Вы находитесь на странице: 1из 196

Prof.

dr Miodrag Starevi

MEUNARODNO PRIVREDNO PRAVO

Beograd, 2007.

S A D R A J
Strana PREDGOVOR .................................................................................................................... SKRAENICE .................................................................................................................... 10 11

Opti deo ......................................................................................................................


I POJAM I PREDMET MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ..

13 14 14 15 15 16 16 17 17 18

1. Pojam meunarodnog prava ................................................................................................ 2. Predmet meunarodnog privrednog prava ......................................................................... 3. O nazivu meunarodnog privrednog prava ........................................................................ 4. Odnos meunarodnog privrednog prava i srodnih grana prava ...................................... 4.1. Odnos meunarodnog privrednog prava i meunarodnog javnog prava ................. 4.2. Odnos meunarodnog privrednog prava i meunarodnog privatnog prava ............................................................................................................... 4.3. Odnos meunarodnog privrednog prava prema domaem zakonodavstvu................

II RAZVOJ MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ..............................

III IZVORI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ................................ 19


1. Meunarodni ugovori (konvencije) ....................................................................................... 2. Meunarodno obiajno pravo ................................................................................................ 3. Opta pravna naela ............................................................................................. ................... 4. Nacionalno zakonodavstvo kao izvor meunarodnog privrednog prava ........................................................................................................................................ 5. Autonomno meunarodno trgovinsko pravo ....................................................................... 1. Tipski ugovori ..................................................................................................................... 2. Obiaji i uzanse .................................................................................................................. 3 Opti uslovi poslovanja ...................................................................................................... 4. Prometni obiaji ................................................................................................................. 5. Poslovni i proizvodni standardi ........................................................................................ 20 21 21 22 22 23 24 24 25 25 26

IV SUBJEKTI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ........................

1. DRAVA KAO SUBJEKT MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ..26


1. Ekonomska suverenost drave .......................................................................................... 1. Dvostruki poloaj drave kao subjekta meunarodnog privrednog prava .................. 26 28

2. MEUNARODNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKT MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA ....................................................


1. Razvoj meunarodnih organizacija ...............................................................................

29 30 32 32

UNIVERZALNE MEUNARODNE ORGANIZACIJE...........................................


ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA ...................................................................................

1. Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija ................................................................ 32 SPECIJALIZOVANE AGENCIJE UJEDINJENIH NACIJA.......................................................... 1. Meunarodni monetarni fond ............................................................................................ 2. Svetska banka ...................................................................................................................... 3. Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) ........................................................ 4. Meunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) ................................... 5. Meunarodni fond za razvoj poljoprivrede ...................................................................... 6. Meunarodna organizacija rada (ILO) ............................................................................. 7. Meunarodna pomorska organizacija (IMO) .................................................................. 8. Organizacija UN za industrijski razvoj ............................................................................ 9. Svetski potanski savez ....................................................................................................... 10. Svetska turistika organizacija .......................................................................................... REGIONALNE EKONOMSKE KOMISIJE UJEDINJENIH NACIJA .......................................... 33 33 33 35 35 35 36 36 36 37 37 38

UNIVERZALNE MEUNARODNE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE ......................................... 39 1. Opti sporazum o carinama (GATT) ................................................................................ 39 2. Svetska trgovinska organizacija ....................................................................................... 40

REGIONALNE MEUNARODNE ORGANIZACIJE ................................................ 42


EVROPSKA UNIJA ......................................................................................................................... 42 1. Nastanak i razvoj Evropske Unije ..................................................................................... 2. Organi Evropske Unije ....................................................................................................... 2. 1. Evropski parlament ................................................................................................... 2. 2. Evropska komisija ..................................................................................................... 2. 3. Savet ............................................................................................................................ 2. 4. Evropski savet ............................................................................................................. 2. 5. Evropski sud pravde .................................................................................................. 2. 6. Raunovodstveni (Finansijski) sud ........................................................................... 3. Pravni akti organa Evropske Unije ................................................................................. 4. Pravna priroda Evropske Unije ...................................................................................... SAVET EVROPE .......................................................................................................................... 3 43 45 45 46 48 49 49 50 50 51 52

UDRUENJE ZA SLOBODNU TRGOVINU ZEMALJA CENTRALNE AMERIKE .................... LATINSKO-AMERIKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE .......................................................... SEVERNO-AMERIKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI (NAFTA).......................................................................................................................

53 53 53

ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC) .......................................................... 54 MAGREB ....................................................................................................................................... 54 MEUNARODNE ORGANIZACIJE KOJE DOPRINOSE UNIFIKACIJI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA................................................................................. 54 1. 2. 3. 4. Meunarodna trgovinska komora (ICC) .......................................................................... Konferencija UN o trgovini i razvoju (UNCTAD) ........................................................... Komisija UN za meunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) .................................. Meunarodni institut za unifikaciju pravila privatnog prava (UNIDROIT) ............... 54 55 57 58

3. PRIVREDNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .............................................................................................. 58


1. Poloaj preduzea u meunarodnim ekonomskim odnosima prema propisima Republike Srbije .............................................................................................. 60

V NAELA MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA .................................. 61


1. Naelo slobodne trgovine ...................................................................................................... 2. Naelo slobode saobraaja ................................................................................................... 2.1. Sloboda saobraaja na moru ........................................................................................ 2.2. Sloboda saobraaja na kopnu ....................................................................................... 2.3. Sloboda vazdune plovidbe ................................................................. ......................... 3. Sloboda transfera novca ...................................................................................................... 4. Ugovorni principi kao naela meunarodnog privrednog prava .................................... 4.1. Princip najpovlaenije nacije .................................................................................... 4.2. Princip reciprociteta .................................................................................................... 4.3. Princip minimalnog sistema ....................................................................................... 4.4. Princip nacionalnog tretmana .................................................................................... 4.5. Princip povlaenog poloaja (preferencijalni princip) ............................................ 4.6. Princip pravinog tretmana ......................................................................................... 4.7. Princip otvorenih vrata ................................................................................................ 61 62 62 64 64 65 66 66 69 69 70 70 70 70

V REAVANJE SPOROVA U MEUNARODNIM EKONOMSKIM ODNOSIMA ........................................................................................................................ 71


MEUNARODNI SUDOVI ............................................................................................................. 71 4

1. Meunarodni sud pravde ................................................................................................... 71 2. Stalni arbitrani sud u Hagu ............................................................................................. 73 3. Evropski sud pravde .......................................................................................................... 73 MEUNARODNE PRIVREDNE ARBITRAE ............................................................................. 1. 2. 3. 4. 5. Izvori prava o arbitraama.................................................................................................. Arbitrani sporazum............................................................................................................ Izbor arbitara ...................................................................................................................... Merodavno materijalno pravo ........................................................................................... Arbitrani postupak i odluke arbitrae ............................................................................ 74 76 76 76 77 77

STALNE ARBITRAE .................................................................................................................... 79 1. 2. 3. 4. 5. 6. Spoljnotrgovinska arbitraa u Beogradu .............................................................................. Arbitraa Trgovinske komore u Cirihu ................................................................................. Arbitraa Meunarodne trgovinske komore u Parizu ........................................................... Arbitraa Amerikog arbitranog udruenja ........................................................................ Londonski sud meunarodne arbitrae ................................................................................. Savet meunarodnih trgovinskih arbitraa ........................................................................... 79 80 80 81 81 82

MIRENJE KAO NAIN REAVANJA MEUNARODNIH EKONOMSKIH SPOROVA............................................................................................................ 82

P o s e b n i

d e o ....................................................................................

84

I MEUNARODNO POSLOVNO PRAVO ............................................................... 85


1. Pojam i predmet meunarodnih poslovnih odnosa ......................................................... 2. Meunarodna poslovna operacija ..................................................................................... 85 86 88 88 89 91 91 91 95 95 98 100

II MEUNARODNA KUPOVINA I PRODAJA .....................................................


1. Opte napomene .................................................................................................................. 2. Izvori prava meunarodne kupovine i prodaje ..............................................................

UGOVOR O MEUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI ROBE ...........................


1. Opte napomene ................................................................................................................ 2. Zakljuivanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe ................................ 3. Izvravanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe .................................... 3. 1. Obaveze prodavca ..................................................................... .............................. 3. 2. 1. Obaveze prodavca mu pogledu koliine i kvaliteta robe ................................................................................................................. 3. 2. Obaveze kupca ........................................................................................................... 5

4. 5. 6. 7.

3. 2. 1. Obaveza kupca da plati kupovnu cenu ................................................... 3. 2. 2. Obaveza kupca da primi isporuku robe .............................. .................. Prelaz svojine, rizika i trokova kod ugovora o kupovini i prodaji............................ Povrede ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe........................................ Mere zbog povreda ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe .................... Posledice raskida ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe.........................

100 102 103 105 106 107 108 108 109 109

ELEKTRONSKA TRGOVINA.............................................................................................
1. Opte napomene .............................................................................................................. 2. Izvori prava elektronske trgovine ................................................................................. 3. Zakljuivanje ugovora ....................................................................................................

UGOVOR O MEUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI INVESTICIONE OPREME....................................................................................................................................


1. Opte napomene................................................................................................................ 2. Izvori prava o ugovoru o kupovini i prodaji investicione opreme ............................... 3. Zakljuivanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme................................................................................................................................ 4. Izvravanje ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme.................................... 5. Obaveze prodavca............................................................................................................. 6. Obaveze kupca................................................................................................................... 7. Prelazak svojine, rizika i trokova kod ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme............................................................................................................

109 109 111 111 113 113 115 116

DRUGI UGOVORI O MEUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI........................... 117 1. Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji energije...................................... 117 2. Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji transportnih sredstava........ 117 III MEUNARODNO TRGOVINSKO POSREDOVANJE, ZASTUPANJE I KOMISION..................................................................................... 118 MEUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM POSREDOVANJU........................ 118 MEUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU................................ 121 MEUNARODNI UGOVOR O KOMISIONU..................................................................... 123 IV MEUNARODNI UGOVORI O TRANSPORTU............................................... 127 MEUNARODNI POMORSKI PREVOZ.............................................................................. 128
1. Izvori prava o meunarodnom pomorskom prevozu..................................................... 128 6

2. Zakljuivanje ugovora o meunarodnmom pomorskom prevozu............................... 128 3. Isprave u meunarodnom pomorskom prevozu............................................................ 130 4. Obaveze i odgovornost brodara....................................................................................... 131

MEUNARODNI PREVOZ UNUTRANJIM PLOVNIM PUTEVIMA....................... 133 MEUNARODNI PREVOZ ELEZNICOM....................................................................... 133
1. 2. 3. 4. 5. 6. Opte napomene................................................................................................................. Izvori prava o meunarodnom prevozu eleznicom....................................................... Obaveze eleznice............................................................................................................... Obaveze i prava poiljaoca................................................................................................ Tovarni list......................................................................................................................... Odgovornost eleznice....................................................................................................... 134 135 135 136 137 137

MEUNARODNI DRUMSKI PREVOZ............................................................................... 139


1. Izvori prava o meunarodnom drumskom prevozu....................................................... 139 2. Tovarni list u drumskom prevozu.................................................................................... 140 3. Obaveze i odgovornost prevoznika................................................................................... 140

MEUNARODNI VAZDUNI PREVOZ.............................................................................. 141


1. Izvori prava o meunarodnom vazdunom prevozu....................................................... 141 2. Vazduhoplovni tovarni list................................................................................................ 141 3. Odgovornost prevoznika................................................................................................... 142

MEUNARODNA PEDICIJA.............................................................................................. 143


1. 2. 3. 4. 5. 6. Opte napomene................................................................................................................. Izvori prava o meunarodnoj pediciji............................................................................ Ugovor o meunarodnoj pediciji..................................................................................... Obaveze peditera............................................................................................................... Prava peditera................................................................................................................... Odgovornost peditera....................................................................................................... 143 144 145 146 147 147

MEUNARODNO TRANSPORTNO OSIGURANJE........................................................ 148


1. Opte napomene ................................................................................................................. 148 2. Ugovor o transportnom osiguranju................................................................................... 149 3. Likvidacija tete.................................................................................................................. 152

MEUNARODNI TURISTIKI POSLOVI........................................................................... 152


1. Opte napomene.................................................................................................................. 153 2. Izvori prava o meunarodnim turistikim poslovima..................................................... 153 7

3. Ugovor o turistikim uslugama....................................................................................... 153 4. Ugovor o tajm-eringu..................................................................................................... 155

V DEVIZNO POSLOVANJE (MEUNARODNA PLAANJA)......................

156

MEUNARODNI KREDITNI POSLOVI............................................................................. 157 MEUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV......................................................... 159 KLIRING....................................................................................................................................... 161 HARTIJE OD VREDNOSTI..................................................................................................... 162
1. Menica................................................................................................................................ 164 2. ek..................................................................................................................................... 165 3. Akcije................................................................................................................................. 165

MEUNARODNI UGOVOR O BARTERU.......................................................................... 166

VI MEUNARODNO POSLOVNO UDRUIVANJE.............................................. 167 MEUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U INDUSTRIJI................. 168 MEUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U GRAEVINARSTVU.............................................................................................................. 169 MEUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U SAOBRAAJU............ 169 MEUNARODNI UGOVOR O LICENCI............................................................................. 169
1. Ugovor o licenci.................................................................................................................... 169 2. Obaveze davaoca licence.................................................................................................... 170 3. Obaveze primaoca licence.................................................................................................. 170 MEUNARODNI KNOW-HOW UGOVOR..................................................................................... 170 MEUNARODNI UGOVOR O ZAJEDNIKOM ULAGANJU SREDSTAVA (JOINT-VENTURE).......................................................................................................................... 171

MEUNARODNI UGOVOR O FRANIZINGU................................................................. 171


1. Opte napomene.................................................................................................................. 171 2. Ugovor o franizingu.......................................................................................................... 171 8

3. Obaveze davaoca franize.................................................................................................. 172 4. Obaveze primaoca franize................................................................................................ 172

MEUNARODNI UGOVOR O DISTRIBUCIJI.................................................................. 172


1. 2. 3. 4. 5. Opte napomene................................................................................................................... 172 Izvori prava o ugovoru o distribuciji................................................................................. 173 Zakljuivanje ugovora........................................................................................................ 173 Obaveze proizvoaa.......................................................................................................... 174 Obaveze distributera.......................................................................................................... 174

MEUNARODNI UGOVOR O LONU................................................................................. 175


1. 2. 3. 4. Opte napomene.................................................................................................................. Ugovor o lonu...................................................................................................................... Obaveze naruioca posla.................................................................................................... Obaveze izvrioca posla...................................................................................................... 175 175 175 175

VII MEUNARODNI UGOVOR O INVESTICIONIM RADOVIMA I INERINGU ................................................................................................................ 176 MEUHARODNI UGOVOR O INVESTICIONIM RADOVIMA................................... 176
1. Opte napomene.................................................................................................................. 2. Izvori prava o ugovoru o investicionim radovima............................................................ 3. Zakljuivanje ugovora......................................................................................................... 4. Obaveze izvoaa radova.................................................................................................... 5. Obaveze investitora.............................................................................................................. 176 177 177 178 179

MEUNARODNI UGOVOR O INENJERINGU.............................................................. 180


1. Opte napomene.................................................................................................................... 180 2. Ugovor o inenjeringu.......................................................................................................... 180 3. Obaveze inenjerske organizacije....................................................................................... 180 4. Obaveze investitora............................................................................................................... 181 5. Odgovornost inenjerske organizacije ............................................................................... 181

VIII MEUNARODNI UGOVOR O SKLADITENJU ROBE............................ 182


1. 2. 3. 4. Opte napomene................................................................................................................. Ugovor o skladitenju........................................................................................................ Obaveze skladitara........................................................................................................... Skladinica.......................................................................................................................... 182 182 184 185

IX

MEUNARODNI UGOVOR O LIZINGU............................................................ 185


9

1. Opte napomene................................................................................................................. 185 2. Ugovor o lizingu.................................................................................................................. 186

X MEUNARODNI UGOVOR O KONTROLI ROBE........................................... 188


1. 2. 3. 4. 5. 6. Opte napomene.................................................................................................................. 188 Izvori prava o kontroli........................................................................................................ 188 Ugovor o kontroli................................................................................................................. 188 Obaveze kontrolora............................................................................................................. 189 Obaveze naruioca kontrole............................................................................................... 190 Odgovornost kontrolora..................................................................................................... 190

XI MEUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU................................................... 190


1. Opte napomene................................................................................................................... 190 2. Ugovor o faktoringu............................................................................................................ 191 3. Obaveze i prava faktora...................................................................................................... 192

Literatura .................................................................................................................................... 193

10

PREDGOVOR
Ovaj udbenik je pokuaj da se program izuavanja Meunarodnog privrednog prava uskladi sa Nastavnim planom i programom Fakulteta za obrazovanje rukovodeih kadrova u privredi. Pri tome se imalo u vidu da se u nekoliko predmeta na ovom fakultetu izuavaju pitanja koja su od znaaja i za meunarodno privredno pravo i da studenti ovaj predmet poinju da sluaju posle upoznavanja sa tim predmetima. Zbog toga su ta pitanja obraena samo u nunoj meri, da bi se izbegla njihova ponovljena obrada. Ovo se posebno odnosi na materiju spoljne trgovine i spoljnotrgovinskog poslovanja, koja se obrauje u okviru predmete Spoljna trgovina. Zbog toga su u ovom udbeniku obraena samo neka pitanja i samo u osnovnim crtama patanja meunarodnih plaanja, jer bez njih nije mogue u potpunosti razumeti meusobna prava i obaveze uesnika u poslovima meunarodnog privrednog prava. Ostala pitanja iz ove oblasti su ostavljena predmetu Spoljna trgovina.

11

SKRAENICE:
CMI COTIF FAO FIATA GATT ECAFE ECE IBRD ICAO ICC ICSID IDA ILO IMO LAFTA Magreb MIGA MMF NAFTA OPEC UN UNCITRAL UNCTAD UNDP UNIDO UNIDROIT UPU WTO - Meunarodni pomorski odbor - Konvencija o meunarodnim prevozima eleznicom - Organizacija Ujedinjenih nacija za ishranu i poljoprivredu - Meunarodna organizacija peditera - Opti sporazum o carinama - Ekonomska komisija za Aziju i Pacifik - Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu - Meunarodna banka za obnovu i razvoj - Meunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo - Meunarodna trgovinska komora - Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova - Meunarodna finansijska korporacija - Meunarodna organizacija rada - Meunarodna pomorska organizacija - Latino-amerika zona slobodne trgovine - Organizacija drava Severne Arfike - Multilateralna agencija za obezbeivanje investicija - Meunarodni monetarni fond - Severno-ameriki sporazum o slobodnoj trgovinskoj zoni - Organizacija zemalja izvoznica nafte - Ujedinjene nacije - Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo - Konferencija Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju - Program za razvoj Ujedinjenih nacija - Fond za industrijski razvoj - Meunarodni institut za unifikaciju meunarodnog privatnog prava - Svetski potanski savez - Svetska trgovinska organizacija

12

O p t i

d e o

13

I POJAM I PREDMET MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA


1. Pojam meunarodnog privrednog prava Meunarodno privredno pravo je sistem pravnih pravila kojima se ureuju meunarodni ekonomski odnosi. Meunarodno privredno pravo je relativno nova grana prava koja nastaje i razvija se u drugoj polovini 20. veka. Pojava i razvoj meunarodnog privrednog prava su praeni teoretskim nesuglasicama pravnih pisaca u pogledu pitanja da li se ono moe smatrati posebnom granom prava ili je deo neke ve postojee grane. Po jednima, meunarodno privredno pravo je deo meunarodnog javnog prava, jer ureuje odnose koji se tiu razliitih drava, kao nosilaca suverenosti. Taj element govori da se radi o javnopravnim odnosima, pa je, prema tome, meunarodno privredno pravo samo deo meunarodnog javnog prava. 1 U engleskoj, nemakoj i francuskoj koli se smatralo da je to grana prava koja je u nastajanju, ali se jo nije u potpunosti razvila u samostalnu i posebnu granu prava. 2 Razliita shvatanja o mestu meunarodnog privrednog prava i njegovom konstituisanju kao posebne grane prava nisu mimoila ni domau teoriju. I u naoj teoriji, jedna grupa pravnih pisaca je smatrala da meunarodnom privrednom pravu nedostaju bitni elementi da se konstituie kao posebna grana prava-zaokruen sistem pravnih normi i poseban metod izuavanja. Postoji samo jedan konstitutivni element posebnosti meunarodnog privrednog prava kao posebne grane prava-posebna oblast drutvenih odnosa. 3 Meutim, i ovi autori su smatrali da razvoj meunarodnog privrednog prava ide u pravcu razvoja kao posebne grane prava. Suprotno stanovite zastupaju pravni pisci koji smatraju da meunarodni privredni odnosi, koji su se ubrzano razvijali, sadre i mnoge posebnosti, koji se ne mogu reavati samo razmatranjem pitanja suverenosti, i na koje suverenost malo ili nimalo utie, pa je nuno da se meunarodno privredno pravo razvija i prouava kao posebna grana prava. Ovu grupu autora predvodi B. Nikolajevi, koji je prvi u Srbiji razvio tu teoriju, ali i R.urovi, B.Blagojevi. 4 Teoriju o meunarodnom privrednom pravu kao posebnoj grani prava je, posebno, potkrepila J.Vilus, navoenjem posebnih argumenata koji dokazuju posebnost meunarodnog privrednog prava. Ta posebno proizlazi, pre svega, iz predmeta meunarodnog privrednog prava, zatim iz posebnih naela meunarodnog privrednog prava koja su specifina za tu granu prava, iz izvora tog prava, iz arbitrae kao naina reavanja sporova i iz autonomnih sankcija koja stoje na raspolaganju za krenje pravila meunarodnog privrednog prava. 5 U daljem tekstu baviemo se svim ovim pitanjima, pa e to biti i prilika da se ire upoznamo sa sutinom svakog od tih argumenata. Ne moe se osporavati da je do polovine 20. veka uloga drave, i naela suverenosti, u mnogo emu, pa i u privrednom ivotu bila odluujua i da su u tom periodu meunarodni ekonomski odnosi, opravdano, razmatrani kao pitanje meunarodnog javnog prava. Meutim, ubrzani razvoj privrednih odnosa je vodio bitnom poveanju broja i vrsta subjekata koji ostvaruju, na razne naine, meunarodne privredne odnose ili u njima uestvuju. To vie nisu samo drave, kao nosioci suverenosti, ve i mnoge organizacije i udruenja iz razliitih drava, koja u meunarodne privredne odnose stupaju na razliite naine i bez neposrednog posredovanja drava: preduzea, poslovna udruenja, meunarodne univerzalne i regionalne organizacije itd. Mnogi od tih organizacija, ili oblika udruivanja, posluju u vie razliitih drava, osnivajui svoje filijale ili predstavnitva.
1 2

Vidi: urovi, R: Meunarodno privredno pravo, Beograd, 2004, str. 3-4. Vidi: Cari. S; Vilus, J; urev, D; Divljak, D: Meunarodno poslovno pravo, Novi Sad, 2007, str. 28-30. 3 Ovo stanovite su zastupali, pre svih, Kapor i Draki; vidi: Cari, S; Vilus, J; urev, D, Divljak, D: op.cit, str. 31. 4 Ibid, str4. 31-33 5 Ibid, str. 33-36.

14

Svi ti oblici organizovanja pokazuju nesumnjivi interes u razliitim sferama drutvenog ivota: u politikim, ekonomskim odnosima, pa i u razvoju pravnih odnosa, koji se, jo uvek, ureuju na nivou drave. Nastojanje da se obezbede jednaki uslovi poslovanja u razliitim dravama, gde ti oblici ekonomskog organizovanja posluju, nuno vodi uticaju na stvaranje pravnih pravila koja e takve uslove poslovanja da obezbede. Dakle, javljaju se pravna pravila koja se razvijaju relativno nezavisno od unutranjeg prava pojedinih drava. Broj i raznolikost odnosa koji se takvim pravilima ureuju govore u prilog stavu da je meunarodno privredno pravo grana prava koja treba da se posebno razvija i prouava. Naravno, to ne znai da je meunarodno privredno pravo apsolutno nezavisna grana prava, potpuno razliita i potpuno drugaija od drugih grana prava. Naprotiv, meunarodno privredno pravo ima relativno dosta dodirnih taaka i slinosti sa nekim drugim, posebno srodnim granama prava. Nauka meunarodnog privrednog prava esto koristi institute koji su razvijeni u tim srodnim granama prava, kao i njihove metode prouavanja, ali ipak se razlikujui od njih iz ve navedenih razloga. 2. Predmet meunarodnog privrednog prava U najoptiujem smislu reu, predmet meunarodnog privrednog prava su meunarodni ekonomski odnosi. Meutim sam pojam meunarodnih ekonomskih odnosa je vrlo irok i obuhvata itav niz veza razliite prirode: proizvodnih, trgovinskih, finansijskih itd. Uz to, u tim odnosima uestvuje irok krug vrlo razliitih subjekata i to na razliitm nivoima i sa razliitim stepenom uea u tim odnosima. Meusobni odnosi razliitih subjekata, pravila po kojima se ti odnosi odvijaju, reavanje sporova i mnoga druga pitanja zahtevaju da budu ureena pravilima meunarodnog privrednog prava. Imajui sve to u vidu, ini se da je ispravno definisati predmet meunarodnog privrednog prava kao pravna pravila kojima se ureuju odnosi u meunarodnom prometu roba, usluga i novca. 6 Nuno se nauka meunarodnog privrednog prava se bavi tim pravom sa dva aspekta. Prvi, koji moemo oznaiti kao opti deo meunarodnog privrednog prava se bavi optim pravnim pojmovima meunarodnog privrednog prava, koji odreuju osnovne pojmove i opta pravna pravila za odvijanje meunarodnih ekonomskih odnosa. Dakle, ovaj deo se bavi izuavanjem subjekata meunarodnog privrednog prava, izvorima tog prava, reavanjem sporova koji proistiu iz meunarodnih ekonomskih odnosa, nacionalnim zakonodavstvom koje se odnosi na meunarodne ekonomske odnose (spoljnotrgovinski propisi, carinski propisi) itd. Posebni deo meunarodnog privrednog prava se bavi pravilima koja ureuju odvijanje konkretnih poslova u meunarodnom privrednom pravu, pa se esto ovaj deo meunarodnog privredno prava naziva i Meunarodno poslovno pravo. Ovaj deo prava sadri ona pravila koja se odnose na poslovne operacije, odnosno na sve pravne i faktike radnje kojima se ostvaruje meunarodna razmena usluga, roba kapitala. 3. O nazivu meunarodnog privrednog prava Uporedo sa napred navedenim razvojem, izgraivalo se i terminoloko odreenje nove granemeunarodnog privrednog prava. Termin meunarodno privredno pravo nije od poetka opteprihvaen, pa i danas nije svuda prihvaen. Za oznaavanje ove nove grane koristili su se razliiti termini: meunarodno trgovako pravo, meunarodno ekonomsko pravo, pa i danas naziv meunarodno privredno pravo nije u potpunosti ustaljen u pravnoj literaturi. 7 Meunarodno trgovako pravo ne obuhvata sve odnose kojima se meunarodno privredno pravo bavi, posebno ne obuhvata one odnose koji imaju javnopravni karakter. Pored toga, meunarodno
6 7

Vidi, iri, A; Cvetkovi, P: Meunarodno trgovinsko pravo, struni eseji, Ni, 2001, str. 2-3. Npr. iri, A i Cvetkovi, P. koriste termin Meunarodno trgovinsko pravo, ibid.

15

privredno pravo se ne bavi samo meunarodnim trgovakim odnosima, nego i drugim privrednim odnosima. Sa druge strane, termin meunarodno ekonomsko pravo je preirok, jer taj termin ima naglaeno ekonomistiki pristup, odnosno podrazumevao bi i metode i terminologiju ekonomske nauke i ne moe se odnositi samo na pravne odnose. Stoga izgleda da je najprihvatljiviji termin meunarodno privredno pravo, iako i on nije potpuno precizan. Pri tome, pod njim treba podrazumevati razliite privredne odnose, meunarodnu trgovinu, vrenje usluga, transfer novca, meunarodni saobraaj. Takoe, treba imati u vidu da u privredne odnose koji se ureuju meunarodnim privrednim pravom spadaju ne samo javnopravni-odnosi izmeu drava, nego i privatnopravni odnosi drugih subjekata-trgovaca i trgovakih udruenja, preduzea, kompanija i privrednih udruenja. Potencijalnih uesnika u meunarodnim privrednim odnosima je toliko da je odluujui kriterijum za odgovor na pitanje da li se radi o meunarodnom privrednom odnosu karakter tog odnosa, a ne svojstvo njegovih uesnika. Pri svemu tome treba imati u vidu da je, kao posledica nesluenog tehnolokog razvoja, razvoja sredstava za proizvodnju, poveanja efikasnosti proizvodnje, nastala vrlo jasna i neizbena potreba za proirenjem trita; veoma razvijeni kapaciteti proizvodnje dobara uinili su da je svako pojedinano trite premalo za njihovu konanu realizaciju. To nuno vodi zahtevima za izlazak na druga trita, odnosno vodi nastojanjima da ceo svet postane jedno globalno trite. Takvom tritu su preuski okviri koje postavljaju nacionalni pravni sistemi i neophodno je stvoriti makar osnovna pravila koja se primenjuju na celom tritu, koja su jednaka za sve subjekte i koja ne spreavaju efikasno odvijanje ekonomskih odnosa. Takva pravila su ona koja ine samu sutinu meunarodnog privrednog prava. 4. Odnos meunarodnog privrednog prava i srodnih grana prava Tek u relativno bliskoj prolosti formirano kao posebna grana prava, meunarodno privredno pravo ipak ne moe biti od drugih, posebno nekih, srodnih grana prava izolovana celina, koja sa njima nema dodirnih taaka. U tom smislu, meunarodno privredno pravo se oslanja na neke pravne institute koji su stvoreni u tim srodnim granama prava, a sa druge strane te srodne grane prava na neki nain odreuju pravne okvire i preduslove za nastanak meunarodnog ekonomskog odnosa koji meunarodno privredno pravo ureuje. To, razume se, ne negira posebnost i celovitost meunarodnog privrednog prava, koje se razvija kao posebna grana prava usmerena na prouavanje i ureivanje meunarodnih ekonomskih odnosa kao celine. 4. 1. Odnos meunarodnog privrednog i meunarodnog javnog prava Jedna od srodnih grana prava, o kojoj je ve bilo rei, je meunarodno javno pravo, ija odreena pravna pravila i naela koristi i meunarodno privredno pravo. Iako sve ree, jo se mogu sresti miljenja da je meunarodno privredno pravo deo meunarodnog javnog prava. To se samo uslovno moe prihvatiti, utoliko to je meunarodno javno pravo izgradilo pravne okvire za nastanak meunarodnog ekonomskog odnosa; u tom smislu, ono predstavlja pravno izvorite za nastanak meunarodnog privrednog prava. U sutini, predmet meunarodnog javnog prava je bitno iri od predmeta meunarodnog privrednog prava. Meunarodno javno pravo ureuje odnose izmeu suverenih drava u meunarodoj zajednici, dok meunarodno privredno pravo ureuje meunarodne ekonomske odnose subjekata, ukljuujui i takve odnose izmeu drava, ali se ne ograniavajui samo na njih, nego i meunarodne ekonomske odnose subjekata koji postoje u dravama, ali nisu drave. 16

Izvori i jednog i drugog prava su, uglavnom, slini, a u sluaju ugovornog prava i isti. Ipak, u meunarodnom privrednom pravu su vrlo vani i neki izvori koji ne predstavljaju izvore u meunarodnom javnom pravu. Meunarodno javno pravo i meunarodno privredno pravo su komplementarne grane, u tom smislu to su naela i izvori razvijeni u meunarodnom javnom pravu relevantni i u meunarodnom privrednom pravu, ali, istovremeno, neka od njih, razvijena u meunarodnom privrednom pravu, utiu na razvoj onih koja ve postoje u meunarodnom javnom pravu. Na primer, sve vei stepen liberalizacije meunarodnih ekonomskih odnosa nuno je doveo do novog razumevanja suverenosti drave i sve reeg pozivanja drave na suverenost u meunarodnim ekonomskim odnosima.

4. 2. Odnos meunarodnog privrednog i meunarodnog privatnog prava


Verovatno najsrodnija grana prava meunarodnom privrednom pravu je meunarodno privatno pravo, jer i jedna i druga grana prava se bave odnosima u kojima postoji element inostranosti. Meutim, bitna razlika izmeu ove dve grane prava je u tome to su pravila meunarodnog privatnog prava deo unutranjeg prava drava i podlona, u principu, unutranjim odnosima suverenih drava u kojima se ostvaruju. Ona se primenjuju na sve odnose koji imaju element inostranosti, bilo da su u pitanju lini ili imovinski odnosi (statusna pitanja, svojinski odnosi, nasledno pravo itd.) i njihova sutina je da ureuju koje e pravo biti primenjeno u jednom konkretnom odnosu u kome postoji interes dve ili vie drava. U tom smislu, za meunarodno privredno pravo su od bitnog znaaja te, kolizione norme, koje u meunarodnom privatnom pravu odreuju koje se pravo primenjuje, pa i u meunarodnom ekonomskom odnosu. Za razliku od meunarodnog privatnog prava, pravila meunarodnog privrednog prava koja se odnose na odreeni odnos se primenjuju nezavisno od pravila unutranjeg prava koja se odnose na te odnose, osim ako je u pitanju javni poredak drave ili meunarodni javni poredak. Drugim reima, kad su u pitanju materijalnopravne norme, koje postoje i u meunarodnom privatnom pravu, presudna su pravila meunarodnog privrednog prava, koje ureuje meunarodni ekonomski odnos. To, meutim, ne znai da su unutranja pravna pravila irelevantna za meunarodno privredno pravo. Naprotiv, meunarodno privredno pravo se oslanja i na odreene unutranje pravne propise koji odreuju granice slobode poslovanja i primene meunarodnog privrednog prava, a da se ne dovodi u pitanje javni poredak zemlje (unutranji privredni, carinski, devizni, finansijski propisi). 2. 3. Odnos meunarodnog privrednog prava prema domaem zakonodavstvu Unutranje zakonodavstvo drave odreuje opti pravni okvir u kome se subjekti koji potpadaju pod suverenost jedne drave mogu ukljuiti u meunarodne ekonomske odnose. U tom smislu, unutranje pravo drave odreuje uslove pod kojima jedan privredni subjekt moe da stupa u te odnose, kao i osnovni sadraj i nain odvijanja tih odnosa. Te norme domaeg zakonodavstva su tzv. strogo pravo (ius cogens), pravila od kojih nema odstupanja. Razliite drave ta pitanja ureuju razliitim propisima, ali je sasvim sigurno da se, najee, ti uslovi propisuju deviznim i carinskim zakonodavstvom. Meutim, pored ovih strogih pravnih normi, u domaem zakonodavstvu postoje i druga pravila koja su dispozitivnog karaktera i koja mogu da posredno utiu na odvijanje meunarodnih ekonomskih odnosa. Ta pravila zavise od volje stranaka, uesnika u meunarodnom ekonomskom odnosu i one ta pitanja, uglavnom, ureuju meusobnim ugovaranjem. Pored toga, unutranje pravo sadri i pravne norme koje se ne odnose neposredno na meunarodne ekonomske odnose, ali predstavljaju preduslov za samo postojanje subjekta koji bi mogao da stupi u meunarodne ekonomske odnose. To su, po pravilu, opet stroge pravne norme i odnose se na osnivanje i 17

registrovanje privrednih subjekata, njihove obaveze prema unutranjem pravnom poretku, uslove i nain poslovanja, prestanak privrednog subjekta itd.

II RAZVOJ MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA


Govorei o razvoju meunarodnog privrednog prava, ograniiemo se upravo na to: razvoj meunarodnog privrednog prava kao posebne grane prava. 8 To, meutim, ne znai da meunarodni ekonomski odnosi nisu postojali i pre nego to se ovaj sistem pravnih pravila razvio (to jo uvek nije dovren proces, nego taj razvoj i dalje traje, kao i, uostalom, u svim granama prava) kao posebna grana prava. Naprotiv, neki rudimentarni oblici meunarodnih ekonomskih odnosa, dodue daleko od tog pojma u sadanjem smislu rei, postoje i znatno ranije, od srednjeg veka. U to doba, od poetka XII veka zabeleeni su ugovori trgovinskog, odnosno ekonomskog karaktera izmeu drava i jo ee izmeu pojedinaca iz razliitih drava. Meutim, ti sporazumi i ugovori su bili sporadini, od sluaja do sluaja. To je bilo u skladu sa karakterom tadanjih drava, koje jo nisu bile, u znaajnoj meri, organizatori privrednog ivota, nego su razvoj takvih odnosa eventualno podravale, ako su od njega imale neposrednu korist, izraenu u razliitim taksama i slinim prihodima. Neto znaajniji uticaj na razvoj tadanjih meunarodnih ekonomskih odnosa, koji su se uglavnom svodili na trgovake odnose, imala je praksa u slobodnim italijanskim gradovima, koji su nastojali da svojim trgovcima osiguraju slobodu trgovanja, zakljuivanjem sporazuma i ugovora, pre svega u dravama Evrope, posebno u Sredozemlju i u Engleskoj. Naravno, ti ugovori su sadravali i odreene druge garancije i uslove za odvijanje te trgovine, pre svega o imunitetu trgovaca i zatiti njihove imovine, slobode plovidbe njihovih brodova na otvorenom moru i teritorijalnim vodama i sl. Slina, ali bogatija praksa razvoja ugovora je engleska praksa, koja takoe sadri, u osnovi, sline ili iste zahteve za engleske trgovce. Ova praksa je znatno rasprostranjenija, obzirom na ogromnu teritoriju na kojoj se prostiralo britansko kraljevstvo, ali i sadrajnija, jednostavno zbog razliitih uslova u kojima se odvijala trgovina. Tako, ti ugovori sadre i odreene politike klauzule, o miru, o zabrani piratstva, a trgovaka pitanja su bila ureena indirektno. Interesantno je da se u tim ugovorima pojavljuje i zahtev za principom reciprociteta priznatih prava. Ipak, ubrzani razvoj meunarodnih ekonomskih odnosa poinje u periodu kapitalizma. Razvoj sredstava za proizvodnju i tehnologije, u vezi sa tim ubrzan razvoj proizvodnih kapaciteta, transportnih sredstava, nuno je doveo do znatnog ubrzanja odvijanja ekonomskih odnosa i zahteva za proirenjem trita koje postaje premalo za narastajue proizvodne mogunosti. U svakom pogledu, nacionalni okviri postaju preuski i smetnja ubrzanom privrednom razvoju. Sve to logino vodi meunarodnoj razmeni, pre svega razmeni roba, koje drave poinju da svesno podstiu razliitim merama. Dolazi do povezivanja roba koje stoje na raspolaganju i trita u drugim krajevima sveta, kojima je ta roba potrebna.. Razvijena proizvodnja, sa druge strane, zahteva nove sirovine, koje u pravilu ne postoje u podrujima u kojima se razvijaju najznaajniji proizvodni kapaciteti. To stvara odreenu meuzavisnost izmeu takvih podruja i, posledino tome, zakljuivanje ugovora o razmeni postaje sve ustaljenija praksa. Pri tome, iako politiki odnosi esto utiu na ekonomske odnose, ugovori se zakljuuju i bez optih sporazuma drava, izmeu nosilaca privrednih aktivnosti samih. Uporedo, jaa svest o potrebi da se pravno uredi sve masovniji meunarodni promet roba i usluga, transfer kapitala. To neposredno dovodi i do zakljuivanja meusobnih ugovora drava, koji vode tom cilju. U tom periodu, krajem 18. i u 19. veku, drave pribegavaju zakljuivanju ugovora kojima se obezbeuje sloboda trgovine i sloboda ugovaranja za privredne subjekte. Najei princip koji se primenjuje u tim ugovorima, tog perioda, postaje klauzula najveeg povlaenja, koje drave meusbno priznaju jedna drugoj u tim ugovorima (prvi takav ugovor
8

ire o razvoju meunarodnog privrednog prava, vidi: urovi, R: op.cit. str. 14-21.

18

zakljuile su Francuska i SAD-1778). U tom periodu, ugovarana je klauzula najveeg povlaenja po principu reciprociteta. Sredinom 19. veka, klauzula najveeg povlaenja se u meusobnim ugovorima primenjuje i bezuslovno, bez reciprociteta, sve do velike ekonomske krize 1929. godine, kad se ponovo u meunarodne ekonomske odnose uvodi reim razliitih povlastica, koji traje do dananjih dana, uprkos naporima i u meunarodnim organizacijama da se eliminie. Ceo ovaj period razvoja je praen i stvaranjem odreenih meunarodnih udruenja trgovaca, u kojima dolazi do artikulisanja zajednikih interesa u obezbeivanju slobode meunarodnih ekonomskih odnosa sa to je mogue manje ogranienja. Takva udruivanja imaju presudan uticaj na usvajanje viestranih meunarodnih ugovora u razliitim oblastima meunarodnih ekonomskih odnosa i ti ugovori, u stvari, predstavljaju poetak razvoja meunarodnog privrednog prava, kao posebne grane prava. Danas je veoma veliki broj takvih ugovora, koji predstavljaju najznaajnije izvore meunarodnog privrednog prava i bez kojih bi bilo teko zamisliti odvijanje meunarodnih ekonomskih odnosa. Prema tome, moglo bi se zakljuiti da se meunarodno privredno pravo konstituie i razvija u dugom procesu, uporedo sa razvojem meunarodnih ekonomskih odnosa i da je razvoj takvih odnosa uslov za njegovu pojavu i konstituisanje kao posebne grane prava. Poseban zamah u razvoju meunarodnog privrednog prava nastaje posle drugog svetskog rata i, naroito, od poetka ezdesetih godina. Naravno, danas je malo onih koji osporavaju da je meunarodno privredno pravo posebna grana prava; ali, treba imati u vidu da je to grana koja se i dalje, i neprekidno, razvija.

III IZVORI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA


Izvori prava, uopteno i pojednostavljeno gledano, mogu biti materijalni i formalni izvori. Materijalni izvori su oni odnosi koji se ureuju, odnosno koji zahtevaju da budu ureeni pravom. Ovim izvorima se neemo baviti, jer se njima bave druge pravne nauke ili druge nauke. Sa naeg stanovita posmatrano, i za potrebe ovog rada, baviemo se drugom grupom izvora, formalnim izvorima prava. Formalni izvori su pojavni oblici pravnih normi, odnosno akta koja sadre pravne norme (ugovori, zakoni, obiaji i sl.). Zbog toga, koristei pojam izvora uvek emo imati u vidu te, formalne izvore meunarodnog privrednog prava. Jedan od argumenata kojim se dokazuje da je meunarodno privredno pravo posebna grana prava jeste i taj da ga karakteriu njegovi, autentini izvori, kako to istie J. Vilus. 9 Pri tome, sasvim osnovano, J.Vilus posebno naglaava ulogu Komisije za meunarodno trgovinsko pravo Ujedinjenih nacija, koja je svojim delovanjem dala izutetan doprinos ureivanju odnosa u meunarodnom privrednom pravu, kao i znaaj autonomnog prava u stvaranju izvora meunarodnog privrednog prava. Sve to zajedno, nesumnjivo opravdava argument o postojanju posebnih izvora meunarodnogt prava. Meutim, u teoretskom smislu, i izvori meunarodnog privrednog prava se mogu svrstati u ve odavno usvojene kategorije izvora koje su opteprihvaene i u meunarodnom javnom pravu, pa je osnovano na najoptiji nain ukazati na njih. Izvorima meunarodnog privrednog prava se smatraju, u optem smislu, isti oni izvori koji su opteprihvaeni kao izvori u meunarodnom javnom pravu. 10 To su: meunarodni ugovori, meunarodno obiajno pravo i opta pravna naela. To su glavni izvori prava, to znai da oni mogu biti pravni osnov za ureivanje odreenih meunarodnih ekonomskih odnosa, odnosno mogu biti pravni osnov za reavanje odreenih sporova koji se mogu javiti u konkretnim meunarodnim ekonomskim odnosima. Pored glavnih izvora, postoje i pomoni izvori prava. Pomoni izvori prava ne mogu biti pravni izvori u pravom smislu, jer se na njima ne mogu zasnivati odluke, ali im se ne moe porei pravni znaaj,
9

10

Cari, S; Vilus, J; urev, D; Divljak, D: op.cit, str. 35. Drfinisani u lanu 38. Statuta Meunarodnog suda pravde

19

jer oni mogu upuivati na glavne izvore u odreenim konkretnim sluajevima, ali mogu uticati i na razvoj prava, ukazivanjem na postojanje odreenih pravnih praznina. Takoe, oni mogu biti doprinos razvoju prava i u tom smislu to neke pravne praznine mogu da nadoknade, posebno u sluajevima kad postoji ovlaenje da se sporovi reavaju po naelu pravinosti (ex equo et bono). 1. Meunarodni ugovori (konvencije) Meunarodni ugovori, kao izvor meunarodnog privrednog prava mogu biti viestrani ili bilateralni. To znai da se izvorima meunarodnog privrednog prava smatraju i meunarodne konvencije kojima se, na opti nain, ureuju meunarodni ekonomski odnosi, ali i dvostrani meunarodni ugovori kojima se ureuju meunarodni ekonomski odnosi izmeu drava. Veliki je broj meunarodnih viestranih ugovora kojima se, na opti nain, ureuju meunarodni ekonomski odnosi. U takve ugovore spadaju i ugovori kojima se stvaraju zajednice drava ili meunarodne organizacije, kojima se lanice obavezuju da na jedinstven nain primenjuju ista pravila u meunarodnim ekonomskim odnosima. esto se kao izvor meunarodnog privrednog prava javljaju i meunarodni ugovori koji nemaju prevashodno ekonomski nego politiki karakter, ali sadre i pravne norme koje se primenjuju na meunarodne ekonomske odnose. Na primer, ugovori o miru, ugovori o meusobnoj saradnji i svi takvi ugovori su nesumnjivi izvor meunarodnog privrednog prava. Veliki znaaj ovakvih ugovora je u tome to imaju odreeni, esto veliki znaaj i za lanice ugovora, drave, koje su obavezne da ta pravila primenjuju i u sopstvenom zakonodavstvu, odnosno da svoje zakonodavstvo usaglase sa takvim ugovorima. Treba napomenuti da su meunarodni ugovori, kao izvor prava, obaveza samo za drave koje su ih izriito prihvatile, odnosno koje su ratifikovale meunarodni ugovor koji sadri odreena pravila. Pored viestranih meunarodnih ugovora, u ovu grupu izvora prava svakako spadaju i dvostrani meunarodni ugovori, koje zakljuuju dve drave. Oni predstavljaju obavezu za subjekte koji pripadaju tim dravama, ali priroda tih izvora je ista kao i viestranih meunarodnih konvencija. Nesporan je znaaj koji imaju meunarodne konvencije kao izvor meunarodnog privrednog prava. Pre svega, zbog toga to su one rezultat saglasnosti volja jo uvek najvanijih subjekata u meunarodnim odnosima, drava. Meutim, nain njihovog usvajanja esto namee nepremostive tekoe u usvajanju tekstova ugovora i zahteva duge rokove od ideje do konanog usvajanja teksta ugovora, to nije u skladu sa ubrzanim privrednim razvojem. Iako se u izradi ugovora, po pravilu, angauju eksperti iz odgovarajuih oblasti, ipak je njihov struni rad podvrgnut oceni i volji drava, koje su ovlaene i nadlene da daju konanui re o prihvatljivosti ili neprihvatljivosti predloenih reenja. Razume se da u tom procesu do izraaja dolaze odreene razlike u ve razvijenoj pravnoj kulturi razliitih drava, pa i regiona sveta, ali i razliiti interesi, koje je ponekad teko pomiriti. J. Vilus, kao jednu od veih tekoa u postupku usvajanja meunarodnih ugovora vidi razliku izmeu common law (za koje se esto koristi i termin anglosaksonski-prim. autora) pravnog sistema karakteristinog za velike privredne sile, kao to su SAD, Velika Britanija, ali i mnoge drave, uglavnom bive kolonije pod njihovim uticajem i civil law (za koji se esto koristi i termin kontinentalni-prim.autora) pravnog sistema, koji pored evropskih i latinoamerikih drava obuhvata i bive francuske kolonije.11 Naravno da i stepen razvoja drava uesnica u pripremi meunarodnog ugovora utie na reenja koja se ugovorm predviaju. U tom pogledu se razlikuju i interesi razvijenih i nerazvijenih, ili drava u razvoju, pa je ve opte mesto razlikovanje razvijenog severa i nerazvijenog juga. Uz sve to, treba napomenuti da ak i kad je usvojen meunarodni ugovor, on podlee ratifikaciji, odnosno potvrivanju u parlamentu drava ili drugom dravnom organu, zavisno od ustavnih propisa
11

Cari, S; Vilus, J; urev, D: Divljak, D: op.cit, str. 55-56.

20

drave. To, po pravilu, odlae njegovo stupanje na snagu, a ponekad to odlaganje moe da traje i godinama. Nastojanja da se otklone ovi nedostaci, koji su dolazili putem razliitih predloga da se meunarodni ugovori usvajaju u Genrealnoj skuptini UN i da budu obavezni za sve uesnike u meunarodnim privrednim odnosima, ili da Generalna skuptina UN preporui da drave ratfikuju zakljuene meunarodne ugovore, teko da bi mogle da otklone navedene nedostatke . Prosto zbog toga to je i za taj nain usvajanja meunarodnih ugovora ili za usvajanje preporuka za njihovu ratfikaciju neophodna volja drava, a sa druge strane, Generalna skuptina UN nema kapacitet da usvaja dokumente koji su obaveza drava. Uprkos svim navedenim nedostacima, ne moe se, generalno, osporiti znaaj meunarodnih ugovora kao izvora meunarodnog privrednog prava. 2. Meunarodno obiajno pravo Meunarodno obiajno pravo je najstariji izvor meunarodnog privrednog prava i ine ga pravna pravila koja subjekti meunarodnih ekonomskih odnosa dugotrajno primenjuju u praksi, bez osporavanja i uz svest da ta pravila predstavljaju obavezu. To su pravila koja su nastajala u praksi i za njihovu pravnu snagu nije od znaaja pristanak na obavezivanje; ako su obiajnog karaktera ta pravila obavezuju sve strane u odnosu. To podrazumeva da obiajno pravilo nije samo puko, uobiajeno ponaanje. Naime, obiajno pravilo odreuju dva elementa. Objektivni se sastoji u istovrsnom ponaanju subjekata u istim situacijama (opta praksa). Subjektivni element obiajnog pravnog pravila je sadran u javnoj svesti (opinio iuris) da je upravo takvo ponaanje obavezno. esto, iz praktinih razloga (jasnije i preciznije utvrivanje sadraja, lake pronalaenje i primena), takva pravila se preuzimaju u meunarodne, uglavnom viestrane konvencije, ali tim preuzimanjem i pismenim formulisanjem ne gube obiajni karakter. Treba istai da je nastanak obiajnog pravnog pravila iskljuivo kroz praksu danas pre izuzetak nego pravilo. Iz razloga pravne sigurnosti, danas je prevashodni nain stvaranja pravnih pravila u pismenom obliku, kroz ugovorno pravo. Meutim, i ugovorno pravilo moe postati obiajno ako postane u velikoj meri prihvaeno u praksi. 12 3. Opta pravna naela Opta pravna naela su pravni principi, koji su opteprihvaeni i zbog toga predstavljaju glavni izvor meunarodnog privrednog prava. Takva naela mogu poticati i iz meunarodnog javnog prava, ali i iz unutranjeg prava, ali su izvor i meunarodnog privrednog prava. Na primer, naelo o zatiti imovine stranaca, da ugovore treba potovati (pacta sunt servanda) itd. Treba napomenuti da se esto i meunarodni ugovori, u samom tekstu ugovora, pozivaju na opta pravna naela, posebno u delu koji se odnosi na tumaenje ugovora.

Naravno, ostaje pitanje kolika je prihvaenost takvog pravila dovoljna da b i se konstituisalo kao obiajno pravilo, ali diskusija o tome bi prevazilazila cilj ovog rada.

12

21

4. Nacionalno zakonodavstvo kao izvor meunarodnog privrednog prava U skladu sa navedenim optim izvorima meunarodnog privredng prava, koji su razvijeni u meunarodnom javnom pravu, postavlja se pitanje karaktera i mesta odreenih, konkretnih izvora meunarodnog privrednog prava i njihove prirode. U tom pogledu, posebno je interesantna priroda izvora koji dolaze iz meunarodnog privatnog prava. Ve je napomenuto da meunarodno privatno pravo spada u unutranje pravo, ali ureuje pitanja koja su od nesumnjivog znaaja za meunarodno privredno pravo ( npr. nacionalnost preduzea ili broda odnosno vazduhoplova, ime se utvruje element inostranosti u meunarodnom ekonomskom odnosu). Iz toga neki autori izvlae zakljuak da se radi o izvoru i meunarodnog privrednog prava. 13 Ve je napomenuto da domae zakonodavtsvo odreuje pravne okvire da se neki privredni subjekti ukljuuju u meunarodne ekonomske odnose, pa se postavlja pitanje da li se, u tom sluaju, radi o izvorima meunarodnog privrednog prava. Izgleda da nije sporno da su u pitanju izvori meunarodnog privrednog prava, ali da oni obavezuju samo jednostrano; subjekte u dravi ijim se propisima ta pitanja ureuju i u kojima oni spadaju u grupu onih izvora kojima se ureuje tzv. javni poredak. Iako na prvi pogled sporno, da nacionalno zakonodavstvo bude izvor meunarodnog prava, ako se pogleda sutina pravila o kojima je re, izgleda da ima puno osnova da se u izvore meunarodnog privrednog prava uvrste i odreena pravila iz nacionalnog zakonodavstva. Radi se, prvenstveno o onim pravnim pravilima, sadranim u zakonima i drugim propisima koji sadre odredbe koje se mogu svrstati u javni poredak drave, koji svaka drava nesumnjivo podrava i titi svojim propisima. Ve je navedeno da nacionalno zakonodavstvo ureuje opte okvire ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Pre svega, nacionalnim propisima se odreuju subjekti koji mogu da obavljaju trgovinu i druge privredene aktivnosti u inostranstvu. Meutim, drava takoe ureuje i devizno poslovanje, usvaja carinske propise, ureuje obligacione odnose itd. Iako se neki od tih propoisa, u principu, odnose na privredne subjekte unutar drave, kao npr. propisi kojima se ureuje osnivanje preduzea i drugih privrednih subjekata, nesumnjivo je da su oni izvor prava i za meunarodno privredno pravo, jer ti prethodni uslovi se moraju ispuniti da bi se stupalo u meunarodne ekonomske odnose. 5. Autonomno meunarodno trgovinsko pravo Bitna razlika u odnosu na ostale izvore je u tome to pravila koja ine autonomno meunarodno trgovinsko pravo proizlaze, manje-vie, iz slobodne volje uesnika u meunarodnom ekonomskom odnosu i nisu sankcionisana autoritetom dravne ili neke druge vlasti. Dakle, njihova osobenost je da ih stvaraju sami uesnici u meunarodnim ekonomskim odnosima, snagom svoje slobodne izraene volje. Razume se, i ta sloboda volje nije apsolutno neograniena; i ona podlei odreenim objektivnim uslovima u kojima pravila nastaju i zasniva se na tim uslovima. Ali, ipak, vano je istai, ta pravila jesu izraz slobode volje stranaka u meunarodnim ekonomskim odnosima i odnose se, uglavnom, na pravne poslove, pre svega, meunarodnu trgovinu, pa je opravdano smatrati ih izvorima, prvenstveno, poslovnog prava. Ovi izvori, imajui u vidu da nisu sankcionisani autoritetom vlasti, specifini su i po subjektima koji ih stvaraju. To su, pre svega, meunarodna strukovna udruenja u odreenim oblastima meunarodnih ekionomskih odnosa, nacionalna struna udruenja, meunarodne organizacije. Izvori autonomnog trovinskog prava obuhvataju razliite vrste pravila, koje se mogu svrstati u nekoliko osnovnih grupa: pravila koja su kodifikovale meunarodne organizacije, tipski ugovori, opti

13

Vidi, urovi, R: op.cit, str. 23-24.

22

uslovi poslovanja, obiaji i uzanse za obavljanje poslova na specifinom tritu, poslovni obiaji, prometni obiaji, poslovni i proizvodni standardi, praksa nacionalnih i meunarodnih arbitraa. 5. 1. Tipski ugovori Ugovori su i danas preovlaujui nain ureivanja meunarodnih ekonomskih odnosa. Njima se ureuje, manje-vie celina konkretnog pravnog posla i svi uslovi pod kojima se pravni posao obavlja. Oni su garancija i pravne sigurnosti u odreenom pravnom poslu, jer strankama u poslu garantuju izvesnost uslova pod kojima se posao obavlja, pogotovu to zakljueni meunarodni ugovor, po pravilu, iskljuuje primenu nacionalnog zakonodavstva, osim kad se odreene odredbe ugovora iskljue pozivom na zatitu javnog poretka drave. Meutim, to su retki sluajevi u poslovnim odnosima i na njih se gleda kao, u principu, na nepoeljno i ne sasvim prijateljsko ponaanje. Iz praktinih razloga, zaivela je praksa stvaranja tipskih ugovora u odreenim pravnim poslovima, kojima se znatno olakava i ubrzava meunarodna trgovina. Savremeni tipski ugovori su kompletni pravni akti kojima se na potpun i manje ili vie sveobuhvatan nain ureuje pravni posao u celini i ureuju i pitanja rokova za izvrenje posla, plaanja, isporuke, meusobna prava i obaveze u sluaju povrede ugovora, mogunost raskidanja ili ponitenja ugovora, organi koji odluuju u sporovima i druga pitanja koja su od znaaja za obavljanje posla. Znaajna karakteristika tipskih ugovora je da se njima, najee, predviaju i sankcije za njihovo neizvravanje ili povredu. Pri tome, te sankcije ne zavise od dravnih organa, nego ih primenjuju sami uesnici u pravnom poslu. Tipske ugovore pripremaju razliiti subjekti meunarodnog privrednog prava. To mogu biti meunarodne organizacije ili odreena strukovna, pre svega, trgovaka udruenja. Razvojem tipskih ugovora su prvo poela da se bave razliita trgovaka udruenja, da bi olakala i ubrzala poslovanje. Danas je teko zamislivo da se trgovina mnogim proizvodima odvija na drugi nain, osim primenom tipskih ugovora, posebno kod trgovine proizvodima koji se odreuju po rodu (itarice, kafa, eer, metali itd.) Najvei broj tipskih ugovora je pripremila Ekonomska komisija UN za Evropu. Pri tome, znaajno je napomenuti da se Komisija u pripremanju tipskih ugovora oslanjala i na takve ugovore koje su pripremala razliita trgovaka udruenja, to je, naravno, uticalo i na njihovu prihvatljivost i iroku primenu. Pripremom tipskih ugovra se danas bave i druge meunarodne organizacije, kao to su Komisija za meunarodno trgovinsko pravo Ujedinjenih nacija, Meunarodna privredna komora u Parizu itd. Nesporno je da tipski ugovori ubzavaju i olakavaju trgovinske poslove. Meutim, to ne znai da se i u njihovoj primeni ne mogu pojaviti problemi i odreene kontroverze. Naime, tipski ugovor sadri opte uslove za jedan konkretni pravni posao i u tom smislu je on opteg karaktera, ali za svaki konkretan posao uesnice u poslu zakljuuju individualne ugovore. To podrazumeva da odredbe individualnog ugovora budu u skladu sa odredbama opteg ugovora, odnosno da budu nesumnjivo poznate uesnicima u poslu. Ovo je posebno vano u sluaju kad uslovi opte ugovora sadri klauzule ili odredbe koje menjaju ili utiu na zakljueni ugovor. Zbog toga se, u nekim sluajevim, pribegava izriitom pozivanju na opte uslove tipskog ugovora, posebno kad se radi o klauzulama koje nisu uobiajene. Naravno, podrazumeva se da su obe strane upoznate sa optim uslovima, ako su ve ranije stupale u ugovorne odnose i koristile opte uslove predviene tipskim ugovorima. Ipak, strana koja nudi tipski ugovor je duna da skrene panju drugoj strani na opte uslove, pogotovu kad oni sadre klauzule koje nisu uobiajene. U sluaju spora u tumaenju ugovora, ugovor se tumai u korist one strane koja je ugovoru pristupila, na tetu strane koja je ugovor sainila. Ako se proglasi nitavom neka od klauzula ugovora koje proizlaze iz optih uslova, to ne vodi nuno nitavosti celog ugovora. To je u skladu sa osnovnim pravnim 23

interesom obe strane, da se ugovor primeni i posledice eventualne nitavosti ugovora u celini mogle bi da nepovoljno utiu i na stranu koja se na nitavost klauzule poziva. 5. 2. Obiaji i uzanse U meunarodnom privrednom pravu, pod obiajima se podrazumevaju pravila koja su u toliko irokoj primeni u praksi da se od privrednika oekuje da postupaju u skladu sa njima, odnosno sa takvom praksom. Prema tome, vai pretpostavka da se takva pravila primenjuju, a njihova primena izostaje samo ako ih ugovorne strane iskljue. Osnovni razlog nastanka poslovnih obiaja je u njihovoj saglasnosti sa potrebama poslovnih ljudi i ubrzanju poslovnih odnosa kojoj bitno doprinose. Meutim, poslovni obiaji nisu isto to i obiajno pravo. Poslovni obiaj se primenjuje zbog toga to se ocenjuje kao svrsishodan, koristan za brzo i nesmetano obavljanje poslova, i ne mora biti praen pravnom sveu da je obavezan, to je karakteristika obiajnog prava. U tom smislu, poslovni obiaji su dopunski izvor prava i doprinose popunjavanju pravnih praznina i ubrzavanju odvijanja poslovnih operacija. Obiaji se usvajaju za poslovanje na odreenom tritu, ali se mogu odnositi i na odreene konkretne poslove. Trgovaki obiaji su vrlo rasprostranjen nain ureivanja odnosa na tritu i vrlo je est nain ureivanja meusobnih odnosa subjekata koji se na njemu javljaju pozivanje na te obiaje. Obiajima se ureuje veliki broj pitanja od znaaja za pravne poslove, ali se, po pravilu, odnose na specifino trite. To znai da se razlikuju na razliitim tritima i neophodno je dobro poznavanje konkretnog trita da bi se obezbedila izvesnost u pogledu pravila koja se primenjuju. Poslovne obiaje stvaraju sami uesnici u ekonomskim odnosima i oni su, manje ili vie, zasnovani na njihovim iskustvima u tim poslovima. Ali, poslovni obiaji ne mogu biti u suprotnosti sa meunarodnim javnim poretkom, niti sa javnim interesom nacionalnih drava. Takoe, poslovni obiaji se ne mogu protiviti javnom moralu, odnosno moraju biti usklaeni sa moralnim normama. Jo uvek ne postoji opteprihvaena definicija obiaja, pa se govori o lokalnim, regionalnim ili meunarodnim obiajima. Oigledan kriterijum u tome je rasprostranjenost njihove primene. Ali esto se oni oznaavaju i razliitim terminima u odnosu na podruje odnosa na koje se primenjuju, pa se mogu sresti pojmovi optih uslova poslovanja, prometnih obiaja, poslovnih i proizvodnih standarda i sl. Pod uzansama se podrazumevaju odreeni kodifikovani, odnosno pismeno uoblieni poslovni obiaji, koje sainjavaju nacionalna ili meunarodna tela. Prema tome, ta tela pripremajui uzanse ne vre zakonodavnu, odnosno normativnu delatnost, nego jednostavno pripremaju sistematizovani popis obiaja koji se ve smatraju vaeim i primenljivim. Pri tome, uobiajeno je da se, po obuhvatu odnosa, uzanse pripremaju u obliku optih ili posebnih uzansi. Opte su one koje se odnose na sve grane privrede, a posebne one koje se primenjuju u jednoj posebnoj privrednoj grani. Uzanse, bilo opte ili posebne, ne mogu biti u suprotnosti sa imperativnoim pravnim pravilima. 5. 3. Opti uslovi poslovanja Opte uslove poslovanja, po pravilu, usvajaju nacionalna privredna i struna udruenja jedne ili vie drava. Takoe, opte poslovne obiaje mogu da usvajaju i meuvladini privredni organi i organizacije. Opti uslovi poslovanja se primenjuju u odnosima izmeu subjekata koji pripadaju tim udruenjima i dravama. Opti uslovi poslovanja su, naelno, dispozitivne prirode, odnosno oni se primenjuju onda kad u konkretnom pravnom poslu nije drugaije predvieno, ugovorom ili na drugi nain. 24

Postoje i izuzeci od navedenih pravila, onda kad su opti uslovi poslovanja utvreni kao obavezna pravila, meunarodnim sporazumom odreenih drava ili udruenja iz tih drava.

5. 4. Prometni obiaji
Prometni obiaji su, u sutini, poslovni obiaji u oblasti prometa roba. To su, po svojoj sutini pravila koja su tehniki standardi u odreenim fazama prometa robom i podrazumevaju, na primer, nain pakovanja robe u saobraaju zavisno od mesta prodaje i mesta isporuke, nain isporuke (na mestu prodaje ili u seditu kupca), uslove saobraajnih sredstava kojima se roba prevozi (pakovanje roba za transport, ventilacija, uslovi temperature i sl.), prava putnika u prevozu ljudi i obaveze prevoznika u tim sluajevima. Prometni obiaji nisu vrsta pravila, pa se esto moe desiti da razliiti izvrioci istog posla primenjuju razliita pravila. Meutim, ona se vrlo esto koriste u reavanju sporova koji nastanu u toku izvrenja poslova. 5. 5. Poslovni i proizvodni standardi Poslovni i proizvodni standardi nastaju uporedo sa sve masovnijom industrijskom proizvodnjom. Osnovni razlozi za usvajanje poslovnih i proizvodnih standarda su dvostruki: sa jedne strane standardi treba da zatite interese korisnika u ekomskim odnosima, a sa druge da zadre odreeni, zadovoljavajui kvalitet proizvedenih dobara to je, posredno, opet zatita korisnika. Prvi cilj se ostvaruje usvajanjem pravila o nainu na koji se ostvaruje poslovanje i uslovima koje treba da zadovoljavaju proizvedene robe. Ti uslovi podrazumevaju i iskoristivost odreenih proizvoda, ali i nain njihove proizvodnje, pre svega sastav roba, zabranu korienja postupaka koji mogu da tete zdravlju korisnika itd. U usvajanju ovih standarda je esta intrevencija drave, koja odreenim svojim merama onemoguava tetne pekulacije proizvoaa, obezbeuje upotrebljivost proizvoda u odreenim periodima (npr. obezbeivanje servisa i odravanja proizvoda za odreeni period vremena itd.). Proizvodni standardi su usmereni na postizanje i odravanje odreenog kvaliteta roba koje se proizvode i iskoristivosti proizvoda na odreenom tritu. Ovi standardi su, po pravilu, precizniji u odnosu na poslovne standarde, tako to propisuju minimum uslova i kvaliteta koji proizvod mora da ispunjava da bi se naao na tritu. To su relativno stroga pravila od kojih ne bi trebalo da ima odstupanja. Naravno, proizvoai mogu izneti na trite robu koja je vieg stepena kvaliteta, ali ne bi smeli da budu slabijeg. Kod ovih standarda je bitna i usklaenost proizvoda u razliitim granama privrede. Npr, ne mogu se na tritu na kome je predvieno snabdevanje elektrinom energijom napona 220 V prodavati proizvodi koji rade na 110 V ili vie od 220. Takoe, ne mogu se, npr, na tritu Srbije prodavati TV aparati SECAM sistema, ako se ima u vidu da je TV produkcija u Srbiji, pa i Evropi PAL sistema. U ovakvim sluajevima, naravno, proizvoai mogu proizvoditi aparate koji su prilagodljivi i jednim i drugim uslovima, ali svakako ne mogu one koji su prilagoeni samo onom koji nije prisutan na tritu. Ovi standardi se, uobiajeno, utvruju za dravu u celini, pa je tako na snazi u Srbiji jo uvek standard koji se obeleava kao JUS, ali se sve ee pribegava usvajanju standarda koji su ire primenjeni, makar u regionu ako ne u celom svetu. To je normalna posledica meuzavisnosti u meunarodnim privrednim odnosima i ovaj pristup praktino je preduslov za izlazak privrednih subjekata na globalno, svetsko tite.

25

IV SUBJEKTI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA 1. DRAVA KAO SUBJEKT MEUNARODNOG PRAVA


Tradicionalno, najvaniji subjekt meunarodnog prava, pa i meunarodnog privrednog prava je drava. Uz to, drava je i izvorni subjekt meunarodnog prava (i meunarodnog privrednog prava), jer iz drave, posredstvom drave ili uz saglasnost ili dozvolu drave nastaju i u meunarodnom privrednom pravu deluju svi drugi subjekti meunarodnog privrednog prava. Pojam drave odreuje meunarodno javno pravo. Da bi se jedan entitet smatrao dravom neophodno je da postoje tri elementa dravnosti: suverenost, teritorija i stanovnitvo. To podrazumeva da drava vri suverenu vlast, bez osporavanja, na teritoriji omeenoj granicama, na kojoj je definisano stanovnitvo te drave. Samo drava koja ima sva tri elementa dravnosti predstavlja subjekt meunarodnog prava. Naravno, to vrlo pojednostavljeno definisanje pojma drave nije uvek i obavezno sasvim lako i precizno u stvarnom ivotu. Ponekad, postoje mnogi problemi u vezi sa ustanovljavanjem postojanja gotovo svakog od navedena tri elementa; da li se suverena vlast vri u punom obimu, da li je drava meunarodno priznata, da li su njene granice potvrene meunarodnim priznanjem, ta sa dravom koju ne prihvata kao svoju deo stanovnitva na njenoj teritoriji, nego nastoji da se izdvoji i stvori novu dravu itd. Meutim, tim pitanjima se bavi meunarodno javno pravo i za potrebe meunarodnog privrednog prava nema potrebe da se ona detaljnije razmatraju. To, naravno, ne znai da ta pitanja ostaju bez uticaja na primenu meunarodnog privrednog prava u tim sluajevima. Naprotiv, navedeni problemi mogu biti u tolikoj meri izraeni da dovode u pitanje i sam meunarodni subjektivitet takve drave u meunarodnim ekonomskim odnosima, oteavaju njeno stupanje u meunarodne ekonomske odnose ili ga ak onemoguavaju. Ali, ponovo, to su pitanja za meunarodno javno pravo i reenja koja meunarodno javno pravo ponudi se koriste kao faktiko stanje u meunarodnom privrednom pravu. Ipak, bilo bi korisno, u najkraoj moguoj meri upoznati se sa znaenjem i shvatanjem navedenih elemenata dravnosti sa stanovita meunarodnog privrednog prava, odnosno sa stanovita meunarodnih ekonomskih odnosa. Suverenost dravne vlasti je nedeljiva. Ona u meunarodnopravnom smislu znai vrenje vlasti bez osporavanja i to u svim domenima vlasti odnosne drave. Ipak, iz metodolokih razloga, mogue ja govoriti o ekonomskim aspektima suverenosti, slobodno oznaenim kao ekonomska suverenost drave. 1. Ekonomska suverenost drave Ekonomska suverenost drave u tradicionalnom smislu bi znaila potpunu slobodu drave da uspostavlja ili ne uspostavlja ekonomske odnose sa drugim dravama, odnosno da stimulie ili zabranjuje svojim privrednim subjektima da takve odnose uspostavljaju ili da doputa ili zabranjuje stranim privrednim subjektima da deluju na podruju drave. To, apsolutno, shvatanje pojma ekonomske suverenosti je, meutim, prevazieno i danas je teko nai zastupnike takvog shvatanja. Preovlauje stanovite relativne ekonomske suverenosti drave, koje podrazumeva da drava i dalje ima slobodu da odluuje da li e ili nee stupati u meunarodne ekonomske odnose i na koji nain. Ali, nizom objektivnih okolnosti, pre svega onih zbog kojih se meunarodni ekonomski odnosi i razvijaju (zahtevi za proirenjem trita, meuzavisnost ekonomija, potreba za razvojem i sl) drava je faktiki prinuena da u te odnose stupa. Dakle, drava se ne moe prinuditi spoljnim pritiscima drugih drava, ili bilo kojih inilaca sa strane, da stupa u te odnose, ali njene sopstvene potrebe zahtevaju da to ini. Pri tome, postavlja se pitanje nije li to ugroavanje njene ekonomske suverenosti. ini se da ipak nije, jer drava, koristei prava koja 26

proizlaze iz njene ekonomske suverenosti, odluuje da uestvuje u meunarodnim ekonomskim odnosima i ta odluka je, u sutini, ostvarivanje ekonomske suverenosti drave. Naravno da, postupajui na taj nain, drava zakljuivanjem odreenih ugovora odreuje granice slobode odvijanja meunarodnih ekonomskih odnosa. I drugi konstitutivni element dravnosti-teritorija definisan je u meunarodnom javnom pravu. Teritorija drave, prema pravilima meunarodnog javnog prava je ona teritorija na kojoj se prostire suverena vlast drave i obuhvata kopneno podruje, teritorijalno more i vazduni prostor iznad kopna i mora. Ta, dravna teritorija je definisana granicama drave. U skladu sa tim teritorija drave na koju se odnosi i primenjuje privredni sistem te drave, koju uslovno moemo nazvati ekonomskom teritorijom drave, poklapa se sa dravnom teritorijom, odnosno granice drave su i ekonomske granice te drave. To najee jeste tako, ali postoje i izuzeci od tog pravila, pa postoje sluajevi da se te ekonomske granice drave razlikuju od dravnih granica u politikom smislu. Naime, ako pod ekonomskom teritorijom drave podrazumevamo teritoriju na kojoj se primenjuju privredni propisi drave i koja predstavlja jedinstveno trite, koje je obezbeeno jedinstvenim carinskim propisima, moe se dogoditi da se ta teritorija ne poklapa uvek i obavezno sa dravnom teritorijom u politikom smislu. Neki autori prave razliku i izmeu granica koje odreuju ovako shvaenu ekonomsku teritoriju drave i carinskih granica, koje bi, po tim shvatanjima obuhvatale ona podruja na kojima se primenjuje jedinstveno carinsko zakonodavstvo. Sa teoretskog stanovita to moe biti predmet raspravljanja, ali ako se ima u vidu da su carinski propisi nesumnjivo deo meunarodnog privrednog prava, praktino je opravdano, u analizi ekonomske teritorije drave, polaziti i od tih, carinskih granica. tavie, najee upravo carinski propisi vode odstupanju od opteg naela da se poklapaju ekonomske i politike granice drave. U nekim sluajevima, pre svega radi efikasnijeg sprovoenja carinskih, ili carinskih i drugih fiskalnih propisa, carinske granice se pomeraju u izvesnu dubinu dravne teritorije. Iz istih razloga se, ponekad, dve susedne drave sporazumeju da na istom mestu, unutar teritorije jedne od njih, zajedniki obavljaju carinske formalnosti; na primer, na jednoj eleznikoj stanici, u jednoj pomorskoj ili renoj luci. 14 Na taj nain se ubrzava i efikasnije primenjuje carinska procedura, bez suvinih zadravanja, to je vrlo vano za normalno odvijanje meunarodnih ekonomskih odnosa, jer vreme postaje sve znaajniji faktor u njima. Sa druge strane, relativizovanje carinskih granica se pojavljuje i u sluajevima tzv. carinskih unija. Sutina carinske unije je u sporazumu dve ili vie drava da primenjuju iste carinske tarife i postupke, ali i prema treim dravama, koje nisu lanice Unije. Takav sporazum se utvruje ugovorom izmeu drava lanica carinske unije. Carinske unije mogu podrazumevati i potpuno isti carinski sistem u dravama lanicama, odnosno potpuno ukidanje carina izmeu drava lanica unije, ali, takoe, mogue je i da se jedinstven nastup u carinskoj politici obezbeuje samo prema treim dravama, a da se zadre carine u odnosima izmeu njih samih. Najee takve carine su manje, ali se mogu zadrati. Drugi oblik izuzetka od poklapanja dravnih i carinskih granica je uspostavljanje tzv. slobodnih carinskih zona, unutar granica jedne drave. Slobodna carinska zona, po svojoj sutini, predstavlja podruje na kome se na robe i predmete proizvedene u toj zoni ne primenjuju domicilne carinske tarife, odnosno robe i usluge u toj zoni ne podleu carinama dokle god se nalaze u toj zoni. Tek ako izau iz te zone na teritoriju drave, te robe podleu carinskim dabinama. Slobodne carinske zone su pod upravom domae drave, koja kontrolie sprovoenje carinskih i drugih propisa na tom podruju. To podrazumeva da i svi koji posluju u toj zoni moraju da potuju sva ona pravila unutranjeg prava koje spada u podruje javnog interesa. Radnicima, domaim dravljanima ne mogu se uskratiti prava koja pripadaju po radnom zakonodavstvu drave svim zaposlenima u zemlji; u zoni se primenjuju propisi drave koji se odnose na zatitu zdravlja i bezbednosti na radu itd.
Na primer, sporazum Bugarske i Srbije da se carinske formalnosti obavljaju na eleznikoj stanici Dimitrovgrad, za obe drave.
14

27

Pored carinskih propisa, odnosno oslobaanja, koji se odnose na robu i radove koji se izvode u slobodnoj carinskoj zoni, posebni propisi i oslobaanja se odnose i na primenu deviznih propisa drave. Drugim reima, na transfer novca i plaanja u okviru slobodne carinske zone se ne primenjuju ogranienja predviena deviznim zakonodavstvom zemlje. Treba napomenuti da se u slobodnim carinskim zonama, pored skladitenja i razmene robe, mogu organizovati i neke konkretne privredne aktivnosti, koje bi se mogle smatrati proizvodnjom. Najee, to nije kompletna proizvodnja dobara, nego odreeni nivo dorade ve proizvedene robe, obrada te robe, njena prerada itd. Naravno, najee, nema smetnji da se organizuje i proizvodnja odreenih roba u celini u slobodnoj carinskoj zoni. U svakom sluaju, uobiajeno je da se poslovima u slobodnoj carinskoj zoni bave domaa privredna preduzea, prema propisima drave u kojoj se zona obrazuje. Naravno, u veini sluajeva, mogue je da se u slobodnoj carinskoj zoni omogui i saradnja domaih privrednih organizacija i stranih preduzea, pod uslovima koja propisuje domae zakonodavstvo i prema poslovnim ugovorima koje zakljuuju domaa i strana preduzea. Slina pravila, koja se odnose na slobodne carinske zone, primenjuju se i u sluajevima slobodnih carinskih luka. To su luke koje se nalaze u podrujima teritorijalnog mora, ili na rekama, koji su pod suverenou obalne drave, ali se na poslovanje u njima primenjuju pravila koja su slina, ili ista, kao i u slobodnim carinskim zonama. 2. Dvostruki poloaj drave kao subjekta meunarodnog privrednog prava Svoje svojstvo subjekta meunarodnog privrednog prava drava primenjuje na nekoliko naina. Prvo, kao subjekt meunarodnog prava drava uestvuje u kreiranju pravila opteg meunarodnog privrednog prava, u odnosima sa drugim drava u meunarodnoj zajednici. Naime, drava se pojavljuje, kao nosilac suverene vlasti u pregovorima, razmatranjima pojedinih optih pitanja meunarodnog privrednog prava, zakljuivanju meunarodnih ugovora iz oblasti meunarodnog privrednog prava. Na taj nain, drava, sa jedne strane, stvara mogunosti za privredne subjekte koji pripadaju dravi da, ravnopravno sa subjektima drugih drava, uestvuju u meunarodnim ekonomskim odnosima. Sa druge strane, na taj nain drava kao subjekt meunarodnog prava preuzima i odreene obaveze za odvijanje tih odnosa i garantuje da e se svi subjekti u dravi ponaati na nain predvien tim ugovorima. U sluaju da nastane teta zbog nepotovanja odreenih ugovora u kojima je lanica drava, ona snosi odgovornost za nastalu tetu i duna je da tu tetu nadoknadi. Pored toga, drava je duna da nadoknadi i tetu koja je proizala iz njenih postupaka i radnji, ak i ako nemaju veze sa konkretnim ugovorima u kojima je drava lanica. Ta teta moe da bude subjektivna, zasnovana na krivici organa ili pojedinaca kojima se priznaje meunarodnopravni kapacitet, ili objektivna, odgovornost za opasne stvari ili za opasne delatnosti koje drava ili subjekti u dravi preduzimaju. Pored toga, drava moe i neposredno da uestvuje i da stupa u odreene poslovne odnose, odnosno operacije sa drugim dravama ili sa subjektima iz drugih drava. U takvim poslovima, drava ne nastupa kao nosilac suverenosti, nego kao poslovni partner, odnosno kao subjekt meunarodnih ekonomskih odnosa. To su oni odnosi u kojima drava nastupa kao ugovorna strana u razliitim poslovima u meunarodnim ekonomskim odnosima (poslovi kupoprodaje, zakupa, zajmova i sl.). U svima njima drava ima poloaj ravnopravnog uesnika u poslu i ima ista prava i obaveze; dakle, ona je ravnopravna stranka u ugovorenom poslu.

28

2.MEUNARODNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA


I pravni subjektivitet meunarodnih organizacija je ureen u meunarodnom javnom pravu. Za razliku od drava, kao izvornih subjekata, meunarodne organizacije su izvedeni subjekti meunarodnog prava. Ovo stoga to one u meunarodnim odnosima ne nastupaju svojom pravnom voljom, nego voljom osnivaa, lanica meunarodne organizacije. Naime, meunarodnu organizaciju osnivaju ili drave, koje formiraju tzv. vladine organizacije, ili subjekti koji nisu drave, ali su na neki nain u vezi sa dravom, makar injenicom da deluju u okviru drave, koji obrazuju tzv. nevladine meunarodne organizacije. U ovom drugom sluaju, dakle, osnivai meunarodne organizacije ne predstavljaju drave, iako dolaze iz drave, nego su predstavnici sopstvenih interesa, pa dakle ne nastupaju, makar formalno, u ime vlada svojih drava; zato i jesu nevladine. Osnivakim aktom meunarodne organizacije ureuje se, pre svega, delokrug organizacije odnosno polje njenog delovanja. Tim aktom se odreuju i druga vana pitanja za delovanje organizacije: lanstvo u organizaciji, predstavljanje organizacije, a posebno znaajno, nain donoenja odluka u meunarodnoj organizaciji. Prema tome, osnovna volja meunarodne organizacije se utvruje osnivakim aktom meunarodne organizacije. Takoe, propisivanjem naina donoenja odluka u organizaciji se ureuje da se pojedinane odluke donose voljom lanica. Meutim, pogreno bi bilo tvrditi da meunarodna organizacija ne poseduje nikakvu nezavisnost. Jednom formirana, ona deluje u interesu organizacije kao celine, a ne u interesu pojedinih lanica. I kad se odluke donose na nain predvien aktom o osnivanju, one ne moraju biti izraz volje svake lanice pojedinano. Katkad su te odluke u suprotnosti sa voljom pojedinih lanica, uvaavajui volju veine. To znai da u meunarodnim organizacijama dolazi do izraaja izvesni stepen autonomije meunarodne organizacije, kad se odluke donose u interesu veine lanica koji se izraava kao autentini interes organizacije, nasuprot interesu pojedinih lanica. Ali, ostaje injenica da je ipak u pitanju izvedena volja, jer se ne moe dogoditi da se donese odluka koja je u suprotnosti sa interesom veine, ili svih lanica organizacije. Pri tome, sam proces donoenja odluka je, naravno, uvek pitanje od posebnog interesa, naroito kad se radi o vladinim organizacijama i njemu se posveuje posebna panja. U tom pogledu, postoji prilina raznolikost reenja u meunarodnim organizacijama. Mogue je da se predvidi da se odluke donose jednoglasno, dakle, glasovima svih lanica meunarodne organizacije. Takoe, u nekim organizacijama se, odluuje veinom, prostom ili kvalifikovanom, s tim to se najee za kljuna pitanja trai kvalifikovana veina, ak i kad je osnovni nain donoenja odluka prostom veinom. Plod novijeg razvoja je donoenje odluka konsenzusom, ili pravilom ponderisanja glasova, kojim se obezbeuje razliit broj glasova lanica organizacije. Kriterijumi sa ponderisanje su razliiti, ali su nejee odreeni doprinosom lanice u sredstvima organizacije. Ovaj sistem je karakteristian za meunarodne finansijske organizacije. Podela meunarodnih organizacija se moe vriti po razliitim kriterijumima. Prema osnivaima, meunarodne organizacije mogu biti vladine ili nevladine. U vladinim meunarodnnim organizacijama predstavljene su drave kao lanice; svi predstavnici u meunarodnoj organizaciji deluju u ime i za raun drave. U nevladinim organizacijama, lanstvo nije vezano za neposredno predstavljanje drave, nego za subjekte koji, iako dolaze iz razliitih drava, nisu predstavnici tih drava i ne deluju u ime i za raun drave. Postoje i izuzeci od ovog pravila, kao u sluaju Meunarodne organizacije rada, u kojoj su predstavljeni drave, organizacije poslodavaca i organizacije sindikata iz iste drave. Prema otvorenosti za lanstvo organizacije mogu biti univerzalne i regionalne. Univerzalne su one meunarodne organizacije koje su otvorene za lanstvo i, tavie, tee da obuhvate svet kao celinu, bez obzira na geografsku ili regionalnu pripadnost lanica (Svetska banka za obnovu i razvoj, na primer). 29

Regionalne su one meunarodne organizacije koje obuhvataju lanice iz pojedinih regiona u svetu (Evropska zajednica za ugalj i elik). Prema delokrugu koji pokrivaju, meunarodne organizacije mogu biti opte i specijalizovane. Tipian primer opte organizacije je npr. Organizacija Ujedinjenih nacija, koja je ovlaena da se bavi svakim pitanjem koje ugroava mir i razvoj u svetu. Specijalizovane su one organizacije koje se bave samo odreenim delokrugom, odnosno odreenim pitanjima. Ako ovaj kriterijum prevedemo na jezik meunarodnog privrednog prava, onda bi opte bile one meunarodne organizacije koje se bave optim uslovima za ostvarivanje meunarodnih ekonomskih odnosa, odnosno svim uslovima za ostvarivanje tih odnosa, a specijalizovane bi mogle biti one koje se bave samo jednom grupom tih odnosa, kao to su, na primer, finansijske ili carinske organizacije. Sve navedeno to se odnosi na meunarodne organizacije odnosi se, u jednakoj meri i na meunarodne organizacije koje su subjekti meunarodnog privrednog prava. Ipak, postoje neke specifinosti ovih organizacija, ali o njima e biti rei u daljim razamatranjima, kad bude rei o pojedinim organizacijama. 1. Razvoj meunarodnih organizacija

Razlozi za meunarodno udruivanje stvaranjem meunarodnih organizacija su isti oni koji su zahtevali razvoj meunarodnog privrednog prava. Pre svega, industrijalizacija i razvoj tehnologije, sredstava za proizvodnju i, posledino, efikasnija proizvodnja, koja rezultira masovnijim stvaranjem dobara ije koliine prevazilaze potrebe jednog, nacionalnog trita i trae nova, vea trita da bi se realizovala. Tome, svakako, doprinosi i raznolikost proizvodnje, tako da se javljaju, istovremeno, vikovi neke vrste proizvoda u jednoj, ili vie zemalja i manjkovi istih proizvoda u drugim zemljama, koje, opet imaju isti problem; vikove nekih drugih i manjkove onih prvih proizvoda. Takoe, razlog za udruivanje je i neravnomerna rasprostranjenost sirovina; potreba za sirovinama u novoj, industrijskoj proizvodnji postaje bitno vea i nije je mogue zadovoljiti samo na zatvorenom, nacionalnom tritu i javlja se nastojanje da se te potrebe obezbede van njega, sa drugih trita koja njima raspolau. Sve to vodi udruivanju i saradnji, prvenstveno izmeu drava iji se interesi u privrednom pogledu poklapaju. U poetku, nosioci saradnje su drave, ali se razvija i meusobna saradnja privrednih subjekata iz razliitih drava. Saradnja se, naravno, ne ograniava samo na razmenu dobara, nego se javljaju i drugi oblici saradnje, u zajednikoj proizvodnji, investicijama, meunarodnim plaanjima itd. Meutim, zahtev za proirenjem meunarodne saradnje podrazumeva i odreenu sigurnost te saradnje. Nije dovoljna saradnja od sluaja do sluaja, izmeu dve drave, u pojedinim poslovima. Normalni uslovi odvijanja te saradnje znae uspostavljanje saradnje stalnijeg karaktera, zasnovane na odreenim optim pravilima, koja e biti relativno stabilna i nee biti podlona estim promenama, koja e, jednom reju, obezbediti predvidivost te saradnje i omoguiti njeno realno planiranje i realizaciju. To je, zapravo, rodilo ideju da se stvore meunarodne organizacije koje e omoguiti, ili razvijati, takve uslove saradnje. Naravno da su na taj proces znatno uticali i politiki uslovi u svetu, koji se ubrzano menjao i zbog toga meunarodna saradnja nije bili ni ravnomerna, niti su je drave, u razliitim periodima, jednako podravale. U prvom periodu razvoja meunarodnog udruivanja, u periodu liberalnog kapitalizma, u periodu do poetka 20. veka, drave su vie tolerisale nego stvarno podravale to udruivanje. Udruivanja su se ostvarivala posebnim ugovorima, pre svega trgovaca iz razliitih zemalja, i to po pravilu ugovora o trgovini i plovidbi, koji sadre opte uslove za obavljanje tih poslova. Uloga drave se u tom periodu svodila na ureivanje carina, pre svega iz fiskalnih razloga. Treba napomenuti da je to vreme vaenja tzv. zlatnog standarda, odnosno definisanja meusobnih prava i obaveza u zlatu. 30

Prvi svetski rat, na neki nain, prekida taj razvoj, znatnim promenama u ekonomskim odnosima. Razvija se snaniji uticaj drave na privredne tokove, praen razliitim merama intervencije drave, u tolikoj meri da se taj period, s pravom, naziva ekonomskim nacionalizmom. Drava ostvaruje kontrolu u gotovo svim segmentima poslovanja: kontrolu spoljnotrgovinskog poslovanja, koja ukljuuje kontrolu tokova plaanja, planiranje uvoza i izvoza, kontrolu deviznog poslovanja. Ipak, i dalje se zakljuuju ugovori o zajednikim poslovima, ali oni vie ne sadre samo opte uslove, nego su vrlo detaljni i sveobuhvatni i ureuju gotovo sva vana pitanja u vezi sa meusobnom razmenom. Meutim, i u tim uslovima, razlozi ekonomije prosto nameu da se takva politika ekonomskog nacionalizma prevazie i da se ublai ili ukine zatvorenost i potpuna kontrola trita. Tim naporima doprinosi i Drutvo naroda, osnovano na Versajskoj konferenciji, posle prvog svetskog rata, u ijem okrilju je odrano nekoliko meunarodnih konferencija: Briselska konferencija o finansijama 1920; enovska konferencija 1922; Trgovinska konferencija u enevi 1927. godine. Sve te konferencije su ustvari kolektivni napor da se prevazie nacionalna zatvorenost ekonomija, da se otvori trite i omogui ustaljenija saradnja izmeu privreda razliitih drava. Politiki uslovi za zamah meunarodnog udruivanja se stvaraju posle drugog svetskog rata, osnivanjem Ujedinjenih nacija. Naime, iako stvorene kao sistem kolektivne bezbednosti, Ujedinjene nacije nude novi pristup razvoju meunarodnih odnosa uopte, pa i meunarodnih privrednih odnosa. Naime, sama Povelja Ujedinjenih nacija polazi od opteg stanovita da mir, kome Ujedinjene nacije tee, ne znai prosto odsustvo rata, nego trajnu koegzistenciju i saradnju meu dravama. U tom smislu, nastojanju da ostvare bezbednost i mir u svetu, Ujedinjene nacije prilaze na novi nain, polazei od nesporne injenice da na pitanje bezbednosti savremenog sveta neposredno utie i ekonomski razvoj drava, smanjenje razlika u njihovom razvoju, eliminisanje ekonomskih problema koji su esto, u istoriji, bili uzrok ratova. To podrazumeva i da se Ujedinjene nacije, radi ostvarenja mira i bezbednosti u svetu, bave i ekonomskim razvojem sveta i uklanjanjem ekonomskih razloga koji mogu da budu povod za ugroavanje mira i bezbednosti. U sutini, ne samo ova, ali i ova, reenja usvojena Poveljom Ujedinjenih nacija, vode razvoju jednog novog koncepta, koncepta javnog interesa meunarodne zajednice, koji je iznad interesa pojedinanih drava i koji ne mora obavezno da se poklapa sa interesima pojedinanih drava. U tom konceptu javnog interesa, nesumnjivo ima mesta i za odreena pitanja koja po svojoj prirodi spadaju u ekonomsku sferu. Povelja Ujedinjenih nacija ide i korak dalje, ne zadovoljavajui se samo optim naelima u ekonomskoj sferi. Poveljom je, kao stalnog organa Ujedinjenih nacija, predvieno formiranje Ekonomskog i socijalnog saveta koji se bavi, izmeu ostalog, i ekonomskim pitanjima u svetu. Treba napomenuti da je prvi vaan oblik meunarodnog udruivanja stvoren pre formalnog osnivanja Ujedinjenih nacija: Meunarodni monetarni fond, koji je osnovan na meunarodnoj konferenciji predstavnika 44 drave, u Breton Vudsu, u SAD. Ali, i ova organizacija je osnovana na temelju ideja izraenih u Deklaraciji Ujedinjenih nacija, koja je bila pravni osnov i za meunarodnu konferenciju u San Francisku na kojoj su osnovane Ujedinjene nacije. U svakom sluaju, nesporno je da je stvaranje Ujedinjenih nacija, a kao posledica toga, razvoju novih meunarodnih odnosa, pogodovalo i stvaranje meunarodnih organizacija, kao oblika saradnje u svim oblastima, pa i u meunarodnim ekonomskim odnosima. Period posle drugog svetskog rata, a posebno pri kraju 20. veka je obeleen bujanjem novih oblika saradnje. Svi ti oblici meunarodnog organizovanja, odnosno organizovane meunarodne saradnje, manje ili vie imaju iste, ili makar, komplemetarne ciljeve; da se olaka i ubrza meusobna saradnja privrednih subjekata, bilo drava samih, bilo pojedinih subjekata iz razliitih drava, da se to je mogue vie prevazie zatvorenost trita, da se uklone razlike koje oteavaju privrednu saradnju i uspostave odreeni standardi koji su skoro univerzalni, odnosno optevaei. Sve to je poslednjih decenija prolog i na poetku 21. veka oznaeno i novim pojmovima, poput globalizacije u meunarodnim, kako politikim, tako i ekonomskim odnosima. Ma koliko taj pojam bio neprecizno definisan, jer razliiti teoritiari pod istim pojmom vide prilino razliite vrednosti, teko je osporiti da je u njemu ipak osnovni sadraj izgradnja jedinstvenog, globalnog trita. 31

Iako je to daleki cilj, ije ostvarenje jo uvek nije izvesno, u nekim oblastima on je sve blii ostvarenju, to e se bolje videti pri razmatranju pojedinih meunarodnih organizacija.

