Milan Uzelac Filozofija Obrazovanja I

Milan Uzelac
Filozofija obrazovanja I
MILAN UZELAC
FILOZOFIJA OBRAZOVANJA I
Filozofske osnove savremenih pedagokih teorija
2012
www.uzelac.eu 1
Milan Uzelac
1 Filozofija, pedagogija, transpedagogija O odnosu filozofije i pedagogije, kao dve diskurzivne prakse, u poslednjih nekoliko decenija, govori se na mnogo naina, esto protivrenih, i u nizu sluajeva polazi se s krajnje nepomirljivih pozicija. Sama polazita u raspravi o ovom problemu, u veini sluajeva uslovljena su kako tradicionalnim predstavama o filozofiji i pedagogiji, tako i pokuajima njihovog osmiljavanja nastalim u poslednje vreme. Ako pritom jo imamo u vidu i injenicu da postoje sve ire prihvaena i razvijana, na solidnim teorijskim osnovama, kako anti-filozofska, tako i anti-pedagoka shvatanja, stie se utisak da se nalazimo u prostoru kojim vie vlada haos no bilo kakav, makar prividni poredak, i da mnogi od teoretiara vie tee tome da budu originalni i izloe tezu kakva pre njih nije bila u opticaju, no to nastoje da doprinesu jasnijem uvidu u situaciju i stanje u kojem su se pomenute discipline nale. Znamo da je obrazovna problematika jo od vremena Platona bila deo mnogih filozofskih i politikih uenja, budui da je ve od najstarijih vremena obrazovanje bilo jedna od kljunih drutvenih institucija neophodnih za celovito realizovanje duhovnih mogunosti oveka. Nezavisno od toga to antika ideja paideie ostaje nemogu, do kraja neostvariv projekt, u ustoj meri u kojoj i Platonova ideje idealne drave, obrazovanje kao jedan od fenomena ljudskog opstanka nije tokom istorije izgubilo svoj znaaj, pa ak i u epohama kad je nazrevala svest da je re o jednoj socijalno konzervativnoj instituciji. U nae vreme, ne bez razloga, konstatuje se da svi temeljni preobraaji nekog drutva ili drutvene zajednice, poinju reformama sistema obrazovanja i vojske; ako je potrebno unititi neko drutvo, oslabiti njegov identitet i samostalnost, kao i nacionalnu svest naroda, tada se
www.uzelac.eu 2
Milan Uzelac
pristupa razgraivanju pomenutih institucija sprovoenjem razliitih navodnih reformi, a sve u ime prevladanja njihovog konzervativizma a to je uslovljeno nunou modernizacije; ako se pak ide ka uvrivanju drutva, ka njegovoj stabilizaciji i povienoj koheziji, pristupa se pozitivnim reformama pomenutih sistema, kao to se to deavalo u mnogim evropskim zemljama poetkom i tokom XIX stolea; dovoljno je podsetiti na reforme obrazovanja u Pruskoj kakvu je organizovao Vilhelm fon Humbolt kome je za to bila neophodna podrka niza tadanjih mislilaca i intelektualaca s itavog nemakog govornog podruja, to je bio jedan od razloga da i najznaajniji filozof tog vremena Hegel, pree 1818. godine iz Hajdelberga u Berlin i uzme aktivno uee u reformi obrazovnog sistema tadanje Pruske. Kako je u svim drutvenim zajednicama obrazovanje imalo vanu ulogu, njegova praksa nije mogla ostati van misaonih interesa teoretiara raznih profila, pa tako i filozofa. Danas ima onih koji smatraju da se jedna razvijena premda imanentna filozofija obrazovanja moe nai kod mislilaca razliitih epoha, poev od vremena antike, i tu se pre svega imaju u vidu radovi Platona, Cicerona, Seneke i Kvintilijana, dok drugi smatraju da sva ta uenja koja nalazimo kod upravo pomenutih autora spadaju u jednu pred-filozofiju obrazovanja, budui da je obrazovni diskurs sve vreme bio deo filozofskog diskursa, a da se o pravoj filozofiji obrazovanja moe govoriti tek u nae vreme kada definitivno dolazi do razgranienja spekulativne filozofije i empirijskog obrazovnog diskursa. Nastaloj situaciji koja moe sadrati u sebi i dodatne nejasnoe, doprinosi i injenica da pedagogija, u vreme svog formiranja sredinom XIX veka, oslonac ne trai toliko u filozofiji koliko u psihologiji koja je u to vreme krenula jednim radikalno empirijskim putem. Pad pedagogije u psihologizam imao je po nju pogubne posledice, jer ju je odvojio od filozofije, a time i metafizike, i usmerio na
www.uzelac.eu 3
Milan Uzelac
reavanja striktno praktinih pitanja obrazovanja stavljanjem naglaska na metodoloke probleme. Tada nastala, i dugo vremena vladajua paradigma, poela se menjati tek sredinom XX stolea kada nastaju i poinju da se razvijaju takozvane srednje discipline, kao to su filozofija matematike, filozofija umetnosti, filozofija biologije, ili filozofija tehnike, a koje su imale cilj da premoste podvojenost spekulativne filozofije i praktinih nauka poto su ove poslednje postale svesne nemogunosti da misle svoj temelj i validnost dotad primenjivanih metoda. Za razliku od psihologije - koja se, sticajem niza, ne ba po nju povoljnih okolnosti, nala u nelagodnoj situaciji da sve svoje rezultate ocenjuje i dalje s naturalistikih i scijentistikih pozicija, budui da je izgubila svest o svom izvorno filozofskom poreklu, nemona da u novom vremenu bude ono to je u prvo vreme bila, psihologija due (Aristotel), niti da postane ono to joj je najvia mogunost, transcendentalna fenomenologija (Huserl) pedagogija se (zahvaljujui veoj tolerantnosti koju je po prirodi posedovala, a moda i zbog nedovoljnog autoterora matematikim metodama) nala u prilici da se bez kompleksa ili velikog zazora neposrednije priblii filozofiji. Ni ova tendencija nije ostala bez osporavanja, jer se pedagokim istraivanjima poelo zamerati da se esto gube u spekulativnim konstrukcijama, budui da filozofija nije sposobna da ini konkretna otkria zahvaljujui kojima bi se mogla inovirati pedagoka praksa; u isto vreme svest o neophodnosti filozofskog pristupa obrazovanju i pedagogiji kao njegovoj teoriji bee sve izraenija kad se poelo insistirati na preciznijem pojmovnom odreenju termina kao to su obrazovanje, obrazovna delatnost, metapedagogija; sve to vodilo je neophodnoj analizi odnosa pedagogije i filozofije i promiljanju mogunosti jedne filozofije pedagogije a to je velikim delom bilo uslovljeno i multidisciplinarnou samog pedagokog znanja
www.uzelac.eu 4
Milan Uzelac
koje je u sebe i dalje ukljuivalo kako empirijske nauke, poput psihologije, biologije, medicine, tako i drutvene nauke kao to su istorija, kulturologija, politologija. Svemu tome treba dodati i nova istraivanja u tipino filozofskim disciplinama kao to su etika, estetika, aksiologija ali i sva znanja koja se danas nalaze na obodu sociologije, budui da su jo uvek neobuhvaena jednim novim terminom, a rezultat su analiza procesa u savremenom drutvu koje se razliitim terminima odreuje - post-postmoderno, postindustrijsko, - pri emu za njega ostaje svojstvena dominacija novih digitalnih tehnologija. Sa svoje strane, savremena filozofija u nastojanju da promisli sve sloeniji fenomen drutvenog sveta, nala je u pedagogiji sa njenim bogatim didaktikim, metodikim, socijalno-psiholokim iskustvom, ne samo novo predmetno polje istraivanja, ve i aktivnog sauesnika u disputu oko biti obrazovanja koje u nae vreme nema neki periferni znaaj, budui da se problem obrazovanja i sticanja znanja tie znanja samog kao znanja na najneposredniji nain, a u tom sluaju filozofija se ve nalazi na popritu njoj znanih rasprava. Kriza sistema obrazovanja, o emu se u poslednje vreme toliko govori, samo je izraz jedne daleko ire krize, krize duhovne situacije naeg vremena koja je konstatovana ve tridesetih godina prolog stolea; isto tako, tekoe u odreivanju ciljeva i zadataka obrazovanja, zbog ega se pribegava tolikim smislenim ili besmislenim njegovim reformama, samo su posledica preispitivanja celokupnog sistema vrednosti savremene nauno-tehnike civilizacije koja je zala u jednu posve novu fazu kojom dominiraju digitalne tehnologije iji domaaji i perspektive se ovog asa ne mogu ni domisliti ni predvideti1.
ini se da od samog poetka problem nije toliko u novim tehnologijama, ve u njihovim primenama i odnosu njihovom spram okolnog sveta.
www.uzelac.eu 5
Milan Uzelac
U isto vreme, za razliku od drugih nekih disciplina, koje i dalje insistiraju na svojoj samosvojnosti i samodovoljnosti, pedagogija se pribliila filozofiji, upravo tematizujui fenomen obrazovanja i pluralizam puteva i pristupa samom znanju, te se tu ve uveliko govori o antropolokim, dijalokim, kritiko-emancipatorskim, ili postmodernistikim pristupima u pedagogiji koji svoje poreklo imaju u savremenim filozofskim orijentacijama i nije nimalo sluajna okrenutost pedagogije modernim filozofskim teorijama poput fenomenologije, poto naputanje filozofskih temelja dovodi pedagogiju u situaciju da kao pozitivna pedagogija ne moe dosegnuti ni najminimalnije zahteve koje je pred sebe postavila. Ovo u prvi mah moe izgledati i paradoksalno, budui da je sredinom prolog stolea pedagogija do svoje relativne samostalnosti, u odnosu na discipline iz kojih je potekla (kao to su teologija i filozofija), dola oslanjanjem na psihologiju i sociologiju, pre svega zahvaljujui podrci izrazito antifilozofskih tendencija koje su postojale u biheviorizmu, strukturalizmu, pozitivistikoj filozofiji kojima je zajednika odlika bila omalovaavanje filozofije za nauna istraivanja. To osamostaljivanje pedagogije imalo je i svoju negativnu stranu, budui da je filozofski pristup bio zamenjen ezdesetih godina dominacijom psihologije, a u narednoj deceniji, pedagogija se nala pod velikim uticajem sociologije, preteno strukturalnog funkcionalizma, olienog u radovima amerikog sociologa Talkota Parsonsa (1902-1979). Ne treba izgubiti iz vida uticaj postmodernistikih teorija obrazovanja koje osamdesetih godina istupaju protiv diktata teorije zalaui se za pluralizam i dekonstrukciju pedagokih teorija i postupaka, kao i za samosvojno slobodno samoostvarivanje pojedinaca u okviru malih drutvenih grupa, a emu, usled rasprostranjenog i velikog uticaja pomenute teorije, treba posvetiti posebnu panju.
www.uzelac.eu 6
Milan Uzelac
Danas je ponovo izraeno nastojanje da se pedagoke teorije temelje na tlu pluralizma. Kaem ponovo, jer je takva tendencija bila prisutna i poetkom prolog stolea2. to se same ideje pluralizma tie, ona nije nova i prisutna je u raznim oblastima kulturolokih istraivanja. Sam termin pluralizam podrazumeva filozofsko stanovite koje polazi od mnotva pogleda, interesa, naina bivstvovanja, socijalnih instituta, dakle, mnotva razliitih elemenata koji se ne daju svesti na jedan elemenat ili jedan princip; kao posebno naelo sreemo ga u ontologiji, gnoseologiji, etici, estetici, sociologiji, pa i pedagogiji. Pluralizam podrazumeva nunost postojanja mnotva razliitih shvatanja i njihov sukob, ali on je i odraz raznovrsnih oblika bia, socijalne organizacije drutva. Sutina pluralizma je u prihvatanju postojanja protivrenosti kao izvora socijalnih procesa, protivrenosti koja stimulie razliite oblike drutvenog ivota koji mogu biti uzrok konflikata, sukoba konkurencije razliitih shvatanja3. U nae vreme sve je prisutnije
2
, .. XIX XX , http://www.nbuv.gov.ua/portal/soc_gum/pspo/2007_13_2/doc_pdf/Chulkov a_st.pdf takoe, videti i .. - . // . , 1998. . 10; , .. , http://teoria-practica.ru/index.php/-34-2009/163-2009-12-23-10-41-53/355-2009-12-26-07-37-17 3Po nekim teoretiarima sam termin pluralizam po prvi put poinje da koristi 1712. popularizator Lajbnicove filozofije nemaki mislilac Hristian Volf. Suprotnost ovom pojmu je monizam, koji polazi od toga da postoji jedna jedinstvena osnova sveg postojeeg. Sva istorija filozofija svedokuje o sukobu ova dva stanovita i tome da se prednost daje as jednom, as drugoj orijentaciji. Tako, filozofija s kraja XIX stolea imala je preteno monistiki karakter i u to vreme imamo popularne orijentacije kao to su materijalizam, apsolutni idealizam, empiriomonizam). Kasnije, u filozofiji vie pretee i poinje da dominira pluralistiki princip. To je najizraenije u personalizmu, po kojem je svaka linost autonomna i neponovljiva, nesvodiva na bilo kakve optosti
www.uzelac.eu 7
Milan Uzelac
stanovite kulturnog pluralizma4, ali su i sve izrazitije tendencije koje nastoje da pokau njegovu nemogunost u realnosti. U raspravama o mogunosti multikulturalizma koji svoje teorijsko poreklo trai u postmodernistikom pluralizmu, esto se potee i pitanje obrazovanja i obrazovanosti kao njegove pretpostavke. Zato smatram da nezavisno od ishoda diskusija po tom pitanju ima dovoljno opravdanja da se posvete posebne analizi prirodi i funkciji obrazovanja kao i njegovog mesta u sklopu temeljnih fenomena koji odreuju ljudski opstanak. Konano, sve nas to vodi stavu da filozofsko promiljanje fenomena obrazovanja vodi pokuaju utemeljenja jedne filozofske pedagogije koja za svoj predmet ima spekulativno promiljenje temeljnih pojmova i fenomena vezanih za obrazovanje i dostizanje istinskog znanja. Ovo poslednje nije ni neki apsolutno nov dosad neuoen problem, a jo manje neto to bi ostalo do naih dana nepoznato ljudskom miljenju; jasne nagovetaje ovako formulisane problematike sreemo ve u Platonovom uenju o istini i nastojanju da se tematizuje najvie znanje koje moe dostii ovek a koje je personifikovano u ideji dobra. Upravo ovo shvatanje danas je duboko dovedeno u
i sile; u aksiologiji, koja polazi od raznovrsnosti vrednosti i vrednosnih orijentacija, u gnoseologiji koja dozvoljava istovremeno postojanje i konkurisanje razliitih teorija, slika sveta U sociologiji i politologiji pluralizam se manifestuje u teoriji faktora, u udeji pluralizma demokratije Drutveni sistemi koji se zasnivaju na pluralizmu, kako suprotstavljaju se autoritarno-monolitnim, i za njih je karakteristino da se u njima sukobljavaju razliita gledita koja se kritiki iz raznih aspekata osmiljavaju (no za njih je neophodna i sloena drutvena regulativa, dravna i drutvena disciplina, u izvravanju usvojenih zakona, uz mogunost ostavljanja prostora za delovanje manjine. 4 Videti: , versus , http://ethicscenter.ru/f/malachov.html
www.uzelac.eu 8
Milan Uzelac
pitanje budui da su u krizi ne samo ideje najvieg dobra ve je iz osnova uzdrman itav sistem vrednosti koji vodi ka njemu. Pluralizam pristupa i postupaka koji odlikuje savremeno miljenje i savremeno shvatanje sveta u kojem ivimo ukazuje ne samo na vidne posledice ve i na puteve na kojima se oveanstvu ne pie nita dobro. No, ta je zapravo, uopte oveanstvo, mogli bismo se zapitati. Nije li ono samo neka prazna apstrakcija koja je apsolutno neprimenjiva na mase ljudi koje odreuju stanje na ovoj planeti? Stare formule i stari pojmovi vie ne funkcioniu. U naem, potpuno novom svetu, razliitom od onog kakav je bio do samo pre nekoliko decenija, potrebna su nova reenja i neophodni su novi pristupi razumevanju svih fenomena, meu kojima obrazovanje ni u kom sluaju ne moe biti zanemareno ili marginalizovano. Svedoci smo sve uestalijih i sve agresivnijih nastupa onih koji sebe smatraju teoretiarima novonastale situacije (multipolarne, multikulturne, ili tome suprotne), onih koji svojim primerom i svojom egzistencijom nedvosmisleno potvruju kako znanje nikom vie nije neophodno, a da je prodaja usluga i menaderisanje najadekvatniji put izlaska iz dananje krize, i da e se, kad svi postanu vrli poslovni svet, problemi razreiti sami od sebe. U dananjem svetu uspeh se svodi na uspenost manipulacije ljudima a ne stvarima; vrednosti mogu trenutno rasti ili padati jer nisu vezane za konkretne stvari ve su smetene u virtuelni svet koji formiraju digitalne tehnologije. Ali, hteli mi to videti ili ne, koliko god bili uljuljkivani novim koncepcijama tumaenja savremenosti, rasprave oko prirode znanja i naina njegovog sticanja, ne da ne prestaju, ve se sve vie razbuktavaju; stari Grci smatrali su da znanje poseduje samo bog, da je on istinski i pravi mudrac, a da ga ovek moe samo podraavati time to e teiti znanju, to e, svestan svog neznanja, biti na
www.uzelac.eu 9
Milan Uzelac
venom putu sticanja znanja, i da kao i Sokrat, u najboljem sluaju moe biti ne mudrac (sophos) nego samo onaj ko mudrosti tei (philo-sophos). U savremenom svetu dovedena je u pitanje potreba za posedovanjem znanja i njegovim sticanjem; u tome se uspelo izdizanjem sasvim drugih vrednosti koje su znanje i njegovo posedovanje potisnule u drugi plan. Pokazae se da je teta nenadoknadiva, no ono to najvie moe zabrinuti svakog ko se bavi pedagogijom ili filozofijom, jeste ta, svuda naglaena, potreba da se rue ustaljeni i provereni sistemi sticanja znanja. Dananje reforme obrazovanja, ili nedela koja se pod tim nazivom provode, samo su hod po stranputici koja vodi u bespue i ono to se mora razumeti u tome svodi se, pre svega, na pitanje zato se to dogadja. Objanjenja koja se pozivaju na primitivnost psiholoke strukture tzv reformatora obrazovanja, krajnje su nedovoljna5 jer se u tom sluaju ne nazire ono osnovno: karakteristika drutvenog sistema koja reforme podstie a s pozicije nagonske potrebe za sopstvenim samounitenjem,
5 Ovde se mora imati u vidu u aktivna podrka ruenju sistema
obrazovanja koju sprovodnici reformi dobijaju sa strane: dovoljn o je podsetiti na depeu koje je ameriki ambasador u Bugarskoj Dzeims Worllick uputio amerikom predsedniku kao Izvetaj o svom uspenom radu a u kojem se govori o amerikom uplitanju i meanju u unutranje stvari Bugarske. Treba imati u vidu da se pomenutom tekstu, zbog kojeg je isti bio smenjen , govori o Regionu, pa se to odnosi i na Srbiju u kojoj je supruga istog prednjaila u antisrpskoj politici. Pogledati http://ruan.info/news_content.php?id=857 , , , " " , . , , , , , , , ...
www.uzelac.eu 10
Milan Uzelac
kao i potreba takvog sistema da proizvede reformatore s tako razornim mentalitetom6. Filozofija pedagogije kao spekulativna strategija promiljanja fenomena pedagogije i obrazovanja kao njenog predmeta, ima za krajnji cilj upravo tematizovanje prirode znanja i sve vidnijeg odsustva potrebe za njim u savremenom svetu. Re je o jednoj svojevrsnoj fenomenologiji pedagogije u svetu lienom vrednosti za kojima vie niko ne osea potrebu. Razume se, takva fenomenologija ostaje mogua ak i u situaciji odsustva potrebe za miljenjem, u jednom samodovoljnom potroakom svetu kojem miljenje miljenja ostaje nepristupano, i prebiva sa one strane svake filozofske teorije i prakse. injenica je da su ranije epohe posedovale sklonost da se, kad je re o problemima obrazovanja (a i vaspitanja), manje panje pridaje njihovoj teoriji i njihovom diskurzivnom osmiljavanju, a daleko vie samoj pedagokoj praksi iji su rezultati najee bili mera uspeha u irenju znanja. Objanjenje najveim delom treba traiti u tome to teorije uvek ostaju nedovrene, sklone osporavanju, proirivanju, diskutovanju, dok praksa postavlja sasvim konkretne i u veini sluajeva neodlone zahteve koje treba reavati, nezavisno od toga da li e teorija voditi nekim pozitivnim rezultatima ili ne. Odatle sledi kod mnogih uvreeno uverenje kako se vrlini moemo uiti u praktinom delovanju, nezavisno od teorijskih razmatranja, kao i da visoki teorijski uvidi ne moraju biti garant pozitivnog napredovanja u razvoju osnovnih ljudskih vrlina.
6
Ovde nije re o osudi tzv. reformatora obrazovanja, koji sebe nazivaju bolonjistima; o tome uopte nije re. Oni su uradili ta su uradili. Uradili su to iz dubokog uverenja da ine neto dobro. I to jeste ve problem: kako ih razumeti? Oni jesu za sud, no ne za sud njihovog sistema, jer taj sistem u nekoherentnosti izmie svakoj racionalnoj osudi budui da je bez temelja, iracionalan.
www.uzelac.eu 11
Milan Uzelac
Ovo stanovite sreemo kod veine pedagoga koji svu svoju delatnost nastoje da skoncentriu na samu pedagoku praksu, te stoga svoj osnovni zadatak vide u razvoju tehnike vaspitanja i sticanja osnovnih znanja. Ali, ako se postavi pitanje progresa same kulture kao posebnog fenomena, veina e odgovoriti da progres (nacionalne ili svetske kulture) zavisi od toga u kom smeru i kojim putem se sprovodi vaspitanje novih pokolenja, a malo ko e se zapitati o kakvom je progresu tu zapravo re, da li ga u principu uopte ima, i ako se odgovara potvrdno, onda je pitanje u kojim ga to oblastima uopte moemo konstatovati, budui da se ne moemo ne prisetiti Blohovog izuzetnog uvida o nunom postojanju gubitka u svakom napredovanju7. Konano, sve je vie onih koji iz osnova osporavaju samu ideju progresa kao zaostatak iz ranijih, optimizmom nadahnutih epoha. S druge strane, u jeku irenja neokolonijalnog globalizma deluje prilino neuverljivo svako zalaganje za odravanje kulturnih vrednosti, kulture u celine ili poveanje efikasnosti i kvaliteta obrazovanja, koje dolazi od zvaninih institucija i to iz prostog rasloga to one za tako neto u ovo vreme nisu sutinski i primarno zainteresovane, budui da imaju potpuno drugu ulogu i druge im postavljene zadatke, i to iz sfere koja je daleko od samog obrazovanja. Sm Ernst Bloh u svojim upravo pomenutim predavanjima u odranim Tibingenu, pre vie od pola veka, upozorio je da, kad se govori o napretku, sam pojam napretka uvek treba posmatrati i istraivati na osnovu drutvenog zadatka koji sadri u sebi, a s obzirom na ono emu, budui da pomenuti pojam moe biti zloupotrebljen i kolonijalno-ideoloki pervertiran8.
Bloh, E.: Razlikovanje u pojmu napretka, u knjizi: Tibingenski uvod u filozofiju, Nolit, Beograd 1966, str. 137-167. 8 Bloh, op. cit., str. 166.
www.uzelac.eu 12
Milan Uzelac
Ima dosta istraivaa koji i danas smatraju kako e teorija ve doi naknadno, tokom praktinog rada, da je nuno naglasak stavljati na praktino delovanje, da je nuno sprovoditi reforme nezavisno od posledica i moguih negativnih rezultata, da je korigovanje prakse uvek mogue i da se za negativne konsekvence ne moe i neposredno odgovarati, poto za to nisu ni izgraeni posebni mehanizmi kakve smo imali u staroj Grkoj gde je bila zakonom odreena smrtna kazna za vaspitno kvarenje omladine. Isto tako, smatra se da ni o kakvoj teoriji obrazovanja ne moe biti rei bez prethodnog razjanjenja celokupne pedagoke i obrazovne delatnosti i ciljeva koji se tu postavljaju. Nezavisno od svih takvih koncepcija koje u sebi kriju latentno opravdanje neodgovornosti i nemogunost kanjivosti, a to je posledica u nae vreme razvijenih postmodernih strategija9, jasno je da pitanje bilo kakve teorije ne moe biti odvojeno od pitanja slobode kao pretpostavke razvoja duhovne delatnosti, budui da je pitanje slobode osnova pitanja svih pitanja. Kao to je u najstarijim vremenima upravo sloboda, kakva se javila u polisima, omoguila nastanak filozofije koja je podrazumevala, kao svoju nunu i prvu pretpostavku, slobodno miljenje, tako je i u nae vreme sloboda uslov kako istinske prakse, tako i razvoja spekulativnog miljenja. Vreme koje nas deli od prvih manifestacija svesti o slobodi u antiko vreme, prepuno je primera nastajanja i guenja slobode, koliko i borbe za njeno uspostavljanje; no tek nae vreme moe se pohvaliti visoko razvijenim
9
Jedna od strategija postmoderne je insistiranje na pluralizmu stanovita, koje mnogima daje opravdanje za relativizovanje svih vrednosnih sudova, bilo da je re o umetnosti ili politici. Postmodernizam podrava borbu za diletantizam, odbacuje svaku ideju autoriteta i nastoji da pod platom postfilozofske ere deprofesionalizuje filozofiju, tako to e njena vrata biti otvorena svakom amateru i diletantu i sve to bilo ko od njih izrekne odmah biti proglaeno za visokoumnu filozofiju.
www.uzelac.eu 13
Milan Uzelac
tehnikama prikrivenog ali efikasnog osporavanja i potiskivanja slobode, njenim supstituisanjem visoko sofisticiranim formama porobljavanja koje pod maskom demokratije bujaju kao peurke posle tople jesenje kie. ini se da u novonastaloj situaciji jedan od kljunih problema i dalje ostaje pitanje slobodnog vremena koje su pre vie decenija mnogi sociolozi prepoznali kao jedan od kljunih problema proteklog stolea; kako stvari stoje, taj problem se u svoj svojoj sloenosti preselio i u naredno, ovo takoe nae, XXI stolee. Ne imenujui esto, ne prizivajui ga, i ne tek samo konstatujui, mnogi nastoje i da ga odstrane tako to e ga ispuniti (s predumiljajem) krajnje besmislenim, neproduktivnim sadrajimavideo igrama, beskrajnim tvserijama, satima provedenim na sajtovima u blogovima kulturnog polusveta; bitno je samo jedno: ne dopustiti bilo kakvo postojanje slobodnog vremena jer ono moe biti iskorieno u destruktivne svrhe, a obaveza je dravnih institucija da slobodu neutraliu i prazno vreme ispune besmislom u formi prividnog smisla. Filmu, televiziji i sportu, sada se pridruio i internet koji uspeno vri dalju atomizaciju drutva i spreava pojavu nekontrolisanih ili stihijnih masovnih akcija. Ljudima se prua mogunost da se u oputeni u svojim udobnim foteljama prepuste surfovanju po raznim sajtovima i blogovima, da na forumima satima istroe svu svoju negativnu energiju (i obesmisle pozitivnu) i tako ostanu duboko odvojeni od realnosti koja ostaje strogo kontrolisana i jedino vlasnitvo vlasnika dravnog sistema. Ovo poslednje u znatnoj meri na krajnje imanentan nain uslovljava i obrazovanje uslova koje novi konzumenti interneta moraju ispuniti da bi mogli iveti u svetskoj mrei, neko je naziva i pauinom i to ima isto svoj unutranji razlog i smisao, mada malo ko biva svestan toga da je nalik muvi oko kojeg se mota sve vie i vie lepljive pauine koja spreava nadu za svako osloboenje; nije
www.uzelac.eu 14
Milan Uzelac
nimalo sluajno da internet sam nudi i svoje forme alternativnog obrazovanja, svoje pakete injenica i njihove interpretacije, iji je cilj da reguliu strukturu pogleda na svet lanova interneta u duboko ideolokom smislu, a posle navodnog kraja svih ideologija. Svemu ovome je doprinela u znatnoj meri i prethodna atomizacija drutva, svoenje drutva na skup nekomunikativnih jedinki, na amorfnu masu pojedinaca bez mogunosti bilo kakvog organizovanja. Veina autoritarnih sistema u XX stoleu zna iskljuivo za vertikalnu subordinaciju, ali je zato osujeivala svako horizontalno okupljanje koje je moglo da dovede do stihijnih i nepredvidivih situacija. Potreba za apsolutnom kontrolom drutva podrazumeva atomizovanog pojedinca, individuu zatvorenu u sebe kojoj se kao jedino sredstvo komunikacije daju masovni mediji i iluzija da putem njih on uestvuje u drutvenim promenama. Re je tu o obinoj iluziji, budui da su sve promene prethodno ve na odreenim modelima prouene i potpuno kontrolisane tokom zaputanja u realnost koja time postaje virtuelna i apsolutno obmanljiva. Atomizovan pojedinac, preputen sam sebi, bio on egoistian, narcisoidan ili krajnje preplaen i nesiguran idealno je sredstvo manipulacije putem medij a, posebno internetom, koji mu prua iluziju slobode, samostalnosti, moi odluivanja i znatnu dozu samopotvrivanja koja je posledica virtuelne komunikacije na internet forumima ili u drutvenim mreama. Uostalom, i izraz mrea zadrava isti smisao kao i pauina budui da su njom uhvaeni ljudi onesposobljeni za samostalno i drugaije miljenje. Ostaje samo da mrea bude vrsto upletena, a to je ve stvar novih tehnologija. Uostalom, dovoljn o je videti masu ljudi koji dan provodi prelazei s jednog na drugi internet forum i tako, ivei u iluziji da to to ine ima neki uticaj i rezonantnost, ostaju pod dubokom narkozom a da toga nisu svesni. Sve
www.uzelac.eu 15
Milan Uzelac
svoje strasti a posebno komplekse i neostvarene ambicije, oni pokuavaju da zadovolje u internetu, koji prima sve njihove vapaje i mudrosti da bi ih slagao u sve nie i nie svoje slojeve poveavajui se time kao deponija svega i svaega, ali ne gubei svoju osnovnu funkciju: obuzdavanje i kontrolisanje emocija i miljenja individua, pri emu je ovo poslednje sve, samo ne kritino. A u tome je i osnovni cilj socijalnih mrea: dati ljudima iluziju samostalnosti i odluivanja, pruiti im iluziju o sopstvenoj smislenosti, i multiplikacijom tog oseanja, razvijati sve vie njihov individualizam i otuenost, do te mere da nikog sem sebe vie ne potuju niti cene i da u internetu vide samo sebe10. Samo obrazovanje, u smislu formiranja oveka i graanina, kako je dosad najee tumaen ovaj pojam, obrazovanje u tradicionalnom znaenju te rei, tj., obrazovanje kao teorijski problem, po prvi put nalazimo tematizovano kod antikih sofista, to nije nimalo sluajno, jer upravo u njihovo vreme buja relativizam ali i sloboda miljenja, mogunost pluralistikog pristupa veini problema koji neposredno dotiu svakodnevni ivot graana. Ne treba stoga uditi to da su oni vie nastojali da filozofiju iskoriste za potrebe prakse, no da praksu uzdignu na nivo filozofije, ali, to je jo uvek vreme kada filozofija u sebi nosi spoj praktine i teorijske delatnosti, te je ona u istoj meri teorijska koliko praktina: ona je spekulativna kad nastoji da spozna svet, ali i praktina kad nastoji da
10
Posledica toga je da svi u innternet diskusijama najvie citiraju sebe i podseaju druge ta su to kad i gde ranije napisali; svi drugi ine isto i u takvoj situaciji nema ni dijaloga ni komunikacije. A to je i osnovni cilj efikasnog porobljavanja svesti individua. Sva jadnost takvog ponaanja posebno je vidna na forumima gde se komentariu politiki dogaaji. U Srbiji sterilnou svoje svesti prednjae komentatori NS ili NSPM a najverovatnije, to su u isti likovi, samo drugi nikovi. No, svi se oni meusobno poznaju i to samo potvruje da je re o novoj drutvenoj zabavi, ali koja isto tako odgovara sistemu apsolutrnog porobljavanja.
www.uzelac.eu 16
Milan Uzelac
odredi smisao ovekovog ivota i nain njegovog ivota u polisu. Jedinstvo teorije i obrazovne prakse, jedinstvo filozofije i pedagogije, po prvi put ostvareno je kod Platona, koji se moe smatrati osnivaem i najdubljim misliocem i jedne i druge. Sva Platonova filozofija moe se razumeti kao politika filozofija, kao filozofija koja nastoji da misli ivot oveka u polisu, te je njena osnovna namera da ukae na put (methodos) ovekovog obrazovanja, ali istovremeno i na put kojim treba da se kree sama teorija (theoria). To omoguuje Platonu da naglasi kako istinsko i pravo vaspitanje nije nita drugo do praktino primenjena filozofija tenja ka mudrosti, a time se razumu i ovekovoj nauci otvara prostor u kojem e se one manifestovati kao najvia mo i nastojanje da se ivljenjem u skladu s najviim principima mudrosti ispuni sav ovekov ivot.U praksi tako neto postigao je ve Sokrat, no on tom svom nastojanju nije dao teorijsku formu; njegov ivot u obliku kako nam ga predaje platonovska tradicija bio je neposredni primer koji je podrazumevao da se sledi na istovetan nain. Nije stoga nimalo sluajno to je takva tradicija ostala iva meu starim akademiarima (neposrednim Platonovim naslednicima), sve do vremena Polemona od koga je potom, razvijanjem zahteva za ivotom u skladu s prirodom, postala temelj stoikog uenja kod Zenona s Kitiona (a koji je u mladosti upravo bio Polemonov uenik). U teorijskim pristupima fenomenu obrazovanja ostaje i Sokratu i Platonu zajedniko shvatanje da se pedagogiji ne pristupa samo sa stanovita etike, ve i sa strane logike, budui da svako saznanje, ak i teorijsko, jeste uvek, istovremeno i samosaznanje, "urazumljivanje" samog sebe, pa tako i uzajamno "urazumljivanje" uenika i uitelja. Kako se do saznanja, odnosno samosvesti, dolazi u dijalogu i optenju meu ljudima, u neposrednoj komunikaciji uenika i uitelja, princip tog meusobnog
www.uzelac.eu 17
Milan Uzelac
optenja u procesu obrazovanju oveka bio je, za oba pomenuta antika mislioca, ivotni princip spontanosti, pri emu se sadraj obrazovanja raao u duhu oveka i razvijao daljim njegovim vaspitanjem, odnosno formiranjem. Sama znanja nisu jednom za uvek data, ve se uvek i iznova osvajaju i zaposedaju, kao neke nove, nepoznate teritorije11. To je jedini nain na koji se mogu razumeti svedoenja o velikim znanjima ranijih epoha koja su bila nepovratno izgubljena, kao i neophodnost da se neka znanja potom iznova osvajaju. Zauvek e nam ostati tajna nain na koji su izgraene piramide, kao i naini na koji su birana idealna mesta za gradnju manastira. Sva potonja racionalna, zdravorazumska objanjenja ne mogu nas zadovoljiti; uostalom, danas smo svedoci tome da inenjeri jedva uspevaju da dosegnu do nekih od rezultata koji su bili dosegnuti pre vie decenija u oblasti astronautike; javljaju se tekoe i pri itanju starih tehnikih dokumenata pred kojima su nove generacije inenjera sve nemonije. U oblasti filozofije, situacija je daleko sloenija i beznadenija; svo nae znanje o ranijim filozofijama je fragmentarno; mi skoro nita ne znamo o onom to bee predmetno i pojmovno jasno ranijim generacijama. U poslednje vreme govori se o hermeneutici, o hermeneutikim krugovima, o tome kako svaka generacija na svoj nain reava davno postavljena pitanja; ono to je pritom sve oiglednije jeste sve naglaenije naviranje svesti
11
O dimenzijama gubitka znanja i njihovoj nenadoknadivosti u nae vreme videti: , . (2), http://www.zanauku.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=3514&Itemid=3 5. emu sve to moe voditi, i koje su perspektive, pogledati nastavak istog teksta: , . (4), http://www.zanauku.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=3678&Itemid=3 6.
www.uzelac.eu 18
Milan Uzelac
o nemogunosti postojanja bilo kakvog kontinuiteta. Ako je mogua neka filozofija, onda je to filozofija diskontinuiteta. Ono to do nas dolazi kao naznaka metoda starih, sadri se u tome da je filozofija mogua u filozofskoj zajednici, kao u sluaju Platona i njegovog uitelja koji su filozofiranje videli u filozofskoj zajednici. ovek postaje mudrim, duhovno punoletnim, zahvaljujui procesu vaspitanja kroz koji prolazi i u kojem dolazi do odreenih znanja; taj proces odvija se kroz optenje i u tome se mora videti i pravi koren pojma vaspitanja: oveku je potreban drugi ovek da bi postao ovek, kao to se to pokazuje na primeru duhovnog raanja koji nalazimo u Platonovom dijalogu Gozba a na mestu gde Sokrat izlae emu ga je to nauila hetera Diotima. Iako sa Platonom deli mnoge stavove, i ako je pod njegovim uticajem u daleko veoj meri no to potonji doksografi hoe priznati, Aristotel, istraujui forme i mogunost obrazovanja (kao i Platon) u sklopu teorije drave, problematiku obrazovanja u znatnoj meri suava i liava je sadraja. Ovo je pre svega posledica toga da je za Aristotela filozofija u mnogo manjoj meri i nain ivota, no to je to za Platona (ali i za stoike i epikurejce, koji su podsticaje nalazili upravo u njegovoj filozofiji). Za Aristotela etika a i uenje o dravi (za razliku od shvatanja kakva se sreu u Akademiji) u znatno veoj meri odvojeni su od teorijskog fundamenta filozofije, premda ostaju u vezi sa sistemom filozofije12.
12
Posve je razumljivo da u vremenima kada je rastao interes za vaspitanje i to je vie narastala svest o znaaju obrazovanja, to je izraajnija postajala potreba za njima, sve se vie oseala i uvrivala veza vaspitanja i filozofije; kasnije greke koje nalazimo u shvatanjima Komenskog poivaju u odsustvu neophodnih filozofskih osnova vaspitanja; istina, on je video njihovu neophodnost, ali je verovao da se vaspitanje moe utemeljiti u kolskoj aristotelovskoj tradiciji; tako neto ne moe se zameriti Loku, budui da je on bio i filozof i pedagog, ali kako u isto vreme nije bio duboko proet filozofijom, desilo se da su u njegovoj
www.uzelac.eu 19
Milan Uzelac
Zadatak vaspitanja veina savremenih teoretiara vidi u celovitom razvijanju oveka, u razvijanju svih njegovih stvaralakih aspekata, to potom vodi daljem usmeravanju njegove celokupne delatnosti. Kada se stvari tako posmatraju jasno je da se posebna panja mora posvetiti razvoju miljenja i stvaralake imaginacije, kao i razvoju ovekove volje. Koliko god izgledali nesporni i opravdani zahtevi za neophodnou svestranog razvoja oveka, za razvojem svih njegovih stvaralakih aspekata, ne moemo se oteti utisku da iza ovako formulisanih zahteva stoje stare i davno formulisane sheme koje se oslanjaju na platonovsko shvatanje o tri aspekta ljudske due koje je uticalo na kasniju stoiku podelu filozofije kao i na novije tvrdnje po kojima vaspitanje ima nuno logiki, etiki i estetiki aspekt, a to vodi jedinstvenoj celini, budui da etika i estetika imaju svoj koren u logici, odnosno, ontologiji, ili, starijim jezikom reeno, u metafizici. Tako dolazimo do pitanja o ulozi logike, etike i estetike u utemeljenju pedagogije13 i tvrdnje kako te tri
pedagogiji ostali malo naglaeni filozofski momenti, a to se u velikoj meri odnosi i na to kad je re o njegovoj filozofiji. 13 Ovde biva jasno zato se u svemu tome psihologija nala po strani: dok se pomenute nauke bave sadrajem ovekovog obrazovanja i ine temelj na kojem se odvija obrazovanje, psihologija, osamostaljena u poslednja dva veka od filozofije ali i od svog porekla, bavi se doivljajima oveka kao subjekta, i time se bitno razlikuje od svih drugih nauka koje se bave objektima. U nastojanju da se ogradi od ekstremnog naturalizma, i zavretka u nekritinom i vulgarnom pozitivizmu, psihologija pokuava da za svoj predmet uzima subjektivnost kao takvu, no i u tom sluaju ona se ne interesuje onim to je istinito u nauci, i njenim razumevanjem, ve samom injenicom da se neto razume kao istinito. Taj defekt savremene psihologije posledica je njene nemoi da postane transcendentalna i sledi jedini mogui put koji joj je svojim fenomenolokim istraivanjima otvorio Edmund Huserl. Slepo i nekritino nastojanje na bihejviorizmu i nekritino polu-religiozno velianje statistike metode (uz tezu da je prihvatljivo samo ono to se moe proveriti) psihologiju danas preobraaju u sredstvo visokih
www.uzelac.eu 20
Milan Uzelac
discipline odreuju sadraj ovekovog obrazovanja, a da ono to treba da bude obrazovano, oblikovano, odnosno, formirano u oveku kao individui, jeste njegov duh. Ono to danas sve vie biva povod za promiljanje situacije u kojoj se obrazovanje nalazi, sadrano je u prastarom pitanju o tome ta je to ovek, ima li on svoju prirodu i ima li on uopte duh. Na ovo poslednje je i najtee odgovoriti, budui da ak ni Hegel nigde nam jasno i nedvosmisleno ne govori o tome ta je duh, budui da je kod njega, kako stvari stroje, termin duh u daleko veoj meri operativni no tematski pojam, ili, to jo vie oteava stvari, on se najee javlja u oba smisla. Drugo pitanje, pitanje ovekove prirode nije ni do danas zatvoreno, budui da mu je zbog samog naina formulisanja, predodreeno da ostane trajno otvoreno; ve teza da ovek ima svoju prirodu, otvara problem mogunosti realizovanja samog obrazovanja, poto priroda, ako je priroda u smislu biti, ve po definiciji je neto nepromenljivo i ne da se menjati; ako prihvatimo da ovek nema prirodu ve se moe razumeti kao konglomerat razliitih aspekata koji se njihovim preoblikovanjem moe u svom amorfnom stanju menjati, tada je obrazovanje ne samo mogue, nego i neophodno, ali se odmah otvara i novo pitanje, u kom smeru ono treba da se odvija. Posvetiteljskom, romantiarskom zahtevu za svestranim razvojem oveka, kakav sreemo i kod arla Furijea a potom i mladog Marksa, danas se uveliko suprotstavlja pragmatistiki zahtev proistekao iz teorije utilitarizma to poiva u osnovi vladavine i supremacije kapitala i koji svoj puni izraaj ima u modernim reformama14 sistema obrazovanja15.
manipulacija i socijalnih zloupotreba, budui da su svi rezultati uvek unapred narueni i plaeni. 14 Masovne reforme obrazovanja, premda po svojoj prirodi kontradiktorne i kontraproduktivne, zahvatile su itavu Evropu ali i Ameriku u kojoj se u posednjih pet do sedam godina konstatuje rapidan pad nivoa kvaliteta
www.uzelac.eu 21
Milan Uzelac
Ne manje vanim pitanjem, nezavisno od prirode obrazovanja a koja ostaje prevashodno filozofski problem, ostaje pitanje metode obrazovanja, pitanje puta kojim treba ii u njegovoj realizaciji. I ovo pitanje ostaje duboko filozofsko, i u svakom sluaju, daleko vie teorijsko no praktino pitanja. Smo tematizovanje metode koja bi se mogla ili morala izabrati pretpostavlja prethodnu odluku ili makar preliminarno saglasje o tome o kakvom se putu u naelu moe govoriti, o kakvoj metodi, ako se ve od samog poetka ne zna i sam cilj kojim se ide. Lako emo se sloiti oko toga da je koliko opasno toliko i nerazlono ii nekud a da se ne zna kuda. Kakav je to cilj kojim treba da bude uslovljeno obrazovanje i postoji li ikakav cilj. Mnogi su pre skloni tome da kau kako je dananji svet nalik brodu na kojem putnici uz lepu muziku putuju a da sami ne znaju ni kuda ni zato, no svi su sreni to uopte putuju, dok putuju, odnosno, postoje. Nije manje ni onih koji tvrde kako se budunost ne da predvideti pa time ni neki konkretni cilj precizno formulisati, jer, ima li smisla bilo kakav cilj, bilo kakav zadatak u budunosti ako nema u isto vreme ni mogunosti te same budunosti? Rei da je cilj neki trajno neostvariv ideal, nije isto tako uteno, jer zato teiti neem to se i tako ne da dostii, dok se ivi u svetu u kojem ljude vreme permanentno nagriza i postepeno guta dok potpuno izmanipulisani dirine zarad
obrazovanja to se primeuje ve po padu broja studenata iz zemalja kao to su Kina ili Indija. 15 Ovde, razume se, nije re tek o nekoj pukoj reformi obrazovanja, jer da je tako neto po sredi ne bi se za nju zaloio sav meunarodnim korporacijama korumpirani svet; ulog je u ovoj igri koja je uveliko poslednja daleko vei, reklo bi se ogroman: na mala vrata uvodi se nov sistem vrednosti, odbacuju principi na kojima poiva tradicionalna zapadna kultura i etablira nov sistem na odsustvu tradicionalnih humanistikih vrednosti koje se zamenjuju simulakrumima u virtuelnom svetu to se ubrzano stvara zahvaljujui dominaciji digitalnih tehnologija.
www.uzelac.eu 22
Milan Uzelac
neijeg profita, prethodno veto zombirani time to su im tui interesi nametnuti kao njihovi sopstveni. Isto tako, ako se prihvati da moe postojati vie metoda, kako je poetkom prolog veka smatrao nemaki filozof Paul Natorp16, pitanje je u kojoj meri pedagogija moe postojati i kao nauka? Ako je nauka, onda se pretpostavlja da odreeni ciljevi vaspitanja moraju biti opte obavezujui, a to znai da zavise od istih (teorijskih) nauka o objektima, dakle, od logike, etike i estetike. To bi znailo da odreenje puta obrazovanja mora zavisiti neposredno od ovih triju disciplina. Odreenje puta, uslovljava nauka o objektu, na koji se obrazovanje odnosi matematiko obrazovanje, muziko obrazovanje, etika (ako je re o moralnom ponaanju). Razume se, nezavisno od statusa koji u ovom sluaju pedagogija ima, ona je legitimni predmet filozofije i zato se i moe govoriti o mogunosti postojanja filozofije obrazovanja, odnosno, o filozofiji pedagogije u punom znaenju te rei. Kada je re o izvorima na koje se oslanja filozofija obrazovanja onda pre svega treba pomenuti nekoliko savremenih filozofskih pravaca na koje se ona najee poziva u nastojanju da odredi svoje teorijske osnove, najvanije kategorije i operativne pojmove za tematizovanje fenomena obrazovanja kao i sam prostor obrazovnog iskustva. Tokom istorije filozofski sistemi17 nisu ostajali neutralni prema pojavi obrazovanja: oni se u veini sluajeva nisu zadovoljavali njegovom deskripcijom ili procenjivanjem, ve su ga aktivno kritikovali s namerom da ga izmene i usavre u skladu sa svojim novim zamislima i
16
Natorp, P.: Pdagogik und Philosophie. Drei pdagogische Abhandlungen. Fischer, W.,ed Padeborn, 1964. 17 Ovde pojam sistema treba uzeti u krajnje uslovnom znaenju, budui da prvi filozofski sistem imamo tek u novo doba, u XVII stoleu, kod Spinoze, a poslednji dva stolea kasnije, kod Hegela.
www.uzelac.eu 23
Milan Uzelac
projektima. Ako je postojala u tome neka razlika, onda je ona najpre bila u tome kojoj je drutvenoj sferi ono pripadalo, jer obrazovanje je moglo biti sfera za koju bee vitalno zainteresovana drava, ili samo instrument delovanja crkve, kako je to bilo u srednjem veku, to je imalo za posledicu da su se prelamale intencije drave u crkve u sferi obrazovanja18. Jedno je vienje obrazovanja bilo u autoritarnim monarhistikim drutvima, a drugo s pojavom ideje slobode u epohi Prosveenosti kada prosveenost i obrazovanje postaju glavno sredstvo za ostvarenje ovekove slobode i regulisanje odnosa u drutvu. Od tog vremena, nakon Kanta i Rusoa, mogue je pratiti neprestani sukob socijalne i subjektivne determinisanosti obrazovanja, da bi se tokom XX stolea pristupilo izgraivanju jedinstvenih osnova obrazovanja19; premda svest o znaaju obrazovanja ponekad i izbije u prvi plan pa se ono vidi kao jedan od glavnih zadataka drave, u veini sluajeva ono se danas potiskuje u drugi plan davanjem prednosti raznim libertinskim ili anarhistikim tendencijama. Za stanje savremene pedagogije i pokuaje njenog spekulativnog utemeljenja od jednakog su znaaja kako sama pedagoka praksa iza koje stoji bogat materijal sabran u poslednjih nekoliko stolea, od Komenskog do naih dana, tako i iskustvo sukoba raznih drutvenopolitikih orijantacija i pogleda na svet. Ovi poslednji esto se dotiu vez graanskog drutva i autonomije modernog
18
Moda najbolju ilustraciju ovog problema pokazuje sukob Vatikana i Francuskog kralja Luja IX Svetog oko prevlasti nad univerzitetom u prvoj polovini XIII stolea. 19 Dananji sporovi oko tzv. Bolonjskih procesa u gornjem kontekstu imaju tek sekundarni znaaj, budui da isti nemaju teorijsko, filozofsko poreklo, ve da su rezultat odreene ideologije koja u ime globalizma, multikulturalizma, politkorektnosti i zatite malih devijantnih drutvenih grupa, funkcionie u irenju i uvrivanju dominacije kapitala multinacionalnih kompanija.
www.uzelac.eu 24
Milan Uzelac
obrazovanja koje nezavisno od svih argumentacija ne moe prikriti svoju duboku ideoloku dimenziju, ak i u sluaju pojave emancipatorske pedagogije i na nju nadovezujue postmoderne pedagogije, koje se javljaju u protivstavu spram birokratizacije i tehnokratizacije obrazovanja, posebno u Francuskoj od 60. do 80. godina XX stolea. O dubokim vezama sistema obrazovanja i tehnike slike savremenog drutva jasno govori i pojava antipedagogije (A. Ili, P.Freire) u latinskoj Americi; antipedagogija i postmodernistika pedagogija jednako pripadaju ne-klasinim socijalnim pedagokim pokretima koji nastoje da se suprotstave visoko instrumentalizovanim i programiranim drutvima svojim zahtevima za slobodnim samoizraavanjem individualnih svojstava svakog pojedinca. To otvara prostor za pojavu najraznovrsnijih i najraznorodnijih inovacija u sferi obrazovanja, meu sobom esto krajnje nekompatibilnih, te postaje sve manje mogue njihovo sistematsko procenjivanje i ugraivanje u postojee obrazovne sisteme20. Na stanje u savremenoj pedagogiji i tendencije razvoja modernog obrazovanja poseban uticaj ima i stanje u naukama koje ine njen neposredni kontekst; iako osnovne savremene pedagoke ideje imaju svoje poreklo u filozofiji prosveenosti, injenica je da su se prirodne nauke formirale ranije no drutvene, i sasvim je normalno da pedagogija nije mogla pre stotinak i vie godina ostati
20
Ono to se dosad pokazalo najpogubnijim, svakako je radikalnost s kojom se pristupa nametanju jo neaprobiranih inovacija to za posledicu ima ne samo relativizovanje celokupnog ranijeg sistema obrazovanja, ve i njegovog kompletnog uruavanja. Pomenuti tzv. Bolonjski procesi za to su najbolji primer. Kad se sve strasti stiaju, kad pone racionalno da se ocenjuje njihov uinak i kad pone bez emocija i linih afiniteta da se porede raniji i novi sistem obrazovanja a sa stanovita rezultata do kojih su jedan i drugi dolazili, onda e se moi nepristrasno oceniti smislenost svih reformi sistema obrazovanja u svetu u poslednjih petnaestak godina. I tek nakon toga, moi e se postaviti ono pravo pitanje: ko je od te reforme imao materijalnu korist a ko nenadoknadivu duhovnu tetu.
www.uzelac.eu 25
Milan Uzelac
imuna na rezultate koje su tada postizali empirijska biologija ili eksperimentalna psihologija. Da ne bi bilo nesporazuma, treba rei da je pedagogija i u ranijim vremenima svoje stavove zasnivala na odreenim znanjima koja su dolazila iz etike, estetike, sociologije, ili teorije kulture, ali da s pojavom potrebe da izgradi svoju specifinu metodu nije mogla a da se ne osloni na tada vladajue prirodne nauke i njihovu koncepciju sveta, te nije mogla ostati ni izvan rasprava o odnosu empirijsko-analitikih i humanistikih pristupa koji su se nali u sreditu Diltajevih hermeneutikih istraivanja. U isto vreme, ostaje nesporno da pedagogija u prvoj polovini XX stolea ivi u krizi temeljnosti savremenih nauka; naspram scientizma, osporenog na praktinom planu, sve uticajnije bivaju humanistike koncepcije obrazovanja koje podrku poinju traiti u filozofskim orijentacijama kao to su egzistencijalizam, dijalogizam, fenomenologija i koji ni asa ne isputaju iz vida problem individuuma u konceptu obrazovanja. Konano, uprkos svim tim raznolikim pristupima, pred pedagogiju kao praksu ali u isto vreme i pred pedagogiji kao teoriju obrazovanja, danas iskrsavaju potpuno novi izazovi koji dolaze iz savremenih nauka kao to su kvantna mehanika, teorija haosa, teorija nestabilnosti, inflaciona kosmologija. Dananje mnotvo pedagokih koncepcija govori o zavrenosti sistemsko-univerzalizujueg pristupa, to je neposredno vezana s krizom prosvetiteljskih predstava o progresu, drutvu, obrazovanju i vaspitanju. Oigledna potvrda tome su i "liberalni" pokuaji reforme obrazovanja, okretanje multikulturalizmu i politkulturnom obrazovanju. U svim tim sluajevima preovlauju ideje individualizacije, izbora i varijanti. Kriza savremene pedagogije propraena je krizom savremenog drutva i humanistikog znanja (kriza filozofije, kriza istorije, smrt autora, ili smrt oveka).
www.uzelac.eu 26
Milan Uzelac
Momenat u kojem se kriza najneposrednije manifestuje jeste opta tendencija da se u pitanje dovodi vrednost celokupne dosadanje tradicije; doskora, dok su svet odreivali kontinuitet i jednoznano odreena tradicija vrednosti su bile stabilne konstante i orijentiri socijalizacije; meutim, od momenta kad su poeli dominirati diskontinuitet i fragmentarnost, daleko vei znaaj imaju lokalni ivotno-obrazovni orijentiri, a mnogo manji preostaje stabilnim orijentirima. U takvoj situaciji, kad se ubrzano vri difuzija vrednosti, praena raspadom kulture, reenje nereenih pitanja pedagogije poinje se traiti s one strane pedagogije, u sferi transpedagogije. Re je o posve novom tipu pedagogije, bitno drugaijem od prethodnog, pri emu im u osnovi lei isti pojam koji nepreciznom upotrebom postaje dvosmislen; nova pedagogija vie nije odreena sferom znanja, a jo je u manjoj meri determinisana rezultatima svoje neuspene prakse, pri emu, sama neuspenost konkretne neposredne prakse ni u kom sluaju ne prejudicira scenarije s traginim ishodom. Ne postoji jedan manje-vie jedinstven obrazovnopedagoki diskurs. Ako ga i ima, on je u nae vreme rasejan po raznim predmetnim oblastima (politika, ekonomija, religija, etno-kulturne veze, umetnost, odnosi unutar vlasti). Filozofija obrazovanja i pedagogija nikad ranije nisu bili nekom nepremostivom pregradom odvojeni od drutvenih odnosa i duhovnog ivota, kao i od politike, ideologije, ili odnosa u vlasti, ve su u veini sluajeva inili njihov sastavni deo, ak i onda kad se inilo da se nalaze na marginama drutvenih zbivanja. U dananje vreme, koje neki odreuju po inerciji, pratei istoriju pojmova u najuticajnijim kulturnim oblastima, kao (post)savremenost, druge oblasti sociokulturnog ivota i individualnosti enormno su uveliali svoj znaaj u procesu socijalizacije, obrazovanja i vaspitanja.
www.uzelac.eu 27
Milan Uzelac
Pedagogije kao da vie nema, pa se u takvoj situaciji opravdano ini kako je sve postalo pedagogija, kako za posla imamo u prvom redu s transformacijama jednog jedinog problema koji se nadneo nad nas, problemom znanja i njegovog usvajanja. Transpedagogija to se danas formira u kontekstu novih znanja bitno je drugaije vrste s obzirom na njihovog privremenog, tehnikog nosioca, pa nema predmetnosadrajnu odreenost i lokaciju, ali je istovremeno u stanju da konstituie fragmentarni i neunificirani obrazovnovaspitni prostor. To ne iskljuuje mogunost da i dalje, postoji vie razliitih pedagokih koncepcija koje i u novoj situaciji nalaze sebi sledbenike. to vreme bre odmie, sve se vie gubi aktuelnost predstave o centrinosti i sve doskoranje ideje kao i njihova mogua reenja odlaze na skladita prolosti. Transpedagogija nema institucije na nivou sociokulturne realnosti, ona nigde nije neposredno vidna (transpedagoki niko nikog ne vaspitava i niko nikom ne predaje). Ona nije normativno materijalizovana i nema odgovarajue kriterijume. Ona je pedagogija nove vrste u nastajanju, pedagogija ograniena na svoju potenciju koja u ovom asu ne moe biti ni iscrpljena ni osporena. O transpedagogiji mogue je govoriti kao o sferi neprekidnog aktivnog delovanja, ali to nije simbolina razmena, ve pre zona neprekidnog nastajanja i raspada smislova. U tom smislu ona ima postmoderno poreklo, ali ne i postmoderne ciljeve, budui da su joj ambicije krajnje razliite, no to je to sluaj s postmodernom. Nalazei se u stalnom nastajanju, ona ne poiva na principu dezintegracije i ruenja ve na stanovitu pozitivne pripreme budueg. Lanana reakcija, transformacija, virtuelnost, meanje postupaka, raspad, zamena jedne sfere delovanja drugom sve su to novi pojmovi koji igrom svojih smislova doprinose oblikovanju prostora transpedagogije ija je
www.uzelac.eu 28
Milan Uzelac
obrazovno-pedagoka sfera sve manje odreena i postoji po inerciji u svetu koji se vie ne potinjava uzronoposledinim odnosima. Kako je sve u nae vreme proeto politikom, sportom, ili seksualnou, tako sve postaje predmet obrazovne i vaspitne delatnosti; na sve poinje da se prostire mrea informacija smiljenih s namerom da se u svakom momentu multipliciraju dodirom s drugim informacijama, a samo stoga da bi uprkos svoje jednodimenzionalnosti i povrnosti onemoguile kritiko razabiranje diferenciranih elemenata. Zato, pozivanje na transpedagogiju ne oznaava tenju da se predstavi unificiran model pedagogije (integralna pedagogija, sinergetika pedagogija), ve nastojanje da se izmeni sama pedagogija, da se iz osnova tematizuje problem znanja koje se vie ne moe uspostaviti s njegovim neophodnim kontekstom smislova. Materijal transpedagokog delovanja jeste svet ivota svakodnevnog delovanja u raznovrsnim interesima polarizovanim zajednicama, s krajnje suprotstavljenim vrednosnim predstavama i orijentacijama. Idealnoimaginarno je radikalno potisnuto iz kulture i antropologije svih drutveno organizovanih grupa koje danas u najveoj meri fiziki odreuje grad ali realno internet; prostor grada i prostor interneta meusobno se ne proimaju i pripadaju sferi relativnih meusvetova. S druge strane, u simbolikom prostranstvu transpedagogije realno i imaginarno mogu menjati mesta i stupati u konflikt, jer ono to se potvruje kao simboliko presudno utie na uklanjanje razlike realnog i zamiljenog. Upravo stoga, neprekidna razmena raznovrsnih znaenja je karakteristina za transpedagoku realnost. Informativno-simbolika sredina moe se nai van zone neposrednog pedagokog delovanja, i tako biti samodovoljni proizvod ivotnih vrednosti. Zato je beskrajno vana mogunost neposrednog delovanja na virtuelnu
www.uzelac.eu 29
Milan Uzelac
sredinu postojanja koja ima i to svojstvo da pretvara dete u samodovoljno bie, a iz ega mogu slediti pogubne posledice. Produkovanje jednog te istog i borba s prethodno propisanim kodom postaju dominantne karakteristike transpedagokog delovanja ako se hoe i dalje insistirati na uslovljavanju primene znanja pozitivnim vrednostima. U sferi novih informativnih tehnologija transpedagogija se moe pokazati inkompatibilnom s bilo ime poto se otvara scena na kojoj se sluajno i besmisleno mnoe strategije iji domen ni smisao nije od samog poetka definitivno zadan. Transpedagoki okvir potencijalnih postupaka i znanja ostaje otvoren i vrednosno do kraja nederminisan upravo zbog svoje otvorenosti za drugo i nepoznato. Tek u takvoj situaciji sa popuno drugih pozicija transpedagogija moe uputiti izazov tradicionalnoj pedagogiji. No, ostaje pitanje, ire od granica koje ispunjavaju i tradicionalna pedagogija i transpedagogije, pitanje koje ih u celosti transcendira: o kakvoj pedagogiji moe biti rei u savremenom informativnom svetu? Postoji li i dalje kontinuitet ili moramo prihvatiti realnost diskontinuiteta vaspitanja? Postoji li konani cilj pedagokog delovanja i ako ga ima, moe li on biti jasno formulisan u nekoj sasvim konkretnoj, parcijalnoj strategiji obrazovanja i vaspitanja? Teko da danas moe biti rei o nekom slinom sistemu, teko da na vidiku imamo obrise bilo kakve mogunosti sistema. Pedagogija se stoga, jo uvek, pokazuje kao unificirajui opis odgovarajuih mehanizama delovanja i u tom smislu njena uloga se svodi na stvaranje funkcionalnih postupaka koji mogu korisno biti iskorieni u svakom sistemu socijalizacije i vaspitanja, te se ona ponovo javlja kao instrumentalno i pragmatiki orijentisana ideo-logija. To je jedan od kljunih razloga nastajanja transpedagogije koja je ve po svojoj prirodi radikalno, da
www.uzelac.eu 30
Milan Uzelac
radikalnije ne moe biti, suprotstavljena celini uvreenog i institucionalizovanog obrazovanja, budui da svoj oslonac nastoji da nae u dia-logici i sa-stvaralatvu. Danas jo uvek ponegde prisutni napori tradicionalnih pedagoga u osmiljavanju "novog", njihova potraga za inovacijama i metodskim novinama koje bi pospeile obrazovni proces i pozitivno uticale na objekte vaspitanja, samo su znak novonastale vetake potrebe za (pseudo)usavravanjem koje u svojoj osnovi nema znanje nego kvazisupstancijalno informacionu izmaglicu, dok se sam objekt obrazovanja odavno izmigoljio i oslobodio tradicionalnih stega. To to je on time skrenuo na stranputicu i izgubio mogunost pristupa znanju, i to je time postao lak plen manipulacije u svetu novih tehnologija, predmet je i ove knjige.
www.uzelac.eu
31
Milan Uzelac
2 Obrazovanje i znanje Posledenjih decenija, kako u stranoj, tako i u naoj strunoj literaturi, sve se vie odomauje termin filozofija obrazovanja, i on se ini toliko obinim i sam po sebi razumljivim, da u veini sluajeva izostaje bilo kakva namera da se sintetiki istrai ve prikupljen materijal nataloen u mnotvu specijalistikih pedagokih studija, te da se iz temelja preisptaju i promisle elementarni aksiomi i postulati na kojima bi se navodno mogla graditi neka spekulativna pedagogija. Ne zalazei u sloeni problem: u kojoj meri pomenuti pristupi i njima nadahnuta istraivanja odista poseduju filozofski duh i karakter, ve sama pojava neophodnosti za jednom filozofijom pedagogije nedvosmisleno pokazuje da se savremena pedagogija nalazi na odreenom nivou razvoja, u egzistencijalno problematinoj situaciji, koja bi se u ranijim vremenima oznaavala kriznom, pre svega po tome to i u okvirima danas vladajue pedagogije narasta svest o neophodnosti promiljanje njenih temelja, to, sa svoje strane, moe biti samo jo jedna potvrda neophodnosti da se tematizuje zahtev za utemeljenjem filozofijom pedagogije i da pomenuti zahtev nije lien osnove. Tako se osnovnim, prvim pitanjem filozofije obrazovanja, javlja pitanje odnosa filozofije i obrazovanja, pri emu samo obrazovanje, nezavisno od sve filozofske tradicije koja ga se posredno ili ak neposredno doticala, ostaje problem nad svim problemima koje jedna filozofska pedagogija moe tematizovati. a. Ideja obrazovanja Premda se esto sinonimno koriste termini obrazovanje i vaspitanje, a to je u antiko vreme bilo normalna pojava, meu njima oseamo jasnu razliku ve i u
www.uzelac.eu 32
Milan Uzelac
svakodnevnoj upotrebi tih pojmova, budui da neko moe biti vaspitan a neobrazovan, kao i obrazovan a nevaspitan. Dok je vaspitanje prvenstveno vezano a ovekovo ponaanje i nain ophoenja u ljudskoj zajednici i ima pre svega intersubjektivni karakter, dotle se obrazovanje, koje je predmet ovog izlaganja, vezuje za stepen znanja i posedovanja znanja o svetu unutar sveta ivota u koji je svaki subjekt zaronjen svojim biem. U irokom znaenju te rei, predmetom i izvorom obrazovanja smatra se ljudska kultura iji razvoj odraava i samo obrazovanje oveka. Obrazovanje, usled svoje sloenosti i bogatstva pojava kojima se manifestuje u novije vreme, jeste predmet posebne nauke pedagogije, i to u onoj meri u kojoj ova nastupa kao autonomna disciplina graanskog drutva. To, razume se, ni u kom sluaju ne znai da ona gubi svoje stare veze s moralnom i politikom filozofijom. S pojavom oveka kao subjekta kulture mogue je govoriti o razlici materijalnog i duhovnog, o razlici koja se svi vie produbljuje izmeu materijalne i duhovne kulture, i to u onoj meri kojom se ove dve sfere svaka u svom prostoru razvijaju. Odnosei se prema prirodi, ovek izgrauje i razvija duhovno naelo koje ga distancira spram prirode, a to bitno odreuje svu potonju njegovu delatnost. Zato, da bismo dali makar preliminarni odgovor na pitanje ta mislimo pod pojmom obrazovanja, neophodno je da makar u nagovetaju imamo neko odreenje samog duha, budui da obrazovanje podrazumeva njegovo formiranje i oblikovanje. Naalost, pred ovim pitanjem moramo ustuknuti, budui da i najvei novovekovni filozof Hegel, napisavi u svom velikom delu Fenomenologija duha najspekulativnije stranice o duhu i njegovim metamorfozama nigde nam u svom epohalnom opusu ne daje samu definiciju duha. Ipak, mogli bismo rei da se sutina duha ogleda u njegovoj slobodi, koja se manifestuje u ovekovom uzdizanju nad prirodnim determinizmom.
www.uzelac.eu 33
Milan Uzelac
Ma koliko ovo lepo zvualo, jasno je da smo ovim poslednjim iskazom, mada nam to nije bila namera, ukazali na svu sloenost problema koji se pojavio pred nama poto smo uveli nekoliko pojmova kao to su sloboda i determinizam, a oni nuno za sobom povlae i pojmove teleologije i indeterminizma ija je vladavina u poslednjih nekoliko stolea bitno odreivala celokupno nae vienje sveta. Vratimo li se jo jednom samom pojmu obrazovanja, uoiemo kako se pod njim u najirem znaenju rei obino ima u vidu formiranje, unoenje forme u materiju, da bi se u nekim reim sluajevima pod obrazovanjem mislilo na dobijanje sistematskih znanja i formiranje navika, obuavanje, ili ono to je ranije bilo obuhvatano izrazom prosveivanje. Tekoi odreenja samog pojma obrazovanja doprinosi i to da je ono samo po svojoj prirodi dvoznano, budui da se pod njim s jedne strane, ima u vidu sam proces obrazovanja, a s druge, rezultat tog procesa. Tako se, (a) pod obrazovanjem kao formiranjem misli na pretvaranje haosa u kosmos, na unoenje paradigme u haos, dok je u biblijskom smislu, obrazovanje shvaeno kao (b) radikalno nastajanje novog, kao raanje (genesis) neeg to do tada nije postojalo21. Pitanje tu nije samo u tome kako forma "obrazuje" materiju, ve kako se obrazuje i sama forma (pod delovanjem materije, ili demiurga, kako su to mislili stari Grci). Ovde moramo jo jednom pomenuti poznatu injenicu da stari Grci nisu znali za pojam stvaranja u naem znaenju te rei. Pojam stvaranja kod njih je uvek podrazumevao preoblikovanje, ali ne i stvaranje iz niega (creatio ex nihilo), o emu jasno govori ve Parmenid. Ideja stvaranja iz nieg dolazi nam tek sa hebrejskom tradicijom;
21
Upravo u tom smislu trebi razumeti rei ap. Pavla o tom kako sve novo postade (2. Kor. 5. 17).
www.uzelac.eu 34
Milan Uzelac
hrianski Bog stvara svet iz nieg, ali ta vrsta stvaranja jeste iskljuivo njegova privilegija. ovek to boansko stvaranje moe samo podraavati i ljudska delatnost je samo analogna boijem delovanju. Do promene u shvatanju stvaranja dolazi donekle u vreme Renesanse, kada se stvaranje umetnika poinje uzdizati na isti nivo gde je i boansko stvaranje, no ve u vreme romantizma sa shvatanjem da je za stvaranje neophodan dar, koji nije ljudskog porekla, i za koji je ovek samo provodnik, dolazi do drugaijeg shvatanja stvaranja kojem se kao bitno svojstvo poinje pripisivati novina. Sve to ima za posledicu da se pred savremenim teorijama obrazovanja otvaraju daleko ire perspektive no to je to bilo u ranijim vremenima i da danas ima daleko vie uslova za stvaranje novih teorijskih sinteza koje omoguuju razliite pravce razvoja obrazovnog procesa. Ostaje pritom nesporna injenica da je obrazovanje daleko sloeniji proces no to to u prvi mah izgleda. Tu ni u kom sluaju nije re tek o nekom mehanikom procesu predaje znanja Uitelja - Ueniku; obrazovanje je uvek, pored ostalog o emu e posebno biti rei, i proces u kojem nastaju neka nova znanja ili, moda jo preciznije reeno: neka nova iskustva posedovanja i sticanja znanja. Upravo zato, mogue je da ono novo to se manifestuje u procesu obrazovanja, formiranja novog znanja, moe biti novo ne samo za uenika ve u jednakoj meri i za uitelja. Tako neto nije neka novost naeg vremena, ili neko otkrie naih savremenika; naprotiv, tu misao nalazimo ve u Treoj tezi o Fojerbahu Karla Marksa (1845) gde se govori o tome da materijalistiko uenje o promeni okolnosti i vaspitanja zaboravlja da ljudi menjaju okolnosti i da sam vaspita mora biti vaspitan. Sticanje nekog znanja mogue je tokom obrazovanja, pri emu sam sistem obrazovanja uvek je posledica kako stanja u sferi znanja, tako i rezultat progresa samog znanja.
www.uzelac.eu 35
Milan Uzelac
Sistem obrazovanja je garant postojanja jedne ljudske zajednice i unutranjeg kretanja (razvijanja znanja) u tom drutvu, te ne treba da nas udi to je za razvoj znanja kao znanja odluujua institucija obrazovanje, a ne nauka, ni trenutno stanje stvari u oblasti neke posebne nauke. Na osnovu ovoga mogli bismo zakljuiti kako je obrazovanje zapravo kultura u njenom progresu; cilj obrazovanja nije sajentifikacija obrazovanja, budui da se ovo ne moe u novom veku vie svoditi na obrazovanje profesionalaca, kao to to bee ranije. Danas se nalazimo u situaciji da se uitelj i uenik nalaze u jednom, krajnje posredno reeno, imanentnom dijalogu, budui da se znanje uitelja susree sa predstavama uenika o svetu. U tome se danas krije i najvei problem savremenog obrazovnog procesa. Re je o susretu dva znanja, dva pogleda na svet i dva iskustva sveta; u veini sluajeva rezultat tog susreta je nesporazum koji moe imati razliite, najee negativne posledice. Naveu ovde samo jedan primer: kada sam predavao teoriju umetnosti pre skoro trideset godina, moja predavanja bila su mnogo apstraktnija no danas, ali i daleko vie neposredno prihvaena; koristio sam apstraktne pojmove koji studentima nisu predstavljali prepreku u razumevanju misli koju sam izlagao, jer je njihovo obrazovanje poivalo na proitanim knjigama i domaem vaspitanju a u neposrednom dodiru s knjigom i pisanim tekstovima oni behu od najranijeg detinjstva. Nain mog miljenja njima je bio blizak, budui da smo u znatnoj meri pripadali jednom duhovnom svetu ije su nam pretpostavke u velikoj meri bile zajednike. Nakon tri decenije situacija se radikalno izmenila: dola je jedna nova generaca vaspitana na tv-reklamama, spotovima, video igrama generacija zaputena od strane roditelja, genercija koja nije u ranom detinjatvu upoznala ni
www.uzelac.eu 36
Milan Uzelac
prie ni bajke, ve je stasala u realnosti koju je formirao televizijski ekran (generacije odnegovane u virtuelnom svetu video-igara tek pristiu) i u velikoj meri 25. kadar kojem nisu izmakli ni njihovi roditelji, kao ni zombiranju niskofrekventnim zvucima s radija. I sad, u emu je razlika? Ova nova generacija ne moe vie pratiti predavanja ni nastavu dranu na preanji nain, i to nije njena krivica. Ona vie nije sposobna da misli u pojmovima, ve misli samo u slikama; ona se ne moe skoncentrisati pred nekim sloenijim problemom, ona nije sposobna da iskae sloenu misao, ona reenicu nakon nekoliko rei zavrava sa tri take. Formirala se jedna nova, rekao bih sms-generacija, generacija koja misli skraenicama i smajlicima, generacija ije miljenje vie ne poiva na starim vezama rei i stvari, ve svo iskustvo ima samo blagodarei osiromaenom virtuelnom svetu koji intersubjektivno izgrauje na jednom atavistikom nivou. Neko bi rekao da ta generacija svojom primitivnou pripada predcivilizaciji, ili, preciznije reeno: jednoj postcivilizaciji kao jednom novom obliku varvarstva, i ne bi mnogo ni pogreio. Pritom se ni asa ne sme gubiti iz vida da takva situacija u kojoj se nalazimo nije nastala sluajno; naprotiv, ona je isprogramirana sa visokom civilizacijskom sveu. Zato je to bilo neophodno, kao i koja su sve sredstva bila neophodna da bi se miljenje regresijom vratilo kod novih generacija na primitivni nivo koji sam po sebi onemoguuje komunikaciju sa viim oblicima kulture izazov je i prava tema za istraivanje a ije tumaenje nee naii na opte dopadanje, posebno ne kod onih koji su kreatori procesa atavizacije (govori se i debilizacije) novih mladih generacije, procesa poznatih i kao bolonjski procesi, a o kojima se u poslednje vreme sve manje govori, budui da su uspeno zaputeni u rad i samostalno se razvijaju u smeru koji im je zadat.
www.uzelac.eu 37
Milan Uzelac
Sve to omogueno je time to je institucionalno nametnut sistem ocenjivanja i vrednovanja koji neprestano istie uspenost i kvalitet, a da pritom veto izbegava svako otvaranje pitanja sadraja znanja. Svemu tome treba dodati i uspenu strategiju razvijanja nekritikih individua kod kojih se rezonovanje svodi na izbor meu injenicama i postupcima ija vrednosna dimenzija ostaje u izmaglici. Izbacivanje logike i klasinih jezika iz obrazovanja u poslednje vreme ima sasvim konkretne posledice i o njima ne treba posebno govoriti. Re je o radikalnom raskidu sa celokupnom dosadanjom tradicijom koja novim generacijama nije potrebna i koju oni ne mogu razumeti budui da se ne moe svesti na kratke sms-poruke, niti se do nje moe doi na neki drugi nain, recimo u internetu, budui da je prekrivena strateki dobro smiljenom masom injenica i poruka koje u sutini nisu ni injenice ni poruke, budui da nemaju nikakav realan znaaj, ali veto permanentnim prenatrpavanjem ispunjavaju sav prostor virtuelnog sveta koji se mladima namee kao jedini vredan za njih svet. Nova generacija misli u slikama i s renikom ne veim od 300 rei, koliko otprilike ima jezik afrikih plemena, jezik svahili, koji nema ni padea ni vremena. To je razlog nemogunosti izraavanja mladih generacija, ali i neposedovanja svesti da bi stvari mogle biti drugaije no to ih oni vide. Jeste injenica da nova generacija uenika i studenata ima sposobnost da prati konkretno predavanje uz pomo videobima, predavanje u kojem se smenjuju rei i slike ali ne vie od toga. I tu zapravo poinju nesporazumi na relaciji uitelj-uenik, no nesporazumi nepoznati ranijim epohama, nesporazumi kojima su smiljeno doprineli tzv. novi reformatori obrazovanja22, no koji odbijaju da
22
U zemlji Srbiji oni imaju sasvim odreena, svima poznata imena i prezimena (mala je to zemlja) i zato je smeno i groteskno kad u
www.uzelac.eu 38
Milan Uzelac
prihvate na sebe i odgovornost za posledice svog nedela (teei se sve vreme injenicom da su za zloin nad duhovnom kulturom svog naroda bili dobro plaeni po raznoraznim komisijama i savetima, nagraivani do francuske Legije asti). injenica je da ranija epoha u ovom sluaju traje bar dva i po stolea, ali nije manje znaajno ni to da se vreme u kojem se danas nalazimo izuzetno ubrzalo. Kao primer uvek je mogue navesti poslednje tri decenije vreme do pojave digitalnih tehnologija i vreme njihove prevlasti, ili, jo jednostavnije: vreme pre pojave mobilnih telefona i vreme kad su svi postali njihovi zavisnici. Najnovije statistike pokazuju da je u nizu zemalja procenat zavisnosti od interneta vei od procenta zavisnosti narkotika. Razumeti unutranju prirodu obrazovanja i samo obrazovanje kao proces, nije nimalo jednostavno; ono se u najboljem sluaju pokazuje kao eksces, kao iskorak iz prirodnog procesa koji se vie ne potinjava svojim iznutra imanentnim zakonima. U antikoj mitologiji imamo primer Hronosa koji ne guta decu (uenike), ve roditelje (uitelje), dakle, prodire njihovu samouverenost i samodovoljnost. Hronos se useljava u uenike i prodire uitelje. To je slika nasilnog puta kojim se ide ka posedovanju znanja no u vreme kojim dominira svest o neophodnosti znanja da bi se vladalo svetom. U asu, kad se mogu uspostaviti druge forme vladavine, a koje ne poivaju nuno na znanju, kad se moe vladati nezavisno od znanja i kad vladavina ne poiva na poznavanju stvari i tehnologije, ve na ogoljenoj moi, tada se uspostavlja i drugi odnos spram znanja, te se ono moe zaobii u veikom luku. Takvo vreme je ovo nae u koje se
poslednje vreme te iste tetoine i duhovne spodobe poinju sve glasnije da kritikuju reformu obrazovanja koju su pre desetak godina sami inicirali i mnoge generacije osudile na put bez povratka, u retardaciju.
www.uzelac.eu 39
Milan Uzelac
obrazovanje kao i samo posedovanje znanja nalo na sporednom koloseku. Danas imamo pojavu jedne nove vrste obrazovanja kao "procesa translacije znanja" koja je u odnosu na tradicionalnu sliku obrazovanja (mimo volje i uitelja i uenika) eksces u kojem nastaju novi rezultati koje niko nije u stanju predvideti budui da se u indeterminisanom svetu rezultati ne mogu predvideti niti oekivati. Dospevamo u grotesknu situaciju u kojoj, kako bi Marks rekao, "deca vaspitaju svoje roditelje", no ovo to se deava, Marks u vreme vladavine njutnovske mehanicistike slike sveta u kojem vladaju uzronoposledini zakoni, nije mogao imati u vidu. Formula moe biti njegova, no sad je ispunjena sasvim drugim smislom kakav je njemu bio nepoznat. A Marks je ipak jo uvek bio i dete epohe prosvetiteljstva, zadojen optimizmom koji je nama uskraen delovanjem novih reformatora. Nezavisno od toga, sam proces obrazovanja pokazuje se u svoj svojoj dvosmislenosti: s jedne strane, re je o procesu obrazovanja kao svrhovitom procesu, kao nastojanju da se forma unese u inertnu, nestruktuiranu materiju, tako to se postavljaju ciljevi i biraju odgovarajua (u ovom sluaju didaktika) sredstva za njihovo postizanje. S druge strane, proces obrazovanja se pokazuje kao proces osmiljavanja, kao proces razumevanja neeg ve duboko smisaono postojeeg. Stvar je u tome da, kada znanja dobijena u procesu obuavanja dospeju u realnu drutvenu sredinu, ona poinju da dobijaju dopunske smislove. U tom sluaju govorimo o konotacijama koje nisu bile predviene nikakvim nastavnim planom. Sve ovo znai samo jedno: cilj obrazovanja, postavljen na poetku procesa obuavanja, nikad se ne dostie. Rezultati obrazovanja mogu biti "vii" ili "nii", u odnosu na one koji su zamiljeni kao ciljevi, no, uvek su drugi, nikad oni koji su se u poetku pretpostavljali, makar i u nekom svom maglovitom obliku. Konano, na taj krajnji
www.uzelac.eu 40
Milan Uzelac
ishod utiu i sami uenici koji bitno odreuju obrazovni prostor u kome se obrazovanje javlja kao samostalni objektivni proces koji se, uprkos svim objektivnim svojim crtama, ne moe do kraja i u celosti kontrolisati u svetu disipativnih struktura. Iz ovog neko bi mogao zakljuiti, po mom miljenju ipak pogreno, da se tu radi o nekakvom tragizmu obrazovanja a s obzirom na ranije postavljene ciljeve. Taj tragizam dobija formu spekulativnog skandala, i on je nita drugo no simptom ekscesnosti obrazovanja. Uenici prevazilaze (prodiru) Uitelje, da bi potom i sami bili progutani od svojih uenika. Svet u kojem ivimo doveo nas je u situaciju da je naa realnost surovija od svakog mita koji nam je donela tradicija, pa tako i mit o Hronosu i Zevsu samo je lepa pria koja malo kome daje odluujue pouke. Stoga ne treba da iznenade sve uestaliji glasovi da je sadanji sistem obrazovanja u kolama kojim diminiraju predavanja prevazien. U isto vreme niko ne kae ta bi tom sistemu bila alternativa. Sistem koji podrazumeva predavanja postoji od antike epohe; jo je Platon ima prepodnevna i popodnevna predavanja, predavao je i Proklo na kraju helenistike epohe svakodnevno, predavao je i Toma Akvinski koga su sledili tokom itavog srednjeg veka i renesanse. Univerzitet osam vekova poiva na nastavi koja podrazumeva predavanja uitelja/nastavnika i obavezu uenika da ono to im se predaje naue i tako usvoje. Drugaije ne moe biti. Moe, ako neko nema nameru da ui i znanje mu nije cilj ali takvima mesto nije na Univerzitetu. Danas je opadanje nivoa proseno steenih znanja na fakultetima proporcionalno broju poveanja fakulteta u pojedinim zemljama. Fakulteta je sve vie, kriterijumi su sve nii i sve se lake dobijaju potvrde o viem i visokom obrazovanju. No te potvrde steene i
www.uzelac.eu 41
Milan Uzelac
virtuelnom svetu simulacije ne znae u realnosti zapravo nita. Predavanja su neophodna. Uenje se ne moe odvijati samo u nekakvom dijalogu koji navodno ima interaktivnu formu. Dijalog podrazumeva dve osobe, ali dve osobe jednakog nivoa znanja. Ovde to nije sluaj. Uenik ne moe diskutovati o nekoj temi pre no to njom ovlada. Ovo poslednje podrazumeva da uenik/student mora prvo da naui propisano gradivo, pa tek potom da postavlja pitanja, nastojei da da doprinos razvoju uoenog problema. U tom smislu iskustvo Pitagorejske kole ostaje neprevazieno. itav problem se danas ogleda u tome kako da uenici ovladaju konkretnim znanjima. Uzrok nastaloj tekoi je izvan granica nastave: on je u sruenom autoritetu nastavnika koji je u svim ranijim epohama bio neprikosnoven. U srpskim selima a i gradovima nekad su najvie bili cenjeni pop i uitelj, i to upravo zbog znanja i mudrosti koje su posedovali; sredinom XX stolea plate univerzitetskih profesora bile su na nivou plata premijera drava u mnogim zemljama. Kada je kanadski filozof, teoretiar medija Maral Makluen preao da predaje u Ameriku, njegova plata je bila dva i po puta vea od plate predsednika SAD. Neu pominjati primere iz renesanse, jer godinje plate profersora pa i godinja zarada humanista behu vee od honorara koji je dobio Mikelanelo za islikavanje Sikstinske kapele u Vatikanu. No, hiperinflacija svuda ostavlja posledice, pa i u sistemu obrazovanja. U nastojanju da ree narastajui i nereiv problem nezaposlenosti (jer proizvodnja ne funkcionie, budui da se sav novac preliva u bankarski kapital), neke savremene zemlje reenje vide u omoguavanju studiranja svima, bez obzira na sposobnosti, i ako se iz toga jo moe izvui i novac (time to se studiranje plaa) izlaz iz gore pomenute situacije smatra se idealnim.
www.uzelac.eu 42
Milan Uzelac
Jo nas malo deli od vremena kad e svi imati univerzitetske diplome, a da e polovina biti nepismena, jer, ve sada pismenost je problem u estom i sedmom razredu osnovne kole gde itanje izaziva ozbiljne tekoe. Niko vie ne ita knjige. Smatra se da se do znanja sad dolazi na drugi nain. I to je na kraju krajeva tano, ali to su neka druga znanja. Novi sistemi mogu biti pogodni menaderima koji i ne moraju nita da znaju, ali ne i atomskim fiziarima ili arhitektama. Dan kad e sve ee mostovi poeti da se rue, nije daleko. Danas ve imamo deformisane puteve posle samo nekoliko meseci od njihove izgradnje i putanja u rad. Visok profesionalizam podrazumeva i visok nivo znanja. Kao to ne mogu svi biti vrhunski sportisti, ne mogu svi biti ni vrhunski strunjaci. Sistem mora omoguiti svakome da dostiui odreena znanja nae sebe i svoje mesto u drutvu. Onima koji poseduju visoka znanja mora se vratiti i visok autoritet i to ne samo poveanjem materijalnog statusa (koji veina danas najvie ceni i s obzirom na njega i vrednuje ljude) ve jednako i poveanjem drutvenog statusa. Ono to u procesu obrazovanja ostaje i danas do kraja nedomiljeno, to je samo znanje shvaeno kao suma injenica kao i strategije, kojima se s pomenutim injenicama moramo ophoditi. Najvea opasnost za znanje jeste u mogunosti da ono bude izgubljeno i to nepovratno. A tako neto zbivalo se tokom itave istorije, u raznim oblicima, u manjoj ili veoj meri. b. Formalno i neformalno obrazovanje esto se pod obrazovanjem podrazumeva ovladavanje masom inovacija koje narastaju u vremenu, te bi u tom smislu obrazovanje bilo izraz nekakve permanentne sociogeneze i antropogeneze (kako se govorilo
www.uzelac.eu 43
Milan Uzelac
u ranije vreme), dakle, permanentno stvaranje, samoreprodukovanje drutva i oveanstva iz samog sebe. b.a. Formalno obrazovanje Tenja civilizovanih ljudi je da osvoje, usmere, kontroliu taj objektivni i stihijni eksces, da poveu kraj s krajem, da dospeju do nekog cilja koji su zamislili kao krajnji ishod iz situacije u kojoj su se zatekli a koju vide daleko od savrene. Sama civilizacija u svom temelju pretpostavlja instituciju formalnog obrazovanja, pretpostavlja postojanje kola i univerziteta gde se stiu osnovni kvantumi znanja. U izvesnom smislu, formalno obrazovanje je i antiobrazovanje, jer je usmereno na stabilizovanje, fiksiranje odreenih formi; stabilizovanjem formi ono spreava dalji razvoj, a u nastojanju da uvrsti statinu sliku stvari koju nosi u sebi. Formalno obrazovanje se prvenstveno pokazuje kao "translacija znanja", kao prenos znanja koje Uitelj poseduje i prenosi Ueniku. U veini sluajeva to znanje ima neprikosnoven vid. Istorija poznaje sluajeve dugotrajnog procesa prenoenja znanja; po predanju, ako je verovovati poznavaocima kulture Indije, u stara vremena, Rigvede su uenici uili po 20 godina, ponavljajui stihove napamet za uiteljem, jer su ta dela bila prenoena samo u usmenom obliku. Isto tako, znanja su i u Pitagorejskoj koli prenoena usmeno to je, takoe, podrazumevalo dug vremenski proces potreban za savladavanje znanja koja je posedovala kola; navodno, prvih pet godina uenici su uili, sluali i utali, da bi tek nakon tog perioda postajali punopravni lanovi bratstva i sauesnici u razgovoru. Ljudi tih ranijih epoha, pa i tokom srednjeg veka, usled naglaene usmene tradicije, imali su veu sposobnost pamenja. Od vremena Renesanse zapaa se suprotna tendencija, jer se ljudi sve vie oslanjaju na knjige i enciklopedije koje su im pri ruci, da bi sve to dobilo potpuno novu formu s pojavom digitalnih tehnologija, kad se ljudi ne
www.uzelac.eu 44
Milan Uzelac
trude da bilo ta upamte, i pri najmanjem problemu koji iskrsne smesta zalaze u internet jer tamo, navodno imaju odgovore na sva pitanja23.
23
Najvea nevolja interneta je s tzv. Vikipedijom kao otvorenom enciklopedijom, koja je po korienju, zahvaljujui internetu, prevazila i Enciklopediju Britaniku, ali koja usled niskog nivoa saradnika koji su u najveem sluaju amateri (kod nas studenti i srednjokolci) s elementarnim znanjem korienja kompjutera, naueni da mehaniki u internetu prevode pomou velikih pretraivaa (kao to je google) jer ni jezike ne znaju. Vikipedija vrvi grekama, a u tome prednjaki srpska vikipedija iji redaktori i autori osim malo tehnikog, nemaju drugog obrazovanja, pa se sav njihov rad svodi na prenoenje tuih tekstova iz drugih vikipedija koje prevode guglovim alatkama (u engleskoj, nemakoj i ruskoj vikipediji saradnicima se skree panja da ne preuzimaju tekstove iz drugih vikipedija, da tekstove ne prevode, ve da ih piu sami). To za posledicu ima veoma lou sliku o Srbiji u svetu. Jer, kako drugima nije stalo da se bave kulturom i istorijom Srbije, autori iz Srbije (www.sr.wikipedija.org/wiki) to ne ine jer ne znaju; zato srpska verzija Vikipedije ima strateki pogubne posledice po sliku Srbije u svetu. Uprkos tome to odrednice u srpskoj vikipediji vrve grekama, a ima i takvih, gde je u svakoj reenici bar po jedna greka, nepravedno bi bilo i pogreno kriviti srpske omladince za zlonamernost, i rei kako su oni jedini krivci za stvaranje iskrivljene i rune slike o Republici Srbiji; njihova negativna delatnost je izraz ne toliko trapavosti i neobrazovanja, koliko u istoj meri i same prirode interneta; oni su samo poboni proizvod neodgovornosti koja lei u internetu i koja omoguuje da se pod raznoraznim nadimcima (nik-ovima, kako oni struno kau) brie razlika izmeu proverenih i neproverenih informacija, pri emu se, pogreno, sve informacije i injenice identifikuju sa znanjem. Jo jednom se mora konstatovati da ako je Francuska enciklopedija najvee delo i najvei poduhvat XVIII stolea, to je stoga to su je skoro dve decenije pisali najvei umova tog stolea, pod punim imenom i prezimenom. S druge strane, pod zatitom pseudonima, uesnici interneta kao anonimusi slobodno mogu pljuvati i prosipati pomije po svojim uiteljima, uglednim graanima, po predsedniku drave i po svojim roditeljima i svojim vrnjacima. Ta nesankcionisanost naziva se pravom na slobodno izraavanje. Novo vreme ne poznaje vie visoko moralne vrdnosti i zato nema nikog ko iz interneta moe izai nepopljuvan i toga nisu osloboeni ni najvei umovi dananjice kojima e se u prvoj reenice netraene replike rei: znam ja to sve; ja mislim..., kao da iko tog nesretnika pita za njegovo rudimentarno miljenje na atavistikom nivou.
www.uzelac.eu 45
Milan Uzelac
Danas mi uoavamo jo jedan problem, a to je postojanje unutranje veze izmeu formalnog obrazovanja i drave. Pokazuje se da je formalno obrazovanje poluga stvaranja drutvenog poretka; pomou njega gradi se drutvena hijerarhija. Obrazovani su na vrhu, neobrazovani dole (i videemo da e upravo protiv ovakvog stanja i tendencije u obrazovanju biti usmerena anarhistika pedagogija). Meutim, nije uvek tako. U civilizovanom drutvu ne vladaju uvek najobrazovaniji. Tako neto bio je Platonov ideal, ali, ideal, kojem kao i mnogim drugim idealima nije bilo dato da se i realizuju. Razume se, tu nije re o nekoj Platonovoj sujetnosti kao filozofa. On je samo polazio od onog to je pre njega ve rekao Anaksagora, da um (nous) vlada kosmosom. A ako je tako, ako um vlada kosmosom, logino je i da um vlada i polisom (ljudskom zajednicom, kao kosmosom u malom), a u tom sluaju taj um u polisu ovaplouje se u mudrosti filozofa. Meutim, ni inteligencija, ni administracija (stvaralaka i upravljajua manjina), nikad nije jedinstvena i u svakom civilizovanom drutvu, voene razliitim linim interesima, one stupaju u konflikt. Tako je formalno obrazovanje samo vrh ledenog brega o koji se mnogi elementi sistema mogu razbiti, ali i uzrok nedaa sistema u celini. b.b. Neformalno obrazovanje Kada se nastoji da stvari budu sagledane u njihovoj celovitosti, u veini sluajeva dospeva se do na prvi pogled paradoksalnog zakljuka kako osnovu obrazovanja ini neformalno obrazovanje koje je identino s razvojem drutva uopte. Graninu oblast u tom sluaju ini to to se naziva "dopunsko obrazovanje" (obrazovanje koje svoju legalnu formu dobija u raznim radionicama, kruocima, sekcijama, ili ponekad, narodnim univerzitetima).
www.uzelac.eu 46
Milan Uzelac
Obrazovanje uvek ima u vidu i skup inovacija, skup novih momenata u razvoju i ouvanju znanja; zato se, inovacija, sa svoje strane, uvek odreuje u odnosu na (a) stepen inovativnosti i (b) znaaj inovacije, te je u obrazovnom procesu uenik obino "odgovoran" za inovativnost, koja podrazumeva i elju za sticanjem novog znanja, dok uitelj odgovara za znaaj inovacije. Sa stanovita poznatog i odavno opte prihvaenog, uenik esto, po miljenju starijih, postavlja "glupa" pitanja, ali u tom asu on zapravo podvrgava ispitivanju znanja koja su se sedimentirala u okviru postojeeg sistema znanja. S druge strane, uitelj daje "umne" odgovore na "glupa" pitanja; time on na izvestan nain uva tradiciju, i u tom svom stavu biva ili poraeni ili pobednik. U nae vreme, da bi se obezbedila inovativnost, ponekad se upoljavaju mladi ljudi bez prethodnog praktinog iskustva, osloboeni ve od ranije prihvaenih stereotipa; to se pokazalo izuzetno efikasnim u vreme nastanka savremene elektronske industrije jer su mladi ljudi neoptereeni tradicionalno uvreenim stavovima dolazili do novih i originalnih reenja to je i glavni cilj svakog inovativnog pristupa. c. Obrazovanje izmeu dijaloga i igre Kada se danas govori o obrazovanju, pre svega se ima u vidu sama mogunost i nain njegovog rasprostiranja i ouvanja. Iz tog ugla, mogue je polaziti od (a) socijalnog znaaja univerzitetskog kvaliteta obrazovanja, kao produbljene erudicije, kao optekulturnog background'a, koji za sobom ne povlai pragmatinu stranu; s druge strane, od (b) drutvene potrebe za specijalizacijom, modernizacijom, pragmatizacijom savremenog obrazovanja, od zahteva da se obrazovanje prevede u profesiju, a ne u kulturnu erudiciju apstraktnog teorijskog znanja u praktine tehnologije i strategije, i konano o tome (c) koje
www.uzelac.eu 47
Milan Uzelac
je mesto znanja u ljudskom kosmosu i kako ono moe biti sauvano u epohama kad postane sklono propadanju zbog svoje nepravinosti po redu vremena. Ima autora koji smatraju da obrazovanju treba i dalje pristupati s obzirom na teorije i praktino iskustvo predstavnika epohe prosvetiteljstva, ali nije manje ni onih koji obrazovanje odreuju iz pozicije filozofije ivota, neke organske logike bia, i u tom sluaju kao najvanija funkcija obrazovanja pokazuje se vaspitanje karakternih crta linosti, formiranje tzv. habitusa24. Nesporno je da mi danas ivimo u jednom segmentu vremena sveta koji se po svojoj prirodi duboko razlikuje od svih ranijih epoha, kao to se svojim mentalnim sklopom i savremeni ovek razlikuje od svih ranijih svojih prethodnika koje poznaje istorija, budui da se najmanjoj meri oslanja na iskustvo ranijih vremena; danas nije vie aktuelan renesansni tip linosti (uomo universale) na kojem su se obrazovale i nadahnjivale mnoge generacije pre nas; istina, taj ideal oveka danas je do te mere neostvariv da ak i svaki govor o njegovim bitnim, njemu samo svojstvenim karakteristikama, kod veine naih savremenika izaziva podsmeh ili nerazumevanje; savremeni ciljevi i zadaci obrazovanja uslovljeni su svojstvima i karakterom savremenog drutva koje poiva na posve drugim principima, nepoznatim ranijim vremenima, a koja da mogu, videla bi ih kao ahumane, ne-ljudske, iracionalne, daleko odbaene s one strane humanistikih ideala, ali i daleko od svake razlike dobra i zla. Vie nije aktuelno svestrano razvijanje linosti. Re je o socijalizaciji obrazovanja, o tome da cilj nije formiranje harmonine linosti, oveka koji bi iveo u maksimalnom
24
Re je o terminu koji u novo vreme uvodi u posebnom kontekstu francuski mislilac Pjer Burdije. A radi se o tome da pojedinac mora biti tako oblikovan da bi se mogao uklopiti u odreene drutvene institucije i organizaciji kako bi korisno funkcionisao na polzu sistema.
www.uzelac.eu 48
Milan Uzelac
saglasju sa kosmosom i svojom neposrednom okolinom; danas se svi zadovoljavaju time da oveka obrazuju (odnosno, prilagode) za ivot u novom tehnikokibernetikom drutvu koje prvenstveno odreuju materijalni, pragmatiki interesi. Marksova ideja kapitala kao bia koje sebe proizvodi iz samoga sebe, ideja o tome da je svet samo igra kapitala sa samim sobom, danas je dola do svojih krajnjih konsekvenci, jer kapital igra danas svoju poslednju igru na razvalinama ljudskog duha i stratitu svih pozitivnih vrednosti; nakon svih transformacija kapitala, nakon njegovih poetnih uspeha (u doba ekspanzije) u pokoravanju globalnog prostora koji mu je bio dat dimenzijama planete na kojoj je nastao, dolo je vreme kad reprodukcija kapitala iz njega samog, njegovo multipliciranje, zavisi u prvom redu od onih koji su s njim u neposrednom odnosu, budui da je on izgubio prvobitnu slobodu koja je njegovom biu pripadala od samog njegovog nastanka. Tako je i obrazovanje, a na to emo se, sticajem okolnosti jo u nekoliko navrata vratiti, poprimilo posve novu dimenziju: ono se nalo u slubi kapitala tako to e za njegove potrebe obrazovati nekritine, pasivne, pokorne konzumente koji e iveti iskljuivo u funkciji umnoavanja njegove moi. Ako se danas u nekim sporadinim situacijama i govori o tome kako je obrazovanjenavodno nekakva kola ivota, onda je tu re o posve odreenoj koli, o koli ivota odreenog tipa socijalnosti, koji je takoe, po svom poreklu i prirodi posve nova tvorevina. Hteli mi to ili ne, samim aktuelnim javlja se pitanje korelacije odnosa u drutvu sa odnosima koji se formiraju u sistemu obrazovanja. Samo je po sebi razumljivo da reforme obrazovanja treba uvek posmatrati kao posledicu odreenih promena koje su se desile u drutvu, ali to ni u kom sluaju ne znai
www.uzelac.eu 49
Milan Uzelac
da ne treba obratiti panju na ideoloke osnove tih reformi. U nae vreme, ma koliko se neki teoretiari pozivali na kontroverznost vremena u kome ivimo, nesporno je da ideoloke osnove imaju strogo jednoznaan negativan karakter i da vode decidirano negativnim posledicama po drutvo u celini. Po miljenju niza savremenih autora prosvetiteljski zadaci obrazovanja nalikovahu na ulicu s jednosmernim kretanjem, dok je savremeni dijaloko-komunikativni diskurs saznanja sazdan na uzajamnim interakcijama i to se onda istie kao poseban i pozitivan impuls dananje pedagoke prakse. Naalost, ono to dolazi posle, ni u kom sluaju nije samo po sebi dokaz tome da je i naprednije u odnosu na prethodno; moemo rei da je u nae postmoderno vreme prosvetiteljski diskurs pretrpeo krah, ali to je tek relativno vidno, i to moda samo s obzirom na veliinu i visinu njegovih ciljeva koji se nisu u meuvremenu mogli dosegnuti, no ni u kom sluaju ne s obzirom na ono to nam nude postmorerni pedagozi (na stranu to u kojoj meri su oni uopte pedagozi i relevantni mislioci pedagoke teorije i prakse). Kako se socijalni odnosi ne svode samo na akt komunikacije, optenja i uzajamnog razumevanja, u sistemu obrazovanja mogu se nai i dopunski odnosi drugog tipa. Neki teoretiari govore o agonalnom aspektu obrazovanja, o takvom tipu obrazovanja u ijoj osnovi lee poznate nam teorije igre. d. Agonalni tip obrazovanja Nemaki sociolog Karl Manhajm smatrao je da "najbolja obrazovna jedinica nije individua, ve grupa", a u tom sluaju obrazovanje se vie ne svodi na komunikaciju uenika i uitelja (poto je ona organski fragment celine). Meutim, kad naglasak nije vie na individuumu i
www.uzelac.eu 50
Milan Uzelac
komunikativnom paru uitelj-uenik, obrazovanje se poinje posmatrati i ocenjivati na sasvim drugaiji nain, pre svega s obzirom na to kako se moe zasnovati na odreenoj vrsti grupnih odnosa. U tom sluaju, obrazovanje je organizovanje uzajamnih odnosa unutar grupe, upisivanje linosti u okvire odreenog drutvenog modela te se kao osnova obrazovnih strategija javlja ne atomarnost individualnog pristupa ve socijabilnost oveka u drutvu. Srednja i visoka kola ne samo da oblikuju socijalne odnose i njihove uesnike, ve se i same oblikuju pod uticajem socijalnog konteksta. Nesporno je, i krajnje oigledno da osnovna i srednja kola danas pruaju daleko manje znanja no pre samo nekoliko decenija, ali u emu je uzrok? Da li se on krije u smanjenom obimu znanja samih nastavnika, ili se krije u nesposobnosti novih generacija da akumuliraju osnovna znanja i principe na kojima isti poivaju, ili je po sredi neto tree: redukovani programi sa snienim kriterijumima i zahtevima koji se postavljaju pred uenike i nastavnika. Ako bi po sredi bilo ovo tree, to se moe razumeti i kao posledica suenih vidika reformatora obrazovanja (iji bi se rad mogao posmatrati i kao osveta loih aka), tu ve ima mesta za intervenciju drutva i njegovih institucija zaduenih za njegovu zatitu. Poznato je da su kola i armija bili inertne i tradicionalne drutvene institucije u svim ranijim epohama. No, oni su i uvali odreeni sistem unutar kojeg su funkcionisali. Ruenje, promena, razbijanje jednog drutvenog sistema, ili jedne drave, upravo poinje sa reformom obrazovanja i reformom vojske. U uslovima autoritarnog politikog sistema odnos uitelja i uenika odreivala je disciplina. Radikalna "demokratizacija" promenila je stvar. Ranija kritika uenika od strane uitelja sad se zamenjuje kritikom uitelja od strane uenika. Sve su uobiajenije razne ankete studenata o tome ta bi hteli ili ne da ue, da li kod
www.uzelac.eu 51
Milan Uzelac
predmetnih nastavnika vie cene profesionalizam, manir odevanja, nain govora... Elementi popkulture, kulture nastale na ulici i po haustorima, prenose se u auditorijum koji postaje nalik klubu fanova s primesom neke totalitarne sekte. U novonastaloj pedagokoj komunikaciji odnos uenika i uitelja moe postati nalik odnosu pacijenta i psihoanalitiara, i to se potencira do te mere da se vie ne zna ko je lekar a ko pacijent. Obrazovanje moe imati igraki karakter u tom smislu da su kao i u igri tu prisutni (a) takmienje i konkurencija i (b) konstituisanje pravila i njihovo potovanje. U sportskoj igri je uvek vano ne samo ono ta je postignuto, ve i nain na koji je to neto postignuto. Socijalno su vane obe komponente (a) sposobnost da se uestvuje u takmienju i nagon za uspehom, kao i (b) spremnost da se potuju pravila i poredak. O odsustvu prvog svedoe ceduljice, prepisivanje na ispitu, kao i pozajmljivanje ceduljica drugima; drvee oko Filozofskog fakulteta u Novom Sadu poetkom 2011, bee izlepljeno obavetenjima o iznajmljivanju "bubica" i to po stvarno skromnoj ceni, to govori i o veliini biznisa i njegovom razmahu). O odsustvu drugog, govori sebinost, pojava kulta linog uspeha (ja i samo ja), i taj lini uspeh se apstrahuje od samih dostignua (bitni su nekakvi bodovi upisani na kraju ispita, a ne znanje zbog kojeg se studira). U odnosu na viteki srednji vek (kad su se ponekad borbe i prekidale ako bi protivnik bio iscrpljen), na vek je pragmatian i retka je asna igra po pravilima, pa se svesno potiskuje iz svesti pomisao da su asni i porazi, koliko i pobede, i da pritom navodni porazi sa zdravorazumskog stanovita esto bivaju velianstvene pobede; dovoljno je podsetiti se primera kneza Lazara ili Georgea Brankoveanua.
www.uzelac.eu 52
Milan Uzelac
e. Emotivni odnos spram sadraja obrazovanja Da bi obrazovanje moglo uopte biti uspeno, mora postojati i emotivni odnos prema onom to je neposredni predmet obrazovanja. Prema predmetu saznanja nemogue je odravati potpuno neutralan odnos; ono to je potpuno strano i tue ne moe se osvojiti ni u kom sistemu obrazovanja. Da bi se bilo ta pozitivno prihvatilo neophodno je neko prethodno znanje, kontekst u koji bi se moglo uklopiti novo znanje. Bez tog konteksta, injenice ostaju da lebde u nedefinisanom prostoru i kao takve ostaju nerazumljive i strane. Da bi tee prihvatljiv kulturni materijal, koji pripada nekoj ranijoj epohi mogao uopte biti prihvaen u procesu obuavanja, neophodno je da postoji spram njega odreen emotivni odnos, odreena zainteresovanost, elja, spremnost da on postane ivo tkanje u komunikativnom delovanju; u protivnom sluaju on propada, kao to propada svaka mehaniki nametnuta kulturna vrednost, nezavisno od njene veliine. Mogue je ak da neko i zadri u seanju to strano bez prethodno obezbeenih mu temelja nametnuto znanje, no ono se ne uzdie iznad suvoparnih, golih injenica i informacija o tome kako je nekad neko iveo, o tome ta se tamo nekad deavalo, ili da je neko u jednom trenutku neto napisao. Ali, svim tim injenicama ostaje svojstveno da one ostaju na nivou fakata, da se ne uzdiu do jednog vieg smisla, budui da ne dolazi do transformacije unutranjeg ivota onog ko se obuava, poto njegova unutranjost na sve spoljanje izazove ostaje nema i ne preivljava nikakve unutranje metamorfoze. Jedan od razloga tome je i osobitost zapadne tradicije, za razliku od istone, u kojoj su saznajni i emotivni klju razdvojeni, pa saznanje i doivljavanje ne idu zajedno (kao na Istoku), te je mogue da neto znamo, ali da to nismo u isto vreme i unutranje doiveli.
www.uzelac.eu 53
Milan Uzelac
U tome je razlog pojavi da istu stvar moemo u raznim ivotnim dobima razliito doiveti i da ista moe za nas imati razliit znaaj. Poznato je kako ljudi razliitog ivotnog doba i razliitog ivotnog iskustva isto knjievno delo razliito ocenjuju i to prvenstveno zahvaljujui razliitom iskustvu koje poseduju. Isto tako, poznato je da susret malo obrazovane osobe s delima visoke kulture prolosti ili sadanjosti (koji u datom momentu nisu kultni fenomeni subkulture omladine), moe izazvati krajnje negativne reakcije, odbojnost, neprijateljstvo. Sam znaaj nekog umetnikog dela, njegova visoka kulturna i umetnika vrednost nije garant i njegovog opteg prihvatanja25. Kada je re o uslovima usvajanja nekog znanja, treba imati u vidu da se ve u Platonovo doba znalo kako je potrebno da postoji postepenost u obrazovanju, postepeno duhovno uzdizanje, da ljubav ka materijalnim i niim formama lepog mora prethoditi stremljenju ka duhovnim i najviim oblicima kulture. Ne moe se dospeti na najvie nivoe obrazovanja i kulture, preskakanjem niih stepenika. Ovo se i praktino moe videti ako poredimo dve Summe Tome Akvinskog: jedna, mada nedovrena, jeste uvod u teologiju, druga je kritika pagana. Videemo da je izlaganje u prvoj (Summa theologiae) mnogo jasnije i jednostavnije, metodski savreno i sistematino do krajnjih moguih granica. Sa drugim delom (Summa contra gentiles) nije taj sluaj: ono je daleko
25
Time se moe objasniti da velika knjievna dela nisu nikada bila i mnogo itana, da velika dela likovnih umetnosti nisu uivala i veliku popularnost ili sveopte uvaavanje. Uvek pominjem jedan podatak: u godini kad je francuski pesnik Sen-Don Pers dobio Nobelovu nagradu za knjievnost, u Francuskoj bilo prodato 17 primeraka njegovih knjiga; uostalom, ni najuticajniji francuski pesnik prve polovine i sredine XX stolea Pol Valeri nije knjige stihova tampao u tiraima preko 300 primeraka. S druge strane, velika itanost i popularnost ne mora biti znak ni velikog razumevanja, ni velike vrednosti nekog knjievnog dela.
www.uzelac.eu 54
Milan Uzelac
sloenije pisano, uz pretpostavljanje mnogih injenica i detalja koji se i ne pominju, jer se podrazumeva da ih uenici, odnosno oni kojima je delo upueno, ve znaju. Neki su stilsku razliku izmeu ta dva velika dela pogreno objanjavali promenama u Tominom nainu miljenja, a razlog je bio sasvim druge vrste, rekli bismo, didaktike prirode: prvi spis bio je namenjen studentima-poetnicima a drugi, onima koji su u studiju ve uznapredovali. Tako neto se moe uoiti kod mnogih srednjovekovnih pisaca, ali, jednako i kod helenistikih, posebno u sluaju Prokla, iji spisi su razliiti po stilu i nainu izlaganja, ali, ne stoga to je Proklo sam menjao svoja shvatanja, ve stoga to su spisi imali u vidu razliit nivo znanja slualaca. Sve ovo potvruje stav da je pogreno i esto bezuspeno, ak, kontraproduktivno, neobrazovanog oveka upoznavati s najviim dostignuima ljudske kulture. Ne retko, deava se da mnogi, koji su se u koli ili u mladosti upoznali s delima visoke kulture, posle dueg vremenskog perioda postaju korisnici masovne kulture, pa se u mnogo sluajeva, kao po nekom pravilu, dogaa da obrazovanje na primerima najviih dometa kulture formira oveka s posve osrednjim ukusom. U egzaktnim naukama, kao to je sluaj u matematici, pravilo je da se ide od jednostavnog ka sloenom, da se polazi od onog elementarnog i neposrednog, oiglednog i nespornog, da bi se na kraju dospelo do onog najsloenijeg, do onog najdaljeg s obzirom na ono to je blisko zdravom razumu26. U humanistikim naukama, pristup je esto drugaiji i prednost se u veini sluajeva daje istorijskom pristupu: polazi se od onog najstarijeg, od drevnog, od onog
26
Posebno je pouno proitati Huserlov spis Izvor geometrije gde nemaki filozof objanjava kako iz konkretnog nastaje ono apstraktno, ali, i Hegelov mladalaki spis na temu Ko misli apstraktno.
www.uzelac.eu 55
Milan Uzelac
to je savremenom oveku najdalje. Takav metod esto ne daje pozitivne rezultate jer u veini sluajeva, to je neto istorijski udaljenije, time je ono i apstraktnije27; tako neto ni u kom sluaju ne moe se rei kad je re o tehnikim naukama gde ono to je najranije, jeste i najjednostavnije. Sve ovo ukazuje na to da plodotvorni postupci u prirodnim i tehnikim naukama ne mogu biti uspeno primenjeni i u drutvenim naukama, te da je duboko sporan strogo hronoloki pristup u izuavanju muzike, literature, ili slikarstva. Naspram principa istorizma (po kojem ontogeneza ponavlja osnovne stadijume filogeneze), jeste hermeneutiki pristup; on nam kae da ono od ega treba poi u izlaganju mora biti sadanjost. Sadanjost je izvor interpretacije i rekonstrukcije istorijski prolog. Tu se ima u vidu da u realnom ivotu dete, ili odrasli ovek, polazi od upoznavanja sa savremenom kulturom iji je i sam predstavnik, i na prolost uvek gleda oima sadanjosti. U kolskom obrazovanju i danas dominira obratni proces: onima koji ue predlae se da prou istorijske stepene starine, antike, srednjega veka, renesanse, novog i najnovijeg doba i da do savremenosti dou tek na kraju. Potom se pokazuje da je malo ko u ranoj mladosti spreman da adekvatno razume antika dela, ali ako se to i dogodi, taj e esto imati tekoa kad se nae u prilici da prosuuje dela nastala u nae vreme. Moda, ontoloki, savremenost i nastaje iz korena prolog kao svoje pretpostavke, no, epistemoloki, saznajno retrospektivno, vana je druga verzija vienja stvari savremena kultura je pretpostavka na kojoj se formira istorijsko obrazovanje i znanje o prolim kulturama.
27
Ovde bi se kao primer mogla navesti mnoga muzika dela koja to su starija, sve su sluaocima strana i manje razumljiva, odnosno, manje prihvatljivija.
www.uzelac.eu 56
Milan Uzelac
Zato je, na osnovu najdubljih uvida u probleme istoriografije veliki francuski istoriar Fernan Brodel pisao kako istoriju treba iznova pisati svakih deset godina, i to ne zato to se ne razumeju injenice prolosti, ve zato to se u svakoj novoj savremenosti menja odnos prema njima i one bivaju viene u drugaijem svetlu. f. Dimenzije obrazovanja f.a. Akumulacija znanja Znanje nije prosto akumulacija injenica i fakata koji bi bili poslagani po beskrajnim policama neke imaginarne biblioteke; ovekov um je izraz sposobnosti da se meusobno povezuju injenice i da im se pridaje odgovarajui smisao. Zato, ako neko ima sposobnost analize, sposobnost da kritiki misli, internet kao jedna nova tehnika tvorevina, moe mu dati mnogo i olakati rad; u protivnom, on e odatle dobiti samo masu nepovezanih informacija s kojima nee znati ta potom da ini. Informacije ne ine znanje. Osnovna svojstva obrazovanja su neogranienost i akumulativnost. Znanje u svom irenju ne poznaje i ne prihvata prepreke ili granice. Ono se uveliava razvijanjem iz samoga sebe i u odnoenju spram okoline u kojoj prisustvuje. Ono narasta u onoj meri u kojoj se koristi; nezainteresovanost spram znanja uzrokuje njegov nestanak. Naspram predstavnika takvog ekspanzionistikog, optimistikog koncepta znanja, u poslednjih nekoliko decenija sve je vie teoretiara koji smatraju da znanje nema samo tendenciju irenja, ve da ono moe stagnirati i smanjivati se svojim obimom. Tomas Kun je najvei znaaj pridavao naunim revolucijama smatrajui ih nekumulativnim epizodama razvoja nauke, u kojima se stara paradigma zamenjuje u celini ili delimino novom paradigmom koja postaje
www.uzelac.eu 57
Milan Uzelac
vladajua u trenutku dalje nekompatibilnosti sa starom. Nove paradigme su po Kunu nesravnjive sa starim i nekumulativne. Na taj nain svako znanje je vladajue u svom segmentu vremena, kad se pokazuje neprikosnovenim, i kad se zameni novim postaje njegov istorijski momenat; vremenom te razliite celine znanja, usled neposedovanja njihovog nosioca, blede i postaju uspomene na ranije epohe, a u sluaju, kao to je novo doba, ako se u maksimalnoj meri i mogu sauvati kao zapisi, usled svoje nedelotvornosti pretvaraju se u skupove shema ili formula, ponekad ak i sloenih sistema iskaza, no bez ikakve ivotnosti. Miel Fuko je istraujui mehanizam proizvoenja znanja uoio kako imamo vie posla oko interpretacije interpretacij, negooko tumaenja stvari, da je vie knjiga napisano o knjigama nego o bilo kom drugom predmetu, te da mi nita drugo ne radimo nego se meusobno objanjavamo28. Komentar sam lii na ono to komentarie a to se samo ne moe nikad iskazati. I Kunu i Fukou zajedniko je shvatanje da je u znanju sve relativno, da nema nieg apsolutnog, konstantno prisutnog u svim vremenima. Meutim, ako je svo znanje relativno, tada nita vie ne ostaje da bi vailo za pouzdan osnov koji bi mogao znanju obezbediti objektivan i apodiktian status. Na ovaj problem posebno ukazuju dva ruska naunika E.A. Aleksandrov i V.L. Ginzburg kad piu sledee: "Popularizatori nauke prikazuju razvoj fizike kao lanac revolucija, tj. prevrata. U stvari, od kada je fizika postala nauka, u njoj se zbiva evolutivno skupljanje znanja i injenica, koji se ne opovrgavaju novim otkriima, ve se samo dopunjuju i preciziraju. Kao to u matematici nikakvo novo otkrie ne moe da izmeni vrednost konstante Pi, tako ni u fizici niko ne moe ukinuti zakone Arhimeda ili
28
Fuko, M.: Rei i stvari, Nolit, Beograd 1971, str. 107.

