MEMOARI MOME KAPORA

"Kako se postaje pisac? Ko to zna, rekao sam. Verovatno je to kao i u ostalim umetnostima, traenje neuzvraene ljubavi. Volite me, volite me!... Vidite ta je sve umem i kako to lepo mogu da opiem, rekao sam. Volite me! Pisac nije profesija - to je mentalno stanje."

Bilo je umetnika koji su imali dramatinije i uzbudljivije ivote, ali retki su oni koji su
kao pisac i slikar Momilo - Momo Kapor tako pitko, istinito i zavodljivo opisali i oslikali svoj ivot. U svojim autobiografskim knjigama "Uspomene jednog crtaa" ("Dereta") i "Ispovesti" (SKZ), iz kojih e "Novosti" preneti delove, Momo je majstorski ispisao priu o svom neponovljivom delu i neprolaznom armu. Gotovo sve svoje godine, mogu mirno da kaem, radio sam redovno samo dve stvari, crtao sam i puio. Nije bilo dana kada to nisam inio. Ako nita drugo, povlaio sam palidrvcem linije po pepelu na dnu pepeljare ili vrhom tapa arao u praini ili pesku, crtao prstom po zamagljenom staklu vagonskih prozora ili neijim ruem za usne, u znak zahvalnosti za proteklu no, po ogledalu u kupatilu. Kapori potiu iz sela Mirilovii iznad Bilee i odvajkada sade svoj duvan. Kada sam kao etrnaestogodinji deak prvi put posetio rodno selo svoga oca, zatekao sam babu Jovanu kako nie listove duvana. Izvadila je otar mali no na preklapanje iz dubokog depa svoje kecelje, isekla dva lista duvana, smotala ih veto u pare iscepane novine i dala mi da puim. Bila je strastan pua. Ko zna koliko bi jo ivela da nije u devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe to je zapalila pokriva zaspavi sa upaljenom cigaretom u ustima. Puim, dakle, jo od tog davnog dana, ne bez oseanja grie savesti, znajui da e mi duvan jednog dana doi glave. I pravo je, ali sam se bar napuio u ivotu! Sedei jedne noi pokraj vatre u planini Vidui, po kojoj su zavijali vukovi, sluao sam jednog starca kako tvrdi da su Hercegovci, i kada su nepismeni, najnaitaniji meu Srbima. Budui da su kupovni papirii (zvani ati) retki i skupi, oni duvan zamataju u novine i istrgnute listove iz sluajno zalutalih knjiga. Sagorena, odtampana slova, u obliku dima ulaze im u plua i u krvotok i taloe im se u glavi. To su itave biblioteke, kojih Hercegovci nisu ni svesni. Otac Gojko, koga je baba najvie volela i jedinog ga poslala u kolu, od novca iz Gera, nastavi da se koluje po svetu, pa se ja tako 1937. rodih u Sarajevu. Moja pokojna majka, Bojana, bila je izdanak ugledne srpske familije Velimirovi, koja je vremenom osiromaila, tako da je moja baka morala da izdaje jednu sobu. Nju je iznajmio moj otac. Taj mladi Hercegovac, starinskog kova, savestan i preozbiljan za svoje godine, bio je veliki finansijski strunjak, urednih navika i patrijarhalnog vaspitanja. Zarobljen na poetku rata kao rezervni oficir Kraljevske vojske, odveden je u Nirnberg - u oficirski logor, gde je proveo pune etiri godine aljui mi redovno razglednice i dopisnice, koje je krasio krupni ig nemake cenzure. Moja majka, koja je poginula trinaestog aprila 1941, za vreme nemakog bombardovanja Sarajeva zatitivi me svojim telom od sruene kue, mora da je mnogo volela tog mravog, ozbiljnog oveka svetlih oiju. Za vreme rata, iveo sam kod sestre moje bake, Janje Baro, poto mi je u toj kui poginula i baka. Ne raunajui ono detinje vrljanje po hartijama i docrtavanje brkova na fotografijama tetaka u albumu, crtam od etvrte godine. O Boiu 1941, naa susetka sa drugog sprata kao uzdarje za ulogu poloajnika poklonila mi je prve akvarel boje marke "Faber" kupljene u knjiari kod "Simona & Katana", jedinoj prodavnici slikarskog materijala u Sarajevu, zajedno sa divnom etkom crne lakirane drke. Moj otac, visoki slubenik Ministarstva inostranih poslova, zauzet dravnim poslovima, doao je po mene da me odvede u Beograd tek godinu dana posle zavretka rata, 1946. Odrastao sam kao prilino razmaeno gradsko dete u okruenju diplomata i njihovih lepih ena, letujui na Bledu u posebnoj vili. Ali je moj otac odluio da to nije dobar svet

za mene, pa je poeo da me svakog letnjeg i zimskog raspusta alje u selo Bajmok, kod svog starijeg brata Mirka Kapora. U selu se dogodio ovakav dogaaj: neki Jovanovi prijavio je etrdeset osme nekog Babia da ita zabranjene ruske knjige, pa su ovog uhapsili i drali nedelju dana u zatvoru ubivi boga u njemu. upali su mu brkove i palili tabane zapaljenom novinskom hartijom. Pretraili su mu kuu, tavan, tale, svinjce i koeve sa kukuruzom - nita nisu mogli da nau, pa ga pustie. Posle dvadeset godina, kada je sve to prolo i kada je ve odavno zaboravljeno, onaj, ve ostareli Babi, pozove starog Jovanovia kui da mu neto pomogne te ovaj doe ne slutei nita. Kada je stigao, popiju po rakiju pa ga Babi odvede u batu iza kue da mu neto kao pokae gde je pored jednog drveta stajao pripremljen aov. Tada izvue pitolj i naredi nesrenom Jovanoviu da kopa. Ovaj je mislio da kopa sam sebi raku. utei je kopao pred uperenom cevi sve dok aov ne udari u neto tvrdo. Izvukao je limeni kofer, pa mu Babi naredi da ga otvori. U njemu je bio sveanj knjiga. "Istorija SKPb" (Kratki kurs), "Mlada garda" od Fadejeva, "Pedagoka poema" Makarenka, "Tihi Don" olohova, "Timur i njegova eta" Arkadija Gajdara, "Zoja Kosmodemjanskaja", "Beli se usamljeno jedro", ukratko, itava biblioteka sovjetskih izdanja iz prvih poratnih godina. Rastali su se utke, samo ga je Babi pljunuo. Umrli su u zimu iste godine. Ta duga leta, kojima kao da nije bilo kraja, bila su vreme kada sam mnogo itao. U selu je postojao novoizgraeni zadruni dom sa skromnom bibliotekom, u kojoj je radila Olga Krkelji, neudata hroma ena u godinama, blagog pogleda i divnog osmeha, koja mi je davala knjige, esto po nekoliko njih. Proitao sam tako sve ruske klasike - Tolstoja, Dostojevskog, Bunjina, Turgenjeva i ehova, koga i dan-danas esto prelistavam. Posle pet gimnazijskih godina provedenih u Treoj mukoj, preselio sam se u Sarajevo, gde je moj otac premeten po potrebi slube, i tako sam se ponovo, kao u kakvom runom snu, naao u svom rodnom gradu, u Prvoj mukoj klasinoj gimnaziji, koja je odisala surim austrougarskim duhom. Profesori su takoe pripadali toj epohi i neprestano su nam uvaljivali krivicu, podseajui da sedimo u istim klupama u kojim je u svoje vreme uio i proslavljeni Ivo Andri. Ovaj pisac posluio im je kao ivi prekor naoj nemarnosti, gluposti i beznaajnosti. Tek mnogo godina kasnije, negde sedamdesetih, Ivo Andri mi je u jednom razgovoru sam otkrio veliku tajnu da je bio lo ak i da je, kao i ja, ponavljao sedmi razred zbog matematike. Jedina svetla taka u ovoj koli bio nam je profesor crtanja i istorije umetnosti - Bora Mihaevi. Tako sam ponovo naao velikog zatitnika, koji mi je, u nedostatku slualaca, satima govorio o istoriji umetnosti, prezirui i gadei se likovnog ivota "u ovoj nezdravoj kasabi u kojoj je morao da ivi kao po kazni". I profesor Mihaevi, ovek velikog obrazovanja i ukusa, i ja, mali, rahitini gimnazijalac klempavih uiju, zbog kojih sam patio kao ubogi avo, eznuli smo da se iupamo iz ovog ukletog grada kome je i Bog rekao laku no. "Jednom od nas dvojice to mora uspjeti!", govorio mi je profesor. Njemu, naalost, nije, pa zbog toga ispisujem redove koji e ga moda spasti od zaborava. Umro je sam (govorili su, kao pas), u svojoj garsonjeri, a otkrili su ga tek nekoliko dana kasnije. Izgleda da se mnogo namuio. Ruke su mu bile izgriene od sopstvenih ujeda, a skromno pokustvo razbijeno u paramparad. Ilustratori humoristi (kojih li udnih zanimanja!) sakupljali su se posle posla u oblinjem bifeu "Lovac", u kojem se pilo s nogu, uz skromnu zakusku; poneko kuvano jaje, usoljeni riblji fileti "ringlice" ili "zdenka" sir i napolitanke. Polaskan njihovim znaajnim drutvom, stajao sam i ja ponosno za ankom

