You are on page 1of 10

MAKROEKONOMSKA POLITIKA ZEMALJA U TRANZICIJI

Sam pojam tranzicija, potie od engleske transition rei oji doslovan prevod na srpski znai prelaz. Uzeta za sebe ona ima nekog smisla iskljuivo pod uslovom da se tano zna ta prelazi, i iz kog u koje stanje se taj prelaz vri. Poznati ekonomista Jano Kornai kae da je to ... prelaz iz odnekuda ka neem poznatom. Atribut poznato, kada je ekonomija u pitanju tendira kvalitetima koji karakteriu trite, odnosno kapitalistiku privredu. To znai, da se u budunosti od transformacije privrednog sistema oekuje zaokret ka preduzetnitvu, konkurenciji, tritu, dominaciji privatne svojine i kontinuiranom poboljanju kvaliteta makroekonomske performanse. Meutim, da je mnogo toga i nepoznato govore i podaci o brzini i intenzitetu transformacije ovih privreda. Jednodecenijsko iskustvo pokazuje da je tranzicija jedan od najsloenijih i najkonflktivnih ekonomskih fenomena u dosadanjoj privrednoj istoriji. I dalje su otvoreni kako teorijski, tako i praktini problemi privatizacije, nezaposlenosti, privrednog kriminala, crne ekonomije. Plan i trite kao dijamentralno razliiti koordinacioni mehanizmi bili su dugo, pored svojinskog kriterijuma, jedan od najvanijih faktora za klasifikaciju privrednog sistema na dve osnovne grupe kapitalistike i socijalistike. Kada posmatramo trite kao osnovni koordinacioni mehanizam u kapitalistikoj privredi, ono to je najznaajniji njegov produkt jeste cena koja je u zdravoj trinoj utakmici najbolji indikator konstelacija snaga na tritu. Ovakva cena obavlja niz funkcija alokativnu, distributivni, informativnu, selektivnu i kontrolnu, za razliku od cene u planskoj privredi koja je unapred formirana i imala je jedino kontrolnu ulogu. Poto je kordinacioni mehanizam povezan direktno sa sistemom informacija, treba rei da je trite kao kordinacioni mehanizam ujedno i najbolji izvor informacija iz koga sistem prima sve informacije da bi ih u to prihvatljivijem obliku i obimu dalje prosledio

sistemu za donoenje odluka. U centralnoplanskim privredama, cena se ne formira na tritu jer ga tamo i nema, nego je formiraju unapred planski organi. Poto su u preksi planskih privreda postojali neki elementi trita i to potroakog, javlja se tranja naspram koje stoje fiksna ponuda i fiksna cena, to dovodi do dva krupna problema: 1. Ekonomiju gomilanja i 2. Ekonomiju pravljenja zaliha. Ekonomija gomilanja se javlja ako je planska grupa odredila cenu ispod trine cene. Pri ovako niskoj ceni i ponuda e biti niska, a potroai nisu podmirili sve svoje potrebe. Ovo je jak podsticaj za razvoj sive ekonomije, jer se pri ovakvoj ponudi na crnom tritu moe postii vea cena. Prema tome, itava ova situacija dovodi do nestaice robe s jedne strane, i veoma dinamikog crnog trita, s druge strane. Zbog prevelike trenje mogu se prodati svi proizvodi bez obzira na kvalitet. Zbog ove situacije koja je u planskim privredama bila ee od situacije ekonomije pravljenja zaliha, gotovo sve centralno-planske privrede suoavale su se sa veoma ozbiljnim problemima inflacije. Suprotna situacija poznata je kao ekonomija pravljenja zaliha. Planska cena je suvie visoka u odnosu na trinu, a uz ovakvu cenu se moe prodati samo manja koliina, dok prroizvoai stimulisani visokim cenama proizvode veu koliinu. itava situacija dovodi do toga da koliina dobara na zalihama raste. Zakljiak koji se ovde moe izvii na osnovu efikasnog i jednog i drugog koordinacionog mehanizma je, da je efikasnost plana na mnogo niem nivou od trita, iz jednostavnog razloga to vrlo slabo ne obavlja etiri osnovne funkcije koje su svojstvene tritu. Radi se o alokativnoj (raspodela ekonomskih resursa na razliite proizvodnje), selektivnoj (selekcija roba na one koje su manje i one koje su vie potrebne), distributivnoj (raspodela roba i dohodaka po principu nagraivanja uspenih i kanjavanja neuspenih) i informativnoj (informie proizvoae o potrebama, a potroae o proizvodnji).

