Вы находитесь на странице: 1из 229

Prof. dr Velimir Sotirovi Prof.

dr ivoslav Adamovi

METODOLOGIJA NAUNO - ISTRAIVAKOG RADA


II dopunjeno izdanje

NAUKA

PRAKSA

Univerzitet u Novom Sadu

Tehniki fakultet Mihajlo Pupin


Zrenjanin, 2005. god.

Prof. dr Velimir Sotirovi Prof. dr ivoslav Adamovi METODOLOGIJA NAUNO ISTRAIVAKOG RADA Izdava: Univerzitet u Novom Sadu Tehniki fakultet Mihajlo Pupin u Zrenjaninu Za izdavaa: Prof. dr Velimir Sotirovi, dekan Recenzenti: Prof. dr Kosta Voskresenski Prof. dr Duko Leti Lektor i korektor: Mirjana Adamovi, dipl.ing Dejan Adamovi, dipl. Ing. Raunarska obrada: dipl. Ing. Dejan Adamovi Mr Dijana Karuovi Vladimir Milievi Likovno reenje korice: Vladimir Karuovi Format: B5 Tira: 300 primeraka
Odlukom Nauno-nastavnog vea Tehnikog fakulteta Mihajlo Pupin u Zrenjaninu od 12.01.2005 odobreno je objavljivanje drugog izdanja ove knjige.
CIP Katalogizacija u publikaciji Biblioteke Matice srpske, Novi Sad ISBN 86-80711-80-2 ADAMOVI, ivoslav SOTIROVI,Velimir Metodologija nauno-istraivakog rada Zrenjanin; Tehniki fakultet Mihajlo Pupin, 2005 189 str. Ilustr. (Biblioteka Udbenici/ Tehniki fakultet Mihajlo Pupin; 2005/2006, br.49) Tira:300 Bibliografija: 152-154

Ljudi koji smatraju da se bave nauno-istraivakim radom, a ne rade istraivake projekte i ne objavljuju knjige i radove, najee nemaju ta da kau. V. Sotirovi . Adamovi Treba zauvek odbaciti pomisao da se pie bez ispravki. Preraivati tri ili etiri puta i jo je malo. Lav Tolstoj Sve vane ideje u nauci roene su iz dramatinog sukoba izmeu stvarnosti i naih pokuaja da je shvatimo. N.Viner Naunik moe iznenada da ugleda svetlost, ili pre prvi treptaj svetlosti, ali samo posle dugog i neprekidnog razmiljanja. L.Infeld Ne postoji ni jedna dimenzija ovekove egzistencije koja bi mogla da se odvoji od istraivanja, a da samim tim ne izgubi svoja savremena vrednosna obeleja. .Adamovi V.Sotirovi

SADRAJ

PREDGOVOR.....12 1.0 ULOGA ISTRAIVANJA.................................................16 1.1.Pojmovni aparat nauke................................................16 1.2.Nauka i metodologija..................................................17 1.3.Zadaci i ciljevi istraivanja...........................................22 1.4.Model istraivanja......................................................25 1.5.Naruivanje istraivanja..............................................26 1.6.Intelektualno majstorstvo............................................27 1.7.Gradacija nivoa naunog saznanja..................................30 1.7.1. Nivoi naunog saznanja........................................30 1.7.2. Nauna deskripcija.............................................32 1.7.3. Nauna klasifikacija i tipologizacija.........................23 1.7.4. Nauno otkrie..................................................33 1.7.5. Nauno objanjenje............................................35 1.7.6. Nauno predvianje............................................36 1.8.Teorija i hipoteze.....................................................38 1.8.1. Vrste naunih teorija..........................................38 1.8.2. Osnovanost hipoteza...........................................40 1.9.Vrste naunih zakona.................................................41 1.10. 2.0 Nauka i praksa..................................................43 METODE ISTRAIVANJA...............................................44 2.1.Opte napomene......................................................44 2.2.Posebne naune metode i postupci................................47 2.2.1. Analitiko-sintetika metoda.................................47 2.2.2. Metoda apstrakcije i konkretizacije.........................50

2.2.3. Metoda apstrakcije i specijalizacije.........................51 2.2.4. Metoda klasfikacije............................................52 2.2.5. Metoda dedukcije i indukcije................................54 2.3.Opte naune metode.................................................56 2.3.1. Metoda modelovanja..........................................56 2.3.2. Statistika metoda.............................................94 2.3.3. Analitiko-deduktivna metoda...............................97 2.3.4. Metoda crne kutije.............................................98 2.4.Metode istraivanja, tehnike i postupci...........................104 2.4.1. Nauno posmatranje..........................................104 2.4.2. Nauni eksperiment...........................................106 2.4.3. Nauno ispitivanje............................................111 2.4.4. Informatika metoda.........................................115 2.4.5. Metoda analize sadraja.....................................117 2.4.6. Metoda studije sluaja.......................................118 2.5.Metode i tehnike za projektovanje i upravljanje...............119 2.5.1. FTA, FMA i FMECA metode..................................119 2.5.2. Dijagram toka.................................................120 2.5.3. Poreenje osobina............................................121 2.5.4. Dijagram slinosti i dijagram stabla.......................122 2.5.5. SPC metode....................................................123 2.5.6. Taguchi metoda...............................................124 2.5.7. Dijagram rasipanja...........................................125 2.5.8. Metode QFD i AZG............................................126 2.5.9. Sakupljanje ideja.............................................121 2.5.10. Ishikawa dijagram...................................129 2.5.11. Analiza upotrebnih vrednosti sistema...................130 2.5.12. Analiza stabla odluivanja................................132 2.5.13. Analiza polja uticaja................................134

2.5.14. PARETO ili ABC dijagram..................................134 2.5.15. SWOT analiza............................................136 2.5.16. Metode planiranja......................................137 3.0 STRUKTURA ISTRAIVANJA.......................................140 3.1.Sistemski pristup....................................................140 3.2.Naslov projekta......................................................142 3.3.Uvodni deo...........................................................142 3.4.inioci metodolokog koncepta...................................142 3.4.1. Problem istraivanja.....................................144 3.4.2. Predmet istraivanja.....................................144 3.4.3. Cilj istraivanja...........................................145 3.4.4. Hipoteze u istraivanju..................................146 3.4.5. Nain istraivanja.........................................152 3.4.6. Nauna i drutvena opravdanost istraivanja........154 3.5.Analiza podataka i zakljuivanje.................................155 3.6.Prezentovanje rezultata istraivanja............................156 3.7.Rezime................................................................157 3.8.Zakljuci..............................................................157 3.9.Bibliografija..........................................................158 3.10. Prilozi...............................................................158 3.11. Upravljanje projektima u preduzeu..........................159 4.0 UENJE O ISTINAMA I POGREKAMA.............................181 4.1.Problem istine.......................................................181 4.2.Problem pogreaka.................................................182 5.0 STUDIJA INFORMACIJA I KOMUNIKACIJA........................188 5.1.Raspoloive informacije...........................................188 5.2.Komunikacije........................................................189 6.0 ISTRAIVANJE I TEHNIKI RAZVOJ...............................192 6.1.Faze razvoja...........................................................192

10

6.2.Integracija.............................................................194 6.3.Kadrovi intelektualni kapital .....................................194 6.4.Komunikacioni sistemi u procesu odluivanja....................196 7.0 8.0 STATISTIKE METODE U NAUNO-ISTRAIVKOM RADU......??? STRUKTURA ZAVRNIH RADOVA FINALIZACIJA ISTRAIVANJA I 8.1.Struktura rada.........................................................203 8.2.Tehnologija............................................................208 9.0 UPUTSTVA ZA PRIJAVU MAGISTARKIH TEZA I DOKTORSKIH DISERTACIJA.............................213 10.0 LITERATURA...........................................................230

STVARALATVA...........................................................203

11

PREDGOVOR
Ova knjiga je presek predmetnog sadraja i predstavlja posebno reenje u predmetnoj oblasti, jer je, prvenstveno namenjena onima koji se prvi put susreu sa nauno-istraivakim radom, a nisu do sada bili u prilici da nabave bolju literaturu. Ona je, pre svega, prirunik koji moe istraivaa poetnika da usmeri na metode i postupke istraivanja, da studentima na poslediplomskim studijama pomogne pri izradi zavrnih radova. Knjiga je i vodi koji pobuuje i motivie istraivae. Naunoistraivaki rad je znatno komplikovaniji od drugih aktivnosti oveka, jer se ne radi o organizaciji radnog mesta ili pogona, ve o organizaciji koja treba da usmerava kreativnu misao oveka, a najee se radi o organizaciji upravljanja sopstvenim intelektualnim sposobnostima. Istraivanje i razvoj odluujue utiu na rast, strukturu i snagu privrede svake zemlje. Poveanje efikasnosti nauno-istraivakog rada i tehnikog razvoja je bitan i odluujui preduslov za poveanje uspenosti privrede i drutva u svim segmentima ljudske aktivnosti. Pored ovoga, znaajnu ulogu ima pristup upravljanju u preduzeima koja ele da se razvijaju uz pomo istraivakog rada. Zbog toga je potrebno da se izuavaju i karakteristike ovog pristupa, a one su: izraeni lini interesi, individualizam, tenja ka brzoj karijeri, specijalizacija, materijalna motivacija iznad moralne, nepostojanje identifikacije sa preduzeem i potovanje hijerahije u odluivanju.

12

Autori su pokuali da obrade problematiku metodologije istraivanja tj. opte i posebne naune metode saznanja. Obraena su pitanja: analizesinteze, generalizacije i apstrakcije, indukcije i dedukcije, klasifikacije, dokazivanja i opovrgavanja. Naravno, da je dalja razrada navedenih metoda i uenja teorija i shvatanja nuna naroito u oblastima posebnih naunih metodologija u pojedinim naukama. Raspodela prvog izdanja ove knjige za kratko vreme potvrdila je ranija miljenja da je potreba ove knjige u akademskoj sredini neophodna. Radnici i studenti, pogotovo poetnici, tj. oni koji ele da se bave naunoistraivakim radom, osim naukologije (traganje za istinom o nauci koja je predmet istraivanja i kritike) i metodologije, treba da poznaju osnovna pravila i principe izrade naunog dela. Nuno je pravilno se postaviti prilikom raiavanja razliitih nedoumica najpre oko izbora teme naunog dela (lanka, monografije, magistarske teze, doktorske prethodnog disertacije itd.), zatim postavljanja plana i programa (projekata) radne hipoteze, kao i istraivanja,

prikupljanja, studiranja, klasifikovanja i obrade literalne grae i injeninog materijala. U pripremanju teksta ove knjige, autori su imali koncepcijsku pomo koji su crpli iz objavljenih knjiga profesora: Bogdana eia, Dobrivoja Mihailovia i Duana Simia, kao i mnogih autora iz inostranstva koji su naznaeni u popisu koriene literature. Pored ovoga, i bavljenje nauno-istraivakim radom u praksi autora je delimino doprinelo da se neke definicije i stavovi prilagode, pre svega, tehnikim istraivanjima.

13

U dugogodinjem druenju sa studentima autori su primetili da se prave stalne greke u izradi seminarskih, diplomskih, magistarskih i doktorskih radova. Sve te greke mogu se svrstati u logike, metodoloke i jeziko-stilske prirode. Zato su se autori opredelili da najpre izloe svoj stav o nauci, zatim da kratko definiu osnovne metode istraivanja, strukturu istraivanja i nain pisanja zavrnih radova na redovnim i poslediplomskim studijama. Knjiga moe biti korisna istraivaima u institutima, u privredi, kao i iskusnim rukovodiocima naunoistraivakih organizacija i privrednih preduzea. Autori su zahvalni recenzentima knjige na korisnim sugestijama u koncipiranju sadraja materije.

U Zrenjaninu marta 2005. godine

AUTORI Prof. dr Velimir Sotirovi Prof. dr ivoslav Adamovi

14

15

1.0. ULOGA ISTRAIVANJA


1.1. Aparat nauke ine: pojmovi (misao o nekom predmetu objektivne stvarnosti; plod iskustava i logikog miljenja kojim se uoavaju bitna obeleja u odnosu stvarnog ili zamiljenog predmeta sa drugim predmetima); termin odnosno re ili simbol predstavlja govorni izraz pojma (pojam i re se ipak razlikuju, jer je termin akustina ili vizuelna predstava, dok je pojam misao); iskaz je svaki sklop rei i simbola, kojim se saopatava neka misao; stav je naziv za svaki smisaoni iskaz pretpostavljene saznajne vrednosti, odnosno istinitosti ili lanosti; sud predstavlja iskaz odnosno stav odreenog predmetnog smisla i odreene saznajne vrednosti; zakljuak je rezultat nasnanijeg i najvieg oblika loginog miljenja; kategorije su najoptiji pojmovi kojima se oznaavaju pojedinani predmeti i objektivna stvarnost u celini; aksiomi sainjavaju pojmovne stavove izvornog karaktera, oigledne istine, koje u nauci esto imaju ulogu polazne osnove; postulati predstavljaju pojmovne sudove koji se u nauci tretiraju kao sadrajno i logiki istiniti, i ako se poput aksioma, njihova istinitos ne dokazuje; hipoteze su nauni stavovi sloene prirode koji se izvode na osnovu nekih jednostavnijih stavova. POJMOVNI APARAT NAUKE

16

1.2. NAUKA I METODOLOGIJA Svako istraivanje doprinosi da se sistematizuje i proveri nauno ili neko drugo saznanje o nekim pojavama i ponaanjima. Tako se dobijaju i nauni rezultati koji se uzimaju iz poznatih i nepoznatih injenica i utvruje pravilnost i zakonitost pojava koje se dogaaju u prirodi, drutvu i samom oveku. ovek stalno pomera svoje ciljeve i granice svojih htenja. Nauka pored logikih principa ukljuuje i pravila koja se podrazumevaju pod metodologijom istraivanja. Tako, nauka ujedinjuje teoriju i praksu i jedinstvo teorije i metode, stvarajui puteve za dolazak do naunih saznanja. Nauka je pozvana da obezbedi rastue materijalne i duhovne potrebe oveka. Ona stavlja oveka u prvi plan, polazi od oveka i vraa se oveku. Analiza svake nauke pokazuje da je nauka sistem uenja, teorija, teorema, principa i osnovnih pojmova u odreenoj oblasti predmeta ili pojava koji se istrauju odreenim naunim metodama, a oslanjaju se na izvesne praksom utvrene injenice. U osnovi svake nauke krije se izvestan broj osnovnih pojmova koji su toj nauci nedefinisani i neprotumaeni. Recimo, u kvantnoj fizici osnovni pojmovi su kvantum dejstva, mikro estica itd. Drugi osnovni faktor svake nauke jeste izvestan broj osnovnih stavova koje shvatamo bilo kao principe bilo kao aksiome [26].

17

Iz osnovnih pojmova principa i aksioma izvode se teoreme. Teoreme su sloeniji stavovi koji se mogu izvesti iz osnovnih stavova. Nauka je disciplina koja ne miruje, neprekidno se u njoj deavaju promene: otkrivaju se nove materije, novi objekti, nove osobine postojeih materija, novi zakoni, ali ni tako retko da neki zakoni koji su bili u primeni decenijama, ne vae ili samo delimino vae [25]. Svaka nauka nosi u sebi deo filozofije. A. Ajntajn oznaava nauku kao neprekidni vievekovni rad da se pomou odreenog sistema misaono poveu uoene pojave realnog sveta. Od znaaja za nauku i naune pojmove naeg sveta je znanje kako se ui i kojim se ui, koje se moe izraziti iskazima. Uz pomo jezika subjektivno znanje se moe uiniti eksplicitnim, moe se ispitati i revidirati. Jezik je u biti intersubjektivan, to znai da razni ljudi jednog jezikog podruja priznaju jeziko izraavanje sa istim znaenjem [19]. Statiko stanje nauke karakteriu: sistem akumuliranog znanja i iskustva predhodnih generacija, proverljivost injenica, i mogunost reprodukcije injenica.

Dinamiko stanje nauke karakteriu: nauka kao dinamiki sistem (razvojnost, vek ivota odreenog sistema znanja i drugo), istraivanje kao aktivnost ljudskog duha na unapreenju nauke, i nauno saznanje kao rezultat ili proizvod istraivanja.

18

Pod naukom se podrazumeva skup metodski steenih, sistemski sreenih saznanja u nekom istorijskom trenutku iz nekog podruja ili aspekta stvarnosti, sa ciljem da se stvaralaki objasne pojave iz tog podruja, predvide njihove promene u budunosti ili da se stvore uslovi u kojima se delovanjem na prouavane pojave mogu ostvariti odreeni fenomeni. Osnovna polazita i karakteristike nauke i naunih disciplina prikazane su na slici 1.1. .

N A U K A

1. Polazita - objektivnost - pouzdanost - preciznost - racionalnost 2. Karakteristike - drutveni karakter - jedinstvo teorije i prakse - diferencijacija i integracija - dinamiki karakter - slinost u razvojnim fazama - tenja ka formalizaciji

Slika 1.1. Osnovna polazita nauke i naunih disciplina

19

U daljem tekstu daje se ema objanjenja est naunih glavnih grupa (slika 1.2.), odnosno krai opis tehnikih nauka.

NAUNE

GRUPE
- matematika - mat. logika - teoretska kibernetika

1. Formalne nauke

2. Prirodne nauke - sociologija - antropologija - objasniti - razumeti

3. Socijalne nauke

4. Duhovne nauke

5. Informatike nauke

6. Tehnike nauke Slika 1.2. Glavne naune grupe Tehnika je umee znanja, koje je upravljeno na stvaranje i proizvodnju, ali nije puko nauena, nego predstavlja ogled u osnovu, u zato i kako. Po Arisotelu tehnika se nalazi izmeu iskustvenog znanja i empirija i osnovnog znanja odnosno nauke koja nije potkrepljena iskustvom, epistem.

20

Savremeno shvatanje tehnike sadri duplo znaenje izmeu teoretske nauke i prakse. Tehnika se oznaava kao primenjena prirodna nauka. S jedne strane je savremena tehnika nauna, a s druge strane nauka sve vie postaje tehnikom. Nauni eksperimenti postali su sveobuhvatni tehniki projekti. Metodologija kao deo logike, ima svoj predmet, a to je metod naunog saznanja, tj. put dolaska do tog saznanja. Ona treba da otkrije, opie i objasni metode naunog saznanja. Metodoloka saznanja se razvijaju na osnovu metodolokih iskustava sprovedenih istraivanja [3,4]. Metodologiju (kao nauku o metodi) ine sledei delovi: logiki deo (bavi se logikim pravilima, kriterijumima, kategorijama, normama i dr.), epistimoloki deo (inioci naune discipline i odgovarajui instrumenti), i nauno strategijski deo (potrebe, mogunosti i problemi naunog razvoja). Metod je nain istraivanja koji se moe primenjivati u nekoj nauci. On moe biti samo zamiljen, projektovan, a ne realizovan. Obino se shvata kao nain na koji se u nauci dolazi do saznanja o predmetu koji on prouava. Nauni metod je primena teorije (principa, norme pravila) i raznih praktinih postupaka u nauno-istraivakom radu da bi se otkrila i izloila odreena istina o nekom predmetu istraivanja. Metodika nauka o metodoma nastave uopte i pojedinih nastavnih predmeta (specijalna metodika) se bavi zadacima sadrajima, oblicima i nastavnim metodama pojedinih predmeta

21

nastave. Metodiar je istraiva u svom radu koji se strogo pridrava odreenih nastavnih ili naunih metoda.

1.3. ZADACI I CILJEVI ISTRAIVANJA Ljudsko drutvo neprekidno diferencira postojee i formira nove oblasti. Istraivanje predstavlja jednu od egzistencijalnih oblasti ljudske delatnosti. Istraivanje se mora postaviti kao integralni deo ivota i rada, a potom da se definiu funkcije, da se trasiraju pojave i evoluacija istraivanja i stvaralatva. Rezultati nauke treba da budu dostupni svim ljudima. Naravno da to nije uvek sluaj, jer postoje i zloupotrebe naunih rezultata. Istraivanja moraju, pre svega, preko svojih rezultata da postanu saveznik ljudskog drutva i oveka samog u postizanju najvanijih ljudskih eljenih ciljeva. Ona treba da se raaju iz ljudskih problema za boljim, zdravijim i srenijim ivotom na planeti. Za sprovoenje istraivanja treba da postoji i ljudska sklonost da probleme reava. Istraivanje nije nikad zavreno, to je traenje istine, to je podstrek koji ini oveka jedinstvenim. Znai zadaci istraivanja su mnogostruki i sloeni, jer treba, pored svega, da koriste i irinu ljudskog iskustva, a da im ciljevi budu usmereni ka blagostanju oveka. Naravno, ostvarenje elja pojedinaca, podrazumeva da te elje nisu u suprotnosti sa eljama drugih. Progres je, takoe, cilj istraivanja i manifestuje se ovekovim nastojanjima da vie razume, da vie zna, da bude osloboen tekog posla, da povea zadovoljstva i drugo.

22

Osnovna uloga istraivanja je: verifikacija postojeih istraivanja, proirivanje postojeih istraivanja, i postavljanje novih naunih zakona, teorija, hipoteza...

Potpuna ( integralna ) istraivanja su ona koja treba esto primenjivati, jer ona u punom smislu tog pojma, imaju njegovu logiku, epistimoloku i tehniku dimenziju. Podela istraivanja na vrste je razliita. Zato to se dolazi do razliitih stanovita. To nije pogreno, ali uslovljava nesporazume u praksi istraivanja. Prema cilju i ulozi istraivanja mogu biti: 1. ona koja proveravaju ( verifikatorna ), 2. ona koja otkrivaju ( heuristika ), i 3. ona koja otkrivaju i proveravaju ( meovita ). Pored ovoga, istraivanja mogu biti teorijska ( sadraj im je teorijske prirode ) i empirijska ( reavaju konkretne probleme i doprinose saznajnoj moi nauke ). Sa stanovita funkcije istraivanje moe biti fundamentalno i primenjeno ( operativno ). Kada se govori o razlikama izmeu fundamentalnih i primenjenih ( aplikativnih ) istraivanja, mi ne mislimo da jedna izlazi iz domena vrednosti za oveka, odnosno iz domena praktine primene, dok je druga u neposrednoj vezi sa njim i njegovim praktinim potrebama [20]. Fundamentalno istraivanje predstavlja teorijski ili

eksperimentalni rad sa kojim se poveava opti fond konanog zananja

23

i koja, po pravilu, nemaju neposredni praktinu vrednost. Pojavljuje se u obliku usmerenih i neusmerenih (slobodnih) istraivanja [22]. Primenjeno ili aplikativno istraivanje je teorijski ili eksperimentalni nauni rad koji donosi nova saznanja, usmerena na reavanje nekog praktinog problema. Preduzima se radi sagledavanja mogunosti za primenu rezultata fundamentalnih istraivanja ili utvrivanja novih metoda za ostvarenje postavljenog cilja. Razvojno istraivanje je u sutini struno istraivanje, jer, na osnovu fundamentalnih i primenjenih istraivanja, odnosno praktinih iskustava, organizuje se eksperimentalni rad, usmeren na usavravanje proizvodnog procesa. Re je o poboljanju tehnolokog postupka (unapreenje postojee i uvoenje nove organizacije rada, izrada novih materijala, izrada prototipova i pilot radova...) [22]. ovekov ivot zavisi od inteziteta i kvaliteta oblika rada i ivota u drutvu. Njemu je neophodno da zadovolji svoje fizike potrebe, da ispolji svoje intelektualne, emotivno - voljne i kreativne sposobnosti u drutvu. Zato je potrebno smiljeno sreivanje obaveza na radnom mestu i usklaivanje odnosa sa faktorima ivotne sredine i proizvodne okoline ( slika 1.3. ). ERGOLOGIJA uslovi vrste namena proces organizacija i dr. informacije RAD OVEK operacije ERGONOMIJA sposobnosti interes stav iskustvo zalaganje i dr.

Slika 1.3. Usaglaavanje odnosa oveka sa faktorima sredine i proizvodne okoline

24

1.4. MODEL ISTRAIVANJA Istraivanje kao funkcionalni model ( ili postupak istraivanja ) moe imati vie faza. Jedan od modela koji se najee sree u praksi dat je na slici 1.4.. Detaljni opis bie dat u poglavlju 3.11. Upravljanje projektima u preduzeu.

MODEL ISTRAIVANJA
1. Indentifikacija pojave ili problema istraivanja; cilj projekta 2. Projektovanje istraivanja i priprema upravljanja projektom 3. Formiranje istraivakog tima 4. Terminsko planiranje i resursi 5. Procena i budetiranje trokova 6. Datoteka 7. Obrada podataka 8. Kontrola projekta 9. Okonanje projekta 10. Kriterijumi uspeha projekta 11. Iznoenje rezultata projekta 12. Predaja projekta i uvoenje u praksu

Slika 1.4. Model istraivanja

25

Istraivanje kao usmereni proces ljuskog duha na otkrivanju novih saznanja, injenica i odnosa meu pojavama, karakteriu svojstva [20]: jedinstvenost i neponovljivost (ukoliko rezultati istraivanja, koji predstavljaju nauku, nisu pravovremeno objavljeni gube jedinstvenost i neponovljivost), i neizvesnost (ponavljanje istraivanja sa istim predmetom istraivanja poveava verovatnou uspenog ishoda).

1.5. NARUIVANJE ISTRAIVANJA

veini

sluajeva

istraivanje

zapoinje

njegovim

naruivanjem, a to naruivanje polazi od pretpostavki da su prisutni odreeni problemi, sredstva i elje da se problemi ree. Zadatak se prenosi na istraivaku instituciju ili na istraivaa u pravcu realizcije istraivanja. Naruilac treba da definie ta hoe i ta moe, a ponekada moe da predloi i predvidi put , nain i radnje kojima e se doi do reavanja problema istraivanja (da predloi projektovanje istraivanja). Naravno, prilikom projektovanja istraivanja, istraivai nailaze na vie problema koje treba da razree, a to su: materijalni problemi, drutveni problemi (potekoe koje pred projektanta stavljaju kulturna, politika i druga socijalna obeleja pojedinca ili grupe na kojima se vri prikupljanje podataka), saznajni problemi (postojei nauni fond) i psiholoki problemi (podaci se prikupljaju od ispitanika pa je potrebno uspostaviti mentalne komunikacije).

26

Proces ugovaranja sa stanovita naruioca, obuhvata: donoenje odluka o realizaciji projekta i obezbeenje finansijskih sredstava, ugovaranje izrade projektne dokumentacije, pripremu za ugovaranje izvoenja i odreivanje vrste ugovora, raspisivanje konkursa za izvoenje, ocenu ponuda i izbor izvoaa, pregovori u vezi ugovora, potpisivanje ugovora, praenje ugovora i ugovorenih obaveza tokom izvoenja.

1.6. INTELEKTUALNO MAJSTORSTVO Bavljenje naunoistraivakim radom predstavlja intelektualno majstorstvo, pri emu, prema Rajt Milsu, svi istraivai (i naunici) ne treba svoj rad da odvajaju od svoga ivota. To znai, da treba koristiti svoj sopstveni rad da bi se kroz njega obogatio sopstveni ivot, a ivot treba koristiti da bi se obogatio sopstveni rad. Istraiva treba da ima i kreativnost, odnosno sposobnost intrapsihikih procesa, kao stil ivota. Treba da poseduje originalnost i adaptivnost problemima (produkti miljenja treba da budu novi i vredni za mislioce i za drutvo). Prilikom razvoja kreativnog procesa treba prvo poi od kreativnog ina, odnosno od uvianja problema. Nakon toga, treba dozvoliti da prikupljene informacije sazru. Zatim sledi osvetljenje problema (nekada do srene ideje), a na kraju do verifikacije (provere) kreativnog rada.

27

Neki svetski sociolozi imaju obiaj da kau: Uspean je ovek koji vidi au vode do pola punu, a neuspean ovek je onaj koji je vidi do pola praznu. Treba se osloboditi straha negativne energije jer je strah jai od potrebe da se neki problemi prevaziu, vrsta mehanizma odbrane. Da bi smo nauili da se borimo sa strahom od neuspeha, vano je da sebi, pored ostalog postavimo i pitanje: Plaim li se da neu uspeti? Vaan segment uspeha je i lina komunikacija [4]. Matanje o istraivanju moe biti san na javi i da ponekada poslui kao klju za nau pojedinanu duu. Ona potiu iz nae kreativnosti - mate, i povezuju nae svesne i nesvesne svetove. Po definicije matarije nisu stvarne, ali put mate jeste pokuaj da se razume meuigra stvarnog i izmiljenog, svesnog i podsvesnog. Put ka istini moe da lei izmeu ravni mate i stvarnosti. Ovaj na svet vremena i prostora koji nazivamo stvarnost - je veo privida koji skriva izvor vanvremenske, vanprostorne stvarnosti. Sve sloene stvari su kao san, matarija, mehur i kao senka, kao kap rose i munja, i stoga ih treba uvaavati. Kada ne zna nita o protivniku, ali zna sebe, izgledi da pobedi ili izgubi su u ravnotei. Jedan student poslediplomac, koji se zagrejao da uradi magistarsku tezu to pre, obino postavlja pitanje: Ako vredno radim, koliko e mi biti potrebno vremena da zavrim magistarsku tezu? Mentor mu obino odgovara: Dve do tri godine. Ako radim napornije, ponovo pita student: Koliko e mi onda biti potrebno vremena? Mentor mu odgovara: Pet do est godina. Zato sad to, pita student? Mentor mu odgovara: U tom sluaju bie potrebno da sa

28

mnom radi etiri do pet godina svakodnevno, neko ko se toliko uri da doe do rezultata retko radi i ui brzo [3,4]. Intelektualne sposobnosti istraivaa ine: originalnost ( otkrivanje novih, nepoznatih injenica ), sposobnost u pogledu panje i pamenja (koncentracija i sposobnost pamenja), fleksibilnost ( elastinost stvaralakog miljenja ), sposobnost u pogledu povezivanja ideja (imaginacija), sposobnost u pogledu rasuivanja (mo poimanja, analiza i sinteza, indukcija i dedukcija), individualne osobine uma (samostalnost, brzina miljenja), fleuntnost ( pokretanje novih ideja ), tolerancija(odnos prema neodreenosti, pri prouavanju odreenih problema ), iskustvo(integrativna mogunost sa neposrednim fenomenom prouavanja), fantazija(imagitativna nadgradnja odreene kreacije konkretnog problema ili situacije), motivisanost, karakteristike osobine linosti ( konpezacione komponente stvaralakog miljenja u istraivanju ), razmiljanje problema(sposobnost da se uoeno stanje prikljui
osnovnoj ideji, da otkrivenu pojavu dovede do kraja ),

kreativna generalizacija (psiholoki mehanizam istraivanja ), i metodoloka obrazovanja, kultura(nivo shvatanje osposobljenosti pojma, linosti da prouava probleme istraivanja;posedovanje metodolokog procenjivanje uslova metodologije i stvaranja, realizacija i elaboracija istraivanja,
metodoloka transformacija, objektivno ukljuivanje linosti u

istraivanje, objedinjavanje induktivnog i deduktivnog puta,

29

korelacija kvantitativnih i kvalitativnih efekata, povezivanje teorije i prakse).

1.7. GRADACIJA NIVOA NAUNOG SAZNANJA


1.7.1. NIVOI NAUNOG SAZNANJA

Svako istraivanje treba da bude jedan kompleksan sistem mentalnih aktivnosti koje imaju svoju logiku, saznajnu i tehniku dimenziju i kao takvo, istraivanje moe imati razliit nivo naunog saznanja. Nivoi naunog saznanja imaju svoju gradaciju ( slika 1.5.), pri emu je najnii nivo nauna deskripcija, a najvii nivo je nauno predvianje (nauna prognoza).

Nivoi naunog saznanja

Nauno predvianje Nauno objanjenje Nauno otkrie Nauna klasifikacija i tipologizacija Nauna deskripcija Slika 1.5. Gradacija nivoa naunog saznanja

Nauno

saznanje

kao

rezultat

ili

proizvod

istraivanja

karakteriu sledea svojstva:

30

to je istina o realnom svetu (nauno saznanje se ne moe posmatrati kao stvarnost s one strane iskustva), nauno saznanje karakterie originalnost, to je rezultat polaza od poznatih istina (injenica, stavova, principa i zakona) koje ih dopunjuje, ili tanije, sutinski odreuje, ili neke od njih ini neodrivim,

ono nastaje kao rezultat istraivanja koje predpostavlja primenu odgovarajue naune metode, ono ima snagu dokaza, i njega karakterie sposobnost predvianja odreenih pojava, zatim osobina samopotvrivanja i samopovezivanja.