trudei se da to pre odrastem i sam. Tada, posle nekoliko boca mlakog piva preseenih domaom rakijom "patrija", otkrivale su se pred mojim esnaestogodinjim oima redakcijske zavere, strahovi, sauesnitva, izdaje, u tom malenom krugu to je sa zaviu i divljenjem posmatrao, kao nedostini ideal, humoristike listove iz velikih gradova, kakvi su bili "Je" u Beogradu, "Kerempuh" u Zagrebu i "Pavliha" u Ljubljani. U tim hladnim sarajevskim veerima, u sirotinjskim bifeima, sa lokalnim pijancima, promaenim piscima i usmenim knjievnicima koji bi izgovarali itave tirade ako bi im se platio bokali crnjaka, stojei na betonu na kome se topio sneg pretvarajui se u bljuzgavicu, poeo sam da shvatam posebnu vrstu bratstva koja je vezivala te izgubljene due, to su, poput dvorskih luda, ivele od izazivanja smeha. U to vreme, poela su da se pojavljuju luksuzna izdanja jugoslovenskih klasika na velikim formatima i najfinijoj hartiji, sa neobino lepim ilustracijama iji su autori bili nai poznati umetnici. Oduevili su me rani crtei perom Ljubice - Cuce Soki, koja je nepogreivom rafurom linija uspevala da doara graansku atmosferu 19. veka u Vojvodini, bunare s ermovima, krinoline i salonske zavodnike. Zajedno s njom, tu ediciju je ilustrovao jedan od naih najboljih i najvetijih crtaa Duan Risti, koji je umeo da izvede pravo udo perom i etkicom umoenom u tu. U Zagrebu je iveo njegov vrnjak Fedor Vaji, ijim sam se ilustracijama Prustovih dela divio. U to vreme pojavila su se i dva zapanjujue veta ilustratora, Miljenko Stani i Josip Vanita. Ovaj prvi, slikar varadinskih maglenih atmosfera, autor je svakako jednog od neprevazienih crtea-portreta ukletog poete Tina Ujevia, pravog remek-dela. List "Je" pokrenuo je biblioteku humoristikih knjiga koje su ilustrovali Dragan Savi, vet crta sjajnog, lakog pera, Milorad iri, koji je crtao otrim, klinastim linijama udne stilizacije, i jo nekoliko beogradskih autora. Najupeatljiviji od svih bio je, svakako, nain nenadmanog Zuke Dumhura (1929-1987), karikaturiste lista "Politika", slikara, ilustratora i putopisca. Tamnoput, lica uokvirenog kratkom, kovrdavom bradom koju je pustio kada je iao na hadiluk u Meku, bujne kose koju su rano proarale sede, umetnik, pustolov, pijanac, mudrac i prialica, Zuko Dumhur je snagom svog talenta i invencije obeleio itavo jedno veliko razdoblje u istoriji crtanja ove zemlje. Stari muslimani zvali su ga aljivo ejtan efendija, a ja sam mu godinama bio sledbenik, prijatelj i uenik. avo je njegov egrt. Budui da je poslednjih godina bio dobrovoljno odsutan iz javnog ivota i da se nije pojavljivao na novinskim stranicama, nove generacije su potpuno zaboravile njegov rad i delo. Tome je doprineo i poslednji rat, u kome su se mnogi pitali na ijoj bi strani bio Zuko: na srpskoj ili na turskoj. Kada me to i danas pitaju, odgovaram da zaista ne znam, ali da u svakako pitati samog Zuku im ga budem video! Da bih spasao od zaborava ovog najveeg crtaa koga smo ikad imali, na osnovu zajednikog rukopisa jednog starog, ve zaboravljenog scenarija za film, koji nikada nije snimljen, napisao sam o svom prijatelju knjigu "Zelena oja Montenegra" ("Prosveta", 1992) i pustio da otplovi u vreme, poput kakve boce sa porukom baene u more zaborava, koju e moda pronai i proitati neko ko e jednoga dana izvui iz tame vremena Dumhurovo delo, osvetliti ga i ponovo vratiti u ivot.

Glumac zabranjenog filma

Na petoj godini Likovne akademije, 1961. poslao sam dva platna na konkurs za izlobu
mladih jugoslovenskih slikara. Dogodilo se da sam dobio prvu nagradu i tako upoznao slikara Miu Popovia, koji je bio predsednik irija i kome sam se godinama, izdaleka, potajno divio. Bilo je to u februaru, a godinu dana kasnije, u prolee, sve novine objavile su vest da Mia Popovi poinje da snima svoj prvi film "Farovi i deca" i da bezuspeno ve mesec dana trai glavnog glumca. U to vreme u Jugoslaviji su se godinje snimala najvie dva do tri igrana filma, pa je itava stvar izazvala ogromnu panju javnosti. Traio se, naime, dvadesetogodinji mladi, produhovljenog izgleda, svetlih oiju i smee kose, neurotinog i plahovitog ponaanja po modi iz tog vremena ("Buntovnik bez razloga"), koji e u filmu krasti automobile i zavoditi devojice. Kroz probno snimanje prole su desetine mladih pozorinih glumaca, ali im je nedostatak bio teatralni patetini nain govora koji su tada negovala naa pozorita. Tada se Mia Popovi setio jednog izgladnelog mladog kolege kome je dodelio prvu nagradu, to jest, mene, i pozvao me na probno snimanje, to sam, naravno, istog asa odbio; smatrao sam da me oekuje mnogo vanija glavna uloga u slikarstvu. Da se prihvatim tog posla ubedio me je Miin pomonik, reiser Bora Drakovi. Oekivao me ogroman honorar kojim u vratiti sve svoje dugove, ostati u Beogradu, iznajmiti atelje, kupiti platna i boje. Nekim udom dobio sam tu ulogu, to su objavile sve novine i magazini u zemlji, piui da je otkriven na Dems Din. Postao sam, dakle, nova zvezda jugoslovenskog filma, ali jo bez ijednog dinara u depu od honorara koji me je tek oekivao. Nisam ak ni potpisivao ugovor. Nevolja je bila u tome to nisam umeo da vozim, pa su mi dodelili instruktora vonje i najnoviji tip "mercedesa" direktora "Avala-filma" Ratka Draovia. Ve treeg dana, uivevi se do poslednjeg daha u ulogu an Pol Belmonda, slupao sam taj skupoceni automobil na Avalskom putu, sreom bez ikakvih povreda. Poeli smo snimanje, na Akademiji su mi po hodnicima dobacivali uvredljivo "Hej glumac!", to me izbezumljivalo. Ipak, bilo je to sreno prolee. ekajui snimanje, leao sam na mlakoj prolenoj zemlji i sanjario o Parizu o kom nam je svakog dana priao Mia. Bio sam mlad, i gotovo slavan; novine su bile pune mojih fotografija. Sreu je kvario samo strah da ih sluajno ne vidi moj profesor Nedeljko Gvozdenovi; prezirao je film i sigurno bih imao neprilika na Akademiji ako bi doznao da se njime bavim. "Kinoteka", to da!" - govorio je - "Ali ovi novi filmovi, molim vas, pa to je uas! Sem kod Bergmana, Kurosave i Bunjuela, pitanje je da li je film uopte umetnost?" Kroz vene mi je teklo neko divno uzbuenje koje je mogue doiveti, samo u Beogradu, u aprilu, i samo kad se imaju 23 godine. Oboavali smo francuski novi talas, filmove koji su se tek pojavljivali u Parizu, i koji e dospeti do nas sa zakanjenjem od dve do tri godine. "Prole godine u Marijenbadu" Alena Renea, "Do poslednjeg daha" an-Lika Godara, "Moderato kantabile" Pitera Bruka, "Ljubavnici " Luja Mala, "etiristo udaraca" Fransoa Trifoa. Ko zna, matao sam, Mia je arobnjak, on moe sve, moda u se i ja pomou ovog filma doepati Pariza. Postojala je samo jedna sitnica - nisam imao ni dinara u depu, i nisam imao gde da spavam, pa sam prenoite pronalazio kod prijatelja u Studentskom gradu. Niko nije ni pomiljao da filmski starovi nemaju ak da plate 5