Iako tranzicioni procesi u razliitim zemljama imaju i svoje specifinosti, ipak bi se mogla skicirati neka zajednika arhitektura prelaza sa centralno-planske na trinu privredu. Paket mera koje generalno treba obuhvatiti tranziconim procesom obuhvata: 1) Mere neophodne za stabilizaciju, liberalizaciju i makroprilagoavanje privrede, 2) Mere za ostvarenje sledeih promena: a) Promena trine infrastrukture, b) Reforma preduzea, c) Reforma meunarodnih ekonomskih odnosa Nijedna od gore navedenih mera se ne moe realizovati ako se druge budu zanemarivale. Iako je redosled mera za prelazak sa planske na trinu privredu gotovo identian u svim socijalistikim privredama koje zapoinju ili su ve u poodmaklim fazama trranzicionog procesa, postoje bitne razlike u njihovim polaznim pozicijama koje e dati peat transformacionim procesima. Postoje tri kljuna momenta vezana za ovu problematiku a koja se oznaavaju polaznim pozicijama: 1) Veliina interne i eksterne makroekonomske ravnotee, 2) Stepen decentralizacije ekonomskog upravljanja i veliina trita proizvoda i 3) Obim aktivnosti privatnog sektora. Mankoekonomska neravnotea moe biti dvojaka: interna i eksterna. Prva se manifestuje u razliitim oblicima od kojih je najznaajniji inflacija, dok je drugi aspektneravnotee visoka spoljna zaduenost. to se tie inflacije, u ambijentu gde se ona poinje polako da otima kontroli, strukturna transformacija ne bi bila delotvorna. Uglavnom je u ovim zemljama uzrok bio u debalansu ponude i tranje, gde je tranja itekako premaivala ponudu, to se sve odraavalo u optem nivou cena koji je permanentno rastao u ovim nacionalnim ekonomijama. Upravo je ovaj problem uticao direktno na zaduenje u inostranstvu koje je postepeno kulminiralo u krizi prezaduenosti nerazvijenih zemalja (ukljuujui naravno i socijalistike privrede). Gomilanje dugova je bilo najpogodniji nain ublaavanja internih debalansa. Radi se zapravo o tome da je

debalans izmeu prevelike tranje i premale ponude bio balansiran uvozom koji je polako poeo premaivati izvoz, a na taj nain poveavao ionako ve nepremostiv deficit platnog bilansa. Izgleda da se razmiljalo na kratak rok jer je zaista poveani uvoz smanjivao jaz izmeu ponude i tranje izjednaavajui ih i usporavajue delovao na stopu inflacije, da bi na dugi rok posmatrano, intenzivno i naporno servisiranje duga sve vie i vie produbljavalo ionako ve narasle probleme. To je strategija privremenog reavanja kratkoronih problema uz visoku cenu njihovog viestrukog nepovoljnog narastanja i produbljivanja u budunosti. U centralizovanoj privredi poslovodne strukture su sklone da idu u ekspanziju preduzea, a radnici iznuivanju veih plata osloboeni straha od otputanja. Logino se namee zakljuak da su napred navedena preduzea u ambijentu gde nema trine utakmice. to se tie decentralizovanih socijalistikih privreda, gde je Jugoslavija bila tipian primer, situacija je bila neto bolja jer su preduzea bila ne samo vie upoznata sa internim tritem, ve i svetskim jer su izloila vei procenat roba, to ih je direktno izlagalo globalnoj konkurenciji. Tipina strategija koja se primenjuje u procesu transformacije centralno-planskih privreda je strategija kojom se prvo legalizuje privatni sektor a onda postepeno transformie dravi. Ona se dakle, oslanja na privatni sektor u zapoljavanju radnika koji e biti otputeni iz ekstremnog naraslih giganata u prethodnom periodu, tako da e itav sistem utoliko funkcionistai bolje ukoliko je procenat privatna svojina u strukturi svojine vei. Postupak transformacije nije ni malo jednostavan proces, a empirijski podaci vezani za pojedine zemlje koje prednjae u procesu tranzicije, upuuju da on nee biti kratak, to znai da je sa vremenskog aspekta za njega relativan srednji i dugi rok. Sam proces ima nekoliko faza. Veoma je vano uvaiti redosled mera za prelaz sa planske na trinu privredu jer su neke preduslov za druge. Naravno, stvar ne treba shvatati crno-

belo pa zakljuiti da se promene pojedinih politika niu linearno. Naprotiv, linearno nizanje promena bio bi potpuno pogrean koncept. Prelazni periopd treba usmeravati na osnovu celovite, dobro osmiljene i usklaene koncepcije, to znai da je neophodan paket promena koji podrazumeva uvoenje grupa komplementarnih promena politika u odreenom nizu.