Metodoloko - logike greke saznanja relevantnih podataka su veoma brojne. Mi emo navesti: neodreenoet ( neodreenost u tumaenju stanja ), jednostavnost ( rezultat deliminog posmatranja i objanjenja predmeta ), formalizam ( oblik saznanja se odvaja od logikog sadraja predmeta saznanja ), nedoslednost ( menjaju se stavovi bez logike osnove ), i dogmatizam ( kruta nefleksibilna primena metoda, oblika i eventualnih tehnika saznanja ).

31

1.7.2. NAUNA DESKRIPCIJA

Nauna deskripcija (ili nauno opisivanje), je najnii nivo naunog saznanja jer obuhvata opisivanje pojava, inilaca i njihovih svojstava, njihove strukture, funkcionalnih veza i odnosa. To je opisivanje pojava i stanja na osnovu posmatranja. Za uspenu primenu deskripcije, neophodno je poznavati uslove primene, teme istraivanja i postupak primene. Deskripcija treba da predstavu na osnovu koje se mogu napraviti odreeni sudovi, zakljuci, zakoni i teorije. Zato poseban znaaj ima deskripcija koja na sintetizovan nain povezuje pojedinana zapisnika ili razna iskustvena fakta. Karakteristike predmeta istraivanja koji se slikaju deskripcijom predstavljaju uglavnom neke iskustvene osobine koje se mogu opaziti ili proveriti na neki posredan nain. Deskripcije mogu biti odreene ili neodreene. Odreenim deskripcijama opisuju se pojedinani predmeti istraivanja a neodreenim klase, radovi itd. [3,4]

1.7.3. NAUNA KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIZACIJA

Nauno saznanje je nezamislova bez klasifikacije, isto kao zdrav ovek i prav ovek nezamisliv bez hoda. Klasifikacija je starija od same nauke, jer je jezik, koji je stariji od nauka, pun klasifikacija. Inae, klasifikacija je razvrstavanje predmeta i grupe prema slinosti u nekim drugim zajednikim osobinama. Te zajednike osobine koje se uzimaju za polaznu osnovu grupisanja zovu se kriterijumi klasifikacije [22]. Nauna klasifikacija se odreuje predmetom istraivanja i osobinama predmeta. Pojave i njihova svojstva se mogu svrstati u

32

odreene kategorije, klase i tipove (prema kriterijumu slinosti ili na drugi nain).
1.7.4. NAUNO OTKRIE

Nauno otkrie je svako novo saznanje u oblasti nauke, ije su bitne karakteristike: saznanje izvesnih ranije nepoznatih predmeta ili nepoznatih njihovih odredaba, tj. otkrie kvaliteta, kvantiteta, relacija, naina nastanka, geneze i razvitka pojava jedne naune oblasti; saznanje se postie naunim metodama i naunim sredstvima. Predmeti naunih otkria su: injenice ( mogu biti otkrivene i nezavisno od do tada poznatih zakona ); nauni zakoni, teorije i uenja ( otkrie zakona uvek se zasniva na otkriu injenica, a obrnuto nije sluaj ). Otkria su pretpostavke za pronalaske, a pronalasci su pretpostavke za otkria. S obzirom na napred reeno postoje sledee vrste naunih otkria: - injenika, - zakonska, i - injeniko zakonska. S obzirom na metodu razlikuju se: - sluajna otkria, - planska otkria, i - sluajno planska otkria (sloena otkria).

33

S obzirom na vrstu i broj saznajnih inilaca razlikuju se: - prosta otkria, - sloena otkria, - povrinska otkria, i - duboka otkria. esto se pri analizi naunih otkria koristi Arhimedova spirala otkria ( slika 1.6. ). 10.Nova hipoteza ili modifikacija starih hipoteza 11.Dedukcija 9.Verifikacija 3.Indukcija 12.Verifikacija teorija

8.Dedukcija

2.Nasluivanje

4.Dedukcija Prihvaen princip ili zakon

7.Nova hipoteza

1.injenice 5.Radna hipoteza

6.Delimina verifikacija eksperimentom i zapaanjem Slika 1.6. Arhimedova spirala otkria

34

Primer razvojnog puta naune metode u obliku Arhimedove spirale jasno pokazuje da svaki ciklus naunog metoda polazi od injenica i zavrava se sa injenicama ( Salmon,C.: The Principles and Practice of Cultural Research, London,1964. ).

1.7.5. NAUNO OBJANJENJE

Objanjenja su strukturalni i funkcionalni sistemi elemenata povezani odreenim svojstvima ili uticajima (prema kvalitetima, relacijama, vezama i drugim svojstvima). Pojave i njihova svojstva koje su otkrivene povezuju se u objanjenja ili teorije [3,4]. Pod objanjenjem se razume, uopte uzev, odgovor na pitanje zato, tako da se nauno objanjenje identifikuje sa otkriem uzroka pojava koje su predmet naunog istraivanja. Na ovaj nain se nauno objanjenje razlikuje i odvaja od naunog posmatranja i opisivanja predmeta saznanja za koje metode se smatra da daju odgovor samo na pitanje: Kakvo je neto? To znai da pod naunim objanjenjem treba razumeti svaki oblik i vrstu naunog saznanja kojim se neki predmet ili pojava saznaje u onome ta je, kakav je i koji je to predmet. Po svome logikom sadraju nauno objanjenje se sastoji: u shvatanju pojedinanog na osnovu pojedinanog, u shvatanju pojedinanog i posebnog na osnovu opteg, i u shvatanju opteg na osnovu pojedinanog, odnosno posebnog. U svakom naunom objanjenju mora postojati: - neto to se objanjava, tj. predmet objanjavanja, i

35

- neto ime se objanjava taj predmet ili pojava, tj. orue i sredstvo pomou koga se vri objanjenje. Ono to treba objasniti naziva se explanandum, a ono pomou ega, ime ili na osnovu ega se objanjava explanandum, naziva se explicans u teoriji znaenja [26]. S obzirom na prirodu veze izmeu predmeta iskaza explananduma i predmeta explicansa, razlikuju se: - funkcionalna nauna objanjenja iju predmetnu vezu ine bilo koje proste implikacione i funkcionalne zavisnosti, - kauzalna, uzrona objanjenja iji je predmet uzrona veza izmeu pojava, procesa ili dogaaja, i - motivaciona objanjenja su deavanja i delatnosti u oblasti biolokih i drutvenih nauka. Analizom navedenih vrsta naunog objanjenja moe se

ustanoviti da se te vrste ne mogu otro razdvojiti, jer su one meusobno esto povezane.

1.7.6. NAUNO PREDVIANJE

Nauno predvianje (nauna prognoza) je predvianje otkria nepoznatog to postoji i predvianje buduih dogaaja prirodnih, drutvenih ili saznajnih. Najprostiji oblik naunog predvianja je onaj u kome se na osnovu znanja pojedinane injenice predvia pojedinana injenica [3,4].

36

Opti oblik naunog otkria deduktivnog tipa ima oblik dedukcije s tim to je stav zakljuak ove dedukcije hipoteza o predmetu naunog predvianja. Oblik induktivno naunog predvianja smatra se kao glavni oblik saznanja buduih dogaaja, a otuda i kao osnovni oblik naunog predvianja. Induktivno predvianje moe biti [26]: ono u kome se na osnovu izvesnog broja sluajeva (m) jednog deavanja ili konstatacije jedne osobine (a) kod (n) lanova klase (A) zakljuuje da osobina (a) ima i (n +1) lan; ono u kome se na osnovu izvesnog veeg broja (n) poznatog deavanja ili konstatacije jedne osobine kod (n) predmeta ili pojave jedne klase (A) zakljuuje da e isto biti sluaj i kod narednih (n, q, r, s ) pojava; ona indukcija u kojoj se iz izvesnog veeg broja (n) deavanja ili utvrenih injenica ili osobina odreene grupe predmeta (A) zakljuuje da e isto biti sluaj i kod svih ostalih pojava te grupe ili klase predmeta (A). Pri obinom deduktivnom naunom predvianju, ire i dublje posmatranje otkriva da se u osnovi dedukcije krije induktivni metodski postupak, tako da je cela metoda u stvari induktivno deduktivna. Kao poseban oblik treba pomenuti dijalektiko deduktivno predvianje iju sutinu ini reenje ili prevazilaenje protivrenosti izmeu nekog ranijeg saznanja, konkretno nekog zakona, i

37

novootkrivenih injenica. Ova protivrenost se reava hipotezom o neotkrivenim injenicama. Na kraju, moemo rei da je dimenzija predvianja jedna od najvanijih uloga naune teorije, ne samo iz teorijskih nego i iz praktinih razloga. U stvari, glavni zadatak svake naune teorije je: da to svestranije i to tanije opie svoj predmet, odnosno, pojave koje istrauje; da svoj predmet to temeljnije objasni, i da to tanije predvidi pojavu, promenu i razvitak pojava koje istrauje. Nauno predvianje sasvim sigurno, je najvii mogui nivo saznanja, odnosno krajni cilj koji istraiva ima pred sobom.

1.8. TEORIJA I HIPOTEZE

1.8.1. VRSTE NAUNIH TEORIJA

Teorija je uenje stvoreno od saznanja, dok je nauka uenje stvoreno od dokazanih zakona. Sistem vie pojmova i teorema u odreenoj vrsti predmeta ili pojava jeste TEORIJA. Svaka teorija je sistem osnovnih optih kao i posebnih pojmova o odreenoj vrsti predmeta. Teorije esto sadre i pojedine hipotetike pojmove i principe. Vie razvijenih naunih teorija o jedinstvenom predmetu ili oblasti ini nauno uenje.

38

Teorija je odriva ako iz nje slede potvrdljive hipoteze, a teorija nije odriva, bar u datom obliku, ako iz nje slede nepotvrdljive hipoteze. Klasifikaciju naunih teorija moemo izvriti na sledei nain: prema predmetnoj oblasti (bioloke, ekonomske, socioloke i dr.), prema strukturi teorije (matematika i logika, drutvene nauke i dr.), prema optosti teorije (opte filozofske teorije, talasna teorija svetlosti i dr.), i prema strogosti teorije odnosno prema naunoj fundiranosti (stroge, deduktivne, manje stroge i dr.). Saznajna mo jedne teorije je vea ako se tom teorijom moe objasniti vie osobina jedne vrste pojava ili ako se vie i raznovrsnijih hipoteza izvedenih iz teorije potvruje, nego to je to sluaj kod neke druge teorije [26]. Plodnost naune teorije se odreuje brojem i epistemolokom vrednou odrljivih hipoteza koje su izvodljive iz date teorije. Nauno saznanje, kao skup utvrenih naunih injenica, pojmova, zakona i teorija, nije utvreno jednom za svagda ve je podvrgnuto stalnom preispitivanju i kritikoj analizi.

39

1.8.2. OSNOVANOST HIPOTEZA

Poimanje hipoteze je prva metodoloka obaveza istraivaa pri radnom hipoteziranju reenja postavljenog pitanja. Hipoteze predstavljaju teorijske dopune izvesnih praznina u poznavanju odreene pojave ili itave oblasti pojava ije samo izvesne delove ili izvesne momente poznajemo. Ona je stav mogue verovatnoe ili istinitosti. To je nauno predvianje postojanja neke zakonitosti koje treba potvrditi ili odbaciti posle sumiranja rezultata istraivanja. S obzirom na moguu saznajnu vrednost stava hipoteza moe biti opovrgnuta, neodrljiva ili odrljiva. Osnovana je ona hipoteza koja omoguava predvianje pojava, jer je to moguno jedino onda ako je hipoteza ma na koji nain u skladu sa stvarnou, ona koja objanjava ranije neobjanjene pojave ili ona koja ih bolje objanjava od ranijeg uenja. Funkcija hipoteze je da usmeri nae istraivanje pravilnosti meu injenicama. Sugestije koje su formulisane hipotezama mogu biti reenje problema. Na osnovu napred reenog moe se dati jedna od definicija hipoteze. To je misaona predpostavka u obliku pojmova i stavova o moguim injenicama budueg saznanja jo neotkrivenog ili delimino otkrivenog. Detaljnije o hipotezama bie govora i u poglavlju ISTRAIVAKI PROJEKTI.

40

1.9. VRSTE NAUNIH ZAKONA Nauni zakon je potvren hipotetiki opti stav koji se odnosi na klasu pojava. Nepotvreni osnovni nauni stav jednog logikog ili posebno naunog sistema jeste princip. Objektivna osnova zakona, tj. objektivna sutinska relacija samo se otkriva, a ne donosi, jer ona postoji objektivno i nezavisno od subjektivno misaonog procesa saznanja zakona [26]. Nauni zakon predstavlja znanje optih i bitnih svojstava neke vrste pojave. On igra veliku ulogu u naunom objanjenju pojava, jer nauno objasniti neku pojavu to znai tu pojavu saznati na osnovu naunog zakona, a zatim naune teorije i hipoteze. Nauni zakoni igraju veliku ulogu u otkriu ne samo injenica, odnosno nepoznatih stvari i pojava nego i u otkriu samih naunih teorija i naunih zakona, a igraju osnovnu ulogu u primenjenim saznanjima, tj. u praktinim ljudskim delatnostima, u tehnici, u ekonomiji i sl. Klasifikacija naunih zakona se moe vriti na vie naina. Ovde emo pomenuti sledeu: 1. S obzirom na predmet: a. zakon veze ( zakon kauzaliteta ), b. strukturni zakoni ( izraavaju strukturu pojedinih vrsta predmeta, tj. tela, jedinjenja, procesa itd.), c. zakoni skupa ( to su odredbe bilo meusobnih odnosa skupova bilo odnosa lanova mnoina ili skupova ),

41

d. statistiki zakoni (utvruju se indukcijom i raunom verovatnoe), i e. meoviti zakoni (strukturno funkcionalni, strukturno statistiki i dr.). 2. Po funkciji: a. deskriptivni (prosto se konstatuje izvestan sutinski odnos i meuzavisnost bilo predmeta ili pojava bilo njihovih osobina), i b. eksplikativni (kauzalni i drugi zakoni koji objanjavaju same pojave u njihovom nastanku, menjanju i razvitku). 3. Po vaenju: a. stroge (recimo kauzalni zakoni), i b. vie ili manje verovatne (recimo statistiki zakoni). 4. Po optosti vaenja: a. univerzalni (vae za celokupnu stvarnost i za sve nauke), b. opti zakoni pojedinih nauka ili skupa nauka (to su aksiome tih nauka), i c. posebni zakoni pojedinih nauka (tiu se sutinskih odredaba samo izvesnih vrsta predmeta ili pojava koje istrauje jedna posebna nauka).

42

1.10. NAUKA I PRAKSA Informacije iz potencijala akumuliranog znanja struje prema praksi. S druge strane, praktine potrebe drutva zahtevaju od nauke reenja odreenih problema koji se povratnom spregom soptavaju nauci. Tako dolazi do razvoja nauke preko primenjenog istraivanja iji se rezultati neposredno koriste za unapreenje prakse [20]. Primenjeno istraivanje i razvoj predstavljaju osnovnu

karakteristiku za prijem informacija i osnovni uslov za mogunost korienja informacija. Za istraivanje je potrebno imati ideju. Nadahnue gotovo nikad ne kuca na vrata onoga koji ne radi. Neprekidna aktivnost duha, koju karakterie saznanje i uoavanje problema, uz prisustvo intuicije najbolja su garancija da e do ideje doi [3,4].

43

2.0. METODE ISTRAIVANJA


2.1. OPTE NAPOMENE Metoda istraivanja je put kako doi do naunog saznanja, odnosno predmet nauke metodologije. Ovde e biti koriena sistematizacija (putevi pristupa naunom saznanju) profesora Bogdana eia [26], pri emu se naune metode klasifikuju prema nivoima optosti, od posebnih naunih metoda do standardnih metoda istraivanja ( slika 2.1. i slika 2.2. ). NAUNE METODE

1. Opisne ( deskriptivne ) 2. Analitike ( klasine ) 3. Sintetike ( sistemske ) Slika 2.1. Podela naunih metoda Autori Koen i Najgel istiu tri najee koriene nenaune metode: metoda upornog ponavljanja stavova ili metoda istrajnosti, metoda pozivanja na autoritet, i metoda intuicije (mi treba da utvrdimo naa verovanja pozivanjem na stavove koji su oigledno istiniti i u koje, prema tome, nema mesta sumnji).

44

Ispravnost naih stavova moe da bude dovedena u pitanje ako se u datom momentu velika veina izjasni suprotno naim stavovima. Vei deo naeg znanja steeno je verovanjem u autoritete (verovanje uitelju, direktoru, itd.). Verovanje nije nauni iskaz. Pojam intuicije se ne iskljuuje u procesu istraivanja i razvoja. On se esto koristi da oznai nasluivanje reenja ili iznenadne iskre, koje su najee rezultat dugotrajnog istraivanja. Struktura naune metode, u veini sluajeva, ima nekoliko faza: uoavanje problema, postavljanje hipoteze, proveravanje hipoteze verifikacija, i praktina primena reenja. i usmerenog misaonog

Metodologija obezbeuje istraivanje ponaanja ( kretanja ) sistema pod dejstvom delovanja razliitih spoljnih i unutranjih inilaca i programiranje neophodnih mera za promenu realnog sistema. Ona treba da zadovolji sledee zahteve: da uzme u obzir prirodne i osobine realnog sveta koji utie na ponaanje sistema, da omogui laboratorijsko istraivanje uticaja veeg broja postavljenih predpostavki o sistemu i okruenju na budue ponaanje sistema, da omogui laboratorijsko istraivanje uticaja moguih poremeajnih dejstava, da obezbedi dokumentacionu bazu za izbor izmeu moguih alternativa buduih kretanja ( ponaanja ),

45

da omogui programiranje mera i njihovo obuhvatanje planom aktivnosti kojima e se obezbediti afirmisanje odabranih predpostavki u budunosti, i

da obezbedi kontinuitet planiranja. METODE I S T R A I V A NJ A

I Posebne naune metode i postupci


1. 2. 3. 4. 5. 6. Analitiko sintetika metoda Metoda apstrakcije i konkretizacije Metoda apstrakcije i specijalizacije Metoda klasifikacije Metoda indukcije i dedukcije Druge metode

II Opte naune metode


1. 2. 3. 4. 5. Metoda modelovanja Statistika metoda Analitiko deduktivna metoda Metoda crne kutije Druge metode

III Metode, tehnike i postupci


1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. Nauno posmatranje Nauni eksperiment Nauno ispitivanje Informatika metoda Metoda analize sadraja Metoda studije sluaja Druge metode

Slika 2.2. Metode istraivanja

46

2.2. POSEBNE NAUNE METODE I POSTUPCI

2.2.1. ANALITIKO SINTETIKA METODA

Analiza i sinteza predstavljaju jedinstvenu osnovnu metodu saznanja tj. analitiko sintetiku metodu. Analiza je osnovna metoda kojom se predmet istraivanja razlae na sastavne inioce, opte rastae na posebne momente i celina rastavljena na svoje delove. Sa aspekta sloenosti, analiza moe biti elementarna (traganje za delovima celina), kauzalna (rasvetljavanje uzrono-posledinih veza delova) i funkcionalna (sagledavanje funkcija pojedinih delova u okviru odreene celine). Prema delu kome je usmerena, analiza se deli na strukturalnu utvrivanje strukturne celine, genetinu istraivanje razvoja predmeta i komparativnu razmatranje odnosa pojedinih predmeta istraivaa [3,4]. Prema obuhvatnosti odnosno predmetu istraivanja, razlikuju se mikroekonomska i makroekonomska analiza. Mikroekonomska analiza predstavlja oblik ekonomske analize koji se primenjuje u istraivanju pojava koje se tiu manjih jedinica ekonomskog sistema, kao i njihove meuzavisnosti. Makroekonomska analiza je vrsta ekonomske analize iji predmet prouavanja je ponaanje celokupne privrede jedne zemlje i to tako to se mnogobrojne varijable ekonomskog sistema svode na mali broj globalnih veliina, tzv. makroekonomskih agregata. Najpoznatiji meu njima su drutveni bruto proizvod, drutveni proizvod, nacionalni dohodak itd. Sinteza predstavlja sistematian postupak kojim se inioci dobijeni analizom spajaju u jedinstvenu celinu. To je misaoni put napredovanja od jednostavnog, pa preko sloenijeg ka najsloenijem.

47

Sa aspekta formalne logike, sinteza je metod misaonog sastavljenja oznaka u pojmove, a pojmova u sudove i zakljuke. Odnosi izmeu analize i sinteze su [26]: objektivno jedinstvo celine nekog predmeta i njegovih delova ( elemenata ) ili odredaba i analiza i sinteza, imaju za predmet istraivanja prirodne, drutvene i druge pojave, kao to imaju zajedniki predmet istraivanja tako analiza i sinteza imaju i zajedniki cilj, to je saznanje samih stvari procesa, predmeta uopte kao jedinstava raznovrsnosti, odnosno kao celine delova, analiza kao proces miljenja predstavlja kretanje miljenja od celine ka njenim elementima ( delovima ), sinteza kao proces miljenja predstavlja kretanje miljenja od delova ka celini. Analiza je poetna, a sinteza zavrna faza ili deo analitiko sintetike metode saznanja. Analiza i sinteza su suprotni metodski postupci po kretanju miljenja u njima. One su suprotne i po tome to se analizom otkriva raznovrsnost i delovi predmeta ili pojave, a sintezom jedinstvo i celina predmeta ili pojave [3,4]. Jedinstvo analize i sinteze sastoji se u samoj polarizaciji onih odredaba u ijim suprotnostima se analiza i sinteza kreu, a to su poetak zavretak saznajnog procesa, delovi celina, i (nema analize bez sinteze):

48

raznovrsnost jedinstvo.

Analiza i sinteza su suprotni metodski procesi po svom kretanju miljenja, ali se kreu u okviru jednog istog odnosa celina deo, samo u razliitim smerovima ( slika 2.3. ).

Analiza

Sinteza

Slika 2.3. Kretanje miljenja kod analize i sinteze Analiza i sinteza se meusobno uzajamno predpostavljaju, kao to se predpostavljaju deo i celina. One ne samo predpostavljaju da dopunjuju jedna drugu, ve i prelaze jedna u drugu. Najdublju vezu izmeu analize i sinteze ini to to se one sadre jedna u drugoj. Na analitiko sintetikoj metodi se zasnivaju i drugi metodski postupci i metode kao to su generalizacija i specijalizacija, apstrakcija i konkretizacija i drugo. Razmiljanje za Ajntajna je umetnost slobodnog igranja sa pojmovima koji se u najveim delom odigravaju pred vama bez simbola ili rei i odlaze u podsvest.

49

Intuicija za reavanje problema

zahteva poznavanje optih

principa, razumevanje konkretnih mehanizama, usmerenu matu i analizu bitnih elemenata, veliko i iroko iskustvo da bi se, konano, izvrila sinteza [20].

2.2.2. METODA APSTRAKCIJE I KONKRETIZACIJE

Apstrakcija i konkretizacija predstavljaju primenu analize i sinteze na saznanje opteg i posebnog kod raznih predmeta saznanja. Apstrakcija je misaoni proces svakog izdvajanja, tj. bilo izdvajanja opteg i odbacivanja posebnog, bilo kao misaoni proces izdvajanja posebnog i individualnog, a odbacivanje opteg. Apstrakcija nuno mora imati dvojaki karakter, jer misaono moemo odstupati od konkretnog jednistva opteg i posebnog u nekom predmetu u dva pravca: bilo to emo apstrahovati opte, a apstrahovati od posebnog, bilo to emo posebno i individualno, a apstrahovati od opteg [26]. Apstrakcija se zasniva na analizi, ali sa druge strane, i svaka analiza, kao rastavljanje, predstavlja i izdvajanje, apstrakciju delova iz celine predmeta. Ona se razlikuje od analize time to analiza predstavlja samo razdvajanje jednog ili razlikovanje razliitih inilaca, odnosno svojstava jedinstvene stvari, a apstrakcija znai i neto vie, izdvajanje pojedinih, odreenih, optih ili posebnih, bitnih ili nebitnih svojstava [3,4]. Konkretizacija je postupak suprotan apstrakciji; apstrakcija je misaono udaljavanje od realnog konkretnog, a konkretizacija je pribliavanje stvarnom, realnom, konkretnom jedinstvu predmeta.

50

Moe se rei da je konkretizacija sinteza apstraktnog opteg sa posebnim i individualnim ili apstraktnog posebnog sa optim. Apstrakcija i konkretizacija kao metodski postupci imaju svoje posebne metodske oblike i to dva osnovna oblika: generalizaciju i specijalizaciju. Generalizacija je sloena metoda shvatanja opteg u posebnom i pojedinanom, preko posebnog i pojedinanog. Ona znai misaoni prelaz od saznanja pojedinanih i posebnih svojstava odreene grupe predmeta ka njihovim optim odredbama.

2.2.3. METODA APSTRAKCIJE I SPECIJALIZACIJE

Suprotno generalizaciji jeste specijalizacija. Ona znai misaoni prelaz od saznanja optih odredaba predmeta ( pojmovi, zakoni ) ka saznanju njihovih posebnih i individualnih odredaba ( ka posebnim pojmovima i specijalnim sluajevima opteg zakona ). Ovakvo shvatanje metode specijalizacije je formalno logiko nesadrajno. Formalno logiko shvatanje specijalizacije je jednostrano zato to specijalizaciju identifikuje sa klasifikacijom pojma, tj. sa podelom vieg klasnog pojma [3,4]. Specijalizacija se zasniva na analitiko sintetikoj metodi i na apstraktno konkretizacionoj metodi. Da bi se specijalizacijom dolo od opteg do posebnog nuno je izvriti: konkretizaciju tog opteg u posebno, tj. sintezu,

51

apstrakciju posebnog iz opteg, i analizu stvarnog opteg.

Razlikuju se dve posebne vrste specijalizacije opteg pojma: prosto ralanjavanje ili posebnjavanje opteg pojma ( ukazivanje na neki pojam ili odredbu koja se sadri u nekom optem pojmu ), i sistemska podela pojma jeste ona specijalizacija opteg pojma koja se vri po jednom odreenom principu, odnosno po jednoj posebnoj osobini opteg predmeta, a koja mora biti sistematska i potpuna. Sve do sada reeno upuuje na konstataciju da specijalizacija predstavlja sloen dijalektiki metod shvatanja posebnog i pojedinanog u neemu optem, zajednikom. Odnosno, specijalizacija je shvatanje jedinstva opteg i posebnog (pojedinanog) u konkretnom, a generalizacija je shvatanje jedinstva opteg i posebnog (individualnog) u apstraktnom.

2.2.4. METODA KLASIFIKACIJE

Klasifikacijom se rastavlja opti pojam, a dedukcijom se rastavlja opti lan. Osnovni oblici specijalizacije su: klasifikacija, i dedukcija.

52

Klasifikacijom se specijalizira opti pojam, a dedukcijom se u specijalizaciji specijalizira opti stav. Klasifikacija se odlikuje [26]: to je konkretna i objektivno predmetna sistematska podela nekog opteg ili sloenog predmeta, pojave ili njenog pojma, odnosno oblasti pojava ili pojma ove oblasti, to je sistematska podela pojma ne samo po obimu nego po konkretnom jedinstvu sadraja i obima predmeta odnosno pojma, to lanove klasifikacije shvata kao unutra povezane, a ukoliko su oni parni, kao polarizovane, i to klasifikacija shvata prelaz i razvitak pojava i njihovih pojmova jednih iz drugih. Uoptavanje i klasifikacije imaju: jedinstven predmet (sloeno jedinstvo opte posebnih odredaba predmeta odnosno njegovog pojma), one imaju i jedinstven cilj (saznanje ne samo optih odredaba (generalizacijom), ne samo posebnih odredaba (klasifikacijom )) nego saznanje konkretnog jedinstva optih i posebnih odredaba u odreenom objektu, odnosno u njegovom pojmu, i pojmovna generalizacija i klasifikacija suprotni su metodski postupci po kretanju miljenja (u klasifikaciji pojma i specijalizaciji stava miljenje se kree od opteg ka posebnim momentima, tj. od opteg pojma ili stava ka posebnom pojmu ili stavu) [3,4].

53

2.2.5. METODA INDUKCIJE I DEDUKCIJE

Indukcija je put saznanja od primera ka pravilu, od pojedinanog ka optem. Indukcija predstavlja svaki neanalitiki zakljuak: koji nije logiki impondiran svojim premisama, zakljuak koji se odnosi na druge sluajeve, odnosno na deo klase, koji nisu predmet premisa, koji ne sledi analitiki iz premisa, i induktivni zakljuak je uvek samo verovatan, a moe biti i potpuno pogrean, ak i kada su njegove premise istinite. U literaturi su poznate induktivne metode Don Mil a: metoda slaganja (zajednika okolnost dveju pojava mora da bude uzrok ili efekat posledica tih pojava), metoda razlike (uzrok ili efekat pojave mora da bude ono to je dato kada se pojava javlja, a nije dato kada se pojava ne javlja), kombinovana metoda slaganja i razlike (predstavlja sluajeve koji su razliiti u svakom pogledu izuzev u jednom; metoda razlike, pretpostavlja sluajeve koji su slini u svakom pogledu, izuzev u jednom), metoda ostatka (u svakoj pojavi treba apstrahovati onaj deo za koji se znaju uzroci uz pretpostavku da je ostatak pojave efekat ostalih uzoraka), i metode zajednike promene (povezanost izmeu promene jednog faktora i posmatrane pojave).

54

Dedukcija je postupak jer se njom iz opteg zakonskog saznanja stiu posebna i pojedinana saznanja. Ova dva postupka, indukcija i dedukcija ine jedinstvenu induktivno deduktivnu metodu saznanja, iako su suprotni i meusobno povezani, polarizovani, osim to su razliiti, ve su i suprotni kao metodski postupci. Formalna definicija indukcije, odreuje indukciju samo sa njene formalno misaone strane kao izvoenje opteg stava iz vie posebnih stavova. S druge strane, indukcija nije samo oblik miljenja, ve poseban oblik predmetnog miljenja i kao metodski postupak saznanja predmeta objektivne stvarnosti [26]. Potpuna indukcija je ona kojom se saznaje istina o nekom predmetu koji ima ogranien i konaan broj osobina, ili istina o grupi ili sistemu predmeta koji se sastoji od konanog broja lanova, koji su svi pojedinano upoznati. Znai, potpunom indukcijom iz svih konanih saznatih podataka o jednom predmetu ili konanoj grupi predmeta, dolazi se do nesumnjive objektivne istine. Dedukcija kao metoda istinitog saznanja je shvatanje posebnog (predmeta, odredbe) na osnovu opteg predmeta ili shvatanja izvesne opte osobine predmeta izvoenjem posebnog stava iz opteg stava ili, najzad, izvoenje posebnih stavova u opte. Ona je dvojaka: neposredna (iz jednog opteg stava kao zakljuak se izvodi poseban stav), i posredna (poseban ili individualan stav izvodi se iz dva stava ili vie optih stavova).

55

Deduktivna metoda ima prednost nad induktivnom jer su deduktivni zakljuci apsolutno pouzdani i nuni. Ona omoguava strogu sistematinost i klasifikaciju naunog saznanja. Ali, i to treba rei, dedukcija ne daje nikakvo novo saznanje, jer ona ustvari, vri analitiko izvoenje jednog stava iz drugog stava. Indukcija i dedukcija su povezane meusobno kao sinteza i analiza. One imaju zajedniki opti predmet, a to je saznanje jednog predmeta ili pojave kao jedinstva opteg i posebnog. Razlikuju se po tome, to je indukcija poetni a dedukcija zavrni proces u saznanju, jer saznanje poinje pojedinanim i sluajnim saznanjem posebnog, a zavrava se deduktivnim sistematskim i nunim saznanjem posebnog na osnovu opteg [3,4].

