Ursula Legvin - Zemljomorje

Ursula Legvin, ZEMLJOMORJE Prevele Mirjana ivkovi i Sonja Janoski Prva knjiga AROBNJAK ZEMLJOMORJA 1.
RATNICI U MAGLI Ostrvo Gont, usamljeni planinski vrh koji se uzdie itavu milju iznad ve ito uskovitlane povrine Severoisto nog mora, uveno je po svojim arobnjacima. Iz gradova na njegovim visoravnima i luke po mra noim mu uvalama mnogo je Gontijaca odlazilo da stupe u slubu Gospodara Arhipelaga i budu im arobnjaci, ili, ak, magi, a oni pustolovniji me u njima da lutaju od ostrva do ostrva irom Zemljomorja i prave arolije. Najve i me u njima - kau neki; ali, svakako najve i putnik - slau se svi - bio je ovek zvani Jastreb, koji je svojevremeno uspio da postane i Gospodar Zmajeva i Arhimag. O njegovom ivotu govori ep Podvizi Geda i jo mnogo manjih pesama, ali ovo je pri a o njemu iz vremena kad jo nije postao slavan, kada jo ne bee uao u pesmu. Rodio se u usamljenom selu zvanom Deset jova, visoko u planini, na najvioj ta ki Severne doline. Ispod njegovog sela sputaju se stepenasto sve do samog mora njive i panjaci koji pripadaju Dolinama, i mali gradovi lee posejani du okuka reke Ar; iznad njegovog sela uzdie se jo samo prauma, jedan greben pun stabala za drugim, sve do stenovitih, snegom pokrivenih planinskih vrhova. Ime koje je nosio u detinjstvu dala mu je majka, i to ime, pored ivota samog bilo je sve to je mogla da mu podri, jer je umrla pre nego to je on napunio godinu dana. Otac, seoski kova bronze, bio je mrgodan, utljiv ovek, i s obzirom da su estorica Danijeve bra e bili mnogo godina stariji od njega i jedan po jedan po eli da naputaju roditeljski dom da bi se bavili zemljoradnjom, ili moreplovstvom, ili, tako e, kova kim zanatom, ali u drugim naseljima Severne doline, niko se nije naao da detetu posveti panju i nenost. Izdikljao je kao korov u divljini, i postao visoki, hitri de ak, prkosan i bu an, i veoma naprasit. Sa jo nekolicinom seoske dece uvao je koze po strmim livadama iznad izvorita reke Ar; a kada je dovoljno porastao i oja ao da moe da gore-dole pritiska duga ke ru ke na kova kim mehovima otac ga je uzeo da mu pomae u kova nici, uz mnogo bubotaka i ibanja. Iz Danija se nije moglo mnogo izvu i. Stalno je negde alabazao; tumarao po praumi, plivao po pli acima reke Ar koje je, kai i sve ostale reke na Gontu, veoma brza i hladna, ili pentrao po strminama i zakosima sve do onih vrhova iznad praume sa kojih je mogao da vidi more, pu inu onog severnog okeana na kojoj vie nema nijednog ostrva kada se pro e Peregal. Sestra njegove pokojne majke ivela je u istom selu. Ona se starala o njemu koliko je bilo neophodno dok je bio beba; ali, i ona je ona je imala svoja posla i potpuno je prestala da obra a panju na njega im je odrastao toliko da je mogao da se sam brine o sebi. Ali jednoga dana, kad mu je bilo sedam godina i kad je jo bio neuk i nije imao pojma o vetinama i mo ima kojima se vlada svetom, uo je kako tetka dovijuje neto kozi koja je bila sko ila na slamni krov njene kolibe i nikako nije htela da si e: ali, smesta je sko ila onog trenutka kada joj je tetka doviknula izvesne re i koje su se rimovale. Sutradan, uvaju i dugodlake koze na livadama iznad Visoke urvine, Dani im viknu one iste re i, ne znaju i ni ta zna e ni emu slue, ni ta su, same po sebi: Noth hierth malk man hiolk han merth han! Vikao je koliko ga grlo nosi i koze su mu prile. Hitro su se okupile oko njega, ne putaju i ni glasa. Samo su ga gledale, onim svojim utim o ima i tamnim, iskoenim dupljama. Dani se zakikota i opet viknu istu tu pjesmicu koja mu je davala mo nad kozama. One su sabie jo vie, zbijaju i se u gomilu oko njega. Odjednom ga uhvati strah od njihovih debelih, rebarstih rogova, udnih o iju i jo udnijeg utanja. On stoga pokua da se izvu e iz njihovog obru a i da utekne. Ali koze potr ae zajedno s njim, vrsto ga okruuju i svojim telima kao vor, i tako na
kraju stigoe i do sela, silaze i u trku; koze tesno zbijene kao da ih sve opasuje neki nevidljivi konopac, a de ak u sredini, pla u i i zapomau i. Seljaci istr ae na ulicu da psuju koze i da se podsmevaju de aku. Me u njima se nala i de akova tetka, ali ona se nije smejala. Samo je rekla jednu re kozama, i ivotinje opet stadoe da meke u i tumaraju unaokolo upkaju i travu, oslobo ene od ini. "Hajde sa mnom", pozva ona Denija. Odvela ga je u kolibu u kojoj je ivela sasvim sama. Obi no nije putala decu da joj ulaze, i deca su se pribojavala toga mesta. Koliba je bila niska i polumra na, bez prozora, ispunjena mirisima trava koje su se suile obeene na popre noj gredi krova, nane i belog luka i maj ine duice, hajdu ke trave i site i crnog sleza, kopitca, avolove trave, vratike i lovora. Tetka se spusti pokraj ognjita i ukrsti noge, pogledaju i iskosa na de aka kroz zamrene crne vorove svoje kose i zapita ga ta je to rekao kozama i da li zna ta, u stvari, predstavlja ta pesmica. Kada je otkrila da ne zna nita, a ipak je magijom primorao koze da mu pri u i da ga prate u stopu, bilo joj je jasno da on u sebi nosi uro enu mo . Dok ga je smatrala samo sinom svoje sestre nije joj nita zna io, ali sada je po ela da gleda na njega drugim o ima. Pohvalila ga je i rekla mu da ume da ga nau i pesmicama koje e mu se moda vie dopasti, kao to je re kojom se pu moe naterati da proviri iz ku ice, ili ime kojim se soko moe dozvati sa neba. "Aha, kai mi to ime"! uzviknu on, jer ve uveliko bee prebrodio strah od koza, i sav se naduo od gordosti zato to ga je ona pohvalila i rekla da je pametan. "Ali, kada ti kaem tu re , nikada je ne sme re i drugoj deci", re e mu vra ara. "Obe avam." Ona se nasmei na tu silnu spremnost to dolazi od neznanja. "Dobro, u redu. Ali, moram te vezati za to obe anje. Ne e mo i da progovori dokle god ja ne odlu im da ti razveem jezik, pa i tada, iako e biti u stanju da govori, re koju sam te nau ila ne e mo i nikada da izgovori tamo gde bi neko mogao da te uje. Moramo uvati tajne svoga zanata." "Dobro", prihvati de ak, jer ionako nije imao elje da otkrije tajnu svojim drugovima, poto mu se dopalo to e znati i umeti neto to oni ne znaju i ne mogu. Sedeo je nepomi an dok je tetka vezivala neo eljanu kosu i pravila vor na pojasu svoje haljine, a potom sela ukrtenih nogu i po ela da baca pune ake nekakvog li a u ognjite, tako da se podigao veliki dim i potpuno ispunio mra nu kolibu. Po ela je da peva. Glas joj se povremeno menjao i postajao dubok ili tanak, kao da kroz nju peva neko drugi, i to pevanje je trajalo i trajalo, sve dok de ak na kraju vie nije znao da li je budan ili sanja, i sve to vreme njen stari crni pas koji nikada nije zalajao sedeo je pored njega, o iju pocrvenelih od dima. Napokon se arobnica obrati Daniju jezikom koji nije razumeo i natera ga da zajedno sa njom izgovara izvesne basme i re i sve dok nije postao potpuno oma ijan i nije mogao da mrdne. "Govori!" naredi mu ona, da bi iskuala ja inu ini. De ak nije mogao da progovori, ali se glasno nasmejao. Tada mu se tetka malo prepade od njegove snage, jer to su bile ini kakve je samo ona umela da baci; pokuala je ne samo da ovlada njegovim govorom i utanjem, ve i da ga istovremeno privee za sebe, da joj slui kao egrt u arobnja kom zanatu. Ali itako oma ijan, on se ipak naglas smejao. Nije mu nita rekla. Posula je vatru istom vodom i kada se dim rasprio dala mu da popije malo. Kada je vazduh opet postao ist i on mogao da progovori, otkrila mu je istinsko ime sokola, ono na koje se soko mora odazvati. Takav je bio prvi Denijev korak na putu kojim e i i itavog ivota, putu magije, putu koji e ga najzad naterati da goni jednu senku i kopnom i morem, do samih mra nih obala carstva smrti. Ali, pri prvim koracima taj put je jo uvek izgledao irok i svetao. Kada je ustanovio da se divlji sokoli zaista obruavaju svom brzinom ka njemu im ih pozove tim imenom, sputaju i se uz gromovito lepetanje krila na njegov ru ni zglob poput lova kih sokola nekakvog kralja, u njemu se javila glad
za novim imenima; stoga se vratio tetki, moljakaju i je da ga nau i imenima jastreba, kostoloma i orla. Da bi je privolio da mu saopti re i to daju mo , inio je sve to je arobnica od njega zatraila i u io od nje sve emu bi ga podu avala, iako sve to nije ba uvek bilo prijatno da se radi ili u i. Na Gontu postoji izreka - Slab kao enske ini; a postoji jo jedna - Zao kao enske ini. arobnica iz Deset jova nije bila zla vetica koja se bavi crnom magijom, niti se ikada uputala u vetine visokog stupnja, one kojima se opti sa Prastarim silama; ali poto je bila neuka me u prostim svetom, esto je svojom vetinom sluila u glupe i sumnjive svrhe. Nije pojma imala ni o Ravnoteju, niti o Ustrojstvu, za koje zna pravi arobnjak i kojim se pokorava, i to ga obuzdava da svoje ini koristi samo kada je to zaista neophodno. Ona je za svaku priliku imala po neku basmu i bez prestanka se bavila aranjem. Najve i dio tog njenog znanja, nasle enog iz usmenog predanja, bio je bezvredno ubre i ista podvala, a ona nije umela da razlikuje prave bajalice od lanih. Znala je mnoge kletve i kao da je bolje umela da izaziva tu e bolesti nego da ih le i. Kao svaka prava seoska vetica umela je da svari ljubavni napitak, ali bilo je i drugih, runijih te nosti, koje je pravila da poslue mukoj ljubomori ili mrnji. Ipak, takve stvari nije otkrila svom mladom egrtu, i, onoliko koliko je bila u stanju, u ila ga je samo potenom zanatu. Kada je tek po eo da u i vetine aranja, zadovoljstva su mu se, na pravi detinji na in, iscrpljavala u saznanjima kako da ovlada zverinjem i pticama. To ose anje zadovoljstva zadrao je i kasnije, tokom itavog ivota. Poto su ga na planinskim panjacima esto vi ali u pratnji neke ptice grabljivice, deca mu nadenue nadimak Jastreb, i na to ime se tako navikao da ga je i kasnije u ivotu zadrao za svakodnevnu upotrebu, tamo gde mu nisu znali istinsko ime. Poto mu je vera ara neprestano pri ala o slavi, bogastvima i mo i nad ljudima koje moe da stekne prvi arobnjak, on se napokon sasvim posveti prou avanju i korisnijih tajnih znanja. U io je veoma brzo. Vra ara ga je hvalila, a deca u selu po ee da ga se pribojavaju, dok je on sam bio siguran da e uskoro postati velik i slavan. I tako je, zajedno sa vra arom, prelazio re po re i bajalicu po bajalicu, sve dok nije napunio dvanaestu i nau io od nje skoro sve to je znala; to ba nije bilo mnogo, ali dovoljno za sitnu seosku veticu, i vie nego dovoljno za dvanaestogodinjeg de aka. Nau ila ga je svemu to je znala iz usmenih predanja o arobnim travama i vidarstvu, i svemu to je znala o vetinama otkrivanja, bacanja ini, le enja, osloba anja od ini i proricanja. Otpevala mu je sve bajke putuju ih peva a i sve epske Podvige koje je znala, i sve one re i Istinskog jezika kojima nju bee nau io njen u iteljarobnjak ona je saoptila Daniju. A od vra a-vremenaa i putuju ih ma ioni ara, koji su ili od mesta do mesta irom Severne doline i u Isto noj praumi, nau io je razne trikove i zabavne stvari, i opsenarske vetine. I upravo jednom od takvih sitnih vradbina prvi put je pokazao ogromnu mo koja mu je bila uro ena. U to doba carstvo Kargard je bilo velika sila. Njega sa injavaju etiri velike zemlje koje lee izme u Severnog i Isto nog Prostranstva: Karego-At, Atuan, Hur-at-Hur i Atnini. Jezik njihovih stanovnika ne li i ni na jedan kojim se govori u Arhipelagu ili nekom od drugih Prostranstava, a oni sami su divljaci, bele puti i plave kose, koji vole da vide krv i osete miris grada. Pre godinu dana bili su napali Torikle i utvr eno ostrvo Torheven, ogromnom vojskom koja je doplovila njihovom flotom sa crvenim jedrima. Vesti o tome stigle su i na sever, do Gonta, ali Gospodari Gonta bili su isuvie zauzeti vlastitim gusarenjem i nisu se obazirali na pozive u pomo drugih zemalja. A onda je Spivi pao u ruke Karaga i bio oplja kan i opustoen a njegovi stanovnici odvedeni u roblje, tako da je do dana dananjeg ostao ostrvo pod ruevinama. Ispunjeni osvaja kim zanosom, Karzi onda zajedrie u pravcu Gonta, i njihova vojska u trideset dugovratih brodova stie u Isto nu luku. Bore i se ulicama grada osvojie ga i spalie; ostavivi brodove pod straom usidrene u u u reke Ar, uputie se potom uz Dolinu, rue i plja kaju i sve pred sobom, kasape i stoku i ljude. Uz put su se podelili u bande, i svaka banda krenu da plja ka gde god je htela. Izbeglice, me utim, upozorie na opasnost sela na ve im visinama. Uskoro stanovnici Deset jova ugledae kako nebo na istoku tamni od dima, i oni koji su se iste no i popeli do crvenom izmaglicom i proaranu vatrenim nitima, tamo gde su polja spremna na etvu bila zapaljena, gde su goreli vo njaci i vo ke se
pekle vise i na gore em granju, a ambari i seoske ku e bili pretvoreni u tinjaju e gomile pepela. Neki od seljana pobegoe navie, kroz krevite klance, i posakrivae se po praumi; drugi stadoe da se spremaju za borbu na ivot i smrt, a neki, opet, ne u inie ni jedno ni drugo, ve se stadoe okupljati unaokolo, zapomau i. Vra ara je bila jedna od onih koji su pobegli, sakrivi se sasvim sama u jednu pe inu na Strmini Kaperding, iji je ulaz zatrpala pomo u arolije. Danijev otac, kova bronze, bio je jedan od onih koji su ostali, jer ne bi ni za ivu glavu napustio jamu za taljenje i kova nicu u kojoj je, mu no rade i, proveo pedeset godina. Svu no je radio iz petnih ila, iskivaju i od metala koji mu se naao pri ruci vrhove za koplja, a drugi su radili uporedo s njim, vezuju i te vrhove za dralja aova i vila, jer nije bilo vie vremena da se na svakom vrhu npravi odgovaraju i otvor i da se tako pri vrsti za dralje kako valja. U selu nije bilo oruja sem lova kih lukova i strela i kratkih kama, jer gorotaci iz Gonta nisu nikada bili skloni ratovanju; nisu se oni proslavili kao ratnici, ve kao kradljivci koza, gusari i arobnjaci. U zoru se pojavi debela, bela magla, kao to esto biva u jesenja jutra na visinama toga ostrva. Izme u svojih koliba i ku a du krivudave ulice u Deset jova seljani su stajali na oprezu, sa svojim lova kim lukovima i tek iskovanim kopljima, ne znaju i da li su Karzi jo daleko, ili moda sasvim blizu, svi utkei svi napeto zure i u maglu koja je od njihovih o iju skrivala oblike, rastojanja i opasnosti. S njima je bio i Dani. Radio je cele no i na mehovima, guraju i navie i nanie dve duga ke ru ke spojene kozjom koom, iz koje su mlazevi vazduha potpirivali vatru. Sada su g ruke toliko bolele i toliko se mu podrhtavale od iznemoglosti da nije mogao dadri uzdignuto koplje koje sam sebi bee odabrao. Nije mu bilo jasno kako e uopte mo i da se bori, ili da na bilo koji na in bude od koristi i sebi i seljacima. Srce mu je razdirala strepnja da e umreti, naboden na koplje Karga, ovako mlad i zelen; da e morti da ode u carstvo mraka, i da nikada ne e saznati svoje pravo ime, ono istinsko ime koje bi trebalo da dobije kada odraste... On spusti pogled nasvoje tanune ru ice, vlane od hladne jutarnje magle, i pobesne zbog vlastite slabosti, jer je dobro znao koliko je jak.U njemu je bila mo , samo kad bi znao kako da je upotrebi, i on me u bajalicama koje je znao potrai neku koja bi njemu i njegovim saborcima mogla doneti izvesnu prednost, ili, makar, priliku da se bore ravnopravno. Ali potreba nije sama po sebi dovoljna da se ta mo oslobodi; potrebno je i znanje. Magla je po ela da se razilazi pod toplotom sunca koje je sijalo na vedrom nebu iznad planinskog vrha. Dok su se magle kovitlale i razdvajale u velikim oblacima i tankim pramenovima, seljaci ugledae grupu ratnika kako im se pribliava, idu i uzbrdo. Nosili su bronzane kacige, a stegna u grudni ko su im bili oklopljeni plo ama od debele koe; u rukama su imali titove od drveta i bronze, i behu naoruani ma evima i duga kim kargadskim kopljima. Krivudaju i navie, du strme obale Ara, primicali su se jedan po jedan u perjanicama oki enoj, zveketavoj, istrzanoj koloni, i ve su bili toliko blizu da su im se mogla videti bela lica i uti odlomci neobi nog nare ja na kome su se dovikivali. U toj grupi osvaja ke horde bilo je otprilike stotinu ljudi, to nije mnogo; ali u selu ih je ekalo samo osamnaest odraslih mukaraca i de aka. I tek tada je potreba uspela da prizove znanje; gledaju i kako se magla razvejava i postaje sve tanja na stazi ispred Karga, Dani se seti bajalice koja bi mu mogla pomo i. Jedan stari vra -vremena iz Doline, koji je svojevremeno pokuavao da namami de aka da mu postane egrt, bee ga nau io nekim vradbinama. Jedan od tih trikova se zvao "tkanje magle", i bila je to vezuju a basma kojom se magla mogla zgusnuti i zadrati neko vreme na jednom odre enom mestu; i ako je ovek bio vet opsenar mogao je tu maglu da uobli i u prekrasna, eteri na privi enja, koja kratko traju i brzo i ile. De ak nije bio toliko vet, ali nije ni nameravao da to uradi; me utim, imao je mo i da te ini preobrati tako da poslue njegovom cilju. Brzo i na sav glas nabrojao je mesta kojima je selo bilo oivi eno, a zatim izgovorio bajalicu za "tkanje magle", ali je u nju ubacio i re i za skrivanje, i na kraju je uzviknuo onu re kojom se vradbina stavlja u dejstvo.
