja, do kontrarevolucije". Predsednik SKJ je zatraio najodluniju akciju: ko nije mogao da se odlui, trebalo je da napusti funkcije u Partiji. etvrta konferencija SK Hrvatske, odrana juna meseca, nije bila obavetena o ovoj Titovoj kritici rukovodstva, ali se
izjasnila za borbu protiv nacionalizma i unitarista. Iz KPJ s iskljueni nacionalisti Marko Veselica i ime Dodan. No ova zalet nije dugo trajao, jer se deo hrvatskog partijskog rukovod stva intimno nije slagao s obustavljanjem nacionalistike eska lacije. Grupa u CK SK Hrvatske sa Savkom Dabevi-Kuar Mikom Tripalom, Perom Pirkerom i drugima koristila j situaciju za svoje nametanje u plimi nacionalizma koji j izazivala. Prilikom rasprave o ustavnim promenama grupa j zastupala gledite da je re o prvoj fazi, jer tek predstoj diskusija o nacionalnim armijama, privredi, jeziku. Grupa j gospodarila tampom i ostalim sredstvima informisanja. Titov izjave da nema nacionalizma u narodu i radnikoj klasi ko ristila je za manipulacije. Odbacivane su sve veze sa Srbim (onima na istoku"). Matica hrvatska je postala snano uporit nacionalistike struje. Predsednik Tito je bio obaveten n sastanku u vili Vajs" u Zagrebu, 4. jula 1971, da rukovodstv CK KP Hrvatske polazi u odlunu akciju. Zavaravan je veli anstvenim doecima u gradovima Hrvatske. Tito je nastoja da stavi do znanja svetu, naroito Brenjevu, da se Jugosla vija ne raspada usled nacionalnih sukoba. Partija i SSRN Hr vatske su bili potisnuti iz politikog ivota. Celokupnim po litikim ivotom su dirigovali nacionalisti iz MASPOK-a. Tra eno je otcepljenje Hrvatske i njen prijem u Ujedinjene nacije Razvijena je teza da Srbija eksploatie Hrvatsku. Za tu svrh koriene su pseudoanalize Rudolfa Biania iz 1938. godine Nacionalizam nije naao uporite u radnitvu, ali je zahvati deo preduzea (Agrokombinat u Zagrebu, Autotransport Zagrebu, Rafineriju nafte u Sisku, eljezniko transportno pre duzee u Zagrebu). Tito je dao izjavu u zagrebakom hotelu Esplanada" 15. septembra 1971. godine. Istakao je pozitivno raspoloenje i politiko opredeljenje naroda i SK Hrvatske. Grupa Savke Dabevi-Kuar iskoristila je ovu izjavu za jo agresivnije nastupanje protiv onih lanova CK KP Hrvatske i Izvrnog komiteta koji su pokuavali da ostvare zadatke koji su proizilazili iz dogovora s Titom, zakljuaka 17. sednice Predsednitva SKJ i 20. sednice CK SK Hrvatske. Delirijumu masovnog nacionalistikog pokreta suprotstavljali su se komunisti, borci, radnici, Hrvati i Srbi, naroito u Slavoniji, Baniji, Kordunu. Na povorku Matice hrvatske u Podravskoj Slatini borci su odgovo-
4 0 7
rili masovnim zborom. Zdenko Has je 1. jula 1971. iscrpno informisao marala Tita o stanju i raspoloenju u Slavoniji. MASPOK je neoekivano ovladao Dalmacijom. Vie nije bilo opasnosti od Italije, a svoje je uinio i prosperitet zahvaljujui turizmu, s nacionalnim egoizmom koji je izazvao. Odluujuu ulogu u ovom preokretu imali su katolika crkva i zagluna kleronacionalistika propaganda. Srpski deo rukovodstva u Hrvatskoj oseao se sve vie ugoenim. Na opte uenje, Savka Dabevi i Mika Tripalo su proizvedeni u generale. Sve jaa psihoza meu hrvatskim i srpskim stanovnitvom kao da je podseala na neka druga vremena. Ve komije nisu razgovarale jedan s drugim. Srbi su se, ne slutei na dobro, naoruavali. Matica hrvatska je stajala iza objavljivanja trajka na Sveuilitu za kraj novembra 1971, koji je inae bio predvien za poetak 1972. godine. Cilj je bio da se na stranu studenata privuku radnici i ostali graani i tako otvori politika kriza u Hrvatskoj. Voe nacionalistike partijske frakcije nisu vie imale uticaja na studente, iza kojih su stajale druge snage. Upravo za vreme ovog trajka na Sveuilitu, Tito se u Karaorevu 30. novembra 1971. sastao s rukovodstvom SK Hrvatske. Tito je za arite oznaio Maticu hrvatsku, nazivajui je kontrarevolucionarnom". Na 21. sednici Predsednitva SKJ, 1. i 2. decembra, ranije zakazanoj ali odranoj s promenjenim dnevnim redom, raspravljalo se gotovo iskljuivo o situaciji u Hrvatskoj. Tito je saoptio sadrinu svojih razgovora s njenim rukovodstvom i zatraio da se rasprava o situaciji u njoj proiri na celu Jugoslaviju, jer u svim republikama, negdje vie negdje manje, ima identinih problema". Po Predsedniku SKJ, u Hrvatskoj je bio formiran nacionalni pokret, a njeno rukovodstvo nije dalo otpor kontrarevolucionarnim grupama koje su stajale iza njega. U nastalom rascepu veina je bila na pozicijama borbe protiv nacionalizma, dok manjina nije postupala u skladu s utvrenim programom delovanja. trajk na Sveuilitu, koji nije bio samo stvar studenata, Predsednik SKJ je ocenio kao kontrarevolucionarnu djelatnost". Glasila Matice hrvatske, Vjesnik i druga, oznaena su kao listovi koji objavljuju protivustavne izjave. Masovni pokret se irio i uzimao zabrinjavajue razmere. Izvor talasa nacionalizma i ovinizma koji je zapljusnuo Hrvatsku nalazio se u Matici. Odbacujui da je sam stajao iza takvog razvoja dogaaja, predsednik Tito je s nacionalizmom osudio i
unitarizam, ali se izjasnio za jedinstvo Jugoslavije kao nedeljive celine. Na kraju skupa on je rekao da se radnika klasa ne moe odvajati po republikama, jer je ona jugoslovenska, s tim to bi u svakoj republici trebalo da bude najvaniji faktor vlasti. Predstavnici SK Hrvatske primili su kritiku, ali su rukovodioci koji su prednjaili u razbuktavanju nacionalizma objasnili svoje ponaanje sporim reavanjem drutveno-ekonomskih problema. CK SK Hrvatske je na 23. sednici, 12. i 13. decembra, usvojio akcioni program svog Izvrnog komiteta i doneo zakljuke koji su obavezivali lanstvo da se odluno bori za odstranjivanje nacionalistikih uticaja i likvidiranje svih nacionalistikih i ovinistikih arita u drutvu. Prihvaene su ostavke predsednika CK SK Hrvatske dr Savke Dabevi-Kuar i sekretara Izvrnog komiteta Pere Pirkera. Mika Tripalo je, kao funkcioner saveznih partijskih i dravnih organa, podneo ostavku Josipu Brozu Titu. Zbog razvijanja nacionalistike i frakcionake delatnosti, iz SK Hrvatske do aprila 1972. iskljuen je 741, a smenjen s funkcije 131 lan, te podnete ostavke na 280 funkcija. U Srbiji se, pod rukovodstvom Marka Nikezia, predsednika CK SK Srbije, formirala jedna druga vrsta opozicije, manje buna iako direktno suprotstavljena postojeem razvitku. Marko Nikezi je smatrao da put Srbije i Jugoslavije vodi razvoju savremene (moderne) privrede, demokratizaciji drutva, oslobaanju od tutorstva jugoslovenskog politikog vrha, oslobaanju od starih kadrova, konzervativnih i birokratski raspoloenih. Samoupravljanje nije otvoreno napadano, ali je svoeno na formu. Rukovodea grupa je glavnu opasnost videla u restauraciji birokratskog centralizma koji preti da ugui demokratiju i zaustavi demokratski kurs razvitka. Umesto srpske brige za Jugoslaviju trebalo je unaprediti sistem drutvenih odnosa i proizvodnju, a na drugoj strani onemoguiti jugoslovenski politiki centar da se mea u poslove Srbije. Ekonomski i politiki liberalizam je davao ansu da se Srbija emancipuje, oslobodi arbitraa, okrene razvoju trine privrede i izvoza i da se neutralie hrvatski nacionalizam. Vodea grupa u CK SK Srbije videla je najveu opasnost u vrstorukakoj" tendenciji, uspostavljanju centralistike i podravljene privrede, povraaju na staljinistiku partiju. Ova linija podvrgnuta je kritici jula 1972. na sastanku politikih rukovodilaca Srbije.
REFORMA FEDERACIJE U ZNAKT" POLITIKIH KRIZA
4 0 9
Srpski komunisti, politiki krugovi i najire javno mnjenje doivljavali su prodor nacionalizma u Hrvatskoj kao direktno ugroavanje srpskog naroda u Hrvatskoj, labavljenje temelja Jugoslavije i dalju ekspanziju drugih nacionalizama koji su pokazivali tendenciju da oslabe poziciju Srbije u Jugoslaviji i u samoj Republici, podsticanjem autonomakih" tendencija na Kosovu i u Vojvodini. Druga konferencija SKJ usvojila je januara 1972. akcioni program zasnovan na borbi protiv nacionalizma u obliku separatizma i hegemonizma, protiv tendencija tehnokratizma i vladavine kapital-odnosa. Konferencija se izjasnila za zamenu predstavnikih odnosa delegatskim. Po Titovim reima, ponaanje komunista i foruma u republikama nije bilo samo njihova unutranja stvar, ve i stvar Saveza komunista Jugoslavije. Na sastanku grupe politikih rukovodilaca SR Srbije jula meseca podvrgnuto je kritici politiko ponaanje njenog partijskog vrha kao antisocijalistiko i ukazano na opasnost izolacije Srbije od drugih republika. Pismom Predsednika SKJ i Izvrnog biroa Predsednitva SKJ od 18. septembra svim komunistima Jugoslavije lanstvo je upozoreno da e uspeh politike Partije biti doveden u pitanje ako se ova ne preobrazi u organizaciju revolucionarne akcije. Sutina pitanja je bila u tome da li e radnika klasa zagospodariti cjelinom drutvene reprodukcije i osigurati odluujuu ulogu u politikom i drutvenom odluivanju, ili e ojaati oni odnosi i snage koji su suprotni interesima radnike klase, socijalizma i samoupravljanja". Politika kriza u Srbiji dovela je do intervencije partijskog rukovodstva Jugoslavije i predsednika Tita. Na sastanku kolektiva rukovodeih drugova iz Republike Srbije", odranom od 9. do 12. oktobra 1972. u Beogradu, Tito se naao u manjini. On je izneo da ne postoje pravilni odnosi izmeu CK SK Srbije i Predsednitva Saveza komunista Jugoslavije, da su prisutne i ideoloke razlike i da su sredstva informisanja u rukama ljudi koji rade protiv naeg jedinstva, protiv interesa socijalistike Jugoslavije". Kritikovana je koncentracija kapitala i zadravanje kapital-odnosa u bankarstvu, spoljnoj trgovini i trgovini na veliko. U Titovoj zavrnoj rei rukovodeem aktivu SR Srbije kae se da je odnos prema klasnom neprijatelju" bio liberalniji, i u idejno-politikom konfrontiranju, i u pogledu politike krivinog gonjenja, izricanja presuda, pa i prikazivanja kroz sredstva informisanja". Iz toga je proizilo nepoverenje u meusobnim odnosima
izmeu partijskih foruma u Srbiji i u Jugoslaviji uopte. Zamerao je to je nain tretiranja politikih zbivanja u drugim republikama u beogradskoj tampi", i pored viestrukih upozorenja i protesta, ostao ,,u dobroj meri nepromjenjen". Njemu se nije nikada postavljao problem odnosa ni sa srpskim, ni sa bilo kojim drugim komunistima", jer ja sam lan SKJ, jugoslovenski komunista i rukovodilac". Kritiki je reagovao na negativne prie o njemu kao linosti i ovjeku", jednom od onih koji, toboe, ele vraanje na staro, da ja, toboe mijenjam politiku SKJ, da revidiram odluke Devetog kongresa i da to inim bez demokratske diskusije". Tito je podvlaio znaaj demokratskog centralizma u SKJ, odgovornost komunista za dalji razvitak zemlje i socijalizma; suprotstavljao se grupaenju i frakcionatvu, zapostavljanju kadrovske politike, nebrizi za radniku omladinu. Povodom inteligencije, Tito je odbijao tezu da se u vrhu Saveza komunista uvrijeio antiintelektualni kurs ime nas se eli odvojiti od inteligencije i njenog doprinosa naoj borbi". Iznosio je utisak da je re ne o tome kako ukloniti sve ono to ometa idejno i akciono jedinstvo u sprovoenju generalne linije, ve o tome ko e koga". Pledirao je na kraju na komuniste Srbije da prevaziu neslaganja", da se ujedine na platformi pisma Izvrnog biroa Predsednitva SKJ i na odlunom sprovoenju generalne linije u interesu radnih ljudi Jugoslavije". Uskoro posle ovog sastanka (samita"), Marko Nikezi, predsednik Centralnog komiteta, Latinka Perovi, sekretar Izvrnog komiteta CK SK Srbije, i Bora Pavlovi, sekretar Gradskog komiteta SK Beograda, podneli su ostavke. Smenjen je niz direktora u privredi i tampi koji su davali otpor kursu 21. sednice Predsednitva, Druge konferencije SKJ i Pisma Predsednika SKJ i Izvrnog biroa Predsednitva SKJ. Ostavke su podneli i rukovodioci SK Vojvodine Mirko anadanovi i Milo Radojin. Tom prilikom nije dolo do kritike nacionalistikih tendencija na Kosovu, iako su one bile drastino izraene 1968. i narednih godina u borbi za pretvaranje Kosova u republiku. Komunisti Kosova zadovoljili su se optimistikim konstatacijama o uspenom obraunu s nacionalizmom na Kosovu, iako je nacionalizam rapidno prodirao u sve sfere ivota politike i kulture, izazivajui poetno iseljavanje Srba i Crnogoraca.
4 1 1
Krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina arita politike krize u Jugoslaviji nalazila su se u Hrvatskoj i Srbiji, ali je i u drugim republikama bilo opozicionih, frakcionakih ili autonomistikih tendencija, koje su dole u raskorak i sukob s vladajuom linijom SKJ. Zbog neslaganja s njom smenjen je u Sloveniji Stane Kavi, predsednik republikog izvrnog vea, a u Makedoniji nije vie, po isteku mandata, biran na partijsko-dravne dunosti Krste Crvenkovski i smenjen je Slavko Milosavlevski. Nacionalistiki stavovi i izjave Crvenkovskog kritikovani su u tampi i na sednicama makedonskog partijskog rukovodstva. Posle poraza unitaristiko-centralistike struje 1966, nacionalistiko-separatistike snage nale su se u otrim politikim konfrontacijama sa SKJ, ali su kao to se istie u analizama tih dogaaja bile slomljene bez upotrebe sredstava dravne prinude. Pripremajui se za Deseti kongres SKJ i donoenje novog ustava, partijski teoretiari traili su reenja za novu koncepciju samoupravljanja, koja bi osigurala skladniji i dinaminiji razvoj drutveno-ekonomskih odnosa, zatiujui interese radnike klase od antisamoupravnih snaga. U razvijanju te koncepcije glavnu ulogu je odigrao jedan od najistaknutijih konstruktora samoupravnog sistema u Jugoslaviji Edvard Kardelj. Najvaniji pravci budueg drutvenog razvoja izneti su u Platformi za pripremu stavova i odluka Desetog kongresa SKJ, objavljenoj juna 1973. Samoupravni sistem je oznaen kao etapa na putu od kapitalizma, preko poetne faze socijalizma, do Marksove asocijacije slobodnih proizvoaa", to jest do komunizma. Podvueno je da postojei sistem u Jugoslaviji sadri elemente i buroaskog i socijalistikog drutva, te da najpre mora da savlada elemente starog u svojoj osnovi. Samoupravno socijalistiko drutvo je oznaeno kao jedan od oblika diktature proletarijata. Neuvaavanje te injenice vodilo je degradiranju radnike klase od subjekta na objekt. S obzirom na prelaznost" tekue etape, postavljen je najoptiji naredni zadatak: prelaenje na udruivanje rada i sredstava. Oko robne proizvodnje postojale su idejne, politike, i ekonomske kontroverze u naem drutvu". Platforma se, odbacujui raniji fetiizam", shvatanje da trite automatski reava sve probleme, izjasnila za slobodu trita, ali trita koje je moralo da odraava drutvene odnose u proizvodnji, a ne da omoguava
"J
nekritiko prenoenje kategorija kapitalistikog drutva u nae uslove". Novi ustav SFRJ, iz februara 1974, i Deseti kongres SKJ prihvatili su koncepciju samoupravljanja zasnovanu na udruenom radu. Podrobno reguliui drutveno-ekonomske odnose Ustav je prevazilazio klasini konstitutivni akt organizacije politike vlasti". Prema Ustavu, socijalistiko drutveno ureenje SFRJ zasnovano je na vlasti radnike klase i svih radnih ljudi i na odnosima meu ljudima kao slobodnim i ravnopravnim proizvoaima i stvaraocima, iji rad slui iskljuivo zadovoljavanju njihovih linih i zajednikih potreba". Ovi odnosi, pak, poivaju na drutveno-ekonomskom poloaju radnog oveka koji mu obezbeuje da, radei sredstvima u drutvenoj svojini i odluujui neposredno i ravnopravno s drugim radnim ljudima u udruenom radu o svim poslovima drutvene reprodukcije, u uslovima i odnosima meusobne zavisnosti, odgovornosti i solidarnosti ostvaruje svoj lini materijalni i moralni interes i pravo da se koristi rezultatima svog tekueg i minulog rada i tekovinama opteg materijalnog i drutvenog napretka, da na toj osnovi to potpunije zadovoljava svoje line i drutvene potrebe i da razvija svoje radne i druge stvaralake sposobnosti. Ustav utvruje da sredstva za proizvodnju i proirenu reprodukciju nisu klasna svojina, te da njima mogu raspolagati samo udrueni radnici neposredno, to jest u osnovnoj organizaciji udruenog rada. Da bi se politiki sistem usaglasio s poloajem radnika u drutveno-ekonomskim odnosima, naputen je stari predstavniki sistem i uveden delegatski, u kojem se delegacije obrazuju neposrednim i tajnim glasanjem. lan 133. Ustava predvia da radni ljudi u osnovnim samoupravnim organizacijama i zajednicama i drutveno-politikim organizacijama obrazuju svoje delegacije radi neposrednog ostvarivanja svojih prava, dunosti i odgovornosti i organizovanog uea u vrenju funkcije skuptina drutveno-politikih zajednica". U svim skuptinama, izuzev u Skuptini SFRJ, uvedena su tri vea: vee udruenog rada, kao delegatsko telo radnih ljudi u organizacijama udruenog rada i drugim samoupravnim organizacijama i zajednicama; vee mesnih zajednica u optinama, odnosno vee optina u republikama i pokrajinama; i drutveno-politiko vee, kao delegatsko telo radnih ljudi i graana, odnosno drutveno-politikih organizacija. Skuptinu SFRJ inila su dva vea: Savezno vee, koje
4 1 3
su sainjavali delegati samoupravnih organizacija u republikama i autonomnim pokrajinama (po 30 delegata iz republika i po 20 iz pokrajina), i Vee republika i pokrajina, sastavljeno od republikih skuptinskih delegacija (od po 12 delegata) i pokrajinskih skuptinskih delegacija (od po 8 delegata). Po Ustavu, delegati Saveznog vea odluuju uglavnom o pitanjima iz samostalne nadlenosti federacije, a delegati u Veu republika i pokrajina uglavnom o pitanjima za ije je reavanje u federaciji potrebna saglasnost republika i pokrajina. Ustav predvia konstituisanje mesnih zajednica kao oblika samoupravnog organizovanja na teritorijalnom principu. Samoupravne interesne zajednice javljaju se kao nov oblik samoupravnog povezivanja. Predvien je i zatitni mehanizam samoupravnih prava i drutvene svojine. Zatitne funkcije vre skuptine drutveno-politikih zajednica, sudovi, ustavni sudovi, javni tuilac i drutveni pravobranilac samoupravljanja. Prema Ustavu, drutveni pravobranilac samoupravljanja je samostalan organ u ijoj je nadlenosti pokretanje postupka za zatitu samoupravnih prava i za ponitavanje odluka i akata kojima su povreeni samoupravljanje i drutvena svojina. Umesto 23, Predsednitvo Jugoslavije ini 9 lanova. Na zajednikoj sednici vea Skuptine, 16. maja 1974, godine Josip Broz Tito je izabran za doivotnog predsednika SFRJ. Proglaeni su i lanovi Predsednitva: Vladimir Bakari, Fadilj Hoda, Stevan Doronjski, Vidoje arkovi, Petar Stambolio, Lazar Kolievski, Cvijetin Mijatovi i Edvard Kardelj. Uvoenje predsednitva u republikama i pokrajinama predstavlja ustavni izraz njihove suverenosti, odnosno autonomnosti. Donoenjem Ustava SFRJ, republikih i pokrajinskih ustava (pokrajine su 1974. prvi put dobile ustave) izgraen je novi ustavni sistem SFRJ. Savezno izvrno vee dobija u novom ustavnom sistemu izvrne funkcije na nivou federacije. Ono je zadueno da sprovodi politiku, savezne zakone, opta akta i propise, a odgovorno je Skuptini SFRJ. Posle Mitje Ribiia i Mike Spiljaka, na elu Saveznog izvrnog vea nalazio se Demal Bijedi, od 1971. do svoje smrti u avionskom udesu 1977. godine, kada je za predsednika izabran Veselin uranovi. Deseti kongres SKJ, odran u Beogradu od 27. do 30. maja 1974, kojemu su prethodili republiki kongresi i pokrajinske konferencije (marta/aprila), izabrao je Josipa Broza Tita za predsednika SKJ bez ogranienja trajanja mandata. Ustavna
"J
naela o udruenom radu razraena su za ta se zaloio Deseti kongres SKJ u Zakonu o udruenom radu. usvojenom novembra 1976. Njime su instituti i odnosi udruenog rada normativno konkretizovani. Smatralo se da su ovim i drugim zakonima socijalistike snage sa SKJ na elu stvorile institucionalne preduslove za uspostavljanje osnovnog produkcionog odnosa na kojem se temelji jugoslovenski sistem socijalistikog samoupravljanja". Njihov zadatak se sastojao u oivotvoravanju organizacija udruenog rada kao osnovnih elija udruenog rada i osnovnih inilaca samoupravne integracije drutva. Novi tip demokratije samoupravna demokratija" trpeo je, po Kardelju, pritisak ne samo konzervativizma svesti" ve i ozbiljnih objektivnih tekoa, jer se samoupravljanje razvijalo u svetu krcatom grevima smene jedne istorijske epohe", od kojeg se nije moglo izolovati, a ni drutvene snage jo uvek nisu bile dovoljno na strani socijalistikog samoupravljanja". Poraz politikih protivnika samoupravljanja i njegovo normativno razraivanje nisu znaili da se ono u praksi izgradilo kao integralan odnos, postalo efikasno kao sistem, racionalno u sferi organizacije i produktivno u materijalnoj proizvodnji, da je napustilo institucionalne ljuture i, jednom reju, prohodalo". U drutvenoj stvarnosti i dalje su delovale protivurenosti vezane za ogranienu materijalnu proizvodnju, koja nije sposobna da pokrije sve potrebe, za neusaglaene odnose izmeu drutva i pojedinca, sukoba interesa republika i pokrajina, birokratije i radnih ljudi, pri raspodeli prema radu, itd. Pored ovih protivurenosti, uvrivanje samoupravljanja u bazi drutvenih odnosa ometala su u dosadanjem razvoju i jednostrana shvatanja njegovog kompleksnog sadraja, koji se ne svodi iskljuivo na materijalne interese, pogotovu ako se ovi suprotstavljaju interesima drutvene zajednice. Osnovu rasprave voene na 11. kongresu SKJ, odranom juna 1978. u Beogradu, inila je studija Edvarda Kardelja Pravci razvoja politikog sistema socijalistikog samoupravljanja. Studiju je prethodno usvojilo Predsednitvo CK SKJ, juna 1977, kao osnovu za pripremu partijskih dokumenata. Centralno mesto ove studije, iji su stavovi ukljueni u partijske dokumente, ini pojam pluralizam samoupravnih interesa", u kojem nastaje politiki sistem socijalistike demokratije oznaen kao suprotan jednopartijskom i viepartijskom sistemu. Sutinu socijalistike samoupravne demokratije Kongres je
4 1 5
nalazio u neposrednom ueu radnih ljudi u okviru delegatskog sistema prilikom reavanja svih drutvenih pitanja. Ustavna reenja iz 1974. zasnivala su se naelno na samoupravnom federalizmu. Umesto dravno-pravnog koncepta federacije usvojen je koncept kooperativnih odnosa u federaciji. Niz reenja jaa pozicije republika kao drava u SFRJ. Ideje samoupravnog povezivanja pretvarale su se u sutu suprotnost snaenje republike dravnosti. Savezni kolektivni organi obrazovani su na osnovi pariteta. Posle provale nacionalizma i stiavanja njegovih javnih manifestacija, ustavna fizionomija federacije umesto preobraaja na samoupravnim osnovama dobila je sva obeleja labave federacije. Pod federacijom" Vladimir Bakari je razumevao samo ono to se dogovore republike i pokrajine. Jugoslavija je postala jedinstvena samo onoliko koliko su to htele sve republike i pokrajine. SKJ je nastojao da spoji nacionalne i samoupravne (klasne) interese u sliveni organizam jedinstva, koji bi u budunosti sve vie naglaavao samoupravno povezivanje, samoupravnu integraciju. Meutim, usledilo je jaanje republikih drava na bazi stagnacije samoupravljanja, sve jae intervencije drave u svim sferama ivota i sve manjeg uticaja radnike klase u poslovima od vitalnog znaaja. Nacionalne konfliktnosti prikrivaju praktinu eksploataciju vlastitih radnika odnosne drave". Naputanjem dravnopravnog federalizma i preputanjem polja razvoju kooperativnog federalizma putem samoupravne integracije stvarane su perspektive daljeg razvoja samoupravljanja, ali su posledice nacionalnih drava i ekonomija suavale prostor povezivanja, smanjivanja prometa i usluga izmeu raznih krajeva Jugoslavije i vodile sve veem hermetikom zatvaranju svojih privreda. Stoga je danas smanjena razmena i prokockana" materijalna osnova samoupravnih povezivanja. Pria o nacionalnim dravama kojima je socijalizam dao samoupravnu, socijalistiku sadrinu sve manje je ubedljiva pred udarima suprotne prakse koja raa dalja razdvajanja, vodi osiromaavanju, ekonomskim, politikim i kulturnim autarhijaffla, teritorijalizacijama kapitala, republikanizaciji istorije i kulture, snaenju nacionalistikih mitova kao spasonosne formule budunosti, bez sagledavanja u kakve ambise vodi slina politika, bliei nas ivicama meusobnih obrauna, stranih arbitraa i najraznovrsnijih vidova nacionalnih i verskih sukobljavanja.
"J
Ustav iz 1974. je uspostavio sistem, koji regenerie nacionalizam, dajui impulse izgradnji koncepcije nacionalnih drava u sklopu Jugoslavije, koje su se oslanjale, pri tome, na tendencije federalizacije partije. U Jugoslaviji nacionalizam ne moe proi, ukoliko ga ne podravaju, izazivaju i reprodukuju oficijelne politike strukture, same ili udruene s graanskim nacionalizmom unitaristikog ili separatistikog karaktera. Iskustva Hrvatske iz 1971. i Kosova iz 1968. i 1981. suvie su upeatljiv dokaz za pomenuto tvrenje. Nacionalna birokratija ima saveznike u graanskom nacionalizmu, klerikalizmu, kleronacionalizmu i separatistiko-kontrarevolucionarnim snagama; kada se s njima udruuje, one deluju u simbiozi s legalnim snagama koje potkopavaju koncept revolucije, Jugoslavije i samoupravne demokratije. Povezivanje birokratije s nacionalistikim snagama najee je kamuflirano i prikriveno. No sutina je u staranju da birokratija sebe predstavi kao jedinog nacionalnog reprezenta, kao i radnike klase i naroda. Ukoliko je i mislila da se kasnije oslobodi saveznika koji je pritiska, deavalo joj se da joj to ne poe za rukom, zapravo da postane zarobljenik nacionalistikih snaga koje je sama izazvala. Birokratija se zna spajati, koristei nacionalna oseanja naroda, i sa inteligencijom, tako da ovaj vid amalgamisanja postaje daleko opasniji u nekim krajevima (Kosovo), drutveno-politiki gledano, od nekadanjih glavarskih veza s vlau. Spoj birokratije (upravljakih slojeva") s delom privilegovane inteligencije vodio je na Kosovu uspostavljanju vlasti mimo naroda, na raun zloupotrebe vlasti za voluntaristike poteze, lino bogaenje i sladak ivot, a na drugoj strani razbijao jedinstvo i integritet Jugoslavije ugroavajui koncepcijom etniki istog Kosova i ustanovljivanja kosovske republike tri jugoslovenske republike. Ovakva orijentacija ugrozila je jedinstvo jugoslovenske federacije u svim vidovima: dovela je u pitanje jedinstvenu jugoslovensku revoluciju; dovela je do stvaranja saveza partija u okviru formalno jedinstvenog SKJ, to je novi tip partijskog pluralizma na nacionalnoj osnovi: razbila je jedinstvo trita; strukturu jedinstvene federacije pretvorila je u policentrini etatizam i istorijski utemeljenu dravu predstavila kao dogovor nacionalnih drava. Trajanje ovih procesa utvrdilo je takav odnos snaga koji birokratiji za sada omoguuje da se ogluuje o svaku kritiku re. Meutim, nerazumnost i nezasnovanost istorijski gleda-
4 1 7
no takvih tendencija ne daje perspektivu snagama birokratije u budunosti. Istorijsko iskustvo Jugoslavije slui da se sagleda neivotvornost i apsurdnost svih dosadanjih vidova centralizma, ali i decentralizacije koja postaje paravan za vladavinu nacionalnih birokratija. Razvoj posle 1974. je pokazao da su ustavna reenja praktino najvie pogodovala razvijenim republikama. Proteklih 14 godina kao da pokazuju svu ironiju istorije, jer su u naem razvitku nadvlaivala reenja koja su nacionalistike snage isticale u viegodinjoj krizi tokom perioda 19681972. godine, izraena pre svega u statusu nacionalne drave, konfederalizmu, federalizaciji SKJ i osamostaljenim ekonomijama.
MATERIJALNI RAZVOJ I DEMOGRAFSKO-SOCIJALNE PROMENE
Jugoslavija je u razdoblju posle drugog svetskog rata uglavnom uspela da prevazie negativno privredno i kulturno naslee, ak da dostigne nivo srednje razvijene zemlje, mada su se. zbog preanjeg neravnomernog rasta, u nekim krajevima zadrali mnogi tragovi materijalne i kulturne nerazvijenosti. Industrijalizacijom zemlje industrija je postala vodea grana privrede. Od 1947. do 1974. godine industrijska proizvodnja rasla je u proeku za oko 10% godinje. Uporeen sa stanjem iz 1939, njen obim 1974. bio je oko 14 puta vei. Za posleratni period bilo je karakteristino da se rast industrije menjao, imao uspone i padove, da su nejednako razvijane pojedine industrijske grane, da je bri razvoj industrije u nekim etapama dovodio do zapostavljanja poljoprivrede, da je privremeno ubrzani razvoj teke (bazine) industrije uticao na zaostajanje preraivake, koja se, opet, od 1964. do 1974. bre razvijala nego teka. Zbog ubrzane industrijalizacije dugo je zaostajala proizvodnja robe za potrebe drutvenog i linog standarda. Industrijska proizvodnja se poveala od 1946. do 1985. godine oko trideset puta, pri poveanju poljoprivredne proizvodnje od oko tri puta i ukupnog drutvenog proizvoda od oko deset puta. Industrija je bila sredite ubrzanog rasta, koji je izmenio nivo ekonomske razvijenosti zemlje i sastav drutvenog proizvoda. Prema rezultatima obrauna u cenama 1972. godine, udeo industrije u drutvenom proizvodu 1952. iznosio je 22%, a u 1984. godini 42%. Jugoslavija je u tom razdoblju udarila osnove industriji koja gradi industriju". Razvijene su nove industrijske grane, nepoznate pre rata: proizvodnja maina i ureaja, b r o d o g r a d nja, radio-industrija, prerada nafte, proizvodnja automobila. S industrijalizacijom su ukljuivani u eksploataciju novi energetski izvori i proirivana je sirovinska baza zemlje. Njeno
4 1 9
energetsko bogatstvo, naroito veliki potencijali reka, omoguavalo je brz posleratni razvoj energetike. Proizvodnja elektroenergije poveana je 34 puta, proizvodnja nafte i njenih derivata 98 puta, a uglja svega 5 puta. Proizvodnja elika porasla je 12, a v a l j a n i h metala oko 15 puta, ali su zbog razvoja metalopreraivake proizvodnje potrebe za elikom pokrivane i uvozom. Poveanje od blizu 90 puta pokazuje izuzetan napredak mainogradnje, ali i injenicu da je njena proizvodnja u predratnom periodu bila veoma mala. Oko dvadeset pet puta poveala se proizvodnja materijala za reprodukciju. Bazina industrija je s vremenom zaostajala za rastom preraivakih grana. Industrija koja proizvodi potronu robu, poveala je proizvodnju dvadeset sedam puta. I po obimu i po strukturi industrijske proizvodnje. Jugoslavija se probila meu tzv. novoindustrijalizovane zemlje. Od 1946. do 1985. godine proizvodnja elektroenergije poveana je 65 puta, uglja oko 10 puta, sirove nafte 143 puta, plina 276 puta i naftnih derivata 224 puta. Ipak, Jugoslavija osea veliku potrebu za veom koliinom energije. Od 1955. do 1985. godine proizvodnja maina za industriju poveana je sa 24.000 na 112.000 tona, maina za graevinarstvo sa 8.400 na 89.000 tona i kamiona sa 2.450 na 15.565 komada. Ipak, priblino polovina vrednosti opreme za privredne investicije uvezena je iz inostranstva. Istovremeno, izvoz maina bio je sve do 1980. godine i do dva puta manji od uvoza. Brz razvoj industrije i povean obim proizvodnje menjali su strukturu jugoslovenskog izvoza. Industrijski proizvodi, ukljuujui i finalne proizvode visokog stepena obrade, koji su pre rata predstavljali samo 5% izvoza, sada su najvie izvoeni. Uvoz iz inostranstva, naroito opreme i vanih sirovina, nastavio je ipak da znatno nadmauje izvoz proizvoda jugoslovenske industrije. Ova nesrazmera, koju je podravala i ekonomska politika prethodne decenije, bitno je uticala na negativni bilans Jugoslavije u ekonomskim odnosima s drugim zemljama. Jugoslavija je 1978. dugovala inostranstvu blizu jedanaest milijardi dolara. Dobar deo privrede, posebno industrije, automatizovan je. ali je 40% kapaciteta i dalje moralo da upotrebljava mehanizovani runi rad i zastarele maine. Zahvaljujui dinaminom industrijskom razvitku, ije su stope rasta u pojedinim etapama bile meu najveim u svetu sve do poetka ezdesetih godina, oseala se potreba za novom
"J y ^
radnom snagom, na ta je uticao i ekstenzivni razvoj poljoprivrede. Optu ekspanziju industrije pratila je i ekspanzija zapoljavanja. U 1974. jugoslovenska industrija je zapoljavala 1.800.000 radnika ili 8,3 radnika na 100 stanovnika, pribliujui se razvijenijim evropskim industrijama. Statistika je zabeleila njene velike uspehe, ali i to da ona jo nije bila dostigla nivo industrija razvijenijih zemalja, naroito u proizvodnji elektroenergije, sirovog elika, cementa, eera itd. U poreenju sa stanjem iz 1946. poljoprivredna proizvodnja u Jugoslaviji se skoro utrostruila, a u poreenju s predratnim periodom dostigla dvostruko vei obim. Glavni faktor unapreenja celokupne poljoprivrede predstavljale su organizacije udruenog rada i zemljoradnike zadruge, koje su kooperacijom ubrzavale podrutvljavanje poljoprivredne proizvodnje, poveavale produktivnost na individualnom posedu i poboljavale opte uslove ivota na selu. Razultate ove orijentacije ilustruju statistiki podaci: drutveni sektor poljoprivrede ostvario je u 1973. gotovo 1/4 drutvenog proizvoda, odnosno blizu 1/2 celokupne robne proizvodnje (otkupa), i preko 70% trinog vika penice. Taj sektor je stalno poveavao zemljine povrine, naroito od 1957. godine, kupovinom zemljita od individualnih gazdinstava. Prema statistici, drutvena gazdinstva su 1969. posedovala preko 2,3 miliona hektara zemljita, ili gotovo 1/5 ukupnih obradivih povrina. Ona su se razvila ,,u ukupne moderne poljoprivredne organizacije agroindustrijskog tipa, s mehanizovanim procesom proizvodnje i visokom produktivnou rada". Poljoprivreda je poela da se intenzivnije mehanizuje tek od 1955, to se vidi iz injenice da je 1946. mehanika snaga inila samo 2% ukupne vune snage u poljoprivredi, dok je 1974. njen udeo iznosio 64%. Te godine Jugoslavija je imala 195.125 traktora, prema 6.266 traktora koliko je imala 1951. godine. Znaajno su poveani prinosi penice i kukuruza po hektaru. Ukupna potronja mineralnih ubriva bila je 1974. za oko 100 puta vea nego 1946. Nivo poljoprivredne proizvodnje iznosio je 1974. dvostruko vie od proeka 19301939. Ona je u periodu 1946-1974. proseno rasla za 4,0% godinje. Najvanije kulture su penica i kukuruz, koje zauzimaju oko 60% oraninih povrina. Proteklih deset godina povrina pod penicom stalno iznosi oko 1,5 milion hektara. Rekordna proizvodnja ita od 6,3 miliona tona postignuta je 1974. godine.
421
Kukuruzom je zasejano oko 30% oraninih povrina. Do 1985. (izuzev 1957) proizvodnja kukuruza se kretala ispod 5 miliona tona, a 1982. premaila je 10 miliona tona. Najvea proizvodnja kukuruza ostvarena je 1984. godine (11,3 miliona tona). Na strukturu zasejanih povrina uticala je i politika cena. Dolo je do smanjenja uea ita, ije su zasejane povrine smanjene od 83% u 1947. na 66% u 1985. godini. Poveano je uee industrijskog, povrtnog i stonog krmnog bilja. Jugoslavija nije emancipovana od uvoza dela poljoprivrednih proizvoda koji se proizvode u zemlji (soje, pamuka, mleka u prahu, eera, pivarskog jema, itd.). Na selu se poveava broj starakih gazdinstava, nesposobnih za privreivanje (300.000). Broj traktora od 225 hiljada u 1975. povean je na 809 hiljada u 1984. Razvoj stoarstva posle rata karakterisala su znaajna kolebanja: broj goveda je 1985. bio neto nii nego 1949. godine; broj svinja se vie nego udvostruio, a broj ivine skoro uetvorostruio; broj ovaca je 1985. bio za 33% manji nego u 1949. godini, a konja-za 58%. Na socijalistiki preobraaj poljoprivrede i jugoslovenskog sela uticala su sem podrutvljavanja proizvodnje i ukljuivanja individualnih poljoprivrednika u udrueni rad pomou raznih oblika kooperacije i primena savremene tehnologije, gajenje visokorodnih sorata, upotreba mineralnih ubriva, zapoljavanje seljaka u industriji i drugim nepoljoprivrednim delatnostima. ivotni standard u prvim godinama posle rata bio je odreen niskim nivoom nacionalnog dohotka. Opadanje potronje (line i drutvene) zaustavljeno je 1952, ali je sve do 1956. njen porast bio sporiji od porasta nacionalnog dohotka. Do brzog porasta ivotnog standarda dolo je tek u periodu 19571963. Poveanjem proizvodnje stvarane su materijalne mogunosti i za poveanje line potronje. Period 19651973. jo je karakteristiniji po znaajnoj preraspodeli nacionalnog dohotka u korist line potronje, koja je rasla osetnije od investicija (5,9% prema 4,6%). Smanjivanjem korienja itarica izmenjena je struktura ishrane. Za vii nivo ivotnog standarda bili su karakteristini poveani izdaci za industrijsku robu i kulturne potrebe. Statistika line potronje pokazuje da je Jugoslavija poetkom 1970. bila zahvaena groznicom potroakog drutva". Zajednika potronja, pokazatelj socijalizacije ukupne potronje", rasla je u celini bre od ekonomskih
mogunosti zemlje. Broj penzija se u poreenju s 1946. godinom (125.340) vie nego udesetostruio (1.281.343). S poljoprivrednicima je zdravstveno osiguranje obuhvatilo gotovo celokupno stanovnitvo Jugoslavije. O njegovoj obuhvatnosti najbolje govori podatak da je sa 1.870.000 u 1946. godini, broj zdravstvenih osiguranika porastao sredinom sedamdesetih godina na 15 miliona. U razdoblju od 1945. do 1974. u Jugoslaviji su graene nove eleznike pruge, razvijan avio-transport i modernizovan saobraaj u celini, zahvaljujui i naglom usponu auto-industrije. Na kraju tog razdoblja bilo je 2.328 kilometara pruga vie. Jugoslavija je 1984. imala 9.279 kilometara eleznikih pruga (893 km dvokolosenih i 3.462 km elektrifikovanih); puteva u duini od 116.602 (magistralnih 17.050, regionalnih 31.299, lokalnih 68.253). eleznika mrea je smenjena u poslednjih 30 godina za vie od 2.200 km (ukidanje pruga uskog koloseka i nerentabilnih linija). Vozovi na magistralnim pravcima ne mogu da voze brzinama veim od 120 km na sat. Duina auto-puteva iznosi 714 km. Razvoj saobraaja oteava razbijenost njegove celine zbog brojnih organizacija udruenog rada i republikih i regionalnih barijera. Najvei jugoslovenski put ZagrebBeograd bio je doskora a na delu deonica je i danas krajnje zaputen i razrovan, i slui na sramotu Jugoslavije pred mnogobrojnim strancima koji koriste ovu vanu saobraajnicu. Broj aerodroma povean je od 1950. do 1984. od 8 na 17; a vazduna flota za prevoz putnika raspolagala je na kraju ovog perioda s 48 aviona; broj putnikih automobila premaio je 1,3 miliona; duina puteva sa savremenim kolovozom bila je 39 puta vea nego pre rata. Stambeni fond Jugoslavije je krajem 1973. iznosio oko 5.000.300 stanova, ili gotovo 80% vie nego 1939. Neposredno pred rat svaki stanovnik raspolagao je s oko 9 m2 stambene povrine, a krajem 1973. s 13 m 2 . U graevinarstvu je dolo do poveanja obima radova, modernizacije gradnje i poveanja produktivnosti rada. Godine 1952. u graevinarstvu je radilo 261 hiljada radnika, a 1984. god. 592 hiljade radnika, ili 2,2 puta vie. Graevinska preduzea izvodila su radove i u inostranstvu. Godine 1984. radilo je u inostranstvu (socijalistike zemlje, zemlje Bliskog istoka, Libija, Alir i druge) oko 28.000 radnika. Cene gradnje od 1952. do 1984. godine poveane su 97 puta. U 1984. cene gradnje poveane su za
4 2 3
47% u odnosu na prethodnu godinu. Zavreni graevinski objektiuperiodu 1953-1984. dajusledeu sliku: brane i nasipi, hilj.m3 131.073; spoljni vodovod, km 27.034; spoljna kanalizacija, km 9.361; hidrotehnike melioracije, ha 350.620; putevi javnog saobraaja, km 23.615; eleznike pruge javnog saobraaja, km trase 2.620; dalekovodi, km trase 50.886; naftovodi, plinovodi i parovodi, km 10.224;. geoloko-istraivaki i rudarski radovi, km 6.412; industrijske proizvodne zgrade, hale, hilj. m2 36.727; poljoprivredni objekti, hilj. m2 33.885; zgrade ugostiteljstva i turizma, hilj. m2 8.139 ; stambene zgrade ukupno, hilj. m2 345.682. Od toga: individualni sektor, hilj. m2 232.202, kolske zgrade, hilj. m2 11.707, zgrade za zdravstvenu delatnost hilj. mz 5.150, zgrade drutveno-politikih zajednica i organizacija, hilj. m2 5.064. Drvo je bilo jedan od glavnih izvoznih artikala. Sea je bila najvea do 1950. godine i od 1955. naovamo. Za proteklih 40 godina poseeno je oko 700 miliona kubnih metara drveta. U oblasti osnovnog obrazovanja rastao je broj uenika osnovnih kola, to je bilo posledica veeg broja roenih neposredno posle rata i relativno vee obuhvaenosti dece obaveznim kolovanjem. kolske 1973/1974. godine, 13.661 kolu pohaalo je 2.870.000 aka. Za srednje obrazovanje karakteristian je porast strunih kola. U 1.870 kola srednjeg obrazovanja bilo je kolske 1973/1974. upisano 763.000 uenika. U Jugoslaviji je u to vreme radilo 967 kola za opte obrazovanje odraslih, sa 104.000 polaznika. U 287 visokokolskih ustanova u 60 gradova studirao je 359.651 student, ukljuujui 147.145 ena. Od 1945. do 1974. diplomiralo je 518 hiljada studenata, od ega 177.000 ena. Demetropolizacijom visokokolske nastave omogueno je osnivanje vie univerziteta u republikim, pokrajinskim i regionalnim centrima: Novom Sadu, Niu, Pritini, Splitu, Titogradu Kragujevcu, Rijeci, Mariboru, Osijeku, Banjaluci, Tuzli, Mostaru, Bitolju. Od 1945/1946. do 1980/81. kolske godine broj viih i visokih kola uveao se 11 puta, a broj studenata 18 puta. U 1980. bilo je 356 ovakvih kola, a u 1984. godini 340. U istom periodu smanjio se broj studenata sa 411 na 359 hiljada. U Jugoslaviji postoji 19 univerziteta; u 54 grada rade vie kole, a u 49 gradova fakulteti i vie kole. Od 1945. do 1984. diplomiralo je preko milion studenata, od ega 564 hiljade na fakultetima, akademijama i visokim kolama. Od 1962. do 1984. magistriralo je i specijaliziralo 26.653 kandidata. Od 1945. do 1984. doktoriralo je 14.936 kan-
"J
didata, (najvie na drutvenim naukama 30%, a najmanje na tehnikim naukama 14%). Uspon je zabeleilo kolstvo na jezicima narodnosti: uporeen s predratnim, broj uenika osnovnih kola uveao se osam puta, a srednjih 50 puta. Devet jugoslovenskih narodnosti imalo je u kolskoj 1973/1974. godini 553 osnovne i 289 srednjih kola na maternjem jeziku, s 342.000, odnosno s 53.000 uenika. U 1983/84. godini kolovalo se 92.540 uenika na jezicima narodnosti (87% albanske, 10% maarske i 3% uenika svih ostalih narodnosti). Mada se nalazila u vrhu svetske lestvice po broju studenata na 1.000 stanovnika (iza SSSR-a i skandinavskih zemalja), Jugoslavija je po visokom stepenu nepismenosti bila jedna od najzaostalijih zemalja u Evropi. Organi vlasti i prosvetne ustanove uspeli su da broj nepismenih, koji je 1931. iznosio 44,6%, smanje na 25,4% u 1953, te na 15,1% u 1971, ili, u apsolutnoj vrednosti, na oko 2,5 miliona stanovnika od kojih je 10,5% bilo privredno aktivno. Znatno su poveani kapaciteti zdravstvenih organizacija: 1983. bilo je 4.358 punktova u slubi opte medicine; u specijalistikoj slubi 2.902; u slubi medicine rada 1.593; u slubi predkolske zatite dece 1.200; zatite kolske omladine 781; zatite ena 974, u ostalim slubama 913 i u stomatolokoj zatiti 3.709. Broj lekara u Jugoslaviji se ovako poveavao: 1952 6.364; 1971 21.902; 1975 26.264; 1980 32.850; 1983 36.872. Jugoslavija je 1983. imala 8.013 stomatologa. Iste godine jedan lekar je dolazio na 509 stanovnika. U prvim posleratnim godinama prirodni prirataj stanovnitva je bio izrazito visok (oko 15 na 1.000 stanovnika). Jugoslavija je 1948. imala 15.772.000 stanovnika, po gustini naseljenosti 62 stanovnika na 1 km2 i prirodni prirataj 14,7 na 1.000 stanovnika. Prosena starost stanovnitva iznosila je 28,3 godine a oekivana duina ivota 51 godinu (verovatna starost koju e doiveti dete roeno navedene godine). Starosna struktura stanovnitva pokazivala je da je 1948. godine do 19 godina starosti bilo 43,5% stanovnika, od 20 do 50 godina starosti bilo je 47,9, a od 60 i vie godina starosti bilo je 8,7% stanovnitva. Poljoprivredno stanovnitvo je 1948. inilo vie od dve treine ukupnog stanovnitva. Veliki deo stanovnitva iselio se sa sela u industrijske i administrativno-politike centre. Promene u sastavu stanovnitva pokazuju sledee: Godine 1948. bilo je
4 2 5
10.606.000 poljoprivrednog stanovnitva. Udeo poljoprivrednog u ukupnom stanovnitvu iznosio je 67,0%. Nepoljoprivrednog stanovnitva bilo je 5.236.000, to znai da je udeo nepoljoprivrednog u ukupnom stanovnitvu iznosio 33,0%. Stanovnitva u gradskim naseljima je bilo 3.312.000; a udeo stanovnitva u gradskim naseljima u ukupnom stanovnitvu je iznosio 21,0%. Migracije su uzimale maha sa industrijalizacijom, fluktuacijom radne snage, studiranjem i uenjem. Samo 1948. godine 3,1 milion ljudi je promenilo mesto stalnog boravka. Stanovnitvo koje se selilo u okviru unutranjih migracija iznosilo je 3.089.000, s udelom u ukupnom stanovnitvu od 19,5%. Aktivnog stanovnitva 1948. je bilo 7.741.000. Prilikom ove procene mora se imati u vidu da je zaposlenost onoga vremena imala ekstenzivan karakter, i da je bila ast raditi u drutvenom sektoru, pa ak i obaveza ako su se elele izbei neprijatnosti, pa i ekonomske i administrativne sankcije. Zapaen je porast enskog stanovnitva i pripadnika nacionalnih manjina, naroito iptara. Godine 1948. Jugoslavija je imala 15.772.098 stanovnika. Slika stanovnitva prema nacionalnom sastavu je sledea: Crnogorci 425.703; Hrvati 3.784.353; Makedonci 810.126; Muslimani 808.921 [iskazivali se kao neopredeljeni muslimani"; 1953. kao Jugosloveni neopredeljeni", 1961. kao Muslimani" (etnika pripadnost), a 1971. kao Muslimani u smislu narodnosti"], Slovenci 1.415.432; Srbi 6.547.117; iptari (Albanci) 750.431; Bugari 61.140; esi 39.015; Italijani 79.575; Maari 496.492; Nemci 55.337; Cigani (Romi) 72.736; Rumuni 64.095; Rusi 20.069; Rusini 37.140 (s njima iskazani i Ukrajinci); Slovaci 83.626; Turci 97.954 i Vlasi 102.953. Porast stanovnitva nastavio se i narednih godina o emu svedoe statistiki popisi za 1953, 1961, 1971. i 1981. godinu. Tako je 1953. Jugoslavija imala 16.936.573 stanovnika; 1961 18.549.291; 1971 20.522.972 i 1981 22.424.711. Prema nacionalnom sastavu, 1981. u Jugoslaviji je bilo 579.023 Crnogoraca; 4.428.005 Hrvata; 1.339.729 Makedonaca; 1.999.957 Muslimana; 1.753.554 Slovenaca; 8.140.452 Srba; 1.730.364 Albanaca; 1.402 Austrijanaca; 36.185 Bugara; 19.625 eha; 1.639 Grka; 15.132 Italijana; 1.383 Jevreja; 426.886 Maara; 8.712 Nemaca; 3.043 Poljaka; 168.099 Roma; 54.954 Rumuna; 4.463 Rusa; 23.285 Rusina; 80.334 Slovaka; 101.191 Turaka; 12.813 Ukrajinaca; 32.063 Vlaha i 17.645 ostalih. Prirodni prirataj Albanaca, Muslimana, Makedonaca i Roma uticao je na porast njihovog broja
i udela u ukupnom stanovnitvu. Demografska eksplozija izbila je kod Albanaca na Kosovu i Metohiji i u zapadnoj Makedoniji. Ogromni prirataj kod Albanaca negativno utie na privredni razvoj Pokrajine, jer nije u srazmeri s njenim ekonomskim razvitkom. Porast je delom bio i rezultat iregularnih pojava: pretvaranja" Turaka u Albance, negiranja izdvojenog iskazivanja Gorana kao posebne etnike grupe i upisivanja Albanaca iz susedne NR Albanije, koji su se doselili na Kosovo, a nisu primili dravljanstvo SFRJ. Popis iz 1981. otkrio je porast jedne grupe koja se do 1961. nije iskazivala Jugoslovena: 1961 317.124, 1971 273.077 i 1981 1.219.045. Godine 1981. izjasnilo se u smislu regionalne pripadnosti 25.717 graana. Osnovni pokazatelji o stanovnitvu 1981. pokazuju da je gustina naseljenosti na krn^ iznosila 88; prirodni prirataj na 1.000 stanovnika 7,5; u odnosu prema 1.000 ena bilo je 977 mukaraca; prosena starost bila je 33 godine; a oekivana duina ivota 70 godina. Iz starosne strukture stanovnitva vidi se da je 1981. god. do 19 godina starosti bilo 32,7% stanovnika, od 20 do 59 godina 54,9%, a od 60 i vie godina 12,0% stanovnitva. Zbog unutranjih migracija udeo stanovnitva u gradskim naseljima poveao se od 21% u 1948. na 47% u 1981. godini. Od22,4 miliona stanovnika popisanih 1981, oko 41% se iselilo iz mesta roenja. Preseljenja u drugu republiku izvrilo je 1,8 miliona lica ili 19% od svih migranata. Osnovni smer seoba vodio je od manje razvijenih oblasti ka razvijenijim. Razvoj nacionalizma u toku proteklih etvrt veka uticao je, to postaje karakteristino naroito poslednjih godina, na seobe u cilju etnike integracije (iz Sandaka Muslimani se preseljavaju u Bosnu; Srbi iz Bosne i Hercegovine prelaze u Srbiju; Turci iz Makedonije i Kosova selili su se u Tursku, naroito u Carigrad). Slovenija je zapljusnuta migracijama iz Bosne (oko 200.000), zbog povoljnijih radnih i e k o n o m s k i h uslova. U cilju stvaranja etniki istog Kosova albanski nacionalisti, pomognuti kosovskom birokratijom, doprineli su iseljavanju Srba i Crnogoraca u protekle dve decenije, koristei se pretnjama, nasiljem, pljakom, psiholokom prinudom, itd. Prema rezultatima popisa stanovnitva iz 1981, u inostranstvu se nalazilo 625 hiljada radnika. Jugoslavija je odlaskom ovih radnika naroito gubila zbog trokova njihovog kolovanja u Jugoslaviji. Bolje zarade u inostranstvu uticale su na ove seobe od polovine ezdesetih godina. Njihova pozitivna strana je u sticanju novih znanja i usavravanju radnih kvalifikacija, ali ove migra-
427
ije imale su i svoje nalije. Odlaskom u inostranstvo nesumnjivo je smanjen pritisak na zapoljavanje u zemlji. Meutim, radnici na privremenom radu su rtve rada u tuini, bez obzira koliko rad jugoslovenskih radnika u Nemakoj, Francuskoj, Belgiji, Holandiji, vajcarskoj, vedskoj i drugim zapadnim zemljama bio regulisan bilateralnim sporazumima Jugoslavije i zemlje u kojoj jugoslovenski radnici rade. Oni su izloeni pritisku radnika zemlje u kojoj rade, naroito u trenucima ekonomskih kriza koje se odraavaju na kapacitet zapoljavanja u dotinoj zemlji. Deca radnika na privremenom radu delom se asimiluju, ukoliko im roditelji trajno ostaju u inostranstvu. Slabi i odbrambena sposobnost Jugoslavije. Njeni graani izloeni su i uticajima nacistike, ustake, etnike, ljotievske i druge propagande. Aktivno stanovnitvo se povealo od 7,7 u 1948. na 9,9 miliona u 1981. godini. U 1948. godini je od 100 aktivnih, 19 radilo u drutvenom sektoru, a u 1981. godini 65. Broj aktivnih poljoprivrednika smanjio se od 5,3 miliona u l 9 5 3 na2,5 miliona u 1981. godini. Od ukupno aktivnog stanovnitva u 1981 (9.359 u hiljadama) u industriji i rudarstvu je radilo 2.210, u poljoprivredi i ribarstvu 2.602, u umarstvu 64, u vodoprivredi 17, u graevinarstvu 689, u saobraaju i vezama 445, u trgovini 589, u ugostiteljstvu i turizmu 238, u zanatstvu 310, u stambeno-komunalnoj delatnosti 111, u finansijskim i drugim uslugama 205, u obrazovanju i kulturi 430, u zdravstvu i socijalnoj zatiti 326, u DPZ i organizacijama 408, van delatnosti 579, ostale delatnosti i nije poznato 135. U privrednim delatnostima nalazilo se 7.275, a u neprivrednim 1.369 hiljada. Udeo stanovnitva sa nezavrenom osmogodinjom kolom je u 1981. godini iznosio 44% od stanovnitva starog 15 i vie godina, prema 80% neposredno posle rata. Sa zavrenom osmogodinjom kolom bilo je 1981. godine 24%, sa zavrenom srednjom kolom vie od 29% stanovnika, a sa viom i visokom 8,6% stanovnitva. Najizrazitije promene zabeleene su kod enskog stanovnitva u mlaim generacijama, koje su se redovno kolovale, i to na svim stepenima obrazovanja. Godine 1981. u Jugoslaviji je bilo 9,5% nepismenog stanovnitva starijeg od 10 godina. Jugoslovenski drutveni i privredni razvoj u posleratnom razdoblju doveo je do krupnih promena u drutveno-ekonomskoj strukturi stanovnitva. Sredinom 1974. Jugoslavija je imala preko 21 milion stanovnika. U poreenju s 1939, stanovnitvo joj se povealo za preko
"J