UNIVERZALNE MEUNARODNE ORGANIZACIJE


ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA Iako nije tipina organizacija iji su delokrug isti ekonomski odnosi, zasluuje da joj se posveti duna panja, jer je, kako je ve istaknuto imala zapaenu ulogu u razvoju i ekonomskih odnosa i meunarodnih organizacija koje se bave tim odnosima. Ujedinjene nacije su nastale, prvenstveno, kao sistem kolektivne bezbednosti, sa ciljem da spasemo budua pokolenja uasa rata 15 , odnosno da se, prvenstveno, ouva mir i bezbednost u svetu. Meutim, Povelja, kao to je ve navedeno, pod mirom ne podrazumeva samo prosto odsustvo rata, ve i razvijanje prijateljskih odnosa i svestrane meunarodne saradnje meu dravama. To su ciljevi postojanja i delovanja Ujedinjenih nacija. Sama Organizacija treba da poslui kao mesto na kome e drave usklaivati zajednike akcije usmerene na ostvarivanje navedenih ciljeva. Ideja za stvaranje Ujedinjenih nacija je roena jo u vreme trajanja drugog svetskog rata i izraena je u Atlantskoj povelji, koju su zajedniki potpisali Ruzvelt (predsednik SAD) i eril (premijer Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske), 14. avgusta 1941. godine. Moskovskom deklaracijom od 1. novembra 1943. godine, predstavnici etiri od buduih pet stalnih lanova Saveta bezbednosti (Ujedinjeno kraljevstvo, SAD, SSSR i Kina) iskazali su uverenje u neophodnost stvaranja jedne opte meunarodne organizacije, posveene ouvanju meunarodnog mira i bezbednosti. Tokom 1944. godine, velike sile, budue stalne lanice Saveta bezbednosti, osim Francuske (SAD, SSSR, Ujedinjeno Kraljevstvo i Kina), odrale su vie uzastopnih sastanaka u Vaingtonu, na kojima je pripremljen predlog Povelje Ujedinjenih nacija. Osnivaka konferencija, odrana je u San Francisku i zavrena je 26. juna 1945. godine, usvajanjem Povelje. Na konferenciji je uestvovalo 50 drava, a Povelja je stupila na snagu 24. oktobra 1945. godine, ime je nova organizacija i formalno obrazovana. Glavni organi Ujedinjenih nacija su Generalna skuptina, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet, generalni sekretar i Meunarodni sud pravde, iji je Statut deo Povelje Ujedinjenih nacija. Naravno, Ujedinjene nacije imaju i itav niz pomonih organa, koje osnivaju glavni organi za razliita podruja delovanje. Meutim, imajui u vidu cilj naih razmatranja, neemo se uputati u razmatranje delovanja Ujedinjenih nacija u celini, niti njihovih organa, osim onih koji se bave, posredno ili neposredno, ekonomskim odnosima. To opredeljenje nas vodi razmatranju uloge Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih nacija i specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija koje su meunarodne organizacije koje su samostalne, ali su uspostavile posebne odnose sa Ujedinjenim nacijama, odnosno sa Ekonomskim i socijalnim savetom, kao glavnim organom Ujedinjenih nacija. 1. Ekonomski i socijalni savet Ujedinjenih nacija ine ga 54 drave lanice. lanice Saveta se biraju na tri godine, a odluke se u Savetu donose veinom glasova. Ekonomski i socijalni savet ima sedite u enevi, u kojoj je inae, drugo sedite Ujedinjenih nacija.

15

Preambula Povelje Ujedinjenih nacija

32

Polje delovanja Ekonomskog i socijalnog saveta su ekonomski odnosi, ali i druga drutvena pitanja kao to su kulturna, zdravstvena, obrazovna, pa i ljudska prava. Ekonomski i socijalni savet, po odobrenju Generalne skuptine, zakljuuje ugovore sa meunarodnim organizacijama-specijalizovanim agencijama Ujedinjenih nacija. Ekonomski i socijalni savet ima ovlaenje da Generalnoj skuptini, dravama lanicama Ujedinjenih nacija i specijalizovanim agencijama daje preporuke o pitanjima koja su u njegovoj nadlenosti. Vano ovlaenje Ekonomskog i socijalnog saveta je da saziva meunarodne konferencije na kojima se razmatraju vana pitanja iz njegove nadlenosti, naravno i iz oblasti ekonomskih odnosa i da priprema nacrte meunarodnih ugovora koji se nude na usvajanje. Jedno od bitnih ovlaenja Ekonomskog i socijalnog saveta je da koordinie rad specijalnih agencija Ujedinjenih nacija. Specijalizovane agencije su, kao to je ve navedeno, samostalne meunarodne organizacije, koje su subjekti meunarodnog prava, ali imaju specijalne veze sa Ujedinjenim nacijama, uspostavljene ugovorima sa Ekonomskim i socijalnim savetom. Razmotriemo, ukratko, poloaj i delokrug nekih od njih, znaajnih za razvoj meunarodnih ekonomskih odnosa. SPECIJALIZOVANE AGENCIJE UJEDINJENIH NACIJA 1. Meunarodni monetarni fond (MMF) Meunarodni monetarni fond je osnovan 1945. godine, 27. decembra, kad je stupio na snagu Statut Fonda, a sa radom je poeo 18. marta 1946. godine kad je odrana Skuptina guvernera. lanstvo u Fondu ine drave, a organi Fonda su Skuptina, Izvrni odbor i generalni direktor. Skuptinu ine guverneri i njihovi zamenici iz svih drava lanica i ona je nadlena za utvrivanje opte politike Fonda. Sredstva Fonda se, prvenstveno, obezbeuju doprinosima drava lanica, prema utvrenim kvotama drava, na koje utiu razliiti kriterijumi, ali se uopteno moe rei da se oni zasnivaju na privrednoj snazi drave. Pored toga, Fond moe da se zaduuje za srestva kod razvijenih zemalja. Prema posebnoj odluci, 1962. godine, u krug drava od kojih Fond pozajmljuje sredstva ulo je 10 drava, kojima se kasnije pridruila i vajcarska, iako u to vreme nije bila lan Fonda. Izvrni savet broji najmanje 20 lanova, od kojih pet imenuju pet drava lanica koje imaju najvee kvote u Fondu, a ostali se biraju svake druge godine. Svaki lan Izvrnog odbora ima svog zamenika. Generalnog direktora bira Izvrni odbor i on predstavlja Fond i predsedava Izvrnim odborom. Meunarodni monetarni fond ima za svoj osnovni cilj da pomogne razvoj privrede, na razliite naine, ostvarivanjem pojedinanih ciljeva Fonda kao to su: razvijanje meunarodne monetarne stabilnosti valutnih kurseva; odravanje redovnih odnosa plaanja izmeu drava i uvoenje multilateralnog sistema plaanja; smanjivanje neuravnoteenosti plaanja izmeu drava; spreavanje konkurencije korienjem valutnih operacija (depresijacija valuta i sl.); ukidanje deviznih ogranienja; razvijanje meunarodne trgovine i visokog stepena zaposlenosti, razvoja proizvodnih kapaciteta i uslova za stvaranje realnog dohotka. Fond pomae lanicama da obezbede uravnoteenost svojih platnih bilansa, stavljanjem na raspolaganje, putem kredita i na druge naine, svojih sredstva. Jedan od ozbiljnih napora Fonda je utvrivanje poetnih pariteta valuta drava lanica i 1949. godine je utvrdio paritete, pa su u mnogim dravama izvrene devalvacije nacionalnih valuta radi usklaivanja pariteta sa kriterijumima koje je postavio Fond. Odluke u Fondu se donose glasovima drava lanica, s tim to broj glasova zavisi od kvote drave. Svaka drava lanica ima 250 glasova u Fondu, a na svakih 100.000 dolara svoje kvote dobija jo jedan 33

glas. Naravno da to dravama sa visokim kvotama obezbeuje posebnu ulogu u donoenju odluka i u pravljanju Fondom. Biva Jugoslavija je bila lanica fonda; sada je lanstvo u Fondu, po pravilima sukcesije, nastavila i Srbija. I biva Jugoslavija i Srbija su vie puta koristile svoje lanstvo u Fondu za sklapanje aranmana kojima su reavali odreene finansijske i druge probleme. Pored neposredne saradnje sa Fondom, treba napomenuti da ispunjavanje obaveza prema Fondu i pozitivna ocena saradnje sa Fondom, pored pristupa pojedinanim sporazumima sa Fondom, bitno utiu na meunarodni ekonomski poloaj drava i olakavaju ili oteavaju meunarodne ekonomske odnose drava i njihov kredibilitet u tim odnosima. Zbog toga drave veoma skrupulozno vode rauna o preporukama koje im upuuje Meunarodni monetarni fond. 2. Svetska banka Svetska banka je danas sistem ili grupa finansijskih organizacija, koja se sastoji iz pet sasvim blisko povezanih finansijskih organizacija: Meunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), Meunarodnog udruenja za razvoj (IDA), Meunarodne finansijske korporacije (IFC), Multilateralne agencije za obezbeivanje investicija (MIGA) i Meunarodnog centra za reavanje investicionih sporova (ICSID). Ovaj sistem je nastao 1944. godine, formiranjem Meunarodne bake za obnovu i razvoj i tokom sledeih decenija su se razvile i ostale organizacije koje danas ine pomenuti sistem. Interesantno je da su lanice Svetske banke drave, ali da nisu obavezno sve i lanice svih navedenih institucija. Najvei broj lanica je u Meunarodnoj banci za obnovui i razvoj (184), a najmanji u Meunarodnom centru za reavanje investicionih sporova (140). Srbija je u sistemu Svetske banke nasledila, kao sukcesor, lanstvo Srbije i Crne Gore. Osnovni cilj sistema kao celine je da se bori za smanjenje siromatva u svetu i da unapreuje razvoj i ivotni standard. Meunarodna banka za obnovu i razvoj je osnovana 1944. godine, na konferenciji u Breton Vudsu sa glavnim ciljem da pomae razvoj stavljanjem na raspolaganje kapitala za razvoj, putem povoljnih zajmova. Banka pomae i strane investicije, davanjem garancija i sopstvenim ueem. Glavni organ Banke je Odbor guvernera koji se sastoji od guvernera i zamenika koji predstavljaju svaku dravu. Drava lanica ima 250 glasova i povean broj glasova prema ueu u kapitalu banke. Izvrni organi banke su izvrni direktori (18), koji biraju predsednika banke koji je zaduen za obavljanje administrativnbih i drugih tekuih poslova Banke. Meunarodno udruenje za razvoj je nastalo 1960. godine sa ciljem da se bavi kreditnim poslovima u ime banke. U sutini, Banka upravlja i Udruenjem. Meunarodna finansijska korporacija je stvorena 1956. godine i otvorena je za lanstvo svim dravama koje su lanice Meunarodne banke za obnovu i razvoj. Korporacija ima cilj da pomae ekonomski razvoj lanica, posebno drava u razvoju i to ulaganjem u privatna preduzea, sama ili uz udruivanje sa privatnim korporacijama i institucijama. Relativno je samostalna u odnosu na Meunarodnu banku, mada usklauje svoje poslovanje sa Bankom. Na elu Korporacije je Odbor guvernera i zamenika guvernera Meunarodne banke za obnovu i razvoj, iz zemalja koje su lanice Meunarodne korporacije (177). Multilateralna agencija za obezbeivanje investicija obezbeuje garancije za kredite, koje pokrivaju rizike koji nisu komercijalne prirode (ogranienja transfera finansijskih sredstava, oruani 34

sukob, unutranji nemiri, povrede ugovora itd.). Pored toga, Agencija prua i tehniku pomo dravama u obezbeivanju investitora i stavlja na raspolaganje investitorima informacije o mogunostima za ulaganje sredstava. Meunarodni centar za reavanje investicionih sporova obezbeuje pomo za mirno reavanje sporova i eventualnu arbitrau u sluaju sporova u investicionim poslovima. Na taj nain prua odreenu sigurnost investitorima i jaa poverenje izmeu njih i drava u kojima investiraju. 3. Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) Organizacija UN za ishranu i poljoprivredu (FAO) je osnovana je 1943. godine i ima sedite u Rimu. Osnovni cilj Organizacije je razvoj poljoprivrede i obezbeivanje sigurne ishrane i iskorenjivanje gladi u svetu. Bavi se razliitim akcijama koje poveavaju kapacitete i efikasnost poljoprivrede, primenu tehnikih i drugih mera u poljoprivrednoj proizvodnji, usvajanjem standarda za zdravu proizvodnju hrane, smanjenje neizbenih gubitaka koji nastaju u poljoprivrednoj proizvodnji itd. Glavni organ je Generalna konferencija, koja bira Savet organizacije. Sekretarijat organizacije, na ijem je elu generalni sekretar, obavlja administrativne i strune poslove, priprema planove i programe rada i nacrte odluka koje usvajaju Savet ili Generalna konferencija. 4. Meunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) Meunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO) je formirana na ikakoj konferenciji 1944. godine, sa ciljem da razvija pravila i tehnike standarde meunarodne vazdune plovidbe i da prua pomo dravama u razvoju cvivilnog vazdunog saobraaja. lanice Meunarodne organizacije za civilno vazduhoplovstvo mogu da postanu drave koje ratifikuju ikaku konvenciju o meunarodnom civilnom vazduhoplovstvu. Izuzetno, u Meunarodnu organizaciju se mogu primiti i drave koje nisu ratifikovale Konvenciju, ako se za prijem izjasni veina od 45 drava lanica u Skuptini. Glavni organ je Skuptina, koju sainjavaju sve lanice. Skuptina utvruje politiku Meunarodne organizacije, usvaja budet i odluuje o svim najznaajnijim pitanjima. Izvrni organ Meunarodne organizacije je Savet od 30 lanova koji bira Skuptina. Pri izboru lanova Saveta se vodi rauna o znaaju koji drava ima u meunarodnom vazdunom saobraaju i o ravnomernoj zastupljenosti drava iz razliitih geografskih regiona sveta. Savet postavlja generalnog sekretara Meunarodne organizacije i stara se o finansijskim poslovima Organizacije, usvaja meunarodne standarde, kojima se usklauje meunarodna vazduna plovidba, prikuplja i distribuira informacije od znaaja za vazduni saobraaj. Meunarodna organizacija ima Sekretarijat, koji obezbeuje izvravanje administrativnih i tehnikih poslova Meunarodne organizacije, na ijem je elu generalni sekretar. 5. Meunarodni fond za razvoj poljoprivrede Meunarodni fond za razvoj poljoprivrede je osnovan sledei zakljuke Svetske konferencije o hrani od 1974. godine, 1977. godine. Sedite Fonda je u Rimu. Cilj Fonda je da obezbedi programe i sredstva koja e poboljati ishranu, odnosno obezbediti dovoljnu ishranu stanovnitva, posebno u ruralnim sredinama. Cilj Fonda je ogranien na borbu protiv gladi i siromatva u zemljama u razvoju. Taj cilj Fond ostvaruje razliitim sredstvima i metodama: 35

pripremom programa za razvoj proizvodnje hrane, unapreivanjem razvoja prirodne okoline, obezbeivanjem sredstava za primenu programa. Glavni organ Fonda je Savet guvernera, koji utvruje optu politiku Fonda. Izvrni organ je Izvrni odbor, sa predsednikom i potpredsednikom. Fond ima tri odeljenja, koja se bave posebnim grupama poslova Fonda: Odeljenje za administraciju i finansije, Odeljenje za upravljanje programima i Odeljenje za spoljne poslove. 6. Meunarodna organizacija rada (ILO) Meunarodna organizacija rada (ILO) je osnovana uporedo sa Drutvom naroda, tokom Versajske konferencije, 1919. godine, sa ciljem da pobolja uslove rada radnika u celom svetu, utvrujui standarde kojima se ti uslovi izjednaavaju u svim dravama sveta. Ti uslovi podrazumevaju opte uslove rada, prava radnika na radu, uslove za zapoljavanje, bezbednost na radu, pravo na sindikalno udruivanje, zatitu ena i dece na radu, socijalno i zdravstveno osiguranje itd. Specifinost Organizacije je lanstvo koje se razlikuje u odnosu na sve druge meunarodne organizacije. Naime, u Meunarodnoj organizaciji rada svaka drava je zastupljena sa po etiri predstavnika, od kojih su dva predstavnika vlade, jedan predstavnik poslodavaca, a jedan predstavnik radnika. To je od posebnog znaaja, imajui u vidu da se odluke donose veinom glasova. Ista srazmera u pogledu lanstva je zastupljena i pri izboru Administrativnog saveta koji ima 56 lanova, od kojih polovinu ine predstavnici vlada i po 14 predstavnici poslodavaca i radnika. Glavni organ je Meunarodna konferencija rada koju ine predstavnici svih drava lanica. Administrativni savet, koji se bira na tri godine, je izvrni organ i on vodi poslove Organizacije izmeu zasedanja Konferencije. Meunarodni biro rada, sa seditem u enevi, na ijem elu je direktor obavlja poslove Sekretarijata Organizacije. Srbija je lanica Meunarodne organizacije rada, koja okuplja 178 drava lanica. 7. Meunarodna pomorska organizacija (IMO) Meunarodna pomorska organizacija (IMO) je osnovana 1948. godine, pod nazivom Meuvladina pomorska konsultativna organizacija, sa seditem u Londonu i ima 164 drave lanice. Naziv je promenila 1982. godine. Ona podstie saradnju meu dravama u usvajanju tehnikih standarda i postupaka koji se odnose na bezbednost plovidbe na moru, prevenciji nesrea i zagaenja mora i morske okoline i na razvoj brodarskih usluga, uz eliminisanje mera diskriminacije. Glavni organ Meunarodne pomorske organizacije je Skuptina. Savet je izvrni organ Meunarodne organizacije, a tekue poslove obezbeuje Sekretarijat. Organizacija svoje delatnosti ostvaruje preko etiri glavna komiteta: za pomorsku bezbednost, za zatitu mora, za tehniku saradnju i Pravnog komiteta. Za obavljanje poslova iz svoje nadlenosti, komiteti obrazuju potkomitete. 8. Organizacija UN za industrijski razvoj Organizacija UN za indistrijski razvoj (UNIDO) je osnovana 17. novembra 1966. godine, po preporuci Konferencije UN za trgovinu i razvoj. To je specijalna agencija UN za podrku zemljama u razvoju u industrijalizaciji, odgovarajuim korienjem raspoloivih resursa i kapaciteta; nacionalnih i meunarodnih. 36

Organizacija je poela sa radom u januaru 1967. godine i sedite joj je u Beu. Ima 168 drava lanica. Organizacija ima Generalnu konferenciju kao najvii organ, koji usvaja programe rada, razmatra budet. Operativni organi su Savet za industrijski razvoj i Komitet za program i budet. Na elu Organizacije je generalni direktor koga imenuje Generalna konferencija. Operativno delovanje Organizacije se obavlja pripremom preporuka i konkretnim oblicima pomoi pojedinim dravama u industrijskom razvoju. U tom pogledu, Organizacija pomae zemljama u razvoju da obrazuju ili jaaju postojee institucije za upravljanje industrijskom proizvodnjom, organizuje i uestvuje u realizaciji razliitih naunoistraivakih projekata koji se odnose na industrijski razvoj, ukljuujui i one koji se odnose na istraivanje opravdanosti razvoja industrijskih postrojenja. Organizacija prua tehniku pomo u konkretnoim projektima. Organizacija se bavi i drugim delatnostima vezanim za industrijski razvoj, koje pomau ostvarivanju osnovnog cilja. U tom pogledu, Organizacija obavlja informativnu delatnost, objavljuje razliite publikacije, organizuje tematske konferencije i seminare. Budet Organizacije se obezbeuje ueem zemalja lanica Organizacije i ona se, pre svega, koriste za finansiranje trokova Sekretarijata Organizacije. Operativne delatnosti Organizacije se finansiraju iz sredstava Programa UN za razvoj (UNDP), koji je formiran 1965. godine. To je pomoni organ Generalne skuptine, upravo sa ciljem da se obezbedi investiciona pomo i pomo u pripremi projekata zemljama u industrijskom razvoju. Program se finansira dobrovoljnim prilozima vlada. Programom upravlja Upravni savet od 48 lanova, predstavnika vlada drava lanica. Takoe, na raspolaganju Organizaciji, za operativne delatnosti, je i Fond za industrijski razvoj UNIDO, za koji sredstva, takoe, obezbeuju drave lanice dobrovoljnim prilozima. 9. Svetski potanski savez Svetski potanski savez (UPU) je osnovan je 1874. godine i okuplja drave lanice radi obezbeivanja nesmetanog potanskog saobraaja. Ima 190 lanova i sedite mu je u Bernu. Cilj mu je da olakava i unapreuje potanski saobraaj izmeu drava i uvodi standarde koji e omoguavati da se on odvija na najbri i najefikasniji nain. Usvaja preporuke kojima se takvo odvijanje saobraaja obezbeuje na najbolji nain. Od posebnog znaaja je rezultat ostvaren u obliku Univerzalne potanske konvencije, kojom su ureena najznaajnija pitanja potanskog saobraaja meu lanicama. Organi Saveza su Svetski potanski kongres, Izvrni komitet, Komitet za vezu, Konsultativna komisija i Meunarodni biro. 10. Svetska turistika organizacija Svetska turistika organizacija (WTO) je poela sa radom 1975. godine, Konferencijom u Madridu, gde je i sedite Organizacije. Konferencija ima za osnovni cilj razvoj turizma kao znaajne grane ekonomije koja bitno doprinosi optem ekonomskom razvoju. Ciljeve ostvaruje razvijanjem meunarodne saradnje u turizmu, sa posebnim naglaskom na razvoj partnerskih odnosa javnog i privatnog sektora, i u primeni jedinstvenih standarda za turistike usluge. Organi su Generalna skuptina, Izvrni savet, regionalne komisije i Sekretarijat. Svetska turistika organizacija ima i regionalne komisije u pojedinim regionima sveta, a okuplja 146 lanova.

37

REGIONALNE KOMISIJE UJEDINJENIH NACIJA U okviru Ekonomskog i socijalnog saveta UN, ubrzo nakon njegovog formiranja, sazrela je ideja o potrebi obrazovanja posebnih ekonomskih komisija za pojedine regione sveta. Ideja se zasnivala, pre svega, na specifinostima tih regiona i trebalo je da se, kroz potovanje tih specifinosti, obezbedi ravnomerniji i skladniji razvoj svakog od posebnih regiona. Konano, zavisno od tih specifinosti, komisije treba da obezbede pomo u prevazilaenju konkretnih problema, vezanih za sam region i efikasniju primenu ekonomskih i drugih instrumenata da bi se pomogao razvoj. Prve dve komisije su formirane za Evropu i za Aziju i Daleki Istok (koja je preimenovana u Ekonomsko-socijalnu komisiju za Aziju i Pacifik), zatim za Latinsku Ameriku i Karibe i za Zapadnoafrike drave. Osnovni zadatak komisija je da pripreme studije ekonomskih problema u regionu, stepena tehnolokog razvoja i problema koji utiu na ravnomerni razvoj drava u regionu. Komisije pripremaju mere koje treba da utiu na podizanje privrednih aktivnosti, jaaju privrednu saradnju i razvoj ekonomskih odnosa izmeu drava regiona i razmenu iskustava i sa drugim regionima i dravama sveta i uestvuju u tim naporima. Komisije se bave i prikupljanjem i analizom statistikih pokazatelja u oblasti privrede i tehnolokog razvoja u odgovarajuem regionu, distribuiraju te podatke i nude dravama regiona iskustva koja iz njih proizlaze. Komisije deluju preko razliitih radnih tela, u kojima uestvuju predstavnici drava lanica, kao eksperti i strunjaci u razliitim privrednim oblastima. U Ekonomskoj komisiji UN za Evropu (ECE) su lanice sve drave Evrope, SAD i Kanada (od 1973. godine) i ta komisija deluje kroz mnotvo komiteta za razliite privredne oblasti: poljoprivredu, umarstvo, saobraaj, elektrinu energiju, ugalj, gas, elik itd. Organi Komisije su Izvrni biro i sekretarijat. Sedfite Sekretarijata je u enevi. Komisija donosi odluke konsenzusom Poseban uspeh je ECE ostvarila na olakavanju i podizanju efikasnosti meunarodne trgovine, posebno kroz standardizaciju i pojednostavljenje izvoznih dokumenata, pripremu tipskih ugovora za prodaju, koji sadre opte uslove za prodaju i osnovne, neophodne formalnosti za odvijanje tih poslova. Naravno, prihvatanje tih standarda nije obavezno, ali su iroko prihvaeni, pre svega iz praktinih razloga, jer bitno olakavaju sloenu proceduru zakljuivanja meunarodnih poslova. Ekonomsko-socijalna komisija za Aziju i Pacifik (ECAFE) je osnovana 1947. godine, a njene lanice su drave Azije i Pacifika. Sedite Komisije je u Bangkoku. Poseban doprinos ove komisije je usvajanje ECAFE pravila o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai po kojoj radi Arbitrani centar u Kuala Lumpuru. Ekonomska komisija za Latinsku Ameriku i Karibe je formirana 1948. godine, sa seditem u Santjago de ileu. lanice su zemlje Latinske Amerike i Kariba, ali i SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Kanada i Holandija. Komisija zaseda jednom u dve godine, u glavnim gradovima Latinske Amerike. Komisija ima dva komiteta: Komitet za centralnoameriku ekonomsku saradnju i Komitet za trgovinu. Ekonomska komisija za Zapadnoafrike drave je osnovana 1975. godine, sa seditem u Adis Abebi. lanovi su sve drave Afrike, a nesamoupravna podruja su pridrueni lanovi. Rezultati rada ove komisije su prilino oskudni, ali je od znaaja njena saradnja sa drugim komisijama, posebno evropskom.

38

UNIVERZALNE MEUNARODNE TRGOVINSKE ORGANIZACIJE 1. Opti sporazum o carinama (GATT) Opti sporazum o carinama (GATT) je nastao u neuspenom stvaranju Meunarodne trgovinske organizacije. Na predlog SAD, koje su u periodu nesposredno posle zavretka drugog svetskog rata prednjaile u inicijativama za meunarodno ekonomsko povezivanje, odmah posle formiranja Ekonomskog i socijalnog saveta, kao stalnog organa Ujedinjenih nacija, usvojena je rezolucija o osnivanju Pripremne komisije za Konferenciju Ujedinjenih nacija o trgovini i zapoljavanju. Pripremna komisija je, u okviru pripremnih radova za Konferenciju, sainila Nacrt povelje Meunartodne trgovinske organizacije koja je trebalo da bude osnovana na Konferenciji. Meunarodna trgovinska konferencija je odrana u Havani, od 21. novembra 1947. do 24. marta 1948. godine, uz uee 53 drave. Konferencija je usvojila Havansku povelju. Na Konferenciji je osnovana i Privremena komisija koja je zaduena za sazivanje prve konferencije novoosnovane Meunarodne trgovinske organizacije. Nasuprot oekivanjima, Havansku povelju nije ratifikovalo 20 drava, to je bilo uslov za njeno stupanje na snagu. Moglo bi se zakljuiti da je do ovog preokreta dolo, pre svega, zbog promenjenog stava SAD, koje su, iako inicijator osnivanja Meunarodne trgovinske organizacije, odbile da ratifikuju Povelju. Razlozi za to su viestruki, ali su od odluujeeg znaaja bile politike promene tog doba koje su se ili ve dogodile ili su bile na vidiku (pre svega, ve zapoet hladni rat i odnosi koji ga pratili). Meutim, sav trud oko pripremnih radova nije bio uzaludan. Naime, jo u toku priprema za osnivanje Meunarodne trgovinske organizacije, voeni su i pregovori o carinama, koji su relativno uspeno zavreni i uoblieni u Glavi IV Nacrta povelje Meunarodne trtgovinske organizacije. Potpisivanjem zavrnog akta o tim pregovorima predvieno je da oni privremeno stupaju na snagu od 1. januara 1948. godine. Prekid, i propast, pregovora o formiranju Meunarodne trgovinske organizacije, uinio je da su, ipak, ostali rezultati tih pregovora u vidu i pod nazivom Opteg sporazuma o carinama. I pored jasno izraene namere da Sporazum bude privremenog karaktera, on je dugo ostao jedini ugovor u oblasti meunarodne trgovine. tavie, nakon stupanja na snagu on je vie puta dopunjavan i menjan. Prema tome, u sutini, Opti sporazum o carinama se vie moe smatrati meunarodnim ugovorom, nego meunarodnom organizacijom, iako je u razvoju stekao i obeleja meunarodne organizacije, pre svega stvaranjem posebnih organa. Pored toga, valja primetiti da Opti sporazum sadri obaveze drava, a ne privrednih organizacija, to je jo jedan element koji ga pribliava meunarodnoj organizaciji. Osnovni cilj GATT-a je unapreenje i liberalizacija meunarodne trgovine, ukljanjanjem razliitih prepreka i diskriminacije u trgovini. Taj cilj se, na poetku rada GATT-a, ostvarivao prvenstveno uklanjanjem ili smanjenjem carinskih ogranienja. To je imalo za posledicu bitno smanjenje carina. Meutim, to je bio relativno dug proces koji se odvijao kroz vie etapa pregovora u okviru GATT-a. Smanjenje carinskih ogranienja je, meutim, vodilo razvoju i jaanju nekih drugih oblika zatite nacionalnih trita, to je ponovo usporavalo i oteavalo razvoj meunarodne trgovine. Zbog toga je u okviru GATTA-a otvoren i proces koji je vodio reavanju i tih pitanja, na taj nain da se u to je mogue veoj meri sprei neosnovana diskriminacija i neosnovane privilegije u meunarodnim trgovinskim odnosima. Mnoga od reenja postignutih u okviru GATT-a su kasnije ugraena u sistema pravila Svetske trgovinske organizacije. Meu velika dostignua GATT-a spadaju i neka njegova osnovna naela, odnosno principi, koji se osnovano nazivaju principima GATT-a. Prvi, i verovatno najznaajniji od njih je princip najpovlaenije nacije, koji, najjednostavnije reeno, sve pogodnosti ili povlastice koje odobri jednoj dravi odmah i bez ogranienja odobri i svim 39

drugim ugovornim stranama. Od ovog principa postoji relativno mali broj doputenih izuzetaka, koji se odnose na postojee carinske preferencijale, na povlastice u pograninom prometu i na povlastice u carinskim unijama ili slobodnim carinskim zonama. Principom nacionalnog tretmana se postie elimisanje diskriminacije izmeu robe koja se uvozi i robe sa nacionalnog trita. Uvezena roba mora da podlee istim uslovima, pre svega, istim porezima i drugim taksama, kao i propisima koji se primenjuju u pogledu transporta, prodaje, upotrebe, kao i domai proizvodi. Princip zabrane kvantitativnih ogranienja iskljuuje mogunost zatite domaeg trita odreivanjem kvota, uvoznih dozvola i slinih mera. To znai da se domaa proizvodnja moe titi samo u skladu sa pravilima GATT-a, carinama. Druge mere se mogu primeniti samo izuzetno, u sluaju neke vrste vanrednih stanja, kao to su nestaice nekih roba, prvenstveno hrane, radi obezbeivanja primene odreenih proizvodnih standarda ili radi ograniavanja uvoza poljoprivrednih proizvoda. Jugoslavija je od poetka pedesetih godina prolog veka ostvarivala saradnju sa GATT-om, ali razliitog nivoa. Od 1950. do 1958. godine, Jugoslavija je imala status posmatraa, da bi tada podnela zahtev za pridruivanje. Pridrueni lan je postala 1959. godine, a 1962. godine je stekla status privremenog lana. Pregovore o potpunom pristupanju GATT-u je Jugoslavija zapoela 1965. godine. U dugom procesu prilagoavanja, koji su zapravo znaili, pre svega pregovore o carinama, Jugoslavija je postala punopravni lan 1966. godine. Na alost, iako punopravni lan GATT-a, Jugoslavija nije nastavila lanstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kao ostale lanice GATT-a. Zbog ratova na podruju bive Jugoslavije i dogaaja koji su pratili raspad drave, lanstvo Jugoslavije u GATT-u je suspendovano 1991. godine, tako da u vreme formiranja Svetske trgovinske organizacije, 1994. godine, Jugoslavija nije vrila svoja lanska prava. 2. Svetska trgovinska organizacija Svetska trgovinska organizacija je formirana 1994. godine, na vrlo specifian nain; naime, ona je na neki nain proistekla iz Opteg sporazuma o carinama i trgovini, koji je formiran 1947. godine, kao pokuaj stvaranja jednog univerzalnog sistema u meunarodnim ekonomskim odnosima. Taj specifian nain nastanka Svetske trgovinske organizacije izgleda da je bio povod nekim autorima da tvrde da je Svetska trgovinska organizacija nastala jednostavnim preimenovanjem Opteg sporazuma o carinama i trgovini. Iako nema sumnje da je Svetska trgovinska organizacija, u sutini, prihvatila mnoga dostignua i principe razvijene u okviru Opteg sporazuma, teko bi se bilo sloiti da se radi o jednostavnom preimenovanju. Ako ni zbog ega drugog, onda makar zbog toga to je sve vreme postojanja Opteg sporazuma bilo sporno da li se radi o meunarodnoj organizaciji ili prosto o meunarodnom ugovoru. Naprotiv, stvaranje Svetske trgovinske organizacije je relativno dug proces, koji je trajao skoro osam godina. Proces je zapoeo Urugvajskom rundom pregovora 1986. godine, koja je u sutini bila ministarski sastanak, nastavio se u sledeim godinama i zavrio 1993. godine zakljuenjem sporazuma koji je formalno potpisan na Ministarskoj konferenciji u Marakeu 1994. godine. Osnovni pravni dokument na kome se zasniva osnivanje, ali i delovanje Svetske trgovinske organizacije je Ugovor o osnivanju Svetske trgovinske organizacije od 1994. godine. Pored toga, deo pravnog osnova Svetske trgovinske organizacije je i veliki broj pravila koja su stvorena u okviru same Organizacije. U takva pravila i ugovore spadaju Viestrani sporazumi o trgovini robom, Opti sporazum o trgovini uslugama, Sporazum o trgovinskim aspektima prava industrijske svojine, Sporazum o uslovima za strana ulaganja koja utiu na trgovinu, Dogovor o pravilima postupka za reavanje sporova, Mehanizam za prouavanje trgovinskih politika.

40

Pored ovih, optih sporazuma, deo pravnog okvira za delovanje Svetske trgovinske organizacije su i posebni sporazumi, kojima se ureuje trgovina posebnim robama ili pojedina pitanja meunarodne trgovine, ali oni nisu opteobaveznog karaktera, nego obavezuju drave koje su ih posebno prihvatile. Prema navedenom, Svetska trgovinska organizacija predstavlja jednu od najmlaih meunarodnih organizacija, koja je zapoela sa radom 1995. godine. Sedite organizacije je u enevi. Trenutno okuplja 150 drava redovnih lanica Organizacije. Imajui u vidu sve ono to nudi Svetska trgovinska organizacija, mnoge drave, koje to jo nisu, nastoje da postignu prijem u lanstvo Svetske trgovinske organizacije. Meutim, prijem novih lanova je podvrgnut vrlo striktnoj proceduri, koja je dugotrajna i komplikovana. Preduslov je da se ekonomski sistem drave zasniva na trinim naelima i privatnoj svojini i da su ekonomski odnosi u dravi liberalizovani. Pored toga, pravni sistem drave mora da bude kompatibilan sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, posebno sa pravilima u sferi spoljne trgovine i stranih ulaganja. Dodue, zemlje u razvoju i manje razvijene zemlje se stimuliu odreenim olakicama u ovom pogledu, ali je svejedno za njih ispunjavanje uslova vrlo ozbiljan zadatak. Srbija, naalost, jo nije primljena u Svetsku trgovinsku organizaciju. Iako je Jugoslavija postala punopravni lan GATT-a 1966. godine, zbog ratova na naem prostoru to lanstvo je suspendovano, pa ona nije mogla da automatski, kao lan GATT-a postane lanica Svetske trgovinske organizacije. Zahtev za prijem, koji je Jugoslavija podnela 1996. godine nije prihvaen, jer drave lanice nisu postigle konsenzus o tome. Zahtev je ponovljen 2000. godine. Jugoslavija je 2001. godine stekla status posmatraa, koji danas uiva Srbija, a 2005. godine je formalno zapoeo postupak prijema Srbije 16 . Iako je u Srbiji dolo do odreenog usklaivanja zakonodavstva sa principima i pravilima Svetske trgovinske organizacije, ostaje jo mnogo da se uradi da bi se obezbedilo prihvatanje naeg zahteva za prijem. Glavni i najvaniji organ Svetske trgovinske organizacije je Ministarska konferencija koja zaseda najmanje jednom u dve godine. Odluke se donose konsenzusom, ali ako se ne moe odluka doneti na takav nain, mogue je i odluivanje veinom i to tako da svaka zemlja lanica ima jedan glas. Ako drave lanice Evropske Unije uestvuju u radu preko Evropske Unije, onda Evropska Unija ima toliko glasova koliko imaju njene drave lanice. Generalni savet vodi delovanje Organizacije u periodu izmeu zasedanja Ministarske konferencije. ine ga predstavnici svih drava lanica i on je duan da realizuje porgrame Organizacije u svim aspektima delovanja. Osnovni smisao nastanka Svetske trgovinske organizacije je uklanjanje razliitih barijera u meunarodnoj trgovini i ostvarivanje slobodne trgovine meu dravama lanicama. U skladu sa tim osnovnim ciljem drave koje postanu lanice Organizacije su u obavezi da svoje zakonodavstvo i procedure prilagode pravilima predvienim u Sporazumu o osnivanju Svetske trgovinske organizacije i posebnim sporazumima koji su osnova postojanja Organizacije. Ovaj deo delovanja Svetske trgovinske organizacije bi se mogao uslovno nazvati institucionalizacijom meunarodne trgovine. Meutim, jednako je vana, u pogledu razvoja meunarodnog privrednog prava i druga, normativna delatnost Svetske trgovinske organizacije. Naime, Svetska trgovinska organizacija je manjevie prihvatila i inkroporisala GATT, kojni je meunarodnu robnu razmenu ureivao od 1947. godine. U tom smislu, ciljevi na kojima se zasnivao GATT su istovremeno i ciljevi Svetske trgovinske organizacije. Osnovni princip je status najpovlaenije nacije i carina kao jedini oblik zatite nacionalne privrede u meunarodnoj trgovini. Druga ogranienja su mogua samo u izuizetnim okolnostima. Pored toga, meutim, Svetska trgovinska organizacija je, po svojoj sutini, nadnacionalna institucija u podruju meunarodne trgovine. Taj nadnacionalni karakter institucije ije odluke imaju obavezni karakter, ima za cilj da meunarodnu trgovinu uini maksimalno efikasnom i to na taj nain da obaveznim pravilima obuhvati sve aspekte prometa, te da na taj nain prevazie ogranienja koja su bila sastavni deo regulatornih funkcija GATT-a.
Postupak je odvojeno poeo za Srbiju iako je bila u sastavu drave Srbije i Crne Gore, po principu dvostrukog koloseka dve lanice (Srbije i Crne Gore) u skladu sa Ustavnom poveljom.
16

41

Sa jedne strane GATT je bio zajedniki forum drava na kome su one usvajale odluke u obliku rezolucija, a ne pravno obavezna pravila. Bilo je oigledno da takav nain meusobnog usklaivanja drava u meunarodnoj trgovini ne zadovoljava ubrzane i sve obimnije trgovake odnose. To ogranienje je i dovelo do potrebe za transformaciju GATT. Pravila koja usvaja Svetska trgovinska organizacija su znatno drugaija. Ona postaju obaveza drava, a Svetska trgovinska organizacija ima pravo da vri nadzor nad nacionalnim zakonodavstvom i da kontrolie primenu tih pravila. To je obezbeeno potpunom transparentnou nacionalnih zakonodavstava i njegovim periodinim preispitivanjem. Dalje, Svetska trgovinska organizacija, svojim delovanjem, reava i sporove meu dravama lanicama. Naime, Dogovor o pravilima i postupku za reavanje sporova stvorio je pravni osnov za reavanje sporove koji podrazumeva i postojanje posebnih institucija, mehanizama za reavanje sporova, kao i mehanizam za sprovoenje arbitranih odluka. Srbija ima ambicije da postane lan, ali je proces ispunjavanja uslova za to lanstvo i ispitivanja stepena u kome su oni ispunjeni jo u toku, pa Srbija nije lan Svetske trgovinske organizacije. REGIONALNE MEUNARODNE ORGANIZACIJE Stvaranje regionalnih meunarodnih ekonomskih organizacija je, na neki nain, odgovor na neuspeo, prvi, pokuaj stvaranja iniverzalne meunarodne trgovinske organizacije, neposredno posle stvaranja UN i Ekonomskog i socijalnog saveta. Naime, odmah po uspostavljanju Saveta, SAD su pokrenule inicijativu za formiranje takve organizacije i na osnovu te inicijative je usvojena rezolucija o formiranju Pripremne komisije za Konferenciju UN o trgovini i zapoljavanju. Privremena komisija je zapoela rad na Nacrtu povelje Meunarodne trgovinske organizacije. U poetku, rad na pripremi Nacvrta povelje je brzo napredovao i 21. novembra 1947. godine, u Havani, zapoela je Velika meunarodna trgovinska konferencija koja je radila do 24. marta 1948. godine, kad je potpisan Zavrni akt kojim je usvojena Havanska povelja. Optimistiki se raunalo da e Povelja vrlo brzo stupiti na snagu, kad se obezbedi 20 ratifikacija Povelje. Zavrnim aktom Havanske konferencije je obrazovana i pripremna komisija za sazivanje konferencije Meunarodne trgovinske organizacije. Meutim, SAD koje su inicirale osnivanje Organizacije nisu ratifikovale Povelju i izostala je ratifikacija i od drugih zemalja. Ideja je nepovratno propala kad su SAD zauzele stav da nee ni razmatrati ratifikaciju Povelje, nego e se zadovoljiti samo podrkom Sporazumu o carinama, koji je zakljuen tokom rada na Nacrtu povelje i koji je, u stvari Glava IV same Povelje. Taj sporazum je prihvaen posebnim Protokolom o njegovom privremenom stupanju na snagu od 1. januara 1948. godine. Meutim, neuspeh nastojanja da se obrazuje Meunarodna trgovinska organizacija nije uklonio i potrebu za ostvarivanjem meunarodne privredne saradnje. Razlozi koji su vodili nastojanja drava da uestvuju u stvaranju takve organizacije su i dalje ostali: potreba za institucionalizovanjem meunarodne saradnje, uklanjanje prepreka koje proizlaze iz relativno zatvorenih nacionalnih trita, zajedniki interesi pojedinih drava ili privrednih subjekata u odreenim oblastima privrede itd. Poto je bilo jasno da su, za due vreme, propale ideje za stvaranje univerzalne meunarodne organizacije, reenje je pronaeno u stvaranju razliitih oblika regionalnog i intersnog povezivanja drava. EVROPSKA UNIJA (EU) Evropska unija je, po svemu, vrlo specifina meunarodna organizacija i po nainu nastanka i po nainu funkcionisanja, kao i po ciljevima koje ostvaruje, odnosno koje nastoji da ostvari. Svakako, to nije samo meunarodna privredna organizacija, ili makar nije prevashodno meunarodna privredna organizacija, iako svoje poreklo duguje pre svega nastojanju da se ostvare odreeni ekonomski ciljevi. U 42

njenom nastanku, pa i procesu razvoja se moe moda na najbolji nain sagledati presudni uticaj ekonomije u realnom ivotu, koji je vodio od nastojanja da se ostvare pojedinani ekonomski ciljevi, da bi doveo do formiranja meunarodne organizacije koja je sve vie politikog karaktera i koja poprima mnoge karakteristike dravne organizacije. Naime, nisu retka miljenja po kojima Evropska unija ima sva obeleja konfederacije i da razvoj vodi oblikovanju Unije kao drave. 1. Nastanak i razvoj Evropske Unije Razvoj Evropske unije predstavlja proces koji zapoinje 1951. godine, kad je osnovana Evropska zajednica za ugalj i elik, iji je, relativno ogranieni, cilj bio da se obezbedi zajedniko trite za ugalj i elik, to je podrazumevalo ukidanje raznih trgovinskih ogranienja na tom tritu, pre svega, carina i stvaranje jedne zajednike politike na tom tritu. Osnivai ove zajednice su bile etiri drave: Belgija, Holandija, Liksemburg i Savezna Republika Nemaka. Poseban znaaj ove zajednice za dalji tok evropskih integracija ima i injenica da su njenim osnivanjem formirani i odreeni organi koji su svojim delovanjem ostvarivali navedene ciljeve organizacije: Komisija, Savet, Zajednika skuptina i Sud pravde. Nain delovanja i donoenja odluka u ovim organima je, sutinski, izraavao nameru da se organizaciji obezbedi, u izvesnom smislu, nadnacionalni karakter. Tako je Komisija zaduena da izvrava osnivaki sporazum, ali ne sme da prihvata uticaje i uputstva nacionalnih vlada. Odreeni korektiv u odnosu na ovo ovlaenje Komisije je, ipak, Savet koji se sastoji od po jednog ministra iz svake drave lanice i ima zadatak da koordinira rad Komisije i vlada drava lanica. Optu kontrolu nad radom Zajednice ima Skuptina. U daljem razvoju, na koji su nesumnjivo uticala i pozitivna iskustva prvog oblika udruivanja, stvorena su nova dva oblika meunarodnog udruivanja istih drava: Evropska zajednica za za atomsku energiju i Evropska ekonomska zajednica, Rimskim ugovorom od 1957. godine. Evropska zajednica za atomsku energiju ima vrlo specifian cilj; ostvarivanje saradnje u razvoju i korienju nuklearne energije, zajednikim naporima svih lanica. Meutim, Evropska ekonomska zajednica ima mnogo ire i ambicioznije ciljeve: usklaivanje ekonomskih politika drava lanica, zajedniko trite, poveanje ekonomske stabilnosti Zajednice i pojedinih lanova i unapreivanje ivotnog standarda. Radi ostvarivanja tih ciljeva, a posebno radi ostvarivanja ideja o zajednikom tritu, drave lanice su ukinule sva ogranienja i prepreke slobodnom protoku robe, ljudi, usluga i kapitala. Ove etiri slobode, uz carinsku uniju drava lanica, formirano je zajedniko trite drava lanica, koje je svojom velliinom, komplementarnou proizvodnje, jednakim uslovima privreivanja i zajednikim nastupom prema treima stvaralo povoljne prilike za ubrzani privredni razvoj svih drava lanica. To je, dalje, vodilo i razvoju ideje o racionalizaciji stvorenih zajednica, koja je rezultirala objedinjavanjem organa svih zajednica, 1965. godine. Objedinjavanje svih organa Zajednice vodilo je shavatanju svih zajednica kao celine, pa se od tada, u literaturi ali i u slubenim krugovima one oznaavaju nazivom Evropska zajednica, koji podrazumeva sve tri zajednice. Dalji razvoj vodi preko donoenja odreenih odluka, koje su, po svojoj prirodi, bile politike odluke, ali usmerene na razvoj u ekonomskoj sferi. Jedna od njih, svakako od izuzetnog znaaja, je odluka o zajednikoj monetarnoj politici i odluci da se radi na proirenju Evropske zajednice novim lanicama, koje to ele i koje ispunjavaju uslove da budu primljene u Zajednicu, koja je usvojena 1969. godine. Na Pariskoj konferenciji efova drava i vlada Zajednice, proiren je delokrug Zajednice i na neke druge oblasti: politiku regionalnog razvoja, zajedniku energetsku politiku, politiku ouvanja ljudske okoline. Jedna od dalekosenih odluka, usvojena na konferenciji u Parizu 1974. godine, je bila odluka o neposrednim izborima za lanove Evropskog parlamenta u dravama lanicama. Izbori za lanove Evropskog parlamenta treba da se odvijaju na nain koji je uobiajen u demokratskim dravama; na tajnim, viestranakim izborima koji se organizuju na celoj teritoriji Evropske zajednice. 43

Ovakav razvoj je vodio, izgleda nuno, irenju polja delovanja Evropske zajednice i na politiku sferu. Od, u poetku, udruivanja sa vrlo uskim, racionalnim i jasnim ciljem da se stvore bolji uslovi poslovanja u jednoj grani ekonomije, preko udruivanja u drugim granama ekonomije, dolo se do ideje da se polje delovanja razvija i u politikim odnosima. To je, naravno, jasna posledica shvatanja da je uspeh obezbeen samo u usklaenom delovanju na oba polja, odnosno da je dalji razvoj mogu samo ako se Evropska zajednica odredi kao demokratska tvorevina, koja obezbeuje i ekonomska i politika prava i obaveze, i koja stvara jednake uslove u oba polja delovanja. To shvatanje o saglasnosti politikih volja drava lanica je dolo do izraaja 1986. godine, kad je izvrena odreena revizija Rimskog ugovora i usvojen Jedinstveni evropski akt u Luksemburgu. Sva tri osnivaka ugovora o formiranju tri zajednice (za ugalj i elik, za atomsku energiju i Evropske ekonomske zajednice) objedinjena su u jedan pravni akt. Posebno je znaajno da su se sve drave lanice saglasile da Evropska zajednica postane, ne vie zajedniko, nego jedinstveno trite i da se formira kao Evropska Unija. Tako dalekosene posledice u izmeni organizacione strukture, ali i u znaajnoj promeni poloaja drava lanica u njoj su, razume se zahtevale odreeno vreme, za pregovoranje i konkretizaciju tog politikog zakljuka. Pored toga, bilo je nuno i da drave lanice izvre odreene pripreme, zakonodavne i druge, koje e omoguiti sprovoenje dogovorenog. Zbog toga je do realizacije usvojene politike dolo posle est godina; zakljuenjem Ugovora u osnivanju Evropske Unije, u Mastrihtu, u Holandiji, 1992. godine, koji je stupio na snagu 7. novembra 1993. godine. Ugovor sadri, pored izmene naziva Evropske zajednice u Evropsku Uniju i obaveze drava lanica da uspostave jedinstveno trite Unije, da uspostave jedinstveni monetarni sistem Unije i da obezbede zajedniku spoljnu i bezbednosnu politiku. Ugovor je, po svojoj prirodi, najznaajniji dokument u celokupnom razvoju Evropske Unije. On je oigledni izraz shvatanja da etiri velike slobode sa poetka razvoja, nije mogue obezbediti na drugi nain onim jedinstvenim regulisanjem trita i monetarne politike na celom podruju delovanja Unije. A, sa druge strane, samo potpuno ostvarenje te etiri slobode garantuje ostvarivanje ciljueva koji su postavljeni pri osnivanju zajednica, koji se mogu skraeno oznaiti kao uspean razvoj i uspeno ekonomsko poslovanje. Meutim, istovremeno, Ugovor je izraz shvatanja da je za uspeno ostvarivanje ekonomskih, neophodno i, makar, zajedniko ostvarivanje politikih ciljeva, pre svega u sferi spoljne politike i bezbednosti. Upravo prihvatanje ovih delatnosti kao delokruga Unije, ini da je Unija prerasla isto ekonomsko udruivanje i postala ekonomsko-politika integracija. Izraz ovakvih gledanja na budui razvoj i delovanje Unije je, sa jedne strane, stvaranje Evropske monetarne unije i uvoenje zajednike valute, koja je zamenila nacionalne valute, 17 a sa druge strane stvaranje zejdnike odbrambene politike, formiranjem sopstvenih, zajednikih oruanih snaga, saradnje pravosudnih organa, unutranjih poslova itd. Veoma irokim tumaenjem Ugovora iz Mastrihta, Unija i dalje iri delokrug kojim se bavi i u kojima utvruje jedinstvenu ili zajedniku politiku, koja se, strogo gledano, teko moe svrstati u neku od navedenih oblasti, ali koja jeste uslov daljeg razvoja i koherentnosti svake, pa i politike Evropske Unije, kao to su socijalna i regionalna politika, tehnoloki razvoj, zatita ljudske okoline, obrazovanje itd. Prema Ugovoru u Mastrihtu, Evropska Unija se zasniva na tri osnovna elementa, koje se esto oznaavaju i kao tri osnovna stuba zajednice. Prvi sainjavaju evropske integracije (zajednice za ugalj i elik, Evroatom i Evropska zajednica) i rezultati koje su one ve dostigle u integraciji. Ali, nova Evropska unija ide i korak dalje, nastojanjem da
17

Koju, meutim nisu prihvatile sve drave ni do danas; npr. Ujedinjeno Kraljevstvo jo uvek zadrava svoju tradicionalnu valutu, kao i neke druge drave u okviru Unije; sa druge strane, da bi mogle da uverdu zajedniku valutu, drave, posebno nove lanice moraju prethodno da isune odreene uslove, pre svega u pogledu monetarne stabilnosti.

44

obezbedi i ekonomska i carinska unija lanica. Znaajno je navesti da pitanja koja spadaju u ovu grupu imaju nadnacionalni karakter i na njih se odnosi nadlenost organa Unije. Drugi element su zajednika spoljna i politika bezbednosti drava, u kojoj drave lanice usvajaju zajednike stavove koji postaju i obaveza u spoljnopolitikom i bezbednosnom delovanju drava lanica. U trei stub spadaju pitanja unutranjih poslova i pravosua, kao to su prelazak granica EU, saradnja pravosudnih organa u krivinim i graanskim stvarima, saradnja policije, carine. J. Vilus u dosadanjem razvoju Unije identifikuje zakonitost razvoja Unije u dva pravca. Prvi je unutranjeg karaktera i ogleda se u postepenom transferu ingerencija sa nacionalnog nivoa na nivo Unije, a drugi je usmeren ka teritorijalnom irenju Unije i obuhvatanju sve veeg broja evropskih zemalja. 18 Osnovanost stava J. Vilus dokazuje i dogradnja sistema Evropske unije, od znaaja kako za drave lanice, tako i za one koje pretenduju da budu lanice, Amsterdamskim ugovorom, koji je stupio na snagu 1999. godine, kojim se pojaava uloga organa Unije i proiruje njihova nadlenost. To se, pre svega, odnosi na neka pitanja kontrole spoljnih granica, azila, migracija, saradnje pravosudnih organa u graanskim stvarima, koja se prebacuju u prvi stub, odnosno u grupu pitanja za koje su nadleni organi Unije, i ta pitanja vie ne podleu meudravnoj saradnji lanica Unije. Tome doprinosi i Ugovor zakljuen u Nici, 2003. godine, kojim je prihvaeno odluivanje veinom glasova u odnosu na ova pitanja; dakle, za njih vie nije potrrebno jednoglasno odluivanje. Uporedo sa razvojem organizacione strukture, dolazi do proirenja Evropske zajednice. Evropskoj zajednici se pridruuje i druge drave Evrope, prihvatajui sporazume koji vae izmeu drava lanica, a posebno sporazume koji se odnose na navedene etiri slobode. Od 1. janura 1973. godine, lanstvu se pridruuju Danska, Irska i Velika Britanija, zatim Grka 1981. i panija i Portugalija 1986. godine. Konano, pristupanjem vedske, Austrije i Finske stvorena je zajednica od 15 lanova. Za sada, broj lanova Evropske unije je zaustavljen na 27 drava; posle promena u Evropi (raspad biveg Istonog bloka, raspad bive Jugoslavije) u jednom talasu primljeno je 10 novih lanica, koje su mahom pripadale Istonom bloku koji se raspao (meu njima je i biva jugoslovenska republika Slovenija) i konano, od 1. januara 2007. godine lanice su i Rumunija i Bugarska. Ovo, meutim, ne znai i kraj mogueg i planiranog proirenja Evropske unije. Vie drava Evrope, pre svega tzv. Zapadnog Balkana (Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Crna Gora), meu kojima je i Srbija eka u redu da bude primljeno u lanstvo. Ve dugo se raspravlja i o prijemu Turske. Meutim, prijem podrazumeva i ispunjavanje odreenih uslova i sve te drave se nalaze u razliitim fazama pregovora oko prijema. Ono to je sigurno je da e proces njihovog prijema trajati due nego to bi one elele i oekivale. 2. Organi Evropske Unije Organi Unije su Evropski parlament, (Evropska) Komisija, Savet, Evropski savet, , Evropski sud pravde i Finansijski sud. Ti organi su, istovremeno, organi i navedenih zajednica koje sainjavaju Evropsku uniju. 2. 1. Evropski parlament Evropski parlament je predstavniko telo koje se bira na neposrednim izborima u dravama lanicama. U njemu su predstavnici svih drava lanica, a njihov broj se odreuje prema broju stanovnika drave (ukupan broj 785 poslanika). Poslanici Evropskog parlamenta se biraju na optim, neposrednim viestranakim, tajnim izborima na celoj teritoriji Evropske Unije. Broj poslanika drava se odreuje prema broju stanovnika drave, uz
18

Cari, S; Vilus, J; urev, D; Divljak, D: op. cit, str. 104.

45

korektivne koeficijente kojim se ublaava razlika izmeu velikih i malih drava. Mandat poslanika je pet godina. Sedite Parlamenta je u Strazburu. Parlament deluje preko komiteta za razliite oblasti delovanja, koji imaju sedite u Briselu i preko sekretarijata ije je sedite u Luksemburgu. Treba napomenuti da je Evropski parlament u svom nastanku bio savetodavni organ. Ali, vremenom i razvojem, Evropski parlament u sve veoj meri utie na razvoj prava Evropske Unije i neprerkidno se pojaava njegova uloga u odnosu na ostale organe Unije. Nadlenost Parlamenta se, uslovno, moe podeliti u tri oblasti delovanja: zakonodavnu, kontrolnu i nadlenost za budet. U zakonodavnoj delatnosti, Parlament nije potpuno samostalan, nego tu funkciju obavlja sa Evropskom komisijom i Savetom ministara. Nivo uea svakog od organa je odreen Jedinstvenim evropskim aktom i to uee se odvija kroz konsultacije, saodluivanje ili kroz saradnju. Pri tome, treba istai da je i ovo rezultat razvoja u prethodnom periodu; na primer, konsultacije su oblik uea koji se primenjuje od formiranja Parlamenta, princip saradnje je uveden Jedinstvenim evropskim aktom. Deo zakonodavne delatnosti Parlamenta je i njegovo uee u postupku koji prethodi donoenju propisa Evropske Unije. Iako inicijativu za usvajanje propisa ima samo Evropska komisija, Parlament je ovlaen da ostvari uvid u zakonodavne projekte i da ih razmatra, preko komiteta Evropskog parlamenta. Takoe, komiteti Evropskog parlamenta imaju pravo da vre i kontrolu sprovoenja propisa koji su usvojeni u Evropskoj Uniji. Ukoliko komiteti, odnosno Parlament utvrde da se pogreno primenjuju odreeni propisi, ovlaen je da pokrene spor pred Evropskim sudom pravde. Najjai poloaj Parlamenta je u postupku saodluivanja, u kome Parlament ima pravo veta na usvojeni akt, tako da on ne moe stupiti na snagu ako Parlament uloi veto. U pogledu kontrolne funkcije, Parlament, pre svega, ostvaruje nadzor nad radom Evropske komisije, koja je duna da svake godine podnosi Parlamentu izvetaj o radu i da odgovara na pitanja poslanika u vezi sa izvetajem. Parlament moe da izglasa nepoverenje Komisiji, ukoliko njen rad oceni nezadovoljavajuim. Takva odluka se donosi dvotreinskom veinom poslanika koji su prisutni na zasedanju Parlamenta. Parlament odobrava sastav Komisije koji je utvrdio Savet, takoe dvotreinskom veinom. Moe da glasa o poverenju Komisiji. Moe da postavlja pitanja svim institucijama Unije i prima odgovore od njih; moe da formira posebne anketne komisije za raspravljanje odreenih pitanja. Nadlenost za budet Evropske Unije je podeljena izmeu Evropskog saveta i Parlamenta. Savet u ovom pogledu ima jau ulogu. Ovo proizlazi iz ovlaenja koja u ovom pogledu ima Savet. Pre svega, Savet odluuju o visini prihoda Evropske Unije koji se prikupljaju kroz budet i iz poreskih izvora drava lanica. Pri tome, Parlament ima ovlaenje da budet prihvati ili odbaci, ali u celini i nema pravo da utie na pojedinane stavke i kompoziciju samog budeta. Takoe, Parlament moe da predlae izmene u delu budeta koji se odnosi na utroak sredstava, ali Savet nije obavezan da te predloge prihvati. ak i kad Parlament ne prihvati budet, Savet je ovlaen da odobrava trokove koji su u njemu predvieni. 2. 2. Evropska komisija Evropska komisija spada u red organa Evropske Unije kojima je poverena najaktivnija uloga u praktinom delovanju Unije kao celine. Komisija je izvrni organ Unije i nezavisna je u odnosu na drave lanice. Evropsku komisiju ine komesari i svaka drava lanica Unije ima po jednog komesara. Interesantno je da je broj komesara ogranien na 27, Ugovorom u Nici, tako da kad, i ako, broj lanica Unije bude vei od 27, broj komesara e ostati isti. 46

Komesare bira Savet i to po relativno komplikovanoj proceduri, u kojoj se sve odluke donose kvalifikovanom veinom. Naime, Savet predlae predsednika Komisije, a zatim u dogovoru sa predloenim kandidatom usvaja listu kandidata koje predlau drave lanice. Predsednika i komesare, konano imenuje Savet, a potom taj izbor odobrava Evropski parlament, dvotreinskom veinom. Mandat komesara je kao i mandat lanova Evropskog parlamenta, pet godina. Komisija ima velika ovlaenja, prvenstveno u zakonodavnoj, upravnoj i izvrnoj oblasti. Komisija u odreenim sluajevima ima ovlaenje da i sama donosi propise, ali u principu predlae njihovo donoenje i vri nadzor nad sprovoenjem usvojenih propisa. Pod upravom Komisije je administracija Evropske unije, organizovana u direktorate. Komisija je ovlaena da se stara o primeni Ugovora o osnivanju Evropske Unije i svih propisa koji se usvajaju u Evropskoj Uniji i primeni mera koje usvajaju organi Unije; da uestvuje u pripremi mera koje usvajaju Evropski savet i Evropski parlament; da izvrava ovlaenja koja joj poveri Evropski savet i da daje miljenja i preporuke o pitanjima primene Ugovora, kad je Ugovor na to ovlauje ili kad ona nae da je to neophodno i opravdano. Vano ovlaenje Komisije je iskljuiva nadlenost zakonodavne inicijative. To podrazumeva da je Komisija jedina ovlaenja da predlae donoenje novih propisa i da ih priprema. Logino povezano sa ovim ovlaenjem je i pravo Komisije da vri nadzor nad sprovoenjem propisa koji se usvajaju i da ih, po potrebi, tumai. Razume se, da bi mogla da ostvaruje ovako znaajnu delatnost, Komisiji je povereno i da preduzima odgovarajue mere za primenu tih propisa, i to prema svim subjektima na koje se oni odnose: organima Evropske Unije, dravama lanicama, pravnim i fizikim licima na teritoriji cele Evropske Unije. U toj delatnosti, Evropska komisija je ovlaena da neposredno prikuplja informascije, sprovodi istrage radi otkrivanja povreda propisa. Ako ustanovi da je izvrena povreda, Evropska komisija nastoji da spor rei pregovorima sa dravom koja je u pitanju, ako je drava povredila pravo. U tom sluaju, Evropska komisija dravi odreuje rok za otklanjanje povrede, a nakon njegovog isteka, ukoliko drava ne izvri instrukciju koju je primila od Evropske komisije, Komisija moe spor iznet pred Sud. U sluaju povrede nekog drugog subjekta (pravnog ili fizikog lica) Komisija spor moe da odmah iznese pred Sud. Komisija je nadlena i za reavanje sporova izmeu drava, ako se oni odnose na primenu Ugovora o osnivanju Evropske Unije. Naime, drave su dune da spor iznesu pred Komisiju, pa tek ako se on ne rei na taj nain, da ga iznesu pred Sud. Komisija ima i ovlaenje za direktnu zakonodavnu delatnost, koja se ogleda u izdavanju naredbi svim subjektima prava Evropske Unije, ako se one odnose na funkcionisanje jedinstvenog trita. Pitanja u kojima Komisija moe da izdaje takve naredbe su utvrena Ugovorom i odnose se na unutranju trgovinu, zajedniku politiku u poljoprivredi i politiku konkurencije na tritu. Komisija predstavlja Evropsku Uniju u odnosima sa dravama lanicama Unije i u meunarodnim odnosima koje ostvaruje Evropska Unija. Nema sumnje da je Evropska komisija najvaniji izvrni organ Evropske Unije, iako u hjerarhiji nije i najvii. Naime, ona neka od ovlaenja ostvaruje, kao to je ve navedeno, po odluci Saveta koji joj ta ovlaenja prenosi. Ali, u tim ovlaenjima, Savet zadrava pravo nadzora nad Komisijom u njihovom izvravanju. Jaa uloga Saveta, u odnosu na Komisiju dolazi do izraaja i u pogledu izvrenja budeta. Naime, Savet moe, odlukom usvojenom dvotreinskom veinom lanova Saveta, predloiti Evropskom parlamentu da Komisiju razrei zbog nepravilnosti u izvrenju budeta. Pored tog, objektivnog ogranienja koje se namee Komisiji, ona je podvrgnuta i kontroli Evropskog parlamenta, koji joj, kao te je ve navedeno, moe izglasati nepoverenje. Konano, svaki subjekt Evropske Unije moe protiv akata ili zbog proputanja delovanja, pokrenuti spor protiv Evropske komisije, pred Evropskim sudom pravde. 47

Imajui u vidu sve to je nadeno, poloaj Evropske komisije u sistemu organa Evropske Unije je, u nekim elementima, slian poloaju vlade u dravi, posebno po ovlaenjima koja ima. Meutim, taj poloaj je istovremeno i bitno razliit, pre svega zbog ovlaenja koja uspostavljaju relativnu dvostruku odgovornost Komisije, pred Savetom i Evropskim parlamentom, kao i zbog ogranienja koja se Komisiji nameu u pojedinim delatnostima (npr. budet). 2. 3. Savet (ministara) Savet ministara je, po mnogo emu, a prvenstveno po nadlenostima i sastavu glavni centar delatnosti Evropske Unije. Naime, Savet je istovremeno zakonodavbni organ Evropske Unije i glavni njen izvrni organ. Pri tome, sastav Saveta je odreen na vrlo specifian nain. Savet sainjavaju predstavnici drava lanica, najee ministri, prema resoru kome pripadaju pitanja o kojima se raspravlja. To znai, zapravo, da sastav Saveta nije stalan, nego se odreuje prema prirodi pitanja o kojima se na Savetu raspravlja i o kojima Savet odluuje. U tom smislu, Savet je i predstavniki organ svih drava lanica Evropske Unije. Savetom pedsedavaju drave lanice; predsedavanje svake drave traje est meseci. Zasedanja ministara spoljnih poslova se esto oznaava kao Opti savet. Na zasedanjuima Opteg saveta se raspravljaju pitanja spoljne politike i odnosa Evropske Unije u celini sa subjektima van Unije. Za razliku od Opteg saveta, Specijalizovani savet okuplja ministre prema pitanjima koji su na dnevnom redu sednice. Savetom predsedava ministar spoljnih poslova jedne od drava lanioca, s tim to se na tom poloaju ministri smenjuju svakih est meseci, po redosledu koji je unapred utvren. Savet odrava sednice na zahtev predsedavajueg Saveta ili na zahtev nekog od njegovih lanova. Zahtev za odravanje sednice Saveta moe podneti i predsednik Evropske komisije. Sedite Saveta ministara je u Briselu, gde je i sedite Sekretarijata i Komiteta stalnih predstavnika. Naime, imajui u vidu specifian sastav Saveta, neophodno je da se obezbedi kontinuitet u njegovom radu i to se postie preko ova dva vana tela. Sekretarijat je administrativni organ Saveta, koji obavlja strune i druge neophodne administrativne poslove, vane za nesmetano odvijanje delatnosti Saveta. Komitet se sastoji od stalnih diplomatskih predstavnika drava lanica, najee na nivou ambasadora i eksperata, koji su stalno na raspolaganju u seditu Saveta. Komitet osvaruje neprekidnu vezu Saveta sa vladama drava lanica. Odluke u Savetu se donose jednoglasno, kvalifikovanom ili prostom veinom. Nain donoenja konkretne odluke zavisi od prirode pitanja o kome se odluuje, kao i od vrste postupka koji se primenjuje. U principu, nain glasanja je ureen Ugovorom o osnivanju. Na primer, za sve odluke koje se odnose na izmene Ugovora o osnovanju, prijem novih lanica, izricanje kazni dravama lanicama i druga pitanja koja se mogu oznaiti kao pitanja koja se odnose na zajedniku politiku Evropske Unije zahteva se jednoglasnost. Kvalifikovanom veinom se mogu donositi odluke koje se odnose na primenu ve usvojenih navedenih odluka, bilo njihovu optu primenu, bilo primenu u konkretnim, pojedinanim sluajevima. Kad je re o donoenju odluka kvalifikovanom veinom, broj glasova kojim raspolae svaka drava lanica je unapred odreen, veliinom i brojem stanovnika drave i njenom ekonomskom snagom. Konano, prostom veinom se donose one odluke za koje u Ugovoru o osnivanju nije predvien ni jedan od prethodno navedenih naina glasanja. U ovom nainu glasnja, svaka drava raspolae jednim glasom, glasom svog predstavnika. Saglasno mestu koji ima u sistemu organa Evropske Unije, utvrene su i nadlenosti Saveta ministara. On je ovlaen da usklauje optu ekonomsku politiku drava lanica, da donosi propise (odluke) i da prenosi ovlaenje za donoenje odluka o sprovoenju odluka Saveta Evropskoj komisiju. Savet donosi propise u obliku pravila, uputstava i odluka. 48

2. 4. Evropski savet Formasno, Evropski savet je najvii organ Evropske Unije i sainjavaju ga efovi drava ili vlada drava lanica Evropske unije. lan Evropskog saveta je i predsednik Evropske komisije. Zasedanja Evropskog saveta se odravaju najmanje dva puta godinje. Na zasedanjima uestvuju i ministri spoljnih poslova drava lanica. Evropski savet se bavi, uglavnom, politikim pitanjima koja se odnose na dalji razvoj Unije, promenu Ugovora, utvrivanje naela spoljne politike. Ali, odluke koje usvaja Evropski savet nemaju pravno obavezujuu karakter; te odluke obavezuju injenicom da su ih usvojili najvii politiki akteri drava lanica Evropske Unije. Ponekad, Evropski savet se bavi onim pitanjima koja nisu mogli da usaglase ministri u Savetu minsitara i na taj nain, politikim uticajem, doprinosi da se razree neki sporovi koji su mogui u Savetu miniustara. Evropski savet bitno obelerava injenica da se ne radi o stalno organu, odnosno organu koji je u stalnom zasedanju, pa iz toga proizlaze i ogranienja njegovog mandata. To je, pre svega, politiki forum, na kome se sueljavaju politiki stavovi i miljenja o znaajnim pitanjima Evropske Unije, ali se ta pitanja i stavovi kasnije realizuju kroz delatnost drugih organa, pre svega Saveta miniustara i Evropske komisije. 2. 5. Evropski sud pravde Razgranata struktura Evropske Unije, naravno zahteva i organ koji je nadlean i ovlaen da na nezavisan nain obezbeuje potovanje pravila, ve obimnog evropsko (komunitarnog) prava kojim je ureena organizacija i delatnost Unije. Evropski sud pravde je sud Unije i svih zajednica. Sedite Suda je u Luksemburgu. U njemu ima predstavnika svaka drava lanica, a mandat sudija je est godina i oni biraju predsednika Suda. Znaajan inilac u radu Suda su opti pravobranioci, koji mogu da daju pravno miljenje o svakom predmetu koji se pojavi pred sudom. Opti pravbobranioci pomau sudijama u obavljanju sudijskih funkcija, ali oni nisu zastupnici ni Unije ni strana u sporu. Oni Sudu predoavaju svoje miljenje o sporu koji je u toku, pre izricanja presude. Iako ta miljenja ne obavezuju Sud, esto ih Sud prihvata i odluke zasniva na njima. Kriterijumi za izbor sudija su slini kriterijumima koji se primenjuju u demokratskim dravama. To moraju da budu linosti visokih strunih i moralnih kvaliteta, da su ovlaeni da vre pravosudne funkcije u svojim dravama ili da su izuzetni pravni strunjaci. Sudije imaju imunitet i taj imunitet uivaju i posle prestanka sudijske funkcije, naravno u odnosu na sve radnje koje su obvavljali dok se bave ili dok su se bavili funkcijom sudije Evropskog suda pravde. Opta nadlenost Suda je da se stara o potovanju prava Evropske Unije. To podrazumeva i potovanje Ugovora o osnivanju, ali i drugih optih akata koje usvajaju organi Unije ili drugi pravni suvjekti Unije. Savet, Evropska komisija i dravce lanice mogu od Suda da zahtevaju i pravno miljenje, posebno u pogledu meunarodnih ugovora koje Evropska Unija zakljuuje sa dravama koje nisu lanice Unije i njihove saglasnosti sa pravom Unije. Nadlenost Suda obuhvata i ovlaenje da tumai sve pravno obavezujue akte koji se usvajaju u organima Evropske Unije, koji za to imaju ovlaenja. Naravno, Sud nije nadlean za tumaenje akata koji nisu pravno obavezujui (preporuke, miljenja); za njihovo tumaenje je nadlean organ koji te akte usvaja, u prvbom redu Evropska komisije. Stranke pred Sudom mogu biti drave lanice, zajednice, organi Evropske Unije, preduzea sa podruja Unije, fizika lica dravljani drava lanica i slubenici Evropske Unije. Pri tome, pravna i fizika lica ne mogu biti tuena pred Sudom (dakle, mogu se pojaviti samo kao tuioci), osim ako se radi o disciplinskoj odgovornosti odreenih slubenika zaposlenih u Evropskoj Uniji i njenim organima. 49

U odreenim sluajevima, nacionalni sudovi su ovlaeni da od Suda zatrae pravno miljenje o nekim prethodnim pitanjima u sporovima koji se vode pred njima, a odnose se na primenu, odnosno tumaenje prava Evropske Unije. Nadlenost Evropskog suda pravde se moe podeliti na direktnu nadlenost, u sluajevima kad se ceo postupak odvija pred tim sudom i u kome nema prava albe i na indirektnu nadlenost, odnosno sluajeve u kojima se postupak vodi pred sudovima drava lanica, a Evropski sud po zahtevu nacionalnog suda daje miljenja. U prvom sluaju, direktne nadlenosti, Sud postupa po tubama protiv drava lanica koje ne ispunjavaju obavezez predviene Ugovorom o osnivanju; razmatra ponitavanje pravnih akata koji nisu u skladu sa Ugovorom; razmatra akte Evropske Unije koji stvaraju finansijske obaveze; utvruje naknadu tete koja prostie iz odgovornosti Evropske Unije; sudi o proputanju organa Evropske Unije da donesu pravne akte kad su na to bili obavezni. Kako je ve navedeno, Sud je nadlean da daje miljenja po prethodinim pitanjima, kad to zahtevaju, pre svega, nacionalni sudovi. Ta pitanja se najee odnose na tumaenje Ugovora o osnivanju i drugih akata organa Evropske Unije, na pravovaljanost tih akata, na tumaenje statuta tela koja osniva Savet. Dakle, u izvravanju ove nadlenosti Sud se bavi pravnim aspektima pitanja i ne uputa se u utvrivanje ili ocenu injeninog stanja. Meutim, ovo je izuzetno vana funkcija Suda, kojom se obezbeuje usklaenost i jednoobraznost u pogledu tumaenja i primene prava Evropske Unije. Proirenjem lanstva Evropske Unije, ali i zbog irenja nadlenosti Unije i njenih organa, postepeno se poveavao broj predmeta koji su dolazili pred Evropski sud, u tolikoj meri, da je bila dovedena u pitanje faktika mogunost da aurno obavlja sve poslove. Zbog toga je, na zahtev Suda i posle konsultacije sa Evropskom komisijom, Savet doneo odluku, 1989. godine, da se formira Sud prve instance, ija je nadlenost da raspravlja sporove u kojima su tuioci fitzika ili pravna lica i sporovi slubenika i organa Evropske Unije, kao i sporove koji se odnose na nelojalnu konkurenciju. U svim ovim predmetima mogue je na odluku Suda prve instance podneti albu o kojoj konano odluuje Evropski sud pravde. 2. 6. Raunovodstveni (Finansijski) sud Raunovodstveni sud, uprkos svom imenu, nije klasian sud nego je organ koji ostvaruje budetsku i finansijsku kontrolu organa Unije. Savet imenuje po jednog predstavnika svake drave lanice, kao sudije u ovom sudu. Sud se bavi nadzorom i kontrolom zakonitosti budetskih prihoda i rashoda Unije i rauna svih organa Unije. Raunovodstveni sud priprema redovne, godinje izvetaje, ali priprema i posebne, konkretne izvetaje i daje primedbe po pojedinim, pitanjima, odnosno nepravilnostima koje utvrdi. 3. Pravni akti organa Evropske Unije U Evropskoj uniji se usvajaju razliiti pravni akti, koji se razlikuju i po pravnoj snazi i primenljivosti u dravama lanicama. Najvaniji su svakako pravilnici koji obavezuju sve drave lanice i primenjuju se neposredno na teritoriji drava lanica, bez posebne procedure ratifikacije. Pravilnici uivaju sudsku zatitu u svim dravama lanicama i mogu se ostvarivati prava i obaveze koje proistiu iz njih pred sudovima drava lanica. Pravilnici, kao i osnivaki ugovori Unije imaju jau pravnu snagu od nacionalnog prava drava lanica. Uputstva mogu da imaju i opti karakter i da se odnose na sve drave lanice, ali postoje i uputstva koja se odnose na pojedine drave. U oba sluaja, drava je obavezna da se usaglasi sa ciljevima uputstva, 50

odnosno da primeni materijalnu sutinu uputstva, ali je stvar nacionalnog zakonodavstva da uredi nain ostvarenja tog cilja. Najee, uputstva se koriste kad je potrebno ostvariti harmonizaciju propisa drava lanica u odreenim oblastima. Odluke koje se donose u Evropskoj uniji obavezuju sve subjekte na koje se odluke odnose. Preporuke i miljenja, koja se usvajaju u Evropskoj uniji, ne predstavljaju pravnu obavezu, ali se uglavnom potuju, jer predstavljaju putokaz kako se na najbolji nain ostvaruju, po pravilu, specifini ciljevi. 4. Pravna priroda Evropske Unije Nema sumnje da je Evropska Unija meunarodna organizacija sui generis. Teoretiari su, uglavnom, saglasni da je to organizacija koja ve ima mnoga obeleja drave 19 , ali se jo uvek spore oko toga da li se ve moe smatrati dravom. ini se da je jo rano govoriti o Evropskoj Uniji kao dravi, ali ima dosta argumenta za zakljuak da se ona kree u pravcu organizovanja kao drave. Moe se istai da nekoliko vrednosti, usvojenih kao zajednikih za sve lanice Evropske Unije opravdava procene o daljem kretanju Unije ka pribliavanju strukturi drave, stvaranju konfederacije, a po nekim miljenjima, koja se zasnivaju na dosta snanim argumentima, i federacije Evrope. Tome doprinosi i, najjasnije izraeno i za stanovnitvo Evrope najvidljivije, usvajanje jedinstvene monete-evra. Iako ga sve lanice Unije nisu priohvatile, evro svakako jeste simbol Unije i to simbol koji u najveoj meri stvara oseaj pripadnosti jednom entitetu, makar se na ovom stepenu jo ne moe smatrati dravom. Evro je zaista postao snana valuta, sposobna da se ravnopravno, a i superiorno javlja na tritu i nesumnjivo doprinosi ubrzanju meunarodnih ekonomskih odnosa. Evropska unija ve vodi zajedniku spoljnu politiku, usklaenu na nivou celine. Pojedinana i povremena iskakanja drava, izjavama ili pojedinanim potezima lanica su vie izuzetak nego pravilo. Zajednika spoljna politika se definie i usklauje na najviim niovima upravljanja Unijom i taj nain definisanja i voenja spoljne politike, to je nesumnjiva karakteristika dravne vlasti, pojaava karakteristiku nadnacionalnog karaktera Unije. Konano, tome doprinosi i stvaranje zajednikih oruanih snaga, Evropskog korpusa za brze intervencije, pod jedinstvenom komandom i zajednika politika bezbednosti na nivou Unije. Tri napred navedene meunarodne organizacije (Evropska zajednica za ugalj i elik, Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju) formalno i dalje nastavljaju da postoje, ali se njihovo delovanje sve vie i gotovo u potpunosti usklauje i ostvaruje kroz Evropsku zajednicu, odnosno Evropsku uniju. Postoje svi izgledi da e znaajne promene u tom pogledu doneti Ustavni ugovor, odnosno Ustav Evropske unije koji je ve usvojen i potpisan 2004. godine, ali uslov za njegovo stupanje na snagu je da ga ratifikuju sve drave lanice Evropske unije. Postupak ratifikacije je zavren u veini drava lanica, ali je na neki nain zastao kad se protiv njega, na referendumima, izjasnila veina graana Francuske i Danske. To je otvorilo i vrlo obimnu diskusiju o njegovoj budunosti, ali i ozbiljnu politiku aktivnost, i u tim dravama, da se nastali problem prevazie. U svakom sluaju, Ustav donosi bitne promene u organizaciji Evropske Unije i, u pravnom pogledu, jo vie je pribliava izgledu i karakteristikama drave. U organizacionom pogledu, Ustav e zameniti sve postojee ugovore i jedinstvena Evropska unija e zameniti sve tri dosadanje evropske zajednice. Institucionalna struktura Unije bi trebalo da bude bitno promenjena. Predvia se poloaj ministra inostranih poslova, koji e obuhvatiti poslove koji su danas
Dimitrijevi, V; Rai, O; eri, V; Papi, T; Petrovi, V; Obradovi, S: Osnovi meunarodnog javnog prava, Beograd 2005, str. 139.
19

51

podeljeni izmeu visokog predstavnika za spolju politiku i politiku bezbednosti i komesara za spoljne poslove. Predviena je i funkcija predsednika Evropskog saveta, sa mandatom od dve godine i est meseci. Po Ustavu, Komisija treba da ima onoliko komesara koliko ima drava lanica, ali bi posle 2014. godijne, broj komesara biti jednak 23 od broja lanova Unije. Znatno je proiren broj pitanja u kojima se odluuje kvalifikovanom veinom, koja se odreuje na osnovu dvostruke veine: broja drava lanica i broja stanovnika koje oni predstavljaju, umesto jednoglasnog odluivanja. Jedan od argumenta koji doprinose tom utisku je i odnos Evropske Unije prema dravama koje nisu njene lanice, kao i prema meunarodnim organizacijama. U veini takvih odnosa, Evropska Unija nastupa jedinstveno, a najznaajniji odnosi se odvijaju na planu tehnike i druge pomoi dravama u razvoju. Ipak, posebni odnosi Evropske Unije su sa evropskim dravama; sa njima Evropska Unija odrava odnose razliitog kvaliteta i intenziteta. Bitno je napomenuti da prema Ugovoru o osnivanju svaka drava Evrope ima pravo da podnese zahtev da se ulani u Evropsku Uniju. Vrsta i kvalitet odnosa sa tim zemljama, izmeu ostalog zavisi i od toga. U principu, najrazvijeniji su odnosi sa onim dravama koje sa Evropskom Unijom potpiu sporazum o pridruivanju i stabilizaciji, to je u stvari ve veliki korak drave prema lanstvu u Uniji. Nakon zakljuenja takvog sporazuma drava moe da postane kandidat za lanstvo i u tom svojstvu ima obavezu da ispuni i preostale uslove za prijem za punopravnog lana. U statusu kandidata za prijem drava treba u potpujnosti da realizuje sve obaveze predviene ugovorom, ime stie mogunost da zatrai punopravni prijem. O zahtevu se odluuje viestepeno. Odluku o prijemu jednoglasno donosi Savet. Da bi Savet odluivao, nuno je da se o tome prethodno konsultuje sa Evropskom komisijom i da saglasnost za prijem da Evropski parlament, apsolutnom veinom glasova. Da bi stigla do punopravnog lanstva, drava mora da dostigne odreeni stepen institucionalnog razvoja, koji garantuje da su institucije drave razvijene u meri koja garantuju demokratiju, potovanje ljudskih prava, vladavinu prava, zatitu nacionalnih manjina i etnikih grupa; mora da obezbedi puno funkcionisanje trine privrede u okviru drave, ali i sposobnost da ravnopravno uestvuje i na jedinstvenom evropskom tritu; da je sposobna za preuizmanje i izvravanje svih obaveza lana i da je evropsko zakonodavstvo u potpunosti integrisano u njeno nacionalno zakonodavstvo. Srbija upravo prolazi taj put, koji vodi lanstvu u Evropskoj Uniji, ali, iako su postignuti odreeni rezultati, jo je dobar deo puta pred njom. Postignut je dogovor o Ugovoru o pridruivanju i stabilizaciji, oekuje se i njegovo parafiranje, a potom i potpisivanje, koje, meutim, i dalje zavisi od odreenih politikih uslova, prvenstveno od saradnje sa Hakim tribunalom za bivu Jugoslaviju. Treba, meutim, napomenuti, da svaki preeni korak na tom putu dravu dovodi u povoljniji poloaj i prua joj mogunost da za ostatak neophodnog puta prima strunu, tehniku i drugu, pa i materijalnu i finansijsku pomo od Evropske Unije. SAVET EVROPE Savet Evrope je regionalna meunarodna organizacija, osnovana 1949. godine. To je samostalna meunarodna organizacija, koja nije u sistemu Evropske unije i ne treba je meati sa Evropskim savetom ili Savetom, koji su organi Evropske unije. U Savetu Evrope su lanice sve evropske drave, osim Belorusije, za koju se smatra da ne potuje principe vladavine prava i potovanja ljudskih prava, to su uslovi za prijem. Savet se bavi irokim krugom pitanja, od kojih su, sa naeg stanovita, znaajna ekonomska pitanja, ali ne moe da se bavi bilo kojim vojnim pitanjima. Najznaajnija delatnost Saveta Evrope je priprema meunarodnih konvencija (na primer, Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama). 52

Organi Saveta Evrope su su Komitet ministara, Savetodavna (Parlamentarna) skuptina i Sekretarijat. Komitet ministara sainjavaju ministri spoljnih poslova drava lanica, koji imaju predstavnike u seditu organizacije, u Strazburu, koji uestvuju u redovnom radu Saveta. Komitet ministara utvruje politiku Saveta, odluuje o prijemu novih lanica i suspenziji, odnosno iskljuenju iz lanstva, usvaja preporuke i zakljuke koji se upuuju dravama lanicama. Parlamentarna skuptina je sastavljena od delegacija koje upuuju parlamenti drava lanica. Delegacije moraju da predstavljaju parlamente, odnosno u njima moraju da budu predstavnici i vladajuih stranaka i opozicije. Skuptina usvaja preporuke koje upuuje Komitetu ministara. Sekretarijat obavlja administrativne i strune poslove za Savet Evrope. UDRUENJE ZA SLOBODNU TRGOVINU ZEMALJA CENTRALNE AMERIKE Jedan od prvih oblika regionalnog udruivanja je upravo ova organizacija, Udruenje za slobodnu trgovinu zemalja Centralne Amerike. Sutinski, ciljevi ove organizacije su bili da se ostvari razvoj poljoprivredne i industrijske proizvodnje drava koje geografski pripadaju tom regionu i da se uspostavi carinska unija izmeu drava. Stvaranju organizacije je bitno doprinela i Ekonomska komisija UN za Latinsku Ameriku; organizacija je formirana 1957. godine, zakljuivanjem Ugovora o slobodnoj trgovini i integraciji drava Centralne Amerike. Treba napomenuti da se, uglavnom, radi o ogranienim tritima malih drava (Gvatemala, Salvador, Honduras, Nikaragva, Kostarika). LATINSKO-AMERIKA ZONA SLOBODNE TRGOVINE (LAFTA) Osnovana je 1960. godine, Ugovorom zakljuenim u Montevideu, na meunarodnoj konferenciji. Sutina ove zone je vrlo neravnomeran razvoj drava lanica i vrlo razliiti privredni kapaciteti tih drava; od velikih, kao to su Brazil, Meksiko i Argentina, preko relativno srednjih (ile, Kolumbija, Peru, Urugvaj), do vrlo slabo razvijenih, kao to su Paragvaj i Ekvador. Funkcionisanje organizacije bitno oteavaju te razlike i iako je zapaen odreeni napredak u meusobnoj robnoj razmeni, ipak ostaje problem te neravnomerne razvijenosti, na ije ublaavanje nesporno utiu i ciklina kretanja na tritu sirovina, posebno kad je u pitanju opadanje tih cena. SEVERNO-AMERIKI SPORAZUM O SLOBODNOJ TRGOVINSKOJ RAZMENI (NAFTA) Ovaj sporazum je zakljuen izmeu tri velike drave Severne Amerike: Kanade, SAD i Meksika. Potencijalno, to je ogromno trite i osnovna ideja je da se ono formira kao otvoreno, zajedniko trite, sa posebnim naglaskom na slobodnom protoku roba, kapitala i radne snage. Funkcionisanje sporazuma, u izvesnoj meri, oteavaju razlike u stepenu privrednog razvoja Meksika u odnosu na druge dve lanice sporazuma, a poseban problem je proirenje trita radne snage. U uslovima nejednake razvijenosti postoji stalni problem kretanja radne snage, posebno izmeu SAD i Meksika pa i pokuaji, manje ili vie drastini i efikasni, ogranienja te slobode koje nameu SAD. 53

ORGANIZACIJA ZEMALJA IZVOZNICA NAFTE (OPEC) OPEC je specifian oblik interesnog povezivanja drava koje pripadaju razliitim regionima, a zajedniko im je da su veliki proizvoai nafte. Organizacija je formirana 1960. godine, sa osnovnim ciljem da ouva zalihe nafte, proizvodnju zadri na odreenom nivou, koji bi obezbedio da se rezerve ovog ogranienog resursa racionalno koriste, utvrivanje cena nafte na odreenom nivou i zatitu zajednikih interesa drava proizvoaa i izvoznica nafte. Radi toga, Organizacija utvruje i politiku proizvodnje i izvoza. Najvii organ je Konferencija OPEC, koju ine predstavnici svih drava lanica i koja se sastaje dva puta godinje, po pravilu, u Beu, ali je mogue odravanje konferencija i na drugom mestu, o emu odluku donosi sama Konferencija. Savet guvernera se sastoji od po jednog guvernera iz svih drava lanica; Savet rukovodi Organizacijom izmeu zasedanja Konferencije. Administrativni organ je Sekretarijat sa seditem u Beu. Sekretarijat ima osnovni zadatak da prati i utvruje cene nafte, pre svega vodei rauna da se cene nafte zadravaju na nivou tekue inflacije i njihov pora MAGREB Magreb ine drave Severne Afrike (Alir, Maroko, Tunis i Libija) okupljene u tu organizaciju prvenstveno na inicijativu Ekonomske komisije UN za Afriku. Osnovna ideja Komisije je bila da se organizacija formira kao federacija, koja bi pored navedenih drava obuhvatila i Egipat, Sudan i Mauritaniju, ali do realizacije te ideje nije, ili jo nije, dolo. Rad Magreba je optereen i meusobnim sukobima izmeu drava koje mu pripadaju, ali je poslednjih godina dolo do smirivanja tih sukoba i sada se odnosi meu njima povoljnije razvijaju i sve su uestaliji. Odluke u okviru Magreba donosi Savet ministara koji ine ministri iz svih drava, ovlaeni da odluuju o privrednim pitanjima. Stalni savetodavni komitet Magreba je struni organ koji priprema odluke koje donosi Savet ministara. Oblici saradnje koji se poslednjih godina ostvaruju meu dravama Magreba unapreuju ekonomske odnose izmeu drava, ali je daleko od ostvarenja cilj stvaranja zajednikog trita tih drava. MEUNARODNE ORGANIZACIJE KOJE DOPRINOSE RAZVOJU MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA 1. Meunarodna trgovinska komora (ICC) Meunarodna trgovinska komora je nevladina organizacija u ijem su lanstvu hiljade lanova razliitih kategorija: preduzea, ustanove, udruenja, kompanije, poslovni ljudi iz preko 130 drava. Komora je osnovana 1919. godine, ima karakter savetodavnog organa UN i sedite joj je u Parizu. U dravama lanicama Komore deluju nacionalni komiteti Komore u koje se ulanjuju preduzea, komore i udruenja, pa i dravni organi koji se bave privredom. Preko nacionalnih komiteta se stupa u lanstvo Komore. U Srbiji postoji nacionalni komitet pri Privrednoj komori Srbije. Nacionalni komitet okuplja privredna preduzea, udruenja privrednika, strukovna udruenja, naune ustanove. Odnosi u Nacionalnom komitetu su ureeni Statutom. Najvii organ Komore je Kongres, koji se sastaje jednom u dve godine. Izmeu zasedanja Kongresa, upravni organ je Savet koji ine predstavnici svih nacionalnih komiteta. 54

Meunarodna trgovinska komora formira ekspertske grupe, komitete i komisije, u kojima su predstavnici nacionalnih komiteta. Komisije se osnivaju za razliita podruja delatnosti: meunarodnu ekonomsku politiku, meunarodnu trgovinsku praksu, bankarsku tehniku i praksu, intelektualnu i industrijsku svojinu, prirodnu okolinu, energiju, transport, finansijsko poslovanje, multinacionalna preduzea i meunarodne investicije, meunarodnu arbitrau, telekomunikacije i informisanje, elektronsko poslovanje, telekomunikacije i informacije, poresku politiku, pravo konkurencije i praksu, marketing, reklamu i distribuciju, meunarodnu arbitrau. Komisije primaju i razmatraju inicijative meunarodnih poslovnih krugova i vlada drava, usvajaju svoje stavove, izvetaje i daju preporuke. U Komori deluju i druga specijalizovana tela kao to su odbori, biroi, ustanove koji se bave razliitim aspektima meunarodnih ekonomskih odnosa. Od posebnog znaaja je Tehniki centar Meunarodne trgovinske komore za ekspertizu, koji angauje samostalne eksperte za analizu i davanje miljenja o strunim pitanjima u vezi sa sporovima izmeu stranaka. Tehniki centar moe da deluje i preventivno, da bi se stvar reila bez spora, ali se struna miljenja eksperata Tehnikog centra koriste i u toku pokrenutih postupaka, sudskih ili arbitranih. Meunarodna trgovinska komora se angauje na razvoju meunarodnih ekonomskih odnosa i unapreenju meunarodnog prometa roba, usluga, tehnologija i kapitala, za jaanje uloge privatnih preduzea, jaanje trine privrede i za irenje investicija. Meunarodna trgovinska komora sarauje i sa nacionalnim privrednim subjektima, ali i sa javnim vlastima, ukazujui na aktuelne probleme i pruajui pomo u razvoju meunarodnih ekonomskih odnosa, zalaui se za otvoreni ekonomski sistem i suzbijanje protekcionizma. Znaajan deo aktivnosti Meunarodne trgovinske komore se odnosi na normativnu delatnost, u okviru koje Komora priprema i kodifikuje postojea pravna pravila. Pravila koja priprema ili kodifikuje Meunarodna trgovinska komora nemaju obaveznu snagu, ali su podrana autoritetom i kvalitetom reenja, pa su relativno iroko prihvaena meu subjektima meunarodnog privrednog prava, u razliitim oblastima ekonomskih odnosa. Relativno veliki je broj kodifikacija u krilu Meunarodne trgovinske komore, kao to su: Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije, Arbitrana pravila Komore iz 1988, Pravila za borbu protiv mita i korupcije iz 1999, Meunarodna pravila Meunarodne trgovinske komore za direktnu prodaju iz 1999. godine itd. Od izuzetnog znaaja su ekspertska znanja Komore u mnogim oblastima, a cilj Komore je da se ona stave na raspolaganje svima kojima su potrebna. Meunarodna trgovinska komora to postie izdavanjem razliitih prirunika, izvetaja, preporuka i slinih publikacija u razliitim oblastima i organizovanjem strunih skupova na kojima se razmatraju aktuelna i vana pitanja u razliitim oblastima: seminara, okruglih stolova, simpozijuma i sl. Takoe, vrlo vana je informativna delatnost Meunarodne trgovinske komore, u saradnji sa nacionalnim komitetima, da bi se obezbedila efikasna i stvarna primena pravila, principa i usvojenih naela. 2. Konferencija UN o trgovini i razvoju (UNCTAD) UNCTAD je osnovana kao stalni organ Generalne skuptine Ujedinjenih nacija 30. decembra 1964. godine, sa seditem u enevi. Ima 192 drave lanice, odnosno sve drave lanice UN su i lanice UNCTAD. Pored drava lanica u radu uestvuje i itav niz meunarodnih organizacija, koje u UNCTAD imaju status posmatraa. Vrlo je vana saradnja koju UNCTAD ostvaruje sa drugim organima i agencijama UN, kao to su Ekonomski i socijalni savet, Organizacija UN za industrijski razvoj (UNIDO), Svetska banka (IBRD), Meunarodni monetarni fond (MMF) itd. Takoe, znaajna je i saradnja sa regionalnim komisijama UN, regionalnim oblicima udruivanja drava, drugim meunarodnim i nacionalnim organizacijama. 55

Organi UNCTAD su Konferencija i Savet za trgovinu i razvoj, koji su ovlaeni da istupaju u ime i za raun UNCTAD. Konferencija se odrava jednom u etiri godine i na njoj uestvuju delegacije drava, po pravilu, predvoene predsednicima vlada ili ministrima iz vlada. Izmeu zasedanja Konferencije, administrativne i tekue poslove obavlja Ured za trgovinu i razvoj. Jedna od Konferencija, esta-1983. godine, je odrana u Beogradu. Savet za trgovinu i razvoj se sastaje dva puta godinje. Savet svoju delatnost obavlja preko komiteta, obrazovanih za pojedine delatnosti: za sirovine, za gotove proizvode, za transfer tehnologije; za privrednu saradnju, za trgovinu, za finansije itd. Pored komiteta, Savet obrazuje, kao privremene oblike delovanja potkomitete, povremene komitete, radne grupe, a administrativne poslove Saveta vodi Sekretarijat. Odluke UNCTAD i njegovih organa se donose u obliku rezolucija i nisu pravno obavezujue, ali im se ne moe osporiti uticaj na razvoj ekonomskih odnosa, a posebno na stvaranju optih politikih naela u sferi trgovine i izgradnju strategije globalnog razvoja. Treba napomenuti da se UNCTAD ne bavi pravnim ureivanjem konkretnih trgovinskih pitanja, to je domen Svetske trgovinske organizacije. Prva konferencija UNCTAD je donela i znaajan rezultat, usvajanjem Principa meunarodnih trgovinskih odnosa i trgovinske politike, kojima su, u stvari, afirmisani principi javnog interesa meunarodne zajednice u ekonomskim odnosima, posebno u prometu roba, usluga i novca. Afirmisani su osnovni principi, koji sutinski predstavljaju vrednosti predviene Poveljom UN, u ekonomskoj oblasti: izgradnja meunarodnih odnosa na principu ravnopravnosti suverenih drava, nemeanja u stvari pojedinih drava, prava naroda na samoopredeljenje, prevazilaenja posledica kolonijalizma i neokolonijalizma, kao uslova za ubrzani razvoj sveta, ukidanja bilo kog vida diskriminacije u pogledu drutvenih ili politikih sistema pojedinih drava. Naravno, promene u savremenom svetu i meunarodnim odnosima su nesporno uticale i na delovanje UNCTAD, to je uticalo na modernizovanje njegove strukture i odreenu promenu delatnosti. U sutini, posle obrazovanja Svetske trgovinske organizacije, na devetoj Konferenciji UNCTAD, u Junoafrikoj Republici-1996, postavilo se pitanje da li je UNCTAD uopte vie potreban, imajui u vidu delokrug Svetske trgovinske organizacije. Prevladalo je stanovite da UNCTAD jeste potreban, ali, u novim uslovima, sa novim nainom rada. U savremenim uslovima, UNCTAD se bavi praenjem trendova u razvoju svetske trgovine i uticajem tih trendova na privredni, odnosno industrijski razvoj. U tom pogledu analizira makroekonomsku politiku i meuzavisnost drava, utvruje dobra iskustva i upoznaje sa njima zemlje u razvoju i pomae tim dravama da se ukljue u procese globalizacije. Pomae zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji da podignu svoje standarde, da unapreuju i promoviu svoje proizvode. Pomae dravama u razvoju da usvoje odgovarajue pravne osnove u privrednoj sferi. Razmatra efikasnost stranih investicija i njihov uticaj na razvoj i trgovinu i povratni uticaj razvoja na investicije u svetu. Pomae zemljama u razvoju i u tranziciji da razvijaju privredna preduzea: velikih, malih i srednjih i u poveanju efikasnosti u proizvodnji i trgovini. UNCTAD se bavi i pitanjima finansija, posebno zaduenou zemalja u razvoju i pomae tim dravama da kontroliu svoje dugove. UNCTAD vodi i znaajne baze podataka i obezbeuje statistike podatke koji omoguavaju bolje i efikasnije planiranje, priprema trgovinsku elektronsku mreu za praenje i efikasnije odvijanje trgovinskih poslova. Posebno je znaajna delatnost UNCTAD u izgradnju meunarodnog prava u oblasti trgovinskih odnosa. U nesumnjive pozitivne rezultate rada UNCTAD moe se ubrojiti uee UNCTAD u usvajanju vie meunarodnih ugovora: Konvencije UN o meunarodnom prevozu robe morem, 1978. godine; Konvencije UN o uslovima za registraciju brodova, 1986. godine; Konvencije UN o pomorskom pravu pridraja i hipoteci, 1993. godine itd.