2.3. OPTE NAUNE METODE

2.3.1. METODA MODELOVANJA

1. Osnovi modelovanja Modelovanje je misaono teorijska delatnost izgradnje logikih i matematikih sistema, kao teorijskih modela odreenih objektivnih sistema, ali i izgradnja ovim teorijskim modelima odgovarajuih praktino realnih anologona, tj. realnih modela raznih vrsta ( maketa, grafikona, maina ) [26]. To je istraivaka procedura tokom koje se izgrauju neki stvarni ili idealni znakovni sistem ( model ) sposoban, prvo, da zameni predmet koji se istrauje, drugo, koji mu na odreeni nain odgovara,

56

tree, koji daje odreenu informaciju o njemu i, najzad, to je sistem na kome je, zahvaljujui navedenim svojstvima, mogue izvriti eksperimentalna istraivanja i proraune ili logiku analizu, da bi se na ovaj nain dobijeni podaci, proirili na prouavanu pojavu, da bi se o njoj steklo pouzdano znanje. Modelovanje je, znai, saznajni dijalektiki proces kretanja saznanja od prakse ka teoriji i od teorije ka praksi. Zato i postoji: teorijsko modelovanje realnih pojava (objanjavanje realne stvarnosti), i praktino teorije). Samim uoavanjem da se neka pojava odvija, mi ve time poinjemo da stvaramo neki model odnosno neku sliku neke pojave. Naa elja je tada (ili na cilj) da prognoziramo kako e se ta pojava u nekim uslovima (projektovanim ili sluajnim) odvijati, te zbog toga vrimo modelovanje (formiramo modele, algoritme i sline mehanizme). Prema tome, modelovanje jeste istraivanje na modelima, pri emu polazimo od pretpostavke da ako su sve pojave sline u nekim osobinama, bie i u nekoj drugoj osobini, pa e se istraivanje sistema vriti metodom modelovanja. sistem ureenih Pri ovome, i pod odnosa modelom analognih podrazumevamo struktura modelovanje teorije (objanjavaju se same

predmetu istraivanja, odnosno, model je apstrakcija posebne vrste, tj. spona izmeu apstraktnog i teoretskog miljenja i objektivne realnosti. Odnosno, model je analogan u bitnim dimenzijama predmetu modelovanja [3,4].

57

Naravno, u poetku istraivanja moramo sebe (kao istraivaa) staviti u odnos sa objektom istraivanja. To znai da metoda modelovanja ima saznajne i logike osnove neophodne za zakljuivanja kao logike osnove modelovanja. Pri tome saznajni proces ine neposredni procesa. Osnovni segmenti zakljuivanja su [3]: predmet zakljuivanja ( predmet koji se zakljuivanjem shvata ), proces zakljuivanja ( izvoenje novog suda iz ve poznatih ), i principi, aksiome i pravila na osnovu kojih se izvode zakljuci, koji se dele na: o traduktivne ( predmet ili njegova odredba koji je povezan sa drugim predmetom, povezan je preko ovog predmeta i sa predmetom sa kojim ovaj stoji u vezi ), o deduktivne ( ono to vai uopte vai i u posebnom sluaju), i o induktivne ( ono to vredi uopte vredi i u posebnom sluaju, ali se to opte ne nalazi u premisama nego se iz njih izvodi ). Svoju primenu metoda modelovanja nalazi i u: - razvoju i konstrukciji tehnikih sistema, - projektovanju informatikih sistema, - procesima upravljanja i odluivanja, doivljaj i apstraktno miljenje. Logika osnova modelovanja je zakljuivanje po slinosti i analogiji u analizi saznajnog

58

- edukaciji, i - projektovanju organizacije sistema i dr. 2. Pojam modela Pored vie definicija pojma model u naoj i stranoj literaturi, opredeliemo se za definiciju gde se pod modelom podrazumeva apstraktni sistem, kao reprezentant originala, za odreeni zadatak bitnih svojstava, radi zamene ili olakanog poimanja ili ovladavanja originalom ( S.Kenel ). Pod algerbarskim modelom podrazumeva se ureena dvojka proizvoljnog skupa A i proizvoljnog niza N=( N1, N2, ...) relacija nad A. Pri modelovanju treba poi od toga da je primena modela opravdana. Da postojanje slinosti i analognosti razliitih pojava doputa zakljuivanje o svojstvima i ponaanju jedne pojave, na osnovu boljeg poznavanja druge pojave modela. Strukturu sistema modelovanja ine: predmet modelovanja koji se prouava, predmet koji je podudaran u odreenim dimenzijama model, i ovek ili automat (prisutna svest).

Zadatak modela je pored ostalog, da jasnije istakne bitne dimenzije predmeta prouavanja i olaka njihovo prouavanje. Pri tome, pri istraivanju treba pristupiti redukciji broja dimenzija predmeta sa odabranog stanovita prouavanja [3]. U optem sluaju modele moemo podeliti: prema obliku postojanja modela ( materijalni, apstraktni ),

59

prema ulozi oveka u nastanku predmeta modelovanja (modeli prirodnih sistema, modeli vetakih tehnikih i drutvenih sistema),

prema slinosti i analogiji modela s predmetom modelovanja (slini modeli, analogni modeli), prema nameni (saznajni modeli, demonstracioni modeli, konstrukcioni modeli i modeli optimizacije i upravljanja), prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao sistema, koji se modelira (modeli funkcije,modeli ponaanja, modeli grae),

prema

broju

dimenzija

predmeta

modelovanja,

koje

predstavlja model ( parcijalni model i potpuni model ), i prema stepenu savrenstva(idealizovani,teoretski, tehnoloki, optimalni i modeli stvarnih problema). 3. Slinost i analogija sistema 1. Slinost sistema. - Najznaajniji tipovi slinosti i analogija za tehnike sisteme su: fizika slinost, fizika analogija, i matematika analogija.

Pri ovome treba napomenuti da su sve pojave ( ili svi predmeti ) sline ako su iste prirode ( dve pumpe za vodu ), a analogni, u koliko su razliite prirode ( prelaz toplote diferencijalna jednaina ). Fizika slinost dva predmeta ( ili dve pojave ) obuhvata: geometrijsku slinost ( geometrijska slinost granica i slinost poloaja ),

60

kinematiku slinost ( odnos vektora brzina i ubrzanja ), i dinamiku slinost ( odnosi vektora sila i tenzora napona u prostorno vremenskim takama za celo podruje moraju biti konstantni ).

Napred reeno, znai da koeficijenti slinosti, recimo za vreme i duine, moraju biti jednaki. Kinematika slinost zahteva da je odnos vektora brzine i ubrzanja u slinim prostorno vremenski takama za celo podruje konstantan. Takoe, dinamika slinost zahteva da odnosi vektora sile i tenzora napona u slinim prostorno vremenskim takama za celo podruje moraju biti konstantni. Potpunu fiziku slinost je teko postii, jer koeficijenti slinosti pojedinih fizikih veliina nisu meusobno nezavisni, uslovljeni su fizikim zakonima. 2. Analogija sistema. - U sluaju da se ele rezultati ispitivanja fizikih pojava, s jednog podruja fizike, preslikati pojave na pojave drugaije prirode, to nije mogue uiniti na osnovu fizike slinosti. U tom sluaju se radi o traenju analogija izmeu posmatranih pojava. U fizici se koristi fizika analogija. Za nas je, u oblasti tehnikih sistema, znaajna grupu. Matematika eksplikacija te grupe je isti analitiki problem, koji se najee sastoji, u reavanju, diskusiji i tumaenju jedne ili sistema jednaina. U sluaju slinosti sistema koeficijenti slinosti su bezdimenzionalni brojevi, a kod analognih sistema, on imaju matematika analogija. Razliite dimenzije pojava obuhvaene matematikom analogijom obrazuju matematiku analoku

61

dimenziju, koja zavisi od prirode analognih veliina. Slinost ili analogija sistema nultog reda ( sistem 2 je slian sistemu 1), ako za: vremenske konstante t1, t2, ulazne veliine X1, X2, veliine stanja Z1, Z2, izlazne veliine Y1, Y2, koeficijente slinosti ( analognosti ) Kt, Ku, Kx, Ky

moe se definisati na sledei nain: t 2 = K t t1 Z 2 = K Z Z1 ( K t t1 ) principi modelovanja [3,4]: princip univerzalnosti modelovanja ( svaki predmet prouavanja se moe modelovati u vidu pojma, suda ili zakljuka ), princip razvojnosti modela ( svaki predmet se moe modelovati na razliite naine ), princip pojedinanosti i uoptenosti ( svaki model moe biti model pojedinanog predmeta ), i princip ekstrapolacije ( svaki model mora biti adekvatan i u predvienim situacijama, koje se razlikuju od situacija na osnovu kojih je model formiran ). 4. Postupak modelovanja Modelovanje je postupak ( procedura ) izgradnje ( konstrukcije ) i primene modela od opaanja i posmatranja predmeta modelovanja do preslikavanja rezultata na predmet modelovanja. X 2 = K X X 1 ( K t t1 ) Y2 = KY Y1 ( K t t1 )

Na osnovu napred reenog moemo da kaemo da postoje

62

Tok aktivnosti postupka modelovanja moe se definisati na sledei nain: posmatranje predmeta modelovanja ( opaanje opisa predmeta modelovanja na ta utiu broj opaanja, izbor dimenzija predmeta i dr., nekada za opis modelovanja treba koristiti i eksperimentalne metode ), koncipiranje predmeta kao sistema ( misaona obrada podataka iz prve faze opaanja predmeta modelovanja pri emu je bitno obeleje korienja metode apstrakcije, kojim se iz pojedinanih podataka o predmetu modelovanja izdvajaju zajedniki, koji ne vrede samo za prouavani predmet, nego i za klasu predmeta kojoj on pripada ), traenje slinosti i analogija s drugim predmetima i pojavama (dimenzije predmeta modelovanja koje se stavljaju u relaciju slinosti ili analognosti; vrsta slinosti ili analognosti; modalitet slinosti ili analognosti; preslikavanje i dr. ), mogue formirati model ( selekcionisanje iz polja mogunosti one mogunosti koja u odreenim uslovima optimalno ostvaruje postavljene ciljeve; definisanje kriterijuma na osnovu kojih se utvruje adekvatnost modela; problem optimizacije za izbor reenja iz skupa moguih i pronalaenje zajednikog merila za razliite kriterijume ), formiranje modela kao sistema ( model se treba predstaviti kao sistem pri emu se definie preslikavanje funkcija izmeu bitnih dimenzija predmeta modelovanja sistema i modela za koje je utvrena slinost ili analogija ), testiranje modela ( model se ispituje istim, slinim ili analognim situacijama na osnovu kojih je formiran ),

63

model zadovoljava ( utvrivanje adekvatnosti modela, odnosno podudarnosti na bitnih modelu i dimenzija prikupljanje predmeta podataka modelovanja i modela ),

eksperimentisanje

(primena eksperimentalne metode i neophodne opreme; ako je predmet eksperimenta matematiki model, onda se ova aktivnost svodi na simulaciju), prouavanje i obrada podataka ( korienjem metode klasifikacije, analize, sinteze i optimizacije ), preslikavanje podataka na predmet modelovanja ( inverzno preslikavanje u odnosu na predhodno provedeni postupak formiranja modela ), i rezultati zadovoljavaju ( ostvarivanje ciljeva modelovanja ). 5. Podela modela Svaki predmet ili pojava stvarnosti ve u procesu saznanja postaje predmet modelovanja. Predmeti i pojave stvarnosti, materijalni ili apstraktni, potencijalno nose mogunosti da budu neemu model. Predmeti i pojave stvarnosti, bilo kao predmeti modelovanja, bilo kao modeli, shvataju se kao sistem. To znai da je deobna celina pojma modela, kao i kod pojma sistema, stvarnost ili barem najvei deo nje. Takoe, to znai da e izmeu deobnih sanovita podela sistema i podela modela postojati odreeni odnos. Takav odnos izmeu pojmova sistema i modela konano znai, da se i u sluaju podela modela mora biti zadovoljan sa, manje ili vie, uspenim paralelnim podelama, odnosno da je nemogue uraditi korektnu klasifikaciju modela ( Petrovi,B.: Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi Sad,1995. ). Prema ulozi oveka u nastanku predmeta modelovanja, postoje:

64

modeli prirodnih sistema ( mikrofizike, makrofizike ), i modeli vetakih sistema, koji se dele na: o modele tehnikih sistema, i o modele drutvenih sistema.

Prema obliku postojanja modela, modeli se dele na: materijalne ( realne, fizike ) modele, i apstraktne ( idealne, misaone ) modele, koji se dele zavisno od vrste slinosti ili analogije, na: o govorne ( verbalne ) modele, o opisne modele, o grafike modele ( geometrijske, simbolike ), i o formalne modele ( matematike, logike ). Materijalni modeli predstavljaju odraz misli u materijalnoj stvarnosti, odnosno odraz drugog materijalnog objekta ili pojave, posredstvom nekog apstraktnog modela. U prvom sluaju se radi o kreaciji nekog vetakog sistema, a drugi sluaj predstavlja korienje, na primer fizike slinosti ili analogije u istraivanju nekog materijalnog predmeta. Apstraktni ( idealni ) modeli su odraz materijalne stvarnosti, ili nekog zamiljenog predmeta, u mislima. Ti modeli predstavljaju snano i efikasno orue kojim se ovek slui u saznanju, ovladavanju i upravljanju razliitim predmetima i pojavama stvarnosti. Tokom prouavanja neke pojave metodom modelovanja po pravilu se koriste razliiti modeli, od verbalnog ili govornog modela pa do matematikih modela, tako da se postupak saznanja sastoji u procesu transformacije jednog u drugi model, sve dok se ne ostvare postavljeni ciljevi modelovanja ( Petrovi,B.: Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi Sad,1995. ).

65

Podela modela prema promeni ponaanja modela kao sistema u vremenu, prema odreenosti ponaanja, prema uticaju okoline na ponaanje i prema sloenosti modela, u sutini, su iste kao podele sistema prema istim deobnim stanovitima. Prema slinosti i analogiji modela s predmetom modelovanja, modeli se dele na: sline modele, koji se prema modalitetu dalje dele na: o homomorfne modele, i o izomorfne modele. analogne modele, koji se takoe prema modalitetu dele na: o homomorfne modele, i o izomorfne modele. Prema nameni, postoje: saznajni modeli, demostracioni modeli, konstrukcioni modeli, i modeli odluivanja (optimizacije) i upravljanja.

Prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao sistema, koji se modeluje, modeli se dele na: modele funkcije, modele ponaanja, i modele grae.

Prema broju dimenzija predmeta modelovanja, koje predstavlja model, postoje: parcijalni modeli, i potpuni modeli. idealizovane modele,

Prema stepenu idealizovanosti (savrenstva), modeli se dele na:

66

teoretske modele, tehnoloke modele, optimalne modele, i modeli stvarnih predmeta (problema).

Pored ovih, postoje i druge podele modela ( slika 2.4. ). VRSTE MODELA

1. Teorijski (apstraktni) logiki i matematiki 2. Praktini (konkretni) 3. Realni fiziki modeli klasinih maina 4. Idealni - model idealnog gasa i drugi 5. Prosti modeli klasinih maina 6. Sloeni model adaptivnih maina 7. Modeli statistike modeli geometrijskih tela 8. Funkcionalni kibernetiki modeli ponaanja i drugi 9. Parcijalni predstavljaju samo neke strane predmeta originala 10. Globalni predstavljaju celinu predmeta originala 11. Analitiki skup relacija u obliku jednaina i nejednaina 12. Topoloki i mreni eme procesa u industriji 13. Deterministiki model odreen dif. jednainama 14. Stohastiki i statistiki sluajnih i verovatnih deavanja

Slika 2.4. Mogue vrste modela

67

U savremenoj nauci upotreba modela pa i saznajna uloga su sve vea, naroito u teoriji sistema i drugim naukama. Na slici 2.5. data je saznajna uloga modela [3]. SAZNAJNA ULOGA MODELA

1. Zamenjuje predmet istraivanja 2. Slui za izvoenje eksperimenta (modelni eksperiment) 3. Predstavlljanje naunih pojmova i teorije, ime se mogu proveriti 4. Sredstvo za proveravanje i uoptavanje naunih teorema i teorija 5. Uloga u naunom predvianju 6. Uloga u naunom objanjavanju 7. Izgradnja i usavravanje naune tehnike Slika 2.5. Saznajna uloga modela Navedimo osnovne karakteristike modela koji slue za izvoenje naroite vrste eksperimenata, tzv. modelni eksperiment ( slika 2.6.). To je eksperiment koji se vri na ve izgraenom modelu, odnosno to je vii oblik i naroita vrsta, kvantitativno novog, vetakog eksperimenta.

68

MODELNI EKSPERIMENT

1. Izvodi se na modelu 2. Omoguava istraivanje strogo odreenih pojava u strogo utvrenim uslovima 3. Omoguava praktina istraivanja odreenih pojava u istom vidu 4. Ima veoma iroku oblast primene ( u medicini, tehnici, ekonomiji, apstraktnom raunskom miljenju ) 5. Omoguava ne5. samo variranje uslova Uloga u naunom predvianju eksperimenta nego i slobodnije kombinovanje tih uslova 6. Odlikuje se viim stepenom stvaralatva Slika 2.6. Modelni eksperiment 6. Matematiki modeli 1. Uvod. - Prouavanje velikih i sloenih sistema kao to su: tehniki, poslovni, ekonomski, vojni i ostali, predstavlja izuzetan teak zadatak. Direktna istraivanja na ovim sistemima su po pravilu vrlo skupa, teka, a ponekad i nemogua, naroito u fazi njihovog planiranja, projektovanja i uvoenja u rad. Meutim, potreba njihove analize i ocene je uvek prisutna i kritina. S tim u vezi, razvijen je

69

itav niz tehnika i metoda analize sloenih sistema u cilju dobijanja odgovora o ponaanju sistema, njegovoj efikasnosti i ostalim bitnim aspektima. U tom smislu, korienje logiko matematikih metoda predstavlja veoma znaajan pristup u opisivanju sistema [15]. 2. Modeli. Modeli su sintetska apstrakcija realnosti i mogu biti jednostavni ( fiziki model aviona u aerodinamikom tunelu ), a i veoma sloeni matematiki modeli ( optimizacioni i simulacioni modeli stratekog sistema odbrane, planiranja realizacije sloenih objekata, sistema i procesa ). Pre svega, modeli se koriste da zahvate samo bitne osobine pojave uz zanemarivanje nebitnih detalja. Prema tome, oni su uvek apstrakcija i nekad ne potpuno verna slika realnosti. Bilo kakav model po definiciji, mora da ostavi po strani itav niz detalja koji su inae sastavni deo pojave koja se analizira. Znai, bilo kako sloen model nije u stanju da do svakog detalja objasni svu sloenost pojave. Meutim, predpostavljajui da su u model ugraene bitne karakteristike za dati nivo apstrakcije i da su na bazi odgovarajuih znanja o pojavi formulisane adekvatne relacije koje povezuju ove karakteristike, tada ovakav model moe da objasni bitno ponaanje analizirane pojave. Saznajna vrednost modela je bazirana na injenici, da je retko potrebno znati sve o nekoj pojavi, ve jedino veliine koje su bitne za dati nivo apstrakcije u analizi date pojave [3,4]. S obzirom na navedena preimustva modela u saznajnom procesu i procesu donoenja odluke, razvijen je vei broj tipova modela koji se mogu klasifikovati na vie naina. Ovde e se dati jo

70

jedna klasifikacija modela prema osnovnih est karakteristika koje su bitne za adekvatnu definiciju modela ( slika 2.7. ). Deskritptivni Funkcije Prediktivni Normativni Ikoniki Struktura Analogni Simboliki Deterministiki M O D E L I Stepen sluajnosti Rizik Neizvesnost Konflikt Vremenska zavisnost Statiki Dinamiki Specijalizova Opti Kvalitativni Kvantitativni Mentalni Verbalni Statistiki Optimizacioni Heuristiki Simulacioni Slika 2.7. Mogua klasifikacija modela

Optost

Stepen kvantifikacije

71

3. Funkcije. - Prema svojim funkcijama, odnosno prema svojoj nameni kojoj treba da poslue, modeli se mogu klasifikovati kao deskriptivni, prediktivni ili normativni. Deskriptivni modeli uglavnom opisuju postojee ili prolo stanje sistema. Na taj nain oni omoguavaju predstavljanje sistema bez mogunosti prognoziranja buduih stanja, odnosno pruanja eksplicitnih informacija o normativnom upravljanju sistemom. Tipini predstavnici deskriptivnih modela su: geografske mape, organizacione eme, zavrni raun preduzea i slino. Kao to se moe zakljuiti, ova vrsta modela prua nita vie od opisa postojeeg stanja sistema, ali omoguava bolje sagledavanje interakcija objekata u sistemu. Prediktivni modeli slue za analizu posledica razliitih strategija upravljanja sistemom. Pomou njih se moe predvideti rezultat donesenih odluka. Tipino, ova vrsta modela povezuje zavisne i nezavisne promenljive vrednosti koje opisuju stanja sistema na taj nain da se mogu dobiti prognozirane vrednosti zavisnih promenljivih na osnovu predpostavljenih vrednosti nezavisno promenljivih. Sa ovom vrstom modela se moe dobiti odgovor na pitanje ta - ako, tj. ta e se desiti sa vrednostima zavisnih promenljivih, ako nezavisno promenljive uzmu zadate vrednosti. U ovu vrstu modela spada veina simulacionih modela kao regresioni modeli, modeli simultanih jednaina, PERT modeli, modeli redova ekanja i slino [3,4]. Normativni modeli imaju svrhu da prue informacije kako treba upravljati sistemom da se postignu eljeni ciljevi. Ovom vrstom modela se bira optimalno reenje iz skupa moguih reenja. Prema tome, svi

72

optimizacioni modeli su normativni. Osnovni problem kod ovih modela je izbor jedne ili vie funkcija cilja koje treba optimizirati. Tipini normativni modeli su: modeli linearnog programiranja i uopte modeli matematikog programiranja, modeli upravljanja zalihama i slino. 4. Struktura. - Prema svojoj strukturi, modeli se mogu klasifikovati kao ikoniki, analogni i simboliki. Ikoniki modeli su slika u malom ili u velikom sistema koji predstavljaju i zadravaju odreene fizike osobine sistema. Po svojoj sutini ova klasa modela je najjednostavnija za razumevanje i obezbeuju stepen korisnosti koji nije prisutan kod ostalih vrsta modela. Oni vizuelno lie na sistem koji predstavljaju i veoma su ogranieni u mogunosti istraivanja uzrono posledinih relacija u sistemu. Tipini ikoniki modeli su: modeli aviona u vazdunom tunelu, modeli hidrograevinskih objekata ( brane itd. ), modeli atoma i slino. Analogni modeli koriste osobine jednog fizikog sistema da bi se predstavile osobine drugog fizikog modela. Na taj nain se uspostavlja analogija izmeu raznorodnih fizikih veliina ( npr. analiogija tokova struja sa vodenim tokovima ). Sloeni objekti i relacije u realnom sistemu se zamenjuju objektima i relacijama u analognom modelu koga je jednostavnije analizirati nego realni sistem. Ipak, i u ovoj vrsti modela postoji jaka korespondencija izmeu elemenata i elemenata realnog sistema. Tipini analogni modeli su: graf sistema u kome su duine koriste da predstave meusobne relacije elemenata, PERT mree, modeliranje na analognom raunaru i slino, vezano za proces planiranja i predvianja [3,4].

73

Simboliki modeli ili kako se ee nazivaju matematiki modeli objekte i relacije realnog sistema zamenjuju odgovarajuim simbolima koji se vezuju za osobine objekata i koje nazivamo promenljivima, i simbolima koji predstavljaju relacije meu promenljivima i koje nazivamo operatorima. Ova vrsta modela je visokog stepena optosti i apstrakcije i njima se uvodi matematiki nain rezonovanja u analizi sistema. 5. Vremenska zavisnost. - Modeli se u odnosu na odsustvo ili prisustvo vremenske promenljive klasifikuju u statike i dinamike. Kod statikih modela relacije meu objektima se ne menjaju sa vremenom, dok kod dinamikih modela zavisnost od vremena postoji. Moe se zakljuiti da su u optem sluaju, dinamiki modeli sloeniji od statikih, ali i da su u veini sluajeva blii realnom sistemu [3]. 6. Stepen sluajnosti. - U odnosu na prisustvo faktora sluajnosti modeli se dele na: deterministike modele, modele rizika, modele neizvesnosti i konfliktne modele. Faktor sluajnosti se u modelima u stvari odnosi na stepen znanja koje poseduje donosilac odluka o stanju okoline koja utie na sistem koji se analizira. U principu, donosilac odluke ima nikakvu ili malu mogunost upravljanja stanjima okoline. Deterministiki modeli se karakteriu odsustvom sluajnog faktora. Drugim reima, verovatnoa realizacije bilo kog stanja okoline ( a samim tim i sistema ) kod ovih modela je jednaka jedinici.

74

Kod modela rizika poznata su stanja okoline i mogu se opisati odgovarajuim verovatnoama. Prema tome, promenljive modela su sluajne promenljive ije su raspodele verovatnoa poznate. Modeli neizvesnosti se karakteriu nepoznavanjem buduih stanja okoline i odgovarajuih raspodela verovatnoa i najblii su veini realnih situacija. Meutim, njihova snaga je relativno ograniena s obzirom da su u optem sluaju nereivi. Uvoenjem koncepta subjektivnih verovatnoa ovi modeli se prevode u modele rizika sa poznatom procedurom reavanja [3,4]. Kod konfliktnih modela koji ine osnovu teorije igara, stanja okoline su pod kontrolom drugog igraa (ili vie ostalih igraa) koji ine oponenciju ili konkurenciju prvom igrau (donosiocu odluka). Sve igre ukljuujui i ratne, mehanizam konkurencije na tritu i slino se mogu opisivati ovom vrstom modela, kao to je sluaj sa svim modelima planiranja i predvianja. 7. Optost. - Po stepenu optosti modeli se dele na: specijalizovane i opte. Optost se odnosi na mogunost primene modela na razliite sistuacije. Opti modeli se mogu primeniti na razliite tipove problema donoenja odluka. Primeri ove vrste modela su: linearno programiranje, modeli redova ekanja i slino. Specijalizovani modeli se prave za reavanje odreenog

pojedinanog problema i ne mogu se prenositi na druge situacije. U dosta sluajeva opti modeli ne obezbeuju efikasno reavanje postavljenog problema i tada se pribegava gradnji specijalizovanih modela koji su po pravilu ekonominiji.

75

8. Stepen kvantifacije. - U odnosu na stepen kvantifikacije modeli se kategoriu kao kvalitativni ili kvantitativni. Kvalitativni modeli - se odnose na sisteme kod kojih nije mogue uvesti merenje karakteristinih veliina ili nije mogue sainiti matematiki model. Kao takvi, kvalitativni modeli su manje precizni, manje racionalni i manje konzistentni od kvantitativnih modela. Meutim, veoma esto oni su jedini mogui nain opisa realnosti. Dok kvantitativni modeli koriste matematike relacije i rezultate iskazuju numeriki, kvalitativni modeli ne izraavaju se formalnim jezicima i rezultati su numeriki. Kvalitativni modeli uzimaju u obzir i prisustvo ljudskog faktora u sistemima koji se po pravilu zanemaruju kod kvantitativnih modela [3]. Kvalitativni modeli se mogu podeliti na: mentalne i verbalne. Mentalni modeli su svakako prvi nivo apstrakcije nekog problema ili situacije. Kad god neko misli neto o neemu, to je ve sluaj mentalnog modela. Prema tome, po definiciji razliiti ljudi poseduju razliite mentalne modele o istoj pojavi. Verbalni modeli su direktna posledica mentalnih modela i predstavljaju njihov izraz u govornom jeziku i uobiajno su u pisanom obliku. Na taj nain se prevazilazi inherentna nekomunikativnost mentalnih modela koji su svojina iskljuivo jednog oveka. Kvantitativni modeli se iskazuju formalnim matematikim jezikom uz predpostavku da se svi atributi objekta sistema koji se modelira mogu meriti. Kvantitativni modeli su tipini za prirodne i

76

tehnike nauke, ali je sve vea njihova upotreba u drutvenim naukama, naroito u ekonomiji, planiranju i vojnim naukama. Osnovni nedostatak kvantitativnih modela lei u injenici da vei broj promenljivih, karakteristini za dati problem ne podlee merenju, kao i da sloenost relacija realnog sistema esto nije mogue iskazati odgovarajuim matematikim relacijama modela. Kvantitativni modeli se dalje pogodno mogu klasifikovati kao statistiki, optimizacioni, heuristiki i simulacioni. Polazei od podataka koji su dobijeni eksperimentisanjem na realnom sistemu, statistiki modeli, posredstvom metoda matematike statistike i teorije verovatnoe, dolaze do odgovarajuih rezultata o realnom sistemu. Iz ove klase modela navodimo regresione modele, teoriju redova ekanja, Markovljeve lance i slino. Optimizacionim modelima je mogue utvrditi najbolju iz skupa mogunosti alternativa. Ovo se obino postie maksimizacijom ili minimizacijom eljene funkcije cilja. Optimizacija se moe izvriti analitiki, u manjem broju sluajeva, na osnovu diferencijalnog i integralnog rauna. Veina optimizacionih modela se ipak reava numeriki, uz primenu raunara, korienjem razliitih iterativnih metoda. Za optimizacione modele karakteristini su modeli: matematikog programiranja kao i modeli zaliha i slino. Heuristiki modeli se koriste u situacijama kada se uz pomo iskustvenih pravila nalazi zadovoljavajue reenje, nekog problema ukoliko iz nekog razloga nije moglo biti naeno optimalno reenje.

77

Heuristika olakava pretraivanje prostora reenja i omoguava pravila redukcije broja alternativa koje se ispituju. Na taj nain se dobija reenje koje zadovoljava iskustvo, ali po pravilu nije optimalno. Tipini heuristiki modeli su: problemi trgovakih putnika, planiranja i upravljanja proizvodnjom, rasporeda orua i slino. Simulacioni modeli u sutini predstavljaju postupak formiranja raunarskog modela sistema ( ili procesa ) i izvoenje eksperimenata na tom modelu u cilju razumevanja ponaanja sistema ili analize razliitih strategija funkcionisanja sistema. Na osnovu ove definicije sledi da je za simulaciju potrebno izvriti formulaciju matematikog modela sistema koji se istrauje, prevesti ovu formulaciju u raunarski program i eksperimentisati sa moguim reenjima [3,4]. Simulacioni modeli su naroito pogodni za prouavanje sloenih sistema u kojima je primena ostalih vrsta modela neekonomina, a jo ee nemogua. Po svojoj prirodi simulacioni modeli spadaju u klasu

specijalizovanih modela malog stepena optosti. Modeli su naroito pogodni da daju odgovor na pitanje tipa ta ako, tj. ( ta e se desiti, ako se donese ovakva odluka ). Ovim modelima, sem sluajno, ne moe se doi do optimalnh reenja. 7. Konstrukcija matematikih modela Postupak izgradnje matematikih modela sledi blisko opti mauni metod zbog ega je, identifikacija faza postupaka izgradnje matematikih modela jednostavan problem. Tekoe nailaze tek u procesu prevoenja ovih faza u akcije.

78

Postoji

vie

razloga

koji

zahtevaju

potrebu

detaljnijeg

prouavanja postupaka matematikog modelovanja. Prvo, korektan postupak modelovanja obezbeuje istraivaa od greke tree vrste kako to nazivaju statistiari, a to je reavanje pogrenog problema pravim problemom. Isto tako, korektan postupak obezbeuje da se pravi problem ne reava pogreno. Drugim reima, obezbeuje se da je model validna predstava problema koji se izuava, da ga je mogue reiti i to uglavnom uz pomo raunara, da se izgradnja modela zavri unutar trokovnih i vremenskih ogranienja i da se model moe efikasno primenjivati. Postupak izgradnje matematikih modela se moe podeliti u sledeih devet faza: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. Definicije ciljeva, Planiranje istraivanja, Formulacija problema, Gradnja modela, Izbor metode reavanja, Programiranje i testiranje, Prikupljanje podataka, Validacija, i Implementacija.

1. Definicija ciljeva. - Prvi zadatak je utvrditi ta donosilac odluka ili korisnik modela eli da rei korienjem modela. Oigledno je da postavljanje ciljeva, koji se postiu modelovanjem, mora biti u skladu sa zadatim vremenskim i trokovnim ogranienjima. Pri tome postavljeni ciljevi ne treba da budu suvie uzani po svom kontekstu, ali i da suvie velika irina ne postoji, kojom se pokuava da ree svi problemi u datom sistemu.

79

U ovoj fazi istraiva blisko sarauje sa korisnikom modela i stie neophodna znanja o sistemu koji se modeluje. Razumevanje postavljenih ciljeva je nesumnjivo znaajno za istraivaa. Meutim, vrlo esto, sa vremenom se ciljevi menjaju te je veoma bitno shvatiti i ovu dinaminost ciljeva kojoj se modeli prilagoavaju. 2. Planiranje istraivanja. - Kao i svaka druga akcija, koja se odvija u zadatim vremenskim i trokovnim ogranienjima, kao i ogranienjima kadrova i modelovanje zahteva briljivo planiranje. Operativno, plan projekta sadri vremenski plan, plan angaovanja kadrova i po mogustvu plan trokova. Za planiranje vremena, projekat modelovanja se deli na pomenutih devet faza koje dalje mogu deliti na detaljne aktivnosti i za njihovo predstavljanje u vremenu se obino koristi Gantov dijagram, PERT ili CPM mrea. Planiranje kadrova i trokova se takoe moe vriti standardnim tehnikama za tu svrhu. Rezultat ove faze su kadrovi, finansijski resursi kao i vreme potrebno za realizaciju projekta modelovanja, ime su obezbeeni osnovni elementi za donoenje odluke: da li ulaziti u modelovanje ili ne. Za donoenje ove odluke je svakako potrebno utvrditi i potencijalne, direktne i indirektne koristi koje se ostvaruju uvoenjem modela u proces donoenja odluka [3,4].