5,5 miliona, uprkos ratnim gubicima. Ugovorom o miru s Italijom 1947. i Londonskim sporazumom 1954. u njen sastav ulo je oko 655.000 ljudi, dok se oko 370.000 iselilo u druge zemlje. Eksproprijacijom imovine buroazije i veleposednika uobliavana je prvih posleratnih godina nova socijalna struktura Jugoslavije. Pripadnici gradske buroazije, bogati seljaci i veleposednici, iji se ukupni broj procenjivao na 800.000 (od ega je 500.000 otpadalo na gradsku, a 300.000 na seosku buroaziju), nestali su iz drutvene strukture. Konfiskacijama, nacionalizacijama i agrarnim reformama buroazija je izgubila raniju ekonomsku mo, dok je njeno razvlaenje sprovedeno jo u okvirima revolucionarnog rata. Sociolozi istiu da su se bogati seljaci (seoska buroazija) pretopili u srednje seljatvo, a da je gradska buroazija dugo odravala egzistenciju prodajom stvari i iznajmljivanjem stanova, mada se od toga jedva moglo iveti, zbog niskih zakupnina i drugih ograniavajuih mera. U socijalnoj strukturi posle zavretka rata i konstituisanja novog poretka smanjio se broj zanatlija (s 506.000 pre rata na 361.212); posle 1948. nestali su sitni trgovci, kojih je nakon osloboenja bilo 101.033, ali su u vlasnitvu drali mali deo trgovinske mree; javni slubenici" su iezli jo u toku rata ili su se posle osloboenja zaposlili u dravnom sektoru privrede. Bitne promene u nasleenoj strukturi stanovnitva vrila je brza industrijalizacija apsorbovanjem ogromne radne snage iz prenaseljenog jugoslovenskog sela. Nekvalifikovani radnici sa sela osposobljavani su na teajevima za rad u industriji i drugim delatnostima. Ceni se da se samo u toku est godina (od 1945. do 1950) zaposlilo oko 1.200.000 ljudi, od ega oko 90% u industriji i drugim privrednim granama. Novi radnici vrili su nalet" na gradove i brojna gradilita prve petoletke. S njima su u gradove, naroito velike administrativne centre, hrlili i slubenici razgranate administracije, aci i studenti. U velikim gradskim naseljima jedno vreme se razmiljalo o ograniavanju doseljavanja iz unutranjosti administrativnim merama, ali se od toga odustalo. Zapoljavanje u dravnom sektoru podsticano je i administrativno i zakonski. Nezaposleni su izuzimani od obaveznog snabdevanja. Selo su naputali uglavnom lanovi sitnoposednikih i siromanih porodica. Proces industrijalizacije izbacio je na povrinu jedan nov sloj, sloj,,polutana ", koji su bili, ,pola '1 industrijski radnici a pola" seljaci. Polutani" su se psiholoki teko odvajali od zemlje, ali ih je, s druge strane, privlaila industrija i uopte
M A T E R I J A L N I RAZVOJ I
DEMOGRAFSKO-SOCIJALNE
PROMENE
4 2 9
zaposlenje u gradu, obezbeujui im vea primanja i besplatno zdravstveno osiguranje. Broj ovih radnika s dvostrukom radnom osnovom iznosio je 1955. oko 880.000. Probitanost dvostrukog osnova egzistencije" poveavala je broj polutana", tako da ih je polovinom ezdesetih godina bilo preko 1.300.000. Ova kategorija inila je najvei deo jugoslovenskog industrijskog radnitva. Sociolozi (Pea Peujli i drugi) istiu da je osnovnu figuru" jugoslovenske industrijalizacije predstavljao univerzalni zanatski majstor", nasleena kategorija usitnjene industrije zanatskog tipa; ta industrija, s niskim kapacitetom proizvodnje i malim brojem radnika, bila je karakteristina za Kraljevinu Jugoslaviju. Mala (pigmejska") preduzea zadrala su se i u prvim godinama jugoslovenske industrijalizacije. Gotovo polovina industrijskih preduzea 1952. imala je do 60 radnika. Socioloke analize takoe skreu panju na mentalitet tog univerzalnog majstora", za koga je karakteristino precenjivanje fizikog rada, shvatanje o jednakosti svih stomaka" (egalitarni sindrom" ili uravnilovka"), najamna psihologija" udruena sa sitnosopstvenikom sveu". Krajem pedesetih godina pravac zapoljavanja je poeo da se menja, jer su novi radnici sve spremniji stupali u trgovinu, ugostiteljstvo, stambenu privredu, socijalno-komunalne ustanove i preduzea. Za najvrednija zanimanja u periodu administrativnog socijalizma smatrana su inovnika, odnosno slubenika, na ta je uticala snana uloga drave u svim sferama ivota, privlanost upravljakih poslova" i materijalne i druge pogodnosti. Tragove stare svesti, po kojoj je vlast spojena s privilegijama i moi, uveliko je uvao monopol drave u privredi i drutvu. Ako bi se iskljuila naturalna primanja i druge privilegije, kao i drutveni uticaj, slubeniki sloj se, po formalnom merilu raspona u platama, nije mnogo razlikovao od drugih: taj raspon je iznosio 3:1 u njegovu korist. Dravni aparat je u ovom periodu zapoljavao oko 300.000 slubenika na svim nivoima. Ta ogromna administrativna armija poela je da se osipa s prelaskom na samoupravljanje i na decentralizaciju vlasti i privrede, naputajui savezne i republike centre i odlazei u privredu i druge delatnosti. Najznaajniju i najveu promenu u drutveno-ekonomskoj strukturi stanovnitva predstavljalo je apsolutno i relativno smanjenje broja poljoprivrednika. Dok su
"J
oni 1931. inili preko tri etvrtine ukupnog stanovnitva, ve 1948, broj im se smanjio na oko dve treine, a 1971. na oko 38% (deagrarizacija"). U 1971. godini od ukupno 7,8 miliona seoskih stanovnika, privredno aktivnih je bilo 4,2 miliona. Proces industrijalizacije i urbanizacije doveo je do opadanja broja individualnih poljoprivrednika u 1974. na oko 44% aktivnog stanovnitva. Udeo poljoprivrede u ukupnom drutvenom proizvodu smanjio se iste godine na 1/5. Ove promene postaju jo oiglednije ako se ima u vidu da je poljoprivreda prvih godina industrijalizacije uestvovala s 41,0% u nacionalnom dohotku, s 21,0% u ukupnom izvozu i sa 70,0% u radnoj snazi. Selo, nosilac akumulacije za potrebe industrijalizacije, davalo je ne samo materijalne izvore ve i radnu snagu za industriju, koja se prvih posleratnih godina raala pod najteim uslovima, oslonjenja na vlastite snage zbog politikog pritiska i ekonomske blokade socijalistikih zemalja. Stotine hiljada seljaka naputalo je svoje siune posede i naseljavalo gradove. Socioloke studije koje su pratile seosku transformaciju govore o begu sa sela", sve veem broju starakih domainstava", poveanju svojine bez naslednika", feminizaciji" i senilizaciji" sela. Ukratko, patrijarhalno selo" se raspadalo. Ovaj fenomen pranjenja" sela pratilo je podrutvljavanje individualne poljoprivredne proizvodnje. Nekadanji liliputanac" naziv u literaturi upotrebljavan za poljoprivredna gazdinstva u drutvenoj svojini koji je posle rata uestvovao sa svega 15% u poljoprivrednoj robnoj proizvodnji, kada je odnos izmeu drutvenih i individualnih gazdinstava bio 1:99, narastao je krajem ezdesetih godina do tog stepena da je drao gotovo 1/5 ukupnih obradivih povrina. Polovinom sedme decenije ovog veka opte zemljoradnike zadruge su imale preko 900.000 kooperanata. Individualni poljoprivrednici bili su zahvaeni i prvim talasima diferencijacije, koju je izazvala robna proizvodnja, to je uticalo na smanjivanje ionako sitnih poseda, naputanje sela i traenje egzistencijalnih reenja u gradovima, a s druge strane na proirivanje nekih poseda, mada se naturalna proizvodnja jo zadravala. Ogromno uveana inteligencija, pri emu je humanistika preovlaivala nad tehnikom, uestvovala je pedesetih i ezdesetih godina u preobraaju jugoslovenskog drutva na samoupravnim osnovama, ali su socio-politika istraivanja otkrivala
4 3 1
u njenom opredeljenju i protivurenosti: struni neutralizam", tenju za zadravanjem privilegija, uzurpaciju ovlaenja pod kapom" samoupravljanja, itd. U strukturi zaposlenosti najvei udeo imali su industrija i rudarstvo, trgovina i ugostiteljstvo, kulturna i socijalna delatnost. Krajem 1974. broj zaposlenih bio je skoro etiri puta vei od onog uoi rata: dok je 1939. iznosio 1.170.000, a 1947. 1.167.000, dotle je 1974. dostigao 4.514.000. Godine 1977. u Jugoslaviji je bilo 213 zaposlenih na hiljadu stanovnika. U drutvenom sektoru je radilo 97% od ukupnog broja zaposlenih. Nezavisno od ove dinamike zapoljavanja, od polovine ezdesetih godina javlja se nezaposlenost. Objavljeni podaci kazuju da se broj nezaposlenih krajem sedamdesetih i osamdesetih godina kretao oko 300.000. U tom razdoblju se na radu u inostranstvu nalazilo oko 700.000 Jugoslovena, uglavnom u Saveznoj Republici Nemakoj, vedskoj, Francuskoj, vajcarskoj, Belgiji. Na evidenciji zajednica za zapoljavanje je 1985. bilo 1.104.000 lica koja trae zaposlenje. Najvei problemi nastaju sa ljudima mlade generacije koji ne mogu da nau posao, i pored svojih strunih i kolskih kvalifikacija. Meutim, broj lica nije sasvim precizan pokazatelj stvarne nezaposlenosti, jer se jedan deo prijavljuje radi ostvarivanja odreenih prava (zdravstvena zatita, upis na vanredne studije; na evidenciji se nalazi i deo nestrunih lica sa sela koja ele zaposlenje u neprivrednim delatnostima, iako mogu privreivati na svome posedu). Taj broj ljudi koji trai posao neprestano se poveavao. Rezerve radne snage oigledno su daleko vee od mogunosti njihovog zapoljavanja. Zahvaljujui razvoju drutva i privrede, posebno industrije, osamdesetih godina stvorena je takva socijalna struktura u kojoj su socijalistike snage" nadmaile po broju zaposlenih, koji je prelazio 4,5 miliona, ostali deo stanovnitva (ili, kako ga nazivaju sociolozi, ostatke klasnog drutva"). Statistika analiza pokazuje da je od ukupnog broja zaposlenih 1974. godine 61% otpadalo na kvalifikovanu, a 39% na priuenu i nekvalifikovanu radnu snagu. Uspeni ekonomski razvoj Jugoslavije vremenski se podudarao s unutranjom politikom krizom 19661972, prema tome kao to istie veina istraivaa savremenog jugoslovenskog drutva materijalni problemi nisu imali udela u razbuktavanju politikih sukoba.
"J
Integralno samoupravljanje (asocijacija proizvoaa") dugo je nailazilo na otpore u SKJ i van njega, koji su uslovljavali zadravanje iscepkanog", parcijalnog" ili dezintegrisanog" samoupravljanja, bez horizontalnih i vertikalnih kopi", to je imalo za posledicu gubljenje oseanja za celinu, sukobe interesa i odbranu autarhinih pozicija. elijsko samoupravljanje", koje je oznaavalo poetak integralnog samoupravnog sistema, dugo je ostalo uokvireno zidovima preduzea, izolovano i izgubljeno u monoj etatistikoj strukturi. Oslobodilaki pokret" koji je iveo u revolucionarnom etatizmu" dao je impuls za pojavu radnikih saveta, plebiscitarno" prihvaenih od radnika, ali je dalji razvoj samoupravljanja zavisio od odumiranja etatizma". Novi impulsi decentralizaciji doveli su do decentraliziranog etatizma" i parcijalnog samoupravljanja", koji su se meusobno iskljuivali, ali su bili prinueni da kao hibrid dugo koegzistiraju. Koncepcija da se razvijanjem robne privrede, to jest preko trita, spoje sitni proizvoai, ugraena u politiku liniju SKJ polovinom sedamdesetih godina, nailazila je na otpore lokalnog, republikog i drugih etatizama". Savezne birokratske strukture zamenjivane su republikim, koje su se razvijale pod platom republike dravnosti. Atomizirano samoupravljanje pogodovalo je grupnosvojinskom razaranju drutvene svojine. Na drugoj strani, robna privreda, praena delovanjem slobodne konkurencije, vodila je rauna uglavnom o ekonomskoj strani razvojnih procesa. Drutveno raslojavanje, izdvajanje pojedinaca i grupa, nije proizilazilo iz udela u radu. Razvoj je ostavljao za sobom brojne socijalne, kulturne i moralne probleme idejno-politikog naboja.
JUGOSLAVIJA I MEUNARODNI ODNOSI NAELA I PRAKSA
Nesvrstanost se sedamdesetih godina sve vie izraavala kao politika regulisanja celine odnosa u svetu na prihvatljivoj osnovi, a ne kao politika odreene grupacije zemalja koje nastoje da ostvare neke posebne ciljeve u meunarodnoj zajednici. Sve vei broj drava uesnica na konferencijama nesvrstanih svedoio je o rastu pokreta i njegovoj univerzalizaciji". Pokret nije mogao da izbegne povremene stagnacije i oseke, naroito kritine od polovine ezdesetih godina. Slabljenje hladnog rata i dijalog velikih sila kao da su vodili zakljuku da su nesvrstani ostvarili deo svog cilja izbegavanje blokovskih konfrontacija. Istovremeno se i burni proces dekolonizacije pribliavao kraju. Politika pojedinih lanica pokreta bila je optereena pragmatizmom: one su se izdvajale i posveivale unutranjim problemima ili sreivanju odnosa sa susedima. Na sastanku predsednika UAR i Jugoslavije s indijskim premijerom u Nju Delhiju, oktobra 1966, uinjen je napor da se aktivnost nesvrstanih oivi. Jugoslovenski predsednik je februara 1968. u Kairu izneo ideju o odravanju nove konferencije nesvrstanih na najviem nivou. Meunarodni dogaaji koji su koincidirali s ovom inicijativom oteavali su sazivanje te konferencije (izraelska agresija na Bliskom istoku 1967. i intervencija zemalja Varavskog pakta u ehoslovakoj 1968). Inicijator za odravanje Tree konferencije nesvrstanih na vrhu ponovo je bila Jugoslavija, preko svog predsednika. Konferencija je odrana u Lusaki (Zambija) od 8. do 10. septembra 1970, u prisustvu 54 delegacije sa statusom punopravnih lanova i 10 u svojstvu posmatraa. Dominirala su pitanja meunarodnog ekonomskog poretka i politikog poloaja nesvrstanih zemalja. Doneta su dva programska dokumenta: Deklaracija o miru, nezavisnosti, razvoju, saradnji i demokratizaciji meunarodnih odnosa i Deklaracija o nesvrstanosti i
"J
ekonomskom razvoju. Od posebnog znaaja je bila injenica to se skup u Lusaki saglasio da se obrazuju trajni organi za nadzor nad sprovoenjem donetih odluka i sazivanje sledee konferencije^ etvrta konferencija efova drava ili vlada nesvrstanih zemalja odrana je u Aliru (od 5. do 9. septembra 1973. godine), uz uee 75 punopravnih lanica pokreta, devet posmatraa i tri evropska gosta" (Finska, vedska i Austrija). Alirski skup je pokazao tenju za jaanjem akcione sposobnosti nesvrstanih i njihove saradnje u oblasti privrede, tehnologije, kulture, informisanja. Odlueno je da se osnuje Fond solidarnosti za finansiranje ekonomskog i socijalnog razvoja nesvrstanih zemalja. U Aliru je obrazovan Koordinacioni biro, u koji su uli predstavnici 17 drava, sa zadatkom da pripremi narednu konferenciju i usaglaava aktivnost nesvrstanih, naroito u Organizaciji ujedinjenih nacija. Koordinacioni biro je preteno zasedao na nivou ambasadora. Za razvijanje saradnje i kontinuitet pokreta poseban znaaj su imali sastanci ministara nesvrstanih zemalja u Aliru, Havani, Limi i ponovo u Aliru (19741976). U 1975. i 1976. godini odrano je nekoliko konferencija nesvrstanih, na kojima su razmatrani problemi sirovina i informisanja (u Dakaru, Tunisu, Nju Delhiju). Na Petoj konferenciji nesvrstanih na vrhu, odranoj u Kolombu (ri Lanka) od 16. do 19. avgusta 1976, uestvovalo je 85 zemalja punopravnih lanica, sedam zemalja u svojstvu gostiju (Finska, vedska, Austrija, Filipini, Portugalija, Rumunija i vajcarska) i vie posmatraa, koji su predstavljali oslobodilake pokrete i organizacije. Nesvrstani su u Kolombu potvrdili kontinuitet svoje politike i pokazali sposobnost da odbiju pritiske sa strane, bilo na pojedine lanice bilo na pokret u celini. U Kolombu 1976. i u Havani 1979. pokret je dobio i z v e s n e institucionalne oznake u cilju postizanja vee efikasnosti i koordinacije. Jugoslavija je u Kolombu predloila o d r a v a n j e konferencije o razoruanju u okviru OUN, do koje je i dolo tokom Specijalnog zasedanja Generalne skuptine UN o r a z o r u anju, 1978. godine. Tito je poslednji put, septembra 1979, predvodio delegaciju Jugoslavije na estoj konferenciji efova drava ili vlada nesvrstanih zemalja. Na konferenciji u H a v a n i izraeno je jedinstvo u osnovnim ciljevima, principima i m e r i l i ma pokreta nesvrstanosti. Pokret nesvrstanosti jo ranije je
JUGOSLAVIJA
MEUNARODNI
ODNOSI
NAELA
PRAKSA t <>
proirivao politiku platformu borbe za nezavisnost programom za uspostavljanje pravednijeg meunarodnog ekonomskog poretka. Novostvoreni Koordinacioni biro zaduen je za usklaivanje aktivnosti nesvrstanih zemalja u periodu izmeu konferencija, za sprovoenje odluka i meusobne konsultacije. U sastav ovog biroa izabrana je i Jugoslavija. Jugoslavija se u nesvrstanom frontu zalagala za to vee akciono jedinstvo pokreta, kako bi se onemoguilo meanje velikih sila, njihove intervencije, pokuaji cepanja jedinstva i stvaranje jezgara v e l i k i h sila u okviru pokreta. Titu je u Havani odato priznanje za njegovu ulogu u nastajanju nesvrstanosti i oivotvoravanju politike nesvrstanih. Nesvrstanost je trajna orijentacija jugoslovenske politike, o emu svedoi aktivno uee Jugoslavije na konferencijama nesvrstanih i posle Titove smrti, u Nju Delhiju 1983. godine, kada je jugoslovensku delegaciju predvodio Petar Stamboli, i na konferenciji u Harareu 1986. godine, kada je na elu delegacije bio Sinan Hasani. Od poetka, a naroito poslednjih godina, prvo tiho a u poslednje vreme glasnije, protivnici politike nesvrstanosti i skeptici u smislu rasipanja snaga i sredstava, troenja energije u svetskim poslovima koji nas bitno ne tangiraju kao malu dravu, i si. pitaju se je li uopte mogu pokret koji je u sutini konglomerat drava posebnih interesa, sukobljenih shvatanja, oruanih konfrontacija. U sluaju Jugoslavije, smatraju da ona zaputa odnose sa susednim dravama, balkansku i evropsku dimenziju svoje politike, na raun forsiranja veza sa nesvrstanima. Odravanje konferencije ministara inostranih poslova balkanskih drava 1988, istovremeno sa prihvatanjem organizacije sledeeg samita nesvrstanih, kao da govori o uzajamnoj proetosti jugoslovenske politike i jednom i drugom tendencijom. O tome odranije svedoe i druge jugoslovenske inicijative u krugu Evrope, sa regionalnim oblicima saradnje i na Mediteranu. Jugoslavija nije razdvajala koegzistenciju od internacionalistike solidarnosti. Teorijski i praktino, ona je u konkretnim meunarodnim odnosima polazila od njihove sinteze. O tome govore mnogobrojni kontakti i razgovori predstavnika Jugoslavije s predstavnicima nesvrstanih zemalja, SSSR-a, SAD i drugih zapadnih zemalja. Septembra 1971. i novembra 1976. Leonid Brenjev je boravio u Jugoslaviji, a Tito u SSSR-u 1972, 1973. i 1977. godine. Godine 1977. Tito je prvi put posetio NR Koreju i NR Kinu. Predsednik kineske vlade Hua Guofeng
boravio je avgusta 1978. u Jugoslaviji. Odnosi sa SAD i zapadnim zemljama nisu uticali na Jugoslaviju da ne zauzme negativan stav prema intervencijama SAD u raznim krajevima sveta. Tako su osueni amerika intervencija i rat u Vijetnamu, ugroavanje Kube i agresija Izraela na arapske zemlje. Svet je iveo u senci mnogobrojnih intervencija SAD koje su vrile najgrublji pritisak na zemlje u razvoju ili tek osloboene zemlje. SAD su se 1964. umeale u rat izmeu Severnog i Junog Vijetnama. Nekoliko stotina hiljada amerikih vojnika pokuavalo je da uz primenu najsavremenije ratne tehnike vijetnamizira" iscrpljenu zemlju. Pokazalo se da ni najmodernija ratna tehnika ne moe da dobije rat podravanjem gnjilog junovijetnamskog reima. SAD su u svojoj politici na Bliskom istoku koristile Izrael, a na jugu Afrike junoafriki rasistiki reim. Koristei obavetajne slube, suparnike pokrete i ekonomsko podrivanje, SAD su onemoguavale razvoj zemalja koje nisu htele da se priklone diktatu. Zajednika akcija Jugoslavije i socijalistikih zemalja Istone Evrope 1967, prilikom rata Izraela s arapskim zemljama, nije znaila naputanje principa i prakse nesvrstane politike. SKJ je osudio oruanu intervenciju zemalja Varavskog ugovora u ehoslovakoj, 21. avgusta 1968. godine, u ime odbrane socijalizma i protiv doktrine ogranienog suvereniteta. Intervencija je izazvala diferencijaciju u komunistikom pokretu. Za mnoge komuniste bilo je neprihvatljivo da se socijalizam brani tenkovima. Nasilje na Vltavi u ime socijalizma, utoliko cininije to je ehoslovaki pokuaj poivao na humanizaciji socijalizma", dovelo je do unutranjeg vrenja u mnogim partijama Zapadne Evrope, naroito u Italiji i Francuskoj. Komunisti na Zapadu traili su novu strategiju socijalizma koja bi u sebi nosila vie demokratije, izraavala originalno stvaralatvo, n e z a v i s n o s t , obnovu osnovnih socijalistikih ciljeva. Na toj osnovi pojavio se evrokomunizam" u italijanskoj, francuskoj i panskoj partiji. Enriko Berlinguer je pred smrt izneo tezu o i s c r p e n o s t i oktobarske inspiracije. Komunisti poinju da odbacuju r a n i j u diskriminaciju saradnje sa socijalistikim partijama. Jugoslavija je osudila i druge agresije irom sveta, nezavisno od njihovog motiva. Osuena je vijetnamska okupacija Kampuije (krajem 1980) i izraeno neslaganje s ulaskom vojnog kontingenta Sovjetske armije u Avganistan (krajem 1979. godine).
JUGOSLAVIJA
MEUNARODNI
ODNOSI
NAELA
PRAKSA
<>
iva spoljnopolitika aktivnost Jugoslavije proisticala je iz uverenja o visokom stepenu meuzavisnosti u svetu i o odgovornosti svih lanova meunarodne zajednice za mir, koji je upravo zbog te meuzavisnosti postao nedeljiv. Aktivna miroljubiva koegzistencija drava bila je nespojiva s praksom intervencija, ideoloke dominacije i politikom interesnih sfera. Jugoslavija je istupala protiv svih oblika neravnopravnosti i nametanja blokovske volje suverenim narodima. Ona je u okvirima Organizacije ujedinjenih nacija podravala napore da se ree akutne krize, koje su zabrinjavale svet, i uklone krizna arita. Prekinula je diplomatske odnose sÎzraelom 13. juna 1967. godine jer se izraelska vlada ogluila o njeno upozorenje i nastavila agresiju na arapske zemlje. Vojno-faistiki udar u ileu i ubistvo predsednika Aljendea igosala je kao delo snaga imperijalizma. Zalagala se za ujedinjenje naroda Severne i June Koreje mirnim putem i bez meanja sa strane. Smatrajui palestinsko pitanje centralnim u dugoj krizi na Bliskom istoku, podravala je Palestinsku oslobodilaku organizaciju kao zakonitog predstavnika palestinskog naroda. Nastavila je da daje podrku oslobodilakim pokretima i podstie meunarodne akcije protiv poslednjih rasistikih uporita na jugu Afrike. Posle osude vojne intervencije pet drava Varavskog ugovora u ehoslovakoj avgusta 1968, odnosi Jugoslavije sa socijalistikim dravama privremeno su se pogorali, ali ne i s Rumunijom, jer ona nije uestvovala u intervenciji iako je bila lan pomenute blokovske vojne formacije. Jugoslovensko-rumunski odnosi dobijali su karakter redovne razmene miljenja izmeu predsednika Tita i Nikolae aueskua, kao i na niim nivoima, o svetskoj- politici, meunarodnom radnikom pokretu i bilateralnim pitanjima. Saradnja dve zemlje bila je krunisana i zajednikom gradnjom hidrocentrale erdap". Do poboljanja odnosa sa SSSR-om i drugim socijalistikim dravama dolo je ve 19691970. Prilikom posete generalnog sekretara CK KPSS Leonida Iljia Brenjeva Jugoslaviji septembra 1971, objavljena je sovjetsko-jugoslovenska Izjava u kojoj je izraena sovjetska podrka nesvrstanim zemljama u borbi protiv imperijalizma. Tito i Brenjev sretali su se i narednih godina (1972, 1973, 1976, 1979). SKJ i KPSS pridavali su veliki znaaj razvoju uzajamne povezanosti komunistikih i radnikih partija sa svim progresivnim pokretima u ime mira, slobode i nezavisnosti razvoja narod. Jugoslavija i SSSR su se
"J
izjasnile kao pristalice uvrenja mira i bezbednosti na Bal kanskom poluostrvu. SKJ i KPSS osudile su agresiju SA protiv naroda Indokine. Jugoslavija i SSSR potvrdile su odlu nu podrku borbi arapskih naroda za osloboenje teritorija koje je okupirao Izrael. Obe zemlje smatrale su neophodnim poveanje uloge Organizacije ujedinjenih nacija i osiguranje univerzalnosti OUN. Izjasnile su se za uspostavljanje legitimnih prava naroda Republike Kine u OUN, za istovremeni prijem u OUN Nemake Demokratske Republike i Savezne Republike Nemake, za prestanak diskriminatorske politike u OUN prema Demokratskoj Republici Koreji. Jugoslavija i SSSR zahtevale su likvidaciju svih ostataka kolonijalizma. Izjava Tita i Brenjeva bila je nezvanino poznata i kao Tito-Brenjevljeva doktrina. Saradnja Jugoslavije sa socijalistikim zemljama nastavila se u najraznovrsnijim oblicima. U odnosima s Bugarskom ostalo je otvoreno pitanje osporavanja makedonskog nacionalnog individualiteta i guenja makedonske nacionalne manjine. Bugarska do danas nije prihvatila postojanje Makedonije u okviru Jugoslavije kao realne i nepromenljive injenice. O tome svedoe razne naune" argumentacije i propagandistike manifestacije Sofije koje imaju za cilj da ovo pitanje odravaju kao otvoreno arite. Na drugoj strani, staljinistiko rukovodstvo Albanije je, i pored jugoslovensko-albanskih privrednih odnosa, ideoloki napadalo sistem Jugoslavije jo od vremena nevoljne normalizacije odnosa posle Staljinove smrti, mealo se u unutranje stvari Jugoslavije, podgrevalo i izlivalo separatistike ideje meu kosovskim nacionalistima i u delu kosovske birokratije. Iza kosovske kontrarevolucije 1981. stajale su i ilegalne organizacije koje je podravala Albanija. Jugoslavija je razvijala intenzivne ekonomske i kulturne veze s kapitalistikim zemljama Zapada. Odnosi sa Saveznom Republikom Nemakom obnovljeni su 1968. godine. Jugoslavija je branila prava slovenake i hrvatske nacionalne manjine u Austriji, traei primenu Dravnog ugovora. Poseta jugoslovenskog predsednika Sjedinjenim Amerikim Dravama 1971. i razgovori s predsednikom Riardom Niksonom, kao i uzvratna poseta predsednika SAD Dona Forda Jugoslaviji 1975, sluili su razvijanju meusobnih odnosa na bazi ravnopravnosti, nemeanja i nezavisnosti. Ugovorom o reenju nekih graninih pitanja i Sporazumom o unapreenju privredne saradnje, koje su u Osimu, kod Ankone, 10. novembra 1975. potpisali Milo
J U G O S L A V I J A I M E U N A R O D N I ODNOSI - NAELA I P R A K S A
t <>
Minie, potpredsednik Saveznog izvrnog vea i savezni sekretar za inostrane poslove, i Marijano Rumor, italijanski ministar inostranih poslova, skinuti su s dnevnog reda preostali problemi izmeu dve zemlje u vezi s nekadanjom Slobodnom Teritorijom Trsta. Sklapajui ove sporazume, Jugoslavija i Italija su pole od ravnopravnosti drava i doslednog potovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta. U Osimu su preuzete obaveze o maksimalno moguoj zatiti graana-pripadnika manjina. Sporazumi su predviali poboljanje visio va ivota pograninog stanovnitva, dugoronu industrijsku kooperaciju, zajednika ulaganja i razmenu tehnologije. Prekinuti odnosi izmeu Jugoslavije i Vatikana uspostavljeni su 1966, nakon 14 godina, zakljuenjem Protokola izmeu SFRJ i Vatikana. Protokol je uvaavao principe pravnog poloaja verskih zajednica u Jugoslaviji: slobodu savesti i veroispovesti, odvojenost crkve od drave, jednakost i ravnopravnost svih verskih zajednica. Time je Sveta stolica prihvatila odnose s Jugoslavijom na bazi njenog zakonodavstva. Vlada SFRJ je Protokolom, koji do danas nije objavljen, priznala jurisdikciju Svete stolice nad jugoslovenskom rimokatolikom crkvom u duhovnim pitanjima crkvenog karaktera. Vatikan je prihvatio jugoslovensku stvarnost i naelo depolitizacije crkve". Zakljuenju Protokola pogodovale su i ekumenske ideje Drugog vatikanskog koncila. Nove tendencije u politici Vatikana posle smrti Pija XII, a za vreme pontificata Jovana XXIII i Pavia VI, dovele su do posete predsednika Tita Pavlu VI, marta 1971. Unapreujui odnose s evropskim zemljama susednim, zapadnim i istonim Jugoslavija je, drei se iznetih principa, i u granicama svojih mogunosti, doprinosila razvijanju saradnje izmeu svih drava. Ova njena politika bila je tim plodotvornija to se proteklih godina Evropa od arita hladnog rata pretvorila u zonu mira i jedno od najstabilnijih podruja sveta. Jugoslavija je dala aktivan prilog pripremama za Konferenciju o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS). Ta konferencija, odrana u Helsinkiju od 30. jula do 1. avgusta 1975. na nivou efova drava i vlada zemalja uesnica, donela je Zavrni dokument, koji je davao osnovu za bri razvoj politikih i ekonomskih odnosa, uvaavajui interese svih evropskih naroda. Drave uesnice preuzele su obavezu da se u meusobnim odnosima pridravaju principa potovanja suverene jednakosti,
"J
uvaavanja prava na suverenitet, uzdravanja od pretnje silom ili upotrebe sile, potovanja nepovredivosti granica i teritorijalnog integriteta, mirnog reavanja sporova, nemeanja u unutranje poslove drugih, potovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda, ukljuujui slobodu miljenja, veroispovesti i ubeenja, uvaavanja ravnopravnosti i prava naroda na samoopredeljenje, saradnje meu dravama, savesnog ispunjavanja meunarodno-pravnih obaveza. Predviena je saradnja u oblasti privrede, nauke, tehnike i zatite ovekove okoline, u humanitarnoj i drugim oblastima, kao i u vezi s pitanjima koja se tiu bezbednosti i saradnje na podruju Mediterana. Jugoslovenski predsednik je Konferenciju ocenio kao poetak jednog procesa", oslobaanja Evrope od naslea prolosti i njenog okretanja budunosti. Posle Helsinkija, glavni grad Jugoslavije bio je domain prvog sastanka predstavnika evropskih drava (1977) u okviru trajnog rada KEBS-a. SKJ se u meunarodnom komunistikom i radnikom pokretu teorijski i praktino zalagao za samostalnu nacionalnu strategiju u borbi za socijalizam, odbacujui obaveznu i jedinstvenu idejno-politiku liniju u ma kojem vidu. Jugoslovenski komunisti su priznavali razliite pute ve te borbe, smatrali da delatnost svake partije zavisi od nacionalnih uslova, isticali razlike kao izraz neravnomernog razvitka socijalizma i, samim tim, suprotstavljali se dirigovanju celokupnim komunistikim pokretom iz nekog meunarodnog centra. To stanovite nije znailo izolaciju ni apsolutizaciju parcijalnih interesa i vlastitih pogleda, o emu svedoi akciono jedinstvo Jugoslavije sa socijalistikim zemljama prilikom izraelskog napada na arapske zemlje 1967. i imperijalistikog pokuaja sankcionisanja politike svrenog ina. Predsednik Tito je uestvovao na prvom sastanku rukovodilaca socijalistikih drava i partija u Moskvi juna 1967, na kome je data podrka arapskim zemljama, kao i na drugom sastanku,- u Budimpeti jula 1967, gde se raspravljalo o pruanju ekonomske pomoi tim zemljama. Rukovodea tela SKJ ocenila su intervenciju zemalja Varavskog ugovora u ehoslovakoj kao gaenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne nezavisne socijalistike drave. Prema toj oceni, intervencija je znaila negaciju opteprihvaenih principa meunarodnog prava i Povelje UN. Jednostrana teza o ugroenosti socijalizma nije davala pravo nijednoj zemlji da intervenie u njegovo ime.
t <> JUGOSLAVIJA I MEUNARODNI ODNOSI - NAELA I PRAKSA
Meunarodna savetovanja i dogovore komunistikih partija SKJ je procenjivao prema njihovom sadraju, karakteru, ciljevima i rezultatima. Jugoslovenski komunisti nisu uestvovali na Savetovanju evropskih komunistikih partija u Karlovim Varima 1967. o bezbednosti u Evropi, kao ni na savetovanju u Moskvi juna 1969. posveenom borbi protiv imperijalizma u savremenoj etapi i jedinstvu akcije komunistikih i radnikih partija i svih antiimperijalistikih snaga". Predsednitvo i Izvrni komitet CK SKJ su u pismu CK KP ehoslovake povodom konferencije u Karlovim Varima izneli svoje rezerve u vezi s nainom njenog sazivanja i priprema, a posebno u vezi s ocenom evropske situacije u tekstu Prednacrta deklaracije, izraenog na sastanku Redakcione komisije u Varavi. SKJ je doao do uverenja da njegovo uee na tom skupu ne bi uticalo na sadraj predloenog dokumenta. Izvrni biro Predsednitva SKJ pozitivno je ocenio proceduru pripreme pomenutog moskovskog savetovanja, injenicu to na njemu nije osuena nijedna partija, kao i prihvatanje razlika u shvatanjima meu pojedinim partijama, ali se kritiki osvrnuo na neke propuste i stavove. Izmeu ostalog, izostala je analiza uzoka razmimoilaenja meu socijalistikim zemljama i komunistikim partijama, a u interpretaciji proleterskog internacionalizma optim interesima" socijalizma data je prednost nad autentinim nacionalnim interesima". Na savetovanju nije ni spomenuta uloga pokreta nesvrstanih. Uestvujui u pripremama za Konferenciju komunistikih i radnikih partija evropskih zemalja, SKJ je traio da se ona ne tretira kao nastavak prethodnih savetovanja i da se ne saziva novo svetsko savetovanje, za koje po njegovoj oceni nije bilo uslova. Konferencija je morala da osigura saglasnost svih uesnika i demokratski postupak odluivanja. Sazivanje i rad tog skupa, odranog u Berlinu 29. i 30. juna 1976, uz uee 29 komunistikih i radnikih partija, potvrdili su novu politiku strategiju u borbi za socijalizam i ravnopravne odnose izmeu socijalistikih snaga. Delegacija SKJ s Josipom Brozom Titom na elu prisustvovala je inaugurisanju i prihvatanju upravo onih stavova u evropskom komunistikom i radnikom pokretu zbog kojih je 1948. KPJ bila iskljuena iz njega. Zavrni dokument Konferencije (Za mir, bezbednost, saradnju i drutveni napredak u Evropi) isticao je da se saradnja razvija uz striktno potovanje ravnopravnosti i suverene nezavisnosti
"J
svake partije, nemeanje u unutranje poslove i uvaavanje slobode izbora razliitih puteva u borbi za progresivne drutvene preobraaje i socijalizam. Borba za socijalizam u svojoj zemlji i odgovornost svake partije pred svojom radnikom klasom i narodom povezane su sa uzajamnom solidarnou radnih ljudi svih zemalja, svih progresivnih pokreta i naroda u borbi za slobodu i uvrenje nezavisnosti, za demokratiju, socijalizam i mir u elom svetu". Jugoslovenski komunisti zalagali su se za demokratsku saradnju" u regionalnim i svetskim okvirima, sa svim komunistikim, socijalistikim, socijaldemokratskim, demokratskim i narodnooslobodilakim partijama i pokretima na osnovu dobrovoljnosti, nezavisnosti i uvaavanja interesa svakog uesnika". Na tim principima SKJ je odravao saradnju sa preko 100 partija. U meunarodnoj saradnji uestvovali su i SSRNJ (s vie od 100 partija i pokreta), Savez sindikata Jugoslavije (s preko 200 sindikalnih organizacija), Savez socijalistike omladine Jugoslavije ( s vie od 400 organizacija) i Savez udruenja boraca narodnooslobodilakog rata (s preko 90 borakih organizacija). Privremeno smirenje odnosa u svetu poremetilo se krajem 1979. kada je dolo do intervencije SSSR-a u Avganistanu, a naredne godine do vijetnamske okupacije Laosa (Kampuije). Unutranja kriza u Poljskoj (pojava Solidarnosti", otpor radnika, opozicija inteligencije, raspad sistema, zavoenje vojnog reima, sukob crkve i drave) jo vie je uticala na ideoloku i politiku konfrontaciju sukobljenih blokova u svetu. SAD su, smatrajui da je SSSR poremetio ravnoteu snaga u svetu, nale protivodgovor na globalnom planu (politikom, ekonomskom kulturnom i ideolokom). Zapoeti pregovori o ograniavanju stratekog nuklearnog naoruavanja izmeu SAD i SSSR-a su prekinuti. Odnose dve supersile u to vreme karakterie vri stav SAD prema SSSR-u i zemljama koje ga slede u svim delovima sveta. SAD vode iscrpljujuu propagandu o nepotovanju ljudskih prava u SSSR-u i zemljama Varavskog ugovora; daju podrku sovjetskim disidentima (akademiku Saharovu i drugima); pojaavaju takmienje u naoruavanju, pretpostavljajui da ove terete SSSR nee moi da izdri poto je optereen problemima modernizacije svoje privrede, niskim standardom stanovnitva, izdravanjem zemalja koje su sledile njegovu liniju (Etiopija, Kuba, Angola, Juni Jemen, Vijetnam, Mon-
JUGOSLAVIJA
MEUNARODNI
ODNOSI
NAELA
PRAKSA t <>
golija, Avganistan), suprotstavljanjem avganistanskim izbeglicama u Pakistanu (mudahedini) koji se bore protiv reima u Kabulu i sovjetskog kontingenta od preko 100.000 vojnika, podravanjem Kube i preko nje Nikaragve. Ovaj pritisak SAD na SSSR doao je u poslednjoj fazi vladavine Leonida Brenjeva, karakteristinoj u unutranjem razvitku po zastoju (stagnaciji") u privredi i drugim oblastima, i u vreme neposrednih naslednika: Jurija Andropova i Konstantina ernjenka. Era Mihaila Gorbaova zapoela je 1984. godine s politikom deblokiranja SSSR-a od amerikog pritiska u spoljnim odnosima, naterivanja SAD na pregovore o nuklearnom razoruanju a posebno zahteva o storniranju kosmikog naoruanja (rat zvezda"). Dolo je do sastanka generalnog sekretara KPSS Gorbaova sa amerikim predsednikom Ronaldom Reganom u enevi, Rejkjaviku i Vaingtonu. Vaingtonskim sporazumom o uklanjanju raketa srednjeg dometa iz Evrope, zakljuenim decembra 1987, probuene su nade oveanstva u perspektivu sveta bez atomske opasnosti. Gorbaov je u unutranjoj politici proglasio tzv. perestrojku" i glasnost", kako bi se Sovjetski Savez oslobodio staljinskog naslea u javnom ivotu, organizaciji drave i privrede, kako bi se zemlja demokratizovala i popravio standard ivota, a SSSR pripremio za ulazak u 21. vek na talasima nove tehnoloke revolucije. Gorbaov je objavio rat zaostalom nasleu, dremljivosti, bahatosti i nesposobnosti birokratije, neracionalnoj organizaciji i zatvorenosti sistema, rat koji je tek poeo, i koji tee u znaku velikih neizvesnosti da li e inicijativa reforme" uspeti da nadvlada stanje i navike izgraivane decenijama i inerciju ruske istorije.
SUOAVANJE S KRIZOM
etvrtog maja 1980. u Ljubljani je umro predsednik Tito. Sahranjen je u Beogradu, 8. maja. Jo pre Titove smrti u stranoj javnosti raspravljalo se o sutranjici Jugoslavije i izraavale se sumnje u njen opstanak i jedinstvo; pitalo se hoe li ostati u frontu nesvrstanosti ili prei u lager, hoe li zadrati samoupravni kurs ili se obreti u restauraciji kapitalizma ili birokratskog centralizma ve zavisno od toga kakve je ideoloko-politike poglede koji od stranih duebrinika za sudbinu Jugoslavije imao. lanovi Predsednitva CK SKJ izabranog na 11. kongresu SKJ bili su posle Titove smrti: Vladimir Bakari, JStane Dolane, Stevan Doronjski, Duan Dragosavac, Veselin uranovi, Aleksandar Grlikov, Fadilj Hoda, Nikola Ljubii, Lazar Kolievski, Cvijetin Mijatovi, Branko Mikuli, Milo Mini, Petar Stamboli, Vidoje arkovi, Duan Alimpi, Mahmut Bakali, Angel emerski, Milka Planine, France Popit, Vojislav Srzenti, Nikola Stojanovi i Tihomir Vlakali. Predsednitvo SFRJ, kao najvii kolektivni organ drave, bilo je u sastavu: Lazar Kolievski, Stane Dolane, Vidoje arkovi, Vladimir Bakari, Petar Stamboli, Fadilj Hoda, Cvijetin Mijatovi i Stevan Doronjski. Prvi znaci krize meunarodnih ekonomskih odnosa javili su se u obliku energetske ili naftne krize, najtee pogaajui zemlje u razvoju. U okviru strukturne krize svetske privrede" dolo je do enormnog rasta duga nerazvijenih i zemalja u razvoju. Dugovi ovih zemalja poveavali su se za 100 milijardi dolara godinje. Krajem sedamdesetih godina ti dugovi su dosegli sumu od preko 500 milijardi dolara. Neke zemlje grcale su u krizi i prezaduenosti: Brazil, Meksiko, Argentina, Jugoslavija, Rumunija i druge. U dunike mree upale su zemlje koje nisu predvidele energetsku krizu i orijentisale se na naftu,
SUOAVANJE S KRIZOM
4 4 5
ije je poskupljenje znaajno uvealo deficite ovih zemalja u odnosima s razvijenim svetom. Vetaki skok dolara (petrol-dolar) dokraja je zaotrio njihov poloaj. Monetarni imperijali*zam javio se i kao opasnost za nezavisnost malih i nerazvijenih zemalja. Jugoslavija je 1975. godine dugovala 6.584 miliona dolara, a krajem 1983. ve 20.501 milion dolara. Drutveni plan je predviao smanjivanje stepena zaduenosti inostranstvu, a zaduenost se, meutim, poveala. Savezno izvrno vee je 1979. delilo" prava za nova zaduivanja u visini od osam milijardi i 427 miliona dolara, iako je zemlja ve krajem te godine dugovala 14.952 miliona dolara. O razmerama zaduivanja govori podatak da je samo Hrvatska u razdoblju od 1976. do 1980. investirala 723 milijarde dinara ili oko 2 milijarde dolara. Dotadanji i novi krediti stvarali su utisak prosperiteta, iako se ivelo na nivou koji nije bio pokriven odgovarajuim radom i produktivnou. Za zaduenost pomenutih razmera ira javnost nije znala, kao ni deo ljudi u vrhu jugoslovenske politike. Istinu o dugovima saoptila je tek Milka Planine, predsednik SIV-a, na nonoj sednici Skuptine SFRJ, jula 1983. godine. Tada se operisalo s dugom od 19 milijardi dolara. Na deo zaduivanja uticala je tzv. energetska kriza u svetu, ali je glavni uzrok bio u osamostaljenosti republika, to je omoguavalo nekontrolisano zaduivanje. Kao to je neoekivano dolo do napada Staljina na Jugoslaviju 1948, tako je isto SKJ mimo oekivanja suoen s pojavom nazvanom tehno-menadersko-birokratska struktura" ili kapital-odnos" krajem ezdesetih i poetkom sedamdesetih godina. Na ekonomskom planu, rukovodstvo Jugoslavije je zateeno i energetskom krizom i porastom cena nafte i drugog tenog goriva, kao i krizom zaduenosti uoi i posle Titove smrti; kriza koju narodi Jugoslavije ve osam godina preivljavaju u najotvorenijem obliku nesumnjivo je najvea u posleratnoj istoriji Jugoslavije. To je u pravom znaenju rei drutvena, politika i moralna kriza, iako je rukovodstvo zemlje dugo govorilo o zastoju i, kasnije, ekonomskoj krizi. Rukovodstvo Jugoslavije se maja 1984. godine odluilo da ue u razgovore s Meunarodnim monetarnim fondom. Prilikom parafiranja sporazuma, SIV je priloio Pismo o namerama, koje nije ni do danas objavljeno. Na osnovu ovog dokumenta, vlade 16 zemalja i oko 600 banaka bile su spremne da razgovaraju o kreditu od 3,5 milijardi dolara. Zemlja primalac kredita se
"J
obavezivala da e u toku godine voditi ekonomsku politiku kakva je bila utvrena u pregovorima s Meunarodnim monetarnim fondom. Jugoslavija je danas jedna od 17 najzaduenijih zemalja na svetu, zajedno sa Argentinom, Bolivijom, Brazilom, iieom, Kolumbijom, Kostarikom, Obalom Slonovae, Ekvadorom, Jamajkom, Meksikom, Marokom, Nigerijom, Peruom, Filipinima, Urugvajem i Venecuelom. Prema podacima koje je objavila Svetska banka, ukupni spoljni dug Jugoslavije u 1986. iznosio je 21 milijardu i 363,6 miliona dolara. Struktura ovih dugova pokazuje da je na dugorone dugove otpadalo 17 milijardi i 954,9 miliona dolara, na kredite Meunarodnog monetarnog fonda 2 milijarde i 68,7 miliona dolara, a na kratkoroni dug jedna milijarda i 340 miliona dolara. Najvea zaduenja nastala su u periodu izmeu 1975. i 1980. godine. Dugorona zaduivanja porasla su sa 5 milijardi i 817,6 miliona dolara na 15 milijardi i 585,5 miliona dolara; krediti Meunarodnog monetarnog fonda poveali su se sa 181,7 na 760,3 miliona dolara; kratkoroni dugovi Jugoslavije iznosili su 1980. godine 2 milijarde i 140 miliona dolara. Jugoslavija je 1980. godine stranim poveriocima platila 616 miliona dolara, 1981. 800,3; 1982. 911,1; 1983. 799,6; 1984. 949,9 i 1985. 1 milijardu i 394,2 miliona dolara. Izraunavanja Lojzeta Soana pokazuju da je dug Jugoslavije daleko vei od zvaninog, ako se ima u vidu pojedena akumulacija, to jest da nisu izgraeni kapaciteti koji stvaraju dohodak i akumulaciju. Sabiranjem ove hipoteke" ukljuujui doznake jugoslovenskih radnika iz inostranstva (oko sedam milijardi dolara), kursne razlike, promaene investicije i smanjenje bankarskih rezervi jugoslovenski dug je otprilike etiri puta vei nego to iznose zvanine cifre Svetske banke, objavljene u jugoslovenskoj tampi. Davor Savin smatra da je Jugoslavija 1986. za otplatu dugova morala da izdvoji iznos u visini od 10% vrednosti drutvenog proizvoda, dok je Nemaka 1921. godine uoi svoje najvee inflacije u istoriji za ratne reparacije potroila samo" oko pet odsto svog drutvenog proizvoda. Jo je Milka Planine isticala da je za zemlju unutranji dug tei od spoljnog. Statistika neumoljivo pokazuje da je Jugoslavija od 1953. do 1965. ostvarivala prosenu stopu privrednog rasta od 8,1% godinje, 19661975. godine 5,8%; 19761980. godine 5,6%, a 1982. godine 2%. Od 1981. do 1985. godine prosean godinji
SUOAVANJE S KRIZOM
4 4 7
porast drutvenog proizvoda iznosio je svega 0,6%. Visok tempo privrednog rasta u prethodnom periodu ostvarivan je u uslovima neravnotee u robnoj razmeni sa inostranstvom. Obim potronje prevazilazio je obim domae proizvodnje. Razlika izmeu proizvodnje i potronje reavala se uzimanjem kredita u inostranstvu. Prekomerna investiciona potronja nije mogla da se obezbeuje iz domae akumulacije. Od uvoza je najvie zavisila industrija, a potom saobraaj, graevinarstvo i zanatske usluge. Uvoen je reprodukcioni materijal, ali i luksuzna potrona roba. Uticajne grupe i pojedinci odluivali su o sudbini zajmova. Krediti su rasipani i neracionalno korieni. Ko zna raune utroka ogromnih sredstava i u koje svrhe? Niko nikada nije pokrenuo raiavanje pitanja i rasvetljavanje line odgovornosti, porekla bogaenja pojedinaca, ,,crne" fondove i druge masovne malverzacije. Investicije su bile primer lakomislenog ulaganja. Na pitanj novinara amerikom poslovnom oveku, nekadanjem ambasadoru SAD u Beogradu Iglbergeru, da li je i koliko uticao na davanje kredita Jugoslaviji, ovaj je mirno odgovorio da je uticao pri odobravanju kredita, ali da nije imao uticaja na to kako e se krediti upotrebiti. Investiciona politika ostavila je prava groblja za sobom: Feni", Medijapan, Feronikl; gubici Smederevske elezare teko optereuju celokupnu akumulaciju Srbije; fabrika u Glogovcu (Kosovo), proizvodnja celuloze u Ivangradu. Nerazumna investiciona politika zavila je u crno jugoslovensku privredu. Niko se ne stidi da objavljuje kao pobednike" vesti da je neko u zemlji ili u inostranstvu kupio izgraena preduzea s najmodernijim mainskim parkom kao staro gvoe, ili radi kompletiranja maina svojih fabrika. Deo industrijske proizvodnje prinuen je da se probija na zasienom tritu damping" cenama. Kriza je posle 1980. uticala i na smanjeno korienje kapaciteta industrije, jer nije bilo sredstava za uvoz sirovina, to je sa svoje strane uticalo i na smanjeno zapoljavanje. Jugoslovenska industrija je zavisna od inostranstva kad je re o nizu proizvoda, kako onih koje ne proizvodi (ugalj za koksovanje, sirovi fosfati, kalijumovo ubrivo, kalaj, ruda hroma, prirodni kauuk) tako i onih koje nedovoljno proizvodi (nafta, gvoe, pamuk). Preraivaka industrija nalazila se u jo veoj zavisnosti od uvoza (vune, sintetikih vlakana, celuloze, itd.). Statistika pokazuje da su od 1976. do 1980. cene industrijskih proizvoda rasle u proeku za 12,7% godinje; cene na malo
"J
za 17,4%; cene proizvoaa poljoprivrednih proizvoda za 19,6%, a trokovi ivota za 19,7%. Prema zvaninim podacima iz 1981, dolo je do ogromnog porasta cena; stopa tog rasta je postala trocifrena, s tendencijom stalnog poveavanja. Cene industrijskih proizvoda rasle su proseno godinje za 47%; cene na malo za 49%, cene poljoprivrednih proizvoda za 46%, a trokovi ivota za 47%. Galopirajua inflacija nije uspela da se zaustavi i pored donoenja antiinflacionog programa. Spoljna likvidnost zemlje danas se proglaava manje opasnom za privredni ivot zemlje od unutranje nelikvidnosti. Svedoci smo ,,sive emisije" koja se ostvaruje ak i putanjem u promet menia bez pokria. Porast dohotka nije ostvarivan produktivnou rada ve poveavanjem cena usluga i proizvoda. Na malu produktivnost uticalo je vie inilaca, meu kojima: strukturna neusklaenost proizvodnih kapaciteta, oskudica sirovina, niska akumulativnost privrede, nedostatak obrtnih sredstava, neuvaavanje ekonomskih merila proizvodnje, itd. Tako se i moglo desiti da u periodu 19811985. ukupna potronja, ukljuujui i investicionu, bude znatno iznad ostvarene domae proizvodnje. Razlika je pokrivana vikom uvoza roba nad izvozom. Troenje je prelazilo sve granice i nije se opravdavalo radom. Prvi ekonomski poremeaji na svetskom tritu pokazali su velike strukturne neusklaenosti privrede i nesposobnost predvianja i prilagoavanja; otkrivena je uvozna zavisnost i izvozna nesposobnost. Iluzije uspenog rada i ivota nastajale su zahvaljujui relativno dobrom materijalnom standardu, pri emu su svi zaboravljali da on nije stvoren radom, produktivnou i materijalnim mogunostima jugoslovenske privrede. Jugoslavija je 1981. godinu doekala u znaku udara kosovske kontrarevolucije. Bila je to trea po redu kontrarevolucija separatistikih snaga Albanaca protiv ivota u Jugoslaviji; prva je bila 1944/1945, a druga 1968. Masovne demonstracije izbile su 11. marta 1981. godine u Pritini, da bi se ponovile 26. marta i razlile po elom Kosovu. Kosovska birokratija uspela je da 1968. proe bez posledica, iako je talas demonstracija separatistikog karaktera jasno govorio da su ovinizam i separatizam u Pokrajini uzeli velikog maha. Do izbijanja novih demonstracija, kosovska birokratija se uporno, trinaest godina, zalagala za izmenu poloaja Kosova, nastojei da osigura status republike u Jugoslaviji. Polo joj je za rukom da se sasvim izoluje od
SUOAVANJE S KRIZOM
4 4 9
Srbije, koja nije imala nikakvih prava da se mea u unutranji ivot Kosova. Kosovska birokratija je troila nemilice sredstva Srbije i Jugoslavije za gradnju luksuznih objekata, i u druge potroake svrhe, sasvim nekontrolisano i traila je sve vie novih sredstava. Zahtevi za novim sredstvima u ime zaostajanja Kosova u odnosu na druge republike i Vojvodinu pretvorili su se u refren. Partijski kadrovi koji su ustajali protiv albanskog nacionalizma uklonjeni su iz rukovodstva (Kadri Reufi, Jovo otra, Milo Sekulovi). Integrisana sa delom srpskih i crnogorskih kadrova podanikog karaktera, kosovska birokratija je zavela strahovladu na Kosovu koja je pretila eksplozijom, a do nje je zaista i dolo u prolee 1981. godine. Ilegalne separatistike organizacije su imale velike mogunosti za rad na Kosovu. Kulturna i nauna saradnja Tirane i Pritine se razvijala kroz direktne kontakte. Sluba bezbednosti je sasvim zatajila, iako su neprijateljske aktivnosti bile otkrivene daleko pre izbijanja kontarevolucije, jo 1974. godine. Zvanini inioci su reagovali, a ira javnost nije ni znala za ove pojave. Sve je teklo u tiini u ime ouvanja autonomije Pokrajine, koju je njeno rukovodstvo smatralo iskljuivo svojim zabranom. Srbi i Crnogorci iseljavali su se pod prinudom. Egzodus Srba i Crnogoraca nije ni do dananjeg dana prestao. Kosovo je poprite nasilja nad slovenskom manjinom u ime ostvarivanja sna kosovske birokratije o etniki istom Kosovu. Tim povodom Muhamed Keetovi s pravom podsea da je zemlja koja je protestovala protiv rasne diskriminacije u Junoj Africi, Mozambiku, Palestini i Rodeziji ostala dugo pasivna prema iseljavanju Srba i Crnogoraca s Kosova. Indoktinacija iz susedne Albanije je nesmetano tekla. Njome je najvie bila zahvaena albanska omladina. Lazar Kolievski je . aprila 1981. ukazao da je politika Albanije bila jedno od najznaajnijih izvorita nacionalistike euforije", ali ne i njen jedini uzrok. Meu drugim uzrocima Kolievski je navodio propuste albanskog rukovodstva, tezu slaba Srbija jaka Jugoslavija" i stvaranje mamutskog univerziteta u Pritini koji je po njemu bio potencijalno arite nacionalizma. Deo kosovske birokratije spojio se s delom albanske inteligencije sa Pritinskog univerziteta i Akademije nauka i umetnosti Kosova. Demonstracije su uguene angaovanjem vojno-milicijskih snaga. Pogrena politika jugoslovenskog rukovodstva prema Kosovu, koja je od kraja ezdesetih godina omoguavala da se
"J