56

3. Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL) I Komisiju UN za meunarodno trgovinsko pravo je osnovala Generalna skuptina UN, svojom rezolucijom, 1966. godine. Osnovni cilj stvaranja Komisije je unifikacija prava koje se odnosi na promet robe, usluga i novca, odnosno postupno usaglaavanje i unifikacija prva meunarodne trgovine. Potreba za takvim radom je proizala iz nesporne konstatacije Generalne skuptine da razlike u pravnim sistemima drava predstavljaju smetnju za odvijanje meunarodne trgovine. U Komisiji su predstavnici 36 drava, lanica UN, koje u lanstvo bira Generalna skuptina UN na est godina, s tim to se svake tri godine bira polovina lanstva. Pri izboru lanova vodi se rauna o ravnomernoj zastupljenosti geografskih regiona sveta i osnovnih pravnih sistema. Komisija se sastaje na redovna zasedanja jednom godinje, naizmenino u Njujorku i u enevi, a sedite Sekretarijata Komisije je u Beu. Komisija svoju delatnost ostvaruje formiranjem radnih grupa u koje ulaze predstavnici svih drava lanica. Drave koje nisu lanice mogu da uestvuju u radu Komisije i radu radnih grupa kao posmatrai. Na isti nain u radu mogu da uestvuju i zainteresovane nevladine organizacije. Posmatrai imaju pravo da uestvuju u debatama kao i lanice Komisije. Komisija je ostvarila zapaene rezultate. Rezultati njenog rada su, sa jedne strane, usvojene meunarodne konvencije koje olakavaju meunarodnu trgovinu i u nju unose jedinstvene standarde, a sa druge strane su modeli zakona u odreenim oblastima, kao pomo davama u usvajanju odreenih standarda u nacionalnom zakonodavstvu, kojima je takoe cilj unifikacija pravila koja olakava meunarodne ekonomske odnose. Komisija je vrlo aktivno uestvovala u usvajanju Konvencije o ugovorima u meunarodnom prevozu robe morem, koja je usvojena 1978. godine. Rad na Konvenciji je otpoeo pod pritiskom zemalja u razvoju i Konvencija je dokument koji uspostavlja ravnoteu u pravima i obavezama razvijeniih i nerazvijenih zemalja u oblasti odgovornosti brodara, poiljaoca i primaoca robe. U toku rada na ovoj konvenciji ostvarena je zapaena saradnja i sa drugim meunarodnim organizacijama, pre svega sa UNCTAD. Konvencija je stupila na snagu 1. novembra 1992. godine i ima 25 drava lanica. Komisija je pripremila Konvenciju UN o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe, usvojenu 1980. godine, koja je stupila na snagu 1988. godine. Konvencijom se ureuju zakljuivanje ugovora, obaveze kupaca i prodavaca, povrede i posledice povreda ugovora. SFRJ je ratifikovala Konvenciju 1984. godine, a Srbija je nastavila lanstvo sukcesijom. Takoe, Komisija je pripremila Konvenciju o zastarelosti u oblasti meunarodne trgovine, uspostavljajui rok zastarelosti od etiri godine. Konvencija je usvojena 1974. godine, a posebnim Protokolom iz 1980. godine njeno polje primene je izjednaeno sa primenom Konvencije o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe. Konvencija je, sa Protokolom, stupila na snagu 1. avgusta 1988. godine. SFRJ je pristupila Konvenciji, a Srbija je, takoe sukcesijom, nastavila lanstvo. Komisija je uestvovala i u pripremanju Konvencije o odgovornosti operatera transportnih terminala u meunarodnoj trgovini, usvojenoj 1991. godine, pripremila je vie meunarodnih ugovora u oblasti menica, kredita i garancija. Kao to je navedeno, Komisija je usvojila i nekoliko modela zakona, sa osnovnim ciljem da se, u tim domenima, unifikuje nacionalno zakonodavstvo i olaka meunarodna trgovina, tako to e se zasnivati na istim standardima poslovanja. Tako je 1992. godine Komisija usvojila Model zakona o meunarodnom transferu kredita, zatim Model zakona za nabavku dobara, opreme i usluga, 1994. godine. Takoe, Model zakona o prekograninom steaju, 1997. godine. Oigledno, svojim delovanjem, Komisija nastoji da se ostvari ne samo unifikacija putem meunarodnih ugovora, nego i da pomogne nacionalnim zakonodavstvima da usvajaju ujednaene i unifikovane propise koji e voditi efikasnijem odvijanju meunarodne trgovine.

57

4. Meunarodni (UNIDROIT).

institut

za

unifikaciju

pravila

meunarodnog

privatnog

prava

Meunarodni institut za unifikaciju privatnog prava je vladina organizacija formirana 1926. godine, kao pomoni organ Drutva naroda (pretee Ujedinjenih nacija), u Rimu. Meunarodni institut okuplja preko 50 drava anica, koje zajedniki finansiraju Institut. Osnovna delatnost Instituta se svodi na normativnu aktivnost, usmerenu na pripremu jedinstvenih normi meunarodnog privatnog prava. Pravila koja priprema Institut nesporno imaju uticaja na vane oblasti meunarodnog privrednog prava. Institut, po pravilu, ta pravila usvaja u obliku meunarodnih ugovora i preporuuje ih dravama za usvajanje. Institut je uestvovao u pripremi mnogih takvih ugovora, koji su kasnije usvojeni posredstvom meunarodnih organizacija, pa i ugraeni u nacionalna zakonodavstva drava, kao to su Jednoobrazni zakon o zakljuenju ugovora o meunarodnoj prodaji robe, 1964. godine, Konvencija UN o meunarodnoj prodaji robe, koju je usvojio UNCITRAL 1980, Konvencija o zastupanju u meunarodnoj prodaji robe, 1988, Meunarodna konvencija o ugovorima o putovanju, 1970. godine itd. Najvii organ Instituta je Generalna skuptina koja utvruje politiku Instituta i donosi odluke obavezne za sve organe, usvaja planove rada za tri godine, utvruje budet i bira Savet Instituta. Savet ima 25 lanova i bira se na pet godina i sprovodi politiku koju utvruje Generalna skuptina, vodi rauna o sprovoenju Statuta Instituta i realizaciju programa rada. Na elu Saveta je predsednik koga imenuje Vlada Italije. Sekretarijat je izvrni organ Instituta, odgovoran za sprovoenje programa rada i administrativne poslove, a na njegovom elu je generalni sekretar koga imenuje Savet.

3. PRIVREDNE ORGANIZACIJE KAO SUBJEKTI MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA Da bi se uopte razmatralo pitanje pravnog subjektiviteta privrednih organizacija u meunarodnom privrednom pravu, bilo bi korisno da se prethodno razmotri pojam privrednog preduzea, odnosno preduzea uopte. To je prilino teak zadatak, jer analizom uporednog prava jedini zakljuak do koga bi se pouzdano moglo doi jeste da u meunarodnom pravu ne postoji jedinstvena, opteprihvaena definicija preduzea, odnosno privrednog ili trgovakog drutva. Meutim, to ne spreava da utvrdimo nekoliko osnovnih injenica koje nas mogu dovesti do toga da se, i bez postojanja takve jedinstvene definicije, upustimo u osnovna pitanja razmatranja subjektiviteta privrednih organizacija u meunarodnom privrednom pravu. Naime, pitanje ta se smatra preduzeem, kompanijom, drutvom ili nekako drugaije nazvanim oblikom privrednog organizovanja je, u sutini, pitanje nacionalnog zakonodavstva. Dakle, nacionalno zakonodavstvo odreuje uslove koje svaki oblik privrednog organizovanja treba da ispuni da bi se pojavio na domaem tritu, odnosno u unutranjem privrednom ivotu, a zatim nacionalno zakonodavstvo, takoe, odreuje i pod kojim uslovima takav oblik privrednog, odnosno ekonomskog organizovanja moe da uestvuje u meunarodnim odnosima, kao i pod kojim uslovima. Uprkos razlikama u definisanju pojmova o kojima je re, ipak u nacionalnim zakonodavstvima postoje neki uslovi koji su manje-vie zajedniki, slini ili isti i koji nam omoguavaju da lake utvrdimo koji od tih oblika organizovanja mogu da se smatraju trgovcima, odnosno privrednim subjektima ovlaenim da stupaju u meunarodne ekonomske odnose. Jedan od takvih uslova jeste princip da se trai odgovarajua registracija kod nadlenog dravnog organa. Dakle, da bi se neko preduzee smatralo subjektom privrednog prava, a zatim i meunarodnog 58

privrednog prava, ono mora da bude upisano u odgovarajui registar koji, uobiajeno, vodi neki dravni organ. Za takav upis, meutim, postoje odreeni uslovi koje preduzee mora da ispuni da bi steklo pravo na upis. Najee, ti uslovi predviaju da se preduzee bavi privrednim poslovima i da poseduju odreeni stepen organizacije i znanja za obavljanje tih poslova. Ona treba da raspolau odreenom imovinom, da imaju odreene organe i odgovorna lica itd. Uslovi pod kojima se preduzea mogu osnivati, u sutini, nisu deo meunarodnog privrednog prava, nego unutranjeg prava, jer se ti uslovi odnose, uglavnom, na sva preduzea, pa se neemo dublje uputati u te uslove. Ono to se razlikuje u razliitim dravama je sutinsko znaenje upisa u odgovarajue knjige, odnosno registre. Konstitutivni karakter upis ima kad preduzee injenicom upisa poinje da postoji, odnosno dobija karakter trgovakog preduzea. Nasuprot tome, upis deklarativnog karaktera znai da se injenicom upisa samo konstatuje da preduzee postoji. U praksi, nema bitne razlike u posledicama; i kod jednog i kod drugog znaenja, upis je obavezan uslov za poslovanje preduzea. Ono to je vano imati u vidu kod analize pravnog subjektiviteta preduzea koja uestvuju u meunarodnim ekonomskim odnosima jeste njihov poseban poloaj u poslovanju; registrovana su u jednoj dravi, po njenim propisima, i deluju u njoj, a istovremeno svoju delatnost obavljaju i u drugim dravama, samom injenicom da uestvuju u meunarodnim ekonomskim odnosima. To podrazumeva da su takva preduzea podvrgnuta dvostrukom pravnom reimu: drave registracije i drave u kojoj obavljaju odreene spoljnotrgovinske delatnosti. Zbog toga, takbva preduzea moraju da potuju dva principa: teritorijalni i personalni. Teritorijalni princip obavezuje takva preduzea da posluju po propisima drave u kojoj obavljaju svoje poslove, dakle propise zemlje domaina. Pri tome, to su propisi koji se, uglavnom, odnose na sva preduzea, i domaa i strana; naime, u veini drava sveta danas se smatra da su sva strana preduzea koja posluju u tim dravama domaa pravna lica, pa su obaveze za njih iste kao i za domaa pravna lica. To, naravno, ne iskljuuje mogunost da zemlja domain na poseban nain uredi neka pitanja ili neke segmente poslovanja stranih preduzea, bilo tako to donosi posebne propise koje se odnose samo na takva preduzea ili preduzima neke konkretne mere restrikcija. Iako drave danas to sve manje ine, takva praksa nije nemogua. Sa druge strane, preduzea koja uestvuju u meunarodnim ekonomskim odnosima su obavezna da potuju i propise zemlje porekla, prema personalnom principu. U tom pogledu, ona su obavezna da potuju sve zakone i propise zemlje u kojoj preduzee ima sedite i da potuju ekonomsku politiku zemlje. Nije nemogue da ponekad potovanje teritorijalnog i potovanje personalnog principa budu u koliziji, odnosno da jedan od njih moe dovesti u pitanje mogunost potovanja drugog, pa ga ak moe i iskljuiti. Takva mogua kolizija izmeu dva principa se u savremenom svetu razreava meunarodnim ugovorima i sporazumima, kojima se takvi sluajevi moguih kolizija izbegavaju. Takvi ugovori se donose na regionalnom ili na univerzalnom nivou i esto sadre pravila poslovanja kao standarde kojima je upravo to cilj; da se kolizijom personalnog i teritorijalnog principa ne dovede u pitanje mogunost poslovanja preduzea, odnosno njihovo uee u privrednom ivotu. Izbegavanju takve kolizije posebno doprinose razliiti oblici ekonomskog udruivanja drava; Evropska unija je jedan od primera za to.

59

1. Poloaj preduzea u meunarodnim ekonomskim odnosima po propisima Republike Srbije. Spoljnotrgovinsko poslovanje preduzea koja su kao privredni subjekti registrovani u Srbiji ureeno je Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju. 20 Bitna novina u odnosu na prethodne propise o spoljnotrgovinskom poslovanju su naela na kojima sam zakon poiva. Naime, Zakon ureuje spoljnotrgovinsko poslovanje u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije i propisima Evropske unije. Dakle, iako Srbija nije lanica ni jedne od navedenih organizacija, Zakon izraava opredeljenje da svoje spoljnotrgovinsko poslovanje uskladi sa lanicama tih organizacija; to nesumnjivo otvara mogunosti efikasnije spoljne trgovine i nastojanje da se prihvate standardi koji su univerzalno prihvaeni. Zakonom je spoljna trgovina definisana kao prekogranini promet roba i usluga. Pri tome, razlikuju se dva osnovna naina tog prometa roba i usluga: direktno ulaganje u inostranstvu i investicioni radovi u inostranstvu. Pod direktnim ulaganjima se podrazumeva osnivanje preduzea u inostranstvu ili otvaranje ogranaka ili predstavnitava preduzea iz Srbije, ali i kupovina imovinskog udela u stranim preduzeima, ulaganje kapitala u strana preduzea radi uea u upravljanju njima. Investicionim radovima se smatraju projektantski, graevinski i zanatski radovi, poslovi inenjeringa i drugi radovi i usluge na objektima u inostranstvu. Osnovno naelo spoljne trgovine je sloboda spoljne trgovine, bez ogranienja, to se odnosi i na direktna ulaganja i na izvoenje investicionih radova. Takoe su potpuno slobodni promet robe domaeg preduzea koja se nalazi u inostranstrvu, kao i pruanje usluga u inostranstvu u kome uestvuje domae lice. Prema Zakonu u meunarodnim ekonomskim odnosima mogu da uestvuju domaa i strana lica. Domae lice je svako pravno lice koje ima sedite, odnosno fiziko lice koje ima prebivalite u Republici Srbiji. Iz toga neposredno proizlazi da je i preduzee koje je u vlasnitvu stranog kapitala a ima sedite u Republici Srbiji domae pravno lice. Strano lice je pravno lice koje ima sedite u inostranstvu, odnosno strano fiziko lice ili domai dravljanin koji ima prebivalite ili boravite u inostranstvu due od godinu dana. U spoljnotrgovinskom poslovanju mogu da uestvuju i ogranci, odnosno predstavnitva stranog preduzea. Na zahtev osnivaa, ti ogranci i predstavnitva se upisuju u registar u koji se upisuju i domaa pravna lica, odnosno privredna drutva. Pri tome, ogranak u Srbiji moe da obavlja one poslove za koji je registrovano preduzee iji je ogranak, u zemlji sedita. Taj ogranak ostaje u granicama poslovne sposobnosti sedita i ne moe imati iru poslovnu sposobnost. Ogranak ima poloaj domaeg pravnog lica. Neto je drugaiji poloaj predstavnitva. Predstavnitvo je takoe, kao i ogranak, zavisan organizacioni deo osnivaa, ali on na teritoriji Srbije ne moe da zakljuuje ugovore, osim onih za svoje sopstvene potrebe, ali moe da obavlja pripremne poslove za zakljuenje ugovora, koje zakljuuje osniva. Strana pravna lica koja se bave pruanjem usluga u Srbiji te usluge pruaju u skladu sa propisima kojima je u Srbiji ureeno pruanje odreenih usluga. To znai da su obavezana personalnim principom.

20

Slubeni glasnik Republike Srbije broj 1012005

60

V NAELA MEUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA


Pod optim pojmom naela podrazumevaju se principi koji ne podleu estim promenama i koji predstavljaju osnovu nekog poretka. Dakle to su trajnije vrednosti, koje slue da se, polazei od njih, preciznije i potpunije urede odreeni odnosi. U meunarodnom javnom pravu su utvrena opta naela u odnosima izmeu drava, koja su i ugovorno formulisana u lanu 2. Povelje UN. Ta naela su potpunije razraena u Deklaraciji o naelima meunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji drava u skladu sa Poveljom UN, u kojoj se navode: zabrana pretnje ili upotrebe sile; obaveza mirnog reavanja sporova; jednakost suverenih drava; nemeanje u unutranje poslove drugih drava; dunost saradnje sa drugim dravama; ravnopravnost i samoopredeljenje naroda; dunost savesnog ispunjavanja preuzetih obaveza. Kasnije, u okviru Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, Deklaracijom o principima kojima se drave uesnice rukovode u meusobnim odnosima, ponovljena su, u sutini, navedena naela, s tim to su definisana i tri nova: nepovredivost granica, teritorijalni integritet drava i potovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Iz samog formulisanja navedenih naela proizlazi da su ta naela politikog karaktera i da se odnose na sve odnose meu dravama generalno. Meutim, iako navedena naela, kako su formulisana, nisu neposredno primenljiva u meunarodnim ekonomskim odnosima, to ne znai da se ona ne primenjuju u tim odnosima. Ona su obavezna i u meunarodnom privrednom pravu i posluila su kao izvor za formulisanje nekoliko drugih naela, koja se, uslovno, mogu nazvati ekonomskim naelima, koja iz njih proizlaze i odnose se na meunarodne ekonomske odnose. To su naela: slobode trgovine; slobode saobraaja i slobode transfera vrednosti (kapitala). 1. Naelo slobode trgovine Apsolutno shvatanje naela slobode trgovine bi znailo pravo na razmenu dobara unutar jedne drave i izmeu drava bez ikakvih ogranienja. Meutim, sloboda trgovine kao apsolutne slobode teko da je ostvarena bilo kad i bilo gde. Upravo na taj nain je i Meunarodni sud pravde formulisao naelo slobode trgovine bez ogranienja u principu. Sloboda trgovine, u svojoj sutini, a sa stanovita meunarodnog privrednog prava, znai slobodu uvoza i slobodu izvoza roba i usluga. Meutim, u realnosti, kao to je navedeno, potpunog ostvarenja naela slobode trgovine nema, ili nije ostvareno, niti u takvom znaenju i moe da bude ostvareno. Prvo ogranienje apsolutne slobode trgovine je ogranienje u pogledu roba kojima se moe trgovati, odnosno za koje vai sloboda trgovine. U svim, ili gotovo svim dravama sveta postoje robe koje je zabranjeno stavljati u promet i u zemlji i u inostranstvu: na primer, trgovina opojnim drogama. Sa druge strane, trgovina nekim robama se stavlja pod kontrolu drave, pre svega zbog toga to se radi o opasnim stvarima: na primer, trgovina orujem i eksplozivnim sredstvima. Takoe, postoje i ozbiljna ogranienja u pogledu nekih usluga, koje su zabranjene ili ograniene u nekim dravama sveta: npr, prostitucija, pornografske usluge, trgovina robljem i sl. Zbog svega toga, naelo slobode trgovine bi trebalo razumeti kao naelo organizovane slobode trgovine, koje je optekorisno za razvoj meunarodnih ekonomskih odnosa i koje ne podriva ni nacionalne pravne sisteme, ni moralne vrednosti. Navedeni sluajevi ogranienja naela slobode trgovine ni na koji nain ne ugroavaju to naelo; naprotiv, omoguavaju da ono slui razvoju meunarodnih ekonomskih odnosa. Tako shvaeno naelo slobode trgovine moe biti ugroeno nekim pojedinanim postupcima drava koji se primenjuju samo prema nekim dravama i ne odnose se na sve drave. Jedna od takvih mera koja negira naelo slobode trgovine je primena monopola u trgovini. To je pojava u kojoj jedna, ili vie drava, daju monopol na trgovinu jednoj dravi, ili jednoj grupi drava. Na 61

taj nain, dravi, ili drugom privrednom subjektu, kome se daje takav, monopolski poloaj obezbeuje se povlaeni poloaj na tritu, dok se to pravo odrie svim treim dravama ili subjektima. Drugi primer takvog ponaanja, koje ugroava naelo slobode trgovine, je obezbeivanje odreenih preferencijala jednoj dravi, ili privrednom subjektu na teritoriji jedne drave ili grupe drava. Preferencijalni poloaj ne znai potpuni monopol, ali obezbeuje neke olakice na tritu koje ne vae za sve jednako: na primer, sloboda ugovaranja poslova direktnom pogodbom umesto javnim konkursom (tenderom). Razume se da su sva ta ponaanja nepoeljna sa stanovita naela slobode trgovine. Sa stanovita tog naela poeljno ponaanje je izjednaavanje poloaja svih subjekata koji se javljaju na tritu, bez bilo kakve pozitivne ili negativne diskriminacije. 2.Naelo slobode saobraaja Naelo slobode saobraaja podrazumeva slobodu komunikacija kojima se realizuje promet roba i kapitala, bilo izmeu privrednih subjekata meu kojima se takav promet odvija neposredno, bilo korienjem komunikacija i u treim dravama, koje nisu direktno ukljuene u promet. Uz to, naelo slobode saobraaja podrazumeva slobodu saobraaja na moru, na kopnu i u vazduhu. Iako je sadraj, odnosno sutina naela slobode saobraaja ista i svodi se na nesmetanu komunikaciju radi ostvarivanja meunarodnih ekonomskih odnosa, ipak su uslovi za primenu naela specifini za svaku od ovih oblasti, pa su i ureeni u meunarodnim odnosima, odnosno u meunarodnom javnom pravu na specifian nain za svaku od oblasti. Stoga je opravdano posebno se osvrnuti na svaku od tih oblasti posebno. 2. 1. Sloboda saobraaja na moru Sloboda saobraaja na moru bi podrazumevala, u apsolutnom smislu, otvorenost plovidbe na moru, bez ikakvih ogranienja. Meutim, morska oblast je ureena sa nekoliko meunarodnih ugovora, vodei rauna o suverenim pravima obalnih drava i odgovarajuim pravima neobalnih drava i polazei od osnovnog cilja: da se istovremeno zatite suverena prava svih drava, i obalnih i neobalnih, i da se svima omogui slobodno iskoriavanje mora, za saobraaj ali i za duge naine iskoriavanja mora, bez ozbiljnog ometanja ili osporavanja. Zbog toga, esto se govori ne o slobodi saobraaja na moru, nego o naelu slobode mora. Pitanja slobode mora, odnosno druga pitanja koja se odnose na morsku oblast, ureena su sa vie meunarodnih ugovora. Konvencija o otvorenom moru, usvojena 1958. godine, ureuje pitanja otvorenog mora; Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu, bavi se pitanjima delova mora koja spadaju pod suverenost obalne drave ili nad kojima drava ima neka suverena prava, iako nisu pod njenim potpunim suverenitetom; Konvencija o pravu mora, usvojena 1980. godine, bavi se na kompleksan i potpun nain svim pitanjima mora, i slobodnim morem i morskim podrujima pod suverenou drava, podmorjem, ekonomskim iskoriavanjem mora od strane obalnih drava, ali i od strane drava koje nemaju izlaz na more itd. Ova poslednja konvencija je najpotpuniji i najsveobuhvatniji meunarodni instrument koji se odnosi na prava drava na moru i na korienje mora. Dakle, pitanje korienja mora za saobraaj i za druge ekonomske svrhe je ureeno sa vie meunarodnih konvencija, pa je neophodno, u svakom konkretnom sluaju, posebno analizirati koji se od tih instrumenata odnosi na odnos o kome je re. To zavisi, pre svega, od toga, da li su drave iju zastavu brod vije ili koje se bave iskoriavanjem mora na drugi nain, ratifikovale te meunarodne konvencije i koje od njih i kako su iskoristile svoja prava iz tih konvencija da proglase granice odreenih morskih podruja, u skladu sa tim konvencijama. 62

Pri tome, osnovni princip ureenja je da odreeni morski pojas, koji se zove otvoreno more i koji predstavlja pojas mora koji nije pod suverenitetom ni jedne drave, stoji na raspolaganju svim dravama sveta za privredno iskoriavanje, ukljuujui i potpunu slobodu plovidbe, koja se ne moe i ne sme ometati, osim u ekstremnim sluajevima, kao to su oruani sukobi. Meutim, i u tim sluajevima ne sme se ometati sloboda plovidbe niti drugih naina iskoriavanja mora neutralnih drava. Ni jedna drava ne moe zasnivati suverenitet ili bilo kakva prava koja iz njega proizlaze. To morsko podruje drave mogu da koriste za slobodnu plovidbu kao i za iskoriavanje rudnih i drugih bogatstava, pod uslovom da ne ometaju pravo slobode plovidbe drugih drava. Drugaije su ureena podruja mora koja su pod suverenitetom obalnih drava. Pojas koji se zove obalno more i koji sainjavaju unutranje morske vode (vode izmeu ostrva i kopna, uvale i slina podruja) i teritorijallno more su pod suverenou drave i ona nad njima ima sva suverena prava. Ali, ta prava su relativno ograniena pravom drugih drava da se koriste slobodom tzv. nekodljivog prolaska kroz teritorijalno more obalne drave. Nekodljivi je svaki prolazak koji ne utie ili ne ugroava bezbednost obalne drave i kojim se ne iskoriavaju rudna i druga bogatstva u tom podruju. To je prolazak koji se obavlja bez zaustavljanja i sidrenja, osim u sluaju nevolje na moru, brzinom plovidbe koja nije manja od ekonomske brzine (one koja je najekonominija za konkretno plovilo). Tzv. spoljni morski pojas se nastavlja na otvoreno more i on nije pod suverenitetom obalne drave, ali ona je ovlaenje da vri neka prava koja prositiu iz suverenosti: da kontrolie i primenjuje svoje finansijsko i carinsko pravo, pravo useljenja, da u tom pojasu i zapone tzv. neprekinuti progon, koji vre vojni ili dravni brodovi i vazduhoplovi, brodova koji kre propise obalne drave. Zanimljiv je, ali i vrlo komplikovan nain odreivanja granica ovih podruja. On zavisi, ponovo, od meunarodnih ugovora koji obavezuju dravu, ali i od odluke drava samih, koje imaju odreenu slobodu da odrede te granice, u skladu sa pravilima odgovarajue konvencije. Zbog toga to se radi o relativno sloenim pitanjima, koja prevazilaze na predmet, neemo se dublje time baviti. Ipak, vano je napomenuti da se sve granice navedenih pojaseva, kao i drugih, mere od tzv. osnovne ili polazne linije od koje se odreuje granica teritorijalnog mora. To je zamiljena linija koja spaja take najnie oseke na morskoj obali, obali ostrva koja su deo unutranjeg mora drave, lukim graevinama ili drugim postrojenjima obalne drave. Pri tome, osnovno naelo je da ta linija ne moe previe da odstupa od prirodne linije morske obale. Na poseban nain je ureeno iskoriavanje morskog dna i podmorja, Konvencijom o epikontinentalnom pojasu, kojom su odreene i granice tog pojasa. I taj pojas je predmet ureenja u Konvenciji o pravu mora od 1980. godine. U naelu, obalna drava ima pravo da sama iskoriava morsko dno i podmorje u tom pojasu i da sprei druge drave da to ine. Novija tekovina je tzv. iskljuiva ekonomska zona, predviena takoe Konvencijom o pravu mora od 1980. godine. Iskljuiva ekonomska zona, ije su granice odreene tom konvencijom, je takoe podruje rezervisano za iskljuivo ekonomsko korienje obalnih drava, koje, meutim, pri tome moraju da vode rauna o interesima drava koje nemaju izlaz na more. Na poseban nain je ureeno pravo plovidbe moreuzima i kanalima i gotovo svaki od njih ima poseban pravni reim ureen bilo posebnim ugovorima, bilo optim meunarodnim pravom, ali je to ureenje zasnovano, u mnogim sluajevima, na istorijskim razlozima i razvoju. Pri tome, pod moreuzom se podrazumeva prirodni prolaz koji spaja dva ili vie mora, a pod kanalom vetaki prolaz izgraen sa svrhom da se spoje takva mora. Pitanje slobode plovidbe u takvim prolazima zavisi, uglavnom, od toga da li se nalaze u granicama obalnog mora drave ili postoje povrine koje su van tih granica. Naravno da bi dublja naliza i ovog pitanja prevazilazila potrebe ovog rada; ipak se moe rei da razvoj ide u smeru ostvarivanju to slobodnije plovidbe u njima, uz neka nuna ogranienja, koja se katkada ogledaju u naknadi za pruanje tehnikih usluga obalne drave tim brodovima i pravu drava da u tim podrujima ureuju bezbednost plovidbe. Na poseban nain je ureena plovidba rekama, to neposredno proizlazi iz ploaja reka u okviru teritorije suverenih drava, ili granice izmeu drava, koje uz to teku kroz dve ili vie drava. Pri tome, 63

pravo slobode plovidbe rekama se odnosi na meunarodne reke, odnosno reke koje su plovne za saobraaj, koje teku kroz vie zemalja i ulivaju se u more. I to pitanje je ureeno, u mnogim sluajevima, meunarodnim ugovorima, ali se pri tome trai ravnotea interesa izmeu slobode trgovake plovidbe rekama i zatite interesa obalnih drava. Naelo je da je slobodna plovidba meunarodnim rekama brodovima svih zastava, uz obavezu obalnih drava da odravaju bezbednost plovnih puteva i prava drava da naplauju takse za odreene tehnike i druge usluge koje su neophodne za plovidbu. Na taj nain, zasnivajui se na ovim naelima, ureena je npr. plovidba Dunavom, Pariskim ugovorom o miru 1856. godine. Konano, plovidba Dunavom je ureena Dunavskom konvencijom, zakljuenom u Beogradu 1948. godine, kojom je, takoe, osnovno naelo slobode plovidbe, pod uslovom ravnopravnosti u plaanju lukih taksa i plovidbenih taksa u korist obalne drave. O plovidbi Dunavom stara se posebna komisija u kojoj su predstavnici svih podunavskih drava. 2. 2. Sloboda saobraaja na kopnu Saobraaj na kopnu je najneposrednije vezan za pitanje suverenosti drave. Naime, kopneni, ili drumski i elezniki saobraaj, se odvija na teritoriji, odnosno preko teritorije koja je pod suverenou drava i zbog toga podlee regulisanju drave, pa je teko urediti ta pitanja meunarodnim pravom, jer bi to negiralo suverenost. Meutim, to ne znai da to pitanje ostaje potpuno van ureenja u meunarodnom pravu. Naprotiv, meunarodnim ugovorima o eleznikom i drumskom saobraaju nastoji se da se pomiri naelo suverenosti drave i naelo slobode saobraaja, na taj nain to se usvajaju pravila koja istovremeno omoguavaju tranzit, odnosno korienje saobraajnica na teritoriji drave za meunarodni saobraaj, ali uz uvaavanje prava drave da svojim unutranjim pravom ureuje pitanja koja nisu ureena tim konvencijama. Na taj nain se, prihvatanjem drava da se podvrgnu pravilima meunarodnog prava, velikim brojem meunarodnih ugovora u ovoj oblasti, postie relativna sloboda drumskog i eleznikog saobraaja. Ne moe se govoriti da je time ugroena suverenost same drave, jer, upravo koristei se svojim suverenim ovlaenjima, drava pristaje da, pre svega zbog svojih interesa, dopusti takvu slobodu saobraaja. 2. 3. Sloboda vazdune plovidbe U pravnoj teoriji se dugo vremena vode rasprave o prirodi vazdunog prostora. Jedna grupa pravnih pisaca smatra da je vazduni prostor opte dobro i kao takvo dobro nedeljiv, odnosno da treba da pripadne svima podjednako. Druga grupa smatra da se vazduni prostor moe podeliti po ugledu na morski prostor, pa bi po tom reenju u pojedinim njegovim delovima drava imala punu suverenost, dok bi drugi delovi bili potpuno slobodni. Konano, tree pristup polazi od toga da se vazduni prostor prostire nad suverenom teritorijom i morskim prostorom drave, pa bi, analogno, i on bio pod suverenitetom drave. Pre svega iz bezbednosnih razloga, prvo u Pariskoj konvenciji od 1919. godine, a zatim u ikakoj konvenciji o civilnom vazduhoplovstvu prihvaeno je ovo poslednje stanovite. To znai da se vazduni saobraaj nad kopnenom teritorijom i teritorijalnim morem druge drave moe uspostaviti samo uz pristanak i uz ugovor sa tom dravom. Takav saobraaj se uspostavlja u obimu predvienom u posebnom tehnikom dodatku uz Konvenciju, na dva mogua naina. Prema tzv. sporazumu dve slobode, drava moe da zakljui ugovor sa drugom dravom da se koristi njenim vazdunim prostorom u preletu i bez prizemljenja vazduhoplova ili u preletu i uz prizemljenje ali ne iz komercijalnih razloga (bez ukrcavanja ili iskrcavanja putnika i robe). Drugi nain je predvien sporazumom pet sloboda. Po njemu, vazduhoplov u vazdunom prostoru druge drave ima pravo na prelet i sputanje bez komercijalnih 64

razloga, a zatim i pravo da ukrcava i iskrcava putnike i teret iz strane drave, pravo ukrcavanja i iskrcavanja putnika i tereta drave registracije vazduhoplova i pravo prevoza putnika i tereta izmeu bilo koje dve drave lanice sporazuma. Ovi sporazumi su posluili i kao putokaz i osnova dravama da zakljuuju i posebne dvostrane ili viestrane ugovore kojima ureuju i druga pitanja komercijalnog korienja vazdunog prostora drugih drava. Pri tome, treba imati u vidu da drava iji se vazduni prostor koristi od toga ostvaruje posebne prihode u vidu posebnih taksa. 3. Sloboda transfera novca Jedno od kljunih pitanja meunarodne trgovine je pitanje naplate odnosno plaanja izvrene razmene roba i usluga, to jeste u stvari sutinski cilj razmene. Problemi se javljaju iz vie razloga, od kojih je kljuni da je drava ovlaena da suvereno ureuje svoju valutu, odnosno da propisuje nain plaanja. U takvim okolnostima je prilino teko utvrditi pravi odnos vrednosti u razmeni roba i usluga, a posebno je teko odrati monetarnu stabilnost, koja je uslov za slobodan transfer novca izmeu drava. U periodu do polovine 19. veka, reenje je traeno u tzv. zlatnom vaenju, odnosnu u zlatnom standardu koji je bio osnova za izraunavanje vrednosti odreenih valuta. U poetku primene ovog standarda, plaanje se odvijalo na relativno zadovoljavajui nain i bez veih tekoa. Ali, ubrzana industrijalizacija, viestruko povean obim meunarodne razmene roba i usluga, irenje trita, neujednaenost razvijenosti pojedinih uesnika u meunarodnoj trgovini oteavaju, pa u velikoj meri i onemoguavaju, utvrivanje i odravanje monetarne stabilnosti. Zbog toga, drave poinju da trae reenja u posebnim ugovorima. Tako Savez nemakih drava i Austrija 1857. godine, utvruje da se emisija papirnog novca utvruje u odnosu na koliinu srebra koji se za njega moe kupiti; Latinska monetarna unija od 1865. godine utvruje odnos izmeu zlata i srebra kao podloge za papirni novac. Vaan korak na putu uspostavljanja i odravanja meunarodne monetarne stabilnosti predstavlja osnivanje Banke za meunarodne obraune u Bazelu 1930. godine, koja je zamiljena kao centar za saradnju centralnih banaka drava, upravo sa ciljem podravanja monetarne stabilnosti. Odluujui, i najvaniji, korak u postizanju monetarne stabilnosti imaju dva meunarodna ugovora zakljueno jo u vreme trajanja drugog svetskog rata, u Breton-Vudsu: Sporazum o Meunarodnom monetarnom fondu i o Svetskoj banci za obnovu i razvoj (danas Svetskoj banci). Meunarodni monetarni fond je formiran sa osnovnim ciljem da doprinose meunarodnoj monetarnoj stabilnosti i da omogui odravanje meunarodne trgovine posle drugog svetskog rata. Ipak, ne postoji ni danas u svetu opteobavezan sistem, koji bi propisivao potpunu slobodu transfera novca, kao i odravanje potpune monetarne stabilnosti. Relativna sloboda transfera novca danas se obezbeuje na vie uporedo postojeih naina. Od najveeg uticaja je tzv. klub desetorice, odnosno grupa drava deset najvanijih valuta u svetu, koje su istovremeno i ekonomski najjae drave i koje ine zapadnoevropske razvijene drave, SAD, Kanada i Japan. U odnosima izmeu njih, kao i izmeu zemalja kojima te drave manje ili vie ekonomski dominiraju, postignut je visok nivo slobode transfera novca, a gotovo potpuna sloboda trgovinskih operacija. U odnosima drugih drava se primenjuje plaanje preko posebnih aranmana za pojedine operacije. Znaajno je takoe napomenuti da razvoju primene naela slobode transfera novca doprinose regionalne organizacije drava, kao to je Evropska Unija i takva organizovanja drava u drugim delovima sveta, u okviru kojih se sve potpunije primenjuje sloboda transfera novca. Takoe, doprinos razvoju naela slobode transfera novca doprinosi i razvoj regionalnog bankarstva, odnosno razvoj regionalnih banaka koje posluju za vie zemalja odreenog privrednog regiona. 65

4. Ugovorni principi kao naela meunarodnog privrednog prava Razvoju naela meunarodnog privrednog prava u velikoj meri doprinose meunarodni ugovori u ekonomskoj sferi, koji razvijaju odreene principe koji presrastaju u opta naela. Ta naela se definiu u meunarodnim ugovorima i u njima im se odreuje znaenje i domaaj, a esto i potpuna sadrina. Jednom prihvaena, ona se dalje preuzimaju u nove ugovore i sporazume izmeu drava sa sadrajem, znaenjem i domaajem koji im je ve prethodno odreen. To znatno pojednostavljuje i olakava procese zakljuivanja ugovora. Meutim ono to ove principe, odnosno naela razlikuje u odnosu na izvorna naela meunarodnog privrednog prava jeste da su oni prevashodno fakultativnog karaktera. Dakle, uglavnom dravama ostaje na volju da li e neke od njih prihvatiti ili nee u svojim meusobnim ugovorima, ali ako ih prihvataju, onda ih prihvataju u sadrini, znaenju i domaaju koji im je ve dreen. Pri tome, iako fakultativna, ova naela katkada u ugovornim odnosima drava modifikuju ili kombinuju izvorna naela meunarodnog privrednog prava. 4. 1. Princip najpovlaenije nacije Naelo, ili klauzula, najpovlaenije nacije znai obavezivanje drava potpisnica jednog ugovora da e uzajamno obezbediti sva prava, povlastice i olakice koje ugovornice daju ili e dati bilo kojoj treoj dravi sa kojom su, ili e biti, u ugovornim odnosima. Prema tome, uprkos nazivu, sistem najpovlaenije nacije nije povlaivanje drave ugovornice, nego naprotiv izjednaavanje poloaja svih drava koje su u odnosima sa dravama ugovornicama. Dakle, sistem najpovlaenije nacije je sredstvo protiv diskriminacije bilo koje drave u odnosu sa dravama ugovornicama. Naelo najpovlaenije nacije ima etiri karakteristina elementa: 1. Poloaj najpovlaenije nacije iskljuuje davanje preferencijala nekoj treoj dravi. Ta klauzula se, dakle, ne odnosi na pogodnosti i povlastice koje se daju sopstvenim preduzeima, niti na povlastice koje se daju sastavnim delovima saveznih drava. 2. Naelo najpovlaenije nacije ne iskljuuje davanje prednosti, van onih koje su date klauzulom najpovlaenije nacije. Drugim reima, prednosti koje drava daje kao uesnik u ekonomskim odnosima, kao preduzima, ne dotiu se klauzule najveeg povlaenja. Ukoliko drava obezbedi neke povlastice nekoj treoj dravi, onda postoji obaveza da ih proiri i na one drave koje uivaju klauzulu najveeg povlaenja. 3. Prava i povlastice koje se daju klauzulom najveeg povlaenja se meusobno uporeuju. Svaka korisnica klauzule moe zahtevati da se i njoj automatski prizna svaka nova privilegija koja se daruje treoj dravi, bilo da je ona priznata ugovorom, nacionalnim zakonodavstvom ili na drugi nain. 4. Klauzula najveeg povlaenja zavisi od obima prava i obaveza koja su ve data treim dravama ili koja e biti data treim dravama. Klauzule najveeg povlaenja mogu biti jednostrane i dvostrane. Jednostrana klauzula najveeg povlaenja je uvek izuzetak, jer je naelno ta klauzula zasnovana na reciprositetu u odnosima izmeu drava. Jednostrana klauzula bi znaila da jedna drava priznaje poloaj najpovlaenije nacije drugoj dravi bez obaveze da i ta druga njoj obezbedi takav poloaj. U prolosti, takva, jednostrana klauzula je bila primenjivana u odnosu na neke tradicionalno bliske drave, sa kojima drava koja daruje klauzulu ima neposredne privredne odnose. Takoe, jednostrana klauzula je primenjivana i u prelaznim periodima, posle ratova, kao obaveza pobeenih drava, do zakljuenja ugovora o miru. U meunarodnim odnosima i u meunarodnim ugovorima je pravilo dvostrana klauzula najveeg povlaenja. Zasniva se, kao to je ve navedeno, na optem naelu reciprociteta u odnosima izmeu drava. Pri tome, reciprocitet kao naelo moe biti i izriito naveden, pa se klauzula najpovlaenije nacije 66

priznaje pod uslovima reciprociteta, ali moe biti i drugaije formulisana: da im je namera da obezbede poloaj one zemlje koji je najpovoljniji ili da e klauzulu primenjivati kod izdavanja uvoznih ili izvoznih dozvola bez odugovlaenja. Treba imati u vidu da povlastice koje se daju ne moraju biti iste vrste, ali se te povlastice moraju izriito predvideti ugovorom. Ukoliko nije nita posebno ugovoreno, smatra se da je klauzula pod uslovima reciprociteta i da se primenjuje dvostrana klauzula. Klauzula najveeg povlaenja moe biti uslovna i bezuslovna. Uslovna klauzula znai da je dravi data pod odreenim uslovima; da bi se njome koristila ona mora da ispuni te predviene, odnosno ugovorene uslove. Razume se, i drava koja daje status najpovlaenije nacije u tom sluaju treba da bude optereena ekvivalentnim uslovima. Loa strana ovakvog naina davanja statusa najpovlaenije nacije je da se on ne moe automatsdki primeniti, nego je neophodno meusobnim ugovorom urediti odnose izmeu strana. Bezuslovna klauzula najveeg povlaenja obavezuje ugovorne strane da sve povlastice koje su odobrene treoj dravi priznaju i drugoj strani, bez ikakvih uslova. Dobra strana bezuslovne klauzule je to je pravno sasvim jasna i primenjuje se neposredno. Klauzula najveeg povlaenja se moe formulisati na pozitivan i negativan nain. Pozitivan nain podrazumeva da se povlastice koje su date bilo kojoj treoj dravi priznaju strani kojoj se daje klauzula najveeg povlaenja. Negativna formulacija se izraava na nain da se ugovorne strane obavezuju da nee dati ni jednu povlasticu koju ne priznaju drugoj strani ugovornici. Klauzula najveeg povlaenja je ugovorni odnos izmeu dve ili vie drava, pa su rezultat volje drava i mogu sadrati odreena ogranienja i izuzetke, koji se mogu prevideti ugovorom. Ogranienja mogu biti teritorijalna, stvarna, vremenska ili institucionalna. Teritorijalna ogranienja podrazumevaju da se ugovorom predvia da se klauzula najveeg povlaenja primenjuuje samo na odreene zemlje, najee tako da se stranama ugovornicama priznaju olakice koje su date svim treim dravama, osim onih koji su izriito navedene. Takav nain ugovaranja je primenjivala, npr. Velika Britanija, koja je od primene klauzule izuzimala kolonije ili dominione pod svojom upravom. Odreena ogranienja se mogu primeniti na sloene drave, u kojima je stepen samostalnosti konstitutivnih delova takav da savezna vlast ne moe da obezbedi primenu meunarodnih ugovora. Relativno esto se primenjuje regionalni princip ugovaranja klauzule najveeg povlaenja, tako to se ugovorima predvia da se ne primenjuju olakice koje ugovorna strana primenjuje prema nekim treim dravam, koje pripadaju geografskom regionu ugovornice. Npr, klauzula najveeg povlaenja Tunisa sa nekim dravama ne podrazumeva da se na njih primenjuju povlastice koje je Tunis priznao ili e priznati dravama arapske Severne Afrike. Ovaj nain ugovaranja se primenjuje onda kad se tei odreenoj regionalnoj privrednoj saradnji. Stvarnim ogranienjima se iz klauzule najveeg povlaenja iskljuuju odreena podruja privrednih odnosa. Na primer, najvee povlaenje se ne primenjuje na poljoprivredne prizvode ili se ne mogu menjati carine za odreene grane proizvodnje itd. Najpoznatiji nain ogranienja je po listi, odnosno proizvodi koji se izuzimaju iz klauzule se stavljaju na posebnu listu koju dogovaraju ugovorne strane. Vremenskim ogranienjima se vremenski ograniava vaenje klauzule najveeg povlaenja. Mogua su ogranienja za ubudue, kojima se propisuje da e se klauzula primenjivati samo na one povlastice koje se priznaju nekoj treoj zemlji od potpisivanja ugovora. Drugi nain je da se primena klauzule primenjuje samo na one povlastice koje tree zemlje uivaju u trenutku zakljuenja ugovora. Vremenska ogranienja se retko primenjuju. 67

Institucionalna ogranienja se primenjuju na drave koje su lanice ekonomskih organizacija drava. Na primer, klauzula se primenjuje samo na drave koje su lanice odreenog ekonomskog ugovora i ne mogu se primenjivati na drave koje su van njega. U nekim sluajevima, doputa se mogunost da se trea drava koja nije lanica ekonomskog udruivanja drava koristi povlasticama koje se primenjuju u odnosima izmeu drava lanica, ali u tom sluaju se najee navode odreene povlastice koje ta drava moe da koristi. Ukoliko se u ugovoru za dravu koja nije lanica ekonomskog udruenja formulie klauzula najveeg povlaenja, onda se izuzimaju povlastice koje se primenjuju na drave lanice.. Osim ogranienja, klauzula najveeg povlaenja poznaje i neke posebne izuzetke, koji suavaju domaaj klauzule. Od primene klauzule najveeg povlaenja se esto izuzimaju povlastice koje drave meusobno primenjuju u pograninom ili malograninom prometu. Naime, esto drave koje se granie meusobnim ugovorima priznaju jedna drugoj odreene povlastice u prometu u graninim podrujima. Najee, te povlastice treba da ujednae ekonomski razvoj graninih regiona i da otklone eventualni negativni uticaj granice izmeu drava. Takve povlastice se odnose, pre svega, na manje striktnu primenu carinskih propisa i uspostavljanje posebnog reima u korist pograninih regiona. Takve povlastice se, po pravilu, izuzimaju iz primene u okviru klauzule najveeg povlaenja. Ti izuzeci se ureuju navoenjem zone koja se izuzima, odnosno u kojoj se primenjuje poseban, malogranini reim ili navoenjem roba na koje se primenjuju izuzeci od klauzule najveeg povlaenja. Povlastice koje su obezbeene za lanice carinskih unija se, po pravilu, izuzimaju iz primene klauzule najveeg povlaenja. Iako u pravnoj teoriji postoje stavovi da je to postalo obiajno pravilo, ovaj izuzetak se mora ugovoriti, posebno imajui u vidu da je mogu razliiti stepen integracije u carinskim unijama. Sa jedne strane, drave koje ugovaraju carinsku uniju mogu ukinuti svoje carinske granice i formirati jedinstvenu carinsku tarifu u odnosima prema svim treim dravama. Mogue je da drave carinsku uniju formiraju tako to e uvesti zajednike carinske stope za tree zemlje, ali bez ukidanja vlastitih carinskih granica, tako da se, na odreeno vreme, zadre carine u odnosima izmeu sebe. Razlozi unutranjeg javnog poretka ili meunarodnog javnog poretka mogu biti razlog za izuzetke od primene klauzule najveeg povlaenja. Razlozi unutranjeg javnog poretka, kao osnova za izuzetke od primene klauzule najveeg povlaenja, mogu da budu vrlo brojni: razlozi zatite javnog zdravlja, zatite javnog morala, zatite predmeta kulture, arheolokog znaaja itd. Takoe, do izuzetaka moe doi i zbog razloga odbrane i bezbednosti zemlje, meunarodnih obaveza drave itd. Izuzeci zbog meunarodnog javnog poretka se najee predviaju u savremenim meunarodnim ugovorima. Uobiajena formulacija je da se ne moe predviati bilo kakva obaveza koja je u suprotnosti sa optim meunarodnim ugovorom, u kome je drava lanica ili kome bi drava lanica mogla da pristupi. Tako, ako meunarodne konvencije predviaju zabranu uvoza ili izvoza, onda je to obaveza koja se ne moe povreivati ni klauzulom najveeg povlaenja. Interesantna situacija moe nastati kad Savet bezbednosti naloi, na osnovu ovlaenja predvienih u Povelji Ujedinjenih nacija, mere za ouvanje svetskog mira koje mogu podrazumevati i prekid privrednih odnosa sa odreenom dravom. U takvom sluaju, drave bi bile obavezne da te zabrane potuju i da prekinu odnose, makar drugaije bilo predvieno ugovorima sa njima. U novijoj praksi, iz primene klauzule se izuzimaju i mere koje drave preduzimaju kao antidampinke ili kompenzatorne mere koje se preduzimaju u sluajevima u kojima drave posebno subvencioniu izvoz odreenih roba. 68

Subvencije mogu postojati u razliitim oblicima, ali je njihova sutina da drava daje posebne povlastice svojim privrednim subjektima da bi im omoguila da izvoze na odreena trita, po cenama koje su konkurentnije od cena na tim tritima. Subvencije se mogu davati na razliite naine: davanjem posebnog finansijskog doprinosa za robu namenjenu izvozu; smanjenjem poreskih i drugih taksa za robu za takav izvoz; odustajanjem od naplate dospelih potraivanja drave od proizvoaa itd. U sluajevima kad postoje takve mere drave nema osnova da se propisivanje posebnih, kompenzatornih dabina drave uvoza smatra povredom klauzule najveeg povlaenja. Ista situacija je i u pogledu antidampinkih mera. Damping postoji onda kad se na tritu jedne drave pojavi roba koja se prodaje po cenama niim od normalnih cena za tu robu; niim od cene proizvodnje uveane za trokove transporta, odnosno od cena te robe na tritu drave u kojoj se proizvodi. Dakle, da bi postojao damping treba da se roba uvozi po ceni manjoj od one koja se postie u prodaji u zemlji porekla za iste ili sline proizvode, ako je uvozna cena nia od cene proizvodnje uveane za uobiajene trgovake trokove i razumne dobiti ili ako je nia od cene po kojoj se takav proizvod prodaje na tritu izmeu nezavisnog kupca i prodavca. Za isti proizvod ne moe se istovremeno naplaivati antidampika cena i kompezatorna dabina. Zajednika karakteristika kompenzatornih dabina i antidampinkih mera je namera da zatite domae trite i onemogui uspostavljanje monopola. 4. 2. Princip reciprociteta Princip rerciprociteta znai da su odnosi izmeu dve drave meusobno uslovljeni; od ponaanja jedne zavisi i odgovor druge strane. Ako jedna drava drugoj daje odreene povlastice, druga uzvraa istim takvim povlasticama, odnosno ako jedna namee odreena ogranienja, druga strana uzvraa istim ogranienjima. Taj princip se esto moe sresti u meunarodnim ekonomskim ugovorima, kao osnova za ureivanje odnosa izmeu drava. U takvim sluajevima se govori o ugovornom ili formalnom reciprocitetu. Meutim, reciprocitet kao princip odnosa se, ne retko, primenjuje i kad to nije ureeno posebnim ugovorom i u takvim sluajevima se govori o faktikom reciprocitetu. 4. 3. Princip minimalnog sistema Minimalni sistem je skup minimalnih pravila koja predstavljaju civilizacijski standard u ekonomskim odnosima izmeu drava, odnosno koji drava priznaje stranim privrednim subjektima. U sutini, to je onaj mimimum prava koji se obezbeuje privrednim subjektima, da bi mogli da se bave nekom doputenom privrednom delatnou. Drave su prinuene, ako ele da uestvuju u meunarodnoj razmeni roba i usluga, da stranim privrednim subjektima priznaju makar taj minimum prava. Meutim, ponekad drave moraju da stranim privrednim subjektima prue i vie prava, ak vie od prava koja uivaju domai privredni subjekti, ako su zainteresovane za unapreivanje stanja u nekoj privrednoj oblasti. U svakom sluaju, drava je ovlaena da zahteva od druge drave da se prema njenim privrednim subjektima prizna taj minimum, od kojih, u najmanju ruku, zavisi i sama mogunost obavljanja privredne delatnosti. Dravama je u stvarnom interesu da potuju taj minimum pravila. Drava koja bi to odbila da uini mogla bi da bude izloena bojkotu drugih uesnika meunarodnih privrednih odnosa.

69

4. 4. Princip nacionalnog tretmana Po ovom principu, drava stranim privrednim subjektima koji posluju u njoj obezbeuje isti poloaj koji obezbeuje i domaim privrednim subjektima. Primena principa nacionalnog tretmana moe se predvideti ugovorom izmeu dve drave, ali je mogue da ga drava primenjuje i jednostrano, bez ugovorne obaveze. Posledice koje ovaj princip ima za strane uesnike u privrednom ivotu mogu da budu razliite. U nekim pitanjima, unutranji propisi su irelevantni za strane uesnike privrednih odnosa, jer se na njih ne primenjuju. Meutim, u nekim oblastima, princip nacionalnog tretmana ima poseban znaaj. Na primer, od znaaja je za strane privredne subjekte da imaju pristup domaim sudovima, da imaju jednak poloaj u finansijskim institucijama i pred dravnim organima i sl. U tom pogledu, princip nacionalnog tretmana moe da obezbedi stranim privrednim subjektima i vie prava nego to bi to mogao najpovlaeniji tretman. Ponekad je razlika u ekonomskim sistemima drava prepreka primeni principa nacionalnog tretmana. U tim sluajevima, taj tretman se posebno ureuje meunarodnim ugovorima. 4. 5. Princip povlaenog poloaja (preferencijalni princip) Sutina ovog principa je da drava poloaj stranih privrednih subjekata ureuje diferencirano, zavisno od drave kojoj ti privredni subjekti pripadaju. Primenom tog principa se privrednici iz jedne drave stavljaju u povoljniji poloaj u odnosu na druge strane privrednike. U pozadini primene ovog principa je nastojanje drave da ostvari posebne, ili povoljnije, odnose sa sa jednom ili sa odreenom grupom drava. U sutini ovog principa je spreavanje ili onemoguavanje pune konkurencije, jer sistemom povlastica koje se daju stranim privrednim subjektima iz jedne drave ili iz grupe drava stavljaju ih u bitno povoljniji poloaj na tritu. Ovaj princip je karakteristian na nivou odreenih regiona, odnosno najee se primenjuje u odnosima prema dravama odreenog regiona. Preferencijalni sistem iskljuuje mogunost primene naela najveeg povlaenja. 4. 6. Princip pravinog tretmana Princip pravinog tretmana podrazumeva jednak postupak prema svim stranim uesnicama ekonomskih odnosa na tritu; njegova sutina je nediskriminacija prema bilo kom kriterijumu, bilo kog stranog privrednog subjekta, bez obzira na dravu iz koje dolaze. Sve povlastice stranim privrednim subjektima se odnose na sve njih. To, naravno, ne znai obavezno da stepen tih povlaenja mora da bude znaajan i da nema restrikcija. Naprotiv, stepen liberalizacije privrede u dravi uopte ne mora biti visok. Ali je bitno da se restrikcije primenju nediskriminisano, prema svim uesnicima ekonomskih odnosa. Sistem pravinog tretmana nije ugovorni odnos i drava iji privredni subjekti uivaju odreene pogodnosti nije obavezna da daje reciprone pogodnosti. Zbog toga je mogue da se uporedo primenjuju i najpovlaeniji tretman, koji je ugovorne prirode i princip pravinog tretmana. 4. 7. Princip otvorenih vrata Sistem otvorenih vrata drave primenjuju kad ele da ubrzaju i podstaknu ekonomski razvoj, posebno u nekim privrednim granama. Sutina principa otvorenih vrata je da drava privrednim 70

subjektima nudi odreene povlastice, u poreskoj politici, taksama, slobodnom pristupu tritu itd. Princip se primenjuje na sve privredne subjekte koji se javljaju na tom tritu. Pri tome, drava jednostrano nudi te povlastice i bez zahteva strane drave. Ovaj princip iskljuuje primenu najveeg povlaenja.

VI REAVANJE SPOROVA U MEUNARODNIM EKONOMSKIM ODNOSIMA


Kao i u svim drugim drutvenim odnosima i u meunarodnim ekonomskim odnosima moe doi do sporova o razliitim pitanjima: o pravu koje se primenjuje, o sadraju i znaenju ugovora izmeu strana u ekonomskom odnosu, o predmetu ugovora itd. U takvim sluajevima neophodni su mehanizmi koji mogu da omogue da doe do reenja sporova. Naravno, i u tim sluajevima na raspolaganju stranama u sporu su oni mehanizmi koji su inae na raspolaganju za reavanje sporova u bilo kojim sukobima, odnosno odgovarajui sudovi. Meutim, meunarodni ekonomski odnosi su poneto specifini, pre svega zbog toga to se poslovi u tim odnosima zasnivaju, prvenstveno, na saglasnosti volja strana koje stupaju u ugovorne odnose. Ta sloboda volje podrazumeva i da strane u sporu same odlue o nainu reavanja sporova koji bi se mogli pojaviti iz takvih odnosa. To je dovelo da se pored sudova, izuzetno razvije i sistem posebnih, izabranih sudova, arbitraa u meunarodnim ekonomskim odnosima. tavie, postupci pred arbitraama su preovlaajui nain reavanje meunarodnih ekonomskih sporova. To, dalje, podrazumeva da postoji visok stepen obaveznosti njihovih odluka, odnosno da strane u sporu u visokom stepenu priznaju odluke tih izabranih sudova. To je dovelo do nesporne injenice da su meunarodne ili nacionalne arbitrae danas preovlaujui nain reavanja meunarodnih privrednih sporova. Iako ni meunarodni sudovi nisu izgubili znaaj u tom pogledu, nepodeljeno je miljenje da arbitrae imaju daleko vei znaaj u reavanju meunarodnih privrednih sporova od sudova. To je, pored samog reavanja konkretnih sporova, znaajno i sa jednog drugog aspekta; naime, kroz reavanje odreenih privrednih sporova, arbitrae ostvaruju i znaajan uticaj na razvoj pravila meunarodnog privrednog prava. Razume se, u neto manjoj meri, takav uticaj imaju i sudovi dok reavaju privredne sporove. Zbog toga je vano da se, u najkraoj meri, razmotre poloaj i sudova i arbitraa kao institucija za reavanje privrednih sporova. MEUNARODNI SUDOVI 1. Meunarodni sud pravde Meunarodni sud pravde je stalni organ Ujedinjenih nacija. Nadlenost Suda je dvojaka: da reava sporove izmeu drava i da daje savetodavna miljenja o pravnim pitanjima. Nadlenost Suda u konkretnom sporu zavisi od volje stranaka. Meutim, ta nadlenost se moe uspostaviti na nekoliko naina. Prvi je da drava prihvati fakultativnu klauzulu, kojom se obavezuje da u svakom sluaju, bez posebnog sporazuma, prihvati nadlenost Suda u sporu sa drugom dravom koja je prihvatila nadlenost Suda na isti nain i to u predmetima koji se odnose na tumaenje nekog konkretnog ugovora, na svako pitanje meunarodnog prava, na utvrivanje injenice koja bi znaila povredu meunarodnog prava i na prirodu i visinu naknade tete drave zbog povrede neke meunarodne obaveze. Opredeljujui se da reavanje svojih sporova povere Meunarodnom sudu pravde, drave imaju mogunosti da odrede i granice takvog reavanja sporova, isticanjem odreenih rezervi, odnosno sluajeva 71

na koje se nee odnositi ta nadlenost, od toga da se nadlenost nee odnositi na sporove sa odreenim dravama, zatim da se iz nadlenosti izuzimaju odreeni predmeti, do vremenskog ograniavanja nadlenosti. Drugi nain prihvatanja nadlenosti Suda je kad se drave koje su ve u sporu sporazumeju da reavanje spora povere Meunarodnom sudu pravde. Poseban nain uspostavljanja nadlenosti Suda u konkretnom sporu postoji onda kad je nadlenost Suda predviena meunarodnim ugovorima koji obavezuju strane u sporu. Sud se sastoji od 15 sudija, koji se biraju na deset godina i mogu da se ponovo biraju. Svake tri godine se bira jedna treina sudija. Kandidat za sudiju mora da bude linost visokih moralnih kvaliteta, koja u svojoj zemlji ispunjava uslove za najvie sudske funkcije. Kandidovanje se vri na taj nain to svaka drava lanica Ujedinjenih nacija dostavlja listu svoja etiri kandidata za vreme od est godina, Stalnom arbitranom sudu u Hagu. Ta lista ini nacionalnu grupu kandidata. Nacionalne grupe imenuju sve drave lanice Ujedinjenih nacija i drave lanice I Hake konvencije od 1907. godine, koja je osnov za ovaj postupak. Ako drave lanice UN nisu i lanice I Hake konvencije, one formiraju tzv. ad hoc nacionalne grupe. Tri meseca pre izbora, generalni sekretar Ujedinjenih nacija obavetava lanove Arbitranog suda i lanove ad hoc nacionalnih grupa o tome i poziva ih da odrede svoje kandidate. Svaka drava lanica moe da dostavi listu od etiri kandidata, od kojih dvojica mogu biti njeni dravljani. Po prijemu predloga, generalni sekretar UN dostavlja liste kandidata Generalnoj skuptini i Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, koji o izboru odluuju na odvojenim sednicama. Izabrani su oni kandidati koji dobiju apsolutnu veinu i u Generalnoj skuptini i u Savetu bezbednosti. Ako takvu veinu ne dobije potreban broj kandidata, odrava se druga izborna sednica oba tela, a po potrebi i trea. Ako ni tada ne bude popunjen potreban broj sudija, zajedniko telo od po tri lana Generalne skuptine i Saveta bezbednosti imenuje, apsolutnom veinom, po jednog kandidata za svako upranjeno mesto i o njima se, ponovo, izjanjavaju Generalna skuptina i Savet bezbednosti. Ako postoji jednoglasna odluka ovog tela moe se kao kandidat predloiti i linost koja nije bila kandidovana u prethodnom postupku, Ako ni ovo telo ne uspe da odredi kandidata, upranjeno mesto popunjavaju sudije koje su izabrane iz reda kandidata koji su dobili najmanje jedan glas u Generalnoj skuptini ili u Savetu bezbednosti. Sud radi u veima ili u punom sastavu. Ako radi u punom sastavu, kvorum ine devetorica sudija. U sluaju da jedna drava stranka u sporu ima svog sudiju, druga strana je ovlaena da odredi ad hoc sudiju za taj sluaj. Obino se ad hoc sudija odreuje izmeu kandidata nacionalne grupe. Postupak pred Sudom zapoinje saoptenjem sporazuma o ustanovljavanju nadlenosti Suda i pismenim zahtevom ili tubom. Postupak se odvija u dve faze: podnoenju pismenih podnesaka i protivpodnesaka stranaka i usmenoj fazi, ili sasluanja svedoka, vetaka, zastupnika i advokata stranaka. Pri tome, usmena faza postupka nije obavezna u svakom konkretnom sluaju. Sud moe, na predlog stranaka, odluiti da se ne odri usmena rasprava pred Sudom. Postupak pred Sudom se zavrava donoenjem presude, povlaenjem tube ili poravnanjem stranaka u konkretnom sluaju. Sud presudu donosi veinom glasova sudija koje su prisutne, a ako su glasovi ravnomerno rasporeeni, onda je za odluku presudan glas predsednika Suda ili onog sudije koji zamenjuje predsednika Suda. Svaki sudija koji se ne slae sa miljenjem izraenim u presudi ima pravo da izdvoji i objavi svoje miljenje. Presuda koju donosi Sud je konana i protiv nje nema prava albe. U izuzetnim sluajevima, moe se podneti zahtev za reviziju presude, ako se doe do injenica koje nisu bile poznate u vreme donoenja presude, a odluujue bi delovala na reenje spora. Odluke Suda su obavezne samo prema strankama u sporu, ali ne moe im se porei i iri znaaj. Naime, presude Suda su pomoni izvor meunarodnog prava; to znai da ne mogu biti osnov za reenje buduih sporova na koje bi se ovaj sud ili neki drugi sud mogao pozivati, ali mogu posluiti kao pomono sredstvo za utvrivanje relevantnih pravnih pravila koja se primenjuju u slinim postupcima. 72

U dosadanjoj praksi, veina odluka Suda je usvojena u sporovima ekonomskog karaktera, posebno u pitanjima naknade materijalne tete. Inae, Sud je u praksi posle drugog svetskog rata reavao relativno malo sporova; neto manje od 40. To ukazuje da drave nisu ba spremne da reavanje svojih sporova poveravaju sudskim organima. Pored reavanja sporova, Sud se bavi i davanjem savetodavnih miljenja o pojedinim pravnim pitanjima. Za razliku od sporova, savetodavno miljenje ne mogu da trae drave. To pravo je rezervisano za Generalnu skuptinu i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i agencije i organe koje za to ovlasti Generalna skuptina Ujedinjenih nacija. U postupku davanja savetodavnih miljenja Sud deluje kao glavni sudski organ Ujedinjenih nacija i drave ne mogu da utiu na to pravo Suda. 2. Stalni arbitrani sud u Hagu Stalni arbitrani sud u Hagu je osnovan I Hakom konvencijom od 1907. godine. Nadlenost Stalnog arbitranog suda utvruju drave posebnim aktom - arbitranim kompromisom. Tim sporazumom drave utvruju ta je predmet spora i koja su ovlaenja arbitara u reavanju spora. Sudije Stalnog arbitranog suda imenuju drave lanice I Hake konvencije i to tako to svaka od njih imenuje po 4 sudije na est godina. Drave se mogu sporazumeti da na listu arbitara stave zajednikog jednog ili vie sudija. Na taj nain se ustanovljava lista arbitara Stalnog arbitranog suda. Sud ima svoje posebne organe: Stalni administrativni savet i Biro suda. Stalni administrativni savet ine diplomatski predstavnici svih drava lanica I Hake konvencije akreditovani u Hagu, a funkciju predsednika Saveta vri ministar inostranih poslova Kraljevine Holandije. U sporovima sude vea koje stranke u sporu biraju sa liste arbitara. Ako drave ne mogu da se sporazumeju o listi arbitara u konkretnom sluaju, onda svaka od njih bira po dvojicu arbitara, a oni sporazumno biraju predsednika. Ako arbitri ne mogu da postignu sporazum, onda se izbor predsednika poverava nekoj treoj dravi sa ijim su izborom saglasne stranke u sporu. Imajui u vidu navedeni nain formiranja vea koja reavaju sporove, jasno je da sam Sud nije organ za reavanje sporova; on je organ koji omoguava da se takvi organi uspostave sa lista arbitara koje on vodi. Aktivnost Stalnog arbitranog suda je jo siromanija nego rad Meunarodnog suda pravde. Ipak, njegova aktivnost u nekim sluajevima je svakako doprinela afirmaciji odreenih principa meunarodnog privrednog prava. 3. Evropski sud pravde Za razliku od prva dva navedena suda (Meunarodnog suda pravde i Stalnog arbitranog suda) Evropski sud pravde je regionalnog karaktera, nadlean za reavanje sporova drava lanica Evropske Unije ili subjekata iz Unije. Sud je nastao 1957. godine, sa tri osnovna ugovora kojima su osnovane Evropske zajednice: Zajednica za ugalj i elik; Evropska ekonomska zajednice i Evropska zajednica za atomsku enegriju. U vreme osnivanja, Sud je nadlean za sve tri Evropske zajednice. Od institucionalizacije Evropske Unije, Sud je Sud Evropske Unije. Sud pravde se sastoji od 15 sudija, a njima u radu pomae osam optih pravobranilaca ili generalnih advokata. Sudije se biraju na est godina optom saglasnou svih drava lanica i mogu biti ponovo birani. Polovina sudija se bira svake tri godine, radi odravanja kontinuiteta Suda. Nadlenost Evropskog suda pravde je da obezbedi potovanje prava u sprovoenju i tumaenju evropskih ugovora i evropskog prava. Pritom, Sud reava sporove, ali i vri nadzor nad zakonitou rada evropskih institucija. Kao stranke pred Sudom mogu da se pojave drave, pravna i fizika lica. 73

Sud sudi u veima, i to u veu od trojice sudija ili petorice sudija, odnosno u velikom veu koje se sastoji od 13 sudija. Izuzetno, Sud moe posle sasluanja pravobranilaca da odluuje i u plenarnom sastavu, odnosno u punom sastavu. Ovakvom zasedanju Sud pribegava kad su u pitanju izuzetno znaajni predmeti. U velikom veu Sud zaseda obavezno ako to zahteva drava lanica ili organ zajednice, koji su stranke u postupku. Evropski sud pravde je imao veliki broj sluajeva u praksi i to toliko da je dola u pitanje njegova mogunost da reava sve predmete. Da bi se ta nemogua situacija razreila, formiran je Prvostepeni sud pravde, 1989. godine, koji deluje u prvom stepenu u onim predmetima u kojima se moe uloiti alba Evropskom sudu pravde. Statutom Evropskog suda pravde je, generalno, za suenja u predmetima u kojima su u pitanju tube pravnih i fizikih lica protiv Evropske Unije, dok ostale sporove reava Evropsko sud pravde. Evropski sud pravde odluuje i u sluajevima koje mu upute nacionalni sudovi, sa zahtevom za odluku o reavanju prethodnog pitanja. Ta prethodna pitanja o kojima odluuje Evropski sud pravde mogu da se odnose na tumaenje ugovora o Evropskoj Uniji, valjanost i tumaenje akata organa zajednice i tumaenje statuta onih organa koji su osnovani aktom Saveta Evrope. Takoe, Evropski sud pravde odluuje i po albama protiv odluka koje je doneo Prvostepeni sud. Postupak pred Sudom zapoinje podnoenjem pismene izjave kancelariji Suda, a postupak se sastoji iz usmenog i pismenog dela postupka. Pismeni deo postupka se sastoji iz podnoenja podnesaka Sudu i odgovora na te podneske. Usmeni postupak se sastoji od izvetaja sudije izvestioca, sasluanja zastupnika, savetnika, advokata, vetaka i drugih eksperata. Pretres je javan, a Sud moe da ga svojom odlukom zatvori za javnost. Donoenje odluke o predmetu je uvek poverljivog karaktera i zatvoreno za javnost. Protiv presude Evropskog suda pravde ne postoji pravo albe i te presude su izvrne, s tim to je izvrenje u nadlenosti drava lanica Unije i sprovodi se po pravilima graanskog postupka u tim dravama. Sud je svojom bogatom praksom neposredno doprineo razvoju nadnacionalnih pravila i razvoju federalnih, ili konfederalnih elemenata Evropske Unije. Nisu daleko od istine miljenja da je u delatnosti Suda najvie doao do izraaja nadnacionalni karakter Evropske unije. MEUNARODNE PRIVREDNE ARBITRAE Artbitrae se u teoriji esto nazivaju izabranim sudovima. Taj naziv je opravdan, jer kod arbitranog reavanja sporova stranke neposredno utiu na sastav arbitrae koja e da reava spor. Pored toga, same stranke odreuju izvore prava na osnovu kojih e arbitraa reavati spor. U tom svom pravu strane imaju mogunost i da ugovore da se spor reava na osnovu naela pravinosti. Nisu retka miljenja u teoriji da obiajno pravilo po kome arbitrae reavaju sporove na osnovu potovanja prava, koje je sadrano u Hakoj konvenciji o mirnom reavanju sporova od 1899. godine znai da arbitraa spor moe da reava po principu pravinosti. To daje arbitrai iru mogunost izbora pravnih pravila koja e da primeni u reavanju konkretnog spora. U sutini, arbitraa znai da spor reavaju izabrane sudije, sudije koje stranke izaberu, da se sporovi koji se iznesu pred arbitrau reavaju na osnovu meunarodnog prava i da je arbitrana presuda obavezna za strane u sporu. Pored toga, arbitrai moe biti povereno i da stvori pravna pravila na osnovu kojih bi se spor reio, ako takva pravila ne postoje, pa ak i da se tako stvorena pravila primenjuju na budue sluajeve. Reavanje sporova pred arbitraama see u daleku prolost. Prvi meunarodni ugovor koji pominje taj nain reavanja sporova je ugovor izmeu sumerskih gradova Lagoa i Ume. Poseban razvoj arbitraa doivljava posle Hakih mirovnih konferencija (1899. i 1907. godine), kad su usvojene i posebne konvencije posveene mirnom reavanju sporova. Te konvencije, odnosno haka pravila, su doprinele 74

razvoju posebnih standarda i pravila koja su na neki nain uspostavila stabilan sistem u arbitranom reavanju sporova. Tome je svakako doprinelo i formiranje Stalnog arbitranog suda na I Hakoj konferenciji 1899. godine, koji je olakao i pojednostavio postupak izbora arbitraa za mirno reavanje sporova izmeu drava. Nadlenost arbitrae, shodno njenoj prirodi, je fakultativna, odnosno strane nemaju nikakvu obavezu da se podvrgavaju tom nainu reavanja sporova. Zbog toga se nadlenost uvek u konkretnom sluaju zasniva tzv. arbitranim kompromisom, odnosno saglasnou strana u sporu da pribegnu reavanju sporova pred arbitraom. Pravna teorija i praksa drava upuuju na to da bi se odluka arbitrae mogla preispitivati pred Meunarodnim sudom pravde, ali samo iz odreenih razloga, pre svega zbog povrede pravila o nadlenosti arbitrae: prekoraenja ovlaenja arbitara, primene prava na koje strane u sporu nisu saglasno uputile i nitavosti arbitranog kompromisa. Takoe, moglo bi se postaviti pitanje preispitivanja odluke arbitrae ako je povreen princip jednakosti strana u postupku i ako postoji korupcija arbitara ili zabluda arbitara. Izgleda da su ba navedene karakteristike arbitrae kao naina reavanja sporova opredelile da se one primenjuju kao prvenstveni nain reavanja sporova koji proizlaze iz meunarodnih ekonomskih odnosa. Jednostavno, kako je ekonomski odnos saglasnost volja stranaka, tako je logino da i reavanje sporova prati tu volju, odnosno da se omogui strankama da same ugovaraju o nainu i organima za reavanje takvih sporova. Pri tome treba imati u vidu da je reavanje sporova putem arbitraa esto pravilo i u unutranjim privrednim odnosima, ali razmatranje tog pitanja je van nae teme. Ipak, nema sumnje da i takav nain reavanja sporova doprinosi izboru arbitraa za reavanje meunarodnih ekonomskih sporova. Treba napomenuti da se od poetaka savremenog razvoja arbitraa daleko odmaklo u institucionalizaciji i usvajanju pravnih pravila koja olakavaju reavanje inae sloenih pitanja koja treba reiti pri izboru takvog naina sudovanja. Pre svega, postoji vie viestranih meunarodnih ugovora koji se bave tim pitanjima, a zatim i u nizu dvostranih ugovora se drave meusobno sporazumevaju da sporna pitanja iz pojedinih ili optih ugovora o privrednoj saradnji poveravaju na reenja arbitrai. Tako, Jugoslavija je lanica, a Srbija je nasledila lanstvo u vie takvih viestranih ugovora: enevskom protokolu o arbitranim klauzulama od 1923. godine; enevkoj konvenciji o izvravanju inostranih arbitranih odluka od 1927. godine; Njujorkoj konvenciji o priznanju i izvravanju stranih arbitranih odluka od 1958. godine; Evropskoj konvenciji o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai od 1961. godine. Vredno je napomenuti da i pojedine drave svojim unutranjim propisima ureuju mogunost ugovaranja arbitraa kao naina reavanja sporova, a u mnogima su i oformljene arbitrae kao institucionalizovana tela koja stoje strankama u sporu na raspolaganju i znatno olakavaju izbor arbitara i druga pitanja od znaaja za rad arbitraa. tavie, moglo bi se zakljuiti da danas postoji veliki broj stalnih arbitraa, a da su ad hoc arbitrae, za pojedine konkretne sluajeve, kad stranke ugovaraju sva navedena pitanja postale retkost. To, takoe, stimulie stranke u sporu da pribegnu takvom nainu reavanja sporova, jer je on najefikasniji. Ustanovljavanje stalnih arbitraa u pojedinim dravama postavilo je i pitanje podele arbitraa na meunarodne i nacionalne. Izgleda da se o takvoj podeli moe govoriti samo sa stanovita pravnog osnova po kome su formirane: po unutranjem pravu ili prema pravilima meunarodnog prava. Meutim, i arbitrae koje se formiraju kao institucionalizovane po unutranjim propisima drava se esto angauju, odnosno esto predstavljaju izbor privrednih subjekata iz dve ili vie drava da reavaju meunarodne ekonomske sporove. Prema tome, i takve arbitrae, koje su formirane po nacionalnom pravu, po reavanju sporova koji im se poveravaju mogu imati meunarodni karakter. Zbog toga emo se u daljem tekstu baviti razmatranjem nekih od najpoznatijih arbitraa u svetu, bez obzira da li su one formirane po nacionalnom ili meunarodnom pravu.

75

1. Izvori prava o arbitraama Danas postoje, relativno, brojni pravni akti kojima je ureena nadlenost, sastav, delovanje arbitraa, u meunarodnom, ali i u nacionalnom pravu. Pri tome, neka od tih pravila su ugovornog karaktera, dok su druga akti koje usvajaju same arbitrae. Ve su pomenuta neki od meunarodnih ugovora koji se odnose na arbitrau, kao to je enevski protokol od 1923. godine o arbitranim klauzulama, enevska konvencija o izvrenju arbitranih odluka od 1927. godine. Njujorka konvencija o priznanju i izvrenju stranih arbitranih odluka od 1958. Svi ovi dokumenta obavezuju i Srbiju, jer ih je Jugoslavija ratifikovala, a Srbija preuzela, nakon razdvajanja Srbije i Crne Gore. Od meunarodnih arbitranih pravila treba pomenuti Pravila o arbitrai Komisije Ujedinjenih nacija za arbitrano pravo od 1976. godine; Arbitrana pravila Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu od 1966. godine; Arbitrana pravila Ekonomske komisije za Aziju i Pacifik, od 1966. godine. esto, institucionalne arbitrae usvajaju i sopstvena pravila kojima se ureuju razliita pitanja od znaaja za arbitrau, kao to su zapoinanje postupka, izbor arbitara, podnoenje pismena, odvijanje postupka, donoenje odluke itd, ali e o nima biti vie reipri razmatranju pojedinih arbitraa. Pored toga, unutranja zakonodavstva mnogih drava ureuju svojim propisima osnovanje i rad arbitraa, koje strane ugovora koriste i za reavanje sporova koji nastanu u meunarodnim ekonomskim odnosima. 21 2. Arbitrani sporazum Imajui u vidu sve, pa i odreene kontroverze oko pitanje nadlenosti arbitraa u pojedinim konkretnim sluajevima, vrlo je korisno da se u meunarodnmim ugovorima koje privredni subjekti zakljuuju predvidi i kompromisna klauzula, odnosno da se ugovorne strane unapred opredele za nain reavanje sporova. Takva klauzula olakava i ubrzava postupak, ako do spora doe u toku realizacije zakljuenog ugovora. Meutim, esto se nadlenost arbitrae, u konkretnom sluaju, zasniva i na optim uslovima poslovanja, ako se posao odvija po tipskim ugovorima, koji predviaju nadlenost arbitrae. Mogue je, takoe, da u samom ugovoru ne bude predviena nadlenost arbitrae, ali da se ona podrazumeva u tim odreenim uslovima poslovanja, po kojima su stranke ve ranije poslovale. U tom sluaju se moe postaviti pitanje da li su stranke imale nameru da reavanje sporova povere odreenoj arbitrai. U naelu, u veini pravnih sistema se zahteva pismeni oblik arbitrane klauzule. U takvim sluajevima, pismena arbitrana klauzula se unosi u ugovor o osnovnom poslu, ali se smatra valjanom i ako je ona sadrana u pismima razmenjenim pri zakljuivanju odreenog posla. 3. Izbor arbitara Poseban znaaj arbitrae je u tome da spor reavaju sudije u koje strane imaju poverenje. Tome je svakako razlog potpuna sloboda strana u sporu da izaberu arbitre za konkretni sluaj. Sve do poetka 20. veka drave su esto izabirale jednog arbitra, istaknutu linost od poverenja, da reava spor. Od poetka 20. veka, posebno od sluaja Alabama, drave pribegavaju reavanju sporova pred arbitraama koje imaju vie arbitara.

21

U Srbiji je rad arbitraa ureen Zakonom o arbitrai, Slubeni glasnik Republike Srbije broj 462006.