58
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
Faradeja. Tako nazivana "revolucija u fizici" s poetka XX veka, nita nije preokrenula: Ajntajn i Bor nisu opovrgli Njutna i Galileja oni su samo preveli njihovu mehaniku u oblasti brzina i veliina, gde oveanstvo do tog asa nije imalo iskustva. Saznanje se odlikuje svojim kretanjem od neznanja k znanju, od pribline ka potpunoj, definitivnoj istini, drugim reima, od relativne ka apsolutnoj istini ija se oblast nalazi u beskonanosti. Nae je znanje u onoj meri istinito ukoliko odgovara stvarnosti, i neistinito u onoj meri u kojoj realnosti ne odgovara. Budui da nae saznanje u celini nije dovreno, budui da je po svojoj prirodi relativno, na svakoj pojedinoj istorijskoj etapi ljudskog razvoja daje se oveku odreena predstava konane istine, fragment apsolutnog znanja. S druge strane, videli smo, saznanje je po samoj svojoj prirodi apsolutno kao proces koji nema nikakvih ogranienja. Kako se pokazuje, sve je dostupno znanju, nema nieg nesaznatljivog. To znai da nae znanje i saznanje ine jedinstvo apsolutne i relativne istine. Istovremeno, moramo se sloiti i sa tim da iako znanje ima elemente relativne i apsolutne istine, ali takoe i zablude koje se odbacuju tokom daljeg razvoja znanja. To se u velikoj meri odnosi i na obrazovanje. Znanje je duhovna, proizvodna sila u onoj meri u kojoj se njegovi rezultati primenjuju u materijalnoj proizvodnji. Stoga, mogue je da u nekoj epohi imamo preobilje injenica i oseaj da posedujemo velika znanja, no koja esto nisu funkcionalna, primenjiva, prisutna u svakodnevnom ivotu; neemo stoga pogreiti ako konstatujemo kako je u sutini to vreme siromano znanjima. Isto tako, i obrazovanje kao forma ouvanja i prenoenja znanja, kao duhovno dobro, rezultat je duge istorijske evolucije materijalne i duhovne prakse drutva. Obrazovanje odraava i fiksira saznajna univerzalna
www.uzelac.eu 59
Milan Uzelac
svojstva individuuma i time zadovoljava najvitalnije potrebe drutva. Ono se odlikuje time to omoguuje razvoj razliitih segmenata drutva koji su ovom od najvieg znaaja i pritom presudno utie na formiranje drutvenih odnosa u trenucima integracije ili dezintegracije drutva. Negovanje razliitih aspekata saznajne novine, koji poivaju na fundamentalnim drutvenim pretpostavkama, podstiu razvoj razliitih vrsta obuavanja, a tako i rasprostiranja komponenata proizvedenog znanja. Razrada sistema obuke odavno je institucionalizovana. U tom smislu metodologija naunog rada i didaktika su sredstva akumulacije znanja, a to znai i samog procesa obrazovanja. Znanje u mnogim sluajevima ima sveobuhvatni karakter; ono ve u asu nastanka postaje nezavisno od prostora u kom je nastalo; u tome je smisao njegove univerzalnosti i univerzalne primenjivosti. Kao kvantne estice, znanja se mogu nalaziti na nekoliko mesta istovremeno, i zato rezultati obrazovne delatnosti nisu nikad ogranieni geografskim prostorom. Obrazovanje, s obzirom na svoje rezultate, pomae prevladavanje socijalnih barijera. Sa pojavom visokih tehnologija u strukturi osnovnih sredstava proizvodnje, dolo je do prodora umnog rada u fiziki. Posledica prodiranja znanja u proizvodnju je njegovo uslonjavanje, te u poslednje vreme ima sve vie ljudi koji se ne bave samo razradom znanja, ve i njegovim rasprostiranjem, kroz obrazovanje i profesionalnu primenu. Znanje i obrazovanje, isto kao i nauna delatnost i stvaranje dela umetnosti, imaju vrednost, izuzetan znaaj za opstanak oveka u savremenom svetu za koji se esto govori da je izgubio svaki smisao, ali nemaju cenu. Znanje pripada duhovnom svetu i iz njega crpi svoju vrednost, te su na njega neprimenjivi ekonomski kriterijumi. Ovo je ljudima bilo znano jo u antiko doba kad se u prvom planu isticalo znanje kao znanje, znanje koje cilj i svrhu ima u samom sebi (to je bio jedan od razloga
www.uzelac.eu 60
Milan Uzelac
Platonove kritike sofista koji su svojim postupcima relativizovali samo znanje, budui da im ono nije bilo u prvom planu, ve samo sredstvo za opravdanje odreenih postupaka); tek na poetku novog doba, s uvidom u to kako je znanje mo, stvari poinju da se menjaju; znanje se sve vie poinje posmatrati u funkciji ovladavanja sveta i u prvi plan istupa njegova pragmatina strana: znanje je sve manje u funkciji oblikovanja pojedinca i njegovog duhovnog uzdizanja, sve dalje od starog ideala da bude samo sebi cilj, a sve vie u funkciji uspenosti njegove integrisanosti u okolni svet i nametanja svetu svojih stavova iz ega se moe dobiti neka neposredna korist (ime se na posredan nain pribliava idealu sofista.
www.uzelac.eu
61
Milan Uzelac
3 Filozofske osnove savremenih pedagokih teorija Uvod Dvadeseto stolee ako se i ne odlikuje nekim jedinstvenim pedagokim reenjima i stavovima po pitanju znanja i obrazovanja, ni u najmanjoj meri ne oskudeva pedagokim teorijama; sve one meusobno razliite, esto suprotne i krajnje protivrene, nisu nastale u praznom prostoru ve oslanjajui se na rezultate savremenih filozofskih istraivanja. Filozofsko poreklo svojih stavova veina pedagoga ne krije, ako se tako neto moda ponekad i deava, to je samo stoga to oni toga nisu ni svesni, smatrajui da stavovi na koje se pozivaju poreklo imaju u radovima njihovih pedagokih prethodnika. Ovde e stoga biti rei o filozofskim pravcima koji su najneposrednije uticali na savreme nu pedagogiju, a potom i o tome kako se one reflektuju u nekim od savremenih pedagokih teorija. Kada je o samim filozofskim smerovima i pokretima re, u prvom planu su pragmatizam, personalizam, fenomenologija, egzistencijalizam, strukturalizam, postmodernizam; ako svi ovi pravci danas nisu u jednakoj meri delotvorni i ivotni, ako se na njih ne pozivamo u jednakoj meri u razmatranju savremenih problema s kojima se suoavamo, oni ne mogu biti zaobieni, kao to ne moe biti zaobieno ranije veoma uticajno uenje anarhista, ili psihoanalitiara koje ako i nema duboku osnovu, ima itekako iv drutveni uticaj.
www.uzelac.eu
62
Milan Uzelac
1.
Pragmatizam
Osnivai pragmatizma su ameriki filozofi arls Sanders Pirs (1839-1914) i Viljem Dems (1842-1910); oni u sredite svojih istraivanja ne stavljaju nauno-teorijsko saznanje (to je karakteristino za radove njihovih savremenika), ve svakodnevnu, praktinu ljudsku delatnost, a to e rei: delatnost individu, zasnovanost njihovih akcija, racionalni i emocionalne elemente delovanja i ponaanja koji se ocenjuju u svetlu kriterijuma korisnosti, efikasnosti, kontrolisanosti. Predstavnici pragmatizma smatraju da najveu panju ne treba pridati nekakvim apstraktnim idejama, koje su obinom oveku daleke i teko razumljive, ve ubeenjima i verovanjima, koji se razmatraju kao pravila koja reguliu delovanje i ponaanje. To ima za posledicu da u prvi plan dospeva problem razjanjenja misli i verovanja i predstavnike pove filozofske orijentacije nije toliko interesovalo profesionalno, specijalno filozofsko znanje, koliko filozofija koja se maksimalno pribliava onom to je konkretno, dostupno delovanju same injenice. Iako se nekim svojim elementima pragmatizam pribliava pravcu poznatom kao filozofiji ivota koji je u Evropi bio u znatnoj meri uticajan poetkom XX veka, re je o tipino amerikoj filozofiji koja najvee vrednosti vidi u konkretnom delovanju i efikasnosti, u potrebi za uspehom i maksimalnim razjanjenjem verovanja i ubeenja, a to je svojstveno duhu ija odlika nije teorijsko, spekulativno miljenje. Prvi pomenuti predstavnik pragmatizma, arls Sanders Pirs postao je poznat po svojim radovima iz oblasti semiotike (teorije znakova) i logike; studirao je na Harvardu gde je potom bio asistent opservatorije; na osnovu radova iz astronomije i geodezije bio je izabran u Ameriku akademiju umetnosti a potom i u Nacionalnu akademiju
www.uzelac.eu 63
Milan Uzelac
nauka; od rane mladosti interesovao se za literaturu i filozofiju te je ve ezdesetih godina XIX stolea poeo da objavljuje radove iz oblasti logike i filozofije koji u poetku nisu privukli na sebe panju ire naune publike. Ovde ga pominjemo prvenstveno stoga to je upravo on uveo pojam pragmatizam (od grke rei pragma delo, delovanje), mada se za njega ne moe rei da je predstavnik pragmatizma u pravom znaenju te rei. Svoje prve radove Pirs je itao pred izabranom grupom slualaca koji su mahom bili matematiari, pravnici, prirodnjaci i teolozi. To i ne bi bio neki znaajan podatak da meu njegovim sluaocima nije bio fiziolog i psiholog Viljem Dems koga danas svi smatraju stvarnim tvorcem pragmatizma kao filozofskog pravca. Iako je ostavio prilino veliko literarno naslee, Pirs nije napravio univerzitetsku karijeru; njegova predavanja nisu bila jasna, panju je poklanjao samo darovitim studentima a univerzitete je posmatrao kao elitistike naune centre. Ne mogavi da dobije ak ni stalno mesto na univerzitetu, Pirs je 1891. godine (nakon to je dobio manje nasledstvo), dao ostavku na mesto asistenta, povukao se iz javnog ivota i poslednju deceniju iveo u bedi da bi umro potpuno zaboravljen. Sabrana dela su mu objavljena tek nakon nekoliko decenija (1931-1935) u est knjiga, a 1958. dodata su jo dva toma. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se spisi: Kako nae misli uiniti jasnim (1878) i Logika istraivanja (1883). I dok je danas Pirs u prvom redu znaajan po svojim radovima iz oblasti semiotike, svojim uenjem o znakovima, najznaajniji predstavnik pragmatizma, filozof (bez filozofskog obrazovanja) za koga se taj pravac u prvom redu vezuju jeste Viljem Dems. Viljem Dems se u poetku bavio slikarstvom, potom medicinom koju je diplomirao na Harvardu 1868; nekoliko godina kasnije, nakon to je preiveo nervni slom,
www.uzelac.eu 64
Milan Uzelac
Dems poinje da se bavi filozofijom; od 1873. profesor je anatomije i fiziologije na Harvardu, no ubrzo, preko psihologije dospeo je do filozofije. Nakon objavljivanja dvotomnog dela Principi psihologije pada pod uticaj tada veoma popularnog engleskog filozofa Spensera, prihvatajui njegovo tumaenje uma i miljenja kao isto pasivnih delatnosti. Nakon kratkog vremena Dems postaje veoma popularan i dri predavanja po Americi i Evropi. U njegova najpoznatija dela ubrajaju se Pragmatizam (1907), Pluralistiki univerzum (1909), Raznovrsnost religioznog iskustva (1911). Dems polazi od toga da svako od nas ima svoju filozofiju i ta filozofija nije neto specijalno, neto to bi bilo tehniki odreeno; ta filozofija koju svako ima je mutan oseaj onog to je sam ivot u svoj svojoj dubini i znaenju. Nama ta filozofija ne dolazi iz knjiga, ona je rezultat sposobnosti pojedinca da oseti damare ivota vasione i zato je potrebno da se ovlada verom u filozofiju. Dems nema poverenja u profesionalnu filozofiju; smatrao je da za stvaranje filozofije nije neophodno i njeno poznavanje29. Pozicija Viljema Demsa esto se oznaava i kao "radikalni empirizam", stoga to on odbacuje racionalistiki metod, no zadravajui pri tom samu ideju racionalnosti u svetu; poto ona postoji u toku ulnog iskustva, Dems iskustvo proglaava za najviu instancu saznanja; tako tradicionalni pojmovi empirizma dobijaju u pragmatizmu drugaije, specifino znaenje. Iskustvo je za Demsa tok
29
Ovakvo shvatanje filozofije, koje polazi od gluposti kako svako ima svoju filozofiju, gluposti, jer to to svako ima moe biti skup nekih konkretnih shvatanja ili stavova, ali nije nikakva filozofija, tipian je primer amaterizma u filozofiji. Uostalom, Demsa filozofiju nije studirao, nije je ni znao, i to to je proglaavao za filozofiju bili su izlivi zdravog razuma (koliko je bio zdrav budui da je preiveo nervni slom). Ono to je tu interesantno to je potonja popularnost Demsa. Ona ne svedoi samo o nivou onih na koje je uticao, ve i na stanje u filozofiji na prelazu XIX u XX stolee.
www.uzelac.eu 65
Milan Uzelac
svesti, tok doivljaja ali istovremeno i drugi naziv za ovekovu praktinu delatnost koja uvek ima posledice i rezultate. Iz tog toka svesti izdvajaju se, kao osnovna, oseanja; time se Dems pribliava senzualizmu, ali za razliku od senzualista on ne ispituje izvore tih oseanja ve jednostavno kae da oseanja dolaze "neznano od kuda". Oseanja pri tom u psihologiji i filozofiji zadravaju visok rang jer se zahvaljujui njima utvruju odnosi u realnosti kao i ukupnost svih istina. Od oseanja do pojma neke stvari ne dolazi se uz pomo saznanja ve volje; akti povezani s voljom imaju prednost u odnosu na saznajni aspekt delatnosti, pa je stvar proizvod volje, konstrukcija koja zavisi od ukupnog ovekovog delovanja kao i sredstava koje je izabrao za realizovanje svojih aktivnosti. Iako se proglaavanjem oseaja za osnovu iskustva Dems pribliava Berkliju i Hjumu (koje najverovatnije nije itao) i Mahu (za koga je moda i uo), on se od njih razlikuje time to smatra da su stvari neto neodreeno to nam nije dato u iskustvu koje je tok, haos oseta iz kojeg ih subjekt izdvaja snagom svoje volje. to se tie pouzdanosti iskustvenog znanja, Dems se tu poziva na Pirsa i istie da se do jasnosti misli o nekom predmetu moe doi samo polazei od toga kakve praktine posledice ima neki predmet, od toga kakva oseanja treba oekivati od njega i za kakve reakcije treba da se pripremimo. Dems smatra da ne postoji istina koja bi bila nezavisna od oveka; ako se ve govori o istini, onda ne treba govoriti o istini ve o "istinama" jer one odgovaraju svaka odreenoj individui, pa stoga on svoje stanovite i odreuje kao individualizam i pluralizam. Stvarnosti zapravo nema, ona nita ne govori budui da mi govorimo o njoj; to to o njoj govorimo zavisi od nae volje i izbora, od konkretnosti iskustva, od jedinstvenih istorijskih situacija koje formiraju iskustvo individue. Da saznaje i deluje moe samo realna individua i to samo u oblasti svog relativnog iskustva koje je isprepleteno
www.uzelac.eu 66
Milan Uzelac
s iskustvima drugih individua. Svet u kojem svako od nas sebe osea jeste svet bia koja imaju istoriju i ija se istorija preplie sa naom istorijom. Sve to Dems zapravo ini kako bi zasnovao religioznu veru; polazei od toga da je s razvojem nauke povezano i uruavanje religioznog pogleda na svet, i da su naunici skloni prihvatanju materijalizma i ateizma, ime je ugroena moralnost i poraena filozofija, Dems smatra da se na taj nain ovek odrie i svoje neponovljive individualnosti. Bog je pojedincu neophodan u borbi protiv ivotnih nedaa i samoe, protiv zla i haosa. Egzistentnost boga Dems ne nastoji da dokae ontoloki ve u pragmatinom smislu: vera u boga je oveku neophodna i spasonosna. Religija je hipoteza koja bi se mogla pokazati i kao istina. Mogue je da doe do protivreja izmeu nauke i ovekovog obraanja bogu; oveka koji veruje, ako je i naunik to ne treba da buni jer on uvek ima pravo izbora, pravo da se preda svojoj linoj veri na svoj sopstveni rizik i da pri tom izabere ma koju religioznu hipotezu jer, vera je spasonosna, a neverovanje destruktivno. Meu teoretiarima pragmatizma najveu uticaj, posebno u Americi, imao je Don Djui (1859-1952) koji je predavao na Miigenskom i ikakom univerzitetu a od 1901. do 1931. na Kolumbijskom univerzitetu u Nju Jorku. Njegova osnovna dela posveena su problemima pedagogije, teoriji ljudske prirode, iskustva i saznanja, kao i teoriji logike: kola i drutvo (1899), ovekova priroda i ponaanje (1922), Iskustvo i priroda (1925), Istraivanja o logikoj teoriji (1903), Kako mislimo (1910), Ogledi o eksperimentalnoj logici (1916), kao i spis Logika: teorija istraivanja (1936) u kojem Djui dalje prerauje i razvija glavne stavove pragmatizma. U prvo vreme Djui je bio pod uticajem neohegelovskog idealizma koji je krajem XIX stolea dominirao na engleskim i amerikim univerzitetima, da bi potom, bavei se intenzivno pedagogijom, doao na
www.uzelac.eu 67
Milan Uzelac
stanovite empirizma. U spisu Demokratija i obrazovanje (1916) Djui se zaloio za reformu obrazovanja i pedagokih disciplina; to ga je odvelo problemima psihologije i filozofije i tako do osnovnih stavova pragmatizma. Na njega je najvie uticala Demsova knjiga Principi psihologije, posebno pojmovi diskriminacije, koncepcije, poreenja, razmiljanja, koji su vodili problemu ivota kao delovanja. Smatrao je da se saznanje moe objasniti polazei od ponaanja koje je glavni momenat ljudskog saznanja i to ga podstie na izgradnju jedne originalne koncepcije instrumentalizma. Sutina pragmatikog instrumentalizma bila bi u tome da se shvati kako su razumevanje, saznanje i praksa naini da se dospe do dobra; za tako neto je neophodno neprestano pojanjavati pojam iskustva i korigovati njegovo shvatanje koje se nalazi ve kod Demsa, koji, po miljenju Djuia, grei kada iskustvo tumai kao tok svesti. Djui se slae sa Demsom da iskustvo nije saznanje ve nain delovanja; ali, dok je Dems pojam iskustvo primeljivao na sferu ulnog, spiritualnog, religioznog i moralnog, Djui taj pojam iri i na oblast umetnikog, socijalnog i kulturnog. On smatra da iskustvo zahvata sav ovekov ivot, njegove odnose s prirodom i samu prirodu. Za ivota Djui je bio neprikosnoveni autoritet u Americi, a van te zemlje smatran je njenim najveim filozofom; to je uvrivalo pramatizam kao uenje, ali ga nije moglo i odrati; sa smru Djuia prestao je da postoji pragmatizam kao pravac, ali je ostao kao nain miljenja, kao instrumentalni metod, kao bihejvioristika orijentacija u saznaju i razumevanju oveka. Ameriki pragmatizam je pokuao da izmiri sa neopozitivizmom arls Moris (1901-1979); u poetku je Moris radio kao inenjer a potom je preko biologije i psihologije doao do filozofije; doktorirao je u ikagu 1925. I nakon toga predavao je u ikagu, na Harvardu i u Teksasu. U svojoj prvoj knjizi est teorija razuma (1932) istie
www.uzelac.eu 68
Milan Uzelac
razliite vrste razuma: razum kao supstanciju (Platon, Aristotel, Dekart), razum kao proces (Hegel, Bredli, Dentile), razum kao odnos (Hjum, Mah, Rasel), razum kao intencionalni akt (Brentano, Majnong, Huserl, Vajthed), razum kao pragmatiku funkciju (openhauer, Nie, Pirs, Dems, Djui). Nakon toga objavio je knjigu Logiki pozitivizam, pragmatizam i nauni empirizam (1937), kao i knjigu napisanu 1938. a koja mu je donela svetsku slavu: Osnovi teorije znakova. Problemu znaka posveena je i njegova knjiga Znak, jezik i ponaanje (1946). Uporedo s izuavanjem problema znaka Moris se bavio i istraivanjem vrednosti: Putevi ivota (1942), Otvoreno Ja (1948), Raznovrsnost ljudskih vrednosti (1958), Oznaavanje i smisao. Izuavanje odnosa znaka i vrednosti (1964). Moris istie da je sva ljudska civilizacija zasnovana na sistemima znakova i nita se ne moe rei o razumu bez pozivanja na funkcije znakova. Znaci odluujue utiu na formiranje oveka i stvaranje civilizacije. Zato je sasvim razumljivo to se znacima bave lingvisti, psiholozi, filozofi biolozi, antropolozi, sociolozi. Budui da je svima njima potrebna jedna zajednika osnova, Moris sebi stavlja u zadatak izgradnju jedne opte teorije znakova koju naziva semiotika. Semiotika je nezavisna nauka koja daje osnove svim drugim disciplinama koje se bave znacima a koje su sposobne da unificiraju znanje; taj proces Moris naziva semiozis; postoje tri faktora: ono to funkcionie kao znak, ono na ta se znak odnosi i efekat koji je proizveden na interpretatoru zahvaljujui kojem konkretna stvar postaje znak za interpretatora. Te tri komponente zovu se: znakprovodnik, designat i interpretacija. Interpretator je etvrti elemenat. U semiozisu postoji neko ko saznaje drugog na oposredovan nain; semiozis je osveenje posredstvom neeg. Posrednik je znakovni provodnik, osveenje je interpretacija, delujue lice je interpretator a predmet saznanja je designat.
www.uzelac.eu 69
Milan Uzelac
S obzirom na tri elementa koji tu postoje (provodnik, designat i interpretator), semiotika se deli na: sintaksu, semantiku i pragmatiku. Sintaksa izuava meusobne odnose znakova i ona je najrazvijenija grana semiotike, budui da su se njom bavili stari Grci, Lajbnic, Frege, Pirs, Rasel, Vajthed, Karnap. Semantika tumai odnos znakova i designata kao objekata koji su oznaeni znakovima; kada se postavlja pitanje o istini uvek je po sredi odnos znaka i stvari; treba imati u vidu da je designat znaka predmet koji znak moe oznaavati, tj. predmet ili situacija koja s obzirom na sintaksika pravila moe biti povezana s provodnikom znaka pomou semantikog odnosa denotacije. Pragmatika izuava odnos znaka i interpretatora. Moris razlikuje i razliite tipove diskursa: nauni diskurs je usmeren na dobijanje istinite informacije, mitski diskurs daje ocenu odreenih akcija, politiki diskurs odreuje vrstu delovanja odreenom tipu drutva, religiozni diskurs odreuje odreen tip ponaanja koji dominira na nivou linosti ime se ocenjuje ponaanje konkretnih ljudi. Ocene su definitivni principi a naine oznaavanja Moris odreuje kao preskriptivne. Sve to vano je po miljenju Morisa stoga to od roenja pa do smrti individua se nalazi pod stalnim pritiskom znakova bez kojih ljudi ne mogu postii svoje ciljeve. Svestan odnos ka diskurzivnim tipovima, njihovim funkcijama i njihovom korienju pomae oveku da izbegne manipulacije od strane drugih i da pri tom sauva autonomiju svoje svesti i svog ponaanja. Koncepcije Demsa i Djuija iznova e sedamdesetih godina XX stolea, pod uticajem neopozitivizma (Karnap, Tarski, Rajhenbah) pokuati da osmisli Riard Rorti (1931) vodei predstavnik amerikog dekonstruktivizma; neko vreme Rorti je predavao u Prinstonu a potom u Virdiniji. Njegova najpopularnija knjiga je Filozofija u ogledalu prirode (1979); etikoj problematici posveena je knjiga Kontingencija, ironija i solidarnost (1989); tome
www.uzelac.eu 70
Milan Uzelac
treba dodati i knjigu Posledice pragmatizma (1982) zbog koje se i itavo njegovo stanovite odreuje i kao neopragmatizam. Rorti je aktivni pobornik relativistikih principa pragmatizma usmerenih protiv scientizma analitike filozofije kao i protiv metafizike. Filozofske koncepcije izloene u pomenutoj knjizi Rorti je dalje razvijao tokom osamdesetih i devedesetih godina i izloio ih potom u dvotomnom delu Filozofski spisi (1991). Rorti kritikuje shvatanja po kojima je filozofija teorijska osnova i jezgro savremene kulture; kritikuje shvatanje po kojem je ona fundamentalna disciplina koja ima privilegovan pristup stvarnosti. Rorti smatra da filozofija ne moe pretendovati na vodeu ulogu u kulturi budui da njen istrumentarijum (kategorijalni aparat) nije savreniji i adekvatniji od drugih "anrova" kulture, kao to su poezija ili knjievna kritika. Na taj nain Rorti "detronizuje" filozofiju i nastoji da "rehabilituje" knjievnost, istoriografiju, etnografiju i druge humanistike discipline koje su se tradicionalno smatrale drugorazrednim u odnosu na filozofiju. Posledica takvog shvatanje je brisanje granice izmeu naunih i nenaunih diskursa u "postfilozofskoj" kulturi, brisanje razlike izmeu egzaktnih i neegzaktnih formi saznanja. Ove ideje bile su po prvi put izloene u knjizi Filozofija i ogledalo prirode i zbog njih su Rortija proglaavali revolucionarnim nihilistom i buntovnikom. Glavni predmet njegove kritike je saznajno-teorijska (epistemoloka) tradicija, koja po miljenju ovog filozofa vodi od Platona, preko Dekarta i Kanta do savremene analitike filozofije. Toj tradiciji je svojstvena potraga za temeljima znanja i nalazi se u idejama (Platon), apriornim kategorijama razuma (Kant), nezavisnim objektima (realisti), ulnim datostima (logiki pozitivizam), ili u svojstvima naeg jezika (analitika filozofija). Epistemoloka tradicija dozvoljava da saznanju uvek prethodi samostalna, od ovekovog miljenja nezavisna realnost koju treba
www.uzelac.eu 71
Milan Uzelac
adekvatno da opisuje filozofija; istovremeno se pretpostavlja da nauno znanje treba da bude strogo metodsko i neopovrgljivo. Kao svoj zadatak Rorti vidi dekonstrukciju i prevladavanje takvog tradicionalnog shvatanja koje svoje poreklo vodi od Dekarta i Loka, od filozofa koji su smatrali da filozofija treba da bude ogledalo prirode, ogledalo objektivnog sveta. Zato, po miljenju Rortija, saznanje ne odraava realnost, ve se samo nalazi u komunikaciji sa njom i utie kao instrument na dati materijal. Saznanje podrazumeva "izvlaenje koristi" i sposobnost da se "nosimo s dogaajima", da drimo situaciju pod kontrolom. Odbacujui korespondentnu teoriju istine kao "realistiku dogmu", Rorti tu prevazienu epistemoloku doktrinu nastoji da zameni postpozitivistikom koncepcijom koherentnosti kao saglasja neke od jezikih igara sa odreenim zahtevima ili principima koji deluju u konkretnoj istorijskoj zajednici individua. Kod Rortija dolazi do izraza komunikoloka tendencija prisutna u filozofiji druge polovine XX stolea; on smatra da je drutvo, shvaeno kao jezika zajednica (naunika, politiara, preduzetnika ili urnalista), mogue razmatrati kao jedinstvenu osnovu ljudskog znanja, normi, standarda miljenja kao i ponaanja. Taj pojam zajednitva (community), ija je paradigma njemu bila "nauna zajednica" Tomasa Kuna (o kome e kasnije biti rei kad se bude govorilo o epistemolokom smeru u filozofiji XX stolea), Rorti poistoveuje sa pojmom "postojanja" objektivnog sveta; filozof (naunik, pesnik) nije u mogunosti da se apstrahuje od socijalne sredine u koju je zagnjuren; idealni, vanistorijski "ugao gledanja boga" (H. Patnam) koji bi mogao garantovati objektivan ugao posmatranja oveku ostaje nedostian. Saznanje je mogue samo iz aspekta angaovanog subjekta uvuenog u odreeni drutveni i kulturni kontekst; ono je uvek konkretno-istorijski uslovljeno i zato
www.uzelac.eu 72
Milan Uzelac
je "utemeljenje" znanja uvek stvar razgovora, drutvene prakse a ne pitanje posebnog odnosa ideja (pojmova) i objekata. Takav pristup on oznaava kao etnocentriki i suprotstavlja ga esencijalizmu Dekarta, Loka, Huserla i Karnapa koji ine realistiku tradiciju u filozofiji. Svaki kulturni fenomen Rorti vidi kao vremensku pojavu, kao sticaj sluajnih okolnosti uslovljenih kulturnoistorijskom dinamikom. Oslanjajui se na shvatanja T. Kuna i P. Fajerabenda o nepostojanju strogih kriterijuma pri prelasku s jedne naune paradigme na drugu, Rorti primenjuje to sporno shvatanje na celinu istorijskolingvistikih i kulturnih procesa te tako istorija postaje jedan haotian tok to omoguuje da se teleoloka doktrina dezavuie kao metafizika a time i lana. Istorija nema nikakvu ideju, nikakav naznaen cilj, nju stvaraju ljudi, a ne bog ili svetski razum. Svaka generacija postavlja svoje ciljeve i svrhe i stvara sopstveni jezik i zato svaki kulturni "renik" neke epohe nije nita drugo do prevrednovanje i reinterpretacija ili, kako Rorti kae, redeskripcija prethodnih renika i tekstova. Izraz redeskripcija je centralni pojam Rortijevog "antifundamentalistikog" pragmatizma. Budui da je nemogue ma koju od verzija tumaenja bivstvovanja u potpunosti poistovetiti s objektivnom realnou te je referentnost nemogue postii, re nije toliko o deskripciji (opisu) sveta ve o novom tumaenju i novom osmiljavanju ranijih koncepcija, re je o redeskripciji ije je glavno sredstvo metaforizacija. Sledei Tojnbija i penglera, Rorti se zalae za kulturoloki pluralizam; smatra da oblik jednoj kulturi daje "stvaralaka manjina" pesnici, velike individualnosti, tvorci originalnih metafora i tekstova. Razvoj jezika povezan je s demetaforizacijom, prevoenjem prenosnog u pravi smisao, a figurativnog jezika u bukvalni, metafore "umiru" time to postaju bukvalne i to se pretvaraju u opteupotrebne rei. S razvojem kulture dolazi do okotavanja
www.uzelac.eu 73
Milan Uzelac
njenih savitljivih delova, do trivijalizacije govora a to je i razumljivo jer bi jezik sastavljen samo od metafora bio neupotrebljiv. Oko trivijalizovanih metafora stvara se nova jezika igra s njoj odgovarajuim formama lingvistikog ponaanja i novim drutvenim praksama i institucijama koje smenjuju stare. Revolucionarne promene u lingvistikoj praksi dovode do drutvenih trasformacija velikih razmera i na taj nain kultura stvara sliku o sebi, tako se "stvara" istorija. Neki od Rortijevih kritiara (H. Patnam, -K. Volf) ovu njegovu poziciju vide kao utopijsku, budui da insistirajui na revolucionarnim promenama i smenama renika-deskripcija ne ukazuje i na mehanizme tih promena pa je u tome njegova pozicija i najpodlonija kritici. Vei deo radova koje je Rorti objavio u knjizi iz 1991. posveen je problemu drutva koje on poistoveuje s komunikacijom, sa dijalogom, pri emu intertekstualnost tumai kao dijalog epoha i tradicija; meusobno "razgovarajui" razliiti anrovi kulture (tekstovi koji funkcioniu u njegovom diskurzivnom prostoru) obrazuju poprite agona, neprekidnu igru, ija vrednost nije u pobedi ili porazu ve u hazardnosti. Rortijev utopijski ideal je liberalno-demokratsko drutvo osloboeno diktata ideologije, usmeravano samo optim interesima uesnika u dijalogu; cilj filozofije (koja je "glas u razgovoru oveanstva") jeste posredovanje u razgovoru koji se ne sme prekinuti. S prevladavanjem epistemologije filozofija se pretvara u knjievnu kritiku, hermeneutiku, a filozof dobija ulogu kritiara-interpretatora koji "manipulie metaforama i renicima" te je tako sokratovski posrednik meu razliitim diskursima, odnosno, knjievnim tekstovima. Zadatak filozofa je komentarisanje tekstova i usmeravanje jednih renika protiv drugih. Kada se filozofija oslobodi epistemolokih okova, ostaje samo hermenutika.
www.uzelac.eu 74
Milan Uzelac
Relativistiki Rortijevi pogledi ne nailaze na optu podrku meu savremenim filozofima; njegova radikalnost esto izaziva burne reakcije kod italake publike, ali i veliki odjek u redovima poststrukturalista (Liotar, Delez ili Derida). 2. Psihoanaliza Poetkom XX stolea sa novim pokretom, psihoanalizom u naem svakodnevnom ivotu pojavio se niz termina kao to su edipov kompleks, cenzura, sublimacija, podsvesno, nad-ja, transfer, kao i pokuaj da se na nov nain tumae snovi, omake, zaboravnost, i to ne vie kao posledica sluajnosti, ve kao sredstva za otkrivanje dubina ljudske due. Na taj nain, mnoge duevne bolesti postale su predmet leenja i raznih terapeutskih tehnika meu kojima se posebno isticala psihoanaliza. Psihoanaliza, u prvom redu je lekarska metoda i ako se imaju pritom u vidu desetine hiljada lekara koji su je primenjivali, a meu kojima esto bee malo dodirnih taaka, jasno je da tu imamo re o pokretu daleko irem od onog koji je zamislio Frojd. Psihoanaliza nije samo ista teorija, uenje ili ideologija; ona moe obuhvatati i teiste i ateiste, i marksiste i neokonzervatore. injenica je da se danas veoma mali broj psioanalitiara bavi filozofijom, umetnou, socijalnim i politikim problemima, budui da je za veinu majvea teorijska briga opravdavanje razloga za dobijanje visokih honorara.30 Ako je u prvo vreme u psihoanalizi bilo mnogo znaajnih teorijskih doprinosa od strane njenih ortodoksnih predstavnika, u narednim generacijama bitne pomate inili su njeni jeretici.
Gay, P. Le marquereaux de la psychoanalyse // Le Observateur. Special Freud. 1404, 3-9. 1991, oct. P. 28.
30
www.uzelac.eu
75
Milan Uzelac
U meuvremenu, psihoanalitike ideje ule su i u svakodnevni ivot, u svest obrazovanih ljudi koji se bave promiljanjem porodinih i drutven ih odnosa; psihoanaliza ima veliki uticaj kako u vaspitanju dece od strane savremenih pedagoga, tako i u pripremi buduih menadera, specijalista za reklamu, ili izborni marketing; uticaj psihoanalize vidan je u stvaralatvu pisaca, dramaturga, filmskih reditelja, ali i u oblasti antropologije, sociologije i drugim drutvenim naukama koje se bave ovekom. Ako psihoanaliza i nema veliki uticaj na savremenu filozofiju, kao to ga nema ni psihologija koja je odavno postala pozitivna nauka i izgubila svoje filozofske osnove kakve je imala kao filozofija due (Aristotel), pa se ne moe govoriti ni o kakvoj psihoanalitikoj filozofiji, mora se rei da je psihoanaliza od velikog interesa kad je re o sociologiji znanja ili medicinskloj praksi. To opet ne znai da vodei predstavnici psihoanalitikog pokreta nisu imali odreene filozofske poglede, da nisu odgovarali i na posebne filozofske probleme, no ti odgovori uvek su ostajali njihovi lini odgovori i njihovi lini stavovi. Nedvosmisleno je da u jednom pregledu osnova savremenih pedagokih teorija psihoanaliza i njen doprinos nedagogiji ali i antipedagogiji, ne mogu biti zaobieni. ** itav taj novi pokret oznaen kao psihoanaliza vezan je za njenog rodonaelnika Sigmunda Frojda (1856-1939) koji je u Beu studirao medicinu da bi se potom bavio anatomijom mozga i nervnim bolestima. Budui da se, iz materijalnih razloga, nije mogao baviti samo teorijom medicine, on je kao praktini lekar, lekar-psihijatar, ubrzo utvrdio da anatomija i fiziologija malo mogu pomoi pri leenju neuroza. Godine 1894. Frojd objavljuje spis Istraivanje o histeriji u kojem na osnovu klinikih eksperimenata dolazi do zakljuka da postoje skriveni izvori duevnih trauma
www.uzelac.eu 76
Milan Uzelac
kojih se bolesnik moe osloboditi ako ih postane svestan pod uticajem hipnoze. Nakon dvogodinjeg stairanja u Parizu (1895-96) on je po povratku u Be poeo da radi kao privatni lekar31. U prvo vreme on je pod uticajem svojih francuskih uitelja primenjivao hipnozu u terapeutske svrhe, ali se brzo uverio u njena ogranienja; istraujui sluajeve u kojima pacijenti nisu mogli da se sete raznih dogaaja (kojih bi postali svesni tek pod hipnozom), Frojd je doao do zakljuka da je tu na delu mehanizam potiskivanja, da se neprijatnih dogaaja ljudi ne seaju jer ih potiskuju u oblast nesvesnog i da je neophodno pacijente osloboditi pritiska negativnih emocija. Frojd je razvio sopstvenu tehniku leenja putem slobodnih asocijacija (svojevrsne demontae psihikih elemenata)32. U svakom oveku postoji kompleks impulsa koji su esto u meusobnom konfliktu; kada svesno Ja blokira neki od impulsa, ne dajui mu da izbije na povrinu, isti se potiskuje u oblast nesvesnog i to je mehanizam histerije. Zato treba traiti naine da se esto zaobilaznim putevima negativna energija putem raznih kompromisa izvede na povrinu. Putem hipnoze Frojd je nastojao da rastereti impulse i tako je od teorije katarsisa doao do psihoanalize.
31
Frojd se nije zadovoljio samo neposrednom lekarskom praksom, ve je rezultate ovih istraivanja nakon vie godina proirio u nizu radova ije je publikovanje imalo irok odjek (Totem i tabu, 1913; S one strane principa zadovoljstva, 1920; Psihologija masa i analiza ovekovog ja, 1921; Ja i Ono, 1923; Kliniki sluaji, 1924; Budunost jedne iluzije, 1927; Nelagodnost u kulturi, 1929). 32 Krajem devedesetih godina XIX stolea Frojd formulie osnovne pojmove svog uenja, koje je kasnije nazvano frojdizam; potom, sve do danas, frojdizam se esto identifikuje s pojmom psihoanalize (koji je sam po sebi iri pojam), i mnogi ih koriste neopravdano kao sinonime. Sam izraz frojdizam, ipak, treba koristiti samo kad je re o Frojdovom uenju i uenju njegovih ortodoksnih sledbenika, dok pojam psihoanaliza teba koristiti u sluaju kad se govori o raznim kolama, doktrinama i praksama koji imaju poreklo u Frojdovom uenju.
www.uzelac.eu 77
Milan Uzelac
Tako se dolo do polja nesvesnog u kojem nastaju neuroze. Frojd se nije tu zaustavio ve je poeo tvrditi kako je nesvesno prava realnost psihikog i time naputa uobiajene predstave o identinosti svesnog i psihikog. Realnost nesvesnog se nalazi u pozadini naih slobodnih fantazija, ona iz naeg pamenja brie imena, likove i dogaaje; mi hoemo da kaemo jedno a zapravo govorimo drugo, piemo ono to nismo nameravali. Uzrok greaka i omaki je u sukobu dva razliita nivoa svesti nejednake jaine, i iste treba traiti u sferi nesvesnog. U svom prvom fundamentalnom radu Tumaenje snova (1900) (koji je do danas ostao Biblija za sve njegove sledbenike) Frojd istie kako snovi nisu nikakva podloga za proroanstva ve neurotski simptomi potisnutih impulsa. On otkriva kako snovi imaju svoj spoljanji sadraj, onaj kojeg je po buenju ovek svestan, i onaj unutranji, latentni, koji je nosilac pravog smisla. Tako je psihoanalitiar zapravo tuma snova, koji metodom slobodnih asocijacija dolazi do onog skrivenog i potisnutog. U snovima, kada je svesno ja najmanje aktivno, latentno Ja nastoji da realizuje svoje elje. Ja nastoji da cenzurie potisnute elje koje dobijaju nadrealnu formu, pa se dolazi do zakljuka kako je san maskirana realizacija potisnutih elja. Frojd smatra da u ovekovom ivotu nita ne prolazi u potpunosti; sve ostavlja neki svoj trag, stvaraju se slojevi u ovekovoj svesti, oni odlaze u dubinu no ne nestaju. injenicu da neke elje vidimo kao svoje, a neke ka tue, Frojd objanjava nesaglasnou etikih vrednosti i zahteva koje sebi ovek svesno postavlja kao racionalna jedinka i nesvesnih pobuda koje se gue i nalaze pod stalnom kontrolom. Potiskivanje i cenzura usmereni su prvenstveno na seksualne elje to je navelo Frojda da izdvoji neku fundamentalnu psihiku energiju (libido) seksualni instinkt slian gladi koji trai da bude zasien a koji se
www.uzelac.eu 78
Milan Uzelac
obino vidi kao greh. U spisu Nelagodnost u kulturi (1929) Frojd ovu svoju teoriju proiriti tako da e itavu ljudsku kulturu tumaiti kao posledicu potiskivanja. Posebnu panju Frojd e posvetiti deijoj seksualnosti da bi se potom obratio i problemima odraslih. On posebnu panju posveuje tzv. Edipovom kompleksu kojem e biti potom posveeno mnotvo rasprava, posebno meu njegovim sledbenicima. U daljoj svojoj terapeutskoj praksi Frojd e prednost dati tehnici slobodnih asocijacija; kao najvanije on vidi snove u kojima se kriju duboke neostvarene elje koje u sebi obino nose zaboravljene deije doivljaje. Analizirajui neposredne asocijacije, greke, zaboravnost, psihoanalitiar izuava psihopatologiju svakodnevnog ivota. U psihoanalizi posebnu ulogu igra transfer kao instrument izleenja pacijenta i on je izraz oseajne veze pacijenta i psihoanalitiara. Frojd razlikuje tri nivoa svesti: Ono (Id, libido amoralno egoistiko naelo), Ja i nad-Ja (koje nastaje u petoj godini ivota s pojavom oseaja krivice); nad-Ja je interiorizacija autoriteta (roditelja, vaspitaa, nastavnika). Ve 1910. Godine osnovano je Meunarodno psihoanalitiko drutvo iji je prvi predsednik bio Karl Gustav Jung, a s namerom da se popularie primena psihoanalitike tehnike u pedagogiji i psihologiji religije; u isto vreme poinju i prvi raskoli meu psihoanalitiarima i kraj frojdizma kao jedine teorije. Prvi raskol podstakao je ve 1911- godine Frojdov uenik Alfred Adler (1870-1937), autor vie spisa, meu kojima se izdvajaju Saznanje oveka (1917) i Praksa i teorija individualne psihologije (1920). Adler je na osnovu ve poznatih materijala izveo drugaije zakljuke, to je navelo Frojda da izjavi kako Adlerovo stanovite ne karakterie toliko to to on prihvata, koliko ono to on odbacuje. Razlika izmeu uitelja i uenika bila je u tome to je Frojd oveka posmatrao sa stanovita prolosti a Adler s obzirom na ono to ovek ini.
www.uzelac.eu 79
Milan Uzelac
Na mesto principa zadovoljstva Adler istie princip volje ka vlasti. Individuu u svakoj fazi razvoja pokree princip nadmonosti, perfekcionizma. Dinamika razvoja linosti ogleda se u nastojanju da se prevazie kompleks inferiornosti nastao kao rezultat neuspeha u reavanju ivotnih problema i da se linost potvrdi manifestovanjem svoje snage i moi. U pokuaju da se prevlada kompleks inferiornosti nastaju kompenzacioni mehanizmi. U toj optici kompenzacionih mehanizama Adler reinterpretira psihoanalitike probleme: u snovima podsvest stvara ivotni projekt. Kada je veoma izraem kompleks inferiornosti dolazi do neuroza to ima za posledicu potrebu za poveanom panjom okoline. Adlerova teorija umetnikog stvaralatva i vaspitanja bila je pod neposrednim uticajem Niea i openhauera, no veoma uticajna kod njegovih sledbenika. vajcarski psihijatar Karl Gustav Jung (18751961) nezadovoljan liberalnim protestantizmom, u ranoj mladosti se okrenuo filozofiji openhauera i Niea, ita spise romantiara, antikih filozofa i savremenih okultusta. Njegovo obraanje psihijatriji posledica je elje da istrauje duu u kojoj se susreu priroda i duh, budui da je tu re je o empirijskom polju na kojem se sreu bioloke i duhovne injenice. To je poprite sukoda prirode i duha. Nakon zavrenog univerziteta Jung poinje da radi u Bazelu i Cirihu i doktorira 1902. radom O psihologiji i patologiji takozvanih okultnih fenomena u koje se ve nalaze neke od ideja koje e biti presudne po njegovo dalje stvaralatvo. Psiholokom i psihijatrijskom transa u kojem se nalazi medijum, Jung u svom radu suptorstavlja halucinogena i pomraena stanja uma. On pokazuje kako se kod proroka, pesnika, osnivaa sekti i religioznih pokreta zapaa isto stanje koje psihijatar nalazi kod bolesnih, onih koji su se previe pribliili svetoj vatri; u mnogim sluajevima psiha ne izdri i dolazi do raspada linosti. Kod
www.uzelac.eu 80
Milan Uzelac
proroka i pesnika esto se njihovom glasu pridruuje i glas iz dubine, kao da je u pitanju glas druge linosti, no oni, za razliku od psihiki obolelih uspevaju da da ovladaju tim sadrajem, da ga kanaliu, da mu daju umetniku ili religioznu formu. To iskustvo Jung kasnije naziva arhetipskim: likovi to dolaze iz dubine kolektivno nesvesnog ne zavise od volje ili elje ljudi, ali poseduju ogromnu privlanu psihiku energiju i u njima se gubi subjekt-objekt odnos. Svakom oveku svet tih praformi otkriva se u snovima, koji su glavni izvor informacija o nesvesnom; u analitikoj psihologiji Junga sva psihoterapeutska praksa vezana je za tumaenje snova. Sve ovo privuklo je Junga Frojdu s kojim se on upoznao 1907. i potom kratko vreme bio pod njegovim neposrednim uticajem. ali se i on, nakon nekoliko godina, u isto vreme kad i Adler, poeo od Frojda distancirati i razvijati psihologiju kompleksa. Pod komleksom (pojam koji je uveo Jung 1906) on podrazumeva grupu psihikih reakcija koje se nalaze skrivene u podsvesti, odakle u uslovima realtivne autonomije, nastavljaju da deluju na ovekovo ponaanje; to delovanje moe da bude kako negativno, tako i pozitivno; u ovom drugom sluaju psihike reakcije mogu biti podsticaj stvaralatvu. Jung je dijagnozu postavljao na osnovu neposrednih asocijacija pacijenata na rei koje je navodio; same reakcije mogle su biti brze, usporene, neodlune, ili veoma brze, to je sa svoje strane moglo ukazivati na kompleks kojeg pacijent nije bio svestan. Analizirajui verbalne realcije i snove, kao i sferu nesvesnog, Jung je u jednom asu doao do fenomena koji je nazvao kolektivno nesvesno. Ako individualno nesvesno poinje sa kompleksima, kolektivno nesvesno ine arhetipovi. Uroeni instinkti (tendencije koje motiviu ponaanje) su bliski arhetipovima do te mere da arhetipove moemo smatrati nesvesnim likovima instikata, shemama
www.uzelac.eu 81
Milan Uzelac
instinktivnog ponaanja. Ljudi te sheme nasleuju uprkos eljama, i kao psihiki supstrat, bez elje oveka one postoje je nevidljive u svakome od nas. Jung arhetipove nalazi u mitologiji, obiajima i raznim oblicima meuljudskih odnosa. U knjizi Psiholoki tipovi (1921) Jung je spor Frojda i Adlera interpretirao kao suprotnost ekstrovertnog i introvertnog tipa linosti; za ekstravertnu osobu spoljanji dogaaji su na nivou svesti maksimalno vani, dok introvertna osoba znaaj pridaje samo subjektivnim reakcijama spoljanjeg sveta. Po zakonu kompenzacije na podsvesnom nivou psihika aktivnost se koncentrie na ja. Introvertna osoba gonjena oseajem straha, biva izbaena u spoljanji svet. Kako u prirodi nema istih tipova, u svakom oveku postoje mehanizmi i introverzije i ekstraverzije, no onaj tip koji je preovladavajui taj i odreuje linost. Poslednjih godina ivota Jung se bavio izuavanjem religije i istonih kultura. Na prekore Frojda da ne pridaje duni znaaj seksualnosti, Jung je odgovarao da je njegov cilj da seksualnost postavi na njeno mesto, budui da je pol (instinkt) samo jedan od mnogo biolokih insinkata, tek jedna u nizu psihofiziolokih funkcija, iji znaaj ne treba umanjivati ali ni preuveliavati. Centralni Jungov pojam je kolektivno nesvesno; ono se razlikuje od individualno nesvesnog u koje spadaju predstave potesnute tokom individualnog ivota. U individualno nesvesnom taloi se sve potisnuto i zaboravljeno, ono je tamni dvojnik naeg Ja i njega je Frojd smatrao nesvesnim kao takvim. Zato je on obraao toliko panju na rano detinjstvo individue, dok je Jung smatrao da dubinska psihologija treba da se obrati dalekim vremenima ljudske istorije; kolektivno nesvesno je posledica ivota ljudskog roda, ono je prisutno u svakom oveku, predajese putem naslea i osnova je iz koje izrasta individualna psiha. Psihologija, kao i svaka druga nauka, izuava univerzalno u individualnom, i pritom to opte ne
www.uzelac.eu 82
Milan Uzelac
lei na povrini, te ga treba traiti u dubini due. Arhetipovi kolektivno nesvesno jesu svojevrsni kognitivni modeli, pa intuitivno ovladavanje arhetipom prethodi instinktivnom delovanju. Arhetip nije deo svesti, ve se on spaja s iskustvom koje se svesno obrauje. Njemu su najblii snovi, halucinacije, mistike vizije, i to u situaciji kad je svest na najniem nivou. Arhetipski likovu oduvek prate oveka; oni se javljaju kao izvor mitologije, religije i umetnosti. S vremenom oni se pretvaraju u simbole koji su univerzalni po svom sadraju. U poetku mitologija je bila nain neutralizacije velike psihike energije arhetipova. U prvo vreme ovek sebe veoma malo deli od majke-prirode, od ivota plemena mada osea raskid svesti od ivotno nesvesnog (prvobitni greh, znanje o dobru i zlu). Harmonija se uspostavlja pomou magije, rituala, mita. Tako se pred ovekom javlja problem odnosa s unutranjim svetom, i zadatak svih velikih religija je u harmonizovanju svesti s arhetipskim likovima nesvesnog. Svu stvaralaku mo koju savremeni ovek ulae u nauku i tehniku, ljudi drevnih vremena posveivali su mitovima s namerom da uspostave harmoniju svesti i arhetipskih likova. ovekova psiha je ukupnost svesnih i nesvesnih procesa. Ona je samoreguliui sisem u kojem se neprestano odvija razmena energije meu njegovim elementima. Ako doe do naruavanja ravnoteem ako ljudi odbace rituale inicijacije i mitova koji su pomagasli da se asimiluje energija kolektivno nesvesnog, simbolika predaja je nemogua i arhetipski likovi mogu se ortgnuti i izbiti na povrinu u najprimitivnijim oblicima. S tim Jung povezuje individualna psihika obolenja kao i masovne psihoze savremenosti. Istorija Evrope, po Jungu je isotrija propadanja simbolikih znanja; tehnika civilizacija je rezultat nestajanja magijske dimenzije sveta. Simboli i dogme otkrivaju oveku sveto i uvaju ga da sene dotakne ogromne
www.uzelac.eu 83
Milan Uzelac
psihike energije. Stare tradicije imale su u sebi harmonine forme ivota; sa reformacijom, prosveenou, materijalizmom te forme su se raspale. Simboliki kosmos je oveku postao tu i sam je postao jedna od fizikih sila. U nastali prazan prostor nagrnule su apsurdne politike i socijalne doktrine koje su uzrokovale katastrofalne ratove. Cilj analitike psihologije je u harmonizaciji svesti i nesvesnog, u onom to su drevni mislici nazivali mudrou. U psihoterapijskoj praksi ravnotea svesti i nesvesnog jeste rezultat poniranje Ja u dubine psihe. Poslednjih decenija svog rada Jung se nije bavio toliko razradom svoje psihologije, koliko istraivanjem gnosticizma, alhemije, mitologije raznih naroda; stvorio je svojevrsno bogoslovsko uenje u duhu gnosticizma prvih vekova nae ere, a svoju analitiku psihologiju on je esto nazivao zapadnom jogom. Jung je postao guru za mnoge pobornike ezoterije, mada savremeni instituti jungovske orijentacije ne obuavaju amane, ve lekare-psihoterapeute; jedan od takvih Jungovih epigona kod nas je svojevremeno poznati psihoanalitiar Vladeta Jeroti. Uprkos postojanju razliitih pravaca, kao to su individualna psihologija (A. Adler), analitika psihologija (K. G. Jung), ili neofrojdizam (K. Hornaj), treba naglasiti da su sva ta uenja genetski vezana za ideje osnivaa psihoanalize (S. Frojd) i da se meusobno razlikuju najvie kad je re o teoriji, dok su svi veoma bliski jedni drugima kad je re o praksi psihoterapije. Psihoanalizi pribliili su se i mnogi sledbenici Marksovih i socijalistikih ideja, meu kojima su se isticali Vilhelm Rajh, Karel Hornaj i Erih From za koje se kasnije vezivao izraz neofrojdizam. Predstavnicima neofrojdizma je zajedniko da s biologizma prisutnog kod Frojda naglasak prenose na pojam kulture i pritom se oslanjaju na marksistiku sociologiju. Meu neofrojdistima posebno mesto pripada Fromu koji sam nije stvorio svoju kolu budui da je i sam celog ivota bio disident. Debiologizaciju frojdizma od
www.uzelac.eu 84
Milan Uzelac
strane Froma kritikovae Markuze u knjizi Eros i civilizacija, zalaui se za kritiku represivne civilizacije. Kasnije meu nastavljaima Frankfurtske kole istai e se Jirgen Habermas svojim zahtevom za hermeneutiko itanje radove Frojda, te e za njega psihoanaliza da bude primer emancipatorske nauke (Saznanje i interes, 1968). Nakon Frojda postojala je tendencija koja je smatrala da psihoanaliza treba da prilagodi individuuma postojeem poretku; tome se suprotstavio francuski filozof i psihijatar ak Lakan (1901-1981) svojim zahtevom za povratkom Frojdu, to nije podrazumevalo bukvalno obnavljanje Frojdovih ideja i postupaka, ve njihovo stvaralako razvijanje. Lakan je karijeru zapoeo kao lekar-psihijatr. Godine 1932. Odbranio je doktorsku disertaciju o paranoidnim rastrojstvima, ali mu se ve u to vreme nisu dopadale tradicionalne psihijatrijske metode. Nakon dve decenija on napita Meunarodno udruenje psihijatara, a iz Francuskog je iskljuen deset godina kasnije (1963). Njegovim najveim doprinosom smatra se strukturalistika revizija frojdovske psihoanalize koja je tekla u tri faze: u prvo, predstrukturalistiko vreme, on je bio pod uticajem Hegelove dijalektike, Aleksandra Koeva i umetnikog stvaralatva nadrealista, potom sledi strukturalistika faza (1950-1960) kada je Lakan pod uticajem Levi-Strosa, Sosira, Jakobsona, da bi u treoj, poststrukturalistikoj fazi (1960-1970) poeo stavljati naglasak na onom to se ne da simbolizovati. Lakan svoje ideje nije izlagao u pismenom vidu ve na seminarima i beleke sa seminara poele su se objavljivati pred kraj njegovog ivota. Njegova osnovna odeja bila je u tome to treba jo jednom, strukturalistiki proitati tekstove Frojda, ostajui pobornik psihoanalitike prakse. Lakan je nastojao da zasnuje psihoanalizu kao nauku, kao lingvistiku, analizu pojma nesvesnog, zatim, da istrai mesto psihoanalize u savremenom drutvu,
www.uzelac.eu 85
Milan Uzelac
formiranje psihoanalitiara, da kritikuje postfrojdizam, biheviorizam i druge savremene pravce u psihologiji. Poslednje godine svog ivota Lakan je iveo u dubokom pesimizmu smatrajui da je izgubio borbu s crkvom. Religija je izmiljena da bi ljude leila, jer su ljudi nesposobni da razumeju ta to u ivotu nije kao to bi trebalo da bude. Smisao o kojem govori religija i koji ona daje, uvek je religiozan i zato psihoanaliza otkrivajui nesvesno da bi konstatovala gubitak smisla raskidanog Ja, uvek gubi protiv religije. 3. Epistemologija Sam pojam epistemologija oznalava uenje o saznanju i njegovim principima; ovde e najvie biti rei o filozofiji nauke koja se, kao grana savremene analitike filozofije, bavi istraivanjem nauke s pretenzijom na naunu zasnovanost svojih rezultata; veliki rezultati do kojih je u poslednja dva stolea dola nauka imali su za posledicu da i sama nauka postane predmet filozofskog istraivanja; pitanja kao to su: kakva je razlika izmeu nauke i mita, koji je smisao nauke, koja je njena vrednost, kako se ona razvija, koje su njene metode - jasno ukazuju na to da je nauka posebna sfera ljudske delatnosti i da filozofija nauke, kao poseban smer savremenog miljenja, ima puno opravdanje. Ako se govori o istoriji filozofije nauke, treba rei da je teko odrediti kad ona poinje. O specifinosti naunog znanja i naune metode ve na poetku novog doba piu Frensis Bekon i Rene Dekart i svaki filozof nakon njih, a pod njihovim uticajem, bavi se i teorijom saznanja te na ovaj ili onaj nain ne zaobilazi ni pitanje naune metode; premda se u naredna dva stolea nauka razmatrala u kontekstu gnoseolokih analiza, sa Ogistom Kontom, Donom Stjuartom Milom i Ernstom Mahom nauno saznanje postepeno postaje glavni predmet teorije saznanja
www.uzelac.eu 86
Milan Uzelac
da bi, nakon njih, Anri Poenkare, Pjer Djugem i Bertrand Rasel poeli intenzivno da se bave strukturom nauke i njenih metoda. injenica je da je tek logiki pozitivizam razdvojio nauno i obino saznanje proglasivi nauku za jedinu oblast ljudske delatnosti koja se bavi istinskim znanjem; tako je izuavanje nauke odvojeno od optih gnoseolokih problema. Da bi mogao da se bavi istraivanjem nauke i naunog znanja, svaki naunik prethodno ve treba da zna ta je to ljudsko saznanje uopte, kakva je njegova priroda, kakvu ima socijalnu funkciju i kakav je njegov odnos s drutvenom i proizvodnom praksom. Odgovore na ova pitanja daje filozofija, a razliiti filozofski smerovi daju razliite odgovore na ova pitanja te je stoga svaki filozof nauke prinuen da se oslanja na odreene filozofske stavove. Imajui u vidu razvijenost savremenih nauka, jasno je da svaki istraiva moe uzeti za predmet svog razmatranja samo neki od njenih momenata i stoga je njegovo razmatranje uvek parcijalno; budui da filozofi nauke pripadaju razliitim filozofskim orijentacijama, jasno je da oni imaju i razne predstave o nauci a to vodi uvidu u postojanje razliitih metodolokih koncepcija33. Kada je nakon smrti Ernst Maha na elo katedre za filozofiju prirode u Beu doao Moric lih 1925. godine grupa mladih naunika, u kojoj pored ostalih behu i Rudolf
33
Nije stoga nimalo sluajno to su krajem XIX i poetkom XX stolea najveu popularnost imale koncepcije austrijskog fiziara i filozofa E. Maha, francuskog matematiara A. Poenkarea i francuskog fiziara P. Djugema, da su sredinom XX stolea najvei uticaj imale koncepcije predstavnika logikog pozitivizma, a da su u drugoj polovini XX stolea dominantni postali stavovi K. Popera, T. Kuna, I. Lakatoa, S. Tulmina, P. Fajerabenda i mnogih drugih filozofa i naunika koji nisu mogli a da u nauci kao nauci ne vide filozofski problem. Bez obzira na razlike, svim ovim koncepcijama je zajedniki predmet izuavanja: savremena nauka i njena istorija; svi oni polaze od injenice da postoji istorija nauke i svi polaze od savremenih naunih teorija.
www.uzelac.eu 87
Milan Uzelac
Karnap i Oto Nojrat, postavili su sebi zadatak da reformiu nauku i filozofiju. Tako je nastao tzv. "Beki krug" filozofa iji je voa bio lik. Nakon dolaska nacista na vlast predstavnici Bekog kruga i njihovi istomiljenici iz Berlina, Varave i drugih mesta porobljene Evrope rasuli su se po svetu, ali je to imalo za posledicu porast uticaja njihovih ideja u zemljama u kojima su se obreli, posebno u Americi. Postalo je uobiajeno da se filozofska koncepcija Bekog kruga oznaava i kao logiki pozitivizam, odnosno neopozitivizam (trei pozitivizam) jer su se njegovi predstavnici inspirisali kako koncepcijama Konta i Maha, tako i Rasela i Vajtheda; neopozitivisti su u logici videli instrument koji je trebalo da bude osnovno sredstvo filozofsko-metodoloke analize nauke. Polazite svog istraivanja neopozitivisti su nali kod ranog Ludviga Vitgentajna, ali na mesto ontologije njegovog Traktata oni su poli od nekoliko novih gnoseolokih teza; smatrali su da (a) svako znanje jeste znanje o onom to nam je ulno dato, da (b) to to nam je ulno dato moemo znati s apsolutnom pouzdanou i da se (c) sve funkcije znanja svode na deskripciju. To je za posledicu imalo odbacivanje tradicionalne filozofije, odnosno "metafizike" i to je odbacivanje postala jedna od bitnih karakteristika njihovog uenja. Dok je ranija filozofija uvek nastojala da kae neto o onom to se nalazi iza oseta, da zae izvan granica psihikih doivljaja, logiki pozitivisti su smatrali da iza sveta ulnih opaaja nita ne postoji, a ako neeg i ima o njemu se ne moe nita rei. U oba sluaja filozofija vie nije bila neophodna i jedino emu jo moe koristiti jeste logika analiza naunih iskaza. Tako se filozofija poela poistoveivati s logikom analizom jezika. Odbacivanje filozofije vodilo je pomirljivom stavu prema religiji, shvatanju da se o svetu kao celini moe govoriti sa stanovita religije ali ne i nauke i naunog saznanja, budui da je vera privatna stvar pojedinca.
www.uzelac.eu 88
Milan Uzelac
Iz injenica da je svet skup ulnih doivljaja i nepovezanih injenica, svet ne moe imati istoriju jer su sve promene posledica kombinovanja injenica, a ne nastajanja jednih iz drugih. Znanje, kao opisivanje injenica, raste i nita se ne gubi ali razvoja nema; antiistorizam imao je za posledicu da se neopozitivisti nikad nisu obraali istoriji nauke. U osnovi nauke po njihovom miljenju lee protokolarni sudovi koji izraavaju ulna oseanja subjekata; ukupnost istinitih protokolarnih sudova ini osnovu nauke. Zadatak naunika je da utvrdi protokolarne stavove i da nae nain uoptavanja i objedinjavanja tih stavova. Nauna teorija je shvaena u obliku piramide na ijem se vrhu nalaze temeljni pojmovi, definicije i postulati, dok se u osnovi nalaze svi protokolarni sudovi. Progres nauke sastojao bi se u izgradnji takvih piramida u razliitim oblastima znanja to treba da dovede do univerzalnog sistema jedinstvene unificirane nauke. Upravo ovaj model nauke stvorio je niz problema s kojima su se sreli logiki pozitivisti u izgradnji svoje metodologije. Prvi sporovi su nastali oko prirode protokolarnih stavova: Karnap je smatrao da oni mora da se sastoje od rei koje se odnose na ulne predmete, Nojrat je smatrao da je za te iskaze najvanije ime protokolarnog lica, dok je lik govorio o "konstatacijama" koje su, imajui u sebi izraze ovde i sada, imale smisao samo u konkretnim situacijama. Sve te razlike poivale su na tome da ne postoji "isto" ulno iskustvo i da ga je nemogue izraziti u jeziku pa je tako bila dovedena u pitanje teza o tome da se nauka oslanja na vrstu empirijsku osnovu koja bi sledila iz logiko-gnoseolokih pretpostavki. I danas ima filozofa nauke koji smatraju da postoji empirijski jezik, nezavisan od teorije i kao takav jezik obino se uzima obian jezik. Druga tekoa s kojom su se sreli logiki pozitivisti bila je u nemogunosti da se formulie kriterijum razgranienja (demarkacije) nauke i drugih formi duhovne
www.uzelac.eu 89
Milan Uzelac
delatnosti (filozofija, religija, umetnost); ako se nauka razlikuje od filozofije i mita u emu se sastoji ta razlika? Pokazalo se da je nemogue postaviti otru granicu izmeu nauke i ne-nauke i da je svako razgranienje veoma uslovno i istorijski promenljivo. Polazei od toga da je nauno znanje opis ulnih datosti i rukovodei se analogijom s ekstenzionalnom logikom u kojoj se istinitost molekularnih iskaza utvruje s obzirom na istinitost atomskih iskaza, logiki pozitivizam je za kriterijum demarkacije uzeo proverljivost (verifikacija); neki stav je nauni samo u sluaju ako se moe proveriti, ako je svodljiv na protokolarne iskaze i ako se njegova istinitost moe proveriti posmatranjem; ako se stav ne moe verifikovati, on se u tom sluaju nalazi izvan granica nauke. Sami protokolarni iskazi nisu podloni verifikaciji jer ine isto ulno iskustvo i empirijska osnova su za verifikaciju drugih iskaza. Logiki pozitivisti otili su i korak dalje time to su smatrali da verifikacija nije samo kriterijum demarkacije no i kriterijum smislenosti, budui da po njihovom shvatanju samo proverljivi iskazi imaju smisao dok su svi ostali besmisleni. Prema tome: ako se neki filozofski stavovi ne mogu proveriti, oni su i besmisleni. Na taj nain nije bila ugroena samo filozofija ve i veliki deo nauke, jer su se svi nauni iskazi i termini, koji su se odnosili na idealizovane ili ulno neopaljive objekte, pokazali besmislenim, to je imalo za posledicu da su i mnogi zakoni nauke morali biti proglaeni za besmislice. Ali, ta je zapravo nauka ako je liena svojih zakona? Model koji su predloili logiki pozitivisti bio je toliko daleko od realne nauke i njene istorije da je metodoloka koncepcija na kojoj je on poivao poela da se raspada odmah nakon njegovog nastanka; taj raspad nije bio prouzrokovan spoljanjim ve unutranjim iniocima pa logiki pozitivisti nikad nisu ni dospeli do realne nauke i njenih metodolokih problema budui da svoje metodoloke
www.uzelac.eu 90
Milan Uzelac
konstrukcije nikad nisu ni videli kao odraz realnih nauka i saznajnih procedura ve kao ideal kojem bi nauka trebalo da tei. Usled slabljenja krutih metodolokih standarda dolazi do postepenog pomeranja teita istraivanja sa logike na realnu nauku i njenu istoriju; metodoloke koncepcije se vie ne porede s logikim sistemima ve s realnim teorijama i istorijskim procesima razvoja naunog znanja; od tog trenutka na metodoloke koncepcije poinje da utie istorija nauke pa se menja i problematika filozofije nauke te se analiza jezika i statinih struktura potiskuje u drugi plan. Vanu ulogu o tom obratu odigrao je Karl Poper (1902-1994) koji je nakon diplomiranja na Univerzitetu u Beu neko vreme predavao fiziku i matematiku na Bekom Pedagokom institutu; i sam blizak logikom pozitivizmu, kako po stilu miljenja, tako i po problematici koju je obraivao, Poper je ve 1934. u knjizi Logika istraivanja izloio osnovne ideje jedne nove metodoloke koncepcije koja je dovela do prevladavanja logikog pozitivizma. Godine 1937. Poper je emigrirao na Novi Zeland odakle se 1946. preselio u Englesku gde je do kraja ivota predavao na katedri za filozofiju, logiku i nauni metod na Londonskoj ekonomskoj koli. Poperova metodoloka koncepcija dobila je naziv falsifikacionizam jer se kao njen osnovni princip javlja princip falsifikacije. Imajui u vidu da su logiki pozitivisti nauke nastojali da utemelje polazei od principa verifikacije, dakle polazei od njihovog utemeljenja uz pomo empirijskih datosti, i da se do toga moe doi ili induktivno ili oslanjanjem na empirijsko iskustvo, a to se pokazalo nemoguim, budui da opte iskaze ne moemo dokazivati pojedinanim ve ih samo osporavati, Poper je falsifikacionizam istakao kao osnov svoje metode. Poper polazi od objektivnog postojanja fizikog sveta i ovekove tenje da svet opie na istinit nain, ali on
www.uzelac.eu 91
Milan Uzelac
odbacuje kriterijum istinitosti koji bi nam omoguio da istinu izdvojimo iz skupa naih ubeenja, ak i kad bismo naili na isitnu mi ne bismo mogli rei da je to istina. Neprotivrenost kao i oslanjanje na empirijske datosti nisu kriterijumi istine. Svaku fantaziju mogue je izloiti u njenom neprotivrenom obliku, a lana ubeenja esto nailaze na potvrdu. Ljudi stvaraju hipoteze i teorije ali ne mogu rei da su one i istinite; sve to mogu uiniti jeste da utvrde njihovu lanost ime se zapravo i jedino mogu pribliiti istini. Ovo vodi u ogranieni skepticizam. Nauno saznanje kao i filozofija oslanjaju se na dve temeljne ideje: na ideju da je nauka sposobna da nam da istinu i da ona to i ini i na ideju da nas nauka oslobaa od zabluda i predrasuda. Poper je prvu ideju odbacivao dok mu je druga omoguavala da uvrsti svoju metodoloku koncepciju. Kada je re o pokuaju da se razgranie empirijske nauke od matematike, logike kao i metafizikih sistema, Poper je poao od iroko rasprostranjenog shvatanja o tome da se nauka odlikuje primenom induktivnog metoda, a to je bilo prihvaeno od vremena Bekona i Njutna, a to shvatanje po kojem induktivna metoda poiva na posmatranju, konstatovanju injenica i njihovom uoptavanju prihvatali su i logiki pozitivisti dvadesetih godina XX stolea. On je odbacio indukciju i verifikaciju kao kriterijume demarkacije nauke; smatrao je da se potpuna evidentnost u nauci ne moe dosegnuti a da parcijalni dokazi ne mogu razgraniiti nauku od ne-nauke. Veliki empirijski materijal nita ne dokazuje a na osnovu toga to se moe potvrditi sve to se hoe jo uvek se ne dobija kriterijum naunosti. Zato Poper kao kriterijum demarkacije uzima princip falsifikacije, tj. empirijsku opovrgljivost i kae da za empirijski nauni sistem treba da postoji mogunost da bude opovrgnut iskustvom. Naune teorije su samo nagaanja o svetu, nedokazane pretpostavke u iju istinitost nikad ne moemo
www.uzelac.eu 92
Milan Uzelac
biti uvereni; svi zakoni su kao i sve teorije privremeni; njih ne moemo potvrditi, ve samo podvri proveri koja moe ukazati samo na lanost pretpostavki. Tako je dovedena u pitanje induktivna metoda na ta je meu prvima ukazivao ve Hjum a pitanje je glasilo: kako se od pojedinanih iskaza dolazi do opteg? Poper je odgovorio negativno tvrdnjom da je indukcija mit i ona nije ni psiholoka injenica, ni injenica obinog ivota ni injenica koja sledi iz naune prakse. Istupajui s tezom o jedinstvu naunog metoda na kongresu u Tibingenu 1961. (koja je izazvala otru reakciju34 Teodora Adorna), Poper je istakao kako se metod drutvenih nauka, kao i prirodnih, sastoji u pokuajima da se ree problemi; drutvenim naukama kao i prirodnim zajedniko je da polaze od problema. Dokazi mogu voditi prihvatanju ili pobijanju; ljudi se ue na grekama i svaka teorija koja je opovrgljiva nije potpuna time to neki dogaaj objanjava iz odreenog aspekta, pa je objektivnost teorije ekvivalentna tome koliko je nju mogue kontrolisati ili opvrgavati. Objektivnost kao injenica drutvene kontrole atribut je teorije dok nepristrasnost moe biti svojstvena samo linosti. Zato jedini prihvatljiv nauni metod morao bi po Poperu poivati na pokuajima i grekama; taj metod je svojstven svakom ivom biu, i Ajntajnu i amebama, i to nije samo metod svakog saznanja no i metod svakog razvoja i na taj nain deluje i sama priroda. Nauke se ne razvijaju; postoje samo promene, postoje problemi s kojima poinje nauka a ne s posmatranjem ili teorijom. Tako je Poper doao do zakljuka da progres nije u nagomilavanju znanja ve u produbljivanju i reavanju
34
Ovde zapodenuti spor izmeu Popera i Adorna nastavili su potom Jirgen Habermas i Hans Albert; dok je Habermas tvrdio da se drutvene nauke razvijaju u pravcu pozitivistikog ideala i da u njima prevladava isto tehniki interes, Albert je nastojao da ospori informativnost totalnosti i dijalektike poto u sebi imaju iskljuivo pragmatiku snagu.
www.uzelac.eu 93
Milan Uzelac
problema i da filozofija nauke treba da se okrene istoriji naunih ideja i koncepcija. Ako je njegovo uenje jo uvek poivalo na logici i odreenim matematikim teorijama, prvu metodoloku koncepciju koja je postala iroko popularna, a koja se oslanjala na istoriju nauke, formulisao je ameriki filozof Tomas Kun (1922-1996) koji je studirao na Harvardu i u poetku se bavio fizikom a pred kraj ivota kvantnom mehanikom; uoivi kako predstave o nauci i njenom razvoju nisu saglasne s realnim istorijskim materijalom, Tomas Kun je posebnu panju posvetio istoriji nauke i izloio njenu originalnu koncepciju u knjizi Struktura naunih revolucija (1962). Najvaniji pojam u njegovoj koncepciji jeste pojam paradigme; iako sadraj tog pojma nije u prvi mah najjasniji,poto je optereen dugom istorijom i svojim grkim poreklom, moe se rei da Kun pod paradigmom misli ukupnost naunih dostignua koje prihvataju svi naunici u odreenom vremenskom periodu. Paradigmu ine jedna ili vie teorija koje uivaju opte priznanje i koje odreeno vreme usmeravaju nauno istraivanje. Primeri takvih paradigmi jesu: Aristotelova fizika, Ptolomejeva geocentrina teorija, Njutnova mehanika i optika, Lavoazjeova teorija o kiseoniku, Maksvelova elektromagnetna teorija, Ajntajnova teorija relativiteta ili atomska teorija Nilsa Bora. Paradigme u sebi sadre nesporno, opteprihvaeno znanje o istraivanju pojava u prirodi u jednoj odreenoj epohi. Paradigma ne podrazumeva samo neku teoriju ve mnogo vie, budui da njen tvorac (ili tvorci) istovremeno reava(ju) i nekoliko vanih naunih problema i time daju primer kako probleme treba reavati. Rezultati na osnovu kojih je stvorena neka paradigma ulaze potom u udbenike i na osnovu njih se stiu potom nauna znanja. Paradigma daje primere naunog istraivanja i to je njena najvanija funkcija. Dajui odreeno tumaenje sveta ona istovremeno odreuje i krug problema koji imaju smisao i reenje; sve
www.uzelac.eu 94
Milan Uzelac
to u to ne spada ne zasluuje panju pobornika paradigme. Paradigma utvruje metode koje su doputene u reavanju tih problema i tako odreuje injenice koje mogu biti dobijene u empirijskom istraivanju (ne konkretne rezultate, ve vrstu injenica). S pojmom paradigme (kao odreenim pogledom na svet) tesno je povezan i pojam naune zajednice kao grupe ljudi kojima je zajednika vera u jednu paradigmu; lan neke naune zajednice moe biti neko samo ako usvaja odreenu paradigmu; svi oni koji odbacuju vladajuu paradigmu nalaze se izvan granica naune zajednice. Za razliku od Popera koji je smatrao da naunici neprestano sumnjaju u osnove svojih teorija nastojei da ih opovrgnu, Kun zastupa tezu da u realnosti naunici nikad ne sumnjaju u osnove svojih temeljnih stavova i ak ne postavljaju zahtev za njihovom proverom. Istraivanje u okvirima neke paradigme uvek je usmereno na razradu teorija koje paradigma pretpostavlja. Razrada paradigme obino vodi pojavi anomalija (problema koje paradigma ne uspeva da rei) i kad se njihov broj uvea toliko da dolazi do nesklada paradigme i injenica, obino usled usavrenosti instrumenata merenja, nove teorijske pretpostavke poinju da ugroavaju deduktivnu strukturu paradigme i vera u nju nestaje. Nesposobnost paradigme da rei novonastale probleme dovodi do krize i naunici trae sve nove i nove teorije koje bi mogle uspenije da ree nastale probleme. Tada polako nestaje paradigma koja je naunike povezivala, nauna zajednica se raspada na manje grupe od kojih jedni nastavljaju da veruju u jo vladajuu ali poljuljanu paradigmu dok drugi nastoje da izgrade novu. U tom asu samo istraivanje zamire, nauka prestaje da funkcionie i samo u tom trenutku naunici poinju da proveravaju hipoteze i teorije koje jedna drugoj konkuriu. Kriza prestaje kad jedna od hipoteza uspe da odgovori na veinu pitanja i na svoju stranu privue veinu
www.uzelac.eu 95
Milan Uzelac
naunika; u tom trenutku dolazi do smene paradigme i tu smenu paradigme Kun naziva naunom revolucijom. Nakon toga dolazi ponovo do uspostavljanja naune zajednice. Prihvativi novu paradigmu naunici vide svet na nov nain.35 Prelazak na novu paradigmu nije uslovljen logikometodolokim ve esto religioznim, filozofskim ili estetskim razlozima i nadom da e ona biti udobnija od prethodne; konkurencija meu paradigmama ne moe se razreiti strogom argumentacijom. Progres u nauci mogu je samo u vreme vladavine odreene paradigme; sa njenom smenom, naunom revolucijom, odbacuje se sve to je bilo postignuto u prethodnom periodu i rad u okvirima nove paradigme poinje na praznom mestu; na taj nain razvoj nauke pokazuje se diskretan: postoje periodi progresa koji se smenjuju lomovima koji otvaraju prostor novom progresu. Bez obzira koliko se teoretiari slau s Kunom da postoji progres u istorijskom razvoju nauke, injenica je da je on na najtemeljniji nain postavio pitanje naunog progresa; sporna je slika po kojoj jedna grupa naunika predaje znanje drugoj koja ga dalje umnoava; mogue je da doe i do gubitka znanja pa se postavljaju pitanja: ta i u kom obliku stara paradigma predaje novoj, kako se ostvaruje komunikacija meu predstavnicima raznih paradigmi, da li je mogue poreenje paradigmi? Tako su, pod uticajem Kuna, a nakon Popera, filozofi nauke poeli jo vie da se okreu istoriji naunih ideja i da u njoj postavljaju temelj svoje metodske graevine pa se istorija pokazala vrim metodolokim temeljem no gnoseoloke, psiholoke ili logike koncepcije, ali se istovremeno dogodilo da je ovo okretanje istoriji dovelo do
35
Treba ovde naglasiti da obornici raznih paradigmi ive u razliitim svetovima, govore razliitim jezicima i ne mogu meusobno da komuniciraju.
www.uzelac.eu 96
Milan Uzelac
brisanja metodolokih shema, pravila i standarda, do relativizacije svih principa filozofije nauke i do naputanja nade da ona moe da opie strukturu i razvoj naunog znanja. Sve ovo dovelo je do stanja koje je Paul Fajerabend (1924-1997) nazvao epistemolokim anarhizmom; on je studirao u Beu istoriju, matematiku i astronomiju, u Vajmaru dramaturgiju a u Londonu i Kopenhagenu filozofiju. Godine 1958. preselio se u Ameriku i do kraja ivota predavao je na Berkli univerzitetu u Kaliforniji. Njegovi najpoznatiji spisi su: Protiv metode (1975), Nauka u slobodnom drutvu (1978) i Zbogom, razume! (1987). Fajerabend smatra da je anarhizam posledica dva principa: principa proliferacije i principa nesamerljivosti. Saglasno prvom principu treba stvarati i umnoavati teorije i koncepcije koje su nespojive s vladajuim teorijama, a to znai da svaki ovek, svaki naunik moe da stvori svoju koncepciju bez obzira koliko je okolina smatra apsurdnom i neprihvatljivom; drugi princip kae da se nijedna teorija ne moe zatititi od spoljanje kritike od strane drugih koncepcija; ako neko stvori i zastupa ak i najfantastiniju koncepciju, nema naina da se ona ospori; ta koncepcija se ne moe osporiti vaeim, opteprihvaenim teorijama samo zato to sa stanovita vladajue teorije izgleda apsurdna. Ne moe se zastupniku takve teorije zameriti naruavanje zakona logike jer se on koristi sasvim drugaijom logikom. Autor fantazije stvara neto nalik kunovskoj paradigmi, neki u sebe zatvoren svet i sve to ne spada u taj svet nema nikakvog smisla. Spajanjem ova dva principa dobija se metodoloka osnova anarhizma: svako je slobodan da stvori svoju sopstvenu koncepciju koju je nemogue porediti s drugim koncepcijama jer nema osnova takvom poreenju. Iz toga sledi da je sve dozvoljeno i sve opravdano i to je princip koji se moe braniti u svim etapama razvoja oveanstva.
www.uzelac.eu 97
Milan Uzelac
Argument u korist anarhizma Fajerabend je naao u istoriji nauke: nema nijednog metodskog pravila koje u ovom ili onom vremenu nije osporio neko od naunika; istorija pokazuje da su naunici esto postupali protiv postojeih pravila a to znai da se umesto postojeih mogu usvojiti njima suprotna pravila pri emu ni jedna ni druga nisu univerzalna. Zato nauka ne treba da tei izgradnji pravila naune igre. Epistemoloki anarhizam se razlikuje od politikog anarhizma: dok politiki anarhist ima odreen politiki program i tei da srui odreenu drutvenu organizaciju, epistemoloki anarhist moe da titi neku formu nemajui prema njoj ni oseaj afiniteta ni neprijateljstva, jer on nema nikakav vrst program budui da je protiv svih programa. Svoju koncepciju gradi pod uticajem odreenog raspoloenja ili sa eljom da izazove odreen efekt. Da bi ostvario svoj cilj on deluje kao usamljenik i nije lan neke grupe; pri tom koristi um i emocije, ironiju ali i ozbiljnost sva sredstva koja ovek moe da stvori. Ne postoji toliko apsurdni stav koji se ne bi mogao razmatrati kao to ne postoji metod koji bi bio apsolutno neprihvatljiv. Jedino protiv ega on istupa su univerzalne norme i zakoni, univerzalne istine i ideje kao to su istina, razum, pravednost, kao i ponaanje uslovljeno tim normama. Fajerabend dolazi do zakljuka da nauka nije racionalna kao to to veruje veina naunika; ako je to tako, ako je ona iracionalna, i ako stalno naruava zakone uma, ime se ona onda razlikuje od mita ili religije? U sutini, niim, odgovara on. Mit se karakterie dogmatizmom, monizmom, fanatizmom, neprihvatanjem kritike; nauka prihvata pluralizam i nastoji da bude tolerantna, spremna da prihvati i drugaija miljenja da pobolja svoje stavove. Ali, to je odvie optimistiko shvatanje. Fajerabend kao i Kun smatra da nauku jednako tolerie i dogmatizam i netrpeljivost. Fundametalna shvatnja se ljubomorno brane a odbacuje se sve to protivrei prihvaenim teorijama;
www.uzelac.eu 98
Milan Uzelac
autoritet tvoraca paradigmi pritiska naunike kao autoritet vraeva i svetenika kad je re o mitu. I u emu je onda prednost nauke nad mitom? Mogui izlaz Fajerabend vidi u odvajanju nauke od drave kao to je od drave bila odvojena religija; nauka u obrazovanju treba da ima isto mesto kao religija i mitologija; obrazovanje mora biti svestrano kako bi pojedinac mogao da naini svoj sopstveni, slobodni izbor izmeu razliitih ideologija i delatnosti, jer je samo sloboda izbora koegzistentna s humanizmom i samo ona moe da obezbedi slobodan razvoj svakog lana drutva. Jedina mogua lozinka epistemolokog anarhizma je: nikakvih ogranienja u oblasti drutvenih delatnosti, nikakvih pravila i zakona obavezujuih za sve, potpuna sloboda stvaralatva. Savremena analitika filozofija nauke nalazi se u krizi. Sruena je paradigma koju je stvorio logiki pozitivizam i u prvi plan je izbilo mnotvo alternativnih metodolokih koncepcija, no nijedna od njih ne uspeva da rei zadate probleme. Sa Fajerabendom analitika filozofija nauke dola je u situaciju da odbacuje samu nauku i istovremeno opravdava razliite forme iracionalizma. Pri tom, ako se gubi granica izmeu nauke i religije, izmeu nauke i mita, ako je dolo do kraja fundamentalnih nauka i nauke postoje samo u svom ironinom smislu, kao estetike teorije budui da je veina teorija nedokazivo; i da imaju isti status kao i umetnika dela tada gubi smisao i sama filozofija nauke kao teorija naunog saznanja. Bez obzira na doprinose filozofiji nauke od strane autora kao to su Imre Lakato, Lari Laudan, Don Votkins, u poslednjih desetak godina nema nijedne nove i originalne koncepcije filozofije nauke i interesovanje veine istraivaa sve vie poinje da se pomera ka sociologiji nauke i hermeneutici.
www.uzelac.eu
99
Milan Uzelac
4. Strukturalizam Terminom strukturalizam oznaava se niz humanistikih istraivanja koja za svoj predmet imaju ukupnost invarijantnih odnosa (strukturu) u dinamici razliitih sistema. Sam pojam struktura veoma je frekventan u nizu nauka kao to su matematika, fizika, anatomija, i gde se govori o strukturi atomskog jedra, o algebarskim strukturama, o strukturi tela, o zakonima kompozicije, o topolokim strukturama; nije nimalo sluajno da je ovaj pojam postao veoma rairen u sociolokim i ekonomskim istraivanjima, kao i u istraivanjima u oblasti knjievnosti i umetnosti. Pod strukturom se obino misli na sistem zakona koji odreuju neku predmetnu sferu i veze meu objektima, specifikujui njihovo ponaanje i zakone razvoja. Tako se pojam strukture i odreuje u naukama. Filozofsko znaenje izrazu struktura dali su Klod Levi-Stros, Luj Altise, Miel Fuko i ak Lakan u nizu spisa kojima su se suprotstavljali ezdesetih godina vladajuem egzistencijalizmu, personalizmu, istoricizmu i idealistikom subjektivizmu; oni polaze od starih filozofskih problema ali s tom razlikom to smatraju da u centru istraivanja ne treba da se nalazi vie subjekt (ja, svest, duh) sa njegovom tenjom ka slobodi, samoodreenju, transcendenciji, stvaralatvu, ve da se u sreditu istraivanja moraju nai strukture koje su duboko podsvesne ali koje odreuju itavo ljudsko ponaanje. Kada je re o samom smeru koji se oznaava terminom strukturalizam, a koji je nastao na tlu rezultata u oblasti lingvistike, ekonomije i psihoanalize, treba rei da ne postoji neko doktrinarno uenje koje bi u potpunosti odgovaralo tom nazivu, ve da tu pre svega imamo pravac koji se formirao sa humanizmom, istoricizmom i empirizmom, da je tu re o jednom optem protestu protiv egzaltiranog Ja i teleolokog naina miljenja.
www.uzelac.eu 100
Milan Uzelac
Poetak formiranja strukturalistike metode vezuje se za ime Ferdinanda de Sosira i njegov spis Kurs opte lingvistike gde se izlau sloeni fonoloki i sintaksiki mehanizmi jezika kao strukture unutar kojih se formira mogunost miljenja.Tumaei jezik kao sistem znakova Sosir smatra da izvor sposobnosti da se neto oznai i razume lei u meusobnoj vezi elemenata jezika i sistemu koji ini njihove meuodnose. Ovo shvatanje je antiteza pozitivistikom atomizmu koji je nastojao da izdvoji "konkretne jezike sutine", elementarne jedinice znaenja iz kojih je sastavljen jezik. U ve pomenutom Kursu de Sosir je osporio shvatanje o supstanciji jezika budui da se ve na nivou prostih zvukova mi ne sreemo sa delovima "materije" jezika, ve s nizovimi elemenata koji se meusobno osporavaju, s destruktivnim fonemama, sa istim razlikama koje nemaju svog nosioca. Dvadesetih godina XX stolea ideje de Sosira bivaju iroko prihvaene i tada nastaje nekoliko lingvistikih centara (Pariz, Kopenhagen, Prag). Uticaj de Sosira bio je veliki posebno kad je re o uticaju na getalt-psihologiju i ruski formalizam; strukturalnu analizu teksta nalazimo ve 1928. u knjizi Morfologija bajke Vladimira Propa; pedesetih godina XX stolea strukturalizam se pokazuje kao jedna tipino francuska tvorevina i on je, po reima Levi-Strosa, sastoji u prenoenju konkretnih naunih metoda strukturalne lingvistike u oblast kulturologije koja bi na taj nain trebalo da postane stroga i objektivna po uzoru na prirodne nauke. Svoja istraivanja Levi-Stros je ograniio na oblast etnografije formalizujui terminima binarnih opozicija i teorije komunikacije rituale, mitove i obiaje primitivnih naroda. Isto to zapoeli su u razliitim oblastima Fuko, Bart i Lakan: polazei od dubinske konfiguracije jezika razliitih epoha, Fuko je analizirao niz pojava u oblasti nauke o jeziku, biologije i politike ekonomije; Rolan Bart prouava strukturno-semiotike zakonitosti u "jezicima" razliitih
www.uzelac.eu 101
Milan Uzelac
kulturnih fenomena (masovne komunikacije, moda, i dr.) da bi potom preao na deskripciju procesa oznaavanja u knjievnim, prevashodno modernistikim delima. Polazei od analogije funkcionisanja nesvesnog i jezika, Lakan nastoji da reformie psihoanalizu i predlae da se naglasak stavi na analizu i korigovanje simbolikih struktura jezika i pri tom se uplie u terapiju nesvesnih anomalija. Na osnovu rezultata do kojih su oni doli moglo bi se rei da strukturalizam tei desupstancijalizaciji tradicionalne metafizike, a to je zapoeo jo Kant i najradikalnije nastavio Nie; istiui kako relaciona svojstva elemenata imaju visoku gnoseoloku vrednost za istraivanja u oblasti humanistikih nauka, strukturalisti van sfere interesa ostavljaju kantovsku "stvar po sebi" pa svoju poziciju odreuju kao "kantovstvo bez transcendentalnog subjekta i istorijskog apriorizma". Nieov stav o "smrti boga" oni prevode u stav o "kraju oveka", o "smrti autora", o neadekvatnosti pojmova kao to su umetniko delo ili stvaralatvo. Strukturalisti poseban znaaj pridaju nesvesnim osnovama razuma i tako iznova aktualizuju Frojda (psihoanaliza) i Marksa (ekonomija), i njima zahvaljujemo za niz novih pojmova kao to su mentalna struktura (Levi-Stros), epistema (Fuko), simboliki poredak (Lakan); oni posebno naglaavaju znaaj istraivanja prorode i funkcije nesvesnog. Polemiui protiv romantiarskih filozofskih ideja, koje su inspirisale introspektivne filozofske analize, strukturalizam raznovrsne kulturne fenomene posmatra kroz prizmu jezika i orijentie se na semiotiku koja izuava unutranju strukturu znaka i mehanizme oznaavanja, ime se suprotstavlja anglo-saksonskoj semiologiji koja se prevashodno bavila problemom referencije i klasifikacije znakova (Pirs). Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina jaa kritika strukturalizma, ali i unutar njega samokritika zbog ogranienosti strukturalistkog metoda koji vodi u aistorinost, formalizam i scijentizam. Nestrukturiranost
www.uzelac.eu 102
Milan Uzelac
itave oblasti ljudskog opstanka postaje ishodite tzv. "filozofije tela" pa strukturalisti teite istraivanja prenose sa "otvorenosti dela" ili "socijalno-politikog konteksta strukture", dakle sa struktura sa "gotovim znaenjem" na proces nastajanja struktur to vodi do prerastanja strukturalizma u poststrukturalizam. Teme kao to su oznaavanje, smrt autora, smrt subjekta, telo, telesnost, skriptor, sada zamenjuju teme kao to su: autor, "smrt autora", itanje, acentrizam, genotekst, fenotekst, Difference, logocentrizam, metafizika odsutnosti, prazan znak, rasejanje, simulakri, transcendentalno oznaeno. Poststrukturalizam oznaava skup pristupa u drutvenim naukama tokom sedamdesetih i osamdesetih godina usmerenih na semiotiko tumaenje realnosti ("tekstualizovani svet"), a koji se oslanjaju kao i strukturalizam na koncepciju znaka kao jedinstva oznaavajueg i oznaenog, no sad je re o takvim pristupima koji se usmeravaju na vanstrukturne parametre strukture i s njima povezanim kognitivnim procesima. Poststrukturalizam je nastao u Francuskoj ali se nastavio dalje razvijati u Americi; njegovi predstavnici su: ak Derida, il Delez, ak Bodrijar, an-Fransoa Liotar, Karlos Kastorijadis, kao i pozni Rolan Bart i Miel Fuko. Poststrukturalizam je od strukturalizma nasledio opte problemsko polje a da sam nije istupio sa sopstvenim celovitim programom; ponekad poststrukturalizam odreuju kao pokuaj da se ostvari ono to nije polo za rukom strukturalizmu u njegovoj prvoj fazi, ali i kao pokuaj da se prevladaju aporije i paradoksi koji su se u strukturalizmu pokazali kao nereivi. Kao hronoloka granica strukturalizma i poststrukturalizma obino se uzima 1968. godina a na teorijskom planu to je vreme kad se strukturalizam preseca sa semiotikom teorijom, postmodernizmom, levim radikalizmom, amerikim dekonstruktivizmom (za koji se dekonstrkcija svodi na analizu tekstova).
www.uzelac.eu 103
Milan Uzelac
Treba imati u vidu da i sami poststrukturalisti insistiraju na relativnosti granica izmeu oznaenog i oznaavajueg, izmeu filozofije i litetarure, literature i kritike, a to je svojstvo i novih aksiolokih orijentacija; imajui u vidu raznovrsnost poststrukturalistike prakse i njenu terminoloku neobinost koja oteava interpretacije, mogue je istai nekoliko zadataka koje je pred sebe postavio poststrukturalizam: (a) kritika zapadnoevropske metafizike koja poiva na logocentrizmu kao i tematizovanje problema krize reprezentacije; (b) demistifacija razliitih strategija prinude skrivenih pod maskom nesvesnog; (c) traenje sfera slobode, marginalnih, van granica struktura, no koje su odluujue za razumevanje realnosti koja nije kontrolisana silama vlasti (elja, istorija, "haosmos", afekti, telo). Treba imati u vidu da van teksta za poststrukturaliste nema nieg realnog, a da je istinski realna samo jezika struktura (tekstualni svet). Analizirajui evropsku metafiziku tradiciju, poststrukturalisti kao njeno glavno svojstvo istiu logocentrizam (Derida); pojam istine je proizvod logocentrike svesti koja tei da svemu nae poredak, smisao ili njegovo poelo, ali ta svest ostaje nesposobna da dosegne alogiku sutinu sveta. Strukturalisti sam tekst uvek vide i kao njegov sopstveni komentar, dok je interpretacija knjievnog teksta u istoj ravni u kojoj je njegov "objekt", odnosno "predmet". Interpretacija je istovremeno atribut literarnog korpusa: svaki literarni objekt na odreen nain distanciran je od svog "imanentnog" znaenja, ali je pri tom neophodno da sauva svoj zajedniki interpretativni sadratelj. Opozicija teksta kao objekta i njegovih spoljanjih interpretacija (klasina paradigma) zamenjuje se predstavom o kontinuumu beskonanog literarnog teksta koji uvek istupa i kao svoja interpretacija ime se istovremeno i distancira od sebe.
www.uzelac.eu 104
Milan Uzelac
Posledica toga je da poststrukturalisti svaki tekst tumae kao literarni i pri tom stavljaju u zagrade pretenziju svakog teksta na istinitost, rekonstruiui tekstualne mehanizme koji stvaraju "efekat istinitosti". Po miljenju Habermasa, poststrukturalizam se odlikuje univerzalnom estetizacijom posredstvom koje se "istina" redukuje na jedan od stilskih efekata diskurzivnog izraza. Zato je, po miljenju poststrukturalista, iluzorno klasicistiko svoenje retorikih metoda na spoljanja sredstva izraavanja. Unutranji pojmovni sadraj nekog teksta odreen je stilistikim metodama pomou kojih je on izgraen i zato nulti stepen svakog metafiziara, prirodan, obian jezik, sadri u sebi sve zamislive interpretacije svih metajezika. Prirodni jezik je sopstveni metajezik; on je samoreferencijalan time to se konstituie u prostoru beskonanog kretanja samorefleksije. Pretpostavlja se da je objektivni svet uvek struktuiran ovim ili onim jezikim sredstvima; poststrukturalisti smatraju da ne moe postojati isti jezikobjekt koji bi mogao da funkcionie kao isto transparentno sredstvo za oznaavanje stvarnosti koja mu je unapred zadata. Svi "objektivni stavovi" o prirodi stvari neizbeno su i samodistancirajui budui da imanentno ukljuuju u sebe i distanciranje oznaenog od svog "sopstvenog smisla". Poststrukturalisti potkopavaju predstave o referenciji, o bivstvovanju kao prisutnosti. Pretenzije na reprezentaciju, na relaciju tekstova kulture s realnou su nerelne jer oznaeno ne postoji budui da je samo iluzija. Nae vreme karakterie brisanje razlike izmeu realnosti i njenih predstava i ostaju samo "simulakrumi" (Bodrijar) koji ne poseduju nikakve referencije i odnose se samo na sopstvenu realnost koju predstavljaju. Oznaavajue gubi neposrednu vezu sa oznaenim usled pomeranja u budunost predstava o oznaenoj pojavi. Zato, znak pre svega, oznaava "odsutnost" predmeta, a tako i principijelnu razliku u odnosu na samog sebe.
www.uzelac.eu 105
Milan Uzelac
Poststrukturalizam istie neophodnost sasvim drugaijeg pristupa problemu smisla pa se istie princip "diseminacije" (Derida), tj. rasejavanja, dispersije svakog smisla meu mnotvom njegovih razliitih diferenciranih tonova; tako ideja "razlike" treba da ustupi mesto ideji "razlikovanja", to oznaava kraj vladavine jednih smislova nad drugima. Odsustvo preciznog znaenja otkriva neogranieni prostor za kretanje oznaenog, a to se fiksira pojmom "geno-tekst" (J. Kristeva). Pogled na svet samo kroz prizmu oznaenog ukida problem objektivnosti, metode, istine i obezvreuje nauno znanje. To se deava i stoga to je nauci "predodreeno" da bude nasilna jer je povezana s prihvatanjem poretka koji se odreuje vlastitim odnosima (M. Serl). Poststrukturalisti nastoje da u svim kulturnim fenomenima razotkriju diskurs vlasti, sposobnost koja u sve prodire i koja je sposobna da presee, koordinira, prekida svaku socijalnu strukturu i instituciju, i to Delezu omoguuje da vlast poredi s drvetom. Jezik koji simbolizuje sve forme represivne vlasti funkcionie kao struktura nalik na drvo. Postavlja se pitanje kako je mogue razoriti tu mainu jezika i suprotstaviti se presivnoj sili totalitarne binarizacije celikupne kulture. Prostor slobode u kojem ne deluju zakoni moi i potinjenosti jeste tekst poprite borbe mnotva sila, meusobno ravnopravnih diskursa koji su istovremeno i objekti borbe za vlast no i same moi. To je "intertekst" koji pretpostavlja odgovarajuu "revolucionarnu" proceduru itanja (F. Solers) i eliminie tradicionalnu figuru Autora (R. Gart, Fuko). Glavna namera teksta je udaljavanje od vlasti. Zahtev za "dubinskim znaenjem" i "istinskim nivoom jezika" (Derida) koji, potinjeni opteprihvaenim kodovima i strukturama, otkrivaju znaaj vansistemskih, alternativnih, marginalnih, asocijalnih elemenata. Moda su upravo oni