burek, jogurt i cigarete. Sreom, glavni junak u "Farovima i deci", prema scenariju, puio je mnogo i neurotino, pa mi je producent svakog dana kupovao po tri pakle "morave". Posle desetak dana snimanja, ideoloka komisija Centralnog komiteta zabranila je film iz kojeg su svi izvukli novac sem mene. Bio je to prvi posleratni zabranjeni film u srpskoj kinematografiji, i moe se slobodno rei da je od tada poeo moj tihi rat sa glupou komunistike ideologije. Glavni junak, koga sam igrao, bio je, naime, sin nekog visokog rukovodioca i krao je kola tatinih partijskih drugova, to je bilo nespojivo sa tadanjim socijalistikim moralom. Ostao sam tako bez novca i slave u hodniku Akademije u Rajievoj 10, sa desetak velikih platana, za koje sam dobio desetku i bez novca za voznu kartu Beograd - Sarajevo. Nastupilo je leto, i iz Beograda su pobegli svi koje sam poznavao i od kojih bih mogao da pozajmim novac za kartu. Ne seam se uopte kako sam se vratio u svoj rodni grad, ali znam da sam bio oajan i da je odlazak u vojsku bio jedini izlaz. Biti vojnik, lep poziv za izvesno vreme. Tamo e me hraniti i oblaiti, a imau i godinu dana da razmislim ta u sa sobom. I danas mi se ini da nikada nisam bio srean kao u vreme boravka u vinkovakom garnizonu. Niko me nije voleo i nikome nisam bio potreban. Toliko sam navikao na ivot u garnizonu da bodljikavu icu oko njega nisam smatrao preprekom koja mi ne dozvoljava da izaem napolje, ve vie ogradom koja je one iz spoljnog sveta spreavala da dou k meni. Straa na ulazu pretvorila se tako u moju linu poslugu. Ovde su me bar odevali i kako-tako hranili, imao sam atelje u kom sam mogao da slikam i piem i niko me vie nije uznemiravao. Iza ice me oekivao ivot sa kojim nisam smeo da se suoim. Zamolio sam stoga pukovnika da ostanem jo dve nedelje posle roka, na ta mi je on priznao da sam jedini takav sluaj u itavoj njegovoj vojnikoj karijeri.

Momo Kapor Sv. Vasilije Ostroki

Jedan prijatelj, glumac iz Zagreba pokojni Fahro Konjhodi sreo me je u Dubrovniku i rekao mi da me panino trai Zlatko Crnkovi, glavni urednik u to vreme uvene biblioteke "Hit". Otputovao sam u Zagreb i sreo se sa tim zanimljivim otealim ovekom velike dioptrije i ljubaznim, utivim ponaanjem. Tada je poelo dugogodinje prijateljstvo, prekinuto poslednjim ratom. Zatraio mi je knjigu. Kao i veina novinara imao sam panian strah od korica. Knjiga je bila poslednja stvar na koju bih u ivotu pomislio. Objasnio sam uredniku da ne piem knjige, a on mi ree da je ve imam napisanu, to su moje prie iz NIN-a i drugih listova i asopisa koje je itao. Sakupite to i poaljite mi, rekao je, i ja se bacim na sakupljanje. Bacao sam nemilice one koje mi se nisu uinile dovoljno dobre, skraivao i redigovao preostale i uskoro sam mu poslao 250 strana kojima sam bio zadovoljan, nazvavi ih iz skromnosti "I druge prie". Tako je to poelo 1964. godine. Septembra 1964. moja lepa 19-godinja ena oekuje bebu. Piem kao lud radio-drame, od kojih ivim. U to vreme postojali su anonimni konkursi pa su se drame slale potpisane ifrom. aljem po tri-etiri, otkucane na razliitim hartijama, da se ne prepozna isti autor, i obino dobijam prvu nagradu i nekoliko otkupnih. Snimili su ih i emitovali oko 20. Nisam ni sanjao da u njima vebam vetinu pisanja. Novcem dobijenim od radio-drama plaam unapred kiriju u iznajmljenom stanu u Siminoj 9 nekom ubriu, prvoborcu i udbau, direktoru JAT-ovog predstavnitva u Minhenu, koji povremeno dolazi u Beograd gde sedi za stolom u trpezariji u ulozi turskog age koji je doao po hara, dok moja ena krije stomak alovima, poto ubrii ne podnose decu u svom stanu. Najzad, oni saznaju da ekamo bebu i smesta nam daju otkaz. Pred kuu stie sa dvokolicama dobri iptar Redep koji nam je cepao drva za kaljevu pe i donosio ugalj; sada trpamo ono malo sirotinjskog pokustva i nekoliko mojih slika na dvokolicu pred mnogobrojnim glavama komiluka koji sve to zlobno i mirno posmatra kao spektakl. Dublje se ne moe pasti. ena u devetom mesecu trudnoe i mravi dugokosi pisac idu za Redepom i kolicima poput "svete porodice u neizvesnost". Najzad, opratam se od slobode; zbogom slikarstvo, zbogom pisanje pria, zbogom letnja izleavanja na savskim splavovima. Pristajem na dobrovoljno zarobljenitvo poput beskrajne bezimene mase slubenika koje svakog dana viam po ulicama kako se iscrpljeni i posiveli vraaju sa posla u 3.15. Vie od deset godina svog ivota radio sam u "Jugoslavija publiku" koja se bavila dravnom propagandom u inostranstvu i vrvela od policajaca i kontraobavetajaca od podruma do tavana, jer je, u vreme kad je retko ko tamo putovao, organizovala sajmove i velike izlobe u inostranstvu, a to su najzgodnija mesta za razmenu informacija i vrbovanje pijuna. Sem njih u kui su radili i preiveli izdanci graanske klase, znalci stranih jezika i ekonomskih nauka, dizajneri i arhitekte, koji su bili potrebni kao prevodioci i eksperti nedouenim dojueranjim partizanima, mahom seoskog porekla. Na mom stolu, ni sam ne znam odakle, nalazila se ogromna naputena pisaa maina "rajnmetal" sa dugakim valjkom za kucanje platnih spiskova. Uskoro sam se osmelio i poeo pomalo da kucam na njoj, kao da kaobajagi od agencija traim i naruujem fotografije. Budui da su u moju sobu, kao oficiri, upadali bez kucanja udbai i drugi pijuni, poinjao bih na hartiji sa nekoliko redova slubenog karaktera: "U vezi vaeg dopisa

KMT 286 od 2.3.1964, izvetavamo vas da su nam potrebne fotografije poluautomatskih strugova iz proizvodnje "Prvomajske"... a zatim sam poinjao da piem svoj tekst: "Mima Laevska se osmehnu..." Uljezi i kontrolori bacili bi, naravno, pogled samo na poetak stranice i odlazili zadovoljni mojom vrednoom. Jedanput su me pozvali da budem lan Partije. Sa mnom je razgovarao neki zrikavi sekretar komiteta koji je kazao da su drugovi odluili da me prime u Savez komunista. Noge su mi se oduzele od uasa, ne znam kako bih nastavio ivot s tim, ali sam se u poslednjem trenutku setio i patetino priznao da sam u dui komunista ali da nisam jo zreo da budem lan. "Zreo si ti, zreo", rekao je zrikavi sekretar gledajui me s podozrenjem, ali ja nastavih da ga ubeujem da ja najbolje znam koliko sam zreo i da u kada sazrim sam napisati molbu za prijem u Partiju. Jednoga dana, moj prijatelj Vlada Petri, odvede me u redakciju "Knjievnih novina" u Francuskoj 7. U prostranoj sobi sa ogromnim dugakim stolom na sredini nalazila se velika kaljeva pe, uz koju je, grejui lea stajao direktor i glavni urednik, uveni pesnik Tanasije Mladenovi. Poto me predstavio Vlada ree da bi voleo da piem za "Knjievne novine". O emu? upita Tanasije. O bilo emu, rekao sam. Mogao bi o televiziji, rekao je Vlada. Televizija je u to vreme bila mlada i imala samo jedan program i to crno-beli, niko nije pisao. Pa, rekao je Tanasije Mladenovi, pii o televiziji, bando! I utinuo me za obraz. To mu je, inae, bio omiljen obiaj kad mu se neko dopadne na prvi pogled. Nevolja je bila u tome to nisam imao televizor, pa sam odlazio kod roaka i prijatelja, a ponekad i u hotel "Metropol", gde je bio jedan televizor. Novinarsko iskustvo od esnaeste godine pomagalo mi je da piem dopadljivo i lako, pa je ubrzo moja rubrika "Mali ekran" postala veoma itana, a ja stalni lan redakcije koja je uivala veliku popularnost i ugled, jer je neprestano napadana od reima.