76

Arbitraa za konkretan sluaj se moe uspostaviti na nekoliko naina. Strane mogu da imenuju arbitrau tako to biraju po jednog ili dvojicu svojih dravljana za arbitre, a onda zajedniki biraju treeg ili petog lana koji odluuje ako se nacionalni lanovi ne mogu sporazumeti. Prema Hakoj konvenciji o mirnom reavanju sporova, drave biraju po jednog ili dva arbitra, od koji samo jedan moe biti njihov dravljanin ili je sa liste koju je ta strana predloila za lanove Stalnog arbitranog suda. Tako izabrani lanovi biraju neparnog lana, koji vri funkciju predsednika. Ako drave ne mogu da se sporazumeju o tom lanu, drave pozivaju neku treu dravu ili neku uglednu linost da izabere tog lana arbitrae. Ako ni na taj nain ne postignu sporazum, svaka strana u sporu predlae po jednu dravu i njih dve zajedniki biraju neparnog lana. Ako ni taj nain ne dovede do izbora u roku od dva meseca, izbor se vri kockom. Kad je re o izboru arbitara postavlja se pitanje njihovog odnosa prema stranama u sporu. Sa jedne strane, od arbitra se oekuje da bude nezavisna linost i nepristrasna u postupku. Istovremeno, izborom svog arbitra strana u sporu oekuje od njega da on zastupa njene interese. Naizgled, odnos nepomirljivih uslova se svodi na to da se postupak odvija uz maksimalno moguu nepristrasnost i korektno. Ukoliko se to, ipak, ne moe pomiriti, postoji mogunost za izuzee arbitra i njegovu zamenu u konkretnom sluaju. 4. Merodavno materijalno pravo Ve je, kao jedna od prednosti arbitranog naina reavanja sporova, navedeno ovlaenje strana u sporu da same odlue o merodavnom pravu koje e se primenjivati u reavanju spora. Pri tome, strane u sporu to mogu uiniti izriito, navoenjem tog prava u ugovoru ili preputanjem arbitrima da o tome odlue po kolizionim normama. Razume se da je najizvesnije, i za strane u sporu i za arbitre, ako ugovor sadri odredbu o pravu merodavnom za reavanje sporova. Gotovo svi pravilnici institucionalnih arbitraa daju prednost ovakvom nainu odreivanja merodavnog prava. Ako nema sporazuma stranaka o merodavnom pravu, arbitraa je duna da o tome donese odluku, primenom kolizionih normi, odnosno primenom pravila o reavanju sukoba zakona. U takvim sluajevima, postoji vie kriterijuma kojima arbitri mogu da pribegnu pri donoenju odluke o merodavnom pravu. esto, arbitri kao merodavno pravo odreuju pravila drave u kojoj je sedite arbitrae. Pri tome, polaze od stanovita da su stranke, poveravanjem spora arbitrasi za koju im je sedite poznato, izrazile svoju elju i u pogledu merodavnog prava. Ovaj pristup je dosta esto kritikovan, naroito kad se radi o ad hoc arbitraama, jer se sedite takvih arbitraa odreuju bez nekih vrstih kriterijuma. Meutim, i kod institucionalnih arbitraa treba praviti razliku izmeu sedita institucija i sedita arbitra, koja se esto ne poklapaju. U novije vreme se esto primenjuje britanska praksa, koja merodavno pravo odreuje prema povezanosti sa poslom koji je predmet spora. Strane u sporu mogu, kao merodavno pravo, da odrede i naelo pravinosti. U tom sluaju, arbitri nisu vezani odreenim propisima i ostaje im izbor da se u procesu odluivanja koriste ugovorima, optim naelima prava, meunarodnim trogvakim obiajima. Ipak, i u takvim sluajevima, arbitri moraju da se pridravaju kogentnih normi, odnosno pravila od kojih nema odstupanja, sedita arbitrae, kao i takvih propisa drave u kojoj e se odluka izbvravati. 5. Arbitrani postupak i odluke arbitrae Postupak pred arbitraom takoe zavisi od volje strana u sporu, odnosno one su ovlaene da se sporazumeju o nainu voenja postupka. Ipak, drave, najee, pribegavaju postupku koji je ustanovljen 77

Hakom konvencijom o mirnom reavanju sporova, pa ima osnova da su ta pravila kroz dugotrajnu praksu postala deo obiajnog prava. Postupak se sastoji iz pismene i usmene faze. U pismenoj fazi stranke podnose podneske i protivpodneske, u utvrenim rokovima. U usmenoj fazi postupka strane u sporu uestvuju preko zastupnika ili delagata, koji mogu usmeno da iznose svoje stavove i miljenja u vezi sa sporom. Arbitrani sud zavrava postupak odlukom koja ima karakteristike presude i ta odluka je konana, odnosno protiv nje nema albe. Iako, konano, izvrenje odluka arbitrae zavisi od volje drava, najee drave skrupulozno izvravaju te odluke. Naravno, to je izraz svesti da bi drava bitno nakodila svom ugledu ako bi se ogluila o odluke suda koji je sama izabrala i poverila mu reavanje spora. U toku postupka pred arbitraom mogu se pojaviti i prigovori u pogledu nadlenosti u konkretnom sluaju. Arbitraa je ovlaena da odluuje o svim prigovorima u svim fazama postupka, pa i o prigovorima u pogledu nadlenosti. Dakle, arbitrano vee ima nadlenost da raspravlja i o svojoj nadlenosti. 22 To ukljuuje raspravu o valjanosti arbitrane klauzule, o valjanosti ugovora iji je ona deo. Savremena meunarodna pravila (Evropska konvencija o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai, Arbitrana pravila UNCITRAL-a i neka druga prihvataju ovo stanovite. Pri tome, od arbitrae se oekuje da prigovore o nadlenosti reava kao prethodno pitanje, ali nema prepreka da to pitanje raspravi i u konanoj odluci o predmetu arbitrae. Spor o kompetenciji kompetencije, odnosno o nadlenosti arbitrae da raspravlja o svojoj nadlenosti imao je vane i teorijske i praktine posledice i dananji preovlaujui stavovi su rezultat dugih diskusija o ovom pitanju. Iako je realtivno dugo trajala ova diskusija, mogue je sloiti se sa stavom da je re o principu koji je, ne tetei niijim interesima, u funkciji ouvanja prednosti arbitranog naina reavanja privrednih sporova u odnosu na njihovo reavanje pred redovnim dravnim pravosudnim institucijama. 23 Osnovno pravilo je da je odluka arbitrae konana i obavezna za stranke u sporu, pa ona ima pravnu snagu pravnosnane odluke suda. To znai da protiv odluke nema prava albe. Meutim, i u teoriji i u praksi postoje razliiti stavovi u pogledu sadraja arbitrane odluke. Naime, u sistemu common law preovlauje stanovite da nema potrebe za obrazloenjem arbitrane odluke, dok se u kontinentalnom sistemu (civil law) smatra da je interes strana u sporu da jasno sagledaju razloge za donoenje odluke, pa se zahteva obrazloenje. Do pomirenja ovih stavova vode ve navoena meunarodna pravila o arbitrai (Evropska konvencija, Pravila UNCITRAL-a) kojima se predvia da arbitrana odluka treba da sadri obrazloenje, osim u sluaju da se stranke izjasne protiv obrazloenja. I Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitrae u Beogradu zahteva pismeno obrazloenje. Odluka artbitrae u konkretnom sporu se obvjavljuje samo uz pristanak stranaka. Ve je navedeno da je arbitrana odluka izvrni naslov, ali postoje i odreeni, specifini sluajevi u kojima se izvrenje moe odbiti. Ti sluajevi su izriito navedeni u Njujorkoj konvenciji o priznanju i izvrenju arbitranih odluka od 1958. godine. 24 Razlozi na koje se moe pozvati pri odbijanju izvrenja su razliiti, ali se mogu odnositi na nesposobnost strana u sporu ili valjanost ugovora po zakonu na osnovu koga su ga stranke zakljuile; da strana protiv koje se trai izvrenje nije uredno obavetena o arbitranom postupku ili o imenovanju arbitra ili je bila spreena da uestvuje u postupku; da spor o kome je doneta odluka nije predvien arbitranim sporazumom ili je arbitraa prekoraila sporazum; da postupak ili obrazloenje odluke nije u skladu sa sporazumom strana ili da nije saglasan sa zakonom drave; da odluka jo nije postala obavezna po zakonu drave u kojoj je doneta odluka. Pored toga, izvrenje moe biti odbijeno ako po zakonu drave u kojoj se trai spor ne moe da se iznese pred arbitrau i ako bi izvrenje odluke bilo u suprotnosti sa javnim interesom.
22 23

Detaljnije, vidi: iri, A; Cvetkovi, P: op. cit, str. 399-412 ibid, str. 412. 24 Srbija je lanica Konvencije

78

STALNE ARBITRAE Ve je navedeno da je razvoj arbitraa kao oblika reavanja sporova doveo do stvaranja institucionalnih arbitraa, koje su uspostavljene kao stalne institucije i koje stoje na raspolaganju privrednim subjektima za reavanje eventualnih sporova. Danas postoji relativno verliki broj takvih, stalnih arbitraa u svim delovima sveta. Ukazaemo na neke od njih, koje su najire prihvaene i koje imaju relativno bogatu praksu reevanja sporova u meunarodnim ekonomski odnosima. 1. Spoljnotrgovinska arbitraa u Beogradu Spoljnotrgovinska arbitraa u Beogradu je formirana 1947. godine i zasnovana je na principu dobrovoljnosti, odnosno slobodnog izbora stranaka da joj povere reavanje sporova. Rad Spoljnotrgovinske arbitrae je ureen posebnim pravilnikom. Arbitri u Spoljnotrgovinskoj arbitrai mogu da budu i strani dravljani. Arbitraa je nezavisni organ i nadlena je da reava sporove izmeu jugoslovenskih subjekata i stranih fizikih i pravnih lica, ali i odnose izmeu stranih i fizikih lica. Takoe, Arbitraa je nadlena i da reava sporove koji nastanu iz plovidbe na moru i unutranjim vodama, kao i druge sporove na koje se primenjuje pravo plovidbe, ako je jedna od stranaka strano fiziko ili pravno lice. Nadlenost Arbitrae moe da se ugovori samo arbitranim sporazumom izmeu stranaka u sporu. U sluaju osporavanja postojanja arbitranog sporazuma, predsednitvo Arbitrae utvruje postojanje ili nepostojanje takvog sporazuma. Meutim, Arbitraa je duna u celom toku postupka da vodi rauna o nadlenosti i odluuje o njoj po slubenoj dunosti. Stranke mogu da osporavaju nadlenost Arbitrae, ali samo dok se ne upuste u reavanje spora. Tek ako Arbitraa ustanovi svoju nadlenost za reavanje konkretnog spora, ona moe da sprovede arbitrani postupak i da donese odluku o sporu. Arbitrani postupak se pokree tubom koja se dostavlja Sekretarijatu Spoljnotrgovinske arbitrae. Tuba treba da sadri podatke relevantne za uspostavljanje nadlenosti i za identifikovanje spora: ime, prezime, odnosno naziv i sedite, odnosno prebivalite obeju strana u sporu; dokaz o postojanju arbitranog sporazuma; predmet spora, sa injeninim stanjem, zahtevima tuioca i dokumentima koji se odnose na predmet spora i imenovanje arbitra za taj spor. Tuena strana ima pravo da u roku od 30 dana odgovori na tubu. U odgovoru na tubu treba da se izjasni o svim navodima tube i da iznese svoje protivdokaze, prilaui dokumenta na koja se poziva u svom odgovoru na tubu. Sve do zakljuenja glavne rasprave, tuena strana moe da podnese protivtubu ako se zahtevi iz protivtube odnose na isti pravni odnos. Tuilac imenuje arbitra podnoenjem tube, a tuena strana je to duna da uini u roku koji joj je ostavljen za odgovor na tubu. Dva imenovana arbitra sa liste arbitara biraju treeg, koji e vriti funkciju predsednika vea. Ako oni ne postignu sporazum o izboru predesdnika vea, njega imenuje predsednik Arbitrae. Izutzetno, o sporu moe da odluuje i arbitar pojedinac. To su izuzetni sluajevi i ta mogunost je vezana za vrednost spora; do odreene vrednosti spora njegovo reavanje se moe poveriti pojedincu. Do imenovanja arbitra pojedinca moe doi i saglasnou strana u sporu. Stranke u pismenoj fazi postupka iznose svoje dokaze i protivdokaze. Arbitri razmatraju valjanost iznetih dokaza i protivdokaza i kad ocene da su sva pitanja dovoljno razjanjena da se odluka donese i bez javne rasprave, o tome obavetavaju stranke u sporu. Stranke mogu, ipak, zahtevati javnu raspravu u roku od 15 dana od dana prijema obavetavanja vea. Ako ni jedna od stranaka u tom roku ne zahteva odravanje javne rasprave, vee moe da donese odluku na osnovu svih priloenih pismenih dokaza.

79

Ako se zakae javna rasprava, ona se, po pravilu, odrava u seditu Arbitrae, ali se na predlog stranaka ili arbitranog vea moe odrati i u drugom mestu, po odluci predsednika Arbitrae. Rasprave su nejavne, osim ako se stranke u sporu ne sporazumeju da budu javne. Arbitrano vee donosi odluku veinom glasova. Odluka sadri datum i mesto donoenja, imena arbitara, nazive stranaka, predmet spora, utvreno injenino stanje i obrazloenje, dispozitiv i rok u kome odluka treba da se izvri. Stranke mogu da zatrae od arbitrae da ispravi greke u roku od trideset dana od dana prijema odluke. Prihvatanjem nadlenosti arbitrae, stranke su se obavezale da e izvriti odluku arbitrae. 2. Arbitraa Trgovinske komore Ciriha Osnovana je 1911. godine. Arbitraa je zanimljiva po specifinom nainu imenovanja arbitara. Naime, predsednik Trgovinske komore Ciriha, kad dobije zahtev za arbitrau imenuje predsednika arbitrae koji potom imenuje dva arbitra sa liste koju predlae predsednik Trgovinske komore. Ukoliko su se stranke sporazumele, moe se odrediti vee od pet arbitara; u tom sluaju, pored arbitara koji su odreeni na navedeni nain, stranke imenuju po jo jednog arbitra. Izuzetno, ako to strane u sporu zahtevaju, predsednika arbitranog vea za konkretni sluaj imenuje predsednik Trgovinske komore, a stranke u sporu biraju po jednog lana vea. Kad vrednost spora nije velika, stranke u sporu se mogu saglasiti da se imenuje arbitar pojedinac. Sedite Arbitrae je u Cirihu gde se odravaju i javne rasprave, ali se one mogu odravati i na drugom mestu. Postupak poinje podnoenjem tube Sekretarijatu Arbitrae, uz dostavljanje sporazuma o arbitrai, ako su ga stranke prethodno zakljuile. Sekretarijat Arbitrae razmatra tubu da bi ustanovio da li postoje formalni uslovi za postupak; ako takvi uslovi postoje onda se odreuje vee za konkretni sluaj na napred navedeni nain. Arbitraa donosi odluke veinom glasova.

3. Arbitraa Meunarodne trgovinske komore u Parizu Ova arbitraa je osnovana 1923. godine. Postala je jedna od najafirmisanijih arbitraa u svetu i poznata je pod nazivom Pariska arbitraa, ali je zovu i Meunarodna arbitraa. U toku dugogodinjeg rada je reavala preko 6.500 sporova izmeu drava, javnih preduzea, privatnih preduzea i pojedinaca. Ono to obeleava ovu arbitrau je nesporni meunarodni karakter i to iz vie razloga. Arbitraa, prvenstveno, reava sporove sa elementom inostranosti. Ali, arbitri u Arbitrai mogu da budu bilo kog dravljanstva. Arbitrani postupak, iako je sedite Sekretarijata Arbitrae u Parizu, moe da se sprovodi u bilo kojoj dravi sveta, na jeziku koje stranke u sporu izaberu. Arbitraa ima na listi arbitre iz preko 40 drava sveta, struni saradnici u Arbitrai potiu iz vie od 10 drava i govore razliite svetske jezike. Sve to kvalifikuje ovu Arbitrau kao jednu od najpoeljnijih institucija za reavanje meunarodnih ekonomskih sporova. Postupak pred Arbitraom zapoinje podnoenjem tube Sekretarijatu Arbitrae. Tuba se odmah dostavlja tuenoj strani, koja treba da dostavi svoj odgovor na tubu i da se izjasni o izboru arbitara sa liste Arbitrae u roku od 30 dana od dana prijema tube. Ako stranke ne mogu da se saglase o izboru arbitara ili ih ne imenuju, arbitre za konkretan spor imenuje sama Arbitraa. Pri tome, Arbitraa odluuje o broju arbitara i o mestu zasedanja vea. Arbitrano vee, od trojice sudija, ili arbitar pojedinac definie u pismenom obliku, na osnovu podnesaka tuioca i tuenog, predmet spora i odreuje koji postupak bi trebalo sprovesti, odnosno koje dokaze izvesti u toku postupka. Takoe, arbitrano vee ili arbitar pojedinac odreuju i koje e se pravo primeniti u reavanju spora i u kom mestu e se odrati arbitraa. 80

Za razliku od drugih arbitraa, Pariska arbgitraa u celom toku postupka zadrava aktivnu ulogu, u tom smislu to vri nadzor nad radom arbitranog vea, pre svega u pogledu primene Pravilnika kojim je ureen postupak pred Arbitraom. U tom nadzoru, Pariska arbitraa vodi rauna da arbitrano vee ili arbitar pojedinac rade efikasno i reavaju spor bez odlaganja, da donose kvalitetne i pravno valjane odluke. Tako, Pariska arbitraa razmatra nacrt svake odluke pre njenog objavljivanja, pre svega sa stanovita postupka, zatim da li su odlukom obuhvaena sva bitna pitanja u konkretnom sporu, da li je odluka doneta u obliku koji odgovara konkretnom sporu itd. 4. Arbitraa Amerikog arbitranog udruenja Sedite ove arbitrae, koja je osnovana na tradiciji arbitranog reavanja sporova u SAD jo od kraja 19. veka, je u Njujorku. Poetkom 20. veka osnovano je Ameriko arbitrano udruenje, kao dobrovoljna asocijacija za mirenje i arbitrau. Ova arbitraa ima svoja sedita irom SAD i godinje reava preko 6.000 sporova. Karakteristika je da se ona izdrava prilozima i lanarinom lanova Udruenja i da svoje usluge prua i u unutranjem pravu, ali se angauje i u reavanju meunarodnih ekonomskih sporova. U reavanju sporova, Arbitraa primenjuje i nacionalno zakonodavstvo, ali sporove reava i prema pravilima meunarodnog prava. Postupak zapoinje podnoenjem tube jedne od strana u sporu. Tuba se dostavlja protivnoj strani i obe strane se pozivaju da dostave sva pismena koja mogu da utiu na reavanje spora, ukljuujui sva dokumenta i dokaze kojima strane raspolau. U toj usmenoj fazi postupka, Arbitraa se upoznaje sa sporom. Strane u sporu imaju pravo da saglasno odrede jezik na kome e se voditi postupak, ali ako one to ne uine, jezik odreuje Arbitraa, vodei rauna o dravljanstvu strana u sporu. Arbitraa odreuje mesto odravanje rasprave i vreme njenog odravanja. Ukoliko strane imaju sedite ili prebivalite u razliitim dravama, jedan od arbitara mora biti iz tree zemlje, ije dravljanstvo nema ni jedna od strana u sporu. Pre donoenja odluke, strane u sporu mogu zahtevati da arbitri pismeno daju miljenje kojim su se rukovodili u donoenju konkretne odluke. Odluku arbitrae treba da potpie veina arbitara. 5. Londonski sud meunarodne arbitrae Londonski sud meunarodne arbitrae je napoznatija institucija za reavanje meunarodnih ekonomskih sporova u dravama u kojima se primenjuje common law (anglosaksonski) pravni sistem. Stranke u sporu koje iznesu reavanje spora pred ovu arbitrau prihvataju primenu Pravilnika kojim je ureen postupak pred Londonskom arbitranim sudom. Strana u sporu, radi pokretanja postupka, treba da podnese Registru Londonskog arbitranog suda podnesak u kome se definie spor. Uslov za angaovanje ove artbitrae je arbitrani sporazum strana u sporu i on se takoe dostavlja. Ako taj sporazum predvia, strana u sporu podnosi i predlog za imenovanje arbitra. Tuena strana, u odgovoru na tubu moe da poalje odgovor koji, izmeu ostalog, sadri i izjanjavanje o arbitru, ili arbitrima. Ako strane u sporu nisu imenovale arbitre, odnosno ako tuena strana u odgovoru na tubu nije imenovala arbitra ili arbitre, imenovae ih predsednik ili potpredsednik Londonskog arbitranog suda. Ako su stranke razliitog dravljanstva, arbitar pojedinac ili predsedavajui vea ne moe biti ni iz jedne drave dravljanstva stranaka. Sporove pred ovom arbitraom moe da reava vee arbitara ili arbitar pojedinac. Svi arbitri angaovani u konkretnom sporu potpisuju obavezu da postupaju nezavisno tokom celog postupka. Postupak se i pred ovim sudom odvija u dve faze: pismenoj i usmenoj.

81

6. Savet meunarodnih trgovinskih arbitraa Savet meunarodnih trgovinskih arbitraa je osnovan 1961. godine, kao nevladina i nezavisna meunarodna organizacija u koju su udruene institucije arbitraa i istaknuti strunjaci pojedinci koji se bave razvojem arbitraa. Savet sarauje sa arbitraama i organima i organizacijama, pre svega, Ujedinjenih nacija i pogotovu sa trgovinskim i privrednim komorama drava. Najvii organ je Savet koji ima 36 lanova, koji se biraju u linom svojstvu, iz razliitih drava sveta, a osnovni kriterijum je poznavanje arbitraa i arbitranog postupka. Savetom rukovode Predsednitvo, koje sainjavaju predsednik i tri potpredsednika i generalni sekretar. Savet nastoji da doprinese ujednaavanju arbitranih pravila i uspostavljanju meunarodne saradnje meu arbitranim institucijama i to odravanjem redovnih kongresa (po pravilu, svake etiri godine) i konferencija koje se odravaju izmeu kongresa. Ti kongresi i konferencije okupljaju veliki broj istaknutih pravnika, strunjaka u trgovinskom pravu i specijalista u pitanjima arbitrae i arbitranog postupka.

MIRENJE KAO NAIN REAVANJA MEUNARODNIH EKONOMSKIH SPOROVA Mirenje (koncilijacija) je specifian nain reavanja sporova koji se pojave u vezi sa nekom poslovnom tanskacijom, bez obraanja arbitrai ili nadlenom sudu. U sutini, to je nastojanje da se spor rei na efikasniji i jeftiniji nain, bez formalnosti koje zahtevaju i arbitrani i sudski postupak. U tom smislu, mirenje jeste povoljniji nain reavanje sporova za strane. Meutim, nirenje ne mora da dovede do konanog reenja spora. Naime, ako postupak mirenja ne uspe, strane zadravgaju pravo da spor podnesu na reavanje i na neki drugi nain, prvenstveno arbitrai. Drugi nedostatak mirernja je u tome to i, eventiualno, reena spor nije garancija i da e se reenje realizovati, jer poravnanje koje se postie mirenjem nema snagu izvrnog naslova; to znai da strana moe, bez ozbiljnih posledica, odustati od poravnanja postignutog u postupku. S druge strane, mirenje je postupak koji stoji na raspolaganju stranama i kad su zapoeli postupak pred arbitraom; do konanog reenja, stranke u sporu mogu se odluiti da spor ree poravnanjem. Zbog svega toga, to nije esto korien instrument u postupku reavanja privrednih sporova, osim u nekim dravama Dalekog istoka. Svaka strana u jednom sporu ima pravo da pokrene postupak za mirenje, ali se postupak smatra pokrenutim onda kad ga druga strana u sporu prihvati. U principu, postupak mirenja vodi jedan miritelj, ali strane se mogu sporazumeti i da imenuju vie njih. esto, za postupak mirenja se koriste institucionalne arbitrae, koje stavljaju na raspolaganje stranama u sporu usluge u postupku, bilo lica koja e delovati kao miritelji, bili administrativne i druge usluge. Radi toga, nije retkost u pravilima postupka pojedinih arbitraa nai i pravila koja se odnose na mirenje. Neke od njih, na primer, predviaju i formiranje komisija za mirenje, kao to je u sluaj u Spoljnotrgovinskoj arbitrai u Beogradu. Ve je navedeno da je jedna od prednosti postupka mirenja i neformalan postupak. Zbog toga je vrlo vana uloga miritelja u postupku, koji ima dosta iroka diskreciona prava nad postupkom, ali uz obavezne konsultacije sa stranama. Najpotpunija pravila, na koja se esto pozivaju strane koje se odluuju za postupak mirenja, su pripremljena u okviru Komisije Ujedinjenijh nacija za meunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL). Prema Pravilima za mirenje UNCITRAL mirenje vodi jedan miritelj, osim ako se stranke ne sporazumeju drugaije. Pravila predviaju da se dokazi koji se istaknu u toku postupka mirenja ne mogu da se koriste u nekom drugom postupku, kojem bi stranke pribegle (na primer, u sudskom ili arbitranom postupku). Prema Pravilima, miritelj koji je uestovao u postupku mirenja se ne moe javiti u drugom, arbitranom ili 82

sudskom postupku, kao arbitar, zastupnik ili savetnik bilo koje od stranaka. Pravila predviaju da poravnjanje postignuto u postupku mirenja ima pravo dejstvo kao poravnjanje van arbitrae, a ne kao arbitrana odluka. Sporovi u vezi sa poravnjanjem mogu biti predmet arbitrae.

83

Posebni deo

84

I MEUNARODNO POSLOVNO PRAVO


Za posebni deo meunarodnog privrednog prava uobiajeni naziv u veini drava sveta je meunarodno poslovno pravo (International Business Law). U sutini, to je onaj deo meunarodnog privrednog prava koji se bavi konkretnim pravnim poslovima, meunarodnom kupovinom i prodajom, meunarodnim trgovinskim zastupanjem, meunarodnim osiguranjem itd. Dakle, bavi se nainom i uslovima za zakljuivanje poslova u meunarodnim privrednim odnosima, pa je sa tog stanovita i sutinski opravdan naziv meunarodno poslovno pravo. U meunarodnom pravu su postavljeni temelji meunarodnog poslovnog prava, usvajanjem posebnih formalnih izvora tog prava. Tome su poseban doprinos dale dve meunarodne konferencije: u enevi 1964. godine i u Hagu, takoe 1964. godine. enevska konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj trasirala je put za reavanje osnovne protivrenosti savremene svetske privrede koje, uprkos svim nastojanjima, nisu ni do danas razreene: veliki jaz izmeu razvijenih i nerazvijenih drava. Druga, Diplomatska konferencija u Hagu, iste godine, bavila se unifikacijom prava meunarodne kupovine i prodaje. Na toj konferenciji usvojena su dva znaajna meunarodna dokumenta u ovoj oblasti: Jednoobrazni zakon o meunarodnoj kupovini i prodaji fizikih pokretnih stvari i Jednoobrazni zakon o zakljuivanju ugovora o kupovini i prodaji fizikih pokretnih stvari. Znaajnu ulogu u razvoju meunarodnog poslovnog prava ima Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo, na iju inicijativu i pod ijim okriljem je usvojena Beka konvencija o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe 1980. godine, i danas kljuni i najvaniji izvor meunarodnog poslovnog prava. Nema sumnje da je razvoju meunarodnog poslovnog prava poseban impuls dalo usvajanje Jednoobraznih pravila i obiaja za dokumentarne akreditive, koja u velikoj meri olakavaju obraun i plaanja izmeu uesnika meunarodnih privrednih odnosa. 1. Pojam i predmet meunarodnih poslovnih odnosa Osnovna razlika meunarodnih poslovnih odnosa i drugih pravnih odnosa je predmet meunarodnih poslovnih odnosa. Osnovni predmet meunarodnih poslovnih odnosa je transfer, odnosno prenos vrednosti u meunarodnim odnosima. Meunarodni poslovni odnosi, prema tome, su poslovi koji se odnose na uvoz i izvoz robe, transport te robe i plaanja u vezi sa uvozom i izvozom te robe. Karakteristika savremenih meunarodnih poslovnih odnosa je da obuhvataju itav svet. Takvi odnosi na razliite naine utiu na promene sveta uopte. Poslovni odnosi su doprineli razvoju komunikacija i omoguili da itav svet postane mesto za njihovo odvijanje. Razgranati poslovni odnosi utiu na ekstremno brz razvoj transporta i transportnih sredstava. Dakle, meunarodni poslovni odnosi, iako usmereni prvenstveno na ostvarivanje ekonomskih ciljeva, presudno doprinose i razvoju drugih odnosa; nije vie mogue zatvaranje bilo koje drave, bilo koje privrede u samo svoje okvire. Odravanje meunarodnih poslovnih odnosa je uslov daljeg razvoja. Mnoina meunarodnih poslovnih odnosa, odnosno meunarodnih poslovnih operacija, dovela je do nastojanja da se njihovo odvijanje olaka. To je u velikoj meri omogueno i injenicom da se esto ponavljaju iste poslovne operacije, pa je mogue usvojiti odreenu pravnu tehniku koja ih olakava i omoguava njihovo efikasno odvijanje. Put za to je usvajanje odreenih standarda i tipskih ugovora, kojima se ureuje prodaja ili kupovina robe i druga pitanja koja su neophodna za odvijanje tih operacija. To se u savremenim meunarodnim poslovnim odnosima odvija, uglavnom, na dva naina. Prvo, takve ugovore i standarde mogu da ponude odreene grupe i udruenja, iji je poloaj na tritu odreen njihovom ekonomskom snagom i uticajem na tritu. esto, makar iza takvih standarda i 85

tipskih ugovora stajale drave, stvarno je u pitanju uticaj velikih privrednih grupacija ili kompanija. Loa strana ovakvih tipskih ugovora ili standarda koji se primenjuju pri zakljuivanju ugovora je da na neki nain ograniavaju volju drugih uesnika, kojima ostaje mogunost da prihvate reenja koja su njima ponuena, bez posebnog uticaja. Drugi nain usvajanja tehnika, tipskih ugovora i standarda je kad se oni usvajaju pod okriljem meunarodnih tela. Takva tela usvajaju tipske ugovore i standarde koji sadre opte uslove i doprinose jednoobraznom pravnom ureivanju razmene roba i usluga, koji je prihvatljiv za iri krug uesnika i jednako se odnosi na sve uesnike u meunarodnoj poslovnoj operaciji. Takav primer je recimo napor Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu, koja je usvojila itav niz optih uslova i tipskih ugovora koji se primenjuju ne samo u Evropi nego i u svetu (Opti uslovi za nabavku investicione opreme u uvozu i izvozu; ugovori za kupovinu i prodaju itarica; opti uslovi za kupovinu i prodaju junog voa itd). Ova, tzv. autonomna pravila meunarodnog trgovakog prava postaju sve znaajniji izvori, koji sami po sebi nisu dovoljni da urede meunarodno poslovno pravo u celini, ali predstavljaju znaajnu dopunu izvorima meunarodnog privrednog prava. To autonomno pravo je zapravo nadgradnja ve razvijenog nacionalnog prava i izvora meunarodnog privrednog prava. 2. Meunarodna poslovna operacija U meunarodnom privrednom pravu pojam meunarodne poslovne operacije se koristi da se oznai predmet meunarodnog poslovnog prava, odnosno onaj privredni posao koji se obavlja, odnosno meunarodni pravni i poslovni odnos. Meunarodna poslovna operacija je sloen niz radnji i postupaka, koje su po svom cilju jedinstvene i ine jedinstven proces, ali sadre vie delova koji su relativno samostalne razliite prirode, ali svi usmereni jedinstvenom cilju. U tom smislu, iako jedinstvena, poslovna operacija se moe, uslovno, podeliti na te posebne poslove, ali samo oni svi zajednio ine operaciju, bez obzira na razliite sadraje i tehnike. Prvi, inicijalni deo, deo kojim zapoinje poslovna operacija je trgovinski ugovor izmeu dve ili vie strana. To je deo u kome dolazi do izraaja volja stranaka da zakljue i obave jednu celovitu poslovnu operaciju i on moe da bude, takoe, sloen. Trgovinski ugovor, pored teksta ugovora samog, moe da sadri i razliite dodatke kojima se preciznije i potpunije objanjava ili dopunjuje predmet ugovora. Zatim, deo trgovinskog ugovora je svakako i prepiska izmeu strana celim tokom realizacije tog ugovora. Drugi deo poslovne operacije je plaanje po zakljuenom ugovoru. Pri tome, plaanje, pored volje stranaka ugovora, podlee i unutranjim propisima drava iz kojih, odnosno u kojima se plaanje izvrava. Meunarodna plaanja su, po pravilu, ureena zakonima i drugim unutranjim propisima drava i potovanje tih propisa je obaveza strana u ugovornom odnosu. Konano, deo jedinstvene poslovne operacije jeste i meunarodni transport, ako se radi o razmeni roba. Naime, meunarodna poslovna operacija je, po svojoj prirodi, posao koji se izvodi preko granica, pa je, za realizaciju operacije u celini, nuan i transport robe koja je predmet ugovora. Imajui u vidu da je u pitanju prekogranini posao, jasno je da se i na transport primenjuju i nacionalni propisi drava, ali i pravila meunarodnog prava, zavisno od sredstava transporta. Poslovne operacije se mogu podeliti u odnosu na cilj, odnosno prirodu poslovnih operacija. Sa tog stanovita se mogu razlikovati poslovne operacije uvoza, izvoza ili tranzita roba i usluga koje su predmet poslovne operacije. Uvoz i izvoz su uzajamno uslovljene poslovne operacije, zavisno od stanovita. Naime, iz jedne drave se roba ili usluge izvoze, ali te iste robe i usluge sa stanovita druge drave uesnice u toj poslovnoj operaciji predstavljaju uvoz. Dakle, jedna ista poslovna operacija moe istovremeno da bude i 86

uvozna i izvozna. I ova, kao i druge poslovne operacije, se preduzimaju pre svega kao izraz interesa neposrednih uesnika-privrednih subjekata koji je preduzimaju. Meutim, ponekad takva operacija ima neposredni uticaj i na ire interese drave i interesi uesnika poslovne operacije iz jedne drave ne moraju se obavezno poklapati sa interesima drave. Zbog toga je i ovakva operacija podvrgnuta dvostrukom pravnom reimu; sa jedne strane, ona se odvija prema pravilima meunarodnog prava, ali moe biti ograniena odreenim unutranjim zakonodavstvom, o emu je ve bilo rei, iz razliitih razloga: spreavanja prekomernog uvoza ili izvoza, zatite platnog bilansa drave itd. Tranzit je posebna meunarodna poslovna operacija ija je sutina u prelasku roba ili drugih vrednosti preko teritorije treih drava, koje nisu neposredno uesnice u poslovnoj operaciji. Ali, posredno, i trea drava uestvuje u takvoj poslovnoj operaciji, najmanje korienjem njenih komunikacija, ali je mogue da trea drava i neposrednije uestvuje u njoj, pruanjem usluga u tranzitu; prevoza, odravanja prevoznih sredstava itd. Poslovna operacija se zasniva na volji ugovornih strana. Zbog toga ona nije formalnog karaktera, odnosno ne postoje obavezna pravila o tome u kakvom obliku se ona mora realizovati. Ipak, imajui u vidu sve to utie na meunarodni privredni odnos, pre svega mogui uticaj drava ali i pravila meunarodnog prava, poslovna operacija podrazumeva itav niz dokumenata koji je moraju pratiti i bez kojih se ne moe ostvariti. Ta dokumenta su razliitog karaktera i mogu se obuhvatiti ona koja su obavezna po propisima, kao i druga koja zavise od volje strana koje su u ugovornom odnosu. Prva grupa dokumenata, koja zavise od volje ugovornih strana i kojima se inicira poslovna operacija, ali su prisutni i celom toku poslovne operacija su dokumenta poslovne prepiske ugovornih strana. Deo te poslovne prepiske se odvija i pre zakljuenja ugovora ili pre zakljuenja posla. To su dokumenta uobiajene pismene prepiske, korienjem razliitih tehnikih sredstava. Ranije je ta prepiska, kao to joj samo ime govori, bila u obliku razmene pismenih dokumenata potom ili telegramom, kasnije telefaksom; danas se najvei deo poslovne prepiske obavlja savremenim sredstvima kompjuterske komunikacije, preko internet veza. Pri tome, odreeni dokumenti u toku ove prepiske su od velikog znaaja i njihovo postojanje ili nepostojanje izaziva tano odreene pravne posledice. Na primer, posao esto zapoinje razmenom ponude za sklapanje posla i odgovorom na ponudu, odnosno njenim prihvatanjem. Slian karakter ima i nalog za slanje neke robe ili nalog za isplatu po nekom poslu, odnosno ispostavljanje fakture ili rauna za obavljeni posao ili uslugu. Ne postoje vrsta pravila o formi ili obliku pojedinih akata slubene prepiske, ali su u praksi izgraeni odreeni oblici i nain postupanja, koji strankama omoguava da poslove obavljaju efikasno, ali i podrazumeva da se pridravaju odreenih standarda. Tako je mogue, na primer, da se razmenom odreenih dokumenata pravni posao smatra zakljuenim, kao to je ponuda za zakljuenje posla i potvrda prihvatanja takve ponude. Meutim, kod ozbiljnijih poslova je ea praksa da se, ipak, zakljuuje pismeni ugovor sa elementima kojima se precizno utvruje posao, odnosno jasni uslovi pod kojima se posao obavlja. Takav pismeni dokument potpisuju obe ugovorne strane i to omoguava precizno utvrivanje meusobnih obaveza. Druga grupa dokumenata koji su obavezni deo poslovne operacije su dokumenta meunarodnog plaanja. Kad je re o meunarodnim plaanjima pravila o oblicima u kojima se sainjavaju dokumenti su relativno stroga i podrazumevaju veliki broj standarda i tehnikih pravila koja moraju da se potuju da bi se plaanje realizovalo. Najee, meunarodna plaanja se ne vre gotovinski, nego se koriste drugi bankarski sistemi plaanja. Najee se plaanje vri preko odgovarajuih akreditiva i to tako to se akreditiv ugovara, zatim se otvara na osnovu odreene evidencije koja se vodi o poslu, proverava saoptenje o otvaranju akreditiva, dostavlja se odreena dokumentacija banci preko koje se sprovodi isplata i potom, na kraju tog procesa se vri plaanje iznosa za koji je otvoren akreditiv. 87

Transportna dokumenta zavise, prvenstveno od ugovora o prevozu i naina transporta koji se u konkretnom sluaju primenjuje. Meunarodni tovarni list je osnovni dokument koji se primenjuje u kopnenom i vazdunom saboraaju, ili konosman, ugovor o arteru ili ugovor o zakupu broda u pomorskom transportu. Ti osnovni dokumenti su praeni i dopunskim dokumentima, kao to su polise osiguranja robe u prometu i sl. Posebna grupa dokumenata su dokumenta koja su obavezna po propisima drava. Broj i vrsta ovih dokumenata u svakom konkretnom sluaju zavisi od nacionalnog zakonodavstva drava dravljanstva privrednih subjekata. Razliite drave, kao to je ve navedeno, mogu da preduzimaju razliite mere i ogranienja u spoljnotrgovinskim odnosima. Ta dokumenta mogu biti razliite uvozne ili izvozne dozvole, deklaracije vrednosti robe, certifikat o poreklu robe, certifikat o sanitarnim ili drugim pregledima. Imajui u vidu sve navedeno, razmotriemo sadraj pojedinih poslovnih operacija, kao to su meunarodni trgovinski poslovi, odnosno meunarodna prodaja i kupovina, poslovi transporta, meunarodni finansijsku poslovi itd.

II MEUNARODNA KUPOVINA I PRODAJA


1. Opte napomene Ve je navedeno da drave unutranjim propisima mogu da nametnu niz ogranienja u spoljnotrgovinskom prometu iz razliitih razloga. Ipak, u celini gledano, presudna je autonomija volje strana u zakljuivanju ugovora. Ta slobodna volja ugovornih strana dolazi do punog izraaja u svim poslovnim operacijama, a posebno je jasno vidljiva u meunarodnoj prodaji i kupovini, ili kupoprodaji. Meutim, poslovi meunarodne kupovine i prodaje su danas veoma razgranati i dostigli su, nekad, nesluene razmere. U tako razgranatim poslovima, za same poslove je neophodno da se odvijaju po odreenim, izriito ili preutno prihvaenim pravilima, to je nuno vodilo odreenoj unifikaciji ovih pravila. Unifikacija pravila se odvijala u dva komplementarna pravca; sa jedne strane, kroz meunarodne konvencije i sa druge, kroz autonomno meunarodne privredno pravo, kao i razvoj obiajnih pravila. Nije naodmet jo jednom istai da je, u postupku usvajanja meunarodnih ugovora u oblasti spoljnotrgovinske razmene od presudnog znaaja delovanje vie meunarodnih organizacija, koje su svojim predlozima, nacrtima dokumenata i slinim inicijativama znaajno doprinele toj unifikaciji. Naravno, neemo ponovo govoriti o njima, ali se valja podsetiti da su u tom pogledu naroito mesto zauzeli UNIDROIT (Meunarodni institut za unifikaciju privatnog prava), UNCITRAL (Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo), Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu, Meunarodna trgovinska komora. Jedan od problema unifikacije pravila o meunarodnoj kupovini i prodaji je svakako i uticaj drava i dravnih mera na uslove meunarodne kupovine i prodaje. Taj uticaj se, prvenstveno, ogleda u posebnim merama koje, kao ogranienja, nameu drave u obliku razliitih dozvola kao uslova za zakljuivanje ugovora. Takva delovanja drave dovode u poseban poloaj ugovorne strane da odgovaraju za neispunjavanje obaveza preuzetih ugovorom. Na odreeni nain, negativan utivcaj moguih posebnih zahvata drave u slobodu ugovaranja prevazien je usvajanjem odreenih meunarodnih pravila, pre svega u enevskim optim uslovima. enevski opti poslovi raunaju na dobru veru strana ugovornica, zahtevajui da se meusobno obaveste o postojanju reima posebnih dozvola za neke poslove i da uine sve da takve dozvole blagovremeno pribave. Strana koja je u obavezi da te dozvole pribavi, mora da to uini ili da, ako ne uspe 88

da obezbedi potrebne dozvole o tome obavesti drugu stranu. Ako to ne uini, ne moe se osloboditi od odgovornosti za neizvrenje svoje obaveze zbog nedobijanja dozvole. 2. Izvori prava meunarodne kupovine i prodaje Ve je navedeno da je dostignut odreeni stepene unifikacije pravila o meunarodnoj kupovini i prodaji, pa je neophodno ukazati na neke osnovne pravne instrumente kojima je ta unifikacija ostvarena. Pokuaji da se postigne unifikacija pravila u spoljnotrgovinskim odnosima su zapoeli jo izmeu dva svetska rata, u okviru Meunarodnog instituta za unifikaciju meunarodnog privatnog prava (UNIDROIT). Meutim, drugi svetski rat je prekinuo te radove i oni su nastavljeni posle drugog svetskog rata, kad je, na inicjativu UNIDROIT, holandska vlada prihvatila da organizuje meunarodnu konferenciju, koja je odrana 1964. godine. Na Hakoj konferenciji su usvojene dve konvencije znaajne za unifikaciju: Konvencija o jednoobraznom zakonu o zakljuivanju ugovora o meusobnoj prodaji telesnih pokretnih stvari i Konvencija o jednoobrazonom zakonu o meunarodnoj prodaji telesnih polkretnih stvari. Konvencija o merodavnom pravu kod meunarodne prodaje robe usvojena je na Hakoj konferenciji od od 1955. godine, ali je izmenjena i dopunjena 1985. godine, da bi se usaglasila sa Konvencijom o meunarodnoj prodaji, ali nema bitne razlike izmeu prvobitnog teksta i revidirane konvencije. Konvencija, prvenstveno, predvia da se primenjuje pravo drave prodavca u trenutku kad je primio narudbu, odnosno pravo drave u kojoj je sedite filijale prodavca, ako je filijala primila porudbinu. Pravo drave kupca se primenjuje ako je prodavac ili zastupnik primio porudbinu u toj dravi. Haki jednoobrazni zakoni su stupili na snagu 1972. godine. Haki jednoobrazni zakoni su izvrili znatan uticaj na praksu u spoljnotrgovinskim odnosima, pa su u nekim zakonodavstvima, kao to je bilo i jugoslovensko, neposredno uticali na usvajanje nacionalnog prava, iako ih Jugoslavija nije ratifikovala. Meutim, ve u toku pregovora, a naroito nakon usvajanja, Haki jednoobrazni zakoni su bili podvrgnuti i ozbiljnoj kritici. Jedna od ozbiljnih primedbi se odnosila na reprezentativnost drava koje su uestvovale na koferenciji, ali i na nesrazmeran uticaj nekih drugih drava. Tako, na primer, meu 28 drava uesnica konferencije nije bilo zemalja u razvoju, a SAD su, nekritiki, nametale svoja reenja koja su unoena u tekstove i nakon njihovog usvajanja (SAD nisu od poetka uestvovale u radu, pa su nakon ukljuenja u rad nametale ta svoja reenja). Naravno, mnogo su znaajnije primedbe koje su se odnosile na odreena konkretna reenja Hakih jednoobraznih zakona. Primedbe su se odnosile na koncept bitne povrede ugovora, koji je preuzet iz anglosaksonskog prava i nije bio dovoljno precizan, na definiciju uslova i vremena isporuke ugovorene robe, koja je i neprecizna i u nesaglasnosti sa mnogim nacionalnim zakonodavstvima. Konano, jedna od najozbiljnijih primedbi se odnosila na odreivanje posledica povrede koja vodi automatskom raskidu ugovora. Sam koncept automatskog raskida ugovora moe da bude nepovoljan za sve uesnike u poslu, pa i za oteenu stranu, jer dovodi do raskida ugovora kad za to ne postoji volja ni strane koja se poziva na povredu. Sve ove, i druge primedbe na Hake jednoobrazne zakone, su umnogome doprinele da se u okviru Komisije Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo zapone rad na pripremi Konvencije o meunarodnoj prodaji robe, koja bi otklonila ove nedostatke, ali usvojila i neka druga reenja. Posao je 89

poveren posebnoj radnoj grupi UNCITRAL, koja je na tome radila 10 godina, dok je Konvencija bila ponuena na potpisivanje i ratifikaciju dravama. Konvencija Ujedinih nacija o zastarelosti potraivanja u meunarodnoj prodaji usvojena je 1974. godine, na konferenciji u Njujorku. To je bila prva konvencija iji je nacrt pripremila Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo. Konvencija je, neznatno, izmenjena i dopunjena 1980. godine, radi usklaivanja sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o meunarodnoj prodaji robe. Prema Konvenciji, rok zastarelosti iznosi etiri godine, a poinje da tee od dana dospelosti prava na potraivanje, a apsolutni rok zastarelosti nastupa po isteku deset godina. Konvencija se primenjuje kad su sedita stranaka, u trenutku zakljuenja ugovora, u dravama lanicama Konvencije ili kad pravila meunarodnog privatnog prava upuuju na primenu Konvencije. Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe (Beka konvencija) je usvojena na diplomatskoj konferenciji u Beu, odranoj 1980. godine, na osnovu odluke Generalne skuptine Ujedinjenih nacija. Beka konvencija je u mnogo emu otklonila navedene nedostatke koje su sadravali Haki jednoobrazni zakoni, ali je uvela i neke novosti u pogledu obavezivanja drava tom konvencijom. Jedna od tih novosti je i mogunost drave da Konvenciju ratifikuju po delovima (deo II se odnosi na zakljuivanje ugovora, a deo III na prodaju robe). Takoe, od drava koje ele da budu lanice Konvencije se zahteva da prekinu lanstvo, odnosno da otkau Hake jednoobrazne ugovore, ako su ih pre toga ratifikovale. Konvencija je dopustila i odreene rezerve na tekst Konvencije, pre svega, da bi se obezbedio elastian pristup obavezivanju drava ije nacionalno zakonodavstvo sadri neka od reenja koja nisu u skladu sa odredbama Konvencije. Tako, na primer, prema Konvenciji, opti princip je da se za zakljuivanje ugovora ne zahteva posebna forma, ali drave mogu staviti rezervu na tu odredbu Konvencije. Elastinost pristupa obavezivanju Konvencijom se ogleda i u tome to Konvencija sadri federalnu klauzulu, koja omoguava dravama sa federalnim ureenjem da se ratifikacijom obaveu na primenu Konvencije u svim federalnim jedinicama ili samo u nekima od njih. Srbija je lanica Konvencije, po osnovu sukcesije, jer je Konvenciju meu prvima ratifikovala Jugoslavija. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je znatno doprinela unifikaciji prava meunarodne prodaje, usvajanjem Optih uslova i tipskih ugovora . Opti uslovi i tipski ugovori koje usvaja Ekonska komisija UN za Evropu se odnose na dve vrste robe u meunarodnoj kupovini i prodaji: kupovinu i prodaju investicione opreme i kupovinu i prodaju generikih vrsta robe (poljoprivredne proizvode, pre svega, ali i sline robe). Karakteristika u pristupu pri pripremi Optih uslova je da se pripremaju prema regionalnim uslovima, koji uvaavaju razlike u pravnim sistemima, tako da se razlikuju i po sadraju i po uslovima koje predviaju. Tipski ugovori koji se pripremaju u Ekonomskoj komisiji za Evropu u jednakoj meri vode rauna o poloaju i prodavaca i kupaca, ali je osnovni princip dobrovoljnosti primene ugovora u poslovnoj praksi. Meunarodna trgovinska komora je jo 1936. godine sainila Meunarodna pravila za tumaenje trgovinskih termina koja su od tada vie puta revidirana; poslednji put 2000.godine. Strane ugovornice treba da se pozovu na njihovu primenu za jedan konkretni posao, jer se njihova primena ne pretpostavlja.

90

UGOVOR O MEUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI ROBE


1. Opte napomene Meunarodna kupovina i prodaja robe je najosnovniji posao meunarodnog privrednog rava, kojim se ureuju neposredni pravni odnosi u konkretnom pravnom poslu izmeu prodavaca i kupaca odreenih roba. Drugi poslovi vezani za meunarodnu prodaju i kupovinu robe su dodatni, oni koji treba da omogue ili olakaju osnovni posao koji ostaje prodaja i kupovina roba. Ugovorom, o meunarodnoj kupovini i prodaje robe se prodavac obavezuje da inostranom kupcu stavi na raspolaganje odreenu robu i da po osnovu tog posla kupac stie pravo svojine na tu robu. Cilj posla je da da se obezbedi prenos, odnosno tranfer robe koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji iz drave u kojoj se roba koja se prodaje nalazi u drugu dravu. Istovremeno, zakljuenjem ugovora se kupac obavezuje da prodavcu isplati odreenu cenu robe. Meunarodna kupovina i prodaja postoji ako su ugovorne strane subjekti koji imaju sedite u razliitim dravama i ako se roba koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji izvozi u drugu dravu ili kad su ponuda i prihvatanje ponude izvrene u razliitim dravama, odnosno kad se roba isporuuje u dravi razliitoj od one u kojoj je data i prihvaena ponuda. Kod zakljuivanja posla meunarodne kupovine i prodaje treba imati u vidu nekoliko bitnih injenica o kojima je ve bilo rei. Ugovor o meunarodnoj prodaji i kupovini robe je podvrgnut razliitim pravnim uslovima kojima se ureuje izvoz i uvoz roba. Kao to je ve navedeno, uvoz moe biti potpuno liberalan, odnosno slobodan, bez posebnih uslova koje namee drava. Ali, uvoz moe da bude ureen i tako da je neophodna posebna dozvola za uvoz odreenih roba, bilo na osnovu dozvole koja je ograniena vrednou robe koja se plaa u devizama, bilo da je uslovljen sistemom kontigenata. Taskoe i izvoz roba moe biti podvrgnut odreenim ogranienjima. Drave ponekad ograniavaju uvoz ili izvoz kao meru svoje ekonomske politike, pa iako je ugovor u principu izraz slobode volje stranaka ugovora, one u tom sluaju moraju da vode rauna, pri zakljuenju ugovora, o tim moguim ogranienjima. Sa druge strane, meunarodna prodaja i kupovina je uvek posao koji podrazumeva transfer roba iz jedne u druge dravu, a taj transfer se esto odvija preko teritorija treih drava, to znai da i u tom pogledu mogu postojati odreeni uslovi ili ogranienja koja ugovorne strane moraju da potuju, a koja utiu na elemente ugovora. 2. Zakljuivanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe Zakljuivanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji, po pravilu, zapoinje ponudom koju potencijalni prodavac dostavlja potencijalnom kupcu. Ponuda moe da bude uinjena na razliite naine; pismeno, korienjem savremenih sredstava komunikacija, telefaksa, telefona i sl. Vano je da takva ponuda ima elemente koji su dovoljni i neophodni i sadre uslove koji omoguavaju zakljuivanje ugovora. Konvencija Ujedinjenih nacija od 1980. godine ponudu odreuje kao predlog za zakljuivanje ugovora, koji moe biti upuen jednom ili vie zainteresovanih. Pri tome, predlog koji se upuuje neodreenom broju lica u stvari znai poziv za dostavljanje ponude i nije ponuda sam po sebi. Ponuda treba da bude dovoljno odreena da bi bila relevanta, ali postoje razlike u pogledu toga koji je to sadraj koji je ini dovoljno odreenom. Preovlauje stav da je ponuda odreena ako je u njoj oznaena roba koja e biti predmet ugovora i ako sadri, izriito ili preutno, koliinu robe i njenu cenu ili elemente na osnovu koji se cena i koliina mogu utvrditi.

91

U pravnoj teoriji, ali i u praksi, se razlikuju dve vrste ponuda: vrsta ponuda, koja obavezuje i ponuda koja predstavlja, sutinski, poziv na pregovore o zakljuenju ugovora. I ve pomenuti enevski opti uslovi poznaju ove dve vrste ponuda. vrsta ponuda, kako joj samo ime govori se obino upuuje posle ve izvedenih pregovora i ponua moe ostaviti rok u kome treba odgovoriti na ponudu. Karakteristika vrste ponude je da obavezuje ponuaa, odnosno ako je ponuena strana prihvati, ponuda obavezuje ponuaa da zakljui ugovor pod uslovima koje je ponudio. Druga vrsta ponude je, sutinski, poziv na pregovore zainteresovanoj strani. Ova ponuda ne obavezuje, ona samo omoguava da se ponuena strana upozna sa pravnim, tehnikim i drugim uslovima pod kojima je mogue zakljuiti ugovor o kupovini i prodaji. U praksi meunarodne trgovine, veina tipskih i standardnih ugovora sadre ponude koje nisu vrste, odnosno ako ih ponueni prihvati to jo ne obavezuje ponuaa na zakljuenje ugovora; za zakljuenje ugovora je neophodno da ponua ponovo prihvati odgovor na ponudu. Preporuljivo je da vrsta ponuda sadri rok do koga ponuena strana moe da se o njoj izjasni. U takvom sluaju, prekoraenje roka oslobaa ponuaa od obaveze da prihvati pozitivan odgovor na ponudu i da zakljui ugovor. U sluaju da vrsta ponuda ne sadri jasno izraen rok u kome stoji na raspolaganju za prihvatanje, ugovor se smatra zakljuenim ako ponueni odgovori u razumnom roku, koji ne moe da pree 15 kalendarskih dana. Meutim, teko je utvrditi jedan opti rok za prihvatanje ponude u svakom sluaju. To je faktiko pitanje i odgovor na njega zavisi od konkretnih okolnosti. Taj rok treba da uzme u obzir vreme koje je neophodno za razmatranje ponude, koje moe da bude vrlo sloeno kod obimnijih i sloenijih ugovora, ali i vreme koje je neophodno za tehniku pripremu odgovora na ponudu, vreme koje je neophodno da odgovor na ponudu stigne ponuau itd. Da bi se izbegli nesporazumi oko znaenja ponude, odnosno da li je ona vrsta ili nije, u savremenim meunarodnim ugovorima se esto predviaju izriite odredbe o tome i to najee tako to se jasno istie karakter ponude. Ponuda se smatra osnovom za zakljuivanje ugovora i s tim u vezi je bitno odrediti vreme kad se ponuda smatra prihvaenom. Po veini pomenutih meunarodnih pravila, ponuda se smatra prihvaenom onda kad je ponudilac primio odgovor o prihvatanju ponude. U teoriji i praksi je sporno pitanje da li ponua moe da opozove jednom uinjenu ponudu. Zakonodavstva razliito reavaju ovo pitanje, pa jedna doputaju opoziv ponude, a druga ga smatraju nedozvoljenim. Najvei broj savremenih zakonodavstava, meutim, ne dovodi u pitanje opoziv ponude koji stigne ponuau istovremeno sa ponudom. Veina evropskih drava propisuje da se ponuda ne moe opozvati. To znai da jednom uinjena ponuda, od momenta kad je ponueni primi, obavezuje i ponuaa na zakljuenje ugovora i to u roku koji je predvien ponudom ili do razumnog roka, ako taj rok nije precizno odreen. U anglosaksonskom pravu, ponuda, naelno, ne obavezuje ponuaa i on od ponude moe da odustane. U savremenom meunarodnom trgovinskom pravu je sve manji znaaj pitanja mogunosti opoziva ponude, jer savremeni standardni ili tipski ugovori uglavnom sadre klauzule da je ponuda bez obaveze, tako da se obaveza stvara tek od prihvatanja ponude od strane ponuenog. Prihvatanje ponude primljene od ponuaa mora da odgovora ponudi u svim elementima. Samo ako se ponuda prihvati na taj nain, njeno prihvatanje znai da je ugovor zakljuen. To je sasvim normalno, jer ponua u ponudi istie one uslove koje smatra bitnim za zakljuenje ugovora. Modifikacija ponude na nain da se ponuda prihvata uz izmene nekih od elemenata koje je predvideo ponua znai, zapravo, novu ponudu. Imajui u vidu takav karakter i osobine prihvata ponude, u meunarodnim trgovinskim poslovima se esto prihvat ponude oznaava kao porudbina. Naizgled jednostavna procedura, ali esto pregovori o zakljuivanju ugovora traju po nekoliko nedelja, meseci ili godina. Nekad su oni i vrlo neizvesni i teki, jer se detaljno i precizno ugovaraju sva relevantna pitanja da bi se izbegli mogui nesporazumi u realizaciji zakljuenih ugovora. Pri tome, 92

pojedina pitanja se razmatraju sukcesivno i saglasnost se postie po pojedinim od tih pitanja, a o ostalima se nastavljaju pregovori. Ta pitanja oko kojih se u nekoj od faza pregovora postigne saglasnost se pismeno uobliavaju i te saglasnosti se uobiajeno nazivaju pismima o namerama. Ta pisma o namerama uglavnom prethode konanom zakljuivanju ugovora o kome se pregovara i njima se pribegava onda kad se postigne saglasnost o bitnim pitanjima budueg ugovora, ali ostaju jo neka pitanja o kojima treba postii saglasnost, pa se pregovori nastavljaju. Sporna je pravna priroda takvih pisama o namerama, ali ona takoe stvaraju odreene obaveze za potpisnike. Na primer, ako se pokae da neka od ugovornih strana nije postupala u dobroj veri pri sporazumevanju o pismu o namerama, moglo bi se postaviti pitanje odgovornosti za tetu nanetu drugoj strani. Na primer, ako je pismo o namerama sa jednom stranom trebalo da poslui kao argument ili sredstvo za ostvarivanje povoljnijeg poloaja u pregovorima sa treim licima, bez stvarne namere za zakljuivanje ugovora, strana koja je tako postupala bi morala da drugoj strani potpisnici pisma o namerama nadoknadi stvarne trokove koje je ona imala u procesu pregovaranja, do potpisivanja: na primer, trokove pripreme odreenih elaborata, projekata, trokove angaovanja ekesperata. Pored toga, moglo bi se postaviti pitanje naknade tete ako druga strana zbog tih pregovora propusti mogunost pregovaranja o istom predmetu sa nekom treom stranom. U zakljuivanju ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji, naravno, najbitnija je saglasnost volja ugovornih strana. Ali, kao to je ve vie puta navedeno, drave mogu da tim poslovima nameu odreena zakonska i administrativna ogranienja, odnosno da izvoz ili uvoz podvrgnu reimu posebnih dozvola. Takva ogranienja mogu da utiu na zakljuivanje ili na realizaciju zakljuenih ugovora. Normalno je da stranke o posebnim reimima izvoza ili uvoza vode rauna u toku voenja pregovora. Meutim, postavlja se pitanje kakva je sudbina ugovora ako potrebna dozvola ili drugi dokument nije dobijen a ugovor je zakljuen. O tome postoje razliita shvatanja, i u pravnoj teoriji i u praksi. Prema jednom miljenju, pitanje odobrenja, kad njih zahteva pravni sistem drava, je pitanje izvrenja ugovora, a ne njegove pravne valjanosti. Prema tom miljenju, ugovor koji je zakljuen bez odobrenja kad se ono zahteva je pravovaljan, samo nije mogue njegovo izvrenje. Po drugom miljenju, ugovor koji je zakljuen bez odgovarajueg odobrenja ili drugog dokumenta kad se on zahteva unutranjim propisima drava je nitav, ali on moe postati pravovaljan i ako se takvo odobrenje naknadno pribavi. U tom sluaju, ugovor postaje pravovaljan od samog poetka, odnosno od dana kad je ugovor zakljuen. Konano, tree miljenje je da se u sluaju nedostatka dozvole zakljuuje uslovni posao, koji postaje pravovaljan ako se uslov ostvari, odnosno ako se pribavi dozvola koja se zahteva, a da se smatra i da nije zakljuen ukoliko se dozvola ne obezbedi. Naravno, ova pitanja se postavljaju samo u sluajevima u kojima drave podvrgavaju izvoz ili uvoz posebnom reimu i uslovljavaju ga odobrenjima ili dozvolama. U sutini, pitanje posebnih dozvola ili odobrenja za zakljuivanje poslova meunarodne kupovine i prodaje se postavlja onda kad ugovor koji je zakljuen nije mogue izvriti, zbog nedostatka tih dozvola ili odobrenja. Odnosno, tada se postavlja pitanje odgovornosti za neizvrenje obaveza predvienih zakljuenim ugovorom. Logino reenje je da odgovornost za neizvrenje obaveza snosi ona strana koja nije pribavila odobrenje ili dozvolu, a bila je duna da to uini. U tom sluaju, strana koja je odgovorna duguje naknadu tete zbog neispunjenog ugovora. Ba zbog problema koji mogu nastati u izvrenju ugovora, autonomno trgovinsko pravo posveuju dunu panju odnosu navedenih administrativnih ogranienja i valjanosti ugovora. Na primer, enevski tipski ugovori obavezuju strane ugovornice da posebno istaknu da postoje uslovi dozvola ili odobrenja za zakljuivanje ugovora. Takoe, strane su dune da jedna drugu obavetavaju o problemima koji iskrsnu u vezi sa tim. Prema tim pravilima, ugovor se zakljuuje uslovno, odnosno smatra se da ugovor nije ni zakljuen ukoliko se ti uslovi ne ispune, odnosno ako se ne dobije potrebna dozvola. 93

Ova pravila, sadrana u enevskim pravilima su bitan doprinos pravnoj sigurnosti strana koje zakljuuju poslove meunarodne kupovine i prodaje. Ona nameu obavezu stranama da postupaju sa dunom panjom i da u poslove stupaju u dobroj veri i jednako vode rauna o interesima i prodavaca i kupaca. U savremenoj praksi spoljna trgovina se znatno liberalizuje i sve je manje ogranienja koja joj namee drava. Meutim, uprkos takvoj liberalizaciji, neka ogranienja i u nekim sluajevima i dalje postoje. Zbog toga je poeljno da strane pri zakljuivanju ugovora predvide da se posao smatra pravovaljanim ukoliko se dobije dozvola ili odobrenje, ako je to predvieno propisima drava. Ako se takva klauzula ne unese u zakljueni ugovor, onda je normalno da stranka ugovora koja je bila obavezna da takvu dozvolu obezbedi nadoknadi tetu drugoj ugovornoj strani. Jedno od bitnih pitanja zakljuenja ugovora o kupovini i prodaji je i vreme kad se takav ugovor smatra zakljuenim. Naime, od vremena zakljuenja ugovora zavisi reavanje mnogih drugih pitanja koja se posebno mogu postaviti, ako doe do nekih sporova u izvrenju ugovora. Pre svega, prema vremenu zakljuenja ugovora se odreuje eventualni sukob zakona, odnosno odreuje se koji e se zakon primeniti na reavanje eventualnih sporova koji mogu nastati. Od vremena zakljuenja ugovora poinju da teku odreeni rokovi, vani za izvravanje ugovora; na primer, rokovi isporuke robe koja je predmet ugovora, utvrivanje cene ako ona nije posebno ugovorena, u fiksnim iznosima, nego se utvruje prema vremenu zakljuenja ugovora ili isporuke robe. Takoe, od vremena zakljuenja ugovora zavisi i prenos vlasnitva nad ugovorenom robom, prelaz rizika za robu sa prodavca na kupca itd. U pogledu odreivanja vremena zakljuenja ugovora postoji vie teorija. Prema teoriji izjave, ugovor se smatra zakljuenim kad je ponueni prihvatio ponudu; tog trenutka je postignuta saglasnost volja i ugovor poinje da proizvodi pravne posledice. Po teoriji otpreme, ugovor se smatra zakljuenim u trenutku predaje odgovora, odnosno prihvatanja ponude. Prema tome, ugovor se smatra pravovaljano zakljuenim onog trenutka kad ponueni na neki nain (predajom poti, upuivanjem prihvatanja telefaksom, teleprinterom, elektronskom potom) uputi prihvatanje ponude ponuau. Prema teoriji prijema, ugovor se smatra zakljuenim kad ponua primi odgovor, odnosno prihvatanje ponude od ponuenog, odnosno kad takvo prihvatanje stigne do ponuaa. Po teoriji saznanja, ugovor je zakljuen onda kad kad se ponua upozna sa prihvatanjem ponude. U autonomnom trgovinskom pravu, odnosno u tipskim i standardnim ugovorima uglavnom se prihvataju teorija otpreme ili teorija prijema, zavisno od saglasnosti volja prodavca i kupca. Meutim, kad se radi o kupovini i prodaji nezamenljivih stvari, onda se iskljuivo trenutak prijema ugovorene robe smatra trenutkom zakljuenja ugovora. Meunarodni ugovori se mogu zakljuiti u razliitim oblicima, kako to predviaju pravni poreci razliitih drava. Opta podela naina zakljuivanja ugovora je na ugovore u pismenoj formi ili ugovore na re. Ipak, i kod ugovora na re, koji se mogu zakljuiti, na primer, u Velikoj Britaniji, zahteva se odreeni pismeni memorandum kojim se potvruje zakljuivanje ugovora. U savremenom meunarodnom pravu razvoj se sve vie kree ka formalnim oblicima zakljuivanja ugovora, posebno u autonomnom trgovinskom pravu, koje najee predvia pismenu formu zakljuivanja ugovora i potpisivanje strana ugovornica. Na taj nain se postie bolja pravna sigurnost, jer se na najlaki nain utvruje stvarna volja strana ugovornica koje su zakljuile ugovor i lake se obezbeuje dokazivanje saglasnosti volja u sluaju sporova. Zbog toga i nacionalna zakonodavstva uglavnom predviaju formalni, pismeni nain zakljuivanja meunarodnih ugovora o kupovini i prodaji robe.

94

3. Izvravanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji robe je uvek dvostrani ugovor to znai da se njime uspostavljaju i dvostrane obaveze; obaveze prodavca prema kupcu i obrnuto, kupca prema prodavcu. 3. 1. Obaveze prodavca Osnovne obaveze prodavca koje proizlaze iz ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji su da isporui robu i da garantuje da roba nema mana, pravnih ili fizikih. Naini isporuke robe mogu biti mnogobrojni i razliiti i po tome se ugovori o meunarodnoj kupovini i prodaji robe mogu bitno razlikovati. Roba koja je predmet ugovora o kupovini i prodaji robe moe da se isporui u skladitu ili u preduzeu prodavca ili kupca, ali takoe moe da se isporui i u toku prevoza robe. Pri tome, roba moe da se isporui neposrednom predajom same robe, dakle njenom fizikom predajom ili predajom dokumenata o robi. Uz to, kupoprodaja moe da se obavi i preko posrednika, bilo da posreduje za raun prodavca ili za raun kupca, a mogue je da i prodavac i kupac posao obavljaju preko posrednika. Svi ovi naini isporuke, odnosno predaje robe mogu se svesti na dva osnovna naina: ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji robe uz dispoziciju i ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji robe sa isporukom. Ugovorom o meunarodnoj kupovini i prodaji robe uz dispoziciju se roba koja je predmet kupovine i prodaje stavlja na raspolaganje kupcu odmah po zakljuenju ugovora. To podrazumeva da prodavac ve poseduje robu koja je spremna za isporuku, koja je proizvedena, upakovana i nalazi se uskladitena, spremna za isporuku. Najee, ovaj nain ugovaranja isporuke se primenjuje kad je roba relativno blizu mesta u kome se zakljuuje ugovor i ona je spremna za isporuku odmah ili u kratkom roku nakon zakljuenja ugovora. Kupovina i prodaja sa isporukom je ugovor po kome se isporuka robe obavlja u vreme koje stranke ugovornice saglasno odrede ugovorom. Kod ovih ugovora rokovi isporuke robe i posledice zbog prekoraenja rokova su bitni elementi ugovora. Pored toga, imajui u vidu da se postavljaju i neka druga pitanja, kao to je mesto isporuke, nain isporuke, pakovanje ili ambalaa u kojoj se roba isporuuje, jasno je da u ugovoranju ovog posla pitanje isporuke zauzima znaajno mesto. Rok isporuke robe se moe predvideti samim ugovorom na precizan nain, datumom isporuke. Meutim, ee se rok isporuke ugovorom utvruje na optiji nain: u roku od 15 dana, u roku od tri meeca, u drugom tromeseju, do kraja godine i sl. Datum poetka raunanja roka isporuke je takoe znaajno pitanje za odreivanje da li je rok potovan ili nije. Taj datum moe se odrediti na razliite naine, zavisno od prirode robe, od toga da li je neophodno obezbediti uvozne ili izvozne dozvole itd. Moe se ugovorom predvideti i da taj rok odredi jedna od ugovornih strana. Naravno, najjednostavnije je kad je ugovorom predvieno da rok za isporuku robe poinje da tee danom zakljuenja ugovora, ali i tom sluaju je neophodno voditi rauna o trenutku kad se ugovor smatra zakljuenim, o emu je ve bilo rei. Ponekad se rok isporuke u ugovorima o meunarodnoj kupovini i prodaji robe odreuje na optiji nain, terminima hitno ili odmah. Naravno da i ovakvo odreivanje rokova postavlja problem tumaenja znaenja tih termina. Takoe, rokovi mogu da se odreuju i vezivanjem za neke injenice i dogaaje koji su van volje ugovornih strana: rok poinje da tee od dana uspostavljanja redovnog vazdunog saobraaja ili od dana otvaranja aerodroma i sl. Autonomno meunarodno trgovinsko pravo sadri razliita reenja za odreivanje rokova isporuke. Nisu uspeli pokuaji da se pripreme jedinstvena pravila o tumaenju rokova isporuke, jer su ta 95

tumaenja izazivala i izazivaju mnogo sporova. Ta pitanja su se, uglavnom, reavala pred arbitraama. Meutim, pojedini tipski ili standardni ugovori sadre i tumaenje rokova odreenih na opti nain; tako da, na primer, ako je ugovorom predviena isporuka bez roka, to znai da se isporuka ima izvriti istog dana kad je ugovor zakljuen ili ako je ugovorena neposredna isporuka, onda to znai da se isporuka oekuje u roku od tri dana. Kad se isporuka vri predajom dokumenata o robi, to se vrlo esto ini u meunarodnoj kupovini i prodaji, rok isporuke se vezuje za prenos-indosiranje dokumenata. U takvim sluajevima se na dokumente stavlja datum prenoenja i to je rok isporuke robe. Ovaj datum je pravna pretpostavka koja je oboriva, odnosno moe se dokazivati da ona nije tana. Kad je re o posledicama zbog neispunjenja roka isporuke mogua su dva sluaja zadocnjenja: zadocnjenje koje nastaje usled objektivnih okolnosti i zadocnjenje koje nije opravdano, odnosno nastaje razlozima na strani prodavca. U prvom sluaju, nema posledica za zadocnjenje, a u drugom sluaju je re o docnji, koja stvara osnov za naknadu tete. Pri tome, krivica za docnju moe biti na strani prodavca i onda je on u dunikoj docnji, ali moe biti i na strani kupca i onda je re o poverilakoj docnji. Na primer, kupac pada u poverilaku docnju ako odbije prijem isporuke koju prodavac nudi u skladu sa ugovorenim rokovima. Sporovi u pogledu posledica docnje, odnosno pravo na naknadu tete za docnju, se uglavnom raspravljaju po pravilima unutranjeg prava. U tipskim ili standardnim ugovorima autonomnog meunarodnog trgovinskog prava se esto sree mogunost da se, pod odreenim uslovima, rokovi isporuke produe, odnosno da se daju naknadni ili dopunski rokovi za isporuku. To je, posebno, sluaj kad se radi o elastinim ugovorima, ali u naelu nije mogue kad su u pitanju vrsti rokovi. Ovo predvianje mogunosti za naknadno produenje rokova je, u stvari, nastojanje da se ouva osnovni cilj ugovora, jer je pretpostavka da isporuka robe, makar i sa zadocnjenjem, jeste interes i prodavca i kupca. Pri tome, esto se za produenje rokova predvia i odreena bonifikacija u korist kupca, koja se izraava u procentu od ugovorene cene i ima karakter odreene ugovorne kazne. Drugi vaan elelement ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe je mesto isporuke robe. To je element koji uobiajeno stranke ugovaraju i predviaju u tekstu ugovora, a to se moe urediti na vie naina. Najee, mesto isporuke robe je ono mesto na kome se odvija prelazak trokova sa prodavca na kupca. To mesto se katkada odreuje klauzulama ugovora koje se odnose na transport i to tako to od tog mesta svi budui trokovi i rizici koji prate robu prelaze na kupca. Pobekad, meutim, to mesto se ne odreuje ugovorom izriito pa se onda javlja problem utvrivanja tog mesta. Dosta esto se u ugovorima o meunarodnoj kupovini i prodaji robe ostavlja da stranke ugovora naknadno odrede to mesto; u tom sluaju, to mesto isporuke odreuje se neposredno pre isporuke. Meutim, obino se rezervie pravo da se precizno odredi mesto isporuke, ali se na neki nain odreuje ire podruje u kome se nalazi to mesto: na primer, odreuje se ire morsko podruje ili neki krug luka. Prodavac eli da naknadno odredi mesto isporuke zbog toga to u trenutku zakljuenja ugovor nije siguran, na primer, koja e od moguih luka biti najpovoljnija za tu isporuku, imajui u vidu brod koji e angaovati, a kupac zbog toga to u trenutku zakljuenja ugovora nije siguran koje e mu mesto isporuke ekonomski biti najisplativije za isporuku; gde e najam luke biti najisplativiji, koja od luka prua najpovoljnije uslove za tu vrstu tereta, saobraajne veze luke sa konanim odreditem itd. U meunarodnom privrednom pravu je pretpostavka da ako se ugovorom ne odredi mesto isporuke robe, pravo izbora mesta isporuke pripada kupcu. Ovo je znaajno i zbog toga to kupac robu koju je kupio moe pre isporuke da preproda nekom drugom kupcu, pa se naknadnim izborom mesta isporuke postiu ozbiljne utede i ubrzava transport robe do konanog odredita. Danas nije retkost da roba eka ukrcana na brodovima da bude prodata, pa se brodovi posle zakljuenja ugovora o meunarodnoj 96

kupovini i prodaji robe usmeravaju prema luci koja je odreena kao mesto isporuke. Ovo pravo izbora mesta isporuke se naziva i pravom naknadne otpremne dispozicije. U svakom sluaju, kad je predvieno da se mesto isporuke naknadno odredi, strana koja je zadrala to pravo mora da to uini blagovremeno; u protivnom, ta strana je duna da snosi odgovornost i nadoknadi tetu koja iz tog zakanjenja proizae za drugu stranu. Pomenuti, Jednoobrazni zakon o meunarodnoj kupovini i prodaji robe sadri odredbe o nainu odreivanja mesta isporuke u sluaju da stranke to pitanje nisu uredile ugovorom. U tom sluaju, ako je neophodan transport robe, smatra se da je prodavac duan da robu isporui u mestu u kome ima sedite ili boravite. Mesto sedita prodavca je mesto isporuke i onda kad se roba kupuje po rodu, iz zaliha koje su poznate i odreene. Kad se transport robe vri vodenim putem, isporuka se vri u mestu ukrcavanja robe na brod. Nain isporuke robe se takoe ureuje ugovorom o kupovini i prodaji. Pod nainom isporuke se podrazumeva ureivanje svih pitanja i tehnikih radnji koje su neophodne da se izvri isporuka: izdvajanje robe, njeno pakovanje, obeleavanje, plombiranje, predaja na transport. Neke od tih radnji mogu da budu i obaveza kupca, na primer, prijem dokumentacije, robe i njen pregled, uvanje robe itd. U konkretnom sluaju, nain isporuke zavisi i od vrste robe. Nekad se isporuka smatra izvrenom ako se roba koja je predmet ugovora izdvoji iz mase takve robe-individualizuje se i stavi na raspolaganje kupcu, ponekad to izdvajanje vri sam kupac, nekad je za isporuku neophodno da se roba stavi na poloaj za ukrcavanje, zavisno od robe i sredstava za ukrcavanje. esto su za isporuku robe vezani i neki dopunski trokovi, koji se mogu odnositi na usluge javnih ustanova ije su usluge neophodne za isporuku, trokovi koji su vezani za manipulaciju robom, za upotrebu tehnikih sredstava i instalacija u mestu ukrcavanja itd. Svi ti trokovi su takoe deo sporazuma o nainu isporuke robe. Za isporuku su od znaaja i sporazumi ugovornih strana o ambalai u kojoj se vri isporuka robe, kad je ambalaa neophodna. U meunarodnom privrednom pravu vai pravilo da je prodavac duan da obezbedi odgovarajuu ambalau za isporuku robe. Odgovarajuom se smatra ona ambalaa koja titi robu u toku transporta i manipulacije, od fizikih oteenja. Ambalaa treba da obezbedi i jednostavnu identifikaciju robe. Vrstu ambalae ugovaraju stranke ugovora, ali ako ne postoji sporazum smatra se da je prodavac duan da obezbedi odgovarajuu ambalau. U nekim sluajevima, prodavac obezbeuje ambalau samo na poslugu kupcu, za isporuku robe, a kupac preuzima obavezu da tu ambalau u odreenom roku vrati prodavcu ili da mu je plati, ako je tako predvieno ugovorom. Naravno, u nekim sluajevima se zahteva i posebna ambalaa, kad je roba u transportu izloena prekrcavanju ili dugom putovanju preko mora, pa je izloena uticaju vlage, atmosferskih prilika i sl. U meunarodnom privrednom pravu predvieni su i odreeni uslovi koje ambalaa mora da zadovolji: da obezbedi zatitu upakovane robe; da bude pogodna za manipulaciju, odnosno prenoenje; da omogui najniu vozarinsku tarifu u prevozu; da obezbeuje najniu carinsku tarifu, ako se plaaju carinske dabine; da obezbeuje propisane sanitarne i zdravstvene uslove u zemlji odredita. Potovanje pravila o kvalitetu ambalae je posebno vano za prodavca. U sluaju da ambalaa nije odgovarajua robi, odnosno da je oteena, prodavac ne moe da dobije istu teretnicu-konosman, a bez toga nee moi da naplati dokumentarni akreditiv otvoren za robu. Uz to, tea oteenja ambalae mogu biti osnov za prigovor na kvalitet robe. U takve bitne i tee mane ambalae spadaju ona oteenja koja e oteati dalju prodaju robe ili ona oteenja koja se odnose na ugovoreni kvalitet ambalae. Takoe, tee povrede pravila postoje i onda kad je kvalitet ambalae neposredno vezan sa robom; na primer, neodgovarajue limenke za hranu, vea teina ambalae itd. U takvim sluajevima, kupac je ovlaen da podnese prigovor na kvalitet robe, ali taj prigovor je formalne prirode i vezan je odreenim rokovima. Ukoliko se radi o manjim nedostacima u pogledu ambalae, onda 97

kupac moe da zahteva naknadu tete u vidu bonifikacije, odnosno nekog odgovarajueg procenta od ugovorene prodajne cene, ali nema prigovora na kvalitet robe. Deo obaveze prodavca u vezi sa isporukom ugovorene robe je i dunost da uz isporuenu robu preda odreena robna dokumenta, odnosno dokumenta koja prate robu. Ukoliko prodavac ne obezbedi predaju odreenih dokumenata, kupac ima sva prava kao da isporuka nije izvrena. Pre svega, prodavac treba da obezbedi kupcu sva transportna dokumenta koja se sastoje od konosmana, sa oznakom broda, potvrde da je roba primljena na ukrcaj, koju je potpisao zapovednik ili predstavnik broda, tovarnih listova ili prevoznih listova, otpremnica i sl. U meunarodnoj kupovini i prodaji esto je vrlo vaan dokument uverenje o poreklu robe, koje najee predstavlja osnovni dokument za carinske vlasti, ukoliko se za robu plaaju odreene carinske dabine. Na osnovu tog dokumenta se odreuju visine carinske stope, ali one mogu biti i osnov za priznavanje odreenih carinskih olakica. Takoe, uverenje o poreklu je dokument kojim se kontrolie realizacija dozvola za uvoz ili izvoz, odnosno realizacija kontigenata. Uverenjem se dokazuje i da roba potie iz zemlje u kojoj je roba proizvedena. Uverenje treba da sadri naziv i sedite subjekta kome se roba upuuje, naziv i sedite poiljaoca, odnosno prodavca, peditera, transportera, koliinu i specifikaciju robe, broj i oznake paketa, teinu robe po merama koje se primenjuju u dravi odredita. Ponekad se kao pratei dokument robe koja se uvozi zahtevaju konzularne fakture, odnosno fakture koje sadre vizu konzularnog predstavnika drave, kojom se potvruju podaci o robi: zemlja porekla, cena robe i drugih trokova. Takvim fakturama se olakava kontrola uvoza i naplata odreenih taksi koje drava ubira iz uvoznih poslova. Trgovinske fakture su dokumenti koji su namenjeni kupcu i sadre neophodne podatke kojima se utvruju svi podaci znaajni za plaanje. Ne postoje posebna pravila o sadraju ovih faktura, ali one, odnosno podaci u njima ne mogu da se razlikuju od zakljuenog ugovora. 3. 1. 1. Obaveze prodavca u pogledu koliine i kvaliteta ugovorene robe Ugovorom o meunarodnoj kupovini i prodaji robe prodaje se, odnosno kupuje odreena koliina i kvalitet robe i prodavac je duan da tu koliinu robe i isporui. Meutim, meunarodno privredno pravo doputa i manja odstupanja od te koliine u nekim sluajevima. Pravila autonomnog meunarodnog trgovinskog prava ta odstupanja u koliini smatraju nekad dozvoljenim odstupanjima. Tipski i standradni ugovori o meunarodnoj kupovini i prodaji robe ta odstupanja nekad predviaju u minimalnim procentima (npr. do 1%), a u pojedinim sluajevima dozvoljavaju odstupanja i u znatno veoj koliini (npr. do 10%), i to iznad ili ispod ugovorene koliine. Veliina odstupanja zavisi, pre svega, od vrste robe koja je u pitanju, pa su vea odstupanja doputena, na primer, kod itarica, ali zavise i od naina transporta; u sluaju, na primer prevoza sa vie brodova, ukupna koliina moe da odstupa do 10%, a u pojedinanim brodovima tolerancija moe da bude do 5%. Opte pravilo u meunarodnom privrednom pravu je da odstupanja u granicama tolerancije ne utiu na cenu isporuene robe; ona se obraunava po stvarno ugovorenoj koliini i ugovorenoj ceni. Ako su odstupanja vea i ako se radi o koliini iznad ugovorene, kupac te vikove stavlja na raspolaganje prodavcu, a ako je koliina isporuene robe manja, kupac moe da zahteva naknadnu isporuku razlike, ali i naknadu tete koja mu je izazvana nedostatkom ugovorenih koliina. Mogunost prigovora na koliinu isporuene robe, naravno, postoji ukoliko je roba ugovorena u odreenim jedinicama mere. Ali, ako se roba ugovora u globalu, ili uture, nema mogunosti za takve prigovore, jer i koliine nisu precizno ugovorene. Ponekad, do razlike u ugovorenim i isporuenim koliinama robe dolazi i zbog kapaciteta broda ili drugog transportnog sredstva. U takvim sluajevima, ako su u pitanju fob ugovori (ugovori kojima je 98

predvieno da kupac odreuje prevoznika) kupac moe zadrati pravo da se koliina robe uskladi sa kapacitetom transportnog sredstva. To pravo moe da rezervie i prodavac, ako se radi o ugovorima u kojima je ugovorena caf transportna klauzula, odnosno ako je cena odreena zajedno sa trokovima vozarine. U svakom sluaju, ova mogunost se izriito predvia ugovorom o meunarodnoj kupovini i prodaji robe i ona je nain da se ekonomino koriste transportni kapaciteti. U nekim ugovorima o meunarodnoj kupovini i prodaji kupac moe biti naknadno ovlaen da odredi oblik, meru ili druge osobine stvari posebnom specifikacijom (specifikaciona prodaja). U tom sluaju se ugovorom utvruje i rok u kome kupac treba da dostavi takvu specifikaciju. Ako to kupac propusti da uradi, moe specifikaciju pripremiti prodavac, na osnovu saznanja o potrebama kupca, kojima raspolae. U tom sluaju, prodavac dostavlja kupcu tu specifikaciju na saglasnost, ostavljajui mu za to razuman rok. Ako kupac propusti da u tom roku potvrdi ili prigovori specifikaciji, ona postaje obavezna za kupca. Utvrivanje isporuene koliine robe moe da se vri na vie naina. Ako se vri neposredno uvidom u isporuenu robu onda tome, po pravilu, prisustvuju predstavnici ili zastupnici obe strane ugovornice. Osim neposrednog uvida ugovornih strana, utvrivanje koliine robe moe da se poveri i nekoj od ustanova ili organizacija za kontrolu kvaliteta i koliine robe. Poseban nain utvrivanja koliine robe je na osnovu dokumenata. Na taj nain se utvrivanje koliine robe koja je isporuena vri kontrolom teine robe. Uporeuju se teine robe navedene u konosmanu, odnosno teretnici ili teine robe navedene u tovarnom listu sa koliinama robe koja je isporuena. Naravno, moe se dokazivati i da je utovarena manja ili vea koliina robe od one koja je navedena u dokumentima, ali kupac mora, u tom sluaju, da blagovremeno podnese dokaze o stvarno primljenim koliinama. Posebna panja u ugovorima o meunarodnoj kupovini i prodaji robe se posveuje pitanju kvaliteta robe. Uobiajeno je da je kvalitet ugovorene robe odreen na odgovarajui nain ako je ugovorom definisana vrsta robe, stepen u vrsti i stanje u kome se roba nalazi. Uporeivanje kvaliteta koji je ugovoren i kvaliteta koji je isporuen se zasniva na utvrivanju razlike u fizikim i hemijskim osobinama robe i to uporeivanje se vri na osnovu trgovinskih obiaja. U savremenim ugovorima se vodi rauna i o ciljevima korienja robe, poreklu robe ili o starosti. Naravno da je najlake uporeivati kvalitet ugovorene i isporuene robe, ako su sve bitne osobine robe odreene u ugovoru. Ponekad se ugovoreni kvalitet robe odreuje i pozivom na kvalitet neke odreene druge robe. Tada se uporeuje kvalitet robe koja je isporuena sa kvalitetom te druge robe. Utvrivanje kvaliteta robe se vri u mestu prijema isporuke. Utvrivanje kvaliteta se, po pravilu, vri bez odlaganja, ali ono moe biti opravdano odloeno dok ne stignu i sva dokumenta koja se odnose na robu, a koja mogu biti od uticaja na utvrivanje ugovorenog kvaliteta. Ako je prema ugovoru kvalitet robe odreen specifikacijom ili po uzorku, onda kvalitet isporuene robe mora u svemu da odgovora uzorku, odnosno specifikaciji. Kontrola se sprovodi na verodostojan nain, kojim se obezbeuju pouzdani dokazi o utvrenom kvalitetu; to se moe raditi strunim ekspertizama, hemijskom ili biolokom analizom, uporeivanjem sa uzorkom, fizikim pregledom i sl. U sluaju da je ugovorom odreen i nain pakovanja robe, odnosno posebna ambalaa, onda se kontrola kvaliteta vri proverom ambalae, odnosno pakovanja, bez uputanja u kontrolu kvaliteta sadraja pakovanja. Meutim, nedostaci u sadraju pakovanja, koji se otkriju kasnije mogu predstavljati osnov za prigovor na kvalitet robe zbog skrivenih mana, koje nisu mogle biti utvrene prilikom uobiajene kontrole kvaliteta. Jednoobrazni ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji sadri pravila o utvrivanju koliina i kvaliteta. Strane ugovornice mogu da posebno ugovore nain kontrole i koliine i kvaliteta, ali ako se o 99

tome nisu precizno sporazumele kontrola se vri po zakonima ili obiajima mesta pregleda. Kupac je duan da izvri pregled u najkraem moguem roku; kupac moe da ugovori i pregled od strane ovlaene organizacije za kontrolu kvaliteta i koliina, ali, takoe, bez odlaganja treba da dostavi robu na taj pregled. Ako se roba dalje transportuje u neko drugo mesto bez pretovara, onda se pregled moe odloiti do pristizanja robe u to mesto, ako je prodavac bio unapred obaveten o reekspediciji robe. U svakom sluaju, krajnji rok za isticanje prigovora na koliinu i kvalitet je dve godine od dana predaje stvari. Izuzetak od ovog pravila postoji kad na odreenu robu postoji garancija u roku duem od dve godine; u tom sluaju rok za prigovor je vreme do isteka te garancije. Ukoliko postoji nedostatak saobraznosti izmeu ugovora i robe koja je isporuena, prodavac moe da trpi odreene sankcije, a kupac moe da se odlui da zahteva od prodavca da izvri ugovor, da obavesti prodavca da raskida ugovor ili da trai smanjenje cene. Bilo koji od ovih zahteva ne utie na pravo kupca da zahteva naknadu tete koju je pretrpeo zbog nedostatka saobraznosti. Kupac moe da zahteva da prodavac izvri ugovor, ako je prodavac istovremeno i proizvoa stvari koja je ugovorena i u stanju je da otkloni nedostake, ako je ugovorena prodaja odreene stvari ili ako se prodaja odnosi na zamenljive stvari, stvari odreene po rodu, pa je prodavac u stanju da naknadno isporui nedostajue koliine. Kupac moe da izjavi da raskida ugovor, ako je ugovorom predvieno da su nedostatak saobraznosti ili neizvrenje ugovora u odreenom roku bitne povrede ugovora. Kupac moe da izjavi da raskida ugovor bez odlaganja, poto je saznao za nedostatak saobraznosti ili posle proteka razumnog roka od dana kad je zahtevao da prodavac izvri ugovor. Pri tome, u sluaju nedostatka saobraznosti kupac moe da prodavcu da razuman rok za otklanjanje nedostataka. Ako do tog roka prodavac nije otklonio nedostatak, kupac moe da zahteva izvrenje ugovora, da smanji ugovorenu cenu ili da izjavi da raskida ugovor. Kupac moe cenu da smanji za razliku izmeu ugovorene prodajne cene i smanjene vrednosti stvari zbog nedostatka saobraznosti. Kad prodavac isporui znatno veu koliinu robe, kupac moe da tu koliinu prihvati ili da je odbije. Ako je primi duan je da i tu robu plati po ugovorenoj ceni. 3. 2. Obaveze kupca Po ugovoru, kupac ima dve osnovne obaveze: da plati ugovorenu ceni i da primi isporuku ugovorene robe. Nain isplate ugovorene cene i nain prijema isporuke robe se predviaju ugovorom o meunarodnoj kupovini i prodaji. 3. 2. 1. Obaveza kupca da plati kupovnu cenu Normalno i redovno, kupac ispunjava obaveze iz ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe plaanjem cene. Po pravilu, kad je re o ugovoru o meunarodnoj kupovini i prodaji robe, cena se plaa u stranom novcu i to isplatu ini sloenijom. Ugovorne strane odreuju mesto, rok i nain plaanja ugovorene cene. Mesto plaanja je ono mesto o kome su se strane saglasile zakljuenjem ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji. Ako se strane nisu dogovorile o mestu plaanja, onda se primenjuju odreena pravila meunarodnog prava. Jednoobrazni ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji predvia da je kupac duan da robu plati u mestu sedita prodavca, a ako nema sedita onda u njegovom boravitu. Ako se plaanje vri uz predaju stvari ili dokumenata, onda se plaanje vri u mestu u kome se obavlja predaja. 100

Ako prodavac posle zakljuenja ugovora promeni sedite ili boravite, duan je da snosi poveane trokove plaanja koji iz te promene proizlaze. Mesto plaanja je vano i zbog sporova i prava koje se primenjuje u sluaju sporova; sporovi koji proistiu iz plaanja se reavaju prema zakonima koji vae u mestu plaanja. Cena, kao osnov za plaanje, se moe odrediti na vie naina. Najee, i najjednostavnije, je da strane ugovorom odrede cenu u tanom iznosu. Meutim, strane se nekad saglase da se cena utvrdi prema nekim merilima koja se mogu utvrditi i prema okolnostima konkretnog posla. Ovakvom nainu odreivanja cene se pribegava, na primer, kad izmeu ugovaranja posla i isporuke, kao osnova za plaanje, proe due vreme. Takoe, cena moe da se ugovori tako to se vezuje za trokove proizvodnje odreene stvari ili za vrednost odreene valute. Takve cene koje nisu tano odreene, nazivaju se kliznim cenama. Ove cene se, uglavnom, ugovaraju onda kad se radi o kupovini i prodaji sloenijih stvari, na primer, industrijskih maina ili sloenijih sistema, koje tek treba da se proizvedu da bi bile isporuene. Normalno je da se utvrivanjem cena na ovaj nain prodavac titi od promena ulaznih elemenata koji utiu na proizvodnju ugovorenih stvari; promena cena sirovina, energije, poveanje trokova radne snage itd. Kupac je obavezan da plati cenu u roku plaanja predvienom ugovorom. Rok plaanja se moe ugovoriti na vie naina: plaanje pre isporuke, plaanje u vreme isporuke i plaanje posle isporuke robe. Uobiajeno, pre isporuke se najee plaa deo cene, ali je mogue ugovoriti i plaanje cene u celini. Plaanje u vreme isporuke podrazumeva da kupac plati cenu u celini ili pri efektivnoj predaji robe ili pri isporuci predajom robnih dokumenata. Kad se plaa uz efektivnu isporuku robe, to znai da je kupac plaa onda kad primi robu i kad je pregleda. Sa stanovita kupca ovo je povoljan vid plaanja, jer zadrava pravo da istakne eventualne prigovore na nedostatke robe. Kod plaanja pri isporuci dokumenata o robi, kupac plaa robu pre pregleda i prijema same robe; osnov za plaanje je predaja robnih dokumenata. Predaja dokumenata se vri neposredno kupcu, ali je ei sluaj da se dokumenta predaju preko banke preko koje se vri plaanje. esto se plaanje pri isporuci dokumenata uslovljava, na primer klauzulom po dolasku broda, posebno ako je u pitanju prekomorski transport robe. Iako to ostaje plaanje pri isporuci dokumenata, potrebno je da se ispune dva uslova: da brod stigne u luku iskrcavanja i da se prezentiraju robna dolumenta kao osnov za plaanje, neposredno ili preko banke. Plaanje po isporuci robe obavezuje kupca da ugovorenu cenu isplati u odreenom vremenu posle prijema robe. U takvim sluajevim, plaanje se obezbeuje tako to postaje dug kupca neposredno ili po raunu otvorenom za plaanje; ponekad se plaanje obezbeuje i posebnom menicom koja se akceptira pri predaji robe kupcu. Rok plaanja na ovaj nain utvruju prodavac i kupac i on se moe meriti danima, nedeljama, mesecima posle datuma izdavanja fakture ili posle akceptiranja menice kao obezbeenja. U sluaju neplaanja ugovorene cene prodavac moe da zahteva izvrenje ugovora. Ako je izostanak plaanja po ugovorenom roku, po samom ugovoru, bitna povreda odredaba ugovora, prodavac moe, bez odlaganja, ili zahtevati od kupca da plati cenu ili izjaviti da raskida ugovor. Ako prodavac i kupac nisu neplaanje po ugovoru utvrdili kao bitnu povredu ugovora, prodavac moe da kupcu odredi novi rok za plaanje. Ako kupac ni u tom roku ne plati ugovorenu cenu, prodavac moe da zahteva plaanje cene ili da raskine ugovor. U svakom sluaju, prodavac ima pravo da od kupca zahteva naknadu tete koja je nastala neplaanjem cene robe u ugovorenim rokovima.