www.uzelac.eu 106
Milan Uzelac
ontoloka osnova krajnje, neredukovane realnosti ("nivo bivstvovanja elje"). Ocrtava se "poleina" strukture koja brie granice unutranjeg i spoljanjeg u iskrivljenom prostoru savremene kulture. Znaaj poststrukturalizma je u tome to je on podstakao reviziju mnogih klasinih filozofskih pojmova i oznaio novu kartografiju kulturnog prostora. U odnosu na postmodernizam, poststrukturalizam je njegova teorijski najfundiranija pretpostavka, ali se teko mogu razgraniiti poststrukturalistiki ili postmodernistiki period u stvaralatvu predstavnika ova dva toka savremenog miljenja. Rolan Bart (1915-1980), osniva centra za istraivanje masovnih komunikacija (1960) i profesor na Kole d Frans (1977) bitno je uticao na formiranje strukturalizma; meu njegovim spisima istiu se: Nulti stepen pisma (1953), Mitologike (1957), O Rasinu (1963), Elementi semiologije (1964), Kritika i istina (1966), Sistem mode (1967), Imperija znakova (1970), Sad, Fuko, Lajola (1972). Bez obzira na raznolikost Bartovog interesovanja, ve na osnovu pomenutih naslova lako je uoljiva osnovna tema ne samo njegovih interesovanja ve i strukturalizma uopte: principi i metode zasnivanja znanja. Treba istai da problem jezika u tumaenjima Barta potiskuje problem svesti koja se dotad shvatala kao nedeljiv atom na kom se gradi svako znanje a takvo tumaenje je bilo dominantno u ranijoj filozofskoj tradiciji. Po tim shvatanjima jezika delatnost prethodi svim kognitivnim ili perceptivnim aktima saznanja, fiksiranju svih subjektobjekt opozicija. Na taj nain jezik postaje uslov saznanja fenomena, svesti, bivstvovanja... Bart razvija fundamentalnu strukturalistiku temu zasnivanja znanja istraujui kulturno-istorijske sadraje (literatura, sistemi mode, ponaanja, razliite socijalne strukture) i nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i funkcionisanja tih sistema i to tako to bi svi ti kulturni
www.uzelac.eu 107
Milan Uzelac
fenomeni bili meusobno povezani u jedinstven izvorni sistem. Uprkos injenici da semiotiki modus neke kulturne pojave izdvojen kao atribut oteava i esto onemoguuje istraivanje drugih, ne-znakovnih momenata tog fenomena, pristup po kom se u vezu dovode razliite kulturne pojave uz pomo jezika dovodi do stvaranja novih modela i novih pitanja kakvih nije bilo pre pojave strukturalizma. Bart tako postavlja pitanje opozicije socijalne i prirodne determinisanosti subjekta u knjievnom stvaralatvu. U radu Nulti stepen pisma on razvija pojam "pisma" koji je s jedne strane oslanja na samoidentitet nacionalnog jezika (ime se prevladava razlika izmeu umetnikog, naunog, religioznog "jezika") a s druge strane na nedirenciranu oblast linog stila pisca, na ono individualno kao bioloku determinantu svakog subjektivnog literarnog akta. Bart nastoji da istrai one tipove pisma koji odreuju specifinost konkretnog umetnikog dela. Na osnovu toga to se pismo ne pokazuje do kraja u svim svojim aspektima sledi da su njegove pojedinane manifestacije uslovljene raznim kulturnim, socijalnim ili politikim momentima, a to opet znai da je pismo nain realizovanja individualnog u optem pri emu se svaki stvaralaki akt individue prihvata od drutva kao neki smisleni napor konkretizovan u obliku dela. Svoju teoriju pisma Bart razvija s obzirom na razliite odnose koji postoje meu znacima (sintagmatiki, paradigmatiki, simboliki). Iza svakog od ta tri tipa nalaze se razliiti oblici umetnike svesti i kao realizacije, njima odgovaraju razliiti oblici umetnikih dela. Sredinom ezdesetih godina Bart naputa istraivanja naina primene semiotike paradigme na primerima konkretnih knjievnih dela, i pod uticajem LeviStrosa okree se socijalnoj problematici istraivanju masovnih komunikacija. Ubrzo dolazi do zakljuka da strukturalistiki pristup moe primeniti ne samo na
www.uzelac.eu 108
Milan Uzelac
istraivanje primitivnih kultura ve i na istraivanje savremene kulture. Kao novi zadatak postavlja potrebu ujedinjenja dve najvee savremene episteme (materijalistike dijalektike i frojdovske dijalektike) kako bi se uspostavili novi odnosi. "Socio-logika" treba da pomogne u izuavanju modela kulturnog stvaralatva koji lee ne samo u osnovi literature i dizajna, ve bitno odreuju drutvene odnose odreenog sociuma, to znai da bi ti modeli bili zapravo principi opisivanja i samoidentifikacije odreene kulture, odnosno, mogunosti te kulture. Interes za ne-literarne izvore analize dovodi Barta do istraivanja trukturnih osobenosti enske odee u modnim asopisima i to ga dovodi do zakljuka o konverziji razliitih tipova stvaralatva (jezika fotografije, jezika religije, jezika tehnologije proizvoenja) i tako postavlja pitanje odnosa tih razliitih jezika, pitanje mogunosti prelaska njihovih elemenata iz jednog u drugi. Tako Bart dolazi do tzv. "semiolokog paradoksa" koji se sastoji u tome to drutvo neprestano prevodi elemente "realnog jezika" (koji su po svojoj prirodi "stvari") u elemente rei ili znakove nastojei da elementima oznaavanja da "racionalnu" prirodu. Na taj nain dolazi do paradoksalne situacije da se "stvari" pretvaraju u smisao i obratno. Na taj nain u sredite Bartovih interesovanja dolazi ne samo sistem znakova i denotativnih znaenja, ve i polje "konotativnih" znaenja koje nastaje u procesu komunikacije koja omoguuju nekom drutvu da se na kulturno-istorijskom planu distancira od nekog drugog drutva koje ima neke druge konotativne sadraje. "Semioloki paradoks" vodi i tome da u masovnoj svesti dolazi do fetiizacije jezika a da je sama svest mesto razliitih mitova koji poivaju na jezikim konstrukcijama nastalim opisivanjem stvari. S druge strane, rei i pojave poinju da pretenduju na "racionalnost" i posedovanje smisla (robni fetiizam).
www.uzelac.eu 109
Milan Uzelac
Miel Fuko (1925-1984) studirao je filozofiju i psihologiju na Sorboni u Parizu; osniva prve katedre za psihoanalizu u Francuskoj, lan Francuske komunistike partije, profesor psihologije na Univerzitetu u Lilu, neko vreme radi u francuskim kulturnim centrima u vedskoj, Poljskoj i Nemakoj, sa ilom Delezom priprema kritiko izdanje Nieovih sabranih dela na francuskom jeziku (19661967), a naredne dve godine je ef katedre za filozofiju u Tunisu, potom ef katedre na Kole d Frans (1970-1984). Meu glavnim spisima Fukoa istiu se: Duevna bolest i linost (1954), Istorija ludila u doba klasicizma (1961), Geneza i struktura Kantove "Antropologije" (1961), Roenje klinike (1963), Rei i stvari (1966), Arheologija znanja (1969), ta je autor (1969), Struktura rei (1969), Uvod u logiku gramatiku (1970), Filozofsko pozorite (1970), Nie, genealogija, istorija (1971), Nadziranje i kanjavanje (1975), Igra vlasti (1976), Zapad i istina seksa (1976), Subjektivnost i istina (1977), Mikrofizika vlasti (1977), Istorija seksualnosti I-III (1976; 1984), Kazano i napisano (1994) i dr. Fuko nastoji da prevlada inteligibilnu univerzalnost hegelovstva tako to iz osnova iznova promilja odnos "subjekt saznanje svet". Polazei od teze da filozofija subjekta ne moe da odgovori na savremena pitanja, Fuko smatra da dolazi vreme kad se kao prvo postavlja pitanje da li je subjekt jedina mogua forma postojanja i nije li dolo vreme da se samoidentitet subjekta i njegova kontinuiranost pokau kao njegovi atributi. Drugim reima, da li je mogue da subjekt izgubi ta svojstva (disocijacija subjekta). Nije re o tome da se odrede formalni uslovi odnosa prema objektu niti empirijski uslov koji u nekom momentu dozvoljavaju subjektu da spozna neki objekt koji je ve dat u realnosti; osnovno pitanje je: ta treba da bude subjekt i kakve uslove treba da ispunjava da bi bio stvarni subjekt nekog saznanja kakav je nain njegove subjektivacije, budui da nain subjektivacije nije
www.uzelac.eu 110
Milan Uzelac
isti u sluaju egzegeze nekog svetog spisa, posmatranja u prirodi, ili analize ponaanja duevnog bolesnika. Ne postoji subjekt: postoji subjektivnost. Pojmove kao to su jezik, tekst, diskurs Fuko koristi kao metaforike oznake univerzalnog tipa uz iju pomo se mogu saznati kulturne tvorevine koje se tradicionalno nalaze u razliitim ravnima. Fuko nastoji da konstruktivnim prevladavanjem fenomenoloke tradicije doe do novih saznajnih paradigmi; dok fenomenoloko istraivanje ostaje razvijanje problema u okviru mogueg, vezano za svakodnevno iskustvo, Fuko nastoji da doe do takve take gde e se moi postaviti pitanje nemogunosti, pitanje iskustva koje se ne moe doiveti. Fenomenologija nastoji da dokui znaenje svakodnevnog iskustva onog to subjekt sam postavlja budui da je sam temelj. Fuko smatra da se iskustvo mora ogledati u tome da subjekta istrgne iz njega samog kako on vie ne bi bio on sam, i tada se radi o desubjektivizaciji (ije motive on trai kod Niea, Bataja i Blanoa); prevodei Bisvangerov tekst San i postojanje (objavljeno 1954), Fuko je doao do zakljuka da se ogranienja fenomenologije i psihoanalize ogledaju u tome to obe isputaju iz vida znaaj govorenja (fenomenologija naglasak stavlja na analizu smisla a psihoanaliza na analizu snova kao govora). Za egzistencijalnu analizu izraavanje postaje centralno i Fuko se zalae za stvaranje jedne netradicionalne antropologije koja ne bi bila ni filozofija ni psihologija i iji bi metodi bili uslovljeni odsustvom subjekta kao to je ovek. Ta nova antropologija je antropologija "izraavanja" koja ima za cilj odreivanje odnosa smisla i simbola, lika i izraza; time bi se prevazila pozicija psiholokog pozitivizma koja tei tome da iscrpi sve sadraje oveka redukovanog na homo natura. Takva antropologija bi se mogla usredsrediti na ontoloka razmiljanja i u svoje sredite staviti egzistenciju (Dasein). U knjizi o Kantu Fuko pie kako bi filozofija
www.uzelac.eu 111
Milan Uzelac
mogla ponovo da se nae u situaciji da misli u prostoru osloboenom od oveka a da bi se Nieov projekt mogao razumeti kao poetak prestanka postavljanja pitanja o oveku. Smrt boga oznaava i smrt oveka; ovekov lik nastaje kao crtei na pesku. Istraujui nastanak medicinskih i psihijatrijskih pojmova (kad je re o odnosu normalnog i patologije), Fuko nastoji da redefinie pojam subjekta: odustaje od egzistencijalistikih pristupa (bivstvovanje-u-svetu) kao i od marksistike ontologije "otuenja" i dolazi do paradigme sopstvene "arheologije" koja ima za cilj objanjenje uslova mogunosti nastanka i postojanja razliitih fenomena ljudske kulture. Zadatak Fuko vidi u "transgresiji" prevladavanju granica nastalih pod diktatom razuma, a sebe kao metateoretiara tradicionalne (dijalektike) filozofije; filozofija transgresije zalazi van granica unutar kojih imaju smisao vrednosti i smisao zapadnog kulturnog sveta; savremena kultura se moe izraziti samo jednim potpuno drugaijim jezikom (koji govori sam po sebi, jezik bez subjekta i bez sabesednika, jezik koji prelazi svoje granice govorei ono to ne moe biti reeno), a to za sobom povlai i transformaciju stila filozofiranja. Nosilac takvog jezika je Ja, razume se, sasvim drugaije od onog Ja koje poznaje tradicionalna filozofija; tu se radi o jeziku koji odreuje prostor iskustva u kome subjekt sam ide ka svojoj smrti. Ova tema (smrt subjekta) bie potom jedna od omiljenih tema postmoderne filozofije. Transgresivnost se realizuje u seksualnosti koja je granica svesti, zakona i jezika. Kao jedan od svojih krajnjih zadataka Fuko je video to da pokae ljudima kako veina stvari iz njihove okoline koje oni smatraju univerzalnim jesu proizvod sasvim odreenih konkretnih istorijskih promena, a da je postojanje veine institucija krajnje proizvoljno te da je neophodno da se istrai kojim jo prostorom slobode ljudi raspolau i kakve se promene jo mogu izvriti. Ako je
www.uzelac.eu 112
Milan Uzelac
Hajdeger nastojao da istrai u emu prebiva istina, a Vitgentajn ta se kazuje kad se kae "istina", Fuko je svoj zadatak video u traenju odgovora na pitanje: zato je istina tako malo istina? 5. Postmodernizam Savremena epoha poslednjih decenija odreuje se kao postmoderna; re je o nastojanju da se osmisli stanje svojstveno kako savremenoj kulturi tako i subkulturi; ono odreuje tehnologiju, politiku, nauku, filozofiju, arhitekturu, sve oblike umetnosti, svakodnevicu, stil miljenja, komunikativne strategije. Re je ne samo o preosmiljavanju ili prostom preokretanju (menjanjem predznaka), ve i o naputanju temeljnih vrednosti na kojima je ponikla zapadna civilizacija i kultura; pre svega misli se na odustajanje od ideje svrhovitosti, struktuiranosti, harmoninosti, nekoordiniranosti. Centralni pojam nije ni struktura ve haos, pa se jedini smisao svesti vidi u osmiljavanju haosa; svet se sastoji iz fragmenata koji stalno menjaju smisao i ne mogu se uklopiti u neku smislenu strukturu. Istiu se razvaline (Borhes, Derida), ireverzibilni pluralizam (Vel), nesupstancijalnost, antimetafizinost, nestabilnost, raspadanje stvari, dezorganizovanost, apokaliptinost; govori se o kraju ideologija, utopija, istorije, blagostanja, demokratije i svakog oslonca (Delez, Gatari); ne moe se rei vie nita to ve neko od "postmodernista" nije rekao, a svaki pokuaj kritike ili osporavanja postmodernizma i sam pripada postmodernizmu. Za razliku od klasinih tumaenja, svet smisla u postmodernizmu dobija "problematian status" usled semantikog haosa koji potvruje "besmisao bivstvovanja" (Kristeva). Smisao se smanjuje s umnoavanjem informacija to dovodi do "katastrofe (implozije) smisla"
www.uzelac.eu 113
Milan Uzelac
(Bodrijar). Kategorijalni aparat postmodernizma ne tei unifikaciji ve se neprestano menja budui da je u "stalnoj evoluciji". Sam izraz postmodernizam oznaava kulturu i stil dananjeg filozofiranja (koje nastoji da se sadrajnoaksioloki distancira ne samo od klasine ve i od neklasine tradicije i koje sebe vidi kao post-savremeno) i njega neki teoretiari zamenjuju izrazom postneklasina filozofija i u predstavnike te vrste miljenja ubrajaju R. Barta, . Bataja, M. Blanoa, . Bodrijara, . Deleza, . Deridu, .F. Liotara, M. Fukoa. Pojam postmoderno nastao je poetkom XX stolea kao oznaka za neke avangardne tendencije koje su se radikalno suprotstavljale literarnoj tradiciji; tim izrazom Tojnbi je oznaao savremenu epohu nakon I svetskog rata koja se radikalno razlikovala od njoj prethodne moderne epohe; krajem sedamdesetih godina XX stolea taj pojam se poeo primenjivati kao oznaka nekih novih tendencija u arhitekturi i umetnosti, da bi nakon Liotarovog spisa Postmoderno stanje (1979) dobio iroku popularnost i proirio se na sve oblasti kulture, od umetnosti do filozofije i od politike do ekonomije. Liotar tim pojmom oznaava stanje savremene epohe no on nakon kratkog vremena postaje predmet postmodernistike filozofske refleksije. Uprkos svom ograivanju i distanciranju, kako od klasine tako i neklasine filozofije, postmodernizam u velikoj meri zavisi od neklasine filozofske tradicije (Nie), kao i strukturalizma, neomarksizma, fenomenologije, psihoanalize i Hajdegerove filozofije. Poto u ovom sluaju nisu zanemarljivi ni uticaji semiotike, strukturalne lingvistike filozofije dijaloga, teorije igara Vitgentajna, moe se rei da su u pravu oni koji postmodernizam vide kao konglomerat svih ideja na kraju XX stolea. Iako se danas postmodernim obino oznaava vreme nakon 1950. godine, ima onih koji tu poetnu granicu
www.uzelac.eu 114
Milan Uzelac
pomeraju u prolost i govore kako se simptomi postmodernosti mogu konstatovati ve tridesetih godina XX stolea (K. Batler, I. Hasan), kao i u Kantovom tumaenju apriorizma (V. Moran), ali ima i onih koji vreme postmodernizma proteu unazad ak do Homera (U. Eko) mada u tom sluaju vie nije jasna razlika modernog i postmodernog, niti ta je uopte postmodernizam i ima li ieg to ne bi bilo postmoderno. U savremenoj filozofskoj literaturi este su diskusije o filozofskim, socijalnim, kulturolokim, literarnim, umetnikim aspektima postmodernizma; razlike meu postmodernistima su tolike da se mnogi odriu tog naziva ili istiu da im je nejasno njegovo znaenje (Derida); ipak, ve je uobiajeno da se govori o postmodernistikoj lingvistici, postmodernistikoj sociologiji, postmodernistikoj kulturologiji, postmodernistikim teorijama prava i politike (R. Stepanov), to samo pokazuje tendenciju da se izraz postmodernizam uzima veoma iroko kao literarnoistorijski, teorijsko-arhitekturni ili svetsko-istorijski pojam. U poslednje vreme istie se kako postmodernizam nije samo epoha razvijenog postindustrijskog drutva no i izraz odreenog stanja svesti (Z. Bauman). Savremena kultura sebe odreuje kao post-modernu, odnosno kao postsavremenu, kao procesualnost koja poinje da se razvija "posle vremena", u situaciji kraja (zavrenosti) istorije. Analogno tome, savremena filozofija ne vidi sebe samo kao post-savremenu, ve i kao post-filozofiju koja odbacuje tradicionalni filozofski kategorijalni pojmovni aparat. Postmoderna filozofija odbacuje tradicionalnu podelu na filozofske discipline, odnosno odbacuje tradicionalnu podelu znanja na ontologiju, gnoseologiju, etiku, estetiku itd. Istovremeno, odbacuje mogunost postojanja metafizike kao takve i taj rasplinuti stil miljenja koji neguje,odreuje kao postmodernistiki ili postmetafiziki.
www.uzelac.eu 115
Milan Uzelac
Postmodernizam nastoji da stvari misli izvan binarnih shema, izvan opozicije subjekt-objekt, unutranjespoljanje, centar-periferija, pa je razumljivo to se poinju uvoditi izrazi kao to su smrt subjekta, antipsihologizam, acentrizam, povrina, falta ili Onto-teo-teleo-falo-fonologocentrizam36 (Derida). Ako se stanje savremene kulture odreuje kao postmoderno, onda se stanje svesti koja to stanje reflektuje moe oznaiti kao postmodernizam; zato se uporno podvlai refleksivni karakter postmodernizma kao kulturnog fenomena, a radikalni pluralizam kao njegova osnovna koncepcija (V. Vel). Re je o koncepciji koja semantiki iscrpljuje celokupno polje savremene postmoderne filozofije to ide dotle da je i svako odbacivanje postmoderne postmoderno; ako bi bilo tako, sve izreeno protiv postmoderne moglo bi biti istovremeno protumaeno kao tvrdnja koja ide njoj u prilog. Istovremeno, nemogue je postmodernizam analizirati kao neki koherentan sistem budui da je pluralizam (kako sa stanovita kriterijuma modelirane predmetnosti tako i sa stanovita koriene metodologije) njegov programski credo. Meu njegovim projektima istiu se tekstoloki, nomadoloki, izoanalitiki, naratoloki, genealoki, simulacionistiki, komunikativni; postmodernizam ni ne nastoji na tome da se konstituie kao jedinstvena filozofska strategija,
36
Zatvorite oi i ponovite ovu arobnu re "gurua" danas sve reih zagovornika postmodernistkih strategija. Ovde moram rei da nemam nita ni protiv postmodernista ni protiv njihovog zalaganja za postmoderne principe. Ono to meni smeta to je apologija neodgovornosti, nekritinosti i povrnosti koja sledi iz postmodernizma. Tek postmodernistika neodgovornost omoguuje neodgovorno bombardovanje neke zemlje ili ubijanje nedunih ljudi koje za sobom ne povlai nikakve sankcije. Moe neko mrzeti metafiziku i voleti postmodernu to je emotivni stav. Ono to je bitno, jeste posledica te ljubavi: da li na njoj poivaju i ostala uverenja.
www.uzelac.eu 116
Milan Uzelac
unificirana po svojim metodama i ciljevima, sa pretenzijom na originalnost. Semantiko i kategorijalno arenilo postmodernistike filozofije uveliko je uslovljeno i distanciranjem postmodernizma od same pomisli na to da se konstituie u oblasti konceptualno-metodoloke matrice savremenog filozofiranja koje bi pretendovalo na paradigmatian status. Postmodernizam je aktuelni fenomen koji jo uvek ne pripada filozofskoj tradiciji budui da se njegov sadraj, kao i terminoloki instrumentarijum, jo uvek nalaze u fazi nastajanja i ne mogu biti unificirani. To je jo jedan od razloga zato postmodernizam ne moe da bude jednoznano definisan, pa prilikom refleksivnog odreenja postmodernizma obino se polazi od njegovih pojedinanih karakteristika - "nepoverenje u metanaraciju" (Liotar), "orijentisanost na parodiju" (F. Dejmson) ali se ne proputa da se napomene kako postmodernizam nastaje kao posledica specifine situacije u razvoju filozofskog miljenja. U paradigmalnoj evoluciji postmodernizma izdvajaju se dve etape: prva etapa, koja se oznaava kao postmodernistika klasika dekonstruktivizma (Bart, Bataj, Bodrijar, Delez, Derida, Gatari, Kristeva, Liotar, Fuko), karakterie se krajnjim radikalizmom distanciranja od presumpcija kako klasine tako i neklasine filozofije, dok druga etapa postmodernizma, koja se razvija danas, podrazumeva povratak poetnim pretpostavkama i njihovo novo promiljanje; tu se najvie radi o strategijama vezanim za komunikativni obrt u razvijanju filozofske problematike i ta etapa se ponekad oznaava i kao post-postmodernizam, odnosno posle-postmodernizam (After-postmodernism) koji karakterie vaskrsavanje subjekta i problematike Drugog. Nastupajui kao savremena verzija postmodernistike filozofije After-postmodernism, za razliku od postmodernistike klasike dekonstruktivizma, meu svoje osnovne motive istie "krizu identifikacije" i sadrajno se
www.uzelac.eu 117
Milan Uzelac
razvija kao generiranje programa prevladavanja istog kroz "vaskrsavanje subjekta"; u tom smislu mogu se razlikovati dva smera: (a) programski neoklasicizam, tj. "kulturni klasicizam u postmodernistikom prostoru" (M. Gotdinger), koji pretpostavlja ublaenu kritiku referencijalne koncepcije znaka i odustajanje od eliminacije fenomena oznaenog kao determiniueg semantikog svojstva; ovo vodi "reanimaciji znaenja" (D. Vard) ili "povratku izgubljenih znaenja" kako u denotativnom tako i u aksiolokom smislu te rei (Gotdinger), a to dovodi do stvaranja odgovarajuih problemskih polja u okviru postmodernistikog tipa filozofiranja (problemi denotacije i referenci, problemi vezani za uslove mogunosti stabilne jezike semantike, problemi razumevanja kao rekonstrukcije izvornog oblika teksta i dr.) i (b) komunikativni smer pomera naglasak sa tekstoloke na komunikativnu realnost i problem Drugog. Savremena kultura se oznaava kao kultura "ekstaze komunikacije" (Bodrijar) i to je znak pomeranja ka aksiolokoj problematici tradicionalne filozofije, a to se pokazuje i kao pomeranje akcenta s Bivstovanja i vremena (Hajdeger) na Bivstvovanje i Drugi (Levinas). Ako se u klasinom postmodernizmu Drugi interpretira kao spoljanji (socijalno-kulturni) sadraj strukture nesvesnog (to je bilo pod uticajem lakanovske psihoanalize gde se nesvesno tumailo kao "glas Drugog"), s pojavom after-postmodernism koncept "Drugug" dobija novu komunikacionu interpretaciju tako to realnost jezika prestaje da bude dominantna za postmodernizam. Kao linija razgranienja klasinog i savremenog postmodernizma moe posluiti koncepcija K.O. Apela, njegovo shvatanje jezika i jezikih igara. Apel ne posmatra jezik u kontekstu subjekt-objekt procedura prakseolokog ili kognitivnog poretka komunikacije, ve u kontekstu subjektsubjektne komunikacije koja je u principu nesvodiva na predaju saoptenja. U tom kontekstu jezik nije mehanizam objektivacije informacije ili ekspresivno sredstvo (to bi powww.uzelac.eu 118
Milan Uzelac
drazumevalo objektivistiku ili subjektivistiku njegovu obojenost), ve je medijator razumevanja u kontekstu jezikih igara. Ako je pozni Vitgentajn pretpostavljao potrebu oslanjanja na meudelovanje subjekta i teksta, na odnos "Ja" i realnosti kao dva igraa u igri (Hintika) sa naglaskom na istinitosti kazivanja, Apel jeziku igru tumai kao subjekt-objekt odnos iji su uesnici jedan drugome tekst (verbalni kao i neverbalni) a to ima za posledicu da se razumevanje razume kao samorazumevanje. Apelova verzija postmodernistike paradigme ublaava prvenstvo "sudbonosnog oznaavaoca" nad oznaenim, rehabilituje razumevanje kao rekonstrukciju imanentnog smisla teksta (to je bilo svojstveno klasinoj filozofskoj hermeneutici), dozvoljava pluralizam itanja mada pretpostavlja, u svesti Drugog, autentinost translacije semantike govornog ponaanja subjekta; van te rekonstrukcije smisla Drugi se ne moe konstituisati kao komunikativni partner i zato ulog u igri nije istina objektnog ve autentinost subjektnog. Postmodernisti polaze od toga da je u vreme kad se formira novi stil miljenja i nova kultura, kad se stvara jedno nelinearno tumaenje sveta, nemogue govoriti na jeziku hiljadama godina stare dijalektike; novo iskustvo zahteva novi jezik i novu terminologiju i nije sluajno to je postmodernizam uveo niz novih ili preformulisanih starih pojmova: dekonstrukcija, prazan znak, smrt autora, trag, razlika, nomadologija, rizom, haosmos, eon, povrina, simulacija, simulakrum, logocentrizam, diskurs, telo, telesnost, jezike igre, metafizika odsutnosti, Afterpostmorernism, narativnost, transgresija, naracija, sumrak metanaracije, hibris, vlast... Kao to je ranija filozofija bila odreena terminologijom prisutnom u naukama tog vremena, tako i savremena filozofija u vreme kad se govori o nelinearnim ireverzibilnim procesima u disipativnim (slabo labilnim) strukturama zahteva novu terminologiju koja ima u vidu
www.uzelac.eu 119
Milan Uzelac
idealne objekte opisane singularnou, ili rizomorfnou sredine. Moda postmodernistiki koncepti pisma ili teksta u postmodernistikoj verziji izgledaju najtransparentniji jer za sobom imaju terminoloki tezaurus post-sosirovske lingvistike. Jedna od posebnih oblasti istraivanja postmodernista je novo itanje tekstova klasine tradicije. Tako kroz postmodernizam klasika ponovo postaje deo savremene filozofije pa se poinje govoriti o "novom klasicizmu" u umetnosti i arhitekturi, ali i u filozofiji; pored pomenutog odnosa klasika postmoderna, aktuelan je i odnos moderna postmoderna i tu postoje krajnje razliita tumaenja od onih koja postmodernizam vide kao momenat moderne (Habermas) do onih koji postmodernizam vide kao neto bitno razliito od moderne (Liotar). Na taj nain postmodernizam se moe shvatiti i kao "reinterpretacija modernizma" (A.B. Zeligman), "tendencija suprotna modernizmu" (A. Hornung, G. Hofman), ili "radikalna smena kulturnih paradigmi" (Eko), jedna od etapa u evoluciji kulture, pa to znai da "svaka epoha ima svoj postmodernizam" (Eko). Kao posebno svojstvo postmodernistikih tekstova istie se njihov meta-karakter: isti autori (Vel, Delez, Bodrijar, Gatari, Liotar, Fuko) istupaju istovremeno i kao klasici i kao teoretiari postmodernizma. Iako se postmodernizam danas nalazi u sreditu filozofskog interesa, o emu svedoi mnotvo radova koji i danas nastaju, ne treba gubiti iz vida da ta orijentacija ima i svoju opoziciju (Habermas, A. Kalinikos), da uprkos znaajnim rezultatima u oblasti knjievne kritike i analize teksta (Bart, Derida), i uprkos spremnosti da piu o svim fenomenima savremene kulture i politike, njihov razbarueni, lepravi stil, kao i esto ne do kraja promiljena metodologija, vodi opravdanju i onog to se ne moe opravdati. Neprihvatanjem odgovornosti i zastupanjem teze da sve moe proi, zalaganjem za pluralizam po svaku cenu,
www.uzelac.eu 120
Milan Uzelac
postmodernizam sve relativizuje a onda i sve opravdava; na taj nain on postaje jedna neobavezna, pomodna stvar, prijatna zabava ponekad i uenih a dokonih ljudi koji svaki prigovor odbacuju proglaavajui neozbiljnost za premudri diskurs. Doprinos postmoderne je nesporan kad je re o teoriji knjievnosti (Derida), ali teorija knjievnosti nije i filozofija. Meu postmodernistima koji su na poetku svoje karijere imali i filozofske ambicije istie se an-Fransoa Liotar (1924). Njegovo stvaralatvo je pod velikim uticajem neokantovstva, egzistencijalizma, fenomenologije, filozofije ivota, analitike filozofije i filozofije vlasti (Fuko); autor je niza spisa: Fenomenologija (1954), Libidinozna ekonomija (1974), Postmoderno stanje (1979), Raskol (1983) i dr. Ve u svom ranom spisu o fenomenologiji Liotar konstatuje pomeranje teita interesa sa matematike na nauku o oveku, od polemika protiv istoricizma ka pokuajima kompromisa sa marksizmom. Istiui kako je huserlovska deskripcija borba jezika protiv njega samog radi dostizanja prvobitnog, Liotar smatra da u toj borbi dolazi do poraza filozofa, logosa, budui da prvobitno nakon to je opisano vie nije prvobitno. Po njegovom miljenju, klasini zahtev fenomenologa postaviti "Ja opaam" za temelj "Ja mislim", bio je usmeren na utemeljenje predikativne delatnosti onog "do-predikativnog"; ali kako je realni kriterijum date procedure bila deskripcija u okviru diskursa koji prethodi diskursu, "do-predikativno" nije moglo biti konstituisano onakvim kakvo je bilo pre no to bee eksplicirano. Odnos "Ja opaam" prema svetu, jeste sutina onog to Huserl odreuje kao "svet ivota", a to znai da svet ivota koji je u poetku do-predikativni, kao i svaki diskurs, sebe podrazumeva ali je sebi nedovoljan budui da o sebi ne moe nita rei. Ne postoje, po miljenju Liotara, "veite, apsolutne istine"; one su mogue samo u trenutku konstituisanja, kao
www.uzelac.eu 121
Milan Uzelac
korekcija i prevladavanje sebe i to je dijalektiki proces koji se uvek odvija u okrilju onog "ivo nastajueg" itd. Liotar nije poao putem fenomenologije37, odluio je da se pozabavi problemom Auvica, totalitarizma u Evropi i vezom totalitarizma s evropskim miljenjem. Poreklo totalitarizma Liotar je video kao posledicu potrage za bezalternativnom istinom i to ga je vodilo problemu prirode metanaracije itd. U spisu Postmoderno stanje Liotar tendenciju formalizovanja znanja odreuje kao dominantu evropske kulture. U isto vreme se zainteresovao i za jezike igre (jednu od omiljenih tema analitike filozofije koja je sledila poznog Vitgentajna), pa je pokuao da sastavi spisak monstruma XX stolea: radnikstahanovac, rukovodilac proleterskog preduzea, crveni maral, atomska bomba levih (ne ona amerika, humana, u Hiroimi i Nagasakiju), policajac-lan sindikata, komunistiki radni logor, socijalistiki realizam38. Politika orijentacija postmodernizma je pevajue jasna, ali dobijen novac se mora opravdati, moraju se i nove narudbine odraditi. Liotar se osamdesetih godina uputa u novi projekt: istrauje terminologiju jezika vlasti. Savremenu situaciju Liotar interpretira kao ontoloku ekstrapolaciju "jezikih igara" koje dovode do dominacije ekonomskog diskursa. Odreujui samo jedan diskurs kao vladajui, Liotar naputa ideju pluralistikog modela i produava liniju tradicionalne metafizike. Sve ovo moda izgleda jadno, ali nije tako. U postmodernoj ima mnogo rei, mnogo izuzetno nerazumljivih izraza, mnogo obrta, mnogo toga to pleni na prvi pogled svojom "originalnou", ali kad sve se svede i
37
Njegova prva knjiga ostala je i poslednja njegova filozofska knjiga i time je on blizak Habermasu. 38 Ovo je, istina, napisano dve decenije pre bombardovanja Srbije, u vreme dok Srbi jo nisu bili satanizovani pa se i ne nalaze na Liotarovom spisku monstruma XX stolea. Nisu tu ni Japanci koje e ameriki stripovi i video igre u negativnom svetlu prikazivati tek naredne decenije.
www.uzelac.eu 122
Milan Uzelac
doe vreme da se poloi raun, deava se isto to i sa tzv. "postmodernistikom" prozom: vidi se lepa leprava prozrana ipka to lebdi u praznom prostoru i ne slui niem39. 6. Fenomenologija i antropoloki obrat Sa Nieom je zapoelo vreme koje i danas traje: to je vreme krize i vreme nihilizma, vreme zapitanosti nad temeljem i smislom sveta. Od odgovora jednako su daleko i oni koji su ga moda najbolje tematizovali (Nie i Huserl), ali i svi filozofi vremena postmoderne koje jo uvek traje mada je ve uveliko postalo moderno da se govori kako ni ultra moderno (postmoderno) nije vie moderno. Ipak, sva filozofija koja svoje poreklo velikim delom ima kod Niea, a koja je tek u XX stoleu dobila svoj jasan izraz (posebno nakon Hajdegerovih i Finkovih analiza Niea), moe se odrediti kao moderna filozofija; istovremeno ona je i nama savremena jer se odlikuje nastojanjem da se bude savremen. Svoj poetak ona ima u fenomenologiji Edmunda Huserla s ijim Logikim istraivanjima (19001901) i na simbolian nain poinje XX stolee. U prvo vreme fenomenologija oznaava metodu i iz nje dolazi zahtev za povratkom samim stvarima; iako Huserlov zahtev za zasnivanjem filozofije kao stroge nauke dolazi u vreme kad je religiozna vera pozitivista u nauku duboko uzdrmana radovima Niea i Frojda, nije nimalo sluajno to u fenomenologiji nalazimo odjeke neokantovstva, istoricizma i filozofije ivota, kritiku pozitivizma i idealistikog apriorizma, uticaj Bergsona i Viljema Demsa. Zahtev za povratkom samim stvarima koji su ve
39
I svaki postmodernista e to prihvatiti s ponosom: zamerke su apriorno nemogue kao to je nemogua kritika s drugih pozicija, sem postmodernistikih, a postmodernizam, kao to smo rekli, nema svoju poziciju; on je sve i time, nita.
www.uzelac.eu 123
Milan Uzelac
ranije istakli neokantovci, sada se javlja kao zahtev za izgradnjom jedne filozofije realnosti u ijem e temelju biti samo ono to je pouzdano i evidentno. Bez evidentnosti nema nauke, govorio je Huserl. Granice apodiktike oevidnosti zadate su granicama naeg znanja i zato je neophodno traiti ono to je apsolutno pouzdano, to se ne moe osporiti. Tako neto moe se postii opisivanjem fenomena koji ostaju u svesti nakon izvrenja epoche40, tj. nakon stavljanja u zagrade svih nasleenih filozofskih pogleda i verovanja povezanih s naim prirodnim stavom i koji nam nameu nekritiku veru u postojanje sveta stvari. Fenomenolozi smatraju da je neophodno uzdravanje od suenja sve dok se ne dospe do poslednjih apodiktikih i neoborivih datosti. Te datosti nalaze se u svesti. Postojanje svesti je neposredno evidentno. Stvari i injenice se u naoj svesti javljaju kao modusi, kao korelati i oni su eidetske sutine. Zato je fenomenologija nauka o sutinama a ne o injenicama. Fenomenologiju ne interesuju odreene moralne norme, nju interesuje zato je neka norma norma; ne interesuje je ni pojedini religiozni obredi (to je korisno znati i to je predmet istorije mitologije i religije), ve je interesuje ta je to religioznost uopte. Fenomenologija nastoji da objasni temeljne fenomene naeg ivota ali uvek sa stanovita njihove sutine; sutina se istraivau otkriva u nezainteresovanom posmatranju, kad on nastoji da izbegne zablude i predubeenja, kad nastoji da do univerzalnog dospe na intuitivan nain, polazei od toga da je injenica takva kakva jeste. Dakle, ako se neki religiozni tekst razlikuje od naunog, u emu je razlika izmeu religioznog i naunog, a
40
Epoche je grki pojam blizak Pironovom pojmu adoxia; njime se oznaava uzdravanje od suenja. Kad je re o egzistenciji sveta, epoche ne oznaava poricanje postojanja sveta ve stavljanje egzistencije u zagrade.
www.uzelac.eu 124
Milan Uzelac
ako nema neke sutinske razlike, u emu je onda uopte razlika izmeu religije i nauke. Za razliku od psihologa, fenomenologa ne interesuju iste injenice ve univerzalne sutine; u fenomenologiji postoje dve linije: idealistika i realistika; prvom se kree Huserl koji je nakon povratka stvarima doao do temelja realnosti svesti. Transcendentalna svest konstruie smisao stvari, postupaka institucija. Drugim, realistikim putem, kree se Maks eler smatrajui da fenomenologija treba biti usmerena na objektivnost hijerarhijski ureenih stvari. Prethodnici Edmunda Huserla bili su Bernard Bolcano (1781-1848) i Franc Brentano (1838-1917). Bernard Bolcano je bio matematiar i filozof, katoliki svetenik i profesor filozofije religije na Pariskom univerzitetu, autor knjiga Uenje o nauci (1837) i Paradoksi beskonanog (1851); ova dva spisa znatno su uticala na matematiare i filozofe svoga vremena. Bolcano je smatrao da postoje tvrenja po sebi i istine po sebi i da njihov logiki smisao ne zavisi od toga da li su oni miljeni ili ne. Princip neprotivrenosti ostaje vaei nezavisno od naina na koji je formulisan. Stavovi po sebi mogu proisticati jedni iz drugih, mogu jedni drugima protivreiti i to stoga to ine deo jedinstvenog logino-objektivnog sveta ne zavisei od uslova saznanja. Neokantovci, antipsihologisti i empiristi smatrali su da treba razlikovati injenice koje se odnose na izvore znanja i vrednosti znanja. Kritiku psihologizma, koju je zapoeo Bolcano a potom preuzeo Frege, nastavie Huserl. Franc Brentano je u poetku bio svetenik da bi potom postao profesor Bekog univerziteta; iveo je u Firenci a umro u Cirihu; meu njegova dela spadaju Aristotelova psihologija (1867), Psihologija s empiristike take gledita (1874), Aristotelov kreacionizam (1882), Aristotel i njegovo shvatanje sveta (1911), Aristotelova teorija porekla ljudskog duha (1911). U ovom poslednjem spisu Brentano istrauje problem intencionalnosti svesti. U
www.uzelac.eu 125
Milan Uzelac
vreme sholastike pojmom intentio ukazivalo se na neto "razliito od sebe". Intencionalnost je ono to po miljenju Brentana omoguuje klasifikovanje psiholokih fenomena jer su oni uvek meusobno povezani. Sve psiholoke fenomene Brentano deli u tri klase: predstave (reprezentacija kao isto prisustvo objekta), sudove (tvrdnje ili poricanje objekta) i oseanja (ljubav ili mrnja spram objekta). Brentano smatra da je realnost individualna i da je saznajui mi uoptavamo te je vano razumeti misaone operacije koje obavljamo. Brentanov uticaj na Huserla, koji je kod njega krae vreme studirao, bio odluujui za njegovo usmerenje ka filozofskoj problematici. Edmund Huserl je roen 8. aprila 1859. godine u Prosnicu (Moravska); u Lajpcigu je studirao matematiku, astronomiju, fiziku, kao i psihologiju i filozofiju kod Vilhelma Vunta; potom prelazi u Berlin, nastavlja da izuava filozofiju ali i matematiku koju je magistrirao 1883; potom prelazi u Be gde slua predavanja F. Brentana i nakon to je filozofiju magistrirao 1886. u Haleu radom O pojmu broja (1887) iste godine bie izabran za docenta u Haleu i tu e biti do 1901. kada e biti izabran za profesora filozofije u Getingenu. Huserl je doktorirao kod Karla tumpfa s disertacijom o filozofskim problemima aritmetike (Filozofija aritmetike, 1891); taj spis je jo uvek bio u znaku psihologistikih tumaenja matematikih znakova, ali ubrzo, pod uticajem Gotliba Fregea i neokantovca Paula Natorpa, uvidee da je istraivanje pojma matematike s pozicija psihologizma osueno na neuspeh, te e se u svom prvom glavnom delu Logika istraivanja (1900) otro suprotstaviti tada vladajuem psihologizmu i pokuajima da se logika postavi na psiholoke temelje. Odmah nakon objavljivanja i drugog dela ovog spisa (1901), Huserl je postao slavan u filozofskim krugovima, premda je za redovnog profesora u Getingenu izabran tek nakon est godina (1906); opte je miljenje da ovaj spis
www.uzelac.eu 126
Milan Uzelac
spada u najznaajnija filozofska dela XX stolea; u prvom njegovom delu Huserl kritikuje shvatanje Teodora Lipsa (ali i drugim svojih neposrednih prethodnika i savremenika - Mila, Zigvarta, Vunta, Maha, Avenarijusa), po kome su objekti logike (miljenje, suenje, zakljuivanje, dokazivanje) psihika delatnost ili njeni proizvodi; a ako je tako, onda prvo treba izgraditi psihologiju svesti pa na njoj potom izgraditi logiku. Meutim, kako je u tom sluaju istina ono ta se kome ini, Huserl, oslanjajui se na antipsihologiste, a pre svega neokantovce, ukazuje kako takvo shvatanje vodi u subjektivizam, relativizam i skepticizam; logiki zakoni nisu psiholoki budui da znaenje logikih iskaza lei u sferi idealnog a ovo moe biti rasvetljeno samo povratkom subjektu. Nasuprot psihologizmu Huserl u prvom tomu Logikih istraivanja nastoji da izgradi istu logiku kao nauku o apsolutnim sutinama, istinama iji je sadraj identian i nezavisan od shvatanja subjekta. Oevidne, evidentne istine Huserl vidi u logikim zakonima i matematikim principima; njih on naziva "istinskim sutinama" i "idealnostima" i oni su predmet iste logike i iste matematike. Filozofsko uenje koje se njima bavi, Huserl naziva (kao i Fihte, ali u jednom drugom znaenju) uenjem o nauci. Huserlovske "iste sutine" nemaju u sebi nita empirijsko, realno ili psiholoko pa to podsea na "matematiki idealizam" kakav je zastupao ve pomenuti eki matematiar B. Bolcano; uticaj Bolcana Huserl nije negirao ali se protivio kritikama da njegovo uenje pada u platonizam ili hegelijanizam, odnosno, u metafiziko hipostaziranje optosti. U drugom delu svog prvog velikog spisa Huserl kroz pet logikih istraivanja izgrauje fenomenologiju svesti koja je njegov bitni doprinos filozofskoj misli. Iako je njegov spis za kratko vreme postao veoma popularan, on je izazivao i mnoge nesporazume, pa je to Huserla navelo da se u narednim godinama u Getingenu
www.uzelac.eu 127
Milan Uzelac
(1901-1916) posebno bavi pitanjima kao to su fenomen, fenomenologija, vreme, svest, fenomenoloka redukcija. Iako su mnogi njegovi radovi iz tog perioda tampani znatno kasnije (Fenomenologija svesti unutranjeg vremena, Ideja fenomenologije (pet predavanja), Ideje II i Ideje III), dok izuzetak ine tada objavljen kratak programski spis Filozofija kao stroga nauka (1911) i drugo veliko Huserlovo delo Ideje za istu fenomenologiju i fenomenoloku filozofiju I (1913), sve to nije smetalo da se ne samo u Getingenu ve i u Minhenu formira krug fenomenologa iji lanovi od 1907. s njim tesno sarauju (A. Pfender, H. Konrad-Marcijus, M. Gajger, A. Rajnah, J. Daubert, R. Ingarden, D. Hildebrand). Predstavnici Minhenskog kruga aktivno su uestvovali sa svojim prilozima u "Godinjaku za filozofiju i fenomenoloka istraivanja" koji je osnovao i ureivao sam Huserl. Od 1916. do 1928. Huserl je profesor filozofije u Frajburgu; to je trei period njegovog stvaralatva obeleen delima Formalna i transcendentalna logika (1929), Kartezijanske meditacije (1931) i Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (1936), Iskustvo i sud (1938) i tada je na vrhuncu slave okruen sjajnim uenicima kao to su G. tajn, M. Hajdeger, E. Fink, L. Landgrebe, E. Levinas, H.G. Gadamer, K. Levit, H. Markuze. Po odlasku u penziju (1928) Huserlovo mesto preuzima njegov najtalentovaniji uenik M. Hajdeger u koga e se Huserl ubrzo duboko razoarati. U spisu Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija objavljenom u Beogradu 1936. kao i u nizu spisa, on e duhovnu krizu Nemake povezivati s novim varvarstvom ali i s nadom da e novo, obnovljeno oveanstvo ustati iz pepela sumnji, umora i oajanja; umro je 27. aprila 1938; na sahranu mu, osim Eugena Finka, niko od njegovih uenika nije doao. Huserlov originalni put u filozofiju poinje kritikom tada vladajueg psihologizma a pod uticajem Fregea s kojim
www.uzelac.eu 128
Milan Uzelac
se slae da injenice svesti pripadaju temporalnoj realnosti a da su naspram njih matematike istine vanvremene: princip neprotivrenosti nije induktivan ali je pri tom nuan i opti. To ga je dovelo do ideje iste logike. Postoje faktike istine i istine koje su nune i opte. Poslednje istine su logike istine i one su zajednike svim naukama. Svaka nauka polazei od sopstvenih pretpostavki stvara sopstveni sistem argumenata i dokaza. Argumentacija je ispravna ako su pretpostavke istinite a dedukcija korektna. Korektnost dedukcije moe se proveriti uz pomo logikih zakona i zato je "ista logika teorija svih teorij, nauka svih nauk". Istinitost zakona neprotivrenosti je neograniena jer ne zavisi od ulne oevidnosti. Apodiktike oevidnosti nisu samo logiki principi, ve i temeljni zakoni iste matematike. Ako je neto crveno, ono je crveno i ono ne zavisi od pojedinih posmatranja. Konjukcija i disjunkcija ne mogu biti zavisni od posmatranja a njihova pogrena upotreba vodi besmislicama. Optost i nunost sudova su uslovi koji ine moguim teoriju. Takvi nisu sudovi koje dobijamo induktivnim putem, iskustvom. Polazei od te dve vrste sudova Huserl razlikuje intuicije injenica i intuicije sutina. Saznanje poinje s iskustvom o postojeim stvarima i injenicama. injenica je ono to se zbiva sada i ovde, ona je sluajna, moe biti i ne biti. Ali, kad je injenica dospela u svest, svest zajedno s injenicom zahvata i sutinu. Tako, sluajui violinu, flautu, ili klarinet, mi govorimo o sutini o muzici. Individualno dolazi u svest kroz univerzalno; ako je injenica data sada i ovde, to znai da je u poetku dato quid injenice, tj. njena sutina. Sutine su modusi na kojima se javljaju fenomeni. Mi empirijski ne moemo poreenjem trouglova izdvojiti ideju trougla jer su svi trouglovi pojedinani sluajevi ideje trougla. Da bi se uporedilo mnotvo injenica neophodno je imati predstavu o njihovoj sutini na osnovu koje su oni
www.uzelac.eu 129
Milan Uzelac
slini. Ovo predznanje sutina jeste eidetska intuicija koja se razlikuje od empirijske intuicije koja zahvata pojedinane injenice. Realne su samo pojedine injenica; univerzalije kao idealni objekti nisu realne na isti nain na koji su realne pojedine injenice. Samo univerzalne sutine dozvoljavaju klasifikovanje, prepoznavanje i razlikovanje pojedinanih stvari. Kao nauka o sutinama fenomenologija nastoji da opie tipine moduse uz pomo kojih se fenomeni javljaju u naoj svesti. Modalnosti (zahvaljujui kojima boja je boja, a ne zvuk ili um) jesu sutine koje se odnose na faktike datosti. Ejdetsku redukciju, tj. intuiciju sutina treba razumeti kao opisivanje fenomena koji je dat saznanju, kad smo se distancirali od njegovih empirijskih aspekata. Sutine su invarijantne i do njih se dolazi metodom ejdetskog variranja. Taj metod je znao ve Dekart. Poznat je njegov primer s komadom voska koji ima oblik, miris, ukus, boju; u dodiru s vatrom svojstva se menjaju i ostaje samo prostor koji je on zauzimao. To je navelo Dekarta da zakljui da je prostor sutina materije. Na tragu Dekarta je sve vreme i Huserl i to od prvih svojih radova pa do svog najvieg dometa, koji ine Kartezijanske meditacije (1931). Sutine se ne otkrivaju samo u opaajnom svetu; one se mogu nai u naim nadama i naim uspomenama; razlika izmeu injenice (kao datosti) i sutine (kao onog to jeste) jeste za Huserla sredstvo za utemeljenje logike i matematike. Matematiki i logiki sudovi su nuni i opti jer oni fiksiraju odnose meu sutinama. Kao takvima njima nije neophodno da svoju vrednost dokazuju u iskustvu; sud "tela padaju s jednakim ubrzanjem" treba iskustveno proveriti ali to nije potrebno za sud "zbir unutranjih uglova u euklidskom trouglu je 180". Svest u svojoj povezanosti s idealnim sutinama ne moe biti uslovljena modusima perceptivnih fenomena poto logiko-matematiko i empirijsko nisu podudarni. Tako Huserl dolazi do otkria regionalnih ontologija:
www.uzelac.eu 130
Milan Uzelac
priroda, drutvo, moral, religija, jesu "regioni" ijem izuavanju mora prethoditi analiza sutina i modalnosti koji odreuju moralne, religiozne i druge fenomene. Tim putem poli su Maks eler i Rudolf Oto: prvi istraujui fenomenologiju vrednosti, a drugi tipologiju religioznog iskustva. Regionalnim ontologijama Huserl je suprotstavio formalnu ontologiju koju je on poistoveivao sa logikom. Fundamentalna karakteristika fenomenologije koja se bavi nainima na koje se fenomeni pojavljuju u svesti jeste intencionalnost. Svest je uvek svest o neem. To neto je ono to ja oseam, o emu mislim, ega se seam. Tako se neposredno uvia nepodudarnost subjekta i objekta. Subjekt, odnosno ja, jeste sposobnost da se neto oseti, uje, predstavi. Objekt je manifestacija tih akata, to su misli, likovi, seanja, boje, mirisi... Zato treba razlikovati pojavu objekta od samog objekta. Ako je saznato ono to se pojavljuje, tada je od sveg vidljivog ivo samo ono to se jasno pojavilo. Prosec saznanja Huserl odreuje kao noesis a ono o emu neto znamo je noema. Meu noemama Huserl razlikuje injenice i sutine. To znai da je svest intencionalna. Psihikim aktima je svojstveno da se vezuju za objekte. Ja ne vidim opaaj boje ve vidim obojene predmete, sluam pevanje a nemam oseaj zvuka. Ovo nije neka realistika koncepcija. Svest je usmerena na neto van sebe, ali to ne znai da drugi postoji nezavisno od mene. Na taj nain intencionalnost ne razreuje spor idealizma i realizma. Za fenomenologiju je vano da opie ono to se javlja u svesti kao granice tog pojavljivanja. Re nije o pojavljivosti stvari po sebi: ja ne opaam muziku kakvom se ona meni javlja ve sluam muziku. Poelo svih poela stoga je, po Huserlu, intuicija. Svaka intuicija, iskonski konkretizovana, jeste izvor saznanja. Sve to nam se daje u intuiciji treba da prihvatimo takvim kakvo ono jeste, ak ako je dato samo u granicama datosati.
www.uzelac.eu 131
Milan Uzelac
Zahtev za povratkom samim stvarima treba po Huserlu da omogui postavljanje temelja za filozofiju kao strogu nauku. Metod koji se pri tom primenjuje jeste metod epoche (uzdravanje od suenja stavljanjem u zagrade egzistencije onog o emu se sudi). Iako ovaj pojam, nastao u okviru stoike filozofije, podsea na skeptike i kartezijance, Huserl mu daje drugo znaenje: on trai da ne verujemo slepo svemu to govore filozofi i naunici, da slepo ne prihvatamo ak ni ono svakodnevno do ega dolazimo u "prirodnom stavu". Prirodni stav svakog oveka sazdan je od raznih ubeenja, neproverenih pretpostavki bez kojih ne moemo da se snaemo u svakodnevnom ivotu; kao prvo takvo verovanje jeste verovanje da nas okruuje svet realnih stvari; na tim verovanjima ne moe se izgraditi zgrada filozofije. Iz mog verovanja u postojanje sveta nemogue je izvesti nijedan filozofski relevantan stav. ak je i injenica o postojanju sveta izvan moje svesti, po miljenju fenomenologa, krajnje sumnjiva. Kao ljudi mi ne moemo ne verovati u realnost stvari koje nas okruuju jer bi praktian ivot u protivnom bio nemogu. Ali, kao filozofi, mi moramo imati sasvim drugo polazite. Problem nije u egzistenciji sveta, ve je problem u smislu koji svet ima za mene i u njegovom smislu za druge. Ako se sve moe staviti u zagrade, neto ipak ostaje nesumnjivo, a to je svest, subjektivnost. Cogito i cogitata to je fenomenoloki ostatak, to je oevidnost koja je apsolutna. Svest nije neka realnost koja bi bila najoiglednija ve je apsolutna realnost, temelj svake realnosti, a sam svet je konstituisan od strane svesti. Otvoreno ostaje pitanje: ako svest daje smisao svetu da li taj smisao svest stvara ili otkriva. Huserl se tokom ivota kolebao izmeu ta dva reenja, jer je stajalo otvorenim pitanje: kako se transcendentalno Ja, kao fenomenoloki ostatak, moe pomiriti s monadikim i singularnim karakterom Ja (budui da
www.uzelac.eu 132
Milan Uzelac
kartezijansko cogito jeste samo granica tog sveta koji je podloan proveri od strane epoche). To Ja koje se ostvaruje kroz epoche, to je Ja koje propituje svet kao fenomen, da on meni znai isto to i drugima koji ga prihvataju u svoj njegovoj odreenosti. Tako se Ja uzdie iznad svakog prirodnog bia koje se pred njim otvara. Ja je subjektivni pol transcendentalnog ivota i ono sve to propituje u sebi u svoj njegovoj konkretnosti. U poslednjem svom spisu Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (iji je prvi deo Huserl objavio u Beogradu 1936. dok su ostala dva dela objavljena posthumno 1954. u redakciji valtera Bimela) tematizuje se pojam krize, pojam veoma diskutovan prvih decenija XX stolea, ali u sreditu istraivanja nije kriza naunosti kao takve ve kriza smisla nauka. Iskljuivost sa kojom su nastupale nauke druge polovine XIX stolea vodila je udaljavanju od problema koji su odluujui za oveanstvo; u krizi nisu rezultati nauka ve njihov smisao. injenine nauke su oveka pretvorili u injenicu. Huserl kritikuje objektivnost i naturalizam u naukama i postavlja pitanje zato ne moe postojati neka druga istina osim naune. Zato bi nauni svet bio jedino realan? Kartezijanska nauka je iskljuila pitanja koja su se ticala ovekovog postojanja. Zato nauka nita ne moe rei o razumnosti ili nerazumnosti ovekovog ponaanja, kao ni o oveku kao subjektu pred kojim je mogunost slobodnog izbora. Nauno-kategarijalno istiskuje ono to je predkategorijalno a to Huserl naziva svetom ivota. Ta sfera sveta ivota, oblast smisaonih formacija je iskonskija i prethodi svim naukama i umeima. Naunici moraju raunati s manifestacijama sveta ivota i svet percepcija je izvorniji od geometrije. Istoriar koji analizira neki dokument ne moe ga apstrahovati od komunikativne i smisaone intencionalnosti. Tako je drama modernog doba poela sa
www.uzelac.eu 133
Milan Uzelac
Galilejem koji je iz sveta ivota izdvojio fiziko-matematike odnose i poeo ih smatrati konkretnim ivotom. Priznajui znaaj nauke i tehnike filozofija mora sauvati istorijsku tradiciju i ne sme dozvoliti tehniku fetiizaciju istorije inauke. Fenomenologija je i prva filozofija time to oveku omoguuje da dospe do novih horizonata i temelja sveta. Zato fenomenoloka redukcija ne moe biti zavrena: njen smisao je u venom obnavljanju. Moda se u tome i krije logiki razlog injenici to je Huserlova filozofija sve vreme bila "filozofija u nastajanju"; u nastojanju da to preciznije odredi svoje stanovite i pripremi temelj budue filozofije, on je svoje teze kao i pojmove neprestano precizirao, menjao, nastojei da im da to jasniji oblik; u tenji za apsolutnom jasnoom dospeo je daleko, ali je mnogo toga njegovim uenicima i nastavljaima do naih dana ostalo nejasno. U svakom sluaju, nakon njegove smrti svako je od fenomenologa krenuo svojim putem i moe se rei da danas ima onoliko "fenomenologij" koliko ima i fenomenologa. Moe se rei da nakon Huserla nema filozofa za koga bi se moglo rei da dosledno zastupa njegovu filozofiju; svi fenomenolozi do te mere su bili samostalni i samosvojni da meu njima nema ak ni njegovih epigona. Za razliku od Maksa elera koji je svoje "sisteme" neprestano menjao, ili Hajdegera koji je izgradio jednu posve originalnu filozofiju, ali koja bez impulsa koji su dolazili iz Huserlove fenomenologije nije bila mogua, meu onima koji su s najdubljim razumevanjum bili na tragu Huserla mogla bi se pomenuti samo dva imena: Ludvig Landgrebe i Eugen Fink. Ali, i oni su uprkos radovima koji sadre sjajna tumaenja Huserlove filozofije, takoe otili dalje od svog uitelja a u tome prednjai svakako Fink. Kako vreme prolazi sve je evidentnije da je sudbina fenomenologije u velikoj meri odreena ve samim pretpostavkama na kojima je ona kao filozofija izgraena; da paradoks bude vei, Huserl se sve vreme trudio da u
www.uzelac.eu 134
Milan Uzelac
temelju filozofske graevine budu evidencije a ne pretpostavke; bespretpostavnost miljenja jedna je od niti vodilja njegove filozofije. Iako u svom poznom delu nastoji da pokae kako se istorija sma moe misliti iz fenomenologije, i to je zapravo njegov odgovor na Hajdegerov spis Sein und Zeit koji je objavio 1927. u svom Godinjaku za fenomenoloka istraivanja a koji ga je znatno razoarao, mnogi su skloni da Huserlovu poziciju odrede kao ne-istorinu. Odista, on je smatrao da uprkos itavoj dotadanjoj istoriji filozofije filozofija treba da zapone od poetka i taj poetak je video u svojoj fenomenologiji. Svi njegovi spisi, i Ideje za istu fenomenologiju i transcendentalnu filozofiju i Kartezijanske meditacije i Kriza evropskih nauka, svi ti spisi jesu svojevrsni uvod u fenomenologiju, a putevi su bili razni: kartezijanski, psiholoki, egoloki. Uprkos svoj novini koju je uneo u savremenu filozofiju, pre svega preformulisanom terminologijom i posve originalnom metodom, Huserl je istovremeno i veliki nastavlja prethodne filozofije: on na krajnje originalan i radikalan nain dovrava itavu tradiciju filozofije koja polazi od Dekarta, nalazi plodotvorne podsticaje kod Kanta i pritom otvara potpuno nove horizonte za filozofiju koja dolazi. Nije stoga nimalo sluajno to se njemu obraaju predstavnici svih filozofskih orijentacija u XX stoleu; u njegovim spisima trae inspiraciju marksisti i neomarksisti, predstavnici analitike filozofije kao i postmoderne. Nimalo sluajno, svoja predavanja iz 1924-25. Huserl je naslovio Erste Philosophie; nakon pokuaja da se u prvom delu naini istorijski uvod, drugi deo je u celosti posveen problemu fenomenoloke redukcije; svoju filozofiju i Huserl je po ugledu na Aristotela video kao prvu filozofiju, kao metafiziku iji je osnovni zadatak pitanje temelja sveta. Problem sveta i njegove konstitucije u transcendentalnoj subjektivnosti centralna je taka u koju se zbiraju sve ideje njegove filozofije.
www.uzelac.eu 135
Milan Uzelac
Ali s druge strane, ono to posebno pleni to je Huserlov ivotni odnos prema filozofiji: filozofiju je video kao nain ivljenja i time je u red stao sa Sokratom, Brunom, Spinozom i Fihteom; smatrao je da filozofija ima posebnu misiju a da su filozofi funkcioneri oveanstva. Njegov poslednji spis to najbolje pokazuje: moe se razumeti kao jedna velika filozofija tehnike, kao filozofija sveta ivota koji bi bio temelj svih temelja, ali i kao filozofska kritika vladajue politike njegovog vremena. U tom smislu fenomenologija svoju aktuelnost nije izgubila do dananjeg dana. Meu onima koji su u vreme njenog nastanka fenomenologiju najvie proslavili bio je nemaki filozof i sociolog, jedan od utemeljivaa moderne aksiologije, sociologije kulture, sociologije znanja i filozofske antropologije, Maks eler (1874-1928); medicinu i filozofiju eler je uio u Minhenu, Berlinu i Jeni; studirao je kod neokantovca O. Libmana i neofihteovca bliskog filozofiji ivota Rudolfa Ojkena kod koga je i doktorirao 1899. radom o odnosu logikih i etikih principa; od 1900. do 1907. godine eler je privat-docent na Univerzitetu u Jeni. Huserla je upoznao 1901. i jedan je od osnivaa "primenjene fenomenologije". Od 1907. do 1910. profesor je u Minhenu i lan minhenske grupe fenomenologa; od 1919. profesor je u Kelnu sve do 1928. kada postaje ef katedre za filozofiju Univerziteta u Frankfurtu. Prerana smrt osujetila je elera u nameri da svu filozofiju preorijentie na izuavanje antropolokih problema; tokom relativno kratkog ivota on je esto menjao filozofska stanovita i u njegovom se stvaralatvu moe razlikovati vie perioda: u poetku je pod uticajem fenomenologije minhenskog kruga fenomenologa i to je vreme kad se eler oslobaa neokantovskog uticaja; potom sledi klasini, religiozni (neokatoliki) period u kojem su glavne oblasti elerovih istraivanja sociologija znanja i fenomenoloka aksiologija, da bi se u poznoj fazi udaljio od
www.uzelac.eu 136
Milan Uzelac
teizma nastojei da utemelji filozofsku antropologiju. Osim neokantovaca i Huserla, na elera su presudno uticali Paskal i avgustinovska tradicija. Spis po kome je postao slavan i koji spada svakako u tri najvea dela filozofske literature XX stolea jeste Formalizam u etici i materijalna etika vrednosti (19131917); u ovom delu, objavljenom u Huserlovom "Godinjaku za filozofiju i fenomenoloka istraivanja", eler fenomenoloki metod primenjuje na sferu morala. Glavno delo poznog perioda je Poloaj oveka u kosmosu (1928) kojem je prethodio godinu ranije napisan rad Posebni poloaj oveka; u ova dva spisa je izloio program svoje planirane knjige Sutina oveka. Novi ogled o filozofskoj antropologiji koje je planirao da objavi 1929. godine. Meu ostalim njegovim radovima treba istai: Transcendentalni i psiholoki metod (1900), Kriza vrednosti (1919), O venom u oveku (1921), Forme znanja i drutvo (1926), Sutina i forma simpatije (1923); Filozofski pogled na svet (1929). eler spada u one mislioce ije se delo poinje vrednovati tek nakon njihove smrti a to je posledica potonjeg razvoja evropske filozofije; iako za ivota i nije uivao ugled kakav njegovo delo ima danas, nesumnjiv je njegov uticaj na nemaku filozofsku antropologiju, na ranog Hajdegera, na Jaspersa, Bubera, francuski personalizam kao i na pripadnike frankfurtske kole, posebno kad je re o metateoriji sociologije. Glavna zasluga elera jeste u utemeljenju novih filozofskih disciplina (primenjena fenomenologija, aksiologija, sociologija znanja, filozofska antropologija); iako je esto menjao gledita, iako se bavio krajnje razliitim problemima, od filozofije, preko teologije do sociologije, eler je uspeo da izgradi itav niz razliitih meusobno koherentnih pogleda a koji su imali za cilj da izvedu sa stranputica tadanja antropoloka istraivanja.
www.uzelac.eu 137
Milan Uzelac
Pitanje ta je ovek i kakvo je njegovo mesto u svetu postalo je jedno od onih koje odreuje celokupnu elerovu filozofiju. Ishodite elerove filozofije je shvatanje o dvojakosti ovekovog delovanja koje moe biti idealno i ivotno realno; svaki akt svesti je intencionalan, usmeren na predmete, no ti predmeti mogu biti praktini (ako pripadaju ovekovoj telesnosti) i idealni (ako se odnose na smisaonu komponentu ovekovog bivstvovanja); u ovom drugom sluaju postoje dva plana, empirijski (u kojem je ovek suprotstavljen svetu i u kojem on sebe doivljava) i nadempirijski, objektivni (koji je sutinski i u kojem ovek nije naspram sveta ve naspram boga). U tom poslednjem sluaju ovek ima posla s transcendentnim, sa vrednostima koje su normativne i koje propisuju ovekovo ponaanje i koje nikad ne mogu biti izvedene iz svojstava predmeta i pojava u svetu i stoga ostaju uvek identine sa svojom sutinom. Time se eler otro suprotstavlja neokantovcima (Vindelband, Rikert) koji vrednosti svode na ista znaenja; to znai da treba razlikovati vrednosti i njihove nosioce koji se nalaze u dobrima, stvarima. Vrednosti treba razlikovati i od razliitih ovekovih interesa koji vrednostima pripisuju pozitivno ili negativno znaenje. U tom poslednjem sluaju treba govoriti o praktinim pojavama, vrednostima u dobrima i stvarima u odnosu na objekte. Zahvaljujui uzronosti vrednosti mogue je videti apriorno predmete koji su spolja fiksirani kao odreeni sled datosti. To omoguuje eleru uvoenje pojma materijalni apriori (mogunost da se do sutine kao eidetske datosti dospe uz pomo saglasja akta i njegovog predmeta) koji on suprotstavlja Kantovom pojmu formalnog apriori koji podrazumeva optost i nunost (pri emu sutinu moe sagledati i pojedinac). Materijalni apriori polazi od fenomenolokog iskustva koje imanentno i neposredno zahvata injenice, odnosno fenomene.
www.uzelac.eu 138
Milan Uzelac
Fenomenoloko iskustvo se suprotstavlja nefenomenolokom iskustvu koje polazi od prirodnih pretpostavki o prirodnoj konstituciji saznajueg subjekta. Vrednosti su intencionalni sadraji odreenih ljudskih akata koji su osnova voljnih aktivnosti usmerenih ka odreenoj svrsi.Time se eler suprotstavlja neokantovcima i njihovoj voluntaristikoj koncepciji vrednosti; mera u kojoj vrednosti otkriva subjekt omoguuje njihovu hijerarhizaciju i tipologiju (to je tema koju u aksiologiji po prvi put uvodi eler) na osnovu odreenih kriterijuma. ovek je sposoban da se neogranieno probija ka vrednostima, ali su njegove mogunosti za tako neto veoma ograniene usled vezanosti odreenim pogledima na svet, pragmatizmom koji dominira savremenom civilizacijom, kao i sposobnostima ovekovim da doivi vrednosti. Jedno od osnovnih ogranienja koje dolazi iz pomenutog "pragmatizma" jeste hipostaziranje uloge uma u kulturi i saznanju. Um je slep za vrednosti koje se logiki ne mogu izraziti; njih je mogue samo osetiti, mada su one date razliito od oseanja , jer gubitak oseanja ne dotie bivstvovanje vrednosti. eler se vraa Kantu koji svojim "formalnim apriorijem" otro razgraniava sferu ulnosti i razuma (tako to materijalno identifikuje sa sadrajem oseanja) i smatra da razum nije konstitutivno poelo kao i da se ulnost moe drugaije objasniti uz pomo pojma emotivni apriori zahvaljujui kojem se i moe dospeti do poslednjih sutina stvari, do vrednosti, a bez kojeg je nemogue fenomenoloko iskustvo. Ovde eler u velikoj meri sledi Paskala i njegovo uenje o logici srca i pri tom istie primat ljubavi nad saznanjem, kao i primat ljubavi nad mrnjom (i u ovom drugom eler sledi Brentana koji je prvi u tradiciji intencionalizma razvio diskuras "ljubav-mrnja"). Akti ljubavi-mrnje su akti emocionalne intuicije, neposredne refleksije sutine u kojima se samootkrivaju vrednosti i koje moemo tumaiti kao "susret" i saoseanje sa "drugim" (pri
www.uzelac.eu 139
Milan Uzelac
emu je re o autentinoj simpatiji naspram neautentine koja ugroava egzistenciju druge linosti). Analizom glavnog elerovog spisa lako se dolazi do zakljuka da on etiku gradi kroz otro suprotstavljanje Kantu istiui kako etika ne treba biti zasnovana na dunosti ve na vrednosti. Za razliku od Kanta koji nije odvajao dobro od vrednosti i koji je smatrao da je dobro ono to poseduje vrednost, eler je smatrao da razlika izmeu dobra i vrednosti postoji, da su dobra injenice a vrednosti sutine; nadalje, tvrdio je da se moralni zakon ne moe izvoditi empirijski induktivno i da njegov univerzalnoapriorni karakter opovrgava etiku uspeha. Apriorno nije pri tom i formalno i u tome eler vidi greku Kanta; moralne norme su apriorne, no istovremeno i materijalne mada sadraji na koje se te norme oslanjaju nisu injenice ve sutine, tj. vrednosti. Tako eler dolazi do utemeljenja apriorne etike neformalnog svojstva, do materijalne etike vrednosti. Svoje etiko uenje on konstituie kao "materijalistiku etiku" kojoj je svojstveno da za svoj temelj, svoju "materijalnu osnovu" proglaava ne dunost ve vrednost. Svoju najviu manifestaciju ljubav nalazi u ljubavi prema bogu kao apsolutnoj vrednosti, kao neophodnom centru koji ne dozvoljava da taj centar bude ispunjen razliitim "idolima" i fetiima. Svaka ljubav je latentna ljubav prema bogu koji svakom omoguuje da ostane svoj i bude sauesnik drugom biu. oveka ini ovekom sposobnost da transcendira sebe u aktu molitve i vrednosti svetosti su najvie u hijerarhiji vrednosti41 koja je izgraena u odnosu na boga kao apsolutnu vrednost. Vrednosti svetosti se javljaju tokom doivljavanja predmeta koji su nam apriorno dati kao simboli svetog, kao osnov boga koji je apsolutno lini duh.
41
Na prva tri nivoa nalaze se hedonistike, vitalne i duhovne vrednosti; u ovu treu grupu spadaju etike, pravne, estetske i saznajne vrednosti.
www.uzelac.eu 140
Milan Uzelac
Suprotno Kantu, eler istie tri stadijuma znanja u drugaijem poretku: nauka, metafizika, religija, pri emu je nauno znanje isto tehniko-instrumentalno znanje. U poznoj fazi svog stvaralatva, u vreme izgradnje filozofske antropologije, eler je prednost dao filozofiji. Metateorijsku poziciju s koje bi najbolje mogao osvetliti svoje novo stanovite eler nalazi u sociologiji shvaenoj kao filozofskoj sociologiji koja je potpuna suprotnost pozitivistikoj sociologiji, kao i nominalistikom programu kakav je zastupao Maks Veber i koji je bio neadekvatan za istiskivanje pozitivizma iz sociologije. Sredinji problem svog vremena eler je video u narastajuem nihilizmu koji je posledica pozitivizma, pragmatizma i tehnokratizma. Zato je smatrao da je neophodan povratak na refleksivnu poziciju bez koje je nemogue obrazovanje kao bitna komponenta savremene kulture. eler kritikuje tendencije koje vode potiskivanju metafizike i suprotno Zimelu smatra da ivot "gui" kulturu i to tako to je naglasak bio stavljen na realni, praktini ivot, na instinktivno-vitalnu organizaciju indivudue, na intelektualnu strukturu oveka koji je bio potinjen "logici sudbine" i "poretku roenja i smrti" (ime je ovek odreen kao tragino, prolazno bie);. Sve ovo bilo je predmet istraivanja realne sociologije, ali eler smatra da je zadatak sociologije kulture da istrai oblast koja je iznad neposrednog ivota, oblast u kojoj postoji usmerenost na vrednosti; u poslednje vreme dolo je do gubitka smisla kulture; izlaz eler nalazi u principu solidarnosti, u realizovanju programa filozofske antropologije. Prihvatajui Aristotelovo uenje o tome da je ovek na sredini izmeu ivotinja i bogova i da pri tom pripada i jednom i drugom svetu, eler smatra da je ovek jedno veno izmeu, granica, prelaz, pojava boija u reci ivota, veno zalaenje ivota za svoje granice. ovek je veza razliitih aksiolokih sfera: ljudskog i nadljudskog,
www.uzelac.eu 141
Milan Uzelac
konanog i beskonanog, prolaznog i venog, prirodnog i natprirodnog. Sledei Niea eler je sklon da oveka vidi kao "bolesnu ivotinju", "pogrenim korakom ivota" koji je homo naturalisa odveo u orsokak, a pozivajui se na Avgustina on govori o ovekovom boanskom liku koji se ne moe objasniti iz samog oveka. S jedne strane, kao zemno bie, ovek je ukljuen u odnose odreene fenomenom vlasti, a s druge, budui usmeren bogu, ovek u aktima ljubavi neprestano prevazilazi svoje granice. eler odbacuje psihofiziki paralelizam i istie ovekovu sposobnost da transcendira svoje granice i svaku granicu koju mu namee ivot; to mu omoguuje duh koji konstituie njegovu linost. Duh je sutina ne-prirodnog principa personalnosti, a linost, budui da je tajna koja nema svoj temelj u predmetnosti jeste centar ovekovih autentinih akata. Linost opredmeuje, sve a sama se ne opredmeuje i to je mogue usled njenog neprestanog samoprojektovanja u duhovnim aktima, otkrivanjem sebe u duhovnim aktima koje stvara kao sebi sa-postojee. Linost se ne moe saznati; njoj se moe samo prii i razumeti je kroz refleksiju sutine koja se bazira na ljubavi. Ovo elera vodi ka izgradnji vieslojne strukture oveka (nesvesno, instinkti, ivot): ovek je kao linost otvoren ka svetu i za razliku od ivotinje koja uvek svetu kae da, on je sposoban da kae ne i on je stoga asket ivota, veni Faust. Duh stvara kulturu, ali je ne moe otelotvoriti u sociumu ve samo u svetu ideja ija je snaga u njihovoj istoi, nezahvaenosti realnou. Zato ovek uvek stremi visinama, ka vrednostima, a ne nadole ka manama. ovek je uvek u svetu i izvan sveta, on je poznatost ali i tajna koja trai, zahteva stalno deifrovanje i koja omoguuje kretanje ka oveku kao idealu; otkrivanje tajne oveka polazei od slike njegove sutine, eler vidi kao usud savremene filozofije.
www.uzelac.eu 142
Milan Uzelac
Iako su elera smatrali drugim fenomenologom posle Huserla, iako je fenomenologija u Nemakoj ubrzo postala velika moda, na prve pozitivne odjeke u inostranstvu Huserlova filozofija je naila u Rusiji pa nije stoga nimalo sluajno to je Huserl svoj programski spis Filozofija kao stroga nauka objavio u ruskom asopisu Logos 1911, budui da je prvi deo njegovih Logikih istraivanja svoj prvi inostrani prevod imao dve godine ranije u Sankt-Peterburgu. Taj spis je preveo jedan od najveih ruskih filozofa i teoretiara umetnosti XX stolea Gustav pet (1879-1937). pet je studirao na Fiziko-matematikom i Istorijskofilozofskom fakultetu u Kijevu. U prvo vreme predavao je u privatnim gimnazijama; 1910. izabran je za docenta i tada prelazi u Getingen gde tri godine studira fenomenologiju kod Huserla. Radio je u bibliotekama u Berlinu, Parizu i Edingurgu. Od 1916. docent je Moskovskog univerziteta i iste godine pokree asopis . Za profesora je izabran 1918. ali je udaljen sa univerziteta 1921. Tokom 1919. i 1920. uestvuje u radu Moskovskog lingvistikog kruoka sa R. J. Jakobsonom. Od 1923. radi u Ruskoj akademiji umetnosti a od 1927. je i njen potpredsednik. Nakon zatvaranja Akademije 1929. pet, koji je znao i teno govorio 17 jezika, bavi se prevoenjem za izdavaku kuu "Academia" i njemu pripada deo prevoda Hegelove Fenomenologije duha. Od 1932. prorektor je Akademije dramskih umetnosti koju je osnovao K.S. Stanislavski. Nakon tri godine je uhapen i poslat u Jenisejsk, potom u Tomst gde je i streljan. Rehabilitovan je 1956. Osnovna dela: Seanje u eksperimentalnoj psihologiji (1905), Problem uzronosti kod Hjuma i Kanta (1907), Pojava i smisao (1914), Filozofsko nasledstvo P.D. Jurkjevia (1915), Svest i njen nosioc (1916), Istorija kao problem logike I (1916), Hermeneutika i njeni problemi (1918), Filozofski pogledi Hercena (1921), Antropologizam Lavrova u svetlu istorije filozofije (1922), Estetiki fragmenti
www.uzelac.eu 143
Milan Uzelac
1-3 (1922-1923), Teatar kao umetnost (1922), Uvod u etniku psihologiju (1927), Unutranja forma rei (1927), i dr. U prvo vreme pet se pod uticajem elpanova bavio psihologijom i kao i njegov uitelj bio pod neokantovskim uticajem, no ubrzo je napustio tu poziciju. U to vreme nije se slagao ni sa predstavnicima filozofsko-religiozne renesanse koje je kasnije kritikovao u svom asopisu (19171921) i to ga je usmerilo ka fenomenologiji te je uskoro postao jedan od vodeih fenomenologa u Rusiji. U spisu Pojava i smisao ve se nalaze sve pretpostavke "hermeneutikog obrata" kao i kulturno-istorijske analize poznog peta. U svom razvoju filozofija po miljenju peta prolazi tri stadijuma: stadijum mudrosti, stadijum metafizike i stadijum nauke. U njoj postoje dve forme razvoja: negativna (meonalna) linija koja sebe identifikuje s naunom filozofijom (Kant) i pozitivna linija, koja je orijentisana na saznanje osnova bivstvovanja same svesti (Platon, Lajbnic, Volf). Prvoj formi se moe zameriti da naputa konkretne datosti svakodnevnog ivota, preterana apstrakcija kao i partikularizacija pojedinih smerova (fizicizam, psihologizam, sociologizam...). Kant i "nauna filozofija" ne mogu prevladati metafiziku i dospeti na nivo "stroge nauke" koja dugim radom, postepeno dolazi do istine. Ostaje dilema: odraavanje prirode ili propisivanje zakona prirodi. Pokuaji da se iznae neki "trei put" vodili su u eklekticizam zato to se on javljao nakon a ne pre te podele; pomenutu dilemu, po petu, razreava Hegelova dijalektika filozofija, ali ne do kraja jer je Hegel hipostazirao momenat identiteta i proglasio ga apsolutnom metafizikom realnou. Sledei odluujui korak nainio je tek Huserl koji je uz pomo pojma "ideacije" vratio filozofiju u njenu ishodinu taku gde se mogla prevladati poetna dilema, i to time to e se utvrditi predmetnost i intencionalnost svesti.
www.uzelac.eu 144
Milan Uzelac
pet ne proputa da ukae na opasnost naturalizma kod Huserla, koja je posledica identifikofanja prvobitnih datosti i perceptivnosti kao i na opasnost transcendentalizma, proglaavanjem "istog Ja" za jedinstvo svesti. pet ne odbacuje mogunost neizrecivog, odnosno, neeg to se ne moe izraziti, ali se suprotstavlja tendencijama da ono to se ne moe izraziti bude proglaeno za "stvar po sebi" ili neko "mistiko jedinstvo". Sve izrazivo je diskurzivno, i samo ono to moe biti racionalno objanjeno moe biti predmet filozofije kao stroge nauke. Granice mogueg diskursa istovremeno su po miljenju peta i granice filozofskog suenja. Ako se to prenebregne dolazi do oblika negativnih filozofij kao to su empirizam, kriticizam, skepticizam ili dogmatizam (obrnuti skepticizam, kako kae pet). Osnova filozofskog znanja moe biti samo znanje o svetu ivota koji jo nije sabijen u okvire razumskih shema, dakle, predteorijsko znanje. Refleksivna kritika svesti s pozicija neposrednog iskustva moe se vriti samo u sluaju kada se iskustvo uzima u konkretnoj punoi njegovih kulturno-socijalnih sadraja a ne u apstraktnim formama opaanja stvari. Zato svest ne treba redukovati na individualnu svest, koja i sama moe biti adekvatno izraena samo u irokom socijalnom i kulturnom kontekstu. pet ide i dalje tvrdnjom da iz toga to "Ja posedujem svest" ne sledi da svest pripada samo tom individualnom "Ja" (budui da svest ne mora imati svog nosioca), jer mogu postojati i forme kolektivne svesti. Forme kulturne svesti izraavaju se u rei/pojmu, koja nije prvobitno data u percepciji stvari, ve u usvajanju znaka u intersubjektivnom optenju. ivi pojam ne posedujemo samo kao sliku (conceptus) ve i kao konkretno jedinstvo ivoga (tekueg) smisla. Smisao se moe razumeti, ali on nije dat uivljavanjem (Einfhlung) ve kroz inteligibilnu intuiciju; u tom sluaju smisao se pokazuje kao granina osnova
www.uzelac.eu 145
Milan Uzelac
pojave tj. akta doivljavanja realnosti ili ideja predmeta. Unutranja forma rei je pravilo po kom se obrazuju pojmovi. Ta pravila, kao algoritmi, ne samo da obrazuju tok smisla ve otkrivaju i mogunost dijalektike interpretacije koja se temelji u samoj realnosti. Interpretacija otkriva sve mogunosti u kretanju smisla i pretvara filozofiju u filozofiju kulture (kao filozofiju mogunosti). Realnost konkretne stvarnosti je realizacija koja pretpostavlja racionalne temelje na kojima se ostvaruje data a ne neka druga mogunost. Istorija stoga moe biti shvaena kao projektivna realnost koja se formira u kulturno-socijalnom iskustvu koje je jedinstveno i izvorno realno. Svaka socijalna i kulturna injenica podlona je dijalektikoj interpretaciji, tj. moe biti u svom totalitetu osmiljena samo u posebnim hermeneutikim aktima logike dijalektike svesti. Ta injenica moe biti i izraz subjekata koji su se u njoj objektivisali (kako pojedinaca tako naroda i klasa). U tom svom smislu drutveni znak moe biti objekt psiholokog istraivanja u socijalnoj i etnikoj psihologiji. Svest dobija svoju optost ne putem "uoptavanja" ve putem "optenja". Zato svaku saznajnu situaciju moemo posmatrati u kontekstu socijalno-ontolokih veza koje postoje izmeu onog koji saznaje i njegovog predmeta saznanja. Do najvieg znanja dospeva filozofija kao stroga nauka a ne etika, istorija, ili filozofija pogleda na svet. Specifinost neke nacionalne filozofije ne lei u dobijenim odgovorima (oni su jedni i isti) ve u nainu postavljanja pitanja, u njihovom izboru, njihovim modifikacijama koje su odreene drutvenim i kulturnim kontekstom. U tom smislu, po miljenju peta, ruska filozofija moe biti tumaena prvenstveno kao filozofiranje. Ve je reeno da su svi oni koji su proslavili fenomenologiju, dobivi od nje poetne teorijske impulse, tokom svog razvoja poli posve razliitim putevima; u tom
www.uzelac.eu 146
Milan Uzelac
smislu teko se u fenomenologe moe svrstati Hajdeger, naroito kad se imaju u vidu njegovi pozniji radovi, Maks eler, o kome smo ve govorili, ili an-Pol Sartr; isto se moe rei i za jo jednog filozofa roenog u Carskoj Rusiji (Riga) a to je Nikolaj Hartman (1882-1950). Nakon studija klasine filologije u Sankt-Peterburgu, Hartman je preao u Marburg 1905. gde je studirao filozofiju kod Koena i Natorpa; odbranivi doktorsku disertaciju 1909. izabran je za docenta a potom i profesora Univerziteta u Marburgu gde predaje do 1925, kada prelazi u Keln da bi od 1931. bio profesor Univerziteta u Berlinu; od 1945. Hartman predaje u Getingenu gde je umro 1950. godine. Iako se formirao pod neposrednim neokantovskim uticajem, na Hartmana je presudno uticala Huserlova fenomenologija, naroito kritika psihologizma i neokantovskog subjektivizma, koja je uticala na njegovo udaljavanje od neokantovstva, a to je u svoj svojoj radikalnosti postalo posebno vidno u njegovom spisu Osnovne crte metafizike saznanja (1921). Pred kraj svoje predavake aktivnosti u Marburgu Hartman se pribliio Hajdegeru (budui da im je zajednika bila evolucija od transcendentalne fenomenologije ranog Huserla do konstruktivne filozofske ontologije), mada treba imati u vidu i izrazite razlike meu njima, iako nova kritika ontologija Nikolaja Hartmana, ima malo zajednikog sa fundamentalnom ontologijom Martina Hajdegera iji je program izloen u delu Sein und Zeit. U vreme svog boravka u Kelnu Hartman je neposredno saraivao sa elerom (iji su mu radovi od ranije bili poznati); povezivala ih je razrada fenomenoloke filozofije vrednosti i fenomenoloke "materijalne etike". Premda su neki isticali kako je Hartman sistematizator elerove aksiologije i etike, razlika izmeu njih dvojice bila je velika. Nalazei se u neposrednoj saradnji s najplodotvornijim filozofima njegovog vremena (Koen,
www.uzelac.eu 147
Milan Uzelac
Natorp, Hajdeger, eler), Hartman je stvorio impozantan filozofski opus koji nimalo ne zaostaje za delima njegovih savremenika, i mnogi s pravom govore o njemu kao o neopravdano zanemarenom misliocu. Njegova najvanija dela su: Platonovska logika bivstvovanja (1909), Osnovna filozofska pitanja biologije (1912), Osnovne crte metafizike saznanja (1921), Filozofija nemakog idealizma (Fihte, eling i romantika; Hegel) (1923; 1929), Prilog zasnivanju ontologije (1935), Etika (1935), Struktura realnog sveta (1940), Filozofija prirode (1945), Estetika (1945); oba poslednja dela objavljena su tek 1950. Hartman je poslednji nemaki filozof koji je obradio sve tradicionalne "filozofske nauke" u Hegelovom smislu te rei: ontologiju, teoriju saznanja, filozofiju prirode, socijalnu filozofiju, etiku i estetiku. Sve to uinio je u XX stoleu, u vreme koje nije imalo vie razumevanja za filozofski sistem i kad se smatralo da je prolo vreme kad je bilo mogue da se sva filozofska problematika izloi na celovit nain. Moda stoga i nije sluajno to njegov "sistem" u postneokantovskom periodu poinje teorijom saznanja a zavrava se estetikom. Pored ve pomenutih uticaja Huserla, Hajdegera, elera i Eduarda fon Hartmana, na Hartmana su presudno uticale ideje Aristotela i Hegela pa su mnogi u njegovoj filozofiji videli "modernizovan aristotelizam i sholastiku" ili "hegelovstvo vieno pod kantovskom prizmom". Pod uticajem Kanta, Hartman se kritiki odnosi prema konstruisanju filozofskih sistema ali pri tom, kao to smo napomenuli, gradi takav filozofski sistem da se s pravom moe rei kako je to poslednji filozofski sistem u XX stoleu. Ubrajajui sebe u pobornike problemskog tipa miljenja (Platon, Aristotel, Dekart, Lajbnic, Kant), on se suprotstavlja sistemskom nainu miljenja (Bruno, Spinoza, Volf, Fihte, eling, Hegel) da bi pri tom i sam zavrio u ovoj drugoj grupi filozofa. Odreujui saznanje kao ontoloki
www.uzelac.eu 148
Milan Uzelac
proces i izgraujui ontologiju u svim njenim aspektima, Hartman svoju filozofiju odreuje kao realizam. Istovremeno, on u okvuru realistikih filozofskih smerova XX stolea zauzima posebno mesto kao osniva kritike ontologije ili nove ontologije. Polazite nove ontologije je kritika transcendentalizma koji gubi iz vida da je saznanje transcendentni akt koji prelazi granice svesti. Miljenje je dvojako intencionalno: mislei misao, ono tim samim misli i predmet koji je sa svoje strane neto sasvim drugo, no upravo ono o emu misli misao. Beskorisno je miljenje radi miljenja; misao je uvek radi neeg drugog, radi onog bivstvujueg; misao i stvar su po svom sadraju neodeljivi ali se iz osnova razlikuju po nainu svog bia (misao je u duhu a stvar je uvek izvan duha). Saznanje nije konstruisanje ve "zahvatanje" realnosti koja ve postoji i to nezavisno od onog koji je saznaje. Iako je struktura realnosti u velikoj meri analogna strukturi saznanja, ne moe se govoriti o podudarnosti ovih dveju oblasti. Saznanje u svakom trenutku samo uveava puninu i dubinu "zahvatanja" realnosti i nikad se u njoj ne iscrpljuje. Drugo svojstvo Hartmanovog sistema je shvatanje o ontolokom jedinstvu sveta. Bivstvovanje je mnogoobrazno. U njemu se sree bivstvujue i sutina, realnost i idealnost kao naini bivstvovanja. Bivstvovanje poseduje niz modaliteta (mogunost, stvarnost, nunost). Mogue moe biti samo ono to je bilo ili e biti realno; to vodi identitetu realnog i idealnog, bivstvujueg i sutine. Osim toga, Hartman istie slojevitost bivstvovanja. Ono u sebi ima etiri sloja: neorganski (fiziki), organski (bioloki), duevni (psiholoki) i duhovni (idealni) sloj bivstvovanja. Vii nivoi nastaju na osnovu niih pri emu vii sloj ne moe postojati ako nema nieg, dok obrnuto moe. Vii nivoi su nesvodivi na nie jer u njima kao njihov atribut raste sloboda. Svaki je sloj autonoman i poseduje sopstvene unutranje zakone. Ovo za posledicu ima kritiku
www.uzelac.eu 149
Milan Uzelac
teleologizma kao neopravdano rasprostiranje kategorija vieg sloja na nie slojeve. Ne postoji idealni faktor koji bi kategorije viih slojeva primenjivao na nie. Ovo ima kod Hartmana direktni uticaj na njegovo etiko uenje: prihvatajui apsolutni karakter morala i iskljuujui transcendentnost smisla on je prinuen da postilira ateizam kao osnov slobodnog delovanja linosti. Polazei od neophodnosti razlikovanja formi postojanja i njegovih kategorijalnih struktura, Hartman kao zadatak kritike ontologije istie analizu kategorija kao fundamentalnih odreenja bivstvovanja unutar svakog od pomenutih slojeva i otkrivanje njihovih meusobnih veza i odnosa. Saznanje je ontiki odnos izmeu postojeeg subjekta i objekta u kojem objekt ostaje kakav jeste dok se subjekt menja; pri tom je predmet saznanja uvek neto vie no predmet budui da on nije samo neto saznato no i neto nepoznato. Svetu odgovara mnotvo slika sveta i na taj nain ontoloki pristup shvata saznajni odnos kao ontiki tako to omoguuje saznanje po slojevima bivstvovanja; ako bi sve kategorije predmeta istovremeno bile i kategorije saznanja, ne bi bilo nieg nesaznatljivog; ali mi u svim oblastima nailazimo na granice saznatljivosti i zato je neophodna diferencijalna kategorijalna analiza kojom se kategorije dele u dve sfere: na kategorije kao principe bivstvovanja i na kategorije koje su "istovremeno" i principi saznanja (o pravom identitetu kategorij mogue je, po miljenju Hartmana, govoriti samo u matematici i logici). Poreenjem gornjih dveju kategorijalnih oblasti mi zapadamo u antinominost. Samo svest moe saznavati, ali istovremeno, ona zalazi za svoje granice time to zahvata neto to je izvan nje, budui da je spoznajua svest; s druge strane, svest ne moe prei svoje granice budui da moe zahvatiti samo svoje sadraje, jer je spoznajua svest. Kako nema identiteta izmeu bivstvovanja i miljenja, ovo se protivreje ne moe prevladati.
www.uzelac.eu 150
Milan Uzelac
Hartman istie kako se svaka kategorijalna promena tie saznajnih a ne ontikih kategorija koje su nepromenljive i invarijantne i ka kojima tei saznanje. Zahvatiti se moe samo ono to se prethodno ve ima i zato je pojmovno "formiranje" kategorija uvek sekundarno. Realna promena struktuiranosti saznajnih kategorija zbiva se u procesu ovekovog adaptiranja svetu koji ga okruuje koji je u pozadini svakog istorijskog napretka saznanja, odnosno svake misaone promene strukture misli i njenih pojmova. Saznanje je nain ovekove adaptacije u svetu pri emu je adaptacija kategorijalna promena koja se odvija u kulturnom i duhovnom ivotu. Mehanizam tih promena mogue je traiti u etvrtom, duhovnom sloju i linost se razume kao etiki fenomen koji nastaje konstitucijom akata intencionalno usmerenih na druge linosti. Objektivni duh ne postoji realno izvan individua, ali postoji opta zajednika forma carstvo vrednosti. Kao rezultat delovanja duha na objektivno nastaje sinteza kao "objektivizovani duh" koji se fiksira u proizvodima filozofije, religije, nauke, tehnike i dr. Stalno transcendiranje iri okolni svet, uveliava adekvatnost kategorijalnih podudarnosti. Saznanje stoga nije nita drugo no uestvovanje u postojeem, "bivstvovanje-za-nas" onog to inae postoji samo po sebi. U svom odnosu spram bivstvovanja ono se manifestuje kao svesno uee duhovnog bivstvovanja u sebi samom, njegovo "bivstvovanje-za-sebe". Vrednosti se ne mogu dokuiti samo u saznajnom odnosu ve u odnosima "ljubavi-mrnje", "dopadanja-nedopadanja" i to je bit problema etike i estetike. U dostizanju tih vrednosti neophodno je intuitivno "ulo za vrednosti"; re je o emotivno-transcendentnim aktima i njihovom neposrednom zahvatanju, a to su akti u kojima se potvruje postojanje realnosti i realnog sveta. 7. Dijalogizam
www.uzelac.eu 151
Milan Uzelac
Odgovor na transcendentalizam na kojem je poivala fenomenoloka filozofija doao je iz redova tzv. "dijalogista"; re je o filozofskoj orijentaciji iji su predstavnici nastojali da stvore jedan novi tip refleksije na osnovu dijaloga i to kroz analizu odnosa ka Drugom shvaenom kao Ti. U pripadnike ove orijentacije ubrajaju se Martin Buber, Karl Rozencvajg, Eugen Rozentok-Hisi, Ferdinand Ebner i Mihail Bahtin. Vanu ulogu za nastajanje dijalogizma odigrao je asopis Patmos koji je izlazio u Berlinu neposredno nakon I svetskog rata (1919-1923). Dijalogisti su se otro suprotstavljali solipsistiko-monolokom jeziku klasine filozofije koja je sve vreme bila usmerena na objekt (ono) ili na samu sebe (u teorijskom stavu). Novo miljenje trebalo je da se zasniva na odnoenju a ne na saznanju, trebalo je da bude delatno a ne da ostaje na nivou kontemplacije. Delatno Ja je rezultat ovekove usmerenosti na neto to je izvan njega, to je Drugo. Dekartov poznati stav o cogito Rozencvajg je preveo u stav mislim, dakle, govorim. Ebner je u svakom Ti (kao Drugom) video Ti koje je odblesak Boga sa kojim ovek vodi neprestani dijalog kojim se dolazi do istinskog miljenja. Najznaajniji meu dijalogistima svakako je Martin Buber (1878-1965). Buber je roen u Beu; mladost je proveo u Lavovu kod babe i dede. Od 1892. ivi kod oca u Lembergu i ita dela Kanta i Niea; filozofiju, filologiju i istoriju umetnosti studira u Beu, Cirihu, Lajpcigu i Berlinu i slua predavanja Diltaja i Zimela; za vreme studija u Beu postaje lan cionistikog udruenja i tada je pod velikim uticajem jevrejske tradicije (hasidizam), ali isto tako i zapadne filozofije, pre svega Paskala, Niea i Kjerkegora; ivei u dve kulture (jevrejskoj i nemakoj) Buber je osetio krizu u kojoj se nala nemaka kultura. Pored etrdesetogodinjeg intenzivnog bavljenja prevoenjem Biblije (u emu mu je do svoje smrti pomagao i Rozencvajg), Buber je napisao i niz knjiga meu kojima je
www.uzelac.eu 152
Milan Uzelac