80

Takoe, plan projekta je i osnova za kontrolu da li se projekat obavlja na eljeni nain ili ne. 3. Formulacija problema. - Ova faza je od fundamentalnog znaaja za uspeh modelovanja. Ovom fazom se obezbeuju svi potrebni podaci za fazu gradnje modela kao i smernice za budui rad [3]. Prvi zadatak ove faze je odluka da li je potrebno dati problem dekomponovati na odreeni broj manjih problema koji se dalje mogu reavati ili jedan po jedan ili paralelno. Za ilustraciju ovog zadatka razmotrimo primer problema planiranja proizvodnje i distribucije delova ( proizvoda ). Problem se sastoji u odreivanju nedeljnih planova proizvodnje i distribucije delova za planski period od mesec dana. Postavljeni ciljevi na koje model treba da odgovori su: 1. Koji je nivo zaliha potreban na kraju meseca u fabrici? 2. Koje su optimalne zalihe po skladitima? 3. Koji je optimalan plan transporta delova do skladita tako da su trokovi transporta minimalni? Jedan od moguih naina reavanja postavljenog problema, odnosno postavljenih ciljeva je njegova dekompozicija na podprobleme odnosno na odgovarajue probleme: 1. Model prognoziranja potreba za delovima daje prognoze potreba po vrstama delova po nedeljama u okviru planskog perioda od mesec dana; 2. Model zaliha po skladitima na osnovu prognoza potreba odreuje optimalni nivo zaliha na kraju planskog perioda. Na

81

osnovu ovog rezultata kao iz postojeeg stanja zaliha mogue je odrediti minimalne koliine proizvodnje; 3. Model godinjeg planiranja na osnovu prognoza godinje potrebe za delovima odreuje ukupnu proizvodnju kao i nivoe zaliha za svaki mesec tokom godine; 4. Model planiranja proizvodnje koristi rezultate godinjeg plana zaliha i zahteve skladita da bi se napravili nedeljni planovi proizvodnje za planski period od mesec dana; i 5. Modeli distribucije na osnovu prognoziranih potreba, zaliha po skladitima i planova proizvodnje distribuira gotovu proizvodnju po skladitima. Dekompozicijom, na pokazani ilustrovani nain, istraiva definie podmodele sa kojima se moe uspenije boriti, ime se poveavaju i anse za ukupan uspeh modelovanja. Drugi problem koji je potrebno reiti u ovoj fazi je utvrivanje nivoa detalja u kojima e problem biti reavan odnosno model razvijan. Osnovni faktori koji utiu na ovaj problem su postavljeni ciljevi za reavanje kao i trokovna i vremenska ogranienja razvoja modela. Definisanjem dimenzionalnost promenljivih nivoa koje detalja inae modela mogue i je odrediti nezavisnih i

modela

utvrivanjem

zavisnih

modela

predstavljaju

kontrolabilne

nekontrolabilne promenljive problema. Utvrivanje dimenzionalnosti modela ilustrovaemo na problemu radionice za remont odreenih motora. Pored neplaniranih otkaza radionica uestvuje i u planiranom preventivnom remontu. Cilj problema je odreivanje fizike veliine radionice kao i naina

82

funkcionisanja u odnosu na planiranje remonta. Oigledno je da predimenzionisanje kapaciteta dovodi do nepotrebnih trokova, a poddimenzionisanje do nezadovoljenja potreba [3,4]. U ovom konteksu odreivanja dimenzionalnosti modela se vezuje za broj tipova motora koji se remontuju, za vremenski period modelovanja, za tip operacija koje se obavljaju na motoru i slino. Kontralabilne promenljive problema su one koje moe da menja donosilac odluka, nasuprot promenljivama koje su nekontralabilne i koje se mogu smatrati zadatim za dati problem i van su uticaja donosilaca odluka. U datom primeru radionice za remont, kontralabilne promenljive su recimo broj radnih mesta i pravila funkcionisanja radionice. U ovom kontekstu nekontralabilna promenljiva je broj otkaza motora koji u ovom primeru je sluajna promenljiva. U sluaju konfliktnih situacija kao to su tipino ratne situacije, jedan broj nekontralabilnih promenljivih za jednu stranu su u stvari pod kontrolom druge strane. U fazi formulacije problema takoe je bitno utvrditi i kriterijume u odnosu na koje e se meriti efektivnost reenja. Na primeru radionice za remont ovi kriterijumi mogu biti oekivani broj motora koji eka na opravku, oekivano vreme ekanja, trokovi gradnje radionice i slino. Oigledno, izbor odgovarajueg kriterijuma je veoma znaajan za uspeno reavanje problema. 4. Gradnja modela. - U ovoj fazi se konstruie sam model koji predstavlja interakcije izmeu kontrolabilnih i nekontralabilnih

83

promenljivih kao i kriterijume efektivnosti reenja. Prema tome, model predstavlja eksplicitni izraz funkcionalne veze izmeu napred navedenih veliina [3,4]. Tako, na primer, ako je: X i - i ta kontralabilna promenljiva,

Y j - j ta nekontralabilna promenljiva, C k - k ta konstanta ili parametar, Wn - n ti kriterijum,


tad se model simboliki moe izraziti kao:

Wn = f ( X i , Y j , C k )
gde: f oznaava funkciju ili seriju funkcija koje opisuju funkcionalnu zavisnost izmeu X i , Y j , Ck . Kriterijum Wn se ne mora davati kao eksplicitna funkcija promenljivih. Pogodno je funkcionalnu zavisnost promenljivih kategorisati kao definicione, empirijske i normativne relacije. Definicione relacije predstavljaju, veinom, balanse koji

proistiu iz fizike prirode problema ili recimo nekih konvencija koje su uvedene u problem. Tako, na primer, ako su:

I (t ) - zalihe u periodu t,
I (t 1) - zalihe u periodu t-1,

P (t ) - proizvodnja u periodu t,
S (t ) - potronja u periodu t,

84

definiciona relacija je:

I (t ) = I (t 1) + P(t ) S (t )
Empirijske relacije su bazirane na istorijskim podacima, eksperimentalnim rezultatima, iroko prihvaenom rezonu i slino. Nedostatak budue ponaanje. Promene u budunosti se mogu ticati kako promena parametara ve postojeih relacija tako i promene strukture relacija. Isto tako, empirijske relacije mogu da predstavljaju nii nivo performansi starog sistema te prema tome mogu biti neadekvatne za opis novog sistema. Trei tip relacija su normativne relacije u tom smislu da one predstavljaju nain kako treba povezati promenljive da bi se postigla optimalna vrednost zadatog kriterijuma. Za ilustraciju razmotrimo primer radionice za remont odreenih motora. Podelimo motore na N klase i to da klasa 1 ima najvii prioritet, a klasa N najnii. Neka su:
n - broj kanala usluivanja,

empirijskih

relacija

moe

biti

nepogodnost

korienja podataka i zakljuaka iz prolog ponaanja sistema za

i - brzina dolaenja na popravku motora klase i, i = 1,2,..., N,


p - srednje vreme usluivanja, Tk - oekivano vreme ekanja na popravku motora u klasi k,
k = 1,2,...,N.

85

Ukoliko se predpostavi da za sve motore vai eksponencijalna raspodela vremena usluivanja i da je broj dolazaka na usluivanje dat Poasonovom raspodelom, tada se primenom teorije redova ekanja za oekivano vreme ekanja motora u klasi (k) dobija [15]:

Tk = 1 /( ABk 1 Bk ) + u / p, za k = 1,2,...,N
gde su:
A = n!((np u ) / rn n (r i / j!) + np
j =0 n 1

Bo = 1

Bk = ( i ) / np
i =1

u = i
i =1

r =u/ p
Izraz Tk predstavlja tip normativne relacije. 5. Izbor metoda reavanja. - Na zavretku faze gradnje modela, a esto jednovremeno sa tom fazom, potrebno je odrediti numeriki ili analitiki nain reavanja modela. Ovde je potrebno odluiti da li e na primer biti usvojen simulacioni ili optimizacioni pristup; da li e promenljive modela biti stohastike ili deterministike; da li e model biti nelinearan ili linearan; da li je mogue primeniti neki od ve postupaka reavanja. Ukratko, potrebno je odabrati model reavanja i oceniti da li ga je mogue realizovati na raunaru.

86

Veoma esto kod izbora metoda reavanja izbor se svodi na sledee dve alternative: a) nalaenje optimalnog reenja uproene verzije problema i b) nalaenje priblinog reenja tane formulacije problema. Moe se zakljuiti da je u praktinoj primeni alternativa b. mnogo pogodnija i to uglavnom to je nalaenje optimalnog reenja u praktinim problemima skoro nemogu zadatak. Kompletna predstava vanih faktora problema ak i da reenje nije optimalno je u praksi vie vredna od optimalnog reenja osiromaenog problema. 6. Programiranje i testiranje. - Ogromna veina modela realnih problema se konano predstavlja u vidu programa za raunar. U tom smislu je potrebno izvriti izbor odgovarajueg programskog jezika koji je najvie prilagoen modelu. Meutim, izbor programskog jezika je najee diktiran njegovom raspoloivou. Vrlo esto postoje standardni programski paketi koji se mogu direktno koristiti za reavanje modela kao to je program Microsoft Project ( reava probleme Simplex, PERT, CPM ... metoda ). Testiranje programa se svodi na formalnu verifikaciju ispravnog rada programa sa odgovarajuim test podacima. S obzirom da sloeni modeli imaju programe sa vie hiljada pa i desetine hiljada programskih naredbi, problem kreiranja konkretnih programa odnosno njihovog testiranja moe biti izuzetno sloen zadatak. 7. Prikupljanje podataka. - U ovoj fazi se prikupljaju podaci potrebni kako za testiranje programa u predhodnoj fazi tako i za

87

praktinu primenu modela u fazi implementacije. Problem tanosti ulaznih podataka je znaajan za konanu validnost modela. Meutim, zahvalna tanost nije ista za sve ulazne podatke. Rezultati modela mogu biti vie osetljivi na promene nekih podataka, a manje na promene drugih. Analogno tome potrebno je voditi rauna i o zahtevanoj tanosti ulaznih podataka. Takoe, veoma esto nije mogue prikupiti odreene ulazne podatke te se u tom sluaju primenjuje procenjivanje. Kod sloenih modela i broj ulaznih podataka je po pravilu veliki i pogodno je koristiti tehniku baza podataka za organizaciju ulaznih podataka i njihovo efikasno korienje u modelovanju. 8. Validacija. - Validacija modela se vezuje za proveru slaganja rezultata sa realnim sistemom, odnosno utvrivanje injenice da li je model dovoljno dobra apstrakcija realnog sistema [3]. U tom smislu potrebno je proveriti konzistentnost, osetljivost i primenljivost modela. Konzistentnost modela se proverava u odnosu na loginost rezultata pri promeni parametara modela do svojih ekstremnih vrednosti. Osetljivost modela se proverava na male promene ulaznih podataka. Ovaj korak obino ukljuuje numeriko eksperimentisanje na modelu. Na taj nain se zakljuuje o osetljivosti modela na pojedine ulazne podatke odnosno moe se zakljuivati o zahtevanoj tanosti ulaznih podataka i tanosti rezultata modela [15].

88

Primenljivost modela se odnosi na lakou njegovog reavanja kao i korienja od strane donosioca odluka. 9. Implementacija. - Uvoenje modela u praktinu primenu je konana faza modelovanja i oigledno kritina za konaan uspeh modela. Uspeh ove faze veoma je zavisan od kooperacije korisnika modela. 8. Model proizvodnih sistema Istraivai se u svojim eksperimentima susreu sa suvie komplikovanim aktivnostima kada ele da analiziraju jedan sistem, recimo jedan industrijski sistem. U takvim sluajevima ispitivanje se ne vri na originalu, ve na modelu ( slika 2.8. )[3]. OBLIKOVATI MENJATI PREDMET MODELIRANJA SLINOST, ANALOGIJE MODEL SVEST (OVEK, AUTOMAT) INFORMACIONI ODNOSI

Slika 2.8. Model Ako se izmeu dva objekta moe ustanoviti slinost u bilo kakvom odreenom smislu, tada izmeu tih objekata postoji odnos

89

originala i modela. Model obino ne moe da sadri sve osobine sistema, ve samo neke. Dimenzije prostora stanja modela su manje od onih koje ima original. Model zadrava samo one karakteristike originala koje su bitne za svrhu izuavanja originala, odnosno, model je uproena predstava o originalu. U praksi su poznati verbalni, fiziki, matematiki i razni drugi modeli. Model treba da se pod istim pretpostavkama ponaa kao original [3]. Za industrijske sisteme, model prikazuje, izmeu ostalog, ljude, njihove odluke i reakcije na pritiske spoljne sredine. Dve osnovne vrste modela se koriste u prouavanju ovih sistema:

blok

dijagrami

ili

dijagrami

tokova

grafiki

prikaz

povezanosti elemenata sistema na nain kako se formiraju kola povratnog dejstva i onako kako se kola spreu stvarajui sistem ), i

matematiki model ( deskripcija sistema koji opisuje i ima veu jasnou od verbalnih modela ).

Matematiko modelevanje, kako je ranije reeno, je sposobnost istraivanja razliitih procesa putem prouavanja pojava koje imaju razliite fizike, hemijske i drutvene sadrine, a mogu se opisati jednoznanim ili statistikim matematikim odnosima. Za predstavljanje preduzea, on treba da je u stanju da realno prikae ponaanje sistema, kao i nelinearnost i stohastike relacije elemenata. Relacije izmeu elemenata prikazuju se jednainama.

90

Ponaanje modela se posmatra, a eksperiment se radi sa namerom da se dobije odgovor na odreena pitanja o sistemu koga model prikazuje. Simulacija je termin koji se koristi da bi se oznailo voenje eksperimenata modelom. Eksperiment realnim sistemom zamenjuje se eksperimentom pomou modela. Za prikazivanje odnosa meuzavisnosti elemenata sistema obino se koristi dijagram tokova koji treba da obezbedi iri uvid u sistem. Linija toka pokazuje protok, uopteno reeno, materijala, energije i informacija. Tokovi prikazuju kako se neto kree od jednog stanja sistema u drugo stanje. Element stanja sistema i svi drugi elementi koji na neki nain predstavljaju neke akumulacije sistema prikazuju se obino pravougaonikom. Strelicama se prikazuje pravac kretanja toka odnosno ulaza i izlaza stanja sistema ( slika 2.9. ). U obliku kruga mogu se prikazivati pomoni elementi [3].
ELJENE ZALIHE

NABAVKA REZERVNIH DELOVA

ZALIHE REZERVNIH DELOVA ZA ODRAVANJE

UGRADNJA REZERVNIH DELOVA

PROIZVODNJA REZERVNIH DELOVA U SOPSTVENIM RADIONICAMA PREDUZEA

Slika 2.9. Simboli elemenata stanja sistema

91

Linije razliitih tokova treba da su u dijagramima tokova razliito predstavljene. Izvor informacije se obino obeleava sa kruiem. Parametri sistema su vrednosti koje na neki nain utiu na zbivanja u sistemu, ali su promenljive veliine. Dijagram tokova treba da pokazuje:

sva stanja sistema, tokove izmeu stanja, funkciju upravljanja kojom se kontroliu koliine koje teku izmeu stanja sistema, i informacione kanale koji povezuju stanja sistema sa upravljakom funkcijom.

Ponaanje nekog vezanog linearnog sistema u vremenu moe se opisati linearnom diferencijalnom jednainom, sa konstantnim koeficijentima (matematiki model). Analiza sistema u frekventnoj oblasti je klasina, ali je odigrala ogromnu ulogu, naroito u projektovanju tehnikih sistema za vojne potrebe, i to preteno sistema sa jednim ulazom i jednim izlazom. Za sistem upravljanja zalihama rezervnih delova za odravanje mogue je dati dijagram toka ( slika 2.10. ) pri emu se sistem sastoji od zaliha rezervnih delova za odravanje (stanje zaliha) i nabavke rezervnih delova (promena stanja sistema). Odlukom o nabavci

92

rezervnih delova eli se stvarno stanje zaliha dovesti na eljeni nivo [3]. CILJ SISTEMA: Odravanje potrebnog nivoa zaliha rezervnih delova za odravanje VREMENSKA KOREKCIJA POREMEAJA

NABAVKA REZERVNIH DELOVA ZA ODRAVANJE

ZALIHE REZERVNIH DELOVA ZA ODRAVANJE

Slika 2.10. Dijagram toka sistema upravljanja zalihama rezervnih delova za odravanje Analitiki model ponaanja sistema
t

upravljanja

zalihama

rezervnih delova moe se dati u obliku:

N Z = N Z [( N Z N 0 ]e
gde je: NZ nivo zaliha rezervnih delova,

t vkz

NZ nivo eljenih zaliha rezervnih delova, N0 nivo zaliha u trenutku t = 0, i tvkz vreme korelacije poremeaja. Od modela se trai da je u stanju da opie nelinearne sisteme vieg reda, da se pomou njega mogu istraiti ponaanja polazei od bilo kojih poetnih uslova.

93

Proces dobijanja reenja korak po korak naziva se simulacija, pa se ovi modeli nazivaju simulacioni modeli. Ovde se znaenje svakog elementa u modelu opisuje jednainama. Jednaine se dobijaju iz osobina strukture sistema. Simulacioni model za sluaj upravljanja rezervnim delovima (slika 2.10.) je lako postaviti obzirom da je sistem prvog reda u kome se negativnim kolom povratnog dejstva kontrolie stanje sistema. Pri ovome se polazi od toga da je najjednostavnija taktika nabavke ona kod koje nabavka zavisi od razlike eljenih i stvarnih zaliha, to se moe dati jednainom:

N J = N Z N Z
gde je: NJ koliina / jedinica vremena nabavke, odnosno:

NJ =

1 t vkz

( N Z N Z )

za tvkz > 0 (vreme korekcije zaliha jedinica vremena).

2.3.2. STATISTIKA METODA

Statistika nije posebna nauka. Ona se moe smatrati granom primenjene matematike, Ona je, prvenstveno opta metoda istraivanja i predstavlja primenu statistike i verovatnoe. Oblast primene statistike metode je vrlo kompleksna, jer je ine sve vrste masovnih pojava. Njenu sr ini saznanje kvantitativne odreenosti masovnih pojava. Zato se ona moe definisati kao:

sakupljanje ( odabiranje statistikih uzoraka ), predstavljanje ( klasifikacija ), analiziranje ( obrada podataka ),

94

tumaenje ( interpretiranje ) numerikih podataka, izraunavanje statistikih pokazatelja, i analiza statistikih pokazatelja i izvoenje zakljuaka.

Re statistika prema prof. S. Obradoviu, ima dva osnovna znaenja, s jedne strane pod statistikom se razume metoda kvantitativnog istraivanja pojava, a s druge strane rezultat takvog istraivanja. U statistikoj metodi, masovno i individualno, opte i posebno, kvantitativno i kvalitativno ne samo da se razlikuju nego i da se povezuju u tom smislu to se masovno i opte saznaju, na osnovu pojedinanog i posebnog, kao to se i kvaliteti saznaju na osnovu kvantiteta [26]. Koja pojava e se statistiki istraiti, to zavisi od cilja istraivanja. Treba otkriti kvalitativne i kvantitativne odredbe tih pojava, posebno rasprostranjenost izvesne osobine ili njenih vrsta pojava u cilju optih pojava, kao i menjanje, kretanje i tendencije daljeg kretanja i razvitka pojava odreenih osobina. Statistiki podaci se klasifikuju prema svojim vremenskim odredbama:

kvalitativni podaci, kvantitativni podaci, hronoloki podaci ( npr. vremenske serije ), i geografski podaci.

95

Statistika analiza ini fazu primene statistike metode. Zadaci statistike analize ostvaruju se pomou odgovarajuih matematikih operacija. Glavni predmet i svrha statistike analize jeste otkrie rasporeda uestalosti ( distribucije i frekvencije ) pojava odreenih osobina, iznalaenje kumulativnih vrednosti, bez vremenske odredbe, u masi pojava koje se ispituje [26]. Svrha tabelarnog i grafikog predstavljanja statistikih serija i matematikih funkcija, nije samo klasifikacija statistikih podataka nego i predstavljanje matematikih funkcija statistikog rauna, naroito menjanja vrednosti tih funkcija [4]. Nakon tabelarnog i grafikog predstavljanja odredi se ocena o pravoj aritmetikoj sredini. Vrhunski moment statistike metode jeste:

izvoenje optih zakljuaka, tumaenje rezultata statistike analize, i pravljenje hipoteza o zakonitostima masovnih pojava.

Statistika metoda moe se podeliti na:

parametarsku, i neparametarsku statistiku.

Metode parametarske statistike se zasnivaju na Gausovoj normalnoj krivi ( VNK kriva ) prilikom prognoziranja nekih pojava sa odreenom verovatnoom ( npr. produktivnost rada, otkazi maina i drugo ).

96

Neparametarske statistike metode se primenjuju na pojavama za koje ne vai pretpostavka o njihovoj normalnoj raspodeli, one imaju tzv. slobodnu distribuciju. Njihova informativna vrednost je manja, a mogu se koristiti i na podacima za koje bi se mogla postaviti hipoteza o normalnoj raspodeli.

2.3.3. ANALITIKO DEDUKTIVNA METODA

Analitiko deduktivna metoda se ne svodi na bilo kakvu dedukciju izvesnih stavova iz optih postavki, ve se pod ovom metodom razume zasnivanje itavih naunih sistema npr. logike, matematike ili itavih pojedinih disciplina. Ona polazi od aksioma koji se shvataju i prihvataju kao osnovne istine. Sve druge istine sistema moraju da se zasnivaju na poznatim aksiomama i izvode se iz njih [3,4]. Ova metoda se moe sastojati i u postavljanju i primeni aksioma u derivacijama rauna stavova i rauna predikata. Odnosno, u izboru aksioma jednog logikog sistema, u postavljanju definicija koje u sistemu igraju ulogu osnovnih istina sistema kao i aksiome i drugo. Aksiome su opti stavovi, ali nisu isto formalne niti su isto tautologije. Neki analitiari ( Rajhenbah, Hans Han i drugi ) smatraju da se sutina ove metode sastoji u formalizaciji osnovnih pojmova, definicija, aksioma i dokaza: osnovni pojmovi se smatraju kao bezsadrajni ili neodreeno sadrajni, a aksiome kao prazne tautologije, ili kao prazno apstraktne propozicionalne funkcije liene svakog neposrednog predmetnog sadrajnog znaenja i smisla.

97

Askiomatska metoda je vrlo privlana za naunike. Oni tee da izgrade aksiomatski sistem da dou do formalizovanih stavova, da svoju teoriju izraze odgovarajuim matematikim izrazima i apstraktnim formulama [20].

2.3.4. METODA CRNE KUTIJE

1. Definicije. - Crnu kutiju ( black box ) predstavlja svaki neistraeni objekat ili pojava, ije ponaanje se istrauje delovanjem na taj objekat i prouavanjem reakcija na ta delovanja, pri emu se polazi od izvesnih hipoteza o ponaanju tog objekta ili pojave, odnosno, pod crnom kutijom se moe tretirati bilo koji objekat o kojem se sudi na osnovu spoljnih manifestacija, bez poznavanja strukturne grae objekta. Znai, objekat ili pojava kao dinamiki sistem, pod spoljnim uslovima menja svoja stanja, a nepoznate su informacije o procesu, odnosno nepoznata je zakonitost ponaanja pojave ( slika 2.11. ).

X1 Ulazi X2 Xn (S) CRNA KUTIJA

Y1 Y2 Ym Izlazi

Slika 2.11.a Grafiki prikaz crne kutije

98

XF Ulazi XS X (f1 : X) (f2 : Y) BELA KUTIJA Y

YP Izlazi YS

Slika 2.11.b Grafiki prikaz bele kutije Pojednostavljeno reeno, bez otvaranja kutije, praenjem ta se deava na ulazu i izlazu, teimo da saznamo ta se nalazi u kutiji i kako se ona ponaa. Metoda crne kutije je osnovna kibernetska i sistemska metoda za istraivanje nepoznatih ili vrlo sloenih dinamikih sistema [3]. Preciznije reeno metoda crne kutije je sloen sistematian postupak u ijoj realizaciji se koriste sledei osnovni metodi: metodi modelskog funkcionisanja sistema, metodi kibernetikih eksperimenata i metodi izgradnje kibernetikih maina, kojima pripada budunost. Prilikom ispitivanja crne kutije treba sastaviti protokol koji sadri:

vreme (trenutak delovanja i osmatranja) i vrednosti ulaznih i izlaznih veliina.

Pri ovom objekat moe imati jedan ulaz X, sa vrednostima X1,X2,


.......,

Xn i moe da se nalazi u vie razliitih stanja a,b,c, ...., ( sa vie

izlaza Y1,Y2,.....,Ym ). Primena metode crne kutije omoguava otkrivanje zakonitosti ponaanja, ali ne prua saznanja o elementima i o strukturi pojave.

99

Otkrivene osobine crne kutije zavise kako od nje tako i od sposobnosti istraivaa da deluju na crnu kutiju. Iako je ovo jedna od najednostavnijih metoda istraivanja nepoznatih pojava, ona od istraivaa zahteva:

odreivanje ulazno izlazne matrice, odreivanje protokola ponaanja, ispitivanje ( izuavanje ) zakonitosti transformacija ( grafa transformacije ) sistema, i odreivanje zakonitosti ponaanja sistema ( deterministika i druga ).

Nekada ponaanje moe biti stohastiko i da ima vie parcijalnih grafova. Istraiva moe da odredi stanje koje nije pogreno, ali da to bude od male koristi. 2. Proces primene crne kutije. - Na osnovu napred datih definicija o primeni metode crne kutije, moe se definisati proces primene crne kutije ( erniek,I., Teorija sistema, Zrenjanin,1996. ):

planiranje istraivanja, izbor objekta istraivanja, definisanje aspekta istraivanja, identifikacija ulaza i izlaza, sastavljanje protokola, obrada podataka, analiza ponaanja sistema ( da li je deterministiko ), odreivanje verovatnoe ponaanja, odreivanje broja posmatranja, formiranje matrice ulaza i izlaza, definisanje relacije ulaz izlaz, formulisanje zakonitosti ponaanja objekta istraivanja, i

100

primena otkrivenih zakonitosti ponaanja i drugo.

Metoda crne kutije koristi se i u konstruisanju novih proizvoda, jer se polazi od nepoznatog objekta, crne kutije, a cilj je provoenje tog procesa jasno i jednoznano definisati funkciju, zakonitosti ponaanja i strukturu grae tog objekta kao tehnikog sistema, odnosno transformaciju crne kutije u belu kutiju. 3. Bela kutija. - Analognu pojmu crne kutije uveden je i pojam bele kutije ( slika 2.11. ), kod kojega su poznati zakoni ponaanja i procesa u njemu kao dinamikom sistemu, znai vri se transformacija predmeta prouavanja kao crne kutije u belu kutiju. U bilo kojoj beloj kutiji ostaje uvek neto neobjanjeno, nepoznato. Zbog toga se moe govoriti o sivoj kutiji. Postupak transformacije crne kutije u belu kutiju pa u sivu kutiju nije mogua, jer nisu poznate zakonitosti ponaanja sistema. 4. Preduzee kao sistem. - Primenom metode crne kutije, moe se analizirati jedno preduzee kao sistem ( slika 2.12. )[3]: Okolina SISTEM (S) Ulazi X
potencijal i usmeravanje korienja potencijala

Izlazi Y

STRUKTURA (Z) Okolina Slika 2.12. Preduzee kao sistem (crna kutija)

101

Kao to smo ve rekli, crna kutija je sastavljena od elemenata stanja sistema, elemenata promene stanja sistema i sloene strukture u kojoj se odigrava transformacija ulaza u izlaz. Tu transformaciju moemo prikazati matematikim modelom:
m, n = 0,1,2,3,... m n 1

S t + n : X t + m Z Y t +1 ,

gde su:

S t + n - stanje preduzea u momentu t, X t + m - ulaz u sistem u momentu t+m, Y t +1 - izlaz iz sistema u momentu t+1, i Z
struktura preduzea koja je relativno stabilna u vremenskom periodu posmatranja sistema. Svako stanje sistema moe se prikazati u vidu jedne take
t t S t ( S1t S 2 , S3 ,.....) prostora R k . Prema tome, stanje sistema predstavlja k

dimenzionu promenljivu. Stanje sistema u sukcesivnim vremenima t+i, i = 1,2,3,. (tako da prolost predhodi budunosti) sainjavaju ureeni niz sa konano ili beskonano mnogo elemenata. On opisuje ponaanje sistema u vremenu. Proces transformacije ulaza u izlaze odigrava se u vremenu, znai postoji relacija izmeu izlaznih i ulaznih elemenata.

X t + m Y t +1 ; m < 1
gde su sa: m i 1 obeleeni vremenski intervali u kojima se pojavljuju ulaz i odgovarajui izlaz.

102

Poznavanje samo jedne vrednosti ulaza X t nedovoljno je u programiranju izlazne veliine Y t . Predhodni ulazi formirali su stanje S sistema koje dovodi do promene izlazne veliine. Stanje sistema je karakteristika ija vrednost u datom vremenskom trenutku definie tekuu izlaznu veliinu i utie na njenu buduu vrednost. Prikazana zavisnost je odraz transformacije unutar sistema no, ne i jedinih zbivanja u irem sistemu. Postoji i obrnuta zavisnost ulaza i izlaza:

Y t +i SZ X t + j , j > i = 0,1,2,....
gde je: SZ struktura spregnutih podsistema sa kojima sistem stvara upravljaki posmatrano zatvorenu celinu. 5. Primer primene crne kutije. Predpostavimo da imamo nepoznat sistem (S) sa jednim ulazom (X) i jednim izlazom (Y), prema protokolu (tabela T 2.1.)

Tabela T-2.1
Vreme X Y 0 a 1 1 c 0 2 b 1 3 a 1 4 a 1 5 b 1 6 b 1 7 c 0 8 b 1 9 a 1 10 b 1 11 c 0 12 c 0

Na osnovu protokola zakljuujemo da se repertoar vektora ulaza sastoji od tri mogue vrednosti: a,b ili c. Vektor izlaza ima repertoar od dve vrednosti 0 ili 1. Svi ulazi a i b se pretvaraju na izlazu iz sistema u 1, dok se svi izlazi c pretvaraju na izlazu iz sistema u 0. Verovatnoe pretvaranja su:

103

p(a u 1) = 4/4 = 1 ili 100%, p(b u 1) = 4/4 = 1 ili 100%, p(c u 1) = 4/4 = 1 ili 100%. Iz ovoga se moe zakljuiti da je posmatrani sistem

deterministiki, tj. da jednoj vrednosti ulaza odgovara jedna i samo jedna vrednost izlaza.

2.4. METODE ISTRAIVANJA, TEHNIKE I POSTUPCI

2.4.1. NAUNO POSMATRANJE

Nauno posmatranje je sistemsko opaanje u cilju otkria novih injenica ili proveravanja naunih hipoteza. Kao metod istraivanja, to je nain prikupljanja podataka putem neposrednog ulnog opaanja. Posmatranje moe biti:

objektivno (stepen postignutog saznanja), potpuno, precizno (tano posmatranje), i sistemsko. spoljne pojave (ekstrospekcija),koje se mogu ulno opaati, i unutranje pojave (introspekcija).

Predmeti naunog posmatranja mogu biti:

Egzaktnost je potpuna preciznost posmatranja kada se postigne najvii stepen tanosti posmatranja.

104

Metoda naunog posmatranja moe da predhodi svakoj drugoj metodi, a pre svih eksperimentalnoj metodi. Ona nema vrednost eksperimenta. Podela naunog posmatranja je veoma sloena. Ovde se navodi sledea klasifikacija:

neposredno posmatranje (istraiva putem ula, uspostavlja kontakt sa objektom posmatranja), shveobuhvatno posmatranje (predmet posmatranja je neka sloena i dugotrajna pojava), masovno posmatranje (predmet posmatranja je neka masovna pojava), i posmatranje pojedinih sluajeva (predmet posmatranja su retki i jedinstveni fenomeni). Ovo je tzv. pojedinano posmatranje.