101

enevski tipski ugovori o kupovini i prodaji itarica, u sluaju neplaanja cene pruaju prodavcu vie mogunosti; on moe da raskine ugovor, da proda robu ili da pred arbitraom zahteva utvrivanje cene robe i plaanje razlike u ceni robe od dana poetka docnje kupca. 3. 2. 2. Obaveza kupca da primi isporuku robe Opte pravilo u pogledu prijema isporuke je da je kupac duan da prihvati ponudu prodavca za prijem robe, u skladu sa uslovima i na nain predvien ugovorom. Ako kupac ne izvri obaveze u pogledu prijema, a to po ugovoru predstavlja bitnu povredu, prodavac moe da raskine ugovor. Ako to ugovorom nije predvieno kao bitna povreda ugovora, prodavac moe da kupcu odredi novi rok za prijem isporuke, a ako kupac svoje obaveze ne ispuni ni u tom, naknadno odreenom roku, prodavac moe da bez odlaganja izjavi da raskida ugovor. Od prijema isporuke moe da zavisi i odreivanje cene, jer tek kod prijema je mogue ustanoviti da li je prodavac isporuio robu koja je i ugovorena. Prodavac i kupac esto i ugovorom predviaju da cena robe zavisi od utvrenog kvaliteta robe, koji se utvruje u vreme isporuke robe. U takvim sluajevima, prijem isporuke je uslov za odreivanje cene i osnov plaanja tako utvrene cene. Ako kupac odbije prijem isporuke u specifikacionoj kupovini i prodaji, pa doe do raskida ugovora, prodavac ima pravo na naknadu tete koja je nastala, odbijanjem prijema isporuke odnosno raskidom ugovora. Isporuka robe se vri u mestu koje su strane ugovorile. Ukoliko strane nisu posebno ugovorile mesto isporuke, onda se smatra da postoji obaveza isporuke u mestu u kome je prodavac imao sedite u trenutku zakljuenja ugovora. Od ovog pravila, meutim, postoje izuzeci; pre svega, ako se radi o pojedinano odreenim predmetima koji su predmet isporuke, onda se mestom isporuke smatra mesto na kome se takve stvari nalaze. Ako se radi o stvarima odreenim po rodu, pa je za isporuku neophodno izdvajanje odreene koliline tih stvari, mesto isporuke je takoe mesto na kome se te stvari nalaze. Ako je neophodan prevoz ugovorenih stvari, onda je mesto isporuke ono mesto u se roba za prevoz predaje prvom prevoziocu. Isporuka ugovorene robe treba da se izvri u vreme koje su strane odredile ugovorom. Vreme isporuke se moe odrediti izriitim odreivanjem datuma isporuke ili ugovor sadri elemente prema kojima taj datum moe da se odredi. U takvim sluajevima, roba treba da bude isporuena na dan koji je tako odreen. Vreme isporuke moe da se odredi i vremenskim periodom za isporuku. U takvim sluajevima, isporuka moe da se izvri bilo kog datuma u toku tako odreenog vremenskog perioda. Ugovorom se moe ovlastiti i kupac da odredi datum isporuke; u tom sluaju, kupac je duan da o tom datumu obavesti prodavca. Ako ugovorom nije ni na jedan od naina odreeno vreme isporuke, onda e se isporuka izvriti u razumnom roku posle zakljuivanja ugovora, a taj razuman rok se odreuje na osnovu poslovnih obiaja u skladu sa prirodom ugovora. Neispunjavanjem ugovora u pogledu vremena isporuke, prodavac pada u docnju. Pretpostavlja se krivica prodavca ukoliko doe do povrede vremena isporuke, tako da bi on morao da dokae krivicu da nije kriv za docnju da bi se oslobodio odgovornosti. Kao razlozi za eliminisanje krivnje prodavca mogu posluiti krivnja kupca, treeg lica, ali i neki razlozi koji su van uticaja i kontrole prodavca. Ako prodavac ne izvri isporuku u odreenom roku, to predstavlja bitnu povredu odredaba ugovora i kupac moe zatraiti raskid ugovora, ako je rok isporuke takvog znaaja za kupca. Meutim, moe se pretpostaviti da kupac, uprkos povrede odredbe ugovora o vremenu isporuke, ima interes da odri 102

ugovor. Zbog toga Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnoj prtodaji robe predvia mogunost da kupac produi rok prodavcu za isporuku. U okviru obaveze kupca da primi isporuku je i njegovo pravo, i obaveza, da izvri pregled isporuene robe i da prodavcu blagovremeno dostavi obavetenja o eventualnim nedostacima. Pregled, prvenstveno, podrazumeva kontrolu robe da bi se konstatovala da li ona zadovoljava uslove predviene ugovorom. To jeste pravo kupca, koja odgovara njegovom interesu da dobije robu kvaliteta i koliine koju je ugovorio, ali je takoe i pravo prodavca da bude blagovremeno obaveten o eventualnim nedostacima. O eventualno uoenim nedostacima robe, kupac je duan da pismeno obavesti prodavca. Ako to propusti da uini ne moe se pozivati na te nedostake. Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe, kupac ima rok od, najvie, dve godine da obavesti prodavca o nedostacima robe. Ukoliko se konstatuju nedostaci, onda kupac ima pravo da zahteva snienje cene ili da zahteva naknadu tete koju je pretrpeo zbog nedostataka robe, ali u tu naknadu ne moe da urauna eventualnu izgubljenu dobit. Ugovorom o meunarodnoj kupovini i prodaji mogue je ugovoriti i druge obaveze kupca u konkretnom poslu, posebno u pogledu priprema i garancije za plaanje ugovorene cene. Te pripreme se sastoje u sainjavanju odreenih dokumenata koji treba da obezbede i olakaju plaanje: akceptiranje menica, otvaranje akreditiva, polaganja bankarske kaucije itd. U autonomnom meunarodnom trgovinskom pravu jedna od mera koja se esto primenjuje jeste zabrana reeksporta, odnosno izvoza kupljene robe u treu zemlju. Ta zabrana se posebno predvia kao odredba ugovora i sastoji se u zabrani kupcu da robu preproda u neku treu dravu, koja nije predviena ugovorom kao zemlja uvoza. Pri ugovaranju ovakve odredbe u ugovoru, obino se predviaju i kontrola potovanja takve zabrane i predviaju se sankcije u sluaju njenog nepotovanja. Sankcije se, uglavnom, predviaju u vidu ugovorne novane kazne. 4. Prelaz svojine, rizika i trokova kod ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe O prenosu svojine postoji vie shvatanja i u teoriji i u praksi meunarodnog privrednog prava. Srednjevropsko shvatanje prelaza svojine se zasniva na tradiciji rimskog prava. Po tom shvatanju sklapanje ugovora o kupovini i prodaji je zasnivanje obligacionog odnosa izmeu ugovornih strana. To znai da prodavac ostaje vlasnik stvari do njene predaje kupcu. Po anglosaksonskom pravu prelaz svojine i nain tog prenosa se moe urediti ugovorom o meunarodnoj kupovini i prodaji, jer je za prelaz svojine od odluujueg znaaja volja ugovornih strana. Prema tom shvatanju prelaz svojine nad pojedinano odreenim stvarima se moe vriti u trenutku zakljuenja ugovora, ali stranke ugovora mogu predvideti da se to uini i kasnije. Francusko shvatanje prelaz svojine vezuje za momenat zakljuenja ugovora, odnosno vlasnik postaje kupac trenutkom zakljuenja ugovora, ako je ugovorom predviena cena, makar i da nije dolo do isporuke robe. Meutim, u praksi ova teorijska stanovita i nisu od presudne vanosti. I za kupca i za prodavca je mnogo vanije od pitanja prelaza svojine prelazak rizika i trokova u vezi sa robom. Zbog toga je mnogo vanije prethodno razmatrano pitanje isporuke robe, za koji se vezuje prelaz rizika i trokova. Zbog toga i Jednoobraznim zakonom o kupovini i prodaji se ne ureuje pitanje prelaza svojine, nego se samo ureuje obaveza prodavca da kupca zatiti od evikcije, odnosno od pravnih nedostaka stvari. Ako je prodavac znao za pretenziju treeg lica na stvari koja je predmet kupovine i prodaje duan je da o tome obavesti kupca, koji moe odluiti da je kupi i pod tim uslovom. Ako prodavcu nije bilo poznato da 103

neko trei ima pravo ili pretenziju nad stvarima koje su predmet kupovine i prodaje, kupac moe da ga o tome obavesti im za tu injenicu sazna i da od njega zahteva da otkloni te pravne nedostatke u razumnom roku i da mu preda druge stvari koje su slobodne od takvih nedostataka. Takoe, u takvim sluajevima, kupac ima pravo i da zahteva naknadu tete zbog gubitka kupljenih stvari i zbog izgubljene dobiti. Ako prodavac ne odgovori ovim zahtevima, kupac ima pravo da zahteva naknadu tete ili da raskine ugovor. Kupac ne moe da se poziva na ova prava ako u razumnom roku od kad je ustanovio ili bio duan da ustanovi postojanje prava ili pretenzija treeg lica na stvarima nije o tome obavestio prodavca. Prelaz rizika i trokova je esto vezan za pravo svojine, pa se smatra da vlasnik stvari snosi i rizik i trokove u vezi sa stvarima. To je opte pravilo obligacionog prava, ali je mogue po pravilima tog prava da ih snosi poverilac ili dunik. Ali, u meunarodnom privrednom pravu naputeno je, kao to je navedeno, vezivanje prelaza rizika i trokova za pravo svojine i vezano je za isporuku robe. Prema Jednoobraznom zakonu o meunarodnoj kupovini i prodaji robe rizik prelazi na kupca kad je izvrena isporuka pod uslovima predvienim ugovorom o kupovini i prodaji. Od trenutka prelaza rizika, kupac je duan da plati cenu, bez obzira na eventualno oteenje ili gubitak stvari, osim ako je za oteenje ili gubitak nesumnjivo kriv prodavac. Ako do predaje stvari nije dolo u skladu sa ugovorom, rizik prelazi na kupca onda kad se izvri predaja pod uslovima predvienim ugovorom, ako kupac ne izjavi da raskida ugovor. Ako je do zadocnjenja isporuke dolo zbog toga to kupac nije izvrio svoje obaveze, rizik prelazi na kupca poslednjeg dana kad je trebalo da doe do isporuke prema ugovoru. Ali, ako su u pitanju stvari koje su odreene po rodu, rizik prelazi na kupca samo ako je prodavac izdvojio i pripremio stvari za isporuku i o tome obavestio kupca. Ako je priroda robe takva da prodavac ne moe da je posebno izdvoji, onda je dovoljno da prodavac izvri radnje koje su neophodne da kupac primi isporuku robe. Ako se roba transportuje morskim putem, onda rizik prelazi na kupca u trenutku kad je prodavac preda transporteru. Meutim, ako je prodavcu bilo poznato da je stvar izgubljena ili oteena, on snosi rizik od momenta zakljuenja ugovora. Navedena pravila su opteg karaktera; meutim, u savremenoj kupovini i prodaji postoji mnogo posebnih situacija u kojima se prelaz rizika odreuje na poseban nain. Posebno je to sluaj kad se radi o distancionoj prodaji, kad se prelaz rizika vezuje za odreeni nain transporta robe. Problem u odreivanju vremena prelaza rizika i trokova se javljao, pre svega, u razliitom tumaenju pojedinih uobiajenih trgovinskih termina. Pored toga, dolo je do razvoja tehnika transporta, korienjem kontejnera, roll on i roll off prevoza u drumskom saobraaju i eleznicom. Pitanjem ujednaavanja trgovakih termina se posebno bavila Meunarodna trgovinska komora u Parizu, koja je jo 1936. godina usvojila Meunarodna pravila za tumaenje ugovornih termina uobiajenih u trgovini. Ta pravila, pod uobiajenim nazivom INCOTERMS, revidirana su nekoliko puta, poslednji put 2000. godine. Znaenja termina su vezana za etiri osnovna naina predaje robe kupcu, koja se prikazuju u odreenim tabelama i imaju tano odreena znaenja. Pravila INCOTERMS sadre u osnovi etiri naina isporuke robe kupcu. Prvi nain je predvien u tzv. E grupi i znai predaju robe kad je prodavac robu stavio na raspolaganje kupcu u svojim prostorijama ili na nekom drugom mestu koje je oznaeno. Grupa F podrazumeva da je prodavac robu isporuio onda kad je robu predao prevozniku u ugovorenom mestu, kad je robu stavio na raspolaganje prevozniku uz bok broda u dogovorenoj luci ukrcavanja ili da je roba isporuena onda kad je roba ukrcana na brod. Uz neke specifinosti u svakom od ovih sluajeva, prodavac je robu ocarinio za izvoz.

104

Grupa C podrazumeva da je prodavac robu predao prevozniku koga je sam izabrao i to tako da je platio vozarinu do odreenog mesta, da je platio vozarinu i osiguranje, odnosno da je isporuio robu kad je ona ukrcana na brod uz plaanje vozarine ili uz plaanje vozarine i osiguravanja. Konano, grupa D transportnih klauzula podrazumeva da je roba isporuena kupcu na prevoznom sredstvu koje je u dolasku bez plaanja uvozne carine, da je roba isporuena kad je ukrcana na brod u naznaenoj luci odredita, da je isporuena kad je roba stavljena na raspolaganje kupcu na obali u luci odredita, bez plaanja uvozne carine, da je isporuena neistovarena iz prevoznog sredstva u odreditu, bez plaanja uvozne carine ili da je isporuena u prevoznom sredstvu u navedenom mestu odredita, ali ocarinjena za uvoz. Neke od navedenih klauzula se mogu koristiti samo za pomorski prevoz i to je vidljivo iz same klauzule; kad je u njoj sadran brod kao prevozno sredstvo. U ostalim sluajevima, klauzule se mogu primenjivati za sve uslove transporta. Transportne klauzule su znaajno tehniko pomono sredstvo i one odreuju mesto i vreme prelaska rizika i trokova sa prodavca na kupca. Meutim, ugovorne strane mogu te transportne klauzule i da modifikuju, dodavanjem odreenih odredbi za konkretni posao. Dakle, i pored postojanja razliitih transportnih klauzula, kojima se na opti nain odreuje mesto i vreme prelaska rizika sa prodavca na kupca, stranke ugovora esto mogu da menjaju te klauzule; to znai da, u sutini, mesto i vreme prelaza rizika sa prodavca na kupca ostaje na volju stranama ugovornicama. To ne znai da strane ne koriste navedene transporte klauzule. Naprotiv, one se koriste esto, jer obezbeuju izvesnost i pravnu sigurnost u obavljanju trgovakih poslova. Pored toga, mnoge od tih klauzula su postale sastavni deo tipskih ugovora, pa se i na taj nain obilato koriste u meunarodnoj trgovini. Pored transportnih klauzula, u mnogim tipskim ugovorima mogu se nai i klauzule druge vrste: klauzule neodgovornosti (klauzule egzoneracije), iji je cilj da u odreenim sluajevima oslobode od odgovornosti ugovornu stranu. Po svojoj sutini, klauzule neodgovornosti su povreda ravnopravnog poloaja ugovornih strana; obino ekonomski jaa strana namee unoenje takvih odredaba u ugovor, a slabija strana je prinuena da takve odredbe prihvati. Klauzule o neodgovornosti mogu biti vrlo razliite i po sadraju i po pravnim posledicama koje izazivaju. Neke od tih klauzula su usmerene na iskljuenje i suavanje ugovornih obaveza. Naime, kod takvih klauzula se ili izostavlja ili modifikuje odreena ugovorna obaveza, koja je normalan sastavni deo ugovora. Promenom sadraja obaveza menja se zapravo odgovornost ugovorne strane i ona se oslobaa odgovornosti ili se njena odgovornost znatno ublaava. tavie, pojedini tipski ugovori idu u ovom pravcu, iskljuenjem odreenih obaveza, ime onemoguavaju nastupanje odgovornosti. Druge klauzule sadre okolnosti koje spreavaju izvrenje ugovora i istovremeno spreavaju odgovornost. Ove okolnosti su vrlo brojne i ne mogu se precizno ni nabrojati. One su esto formulisane na opti nain, kao via sila ili klauzula promenjenih okolnosti (clausula rebus sic stantibus). Klauzule o osloboanju od odgovornosti zbog krivice za neizvrenje ili neuredno izvrenje ugovora su takoe klauzule neodgovornosti. Sudska praksa smatra da se ove klauzule mogu prihvatiti kao osnov za iskljuenje odgovornosti samo u sluaju odgovornosti do koje je dolo usled nepanje ili nehata, ali ne i kad je krivica nastala grubom nepanjom i zlom namerom. 5. Povrede ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe Povreda ugovora moe biti razliitog intenziteta, od njegovog neizvrenja do povrede nekih od ugovorenih odredba. Pri tome, i zavisno od toga, tetu od povrede ugovora mogu trpeti i prodavac i kupac. Takoe, do povrede ugovora moe doi iz razliitih razloga. Razlozi za povredu ugovora mogu biti objektivne prirode i u tom sluaju dolazi do oslobaanja od odgovornosti, ali mogu biti u sibjektivne 105

prirode, odnosno zasnivati se na krivici neke od odgovornih strana i u tom sluaju se postavlja pitanje odgovornosti za nastalu tetu i sankcija odgovornoj strani. Strane mogu da samim ugovorm predvide nain reavanja problema u sluaju neizvravanja ugovora ili izvravanja ugovora sa odreenim nedostacima. Ako stranke u tom pogledu nisu nita predvidele ugovorom, za reavanje takvih situacija se primenjuju pravila meunarodnog prava, pre svega Konvencije Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnoj trgovini i enevskih optih uslova. Konvencija UN pri reavanju ovog pitanja pravi razliku izmeu bitne povrede ugovora i povrede koja se ne smatra bitnom. Ako se radi o bitnim povredama ugovora, strana koja ima nameru da raskine ugovor pozivom na tu povredu, mora da drugoj strani uputi obavetenje o tome, ako to doputa raspoloivo vreme. Ovo obavetenje se ne zahteva ako druga strana izjavi da nema nameru da izvri svoju obavezu. Treba imati u vidu da do povrede ugovora moe doi u razliitim fazama spoljnotrgovinskog poslovanja. Ugovori se mogu povrediti i pre dospea ugovora, u toku njegovom izvravanja i protekom roka za njegovo izvrenje. Strana ugovora moe da raskine ugovor pre njegovog dospea ako je jasno da e druga strana izvriti bitnu povredu ugovora. Da bi stekla pravo na ovakav raskid ugovora mora postojati jasna verovatnoa da e doi do bitne povrede odredaba ugovora druge strane. Ta verovatnoa moe da proizlazi iz ponaanja druge strane ili iz objektivnih injenica, na primer uvoenja embarga ili deviznih ogranienja koji spreavaju izvravanje ugovora, steaja druge strane i sl. Strana ugovornica koja namerava da koristi jedan od navedenih mehanizama za raskid ugovora pre njegovog dospea mora o tome da obavesti drugu stranu. Ponekad se zakljueni ugovori izvravaju sukcesivno; na primer, sukcesivnim isporukama roba pod uslovima odreenim ugovorom. Postavlja se pitanje da li je osnov za raskid ugovora neizvravanje jedne od tih isporuka. Prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnoj trgovini, mogua su razliita reenja, pri emu je izbor na drugoj strani. Ona moe da raskine ugovor u odnosu na prole i budue isporuke, ako izvrene isporuke ne bi mogle da obezbede izvravanje osnovne svrhe koja je dovela do zakljuenja ugovora. Meutim, ta strana, takoe, moe da raskine ugovor u odnosu samo na spornui isporuku, ali i da raskine ugovor u pogledu svih buduih isporuka, ako postoji osnov da se smatra da e doi do bitne povrede ugovora u odnosu na njih. Pored raskida ugovora, meutim, mogue je i odlaganje izvrenja ugovora, ako se za to stvore uslovi. Prema Konvenciji Ujedinjenihn nacija o ugovorima o meunarodnoj trgovini, ti uslovi su da je postalo jasno da druga strana nee izvriti ugovor zbog ozbiljnog nedostatka sposobnosti za izvrenje ili zbog ponaanja druge strane u postupku priprema za izvrenje ili u toku samog izvravanja ugovora. Strana koja eli odlaganje izvravanja ugovora mora da odmah o tome obavesti drugu stranu. Ali, takoe, ta strana mora da nastavi izvravanje svojih obaveza po ugovoru, ako druga strana prui dovolojno obezbeenje da e izvriti svoje obaveze po ugovoru. Nedostatak sposobnosti strane da izvri ugovor se moe ogledati, na primer, u smanjenoj kreditnoj sposobnosti kupca ili u osnovanoj sumnji kupca da e prodavac moi da isporuii robu koja po kvalitetu odgovara ugovorenim uslovima. 6. Mere zbog povreda ugovora meunarodno o kupovini i prodaji robe Za neizvravanje ugovora krivicu snosi strana koja nije izvrila svoje obaveze, a druga strana stie ovlaenje na razliita pravna sredstva, od raskida ugovora do blaih sankcija koje se mogu ogledati u drugim merama. Razume se, raskid ugovora je najtea sankcija i, najee, nije u interesu ni jedne ni druge strane, jer su obe zakljuile ugovor sa namerom da ostvare neke interese, koji sasvim jasno postaju 106

neostvarivi ako doe do raskida ugovora. Zbog toga se ovoj meri relativno retko pristupa, nego se nastoji da se eventualnma teta otkloni na neki drugi nain, a da se ugovor odri. Jedna od mera koja stoji na raspolaganju stranama je zahtev za izvrenje ugovora. Najee, radi se o proputanju kupca da izvri obavezu plaanja ugovorenen cene, pa tada prodavac ima pravo da zahteva plaanje u naknadno odreenom roku. Ovo reenje je povoljno i za kupca, jer mu omoguava da izvri obavezu po ugovoru; meutim, prodavac ima pravo na kamatu za vreme za koje mu cena nije plaena. Jedna od efikasnih mera koja je u rukama kupca je da snizi cenu za neuredno izvravanje ugovora koje se ogleda u nesaobraznoj isporuci (isporuci robe koja ne odgovara ugovoru po kvalitetu ili koliini). Kriterijum za stepen sniavanja cene jeste, u sutini, razlika izmeu vrednosti robe koja je bila predviena ugovorom i vrednosti isporuene robe. Ukoliko je ugovor neuredno izvren u odnosu na kvalite ugovorene robe, odnosno isporuena roba po kvalitetu ne odgovara ugovoru, kupac moe da zahteva od prodavca otklanjanje nedostataka, ako je re o stvarima trajnog karaktera. Jedna od vanih mera koja stoji na raspolagannju strani koja je pretrpela tetu je naknada tete. Ta naknada moe da se sastoji iz naknade stvarne tete i naknade za izgubljenu dobit. Visina te naknade je, prema Konvenciji Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnojn trgovini ograniena iznosom koji je strana koja je povredila ugovor predvidela ili morala da predvidi u vreme zakljuenja ugovora, s obzirom na injenice koje su joj u to vreme bile poznate ili su morale da joj budu poznate. 7. Posledice raskida ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe Ve je navedeno da je raskid ugovora teka sankcija zbog povrede ugovora i da joj strane retko pribegavaju, upravo zbog tekih posledica koje moe imati, po jednu ili po obe strane. Da podsetimo, Konvencija Ujedinjenih nacija o ugovorima o meunarodnoj trgovini, raskid ugovora je mogu samo ako se radi o bitnoj povredi ugovora ili kad prodavac, ako je kivica za neizvrenje ugovora na njemu, ne izvri obavezu isporuke robe u naknadnom roku koji mu je odredio kupac ili ako izriito izjavi da u tom roku nee da izvri isporuku. Strana koja eli da raskine ugovor mora o tome da obavesti drugu stranu. Kupac mora da obavesti o takvoj nameri prodavca u razumnom roku. Takav rok poinje da tee zavisno od vrste povrede. Ako je re o docnji prodavca, razuman rok poinje da tee od trenutka kad je kupac saznao da je izvrena isporuka. Ako se radi o nekoj drugoj bitnoj povredi, onda razuman rok poinje da tee od trenutka kad je kupac saznao ili morao da sazna za povredu ili istekom naknadnog roka koji je kupac odredio prodavcu za izvrenje obaveza po ugovoru, odnosno od trenutka kad je prodavac izjavio da nee izvriti tu obavezu ni u naknadnom roku. Raskidom ugovora prestaju obaveze strana predviene ugovorom. Meutim, raskidom ugovora nastaju neke druge obaveze ugovornih strana. Strana koja je izvrila ugovor, raskidom ugovora stie pravo da zahteva povraaj svega to je po ugovoru platila ili isporuila. Strana koja je kriva za raskid ugovora ima obavezu da snosi trokove vraanja onoga to je izvreno. U nekim sluajevima, meutim, za vraanje izvrenog nee biti mogunosti, posebno kad se radi o vraanju isporuenih stvari. Na primer, nekad nee moi biti vraena roba koja je primljena, odnosno nee biti mogue vratiti istu robu. U tim sluajevim, obaveza e biti izvrena vraanjem robe koja je sutinski ista kao ona koja je isporuena, a ne identina. Kupac koji je primio isporuku i ima obavezu da je vrati, nee biti duan da vrati robu u sutinski istom stanju, ako je roba propala ili oteena zbog pregleda, ako je roba u celini ili njen deo, prodata ili je kupac potroio ili preradio pre nego to je otkrio ili morao da otkrije nedostatak saobraznosti ili ako iz drugih razloga nije kriv to ne moe da vrati robu u sutinski istom stanju. 107

Pored izvrenih davanja, posle raskida ugovora strane su dune da jedna drugoj vrate i koristi koje su imale od primljene robe. Prodavac duguje kamate na plaenu cenu, a kupac duguje prodavcu koristi koje je ostvario od upotrebe robe koju je primio. Da bi se spreilo da raskid ugovora izazove nepotrebne tetne posledice, posebna pravila se primenjuju na uvanje robe nakon raskida ugovora, i to i robe koja je preuzeta i robe ije je preuzimanje odbijeno. Opte je pravilo da je strana koja ima dravinu nad robom duna da preduzme sve mere da sprei propadanje ili oteenje robe, ak i ako je rizik preao na drugu ugovornu stranu. U suprotnom, strana koja nije preduzela mere koje je bila duna da preduzme snosi odgovornost za tetu koja je nastala. Kupac koji ima nameru da odbije prijem robe duan je da robu primi za raun prodavca i da preduzme navedene mere. Ista obaveza vai i za kupca kome je roba stavljena na raspolaganje, ali nije u njegovoj dravini. On, ipak, nee biti duan da preduzima mere za uvanje robe, ako se roba nalazi u mestu sedita prodavca. Strana koja ima obavezu uvanja robe moe tu obavezu ispuniti i poveravanjem robe na uvanje u skladite koje pripada treem licu, na troak druge ugovorne strane, pod uslovom da su trokovi uvanja robe u granicama razumnih i da strana koja poverava robu na uvanje postupa sa panjom dobrog privrednika. Ako druga strana nerazumno odugovlai da primni isporuku ili da vrati robu, odnosno odugovlai plaanje trokova uvanja robe, strana koja robu ima u dravini moe da je proda, poto prethodno uputi obavetenje druhgoj strani. Ovo je posebno znaajno kad se radi o robi sa ogranienim rokovima uvanja, kod koje u sluaju odugovlaenja prijema mogu nastati neotklonjive tete. U takvim sluajevima kupac mora preduzeti mere da tu robu proda. Zbog neophodnog brzog postupanja, u takvim sluajevima, nee biti mogue ni poslati obavetenja o nameri prodaje drugoj strani. Ako strana koja ima dravinu nad tom robom ne preduzme razumne mere za prodaju lako kvarljive robe, moe snositi odgovornost za nastalu tetu. Naravno, strana koja je prodala robu ima pravo da zadri iznos razumnih trokova kojima je bila izloena u postzupku prodaje.

ELEKTRONSKA TRGOVINA
1. Opte napomene Razvojem elektronske i informatike tehnologije javlja se i novi vid trgovine, putem elektronskih sredstava ili elektronske trgovine. Mnoge su prednosti elektronske trgovine, a pre svega je prednost u tome to bitno skrauje vreme razmene informacija izmeu kupca i prodavca i na taj nain znatno ubrzava obavljanje poslova. Pored toga, na tritu se javlja i informacija sama, koja postaje predmet trgovine. Meutim, istovremeno sa nizom prednosti koje nudi, elektronska trgovina raa i neke probleme koji su specifini za tu vrstu trgovine i odnose se, pre svega, na zatitu informacija koje se razmenjuju elektronskim putem. Naime, iako postoje mnogi naini zatite podataka koji se razmenjuju, ne postoji potpuna i apsolutna zatita tih podataka. Zbog toga postoji latentna opasnost od otkrivanja tih infomacija neovlaenim licima i od njihove zloupotrebe. Ti problemi se, za sada, manje ili vie uspeno, reavaju razliitim nainima ifrovanja, odnosno korienja posebnih kljueva, odnosno sistema kodova kojima se obezbeuje tajnost podataka, sa namerom da podaci preneti elektronskim putem budu razumljivi samo stranama ugovora, odnosno poiljaocu i primaocu elektronske poruke. U vezi sa elektronskom trgovinom je i pitanje dokazne snage elektronskih poruka koje se razmenjuju radi zakljuivanja posla. Naelno, poruka jeste dokazno sredstvo, ali pod uslovom da je to predvieno i unutranjim zakonodavstvom drava poiljaoca i primaoca poruke. Slinog karaktera je i pitanje priznavanja elektronskog potpisa. Meunarodnim dokumentima je usvojeno naelo da se elektronski potpis izjednaava sa pismenim. Pri tome, ellektronski potpis je zbir 108

elektronskih podataka iz kojih je vidljivo da je u vezi sa dokumentom na koji se odnosi i koji omoguava da se utvrdi identitet potpisnika. Elektronski potpis podlee verifikaciji izdavanjem elektronskih sertifikata, koje izdaju ovlaene organizacije, a kojima se potvruju podaci u elektronskom potpisu i identitet potpisnika. Prema zakonodavstvu Srbije, elektronski potpis moe da bude obian i kvalifikovani. Kvalifikovani elektronski potpis je, u sutini, isti kao i obini elektronski potpis, ali koji sadrim vie podataka koji pouzdano garantuju identitet potpisnika i onbemoguavaju naknadno poricanje potpisa. Zakonom o elektronskom potpisu Srbije su precizno utvrena sredstva za formiranje elektronskog potpisa i sredstva provere tih podataka, odnosno kvalifikovanog elektronskog potpisa. 2. Izvori prava elektronske trgovine Nagli porast elektronske trgovine je, naravno, provocirao i rad na usvajanju meunarodnih pravila o elektronskoj trgovini. Razmatranjem, usvajanjem i unifikacijom tih propisa se bave mnoge meunarodne organizacije koje se, i inae, bave pitanjima spoljne trgovine (Evropska Unija, Svetska trgovinska organizacija, Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i dr). Do sada, najvie rezultata u tom pogledu je postigla Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo koja jwe pripremila Model zakona o elektronskoj trgovini 1996, Model zakona o elektronskom potpisu 2001 i Konvenciju o korienju elektronskih komunikacija u meunarodnim ugovorima 2005. godine. Na tragu tih pravila i u skladu sa njima je i Zakon o elektronskom potpisu Srbije, kojim je ureena upotreba elektronskog potpisa u Srbiji. 25 3. Zakljuivanje ugovora U elektronskoj trgovini ugovor se zakljuuje razmenom informacija izmeu ponudioca i kupca. U tom smislu, uobiajeno je da ponudilac objavljuje elektronske kataloge na internetu, koji predstavljaju ponudu za zakljuivanje ugovora, putem narube koja se upuuje elektronskim putem. Za ovaj vid trgovine je veoma vano vreme kad je upuena odnosno primljena poruka upuena elektronskim sredstvima. Smatra se da je poruka upuena onog trenutka kad je napustila informacioni sistem poiljaoca poruke, a da je primljena u vreme kad je mogla da bude primljena na elektronskoj adresi primaoca. Poseban problem u elektronskoj trgovini je brzina vremena kojom se razmenjuju informacije. U tom pogledu se postavlja pitanje opoziva upuene elektronske poruke, ak i kad je u pitanju greka u poruci. Imajui to u vidu, esto se koristi drugi nain veze, na primer telefon, da bi se opozvala poruka koja je ve upuena ili da bi se ispravila greka koja je sadrana u toj poruci.

UGOVOR O MEUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI INVESTICIONE OPREME


1. Opte napomene Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme, koji se ponekad naziva i ugovorom o prodaji investicija je, po svojoj sutini, ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji. Zbog toga,

25

Slubeni glasnik Republike Srbije, broj 1352005.

109

sve ono to je reeno o ugovoru o meunarodnoj kupovini i prodaji robe, u naelu, odnosi se i na ovaj ugovor. Meutim, ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji investicija sadri i neke specifinosti, koje zahtevaju da se on posebno razmotri i to prvenstveno sa stanovita tih specifinosti. Prvo, ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji investicija je ugovor iji predmet je kupovina i prodaja trajnih, nepotronih dobara. Njime se predvia kupovina i prodaja stvari koje nisu deo serijske ili masovne proizvidnje; predmet ovog ugovora su najee pojedinane stvari koje se proizvode da bi bio realizovan ugovor, odnosno da bi se prodale ili kupile. To podrazumeva i itav niz prethodnih radnji, kao to su projektovanje, priprema alata. Zbog toga je i cena stvari ija je kupovina i prodaja ugovorena znatno vea i nain njenog plaanja se posebno ugovara. Ugovor o kupovini i prodaji investicione opreme je sloen ugovor i pored same kupovine i prodaje stvari moe da podrazumeva i neke dopunske radnje i aktivnosti. Pre svega, esto se ovim ugovorom predvia i obaveza montiranja proizvedene investicione opreme, tako da ona moe da se koristi za svrhe za koje se i nabavlja. Zatim, esto ugovor podrazumeva i probni rad instalirane investicione opreme da bi se proverila svojstva opreme, stekao uvid u njen rad i funkcionalnost, jer je to jedini realni kriterijum za utvrivanje kvaliteta nabavljene investicione opreme. Konano, ugovor o kupovini i prodaji investicija esto sadri i obavezu organizacije obuke ljudi za rukovanje instaliranom opremom, tako da bi se obezbedilo njeno funkcionisanje. U ugovore o kupovini i prodaji investicione opreme, u irem smislu, spada i izvoenje investicionih radova u inostranstvu, dakle poslova koji imaju i elemente ugovora o graenju. Dakle, re je o meovitom ugovoru, u kome su ipak preovlaujue karakteristike ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji investicija. Takvi ugovori su posebno sloeni i mogu da obuhvate itav niz poslova: izradu investicionih programa i tehnike dokumentacije za izgradnju graevinskih i drugih objekata; izvoenje graevinskih radova; nadzor nad izvoenjem graevinskih i drugih investicionih radova; instalaciju i stavljanje u pogon postrojenja ili delova postrojenja; odravanje tih postrojenja; obuku ljudi za rukovanje postrojenjima; geoloke, rudarske, poslove hidromelioracije i sline poslove. Ve iz navedenog izgleda potpuno jasno da je ugovor o kupovini i prodaji investicione opreme po mnogo emu sloen i specifian. Pre svega, nije dovoljno jasan pojam investicione opreme na koji se ugovor odnosi. Pri tome, pod opremom se moe podrazumevati i jedna maina koja se koristi za dalju proizvodnju, ali isto tako i itave fabrike ili postrojenja, koja predstavljaju tehnoloku celinu za prpoizvodnju odreenih roba. Izgleda, zbog toga, sasvim prihvatljivo da je u odreivanju ovog pojma znaajniji karakter investicione nego sam pojam opreme. 26 Na taj nain shvaena, investiciona oprema bi mogla da se definie kao oprema koja je namenjena dugotrajnoj upotrebi i koja slui za odvijanje odreenog tehnolokog, proizvodnog procesa. Poed toga, ugovori o prodaji investicione opreme se mogu razlikovati i po predmetu ugovora. Kod jednih, re je samo o prodaji investicione opreme, kod drugih prodavac ima i obavezu da opremu postavi i stravi u pogon, kod nekih i da obuava ljude u rukovanju takvom opremom. Poed toga, vano obeleje ovih ugovora, ne obavezno ali vrlo esto, jeste da se investiciona oprema ne proizvodi za trite, nego za unapred odreenog kupca. To je normalna posledica da se radi o skupoj opremi, koja je, uz to, i tehnoloki vrlo sloena. U tom pogledu, ugovor o prodaji investicione opreme se moe smatrati specifinim ugovorom, koji ima karakteristike ugovora o prodaji i ugovora o graenju, u najveem broju sluajeva.

26

Vidi, Caric, S; Vilus, J; urev, D; Divljak, D: op.cit, str. 264.

110

2. Izvori prava o ugovoru o meunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme Imajui u vidu sloenost ugovora o meunarodnonj kupovini i prodaji investicija u meunarodnom privrednom pravu je posveena posebna panja usvajanju jedinstvenih pravila kojima se ureuju mnoga pitanja u pogledu ovog ugovora. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je usvojila vie meunarodnih dokumenata koji se odnose na ove ugovore: Opte uslove za nabavku investicione opreme u izvozu; Opte uslove za nabavku i montau investicione opreme. Jedan od izvora koji na opti nain ureuje ugovore o kupovini i prodaji investicija su enevski opti uslovi za nabavku i montau investicione opreme, koji su dispozitivnog karaktera, odnosno ostavljaju na volju ugovornim stranama da ih primenjuju ili da ih iskljue u konkretnim poslovima. Po tim uslovima, ako ih strane ugovornice ne iskljue, obavezna je pismena forma zakljuenja ugovora i to tako da se ugovor smatra zakljuenim kad isporuilac pismeno prihvati ponudu naruioca, u roku koji je naruilac ostavio za prihvat ponude. Prema enevskim optim uslovima, podaci u razliitim promotivnim i informativnim materijalima isporuioca, na osnovu kojih se naruilac opredeljuje za slanje ponude (reklame, katalozi, cene) su priblino tani i ne obavezuju isporuioca, osim kad se on izriito izjasni da su obavezujui. Podaci i projektna dokumentacija, kao i tehniki podaci koje isporuilac dostavi kupcu posle zakljuenja ugovora ostaju iskljuiva svojina izvoaa radova i kupac njima ne moe raspolagati, niti ih ustupati treim licima bez njegove saglasnosti. Ta dokumenta mogu postati svojina kupca ako se to izriito predvidi ugovorom ili ako se radi o ugovoru po kome se dokumenta dostavljaju na prouavanje, a ne na izvoenje radova. Na isti nain, dokumenta koja je kupac uputio naruiocu ostaju svojina kupca. 3. Zakljuivanje ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji investicione opreme se zakljuuje u pismenom obliku, to je normalnmo imajui u vidu svu njegovu sloenost. Prema enevskim optim uslovima, ugovor o kupovini i prodaji investicija se smatra zakljuenim kad prodavac prihvati porubinu pod uslovima i u roku koje je odredio kupac. Ako je, pak, prodavac uputio vrstu ponudu sa rokom za njen prihvat, onda je ugovor zakljuen kad kupac, u tom roku, uputi pismeno prihvatanje ponude. Ipak, to pismeno prihvatanje ponude mora da stigne prodavcu najkasnije nedelju dana posle isteka roka koji je odreen u ponudi. Posebna panja kod ugovora o kupovini i prodaji investicija se poklanja izboru ponuaa, sa ciljem da kupac, odnosno investitor izabere najboljeg ponuaa. esto se radi izbora najboljeg ponuaa organizuje meunarodna licitacija. Meunarodna licitacija je sloen i, esto, postupak koji relativno dugo traje. U tom postupku se razlikuju dve osnovne faze: definisanje uslova koje ponuai treba da ispune i prikupljanje ponuda i izbor najboljeg ponuaa. Definisanje uslova podrazumeva da se precizno utvrdi predmet investicije i uslovi koje ona treba da zadovolji. U ovoj fazi postupka se najee angauju posebni eksperti, koji nisu neposredni uesnici u postupku licitacije i nemaju u njemu posebna prava. Njihov posao je da obezbede odgovarajue projekte za oekivanu licitaciju, koji u sutini predstavljaju sutinu pripremne faze licitacije. I u daljem postupku ti eksperti, projektanti mogu imati znaajnu ulogu u praenju toka radova i kontroli kvaliteta opreme i izvrenih radova, kao nadzorni organi. Druga faza postupka licitacije je, u sutini, licitacija sama. U toj fazi se prikupljaju ponude, a zatim se ponude otvaraju i vri se izbor najboljeg ponuaa sa kojim e se zakljuiti ugovor o kupovini i prodaji investicija. U postupku licitacije mogu da uestvuju razliiti subjekti: privredne organizacije, 111

njihova udruenja, grupe udruenja koje se oformljuju za konkretnu licitaciju itd. Kriterijumi koje moraju da zadovolje svi ponuai, na osnovu kojih e se i vriti izbor najboljeg ponuaa, treba da budu sadrani u pozivu za licitaciju. Stranke u postupku meunarodne licitacije su investitor i isporuilac, odnosno izvoa. Investitor je subjekt koji raspisuje meunarodnu licitaciju, a izvoa je onaj ponua koji e, kao najbolji, biti izabran za zakljuivanje ugovora. Pored angaovanja eksperata, odnosno projektanata na strani investitora i izvoa moe da angauje posebne strunjake, kao agente ili zastupnike u dravi u kojoj se sprovodi licitacija. Ta lica rade za raun izvoaa i angauju se, posle sprovedene licitacije, po pravilu, i na izvravanju zakljuenog ugovora. Pojedine drave, meu kojima i Srbija, predviaju da se za investicije koje se poveravaju inostranim preduzeima mora sprovesti meunarodna licitacija. Jedan od problema kod zakljuivanja ovakvih ugovora je i pitanje pravne zatite investicija, odnosno investitora u sluaju neizvrenja ugovora. Situacija se komplikuje kad su u pitanju investicije koje su praene i kreditnim poslovima, odnosno odloenim plaanjem za ugovorenu investiciju. Za takvu zatitu primenjuju se uobiajena pravna sredstva, prisutna i u unutranjim pravnim porecima, kao to je, na primer, hipoteka na investiciju do isplate ugovorne cene. Poto, ponekad, takve garancije nisu dovoljne, uobiajeno je u meunarodnim privrednim odnosima da garancije investicija u inostranstvu preuzimaju i drave ivestitora i to na taj nain to se obavezuju da pokriju, pre svega, politike rizike koji mogu nastupiti (na primer, eksproprijacija imovine, nacionalizacija i slini politiki postupci), ali i rizike druge vrste, kao to su promene u konvertibilnosti valuta. U takvim sluajevima, zavisno od nacionalnog zakonodavstva, drava investitora pokriva odreeni procenat investicija i nadoknauje eventualne gubitke privatnih investitora. Taj postotak je razliit i zavisan je od godinjih premija koje plaaju ivestitori u posebne fondove za osiguranje takvih investicija i moe biti izraen u nominalnoj vrednosti ili u procentu od investicija. I na meunarodnom plani je bilo pokuaja da se obezbedi reavanje sporova koji mogu da nastanu iz ovih razloga. Jedan od njih je Konvencija o reavanju investicionih sporova izmeu drava i dravljana drugih drava koja je stupila na snagu 1966. godine. Kod zakljuivanja ugovora o kupovini i prodaji investicija od posebnog znaaja su radni uslovi pri izvoenju radova. Ti uslovi se odnose na opte uslove znaajne za bezbednost i zdravlje radnika ili na stvaranje tehnikih i materijalnih uslova za nesmetano izvoenje radova. Podrazumeva se da se radovi nee izvoditi na mestima koja su opasna i ugroavaju zdravlje radnika, da se izvoaima radova obezbeuje uslovan i odgovarajui smetaj. Zatim, da je naruilac obavezan da izvoau radova obezbedi objekte ili prostorije za smetaj i uvanje opreme koja treba da se montira, da obezbedi vodu, elektrinu energiju neophodnu za izvoenje radova, i to besplatno, osim ako ugovorom nije predvieno drugaije. Izvoa radova nije obavezan da izvodi pripremne radove, kao to je ureenje prostora, ruenje ili uklanjanje postojeih objekata ili opreme. Odstupanje od navedenih uslova je mogue, ako se ugovorne strane o tome sporazumeju, ali moe da utie na poveanje cene. Da bi kupac mogao da obezbedi izvravanje pripremnih radova za sprovoenje ugovora, isporuilac, odnosno izvoa je obavezan da kupcu dostavi neophodnu tehniku i drugu dokumentaciju: planove, nacrte, tehnologiju montae itd. Te pripremne radove, naelno, izvodi kupac, osim ako nije drugaije ugovoreno i on snosi odgovornost za kvalitet tih radova i za njihovo blagovremeno izvravanje. Meutim, ako je dolo do propusta u izvoenju takvih radova zbog greaka u tehnikoj dokumentaciji i zahtevima koje je dostavio isporuilac, odnosno izvoa, koji se ustanove pre preuzimanja, trokove otklanjanja nedostataka snosi isporuilac, odnosno izvoa. Ako se takve greke ustanove posle preuzimanja izvrenih pripremnih radova, trokove njihovog otklanjanja takoe snosi isporuilac, odnosno izvoa. 112

Kupac ima pravo da kontrolie kvalitet radova koje izvodi isporuilac, odnosno izvoa i to podrazumeva i kontrolu kvaliteta materijala koji se ugrauje. Kupac tu kontrolu ostvaruje preko svojih posebno odreenih predstavnika, na mestu montae opreme i u dogovoru sa isporuiocem, odnosno izvoaem radova. Svoje prigovore na kvalitet materijala i radove kupac je duan da pismeno obrazloi isporuiocu, odnosno izvoau radova. Probe investicione opreme se, u naelu, vre pre montae u radionicama isporuioca investicione opreme, odnosno izvoaa, u prisustvu predstavnika kupca. Ako kupac ne prisustvuje probama, isporuilac, odnosno izvoa je duan da mu dostavi zapisnik o izvrenim probama. Ako se na probama ustanovi da oprema nije u skladu sa uslovima predvienim ugovorom, isporuilac, odnosno izvoa je duan da sve nedostatke otkloni o svom troku i opremu uskladi sa tim uslovima. Posle otklanjanja nedostataka mogu se ponovo organizovati probe opreme. Vano je imati u vidu da je, ponekad, za obavljanje posla predvienog ovim ugovorom potrebno unapred obezbediti i dozvole ili odobrenja, predviene domaim zakonodavstvom. Zbog toga i obaveza pribavljanja tih dozvola i odobrenja mora biti predmet ugovora i da se moraju utvrditi obaveze prodavca i kupca u pribavljanuju tihn dozvola. . 4. Izvravanje ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme Kod ovog ugovora od najvee vanosti su rokovi za izvravanje ugovora. Rokovi, naravno, zavise od predmeta ugovora, odnosno od toga da li je predmet ugovora samo isporuka odreene investicione opreme ili i njihova montaa. U skladu sa slobodom volje ugovornih strana, u oba sluaja, strane ugovora se o rokovima sporazumevaju. Meutim, ako nema izriitog sporazuma u tom pogledu, onda se primenjuju, pre svega, enevski opti uslovi, koji prave razliku izmeu vrstih rokova i rokova koji su priblino odreeni. Strane u ugovoru treba da jasno predvide i datum od koga poinju da teku rokovi za isporuku investicione opreme. Taj datum moe biti odreen na razliite naine: danom potpisivanja ugovora, danom stupanja na snagu ugovora, danom stavljanja na raspolaganje neophodne dokumentacije, danom pribavljanja potrebnih dozvola ili odobrenja itd. Ako su u pitanju vrsti rokovi, kupac investicione opreme je ovlaen da u sluaju njihovog prekoraernja zahteva sniavanje ugovorene cene. Ako se radi o priblino odreenim rokovima, ugovorne strane mogu da posle dve treine odreenog roka zatrae ugovaranje vrstih rokova. Ugovoreni rokovi za izvravanje ugovora o kupovini i prodaji inversticione opreme su, naelno, dugi rokovi i zavise od mnogo elemenata. Ponekad, ili esto, to su ugovori u ijoj realizaciji uestvuju i duga lica (kooperanti), od ijeg potovanja rokova za njihov deo posla, takoe zavisi i potovanje ugovorenih rokova za izvravanje celog posla. U sluaju prekoraenja ugovorenih rokova, najea sankcija, koja se predvia ugovorm, je ugovorna kazna. Ako se radi o ugovoru koji predvia samo isporuku investicionem opreme, ugovorena kazna se predvia u procentu od ugovorene cene, za svaki dan prekoraenja roka, ali ne moe da pree ugovoreni maksimum (najee 5% do 10%). Ako se radi o ugovorima kojima se predvia isporuka i montaa investicione opreme, onda do docnje moe doi ili prekoraenjem rokova isporuke ili prekoraenjem rokova montae. 5. Obaveze prodavca Osnovne obaveze prodavca investicione opreme su da, zavisno od predmeta ugovora, izvri blagovremenu isporuku investicione opreme ili blagovremenu isporuku i blagovremeno montiranje 113

ugovorene investicione opreme. Pri tome, prodavac odgovara i za kvalitet opreme koju je isporuio i za njeno funkcionisanje. Kad se pri tome ima u vidu i da u proizvodnji opreme koja je predmet ugovora esto uestvuju i trea lica, kooperanti prodavca, onda je jasno da se radi o izuzetno ozbiljnim obavezama prodavca i da to zahteva viestepenu kontrolu opreme, tokom proizvodnje, ugradnje i njenog funkcionisanja. Da bi se obezbedilo da oprema bude zahtevanog, i ugovorenog, kvaliteta, nuno je da i materijali koji se koriste u njenoj proizvodnji zadovolje sve zaheve za kvalitetom. Ti zahtevi su sadrani u mnogim tehnikim standardima koji predviaju kvalitete odreenih materijala. Kvalitet materijala koji se koriste se ugovara izmeu kupca i prodavca i odstupanje od tog kvaliteta moe da predstavlja bitnu povredu ugovora, koja moe biti osnov za naknadu tete ili moe dovesti i do raskida ugovora. Imajui to u vidu, ugovorom se esto predvia obaveza prodavca da kupcu omogui kontrolu kvaliteta, ne samo proizvedene opreme, nego i kontrolu u toku njene proizvodnje. Kupac, uobiajeno, kontrolu u toku proizvodnje opreme vri na mestu njene proizvodnje. Kupac i prodavac ugovaraju mesto, ali i vreme kontrole. Sama kontrola se vri u skladu sa tehnikim standardima za kontrolu, zavisno od vrste opreme koja se proizvodi. Nakon kontrole, kupac eventualne primdbe dostavlja prodavcu u pismenom obliku i te primedbe obavezuju prodavca da ih otkloni. Trokove kontrole, po pravilu, snosi proizvoa, ukoliko se kontrola odvija u njegovim proizvodnim prostorima. Ako kupac koji je uredno pozvan da prisustvuje kontrolama u procesu proizvodnje propusti da uestvuje u kontroli, njemu se dostavlja zapisnik o kontroli za koji vai pretpostavka da je ispravan. Pored kontrole u toku proizvodnje, prodavac ima obavezu da omogui i kontrolu nakon proizvodnje investicione opreme, koja se sastoji i u probi funkcionisanja opreme. Dakle, kontrola nakon proizvodnje podrazumeva da se izvri pregled i provera mehanike ispravnosti opreme, ali, moda jo i vanije, proba njene funkcionalnosti. Prodavac je obavezan da izvri takve kontrole i da kupca blagovremeno obavesti o vremenu izvrenja kontrole. Kupac i prodavac o izvrenoj kontroli sainjavaju pismeni zapisnik. I posle isporuke proizvoa garantuje ispravnost opreme u odreenom periodu (garantni rok). Duina garantnog roka zavisi od vrste opreme i prodavac je obavezan da u tom roku otkloni uoene nedostatke, osim ako su oni nastali usled redovnog habanja opreme ili krivicom korisnika (kupca). Da bi se koristio pravima iz garantnog roka, kupac je duan da prodavca blagovremeno pismeno obavesti o nedostacima. Garantni rokovi se, naelno, odreuju propisima nacionalnog prava u dravi u kojoj se oprema koristi. Ako ne postoje takvi propisi, onda garantne rokove ugovaraju kupac i prodavac. Rok poinje da tee od vremena primopredaje investicione opreme. U garantnom roku prodavac je obavezan da otkloni nedostatke koji se dogode. Ukoliko prodavac odbije da otkloni nedostatke, to moe da uini kupac na njegov teret. Pored obaveze dea otkloni nedostake na investicionoj opremi, proidavac ima obavezu i da naknadi tetu koju je kupac investicione opreme pretrpeo usled tih nedostataka. Prema enevskim optim uslovima, prodavac nije duan da naknadi gubitke, osim u sluaju grube greke prodavca. Gruba greka se prema tim uslovima svodi na zanemarivanje panje dobrog privrednika. Naime, gruba greka je u pitanju ako prodavac ne predvidi posledice koje bi kao savestan izvoa radova normalno predvideo ili ako svesno zanemari nastupanje posledica koje mogu da nastupe. U sluaju kad je obaveza prodavca po ugovoru i da montira isporuenu investicionu opremu, on je duan da snosi odgovornost za tetu koju pretrpe trea lica u postupku montiranja. 114

Prodavac se moe osloboditi svojih odgovornosti za neizvrenje ili neuredno izvrenje obaveza po ugovoru o kupovini i prodaji investicione opreme ukoliko mu izvravanje svih, ili pojedinih, obaveza postane nemogue i to zbog razloga koje on nije izazvao niti je mogao da predvidi njihovo nastupanje u vreme zakljuenja ugovora. 6. Obaveze kupca Najvanija obaveza kupca prema ugovoru o kupovini i prodaji investicione opreme je, naravno, da plati ugovorenu cenu. Cena investicionih radova moe biti ugovorena u paualnom iznosu i u tom sluaju ona pokriva i sve druge trokove koje ima izvoa u toku izvoenja radova, kao to su: naknade trokova putovanja radnika, prevoza materijala i alata koji se koristi za izvoenje radova, prekovremene radove radnika, amortizaciju alata i materijala izvoaa radova itd. Ali, cena radova moe biti ugovorena i tako da se ovi trokovi posebno zaraunaju i iskazuju, kao deo ukupne cene i onda je kupac obavezan da plati stvarne iznose tih trokova. Plaanje ugovorene cene se vri na nain i pod uslovima predvienim ugovorom. Ugovorom se mogu predvideti i akontaciona plaanja, po fazama radova ili vremenski. U tom sluaju, akontacije koje se plaaju predstavljaju deo ugovorene cene. Nacionalna zakonodavstva predviaju razliita reenja, ukoliko cena ne bude plaena u ugovorenom roku. Po unutranjim propisima nekih drava, isporuilac, odnosno izvoa zadrava svojinu nad opremom koja je predmet ugovora do pune isplate ugovorene cene. U drugim sluajevima, isporuilac, odnosno izvoa zadrava prava predviena unutranjim zakonodavstvom za obezbeivanje potraivanja poverioca. Najei nain ugopvaranja za plaanje cene pri zakljuivanju ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme jeste korienje klizne skale. Ovakav nain ugovaranja je vid obezbeenja prodavca od promena okolnosti i trokova proizvodnje inesticione opreme, jer se obino radi o dugim ugovorenim rokovima, tokom kojih moe doi do bitnih promena uslova poslovanja. Primenu klizne skale, kao korektiva ugovorene cene predviaju i enevski opti uslovi. Prema tim uslovima, fiksni elelement cene predstavljaju predvidivi trokovi, kao to su trokovi amortizacije opreme za proivodnju, porezi, opti trokovi i taj element, uobiajeno, iznosi 15% do 35% od ukupne cene. Varijabilni deo cene predstavljaju trokovi koji su, manje ili vie, promenljivi i mogu da bitno utiu na poveanje ukupne cene: cena materijala koji se koriste u proizvodnji i cena radne snage koja uestvuje u proizvodnji. Pri odreivanju klizne skale, kljuno pitanje je da strane na pravi nain odrede koji su osnovni materijali koji se koriste u proizvodnji i kako e se kretati trokovi radne snage. Pri svemu tome, od znaaja je i vreme od koga poinje da se primenjuje klizna skala. To vreme moe biti od vremena prihvatanja ponude, od zakljuenja ugovra, stupanja na snagu ugovora. Takoe, vano pitanje kod ugovaranja klizne skale je i da li e se ona primenjivati po fazama proizvodnje, odnosno za proizvodnju pojedinih delova opreme ili e se primenjivati na izraunavanje cene celokupne opreme. Ako se, ipak, cena ugovori u fiksnom iznosu, postoji mogunost njene revizije da bi se ona uskladila sa promenjenim okolnostima od momenta zakljuenja ugovora do njegovog izvravanja, i to po optem pravnom naelu, klauzuli rebus sic stantibus. U sutini, radi se o takvoj promeni okolnosti zbog kojih, da su bile poznate u vreme zakljuenja ugovora, prodavac ne bi pristao na ugovorenu cenu. Razlog za promenu cene po ovom osnovu mogu biti i bitno promenjene cene materijala. Teret dokazivanja o takvim promenama cena je na prodavcu. 115

Ostaje pitanje koja sredstva stoje na raspolaganju prodavcu ukoliko kupac ne izvri tu svoju obavezu. To je pogotovu vano imajui u vidu duge rokove na koje se ugovori o kupovini i prodaji investicione opreme zakljuuju. Zbog toga postoje razliiti oblici osiguranja prodavca da e kupac isplatiti ugovorenu cenu, kao to su avansi, bankarske ili druge garancije, kao i razliiti oblici osiguranja. U toku izvravanja ugovora, meutim, prodavac moe i odloiti isporuku, odnosno izvrenje nekih svojih drugih obaveza da bi prinudio kupca na isplatu ugovorene i dospele cene. 6. Prelazak svojine, rizika i trokova kod ugovora o kupovini i prodaji investicione opreme Pitanje prelaska svojine na investicionoj opremi je, uglavnom, ureeno nacionalnim zakonodavstvima. Taj pristup, u principu, prihvataju i meunarodna pravila, pre svega u odnosu vreme prelaska svojine i na zadravanje prava svojine na investicionaj opremi koja je predmet prodaje. Vreme predaje svojine zavisi, pre svega, od predmeta ugovora, odnosno da li se radi samo o isporuci investicione opreme ili o isporuci i montai investicione opreme. To vreme prelaska svojine moe da se vee za razliite faze izvrenja ugovora. Ipak, prioritet u odreivanju vremena isporuke imaju nacionalni propisi drave u kojoj se koristi isporuena oprema i, uglavnom, se vezuje za vreme isporuke investicione opreme koja je predmet ugovora. Zadravanje svojine nad isporuenom opremom se najee koristi kad je u pitanju oprema koja se prodaje na kredit. Poto se isplata cene u takvim sluajevima obavlja na odloeno, prodavac je u riziku da mu ugovorena cena ne bude isplaena. Upravo zbog toga se primenjuje ovaj institut po kome prodavac zadrava svojinu nad isporuenom opremom do konane isplate cene. Da bi se ovaj institut primenio, mora biti izriito ugovoren. U tom sluaju, kupac ima dravinu i pravo raspolaganja isporuenom opremom, ali pravo svojine moe stei tek kad isplati ugovorenu cenu u celini. enevski opti uslovi predviaju pravo prodavca da zadri pravo svojine nad isporuenom investicionom opremom do isplate punog iznosa cene, ali ako je to doputeno nacionalnim zakonodavstvom drave u koju se ugovorena investiciona oprema isporuuje. U pogledu prelaska rizika mogue je ugovorom to pitanje urediti na vie naina. Ako ugovorom nije drugaije predvieno, ili ako je tako predvieno, smatra se da je isporuka ugovorena po principu franko fabrika i u tom sluaju rizik prelazi na kupca kad mu je oprema stavljena na raspolaganje. Isporuilac, odnosno izvoa je duan da blagovremeno pismeno obavesti kupca o vremenu kad e moi da preuzme opremu. U ostalim sluajevima se primenjuju ve navedeni naini i vreme prelaska rizika sa prodavca na kupca (u sluaju ugovorene isporuke franko brod, od trenutka kad roba pree brodsku ogradu u luci ukrcavanja, u sluaju franko granica kad se materijal nae na granici zemlje iz koje se izvozi, uz plaene carinske trokove za izvoz, itd). Ako kupac ne preuzme isporuku opreme u skladu sa ugovorom, onda e isporuilac, odnosno izvoa biti ovlaen da je uskladiti na raun kupca, koji e biti duan da plati ugovorenu cenu kao da je isporuka izvrena. Na zahtev kupca, isporuilac, odnosno izvoa je duan da osigura opremu na raun kupca.

116

DRUGI UGOVORI O MEUNARODNOJ KUPOVINI I PRODAJI


Pored navedenih postoje jo neki ugovori o meunarodnoj kupovini i prodaji, koji imaju odreene specifinosti, iako se i kod njih radi o, u sutini, meunarodnoj kupovini i prodaji robe, kao to su ugovori o meunarodnoj kupovini i prodaji energije i ugovori o meunarodnoj kupovini i prodaji transportnih sredstava.

1. Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji energije


Kod ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji energije specifinost proizlazi iz specifinosti predmeta ugovora, pre svega elektrine energije. esto susedne drave pribegavaju zakljuivanju ugovora o razmeni energije, nastojei da na taj nain racionalno iskoriste prirodne resurse koji su na raspolaganju za proizvodnju energije. Ta razmena se ugovara na taj nain da drave meusobno ustupaju jedna drugoj odreene vikove energije u odreenim periodima, odnosno godinjim dobima, zavisno od raspoloivih kapaciteta za proizvodnju te energije u svakoj od drava. Takva razmena se izvodi tako da se utvruju meusobno razmenjene koliine energije, pa razliku drava uvoznik plaa dravi izvozniku. Ipak, ovo nisu isti ugovori o razmeni, jer se koliine koje se razmenjuju obraunavaju u novanom iznosu, a esto se i meusobno plaaju, pa je to zbog toga jedan od vidova ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji robe. Naravno, mogu je i ist ugovor o kupovini i prodaji elektrine energije, kod koga se jedna drava javlja kao izvoznik a druga kao uvoznik i onda nastupaju klasini ugovorni odnosi kao kod kupovine i prodaje druge robe. Posebno osetljivo pitanje kod ovih ugovora je pitanje docnje ugovorenih isporuka eleketrine energije i to pre svega to esto, zbog docnje, nastupaju tete koje su nesrazmerno vee od vrednosti samih isporuka. Pored toga, i pitanje kvaliteta isporuene elektrine energije moe da izazove ozbiljne posledice na strani uvoznika. Imajui u vidu iznose moguih teta, nisu retka shvatanja da je neophodno ograniiti odgovornost u ovakvim sluajevima i da i kupca elektrine energije treba obavezati da preduzima odgovarajue mere da bi umanjio potencijalnu tetu; npr. da iskljui korisnike elektrine energije kad se pojavi manjak, da bi spreio raspad elektroenergetskog sistema i nastupanje ozbiljnijih posledica. Naravno, moe se postaviti i pitanje trgovine nuklearnom energijom, ali to je jo uvek pod administrativnom kontrolom drava, pre svega zbog specifine prirode te energije i tehnologije za njenu proizvodnju. Trgovina tom energijom se odvija, pre svega, izmeu zainteresovanih drava, dakle na nivou drava ili u specijalizovanim meunarodnim organizacijama.

2. Ugovor o meunarodnoj kupovini i prodaji transportnih sredstava


Specifinosti kupovine i prodaje transportnih sredstava takoe proizlaze iz posebne prirode, znaaja i vrednosti tih sredstava, bilo da se radi o brodovima, eleznicama, vazduhoplovima. U naelu, transportna sredstva su vrlo sloeni tehniki sistemi, pre svega u procesu proizvodnje, a zatim i tokom upotrebe, kad je neophodno obezbediti kvalifikovano i visokostruno upravljanje njima, pre svega zbog razloga bezbednosti saobraaja. Iako su, po prirodi, transportna sredstva pokretne stvari, pa se tako i definiu u veini nacionalnih zakonodavstava, na njih se, uglavnom, primenjuje pravni reim koji vai za nepokretnosti: obaveza registracije, odnosno upisa u odreene registre, hipoteka kao sredstvo obezbeenja itd. Zbog posebnih obaveza i zahteva pri upravljanju transportnim sredstvima esto se ugovorima o njihovoj kupovini i prodaji predviaju i posebne obaveze u pogledu upravljanja njima i predvia se obimna i sloena obuka u rukovanju i bezbednoj upotrebi tih sredstava. 117

Iz istih razloga se za ova sredstva predviaju i posebno dugi garantni rokovi i posebne obaveze prodavca da obezbedi njihovo pouzdano i bezbedno korienje. To podrazumeva i obaveze prodavca da obezbedi otklanjanje svih nedostataka koji se pojave usled tehnikih problema, kao to su greke u proizvodnji, neodgovarajui materijal, konstrukcione greke i sl. Odgovornost prodavca je iskljuena ako do nedostataka doe krivicom kupca, nepravilnom eksploatacijom i odravanjem. Zbog osetljivosti tih problema, posebno je vano da procedura prijema tih sredstava bude detaljna i poverena strunjacima koji su kompetentni u razliitim tehnikim oblastima. Tek na osnovu rezultata takvog prijema i obavljenih posebnih tehnikih i strunih pregleda izdaje se odobrenje za registraciju i za upotrebu transportnih sredstava. Posebna procedura se primenjuje kod brodova, ija klasa garantuje odreenu sigurnost plovidbe. Za brodove je karakteristino da postoje posebne grupe strunjaka, pre svega velikih osiguravajuih zavoda, koje vre nadzor nad izgradnjom brodova i tek na osnovu sertifikata koje daju takva grupe strunjaka odreuje se klasa broda, to je uslov za ispunjavanje ugovora o kupovini i prodaji brodova. Na slian nain se postupa i kod ugovaranja i kupovine i prodaje vazduhoplova.

III MEUNARODNO TRGOVINSKO POSREDOVANJE, ZASTUPANJE I KOMISION MEUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM POSREDOVANJU
Ugovorom o meunarodnom trgovinskom posredovanju se trgovinski posrednik, ili agent, obavezuje da dovede u vezu strane koje ele da zakljue ugovor o nekom meunarodnom trgovinskom poslu i da im pomogne u zakljuivanju takvog posla uz ugovorenu naknadu (proviziju). Zahtevi za posredovanjem u meunarodnim trgovinskim poslovima proizlaze iz karakteristika savremenog prometa roba, koji se odvija brzo, u to kraim rokovima, uz istovremeno nastojanje da se postignu najbolji ekonomski rezultati. To podrazumeva da, sa jedne strane, raspoloiva roba to pre stigne do trita na kome za njom postoji potreba uz najpovoljniju cenu prodaje, a sa druge strane, da trite kome je takva roba neophodna to pre pronae robu koja mu je potrebna, takoe uz najpovoljniju moguu kupovnu cenu. Za takvo, brzo i efikasno, obavljanje poslova su neophodne odgovarajue informacije o tritu, cenama na tom tritu, uslovima kupovine i prodaje itd. Te informacije treba da budu to potpunije i na raspolaganju u to je mogue kraim rokovima. Razume se da je i kupcu i prodavcu teko da do takvih informacija doe u relativno kratkom vremenu i da je njihovo prikupljanje i skupo i sloeno. To bi ukljuivalo ispitivanje trita i to na licu mesta, to je sloen posao, velike trokove putovanja onih koji su na takvim poslovima angaovani i, uz sve to, za takvo ispitivanje bi bilo neophodno dosta vremena. U tim okolnostima, posao meunarodnog trgovinskog posredovanja je dobro i efikasno reenje za sloene probleme. Umesto da se lino uputaju u obavljanje takvih sloenih poslova, prodavac ili kupac e angaovati posrednika, ije su prednosti u tim poslovima viestruke. Pre svega, po pravilu, to je lice ili organizacija koja ve postoji i deluje na tom tritu i manje-vie ga dobro poznaje. Nekim od informacija koje su potrebne posrednik ve raspolae, a prikupljanje drugih, koje su neophodne, njemu je lake u poznatoj sredini. Uz sve to, trokovi angaovanja posrednika su nesrazmerno nii u odnosu na trokove kojima bi bili izloeni prodavac ili kupac ako bi te poslove obavljali sami. S obzirom na nain na koji se obavljaju poslovi trgovinskog posredovanja, mogu se razlikovati obini i berzanski posrednici. 118

Obini posrednici su lica ili organizacije koji se angauju od posla do posla i koje angauju prodavci ili kupci zainteresovani za obavljanje trgovinskih poslova. Oni obavljaju poslove po ugovorima i samo za one koji su ih angaovali. Berzanski posrednici su lica koja posebno izaberu berze da vre poslove berzanskih posrednika. Berzanski posrednik ne moe da se bavi bilo kakvim drugim trgovinskim poslovima, osim poslova berzanskog posredovanja, ali je njihov poloaj garantovan i povlaen u svim poslovima posredovanja na berzi, jer se tim poslovima ne mogu baviti drugi posrednici osim berzanskih posrednika. U praksi, za poslove berzanskog posredovanja se organizuju posebna preduzea koja obavljaju poslove na berzi za vie komintenata, koji mogu biti iz razliitih drava, a u savremenim uslovima takva preduzea obavljaju poslove i za komintente sa vie kontinenata. U irem smislu, i same berze su odreena vrsta posrednika, odnosno organizovanog trita na kome se odvija promet masovnih roba ili trgovina deviznih sredstava i hartija od vrednosti. Berze obavljaju krupne poslove i na neki nain obezbeuju i pravnu sigurnost subjekata koji trguju preko berze, jer obino posluju na osnovu posebnih berzanskih uzansi, koje predstavljaju pravila ponaanja svih uesnika na berzi, to je posebno znaajno kad doe do sporova u vezi sa zakljuenim poslovima. Na berzama se trgovina obavlja, u naelu, na dva osnovna naina: kupovinom i prodajom robe odmah ili terminskom kupovinom i prodajom. Kod kupovine i prodaje odmah, roba se isporuuje neposredno po zakljuenju posla, a kod terminske kupovine i prodaje isporuka robe je odloena i rok za isporuku se odreuje u vremenskim terminima (mesec, dva, tri, vie dana). Imajui u vidu da se na berzama prodaje roba u velikim koliinama, uobiajeno je da se koliine utvruju u zaokruenim veliinama-lotovima. Produktne berze su one koje se bave kupovinom i prodajom roba i razlikuju se prema vrstama roba koje se prodaju: berze za poljoprivredne proizvode, za obojene metale, za drvo itd. Poslovi na berzi se, obino, obavljaju na posebnim berzanskim sastancima, na kojima se obavlja javno nadmetanje (licitacija) za prodaju i kupovinu odreene robe. Takvi sastanci su javni i mogu da im prisustvuju svi zaiteresovani koji za pristup plaaju odreenu ulaznicu, osim stalnih lanova berze, koji ne plaaju ulaznice, ali plaaju redovne godinje lanarine. Cena koja se postigne na licitaciji predstavlja berzansku cenu po kojoj zainteresovane strane zakljuuju ugovore (zakljunice) izmeu uesnika. Zakljunice sastavljaju ovlaena lica berze, a ugovorne strane ih potpisuju. Pored toga, berze izdaju i zvanine biltene u kojima se navode podaci o kotiranju proizvoda, koji su predmet trgovine i te berzanske kotacije se, u naelu, odnose na dnevno kretanje na berzi. Efektne berze su one na kojima se odvija prodaja i kupovina novca i hartija od vrednosti i o njima e biti vie rei kad se budu razmatrala pitanja plaanja. Berze naplauju proviziju (kurtau) za usluge koje pruaju svojim klijentima. Te provizije nisu nominalno velike, jer se izraavaju u promilima u odnosu na vrednosti zakljuenih poslova, ali mogu predstavljati znaajna sredstva obzirom na obim poslovanja. Ugovor o meunarodnom posredovanju nije vezan posebnom formom i moe se zakljuiti na bilo koji od poznatih naina: usmeno, razmenom pismena, pismeni ugovor itd. Ubrzavanje meunarodne trgovine dovelo je do toga da se danas poslovi zakljuuju korienjem tehnikih sredstava komunuikacija, pa i telefonom. Da bi se obezbedila verodostojnost sporazumevanja, posrednici su duni da vode evidenciju telefonskih razgovora sa klijentima i ta evidencija se smatra dokaznim materijalom u sluaju sporova. 119

Posrednik poslove obavlja po nalozima klijenata i duan je da odgovori na svaki njegov zahtev u razumnom, to kraem roku. U sluaju da propusti da izriito odbije nalog klijenta, smatra se da je posrednik taj nalog prihvatio. Meunarodni posrednik je duan da postupa kao dobar privrednik i da briljivo i savesno obavlja svoje poslove. Zbog toga, on odgovara za svoje poslove komintentu i moe biti odgovoran za nastalu tetu ako nije delovao na taj nain. U obavljanju poslova, posrednik mora da svog klijenta upoznaje sa objektivnim injenicama i ne sme da bude pristrasan u odnosu na mogue ugovorne strane svog klijenta. Posrednik ne sme da prihvati nagradu, ili obeanje nagrade, od bilo koje ugovorne strane da bi bolje zastupao njene interese u odnosu na drugu stranu. Povreda ovog principa, nepristrasnosti, jeste osnov za naknadu tete, a u takvim sluajevima posredniku se moe izrei i visoka novana kazna. Da bi se obezbedila nepristrasnost, posredniku je zabranjeno da na bilo koji nain neposredno uestvuje u trgovinskim poslovima za svoj, ili za raun drugog kao trgovinski zastupnik ili komisionar. Posrednik mora da uva poslovne tajne i da kao tajnu uva izvreno posredovanje, a posebno naloge koje je dobijao od svog klijenta. Poslovi koje su strane zakljuile uz posredovanje nisu poslovi posrednika; to ostaju poslovi ugovornih strana i niko trei ne moe da bude o njima obaveten. Samo strane ugovornice ili priroda samog posla mogu osloboditi posrednika od uvanja ove poslovne tajne. Posrednik ima obavezu da saini pismeni dokaz o zakljuenom trgovinskom poslu. Ova obaveza podrazumeva i voenje posebnog posrednikog (meetarskog) dnevnika, koji overava nadleni organ u seditu posrednika. U ovaj dnevnik se upisuju svi poslovi koji su zakljueni uz posredovanje i to hronolokim redom; zbog toga posrednik na kraju radnog dana zakljuuje dnevnik i overava ga svojim potpisom. Posrednik je duan da, na zahtev klijenta, dostavi i izvode iz dnevnika, koji mogu da slue ugovornim stranama kao dokaz o zakljuenom ugovoru. Posrednik ima obavezu da uva dokumente, uzorke, modele koji su koristili u postupku posredovanja, sve dok sve ugovorne strane ne ispune ugovor ili dok ga te strane ne oslobode te obaveze. Na osnovu podataka iz meetarskog dnevnika, posrednik izrauje zakljunicu, kao dokaz o zakljuenom poslu. Zakljunica sadri podatke o zakljuenom poslu i bitnim uslovima pod kojima je posao zakljuen. Posrednik ima pravo na proviziju koja je ugovorena, ali provizija mu pripada ak i ako nije ugovorena i u tom sluaju se odreuje prema poznatim tarifama; ako bude spora o proviziji, odreuje je sud na osnovu naela pravinosti. Na isplatu provizije se primenjuju nacionalni propisi koji, uglavnom, predviaju da se provizija plaa kad ugovorne strana zakljue ugovor ili kad ugovorne strane izvre obaveze predviene ugovorom. Meutim, ima i zakonodavstava u kojima je predvieno da posredniku provizija pripada samom injenicom da je doveo u vezu ugovorne strane. Imajui u vidu te razliite stavove, najbolje je kad se pitanje provizije precizno uredi ugovorom o posredovanju. Pored provizije, posredniku pripada i naknada za posebne trokove, nastale u toku posredovanja, ali samo ako je naknada trokova predviena ugovorom o posredovanju. Ako naknada tih trokova nije posebno ugovorena, ti trokovi se nadoknauju iz provizije. Proviziju plaa ona strana koja se obavezala ugovorom na plaanje ili ako obaveza plaanja proizlazi iz prirode posla. Ako u tom pogledu nije nita ugovoreno, proviziju plaaju obe ugovorne strane, osim ako obiajno pravo u seditu posrednika ne predvia drugaije. Pitanje provizije moe da se postavi i u sluaju otkaza ugovora. Naime, ugovorne strane mogu da otkau ugovor o posredovanju i u tom sluaju se smatra da posrednik ima pravo na naknadu trokova nastalih do otkaza ugovora i ako nije dolo do zakljuenja ugovora izmeu strana. Trokove treba da nadoknadi ona strana koja je izdala naloge iz ijeg izvrenja su nastali trokovi. Pri tome, obavezna je naknada samo korisnih trokova. Ako je ugovor zakljuen pod uslovom, pravo na proviziju pripada 120

posredniku tek ako se ostvari uslov predvien ugovorom. Ukoliko je zakljuen ugovor koji je nitav ili koji moe da se pobije, posredniku pripada pravo na proviziju, ako mu nisu bili poznati nedostaci u ugovoru koji ga ine takvim.

MEUNARODNI UGOVOR O TRGOVINSKOM ZASTUPANJU


Ugovorom o meunarodnom trgovinskom zastupanju se trgovinski agent obavezuje da u ime i za raun drugog lica iz zemlje u inostranstvu, ili drugog lica iz druge zemlje zakljui jedan ili vie meunarodnih trgovinskih poslova. Poslovima trgovinskog meunarodnog zastupanja se, uglavnom, bave privredni subjekti kojima je to osnovna delatnost. esto se dogaa da se isti subjekti bave i poslovima meunarodnog trgovinskog zastupanja i poslovima meunarodnog trgovinskog posredovanja, pre svega zato to se radi o slinim poslovima. Ipak, postoji jasna pravna razlika, pre svega u pogledu predmeta ovih poslova, ali i u pogledu ovlaenja i odgovornosti meunarodnog zastupnika i meunarodnog posrednika. Po pravilu, posao meunarodnog zastupanja je posao trajnog karaktera. Meunarodni ugovori o zastupanju se mogu razlikovati po vie kriterijuma: po obimu delatnosti; po podruju zastupanja; po ovlaenjima zastupnika; po stepenu garancije za izbor lica za zakljuenje trgovinskog posla. Po obimu delatnosti trgovinsko zastupanje moe da bude generalno ili opte, odnosno posebno ili specijalno. Generalni zastupnik je ovlaen da zakljuuje sve poslove u ime i za raun vlastodavca, a specijalni zastupnik je ovlaen da zakljui jedan ili vie poslova, ali koji su posebno odreeni. Naravno, i u jednom i drugom sluaju, zastupnik obavlja pravne poslove koji spadaju u redovnu delatnost vlastodavca koga zastupa i ne moe u njegovo ime i za njegov raun obavljati poslove van te redovne delatnosti. Obiajno pravilo meunarodnog privrednog prava je da subjekti na podruju strane drave posluju preko svojih generalnih zastupnika i da ne stupaju u direktne pravne poslove sa domaim subjektima u dravama u kojima imaju svog zastupnika. U sluaju da vlastodavac zakljui posao u dravi u kojoj ima svog zastupnika, bez korienja usluga svog trgovinskog zastupnika, njemu se priznaje nagrada u procentu od vrednosti ugovorenog posla, iako u njegovom zakljuenju nije uestvovao. Sporazumom izmeu vlastodavca i zastupnika se odreuje podruje delovanja zastupnika; to moe biti jedna ili vie drava, a u nekim sluajevima nadlenost za zastupanje se moe odnositi i na itav kontinent. U odnosu na podruje zastupanja, zastupnici mogu da budu mesni, oblasni i generalni trgovinski zastupnici za jednu ili vie zemalja. Mesni zastupnik deluje na podruju jednog geografskog mesta i njegove okoline, regionalni na irem podruju; pokrajine, regiona, provincije. Po nainu obavljanja poslova, trgovinski zastupnik moe da bude stalni ili putujui zastupnik. Stalni zastupnik ima svoje sedite u odreenom mestu, a putujui obavlja poslove putujui od jednog do drugog poslovnog partnera. Trgovaki zastupnici mogu svoju delatnost da obavljaju na meoviti nain, kombinacijom jednog i drugog. Zastupnitvo po stepenu garancije za tree lice moe biti obino trgovinsko zastupnitvo i trgovinsko zastupnitvo sa poverenjem (del credere). Obino trgovinsko zastupnitvo podrazumeva uobiajenu odgovornost zastupnika za savesno obavljanje poslova; zastupnik e biti odgovoran za neizvrenje obaveze treeg lica samo ako je postupao nesavesno. Kod zastupnitva del credere zastupnik garantuje da e tree lice da ispuni obaveze iz zakljuenog posla i snosi odgovornost u sluaju da se to ne ostvari. 121

Ugovor o zastupanju se zakljuuje na taj nain to zastupnik prihvati nalog vlastodavca da deluje u njegovo ime i za njegov raun. Zastupnik je duan da se izjasni o nalogu vlastodavca, odnosno da izriito obavesti da ne moe da prihvati nalog. U sluaju da se zastupnik nije izjasnio o nalogu koji je dobio, bie obavezan da nadoknadi tetu koja je iz tog proputanja nastala. Posao trgovinskog zastupanja se zasniva na meusobno visokom stepenu poverenja izmeu vlastodavca i zastupnika. Zbog toga je zastupnik duan da postupa sa naroitom panjom u pogledu interesa svog vlastodavca; ako se ne ponaa na takav nain, moe da snosi odgovornost za tetu koja iz takvog ponaanja proistekne. Ugovor o meunarodnom trgovinskom zastupanju nije strogo formalan ugovor, odnosno ne postoji obavezni oblik u kome se mora zakljuiti. Moe da se zakljui usmeno, u telefonskom razgovoru, prihvatanjem naloga za zastupanje. Ipak, u praksi se ugovori o zastupanju zakljuuju u pismenom obliku. Taj ugovor moe biti poseban pismeni ugovor koji potpisuju ugovorne strane, moe da bude tipski ili standardni ugovor koje vlastodavac i zastupnik prihvataju potpisivanjem ili ugovor zakljuen prepiskom strana ugovora, ponudom ili nalogom vlastodavca i prihvatanjem naloga zastupnika. Kad se zasniva generalno trgovinsko zastupanje uobiajeno je da se zakljuuje poseban pismeni ugovor kojim se na relativno detaljan i potpun nain ureuju budui odnosi vlastodavca i zastupnika. Ove ugovore, uglavnom, koriste velike zastupnike firme i meunarodna zastupnitva; njihova prednost je u jednostavnom i brzom zakljuivanju ugovora i u preciznim uslovima koji se ugovaraju. Ponuda se u poslovima meunarodnog trgovinskog zastupanja naziva nalogom. Generalni nalog za zastupanje podrazumeva ponudu zastupniku da vlastodavca zastupa u svim pravnim poslovima koji se odnose na delatnost vlastodavca ili na odreenu vrstu poslova u okviru te delatnosti. Specijalni nalog sadri ponudu zastupniku da obavi samo jedan ili vie konkretnih pravnih poslova za vlastodavca. Nalog je opoziv, dok trgovinski zastupnik ne preuzme obaveze prema treem licu po osnovu primljenog naloga. U pogledu prava i obaveza koje za vlastodavca i zastupnika proistiu iz poslova trgovinskog zastupanja presudan je zakljuen ugovor o trgovinskom zastupanju. Kod utvrivanja ovih prava i obaveza, vlastodavac i zastupnik su obavezni da se pridravaju imperativnih pravnih normi nacionalnog zakonodavstva, ali van toga imaju punu slobodu da urede svoje odnose. Na pitanja koja nisu posebno ugovorena, primenjuju se opta pravna pravila meunarodnog poslovnog prava. Naravno, ta pravila predstavljaju opti okvir i za zakljuivanje ugovora o zastupanju. Prema tim pravilima, obaveza trgovinskog zastupnika je da u ime i za raun vlastodavca postupa sa panjom dobrog privrednika, da se pridrava naloga vlastodavca i da mu daje sva neophodna obavetenja u toku zastupanja, a posebno obavetenja o poslovima koje je zakljuio u njegovo ime i za njegov raun. Zastupnik je duan da u svakom poslu dosledno titi interese svog poslodavca i da uva poslovne tajne koje proizlaze iz posla. Posebno, zastupnik je duan da vodi rauna o kreditnoj sposobnosti lica sa kojim zakljuuje ugovor u ime vlastodavca. Trgovinski zastupnik ne sme da radi za tree lice koje je konkurent njegovom vlastodavcu; to bi bila direktna povreda interesa vlastodavca. Konano, trgovinski zastupnik je duan da svom vlastodavcu polae raun o poslovima obavljenim u ime i za raun poslodavca. I prava trgovinskog zastupnika iz poslova koje obavlja za raun i u ime vlastodavca se ureuju ugovorom. Opte je prihvaeno da trgovinskom zastupniku pripada pravo na proviziju, pravo na naknadu trokova, pravo na akontaciju i pravo pridraja. Kad se radi pravu trgovinskog zastupnika na proviziju, u praksi su podeljena miljenja. Po naem pravu, trgovinskom zastupniku pripada pravo na proviziju za svaki posao koji je sklopljen njegovim radom. U nekim drugim nacionalnim zakonodavstvima, pravo na proviziju zastupniku pripada samo ako 122

je dolo do izvrenja ugovora. U svakom sluaju, trgovinskom zastupniku pripada provizija i ako do neizvrenja ugovora doe krivicom vlastodavca. Po pravilu, naknada trokova trgovinskom zastupniku je pokrivena provizijom, osim ako strane ne ugovore drugaije. Ti izdaci podrazumevaju trokove prepiske u vezi sa zastupanjem, naknadu za uvanje uzoraka robe i sline trokove. Uobiajeno je u praksi u meunarodnim trgovinskim odnosima da se trgovinskom zastupniku priznaju trokovi smetaja i ishrane, u sluaju putovanja radi poslova trgovinskog zastupanja. U svakom sluaju, trgovinskom zastupniku pripada naknada trokova koje je obavio po nalogu vlastodavca, a koji nisu pokriveni ugovorom o zastupanju. Ostaje sporno pitanje posebnih naknada i skupih poklona koji se esto primenjuju u trgovinskom poslovanju; po nacionalnim zakonodavstvima nekih drava to je zabranjeno i smatra se korupcijom, dok ga neka nacionalna zakonodavstva preutno toleriu u praksi. Ugovorom o trgovinskom zastupanju moe biti ureeno pravo trgovinskog zastupnika na predujem, do visine provizije i drugih izdataka, odnosno trokova koji se ugovorom priznaju za obavljeni posao trgovinskog zastupanja. Trgovinski zastupnik ima pravo pridraja na uzorcima, modelima, drugim pokretnim stvarima i hartijama od vrednosti koje dri na osnovu ugovora o trgovinskom zastupanju i na iznosima koje je naplatio od klijenata na osnovu ovlaenja, do visine dospelih potraivanja iz ugovora. Prestanak ugovora o zastupanju nastupa kad istekne vreme predvieno ugovorom o trgovinskom zastupanju. Naravno, uvek postoji mogunost produenja roka vaenja ugovora. Meutim, kao to je navedeno, ugovor o trgovinskom zastupanju, posebno generalnom, je posao koji se, po pravilu, zakljuuje na neodreeno vreme. Po prestanku ugovora, strane ugovornice su dune da jedna drugoj vrate sve ono to su primile od druge ugovorne strane ili od treih lica, za raun vlastodavca, odnosno zastupnika. Ugovor moe da prestane ili da se raskine i pre isteka vremena predvienog ugovorom. Razlozi za prestanak ugovora mogu biti na strani valstodavca ili na strani zastupnika. Jedan od osnovnih razloga za prestanak ugovora je nesposobnost zastupnika da nastavi da izvrava obaveze trgovinskog zastupanja, odnosno ako se nad imovinom zastupnika otvori steajni postupak ili se protiv njega vodi postupak prinudnog poravnanja. Osnov za prestanak ugovora moe biti i ako zastupnik postupi protivno izriitom nalogu vlastodavca. Vlastodavac moe izazvati raskid ugovora, ako umanjuje iznos provizije ili zadrava isplatu provizije ili ako prestane delatnost vlastodavca, za koju je zakljuen ugovor o trgovinskom zastupanju. Meutim, ugovor moe da prestane i ako stranke ugovornice ozbiljno narue ugled ili povrede ast jedna drugoj.