najpoznatiji kratak spis Ja i Ti (1923). Filozofiju i etiku je predavao na Univerzitetu u Frankfurtu (1923-1933), a nakon dolaska nacista na vlast emigrira u vajcarsku da bi se 1938. Preselio u Palestinu. Od 1938. do 1951. profesor je u Jerusalimu; nakon toga dri predavanja po Evropi i Americi i objavljuje niz knjiga. U spisu Ja i Ti Buber nastoji da izgradi "trei put" koji bi se nalazio izmeu neostvarenog objektivizma i kartezijanskog fetiizma individualnosti kojoj preti pad u solipsizam. Odbacujui ontoloke refleksije o "bivstvovanju kao bivstvujuem" i nesavladiv identitet dekartovskog cogitoa, Buber polazi od situacije sa-postojanja Ja s drugom linou budui da je ovekovo postojanje uvek sa-bivstvovanje s drugim ljudima. Razgraniavanjem sfere "Ja ono" i "Ja Ti" Buber izgrauje prostor u kojem je mogua filozofija dijaloga. Osnovna ideja Bubera je u tome da Ja nije supstancija ve da je povezano s Ti zahvaljujui emu je mogue ostvarenje ovekove predodreenosti. Odnos Ja i Ti Buber ne razmatra kao neki subjektivni dogaaj, budui da ja ne postavlja Ti ve ga sree; uvodei pojam izmeu Buber podvlai distancu koja postoji izmeu Ja i Ti i time ukazuje na mesto gde se realizuje autentino bivstvovanje dijalokog oveka i gde se otkrivaju karakteristine crte njegove linosti koje se ne mogu svesti na njegova mentalna, fizika ili psihika svojstva. Buberov pojam izmeu izraz je radikalne drugosti drugog oveka u odnosu na koje se Ja javlja kao onaj koji se obraa (aktivna pozicija), a s druge strane, ostaje predat toj drugosti takvoj kakva ona jeste, kao "veno Ti", kao bog (pasivna pozicija). Istinski znak meuljudskog sa-postojanja jeste govor koji je temelj ljudskog bivstvovanja. Obraajui se drugom oveku Ja zapravo priznaje drugost Drugog zahvaljujui emu je mogue ophoenje i razgovor. Istinski razgovor je realizacija odnosa meu ljudima u kojem se usaglaavaju razlike.
www.uzelac.eu 153
Milan Uzelac
U osnovi ove Buberove dijaloke koncepcije, koja sa provlai kroz sve njegove potonje radove, lei intuicija da postoji veza izmeu ovekovog odnosa prema bogu i njegovog odnosa prema drugom oveku. Nakon izlaska iz tampe pomenute Buberove knjige (1923) njegovo ime je postalo simbol itavog pokreta poznatog kao filozofija dijaloga, odnosno, dijalogizam; iako ovo delo, sastavljeno iz fragmenata, ima aforistiki karakter i premda je pisano u jednom impresionistikom stilu, protkano je dubokim religioznim iskustvom, kojim je proeta i sva svakodnevica, a to doprinosi ruenju tradicionalne metafizike koncepcije o jedinstvu bivstvovanja. Pod dubokim Buberovim uticajem bio je i njegov prijatelj Franc Rozencvajg (1886-1929) koji je zapoeo studije medicine i istorije, a potom doktorirao radom o Hegelovoj filozofiji (1912); meu njegova vanija dela ubrajaju se spisi: Hegel i drava (1921), Pisma i dnevnici 1909-1918 (tampano 1979). Za Rozencvajgovu filozofiju je karakteristino okretanje ka metafizici Rei. U spisu Zvezda iskupljenja (1921) on izlae svojevrsnu gramatiku erosa, odnosno logiku ljubavi. Gramatici erosa odgovara jedna drugaija logika od aristotelovske iji su problemi vezani za predmetno miljenje, a to je "logika Ja i Ti". Reenje svih problema Rozencvajg nalazi u sferi oblikovanoj dijalogom; bog, svet i ovek jesu tri oblasti specifine ontologije kojom Rozencvajg nastoji da prevlada prevlast nebivstvovanja i ovekovu egzistenciju ne usmerava ka brizi o bivstvovanju ve ga vodi uspostavljanju odnosa sa drugim ovekom. Intersubjektivna komunikacija je po Rozencvajgu prvobitna realnost koja se moe postii uz pomo nerefleksivnog "verovanja". Na taj nain Rozencvajg nastoji da razotkrije sutinu intersubjektivnosti pri emu je subjektivnost potpuna suprotnost "bezlinosti", spremnost da se prihvati drugi kao subjekt.
www.uzelac.eu
154
Milan Uzelac
Nemako-ameriki hrianski mislilac42, istoriar i filozof Eugen Moric Fridrih Rozentok-Hisi (1888-1973) takoe pripada duhovnoj tradiciji dijalogista. Iako je rano zapoeo akademsku karijeru, brzo je napustio poprite teorijskih problema i poeo da se bavi praktinim i organizacionim pitanjima pa je nakon I svetskog rata neko vreme bio glavni urednik lista automobilske kompanije Dajmler-Benc u tutgartu; potom se, nekoliko godina, bavio osnivanjem dobrovoljnih radnih logora za radnike, seljake i studente u vreme ekonomske i politike krize u Nemakoj. Po dolasku nacista na vlast prelazi u Ameriku gde je profesor na Harvardskom univerzitetu (1936-1957). Autor je niza knjiga meu kojima su najznaajnije: Evropske revolucije i karakter nacije (1931), Sociologija I-II (19561958), Jezik ljudskog roda I-II, 1963-1964). Mnoga njegova predavanja danas se objavljuju na osnovu magnetofonskih zapisa njegovih studenata. Zbog mnotva najraznovrsnijih uticaja (od judaizma i Heraklita do nemakog idealizma, Marksa, Niea i Frojda), filozofija Rozentok-Hisija se teko moe klasifikovati i ne uklapa se u uobiajene akademske sheme; njegov stil nazivali su "post-sistematian", "postaforistian"; on vie govori o drugovima no o kolegama i nije sluajno to u prvi plan izbija problem zajednikog sa-uestvovanja ljudi u svetu; njegovu koncepciju su, posle velikih diskusija, prihvatili kao socioloku, mada je kao takva preivela velike kritike. Stil njegovih dela se bitno razlikuje od tradicionalnog, strogog filozofskog diskursa i on je alternativa postmodernim obrascima netradicionalnog naina miljenja.
42
Ovde imate jedan interesantan fenomen karakteristian za nae vremekada je neki teoretiar dobar, onda je on kao u ovom sluaju i nemaki i ameriki; kad je neki pesnik dobar, kao T.S Eliot, onda je on i u amerikim i u engleskim antologijama poezije; kad je lo, nije ni u jednima ni u drugima. Takav e biti iskod svih diskusija iriliara i latiniara kod nas. I nije bitno da li je neko delo tampano jednim ili drugim pismom, ve da li valja ili ne.
www.uzelac.eu 155
Milan Uzelac
Njegova Sociologija dotie se pitanja koja daleko prevazilaze metodoloke aspekte sociolokih istraivanja, kao to i pitanja koja razmatra uveliko prevazilaze okvire savremene institucionalizovane sociologije i pribliavaju se pristupima kakve sreemo u savremenim pristupima filozofiji kulture. Istovremeno, kod njega se sree i niz originalnih koncepcija o istoriji civilizacije do kojih dolazi uvaavanjem dijalokog principa kao sredstva radikalne obnove humanistikog miljenja, a to svoju utemeljenost opravdava primenom na aktuelni materijal. Posebno su znaajne njegove analize znaaja, mesta i funkcije igre, sveta igre (sport, obiaji, rituali, ceremonije), kao i pojmova prirode, duha, kulture, due. Rozentok-Hisi istie znaaj jezika i kritikujui tradicionalnu gramatiku koja istraivanje ograniava na onog koji govori, smatra da jednaki znaaj treba dati i onom koji slua; u takvoj koncepciji jezik dobija poseban znaaj: on je nosilac svih doivljaja koji su se zbili u vremenu i omoguuje neprekidnost ovekovog iskustva; kritikom tradicionalnog shvatanja meusobnog odnosa jezika i miljenja, Rozentok-Hisi inaugurie jedan novi pristup koji naziva "govorno miljenje", "gramatiki metod" ili "metanomika"; on smatra da je upravo jezik najspecifiniji izraz ovekovog postojanja. Govorei, ovek zauzima sredite iz kog oko moe gledati napred, nazad, unutra i napolje, i ti smerovi ine tzv. "krst stvarnosti" sazdan osama prostora i vremena. Gramatike forme opisuju naine usaglaavanja prostora i vremena a razaranje jednog ili nekoliko frontova "krsta stvarnosti" oznaava ruenje jedinstvenog prostoravremena. Gramatika je metod pomou kojeg se osmiljava tekui socijalni proces. Sva istorija je smena formi govora, nain organizovanja prostorno-vremenskog kontinuuma kulture. Sve dok se onaj koji slua iskljuuje iz analize govora, vlada shema: miljenje govor (pismo) sluanje (itanje); nju mora zameniti sasvim drugaija shema u kojoj
www.uzelac.eu 156
Milan Uzelac
e drugi imati svoje bitno mesto: govor (pismo) sluanje (itanje) miljenje. U tome vanu ulogu igra oduhotvotenje, mogunost objedinjavanja ljudi. Jezici su bili orue oduhotvorenja i zato je oduhotvorenje besmrtno. Iskonski jezik nije orue miljenja ili sredstvo predavanja nekog saoptenja (tu funkciju dobija kasnije) ve je sredstvo ruenja bioloke zavisnosti, pretvaranje sebe iz egzemplara roda u rodno bie. To znai da jezik nije mogao nastati u obinim, svakodnevnim situacijama, ve je proizvod oduhotvorujueg rituala kojem je svojstveno ekstatiko naprezanje svih ljudskih sila. Tako se upravo jezik pokazuje kao glavno sredstvo za stvaranje uslova uzajamnog sa-postojanja ljudi. Rozentok-Hisi razlikuje tri vrste jezika: zvuke koje isputaju ivotinje, formalni ljudski jezik i neformalni ljudski jezik. U prvom sluaju imamo signale koji oznaavaju neto vidljivo. Specifinost formalnog ljudskog jezika je u njegovoj principijelnoj orijentaciji na nevidljivo i korienje imena. On dozvoljava da se govori o onom to je bilo do roenja pojedinog oveka i to e biti posle njegove smrti. Glavni zadatak jezika je uspostavljanje veze meu pokolenjima, tj. uklanjanje prekida unutar ljudskog roda. Zato je formalni jezik - jezik imena i on je mogao biti stvoren samo od strane ozbiljnih ljudi. Imena su od samog poetka bila socijalni imperativi i istorijski, prvi pade nije nominativ ve vokativ. Kako jezik organizuje svoj prostorvreme, svaka kultura stvara svoj prostor i svoje i vreme koji vae za sve lanove zajednice. Ljudska istorija poinje smru i sahranom i zato prva forma kulture je rod iji je lik smrt heroja. Kritika istorije koju vri Rozentok-Hisi bliska je onoj koju nalazimo kod Hajdegera, ali se svojim pozitivnim momentima bitno razlikuje od poznih Hajdegerovih stavova i postmodernistikih modela dekonstrukcije, kao i od principa izoanalize i rizomatike, budui da je re o koncepciji
www.uzelac.eu 157
Milan Uzelac
zasnovanoj na specifinom dijalokom principu prevladavanja metafizike i u tome se u nizu taaka razilazi i sa stavovima ostalih "dijalogista". Uticaj Rozentok-Hisija (ako se izuzmu P. Tilih, V.H. Odn, Memford ili J. Brodski) nije bio veliki i on do danas ostaje marginalni mislilac, to ne znai da e tako biti i u vremenu koje dolazi. Emanuel Levinas (1906-1995) rodio se u Kaunasu (Litva) a potom iveo u Harkovu; u Francusku je emigrirao 1923. godine. Filozofiju je studirao (zajedno s Morisom Blanoom) u Strasburgu a potom je preao u Frajburg gde 1928-1929. slua predavanja E. Huserla i pohaao seminare M. Hajdegera. Prvi rad Teorija intuicije u Huserlovoj fenomenologiji objavio je 1930. godine. Huserlove Kartezijanske meditacije preveo je na francuski jezik (1931); od 1941. do 1945. bio u koncentracionom logoru u Nemakoj i radio kao prevodilac za nemaki i ruski jezik; nakon niza radova objavljenih o Huserlovog fenomenologiji, 1948. objavljuje spis Vreme i Drugi i tim delom zapoinje njegov "dijaloki" period; iroku popolarnost stekao je nakon objavljivanja doktorske disertacije Totalitet i beskonano (1961), kao i nakon rasprava s Buberom o prirodi dijaloga, a to je potom objavljeno u knjizi Martin Buber i teorija saznanja (1963); ovo delo izazvalo je kasnije reakcije Bubera kao i Fridmana pa je tom problemu nakon nekoliko godina bio posveen i poseban zbornik; Od 1961. Levinas je profesor Univerziteta u Poatjeu, od 1967. u Nantu a od 1973. do 1976. kada je penzionisan, bio je profesor filozofije na Sorboni. U to vreme objavio je niz knjiga: Humanizam drugog oveka (1973), Drugo bivstvovanje, ili S one strane bivstvovanja (1974), a potom: Etika i beskonanost (1982), Dijahronija i reprezentacija (1983), Drugaije no znati (1988), Meu nama (1991). Svojim tekstovima o problemu Drugog Levinas pripada dijalogistima; smatra da je Drugi datost, a ne predmet miljenja, da Drugog ne treba izvoditi iz istine shvaene kao adekvatnost misli i objekta. Drugi postoji u
www.uzelac.eu 158
Milan Uzelac
svoj svojoj neredukovanoj drugosti, on me gledajui procenjuje te se ideja koju sam prethodno imao o njemu, raspada; Drugi nije "linost u kontekstu"; njegov lik izranja iz anonimnosti bivstvovanja i time se smo bivstvovanje izvodi iz anonimnosti. Lik Drugog ulazi u na svet i on je pojava i odgovornost; na taj nain, iskrsavajui preda mnom Drugi me ini odgovornim. Odgovornost u odnosu na drugog je po Levinasu iskonska struktura subjekta. Moja odgovornost u odnosu na Drugog javlja se kao oseaj odgovornosti za odgovornost drugih; zato, transcendentalan moe biti dijalog, ali ne i svest. Levinasova filozofija dijaloga moe se razmatrati kao destrukcija intencionalnog modela svesti uz pomo dijalokog modela; intencionalnom modelu svesti je svojstveno da je svest uvek svest o neem, da je ona uvek usmerena na neki predmet; taj predmet je uvek predmet za subjekt i izraava se formulom "Ego cogito cogitatum". U ovom intencionalnom modelu Ti ima karakter "drugog" Ja i i pokazuje se uvek proizvedenim u odnosu na Ja koje mu uvek prethodi. Levinas nastoji da princip bespretpostavnosti izgradi na jo stroi nain no to je to sluaj kod Huserla; on eksplicira smisao dijaloga kroz opoziciju "Ja-Drugi" i to uz pomo dihotomije "totalnobeskonano", "transcendentalno-transcendentno" pri emu je ishodina taka "identitet linosti"; univerzalni identitet (l'identit universelle) pomou kojeg se moe obuhvatiti sve tue ini osnovu subjekta, temelj prvog lica a univerzalna misao je "ja mislim". Zato se upravo u Ja nalazi poetni momenat identifikacije. Ja ouvava svoj identitet u svim promenama, ali time to se odnosi spram svog sopstvenog miljenja ono se uasava njegove ponornosti i stoga u sebi samom postaje drugi. Kartezijansku formulu Cogito ergo sum Levinas tumai na drugaiji nain; on smatra da se tu cogito ne javlja kao razmiljanje na temu sutine misli, kao to bi na to ukazivao odnos Ja prema glagolu u prvom licu (ergo sum)
www.uzelac.eu 159
Milan Uzelac
poto ovim stavom ulazimo zapravo u svet jezika; Ja mislim o neem, to znai da moje miljenje ne objanjava postojanje Ja kao supstancije, ve postojanje onog o emu se misli. Tranzitivnost glagola misliti upravlja nas uvek na predmete, napolje, no nikad ka naem Ja. Samo sud Ja mislim sebe mogao bi nas ubediti u postojanje sopstvenog Ja. U kartezijanskom smislu bolje bi bilo rei: postojim, dakle, mislim. Prvobitni odnos izmeu Ja i sveta realizuje se kao egzistiranje u svetu; specifinost Ja koje je suprotstavljeno drugosti sveta konceptualizuje se u "saznajuoj svesti". Drevni mit o Hegesu koji poseduje arobni prsten koji omoguuje da vidi druge a da oni ne mogu videti njega, nalazi, po miljenju Levinasa, svoj nastavak u Huserlovom uenju o "transcendentalnom Ja" koje se nalazi van sveta i koje je izvor time to konstituie smisao sveta i smisao oveka u tom svetu; ono, kao i mitski Heges, nema potrebu za pitanjima koja dolaze spolja ve samo zadaje pitanja i samo na njih odgovara. Svest transcendentalnog Ja razvija se samo u dijalogu sa samim sobom zahvaljujui tome to moe da se deli na posmatraa i ono posmatrano: na Ja koje je radikalno transcendetalno u odnosu na svet i Ja koje se nalazi u svetu i koje je integralna komponenta sveta koji Ja okruuje. To Ja koje je neodeljivi deo sveta jeste zapravo Drugi i stoga svest transcendentalnog Ja jeste izvor sopstvenih sadraja. Takvu situaciju Levinas smatra neprirodnom i sebi protivrenom; ako se prihvati postojanje mogunosti dijalokog prostora tada Drugo, koje transcendirajui bivstvovanje, razara totalnost; hegemoniju linosti razara transcendentnost drugog koja se interpretira kao ideja beskonanosti i neodeljiv atribut Dobra. Pojmovi totalnost i beskonanost kod Levinasa su dihotomni i oni se meusobno iskljuuju.itav sistem je mogu samo pod uslovom metafizikog kretanja ka Drugom i egzistencije Drugog van
www.uzelac.eu 160
Milan Uzelac
svakog totaliteta koji ine svest i realnost, subjekt i objekt ili subjekt i subjekt. Transcendentalna sutina diskursa pretpostavlja njihovo potpuno stapanje u jedinstven, totalan sistem u kojem bi oni izgubili svoju autonomiju. Semantika oblast metafizikog kretanja jeste "metafizika elja", intencija usmerena na Drugog, koji se kategorijalno odreuje kao neprisutnost. Odsutnost je istina ivota. Metafizika prisutnosti odreuje se u usmerenosti na "drugo mesto". Metafiziki eljeni Drugi ne biva kvalitativno razliit, ne rastvara se u identitetu subjekta onog koji misli; u iskustvu Drugog logika neprotivrenosti i sve to Levinas smatra "formalnom logikom" postaje spornim. Prevazilazei stanovite tradicionalnog racionalizma Levinas nastoji da razume osnove komunikativnog iskustva Ja u odnosu na Drugog. Polazei od asimetrinih intersubjektivnih odnosa shvaenih kao fundamentalna sposobnost subjektivnosti za moralnu odgovornost, Levinas izgrauje sopstvenu koncepciju odgovornosti. Sposobnost transcendiranja, ime se moe dospeti izvan granica onog to je "u sebi" i "za sebe" Levinas opisuje kategorijama etikog diskursa. U poetku susreta malo je veno ko je neko drugi u odnosu na mene, to je njegova stvar; za mene je on pre svega neko za koga ja nosim odgovornost. Razraujui svoje tumaenje odgovornosti, Levinas ima u vidu rusku tradiciju u shvatanju odgovornosti i on polazi od Dostojevskog: svi ljudi nose odgovornost jedan za drugog a ja u veoj meri no drugi, budui da moja odgovornost uvek prevazilazi odgovornost drugih. Tako se otkriva izvor smisla bivstvovanja: odnos jedan-kroz-drugog mogu je samo zahvaljujui odnosu jedan-za-drugog i to je imperariv koji se temelji u bezgraninoj odgovornosti. Susresti Drugog podrazumeva i moju odgovornost za njega. Odgovornost za drugog jeste drugi naziv za ljubav ka blinjem, ali to je ljubav liena
www.uzelac.eu 161
Milan Uzelac
erosa, to je milosre, to je stanje u kojem etiki momenat prevazilazi svako emotivno oseanje (strast). Taj susret koji svoj temelj ima ve u jeziku podrazumeva drugog time to svako ko kae ja usmerava se ve prema drugom oveku; susret sa drugim nije u prianju neke injenice ve kretanje od jedne transcendentnosti ka drugoj. Do transcendencije je mogue doi samo kroz susret s drugim ovekom kojim se otkriva istinska tajna bivstvovanja odgovornost. Odgovornost ukazuje na nunost da se odgovori na pitanje koje postavlja Drugi. Nasuprot monolokom nainu miljenja koji svoj princip ima u metafori o Hegesu (kao uslovu i mogunosti nepravde i egoizma i kao mogunosti da se prihvate pravila igre a da se pri tom ne ispune), Levinas istie dijaloki princip koji polazi od metafore o Mesiji pomou koje se razvija ideja taoca. Mesija ima dvostruku ulogu: otvoren je za pitanja drugih i neprestano im daje odgovore. Kao taoc, on je uitelj, filozof i prorok. Biti taoc, znai umeti nai se na mestu Drugog ophrvanog nedaom. Moi biti taoc, to ne znai prosto biti, ve i sposobnost da se bude na mestu drugog kao i nositi odgovornost koju drugi nosi za mene. Razlika izmeu ljubavi prema blinjem i pravosua je u tome to ljubav prema blinjem pretpostavlja drugog, dok pravosue polazi od kategorije pravednosti bez ikakvih pretpostavki. Postoji samo jedna alternativa biti Heges i Mesija. ovek bira nain miljenja Hegesa zato to nee da bude Mesija. S druge strane, ovek koji se ne zatvara u krug transcendentalnog Ja biva Mesija. Paradoks na koji ukazuje postmoderna - odsustvo prisutnog i prisustvo odsutnog Levinas reava pozivanjem na hriansku tradiciju: ukazivanjem ne bogojavljenost ljudskog lica. Levinas nema iluzija kad je re o realnom ivotu; on zna da je njegova koncepcija dijaloga daleko od realnih meuljudskih odnosa; van granica metafizike dijalogike
www.uzelac.eu 162
Milan Uzelac
svako je drugi drugom i svako iskljuuje sve druge i postoji nezavisno od njih. Polazei od asimetrinog odnosa Ja Drugi, Levinas nema nameru da idealizuje odnose meu ljudima, ne odbacuje mogunost da se indivudua moe negativno odnositi spram svoje slobode i da negira slobodu drugih, ali to ukljuuje u sebe i "rat sviju protiv svih" o kojem je govorio Hobs. Metafizika mora da prethodi ontologiji. Levinas nastoji da izgradi svoju filozofiju slobode kao filozofiju odgovornosti i pri tom smatra da sutina oveka ne treba da zavisi od onog postojeeg jer u protvnom postoji opasnost povratka na filozofiju supstancije i postvarenje oveka. 8. Egzistencijalizam i egzistencijalna psihoanaliza Egzistencijalizam, odnosno filozofija egzistencije, jedan je od znaajnih pravaca u filozofiji XX stolea; egzistencija-lizam je nastao pred I svetski rat u Rusiji (estov, Berdja-jev), potom se, izmeu dva rata razvijao u Nemakoj (Jaspers, Gabriel Marsel, Buber), a nakon II svetskog rata u Francuskoj (Sartr, Merlo-Ponti, Kami) kao i u nizu drugih zemalja. Iako svetski ratovi nisu dobri markeri za periodizaciju zbivanja u sferi duha, posebno u oblasti kulture, ovde se oni mogu pomenuti budui da su nosei u sebi sve opasnosti za opstanak ljudske egzistencije u prvi plan postavili upravo ona egzistencijalna pitanja koja su uvek postojala ali sad su postala dominantna i sredite filozofskog miljenja. Egzistencijalizam je bio blizak personalizmu i nemakoj dijalektikoj teologiji i nije nimalo sluajno da se mislioci kao to su Berdjajev ili estov mogu jednako
www.uzelac.eu
163
Milan Uzelac
ubrojati i u egzistencijaliste i u personaliste43. Egzistencijalizam je sredinom pedesetih i ezdesetih godina XX stolea do te mere bio popularan i rasprostranjen da je odreivao intelektualnu i duhovnu klimu vremena, da je izuzetno uticao na literaturu, umetnost i teoriju umetnosti. Istovremeno, postoji malo zajednikih mesta meu egzistencijalistima: oni se kreu od levog radikalizma i ekstremizma do konzervativizma, zastupajui najrazliitije stavove po nizu pitanja koja su videli kao duh vremena i idui dotle da su odbijali i da se nazovu egzistencijalistima ili da egzistencijalizam bude doveden u vezu sa njihovom filozofijom (Gabrijel Marsel, Hajdeger), naroito nakon osude egzistencijalizma 1950. od strane katolike crkve. Ipak, nije retko shvatanje da je sve egzistencijaliste mogue podeliti na religiozne (Jaspers, Marsel, Berdjajev, estov, Buber) i ateistike (Sartr, Kami, Merlo-Ponti); u svoje prethodnike onu su ubrajali Paskala, Kjerkegora, Dostojevskog, Niea i Unamuna. Ne treba gubiti iz vida i druge uticaje kao u sluaju Sartra (Dekart, Kant, Hegel, Huserl). Svim egzistencijalistima, a moda bi bilo ispravnije rei filozofima egzistencije zajedniki je kritiki odnos prema ranijoj racionalistikoj i refleksivnoj filozofiji. Oni osuuju racionalistiku filozofiju zbog neuvaavanja ivog, konkretnog iskustva ovekovog postojanja u svetu i zbog skoncentrisanosti iskljuivo na "epistemoloki subjekt kao objekt objektivnog saznanja" (Marsel) kao i zbog pridavanja prednosti "istom subjektu" (cogito).
43
Moda ih upravo stoga "pregledi" filozofije zaobilaze i kad je re o egzistencijalizmu i kad je re o personalizmu). Moda ovome treba traiti i jedan temeljniji razlog a on bi bio u kompleksnosti niza ruskih mislilaca ije se delo ne moe jednostavno ugurati u neki od postojeih pravaca, a koji su i sami krajnje uslovni jer je teko pronai nekog filozofa koji bi bio potpuni izraz odreenog pravca; uostalom, isto u jednakoj meri vai za umetnike kao i za knjievnike.
www.uzelac.eu 164
Milan Uzelac
Preuzimajui Kjerkegorov pojam egzistencije i s njim pojmove vere, nade, straha, strepnje, brige, ljubavi, bolesti, nade... ovi mislioci razvijaju ideju ontoloke samostalnosti individuuma i pri tom je, kao i svet u kom ivi, ne ograniavaju saznajnim kategorijama. Dajui punu prednost egzistenciji oni klasinoj refleksivnoj analizi suprotstavljaju realnu individualnu svest i vre analizu egzistencijalne strukture svakodnevnog ovekovog iskustva. U sreditu analize je pojedinac, jedinka sa svom svojom individualnou, u svoj svojoj konkretnosti i svoj svojoj neposrednosti. Oslanjajui se na rezultate fenomenologije i Huserlove analize sveta ivota, ovi mislioci kao svoj zadatak vide deskripciju sadraja, mehanizama i strukture individualne svesti neposredno upletene u najraznovrsnije oblike ovekovog sa-postojanja u svetu; istrauju ontoloku strukturu egzistencije koja se neposredno javlja u meuljudskim odnosima, doivljajima i realizacijama u konretnom svetu. Filozofi egzistencije apstraktnom subjektu suprotstavljaju konkretnog oveka u njegovoj realnoj situaciji u svetu; racionalistikoj koncepciji iste svesti suprotstavljaju "prvobitnu sintezu" iskustva; naglasak stavljaju na predrefleksivan odnos oveka prema svetu, na njegove neposredne doivljaje, na njegovu "baenost" u svet, na ovkovo neposredno shvatanje sebe i svoje situacije kao "bivstvovanja-u-svetu". Naglasak je na nerefleksivnom iskustvu, na onom "sada i ovde". Subjekt-objekt odnosu suprotstavlja se analiza egzistencije, odnosa oveka i sveta kao ontoloke strukture sveta. Otkrie sveta jeste nain na koji ovek otkriva sebe kao "bivstvovanje-u-svetu" i samoopredeljujui se u bivstvovanju on stvara sebe kao konkretnu individualnost, ali i konstituie svet u njegovoj konkretnosti. Tako se pokazuje da se u centru egzistencijalne analize javlja ontoloka struktura egzistencije i ovek se izdvaja iz sklopa univerzuma i zahvaljujui svojoj sposobnosti da transcendira
www.uzelac.eu 165
Milan Uzelac
datu situaciju, da se samodreuje zahvaljujui sopstvenom projektu, preuzimajui svu odgovornost na sebe. Egzistencija kao centralni pojam, shvata se kao nain ovekovog postojanja u svetu; za razliku od obinih stvari ovek nije identian sa samim sobom, on istovremeno postoji "sa sobom i sa svetom"; on nije neka stabilna struktura, supstancija, ve neka stalna promena, neprestano izlaenje u svet; ovek treba da bude to to jeste a ne jednostavno da bude. Svim egzistencijalistima je zajedniko razlikovanje autentinog i neutentinog egzistiranja, pri emu se autentinost dostie u istoj refleksiji, kad ovek shvata bestemeljnost i neopravdanost svog izbora; zajednika im je i kritika nauno-tehnikog progresa, vera u mogunost suprotstavljanja svim oblicima socijalnih manupulacija i nasilja, prihvatanje slobode i odgovornosti (bez ega nije mogue autentino postojanje). Egzistencijalizam se sredinom stolea naao u sreditu rasprava sa marksizmom, psihoanalizom, strukturalizmom oko mogunosti istraivanja oveka kao i mogunosti filozofije; istovremeno, nastojao je da izgradi jedan poseban tip racionalnosti koji bi se mogao suprotstaviti scijentizmu i razliitim oblicima deterministikog redukcionizma i da pri tom sauva specifini nain posmatranja ljudskog opstanka. Sa jenjavanjem uticaja egzistencijalizma nisu nestala i njegova metodoloka dostignua, njegove teme; pri tom, treba razlikovati egzistencijalizam kao filozofski pravac i egzistencijalistiku problematiku koja ostaje trajno aktuelna budui da je najtenje povezana s ovekovim neposrednim opstankom u svetu i njegovom venom potragom za smislom. Francuski filozof Gabriel Marsel (1889-1973), profesor na Sorboni, utemeljiva je katolikog egzistencijalizma; meu njegovim vanijim spisima su: Metafiziki dnevnik (1925), Biti i imati (1935), ovek skitnica
www.uzelac.eu 166
Milan Uzelac
(1945), Ljudi protiv ljudskog (1951), Tajna bivstvovanja I-II (1951), Esej o konkretnoj filozofiji (1967). Sva Marselova dela sastavljena su od kratkih fragmenata, dnevnikih beleaka. To nije samo stilistika osobenost njegove forme izraavanja, ve posledica fundamentalnih principa njegove filozofije. On je pre svega pod uticajem hrianske forme ispovesti, a cilj ispovesti je u tome da se mislima da intimni ivot, njihova istinska egzistencija, koja je danas od one koja je bila jue ili od one koja e biti stutra. Filozofija postojanja koja otkriva autentinu sutinu egzistenciju oveka ne treba po miljenju Marsela, da se zlae mrtvim jezikom apstrakcija ve tako da bi zvuao usamljen glas oveka koji se uje sada i ovde. Kao ubeeni katolik, Marsel je odbacivao tomizak kao racionalistiko uenje koje pokuava da izmiri veru i pozitivnu nauku. Postojanje boga treba izvoditi iz postojanja oveka, iz tajne koja se nalazi u ljudskoj svesti. Ako se istina ne slae sa ortodoksnom verom, utoliko gore po ortodoksiju. Marsel je izgradio sopstveni originalni sistem filozofskih kategorija, uporedo s filozofskim kategorijama (bivstvovanje, transcendentno, ontoloko) stavlja i hrianske pojmove (ljubav, otelotvorenje, vernost, muenitvo, sloboda, potinjenost, nada, oajanje, dokaz, tajna, elja i dr). Iako se sve njegove kategorije obino javljaju u parovima, ve ovim nepotpunim njihovim nabrajanjima vidno je da tu nalazimo itav niz tipino "egzistencijalnih" pojmova. Izloeni u parovima, pojmovi nisu u suprotnosti kao u Hegelovoj dijalektici, ve su izraz suprotstavljenosti dva sveta ontolokog i transcendentnog. U aktu transcendiranja, koje je suprotno ontolokom, ostvaruje se sjedinjavanje oveka s drugim svetom, postie se zavisnost ovekove due i boga. Centralna suprotnost Marselove filozofije je suprotnost kategorija bivstvovanje i posedovanje; to su dve kategorije koje jedna drugu iskljuuju; isto tako, centralna
www.uzelac.eu 167
Milan Uzelac
suprotnost ovekovog ivota je protivreje izmeu biti i imati. Ja imam, znai: ja sam potpuno u ontolokom svetu, optereen materijom, vlasnitvom, telesnim ivotom, i sve to meni zaklanja autentino bivstvovanje, boga, bivstvovanje u bogu. Najistaknutiji primer je vlasnitvo. Nae vlasnitvo nas guta, ono guta nae bivstvovanje, oduzima nam slobodu, i umesto nje nudi samo privid slobode. ini nam se da nam to to posedujemo pripada a u stvari mi pripadamo njemu. Donoenje odluke u svetu vlasnitva jo ne znai i autentinu slobodu. Istinska sloboda je u tome da ovek postane svoj, da prevlada potinjenost situacijama, a to znai da se svojom duom vrati bogu ije smo mi estice u realnosti. Suprotnost meu posedovanjem i bivstvovanjem javlja se i u suprotnosti izmeu elje i ljubavi. elja je nagon da se ovlada neim drugim (tuim telom, tuim stvarima, nekim tuim svojstvima); ljubav prevladava suprotnost sebe i drugog, prenosi nas u sferu sopstvenog bivstvovanja. Primer tenje posedovanja jeste i e za vlau, kao i ideologija (vlast nad idejama i mislima drugih ljudi). Ideolog je rob tiranina, onaj koji omoguuje tiraninu da ovlada mislima i tenjama drugih robova. ak i tenja da ovladamo svojim telom, sopstvenom sveu ini nas drugima a ne takvima kakvi smo mi po sebi. Prvi objekt s kojim ovek sebe identifikuje jeste njegovo vlastito telo, paradigma pripadajueg. Svest o svojoj telesnosti, tj. mistika veza duha i tela, svoje svesvodivosti na telo i u njemu otelotvorenu svest, jeste ishodina taka egzistencijalne refleksije zahvaljujui kojoj ovek dolazi do svesti o svom sopstvenom bivstvovanju. Egzistencijalni pogled na realnost mogu je samo kao posedovanje svesti o sebi kao otelotvorenom. Telesnost oznaava upisanost u prostor i vreme, ona pretpostavlja vremenost oveka, njegovo stalno pribliavanje smrti.
www.uzelac.eu 168
Milan Uzelac
Neminovnost smrti i s njom povezane bezbrojne nesree koje oveka prate na tom putu esto ga dovode u oajanje. Ali, metafiziki koreni pesimizma podudarni su sa nesposobnou da se prevazie oajanje kroz sluenje bogu. Nain takvog prevladavanja jeste nada; nada se okree onom to ne zavisi od nas, a to je u realnosti neto to je sposobno da pobedi nesreu, neem to postoji transcendentno i to nam donosi spasenje. Nada je, po miljenju Marsela, mogua samo u svetu gde postoji udo. Nada je poziv upuen savezniku koji je i sam ljubav. Gubitak nade vodi oveka samoubistvu. Misao o samoubistvu je postavljena u samom sreditu ovekovog ivota koji, nalazei se u posedovanju, ne nalazi sebi nikakav smisao.Uslovi u kojima je mogua nada podudarni su sa uslovima koji vode u oajanje. Ako u ovekovoj vlasti nije da ivot dovede do kraja, on moe do kraja dovesti njegov materijalni izraz na koji se po miljenju samoubice ivot svodi. Samoubistvo nije odustajanje od posedovanja ivota ve odustajanje od autentinog bivstvovanja, njegovo stvarno negiranje, izdaja boga u samom sebi. Apsolutna suprotnost samoubistvu je muenitvo. Ako se samoubica stvarno odrie boga i zatvara pred njim, muenik potvruje boga i otkriva se pred njim. Greh, egoizam, nasilje, samoubistvo, oznaavaju izdaju autentine sutine oveka, izdaju boga u njemu. Vernost bogu izvodi oveka na teak put slube njemu, na put dobra. ini se da sama struktura sveta vodi oveka u otpadnitvo od boga. Nakon to su rasejane iluzije XIX stolea o jedinstvu dobra i progresa, samo stanje stvari podstie na otpadnitvo. Meutim, XX stolee, s religiozne take gledita, je privilegovana epoha jer se u njoj otpadnitvo koje postoji u svetu otvoreno manifestuje. Totalno nasilje raireno po svetu stavlja oveka u situaciju da neprestano iskuava svoju vernost samome sebi. Iskuavanje vernosti,
www.uzelac.eu 169
Milan Uzelac
poslato svakom oveku tokom ivota, pretpostavlja nemogunost racionalnog dokaza o postojanju boga na osnovu analize ovekovih postupaka u svetu. Bogu ne vodi dokazivanje ve svedoenje i u prirodi svakog svedoenja ve je ugraena sumnja u to da moe biti podvrgnuto sumnji. Dokazivanje egzistencije boga samo je pokuaj da se tajna njegovog bivstvovanja prevede u racionalno razreiv problem. Ali, upozorava Marsel, izmeu tajanstvenog i problematinog postoji ontoloka razlika uslovljena tim to oni pripadaju razliitim svetovima. Epistemolozi, kao i pozitivisti, uopte ne primeuju tajne saznanja i pokuavaju da ih pretvore u probleme. Problem, to je ono o ta se spotie saznanje, ono to mu je prepreka na putu. Tajna, s druge strane, jeste ono u ta je ovek uvuen sam. Sfera prirodnog poklapa sa sferom problema. Progres postoji samo u sferi problema. Stalna veza postoji izmeu problematinosti i tehnike. Svako individualno bie je izraz i simbol transcendentne tajne. Ono je potopljeno u svet koji prevazilazi svako razumevanje. Zato nauna psihologija ne uspeva da dospe do autentinog oveka kao "ja", ve dolazi do njega kao "on" kao ivog objekta koji funkcionie na odreen nain. ovek je sloboda a ne samo priroda, on je tajna a ne samo skup problema. Tajna se uvek moe logiki i psiholoki svesti na problem no to je neadekvatna procedura. Subjekt naunog saznanja je miljenje uopte, svest kao takva. Tajna oveka moe biti dostignuta samo puninom bia, koje je uvueno u dramu koja se manifestuje kao njegova sopstvena. Tajna bivstvovanja moe se nekom biu otkriti samo u trenutku kontemplacije. To meditativno stanje duboke skoncentrisanosti omoguuje oveku da oseti slobodu i svoju povezanost sa bogom. Molitva je jedini nain miljenja o njemu. Konkretne pristupe ontolokoj tajni ne treba traiti
www.uzelac.eu 170
Milan Uzelac
u logikom miljenju ve u manifestacijama duhovnih datosti kao to su vernost, nada ili ljubav. Usredsreivanje na sopstvena duhovna svojstva omoguuju svakom da spozna samog sebe. Religioznom smeru u filozofiji egzistencije, ali s manje vere i manje filozofskog dara, pripada i nemaki psihijatar Karl Jaspers (1883-1969); medicinu je doktorirao 1909, a psihologiju 1913. Profesor je psihologije od 1916. i zahvaljujui tada jo uvek vladajuem psihologizmu na nekim nemakim univerzitetima, profesor je filozofije u Hajdelbergu (1916-1937; 1945-1948), a potom u Bazelu (1948-1961). Svoju karijeru Jaspers je zapoeo izuzetno dobrim knjigama Opta psihopatologija (1913) i Psihologija pogleda na svet (1919) koje su najavljivale jednog sjajnog psihijatra koji je nastupao s tezom da psihopatoloke pojave ne odraavaju toliko proces raspada linosti koliko intenzivne ovekove pokuaje da nae sopstvenu individualnost. Naalost, nakon 1915. Jaspers se udaljava od aktivnih istraivanja u oblasti psihijatrije, sve vie poinje da se bavi patografijom, tj. psihopatolokim analizama evolucije slavnih linosti (Strindberg, Van Gog, Svedenborg, Helderlin, Nie) i nastoji da pokae kako svaka racionalistiki iskonstruisana slika sveta nije nita drugo do intelektualna interpretacija duevnih stremljenja stvaralakog individuuma. U takvim uslovima je video bivstvovanje kao ifru koja je traila svoje tumaenje. Tako se Jaspers poeo pretvarati u filozofa koji svoj zadatak vidi u tome da otkrije kako u temelju svih saznajnih delatnosti lei skriveno nesvesno stvaralatvo "egzistencije" (bivstvovanja koje ne pripada spoljanjem svetu) dok je izvor najvie mudrosti iracionalno koje vlada u svetu (Um i egzistencija, 1935). Jaspers je doao do zakljuka da se smisao bivstvovanja otkriva oveku u trenucima koji ine kardinalne promene u njegovom ivotu (razmiljanje o smrti, bolest, strah), u trenucima kad se ovekov ivot iz temelja potresa i koje on naziva "graninim
www.uzelac.eu 171
Milan Uzelac
situacijama". Tada ovek saznaje kolika je uloga sluaja u ivotu i u kojoj meri mu njegov ivot ne pripada, budui da nije njegovo vlasnitvo (reeno na nain Gabriela Marsela). U tim graninim situacijama ovek iz sfere svog doivljaja okolnog sveta poinje da iskljuuje svakodnevne brige, neke idealne visoke interese i poinje da aktualizuje svoje intimne osnove i tako "osvetljava" svoju egzistenciju dolazei tako i do doivljaja boga (onog transcendentnog). ovek se ne moe nikad do kraja objektivisati; u onoj meri u kojoj se i objektivie on i dalje nije on sam, i kao takav moe biti predmet delovanja, iskustva. Egzistencija se po Jaspersu ne moe nai u granicama predmetnog sveta budui da je ona sloboda; ovek stoga moe postojati ili kao predmet istraivanja ili kao sloboda. Kako ovek dospeva do sebe polazei iz slobode, on na taj nain dostie sopstvenu transcendenciju. Jaspers smatra da filozofija ne moe biti nauka ograniena okvirima koje joj zadaju predmet i metod; ona nam samo moe potvrditi postojanje bivstvovanja. Iako bez osovnog filozofskog obrazovanja, Jaspers je napisao mnotvo knjiga koje se dotiu i filozofskih problema. Pouna je njegova dugogodinja prepiska sa Hajdegerom kao i njegov predlog da se 1945. Martin Hajdeger udalji iz nastave na univerzitetu i penzionie. Kao svoj zadatak video je pozvanost da komentarie i aktuelna zbivanja, od pitanja nemake krivice u II svetskom ratu do opasnosti od nuklearne katastrofe (Atomska bomba i bidunost oveanstva, 1958; Kuda se kree SR Nemaka, 1967). Iako ima mnogo sledbenika, naroito meu nemakim ivljem, ovi njegovi poslednji spisi kod njih (L. Erlih, R. Viser,...) nisu jo uvek dospeli do svesti; veina "jaspersovaca" jo uvek likuje nad sudbinom Hajdegera i zanosei se Jaspersovim povrnim ocenama o velikim misliocima, nedovoljno ita ona mesta kod Jaspersa koja bi se mogla odnositi na neke motive prisutne u filozofiji egzistencije.
www.uzelac.eu 172
Milan Uzelac
Daleko znaajniji, filozofski mnogo obrazovaniji i iskreno religiozan predstavnik filozofije egzistencije jeste veliki ruski filozof i kulturolog Nikolaj Berdjajev (18741948). Tekoa koja se javlja u analizi filozofskog naslea niza ruskih mislilaca lei u nemogunosti njihovog svrstavanja u neki odreen filozofski pravac budui da oni kompleksnou svog dela pripadaju nekolicini pravaca istovremeno. S mnogo razloga bi se Berdjajev mogao uvrstiti u personaliste kao i u egzistencijaliste. Ja sam se odluio da o njemu govorim na ovom mestu kako bih ga suprotstavio pomodnim tumaenjima koja jo uvek ne jenjava kad je re o sterilnoj i neinventivnoj Jaspersovoj filozofiji. Nema filozofske orijentacije u savremenoj filozofiji koja na svoj nain nije privukla Berdjajeva, bilo da je re o fenomenologiji Huserla i elera, filozofiji Martina Hajdegera, ili ontologiji Nikolaja Hartmana; budui religioznim filozofom, bio je prijatelj Gabriela Marsela, aka Maritena, Etjena ilsona, Emanuela Munijea, Karla Barta. Berdjajev je roen u aristokratskoj porodici u Kijevu gde je studirao prvo na prirodnjakom a potom na pravnom fakultetu; ubrzo poinje da izuava filozofiju i logiku, potpada pod uticaj marksizma, uestvuje u studentskom pokretu zbog ega je 1898. iskljuen sa fakulteta. Nakon kraeg boravka u zatvoru neko se vreme nalazi u izgnanstvu gde se upoznaje sa A. Lunaarskim, B. Savinkovim, A. Bogdanovim i drugim predstavnicima tadanje ruske opozicije. Veoma rano se oslobaa uticaja marksizma nastojei da nae svoj originalni put i podrku nalazi kod tadanjih "legalnih marksista" S.N. Bulgakova, P.B. Struvea, S. L. Franka. Usmerenost na religioznu hriansku filozofiju vidna je ve u radovima Berdjajeva objavljenim u asopisu (1904); naredne dve godine on sa Sergejem Bulgakovim ureuje asopis da bi 19071908. boravio u Parizu; po povratku sarauje sa filozofima
www.uzelac.eu 173
Milan Uzelac
okupljenim oko asopisa (E. Trubecki, V. Ern, S. Bulgakov, P. Florenski); u isto vreme jedan je od osnivaa drutva posveenog V. Solovjevu i u toj sredini su se formirale njegove osnovne ideje koje su svoj izraz dobile u knjizi Filozofija slobode (1911); zimu 1913-1914. provodi u Italiji i pie jedan od svojih najveih spisa Smisao stvaralatva. Ogled o opravdanosti oveka (1916). U ovom delu osea se uticaj nemake filozofije koju je Berdjajev dobro poznavao; re je o filozofiji Kanta i Hegela, kao i nemakih mistiara Ekharta i Bemea; tome treba dodati i uticaj Fridriha Niea. Nakon Velike Oktobarske revolucije, Berdjajev je 1920. izabran za profesora moskovskog Istorijsko-filolokog fakulteta, da bi u leto 1922. zauvek napustio Rusiju u drutvu niza velikih ruskih mislilaca i intelektualaca. U narednom periodu Berdjajev je objavio niz knjiga: Smisao istorije. Ogled o filozofskoj ovekovoj sudbini (1923), Shvatanje sveta F.M. Dostojevskog (1923), O odreenju oveka (1931), O ropstvu i slobodi ovekovoj. Ogled o personalistikoj filozofiji (1939), Ruska ideja (1946), Ogled eshatoloke metafizike (1947), Egzistencijalna dijalektika boanskog i ljudskog (1952), Istina i otkrovenje (1954). Ve iz podnaslova nekih od navedenih knjiga (ogled o opravdanosti oveka, ogled o filozofskoj ovekovoj sudbini, ogled o personalistikoj filozofiji) ili naslova (egzistencijalna dijalektika boanskog i ljudskog), vidna je orijentisanost Berdjajeva na osnovne probleme filozofije egzistencije. Kao jedini ovekov put Berdjajev vidi put duhovnog osloboenja od sveta, oslobaanje ovekovog duha iz zarobljenitva nunosti; ovekov ivot nije neko horizontalno tamo-amo tumaranje ve vertikalno kretanje, kretanje u visinu i dubinu duha a ne sveta. Svet je prividan, njim vlada nunost; iz tog sveta s kojim je ovek povezan kao sa svetom nunosti treba se probiti u drugi svet, u drugu stvarnost, u drugu realnost kao istinsko, autentino bivstvovanje.
www.uzelac.eu 174
Milan Uzelac
ovek ivi u prividnom svetu i njegov zadatak je da pree u autentini svet; to je put prevladavanja zla i promene ovekovog odnosa spram sveta. Bol, uas, patnja, kao odlike prividnog sveta, mogu biti prevladani stvaralatvom kao novom silom ljudskog duha. Re je o prelasku iz sveta iluzija u svet koji podrazumeva jedinstvo s bogom. Berdjajev ovde govori o jednom sasvim specifinom prelazu budui da dotadanja religija, mistika i filozofija behu neovene stoga to su vodile u bezboni pozitivizam; do tog vremena mnogi su, kae Berdjajev, pisali teodiceje nastojei da nau opravdanje boga i objasne poreklo zla u svetu a sada je vreme da se pie antropodiceja, da se opravda ovek. Istiui kako ovek prethodi filozofiji, budui da je on pretpostavka svakog filozofskog znanja, Berdjajev kao svoj osnovni zadatak istie izgradnju filozofske antropologije, odnosno, filozofije oveka; ta filozofija mora prethodno da prevlada bolest refleksije koja ubija svako stvaralatvo. U spisu Smisao stvaratva napisanom 1914. godine Berdjajev se, kritikujui apstraktni gnoseologizam i apstraktni ontologizam, zalae za personalistiku filozofiju oveka u ijem su sreditu ivot, smrt, ljubav. Ovaj spis, koji svojim stavovima prethodi mnogim idejama "egzistencijalista", nije bio poznat dovoljno zapadnim misliocima, a imao je ta da kae i Munijeu i Jaspersu; za ovog poslednjeg Berdjajev pokazuje donekle i razumevanje, mada za egzistencijalistiku filozofiju smatra daleko znaajnijim Kjerkegora koji meu prvima istie kako ovekova egzistencija ne moe biti svedena na objekt i koji isto tako meu prvima analizira religiozno nespokojstvo kao osnovu dubokog hrianskog iskustva. Berdjajev oveka vidi kao taku u kojoj se presecaju dva sveta: svet konanosti i svet venosti, pa nije nimalo sluajno to se pitanjem o oveku bave i naturalisti i pozitivisti, i supernaturalisti i mistiari; sa ovekom se
www.uzelac.eu 175
Milan Uzelac
deava prelom u samom svetu i on se ne moe u njega do kraja smestiti. Ve od ranije isticana dvostrukost ovekove egzistencije kod Berdjajeva dobija originalno tumaenje kroz kritiku naturalistikog antropocentrizma koji u oveku vidi funkciju materijalnog socijalnog procesa i svakog pojedinca prinosi kao rtvu nekom buduem vremenu a to vodi krizi humanistike antropologije. Izlaz iz takve filozofije Berdjajev vidi u Nieovoj filozofiji koju on ocenjuje kao najveu pojavu u novovekovnoj istoriji. Nie je, kae on, rtva kojom se iskupljuje novo doba za svoje grehe, rtva humanistike svesti i zato je Nie "pretea nove religiozne antropologije" u kojoj humanizam pobeuje zahvaljujui ljudskim moima, a ne zahvaljujui pomoi koja bi dolazila odozgo. Filozofija Berdjajeva nastala nakon odlaska iz Rusije nastavlja se na njegova ranija dela i stoga je on u filozofiji egzistencijalizma i mogao videti dalje razvijanje svoje egzistencijalistike i personalistike antropologije; u poznim radovima Berdjajev znatnu panju posveuje sloenoj egzistencijalnoj dijalektici odnosa dobra i zla, smatra da filozofija, a posebno etika, nikad ne sme da umanji veliinu i srazmere zla; zadatak etike je da ne bude bezoseajna prema zlu u svetu, patnji i smrti, kao to je bio sluaj sa etikom XIX i XX stolea; etika treba da postane eshatoloka, a to znai da njena centralna tema treba da postane "apokaliptino iskustvo", proivljavanje skorog kraja sveta, a to ne treba da vodi u pasivizam ve da podstie stvaralatvo i odgovornost. Meu egzistencijalistima tzv. "ateistike" orijentacije na prvom mestu treba pomenuti jednog od najveih predstavnika francuske fenomenologije i svekolike filozofije XX stolea an Pol Sartra (1905-1980). Polazei od ideja Dekarta, Hegela, Kjerkegora, Huserla, Hajdegera, Frojda a kasnije i Marksa, on razvija jednu filozofiju specifinog, autentinog ljudskog opstanka; njegova koncepcija
www.uzelac.eu 176
Milan Uzelac
bivstvovanja ukljuuje u sebi individualnu slobodu kao svoj konstitutivni elemenat; Sartr pri tom gradi originalna metodska sredstva analize i opisa konstitucije individuuma u sklopu univerzuma kao jedinstvenog akta egzistencije u istorijskom procesu koristei pri tom metod psihoanalize. Tridesetih godina on se u svojim analizama oslanja na fenomenoloke deskripcije analize i strukture svesti i samosvesti oveka tako to radikalizuje Huserlovu fenomenoloku metodu redukcije s namerom da svest "oisti" od psihikih naslaga; to ga vodi odustajanju od ideje egoloke strukture svesti i vodi tezi o autonomiji irefleksivne svesti i njenog imanentnog jedinstva, kao i ontolokog prvenstva u odnosu na refleksivni nivo njene konstitucije Ja (Transcendentalni ego, 1934); na tom putu Sartr nastoji da opie sferu "apsolutne svesti" kao transcendentalnu sferu slobode i uslov egzistencije. Polazei od fenomenoloke deskripcije sutine uobrazilje i emocija kao intencionalno organizovanih akata svesti u svetu (Imaginacija, 1936; Imaginarno, 1940), Sartr razvija ontoloku analizu tvorakog statusa svesti u univerzumu njegovu sposobnost da autonomno projektuje "nepostojee" i da u skladu sa svojim projektom na odreen nain artikulie bivstvujue, da ga transformie u "svet", u "situaciju", u "konkretnu i singularnu totalnost", u "konkretno". Glavno Sartrovo filozofsko delo, jedan od najznaajnijih spisa XX stolea, jeste Bivstvovanje i nita (1943). Ovo delo, imajui podnaslov: ogled o fenomenolokoj ontologiji, ima zadatak da odgovori na pitanja: ta je bivstvovanje, kakvi su fundamentalni ontiki odnosi izmeu svesti i sveta, kakve ontoloke strukture svesti (subjektivnosti) ine moguim te odnose, kako je mogue fiksirati, konceptualizovati i deifrovati ontoloku konstituciju oveka kao konanog, konkretnog bivstvujueg, tj. u njegovoj ontikoji neredukovanosti i samobitnosti.
www.uzelac.eu 177
Milan Uzelac
U potrazi za odgovorima na ova pitanja Sartr polazi od ideje sveta kao fenomena. Svet koji neposredno okruuje oveka sa njegovim ivotnim iskustvom jeste prethodno, na predrefleksivnom nivou, ve struktuiran od strane egzistencije. ovekova svest se u njemu pokazuje kao "ve ostvarena"; u svetu kao fenomenu "sintetiki organizovane totalnosti" i kao konkretnom, Sartr izdvaja tri regiona: (a) bivstvovanje-po-sebi koje ini svaka faktika datost ovekove svesti, "ono to jeste to to jeste"; tu se misli na empirijske uslove u kojima se otkriva individualna svest i koji ine njegovu faktinost (epoha, geografija, socijalna ili nacionalna pripadnost, ovekova prolost, okruenje, psiha, karakter, naklonosti, fizioloka konstitucija). Sledei region ini (b) iva svest (ili u Sartrovoj terminologiji, bivstvovanje-za sebe); njen ontoloki status je u tome da poto je raskrivenost datog, ono je zapravo nita (nant), praznina, negacija, nitenje sebe same i sveta, konstantno gubljenje, nesupstancijalni apsolut, autonomno projektovanje sebe u svet prema svojim mogunostima. Termin nitenje (neantizacija) koji uvodi Sartr ne oznaava unitavanje (anihilacija) datog uz pomo svesti, ve neutralizovano kretanje svesti. U aktu projektovanja sebe svest nastoji da se oslobodi od sluajnosti svoje faktinosti i da postoji na "sopstvenim temeljima"; tako ovek sam stvara nain svog bivstvovanja u svetu meu stvarima. Sloboda se suprotstavlja sluajnosti (odnosno, oslobaa se sveg datog koje nema svoj temelj). Sloboda se odreuje kao autonomija, kao nastojanje oveka da se samoodredi u onom to mu je dato. To omoguuje Sartru da individuu tumai kao autora svih znaenja njegovog iskustva i ponaanja. Budui samosvestan, ovek je slobodan i potpuno odgovoran za svet i sebe u njemu. Pojavu oveka u svetu "utemeljenja" Sartr oznaava kao ontoloki akt slobode, ovekov izbor; ovek projektuje sebe u znaku
www.uzelac.eu 178
Milan Uzelac
samouzronosti kao vrednosti. To to svesti nedostaje a to joj je neophodno jeste po Sartru trei region koji je impliciran u pojmu sveta kao fenomena (c) bivstvovanje-usebi. Samoodreenje oveka u bivstvovanju mogue je samo stoga to se svest za-sebe pokazuje kao prirodna, kauzalna karika u bivstvovanju. U Bivstvovanju i nita istrauje se situacija kao neraskidiva sinteza svesti i datosti, slobode i faktinosti. U perspektivi otvorenosti i rizika bivstvovanje se u Satrovoj ontologiji tumai kao "individualna avantura", kao artikulisanje postojeeg od onog "jo nepostojeeg". Bivstvovanje je ono na ta se ovek odvai, ime je "kompromitovan"; sloboda u svakom oveku je sinonim svesti, utemeljenje unutranje strukture bivstvovanja, sveta, istorije, bestemeljnog, otkrie osnovnih veza i odnosa u svetu. Autentinost ovekovog postojanja pretpostavlja razumevanje i prihvatanje line odgovornosti od strane oveka, prihvatanje bezuslovne slobode, autentinosti. Istakavi kao univerzalnu strukturu linosti njen "fundamentalni projekt" nedostinu tenju da se bude bog Sartr razvija metodu egzistencijalne psihoanalize tako to polazi od prvobitnog ovekovog izbora koji je po njegovom miljenju temelj svih znaenja koja konstituiu realnost. U ovom spisu analizira se i problem Drugog i ini razlika izmeu odnosa svesti i odnosa izmeu svesti i bivstvovanja-u-sebi; inspiriui se hegelovskom idejom Drugog kao uslovom i posrednikom moje sopstvene individualnosti, Sartr ovde kritiki uitava analize Huserla i Hajdegera. On nastoji da razgovor prevede iz ravni saznanja i apriorne ontoloke deskripcije (gde Drugi, po njegovom miljenju, ostaje apstrakcija) u oblast deskripcije Drugog kao realnog (konkretnog, pojedinanog bia koje je konkretni uslov i posrednik moje samosti). Uzimajui za svoje polazite oevidnost, Sartr je svoj projekt morao razviti na tlu kartezijanskog cogito; fenomenoloku
www.uzelac.eu 179
Milan Uzelac
deskripciju Drugog on vri na nivou "faktike nunosti" njegovog prisustva u mom neposrednom, svakodnevnom ivotnom iskustvu. Uoivi da struktura veze "Ja Drugi" podrazumeva "biti vien od strane Drugog", Sartr razvija fenomenologiju "gledanja" ukazujui na napetu dinamiku objektnosti i slobodnog Ja44; ukoliko je Drugi (kao i ja sam) sloboda, transcendiranje, oblast nepredvidljivog, Ja u svetu nalazi se u opasnosti poto je odnos Ja Drugi, konflikt dve slobode i "skandal mnotvenosti svesti" koji se ne moe ukinuti u granicama ontologije. Dramatika i mogunost uzajamnog ontikog jedinstva u odnosima izmeu vie svesti povezani su s problemom njihovog uzajamnog priznavanja. Nakon II svetskog rata Sartrova interesovanja trpe transformaciju; on se sve vie socijalno i politiki angauje, postaje blizak levim politikim pokretima i problemi sudbine individualne slobode u spoljnom svetu koji odlikuje nasilje i eksploatacija, dovode do Sartrovog pribliavanja uenju Karla Marksa; u spisu Problemi metode (1957), koji ini prvi deo kasnije objavljenog drugog velikog Sartrovog spisa Kritika dijalektikog uma (1960; 1985), preispituje znaaj marksizma i visoko ocenjujui socijalnu filozofiju Marksa, kao i njegov pristup analizi konkretnih istorijskih dogaaja, istie kako marksizam ostaje filozofija naeg vremena koja ne moe biti prevladana sve dok ne budu prevladani uslovi koji su tu filozofiju stvorili; naglaavajui kako marksizam ostaje jedina mogua forma stvarnog konkretnog znanja, Sartr zamera savremenim marksistima pad u apriorni shematizam, svoenje konkretnog ovekovog ivota na sluajnosti, nerazumevanje istorijske totalnosti oveka kao i iskljuivanje oveka iz sfere istraivanja. Kako su nerazdeljivi ovekovo postojanje i razumevanje oveka, neophodno je izgraditi egzistencijalne
44
Samost, Ichheit.
180
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
temelje marksizma i spojiti ga sa egzistencijalizmom. Uvoenje egzistencije i egzistencijalnog projekta u centar znanja Sartr vidi kao uvod u univerzalno znanje o istoriji ovekove avanture. Uvodei regresivno-progresivni i analitiko-sintetiki metod Sartr nastoji da istrai kako ovek sebe projektuje ka samoobjektivizaciji, polazei od materijalnih i istorijskih uslova. Na taj nain, dopunjen konkretnom antropologijom, psihoanalizom i sociologijom malih grupa, postaje strukturna i istorijska antropologija, sposobna da objasn istorijske dogaaje u njihovoj konkretnoj realnosti. Krajnja namera Sartrove transformacije filozofije znanja i hermeneutike egzistencije u antropologiju prakse jeste da ukae na specifinost ovekove prakse, na nemogunost redukovanja oveka na uzroke ili strukture. Na taj nain on ostaje dosledan tezama iz svog prethodnog dela Bivstvovanje i nita. Otueni ovek se ne pretvara u stvar, radom on prevladava materijalne uslove, bori se sa otuenjem, i ne gledajui na sve drugo, osvaja svoju teritoriju. Nakon Sartrove smrti objavljeni su njegovi nedovreni spisi Sveske o moralu (1983) i Istina i egzistencija (1989) u kojima on iznova nastoji da odredi i utemelji misao o slobodi u prostoru savremene filozofije; sredinom XX stolea Sartrova filozofija je izazivala velike sporove i imala velki uticaj na filozofsku misao; kada je on umro, 1980. godine, govorilo se kako je sa njim otiao i deo Francuske, svakako onaj koji su vlasti jo uvek potovale odbijajui da ga hapse; nakon nekog vremena situacija se, daljim razvojem poststrukturalizma i posebno postmodernizma promenila pa je interes za Sartrovu filozofiju znatno opao. Ostaje nesumnjivo da je re o velikom filozofu i misliocu, ali isto tako i velikom proznom i dramskom piscu, autoru antologijskih drama, dela koja spadaju u ono
www.uzelac.eu 181
Milan Uzelac
najbolje to je donelo prolo stolee: Prljave, ruke, Iza zatvorenih vrata, Zatoenici iz Altone, avo i dragi bog. Svaki pregled ove vrste bio bi uveliko manjkav ako ne bismo spomenuli jo dvojicu izuzetnih mislilaca, dvojicu panaca: Miguela de Unamuna (1864-1936) i Hoze Ortegai-Gaseta (1883-1955); prvi je sebe nazivao "panskim Paskalom" i "bratom Kjerkegora", a za drugog dovoljno je rei samo da je autor uvene knjige Pobuna masa, dela kome je po popularnosti u XVIII stoleu ravan Rusoov Drutveni ugovor a u XIX stoleu Marksov Kapital. Miguel de Unamuno se rodio u Bilbau; sa dvadeset i tri godine bio je doktor filologije, sa dvadeset i sedam profesor grkog jezika na fakultetu, a sa trideset i sedam rektor Univerziteta u Salamanki; sa tog mesta uklonjen je 1914. a nakon kritike politike diktatora Rivere i Alfonsa XIII (1923) uhapen je i deportovan na Kanarska ostrva odakle je pobegao u Francusku. Nakon pada diktatora Rivere vratio se u Salamanku gde je umro u godini kad je poeo graanski rat u paniji. Autor je niza knjiga meu kojima se izdvajaju: ivot don Kihota i Sana Panse (1905) i O traginom oseanju ivota (1913). U ovoj poslednjoj knjizi Unamuno pie da realno ne postoji oveanstvo ve samo konkretni ovek; sve to je ivo iracionalno je, a sve racionalno je lano; ivot ne podnosi formule dok je konkretni ovek nestabilan ili apsolutno individualan i ne moe se definisati. ivot i racionalna istina su protivreni; pojmovi su tesni da objasne smisao ivota; zato pravi intelektualac ne moe nikad biti zadovoljan ni sobom ni drugima; pojam traginog suprotstavlja se pojmovima tanosti i egzaktnosti. Unamuno je skeptian prema filozofskim sistemima; afekti i oseanja nastaju pre refleksije; filozofske teorije koje nastoje da objasne ponaanje i nae postupke uvek kasne a u naukama nema nieg pred im bi trebalo da se pada na kolena; nauku odrava vera u razum a vera se ne dokazuje. Izvor traginog oseanja ivota je u misli o smrti i
www.uzelac.eu 182
Milan Uzelac
odbijanju da joj se ovek pokori; to oseanje nagoni oveka da uvek iznova stvara "ivoga boga". O postojanju boga ne moemo nita pouzdano znati i nisu, po Unamunu, u pravu ni atetisti, ni teisti, ni agnostiari; ali, ovek hoe da zna. Unamuno pie o bogu koji se obraa srcu, to je bog Avrama, Isaka i Jakova a ne bog filozofa; zato mu je blizak Paskal kao i Kjerkegor. U sreditu filozofije Unamuna nalo se oseanje vremena i sila koja ga iznutra razara; naglaavajui problem besmrtnosti i u oveku prisutne iracionalne tendencije Unamuno je u mnogome doprineo da se iz zaborava vrati tradicija kojoj pripadaju Paskal, lajermaher i Kjerkegor, te je zahvaljujui i njemu egzistencijalizam uvrstio svoj poloaj. Hoze Ortega-i-Gaset rodio se u Madridu gde je diplomirao filozofiju 1904; godinu dana ranije upoznao se sa Unamunom; nakon toga odlazi u Nemaku i slua predavanja u Lajpcigu, Berlinu, Marburgu (Koen, Natorp); 1907. vraa se u Madrid a od 1910. poinje da predaje metafiziku na Madridskom univerzitetu; u znak protesta zbog hapenja studenata od strane diktatore Rivere naputa katedru na univerzitetu da bi potom, u izgnanstvu napisao itav niz knjiga meu kojima se istiu: Pobuna masa (1930), Oko Galileja (1933), Ideje i verovanja (1940), Istorija kao sistem (1941); tome treba dodati i ranije objavljena dela: Razmiljanja o "Don Kihotu" (1914), panija sa slomljenom kimom (1922), Tema naeg vremena (1923). Alber Kami ga je nazvao "najveim evropskim piscem posle Niea". Ortega-i-Gaset smatra da je ovek bie pozvano da nunost prevede u slobodu, a da se sloboda ne moe realizovati u pustinji; sudbina oveka je delovanje koje pokreu vera i ideje koje menjaju fiziku i drutvenu realnost; ovek je istorino bie, njegova priroda je njegova istorija i on je slobodni projekt i samokonstrukcija. Deluju uvek individue, ali individue su uvek deo generacije koja je
www.uzelac.eu 183
Milan Uzelac
odreena istim horizontom, istim prostorom, istim vremenom i istim problemima. Postoje razna pokolenja, socijalne promene unutar njih ne zbivaju se trenutno i prekid s prolim nije uvek tako realan kao to izgleda. ovek je vie no njegovo miljenje jer u sebi poseduje strasti, strahove brige; delovanje je nemogue ako u poetku nije postojao projekt; ne postoji ovek koji nema ideje za reavanje nekog problema; ali ovek ne raspolae idejama, on sam je ideja koja zapravo i nije nita drugo do sadraj ivota, sveta, ovekovog bivstvovanja. Naune ideje samo su rezultat ostvarenih fantazija; trougao i Hamlet imaju isto poreklo oni su potomci fantazije; sudbina oveka je da bude pripoveda; stvarajui hipoteze i teorije ovek ih proverava, pogrene odbacuje, ne primeujui da su upravo greke najvea riznica; sve to se postie, postie se zahvaljujui grekama; pokazuje se da svi problemi koje je ovek izmislio nisu realnost; iskustvo s grekama smanjuje prostor iz kog se trai izlaz; ne treba zaboraviti greke u tome je istorija, kae Ortega-i-Gaset. Realnost nije neto to je dato, ona je konstrukcija od onog to je ovek imao pri ruci; najvia istina je evidentnost ali ona je samo teorija, intelektualna kombinacija. Onaj koji se bavi naukom mora stalno da sumnja u sopstvene istine; istine su vredne u onoj meri u kojoj se suprotstavljaju sumnji; one nisu relativne i ne zavise od subjektivnih uslova. 9. Anarhizam Anarhizam je socijalno i politiko uenje koje odbacuje pozitivnu ulogu drave i politikih borbi u osloboenju linosti od politike i ekonomske vlasti. Nastao je etrdesetih godina XIX stolea u Evropi; njegovi reprezentativni predstavnici su nemaki filozof mladohegelovac Maks tirner (1806-1856), francuski ekonomista i publicista ozef Prudon (1809-1865) koji je i uveo termin anarhizam, kao i ruski filozof i publicist Mihail
www.uzelac.eu 184
Milan Uzelac
Bakunjin (1814-1876), jedan od ideologa revolucionarnog narodnjatva i anarhizma u Rusiji. Maks tirner je smatrao da su ideali i socijalna svojstva oveka neto sveopte dok je svaka empirijska linost jedinka, te sve to se odnosi na oveka uopte ne odnosi se na oveka kao pojedinca, kao Ja. Pojmovi kao to su ovek, pravo, moral, jesu prividi, otuene forme individualne svesti. Prvobitno pravo i moral ogledaju se u odbacivanju svih normi i pravila ponaanja. Individua ne treba da trai socijalnu ve sopstvenu slobodu, jer se iza svakog socijalnog obrazovanja kriju egoistiki interesi pojedinih lica. Zato su individualizam, nihilizam i anarhizam tri bitna momenta koji odreuju miljenje Maksa tirnera, a kojeg potom kritikuje Marks u spisu napisanom zajedno s Engelsom Nemaka ideologija. ozef Prudon, iako samouk, po obrazovanju slovoslaga, postao je veoma popularan svojim spisom ta je vlasnitvo? u kojem iznosi potom poznatu tezu o tome da je vlasnitvo kraa; iako je sama teza bila formulisana jo pre Francuske revolucije (1879), tek nakon vie od pola stolea, postaje s Prudonom popularna i moglo bi se rei njegov zatitni znak. Njegov projekat drutvene reforme blizak je u to vreme vladajuim socijalnim utopijama koje se u prvom redu pozivaju na pravdu i jednakost; Prudon smatra da drutveni odnosi treba da budu zasnovani na uzajamnosti koja pretpostavlja jednakost svojine, jednaku razmenu roba i usluga, bezkamatni kredit i federalnu organizaciju drutva koja treba da zameni dravu. Smatrao je da postoji prirodni drutveni poredak, kao i prirodna prava oveka koja treba vaspostaviti izmenom postojeeg drutva, i to tako to e se antagonistiki odnosi u drutvu dovesti u ravnoteu. igoui vlasnitvo kao krau Prudon ne tei njegovom ukidanju, ve njegovom podrutvljenju, budui da je njegov ideal u to vreme bio drutvo sitnih proizvoaa sa dominacijom malograanskog stalea.
www.uzelac.eu 185
Milan Uzelac
Prudonov pogled na dravu je anarhistiki: drava koja je sada u rukama posednika treba da bude ukinuta u korist sistema slobodnih ugovora meu privrednim kooperantima. Ovaj svoj radikalni stav Prudon ne zastupa u svim potonjim spisima ve ga naputa, prihvatajui nunost dravne vlasti, verujui da ona ne mora nuno biti orue u rukama jedna klase, ve organizator proizvodnje u ime opteg dobra. Kasnije Prudon kao ideal istie decentralizovanu proizvodnost i dravnu organizaciju zasnovanu na slobodnoj federaciji optina.45 Prudon je bio protiv politike i ekonomske akcije proletarijata, protiv proleterske revolucije; u svojoj naivnosti verovao je da e njegove ideje ljudi prihvatiti jer su one dobre i ugraene u prirodu pojedinca. Tokom vremena Prudon je esto korigovao svoje stavove, no nije u njima uviao i protivrenosti: ponekad je smatrao da je za promene neophodna podrka drave, da bi se u drugoj prilici zalagao za bojkot dravnih institucija. Pod znatnim uticajem Prudona bio je Bakunjin, posebno kad je re o anarho-sindikalistikim elementima iz njegovog programa, a meu kasnijim anarhistima pozitivno je o njemu govorio knjaz Petar Kropotkin. Mnogi istraivai Bakunjinovog dela smatraju da se cela njegova doktrina moe svesti na jednu re sloboda, dok je svo zlo sveta sadrano u dravi: religija i drava su najvee zablude oveanstva, posledica njegove neobrazovanosti i izvor sveg potonjeg zla koje moe zadesiti ljude, smatrao je Bakunjin. Bakunjin je stvaralaku mo ivota suprotstavljao nauci koja ne stvara ve samo registruje; nauka ne moe predviati budunost niti formulisati ideale; to uzdizanje ivota nad naukom inspirisae kasnije antiintelektualistike verzije anarhizma koji je
45
Kolakovski, L.: Glavni tokovi marksizma I, BIGZ, Beograd 1980, str. 247.
www.uzelac.eu 186
Milan Uzelac
intelektualni rad tretirao kao izmiljotinu intelektualaca koji prividom nekakvog rada hoe da zadre steene privilegije. Bakunjin nije sam iao toliko daleko; on je samo napadao univerzitete kao sedite elitizma, upozoravao je na tiraniju naunika; s druge strane sam ivot tei ka slobodi, a to znai da je neophodno izboriti se za slobodu svakog pojedinca, za slobodu svake optinske zajednice, i za ceo ljudski rod. Pod slobodom Bakinjin je mislio stvarnu, ekonomsku, a ne politiku jednakost. Naspram jednakosti i slobode jeste postojei sistem privilegija i privatnog vlasnitva koji titi drava. Drava je nuan momenat drutvenog ivota no nije vena; ona je prinuda, despotizam privilegovane manjine nad narodnim masama. Svaka drava, smatrao je Bakunjin, ma koliko bila demokratska i republikanska, ma koliko bila narodna, po svojoj sutini jeste oblik upravljanja odozgo inteligentne, privilegovane manjine, koja toboe, bolje razume interese naroda nego sam narod. Zadatak revolucije mora biti unitavanje drave, a ne zamena jedne forme dravnosti nekom drugom. Ne treba brkati dravu i drutvo; drutvo je produenje instinktivnih veza meu ljudima, a drava je instrument porobljavanja i ugnjetavanja. Naspram tirnerovog shvatanja da lju ljudi egoistina bia koja slede samo svoje interese, Bakunjin podvlai solidarnost kao prirodno i instinktivno svojstvo ljudi a koje gui svaki oblik drave. U drutvu kakvo vidi Bakunjin bie ukinuta svaka hijerarhija, a ranije funkcije vlasti rastvorie se u kolektivu; niko nee biti graanin, a svi e biti ljudi. Deca nee biti vlasnitvo ni roditelja ni drutva, nego e pripadati svojoj vlastitoj, buduoj slobodi: o njima e se drutvo starati i oduzimati ih roditeljima kad god bi ih ovi kvarili ili koili u razvoju. Unitenje postojeeg drutva treba poeti s ukidanjem prava naslea kako bi se mogla uspostaviti
www.uzelac.eu 187
Milan Uzelac
jednakost koja je nezamisliva bez slobode, dok je sloboda nedeljiva. Sloboda moe biti stvorena samo pomou slobode, pie Bakunjin, tj. optenarodnim buntom i slobodnom organizacijom narodnih masa odozdo prema gore. Oslobaanje naroda je mogue jednim snanim udarom koji e sruiti zateeno pravo, dravu i privatno vlasnitvo. Anarhija nije samo ideal, ona je realizacija prirodne misije oveka. Ona nije i nunost istorije, ve samo delo ljudske volje. Narodu nisu potrebni uitelji da bi mu stvarali ideale, ve revolucionari da ga probude iz dremea. Krajem XIX i poetkom XX stolea anarhizam dobija manje anarhine forme kakve sreemo kod ruskog revolucionara, geografa, istoriara, teoretiara anarhizma knjaza Petra A. Kropotkina (1842-1921) (marksistiki anarhizam) ili ruskog pisca i religioznog mislioca grofa Lava N. Tolstoja (1828-1910) (hrianski anarhizam); tome treba dodati i anarho-sindikalizam koji se rairio u radnikom pokretu poetkom XX veka. Po svojim filozofskim pogledima Petar Kropotkin je sledbenik Ogista Konta i Herberta Spensera; kritian je bio spram metafizike filozofske tradicije i kritikovao je predstavnike nemakog klasinog idealizma, posebno Hegela, zbog sholastinosti i apstraktnosti. Zalagao se za istinski nauni metod kao i za anarhistiki komunizam u kojem drava nee imati glavnu ulogu, budui da je drava samo jedna od istorijskih formi; do tog novog drutva treba doi revolucionarnim putem tako to e biti potpuno ukinuto privatno vlasnitvo. Za Kropotkina anarhizam je filozofska osnova ovekovog drutva, iji progres poiva na uzajamnoj pomoi, podrci i solidarnosti. Kropotkin je bio protiv bilo kakvog oblika dravne vlasti te je bio i protiv diktature proletarijata. Zalagao se za organizovanje kolektivne proizvodnje, raspodele resursa i uopte kolektivnost svega to se odnosi na ekonomiju, sferu usluga, ili meusobnih ljudskih odnosa. Kolektiv je grupa zainteresovanih ljudi vezanih zajednikom delatnou koji
www.uzelac.eu 188
Milan Uzelac
shvataju zato i za koga to rade i iz ega onda i sledi njihova dobrovoljna delatnost. Smatrao je da postoje dve mogunosti pred oveanstvom: jedna je da drava uniti linost i ivot ljudi, tako to e ovladati svim oblastima ljudske delatnosti a to e za posledicu imati ratove za vlast, povrne revolucije, zapravo, samo smene tirana, i na kraju smrt; druga mogunost je da drava bude sruena i da novi ivot nastane u hiljadama i hiljadama centara, na tlu energine, line, grupne inicijative, na tlu potpune saglasnosti. Kropotkin je smatrao da su dravni zakoni i kanjavanje ne samo podstakli nastanak svih nevolja novog doba, ve i pokazali svoju potpunu nesposobnost da se podigne moralni ivot drutva. Ljudi ive pod pritiskom drutvenih institucija i tog pritiska se ne mogu osloboditi a da ne unite same te institucije. Poreklo anarhistikih ideja Kropotkin je nalazio u idejnom kretanju njegovog vremena; re nije o konstrukcijama pojedinaca ili grupa ve o pokuaju da se drutvo gradi na novim naelima. Tokom celog svog ivota Kropotkin je nastojao da u isto vreme bude i teoretiar i praktiar: izmeu miljenja i delanja nema duboke provalije, a ako nije re o savremenoj sofistici, misao je ve poetak dela - navodio je on svog mladog francuskog istomiljenika Marka Gijoa (1854-1888). Kropotkin se zalae za jednakost prava svih; on je protiv podele drutva na eksploatatore i eksploatisane, na upravljae i one kojima se upravlja, na potinjene i vladare; smatra da zajednica ljudi treba da bude harmonina celina u kojoj e svi imati jednake uslove za svestrani razvoj linosti i gde nee biti unapred ustanovljene dravne forme pod vidom zakona, ve e postojati harmonija promenljivih sila koje e biti u ravnotei, pri emu cilj svih je sluenje progresu i omoguavanje ljudima da ispolje svoju energiju na pozitivan nain. **
www.uzelac.eu 189
Milan Uzelac
U drugoj polovini prolog stolea javlja se filozofskometodoloka koncepcija metodoloki anarhizam koja se vezuje za ime Paula Fajerabenda i u ijoj osnovi je shvatanje o apsolutnoj slobodi naunog stvaralatva; pre svega, ima se u vidu sloboda od metodolokih prinuda, osloboenost od pretenzija naue metodologije na univerzalnost i objektivnost. Pomenute pretenzije po miljenju Fajerabenda jesu ostatak ideologije, koja se moe tumaiti i nekakvom svetskom naunom religijom. Smatralo se da saznanje tei idealu istine, pridravajui se neprikosnovenih zakona i pravila, koji su univerzalni i utkani u samo prirodu ovekovog razuma; meutim, tako neto je samo iluzija i to se vidi pri razmatranju istorije nauke. Do najveih rezultata i najplodotvornijih ideja u nauci dolo se tada kad su naunici odbili da prihvataju opteprihvaene i optevaee stavove epohe i krenuli sasvim novim, dotad nepoznatim putem. Slobodno stvaralatvo bilo je daleko vie uslovljeno uspenou rezultata do kojih se dolazilo, a ne saglasjem s pravilima i zakonima. Metodoloki anarhizam istupa protiv svih oblika fundamentalizma u teoriji saznanja, smatrajui da u nauci nema ni fundamentalnih teorija ni empirijskih osnova. Rezultati posmatranja, sami po sebi, nemaju empirijski znaaj; empirijski znaaj se pripisuje od strane teorija s kojima su povezana posmatranja. To znai da posmatranja ne mogu ni potvrditi ni opovrgnuti neku teoriju. Teorije su samo izumi koji se po konvenciji primenjuju za reavanje odreenih problema. Teorije se ne mogu opovrgnuti iskustvom niti mogu biti stupiti u logike odnose, zato to termini koji se nalaze u njima imaju razliito znaenje, te stoga sedamdesetih godina toliko hvaljeni i diskutovani principi verifikacije ili falsifikacije (Poper) nemaju nikakvog smisla. Teorija je univerzalni pogled na svet u celini, i prelaz od jedne ka drugoj teoriji
www.uzelac.eu 190
Milan Uzelac
nije nita drugo do promena pogleda na svet, a ne logiki razvoj naunih ideja, ili nekakva akumulacija istina. Metodoloki zahtev za uveavanjem empirijskog sadraja je lana posledica empirijskog fundamentalizma i protivrena je istoriji nauke; obino se navodi primer da prelaz od geocentrine na heliocentrinu teoriju nije uveao empirijska znanja u astronomiji ve ih je smanjio, budui da su mnoga od prethodnih znanja morala biti stavljena u zagrade. Teorijska novacija stvara novu empirijsku realnost koja se ne moe kvantitativno porediti s realnostima drugih teorijskih konstrukcija. Da bi se izbegle zamke dogmatizma neophodno je da postoji konkurencija u nauci, koja nije ograniena monopolom naunih elita; re je o zalaganju za princip pluralizma i tu je jedini univerzalni kruterijum uea u procesu naunih inovacija u tome da je sve dozvoljeno (anything goes). Metodoloki anarhizam nije metodoloki nihilizam, budui da se tu ne negira uloga metode, ve njena diktatura; ne radi se o izboru najbolje metodologije, ve o slobodnoj konkurenciji metoda i ideja kao strategija naune racionalnosti. Kako u borbi meu razliitim naunim koncepcijama ne uestvuju samo ideje, ve i njihovi nosioci, naune zajednice, iz toga nije iskljuena i ljudska, psiholoka dimenzija; u nauci ima preutkivanja, nametanja rezultata, pozivanja na autoritete, i borbe u nauci ne razlikuju se od politikih ili ideolokih borbi; moral u nauci ne razlikuje se od morala u konkretnoj kulturi. Ideje metodolokog anarhizma naile su na pozitivan odjek u postmodernistikim interpretacijama nauke.
www.uzelac.eu
191
Milan Uzelac
4 SAVREMENE PEDAGOKE TEORIJE 1. Uvod. Obrazovanje novog oveka Doba savremenih pedagokih teorija zapoinje pokretom Novo vaspitanje koji je krajem XIX stolea nastao u okvirima reformatorske pedagogije. Pobornici Nove pedagogije polaze od potreba drutva da se u kolama (mahom, srednjim) pripremi mnogostran razvoj ambicioznih ljudi, spremnih da aktivno deluju u razliitim oblastima ekonomskog, dravnog i politikog ivota. Taj pokret objedinjuje zahteve pedagoga za radikalnom promenom organizacije kole, sadraja i metoda vaspitanja i obuke, a sa dananje distance, moe se konstatovati kako je taj pokret odigrao pozitivnu ulogu u razvoju pedagogije i kolske prakse u XX stoleu. Pomenute ideje nale su pobornike meu pedagozima mnogih zemalja; oni su sebe smatrali sledbenicima Rusoa i u prvi plan isticali su ideju estetskog vaspitanja, zbog ega je taj pokret esto nazivan neorusoizam, ili neofilantropizam. Saglasno koncepciji novog vaspitanja u koli (prvobitno internatskog tipa) treba biti stvorena takva vaspitna sredina koja e obezbediti fiziki, umni i moralni razvoj dece s namerom da ih pripremi za iroko shvaenu praktinu delatnost. Posebnu panju predstavnici ove orijentacije pridavali su fizikom razvoju dece u kojem su videli pretpostavku razvoja intelektualnih moi i sposobnosti. Da bi se stvorili uslovi za pravilan fiziki razvoj dece predlagano je da se kole otvaraju u seoskim mestima i stoga je razumljivo to su u ivotu vaspitanika znaajno mesto zauzimali fiziki rad, sport, igre i ekskurzije.
www.uzelac.eu 192
Milan Uzelac
Teoretiari novog vaspitanja razlikovali su umni razvoj i obrazovanje (tj. dobijanje znanja), pri emu se prednost davala umnom razvoju. Oni su se negativno odnosili ka knjikom znanju, zasnovanom na memorisanju mnotva injenica, esto nepovezanih meu sobom; smatrali su da u koli deca treba da usvajaju sistemski logiki povezana znanja koja imaju praktinu primenu i pomau da se osmisle pojave i injenice iz okolnog ivota. Krajem XIX stolea vodila se diskusija o karakteru srednje kole: da li ona treba biti opteobrazovna ili specijalizovana u zavisnosti od budue delatnosti uenika. Predstavnici ove orijentacije reenje pomenute dileme videli su u usaglaavanju jednog sa drugim: u niim razredima srednje kole sva deca treba da ue iste predmete, a u viim treba uzeti u obzir line interese uenika i buduu delatnost koju biraju. Zato, pored obaveznih predmeta (maternji i strani jezici, istorija, geografija, prirodne nauke i matematika) treba da se ue i predmeti po izboru. Teoretiari ove orijentacije zalagali su se za princip koncentracije nastavnih predmeta, to e rei da istovremeno treba da se izuava ogranien broj predmeta. Monotonost i jednoobraznost u uenju prevazilazi se ne promenom predmeta, ve korienjem raznovrsnih metoda i postupaka obuke, koji stimuliu aktivnost uenika. Metode obuke treba prvenstveno da se oslanjaju na indukciju, da uenike vode od injenica do stavova i uoptavanja, da razvijaju logiko miljenje, elju i sposobnost za samostalno dostizanje znanja. Moralno vaspitanje po miljenju ovih teoretiara, treba da podstakne formiranje celovite linosti. Zadatak je kole da omogui razvoj jake volje, umee upravljanja svojim eljama, da predvidi posledice svojih postupaka, da kontrolie sebe. Sredstvo moralnog vaspitanja je autoritet vaspitaa, strogo pridravanje pravila koja su prihvatili sami uenici, samoupravljanje, korienje obrazovnih mogunosti umetnike literature. Veliki znaaj pridavao se
www.uzelac.eu 193
Milan Uzelac
razvoju religioznog oseaja kod dece, ali se nije doputala bilo kakva veronauka46. Prva "nova kola" na ovim principima otvorena je 1889. u Abots-holme u Engleskoj, a nakon nekoliko godina osnovane su sline kole u Frncuskoj (1899), Rusiji (1900), Nemakoj (1902). Godine 1912. pobornici Novog vaspitanja organizovali su "Meunarodni biro novih kola" s ciljem da se uspostave veze i organizuje razmena iskustava meu raznim eksperimentalnim kolama, koje su htele da svoj rad utemelje na principima Novog vaspitanja (re je o nizu eksperimenata koji su obuhvatali: zajedniko vaspitanje deaka i devojica, internatski karakter kole, grupisanje dece u manje grupe od 10-12 uesnika, iroku primenu u pedagoke svrhe fizikog rada, sporta, ekskurzija, organizovanje obrazovnog procesa s obzirom na uzrast i individualne sposobnosti dece, korienje kolektivnih i individualnih formi rada, deija samouprava i dr. Novim kolama su smatrane one koje su imale najmanje 15 karakteristika od 30, koliko su u svojim dokumentima predlagali predstavnici ovog pokreta. Treba rei da su sve nove kole bile privatne srednje kole i da su bile namenjene deci iz bolje stojeih porodica, pa je time ve bio odreen kako nain ivota tako i karakter vaspitno-obrazovnog rada u ovim "novim kolama". Forme i metode fizikog vaspitanja dece, psiholoki zasnovane metode i postupci aktivizovanja njihove umne delatnosti, iroko korienje pedagokih svestranih oblika runog rada, tenja da se zblii sadraj opteg obrazovanja i potrebe praktine delatnosti bez zapadanja u usku specijalizaciju - a sve to predlae teorija Novog vaspitanja zasluuje paljivo izuavanje i stvaralako korienje.
46
Ovo ima svoj odreeni smisao: uvoenjem veronauke kao racionalnog predmeta ne razvija se religiozno oseanje, ali se u veini sluajeva usled nesposobnosti verouitelje kod dece stvara odbojnost prema veri i religiji.
www.uzelac.eu 194
Milan Uzelac
Uoi I svetskog rata i posebno nakon njegovog kraja poele su se javljati "nove kole" slinog tipa u Belgiji, Francuskoj, Nemakoj, Americi, ali sada pod drugim nazivom nazivali su ih eksperimentalnim. Nove kole nisu vie otkrivane u selima, ve u gradovima i bile su namenjene deci koja su od kue dolazila u kolu, budui da su bile bez internata. Druga njihova karakteristika bee da su bile osnovne, a ne srednje kao u poetku; glavna panja je tu posveivana promeni karaktera obuke, njegovom usaglaavanju s psihikim osobinama dece razliitih uzrastnih grupa. Za eksperimentalne kole je karakteristino korienje kompleksnog sistema obrazovanja zajedno s predmetnim; zamena organizacije obrazovanja (uionicaasovi) individualnim samostalnim radom uenika, ili vebama u dobrovoljno organizovanim grupama dece. Sadraj obrazovanja, izbor tema, po kojima se grupisao materijal (umesto izuavanja pojedinih predmeta) odreivan je kao po pravilu zavisno od interesovanja dece, a to je vodilo naruavanju sistemskog obrazovanja. Na saradnju sa kolom pozivani su roditelji uenika, predstavnici mesne samouprave, a deca su uestvovala u reavanju pitanja ne samo kolskog ivota, no i ivota grada. Posebno je to bilo karakteristino za eksperimentalne kole u Nemakoj i Americi u kojima veina predavaa behu pobornici ideja slobodnog vaspitanja. Zajednica predstavnika pokreta Novo vaspitanje osnovana je 1915, ali se raspala ve 1921. Godine da bi se ponovo organizovala poetkom tridesetih godina XX stolea po nazivom Liga novog vaspitanja (The New Education Fellowship); u to vreme Liga je okupljala predstavnike 53 drave, a sekcije su bili podeljene po jezikom principu. Nakon kratkog vremena, Liga je prekinula rad (1933) i obnovila ga poetkom pedesetih godina pod pokroviteljstvom Uneska. Ideje Novog vaspitanja
www.uzelac.eu 195
Milan Uzelac
propagiraju se na razliitim meunarodnim konferencijama kao i asopisima i u nae vreme. 2. Obrazovanje pragmatinog oveka a. Pragmatistika pedagogija Pragmatistika pedagogija je pokrat nastao u Americi krajem XIX i poetkom XX veka, a pod izrazitim uticajem tada dominirajue pragmatistike filozofije. Ovaj pedagoki smer poznat je i pod nazivom progresizam, ili progresivno vaspitanje, instrumentalizam, ili eksperimentalizam. Svoje osnovne, opte metodoloke pretpostavke pragmatistika pedagogija ima u delima osnivaa pragmatizma Viljema Demsa, dok je njeno definitivno formiranje vezano je za ime Dona Djuija ali, u izvesnoj meri, i za njegove sledbenike B. Bouda, U. Kilpatrika, H. Raga, D. Kauntsa i dr. U prvoj polovini XX stolea shvatanja koja je zastupala pragmatiska teorija bila su osnova za reformisanje kola u Americi; ona je u velikoj meri uslovila ciljeve i metode obuavanja u njima, no van njenog uticaja nije ostalo kolsko obrazovanje u drugim zemljama, posebno u Engleskoj (T.P. Nan), Belgiji (O. Dekroli), Francuskoj (R. Kuzin). Pragmatistika pedagogija je bila program radikalne reforme tradicionalne kole i ona je istakla niz problema u obrazovanju ije je reavanje imalo progresivan znaaj: pribliavanje kole ivotu, korienje prirodne aktivnosti, interesa i potreba uenika u procesu obrazovanja. Polazite za izgradnju pedagokog pragmatizma nalazilo se u predstavi o delatnoj sutini oveka, saglasno emu ovek menja sredinu koja ga okruuje na osnovu praktinog iskustva koje dobija, aktivno joj se prilagoavajui. Poto je bioloki determinisana, ovekova priroda odreuje puteve i mogunosti vaspitanja koji detetu
www.uzelac.eu 196
Milan Uzelac
daju zakone njegovog razvoja pre svega s obzirom na njegove neposredne interese i potrebe (Djui). Ovo znai da naspram filozofskih koncepcija koje su polazile od iracionalne osnove ivota prenaglaavajui vitalistiki momenat, predstavnici pragmatizma polaze od aktivne delatne strane oveka (to ostaje blisko i marksistikoj koncepciji), budui da ovek svojom delatnou formira i sebe i okolni svet. Ovde treba imati u vidu da koncepcija oveka kao delatnog subjekta ni u kom sluaju nije jednoznana i nedvosmislena; ovek se tu ne posmatra supstancijalistiki, budui da se njegova supstancija nalazi u procesu oblikovanja koji je uslovljen ljudskom delatnou. Za vodeeg predstavnika pragmatistike koncepcije obrazovanja karakterisatino je da on odbacuje stabilnu struktuiranost sveta koji bi navodno bio stvoren delovanjem venog i apsolutnog uma; posledica takvog stava je uvoenje relativizma u miljenje osporavanjem valjanosti konstantama postojeeg sistema vrednosti. Naputajui mehanicistike predstave sveta, Djui drutvo, oveka u njemu, kao i ljudski ivot, posmatra kao neto labilno, sklono promenama i najraznovrsnijim modifikacijama; ivot je proces, istie on, nedovrena drama koja se odvija pred nama. Suprotstavljajui se prirodi, ovek svojom praktinom delatnou nastoji da razrei konkretne ivotne situacije i radi toga stvara posebna sredstva za prevladavanje nastalih tekoa, a jedno od bitnih sredstava je obrazovanje. Vaspitanje je svrhovit prirodni proces koji izotrava spontani razvoj subjekta, jedino delujueg bia u svetu i u ovome treba videti i ishodite pragmatiskike koncepcije. Posledica toga je da kola kao takva treba da se ispuni disanjem punog ivota i kao nekakvo "drutvo u malom" treba da omogui nastanak i razvoj najrazliitijih politikih,
www.uzelac.eu 197
Milan Uzelac
ekonomskih ili tehnolokih procesa, olakavajui u praksi socijalizaciju dece i omladine. Vaspitanje moe stvoriti i razvijati razna svojstva i osobitosti linosti, ponekad ih modifikujui, no ne treba gledati na njih kroz prizmu realnih mogunosti individuuma. Sutina vaspitanja, po teoretiarima pragmatistike pedagogije jeste u postojanom preobrazovanju, "rekonstrukciji" linog iskustva deteta koje se proiruje. Glavni cilj vaspitanja je sposobnost "samorealizacije" linosti u okvirima zadovoljenja njenih pragmatinih interesa. Stavljajui naglasak na ulogu linog iskustva deteta kroz uzajamno delovanje s okruujuom sredinom, pragmatistika pedagogija ne pridaje dovoljan znaaj planskom i sistematskom obrazovanju, a u srediste obrazovne delatnosti stavlja spontane interese dece kojima treba da se prilagodi predaja kulturnog naslea oveanstva mladom narataju. Takvo stanovite zanemaruje sutinske rezerve razvoja motivacione i praktine sfere deteta, a delimino i intelektualne, te vodi na pozicije pedocentrizma. Ono ima i dalekosene posledice kad je re o odnosu spram tradicije i kulture u celini. Ali, u isto vreme, sasvim je razumljivo to se takva tendencija javila upravo u Americi koja nema ni kulturu ni tradiciju, ve samo odreene rezultate na planu tehnike civilizacije i razvijenu tehnologiju masovnog ubijanja. Pragmatistika pedagogija je najvei uticaj imala 2030. godina XX veka, kada je amerika kola, u vreme nakon velike recesije koje je bilo gladno za uspehom i novcem, preivljavala period irokih eksperimenata. Nova koncepcija obrazovanja, namenjena za masovne kole trebalo je da razvije "praktine impulse" koji su svojstveni veini mladih ljudi, naspram "intelektualnih impulsa" svojstvenih relativnoj manjini. Zato, za veinu uenika nemaju ivotni smisao "apstraktna znanja", budui da je
www.uzelac.eu 198
Milan Uzelac
uenicima, po miljenju pragmatistiki orijentisanih pedagoga potrebno samo praktino iskustvo o onom to im je neposredno potrebno u ivotu. Nije sluajno to su za konsekvento logiki izvedene koncepcije pragmatistike pedagogije prvih decenija XX stolea u Americi vrsto vezao naziv "pedagogija osposobljavanja za ivot" u kojoj je nala odraz uskoutilitarna orijentacija, jer je uspenost i efektivnost jedini potovanja vredan kriterijum u takvoj situaciji. U realizacije svojih stavova u oblasti kolskog obrazovanja pragmatistika pedagogija 20-30. godina XX veka videla u realizovanju projekata U.H. Kilpatrika. Polazei od toga da se u interesima odraavaju ivotno vane potrebe linosti, Kilpatrik je doao do zakljuka da u osnovi obrazovnog rada deteta treba da budu samo praktino usmereni oblici delatnosti (izrada kolskog nametaja, i prirunog materijala i radionici, rad na farmi pri koli, postavljanje samostalnih predstava). Naviku itanja, pisma i raunanja deca ne treba da usvajaju sistematski, ve "usput", u onoj meri u kojoj imaju potrebu za njima, izvravajui razliite konkretne projekte kompleksnog karaktera. Takav metod "uenja putem rada" obezbeivao je rast svrhovite aktivnosti uenika, no vodio je ka fragmentarnim i povrnim znanjima, slabo stimuliui intelektualni razvoj veine uenika. Treba imati u vidu da ova orijentacija ima sledbenike tokom itavog proteklog stolea, pa i u nae vreme; predstavnici pragmatistike koncepcije 60-80. godina XX stolea insistirali su na principu "obrazovanja pomou rada", no, dajui mu jedno novo tumaenje. Neki od njih isticali su da "delatnost" ne treba razumeti u uskom smislu, kao fiziki rad ili neku konkretnu delatnost uenika, ve ire, kao svaki vid stvaralake delatnosti, u sluaju da je dete njen aktivni uesnik. Zato ovaj obrazovni projekat ne treba da ima uskopraktini karakter, ve treba u sebe da ukljuuje izuavanje
www.uzelac.eu 199
Milan Uzelac
elemenata teorijskih znanja. Pri tom, mora se imati u vidu poetni nivo i intelektualna usmerenost svakog uenika. Ameriki pedagozi neopragmatiari (T. Brameld, D. Man, B. Sobel, A Kombe i dr) razmatrajui pitanje o izboru obrazovnog materijala za opteobrazovne kole, na prvo mesto stavljaju kriterijum relevantnosti, saglasnost sadraja obrazovanja s interesima i neposrednim potrebama deteta, kao budueg uesnika drutvenog ivota, uslovljenim razvojem savremene civilizacije. Faktiki princip relevantnosti predstavlja parafraza Djuija o tom da je istinsko znaenje znanja odreeno njegovom praktinom korisnou za ivot, to je, samo po sebi, potpuno opravdano, no ni u kom sluaju ne moe se porei da postoje znanja koja nisu sama po sebi najkorisnija, ali su zato najvrednija, kako je to isticao jo Aristotel. Odbacivanje vrednog u ime onog to je korisno, znamo to dobro, ima krajnje pogubne posledice. kola ne treba da zanemaruje razmatranje bitnih globalnih problema koji stoje pred oveanstvom i koji brinu omladinu (zagaenje ivotne sredine, ratni konflikti, rasni problemi, prenaseljenost planete, spid...) smatraju neopragmatisti. Oni ideji kompleksnosti u sadraju obrazovanja pridaju univerzalno znaenje i suprotstavljaju je predmetnom principu, to je dovelo u praksi do stvaranja razliitih varijanti integrisanih kurseva koji koncentriu stavove iz razliitih obrazovnih predmeta na fragmentarnoj osnovi oko ma kakve teme, koju odreuje kola polazei od interesa dece i specifinosti mesnih okolnosti ivota. U Americi se takvi programi koriste na svih etapama kolskog obrazovanja pa su u pragmatistikoj pedagogiji nastala dva toka koji se meusobno dopunjuju: sopstveno pedocentristiko (uskometodiko) i reformistiko (socijalnorekonstruktivistiko). Predstavnici poslednjeg smera smatraju da se usavravanjem kole moe pozitivno preobraziti drutvo. Ta koncepcija, vodi od Djuija, koji je bio ubeen da kola, stvarajui onima koji ue uslove za
www.uzelac.eu 200
Milan Uzelac