I ba kad je zavrio, njegov otac, priavi mu s le a, odalami ga snano po glavi tako da se smesta sruio. "Miruj, budalo! Prestani da blebe e i sakrij se, ako ve nisu u stanju da se bori!" Dani ustade. Sada jeve mogao da uje glasove Karga na ulazu u selo; ve su bili pored ogromnog tisovog stabla ispred koarevog dvorita. Jasno su im se uli glasovi i zveckanje i kripa oruja i oklopa, ali nisu se mogli videti. Magla se sklopila i zgusnula nad selom, svetlost je posivela, a sve unaokolo postalo nekako razliveno i nejasno, tako da je ovek na kraju jedva mogao da vidi i vlastite ruke, kad ih isprui pred sobom. "Sve sam nas sakrio", uzviknuDani natmureno, jer ga je glava jo bolela od o evog udarca, a udvostru avanje bajalice bee ga potpuno iscrpilo. "Zadra u ovu maglu dokle god budem mogao. Kai ostalima da ih odvedu uzbrdo, sve do Visoke urvine." Kova je buljio u svoga sina koji je stajao poput utvare u toj volebnoj, gustoj magli. Proao je itav minut dok otac nije shvatio ta mu Dani kae, ali potom otr a bez oklevanja, ne ujno, jer je poznavao svaki kutak i svaku ivicu u selu, da prona e ostale i kae im ta da urade. Tada se kroz sivilo magle probi crvena, sjajna mrlja; to Karuzi behu zapalili jedan slamnati krov. Ali jo uvek nisu ulazili dublje u selo, ve su ekali na donjem njegovom kranju da se magla digne i otkrije im gde su plja ka i plen. Koar, iju su ku u bili zapalili, poslao je dva de aka koji su se prikrali Karuzima pod nos, stali da ih za ikavaju i deru se, a potom i ezli, stopivi se s maglom. U me uvremenu su odrasli, unjaju i se iza ivice i pretr avaju i od zgrade do zgrade, prili sa druge strane i obasuli ratnike koji su stajali u gomili pljuskom strela i kopalja. Jedan Karg pade, i ostade da se koprca, tela probodenog kopljem koje je jo bilo vru e od kovanja. Ostali su bili izranjavljeni strelama, i svi odreda pobesnee. Karzi krenue na juri, da saseku svoje slabane napada e, ali nai oe samo na maglu, punu glasova. Jurcali su za tim glasovima, nasumice ubadaju i kroz maglu svojim ogromnim, perjem oki enim, okrvavljenim kopljima. Uspinjali su se urlaju i du ulice, i nisu ni primetili kada su protr ali kroz selo, jer su prazne ku e i kolibe samo iskrsavale i opet nestajale u uskovitlanoj, sivoj magli. Seljaci su tr ali pred njima, bee i na sve strane, ve ina daleko napred, jer su poznavali teren; ali nekolicina, de aci i starci, bili su sporiji. Karzi koji bi naleteli na njih probadali su ih kopljima ili sekli ma evima, putaju i svoj ratni pokli , imena dva bela boanska brata od Atuana: "Vuluah! Atvah!" Neki iz njihove bande zastadoe kada pod stopalima osetie kako tlo postaje neravno, ali ostali nastavie da navaljuju napred, tragaju i za avetinjskim selom, jure i za nejasnim, lelujavim prilikama koje su im izmicale dre i se stalno van domaaja. Magla bee prosto oivela od tih bee ih prilika koje su evrdale i nestajale na sve strane. Jedna grupa Karga lovila je te utvare sve do Visoke urvine, provalije iznad izvora reke Ar iprikaze koje su gonili otr ae po oblacima i nestadoe u uzmaglici, a gonioci se sunovratie, vrite i, kroz maglu i iznenadno sun evo svetlo stotinu stopa u dubinu, do plitkih vrela me u stenjem. A oni koji su pristigli za njima i nisu pali ostadoe na ivici provalije, oslukuju i. Sada se srca Karga ispunie strahom i oni stadoe da trae jedni druge, a ne vie seljake, kroz tu jezovitu i sablasnu maglu. Okupie se napokon na susednoj uzbrdici, ali su ih jo pratile prikaze i utvarna bi a, a druga takva bi a pritr avala su im iznenada s le a, probadala po nekoga od njih, kopljem ili kamom i ponovo i ezavala. Svi Karuzi potr ae niz brdo, utke i spoti u i se, i odjednom izletee napolje iz sive, zaslepljuju e magle i ugledae uvale i breuljke ispod sela sasvim iste i okupane jutarnjim suncem. Tek tada se zaustavie i okupie,i osvrnue za sobom. Neprozirni zid od uskomeanog, drhtavog sivila leao je popreko na putu koji su preli, skrivaju i sve to je lealo iza njih. Iz njega izletee jodva-tri borca, teturaju i se i spoti u i, dok su im se duga ka koplja njihala na ramenima. Nijedan Karg se vie ne osvrnu. Svi pohitae nanie, to dalje od tog ukletog mesta. Kad su odmakli neto nie kroz Severnu dolinu, te je ratnike ekala borba do mile volje. Gradovi Isto ne praume, od Dvarka pa sve do morske
obale,sakupili su svoje momke i poslali ih da se suprostave osvaja ima Gonta. Jedna eta za drugom silazila je sa okolnih brda, i tog i slede eg dana Karzi behu potisnuti sve do pe anog priobalja iznad Isto ne luke, u kojoj su nali svoje spaljene brodove; i tako su morali da se bore bez odstupnice, imaju i samo more iza le a, dok nisu svi izginuli. Pesak u u u Ara postade tamnosme e boje od krvi, i takav ostade sve do dolaska plime. Ali onoga jutra u selu Deset jova i iznad njega, na Visokoj urvini, gusta, siva magla potrajala je jo neko vreme, a zatim se iznenada razvejala i i ilela. U vetrovitom, vedrom jutru, ljudi su se jedan po jedan uspravljali i radoznalo osvrtali oko sebe. Evo gde lei le jednog Karga, duge, raspletene kose, pune krvi; eno i seoskog koara, koji bee poginuo u bici, kao kakav kralj. Ona zapaljena ku a, dole u selu, jo je gorela. Seljani potr ae da ugase vatru, jer bitka je ve bila dobijena. Na ulici, pored ogromne tise, nali su Danija, sina kova a bronze, kako stoji, bez ijedne ogrebotine, ali onemeo i pometen, kao da je u oku. Dobro su znali ta je uradio, i zato ga uvedoe u o evu ku u i oti oe da pozovu vra aru da si e iz pe ine i izle i mom i a koji im bee spasao ivot i imovinu, svima izuzev etvorici koje su pobili Karzi, i izuzev one jedne ku e koja je izgorela. De ak nije bio ranjen nikakvim orujem, ali nije ni govorio, ni jeo, ni spavao; izgledalo je kao da ne uje kad mu se neto kae, kao da ne vidi one koji su dolazili da ga obi u. U okolini nije bilo nikoga ko bi bio dovoljno veliki arobnjak da izle i njegovu bolest. "Isuvie je iscrpeo svoju mo ", objasni im tetka, ali ni ona nije znala kako da mu pomogne. Dok je leao tako mra an i nem, pri a o de aku koji je istkao maglu i naterao ratnike Karga naouruane ma evima da pred gomilom senki od straha pobegnu glavom bez obzira, ila je od usta do usta niz Severnu dolinu i po Isto noj praumi, i visoko u planinu i preko njenog grebena sve do Velike luke Gronta. I tako se slu ilo da je petoga dana posle pokolja na u u Ara u selo Deset jova stigao stranac, ni mlad ni star, ogrnut platom i gologlav, nose i sa lako om veliki hrastov tap, visok koliko i on sam. Nije doao uzvodno, dolinom Ara kao sav ostali svet, ve siao u selo iz praume na planinskim visinama. Seoske babice odmah u njemu prepoznadoe arobnjaka, a kada im je rekao da je svevidar, odvedoe ga pravo u kova evu ku u. Poto je sve koji su se u ku i zatekli zamolio da izi u, izuzev de akovog oca i tetke, stranac se nagnu nad poljskim krevetom na kome je leao Dani, nepomi no zure i u tamu, i sve to je uradio bilo je da mu samo dotakne elo i usnu. Dani se polako ispravi u postelji, gledaju i oko sebe. Ubrzo je i progovorio, i snaga i glad po ee da mu se vra aju. Dali su mu neto malo da popije i pojede, i on opet lee, ne skidaju i nemirni pogled svojih crnih o iju sa stranca. Kova bronze najzad oslovi nepoznatog. "Vi niste obi an ovek." "Ni ovaj de ak ne e biti obi an ovek", odgovori doljak. "Pri a o njegovom podvigu s maglom stigla je u Re Albi, gde ja ivim. Doao sam da mu dam ime, ako jo nije preao prag detinjstva, kao to kau." "Brate", apnu vra ara kova u, "ovo mora da je mag od Re Albija, Ogion utljivi, onaj to je ukrotio zemljotres..." "Gospodine", re e kova bronze, koji se nije dao zbuniti slavnim imenom, "moj sin e kroz mesec dana napuniti trinaest godina, ali mi smo mislili da proslavimo njegov Prelazak na praznik Sun eve povratnice, ove zime." "Neka dobije ime to pre", odvrti mag, "jer ime mu je ve sada potrebno. Ja sada imam druga posla, ali vrati u se na dan koji vi izaberete. Ako vam bude odgovaralo, pove u ga sa sobom kad krenem odavde. i ako se pokae sposobnim, zadra u ga kao egrta, ili u se postarati da dobije obrazovanje koje e odgovarati njegovom daru. Opasno je da se um onoga koji je ro en da bude mag dri u neznanju." Ogion je govorio veoma blago, ali odlu no, i ak je i tvrdoglavi kova klimao glavom na svaku njegovu re . Na de akov trinaesti ro endan, jednoga dana raskone rane jeseni, dok je svee li e jo blistalo na drve u, Ogion se vrati u selo sa svojih lutanja po planini Gontu, i tada bi proslavljen obred Prelaska. Vra ara od de aka oduzme
ime Dani, ime koje mu je majka dala kad se rodio. Bezimen i go uao je u ledene izvore Ara, me u kamenje ispod okomitih stena. Dok je ulazio u vodu oblaci pre oe suncu preko lica, i ogromne senke skliznue i izmeae se nad vodom u pli aku oko njega. Preao je na drugu obalu drhte i od hladno e, ali kora aju i polako i uspravno, onako kako treba, kroz tu ledenu, ivu vodu. Kad je stigao na drugu obalu, Ogion, koji ga je tamo ekao, isprui ruku i, uhvativi de aka za miicu, apnu mu na uvo njegovo istinsko ime: Ged. I tako je dobio ime od onoga koji je bio posve en u sve tajne kori enja mo i. Gozba je bila u punom jeku, i svi seljaci su se veselili uz obilje hrane i piva, i uz pesmu peva a iz niih podru ja doline, koji im je pevao Podvige Gospodara Zmajeva; a onda se mag obrati Gedu svojim spokojnim glasom: "Hajdemo, mom e. Pozdravi se sa svojima i ostavi ih da i dalje blaguju." Ged uze ono to je trebalo da ponese, dobar bronzani no koji mu je otac iskovao, koni kaput koji mu je skrojila po meri koareva udovica, i jovin tap koji mu je tetka uvra ala; to je, pored koulje i pantalona,bila sva njegova imovina. Oprostio se od njih, jedinih ljudi na svetu koje je poznavao, i osvrnuo se jo samo jednom na selo koje se, ratrkano, bee u urilo pod okomitim stenjem iznad re nih izvora. A zatim krenu sa svojim novim u iteljem kroz strmu, iskoenu praumu na planinskom prevoju, kroz li e i senke sun anog jesenjen dana. 2. SENKA Ged je zamiljao da e, kao egrt velikog maga, odmah biti posve en i u tajne i u upravljanje mo ima. Razume e nemuti jezik ivotinja i govor li a u praumi, mislio je; na njegovu re vetrovi e skretati sa svoga puta, i nau i e kao da se pretvori u ta god bude hteo. Moda e on i njegov u itelj tr ati zajedno umom pretvoreni u dva jelena, ili e, na putu ka Re Albi, preleteti preko planine na krilima orla. No, nita ni nalik tome. Samo su lutali, najpre niz donje delove Doline, a zatim su postepeno skrenuli na jug i ka zapadu, obilaze i planinu provode i no i po malim zaseocima ili napolju, u divljini, poput siromanih putuju ih vra a, nadrimajstora, ili prosjaka. Nisu uli ni u kakvu za aranu zemlju. Nita se nije doga alo. Magov hrastov tap na koji je Ged u po etku gledao sa enjom i strahom bio je samo malo rv i tap za pea enje i nita vie. Prola su tri dana, i jo etiri dana, i jo Ged nije uo Ogiona da je izgovorio makar i jednu jedinu bajalicu, niti ga je podu io makar i jednom imenu magijskom slovu-runi ili aroliji. Iako veoma utljiv ovek, bio je tako blag u opho enju i spokojan da je Ged ubrzo prestao da ga se plai, i stoga nakon jo dan ili dva prikupi dovoljno hrbrosti da se obrati svom u itelju. "Kada e moje egrtovanje po eti, gospodine?" "Ve je po elo", odgovori mu Ogion. Nastade tiina, kao da se Ged uzdrava da ne kae neto to mu je bilo na umu. Ali, onda, ipak re e: "Ali, jo nita nisam nau io!" "Zato to jo nisi otkrio emu te podu avam", odvrati mag, hodaju i i dalje svojim ujedna enim, dugim korakom putem koji ih je vodio prevojem izme u Ovarka i Visa. Bio je tamnoput, kao ve ina Gontijaca, bakrenosme e boje lica; sede kose, mrav i izdrljiv kao hrt, neumoran. Govorio je retko, jeo malo, spavao jo manje. Imao je otr vid i sluh, i na licu mu je esto bio onaj izraz oveka koji neto oslukuje. Ged ne odgovori. Nije uvek lako odgovoriti jednom magu. "Ho e da se bavi vra anjem", ubrzo se opet oglasi Ogion, kora aju i i dalje. "Iz tog bunara si izvadio ve isuvie mnogo vode. Sa ekaj malo. Zrelost je strpljenje. A vladanje mo ima je devetorostruko strpljenje. Koja je ova trva pored puta?" "Neven." "A ova?" "Ne znam." "Zovu je etvorolist." Ogion se zaustavi dre i bakrom okovani vrh svoga tapa pored malog korova, tako da je Ged mogao dobro da zagleda biljku. Onda
ubra osuenu auru sa semenom sa njenog stabla i najzad upita. poto Ogion vie nita nije kazao: "A emu ona slui, U itelju?" "Ne znam." Ged podra auru sa semenjem jo malo u ruci, dok su kora ali dalje, i napokon je baci. "Kad bude poznavao etvorolist u svim godinjim dobima, i to koren, list i cvet, izgled, miris i seme, tek tada moe da mu sazna istinsko ime, poto si prethodno upoznao njegovo bi e: a to je vie od onoga emu slui. Na kraju krajeva, emu ti slui? Ili, ja? Da li planina Gont slui ne emu, ili Otvoreno more?" Ogion nastavi da hoda jo oko pola milje, pre nego to zavri svoju misao. "Da bi mogao uti, mora utati." De ak se namrti. Nije voleo da se pred drugima ose a kao budala. Ipak, uzdra se od negodovanja i nestrpjenja i pokua da bude posluan, kako bi Ogion kona no pristao da ga ne emu nau i. Jer, udeo je da sazna, da stekne mo . Ali, sve e e je pomiljao da bi, moda, vie nau io da je krenuo sa ma kojim skuplja em lekovitih trava ili seoskim vra em, i dok su obilazili planinu u pravcu zapada i sve dublje zalazili u samotne praume iza Visa, sve vie se pitao gde je veli ina i magija tog Velikog maga Ogiona. Jer, kad bi pljusnula kia Ogion nije izgovorio ak ni onu prostu bajalicu koju zna svaki vra vremena, da ga mimoi e oluja. U zemlji koja obiluje vra ima, kao to su Gont ili Enlada, doga a se da vidite kako kini oblak polako luta s jednog kraja neba na drugi, sve dok napokon ne bude odba en nad morsku pu inu gde moe na miru da se isprazni od kie. A Ogion je putao da kia pada gde ho e. Potraio bi samo neku gustu jelu i legao ispod nje. Ged bi u ao u prokislom bunju, mokar i namrgo en, i pitao se ta vredi imati mo , ako si suvie mudar da je upotrebi, ale i to nije otiao da egrtuje kod onog starog vra a-vremenaa iz Doline, gde bi bar spavao u suvom. Ali, naglas ne izre e ni jednu takvu misao. Ni re . Njegov u itelj bi se samo tiho nasmeio i zaspao na kii. Idu i tako bez zastajanja, pred Sun evu povratnicu stigoe u Re Albi, Ogionov dom, kada su prvi veliki snegovi ve po eli da padaju u visinama Gonta. Bio je to gradi na ivicama visokog stenja Overfela, a ime mu je zna ilo Sokolovo gnezdo. Iz njega se pogled pruao daleko iznad luke u dubini i kula i bedema Pristanita Gonta, i brodova koji ulaze i izlaze kroz tesnac izme u Straarskih grebena, i veoma daleko na zapad, preko pu ine, nazirala su se plava brda Oraneje, najisto nijeg od Unutranjih ostrva. Ku a velikog maga, iako prostrana i temeljno sagra ena od drveta, sa kaminom i dimnjakom a ne sa obi nim ognjitem, bila je, ipak, sasvim nalik na kolibe iz sela Deset jova: sastojala se od jedne jedine prostorije, a na jedan od bo nih zidova naslanjala se staja za koze. U zapadnom zidu sobe nalazila se nekakva kao nia, u kojoj je spavao Ged. Iznad njegove slamarice bio je prozor koji je gledao na more, ali kapci su naj e e morali da budu zatvoreni zbog snanih vetrova koji su tokom zime neprestano duvali sa zapada i sa severa. U polumra noj toploti te ku e Ged je proveo zimu, sluaju i kako napolju uti kia ili vetar, ili tiho pada sneg, u e i da pie i ita est storina runa hardijskog jezika. Sa zadovoljstvom je u io ova predanja iz davnina, jer bez njih nikakvo mehani ko u enje basmi i vradbina ne bi oveku omogu ili istinsko vladanje mo ima. Hardijski jezik Arhipelaga, iako sam po sebi nema nikakvih magijskih mo i ve ih od jezika drugih ljudi, vodi poreklo od Prastarog govora, onog jezika na kome stvari imaju svoja istinska imena: a put ka razumevanju tog govora po inje Runama, koje su bile napisane kada su ostrva ovoga sveta prvi put izronila iz mora. Jo uvek se nisu doga ala nikakva uda, niti ini. Zima je prola isklju ivo u prvrtanju masivnih stranica Knjige runa i oslukivanju snega kako pada; a Ogion bi uao u ku u, vra aju i se sa jednog od svojih lutanja po ledom okovanoj praumi ili nakon hranjenja koza, i otresavi sneg sa izama, utke bi seo kraj vatre. I to magovo dugo utanje, puno oslukivanja, ispunilo bi sobu, i ispunilo Gedov um, sve dok mu se ponekad ne bi u inilo da je zaboravio kako zvu e re i; a kad bi Ogion progovorio, to je bilo kao da je upravo tada, i po prvi put, on izumeo govor. Pa, ipak, re i koje je izgovorio nisu bile nita veliko, ve su se odnosile na obi ne stvari, hleb i vodu, vetar i spavanje.
Kad je dolo prole e, ivahno i sjajno, Ogion je esto slao Geda da skuplja lekovite trave na livadama iznad Re Albija, rekavi mu da moe da se zadri do mile volje, putaju i ga da po vasceli dan tumara pored potoka nabujalih od kie, kroz umu i preko mokrih, zelenih polja, obasjanih suncem. Ged je svaki put odlazio sa oduevljenjem i ostajao sve dok ne padne mrak; ali, nije potpuno zaboravljao trave. Stalno ih je traio pogledom dok se penjao, tumarao, gacao po vodi i istraivao, i uvek je neto od njih donosio ku i. Jednom je doao na livadu izme u dva potoka, gde je biljka zvana beli svetac rasla u izobilju, i poto su ti cvetovi retki i vidari ih veoma cene, slede eg dana se vratio na isto mesto. Neko, me utim, bee stigao pre njega, devojka koju je znao samo iz vi enja i za koju mu bee re eno da je k i starog Gospodara Re Albija. On nije hteo da je oslovi, ali mu ona pri e i ljubazno ga pozdravi. "Znam te, ti si Jastreb, budu i posve enik naega maga. Volela bih da mi neto ispri a o vra anju!" On spusti pogled na bele cvetove koji su dodirivali njenu belu suknju; u po etku se stideo, i izgledao tupavo, i jedva joj je odgovorio. Ali ona je nastavila da govori, otvoreno, bezbrino i ljubazno, i to ga, malo po malo, oslobodi. Bila je visoka i njegovih godina, veoma bledolika, gotovo potpuno bele koe; u selu su pri ali da joj je majka iz Oskila, ili neke takve strane zemlje. Ravna, duga ka kosa padala joj je po ramenima kao crni vodopad. Ged je smatrao da je veoma runa, ali eleo je da bude ljubazan sa njom, da mu se ona divi, i ta elja rasla je dok su razovarali. Navela ga je da joj ispri a sve o onim trikovima sa maglom kojima je pobedio ratnike Karga, i sluala ga je sa izrazom u enja i divljenja, ali nije izgovorila ni jednu pohvalnu re . Smesta ga je stavila na jo jednu probu. "Ume li da dozove ptice i ivotinje?" upita ga. "Umem", odgovori Ged. Znao je da se na okomitim stenama iznad livade nalazi jedno sokolovo gnezdo, i pozva jednu pticu po imenu. Dola je, ali nije htela da mu sleti na ruku; bez sumnje ju je odbijalo devoj ino prisustvo. Kliktala je i lepetala po vazduhu ogromnim, prugastim krilima, a zatim opet uzletela, noena vetrom. "Kako se zove ta basma kojom si prizvao sokola?" " arolija Prizivanja." "Ume li da prizove i duhove umrlih?" On pomisli da ga za ikava tim pitanjem, jer ni soko mu se nije bio potpuno pokorio. Ipak, nije hteo da dozvoli da mu se podsmeva. "Kad bih hteo, mogao bih", re e joj mirno. "Zar prizivanje duha nije veoma teko, krajnje opasno?" "Teko jeste. Opasno?" On slee ramenima. Ovoga puta je bio skoro siguranda u njenim o ima vidi divljenje. "Ume li da baca ljubavne ini?" "To nije nikakva mudrost." "U pravu si", prihvati ona, "to moe svaka seoska vra ara. A zna li basme Pretvaranja? Ume li da se pretvori u neto drugo, onako kako se pri a da arobnjaci rade?" Opet nije bio siguran da mu se ne podsmeva, i zato opet odgovori: "Kada bih hteo, mogao bih." Ona onda stade da ga moljaka da se pretvori u ta god ho e - u sokola, bika, vatru, drvo. On ju je odvra ao krtim, dvosmislenim re enicama, onako kao to bi radio njegov u itelj, ali nije znao kako da je odbije smesta i bez mnogo pri e, kada je stala da mu se ulaguje; a uz to nije bio ba sasvim siguran da i sam ne veruje u ono ime joj se hvalio. Oprostio se od nje, rekavi da ga mag, njegov u itelj, eka da se vrati, i sutradan nije doao na livadu. Ali,otiao je slede eg dana, ubedivi sebe da mora ubrati jo one trave dok je jo u cvetu. Ona ga je ve ekala, i zajedno su, bosonogi, gacali po mokroj travi, beru i teke, bele cvetove. Proletnje sunce je sijalo, a ona je s njim askala veselo, kao mali pastiri iz njegovog rodnog sela. Opet se raspitivala o vradbinama, i sluala ga o iju iroko razgora enih od oduevljenja, tako da je neopazice po eo da se pravi vaan. A onda ga je opet zamolila da izvede magiju Pretvaranja, i kad je odbio, dobacila mu je jedan neobi an pogled, sklanjaju i crnu kosu sa lica i rekavi: "Da li se boji?" "Ne, ne bojim se."