Kosovo izolovano razvija, zadovoljavajui na drugoj strani neumerene prohteve kosovske birokratije za proirivanjem autonomnih kompetencija Kosova u pravcu pretvaranja autonomnog statusa u republiki, nastavljena je i posle ove demonstracije nacionalizma i separatizma, iako su dalekoseni ciljevi albanskih nacionalista i antijugoslovenska politika rukovodstva bili oigledni. Demonstracije su bile organizovane, ali prikriveni organizatori nisu identifikovani. Kazna je stigla uesnike u demonstracijama iz redova indoktrinirane omladine, dok su stvarni intelektualni inspiratori i kolovoe ostali anonimni. Albanci u rukovodstvu Kosova i Jugoslavije dobili su ,,za kaznu" jo vee poloaje u jugoslovenskoj federaciji. Institut tzv. politike odgovornosti kao da nije postojao. Teko da se takva situacija moe nai u analima savremene svetske istorije. Bez presedana je takoe da se u rukovodstvu Kosova i Jugoslavije gotovo kompletno nala tzv. akovaka grupa lanovi albanskih komunistikih grupa koji su posle aprilskog rata doli na Kosovo. Jugoslovensko rukovodstvo donelo je Platformu o Kosovu 1981, ali kontrarevolucija na Kosovu nije prestajala, niti je iseljavanje Srba i Crnogoraca zaustavljeno. Platforma SKJ o Kosovu doneta novembra 1981. istakla je da je Kosovo od 1945. godine naovamo doivelo epohalan preobraaj i napredak" u svim oblastima, od privrede do kulture. Podseala je da je Izvrni komitet CK SKJ 1959. godine doneo Zakljuke o pitanjima nacionalnih manjina, ije je ostvarivanje doprinelo da se unapredi njihov poloaj, uloga, prava i odgovornosti. Ustavom iz 1963. ustanovljen je naziv narodnosti" umesto nacionalne manjine", koji izraava stav i praksu SKJ da se nacionalna prava narodnosti ne svode na klasina manjinska prava u kulturi i prosveti. Iz naziva Pokrajine izbrisana je Metohija. Tek juna 1987. godine, rukovodstvo CK SKJ zauzelo je stanovite, mada nedovoljno jedinstveno, da je Kosovo problem Jugoslavije. Savlaivanje kosovskog arita, najbolnije neuralgine take savremene Jugoslavije, stvar je opstanka jugoslovenske zajednice. Na pitanju Kosova svi Jugosloveni polau ispit socijalistikog patriotizma. Mada je kosovski problem specifian, on se u tako otrom obliku nije mogao pojaviti da se cela Jugoslavija blagovremeno zauzela za njegovo otklanjanje, i da na drugoj strani i ostali delovi Jugoslavije ne pate od slinih birokratskih slabosti. Za mnoge jugoslovenske mislioce iz
SUOAVANJE S KRIZOM
4 5 1
redova humanistike inteligencije birokratija je nala u nacionalizmu svoju ideologiju". Kosovo danas preti jedinstvu Jugoslavije, kriza omoguuje meanje staljinistikog albanskog rukovodstva u unutranje poslove Jugoslavije, stvaraju se pretpostavke za internacionalizaciju pitanja u interesu velikih sila. Na Kosovu je iseljavanjem Srba i Crnogoraca doveden u pitanje osnovni stav jugoslovenske internacionalistike ideologije i politike bratstva i jedinstva. Kao da je uoeno da se kriza Kosova moe reavati samo nizom kompleksnih mera: pozivanjem na politiku odgovornost najistaknutijih predstavnika kosovske birokratije; novim ustavnim ureenjem poloaja Kosova i Metohije u Jugoslaviji i SR Srbiji, uz potovanje kosovske autonomije; ulaenjem u bit celokupne jugoslovenske krize koja omoguuje krizu i na Kosovu; ozbiljnim upozorenjem Jugoslavije susednoj NR Albaniji bez straha od meunarodnih implikacija da se dalje ne mea u rovitu kosovsku situaciju; stvaranjem pretpostavki za vraanje iseljenog srpskog i crnogorskog ivlja na Kosovo; otvorenim granicama Pokrajine za cirkulaciju drutvenih sredstava i ideja iz svih krajeva Jugoslavije na Kosovu i Metohiji, uz istovremenu brzu i doslednu korekciju krajnosti zapaenih u upotrebi jezika, u zapoljavanju, naunoj i kulturnoj komunikaciji, radu sudova i delatnosti organa bezbednosti. Kosovski razvitak pratio je strahoviti prirataj albanskog stanovnitva od 1948. do 1985. godine. Dok je 1948. na Kosovu i Metohiji bilo 67,9% albanskog ivlja, dotle je Srba bilo 24,1%. Situacija je za tri decenije radikalno izmenjena. Na Kosovu je u periodu 19811985. bilo 87.0% Albanaca, 7,6% Srba i 0,35% Crnogoraca. Demografi i sociolozi porodice smatraju da prekomerni natalitet Albanaca danas prevazilazi stopu prirataja nerazvijenih zemalja za 30%. Ova demografska eksplozija izazvala je i izaziva niz negativnih posledica: zaostajanje Kosova i pored velikih sredstava koja cela Jugoslavija ulae u razvoj Pokrajine, razvoj nacionalizma i separatizma, jaanje pritiska za iseljavanje nealbanskog stanovnitva, ugroavanje drutvenog i zdravstvenog poloaja Albanki, nemogunost otvaranja novih radnih mesta za toliki prirataj stanovnitva. Demografsko gaenje" drugih naroda na Kosovu nalazilo se u direktnoj zavisnosti od funkcije stvaranja etniki istog Kosova. Za sedam decenija zajednikog ivota narodi Jugoslavije morali su dva puta da brane svoju nacionalnu egzistenciju,
jednostavno da bi opstali kao narodi, 19411945, kada su Srbi i Slovenci bili izloeni nevienom genocidu, i 19481953. godine, kada su narodi Jugoslavije bili suoeni sa zajednikom opasnou odbrane svoje nezavisnosti u vidu staljinistike intervencije. Druga karakteristina crta zajednikog razvitka sadrana je u nedovoljnom uspehu ekonomskog povezivanja i integracije privrednim putem. Do sada je integracija uvek tekla na politikoj osnovi i uz delovanje politikih snaga kao osnovnih faktora kohezije (u nae vreme KPJ, odnosno SKJ). Ekonomski projekti preobraaja retki su i nedosledno se izvode. U Kraljevini re je bila o nekoj vrsti nacionalne ekonomije za vreme Milana Stojadinovia, koji se kratko vreme nalazio na vlasti, oslanjao se na nemako iskustvo u razvoju privrede, i zemlju sve vie uvodio u krug nemako-italijanskog uticaja; drugi put je do integracije dolo u vidu programa industrijalizacije u novoj Jugoslaviji, vezanog za glavnog izvrnog planer" Borisa Kidria, i programa koji se razvijao na centralistikoj osnovi i imao izvor u sovjetskim koncepcijama dirigovanog planiranja. Tokom samoupravne decentralizacije, nadvladale birokratske snage su dovele do ekonomskog zatvaranja i ulaganja nezavisno od optejugoslovenskih interesa. Osnovna dijalektika jugoslovenskog razvoja nije uspevala da spoji i sintetizuje interes optejugoslovenske celine i vlastitog razvoja pojedinih delova te celine, to je jedini racionalan osnov zajednikog ivljenja, ako izuzmemo odbrambene funkcije, poveanu snagu ujedinjenih delova i etniku srodnost naroda. Jugoslovensko rukovodstvo je veoma malo uinilo ili nije znalo vie da uini na planu razmetaja proizvodnih snaga u Jugoslaviji, iako je Fridrih Engels ostavio upozorenje da samo ono drutvo koje svoje proizvodne snage harmonino povezuje prema planu moe rasporediti industriju po celoj zemlji onako kako odgovara njenom vlastitom razvitku i podsticanju razvitka ostalih elemenata proizvodnje. Ova proputena ansa naroito je uticala na produbljivanje nesklada izmeu ionako neravnomerno razvijenih delova Jugoslavije. Drugu tetnu posledicu izazvalo je razmetanje istovetne industrije po republiko-nacionalnim i regionalno-pokrajinskim merilima, dovodei do multipliciteta istovetne proizvodnje koja ne dosee optimalne granice proizvodnje i nema domae trite i preduslove za prodor na strana trita. Investicioni promaaji poslednjih
SUOAVANJE S KRIZOM
4 5 3
decenija samo su doprinosili sazrevanju ekonomske krize u trenutku dospevanja otplata stranih dugova. Avgusta 1982. jugoslovenski vrh je formulisao novi ekonomski program razvitka poznat kao Dugoroni program ekonomske stabilizacije. Komisija koja je izradila ovaj program poznata je kao Krajgerova komisija", po Sergeju Krajgeru, svom predsedniku. Program je formulisan i donet posle uzbune koja je nastala u leto 1981. kada zemlja vie nije mogla da vraa inostrane dugove. Tadanji sekretar za finansije SIV-a Petar Kosti izneo je da spoljnoj likvidnosti preti kolaps", to je bio povod da se u Skuptini SFRJ otvori rasprava o odgovornosti funkcionera za javne izjave. Godine 1983. utvreno je da banke ne mogu da otplauju ni kamate ni kredite. Ali ni tada nije pokrenuta javna rasprava o stranim dugovima i njihovoj otplati. Protiv lana Saveznog izvrnog vea J. Smolea otvorena je rasprava zato to je ukazao na taj problem. Tvorci Dugoronog programa ekonomske stabilizacije ne koriste izraz kriza" ve govore o pogoranju ekonomske situacije", problemima i tekoama" u drutveno-ekonomskim odnosima. Program poiva na gleditu da je osnovni uzrok postojeeg stanja otuivanje akumulacije od radnika", jer se osnovni privredni subjet u naem sistemu potiskuje i onemoguava (mu se) da postane odgovoran samoupravni robni proizvoa". Otuda je borba za ekonomsku stabilizaciju u stvari borba ,,za jaanje stvarne drutvene moi i odgovornosti radnika u udruenom radu". Potencirano je neuvaavanje trita, domaeg i stranog. Ekonomska politika se sluila merama normativnog i administrativnog regulisanja, a ne sredstvima ekonomske prinude. Jednom reju, nije se vodilo rauna o ekonomskim zakonitostima, uz korigovanje nepoeljnih dejstava trita. Usvojeni program nije sprovoen kako se oekivalo. Savezno izvrno vee, pod predsednitvom Milke Planine, nije preduzelo mere za realizaciju programa koji je nesumnjivo imao mnogo protivnika, zainteresovanih za dravnu regulativu u privredi i odravanje status quo-a zbog odbrane steenih interesa, straha od posledica ekonomskih zakonitosti inae starog straha SKJ i dravnog rukovodstva i neverice u samoupravljanje. Program je doekan i potcenjivaki, kao zbirka starih formula i pokuaj gaenja vatre putem vatrogasaca, kao neoriginalan zbir starih recepata. Odlaganje jaeg razvoja ekonomskih zakonitosti u jugoslovenskoj privredi samo je uticalo na jo vee produbljivanje krize,
"J
bez obzira to se ni ovaj program nije mogao uzeti kao savren, idealan i spasonosan, jer su u ivotu bile prisutne brojne protivurenosti, sukobi interesa, neizvesnost, a postojala su i znatna ogranienja vezana za sudbinu radnih ljudi i njihovih mogunosti da u datim uslovima izdre ekonomsku utakmicu bez veih socijalnih potresa. Sukob razvijenih i nerazvijenih je deo naslea Jugoslavije od njenog nastanka, koji do danas nije skinut s dnevnog reda, a bitno utie na stanje odnosa i politikih raspoloenja u drutvu. U periodu 19521983. najvee uee u investicijama imala su nedovoljno razvijena podruja: SAP Kosovo 58%, SR Crna Gora 56%, SR Makedonija 40%, SR Bosna i Hercegovina 37%. Bez obzira na ovaj stepen ulaganja, i dalje su ostale velike razlike izmeu privredne razvijenosti republika i pokrajina. Odnos drutvenog proizvoda po stanovniku izmeu najrazvijenijeg dela zemlje, SR Slovenije, i najnerazvijenijeg, SAP Kosova, iznosio je 1984. godine 7,5:1. Slovenija se po svim obelejima razvoja udaljila ak i od razvijenih delova Jugoslavije, to jest SR Hrvatske i SAP Vojvodine. SAP Kosovo je, zahvaljujui ogromnim ulaganjima Srbije, ostalih republika i Vojvodine uspeo da izae iz faze izuzetne nerazvijenosti koja se mogla okarakterisati ak i kao feudalizam u ekonomskoj i duhovnoj sferi (feudalni obiaji, begovsko ponaanje, odnos prema eni, tradicionalne ustanove bese", krvne osvete, umira, itd.).' ak je i razvoj Srbije, ekonomski bogate i autarhine za jugoslovenske uslove, ispod proeka razvijene republike. Davanja iz budeta federacije za razvoj drutvenih delatnosti i drugih slubi i privredno nedovoljno razvijenim republikama i SAP Kosovu koja su bila bespovratna iznosila su od 1966. do 1984. oko 150 milijardi dinara po tekuim cenama. Za bri razvoj privredno nedovoljno razvijenih podruja korien je i vei deo kredita Svetske banke. Do 1970. uee ovih podruja u ukupno odobrenim sredstvima Banke iznosilo je 33%; 1971 1975. godine 52%, a 19761980. godine 64%. Privredno nedovoljno razvijenim podrujima odobreno je od 1981. do 1984. godine 841,5 miliona dolara, ili 51,5% od ukupno odobrenih kredita Narodne banke Jugoslavije, od ega SAP Kosovu 348 miliona dolara. Drutvena zajednica je preko Federacije privredno nedovoljno razvijenim republikama i SAP Kosovu dala od 1966. do 1984. godine oko 549 milijardi dinara, ili oko 3% drutvenog proizvoda privrede.
SUOAVANJE S KRIZOM
4 5 5
Takav razvoj nije doveo do jaanja jedinstvenog jugoslovenskog trita ve, tavie, doveo je do njegovog razbijanja, zahvaljujui dezintegraciji sistema i zatvaranjima u nacionalne granice u kojima je svako svakim nezadovoljan a svi zajedno Jugoslavijom, nalazei krivce u sebinosti drugih i nacionalnim pretenzijama koje apsolutizuju interese samo svoje republike, odnosno pokrajine. Meurepublika razmena roba i usluga je uveliko smanjena, a cirkulacija kapitala izmeu republika i pokrajina uopte ne postoji, ukoliko se izuzmu fondovi i udruivanje sredstava na nivou fedracije za podsticanje nedovoljno razvijenih republika i Kosova. Republika mobilnost radne snage je takoe beznaajna. Autarhine tendencije su dovele do osam privreda. Dokumentovano se navodi da stvaranje vlastitih privrednih struktura postoji ak i u okviru republika i pokrajina. Doskora su i sredstva davana Kosovu troena po procenama kosovske birokratije, bez ikakve kontrole. Razbijanju jugoslovenskog trita doprinela je i raznolika strana tehnologija koja je gotovo prepolovila zemlju na dva dela. Ova poslednja vrsta deobe ima za posledicu i kupovinu licenci proteklih decenija u skladu sa kako ga nazivaju neki pisci kolonijalnim mentalitetom". Odvajanje radnike klase po republikama dovelo je do toga da je danas od preko 15.000 OOIJR manje od 500 u sastavu radnih organizacija izvan svoje matine republike, to govori o izolacijama i stvarnom gubitku uloge radnike klase kao dominantnog inioca u Jugoslaviji. Ukidanjem Vea proizvoaa, radnika klasa je podeljena na republike i nacionalne radnike klase, suprotno socijalistikom karakteru zemlje. Kritika misao uzaludno istie da je u vienacionalnoj zajednici vladavinu radnike klase i njenu ulogu kohezivnog i integrativnog inioca jugoslovenskog drutva mogao izraziti samo jedinstveni klasni radniki interes na nivou Jugoslavije, neposredno u formi Vea proizvoaa, a ne preko republika i pokrajina i njihovog sporazumevanja. Tekui razvitak doveo je i do razbijanja velikih sistema u oblasti eleznica, pota, metalurgije, elektroenergije, rudarstva itd. Srastanje partije i drave u uslovima jednopartijskog sistema imalo je za posledicu konstituisanje politikog monopola i odvajanje Partije od radnike klase. Privredom su zagospodarili izvrni dravni i partijski organi, koji su van procesa proizvodnje i ne stvaraju materijalna dobra, postajui po politikolozi-
ma neka vrsta generalnih direkcija privrede na svojoj teritoriji". Ova uzurpacija u formi operativnog rukovodstva privredom predstavlja u naem vremenu civilizacijski anahronizam. Nita tako upeatljivo nije otkrilo sistemske slabosti u vidu deoba, lokalizma, feudalnih uzurpacija i pljake kao to je to uinila afera oko Agrokomerca" 1987. godine. Zloupotrebom menica naruen je ekonomski i finansijski sistem Jugoslavije, ugroena privreda i obezvreena Jugoslavija u svetskoj zajednici. Postojanje osam samostalnih ekonomija moralo je prouzrokovati haotinu situaciju u privredi i politici, onemoguiti stvaranje jugoslovenskih ekonomskih organizacija, razjediniti velike sisteme elektroprivrede, telekomunikacija, eleznica. Afera je ukazala na visok stepen deformacija privrednog sistema, koje su produbljivale arita krize i inflacije, a koje su rukovodei ljudi Agrokomerca" veto koristili pre svega one u finansijsko-monetarnom i kreditno-bankarskom sistemu. Na drugoj strani, stvoren je unutranji tehnobirokratski monopol", omoguavajui stvaranje sistema u sistemu". Savremena jugoslovenska kriza jo jednom je potvrdila iskustvo iz istorije Jugoslavije da proputeno demokratizovanje sistema negativno utie i na pokuaje emancipacije privrede, politike, kulture i drugih drutvenih deletnosti. Politika je permanentno nametala svoju volju u sferi donoenja odluka, u kadrovskoj selekciji i blokadi smene generacija. Stara garda politiara u Kraljevini Jugoslaviji nalazila se na politikoj pozornici sem uticajnih pojedinaca koje je smrt ranije odnela sve vreme postojanja Kraljevine. Rat je spreio da se afirmiu generacije roene uoi ujedinjenja ili u meuratnom periodu; najistaknutije predstavnike stare generacije u politici smenjivala je, po njihovom odlasku, druga ili trea garnitura iste generacije, ljudi odrasli i formirani pre stvaranja Jugoslavije. Ova pojava ne vai za komuniste, jer se mlaa generacija revolucionara nala na borbenom popritu posle estojanuarske diktature. Ona se potvrdila u revoluciji koja predstavlja njeno herojsko doba". Re je o kompaktnoj generaciji mladih, poletnih ljudi velikog moralnog kapitala, koji su uzeli celokupno rukovodstvo drave i Partije u svoje ruke nakon osloboenja, i zadrali ga do naeg vremena, bez obzira na povremena podmlaivanja rukovodstva od ezdesetih godina naovamo. ezdesete godine su u svetu donele dosta jasnu de-
SUOAVANJE S KRIZOM
4 5 7
markaciju izmeu ratne i posleratnih generacija u oblasti politike i privrede, nezavisno od injenice to su pojedini politiari iz stare plejade ostajali i dalje na sceni, to je i prirodno, s obzirom na njihovo iskustvo i zrelost u voenju drutvenih poslova. Smena generacija u svetu se poklapala i s novom tehnolokom revolucijom. Za razliku od kapitalistikih zemalja, gde su ove pojave generacijskih smena vie nego uoljive, protok generacija naroito u sferi najvie politike" bio je u socijalistikim zemljama vie nego blokiran. Rukovodstva socijalistikih drava bila su, koliko do jue, sastavljena od staraca. Jugoslovensko selo bilo je od 1945. izloeno procesima transformacije i modernizacije ruralnih sredina, u mnogim krajevima Jugoslavije, koji jo nisu zavreni. Teklo je intenzivno iseljavanje radno sposobnog i mladog sveta sa sela u pravcu gradova koji su mamili svojim drukijim, za mlade privlanijim nainom ivota. U gradovima su mladi ljudi bolje uspevali da ree svoje ekonomske probleme bar pealbarski talas iz krajeva u kojima su migracije bile trajna pojava (Makedonija, Dalmacija i drugi krajevi). U poreenju s gradovima, selo nije privlailo a nije ulivalo ni sigurnost i izvesnost u bolju sutranjicu. Istraivai na mikroprimerima pokazuju kako je u nekim krajevima Makedonije proteklih decenija dolazilo do prave eksplozije pealbarskog sindroma", koja nije bila izazvana socijalnim motivom i nezaposlenou, jer su na daleka otiskivanja u svet, uglavnom preko okeana (u Zapadnu Evropu, SAD, Australiju) kretali ljudi koji su bili u radnom odnosu. Mamile su ih bogate zemlje, kao obeane", i bili su uvereni da e tamo daleko bolje naplatiti svoj rad i stei sigurnost, dobiti trajniju perspektivu. Jugoslovensko selo ve godinama ostaje na starakim domainstvima. U elom proteklom periodu nalazilo se potpuno u senci razvoja gradova i industrijalizacije, van politikih monopola koncentrisanih u gradovima, lieno svakog vida uticanja na optejugoslovensku politiku, pa ak i na oblast poljoprivredne proizvodnje ili na nain regulisanja vlastitih ivotih pitanja. Broj seljaka smanjivao se i u rukovodstvima vlasti i Partije, ak i kada ih je u njima bilo u ime zastupljenosti seoskog folklora". Jugoslavija je u proteklih 40 godina doivela nekoliko talasa koji su se kretali od sela prema gradu: prvi posleratni talas, sa apsorbovanjem dojueranje partizanije" u aparat
"J
vlasti, vojske i privrede; drugi u periodu industrijalizacije i trei u savremenom dobu, kada su mladi seljaki sinovi, s diplomama kvalifikovanih i visokokvalifikovanih radnika, nali posao u fabrikama i tercijarnim delatnostima, ispunivi gradove, koji su narastali velikom brzinom. U toku industrijalizacije stvarali su se i neki sasvim novi gradovi na dojueranjim ledinama; sela su se pretvarala u industrijska naselja, a kasabe i palanke preko noi dobijale fizionomiju gradova. Ova seljaka masa unosila je svoje navike i nain ivota u gradove, a na drugoj strani optereivala komunalno-stambene slube gradskih centara. Povezivanje gradova sa selom teklo je i u formi irenja gradskih atara u velikom preniku oko centra gradskih naseobina. Problemi ovih naseljavanja, naih specifinih skokova komuna", dobrovoljnih, ekonomski podsticanih, javljaju se sa protokom vremena i tekuom krizom u svom najogoljenijem obliku. Industrija u gradovima preteno je gubitaka", a socijalizacije gubitaka" sve vie pod udarom kritike, to u uslovima trocifrene inflacije pogaa radnitvo, uslune delatnosti i sitno inovnitvo koje, ivei u gradovima, uz stalna poskupljenja i stambene tekoe, sve tee obezbeuje uslove za egzistenciju. Na drugoj strani selo je velikim delom ispranjeno, a preostali zemljoradnici, na malim, delom i razbacanim parcelama, nisu u stanju da nose poljoprivrednu proizvodnju modernog tipa. Drutvene investicije, tako izdano ulagane u industriju, nisu mimoilazile ni poljoprivredu, mada je ona bila u senci ogromnih ulaganja u fabrike koje su nekada bile politike" a danas su, po merilima ekonomskih zakonomernosti, nerentabilne. Selo i ne lii na nekadanje, jer su na obradivom zemljitu nikle vikendice", kao ivi spomenik umrtvljenom kapitalu. Jugoslavija je kao pluralistika nacionalna zajednica pouena pri tome istorijskim iskustvom Kraljevine Jugoslavije ije su vladajue snage uoi aprilskog rata morale da trae reenje odnosa u federativnoj formi organizovana jo u ratu, kao sloena drava koja se odlikovala vrstinom i jedinstvom. Centralistika obeleja ove federacije su u daljem razvoju prevazilaena elementima kooperativnog federalizma. Oekivalo se da se politiko-teritorijalne organizacije dravne vlasti (optina, pokrajina, republika i federacija) pretvore u samoupravne ljudske zajednice" u kojima se dobrovoljno povezuju i objedinjuju samoupravni oblici rada i ivota ljudi na odreenoj
SUOAVANJE S KRIZOM
4 5 9
teritoriji. Za sve drutveno-politike zajednice bilo je zajedniko to to su poticale iz samoupravne drutvene osnove. Samim tim, one su bile zasnovane na drutvenoj svojini, samoupravljanju i vlasti radnike klase. Ova tenja i idealna doktrinarna slika u praksi je i pored onovremenih vizija pokazala sasvim drugu tendenciju razvoja, koja je u nae vreme dovela do apsolutizacije republika kao drava, pa ak i pokrajina kao suverenih drava u okviru SR Srbije. Iz toga su proistekle mnoge deformacije, blokade, nesporazumi i antagonizmi, koji ne mogu da ne uznemiravaju ljude naeg vremena. Proces menjanja jugoslovenske federacije trajao je punih deset godina, protiui u znaku protivurenosti i politikih borbi. Nacionalno pitanje i njegovo pokretanje na Osmom kongresu ve je oznailo poetak razmatranja odnosa u federaciji, iako o tome glasno nije bilo govora. Rukovodei ljudi federacije Tito, Kardelj i Bakari pojaali su ovaj proces posle pada Rankovia. Tito je bio za jedinstvenu Jugoslaviju, sa snanim partijskim centrom i armijom, ali je, starei, prihvatao reformu federacije kakvu je Kardelj stvarao u ime kooperativnog federalizma, a Bakari u ime federacije koja federira". Dualna konfederacija iz 1939, ili ak i trijalna, mada nedovrena, ustupala je u ratu mesto vrstoj federaciji koja se sedamdesetih godina pretvara u pluralistiki deformisani oblik konfederacije od est lanova u skladu s jugoslovenskim reenjem jugoslovenske revolucije, s tim to je za razliku od revolucije pokrajinama dat dvostruk status jedinica u sastavu SR Srbije, ali politiki i konstitutivnih elemenata federalizma (konfederacije). Deveti kongres je dao politiku vizu projektu preureenja Jugoslavije. Amandmanske promene iz perioda 19671971. zapravo su anticipirale Ustav iz 1974. godine. Federalni centralizam" bio je tako razbijen na devet delova: est republika, dve pokrajine i Savez. Federalizacija Partije je tekla sporije, ali se i ona odvijala jo od Devetog kongresa da bi u nae vreme nastale ak teorije o suverenosti" republikih i pokrajinskih partija. Mo Partije formalno i ustavno-pravno gledano nije ni dodirnuta, nego je ak kao to naglaavaju neki istraivai i pojaana, jer od 1974. Ustav titi vodeu politiku mo SKJ. Ta mo se ogleda i u tome to je Tito bio doivotni predsednik SFRJ, doivotni predsednik Partije i vrhovni komandant Jugoslovenske armije. Partija je ozvaniena kao dravna partija. Uspostavljena je potpuna sraslost drave i Partije. Dravu je Partija pretvorila u
"J
svoju transmisiju", a njen idejni, politiki i kadrovski monopol predstavlja 'kiobran' dravnom aparatu od uticaja, kontrole i kritike graana". U sistemu u kome Partija ima pravo da se mea u sve, nije ni mogue uspostaviti pravnu dravu", zakljuuje vei broj pravnika, sociologa i politikologa. Ustanovljeno je da je 1972. u Jugoslaviji bilo oko 7.000 politikih profesionalaca u drutveno-politikim organizacijama, a u predstavnikim telima oko 5.000 izbornih lica. Oko ovog profesionalnog jezgra" okuplja se ira elita u optinama i na drugim nivoima, koristei privilegije i materijalne beneficije. U nju se ulazi po kriteriju vjernosti i istomiljenitva", a iz nje ispada samo u sluaju grubog kiksa putem sluajeva i ekskomunikacija u klikakim obraunima". Ustavnopravno potvrena u svom monopolu, Partija ve nije bila monolitna, jer je zapoela njena dezintegracija (ideoloka, nacionalna, na bazi interesa, otrenjavanjem dela lanstva od preterane vere", itd.). Protivnici federacije ravnopravnih naroda i nacionalnih manjina (narodnosti) ne shvataju da Jugoslavija samo kao takva moe postojati. Na drugoj strani, sasvim suprotna politika filozofija jednog dela rukovodeih jugoslovenskih subjekata gradila je federaciju kao konfederaciju (savez drava), ugroavajui naela i smisao federacije stvorene na Drugom zasedanju AVNOJ-a i uopte opstanak Jugoslavije kao celine. Izmeu odluka AVNOJ-a i Ustava iz 1974. nema kontinuiteta. Konfederalistiki duh dovodi do potpune blokade sistema, jaa snage separatizma i ugroava zajedniki opstanak. Nema federacija koje poivaju na principu veta (konsenzusa) svojih lanica, uzaludno upozoravaju strunjaci komparativnog ustavnog prava. Ne postoji konfederacija proizila iz federacije istiu istoriari koja je uspela da se odri pod pritiskom delovanja centrifugalnih snaga. Konfederacija ne omoguuje jedinstveno ekonomsko trite, strujanje kulturnih ideja, snaenje odbrambene moi Jugoslavije. Konfederalizacija Jugoslavije dovela je do kosovskog separatizma, zahteVom za stvaranje kosovske republike i to etniki iste, te prikljuenjem toj republici delova Crne Gore, Srbije i Makedonije, ime su dovedeni u pitanje temelji Jugoslavije. Jedinstvo i zajednitvo u SR Srbiji i ustavni poloaj Srbije predmet su rasprava i nezadovoljstava koja do danas ne prestaju. Ova nezadovoljstva izbijaju zbog asimetrinog" ka-
SUOAVANJE S KRIZOM
4 6 1
raktera Srbije kao federalne jedinice i neuobliavanja Srbije kao drave shodno ostalim dravama u sastavu SFRJ. irenjem autonomija Srbija se svela na uu teritoriju van pokrajina, koje su se de facto pretvorile u republike, a republika u federaciju. Socijalistika autonomna pokrajina je, smatra Jovan Miri, ne samo ustavnom definicijom ve i itavom konstitucijom sistema vlasti zakonodavne, izvrne i sudske tako kompletirana" za ostvarivanje suvereniteta. Rukovodstvo Srbije je 1977. upoznalo jugoslovenske organe o problemima koji se javljaju u odnosima u SR Srbiji u oblasti kadrovske politike, narodne odbrane, planiranja, sudstva, bezbednosti. Zadacima SK Srbije u ostvarivanju Ustava i daljoj izgradnji i jaanju jedinstva i zajednitva u SR Srbiji bila je posveena 18. sednica CK SK Srbije odrana u Beogradu 24, 25. i 26. decembra 1981. godine, na kojoj je takoe istaknuto da se SR Srbiji osporavaju svojstva koje ona ima kao nacionalna drava srpskog naroda i drugih naroda i narodnosti koji ive u njoj, a u istoj meri i kao jedinstvena drutveno-politika zajednica. Ostvarivanjem jedinstva i zajednitva u SR Srbiji bavio se i Deseti kongres CK SK Srbije, maja 1986. godine. Savezu komunista Srbije nije bilo stalo do dravnosti radi dravnosti" ve do dravnosti kao sredstva socijalistikog samoupravljanja i vlasti radnike klase. Pristalice ustavnog status quo, bez obzira to prihvataju pod pritiskom opte volje izvesne promene Ustava iz 1974, nastoje da se te promene zadre u to ogranienijem obliku, podseajui kao da praksa nije vrhovni sudija o vrednosti ustavnih normi da je stvar u neispunjavanju ustavnih odredaba, a ne u samim ustavnim reenjima. Pristalicama dubljih promena upuuju se prekori da su zaneti centralizmom i pokuajima vraanja na dravne svemoi. Olako se zaboravljaju injenice da su narodi Jugoslavije odbacili centralizam graanskog tipa u Kraljevini Jugoslaviji tokom revolucije, i da su uli u neravnopravan boj s staljinizmom kao sinonimom sistema zasnovanog na birokratskom centralizmu; da je KPJ anticipirala samoupravnu viziju i praksu socijalistikog preobraaja, da bi se danas progresivne snage u drutvu vraale tim istorijski i iskustveno osuenim obrascima dalje ili blie prolosti. Uostalom, to nee narodi Jugoslavije koji, evo skoro pola veka, gotovo celu jednu epohu, ive u federativnom ureenju. Ali, oni se isto tako nisu ni borili, niti glasali za ko nf ed era tivnu strukturu Jugoslavije, za nacionalistike iskljuivosti i ekonomske bloka-
"J
de sistema, ve za Jugoslaviju ravnopravnih naroda, otvorenu i prijemivu u svakom svom delu za ideje koje zrae napretkom i demokratijom. Problem nije u vraanju na centralistiko-etatistiku formulu, a jo manje na obnovu graanskog sistema, ve u afirmaciji samoupravne federativne Jugoslavije u kojoj e se odnosi izmeu federalnih jedinica i federacije urediti na osnovu izvornih principa AVNOJ-a. Naela dualnog ili trijalistikog ureenja federacije odbacila je istorijska praksa. Ako razvoj bude traio korekture u tkivu jugoslovenske federacije, reavae ih svi jugoslovenski narodi zajedniki, a pre svega potujui volju naroda kojeg se eventualne promene najvie tiu, jer ivot ne poznaje vena reenja i savrene obrasce. Raspoloenje partijskog lanstva protiv dezintegracije Jugoslavije najvidljivije je dolo do izraaja u optepartijskoj raspravi o predlogu zakljuaka 13. sednice CK SKJ odrane 12. i 13. juna 1984. godine. Debata je pokazala nezadovoljstvo najireg lanstva federalizacijom Partije, koja ide do konfederalizma, i drugim negativnim pojavama u jugoslovenskom ivotu. Toga su bili svesni i pojedini rukovodei ljudi SKJ, svodei na 13. sednici CK SKJ negativne posledice na dezintegraciju Jugoslavije, na teritorijalno zatvaranje, cepanje jedinstvenog jugoslovenskog privrednog prostora, na tendencije autarhije", iako je interes radnike klase nedeljiv". Delegati 12. i 13. kongresa SKJ su u mnogobrojnim kritiki intoniranim diskusijama izrazili nezadovoljstvo postojeim stanjem. Nezadovoljstvo je izraavano i na mnogim skupovima SUBNOR-a, na kongresima panskih boraca i skupovima Saveza omladine Jugoslavije, ali je rukovodstvo drave i Partije ostalo do danas gluvo na sve opomene, nejedinstveno i pocepano oko pravaca izlaenja iz sve oiglednije krize. Nezadovoljstvo birokratskim ponaanjem i deobama zemlje na nacionalnim osnovama ispoljavali su u mnogobrojnim svojim govorima, predlozima, analizama i memoarskim spisima mnogi stari revolucionari. Procesi promena drutvenog bia Jugoslavije proticali su na tankoj civilizacijskoj osnovi drutva koje je nesumnjivo napravilo dinovske korake u pravcu svoje ekonomske i kulturne emancipacije, iako istovremeno nije moglo da se dokraja oslobodi od civilizacijskih naslea koje vekovima i decenijama nosi. Drutvo je u gru ostvarivalo industrijalizaciju s urbanizacijom, to mu je, kao posao, u naslee ostavila graanska
SUOAVANJE S KRIZOM
4 6 3
klasa Jugoslavije. Uz sve napore, ova industrijalizacija nije dovrena ni u vreme kada je svet zakoraio u treu tehnoloku revoluciju. Civilizacijski problemi ne mogu se isputati u analizi naih kriza, kako u materijalnoj osnovici drutva, tako i u oblasti svesti. Jedna klasa moe se sruiti s vlasti u oruanom prevratu koji relativno kratko traje, ali se ljudi ne mogu humanizovati, stei radne navike, smisao za oseanje celine i osloboditi se taloga prolosti ni u daleko duem periodu. Povrna uverenja o brzoj ekonomskoj i duhovnoj emancipaciji posle rata mogla su biti plemenita inspiracija, ali stvarnost ne priznaje iluzije. Istorijska analiza je pokazala da je birokratija Jugoslavije i u svojoj graanskoj i u socijalistikoj fazi bila jedan od prvorazrednih problema biveg i savremenog drutva. Brojke ukazuju da je posluni upravni aparat Kraljevine Jugoslavije imao (bez nametenika i radnika u dravnim preduzeima) 1938. godine 168.000, a da je ve do 1950. narastao na 250.000 slubenika. Karakteristian je nain kadrovskog obezbeenja ovog novog aparata sastavljenog od starih strunjaka, koji su izdrali stroge kadrovske pro vere, i komunista sa sela, profesionalnih partijskih radnika, demobilisanih oficira. Operativni metod rada" vodio je u to vreme korienju snage prinudnih faktora, pre svega politiko-psiholokog pritiska lanstva masovnih organizacija i Partije. Decentralizacija je nakon 1950. uveavala ovaj aparat, samo to mu je menjala profil strunosti. Dok je prvi kadar bio po oceni sociologa struno slabiji, vlast se daleko vie mogla na njega osloniti po liniji vere, rtve, odsustva korupcije, vernosti, mada je i on rano poeo da biva nagrizan privilegijama i ugodnostima gradskog ivota. Novi kadrovi nastaju u uslovima kada je struktura vlasti dravne i partijske izmenjena u vie pravaca: u pravcu samoupravne decentralizacije, samostalnosti preduzea, komunalne autarhije, konfederalizma i nainjanja principa demokratskog centralizma, podlonosti uticajima vie volja u uslovima neusklaenosti politikog i privrednog sistema, materijalne povlaenosti naturalnim davanjima i povlastica koje proistiu iz samog poloaja (dravna kola, dnevnice, slobodno radno vreme, nabavka stana, uticaj pri zapoljavanju, nain snabdevanja, pokloni koji se granie s korupcijom, itd.). Vojska inovnika u decentralizovanom aparatu uveliko se mnoila i menjala svoju dojueranju strunu fizionomiju
"J
(dokolovanjem, sticanjem naunih zvanja, itd.). Samo na poetku stvaranja radnikih saveta i decentralizacije uprave krajem etrdesetih i poetkom pedesetih godina dolo je do smanjivanja dravnog aparata u vrhu savezne i republikih administracija, ali je ona nastavljala da se umnoava na donjim nivoima. inovnika armija Jugoslavije danas broji oko 2.600.000 od 6.086.600 zaposlenih u drutvenom sektoru ili 40% od ukupno zaposlenih. Iz objavljenih podataka moe se videti da 29.900 slubenika otpada na politiku administraciju, ukljuujui i profesionalne politiare, na SIZ-ove (koje nazivaju paradravnim" organima) 46.300; na upravnu administraciju 202.100; na zdravstvenu i srodnu 203.000; na finansijsku i srodnu 200.000; obrazovnu i kulturnu 220.000 i privredno-administrativnu 1.700.000 slubenika. Iz tih podataka takoe se vidi da u Jugoslaviji ima 100130.000 sekretarica i parasekretarica" (Todor Kulji). Ovaj administrativni aparat troi oko 500 miliona asova godinje na sastanke i politike rituale". Radnu situaciju kompletiraju podaci o 1.200.000 ljudi na biroima rada, a tehnoloki i ekonomski viak u postojeoj zaposlenosti dokraja otkriva razmere situacije. Prema Jovanu Miriu, u Jugoslaviji je 1983. bilo vie od 8000 SIZ-ova. O drutvenoj neracionalnosti ove birokratije govori podatak objavljen u jugoslovenskoj tampi da je decembra 1985. u drutvenom vlasnitvu bilo registrovano 150.196 putnikih automobila. Skoro punih 30 godina od trajkova u Trbovlju i Hrasniku samoupravni socijalizam nije imun od trajkova, zapravo obustava rada". Mnogi pisci, sociolozi i politikolozi istiu da je proglaenje kraja klasnih borbi" obina mitologija", jer trajkovi stiu sve vie oznaka politike pojave. Birokratizacija samoupravljanja morala je povui za sobom i obustave rada", bez obzira koliko one danas jo otkrivale samo parcijalna nezadovoljstva radnika. Jugoslovensko iskustvo je pokazalo da se Sindikat nije opravdao u samoupravnoj socijalistikoj stvarnosti, odbaen na margine, udaljen od ie odluivanja i pretvoren u sutini u drugorazredno birokratsko nadletvo. Na drugoj strani, daleko su za nama vremena kada se svaka slabost mogla objanjavati samo nasleem starog drutva, recidivima prolosti i ravnodunou deformisanih pojedinanih funkcionera u privredi (direktora, partijskih rukovodilaca, ministara, itd.). Radnici su se u razvitku samoupravljanja u nas suoili s novim vidom birokratije, koju sociolozi i politikolozi nazivaju i
SUOAVANJE S KRIZOM
465
industrijskom". Jo davno, prilikom uvoenja samoupravljanja, bilo je lucidnih komunista koji su se pitali kada e doi do birokratske deformacije unutar samoupravnog organizma. Sukob radnika s rukovodstvima preduzea i njihovom administracijom prestaje samo u onoj ravni gde i jedni i drugi uviaju da su potpuno van sfere odluivanja o svojoj vlastitoj sudbini i sudbini celoga drutva. Radnika klasa nije nikada bila tako razdeljena kao danas: organizacijom udruenog rada, koja je ila ak do fizikih ograivanja razliitih OOUR-a u prostoru jedne te iste fabrike hale, partikularistikim interesima, administrativnim okovima, nacionalnim podelama, granskim nepovezanostima, regionalnim zatvorenostima. Odluke na nivou komuna su u rukama politike i privredne vrhuke, specijalnog vida oligarhije", koja tormulie odluke, utie na razvoj privrede, dri u svojim rukama kadrovsku politiku, koristi se tumaenjem zakona, njegovom primenom i njegovim izvitoperavanjem. To joj i nije ba teko, jer je stvoren pravni poredak u kome se ne mogu snai ni najbolji pravnici. On je dobio neverovatno hipertrofirane razmere; nejasan je, protivurean, napisan nerazumljivim jezikom, stalno u dinamici, podloan neprekidnim promenama i dodavanjima. Pri tome je uspostavljeno vie normativnih elemenata pravnog poretka (savezni, republiki, lokalni, dravni i samoupravni, pravo i dogovor udruenog rada) koji jo vie oteavaju snalaenje u okeanu raznovrsnih propisa. Za Jugoslaviju se moe rei da je do tog stepena prebukirala" ivot i odnose normama da se od njih ne moe disati, bez obzira koliko se one u krajnjoj liniji ne potovale. U nas trajk sve vie gubi svoje ekonomsko tlo i, pod pritiskom birokratizacije i etatizacije, dobija iru socijalnu i politiku sadrinu". Postojea kriza, vladavina birokratije, negativna selekcija kadrova, prevaljivanje inflacije na radne slojeve i neperspektivnost sve vie e davati trajkovima oznake socijalnih protesta i nezadovoljstva globalnim kretanjima drutva". Mada trajkovi i novi drutveni pokreti predstavljaju najvee izazove postojeim politikim ustanovama, jedan deo politikologa u uslovima sve dublje krize najveu opasnost za politiki proces vidi u jaanju raznih vaninstitucionalnih oblika interesnog organizovanja i drutvene akcije". Stvarna mo neformalnih grupa funkcionera sve vie se snai donoe-
"J
njem mnogih najvanijih odluka ispod povrine institucionalizovanog politikog sistema" (kadrovska reenja, investicione odluke, itd.), van javnosti, u senci sivih zona". Ove neformalne grupe ili lokalne oligarhije" posebno su uzurpirale voenje kadrovske politike, favorizujui na bazi poslunosti, podanitva" i slepog sluenja klanovima, vojsku mediokriteta. Ranija kadrovska politika poverljivosti po partijskim merilima zamenjena je u protekle dve-tri decenije izborom ljudi iz redova svoje klike", po feudalnom kriterijumu odanosti i line slube. Prema Vukainu Pavloviu, postoji jedan svojevrsni paralelan i faktiki politiki sistem, koji deluje iza fasade institucionalnog politikog sistema i koristi legitimne institucije sistema samo da bi ve donete odluke saoptio javnosti i obezbedio mobilizaciju u njihovom realizovanju". Unutranja snaga jugoslovenske zajednice i stvarni istorijski smisao na kome je zasnovana, uvek su iskazivali snagu solidarnosti u kritinim trenucima velikih nevolja i elementarnih katastrofa. Re je ne samo o pojavama solidarnosti koja je trijumfovala u daljoj prolosti ve i o solidarnosti koja se manifestuje i danas, kada birokratija nastoji da odvoji narode jedne od drugih. Kada je stihija 26. jula 1963. godine gotovo zbrisala Skoplje i odnela 1.070 ljudskih ivota, usledila je velika i nesebina pomo cele Jugoslavije. Solidarnost se glavnim makedonskim gradom pogoenim zemljotresom pokazali su i ljudi iz 87 zemalja sveta. Na obalama Vardara za desetak godina na ruevinama starog Skoplja iznikao je novi, tri puta vei grad, urbanistiki izgraen na najmodernijim osnovama. Narodi Jugoslavije pritekli su u pomo i unesreenom stanovnitvu Banjaluke posle zemljotresa, narodu Crne Gore, narodu Kopaonika, Kninske krajine, a ovih dana poplavljenim krajevima juga Srbije. Sociolozi morala ukazuju na svu dubinu savremene moralne krize koja nastaje u uslovima grupne svojine, borbe egoistikih OOUR-a", krize socijalistike ideologije", delovanja sve snanijih antisocijalistikih ideologija", potpune pasivnosti drutva u oblasti moralnog obrazovanja i vaspitanja", izostajanja sankcija protiv tekih moralnih prekraja brojnih monika". U nastalom moralnom besporetku", kae Radomir Luki, produbljuje se i moralna kriza iz koje nema izlaza sve dok se ne uvrsti ekonomski, politiki i celokupni drutveni sistem.
SUOAVANJE S KRIZOM
4 6 7
Kriza nije mogla da se ne reflektuje i na stanje zdravlja naroda, to u poslednje vreme sve jae naglaavaju ugledni zdravstveni radnici. Godine 1975. bilo je oko 550 hiljada invalidskih penzionera, da bi se njihov broj narednih godina uveavao: 1980. 600 hiljada; a narednih sedam godina jo je oko 400.000 radnika otilo u invalidsku penziju; njima se pridruilo jo oko 300.000 invalida koji su premeteni na lake poslove. S produbljivanjem krize narastaju bolesti kardiovaskularnog aparata i neuroze. Dr Prvoslav Markovi dovodi u vezu imigraciono-emigraciona kretanja sa enormnim porastom psihosomatske patologije". Formalni i neformalni sistem vlasti i uticaja ustanovljen u Jugoslaviji, naroito Ustavom iz 1974. godine, postao je glavno politiko-pravno utvrenje sa koga se brani birokratsko-sklerotizovani poredak. Narodno nezadovoljstvo predstavnicima sistema i samim sistemom izraava se od ovog leta 1988. u Srbiji i Crnoj Gori na masovnim politikim mitinzima solidarnosti, uz uee stotina hiljada ljudi, bar kada su u pitanju solidarnost sa Srbima i Crnogorcima sa Kosova, nezadovoljstvo dravnim i partijskim rukovodiocima i zahtev za brim promenama drutveno-ekonomskog i politikog sistema. Od avgusta 1988, na mitinzima u Novom Sadu, Vrbasu, Apatinu, Titogradu, na Cetinju, u Nikiu, Kolainu, Pritini, Gnjilanu, Kraljevu, Titovom Uicu, Niu i drugim mestima stotine hiljada ljudi plebiscitarno su izraavali svoje opredeljenje za Jugoslaviju, zaustavljanje iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova i demokratski politiki sistem, odbacujui vladavinu jugoslovenske birokratije nesposobne da izvue zemlju iz krize u koju su je i dovela. Za deo radnika egalitarizam, uravnilovka, jednaki stomaci", zajednika rtva, i zajednika odricanja predstavljaju autentini izraz solidarnosti. Koncepcije ranog socijalizma u uslovima naeg primitivizma i siromatva toliko su jako ule u svest pojedinih kategorija stanovnitva da se ne mogu iupati ni danas, posle gotovo pola veka, iako je oigledno da se napredak na takvoj solidarnosti ne moe graditi, kao i da socijalizam u siromatvu nije cilj revolucije. Sve novo i nepoznato mnoge ispunjava strahom da se ne izgubi i ovo postojee. S ekonomskim intersom valja uzeti u obzir i niz psiholokih faktora vezanih za tradiciju dremea, starinskih navika, javaluka. Zaboravlja se u starim ideolokim maglama da nema vee eksploatacije i izneveravanja socijalizma i njegovih vred-
nosti nego to je parazitizam, bekstvo od izrnena, propovedanje lane solidarnosti, zadravanje navika da drava sve duguje, da je ona jedini davalac, i da se ona slui u onolikoj meri u kojoj i daje. Ove reakcionarne projekcije nabijene su istinskim kontrarevolucionarnim sadrajem jer vraaju duboko unazad. Refeudalizacija naeg socijalizma, u koju se izvrglo ovih etvrt veka samoupravljanja, ne eli prevazilaenje postojeeg stanja, jer su nosioci nazatka sebe izjednaili sa sistemom od kojeg pored njih imaju koristi i njihove feudalne druine u svim savremenim vidovima klanova, neformalnih grupa, kupljenih dua, podanikih funkcioneria, pokornih intelektualaca. U ovu filozofiju vladajuih ne uklapa se pogled onih revolucionarnih snaga koje su svesne da se istorijski legitimitet steen u vremenu revolucije svakodnevno mora potvrivati. Borbu za slobodu, kao tradicionalnu konstantu naroda ovoga prostora, kombinovanu s partijskom revolucionarnom vokacijom, oni nisu nikada shvatili kao konzerviranje u akcionarsko drutvo narodnooslobodilake borbe. Za snage socijalistiko-demokratske i jugoslovenske orijentacije budunost ove zemlje lei u novoj rtvi, rtvi rada, vraanju samopouzdanja i obnovi morala. Nikada kao u sadanjoj jugoslovenskoj krizi nisu se pokazivale tolike zapretane energije ljudi svih generacija da se ue u borbu za prevazilaenje sadanje ekonomsko-politike i moralne kaljuge; nasuprot njima stoje snage kontrarevolucije, oliene u nacionalnim birokratijama. Kosovska birokratija, koja je poela da se iskazuje jo za Titovog ivota i koja je javno izala na scenu 1968, samo je jedna od nacionalnih birokratija, ija egzistencija ne bi bila ni mogua da se ne hrani krizom koju su u Jugoslaviji izazvale njene jugoslovenske bliznakinje. Ustav iz 1974. je ve 14 godina na snazi. Promene Ustava iz 1963. poele su amandmanima, posle dugih razgovora bez publiciteta, na Brionima, posle potmulih nezadovoljstava Srbije i dela njene nauke, juristike i socioloke pre svega, iako politiko rukovodstvo nije bilo spremno da izaziva krizu. Nalazei se pred nadmonim iniocima najvie vlasti i sile, ono se opredelilo za reenje koje danas narod ne prihvata. Za razvoj jugoslovenske ustavnosti nije ni tada bila povoljna demokratska klima, kao to nije bila povoljna ni od poetka razvoja ustavnosti u Kraljevini SHS. Mnogi su iskreno verovali da e samoupravna transformacija dovesti do Republike udruenog rada". Idealizam? Iluzije?
SUOAVANJE S KRIZOM
4 6 9
Pragmatistiko mirenje sa tokom stvari? U savremenoj praksi udrueni rad" nikada nije bio toliko otuen od vlasti, bez uticaja i eksproprisanih sredstava. Umesto da ujedinjuje, on je s Zakonom o udruenom radu usitnio privredu, drutvo, dravu. Ustav iz 1974. regenerie krizu. Tragikomino deluje stav onih jugoslovenskih politiara koji brane Ustav, a istovremeno se zaklinju da su borci za savladavanje krize. Jugoslavija je ovih godina postala dravni simbol, jer vlast pripada republikim, pokrajinskim oligarhijama. Savezna birokratija vlada samo onoliko koliko joj dozvoljavaju republiko-pokrajinske birokratije. Ni daleko bogatija drava od Jugoslavije ne bi mogla izdrati tako ogromne i neracionalne rashode nacionalnih birokratija. Istorija poznaje iskustvo prelaenja iz konfederacije u federaciju (SAD i vajcarska). Pretvaranje federacija u konfederacije najbolji je put za njihovo razbijanje. Nadjaali su izolacionizam i nacionalne ekonomije u vreme opteevropskih integracija. Pokrajine su postale de facto lanice konfederacija. Srbija je prestala da postoji kao jedinstvena republika. Srbi i Crnogorci su deceniju i due rtve genocida, a po Muhamedu Keetoviu ak od 1945. godine. Srbija je ustavno nedefinisana. Niko ne zna ta je ona po Ustavu. Moda zbir optina? Ustavom su stvorene tri drave, tri teritorije, tri poretka odnosa, prava i obaveza. Pokrajinski organi imaju ingerencije u uoj Srbiji", ali ova nema nikakvog uticaja u pokrajinama. Od IX sednice CK SKJ i VIII sednice CK SK Srbije srpsko partijsko i dravno rukovodstvo insistira na savladavanju kosovske kontrarevolucije, na brim ustavnim promenama, smanjivanju dravnih ovlaenja pokrajina, antibirokratskoj revoluciji kao pretpostavci savlaivanja duboke jugoslovenske krize. Srbija konkretno predlae jedinstveno funkcionisanje u oblasti optenarodne odbrane, dravne i javne bezbednosti, meunarodnih odnosa, prostornog i drutvenog planiranja i nekih ovlaenja sudova i tuilatava vezanih za nadzor nad primenom zakonitosti. Re je o minimalnim promenama postojeeg Ustava koji treba to pre zameniti novim, razumnim i pravednim ustavom. Brzi izlazak iz krize vezan je za savladavanje kosovske krize. Njeno reavanje pozitivno bi uticalo na reenje jugoslovenske krize, jer bez jugoslovenske birokratije ne bi bilo ni kosovske.
"J
Srbija eli da obezbedi poloaj koji imaju druge republike. Otuda optube kako ona eli da vaskrsne" staru srpsku dravu nemaju osnova. Dok se na snazi nalazio raniji ustavni poredak, poloaj Srbije je nekako bio i regulisan, jer je ona ureivala organizaciju i nadlenosti pokrajina bez uticaja federacije. Od 1968, pokrajine su izale iz Srbije, postale su faktiki drave, a Srbija, NR Srbija po jugoslovenskom Ustavu iz 1946, zasnovanom na odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a, nemona je da se organizuje bez uea i saglasnosti pokrajina. Na kraju samom autoru se moglo uiniti da je re o potpunom mraku i beznau. Istovremeno, sve su uoljivija strujanja u narodu, koja otkrivaju njegovu veru u Jugoslaviju i njenu demokratsku perspektivu, snagu uverenosti i poraz antijugoslovenskih snaga, u ire, jugoslovensko razumevanje kosovskog i srpskog sluaja, koji se pojavljuju kao conditio sine qua non stabilnosti Jugoslavije, shvatanje da nema ujedinjavanja bez ekonomskog povezivanja, jedinstvenog trita, razbijanja samoizolacija, smanjivanja uticaja drave u privredi, kao i razdvajanje Partije od vlasti. Zakon o udruenom radu (ZUR-u), tzv. Radnikom ustavu iz 1976, zaista vie nema mesta u jugoslovenskom zakonodavstvu. Krajnje je vreme da se shvati da nema promena privrednog sistema, savlaivanja krize, obnove morala, bez promena u politikom sistemu, bez neposrednih izbora i demokratizacije politikog ivota.
BIBLIOGRAFIJA
Izvori:
Bela knjiga o agresivnim postupcima vlada SSSR, Poljske, ehoslovake, Maarske, Rum unije, Bugarske i Albanije prema Jugoslaviji, Beograd, 1951. Bela knjiga o neprijateljskoj politici vlade Narodne republike Albanije prema FNRJ,
Beograd, 1961.
Borba
Beograd
komunista
Jugoslavije za
socijalistiku
demokratiju
VI kongres KPJ (SKJ),
Conference Danubienne Beograd Recueil des documents, 1948, Beograd, 1949. etvrti kongres SKOJ-a i zajedniki kongres SKOJ-a i NOJ (1948), Izvori za istoriju Dokumenta, Beograd, 1974. (Beograd 1113. mart 1969),
1979.
SKJ (priredio: M. Vasi), Beograd, 1985.
Deseti kongres Saveza komunista Jugoslavije, Deveti kongres Saveza komunista Jugoslavije
(stenografske beleke), Beograd, 1970. Dokumenti 1948, knj. IIII (priredio: V. Dedijer), Beograd,
IVI, Zagreb, 1945. 1946. 1,
Dokumenti 1946. Dokumenti Dokumenti Dokumenti
o protunarodnom o o o
radu
i zloinima jednog dijela Federativne Federativne
katolikog klera, Jugoslavije Jugoslavije
spoljnoj politici spoljnoj politici spoljnoj politici
Socijalistike Socijalistike Socijalistike
Republike Republike
(priredio: . Vasiljevi), Beograd, 1984. III, (priredio: D. Vasiljevi), Beograd, 1985.
Federativne
Republike
Jugoslavije
1947.
(priredili: M. Spaji, . Vasiljevi), Beograd, 1985; isto, II, (priredili: B. Popovi, D. Vasiljevi), Beograd, 1986.
Dokumenti Saveza komunista Srbije, esta sednica CK SK Srbije, Zadaci Saveza komunista Srbije u sprovoenju zakljuaka CK SKJ o Kosovu, Beograd, 1987. Drugi kongres samoupravljaa Jugoslavije, Beograd, 1971. Dvanaesti kongres Saveza komunista Jugoslavije, 2629. juni 1982, (magnetofonske
beleke), Beograd, 1983.
Foreign Union, Foreign Union,
Relations of Washington, Relations of Washington,
the United States 1947. Volume IV. Eastern Europe. 1972. the United States 1948, Volume IV, Eastern Europe. 1974.
(priredili: 1986. B.
The Soviet The Soviet