Sprovoenje posmatranja moe se obaviti kroz nekoliko koraka, pri emu osnovu ini sistemsko beleenje podataka i njihovo klasifikovanje. Pored ovoga, treba definisati i nain uspostavljanja kontakta sa sredinom i situacijom u kojoj e posmatranje biti izvedeno. Istraivanje, takoe, podrazumeva predhodnu selekciju i obuku posmatraa. Istraiva obino belei i svoje komentare, tako da sagledava svoj saznajni put i pogreke na njemu.

105

2.4.2. NAUNI EKSPERIMENT

Eksperimentalna metoda je organizovano razmatranje, kojim se predmet istraivanja izlaze vie puta razliitim uslovima u pogledu temperature, pritisaka i drugih fizikih, hemijskih i ostalih uticaja, uz pomno beleenje promena koje se pri tome deavaju [3,4]. Eksperiment u osnovi predstavlja pokuaj i posmatranje. Nauni eksperiment je metoda praktino teorijskog saznanja, iju strukturu ine:

eksperimentator (pojedinac ili grupa istraivaa koji vre eksperiment), predmet eksperimenta (pojave i procesi stvarnosti; njihovi kvaliteti, kvantiteti, mere, naini nastanka, promene i drugo),

sredstva eksperimenta (materijali eksperimenta, instrumenti, ureaji, maine, postrojenja i drugo), postupci eksperimenta (odabiranje vrste ogleda, izdvajanje ogledne grupe, teorijsko praktine operacije, postavljanje hipoteza i njihova provera),

eksperimentalni proces (uslovi eksperimentalne situacije, fiziki i hemijski procesi i drugo), rezultati eksperimenta, i interpretacija rezultata eksperimenta i izvoenje naunih pretpostavki i zakona.

Planiranje naunog eksperimenta je podeavanje pojava tako da eksperimentalni proces odgovori na odreeno pitanje i da se izvri organizovanje ogleda [26].

106

Eksperimenti mogu biti:

prirodni (ispitivanje u igri ili snalaljivosti u reavanju praktinih zadataka), vetaki (ispitivanje inteligencije pomou testova), simulacioni, i eksperiment u laboratorijskim uslovima.

U vetakom eksperimentu se mogu menjati uslovi ogleda u cilju ostvarivanja postavljenog zadatka. Jedna od vrsta vetakog eksperimenta je i modelovanje, odnosno modelni eksperiment, o emu je bilo govora u predhodnim poglavljima. Osnovna saznajna uloga eksperimentalnih metoda se sastoji:

u proveri hipoteza, injenica i zakona i u njihovom odbacivanju, korekciji ili pretvaranju u zakone, u postavljanju novih hipoteza, u proveri ranije utvrenih zakona, i u otkriu novih injenica i novih zakona.

Ova metoda oslanja se na iskljuivo iskustvo u korienje klasine metode indukcije. Izmeu zamisli i materijalnog ostvarenja postoji razlika, izvesno odstupanje. Eksperiment kao specijalan oblik prakse treba da utvrdi u emu je i kolika je razlika izmeu misaonog i stvarnog [20]. Merenja su sastavni deo svakog eksperimenta.

107

Prvi korak u eksperimentalnom istraivanju moe da bude uspeno mehaniko shvatanje po kome jedan uzrok ima jednu posledicu. U najveem broju sluajeva i u razliitim oblastima istraivanja koriste se tzv. test funkcije na ulazu u sistem. Sledei koraci u istraivanju mogu da budu usmereni na upoznavanje funkcionisanja sistema. Zadatak razliitih, vie ili manje razraenih i primenljivih metoda eksperimentalnog istraivanja jeste upuivanje istraivaa na mogue postupke eliminacije. Eksperimentalna metoda primenjuje se danas vrlo iroko u gotovo svim oblastima nauke, pa se moe dati i posebna definicija eksperimenta: Eksperiment je planirano i kontrolisano praktino dejstvo na objekt istraivanja kako bi se na materijalnoj ravni izvrila konfrontacija misaonih proizvoda (hipoteza, projekata, strategija i drugo) sa prirodnim, odnosno tehnikim strukturama i prouavanjem ponaanja predmeta istraivanja smanjio broj otvorenih pitanja [20] . Kao nepotpuna eksperimentalna metoda, esto se u literaturi pominje empirijska metoda, u kojoj pristupamo istraivanju bez postavljanja naune hipoteze. U tabelama T-2.2 i T-2.3 date su uporedne slabosti, odnosno prednost prorauna u odnosu na eksperimentalna ispitivanja (za tehnike sisteme).

108

Tabela T-2.2: Uporeenje prorauna i eksperimentalnog ispitivanja Potencijalna prednost Potencijalne slabosti prorauna eksperimentalnog ispitivanja
Proraun moe da obuhvati samo kvantificirane parcijalne oblasti Efekti koji nisu ukljueni mogu da se dobiju sraunavanjem U proraunima optimizacije potrebni su objektivni kriterijumi za ocenjivanje, a oni su poznati samo delimino Uticaj rasipanja dimenzija moe se obuhvatiti samo delimino Odreeni parametri raunskog modela mogu da budu utvreni tek poto se izvre merenja na fizikom modelu ili prototipu Reavanje odreenih problema zahteva vreme i velike trokove u formiranju modela i angaovanju kapaciteta raunara Eksperimentalno ispitivanje omoguava ispitivanje onih efekata koji se raunski ne mogu obuhvatiti Eksperimentalna ispitivanja otkrivaju ne retko i ona slaba mesta koja nisu oekivana U nedostatku objektivnog kriterijuma za ocenjivanje, eksperimentalna ispitivanja omoguavaju subjektivno vrednovanje Ispitivanje uticaja rasipanja dimenzija komponenata u proizvodnji ne predstavlja problem, to je samo pitanje trokova Objekat ispitivanja moe da se podvrgne prouavanju po metodi crne kutije bez poznavanja bilo kog njenog parametra Dovoljno je samo fiziko prisustvo objekata, pa da se odmah zapone sa ispitivanjem

Tabela T-2.3: Uporeenje prorauna i eksperimentalnog ispitivanja Potencijalne slabosti Potencijalna prednost eksperimentalnog ispitivanja prorauna
Teko je odravanje konstantnih uslova ispitivanja Sistemske greke nisu uvek prepoznatljive i/ili odreene Uticaji malih promena ne mogu dobro da se identifikuju kod ponovljenih ispitivanja Visoka pouzdanost rezultata trai viestruko poznavanje ispitivanja U izvesnim sluajevima interpretacija rezultata je teka Konstantni granini i poetni uslovi obezbeuju jednoznanost rezultata Matematiki modeli se verifikuju u poznatim granicama tanosti Relativne promene svih parametara matematikih modela mogu da se identifikuju Potreban je samo jedan proraunski prolaz Mogua interpretacija rezultata na osnovu dodatnih pojedinanih informacija Matematiki modeli utvrenim granicama Matematiki model definie veliine koje direktno da se mere su u

Rezultati ne mogu uvek da se reprodukuju i/ili prenesu (na teorijski model) Neke efekte nije mogue odrediti primenom merne tehnike ili su trokovi veliki

moe da ne mogu

109

Nastavak tabele T-2.3


Primena principa promena samo jednog parametra nije uvek mogua zbog kompleksnosti sistema Znatno se vreme gubi dok se fiziki ne realizuje objekat ispitivanja: ne retko razultati kasne Ne retko potrebna su velika ulaganja da bi se realizovalo i ispitalo vie varijanti Mogue su promene parametara na eljeni nain Verifikovan matematiki model omoguava brz pristup raunanju i relativno brzo dobijanje rezultata ak i za ekstremno kompleksne matematike modele ulaganja su relativno mala u analizama vie varijanti

Ovde treba rei da se kao deo svakog eksperimenta mora tretirati postupak merenja. Obino struktura postupaka merenja sadri: - merni objekt - nosilac merne veliine, - merni signal primarni signal, - prijemnik signala, - merni signal ( preslikani signal ), - korekturni lan raunski element, - korigovani preslikani signal, - optiki instrument pokaziva, - merna vrednost, - registrovanje, memorisanje, - obrada podataka ( raunar ), i - oitavanje. Danas je u primeni veliki broj metoda (i postupaka) tehnike dijagnostike (Adamovi,., Beograd,1998.). koje se mogu od koristiti u svim eksperimentima za udbenike, posebne Tehnika Svaka dijagnostika, metoda Zavod

predvia

primenu

instrumentacije (kontrola radnih parametara maina; kontrola vibracija i buke; ultrazvuk, gamagrafija i radiografija; kontrola produkata habanja i sagorevanja; kontrola elektrinih parametara; kontrola

110

korozije...). Ovi postupci se posebno koriste za utvrivanje stanja tehnikih sistema (maina i postrojenja). Kao primer, navodimo eljezaru Smederevu gde su uvedeni svi postupci tehnike dijagnostike. Eksperiment kojim se razreava protivrenost izmeu dve razliite hipoteze uobiajeno se naziva krucijalni eksperiment (putokazni eksperiment). Eksperimentalna metoda moe se koristiti sa drugim naunim metodama, posebno sa metodom posmatranja sa kojom je nerazdvojan drug. Paljivo posmatranje je neizbeno kao samostalan in u prirodnim uslovima, zatim prilikom eksperimentisanja, kao i u uslovima koje stvara praktian ivot.

2.4.3. NAUNO ISPITIVANJE

Ispitivanje

je

sutini

postupak

prikupljanja

podataka

posredstvom verbalne komunikacije, koja se uspostavlja izmeu istraivaa i lica za koje se pretpostavlja da te podatke moe da prui [13]. Osnovna podela naunog ispitivanja je:

direktno ispitivanje (prikupljanje podataka u kome je ispitanik unapred obaveten o injenici da se podvrgava ispitivanju),

indirektno ispitivanje (ispitanik nije unapred obaveten o ispitivanju), blaga ispitivanja (ispitiva sa ispitanikom uspostavlja prisni kontakt),

111

neutralno ispitivanje (karakterie odnos formalne, poslovne utivosti izmeu ispitivaa i ispitanika), i stroga (otra) ispitivanja (strog odnos ispitivaa prema ispitaniku slino sudsko istranom postupku, pri emu se mogu postavljati unakrsna pitanja i slino).

Dve su osnovne tehnike ispitivanja:

intervju (putem naunog razgovora izmeu ispitivaa i ispitanika dolazi se do podataka znaajnih za istraivanje; to mora da bude susret lice u lice i da postoji specifina svrha koja mora biti poznata intervjuisti), i

anketa (do potrebnih podataka dolazi se tako to ispitanik samostalno popunjava predhodno pripremljen obrazac s pitanjima; to je istraivaki postupak kojim se ispitanicima postavljaju pitanja u vezi sa injenicama od naunog interesa).

U literaturi se esto navodi i klasifikacija intervjua:

injeniki intervjui (obezbeuju kvantitativne podatke o predmetu intervjuisanja), dijagnostiki intervjui (dijagnoza stanja predmeta intervjuisanja), i terapeutski intervjui (modifikovanje stavova i ponaanja intervjuisanog).

Intervjui mogu biti i neusmereni (nije pripremljena osnova za razgovor) i usmereni (pripremljena osnova za razgovor). Intervjuisanje je, znai, evoluativni postupak koje se moe iskoristiti, ako se poznaju:

sutina

odlike

intervjua

(izraena

je

usmerenim

razgovorom),

112

vrste intervjua, i pripreme za intervju.

Usmereni intervjui mogu biti dirigovani gde su ograniena prava ispitanika i ispitivaa. Ispitivanje moe biti pojedinano, grupno i kolektivno. Ankete se mogu koristiti u neogranienom broju problema. Ona, pored optih, ima i svoje posebne ciljeve. Sprovodi se sama za sebe, odnosno ad hock istraivanje. Njome se najee dosee prvi nivo saznanja, naune deskripcije. Kao osnovno svojstvo ankete jeste postojanje upitnika (obrazca) ijim se popunjavanjem dobijaju traena obavetenja. Konstrukcija upitnika je vana operacija i ona zasluuje posebna pravila koja se odnose na strukturu ispitanika, oblik pitanja, obim upitnika, vrstu podataka koja se prikuplja i drugo. Pitanja i njihov smisao treba da budu jasni ispitanicima, a svojom formulacijom i sadrajem treba da se odnose na sam predmet istraivanja. Ona mogu biti: - otvorena pitanja (ispitanik slobodno moe da formulie odgovor) i - zatvorena pitanja (ispitanik bira jednu ili vie ponuenih alternativa odgovora). Ovde treba pomenuti i tehnike skaliranja (instrumenti za skaliranje su skale) kao forme ankete koja se primenjuju kod serije podataka koje treba urediti u kontinualan niz (na pojave koje ine kontinuum). Prednosti intervjua su:

neposredni kontakt, prilagodljivost pojedincima, razgovor ilustrovan posmatranjem,

113

uvaavanje individualnih vrednosti, i mogunost komunikacije.

Nedostaci intervjua su: - delimino zanemaren osnovni faktor istraivanja, - jednostrano prikupljanje podataka, - neekonomino prikupljanje podataka, - nepodesno registrovanje podataka, i - promenljive propozicije razgovora. Skaliranje kao postupak evoluativne tehnike je stepenovanje kategorija koje su postavljene kao grupa elemenata neophodnih za istraivanje odreenog problema ili pojave. Skaler je lista odabranih rei, izraza, reenica, pasusa pored kojih posmatra belei vrednost ili procenu datu na osnovu objektivne skale vrednosti. Osnovni zahtevi za konstruisanje skala su: - adekvatnost sadraja, - izrazitost forme, - specifinost funkcije, - odmerenost broja, i - ujednaenost ritma izmeu kategorija. Prema nainu iskazivanja kategorija skale se dele na: - numerike (stepenovanje datih kategorija pomou niza brojeva), i - deskriptivne (niz verbalno izloenih kategorija od kojih svaka oznaava odreeni stepen).

114

Prema nainu skaliranja mogu biti: - alternativna skala (sadre vie kategorija i za svaku se predviaju samo ekstremni pozitivni ili negativni odgovori), - kumulativna skala (sadri vie kategorija od kojih svaka via obuhvata sve nie kategorije), - kontrolna lista (sadri rei, izraze ili reenice svrstanih po odreenom redu u vie kategorija), - rang skala (odreivanje redosleda), - skala uzoraka (sadri nekoliko tipinih predstavnika, razvrstanih od najboljeg do najgoreg), -poreenje parova (kada treba rangirati manji broj elemenata), i - odredi ko ? ( sadri kategorije u kojima se navode izvesne karakteristike na osnovu kojih ocenjiva identifikuje osobe na koje se te karakteristike odnose ).

2.4.4. INFORMATIKA METODA

savremenoj

nauci

se

za

odredbu

ponaanja

sistema

upotrebljava pojam stanje pod kojim se podrazumevaju bilo koje odlike dinamikog sistema ili njegovih elemenata. Cilj informatike metode je: 1. objanjenje prirodnih, biolokih i drutvenih pojava pomou modela samoregulativnih sistema, 2. zamena mehanikog, linearnog kauzaliteta dijalektikim kauzalitetom, i. 3. izgradnja metode proveravanja pomou metode crne kutije.

115

Ako sa S ( x, y ) oznaimo sistem, sa a, b, c,..... stanje sistema, sa

T transformaciju sistema, a sa t vreme, onda formula S (t1 ) + a oznaava


stanje sistema S u vremenu t1 . Jednoznane promene oznaavamo sa a b ; b c , dok sheme:

b a c
oznaavaju dvoznane promene stanja, a shema

e d f

b a c

oznaava vieznanu promenu stanja dinamikog sistema. Shema zatvorene transformacije je:

a b c T b c d

d a

dok je shema otvorene transformacije:

a b c T e c d

d a

Sutina svakog sistema samoregulacije je povratno dejstvo koje ini dijalektiki proces meusobnog delovanja ulaza ( input ) i izlaza (output) (slika 2.13.).

116

REGULATOR (R)

Ulaz X

SISTEM (S)

Izlaz Y

Slika 2.13. Prost samoregulativni sistem U stvarnosti se ee javljaju sloeni dinamiki regulativni sistemi, tj. takvi sistemi u kojima ima vie ulaznih veliina ( X i ) ili vie regulatora. Ovakvi sistemi predstavljaju spletove dinamikih sistema. Jedan od tipova sloenih sistema je onaj u kome su sjedinjeni pozitivna i negativna povratna dejstva (primer: poveanje cene elektrine energije izaziva poveanje trokova u industriji, ovo poveanje cena u industriji izaziva smanjenje potranje, a onda i smanjenje proizvodnje).

2.4.5. METODA ANALIZE SADRAJA

Metoda analize sadraja je kombinacija tehnika posmatranja i ispitivanja. Zasniva se na tehnici prikupljanja podataka o razliitim obelejima sadrajima i forme simbolikog, drutvenog komuniciranja, posebno kada su kao predmet istraivanja shvatanja, miljenja i drugo. Ona odgovara istraivanjima komunikacija u najviem smislu ( komunikacije meu ljudima: rei, slike, muzika, tabele i slino ). Pri tome, mora postojati odailja poruke, prijemnik poruke i sadraj poruke [3,4].

117

Ovom metodom se ne obuhvata samo ispitivanje sadraja, ve i njihov oblik, nain i druge dimenzije. Obino se koriste sve tri dimenzije vremena: prolost, sadanjost i budunost. Osnovni postupci metode analize sadraja su:

kvalitativna analiza sadraja ( treba da se odgovori na pitanja ta i kako, je neto saopteno; to je postupak kojim se utvruje pripadanje ili nepripadanje nekog sadraja predmetu istraivanja ), i

kvantitativna analiza sadraja ( treba da odgovori na pitanja ta, kako i koliko; sadraj se razlae na njegova osnovna znaenja koja su izraena kroz misli, ideje i drugo ).

Metodski postupak analize sadraja je: 1. precizno hipoteza, 2. utvrivanje predmeta i ciljeva analize sadraja, 3. izrada sistema kategorija i podkategorija, 4. definisanje jedinica analize i jedinica brojanja, 5. izrada tehnikog instrumentarija, i 6. odabir dokumenata za analizu i objanjenje tog izbora. definisanje predmeta istraivanja, ciljeva i

2.4.6. METODA STUDIJE SLUAJA

Metoda studije sluaja sastoji se u istraivanju aspekata neke pojave, pri emu se za prouavanje uzima pojedinac, grupa, ustanova ili preduzee [3,4].

118

Sluaj se sastoji od podataka koji se odnose na neki ivotni period, ivotni proces dotine jedinice. Kombinacija faktora koji su obuhvaeni datim ponaanjem podvrgavaju se ispitivanju da bi se odredilo postojee stanje i otkrili uzroni faktori koji deluju. Ova metoda se moe koristiti za istraivanje pojedinanog sluaja, sluajeva u nizu i mozaika sluajeva. Istraivanja sluajeva u nizu imaju zajedniki predmet koji je razvuen u vremenskom kontinuitetu i na razliitim prostorima [13]. 2.5. METODE I TEHNIKE ZA PROJEKTOVANJE I UPRAVLJANJE U nastavku je dat pregled metoda i tehnika koje mogu nai primenu u postupcima projektovanja sistema i upravljanja procesima rada.
2.5.1. FTA, FMEA i FMECA METODE ( metode analize otkaza i neispravnosti )

FTA Analiza stabla otkaza ( Fault Tree Analysis ) je razvijala za potrebe industrije i predstavlja detaljnu deduktivnu metodu koja zahteva veliki broj informacija o sistemu (ma[ina, postrojenja). Cilj konstruisanja stabla otkaza je modelovanje uslova koji rezultiraju u pojavi vrnog neeljenog otkaza (pri ovome otkaz je simptom neispravnosti).

119

FMEA i FMECA Analiza naina, efekata i kritinosti otkaza je induktivna metoda usmerena na analizu uticaja pojedinanih otkaza na rad sistema. Izvodi se pomou pravila kojima su obuhvaeni: 1. Analiza naina i efekata otkaza, 2. Analiza kritinosti, 3. Analiza pogodnosti za odravanje, i 4. Analiza teta nastalih otkazom. Ove metode zasnivaju se na teoriji pouzdanosti i posedovanju velikog broja podataka dobijenih praenjem rada sistema ( proizvoda ) u vremenu. Podruje primene ovih metoda je: Projektovanje proizvoda i usluga, odravanje tehnikih sistema, unapreenje kvaliteta ( utvrivanje nepoeljnih vrnih dogaaja u fazi projektovanja, odnosno pri utvrivanju stanja dijagnostici, analiza uticaja otkaza pojedinanih elemenata na rad sistema i slini zahvati u podruju proizvodnih programa visokog stepena sloenosti ili usluga servisnog karaktera, saobraajnih koje ukljuuju upotrebu sloenih tehnikih sistema od kojih se zahteva visoka pouzdanost ) [23].
2.5.2. DIJAGRAM TOKA

DIJAGRAM TOKA ima za cilj grafiko predstavljanje faza odvijanja odreenog procesa. Unoenjem aktivnosti i njihovim redoslednim povezivanjem, uz korienje standardizovanih simbola za aktivnosti, odluke, granina mesta ( poetak i kraj toka ), prikljune take, linije odvijanja procesa, dokumente, napomene i opise datoteka, dobija se jasan grafiki prikaz koji opisuje:

120

tok odvijanja procesa, tok podataka u sistemu, ili tok materijala u sistemu.

Dijagram toka se moe koristiti i kao upustvo za izvoenje procesa proizvodnje ili vrenja usluge i u datom smislu je sastavni deo postupaka i uputsava u okviru dokumentacije sistema kvaliteta. Podruje primene:

Projektovanje procesa rada (grafiko predstavljanje TOKA odvijanja procesa u cilju prezentacije, analize i optimizacije projekta usluge);

Proizvodnja ili vrenje usluge (postupak ili upustvo za rad na izvoenju postupaka rada ili realizaciji usluge); Kontrola procesa proizvodnje ili vrenja usluga (utvrivanje ulazno/izlaznih veza izmeu faza procesa u cilju ulaenja u trag odstupanjima od projektovanih veliina).
2.5.3. POREENJE OSOBINA

POREENJE OSOBINA je, u sutini, jedan oblik metode viekriterijumskog odluivanja. Problemi vezani za metode viekriterijumskog odluivanja ( veliki broj kriterijuma, konfliktni karakter kriterijuma, neuporedive jedinice mere, potreba iznalaenja optimalne varijante i drugi ) se primenom ove metode prevazilaze na nain da se vri rangiranje varijanti sa ciljem utvrivanja poloaja objekta uporeenja u odnosu na objekat lidera u podruju.

121

Podruje primene:

Upravljanje procesom rada (uporedna analiza osnovnih karakteristika poslovanja u razliitim vremenskim periodima i poreenje sa drugim);

Projektovanje kvaliteta

prizvoda,

proizvodnja procesa,

unapreenje procesa

(uporedna

analiza

delova

proizvodnje ili vrenja usluga ili pojedinanih proizvoda i usluga sopstvenih i proizvoda ili usluga konkurentskih preduzea, u cilju utvrivanja potrebnih i dovoljnih karakteristika za ostvarenje projektovanih efekata).
2.5.4. DIJAGRAM SLINOSTI I DIJAGRAM STABLA

DIJAGRAM SLINOSTI I DIJAGRAM STABLA su dve sline tehnike koje se esto izvode jedna za drugom sa istim ciljem. Pri datom: - Dijagram slinosti se koristi da bi se izvrila selekcija i grupisanje prikupljenih podataka, ideja, utisaka i miljenja o odreenom problemu, a - Dijagram stabla (blok dijagram) za struktuiranje datih veliina i uspostavljanje meusobnih veza. Dijagram slinosti i dijagram stabla se primenjuju za:

Projektovanje procesa rada (prikupljanje i prikazivanje, u prvom redu, kvalitetno iskazanih podataka od korisnika proizvoda i usluga, dobavljaa ili iz procesa proizvodnje ili vrenja usluga u cilju unapreenja procesa rada i kvaliteta proizvoda i usluga) [23].

122

2.5.5. SPC METODE

SPC ( Statistical Process Control ) kao statistika kontrola procesa obuhvata, pored upotrebe statistikih metoda, poznavanje i korienje niza drugih postupaka, metoda i tehnika ( ABC, Ishikava, Brainstorming, FMEA, FMECA itd. ). Kljuni aspekt SPC programa je dobijanje predvidivog procesa rada, a time i predvidivog rezultata. Osnovu za ocenu o predvidljivosti procesa predstavljaju podaci izdvojeni i odreeni na nain koji omoguava donoenje relevantnih zakljuaka [23]. SPC metode se primenjuju za:

Projektovanje proizvoda, proizvodnja i unapreenje kvaliteta, upravljanje procesima rada (prikupljanje i prikazivanje podataka, odreivanje oblika i mera rasipanja rezultata merenja srednja vrednost, mod, medijana, raspon, devijacija, oblikovanje kontrolnih karata za opisne i kvantitativne zahvati). karakteristike kvaliteta, regresione i koleracione analize, analiza spobnosti procesa i slini

123

2.5.6. TAGUCHI METODA

Metoda se zasniva na funkciji gubitka ( Taguchi funkcija ) koja predstavlja odstupanje funkcionalne karakteristike proizvoda (sistema) ili procesa od projektovane - nominalne vrednosti. Pri datom gubici mogu biti direktni (trokovi proizvodnje, servisa...) ili indirektni (gubitak trita, ulaganja za dostizanje kokurentne pozicije...). Taguchi funkcija povezuje gubitke sa funkcionalnom karakteristikom proizvoda, predstavlja kvadratnu formu i moe se razviti u Taylor ov red oko take nominalne vrednosti (m):

L ( y ) = L ( m + y m) = L ( m) +

L ( m) L ( m) ( y m) + ( y m) 2 + ... = k ( y m) 2 1! 2!

Sutina metode je u zameni klasinog prilaza projektovanju u granicama dozvoljenih odstupanja posmatrane karakteristike, prilazom koji obezbeuje da karakteristike proizvoda konvergiraju miminalnoj vrednosti ime se usmereno suavaju podruja rasipanja, smanjuju trokovi proizvodnje, eksploatacije i odravanja, umesto kontrole karakteristika proizvoda (sistema) i odvajanja dobrih od loih ( slika 2.14.a. i slika 2.14.b. ).
NIJE DOBAR NIJE DOBAR

GUBITAK

NOMINALNA MERA

Slika 2.14.a. Klasian prilaz

124

GUBITAK

DOBAR

GUBITAK

L = k ( y m) 2
lo lo

dovoljan dobar

nominalna mera

dovoljan dobar

najbolji Slika 2.14.b. Taguchi prilaz Podruje primene: Projektovanje procesa rada i

unapreenje

kvaliteta

(integralni model projektovanja za kvalitet na bazi eksperimenata u kojim se, na osnovu posebnih principa, utvruju parametri karakteristike proizvoda (sistema) pre izrade prototipa i proizvodnje, suava podruje njihovog rasipanja oko nominalnih vrednosti i na dati nain smanjuje verovatnoa poremeaja u proizvodnji i eksploataciji).
2.5.7. DIJAGRAM RASIPANJA

DIJAGRAM RASIPANJA predstavlja grafiki prikaz regresione i korelacione analize, dakle statistikih metoda u analizi veza izmeu promenjljivih izmeu kojih nije utvrena eksplicitna matematika funkcionalna zavisnost. Kako su u empirijskim istraivanjima, kao to je sluaj veeg dela istraivanja u podruju kvaliteta procesa, proizvoda i

125

usluga, veze skupova podataka po prirodi stohastikog karaktera, metode korelacione analize imaju poseban znaaj [23]. Na osnovu izgleda oblaka taaka u dijagramu rasipanja mogue je utvrditi karakter i intezitet istraivane meuzavisnosti u smislu:

pozitivna/negativna korelacija, jaka/slaba korelacija, pravolinijska/krivolinijska koleracija, i koeficijet ( mere ) korelacije.

Podruje primene:

Dijagnostika tehnikih sistema (istraivanje meuzavisnosti skupova podataka prikupljenih u okolini); Proizvodnja i vrenje i unapreenje kvaliteta ( utvrivanje postojanja meuzavisnosti skupova podataka koji imaju odreeno zajedniko obeleje i ocena karaktera i intenziteta predmetne meuzavisnosti prvenstveno za analizu podataka iz procesa proizvodnje ili vrenje usluge i podataka od korisnika proizvoda i usluga koji nisu kao jasna reklamacija na odreenu karakteristiku proizvoda ili usluge ).
2.5.8. METODE QFD i AZG ( Analize Zahteva i Greaka )

QFD predstavlja skraenicu od Quality Function Development (rasporeivanje funkcije kvaliteta). Analiza se vri nad strukturom tipa stabla dobijenom na osnovu strukture proizvoda (sistema) ili usluge. Osnovna ideja je da se putem ema kua kvaliteta koje se pridruuju svakom elementu strukture proizvoda ili specifikacije usluge

126

obezbedi prenoenje zahteva korisnika u pogledu karakteristika proizvoda (sistema) ili usluga. AZG metoda se zasniva na QFD, ali sadri odreena poboljanja u smislu da ima razraen postupak za praenje lanca greaka koje dovode do nezadovoljstva korisnika. Podruje primene: Projektovanje procesa rada (odreivanje kritinih mesta u procesu proizvodnje ili vrenja usluga sa stanovita zadovoljenja potreba korisnika pri emu se na osnovu rezultata analiza obezbeuje povratna sprega sistemsko prenoenje datih zahteva na proces projektovanja i proizvodnje ili vrenja usluge).
2.5.9. SAKUPLJANJE IDEJA ( Brainstorming i Brainwriting )

Podruje primene: Upravljanje procesom rada (usmereno prikupljanje i korienje ideja veeg broja uesnika u procesima rada u postupcima menadmenta upravljanja na svim nivoima, razvoju novih programa i proizvoda, poveanja efikasnosti nastupa na tritu i postupcima uoavanja prisutnih ogranienja obezbeenju vieg nivoa kvaliteta proizvoda i procesa i traenja prilaza njihovom otklanjanju) [23]. Opis: BRAINSTORMING u slobodnom prevodu oluja misli i ideja , je tehnika za podsticanje i generisanje velikog broja ideja od strane grupe

127

uesnika za kratko vreme u cilju oblikovanja predloga za ostvarenje odreenog efekta ili prevazilaenje problema. Tehnika se, po pravilu, izvodi u izolovanom radu grupe uesnika kvalifikovanih za predmetni problem, razliitog poloaja u organizacionoj struukturi. Grupa ima rukovodioca koji usmerava njen rad korienjem principa: eliminacija kriticizma, sloboda u iznoenju ideja, prednost ( u poetnoj fazi ) kvalitetu u odnosu na kvalitet. Osnovni koraci brainstorming-a su:

objanjavanje pravila, definisanje problema, iznalaenje uticajnih faktora, procena uticaja faktora, odreivanje prioriteta, predlaganje dejstava, i izbor dejstva / dejstava.

BRAINWRITING tehnika slina brainstorming u pri emu se ideje iznose u pisanom obliku. Na dati nain se eliminiu nedostaci brainstorming a kao to su negativan uticaj rukovodioca i direktan ili indirektan uticaj lanova grupe na slobodu miljenja i iznoenja ideja. Koraci brainwritinga su:

priprema za brainwriting, uvod u brainwriting, organizovanje grupe, davanje inicijalnog podsticaja, interakcija ideja, i analiza i izvetavanje.

128

2.5.10. ISHIKAWA DIJAGRAM

ISHIKAWA

dijagram

ili

dijagram

UZROCI

POSLEDICA

predstavlja metodu za detaljnu analizu odnosa izmeu odreenog stanja sistema u posmatranju (posledice) i uticajnih veliina (uzoraka) koje uslovljavaju pojavu datog stanja (slika 2.15.). Pri datom se vri selekcija izdvajanje stvarnih uticajnih veliine uzoraka pojave u posmatranju, njihovo razvrstavanje prema prirodi i karakteru dejstva grupisanje u celine (grupe), logiko povezivanje posledice i izdvojenih uzoraka i odreivanje meusobnih odnosa uzoraka. Na dat nain utvruju se podloge za projektovanje postupaka poboljanja. Metoda je kvalitativna i najee se koristi u kombinaciji sa drugim metodama. grupa uzoraka 1. uzrok 1.1 1.2 . . . grupa uzoraka 2. uzrok 2.1 2.2 . . . problem i posledica uzrok 3.1 3.2 . . . grupa uzoraka 3. uzrok 4.1 4.2 . . . grupa uzoraka 4.