MEUNARODNI UGOVOR O KOMISIONU


Ugovorom o komisionu se komisionar obavezuje da u svoje ime a za raun komintenta iz inostranstva ili za domaeg komintenta u inostranstvu zakljui jedan ili vie pravnih poslova, a komintent se obavezuje da za to plati odreenu komisionu proviziju. Predmet ugovora o komisionu moe da bude razliit: meunarodna kupovina i prodaja robe, investicija, hartija od vrednosti, obavljanje berzanskih poslova, uskladitenje robe itd. Komisionim poslovima mogu da se bave posebna komisiona preduzea, ali te poslove mogu da obavljaju i spoljnotrgovinska preduzea, ako je to u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Sutina komisionog posla, i njegova prednost, je da komintenti obavljaju poslove meunarodnog prometa ili druge poslove meunarodnog privrednog prava iz svog sedita, uz korienje komisionara, koji omoguava zasnivanje privrednih odnosa sa inostranim privrednim subjektima. 123

Posredstvom komisionara, komintenti mogu da koriste mnoge prednosti trita, koje inae ne poznaju u dovoljnoj meri. Komisionar poznaje to trite, poseduje informacije znaajne za zakljuivanje poslova. To omoguava komintentu i da brzo zakljuuje poslove, bez odlaganja i uz najnie mogue trokove. Na taj nain on moe da zakljuuje poslova sa velikim proizvoaima i da robu kupuje po niim, pa i proizvoakim cenama, ako se radi o velikim koliinama. Takoe, moe lake i uz veu dobit da prodaje vee koliine robe. Ponekad, komintent ima ogranienja da posluje sa odreenim privrednim subjektima, iz razliitih razloga, a ekonomski interes bi to zahtevao. U takvim sluajevima, poslovi realizovani preko komisionara ostaju prikriveni, ime privredni subjekt ostvaruje naizgled nepomirljive uslove. Pored toga, ako se radi o komisionoj prodaji robe, komintent moe od komisionara dobiti deo prodajne cene i pre nego to se prodaja izvri. Naime, uobiajeno je da kad komisionar primi na prodaju robu komintenta, on deo budue cene robe, koju e ostvariti prodajom, ustupa komintentu odmah. Komisionar je pravno zatien u tom poslu pravom zaloge na robi koja mu je poverena na prodaju. Ugovori o komisionu se mogu odnositi na razliite meunarodne trgovinske poslove, ali se ti ugovori najee odnose na prodaju robe, na kupovinu i komisione poslove star del credere. Kod prodajnog komisiona, komisionar se obavezuje da za proviziju u svoje ime, a za raun komintenta proda odreenu robu inostranom kupcu. Po pravilu, u pitanju je izvoz robe i na obaveze komisionara u tom poslu se odnosi sve je reeno za obaveze po ugovoru o meunarodnoj kupovini i prodaji. Prema tome, on je duan da obavi sve one pravne poslove koji su nacionalnim zakonodavstvom propisani za uvoz ili izvoz. Posebna vrsta prodajnog komisionog ugovora je ugovor o predaji robe u konsignaciju, na uvanje komisionaru. Obaveze komisionara po takvom ugovoru su da uva robu, da je osigura i da je proda treem licu. Komintent ostaje vlasnik robe sve do njene prodaje, ali roba ostaje pod kontrolom carine, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Ugovorom moe biti predviena obaveza komisionara da komintentu isplati odreeni predujam, na raun budue prodajne cene. Umesto isplate avansa, komisionar moe da komintentu obezbedi i neku drugu garanciju plaanja, kao to je akceptirana menica ili da izda sopstvenu menicu, bankarsku garanciju. Konsignacionom fakturom se utvruje najnia cena po kojoj komisionar moe da proda robu sa konsignacije; ako se pojavi potreba, zbog promena na tritu, da se roba proda po nioj ceni od oznaene u fakturi, komisionar mora da obezbedi saglasnost komintenta ili e biti odgovoran za tetu koja nastane. Ugovorom o kupovnom komisionu komisionar se obavezuje da u svoje ime, za komintenta, kupi odreenu robu na na tritu uz odreenu proviziju. Ovo je, takoe, kao i kod prodajnog komisiona uvozni ili izvozni posao, pa se i na njega odnosi sve ono to je navedeno za meunarodni ugovor o kupovini i prodaji. Kod ovakvih ugovora se teorijski postavlja pitanje prenosa svojine na robi: da li komisionar postaje privremeni vlasnik, do predaje robe komintentu ili vlasnik postaje komintent neposredno. To nije od velikog praktinog znaaja, jer tree lice, koje prodaje robu, u sluaju nastanka bilo kakve tete, moe da zahteva solidarnu odgovornost od komisionara i njegovog komintenta. Ugovor o komisionu sa klauzulom star del credere je ugovor kojim se pojaava odgvornost komisionara za obavljanje ugovorenog posla. Naime, komisionar u poslu o komisionu odgovara kao dobar privrednik, samo za one greke koje ne bi mogle da se dogode ako tako postupa. Klauzula del credere pojaava tu odgovornost, tako da komisionar ne odgovara za izbor treeg lica samo u granicama odgovornosti dobrog privrednika, nego garantuje da e izabrano tree lice i izvriti sve obaveze po ugovoru koje on zakljui u svoje ime, a za raun svog komintenta. To je nain osiguranja komintenta, tako da u poslu sa tom klauzulom komisionar odgovora i za nesolventnost treeg lica. Ovi poslovi o komisionu, razumljivo, podrazumevaju vee provizije; ak i ako provizija nije predviena ugovorom, ona se utvruje u veim iznosima prema obiajima u seditu komisionara ili u mestu u kome je zakljuen ugovor. 124

Za zakljuivanje ugovora o komisionu nije predviena posebna forma i on se najee zakljuuje tako to komintent daje nalog komisionaru za zakljuenje odreenog komisionog posla. Komisionar na osnovu komisionog naloga stie ovlaenje da u svoje ime, a za raun komintenta zakljui odreeni pravni posao. Kako nain zakljuivanja ugovora o komisionu nije odreen formom, tako ni za komisioni nalog nije predviena posebna forma, ali on, u sutini, predstavlja ponudu komsionaru. Komisionar je duan da izriito odbije komisioni nalog, ako ne moe da ga prihvati; ako to ne uini, smatra se da je nalog prihvaen i da je zakljuen ugovor o komisionu. Komisionar, prihvatanjem komisionog naloga preuzima tri grupe obaveza: 1) da briljivo izvri naloge komintenta i zakljui pravni posao u vezi sa tim; 2) da titi komintenta i da sam izvri posao poveren komisionim nalogom; 3) da podnese izvetaj o izvrenom poslu, obavi konani obraun sa komintentom i da na odgovarajui nain vodi knjige. Komisionar je duan da posao koji je preuzeo prihvatanjem komisionog naloga izvri briljivo i na nain koji je uobiajen za dobrog privrednika, potujui naela meunarodnog pravnog saobraaja. Komisioni nalog moe da bude limitativan, indikativan ili fakultativan. Limitativni nalog je onaj u kome komintent zahteva da se komisionar u potpunosti pridrava svih bitnih taaka komisionog naloga. Komisionar je ovlaen da odloi izvrenje naloga i da o tome bez odlaganja izvesti komintenta i da zatrai odgovarajua uputstva. Komisionar je duan da titi interese komintenta, pa moe da postigne i povoljniju cenu od one koja je istaknuta u komisionom nalogu. Limitativnim nalogom se najee odreuju granice cene, koja se moe ograniiti zavisno od toga da li se radi o poslu komisione kupovine ili komisione prodaje robe. U poslu komsione prodaje se odreuje najmanja cena po kojoj komisionar moe da proda robu; u sluaju kupovine, komintent odreuje najviu cenu po kojoj komisionar moe da kupi robu za raun komintenta. Kod konsignacionog komisionog posla se limit odreuje posredno, tako to komintent daje komisionaru svoju proizvoaku cenu i zahtev za odreenu dobit. Na to komisionar dodaje svoje trokove do prodaje (skladitenja, osiguranja, pakovanja itd). To znai da se granica za prodaju odreuje posredno, obraunom svih navedenih trokova. Ako komisionar ne potuje limitativni nalog, komintent moe da taj posao odbije, ali moe i da ga prihvati. Komisionar moe da odgovara za nastalu tetu, ako je prekoraio nalog komintenta, ali moe da dokazuje da je postupao kao savestan privrednik i da je izvrenjem naloga izbegao veu tetu koja bi nastala da nije odstupio od naloga. U sluaju da uspe u tom dokazivanju, moe se osloboditi odgovornosti i stei pravo na proviziju. Indikativni nalog podrazmeva da komintent odreuje uslove pod kojima komisionar moe da obavi pravni posao za njegov raun, ali ti uslovi nisu vrsti; to su indikativni uslovi, od kojih komisionar moe da odstupi ukoliko je to u skladu sa uslovima na meunarodnom tritu ili ako to zahtevaju drugi uslovi pod kojima se zakljuuje konkretni posao. Fakultativni nalog, koji se naziva i nalogom poverenja ili netrinim nalogom, ne sadri posebne uslove za obavljanje posla za raun komintenta. Komintent preputa komisionaru da obavi posao pod najboljim uslovima koji se mogu postii. To odreuje tako to istie obavezu da komisionar proda najpovoljnije ili kupi najjeftinije. To podrazumeva pravo komisionara da posao obavi u skladu sa uslovima na konkretnom tritu i prema svojoj oceni, uz potovanje kriterijuma savesnog postupanja dobrog privrednika. U sluaju da zloupotrebi fakultativni nalog, odnosno da nesavesno obavi posao, komisionar moe da bude odgovoran za tetu koja nastane iz takvog poslovanja. 125

Obaveza da zatiti interes komintenta i da sam izvri naloeni posao podrazumeva, pre svega, da je komisionar duan da vodi rauna o kreditnoj sposobnosti treeg lica sa kojim zakljuuje ugovor za raun svog komintenta. Komisionar je odgovoran za lo izbor treeg lica. Komisionar ne moe dobijeni komisioni nalog da prenese na druga lica, odnosno on mora sam da obavi posao u svoje ime i za raun svog komintenta. Komisionar moe da odstupi od ovog pravila samo ako komintent izriito ili preutno odobri da se posao prenese na drugog komisionara ili ako je komisionar kome je upuen komisioni nalog spreen da obavlja posao, a odlaganje bi moglo da nanese neotklonjivu tetu. U sluaju prenoenja izvrenja posla, komisionar odgovara za izbor drugog komisionara, ali ne odgovara za greke koje on naini u izvrenju posla. Posle zavrenog posla komsionar je duan da podnese izvetaj o obavljenom poslu i da obavi konaan obraun sa komintentom. Ta obaveza proizlazi iz prirode komisionog posla. Komintent je ovlaen da sazna rezultate posla i to u detalje. Jedan od podataka koje komintent treba da zna je naziv treeg lica sa kojim je zakljuen posao. Zavren posao je osnov za komisionara da podnese konani obraun komintentu. Komsionar je duan da vodi odgovarajue knjige o komisionom poslu koji obavlja u svoje ime i za njegov raun. Te knjige podrazumevaju odreene podatke o robi, njenoj koliini, uslovima prodaje, postignutoj ceni itd. Komisionar je duan da komintentu izda odgovarajui dokument o robi koju je primio na prodaji, a posle prodaje dokument na iznos dobijen prodajom te robe. Takoe, on je duan da kupcu potvrdi prijem iznosa naplaenog za prodatu robu. Sva ta, i druga dokumenta, koja se razmene u toku obavljanja komisionog posla, osnov su za komintenta za kontrolu celog posla. Za obavljeni posao, komisionaru pripada provizija. Provizija moe, ali ne mora, da se odredi ugovorom izmeu komisionara ili komintenta. Ako provizija nije odreena ugovorom, ona se sporazumno utvruje prema lokalnim obiajima ili se moe utvrditi pred nadlenim sudom, primenom naela pravinosti. Po pravilu, provizija se rauna u procentu od vrednosti obavljenog posla (kupljene ili prodate robe), a moe da se utvrdi i globalno, to je retkost u meunarodnim komisionim poslovima. Kad se cena odreuje u procentima, onda se ona utvruje po odbijanju trokova koje je imao komisionar, od navedenog iznosa. Pravo na proviziju pripada komisionaru, ako je uspeno obavio poslove koji su bili predmet komisionog ugovora. Ako do izvrenja posla niije dolo zbog krivice na strani komintenta, komisionaru takoe pripada odgovarajua, odnosno ugovorena provizija. Komisionar, takoe, ima pravo na naknadu trokova koji su proistekli iz obavljanja komisionog posla. Pri tome, nema komisionar pravo na naknadu uobiajenih trokova poslovanja; ti trokovi ulaze u iznos provizije koja je ugovorena ili uobiajena. U trokove za koje komisionar ima pravo na naknadu spadaju svi oni trokovi koji su uinjeni za raun i u korist komintenta, kao to su transportni trokovi, trokovi skladitenja, carinski trokovi i sl. tavie, komisionar ima i pravo na kamatu za navedene trokove.

126

IV MEUNARODNI UGOVORI O TRANSPORTU


Transport je uslov odvijanja svih, pa i meunarodnih, ekonomskih odnosa i zbog toga predstavlja jednu od najznaajnijih privrednih grana u svakoj ekonomiji, nacionalnoj ili meunarodnoj. Transport je neizbean deo meunarodne trgovine, koja zahteva transfer roba i usluga. Razvoj transporta je zahtevao i da se on pravno uredi. U poetku, transport je ureivan bilateralnim sporazumima, ali, kao i u drugim oblastima, razvoj meuzavisnosti izmeu drava je nuno vodio i multilateralnom ureivanju pravnih pitanja transporta. Put ka multilateralnom ureivanju transporta je vodio preko osnivanja meunarodnih organizacija u razliitim granama transporta, koje su se bavile razmatranjem i prouavanjem razliitih pitanja transporta i njihovim uobliavanjem u meunarodne konvencije. Meunarodne organizacije se bave, pre svega, usklaivanjem nacionalnog prava koje se odnosi na saobraaj, radi obezbeivanja skladnog razvoja meunarodnog saobraaja. Te organizacije usvajaju odreena dokumenta, najee rezolucije koje imaju karakter preporuka dravama u odreenim oblastima ili pripremaju nacrte meunarodnih ugovora koje drave usvajaju i potpisuju, a zatim i ratifikuju. Prve takve organizacije su imale meudravni karakter i u njima su lanice bile drave, koje su se u njima okupljale, uglavnom pod imenima saveza. Najstariji od njih je Opti telegrafski savez, osnovan 1865. godine, a ubrzo za njim i Svetski potanski savez, osnovana 1874. godine. U periodu izmeu dva svetska rata, u krilu Drutva naroda, osnovana je Organizacija za saobraaj i tranzit; ta tradicija se nastavila i posle drugog svetskog rata, kad je u okviru Ekonomskog i socijalnog saveta Ujedinjenih nacija stvorena Komisija za transport i komunikacije. Pored toga, Ekonomski i socijalni savet je uspostavio blisku saradnju sa ve postojeim organizacijama, koje su postale specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija, kao to su Svetski potanski savez, Meunarodna unija za telekomunikacije, Meunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo, Meunarodna pomorska organizacija. Uz to, mnoge drave su na regionalnoj osnovi formirale meudravne organizacije, kao to su Komitet za unutranji transport Ekonomske komisije za Evropu Ujedinjenih nacija, Konferencija evropskih ministara saobraaja, Komitet za transport Evropske ekonomske zajednice itd. Pored ovakvih oblika meudravnog udruivanja razvijali su se i posebni oblici udruivanja preduzea koja se bave odreenim granama transporta, kao to su: Meunarodni savez eleznica (sedite u Parizu), Meunarodni savez drumskog saobraaja (sedite u enevi), Meunarodni savez rene plovidbe (Luksemburg), Meunarodna federacija udruenja peditera, Meunarodno udruenje za vazduni transport i mnoge druge. Zahvaljujui delatnosti svih navedenih udruenja i organizacija, meunarodni transport je danas ureen relativno velikim brojem meunarodnih konvencija. Pri tome, tim ugovorima se ureuju i pitanja i meunarodnog saobraaja i meunarodnog transporta. Meutim, treba imati u vidu da je pojam meunarodnog saobraaja znatno iri od pojma meunarodnog transporta. Meunarodni saobraaj, sa tog stanovita posmatrano, podrazumeva ne samo prevoz robe i putnika i poslove u vezi sa tim, kao to su organizacija transporta, nego ima vidove saobraaja savremenim sredstvima saobraaja u kojima se prenos stvari i putnika ne javlja, kao to su prenos vesti, telekomunikacije, radio i TV saobraaj. Imajui u vidu irinu predmeta i ne negirajui znaaj ostalih grana saobraaja u meunarodnom privrednom pravu, razmotriemo samo ono to je u uem smislu povezano sa meunarodnom razmenom roba i usluga i to je najznaajnije, u ovom trenutku, sa stanovita meunarodnog privrednog prava, a to su meunarodni transport razliitim saobraajnim putevima i sredstvima, zajedno sa poslovima neophodnim za taj transport (kao to je npr. posao meunarodne pedicije) i turistike poslove, koji su specifina vrsta poslova, ali u ijoj osnovi je, takoe, izmeu ostalog transport-transport putnika.

127

MEUNARODNI POMORSKI PREVOZ


1. Izvori prava u meunarodnom pomorskom prevozu Pomorski prevoz robe spada svakako u najstarije oblike transporta robe. Stoga su i pravila koja ureuju ovaj nain prevoza robe nastala realativno davno. Meutim, problem je to, uprkos nastojanju da se to postigne, nije dolo do potpune unifikacije tih prtavila, pa postoje mnogi meunarodni ugovori koji ureuju pitanja prevoza robe morem, ali su razliite drave i lanice razliitih konvencija. Haka pravila iz 1924. godine predstavljaju jedan od najstarijih izvora u meunarodnom prevozu robe morem i danas je to univerzalno pravo meunarodnog pomorskog prevoza robe. Konvenciju su prihvatile najvee pomorske zemlje i Srbija je, po pravilima o sukcesiji, lanica ove konvencije. Haka pravila su znaajna po mnogim reenjima, ali pre svega po konceptu subjektivne odgovornosti broadara za tetu koja nastane u prevozu robe. Haka pravila su izmenjena i dopunjena Visbijskim pravilima od 1968. godine, i to, pre svega, u pogledu visine granica odgovornosti. Srbija nije lanica Protokola kojim su usvojena ova pravila. Znaajna novina u ovim pravilima je i izmenjena obraunska jedinica; umesto funte sterlinga uveden je poincare franak, koji se predstavio kao pouzdaniji nain obrauna i zbog toga ga je prihvatio veliki broj drava. Konvencija Ujedinjenih nacija o prevozu robe morem od 1978. godine (Hamburka pravila) je stupila na snagu 1992. godine. Nacrt Konvencije je pripremila Komisija Ujedinjenih nacija za meunarodno trgovinsko pravo. Osnovna vrednost Konvencije je u uravnoteenju interesa brodara i korisnika pomorskog prevoza, to je, prvenstveno, bilo nastojanje nerazvijenih i zemalja u razvoju. Meunarodni pomorski odbor (CMI) je 1990. godine usvojio nekoliko vanih dokumenata za pomorski transport. Jedan od njih su Jedinstvena pravila za pomorski tovarni list. Osnovni dokument u pomorskom pravozu je dugo godina bila teretnica. Savremeni uslovi transporta su, meutim, doveli do toga da teretnica poinje da usporava pomorski prevoz i ne odgovara njegovom velikom ubrzanju, pre svega injenicom da je teretnica strogo formalni dokument, koji je vrednosni papir i zahteva naroitu panju u njenom rukovanju. Pomorski tovarni list, naravno, ne zamenjuje teretnicu u svim njenim funkcijama, ali doprinosi ubrzanju pomorskog prevoza. Pravila Meunarodnog pomorskog odbora za elektronske teretnice od 1990. godine takoe doprinose daljem ubrzavanju pomoprskog prevoza. Korienje ovih teretnica zavisi od volje stranaka, ali ako se odlue da ih koriste podrazumeva se da su prihvatili da su elektronske teretnice izjednaene sa pismenim. 3. Zakljuivanje ugovora o pomorskom prevozu Ugovorom o meunarodnom transportu robe morem se brodar obavezuje da e odreenu robu da preveze morem ili da stavi na raspolaganje deo brodskog prostora za takav prevoz uz odreenu naknadu (vozarinu). Poznate su dve vrste ugovora o prevozu robe morem: brodarski ugovor o slobodnoj plovidbi, kojim se brodom prevozi rasuti teret i ugovor o prevozu komadne robe, koji se realizuje, u naelu, brodovima koji plove u linijskoj plovidbi. Naravno, ovo su naelne razlike, jer je mogue i u linijskoj plovidbi prevoziti rasuti teret, kao to je mogue i u slobodnoj plovidbi prevoziti komadni teret. Brodarski (arter) ugovor podrazumeva da brodar stavi na raspolaganje ceo brod ili deo broda za prevoz, a naruilac se obavezuje da za to plati odreenu naknadu. Sutina ove obaveze je u izvrenju prevoza, ali osnovna obaveza brodara koja iz njega proizlazi je da stavi na raspolaganje brod ili deo broda. 128

Za brodarski ugovor nije propisana obavezna forma, meutim u praksi se ovakvi ugovori zakljuuju u pismenom obliku. Brodarski ugovor se uglavnom zakljuuje kad je potrebno prevesti velike koliine robe ili robe koja zahteva prevoz brodovima posebne vrste (na primer, prevoz tankerima). Ugovori na deo broda su u savremenom transportu sve rei, jer se u takvim sluajevima, uglavnom, zakljuuju ugovori o prevozu komadne robe. Brodarskim ugovorom se brodar obavezuje da krcatelju obezbedi brod u odreeno vreme i u odreenoj luci, sposoban za transport i plovidbu. Brodar je obavezan da krcatelju ostavi na raspolaganju dovoljno vreme za ukrcavanje robe, kao i za njeno iskrcavanje (stojnice); u sluaju potrebe moe se ugovoriti i produenje vremena potrebno za ukrcavanje i iskrcavanje (prekostojnice). Posle ukrcavanja, brodar je duan da robu preveze najkraim pomorskim putem i da je u luci odredita preda primaocu robe. Krcatelj je duan da robu za ukrcavanje u dogovoreno vreme postavi uz bok broda i da omogui brodaru ukrcavanje robe. Krcatelj je duan da brodaru plati vozarinu, ija se visina odreuje ugovorom, a isplauje se unapred ili posle zavrenog prevoza. Visina vozarine se odreuje prema teini i vrsti robe, trajanju putovanja, odnosno udaljenosti od luke ukrcavanja do luke odredita. Pored vozarine, krcatelj brodaru duguje i trokove koje je on mogao imati u vezi sa prevozom. Iako ne postoji obavezna forma za zakljuenje ugovora, u meunarodnom pomorskom transportu su razvijeni tipski brodarski ugovori, koji imaju odreenu sadrinu. Tipski ugovori se razlikuju po sadrini, pa se oznaavaju i posebnim imenima, tako da ga brodari i krcatelji i zakljuuju tako to biraju ugovor po imenu, svesni u potpunosti njegove tane sadrine. Bez obzira na odreene razlike, brodarski ugovori se, u principu zakljuuju na vreme ili na putovanje. Brodarskim ugovorom na vreme brodar se obavezuje da e naruiocu staviti na raspolaganje brod na odreeno vreme za prevoz robe. Zapovednik broda je punomonik brodara za vreme za koje je ugovoreno korienje broda, a naloge i zahteve naruioca prima samo u pogledu iskoriavanja broda. Ti nalozi mogu da se odnose na odreena putovanja i na luke u kojima e brod da iskrcava robu, odnosno u kojima e da ukrcava robu za prevoz. Meutim, naruilac ne moe da izdaje naloge koji bi mogli da dovedu u opasnost brod; takoe, ne moe da odredi ni putovanje u duem trajanju od onoga koje je ugovoreno ugovorom o arteru. Najee se ovako ugovara prevoz kad je neophodno da se prevoze velike koliine tereta, na jednom ili vie putovanja. Na taj nain se najee prevoze drvena graa, rasuti tereti, kao to su itarice, razne vrste goriva. Brodarskim ugovorom na putovanje brodar i krcatelj ugovaraju samo jedno putovanje i prevoz robe iz jednog mesta u drugo, a naruilac plaa vozarinu za taj prevoz. Vozarina se, po pravilu, plaa unapred ili po zavrenom putovanju, a visina vozarine se odreuje prema zapremini broda ili prema teini robe, odnosno zapremini robe koja se prevozi. Pored navedenih ugovora u prevozu morem naruilac moe da treem licu ustupi deo brodskog prostora koji je naruio od brodara, po ugovoru o podarteru. Naruilac pristupa zakljuivanju ugovora o podarteru onda kad ima vie naruenog brodskog prostora, odnosno manje robe za prevoz. Izdavanjem dela prostora broda za koji od treeg lica naplauje vozarinu, naruilac plaa deo vozarine koju je obavezan da plati, a na tom poslu moe i da zaradi, zavisno od visine ugovorene vozarine sa treim licem. Uslovi ugovora o podarteru moraju da budu usklaeni sa osnovnim ugovorom i ne mogu da se razlikuju od njega.

129

Ugovorom o prevozu komadne robe brodar se obavezuje da e iz odreene luke prevesti pojedine komade robe. Ovaj ugovor je pogodan za prevoz manjih tereta i uglavnom se prevozi brodovima u linijskoj plovidbi. Brodovi u ovakvoj plovidbi plove po utvrenom redu plovidbe, a vozarina se plaa prema optim tarifama. Za prevoz robe u linijskoj plovidbi se izdaje konosman kao pismeni dokaz o zakljuenom ugovoru. Ugovor o komadnom prevozu robe je ugovor po pristupu, odnosno ugovor koji se zakljuuje pod optim uslovima koje zakljuuje brodar, a ugovorne strane nemaju mogunost za obimnije izmene uslova. Vozarina po ovom ugovoru se plaa unapred, a ukrcavanje i iskrcavanje robe je obaveza brodara. 3. Isprave u meunarodnom pomorskom prevozu Konosman ili teretnica je dokument kojim brodar potvruje da je primio robu koja treba da se preveze morem i da se preda primaocu koji je naznaen u teretnici. Konosman ima dvostruku ulogu: on je dokaz da je roba primljena na prevoz, ali je i dokaz da je zakljuen ugovor o prevozu. Konosmanom se utvruju obaveze brodara i naruioca prevoza, ali on istovremeno sadri i prava primaoca robe, iako on ne mora biti stranka ugovora. To znai da konosman sadri obavezu da se roba nakon izvrenog prevoza preda licu koje je u konosmanu oznaeno kao primalac, odnosno koje poseduje konosman. U tom smislu, konosman je vrednosni papir koji moe da bude u prometu i da se njime vre razliite transakcije. Prenoenjem konosmana, odnosno njegovom predajom prenosi se pravo svojine na robi na koju se konosman odnosi. To omoguava prodaju robe ne samo posle izvrenog prevoza; roba moe da se proda, i to i vie puta, u toku samog transporta. Da bi se to omoguilo, konosman se izdaje na ime odreenog lica, na donosioca ili po naredbi, odnosno po naredbi odreenog lica. Konosman treba da sadri tano odreene podatke: naziv brodara i broda i dravnu pripadnost, naziv krcatelja, luku ukrcaja odnosno iskrcavanja, naziv primaoca, oznake robe, vozarinu, mesto i datum izdavanja konosmana, broj primeraka u kojima je izdat konosman, potpis zapovednika broda na koji je roba ukrcana. Konosman se, po pravilu, izdaje u vie primeraka. Prema Hakim pravilima, odnosno Briselskoj konvenciji od 1924. godine, konosman je dokaz da je roba ukrcana na prevoz, a u pogledu ostalih podataka koje sadri, on ima vrednost pretpostavke koja se moe obarati. Konosman moe da sadri i odreene klauzule o rezervama u pogledu identiteta robe i svojstava robe; ako ne sadri takve rezerve onda se radi o istom konosmanu. To je posebno vano svojstvo konosmana, jer u finansijskom prometu finansijske institucije prihvataju samo isti konosman, dakle konosman bez rezervi. Pored toga, prenosi se samo isti konosman, dok konosman koji sadri rezerve u pogledu kvaliteta robe, koliine, pakovanja nije podoban za prenoenje. Konosman se prenosi ili samom predajom konosmana ili indosamentom na njegovoj poleini. Roba moe da se izda samo onom licu koje podnese konosman. Izuzetno, moe se roba predati i licu koje ne podnese konosman, ako je on izgubljen pa je izvrena njegova amortizacija. Konosman se moe razlikovati i prema nainu na koji se roba predaje na prevoz. Kad se izdaje za robu koja je ukrcana, konosman sadri klauzulu ukrcano na brod, kad je roba primljena, ali jo nije ukrcana izdaje se konosman primljeno radi otpreme. Negocibijalni konosman je prenosiv po naredbi ili glasi na donosioca a rekta, ili neprenosivi konosman se ne moe prenositi. Konosman moe da bude direktni ili tranzitni; direktni je kad se transport vri brodom do luke odredita, a tranzitni kad prevoz poinje brodom, ali se koriste i druga transportna sredstva. Grupni konosman se izdaje kad krcatelj izdaje deo brodskog prostora treem licu, pa se jedan konosman izdaje na vie korisnika. U tom sluaju, primaocima robe se ne uruuje konosman nego dobijaju peditersku potvrdu o prijemu robe na prevoz, koja im slui za podizanje robe u luci odredita. Skraeni oblik teretnice je po svojoj sutini izvod iz teretnice i sadri podatke o robi koje sadri i teretnica, ali nedostaju razliite opte klauzule koje normalno sadri teretnica. U tom sluaju skraena 130

teretnica uobiajeno sadri napomenu da se na nju odnose klauzule koje sadri i standardna teretnica. Ovaj oblik teretnice je usvojen radi pojednostavljenja zakljuivanja pomorskog prevoza. U savremenom pomorskom prevozu se sve ee primenjuje elektronska teretnica koja po sadraju u potpunosti odgovara teretnici u pismenom obliku. Nije sporno da elektronska teretnica doprinosi ubrzanju pomorskog prevoza i sa tog stanovita je dobrodola. Meutim, postavlja se pitanje ove tertnice kao dokaznog sredstva, jer se teretnica ne nalazi u pismenom mobliku, nego u memoriji nekog kompjutera. To vodi tome da njenu ispravnost, u sluaju sumnje, dokazuje sud. Pored toga, mogue su i razliite intervencije na teretnici upadom u program kompjutera, sluajno ili, to je ozbiljnije, u sluaju sve proirenijeg elektronskog kriminala. U svakom sluaju, elektronska teretnica ne moe da slui kao vrednosti papir, kao tradicionalna, pismena teretnica, jer da bi postojao vrednosni papir on mora da postoji u fizikom smislu, a tampani primerak elektronske teretnice ne moe na taj nain zameniti klasinu teretnicu. Kad se roba prevozi linijskim prevozom, odnosno brodom koji vri linijski prevoz, dokument za prevoz nije konosman, nego se izdaju tri dokumenta: krcatelj ispunjava izjavu- dispoziciju ukrcaja, koja sadri oznaku robe, njenu koliinu, kvalitet i kojom prihvata opte uslove prevoza robe koje je izdao brodar. Na osnovu primljene dispozicije, brodar izdaje krcatelju nalog ukrcaja, koji predstavlja osnov za ukrcavanje robe, odnosno na osnovu koga zapovednik prima na ukrcavanje robu. Pri prijemu ovog naloga krcatelj, unapred, plaa i vozarinu. Kad se roba ukrca na brod, zapovednik izdaje krcatelju potvrdu o ukrcaju ili teretnicu. 4. Obaveze i odgovornost brodara Brodar ima obavezu da brod postavi na odreeno mesto u ugovoreno vreme i da omogui krcatelju ukrcavanje robe. Brod mora da po kapacitetima odgovara koliini robe koju treba ukrcati; u praksi su mogua odstupanja do 5% od ugovorene koliine. Brod mora da odgovara po trupu broda prema teretu, da ispunjava uslove koji se odnose na skladita broda, opremu za ukrcavanje tereta. O spremnosti broda za ukrcavanje tereta brodar je duan da obavesti krcatelja i da primi teret koji je krcatelj postavio uz trup broda. Brodar odgovara za slaganje tereta na brodu, na nain koji obezbeuje sigurnost plovidbe. On preuzima odgovornost za uvanje robe od trenutka predaje na brod; on je odgovoran i za sve postupke posade, zapovednika broda. Naruilac je obavezan da pripremi teret za ukrcavanje i da ga preda brodaru, navodei tane podatke o teretu koji se prevozi. Naruilac je duan da potuje rokove za ukrcaj, odnosno iskrcavanje, ako sam vri te poslove. Naruilac brodaru treba da preda isprave o robi koje su neophodne i da plati vozarinu za prevoz robe. Brodar je duan da izvri prevoz robe do odreene luke. Ako je u pitanju ugovor o arteru, krcatelj ima pravo da odredi prevozni put, a kod prevoza linijskom plovidbom krcatelj nema pravo izbora luke i prevoznog puta. Ugovorne strane mogu da luku iskrcavanja odrede i tako da je krcatelj odredi naknadno. U tom sluaju, luka se odreuje po naredbi krcatelja, ali ako je jednom izabere ne moe da vri ponovni izbor. Na zahtev krcatelja, brodar je duan da izda konosman ili teretnicu koja se odnosi na ukrcani teret. Konosmanom se potvruje prijem robe na prevoz. Brodar ima obaveze u pomorskom prevozu: 1) da preveze robu; 2) da uva robu koja mu je poverena na prevoz; 3) da nakon izvrenog prevoza robu preda odreenom primaocu. Za izvravanje navedenih obaveza brodar snosi odgovornost. Meutim, brodari su uvek nastojali da svoju odgovornost ogranie na razliite naine ili da makar teret dokazivanja u sluaju sporova po 131

ugovorima o prevozu prebace na naruioca prevoza. Najee, brodari su to postizali unoenjem odreenih klauzula o ograniavanju odgovornosti u ugovore koje su zakljuivali za prevoz robe. U savremenom meunarodnom privrednom pravu postoje tri osnovna naina ograniavanja odgovornosti brodara. 1) Sistem abandona, prema kome brodar ima zakonsku mogunost da za obaveze koje su proistekle za njega radom zapovednika njegovog broda, brod i vozarinu prepusti oteenom. Ovaj sistem ograniavanja odgovornosti se razvio u mediteranskim zemljama, a sa nekim modifikacijama danas je prihvaen i u drugim delovima sveta. 2) Nemakim zakonodavstvom odgovornost brodara je ograniena samo na njegovu pomorsku imovinu, to znai da se odgovornost nadoknauje samo pomorskom imovinom kojom brodar raspolae. Ovaj sistem su prihvatile i skandinavske drave. 3) Engleski sistem iskljuenja odgovornosti kojim se omoguava ogranienje odgovornosti do odreenog iznosa, zavisno od nosivosti broda. Odgovornost brodara za izvrenje prevoza je ureena, prvenstveno, Hakim pravilima od 1924. godine, Vizbijskim pravilima od 1978. godine i Hamburkim pravilima (Konvencijom Ujedinjenih nacija o prevozu robe morem od 1978. godine.) U navedenim pravilima pretpostavlja se subjektivna odgovornost brodara za svaki gubitak, oteenje robe i zakanjenje u ivrenju prevoza. Od te odgovornosti brodar se moe osloboditi ukoliko dokae da je preduzeo sve razumne mere da se izbegnu tetni dogaaji ili tetne posledice. Hamburkim pravilima je predvieno poveanje odgovornosti brodara u odnosu na pravila uspostavljena Hakim pravilima. Prema Hakim pravilima brodar je odgovoran da osposobi brod za plovidbu pre i na poetku putovanja, ali nije bio odgovoran ako do tete doe zbog stanja broda nakon toga. Hamburka pravila predviaju da je brodar duan da tokom celog putovanja preduzima mere da odre sposobnost broda za plovidbu. Odgovornost brodara se protee od vremena prijema robe na ukrcaj do njene predaje. Haka pravila ne predviaju osloboanje brodara za tetu nastalu usled nautike greke. Takoe, odgovornost brodara je pootrena i smanjenjem broja drugih razloga koji su prema Hakim pravilima bili osnov za oslobaanje od odgovornosti. U svim sluajevima, brodar mora da dokae da je teta nastala iz razloga za oslobaanje od odgovornosti; naravno, korisnik prevoza je ovlaen da dokazuje suprotno, da razlozi koje navodi brodar nisu uzrok tete. Meutim, odgovornost brodara za tetu je ograniena, na nekoliko naina, do iznosa koji su odreeni meunarodnim pravilima za prevoz robe. Kod prvog naina ogranienja, iznos odgovornosti brodara za nastalu tetu se utvruje prema jedinici tereta. Jedinica tereta se razlikuje prema vrsti tereta i moe biti komad ili koleto, kod rasutih tereta kubni metar ilki druga uobiajena mera na osnovu koje je odreena vozarina ili kontejner ako se roba prevozi u kontejnerima. Kod drugog naina ograniavanja odgovornosti za tetu se odreuje prema kilogramu bruto teine robe koja se prevozi. Konano, ogranienje odgovornosti ss moe utvrditi i veliinom broda koji se koristi za prevoz. Meutim, ogranienje odgovornosti je pravilo samo u sluaju da brodar nije tetu izazvao namerno ili grubom nepanjom. Posebno pitanje kod pomorskog prevoza robe je reavanje sukoba nadlenosti zakonodavstava koja se primenjuju u sluaju eventualnog spora. U tom pogledu, mogue je primeniti tri reenja: 1) primeniti pravo one zemlje na koje su se stranke pozvale pri zakljuivanju ugovora; 2) ako nema izriitog sporazuma stranaka u tom pogledu, tumaiti volju stranaka iz drugih odredaba ugovora i primeniti ono pravo koje su stranke elele da bude primenjeno u sluaju spora; 3) ako se ne moe utvrditi volja stranaka ni na jedan od navedenih naina, primeniti pravo zastave broda, odnosno drave iju zastavu brod vije. 132

Treba napomenuti da, u naelu, odgovornost brodara proizlazi iz ugovora o prevozu koji je zakljuio sa korisnikom. U veini sluajeva, teretnica slui kao dokazno sredstvo za utvrivanje odgovornosti brodara. Meutim, samo posedovanje teretnice moe da bude osnov odgvornosti brodara prema primaocu, odnosno prema imaocu teretnice. Ta odgovornost nastaje samim izdavanjem teretnice. Ovlaeni imalac teretnice ima pravo da mu roba oznaena na teretnici bude isporuena u potpunom skladu sa njom. Prema tome, odgovornost iz teretnice je na odreeni nain posebna vrsta odgovornosti prema primaocu robe, koji ne mora biti stranka u ugovoru o prevozu. Pri tome, brodar odgovara za robu prema podacima unetim u teretnicu i on se te odgovornosti moe osloboditi samo ako su u teretnici navedeni podaci o stanju robe (neista teretnica) koji dokazuju da nema odgovornosti na njegovoj strani.

MEUNARODNI PREVOZ UNUTRANJIM PLOVNIM PUTEVIMA


Ugovorom o meunarodnom transportu robe unutranjim plovnim putevima se prevozilac u renom, jezerskom ili kanalskom saobraaju obavezuje da, uz nagradu, preveze robu iz jednog mesta u drugo, na teritoriji drave koja je razliita od one u kojoj je prevoz zapoeo. Nema optih meunarodnih pravila kojima je ureena ova vrsta prevoza, ali postoje meunarodni ugovori koji ureuju ovaj nain prevoza pojedinim rekama na kojima se odvija meunarodni prevoz robe (za Dunav, Rajnu i sl). Plovidba Dunavom je ureena Bratislavskim sporazumima, koje su zakljuila brodarska preduzea iz dunavskih drava. Sporazumi se sastoje iz sporazuma o optim uslovima prevoza, sporazuma o jedinstveniom tarifama i sporazuma o remorkiranju, pomoi u sluaju havarija i agencijskim poslovima. Vano je imati u vidu da Bratislavski sporazumi obavezuju samo brodarska preduzea, ali ne i korisnike prevoza. Korisnici prevoza se obavezuju ovim sporazumima na osnovu ugovora o prevozu koje zakljuuju sa brodarima. Na slian nain su ureeni i odnosi u pomorskom prevozu Rajnom, posebnim sporazumima koje su zakljuili brodari koji se bave tim prevozom. Tek 2000. godine je izvrena unifkikacija meunarodnih pravila o pomorskom prevozu, usvajanjem Konvencije o ugovoru o prevozu robe u unutranjoj plovidbi u Budimpeti. Srbija jo nije ratifikovala ovu konvenciju i kod nas su pitanja prevoza robe u unutranjoj plovidbi ureena Zakonom o pomorskoj i unutranjoj plovidbi od 1988. godine, koji je vie puta izmenjivan i dopunjavan, a poslednji put 2000. godine. Dakle, radi se o zakonu koji je donet u bivoj Jugoslaviji i koji je modifikovan, nakon njenog raspada, ali je jasno da su neophodne njegove izmene i dopune, u skladu sa promenjenim okolnostima. Osnovni dokument u prevozu unutranjim morskim vodama je tovarni list i to je zapravo posledica korienja tog dokumenta u eleznikom saobraaju. Tovarni list izdaje brodar koji preuzima obavezu prevoza, a potpisuje ga i krcatelj. Tovarni list je dokaz da je odreena roba primljena na prevoz i da je zakljuen ugovor o prevozu, pod optim uslovima navedenim u tovarnom listu. Tovarni list prati robu tokom celog prevoza. Tovarni list se u praksi izdaje u vie primeraka. Prema dunavskim pravilima, tovarni list se izdaje u est primeraka, od kojih original prati robu u toku celog prevoza, jedan duplikat se predaje poiljaocu i uz to se izdaju etiri kopije tovarnog lista. Prema Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, tovarni list mora da sadri mesto i datum izdavanja tovarnog lista, mesto i datum preuzimanja robe, imena i adrese poiljaoca i prevozioca, mesto iskrcavanja, naziv primaoca, podatke o robi. Tovarni list nema svojstvo vrednosnog papira i on je potvrda zakljuenog ugovora o prevozu robe i predaji robe na prevoz. Tovarni list se koristi za prevoze manjih koliina robe, na kraim relacijama. Zbog toga je uobiajeno da se tovarni list izdaje kod prevoza denanih poiljki. 133

Ukoliko se prevoze vee koliine robe, na primer celim lepom, onda se prava i obaveze ugovornih strana utvruju posebnim ugovorom, kao dokument o prevozu se izdaje teretnica, kao dokaz o zakljuenom ugovoru. Teretnica u prevozu robe unutranjim plovnim putevima ima isti karakter kao i u pomorskom prevozu robe. Ona jeste hartija od vrednosti i imaocu teretnice daje pravo raspolaganja robom na koju glasi teretnica. Teretnicu izdaje brodar, na zahtev krcatelja, a ukoliko krcatelj to ne zahteva onda brodar i krcatelj mogu da zahtevaju da im se izda tovarni list. U teretnici koja se izdaje na ime mora da bude navedeno da se radi o teretnici, i to zbog toga to u unutranjoj plovidbi postoji i tovarni list kao dokument o prevozu robe unutranjim plovnim putevima. Teretnica se sainjava na osnovu podataka koje daje krcatelj ukoliko postoji sumnja u tanost tih podataka ili dokazi da teret nije u dobrom stanju, brodar moe da unese napomene kojima se to konstatuje. Pored tovarnog lista robu u prevozu unutranjim vodenim putevima prate i druga dokumenta koja se odnose na robu, kao to su carinske, sanitarne i sline isprave. Ne postoje jedinstvene tarife za prevoz robe unutranjim vodenim putevima; visinu tarife utvruju preduzea koja se bave tim prevozom, pa tarifa zavisi od konkurencije na tritu, ali i sposobnosti pojedinih preduzea. Prevoznici u meunarodnom prevozu unutranjim plovnim putevima odgovaraju za tetu koja nastane u toku prevoza, od trenutka prijema do predaje robe oznaenom primaocu. Prema Zakonu o pomorskoj i unutranjoj plovidbi, brodar ne odgovara za oteenje, manjak, gubitak robe ili docnju u predaji tereta, ako dokae da su ti dogaaji nastali iz razloga koji nisu mogli da se otklone. Dakle, i u prevozu unutranjim plovnim putevima, pretpostavlja se subjektivna odgovornost brodara. teta se utvruje na nain koji je unapred utvren sporazumom prevozioca i korisnika prevoza, a u njenom utvrivanju, kao i u pomorskom prevozu uestvuju posebni strunjaci, havarijski komesari. O utvrenoj teti se sastavlja zapisnik u kome se istie razlog nastanka tete i njena visina. I u prevozu robe unutranjim plovnim putevima postoje odreena ugovorna iskljuenja odgovornosti za tetu; dakle, ta iskljuenja se utvruju ugovorom izmeu prevoznika i naruioca. Za zakanjenje u isporuci robe brodar odgovara najvie do visine vozarine.

MEUNARODNI PREVOZ ELEZNICOM


1. Opte napomene Meunarodni prevoz eleznicom je najpotpunije ureen meunarodnim ugovorima, to je normalna posledica najdueg perioda razvoja i trajanja, kao i znaaja eleznikog prevoza robe i putnika. Ugovorom o meunarodnom eleznikom transportu se eleznica obavezuje da preveze robu ili putnike, uz naknadu, od otpremne do uputne eleznike stanice s tim da se prevoz odvija na teritoriji od bar dve drave. Pri tome nije nuno da otpremna i uputna stanica budu u dve drave, mada je to najei sluaj. Meunarodni prevoz je i onaj u kome se makar u tranzitu koristi teritorija druge drave. Uslov da se neki prevoz robe smatra meunarodnim je da je roba prerdata na prevoz po meunarodnom tovarnom listu koji podrazumeva prevoz od otpravne do usputne stanice. Pored toga, roba mora da se prevozi preko teritorija drava koje su lanice Meunarodne konvencije o meunarodnim prevozima eleznicom (COTIF) od 1980. godine. Prevoz mora da se vri na prugama koje su navedene u spisku pruga koji vodi Centralni biro za meunarodne prevoze na eleznicama.

134

2. Izvori prava o meunarodnom prevozu robe eleznicom Meunarodni elezniki saobraaj je prvi put ureen Meunarodnom konvencijom o prevozu robe eleznicom od 1890. godine (CIM). Ova konvencija je vie puta menjana i dopunjavana. Danas je prevoz putnika i robe eleznicom uglavnom ureen Konvencijom o meunarodnim prevozima eleznicama (COTIF). Ta konvencija ima dva dodatka: Jednoobrazna pravila o ugovoru o meunarodnom eleznikom prevozu putnika i prtljaga i Jednoobrazna pravila o ugovoru o meunarodnom prevozu robe eleznicama. Srbija je lanioca ove konvencije, po osnovu sukcesije, jer je Konvenciju ratifikovala Jugoslavija. Treba napomenuti da su Konvenciju ratifikovale sve evropske drave, ali to nije uinila Rusija, pa se izmeu Srbije i Rusije primenjuju posebni sporazumi. Jedan od razloga izostajanja Rusije iz lanstva u Konvenciji je tehnike prirode, jer su ruske pruge znatno vee irine od pruga u drugim evropskim dravama. 3. Obaveze eleznice Obaveze prevoza eleznicom su specifine. Za razliku od drugih vidova transporta, kod eleznikog transporta je vano zapaziti da je eleznica duna da vri prevoz robe i putnika, ako se poiljalac pridrava pravila Konvencije i ako je prevoz mogu redovnim prevoznim sredstvima. eleznica moe da se oslobodi obaveze prevoza samo ako je prevoz spreen okolnostima na koje eleznica ne moe da utie. eleznica mora da primi na prevoz robu u eleznikoj stanici koja raspolae odgovarajuim sredstvima za utovar, istovar ili pretovar robe koja se predaje na prevoz. Prema tome, eleznica mora da primi na prevoz robu koja prema normalnim kapacitetima eleznice moe da se preveze i ako roba zadovoljava zahteve meunarodnog eleznikog saobraaja. Ti zahtevi se, posebno, odnose na oblik robe, njenu zapreminu, odnosno gabarite, teinu. Pri tome, procena kapaciteta eleznice za prevoz robe se ne zasniva samo na mogunostima transportnih kola, nego i na drugim kapacitetima eleznice: postojanju opreme za utovar, nosivosti pruga i mostova, kapacitetima stanica itd. Zato eleznica nije u obavezi da primi na prevoz robu izuzetne teine po komadu, ako ne raspolae odgovarajuim dizalicama za utovar u otpremnoj i istovar u uputnoj stanici, ili za pretovar ako je on obavezan. Da bi se obezbedilo informisanje potencijalnih korisnika prevoza eleznicom, eleznica objavljuje poseban imenik u kome navodi kapacitete koji stoje na raspolaganju u stanicama. Kad interesi bezbednosti saobraaja zahtevaju da se saobraaj na odreeno vreme prekine, eleznica o tome mora da obavesti preko sredstava informisanja. Ako prekid traje due od mesec dana, eleznica je duna da obavesti Ured za meunarodne prevoze, koji obavetava eleznice drugih drava. Ovaj sistem obavetavanja ima za cilj da obezbedi sigurnost korisnika eleznikog prevoza i eleznica i ako to eleznica propusti da uradi, moe biti tuena za naknadu tete koja je zbog toga nastala. eleznica ima obavezu da uva robu koju primi na prevoz. Poiljalac, u sutini, postaje poverilac eleznice od trenutka kad preda robu na prevoz do trenutka kad eleznica tu robu preda primaocu u uputnoj stanici. eleznica je duna da prevozi robu koju je primila radi prevoza po redosledu prijema. Ako nadlene vlasti zahtevaju prioritet u pogledu redosleda transporta robe, strana iji je redosled naruen ne moe da podnese tubu, osim ako je eleznica ve primila na prevoz njegovu robu. Tarifu za prevoz robe samostalno ureuju pojedine drave i konvencija u tom pogledu ne namee bilo kakva ogranienja. Meutim, tarife se primenjuju samo ako su na snazi u trenutku zakljuenja ugovora o prevozu robe eleznicom. Prevoz zeleznicom se moe klasifikovati prema vie kriterijuma.

135

Kolski prevoz podrazumeva da se roba prevozi po jednom tovarnom listu u koliinama koje su iznad 5.000 kg; ovaj nain se moe primeniti i za manje koliine robe, ali pod uslovom da se plati tarifa predviena za najmanje 5.000 kg. robe. Denane (komadne) poiljke su one koje su lake od 5.000 kg i takoe se predaju po jednom tovarnom listu. Sporovozna poiljka je uobiajen nain prevoza robe eleznicom, bez obzira da li se odnosi na kolske ili denane poiljke. Ovakva roba se predaje na prevoz eleznici po tovarnom listu za sporovoz. Brzovozna poiljka se predaje na eleznicu po tovarnom listu za brzovoz i podrazumeva krae vreme trajanja prevoza. Naravno, za ovakve poiljke se naplauje tarifa koja je via za 50% od sporovozne. Ovakav nain prevoza se, uglavnom, primenjuje kad se radi o hitnim prevozima ili o prevozu robe na koju moe da utie vreme trajanja transporta. Ubrzana brzovozna poiljka podrazumeva maksimalno moguu brzinu prevoza i roba se predaje eleznici po tovarnom listu za brzovoz sa naznakom da se radi o ubrzanom brzovozu. I za ovaj nain prevoza robe eleznicom poveava se uobiajena tarifa za prevoz i to dvostruko. Kad je re o brzovoznoj poiljci eleznica je duna da izvri otpremu robe u roku od 12 sati od trenutka prijema robe; ako se radi o sporovoznoj poiljci rok za otpremu je jedan dan. U pogledu prevoza, kod brzovozne poiljke u prevozu roba mora da se transportuje najmanje 300 tarifnih kilometara dnevno, a kod sporovozne poiljke 200 kilometara. Takoe, konvencijom su predvieni kratki rokovi isporuke robe po stizanju u uputnu stanicu, ali oni ne teku ako je zadravanje robe nastupilo zbog obavljanja carinskih, poreskih, sanitarnih i drugih formalnosti, kao i za svako zadravanje u toku prevoza do koga nije dolo usled krivice eleznice. U sluaju smetnje koja nastane za prevoz robe, eleznica mora da odlui da li je neophodno da o nastaloj smetnji obavesti poiljaoca i zatrai njegov nalog za postupanje ili da robu preveze drugim putem ako on postoji. Poiljalac izveten o smetnji moe da raskine ugovor, ali u bilo kom od navedenih sluajeva on je duan da plati vozarinu shodno preenom putu robe, kao i sve druge trokove koji su tarifama predvieni. Poiljalac se moe osloboditi ove obaveze samo ako je do prekida prevoza dolo zbog krivice eleznice. 4. Obaveze i prava poiljaoca Osnovna obaveza poiljaoca je da robu preda na prevoz u urednom pakovanju u skladu sa pravilima za tu vrstu robe, uz ispravno popunjen tovarni list i da plati cenu prevoza, u skladu sa tarifama za vrstu prevoza i vrstu robe koja se prevozi. Poiljalac ima pravo da izmeni ugovor o prevozu, na nekoliko naina. 1) moe da zahteva da se roba zaustavi na prevoznom putu, u nekoj od stanica; 2) moe zahtevati odlaganje isporuke robe; 3) moe da naloi da se roba izda drugom primaocu, razliitom od onog oznaenog u tovarnom listu; 4) moe izdati nalog da se roba izda u nekoj od usputnih stanica umesto u onoj koja je oznaena u tovarnom listu; 5) moe da zahteva da se roba vrati u otpravnu stanicu. Uz ove izmene ugovora, koje se direktno odnose na prevoz robe, poiljalac moe, ako to nije u suprotnosti sa pravilima otpravne eleznice, da trai i izmenu odredaba ugovora kojima je ureeno plaanje vozarine ili pouzee pri predaji robe: 1) on moe da zahteva da se za izdavanje robe naplati pouzee iako to nije bilo predvieno tovarnim listom; 2) moe da smanji ili napusti pouzee ako je bilo predvieno ili da povea njegov iznos; 136

3) moe da izmeni uslove u pogledu obaveza plaanja vozarine i trokova (npr, da ih prebaci na poiljaoca). Izmene ugovora po zahtevu poiljaoca mogu da se vre samo za poiljku u celini, a ne mogu se odnositi samo na neke delove poiljke. Izmene ugovora se podnose na posebnom obrascu, predvienom konvencijom, uz predoavanje duplikata tovarnog lista; otuda proizlazi da se one mogu traiti samo u otpravnoj stanici i te izmene se unose na duplikat tovarnog lista, na isti nain kako se i tovarni list prima, overavanjem igom otpravne stanice i unoenjem datuma izmena. Izmene ugovora o prevozu su mogue samo dok se roba nalazi u prevozu i poiljalac ne moe menjati ugovor nakon to eleznica preda tovarni list primaocu. I primalac ima pravo na izmene ugvora o prevozu, pod uslovom da poiljalac nije obaveza da plati trokove prevoza u uputnoj dravi i ako je to pravo primaoca izriito navedeno u tovarnom licu. U tom sluaju, i primalac ima pravo da zahteva da se roba zaustavi na putu prevoza, da se odloi izdavanje robe, da se roba izda u nekom drugom licu, a ne onom koje je naznaeno kao primalac u tovarnom listu. Takoe, primalac ima pravo da zahteva da se carinske i druge formalnosti obave u njegovom prisustvu. Primalac ima pravo da podnese ove zahteve za izmenu ugovora o prevozu tek kad roba pree granicu i nalazi se u uputnoj dravi. Primalac ima i pravo da promeni nain transporta robe i da zahteva da se prevoz vri brzovozno umesto sporovozno i obratno, kao i da se roba izda na nekoj drugoj usputnoj stanici, a ne onoj koja je naznaena u tovarnom listu. Primalac ove zahteve moe da podnese na posebnom obrascu, previenom konvencijom, u uputnoj stanici i to ako oni nisu u suprotnosti sa meunarodnim tarifama za prevoz robe. 5. Tovarni list Ugovor o prevozu robe eleznicom spada u formalne ugovore i on se zakljuuje tako to eleznica primi robu na prevoz uz propisano popunjen tovarni list. Prema tome, to je i realan ugovor, jer se zahteva predaja robe na prevoz, pored popunjenog tovarnog lista. Pri predaji robe i tovarnog lista, prijem overava otpravna eleznika stanica igom na tovarnom listu, sa naznaenim danom prijema robe. Tovarni list je dokument sa precizno uvtrenom sadrinom, predvienom konvencijom. Tovarni list se popunjava u duplikatu i eleznica je duna da i duplikat overi pri prijemu robe na prevoz. Original tovarnog lista prati poiljku tokom celog puta i u uputnoj stanici se predaje primaocu. U tovarnom listu moraju da se navedu i podaci o nainu plaanja, odnosno pouzea i svi avansi koji su dati za prevoz, kao i ko plaa vozarinu. Te podatke popunjava poiljalac, koristei se odgovarajuim klauzulama predvienim u konvenciji: franko vozarina, franko svi trokovi, franko carina itd. Poiljalac odgovara za propisno pakovanje robe da bi ona sauvala svoja svojstva u toku prevoza. eleznica ima pravo da pri prijemu robe na prevoz proverava da li predmet prevoza odgovara podacima unetim u tovarnom listu; ako ustanovi neslaganje moe da odbije prijem poiljke. 6. Odgovornost eleznice Odgovornost eleznice za prevoz robe koja je uz tovarni list primljena radi prevoza protee se tokom celog prevoza. Pri tome, solidarno su odgovorne sve eleznice na prevoznom putu, ali je poiljaocu olakan zahtev za utvrivanje odgovornosti, jer on taj zahtev podnosi otpravnoj stanici. Na taj nain, u stvari, otpravna stanica je garant prevoza koji daje jemstvo poiljaocu i ona je predstavnik u eleznikom transportu. Naravno da se odgovornost u konkretnom sluaju utvruje u sloenim odnosima izmeu eleznica, ali to za poiljaoca nije od velikog znaaja. Ipak, korisnik prevoza ima pravo i da podnese tubu protiv one eleznice na ijem je podruju nastala teta. 137

eleznica ne odgovara za tetu ako je do nje dolo usled krivice poiljaoca ili treih lica, odnosno ako je teta posledica nastupanja vie sile eleznica odgovara za svaki kvar robe, za njen gubitak, kao i za prekoraenje roka isporuke. Odgovornost eleznice je ograniena u pogledu gubitka teine robe, ako je gubitak teine redovna pojava prema vrsti robe, ali i u tom sluaju odgovara ako gubitak u toku prevoza prelazi uobiajeni gubitak te vrste robe. eleznica je duna da robu koju primi na prevoz preveze u predvienim rokovima i snosi odgovornost ako te rokove prekorai. Prekoraenjem se smatra svako zadocnjenje u isporuci robe do 30 dana; ako to zadocnjenje pree 30 dana, roba se smatra izgubljenom. Posle isteka tog roka, poiljalac moe zahtevati naknadu tete zbog izgubljene robe, ali ako se ta roba pronae u narednih godinu dana on moe da zahteva da mu se preda, s tim to je obavezan da vrati deo naknade koju je primio kao da je prekoraen rok isporuke. Naknada tete za izgubljenu robu koju eleznica plaa se utvruje zavisno od robe. Ako se radi o robi koja se kotira na berzi, onda se utvruje prema vrednosti robe na berzi u vreme preuzimanja robe na prevoz. Meutim, teta je ograniena po vrednosti; osnov za utvrivanje visine naknade tete po kilogramu se utvruje u specijalnim pravima vuenja. To je, u stvari, obraunska jedinica koja se rauna kao prosek srednjih vrednosti valuta 16 drava koje u meunarodnoj trgtovini uestvuju sa vie od 1%. Oteenje robe u prevozu postoji kad se smanji kvalitet robe koji utie na smanjenje njene vrednosti. eleznica mora da plati iznos za koji je umanjena vrednost robe, ali ta teta ne sme da pree iznos koji bi se dugovao usled potpunog ili deliminog gubitka robe. Ako se radi o naknadi zbog prekoraenja roka isporuke, naknada tete se utvruje u procentu od iznosa vozarine za konkretni prevoz. Posebno pitanje je kako nadoknaditi tetu kad usled zakanjenja doe do oteenja robe koja se prevozi (npr. oteenje lako kvarljive robe usled dueg trajanja prevoza), odnosno da li je treba raspravljati po pravilima za naknadu tete zbog zakanjenja u isporuci ili kao naknadu zbog oteenja prevoene robe. U naelu, ovako nastala teta se raspravlja kao naknada tete zbog zakanjenja, iako je to nepovoljno za poiljaoca. Tuba za naknadu tete se moe podneti bilo protiv otpravne bilo protiv uputne stanice; izbor tuenog je na strani poiljaoca, ak i kad uputna stanica nije primila robu. eleznica koja isplati naknadu tete ima pravo na regres od one eleznice koja je kriva za tu tetu. Ako ne moe da se utvrdi koja je eleznica odgovorna za tetu, tetu snose sve eleznice koje su uestvovale u prevozu, solidarno. eleznica, meutim, moe biti osloboena od odgovornosti ako je do tete dolo zbog postupka nosilaca prava, nareenja nosilaca prava, zbog mana robe ili zbog vie sile. Ponekad, teta moe da nastane zbog neodgovarajueg ponaanja oteenog. Da bi to bio razlog za oslobaanje od odgovornosti eleznice za nastalu tetu, oteeni mora da bude svestan svog ponaanja, to znai da mora da mu bude poznato da takvo ponaanje moe dovesti do tete. Meutim, ako je teta nastala makar i deliminom krivicom eleznice, onda to ne moe biti osnov oslobaanja od odgovornosti eleznice. Nalog imaoca prava, odnosno oteenog takoe moe da dovede do tete i u tom sluaju eleznica ne odgovara za takvu tetu. Pri tome, nalog moe biti naveden ve u tovarnom listui, dakle pri zakljuenju ugovora o prevozu, ali imalac prava moe nalog izdati i u toku prevoza robe. U takvim sluajevima eleznica je duna da dokazuje da je teta bilo koje vrste nastala upravo zbog naloga oteenog i da eleznica nije kriva za takav nalog imaoca prava. eleznica se oslobaa od odgovornosti za tetu koja je nastala zbog osobina robe same, odnosno zbog njenog unutranjeg kvarenja, kaliranja i sl. Do unutranjeg kvarenja robe dolazi usled njenih osobina, koje dovode do suenja, truljenja, smrzavanja i sl, pod uticajem razliitih inilaca u toku prevoza (poviene ili sniene temperature, vlanosti vazduha). Kaliranje je takoe posledica prirode same robe, kad dolazi do njenog suenja, isparavanja ili na drugi nain promena stanja ili gubitka u koliini, bez posebno tetnih uticaja u toku prevoza. 138

eleznica se, takoe, oslobaa od odgovornosti za tetu koja je nastala usled okolnosti ili dogaaja na koje eleznica nije mogla da utie. Ovaj osnov oslobaanja od odgovornosti je, u stvari, via sila koja se dogaa nezavisno od postupanja i volje prevozioca. Pored navedenih optih osnova za oslobaanje eleznice od odgovornosti, postoje i posebni razlozi za takvo oslobaanje, kod kojih je dovoljno da eleznica dokazuje da je do tete moglo da doe zbog postojanja opasnosti za nastanak tete, pa da se pretpostavi da je teta tako i nastala. Te posebne opasnosti, po svojoj sutiuni, se sadre u izboru naina prevoza robe koja je oteena ili u osobinama same robe. Tako, naroite opasnosti postoje kad se roba prevozi otvorenim vagonima, kad roba nije propisno ili nije uopte pakovana, kad se radi o nainu utovara ili istovara robe, kad ne postoje odgovarajue ili ne postoje nikakve oznake robe koja se predaje na prevoz, opasnosti koje postoje zbog osobina same robe koja se prevozi.

MEUNARODNI DRUMSKI PREVOZ


Ugovorom o meunarodnom prevozu robe u drumskom saobraaju prevoznik se obavezuje da odreenu robu preveze od jednog do drugog mesta u drugoj dravi, koja nije drava ukrcaja i da je preda ovlaenom primaocu u stanju u kakvom je robu primio na prevoz, a naruilac prevoza se obavezuje da plati ugovorenu cenu prevoza. 1. Izvori prava o meunarodnom drumskom prevozu Za prevoz robe u drumskom saobraaju su od posebnog znaaja dve meunarodne konvencije: Konvencija o ugovoru o meunarodnom drumskom prevozu robe od 1956. godine, koja je izmenjena i dopunjena Protokolom od 1978. godine i Konvencija o meunarodnom prevozu robe pod pokriem karneta TIR od 1959. godine. Konvenciju o ugovoru u meunarodnom drumskom prevozu robe je pripremila Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu i ona je stupila na snagu 1961. godine. Konvencija ureuje pravne odnose uesnika u meunarodnom drumskom prevozu robe. Jugoslavija je ratifikovala ovu konvenciju 1958. godine pa je, po pravilima o sukcesiji, i Srbija lanica ove konvencije. Konvecija o meunarodnmom prevozu robe pod pokriema karneta TIR je usmerena na efikasnije sprovoenje carinske kontrole i ubrzavanje obavljanja carinskih formalnosti u drumskom prevozu robe. Njome je uveden poseban dokument, karnet TIR, koji omoguava prelaz granica u tranzitu bez carinskog pregleda robe. Roba oznaena karnetom TIR podlee carinskoj kontroli samo u mestu otpreme i u mestu opredeljenja. Pri tome, vozilo mora biti zapeaeno i treba da ispunjava i druge, pre svega tehnike, uslove da bi dobilo taj karnet, koji izdaju samo ovlaene lanice Meunarodne unije za drumski transport. Karnet se izdaje u onoliko primeraka koliko granica prelazi vozilo, povezanih u obliku knjige. Pri prelasku svake granice se iz knjige oduzima jedan list i peatom se overava sledei list, kao dokaz da je vozilo legalno prelo prethodnu granicu. U karnetu se navode sledei podaci: 1) ime izdavaa karneta; 2) ime prevoznika i njegovo sedite; 3) polazna carinarnica i carinski dokument o vozilu; 4) odobrenje za vozilo; 5) vrednost robe koja je sadrana u popisu koji se prilae uz karnet.

139

Karnet se overava igom meunarodne organizacije koja ga je izdala, odnosno po ijem je ovlaenju izdat. Na poleini karneta prevoznik i njegov garant potpisuju izjavu da e prevoz biti izvren prema obavezama preuzetim u karnetu. 2. Tovarni list u drumskom prevozu robe Ugovor o meunarodnom transportu u drumskom saobraaju stranke zakljuuju na osnovu svojih slobodnih volja i mogu da ga zakljue na nain kako to njima odgovara. Ipak, robu u prevozu mora da prati odreeni dokument-tovarni list. Tovarni list slui kao potvrda da je prevozilac robu predao na prevoz i sadri uslove pod kojima se prevoz vri. Tovarni list slui i kao potvrda o zakljuenju ugovora, ako je prethodno takav ugovor zakljuen, ali nije uslov za valjanost zakljuenog ugovora. U bitne delove tovarnog lista spadaju: 1) ime, prezime i adresa poiljaoca; 2) mesto, datum utovara i odredite robe; 3) ime i adresu prevoznika; 4) mesto, ime i prezime i adresa primaoca robe; 5) podaci o robi-vrsta robe, broj komada, teina (koliina) itd; 6) iznos vozarine i drugih trokova; 7) vrsta prevoza; 8) uputstvo za obavljanje carinskih formalnosti Tovarni list izdaje prevozilac pri prijremu stvari, potpisuju ga poiljalac i prevozilac i izdaje se u tri primerka; prvi primerak se predaje poiljaocu, drugi prati robu u prevozu, a trei zadrava prevozilac. Nebitnim delovima tovarnog lista se smatraju razliiti podaci koje stranke mogu da ugovore: zabrana pretovara; trokovi koje preuzima primalac; uputstva poiljaoca o osiguranju robe; iznos akontacije i pouzea; rok za izvrenje prevoza; spisak dokumenata koji se predaju prevozniku i sl. Naelno, tovarni list u drumskom prevozu robe nije hartija od vrednosti, ali je doputeno da strane ugovora o prevozu odlue da koriste i tovarni list koji bi predstavljao hartiju od vrdnosti. Ovakav prenosivi tovarni list omoguava i raspolaganje robom u toku prevoza. Takav tovarni list se izdaje po naredbi ili na donosioca i to samo kad su se stranke o tome izriito sporazumele. U tom sluaju, primerak koji se predaje poiljaocu robe, koji je originalni primerak, mora biti oznaen kao prenosivi tovarni list, a ostali primerci moraju sadrati oznaku da je izdat prenosivi tovarni list. 3. Obaveze i odgovornost prevoznika Prevoznik je obavezan da poiljaocu stavi na raspolaganje vozilo koje moe da izvri prevoz i odgovara za izvrenje prevoza. Prevoznik se oslobaa odgovornosti za neispravnost vozila koja se pojavila u toku puta i ako je postupao sa najboljom panjom, pa se neispravnost nije mogla otkriti uobiajenim pregledom. Obaveza utovara robe je obaveza poiljaoca, ali pod nadzorom prevoznika. Prevoznik odgovara za nastalu tetu u toku prevoza i to za gubitak robe, za oteenje robe i za zakanjenje u dopremi. Prevoznik moe da se oslobodi odgovornosti, ako je do tete dolo iz razloga predvienih Konvencijom: 1) ako je sporazumom ugovornih strana predvieno otvoreno umesto zatvorenog ili specijalnog vozila, pa je teta nastala zbog toga; 2) ako pakovanje robe za prevoz ne odgovara za takvu vrstu robe; 3) ako je do nastanka tete dolo pri utovaru, slaganju ili istovaranju robe i to krivicom poiljaoca, primaoca ili njihovih radnika; 4) ako je teta nastala zbog prirodnih mana robe; 140

5) ako su oznake na robi neipsravne ili nisu potpune, pa ne upuuju na vrstu i prirodu robe; 6) kod prevoza ivotinja, ako se gubitak ili teta nije mogao izbei i pored toga to je prevoznik preduzeo sve mere i pridravao se svih dobijenih uputstava i preduzimao sve neophoidne mere. Prevoznik odgovara za gubitak, manjak, oteenja robe u prevozu i zbog zakanjanja u prevozu. Smatra se da je roba izgubljena ako se ne isporui u roku od 30 dana po isteku ugovorenog roka. Ako rok isporuke nije naveden u ugovoru, smatra se da je roba izgubljena ukoliko se ne preda primaocu 60 dana po prijemu robe za prevoz. Prevoznik plaa naknadu tete za prekoraenje roka isporuke, ali pod uslovom da primalac podnese zahtev za tu naknadu pre isteka roka od 21 dan posle preuzimanja robe. Visina naknade tete se utvruje prema vrednosti robe i to prema cenama u mestu preuzimanja. Pored naknade potpune ili delimine tete, plaa se i naknada srazmernog dela vozarine i carina. Visina naknade tete ne moe biti vea od visine vozarine. I u drumskom prevozu robe postoje razlozi zbog kojih se prevoznik moe osloboditi odgovornosti za nastalu tetu. Slino kao i u prevozu robe eleznicom, u opte osnove za oslobaanje od odgovornosti spadaju postupci korisnika prevoza, svojstva stvari koje se prevoze i via sila. U sluaju nastanka tete, prevozilac mora da dokae da je teta nastala zbog nekog od tih razloga da bi bio osloboen od odgovornosti. Posebni razlozi za oslobaanje prevoznika od odgovornosti za teu su upotreba otvorenih vozila za prevoz, nedostaci ambalae za robu koja moe biti oteena, nedostatka pakovanja, posledice manipulacije robom (utovar, istovar, pretovar) koje obavlja poiljalac ili primalac, priroda same robe koja je sklona gubitku ili oteenju zbog truljenja, ranja, suenja i sl, nepostojanja ili nepotpunih oznaka na pakovanjima, prevoz ivih ivotinja. Prevoznik e se osloboditi od odgovornosti ako postoje ovi razlozi i i ako je teta njima izazvana.

MEUNARODNI VAZDUNI PREVOZ


Ugovorom o meunarodnom prevozu vazdunim putem se vazduhoplovno preduzee obavezuje da vazdunim putem preveze robu ili putnike, uz naknadu, od jednog mesta (aerodroma) u drugo mesto (aerodrom), na teritoriji neke druge drave, koja nije drava ukrcavanja, a naruilac posla se obavezuje da za to plati naknadu. 1. Izvori prava u meunarodnom vazdunom prevozu Meunarodni vazduni prevoz je ureen, pre svega, Varavskom konvencijom od 1929. godine koja ureuje pitanja odgovornosti prevoznika u vazdunom saobraaju i primenjuje se na prevoz putnika, robe i prtljaga vazduhoplovima, uz naknadu. Konvencijom se ureuju i prava i obaveze prevoznika i putnika. Srbija je lanica ove konvencije, po osnovu sukcesije, jer je Konvenciju ratifikovala Kraljevina Jugoslavija 1931. godine. U nekoliko navrata ova Konvencija je menjana i dopunjavana, pre svega zbog tehnikog napretka vazdunog saobraaja i njenog usklaivanja sa promenama koje je takav napredak doneo (Haki protokol 1955, Gvadalaharska konvencija 1961, Montrealski protokoli 1975. godine). 2. Vazduhoplovni tovarni list Zakljuivanje ugovora o meunarodnom vazdunom prevozu se vri na na nain koji je slian zakljuivanju ugovora u eleznikom i drumskom prevozu, putem vazduhoplovnog tovarnog lista. Vazduhoplovni tovarni list sadri podatke predviene Varavskom konvencijom: 141

1) mesto i datum izdavanja tovarnog lista; 2) mesto polaska i mesto opredeljenja; 3) ime i adresu poiljaoca, prevoznika i primaoca robe; 4) vrstu i teinu robe, nain pakovanja, broj pakovanja i oznake robe; 5) visinu prevoznih trokova i ko ih plaa; 6) napomenu da se prevoz vri po odredbama Varavske konvencije. Varavska konvencija je predviala i neke druge podatke koji su se morali upisivati u vazduhoplovni tovarni list, ali je 1955. godine usvojen poseban, Haki protokol koji je smanjio broj tih podataka i pojednostavio vazduhoplovni tovarni list. Dalje pojednostavljenje tovarnog lista je izvreno Montrealskim 4. protokolom, kojim je predvieno da se u tovarni list upisuje mesto otpreme i mesto iskrcavanja, jedno od mesta sletanja, ako su mesto otpreme i mesto opredeljenja na teritoriji iste drave, ako je to mesto sletanja na teritoriji druge drave i teinu poiljke. Pored podataka koji su obavezna sadrina vazduhoplovnog tovarnog lista, u njega se mogu upisivati i neki drugi podaci koji olakavaju vazduni transport i predaju robe; spisak dokumenata uz vazduhoplovni tovarni list, kome se prijavljuje da je roba stigla na odredite itd. Vazduhoplovni tovarni list moe biti izdat kao prenosi i neprenosiv. Prevoz robe u meunarodnom vazdunom transportu se moe ugovoriti i posebnim ugovorom i tome se, uglavnom, pristupa onda kad se radi o veim koliinama robe za iji je prevoz potreban celi vazduhoplov ili vie njih. Takvi ugovori se zakljuuju za arter prevoze i po pravilu ugovore zakljuuju agencije za svoje vazduhoplovne kompanije; tim ugovorima se predvia ili prevoz robe posebnim vazduhoplovom ili korienjem odreenog teretnog prostora u redovnim vazduhoplovima, na redovnim letovima od mesta ukrcavanja do aerodroma krajnje destinacije. Visina naknade za prevoz u takvim sluajevima se utvruje ili po ugovoru ili prema tarifama vazduhoplovne kompanije. Vazduhoplovni tovarni list, po pravilu, prate i druga dokumenta koja su obavezna na osnovu propisa drave kroz koju se vri prevoz. Ovakva dokumenta treba da pripremi poiljalac, a ako ih on ne pripremi, pa zbog toga nastane neka teta, prevoznik ne snosi odgovornost za tetu. Najvanija dokumenta, u tom pogledu, su carinska dokumenta. Carinske dabine su obaveza poiljaoca robe ili njenog primaoca, ali prevoznik moe preuzeti na sebe da te trokove plati u njihovo ime, ali mu za to pripada odgovarajua naknada. Po pravilu, za trokove prevoznika garantuju poiljalac ili primalac robe, ali te trokove mogu da snose i zajedniki. Jedan od dokumenata koji se koristi u vazdunom transportu je avionski manifest, dokument koji predstavlja popis robe i opreme ukrcane na vazduhoplov. Svrha tog dokumenta je da se omogui laka carinska i druga kontrola i sprei krijumarenje robe, na primer, izbacivanjem robe ili opreme iz vazduhoplova pre sletanja vazduhoplova. Vozarina u vazdunom transportu se odreuje po jedinici mere i po teini robe koja se prevozi. U vozarinu se, po pravilu, uraunava i transport robe od mesta njene predaje do aerodroma ukrcavanja i od aerodroma do mesta predaje robe, ako se ti poslovi ne obavljaju na aerodromu. 3. Odgovornost prevoznika Vazduhoplovni prevoznik odgovara za gubitak robe i za tetu na robi, nastale u toku prevoza i za zakanjenje u prevozu robe. Krivica vazdunog prevoznika se pretpostavlja, ali se on moe osloboditi odgovornosti za tetu ako dokae da nema krivice na njegovoj strani. Odgovornost prevoznika je ograniena prema Varavskoj konvenciji za jedan paket po jedinici teine, ali ogranienje se ne odnosi na tetu koja nastane krivicom prevoznika ili njegovog agenta. Prevoznik moe da se oslobodi krivice, ako dokae da je teta nastala krivicom ili nehatom oteenog ili da je do tete dolo usled greke pilota ili greke u navigaciji. 142

Zahtev za naknadu tete se moe podneti na teritoriji ugovorne strane Varavske konvencije, i to prema mestu domicila prevoznika, odnosno njegovog sedita, odnosno sedita predstavnika preko koga je zakljuen ugovor ili pred sudom odredita navedenog u ugovoru. U sluaju nastanka tete, primalac je duan da tetu prijavi im je ustanovi; vidljivu tetu odmah pri preuzimanju robe, a ako teta nije neposredno vidljiva onda u roku od sedam dana od dana preuzimanja robe. teta se mora prijaviti pismeno. Zahtev za naknadu tete zbog zakanjenja se takoe prijavljuje pismeno, u roku od 14 dana; ako je u pitanju gubitak poiljke, prijava za naknadu tete se moe podneti u roku od 120 dana od dana izdavanja tovarnog lista. Smatra se da je roba izgubljena ako ne bude isporuena u roku od sedam dana od dana kad je trebalo da stigne na aerodrom odredita. Vazduni prevoznik se moe osloboditi od odgovornosti za tetu ako dokae da ona nije nastala njegovom krivicom, odnosno ako dokae da je preuzeo sve mere koje mogao da preduzme da bi otklonio nastanak tete. Ipak, Montrealski protokol broj 4 predvia objektivnu odgovornost vazdunog prevoznika, koji se nje moe osloboditi ako dokae da je teta nastala zbog mana ili proirode robe, da je roba nepropisno pakovana, a da to nije radio prevoznik, da je teta nastala zbog oruanog sukoba i da je nastanak tete izazvao postupak nekog dravnog organa. Naknada tete koju duguje vazduni prevoznik zavisi od ugovorenog naina prevoza, odnosno plaenen vozarine i u principu je ograniena. Prevoznik je duan da nadoknadi stvarni iznos pretrpljene tet ako je ta vrednost deklarisana od poiljaoca i ako je prema njoj naplaena vea vozarina, ako je tetu izazvao prevoznik, namerno ili grubom nepanjom i u sluaju da nije idat tovarni list uz pristanak prevoznika odnosno ako u tovarnom listu nisu navedene klauzule o ogranienoj odgovornosti predviene u Varavskoj konvenciji.

MEUNARODNA PEDICIJA
1. Opte napomene pedicija svakako ne spada, direktno, u poslove prevoza robe, ali je danas gotovo nezamisliv takav prevoz, posebno meunarodni, bez uea specijalizovanih pediterskih organizacija koje transport robe omoguavaju i u znatnoj meri olakavaju. One, pri tome, ne obavljaju poslove prevoza samog, ali se bave mnogim delatnostima koje predstavljaju uslov za obavljanje prevoza. Poslove meunarodne pedicije, u naelu, obavljaju posebno organizovana preduzea ija je to osnovna delatnost. Meunarodna pedicija je neizbeni deo savremenog meunarodnog prometa robe i usluga i u tom pogledu pediterska preduzea predstavljaju uobiajenog posrednika izmeu prodavca i kupca, odnosno u irem smislu izmeu proizvoaa i kupca iz razliitih drava. Zbog toga je i razvoj pedicije, kao posebne delatnosti, povezan sa razvojem meunarodne trgovine, odnosno meunarodne razmene roba i usluga. U tom pogledu, pedicija se razvila kao posebna delatnost, ali i kao deo meunarodnog transporta ili dopuna meunarodnog transporta. U tom smislu, pedicija je sloena delatnost, koja se sastoji iz vie elemenata. Poslovi pedicije se naroito razvijaju od poetka 20. veka, kad se znaajno razvija meunarodna trgovina. Logina posledica razvoja nacionalnih pediterskih preduzea je vodila i njihovom meunarodnom ufruivanju, pa je ve 1926. godine stvorena prva svetska organizacija peditera FIATA. Ona nastoji da razvije meunarodna pravila kojima bi se uredili odnosi u pediciji, ali do sada u tome nije bilo mnogo uspeha. Danas pedicija pre svega ima meunarodni karakter, odnosno deluje u meunarodnoj trgovini i veliki deo poslova izvoza i izvoza u savremenim dravanma se realizuje uz pomo pediterskih organizacija. 143

Uporedo sa rastom meunarodne trgovine i njenom sve veom raznovrsnou razvijaju se i pediterski poslovi. Tako poslovi pedicije obuhvataju sve vie razliitih poslova koji su neophodni u poslovima izvoza, uvoza i transporta razliitih vrsta roba. Istovremeno, dolazi i do specijalizacije pojedinih pediterskih organizacija za pojedine poslove. Ta specijalizacija obezbeuje profesionalnije i efikasnije obavljanje tih poslova i gotovo nije mogue da jedna pedicija obavlja itavu lepezu delatnosti vezanih za pediciju. Prednosti pedicije u meunarodnom transportu su mnogobrojne. Pre svega, njena osnovna funkcija je da omogui vezu izmeu proizvoaa i potroaa. Zatim, pedicija smanjuje vremensku razliku izmeu vremena proizvodnje i potronje, odnosno omoguava da se proizvedena roba pojavi na tritu u najkraem moguem vremenu. Svojom aktivnou i organizacijom obimnih prevoznikih poslova, pediter omoguava najjeftiniji mogui prevoz robe od proizvoaa do potroaa. Takvom organizacijom prevoza pediter omoguava i izbor najkvalitetnijeg prevoza robe. pediter se javlja i kao kreditor komintenta, jer on isplauje odreene trokove koji su neizbeni u transportu. 2. Izvori prava o meunarodnoj pediciji Kao to je ve navedeno, nastojanja da se unificiraju pravila o pediciji nisu postigla znaajne rezultate. Poslovi pedicije su, uglavnom, ureeni nacionalnim zakonodavstvima drava. Pored toga, u poslovima meunarodne pedicije su od posebnog znaaja opti uslovi poslovanja pediterskih organizacija. tavie, ti uslovi su sve vie meusobno usklaeni, pa se neki od njih mogu smatrati i obiajnim pravom. U svakom sluaju, i na ovom planu se ine napori za usvajanje jedinstvenih optih uslova poslovanja peditera, to bi znaajno olakalo ove poslove i uinilo ih pravno sigurnijim. Naravno da razliita reenja, predviena optih uslovima nacionalnih pediterskih preduzea nisu dovoljna da odgovore svim rastuim potrebama meunarodne pedicije. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu u saradnji sa meunarodnom organizacijom peditera je u vie navrata pripremila nacrte meunarodne konvencije o pediciji, meutim, nacionalne organizacije peditera su odbile sve do sada pripremljene nacrte. D. urev ocenjuje da je osnovna slabost svih do sada pripremljenih nacrta u tome to pediciju tretiraju kao transportnu delatnost, a to je u suprotnosti sa realnim stanjem stvari. 27 Odreeni rezultat u unificiranju pravila o pediciji je ipak postigla FIATA, koja je usvojila dva formulara osnovnih pediterskih potvrda, tzv. hamburki i beki formular (FCR i FCT) 1955. godine. lanovi FIATA imaju pravo da izdaju takve pediterske potvrde, ali bez bilo kakvog menjaja njihovog sadraja. Znaaj ovi pediterskih potvrda se ogleda u injenici da njihovim izdavanjem pediter potvruje da je nalogodavac peditera izvrio svoju obavezu prema primaocu robe. Oba formulara se primenjuju u Srbiji od 1962. godine. Pri tome, potvrda FCR dokazuje da je od nalogodavca, najee prodavca, primio robu sa nalogom da je preda primaocu, koji je najee kupac u odreenom mestu. FCT potvrdom pediter potvruje da je primio od prodavca (nalogodavca) robu u dobrom stanju, radi otpreme do mesta predaje kupcu (primaocu) odreenim prevoznim sredstvom i odreenim putem. Ni jedna ni druga potvrda nisu hartije od vrednosti, ali potvrda FCT, koja se izdaje nakon zakljuenja ugovora o pediciji, sve vie poprima osobine hartije od vrednosti. I dalje bitan izvor prava o pediciji predstavljaju opti uslovi poslovanja. Mnoga pravila koja su izgraena optim uslovima poslovanja postala su obiajna pravila. U Srbiji se, pored navedenih, primenjuju Zakon o obligacionim odnosima od 1978. godine i Opti uslovi meunarodnih peditera od 1979. godine.

27

Cari, S; Vilus, J; urev, D; Divljak, D: op. cit, str. 431.

144

3. Ugovor o meunarodnoj pediciji Ugovor o meunarodnoj pediciji je konsenzualnog karaktera, odnosno nema odreenu, obaveznu formu, pa ga stranke mogu zakljuiti u razliitim oblicima. Meutim, u praksi se ti ugovori zakljuuju, uglavnom, u pismenoj formi. Pismena forma ugovora olakava dokazivanje u sluaju sporova po zakljuenom ugovoru. Ugovorom o pediciji ugovorne strane utvruju meusobna prava i obaveze. Pri tome, pravo jedne strane, naravno, predstavlja obavezu druge ugovorne strane i obrnuto. Ugvorom o meunarodnoj pediciji se jedna strana (pediter) obavezuje da organizuje otpremu ili dopremu robe za raun druge strane-komintenta uz naplatu trokova i provizije. Pod organizovanjem otpreme ili dopreme robe podrazumeva se obavljanje svih neophodnih pravnih i strunih poslova, kao to su carinski i tehniki poslovi. Sadraj ugovora o pediciji zavisi od mnogih okolnosti, pre svega od okvira delatnosti koje se oekuje da obavlja pediter, odnosno od vrste pedicije. U tom pogledu razlikuju se vie vrsta pedicije, zavisno od poloaja peditera u tom poslu. isti pediterski posao sadri samo obavezu da pediter otganizuje otpremu robe, to podrazumeva da organizuje izvrenje poslova koji dovode do otpreme, ali ne uestvuje u izvrenju tih poslova. Meutim, u praksi se posao pedicije razvio u tom pravcu da pediter, pored organizovanja otpreme, neke ili sve poslove obavlja sam, dakle i poslove organizovanja, ali i poslove prevoza i delatnosti koje su u vezi sa tim. Kad pediter, pored organizovanja otpreme robe, sam preuzima obavljanje i nekih ili svih poslova prevoza stvari govori se o samostalnom nastupanju peditera. Pored samog prevoza, samostalno nastupanje moe da znai i obavljanje i drugih poslova u vezi sa otpremom, ali je bitan uslov da se bavi organizacijom otpreme stvari. pediter moe da samostalno nastupa uvek kad mu to korisnik usluge nije izriito ili preutno zabranio ili kad bi samostalmo nastupanje bilo u suprotnosti sa interesima stranke. U sluaju da samostalno nastupa, pediter je ovlaen da pored provizije za obavljanje pediterskih usluga naplati i vozarinu. Ugovor o pediciji je uslov da bi pediter mogao samostalno da nastupa, ali je pediter obavezan da o svojoj nameri samostalnog nastupanja obavesti korisnika usluga. Ako pediter koji samostalno nastupa koristi za transport ili za delove transporta usluge prevoznog preduzea, to ne dovodi u pitanje njegovo samostalno nastupanje; u tom sluaju transporter koga odabere i koristi pediter obavlja poslove u ime peditera i on odgovara za njegov rad, kao da je poslove izvravao sam. U obavljanju pediterskih poslova, pediter odreeni deo tih poslova moe da poveri drugom pediteru, ako nije u stanju da ih sam realizuje. Meutim, tome pediter ne moe da pribegne ako se tome protivi druga ugovorna strana. Ako koristi usluge drugog peditera, pediter sa njim zakljuuje poseban ugovor. Po naim propisima, glavni pediter odgovara za izbor drugog peditera i za njegov rad. U sluajevima kad drugog peditera izabere sama stranka, onda glavni pediter ne odgovara za njegov rad. Fiksna pedicija je takav oblik ugovora o pediciji kojom se meusobne obaveze strana u ugovoru utvruju u fiksnim iznosima. Prema tome, fiksni iznosi su utvreni za proviziju peditera i za trokove prevoza. U sluaju fiksne pedicije, pediter odgovara i za izbor tansportera i za njegov rad. Zbirna pedicija je takav oblik pedicije u kome pediter organizuje otpremu robe druge ugovorne strane zajedno sa stvarima drugih korisnika njegovih usluga. Radi se u sutini o otpremanju manjih koliina robe, koja je podobna za prevoz sa slinim robama drugih korisnika pediterovih usluga. Ovo je, 145

razume se, ekonominiji oblik otpreme robe za korisnika usluga peditera, ali on ne moe organizovati zbirnu pediciju ako je to protivno nekim interesima stranke. Meutim, pediter je duan da u mestu opredeljenja posebnu panju posveti rasporeivanju i isporuci robe razliitim korisnicima. Ba zbog koristi koje zbirna pedicija nudi korisniku usluga peditera, on za to ima pravo i na posebnu nagradu. 4. Obaveze peditera Prva, i na neki nain osnovna, obaveza peditera je prijem robe. pediter robu moe da primi ili od komintetnta ili od treeg lica. Prijemom robe, pediter preuizma i obavezu da, poslujui kao dobar privrednik, titi interese svog komintenta. U tom smislu duan je da skrene panju na nain pakovanja robe, u skladu sa uslovima meunarodnog transporta. Ukoliko primeti bilo kakvo oteenje robe ili pakovanja pediter treba da obezbedi sve dokaze koji e omoguiti njegovom komintentu da ostvari pravo na naknadu tete. Ako je lice kod koga je dolo do oteenja transporter, pediter treba da njemu uputi prigovor i sve neophodne proteste i da o tome obavesti svog komintenta. Posebno se postavlja pitanje obaveze peditera da obavi carinske formalnosti; po jednom shvatanju to treba da izriito sadri nalog za pediciju, dok po drugim shvatanjima, obaveza plaanja carine jeste deo naloga, pa nije nuno da se izriito predvia u nalogu. Imajui u vidu da je u savremenom meunarodnom prometu roba i usluga ureivanje carinskih formalnosti jedan od osnovnih poslova peditera, ini se da je prihvatljivo smatrati da je to obaveza peditera koja se moe podrazumevati, pa je nije potrebno izriito isticati u nalogu za pediciju. pediter ima obavezu da se ponaa sa panjom dobrog privrednika u svakoj fazi izvrenja pediterskih poslova. Sutina posla peditera zahteva takvu panju i poveanu odgovornost peditera, pre svega imajui u vidu da pediter obavlja posao sa stvarima koje su vlasnitvo drugog. Imajui to u vidu, u optim uslovima poslovanja veine peditera takvo ponaanje se izriito predvia kao obaveza peditera. pediter ima obavezu da odredi put prevoza. Naravno, prevozni put moe da odredi i komintent, izdavanjem svog naloga za pediciju, ali ako on to nije uinio onda to predstavlja obavezu peditera. Takoe, na isti nain, i odreivanje prevoznog sredstva je obaveza peditera. Kod izvrenja ove obaveze pediter mora da vodi rauna o nekoliko vanih pitanja. Pre svega, on je duan da izabere put koji je najsigurniji u konkretnom sluaju. Naravno, najsigurniji transport podrazumeva i odgovarajue pakovanje robe, s obzirom na uslove transporta. Takoe, on mora da ima u vidu i prirodu robe iji prevoz organizuje i, u vezi sa tim, hitnost transporta. Od toga zavisi i da li e se pediter odluiti za prevoz otvorenim ili zatvorenim transportnim sredstvom, od ega moe zavisiti zatita robe u transportu od kvara ili oteenja. Pri svemu ovome, pediter uslove transporta (prevozni put, transportno sredstvo) mora da odabira na nain koji zavisi i od vrednosti robe i koji e za njegovog komintenta biti najekonominiji. pediter ima obavezu da osigura robu od onih rizika koje zahteva komintent. Ako komintent zahteva osiguranje za rizike koje osigurava ne osigurava, pediter je duan da o tome obavesti komintenta i da zahteva novi nalog u tom pogledu. U vezi sa osuguranjem robe takoe se postavlja pitanje da li je pediter duan da robu osigura u svakom sluaju ili samo ako to komintent izriito zahteva. Najprihvatljivije je, izgleda, stanovite da ako nema posebnog naloga komintenta u pogledu osiguranja, pediter je duan da osigura robu od uobiajenih rizika u transportu za tu vrstu robe. On bi trebalo da o tome zahteva nalog komintenta, ali ako ne dobije nikakav nalog, ni odbijanje ni prihvatanje, on je to obavezan da to uini poslujui kao dobar privrednik. 146

pediter ima obavezu da po zavrenom poslu poloi raun komintentu. Imajui u vidu da pediter posluje u svoje ime, a za raun komintenta, pediter polae raun po izvrenom poslu. Ugovorom, meutim, moe biti predvieno da pediter polae raun komintentu i za vreme obavljanja posla, a komintent ima pravo da to trai od peditera i ako ugovorom to nije posebno predvieno. Pri polaganju rauna obavezno se obuhvataju svi izdaci i trokovi koji su uinjeni u obavljanju posla, praeni odgovarajuim dokumentima koji to dokazuju. Takva dokumenta obuhvataju sva prevozna dokumenta, carinske deklaracije, raune transportera, skladinice itd. Komintent moe da stavi primedbu na visinu trokova i da zatrai povlaenje iznosa koji je ve dao, ako su oni izazvani krivicom peditera. Zbog toga komintent moe da zahteva i naknadu tete od peditera, posebno ako su u pitanje neopravdana plaanja, zbog zadocnjenja do kojeg je dolo usled krivice peditera. Takoe, komintent moe da zahteva naknadu trokova i za eventualno oteenje robe do koga je dolo krivicom peditera, odnosno ako on nije postupao sa dovoljnom panjom u rukovanju robom i u drugim poslovima otpreme ili dopreme robe. 4. Prava peditera pediter ima pravo na naknadu, odnosno na proviziju za izvreni posao. Visina provizije se utvruje ili ugovorom ili tarifom, odnosno u skladu sa lokalnim obiajima koji se odnose na pediterske usluge. Najee, visina naknade je utvrena tarifom. Pravo na naknadu pediter stie ili predajom stvari transporteru, kao to je sluaj u veini savremenih pediterskih poslova, ili trenutkom predaje stvari primaocu, kako se primenjuje u francuskoj praksi. pediter ima pravo na srazmerni deo naknade, ako komintent odustane od ugovorenog posla ili posao poveri drugom pediteru. Visina provizije u tom sluaju se odreuje prema poslu koji je pediter obavio do tada, osim ako je on kriv za neizvrenje posla. pediter uz proviziju ima i pravo na naknadu trokova. Ti trokovi moraju biti nuni i korisni u konkretnom poslu, pri emu su nuni oni koji moraju da se podmire pri obavljanju odreenog posla. Visinu tih trokova komintent dokazuje podnoenjem odgovarajuih dokumenata komintentu. U praksi, pediteru se isplauju odreeni avansi za pokrivanje takvih trokova, ali i kao obezbeenje za naplatu trokova i provizije, ali on sve te trokove treba da dokae pri polaganju rauna komintentu. pediter ima pravo zakonske zaloge radi obezbeenja svojih potraivanja od komintenta. To pravo pediter ima samo na robi koju ima u posedu i to u vezi sa konkretnim poslom. Savremenim optim uslovima poslovanja se esto ovo pravo zaloge proiruje i na obezbeenje za sva potraivanja od komintenta koja su dospela, bez obzira na konkretni posao na koji se odnose. pediter se, kao to je ve navedeno, moe javiti i u dvostrukoj ulozi: ulozi peditera i ulozi transportera. U takvim situacijama on istovremeno vri i otpremu robe i njen prevoz do odredita. U takvim sluajevima, pediter ima pravo ne samo na peditersku proviziju, nego i na naknadu trokova transporta. Prema tome, on stie pravo na uobiajenu vozarinu za transport robe, ali i njegova odgovornost se proiruje i on odgovara i kao transporter. 6. Odgovornost peditera pediter, kao to je ve navedeno, ima obavezu da posluje sa panjom dobrog privrednika i da titi interese svog komintenta. U sluaju nastanka tete iz posla koji je obavio, on e odgovarati za tetu koja je izvazvana njegovim propustima. Od te odgovornosti se moe osloboditi samo ako dokae da je on postupao sa panjom dobrog privrednika, ali je teta nastala usled vie sile, prirode stvari ili krivicom 147

komintenta. U svakom sluaju, dokazivanje da teta nije nastala usled njegovih propusta je na samom pediteru. Imajui u vidu ve navedenu injenicu da pediter obavlja poslove u svoje ime i za tu raun, postavlja se pitanje njegove odgovornosti za trea lica, prvenstveno za izbor transportera. U tom pogledu se nacionalna zakonodavstva razlikuju. U svakom sluaju, ako je izabrano tree lice u ugovornom odnosu sa pediterom, on odgovara i za njihove propuste, jer ono deluje kao njegov punomonik. Ako ne postoji takav ugovorni odnos, nego je pediter izvrio izbor treeg lica za obavljanje konkretnog posla, po nemakom zakonodavstvu, on odgovara za njegove propuste samo ako nije izbor izvrio kao dobar privrednik. Po francuskom zakonodavstvu pediter odgovara i za trea lica koja je izabrao, jer on snosi odgovornost ne samo za organizovanje, nego i za izvrenje transporta. Po naem zakonodavstvu pediter odgovara samo za izbor transportera, koji mora da izvri kao dobar privrednik. Drugim reima, pediter nije odgovoran za tetu koja nastane dok se roba nalazi kod transportera. pediter se moe osloboditi odgovornosti ako je teta nastala usled vie sile, zbog prirode samih stvari i zbog krivice komintenta.