Prezrivo mu se nasmeila i dobacila: "Moda si ipak isuvie mlad." E, to ve nije mogao da podnese. Nije nita odgovorio, ali je reio da joj se dokae. Rekao joj je da sutra opet do e na livadu, ako eli, i oprostivi se od nje, vratio se ku i pre svoga u itelja. Priao je pravo polici i skinuo s nje dve Knjige Predanja, koje Ogion jo nikada ne bee otvorio u njegovom prisustvu. Dok je itao, s mukom odgonetaju i rune i simbole, uhvati ga strah. O i su mu bile kao prikovane, i nije mogao da skrene pogled sve dok nije pro itao magijsku formulu do kraja. Tada, podigavi glavu, vide da se smrklo i da je u ku i mrak. itao je sve vreme bez svetla, u mraku. Sada vie nije mogao da razabere rune, kada je opet bacio pogled na knjigu. Ali strah kao da je i dalje rastao u njemu, prosto ga prikivaju i za stolicu. Bilo mu je hladno. Osvrnuvi se, ugleda kao neto u i pored zatvorenih vrata; bezobli na, zgusnuta senka, tamnija od tame. Kao da je pokuavala da ga dohvati, da mu ap e, i da ga apatom dozove, ali, nije mogao da razabere re i. Vrata se naglo i irom otvorie. U e jedan ovek, okruen belim, plamte im svetlom, ogroman, blistava prilika koja iznenada i bu no progovori. Mrak i aptanje smesta prestadoe i nekuda i ezoe. Strah je tako e prestao, ali Ged je jo uvek bio na smrt prepadnut, jer onaj koji je stajao tamo na vratima bio je Ogion, veliki mag, okruen svetlo u, a hrastov tap u njegovoj ruci rasipao je blistave zrake. Bez ijedne re i mag pro e mimo Geda, zapali lampu i vrati knjige natrag na policu. A onda se okrete de aku i re e: "Ovu aroliju ne e nikada mo i da izvede a da ne ugrozi vlastitu mo i ivot. Jesi li samo zbog nje otvorio ove knjige?" "Nisam, u itelju", promrlja de ak, i posramljeno ispri a Ogionu ta je eleo i zbog ega. "Zar se ne se a da sam ti rekao da je majka te devoj ice, Gospodareva ena, vetica?" Zaista, Ogion mu je to jednom spomenuo, ali Ged nije tada obratio panju, iako je do sada ve shvatio da mu Ogion nikada nita ne kae bez valjanih razloga. "Devoj ica je i sama ve upola vetica. Moda ju je ba njena majka poslala da razgovara s tobom. Moda je ba ona otvorila knjigu na stranici koju si itao. Sile kojima ona slui nisu one iste sile kojima ja sluim: ne znam ta eli, ali znam da mi ne eli dobro. Gede, sluaj paljivo. Zar ti nikada nije palo na pamet da je mo okruena opasno u, onako kao to je svetlost okruena senkom? Magija nije igrarija kojom se bavimo iz zadovoljstva ili rzmetanja. Uvek imaj ovo na umu: svakare , svako delo koje pripadanaem zanatu, ima za posledicu ili dobro, ili zlo. Pre nego to izgovori neku re , ili bilo ta u ini, mora biti svestan cene!" Ged uzviknu, sav posramljen: "Ali, kako sam mogao to da znam, kada me ti ni emu ne u i? Od kada ivim s tobom nisam jo nita uradio, nita video..." "E, pa sad si video neto", odgovori mag. "Ono u mraku, pored vrata, kad sam ja doao." Ged zaneme. Ogion kle e, naslaga drva na ognjite i zapali vatru, jer je u ku i bilo hladno. A potom, jo uvek kle e i, nastavi, svojim uobi ajenim, mirnim tonom. "Gede, mladi moj sokole, nisi ni u kakvoj obavezi prema meni, niti si u mojoj slubi. Nisi ti doao k meni, ve ja k tebi. Jo si veoma mlad da bira, ali ne mogu ja izabrati umesto tebe. Ako eli, posla u te na ostrvo Rouk, gde se u i vrhunska magija. Ako se opredeli za bilo koju vetinu, nau i e je, jer tvoja uro ena mo je velika. Ve a ak i od tvog ponosa, nadam se. Rado u te zadrati kraj sebe, jer ono to ja imam je upravo ono to tebi nedostaje, ali te ne u zadrati protiv tvoje volje. A sad izaberi, Re Albi ili Rouk." Ged je stajao bez re i, rastrzana srca. Bee zavoleo tog oveka, Ogiona, koji ga je izle io dodirom ruke i u kome nikada nije bilo ni trunke gneva; zavoleo ga je, a da toga nije ni bio svestan, sve do sada. On baci pogled na hrastov tap koji je stajao naslonjen u uglu pored dimnjaka i seti se svetlosti koja je zra ila iz njega i koja je sagorela zlo to je vrebalo u tami, i arko poele da ostane sa Ogionom, da zajedno s njim luta praumom, dugo i daleko,
u e i se utanju. Ali druge su idnje tako e gorele u njemu, neugasive - elja za slavom, elja da uradi neto. Put kojim ga je Ogion vodio ka majstorstvu izgledao je isuvie duga ak, uska staza kojom se sporo naredovalo; pruala mu se, me utim prilika da zaplovi irokom pu inom i pod snanim morskim vetrovima pravo ka Unutranjem moru, da stigne na Ostrvo Mudrih, tamo gde je vazduh pun sjaja od arolija i gde Arhimag eta, okruen udesima. "U itelju", re e on, "ho u na Rouk." I tako, nekoliko dana potom, u jedno sun ano proletnje jutro, Ogion kora ae pored njega niz strmi put kojim se silazilo sa Overfela, petnaest milja do Velike luke Gonta. Tu, na kapiji kopna, izme u dva zmaja od drveta, straari grada Gonta kleknue kada ugledae maga i pozdravie ga isukanim ma evima. Poznavali su ga i ukazali mu po ast po nare enju Gospodarevom, ali i po vlastitoj elji, jer pre deset godina Ogion im je spasao grad od zemljotresa, koji bi im kule sravnio sa zemljom i lavinom zatvorio uski prilaz u luku izme u Straarnih stena. arobnjak se bee obratio planini Gont, umiruju i je, i smirio padine Overfela koje su podrhtavale, onako kako se umiruje uplaena ivotinja. Ged je sluao neke pri e o tome, i sada, za udivi se kada je video kako naoruani straari kle e pred njegovim bezazlenim u iteljem, setio ih se. Gotovo sa strahom pogledao je navie, u tog oveka koji bee ukrotio zemljotres; ali Ogionovo lice bilo je spokojno, kao i uvek. Spustili su se na dokove za pristajanje, gde je upravnik luke smesta pohitao da pozdravi Ogiona i pita ime mu moe biti na usluzi. Mag mu objasni, i ovaj mu odmah pokaza brod koji je trebalo da zaplovi ka Unutranjem moru i kojim je Ged mogao da krene kao putnik. "A mo i e i da ga uzmu kao vetronosca", dodade on, "ako zna taj posao. U posadi im nedostaje vra -vremena." "On ima iskustva u prizivanju magle, ali ne i morskih vetrova", re e mag, blago spustivi ruku na Gedovo rame. "Nemoj pokuavati nikakve trikove s morem, niti sa morskim vetrovima, Jastrebe; jo uvek si ti kopneni pacov. Upravni e luke, kako se zove taj brod?" "Senka, iz Andrada, plovi za grad Hort, natovaren krznom i slonova om. Odli an brod, Vae gospodstvo, Ogione." Magovo lice su smrknu kada je uo ime broda, ali, ipak, samo re e: "Neka bude. Jastrebe, predaj ovo pismo Upravitelju kole na Rouku. Neka ti vetar bude povoljan. Zbogom!" To je bilo sve to mu je rekao na rastanku. Okrenuo se i duhim koracima krenuo ulicom koja je vodila od dokova ka planini. Ged je stajao kao izgubljen, gledaju i kako mu u itelj odlazi. "Hodi, mom e", re e mu upravnik luke, i povede ga niz pristanite do mola gde su se vrile poslednje pripreme da Senka isplovi. Zvu i neverovatno da na ostrvu koje nije ire od pedesetak milja, u selu ispod okomitih stena koje su oduvek okrenute moru, moe da se dogodi da dete odraste a da ne kro i nogom u amac, ili ne zamo i prst u slanu vodu - ali, tako je. ovek sa kopna, pa bio on zemljoradnik, kozar, pastir, lovac ili zanatlija, uvek na okean gleda kao na slano, nesigurno podru je koje s njim nema ba nikakve veze. Selo koje je udaljeno dva dana hoda od njegovog ve je strana zemlja, a ostrvo udaljeno svega jedan dan lovidbe od njegovog samo je bajka i rekla-kazala, nekakva maglovita brda to se naiziru negde nad pu inom, ni nalik na vrsto tlo po kome on hoda. I zato se Gedu, koji nikada u ivotu ne bee siao sa planinskih visina, inilo da je luka Gont jezivo i udesno mesto; velike gra evine i kule od kamenih blokova i pristanite i dokovi i mola i ogra eni bazeni i mesta gde se brodovi izvla e na suvo, i samo pristajalite gde se oko pedeset brodi a i galija ljuljukalo pored mola ili lealo sa dnom okrenutim naopako zbog popravke, ili stajalo usidreno malo podalje u prilazima, sa smotanim jedrima i zatvorenim prorezima za vesla, dok su se mornari dovikivali na stranim jezicima, a obalski nosa i jurili povijeni pod tekim tertima izme u buradi, sanduka, umotanih konopaca i vesala skupljenih u kamare, a bradati trgovci u krznom postavljenim ogrta ima tiho razgovarali dok su birali gde e zakora iti po klizavom kamenju iznad vode, ribari istovarali svoj ulov a ba vari lupali, brodograditelji udarali eki em, prodavci klinova pevali a vo e paluba urlikali naredbe iz petnih ila, i, iza svega toga, u pozadini - tihi, blistavi zaliv.
O iju, uiju i uma sasvim pometenog, iao je za upravnikom luke do irokog doka gde je bila privezana Senka, i upravnik luke ga odvede do kapetana. Posle samo nekoliko izgovorenih re i kapetan pristade da poveze Geda kao putnika za Rouk, zato to je mag to traio; i upravnik luke mu ostavi de aka. Kapetan Senke je bio krupan ovek, i debeo, u crvenom ogrta u oivi enom krznom pelavija, onakvim kakve nose andradski trgovci. Nije ni pogledao Geda, ve ga je samo upitao snanim glasom: "Ume li da menja vreme, mom e?" "Umem". "Ume li da doziva vetar po elji?" Morao je da prizna da ne ume, i kapetan mu na to re e da na e sebi neko mesto gde ne e biti nikome na putu i da tu ostane. Vesla i po ee da pristiu na brod, jer trebalo je da isplove pre mraka, i plutaju osekom do zore. Nije nigde bilo mesta na kome ne bi smetao, ali Ged se ispe to je bolje umeo na umotani, uvezani i konom ciradom pokriveni tovar na farmi, i smestivi se tamo posmatrae one koji su prolazili. Vesla u su se jednim skokom peli na palubu, temeljni momci sa ogromnim miicama, dok su nosa i uz tutnjavu kotrljali burad sa vodom preko mosti a i slagali ih ispod klupa za vesla e. Dobro sagra eni brod bee dosta utonuo pod teretom, a ipak je jo uvek pomalo poigravao na priobalnim talasi ima koji su ga zapljuskivali, spreman da isplovi. Onda krmano zauze svoje mesto s desne strane statve, gledaju i na kapetana, koji je stajao na dasci na ispustu izme u kilja i pramca, koji je bio izrezbaren u obliku Stare Zmije Andrada. Kapetan je gromkim glasom izdavao naredbe, i Senka bi tako odvezana od doka, dok su je dva teglja a sa vesla ima s mukom izvukla podalje od obale. Tada kapetanov glas zatutnja: "Otvaraj proreze!" i ogromna vesla uz angrljanje izletee kroz otvore, po petnaest sa svake strane. Vesla i povie svoja snana ple a, dok je mom i pored kapetana udarcima o bubanj davao ritam. Brod je sada klizio s lako om, kao galeb noen krilima umesto vesala, a buka i mete velikog grada naglo utinue iza njih. Uplovili su u tiinu koja je vladala nad vodama zaliva, a iznad njih se uzdizao beli vrh Planine, kao da visi nad morem. U plitkom zatonu na onoj strani june Straarne stene koja je bila zati ena od vetra bacili su sidro i ostali da jau na no nim valovima. Neki od ukupno sedamnaest lanova posade bili su jo veoma mladi,kao Ged, iako svi ve behu obavili Prelazak u muevno doba. Ti momci ga pozvae da jede i pije zajedno s njima, i ophodili su se prema njemu prijateljski,iako notesano i uz mnogo viceva i bubotaka. Prozvali su ga Kozar, naravno, jer je bio poreklom sa Gonta, ali mu se nisu dalje podsmevali. Bio je visok i snaan kao svaki petnaestogodinjak, i brz da uzvrati bilo lepom re ju bilo poalicom; i tako je uspeo da se saivi sa njima i ve te prve no i po eo je da radi sve to i oni da se u i njihovom zanatu. To se dopalo i oficirima, jer na brodu nije bilo mesta za dokone putnike. I samoj posadi je bilo pomalo tesno, jer nije bilo nikakvih udobnosti u toj galiji bez palube, pretrpanoj ljudima, tovarom i brodskom opremom; ali, ta je Gedu zna ila udobnost? Te no i je legao izme u zaveljaja krzna sa severnih ostrva i posmatrao zvezde na prole nom nebu iznad vode u luci i si une, ute svetiljke Grada za krmom, i zaspao i probudio se sav oduevljen. Pred zoru je dola plima. Digli su sidro i tiho isplovili izme u naoruanih Straarnih stena. Dok je sunce iza njihovih le a prelivalo svojim prvim crvenilom Planinu Gonta, podigli su glavno jedro i zaplovili na jugozapad preko Gontskog mora. Plovili su uz slabiji vetar izme u Berniska i Torhevena, i slede eg dana ugledae ispred sebe Hevnor, ili Veliko ostrvo, srce i duu itavog Arhipelaga. Zelena brda Hevnora gledali su potom jo tri dana, plove i du njegove isto ne obale, ali nisu nigde pristajali. Tek mnogo kasnije Ged je prvi put stupio nogom na to kopno, i opet ugledao Veliku Luku Hevnora, sredite sveta. Proveli su jednu no u u u Kembera, severne luke ostrva Vej, a slede u kod gradi a na ulazu u zaliv Felkvej, a narednog dana pro oe pored severnog rta ostrva O i uplovie u moreuze Ebavnora. Tu su spustili jedra i nastavili veslaju i, sve vreme okrueni obalama sa obe strane broda i stalno se dovikuju i sa posadama drugih brodova, velikih i malih, trgova kih i prevozni kih, od kojih su neki doli iz Spoljnih Prostranstava natovareni neobi nim tovarima i nakon viegodinjeg putovanja, a drugi kao vrapci preskaku od ostrva do ostrva
Unutranjeg mora. Skrenuvi na jug iz tih prometnih Moreuza, ostavie Hevnor za krmom i pro oe izme u dva prekrasna ostrva, Arka i Ilijena, punih kula i gradova koji su se terasasto uzdizali jedan nad drugim, a zatim kroz kiu i sve ja i vetar stadoe se probijati preko Unutranjeg mora ka ostrvu Rouk. Te no i, dok se vetar postepeno pretvarao u hladnu oluju, spustili su i jedro i katarku, i sutranji dan proveli veslaju i. Duga ka galija je imala dobar gaz i plovila je brzo, ali krmano pored duga ke ru ice krme na fari gledao je stalno u kiu koja je ibala more i nije video nita drugo. Sude i po magnetnoj igli plovili su na jugozapad; znali su kuda idu, ali ne i i kroz kakve vode. Ged bee nau io da se pominju pli aci severno od Rouka i Opasne Stene isto no od njega; neki lanovi posade tvrdili su da do tada ve behu daleko dkrenuli sa kursa, i da se nahode u praznim vodama juno od Kemerija. Ali vetar je neprestano ja ao, otkidaju i sa grebena visokih talasa pramenove pene, a oni su i dalje veslali na jugozapad, s vetrom u le a. Vesla su skratili, jer ih je bilo krajnje teko vu i; mla e momke su stavili po dvojicu za jedno veslo, i Ged je veslao zajedno s njima, na smenu, onako kako je radio jo otkako su napustili Gont. Kad nisu veslali izbacivali su ispolcem vodu iz broda, jer talasi su estoko oblivali njegov trup. I tako su se mu ili, okrueni talasima koji su poput zamagljenih planina jurili pod naletima vetra, dok ih je ledena kia tukla u le a, a bubanj odzvanjao kroz huku oluje kao udarci nekog dinovskog srca. Jedan ovek do e da smeni Geda za veslom, poslavi ga kapetanu na pramac. Kia se cedila niz rub kapetanovog ogrta a, ali on je stajao vrsto kao vinsko bure na onom par encetu daske umesto palube i, gledaju i odozgo na Geda, upita: "Ume li da smiri ovaj vetar, mom e?" "Ne, gospodine." "Ume li sa gvo em?" To je zna ilo da ga pita da li ume da natera iglu na kompasu da im pokazuje pravac ka Rouku, odnosno da natera magnet da postupi onako kako je njima potrebno, a ne da pokazuje prema severu, kao to uvek ini. To je tajna vetina Gospodara mora, i Ged je i ovog puta mora da prizna da je ne zna. "E pa, kad je tako," zaurla kapetan kroz vetar i kuu, "onda e morati da na e neki brod koji e te vratiti na Rouk iz grada Horta. Rouk se, mora biti sada ve nalazi zapadno od nas, i samo bi nas neki arobnjak mogao odvesti do njega kroz ovakvo more. Moramo i i na jug." Gedu se to ne dopade, jer bee uo da mornari pri aju kako je grad Hort mesto gde vlada bezakonje i puno gadnih stvari, mesto gde su strance esto otimali i prodavali u roblje u Junom Prostranstvu. Vrativi se svom mukotrpnom poslu za veslima nastavio je da povla i motku zajedno sa svojim suvesla em, ilavim andradskim mom i em, sluaju i ritmi ko udaranje bubnja i posmatraju i fenjer obeen o motku na fari kako poskakuje i treperi - mala, izmu ena svetle a mrlja sred kiom ibane pomr ine. Bez prestanka je pogledao u pravcu zapada, kad god bi mu to dozvolilo teko, ritmi no povla enje vesla. U jednom asu, kad se brod podigao na jednom visokom talasu, ugledao je iznad crne, zamagljene vode neku svetlost izme u oblaka, kao poslednji odblesak sun evog zalaska; ali to svetlo nije bilo crveno ve belo. Njegov suvesla ga ne bee primetio, ali on vikanjem obavesti ostale. Krmano se naprezao da ga ugleda pri svakom nadolaenju velikih valova, i video ga je kad ga je i Ged ponovo ugledao, ali mu doviknu da je to samo zalazak sunca. Tada Ged zamoli jednog de aka koji je izbacivao vodu da ga za as zameni na vesla koj klupi, i opet se po e probijati ka pramcu du pretrpanog prolaza ba en u more, zaurla prema kapetanu: "Gospodine! Ona svetlost na zapadu je ostrvo Rouk!" "Nisam vidio nikakvo svetlo", zaurla kapetan u odgovor, ali jo dok je bio u pola re i Ged isprui ruku i pokaza mu ga, i svi tada ugledae svetlost kako jasno sjaji na zapadu, iznad uzavrelog i uznemirenog mora. Ne radi svog putnika, ve da bi spasao brod od bure, kapetan odmah viknu krmanou da usmeri brod na zapad, ka svetlosti. A de aku re e: "Malia, govori kao da si Gospodar mora, ali ako si nas naveo na pogrean put po ovom vremenu, kunem ti se da u te hitnuti s broda da sam otpliva do Rouka!" Sada, umesto da ih nosi oluja koja im je duvala u le a, morali su da veslaju popreko u odnosu na vetar, a to je bilo pogubno; talasi koji su udarali
o bok broda stalno su ga gurali juno od njegovog novog kursa, bacali ga tamoamo i punili ga vodom tako da su je bez prestanka morali izbacivati preko ograde, a vesla ima je ostajalo da paze da im vesla, zbog naginjanja broda, ne izrone iz vode i njivove ih motke ne pokose tako da popadaju izme u klupa. Olujno nebo se ve skoro sasvim smrklo, ali povremeno su ipak uspevali da nazru svetlost na zapadu, tek koliko da odre pravac i tako su nastavljali mukotrpno da napreduju. Najzad i vetar neto oslabi, i svetlost ispred njih po e da se proiruje. Veslaju i i dalje, odjednom kao da se probie kroz nekakvu zavesu, i izme u dva zaveslaja ve izletee iz oluje u mirni ve ernji vazduh, dok je poslednji odsjaj dana na umoru blistao na nebu i na vodi. Iznad zapenjenih vrhova talasa ugledali su sasvim blizu visoko, oblo i zeleno brdo, a ispod njega grad sagra en nad malim zalivom u kome su spokojno po ivali ukotvljeni brodovi. Krmano, naslonjen na duga ku ru icu krme, okrenu glavu i doviknu: "Gospodine! Je li ono pravo kopno ili arolija?" "Samo ti dri kurs, tupavi glupane! Veslajte, vi beski meni robovski kopilani! To su zaliv Tvil i Okruglo brdo Rouka, ba kao to svaka budala moe da vidi! Veslajte!" I tako, su uz udaranje bubnja, umorni uplovili u zaliv. Bilo je tako tiho da su mogli uti glasove ljudi u gradu i zvonjavu; i samo veoma, veoma daleko, itanje i prigueno urlikanje oluje. Na milju udaljenosti od ostrva, u pravcu severa, istoka i juga, svuda unaokolo leali su gusti oblaci. Ali iznad Rouka zvezde su jedna po jedna po injale da se pale na istom i mirnom nebu. 3. KOLA ZA AROBNJAKE Ged je tu no prespavao na Senci, i rano ujutro oprostio se od svojih prvih pomorskih drugova, koji su veselo dovikivali za njim svoje najlepe elje dok je izlazio na dokove. Grad Tvil nije bio mnogo velik; visoke ku e behu mu zbijene iznad svega nekoliko strmih, uskih ulica. Ali Gedu je, svejedno, izgledao je kao veliki grad; i, ne znaju i kuda da krene, zapitao je prvog Tvilana koga je sreo gde moe da na e Upravitelja kole na Rouku. ovek se zagledao u njega, onako iskosa, a onda primeti: "Onaj ko je mudar ne mora da pita, onaj ko je glup, pita uzalud", i produi niz ulicu. Ged po e da se penje uz brdo sve dok nije izbio na mali trg, sa tri strane oivi en ku ama sa veoma kosim, visokim krovovima, a sa etvrte zidom jedne velike zgrade, na kome je nekoliko malih prozora bilo na ve oj visini od dimnjaka okolnih ku a; li ila je na tvr avu ili na zamak, sagra en od ogromnih, sivih, kamenih blokova. Na trgu ispod nje bile su postavljene pija ne tezge i neki ljudi su dolazili i odlazili. Ged ponovi svoje pitanje starici koja je nosila korpu sa dagnjama, i ona mu odgovori: "Ne moe uvek na i Upravitelja tamo gde je; ponekad e ga na i tamo gde ga nema", i nastavi da doziva kupce za svoje dagnje. U blizini ugla jedne ogromne zgrade nalazila su se neka bedna drvena vratanca. Ged im pri e i snano pokuca, i starcu koji mu otvori vrata re e: "Nosim pismo od maga Ogiona od Gonta, Upravitelju kole na ovom ostrvu: Ho u da na em Upravitelja, ali dosta mi je zagonetki i izrugivanja!" "Ovo je ta kola", odvrati mu ljubazno starac. "Ja sam vratar. U i, ako uzmogne." Ged koraknu napred. U inilo mu se da je proao kroz vrata; ali, jo uvek je stajao napolju, na plo niku. On koraknu jo jednom, i opet se na e napolju, stoje i pred vratima. Vratar ga je iznutra posmatrao ljubaznim pogledom. Ged se nije toliko zbunio koliko se razbesneo, jer ovo mu je izgledalo kao jo jedno podrugivanje. Glasom i rukom izveo je aroliju Otvaranja, onako kako ga je tetka davno jo bila nau ila; bila je to vrhunska me u njenim vradbinama, i on ju je dobro izveo. Ali, bila je to, ipak, samo obi na veti ja arolija, i mo kojom su vrata bila zatvorena ostala je netaknuta. Nakon tog neuspeha Ged ostade jo dugo napolju, na plo niku. Napokon podie pogled ka starcu koji je ekao unutra. "Ne mogu da u em", priznade on preko volje, "ako mi ti ne pomogne." "Kai mi svoje ime", zatrai vratar.