Slika 2.15. Ishikawa dijagram

129

Podruje primene:

Upravljanje procesima rada ( utvrivanje linije kritinih uzoraka neostvarivanja plana proizvodnje, uslova za skraivanje ciklusa proizvodnje i sl. );

Proizvodnja i unapreenje kvaliteta ( analiza i rangiranje uzoraka odstupanja od projektovanih zahteva ili utvrivanje potrebnih uslova za ostvarenje eljenog rezultata - efekta );

Eksploatacija i odravanje sistema ( utvrivanje uzoraka i uzronika otkaza na osnovu karaktera otkaza ).
2.5.11. ANALIZA UPOTREBNIH VREDNOSTI SISTEMA

Podruje primene: Upravljanje procesom rada ( sistemska analiza upotrebnih vrednosti zasnovana na, pored objektivnih, primeni i vrednovanju subjektivnih informacija o kvalitetu varijantnih reenja kompleksnih projekata, posebno u postupcima donoenja investicionih odluka ). Opis: Upotrebna ( korisna ) vrednost je subjektivna vrednost nekog dobra koja se odreuje njegovom sposobnou za zadovoljenje ne sadri meru vrednosti nego daje potreba i u datom smislu

subjektivne karakteristike kvaliteta. Analizom upotrebnih vrednosti se razmatra odreeni broj varijanti reenja sa ciljem da se one, prema kriterijumima donosioca odluka, rasporede u odnosu na viedimenzioni sistem cilja. Reenja se rangiraju prema veliini upotrebne vrednosti ( ukupne vrednosti ) dobijene vrednovanjem svih karakteristika koji opisuju odreenu

130

varijantu koja se, prema modelu datom na slici 2.16., dobija kao dimenzioni indeks izraen verbalno ili brojano. Za razliku od klasinih metoda vrednovanja svih varijanti reenja, analizom upotrebnih vrednosti se, u intervalnom postupku, razmatranja svode samo reenja koja su realno mogua. objekat posmatranja varijanta reenja V=( V1,V2,...Vi,..Vn ) sistem vrednosti kriterijumi ij k=( k1,k2,...ki,..km )
kriterijumi k2 . . ki k12 k1i k22 k2i . . . . . . . . ki2 kii . . . . . . . . kn2 . . kni

subjek. informacije gi=SU(k)i i=SUi(k)i

V1 V2 . . Vi . . Vn

k1 k11 k21 . . ki1 . . kn1

varijante

. . . . .

. . . . .

km k1m k2m . . kim . . knm

oblikovanje matrice ciljne vrednosti

najpovoljnija varijanta

vrednovanje
upotrebne vrednosti N1 N2 . . Ni . . Nn

varijante V1 V2 . . Vi . . Vn

oblikovanje matrice upotrebnih vrednosti

Slika 2.16. Analiza upotrebnih vrednosti sistema

131

2.5.12. ANALIZA STABLA ODLUIVANJA

Stablo odluivanja je metoda kvalitativne analize uslova okoline i pogodna je za primenu u postupcima sekvencijalnog ( faznog ) donoenja odluka kada postoji veliki broj kriterijuma za odluivanje koji rezultiraju u takoe velikom broju varijantnih reenja. Imajui u vidu prirodu uslova okoline predmetna metoda je karakteristina za situacije odluivanja pri riziku. Osnova za donoenje odluke je verovatnoa pojave odreenog ishoda, te kako broj varijanti, ishoda po varijanti i broj taaka odluke raste poveava se i neizvesnost podataka i odgovornost donosioca odluka ( slika 2.17. ). Podruje primene: Upravljanje procesom rada ( analiza i predvianje trendova u okolini i njihovih uticaja na donoenje odluka vezanih za postupke planiranja, kontrole i podeavanja procesa rada ).

Za izbor odreene varijante u nekoj fazi donoenja odluka mogue je korienje dva principa: maksimalnih oekivanih efekata ili minimalnih oekivanih gubitaka. Preporuuje se postupak: doneti najbolju odluku u taki ( fazi ) koja je najvie udaljena od osnove ( prve odluke u stablu ) i, u povratnoj vezi, odrediti uslove da se donese najbolja odluka ( izabere najbolja varijanta ) u inicijalnoj taki odluivanja. Opti oblik stabla odluivanja sadri elemente [23]:

132

Dpi taka dejstva ( odluke ) u taki odluivanja i u stablu, Di grana potekla iz take dejstva varijanta Vi koja se moe usvojiti,

vor u stablu gde verovatnoa dogaaja utie na kvalitet varijante, grana koja predstavlja verovatnou za odreenu varijantu (ishod ), i

Vi - verovatnoa ishoda. v1 V21 V1 D1 V22 D1 V2 redukcija stabla v2 v222

v211 v212 v221

Proraun oekivanih vrednosti: E( V21)= pp211v211 + p212v212 E( V21)= pp211v211 + p212v212 ako je na kraju: E(V2)>E(A1) V1

v1 E(V21)

............................................. D1 V2 v2

varijanta V2 je najbolja.

Slika 2.17. Analiza stabla odluivanja

133

2.5.13. ANALIZA POLJA UTICAJA

Analiza polja uticaja je metoda identifikovanja psiholokih, socijalnih i drugih uticaja relevantnih za ponaanje uesnika u procesima rada u postupcima izvoenja promena u preduzeu. Njenom primenom postie se razumevanje uzroka, uslova i efekata predmetne promene u cilju prihvatanja reenja od strane svih uesnika u procesima rada, putem:

jasnog definisanja stanja u ponaanju parametara uspenosti organizacije, utvrivanja pozitivnih (pokretakih) i negativnih (ograniavajuih) uticaja i potencijala za izvoenje promena, analize uticaja, i usmeravanja na uticaje najveeg znaaja u izvoenju promena.

Podruje primene: Upravljanje procesom rada ( usaglaavanje ciljeva i izbor zajednikog prilaza u delovanju delova preduzea pri sprovoenju promena u podrujima motivacije i poloaja uesnika u procesima rada, poboljanja kulture i imida preduzea, poveanja dobiti i finansijske efektivnosti preduzea ).
2.5.14. PARETO ILI ABC DIIJAGRAM

Podruje primene:

Upravljanje procesom rada (analiza veliina osnovnih pokazatelja, utvrivanje kritinih podruja za usmeravanje dejstava funkcija), i

134

Proizvodnja ili vrenje usluga i unapreenje kvaliteta (analiza pojava i uzroka neusaglaenosti sa zahtevima korisnika, efekata unapreenja ).

Opis: PARETO ili ABC DIJAGRAM je grafika metoda za analizu koliinskih, masenih, vrednostnih i drugih karakteristinih veliina procesa rada ili vrenja usluga kao i pojava greaka, uzroka, uzronika i slinih problema ( slika 2.18.a i slika 2.18.b..): Datom metodom se vri:

rangiranje veliina (uzroka, uticaja,...) prema stepenu znaajnosti, utvrivanje kritinih podruja, i usmeravanje napora na data, kritina podruja u cilju efikasnijeg reavanja problema, odnosno koncentracije rada na podruja koja daju najvee uee u ostvarivanju efekata.

Metoda se izvodi oblikovanjem dijagrama relativnog uea i kumulativne linije koja omoguava izdvajanje podruja A, B i C, odreenog stepena znaajnosti. mali uee u ukupnom broju pojava % znaajan najvei porast ( uee ) veliina

uzrok pojave loeg rada

Slika 2.18.a. Pareto analiza osnovni oblik kumulativne linije

135

mali uee u ukupnom broju pojava % znaajan

najvei

uzrok pojave loeg rada

Slika 2.18.b. Pareto analiza kumulativna linija stvarnog procesa


2.5.15. SWOT ANALIZA

SWOT ANALIZA ( Strengths, Weaknesses, Opportunities, Threats - snaga, slabosti, mogunosti, opasnosti) je metoda analize iju osnovu ine pokuaji uravnoteenja unutranjih snaga i slabosti sa ansama i opasnostima operativne i ire okoline ( slika 2.19. ). Mogunost ( ansa ) je bilo koja povoljna situacija u okolini. Moe biti odreeni trend, promena ili uoena potreba koja poveava potranju za odreenim proizvodom (sistemom) ili uslugom. Snaga ( potencijal ) je resurs ili kapacitet koju preduzee moe efikasno koristiti radi ostvarenja ciljeva. SWOT analiza izvodi se oblikovanjem SWOT matrice u ijim poljima se ukrtaju pitanja o napred datim uslovima i ogranienjima i trae najefikasniji putevi reavanja problema.

136

Podruje prime:

Upravljanje procesom rada ( oblikovanje ciljeva i politika, donoenja odluka o uvoenju novih programa rada ), i Marketing ( israivanje uslova okoline trita, utvrivanje poloaja preduzea, procena sposobnosti za prihvatanje ponuda ). mogunosti slabosti izbei traiti

opasnosti

suprostaviti se iskoristiti

anse

Slika 2.19. SWOT analiza


2.5.16. METODE PLANIRANJA ( Gantt karte, PERT / COST )

Podruje primene: Upravljanje procesom rada ( planiranje, terminiranje, kotrola tokova i optimalno korienje resursa u procesu poizvodnje ili vrenja usluga ). Opis: Metode planiranja obezbeuju podloge za analizu varijanti u postupku razrade i izbora najpovoljnije varijante projekta. U fazi izvoenja omoguavaju terminiranje faza projekta sa kontrolnim

137

takama koje obezbeuju povratne informacije rukovodeoj strukturi o nastalim poremeajima ( slika 2.20.) . Gantt karte predstavljaju jednostavan grafiki prikaz odvijanja aktivnosti na projektu i omoguavaju njihovo optimalno terminiranje. Nedostatak je to ne prikazuju meuzavisnost / uslovljenost aktivnosti te su pogodne za korienje u kombinaciji sa tehnikom mrenog planiranja. PERT / COST na projektu. je varijanta tehnike mrenog planiranja koja,

pored analize vremena trajanja, ukljuuje analizu trokova aktivnosti

Slika 2.20. Metoda planiranja

138

139

3.0. STRUKTURA ISTRAIVAKOG PROJEKTA


3.1. SISTEMSKI PRISTUP

Istraivaki projekat ( ili rad ) emo analizirati kao celinu sastavljenu od delova, odnosno primeniemo sistemski pristup. Imajui to na umu, pomenuemo pet osnovnih elemenata na koje treba misliti uvek kada se razmilja o znaenju pojma sistema [3]:

ukupan cilj sistema i mere performanse sistema, okolina sistema, resursi sistema, komponente sistema, njihove aktivnosti, ciljevi i mere performansi, i upravljanje sistemom.

Svaki istraivaki projektat ( ili rad ) moe biti:

nauni dokument ( obuhvata naune zamisli ), i operativno praktini dokument (obuhvata korienje istraivanja u praktino svakodnevne svrhe ).

Osnovne karakteristike na osnovu kojih se moe neki zadatak tretirati kao projekat:

delokrug ( obuhvat: treba da ukljuuje veliki broj aktivnosti i zadataka, da bude vei i znaajniji poduhvat nego ranije zavreni ),

neponovljivost ( neobinost: sastoji se od skupa aktivnosti koje se ne ponavljaju, te sadri elemente neobinosti, odnosno nepoznavanja ),

140

kompleksnost

(sloenost

se

ogleda

korienim

ogranizacionim vezama i elementima, velikom korienju resursa i trokova, velikom broju ljudi i dr.), i

podrka poduhvatu.

Pored ovoga projekat treba da ima osobine: cilj, rokovi, kompleksnost, obim i priroda zadatka, resursi, organizaciona struktura informacionih i kontrolnih sistema i dr. U literaturi se navode sledei primeri za projekte:

istraivaki i razvojni projekti ( novi proizvodi, tehniki i nauni opiti ), organizacioni zadaci ( reorganizacija preduzea i sl. ), proizvodni zadaci ( izrada maina i postrojenja, montani radovi i dr.), graevinski radovi ( zgrade, ulice, energetska postrojenja i dr. ), zapoljavanje radnika, i planski zadaci iz proizvodnje, finansija, odravanja, marketinga, kontrole kvaliteta i dr.

Investicioni projekti su posebna vrsta projekata koja obuhvata poslove koji su usmereni na izgradnju zgrada, hala, energetskih objekata, saobraajnih objekata itd. ( realizacija ulaganja u osnovna sredstva ).

141

3.2. NASLOV PROJEKTA

Naslov projekta treba: 1. da tano izrazi sadraj istraivanja (ili dela), njegove rezultate i zakljuke, i 2. da bude kratak i jasan. Naslov treba da bude to krai i da jasno odslikava sutinu predmeta istraivanja. 3.3. UVODNI DEO

Uvodom se objanjava:

tema, cilj projekta ( ili rada ), i namena projekta ( ili rada ).

Uvodni deo predstavlja prikaz postojeeg naunog fonda predmeta projekta ( ili rada ). To je, u stvari, problem istraivanja koga uslovljavaju drutveni i nauni inioci. U ovom delu moe se dati i istrojiski pregled, gde se obino pominju putevi i strukture kretanja saznanja o odreenoj oblasti.

3.4. INIOCI METODOLOKOG KONCEPTA

Ovo istraivanje sledi posle teorijskog, odnosno istorijskog uvoda i predstavlja konkretizaciju osnovnih postupaka istraivanja od naune

142

zamisli do konanih rezultata do kojih se dolo. Prema navodima nae i strane literature, osnovni inioci koncepta mogu biti (slika 3.1.): 1. Problem istraivanja, 2. Predmet istraivanja, 3. Cilj istraivanja, 4. Hipoteze u istraivanju, 5. Nain istraivanja, i 6. Nauna i struna opravdanost istraivanja.

INIOCI METODOLOKOG KONCEPTA PROJEKTA ISTRAIVANJA

1. Problem istraivanja 2. Predmet istraivanja 3. Cilj istraivanja 4. Hipoteze u straivanju 5. Nain istraivanja 6. Nauna i drutvena opravdanost istraivanja Slika 3.1. inioci metodolokog koncepta projekta istraivanja

143

3.4.1. PROBLEM ISTRAIVANJA

Ovaj deo istraivakog projekta treba da bude kratak i da obuhvati sledee delove [13]: 1. definicija znaaja problematike koja se ispituje, 2. presek osnovnih teorija i rezultata, i 3. hipotetiki stavovi o problemu koji se istrauje ( izvode se iz postojeih teorija i istraivanja ). Recimo, Dejstvo nastavne tehnologije na rezultate nastavnog rada je istraivaki problem koji moe biti viestruko sagledavan, moe se razmotriti sa razliitih stanovita. Problem istraivanja je eksperimentalno sagledavanje moguih dejstava savremene nastavne tehnologije na proces uenja ( sticanje znanja ) u nastavi u srednjim kolama i na fakultetima. Pri ovome, pod nastavnom tehnologijom podrazumevamo umenost racionalne i produktivne organizacije nastavnog rada u celini i svake njegove pojedine etape.

3.4.2. PREDMET ISTRAIVANJA

Predmetom se definie ta e biti istraivano. Njime se odreuje pojava koja se ispituju, i o kojoj se proveravaju ranija saznanja. Ovo je glavni deo svakog istraivakog projekta. U zavisnosti od pravilne definicije predmeta istraivanja zavisie i ostali delovi

144

projekta, a to su cilj istraivanja, hipoteze u istraivanju i nain istraivanja. Struktura predmeta istraivanja moe biti ( prema standardnim podelama iz literature ):

analiza teorijskih saznanja ( izdvajanje injenica i saznanja ), i konkretizacija pojave koja se istrauje ( sadraj pojava, uslovi u kojima se pojava javlja, vreme istraivanja pojave, prostor u kome se pojavljuje, svesni efekti na druge pojave, forme u kojima se pojavljuje; vreme tokom kojeg se obavlja istraivanje, prostor na kome e se pojava istraivati, nivo naunog saznanja koji se koristi za istraivanje pojave i drugo).
3.4.3. CILJ ISTRAIVANJA

Cilj istraivanja treba da definie svrhu upotrebe rezultata istraivanja, odnosno da da reenje nekog problema. Neki ciljevi su vidljivi, dok su neki prikriveni. U principu, moe se ostvariti:

pojedinani cilj (za pojedinca, grupu, za preduzee, za organizaciju itd.), drutveni cilj (saznanja na osnovu kojih se preduzimaju drutvene mere u svim oblastima rada i postojanja), i nauni cilj, pri emu treba izvriti gradaciju nivoa saznanja korienjem neke metode istraivanja ( nauna deskripcija,

145

nauna klasifikacija i tipologizacija, nauno otkrie, nauno objanjenje i nauno predvianje ). Na primeru projekta Dejstvo nastavne tehnologije na kvalitet saznanja u nastavi uenika i studenata , cilj istraivanja treba traiti u nastojanju da se utvrdi stepen uticaja nastavne tehnologije na razvijanje i status izabranih kvaliteta znanja koja su prihvaena kao indikator i take referencije: intenzitet, sistematinost, trajnost, i primena znanja [3,4]. Zadaci istrivanja su operacionalizacija cilja i njemu su iskljuivo predodreeni. Prema tome, kvaliteti znanja su: - intezitet ( snaga sa kojom se moe istrajati u odreenim oblicima uenja ), - sistematinost (poredak kojim se ui, uzajamnost i povezivanje materijala koji se ui ), - trajnost ( odlika post - naune faze usvajanja nekih sadraja ), i primena znanja u praksi (usvojena znanja imaju viefunkcionalnu namenu i razliitu praktinu primenu ).

3.4.4. HIPOTEZE U ISTRAIVANJU

Nauno saznanje ni u jednoj svojoj oblasti nije apsolutno niti definitivno. Naprotiv, sve aksiome, teorije, uenja i hipoteze saznanja delimino su, relativne i podlone promeni ili razvoju. Razvojnost je dakle, stvarna i sutinska odlika celokupnog ljudskog obinog i nauno teorijskog saznanja.

146

Utvrivanje injenica vri se neposredno ulnim opaanjem, zatim posredno, instrumentima i eksperimentima fiziko hemijskih, bilolokih, fiziolokih, psiholokih, a najzad, i putem prakse ili ogleda drutveno istorijskih. Utvrivanje injenica je polazni stav u procesu saznanja. Upotreba hipoteza u istraivanju je jedan od najvanijih metodolokih postupaka u ukupnom naunom saznanju. Hipoteze, tj. pretpostavke o pojavama ili o predmetima koji se istrauju, imaju oblik stavova za koje se pretpostavlja da imaju odreenu saznajnu vrednost koju treba tek proveriti [26]. Hipoteza je, u sutini, misaona pretpostavka o obliku pojmova i stavova o moguim injenicama budueg saznanja, jo neotkrivenih svojstvima, tj. o njihovom postupku, odnosima, uslovima nastanka, promene ili razvoja. Pri ovome se mogu postaviti osnovna pitanja: koja je hipoteza blia istini ili koja hipoteza predstavlja moguu ili verovatniju istinu? Odgovor na predhodno postavljena pitanja moe biti: blia istini i verovatnija je ona hipoteza koja bolje ispunjava bitne uslove osnovanosti hipoteze i uslove verovatnoe. Osnovana je ona hipoteza ( ideja, pojam, pretpostavljeni stav ili zakon ) koja objanjava ranije neobjanjene pojave ili ona koja ih bolje objanjava od ranijeg uenja, a verovatnija je ona hipoteza kojom se

147

bolje i potpunije reavaju nastale protivrenosti izmeu starih teorija i zakona i novootkrivenih injenica ili principa. Najnii stepen po saznajnoj vrednosti imaju one hipoteze koje su zasnovane na najveem broju drugih hipoteza, a najvii stepen imaju one hipoteze koje se zasnivaju na naunim zakonima, kao i one hipoteze na kojima poiva to vei broj drugih hipoteza koje se potvruju u praksi saznanja. To su naune hipoteze. Hipoteze se mogu klasifikovati:

po njihovoj predmetu, po njihovoj logikoj prirodi, po njihovoj apsolutnosti, i po njihovoj saznajnoj ulozi.

Prema predmetu hipoteze mogu biti:

teorijske ( logike i matematike hipoteze ), realne ( empirijske praktine hipoteze ), i fiktivne ( one hipoteze koje se tokom provere pokazuju kao teorijski neosnovane i kao nerealne ).

Po logikoj prirodi, mogu biti sledee hipoteze:

induktivne, deduktivne, reduktivne, i implikacione.

148

Kako logiku prirodu, konkretno modalitet stavova hipoteza ine mogunost, verovatnoa i istinitost, kao i sluajnost, injeninost i nunost, to se mogu razlikovati i hipoteze:

mogue hipoteze, verovatne hipoteze, i sluajne hipoteze.

Po apsolutnosti, hipoteze se mogu poodeliti na:

generalne hipoteze ( kvantitet stava je generalan; obuhvata preliminarno i teorijsko odreenje predmeta istraivanja ), posebne hipoteze ( stav hipoteze je poseban ), i pojedinane hipoteze ( ako je stav ili sud hipoteze pojedinaan, predmet je individualan, tj. pojedinana pojava ili pojedinana odreena osobina individualne pojave ).

Teoretiar V. Gud razlikuje sledee glavne tipove hipoteza s obzirom na nivo:

hipoteze

empirijske

unifornosti

ili

jednoobraznosti

(predstavljaju stavove u kojima se polazi od zdravo razumnog uvianja jednoobraznosti pojava odreene oblasti). Ovo su obino hipoteze najnieg stepena apstraktnosti i optosti;

hipoteze statistike generalizacije ( predstavljaju vii stepen apstraktnosti i vii stepen optosti ); hipoteze idealnih tipova ( hipoteze o pojmovima idealnih tipova odreene vrste predmeta, pojava, dogaaja ili delatnosti, kao i ponaanja ljudi; to su stavovi iji predikati su pojmovi odreenog idealnog tipa );

149

hipoteze racionalnih analitikih varijabli ( hipoteze najvieg stepena apstraktnosti i teorijske optosti; to su hipoteze o funkcionalnoj zavisnosti osobina nekih pojava, koja zavisnost se izraava analitikom zavisnou varijabli tih svojstava pojava ), i

hipoteze po saznajnoj ulozi, razlikuju se: o hipoteza ad hoc koja je postavljena bez odreenih razloga njene osnovanosti, o radna hipoteza koja predstavlja pretpostavku za koju raspolaemo izvesnim razlozima za njeno usvajanje, o pomona hipoteza kojom se koriguje, dopunjava ili popravlja ona hipoteza koja se pokae nedovoljnom u istraivanju, i o nauna hipoteza kao saznajna pretpostavka koja se zasniva na dovoljnom broju osnovanih razloga naunog saznanja ukljuujui i nauna predvianja.

Na kraju treba rei da je sposobnost formiranja hipoteza predstavlja najkreativniji deo istraivakog rada. Pre formiranja bilo kakve hipoteze neophodno je raspolagati dovoljnim brojem relevantnih injenica, u odnosu na problem koji se istrauje [20]. Tekoe pri formulisanju hipoteza su raznosvrsne i mogu se svesti na:

nedovoljno poznavanje oblasti kojoj pripada postavljeno pitanje, nepotpuno postavljanje metodologije istraivanja u celini, i nefunkcionalno poznavanje adekvatne evaluativne tehnike i instrumenata istraivanja.

150

Formalni uslovi zadovoljavajue hipoteze su:

hipoteza mora biti relevantna ( da predstavlja mogue reenje problema koji istraujemo ), hipoteza mora da bude proverljiva (da moe da se verifikuje), hipoteza mora da bude to plodnija ( to je vei broj konzekvenci i predikcija koje se mogu izvesti iz hipoteza, to je hipoteza plodnija ),

hipoteza mora da bude saglasna ( da se slae sa drugim poznatim i prihvaenim hipotezama ), i hipoteza treba da bude jednostavna ( da objanjava vie injenica meusobno povezanih u obliku sistematskih implikacija pretpostavki sadranih u hipotezi ).

Ako za primer uzmemo projekat Dejstvo nastavne tehnologije na kvalitet znanja u nastavi uenika i studenata , onda je mogue postaviti jednu glavnu ( optu ) i etiri podhipoteze ( ili pomone hipoteze ) koje proistiu iz njih [3,4]. Glavna hipoteza moe da glasi: Predpostavlja se da nastavna tehnologija u znaajnoj meri utie na povienje kvaliteta znanja u celini. Kako pod kvalitetom znanja podrazumevamo, pored ostalog, naroito intenzitet, sistematinost, trajnost i primenljivost, to moemo svaki od ovih kvaliteta postaviti kao posebnu hipotezu. Prva podhipoteza bi glasila: Da e adekvatnija tehnologija u nastavi snanije delovati na produbljivanje znanja u odnosu na nastavu u kojoj se ne koristi adekvatna nastavna tehnologija.

151

Druga podhipoteza bi glasila: Znanja steena dejstvom nastavne tehnologije e verovatno biti sistematinija, tj. loginija sa boljim razumevanjem uzrono - poslednikih veza. Hipoteza o hipotezama je metodoloka obaveza istraivaa pri radnom hipoteziranju reenja postavljenog pitanja. Standardna metodoloka hipoteza je da ove ( hipoteze ) budu potvrene ili odbaene. To, svakako, ne znai da je doputeno traenje potvrde hipoteze po svaku cenu, niti je nauno celishodno jednostavno odbacivanje hipoteza. Za takvo postupanje potreban je niz signifikantnih, verifikatnih momenata u toku istraivanja. Hipotezu potvrujemo ako rezultati istraivanja pokazuju odreenu vezu izmeu pojava koje se u istraivanju dovode u metodoloki proporcijalan odnos. Hipotezu odbacujemo ako rezultati istraivanja ne pokazuju odreenu vezu ili se, ak, iskljuuju izmeu pojava koje su u istraivanju dovedene u metodoloki proporcionalan odnos.

3.4.5. NAIN ISTRAIVANJA

Nain istraivanja je sistem misaonih i tehnikih postupaka kojima se realizuje istraivanje. Taj sistem je determinisan predmetom i ciljevima istraivanja, a posebno formulisanim hipotezama i indikatorima [13]. Indikatori su spoljanje manifestacije unutranje sutine odreene pojave koju moemo opaziti u stvarnosti.

152

Nain istraivanja moe imati dva osnovna dokumenta:

nauni dokument ( opte naune metode, osnovne posebne metode i opte metode posebnih nauka ), i tehniki dokument ( ili plan istraivanja se sastoji od: postupaka pripremanja podataka, postupaka obrade podataka i naina izvetavanja o rezultatima istraivanja ).

Prilikom prikupljanja podataka uspostavlja se kontakt izmeu istraivaa i izvora podataka, odnosno, izmeu ispitivaa i subjekta ispitivanja. Ispitiva je obino opremljen instrumentima za prikupljanje podataka, on treba da identifikuje izvore podataka. Jedni instrumenti su izazivanje eksperimentalnih inilaca, a drugi za registrovanje dobijenih podataka. Podatke treba kontrolisati isto kako i one koji ih prikupljaju na terenu, da bi se ispunili svi delovi plana istraivanja. Faza obrade podataka ponovo vraa teite rada sa terena u istraivake prostorije. To je, priprema podataka do stepena kada e oni biti u mogunosti da provere hipoteze. Pre obrade treba se izvriti priprema podataka prema posebnom uputstvu i planu. Posle ovoga pristupa se klasifikaciji podataka, zatim obeleavanju i razvrstavanju podataka prema njihovim svojstvima. Postupci razvrstavanja podataka treba definisati sa liste runo, raunarom i slino. Zatim, da li se to radi po grupama ili prema svojstvima i napokon, treba izabrati nain obeleavanja odnosno numeracije podataka.

153

Podatke moemo iskazati na vie naina, u vidu: brojki, crtea i grafikona, pisanog teksta ili kombinovanjem dve ili tri vrste simbola. Posle ovoga, moe da sledi analiza podataka, tabeliranje i ukrtanje podataka i zakljuivanje o podacima.

3.4.6. NAUNA I DRUTVENA OPRAVDANOST ISTRAIVANJA

Opravdanost istraivanja treba da definie upotrebnu vrednost koja se ogleda u doprinosu konkretnoj i nauci dugo) (opisivanje, i doprinos sistematizovanje, otkrivanje, objanjenje

metodologiji ( unapreenje tehnikih postupaka i instrumenata, nova saznanja, provera postojeih stavova, unapreenje logiko saznajnog pristupa i drugo ). Takoe, ukazivanje na drutveni doprinos je neophodno, posebno ako se reava drutveni problem. Ako se pozovemo na primer istraivanja nastavne tehnologije, onda moemo rei da se: - praktini znaaj istraivanja se sastoji u tome to utvreni rezultati na liniji realizacije nastavne tehnologije i dati kvalitet znanja mogu posluiti u didaktiko - metodikom oblikovanju nastavne prakse u svrsi poveanja njene efikasnosti, i - teorijski znaaj nije u prvom planu, ali su takvi doprinosi mogui. Svaki doprinos unapreenju nastavnog rada u oblasti nastavne tehnologije, koji ima rezultat poboljanje kvaliteta znanja ima puno pedagoko i didaktiko, pa zato i drutveno opravdanje.

154

3.5. ANALIZA PODATAKA I ZAKLJUIVANJE

Sutina analize podataka je u tome da se verifikuje hipoteza (ili hipoteze) ili da se ista odbaci. Analiza podataka predhodi zakljuivanju, i ona se obavlja prema unapred utvrenom planu, kako bi se izvrilo: razlaganje podataka na injenice i realizuje, poreenje dobijenih podataka i konstatovanje injenica u vidu odreenih iskaza. Analiza podataka moe se izvriti kroz nekoliko postupaka:

ocena podataka ( logina ocena sadraja podataka koja se obavlja prema logikim pravilima ), slaganje sadraja prikupljenih podataka ( procena dobijene injenice u odnosu na teorijski koncept o predmetu istraivanja ),

uporeivanje sadraja podataka istraivanja sa sadrajima ranijih istraivanja sa istim ili slinim predmetom istraivanja,

procena grupe eksperata za dotinu oblast ( podaci se daju odreenim strunjacima na procenu ), i utvrivanje meusobne povezanosti podataka u okviru istog istraivanja ( izraunavanje koeficijenta korelacije ) i drugo.

Odabiranje postupaka analize podataka se temelji na oceni mogunosti njihove primene na raspoloivim podacima, a u smislu sa postavljenim ciljevima istraivanja [13]. Statistika obrada podataka se primenjuje za veinu

istraivanja, i ona nije uvek neophodna. Loe prikupljeni podaci se ne mogu korigovati statistikom.

155

Zadaci faza u okviru analize podataka i zakljuivanja jeste provera ispravnih hipoteza. Prilikom verifikacije hipoteze treba voditi rauna da se proveravaju samo konkretne pojedinane hipoteze, a preko njih izvedene, posebne i pojedinane. Kod empirijskih istraivanja hipoteze treba proveriti

injenicama, a kod racionalnih, misaonim postupcima i operacijama sa pojmovima [13]. Radne i naune hipoteze se mogu proveravati, korigovati ili iz njih postaviti nove hipoteze uz pomo posebnih modela. To je, u stvari, saznajna uloga modela.

3.6. PREZENTOVANJE REZULTATA ISTRAIVANJA

Rezultati istraivanja mogu biti po obimu najvei deo pisanog istraivakog projekta (ili rada), mada to ne mora uvek da bude sluaj. Ovde treba traiti najbitnije rezultate koji su proistekli iz istraivanja, a oni se mogu dati: verbalno, numeriki, grafiki ili kombinovano. Ovaj posao prezentovanja rezultata istraivanja je kreativan in od koga zavisi dalja sudbina rezultata do kojih je istraivanje dolo. On se moe iskazati: izlaganjem naunog zakljuka i izlaganjem ukupnog izvetaja o rezultatima istraivanja. Izlaganjem naunog zakljuka opravdava se ( ili ne ) nauni cilj istraivanja. Obino se poinje od pojedinanih delova predmeta

156

istraivanja. Ovaj zakljuak moe biti koncipiran u naune i praktine svrhe. Izlaganje ukupnog izvetaja o istraivanju i njegovim rezultatima mora da potuje osnovne principe izlaganja, to zavisi od problema koji je istraivanjem odreen. Ono treba da bude prihvatljivo i nestrunim itaocima, odnosno treba izbegavati previe strunog jezika. Naravno da su dijagrami i drugi grafiki prikazi veoma mono sredstvo prikazivanja rezultata istraivanja. Treba opisati i izvedeni eksperiment ili neki drugi postupak prikupljanja podataka.

3.7. REZIME

Rezime je deo istraivakog projekta (ili rada) koji se nadovezuje na rezultate istraivanja. Njime se repriziraju rezultati na koncizan nain, odnosno iznose najvaniji rezultati. U rezimeu treba ukazati ta je ostalo nerazjanjeno kao sugestiju ka narednim tematskim zadacima. (najdragoceniji, najsuptilniji, najubedljiviji i slino)

3.8. ZAKLJUCI

Ovo je zavrni deo istraivakog projekta ( ili rada ) i on proistie iz sutine istraivanja.