C.
Istorija socijalistike Jugoslavije, Dokumenti, IIIII, trbac), Beograd, 1977. Jugoslavija 19451985, Statistiki prikaz, Beograd,
Petranovi,
Jugoslavija tridesetih godina posle osloboenja i pobede nad faizmom 1945 1975, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1975. Kongres radnikih saveta, Beograd, 1957. Kongresi, konferencije i sednice centralnih organa SKOJ-a (19411948), Izvori za
istoriju SKJ, (priredio: P. Kaavenda), Beograd, 1984.
Materijalni
drutveni
razvoj
SFRJ
Jugoslavije
19471972.
statistiku, Beograd, 1973.
Savezni
zavod
za
472
SOCIJALISTIKA REVOLUCIJA
Od AVNOJ-a do delegatske skuptine, (priredili: B. Ili, Lj. ukovi, Lj. Janjetovi). Beograd, 1984. Osmi kongres SKJ (Beograd 713. decembar 1964), IIII, (stenografske beleke) Beograd, 1965.
Peti kongres Komunistike partije Jugoslavije, (stenografske beleke), Beograd, 1948 Pisma CK KPJ i pisma CK SKP(b), Beograd, 1948. Program Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1958. Prvo vanredno zasedanje Narodne skuptine FNRJ 31. januar 4. februar 1946, (stenografske beleke), Beograd, 1946. Samoupravljanje u Jugoslaviji 19501976, dokumenti razvoja, (priredili: B. Bokovi, D. Dai), Beograd, 1977. Samoupravni drutveno ekonomski razvoj Jugoslavije 19471977, Savezni zavod za statistiku, Beograd, 1978. Sedmi kongres Saveza komunista Jugoslavije, Beograd, 1958. Sednice Centralnog komiteta KPJ (19481952), Izvori za istoriju SKJ, (priredili: B. Petranovi, R. Konar, R. Radonji), Beograd, 1985. Statistiki godinjak FNRJ (SFRJ), Savezni zavod za statistiku i evidenciju, Beograd 19541970. Stenografske beleke redovnih i vanrednih zasedanja Narodne skuptine FNRJ 19461953, Beograd Tito u Skuptini Socijalistike Jugoslavije 19421977, Beograd, 1978.13. Kongres SKJ, Dokumenti, referati, rezolucije, Statut S K J , zavrna re, sastav organa S K J (2528. jun 1986), Beograd, 1986. Ustav FNRJ, Beograd 1946. Ustav SFRJ, Beograd 1974. Ustav SFRJ sa ustavnim amandmanima i Ustavnim zakonom . . . . Beograd, 1969. Ustav Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije, Beograd, 1963. Vukmanovi Svetozar Tempo, Revolucija koja tee, II, Beograd, 1971; Memoari, IIV, Beograd Zagreb, 1985. Zakon o petogodinjem planu razvitka narodne privrede Federativne Narodne Republike Jugoslavije u godinama 19471951, Beograd, 1949. Zapisnici i izvetaji Univerzitetskog komiteta KPS 19451948. priredili: M. Mitrovi, . Stankovi),' Beograd, 1985. Zapisnici i izvetaji Univerzitetskog komiteta KP Srbije 19481952. (priredili: M. Mitrovi, D. Stankovi), Beograd, 1987.
Literatura:
Aksi Stanoje, Poloaj autonomnih pokrajina u ustavnom sistemu SFRJ, Beograd, 1967. Arsi Mirko, Markovi R. Dragan, 68 Studentski bunt i drutvo, Beograd, 1984. Autonomne pokrajine u Jugoslaviji (drutveno-politiki i pravni aspekti), Beograd, 1967. Babovi-Raspopovi Senka, Kultura u Crnoj Gori 19451952, (rukopis magistarske teze), Beograd 1986. Badurina Berislav, Severo-atlantski pakt (rukopis magistarske teze). Bajalica Dimitrije, Komunistika partija Jugoslavije i seljakopitanje". Beograd, 1959. Bakali-Hadi Besa, Uzajamna pomo omladine Jugoslavije i demokratske omladine sveta u izgradnji svojih zemalja ( 1 9 4 6 1 9 4 7 ) " , Istorija radnikog pokreta, Zbornik radova, 5/1968, Beograd. Bakari Vladimir, Aktuelni problemi sadanje etape revolucije, Zagreb, 1967. Balkanska federacija jabuka razdora", Borba 28. septembar 1987. Barker Elisabeth, Mednarodni poloaj Jugoslavije ob koncu druge s v e t o v n e vojne (ivljenje in smrt fifty-fifty)", Konec druge svetovne vojne v Jugoslaviji" (etvrti okrugli'sto jugoslovenskih i britanskih istoriara. Brdo pri Kranju, 911. decembar 1985), Ljubljana, 1986.
BIBLIOGRAFIJA
473
Barto Milan, Savremeni meunarodni problemi, Sarajevo, 1955. Beker Inoslav, Savez komunista Jugoslavije i meunarodni radniki pokret, Meunarodni odnosi i vanjska politika socijalistike Jugoslavije, Zagreb, 1979. Bianchini Stefano, La diversit socialista in Jugoslavia, Modernizzazione, autogestione e sviluppo democratico dal 1965 ad oggi. Trieste, 1984. Bilandi Duan, Borba za samoupravni socijalizam u Jugoslaviji 19451969, Zagreb, 1969; Ideje i praksa drutvenog razvoja Jugoslavije 19451973. Beograd. 1973; Historija Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije Glavni procesi, Zagreb. 1978. Bilandi Duan, Vukadinovi Radovan, Osnovne drutvene promjene u Jugoslaviji i svijetu 19451973, Zagreb, 1973. Biseni Dragan, Politika priroda trajkova u Jugoslaviji". Gledita. 9 1 0 / 1 9 8 6 . Beograd. Bofa uzepe, Istorija Sovjetskog Saveza 1 9 4 1 1 9 6 4 " , NIN 13. 20. 27. januar i 3. februar 1980. Bogovac Tomislav, Stanovnitvo Beograda 19181971, Beograd, 1976. Broz Josip Tito, Govori i lanci, knj. IIXI, Beograd, 1959; isto. knj. XIIXVI, Beograd, 1 9 6 2 1 9 6 6 . Bulaji Milan, Meunarodni odnosi socijalistike Jugoslavije (19431963) Studijski projekt (u rukopisu), Beograd, 1964. Cvrlje Vjekoslav, Vatikan u suvremenom svijetu, Zagreb, 1980. ali Duan, Industrijalizacija FNRJ, Zagreb, 1963. obelji Nikola, Politika i metodi privrednog razvoja Jugoslavije 19471956, Beograd Deakin William, ,,Vdaja nemke vojske na Balkanu (april maj 1945)", Konec druge svetovne vojne v Jugoslaviji", (etvrti okrugli sto jugoslovenskih i britanskih istoriara. Brdo pri Kranju, 9 I I . decembar 1985), Ljubljana, 1986. Dedijer Vladimir, Parika konferencija, Beograd, 1947; Josip Broz Tito prilozi za biografiju, Beograd, 1953; Izgubljena bitka Josifa Visarionovia Staljina, Sarajevo. 1968; Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, Trei tom. Beograd, 1984. Deutscher Isaac, Staljin politika biografija, Zagreb, 1977. Dodoli Luijan, Manli Maradej, Svet posle drugog svetskog rata. III (priredio: R. Rajovi), Beograd, 1975. Drakovi Dragomir, Sociologija samoupravljanja, Beograd, 1977. Duroselle Jean-Baptist, Le conflit de Trieste 19431954, Bruxelles, 1966. ilas Milovan, Nesavreno drutvo i dalje od nove klase". London, 1970. Borevi Jovan, Ustavno pravo, Beograd, 1958, 1986. orevi Jovan i dr., Drutveno-politiki sistem SFRJ. Beograd. 1975. Gaea L. Nikola. Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 19451948. Novi Sad. 1984. Gavranov Velibor. Stojkovi Momir, Meunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije. Beograd, 1972. Gredelj Stjepan, S onu stranu ogledala. Beograd, 1986. Ferenc Tone, Predaja nemke vojske iz jugovzhodne Evrope (Konec druge svetovne vojne v Evropi)". ,,Konec druge svetovne vojne v Jugoslaviji" (etvrti okrugli sto jugoslovenskih i britanskih istoriara, Brdo pri Kranju, 911. dcccmbar 1985), Ljubljana, 1986. Horvat Branko, Jugoslavenska privreda 19651983. Prijedlozi i rjeenja. Ljubljana Zagreb. 1984; Jugoslavenska privreda 19651983. Pivgnoze i kritike. Ljubljana Zagreb. 1984. Ievi Duan Nacija i samoupravljanje. Titograd. 1976; Kuda ide nacija. Integral nacije i sindrom nacionalizma. Beograd, 1986. Jeli-Buti Fikreta, ..Neodvisna drava Hrvatska kot zdruevalka kontrarevolucionarnih sii leta 1945". Konec druge svetovne vojne v Jugoslaviji" (etvrti okrugli sto
474
jugoslovenskih i britanskih Ljubljana, 1986.
istoriara,
Brdo
pri
Kranju,
911.
decembar
1985),
Jeri Janko,
Trako
vpraavanje po drugi
svetovni vojni tri faze diplomatskega boja,