Ged opet ostade utke da stoji neko vreme; jer, ovek nikada ne izgovara glasno svoje ime, izuzev kada se radi o ne em vanijem od njegovog vlastitog ivota i smrti. "Ja sam Ged", napokon izgovori. Zatim, koraknuvi, pro e kroz otvorena vrata. Ipak mu se u ini, iako je iza njega sijala svetlost, da ga neka senka prati u stopu i da je ula zajedno s njim. Tako e je video, kada se osvrnuo, da dovratak kroz koji je proao nije bio od obi nog drveta, kao to mu se pre toga inilo, ve od jednog jedinog komada bele kosti, bez ugaonih i drugih spojeva; bio je ise en, kako je kasnije saznao, od jednog zuba Velikog Zmaja. Vrata koja je starac zatvorio za njim bila su od ugla anog roga, kroz koji se mutno probijala dnevna svetlost. A sa unutranje strane, na njima je bilo urezano Hiljadulisnato drvo. "Dobro doao u ovu ku u, mom e", re e mu vratar, i, ne prozborivi vie nijednu re , povede ga kroz dvorane i hodnike u dvorite duboko u srcu zgrade. Dvorite je delimi no bilo poplo ano kamenom i pod vedrim nebom, i tu je na suncu titrao vodoskok, na travnjaku ispod mladog drve a. Tu Ged malo po eknu. Stajao je nepomi no a srce mu je tuklo kao ludo, jer, inilo mu se da ose a kako svuda oko njega deluju neke nevidljive sile i bi a, i znao je da ta ku a nije sagra ena samo od kamena, ve i od magije mnogo ja e od kamena. Stajao je u sredinjoj prostoriji Ku e mudraca, koja je bila otvorena prema nebu. Iznenada primeti oveka obu enog u belo, koji ga je posmatrao kroz mlazeve vodoskoka. Kad su im se pogledi sreli jedna ptica glasno zapeva u kronji drveta. i toga asa Ged razumede ta ptica peva, i razabra jezik vode koja je vrcala iz vodoskoka, i kako zaista izgledaju oblaci i gde nastaje i gde prestaje vetar koji je arliao kroz li e; u inilo mu se da je i on sam jedna re . izgovorena pod sun evim zracima. A onda taj trenutak pro e, i on i svet oko njega opet su bili kao i pre, ili skoro kao i pre. On stupi napred i kle e ispred Arhimaga, pruaju i mu Ogionovo pismo. Arhimag Nemerl, Upravitelj Rouka, bio je star ovek - kau, najstariji ovek na svetu. Glas mu je podrhtavao u modulacijama kao glas ptice, kada je proovorio pozdravljaju i Geda dobrodolicom. Kosa, brada i haljina bili su mu beli, i kao da su pod zubom vremena sve tamne boje i sva teina bili izbledeli na njemu, tako da je sad bio ssav izbeljen i troan, poput komada drveta kojega je voda nosila stotinu godina. "O i su mi ostarele, ne mogu sam da pro itam ono to pie tvoj u itelj", re e on drhtavim glasom. "Pro itaj mi to pismo, de a e." I tako Ged odgonetnu i glasno pro iota, napisano hardijskim runama, u kojem je stajalo samo: Gospodaru Nemerle, aljem ti jednog koji e postati najve i od svih arobnjaka sa Gonta, ako vetar bude povoljan. Bilo je potpisano ne Ogionovim istinskim imenom, koje Ged jo nije bio saznao, ve Ogionovom runom, Zatvorena usta. "Poslao te je onaj koji dri zemljotres kao psa na uzici, i zato nam budi dvostruko dobrodoao. Voleo sam malog Ogiona, kada je prvi put doao sa Gonta. A sada mi ispri aj kakvo je bilo more i kakva predskazanja kad si dolazio, de a e." "Mirna plovidba, Vae gospodarstvo, osim one ju eranje oluje." "Kojim si brodom doputovao?" "Senkom, trgova kim brodom iz Andrada." " ijom si voljom dospeo ovamo?" "Mojom vlastitom." Arhimag otro pogleda Geda, pa skrenu pogled, i po e da govori jezikom koji Ged nije razumeo, mrmljaju i kao starac kome je razum odlutao kroz godine i preko mnogih ostrva. Ipak, u tom njegovom mumlanju mogle su se razabrati re i koje je pevala ptica, i koje je aputala voda iz vodoskoka. Nije bacao nikakve ini, ali u glasu mu se ose ala takva mo da se Ged potpuno izbezumi, i u trenutku mu se u ini da vidi samoga sebe kako stoji u udnoj, ogromnoj pustinji, skoro sasvim sam, okruen senkama. A ipak je, sve vreme, bio u suncem obasjanom dvoritu i sluao uborenje vodoskoka. Ogromna crna ptica, gavran Oskila, pri e im preko kamenih plo a i trave, stade uz rub Arhimagove haljine i ostade tako, sva crna sa kljunom poput bodea i o ima kao dva belutka bulje i iskosa u Geda. Kljucnula je tri puta beli tap
na koji je bio oslonjen Nemerl, i stari arobnjak prestade da mrmlja i nasmei se. "idi, igraj se, de ko", zavri on, kao da se obra a malom detetu. Ged opet kle e na jedno koleno pred njim. A kada je ustao, Arhimaga vie nije bilo. Samo je gavran stajao gledaju i ga, ispruenog kljuna kao da jo uvek kljuca i ezli tap. A onda gavran proovori jezikom za koji je Ged pretpostavljao da je jezik Oskila. "Terrenon ussbuk!" zagrakta on. "Terrenon ussbuk orrek!" I uko eno odgega kao to je i doao. Ged se okrenu da iza e iz dvorita, pitaju i se kuda e. Ispod arkada mu pri e visoki mladi koji ga pozdravi veoma u tivo, uz laki naklon glavom. "Zovem se Dasper, sin Envita iz kraljevine Eolga, na ostrvu Hevnor. Danas u vam biti na usluzi, da vam pomognem da se sna ete u Velikom zdanju i da odgovorim na vaa pitanja onoliko koliko uzmognem. A kako u ja Vas zvati, Gospodine?" Gedu, selja etu sa planine koje nikada nije bilo u drutvu sinova bogatih trgovaca i plemi a, u ini se da mu se ovaj bata ruga svojim "na usluzi" i svojim "Gospodine", i tim klanjanjem i prenemaganjem. Odgovori mu, stoga kratko i nabusito: "Zovu me Jastreb." Onaj drugi sa eka malo, kao da se nada nekom u tivijem odgovoru, i poto ga ne dobi, uspravi se i okrenu malo u stranu. Bio je dve i po godine stariji od Geda, veoma visok, i kretao se uko eno i graciozno, zauzimaju i poze (kako je Ged mislio) poput plesa a. Nosio je sivi ogrta sa kapulja om na le ima. Najpre je Geda odveo u garderobu, gde kao u enik kole Ged za sebe prona e drugi takav ogrta , koji mu je odgovarao po veli ini, i svu drugu ode u koja mu je bila potrebna. Poto je na sebe stavio tamnosivi ogrta koji je izabrao, Dasper mu re e: "Sada si jedan od nas." Dasper je uvek govorio uz blagi smeak, to je Geda stalno navodilo da trai podsmeh iza njegovih ljubaznih re i. "Odelo ne ini maga", mrgodno mu odvrati. "Zaista ne ini", sloi se stariji de ak. "Ali, uo sam da ponaanje ini oveka... Gde emo sada?" "Gde god ho e. Ja ne poznajem ku u." Dasper ga povede hodnicima Velikog zdanja, pokazuju i mui otvorena dvorita i dvorane pod krovom, Sobu s policama gde su se uvale knjige starostavne i tomovi s runama, veliku Dvoranu s ognjitem gde se o praznicima okupljala sva kola, i na gornjim spratovima, u kulama i u potkrovlju, male elije u kojima su spavali Veliki majstori i aci. Gedova elija je bila u Junoj kuli, sa prozorom koji je gledao preko kosih krovova Tvila na more. Kao ni druge elije za spavanje nije imala nikakav namjetaj, ve samo jdnu slamaricu u uglu. "Ovdje se ivi veoma skromno", objasni mu Dasper. "Ali, mislim da ti to ne e smetati." "Navikao sam." I odmah, pokuavaju i da odvrati ravnom merom tom u tivom i prezrivom mladi u, on dodade: "Pretpostavljam da ti nisi, pre to si doao." Dasper mu uputi jedan pogled koji je govorio vie nego re i. "A ta bi ti mogao da zna o tome na ta sam ja, sin Gospodara kraljevstva Eolga, navikao ili nisam navikao?" Ali re i koje je Dasper glasno izgovorio bile su, samo: "Ovuda, molim." Dok su jo bili na gornjim spratovima uli su gong, te si oe da ru aju zajedno sa preko stotinu de aka i mladi a za Duga kim stolom u zajedni koj trpezariji. Svako se sluio sam, ale i se sa kuvarima kroz otvore s drvenim kapcima izme u kuhinje i trpezarije, pune i tanjir iz ogromnih inija sa hranom koje su se puile na drvenom ispustu ispod prozora, sedaju i gde je ko hteo za Duga ki sto. "Kau", objasni Dasper Gedu, "da za ovim stolom uvek ima mesta, bez obzira koliko ih sedne za njega." I zaista, bilo je mesta i za bu ne grupice de aka koji su pri ali i jeli iz sve snage, i za starije studente, iji su sivi ogrta i bili zatvoreni oko vrata srebrnom kop om, i koji su sedeli tiho, po dvojica ili sami, ozbiljnih, zamiljenih lica, kao da imaju mnogo da razmiljaju. Dasper odvede Geda da sedne pored jednog krupnog studenta po imenu Ve , koji nije mnogo govorio, ali je svesrdno trpao u sebe hranu. Ima je naglasak Isto nog Prostranstva, i bio veoma tamnoput, ne crvenkastosme e koe kao Ged i Dasper i ve ina sveta iz Arhipelaga, ve crno-mrke. Bio je ruan i neugla enih manira. Malo se poalio na hranu, kad je ve bio pojeo, a onda re e,
okrenuvi se Gedu: "Bar to nije opsena, kao mnoge stvari tu, oko nas; lepi ti se za rebra." Ged nije shvatio ta ho e da kae, ali mu se momakdopade, i bilo mu je drago kad je taj mladi ostao s njim i posle obeda. Sili su potom u grad, da Ged upozna i njegove ulice. Iako malobrojne i kratke, ulice Tvila bile su pune neo ekivanih krivina i ukrtanja izme u ku a sa visokim zabatima, tako da se lako moglo zalutati. Bio je to udan grad, a udni su mu bili i stanovnici, ribari, radnici i zanatlije kao i svuda; ali ovi se behu toliko naviknuli na magiju, koje je neprestano u estvovala u ivotu Ostrva mudraca, da su i sami ve upola postali arobnjaci. Govorili su (kao to je Ged iskusio) u zagonetkama, i niko od njih ne bi ni trepnuo kad bi se neki de ak iznenada pred njim pretvorio u ribu ili neka ku a poletela u vazduh, ve bi, znaju i da su to samo a ke igrarije, mirno nastavio da popravlja cipele ili da se e ov je meso, savreno nezainteresovano. Vra aju i se kroz Zadnja vrata i zaobilaze i Veliko zdanje kroz vrtove, tri de aka pre oe bistrii brzi Tvilburn preko drvenog mosta krenue na sever, me u ume i livade. Staza se, krivudaju i pela uz brdo. Proli su kroz hrastove gajeve u kojima su unaokolo leale debele senke, uprkos blistavom suncu. Nedaleko odatle s leva, nalazio se jedan mali gaj koji Ged nikako nije uspevao jasno da vidi. Staza nikako nije stizala do njega, iako je svaki as izgledalo da gaj tek to nije tu. ak nije mogao da utvrdi ni kakva je to vrsta drve a. Ve , vide i ga kako netremice zuri u tom pravcu, tiho re e: "To je Gaj Sutine. Mi, za sada, jo ne moemo u i u njega..." Na vrelim, suncem obasjanim livadama cvetali su uti cveti i. "Varni ni korov", primeti Dasper. "Izrastao je tamo gde je vetar naneo pepeo goru eg Ilijena, kada je Eret-Akbe branio Unutranja ostrva od Gospodara Vatre." On dunu u osuenu aicu jednog cveta, i oslobo ebno semenje sunu u vazdugh, iskre i se na suncu kao varnica. Staza ih je dalje vodila i oko podnoja velikog zelenog brda, okruglog i bez drve a, brda koje je Ged vido sa broda dok su ulazili u oma ijane vode ostrva Rouk. Na jednoj strmini Dasper odjednom stade. "Kod ku e, u Hevnoru, mnogo sam sluao o magiji Gotijaca, i to uvek samo pohvalno, tako da ve odavno elim da je upozna. Evo, sad imamo jednog Gontijca; i stojimo na padini Okruglog brda Rouka, iji koreni seu do samog sredita zemlje. Ovde sve vradbine imaju snano dejstvo. Da vidimo jedan od tvojih trikova, Jastrebe. Pokai nam svoj stil." Zbunjen i iznena en, Ged ne re e ni re . "Sa ekaj, Daspere", umea se Ve , jednostavno i otvoreno, kao i uvek. "Pusti ga da se malo odoma i." "Mora da poseduje ili mo ili iskustvo, jer ga vetar ina e ne bi pustio. Zato nam ih ne bi prikazao sada - svejedno je da li sada ili kasnije? Je li tako, Jastrebe?" "Imam i mo i iskustvo", re e Ged, "Pokai mi na ta mislim?" "Na opsenarstvo, naravno - trikove, igre privida. Kao to je ovaj!" Uperivi prst, Dasper izgovori nekoliko nepoznatih re i i tamo gde je njegov prst pokazivao pojavi se vrelo u travi; vrelo nabuja i uskoro se pretvori u potok, koji pote e niz brdo. Ged stavi ruku u vodu i oseti da je mokra; on pokua da pije; bila je svea. Ali, ipak, nije gasila e , jer, bila je to samo opsena. Na jednu Dasparevu re voda se zaustavi i nestade, a trava se, potpuno suva, i dalje lelujala na suncu. "Sada ti, Ve ", re e on uz hladnokrvni smeak. Ve se po ea po glavi i napravi tupo lice, ali ipak uze u aku grudvu zemlje i zapo e nad njom nekakvo razdeeno pevuckanje, mese i je svojim crnim prstima i vajaju i je, pritiskaju i je i miluji i: odjednom se grudva pretvori u malu ivotinjicu, nalik na bumbara ili maljavu muvu, koja uz zujanje polete prema okruglom brdu Rouk i nestade. Ged je samo blenuo, potpuno poraen. ta je on imao da pokae osim obi nog, selja kog veti arenja, vradbina kojima se okupljaju koze, le e irevi, prenosi teret ili krpe lonci? "Ja ne izvodim nikakve trikove", re e on napokon. Ve u je to bilo dovoljno i on zakora i da krenu dalje; ali, Dasper upita: "A zato?" " arobnjatvo nije igra ka. Mi Gontijci se ne bavimo njime za zabavu ili razmetanje", oholo odgovori Ged.
"A zato se njime bavite", raspitivao se dalje Dasper. "Zzog para?" "Ne!..." Me utim, nije mogao da smisli jo neto ime e prikriti svoje neznanje i spasiti obraz. Dasper se samo nasmeja, ali ne bez blagonaklonosti, i nastavi da ih vodi oko Okruglog brda Rouk.Ged je iao za njim natmureno i povre en u dui, znaju i da se poneo kao budala i okrivljuju i Daspera za to. Te no i, dok je leao umotan u ogrta na slamarici u svojoj hladnoj i neosvetljenoj kamenoj eliji, u potpunoj tiini koja bee zavladala u Velikom zdanju kole Rouk, udna atmosfera koja je tu vladala u pomisao na sve basme i magije koje su ga okruivale po eeda ga pritiskaju. Oko njega mrak, u njemu strah. On odjednom poele da se sada nalazi ma gde, samo na na Rouku. Ali, Ve mu zakuca na vrata, dok mu je nad glavom poigravala mala, plavi asta lopta avetinjske svetlosti - da mu osvetljava put, i zapita da li sme da u e da malo popri aju. Raspitivao se o Gontu, a zatim sa ljubavlju stade da pri a o ostrvima Isto nih Prostranstava odakle je on bio, o tome kako se dim sa seoskih ognjita predve e kovitla nad morem izme u malih ostrva sa smenim imenima: Korp, Kop i Holp, Venvej i Vemi, Ifi, Kopi i Sneg. A kada je na kamenom podu stao da prstom crta mapu tih zemalja, da bi pokazao Gedu kako lee, linije koje je povla io ostajale su jo neko vreme da svetlucaju na podu, kao da ih je crtao srevbrnim tapi em. Ve je ve tri godine bio u koli i uskoro je trebalo da postane arobnjak; vie nije ni opaao kako izvodi nie vrste magije, kao to ni ptica ne opaa kako leti. Ali, posedovao je jadnu jo ve u vetinu, koja se ne moe nau iti - ljubaznost. Te no i, i uvek od tada, nudio je i poklanjao Gedu svoje prijateljstvo, onu vrstu samouverenog i otvorenog prijateljstva na koje je Ged jedino mogao da uzvr a ravnom merom. Ali, Ve je bio prijatelj i sa Dasparom, koji je od Geda napravio budalu jo prvog dana na Okruglom brdu Rouka. Ged to nikako nije mogao da mu zaboravi, a izgleda da nije zaboravljao ni Dasper, koji mu se od tada uvek obra ao u tivim glasom i uz podrugljivi osmeh. Ged nije trpeo da bude poniavan ili da se neko prema njemu ophodi pokroviteljski. Stoga se zakleo da e kad-tad pokazati Dasperu i ostalima, me u kojima je Dasper bio kao neki svojevrsni vo a, kolika je njegova mo . Jer nijedan od njih, i pored svih svojih vetih trikova, nije jo spasao arolijama neko selo. Ni o jednome od njih Ogion nije napisao da e postati najve i arobnjak na Gontu. I tako, grabre i samoga sebe, posvetio je svu svoju snanu volju zadacima koje je dobijao, lekcijama i zanatima i istorijskim znanjima i vetinama koje su predavali u sivo odeveni Veliki majstori Rouka, koje su nazivali Velikom devetoricom. Svakoga dana je izvesno vreme provodio na asovima kod Velikog majstora Poezije, u e i Podvige heroja i Pesme starostavne, po ev od one najstarije, Stvaranje Eje. Zatim bi, sa jo desetak drugih de aka, vebao sa Velikim majstorom Vetroume a, kako da ovlada vetrovima i vremenom. Po itave dane tokom sun anog prole a i ranoga leta provodili su u lakim amcima u Zalivu Rouka, u e i se da pokre u kormilo re ima, da umiruju valove, da se obra aju obi nim zemaljskim vetrovima i da prizivaju magijski vetar. To su veoma sloene vetine, i nije se retko doga alo da Geda udari u glavu pre ka na jedru, kad bi se jedrilica naglo trgla unazad pod vetrom koji je iznenada po eo da duva u suprotnom pravcu, ili da se sudari sa drugim takvim amcem iako su imali itav zalim da po njemu manevriu, ili da sva trojica de aka, koliko ih je bilo u amcu, doive neo ekivano kupanje, kada bi ih potopio ogromni, slu ajno izazvani talas. Ali, bilo je i mirnijih ekspedicija na kopnu, drugim danima, kad bi ih Veliki majstor Travarstva podu avao svojstvima i na inu ivota svega to raste iz zemlje; a Veliki majstor Rukovetina u io ih je raznim ujdurmama, ongliranju i jednostavnim trikovima Pretvaranja. Ged je bio prirodno obdaren za sve te nauke, i ve posle mesec dana pokazivao je bolje rezultate nego de aci koi su na Rouku proveli godinu dana due od njega. Naro ito su mu lako ili od ruke trikovi opsenarstva, kao da se bee radio s tim znanjem i da samo treba da se podseti. Veliki majstor Rukovetina bio je blag i dobroduan star i , koji se uvek iznova oduevljavao lepotom i domiljato u vetina kojima ih je podu avao; i Ged ubrzo prestade da ga se plai, po evi da ga stalno zapitkivati za ovakvu ili onakvu aroliju, na ta bi mu Veliki majstor uvek uz osmeh pokazivao ono to trai. Ali jednoga
dana, stalno opsednut milju da e napokon mo i da Daspera izvrgne ruglu, Ged re e Velikom majstoru Rukovetina u Dvoritu Privida: "Gospodine, sve te arolije su manje-vie iste; kad nau i jednu, kao da si ih nau io sve. im prestane djestvo ini, nestaju opsene. Ako ja, recimo, ovaj kami ak pretvorim u dijamant..." i on to u ini, jednom re ju i pokretom ake, "...ta da radim pa da taj dijamant zauvek ostane ovakav? Kako se arolija Pretvranja moe zape atiti i u initi trajnom?" Veliki majstor Rukovetina pogleda dragulj koji je svetlucao na Gedovom dlanu, blistav kao najlepi komad u zmajevom blagu. Stari majstor promrlja samo jednu re - "Tolk"" - i umesto dragog kamena sada je tu bio samo obi an kami ak, odlomljen sa neke stene. Veliki majstor ga uze i podra na svom ispruenom dlanu. "Ovo je obi an kamen. U istinskom govoru zove se Tolk", re e on, bacivi svoj blagi pogled na Geda. "Par e stene od koje je stvoreno ostrvo Rouk, komadi kopna na kome ive ljudi. Ono je to to je. Deo sveta. Opsenom Pretvaranja moe u initi da izgleda kao dijamant - ili cvet, ili muva, ili oko, ili plamen..." Kami ak se sve to vreme u magnovanju pretvarao u svaki od tih oblika, onako kako ih je on imenovao, i napokon se opet pretvorio u kamen. "Ali, to je samo privid. Opsena obmanjuje samo ula; ini da ovek vidi, uje i oseti da se ta stvar promenila. Ali, ona ne moe da promeni samu stvar. Da bi ovaj kamen pretvorio u dragulj, mora mu najpre promeniti njegovo istinsko ime. A kad bi to u inio sinko, ak i ovako malom deli u sveta, promenio bi svet. Moe i to da se uradi. Zaista moe. To ume Veliki majstor Pretvaranja, i ti e to nau iti kada bude spreman za tu vrstu znanja. Ali. ne sme pretvoriti nijednu stvar u neto drugo, ni komad ljunka, ni trunku peska, a da prethodno nisi siguran kakvo e dobro ili zlo proizi i iz toga. Svet je u ravnotei, u Ravnoteju. arobnjakova mo Pretvaranja i Prizivanja moe da poremeti ravnoteu sveta. Ta mo je opasna. Jedna od najopasnijih. Mora uslediti nakon znanja i zadovoljiti stvarnu potrebu. im zapali sve u, ve si bacio senku..." On opet spusti pogled na komadi ljunka. "I kamen je dobra stvar, zna", re e on, govore i manje ozbiljno. "Kada bi Ostrva Zemljomorja bila sva od dijamanata, tvrdo bi se provodili. Uivaj o opsenama, mom e, i pusti kamen da i dalje ostane kamen." On se nasmeja, ali Ged se udalji, nezadovoljan. Po ni da nagovara maga da ti otkrije svoje tajne i uvek e, kao Ogion, po eti da ti pri a o ravnotei, i o opasnosti, i o mraku. Ali pravi arobnjak, onaj koji je prevaziao detinjariju sa opsenarstvom i nau io istinske vetine Prizivanja i Pretvaranja, mora da je dovoljno mo an da radi ono to mu se dopada, i uravnoteuje svet onako kako mu izgleda najbolje i suzbija mrak svetlo u koju sam stvara. U hodniku on srete Daspera, koji bee po eo da mu se obra a malo ljubaznije od kako se za Gedove uspehe ra ulo po koli, ali jo vie sa visine. "Neto si mi natmuren, Jastrebe", upita on. "Jesu li ti onglerski trikovi omanuli ovoga puta?" Stalno nastoje i da bude na ravnoj nozi sa Dasperom, Ged odgovori prave i se da ne prime uje njegov ironi an ton. "Smu ilo mi se ongliranje", odvrati on, "smu ili smu mi se tiopsenarski trikovi, koji mogu da poslue samo za razonodu dokone gospode i Gospodara u njihovim zamkovima i Kraljevstvima. Jedina prava magija koju sam do sada nau io na Rouku jeste kako da napravim avetinjsku svetlost i kako da donekle uti em da se vreme promeni. Sve ostalo je ista budalatina." "I budalatina moe da postane opasna", primeti Dasper, "ako se na e u rukama budale." Na to se Ged tre kao da je dobio amar, i kro i prema Dasperu; ali stariji de ak se nasmei, kao da nije uopte nameravao da ga uvredi, klimnu mu glavom onako uko eno i graciozno kao i uvek, i udalji se. Stoje i tako u hodniku i gledaju i za Dasperom, prepun gneva, Ged se zakle da e poraziti svog protivnika, ali ne u obi nom takmi enju iz opsenarstva, ve u ogledanju mo i. Pokaza e in ko je on, i ponizi e Daspera. Ne e vie pustiti tog momka da samo stoji i gleda ga s visine, graciozno, prezrivo i s mrnjom. Ged, me utim, ne zastade da razmisli zato bi ga Dasper mrzeo. Znao je samo zato on mrzi Daspera. Ostali arobnja ki egrti su veoma brzo shvatili da