Prve lekcije u kafani itava redakcija Knjievnih novina, pa i ja sa njom, mada nikad nisam bio lan
Partije, u zimu 1968. izvedena je na suenje pred Gradski komitet Saveza komunista Beograda zbog pisanja o nekom danas ve zaboravljenom hrvatskom monom politiaru. Suenju je prisustvovao ak i Ivo Andri. Tada su izbaeni iz Partije Tanasije Mladenovi i glavni urednik Jea Ljubia Manojlovi. Tanasije Mladenovi je inae bio prvoborac i prvi politiki pravnik iz bogate kue u selu Saraorci kod Smedereva. Tri dana je trajalo to suenje i on je izbaen iz Partije iji je bio jedan od istaknutih lanova. Posle toga mu je od tuge umrla majka Jelena. Dao je to ime mojoj mlaoj erki koja se upravo rodila te godine. List je prestao da izlazi izvesno vreme, ali ja sam ve pisao u NIN-u; on je tada tampan kao novine u formatu Politike, a ja sam bio najmlai u redakciji i objavljivao sam preko itavih stranica reportae i intervjue. U vreme kada su svi bili drugovi, gospodu je bilo lako prepoznati po tome to su uz subotnju kafu za stolovima prekrivenim crveno-belim kockastim stolnjacima, kao deo te srene mrtve prirode drali i NIN to je mirisao na sveu tamparsku boju. Tim inom pokazivali su da pripadaju onoj blagoslovenoj stotini hiljada najpametnijih ljudi u zemlji koja je itala taj list. Da piem za NIN, to je bio san svakog mladog pisca, pozvao me njegov glavni urednik, pesnik Risto Toovi, koji je bio iskljuen iz visoke politike 8

(mada je bio prvoborac) zbog nedopustive pesme Vratimo se malim stvarima, napisane u doba kada su svi bili okrenuti velikoj budunosti. Zbog toga je po ceo dan pijuckao rakiju i igrao ah sa Vasom kurirom. Sredom bi Vasa obiao pisce NIN-a po kuama i oblinjim kafanama, pokupio rukopise, odneo ih lektoru i zatim predao u tampariju, pa bi gotov list doneo Risti Tooviu kada bi nastavili prekinutu partiju aha. Ristu smo zvali Benedeto Kroe iz Foe. U moje vreme u listu su radile dve vrste novinara; jedni, koji su poznavali funkcionere iz Centralnog komiteta - i drugi, koji su jo pre rata poznavali nekoliko svetskih jezika. Pripadao sam treima, koji su poznavali Luja Armstronga, Selindera, Majlsa Dejvisa i an-Lika Godara. U moje vreme zbog toga nije bilo sukoba generacija; svi smo poznavali Bou Alempijevia - efa umatovca, kod koga smo esto pili i na kredu. Novinarstvo se tada nije uilo na fakultetu nego po redakcijama, ulicama i kafanama. Na nedostini uzor - ivi udbenik autorskog novinarstva, bio je elegantni Vasa Popovi, otmeni Sremac sa crnim eirom i mantilom od kamilhara. Njegove reportae iz Rusije, na primer, razvlaile su se u po nekoliko brojeva. U prvoj bi se napio u spavaim kolima, a u poslednjoj otreznio u Sibiru. U to vreme KGB se zvao NKVD, pa su veselom Vasi dodelili dva enkavedeovca da ga napiju i ispitaju ta misli o Sovjetskom Savezu. Nisu znali na koga su se namerili i uskoro su se obojica nali pod stolom. Vasa je tada pozvao efa sale i naruio dve nove boce votke i dva nova Rusa. Zuko Dumhur je pisao i crtao o svojim azijskim putovanjima, a Mia Popovi nam otkrio da se u Parizu knjige prodaju u sanduarama pokraj reke Sene i da se ti knjiari zovu bukinisti. Neverovatno! Prislukivao je takoe i jedan razgovor za ankom u bistrou Pourljuoi pas, gde je jedna lepotica u crnom demperu uz vrat pitala mladia koji je sedeo pokraj nje: Po, hoe li da spava sa mnom noas? To nas je zapanjilo. U Beogradu su u to vreme imali devojke samo odlikai. to sam postajao poznatiji u svetu novinarstva, bivao sam beznaajniji u Jugoslavija publiku. Istina, avanzovao sam u mlaeg referenta u foto slubi, postavi novinar u listu Yugoslavia edport, gde se upraznilo jedno beznaajno mesto. List je izlazio jedanput meseno na engleskom jeziku i slao se u diplomatska predstavnitva u stranim zemljama gde se mogao videti na stoiima po ekaonicama. Svoje rubrike o turizmu i kulturi napisao bih za manje od dva sata; ostatak vremena sam provodio piui roman Foliranti. Ostali novinari su ubijali vreme buljei u listove ispisane hartije, glumei da neto rade. Moj direktor, eda Domba, visoki oficir Ozne za vreme rata u Mavi, bio je sjajna, veoma zanimljiva linost. Slubenici su ga se bojali i beali kroz hodnike kad naie, ali mene je voleo i esto me pozivao u svoj kabinet. Zanimalo ga je ta se deava u knjievnom ivotu Beograda, po redakcijama i kafanama, ogovaranje, ko je s kim a ko protiv koga. Ostajali smo nasamo po sat-dva na zaprepaenje itave kue. Za to vreme, zabranjivao je sekretarici da ga uznemiravaju. Bio je knjievni talenat u mladosti, zapoeo je studije knjievnosti, ali ga je u njima prekinuo rat. Njegovi saradnici borili su se na ivot i smrt za njegovu naklonost, a on ih je, poput Tita, esto smenjivao i bacao u nemilost ili bi ih podizao do vrtoglavih visina slubenikog poloaja a zatim putao da padaju. Ukratko, inilo se da se sjajno zabavlja vladajui ovom kuom u kojoj se vodila bespotedna borba za vlast ba kao i u celoj zemlji. Jugoslavija publik se pod imenom Forpas pres pojavljuje u mom romanu Ada, a jedna itava knjiga, Od sedam do tri, posveena je ivotu u ovom inovnikom mravinjaku. Slikar Stojan Aralica objanjavao nam je svoju posebnu teoriju slikarske dugovenosti. Tvrdio je da ona potie od toga to svi slikari upotrebljavaju terpentin, a ovaj je, kao to

se zna, proizvod nastao iz borove smole! Dok slika - govorio je zaneto Aralica - ti si kao usred borove ume i tako celog ivota... Beograd je vrveo od ivota po kafanama pod kronjama, kao nikada dotle i nikada posle, za stolovima su sedeli rame uz rame pisci, novinari, badavadije, muziari, pevai, policajci, dounici i lepe ene. "umatovac", "Pod lipom", "Grme", "Bezistan", "Zora", "Preernova klet", "Gradska kafana" - sve je to bilo prepuno talenata i oboavalaca. Ljubav je bila nadohvat ruke. Leto na Adi, plovidbe na brodiima i pijanke na splavovima bile su deo ivota tih srenih godina, a onda sam potpisao jedan istorijski dokument zajedno sa jo etrdeset dva srpska pisca. Bio je to Predlog za razmiljanje odgovor na Deklaraciju o poloaju hrvatskog jezika i pravopisa, koju su potpisali zagrebaki knjievnici, predvoeni Miroslavom Krleom. Dokument koji sam potpisao lako i bez razmiljanja u pauzi skuptine Udruenja knjievnika za ankom podrumskog Kluba kao da se radi o obinoj peticiji, ispostavilo se da je vrlo dramatian, gotovo istorijski. Postalo mi je to jasno tek kada ga je posle pauze svojim dubokim, patetinim glasom proitao kritiar Zoran Gavrilovi. Ukratko, ako se odvajaju jezici srpski i hrvatski, onda Srbi u Hrvatskoj imaju prava na autonomiju, jezik, kole i udbenike na srpskom - stvar, danas vie nego uobiajena, ali u tadanje vreme Brozove diktature, naprosto nezamislivo hrabra i drska. Nastala je prava haranga protiv nas. Od 42 potpisa nije ih povueno samo 12, meu kojima ni moj. Povlaenje potpisa sa tog dokumenta oznailo je i kraj harizme mnogih pisaca koji su se do tada razmetali svojom hrabrou. U isto vreme, bilo je to prvo konstituisanje nacionalne opozicije. Sledilo je izbacivanje iz Partije i smenjivanje sa visokih urednikih i direktorskih mesta. Mene nisu imali odakle da smene, nisam bio nita. Mom stricu, narodnom poslaniku, koji se upravo pripremao da zatrai nae hapenje u skuptini, rekoe u pauzi da sam i ja potpisao Predlog. Zaurlao je u telefonsku slualicu da odmah povuem potpis i ja mu to, naravno, obeam. Sledeeg dana sam pobegao na izvesno vreme u Italiju dok se stvar ne smiri. Ali tog jutra, pre nego to sam otputovao, na vratima se pojavio moj otac kome sam rekao da moe odmah da se vrati u Sarajevo, odakle je stigao ranim jutarnjim vozom, ako je doao da trai da povuem potpis. Ne, rekao je, doao sam da te spreim da ga povue, jer najbolje znam kakav si, kazao je. "Sedim kod Floriana i odmaram se od domovine", pisao sam na razglednicama iz Venecije prijateljima, ali novac je isticao iz mog depa kao pesak kroz prste i morao sam da se vratim pravo u hajku koja se jo nije smirivala. Tadanji direktor "Politike", kojoj je pripadao "NIN", lan CK, ia Drulovi, zabranio mi je pojavljivanje u "Politikinim" izdanjima. "I ako umre", rekao je Zuki Dumhuru, "neemo mu objaviti itulju! Izbaen iz "NIN"-a, pristao sam na pisanje u "Bazaru", to je predstavljalo pad s konja na magarca. Ja u enskom listu! Kraj briljantne novinske karijere. Postojao je samo jedan uslov: neu moi da se potpisujem ispod tekstova. Setih se uvenog sudskog procesa disidentima Sinjavskom i Danijelu u Sovjetskom Savezu tih godina. "Optueni Sinjavski", rekao je sudija, "vi ste pisali pod pseudonimom..." "Drue sudija, pie se pod pravim imenom", rekao je Sinjavski, "a objavljuje pod pseudonimom!" Izmislio sam jo da sam lak pisac; politiari su gonili samo one tee, pa je tu moju izmiljotinu zduno prihvatila docnija knjievna kritika koja je sa visine gledala na moj skromni rad. Budui da sam pisao u beogradskom argonu kasnije su ove dve knjige