MEUNARODNO TRANSPORTNO OSIGURANJE


1. Opte napomene Transportno osiguranje je vid najstarijeg osiguranja u svetu, nastao jo u antikom dobu, u staroj Grkoj. U to vreme, zapovednik broda je bio ovlaen da izbaci robu ukrcanu na brod u sluaju opasnosti po brod, a tako nastalu tetu su snosili solidarno vlasnici robe i brodovlasnik. Slian karakter ima u Starom Rimu ustanova posebnog kredita kojim poverilac brodaru daje odreenu sumu novca na zajam, a brodar se obavezuje da je vrati ako brod stigne i iskrca robu u luci odredita. Ako brod ili roba na tom putovanju propadnu, brodar nije duan da vrati zajam. Intenzivan razvoj savremenog transportnog osiguranja se javlja osnivanjem britanskog Lojda, u Londonu 1779. godine. Polisa osiguranja koju je tom prilikom izradio Lojd postala je standard prihvaen u itavom svetu i ona je, sa malim izmenama, i danas u upotrebi u pomorskom osiguranju. U Engleskoj je 1906. godine usvojen Zakon o pomorskom osiguranju, koji je prihvaen kao uzor za mnoga savremena zakonodavstva u poslovima osiguranja u meunarodnoj trgovinskoj razmeni. Potreba za osiguranjem u savremenoj trgovinskoj razmeni proizlazi iz injenice da je i savremeni transport robe, uprkos visokoj tehnolokoj razvijenosti sredstava transporta, izloen brojnim rizicima. Pri tome, imajui u vidu kapacitete savremenih transportnih sredstava, svaka nastala nesrea izaziva tete velikih razmera, koje mogu dovesti i do nepopravljivih posledica po stranke koje se tim transportom koriste, jer bi mogui obim teta mogao dovesti do njihovog potpunog ekonomskog unitenja. U svakom transportu je nesumnjivo da transporter snosi odgovornost za prevoz robe ili putnika. Ali, ta odgovornost se zasniva, po pravilu, na krivici transportera za dogaaje koji dovode do propasti robe ili putnika. Ali, njemu se ne moe pripisati krivica, pa prema tome ne moe biti odgovoran u sluajevima kad je do propasti robe ili putnika dolo usled vie sile, kad je teta nastala usled dogaaja na koje on nije mogao da utie ili da ih predvidi. Pri tome, osim u pomorskom saobraaju, via sila se tumai u uem smislu; samo ona sila na koju on kao dobar privrednik i savestan transporter nije mogao nikako da utie ili da je predvidi. Na primer, on e snositi odgovornost i za funkcionisanje transportnog sredstva, za postupke ili proputanja lica koja su u njegovoj slubi. Dakle, on e snositi odgovornost ako su uzrok tete okolnosti koje se dogaaju u toku takvog transporta, a nee odgovarati samo ako je dogaaj koji je doveo do tete sasvim neredovan i na koji on, i pored dune panje, nije mogao da utie. Na primer, transporter je odgovoran ako zbog poputanja konica na transportnom sredstvu doe do nesree i propasti robe; obrnuto on nee biti odgovoran ako do nesree doe usled zemljotresa, poplave i slinih dogaaja. 148

U pomorskom saobraaju, meutim, odgovornost brodara je iskljuena zbog svakog sluaja nastupanja vie sile. Izdavanjem konosmana, po pravilu, brodar se obavezuje da snosi odgovornost za propast robe samo u sluaju njegove krivice i krivice lica u njegovoj slubi. Tako, brodar ne odgovara za sluajeve nasukavanja broda, sudar na moru, poar na brodu, osim ako je izazvan krivicom posade i sl. Pored toga, transporter, uobiajeno, ne odgovara za puni iznos tete. ak i ako postoji odgovornost transportera, postupak za tano utvrivanje te odgovornosti i za isplatu naknade za nastalu tetu je dugotrajan i vrlo komplikovan. Konano, sama naplata nastale tete moe biti dovedena u pitanje, na primer, zbog toga to transporter nije solventan. Sve to govori u prilog korienja ustanove transportnog osiguranja. Pre svega, osiguranje, u naelu, pokriva mnogo iri krug rizika u toku transporta i moe pokriti sve rizike do punog iznosa tete. Sa druge strane, postupak likvidacije tete je mnogo manje komplikovan i ostvaruje se u znatno kraim rokovima. Konano, postoji vea garancija za naplatu tete, jer je osiguravajue preduzee, u naelu, imovinski solidnije. Upravo zbog toga, danas je teko zamisliti bilo koji posao meunarodne razmene roba bez transportnog osiguranja. Imajui u vidu znaaj osiguranja za meunarodnu razmenu roba, osiguravajue kompanije su pod strogim nadzorom drava i podvrgnute strogim uslovima poslovanja, da bi se obezbedila pravna sigurnost osiguranih lica. Naravno, ti uslovi podrazumevaju i sigurnost osiguravajuih kompanija, odnosno drutava, koja zahvaljujui ogromnom iskustvu i ekspertizama priblino precizno utvruju rizike u odreenim vrstama transportnih poslova i zavisno od toga utvruju visine premija osiguranja za konkretne poslove, koje ukljuuju i odreenu zaradu. 2. Ugovor o transportnom osiguranju Ugovorom o osiguranju se osigurava obavezuje, uz naplatu premije, da osiguranom licu isplati odreenu sumu, ako nastane sluaj predvien u ugovoru o osiguranju. Osigurava je posebna organizacija ili preduzee kome su poslovi osiguranja delatnost. Osiguranje je, u naelu, posao koji se ureuje unutranjim privrednim zakonodavstvom i na njega se primenjuju propisi nacionalnog zakonodavstva. Meutim, deo tih poslova ima poseban znaaj i u meunarodnom privrednom pravu, posebno kod poslova transporta roba koji ima meunarodni karakter, pa je neophodno razmotriti te aspekte osiguranja koji su obavezni pratilac meunarodne poslovne operacije. Ugovor o osiguranju nije strogo formalan ugovor i u potpunosti zavisi od saglasnosti volja osiguravaa i osiguranog. On moe da se zakljui i usmeno, ali je uobiajeno da se zakljuuje u pismenom obliku. Meutim, nedostatak obavezne forme ugovora doputa da se on zakljui i tako to se prihvata pismena ponuda, kod pojedinanih ugovora, vezanih za jedan konkretni posao. Kod optih ugovora o osiguranju se uobiajeno sastavljaju jedinstveni pismeni ugovori. Ponudu za zakljuivanje ugovora moe da dostavi i osigurava i osiguranik. U praksi, najee, osiguranik trai ponudu od vie osiguravaa da bi izvrio izbor osiguravaa koji pod najpovoljnijim uslovima nudi osiguranje. Meutim, imajui u vidu stepen razvoja poslova osiguranja, esto nema potrebe za prikupljanjem ponuda, jer su uslovi za osiguranje poznati buduim osiguranicima, pa se inicijativa za zakljuivanje ugovora svodi na prijavu ili nalog za osiguranje. U tom sluaju, osigurava prihvata ponudu, izriito ili preutno. Izriito prihvatanje ponude se ini, uglavnom, dostavljanjem polise osiguranja osiguraniku. Meutim, dostavljena polisa se, u naelu, smatra ponudom osiguravaa, koju osiguranik treba da prihvati. Ukoliko osiguranik ne izjavi prigovor na polisu u roku od 48 sati od dana prijema polise smatra se da je ugovor o osiguranju zakljuen. Ugovor o osiguranju mora biti po sadraju takav da su poznati svi elementi neophodni za jasno utvrivanje predmeta ugovora. To znai da je neophodno da se njime odredi predmet osiguranja, rizici od 149

kojih se osigurava i premija osiguranja. Ugovor mora da definie i vrednost predmeta osiguranja, da bi se mogla odrediti naknada u sluaju nastupanja osiguranog sluaja. Ponekad osiguranik nije u mogunosti da u nalogu za osiguranje da sve podatke koji su neophodni za osiguranje. U takvim sluajevima, ugovor o osiguranju se moe zakljuiti i na osnovu takvog privremenog naloga, s tim to on mora da sadri makar podatke iz kojih moe da se utvrdi poiljka koja se osigurava i rizici protiv kojih se osigurava, s tim to je osiguranik duan da naknadno dostavi podatke koji su nedostajali u privremenom nalogu. Premija osiguranja je, u stvari, iznos koji je osiguranik duan da isplati osiguravau, pri zakljuenju ugovora. Ugovor moe da predvidi isplaivanje premije u celini ili u ratama. Osigurana suma je, zapravo, iznos koji je osigurava duan da isplati osiguraniku u sluaju da nastupe ugovorom predvieni ritzici. Ta suma ne moe biti via od ukupne vrednosti predmeta osigarnja, ali moe da bude nia. esto se ugovorima o osiguranju predvia i franiza, koja je odreeni iznos tete koju snosi sam osiguranik, ako nastupi osigurani sluaj. Za ugovorenu franizu osiguranik nema pravo naknade tete. Franiza, po pravilu, predstavlja iznose tete koji su uobiajeni i normalni gubici koji se javljaju u transportu ili predstavljaju male, bagatelne tete. Franize se mogu ugovarati u obliku integralnih ili odbitnih franiza. Integralna franiza znai da se osigurava obavezuje da plati tetu u celini ako ona prelazi visinu ugovorene franize, a odbitnom se osigurava obavezuje da plati svu tetu koja se utvrdi u postupku likvidacije, s tim da se od utvrenog iznosa odbije ugovoreni deo, koji se utvruje u procentima od vrednosti poiljke po jedinici trasnporta. S obzirom na predmet ugovora o osiguranju, transportno osiguranje moe biti kasko osiguranje i kargo osiguranje. Kasko osiguranjem se osigurava transportno sredstvo, a kargo osiguranjem roba ukrcana na transportno sredstvo. Pored toga, zavisno od vrste transportnom sredstva, postoje specifinosti transportnog osiguranja u eleznikom, drumskom, pomorskom i vazdunom saobraaju saobraaju. Polisa osiguranja predstavlja dokaz o zakljuenom ugovoru o osiguranju i izdaje se na ime ili po naredbi. U razliitim zakonodavstvima, polisa ima razliiti pravni karakter, ali u svima je ona, sutinski, jedini pismeni dokument koji osigurava izdaje o zakljuenom poslu osiguranja. U nekim zakonodavstvima ona se obavezno izdaje osiguraniku, u drugima se izdaje samo na zahtev osiguranika, ali u svakom sluaju je dokaz o zakljuenom poslu i o sadini ugovora o osiguranju. Imajui u vidu standardizaciju polise osiguranja, moe se smatrati i da je posao osiguranja u stvari ugovor po pristupu, jer osiguranik, uglavnom pristaje na uslove predviene standardizovanim obrascom polise. Na osnovu polise osiguranik dokazuje svoje pravo na naknadu tete u sluaju nastupanja osiguranih rizika. Polisa je znaajna i kod uspostavljanja dokumentarnog akreditiva, koji se esto predvia kao obavezan dokument za otvaranje akreditiva. Polisa osiguranja se moe izdati za jedan konkretni transport, makar se taj transport vrio i u vie navrata. Na primer, izdaje se za transport odreene koliine robe od jedne do druge luke, a ta roba moe biti transportovana i u vie navrata, odnosno putovanja. Premija osiguranja se plaa odmah, pri zakljuenju ugovora. Polisa moe da se odnosi i na sve transporte jedne ili vie roba odreenog osiguranika, bez roka vaenja; u tom sluaju se polisa odnosi na sve transporte do odreenog iznosa osigurane sume, s tim to se premija osiguranja plaa odmah, po ugovaranju (otpisna polisa). 150

Generalnom polisom se zakljuuje ugovor o osiguranju svih transporta odreenog osiguranika u odreenom roku. Kod ove polise se ne odreuje osigurana suma, nego se ona odreuje za svaki transport koji se unapred prijavljuje i tako se i plaa, nakon prijave transporta. Otpisna i generalna polisa podrazumevaju obavezu osiguranika da osiguravau prijavljuje svaki transport blagovvremeno, prijavnicama transporta. Pomorsko transportno osiguranje se i danas zasniva na ve pomenutim pravilima koja je ustanovio londonski Lojd 1779. godine. Razume se, neka znaenja termina su promenjena od tog vremena, polisa ustanovljena tada je doivela neke promene, ali je sutinski ostala ista. Promene su vrene na taj nain to su, u praksi, izostali neki rizici od tog vremena ili su dodati novi, povezani sa savremenim razvojem pomorskog saobraaja. Meutim, te promene su, uglavnom, vrene ne promenom polise same, nego dodavanjem posebnih klauzula, koje su obezbeivale neophodne ili eljene promene. Najpotpunije, i najire prihvaene, u praksi meunarodnog osiguranja, su klauzule koje je pripremio Londonski institut pomorskih osiguravaa; te klauzule se primenjuju i u naoj praksi pomorskog osiguranja. Klauzule su brojne i njihova analiza bi zahtevala znatno vie prostora, pa samo primera radi razmotrie se neke od njih. Klauzula od skladita do skladita podrazumeva da osiguranje poinje da tee od trenutka kad roba napusti skladite dok ne stigne do luke krajnjeg odredita, uraunavajui i sve potrebne pretovare u toku transporta. Posle iskrcavanja u luci krajnjeg odredita, osiguranje se produava do istovara u mesto krajnjeg odredita robe koje je oznaeno u polisi osiguranja za jo 15 dana, ako je to mesto u okviru luke krajnjeg odredita, odnosno do 30 dana ako je krajnje odredite robe van luke krajnjeg odredita. Klauzula o priteaocu podrazumeva da se osigurava oslobaa odgovornosti za tetu na robi ili za gubitak robe za vreme dok se ona nalazi u priteanju transportera ili drugih pritealaca, koji su odgovorni za gubitak ili oteenje robe. Klauzula o zapleni i zarobljavanju oslobaa osiguravaa od odgovornosti u sluaju zarobljavanja, uzapenja, zadravanja broda, kao i posledica koje nastanu iz takvih akata. Ta klauzula oslobaa od odgovornosti osiguravaa i zbog svih posledica neprijateljstava ili ratnih operacija. Takoe, ova klauzula oslobaa osiguravaa i od posledica revolucije, graanskog rata, gusarstva. Pored optih klauzula u pomorskom osiguranju se mogu ugovoriti i dopunski rizici, koji podrazumevaju krau, lom predmeta, rasipanje, samozapaljenje robe, tete pri ukrcavanju ili iskrcavanju itd. eleznikim transportnim osiguranjem se osiguravaju svi rizici koji mogu da nastanu u eleznikom transportu robe (all risks), odnosno nadoknauje se svaka teta u celini, bez franize. Meutim, postoje sluajevi iskljuenja nekih rizika od osiguranja, pre svega, od tete koja nastane zbog nepropisnog pakovanja robe; od tete koja nastane zbog postupaka ili naloga vlasnika poiljke; zbog prirodnog kaliranja ili kvara robe, osim ako se radi o zadocnjenju u transportu; nedovoljne ili nepotpune deklaracije pri predaji robe na prevoz. Ovo osiguranje pokriva i gubitak ili tetu na robi do koje doe usled nesree, krae, elementarnih nepogoda i gubitka ili tete koji se mogu pripisati krivici ili gruboj nepanji eleznice. Osiguranje pokriva rizike nastale od trenutka predaje robe na eleznicu do preuzimanja robe u mestu odredita. Ako su u pitanju denane poiljke, onda osiguranje pokriva i sve rizike prevoza do primaoca robe. Osiguranje u drumskom prevozu takoe pokriva sve rizike, pa osigurava nadoknauje tete koje nastanu usled saobraajnih nesrea, vremenskih nepogoda, poara, neisporuke, krae, razbojnitva, krae celog vozila itd. Ni kod ovog osiguranja nisu pokrivene tete do kojih doe usled nepravilnog pakovanja 151

ili utovara, prirodnih mana robe, ratnih i politikih rizika. Takoe, osiguranje ne pokriva tetu do koje je dolo zbog grube nepanje ili zle namere. Osiguranje u vazdunom transportu podrazumeva osiguranje protiv svih rizika, s tim to se iskljuuje odgovornost osiguravaa zbog nedostataka u pakovanju robe, tete koja nastane zbog propusta ili grube nepanje osiguranika, uticaja vremena, ratnih ili politikih rizika. Osigurava u sluaju nastupanja osiguranog sluaja plaa tetu u celini, bez franize. 3. Likvidacija tete U postupku likvidacije tete, pod tetom se smatraju svi gubici ili oteenja koji su nastali nastupanjem osigiranih rizika, pa je, u naelu, osigurava duan da nadoknadi stvarnu tetu, odnosno ekonomski gubitak koji je nastao za osiguranika. Likvidacija tete se vri na osnovu zahteva osiguranika koji se podnosi osiguravau, uz sva dokumenta koja su neophodna da se utvrdi stvarni iznos tete. To podrazumeva da se podnese polisa, prevozni dokument (konosman, tovarni list), skladina dokumenta, dokumenta o predaji robe i sl. Naravno, mogu biti priloena i sva druga dokumenta koja su relevantna za utvrivanje tete ili odgovornosti za tetu, kao to su protest brodara, sanitarni, veterinarski i drugi sertifikati. Osigurava koji dobije zahtev za likvidaciju tete duan je da u razumnom roku isplati tetu. Naravno, u postupku likvidacije, osigurava utvruje i da li su ispunjeni svi uslovi za isplatu naknade tete. U te uslove spadaju: 1) ostvarenje ugovorenih rizika; 2) pravni interes osiguranika; 3) da je osiguranik ispunio sve svoje obaveze po ugovoru o osiguranju; 4) da do tete nije dolo krivicom osiguranika ili lica za koje je on odgovoran; 5) da je osiguranik preduzeo sve mere u sluaju nastupanja osiguranog dogaaja koje su predviene ugovorom; 6) da je osiguranik preduzeo sve mere za izbegavanje tete ili za njeno smanjenje; 7) da je bez odlaganja obavestio osiguravaa o nastanku tete; 8) da je obezbedio sve dokaze po kojima osigurava ima pravo na podnoenje regresnog zahteva prema licima odgovornim za tetu.

MEUNARODNI TURISTIKI POSLOVI


1. Opte napomene Turizam je jedna od privrednih aktivnosti koje se najbre razvijaju u svetu. Tome pogoduju razliite okolnosti, a pre svih jaanje meunarodnog saobraaja, porast ivotnog standarda, sve vea opta povezanost sveta. Posledica takvog razvoja je i razvoj turistikih usluga, tako da je danas teko, ako ne i nemogue odrediti ta sve podrazumevaju te usluge, jer se njihov asortiman neprekidno iri. One danas obuhvataju itav niz privrednih grana, od ugostiteljstva, trgovine, bankarstva, do saobraaja, kulture itd. Pored toga, sve je vie uesnika u turistikoj privredi. Razvijaju se posebno organizovana drutva koja se bave pruanjem jedne ili vie turistikih usluga, javljaju se mnogi oblici posredovanja u obezbeivanju tih usluga, poput turistikih, putnikih i drugih agencija.

152

Svakako bitna karakteristika turistike privrede u savremenom svetu je i brisanje granice izmeu meunarodnog i unutranjeg turizma. esto pruanje turistike usluge podrazumeva kombinaciju oba vida. 2. Izvori prava o meunarodnim turistikim poslovima Takav, nagli razvoj turistike privrede je oigledno zahtevao i razvoj pravila po kojima bi se ona odvijala. Karakteristika tih pravila je da, prvenstveno, predviaju standarde odreenih turistikih usluga i da su nastala na osnovu profesionalnih iskustava u pojedinim vrstama tih usluga. Tako je nastalo nekoliko meunarodnih sporazuma u ovoj oblasti: Meunarodni hotelski red, usvojen 1954. godine, Sporazum o poslovnim odnosima izmeu hotela i putnikih agencija, Hotelska konvencija od 1970. godine, izmenjena i dopunjena 1983. godine. U Srbiji su turistiki poslovi ureeni, uglavnom, Zakonom o obligacionim odnosima. Pored toga, deo tih odnosa, koji se odnosi na ugostiteljske usluge u okviru turistikih poslova, ureena je Pesebnim uzansama o ugostiteljstvu od 1983. godine. 3. Ugovor o turistikim uslugama Ugovori o pruanju turistikih usluga su po svojoj prirodi vrlo sloeni ugovori, jer obuhvataju i vie ugovornih strana i vie vrsta usluga koje se pruaju. Njima se ureuju odnosi izmeu turistikih organizacija i hotela, ili turistikih organizacija i korisnika turistike usluge, hotela i korisnika turistike usluge. Posebna specifinost ovih ugovora je u regulisanju odnosa kad je u pitanju sezonsko poslovanje, to je specifinost turistikog prometa. Imajui u vidu sloenost svih moguih oblika ugovora o pruanju turistikih usluga, ipak je od sutinske vanosti da se razmotre neki njihovi osnovni oblici. S obzirom da se turistiki promet uglavnom odvija preko turistikih agencija, onda je razumljivo da je u centru panje odnos turistike organizacije ili agencije sa ostalim uesnicima u pruanju turistikih usluga. Prema naem Zakonu o obligacijama, ugovor o turistikim usluagama moe se zakljkuiti u tri osnovna oblika: kao ugovor o putovanju, ugovor o posredovanju u putovanju i ugovor u angaovanju hotelskih kapaciteta. Kad je re o ugovoru o putovanju turistika agencija se obavezuje da organizujje putovanje, a druga strana se obavezuje da za to plati ugovorenu cenu. Ovo je, ipak, najee sloen ugovor, jer ne podrazumeva samo putovanje u smislu prevoza sa jednog mesta na drugo, nego sadri i obavezu organizatora da obezbedi i itav niz drugih usluga u toku putovanja, od smetaja u mestima boravka tokom putovanja, ishrane, poseta odreenim kulturnim mestim ili priredbama tokom putovanja itd. Ugovor o putovanju je neformalne prirode i, najee se zakljuuje jednostavnim izdavanjem potvrde organizatora da je ugovoreno putovanje. Potvrda, meutim, mora da ima jasan sadraj koji odreuje bitne elemente putovanja: mesto i datum izdavanja potvrde, naziv organizatora, ime putnika, poetak i zavretak putovanja, podatke o prevozu, boravku i drugim uslugama u toku putovanja, cenu za sve te usluge u paualnom iznosu, uslove pod kojima putnik moe zahtevati da se raskine ugovor. Potvrda o putovanju je dokaz da su turistika agencija i putnik zakljuili ugovor o putovanju, koji obavezuje obe strane ugovora. Od zakljuenog ugovora strane mogu da odustanu, pod odreenim okolnostima, bez prava i obaveze da naknade tetu ili da povrate novac, odnosno uz takvu naknadu i gubitak ugovorene cene. Putnik moe, bez posledica, da odustane od putovanja pre poetka putovanja, u roku koji je odreen ugovorm. Taj rok zavisi od razliitih okolnosti, ali u tom sluaju turistika agencija ima pravo na 153

naplatu administrativnih trokova koji su uinjeni do odustanka. Ako putnik odustane od putovanja neblagovremeno, odnosno posle ugovorenog roka za odustanak, onda organizator ima pravo na naknadu u iznosu od odreenog dela ugovorene cene. Putnik moe da odustane od putovanja u toku putovanja, ali organizator zadrava pravo na naplatu ugovorene cene, osim ako je odustanak izazvan viom silom. Organizator putovanja moe da odustane od putovanja ako su, pre ili u toku putovanja, nastale okolnosti koje nisu mogle da se izbegnu ili na koje on moe da utie. U tom sluaju, organizator nije obavezan na naknadu tete. Organizator moe da odustane od putovanja, pre poetka putovanja, ako nije obezbeen dovoljan broj putnika. U tom sluaju, organizator putovanja mora o tome da blagovremeno obavesti putnika i u tom sluaju nema obaveze naknade tete. Organizator putovanja je obavezan na naknadu tete ukoliko odustane u toku putovanja posle njegovog poetka. Ugovor o posredovanju u putovanju je ugovor kojim se posrednik obavezuje da u ime i za raun putnika organizuje putovanje i, eventualno, korienje drugih turistikih usluga na tom putovanju. U tom posredovanju posrednik je obavezan zahtevima putnika. Ako ti zahtevi nisu u skladu sa pravilima koja vae za takva putovanja, posrednik je duan da na to upozori putnika i da od njega zatrai druga uputstva. Posrednik izdaje putniku potvrdu o putovanju koja sadri sve bitne podatke o putovanju, ali ukljuuje i izriitu napomenu da posrednik nastupa u ime i za raun putnika. Ako je posrednik za to putovanje obezbedio i neku dopunsku turistiku uslugu, ima pravo posebne naknade za tu uslugu i obavezan je da izda i potvrdu o toj usluzi, iji sadraj sadri sve podatke bitne za korienje te usluge. Trea vrsta ugovora o turistikim uslugama je ugovor o angaovanju ugostiteljskih kapaciteta (Ugovor o alotmanu). To je ugovor koji zakljuuje turistika organizacija ili agencija sa ugostiteljem i, po svojoj prirodi, je takoe sloen ugovor, jer sadri itav niz usluga koje prua, ili koje moe da prua ugostitelj: od smetaja, preko ishrane, do posebnih turistikih usluga. Ugostitelj se obavezuje da prui usluge predviene ugovorom i da za to plati odreenu proviziju agenciji, a turistika agencija se obavezuje nastoji da popuni ugovorene kapacitete u ugovorenom obimu ili da ga obavetava da to nije u stanju da uini, u rokovima predvienim ugovorom. Ugovor o alotmanu (allotment) je specifian ugovor, koji se zakljuuje u pismenom obliku i po pravilu za period od jedne godine ili jedne turistike sezone. Hotel se obavezuje turistikoj agenciji da e za tekuu godinu ili tekuu sezonu obezbediti odreeni broj kreveta, a agencija da e da nastoji da popuni te hotelske kapacitete. Po pravilu, uz smetaj u hotelu se obezbeuje i pansionska ishrana. Imajui u vidu sloenost ovakvog ugovora, on je formalan i mora biti zakljuen u pismenom obliku. To je i logina posledica sve uestalije dugorone saradnje izmeu turistikih organizacija i ugostitelja, to je svakako povoljno po sigurnost poslovanja i jednih i drugih. Ugovor o najmu celog objekta je ugovor kojim se hotel obavezuje da turistikoj agenciji stavi na raspolaganje ceo ili deo ugostiteljskog objekta i da u njemu prui sve oblike turistikih usluga za odreeno, ugovoreno vreme, po ugovorenoj ceni. U ovom sluaju, sav rizik popune hotelskih kapaciteta snosi turistika agencija. Ovo je najjednostavniji ugovor u turistikom poslovanju, ali upravo zbog rizika koji nosi za turistiku agenciju, on se retko zakljuuje. Ugovorom na osnovu rezervacije turistika (putnika) agencija obezbeuje rezervaciju, odnosno mesto za svog klijenta u odreenom hotelu za tano odreeni broj dana, odnosno pansiona (smetaj i hrana). Ovaj ugovor se zakljuuje na taj nain to agencija pismeno ili usmeno upuuje zahtev za rezervaciju koju hotel potvruje na neki od navedenih naina. U pogledu ugovorne cene, mogua su dva reenja; da klijent plati hotelu nakon zavrene usluge ili da agencija naplati uslugu od klijenta i onda plati 154

hotelu. Ugovor se smatra zakljuenim kad agencija primi potvrdu rezervacije. Kad primi potvrdu rezervacije, agencija zakljuuje i ugovor sa klijentom i upuuje ga da koristi uslugu u tom hotelu. Naravno, agencija za izvrenje ovih usluga zaraunava odreenu agencijsku proviziju. Agencija nema strogu obavezu da stvarno i popuni rezervisane hotelske kapacitete. Njena obaveza je da nastoji da ih popuni i da do odreenog roka obavesti hotel da ne moe da popuni sve te kapacitete. Prema tome, ako u tom roku ne moe da popuni predviene kapacitete, agencija ih obavetavanjem hotela o tome otkazuje. Ali, ako u ugovorenom roku ne obavesti hotel o nemogunosti da popuni kapacitete, agencija ima obavezu da nadoknadi tetu u vidu ugovorne kazne. Uobiajeno je da se ugovorom predvia i mogunost otkazivanja usluge i to u odreenim, ugovorenim rokovima (sedam ili 14, a ponekad i 21 dan). Cena ovakvog aranmana se utvruje za kompletni pansion, za smetaj i za ishranu. Agencija za ugovoreni aranman dobija proviziju od hotela. esto, ugovor o alotmanu sadri i druge odredbe. Na primer, uobiajeno je da gosti stiu u hotel u grupama, prema ugovorenim datumima. Takoe, da svaku grupu prati vodi-predstavnik agencije koji pravo gostiju da koriste usluge hotela dokazuje predoavanjem vauera (voucher). Vauer slui i za konani obraun izmeu hotela i turistike agencije. Hotel je duan da gostu obezbedi sve one usluge koje su navedene u vaueru ili u osnovnom ugovoru. Eventualne dopunske usluge koje gost zahteva duan je sam da plati. 4. Ugovor o tajm-eringu Ugovor o tajm-eringu je relativno novi vid pruanja turistikih usluga, ali koji je vrlo dinamian i ubrzano se razvija. Poslednjih nekoliko godina se ovaj oblik turistikih usluga razvija i u Srbiji i treba oekivati da e se u budunosti razvijati jo bre. U poetku, u naoj zemlji se taj oblik turistikih usluga razvijao, prvenstveno, preko pojedinih korisnika te vrste usluga, ali u ovoj godini su i prvi ugostiteljski kapaciteti u Srbiji (na Zlatiboru) ukljueni u sistem koji nudi te vrste usluge. Ugovor o tajm-eringu je ugovor o vremenskom korienju turistikog objekta, kojim korisnik stie pravo da vremenski koristi turistiki objekat za odreeni broj nedelja u godini i u toku odreenog broja godina, a za to je duan da turistikoj organizaciji plati cenu tog korienja i da nadoknadi trokove odravanja korienog objekta. Korisnik prava na vremensko korienje objekta ne stie vlasnitvo (suvlasnitvo) nad objektom koji koristi, ve samo pravo raspolaganja u skladu sa ugovorom, iako se u ugovorima esto govori o vlasnitvu odgovarajueg dela objekta ili vlasnitvu nad odreenim vremenom u odreenom objektu. Meusobna prava i obaveze turistike organizacije i korisnika se ureuju ugovorom. Tajm er organizacija je obavezna: 1) da sredstva koja je primila od korisnika prava upotrebljava samo za predviene namene: za izgradnju, adaptaciju, rekonstrukciju objekta; 2) da korisniku prava omogui da koristi objekat pod uslovima i na nain previen ugovorom; 3) da odrava turistiki objekat i ceo turistiki kompleks koji je pod njegovom upravom. Korisnik prava vremenskog korienja objekta ima obaveze: 1) da koristi turistiki objekat kao dobar domain; 2) da plati cenu vremenskog korienja objekta i da naknadi trokove odravanja i dopunske usluge koje koristi; 3) da se pridrava pravila reda u turistikom objektu; 4) da na vreme oslobodi turistiku jedinicu koju koristi i da omogui korienje istog prava drugom korisniku. 155

Nacionalna zakonodavstva gotovo svih drava u kojima postoji praksa tajm-eringa predviaju mogunost prenoenja prava korienja na drugo lice ili otuenje tog prava u korist drugog lica. Za takvo prenoenje je potrebna saglasnost tajm er organizacije. Obino se u ovom poslu sadri mogunost razmene turistikih jedinica koje imalac prava koristi. Ugovorom o tajm-eringu se utvruje da li tu razmenu prava korisnik moe da vri neposredno ili je vri uz posredovanje tajm er organizacije; najee se to radi posredstvom organizacije. U svakom sluaju, na bilo koji nain da se to radi, neophodno je o nameri takve razmene obavestiti organizaciju unapred, u roku koji je predvien ugovorom.

V DEVIZNO POSLOVANJE (MEUNARODNA PLAANJA)


Do prvog svetskog rata, a i u periodu pre toga, osnova meunarodnih plaanja je bilo zlato, odnosno za svako plaanje se primenjivao mehanizam zlatnog vaenja. Mehanizam zlatnog vaenja je odgovarao u tom periodu, koji je obeleen slobodom meunarodnog prometa, odnosno punom slobodom trgovine. Drave su raspolagale odgovarajuim zlatnim rezervama, koje nisu ugroavale meunarodnu trgovinu. Ali, usled razliiutog stepena ekonomskog razvoja, zlatne rezerve su poele da se gube odlivanjem zlata u razvijenije drave, pa su ekonomski slabije drave jo vie slabile i gubile mogunost da posluju po sistemu zlatnog vaenja. To je dovelo do intervencije drave u finansijsko poslovanje i ograniavanje meunarodnih plaanja, pa ve pre prvog svetskog rata poela se razvijati nova praksa plaanja, koja je posle rata dobila na zamahu. Ona je dovela do naputanja sistema zlatnog vaenja, i to pre svega u dravama koje su bile najvie pogoene ekonomskom krizom tridesetih godina dvadesetog veka, dravama izvoznicama sirovina i dravama preteno razvijene poljoprivredne proizvodnje. Te drave, izloene velikom padu cena sirovina i poveanom rastu cena industrijskih proizvoda, bile su prinuene da preduzimaju razlite mere, pre svega ograniavanjem uvoza. Ali, poto ni to nije davalo odgovarajue rezultate, one su poele da naputaju sistem zlatnog vaenja, da bi se spreio odliv zlata iz tih drava. Pojavni oblik naputanja zlatnog vaenja je bilo uvoenje valutnog kliringa, ime je zlato postalo samo sredstvo meunarodnog obrauna, ali ne i plaanja. Situacija se razvija u istom smeru, ali znatno bre posle drugog svetskog rata, kad su mnoge jake svetske privrede svoje zlatne rezerve potroile u ratu i svele ih na minimalne koliine. Tu pojavu je potencirala i pojava blokova, koja je dovela do prestanka zlatnog vaenja izmeu drava dva bloka, ne samo zbog ekonomskih nego i iz politikih razloga. Zbog svega toga, posle drugog svetskog rata razvijaju se tri savremena sistema plaanja: 1) slobodno devizno plaanje; 2) klirinko plaanje; 3) kompenzacije. Meunarodno plaanje je ono plaanje koje se vri izmeu subjekta meunarodnog privrednog prava koji pripadaju razliitim dravama. Ta plaanja se danas gotovo iskljuivo obavljaju na dva naina, transferom deviznih sredstava plaanja ili kliringom. Razliita zakonodavstva na razliit nain ureuju pojam deviza. Po naim propisima, devize su kratkorona potraivanja u inostranstvu. Meutim, pod devizama se podrazumevaju i valute; to je novanica, odnosno kovani novac, osim zlatnog, stranih drava. Devize mogu biti konvertibilne i nekonvertibilne. Konvertibilne devize su one koje se bez ikakvih ogranienja mogu pretvoriti u zlato ili druga sredstva plaanja, a nekonvertibilne se ne mogu uopte menjati za zlato ili druga sredstva plaanja. Dalje, devize mogu biti transferibilne, odnosno mogu se koristiti kao sredstva plaanja u nekoj drugoj dravi, a netransferibilne su one koje mogu da se koriste kao sredstvo plaanja samo na podruju drave u kojoj su steene; dakle ne mogu se koristiti za meunarodna plaanja. 156

Pored toga, devize mogu biti vrste i meke; vrste su one koje imaju stabilan kurs koji omoguava konverziju u druge devize, a meke su one iji je kurs relativno esto promenljiv i samo se u ogranienom obimu mogu kovertovati. Dalje, devize mogu biti promptne, odnosno mogu se koristiti odmah po sticanju i terminske ije je korienje odloeno za izvestan period vremena. U bankarskoj praksi je razvijen i pojam alterskih deviza; to su devizna sredstva koja se javljaju u obliku kreditnih pisama, ekova, linih akreditiva i drugih vrsta doznaka, koje se otkupljuju na alterima banaka, koje su ovlaene za te vrste poslova. 1) Slobodno devizno plaanje je ono kod kojeg se izvravanje novanih obaveza vri deviznim obraunom, preko tekueg rauna koji banka jedne drave dri kod inostrane banke-korspondenta. Inostrana banka plaa iznos na koji je obavezana kod korespondenta u korist naznaenog pravnog ili fizikog lica. Meutim, ovo je uobiajeni nain poslovanja kod drava ija je valuta konvertibilna; ako valuta drave koja vri plaanje nije konvertibilna, onda se plaanje vri u konvertibilnoj valuti. Za ovakvo plaanje slue sredstva koja su steena u meunarodnoj razmeni drave ija je valuta. Ovaj nain plaanja je pogodan za meunarodnu razmenu, jer omoguava da se roba nabavlja pod najpovoljnijim uslovima, tamo gde je ona najjevtinija. 2) Klirinko plaanje je ono kod kojih se koriste domaa sredstva plaanja, a ne devize. Ali, loa strana kliringa je to se zahteva relativno uravnoteena razmena, odnosno priblian iznos dugovanja i potraivanja. 3) Kompenzacija je nain razmene i samo uslovno se moe smatrati nainom plaanja. Kompenzacijom se neposredno prebijaju uzajamna potraivanja i dugovanja, tako to se vrednost izvoza u jednu dravu pokriva vrednou uvoza iz te drave. Ovo je u savremenim uslovima meunarodnog poslovanja izuzetak koji se retko primenjuje.

MEUNARODNI KREDITNI POSLOVI


Ugovor o kreditu u meunarodnom prometu je bankarski posao, kojim zajmodavac stavlja na raspolaganje zajmoprimcu koji je strano pravno ili fiziko lice odreeni iznos novca, a zajmoprimac se obavezuje da u odreenom roku taj novac vrati sa odgovarajuom, ugovorenom kamatom. U meunarodnom poslovanju postoji vie vrsta kreditnih poslova. Eskont, koji se naziva i diskontom, je jedan od najstarijih naina ugovaranja meunarodnog kreditiranja. Karakteristika eskonta je visok stepen garancija koje se daju banci koja obezbeuje kredit kao obezbeenje njenog potraivanja. Menicu potpisuju svi uesnici u poslu i garantuju banci celokupnom svojom imovinom solidarno. Zbog te injenice da odgovaraju solidarno, banka je u sluaju spora ovlaena da odabere najsolventnijeg dunika i da od njega naplati eskontovanu menicu. Eskont je karakteristian i po tome to obezbeuje brzu naplatu potraivanja i to u mandatnom postupku, u kome je dovoljno samo podneti menicu kojom se dokazuje pravo na potraivanje. Menica je lako prenosiva i omoguava da je zajmodavac reeskontuje, odnosno da je koristi kao sredstvo plaanja u meunarodnom prometu. Lombard je ugovor o kreditu kojim se kredit dobija zalaganjem pokretne imovine. Pokretnosti na osnovu kojih se odobrava ovaj kredit su najee vrednosni papiri (konosman, skladinica i sl) ili dragocenosti, ali je mogue zaloiti i neku drugu robu, to se ipak retko dogaa, pre svega zbog razliitih obaveza koje bi to nametalo zajmodavcu u vezi sa robom. U naelu, kredit je manji od vrednosti koje su date u zalog. Ugovorom o lombardu se utvruje rok vraanja sredstava, uslovi pod kojima se sredstva daju i vraaju, kamata i druga pitanja od znaaja za obe strane. Po zakljuenom ugovoru, banka izdaje pismenu potvrdu duniku. Banka odbija od sredstava koja se daju u zajam i kamate i trokove provizije unapred, 157

tako da dunik duguje neto preostali iznos. Ako dunik ne izmiri obavezu u skladu sa ugovorom, banka ima pravo da zaloene stvari proda na javnoj licitaciji; od dobijenog iznosa banka naplauje svoje potraivanje, a eventualni viak sredstava vraa duniku. Kredit po tekuem raunu je kredit koji se najvie primenjuje u savremenim uslovima poslovanja. Banka davanjem kredita otvara zajmoprimcu tekui raun koji je brzo na raspolaganju. Ovaj nain je praktian i za banku i za zajmoprimca. Zajmoprimac moe odobreni kredit da troi prema potrebi, u skladu sa obavezama, odnosno onda kad se obaveze pojave. Ovaj nain odobravanja kredita omoguava i svakodnevnu saradnju banke i zajmoprimca i najee zajmoprimac svoje poslovanje usmerava preko banke koja mu je odobrila kredit. Ovaj nain kreditnog posla je verovatno i najfleksibilniji, jer omoguava zajmoprimcu da preko tog tekueg rauna obavlja mnoge finansijske transakcije u inostranstvu. Kredit odobren na ovaj nain je povoljan i za banku, jer joj omoguava da banka redovno prati poslovanje zajmoprimca. Akceptni kredit se odobrava zajmoprimcu na taj nain to banka prihvata menicu zajmoprimca kao svoju i na taj nain banka postaje glavni dunik po toj menici. Prema tome, kod ovog kredita banka ne daje zajmoprimcu gotov novac, niti mu ga odobrava, nego ga na neki nain zamenjuje kao dunika. Ovaj posao je povoljan za zajmoprimca jer pojaava njegov kreditni kredibilitet. On je, meutim, istovremeno povoljan i za zajmodavca, jer on u trenutku akceptovanja(prijema) menice ne mora da angauje nikakva sopstvena sredstva; ona sredstva koja pokrivaju menicu koju je primila moe da koristi do dospea menice neogranieno. Sa druge strane, zajmoprimac moe menicu koju je banka akceptovala da koristi tako to e je eskontovati kod druge banke i dobiti gotov novac. Tako eskontovanu menicu, banka kod koje je eskontovana moe da reeskontuje. Zbog takvih karakteristika, ovaj kredit je postao jedan od najvie primenjivanih naina za kreditiranje uvoza i izvoza robe. Ovaj kredit ima poseban znaaj u dravama u kojima postoji slobodno trite, i to ne samo roba nego i novca. Ovaj nain plaanja zauzima posebno mesto, zbog toga, u spoljnoj trgovini sa dravama ija je valuta konvertibilna. Trokovi kod ove vrste kredita su bitno nii nego kod drugih vrsta. To pre svega zbog toga to su provizije i trokovi banke u sluaju ovih kredita znatno nii, kao i kamate na kreditom pozajmljeni novac. Rambursni kredit je slian akceptnom kreditu. Kod njega, banka otvara kredit u korist prodavca, na zahtev kupaca-uvoznika odreene robe, ali taj kredit se moe naplatiti samo podnoenjem robnih dokumenata. Imajui to u vidu, ovaj kreditni posao je vrlo sloen, jer ima elemente akceptnog kredita, lombarda i dokumentarnog akreditiva. Ovaj vid kredita se primenjuje u uvozu i u izvozu u prekomorskoj trgovini. To je jeftin kredit u odnosu na ostale mogue kredite, ali je njegov nedostatak u tome to je on, u principu, rezervisan za ogranieni krug banaka, a za druge je otvoren posredstvom tih banaka. Ovaj kredit obezbeuje da prodavac relativno brzo doe do novanih sredstava u gotovini unovavanjem menice i pre roka dospelosti menice, i pre nego to je roba dostavljena kupcu koji je za nju platio. On je putem ovog kredita i osigurao kupca u pogledu isporuke rob, jer roba moe da se naplati samo ako je roba ukrcana na brod i ako su robna dokumenta predata njegovoj banci. Ovaj kredit je siguran i za banku, jer se njena obaveza po menici pokriva robnim dokumentima koji su urueni banci i koji glase na ime banke. Postoje tri vrste rambursnog kredita: 1) opozivi nepotvreni ramburs, kod koga banka zadrava pravo da opozove ramburs prema prodavcu. Ova vsrta kredita se ne primenjuje, jer ne obezbeuje u dovoljnoj meri prava prodavca. 2) neopozivim nepotvrenim rambursom se banka neopozivo obavezuje na akceptovanje uz predaju robnih dokumenata; banka korespondent to saoptava prodavcu, ali se sama ne obavezuje. 3) neopozivim potvrenim rambursom rambursna banka se obavezuje da da akcept a banka 158

korespondent se obavezuje da da garanciju da e akcept primiti u eskont, odnosno da e menicu eskontovati uz predoavanje odgovarajuih robnih dokumenata. Rambursni kredit obezbeuje ravnoteu izmeu sigurnosti posla i brzine prometa. Banka obezbeuje poslovanje bez gubitaka, uz izglednu dobru zaradu. Da bi se posao sigurno realizovao posebna panja se poklanja sigurnosti robnih dokumenata, pa se u meunarodnoj praksi ustanovljavaju crne liste na koje se stavljaju kompanije i preduzea koja izdaju robna dokumenta koji nisu dovoljno pouzdani. Kreditni poslovi se ne mogu zamisliti bez odgovarajuih bankarskih garancija, koje su posebna vrsta bankarskih jemstava u naroitoj formi, kojima banka garantuje izvravanje obaveza za svog komintenta. Time banka omoguava svom klijentu da lake doe do odgovarajuih sredstava, uz istovremeno obezbeivanje sigurnosti za korisnika prava. Uprkos bankarskim garancijama, nalogodavac ostaje obavezan i odgovara za izvravanje obaveza. Obaveza banke za garanciju koju je izdala postaje aktivna onda kad se obaveza nije mogla naplatiti od glavnog dunika. Bankarske garancije se daju u pismenom obliku bez odreeno vrste forme. Tom garancijom se banka obavezuje da e izvriti obavezu, ako to ne uini dunik u roku predvienom ugovorom, i to na prvi poziv da to uini i bez spora. Takve garancije se prihvataju meu subjektima meunarodnog privrednog prava, pre svega zbog ugleda banaka. Za izdavanje bankarskih garancija se primenjuje odreeni postupak. Preduzee koje zahteva takvu garanciju upuuje zahtev banci od koje je trai, uz navoenje razloga za izdavanje garancije. Banka utvruje opravdanost zahteva, procenjujui razloge koje je naveo trailac garancije, rokove u pogledu plaanja i njihovu usklaenost sa propisima o deviznom poslovanju. Nakon procene, banka izdaje garanciju u odreenom obliku, prema propisima i u valuti drave na koju se garancija odnosi. U meunarodnoj bankarskoj praksi postoji vie oblika bankarskih garancija. Bezuslovne garancije su one kojima se banka obavezuje da ispuni obaveze dunika za koga je izdala garanciju odmah, bez utvrivanja opravdanosti takvog zahteva, ako on tu obavezu ne ispuni. Uslovnom garancijom se banka obavezuje da izvri isplatu dunika, ali pod uslovima navedenim u ugovoru o kupoprodaji; u tom pogledu bankarska garancija je deo osnovnog ugovora. Neposrednu garanciju banka izdaje korisniku, a kod posredne garancije ona se izdaje preko banke korespondenta u inostranstvu. Garancijom za plaanje banka se obavezuje da izvri plaanje za dunika koji to nije uinio u ugovorenom roku. Takva garancija se izdaje uglavnom kod uvoza kupljene robe i investicione opreme na kredit i ona se uruuje stranom izvozniku neposredno. Garancijom za inidbu banka garantuje korisniku da e ona izvriti inidbu na koju se obavezao dunik, ako on to ne uini u ugovorenom roku. Samodunikom garancijom se banka koja izdaje garanciju obavezuje da e korisniku garancije isplatiti iznos obaveze dunika, bez obzira da li se on obraao duniku sa zahtevom za tu isplatu.

MEUNARODNI DOKUMENTARNI AKREDITIV


Meunarodni dokumentarni akreditiv je bankarski posao kojim se banka obavezuje da, na zahtev komintenta, izda nalog da se kod nje ili kod druge banke treem licu stavi na raspolaganje odreeni iznos novca u odreeno vreme, po uslovom da to tree lice podnese robna dokumenta koja su previena kao uslov za izdavanje akreditiva. U ovom bankarskom poslu se mogu javiti etiri uesnika: 1) komintent po ijem se zahtevu otvara akreditiv; 2) banka koja izdaje taj akreditiv; 3) banka korespondent koja isplauje odreenu sumu novca (ako to ne radi banka koja otvara akreditiv); 159

4) korisnik akreditiva. Ovo je vrlo est bankarski posao, preko koga se najee vre plaanja u meunarodnom prometu roba i usluga. Ba zbog toga je bilo neophodno da se on uredi meunarodnim pravilima, pa je Meunarodna trgovinska komora u Parizu usvojila Jednoobrazna pravila i obiaje za dokumentarne akreditive. Ta pravila i obiaji su iroko prihvaeni i primenjuju se u meunarodnom bankarskom poslovanju. Razvoj meunarodne trgovine doprineo je razvoju robnog akreditiva, kao naina plaanja robe, koji bitno ubrzava promet i omoguava efikasnije poslovanje. Naime, bilo je potrebno pronai nain poslovanja koji bi omoguio da se roba koja se izvozi to bre plaa i da ne mora da se eka isporuka robe da bi se to obavilo. Na taj nain se omoguava izvozniku koji brzo naplati robu koju je izvezao da za sredstva dobijena prodajom odmah zakljui i posao uvoza i da na taj nain smanji trokove, jer i za uvoz koristi transportna sredstva kojima se posluio pri izvozu, ili da ta sredstva angauje u novoj proizvodnji novih dobara za izvoz. To je omogueno na taj nain to se izdavanjem robnog akreditiva prodavcu, odnosno izvozniku omoguava da robu naplati na osnovu robnih dokumenta im je preda na otpremu, odnosno na prevoz. Na ovaj nain se poveava i sigurnost prodavca, koji esto poslove zakljuuje sa drugom stranom koju dobro ne poznaje, pogotovu ne poznaje njegovu solventnost, za koju sada garantuje banka koja je izdala robni akreditiv. Akreditivi mogu da se razlikuju po vie osnova, ali je najznaajnija podela na opozive i neopozive. Opozivi akreditiv je onaj koji moe da se opozove ili izmeni sve do isplate, akceptovanja ili negociranja komisionih rata. Da bi akreditiv bio opozvan ili izmenjen nije potrebna saglasnost korisnika akreditiva, niti se trai da on o tome bude obaveten. Ali, ako je akreditiv prenet na drugu filijalu banke koja ga je otvorila ili na banku korespondenta, on se moe opozvati ili izmentiti samo kad ta filijala ili banka prime izvetaj o opozivu ili izmeni. Ako ta filijala ili banka do prijema izvetaja isplati, akceptuje ili negocira neki iznos po otvorenom akreditivu, pre prijema obavetenja o opozivu ili izmeni, ona ima pravo na naknadu od banke koja je otvorila akreditiv. Zbog tog prava, u engleskoj doktrini se smatra da opozivi akreditiv i nije akreditiv nego posebna pravna institucija. Sa druge strane, u kontinentalnom pravu se smatra da je to akreditiv kojim se banka obavezuje da izvri prestaciju predvienu akreditivom samo ako se steknu odreeni uslovi. Prema tom shvatanju i taj posao je akreditiv, samo pod uslovom, koji je valjan, odnosno vaei dok ne nastupe uslovi koji omoguavaju raskid, odnosno opozivanje akreditiva. Neopozivim akreditivom se banka koja otvara akreditiv obavezuje prema korisniku akreditiva ili prema korisniku i savesnim imaocima da na osnovu njega i podnetih dokumenata isplati sumu odreenu akreditivom, ako su uslovi predvieni akreditivom ispunjeni. Ovaj akreditiv predstavlja vrstu obavezu za banku. Akreditiv moe da bude notifikovan preko neke druge banke (avizirajua banka), bez obaveze potvrivanja te banke ili se moe otvoriti tako to akreditivna banka da ovlaenje nekoj drugoj banci za potvrdu neopozivog akreditiva. Ako banka prihvati i potvrdi akreditiv to i za nju stvara vrstu obavezu za uredno plaanje i akceptovanje. Pored ove osnovne podele na prenosive i neprenosive akreditive, oni mogu biti i potvreni ili nepotvreni, odlazei i dolazei, prenosivi i neprenosivi itd. Kao to je navedeno, robni akreditiv je sloen posao u kome uestvuje najmanje tri, a uobiajeno je da uestvuju etiri lica. Posao zapoinje komintent koji daje nalog banci za otvaranje akreditiva. Drugi uesnik je banka koja po nalogu otvara akreditiv, a tree lice je korisnik akreditiva, odnosno ono lice u ije je ime otvoren akreditiv. etvrti uesnik, koji nije obavezan, ali je uobiajeno da postoji jeste banka koespondent, koji deluje po nalogu akreditivne banke. Osnovna uloga banke korespondenta je da stavlja na raspolaganje korisniku akreditiva iznos novca koji je u nalogu odredila akreditivna banka. 160

Osnov za otvaranje robnog akreditiva je ugovor o kupovini i prodaji i njime se predvia obaveza kupca da otvori robni akreditiv. Meutim, to je ipak pravni posao koji nije neposredno vezan za ugovor o kupovini i prodaji, iako je taj ugovor motiv za otvaranje akreditiva. Naime, ugovor o kupovini i prodaji ne obavezuje akreditivnu banku; to je obaveza izmeu prodavca i kupca. Dakle, ne moe se smatrati da je kupac izvrio svoju obavezu nalogom za otvaranje akreditiva. On je tu obavezu, predvienu ugovorom o kupovini i prodaji, izvrio tek kad banka akreditiv otvori. Pri tome, kupac odgovara za izbor banke i za njenu solventnost. Paralelno, postoji obaveza izmeu akreditivne banke i kupca. Banka moe otvoriti akreditiv po nalogu kupca koji ima devizna sredstva na svom raunu. Meutim, ona moe da otvori akreditiv i ako kupac nema dovoljno sredstava, odnosno da ga kreditira u tom poslu. Ali, banka moe i da odbije da otvori akreditiv, ako proceni da za to nisu ispunjeni uslovi. U svakom sluaju, otvaranje akreditiva se vri po pravilu prema posebnim obrascima banke, koji sadre osnovna pravila kojima se ureuje odnos akreditivne banke i nalogodavca. U ovom poslu ne postoji nikakav odnos izmeu korisnika akreditiva i akreditivne banke. Korisnik je samo obavezan da podnese odgovarajua dokumenta radi naplate sredstava prema akreditivu, i to pre isteka vremena koje je odreeno za gaenje jednom otvorenog akreditiva. KLIRING Kliring predstavlja nain prebijanja potraivanja i dugovanja izmeu dve ili vie drava, koji se zasniva na posebnom, klirinkom sporazumu; kliring moe da bude bilateralni i multilateralni. Taj sporazum podrazumeva da su se drave ugovornice obavezale da sva sredstva koja ostvare izvozom u jednu dravu utroe za plaanje uvoza iz te drave. Da bi se to ostvarilo uspostavljaju se posebni rauni kod banaka koje su odreene u sporazumu i preko tih banaka vre plaanja, odnosno prebijanje potraivanja i dugovanja. Kliring se moe podeliti prema broju drava uesnica sporazuma o kliringu. Jednostrani kliring obavezuje lica iz samo jedne drave da plaanja prema inostranstvu vre u valuti sopstvene drave, kod banke odreene u svojoj dravi. Jednostrani kliring je jednostrana mera drave, koja obavezuje svoje dravljane na takva plaanja. Na ovu meru se drave retko odluuju i to, po pravilu, drave koje ele da postignu ekonomske interese prema nekoj drugoj dravi. Ovim ogranienjem se postie da se uravnoteuje platni bilans izmeu drava, odnosno da drava prema kojoj se mera primenjuje ne moe vie robe da uveze iz te drave ili da naplati druga potraivanja. Pri tome, ovaj kliring moe biti prisilni ili autonomni i sporazumni ili konvencionalni kliring. Prisilni kliring se uvodi merama koje preduzima drava da bi zatitila interese svojih poverilaca, koje ugroavaju razliite mere drave prema kojoj se te mere preduzimaju. Ugovorni ili konvencionalni jednostrani kliring se sastoji u tome da drava ugovornica zadri slobodno plaanje u odnosu na drugu dravu, ali njeni dunici imaju pravo izbora, da svoje raune izmiruju preko zbirnog rauna u okviru kliringa ili u slobodnim deviznim sredstvima. Istovremeno, dunici druge zemlje mogu svoje obaveze da izmiruju samo u domaoj valuti, preko klirinkog rauna svoje drave. Dvostrani kliring se najee primenjuje u meunarodnom platnom prometu, koji se uspostavlja sporazumom izmeu dve drave da dvostrana plaanja obavljaju putem kliringa. U ovom sluaju, dunici u obema dravama izmiruju svoje obaveze u domaoj valuti, a poverioci svoja potraivanja naplauju takoe u valuti sopstvene drave. 161

Ovaj kliring se moe uvesti za sva plaanja izmeu dve drave ili se moe odnositi samo na plaanja za odreene vrste plaanja. Zbog toga, kliring moe da bude robni, nerobni i meoviti. Drave svojim sporazumom odreuju i koja e banka vriti plaanja u domaoj valuti; po pravilu to su centralne (emisione) banke drava. Viestrani kliring obuhvata vie drava koje se ukljuuju u klirinki nain plaanja. I ovaj vid kliringa je redak u meunarodnoj praksi. Klirinkim sporazumom se odreuje valuta u kojoj e se vriti plaanja. Posle drugog svetskog rata se primenjuje ili valuta jedne drave ili se odreuje valuta tree, neutralne drave. Po pravilu, sada se odreuje obraunska valuta za klirinki obraun. Klirinki sporazum je, po pravilu, praen i kontingentima, odnosno listama roba koje se uvoze, odnosno izvoze iz jedne u drugu zemlju. U okviru tih kontingenata privrednici su slobodni da odaberu poslove koji su za njih interesantni, ali uz potovanje kontingenata. Pri tome, nastoji se da kontigenti budu ujednaeni i da se tako obezbedi i ujednaenost plaanja putem kliringa. Naravno, teko je uvek postii potpunu ujednaenost. I pored tih nastojanja da se klirinka plaanja ravnomerno odvijaju dolazi do poremeaja u plaanjima iz razliitih razloga. Nekad je to posledica sezonskih karaktera uvoza, odnosno izvoza, nekad nekih drugih okolnosti. Da bi se i u takvim sluajevima obezbedili normalni tokovi plaanja izmeu drava pribegava se otvaranju posebnog, manipulativnog rauna, na koji se odvajaju sredstva koja treba da poslue za plaanja u tim sluajevima privremene neravnotee. Retko se ugovara neogranieni manipulativni kredit, ee se ugovara manipulativni kredit u procentu od iznosa uzajamne razmene. Ovi krediti se ugovaraju reciprono i sporazumima o njima se ugovaraju i uslovi kreditiranja. Klirinki sporazumi se zakljuuju, uobiajeno, na rok od godinu dana od dana ratifikacije i ti se ugovori produavaju za naredni period. Kad klirinki sporazum konano istekne, vri se likvidacija salda na klirinkom raunu.

HARTIJE OD VREDNOSTI
Hartija od vrednosti je hartija koja se sastoji od pismene isprave, koja sadri neko imovinsko pravo koje je vezano samo za tu hartiju. Postojanje hartija od vrednosti se zasniva na naelu inkorporacije, koje podrazumeva da se pravo iz hartije moe posedovati samo ako se poseduje hartija. Naelo inkorporacije moe biti izuzeto samo u sluaju amortizacije, kod nekih hartija od vrednosti. Hartije od vrednosti se mogu podeliti prema nosiocu prava na: hartije na ime, hartije na donosioca i hartije po naredbi. Hartije na ime su one u kojima se navodi lice koje je nosilac prava iz hartije. Samo lice oznaeno kao nosilac prava moe ta prava da koristi, ali moe prava i da ustupi nekom drugom, putem cesije. Karakteristika ovih hartija od vrednosti je da obezbeuju sigurnost prometa, ali nisu lako prenosive pa to moe usporavati promet. Hartije na donosioca nemaju oznaeno ime nosioca prava iz hartije; ta prava koristi ono lice koje donese hartiju. Podrazumeva se da to lice treba da je hartiju steklo na legalan nain, ali isplatilac prava nije duan da to proverava; za njega je dovoljna formalna legitimacija, odnosno da podnosi hartiju na isplatu. Ova hartija omoguava vrlo brzi promet, jer ne postoji mnogo formalnosti, hartija se prenosi prostom predajom. Ali, ta hartija ne obezbeuje dovoljnu sigurnost u prometu, jer su mogue zloupotrebe. Druga nepovoljna osobina ovih hartija je to se ne moe vriti njihova amortizacija. Ako je hartija propala, 162

odnosno izgubljena, njenim gubitkom se nepovratno gube i prava iz hartije. Zatita prava je mogua samo ako se onaj ko je hartiju izgubio blagovremeno obrati isplatiocu, pre nego je ona realizovana, ali po uslovom da zna neke podatke na osnovu kojih se ona moe identifikovati (npr, broj obveznice). Hartije po naredbi su one kod kojih je naznaeno lice koje je korisnik prava iz hartije, ali on ta prava moe preneti na drugo lice, jednostavnom izjavom na poleini hartije (indosament). Prednost ovih hartija je u tome to obezbeuju dovoljnu sigurnost u prometu, ali su i lako prenosive. Ove hartije imaju bitnu ulogu u savremenom platnom prometu, posebno kod kreditnih poslova i plaanja (menica i ek). Hartije od vrednosti mogu da sadre stvarna prava, obligaciona prava i pravo uea. Hartije od vrednosti koje sadre stvarna prava (konosman, skladinica itd), pored stvarnih prava na koja se odnose sadre i pravo na samu hartiju od vrednosti. Zbog toga, onaj ko poseduje hartiju od vrednosti ima pravo vlasnitva, pravo zaloge ili nekog drugog stvarnog prava. To pravo se odnosi na robu koja je oznaena u hartiji od vrednosti i prenosom te hartije se vri i prenos stvarnog prava. Ove hartije od vrednosti se nazivaju i tradicionalnim hartijama od vrednosti. Kod hartija od vrednosti koje sadre obligaciona prava posednik hartije ima pravo potraivanja prema drugom licu koje je u obavezi da neto da, neto uini ili da se uzdri od injenja. Najee se ove hartije odnose na obavezu nekog davanja. Najei oblici ovih hartija od vrednosti su menica i ek. Hartije od vrednosti koje sadre pravo uea (akcije, obveznice i sl.) predstavljaju pravo imaoca da uestvuje u podeli dobiti iz posla na koji se hartije odnose (dividende). Ove hartije daju i srazmerno pravo upravljanja imaocu hartije poslovima ili preduzeem. To pravo uea u upravljanju preduzeem se ostvaruje kroz posebne oblike organizovanja, kao to je, najee, skuptina akcionara. Karakteristika hartija od vrednosti je da su zansovane na naelu inkorporacije, odnosno prava na koja glase hartije su neposredno vezana za postojanje hartije i za njeno posedovanje. Prema tome, da bi neko ostvario pravo koje proizlazi iz hartije od vrednosti mora da predoi samo hartiju. Izuzetno, mogua je amortizacija hartija od vrednosti koje glase na ime ili po naredbi, kojom se zatiuju prava prema glavnim dunicima. Sama isprava o amortizaciji nije hartija od vrednosi nego zamena za hartiju od vrednosti. Druga osobina hartija od vrednosti je da ne mogu postojati bez pismene isprave, to znai da je ona formalni akt koji daje samo ona i onoliko prava koliko je navedeno u samoj hartiji. Hartija od vrednosti uvek sadri neku imovinsku vrednost, koja je, u naelu, prenosiva, to omoguava da se i hartija od vrednosti prenosi. U meunarodnom privrednom pravu su od posebnog znaaja trgovaki efekti, hartije od vrednosti koje ispunjavaju posebne uslove: 1) da se radi o prenosivim (negocijabilnim) hartijama od vrednosti; 2) da je sadrina potraivanja na koje glasi hartija izraena u novanoj vrednosti; 3) da je ta vrednost naznaena na samoj hartiji; 4) da je tu vrednost dozvoljeno prenositi; 5) da se ta hartija odnosi na kratkorono potraivanje. U tom smislu, trgovaki efekti mogu da budu sve navedene hartije od vrednosti, koje se odnose na neku trgovaku operaciju (menica, ek, skladinioca, konosman itd). 163

1. Menica U meunarodnim plaanjima menica je najvie upotrebljavani instrument. Ne retko se menica izdaje u jednoj zemlji, a sve pravne radnje sa njom se obavljaju u drugoj ili u drugim dravama. Zbog tih osobina menice, relativno rano se prilo ujednaavanju pravila u meunarodnom pravu. Prvi stvarno uspeli pokuaj u tome je usvajanje Pravilnika jedinstvenih propisa o menici u Hagu 1912. godine i Konvencije kojom se drave obavezuju da pravila predviena Pravilnikom unesu u svoja nacionalna zakonodavstva. Posao oko ujednaavanja i usvajanja meunarodnih pravila o menici je intenziviran posle prvog svetskog rata i to je dovelo do usvajanja Konvencije o jedinstvenom pravu o menici, u enevi 1930. godine. Srbija je lanica enevske konvencije. Prema pravilima meunarodnog meninog prava, menica je hartija od vrednosni koja se sastavlja u odreenom obliku. Izdavanjem menice izdavalac se obavezuje da e licu koje je u menici odreeno ili po njegovoj naredbi biti isplaena suma oznaena u menici. Tu sumu e isplatiti sam izdavalac menice ili lice na koje izdavalac vue menicu (trasirana menica) i to u mestu i u vreme koje je menicom odreeno za isplatu. Prema licu koje je obavezno da izvri isplatu menica moe da bude trasirana ili sopstvena. Trasirana menica je jednostrana pismena izjava kojom se drugom licu brezuslovno nareuje da isplati sumu navedenu u menici nekom treem licu koje je naznaeno u menici (remintentu) ili licu po njegovoj naredbi. Sopstvena menica je takoe jednostrana pismena izjava koja sadri obeanje da e izdavalac u vreme naznaeno u menici isplatiti odreenu sumu navedenom licu ili licu po njegovoj naredbi. Kao strogo formalni vrednosni papir, menica se zasniva na nekim osnovnim naelima. 1) Naelo formalnosti podrazumeva da mora biti sainjena u propisanom obliku i mora da sadri sve elemente predviene zakonom. Ona mora biti sainjena pismeno i stranke ne mogu da menjaju njene elemente. Ali, u praksi je zaivela tzv. blanko menica, koja podrazumeva da svi elementi menice ne moraju biti sadrani u njoj u trenutku izdavanja, ali moraju biti sadrani u trenutku prezentacije menice za isplatu. 2) Naelo inkorporacije znai da menini poverilac moe biti samo lice koje podnese duniku meninu pismenu ispravu. Bez te isprave nema ni prava na koje se menica odnosi. 3) Naelo fiksne menine obaveze znai da se moe potraivati samo ono to je u menici naznaeno. 4) Naelo strogosti znai da je menica nezavisna od osnovnog posla zbog kojeg je izdata i da je nezavisni, apstraktni pravni posao. Obaveza iz menice je potpuna im izdavalac potpie menicu. Strogost je sadrana i u postupcima za odravanje meninih prava, koji su strogo formalni i tano predvieni (protest, notifikacija, amortizacija, regres, tuba itd.). 5) Naelo solidarnosti podrazmeva da potraivanja mora da plati prvi dunik, a ako on to ne uini obaveza se prevaljuje na drugog dunika koji je obavezan to da uini. Prema tome, pojam solidarnosti u meninom pravu ne znai deljenje obaveze izmeu dunika, ali drugi dunik koji je isplatio obavezu ima pravo da od svog prethodnika zahteva naplatu iznosa koji je isplatio i naknadu trokova. 6) Po naelu samostalnosti, svaka ispravno sainjena menica se ceni nezavisno od ostalih meninih izjava, ako cela menica odaje utisak formalno ispravne menice. Znai, ako je potpis glavnog dunika falsifikovan, menini jamac (avalista) iji je potpis uredan bie duan da isplati menicu. 7) Naelo neposrednosti znai da svaki menini dunik stupa u neposredni odnos sa imaocem menice. Imalac menice moe da tui svakog meninog dunika, ali ako jedan tueni isplati menicu nema pravo da zahteva neto od drugih.

164

2. ek ek je hartija od vrednosti kojom izdavalac (trasant) daje bezuslovan nalog trasatu da isplati odreeni iznos licu naznaenom u eku, iz trasantovih sredstava. Znaaj eka lei u mogunosti plaanja bez korienja gotovine, pa se dosta koristi i u unutranjem i u meunarodnom platnom prometu. Znaaj eka kao naina plaanja u meunarodnom prometu doveo je do ujednaavanja pravila o eku, usvajanjem tri meunarodne konvencije, na inicijativu Meunarodne trgovinske komore u Parizu, 1931. godine: Konvencije o jednoobraznom ekovnom pravu; Konvencije o regulisanju izvesnih sukoba zakona u materiji eka i Konvencije o taksama u materiji eka. Srbija je lanica sve tri ove konvencije. ek se zasniva na identinim naelima kao i menica: naelu pismenosti, naelu inkorporacije, fiksne ekovne obaveze, naelu strogosti, naelu samostalnosti, naelu solidarnosti i naelu neposrednosti. Ta naela imaju isti sadraj u pogledu eka, kao i u pogledu menice. Iako vrlo slini instrumenti, izmeu eka i menice postoje i znatne razlike. Pre svega, ek je sredstvo plaanja, a menica je, u naelu, sredstvo kreditiranja. ek moe da se trasira samo na banku, a menica na bilo koje lice. ek se moe izdati bez oznaavanja remintenta, a kod menice je oznaenje remintenta bitan element sadraja. Izdavalac eka mora da ima novano pokrie u trenutku izdavanja eka, a trasant menice ne mora. Kod eka su trasat i trasant uvek razliita lica, a kod menice to moe biti jedno isto lice. ek se ne moe akceptovati, a menica moe. ek se uvek realizuje po vienju, a u menici se, po pravilu, odreuje rok dospelosti: na odreeno vreme po vienju, na odreeno vreme od dana izdavanja ili na odreeni dan. ek moe da se opozove, dok nema opoziva menice. Meutim, postoje i znaajne slinosti izmeu ova dva instrumenta: u oba sluaja isplauje se odreena suma; oba instrumenta su formalnog karaktera; ista su pravila potpisivanja, ista su pravila o plaanju itd. Prema nainu izdavanja, ek moe biti na ime, po naredbi ili na donosioca. Kod eka na ime se tano oznaava ime korisnika prava, odnosno lica kome se ima izvriti isplata. Kod eka po naredbi se navodi da se isplata vri odreenom licu ili licu po njegovoj naredbi, a kod eka na donosioca se isplata vri licu koje prezentuje ek na isplatu. Po nameni, ekovi mogu biti isplatni, prenosni ili obraunski. Isplatni ek podrazumeva da se po njemu vri isplata odreenom licu. Prenosnim ekom se odreeni iznos novca prenosi sa jednog na drugi bankovni raun. Obraunski ek se, takoe, koristi za prenos novca sa rauna na raun, ali na njemu mora da bude istaknuta klauzula da slui samo za obraun. Barirani ek je onaj kod koga se naplata moe izvriti samo preko odreene banke. Taj ek je dijagonalno precrtan dvema paralelnim linijama, izmeu koji se moe upisati taan naziv banke ili filijale kod koje se ek moe naplatiti (posebni precrtaj). Certificirani ek ima potvrdu banke da izdavalac eka ima pokrie za iznos koji je naveo u eku; taj iznos se blokira radi isplate eka. Putniki ekovi se izdaju radi korienja turistikih usluga; ti ekovi, naelno, vae tri meseca od dana izdavanja i izdaju se na zaokrugljene iznose. Limitirani su ekovi kod kojih je banka odredila maksimum iznosa koji se moe po njima realizovati, a kod nelimitiranih taj iznos nije odreen. Isplatu eka treba da izvri trasat oznaen u eku. Isplatom prestaje obaveza izdavaoca i trasata. 3. Akcije Akcije su hartije od vrednosti kojima se dokazuje uee akcionara u glavnici preduzea, odnosno drutva. Akcija je jedan od jednakih delova na koje su podeljeni glavnica i prava koja pripadaju jednom akcionarskom drutvu. Na samoj hartiji mora da jasno stoji naziv da je akcija. Oblik i slog akcije odreuje drutvo svojim pravilima. Neka zakonodavstva predviaju i obavezne elemente koje akcija mora da sadri: 165

1) dan i broj reenja kojim je odobreno osnivanje akcionarskog drutva i dan registracije kod suda; 2) broj i vrsta svake grupe akcija i njihovu nominalnu vrednost; 3) vrednost uloga i uslove pod kojima je ulog primljen; 4) posebne koristi koje se priznaju osnivaima; 5) trajanje drutva; 6) kad i kako se odravaju skuptine drutva. Akcija sopstveniku obezbeuje pravo na upravljanje i pravo na uee u dobiti drutva. Pravo upravljanja omoguuje akcionarima da donose odluke o izboru organa; prihvatanju izvetaja o poslovanju i zavrnog rauna i o podeli dobiti, pravo glasa, pravo da pobija poslove drutva i pravo da ostvaruje odreenu kontrolu poslovanja. Pravo uea se sastoji od prava na dividendu, na likvidacionu kvotu, ukoliko doe do likvidacije drutva, pravo na nove akcije, ako se povea glavnica drutva. Akcije se prenose tradicijom (predajom). Akcije koje glase na ime prenose se indosiranjem, pismenom izjavom na samoj akciji. Akcionarsko drutvo moe svojim pravilima da uslovi prenoenje akcija svojim pristankom. U akcionarskom drutvu se vodi posebna knjiga akcija u koju se unose ime i prebivalite imaoca akcija, iznosi uplata i prenosi, kao i dan upisa. U knjigu se unosi i prenos akcija, izjavom o prenosu uz predoavanje same akcije. Akcije su nedeljive, kao i prava koja one nose.

MEUNARODNI UGOVOR O BARTERU


Barter je kompenzacioni posao, kojim se strane u meunarodnom trgovinskom pravu obavezuju da jedna drugoj isporue odreenu robu jednake vrednosti, a ako isporuke nisu jednake da strana koja je isporuila manje to nadoknadi ili u novcu ili dodatnom isporukom robe. Nacionalna zakonodavstva, uglavnom, predviaju posebne dozvole za zakljuivanje ugovora o barteru, a nije retkost da se barter ugovori zakljuuju na osnovu optih, okvirnih ugovora o saradnji meu dravama. Predmet ugovora o barteru je razmena robe ili usluga odreenih ugovorom. Meutim, to je sloen posao, jer se esto merama drave i njenih organa postavljaju posebni uslovi za ugovore o barteru; da roba ili usluge koje se razmenjuju budu iz iste grupe roba ili usluga, da razmena bude uravnoteena i da ne dovodi u pitanje platni bilans drave i sl. Inae, po svojoj sutini i pravima i obavezama ugovornih strana ugovor o barteru je slian ugovoru o kupovini i prodaji, samo to je nain plaanja poseban; umesto novanim sredstvima, plaanje se vri odgovarajuom robom. Specifinost kod ovog ugovora je da se, upravo zbog razmene roba ili usluga, i jedna i druga ugovorna strana javljaju i kao kupac i kao prodavac. Pri tome, kupovna cena se izraava u vrednosti robe, a ne u novcu. Meusobna prava i obaveze ugovornih strana se ureuju ugovorom o barteru i ona zavise prvenstveno od vrste razmene. Predmet ugovora moe da bude bilo koja roba ili bilo koje usluge, pa prema tome i obaveze ugovornih strana mogu da budu vrlo raznolike. Meunarodni ugovori o barteru nisu mnogo esti u meunarodnom privrednom pravu i sve su rei. Karakteristika ovih ugovora je da se oni zakljuuju onda kad se ugovrone strane sreu sa potrebom za uvozom odreenih roba, a ne raspolau deviznim sredstvima za njihovo plaanje, pa se izlaz trai u kompenzaciji sa drugom stranom koja je u slinom poloaju.

166

VI MEUNARODNO POSLOVNO UDRUIVANJE


Meunarodni ugovori o poslovnoj saradnji se javljaju u dva osnovna oblika: prvi su ugovori izmeu drava ili organizacija dravnog karaktera, a drugi su ugovori izmeu privrednih organizacija. Naravno, i jedni i drugi su vani za meunarodni promet. Mnogi su ugovori izmeu drava, bilo na bilateralnoj osnovi, ili na regionalnoj osnovi, izmeu vie drava koje pripadaju jednom regionu. Ovakvi ugovori se nazivaju i sporazumima o poslovnoj i tehnikoj saradnji, o nauno-tehnikoj saradnji, o ukazivanju tehnike pomoi i sl. Meutim, isti meunaroni ugovori o poslovnoj saradnji su oni ugovori koje zakljuuju neposredno privredna preduzea iz razliitih drava. To su konkretni poslovni ugovori, ugovori koji se bave konkretnim poslovima. Meunarodnim ugovorom se poslovni pratneri (kooperanti) koji imaju sedita u razliitim dravama obavezuju da u toku poslovanja izvre odreene poslove, daju neke stvari ili prava, odnosno da izvre odreene radnje u procesu zajednike proizvodnje, na osnovu ega stiu pravo na uee u raspodeli ostvarenih prihoda ili u snoenju gubitaka, ako se oni jave u toku poslovanja. Meunarodni ugovor o poslovnoj saradnji, prema tome, ureuje konkretan posao i to sa namerom da taj poslovni odnos bude trajnijeg karaktera. To je ugovor obligaciono-pravnog karaktera. To mogu biti ugovori koji se odnose na saradnju u proizvodnji, ali i u drugim oblastima poslovanja. Da bi se smatrao ugovorom o poslovnoj saradnji, neophodno je da postoji odreena ekonomska meuzavisnost partnera, to daje osnov da se smatra njihovom kooperacijom ili poslovnom saradnjom. Zakljuenjem meunarodnog ugovora o poslovnoj saradnji uspostavljaju se uzajamna prava i obaveze poslovnih partnera, kooperanata. Ponekad se uesnici u ugovorima o poslovnoj saradnji oznaavaju nazivima prema svom ueu u pojedinim fazama realizacije ugovora. Tako se za jednog ili nekoliko uesnika koristi pojam kooperanta, a jedan od njih se oznaava kao finalist ili nosilac proizvodnje. Ti pojmovi se mogu sresti u razliitim meunarodnim ugovorima o poslovnoj saradnji, ali to ne menja injenicu da svaki od uesnika ima jednaka prava i obaveze u poslovnoj saradnji. Svaki od njih je obavezan ili da neto da ili da neto uini u tom procesu i ima pravo da uestvuje u podeli dobiti. Obaveza je srazmerna ulozi koju jedan od kooperanata ima u procesu saradnje, ali su i njihova prava zavisna od tog uea. Prema tome, obaveze i prava kooperanata su u korelaciji. Svaki od kooperanata ima pravo da od drugog zahteva da da materijal predvien ugovorom ili da izvri usluge koje su ugovorom predviene. Na osnovu tako izvrenih obaveza, kooperanti imaju pravo da zahtevaju uee u raspodeli dobiti koja je ostvarena poslovanjem. Najee, ugovor o poslovnoj saradnji se zakljuuje u oblasti industrijske proizvodnje i to u proizvodnji sloenijih sistema, opreme, montae i sl. Takav ugovor podrazumeva da se usklade meusobni proizvodni programi, asortiman proizvoda, kvalitet proizvoda. Takoe, izvrenje ugovora podrazumeva i izradu odgovarajuih postrojenja, organizaciju servisne slube, projektovanje, konstruisanje i obuku kadrova, zajedniki nastup prema drugim firmama. Poto se obino radi o velikim poslovima, koji zahtevaju krupne novane vrednosti, ugovor o poslovnoj saradnji esto podrazumeva i stvaranje zajednikih fondova poslovnog rizika radi pokria eventualnih gubitaka u toku poslovne saradnje. Prema koordinaciji poslova, utvruje se i konkretna uloga svakog pod kooperanata u toku poslovne saradnje, kvalitet poslova koji svaki kooperant treba da zadovolji, rokovi isporuke materijala ili zavretka radova za svakog kooperanta. Sva ova, i druga pitanja se detaljno ureuju ugovorom o poslovnoj saradnji, a njime se ureuju i sankcije za svakog kooperanta koji se ne pridrava rokova ili ne potuje druge uslove predviene ugovorom. Da bi se poslovna saradnja odvijala kontinuirano i bez zastoja, esto kooperanti obrazuju i zajednike organe za koordinaciju poslovne saradnje.

167

Odgovornost kooperanata je takoe predmet ugovora o poslovnoj saradnji; ugovorne strane su u obavezi da sve obaveze izvre onako kako je to ugovorom predvieno. Kooperanti se ne mogu osloboditi odgovornosti za neizvrenje obaveza, osim ako se sa tim sloe ostali kooperanti. Uobiajeno je da jedan kooperant ima obavezu da nadoknadi svu tetu koja nastane iz neizvrenja obaveze. esto se ugovorna kazna za za neizvrenje obaveze predvia kao ugovorna kazna. Ako do neizvravanja obaveza doe iz opravdanih razloga (via sila, posebni uslovi ugovora itd) kooperant nee biti odgovoran za tetu koja je nastala, ali e u podeli prihoda uestvovati u procentu smanjenom za obaveze koje nije izvrio. Imajui u vidu sloenost ugovora o poslovnoj saradnji, kooperanti u ugovoru o poslovnoj saradnji su istovremeno meusobno i poverenici i dunici. Obaveze jedne strane su istovremeno i prava druge strane. Meutim, ugovor o poslovnoj saradnji, po svojoj prirodi, je takav da esto stimulie tolerantniji pristup odgovornosti, jer esto insistiranje na odgovornosti nekog od partnera moe dovesti do veih gubitaka, imajui u vidu da neizvreni posao jednog od kooperanata nuno izaziva tetu po sve ostale; zato nije retkost da neizvreni posao jednog kooperanta izvri drugi kooperant, a pitanje odgovornosti se ostavlja za sudove i arbitrae. U pogledu odgovornosti kooperanata prema treim licima najpoeljnije je prihvatiti naelo podeljene odgovornosti, prema njihovom ueu u vrednosti celog posla. Prema tome, njihova odgovornost bi trebalo da bude srazmerna njihovom ueu. Meutim, esto se u odnosu prema treim licima javlja jedan od kooperanata, nosilac posla, a meusobni odnosi kooperanata su stvar kooperanata samih. U veini ugovora o poslovnoj saradnji posebna panja se posveuje odgovornosti kooperanata za nekvalitetnu isporuku. Ta odgovornost se, uobiajeno, predvia obavezom garancije kooperanta za svoje isporuke. Pojedini ugovori predviaju da se smanji ugovorna cena ukoliko je kvalitet isporuene robe ispod ugovorenog. U svakom sluaju, kooperant koji je odgovoran za nekvalitetnu isporuku duan je da finalisti nadoknadi tetu koja je otkrivena tek kod korisnika finalnog proizvoda. Ali, ako se teta otkrije pre toga, u principu se isporuka vraa kooperantu. U naelu, kod nekvalitetne isporuke, odnosi izmeu kooperanata su slini odnosima prodavca i kupca u kupoprodajnom ugovoru. Naknada tete zbog neizvrene obaveze u pogledu kvaliteta isporuke obuhvata stvarnu tetu i izgubljenu dobit. Ako jedan posao ne bude zavren tako da omoguava iskoriavanje proizvoda, gubitak se sastoji ne samo u direktnoj teti koja nastaje neupotrebljivou proizvoda nego i zbog gubitka oekivanog prihoda od njegovog iskoriavanja. Tu tetu kooperanti mogu ugovorno ograniiti, posebno u pogledu visine naknade tete. U meunarodnom privrednom pravu, ugovor o poslovnoj saradnji se javlja u vie oblasti saradnje.

MEUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U INDUSTRIJI


Ugovor o meunarodnoj poslovnoj saradnji u industriji je jedan od najeih oblika ugovora o meunarodnoj poslovnoj saradnji. I kod ovog ugovora postoje dva bitna elementa: kooperanti se obavezuju da daju odreeni materijal ili izvre odreene usluge, a zauzvrat stiu pravo na uee u raspodeli prihoda ili podeli gubitaka, ako do njih doe u toku poslovne saradnje. Ugovor o meunarodnoj saradnji moe da sadri i dopunske odredbe, koje nisu bitni sastavni delovi odgovora; rokovi, asortiman, kontrola kvaliteta, probni rad itd. Karakteristino za ovaj ugovor je da cena nije bitan elelement ugovora; ona je obraunski element, element koji se uzima u obzir i kalkulie, a definitivno se cena utvruje i realizuje kod isporuke finalnog proizvoda. Na osnovu definitivno postignute i ostvarene cene vri se konaan obraun meu kooperantima. Ugovor se obino zakljuuje, u naelu, na odreeno vreme a otkazni rokovi su dui i odreuju se na dve, tri ili vie godina. To je posledica prirode samog predmeta ugovora, jer je uobiajeno da je potrebno vie ciklusa proizvodnje da bi se izvrio ugovor. 168

MEUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U GRAEVINARSTVU


Ugovorom o poslovnoj saradnji u graevinarstvu se kooperanti, domai ili strani, obavezuju da u zemlji ili inostranstvu za potrebe stranog investitora ili u inostranstvu za domaeg investitora izvedu graevinske radove odreene ugovorom, uz naknadu koju plaa investitor.

MEUNARODNI UGOVOR O POSLOVNOJ SARADNJI U SAOBRAAJU


Ugovori o meunarodnoj poslovnoj saradnji u saobraaju se zakljuuju u svim granama saobraaja: eleznikom, drumskom, pomorskom, kao i pri kombinovanom saobraaju. esto su ovi ugovori zasnovani na ve postojeim okvirnim ugovorima koje zakljuuju drave o sardnji u oblasti saobraaja.

MEUNARODNI UGOVOR O LICENCI


1. Ugovor o licenci Predmet ugovora o poslovnoj saradnji je esto pravo na korienje licence za proizvodnju odreene robe. Ugovorom o licenci se titular patenta obavezuje da ustupi treem licu, korisniku licence, korienje prava tog patenta. Ovaj ugovor ne podrazumeva prenos prava patenta; titular patenta i dalje ostaje njegov titular, a korisnik licence ima samo pravo da uiva i koristi to pravo. Ugovorom se predvia dui rok za korienje prava, najee deset godina. Ugovorom se predvia i ustupanje prava korienja usavravanja patenta koja se ostvare u toku korienja. Korisnik licence je duan da licencu koristi. Korisnik je duan da plati naknadu, koja moe da se ugovori u odreenom novanom iznosu, ali se ee ugovara u procentu od vrednosti proizvoda izraenog po licenci. Svakako je ovaj nain ekonomski poeljniji, jer stimulie titulara patenta da bude zainteresovan za bolje korienje licence, poto od toga zavisi i njegov prihod. U teoriji i praksi se moe razlikovati nekoliko vrsta ugovora o licenci, zavisno od naina korienja prava koja se prenose i prava koje se ustupa na korienje po ugovoru o licenci. Kad je re o predmetu ugovora, moe se dati na korienje licenca patenta, iga, dizajna itd. Pre svega, po osnovu prava na osnovu koga se prenosi pravo korienja licence, razlikuje se ugovorna licenca i zakonska licenca. Ugovorna licenca je predmet sporazumevanja izmeu ugovornih strana, a zakonska licencva nastaje na osnovu samog zakona. Ugovor o licenci moe biti vremenski odreen, na taj nain to se ugovorne strane sporazumevaju o vremenu korienja licenca. U tom pogledu, ugovor moe biti zakljuen na neodreeno vreme, to podrazumeva pravo korisnika licence da ga koristi onoliko vremnena za koliko je on zainteresovan. Pri tome, ovakav ugovor o korienju licence zakljuen na neodreeno vreme, prema naem zakonodavstvu traje onoliko vremena koliko traje pravna zatita prava na koje se licenca odnosi. Ugovor moe biti i vremenski odreen na odreeni rok i u tom sluaju ugovor istie protekom roka koji je ugovoren za korienje licence. 169

Ugovor o licenci moe predvideti davanje prava na licencu samo na odreenoj teritoriji ili moe biti neogranien, odnosno ustupiti pravo na korienje licence bilo gde. Prema obimu korienja prava na licencu, ugovor moe biti o prostoj licenci, iskljuivoj licenci ili meovitoj licenci. Pri zakljuenju ugovora o prostoj licenci, davalac licence zadrava pravo da predmet licence i sam koristi ili da ga ustupi i drugim korisnicima. Ugovorom o iskljuivoj licenci se davalac licence obavezuje da korisniku licence obezebedi iskljuivo pravo korienja licence na odreenoj teirtoriji i u vreme koje je ugovoreno. To znai, da ne moe ni sam da se njome koristi niti da je ustupa treim licima. Ugovor o meovitoj licenci moe da sadri kombinaciju elemenata prethodna dva. Davalac moe da ustupu licencu i da zadri pravo da je on koristi, ili da prepursti licencu ali da zadri pravo da je posle odreenog vfremena ustupi i drugom korisniku na drugoj teritoriji i sl. 4. Obaveza davaoca licence Davalac licence je duan da primaocu ustupi predmet ugovora o licenci u roku odreenom ugovorom ili nakon zakljuenja ugovora o licenci ako rok nije precizno odreen samim ugovorom. To znai da je davalac obavezan da primaocu preda svu tehniku i drugu dokumentaciju neophodnu za korienje prava koje je preneto ugovorom o licenci. Davanjem licence davalac garantuje da je ugovor o licenci mogue izvriti. Ako je, na primer, predmet ugovora patent, davalac licence garantuje da je proizvodnja predmeta na koji se patent odnosi tehniki izvodljiva i da je proizvod upotrebljiv ako se proizvodi u skladu sa tehnikom i drugom dokumentacijom. Davalac je takoe obavezan da primaocu obezbedi pravno nesmetano korienje licence koju je ustupio. On garantuje da nema pravnih nedostataka koji bi mogli da nepovoljno utiu na korienje licence (da ne postoji eventualni spor oko prava vlasnitva, na primer). 5. Obaveze primaoca licence Osnovna obaveza primaoca licence je da plati ugovorenu naknadu za njeno korienje. Plaanje naknade se ureuje ugovorom i moe biti ugovoreno na razliite naine: u paualnom iznosu, u procentu od dobiti od korienja itd. Ugovorena naknada se moe menjati u toku trajanja ugovora o licenci, ako se okolnosti promene u tolikoj meri da ugovorena naknada nije srazmerna u odnosu na dobiti koja se korienjem ostvaruje. Obe ugovorne strane, u sluaju promenjenih okolnosti, mogu zahtevati promenu ugovorene naknade. Korisnik licence je duan da svu robu koju proizvodi na osnovu licence obelei tako da to bude vidljivo na samom proizvodu.