samorazvoj, utie na harmonizaciju interesa razliitih drutvenih slojeva. kola treba kod omladine da razvija vrednosti socijalnog partnerstva, koje karakteriu pravnu dravu, smatraju neopragmatisti. Tako, T. Brameld razvija teoriju "pedagokog rekonstruktivizma "saglasno kojoj "pravilna" transformacija kole otvara put radikalnom ozdravljenju drutva. Njemu pripada ideja stvaranja jedinstvene, globalne pedagoke teorije, koja bi odredila karakter vaspitanja i obrazovanja u svetu u celini. Brameld zasniva svoj pristup na "antropologinoj zajedninosti" svih ljudi, na smanjenju znaaja ideolokih razlika, na principu mirne koegzistencije drava. Pedagozi pragmatiari veliku vanost pridaju problemima moralnog i graanskog vaspitanja, i to je potpuno razumljivo ako su se opredelili za obrazovanje nekritinih pojedinaca, pokornih i pasivnih potroaa s unapred predodreenim mestom u globalnom potroakom drutvu. U tom cilju, oni vre eksperimentalna istraivanja moralnih pojmova, ocena i sudova uenika, izuavaju karakter uzajamnog delovanja izmeu individue i grupe a sve s namerom da bi se mogla uspostaviti to efikasnija kontrola tako na sebe usmerenih, egoistinih atomizovanih pojedinaca. U Engleskoj je pragmatistika pedagogija poela da se iri dvadesetih godina XX stolea i to prvenstveno u osnovnim kolama, no ve tridesetih godina te ideje su se nale i u zvaninim dokumentima o obrazovanju. Engleski pedagozi su elemente amerike pragmatistike pedagogije modifikovali i koristili na svoj nain: "obuavanje putem rada" oni su tumaili kao aktivne metode rada povezane s drugim metodama nastave; uticaj interesa uenika na obrazovni kurs doputao se samo u onoj meri u kojoj ne remeti ovladavanje odreenim obimom znanja. Miljenje o tome da usavravanje kole moe biti sredstvo
www.uzelac.eu 201
Milan Uzelac
preobrazovanja drutvenog ureenja, engleski pedagozi, usled nedovoljne svoje pragmatinosti nisu delili sa svojim amerikim kolegama. U Engleskoj su pedocentristike i utilitaristike ideje pragmatistike pedagogije nale odjek u izvetaju Komiteta Plauden "Deca osnovne kole", kao i u radovima L. Stenhausa, . Dejmsa i dr. Oni su smatrali da kriterijumi standarda znanja, kao i konkretni programi obrazovanja treba da se izrauju unutar uenike grupe s orijentacijom na neposredne interese uenika. M. Moris se zalagao za kompleksno obrazovanje na svim kolskim nivoima, a u osnovnoj koli, smatrao je, moe se materijal svih predmeta objediniti u jedan kurs. Poetkom osamdesetih godina u Americi i nizu zemalja pedocentristiki pristupi poeli su da se javljaju u okviru obuavanja u humanistikoj pedagogiji. Veliku ulogu u popularizaciji pragmatistike pedagogije odigrala je "Asocijacija progresivnog vaspitanja" (1919-57). Protiv tih ideja istupio je tridesetih godina U. Begli i grupa "esencijalista" smatrajui da uenici u prvom redu treba dobro da savladaju osnovna nauna znanja. No u to vreme ti protesti nisu podrani i kritikovani su da nisu u duhu vremena. Uticaj pragmatistike pedagogije je jo uvek prisutan u "humanistikoj pedagogiji", kao i u neopragmatistikim orijentacijama poznatim pod geslom "vaspitanje za preivljavanje"... b. Eksperimentalna pedagogija Eksperimentalna pedagogija je takav smer u pedagogiji koji ima za cilj svestrano istraivanje deteta i zasnivanje pedagoke teorije eksperimentalnim putem. Ovaj pravac nastao je u XIX veku kada je bila dokazana mogunost primene istraivakog eksperimenta na izuavanje dece. Sam termin eksperimentalna pedagogija
www.uzelac.eu 202
Milan Uzelac
predloio je poetkom XX stolea nemaki pedagog i psiholog Ernst Mejman (E. Meumann, 1862-1915), uenik Vilhelma Vundta, autor vie knjiga iz oblasti pedagogije, psihologije i estetike. Osnovni cilj eksperimentalne pedagogije bio je po Mejmanu izuavanje optih zakonitosti i indivindualnih osobenosti fizikog i duhovnog razvoja deteta u uslovima primene raznih didaktikih metoda. Kao metode korieni su eksperiment, sistematsko posmatranje deteta i analiza deijeg stvaralatva. Mejman je bio pristalica teorije razvoja kao funkcije naslea i sredine. Izuavanje deteta radi izgradnje pedagoke teorije vrili su naunici raznih specijalnosti u nekoliko pravaca; istraivan je psihiki i fiziki razvoj deteta, umna delatnost uenika kao i uslovi njegovog uspenog ostvarenja; ne manja panja posveivana je izuavanju saznajnih procesa i formiranja emocionalne i voljne sfere uenika. Zajedniki cilj svih tih istraivanja bee stvaranje celovite predstave o detetu na razliitim stepenima razvoja i formiranje naune osnove pedagokog delovanja. U svakom sluaju, najznazajnija istraivanja ticala su se psiholokih datosti, to je bilo u zavisnosti od stanja psiholoke nauke, za iji je razvoj imalo veliko znaenje uvoenje eksperimenta kao osnovne naune metode, usled ega ve osamdesetih godina XIX stolea nastaje u svetu niz eksperimentalnih laboratorija, to podstie primenu eksperimenta i u izuavanju razvoja deteta te korienje dobijenih rezultata u izgradnji novih pedagokih teorija. Prva eksperimentalna istraivanja dece u uslovima ivota u koli obavio je 1879. ruski psiholog I.A. Sikorski, no to nije izazvalo neki poseban interes sve do devedsetih godina XIX veka kad je nastala itava mrea laboratorija za psiholoka istraivanja (E. Mejman, A. Bine, S. Holl). Primena eksperimenta i drugih metoda (posebno statistikih) doprinela je brzom nagomilavanju injenica u raznim oblastima istraivanja deijeg razvoja, irenju
www.uzelac.eu 203
Milan Uzelac
uzrastnih granica (prvobitno istraivanje je bilo ogranieno na decu predkolskog uzrasta), i raznovrsnosti same problematike istraivanja. Objekt tih istraivanja bee dete koje se razvija; stanje svih aspekata njegovog izuavanja nalazilo se na poetnom nivou, i predmet istraivanja svakog od naunih pravaca koji je u to vreme nastajao jo uvek nije bio precizno odreen i razgranien u odnosu na druge. Zato su istraivanja, iako bliska po sadraju, imala razliite nazive, odraavajui sferu interesa autora: deija psihologija, pedologija, pedagoka psihologija, higijena vaspitanja. Jedan od takvih naziva bee i eksperimentalna pedagogija koja je naglasak stavljala na primenu eksperimenta koji se smatrao neophodnim za dobijanje originalnih naunih injenica, na kojima treba da se gradi teorija pedagogije. Od poetka XX veka eksperimentalno izuavanje deteta biva sve popularnije. Prvu laboratoriju osniva u St. Peterburgu A.P. Neaev 1901. godine, a ve nakon deset godina (1910) osniva se i drutvo za eksperimentalnu pedagogiju. U prvo vreme iroko je primenjivan pojam pedagoka psihologija (i prva dva kongresa u Peterburgu imala su taj naziv, 1906. i 1909). Nakon toga odomaili su se izrazi pedologija a nakon 1936. deija psihologija i pedagoka psihologija. c. Ekologija i pedagogija Termin ekologija (od grkog oikos dom, i logos nauka) uveo je 1866. nemaki prirodnjak i filozof Ernst Hekel; za predmet ekologije on je odredio istraivanje veze ivih bia sa sredinom u kojoj ive. U poetku ekologija se ograniavala istraivanjima u oblasti biologije i razvijala Darvinove ideje o raznovrsnim vezama biljaka i ivotinja sa sredinom. U savremenoj nauci ekologija se ne ograniava biolokim okvirima. Govori se o socijalnoj, tehnikoj, ili medicinskoj ekologiji, koje, zajedno sa ekologijom
www.uzelac.eu 204
Milan Uzelac
privrednih sistema, ine savremenu kompleksnu ekologiju koja ima za zadatak obezbeenje dinamike ravnotee prirode, kao i optimalno meudelovanje prirode i drutva u uslovima racionalnog korienja prirodnih resursa i regulisanja prirodnih procesa na osnovu poznavanja objektivnih zakona i zakonitosti razvoja prirode. Elementarni uslovi koji odreuju oveka i njegovu okruujuu sredinu jesu socijalno-ekonomski, tehnikotehnoloki, kulturni, informacioni. Svedoci smo toga da se danas sve vie govori o tome da stanje okolne sredine uveliko odreuje zdravlje oveka, i moda zato okolna sredina (priroda) sve je ugroenija a ovek sve nezdraviji. Malo se ko moe oteti utisku da bavljenje ekologijom u njenim najrazliitijim aspektima ima funkciju racionalizacije, opravdavanja svih negativnih tendencija usmerenih protiv oveka i relativizovanje stvarne opasnosti koja od njih dolazi. U svojim studijama kojima nas zasipaju, probleme socijalne ekologije naunici danas razmatraju kao odnose oveka ka oveku, oveka i prirode. Razliiti aspekti ekolokih znanja usmereni su navodno na optimatizaciju delovanja oveka u korienju prirode, na dostizanje nekakve harmonije izmeu drutva i prirode, a da niko pritom ne istrauje ni zato je ta harmonija izgubljena, ni kada je izgubljena, ni zato je jaz izmeu prirode i oveka sve dublji i sve opasniji. Reenje zadataka koje pred sebe stavlja ekologija mogue je, po miljenju njenih pobornika, ekologizacijom svih oblasti nauke, proizvodnje, umetnosti, morala, prava, obrazovanja. I eto, opet je umeano obrazovanje; ono je nezaobilazno i u ovakvim situacija kad je oigledno da su svi ekoloki pokreti u svetu zapravo u funkciji interesa krupnog kapitala i globalnih zagaivaa, o emu je jo poetkom osamdesetih godina vispreno pisao Hans-Magnus Encensberger. S druge strane, kontaminacija ekologijom nikad ne moe biti tako uspena ako se ne uvede u sistem
www.uzelac.eu 205
Milan Uzelac
obrazovanja, ako se ne stavi u ravan veronauke ili pria o graanskoj demokratiji. To je najbolji nain da ona deluje u svoj svojoj obesmiljenosti i da se njen besmisao ne vidi. Konano, u tome se ogleda i novi, postmoderni koncept transparentnosti znanja: nema vie tajnih znanja, zavera, skrivenih zamisli sve se nalazi tu pred ljudima, u istoj ravni, jedino u toj bezmernoj koliini informacija da oni nisu u mogunosti da to to je pred njima vide ili da kritiki diferenciraju. Nastanak i teorijsko osmiljavanje ekologije, problema u nauci, i njihova aktuelnost i znaaj za privredni razvoj odredili su pedagoki aspekt razvoja tih problema kao i formiranje novog smera u pedagokoj teoriji i kolskoj praksi (pa su se poeli javljati termini "ekoloko obrazovanje", ili ak "ekoloko vaspitanje"). Sad to izgleda mnogo sofisticirano a u mom detinjstvu postojao je predmet koji se zvao "poznavanje prirode i drutva", iz kog su potom sledili fizika, hemija, geografija, biologija, sociologija, a koji nije imao potrebu za ideolokim lamentovanjem nad prirodom u njenoj ugroenosti; tek kad se javila svest o veliini ugroenosti prirode od strane oveka usled njegovih nepromiljenih aktivnosti, javila se savremena ekologija sa ciljem da zamagli pravu prirodu problema i da nam pogled odvede na drugu stranu, gde se od drvea nee videti uma. Savremena socijalna ekologija polazi od celine socijalno-prirodne sredine kao prostora ivotne delatnosti oveka i zasniva se na sledeim principima: - jedinstvo sistema priroda drutvo ovek; - ovek je deo prirode njegov razvoj je faktor promene prirode;
www.uzelac.eu
206
Milan Uzelac
- ovekova istorija deo je istorije prirode47 i preobrazovanje prirode deo je ovekovog ivota - jedinstvo razvoja prirode i drutva ogleda se u procesu rada. Samo je po sebi razumljivo da zastupnicima ekologije i borcima za troenje novca na njeno razvijanje koje objektivno nema pozitivne rezultate, jer je priroda sve zagaenija i sve ugroenija, ne nedostaje pozitivna retorika o tome kako ekoloka kultura odraava nivo odgovornosti linosti za odnos prema prirodi, budui da ekoloka kultura podrazumeva svest o socijalnoj uslovljenosti oveka i prirode poto se ogleda u prevladavanju ovekovih negativnih uticaja na prirodu, u potovanju zakona o njenom ouvanju. Ona se tie svih sfera materijalnog i duhovnog ivota drutva. Trai se da formiranje ekoloke kulture treba da bude sastavni deo permanentnog obrazovanja, a oni koji to ine, veoma dobro znaju da deca ne mogu uticati na rad i interese multinacionalnih kompanija koje su najvei zagaivai prirode i najvea opasnost po ovu planetu. Naelne prie o tome kako je navodno ekoloko obrazovanje deo opteg obrazovanja, vezano za ovladavanje znanjima o osnovama uzajamnog delovanja oveka i prirode i da je njegov cilj formiranje sistema naunih znanja, pogleda i ubeenja usmerenih na vaspitanje moralne odgovornosti linosti za stanje okolne sredine jesu lepe no nedelotvorne prie. I zato je krajnje apsurdno da se nalaze u neposrednoj blizini (a) pragmatistike teorije obrazovanja i (b) teorije o potrebi ekolokog obrazovanja. Po prirodi stvari, pozivanje na ekoloke principe, protivrei pragmatistikim. Pragmatizam u prvom planu uvek ima neposrednu korist; nju imaju i oni koji stvaraju profit
47
Govoriti danas sto godina nakon Lukaa o nekakvoj istoriji prirode vie no nedvosmisleno govori o nedozvoljeno niskom teorijskom nivou apologeta ekoloke magle.
www.uzelac.eu 207
Milan Uzelac
raubovanjem prirode. U tome je njihova dodirna taka. No ekoloko obrazovanje s tim nema nikakve veze. ** Ekoloko obrazovanje zasniva se na sistemu naunih ideja koje su u temelju predmeta koji se bave razvojem i svrhom prirode u sferi ivota, vezom razvoja prirode i drutva, promenama prirode u procesu rada, uticajem sredine na razvoj oveka, prirodom kao faktorom moralnoestetskog razvoja linosti, optimizacijom medjudelovanja u sistemu priroda-drutvo-ovek. Drugim reima: pobornicima ekolokog obrazovanja daje se irok prostor za priu, za drutvene igre na simpozijumima i kongresima; to vie se o tome govori, oni misle da sve je bolje i da oni neto ine; naalost, sve je obrnuto: velikom priom o ekolokim problemima sami uzroci i problemi se beskrajno zamagljuju i zalaenjem u detalje uesnici diskusije gube iz vida osnovne, strateke ideoloke probleme a to je i bio osnovni cilj onih koji posredno ili neposredno ugroavaju ekologije ove planete. Ekoloka znanja imaju sloen sastav. Drutvene nauke otkrivaju ciljeve koje sledi ovek koristei prirodu, daju ocenu vrednosti na koje se ovek oslanja i na koje je duan da se oslanja u svojoj delatnosti i istie te socijalne posledice koje daje neki od naina korienja prirode. Prirodne nauke pokazuju koji zakoni deluju u prirodi, ukazuje na granice do kojih ovek moe ii u svom meanju u prirodne procese. Istovremeno, otkrivaju nove principe uzajamnog delovanja oveka i prirode. Problem je jedini u tome to se zanemaruje ideoloka dimenzija koliko i ekonomska pozadina ovog problema. Oslanjajui se na tehniku, ovek deluje na prirodu, kau ekolozi. Oni, razume se, zaboravljaju da delovanja na prirodu bilo je i pre pojave moderne, novovekovne tehnike. injenica je da su Ruso a potom i A. Humbolt isticali kako kod dece treba razviti oseaj za prirodu. Isto tako, injenica je da oni nisu imali u vidu ideoloka zamagljivanja
www.uzelac.eu 208
Milan Uzelac
koje donose savremeni propagandisti borbe za navodne ekoloke principe pozivajui se na to kako ekoloko obrazovanje ima za cilj harmonizaciju odnosa oveka i prirode. Do harmonizacije odnosa oveka i prirode moda i moe doi, ali ne na ekolokim forumima korumpiranim od multinacionalnih korporacija. A ako je zadatak ekolokog obrazovanja formiranje sposobnosti kod uenika da ocene stanje okolne sredine, onda im nije potrebno da gube vreme ekoloki se obrazujui. Dovoljno je da izau na ulicu. 3. Obrazovanje u dijalogu Suprotstavljajui se idejama individualizma karakteristinim za pedagoke teorije XIX veka kao i idejama kolektivizma, posebno onim u kojima su inspiraciju nalazili zastupnici totalitarizma, nemaki filozof Martin Buber, ne odbacujui znaaj linosti u dijalokoj biti oveka, zastupa stav da se ovek na izvorni i pravi nain obrazuje u dijalogu koji je iva komunikacija, neposredni susret dveju linosti. ivot moe biti utemeljen samo na dijalogu koji podrazumeva davanje i primanje, napad i odbranu, istraivanje i suprotstavljanje i istovremeno uzajamno proimanje svih ovih elemenata oveka u kome je jedino i mogu istinski susret Jednog i Drugog, Ja i Ti. Buber smatra da sistem obrazovanja treba tako reformisati to e se sistem obrazovanja u kojem uitelj dominira nad uenikom zameniti dijalokom obukom uitelja i uenika. Dijaloku filozofiju Martina Bubera karakterie suprostavljanje pogledu na svet kojim dominira izolovani subjekt te se moe rei da tu imamo reakciju na kartezijanske koncepcije koje su insistiranjem na dominaciji subjekta bile vladajue u XIX stoleu. Buber
www.uzelac.eu 209
Milan Uzelac
smatra da ne treba u prvi plan isticati stvaralake sposobnosti deteta i na osnovu toga hipostazirati stvaralatvo deteta i darovitost, ve da je osnovni problem vaspitanja i obrazovanja sam proces vaspitanja i fenomen obrazovanja koji nastaju u dijalokom odnosu uitelja i uenika, budui da je obrazovni, odnosno, vaspitni odnos, isto dijaloki odnos. Vaspitni odnos je dijaloki odnos koji u sebe ukljuuje odnos dveju linosti, kojem je svojstvena zahvaenost (Umfassung); re je o iskustvu koje se dobija u susretu dva uesnika u dijalogu u kojem svako ostvaruje sebe ali u kontekstu i odnosu spram drugog. Dakle, nije re o jedinstvenom samorazvoju, ve o razvoju uslovljenom drugim. U takvom procesu ne realizuje se samo jedan od uesnika dijaloga ve oba, no sama relacija nije ekvivalentna; kako u tom procesu uitelj realizuje vaspitanje uenika, tu nemamo vaspitanje uitelja, te je pedagoki odnos u ovom sluaju asimetrian, budui da se uitelj nalazi na dva pola pedagokog odnosa a uenik samo na jednom. Uzajamnost odnosa karakteristina je za prijateljstvo ali ne i za pedagoki odnos, to pokazuje da dijaloki odnos u pedagokom procesu ima svoja ogranienja kao to je sluaj i u psihoterapiji gde odnos pacijenta i lekara ne moe biti u potpunosti ekvivalentan. Sa razvojem drutva sfera obrazovanja postaje posebna oblast u kojoj profesionalni pedagozi tumae delatni svet; da bi linost u procesu obrazovanja mogla da izabere svoj delatni svet, neophodno je da postoje ciljevi vaspitanja i obrazovanja; ako ih uvek i ne moemo jasno odrediti, u veini sluajeva moemo ukazati na tendencije i smerova obrazovanja. Kao duboko religiozan ovek Buber smatra da savremenog vaspitaa mora karakterisati odgovornost, i to u sklopu sistema vrednosti u kojem je najvia vrednost Bog. Da bi ovek mogao delovati, on mora imati svoj uzor i taj je
www.uzelac.eu 210
Milan Uzelac
ovaploen u srednjevekovnom majstoru kao uzornom uitelju i vaspitau koji svoje uenike ui na primeru svoje delatnosti, ostvarujui bez rei sam kanon smisla. Slika srednjevekovnog majstora koji u svom radu obuava uenike koji s njim rade i ive a da se pritom ne bavi posebno obrazovanjem jeste paradigma svakog pravog uitelja a njegova delatnost primer obrazovnog procesa. Vaspitanje se ne obavlja u specijalnim ustanovama, ve kroz delovanje prirode drutvenih sila, jezika igre; sam vaspita je medijum kroz koji protiu sile to postoje u prirodi i koji omoguuje da u procesu obrazovanja te sile budu uoene i da ih uenici postanu svesni. Buber naglasak ne stavlja na delovanje pedagoga na uenika ve na sam njihov dijaloki susret. Tu se javlja jedan od problema koji mnogi danas vide kao jednu od glavnih antinomija savremenog vaspitanja: s jedne strane, uitelj i vaspita treba da znaju da ocene mogunost svog delovanja na uenika, a s druge strane to delovanje treba da bude dubolje i vernije, no uticaj samog bia uitelja na uenika. To znai da se vaspitanje i obrazovanje konstituiu ili u saznajnom i intencionalnom delovanju uitelja na uenika, ili se pedagoki susret odvija neplanski, zahvaljujui postojanju dva partnera pedagokog dijaloga, pri emu je susret uitelja i uenika neposredan do te mere da se ne vidi uticaj na uenika. Teoretiari pedagogije smatraju da je filozofija obrazovanja Martina Bubera jedna varijanta utopije koja se suprotstavlja savremenim institucijama obrazovanja i vaspitanja koje obrazovanje realizuju u neposrednom odnosu uenika i uitelja. On smatra da vaspitanje i obrazovanje treba da se odvijaju u formi nesvrhovitog delovanja i da tu ne treba pretpostavljati ni napor sa strane uitelja ni rad i racionalno osvajanje tekovina prethodne kulture od strane uenika.
www.uzelac.eu 211
Milan Uzelac
U vreme nakon II svetskog rata razvile su se u Nemakoj otre diskusije oko dijalogistike teorije obrazovanja Bubera; niz pedagoga ukazivao je da dijalog i komunikacija pretpostavljaju sadrajne komponente i da se ne mogu apstrahovati od predmetnog sadraja dijaloga, kao to to ini Buber. Oni smatraju da sadrajna komponenta koja nedostaje u dijalokom odnosu Ja i Ti jeste bit svakog dijalokog odnosa. Ima, takodje, i onih (F. Belke, I.O. Schorb) koji su smatrali da u tom pedagokom dijalokom odnosu Ja Ti nedostaje trei elemenat predmet, da je potrebno da predmetno orijentisan rad predavaa obavezno ukljui u sebe namere i ciljeve o kojima izbegava da govori Buber. Potrebno je praviti razliku izmeu vaspitanja i obuke, budui da u prvom sluaju imamo odnos Ja Ti, a u drugom, Ja Ono. Ova koncepcija je za kratko vreme nala i protivnike koji su isticali da vaspitni odnos nije istovetan s pedagokim, jer je pedagoki odnos obuhvatniji poto obuhvata sve odnose vaspitaa i vaspitanika, dok se vaspitanje svodi na priznavanje relacije Ja Ti. Dijaloka teorija obrazovanja hoe da preobrazuje obrazovni sistem no pritom previa da u drutvenim institucijama kao to su kole, fakulteti, univerziteti imamo odnos uitelja i grupe (svejedno da li je u pitanju razred ili odreena grupa), i da je tu re uvek o odnosu uitelja i neke grupe, a ne o odnosu dva pojedinca, budui da je u prvom sluaju nemogue uspostaviti neposredno dijaloki odnos. Bilo je pokuaja da se univerzalizuje dijalog kao princip, da se pokae kako nije re samo o dijalogu dva subjekta - uitelja i uenika -, budui da je tu ukljuen dijaloki odnos izmeu uenika i razreda, kao i uenika i svih ostalih uenika kole a to je zahtevalo uvoenje kategorije Mi, to je Buber bio prinuen da uini. Buberov dijaloki koncept obrazovanja znaajan je po nastojanju da se prevladaju individualistike i
www.uzelac.eu 212
Milan Uzelac
kolektivistike tendencije u obrazovanju i u tom smislu, ta teorija ostaje u velikoj meri socijalna utopija, koja se bazira na apsolutnoj ravnopravnosti i transparentnim odnosima meu ljudima. S druge strane, ta teorija ostaje znaajna ve i po tome to je bitno uticala na komunikativnu pedagogiju. 4. Obrazovanje slobodnog oveka Libertativna (libertinska, ili, kako je ve nazivaju) pedagogija je orijentacija u zapadnoj pedagogiji kojoj je svojstveno odbacivanje dominaciju drave u obrazovanju; ovaj pravac, iako ima korene u teorijama s kraja XVII stolea, postaje posebno popularan u drugoj polovini XX veka. Libertinisti nastupali sa zahtevom da se ukine zakon o obaveznom obrazovanju i da se pravo reavanju pitanja o obrazovanju prepusti iskljuivo porodici. U obavezi pohaanja kole oni vide ugroavanje nezavisnosti linosti koja je prinuena da individualne sklonosti i potrebe prilagoava "zahtevima grupe". Odbacujui dravni kolski sistem predstavnici libertinizma zalau se za formu alternativnog obrazovanja pod kontrolom porodice, ili za kooperativno uenje u domaim uslovima pri finansijskoj podrci drave. Sloboda individualnog samoopredelenja u oblasti obrazovanja, po libertinistima, dozvoljava detetu da aktivizuje svoje uroene sposobnosti pri usvajanju znanja; oni koji ue, tokom obrazovnog procesa, jedan e drugog obogaivati svojim obrazovnim iskustvom, ne trpei pritisak konkurentske borbe iji su simbol u tradicionalnoj koli ocene i ispiti. Libertinisti trae da se mladom pokolenju prepusti "sloboda izraavanja volje", kao poseban dar ovekove psihe, odbacuju ak i posredno rukovoenje razvojem deteta, koje doputa pedocentrizam, kao naruavanje nezavisnosti individuuma.
www.uzelac.eu 213
Milan Uzelac
Korene libertarne kritike obrazovanja nalazimo kod Viljema Godvina (koji je preiveo dve revolucije: ameriku (1776) i francusku (1789-99) i koji je 1793. napisao knjigu "Istraivanja o politikoj pravednosti" za koju bismo iz dananje perspektive gledano, mogli rei da je prvi savremeni anarhistiki napad na dravu. Godvin istupa protiv svih formi vlasti i smatra da je drutvo ugnjeteno od strane drave i obrazovanja a samo obrazovanje smatra gorim ugnjetaem jer "drava nesporno u izvesnoj meri zavisi i od mnenja naroda". kolama je svojstveno da se u njima odbacuje potpuni razvoj ovekovog razuma i one ne mogu dati pun doprinos izgradnji drutva poto pravedno drutvo moe biti samo rezultat prakse ljudi od kojih svaki poseduje razum do kog se dolazi slobodnim razvojem. Godvin je stoga smatrao da doneti zakoni samo blokiraju slobodnu misao i ostvarenje razumnih ideja o izgraivanju drutvenog i sopstvenog ivota. Veina ljudi prirodnim putem razlikuje dobro i zlo i zato odozgo propisivanje zakona (pravila ili normi ponaanja), daje prednost nekoj od posebnih drutvenih grupa i smeta prirodnom drutvenom razvoju. U vreme svog nastanka Godvinovi stavovi bili su koliko neobini toliko i originalni jer nastaje u vreme kad se dravni sistem obrazovanja smatra naprednom socijalnom institucijom i najnaprednijom idejom; moe se rei da je on u tom asu ispred svog vremena; njegovi pogledi dobijaju opravdanje tek krajem XIX stolea, u doba kad kole poinju da bivaju sve vie u funkciji industrijske ekonomije, proizvodei ljude-rafove, pokorne sluge drave i korporacija. Godine 1901. katalonski anarhista Francisko Ferer (1859-1909) osniva u Barceloni osnovnu "savremenu kolu";
www.uzelac.eu
214
Milan Uzelac
ta njegova kola trajala je samo pet godina godina48, ali je progresivni pokret pod nazivom "Savremena kola" u Americi postojao do ezdesetih godina. U svojim radovima Ferer je isticao neophodnost podrke dravnom sistemu obrazovanja od strane vlade, poto se vlast vlade u najveoj meri zasniva na obrazovanju koje se dobija u koli. S rastom industrijalizma u XIX veku osnivaju se nacionalne kole, no one se mogu posmatrati iskljuivo kao posledica ekonomsko-politike neophodnosti tog vremena. Krupnoj proizvodnji nisu bile potrebne slobodne linosti, ve radnici, instrumenti za dobijanje profita, i oni treba da budu tani, posluni, i spremni da prihvate svoj lo poloaj kao nuan. Ferer je smatrao nemoguim da drava moe da stvori sistem obrazovanja koji bi doveo do radikalne promene drutva. Zato ne treba verovati da kole koje osniva drava mogu poboljati poloaj siromanih slojeva. Obrnuto: obrazovanje e nauiti siromane da bez kritike prihvataju postojeu socijalnu strukturu i da veruju u to kako sopstveni poloaj mogu popraviti samo sopstvenim individualnim naporom u okviru postojeeg socijalnoekonomskog poretka. Ovo shvatanje je nalo potvrdu u nacistikoj Nemakoj gde su kole sluile oficijelnoj ideologiji nacizma. Sav naglasak bio je na nemakoj literaturi i istoriji. Prinudno uenje rasne biologije poinjalo je sa 6 godina. Svakodnevno bavljenje fiskulturom (5 asova) imalo je za cilj da pripremi budue vojnike no to su krajnje konsekvence do kojih vodi ideja sankcionisamog dravnog obrazovanja. Slino stanje bilo je i u Americi posle II svetskog rata kada se poinje na kole gledati kao na instrument politike
48Ferer
je 1909. Optuen za pokuaj dravnog udara, osuen i pogubljen, te je slavu pedagokog reformatora stekao posthumno.
www.uzelac.eu 215
Milan Uzelac
kontrole. Sredinom XX veka postalo je jasno da je kola institucija za ostvarenje politike kontrole, fabrika usaglaavanja po politikim i socijalnim pitanjima, mesto gde se smiruje politiko i socijalno nezadovoljstvo. Ova koncepcija imala je svog prethodnika u anglosaksonskom svetu; re je o vatrenom engleskom poborniku slobodnih kola A.S. Nilu koji je jo 1939. godine u knjizi Problemi uitelja pisao: "Dravne kole su dune da proizvedu ropski mentalitet, zato to samo ropski mentalitet moe ouvati taj sistem od raspada; kole su proizvod neposrednog klasnog interesa; njihov zadatak je disciplinovanje radnike tako to e oni ostati socijalno kastrirani za sav ivot i glavni cilj dravnih kola je obezbeivanje privilegija bogatih, koji sebe oseaju bezbednima s tako kastriranom klasom, koja nema duha za bunt. Nil je smatrao da engleske kole pljakaju radniku klasu, liavajui je sposobnih lidera: "Majstorski hod ... u obrazovnoj politici postalo je visoko obrazovanje... koje uzima decu radnika na dunosti slubenika u kancelarijama. Tako visoko obrazovanje krade najbolje mukarce i ene. Libertinski i kritiki orijentisani pedagozi nisu u celosti delili Nilove poglede, ali su, hteli to ili ne, bili prinueni da se sloe oko toga da obrazovanje ima za cilj da ljude prilagodi potrebama vladajuih slojeva i da integrie u dravne strukture one predstavnike niih slojeva koji ele da dospeju do znanja. To se postie tako to se talentovani lanovi nie klase prevode u "srednju klasu" i tako postaju egzistencijalno zaninteresovani za odravanje postojeeg stanja. Ameriki libertinski filozof Pol Gudmen je ezdesetih godina XX veka kao cilj obrazovanja oznaio stvaranje trine vrednosti novih kadrova i stvaranje trinih navika kod onih koji se obuavaju. To znai da nekoliko velikih meunarodnih korporacija ima mogunost a time i prednost
www.uzelac.eu 216
Milan Uzelac
u izboru veine kadrova za sopstvene potrebe. Tako se dospeva do uvida da kola ovekoveuje klasno drutvo, i ameriki reformatori kole su to posebno istraivali49. Oni su istupili s kritikom evropskog kolskog sistema koji je razlikovao kole za bogate i kole za siromane; smatrali su da e, ako se ue siromani i bogati u istoj koli, klasne razlike (usled uenja po jednakim standardima) bie iskorenjene. Ovo, razume se, treba razumeti s obzirom na krajnji cilj: nije tu ni u najmanjoj meri re o izlivu nekakvog altruizma, o nekakvoj borbi za jednakost svih u humanom i kulturnom smislu, ve o nivelisanju i izjednaavanju potencijalnih potroaa robe koju proizvode multinacionalne kompanije. Ovaj pristup otkrivao je ipak ranije nesagledan problem: deca ne dolaze u kolu s jednakim intelektualnim navikama i niti hoe, niti mogu da koriste svoje obrazovanje za iste ciljeve, a to je za posledicu imalo uvoenje nekih od obrazovnih metoda koje danas znamo kao i podelu na profesionalno-tehniko i specijalistiko obrazovanje. Usled toga u Americi i danas funkcionie sistem od dva nivoa u kolama: odlini idu na univerzitet, a ostali u pedagokotehnike institute. Sve ovo zasnivalo se na saznanjima do kojih su doli ameriki sociolozi ve etrdesetih godina XX veka: postojanju neposredne veze izmeu uspenosti i porekla: deca viih slojeva idu na univerzitet, deca niih slojeva u tehnike kole50. Sve to nedvosmisleno potvruje kako je i sam sistem obrazovanja od poetka orijentisan na potrebe bogatih i privilegovanih.
49
Razume se: ne da bi takvu tendenciju ukinuli, ve da bi je usavrili, uvrstili, poveali joj efikasnost i obezbedili nesmetano trajanje. 50 Treba pomenuti da i austrijski teoretiar Ivan Ili (o kome e jo biti rei) konstatuje kako deca s boljim ocenama, poev od ranih godina, do zavretka univerziteta jesu tipini predstavnici vie klase.
www.uzelac.eu 217
Milan Uzelac
kola uvruje i pojaava klasnu strukturu drutva. Uvruje drutvenu hijerarhiju. Siromani i manje uspeni ue se da prihvataju liderstvo onih koji bolje ue, a koji e potom biti deo upravljakog sloja. Iskljueni iz kole mogu pasti u apatiju, bespomonost, pasivnu pokornost a i to je dobro za biznis i za potroako drutvo. Pedagozi koji su se zalagali za savremene i slobodne kole nastojali su da odgovore na pitanje koje se sve vie i vie nametalo: da li je mogue koristiti obrazovanje za vaspitanje slobodno-misleih ljudi, i to posebno, kad je re o u visoko organizovanom, racionalizovanom tehnolokom drutvu u kojem se retko deava da ovek nae nain za razvoj svoje slobodne volje, poto je urbanistiko industrijsko drutvo do te mere organizovano i hijerarhino, da deca imaju malo mogunosti da istrauju i stvaraju svoj sopstveni svet. Tako se dolo do ideje o stvaranju nekakve oaze unutar krajnje struktuiranog i racionalizovanog sveta s autoritarnom kontrolom - oaze u kojoj bi se moglo biti slobodnim. Voen slinim idejama ve pomenuti A.S. Nil je 1937. u Engleskoj osnovao kolu pod nazivom Samerhil koja je potom za dugo vreme bila simbol slobodne kole. Polazei od toga da "niko nije dovoljno dobar da daje drugima svoje ideale", Nil je smatrao da u formiranju deteta primarna treba da bude sloboda, a da u pravom demokratskom drutvu samoupravne linosti treba da se ograde od iracionalne politike i stvaraju drutvenu strukturu saglasnu svojim potrebama i eljama. Po tim principima on je izgradio pomenutu kolu u Samerhilu. To je bila samoupravna kola, demokratska po formi. Sva pitanja, pa i kanjavanje za naruavanje pravila reavana su glasanjem na zajednikim skupovima dece i nastavnika, pri emu su glasovi bili ravnopravni. U Nilovoj koli dete je bilo potpuno slobodno, biralo je ta e uiti, da li e ii na asove ili ne. Igra je bila glavni obrazovni i
www.uzelac.eu 218
Milan Uzelac
vaspitni princip. Polazilo se od toga da se dete raa kao iskreno bie te su u koli deca bila preputena sebi da bi mogla da najbolje spoznaju sebe. Za ideje Nila ne moe se rei da su besmislene, no njihovo sprovoenje u praksu nailazilo je na tekoe. I realno gledano, njegovu kolu, poznatu u celom svetu, zavrilo je ne vie od nekoliko stotina uenika ije nam biografije nisu poznate. Sve to i vie no skromni rezultati otvarali su sporove o nedogmatskom obrazovanju koje je samo stvaralo svoje dogme i mitove. Ovaj paradoks bio je vidan u savremenoj koli Franciska Ferere u Barseloni koja je bila otvorena s bibliotekom, ali bez knjiga, poto se, po miljenju nastavnika, nisu mogli nai dovoljno nedogmatski tekstovi. Savremene kole nisu prelazile granice sporednih eksperimenata i nisu mogle da podstaknu promene u optoj strukturi drutva, te je otvoreno pitanje da li bi mogle da vaspitaju decu sposobnu da ive van njihovog sveta kao zatvorene oaze. Zajedniko pobornicima slobodnih kola bilo je uverenje da obrazovanje traje tokom itavog ivota, pri emu uitelj ne treba da je zainteresovan za rezultate obuke, u ijem procesu obuke ne treba da se nalaze elemenati bilo kakve prinude. 5. Obrazovanje kritikog oveka Za neke od osnovnih libertinskih ideja s pravom bi se moglo rei da imaju poreklo u teorijama anarhista XIX stolea. Posebno se to odnosi na ideju da je sistem obrazovanja organizovan radi uvrenja ropstva. To ih dovodi u blisku vezu sa svim kritiarima dravnog sistema kao takvog i obrazovanja koje se nalazilo u njegovoj osnovi, a koji su smatrali da obrazovanje mora prvenstveno biti u funkciji formiranja kritika linosti. Sama veza sistema obrazovanja i klasnih razlika uoena je znatno ranije, jo u doba Prosveenosti, da bi u
www.uzelac.eu 219
Milan Uzelac
narednom stoleu postala opte mesto u teorijskim raspravama; dovoljno je ako podsetimo da je an-ak Ruso uveliko pisao kako je moralno vaspitanje ideoloka indoktrinacija koja se odvija ve u ranom detinjstvu i da determinie potonje delovanje oveka umesto da prirodno proistie iz samog ivota individuuma. Ruso je knjigu smatrao velikom kugom detinjstva. Dete ne treba uiti i uiti, ono treba samo da ui usled neophodnosti ili zbog iskustva. ovek treba da koristi uenje i znanje, a ne oni njega. Na slinim pozicijama se nalazi i Marksov savremenik, mladohegelovac Maks tirner koji u svojoj knjizi Jedini i njegovo vlasnitvo istie kako je obrazovanju potrebno radi slobode a ne radi ropstva. Sredinom XIX stolea on je ukazivao na razliku izmeu obrazovanog i slobodnog oveka. Za slobodnog oveka, znanje je izvor velikog izbora, a za obrazovanog ono je odreujui faktor izbora. Smatrao je da misli koje kroz obrazovanje dolaze od dravnog ili crkvenog sistema, ovladavaju linou i da se njih ona ne moe izbaviti. Ako je neko gospodar svoje misli, on se od nje moe osloboditi i ona ne vlada njim. Za tirnera slobodna volja oznaava vlast nad sobom. Vlast nad sobom oznaava slobodu od dogmi i moralnih imperativa i ovladavanje voljom koja ne zavisi od autoritarnih izvora. Ovladavanje sobom je sloboda od samih kola, to e potom navesti Ivana Ilia da kae kako je "kola faktor otuenja oveka od njegovog obuavavanja" i da se saglasno tirneru, zalae za drutvo bez kola. Sline stavove imao je i brazilski marksist, psiholog i pedagog Paulo Freire (1921-1997) koji je isticao bankarsku sutinu obrazovanja, u kojem je student pre objekt u koji se stavlja znanje, kao novac u tednu kasu, da bi se ona potom razbila i iz nje izvadilo sve to je potrebno, a ne subjekt, u procesu sticanja znanja koji sam odreuje ta mu je potrebno za ivot. Linost se ovde sasvim gubi, kao hijeroglif na pesku. Sistem neprestano namee svest o
www.uzelac.eu 220
Milan Uzelac
tome da je za nae neuspehe kriv konkretni pojedinac, a ne socijalna struktura u celini. Menjaj se, uklapaj u realnost, no ne moe se samostalno udruivati s drugima kako bi menjao postojeu realnost, govorio je on. Freire je nove obrazovne metode objanjavao pozivajui se na marksistiku koncepciju svesti. Smatrao je da ivimo u otuenom svetu bez samosvesti, bez svesti o istorijskim silama koje odreeju nae postojanje. U knjizi Pedagogija ugnjetenih (1971) pisao je da revolucija ne pobeuje reima i aktivizmom, ve praksom, razmiljanjem i delovanjem usmerenim na transformaciju drutvenih struktura. Ugnjeteni moraju polaziti od prakse sopstvenog ivota; ne smeju se odrei od sopstvene realnosti zarad vrednosti vladajue klase i iluzija koje one nameu drutvu. Osnovni problem za Freirea je vlast oveka nad drugim ovekom, odnosno, razliiti oblici vladanja koji utiu na dehumanizaciju oveka. Postojati kao ovek - znai saznati svet i promeniti ga. ovek koji shvati pozadinu socijalnih sila i njihovu prirodu, sposoban je da izmeni tok istorije i da uestvuje u radikalnim promenama svoje linosti i drutva. Bez svesti o tome, socijalne promene bi bile smena jednih ugnjetaa drugima, promena dvorske strae bez promene dvorca. Antiautoritarna revolucija moe se izvriti samo kroz osloboenje individualne svesti, ueem celokupnog naroda u socijalnim promenama. Zato je za Freirea savremena pedagogija i savremeno obrazovanje pedagogija ugnjetavanja, emu on suprotstavlja obrazovanje kao praksu oslobaanja koja za svoj krajnji cilj ima osloboenje oveka. Polazei od Marksovih osnovnih kategorija (politika revolucija, klasna borba, osveenje) i principa dijaloke filozofije (Buber, Munije), Freire ovekovu egzistenciju vidi kao dijalog meu ljudima, kao dijalog oveka i prirode, odnosno, kao dijalog oveka i boga. Ta nova pedagogija koja poiva na dijalogu suprotstavlja se pedagogiji ugnjetavanja tako to ukljuuje
www.uzelac.eu 221
Milan Uzelac
u sebe kritiko miljenje i delovanje51. Naspram normativne pedagogije Freire se zalae za poviavanje svesti u procesu obrazovanja; samosvest on izjednaava sa stvaranjem kritike svesti o fundamentalnoj nejednakosti koja postoji u savremenoj koli te insistira na socijalnoj odgovornosti za obrazovanje. Sve to vodi transformaciji sveta koja je nemogua bez kritike svesti. Jedan od najglasnijih predstavnika ove orijentacije je austrijski teoretiar i kritiar drutva Ivan Ili (19262002)52 koji je postao posebno popularan sedamdesetih godina XX stolea, pre svega tvrdnjama kako savremena kola proizvodi eksperte-potroae i preuzima na sebe potpunu odgovornost za dete. Ona ui svemu i svaemu, isticao je on, stvara masovnog potroaa i prikrivenog agenta vladajue klase. kola namee odreene seksualne stereotipe, ablone svakodnevnog ponaanja, ui da se individualni problemi reavaju propisanim, shematskim putem. Sistem obrazovanja razara sposobnost ljudi da samostalno deluju i od ljudi pravi ovce. U knjizi Drutvo bez kole Ili pie: "kola danas ima trojaku funkciju: (a) odrava i uva socijalne mitove, (b)
51
Kada je o samom Freireu re, njega ne treba smatrati samo politikim teoretiarem ili ideologom, kako su neki kritiari isticali, ve i pedagogom koji je dao znaajan doprinos svojim programima suzbijanja nepismenosti u Brazilu i Latinskoj Americi. 52 Ivan Ili je studirao kristalografiju u histologiju na univerzitetu u apoetkom etrdesetih godina filozofiju i teologiju u Vatikanu da bi nakon 1946. Neko vreme bio svetenik u Njujorku a potom u Portoriku. Potom je osnovao u Meksiku centar za obuku amerikih misionara za rad u Latinskoj Americi koji je nakon nekog vremena, zbog svojih radikalnih shvatanja zatvoren od strane Vatikana. Krajem ezdesetih godina XX veka, Ili naputa sveteniki poziv, putuje po svetu, predaje na univerzitetima u Nemakoj i Americi. U svojim knjigama kritikuje industrijsko drutvo i nametanjeoveku vetakih potreba. Sve to vodi ga pitanjima nastave, vaspitanja i obrazovanja, pa tako i reforme itavog sistema obrazovanja usled uzurpacije sistema ljudskihvrednosti od strane drave i njenih institucuja.
www.uzelac.eu 222
Milan Uzelac
sredstvo je ozakonjenja protivrenosti koje su sadrane u tim mitovima i (c) centar je ritualnog delovanja koje proizvodi i podrava razilaenja izmeu mitova i realnosti". Da bi meu ljudima bile jednake mogunosti treba, po miljenju Ilia, ukinuti kole koje podstiu neravnopravnost i diskriminaciju; neophodno je deinstitucionalizovati kole i stvoriti uslove da one budu nezavisne od uticaja drutva. Razvijajui osnovne ideje Ilia, ali i Fukoa, ve pomenuti ameriki teoretiar P. Gudmen sredinom sedamdesetih godina XX stolea pie da su kole zatvori i koncentracioni logori i trai da se one ukinu; omladina, smatra on, treba da ui na ulicama, u kafeima, u prodavnicama, parkovima, fabrikama; sve su to navodno, uline kole53. Sama kola treba prestati da bude eksteritorijalno mesto unutar postojeeg drutva. Znanje se moe stei iskustvom van kole u i profesionalnoj praksi zasnovanoj na meusobnim odnosima s Majstorom, kako je to bilo u srednjem veku. Neki od stavova Ilia bie svesrdno prihvaeni od strane antipedagoki orijentisanih pedagoga, posebno onih koji ukazuju na predimenzioniranu ulogu uitelja koji nastupa kao zatitnik drutvenih institucija, i koji se, u ime drutvenog sistema vrednosti, mea u lini ivot uenika i namee mu drutvu odgovarajue poglede na svet; na taj nain uitelj je istovremeno vaspita, sudija, ideolog i svetenik. Jednako kritian stav ovi teoretiari imaju ne samo prema koli ve i prema univerzitetu ija se uloga svodi na proizvoenje ljudi s diplomom koji po okonanju fakulteta
53
Oigledno, ulica je najbolje mesto gde se mogu nauiti praktine stvari, ono, zahvaljujui emu e se neko snai lake u ivotu; na ulici se ne ue kvantna teorija i atomska fizika, ali tako neto nije potrebno ak ni savremenim politiarima koje je takoe u prvom redu i vidi se veoma uspeno vaspitala i obrazovala ulica, o emu jasno svedoe i njihov govor i njihovo ponaanje.
www.uzelac.eu 223
Milan Uzelac
slue institucijama koje su ih naruile, a koje karakterie hijerarhizovanost, birokratski stil rada i kontrole, formiranje konformizma. Svemu tome po miljenju predstavnika antipedagoke orijentacije, koji nalaze svoju inspiraciju u radovima I. Ilia, treba suprotstaviti zahtev za razvojem line inicijative pojedinca i njegove samostalnosti. Kritika kole i stanja u njoj imala je za posledicu zahtev za reorganizacijom sistema obrazovanja. Svaki pojedinac ima pravo na obrazovanje, ono je njegovo lino delo, no tekoa je u tome to se ono ne moe realizovati u koli kakva je dananja. Da bi se tako neto ostvarilo, treba se odrei od svih normi koje ograniavaju ovekovu slobodu, odrei se od zakona o obrazovanju i svih vrsta diploma i potvrda koje monopolski poseduju kole. Nov sistem bi trebalo svima da obezbedi pristup k znanjima i da svako moe neki posao da radi ako ga zna, nezavisno od toga da li ima diplomu ili ne. Radikalnije se anarhistiki zahtev za ruenje kolskog sistema i obrazovanja ne moe formulisati. Ili ne smatra da oveka treba odrediti kao homo fabera, ve istie ideal konvivalentnosti. To je njegov termin i oznaava, s jedne strane, autonomno stvaralako odnoenje izmeu ljudi, kao i izmeu ljudi i okoline, s druge strane. Time se naglaava vanost individualne slobode u meuljudskim odnosima, etika vrednost komunikacije meu ljudima, uzajamne pomoi, saradnje i manifestecije ovenosti. Sve to ugroeno je institucionalnou. Ovaj Iliev koncept podrazumeva i radikalnu reorganizaciju drutva u celini i tu je on blizak idejama socijalista ali svoj projekt strogo distancira od ranijih utopistikih programa koji oveka hoe da priblie prirodi i koji kritikuju razvoj tehnike. Uprkos tome, utopistikom ostaje njegova kritika specijalizacije i podele rada, kao i zalaganje za deinstitucionalizaciju obrazovanja i celokupnog ivota. Ovo poslednje pretvara obrazovanje u linu stvar svakog
www.uzelac.eu 224
Milan Uzelac
pojedinca to samo sniava nivo obrazovanja u drutvu i doprinosi ruenju onog to je ve bilo dostignuto razvojem kulture i civilizacije, te tako oveanstvo vraa na poetak srednjeg veka, mada se mora priznati da je sama kritika podele rada i otuenja bliska nekim Marksovim stavovima. Treba imati u vidu da Ili svoje ideje razvija krajem ezdesetih godina XX veka kada se u Latinskoj Americi, usled naraslih socijalnih i ekonomskih problema, iri pokret protiv naruavanja prava oveka, militarizacije, nepravednih ekonomskih reformi na ijem elu su se nali svetenici katolike crkve kao predstavnici obespravljenih i ugnjetenih niih drutvenih slojeva. Taj pokret zalagao se za reformu ne samo drutva ve i crkve i hrianske teologije a u ime demokratskih vrednosti i slobode linosti. Iako ogranienog domena, ovakva kritika sistema obrazovanja, potkrepljena stavovima postmodernista u velikoj meri e odrediti smerove reforme obrazovanja krajem XX stolea; tome e svoj doprinos dati i getaltpsihoterapija, i sve e to imati za posledicu razarajuu kritiku dotadanje kole kao i zahtev za prevrednovanje sistema postojeih vrednosti koji ih je proizveo, pre svega sistema vrednosti u obrazovanju. Sve to ima daleko ire posledice, jer vodi promeni oveka u celini. Post scriptum - ispravka nepravde Bilo bi nepravedno prepustiti potpunom zaboravu ime velikog ruskog pedagoga i reformatora obrazovanja, Konstantina N. Vencela (1857-1947) koji je svojim mislima i celokupnim svojim delom bio daleko ispred svog vremena, koji je u daleko veoj meri na savremenik no onih kojima je realno pripadao. Zahvaljujui naprednosti svojih misli, imao je mogunost da iskusi svu traginost nerazumevanja i neprihvatanja njegovih ideja i pogleda. Kritikovali su ga i monarhisti i komunisti, i liberali i reakcionari, i vernici i ateisti, uvaeni pedagozi i pobornici pedagokih ideja Lava
www.uzelac.eu 225
Milan Uzelac
Tolstoja. Svaki Vencelov spis o vaspitanju slobodne stvaralake linosti nailazio je na otpor i estoke napade. Vencel je studirao prvo tehniki, potom pravni fakultet u Sankt-Peterburgu, no kao i mnogi studenti bee aktivni lan tadanjeg revolucionarnog pokreta, blizak revolucionarnim narodnjacima, pa je zbog takve delatnosti dve godine (1885-1887) proveo u zatvoru, nakon ega mu je bilo zabranjen rad u obrazovnim institucijama; u to vreme izdravao se davanjem asova muzike i urnalistikom, da bi se devedesetih godina XIX stolea intenzivno poeo baviti pedagokom problematikom i 1896. napisao je prvi svoj rad Osnovni zadaci moralnog vaspitanja. U tom spisu ukazuje na injenicu da savremena pedagoka praksa sadri mnogo represivnih elemenata. Svoj pedagoki program on je predstavio u Pedagokom drutvu na Moskovskom univerzitetu. Na Zapadu, posebno u Americi i danas postoje deiji vrtii i kole koje rade po tu njegovim izloenim metodama. Osnovni njegov princip bio je u tome da vaspitanje linosti ne treba da proistie iz potreba drutva ve iz potreba linosti. Vencel se ve u to vreme zalae za odvajanje kole od religije i politike ideologije. Vencel je kritikova intelektualizam tradicionalne pedagogije, verbalizam vladajue prakse vaspitanja i obrazovanja. Poetkom XX stolea, nakon objavljivanja rada Borba za slobodnu kolu Vencel sa svojim istomiljenicima nastoji da svoje ideje ostvari u praksi i osniva Drutvo prijatelja slobodnog vaspitanja gde je po prvi put u prilici da u praksi realizuje svoje nove poglede na vaspitanje. Tri decenije pre A.S. Nila, septembra 1906. Vencel i njegovi prijatelji otkrivaju Dom slobodnog deteta (kojem prethodi ranije osnovan Porodini deiji vrti), zamiljen kao svojevrsna optina koja je okupljala decu, roditelje i pedagoge. Zajednica je bila zasnovana na idejama bratstva, slobode i pravednosti u kojima dete postaje istinski centar pedagokog sveta.
www.uzelac.eu 226
Milan Uzelac
Re je o kvalitativno potpuno novoj vaspitnoobrazovnoj instituciji. U temelju vaspitnog procesa nalazile su se potrebe samog deteta koje su pedagozi samo stimulisali i razvijali. Dete treba da dobija onoliko znanja koliko eli i koliko ima potrebe za znanjem, pri emu ne treba detetu preporuivati ta treba a ta ne treba. Posebna panja pridavana je motivisanju roditelja za ideje slobodnog vaspitanja i prevoenje tih stavova u ivot porodice. Dom je postojao godinu dana, nakon ega Vencel osniva Roditeljski klub iji je cilj bio okupljanje roditelja oko ideje slobodnog vaspitanja dece. Klub je imao muzej modela deijih igraaka, prirodno-istorijski kabinet, radionice, laboratorije, organizovane kurseve iz pedagogije, literaturu vaspitnog karaktera. Iz materijalnih razloga Dom nije dugo postojao54, no pokazao je da se u realnosti kola moe odvojiti od drave i biti potpuno autonomna. Nakon to je u radu Revolucija i zahtev za moralnou (1905) istakao tri nivoa osloboenja, osloboenje linosti deteta, osloboenje samog sebe i osloboenje drutva, a to je u sferi uticaja pedagogije, linosti i politike, Vencel na Sveruskom kongresu o porodinom vaspitanju (1913) podnosi referat Slobodno vaspitanje i porodica u kojem u deset taaka izlae svoju koncepciju vaspitanja. Vencel polazi od toga da oficijelno opteprihvaeno vaspitanje gui psihiku aktivnost i volju deteta, to za neposrednu posledicu ima konzervativne, malo za ta sposobne ljude, nesposobne za donoenje samostalnih odluka. Zato glavni cilj vaspitanja nije formiranje deteta po odreenom modelu, ve razvoj njegovih individualnih sposobnosti a osnova takvog tipa vaspitanja treba da bude slobodni stvaralaki proizvodni rad.
54
Treba dodati da je Vencel pri Domu izdavao i list Pravda naslov su potom preuzeli boljevici, a u tom njegovom listu su objavljivali i filozof A.A. Bogdanov, kao i prvi potonji narodni komesar prosvete sovjetske republike A. Lunaarski.
www.uzelac.eu 227
Milan Uzelac
Teoriju slobodnog vaspitanja Vencel je u to vreme razvio u knjigama: Teorija slobodnog vaspitanja i idealni deiji vrt i Novi putevi vaspitanja i obrazovanja dece. Za razliku od oficijelne pedagogije kao pedagoke dresure deteta po odreenim ablonima, teorija slobodnog vaspitanja stavlja dete u centar vaspitne i obrazovne delatnosti. Vaspitanju se pridaje aktivni karakter, ono se oslanja na samoaktivnost deteta u svim njenim formama. U moralnom vaspitanju naglasak se stavlja na pomo detetu u izgradnji svoje line moralnosti i religioznosti i realizovanju prava deteta da samo bude slobodni istraiva i tvorac vrednosti. Najvea panja pridavana je individualnopsiholokim svojstvima svakog deteta. Vencel je pritom smatrao da treba da postoji onoliko sistema vaspitanja, koliko ima dece.55 Nakon Oktobarske revolucije Vencel se od propovednika za osloboenje deteta, pretvara u borca za slobodu od nevidljivih lanaca kojima su okovani svi ljudi, on poziva da se izvri prevrat, pedagoka revolucija koju je tumaio kao kardinalnu reformu vaspitanja i obrazovanja mladog oveka. Bio je ubeen da samo putem slobodnog vaspitanja moe doi do ljudskog spasenja, da se samo
55
Ovo je prva teza u referatu Slobodno vaspitanje i porodica (1913). U pomenutom predavanju Vencel dalje navodi da (2) vaspitanje nije formiranje deteta po uzoru na unapred odreen ideal, ve oslobaanje stvaralakih sila u detetu; (3) najvii cilj obrazovanja je razvoj stvaralake individualnosti; (4) individualnost nije suprotstavljena drutvenosti i kulturi, ve su istinska drutvenost i istinska kultura povezani s razvojem individualnosti; (5) vana je samodelatnost deteta, njen aktivni karakter; (6) neophodno je susretanje deteta s prirodom; (7) na prvom mestu mora biti razvoj psihikih aktivnosti i volje, bez kojih vaspitanje ne moe biti harmoninim; (8) vaspitanje treba voditi tome da smo moe svesno postavljati sebi svoje ciljeve i da tei njihovom realizovanju; (9) osnova vaspitanja je slobodan stvaralaki proizvodni rad; (10) detetu je neophodno pomoi u razvoju line moralnosti i religioznosti. Uenje nekom drugom moralnom kodeksu mora biti odbaeno.
www.uzelac.eu 228
Milan Uzelac
vaspitanjem iz svakog deteta u slobodnu stvaralaku linost moe biti stvoren novi tip oveka. Sutina Vencelovih pogleda sadrana je u svojevrsnom humanistikom manifestu, poznatom kao Deklaracija o pravima deteta iz 1917, koja nekoliko decenija prethodi istoimenoj Deklaraciji prihvaenoj u OUN 25. novembra 1959. (koja sadri sve principe koje je prethodno formulisao Konstantin Vencel). Podudarni nisu samo nazivi, ve i ideje, nain grupisanja taaka, poglavlja, smernice. Identian je i patos obe deklaracije koje dete stavljaju u centar interesa kao i njihova okrenutost svetu deteta. Naglaena je briga o realizaciji prava deteta, usmerenih na pozitivne pretpostavke njegovog fizikog, umnog, moralnog, zdravstvenog razvoja u uslovima slobode i dostojanstva. Ve pri povrnom itanju vidno je koliko je Venclova Deklaracija dublja, humanistikija i originalnija od one kasnije usvojene. Re je pre svaga o njenom subjektivnom karakteru, tu dete nije pasivni potroa koji eka da drava zadovolji njegove preke potrebe, ve aktivna delujua mo. Mlado pokolenje mora samo da se bori za svoje osloboenje, pie Vencel. Meu Vencelovim principima, sreemo zahteve da svako dete ima pravo da bira sebi najblie vaspitae i da napusti svoje roditelje ukoliko se oni pokau loi vaspitai kao i da nijedno dete ne moe biti nasilno prinueno da poseuje neku vaspitnu ili obrazovnu instituciju. Vaspitanje i obrazovanje na svim njihovim nivoima jesu slobodna stvar deteta. Svako dete ima pravo da se udalji od vaspitanja ili obrazovanja koje je u protovrenosti s njegovom individualnou. U svemu tome lako se uoavaju principi potonje humanistike pedagogije posebno ako imamo u vidu i poziv na vaspitanje bez kanjavanja. Imajui u vidu da je Vencel smatrao kako u socijalistikom drutvu kola ne treba da ima klasni karakter i da kola ne treba da bude nosilac ni buroaskih
www.uzelac.eu 229
Milan Uzelac
ni proleterskih ideja, jasno je, da je on morao, nakon Oktobarske revolucije, potraiti mesto boravka u unutranjosti Rusije (Vorone). Ako su s blagonaklonou prihvatane njegove ideje o ulozi proizvodnog rada u vaspitanju, to se ne moe rei i za njegove ideje o autonomiji kole i izvoenje obrazovanja izvan okvira politike ideologije. U radovima od sredine dvadesetih i s poetka tridesetih godina prolog stolea Religija stvaralakog ivota (1923-1925), Problem kosmikog vaspitanja (1925), Filozofija stvaralake volje (1937), Zraci svetlosti na putu stvaralatva (1937), Vencel razvija jednu novu teoriju humanistikog vaspitanja. Smatrao je, da ukoliko je ovek deo kosmosa, potpuno je na mestu pitanje o vaspitanju oveka kao dela kosmosa, kao graanina Vaseljene. Tako je Vencel doao do zakljuka o potrebi realizovanja kosmikog vaspitanja i da treba da postoji posebna oblast antropologije kosmika pedagogija u kojoj se problem vaspitanja tumai iz sasvim novog ugla. Kosmika pedagogija ima svoje specifine ciljeve, i zahteva posebne metode za svoje realizovanje; pritom, on je isticao prvenstvo socijalne pedagogije nad individualnom, i kosmike nad socijalnom. etrdesetih godina prolog stolea ideje Vencela padaju u zaborav, njegovi radovi se vie ne publikuju, ime mu biva izbrisano iz sovjetske pedagogije, da bi u poslednja vreme, njegove misli dobile novu rezonantnost i to ne samo zahvaljujui autorima koji o njemu piu (M.B. Boguslavski) ve ponajvie zahvaljujui samom vremenu koje postaje sve vie njegovo.
www.uzelac.eu
230
Milan Uzelac
5. Obrazovanje postmodernog oveka Uvod Libertinistikim i anarhistikim idejama koje su pozivale na prevrednovanje ili ruenje celokupnog sistema obrazovanja, polazei od klasnih, politikih, emancipatorskih ili ekonomskih razloga, nije bilo sueno da se iroko rasprostrane pod neposrednim uticajem njihovih zastupnika, ma koliko se oni strasno za njih zalagali. Za njihovo iroko delovanje, kako u pozitivnom, tako i prvenstveno negativnom smislu, trebalo da se stvori pogodno drutveno tlo za kulturni relativizam i polivalentnost vrednosnih stavova. Tako neto omoguie jedna imanentno destruktivna i beskompromisna antifilozofija, kakvom se nala postmoderna, i tek zahvaljujui njenom zalaganju za relativizam, pozivanjem na njene destruktivne, anti-humane momentesadrane u ovoj filozofiji; tek nakon postmoderne poasti, doi e do potpunog trijumfa anarhistikih ideja u sferi obrazovanja, realizovae se ideali prvi put formulisani u delima starih anarhista, a rukama novih internacionalno ujedinjenih i sistemski korumpiranih bolonjista. Nimalo sluajno, mada na prvi pogled paradoksalno, no dobro podmuklo smiljeno, impuls ruenju evropske kulture i tekovina evropskog obrazovanja doao je iz Bolonje, iz grada u kojem je nastao jedan od prvih univerziteta u Evropi; upravo odatle krenue se u pohod protiv ideje univerziteta, prikriveno, licemerno, s navodno najboljim namerama. U ime interesa multinacionalnih kompanija za jevtinom, polustrunom radnom snagom koja se moe efikasno eksploatisati, ministri inostranih poslova nekolicine evropskih zemalja sastali su se u Bolonji i doneli na dve strane napisanu neobavezujuu deklaraciju s navodnim ciljem da ujednae obrazovanje u Evropi kako bi
www.uzelac.eu 231
Milan Uzelac
se diplome mogle meusobno priznavati i kako bi bilo olakano kretanje studenata po Evropi tokom studija i tako studiranje uinili efekasnijim56. Veoma brzo se pokazalo da ujednaavanje kriterijuma, podrazumeva njihovo sniavanje a da samo studiranje biva profanizovano; ovo je posebno negativne posledice dobilo u sferi studija tehnikih i egzaktnih nauka, te je dananji nivo strunjaka i specijalista raznih profila daleko nii od onog koji je bio sedamdesetih godina prolog stolea. Tako neto nije nailazilo na otpor drava, jer osvajanje meseca i trka u naoruanju nakom 1991. nije vie njihov prioritet. Sniavajui kriterijume u ime veih prava studenata, svesno im se ulagujui, novi bolonjski reformatori obrazovanja, moda toga ne i u potpunosti svesni, poli su u krstaki pohod protiv same ideje obrazovanja, i to tako to su opstruisali sam princip znanja kao znanja. Svi pravi krstaki pohodi s poetka srednjeg veka, poznati nam iz istorije (organizovani u ime oslobaanja Hristovog groba, a s namerom da se opljaka Vizantija), s obzirom na svoje posledice (ak ako imamo u vidu i razgrabljivanje Vizantije i Konstantinopolja), ostaju sporedni i beznaajni dogaaji u odnosu na irinu i zamah bolonjskih reformi.
56
Sve je moglo da se zavri na bilateralnim meuuniverzitetskim sporazumima o priznavanju ispita i nostrifikaciji, no namere su bili sasvim druge i daleko perfidnije. Odmah je reeno da reforme nisu i nee biti jevtine. Time je reeno: novac namenjen obrazovanju sad e se koristiti za one koji sprovode reforme. Tipina kraa, s ciljem da se daje manje novca za potrebe obrazovanja, da se ono ne poboljava, nego uruava. I odmah, ko po komandi svuda niu raznorazne akreditacione komisije, nacionalni saveti, praenja kvaliteta... jednom reju organizovano kriminalno udruivanje protiv Ideje obrazovanja i univerziteta.
www.uzelac.eu 232
Milan Uzelac
Ono to ovde jeste ne samo od praktinog, ve jednako i od teorijskog interesa, jeste pitanje: kako se to dogodilo? Kako se jedna minorna teorija (postmodernizam), u prvo vreme ograniena na oblast knjievnosti i umetnosti, prenela na oblast drutva u celini i proglasivi se za filozofiju, a sa antimetafizikih i antisupstancijalistikih pozicija, jedna po prirodi svojoj anti-filozofija par excellance, uspela da stvori pretpostavke reforme obrazovanja koja sad ima planetarne razmere? Pomenuto pitanje ozbiljno tematizuje rezultate filozofije prosveenosti i njene neizneverene nade; no, njegova opravdanost najbolji je argument protiv pobornika teorije progresa. Upravo e postmoderno nastrojeni teoretiari rehabilitovati neke od kljunih anarhistikih ideja i vraajui ih u ivot, omoguiti savremenom globalizmu da ovlada svetom vre no to su to njegovi stratezi u poetku mogli i zamisliti. ** Iako sam termin postmodernizam ima sloenu istoriju57, u ideolokom smislu on poinje da se koristi kod nekih predstavnika Frankfurtske kole (Habermas) u kritikama savremenog kapitalizma i represivne civilizacije kao njegove posledice. Primetno je sve vee poklanjanje panje kontrakulturi i alternativnim pokretima (posebno u drutvu ali i umetnosti) i distanciranje od visokih ciljeva tada uveliko ve institucionalizovane moderne. Postmoderni koncepti bliski su i predstavnicima nove levice ezdesetih i sedamdesetih godina koji su se samo dve decenije kasnije, napustivi ideje mladosti, nali na suprotnoj strani, u apologiji neoliberalizma i u velianju novih formi postkapitalizma koje su ponikle na tlu kritike kapitalizma krajem ezdesetih godina, u vreme narastanja radikalne ideologije koja je traila korenitu promenu ovekove svesti kroz revolucionisanje kulture.
57
Videti:
233
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
To revolucionisanje podrazumevalo je i temeljno ruenje starih vrednosti, ega nije mogla biti poteena ni pedagogija; naprotiv, radikalnost postmodernista posebno se manifestovala u izrazitom anti-pedagokom stavu orijentisanom prema svim ranijim pedagokim teorijama i praksama, u kritici dotad vladajuih ideala i ciljeva obrazovanja58. Postmodernistima su bliske ideje antipedagogije (o emu e posebno biti rei) i to u onoj meri u kojoj kritikuju ideje racionalnosti i prosvetiteljstva, kao i ideje nihilista koji odbacuju nunost vaspitanja i obrazovanja budui du su ove navodno totalitarne i vode depersonalizaciji deteta i linosti u celini; sam vaspitni proces oni vide kao ispiranje mozga i ovekove due, svojevrsnu dresuru koja vodi mentalnom obolenju oveka. Slabost vaspitnog procesa je u tome to se odvija pod pritiskom odraslih koji, navodno, bolje znaju ta je potrebno detetu i ima za krajnji cilj manipulisanje i ruenje linosti deteta. Razume se, predstavnici antipedagogije polaze od premise da dete ve od svog roenja zna koje su njegove potrebe, ta je dobro a ta zlo, odnosno, da ono od samog poetka ivota zna ta je za njega najbolje. Iz ovakvog stava, da je dete od roenja autonomno, antipedagozi razvijaju koncepciju otvorenog obrazovanja, koja poiva na podravanju a ne vaspitanju, budui da je dete od roenja odraslo i ravnopravni partner roditeljima i okolini59.
58
Zato se danas, nakon nekoliko decenija, s punim pravom moe rei da dananje stanje u sferi obrazovanja, pre svega u obrazovnim procesima, svoje teorijsko poreklo ima u radikalnim stavovima postmodernista koji su bili u saglasju kako sa zahtevima evropske nove levice, tako i sa antiinstitucionalnim stavovima predstavnika antipsihijatrije (Fuko, Lakan) i antipedagogije (E. Fon Braunmil, H. Fon enebek), da bi stavove obeju orijentacija potom objedinio Fukoov uenik M. Manoni u svojoj knjizi Od antipsihijatrije do antipedagogije (1987). 59 U ovakvoj koncepciji ostaje nejasno, zato je obrazovanje uopte potrebno, budui da dete od samog poetka sve zna, a u tom smislu, ono je nita drugo do bog sveznajui i nije mu potrebno nikakvo obrazovanje
www.uzelac.eu 234
Milan Uzelac
Posledica ovakvih stavova je raskid ne samo sa tradicionalnom no i sa svakom formom kulture; predstavnici antipedagogije odbacuju ideje istorinosti i progresa, naglaavajui kako savremeno drutvo odlikuje pluralizam vrednosti i interesa i odsustvo bilo kakvog saglasja meu njima. Ovo, nadalje, podrazumeva da drutvo u kojem danas ivimo jeste sasvim drugaije od njemu prethodnog, da je u meuvremenu dolo do radikalnog preloma i raskida sa svim prolim i tradicionalnim vrednostima i ciljevima; predstavnici antipedagogije istiu kako je savremeno drutvo lieno bilo kakvih optevaeih vrednosti kulture, te pedagozi nemaju pravo da vie ukazuju na neke optevaee ciljeve i vrednosti. Na taj nain obrazovanje i vaspitanje gube ne samo svoj raniji no i svaki principijelni smisao; u potpunosti je osporena ideja racionalnosti i univerzalnosti, a na njeno mesto stupa subjektivizam i partikularizam interesa. U situaciji kad svaki ovek, navodno, sam moe da odgovori na pitanje ta je za njega racionalno a ta ne, subjektivistiko shvatanje uma nuno vodi relativizaciji svake istine i njenom subjektivizovanju. Razume se, subjektivizam i relativizam nisu neto novo u istoriji, no oni su opasni kad se jave u tako degradiranoj formi kao to su samoproglaene antimoderne teorije koje e pokrie za svoje destruktivne antidrutvene tendencije nastojati da dobiju unutar tzv. postmodernih strategija. Ovo poslednje deluje krajnje zabrinjavajue, nakon jasnih i nedvosmislenih rezultata do kojih je dola fenomenologija poetkom XX stolea. Pokazae se da su predstavnici antipedagogije, antipsihijatrije, a videemo i postmodernisti, bili samo loi uenici koji su u jednom zvezdanom asu svoje neznanje i neobrazovanje prodali
te je izlino svako poseivanje kole, za ta se antipedagozi s razlogom zalau.
www.uzelac.eu 235
Milan Uzelac
svojoj okolini na krajnje konjukturni nain i nametanjem sebe jo neobrazovanijim od sebe stvorili lani tip obrazovanja tako to su na krajnje sumnjiv nain promenili konotaciju ranije jasno definisanim pojmovima. Ve je reeno da je postmodernizam nastao sedamdesetih godina XX stolea u Francuskoj, kao smena velike filozofije egzistencijalizma i nastavak strukturalizma koji je ve u sebi sadrao elemente razgradnje sveta i oveka; kao opta tendencija sve je izrazitije suprotstavljanje osnovnim idealima i vrednostima filozofije epohe Prosveenosti, to koriste postmodernisti tako to kao alternativu razvijaju koncept jedne antikulture, zaneti pojmom jezikih igara koji su nali u Vitgentajnovim Filozofskim istraivanjima. Ali, usled povrne filozofske obrazovanosti, mnogi od buduih postmodernista (koji po opredelenju nisu pripadali profesionalnim filozofskih krugovima, budui da su studirali knjievnost, psihologiju, ili u vie sluajeva tehniku), pogreno su shvatili da mogu na jedan leprav, neobavezan nain da stvaraju filozofiju i to tako to e kao najvii princip staviti ne intelektualno potenje, ve neodgovornost60. Postmodernisti su do apsurda doveli vladajue filozofske ideje XX stolea dodajui im negativni predznak; tako su naizgled dobili nov prostor za teorijsko miljenje, koje i samo nije bilo teorijsko jer je odbacivalo teoriju u tradicionalnom znaenju rei. Kritikujui tradicionalni pojam racionalnosti, a u stvari obruavajui se na racionalnost kao takvu, nadmeno nipodatavajui metafiziku u ime koncepta antisupstancializma (koji im je omoguavao utemeljenje relativizma kao
60
Insistiranje na principu odgovornosti od strane nekih drugih filozofa nije dalo pozitivne rezultate i postmodernisti su kod filozofski neobrazovanog sveta uspeli da se nametnu kao filozofi iako su se nalazili na antifilozofskim pozicijama.
www.uzelac.eu 236
Milan Uzelac
univerzalnog principa), postmodernisti su pripremili teren za odbacivanje kriterijuma opteobaveznosti i objektivnosti kao i vekovima uspostavljanog sistema vrednosti, a u ime navodne kritike drutvenih institucija i autoritarnosti vlasti. Rezultat njihove delatnosti pokazao se suprotnim u odnosu na njihove namere (ukoliko su one uopte bile iskrene i razlono promiljene). Na talasu relativizma, koji je odbacivao sve ranije vrednosti, institucionalizovao se sistem koji vie nije priznavao nikakve vrednosti i ciljeve osim onih koje je iz usko pragmatinih interesa sam sebi propisivao. Postmodernisti su se esto pozivali na Niea i njegov navodni nihilizam u nastojanju da se prevrednuju sve vrednosti; nesporazum izmeu njih i Niea (iju filozofiju nisu razumeli na pravi nain) bio je u tome to veliki nemaki filozof nije poput njih odbacivao vrednosti, ve ih je zadravao, budui da je traio njihovo prevrednovanje. On nije bio radikalni unititelj kao postmodernisti, ve istovremeno i graditelj novih vrednosti, a to se posebno jasno vidi u njegovom shvatanju igre. Postmodernisti su poli od odbacivanja pojma ovekove prirode, smatrajui da se on formira podsvesnim tendencijama i da je pritom potinjen razliitim strukturama koje nemaju racionalnu prirodu, meu kojima je najdominantnija jezik kao bezoblini normativni sistem (Levi-Stros); sama ovekova priroda je labilna, rastvara se u promenljivim aktima komunikacije koji nisu uslovljeni nikakvim normama. Naspram tradicionalnih pojmova napor miljenja, odgovornost, ragulativne norme, vrednosti, realnost, intencionalnost, istina, sa postmodernistima stupaju na scenu i u igru novi pojmovi: spontanost, neodgovornost, konsenzus, dogovorenost (neobaveznog karaktera koja ne pretpostavlja poverenje i odgovornost), simulakrumi, komunikativnost, ubeenje...
www.uzelac.eu 237
Milan Uzelac
Ako se sve ovo ima u vidu, jasno je da pretenzija postmodernista na reformisanje celokupnog sistema obrazovanja nailazi na velike metodoloke tekoe, budui da je po njihovom konceptu sama reforma liena svakog smisla. U trenutku kad se sve relativizuje, kad je ogranien svaki konsenzus u drutvu, nauka i obrazovanje vie ne podleu opteobaveznosti, i krajnji ishod postmodernizma je u pluralizmu jezikih igara, u zahtevu da se preispitaju temelji na kojima poiva evropska kultura iza kojeg se nalazi tenja za relativizacijom, a potom radikalnim osporavanjem ranije vladajuih vrednosti. Ustajui protiv ideja uma, slobode i nauke, postmodernizam ustaje protiv projekta moderne koji se svodio na emancipaciju oveka kroz ostvarenje univerzalnih prosvetiteljskih vrednosti. Odbacujui novovekovne duhovno-istorijske temelje kulture koji su poivali na ideji progresa i slobode, postmodernisti, poput M. Fukoa, proglaavajui smrt oveka, nastoje da odbace humanistike ideale epohe Prosveenosti, smatrajui da humanizam gui oveka, a da ga upravo oni, postmodernisti, oslobaaju61. Zato to u sebi sadri zahtev za opteobavezujuim, univerzalnim himanizam treba biti odbaen, a sa njim i sve to pretenduje na univerzalnost, pa stoga destrukcija subjekta i smrt oveka vode proglaavanju kraja pedagogije. Osnovna zamerka postmodernista savremenoj koli je u njenom represivnom karakteru, u nastojanju da se dete disciplinuje i potini vladajuim normama i zakonima. Miel Fuko u knjizi Nadzirati i kanjavati posebno istrauje mehanizme kontrole i sprovoenja discipline u
61
Tu vrstu oslobaanja najbolje demonstrira, oslobaanje Iraka, Libije, i niza arapskih zemalja, sve u ime demokratije i irenja narkomanije i devijantnih pogleda na meuljudske odnose.
www.uzelac.eu 238
Milan Uzelac
kolama koja ima za cilj fabrikovanje linosti i posmatra individuum kao objekt vlasti. Po Fukou individualnost se izgrauje u koli i ona je elemenat sistema vlasti, budui da su svi odnosi meu individuama proeti odnosima vlasti. Fuko se zalae za destrukciju drutvenih institucija evropske civilizacije, zalaui se za radikalno odbacivanje vrednosti evropske kulture, polazei od toga da je svaki individuum jedinstven. Treba imati u vidu da postmodernisti zastupaju shvatanje da nema oveka koji bi mogao dospeti do samosvesti i samoidentifikacije (kako to oni navode), da su ljudi bia potinjena afektima i voena strastima a ne razumom, da ive daleko od realnosti u svetu simulakruma. Iz ovoga bi se moglo zakljuiti da postmodernisti uvoenjem simulakruma, kao likova objekata, u svetu simulacije, nastoje da oveka izoluju od stvarnosti; ovde ne treba gubiti iz vida da oni pod ovekom imaju u vidu psihopatoloke osobe koje se ne mogu akomodirati u realnosti. To je posledica preteranog bavljenja psihoanalizom kod nekih od njih (Lakan, Fuko), ali i naknadnog uticaja psihoanalize na postmoderniste koji su normalnim smatrali da sve vide u njenom kljuu. Kod postmodernista nalazimo i razvijenu kritiku nauke, koja se ogleda u kritici njenog instrumentalizma i tendencije da se nauka preobrati u ideologiju i instrument vlasti, pri emu, navodno, nauno znanje gubi objektivnost i postaje izraz volje k vlasti. Nauka je po njihovom shvatanju jedan od naina da se ljudima nametnu norme, da se disciplinuju i ona je jedan od naina da se postignu odreeni politiki ciljevi. Isto tako, postmodernisti kritikuju i istoriju i pod njihovim uticajem ponovo bivaju u modi teze o kraju istorije (F. Fukujama). Treba znati da da je o kraju istorije pisao ve Hegel, skoro dva stolea pre postmodernista, ali s posve drugaijih pozicija i s posve drugim namerama.
www.uzelac.eu 239
Milan Uzelac
Postmodernisti zastupaju tezu o kraju istorije s namerom da bi odbacili tradiciju i ideju progresa na kojoj je ova poivala od vremena Prosveenosti (a koja, po reima Fukoa, otkriva slobode i pronalazi discipline). Istorija se svodi na pojedinane istorije, te se pokuaj svakog uoptavanja istorije to bi vodio jednoj svetskoj istoriji razmatra kao jo jedna od tehnologija vlasti, a to je potpuno razumljivo, ako se zna da sve teze Fukoa poivaju na tome da je novo doba u svojoj biti represivno u najrazliitijim svojim aspektima. Ostaje da se razmotri koja od ranijih epoha nije takva; po mom dubokom uverenju, najrepresivnijom e se pokazati upravo epoha koju je insistiranjem na odbacivanju tradicije, istorije i odgovornosti omoguila i konstituisala postmoderna. Meu pedagozima vladaju razliita miljenja kad je re o postmodernizmu - od onih koji kritiki se odnose prema njemu, do onih koji ga apologetski prihvataju, i u postmodernizmu vide novu pedagogiju, mogunost radikalnog razrauna s prethodnom tradicijom koja svoje izvorite nalazi u idejama Prosveenosti. Negde na sredini nalaze se oni koji mahom preuzimaju postmodernu aparaturu, ali pritom ne nastoje da postmoderne strategije primene na pedagogiju i razviju neku novu postmodernu pedagogiju. Ova razlika u shvatanju, a posledica je razlike meu tradicijama kojima pripadaju pojedini teoretiari, posebno kad je re o odnosu dananje kontinentalne evropske filozofije i anglo-saksonske filozofske orijentacije, koja je formirana u strogom analitikom kljuu; u prvom sluaju imamo veliki uticaj racionalistike tradicije, u drugom logikog pozitivizma i analize prirodnog jezika. irenju postmodernizma doprinela je ne samo ve pomenuta filozofija jezikih igara nastala u anglosaksonskoj tradiciji, ve ne u manjoj meri i strategija osporavanja racionalistike kartezijanske tradicije pod uticajem iracionalizma, spiritualizma i egzistencijalizma. Ove
www.uzelac.eu 240
Milan Uzelac
poslednje tri orijentacije imale su najdublje korene u Francuskoj i nije sluajno da je postmodernizam upravo tu ponikao i potom imao najvee svoje uporite u kritici ideja humanizma, prosveenosti, nauno-tehnikog progresa i svetske istorije. U tezama postmodernista o kraju istorije, krizi civilizacije i kraju (ili smrti) oveka, jasno je izraena antipedagoka tendencija postmodernista budui da svaka pedagogija poiva na filozofskoj antropologiji posve odreenog, pozitivnog tipa. Svaka pedagoka koncepcija polazi od pretpostavke o biti oveka i njegovoj predodreenosti, o njegovoj slobodi i njegovim mogunostima, a upravo to se osporava od strane postmodernih teoretiara za koje ne postoji ovekova priroda budui da ovek u svakom asu moe prei s jednog na drugi diskurs i da se njegova egzistencija moe odvijati upravo u tom prelaenju, u tom meuprostoru meu diskursima. ovek je rastvoren u raznim formama ivota i tu se ne moe vie rei ta je normalno a ta patoloko, budui da svako pozivanje na normalnost ukazuje na prisustvo prinude i represivnosti. Sada, sa ve znatne distance, moe se konstatovati kako su u prvi mah mnogi od pedagoga prihvatili neke od ideja postmodernizma, no i to da su upravo pedagozi bili meu prvima koji su postmodernizam poeli osporavati, uvidevi kuda vodi zahtev za ruenjem sistema obrazovanja i vaspitanja u Evropi. Isto se to dogodilo i s prihvatanjem tzv. Bolonjskih reformi u obrazovanju, da bi se nakon manje od dve decenije sve glasnije poelo govoriti kako je ta reforma zapravo put u pogrenom smeru; no trebalo je da proe neko vreme, pa da ak i neki vatreni bolonjisti u susretu s pogubnim posledicama i rezultatima svog razornog
www.uzelac.eu
241
Milan Uzelac
delovanja postanu i kritiari reformi za koje su se u prvo vreme nepromiljeno zalagali62. Naspram onih koji su u postmoderni videli suicid pedagogije na duge staze, budui da destruktivne tendencije postmoderne onemoguuju svaku dalju mogunost vaspitanja i obrazovanja, ima i teoretiara koji su se blagonaklonije odnosili prema postmoderni, ali samo stoga to su u njoj videli kritiku nekih drutvenih tendencija, ali ne i put kojim se treba razvijati pedagoka praksa. Konano, nije mali ni broj onih pedagoga koji su u postmodernoj pedagogiji videli antipedagogiju koja zalaui se za pluralizam i multivarijantnost predavanja i obuavanja ne isputa iz vida samo opte ve i individualno; jedno se iz drugog ne moe izvesti i odbacivanjem opteg, to ini postmoderna antipedagogija, dolazi se u situaciju da se dospeva ispod refleksivnog nivoa tradicionalne pedagogije. Moglo bi se zakljuiti da je svim postmodenistima zajedniko shvatanje o nunosti reforme obrazovanja koja e se ogledati u ruenju institucije kole, smanjivanju uloge uitelja u odnosima uitelj-uenik, i u estetizaciji sadraja i metoda obrazovanja pomou jezikih igara. Na taj nain postmodernizam ne samo da osporava ciljeve i vrednosti obrazovanja ve i sam obrazovni odnos koji je uvek bio i mora ostati asimetrian. Ruenje pedagokog odnosa vri se odbacivanjem ideala racionalnosti kao i tradicionalnih naina obrazovanja, irenjem novih formi obrazovanja uz pomo audiovizuelnih sredstava u virtuelnom svetu, savremene
62
Razume se, ostali su i dalje veoma aktivni zagovornici reforme obrazovanja pod maskom tzv. Bolonjskih procesa. Oni su za sve ovo vreme dobro plaeni, i za aku evra dobro izvravaju naloge stranih poslodavaca. Kako zloini ne zastarevaju, nee izbei procesuiranje svoje krivice ni reformatori koji su za svoj cilj videli ruenje sistema obrazovanje svoje zemlje i njeno kulturno unitavanje i razlaganje. U malim zemljama, sva imena su znana.
www.uzelac.eu 242
Milan Uzelac
kompjutertske tehnike. Predstavnici postmoderne s jedne strane napadaju potroako drutvo i njegove vrednosti kao drutvo izofrenika, ali, s druge strane, prihvataju te iste potroake vrednosti i vrednosne odnose k njima, i ne ukazujui na nove vrednosti, oni zapravo ostaju zarobljenici izofrenije u koju su sami zapali. Sve to ni u kom sluaju ne znai da ne postoji i izbalansiraniji pristup postmodernizmu koji prihvata njegovu kritiku vrednosne neutralnosti naunih sudova i sva znanja smatra relativnim, istorinim i pritom polazi od toga da je svet stupio u jednu nestabilnu fazu, da se promenio odnos spram realnosti; to nadalje pretpostavlja da ovek ivi u svetu hiperrealnosti, okruen ne vie stvarima ve njihovim simulakrumima, razliitim njihovim interpretacijama koje su nezavisne od realnosti. Posledica toga je promena ovekove svesti, smisla i znaaja samog znanja. Postmodernisti su svojom kritikom potkopali sam temelj evropskog obrazovanja time to su osporili ideju autonomije linosti i ideju linosti kao krajnji cilj obrazovanja. Na taj nain postavlja se pitanje ciljeva vaspitanja i obrazovanja u novim uslovima odreenim potpuno novim iskustvom. Ako je, kako tvrde postmodernisti, nemogue postaviti kriterijume pravilnog obrazovanja, jer u osnovi svega stoji iskljuivo iskustvo koje je subjektivno, tada vaspitanje i obrazovanje ne mogu imati ni neki univerzalni cilj, kao to su istina ili prosveenost, ali ni demokratija i uveliavanja vlasti. U tom sluaju dolo se do kraja projekta prosveenosti, dolazi se do izmene realnosti i njenih koordinata. Otvaraju se mogunosti jedne drugaije pedagogije u kojoj uitelj vie nije specijalista i autoritet u odreenoj oblasti znanja, dok u isto vreme svaki uenik biva stvaralac, kreativno bie u jednom uzajamnom meuodnosu.
www.uzelac.eu 243
Milan Uzelac
Sa promenom sredstava masovnih komunikacija menja se i sama forma i struktura vaspitanja. Zato se postmodernisti zalau za eksperimentalni pristup u pedagogiji i stavljanje naglaska na didaktikom modeliranju potreba u procesu obuke, pri emu se rezultati ne daju ni planirati ni predvideti. Re je o pedagogiji koja ima elemente didaktike modeliranja (slobodan rad, projektovanje), no koja se u isto vreme zalae za interaktivno modeliranje koje nije potinjeno unapred zadatim ciljevima vaspitanja i obrazovanja, ve se njeni ciljevi formiraju sada i ovde pod uticajem samog sistema u kojem se nalaze. Uprkos svemu, nesporno je da, to priznaju i sami postmodernisti, svako znanje ima kontekstualni karakter i da nastaje i funkcionie samo u odreenom kontekstu, da ne moe biti istrgnuto iz komunikacije; isto tako, primena postmodernih stavova u pedagogiji ne potkopava samo temelje same pedagogije dovodei i pitanje smisao njenog postojanja, nego i kontekstualni znaaj znanja, na kojem postmoderna inae insistira. Ako se pak znanje formira unutar komunikacionog konteksta, onda pred teoretiare postmoderne pedagogije iskrsavaju nove i nereive tekoe.
6. Duh naeg vremena: antipedagogija Nae vreme koje mnogi vole da odreuju kao vreme kraja istorije, filozofije, nauke u tradicionalnom smislu, u sferi obrazovanja moe se definisati kao vreme vladavine antipedagogije u njenim najraznovrsnijim oblicima. Postalo je evidentno da je kratkotrajni period vladavine idej pedagogije, nastalih u vreme prosveenosti, s krajem epohe prosveenosti i potom permanentnom javnom ili prikrivenom kritikom ideje racionalnosti, definitivno ostalo za nama. a.
www.uzelac.eu 244
Milan Uzelac
a. Nakon vremena pedagogije kojem su pripadali Komenski, Pestaloci, Didro, Ruso, pa i ostareli Kant, nastupilo je vreme anti-pedagogije. Ako su prosvetitelji otkrili vreme detinjstva, ukazujui na jednu specifinu, kvalitativnu fazu u razvoju oveka, antipedagozi nastoje da srue mit o detinjstvu istiui kako je najbolji put vaspitanja deteta, ostaviti ga na miru63 i ne stvarati predstavu o detinjstvu kao posebnom svetu, a najnanje detetu nametati neke stavove starijih, jer ono ve od svog roenja zna ta mu treba a ta ne. Sedamdesetih godina prolog stolea ovakvi stavovi kod mnogih tradicionalno obrazovanih pedagoga nailazili su na odbojnost usled jo uvek optevladajueg shvatanja o pravu deteta na detinjstvo, a kritike antipedagoga da se time s decom postupa kao s posebnom rasom, da se gubi kontakt s decom, nisu bile shvaene u svoj svojoj dalekosenosti. Uostalom, to je vreme kritike neopravdanog poveanja masovne potronje koju su forsirali mediji i reklama, vreme kritike narastajuih vetakih potreba, vreme definitivnog raskida s idejama potronje kakve je imalo prethodno stolee64. Predstavnici antipedagogije pravilno uoavaju da dolazi do pretvaranja deteta u objekt a ne subjekt. To postvarenje odvija se stvaranjem itavih novih industrijskih grana koje treba da zadovolje navodno
63
Firestone, S.: Nieder mit der Kindheit! In: Kursbuch, 34. Berlin, Dezember 1973, S. 13. 64 Prethodno stolee, druga polovina XIX stolea ne zna za menadere niti ima potrebu za njima, jer ne postoji potreba da se prekomerno prodaje ono to ljudima nije preko potrebno. To je vreme kad se stvari menjaju u asu kad bivaju potroene a ne kada ispadnu iz mode. Menaderi se javljaju tek u vreme kad ljudima pretvorenim u potroae treba prodati ono to im nije preko potrebno, a za ta im se vetake potrebe stvaraju reklamom i preobrazovanjem svesti.
www.uzelac.eu 245
Milan Uzelac
neophodne potrebe deteta; kult detinjstva kao zlatnog doba podrava itava industrija igraaka, odee za bebe (koja se i ne da potroiti usled rasta dece, ali se svakodnevno menja), industrija hrane za decu, kornfleksa, deijih filmova, raznoraznih slatkia, kinder-jaja, crtanih filmova. Javljaju se i nove profesije: istraivai trita za zadovoljenje deijih potreba, deiji psiholozi koji se bave potrebama dece i deijom psihologijom, a s namerom da odgovore na pitanje koje to potrebe dece odgovaraju potrebama odraslih. Isto tako, javlja se tamparska, filmska, tv-industrija posveena potrebama dece, stvaraju se programi koji treba da odgovore na pitanje ta je deci potrebno a ta ne65. Posledica svega toga je pojava sedamdesetih godina XX stolea mnotva novih specijalnosti kao to su deija psihologija, deija pedagogija, pedijatrija, kao i niza njima slinih disciplina koje za svoj predmet imaju decu kao posebna bia i detinjstvo kao poseban svet i predmet posebnog delovanja66. Sve ovo jasno pokazuje da antipedagogiju ne treba videti kao jednu od savremenih pedagokih koncepcija, ve pre kao tendenciju, kao drugi naziv za pedagogiju posle pedagogije kakvu znamo, a koja se izgraivala na principima prosvetiteljstva i ideji racionalnosti; s pojavom kritike ideje prosvetiteljstva, s pojavom iracionalistikih tendencija koje najavljuju ve openhauer i Nie, nastupa novo vreme vreme antipedagogije. Na praktinom planu, tu spada veina savremenih tendencija koje smo izloili, pre svega onih koje podsticaj
65
Tu ostaje otvoreno pitanje da li se deci pristupa iz aspekta potreba deteta ili sa stanovita odraslih i njihovih projekcija savog sveta, sveta odraslih u svet dece. 66 Pogledati o tome ve pomenuti spis: Firestone, S.: Nieder mit der Kindheit! In: Kursbuch, 34. Berlin, Dezember 1973.
www.uzelac.eu 246
Milan Uzelac
nalaze u idejama anarhizma, psihoanalize, postmodernizma, dok na teorijskom planu imamo izrazit zahtev za jednim pedagokim meta-govorom koji se ne moe iskupiti pozivanjem na neutralnost i lienost odgovornosti. U poslednje vreme postoji tendencija da se istakne pluralizam pedagokih koncepcija i to je s teorijskog stanovita potpuno opravdano. U isto vreme to ne znai da su pobornici ove ideje s one strane antipedagogije; pre e biti da se oni nalaze upravo u njenom osnovnom metapedagokom diskursu. To im omoguuje da u raznovrsnosti tendencija trae dodirne take, ali i da uvide razlike iz kojih bi mogle da proisteknu po mogunost novog utemeljenja pedagogije bitne konsekvence. Kad je o antipedagogiji re, treba imati u vidu da ona nije usmerena protiv vaspitanja kao takvog; da je tako neto u pitanju njeni bi oponenti lako s njom izali na kraj. Re je ovde o neem daleko suptilnijem: antipedagogija je u daleko veoj meri usmerena protiv pedagokih institucija i njihovog naina delovanja, a i u tom sluaju ne radi se opet o institucijama kao takvim ve o totalitarnim institucijama. U tom smislu suprotnost pedagogija antipedagogija mogla bi biti prevladana jednom realistikom i kritikom teorijom realiteta vaspitanja (Erziehungswirklichkeit).67 Borba protiv svih oblika totalitarizma koja se rasplamsala poetkom sedamdesetih godina nije mogla da ostavi po strani ni sferu obrazovanja i vaspitanja; uvidi su bili ispravni i lucidni, borci za sve oblike osloboenja nastupali su s punim uverenjem u ispravnost svojih stavova i s punim ubeenjem da upravo oni donose istinu. Pokazae se, po ko zna koji put, da je istina na nekom drugom mestu; ruenje institucija od strane antipedagoga pokazuje se danas sve vie problematinim: oni su istupali protiv
67
Winkler, M.: Stichworte zur Antipdagogik. Elemente einer historischsystematischen Kritik, Klett-Cotta, Stuttgart 1982, S. 88.
www.uzelac.eu 247
Milan Uzelac
totalitarnih struktura, ne videi da je tu vie re o konzervativnim strukturama, a sistem obrazovanja uvek u sebi sadri i konzervativnu dimenziju, budui da mu upravo ona omoguuje trajanje. Ustajanje protiv institucija zbog navodne njihove totalnosti, vodilo je njihovom potpunom uruavanju i unitenju, a da se ni u jednom asu nije u vidu imala njihova mogua alternativa. Upravo stoga poslednje reforme sistema obrazovanja u svojoj osnovi imale su izrazit anarhistiki i nihilistiki karakter. b. Ovde treba imati u vidu jo jednu dimenziju problema: antipedagogija nije usmerena protiv obrazovanja kao takvog, ve protiv vaspitanja i u tom smeru primenjene pedagogije, protiv vaspitanja uopte a ne samo protiv autoritarnog vaspitanja. U samom izrazu vaspitanje krije se predstava odreenog cilja koji dete treba da dostigne, re je tu o vrednostima kojima ono treba da ovladala. Tako neto bilo je ve due vremena pripremano i nije nastalo ni u nekom proizvoljnom trenutku a jo manje sluajno. Sama deklaracija o pravima deteta, ponikla na protestantskoj osnovi (to ne treba prestati nakad naglaavati), a koja je polazila od neophodnosti poklanjanja poveane panje detetu, uvaavanju njegovih prava, tolerisanja njegovih oseanja, a s motom da dete najbolje zna ta je za njega dobro a ta ne, imala je dalekosene posledice u preoblikovanju sistema vrednosti novih generacija. Antipedagogija svoju negativnu energiju usmerava na vaspitanje jer je jasno da vaspitanje podrazumeva i slobodu za racionalnost, slobodu za um, koja nije data ve je usmerenje ka nekom cilju koje podrazumeva proces obrazovanja. Danas smo u situaciji ruenja obrazovanja njegovim relativizovanjem. Na taj nain postaje vidno kako je antipedagogija pripremila tlo ruenja celokupnog sistema
www.uzelac.eu 248
Milan Uzelac
vrednosti. Ne postoje mehanizmi ni institucionalni ni formalno-obiajni da se odri potreba za obrazovanjem i usavravanjem. Nastupilo je vreme praznine i neizvesnosti. Poznati kotski psihijatar Ronald D. Laing (19271989) takvo stanje odlino opisuje: Mi igramo u predstavi, koju nismo proitali niti je ikad videli, u predstavi iju radnju ne razumemo, ije postojanje jedva da oseamo, a iji poetak i kraj lee s one strane nae dananje sposobnosti predstavljanja i poimanja.68 Ove rei neodoljivo podseaju na dananju situaciju u celini, na savremene bolonjske reformatore koji se nalaze na brodu to putuje u neznanom pravcu i ne zna se dokle, a vesele se uz muziku koju im plaa sirotinja i ak ne znaju ni naziv broda ni dokle e uspevati da izbegne tim santama leda kojih je svakoga asa sve vie i vie. Konano, pedagogija je ugroena od strane antipedagogije i stoga to pretendujui na status nauke ona i dalje nastoji da utemelji vaspitno delovanje i prepozna ideoloke motive kojima veto barataju u ime slobode i demokratije njeni protivnici. c. Bolonjski bogalj: ostvarena mata antipedagoga Naelno, u jednom krajnje irokom smislu, moglo bi se rei da vreme nakon sedamdesetih godina i koje traje do naih dana jeste vreme definitivnog, punog ostvarenja i konanog trijumfa ideja predstavnika svih antipedagokih orijentacija. Pritom treba imati na umu da se tu ne radi o nekom pukom zbiranju i realizovanju antiracionalistikih tendencija, ve o neem dijametralno suprotnom tome: o racionalnom realizovanju svih negativnih tendencija pod maskom proklamovane opte opravdanosti. Danas, iz ove nae perspektive, nakon nekoliko decenija, ne moemo sa sigurnou tvrditi da su oni, sve ovo
68
Lang, R.: Die Politik der Familie, Reinbeck, 1979, S. 80.