10

("Beleke jedne Ane" i "Hej, nisam ti to priala") postale nezaobilazno tivo za mnoge slaviste od kojih su neki i doktorirali na njima, a amerike diplomate u Vaingtonu imali su ih kao obavezno tivo na kome su uili savremeni srpski jezik pre nego to dou u Beograd u ambasadu. Imao sam prilike da ih lino ujem na prijemima kako upotrebljavaju jezik iz mojih knjiga; bilo je isuvie smeno uti uglaenog diplomatu kako kae "kofijanovi" za kafu ili "za dabaka" kad je neto besplatno. U "Jugoslavija publiku", gde sam radio, vraao sam se staroj "rajnmetal" maini koja me je verno ekala i nastavljao da piem "Folirante". Knjiga je nominovana za vanu "Nin"ovu nagradu za roman godine i zauzela je drugo mesto, kao i ostali romani, mnogo godina docnije. U ivotu sam uvek bio drugi, nikad prvi. Sve je ostalo isto do trenutka kad sam dobio poziv Stejt departmenta da budem gost u Sjedinjenim Amerikim Dravama 45 dana. Okrenuo sam telefon direktora i zamolio ga da mi da odsustvo zbog tog vanog putovanja, a on mi ree da smesta doem u njegov kabinet. Ponudio me je piem, pogledao i rekao da i sam ne razume zbog ega sam jo ovde. Popili smo po pie i rastali se u najboljem prijateljstvu. Izaao sam iz "Jugoslavija publika" sa rukopisom nove knjige pod mikom na sunanu Knez Mihailovu kojom su etale devojke u letnjim haljinama. Najzad, bio sam slobodan. Taj poziv Stejt departmenta bila je najpogrenija investicija u istoriji Sjedinjenih Drava.

Beleke jedne Ane Izmislio sam lik jedne beogradske devojice i nazvao je Ana, po imenu moje starije
erke, pa su tako poele da izlaze "Beleke jedne Ane". Ana je bila prava beogradska devojica sa sedamnaest, osamnaest godina, izdanak tipine beogradske porodice i govorila je o sebi, svojoj okolini i o tome ta joj se sve deava. Ponekad su to bili veoma opasni politiki tekstovi, razoran smeh mlade generacije nad sruenim autoritetima, ali reim ih nije zabranjivao; kako osuditi pisanje jedne devojice u enskom asopisu sa receptima za torte i nitovima?

Tui Zapad Druio sam se sa Danilom Kiom i bili smo vrlo bliski uprkos razlici po tome kako smo
pisali. Poklanjali smo jedan drugom knjige sa dirljivim posvetama. Moje knjige su za njega bile suvie povrne, a njegove za mene dosadne, ali imali smo mnogo slinosti u ivotima; on se razveo pre mene i to je izazvalo u njemu veliku griu savesti, teko je podneo taj razvod. Kada sam se ja razveo, on me je leio na svoj, poseban nain; govorio mi je da nemam prava na budunost, ak ni da planiram sutranji dan. Morae da ivi na sat, kazao mi je, sada, na primer, sedimo dva sata i ruamo; ti nema drugog plana sem za ta dva sata, a onda odlazi do hotelske sobe i planira da spava sledea dva sata... I tako, sve dok ne postigne da planira, najpre, etiri sata, onda, est, a zatim, moda, ako bude imao sree, i itav dan unapred. Prvi put sam se sa njim osetio starim u Klubu knjievnika u Francuskoj 7. Bilo je to godinu dana pre njegove smrti. Vratio se iz Strazbura, gde je bio lektor, i sedeli smo u Srpskoj kafani i pili sve do dvanaest, kada

11

ef sale objavi fajront. Otili smo do Kluba knjievnika, koji je jo bio otvoren, a u koji je Ki retko svraao poslednjih godina, i vlasnik, Ivo Kusali, nam je pronaao jedini slobodni sto u sali za veere. Seli smo, naruili pie i osvrnuli se oko sebe; ovde vie nikoga nismo poznavali, oko nas je sedeo neki potpuno novi, mladi svet. Ki je pozvao Ivu i upitao ga gde su oni stari ljudi iz vremena dok smo dolazili ovde. Bili su to Milan Bogdanovi, Barto, Velibor Gligori, Eli Finci, Duan Baranin i mnogi drugi. Gde su oni sada, upitao je. E pa, sada ste to vas dvojica, rekao je Ivo Kusali i mi se pogledasmo. Pozajmili smo blok za raune od Ive i hemijsku olovku i poeli da raunamo koliko su godina mogli imati ovi starci, klasici ezdesetih, kada smo mi poeli da dolazimo u Klub. Ispostavilo se da su bili nai vrnjaci ili jo mlai od nas danas, a delovali su nam tako staro. Uz pie setismo se starog pisca istorijskih romana, Duana Baranina, koji je u dubokoj starosti prvi put otiao u inostranstvo, u Austriju, da prikupi materijale iz nekog arhiva za svoj novi roman. ekali smo ga da se vrati, da vidimo kako je prolo to njegovo prvo putovanje na Zapad. asti ti, kako je tamo, upitao ga je Matija Bekovi, na ta Baranin odgovori da je na Zapadu strano. ista lijenacija, rekao je, ti tamo ne more ni limunadu popit, a da ne plati. Poznavao sam Ivu Andria, divio sam mu se izdaleka. Negde ezdeset etvrte, izabran sam kao mlad pisac u upravu Udruenja knjievnika. U njoj su ve bili pisci iz ranijih mandata, meu njima i Ivo Andri, koji je dolazio redovno na svaki sastanak, a uz to uredno plaao lanarinu, koju od nas niko nije plaao, i uvao sve potvrde obavijene gumicom. U sobi je esto bilo veoma hladno, pa Andri nije skidao svoj stari barberi mantil, pocrneo oko ivice rukava i kragne, pravi predratni gospodski barberi od materijala od kojeg se vie ne prave. Posmatrao sam ga sa divljenjem i strahopotovanjem. U uglu usana uvek mu je stajao mali gr gaenja, a kada bi govorio, to je bilo retko, glas mu je bio iznenaujue unjkav i tih. Jedne veeri, posle zavrenog sastanka, pozvao nas je da siemo u Klub koji je u to vreme bio potpuno prazan, bez ijednog gosta, jer je bilo rano. Seli smo za dugi sto i tada nam je priao Ivo Kusali. Drue Andriu, rekao je, veeras imamo mladu jagnjetinu, teleu kolenicu, patku na podvarku, jagnjee pikljeve, sarmu u zelju..., reao je polovinu jelovnika kao da recituje. Dragi imenjae, prekide Andri to obilje ponuda ja jutros nisam istovarivao ugalj na pristanitu; daj mi aj. I tako, svi smo ulagivaki naruili takoe ajeve, mada nam se strano pilo neto estoko. Kada su ajevi stigli, srknuli bi po gutljaj, a onda, jedan po jedan, odlazili do anka i tajno zviznuli po dupli vinjak, koji je te godine bio u velikoj modi. Milo Crnjanski je mnogo psovao, psovao je kao koija, punim ustima, ovijalno, prostaki. Posle dugog izgnanstva, dolazio je gotovo svakog dana u redakciju Knjievnih novina, gde sam tada radio, kod Tase Mladenovia, koji ga je i vratio u zemlju. Mada je, seam se, bila paklena avgustovska vruina, on je sedeo u odelu od debelog kotskog tvida, koje mu je saila ena Vida, i sa uredno zakopanim prslukom od istog materijala. Priao nam je o svojim ljubavnim podvizima i o dvoboju sa Sondermajerom. Napravio sam mu portret flomasterom i poklonio mu ga. Upravo sam se bio vratio iz Pariza i on me upita ta sam novog video tamo? Mora da sam preterao u brbljanju kad me on presee i ree, ne bez ponosa: E, moj mladiu, ta ti zna o Parizu? Ja sam tamo, dvadesetih, k.... otvarao vrata po Bul Sen Miu! Posle mnogo godina, u Beogradu su poklonili jednu moju sliku predsedniku Venecuele Peresu, a ja sam je lino predao, ali ne njemu nego njegovoj ljubavnici koja ga je tajno

12

pratila na tom putu. Posle izvesnog vremena, Peres me je pozvao u Karakas da donesem nove slike, jer je ona koju je dobio imala mnogo uspeha. Primila nas je njegova ljubavnica u vili opremljenoj lanim italijanskim barokom. Ali ono to me je zapanjilo, bio je veliki pozlaeni duboks koji je stajao na vidnom mestu. Ova ena je imala siromanu mladost, priznala je, i nikada nije imala dovoljno novca da na duboksu puta muziku koju eli. Kupila je jedan i dala da se pozlati, a u njega su se ubacivali zlatni etoni.