MEUNARODNI KNOW-HOW UGOVOR


Ovim ugovorom, jedan poslovni partner ustupa tehnika i praktina znanja neophodna drugom poslovnom partneru, uz odgovarajuu naknadu. Ovakav ugovor moe da se zakljui kao samostalan uzgovor, a moe da bude i deo ugovora o licenci. Karakteristika ovog posla je da je predmet ugovora ono to najee predstavlja poslovnu tajnu preduzea. Za sada se na ovaj ugovor primenjuju pravila ugovora o licenci.

170

MEUNARODNI UGOVOR O ZAJEDNIKOM ULAGANJU SREDSTAVA (JOINT-VENTURE)


Uovorom o zajednikom ulaganju se strana i domaa privredna organizacija uzajamno obavezuju da uloe odreena novana sredstva u domau privrednu organizaciju, radi zajednikog poslovanja i ostvarivanja i podele dobiti iz takvog poslovanja. Ako se, umesto dobitka, iz ovog ugovora stvore gubici, ugovorne strane dele gubitke. Ugovor se zakljuuje u pismenom obliku i primenjuje se od dana upisa u regsitar.

MEUNARODNI UGOVOR O FRANIZINGU


1. Opte napomene Posao franizinga se razvio, pre svega, u SAD. On u stavri predstavlja jedan oblik dugorone integracije, koja se zasniva na pruanju standardnih usluga i standardizovanju robe koja se iznosi na trite. To je saradnja koja je korisna manjim preduzeima koja samostalno ne bi mogla da budu konkurentna na odreenim, posebno velikim i zahtevnim tritima, kad bi nastupala samostalno. Posao franizinga se tek poslednjih godina poeo razvijati i u evropskim dravama. Upravo zbog toga je evidentan nedostatk posebnih pravila koja ureuju ovaj posao. Kao to je nastao u SAD, tako se i utvrivanje pravila o franizingu rauvija, pre svega, u SAD i to u okviru Meunarodnog udruenja franizinga, koje priprema opte uslove poslovanja i tipske ugovore u ovoj oblasti. Pojavom poslova franizinga u Evropi, javila se potreba za unifikacijom pravila o franizingu, pa je Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu usvojila 1988. godine pravila o franizingu. Meunarodni institu za unifikaciju meunarodnog privatnog prava je usvojio Vodi za franizing 1998. godine. 2. Ugovor o franizingu Meunarodnim ugovorom o franizingu se davalac franize obavezuje da vru sukcesivne isporuke robe ili da sukcesivno prua odreene usluge, prenosi svoje znanje i iskustvo u poslovanju, a primalac franize se obavezuje da za to plati ugovorenu naknadu. Po pravilu, ugovor o franizingu je dugoroni pravni posao. Takoe, po pravilu, primalac franize posluje pod znakom, spoljnim obelejima, firmom i sa opremom davaoca franize i po njegovim uputstvima. Ugovor o franizingu moe da se odnosi na franizing proizvoda ili da bude poslovni franizing. Franizingom proizvoda davalac franize ustupa trgovcu pravo prodaje odreenog proizvoda ili grupe proizvoda. Ustupa se pravo prodaje na odreenom tritu, na odreenoj teritoriji ili na odreenom podruju. Primalac franize za dobijeno pravo prodaje se obavezuje da proizvod nabavlja iskljuivo od davaoca franize. Na osnovu ugvora o franizingu primaocu franize se obezbeuje prioritet u isporuci odreenog proizvoda i druge povlastice i olakice, u reklamiranju proizvoda, ambalai itd. Davalac franize zadrava kontrolu nad primaocem franize i stara se da se zadri odgovarajui standard i kvalitet, da se proizvod ispravno odrava itd. 171

Poslovni franizing obuhvata pruanje odreenih usluga koje davalac franize daje primaocu. Davalac primaocu franize ustupa svoj nain poslovanja, svoj ugled, metode plasiranja proizvoda, steeno znanje i iskustvo, robne ili uslune znakove. Na taj nain dolazi do ujednaavanja poslovanja davaoca i primaoca franize, to moe da primaocu franize omogui prednost u poslovanju. Za te usluge primalac franize davaocu plaa odreeni iznos u procentu od vrednosti prometa koji se obavi ili po ugovoru. 3. Obaveze davaoca franize Davalac franize je obavezan: 1) da ustupi prodaju nekog proizvoda, korienje trgovakog imena i znaka primaocu franize; 2) obuavanje primaoca franize i osoblja za uspeno poslovanje u vezi sa proizvodom koji je predmet franize; 3) pruanje pomoi u upravljanju preduzeem; 4) priprema propagandne kampanje primaoca franize, stavlja na raspolaganje potrebna sredstva za reklamu; 5) unapreenje prodaje i stavljanje na raspolaganje podataka o tritu; 6) pomo u obezbeenju ili izgradnji sedita za primaoca franize, ukoliko ga on nema; 7) uzdravanje od diskriminacije bilo kog primaoca franize. 4. Obaveze primaoca franize Primalac franize ima obaveze: 1) da svoje sedite i poslovne prostore uredi u skladu sa zahtevima i uputstvima davaoca franize i da koristi trgovako ime, znak i druge simbole davaoca franize. 2) da unapreuje plasman proizvoda i usluga; 3) da robu nabavlja od davaoca franize; 4) da omogui da davalac franize vri kontrolu nad poslovanjem radi ujednaavanja poslovanja; 5) da plati davaocu franize za robu i usluge; 1) da zakljui osiguranja od uobiajenih rizika poslovanja. Ponekad se ugovorom o franizingu predvia zabrana otvaranja filijala koje bi se bavile istom vrstom poslovanja.

MEUNARODNI UGOVOR O DISTRIBUCIJI


1. Opte napomene Ugovori o distribuciji su nastali kao logina posledica nastojanja proizvoaa da skrati puteve robe do potroaa i da te puteve uini efikasnijim i brim, uz to manje sopstvenih rizika na tritu. Prednosti ovakvog naina realizacije roba tritu su naroito povoljne za velike proizvoae i za trajnija dobra, koja obavezuju proizvoae i da obezbede njihovo odravanje na tritu na kome su ih prodali. Zbog toga se ovakvi ugovori prvo javljaju upravo kod takvih proizvoaa, pre svega kod proizvoaa automobila. Meutim, ugovori o distribuciji pogoduju i manjim preduzeima koja bi teko sama direktno izala na trie bez posredovanja distributera. Prodaja robe preko distributera koristi i samim potroaima, jer na svom tritu imaju garanta za odravanje robe koju na taj nain kupe, a sa druge strane distributeri na jednom tritu omoguavaju vei asortiman iste robe, pa prema tome i robe razliitog kvaliteta i prihvatljivijih cena. 172

Ovakvi ugovori se smatraju ugovorima o vertikalnoj saradnji, odnosno vertikalnim ugovorima, pre svega zbog toga to se strane ugovora nalaze u razliitom poloaju na tritu i nisu u odnosima konkurencije. Ipak, postavlja se pitanje mogueg monopolskog poloaja na tritu proizvoaa koji koriste ovaj nain prodaje sopstvene robe, pre svega radi moguih ogranienja koja postavljaju distributerima pri zakljuivanju ugovora o distribuciji robe. Ta ogranienja esto mogu da utiu na ukidanje konkurencije i stvaranje monopolskog poloaja proizvoaa, na primer, ako proizvoa distributeru namee obavezu da ne prodaje robu konkurentnih proizvoaa. Naravno, proizvoa ima legitimni interes da namee ogranienja distributeru u pogledu naina na koji prodaje njegovu robu i takva ogranienja ne nose opasnost stvaranja monopolskog poloaja i eliminisanja konkurencije na tritu. 2. Izvori prava ugovora o distribuciji Iako se ne bi moglo tvrditi da je ugovor o distribuciji sasvim novi ugovor u meunarodnoj trgovini, ne postoje specifina pravna pravila koja se odnose na ovaj ugovor, niti u meunarodnom pravu, niti u unutranjim zakonodavstvima drava. Zbog toga se na zakljuivanje ovog ugovora, po analogiji primenjuju ugovori koji se, po predmetu, ovim ugovorima bliski, kao to su ugovori o prodaji robe, ugovori o zastupanju, kao i opta pravila ugovornog trgovinskog prava. 3. Zakljuivanje ugovora Imajui u vidu nedostatak posebnih pravnih pravila kojima se ureuje ugovor o distribuciji, on je neformalan ugovor, ali se u praksi najee zaklkjuuje u pismenom obliku. Zbog toga ni sadraj ugovora nije posebno utvren, ali je nesumnijiovo da odreena vertikalna ogranienja koja se predviaju ugovorom moraju biti sastavni deo ugovora. Ugovor o distribuciji je dvostrani ugovor kojim distributer ptreuzima obavezu da za trajniji vremenski period kupuje robu jednog proizvoaa i da tu robu prodaje na odreenom tritu, u svoje ime i za svoj raun. Razume se, poto robu prodaje u svoje ime i za svoj raun, distributer to ini i na svoj rizik. Po prirodi posla, distributer se integrie u prodajnu mreu proizvoaa, jer prihvata i uslove da robu prodaje na nain predvien u toj mrei. Vrlo vano je ovo obeleje ugovora, da se distributer integrie u prodajnu mreu proizvoaa, iz vie razloga. Naime, na taj nain se distributer obavezuje da potuje pravila u plasmanu robe koju prema ugovoru distribuira na nain na koji je to predvieno pravilima mree koju je uspostavio sam proizvoa. To drugim reima, obezbeuje jedinstven nastup na tritu, to je od interesa za samog proizvoaa. Pored same prodaje na odreenom tritui, distributer preuzima obavezu i za neke druge delatnosti koji su u vezi sa tim, ali nisu poslovi same prodaje. Te obaveze su usmerene na promociju proizvoda koji plasira na trite, ali i promociju i prepoznatljivost samog proizvoaa. esto, to znai, obavezu distributera da prodajna mesta uredi na nain koji odredi proizvoa, u skladu sa pravilima koja su optevaea za njegova prodajna mesta, da se sa tim proizvodom pojavljuje na sajamskim i slinim priredbama, da obezbedi odgovarajui marketing za te proizvode koji je, opet, usklaen sa osnovnim porukama marketinga koje odreuje sam proizvoa. Pored svega, vrlo vana obaveza distributera je, makar kad se radi o trajnim dobrima, da obezbedi dobru slubu za odravanje proizvoda na tritu. Ugovori o distribuciji, iako su sutini i po predmetu isti, mogu se razlikovati u pogledu prava koja se ustupaju distributerima. Ugovor o ekskluzivnoj distribuciji se zakljuuje tako to se proizvoa obavezuje da za istu teritoriju nee zakljuivati ugovore sa drugim distributerima iste robe. Isti ugovor je u pitanju i onda kad 173

se distrbuter obavezuje da nee nabavljati istu robu kod drugog proizvoaa i da e se snabdevati iskljuivo kod proizvoaa sa kojim je zakljuio ugovor o distribuciji. Ugovori o ekskluzivnoj distribuciji posebno pogoduju distributeru, jer mu garantuju odreene povlastice kod proizvoaa. Ugovorom o selektivnoj distribuciji se ne obezbeuje ekskluzivni poloaj distributera na jednom tritu, ali se ograniava broj prodajnih objekata iste robe na tom tritu. Time se, ipak, tite prava ugovorenih distributera, jer se trite ograniava za one koji istu robu stavljaju u promet van ugovora o distribuciji. 4. Obaveze proizvoaa Osnovna obaveza proizvoaa je da distributera redovno snabdeva robom za koju je zakljuen ugovor o distribuciji. Ta distribucija mora da bude u rokovima predvienim ugovorom o distribuciji. Svaka distribucija mora da bude praena odgovarajuom dokumentacijom koja omoguava distributeru nesmetani izlazak na trite na kome plasira ugovorenu robu (tehnika dokumentacija, servisna dokumentacija, uputstva za upotrebu itd). Imajui u vidu obavezu distributera da organizuje odravanje i servis sredstava koja prodaje, prooizvoa je obavezan da distributera obui u obavljanju tih poslova, odnosno da obui strunu radnu snagi i da pomogne strunim znanjima u pogledu projektovanja i opremanja prodajnih mesta i servisnih kapaciteta. Takoe, proizvoa je u obavezi da prua pomo distriubteru u zatiti od nelojalne konkurencije na tritu na kome posluje distributer. Proizvoa mora da garantuje da roba koju ustupa distributeru radi plasmana nema thenikih i materijalnih nedostataka i da garantuje njenu upotrebljivost u odreenom roku, nakon prodaje. 5. Obaveze distributera Distributer ima osnovnu obavezu da kupuje robu od proizvoaa u koliinama koje su ugovorene i u vremenskim terminima koji su predvieni ugovorom. Te kupovine robe se realizuju preko blagovremenih narudbina po rokovima koji su utvreni ugovorom. Distributer mora da u svakom trenutku ima na skladitu odreenu koliinu robe ija je distribucija ugovorena. Distributer mora da robu prodaje na nain i pod uslovima koji su predvieni ugovorom. To podrazumeva da svoja prodajna mesta organizuje u skladu sa uslovima prodajne mree proizvoaa, da obezbedi odreenu servisnu ili slubu odravanja. Takoe, distributer mora da izvrava i obaveze prema proizvoau u pogledu marketinga i uea na sajmovima i priredbama, na kojim predstavlja proizvod iji je plasman preuzeo, da obezbedi reklamne i druge poruke itd. Distributer mora da ogranii plasman proizvoda samo na teritoriji koja je ugovorom predviena i ne moe da se bave prodajom tog proizvoda van te teritorije. Distributer snosi odgovornost za eventualne mane robe prema kupcima i on je duan za svaku naknadu tete koju kupac pretrpi iz toga.

174

MEUNARODNI UGOVOR O LONU


1. Opte napomene Lon poslovi su nastali u vreme brze industrijalizacije, ali i danas imaju znaaj; razlozi za obavljanje ovog posla mogu biti razliiti; jeftinija radna snaga u preduzeu koje se bavi oplemenjivanjem; viak radne snage itd. Prema osnovnim karakteristikama, ugovor o lonu je jedna vrsta ugovora o delu. Ugovor moe da se sastoji, i esto podrazumeva, vei broj operacija koje se izvode u procesu oplemenjivanja. Zbog toga, ugovor o lonu moe da ima karakteristike i nekih drugih ugovora (ugovora o razmeni, o kupovini i prodaji, o kooperaciji). 2. Ugovor o lonu Ugovorom o lonu se jedna strana u poslu obavezuje da izvri oplemenjivanje (obradu, doradu, izradu, preradu) odreene robe koja pripada drugoj ugovornoj strani, koja za takvo oplemenjivanje plaa odreenu naknadu i nakon obrade prima oplemenjenu robu. Karakteristika ugovora o lonu je da postoji jasna razlika u obavezama izmeu naruioca i izvrioca posla. 3. Obaveze naruioca posla Naruilac posla ima sledee obaveze: 1) da dostavi robu za oplemenjivanje izvriocu posla, na nain i u roku predvienom ugovorom. Ta roba treba da odgovara nameni, odnosno da bude pogodna za oplemenjivanje. Ugovorom se predvia i koliina robe koju naruilac posla treba da dostavi na oplemenjivanje. 2) Naruilac oplemenjivanja je duan da plati naknadu za obavljeni posao, na nain i pod uslovima utvrenim ugovorm. Cena posla moe da se plati u novcu, ali je mogue cenu platiti i oplemenjenom robom. 3) Naruilac je duan da posle oplemnjivanja preuzme oplemenjenu robu i to u mestu i na nain predvien ugovorom. Samo preuzimanje oplemenjene robe je znaajno, pre svega, zbog preuzimanja rizika za robu. esto se preuzimanje robe vri sukcesivno kako se zavrava oplemenjivanje pojedinih koliina. 4) Naruilac ima obavezu da u toku procesa oplemenjivanja daje odreena uputstva i naloge izvriocu posla, da vri kontrolu i nadzor nad obavljenim poslom, neposredno ili preko svog zastupnika. 5) Pored navedenih, ugovorom o lonu mogu biti predviene i druge obaveze naruioca; da da dispoziciju oplemenjene robe na adrese drugih trgovaca, da obezbedi dokumenta neohodna za transport robe, plaanje dopunskih trokova, plaanje osiguranja od rizika i sl. 5. Obaveze izvrioca posla Izvrilac posla ima obaveze: 1) Da izvri oplemenjivanje robe koja mu je dostavljena. Kao to je navedeno, to oplemenjivanje se moe sastojati od razliitih radova: prerade, dorade, izrade proizvoda od dostavljenog materijala. Te poslove izvrilac je duan da obavi u skladu sa uputstvima naruioca, sa modelima ili nacrtima koje je on 175

dostavio. Zbog toga, obavezni deo ugovora su i ta uputstva, a uz ugovor idu i modeli, nacrti i druga neophodna dokumenta. 2) Nakon izvrenog oplemenjivanja, izvrilac posla je duan da oplemenjenu robu preda naruiocu posla u roku i na nain koji je, u naelu, detaljno, ureen ugovorom. Poto se esto radi o velikim koliinama, predaja robe se vri sukcesivno, kako se pojedine koliine zavravaju. U sluaju zakanjenja u predaji predviaju se, obino, visoke kazne za izvrioca posla. Ta ugovorna kazna se utvruje obino u procentu od vrednosti oplemenjene robe. Te kazne ponekad mogu da budu drastino visoke, do vrednosti oplemenjene robe. 3) Izvrilac je obavezan da naknadi tetu ako ne izvri posao ili ako ga izvri neuredno. On je duan da otkloni sve nedostatke na oplenjenoj robi. Od trenutka prijema materijala na obradu izvrilac je duan da ga uva na nain koji obezbeuje ouvanje svojstava materijala; po zavrenom oplemenjivanju, izvrilac je duan da uva oplemenjenu robu do njene predaje naruiocu posla. Izvrilac se moe osloboditi odgovornosti za tetu koja nastane na materijalu i oplemenjenoj robi, ako do tete dodje usled vie sile. Podrazumeva se da izvrilac posla odgovara za kvalitet oplemenjene robe i za koliinu robe koju je isporuio. Za svako odstupanje od ugovorenog kvaliteta izvrilac je duan da naknadi tetu, koja se obino izraava u vidu bonifikacije, odnosno u srazmernom snienju cene, ako oplemenjena roba moe da se proda kao roba sa grekom. I izvrilac posla moe ugovorom da preuzme i dopunske obaveze, kao to je obaveza da osigura materijal koji je primio i da osigura oplemenjenu robu, da u skladu sa uputstvima naruioca obezbedi pakovanje, odnosno odgovarajuu ambalau za robu, da postavi odgovarajue etikete ili nalepnice, da priloi odgovavrajua uputstva o rukovanju i upotrebi oplemenjene robe.

VII MEUNARODNI UGOVORI O INESTICIONIM RADOVIMA I INENJERINGU

MEUNARODNI UGOVOR O INVESTICIONIM RADOVIMA


1. Opte napomene Investicioni radovi podrazumevaju izgradnju objekata, isporuku i montau investicione opreme. To su, naelno, ugovori koji podrazumevaju veoma sloene poslove, angaovanje sloene opreme za gradnju i velike iznose finansijskih sredstava koja se angauju. Zbog sloenosti investicionih radova, sloene su, i vrlo kompleksne, i procedure za zakljuivanje tih poslova. One zahtevaju i mnogo ozbiljnih priprema za obavljanje tih poslova. Posebna panja se u tom postupku poklanja izboru izvoaa radova, kontroli izvoenja i izvedenih radova. U investicionim radovima, esto se angauje i vie izboaa, od kojih je, uobiajeno, jedan nosilac posla, a ostali u poslu su kooperanti ili podizvoai. To znatno usloava odnose koje treba urediti ugovorima.

176

2. Izvori prava o ugovorima o investicionim radovima Za ove ugovore, izvore prava treba traiti i u meunarodnom pravu, ali u velikoj meri i u unutranjim zakonodavstvima drava u kojima se izvode investicioni radovi. Najznaajnija pravila meunarodnog prava su sadrana u optim uslovima i tipskim ugovorima, koje su pripremile razliite strune organizacije. Meunarodna federacija inenjera konsultanata je sainila Uslove ugovora za graevinske radove, koji sadre i formulare tipskih ugovora Ovi uslovi su, na neki nain, preuzeti btitanski opti uslovi za graenje. Meunarodni institut za trgovinsko pravo je 1987. godine sainio poseban Vodi za meunarodne ugovore o izgradnju industrijskih objekata. Ovi opti uslovi su danas iroko prihvaeni pa Svetska banka svoje kredite za izgradnju ivesticionih objekata ododbrava pod uslovom da se primenjuju pravila sadrana u tom vodiu. Ekonomska komisija Ujedinjenih nacija za Evropu je, takoe, sastavila vie optih uslova, sadranih u Vodiu za sastavljanje ugovora za izgradnju velikih industrijskih objekata, 1973. godine, Vodi za sastavljanje ugovora o konsalting inenjeringu i nekim srodnim aspektima pruanja tehnike pomoi, Vodi za sastavljanje ugovora o meunarodnom ustupanju know-how opreme od 1970. godine. Odgovarajui na sloenost i vanost priprema za graenje, od znaaja je i Vodi za dobijanje posla za izgradnju objekata, koji propisuju obaveznu licitaciju za dobijanje posla. Pored navedenih dokumenata znaajan je i itav niz optih uslova, kojima se ureuje izvoenje odreenih strunih radova: montaa maina i opreme, nabavka maina i sl. Ugovorom o graenju se izvoa obavezuje da drugom licu u inostranstvu (investitoru) izgradi graevinski objekat ili da izvede odreene graevinske radove, a investitor se obavezuje da za to plati ugovorenu cenu. Prema tome, radi se o jednom obliku ugovora o delu. 3. Zakljuivanje ugovora Ugovor o graenju se, po pravilu, zakljuuje nakon sprovedene licitacije sa izvoaem koji nudi najpovoljnije uslove za taj posao. Ugvor se zakljuuje u pismenom obliku. Ugovor se moe zakljuiti kao jedinstven ugovor sa svim detaljima posla i pravima i obavezama ugovornih strana ili kao jedan opti ugovor o graenju, u kome se predviaju opti uslovi, a zatim se detalji ureuju posebnim ugovorima. Veina investicionih radova, a po naem zakonodavstvu svi, investricioni radovi se ugovaraju sa izvoaima radova koji se izabiraju na licitacijama (tenderima). Navedenim izvorima prava, licitacija se sprovodi na osnovu javne objave o licitaciji. Razliita su reenja u unutranjim zakonodavstvima, ali Vodi Svetske banke zahteva da se licitacija objavljuje najmanje u jednom dnevnom listu, sa jasnim pozivom za uee na licitaciji. Licitacija se mora obajviti najmanje 60 dana pre krajnjeg roka za podnoenje ponude. U oglasu o licitaciji se moraju objaviti svi uslovi za izvoenje radova, koje potencijalni ponuai treba da zadovolje. Ti uslovi ukljuuju i nain odreivanja cene radova, radove koji se izvode, uslove pod kojima se izvoenje radova plaa itd. Investitor je duan da potencijalnim ponudiocima stavi na raspolaganje svu dokumentaciju, na osnovu koje oni mogu da pripreme svoju ponudu: projekte, nacrte, specifikacije itd. esto se od ponudilaca zahteva da ispune i posebne uslove: da priloe dokaze o bonitetu firme, da podnesu garancije da imaju strune i finansijske kapacitete za izvoenje radova. Naruilac nije obaveza da prihvati bilo koju ponudu. On je ovlaen da bira najpovoljnije izvoaa po razliitim kriterijumima, koji su bili objavljeni. To znai da investitor ne mora obavezno da izabere ponudu koja je finansijski najpovoljnija, nego i onu koja je povoljnija po nekom drugom kriterijumu; po rokovima izvoenja radova, kvalitetu radova i sl.

177

Predmet ugovora mora da bude potpuno i jasno utvren ugovorom, uz potpunu i jasnu tehniku dokumentaciju, neophodnu za izvoenje poslova. Iz ugovora mora da bude jasno da li se radi o izgradnji novog objekta ili radovima na ve postojeim objektima, kao to su prepravke, adaptacije, rekonstrukcije i sl. Nekad je potrebno ugovoriti radove po fazama, odnosno obaviti neke pripremne radove, koji su uslov za pristupanje zavrnim radovima; na primer, ienje terena, izgradnja odreenih geolokih i drugih ispitivanja terena, izgradnja pristupnih puteva i sl. Pored pripremnih radova, esto se u ugovorima javljaju i zavrni radovi, koji se obavljaju posle izgradnje samog objekta, a mogu da podrazumevaju razliite radove: ureenje zemljita u okolini objekta, izgradnja nekih prateih objekata koji nisu deo graevinskog objekta (parkovi, etalita i sl), ienje objekta. Cena je bitan element ugovora o graenju, utoliko to ako ona nije predviena, onda ugovor o graenju ne vai. Ali, cena ne mora da bude odreena u novanom iznosu; u ugovoru mogu da budu navedeni elementi iz koji je cena odrediva. Specifinost ugovora o graenju je da se poneka cena odreuje primenom tzv. klizne skale, odnosno cene koja se utvruje zavisno od optih trokova. Pored navedenih, bitnih elemenata ugovora o graenju, esto se predviaju i neki drugi elementi ugovora. Tako, ugovorom moe da se predvidi rok poetka i rok zavretka radova, nain na koji e se naplatiti izvreni radovi, nadzor nad izvrenim radovima, potovanje odreenih uslova graenja i pravila struke. Ponekad se ugovorom predvia i posebna premija koja se daje izvoau radova, ako radove zavri pre ugovorenih rokova. Takoe, uobiajeno je da se ugovorom o graenju predviaju garantni rokovi u kojima je izvoa duan da odrava objekat koji je izgradio i da otklanja eventualne kvarove. 4. Obaveze izvoaa radova Osnovna obaveza izvoaa je da izgradi objekat, u skladu sa dokumentacijom. On je duan da radove izvede doslovno po tehnikoj dokumentaciji, prema vaeoj tehnikoj dokumentaciji, u skladu sa normativima i propisima koji vae za izgradnju objekta. Izvoa nije obavezan da uradi bilo ta to nije predvieno projektom. Izvoa radova mora da omogui potpuni nadzor u toku izvoenja radova, koji vri inenjer koji te poslove obavlja u ime i za raun inestitora, a prema tehnikim pravilima struke u kojoj vri nadzor. Izvoa je duan da potuje naloge nadzornog inenjera, ak i ako oni znae izvesnu izmenu ugovora, pogotovu u pogledu smanjenja, odnosno poveanja radova koji se izvode. Ostaje otvoreno pitanje granica do kojih nadzorni inenjer moe da ide u korienju svojih ovlaenja. Pri izgradnji objekata, izvoa je duan da potuje sve propise koji vae za izgradnju objekata, ukljuujui i propise o sigurnosti i da preduzima sve mere koje su za to neophodne. Izvoa radova je obavezan da obezbedi osiguranje od povreda svih uesnika u gradnji i osiguranje zbog eventualne tete na imovini treih lica, do koje bi moglo doi tokom izvoenja radova. Takoe, izvoa radova je duan da obezbedi potovanje standarda u pogledu materijala i kvaliteta radova u toku gradnje investicionog objekta. Oba ta elementa treba da budu u potpunom skladu sa tehnikom dokumentacijom, ali takoe podleu kontroli nadzornog inenjera, koji ima pravo da i u tom pogledu izvoau radova daje obavezna uputstva. Nain vrenja strunog nadzora nad izgradnjom objekta takoe mogu da utvrde ugovorne strane. Druga obaveza izvoaa je da preda izgraeni objekat investitoru ili nosiocu prava korienja na takav objekat. Ukoliko to ne uini u roku koji je predvien ugovorom, izvoa pada u duniku docnju. Naelno, za primopredaju objekta je neophodno reenje nadlenog organa da se objekat moe koristiti. Ugovorne strane mogu ugovorom da predvide rok za primopredaju objekta, a ako taj rok nije predvien ugovorom onda je, po pravilu, rok za primopredaju 60 dana od dana prijema reenja o korienju objekta. U ovom roku se izvrava i konani obraun za izvrene graevinske radove. 178

5. Obaveze investitora Obaveze investitora su da obezbedi investicioni program i tehniku dokumentaciju za izgradnju objekta, da obezbedi sve neophodne dozvole za izgradnju objekta i da obezbedi finansijska sredstva za tu izgradnju. Investicioni program je itav niz dokumenata, elaborat koji sadri sve bitne uslove za izgradnju objekta koji je predmet ugovora. Na osnovu njega se izrauje investiciono-tehnika dokumentacija koja sadri tehnika reenja za izgradnju objekta. Na osnovu te dokumentacije se od nadlenog organa obezbeuje odobrenje za graenje, koje je potvrda da je objekat planiran u skladu sa urbanistikim uslovima i prostornim planom podruja na kome se gradi. Ugovorom o graenju se ureuje i jedna od osnovnih obaveza inestitora, da plati cenu koja je ugovorena i da primi izgraeni objekat. Obaveza plaanja cene je osnovna obaveza investitora prema izvoau radova. Plaanje cene se, po pravilu, predvia u akontacijama, na osnovu privremeno zavrenih radova, po fazama. Konani obraun i plaanje konane cene se vri na osnovu primopredaje izgraenog objekta. U praksi, po konanoj situaciji se isplauje razlika izmeu ve izvrenih isplata po situacijama i konane cene graenja. Kod investicionih radova esto se ugovara mogunost revizije ugovorene cene, predvianjem tzv. klizne skale. Klizna skala omoguava poveanje ili smanjenje ugovorene cene, zavisno od okolnosti koje nastupe nakon zakljuenja ugovora. Naelno, te promene okolnosti se mogu dogoditi u trokovima materijala i opreme, odnosno u trokovima graenja ugovorenog objekta. Takoe, mogue je da se ugovorom o gradnji investicionih objekata predvidi i zadravanje od isplate konane, ugovorene cene, u iznosu 5% do 10%, radi garancije dobrog izvoenja radova. Taj iznos se isplauje izvoau radova nakon isteka roka odravanja objekta. Investitor ima obavezu da preduzme sve mere da izvoa izgradi objekat koji je predmet ugovora i ima obavezu da po zavretku graenja objekat primi. Primopredaja objekta podrazumeva da je pre toga izvren tehniki prijem. Tehniki prijem predstavlja ustvari proveru da li je objekat u svemu izgraen prema predvienim tehnikim uslovima, pregled instalacija koje su ugraene u njega i pregled opreme koja je ugraena. Posebna panja se poklanja bezbednosti objekta. Ako se u toku pregleda ustanove nedostaci koji ne mogu da se otklone i da objekat predstavlja opasnost po korisnika i okolinu, takav objekat se mora poruiti. Ako su svi uslovi gradnje potovani i objekat izgraen u skladu sa uslovima za njegovu gradnju i bezbedan je za upotrebu, onda se izdaje odobrenje za njegovu upotrebu. Ovaj tehniki pregled objekta vri organ koji je izdao dozvolu za njegovu gradnju. Nakon izvrenog thenikog pregleda, investitor i izvoa su duni da izvre kolaudaciju, odnosno konanu primopredaju objekta u roku koji je ugovoren ili u roku od 60 dana, ako rok nije predvien ugovorom. Poto je uobiajeno da se ugovorom predvia garantni rok, ostaje obaveza izvoaa da u tom roku otkloni nedostatke koji u toku upotrebe budu uoeni. Nakon isteka tog roka, investitor i izvoa vre tzv. superkolaudaciju, odnosno konanu primoprredaju objekta. Tim konanim pregledom se utvruje da li su svi nedostaci koji podleu garanciji otklonjeni u garantnom roku, a ako nisu, onda izvoa ponovo ima obavezu da takve nedostatke otkloni u kratkom roku. Ako to ne uini, investitor moe da angauje drugog izvoaa za otklanjanje nedostataka, na teret izvoaa.

179

MEUNARODNI UGOVOR O INENJERINGU


1. Opte napomene Inenjering nastaje u vezi sa gradnjom sloenih investicionih objaketa koji zahtevaju angaovanje posebnih strunjaka ne samo za gradnju, nego i za definisanje uslova za gradnju, programa investicione gradnje i realizaciju gradnje. Ova vrsta poslova se naziva konsalting inenjeringom, to odreuje, sa jedne strane, predmet posla-konsalting, a sa druge strane strane profil strunjaka koji se angauju u obavljanju tog posla-inenjering. Naravno, to je samo terminoloko pitanje, koje ne utie bitno na obavljanje samog posla, ali u toku razvoja, nadlenosti su znatno prevazile samo konsultacije i u inenjeringu su te nadlenosti, po pravilu znatno iznad toga. Zbog toga emo u daljem tekstu koristiti pojam inenjering, imajui u vidu da on podrazumeva i taj, konsultativni deo posla. 1. Ugovor o ininjeringu Ugovorom o inenjeringu se inenjerska organizacija obavezuje da izradi ivensticioni program i svu potrebnu tehniku dokumentaciju, prenese pravo na korienje znanja i iskustva, organizuje poslove i rukovodi njima, pusti u probni rad i pogon investicioni objekat, za odreenu naknadu koju plaa investitor. Ugovor o inenjeringu je formalnog karaktera i zakljuuje se u pismenom obliku. Ugovor o inenjeringu je, uglavnom, ureen autonomnim privrednim pravom, odnosno optim uslovima poslovanja, kojima se ureuju odnosi izmeu inenjerske organizacije i investitora. Pored optih uslova, kojima se ureuju odnosi izmeu inenjerske organizacije i investitora, u ovom poslu se primenjuju i drugi opti uslovi koji su predvieni za pojedine od poslova, koje je duna da obavi inenjerska organizacija. Ugovor o inenjeringu moe da bude ist inenjering ili inenjering klju u ruke. ist inenjering podrazumeva ugovor da inenjering organizacija izvri ispitivanja, izradi projektnu dokumentaciju, predraun trokova, ispitivanje ponuda za zakljuivanje ugovora, pripremi ugovor za zakljuivanje, a u toku radova usmerava radove, daje uputstva izvoaima i vri nadzor nad izvoenjem radova. Kod inenjeringa klju u ruke inenjerska organizacija, pored svih navedenih poslova, obavezuje se i da realizuje projekat, odnosno da izradi objekat. 3. Obaveze inenjerske organizacije Meusobne obaveze inenjerske organizacije i investitora zavise od vrste ugovora o inenjeringu, odnosno da li se radi o istom ili inenjeringu klju u ruke. Najpotpunije i najobimnije su obaveze, kao to je ve navedeno, kod ovog drugog i one obuhvataju vei broj poslova koje je inenjering organizacija duna da obavi. Prva obaveza koju ugovorom preuzima, inenjering organizacija je duna da izradi investicioni program, pri kome treba da potuje sve propise, tehnike i pravne, koji se primenjuju u dravi u kojoj se objekat gradi. Investicioni program je podloga za dalje inenjerske radove, kad ga prihvati investitor. Na osnovu prihvaenog investicionog programa, inenjerska organizacija ima obavezu da pripremi svu projektnu i tehniku dokumentaciju, neophodnu za izvoenje radova. Inenjerska organizacija je duna da pripremi i plan finansijskih sredstava, neophodnih za izvoenje radova. Ta finansijska sredstva se prikazuju po vrstama radova koji predstoje, prema investicionom programu i projektnoj i drugoj dokumentaciji. 180

Inenjerska organizacija ima i obavezu da pribavi dozvolu za gradnju, u skladu sa lokalnim propisima. U ovom poslu inenjering organizacija nastupa kao zastupnik investitora, pa se graevinska dozvola obezbeuje na ime investitora. Po obezbeenoj navedenoj dokumentaciji, inenjerska organizacija je duna da organizuje i izvede izgradnju objekta koji je predmet ugovora. Ta obaveza podrazumeva izvrenje svih radova koji su sastavni deo graenja; znai pripremnih i zavrnih, a ponekad i dopunskih radova, ako su predvieni ugovorom. Rokovi za izgradnju se utvruju ugovorom i ako se oni prekorae, investitor ima i mogunost da zahteva da se obustave dalji radovi. Tokom izgradnje objekta po ugovoru o inenjeringu, inenjering organizacija ima sve obaveze izvoaa graevinskih radova: da obezbedi gradilita i primenjuje mere sigurnosti na radu; da nabavlja opremu i instalacije neophodne za izgradnju; da uredno vodi knjige koje ukazuju na nain graenja. Po zavretku graenja, inenjerska organizacija je u obavezi da obezbedi tehniki pregled, kao i kod ugovora o graenju. I u ovom sluaju, tehniki pregled vri onaj nadleni organ drave koji je izdao dozvolu za gradnju. Inenjerska organizacija je duna da pusti u pogon izgraeni objekat i da osposobi kadrove koji e raditi tokom njegove eksploatacije, kao i da odrava objekat u roku koji je utvren ugovorom. Tokom tog roka, inenjerska organizacija je duna i da otkloni nedostatke koji se uoe tokom eksploatacije. 4. Obaveze investitora Obaveza investitora je da plati ceni koja je predviena ugovorom o inenjeringu. Cena se, po pravilu, ugovara u fiksnom iznosu, ali se ona moe menjati samo u sluaju da doe do novih okolnosti i dogaaja, koji nisu mogli da se predvide u vreme zakljuenja ugovora. I kod ugovora o inenjeringu je mogue umesto fiksne cene predvideti da se cena odreuje po principu fiksne skale. Meutim, cena moe da se ugovara i u odreenom procentu koji se odreuje u odnosu na trokove izgradnje objekta ili na osnovu vremena koje inenjuerska organizacija utroi u obavljanju poslova inenjeringa. Cena se uobiajeno plaa u delovima, poto se radi o velikim poslovima, koji zahtevaju visoke novane iznose. U svakom sluaju, nain plaanja cene se odreuje ugovorom. Pored ugovorene cene, inenjerskoj organizaciji pripada i posebna naknada za fiksne trokove koje je imao u toku obavljanja posla. Investitor je duan da izvoaa radova uvede u posao, odnosno da mu preda zemljite za graenje, da obezbedi sve neophodne informacije za gradnju i da prui dokaz da su obezbeena sredstva za gradnju. Investitor je obavezan i da obezbedi nadzor za vreme izvoenja radova. Taj nadzor moe da vri sam investitor, ali za obavljanje nadzora moe da angauje i posebno, kvalifikovano preduzee ili organizaciju. 5. Odgovornost inenjerske organizacije Odgovornost inenjerske organizacije zavisi od obima poslova koji su predieni ugovorom, odnosno od toga da li je obavljao samo poslove istog inenjeringa ili je i realizovao ceo projekat po sistemu klju u ruke. Prvenstveno, inenjerska organizacija odgovara za sve nedostatke u projektu koje je izradila. Ako je izvodila i pripremne radove (analiza zemljita, priprema terena i sl), inenjerska organizacija odgovora i za sve nedostatke ili pogrene procene zemljita. Inenjerska organizacija odgovara i za izbor graditelja investicionog objekta, ako joj je taj izbor bio poveren, kao i za nedostatke u postupku nadzora nad izvoenjem investicionih radova. 181

Ako je inenjerska organizacija ugovorila posao po sistemu klju u ruke, onda ona odgovara i za propuste u graenju, koji su rezultat ili neodgovarajueg materijala ili neodgovarajue izvedenih graevinskih radova. Pored toga, ona, u tom sluaju, snosi i odgovornost za izbor i kvalitet opreme koja je ugovorena za opremanje investicionog objekta.

VIII MEUNARODNI UGOVOR O SKLADITENJU ROBE


1. Opte napomene Posao skladitenja robe sve vie dobija na znaaju, razvojem industrijske proizvodnje i razvojem saobraaja. Poslovi skladitenja su u dugom periodu bili poslovi kojim su se bavili privrednici, pre svega proizvoai i trgovci, kao uzgrednim i nunim poslom, uz svoju osnovnu privrednu delatnost. Tek intenzivan razvoj proizvodnje i saobraaja je pokazao da takav nain skladitenja ne moe da zadovolji sve potrebe, pa se posao skladitenja poeo razvijati kao posebna delatnost. Razvoj skladitenja, kao posebne vrste privredne delatnosti, nosi mnoge prednosti u savremenim privrednim odnosima. Pre svega, on liava obaveze druge privredne subjekte, koji imaju potrebe za skladitenjem robe da razvijaju posebne, esto vrlo skupe objekte za skladitenje i da obezbeuju posebnu, takoe sve skuplju opremu za manipulaciju skladitenom robom. Potom, razvoj skladitenja kao delatnosti omoguava bitno usavravanje tog posla i primenu posebnih znanja i vetina u njihovom obavljanju i primenu savremenih tehnikih i naunih dostignua za bezbedno i kvalitetno skladitenje robe prema njenojm prirodi. Poslovi skladitenja robe su se, u poetku, razvijali pre svega u lukama i drugim saobraajnim centrima u kojima je roba skladitena radi transporta. Tim poslom su poeli da se bave, pre svih, pediteri koji su gradili skladine objekte i na taj nain smanjivali trokove svog poslovanja i postajali konkurentniji na tritu usluga koje su pruali. Savremeni poslovi skladitenja se odlikuju i specijalizacijom u skladitenju, prema prirodi robe koja se poverava na skladitenje. Tako se pojedina preduzea koja se bave ovim poslovima specijalizuju za skladitenje rasutih, generikih roba, druga se specijalizuju za skladitenje energenata itd. U skladu sa specijalizacijom grade i posebne objekte u kojima se roba preuzeta na skladitenje moe uvati i odravati na nain koji garantuje ouvanje njenih svojstava i smanjenje rizika od oteenja. Posebna pogodnost kod skladitenja na ovaj nain je i izdavanje odreenih skladinih dokumenata koji omoguavaju vlasniku robe da na osnovu njih istupa na tritu i trguje skladitenom robom. Sve to omoguava snienje trokova poslovanja za sve uesnike u poslu i omoguava bre i ekonominije poslovanje. 2. Ugovor o skladitenju Ugovorom o skladitenju se skladitar obavezuje da, uz nagradu, uva i odrava robu deponenta i da je preda na njegov zahtev ili na zahtev drugog ovlaenog lica. Poslove skladitenja robe vre preduzea koja su organizovana i specijalizovana za obavljanje tih poslova, a skladita mogu biti, prema nainu obavljanja ili svrsi skladitenja, javna skladitva, carinska, slobodna carinska skladita, konsignaciona. Odreene funkcije skladita u savremenim meunarodnim trgovinskim odnosima imaju i slobodne zone i slobodne luke. Sadraj ugovora o skladitenju je, u naelu, odreen, pored ostalog i vrstom skladita. Javna skladita su posebne privredne organizacije, ija je delatnost smetaj i uvanje robe deponenta, uz naplatu po odreenoj tarifi. Ta skladita su, u naelu, osposobljena za skladitenje velikih 182

koliina robe. Ona primaju na skladitenje robu svih deponenata, pod jednakim uslovima, ako imaju mogunosti za uvanje te robe. Javna skladita mogu i da se specijalizuju za odreene vrste roba, kao to su itarice, rude, drvo, voe i povre i druge robe koje zahtevaju posebne uslove za uvanje. Skladita mogu da uvaju robu koja je upakovana, ali mogu da uvaju i robu po vrsti, koja se moe meati sa istovrsnom robom drugih deponenata. Javna skladita imaju jasne obaveze u poslovima skladitenja. Skalditar je duan da, pod jednakim uslovima, prima na skladitenje robu svakog deponenta, ako ima uslova da tu robu uva na odgovarajui nain. On je duan da robu uva kao dobar privrednik, da obezbedi manipulaciju robom, da je pakuje i priprema za otpremu, po nalogu deponenta. Po zahtevu deponenta, skladitar mora da obezbedi eventualnim kupcima pregled robe koja je uskladitena. Skladitar treba da robu osigura od rizika skladitenja, imajui u vidu specifinost robe, kao to je rizik od poara i da prati stanje robe, da bi je zatitio od kvarenja ili propadanja; o stanju robe je duan da obavetava deponenta, posebno ako je roba u opasnosti od kvarenja ili propadanja, a ako to okolnosti zahtevaju da preduzme i mere da bi spreio kvarenje i propadanje robe i da o tim merama obavesti deponenta. Javno skladite moe da proda uskladitenu robu, ako je deponent ne preuzme do roka odreenog ugovorom o skladitenju, ako postoji opasnost od propadanja ili kvarenja robe i ako deponent ne plaa cenu skladitenja po odreenoj tarifi. Znaaj javnih skladita je veliki, jer ona omoguavaju plansko snabdevanje odreenog trita, odnosno njegovu ravnomernu snabdevenost, a utiu i na stabilnost cena na tom tritu. Javno skladite naplauje svoj posao prema odreenoj tarifi. U sluaju da proda skladitenu robu, kad se za to stvore uslovi, skladitar naplauje iz prodajne cene svoje trokove i svoja potraivanja, a ako neto od toga ostane stavlja ga na raspolaganje deponentnu. Slobodna carinska skladita se organizuju u velikim saobraajnim centrima: lukama, saobraajnim raskrsnicama. U naelu, slobodna carinska skladita se formiraju u mestima u kojima postoje carinarnice i njih se smeta ona roba koja eka da bude ukrcana na neko transportno sredstvo: brod, eleznicu, kamionski transport. U slobodnim carinskim skladitima mogu da se vre razliiti poslovi sa robom, kao to je pakovanje, odravanje robe, njena priprema za transport itd. U slobodna carinska skladita se smeta domaa roba koja je namenjena izvozu ili strana roba namenjena uvozu, bez plaanja carinskih dabina. Ali, slobodna carinska skladita su pod kontrolom carinskih organa i svaka manipulacija robom u skladitu se vri pod nadzorom carine. Ako se roba iz slobodnog carinskog skladita uvozi, plaa se odreena carinska taksa. Na ostale robe, ukljuujui i one koje su u tranzitu ne plaa se carina. Pored poslova skladitenja u slobodnim carinskim skladitima se mogu vriti i drugi poslovi, kao to je aukcija robe koja je stigla iz inostranstva, javna prodaja robe za koju nije plaena carina itd. Za skladitenje robe u slobodnim carinskim skladitima deponent je duan da plati cenu skladitenja po odreenim tarifama. Privrednim organizacijama koje se bave poslovima uvoza i izvoza robe, carina moe da odobri osnivanje sopstvenih carinskih skladita. Osnivanje ovakvih skladita se odobrava onda kad u slobodnim carinskim skladitima nema mesta, ili nema uslova za uvanje odreene robe ili kad ne postoje slobodna carinska skladita u blizini. U tim skladitima, preduzea uvaju robu do carinjenja. Privredna organizacija mora da obezbedi odgovarajue uslove da bi dobila dozvolu za formiranje carinskog skladita, pre svega da postoji uslovni objekat za uvanje robe, da je objekat pod kontrolom, tako da robi nema pristupa neovlaenih, da jedan od dva kljua za ulaz u skladite uva carina i da vlasnik odgovara za robu u skladitu. Razume se, poto je isti vlasnik robe i skladita nema plaanja trokova za uvanje robe u carinskom skladitu. Takoe, nema ni drugih trokova koji bi bili neizbeni u sluaju uvanja robe u slobodnim carinskim skladitima, kao to je carinska learina, na primer. 183

Konsignaciona skladita su namenjena preduzeima koja se bave poslovima zastupanja, da u njima uvaju robu svojih klijenata, odnosno preduzea koja zastupaju. Po pravilu, u konsignacionim skladitima se uva roba koja se prodaje na tritu na kome je formirano konsignaciono skladite i to za devizna sredstva plaanja. Za takvu robu se plaa carina u trenutku prodaje robe. Slobodne zone i slobodne luke ne podleu carinskoj kontroli, osim nadzora nad ispravama i evidencijom o robi koja se unosi u slobodnu zonu ili slobodnu carinsku luku. Promet robom u slobodnim zonama i slobodnim lukama je slobodan, a carinskoj kontroli podlee tek ako se iz zone ili luke unosi u dravu na ijoj se teritoriji nalazi zona ili luka. Ovakve zone ili luke umnogome olakavaju i ubrzavaju meunarodni promet robe, jer roba u tim lukama i zonama se skladiti i eka inostranog kupca. Najee, kao slobodne zone se odreuju delovi luka koje slue za meunarodni saobraaj i osnivaju ih luka preduzea ili luka preduzea i pristanita zajedno. U zoni se vri skladitenje domae robe koja je namenjena izvozu, robe koja dolazi iz inostranstva i na koju nije plaena carina i robe u tranzitu. Roba namenjena izvozu i uvozu se moe u zoni ukrcavati, iskrcavati ili skladititi, a roba koja je u tranzitu ne moe da se skladiti, ali moe da se manipulie tom robom, to znai da moe da se pretovara, utovara, istovara. Carina na robu smetenu u slobodnoj luci ili slobodnoj zoni podlee plaanju carine ako iz te zone izlazi. Slobodne zone i slobodne luke same po sebi nisu privredni subjekti meunarodnog privrednog prava, ali to mogu biti njihovi osnivai. Ugovor o skladitenju se zakljuuje, po pravilu, na standardnom obrascu, koji sadri rok skladitenja robe, postupak pri izdavanju ili otpremi robe, postupak i mere sa robom u toku uvanja i nain i iznos osiguranja robe kod odreenog osiguravajueg zavoda ili drutva. Na zahtev deponenta skladitar mu izdaje skladinicu. Skladinica se izdaje na ime ili po naredbi, to znai da je za preuzimanje robe ovlaeno lice na ije je ime skladinica ili lice koje donese skladinicu. Skladinica je hartija od vrednosti, koja moe biti pravni osnov za obavljanje odreenih pravnih poslova. 3. Obaveze skladitara Skladitar ima obavezu da usvoji opte uslove poslovanja koji se objavljuju da bi se potencijalni korisnici usluga upoznali sa njima. Ti uslovi poslovanja sadre usluge koje skladitar vri, nain na koji se zakljuuju ugovori o skladitenju, nain postupanja po nalozima deponenata, cene usluga koje prua skladitar i meusobna prava i obaveze skladitara i deponenta. Skladitar je duan da primi robu i da je uva kao dobar privrednik. On mora da postupa sa panjom urednog trgovca. Dunost uvanja robe podrazumeva i povremene preglede robe, da bi se ustanovilo njeno stanje. U sluaju kvara ili oteenja, skladitar je obavezan da odmah obavesti deponenta, a i da proda robu, ako na taj nain moe da zatiti njegove interese. U sluaju da na robi nastane teta zbog toga to skladitar nije postupao kao dobar privrednik, na navedeni nain, on snosi odgovornost za nastalu tetu. Zbog toga je skladitar duan i ovlaen da pri prijemu robe na uvanje izvri odreeni pregled, da bi ustanovio njeno stanje u trenutku prijema na uvanje. Ako ne izvri takav pregled, smatra se da je roba primljena na uvanje bez nedostataka. Meusobnim ugovorom se utvruje i rok do koga se ta roba uva u skladitu. Ako rok nije utvren ugovorom, smatra se da je taj rok onaj koji je predvien optim uslovima poslovanja tog skladita, koji su objavljeni. Ako deponent ne preuzme robu iz skladita do utvrenog roka uvanja, skladitar ima pravo da robu proda i da naplati svoje trokove, a eventualni ostatak preda deponentu. Skladitar je duan da robu izda na zahtev deponenta, u svakom trenutku, pod uslovom da je deponent ispunio sve obaveze prema skladitaru. 184

Pored navedenih obaveza, skladitar preuzima i niz drugih obaveza: 1) on mora da robu osigura od rizika koji mogu da nastupe u toku skladitenja 2) ako robu preuzima od transportera ili peditera mora da preduzme mere da bi zatitio prava deponenta prema njima (da izvri pregled robe, posebno ako uoi nedostatke na robi, da o tome obavesti deponenta itd); 3) mora da uredno vodi odreene knjige o skladitenju; mora da, na zahtev deponenta, izda skladinicu kao dokument o robi primljenoj u skladite. Skladitar posluje kao privrednik, ija je delatnost skladitenje robe i iz te delatnosti on ostvaruje odreene prihode i stie odreena prava. Najvanije od tih prava i smisao same njegove delatnosti jeste uvarina, odnosno nagrada za posao uvanja robe. uvarina se odreuje ugovorom izmeu deponenta i skladitara ili optim uslovima poslovanja koje objavljuje skladitar. Skladitar stie pravo na naplatu nagrade kad preda robu koja je bila uskladitena deponentu. Pored nagrade, skladitar ima i pravo na naknadu korisnih i nunih trokova, koji nisu uraunati u nagradu. To su, prvenstveno, trokovi koje on preduzima da bi robu sauvao od nastanka tete ili propadanja robe, za koje ne bi bio odgovoran skladitar, da su nastali. Skladitar ima zakonsko zalono pravo na robi radi obezbeenja svojih potraivanja, a moe robu zadrati kao obezbeenje za nagradu i svoje trokove. Skladitar moe da proda robu, ako je deponent ne podigne u predvienom roku, u sluaju kvara i opasnosti od propadanja robe, a deponent uprkos upozorenju nije preduzeo mere da otkloni nedostatke niti je dao nalog skladitu, ako deponent ne podmiri svoje obaveze i na zahtev posednika zalonice (varanta), koji je podneo zakonom predvieni protest kod nadlenog suda zbog neisplaenog duga deponenta. Ako iz bilo kojih razloga skladitar izvri javnu prodaju skladitene robe, iz ostvarenog prihoda naplauje svoja potraivanja koja su u skladu sa objavljenim uslovima poslovanja i deponuje ostatak sume kod nadlenog suda. 4. Skladinica Skladinioca je dokument koji skladitar izdaje deponentu za robu koju je primio na uvanje i odravanje. Skladinica je prenosiva hartija od vrednosti, to znai da deponent moe sa skladinicom da je pojavi na tritu. Na taj nain se omoguava da skladitena roba uestvuje u prometu. Skladinica sadri i rok skladitenja robe koja je smetena u skladite. Skaldinica ima odreeni sadraj i podrazumeva se da je on identian sa podacima koje skladitar vodi u matinoj knjizi skladita. Po naim propisima, skladinica, koja se izdaje po naredbi, se sastoji iz dva dela: priznanice, koja svedoi o robi predatoj na skladitenje i slui za prenos vlasnitva na deponovanoj robi i zalonice, koja se moe koristiti kao zalog za obezbeivanje kredita i zajmova na osnovu vrednosti skladitene robe. Oba dela skladinice se, naelno, izdaju istovremeno, ali ih deponent moe kasnije koristiti odvojeno, prema navedenim namenama.

IX MEUNARODNI UGOVOR O LIZINGU


1. Opte napomene Ugovor o lizingu je ugovor koji nastaje relativno skoro u meunarodnom privrednom pravu, pre svega u praksi razvijenih drava. To je ugovor koji sadri posebna pravila prodaje robe, kao to je pravilo da se roba prodaje uz zadravanje prava svojine, zatim prodaja koja podrazumeva otplatu, prodaja u 185

obliku zakupa i sl. Ugovorom o lizingu se jedna strana obavezuje da preda drugoj strani odreenu stvar na odreeni rok, uz naplatu zakupnine od druge strane i da nakon isteka tog roka stvar vrati davaocu, produi korienje stvari ili stvar otkupi. Meutim, lizing je sloen pravni posao i sadri elemente vie navedenih ugovora. U njemu je mogue pronai elemente ugovora o meunarodnoj kupovini i prodaji, elemente ugovora o zakupu, kreditnog posla itd. Svi ti elementi su meusobno povezani i iz njih proizlaze specifine obaveze za stranke ugovora o lizingu, to ga sasvim opravdano ini posebnim poslom u meunarodnom privrednom pravu. Iako je lizing sve razvijeniji posao u meunarodnom privrednom pravu, jo uvek nema meunarodnih propisa o lizingu, osim Konvencije o meunarodnom finansijskom lizingu, koja je usvojena 1988. godine, po nacrtu koji je pripremio Meunarodni institut za unifikaciju meunarodnog privatnog prava. Meutim, ova konvencija se primenjuje ako strane ugovora imaju sedita u razliitim drava koje su lanice Konvencije. U Srbiji je zakonom ureen samo finansijski lizing, Zakonom o finansijskom lizingu od 2003. 28 godine . 2. Ugovor o lizingu U ugovoru o lizingu ugovorne strane su davalac stvari i korisnik lizinga. Davalac lizinga je preduzee koje ustupa odreene stvari korisniku lizinga, uz naknadu. Korisnik je strana koja prima na korienje odreene stvari, za odreeni rok i za to se obavezuje da plati odreenu zakupninu i to u ratama. Ugovor o lizingu se moe zakljuiti neposredno sa proizvoaem stvari koja se daje na lizing ili posredno, tako to se korisnik lizinga opredeli za stvar odreenog proizvoaa, pa onda preduzee koje se bavi lizingom tu stvar kupuje od proizvoaa i daje je korisniku lizinga na upotrebu. Po pravilu, isporuka stvari se vri od proizvoaa korisniku lizinga. U ovom poslu se esto kao uesnik javlja i poseban finansijer posla, koji je najee banka ili druga finansijska ustanova koja kupuje potraivanje proizvoae prema korisniku. Predmet ugovora o lizingu mogu biti razliite stvari, pokretne ili nepokretne, ali se u principu radi o skupim stvarima: mainama, automobilima, opremi, graevinskim mainama i sl. Kad je re o stvari, smatra se da njihov vek tehnike upotrebe, odnosno amortizacija, mora da bude dui od vremena na koje je zakljuen ugovor o lizingu, ali se nekim ugovorima o lizingu predvia i mogunost zamene stvari za vreme trajanja lizinga. Pismenim ugovorom o lizingu je vano detaljno utvrditi osobine stvari koja se daje na lizing: opis stvari, njena tehnika i tehnoloka svojstva, tehnike podatke, radni kapacitet, tehniku dokumentaciju, mesto ugradnje, ako se vri montaa i sl. Uobiajeno, osnovnom tekstu ugovora se pridodaju i razliiti aneksi koji sadre tehnika i druga uputstva i karakteristike delova i opreme koja prati odreenu stvar. Obavezni elementi ugovora o lizingu su ustupanja na korienje odreene stvari ili zbira stvari koje se ustupaju i cena zakupa, odnosno korienja ustupljenih stvari. Obaveza davaoca lizinga je ustupanje stvari na korienje, a cena korienja je obaveza korisnika lizinga. Cena se, po pravilu, utvruje u nekim vremenskim ratama: meseno, tromeseno, godinje. Ako se na lizing daje vie stvari, uobiajeno je da se za svaku pojedinanu stvar utvruje cena korienja i zbirna cena, odnosno ukupna cena. Treba imati u vidu da esto ukupna cena lizinga prevazilazi cenu kupovine iste stvari, ali korisnik lizinga se opredeljuje za ugovor o lizingu, pre svega, zbog toga to se radi o visokim trokovima nabavke koje on ne bi mogao da podnese.

28

Slubeni glasnik Republike Srbije br. 552003; 612005.

186

Sporazum o ceni lizinga najee ukljuuje da se prva rata obezbeuje podnoenjem neopozivog dokumentarnog akreditiva kod odreene banke. Akreditiv treba da bude otvoren najkasnije 15 dana pre ugovorenog roka isporuke. Ugovorom o lizingu se esto predvia i da naplaena cena u toku trajanja lizinga predstavlja akontaciju, u sluaju da posle isteka roka trajanja lizinga doe do kupovine opreme. Ugovor o lizingu se uobiajeno zakljuuje na odreeni rok, ali je mogue zakljuiti lizing i na neodreeno vreme, bez roka. Najee, rok lizinga je tri do pet godina, ali moe najdue biti do 10 godina. Uz ugovoreni rok trajanja lizinga, ugovori o lizingu esto sadre i mogunost otkazivanja ugovora, bez precizno navedenih razloga. U praksi, ugovori o lizingu se najee otkazuju ako kod pojedinih ureaja nastupi kvar koji nije posledica nestrunog korienja, a davalac ga ne otkloni ili ne izvri zamenu, ili ako oprema koja je data na lizing ne obezbeuje obavljanje poslova za koje je planirana. Ugovor se moe otkazati i ako se u toku korienja utvrde skrivene mane stvari koja je predmet lizinga. Ugovorom o lizingu se esto predviaju i drugi odnosi i obaveze izmeu davaoca i korisnika lizinga: priprema lokacije za montau opreme, servisiranje i odravanje opreme, obuka za rukovanje opremom, pravo otkupa, obezbeivanje rezervnih delova, tehnika dokumentacija itd. U praksi, ugovor o lizingu je pismen ugovor i obino se za njegovo zakljuivanje koriste tipski ili standardni ugovori koje pripremaju velika preduzea koja se bave poslovima lizinga. Ti ugovori su obino vrlo detaljni i sadre gotovo sve elemente koji su znaajni za izvravanje ugovora, pa su teko oborivi kad ih stranke ugovora potpiu. esto se u tim tipskim ugovorima predvia obaveza korisnika lizinga da nakon isteka ugovora kupi stvar koju je koristio. Ta obaveza je vrsta obaveza i nema mogunosti korisnik lizinga da se nje oslobodi, ako je potpisao ugovor. Ipak, u naelu, ugovorom o lizingu se predvia da strane mogu da produe ugovor o lizingu, da korisnik vrati stvar ili da korienu stvar otkupi, po odreenoj ceni. Pri tome, otkupna cena je, uglavnom, relativno povoljna, jer je tokom korienja stvar koja je uzeta na lizing manje ili vie amortizovana. Imajui u vidu sve navedeno, oigledno je da je kod ugovora o lizingu davalac u povoljnijem poloaju od korisnika lizinga, ako nita drugo samom injenicom da on pristupa ve postojeem, tipskom ugovoru. Takoe, davalac je dobro zatien od mogueg neizvrenja ugovora, osim ako za to neizvrenje sam snosi krivicu. Naravno, to ne znai da nije mogue da korisnik lizinga postigne povoljniji poloaj u toku pregovaranja o tom poslu, ali jednom zakljuen posao ga obavezuje da ugovor u potpunosti izvri; u protivnom, rizikuje da doe u nepovoljniji poloaj nego po samom ugovoru. Ve je navedeno da postoje slinosti ugovora o lizingu sa drugim poslovima meunarodnog trgovinskog prava. Verovatno najvea slinost, a otuda i najvea tekoa, jeste izmeu ugovora o zakupu i ugovora o lizingu. I kod jednog i kod drugog ugovora predmet je davanje stvari u zakup uz naknadu. Meutim, kljuna razlika je u pogledu obaveza davaoca lizinga u odnosu na zakupodavca, Naime, ugovorom o lizingu se, po pravilu, davalac lizinga obavezuje da servisira i odrava opremu koju je dao na lizing, da organizuje i sprovodi obuku kadrova za korienje opreme, da obezbeuje rezervne delove, koje obaveze ne postoje, takoe u naelu, kod ugovora o zakupu. Slinosti postoje i izmeu ugovora o kupovini i prodaji i ugovora o lizingu. Osnovna razlika izmeu ova dva ugovora je u tome to se ugovorom o lizingu ne prenosi pravo svojine, nego je korisnik dobio pravo korienja. Meutim, vie slinosti ova dva ugovora postoje u sluaju kod ugovora o kupovini i prodaji kod kojih prodavac zadrava pravo svojine nad stvari, kod kupovine na otplatu, ali i ovde je osnovna razlika u predmetu ugovora; kod ugovora o kupovini i prodaji krajnji cilj jeste prenos prava svojine, a kod ugovora o lizingu to je korienje stvari, ak i onda kad postoji mogunost otkupa stvari posle isteka ugovora o lizingu. Postoji i slinost ugovora o lizingu i ugovora o zajmu, jer i u jednom i u drugom sluaju strana koja je primila stvar mora da je vrati davaocu. Ali, kod zajma se uglavnom radi o ustupanju potronih dobara, dok je kod ugovora o lizingu u pitanju nepotrona stvar. Zatim, zajmoprimac je duan da 187

zajmodavcu vrati stvari koje je primio istog kvaliteta, a korisnik lizinga vraa stvar koja je vie amortizovana nego kad mu je ustupljena; dakle, manjeg kvaliteta.

X MEUNARODNI UGOVOR O KONTROLI ROBE


1. Opte napomene Posao kontrole robe je najneposrednije vezan sa poslovima meunarodne kupovine i prodaje robe i podrazumeva razliite vrste kontrole, od kontrole kvaliteta do kontrole kvantiteta. Ponekad, poslove kontrole robe moe da vri i sam kupac, ali razvoj meunarodne trgovine, sloenosti proizvoda, razvoj sredstava za kontrolu, esto prevazilazi objektivne kapacitete i mogunosti kupca, pa kupci sve vie pribegavaju angaovanju specijalizovanih organizacija za kontrolu robe. Sa porastom obima meunarodne trgovine, porastom elemenata koje obuhvata, pre svega, kvalitativna kontrola robe, usavravanjem tehnikih sredstava i znanja neophodnih za kvalitetno vrenje kontrole, razvile su se i specijalizovanje organizacije za kontrolu, u pojedinim dravama, a zatim je dolo i do njihovog udruivanja u meunarodne asocijacije kontrolora. Danas ve ima vie i meunarodnih organizacija kontrolora. Jedna od njih je i Meunarodna federacija kontrolnih organizacija, koja ima sedite u Londonu. Ova federacija okuplja veliki broj nacionalnih kontrolnih organizacija, meu kojima je i Jugoinspekt iz Beograda. 2. Izvori prava o kontroli Zakonodavstva nekih drava ureuju delatnost oprganizacija koje se bave kontrolom i one se esto, pored osnovne delatnosti, kontrole kvaliteta i kvantiteta robe, mogu baviti i nekim drugim delatnostima. U meunarodnom prometu postoje afirmisane kompanije ili preduzea koja se bave kontrolom kvaliteta i kvantiteta robe i esto se trae njihove usluge u meunarodnom prometu robe i usluga. U naem zakonodavstvu, poslove kontrole proizvoda i usluga ureuje Zakon o obligacionim odnosima od 1978. godine. U meunarodnom pravu, poslovi kontrole robe su, uglavnom, ureeni optim uslovima i tipskim ugovorima, koji su stvoreni u okviru organizacija koje se bave kontrolom. Najee, to su ugovori po pristupu, odnosno ugovori ijim zakljuivanjem naruilac kontrole, odnosno kupac prihvata opte uslove sadrane u tipskom ugovoru. Mogue je da naruilac i kontrolna organizacija zakljue i ugovor kojim se izriito iskljuuju neki od optih uslova predvienih tipskim ugovorom. 3. Ugovor o kontroli Ugovorom o kontroli kvaliteta i kvaniteta u meunarodnom prometu se privredna organizacija za kontrolu obavezuje da za raun svog komintenta izvri kontrolu kvaliteta i kvantiteta robe, uz naknadu, uz preuzimanje ili bez preuzimanja robe koja se kontrolie. Potreba za zakljuivanjem ovog ugovora proizlazi iz injenice da su kupac i prodavac robe obino u razliitim mestima, a preuzimanje robe podrazumeva i kontrolu njenog kvaliteta i koliina robe. Pored toga, ponekad kontrola kvaliteta podrazumeva i kapacitete kojima ne raspolau ugovorne strane, pa je neoohodno angaovanje posebnih strunjaka ili opreme za obavljanje tog posla. Sve to je uslovilo razvoj 188

posebnih privrednih organizacija koje raspolau tim mogunostima i kontrolu ine efikasnijom i jeftinijom. Ugovorom o kontroli se odreuje i predmet kontrole koji trebna da obavi kontrolna organizacija. Najee, to je kontrola kvaliteta robe, ali je mogue da se vri i kontrola pakovanja i transporta. Takoe, ugovorom o kontroli moe se predvideti i obaveza kontrolne organizacije da vri specifine laboratorijske kontrole. Organizacije koje se bave kontrolom kvaliteta i kvantiteta robe taj posao obavljaju na osnovu naloga zainteresovane strane, ali su dune da svoj posao obavljaju po pravilima struke i po svom najboljem znanju. Najee, te organizacije objavljuju svoje uslove poslovanja i imaju obuen struni kadar za obavljanje tih poslova-inspektore. Po zavrenoj kontroli izdaju sertifikat o izvrenoj kontroli. Ugovor o kontroli kvaliteta i kvanititeta se zakljuuje prihvatanjem naloga za kontrolu kvaliteta i kvantiteta i sporazumom o ceni obavljanja posla. Ugovor ne zahteva posebnu formu i moe se zakljuiti usmeno ili pismeno, pa i nalogom upuenim telefonom ili nekim drugim sredstvom komunikacija, a na isti nain se moe izraziti i prihvatanje ponude. 2. Obaveze kontrolora Meusobna prava i obaveze se utvruju ugovorom, ali za utvrivanje tih prava i obaveza su nesporno od znaaja i opti uslovi poslovanja organizacije koja se bavi kontrolom i ti uslovi su sastavni deo zakljuenog ugovora. Organizacija, uglavnom, ima obaveze: 1) da izvri uslugu koja je ugovorena; 2) da izda sertifikat o izvrenoj kontroli; 3) da obezbedi da ne doe do zamene robe koja je podvrgnuta kontroli; 4) da uva uzorke po kojima je kontrola izvrena. Nakon izvrene kontrole, organizacija koja je tu kontrolu izvrila duna je da izda odgovarajui sertifikat. Sertifikat mora da sadri precizne podatke: 1) o vremenu i mestu izdavanja sertifikata; 2) o vrsti robe koja je bila podvrgnuta kontroli; 3) vrstu kontrole koja je obavljena; 4) naziv nalogodavca, mesto i datum kad je izvrena kontrola; 5) draoca robe u trenutku kontrole; 6) nain transporta ako se vri kontrola opreme, utovara, istovara, odnosno transporta i slaganja robe kad se vri kontrola transportnih sredstava; 7) nain izvrenja usluge, nalaz, odnosno miljenje, ako se tako zahteva. Smatra se da sertifikat kupcu slui kao isprava kojom moe da dokazuje da prodavac nije izvrio obaveze iz ugovora o kupovini i prodaji, koje se odnose na kvalitet i kvantitet robe ili kao isprava kojom prodavac dokazuje da je svoje obaveze izvrio u skladu sa zakljuenim ugovorom. Sertifikat ima ulogu i kod naplate pomou dokumentarnog akreditiva, jer se esto zahteva kao jedan od dokumenata koji su uslov plaanja. U naelu, podaci koje sadri sertifikat se smatraju tanim, ali je mogue dokazivati da podaci nisu tani. Kontrolna organizacija ima pravo pristupa robi na kojoj treba da izvri ugovorenu kontrolu, uz obavezu druge ugovorne strane da obezbedi neophodne dopunske informacije u toku obavljanja kontrole.

189

5. Obaveze naruioca kontrole Kontrolna organizacija ima pravo na proviziju za obavljene poslove i obaveza naruioca posla je da joj tu proviziju isplati nakon izdavanja sertifikata o izvrenoj kontroli. Visinu provizije odreuju strane ugovora, a mogue je da se provizija isplati i prema tarifama kontrolne organizacije, bez posebnog ugovaranja visine provizije. Uobiajeno je da se cena usluge koju vri kontrolna organizacija plaa posle izvrenog posla. Na osnovu izvrenog posla, organizacija koja vri kontrolu ima pravo na naplatu izvrene usluge, odnosno provizije. Pored provizije, naruilac posla ima obavezu da kontrolnoj organizaciji isplati i naknadu trokova koje je ona imala u izvravanju poslova kontrole. Kontrolna organizacija je duna da dokae da su ti trokovi bili neophodni i da su korisni za naruioca posla. 6. Odgovornost kontrolora Kontrolna organizacija odgovara za kvalitet uraenog posla. Ukoliko u toku izvrenja poslova kontrole nastane teta za naruioca kontrole, kontrolor odgovara ako je teta izazvana zbog nepanje pri vrenju poslova kontrole ili zbog toga to u postupku kontrole nije primenila sve strune i profesionalne standarde koji se odnose na tu oblast delatnosti. U sluaju da se naruilac posla poziva na nepanju kontrolora, on mora da dokae postojanje nepanje. Tipskim ugovorima, odnosno optim uslovima kontrolne organizacije esto ograniavaju svoju odgovornost i to do visine provizije koja im pripada za izvrenu kontrolu. Odgovornost kontrolne organizacije je iskljuena ako je do tete dolo usled nedostatka same robe, bilo da je ona nesaobrazna uslovima predvienim ugovorom ili da se radi o njenim unutranjim manama. Kontrolna organizacija se oslobaa od odgovornosti, ako nije u potpunosti izvrila ugovorenu kontrolu zbog razloga na koje kontrolor nije mogao da utie.

XI MEUNARODNI UGOVOR O FAKTORINGU

1. Opte napomene Posao faktoringa nije detaljnije ureen ni u nacionalnim zakonodavstvima, ni u meunarodnom pravu, pa se na njega uglavnom primenjuju optu uslovi poslovanja i tipski ugovori razvijeni u bankama i sudska praksa drava u kojima se ovi poslovi obavljaju u veem obimu. Sutina faktoring posla bi se mogla razumeti kao kupovanje potraivanja od klijenata. Kad jednom ustupi svoje potraivanje banci, pod uslovom da garantuje za njegovu istinost, klijent gubi bilo kakvu vezu sa svojim dunikom. Sva njegova prava iz biveg odnosa sa dunikom preuzima faktor (banka); stoga je sporna pravna priroda faktoringa, jer u njemu ima elemenata razliitih poslova, ali je najvie elemenata komisiona, iz kojeg je faktoring i nastao. Savremeni faktoring se razvio u prekomorskoj trgovini, kod koje su izvoznici teili da u to kraem vremenskom periodu naplate poslove izvoza koje su obavili. Poto su takvu, brzu naplatu mogli da obezbede samo od banaka, reenje su nali u faktoringu, ustupajui bankama potraivanje uz nekakvu naknadu, dobijali su naplatu svog posla. Posao faktoringa se uglavnom razvio u anglosaksonskim dravama, pre svega u SAD. 190

Nema sumnje da faktoring posao ubrzava ekonomsku razmenu i stvara mogunost za manja preduzea, koja nemaju obimne izvore sredstava da svoju robu realizuju na tritu i posvete se proizvodnji, dok se plasmanom njihovih proizvoda na tritu, po ugovorima o faktoringu, bave banke, koje svoj interes u poslu nalaze u ostvarivanju nagrade koja se predvia za taj posao. Razume se, poslovanjem na osnovu ugovora o faktoringu, faktor ima i bolji uvid u mogunosti plasmana roba na odreenim tritima, pa je to njegova bitna prednost nad izvoznikom, koji sa svoje strane ima interes da te poslove poverava faktoru, jer tako smanjuje rizik svog poslovanja. U praksi se faktoring razvija i u oblik kreditiranja, koje faktor obezbeuje ugovornoj strani sa kojom sarauje na trajnijoj osnovi, tako to mu daje odreene iznose unapred, pre nego to doe u posed robe koju treba realizovati na tritu, odnosno pre stvarnog ustupanja konkretnog potraivanja. U ovakvim sluajevima, meutim, pored nagrade za obavljeni posao, faktor zaraunava i odreenu kamatu na sredstva koja daje unapred, odnosno tu kamatu uraunava u iznos naknade u koji ulaze i drugi bankarski trokovi. 2. Ugovor o faktoringu Ugovorom o faktoringu se banka obavezuje da preuzme nenaplaena potraivanja klijenta i da ih realizuje uz nagradu, koja se ugovara i ija visina zavisi od prirode i vrste potraivanja (od 2% do 15% od vrednosti potraivanja, pa i vie od toga). Klijent garantuje banci istinitost potraivanja pri njihovom prenoenju na banku, a banka klijentu isplauje iznos realizovanog potraivanja odmah po naplati, uz odbijanje ugovorene nagrade. Ugovor o faktoringu se najee zakljuuje na neodreeno vreme ili na due periode vremena, od pet do deset godina. Zakljuivanju ovakvih ugovora pribegavaju, uglavnom, preduzea koja se bave uvozom ili izvozom a nemaju potpuno, ili dovoljno razvijene slube koje su sposobne za obavljanje ovih poslova (raunovodstvo, pravnu slubu) pa ih poveravaju bankarskim slubama; uobiajeno onima sa kojima ve posluju. Zbog toga se ugovorne strane esto sporazumevaju da banka koja obavlja faktoring za svog klijenta obavlja i druge poslove kao to su knjigovodstveni, poreski poslovi i sl. Faktoring poslova ima vie i mogu se podeliti po nekoliko kriterijuma. Najea podela je na otvoreni faktoring i skriveni (neotvoreni) faktoring) . Otvoreni faktoring je u sutini pravi faktoring koji se sastoji u ustupanju potraivanja izvoznika faktoru, odnosno faktor kupuje njegovo potraivanje prema kupcima. Prema tome, kad izvoznik proda robu kupcu, njegovo potraivanje se prenosi na bankara i kupac je obavezan da ugovorenu cenu plati bankaru, a ne izvozniku. Razume se, kupac treba da bude unapred obaveten kome treba da plati ugovorenu cenu za kupljenu robu. Po pravilu, izvoznik ovaj posao ugovara sa bankom iji je i inae klijent. Pri ugovaranju faktoringa, obim poslova moe da bude razliit. Izvoznik moe od bankara da zahteva samo naplatu ugovorene cene, ali moe sa njim da ugovori i druge poslove, na primer poslove knjigovodstva ili kreditiranja. Nain isplate izvozniku zavisi upravo od ugovora. Tako, faktor moe preuzeti i kreditiranje kupca, ako je to bilo ugovoreno izmeu izvoznika i kupca. Na primer, ako je izvoznik ugovorio naplatu izvezene robe u roku od dva meseca, onda e faktor isplatiti izvozniku ugovorenu vrednost unapred, a bie duan da sa naplatom od kupca saeka do roka ugovorenog izmeu izvoznika i kupca. Valja napomenuti da vei faktori uobiajeno imaju svoje korespondente u razliitim dravama, pa je to mogunost da kupac svoje dugovanje isplati i u domaoj valuti korespondentu banke koja je ugovorila faktoring, to je povoljnost i za kupca. Skriveni (neotvoreni) faktoring postoji onda kad izvoznik prodaje svoju robu namenjenu izvozu za gotov novac. U tom sluaju, faktor prodaje robu preko izvoznika (koji mu je ve prodao robu) na kredit 191

i u tom poslu deluje kao komisionar. Razume se da je cena robe koja se prodaje na ovaj nain uveana, jer pokriva i zaradu faktora, ali inostrani kupac to ne zna, jer plaa izvozniku, koji dobijeni novac prenosi faktoru. Prema vrsti usluga koje faktor vri, faktoring moe da bude faktoring sa uslugama ili faktoring sa uslugama i kreditiranjem. Faktoring sa uslugama je onaj kod koga faktor vri samo uslugu naplate ugovorene cene izmeu izvoznika i kupca. Kod takvog posla, faktor jedino prezima rizik za naplatu potraivanja, ali ne prua nikakve druge usluge izvozniku. Faktoring sa uslugama i kreditiranjem podrazumeva da faktor preuzima sve finansijske poslove koji prate naplatu izvezene robe, koja se ne plaa odmah, pa izvoznik nije u stanju da eka na naplatu dui rok (koji moe biti i do nekoliko meseci). Zbog toga, faktor preuzima finansiranje izvoznika, tako to mu deo prodajne cene isplauje odmah. Ovaj posao je najei oblik faktoringa. Meusobna prava i obaveze faktora i klijenta se ureuju ugovorom o faktoringu. 3. Obaveze i prava faktora Faktor ima obaveze: 1) da preda naplaeni iznos cene klijentu, posle odbijanja svoje nagrade; 2) da kreditira izvoznika, ako je to ugovorom predvieno; 3) da izvri sve usluge predviene ugovorom; 4) da vodi knjige radi obrauna potraivanja i dugovanja; 5) da prua strunu pomo izvozniku, u skladu sa ugovorom ili ako je deo prirode posla: Faktor ima sledea prava: 2) da proda robu u svoje ime; 3) da izda garant, da zaloi robu ako je uobiajeno u tom poslu; 4) da primi plaanje i da izvri naplatu, odnosno da proda robu na kredit; 5) da osigura robu od rizika koji su u tom poslu uobiajeni; 6) da zadri robu izvoznika koju je dobio na osnovu ugovora o faktoringu, radi uravnoteenja meusobnih plaanja.

192

Literatura:
Adamovi, Lj: Teorija meunarodne trgtovine, Institut za meunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1971. Amato, P: UN Convention on Contracts for the International Sale of Goods-The Open price term and Uniform Application: An early interpretation by the Hungarian Courts, 13 Journal of Law and Commerce, 1993. Andrassy, J: Meunarodno pravo, Zagreb 1987. Antonijevi, Z: Privredno pravo, Beograd, 1976. Antonijevic, Z: Pravo spoljne trgovine, Beograd, 1967. Antonijevi, Z: Poslovi platnog prometa, Beograd, 1970. Antonijevi, Z: Ugovori u privredi, Beograd, 1968. Antonijevi, Z; Petrovi, M; Pavievi, B; Bankarsko pravo, Beograd, 1982. Atiyah, P.S: An Introduction to the Law of Contract, 5th ed, Oxford, 1995 Badovinac, G: Ugovori o iskoriavanju pomorskih brodova, Zagreb, 1970. Badovinac, G; Arek, Z: Transport i osiguranje, Zagreb, 1975. Barbi, J: Sklapanje ugovora o prodaji, Beka konvencija, Sarajevo, 1988. Bereagin, A: Medunarodnoe Vazdunoe pravo, Moskva 1966. Berger, K.P: The Creeping Codification of the Lex Mercatoria, The Hague, London, Boston, 1999. Berger, K.P: The Principles of European Contract Law and the Concept of the Creeping Codification of Transnational Law, European Review of Private Law, 2001 Besarovi, V: Pravo industrijske svojine i autorsko pravo, Beograd, 1984. Besarovi, V: Pravni aspekti prenosa tehnolokog znanja u zemlje u razvoju, Beograd, 1978. Boggalano, A: International Standard Contracts, Hag-Boston-London, 1982. Boguslavski, M.M: Medunarodnoe ekonomieskoe pravo, Moskva 1986. Bolgar, V: The Contracts of Adhesion-Comparison of Theory and Practice, The American Journal of Comparative Law, 1972 Bonelli, M.J: The UNIDROIT Principles of International Contracts and the Principles of European Contract Law: Similar rules for the same purposes, Uniform Law Review No. 26, 1996. Bonnell, M.J: An International Restatement of Contract Law, 2nd ed, New York, 1997 Brajkovi, V: Meunarodno transportno pravo, Zagreb, 1957. Brewster, R: The Domestic Origins of International Agreements, 42 Virginia Journal of International Law, Wintert 2004 Bulaji, M: Novi meunarodni ekonomski odnosi, Skoplje, 1977. Cari, S: Meunarodni transport robe, Novi Sad, 1972. Cari, S: Meunarodni transport robe, meunaropdne pedicija, transportno osiguranje, carine, IV izdanje, Novi Sad, 1977. Cari, S; Vilus, J; urev, D; Divljak, D: Meunarodno poslovno pravo, Novi Sad, 2007. Cari, S: Posao renog prevoza robe i putnika, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad 1971. Caric, S: Posao vazdunog prevoza robe i putnika, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1970. Cari, S; ini, M; urlan P: Komentar Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraaju, Beograd, 1974. Cari, S: Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Beograd, 1977. Cari, S: Ugovor o kreditu u naem pravu, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1979. Cari, S: Nove pojave u regulisanju robnog prometa, Beograd, 1987. 193

Cari, S: Pravni poloaj u regulisanju robnog prometa, Beograd, 1987. Cerovi, D: Sistem meunarodnog privrednog prava, Kragujevac, 1975. Cigoj, S: Pomorsko pravo Jugoslavije, Ljubljana 1975. Cigoj, S: Pitanje rizika po enevskim ugovorima, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 1-21962. Colombos, J: Le Droit International de la mer, Paris 1969. iri, A: Odgovornost prodavca za isporuku, Institut za meunarodnu politiku i privredu, Beograd, 1989. iri, A: Osnivai preduzea u inostranstvu i princip pravinosti, Pravni ivot br. 9-101994. iri, A; Cvetkovi, P: Meunarodno trgovinsko pravo-struni eseji, Ni, 2001. iri, A: Unapreenje regulative i prakse spoljnotrgovinskog poslovanja, Pravo i privreda br. 581997. Day, D: The Law of International Trade, London, 1981. Devidenko, V: Pravo na voznogradenije na morje, Morskij Flot, 1971. Dimitrijevi,V; Rai, O; eri, V; Papi, T; Petrovi, V; Obradovi, S: Osnovi meunarodnog javnog prava, Beograd, 2005. Degan, V.: Meunarodno pravo, Rijeka, 2000. Dragaevi, M: Pravni odnosi izmeu hotelijera, gosta i turistike agencije, Beograd, 1973. Draki, M: Obaveze prodavca prema unifikovanim propisima o meunarodnoj kupoprodaji, Beograd, 1966. Draki, M: Zakljuivanje ugovora o prodaji, Beograd, 1986. Draki, M: Meunarodno privredno ugovorno pravo, Beograd, 1990. er, F: Kontrola kvaliteta i kvantiteta robe u meunarodnoj trgovini, Ljubljana, 1987. urovi, R: Meunarodno privredno pravo, Beograd, 2004. urovi, R: Meunarodno privredno udruivanje, Beograd, 1985. urovi, R: Suzbijanje restriktivne poslovne prakse u meunarodnim privrednim odnosima, Samoupravno pravo br.31980 urovi, R: Unifikacija pravila za garancije u meunarodnoj trgovini, Jugoslovensko bankarstvo br. 51979. urovi, R: Pojam i izvori Meunarodnog privrednog prava, Jugoslovenska revija za meunarodno pravo, br. 1-31974. urovi, R: Ugovor o lizing poslu, Pravni ivot br. 121972. ermanovi, A: Svetska trgovinska organizacija, Meunarodna politika br. 1082-831999. urev, D: Doprinos Ujedinjenih nacija unifikaciji pravila Meunarodnog privrednog prava, Jugoslovenska revija za meunarodno pravo br. 1-31995. urev, D: Odgovornost eleznikog prevozioca, Beograd, 1987. Farnsworth, A: Contracts, 3rd ed, Boston, Toronto, London, 1999 Favrod, Ch: Les societes multinationales, Paris, 1975. Filipovi, V: Odgovoronost prevoznika mjeovitog prijevoza, Privreda i pravo br. 21976. Glossner, O: Commercial Arbitration in the Federal Republic of Germany, Deventer, 1984. Goldman, B: Droit commercial europeen, Paris, 1975. Goldtajn, A: Meunarodna trgovaka arbitraa, Zagreb, 1980. Goldtajn, A: Privredno ugovorno pravo, Zagreb, 1980. Goldtajn, A: Konvencija Ujedinjenih naroda o meunarodnim ugovorima o meunarodnoj prodaji i strukturi meunarodne trgovine, Zagreb, 1980. Goldtajn, A: Ugovori autonomnog privrednog prava, Zagreb, 1974. Goldtajn, A: Ugovor o stranim privatnim investicijama u Jugoslaviji, Joint venture, Zagreb, 1972. Goldtajn, A: Meunarodno trgovako pravo, Zagreb, 1970. Goldtajn, A; Triva, S: Meunarodna trgovaka arbitraa, Zagreb, 1987. Grabovac, I: Pomorsko pravo, Zagreb, 1979. 194

Heiskanen, V: The Regulatory Philosophy of International Trade Law, 38 Journal of World Trade, February 2004 Honnold, J: The United Nations Commission on Inernational Trade Law: Mission and Methods, American Journal of Comparative Law, No. 171979. Ilei, M: Antidampinke mere EEZ, Beograd, 1987. Jackson, J: The Role of International Law in Trade, Georgetown Journal of International Law, Spring 2005 Jana, D: Pravo evropskih zajednica, Novi Sad, 1980. Janji, M: Ugovor o transferu tehnologije, Beograd, 1981. Jankovec, I: Privredno pravo, Beograd, 1981. Jankovi, B; Radivojevi, Z: Meunarodno javno pravo, Ni, 2005. Kahn, P: Le contrat ekonomique international, Paris, 1975 Kapor, P: Osnivanje preduzea u inostranstvu, Beograd, 1994. Kapor, V: Pojam meunarodnog privrednog prava, Jugoslovenska revija za meunarodno pravo br. 1-31973. Kapor, V: Kupoprodaja robe u spoljnoj trgovini, Novi Sad, 1972. Kapor, V: Haki jednooobrazni zakon o zakljuivanju ugovora o meunarodnoj kupoprodaji, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, 1974. Kapor, V: Ugovor i njegova snaga, Novi Sad, 1983. Kapor, V; Cari, S: Ugovori robnog prometa, Novi Sad, 1987. Kaanin, R; Velimirovi, T: Opte uzanse za promet robom, sa objanjenjima i sudskom praksom, Beograd, 1976. Kelso, C:J: The United Nations Convention on Contracts for the International Sale of Goods: Contract Formation and the Batle of Forms, Colombia Journal of Transantional Law No. 211983 Kronke, H: International Uniform Commercial Law Conventions: Advanteges, Disadvantages, Criteria for Choice, Uniform Law Review, 2000 Krulj, V: Dejstva ugovora o kupoprodaji, Beograd, 1972. Lando, O: The Harmonization of European Contract Law trough a Restatement of Principles, Oxford, 1997 Lebedev, S.N: Medunarodnoi kommereskij arbitra: kompetencija arbitrov i soglaenije stron, Moskva, 1988. Lewison, K: The Interpretation of Contracts, 2nd ed, London, 1997 Lopandi, D: Le communaute economique europeenne et la Yugoslavie, Paris, 1985 Lynch, K: The Forces of Economic Globalization, Chalenges to the Regime of International Commercial Arbitration, The Hague, London, New York, 2003 Metzger, S: United Nations Commission on International Trade Law, American Journal of International Law No. 21972 Mitrovi, D: Klauzule neodgovornosti u meunarodnoj trgovakoj kupoprodaji, Beograd, 1966. Mitrovi, D: Zajedniko ulaganje sa stranim partnerima, Privreda i pravo br. 7-81978. Mitrovi, D: Ugovor o zajednikom ulaganju, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 61979. Mlikotin-Tomi, D: Pravo Evropske ekonomske zajednice, Zagreb, 1989. Mozolin, V.P: Gradanskoe i torgovoe pravo kapitalistieskih stran, Moskva, 1980. Opi uvjeti poslovanja, II dio, Posdlovna praksa, Modeli, Redakcija A. Goldtajn, Zagreb, 1970. Orli, V: Zakljuivanje ugovora, Beograd, 1993. Paunovi, M: Meunarodno poslovno udruivanje u oblasti izvoenja investicionih radova, Ljubljana, 1988. Perovi, J: Ugovor o meunarodnoj trgovinskoj arbitrai, Beograd, 2000. Pindi, D: Regionalne organizacije zasnovane na Povelji Ujedinjuenih nacija, Beograd, 1978. 195

Prica, R: Ugovor o know-how, Beograd, 1981. Rastovan, P: Vrijednosni papiri, mjenica i ek, IV izmjenjeno izdanje, Zagreb, 1977. Reczei, L: New Directions in International Trade Law, New York, 1977. Richards, P: Law of Contract, Financial Times, Pitman Publishing, 1997. Rudolf, D: Meunarodno pravo mora, Zagreb, 1985. Sekoles, J: Arbitrana pravila UNCITRAL s komentarjem, Ljubljana, 1983. Smith, J.M: WTO Dispute Settlement: The Politics od Procedure in Appellate Body Rulings, 2 World Trade Review, March 2003 Sui, T: Turistiko pravo, ibenik, 1985. uleji, P: Novi pravni reim spoljnotrgovinskog poslovanja, Pravni ivot br. 11-121990. Trajkovi, M: Pomorsko pravo, Beograd, 1977. Trajkovi, M: Komisioni pravni posao Star del credere, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu br. 111965. Varady, T: Pravna sredstva protiv odluka spoljnotrgovinskih arbitraa, Savremeni problemi spoljnotrgovinske arbitrae, Beograd, 1982. Vasiljevi, M: Poslovno pravo, Beograd, 2001. Vasiljevi, M: Trgovinsko pravo, Beograd, 1995. Vasiljevi, M: Komentar Zakona o preduzeima, Beograd, 1996. Vasiljevi, M: Odgovornost eleznice u domaem i meunarodnom prevozu robe, Beograd, 1987. Velimirovi, M: Prelazak rizika sa prodavca na kupca, Beka konvencija, Sarajevo, 1988. Verona, A: Licencni ugovor, Zagreb, 1981. Vilus, J: Komentar Konvencije o ugovorima o meunarodnoj prodaji robe, Zagreb, 1980. Vilus, J: Naela meunarodnih trgovinskih ugovora, Pravni ivot br. 261998. Vilus, J: O radu UNCITRAL-a, Institut za uporedno pravo, Beograd, 1973. Vilus, J; Cari, S; ogorov, S: Meunarodno privredno pravo, Novi Sad, 1984. Vukadinovi, R: Pravo Evropske Unije, Beograd, 1995. Winn, J.K: Open Systems, Free Markets and Regulation of Internet Commerce, 71 Tulane Law Review, 1998. Zimmermann, R; Wittaker, S: Good Faith in European Contract Law, Cambridge, 2000

196