se retko mogu porediti s Gedom, bilo u ali bilo u zbilji, i govorili su o njemu, neki sa odobravanjema neki besno. "On je ro eni vetac, nikada te ne e pustiti da ga pobedi." Jedino ga Dasper nije ni hvalio ni izbegavao, ve ga je samo gledao s visine, uz jedva primetan smeak. I zato je Dasper jedini bio njegov protivnik, koji mora biti izvrgnut javnom ponienju. Nije uvi ao, ili nije hteo da uvidi, da je u tom rivalstvu, kojega se drao i koje je pothranjivao u ime vlastitog ponosa, lealo neto od one opasnosti, od mraka na koji ga je blago upozorio Veliki majstor Rukovetina. Ali kada bes nije upravljao njime, dobro je znao da se jo uvek ne moe meriti sa Dasperom, ili sa ma kojim od starijih de aka, i zato je nastavljao da radi i ivi kao i obi no. Pri kraju leta rad je malo propustio, tako da je bilo vie vremena za zabavu: trke oma ijanim amcima po vodama luke,takmi enja u opsenarstvu u dvoritu Velikog zdanja, a u dugim ve erima veselo igranje murke po gajevima, gde su i oni koji se kriju i oni koji ih trae bili nevidljivi, tako da su samo glasovi, smeh i dozivanje titrali izme u drve a, prate i i izvrdavaju i brza, tinjava avetinjska svetla. A kada je dola jesen svi su, osveeni, opet prionili na posao, u e i nova magijska znanja. I tako su prvi meseci boravka na Rouku Gedu proli za tren oka, puni uzbu enja i udesa. U zimu je ve bilo sasvim druga ije. Njega i jo sedmoricu de aka poslali su na drugu stranu ostrva Rouk, na najseverniji rt,gde stoji Usamljena kula. Tu je, potpuno sam, iveo Veliki majstor Imenovanja, ije vlastito ime nije imalo nikakvo zna enje ni na kojem jeziku - Kurremkarmerruk. Miljama oko Kule nije bilo nijedne farme ili naseobine. Sumorno se uzdizala Kula na stenama severnog rta, sivi su bili zimski oblaci nad pu inom, beskona ni nizovi, redosled i grupe imena koje su morali nau iti osmorica u enika Velikog majstora Imenovanja. U najvioj sobi Kule, Kurremkarmerruk je sedeo u sredini, me u njima, ispisuju i nizove imena koje su morali nau iti pre pono i, kada bi mastilo izbledelo i pergament opet postao ist. Tu je bilo hladno, polumra no i tiho; ulo se samo kripanje Majstorovog pera i po koji uzdah aka koji je pre pono i mora da nau i ime svakog poluostrva, rta, zaliva, moreuza, zatona, kanala, luke, pli aka, podvodnog grebena i stene na obalama Lasoa, ostrvceta u Pelnijskom moru. Ako bi se ak poalio Veliki majstor ne bi rekao ni re , ve bi samo, moda, proirio spisak; ili bi, ponekad, kazao: "Onaj ko eli da postane Gospodar mora, mora znati istinsko ime svake kapi vode u tom moru." Ged bi ponekad uzdahnuo, ali se nikad nije poalio. Znao je da u tom pranjavom i neizmetnom ambisu koji se zvao u enje istinskog imena svakoga mesta, stvari i bi a, lei ona mo koju je oduvek eleo, kao dragulj na dnu presahlog bunara. Jer, magija se upravo i sastoji u poznavanju istinskog imena svake stvari. To im je rekao Kurremkarmerruk, ve prve no i koju behu proveli u Kuli; rekao im je to samo jedanput i nikad vie, ali Ged je dobro upamtio njegove re i. "Mnogo je mo nih maga", rekao je, "koji su proveli ivot trude i se da otkriju ime jedne jedine stvari - jedno jedino izgubljeno ili skriveno ime. I nizovi jo uvek nisu zavreni. I ne e ni biti, dok je sveta i veka. Sluajte, i bi e vam jasno zato. U ovom svetu pod suncem, i u onom drugom u kome nema sunca, mnogo je toga to nema veze sa ovekom i sa njegovim govorom, i postoje mo i ve e od naih. Ali magiju, pravu magiju, izvode samo ona bi a koja govore hardijski jezik Zemljomorja, ili Prastari jezik od koga on poti e. To je jezik kojim govore zmajevi i kojim je ovorio Segoj, onaj koji je stvorio ostrva ovoga sveta, jezik naih pesama iz davnina, naih bajalica, arolija i prizivanja. Njegove su re i promenjene i kriju se me u naim re ima hardijskog jezika. Penu na talasima zovemo suklen: ta re je sloenica nastala od ve re i Prastarog jezika, suk, pero, i inien, more. Perje na moru, eto, to je pena. Ali, ne moete magijom delovati na penu kad je nazovete sukien; morate upotrebiti njeno ime na Prastarom jeziku, to jest essa. Svaka vetica zna po nekoliko re i tog Prastarog jezika, a arobnjak zna mnogo vie. Ali, ima ih jo vie, i neke sunastale tokom vekova; neke se sakrile, a neke znaju samo zmajevi i Prastare sile Zemlje, a neke ne zna niko na svetu; i nema oveka koji moe sve da ih nau i. Jer taj jezik je jezik bez kraja. Evo zato. More se zove inien, dobro. Ali, ono koje mi zovemo Unutranjim morem, tako e ima svoje ime na Prastrom jeziku. Poto ni jedna stvar ne moe imati dva istinska imena,inien moe da zna i samo "svako more izuzev Unutranjeg
mora". I, naravno, tu mu se zna enje ne zaustavlja, jer ima bezbroj mora, zaliva i moreuza kojisvi imaju svoja imena. I zato, ako bi neki mag-Gospodar mora bio dovoljno lud da magijom pokua da umiri li podigne oluju na itavom okeanu, njegova basma ne bi mogla da sadri samo re inien, ve imena i imena svakog prostora, dela i deli a mora u celom Arhipelagu i svim Spoljnim Prostranstvima i jo dalje, tamo gde prestaju imena. I tako, upravo ono to nam daje mo da izvodimo magiju, istovremeno stavlja i granice toj mo i. Mag moe da upravlja samo onim to mu je u blizini, ije ime zna ta no i potpuno. i dobro je to je tako. Da nije tako, zloba mo nih ili ludilo mudrih odavno bi ve pokuali da promene ono to se promeniti ne moe, i Ravnoteje bi se naruilo. Nauravnoteeno more bi prekrilo ostrva na kojima ivimo u stalnoj opasnosti, i u prastaroj tiini koja bi opet zavladala izgubili bi se svi glasovi i sva imena." Ged je dugo razmiljao i tim re ima, i one su mu se duboko urezale u um. Ali veli anstvenost samog zadatka nije umanjila teko e i sivilo svakodnevnog rada te duge godine provedene na Kuli; i kad je ta godina istekla Kurremkarmerruk mu samo kaza: "Dobro si po eo". I, nita vie. arobnjaci uvek govore istinu, i ta no je bilo da je sva ta vetina vladanja Imenima, koju je Ged s mukom sticao tokom godine dana, bila tek po etak ne ega to e os tada moratida radi itavog ivota. Bilo mu je dozvoljeno da ode sa Usamljene kule pre nego svi ostali de aci koji behu doli s njim, jer on je u io najbre; ali to mu je, ujedno, bila i jedina nagrada. I tako je, po etkom zime, krenuo peke i potpuno sam natrag preko ostrva, praznim putevima oko kojih nije bilo naselja. Kad se smrklo, po ela je da pada kia. Nije izgovorio nijednu bajalicu da je udalji od sebe, jer vreme na Rouku je bilo u rukama Velikog majstora Vetroume a i niko nije smeo da se mea u njegov posao. Stoga se sklonio pod veliko drvo, i lee i pod njim, umotan u ogrta , seti se svog nekadanjeg u itelja Ogiona, koji je sada moda jo uvek na svojim jesenjim lutanjima po visijama Gonta, i spava ispod ogolelih grana umesto krova, sa mlazevima kie umesto zidova. I tu se Ged nasmei, jer pomisao na Ogiona uvek ga je nekako umirivala. Zaspao je spokojno, usred ledene tame ispunjene apatom vode. Probudivi se u zoru, podigao je glavu; kia je bila prestala; ugledao je, uukanu u naborima njegovog ogrta a, ivotinjicu koja je spavala, smotana u klupko, poto se bila uunjala kod njega da se zagreje. Za udio se to je vidi, jer to je bila retka i udna zver ica, zvana otak. Ta stvorenja se mogu na i samo na etiri juna ostrva Arhipelaga, Rouku, Ensmeru, Podiju i Vatortu. Male su i glatke, irokih njukica i tamnosme eg ili crnog krznasa svetlijim prugama, i velikih, blistavih o iju. Zubi su im opaki, a ud krvolo na, i zato se ne mogu pripitomiti. Nemaju nikakav zov, ili krik; u stvari, nemaju glasa. Ged pomilova ovog otaka, i on se probudi i zevnu, pokazuju i mali, sme i jezik i bele zubi e; ali, nije se plaio. "Otak", prozbori Ged, i tada, setivi se hiljada imena ivotinja koje je bio nau io u Kuli, pozva ga njegovim istinskim imenom na Prastarom jeziku: "Hoeg! Ho e li sa mnom?" Otak mu se smesti na dlan otvorene ake i po e da isti svoju dlaku. Ged ga onda die sebi na rame i stavi u nabore kapulja e, i otak tu ostade. Tokom dana bi povremeno sko io na zemlju i mugnuo u umu, ali bi mu se uvek vra ao, jednom ak sa umskim miem, kojega bee ulovio. Ged se nasmejao i rekao mu da sam pojede tog mia, jer on posti, poto je te no i bio praznik Sun eve povratnice. Te vlane ve eri, u sumrak, kona no je zaobiao Okruglo brdo Rouk i ugledao avetinjska svetla kako poigravaju na kii iznad krovova Velikog zdanja; uavi unutra, bio je do ekan dobrodolicom od strane Velikih majstora i sadrugova, okupljenih u vatrom osvetljenoj dvorani. Gedu se to u inilo kao da se bee vratio ku i, jer druge ku e vie nije ni imao da se u nju vrati. Radovao se kad je opet ugledao mnoga znana lica, i bio sam sre an kad mu je Ve poao u susret, da ga pozdravi, sa irokim osmehom na tamnom licu. Te poslednje godine prijatelj mu je nedostajao vie nego to je i sam bio toga svestan. Ve je te jeseni bio proizveden u arobnjaka-pripravnika i vie nije bio egrt, ali njihovi odnosi nisu zbog toga postali manje srda ni. Odmah su se upustili u razgovor, i Gedu se inilo da je tokom tog prvog sata ispri ao Ve u vie nego to je izgovorio za godinu dana provedenih u Usamljenoj kuli.
Otak mu je jo uvek jahao na ramenu, ugnjezdivi se u nabore njegove kapulja e,kada su seli da ve eraju za duga kim stolovima, prazni no postavljenim u Dvorani sa ognjitem. Ve se divio i udio malenom storenju, i jednom ak isprui ruku da ga pomiluje; ali, otak neprijateljski kljocnu otrim zubi ima prema njemu. Ve se glasno nasmeja. "Kau, Jastrebe, da je onaj koga vole divlje zveri ovek kome e Prastare sile kamena i izvora progovoriti ljudskim glasom." "Kau, tako e, da arobnjaci sa Gonta esto dre uz sebe ponekog ljubimca", umea se Dasper, koji je sedeo Ve u s druge strane. "Njegovo gospodstvo, Nemerl, ima gavrana, a u pesmama stoji da je Crveni Mag od Arka vodio sa sobom divljeg vepra na zlatnom lancu. Ali, jo nisam uo da je neki arobnjak drao pacova u kapulja i!" Na to se svi zakikotae, i Ged zajedno sa njima. Bila je to vesela no i on se radovao to je u toplom i u veselju, proslavljaju i praznik sa svojim prijateljima. Ali, kao i sve drugo to je Dasper govorio, i ova ala mu je bila neprijatna. Gospodar ostrva O, koji i sam bee uveni arobnjak, bio im je te no i u gostima. Nekada je u io kod Arhimaga, i s vremena na vreme je navra ao na Rouk da proslavi Zimske praznike ili Duga ku igru u leto. Bio je sa svojom gospom, vitkom i mladom, svetlom kao ugla ani bakar, sa krunom od opala u crnoj kosi. Retko se deavalo da neka ena sedi u dvorani Velikog zdanja, i poneki stariji Veliki majstori gledali su je ispod oka, sa neodobravanjem. Ali, mladi i su zurili u nju iz sve snage. "Za ovakvu damu", apnu Ve Gedu, "bio bih u stanju da izvedem ogromne vradbine..." On uzdahnu i nasmeja se. "Pa to je samo ena i nita vie", odovori Ged. "Princeza Alfaran je bila samo ena i nita vie", re e Ve , "ali zbog nje je itava Anlada bila sravnjena sazemljom, i poginuo je Mag-heroj Hevnora, i ostrvo Solea potonulo u more." "Bajke", odgovori Ged. Ali sada i on stade da posmatra Gospodaricu ostrva O, pitaju i se da li je takva bila i ona ubita na lepotica o kojoj sepri alo u bajkama. Veliki majstor Poezije otpeva potom Podvige mladoga kralja, i svi zajedno otpevae Zimsku obrednu pesmu. I tada, kad je za trenutak zavladalo zatije, pre nego to e se svi di i od stola, Dasper ustade i pri e stolu koji je bio najblii ognjitu, za kojim su sedeli Arhimag, gosti i Veliki majstori, i oslovi Gospodaricu kostva O. Dasper od de aka bee izrastao u mladi a, visokog i lepog, sa ogrta em koji je oko vrata bio pri vrs en srebrnom kop om; jer, te godine je i on postao arobnjak-pripravnik, a srebrna kop a je bila znak tog njegovog novog poloaja. Gospo a se smeila, sluaju i ga, a opali su blistali i zra ili u njenoj kosi. Tada Veliki majstori blagonaklno klimnue glavom u znak pristankas, i Dasper u njenu ast izvede jednu opsenu. U inio je da belo drvo iznikne iz kamenog poda. Grane su mu dodirivale krovne grede na visokoj tavanici dvorane, a na svakoj gran ici tih grana blistala je po jedna zlatna jabuka, po jedno sunce, jer to je bilo Drvo godine. Iznenada kroz grane prolete jedna ptica, potpuno bela i sa repom kao sneni vihor, i zlatne jabuke potamnee i pretvorie se u semenke, svaka u po jednu kapod kristala. One popadae sa drveta uz zvuk nalik na kiu, i odjednom se javi prekrasan miomiris, a na drvetu, koje se njihalo, izbi li e od rui astog plamena i rascvetae se beli cvetovi nalik na zvezde.I tako opsena po e da bledi i napokon nestade. Gospodarica ostrva O kliktala je od zadovoljstva, i naklonivi svoju blistavu glavu odade priznanje mladom arobnjaku. "Po i s nama, do i da ivi s nama na O-toknu - sme li da po e s nama, Gospodaru?" upita ona svog starog mua, kao mala devoj ica. Ali Dasper uzvrati: "Kad budem nau io vetine dostojne ovih Velikih majstora i dostojne Vae hvale, gospo, bi e mi ast i zadovoljstvo da do em, i ast i zadovoljstvo da ostanem Va verni sluga." I tako se on svima doade, izuzev Gedu. Ged se optim pohvalama pridrui samo svojim glasom, ali ne i srcem. Ja bih mogao bolje, re e u sebi,izbezumljen od zavisti; i ve e od tog trenutka izgubi na njega sve svoje radosti. 4. OSLOBA ANJE SENKE
Tog prole a Ged se retko vi ao sa Vi em i Dasperom, jer oni su, kao arobnjaci-pripravnici, sada ili na asove kod Velikog majstora Ustrojstva u tajanstveni Gaj sutine, u koji nijedan egrt nije smeo da kro i. Ged je ostao u Velikom zdanju, u e i sve vetine koje znaju robnjaci-pripravnici, oni koji izvode magiju, ali ne nose tap: prizivanje vetrova, menjanje vremena, pronalaenje i bacanje ini vezivanja, kao i sve to znaju vra i-kova i i vra ipisci, pripoveda i, peva i, svevidari i travari. Svake no i, sam u svojoj eliji za spavanje, sa malom kuglom avetinjske svetlosti koja mu je gorela iznad knjige umesto lampe ili sve e, prou avao je Drugu knjigu runa i Rune Eje, koje se upotrebljavaju u Visokoj magiji. Sve te vetine u io je sa lako om, i me u studentima je kruila pri a da je ovaj ili onaj Veliki majstor izjavio da je momak sa Gonta najvisperniji u enik u istoriji Rouka; stale su da cvetaju i bajke o otaku, za koga se govorilo da je prerueni duh koji Gedu ap e u uho sve to treba da zna, a ak se javila i rekla-kazala da je Arhimagov gavran pozdravio Geda kad se prviput pojavio u koli oslovivi ga sa "Budu i Arhimae". Bez obzira da li jesu ili nisu verovali u takve pri e, i bez obzira da li su voleli Geda ili nisu, svi su ga spremno sledili kad bi ga, u retkim prilikama, hvatala elja da se malo proveseli, i kad bi im se pridruio da ih predvodi u igrama za vreme sve duih proletnjih ve eri. Ali, uglavnom bee sav utonuo u rad, ponos i gnev, i drao se podalje od njih. Poto Ve a vie nije bilo, on nije imao prijatelja me u njima, i nikada mi nije palo na pamet ni da ga potrai. Bilo mu je petnaest godina, bio je jo isuvie mlad da u i Vrhunsku magiju arobnjaka i maga, onih koji nose tap; ali je tako brzo i lako u io sve vetine opsenarstva, da je Veliki majstor Pretvaranja, i sam jo mlad ovek, ubrzo po eo da ga podu ava odvojeno od ostalih, i da ga u i istinskim bajalicama pretvaranja. Objasnio mu je kako jednoj stvari koja treba da bude pretvorena u neto drugo valja promeniti ime dokle god traje magija pretvaranja, i objasnio mu na koji na in to uti e na imena i prirodu drugih stvari koje je okruuju. Govorio mu je i o opasnostima pretvaranja, pogotovo kada arobnjak samog sebe pretvori u neto drugo, i tako dolazi u opasnost da zauvek ostane uhva en u zamku vlastite vradbine. Malo po malo, privu en de akovim sigurnim razumevanjem,mladi Veliki majstor stade da ini i vie nego da mu samo pri a o tim tajnama. Nau io ga je najpre jednoj a zatim i drugoj velikoj magijskoj formuli Pretvaranja, i dao mu Knjigu stvaranja oblika, da je prou i. To je u inio bez znanja Arhimaga, i neoprezno, ali bez zle namere. Ged je tako e radio i sa Velikim majstorom Prizivanja, ali ovaj je bio strog ovek, ostareo i ogrubeo od mra ne vetine koju je predavao. On se nije bavio opsenama ve pravom magijom - prizivanjem energije kao to su svetlost i toplota, i sile koja privla i magnet, i onih sila koje ljudi opaaju kao teinu, oblik, boju, zvuk: istinskih sila, nastalih iz neizmernih, ogromnih energija vaseljene, koje nijedan ovek ne moe svojim vradbinama da iscrpi ili im poremeti ravnoteu. Vetine kojima vremenai i gospodari mora deluju na vetrove i vodu bile su dobro poznate njegovim u enicima, ali on im je po prvi put pokazao zbog ega pravi arobnjak koristi takve vradbine samo kad je potrebno, jer prizvati takve zemaljske sile zna i promeniti zemlju kojoj i oni sami pripadaju. "Kia na Rouku moe zna iti suu na Oskilu", govorio im je on, "a tiho i vedro vreme u Isto nom Prostranstvu moe zna iti nepogodu i propast na Zapadu, ako ne znate dobro u ta se uputate." Ali, retko im je pominjao prizivanje pravih stvari i ivih ljudi i duhova umrlih, i prizivanje Nevidljivog, magije koje prestavaljaju vrhunac vetine Prizivara i mo i maga. Jednom ili dvaput Ged je pokuao da ga navede da im neto kae o tim velikim tajnama, ali Veliki majstor je samo utao i posmtrao ga dugo i mrko, tako da je Gedu postalo neprijatno i nije vie progovorio ni re . Ponekad mu je zista bilo neprijatno i da se bavi onim manje vanim vradbinama kojima ih je u io Veliki Majstor Prizivanja. Odre ene rune, na odre enim stranicama Knjige Predanja izgledale su mu poznate, iako nije mogao da se seti u kojoj ih je knjizi negda video. Bilo je o odre enih re enica koje se moraju izgovoriti i bajalicama prizivanja, koje je nerado izgovarao. Za trenutak bi ga podsetile na senku u mra noj sobi, na zatvorena vrata i na senke u uglu kraj vrata, koje pokuavaju da ga dohvate. urno bi potiskivao te misli i