Pastore rodnog grada Moj sukob sa reimom poeo je davno, jo 1967, kada sam potpisao uveni Predlog za
razmiljanje ali nastavljao se neprestano, jer sam imao nesreu da me zbog roenja sarajevske vlasti smatraju svojom legalnom metom. Mislim da niko nije platio tako visoku cenu, za ime jednog grada u svom pasou. Dakle, to je jedna vrlo stara bitka izmeu pisca i rodnog grada. Naime, 1972. godine tamo su zabranili jednu moju dramu, koju su do tada igrali devedeset dva puta. Drama se zvala "Voks humana" i dobila je pre toga sve nagrade na festivalima... Dramu je igralo Zeniko pozorite. Reirao je makedonski reiser Ljubia Georgijevski. Predstava je bila toliko popularna, da su novosagraeno Zeniko pozorite hteli da nazovu Voks humana. Ona je bila zatitni znak pozorita. Njegov upravnik, Uro Martinovi, bio je kandidovan za AVNOJ-evu nagradu kao ovek koji je vodio najuspenije pozorite u zemlji te godine. Kada su tu dramu zabranili, on je dobio srani napad i umro. To je bila neka vrsta ubistva. Predstava je, inae, bila poput antologije, sastavljena od narodnih andergraund pesama, esto skarednih i lascivnih; kroz nju su se prelamali svi vaniji dogaaji, od poziva na ustanak 1941, do poziva na eleznikoj stanici vozova koji su te iste ljude odvozili na rad u Nemaku 1971. I evo ta se dogodilo: iptar Mahmut Bakali, nosat, elav, sa crnim brkovima i u belim arapama, tadanji visoki savezni funkcioner, svojevremeno je u Pritini, gde je gostovala, video tu dramu. A jedan lep glumac iz te predstave uspeo je da zadobije, blago reeno - naklonost lokalne glumice, koja je sluajno bila i Bakalijeva ljubavnica. Kada su poele pesme o Informbirou ("Pliva patka, pliva guska, ova zemlja bie ruska..."), Bakali nije hteo da saeka da glumci nastave da govore stihove, one protiv Informbiroa, nego je demonstrativno napustio pozorite, zalupio vratima loe i uputio protestno pismo Centralnom komitetu Bosne i Hercegovine, u ijoj je nadlenosti bilo i Zeniko pozorite. Uglavnom, predstava je istog asa zabranjena. Poela je kampanja protiv mene; novine su bile danima pune napada (o, uda!), da sam informbirovac, a poele su i pretnje ta e mi se dogoditi ako sluajno doem u Sarajevo. Od tada svoj rodni grad mogu da vidim samo pred zoru, u snu. Ja sam napisao Sarajevsku trilogiju; malo je gradova koji imaju trilogiju: Dubrovnik je, na primer, ima, ali to je dramska trilogija kontea Ive Vojnovia, a ovo su tri romana. Danas je, naalost, Sarajevo jedini grad u regionu u koji se knjige njegove i moje trilogije unose tajno. Svi napadi na mene kao pisca ili su iz Sarajeva i uvek su bili zbog gluposti i primedbi na moju slobodu pisanja. Pisao sam tako da sam se rodio u sarajevskoj Ulici kralja Aleksandra, pored Katedrale, gde nam je, na uglu, bila kua, a na

13

fasadi tabla sa imenom ulice. U kuu su 1941. godine doli neki bubuljiavi, masni tipovi, proli kroz sobe do prozora i skinuli tablu sa natpisom ulice, bacivi je na tlo, gde ju je nogama izgazila gomila komija muslimana. Tada su, uz klicanje, stavili novu tablu ulice Dr Ante Pavelia. Onda su 1945. godine ponovo doli neki novi tipovi u konim mantilima, skinuli Pavelievu tablu, bacili je na tlo, a oni isti koji su skakali 1941. godine opet su ovu tablu izgazili. Tada je na fasadu stavljena tabla ulice Marala Tita. Kako su svi ti tipovi do table i metalnog stalka za zastavu obavezno prolazili kroz trpezariju moje bake, pitao sam je koji su ti bili najgori, na ta je ona odgovorila: "Ovi poslednji, bilo je blato, isprljali su mi ilim!" Sad se taj deo, gde je stanovala moja baka zove ulicom Mula Mustafe Baeskije, a u produetku je ostala ulica Marala Tita. Sve table su u tom gradu, inae, zelene, islamske boje. Baeskija je izuzetno vredan hroniar Sarajeva iz 17. veka, koga sam citirao u svojoj knjizi "uvar adrese", tako da mi nije ao to je dobio tu ulicu, nek mu je alal. Od njega su, inae, prilino krali i Ivo Andri i Mea Selimovi dok je, kao separat, bio objavljen kao prevod sa arapskog u retko dostupnoj biblioteci Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Ispriao sam taj sluaj sa tablama nekom novinaru u jednom intevjuu, na ta je poludeo jedan moni ministar u Bosni, neki Braco Kosovac, koji je na sastanku Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije zatraio da budem uhapen. U Beograd su stigle dve visoke muftije, izaslanici tamonje partije (Dizdarevi i Pozderac), ali je sudija od koga su traili da me uhapsi i optui za ruenje bratstva i jedinstva, odbio to da uini jer je upravo imao grdne neprilike sa mojim prijateljem, pesnikom Gojkom ogom koji je zatvaran zbog zbirke pesama "Vunena vremena", u kojoj je ismejao Tita. Reim nije znao kako da ga se rei i pusti iz zatvora zbog serije protestnih veeri pisaca u Francuskoj 7, a nije mogao ni da ga zadri. Tako nisam bio uhapen, a taj Kosovac (ne zna se da li mu je to bilo prezime ili zanimanje) ostao je sve vreme rata u Sarajevu, saraujui sa muslimanskim vlastima. Neko je lepo rekao da sam akademski slikar i naivni pisac, jer za pisca nisam uio, a za slikara jesam. Lepo reeno, nema ta. Uostalom, ko je i uio za pisca? ehov je bio lekar, rekao sam, Lav Tolstoj, po zanimanju grof, an ene lopov, Marsel Prust rentijer, Fransoa Vijon secikesa... Kako se postaje pisac? Ko to zna, rekao sam. Verovatno je to kao i u ostalim umetnostima, traenje neuzvraene ljubavi. Volite me, volite me!... Vidite ta je sve umem i kako to lepo mogu da opiem, rekao sam. Volite me! Pisac nije profesija - to je mentalno stanje.

Kavijar na podu uderice Spavao sam kojekuda; nekoliko dana ak i u kabini na brodu restoranu "Klub Sava" i u
ateljeu slikara Keme Ramujkia na Adi Ciganliji. Na kraju, otiao sam u hotel "Moskvu", gde su mi prijatelji portiri dali malu sobu na poslednjem spratu, onu koja ima kulu sa tornjiem iz koje se vide Terazije. Preko sobe protezala se nosea greda, zgodna da se ovek u takvoj situaciji obesi. Imao sam torbu sa toaletnim priborom, omiljeni demper, crnu majicu, jedne farmerke, pisau mainu i rukopis nezavrene knjige. To je bilo sve to sam posedovao u tom trenutku.