1979. socijalizma. Beograd, 1948. Ujedinjenih nacija (19451953)
Jovanov Neca, Radniki trajkovi u SFRJ, Beograd, Jovanovi Batri, Omladinske radne akcije kola Jovanovi Jadranka. Jugoslavija u organizaciji
Beograd, 1985.
Ljubljana, 1961.
Jugoslavija
Kardelj
Beograd, 1970.
u svetu
Meunarodni odnosi i spol/na politika Jugoslavije 19411969

Beograd,
Edvard, Problemi nae socijalistike izgradnje, IVIII,
Kidri Boris, Privredni problemi FNRJ, Kljaki Dragan, Izgubljena pobeda 19461949. i KPJ, Beograd, 1987.
Pravci razvoja politikog sistema
socijalistikog
Beograd, 1950. generala Markosa.
samoupravljanja,
Beograd,
rat
1945
1978.
u
1968-
Graanski
Grkoj
Kongresi,
istoriju SKJ,
konferencije
(priredio:
i
P.
sednice
centralnih
organa
1984.
SKOJ-a
19411948,
Izvori
za
Bosanske krajine 19451948, (rukopis doktorske disertacije), Banjaluka, 1987. Kulji Todor, Modeli birokratije i kadrovska uprava razvijenog socijalizma", Gledita. 910/1986.
Kosti Cvetko, Seljaci industrijski radnici, Beograd, 1955. Kovaevi Branislav, Komunistika partija Crne Gore 19451952, Titograd, 1986. Krinik-Buki Vera, Politika KPJ prema agrarnom i seljakom pitanju na podruju
Kaavenda), Beograd,
Lazarov Lazar, Optestveno-politikite organizacii vo obnova ta i izgradbata Makedonija 19441948, Skopje, 1979. Luki Radomir, Drutvena svojina i samoupravljanje. Beograd, 1964.
Mari 1987.
L a t a s Branko, P o r a z in unienje etnike kontrarevolucije v sklepnem obdobju vojne". Konec druge svetovne vojne v Jugoslaviji (etvrti okrugli sto jugoslovenskih i britanskih istoriara", B r d o pri Kranju, 9 1 1 . decembar 1985), Ljubljana, 1986.
na
NR
Markovi Markovi
Miomir,
Deca
komunizma.
Branislav,
Beograd,
1987.
Drutveno-ekonomski
razvoj drutvo
Crne
Gore Ni
19451953. 1968.
Titograd.
Danilo,
Savremeno jugoslovensko
(ogledi),
Markovi Dragan, Istina o Golom otoku, Beograd, 1987; Istina o Golom otoku". NIN i. februar, 1987.
Markovi
Mili Vladimir, Revolucija i socijalna struktura, Beograd, 1978. Marseni V. Dragutin, Ekonomska struktura i privredni rast Jugoslavije, Beograd, 1981. Mates Leo, Nesvrstanost, teorija i savremena praksa. Beograd, 1970; Meunarodni
Beograd, 1964. Markovi Milivoje,
Dragan
dr.,
Hronika
radnikom
1986.
samoupravljanju
fabrike
radnicima.
Preispitivanje,
Beograd,
odnosi socijalistike Jugoslavije,