249
www.uzelac.eu
Milan Uzelac
to se dogaa danas, imali zacrtano kao svoje perspektivne planove, a jo manje bi smeli tvrditi da su oni ba ovo eleli. Mnogo od toga tetoine u obrazovanju formulisale su u hodu... U svakom sluaju, danas se temeljno realizuju konsekvence koje nedvosmisleno slede upravo iz njihovih stavova. U savremenoj Pedagogiji iji se pojam shvata u njegovom proirenom smislu, kojim se obuhvata kako tradicionalni pojam pedagogije tako i njena metateorija (na iji status pretenduje antipedagogija), sve je izrazitija ova druga meta-tendencija, koja ne pretenduje na formulisanje sudova o vaspitanju (to smatra zavrenim inom a u dananje vreme samo obnovom zastarelih strategija), ve se zadovoljava utvrivanjem pretpostavki na kojem ono poiva. Ovde ostaje otvoreno pitanje: da li metapedagogija nastoji da sauva status neutralnosti i da se ogradi od rezultata do kojih su doveli neki od njom inspirisanih savremenih pedagokih pravaca. Sigurno je jedno: u osnovi antipedagokih tendencija koje su u poslednjih pola stolea sve jasnije izraene i sve uoljivije, odraavaju se ideje nekonformistikih pokreta s kraja ezdesetih i poetka sedamdesetih godina kojima je zajedniko neprihvatanje vrednosti i normi savremenog drutva, gde se dodiruju ideje strukturalista (Fuko, Bataj), neomarksista (Markuze, From), psihoanalitiara (Lakan), postmodernista i njihovih kritiara (Liotar, Habermas). Ne treba ni asa gubiti iz vida da na formiranje takvog obrata u pogledu na stanje u drutvu u znatnoj meri doprinosi kritiki racionalizam Karla Popera, koji postaje ne samo program filozofije nauke, ve i politiki program tzv. socijaldemokratskog pokreta iz kog e ponii pedagozi otvorenog drutva. Naspram ranijeg shvatanja da nauke rastu kumulativno, da se nauno znanje umnoava i neprestano proiruje, dakle, naspram shvatanja u ijoj osnovi je pretpostavka o progresu znanja, sada se javlja shvatanje o
www.uzelac.eu 250
Milan Uzelac
smenama naunih pogleda koje vie nisu voene idejom napretka ve su odreene optom prihvaenou; sada postaje iroko popularna ideja o smenama naunih revolucija zahvaljujui kojima se tokom istorije smenjuju naune paradigme (Tomas Kun); naspram deskriptivne i evolutivne etnografije poinje da se iri strukturalna etnologija (Klod Levi-Stros); poinje da jaa ne samo ideja kriticizma ve i socijalnog konstruktivizma. Ideje statinosti i struktuiranosti dobijaju sve vei znaaj69. Sve to ima za posledicu pojaane i glasne zahteve za kritiko prevrednovanje stanja ali i moguih perspektiva evropske kulture, pa time i samog sistema obrazovanja. Poznata previranja koja su se dogodila maja 1968. godine u Evropi, a kulminirala u Parizu, previranja koja su bila od strane amerikih tajnih slubi zaprogramirana odmah nakon II svetskog rata, a s ciljem da se urui evropski sistem vrednosti, tako, to e radikalno biti dovedene u pitanje drutvene institucije (od vlasti do porodice), stvorili su plodno tlo za promene u drutvu u celini. Obrat do kog je tad dolo nije bio spontan, kao to nieg nema spontanog, kad je re o drutvenim promenama: svemu tome prethodili su zahtevi za demokratizacijom univerziteta (kritika njegove navodne liberalnosti i tehnokratinosti), formiranje razliitih studentskih grupa unutar studentskog pokreta i prerastenje kritike institucija obrazovanja u kritiku represivnosti drutva u celini. injenica je da studentski pokret u kasnijem periodu biva pod strogom kontrolom specijalnih dravnih slubi i da su mnogi od tih revolucionarnih voa kasnije postali uspeni poslovni ljudi i biznismeni koji su se veoma dobro integrisali u novonastalo drutvo.
69
Krajnje je logino da e s popularizovanjem raznih varijanti teorije haosa, dobiti podsticaj ne samo postmoderna, ve i niz praktinih teorija, pa meu njima i antipedagogija.
www.uzelac.eu 251
Milan Uzelac
Promene su krenule s univerziteta, usmerile opti bunt omladine protiv drutva u celini, ali u prvo vreme ne s namerom da se menja vrednosni sistem zapadne kulture, ve da se stvori subkultura mladih, kontrakultura koja e stajati naspram sistema vrednosti koji je objedinjavao starija pokolenja. Tako je dolo do sukoba pokolenja, do konflikta meu kulturama, vrednosnim orijentacijama, pogledima na drutvo i svet u celini, a to je vodilo stvaranju jedne kontrakulture koju su teoretiari odreivali kao neo-naturalizam ili neo-rusoizam; tu kontrakulturu odlikovalo je prvenstveno nezadovoljstvo mladih ljudi svojim poloajem u drutvu, obrazovanjem, uslovima rada. Da bi dolo do pozitivnih promena mnogi su smatrali da je neophodno razruiti kako autoritet nauke i drutvenih represivnih institucija, tako i kole koje mladim generacijama daju vrednosti i ideale koje ovi slede sav ivot, a koji su vie potrebne dravnom sistemu radi njegovog funkcionisanja, no samom pojedincu. Tradicionalna kola, po predstavnicima ove nove, antipedagoke orijentacije, vaspita konformistu, identifikuje vrednosti sa koriu (pragmatistiki momenat), pretpostavljajui kako sve u ivotu zavisi od dobrog funkcionisanja institucuja. Tako je kola tetna po obrazovanje jer prua iluziju da ga uopte moe dati. Antipedagogija nastoji da diskredituje sam pedagoki pristup kao takav. Dijalektika kojom se slui antipedagogija, kao pedagogija koja je alternativna tradicionalnoj, veoma je sloena i duboko kontroverzna. S jedne strane, ona hoe da sauva humanistike vrednosti, a s druge ih u ime njih samih rui; pritom se sve vreme poziva na iskustvo, koje je centralni pojam svih orijentacija unutar postmoderne pedagogije budui da vaspitanje treba da se odvija u slobodnoj razmeni iskustva, i to ne u izolovanim kolama ve u tesnoj vezi s drutvom u celini. Stav postmodernista o tome da je kola izgubila svoj smisao i da treba biti zamenjena institucionalnim
www.uzelac.eu 252
Milan Uzelac
strukturama neformalnog karaktera, naao se u mnogim dravnim dokumentima i tako dobio delom i zakonsku osnovu. Jasno je da ovi stavovi imaju duboko politiku, a ne pedagoku pozadinu. Radi se o ruenju sistema postojeih vrednosti, relativizovanju odnosa dobra i zla. Naspram racionalistikog shvatanja oveka, poniklog na vladavini razuma, nova getalt-pedagogija istie novo shvatanje oveka koje se zasniva na emocionalnosti, telesnosti, vitalnosti u malim grupama. Njihova kritika usmerena je protiv ideje racia i naunosti, ona je usmerena na relativizovanje naunih znanja, i iz osnova osporava opte vaenje vrednosti i normi. Konano, re je o jednom subjektivistikom pogledu na svet lienom svake objektivnosti, te tu vie i ne moe biti rei o nekoj teoriji, ve pre terapiji emocionalnih doivljaja koja nema neku obavezujuu snagu i koja se u analizama sve manje poziva na argumente i dokaze. Antipedagogija polazi od kulturno-antropolokih predstava o nepovezanosti pokolenja kao bolesti savremene civilizacije. Meu "oevima" i "decom" nastaje provalija, zato to usled brzih sociokulturnih promena odrasli ne mogu preneti deci taj tip kulture koji bi mladom pokolenju bio oslonac u ivotu. Predstavnici antipedagogije dolaze do zakljuka da insitutcija vaspitanja sebe ne opravdava i zato se od nje treba odrei. Vaspitanje, smatraju oni, izaziva u svesti linosti patogene procese, razara psihiko zdravlje mladog pokolenja jer mu postavlja civilizacijske zahteve koje ovo nije u stanju da ispuni. Antipedagogija se oslanja na psihoanalitiku koncepciju o neurotizujuem uticaju socijuma i kulture na individuum i smatra neophodnim maksimalno proirenje okvira slobodnih manifestacija nesvesnih nagona deteta, i nastupa s pozicija obavezne zatite neposrednih emocija, trenutnih aktuelnih potreba linosti u razvoju. Spontano samoizraavanje deije "neposredne prirode", uslovljene
www.uzelac.eu 253
Milan Uzelac
nesvesnim zadovoljstvima, tumai se kao autentino dobro koje detetu oduzimaju odrasli. Smatrajui vaspitanje sistemom traumatizujue kontrole (ako ne direktnog nasilja) nad linou, predstavnici antipedagogije tvrde da samo spontano formiranje coveka vodi humanizaciji drutva; pritom, oni slede frojdovsko uenje o neurozama preivljenim u detinjstvu, neuroza kojih (kao po pravilu), odrasli nisu svesni u optenju s decom. Kako se u nesvesnom uva iskustvo negativnih emocija, nastalih u procesu vaspitanja, odrasli na decu prenose svoje stare povrede. To je razlog to predstavnici antipedagogije posebnu panju posveuju deijim psihikim traumama i bave se psihoterapeutskom praksom (esto u sopstvenim klinikama). S druge strane, posve je razumljivo to antipedagogija nalazi odziv kod preoptereenih i neuspelih uitelja, no ne u manjoj meri, ona privlai i sve one roditelje za koje se vaspitanje dece pokazuje sloenim, stresnim i nerazreivim problemom.
www.uzelac.eu
254
Milan Uzelac
7. emu obrazovanje? U poslednja dva stolea bili smo svedoci nastajanja i vladanja tri modela obrazovanja, od kojih samo o ovom treem ne moemo doneti konaan sud jer sebe nije sam iz sebe do kraja iscrpeo. Ta tri modela ogledala su se u tri modela Univerziteta. Prvi model bio je Kantov i on je poivao na ideji razuma, i to tako to nii fakultet, filozofski, daje smisao i regulativu trima viima (pravnom, medicinskom i teolokom); drugi model je bio Humboltov i poivao je na ideji duha, na ideji nacionalnog duha koja se manifestovala u kulturi jednog naroda, odnosno nacije, kako je to bilo na poetku XIX veka i za ta je dobar primer Pruska; trei model univerziteta je savremeni, danas postojei model koji je po svojoj biti transnacionalan i iju formu diktiraju transnacionalne kompanije, a ija paradigma je navodni kvalitet, odnosno zahtev za dostizanjem izvrsnosti po nizu raznorodnih parametara (od broja doktora nauka na nekom fakultetu, do broja studenata po nastavniku, do kubnih metra vazduha po studentu i broja vodokotlia i toaletima)70. Cilj novog obrazovanja nije da se ovek iz slobode kao svog bitstva obrazuje kao slobodno bie, budui da obrazovanje pretpostavlja obrazovljivo bie, a ovo slobodu da bude slobodno, osloboenje slobode kao bitstva oveka (B. Despot), ve suprotno tome, polazei od kritike tradicionalizma, teite se s dubokim predumiljajem pomera s izuavanja kulture, koje formira ljude s ukusom i
70Re
je o takvom modelu obrazovanja koji pretpostavlja tehnokratske parametre produktivnosti za svoje naelo; samu svrhu diktira iskljuivo ekonomski sistem, a sam sistem obrazovanja je optimalan u kvalitativnom i kvantitativnom smislu pri najmanje moguim rashodima za izvrenje zadataka koje diktira trite rada. Tek u tom sluaju mogue je govoriti o racionalnosti obrazovanja za koje veliki sistemi mogu pokazati interesovanje.
www.uzelac.eu 255
Milan Uzelac
kritinim duhom, na obrazovanje ljudi po porudbini, stvaranje uskih specijalista potrebnog nivoa. U sutini do kraja Univerziteta, a isto tako i do kraja ideje filozofskih studija, dolo je ve krajem XIX stolea. Sa uvoenjem tehnikih fakulteta u Univerzitet (koji su po definiciji, morali ostati izvan njega) a time i uvoenjem tzv. tehnike inteligencije u strukture upravljanja Univerzitetom, a s njihovom ogranienom inteligencijom (redukovanom na tehniku) poelo je definitivno rastakanje i degradiranje Univerziteta i njegove ideje. Ovo poslednje istiem stoga to je ideja univerziteta kakvu imamo u XII i XIII veku, blia drugom modelu univerziteta s poetka i sredine XIX stolea (iako ih vremensk deli pola milenijuma), i da Univerzitet nije u svojoj biti izgubio toliko mnogo za sedam vekova koliko je izgubio za nepuno jedno stolee kad su se tehnokrate i sitne iardije s pragmatistikim mentalitetom nale na njegovom elu (odnosno u sferi odluivanja i odreivanja razvojne politike Univerziteta). Ne treba me razumeti pogreno: ja nemam nita protiv tehnikih, pedagokih, uiteljskih, poljoprivrednih, ekonomskih fakulteta. Uostalom, jednom drutvu za njegov goli opstanak potrebniji su tehniari i inenjeri no pisci i slikari. Razume se, tako je kad se radi o golom opstanku a ne o duhovnom opstanku. Smatram da su oni vani i neophodni u svakom drutvu i to niko nee osporiti niti za to ima potrebe. Ja samo istiem i smatram da njima po prirodi stvari i s obzirom na Ideju univerziteta nije mesto u Univerzitetu, jer imaju drugu prirodu i druge probleme i njima pripada druga dimenzija i prostor u savremenom drutvu, ali ne Univerzitet. Postajui dominantni na univerzitetu, preko svojih predstavnika u njemu, nove tehnokrate na svoju stranu prevlae teite smisla, a to vodi degradaciji, svoenju na drugorazredni nivo onih fakulteta zahvaljujui kojima univerzitet i jeste Univerzitet.
www.uzelac.eu 256
Milan Uzelac
Pokazalo se da je bilo dovoljno samo nekoliko decenija pa da pojam Univerziteta postane prazan pojam, da Univerzitet postane simulakrum Univerziteta. Ako o tome ve nedvosmisleno govori Bodrijar u njegovom kratkom tekstu, pod simptomatinim naslovom Poslednji tango vrednosti (1977), istiui kako je sve postalo simulacija: i studiranje, i nastava, i diplome, danas, posle neto manje od pet decenija kasno je i za pevanje opela. Sve je postalo toliko oigledno i svima normalno i razumljivo, da niko i ne primeuje ni nenormalnost dananjeg stanja obrazovanja, ni kako je do toga uopte dolo; ini se da su svi prosto omaijani i zaslepljeni jarkom svetlou naglo nadole praznine. Danas vie nema Univerziteta u njegovom idealnom smislu; moe se govoriti samo o onom to danas zatiemo pod tim nazivom, no to je konglomerat protivrenosti koji po logici same stvari neumitno klizi ka svom samoukidanju. Ostale su neke strune kole i kolice, zaduene za osposobljavanja buduih potroaa i izvrilaca jednostavnih funkcija u lancu proizvodnje produkata koji nikom nisu istinski potrebni sem onima koji ih proizvode kako bi njihovom prodajom opljakali sluene, zombirane potroae. No, ipak, ostaje beskrajno interesantno pitanje: zato univerzitet? Ne, emu, videli smo da Univerzitet nije potreban ni-emu, i nikome ne treba, nego, zato? Da li se u odgovoru na ovo pitanje krije neko psiholoko obrazloenje? injenica je da ljudi vole da rade na nekom filozofskom fakultetu i da im uopte ne smeta to ne znaju filozofiju ni to se na tom fakultetu ne ui filozofija. Postoje i dalje neki elementi inercije. Ali, ljudi su opsednuti formama. Univerzitet ima neko znaenje, ugled, takoe i oni koji na njemu rade. Oni kojui su svesni da mesto na njemu ne zasluuju, a tu su se zatekli, spremni su na sve da tu ostanu, po cenu raznih kompromisa i prihvatanja uruavanja ugleda samog
www.uzelac.eu 257
Milan Uzelac
univerziteta. Sve su to refleksi prolog. Ko danas ceni profesore univerziteta, doktore nauka, ili naunike, kada kao ideale ima poslednju stoku iz podzemlja, ili sveta estradefukaru sa splavova ili restorana zatvorenog tipa o ijem svakom pokretu ili prljanju gaa govore svi mediji? Kada ste videli poslednji put neku emisiju o Andriu, ili kritiki napis o njegovom nekom delu? Danas vie nema Univerziteta. Oni koji pohaaju dananje fakultete formirane po bolonjskim principima, ne mogu se pohvaliti time da studiraju, da ue, da osvajaju znanja, da su studenti; oni su samo skupljai bodova, niskih ocena, prepisivai na ispitima, vindleri, navodni obmanjivai nastavnika i sistema studija a zapravo samih sebe. Razume se, nisu oni takvi negativni roeni, njih je stvorio sistem i oni se tako ponaaju jer nastoje da na najbolji nain odgovore sistemu koji na fakultetima vlada a koji je ozakonilo Ministarstvo prosvete svojim pravilima igre. Sam univerzitet vie nije u funkciji koordinatora interesa fakulteta (Kant), niti ga treba isticati s velikim slovom; univerzitet je mesto finansijskih rasprava, protoka novca i transakcija, te u takvoj situaciji na elu dananjih univerziteta (u poslednjih nekoliko decenija) vie nisu najugledni ljudi iz oblasti nauke ili kulture (kako je to bilo po nekoj inerciji jo poetkom prolog stolea), ve menaderi, osobe vine manupulisanju novcem, njegovim namicanjem i usmeravanjem esto u vanuniverzitetske institucije, linosti s politikim vezama koje imaju pristup mestima gde se nalazi novac i koji se kroz fakultet moe legalno oprati. Fakultet je prestao biti obrazovna institucija, ve je (a) radna i trgovinska organizacija koja se bavi pripremom poluobrazovanih kadrova za jednostavne manuelne radove i (b) mesto prodaje diploma koje poseduju simboliki i
www.uzelac.eu 258
Milan Uzelac
statusni karakter, a da pritom ne izraavaju i potvrdu sposobnosti za obavljanje visoko strunih poslova. Nije nimalo sluajno to fakulteti sve vie lie na restorane i prodavnice ili trgovinske organizacije gde se sve svodi na kupo-prodaju, a da se izmeu ova dva momenta gubi onaj bitni, trei elemenat a to je znanje. Posledica toga je sve manji broj naunika, sve manji broj kvalifikovanih prevodilaca, sve manje sposobnih inenjera - ne za voenje i upravljanje velikim sistemima, ve i za itanje tehnike dokumentacije. Fakulteti vie ne odgovaraju svojim nazivima i vie ne uvaju korpuse znanja na temelju kojih su svojevremeno bili osnovani; postoje po inerciji, i glasni su samo kad se postavi pitanje njihovog ukidanja usled besmisla i nepotrebnosti koje ire simuliranjem privida znanja. Danas nema vie Univerziteta. Dok su predeli na kojima trenutno boravimo postojali kao drava sa svojim jasnim granicama i dravnim i nacionalnim interesima, tu su postojali i Univerziteti koji su imali i svoj odreen smisao i svoje jasne funkcije71.
71U
SFRJ, koja nikom nije odgovarala, bilo je tri u svetu priznata univerziteta (Beograd, Zagreb, Ljubljana) a tako je i danas; istina, sad ih navodno, ima na stotine; ne zna im se ni broj ni smisao. U Srbiji postoji bar sto pravnih fakulteta, o privatnim fakultetima i univerzitetima nemogue je vie ozbiljno govoriti. Ima univerziteta s desetinama hiljada studenata koje vikendom obilaze kombijima nastavnici (i teko da e biti ukinuti zbog suludosti svoje, jer na njima tezgare ministri svakog saziva, a koji za drugo i nisu); iskreno mi je ao vredne i dobre omladine, eljne znanja, koja se nala u rukama likova kojima bi Ostap Bender samo pozavideo. Nakon rastoavanja drave i podpadanjem njenih institucija pod nadzor meunarodnih organizacija, pri emu MMF uzima sebi za pravo da se bavi organizacijom obrazovanja ili zdravstva u Srbiji (!!!???), jasno je da tu vie ni o kakvom obrazovanju ne moe biti rei, ali i ni o kakvoj samostalnoj dravi s pravom odluivanja njenih institucija o bilo emu. Razume se, meni nije namera da se bavim onima koji su obrazovanje tokom poslednjih deset godina u takvo stanje doveli (zna se ko njima treba da se bavi i gde im je mesto), ve pitanjem kako iz ovakve
www.uzelac.eu 259
Milan Uzelac
Nakon ukidanja drave, usledilo je rastakanje smislenog relevantnog sistema obrazovanja, no tek nakon toga to su prethodno negde na strani pripremljeni kadrovi koji e to da sprovedu. Vie se ne moe rei da je danas destrukcija sistema u punom jeku, budui da je ve uveliko zala u svoju zavrnu fazu. Moda se sve to najbolje pokazuje na stanju filozofskih studija u Srbiji, a to je potpuno razumljivo, budui da filozofija jeste jedan od stubova Univerziteta, ak i u sluaju kad72 se pod njom misle kao nekada sedam slobodnih vetina. Prvi veliki korak u negativnom smislu nainjen je dalekosenim potezom, orijentisanjem na anglosaksonsku filozofiju, zamenom tradicionalne filozofije ne-filozofijom (analitikom filozofijom i njoj srodnim poddisciplinama) kako bi se obezbedila svaka ideoloka neutralnost (kada je re o raspravama o prirodi drutvenog sistema) i nedelotvornost miljenja (budui da je iz miljenja udaljena njegova kritika dimenzija njegovim svodjenjem na praznu igru pojmovima). Do njenog definitivnog ukidanja i udaljavanja s univerziteta doi ce sasvim uskoro, i to u dva koraka: u prvom e studij filozofije biti zamenjen njenom potpunom simulacijom, a u drugom, ova e se iz ukinuti sama od sebe73.
situacije izai, ako je to vie uopte mogue. A toliko bih eleo da nisam u pravu i da neko moe opovrgnuti ovo to govorim. No, istina je jedna. 72Takvoj filozofiji je i sholastika formalna logika nedostini misaoni uzor.
73
Da bolje nije ni u zemljama u naem okruenju, gde je situacija ista kao i kod nas, i to u tolikoj meri koliko mi i ne slutimo, svedoi na svom blogu ( http://mrak.org/tag/branko-despot/ )Marko Rakar, nadodei po seanju, rei Branka Despota sa prvog predavanja Uvoda u filozofiju, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, poetkom devedesetih godina prolog stolea: Ako mislite da ste pametni niste. Ako mislite da ete na ovome fakultetu postati pametniji neete, i bolje je da odmah odete kui. Ako mislite da ete se nakon zavretka ovog fakulteta zaposliti, tada se grdno varate i gubite svoje
www.uzelac.eu 260
Milan Uzelac
Nakon toga dolazi do ukidanja svih preostalih fundamentalnih disciplina na ostalim fakultetima njihovim transformisanjem u primenjene discipine kojima e nivo biti sniavan do rudimentarnog, pozivanjem na mentalni sklop studenata koji su ve tokom prethodnog obrazovanja svedeni na primitivne strukture, jer od onih koji u sedmom razredu osnovne kole jedva itaju, ne moe se vie oekivati od savladane tablice mnoenja na maturi. Stanovnitvu s ovih predela prednaznaeno je neobrazovanje; zaborav istorijskog i kulturnog naslea, svest o pripadnosti nosiocima vrednosti evropsle civilizacije. To, razume se, ne znai da nee biti nikakvog obrazovanja, bie ga, po uvezanim treerazrednim udbenicima pisanim u evropskoj provinciji i uie se o osvajanjima Divljeg zapada, o humanizmu krvoednih engleskih kraljeva, o milosrdnim ratovima katolika u protestanata u paniji, Portugaliji i Holandiji XVII veka ili neka lana istorija o keltima kao precima Engleza, a ne o onima koji istrebie Angle... 74 U vreme nepostojanja drave, ne moe se istrajavati ni na odbrani dravnih i nacionalnih interesa; u takvoj situaciji obrazovanje nije potrebno i ono treba da bude ukinuto, redukovanjem na njegove atavistike erlemente i univerzitet je danas samo njegova simulacija. Danas vie nema Univerziteta. Sama ideja filozofskog fakulteta poreklo svoje vodi iz strukture srednjevekovnog Univerziteta u vreme njegovog
vrijeme. Danas vas je ovdje osamdesetak, na slijedeoj godini e vas biti upola manje, a diplomirati e samo dvoje dva filozofa godinje je potreba ove drave za filozofima.
74
, .: , : . . , 1877; http://mirknig.com/2007/08/23/prichiny_nenavisti_anglichan_k_slavjansk im_narodam_1877.html