se anja i nastavljao dalje. Ti trenuci ispunjeni strahom i tamnom, govorio je sam sebi, bili su senke nastale iz njegovog vlastitog neznanja. to vie bude u io, to e se manje plaiti, i kad dostigne punu mo i postane arobnjak, ne e vie morati ni ega da se plai, ni ega na svetu. U drugom mesecu tog leta kola se opet nala na okupu u Velikom zdanju, da proslavi Mese evu no i Dugu igru, koje su te godine padale jedna za drugom, kao jedna proslava koja traje dve ve eri uzastopce, to se doga a jedanput u pedeset dve godine. Prve no i, najkra e no i sa punim mesecom u godini, frule su bez prestanka svirale napolju, u poljima, a uske ulice grada Tvila bile su ispunjene bubnjevima i bakljama, i pevanje se razlegalo nad mese inom obasjanim vodama zaliva Rouk. Kada se u zoru rodilo sunce Peva i sa Rouka po ee da pevaju duga ki ep Podvizi Eret-Akbe, koji je govorio o tome ako nekada behu sagra eni beli tornjevi Hevnora i kako je Eret-Akbe putovao od Prastarog ostrva, Eje, preko itavog Arhipelaga i svih Prostranstava, dok se na kraju, na krajnjem Zapadnom Prostranstvu, na ulazu u Otvoreno more, nije sukobio sa ogromnim zmajem Ormom; njegove kosti i razbijeni oklop lee sad izmeani sa kostima zmaja na obali usamljenog Selidora, ali njegov ma , postavljen na vrh najvieg tornja u Hevnoru, i danas gori crvenim plamenom kad sunce po ne da zalazi iznad Unutranjeg mora. A kada pesma bee zavrena, po e Duga igra. Stanovnici grada, Veliki majstori, njihovi u enici i seljaci iz okoline, svi zajedno, i muko i ensko, uaigrali su kroz toplu prainu i u sumrak pohrlili svim putevima Rouka ka morskoj obali, uz udarce bubnjeva i pisak frula isvirala. Igraju i su krenuli pravo u more, obasjani svetlo u meseca koji je ju e bio pun, i zvuci muzike stopie se sa hu anjem ogromnih talasa. A kada se prva svetlost ukaza na istoku, vratie se na obale i puteve; ali bubnjevi su bili umukli i samo su jo frule zavijale tiho i prodorno. Tako je bilo na svakom ostrvu u Arhipelagu te no i: jedna ista igra, ista muzika kojom su se povezivale zemlje razdvojene morima. Kada je prola Duga igra, ljudi su ve inom prespavali vasceli naredni dan, i uve e se opet iskupili da se najedu i napiju. Jedna grupa mladi a, egrta i robnjaka-pripravnika, iznela je svoju ve eru iz zajedni ke trpezarije u dvorite Velikog zdanja, da tamo odri svoju malu gozbu: Ve , Dasper i Ged su bili me u njima, i jo estorica ili sedmorica drugih, kao i neki de aci koji su privremeno bili puteni iz Usamljene Kule, ker taj praznik bee izmamio napolje aki samoga Kurremkermerruka. Svi su zajedno jeli, smejali se, i iz iste obesti izvodili trikove koji bi na dvoru kakvoga kralja bili udo bez premca. Jedan je de ak osvetlio dvorite pomo u stotinu zvezda sazdanih od avetinjske svetlosti; prelivale su se kao dijamanti i polovile polako, u isprepletenoj povorci izme u ljudi i pravih zvezda n anebu; dva momka su se kuglali kuglama od zelenog plamena, a kegle su im odskakale u stranu ili beale kad bi im se kugla pribliila; i sve to vreme Ve je, ukrtenih nogu kao da sedi, lebdeo u vazduhu i jeo pe eno pile. Jedan od mla ih de aka pokuao je da ga svu e na zemlju, ali Ve je samo odlebdeo na malo ve u visinu, van domaaja, i mirno nastavio da sedu u vazduhu,smee i se. S vremena na vreme bi bacio u vazduh pile u ko icu, koja se pretvarala u sovu i hu e i odletala me u isprepletena zvezdana svetla. Ged je za sovama ispaljivao strele od hlebnih mrvica i obarao ih na zemlju; i u trenutku kad bi dodirnule tle potajale su opet samo ko ice i mrvice hleba, jer bi opsena prestajala da deluje. Ged tako e pokua da se priblii Ve u u vazduhu, ali poto nije znao klju nu re magijske formule, morao je da se odrava mau i rukama kao krilima, i svu su umirali od smeha gledaju i ga kako as uzle e a as pada, lepraju i rukama. Nastavljao je da se ludira iz istog zadovoljstva i da zabavi drutvo; smejao se i sam zajedno s njima, jer posle one dve duge no i ispunjene igranjem, mese inom, muzikom i magijom, bio je sav op injen i razdragan, spreman na sve. Na kraju se meko spustio na noge, odmah pored aspera, a Dasper, koji se nijednom nije glasno nasmejao, samo se malo odmakao, rekavi: "Jastreb, koji ne ume da leti..." "Zar Daspers nije isto to i jaspis, dragi kamen?" odvrati mu Ged kao iz puke, uz irok osmeh. "O, ti, blistavi dragulju me u pripravnicima, o, ti, dijamante sa Hevnora, daj, zasvetlucaj nam malo!" Mom i koji bee napravio ona igraju a svetla posla jedno da poigrava i svetluca Dasperu oko glave. Izgubivi doneklse svoju uobi ajenu hladnokrvnost,
Dasper se namrti, i jednim pokretom ruke zbrisa svetlo i ugasi ga. "Muka mi je od klinaca, galame i ludiranja", progun a on. !Ako su ti potrebni tiina i turobnost", dodade jedan od mla ih de aka, "tu ti je Kula, vrati se u nju." "A, ta ti zapravo eli, Daspere?" dobaci mu Ged. "elim da budem u drutvu sa sebi ravnima", odvrati Dasper. "Hodi, Ve e. Neka se egrti zabavljaju sa svojim igra kama." Ged se okrene i stade licem u lice prema Dasperu. "ta to pripravnici imaju, a egrti nemaju?" zapita on. Govorio je mirno ali svi de aci se odjednom u utae, jer u njegovom tonu, kao i u Dasperovom, uzajamna mrnja bee izbila jasno i otro, kao ma naglo isukan iz korica. "Mo ", odreza Dasper. "Urdi u svojom mo i sve to uradi i ti, jedno po jedno." "Je li to izazov?" "Jeste," Ve se, me utim, urno spusti na zemlju i stade izme u njih, ljutita lica. "Dobro znate da nam je zabranjeno da se dadme emo u magiji. Prestanite!" I Ged i Dasper su stajali utke, jer su i oni znali za taj zakon Rouka, a znali su i da Ve a pokre e ljubav, a njih dvojicu mrnja. Ipak, bes im je bio samo osuje en, ali ne i stian. Korakuvi malo u stranu, kao da se obra a samo Ve u, Dasper re e, uz svoj hladni osmejak: "Mislim da bi trebalo da podseti svog prijtelja obanina na zakon koji i njega samog titi. Izgleda ljut. Pitam se da nije zaista poverovao da bih ja prihvatio njegov izazov? Izazov momka koji zaudara na koze, egrta koji jo ne zna ni Prvo pretvaranje?" "aspere", prosikta Ged, "otkud ti zna ta ja znam?" Istoga asa, ne izgovorivi nijednu re koja bi se mogla uti, Ged, nestade, i nad njima stade da lebdi veliki soko, otvaraju i svoj krivi kljun da krikne: to je trajalo samo trenutak, i ve je opet Ged stajao pred njima u treperavoj svetlosti baklje, mra no gledaju i u Daspera. Iznenan eni Dasper morao je da ustukne,ali i sada, slegnuvi ramenima, izgovorio je samo jednu re : "Opsena." Ostali zaagorie. "Nije to bila opsena", re e Ve . "Zaista se pretvorio u sokola. A sada, dosta. Sluaj, Daspere..." "Time je samo dokazao da je uspeo kriom da pogleda u Knjigu stvaranja oblika, kad Veliki majstor nije pazio. Pa., ta? Hajde, nastavi samo, obanine. Volim da gledam kako se upli e u vlastitu zamku. to vie pokuava da bude meni ravan, tim vie se vidi kakav si zapravo." Na to se Ve okrete od Daspera i obrati se Gedu, sasvim tiho: "Jastrebe, budi ovek i prestani ti prvi... hajde sa mnom..." Ged pogleda u prijatelja i nasmei se, ali sve to re e bilo je: "Pri uvaj mi Hoega, ho e li?" I on stavi Ve u u ruke malog otaka, koji mu je, kao i obi no, sedeo na ramenu. ivotinjica nikada nije dozvolila da je bilo ko dodirne, osim Geda,ali sada pre e kod Ve a, i uspuzavi mu se uz ruku, u uri mu se na ramenu, ne skidaju i blistave okice sa svog gospodara. "Tako." Ged se ponovo obrati Dasperu, mirno kao i malo as, " ime e pokuati da dokae da si bolji od mene, Daspere?" "Ja to ne moram ni im da dokazujem, obanine. Ali, ho u. Da u ti priliku da ti dokae sebe. Zavist te izjeda kao crv jabuku. Hajde da isteramo tog crva. Jednom si se, na Okruglom brdu Rouku, hvalisao kako robnjaci sa Gonta ne izvode trikove za zabavu. Po i sada na Okruglo brdo i pokai nam ta to oni rade. A posle toga, ako mi se bude htelo, pokaza u ti malo prave magije." "Da, to bih voleo da vidim", odgovori Ged. Mla i de aci, navikli da ga vide da prasne na najmanji privid podsmeha ili uvrede, posmatrali su ga, iznena eni njegovom mirno om. Ve ga nije gledao iznena eno, ve sa sve ve imstrahom. On pokua jo jednom da se umea, ali Dasper mu dobaci: "Okani se, Ve e, ta e, dakle, u initi da iskoristi priliku koju ti pruam, obanine? Ho e li nam prikazati neku opsenu, plamenu kuglu, vradbinu kojoj se koze le e od uge?" "ta bi ti hteo da ti pokaem, Daspere?" Stariji momak slee ramenima. "Ba me briga. Hajde, prizovi duh nekog pokojnika!"
"Ho u." "Ne e". Dasper ga je netremice gledao u o i, a bes iznenada po e da se probija kroz dotadanji njegov prezir. "Ne e. Ne moe. Samo lupeta i pupeta..." "Kunem ti se u vlastito ime, ho u!" Svi su za trenutak stajali kao zale eni. Otimaju i se od Ve a, koji pokua da ga zadri, Ged krupnim koracima pohita iz dvorita, ne osvr u i se. Avetinjska svetla koja su poigravala nad njim pogasie se i popadae. Dasper je jo za trenutak oklevao, a onda krenu za Gedom. I ostali pohitae za njima, tiho i bez re i, uplaeni i radoznali. Padine Okruglog brda Rouk uzdizale su se kao jo gu i mrak u tami letnje no i, pre izlaska meseca.Ve i samo prisustvo toga brda na kome behu izvedena tolika udesa delovalo je teko, kao da u vazduhu oko njih vlada neka omorina. Izaavi na jednu strminu, pomislie kako korenje toga brda see duboko, dublje od mora, sve do prastarog, nevidljivog, tajanstvenog ognja u srcu zemlje. Zaustavie se, napokon, na isto noj padini. Zvezde su nepomi no visile nad vrhom brda, iznad njih. Nije se ose ao ni daak vetra. Ged odma e jo nekoliko koraka uz brdo, iznad ostalih, i okrenuvi se, progovori snano i razgovetno. "Daspere, iji duh ho e da prizovem?" " iji god ho e. Nijedan ti se ne e odazvati." Dasperov glas je malo podrhtavao, valjda od besa. A Ged mu odvrati tiho, podrugljivo: "Boji li se?" Nije, me utim, sa ekao odgovor, ukoliko ga je i bilo. Bee ve potpuno prestao da obra a panju na Daspera. Sada, kad su napokon stajali na Okruglom brdu Rouka, mrnja i bes behu prestali, i umesto njim mu se javi savrena sigurnost. Zato bi on nekome zavidio? Znao je da je njegova mo , te no i, na tome mra nom, za aranom mestu, ve a nego ikada; ispunjavala ga je itavog, sve dok nije stao d drhti ose anjem snage koju jedva da je uspevao da obuzda. Sada je znao da je Dasper daleko ispod njega, da je poslan, moda, samo zato da bi ga ve eras doveo na ovo mesto; da nije nikakav protivnik, ve prosto oru e za ispunjenje njegove; Gedove sudbine. Pod nogama je ose ao korenove Brda kao se protee duboko dole, u tamu, a iznad glave je video suve, daleke, zvezdane vatre. A u me uprostoru, sve to postoji bilo je njemu na raspolaganju. "Ne boj se", re e on, smee i se. "Prizva u duh jedne ene. Neka to bude Elfaran, lepotica iz Podviga Enlada." "Umrla je pre hiljadu godina, kosti joj lee duboko pod morej Eje, a moda nikada nije ni postojala." "Zar vreme i prostor zna e neto za mrtvaca? Zar Pesme lau?" odvrati Ged, jo uvek sa blagim podsmehom, a onda, rekavi, "Gledajte u prostor izme u mojih ruku, " okrenu im le a i ukipi se. irokim, laganim pokretom raskrili obe ruke; bio je to gest dobrodolice, kojim prizivanje po inje. A onda progovori. Jo pre vie od vde godine bio je pro itao rune bajalice prizivanja u Ogionovoj knjizi, i nikada ih posle toga nije izgovorio. Tada ih je bio pro itao u mraku. Sada, u mraku, kao da ih je ponovo itao, na stranici koja se pred njim otvorila u no i. Ali sada je razumevao ono to ita, izgovaraju i polako re po re , i kao da je pred sobom video ocrtane linije kojima ini treba isplesti, glasom i pokretima tela i ruku. De aci su stajali i posmatrali ga bez re i, nepomi no, i samo su pomalo drhtali; jer velike ini su po injale da deluju. Ged je jo uvek govorio tiho, ali izmenjenim glasom, sa prizvukom nekog dubokog pojanja, a re i koje je izgovorio bile su im nepoznate. Najzad, za uta. Iznenada se podie snaan vetar i stade da huji kroz travu. Ged pade na kolena i viknu koa da nekoga zove. Potom pade ni ice, rairenih ruku, kao da ho e da zagrli zemlju, a kada se opet uspravio na napetim je rukama drao neto tamno, neto toliko teko da je drhtao od napora, pokuavaju i da stane na noge. Vreli vetar po e dazavija kroz uzburkanu travu na brdu. A ako su zvezde i dalje sijale, niko ih vie nije prime ivao. Re i magijske formule probijale su se izme u Gedovih usana, uz siktanje i mrmljanje, a onda on glasno povika: "Elfaran!" I opet viknu to ime. "Elfaran!"
Bezobli na, crna masa koju bee podigao raspu e se nadvoje. Polovine popadae, a neki vretenasti zra ak zasja mu izme u rairenih ruku - tinjava, obla svetlost koja se uzdizala od tla do visine njegovih uzdignutih ruku. U toj ovalnoj svetlosti za trenutak se pokrenu nekakav obris - ljudska prilika; neka visoka ena, okrenuta le ima, koja je gledala u njih preko ramena. Lice joj je bilo divno i tuno, i puno straha. Samo za tren bee zablistao taj duh. A onda mutni oval izme u Gedovih ruku postade sjajniji. Po eo jeda se iri i rasprostire, kao neki otvor u mra noj zemlji i no i, kao da se takanje sveta odjednom rascepilo. I kroz njega zablista strhoviti sjaj. I kroz taj sjajni, iskidani prorez, izmiglji se neto nalik na grudvu mraka, neto hitro i jezivo, i baci se Gedu pravo u lice. Zateturavi se unazad pod teinom te spodobe, Ged ispusti kratki, promukli krik. Maleni otak, koji sve to posmatrae sa Ve evog ramena, ivotinjica koja nema glasa, kriknu tako e i sko i, kao da ho e da napadne. Ged se sru i na zemlju, bore i se i koprcaju i se, dok se svetle i procep u tami ovoga sveta irio i dalje iznad njega. De aci koji su sve to posmatrali utekoe, a Dasler se povi do zemlje,skrivaju i o i od uasne svetlosti. Samo Ve polete ka svomprijatelju. I zato samo on vide onu senku poput grudve koja se pripijala uz Geda, razdiru i mu telo. Bila je nalik na crnu zver, veli ine malog deteta, iako se sve vreme nadimala i splanjavala; i nije imala ni glave ni lica, ve samo etiri ape sa kandama, kojim aje grebala i razdirala. Ve zajeca od uasa, a ipak isprui ruke, pokuavaju i da je otrgne od Geda. Ali pre nego to je i dota e uko i se, ne mogavi da se pomakne. Nepodnoljiva svetlost po e da lebdi i razdire ivice sveta lagano se sastavie. Neki glas je govorio u blizini, kao to ap e li e i ubori vodoskok. Zvezde opet zasjae, i trava na brdu obli se srebrom od mese eve svetlosti koja se upravo pojavila. Rane na telu no i namah zacccelie. Ravnotea videla i tme opet je po ivala, obnovljena i smirena. Zver-senka bee nestala. Ged je leao na le ima, ruku rairenih kao da jo uvek odrava onaj gest dobrodolice i poziva. Lice mu je bilo crno od krvi i na koulji su mu se videle velike, krvave mrlje. Maleni otak mu se u urio, drhte i pored ramena. A nad glavom mu je stajao starac iji je ograta bledo svetlucao pod mese inom: Arhimag Nemerl. Srebrni vrh Nemerlovog tapa svetlucao je, nadnose i se nad Gedove grudi. Dodirnuo ga je neno, samo jedanput, na mesu gde je srce, i jedanput po usnama; i dok je Nemerl neto aputao Ged se promekolji, i usne mu se razdvojie, dok se borio da udahne vazduh. I tada stari Arhimag podie svoj tap, stavi ga vrhom na zemlju, i oslovni se svom teinom na njega, oborene glave, kao da se jedva dri na nogama. Ve oseti da opet moe da se kre e. Bacivi pogled oko sebe,, ugleda da behu pristigli i drugi, Veliki majstori Prizivanja i Pretvaranja. Nijedan in visoke magije ne moe se izvesti a da takvi ljudi ne budu potaknuti; i imali su na ina da stignu za tren oka kada je to potrebno, iako nijedan ne bee tako brz kao Arhimag. Sada ve behu poslali po pomo , i jedna grupa po e s Arhimagom, a druga, Ve me u njima, odnee Geda u odaje Velikog majstora Travarstva. Veliki majstor Prizivanja ostao je da bdi vascele no i na Okruglom brdu Rouka.Nitase ni za jezi ak ne bee pomerilo na padini na kojoj je ostalo rascepljeno ustrojstvo sveta. Nijedna senka ni ne pokua da se prikrade pod mese inom i potrai otvor kroz koji bi se povukla natrag, u svoje carstvo. Senka bee pobegla od Nemerla i od mo nih, nevidljivih arobnih zidina kojima je ostrvo Rouk bilo okrueno i zati eno, ali je, ipak, ostala negde u svetu. Negde, u svetu, ona se krila. Da je Ged te no i preminuo, ona bi moda potraila vrata koja je on otvorio, i pola za njim u carstvo smrti, ili bi se neopazice vratila tamo odakle je dola,ma gde to bilo; na to je Veliki majstor Prizivanja ekao i bdeo na Okruglom brdu Rouk. Ali, Ged je preiveo. Poloili su ga u postelju u odaji za le enje, i Veliki majstor Travarstva mu je stavio melem i previo rane koje je imao po licu, vratu i ramenima. Bile su to duboke, rascepljene i opake rane. Crna krv u njima se nije zgruavala, ve je stalno izvirala, uprkos bajalicama i krukovom li u obloenom pau inom koje je bilo stavljeno na njih. Ged je leao oslepeo i onemeo od vatrutine, kao tap u
tinjaju em ognju, i nije bilo te bajalice koja bi mogla da ohladi ono to ga je sagorevalo. Nedaleko odatle, u dvoritu pod vedrim nebom u kome je poskakivao vodoskok, Arhimak je tako e leao nepokretno, ali ohla en, leden; na njemu su ivele jo samo o i, posmatraju i kako mese inom obasjana voda pada po uskomeanom, mese inom obasjanom li u. Oni oko njega nisu izgovarali nikakve bajalice i nisu ni pokuavali da ga le e. Samo bi s vremena na vreme tiho prozborili neto izme u sebe, a zatim se opet okrenuli da bdiju nad svojim Gospodarem. On je leao nepomi no, a orlovski nos, visoko elo i seda kosa beleli su mu se pod mese evom svetlo u kao kost. Da bi zaustavio razularenu magiju i oterao senku od Geda, Nemerl bee iscrpio sve svoje mo i, a zajedno s njima i ilela je i sva njegova telesna snaga. Umirao je. Ali smrt velikog maga, koji je mnogo puta u ivotu hodio po sparuenim, strmim obroncima carstva smrti, nije obi na stvar: jer, umiru i, on ne hodi nasumice, ve sigurno, jer on zna taj put. I kada Nemerl podie pogled kroz kronju drveta, oni pokraj njega nisu znali da li to poslednji put gleda u zvezde koje polako blede pod zracima zore, ili da li to ponovo posmatra one druge zvezde, koje nikada ne zalaze ve ve ito stoje nad brdima to ne znaju za svitanje. Gavran Oskila, koji je bio njegov ljubimac trideset godina, bee nestao. Niko nije video kuda je otiao. "Poleteo je da mu prokr i put," reko je samo Veliki majstor Ustrojstva, dok su bdeli. Rodi se napokon dan, topao i vedar. Veliko zdnje i ulice Tvila kao da se behu pritajili. Nije se uo ni glasak, sve dok se, pred podne, nisu oglasila gvozdena zvona na kuli Velikog majstora Poezije, jasno i prodorno. Slede eg dana su se okupili devetorica Velikih majstora Rouka, na jednom mestu ispod senovitog drve a Gaja Sutine. Pa ak i na tom mestu se obavie devetorostrukim zidom tiine, da ni jedan ovek ili sila ne uzmognu da im se obrate dok mudu birali me u magima Zemljomorja onoga ko e im biti novi Arhimag. Izabrali su Genera, sa ostrva Vej. I smesta krenu brod preko Unutranjeg mora do Veja, da doveze novog Arhimaga na Rouk. Veliki majstor Vetroume a stajao je na krmi da pokrene magijski vetar i usmeri ga na jedra, i brod smesta krenu, i nestade sa vidika. O svemu tome Ged nije pojma imao. Leoa je pune etiri nedelje tog toplog leta, slep, gluv i nem, iako bi s vremena na vreme uzdahnuo ili kriknuo, kao ivotinja. Najzad su spore vetine Velikog majstora Travarstva u inile svoje, tako da rane po ee da mu zaceljuju i groznica da mu opada. Kao da je, malo po malo, opet po eo da razaznaje glasove, iako sam, jo nije progovorio. A onda, jednog vedrog jesenjeg dana Veliki majstor Travarstva otvori kapke na prozorima sobe u kojoj je leao Ged. Jo od one no i na Okruglom brdu Rouk, de ak je znao samo za tamu. Sada sakri lice puno oiljaka u ruke, i zaplaka. Me utim, kada je zima nastupila, jo uvek je samo mucao, a Veliki majstor Travarstva i dlje ga je drao u odajama za le enje, pokuavaju i da vrati nekadanju snagu njegovom telu i umu. I tek u rano prole e Veliki majstor ga pusti da iza e, i posla ga da, pre svega, iskae svoju potu i pokornost Arhimagu Generu. Jer, on nije bio u stanju da se pridrui ostalima kada su tu svoju dunost obavili prilikom Generovog dolaska na Rouk. Nijednom od njegovih drugova nije bilo dozvoljeno da ga poseti dok je mesecima leao bolestan, i sada, dok je prolazio mimo njih, pitali su jedni druge: "Ko je to?" Nekada je bio bodar, lakog koraka i jak. Ali sada, osaka en bole u, hodao je polako i oklevaju i, pognute glave, a leva strana lica bila mu je sva u oiljcima. Zaobilazio je one koji su ga znali, a i one koji nisu, i najpre im putem stigao je do Vodoskoka. Tamo, gde je nekada on ekao Nemerla, sada je Gener ekao njega. Poput nekadanjeg Arhimaga, i ovaj novi je nosio beli ogrta . Ali, kao i ve ina ljudi iz Isto nih Prostranstava, Gener je bio crne puti, i pogled ispod debelih obrva bio mu je tako e mrk. Ged kle e pred njega i ponudi mu svoju vernost i poslunost. Gener je neko vreme samo utao. "Znam ta si u inio", prozbori on najzad, "ali jo ne znam ta si ti. Ne mogu prihvatiti tvoju vernost."