uloga Jugoslavije u meunarodnim
Beograd,
1976:
Titova
vanjskopolitika koncepcija
1978.
odnosima
Maticki Marijan, Drutvene promjene na selu u Hrvatskoj u vrijeme sprovoenja agrarne reforme i kolonizacije ( 1 9 4 5 1 9 4 8 ) " . asopis za suvremenu povijest, III/1977. Matvejevi Predrag, Jugoslavenstvo danas. Beograd. 1984; Razgovori s Krleom. esto proireno izdanje, Beograd, 1987. Milosavlevski Slavko, Vratnica (etno-socioloki prikaz), Skopje, 1985. Milosavljevi-Pavii Olivera, Drava i samoupravljanje 19491956 (rukopis doktorske disertacije), Beograd, 1987. Miljevi ore, Mili Branislav, Privredni sistem Jugoslavije, Beograd, 1968.
(rukopis),
Kumrovec,
Miunovi
Veljko, Moskovske godine 19561958,
Zagreb,
1977.
BIBLIOGRAFIJA
4 7 5
Mirkovi Mijo, Ekonomika agrara FNRJ, Zagreb, 1950; Ekonomika agrara, Zagreb, 1963. Mii Dimitrije, Ekonomika industrije FNRJ, Beograd, 1957. Miovi Milo, Ko je traio republiku Kosovo 19451985, Beograd, 1987. Mojsov Lazar. Istorijske teme, Beograd, 1979. Mollet Guy, Le socialisme selon Tito, Paris, 1971. Moraa Pero, Bilandi Duan, Stojanovi Stanislav, Istorija Saveza komunista Jugoslavije, Beograd. Mrki Danilo, Srednji slojevi u Jugoslaviji, Beograd, 1987. Mugoa Dragica, Jugoslovensko-ameriki odnosi 19451948, (rukopis). Hapoffbie u HauHOHajibHbie (ppoHTbi b airm(paiinrrcKoii ocBOoxjrrejibHoH 6op6e h peBOJiKULfKHx 40-x roffOB, (y peâiapobi A. fl. MauyceBHHa), M o c r a a , 1985. Nekovi Blagoje, Razlike meu osnovnim vrstama proveravanja s obzirom na samostalne slube proveravanja, Bilten dravne kontrole, Komisija Dravne kontrole FNRJ, Beograd, januar 1950. Neovi Slobodan, Bledski sporazumi (TitoDimitrov 1947), Zagreb, 1979. Oruane snage Jugoslavije 19411981, Beograd, 1982. Palavestra Predrag, Posleratna srpska knjievnost (19451970), Beograd, 1972. Pavlovi St. Kota, Razgovori sa Slobodanom Jovanoviem 19461958, sv. II, Vindzor (Ontario, Kanada), 1972. Pavlowitch Stevan, Yugoslavia. New York Washington, 1971. Petkovi Ranko, Porijeklo, ciljevi i razvoj nesvrstanosti. Meunarodni odnosi i vanjska politika socijalistike Jugoslavije, Zagreb, 1979. Pekovi Ratko, Ni rat ni mir (Panorama knjievnih polemika 19451965), Beograd, 1986. Petranovi Branko, Pomo Unre Jugoslaviji", Istorija XX veka, Zbornik radova, II, Beograd, 1961; Aktivnost rimokatolikog klera protiv sreivanja prilika u Jugoslaviji (mart 1945 septembar 1946)", isto, V, Beograd, 1963; Politika i ekonomska osnova narodne vlasti u Jugoslaviji za vreme obnove", Beograd, 1969; Narodni front Jugoslavije u politikom sistemu Jugoslavije ( 1 9 4 5 1 9 4 9 ) " , Istraivanje br. 8, Novi Sad 1979; Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ) (Sastav, struktura, mesto u sistemu vlasti, mere)", Istorijski glasnik, br. 1, Beograd, 1986. Petranovi Branko, trbac edomir, Istorija socijalistike Jugoslavije, I, Beograd, 1977. Petrovi Mirjana, Zemljoradniko zadrugarstvo u Srbiji (19451953), Tokovi revolucije, Zbornik istorijskih'radova, XVIXVII, Beograd, 1982/3. Pijade Moa, Izabrani spisi, I tom, knj. 4 5 (priredili: B. Ili. V. irkovi, B. Bakali-Hadi), Beograd, 1966. Pirjavec Joe, Tito, Staljin i Zapad, Ljubljana, 1987. Pismo Marka Ristia" (priredio: . trbac), Borba, 1220. septembar 1987. Popov Jelena, Narodni front u Vojvodini 19441953, Novi Sad, 1986. Pregled istorije Saveza komunista Jugoslavije (glave VIIVIII, N. Pai, K. Hadi Vasilev, M. Hadi Vasilev), Beograd, 1963. Pregledposleratnograzvitka Jugoslavije (prilozi: L. Matesa, M. Bulajia, D. Bogdanovia), Beograd, 1963. Pribievi Branko, Sukob izmeu Komunistike partije Jugoslavije i Kominforma, Beograd, 1970; Socijalizam kao svetski proces, Beograd, 1980. Putevi revolucije (prilozi: D. Bilandia, R. Stoisavljevia, D. Ivina), 3 4 / 1 9 6 4 , Zagreb. Radi Radmila, Obnavljanje sindikata i poloaj radnike klase u Srbiji poslednjih dana r a t a " , Tokovi revolucije, Zbornik istorijskih radova, XIX, Beograd, 1986. Radonji Radovan, Sukob KPJ sa Kominformom i drutveni razvoj Jugoslavije 19481950. Zagreb, 1975. Sluaj anko (priredili: M. Blei, I. Dolenc), Beograd, "1986. CCCP li crpaHH HapoflHoii neMoxpamm. CTaHOBJiemie omouieHMM#pvx6n u corpygmivecTBa 19441949. MocKBa, 1985.
476
Stipeti Vladimir, Agrarna reforma i kolonizacija u FNRJ godine 19451948, Rad, knj.
Stevanovi Gordana, Bitka za istinu o Jugoslaviji,
Beograd,
1978.
300, J A Z U 100 godina S A N U " (priredili: Sv. Stojanovi, D. Bogutovi), Veernje novosti. Stojkovi Momir, Meunarodni poloaj i principi spoljne politike Jugoslavije, Beograd, 1975; Jugoslovensko-bugarski odnosi 1 9 4 4 1 9 4 8 . godine", Meunarodni problemi. 3/4, Beograd, 1978. Surulija ivko, Drutvena anatomija nacionalizma, Beograd, 1976. trbac Cedomir, Beogradska i Moskovska deklaracija", Meunarodni radniki pokret, 4/1973, Beograd; Jugoslavija i odnosi izmeu socijalistikih zemalja, Beograd, 1975; Jugoslavija posle 1948, Iz britanskih arhiva", Politika, 6. mart 17. mart 1987. uljmanac Nedeljko, Razvoj zadruga, kooperacije i socijalistike transformacije sela. Novi Sad, 1975. ' uvar Stipe, Nacija i meunacionalni odnosi, Zagreb, 1970. Tadi Bojana, Nesvrstanost u teoriji i praksi meunarodnih odnosa, Beograd. 1976.
Vasi Velimir, Ekonomska politika Jugoslavije, Beograd, 1967. Veselinov Dragan, Sumrak seljatva, Beograd, 1987. Vjerske zajednice u Jugoslaviji (autori: V. Bajsi, I. Cerani, E. imi, . Draskovic, J. Horak, H. Djozo, I. Lazi, Z. Roter, T. agi-Buni), Zagreb, 1970. Voduek-Stari Jerca, Zaetki samoupravljanja v Sloveniji 19491953. Maribor, 1983. Vranicki Predrag, Historija marksizma, Zagreb, 1961; Samoupravljanje kao permanentna kritika, Zagreb, 1985; Historija marksizma, III, peto izdanje, Zagreb. 1987. Vukmanovi Svetozar Tempo, O narodnoj revoluciji u Grkoj
Udruenje pravoslavnog svetenstva Jugoslavije
18891963,
Beograd,
1969.
Vukovi Ilija, Socijalistiki savez radog naroda u politikom sistemu SFRJ, Beograd,
1975. Zogovi Radovan, Revolver je za mene sitan kalibar meni treba top", Knjievnost. 89/1986. danov A. A., Referat o asopisima Zvezda i Lenjingrad". Knjievnost. 8 9 / 1 9 8 6 .
IZVORI FOTOGRAFIJA I FAKSIMILA
1. SOCIJALISTIKA FEDERATIVNA REPUBLIKA JUGOSLAVIJA 2. PORUENA PODGORICA (TITOGRAD) KRAJEM RATA (Komunisti Jugoslavie 1919-1969, Beograd 1969). 3. ISTOVARANJE UNRINE POMOI NA BRAU (I. Boi, S. irkovl, M. Ekmei, V, Dedijer, Istorlja Jugoslavije, Beograd 1972). 4. FAKSIMIL NAREDBE ZA PREIMENOVANJE NOVJ U JA A V U GENERALTAB (Katalog Izlobe TKo-Partija", Organizatori: Memorijainl centar Josip Broz Tito', Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Vojni muzej, Beograd 1988). 5. ZAKON 0 NACIONALIZACIJI PRIVATNIH PRIVREDNIH PREDUZEA, DECEMBAR 1946. (Katalog Izlobe V kongres KPJ" 1948-1988, Organizatori: Memorijainl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Beograd 1988). 6. PRVI KOLONISTI O D U E U VOJVODINU (Tito - ivot I rad, Zagreb 1977). 7. PROGLAENJE PETOGODINJEG P U N A (Komunisti Jugoslavije 1919-1969, Beograd 1969). 8. U PRVIM POSLERATN1M GODINAMA RUNA KOLICA SU B I U GUVNA MEHANIZACIJA (Katalog Izlobe ,V kongres KPJ" 1948-1988, Organizatori: Memonjalnl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Beograd 1968). 9. POSTAVLJANJE INA NA IZGRADNJI OMUDINSKE PRUGE BRKOBANOVil, LETO 1946. (Katalog Izlobe V kongres KPJ" 1948-1988, Organizatori: Memorijainl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, Beograd 1988). 10. IZGRADNJA OMUDINSKE PRUGE AMAC-SARAJEVO 1947. GODINE. MITING POVODOM PUTANJA U SAOBRAAJ PRVOG VOZA (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 11. IZGRADNJA ELEZNIKA (1948) (Komunisti Jugoslavije 1918-1968, Beograd 1968). 12. NOVA AKCUA 1948: AUTO-PUT BEOGRAD-ZAGREB (RADOVI KOD SPAVE) (Komunisti Jugoslavije 1919-1969, Beograd 1969). 13. UNOVI NARODNOG FRONTA SKOPUA DOBILI SU PREUZNU ZASTAVU NARODNOG FRONTA JUGOSUVUE KAO POBEDNICI U MEUGRADSKOM TAKMIENJU (1948). (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 14. PODIE SE NOVI BEOGRAD (AKCUA 1948. I 1949). (Komunisti Jugoslavije 1919-1969, Beograd 1969). 15. IZGRADNJA AUTO-PUTA BRATSTVO-JEDINSTVO" BRIGADA JOA VLAHOVI" PROGUENA JE UDARNOM, (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 16. OMUDINA ELEMIRA NA IZGRADNJI ZADRUNOG DOMA 1949. GODINE. (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 17. GRADILITE HIDROCENTRALE JABUNICA (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968).
18. FAKSIMIL UKAZA PREZIDIJUMA VRHOVNOG SOVJETA SSSR-a 0 ODLIKOVANJU M A R A U TITA ORDENOM POBEDE (V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knj. 2, Rijeka, Zagreb 1981). 19. PISMO JOSIPU BROZU TITU OD 6. OKTOBRA 1945. OSTAVKA JURAJA UTEJA (Arhiv Josipa Broza Tita) 20. JOSIP BROZ TITO - PRIHVATA OSTAVKE UBAIA I UTEJA (Arhiv Josipa Broza Tita) 21. OSTAVKA K I R I U SAVIA MAJA 1948. (Arhiv Josipa Broza Tita) 22. NACRT PRVOG USTAVA NOVE JUGOSUVUE SA PRIMEDBAMA EDVARDA KARDELJA 1945. (E. Kardelj, Borba za priznanje I nezavisnost nove Jugoslavie 1944-1947, Beograd 1980). 3. - ISTRA 1945-1947. (Enciklopedija hrvatske povijesti I kulture, Zagreb 1980). 24. ISTRA 1947-1954, TZV. SLOBODNA TERITORUA TRSTA (STT) (Enciklopedija hwatske povijesti I kulture, Zagreb 1980). 25. SLOBODNA TERITORUA TRSTA (U. Kosti, Osloboenje Istre, slovenakog primorja I Trsta 1945. godine, Beograd 1978). 26. PROSUVA POVODOM PRIKLJUENJA ISTRE JUGOSUVUI 21.9.1947. (J. Pirjevac, Tito, Staljin In Zahod, Ljubljana 1987). 27. DEMONSTRACUE PRED JUGOSLOVENSKIM GENERALNIM KONZUUTOM U NJUJORKU ZA VREME SUENJA DRAI MIHAILOVIU U BEOGRADU (Patriot or traitor - The Case of General Mihailovlch) 28. MARAL mo I J.V. STALJIN U MOSKVI 1946. (Katalog izlobe .Tlto-Partija", Organizatori: Memorijainl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Vojni Muzej, Beograd 1988). 29. POVRATAK IZ MOSKVE 10..JUN 1946. NA BEOGRADSKOM AERODROMU (D, Martovi, Istina o Golom otoku, Beograd 1987). 30. JUGOSUVIJA JE Z A K U U I U UGOVORE O PRUATEUSTVU I UZAJAMNOJ POMOI SA ZEMLJAMA NARODNE DEMOKRATU" - TITO U VARAVI 1946. (D. Plena, I drugi, Jugoslavija u svetu - Meunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije 1941-1969, Beograd 1970). 31. TITO U POSETI BUDIMPETI DECEMBRA 1947. (D. Plena, i drugi, Jugoslavija u svetu - Meunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije 1941-1969, Beograd 1970). 32. BORIS KIDRI (DESNO) I DR IVAN STEFANOV (LEVO) POTPISUJU SPORAZUM O CARINSKIM OUKICAMA I O PRIPREMAMA ZA CARINSKU UNUU (SI. Neovl, Bledskl sporazum Tito-DImitrov (1947), Zaqreb 1979).
4 7 8
SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA 49. UPISIVANJE NARODNOG ZAJMA U VREME EKONOMSKE BLOKADE (Komunisti Jugoslavje 1919-1969, Beograd 1969). 50. FAKSIMIL DELA TITOVOG RUKOPISA GOVORA 0 RADNIKIM SAVETIMA (D, Plena, B. KiSovI, P. Vukovi, G. Altman, . Radenkovi, M. Gavrfovl, . Julius, Jugoslavia u svetu - Meunarodni odnosi I spoljna politika Jugoslavije 1941 -1969, Beograd 1970). 51. PRVI RADNIKI SAVET OSNOVAN JE U FABRICI CEMENTA .PRVOBORAC" U SOLINU (Komunisti Jugoslavje 1919-1969, Beograd 1968) 52. PRVI UPRAVNI ODBOR FABRIKE .RADE KONAR" ZAGREB PREUZIMA UPRAVLJANJE FABRIKOM - AVGUST 1950. (25 godina socjaltetike Jugoslavije, Beograd 1968). 53. POSETA NAELNIKA TABA ORUANIH SNAGA SAD GENERALA J.L. KOUNSA BEOGRADU. LEVO JE AMERIKI AMBASADOR U BEOGRADU D'ORD ALEN, A DESNO NAELNIK GENERALTABA GENERAL KOA POPOVI (V. Dedljar, Novi prilozi u biograf Ju Josipa Broza Tita, knj. 1, Zagreb, Rijeka 1980). 54. NASLOVNA STRANICA LAJFA OD 21. APRILA 1952. U KOJEM JE OBJAVLJEN PRVI NASTAVAK TITOVE AUTOBIOGRAFIJE (V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, knj. 1, Zagreb, Rijeka 1980). 55. ZAKONODAVNI ODBORI NS FNRJ POELI PRETRES PREDLOGA USTAVNOG ZAKONA 29. DECEMBRA 1952. GODINE. (25 godina socijalist Jugoslavije, Beograd 1868). 56. TITO U POSETi OBOLELOM KIDRIU 1952. GODINE (V. Dedjer, Novi prilozi za btograflju Josipa Broza THa, Trei tom, Beograd 1984). 57. GRANICE JUGOSLAVIJE SU BILE UGROENE. (D. Plena, B. Klovl, P. Vukovi, Q. Altman, . Radenkovi, M. GavriM, Julius, Jugoslavia u svetu Meunarodni odnosi I spoljna politika Jugoslavije 1941 1969, Beograd 1970). 56. FAKSIMIL PRVE STRANE .BELE KNJIGE" VLADE FNRJ 0 AGRESIVNIM POSTUPCIMA VLADA SSSR-a, POLJSKE, EHOSLOVAKE, MAARSKE, RUMUNUE, BUGARSKE I AL8ANUE PREMA JUGOSLAVIJI (D. Ptena, B. Klovl, P. Vukovi, G. Altman, . Radenkovi, M. Gavrlovi, S. Julius, Jugoslavia u svetu - Meunarodni odnosi I spoljna politta Jugoslavije 1941 1969, Beograd 1970). 59. BILANS TADANJIH NEPRUATEUSKIH POSTUPAKA PREMA JUGOSLAVIJI IZNESEN JE U BELOJ KNJIZI" (D. Plena, B. Kiovi, P. Vutovl, G. Altman, . Radenkovi, M. GavrSovI, , Julius, Jugoslavia u svetu - Meunarodni odnosi I spoljna politika Jugoslavija 1941 -1969, Beograd 1970). 60. NA (V PLENARNOM ZASEDANJU SK KPJ 3.1 5. V11951. U BEOGRADU RASPRAVLJANO JE O NEKIM TEORIJSKIM PITANJIMA RADA U PARTUI (Katalog izlobe .Tito - Partija", Organizatori: Memorijalnl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavje, Vojni muzej, Beograd 1988). 61. VREME BEZ INFORMBIROA: TrTO, HRUOV I MIKOJAN (D. Markovi, Isna o Golom otoku, Beograd 1987). 62. PISMO TITA - HRUOVU, 16. II11955. (Katalog izlobe .Tito - Partija", Organizatori: Memorfalnl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavie, Vojni muzej, Beograd 1988). 63. PISMA N.S. HRUSOVA I J.B. TITA, 17.III (IV) 19S5. (Katalog Izlobe .V kongres KPJ" 1948-1988, Organizatori: Memorjalni centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Beograd 1988). 64. TITO U IME JUGOSLAVIJE I BULGANJIN U IME SSSR-a POTPISUJU BEOGRADSKU DEKLARACIJU (1955). IZA NJIH U SREDINI VIDE SE SVETOZAR VUKMANOVI I KOA POPOVI (S. Vukmanovl-Tempo, Revolucija koja tee, Memoari, Beograd 1971).
UGOVORA O PRIJATELJSTVU, ^ " A D W I I UZAJAMNOJ POMOI IZMEU FEDERATIVNE NARODNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE I NARODNE REPUBLIKE BUGARSKE 1979) eOV "'
Bk>dSki s p o r a a j m l
"THo-DImltrov (1947), Zagreb
34. FAKSIMIL PRVE STRANE TEKSTA 0 ILASOVOJ KRITICI KP FRANCUSKE NA PRVOM ZASEDANJU KOMIN FORMA (V. Dedijer, Novi prilozi za biografu Josipa Broza Tita, Trei tom, Beograd 1984). 35. FAKSIMIL POSLEDNJE STRANICE PISMA CK SKP (b) 00 27. MARTA S POTPISIMA MOLOTOVA I STAUINA (V. Dedêr, Novi prilozi za biografu Josipa Broza Tita, knl. 1, Zagreb, Rijeka 1980). 36. KONCEPT TITOVOG RUKOPISA - ODGOVOR CK KPJ STALJINU (Titoifvot i rad, Zagreb 1977). 37. FAKSIMIL BELEAKA MOE PUADE SA SEDNICE CK KPJ OD 12-13. APRILA 1946. (V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, Trei tom, Beograd 1984). 36. BEZ SKRIVANJA ISTINE - KPJ JE ODMAH 30. JUNA OBJAVILA U JUGOSLOVENSKOJ TAMPI REZOLUCIJU INFORMBIROA I IZJAVU CK KPJ POVODOM REZOLUCIJE 00 28. JUNA 1948. (D. Markovi, Istina o Golom otoku, Beograd 1987). 39. PRILIKOM ZAJEDNIKOG KONGRESA SKOJ I NOJ, KOJI JE ODRAN 15. DECEMBRA 1948. OVE DVE ORGANIZACIJE PRERASTAJU U JEDNU - NARODNU OMLADINU JUGOSLAVIJE U KOJOJ JE BILO OKO 1.500.000 LANOVA (Katalog izlobe .V kongres KPJ" 1948-1988. Organizatori: Memorijalnl centar Josip Broz Tito", Muze] revolucije narodu i narodnosti Jugoslavi), Beograd 1988). 40. ODLUKA I PISMO CK KPJ 0 SAZIVU V KONGRESA KPJ UPUENO SVIM ORGANIZACIJAMA KPJ, BEOGRAD 20.V1948. (Katalog Izlobe .V kongres KPJ" 1948-1988, Organizatori'. Memorijalnl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Beograd 1988). 41. PESMA NASTALA NA V KONGRESU KPJ (V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tka, Trei tom, Beograd 1984). 42. MANIFESTACIJA JEDINSTVA: PETI KONGRES KPJ 1948. (D. Markovi, Istina o Golom otoku, Beograd 1987). 43. JUGOSLOVENSKA VLADA POSLE 1948. S LUEVA: BLAGOJE NEKOVI. SAVA KOSANOVI, STANOJE SIMI, MUALKO TODOROV IC, SVETOZAR VUKMANOVI, JOSIP BROZ TITO, UUBO ARSOV, RODOLJUB OUKOVI, (IZA ARSOVA), UUBODRAG URI, MILENTUE POPOVI, KRSTO POPIVODA, OSMAN KARABEGOVI, ALEKSANDAR RANKOVI, MAKS BAE, FRANE FROL, BORIS KIDRI I MILOVAN I U S (S. VukmanovkS-Tempo, Revoluta kola teda, Memoari, Beograd 1971). 44. VELIKI OBJEKTI PETOLETKE. ZAVODI LfTOSTROJ. OBRADA TURBINE ZA HIDROELEKTRANU PILJE KOD DEBRA (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 45. IZGRADNJA FABRIKE ALUMINIJUMA U STRNlSU, 1949. GODINE (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 46. NA KAMPANJU PROTIV JUGOSLAVIJE MORALO SE SVAKODNEVNO ODGOVARATI (0. Plena, B. KicvH, P. Vutovl, G. Altman, . Radenkovi, M. Gavrlovi, D. Julius, Jugoslavia u svetu - Meunarodni odnosi I spoljna politika Jugoslavije 1941 -1969, Beograd 1970). ' 47. DVA NAJBLIA SARADNIKA REVOLUCIJE MARKOS I ZAHARUADIS POSTALI SU OD 1948. GODINE KRVNI NEPRIJATELJI (D. KJaki, lzgub|ena pobeda generala Markosa - Graanski rat u Grkoj 1946-1949, Beograd 1987). 48. STROGA KONTROLA: BUNKER I .VELIKA ICA" (. Markovi, Istina o Golom otoku, Beograd 1987).
IZVORI FOTOGRAFIJA I FAKSIMILA 65. BEOGRADSKA DEKLARACIJA VLADA FNRJ I SSSR O PRINCIPIMA NA KOJIMA TREBA DA POIVAJU ODNOSI IZMEU DVE SOCIJALISTIKE ZEMLJE (D. Plena, B. Klovl, P. Vukovi, G. Altman, . Radenkovi, M, Gavrilovi, . Julius, Jugoslavija u svetu - Meunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije 1941 -1969, Beograd 1970), 66. JUGOSLOVENSKA I SOVJETSKA DELEGACIJA U MOSKVI ZA VREME POTPISIVANJA DEKLARACIJE 0 ODNOSIMA SKJ I KPSS, 20. V11956. (Katalog Izlobe .Tito - Partija', Organizatori: Memorjalnl centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Vojni muzej, Beograd 1988). 67. PISMO JOSIPA BROZA TITA XX KONGRESU KPSS, (Katalog izlobe .V kongres KPJ- 1948-1988, Organizatori: Memonfalni centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda I narodnosti Jugoslavije, Beograd 1988). 68. ZA VREME POSETE SOVJETSKOM SAVEZU JUNA-JULA 1956. TITO JE SA N. HRUOVOM PROETAO JEDNOM OD GLAVNIH ARTERUA MOSKVE, ULICOM GORKOG, GDE JE SRDANO I TOPLO POZDRAVLJEN (D. Plena, B. Klovl, P. Vukovi, G. Altman, . Radenkovl, M. Gavrilovi, . Julius, Jugoslavija u svetu Meunarodni odnosi I spoljna politika Jugoslavije 1941 1969, Beograd 1970). 69. JUGOSLOVENSKA I SOVJETSKA DELEGACIJA PREDVOENA HRUOVIM I TITOM ZA VREME ODMORA. NAKRIMU 1956. GODINE (M. Mari, Deca komunizma, Beograd 1967). 70. SVETOZAR VUKMANOVI - TEMPO KAO PREDSEDAVAJUI PRVOG DANA SEDMOG KONGRESA SKJ (U LJUBLJANI 1958). (S. Vukmanovl Tempo, Revolucija koja tee, Memoari, Beograd 1971). 71. PROGRAM SAVEZA KOMUNISTA JUGOSLAVIJE - NOVI POVOD ZA KRITIKOVANJE JUGOSLOVENSKOG PUTA IZGRADNJE SOCIJALIZMA (D. Plena I drugi, Jugoslavija u svetu - Meunarodni odnosi I spoljna politika Jugoslavije 1941 -1969, Beograd 1970). 72. ZBOG IKANIRANJA JUGOSLOVENSKIH DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA VLADA JE BILA PRIMORANA DA 4. MARTA 1961. POVUE OTPRAVNIKA POSLOVA U TIRANI MILUTINA VUJOVIA (O. Plena I drugi, Jugoslavija u svetu - Meunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije 1941 -1969, Beograd 1970). 73. PREDSEDNIK REPUBLIKE FNRJ JOSIP BROZ TITO BORAVIO JE U PRIJATELJSKOJ POSETI INDUI OD 17. DECEMBRA 1954. DO 4. JANUARA 1955. GODINE. PRVI S LEVA PREMIJER NASER, PREDSEDNIK TITO I BOGDAN CRNOBRNJA AMBASADOR U INDIJI (25 godina socijalistike Jugoslavije, Beograd 1968). 74. NASER - TITO - NEHRU (Komunisti Jugoslavije 1919 -1969, Beograd 1969). 75. SUKARNOVA POSETA JUGOSLAVIJ11958. (S. Vukmanovi - Tempo, Revolucija koja tee, Memoari, Beograd 1971). 76. S A U BEOGRADSKE KONFERENCIJE U ZGRADI NARODNE SKUPTINE (Tito - ivot I rad, Zagreb 1977).
4 7 9
77. DEMONSTRACIJE U LJUBLJANI ODRANE 16. APRIU 1952. GODINE POVODOM ODRAVANJA LONDONSKE KONFERENCIJE I REAVANJA TRANSKOG PROBLEMA BEZ UEA JUGOSUVUE (25 godina socjallstlke Jugoslavije, Beograd 1968). 78. POTPISIVANJE MEMORANDUMA O SAGUSNOST1, LONDON 5. OKTOBAR 1954. (U. Kostl, Osloboenje Istre, Slovenakog primoija i Trsta 1945. Beograd 1978). 79. ANDREJ GROMIKO UINIO JE ZVANINU POSETU JUGOSUVUI OD 16. DO 21. A P R I U 1962. (D. Plena i drugi, Jugoslavija u svetu - Medunarodni odnosi i spoljna politika Jugoslavije 1941-1969, Beograd 1970). 80. PREDSEDNICI TITO I KENEDI PRED BELOM KUOM U VAINGTONU NOVEMBRA 1963. (D. Plena, B. Klovl, P. Vukovi, G. Altman, . Radenkovl, M. Gavrilovi, B. Julius, Jugoslavia u svetu - Medunarodni ndnosl I spoljna polltka Jugoslavije 1941 -1969, Beograd 970). 81. MILO MINI I MARUANO RUMOR POTPISUJU UGOVOR U OZIMU 10. NOVEMBRA 1975. (U. Kostl, Osloboen|e Istre, Slovenatog primorja I Trsta 1945. Beograd 1978). 82. IV PLENUM CK SKJ - BRIONI 1. J U U 1966. GODINE (Izvor: Foto Tanjug) 83. UNIVERZITET U BEOGRADU, JUNA 1968. GODINE (Iwor: Tomislav Petemikl 84. STUDENTSKE DEMONSTRACUE U BEOGRADU 1968. GODINE (izvor: Tomislav Petemlk) 85. XXI SEDNICA PREDSEDNITVA SKJ KARAOREVO, 1. I 2. DECEMBAR 1971. GODINE (Izvor Foto Tanjug) 86. JOSIP BROZ TITO U SAVEZNOJ SKUPTINI SFRJ POSLE IZBORA ZA PREDSEDNIKA REPUBLIKE BEZ OGRANIENOG MANDATA 16. V 1974. (Katalog Izlobe .Tito - Partija", Organizatori: Memorijalni centar Josip Broz Tito", Muzej revolucije naroda i narodnosti Jugoslavie, Vojni muzej, Beograd 1988). 87. POTPISIVANJE PROTOKOU O NASTAVNO-NAUNOJ SARADNJI IZMEU UNIVERZITETA U PRITINI I UNIVERZITETA U TIRANI (M. Miovi: Ko Je traio republiku Kosovo 1945 -1985, Beograd 1987). 88. PRITINSKI DNEVNIK NA ALBANSKOM RILINDUA, 19. AVGUSTA 1968. OBJAVIU JE ZAHTEVE ALBANSKIH NACIONALISTA, DA SE KOSOVO I METOHIJA KONSTITUTE KAO ZASEBNA FEDERALNA JEDINICA <M. Miovi, Ko Je traio republiku Koscw 1945 - 1 9 8 5 . Beograd 1987). 89-90. DEMONSTRACIJE U PRITINI 1961. QOOINE (Izvor: Matija Kokovl) 91. DELEGACUA SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA U SKUPTINSKOJ DVORANI FEBRUARA 1986. (M. Mllovl, Ko Je traio republiku Kosovo 1945 -1985, Beograd 1987). 92. DELEGACUA KOSOVSKIH SRBA I CRNOGORACA NA PUTU U CENTAR .SAVA" 7. A P R I U 1986. (Izvor: Tomislav Peternlk)
SPISAK SKRAENICA
AF AGITOR AOR ARJUG AVNOJ BRP(k) BU CARE CK CK KPJ DAG DFJ DFPJ DUND EAM EEZ ELAS FNRJ HRSS HSS IB IK JA JAZU JNA JNOF JNS JSRNJ JUSPAD JUSTA KEBS KNOJ KOS KP KPF KPJ KPS
Antifaistiki front ena Agitaciono-propagandno odeljenje Administrativno-operativno rukovodstvo Drutvo prijatelja RumunijeJugoslavije Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije
Bugarska radnika partija (komunista) Beogradski univerzitet Kooperativa za amerike doznake Evropi Centralni komitet Centralni komitet Komunistike partije Jugoslavije Demokratska armija Grke Demokratska Federativna Jugoslavija Dravno filmsko preduzee Jugoslavije Dravna uprava narodnih dobara
Nacionalni front osloboenja (Grka) Evrpska ekonomska zajednica Grka narodnooslobodilaka vojska Federativna Narodna Republika Jugoslavija Hrvatska republikanska seljaka stranka Hrvatska seljaka stranka Informbiro Izvrni komitet Jugoslovenska armija Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti Jugoslovenska narodna armija Jugoslovenski narodnooslobodilaki front Jugoslovenska nacionalna stranka Jedinstveni sindikati radnika i nametenika Jugoslavije Jugoslovensko-sovjetsko dunavsko parabrodarsko akcionarsko drutvo Jugoslovensko-sovjetsko akcionarsko drutvo za civilno vazduhoplovstvo Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji Korpus narodne odbrane Jugoslavije Kontraobavetajna sluba Komunistika partija Komunistika partija Francuske Komunistika partija Jugoslavije Komunistika partija Srbije
SPISAK SKRAENICA
4 8 1
KPSS Kraljevstvo SHS MASPOK NDH NDR NF NFJ NKOJ NKVD NOB NOF NOJ NOV NOVJ NR 0 0 UR OUN OZN-a PEN-klub PK PMS PNS POJ SAF SANU SAP SDB SEV SFRJ SIV SIZ SKH SKJ SK0J . SKP(b) SPC SR SRN SRZ SSJ SSKDUR SSJ? SSRNJ SSSR STT SUBN0R TAN JUG UAR UDB-a UN UNRA USA0J
_
-
Komunistika partija Sovjetskog Saveza Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca Masovni (nacionalistiki) pokret Nezavisna Drava Hrvatska Nemaka Demokratska Republika Narodni front Narodni front Jugoslavije Nacionalni komitet osloboenja Jugoslavije Narodni komesarijat unutranjih poslova Narodnooslobodilaka borba Narodnooslobodilaki front Narodna omladina Jugoslavije Narodnooslobodilaka vojska Narodnooslobodlilaka vojska Jugoslavije Narodna Republika Osnovna organizacija udruenog rada Organizacija Ujedinjenih nacija Odeljenje zatite naroda Meunarodno udruenje knjievnika Pokrajinski komitet Poljoprivredna mainska stanica Privremena narodna skuptina Partizanski odredi Jugoslavije Slovenaki antifaistiki front Srpska akademija nauka i umetnosti Socijalistika Autonomna Pokrajina Sluba dravne bezbednosti Savet za uzajamnu ekonomsku pomo Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija Savezno izvrno vee Samoupravna interesna zajednica Savez komunista Hrvatske Savez komunista Jugoslavije Savez komunistike omladine Jugoslavije Svesavezna komunistika partija (boljevika) Srpska pravoslavna crkva Socijalistika Republika Savezna Republika Nemaka Seljaka radna zadruga Savez sindikata Jugoslavije Savez slovenskih kultumo-demokratskih udruenja u Rumuniji Sovjetska Socijalistika Republika Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika Slobodna Teritorija Trsta Savez udruenja boraca narodnooslobodilakog rata Telegrafska agencija nove Jugoslavije Ujedinjena Arapska Republika Uprava dravne bezbednosti Ujedinjene nacije Uprava Ujedinjenih nacija za pomo i obnovu Ujedinjeni savez antifaistike omladine Jugoslavije Zakon o udruenom radu
_