www.uzelac.eu 261
Milan Uzelac
nastajanja u Bolonji i Parizu; Filozofski fakultet je davao osnov daljem studiju na pravnom, medicinskom i teolokom fakultetu i njegova struktura je bila bitno drugaija no danas, budui da nije obuhvatao studij filozofije i njenih disciplina (koje je razgraniio tek Hristian Volf u XVIII stoleu), ve je od ovih sadrao samo dijalektiku u okviru trivijuma, koja je bila bliska danas formalnoj logici. Dakle, studij filozofije obuhvatao je trivijum (gramatika, retorika i dijalektika) i kvadrivijum (aritmetika, geometrija, astronomija i muzika). Ve na prvi pogled jasno je da se tu radi o sticanju osnovnog obrazovanja: uenje jezika (latinske gramatike), pisanja, itanja, beseenja, kao i raunanja, poznavanja prirode (na odreen nain) i uenja o harmoniji, budui da muzika nije bila disciplina o muzici u njenoj ulnoj dimenziji, ve se tu radilo o harmonici, tj. uenju o harmoniji, koje se oslanjalo na astronomiju (uenje o kretanju zvezda i nebeskih tela). Tako je studij filozofskih disciplina prvobitno bio vezan ne za izuavanje filozofije (tj. za metafiziku, koja je pre spadala u teologiju), ve za ono to bismo mi danas nazvali sticanjem opteg obrazovanja (a na nivou epohe). Ako se zna da 90% studenata Sorbone u XIII stoleu behu studenti Filozofskog fakulteta, jasna je i veliina uticaja koji su tzv. latinski averoesti (zapravo aristotelovci) imali na Univerzitetu, ali i zato je Vatikan morao da se umea i angauje svoje najvrsnije teologe Tomu Akvinskog i Bonaventuru (iz razliitih, ne ba prijateljskih redova) da zajedniki istupe protiv opasnosti nekontrolisanog aristotelizma. Svoju funkciju Filozofski fakultet je vrio i tokom narednih stolea, da bi krajem XVIII i poetkom XIX stolea dobio formu koju mi poznajemo, a o ijoj je funkciji po prvi put progovorio, kako smo ve i vie navrata pomenuli, Kant
www.uzelac.eu
262
Milan Uzelac
u svom spisu o sporu fakulteta75. Druga je stvar, to je filozofija iscrpla svoj smisao kroz akademsku nastavu u narednih nekoliko decenija (no, o tome ovde nee biti rei, jer to i nije tema ireg objanjenja samog problema filozofije i njenog neuspeha koji se danas uveliko konstatuje). Ono to ovde treba svakako da bude pomenuto jeste injenica da se protiv sedam slobodnih vetina koje ine osnovu obrazovanja i opte kulture savremenog oveka, dravne insitucije, podstaknute globalistikim parama bore s najveom estinom svim sredstvima. Danas kod nas osporavaju knjievnost i jezik, osporava se umetnost, osporavaju se fundamentalne discipline; sve to smatra se nepotrebnim a iskorenjuje se uskraivanjem finansijskih sredstava: reforma obrazovanja usmerena je upravo u tom pravcu: relativizovati osnovna znanja i iskompromitovati dijalektiku (kritiko miljenje). Osnovno obrazovanje se redukuje za raun sporednih tehnikih znanja koja usled brzog zastarevanja imaju sekundarni karakter76. Stalna neobrazovanost, koja zahteva permanentno obrazovanje, jeste samo izvor doivotne nesigurnosti i frustracije. Ljudi drhte nad trenutnim poslom koji imaju, gledaju u nesigurnu budunost, spremni su na raznorazne kompromise (kakvi im u normalnoj situaciji ne bi padali na pamet), ne misle na stanje u kojem se trenutno nalaze, ive u privremenosti.
75
O tome opirnije videti u mojoj knjizi Prie iz Bolonjske ume, http://www.uzelac.eu/Knjige/20_MilanUzelac_Price_iz_Bolonjske_sume.p df (posebno, 2.2.1 str. 99-103). 76Setimo se cenjenih znanja majstora za popravku radio ili tv-aparata, ili komijinog servisa za popravku automobila; ko popravlja danas radioaparat ili televizor? Gde su stari automehaniari u svetu nove automobilske elektronike? Promene su brze: apologeti novog sveta rei e: idite u korak sa svetom, stalno se obrazujte, menjajte posao svakih nekoliko godina (jedino nema vie nekog novog Fukoa da nam napie knjigu Istorija ludila u doba postmodernizma).
www.uzelac.eu 263
Milan Uzelac
S druge strane, ljudi na vlasti, puni oseaja nedodirljivosti i nekanjivosti za ono to ine, oseaju erotsku nasladu sprovodei reforme u tom smeru koji e obezbediti nesigurnost i frustriranost svih koji eventualno uspeju da nau bilo kakav posao u fazi masovnog gubitka mogunosti za zaposlenje. U vlasnike buduih akademskih diplomama do kojih e ovi doi simulisanjem znanja po bolonjskim kriterijuma ugrauje se tokom studija svest o gubitnitvu na koje su osueni ve u startu a to se ini obeavanjem puta u Evropu, ili radnih mesta u firmama koje kad oni diplomiraju vie nee postojati, jer sve te firme samo su privremena fasada na putu u nedoiju. Sve je to realnost. Danas vie nema Univerziteta. No, vratimo se jo jednom prii o izgradnji obrazovanjem slepih potroaa; to je moda najbolje formulisao grobar obrazovanja i nauke u Rusiji, doskoranji tamnonji ministar obrazovanja A.A. Fursenko:
-, , , 77. Ova reenica je ponavljana i citirana u vie
navrata kad god se analizirala unitavajua politika razvoja/unitenja obrazovanja i sistema obrazovanja u savremenoj Rusiji. Ovde se to navodi samo utehe radi, da se ne misli kako se samo u Srbiji obrazovanje sunovrauje sistemskim delovanjem dravnih inovnika i njihovih nalogodavaca.
77
Navedeno prema: . http://www.zanauku.ru//index.php?option=com_content&task=view&id=5839&Itemid= 39 . O tome kako je budala glavni resurs ekonomije, videti: http://domestic-lynx.livejournal.com/50493.html#cutid1
www.uzelac.eu 264
Milan Uzelac
Ovde bih sad podsetio na jednog skoro zaboravljenog predstavnika francuskog prosvetiteljstva, lekara i filozofa iliena Lametrija (1709-1751), autora vie traktata napisanih sa stanovita mehanicistikog materijalizma kojima je uticao na Didroa, Holbaha i Helvacija a meu kojima bih ovde, u kontekstu naeg izlaganja posebno pomenuo dva spisa nastala iste godine (1748) ovek biljka i ovek - maina. Oba spisapoivaju na naunim dostignuima u oblasti, biologije, hemije i fiziologije sredine XVIII stolea i oba spisa polaze od realnih, materijalnih pretpostavki u tumaenju funkcionisanja oveka; ovek je nalik biljci, a funkcionie kao maina; da bi funkcionisao pravilno, on mora da se hrani i odrava kao i svaki drugi mehanizam. Upravo na tu dva i po stolea staru ideju vraaju se dananji ideolozi globalnog transnacionalnog interkulturalnog sveta: oveka treba svesti na biljku, na posluni mehanizam koji obavlja konkretne jednostavne poslove i radnje za koje nije potrebno kritiko miljenje. Miljenje je luksuz, kao to je to i fundamentalno obrazovanje. Koliko god tehnika bila iskljuivi proizvod i posledica zapadne filozofija i zapadnog naina miljenja, tako, se, u jednakoj meri pokazuje da niko nije mogao predvideti i njen put koji vodi sve daljim njenim razvojem danas u duboko ne-miljenje. Sve to bi moglo biti veliki rezultat i podsticaj novom uzletu pokazuje se kao podsticaj padu u nepotrebnost i izlinost. Na najperfidniji nain, ljudi se pomou najsofisticiranijih sredstava, otimanjem slobodnog vremena i guenjem kritikog miljenja uvlae u sumnjive drutvene mree koje kao jedini cilj imaju njihovo mentalno nivelisanje a kao jedini razlog njihovo univerzalno kontrolisanje. Ali, rekoh ve vie puta, danas vie nama Univerziteta.
www.uzelac.eu 265
Milan Uzelac
Pogovor Ovaj tekst nastao je najveim delom (I, II i IV deo) u okviru pripreme rada na projektu br. 179036 koji finansira
Ministarstvo za nauku i tehnologiju republike Srbije. III poglavlje je preuzeto (i delom prilagoeno) iz moje knjige knjige Glavni pravci savremene filozofije. Drugi deo bie posveen filozofskim pretpostavkama utemeljenja filozofije obrazovanja.
30. jun 2012.
Autor
Tehnika napomena: Ova knjiga postoji samo u elektronskoj formi i postavljena je na sajt www.uzelac.eu 29. oktobra 2012. godine u 18.45.
www.uzelac.eu
266
Milan Uzelac
Sadraj
I. Filozofija, pedagogija, transpedagogija II. Obrazovanje i znanje III. Filozofske osnove savremenih pedagokih teorija Uvod 1. Pragmatizam 2. Psihoanaliza 3. Epistemologija 4. Strukturalizam 5. Postmodernizam 6. Fenomenologija 7. Dijalogijam 8. Egzistencijalizam 9. Anarhizam IV. Savreme pedagoke teorije 1. Uvod: Obrazovanje novog oveka 2. Obrazovanje pragmatinog oveka 3. Obrazovanje u dijalogu 4. Obrazovanje slobodnog oveka 5. Obrazovanje postmodernog oveka 6. Duh naeg vremena: antipedagogija 7. Epilog: emu obrazovanje?
www.uzelac.eu
267
Milan Uzelac Izdava:
Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa Vrac Biblioteka: Istraivake studije 55 FILOZOFIJA OBRAZOVANJA I (Filozofske osnove savremenih pedagokih teorija) Milan Uzelac Za izdavaa: Prof. dr Grozdanka Gojkov, direktor Recenzenti: Prof. dr Dragan Kokovi (Univerzitet u Novon Sadu) Doc. dr Anatolij Samarin (MGIMO, Moskva) Vrac 2012 (Elektronsko izdanje) ISBN 978-86-7372-162-0
Ilustracija na naslovnoj strani