PRIVATIZACIJA KAO CENTRALNO PITANJE TRANZICIJE

Centralno pitanje tranzicije bivih zemalja sa centralno planskih zemalja na trini nain privreivanja je svakako pitanje privatizacije. Privatizacija predstavlja pretvaranje drutvene, odnosno dravne svojine u privatnu svojinu. Privatizacija kao nain menjanja strukture vlasnitva nije, meutim, jednoznana i samo dovoljna pretpostavka rasta ekonomske efikasnoti. Njenom realizacijom dolazi do promena sistema upravljanja, finansijskih, proizvodnih i strukturnih transformacija u privredi. Najrazliitiji su ciljevi koji ele ostvariti privatizacijom. Meu njima sa mikroekonomskog aspekta, odnosno sa stanovita preduzea svakako najvaniji su:

Vea proizvodna efikasnost preduzea, Oslobaanje preduzea od uticaja drave i politike, Obezbeenje zdravog finansiranja preduzea, Finansijsko jaanje preduzea, Uvoenje savremenih tehnolokih inovacija, Otvaranje prostora preduzetnitvu, Obezbeenje priliva stranog kapitala, Porast mobilnosti kapitala, Likvidacija nerentabilnih preduzea, Javnost rada preduzea, itd.

Sa makroekonomskog aspekta najvaniji su sledei ciljevi privatizacije: 1) Poveanje makroekonomske efikasnosti, 2) Smanjivanje budetskog deficita smanjivanjem ili ukidanjem subvencija i drugih oblika pomoi dravnim preduzeima i poveanja budetskih prihoda od prodaje dravnih preduzea, 3) Slobodnije delovanje trinih zakona, 4) Disperziju vlasnitva, 5) Porast konkurencije, 6) Razbijanje monopola i ogranienje njihivig utivcaja.

Postoje tri osnovna modela privatizacije: 1) Interna privatizacija, 2) Eksterna privatizacija, 3) Privatizacija deljenjem deonica svim graanima.

Svi ostali naini privatizacije jesu razliite kombinacije napred nabrojana tri modela. Moe se rei da nijedan oblik privatizacije ne moe biti univerzalan: za jedno preduzee bolja je jedna forma privatizacije, dok za neko drugo neki drugi model privatizacija. ta vie, veoma esto i kod jednog preduzea moe doi do meanja razliitih modela privatizacije. Interna privatizacija jeste prodaja preduzea zaposlenim u njemu. Deonice (akcije) se po pravilu prodaju zaposlenim po niskoj ceni, a nije redak sluaj da se one dele zaposlenim radnicima. Pozitivne strane interne privatizacije ogledaju se u tome to je ona jednastavna za realizaciju, a i politiki moe biti popularna, pogotovu kod zaposlenih koji rade u ekonomski uspenim preduzeima. Dobra strana ovog metoda privatizacije je takoe to dravu ostavlja potpuno po strani. Meutim, valja imati u vidu da je interna privatizacija u dobroj meri nosi elemente privilegije. Radnici dobrih preduzea dobijaju deonice koje imaju vrednost, suprotno, radnici iz preduzea gubitaa relativno govorei ne dobijaju nita. Eksternom privatizacijom omoguuje se svim graanima kupovina deonica koje je emitovalo neko preduzee. Deonice se prodaju na jvnim tenderima (licitacijama) i otkupljuju ih oni koji ponude najvie cene. Novac od prodaje odlazi u dravnu kasu, tj. odlazi u kasu vlasnika preduzea. Budui da preduzee odlazi u svojinu onih koji najvie plate, proizilazi da je ovaj oblik privatizacije najpovoljniji sa aspekta alokacije proizvodnih resursa. Privatizacija deljenjem deonica podrazumeva podelu ili prodaju deonica po veoma niskoj ceni svim graanima zemlje. U svakom sluaju prednost ove privatizacije je egalitarnost (jednakost). Meutim, ovaj oblik privatizacije ima i vei broj nedostataka, meu kojima se svojom vanou istiu sledea tri: 1) Dravni prihod od ovakvog oblika privatizacije bie veoma skroman, dok su trokovi privatizacije vei nego kod interne i eksterne privatizacije.