-
I
t
ZUR
REGISTAR LINIH IMENA
Aeson, Din 240, 244 Aami, Luj 255 Adize, Isak 356 Adija, Boidar 38 Afri, Vjekoslav 142 Ahmatova, Ana 133 Ajntajn, Albert 14 Ajzenhauer, Dvajt 371 Akamovi, Antun 62 Aleksandrov, G. 318 Aleksejevi, Nikolaj Voznesenski 15, 253 Alen, Dord 240, 244 Alimpi, Duan 444 Aljende, Salvador 21, 437 Amber, Anjes 255, 319 Ambrozio, Vitorio 166 Anders, Vladislav 167, 168 Andrejev, Bane 51 Andrejevi, Andrej Kuznjecov 15, 235, 318 Andrejevi Kun, ore 127 Andri, Ivo 127, 156 Andropov, Jurij 442 Apostolski, Mihailo 51 Aragon, Luj 193 Armstrong, Nil 25 Atli, Klement 246 Augustini, August 279 Avlin, Klod 255, 319 Babajevski, Semjon 128 Babovi, Senka 130 Babovi, Spasenija 51, 386 Babulen, an 319 Bace, Maks 273 Bakali, Mahmut 444 Bakari, Vladimir 51, 75, 203, 282, 286, 354, 400, 401, 414, 415, 444, 459 Baki, Mitar 51 Balokovi, Zlatko 255 Banjanin, Jovan 61 Baraga 166 Barto, Milan 170 Bastijani, uzepe 166 Batovanski, . 195 Bebler, Ale 92, 170, 180, 248, 362 Begovi, Vlajko 37
Beli, Aleksandar 156 Belini, Marko 53 Belkin, Fjodor 234 Berija, Lavrentije 224, 258, 259, 261, 358 Beria, Rifat 51 Berlinguer, Enriko 436 Berman, J, 211 Bemtajn, Edvard 206, 338 Bevan, Anjorin 246 Bevin, Ernest 243 Biani, Rudolf 407 Bido, or 168 Bijedi, Demal 414 Bilandi, Duan 71 Biroli, Alesandro Pircio 166 Blaevi, Jakov 209 Boban, Rafael 166 Bobi, Milo 61 Bofa, uzepe 203, 217 Bogdanovi, Milan 131 Boi, Milan 226 Boievi, Ivan 53, 54 Boovi, B. 395 Boovi, Ratko 318, 319 Boovi, Saa 125 Brankov, Lazar 234 Brecelj, Marijan 51 Brenjev, Leonid Ilji 407, 435, 437, 442 Brki, Duko 51, 225 Brki, Hasan 223 Broz, Josip Tito 22, 32, 36, 37, 42, 43, 45, 47, 49, 51, 57, 65, 70, 72, 73, 74, 75, 76, 78, 96, 106, 126, 131, 157, 163, 164, 167, 168, 173, 174, 175, 178, 182, 183, 184, 185, 186, 187, 189, 192, 195, 196, 197, 203, 204, 206, 207, 208, 209, 210, 211, 213, 214, 215, 216, 217, 218, 219, 220, 221, 223, 224, 233, 234, 236, 237, 238, 239, 240, 241, 242, 243, 246, 247, 249, 252, 257, 258, 259, 260, 267, 268, 269, 272, 274, 276, 277, 281, 286, 287, 290, 291, 292, 294, 301, 302, 305, 306, 310, 312, 330, 333, 334, 335, 338, 339, 347, 348, 351, 353, 354, 358, 360, 361, 362, 363, 364, 368, 370, 371, 372, 373, 374, 375, 376, 380, 383, 384, 386, 387, 388, 389, 391, 394, 399, 401, 403, 405, 406, 407, 409, 410, 411, 414, 434, 435, 437, 439, 440, 441, 444, 459, 467
4 8 3
Broz (Budisavljevi), Jovanka 384 Bubanov, Mihail 128 Buoni, Semjon Mihailovi 236 Buharin, Nikolaj Ivanovi 206 Bulatovi 280, 281 Bulatovi, Ilija 224 Bulganjin, Nikolaj Aleksandrovi 15, 206, 236, 257, 259 Brde, Klod 255, 319 Caldaris 178, 361 Cazi, Josip 53 Cesaree, August 38 Cicmil, Obrad 175 Crnobrnja, Bogdan 203, 205 Crvenkovski, Krste 312, 384, 405, 411 anadanovi, Mirko 411 ang, Kajek 16 aplin, Carli 193 auesku, Nikolae 437 ehov, Anton 128 emerski, Angel 444 eril, Vinston 9, 11, 12, 23, 163, 181, 186, 246, 247 ernjenko, Konstantin 442 ervenkov, Viko 195, 211 olakovi, Radoljub 72, 148, 185, 223, 224, 285, 286 ukov, Emanuel 51 ubrilovi, Vaso 51, 74 opi, Branko 330, 331 Dabevi-Kuar, Savka 400, 401, 405, 406, 407, 409 Daki, Radoje 53 Dalmas, Luj 319 Damjanovi 166 Danilovi, Ugljea 223, 365 Dapevi, Peko 51 Dapevi, Vlado 224 Daut, Nuredin 51 Davio, Oskar 178, 328 Dedijer, Vladimir 125, 200, 339 De Gol, ari 213, 377, 394 Dejvidson, Doe 319 Deva, Veli 386, 388, 389 Devrnja, Mile 226 De, Georgiju 195, 211, 234 Dikin, Frederik Vilijam 387 Diklo, ak 195, 211, 213 Dil, Branko 225 Dimi, Ljubodrag 128 Dimitrov, Georgi 43, 191, 193, 202, 203 Dolane, Stane 444 Domenak, an Mari 319 Doronjski, Stevan 386, 414, 444 Doen, Ilija 182 Doi, Gavrilo 183 Dragosavac, Duan 444
Dugonji, Rato 51 Dode, Koi 189, 234, 235 aja, Ivan 158 Delineo, Stefan 156 era, Josip 179 ilas, Milovan 36, 37, 47, 51, 65, 75,124, 143, 148, 168, 181, 182, 196, 203, 204, 209, 211, 215, 217, 220, 224, 245, 249, 267, 268, 272, 276, 277, 286, 291, 292, 312, 321, 322, 323, 324, 326, 327, 330, 334, 335, 336, 337, 338, 339, 340, 341, 387, 388 Dodan, ime 401, 406 okovi, Jovan 61, 291 orevi, Irinej 61 uji, Momilo 166 uranovi, Veselin 414, 444 urovi, Mihajlo 51 Dord VI 168 Elijar, Pol 193, 255 Engels, Fridrih 17, 35, 44, 121, 220, 295, 334, 335, 452 Erenburg, lija 128, 194 Fajfar, Tone 53 Farka, Mihalj 195, 211, 234, 237 Faon, Etjen 195, 211 Filipovi, Filip 38 Filipovi, Sulejman 51 Filips, Morgan 295 Finkeltajn, Julijan 207 Folmar, Georg Hajnrih 206 Ford, Don 438 Foster, Dais Don 16 Foti, Konstantin 61 Franko, Francisko 182, 188 Frol, Frane 51 From, Erih 356 Gagarin, Jurij 25 Galijin, Boris 128 Galkov 318 Gare, G. 211 Garodi, Roe 356 Garin, N. V, 128 Gaspari, Alide 172 Gavrilivi, Milan 61 Gavrilovi, Zoran 400 Gai, Franjo 51 Geminder, B. 211 Gerasimov 318 Gere, Enri 211 Gertner, Hajnc 14 Glatkov, Fjodor 194, 317 Gligori, Velibor 131 Golubovi, Radonja 224 Golunski 129, 156 Gomulka, Andrej Verblan 207
125, 207, 258, 305, 331, 358,
Gomulka, Vladislav 195, 200, 207, 211 235 259, 364 Gonarov, Ivan Aleksandrovi 128 Gorbaov, Mihail 197, 261, 262, 442, 443 Gorbatov, Boris 199, 128, 194 Gorelik, J. 128 Gorki, Maksim 124, 128 Gorki, Milan 38 Gorkin, A. 318 Gonjak, Ivan 220, 267, 385, 388 Gotovac, Vlado 401 Gotvald, Klement 236 Grekov, Boris Dimitrijevi 318 Grlikov, Aleksandar 444 Grol, Milan 57 Gromiko, Andrej 259 Haj fes 318 Hariman, Hari 239 Harli 63, 65, 76 Has,, Zdenko 407 Hasani, Sinan 435 Hebrang, Andrija 43, 51, 185, 208, 209, 210, 216, 220, 226, 334, 335 Hercen, Aleksandar 128 Hereni, Ivo 166 Hiral, Pereira Hose 188 Hitler, Adolf 244 Hoda, Enver 189, 203, 333, 367, 389, 390 Hoda, Fadilj 388, 414, 444 Horvat, Joa 131 Ho, inmin 19, 221, 365 Hrnevi, Josip 284 Hruov, Nikita 214, 257, 258, 259, 260, 261, 347, 358, 363, 364, 365, 368, 377 Huo, Kuofeng 435 Hvostov 318 Idn, Antoni 246 Iglberger 447 Ili, Boa 127 Ilji, Vladimir Lenjin 18, 35, 38, 43, 44, 54, 121, 133, 197, 218, 220, 260, 289, 295, 318, 334, 335, 346 Ivanovi, Mihailo Kalinjin 184 Jakac, Boidar 127 Jakovljev, Vladimir 207 Jefimov 145, 156, 318 Jemeljanov 128 Jevevi, Dobroslav 166 Jevremovi, Brana 249 Joksimovi, Dragi 169 Jovan XXIII 439 Jovanovi, Arso 224 Jovanovi, Batri 96 Jovanovi, Blao 51, 384 Jovanovi, Dragolub 51, 58, 73, 199 Jovanovi, Iso 53 Jovanovi, Jadranka 179, 247,248, 361 Jovanovi, Jovan 136
Jovanovi, S. Petar 156 Jovanovi, Radivoje 223 Jovanovi, Slobodan 61, 168 Jovievi, Pavle 386 Judin, Pavel 200 Jurini, Niko 223 Kadar, Jano 364 Kaganovi 363 Kaj tei 9 Kaleb, Vjekoslav 131 Kalinjin, Aleksandar 128 Kalinjin, Mihail 42 Kalvok'orezi, Piter 18, 26 Karabegovi, Osman 105, 106, 268 Karaorevi, Aleksandar 74 Karaorevi, Petar II 61, 118, 168 Kardelj, Edvard 37, 42, 47, 49, 51, 65, 72, 75, 99, 164, 170, 175, 182, 184, 195, 196, 202, 203, 204, 209, 210, 211, 215, 217, 220, 222, 223, 224, 225, 229, 237, 243, 248, 249, 252, 256, 260, 267, 268, 272, 275, 281, 284, 285, 286, 291, 292, 300, 312, 320, 325, 326, 328, 335, 338, 339, 348, 350, 353, 354, 359, 361, 363, 364, 365, 366, 388, 395, 401, 412, 414, 415, 459 Kardelj, Pepca 53 Karpinski 43 Kastro .Fidel 21, 373 Kasu, an 242, 255, 319 Kae, Marsel 213, 214 Katajev 128 Kavi, Stane 398, 411 Kavran, Boidar 263 Kazakojevi, G. 128 Kecmanovi, Vojislav 51 Kefelek, Anri 319 Keki, Danilo 386 Kenedi, Don 371, 377 Kenigzberg 10 Kenon, Kevendi 199, 240, 252 Keetovi, Muhamed 449 Kidri, Boris 51, 54, 76, 77, 85, 88, 184, 196, 217, 220, 272, 276, 286, 287, 291, 292, 293, 301, 306, 312, 326, 335, 452 Kiralji, Bela 237 Klementis, Vladimir 235 Kliko, Zenon 235 Kneevi, Radoje 61 Kocbek, Edvard 51 Kolarov, Vasil 203 Kolendi, Petar 156 Kolesar, Irena 142 Kolievski, Lazar 51, 266, 273, 312, 414, 444, 449 Kornjilov 145 Koroec, Anton 278 Kosanovi, Sava 51, 173, 180, 188 Kosminski 145, 156, 318 Kosoj 43 Kosti, Duan 131
4 8 5
Kosti, Petar 453 Kostov, Trajo 203, 211, 235 Kovaevi, Boidar 131 Kovaevi, Branislav 280 Krajai, Ivan (Stevo) 279 Krajger, Sergej 453 Kreki, Bogdan 53 Krimov, Jurij 128 Krlea, Miroslav 126,131, 326, 328, 329,399 Krsti, Slobodan 279 Krstulovi, Vicko 51, 209 Krinik-Buki, Vera 99 Kulji, Todor 464 Kuturec, Toma 51 Lasi, Stanko 131 Leonov, Leonid 128 Leontjev 318 Leskoek, frane 53, 220 Le, Akif 51 Li, Trigve 168, 247 Lipman, Volter 124 Liu, aoi 221 Longo, Luii 195 Lubarda, Petar 127, 130, 325, 326, 328 Luburi, Vjekoslav Maks 166 Luka, Vasil 211 Luki, Radomir 466 Ljube, Franjo 51 Ljubii, Nikola 444 Ljumovi, Boo 224 Maek, Vladimir Vlatko 59, 61 Makarenko, A.S. 318 Makarti, Dozef 14 Maklejn, Ficroj 186, 214, 252 Maksimovi, Desanka 127, 131 Malet, Ivo 246, 257, 310 Maljenkov, Georgije 195, 203, 211, 222, 258, 363 Mandi, Paaga 53, 223 Manola, Sreko 170 Mao, Cetung 18, 240, 259 Marinko, Miha 51, 267 Markos, Vafijades 177, 178 Markov 197 Markovi, Brana 233 Markovi, Dragan 226, 232 Markovi, Prvoslav 466 Markovi, Sima 38, 233 Markovi, Svetozar 124 Marks, Karl 35, 44, 121, 220, 291, 294, 301, 302, 306, 328, 334, 335, 342, 346, Marseni, Dragutin 91, 100 Maral, Dord 12, 13, 85, 118,180, 181, 198, 199, 201, 239, 240, 242 Maslari, Boidar 284 Maslea, Veselin 38 Meksiko Adolf Lopez Mateos 373 Miunovi, Veljko 335, 364
Midsenti 63 Mihailovi, Dragoljub Draa 65, 168, 169, 199 Mijatovi, Cvijetin 414, 444 Mikojan, Anastas 205, 257, 259 Mikuli, Branko 444 Milosavlevski, Slavko 411 Milo, Ljubo 263 Milutinovi, Mile 127 Mine, Hari 195 Minderovi, edomir 131, 328 Mini, Milo 169, 438, 444 Miri, Jovan 461, 464 Miulin 318 Mitrovi, Mitra 152 Mitrovi, Stefan 125, 317 Molotov, Vjaeslav Mihailovi 199, 203, 204, 206, 207, 208, 209, 211, 222, 236, 258, 333, 363 Moskovljevi, Milo 51, 74 Mugoa, Dragica 238 Mujezinovi, Ismet 127 Na, Imre 364 Naser, Gamal Abdel 22, 372, 374, 375 Nazor, Vladimir 156 Nedeljkovi, Duan 156 Nedi, Milan 166 Nehru, Davaharlal 22, 372, 374, 375 Nekovi, Blagoje 51, 75, 78 lQj 152. }84, * 209, 217, 220, 267, 334, 335, 336 Nikezi, Marko 409, 411 Nikoli, Gojko 395 Nikson, Riard 438 Nini, uro 248 Nkrumah, Kvame 22, 374 Notovi 318
257,
Ognjenovi, Milan 230 Oldrin, Edvin 25 Opai, Stanko-anica 225 Orlando 166 Ostrovitjanov 318 Ostrovski, Nikolaj 128 Osvald, Stane 225 Pauker, Ana 195, 211 Paveli, Ante 166 Pavi, Niko 224 Pavievi, Mio 54 Pavii, Olivera 70, 290 Pavle VI 439 Pavlov, Todor 156, 318 Pavlovi, Boro 411 Pavlovi, Momilo 68 Pavlovi, Vukain 466 Peujli, Pea 429 Pekovi, Ratko 125 Peri, Veles 317 Perovi, Latinka 411 Perovi, Punia 182
295, 356 197,
Petkov, Nikola 66, 190 Petrievi, Branko 173, 224 Petrovi, Duan 53, 386, 389 Petrovi, Veljko 127, 156 Pijade, Moa 37, 51, 73, 170, 178, 218, 260, 300, 326, 353, 335 Pije XII 439 Pik, arls 240, 241, 243 Pinoe, Avgust 21 Pinter, Katica 401 Pirker, Pera, 405, 406, 409 Planine, Milka 444, 445, 446, 453 Plavi, Laza 53 Pogaar, Anton 130 Popit, France 384, 444 Popivoda, Krsto 76, 268 Popkov 235 Popov, Jelena 116 Popovi, Jovan 136 Popovi, Koa 51, 184, 258, 273 Popovi, Milentije 273, 326, 350 Popovi, Miroslav 233 Popovi, Vladimir 184, 202, 203, 204, 205, 209, 366 Pop-Tomov, Vlado 195 Prezelj 166 Pribievi, Rade 51 " Primorac, Rudolf 235 Prodanovi, Jakov Jaa 51, 74, 75 Prvi, Stjepan 51 Pucar, uro 51, 72, 209, 284, 384 Pui, Miho 62 Pukin, Aleksandar Sergejevi 128 Radmilovi, Jerko 53 Radojin, Milo 411 Radonji, Radovan 224 Radosavljevi, Dobrivoje 384 Radovanovi, S. Vojislav 156 Rajk, Laslo 230, 234, 235, 255 Rajkovi, Bogomir 51 Rakoi, Maa 21, 364 Rankovi, Aleksandar 36, 42, 43, 47, 51, 75, 168,184, 189, 196, 208, 211, 215, 217, 220, 224, 225, 232, 233, 236, 249, 267, 268, 277, 278, 279, 281, 282, 283, 334, 339, 365, 384, 385, 386, 387, 388, 389, 393, 397, 459 Raovi, Milo 51 Rau, Benegal 362 Reale, Euenio 195, 196 Regan, Ronald 442 Reufi, Kadri 449 Revaj, Joef 195 Ribar, Ivan 51, 76 Ribii, Mitja 398, 414 Rilski, Maksim 194 Risti, Marko 126, 213, 214, 326 Riar, Blok an 194 Ritig, Svetozar 51 Roata, Mario 166 Rodionov 235
Rogu, Don 242 Rosandi, Toma 156 Rozenberg 318 Rozental, M. 318 Rubintajn, A. 361 Rumor, Marijano 438 Rus, Joe 51 Ruzveltg, Franklin Delano 11, 23 Ruika, Lavoslav 158 Saburov, Maksim 257 Sadikov, V. Ivan 68, 164, 210 Saharov 442 Salaj, uro 51, 53, 54, 220, 268, 292 Salis Sevis, Franjo 62 Sartr, an-Pol 255, 319 Savie, Kirilo 75 Savi, Pavle 156 Savin, Davor 446 Seenji 230 Sekija, Pijetro 211 Sekuli, Isidora 127 Sekulovi, Milo 449 Selasije, Haile 372 Sihanuk, Norodom 372 Simi, Stanoje 202, 222 Simi, Vladimir 51 Simovi, Duan 278, 279 Sirotanovi, Alija 85 Skobi 177 Slanski, Rudolf 195, 211, 234, 235 Smilevski, Vidoje 312 Smole, J. 453 Soan, Lojze 446 Somosa, Anastasije 21 Spihalski, Marijan 235 Sremac, Zlatan 51 Srzenti, Vojislav 53, 444 Stamboli, Petar 268, 335, 353,414, 435, 444 Stankovi, Sinia 76, 156, 170 Stanojev, Boa 230 Stefanovi, Laza 53 Stefanovi, Risto 53 Stefanovi, Svetislav 232, 384, 386 Stepinac, Alojzije 62, 63, 65, 71, 75,199, 240, 247, 254 Stilinovi, Marijan 51 Stivenson, Ralf 163 Stojadinovi, Milan 278, 452 Stojanovi, Nikola 444 Stojni, Velimir 189 Strogovi 128, 156 Sukarno, Ahmet 22, 272, 374, 375, 376 Sulcberger, S.L. 238 Suslov, Mihail 203, 211 egedin, Petar 328, 401 epilov, D.T. 259 iroki, R. 211 Solohov, Mihail 128 olen, Andre 319
4 8 7
otra, Branko 127 otra, Jovo 449 piljak, Mika 414 poijari, uro 53 trbac, edomir 213, 240, 243, 246, 247, 296, 310 ubai, Ivan 51, 57 vabi, Mihailo 53 Tarle 318 Temelko, Kriste 189 Tihonov, Nikolaj 194, 317 Timofejev 318 Tmui, Vuko 224 Todorovi, Mijalko 235, 386 Tolbuhin, Ivan 174, 175 Tolstoj, Aleksej 128 Toljati, Palmiro 171, 196, 211, 356 Tomi, Vida 268 Torez, Moris 196 Trifkovi 136 Tripalo, Mika 384, 405, 406, 407, 409 Trocki, Lav 90 Truman, Hari 11, 12, 13, 16, 168, 197, 199, 201, 244, 245 Tvardovski, Aleksandar 194 U Tant 377 Valas 319 Valjkov 257 Varagi 174 Va, Zoltan 173 Verblan, Andrej 259 Verkor Veselica, Marko 401, 406 Veselinov, Jovan 51, 285 Vidmar, Josip 51 Vidmar, Josip 51 Vigotski 318 Vilder, Veeslav 173 Vilfan, Joe 170 Vinaver, Stanislav 127 Vint, Gaj 26 Visarionovi, Josif Staljin 9, 10, 12, 15, 16, 17, 18, 23, 26, 35, 36, 37, 38, 43, 44, 47, 54,
70, 78, 95, 99, 121, 134, 149, 172, 182, 184, 187, 193, 196, 197, 198, 199, 200, 202, 203, 204, 205, 206, 207, 208, 209, 211,214, 215, 216, 220, 221, 222, 223, 226, 231, 233, 234, 236, 237, 238, 244, 253, 254, 255, 256, 258, 259, 262, 271, 280, 281, 289, 306, 310, 318, 319, 322, 333, 334, 335, 336, 339, 340, 341, 360, 367,438 Viinski, Andrej Januarjevi 43, 63, 129, 247 Vlahov, Dimitar 51 Vlahovi, Veljko 260, 268, 265, 367, 394 Vlakali, Tihomir 444 Vorkapi, Slavko 255 Voroilov, Kliment Jefremovi 15, 236 Vuo, Aleksandar 331 Vujai, Marko 51 Vujasinovi, Todor 51 Vukievi, Radivoje 224 Vukmanovi, Svetozar Tempo 209, 213, 267, 279, 285, 290, 345, 348, 350, 395 Vukosavljevi, Sreten 51, 175, 176 Vu ijuuan 366 Zaharijades, Nikos 177, 178, 252 Zavadski, A. 211 Zeevi, Vladimir 51 Zekovi, Veljko 268 Ziherl, Boris 37, 125, 143, 182 Zilijakus, Koni 242 Zobok 318 Zogovi, Radovan 125, 126, 132, 317 Zorin 203 Zoenko, M. Mihail 133
183, 201, 210, 225, 247, 272, 329, 363, 156,
215,
anko, Milo 399, 400, 401, 402 arkovi, Vidoje 414, 444 danov, Andrej 12, 132, 133, 134, 195, 196, 203, 211, 318, 329 igi, Rade 225 ivkovi, Sveta 51 ujovi, Mladen 61 ujovi, Sreten 43, 51, 208, 209, 210, 216, 220, 226, 334, 335, 387 ukov, K. Georgije 15, 193
REGISTAR GEOGRAFSKIH POJMOVA
Afrika 19, 20, 361, 367, 369, 371, 372, 373, 375, 376, 377, 436 Albanija 56, 114,148,177, 178,179, 184, 188, 189, 190, 192, 199, 200, 202, 203, 204, 210, 211, 224, 227, 229, 230, 234, 235, 249, 263, 354, 358, 367, 389, 390, 426, 438, 449, 451 Alir 20, 22, 357, 373, 375, 376, 422, 434 Amerika 14, 21, 192, 240 Andrijevica 224 Angola 442 Ankara 370 Ankona 438 Apatin Arad 174 Aranelovac 266 Argentina 243, 373, 444, 446 Atina 177, 178, 370 Australija 179, 457 Austrija 13, 163, 164, 166, 170, 171, 172, 184, 241, 243, 251, 267, 290, 354, 359, 370, 434, 438 Austro-Ugarska 242 Avganistan 249, 375, 436, 442 Azija 13,19, 361, 367, 369, 371, 372, 373, 375, 376, 377 Baka 176 Baja 231 Bajski trougao 173, 174, 175 Balkan 9, 10, 73, 166, 180, 189, 192, 241 Baltik 61 Banat 81, 173, 176 Bandung 22, 372 Banija 407 Banovii 85 Banjaluka 266, 267, 423 Bavarska 290 Be 13, 251 Belgija 13, 170, 179, 242, 243, 370, 427, 431 Belorusija 23 Beloruska SSR 170 Beograd 32, 48, 52, 53, 73, 77, 80, 85, 97, 114, 118, 128, 131, 141, 142, 148, 149, 150, 152, 160, 163, 171, 174, 178, 182, 185, 189, 191, 200, 208, 209, 216, 218, 220, 221, 228, 233, 234, 235, 236, 238, 239, 240, 246, 250, 253,
254, 257, 258, 259, 262, 266, 267, 268, 291 296, 319, 325, 326, 328, 353, 366, 368, 370, 375, 386, 393, 394, 396, 400, 410, 411, 414 422, 444, 447, 461 Berlin 9, 11, 13, 26, 248, 441 Bijelo Polje 224, 280 Bilea 232 Bitolj 267, 423 Bjelovar 112 Bled 167, 190, 191, 253, 312 Bolivija 373, 446 Bor 97 Borovo 85 Bosna 77, 78, 84, 85, 91, 286, 287, 314, 426 Bosna i Hercegovina 32, 33, 59, 72, 77, 78, 91, 95, 108, 112, 116, 148, 149, 208, 220, 223, 230, 267, 268, 283, 397, 398, 426, 454 Brazil 170, 179, 243, 362, 373, 444, 445 Brko 85 Brioni 257, 312, 372, 384, 401 Britanija 190, 246, 247, 370 Budimpeta 13, 192, 233, 234, 236, 264, 440 Bugarska 10, 92, 147,169, 172, 177, 179, 188, 190, 191, 195, 198, 202, 203, 204, 210, 211, 214, 227, 228, 235, 237, 239, 249, 263, 354, 358, 438 Bukuret 192, 207, 210, 211, 223, 229, 364 Buljkes 178 Burma 19, 362, 371, 372, 375 Carigrad 426 Cazinska krajina 226, 286 Cejlon 362, 373, 375 Cetinje 191, 220 Crna Gora 32, 33, 70, 77, 78, 91, 95, 108, 130, 208, 220, 224, 267, 268, 281, 283, 311, 325, 390, 397, 398, 454, 460 ehoslovaka 15, 25, 26, 147, 148, 170, 175, 188, 192, 195, 202, 209, 223, 235, 239, 248, 249, 433, 436, 437, 440 ile 21, 373, 437, 446 ievica 66 Dakar 434 Daleki istok 9, 13
4 8 9
Dalmacija 267, 402, 407, 457 Danilovgrad 224 Danska 370 Daruvar 112 Demokratska Republika Koreja 437 Demokratska Republika Nemaka 437 Demokratska Republika Vijetnam 19 Dijen Bijen Fu 19 Doboj 265 Dolovo 114 Drenica 66 Dubrovnik 200, 388 Dunav 182, 186, 227, 230, 238 Durmitor 190 Egejska Makedonija 56, 66, 178, 179, 252 Egipat 243, 248, 361, 370, 371, 372, 373 Ekvador 248, 373, 446 Elba 13 Engleska 70, 192 Epir 178, 190 Erdelj 230 Eritreja 20 Etiopija 170, 362, 371, 372, 373, 375, 442 Evksinograd 191 Evropa 9, 10, 11, 12, 13, 15, 16, 79, 163, 165, 173, 179, 181, 183, 188, 189, 192, 193, 198, 202, 238, 242, 245, 254, 255, 359, 374, 376, 382, 424, 436, 439, 440, 441, 443, 457 Feketi 116 Fidi 136 Filipini 434, 446 Finska 10, 170, 172, 434 Francuska 10, 11, 13, 14, 169, 170, 180, 181, 195, 214, 239, 242, 243, 244, 373, 377, 393, 427, 431, Fruka gora 237 Fulton 12
Hiroima 9, 11 Holandija 13, 170, 242, 243, 427 Honduras 21, 373 Horgo 176 Hrasnik 464 Hrvatska 31, 33, 48, 59, 61, 73, 76, 78, 86, 91, 108, 112, 116, 126, 137, 146, 208, 220, 225, 230, 268, 293, 305, 330, 383, 396, 397, 398, 399, 400, 401, 402, 405, 406, 407, 408, 409, 411, 416, 445, 454 Hrvatsko primorje 267 Indija 14, 19, 22, 25, 170, 248, 361, 372, 373, 375 Indokina 19, 437 Indonezija 19, 362, 372, 373, 375 Irak 22, 373, 375 Iran 9, 22, 249, 371 Island 13 Istona Pruska 10, 26 Istoni Berlin 363 Istra 32, 61, 78, 91, 170, 189 Italija 10, 11, 13, 70, 92, 164, 166, 170, 171, 172, 173, 182, 184, 188, 196, 198, 199, 239, 243, 250, 251, 314, 354, 359, 364, 407, 436 Ivangrad 224, 447 Izrael 362, 370, 373, 435, 436, 437 362, 371,
167, 169, 190, 195, 267, 278,
18, 19, 23, 70, 147, 196, 198, 199, 213, 245, 278, 364, 370, 436
Gana 20, 373, 375 Glogovac 447 Gnjilane 390 Goli otok 232, 233, 278, 279, 384 Gorade 265 Gorica 163, 170 Gornja Dumaja 191 Gradie 251 Gramos 178 Grka 11, 12, 13, 83, 96, 166, 170, 177, 178, 179, 180, 182, 190, 199, 202, 235, 238, 240, 251, 252, 253, 272, 359, 361, 362, 367, 370, 371, 373 Gutanj 266 Gvineja 20, 375 Haiti 373 Harare 22, 435 Havana 22, 434, 435 Helsinki 439, 440
Jadran 173 Jadransko more 173, 236 Jajce 32 Jalta 23 Jalu 16, 248 Jamajka 446 Japan 9, 11, 13, 26, 362, 371 Jemen 361, 375 Jordan 371 Jugoslavija 12, 15, 18, 20, 22, 23, 24, 29, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 39, 45, 48, 50, 51, 52, 53, 54, 56, 57, 58, 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68, 69, 70, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 81, 82, 83, 84, 85, 89, 91, 92, 94, 96, 97, 98, 99, 101, 103, 104, 108, 112, 116, 122, 124, 126, 127, 128, 129, 131, 134, 135, 136, 138, 139, 140, 141, 142, 143, 144, 145, 146, 148, 149, 150, 151, 152, 153, 157, 158, 160, 162, 163, 164, 165, 166, 167, 168, 169, 170, 171, 172, 173, 174, 175, 176, 177, 178, 179, 180, 181, 182, 183, 184, 185, 186, 187, 188, 189, 190, 191, 192, 193, 194, 195, 197, 198, 199, 200, 201, 202, 203, 204, 205, 206, 208, 209, 210, 211, 212, 214, 215, 217, 218, 219, 220, 221, 222, 223, 224, 225, 227, 228, 229, 230, 231, 233, 234, 235, 236, 237, 238, 239, 240, 241, 242, 243, 244, 245, 246, 247, 248, 249, 250, 251, 252, 253, 254, 255, 256, 257, 258, 259, 261, 263, 264, 265, 266, 267, 270, 272, 273, 274, 275, 276, 279, 285, 287, 291, 293, 295, 300, 303, 306, 308, 309, 311, 312, 313, 314, 317, 319, 320, 322, 327, 331, 333, 336,
"J y ^ SOCIJALISTIKA J U G O S L A V I J A
339, 341, 343, 346, 347, 349, 350, 354, 356, 358, 359, 360, 361, 362, 365, 366, 367, 368, 369, 370, 371, 374, 375, 377, 378, 382, 390, 391, 396, 398, 401, 403, 404, 406, 407, 410, 411, 412, 414, 416, 417, 418, 421, 422, 423, 424, 425, 426, 427, 433, 434, 435, 436, 437, 438, 439, 444, 445, 446, 448, 449, 450, 451, 455, 456, 457, 458, 459, 460, 461, 464, 465, 467 Julijska krajina 33, 163, 164 Juna Afrika 14, 449 Juna Amerika 19, 20, 21, 166, 243 Juna Koreja 237, 437 Juni Jemen 442 Juni Vijetnam 20, 365, 377, 435 Junoafrika Unija 170
352, 363 372, 392, 408 419, 429, 440, 452, 462,
353 364 373 393, 409 420, 431 442, 454, 463,
Krim 9, 10 Kuba 21, 371, 373, 375, 376, 377, 435, 442 Kuvajt 377 Laos 19, 442 Latinska Amerika 367, 373, 376 Lenjingrad 223 Liban 361, 362, 371, 375 Libija 20, 422 Lika 81 Lima 434 London 61, 166, 168, 169, 171, 243, 245, 250, 291 Lusaka 22, 433, 434 Ljubljana 48, 141, 142, 148, 164, 191, 210, 220, 225, 267, 328, 393, 396, 444 Madrid 188 Maarska 10, 26, 63, 169, 172, 173, 174, 175, 176, 195, 198, 202, 209, 227, 228, 230, 233, 234, 237, 239, 249, 263, 290, 342, 354, 357, 363, 364 Makedonija 32, 33, 60, 64, 75, 77, 78, 81, 84, 91, 95, 108, 148, 159, 161, 180, 191, 208, 220, 266, 267, 268, 273, 283, 312, 368, 390, 397, 398, 405, 411, 426, 438, 454, 457, 460 Malaja 377 Mah 375 Mandurija 9, 13 Maribor 267, 423 Maroko 20, 373, 375, 446 Meksiko 21, 188, 243, 362, 373, 444, 446 Metohija 450 Misuri 12 Mokrin 176 Mongolija 17, 365, 442 Montreal 83 Moskva 9, 36, 37, 38, 70, 146, 167, 168, 171, 182, 183, 184, 185, 196, 203, 204, 209, 214, 223, 224, 239, 257, 365, 366, 368, 440 Mostar 267, 423 Moste 266 Mozambik 449 Mulat 279 Nagasaki 9, 11 Nan ter 393 Nemaka 9, 10, 11, 13, 18, 25, 82, 92, 164, 165, 166, 175, 181, 188, 241, 251, 278, 393, 394, 427, 446 Nemaka Demokratska Republika 15, 16, 370 Nepal 375 Nigerija 446 Nikaragva 21, 442 Niki 97, 130, 224, 265 Ni 267, 349, 423 Norveka 13, 170, 370 Novi Beograd 127, 394 Novi Pazar 265
Kabul 442 Kairo 22, 375, 376, 433 Kakanj 97 Kamboda 19, 20, 372, 375, 436, 442 Kamatka 190 Kanada 11, 13, 89, 170 Kanjia 176 Kaprije 279 Karaorevo 401, 408 Karlovac 112, 267, 348 Karlove Vari 440 Kenigzberg 10 Kijev 223 Kina 14, 16, 18, 20, 22, 23, 169,170, 179, 198, 221, 240, 249, 359, 362, 365, 366, 367, 368, 373, 377, 435, 437 Kipar 253, 375 Kladua 226 Kninska Krajina Kobarid 163 Kolain 224 Kolombo 22, 434 Kolumbija 179, 373, 446 Kongo 375, 377 - ' Kopaonik Kordun 407 Koreja 237, 248, 265, 362, 435 Koruka 164, 171, 172, 184, 251, 267, 370 Kosmet 33, 60, 116, 158, 159 Kosovo 65, 311, 386, 389, 390, 396, 397, 398, 402, 403, 409, 411, 416, 417, 426, 447, 448, 449 450 451 454 455 Kosovo i Metohija 32, 60, 75, 78, 9 1 , 1 0 8 , 1 2 4 , 159, 189, 385, 389, 390, 426, 451 Kostarika 373, 446 Kostolac 266 Kragujevac 267, 423 Krakonoi 195 Kraljevo 265 Kranjska 267 Kremlj 184, 214, 239, 262 Krfski moreuz 190
4 9 1
Novi Sad 106, 114, 118, 396, 423 Novi Zeland 170 Nju Delhi 22, 433, 434, 435 Njujork 170, 371 Obala Slonovae 446 Osijek 85, 112, 267, 423 Osim 438 Pacifik 13 Pakistan 19, 25, 362, 371, 442 Palestina 188, 449 Paragvaj 243, 362 Pariz 56, 9 0 , 1 6 9 , 1 7 0 , 1 7 1 , 1 7 2 , 1 8 9 , 1 9 4 , 393 Peuj 173, 174 Pe 390 Peking 347, 366 Peloponez 180 Peru 362, 373, 446 Pirinska Makedonija 66, 191, 368 Podravska Slatina 407 Podujevo 390 Poljska 9,12, 18, 25, 26, 63, 79,170, 179,180, 188, 192, 195, 196, 202, 207, 209, 223, 235, 249, 314, 342, 357, 363, 364, 442 Portugalija 13, 434 Postojna 267 Potsdam 10 Prag 192, 194, 200, 235 Pritina 390, 423, 448, 449 Prizren 390 Prnjavor 314 Pula 164, 364 Rejkjavik 443 Rijeka 73, 170, 232, 267, 423 Rim 171 Rodezija 449 Rumunija 10, 170, 172, 176, 177, 188, 192, 195, 198, 202, 203, 209, 210, 227, 228, 229, 230, 237, 239, 249, 263, 434, 444 Rusija 69, 70, 75, 278, 279, 280 Salvador 21 Sandak 426 San Francisko 23, 70, 162 Sarajevo 62, 96, 139, 148, 149, 220, 223, 267, 396 Saudijska Arabija 361, 375 Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika 9, 10, 11, 13, 15, 17, 18, 20, 23, 24, 25, 26, 35, 37, 41, 47, 54, 56, 63, 66, 67, 68, 70, 73, 78, 79, 85, 89, 90, 91, 92, 95, 96, 111, 112, 114, 125, 127, 128, 131, 133, 135, 139, 143, 147, 148, 149, 150, 152, 154, 156, 157, 162, 163, 164, 165, 167, 168, 169, 170, 172, 173, 175, 179, 180, 181, 182, 183, 184, 185, 186, 187, 188 189, 190, 192, 193, 194, 195, 196, 197, 198 199, 200, 201, 202, 203, 204, 205, 206, 207' 208, 209, 211, 213, 221, 223, 224, 225,
226, 227, 231, 234, 235, 238, 239, 241, 245, 247, 248, 249, 255, 256, 258, 259, 260, 261, 264, 265, 272, 273, 278, 280, 283, 289, 291, 306, 318, 319, 321, 322, 323, 334, 335, 336, 342, 358, 359, 360, 363, 364, 367, 368, 371, 374, 375, 376, 377, 388, 389, 424, 435, 437, 442, 443 Savezna Republika Nemaka 15, 370, 377, 431, 437, 438 Segedin 231 Semberija 286, 287 Senta 176 Severna Amerika 166 Severna Koreja 16, 237, 437 Severni Banat 117 Severni Vijetnam 20, 365, 435 Sevojno 265 Sibir 26, 335, 360 Singapur 377 Sirija 179, 362, 371 Sisak 112, 266, 407 Sjedinjene Amerike Drave 9, 10,11, 12, 13, 14, 16, 18, 19, 20, 21, 23, 24, 25, 26, 38, 83, 85, 89, 9 2 , 1 4 7 , 1 6 2 , 1 6 5 , 1 6 6 , 1 6 7 , 1 6 8 , 1 6 9 , 170, 172, 179, 180, 181, 187, 198, 199, 235, 237, 238, 239, 240, 242, 243, 244, 245, 246, 249, 250, 252, 255, 272, 276, 349, 359, 370, 371, 374, 375, 376, 377, 435, 436, 437, 438, 442, 447, 457 Skadarsko jezero 130 Skoplje 141, 149, 191, 220, 267 Skopska Crna gora 66 Slavonija 76, 78, 81, 91, 286, 407 Slavonski Brod 112 Slovaka 176, 230 Slovenako primorje 189 Slovenija 31, 33, 48, 55, 61, 66, 77, 78, 91, 108, 116, 117, 146, 165, 208, 220, 267, 268, 283, 293, 330, 344, 397, 398, 407, 411, 426, 454 Sofija 191, 235, 236, 438 Solin 293 Solun 180 Somalija 375 Sovjetski Savez 9, 12, 13, 15, 36, 125, 130, 139, 150, 162, 163, 164, 167, 172, 175, 180, 182, 183, 184, 185, 199, 203, 211, 215, 222, 237, 241, 247, 248, 273, 274, 276, 319, 324, 335, 357, 362, 367, 388, 443 Split 267, 290, 292, 293, 351, 423 Srbija 32, 33, 60, 61, 64, 70, 73, 76, 78, 81, 84, 86, 9 1 , 1 0 3 , 1 0 6 , 1 0 8 , 1 1 6 , 1 1 7 , 1 4 1 , 1 4 6 , 152,153, 155, 157, 186, 187, 189, 208, 209, 220, 242, 267, 268, 283, 293, 334, 386, 387, 389, 390, 397, 399, 400, 402, 403, 406, 407, 409, 410, 411, 426, 447, 449, 451, 454, 459, 460, 461 Srednja Amerika 21 Srem 115 Sremska Mitrovica 339 Subotica 148, 230
Sudan 20, 373, 375 Sueeki kanal 373 Suva Reka 390 Sverdlovsk 223 Sveti Grgur 232 Svetozarevo 265, 266 amac 96 ara 66 kljarska Poremba 195 panija 166, 188, 235 ri Lanka 434 tajerska 171, 251 tip 267, 396 vajcarska 242, 243, 427, 431, 434 vedska 242, 243, 370, 427, 431, 433, 434 Tajland 362 Tajvan 23 Temivar 176, 230, 231 Tesalij a 180 Tirana 449 Titograd 97, 130, 423 Titovo Uice Toplice 127, 387 Topusko 126 Trbi 163 Trbovlje 97, 344, 464 Trepa 97, 266 Trst 33, 66, 73, 143, 163, 164, 170, 171, 172, 173, 182, 184, 238, 247, 250, 251, 253, 361, 438 Transki zaliv 250 Tunis 20, 373, 375, 434 Turska 11, 12, 13, 253, 370, 371, 372, 426 Tuzla 267, 423 Ugljan 232 Ujedinjena Arapska Republika 373, 375, 433 Ujedinjeno Kraljevstvo 239, 245, 250 Ukrajina 23, 26, 211 Ukrajinska SSR 170, 239 Uroevac 390 Urugvaj 243, 446
Valjevo 267 Varadin 112 Vardar Vardarska Makedonija 66 Vare 265 Varkiza 177 Varna 191, 192 Varava 192, 195, 207, 440 Vaington 371, 443 Vatikan 62, 63, 172, 173, 181, 238, 247, 254 438, 439 Velika Britanija 9, 10, 11, 12, 13, 14, 18, 19, 23, 89, 147, 166, 178, 189, 170, 172, 179, 180, 186, 187, 200, 235, 242, 243, 244, 245, 247, 250, 272, 295, 370, 373, 377 Venecuela 373 Vici 178 Vijetnam 19, 20, 221, 365, 377, 435, 442 Vinodol 266 Vis 32 Viskonsin 14 Vltava 436 Vojvodina 32, 33, 61, 75, 78, 80, 81, 91, 101, 103,106, 107, 108, 115, 116, 117, 118, 146, 158, 176, 230, 397, 409, 411, 454 Vranduk 96 Vrbas 114 Zagreb 52, 62, 80, 85, 97, 112, 141, 148, 149, 191, 209, 220, 265, 266, 267, 305, 328, 393, 396, 400, 407, 422 Zajear 267 Zambija 433 Zapadni Irijan 377 Zemun 80, 160 Zenica 265 Zeta 266 egarac 66 eleznik 97, 349 eneva 19, 376, 443 irje 279

Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - III Knjiga

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Branko Petranovic - Istorija Jugoslavije - III Knjiga

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

BRANKO PETRANOVI

ISTORIJA JUGOSLAVIJE 1918 - 1988

MOMILO ZEEVI ZDRAVKO ANTONI MILOVAN BUZADI

POSLERATNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

P0SLERATN1 SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

POSLE RA TNI SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

P0SLERATN1 SVET I NJEGOVE SUPROTNOSTI

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

41 K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

K P J U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

KPJ U POLITIKOM SISTEMU I UNUTRANJOPOLITIKI ODNOSI

'J O SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

1U " SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

1U " SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

POREKLO CENTRALIZMA I ODNOSI U FEDERACIJI

1U " SOCIJALISTIKA JUGOSLAVIJA

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

DRAVNA PRIVREDA I NJENE PROTIVURENOSTI

10. I Z G R A D N J A O M L A D I N S K E P R U G E A M A C - S A R A J E V O 1947. G O D I N E . M I T I N G P O V O D O M P U T A NJA U S A O B R A A J P R V O G V O Z A 11. I Z G R A D N J A E L E Z N I K A (1948)

Tzv. Slobodni Teritorij Trsta ( S T T )

DIREKTIVNO-CENTRALISTIKI SISTEM RADA AGITPROPA U OBLASTI IDEOLOGIJE, KULTURE I PROSVETE

DIREKTIVNO-CENTRALISTICKI SISTEM RADA AGITPROPA

D I R E K T I V N O - C E N T R A L I S T I C K I S I S T E M RADA AGITPROPA 151

SPOLJNOPOLITIKA ORIJENTACIJA JUGOSLAVIJE I PROBLEM SEVEROZAPADNIH GRANICA

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 3

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 7

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 6 9

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 1

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 5

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 7

SPOLJN'OPOLITICKA O R I J E N T A C I J A J U G O S L A V I J E I P R O B L E M SEVEROZAPADNIH GRANICA 1 7 9