14

Trpezarija mi je bila hotelski aperitiv bar na meuspratu, tu sam primao goste, to je bio najskuplji deo mog stanovanja u hotelu. Portirima sam lagao da mi se stan krei, ali kada je to potrajalo i suvie dugo, rekao sam da ruimo neke zidove. Ipak, to nije moglo da traje beskonano. Moja nova mlada ena, stjuardesa, pronala je majuni zaputeni stan za iznajmljivanje u prizemlju male dvorine kue, iznad koje se uzdizala viespratnica, u sumornom kraju, u Dalmatinskoj 62. Okreila ga je i snabdela najpotrebnijim pokustvom. Friider je bio stari, marke "obodin", koji se ve decenijama nije pravio, ali ledio je savreno. Komije su nas gledale kao udo: poznati pisac doselio se u najbedniju od svih kua u kraju sa svojom novom enom. Budui da su me jo zvali na diplomatske prijeme, pozivao sam i ja amerike diplomate. Dolazili su sa buketima cvea, mislei da sam toliko slavan da sam zadrao svoj atelje iz mladosti da bi se kroz njega popeli u novu zgradu. Ali, to je bilo sve; nije bilo nikakve nove zgrade. Za razliku od njihovih krtih veera, sedei na patosu, jeli su "baluga" kavijar, dimljeni losos, francuske sireve i pili iz visokih kristalnih aa "dom perinjon", koji je moja ena donosila sa letova u Njujork i Pariz. Kroz tu majunu bednu kuhinju, crvotonog patosa, bez dnevnog svetla, jer je bila okruena visokim zgradama, prolazile su najpoznatije linosti epohe: Dobrica osi, doktor Jovan Rakovi, Duan Damonja, Igor Mandi, Arsen Dedi, Mario Faneli, kao i mnogi diplomati, a meu njima urugvajski pisac i ambasador, sjajan drugar, koji se razvodio vie puta, Fernando Gomes. Kuvao sam pile u supi, gulae i jagnjetinu u slatkom kupusu. Mnogo sam pio, ali i mnogo radio kada se otreznim. udno je to oseanje biti podstanar u svom roenom gradu posle ivota u udobnom ogromnom stanu sa vratima od bruenog kristala, koji se protezao na itavom spratu u Kondinoj 9. Moje dve erke bile su na kolovanju u inostranstvu. Jedna na Akademiji u Rimu, druga na Konzervatorijumu u Sofiji. Radio sam kao manijak da bih ih tamo izdravao. Bez dnevnog svetla, slikao sam ispod lampiona pastele i prodavao ih budzato. Ali, stvari i stanovi su me ponovo pronalazili, ni sam ne znam kako. Nema, ini se, kraja u Beogradu u kome nisam iveo. Zbog afere na Nijagarinim vodopadima, u Zagrebu sam ostao bez izdavaa, koji mi je sa aljenjem otkazao saradnju, a u Beogradu, koji je dokazivao svoju komunistiku pravovernost, takoe zabranjen u svim medijima, nalazio sam se, dakle, usred razvoda i usred zagrebakog procesa na sudu, bez izdavaa i kue u koju bih se sklonio. Novine, od kojih se moda moglo iveti, otkazale su mi takoe saradnju, a na televiziji moje lice je bilo zabranjeno. Zamukli su telefonski pozivi, prestale su da dolaze pozivnice za premijere i sveana otvaranja izlobi. Jedino zapadne ambasade nisu prestale da me pozivaju na prijeme; bio sam im potreban kao borac protiv komunizma. Kada je komunizam sruen, naravno, hvala bogu, prestali su i oni da me pozivaju, jer sam za njih postao preko noi srpski nacionalista. Dublje se nije moglo pasti, mislio sam. Ali, ipak je moglo. Hiljadu devetsto devedeset druge, primetio sam da mi se linije koje sam crtao krive; tumaio sam to posledicom noanjeg mamurluka, ali ne - linije su se zaista krivile. Lekari su utvrdili degeneraciju ute mrlje, to je znailo da mi je, pretpostavlja se od stresa, umesto modanog udara puklo ono dno. Nepopravljiva stvar. Bio sam kod nekoliko najveih svetskih onih lekara u Lozani i enevi i oni su utvrdili da je stvar nepopravljiva. Moja ronjaa bila je poput stare ribarske mree koja se raspadala. Imaete dovoljno vida da odete do parka i da tamo sedite, uteio me je uveni lekar Zografos u Kantonalnoj bolnici u Lozani. I pored toga, ja danas slikam i crtam bez

15

naoara. Jedino ne mogu da itam, to mi strano nedostaje, i to ne razaznajem lica pre no to im priem na pola metra, a ako su ene u pitanju, onda je to obino kasno i moe da bude kobno. Pokojni Jova Rakovi divio se mom psihikom miru i vrstini. Kao psihijatar, upoznao je mnogo ljudi koji su posle slinih sluajeva padali u najdublju depresiju i oajanje. Bog mi je poklonio i vie od toga to sam zasluio, rekao sam mu, red je i da mi neto oduzme. Najvei preokret u mom slikarstvu dogodio se u Njujorku, u ogromnom studiju moga kuma, slikara Laleta uria, koji je svoja dinovska platna poloena na patos polivao nitro bojama, tako da smo obojica od isparenja dobili paradentozu jer smo slikali bez maski. Tu je sve bilo mogue: zaboravio sam na evropske stege i uzore, na preteki teret tradicije koji sam poput burlaka teglio uzvodno uz maticu umetnosti. Ipak, nisam podlegao arima apstrakcije, samo sam obogatio podlogu i oslobodio crte. Tu sam naslikao veliku seriju geografskih mapa izmiljenih predela; najvei broj njih nalazi se u kolekcijama gospoe Svetlane Ston i njenih ljupkih prijateljica, kojima sam ih netedimice poklanjao.

Princeza iz bajke U mom romanu "Zoe" glavna linost je jedna princeza. esto su me pitali da li je ona
stvarno postojala ili je fikcija? ta je fikcija, a ta stvarno? Evo kako je bilo: mislim da sam prvi od posleratnih Srba pronaao izgubljenu princezu Jelisavetu Karaorevi! Bilo je to 1976, na partiju kod Nine Rozenberg na Petoj aveniji u Njujorku. Ugledavi je, osetio sam se kao u nekoj bajci o siromanom svinjaru i princezi iz Andersenovih knjiga. Bila je nestvarno lepa, tako da sam zaboravio da sam obrenovievac po ubeenju, pa sam istog asa postao vatreni karaorevievac! U njenom prefinjenom profilu, kao iskovanom na starom srednjovekovnom novcu, i u dubini neverovatno tamnih oiju prepoznao sam neto prastaro, ve zaboravljeno - neki trag ustanika, hajduka, kraljeva i kneevskih keri, princeza. Njena kosa bila je tamna, a koa posuta malim pegicama na dekoltiranim ramenima kao od alabastera. Dala mi je vizitkartu na kojoj je pisalo: Elizabeth Karagjorgjevich - Princess of Yugoslavia. Bio sam apsolutno poraen tolikom lepotom izbliza. Rekla mi je da se rodila u Belom dvoru. Te godine je radila za kozmetiku firmu "Ester Lauder", a njena fotografija izlazila je na celoj strani "Njujork tajmsa" sa natpisom ispod neke kreme za negu koe: "Kad moe jedna princeza, moete i vi!" Uio sam je da kae bre. Kad sam se vratio u Beograd, priao sam da sam upoznao nau princezu, ali niko nije znao, ak ni dananji rojalisti, da knez Pavle ima erku i da se zove Jelisaveta. Bio je sumorni beogradski novembar, pun kie i smoga, kad je zazvonio telefon. Ko je to? upitala je moja biva ena, koja je gledala televiziju. Princeza, rekao sam. Tata opet fantazira, rekla je moja starija erka Ana. U to vreme bilo je opasno pominjati kraljeve, gotovo isto toliko kao danas hvaliti Broza na Oplencu u vreme liturgije. Ipak, objavio sam roman "Zoe" i navukao na vrat gomilu tajnih policajaca i diplomatskih pijuna, koji su ve znali da se neizmerno divim Princezi. Pisac kao pisac; mi uvek posmatramo sami sebe sa strane i mislimo: moe li da se od ovoga napravi roman? Tema je bila velianstvena, ona koja se sree samo jedanput u ivotu! Princeza u Njujorku. Princeze, 16

ve odavno iezla stvorenja iz bajki i Menhetn. udo! Poeo sam da piem tu knjigu ve u avionu na aerodromu "Kenedi" - nikada nisam bre preleteo okean. Onda sam utvrdio da sam zaboravio kako se zovu neke ulice, dez klubovi, crni klavirista iz pijano bara "Faneli" na Spring stritu, koji je svirao "Prvi put kada nam je to polo za rukom", neki ljudi i jela u "inu" na Leksington aveniji. Vratio sam se u Njujork i poeo da sakupljam jelovnike, vizitkarte, planove grada, pozorine programe sa Brodveja, da brojim zebre na zidu. Naravno, princeza Jelisaveta je bila samo tema - ostalo je pripadalo nekim drugim njujorkim damama iz visokog drutva, najvie mis Svetlani Ston, mom ljupkom vodiu kroz njujorke lavirinte. Ideoloka kritika me je sasekla, jer su kritiari u linosti diktatora Kozilije prepoznali Broza. Zato su i bili plaeni, zar ne? Zaista, izgledalo je kao da e diktatura trajati veno i da se Princeza nikada nee vratiti kui, gde joj je doivotno bio zabranjen povratak, kao i itavoj njenoj porodici. Ali ivot nekada moe da bude mnogo matovitiji od bajki iz knjiga; danas je ona ovde, lepo nosi svoje godine i ima mnogo prijatelja. Pisci uvek u glavi imaju milion pria i onda gospod Bog kae: napii tu i tu priu. Tako je i meni stalno bio u glavi taj Ratko Lero, prijatelj mog pokojnog oca, od koga sam dobio prvu leptir-manu 1946. godine kada sam doao u Beograd i pored ije sam radnje, koja se i danas nalazi kod Londona, esto prolazio. Latio sam se prie o jednom mladom Hercegovcu, koji sanja da pravi leptir-mane i da osvoji Beograd. U isto vreme ta bajka bila je i neka vrsta odmora za mene, jer sam, istovremeno, crtao. Koliko je vana pria, toliko su vani i crtei. Jer crtajui, moja linija se vraala tamo odakle su mi preci. To je linija brda, linija platana u Trebinju. Crtao sam koze, konjie, kamene kue, vraao se posle runih stvari u jedan ist i edan svet. I kad sam bio u Americi, mene nisu zanimali Amerikanci. ta sam ja njima i oni meni?! Oni imaju svoje pisce. Mene su i tamo uvek zanimali nai ljudi i njihovi potomci, uglavnom Hercegovci, jer oni su najee ili u Ameriku. Tamo su otili i moji strievi, otac moga oca i njegovi strievi. Bila su dva mesta o kojima sam sluao od malih nogu: Ger, rudnik u Indijani, koji su Hercegovci zvali Gera, i Bjut u Montani, koji su oni zvali "U Bjutu". To su bila dva rudnika u koje su oni dovodili jedni druge. Retko ko je dolazio sa enom, uglavnom su ili sami mukarci. Sve njih drao je samo jedan san - da se na kraju vrate u Hercegovinu, u Trebinje, ako je mogue. Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san. Ono je jedna svetla taka u ivotu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da e se u njemu nastaniti onda kad budu ostarili. Kada bi oni koji su otili u Ameriku hteli da se oene, onda bi svojima u Hercegovini pisali da im pronau neku dobru evojku. Tako bi se neka naa devojka nala u Americi i udala se za mladog Hercegovca a uskoro bi i izrodila decu. A ve njihovi unuci ne bi znali srpski. Moji roaci koji ive u Kaliforniji jedva znaju srpski. A vrlo elegantne, moje roake, koje predaju engleski na Stenfordu, govore srpski kakav je govorila moja baka, i pri tom viu, jer su to nauile od babe i dede i predaka koji su prvi doli iz Hercegovine. Govore srpski jezik kojim se govorilo u 19. veku i smatraju da ga treba vikati.