2) Dugi nedostatak se odnosi na egalitarnost, jer mogue je tvrditi da svi graani zemlje nisu u podjednakoj meri zasluni za dotadanju akumulaciju drutvenog kapitala. 3) U sluaju raspodele dravnog vlasnitva ne uspostavlja se jasna veza izmeu rezultata rada preduza i vlasnika preduzea.

TRANZICIJA U SVETLU RASTUE GLOBALIZACIJE

Globalizacija ekonomskih odnosa i tranzicija bivih socijalistikih zemalja su dva procesa koja se meusobno prepliu i koja su u mnogo emu obeleila prelaz iz XX u XXI vek. Teorjska osnova i pravac globalizacije oslanja se na vie ideja: Ideje ekonomskog i politikog liberalizma, deregulacija, privatizacija, ekonomija i preduzea bez granica, tzv. slobodan protok ideja, ljudi, roba i kapitala itd, naputanje koncepta drave blagostanja i brojne druge ekonomske i politike ideje koje ne kritiki i krajnje jednostavno favorizuju ulogu pojednica ili uih grupa i to pre svega vlasnika, na raun svih ostalih. Pitanje meusobnog odnosa ova dva procesa, odnosno specifinosti razvoja zemalja u tranziciji i procesu globalizacije u odnosu na razvijene zemlje se posebno namee svojom aktuelnou. Ovo pposebno i iz razloga to SR Jugoslavija spada u grupu zemalja u tranziciji i da joj tek predhode krupne tranzicione aktivnosti kako bi se omoguilo njeno punopravno ukljuivanje u svetsku podelu rada. Globalizacija, kao institucionalna integracija nacionalnih i regionalnih trita u jedinstven svetski sistem nije karakteristina samo za poslednjih nekoliko decenija. Sa

druge strane, ttrina transformacija bivih socijalistikih zemalja i njihova integracija u svetsku privredu putem uvoenja kapitalistikog naina privreivanja jeste veoma specifian i neponovljivi proces dobrim delom upravo zbog rastue globalizacije. Proces tranzicije bie skoro zavren u gotovo svim relevantnim zemljama, to se ne moe rei za proces globalizacije. Naime , globalizacija je beskrajan proces ba kao i sam drutvenoekonomski razvoj. Imajui na umu tu injenicu, kao i odvijanje najnovije tehnoloke revolucije iju osnovu predstavlja pre svega razvoj interneta, uviamo da e budunost karakterisati moda ak i vee promene nego to je to bio sluaj u prethodnim periodima razvoja ljudskog drutva. Pri tom, valja napomenuti da ekonomisti na internet gledaju kao znaajnu materijalnu pretpostavku pokrettanja kompetencije na nacionalnom nivou. Otkrivanje i vrednovanje novih naina dolaenja do konkurentnih prednosti uz pomo interneta predstavlja vaan aspekt privrednog razvoja ekonomski vodeih zemalja u svetu, koje moraju u tom smislu biti ugled za dananje zemlje u tranziciji. Proces globalizacije posebno utie na razvoj zemalja u tranziciji u smislu da pod odreenim uslovima podstie njihov rast omoguavajui da lake dostignu razvijene zemlje, dok im sa druge strane namee odreena ogranienja u izboru sopstvenog puta razvoja. No valja imati na umu da proces globalizacije nesumnjivo ograniava slobodu zemalja u tranziciji da izaberu makroekonomsku politiku i nain na koji e izgraivati trine institucije ukoliko njihova monetarna i fiskalna politika mora uvek uzimati u obzir zahteve koji im se nameu preko MMF-a, svetske banke, svetske trgovinske organizacije. U sluaju u kom postoje odgovarajui programi institucionalnih reformi i odgovarajue strategije privrednog razvoja, koji uvaavaju ekonomske, kulturne, istorijske i tradisionalne specifinosti zemalja u tranziciji. Proces globalizacije nudi vie pozitivnih mogunosti nego to predstavlja pretnju za razvoj postsocijalnih zemalja. U uslovima globalizacije, zahvaljujui difuziji tehnologije koju je omoguila informatika revolucija, zemlje u tranziciji imaju vee mogunosti za bre dostizanje razvijenih zemalja u odnosu na ostale zemlje u razvoju, s obzirom na svoje ekonomsko, kulturno i istorijsko naslee, kao i geopolitiki poloaj. Zemlje u tranziciji imaju vee

izglede za aktivnije ukljuivanje u meunarodne ekonomske tokove ukoliko nastupaju u nekom vidu regionalne integracije, nego u sluaju kada se u svetskoj privredi pojavljuju samostalno.