157

Ponekad se u ovom delu mogu naznaiti i nain korienja rezultata istraivanja, koji se mogu ponavljati ili sluiti kao pretpostavka novim istraivanjima. Moe se naznaiti i faza korienja rezultata istraivanja kao i doprinosi koji se oekuju bilo da se radi o drutvenim ili naunim doprinosima. Treba naznaiti i unapreenje metoda i postupaka dolaska do naunih saznanja.

3.9. BIBLIOGRAFIJA

Korektan bibliografski spisak treba da obuhvatiti sve autore koji su spominjani ili citirani u toku istraivanja (ili rada) ili koji su na bilo koji drugi nain u radu korieni. 3.10. PRILOZI

U okviru priloga mogu se nai korieni instrumenti, upitnici, pitanja za intervju, obrasci za merenje promena varijabli u eksperimentu, grafiki prikazi, fotografije i drugo.

158

3.11. UPRAVLJANJE PROJEKTIMA U PREDUZEU

Projekat se definie, kako je ranije reeno, kao niz aktivnosti koje imaju konkretne ciljeve, jasno definisan poetak i zavretak, koji zahtevaju odreene resurse i u veini organizacija one se ne ponavljaju. Uspena realizacija projekta doprinosi poveanju nivoa znanja iz konkretne oblasti, poveanju zaposlenosti, omoguava demonstraciju novih projekata. U dugoronoj poslovnoj politici jednog preduzea, projekti ine jedan od elemenata poslovne strategije. Ostvarivanjem ciljeva kojima se identifikuje zavretak projekta, postiu se budua eljena stanja u poslovanju. Projekti se razlikuju po sadraju, prioritetu i stepenu inovacija, a odlikuju ih sledea specifina svojstva: - dugotrajnost, - sloenost. - obimnost, - ciljna usmerenost, - neponovljivost, - nizak stepen determinisanosti, - vrlo su skupi i znaajni, i - realizuju se kroz posebne organizacione oblike ( timove ). Dva projekta nikada nisu slini sa aspekta upravljanja. Razlike se, pored ostalog, ogedaju u sledeem: fizikih, tehnolokih i ekonomskih mogunosti preduzea, ime se dobijaju reference za uspeno konkurisanje kod

organizacioni pristup,

159

tehnologija rada, geografska lokacija uesnika, pristup kupcu, odredbe u ugovoru, rokovi ( faze ) realizacije, finansijski pristup, faktori okruenja, i broj preduzea koja uestvuju u realizaciji.

Projekti, u stvari, predstavljaju konfiguraciju resursa, ljudi, organizacije i oekivanja rukovodstva koje postoji samo u jednom periodu. Od projekata oekujemo da se realizuju, dovre i da se obustave im se ostvare njihovi ciljevi. Svaki projekat u pogledu specifinih svojstava sa sobom nosi neto novo i moe da se posmatra kao kvalitet koji je usmeren na promenu i prilagoavanje novim uslovima rada. Mnogi autori ukazuju da su projekti savrena reakcija na promene i da su oni upravo skup napora koji mogu da menjaju oblik i pravac kretanja, ime pokazuju svoju fleksibilnost. Postoji pet funkcija koje predstavljaju sr upravljanja, a to su:

planiranje (odreivanje ciljeva i pravaca budueg delovanja), organizovanje ( podela i grupisanje poslova ), kadrovska politika ( razmetanje ljudi na razne poslove ), rukovoenje ( usmeravanje radnika na posao ), kontrola ( uporeivanje uinka realizacije ).

160

Efikasno upravljanje realizacijom projekata postie se primenom odgovarajuih upravljakih metoda i tehnika. Upravljanje je obeleje dananjeg vremena, neophodnost savremenog ivota i rada i njegove sveopte sloenosti i dinaminosti. Efikasno funkcionisanje svakog preduzea ne moe se zamisliti bez upravljakih akcija na preduzee, radi promene stanja i prilagoavanja novim uslovima. Korienje savremenih upravljakih metoda i tehnika je osnovni uslov za izbor i usmeravanje potrebnih upravljakih akcija. Svrha utvrivanja organizacije projekta je da precizno definie na koji nain e se obaviti posao, ko i gde e taj posao da obavi, koje odgovogrnosti i ovlaenja imaju oni koji treba da obave posao i kakav je odnos njihovih ovlaenja i odgovornosti prema drugima u organizaciji preduzea. U sutini, organizaciona struktura za projekat mora da bude izabrana tako da odgovara karakteristikama projekta po njegovoj veliini, tehniko tehnolokoj sloenosti i prioritetu. Od pravilnog izbora organizacionog oblika za realizaciju projekta zavisi uspeh projekta. Stoga se ovom poslu mora prii veoma ozbiljno i savesno u fazi planiranja projekta. Meutim, projekti se zbog svoje sloenosti, specifinih obeleja i prioriteta ne mogu uspeno realizovati kroz tradicionalne oblike rada u preduzeima, pa se organizacija preduzea mora prilagoditi potrebama projekta. Svaki projekat ima svoga inicijatora, pokretaa, koji se zove naruilac, investitor ili kupac. Isto tako, projekti imaju svog izvoaa i organizaciju voenja projekta. Svi zajedno ine projektni sistem.

161

Meutim, treba uoiti da odreenje projektnog sistema obuhvata vie aspekata:

funkcionalni aspekat u kome se sprovodi analiza odnosa strukture ciljeva i strukture zadataka koji iz njih proizilaze, institucionalni aspekt u kome se sprovodi analiza primenom neke od poznatih metoda o utvrivanju strukture organizcije i strukture zadataka, i

kadrovski aspekt koji odreuje i precizira profil kadrova i potreban nivo znanja.

Na osnovu napred datih analiza teorije i prakse mogu se definisati funkcionalne oblasti project managementa ( upravljanje projektom ) ( P.Jovanovi, Upravljanje projektom, FON, Beograd, 1999. ): 1. Upravljanje obimom projekta ( obuhvata usmeravanje projekta prema njegovim ciljevima, poev od koncipiranja, definisanja i razrade projekta, sve do njegove realizacije i zavretka ); 2. Upravljanje vremenom ( obezbeuje odravanje raspodele vremena za celokupno upravljanje projektom kroz etape ivotnog ciklusa projekta ); 3. Upravljanje trokovima ( obezbeuje se kontrola odvijanja realizacije projekta ); 4. Upravljanje kvalitetom ( obezbeuje se realizacija projekta u zahtevanom kvalitetu ); 5. Upravljanje ugovaranjem (definiu se i usmeravaju procesi ugovaranja realizacije projekta); projekta kroz procese procene, budetiranja, praenja, analiziranja, predvianja i izvetavanja o trokovima

162

6. Upravljanje nabavkom (obuhvata nabavku svih potrebnih resursa za realizaciju projekta); 7. Upravljanje ljudskim resursom (obuhvata
usmeravanje i koordinaciju ljudskih resursa u toku ivotnog ciklusa projekta od strane rukovodioca projekta);

8. Upravljanje komunikacijama (funkcija upravljanja informacijama za


potrebe projekta kroz procese slanja, prenosa, prijema, obrade, interpretacije i razmene informacija);

9. Upravljanje konfliktima (obuhvata istraivanje moguih konflikta u projektu i definisanje najboljeg naina za reavanje nastalih konfikata); 10. Upravljanje promenama na projektu (obuhvata predvianje moguih promena na projektu); 11. Upravljanje rizikom (dentifikacija moguih rizinih dogaaja u projektu, analiza i procena njihovog uticaja na realizaciju projekta, planiranje moguih odgovora na rizine dogaaje i kontrola sprovoenja ovih odgovora odnosno reakcija).

U nastavku se daje primer jednog modela za upravljanje projektima koji se moe primeniti u preduzeima nae privrede [3,4]. Model je korien od strane autora u desetak preduzea u zemlji i inostranstvu i pokazao se kao uspean putokaz u oblasti unapreenja pojedinih funkcija preduzea.

163

UPRAVLJANJE PROJEKTIMA MODEL ZA PRIMENU

1. UPRAVLJANJE PROJEKTIMA: LEPOTA I IZAZOV

PITANJE: Zato se stalno seli sa projekta na projekat ? ODGOVOR: Zbog lepote i izazova. PITANJE: Ne razumem. ODGOVOR: Svaki put kad zaponem neki projekat oseam isto: svaki projekat je jedinstven. To je lepota. Svaki put kad zavrim neki projekat oseam isto: bilo koji projekat moe voditi koristei iste principe. To je izazov. PREGOVARANJE U UPRAVLJANJU PROJEKTIMA

Unutar kue (preduzea), Sa treim licima i Pri ugovaranju. MEKO PREGOVARANJE

Prijateljsko; glavni cilj je dogovoriti se tako da se odnosi odre dobrim, ak po cenu velikih ustupaka. TVRDO PREGOVARANJE Pozicije zabetonirane; cilj je pobediti po svaku cenu; malo je brige za interes druge strane.

164

TA MOE POI LOE ?

Unutranji konflikt, Nedovoljno ovlaenje, i Verovatni ishod slab uinak.

OPTI MODEL UPRAVLJANJA PROJEKTOM


Postavljanje cilja
- Rezultat - Vreme - Trokovi - Odreivanje strukture - Izraunavanje vremena - Planiranje resursa - Utvrivanje budeta - Funkcije - Kompletiranje personala - Neophodne instrukcije - Uzajamna povezanost - Rezultat - Vreme - Trokovi

Planiranje Upravljanje projektom Organizacija

Kontrola

TA JE UPRAVLJANJE PROJEKTIMA? UPRAVLJANJE PROJEKTIMA POSTOJI AKO SU ZADOVOLJENI SLEDEI KRITERIJUMI [4]:
Projekat je organizovana aktivnost, Projekat ima ciljeve, Postoje odnosi izmeu resursa, Donosite odluke.

165

EVO JEDNE DEFINICIJE:


Upravljanje projektima je umee i nauka usmeravanja i koordiniranja ljudskih i materijalnih resursa u toku itavog ivotnog ciklusa projekta koristei moderne tehnike rukovoenja da bi se, postigli ciljevi u pogledu strukture trokova, kvaliteta i zadovoljstva uesnika [4] .

ZATO UPRAVLJANJE PROJEKTIMA? A: Zato preduzea, ustanove, institucije izvode projekte? B: Da bi ostvarile svoje ciljeve [4]. A: ta ograniava izvoenje projekta? B: Stvari koje okruuju projekat (Okruenje), nain na koji se izvodi (Tehnologija) i sposobnosti ljudi koji ga izvode. A: ime se to upravlja na projektu? B: Strukturom, kvalitetom, rokovima i trokovima. A: Kako izgleda proces upravljanja projektima? B: ine ga akcije: iniciraj, imenuj rukovodioca projekta, planiraj, organizuj, izgradi tim, kontrolii, zavri i izvuci pouke.

166

A: ta je rezultat svega toga ? B: Glavni ishod je uspenost projekta.

2. CILJ PROJEKTA

PRIMER KONKRETNIH CILJEVA PROJEKTA Projekat zavriti za 30 meseci. Ukupni trokovi sistema analize, programiranja i razvoja ne smeju prei, recimo, 2 miliona dinara. PRIMER PRIORITETA PROJEKTNIH CILJEVA U sluaju konflikta projektnih ciljeva, prioriteti u odluivanju bie sledei [4]: 1. Kvalitet, 2. Rok, i 3. Trokovi. PRIMER CILJNOG PROIZVODA PROJEKTA Raunovodstveni sistem treba da primeni najmoderniju, a visoko rentabilnu tehnologiju. Treba da bude tako projektovan da se moe koristiti na svakoj pojedinanoj lokaciji. 3. PLANIRANJE PROJEKTA

PLANIRANJE PROJEKTA: ZATO ?

167

Usmeravanje svrhe projekta, Identifikovanje akcija, rizika i odgovornosti na projektu, Usmeravanje tekuih projektnih aktivnosti, i Primena projekta za promene. MRENI DIJAGRAM ZA PROJEKAT
B-7 nedelja A-5 nedelja C-8 nedelja F-2 nedelja E-10 nedelja I-6 nedelja J-4 nedelja

D-6 nedelja G-7 nedelja

H-4 nedelja

GANTOGRAM ZA PROJEKAT Aktivnost A B C D E F G H I J ____ _____ _______ ___ __________ __ _______ ___ ___ ___ 10 20 30 40 50

168

PROJEKTNO / FUNKCIONALNI ODNOS Direktor / rukovodilac

Rukovodilac projekta
STANJE PROJEKTA

Funkcionalni rukovodilac
KAKO TA (Plan projekta) Kada (Rokovi projekta) KOLIKO (Finansijski plan) KO

Rukovodilac projekta A

Predstavnik projekta A
KAKO

Osoblje

Stanje

(Planiranje i kontrola projekta)

Rukovodilac radnog paketa

Rukovodilac radnog paketa

ZATO PLANIRANJE RESURSA ?

ta ako se jedan projekat doda u plan ? Koji projekti (ako sme ijedan) e biti odloeni ? Da li je nametnut rok realistian ? Koji resursi imaju prioritete ? Da li su raspoloivi resursi dovoljni ? Gde je kritian put ? Da li nam treba pomo spolja ?

169

URADITE VREMENSKU ANALIZU NA SAMOJ MREI I U TABELAMA

2 2 6

4 1 3

8 5

AKTIVNOSTI RP KP RZ KZ ZAZ 1-2 1-3 1-4 2-5 3-5 4-5 __ __ __ __ ___ __ __ __ __ ___ __ __ __ __ ___ __ __ __ __ ___ __ __ __ __ ___ __ __ __ __ ___ 1 2 3 4 5 6

DOGAAJI R K ZAZ __ __ ___ __ __ ___ __ __ ___ __ __ ___ __ __ ___ __ __ ___ dogaaja

RP najraniji poetak KP najkasniji poetak RZ najraniji zavretak KZ najkasniji zavretak ZAZ zazor

R najranije deavanje K najkasnije deavanje dogaaja

170

4. KAKO NAPRAVITI TIM ? ZATO PRAVIMO TIM ?

Tim ine pojedinci razliitog obrazovanja, potreba, linih ciljeva, Kada projekt pone, lanovi ne poznaju ciljeve projekta, Ukupna timska aktivnost je mnogo vea nego aktivnosti pojedinih lanova, i Situacija sa dva efa oteava pravljenje tima.

KO JE U PROJEKTNOM TIMU ?

Sa punim, ali i delom radnog vremena, Da, tehniki specijalisti, Funkcije za podrku (finansijeri i sl.)? i Funkcionalni rukovodioci ? To retko funkcionie.

KADA PRAVIMO TIM ?

Od poetka do kraja projekta. Ali, upamtite da imate malo vremena za to.

DOBAR TIM SE NE RAA, VE MORA DA SE NAPRAVI.

5. PROCENA I BUDETIRANJE TROKOVA

171

VRSTE PREDRAUNA TROKOVA (Organizaciono uputstvo za izradu ponuda) RED VELIINE


ZATA SLUI ? Poetna cene projekta NA OSNOVU EGA ? Istorijski podaci, faktori, trokovi / kapacitet TANOST ? -25, + 75 DRUGA IMENA ? Preliminarni, konceptualni, faktorski

BUDETSKI PREDRAUN
ZATA SLUI ? Odobrenje projekta NA OSNOVU EGA ? Dijagrami toka rada, cenovnici rada i opreme TANOST ? -10, +25 DRUGA IMENA ? Kontrolni, projektanski

DEFINITIVNI PREDRAUN
ZATA SLUI ? Ponude, ugovorne izmene, dodatni radovi NA OSNOVU EGA ? Specifikacije, crtei, drugi podaci TANOST ? -5, +10 DRUGA IMENA ? Tenderski, paualni

172

6. KONTROLA PROJEKTA OSNOVNI PROCES PROJEKTNE KONTROLE: [4]


IMAJ PROJEKTNI PLAN

IZVODI PROJEKAT

DRI SE KONTROLNIH CENTARA

SKUPI PODATKE O UINKU (O, T, R, K)

OCENI UINAK (O, T, R, K)

O Obuhvat T - Trokovi R Rokovi K - Kvalitet


PREDUZMI KOREKTIVNU AKCIJU IZVEDI / PREDVIAJ

POTENCIJAL KONTROLE

Uticaj na trokove projekta Koncept

Planiranje Projektovanje Proizvodnja i nabavka

173

CIKLUS PROJEKTNE KONTROLE


PLANIRAJ KORIGUJ URADI

OCENI

IZMERI

ZATO PROJEKTNA KONTROLA ?

Da se nadzire efikasnost, napredak i trokovi,i Da se omogui menaderu da zadri projekat u ruci tako da moe njime da upravlja. OKONANJE PROJEKTA: KADA ?

Kada vie nema razloga da projekat postoji, Ali, kada je to kada ? Nekoliko faktora mogu biti od pomoi u donoenju takvog zakljuka, Navedi neke ! Recimo: o Da li je projekat jo u saglasju sa ciljevima firme ? o Da li je projekat jo uvek rentabilan ? o Da li je projekat ostvario svoje ciljeve ?

174

7. OKONANJE PROJEKTA

TA JE OKONANJE PROJEKTA ? SINONIMI:

Zavretak projekta, Likvidacija projekta, i Zatvaranje projekta.

OKONANJE PROJEKTA: KAKO ?

Planiraj okonanje, Okonanje je samo za sebe projekat, i Zatvaraj probleme, ne otvaraj ih. DUNOSTI RUKOVODIOCA OKONANJA PROJEKTA [4]

Zavri posao, Obezbedi kompletnu dokumentaciju, Napravi konani obraun, Predaj projekat kupcu, Preraspodeli resurse, Sauvaj kljunu dokumentaciju, Zatvori projektne knjige, i Izvuci pouke.

175

8. KRITERIJUMI USPEHA PROJEKTA

PROJEKAT:

Rok, Trokovi, i Kvalitet. Upotreba, Zadovoljstvo, i Doprinos.

KUPAC:

TA SADRI DOBAR PROJEKTNI IZVETAJ ?

Stanje o Planirano, i o Stvarno,

Problemske oblasti, Trend, i Korektivne akcije.

176

9. MODEL PROCESA UPRAVLJANJA PROJEKTOM Jedan mogui model procesa upravljanja projektom dat je na sledeoj slici.
SVRHA PROJEKTA

Ciljevi projekta

Obuhvat

Kvalitet

ISHOD

Ogranienja

Situacija

Proizvodi

Uspenost projekta

- Okruenje - Tehnologija - Ljudi

Trokovi

Rokovi

Koncept upravljanja projektima obino obuhvata sledee faze: 1. Odreivanje ciljeva upravljanja projektima, 2. Definisanje organizacije za upravljanje projektom, 3. Definisanje strukture projekta, 4. Definisanje sistema planiranja i praenja projekta, 5. Planiranje vremena realizacije projekta, 6. Planiranje i nivelisanje resursa za realizaciju projekta, 7. Planiranje trokova realizacije projekta, 8. Praenje i kontrola vremena i realizacije projekta, 9. Planiranje i kontrola utroenih resursa, 10. Planiranje i kontrola trokova realizacije projekta, 11. Izvetavanje o toku realizacije projekta,

177

12. Izvetavanje o zastojima i definisanje mera, 13. Aktualizacija planova, 14. Sumiranje rezultata i zatvaranje projekta. 10. SADRAJ PROJEKTA ( KNJIGA PROJEKTA )

Rezime projekta Ciljevi Obuhvat WBS Organizacija Termin plan Budet Resursi Kvalitet Kontrola Okonanje Drugo ( finansije, kadrovi, obuka, projektovanje, proizvodnja i odravanje, nabavka i prodaja, integracija, izgradnja tima i rezervni plan )

11. RUKOVODILAC PROJEKTA Rukovodilac projekta treba da ima [4]:

organizatorske sposobnosti, visoke moralne kvalitete, poznavanje i primenu psihologije, sposobnost da neguje timski rad u uslovima koji su dosta specifini, sposobnost da izabere istraivae, sposobnost da ljudima odaje priznanja za rezultate,

178

sposobnost da rukovodi nenametljivo, vie vredi sugestija nego naredba, i humanost: da ohrabri, da razume drugoga, da zatiti od nepravde, da bude pravian, da poznaje ljude i u privatnom ivotu, da saradnike tretira kao ortake u zajednikom poslu i drugo.

KADA IMENOVATI RUKOVODIOCA PROJEKTA?


Predlog: Imenovati rukovodioca projekta Rukovodilac projekta se obino imenuje ovde

Koncept

Planiranje

Izvoenje

Okonanje

Prethodna slika upuuje na zakljuak da se vrlo esto prave greke prilikom izbora vremenskog trenutka kada treba imenovati rukovodioca (direktora) projekta.

179

12. IVOTNI CIKLUS PROJEKTA ivotni ciklus projekta se definie, u vremenskom smislu, kao kontinualni proces ukupne realizacije projekta, koju ine sledee faze:

identifikacija projekta, priprema projekta, procena projekta, i nadzor realizacije projekta.

Pored ovoga, postoje i druge podele ivotnog ciklusa projekta, kao to su:

planiranje, projektovanje, realizacija, praenje, i kontrola.

180

4.0. UENJE O ISTINAMA I POGREKAMA


4.1. PROBLEM ISTINE

Aristotelova istina je unesena u objektivnu stvarnost i u saznanje. Istina je sud kojim se trai da postojee postoji ili da nepostojee ne postoji. Prema racionalistikim i empirijskim teorijama razvijene su dve suprotne teorije o saznanju istine:

racionalizam ( do saznanja se dolazi jedino razumom, dok nas ula vode zabludama i prividnom saznanju ), i empirizam ( izvor saznanja istine je ulnost ).

Objektivistiko apsolutistike teorije tretiraju shvatanje kao neto idealno, nezavisno od materijalne stvarnosti i kao apsolutno. Samo ako je istina nezavisna od realnog i promenljivog bia, tj. ako je ona idealna, moe biti i apsolutna, vena i nepromenljiva. Ovde se postavlja pitanje gde je osnova istine u predmetu i saznanju koje je adekvatno predmetu ili zakonima iste svesti. Po pragmatistikoj teoriji ( Teorija Demsa ), teorija istine,

ograniava se na neodreen iskaz da ideje treba da se slau sa stvarnou ili da odgovaraju stvarnosti. Nasuprot ovome, pragmatizam se pita: ta to moe da znai slaganje? Odnosno, istina nije nita drugo do korisno u oblastima miljenja, ili istinite ideje su one ideje koje moemo da asimilujemo, koje moemo da uinimo vrednim koje moemo da

181

verifikujemo. Pogrene su one ideje kod kojih to ne moemo da uinimo. Prema tome, istina se sastoji u verifikovanoj i valjanoj ideji koja se takvom pokazuje u praktinoj delatnosti, ili, istina je ideja koja se isplati ili, istina nije sama stvarnost, nego samo nae vrednovanje u odnosu na stvarnost. Ovde treba rei da praksu uvek treba uzimati kao izvor i kriterijum istinitog saznanja, jer ona ima ne samo dostojanstvo sveoptosti nego i neposredne stvarnosti. Praksa je direktna veza oveka s objektivnom stvarnou, jer takva delatnost i jeste deo objektivne stvarnosti. Praksa je provera, kriterijum objektivnosti saznanja, to je delatnost kojom se istrauje, proverava objektivna istinitost neke predstave, pojma, suda, zakljuka, hipoteze ili teorije. U okviru svake nauke, kao i saznanja uopte, mogu se razlikovati stavovi opte istinitosti, stavovi posebno istiniti i individualno istiniti stavovi. Opti stavovi vae uopte za jednu predmetnu oblast, dok posebni stavovi vae za posebne oblasti ili klase predmeta.

4.2. PROBLEM POGREAKA

Pored uenja o istini, treba objasniti i uenje o pogrekama ( ili grekama) i zabludama u miljenju, pri emu se pod pogrekom moe smatrati svaki saznajni promaaj predmeta koji valja saznati. Pogreka se sastoji u netanom miljenju o nekom predmetu, dok zabluda predstavlja usvajanje ili usvojenost netanih, pogrenih shvatanja uopte.

182

Pogreke i zablude nisu isto individualne, nego su i izraz izvesnog opteg stepena neznanja ili pogrenosti miljenja ljudi odreene epohe, odreenog drutva, odreenog stepena razvitka znanja eksperimentalne tehnike itd.. Osnovne opte pogreke u miljenju jesu takve pogreke koje se javljaju kod svih oblika miljenja, kod pojma, suda i zakljuaka i koje ine osnovu svih posebnih pogreaka. Velikom broju pojmova nedostaje javnost ili razgovetnost, mnogi stavovi i zakljuivanja nisu potpuno i jasno odreeni. Svaka pogreka u miljenju pogreka je u shvatanju odredba predmeta miljenja u tom smislu to se predmetu pridaju druge ili drugaije odredbe, osobine, odnosi itd., koje njemu ne odgovaraju. Jednostranost je jedna od osnovnih i najoptijih pogreaka u miljenju. Ona se sastoji u tome to se predmet shvata s jedne strane, dakle, delimino nepotpuno. Pogreka subjektivizma sastoji se u pretenom ili u iskljuivom oslanjanju miljenja na subjektivnu praksu i subjektivne ideje, pojmove, stavove i zakljuke. Subjektivizam je logika pogreka ograniavanja saznanja na subjektivne aspekte stvari [3,4]. Pogreka objektivizma sastoji se u preteranoj i iskljuivoj usmerenosti miljenja pojedinim empirijskim injenicama. Pogreka objektivizma suprotna je pogreki subjektivizma utoliko to aktivnu

183

subjektivnu stranu miljenja svodi na minimum time to u saznanju gleda prostu pasivnu kontenilaciju empirijskih fakata. Kako se svako dokazivanje sastoji iz tri osnovna dela, odnosno procesa, tj. od razloga ili argumenta, argumentacije ili logikog procesa dokazivanja, odnosno opovrgavanja, izvesne postavke kao teze ili antiteze, to postoje tri osnovne vrste pogreaka u dokazivanju opovrgavanju:

pogreka razloga ( javljaju se uvek i onda kada je neki od argumenata nedovoljno precizan ), pogreka argumentacije, i pogreka teze.

Pogreka jednostavnog razloga javlja se u dokazivanju opovrgavanju onda ako jedan od razloga ( argumenata, premisa ) predstavlja jednostranu istinu. Pogreka slabog razloga sastoji se u vie ili manje slabom organizovanju zakljuaka dokaza, tj. u navoenju takvih razloga za neku postavku koji je nedovoljno dokazuje. U sutini, ovo je uvek sluaj kada je veza izmeu razloga i zakljuaka nebitna, sluajna ili povrna [4]. Pogreke iz osnove pogrenih razloga mogu biti:

sigurnosni stavovi, stavovi koji protivree optim istinama o objektivnoj predmetnoj odreenosti, i stavovi inkompatibilni sa pojedinim injenicama.

184

Pogreka argumentacije se sastoji u pogrenom izvoenju zakljuaka, pri emu sami argumenti ili razlozi, odnosno premise, mogu biti tani. Pogrene argumentacije sastoje se u pogrenom shvatanju veza i odnosa izmeu razloga premisa ili argumenata, a u krajnjoj osnovi, izmeu veza i odnosa predmeta zakljuaka ili dokaza [26]. Pogreka izmene ili zamene teze sastoji se u tome to se dokazuje druga ili bar drugaija teza od one koju treba dokazati. Pritom, druga teza moe, ali ne mora uvek, biti i potpuno tano dokazana, tj. izvedena na osnovu tanih razloga i tanom argumentacijom. Pogreke u zakljuivanju dokazivanju su razliite, ali se esto u jednom istom dokazu nalazi vie pogreaka, na primer, pogreka razloga, pogreka argumentacije i pogreka izmene teze. Sutina argumentacije sastoji se u shvatanju veze izmeu stavova teze. Sutina pogrenosti zakljuivanja dokazivanja ili argumentacije sastoji se u tome to stav teze ne proizilazi iz stavova premisa, odnosno razloga. Izraz: nema veze, ne proizilazi i slino karakteriu sutinu logikih pogreaka samog zakljuivanja ili argumentacije. Sutina pogreke zamene teze sastoji se u tome to misaoni proces zakljuivanja dokazivanja promauje ( ne pogaa ) zadati predmet miljenja, nego shvata neki drugi, obino blizak i srodan predmet. Pogreka zamene teze moe se izraziti stavovima: dokazano je drugo, promaio, pogodio drugo i nije utvreno to, nego drugo i slino.

185

Pogreke u opovrgavanju ustvari su pogreke u dokazivanju suprotnih teza [3,4]. S obzirom da se esto postavljaju pitanja: Zato su miljenja pogreaka i u emu je sutina pogrenosti miljenja?, moe se uoiti uz pomo slike 4.1.

SUTINA

POGRENOSTI

M I LJ E NJ A

1. Pogrenost ne postoji u samom predmetu kao delu objektivne stvarnosti u kojoj je sve odreeno onako kako postoji ili kako se deava. 2. Pogrenost se ne sastoji ni u svim formama miljenja 3. Nasuprot istinitosti miljenja koje se sastoji u adekvatnom shvatanju predmeta, pogrenost miljenja se sastoji u neadekvatnim shvatanjima Slika 4.1. Sutina pogrenosti miljenja predmeta miljenja, njegovih odredaba i odnosa. Sutina pogrenosti miljenja sastoji se u deliminom ili potpunom promaaju predmeta usled zamiljanja predmeta onakvim kakav on objektivno nije [4]. Najei izvori greaka, koje se pojavljuju u primeni naunih metoda su:

nedovoljno znanje o objektu istraivanja, zablude ili predrasude,

186

neadekvatna primena naune metode moe da bude rezultat subjektivizma ili zloupotrebe naune metode, i logike greke (greke uproavanja, greka jednostranosti, greka neodreenosti ili odreenosti, greka formalizma i dr.).

187

5. 0. STUDIJA INFORMACIJA I KOMUNIKACIJA


5.1. RASPOLOIVE INFORMACIJE

U traganju za idejama najvanije mesto zauzima studija raspoloivih informacija. Uvek se pretpostavlja da istraiva raspolae dovoljnim brojem tano odreenih informacija [20]. Ukoliko se radi o novoj oblasti istraivanja moe se pristupiti po sledeem rasporedu informisanja:

prouavanje savremenih enciklopedija, prouavanje istraivanja, prouavanje biografije naznaene u predhodnom delu, prouavanje vodeih nauno strunih asopisa, konsultovanje raznih lanaka navedenih u literaturi iz predhodne faze informisanja, i kontaktiranje sa istraivaima i proizvoaima opreme i instrumentacije. jednog osnovnog dela u vezi problema

Sve informacije mogu se odlagati po:

autorima, predmetima, i nazivima.

Treba koristiti biblioteku grau koju biblioteke skupljaju, sreuju, obrauju i uvaju. Pri tome, treba koristiti, biblioteke

188

visokokolskih ustanova, specijalizovane biblioteke, nespecijalizovane biblioteke, narodne biblioteke i druge.

5.2. KOMUNIKACIJE Komuniciranje kao proces svrsishodnog i razumljivog prenosa

ideja, misli i oseanja, treba svakodnevno koristiti za dobijanje potrebnih informacija u istraivanju. esto se misli da je komunikacija jednostavan proces koji se prirodno javlja kod ljudi. Meutim, komunikacija je izuzetno suptilna i iznenaujue sloena aktivnost. Testovi govore da prosena osoba zadrava samo polovinu onoga to uje, a kroz 48 sati, ta cifra pada na 25%. Za savremenog istraivaa, oveka koji po prirodi posla mora da radi sa ljudima, sposobnost komuniciranja je od velikog znaaja i predstavlja vetinu koju istraiva mora da poseduje [30]. Proces prenosa poruke poinje formulacijom ideje. Taj korak se naziva zamisao. Osoba koja eli da komunicira, mora da poalje ili prenese tu ideju. Medij za komunikacije je tehniko sredstvo putem kojeg poruka stie do primaoca. Prenos je in kojim se poruka predaje primaocu putem izabranog medijuma.