Ged se uspravi i poloi ruku na stablo mladog drveta pored vodoskoka da prikupi snagu. Jo je sporo govorio. "Zna i li to da treba da odem sa Rouka, Vae gospodstvo?" "Da li ti eli da ode sa Rouka?" "Ne." "A ta eli?" "Da ostanem. Da dalje u im. Da razvrgnem... zlo..." "Ni veliki Nemerl nije to mogao... Ne, ne elim da ode sa Rouka. Jedina zatita koju ima su nai Veliki majstori, i odbrambene ini ba ene na ovo ostrvo, koje spre avaju zlo da mu pri e. Ako sada ode, ona zla spodoba koju su pustio na slobodu smesta e te prona i; u i e u tebe, i bi e opsednut njome. Vie ne e biti ovek ve gebet, telo bez due koje e initi ono to poeli ta zla senka koji si ti prizvao da se pojavi na sun evoj svetlosti. Mora ostati ovde, sve dok ne prikupi dovoljno snage i mudrosti da se odbrani od nje - ako ikada uspe. ak i u ovom trenutku, ona te vreba. Jesi li je ugledao, od one no i?" "Jesam, u snovima, Vae gospodstvo", nastavi Ged, nakon kra e pauze; a govorio je s mukom i posramljeno. "Vae gospodstvo, Generu, ne znam ta je to bilo... ono to se odjednom pojavilo i zgrabilo me..." "To ne znam ni ja. Nema imena. Ti si ro enjem nasledio ogromnui mo , ali si je loe upotrebio, i probudio sile kojima nisi mogao da vlada, i nisi znao kako te sile uti u na Ravnoteje svetlosti i tame, ivota i smrti, dobra i zla. A podstakli su te na to ponos i mrnja. Zar nije sasvim prirodno to je sve to imalo unitavaju e posledice? Prizvao su duh umrlog, ali zajedno s njim javio se i jedan od oblika neivota. Nezvan je pristigao sa mesta gde imena ne postoje. Budu i da je zlo, ono eli da kroz tebe stvara dalje zlo. Mo koju si morao da prizove, daje mu mo da vlada nad tobom: vi ste u sprezi. To je senka tvoje oholosti, senka tvog neznanja, tvoja vlastita senka. Ima li senka ime?" Ged je stajao, pun mu nine i rastrojen. "Kamo sre e da sam umro", re e napokon. "A ko si ti, da sme da sudi, ti - za koga je Nemerl rtvovao sebe?... Dok si ovde, bezbedan si. Oti i e odavde, i nastavi e da u i. Kau da si pametan. Samo nastavi. I to dobro. To je sada sve to moe." I tu Gener zavri, i odjednom nestade; ali, takvi su magi. Vodoskok je i dalje poskakivao na suncu, a Ged ga je malo posmatrao i sluao ga, misle i na Nemerla. Nekada, davno, u tom dvoritu, osetio je da je i sam re , izgovorena pod sun evom svetlo u. Ali sada je progovorila i tama. Bila je to re koja se ne moe pore i. Izaao je iz dvorita i krenuo ka svojoj staroj eliji u Junoj kuli, koju su mu zadrali. Tamo je boravio sam. Kada bi gong zazvonio, pozivaju i na ve eru, izaao bi, ali retko bi razgovarao sa ostalima za Duga kim stolom, niti bi ikada podigao lice da ga vide, ak ni onima koji su ga najplemenitije pozdravljali. I nakon dan-dva svi ga ostavie na miru. A to je i eleo, jer se bojao zla koje bi i nesvesno mogao da izrekne ili uradi. I Ve i Dasper behu odsutni, ali on ni ne upita gde su. De aci koje je predvodio i kojima je godpodario bili su mu izmakli i uznapredovali, zbog svih onih meseci koje je bio izgubio, i toga prole a i leta u io je sa de acima mla im od sebe. A nije se isticao ni me u njima, jer su mu bajalice, ak i najprostije bajalice opsenarstva, teko i s mucanjem padale na jezik, a ruke su mu podrhtavale kad god je morao da ih zaposli. U jesen je morao jo jednom da ode u Usamljenu kulu da nastavi u enje kod Velikog Majstora imenovanja. Taj zadatak, od kojeg je nekada strepeo,sada mu je pri injavao zadovoljstvo, budu i da je ose ao potrebu za tiinom, i dugotrajnim u enjem bez bacanja ini, tamo gde ona mo za koju je znao da se jo uvek nalazi u njemu ne e ni im biti izazvana da deluje. No uo i njegovog kona nog odlaska iz Kule doao mu je posetilac, ogrnut sme im putnim ogrta em i nose i u ruci hrastov tap okovan gvo em. Ged ustade na noge kada ugleda tap arobnjaka. "Jastrebe..." uvi taj glas, Ged podie pogled: pred njim je stajao Ve ,sav temeljan i etvrtast kao i uvek; dodue, bezizrazno crno lice bilo mu je neto ostarilo,
ali osmeh na njemu nije se promenio. Na ramenu mu je u ala ivotinjica, crnog krzna sa svetlijim prugama i blistavih o iju. "Ostao je sa mnom dok si ti bio bolestan, i sada mi je ao da se rastanem s njim. Ali mi je jo tee da se rastanem od tebe, Jastrebe. Ali, moram ku i. Hajde, Hoee! Pre i kod svog pravog gospodara!" Ve pomilova otaka i spusti ga na pod. ivotinjica se odmah smesti na Gedovu slamaricu i po e da se umiva suvim, sme im jezi kom nalik na listi neke bilj ice. Ve se glasno nasmeja, ali Ged nije bio u stanju ni da se nasmei. Samo se sagnuo da sakrije lice, miluju i otaka. "Mislio sam da mi vie nikada ne e do i, Ve e", re e on. Nije mislio da mu prebacuje, ali Ve se po e pravdati. "Nisam mogao da te posetim. Veliki majstor Travarstva mi je to zabranio; a odkako je po ela zima stalno sm bio sa Velikim majstorom u Gaju, i sam kao u zatvoru. Nisam smeo da izlazim dok nisam zasluio tap. Sluaj: kad i ti bude jednom slobodan, do i u Isto na Prostranstva. eka u te. U tamonjim gradi ima ovek se moe lepo proveseliti, i rado primaju arobnjake." "Slobodan..." promrlja Ged i slee ramenima, uz jedva primetan osmeh. Ve ga pogleda, ne onako kao nekada; sa istom ljubavlju, da ali, moda, sa ipak malo vie arobnjalke pronicljivosti. "Pa, ne e zauvek ostati vezan za Rouk." "Pa, zna... mislio sam da bih moda mogao da ostanem da radim sa Velikim majstorom u Kuli, da budem jedan od onih koji u knjigama i me u zvezdama tragaju za izgubljenim imenima, kako ne bih... u inio jo neko zlo, kad dobro ve nisam..." "Moda", prekinu ga Ve . "Ja nisam vidovit, ali pred tobom ne vidim sobe i knjige, ve morsku pu inu, vatru i zmajeve, i kule mnogih gradova, i sve drugo to jedan soko moe da vidi kad leti visoko i dleko." "A iza mene - ta vidi iza mene?" upita Ged i uspravi se kad to izre e, tako da se, pod avetinjskom svetlo u koja im je gorela iznad glave, njegova senka pojavi i isprui preko zida i poda. Ali, ve u selede em trenutku on okrenu lice u stranu, i promuca; "Ne, bolje mi reci kuda e i ta namerava da radi." "Idem ku i, da se vidim sa bra om i sestrom o kojima sam ti pri ao. Bila je beba, kad sam otiao, a sada bi ve trebalo uskoro da slavi svoje Imenovanje - kako je to brzo prolo! A onda u se zaposliti kao arobnjak negde, na nekom od tih malih ostrva. O, tako bih rado ostao da jo razgovaramo, ali ne mogu, no a mi kre e brod, a plima je ve nadola. Jastrebe, ako te ikada put nanese na Istok, do i da me poseti. I ako ti ikada u ivotu zatrebam, poalji mi poruku, pozovi me samo nojim istinskim imenom: Estariol." Na ovo Ged podie svoje oiljcima unakaeno lice i pogleda prijatelja pravo u o i. "Estariol", re e on, "moje ime je Ged." A onda se tiho oprostie, i Ve se okrenu, pro e kroz kameni hol i napusti Rouk. Ged je jo malo osto nepomi an,kao neko ko je upravo primio veliki novost, pa sada mora i vlastiti um da proiri da bi mogao da je prihvati. Jer ono to mu je Ve poklonio bilo je zaista veliko - dao mu je da sazna njegovo pravo ime. Pravo ime znaju samo onaj koji ga nosi i onaj koji muga je dao. ovek moe, kasnije u ivotu, da se odlu i da svoje ime saopti svome bratu, ili eni, ili prijatelju, ali i oni ga ne e nikada upotrebiti u prisustvu nekog drugog, ko bi mogao da ga uje. Pred svetom e ga, kao i sav taj svet, zvati imenom za svakodnevnu upotrebu, nadimkom - nekim imenom kao to je, recimo Jastreb, ili Ve , to zna i "grahorica", ili Ogion, to zna i "iarka". Kad i obi an ovek krije svoje istinsko ime od svih sem od onih koje voli i u koje ima savreno poverenje, tim vie e to morati da ini arobnjak, jer on je opasniji, a tako e i izloen ve oj opasnosti. Onajko zna ne ije istinsko ime, taj prakti no raspolae ivotom toga oveka i moe da upravlja njime. Zato je Gedu, koji je bio izgubio veru u sebe, Ve podario ono to samo najbolji prijatelj moe da podari, dokaz nepoljuljanog i ve itog poverenja. Ged sede na svoju slamaricu i pusti d se kugla avetinjske svetlosti polako ugasi, ispustivi iz sebe, dok je bldela, plami ak onog mo varnog gasa od kojeg
poti e. Pomilovao je otaka, koji se udobno protegao i zaspao mu na kolenu kao da nikada nije spavao na nekom drugom mestu. Veliko zdanje bee utihnulo. Ged se seti da je upravo to bilo ve e kada je on slavio svoj Prelazak, onoga dana kad mu je Ogion dao ime. Od tada su prole etiri godine. Setio se ledenog planinskog potoka,kroz koji je proao nag i bezimen. Zatim je nastavio da se se a ostalih svetlucavih pli aka na reci Ar, po kojima je nekada plivao; i sela Deset jova, ispod ogromne praume koja se pela uz planinu; senki koje je jutarnje sunce bacalo preko pranjave seoske ulice, vatre koja se u naletima razbuktavala pod snanim mlazevima vazduha iz mehova, upravljenih na kova evu jamu za taljenje u zimska popodneva, mra ne veti ine kolibe ispunjene mirisima, gde je vazduh bio teak od dima i vradbina. Sve mu se to vratilo sada, ove no i kad je napunio sedamnaest godina. Sva ta mesta i sve godine njegovog krtkog i prekidanog ivota javie mu se u se anju i opet se spojie u jedno. Najzad, nakon sveg tog gorkog, izgubljenog vremena, opet je znao ko je i gde se nalazi. Ali, kuda e morati da krene u godinama koje dolaze, to nije mogao da vidi; a i strepeo je da slu ajno ne sazna. Slede eg jutra je krenuo na put preko ostrva, s otakom na ramenu kao i obi no. Ovoga puta trebalo mu je tri dana, a ne dva, da stigne peke do Usamljene kule, i bio je na smrt umoran kada ju je najzad ugledao iznad uzavrelog, ite eg mora kod severnog rta. Unutra je bilo isto onako mra no kao i to se se ao, i isto onako hladno, kao to se se ao, i Kurremkarmerruk je isto onako sedeo na svojoj visokoj stolici, ispisuju i nizove imena. Samo je podigao pogled na Geda i rekao, bez pozdrava, kao da Ged nikada nije ni odlazio: "Idi u postelju; onaj ko je umoran,taj nije ni pametan. Sutra moe da otvori Knjigu Pothvta Stvralaca, i po ni da u i odatle nova imena." Kada je zima prola, vratio se u Veliko zdanje. Tada je bio proizveden u arobnjaka-pripravnika, i Arhimag Gener mu tada prihvati zakletvu na vernost. Nastavio je da studira Vrhunske vetine i magijske formule, preavi sa opsenarstva na pravu magiju, u e i sve ono to je morao da savlada pre nego to dobije arobnja ki tap. Vremenom je izle io one teko e u govoru koje su se javljale kada je izgovarao bajalice, a i ruke su mu polako opet po ele da bivaju sve vetije; ipak, nikada vie nije onako brzo u io kao pre, jer ga strah bee nau io jednoj drugoj i tekoj lekciji. Ipak, nikakvi zli predznaci ili susreti nisu se javljali ak i kad je izvodio Velike magije Stvaranja i Uobli avanja, koje su najopasnije od svih. Ponekad se pitao nije li ona senka koju je oslobodio vremenom onemo ala, ili pobegla nekuda van ovoga sveta, jer vie mu se nije javljala u snovima. Ali, u dubini srca je znao d se nada uludo. Od Velikih majstora i iz prastarih knjiga predanja Ged je saznao sve to je mogao o bi ima poput one senke koju bee pustio na slobodu; Ali toga je bilo veoma malo. Nijedno takvo stvorenje nije bilo opisano, niti se o njemu neposredno govorilo. U prastarim knjigama bi se tek i tamo naao poneki nagovetaj da postoje i takve stvari koje li e na senku-zver. Nije to bila ni avet umrlog oveka, niti, pak, tvorevina neke od Prastarih sila zemlje, a ipak je izgledalo da je s njima u vezi. U Stvarima i pojavama zmajevskim, knjizi koju je Ged veoma paljivo pro itao,nalazila se i jedna stara pri a o nekom Gospodaru zmajeva koji bee pao pod vlast jedne od Prastarih sila, stene koja govori, a koja je leala daleko u severnim zemljama. "Na zapovest Stene", pisalo je u knjizi, "on je progovorio s namerom da proizvde duh umrlog iz carstva smrti, ali poto su mu arobnja ke mo i omanule, eljom Stene, zajedno sa duhom umrlog, dolo je ono to nije bilo prizvano, i ono ga je proderalo iznutra, a potom u njegovom obli ju nastavilo da hodi po zemlji, unitavaju i ljude." Alu u knjizi nije pisalo ta je to bilo, niti kako se pri a zavrila. A Veliki majstori nisu znali odakle bi mogla poticati takva senka: iz neivota, kako je kazao Arhimag; sa pete strane sveta, kako je kazao Veliki majstor Pretvaranja; a Veliki majstor Prizivanja je prosto kazao: "Ne znam." Veliki majstor Prizivanja je esto dolazio da Gedu pravi drutvo,dok je ovaj bio bolestan. Bio je nabusit i ozbiljan, kao i uvek, ali Ged je sada video da u njemu ima milosr a i mnogo ga je zavoleo. "Ne znam. Znam samo ovo: tako neto moe da prizove samo ne ija ogromna mo , i to moda ba mo samo jednog jedinog oveka na svetu - tebe, i jedan jedini ljudski glas - tvoj. Ali ta to, opet, moe da zna i, nemam pojma. Ti e to sam postepeno otkriti. Mora e da otkrije,jer ina e e umreti,ili e
ti se desiti neto jo gore od smrti..." Govorio je tiho i o i su mu bile tune dok je gledao u Geda. "Kad si bio mlad, mislio si da je mag onaj ko moe sve. I ja sam nekada tako mislio. i svi mi. Ali, u stvari, to vie raste ovekova stvarna mo i to mu se vie iri znanje, sve dua postaje ivotna staza koju mora da sledi: tako da na kraju nema vie izbora, i radi isklju ivo ono to mora..." Kada je ovaj napunio osamnaest godina, Arhimag posla Geda da radi sa Velikim majstorom Ustrojstva. O onome to se u i u Gaju Sutine, ali da je magija ve i samo to mesto. Drve e toga Gaja nekada se moe videti, nekada ne moe, i ne nalazi se uvek na istom mestu ili u istom delu ostrva Rouk. Kau da je i samo to drve e mudro. Kau da Veliki majstor Ustrojstva od tog drve a u Gaju u stvari sam, neprestano, u i svoju vrhunsku magiju, i ako to drve e ikada izumre,umre e i njegovo znanje, i tada e se vode podi i i potopiti pod sobom sva ostrva Zemljomorja koja Segoj bee uzdigao iz okenana jo u onim vremenima koja su postojala pre mitova,sve te zemlje na kojima ive ljudi i zmajevi. Ali sve to je samo rekla-kazala; arobnjaci ne e o tome da govore. Prolazili su meseci i meseci, i napokon, jednog prole nog dana, Ged se vratio u Veliko zdanje, i nije vie znao ta e mu bitislede i zadatak. Na vratima kroz koja se ulazi na staze to vode preko livada Okruglog brda Rouk susreo je jednog starca, koji ga je ekao na ulazu. U po etku ga Gej nije prepoznao, a onda,kad je malo napregnuo se anje, shvati da je to isti onaj starac koji ga je pustio u kolu kad je prvi put doao, pre pet godina. Starac se smeio, pozdravljaju i ga po imenu, a onda ga zapita: "Zna li ko sam ja?" Ged je ve ranije razmiljao o tome da se uvek pominje Deset Velikih majstora Rouka, a da on zna smo za osmoricu, Velike majstore Vetroume a, Rukovetina, Travarstva, Poezije, Pretvaranja, Prizivanja, Imenovanja, Ustrojstva.Verovao je da pod devetim ljudi podrazumjevaju Arhimaga. Ali, u vreme kad se birao novi Arhimag, devet Velikih majstora je vrilo izbor. "Mislim da si ti Veliki majstor uvar Kapije", re e Ged. "Tako je. Ti si, Gede, stekao pristup na Rouk tako to si kazao svoje ime. Sada moe ste i slobodu i oti i tako to e kazati moje". To re e starac, smee i se, i ostde da eka. Ged, tako e, ostade da eka, bez re i. Znao je hiljadu na ina, vetina i sredstava kojima se moe otkriti ime neke stvari ili oveka, i naravno, ta vetina je uvek bila prisutna u svemu to je u io na Rouku, jer bez nje se magija, ve inom, nije ni mogla initi. Ali otkrivanje imena jednog Maga ili ak Velikog majstora, bilo je neto sasvim drugo. Magovo ime je bolje skriveno od ribe u moru, bolje uvano od zmajeve pe ine. Vradbina kojom se ono istrauje samo bi naletela na jo ja e ini, lukavi izumi bi omanuli, ispitivanja izokola bila navedena na krivi trag, a sila bi samo mogla da se unitavaju i okrene protiv sebe same. "Tesna je kapija koju uva, Veliki majstore", najzad progovori Ged. "Mislim da u morati da sednem tu, na livadi, i razmiljam, i pustim,sve dok ne omravim toliko d se mogu provu i kroz nju." "Kako ho e", smee i se odgovori uvar Kapije. I tako se Ged udalji nekoliko koraka i sede ispod jedne jove na obali Tvilberna, pustivi svog otaka da se igra u vodi i lovi po blatnjavim obalama slatkovodne ra i e. Zalazak sunca je bio vedar i kasno je nastupio, jer bilo je ve uveliko prole e. Svetiljke i avetinjske svetlosti zasjae kroz prozore Velikog zdanja, a u podnoju brda, ulice Tvila se ispunie tamom. Sove su hukale iznad krovova i slepi mievi leprali u mraku iznad vode, a Ged je jo uvek sedeo i razmiljao kako da, silom, lukavstvom ili vradbinama, izmami ime uvara Kapije. I to se vie udubljivao u misli, sve manje je uspevao da prona e, me u svim onim vetinama arobnjatva, neku pomo u koje bi i upao takvu tajnu od tako velikeog maga. Leao je na livadi i zaspao pod zvezdama, sa otakom koji mu se bee ugnjezdio u depu. Kada se opet na nebu podiglo sunce priao je, a da jo uvek nita ne bee stavio u usta, vratima Zdanja i zakucao na njih. uvar kapije mu otvori. "Vae gospodstvo", obrati mu se Ged, "ne mogu vam na sili uzeti tajnu vaeg imena, jer nisam dovoljno jak, a ne mogu je uzeti ni lukavstvom,jer nisam
dovoljno mudar. Zato u se zadovoljiti da ostanem tu gde sam, da u im da budem sluga, to god izaberete: sem ako mi slu ajno ne odgovorite na moje pitanje." "Pitaj." "Kako Vam je ime?" uvar Kapije se nasmei, i kaza mu ga: i Ged, ponovivi ga, u e u Veliko zdanje poslednji put. Kada je opet izaao, nosio je debeli tamnoplavi ograta , dar gradskih otaca Donjeg Torninga u koji se bee uputio, jer tamo su traili da zaposle arobnjaka. Tako e je nosio i tap visok koliko i on sam, od tisovine, okovan bronzom. uvar Kapije mu poele sre an put, otvorivi mu izlazna vrata Velikog zdanja, vrata od roga i slonova e, i on si e ulicama Tvila do la e koja ga je ekala na sjajnim,jutarnjim vodama. 5. ZMAJ OD PENDORA Zapadno od Rouka,u skupini izme u dva velika kopna, Hoska i Esmera, prualo se Devedeset ostrva. Najblie Rouku je Serd, a najudaljenije je Sepi, koje lei takore i ve u Pelnijskom moru; a da li ih je zaista devedeset jo nije utvr eno,jer ako brojite samo ostrva koja imaju izvore slatke vode bilo bi ih sedamdeset, a ako brojite svaku hrid to se uzdie nad vodom izabrali biste preko sto i jo uvek ne biste zavrili; i tad bi nadola plima i sve bi opet bilo druga ije. Noreuzi izme u ostrvca su veoma uski, i u njima nevelike plime Unutranjeg mora postaju stenjene i teku udaraju i o ivice tesnaca, diu se visoko i sputaju nisko, tako da tamo gde za vreme najvie plime postoje tri ostrva, kad se voda spusti ostane samo jedno. Ali uprkos svim opasnostima varljive plime, i svako tek prohodalo dete ume da vesla jednim veslom, i ima mali amac; doma ice za as preveslaju preko moreuza na po jednu oljicu aja od site sa kominicom; torbari glasno izvikuju svoju robu i dozivaju muterije u ritmu zaveslaja u svome amcu. Sve saobra ajnice su od slane vode, i pregra uju ih samo mree, rzapete preko morskih rukavaca od jedne ku e do one preko puta, u koje se hvata sitna riba zvana iverak, od ijek ulja ivi privreda Devedeset ostrva. Ima malo mostova i samo nekoliko ve ih grdova. Svako ostrvce je na i kano zemljoradni kim imanjemima i ribarskim ku icama, i deset od dvadeset takvih ostrvaca ine po jednu optinu. Jedno od njih je bilo i Donji Torning, najzapadnije malo ostrvo koje je gledalo s jedne strane na Unutranje more a s druge na pu inu okeana, taj usamljeni ugao Arhipelaga u kome lei samo Pendor,ostrvo okrueno zmajevima, a iza njega vode Zapadnog Prostranstva, puste i prazne Tu je novog gradskog arobnjaka ekala spremna ku a. Uzdizala se na jednom brdacetu, okruena poljima zelenog je ma, zaklonjena od zapadnog vetra umarkom koji je istovremeno bio i iva ograda tog poseda, i ije je drve e bilo obasuto crvenim cvetovima. Sa ulaznih vrata mogli su se videtidrugi slamni krovovi, gajevi i bate, ak i susedna ostrva sa svojim krovovima, poljima i brdima, a mnogobrojni blistavi kanali ikanali i vijugali su i preplitali se izme u njih vode i ka moru. Ku a je bila krajnje skromna, bez prozora, sa podom od nabijene zemlje, ali jo uvek bolja od one u kojoj se Ged bee rodio. Ostrvljani Donjeg Torninga, puni strahopotovaja pred arobnjakomsa Rouka, izvinjavali su mu se to je ku a tako bedna. "Nemamo kamena za gradnju", objasnio je jedan. "Niko vam ovde nije bogat, ali niko i ne umire od gladi", dodao je drugi, dok je tre i, uteno, zaklju io: "Bi e vam bar suvo, ako nita drugo, jer ja sam se sam pobrinuo da slamni krov bude kako treba, Gospodine." Ali Gedu ta ku a nije nita manje odgovarala od nekakve palate. Iskreno je zahvalio optinarima, i tako se njih osamnaestorica razi oe, svako u svom amcu i na svoje ostrvce, da ispri aju ribarima i svojim enama kako je novi arobnjak neki mlad udak, koji jedva da kae koju re , ali je kae lepo i bez oholosti. Uostalom, i nije bilo nekog rzloga za oholost u toj Gedovoj prvoj slubi. arobnjaci koji su se kolovali na Rouku naj e e su ili pravo u velike gradove i zamkove, u slubu visoke gospode koja ih je veoma cenila i potovala. Ovi ribari u Donjem Torningu, da je situacija bila normalna,mogli bi dobiti tek neku seosku veticu ili obi nog vra a, da im obaje mree ili nove amce i da im ivotinje i eljad pole i,ako ustreba. Ali, odnedavno je stari Zmaj od Pendora izlegao jaja; devet malih zmajeva, pri alo se, sada je lealo po svojim
jazbinama u razruenim kulama Morskih gospodara od Pendora, vuku i svoje trbuhe sa krljutima po mermernom stepenitu i kroz razvaljena vrata velikih odaja. Poto na tom izumrlom ostrvu nije bilo hrane, kroz koju godinu e po eti da izle u, kad budu odrasli i ogladneli. etvorica su ve bila prime ena kako lete iznad jugozapadnih obala Hoska, ne sputaju i se ve samo osmatraju i gde se nalaze torovi s ovcama, ambari i sela. Zmajeva glad se budu dugo i polako, ali kad se probudi teko ju je utoliti. Zato su ostrvljani sa Donjeg Torninga poslali u Rouk molbu da im do e arobnjak koji bi ih zatitio od zla koje se pomaljalo na zapadnom obzorju, i Arhimag je prosudio da im je strah itekako oprvdan. "Tamo ne e na i nikakve udobnosti", rekao je Arhimag Gedu, onoga dana kad ga je proizveo u arobnjaka, "a ni slave, ni bogatstva, moda ak ni opasnosti. Prihvata li?" "Prihvatam", odgovorio je Ged, i to ne samo iz poslunosti. Posle one uasne no i na Okruglom brdu Rouka,eleo je da bude to dalje od slave i isticanja, ba onoliko koliko je pre toga udio za njima. Od tada je stalno sumnjao u svoju snagu i strepeo od svakog mogu eg iskuavanja svoje mo i. Ali ga je ipak grdno privukla radoznalost,kad je uo da se pominju zmajevi. Na Gontu ve mnogo stotina godina nije bilo zmajeva; a nije bilo ni zmaja koji bi se usudio da proleti na vidiku, ili na dohvat magije Rouka, tako da se i tamo o njima znalo samo iz pesama i pri a; bili su neto o emu se peva, ali se ne vi a u ivotu. Ged sve to je znao o zmajevima bee nau io u koli, ali jedno je kad se o njima ita, a drugo kada se sretnu licem u lice. Sada mu se takva prilika ukazala u punom sjaju, te je ustro odgovorio: "Prihvatam." Arhimag Gener je klimnuo glavom, ali pogled mu je bio zabrinut. "Kai mi", upita ga on na rastanku, "boji li se da napusti Rouk? Ili, pak, jedva eka da ode?" "I jedno i drugo, Vae gospodstvo." Gener opet klimnu glavom. "Ne znam da li je dobro da te poaljem odavde, jer ovde si bezbedan", dodade on, jedva ujnim glasom. "Nisam u stanju da vidim ta je ispred tebe. Put ti je sav obavijen tamom. I na severu se vidi neka mo , neto to eli da te uniti, ali ta je to i gde je, da li u tvojoj prolosti ili na putu koji jo lei pred tobom, to nisam u stanju da odredim: sve je u nekakvoj senci. Kada su ljudi sa Donjeg Torninga doli k meni, smesta sam pomislio na tebe,jer mi se mesto u inilo bezbedno i nekako po strani, tako da e tamo moda imati vremena da prikupi snagu. Ali, nisam siguran da za tebe uopte postoji neko bezbedno mesto, niti kuda e te tvoj put odvesti. Ne bih eleo da te poaljem tek tako, u mrak..." Ali Gedu se uopte nije inilo mra nim u onoj ku ici ispod rascvetalog drve a. Tu je mirno iveo, i esto bacao pogled na zapadno nebo, i drao na uljeno svoje arobnja ko uho, da ne propusti hujanje krila sa krljutima. Ali, zmajeva nije bilo. Ged je lovio ribu u svom malom amcu i obra ivao svoju baticu. Provodio je itve dane zamiljen nad nekom stranicom ili re enicom u Knjigama Predanja, koje bee doneo sa sobom sa Rouka, sede i na toplom, letnjem povetarcu ispod drve a, dok je otakdremao pored njega ili odlazio da lovi mieve u gustoj trvi poprskanoj belim radama. Obavljao je ljudima sa Donjeg Torninga poslove vra a-vremenaa i svevidara kad god bi ga zamolili. Nikada mi ni na pamet nije palo da za arobnjaka moe biti poniavaju e da se bavi tako prostim stvarima, jer i sam je poreklom bio veti je dete i to me u ljudima siromanijim od ovih. No, i oni su mu se retko obra ali, usteu i se delom iz strhopotovanja, delom stoga to je on bio arobnjak sa Ostrva mudrih, a delom i zato to je stalno utao i imao onako gadne oiljke po licu. U njemu je,iako je bio sasvim mlad, oduvek bilo ne ega zbog ega suse ljudi u njegovom prisustvu ose ali nelagodno. Ipak je naao prijatelja, jednog graditelja amaca koji je ivio na susednom ostrvu, u pravcu istoka. Zvao se Pe vari. Prvi put su se sreli na njegovom molu, gde se Ged bio zaustavio da ga posmatra kako u vr uje katarku na malom ribarskom amcu. Pe vari je podigao pogled na arobnjaka,s osmehom na licu, i rekao: "Evo, tek to nisam zavrio jednomese ni posao. Vi biste ga obavili za tren oka, izrekavi samo jednu re , zar ne, gospodine?"