http://i053.radikal.ru/1106/4e/255dfc5a5040.jpg CIP , 37.013.73 ,
Filozofija obrazovanja I. Filozofske osnove savremenih pedagokih teorija [Elektronski izvor] / Milan Uzelac . Vrac : Visoka strukovna kola za obrazovanje vaspitaa, 2012 . str. 268 ; 21 cm. (Biblioteka Istraivake studije / Visoka kola za obrazovanje vaspitaa, Vrac ; 55) Nain dostupa (URL) : www.uzelac.eu ISBN 978-86-7372-162-0 a) Filozofska pedagogija
COBISS.SR-ID 274892807
www.uzelac.eu
268

Milan Uzelac Filozofija Obrazovanja I

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Milan Uzelac Filozofija Obrazovanja I

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Milan Uzelac

5 Ovde se mora imati u vidu u aktivna podrka ruenju sistema

Fuko, M.: Rei i stvari, Nolit, Beograd 1971, str. 107.

Lang, R.: Die Politik der Familie, Reinbeck, 1979, S. 80.

, .: , : . . , 1877; http://mirknig.com/2007/08/23/prichiny_nenavisti_anglichan_k_slavjansk im_narodam_1877.html

Milan Uzelac Izdava:

Ilustracija na naslovnoj strani

Вам также может понравиться