189

Na svakom koraku, proces komuniciranja je podloan ljudskoj greki. Greka ili propust u razmiljanju mogu dovesti do nejasne ili pogrene komunikacije. Nejasnoe se esto javljaju zbog korienje fraza u razgovoru, ili zbog preterane reitosti ( dugakih objanjenja i sl.). Kritina oblast u lancu sporazumevanja je medijum. Pogreno izabran medijum moe da dovede do ometanja komunikacije. Osim toga, okruenje u kome se odvija komunikacija moe da izazove prepreke. Istraiva treba da bude objektivan slualac. esto je

sporazumevanje oteano zbog predrasuda [4]. Svi trae podatke koji se uklapaju u njihov lini, ranije definisani okvir razmiljanja. Jedna od metoda donoenja odluka jeste pristup preko racionalnog modela. Ovaj model odluivanja jeste proces korak po korak, koji kree definisanjem problema, zatim vri identifikaciju ograniavajuih, odnosno kritinih faktora, razvija alternative i paljivo analizira verovatni ishod svake alternative, pre nego to se donese odluka o tome koji je izbor najbolji. Odluka se zatim primenjuje i rezultati se paljivo procenjuje ( The Business of Management, SGI, USA,1995 ). U jednom preduzeu vano je shvatiti vrstu informacija koje prolaze kroz komunikacione kanale. Ove informacije mogu se svrstati u tri kategorije:

funkcionalne informacije ( obuhvataju radne i politike procedure, ciljeve, direktive, delegiranje odreenih zadataka

190

i bilo koje druge podatke koji su neophodni za funkcionisanje preduzea );

formalna komunikacija ( kree se vertikalno putem formalnih kanala preduzea ); i koordinacione informacije ( informacije koje se prosleuju izmeu pojedinanih funkcionalnih delova ( sektora ) unutar preduzea ).

Poseban oblik komunikacija u preduzeu su informacije statusa. One obuhvataju svu komunikaciju koja se odnosi na stavove, status i uvaavanje radnika, priznanje za dobro obavljen posao kao i javni i unutranji imid preduzea.

191

6.0. ISTRAIVANJE I TEHNIKI RAZVOJ


6.1. FAZE RAZVOJA

Tehniki razvoj kao sistematsko stvaranje i usavravanje proizvodnog procesa ima za cilj da stvori nove funkcije kao nove materijalne sisteme [4]. To je kreativan rad iji je zadatak da preko neophodne dokumentacije definie proizvod ili proces, ije su osnovne faze:

koncipiranje ( predhodna obrada problema ), projektovanje ( izbor naina rada, globalni ili potpuni uvid u tehniko ostvarenje ), i konstruisanje ( razrada tehnike dokumentacije i utvrivanje principa rada i oblika ).

U tehnikim naukama pored istraivakih problema pojavljuju se i problemi specijalnog tipa: to su problemi razvoja [20]. U zavisnosti od problema koji su sadrani u razvoju kao i kod vremenskog sleda pojedinanih faza razvoja, razlikujemo: - konstruktivni razvoj ( odreivanje ulaznih i izlaznih veliina za novo tehniko ostvarenje; pretvaranje ukupnog tehnikog procesa u pojedine funkcije; ostvarenje principa funkcionisanja koje treba da ispune parcijalne funkcije; izrada potrebne dokumentacije za tehniku pripremu proizvodnje ); i - tehnoloki razvoj ( sistematizacija i unifikacija podsistema prema vrstama i slinosti u redosledu obrade i montae; optimizacija potrebnih obradnih maina; optimalno ukljuivanje

192

radne snage; optimalna povezanost u sistemu ovek maina u proizvodnom procesu ). Tok stvaralakog rada u realizaciji novog tehnikog ostvarenja moe se dati po fazama: 1. predhodne studije ( osnovni princip kada odreujemo sutinu zadatka za sva mogua reenja ); 2. kombinacija elemenata ( radni princip kada kombinujemo mogue elemente prema postavljenom cilju ); 3. kritika greaka ( odreujemo nedostatke svakog reenja poboljani radni princip ); 4. uporeivanje vrednosti ( dobijamo optimalni radni princip sa najmanjim brojem nedostataka ); i 5. formiranje dokumentacije za fiziku realizaciju. Rezultati odreenog istraivanja su najee konani samo u onoj meri u kojoj su diktirani ograniavajui faktori kao to su: vreme, kadrovi i finansijska sredstva. Istraivanju nema kraja, ono se iri po obimu po horizontali i vertikali do beskonanosti. Pri odreivanju novog tehnikog ostvarenja treba uzeti u obzir sledee faktore:

tehniki

parametri

(pouzdanost,

stepen

iskorienja,

gabaritne dimenzije, vek trajanja i drugo ); ekonomska efektivnost ( minimalni trokovi eksploatacije i odravanja; minimalni trokovi materijala, energije i radne snage, obezbeenje boljeg trinog poloaja u zemlji i inostranstvu i drugo);

socijalni efekti (razvoj novih potreba; razvoj novih ivotnih navika i drugo).

193

Pouzdanost tehnikog ostvarenja ( recimo maina i postrojenja ) je verovatnoa da e maina uspeno vriti funkciju kriterijuma (uspeno funkcionisati) u projektovanom vremenu i projektovanim uslovima okoline ( Adamovi,.,Tehnologija odravanja, Tehniki fakultet Mihajlo Pupin, Zrenjanin, 2003. )

6.2. INTEGRACIJA Horizontalna integracija podrazumeva situaciju u kojoj se preduzee razvija tako to proiruje proizvodnju svojih proizvoda. Vertikalna integracija podrazumeva razvoj preduzea bilo dalje u pravcu maloprodaje i dodatnih proizvodnih procesa, ili unatrag, u pravcu vlasnitva i proizvodnje sirovina. Lateralna integracija odnosi se na razvoj u pravcu razliitih proizvoda koji mogu imati zajedniku tehniku bazu ili koristi postojee merkentike olakice.

6.3. KADROVI INTELEKTUALNI KAPITAL

Uspeno preduzee koje ima strategiju razvoja, mora da ima kompetentne ljude na pravim mestima. Stara izreka meu rukovodiocima glasi da e dobri ljudi uvek nadomestiti loe planove, ali da ni najbolji planovi ne mogu da ree problem loih radnika. Kadrovska politika je toliko sloen i precizan proces kao i ostale funkcije upravljanja. Zato je UPRAVLJANJE ZNANJEM u preduzeu, danas,

194

jedan od kljunih zadataka za uspeh preduzea (knjiga UPRAVLJANJE ZNANJEM, autor Prof. dr. ivoslav Adamovi, Zrenjanin, 2003.) Vana komponenta upravljanja ljudskim resursima je trening (obuka). To je neprekidan proces uenja, u kome se jedan naspram drugog nalaze rukovodilac i radnik. Iskustva pokazuju, da ne postoji jedinstven nain da se ljudi motiviu, ve razliite ljude pokreu razliite stvari, s obzirom da svako ima svoj stil razmiljanja i obavljanja poslova. Svaki rukovodilac treba da stvara radno okruenje koje pogoduje motivaciji radnika. Ovo okruenje, odnosno organizaciona klima ima znaajan uticaj na stav radnika. Ono utie na njihovu spremnost da prihvate pravila i propise i na izazov koji nalaze na svom poslu. Naunici smatraju da ljudske prirode mogu da se svrstaju u dve kategorije :

teorija X ( ljudi su u osnovi lenji, neodgovorni i treba ih neprekidno nadzirati ), teorija Y ( ljudi su prevashodno marljivi, ele da se razvijaju i da to ine ako im se prui prilika ).

Motivacija nije neto to se moe obezbediti prostim njihanjem argarepe ispred nosa. Ona obuhvata mnoge razliite faktore koji se menjaju od jednog preduzea do drugog.

195

6.4. KOMUNIKACIONI SISTEMI U PROCESU ODLUIVANJA

Komunikacioni sistem ili proces je osnova uspenog ostvarivanja planiranja, organizovanja, koordiniranja, kontrole, odluivanja i ostalih menadment aktivnosti i neposredne realizacije svih izvrnih, operativnih poslova i zadataka. To je proces, pomou koga ljudi nastoje da proire uticaj i uvid u znaenje izvesnih pojava, problema i sl., putem prenosa poruka, odnosno razmene informacija na relacijama meusobnog sporazumevanja unutar preduzea i sa okruenjem. Komunikacije uslovljava preduzea, predstavljaju i i mehanizam, kojim se ostvaruje egzistencija i razvoj veza i odnosa meu ljudima i inilac, koji postojanje inei ga dinamiku tako ivim funkcionisanja organizmom. organizacije Sa aspekta

menadmenta, gotovo svaki posao koji obavljaju menaderi svrstava se u grupaciju poslova komuniciranja, neposredno ili elektronskim komunikacionim sredstvima sa podreenim, nadreenim, kupcima, dobavljaima i ostalim, a kada to ne rade, oni se pripremaju za komuniciranje ( pripremaju izvetaje, informacije, poslovna pisma i sl.). U savremenim uslovima privreivanja, kada su prilike u okruenju izrazito promenljive, nestabilne i iz koga se dobijaju u malim vremenskim periodima promenljivi signali, komuniciranje i pored korienja savremenih informacionih i komunikacionih tehnologija je sloen posao. Komuniciranje moe biti vertikalno, horizontalno i pobono ili lateralno.

196

Vertikalno

komuniciranje

se

obavlja

du

kanala

tokova

informacija odozgo-nanie, odnosno od menaderskog vrha, preko niih menaderskih nivoa do neposrednih izvrilaca poslova i komunikacije odozdo-navie u obrnutom smeru. Komunikacije odozgo-nadole odnose se na davanje instrukcija, informisanja, uspostavljanja kontrole i ocene podreenih, a nagore, odnosi se na davanje informacija i izvetaja viim nivoima menadmenta o aktivnostima na niim nivoima. Horizontalno komuniciranje se ostvaruje po irini poslovnih funkcija preduzea, omoguavajui tako uspenu meusobnu, funkcionalnu saradnju u ostvarivanju svih aktivnosti od znaaja za sopstveno i funkcionisanje preduzea kao celovitog sistema. Pobona komunikacija se ostvaruje kanalima poslovnih tokova, koja postoji izmeu lanova radnih grupa, celina radnih grupa, linija i dr. Ovom vrstom komunikacije ostvaruje se neposredno otvaranje kanala komunikacije i breg reavanja problema, putem uspostavljanja kolegijalnih, neformalnih odnosa, pri emu se izbegava sporost u procesu neposrednog komuniciranja sa nadreenima, viim menadment nivoima. Formalne komunikacije se karakteriu ostvarivanjem

neposrednog odnosa izmeu poiljaoca i primaoca informacija ili poruka. Formalno komuniciranje se izraava kao verbalno i neverbalno. Verbalno komuniciranje se izraava u usmenoj ili pisanoj formi izmeu pojedinaca i grupa, neposredno lice u lice, u oba smera i odreenom brzinom. Dok neverbalno komuniciranje je forma prenosa informacija ili poruka bez korienja rei, odnosno pomou stavova, dranja, pokreta, izraza emocija pokretom ruku, tela, lica, oiju, usana, tona

197

glasa i sl. ili prenosa poruka kombinacijom verbalne ili neverbalne forme. Konano, formalne komunikacije se odvijaju nekim propisanim kanalima izmeu predodreenih subjekata u organizaciji preduzea i eksterno. U svakoj organizaciji preduzea, postoje i neformalni oblici komunikacije, kao izraz stanja, pogodnog za uspostavljanje takvih oblika. Isto se uspostavlja onda, kada je neadekvatno formalno komuniciranje. Ova vrsta komunikacije je u najveem delu pozitivna i efikasna. Komuniciranje se ostvaruje unutar preduzea putem

uspostavljenog komunikacionog sistema, viesmernih informacionih tokova po osnovu neophodnih veza i nosilaca informacija i podataka, kojima se odreuje efektivan rad i kontrola njegovih procesa, ili komuniciranje organizacione izmeu strukture uesnika ili u procesima rada, delovima strukture podsistema preduzea,

menadmenta preduzea kao celine sa eksternim okruenjem. Procesom komuniciranja se zajedno sa sredstvima za njegovu podrku povezuju pojedinci u organizaciji preduzea kao radnom sistemu u kome se odvijaju odreeni tokovi rada. Odnosno, sistem u kome su ljudi ( sa svojim idejama, znanjima, vetinama i radom), organizacija i sredstva rada povezani tako da obezbeuju poveanje radne sposobnosti, efekte rada, zadovoljstva u radu i ukupnog kvaliteta rada i poslovanja preduzea. Model sistema ili procesa komunikacije obuhvata nekoliko osnovnih elemenata, a to su ( slika 6.1. ):

poiljalac informacije, kanal protoka informacije, i primalac informacije.

198

Poiljalac informacije je zaokupljen idejama o potrebama preduzea za komuniciranjem, i u tom smislu se, isti kreativno angauje na pretvaranju odreenih simbolinih oblika ( rei, slike, brojeve, signale i sl. ) u informacije, procesom kodiranja ili oblikovanja poruke od skupa simbola za prenoenje miljenja poiljaoca primaocu. Kanal protoka informacija, obuhvata medije za prenoenje poruka, preko zvunih talasa, radiotalasa, televizijskih slika, pisama i dr. Primalac informacije, putem procesa dekodiranja pretvara poruke u prihvatljive i razumljive informacije, odnosno ideje poiljaoca. Ovo, uz predpostavku da komunikacioni sistem nije podloan poremeajima ili smetnjama. Meutim, kao reakcija na ceo proces komuniciranja, nastaje proces regulacije poremeaja ili povratna sprega, kao veza izmeu poslednjeg postupka predhodnog i prvog postupka narednog procesa komunikacije.

199

Slika 6.1. Sistem komunikacija-prenosa informacija Komunikacije imaju posebnu ulogu i znaaj u ostvarivanju procesa odluivanja, menadmenta i ostalih procesa u preduzeu. Oblici i naini komunicaranja mogu biti raznovrsni ali oni koji su od znaaja za ostvarivanja procesa odluivanja mogu se klasifikovati kao situaciono, motivaciono i instruktivno komunicaranje, a to zavisi od cilja koji se eli postii i sprovoenjem konkretnih odluka ( Stankovi, S., Prilog istraivanju mesta i uloge procesa odluivanja, magistarski rad, FON, Beograd,2001.). Situaciono komuniciranje je usmereno na informisanje o stanju i problemima u funkcionisanju preduzea, koji mogu biti predmet procesa odluivanja, motivaciono komuniciranje ima ulogu podsticanja zaposlenih u preduzimanju svih napora za postizanje odreenih ciljeva i instruktivno komuniciranje je usmereno na ostvarivanje uloge

200

ukazivanja na puteve, metode i mogunosti realizacije zadataka u postizanju ciljeva. Kako su komunikacije usmerene na prenos potrebnih informacija za donoenje izvesnih odluka, te se njome trebaju obuhvatiti samo one informacije koje su od znaaja za rasvetljavanje konkretnih problema odluivanja. Pored izbora adekvatnih informacija neophodno je definisati i sve njihove vanije tokove, metode prenoenja i prikazivanja samih informacija. Osnovnu ulogu u organizaciji informaciono-komunikacionih veza i tokova igra ovek. Ovo zbog toga, to se uvek mora imati na umu, da se znaenje poruka formira tek u svesti njihovih primaoca, a ono je u zavisnosti od njegovih sociolokih, psiholokih, jezikih i drugih osobina manifestovanih u procesu komuniciranja. To, dakle, znai da poiljalac poruke nikada nije siguran da e je primalac ispravno i potpuno razumeti i u tom smislu e kvalitet uspostavljenog komunikacionog sistema u mnogome obezbeivati sigurniju ili loiju komunikaciju. Nesigurnost poiljaoca poruke u njeno ispravno ili potpuno razumevanje od strane primaoca postavlja se kao snaan zahtev i potreba za uspostavljanjem adekvatnog kvaliteta informaciono-komunikacionog sistema, koji e moi sa sigurnou da obezbedi nesmetani protok informacija na relaciji poiljalac - kanal protoka primalac. Komunikacioni sistem karakterie mnotvo, viesmernost i brzina informacija koje se prenose razliitim komunikacionim kanalima. Na uspenost funkcije utiu brojni subjekti komunikacije, komunikaciona sredstva i klima u preduzeu. Razvoj sistema ( procesa ) komuniciranja podrazumeva iznalaenja, dalji razvoj komunikacione izbora i tehnologije u smislu dostavljanja, uskladitavanja informacija.

201

Raunarska i kompjuterska tehnologija, koja e koristiti mona integralna kola i novu kompjutersku arhitekturu, moi e sa uspehom da obavlja paralelnu obradu podataka i ubrzavanje interakcija na relaciji ovek-maina u prepoznavanju govora i sintezi podataka. Ovo se odnosi i na dalju laku upotrebu kompjutera i primenu najnovijih programa ( software ) u kojima e se koristiti mnogi principi i rezultati vetake inteligencije za izradu misleih kompjutera, odnosno itd.

202

8.0. STRUKTURA ZAVRNIH RADOVA -FINALIZACIJA ISTRAIVANJA I STVARALATVA



STRUKTURA specijalistikog rada magistarske teze doktorske disertacije

8.1. STRUKTURA RADA

NASLOV RADA ( da tano izrazi sadraj rada, njegove rezultate i zakljuke ). Treba da bude to krai i da jasno odslikava sutinu predmeta istraivanja. On ne treba da skriva sutinu istraivanja. To je potvrena ili modifikovana radna formulacija postavljenog pitanja za prouavanje. Izborom teme istraivanja oznaava se osnovna ili glavna zamisao predmeta istraivanja. Ono to je adresa za pismo, to za rad ili delo treba da bude njegov naslov. Tema mora biti vana sa teorijskog ili praktinog aspekta. PREDGOVOR ( To je fragmenat uvoda. ) On se pie ako nema uvoda. Retki su sluajevi kada se daju Predgovor i Uvod. 1. UVOD ( objasniti temu, cilj i nameru rada ). To je prvi strukturni deo rada proizalog iz istraivanja i stvaralatva. 2. ISTORIJSKI PREGLED ( pregled razvoja naune oblasti kojoj istraivanje pripada, geneza sopstvene ideje o istraivanju )

203

3. METODOLOKI KONCEPT RADA 3.1. Problem istraivanja ( definicija znaaja problematike koja se istrauje, presek osnovnih teorija i rezultata, hipotetiki stavovi o problemu koji se istrauje ); 3.2. Predmet istraivanja ( analiza teorijskih saznanja, izdvajanje injenica/saznanja, operacionalno odreivanje predmeta: vremensko, prostorno, disciplinovano; predmetom se definie ta e biti istraivano ); 3.3. Cilj istraivanja ( drutveni cilj, nauni cilj, nauno opisivanje, klasifikacija i tipologizacija, otkrie, objanjenje, nauno predvianje); 3.4. Hipoteze u istraivanju - generalna hipoteza, posebne hipoteze, pojedinane hipoteze ( da bude proverljiva, da je saznajno vredna, da je jasno formulisana, da je zasnovana na teoriji, empirijski da je praktino proverljiva ); 3.5. Nain istraivanja ( nauni dokument: opti filozofski metod, opte naune metode, opte metode posebnih nauka; operativno tehniki dokument: postupak prikupljanja podataka, postupak obrade podataka, nain istraivanja o rezultatima );

204

3.6. Nauna i drutvena opravdanost istraivanja. 4. TEORIJSKA ISTRAIVANJA (modeli, softver, sve ono to

doprinosi obogaivanju teorijskog saznajnog fonda nauke). Ovde se prezentiraju bitne postavke rada. 5. EMPIRIJSKA ISTRAIVANJA ( akciona ili operaciona istraivanja, eksperimentalna istraivanja, eksploataciona istraivanja, verifikaciona istraivanja, integralna istraivanja, heuristika istraivanja ( koja otkrivaju ), meovita istraivanja i dr. ). Ovaj deo moe da se odnosi na sam postupak realizacije istraivanja, odnosno terensko istraivanje. 6. PREZENTOVANJE REZULTATA ISTRAIVANJA ( verbalno,

numeriki, grafiki i kombinovano ). Ovaj deo se ogleda u izlaganju naunih zakljuaka, naina kako je do istih dolo, kao i o predlogu potrebnih mera za primenu pojedinih rezultata. Ne preporuuje se da zakljuci budu zakucani brojevima. Moda je najbolje da se formuliu u okviru posebnih stavova teksta. 7. REZIMEI ( najvaniji rezultati, podaci prvorazrednog znaaja ). Ovaj deo se moe uraditi za svako poglavlje ponaosob, ali i zbirno. To je svojevrstan autoreferat sprovedenih istraivanja, njegovim rezultatima i najbitnijim pokazateljima. Ako rad nije napisan na nekom od svetskih jezika korisno je da se uporedno ili na kraju doda skraeni prevod lanka rezime na jednom od svetskih jezika. 8. ZAKLJUAK ( ovaj deo rada proistie iz same sutine rada, odnosno istraivanja na kome je rad zasnovan ).

205

LITERATURA ( popis literature koja je spominjana ili citirana ili na bilo koji nain koriena ). SADRAJ ( pregled poglavlja, naslova, podnaslova i pregled fotosa, tabela, skica, shema, grafikona i drugih ilustracija ).

PRILOZI ( obrasci, instrumenti, grafikoni i slino ). SKRAENICE Kada se u tekstu ponavlja isti biografski podatak koriste se sledei izrazi:

- ibid
.........................

(ibidem = u istom delu) (idem = od istog autora) (infa = dalje, nie) (loco citato = u citiranom odeljku) (opere citato = u citiranom delu) (supra = gore)

- id
.........................

- inf
.........................

- loc,cit
.........................

- op.cit
........................

- supra
......................... PREPORUKE Napomene

Napomene treba ograniiti na najmanju meru.

206

Tabele i slike Tabele i slike treba stavljati to blie mestu teksta gde su navedene (brojeve vezivati za poglavlja). Simboli, skraenice i jedinice Simboli i skraenice matematikih veliina i operacija, fizikalnih veliina i konstanti, nazivi jedinica, itd. stavljaju se u skladu sa vaeim standardima ili drugim propisima. Klasifikaciona oznaka Svaki lanak (ili rad) treba da ima u zaglavlju jednu ili vie potrebnih klasifikacionih oznaka po sistemu Univerzalne decimalne klasifikacije (UDK). JEZIK, STIL, CITAT, FUSNOTE Jezik Jezik pri pisanju mora biti gramatiki i pravopisno ( ortografski ) korektan. Misao treba da bude jasno izloena i dovoljno obrazloena da bi bila dobro shvaena. Stil Predstavlja nain ( formu ) izraavanja misli. On je individualna karakteristika, ali i forma disciplinovane interpretacije sadraja.

207

Citat To je doslovno korienje tuih formulacija. Za pravilno korienje citata treba naglasiti: ta, zato i kako se citira. Fusnote Predstavljaju napomene koje dokumentuju i objanjavaju poreenje ili komentar podataka vezanih za sadraj pitanja koje istraujemo. 8.2. TEHNOLOGIJA U vezi izbora teme za istraivanje treba poi od sledeeg:

tema treba bude podesna za naunu obradu odnosno mora biti istraivakog karaktera, tj da se zasniva na istraivanju primarnih izvora koje je izvrio dati nauni radnik ili kolektiv istraivaa;

tema treba da bude umerenog zahvata, to znai ni previe iroka, ni isuvie uska; treba nastojati da se izabere to savremenija i stvarnija tema ija e razrada omoguiti rasvetljavanje nekog aktuelnog problema koji titi modernu teoriju i praksu odreene naune oblasti, grane ili discipline;

izbor teme je stvar za afirmisanog naunika a druga stvar za poetnike u naunom radu.

Nakon izbora jasno definisane teme, treba se opredeliti za sledee faze istraivanja:

uoavanje problema,

208

konstatovanje i sreivanje injenica, verifikacija naunog saznanja i konano predvianje.

Na niem nivou apstrakcije, svako konkretno nauno istraivanje bilo koje vrste odvija se u sledeim koracima [22].

izbor teme, pravljenje globalnog (orijentacionog) ili prethodnog plana i programa za obradu odabrane teme, to znai izradu projekata, uz postavljanje radne hipoteze i izbor metoda istraivanja,

prikupljanje i prouavanje literature, statistika grae, istorijskih i drugih dokumenata, uz odgovarajui raspored i neizbenih kritiku analizu celokupnog materijala,

dokazivanje radne hipoteze (primarnim literarurnim izvorima, obradom statistike grae, eksperimentima...), realizacijom prethodnog plana i programa odnosno projekata korigovanog odreenim izmenama i dopunama,

tumaenje dobijenih rezultata istraivanja i izvoenja zakljuaka o realizaciji postavljenje radne hipoteze,

pisanje i redigovanje konanog rada, objavljivanje rukopisa konanog rada.

Prikupljanje, prouavanje i sreivanje literalne grae sastoji se u:

209

prikupljanje litaralne grae, prouavanje sreivanje literaturnog prikupljenih materijala injenica uz (kritiko princip itanje literature voenje beleaka i kopiranje), jedinstva, princip ravnomernosti ili proporcije, princip izrazitosti i princip raznovrsnosti.

Prilikom organizacije i rasporeda grae, treba, posebno voditi rauna o nekim momentima od kojih su znaajniji sledei [3,4]:

Slinost (sline stvari, ideje i injenice treba meusobno povezati, skupiti na jedno mesto); Srazmera delova (svakom sastavnom delu rada treba dati onoliko prostora koliko ga injenice i ideje koje on sadri zasluuju po svojoj vanosti);

Logistiki sled (izmeu pojedinih elemenata treba stalno pronalaziti neke logine odnose: vremenske, uzrone i posledine i dr.).

Prilikom pisanja naunog dela treba poi od toga da se uobiajena i najjedostvnija njihova struktura ili kopmozicija sastoji iz:

uvoda (da itaoca pripremi, da se uvede u predvorje odreene oblasti nauke), razrade (dokazivanje postavljenih hipoteza; to je stoer dela koji zauzima najvie prostora; redosled izloene materije je tako sistematino ukomponavan da odrava ne samo formalnometodoloki pristup nego i sutinsko sadrinski karakter i znaaj rasvetljenog predmeta istraivanja),

210

zakljuak prezentiranog

(sinteza u

analatikog istraivanja

izlaganja naunog

razradi

problema, da se u njemu na jezgrovit nain istaknu osnovni rezultati ispitivanja). Redigovanje rada je najznaajnija, ali u isti mah i najtea, najmunija etapa u procesu izrade rukopisa, stvaralaki akt u pravom smislu rei, to ni u kom sluaju ne znai da ni druge etape nemaju u sebi stvaralakih elemenata. Najznaajniji zadatak revizije jeste da nemilosrdno odstrani sve ono to je u rukopisu suvino, to nije u neposrednoj vezi sa temom, ono to jae neosvetljava predmet, ne doprinosi optem utisku, kao to treba iz rukopisa bez milosti izbaciti sve banalne pojedinosti. Autor ne treba da se plai da napie neto to e kasnije morati da menja. Pri ovome treba voditi rauna da za valjanost jednog paragrafa postoje tri osnovna uslova:

jedinstvo (od poetka do kraja se razvija osnovna misao tema); koherentnost (svi radovi paragrafa sainjavaju vrstu logiku i organsku celinu); isticanje (pojedinim delovima nekog paragrafa da e se ono mesto i onoliko prostora koliko je nuno i podesno da se itaocu saopti celokupna misao paragrafa).

Izvorni nauni lanak, kao i bilo koje drugo nauno delo predstavlja opis originalnih rezultata istraivanja odreenog podruja objektivne stvarnosti [3,4]. Izvorni lanak moe imati sledeu strukturu:

autor ili autori, naslov,

211

Pisanje

izvod (saetak, prikaz), kljune rei, uvod, metodika, rezultati, tumaenje rezultata (diskusija), ilustracije, zakljuak, literatura. je najsloenija i najodgovornija faza

teksta

naunoistraivakog rada, u kojoj nauni radnik ispoljava matu umetnika, misaonog filozofa, umee zanatlije, strpljenje seljaka, radinost pele i mrava [22]. Ovo pisanje po pravilu, odvija se u ove etape:

pisanje koncepta (prvobitne verzije), pisanje konanog teksta (zavrne verzije ) ili istopisa.

Neke od osobina dobro napisanog rada (dela) su [3,4]:

ne poinjati izlaganje suvie iz daleka, nego onde gde je to nauno neophodno; ne unositi u rad nita to nije u neposrednoj vezi sa temom to rad ini razvodnjenim; ne pretrpavati rad beznaajnim pojedinostima; ne ponavljati ono to je ve na neki nain reeno; ne razlagati i objanjavati opirno stvari koje su same po sebi dovoljno razumljive (prevelika opitnost i razvuenost oduzimaju naunom radu jezgrovitost i snagu, slabe njegov opti utisak).

212

- -

1. , : 2. : 3. , , : 4. : , , : 5. : 5.1. () . 5.2. : 5.3. : 5.4. : 5.5. : 5.6. : 5.7. : 5.8. ( , .): 5.9. : 5.10. : 5.11. : , , .

213

: , 1. 2. 3. 4. 5. , . 2 ( ) 6. , . 3 ( )

214

. 1.

, / , , , , , ,

215

. 3.

: ,

216

- I 1. 2. , , , , : II 1. , , : 2. , , : 3. , /, 4. : III IV

217

1. () 2. () 3. 4. 5. () 6. 7. 8. , 9. V : : ,

218

- I 1. 2. , , , , : II 1. , , : 2. , , : 3. , /, III : IV : , , , . V :

VI VII

219

VIII 1. 2. 3. 4. IX : , : - , - ( , ) - : ,

220

- 1. , : 2. : 3. , , : 4. : , , : 5. : 5.1. () . 5.2. : 5.3. : 5.4. : 5.5. () : 5.6. :: 5.7. , : 5.8. : 5.9. : 5.10. : , , , .

221

: ,

1. 2. 3. , 4. , . 2 ( ) 5. , . 3 ( )

222

.2.

, , , , , , , ,

223

224

. 3.

: ,

225

- I 1. 2. , , , , : II 1. , , : 2. , , : 3. , : 4. 5. : III IV V

226

1. () 2. () 3. 4. 5. () 6. 7. 8. , 9. VI :

: ,

227

- -

I 1. 2. , , , , : II 1. , , : 2. , , : 3. , 4. III : IV : , , , . V :

VI VII

228

VIII 1. 2. 3. 4. IX : , : - , - ( , ) -
: ,

229

LITERATURA
1. Adams,R., Managing by Project Manageent, UTC, Dayton, Ohio, 1979. 2. American Marketing Society, Research, New York, 1957. 4. Adamovi, ., Sarajevo, 2002. Teorija Technique of Marketing

3. Adamovi, ., Teorija sistema, Zrenjanin, 2004. globalnog razmiljanja, Srpsko

5. Braithwit, B., Scientific Explanation, Cambridge, NewYork, 1953. 6. Carnap, R., Meaning and Necessity, Chicago, 1956. 7. Djui, D., Logika, teorija istraivanja, Beograd, 1962. 8. Frege, G., Foundations of Arithemetic, Oxford, 1953. 9. Galtung, J., Theory and Methods of Social Researche, New Jork, 1967. 10. Klaus, G., Spezielle Erkemntnislehre, Berlin, 1965. 11. Leki, ., Metodologija, Zrenjanin, 1977. 12. Jovanovi, P.,Upravljanje projektom,Beograd,1999. 13. Mihajlovi, D., Metodologija naunih istraivanja, Beograd, 1999. 14. Mui, V., Metodologija pedagokih istraivanja, Zagreb, 1977. 15. Petri, J., Metode planiranja, Beograd, 1980. 16. Petri, J., Operaciona istraivanja, Beograd, 1996. 17. Petrovi, B., Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi Sad, 1995. 18. Radi, V., Upravljanje projektima, Dependability and quality management, Beograd, 2002. 19. Sotirovi, V., Metodologija informatike, Zrenjanin, 2000. 20. Simi, D., Metodologija nauke i tehniki razvoj, Kragujevac, 1997.

230

21. Salmon, C., The Principles and Practice of Cultural Research, London, 1964 22. Stojanovi, D.; Osnovi naunog rada, Beograd, 2003. 23. Vulanovi, V., i dr., Sistem kvaliteta, Novi Sad, 1997. 24. Whiteheade, N., The Concept of Nature, Cabridge, 1955. 25. erniek, I., Teorija sistema, Novi Sad, 1996. 26. ei, B., Opta metodologija, Beograd, 1980. 27. ivkovi, M., Uvod u metodologiju istraivanja, Beograd, 1986. 28. Projekti raeni u Sartid-u Smederevo u periodu 1976-2003. god. iz oblasti sistemskih disciplina ( autor prof. dr ivoslav Adamovi ). 29. Projekti raeni na Tehnikom fakultetu Mihajlo Pupin iz Zrenjanina iz oblasti informatikih tehnologija ( autor prof. dr Velimir Sotirovi ). 30. The Busines Management,Scientific Group International,USA, 1995. 31. asopis, Tehnika 2003,2004 dijagnostika, Beograd, 2001,2002,

32. asopis, Odravanje maina, Smederevo, 2003,2004, 2005 33. asopis, Hidraulika i pneumatika, Ni, 2003,2004, 2005 34. Projekat Upravljanje Znanjem (naruilac US Steel Serbia, autor prof. Dr ivoslav Adamovi), Smederevo, 2005.

231