17

Zatoenik svojih dela

Od ega se prave romani?

Romani se prave od kie koja neuteno natapa beskrajnu blatnjavu ravnicu u kojoj sam zatoen kao vojnik. Ta kia poplavljuje Trg svetog Marka u Veneciji, pa jedna lepotica i ja balansiramo po postavljenim daskama iznad vode, sve do ulice Per Rijalto i restorana "Anelo", u kome se jede najbolji crni riot na Mediteranu i uz njega pije "suave volpolielo". Od ega se prave romani? Od dosade, od strane dosade, kada ivot stane i kada ne znate ta ete sa sobom pa sedate za pisau mainu da uinite neto od svojih sati i svojih dana, a ispod prstiju vam se raa svet koji vas itavog obuhvata i uvlai u svoj vrtlog... Od alpskih snegova u vajcarskoj i gledanja u vatru u kaminu (Kako se zvae ono malo mesto iznad Veveja u iju je krmu dolazio arli aplin da jede peeno pile?), kada se seate svih vatri u svom ivotu, i onih iz detinjstva u Bakoj na zaleenoj strnjici i onih u ratu, na Petrovoj gori, sa mirisom peenog mesa na tapovima i ulja za podmazivanje oruja...Od bioskopa u provinciji ispred kojih su na zidu u plitkim izlozima fotografije najuzbudljivijih scena zakaene rajsnadlama ili ekseriima, na osnovu kojih procenjujete vredi li dati dvanaest dinara za predstavu...Od onih popodneva kada ne uspete da uete u bioskop, pa ispred zakljuanih staklenih vrata oslukujete grmljavinu muzike Dmitrija Tjomkina, glasove, uzvike i revolversku pucnjavu, zamiljajui ta se sve dogaa na filmu. Ti filmovi koje samo zamiljamo, mnogo su uzbudljiviji i lepi od onih na koje sam uspeo da uem. I od te enje se prave romani... Oni se prave uglavnom iz usamljenosti, a ta usamljenost se nalazi u bistrou "Zmaj" na Plas Sen Katrinu u Briselu, gde svi psi lie na svoje gazde, a gazde na pse, uz au piva "stela artoa", pored gazdinog bernandinca koji spava pokraj anka... Roman se pravi i od etrdeset obeenih o bandere na maloj eleznikoj stanici Marindvor u Sarajevu, koje gledam kao devetogodinjak u aprilu 1945. kako se klate na jutarnjem povetarcu dok sa praznom kantom plave boje sa belim tufnama ekam voz sa Ilide koji e dovesti seljaka od koga kupujemo mleko. Obeeni su bosonogi jer im je neko ve poskidao cipele. Obesio ih je komandant grada Sarajeva Maks Luburi. Ovu scenu kao da je slikao Salvador Dali: deak sa plavom kanticom iznad koga se ljulja etrdeset obeenih iz balade Fransoa Vijona. Roman se pravi od leta i od dima skupih cigareta i cigarilosa na terasi Gradske kavane u Dubrovniku. Tu sede lepe ene i zanimljivi ljudi; bosonoga kontesa, koja e se bogato udati u Italiji, Peko Dapevi, komandant armije koja je oslobodila Beograd, penzionisani nostromo, kapetan Nardeli, dve letnje kurve, Koa Popovi, nadrealista i general, Hamlet za stolom sa Magbetom, slikar Milovan Stani, koji pije pelinkovac i gleda golubove to kunjaju sklonivi se od vreline avgusta u hlad pod svodovima crkve svetog Vlaha, profesionalni letnji zavodnik Antonio Pende, koji eka u zasedi bogatu Englezicu, bivi ministar policije koga prate dva policajca itajui naopake okrenute novine sa rupom kroz koju vire, Tanja Majer, sa raskonim telom u pletenoj ruiastoj mini haljini koja moe da se spakuje u kutiju od ibica, kolporter, patuljak Mate, sa aom piva, Kosta Straini, istoriar umetnosti sa uiteljicom baleta, Solovjevom, koja mu je tajna ljubavnica pedeset godina, svi oni...Roman se pravi 18

iz kolopleta letnjih sudbina, usputnih ljubavi, golih nonih kupanja na plai svetog Jakova, iz bluda i orgije jela i pia, iz vatrometa na otvaranju Letnjih igara, sklupanih nagih tela na kamenitim plaama Lokruma, iz uzaludno potroenih desetlea na ovaj verolomni kameni grad pun prevrtljivosti i izdajstva. Romani se prave i od nonih putovanja, takozvanim ubrzanim vozovima na drvenim klupama tree klase na kojima kunja elezniar sa fenjerom u krilu, jedan seljak, pokisli vojnik i jedna lepotica u ija se obla kolena zaljubljujemo na tom nonom putovanju, na kome ona izlazi u Vinkovcima... ...I od knjievnog salona bankara i pisca ora Larua u enevi, gde na zidu stoji ogroman afi Aristida Brijana, jedna od sto sedamdeset litografija u boji koje je Laruov deda dobio na partiji pokera od jednog propalog pariskog tampara za koga je radio Tuluz-Lotrek... i od prijema na kojima mi se dodeljuje neka nagrada, pa jedno vreme potpisujem stotine knjiga, a kada potpiem poslednju, zaboravljaju me u praznoj sali gde mi ljubazna garderoberka donosi punu au crnog vina i kolai preostao od posluenja... I od mora, i od mora se prave romani, tanije, od gledanja u more sa predoseanjem nekih srenih obala iza horizonta.

-KRAJ-

19

O PISCU
Momilo Kapor, poznat i kao Momo Kapor (Sarajevo, 8. april 1937 Beograd, 3. mart 2010), bio je srpski slikar, knjievnik i novinar. Roen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovia. Objavio je veliki broj naslova, romana i zbirki pria. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometranih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket (film), Valter brani Sarajevo, Doli dokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga albi doiveli su ekranizaciju. Prevoen je na francuski, nemaki, poljski, eki, bugarski, maarski, slovenaki i vedski jezik. Dobrica osi u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276. i 277. ovako opisuje detinjstvo i mladost Mome Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: "Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevia u kojoj se bila sklonila Momilova majka sa etvorogodinjim siniem. U sruenoj kui svi su bili mrtvi. Momina majka je svojim telom spasla sina. Deak se nekako izvukao iz ruevina, zakukao, pa zanemeo nad uasom, ne znajui kuda e. Naao ga je neki Rus, emigrant, lekar, saalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igrakama da zaboravi majku i u belom mercedecu ga vozio po Sarajevu. Deko je znao da mu je ime Momilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar ovek Rus, krstio ga je Momilo Hercegovac. Posle godinu dana ivota kod dobrog oveka, Momilo Hercegovac se razboleo od arlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronala majina tetka koga ga je godinu dana traila po Sarajevu, obavetena od nekog da je "jedno date izalo iz sruene kue, odakle ga je neki ovek poveo sa sobom". Kada je prezdravio od arlaha, baba ga je odvela u svoju kuu i brinula se o njemu. Za Momila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridruio vlasovcima - saradnicima Nemaca, esto ga poseujui s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljenitva, kao bankarski strunjak, postavljen za naelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata doao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijahalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan to mu se sin posvetio slikarstvu i knjievnosti, socijalnoj i ivotnoj neizvesnosti" Umro je u Beogradu 3. marta 2010. godine na Vojno-medicinskoj akademiji.

20