"Moda i bih", kazao je Ged, "ali bi, dakako, potonuo im trepne, ukoliko ne bih nastavio da odravam snagu vradbine. Ali ako ho e..." Zastao je, odjednom, neodlu an. "ta to, gospodine?" "Pa,vidi, ovo ti je ba zgodan am i . Nita mu ne fali.Ali, ako ho e, mogao bih da bacim na njega vezuju e ini, da uvek ostane neote en, ili ini za pronalaenje, da se lake vrati ku i s mora." Govorio je s ustezanjem, boje i se da ne uvredi majstora,ali Pe varijevo lice se ozari od sre e. "Taj ami i prvimsvom sinu, gospodine,i kad biste ga vi tako uvra ali, to bi bilo veoma ljubazno od vas, i prijateljski." I smesta se ispentrao na molo da se rukuje s Gedom i da mu zahvali. Posle toga su esto radili zajedno. Ged je svoju vetinu aranja udruio s Pe varijevim zanatom kad je gradio ili popravljao amce,a ua uzvrat je u io od Pe varija kako se pravi amac i kako se njime upravlja bez pomo i magije; jer, tu obi nu, svakodnevnu vetinu jedrenja na Rouku pomalo ve behu zaboravili. Ged i Pe vari i Pe varijev mali sin Ioet esto su plovili po kanalima i lagunama, na jedra ili na vesla, ovakvim ili onakvim amcem, sve dok od Geda nije postao sasvim dobar mornar, a prijteljstvo izme u njega i Pe varija se potpuno u vrstilo. U poznu jesen se rzboleo sin i graditelja amaca. Majka je poslala po veticu sa ostrva Tesk, koja je bila poznta kao vetaisceliteljka, i prvih nekoliko dana sve je bilo u redu. Ali tada, usred jedne olujne no i, Pe vari dolete i stade obema pesnicama da lupa Gedu na vrata, preklinju i ga da smesta doe i spasi dete. Ged otr a zajedno s njim do obale, gde se ukrcae u amac i iz sve snage zaveslae kroz kiu i pomr inu, dok ne stigoe do ku e graditelja amaca. Ged ugleda de aka kako lei na slamarici, dok je majka utke kle ala pored njega, a vra ara kadila prostoriju dimom od korijandera i pevala Nagijansku bajalicu, najmo niju koju je znala. "Vae gospodstvo arobnja e", apnu ona Gedu, "mislim d dete ima crvenu groznicu i da e jo no as umreti." Kleknuvi kraj deteta i poloivi ruke na njega i Ged pomisli to isto, i ustuknu u magnovanju. Poslednjih meseci njegove vlastite dugotrajne boljke Veliki majstor Travarstva nau io ga je mnogim isceliteljskim predanjima i tajnim vetinama,ali prva i poslednja lekcija mu je bila: Zaceli ranjenog i izle i bolesnog, ali umiru eg pusti na miru, da mu duh nesmetano ode. Majka bee spazila njegov nesvesni pokret i shvatila ta zna i, te glasno zakukala od o ajanja. Ali Pe vri se sae k njoj, govore i: "Njegovo gospodstvo Jastreb e nam ga spasiti, eno. Ne kukaj, ne treba! Evo, doao je. On to moe." Sluaju i maj ino zapomaganje i gledaju i koliku ogromnu veru Pe veri ima u njega, Ged jednostavno nije imao snage da ih razo ara. Stoga posumnja u svoj vlastiti sud, i pomisli da se dete moda jo moe spasiti, samo kad bi mu oborio temperaturu. "U ini u sve to mogu,Pe vari", re e on jednostavno. Onda uze i okupa dete u ledenoj kinici koju su, svee napadalu,doneli s vrata, i po e da izgovara jednu od bajalica za zaustavljanje groznice. Ali arolija nije delovala, i njemu se odjednom u ini da mu dete umire tu,na rukama. Prizvavi u pomo svu svoju mo i ne obaziru i se na samog sebe, on smesta posla svoj duh za duhom umiru eg deteta, da ga vrati. Pozva i de aka po imenu; "Ioete"! Poto mu se inilo da u svom unutranjemsluhu uje slaba ki odaziv, on nastavi da prati dete, i pozva ga jo jednom. I tada ugleda de a i a kako hitro i daleko ispred njega tr i niz neku mra nu padinu, niz obronak nekog ogromnog brda. Vladala je grobna tiina. Zvezde iznad brda bile su onakve kakve njegove o i jo nikad nisu ugledale. A ipak je znao imena njihovih savze a: Snop, Vratnice, Okreta , Drvo. Bile su to crne zvezde koje nikada ne zalaze, koje nikada ne izblede pred dnevnim svetlom, jer dana nema. Predaleko bee zagazio za umiru im detetom. Sa tim saznanjem, odjednom se obreo sasvim sam na mra noj nizbrdici. Bilo je teko vratiti se, krajnje teko. On se polako okrenu. Polako i mu no podie nogu, da se opet popne natrag, uz brdo, a za njom i drugu. Korak po korak, svaki uz ogroman napor volje. I svaki korak je bio jo tei od prethodnog. Zvezde se nisu kretale. Nije bilo ni daka vetra nad osuenim, strmim tlom. U itavom tom ogromnom carstvu tame jedino se on kretao, polako, penju i
se. Stigao je napokon na vrh brda i ugledao niski kameni zid. A s druge strane tog zida, licem u lice s njim, stajala je senka. Nije imala oblik ni oveka ni ivotinje. Nije imala nikakav oblik i jedva se mogla videti, ali mu je aputala, iako se nijedna re nije mogla utom apatu rzabrati, i pruala se ka njemu,da ga dohvati. I ona je stajala s one strane gde su ivi, a on s one gde su mrtvi. Mora e, dakle, ili da se vrati nizbrdo u pustinje i neosvetljene gradove gde su mrtvi, ili da pre e zid i vrati se ivotu, tamo gde je to bezobli no, zlo stvorenje ekalo na njega. tap za borbu protiv sila mraka bio mu je u ruci, i on ga podie visoko. I, kada je na inio taj pokret, kao da mu se odjednom vratiola sva snaga. Kada je krenuo da presko i preko niskog kamenog zida pravo ka senci, tap odjednom bljesnu belim zracima, a svetlost je na tom mra nom mestu bila zaslepljuju a. On sko i, oseti kako je pao, i obnevide. Ali ono to su videli Pe vari, njegova ena i vetica, bilo je slede e: mladi arobnjak bee prekinuo svoju bajalicu u pola re i, i jo je jedan trenutak nepomi no drao dete u rukama. Onda je neno spustio malog Ioeta na slamaircu, uspravio se na noge i ostao tako stoje i, bez re i, sa tapom u ruci. Odjednom je podigao tap visoko, i ovaj je zasvetleo nekim belim plamenom, kao da arobnjak dri u ruci munju, i sve stvari u ku i su odsko ile na udan, i izuzetno jasno uo ljiv na in, osvetljene tom trenutnom vatrom. Kad im se vid oporavio od zaslepljenosti, ugledali su mladog arobnjaka kako sklup an lei na zemljanom podu, pored slamarice na kojoj je lealo mrtvo dete. Pe variju se u ini da je i sam arobnjak mrtav. Njegova ena glasno zaplaka,a i on bee skroz izbezumljen. Ali vra ara je po uvenju znala poneto o magiji i t se sve moe desiti pravom arobnjaku, i zato se postarala da se sa Gedom ne postupa kao sa mrtvacem,iako je leao potpuno hladan i beivotan, ve koa da bolesnikom, ili ovekom koji se uko io u zanosu. Odneli su ga ku i, i ostavili jednu staricu na strai, da vidi da li je zaspao da se probudi, ili je zaspao zauvek. Mali otak se skrivao u krovnim gredama ku e, kao to je uvek inio kad su u ku i ulazili nepoznati. Tu je ostao dok je kia tukla po zidovima,sve dok vatra nije po ela da se gasi, a no da bledi,ostavljaju i staricu, kojoj je glava klimala,da drema pored ognjita. Tek tada se otak iunjao iz svog skrovita i siao niz grede, i priao Gedu koji je uko eno i nepomi no leao na postelji. Po eo je polako da ga lie po rukama i akama,dugo i strpljivo, svojim suvim, sme im jezi kom poput listi a. u urivi mu se uz glavu stao je da ga lie i po slepoo nici, po oiljcima izbrazdanom obrazu, i neno po sklopljenim o ima. I veoma, veoma polako, pod njegovim mekim dodirima, Ged stade da se budi. Probudio se, napokon, ne znaju i gde je, ni kakvo je to sivo svetlo to se sputa k njemu, a koje je, u stvari, bila svetlost dana koji se ra a. A onda mu se otak sklup ao na ramenu, kao i obi no, i zaspao. Docnije, kad god bi se setio te no i, Ged je znao da bi bio zauvek izgubljen da ga niko nije dodirnuo dok je tako leao, izgubljena duha, da niko nije pokuao da ga na neki na in pozove da se vrati. Spasila ga je samo nema, nagonska mudrost ivotinje, koja svog ranjenog sadruga lie da bi mu pomogla, a ipak, u toj mudrosti Ged je video neto srodno svojoj vlastitoj mo i, neto duboko kao to je arobnjatvo samo. Od tada pa do kraja ivota ostao je u uverenju da mudar ovek nikada ne e sebe odvojiti od drugih ivih bi a, nemutih ili ne, a upoznijim godinama se dugo trudio da shvati sve to se moe nau iti, bez re i, iz pogleda ivotinje, iz leta ptice, iz irokog, laganog ljuljanja kronji drve a. Ovoga puta je neozle en i po prvi put izvrio onaj veliki odlazak i povratak koji samo arobnjak moe izvriti otvorenih o iju, i koji ni najve i mag ne moe u initi bez opasnosti po sebe. Alina povratku su ga ekali bol i strah. Bol zbog njegovog prijatelja Pe varija, strah za samoga sebe. Sada je znao zbog ega se Arhimag bojao da ga poalje sa Rouka, i ta je zamra ilo i oblacima obavilo njegovu budu nost, tako da ak ni o i jednog maga nisu mogle da prodru do nje. Bila je to ta tama koja ga je ekala, neimenovano bi e, bi e koje nije pripadalo ovom svetu, senka koju je on sam oslobodio, ili, ak, stvorio. U duhu, kraj onog zida koji razdvaja ivot od smrti ona ga je ekala svih ovih
godina. I najzad ga je tu i srela. Od sada e mu biti na tragu, ele i da mu se prikrade, da isisa iz njega sav ivot, da njegovo telo stavi na sebe. Ubrzo potom je sanjao neko stvorenje nalik na medveda, bez glave i lica. inilo mu se kao da tumara oko zidova ku e, trae i vrata. Taj san nije sanjao jo od kako mu se behu zacelile rane koje mu je to bi e prvi put zadalo. Budio se malaksao i sav leden, a oiljci na licu i ramenima su mu zatezali kou i boleli ga. Po elo je zlo vreme. Kad god bi sanjao senku, ili, ak, samo pomislio na nju, epao bi ga uvek isti, ledeni strah: ose anje da je iz njega iscrpljena sva mo , ostavljaju i ga glupim zabludelim. Traio je da se nekako zatiti, ali nije naao nita: to storenje nije bilo od krvi i mesa, nije bilo ivo, nije bilo ni duh, nije imalo ime, nije imalo nikakav oblik bitisanja sem onoga koji mu on sam bee dao - bila je to uasna mo , van domaaja zakona sveta u kome postoji sunce. Sve to je o njoj znao bilo je da ju je on privukao,i da e nastojati da preko njeg ostvari svoju volju, jer je bila njegovo stvorenje. Ali u kom obliku e do i, poto jo nije imalo nikakav svoj oblik, kako e do i, i kada e do i - to nije znao. Postavio je, stoga, vradbinama oko svoje ku e i ostrva na kome je iveo onakve zatitne bedeme kakve je umeo. Ti zidovi satkani magijom moraju se stalno obnavljati, i on je uskoro uvideo da ne e biti ni od kakve koristi ostrvljanima ako svu svoju snagu nastavi da troi na takve odbrane. A ta tek da u ini ako se zmaj pojavi iz Pendera, i on se tako na e izme u dva neprijatelja? Opet je imao jedan san, ali ovoga puta je senka bila unutra, u ku i, pored vrata, pokuavaju i da ga dohvati u mraku u ap u i mu re i koje nije razumeo. Probudio se, drhte i od uasa, i poslao najja u avetinjsku svetlost da obleti ku om, osvetli svaki kutak; tako se najzad uverio da nigde nema senke. Zatim je ubacio nekoliko cepanica me u uareni ugalj svoga ognjita,i ostao da sedi i zuri u vatru,sluaju i kako jesenji vetar prebire po slami na krovu i zavija visoko gore u ogolelim kronjama; i dugo je tako razmiljao. Nekadanji gnev opet se probudio u njemu. Ne e on dozvoliti da ovako bespomo no sedi i eka, zarobljen na ovom malom ostrvu mrmljaju i beskorisne bajalice zatvaranja i zatite. Ipak, nije mogao tek tako da pobegne iz zamke; jer, to bi zna ilo prekriti obavezu prema ostrvljanima i ostaviti ih bespomo ne pred zmajem koji tek to se nije pojavio. Postojalo je, dakle, samo jedno jedino reenje. Sutradan, u rano jutro, spustio se do glavnog pristajalita za ribarske brodi e i amce u Donjem Torningu, i pronaavi tamo Glavara ostrva, rekao mu: "Moram otputovati. U opasnosti sam, i ako ostanem i vi ete biti u opasnosti. Moram i i. Zato te molim za dozvolu da otputujem i sam raskrstim sa zmajevima iz Pendora, tako da time ispunim svoju obavezu prema vama i budem slobodan da odem odavde. Ako se desi da ne uspem, zna i e to da ne bih uspio ni kada se oni pojave ovde, kod nas; pa, mislim da je bolje da to saznate ranije nego kasnije." Glavar ostrva zurio je u njega otvorenih usta. "Ali, Vae gospodstvo, Jastrebe... tamo ima devet zmajeva!" "Kau da su osam jo mladunci." "Da, ali onaj jedan stari..." "Sluaj, ja moram da odem odavde i oti i u. Od tebe traim samo doputenje da vas prethodno oslobodim opasnosti od zmajeva, ako budem uspeo." "Kako elite, Vae gospodstvo", pomalo ljutito odvrti ostrvljanin. Svi koji su ih sluali pomislie da je mladi arobnjak ilo poludeo ili da ne zna u ta se uputa, i isprtie ga tunih lica, bez imalo nade da e ikad vie uti o njemu. Neki, ak, izokola nagovestie da on to ide na Hosk samo da bi odatle pobegao na Unutranje more, i sve njih ostavio u sosu;a drugi, me u njima i Pe vari, mislili su da je posle one no i prosto - skrenuo, i da sada trai smrt. Tokom poslednje etiri generacije, svi brodovi su uzimali kurs tako da ostanu to dalje od ostrva Pendor. Nijedan mag nikada nije doao da zametne megdan sa zmajem koji je tu iveo,jer ostrvo Pendor se nije nlazilo ni na jednom od prometnih pomorskih puteva, a njegovi nekadanji gospodari bili su gusari, trgovci robljem i kavgadije, i stoga ih je mrzelo sve ivo u jugoisto nim oblastima Zemljomorja. Zato niko nije poeleo da osveti Gospodara Pendora, nakon to se zmaj iznenada ustremio sa zapada na njega i njegove ljude dok su sedeli na jednoj gozbi u zamku, i sagoreo ih ognjem koji mu je sukljao iz eljusti, i
sve stanovnike grada saterao, vrite i,prvo u more. Tako je, nosve en, Pendor bio preputen zmaju - svi skeleti, kule, i dragulji, oplja kani od davno izginulih prin eva sa obala Palna i Hoska. Sve je to Ged znao, a znao je i vie do toga, jer je sve vreme od kako bee doao u Donji Torning stalno razmiljao i prise ao se svega to je nau io o zmajevima. Sada, dok je brodio svojom malom jedrilicom u pravcu zapada - ne koriste i ni vesla ni vetinu jedrenja kojoj ga je bio nau io Pe vari, ve kao pravi arobnjak, sa magijskim vetrom u jedrima i bajalicama kojoj je krmu i provu naterao da same odravaju odre eni kurs - paljivo je osmatrao da vidi kada e se mrtvo ostrvo pojaviti iznad linije obzorja. urilo mu se, i zato je upotrebio magijski vetar, jer vie je strepeo od onoga to je bilo iza njega, nego od onoga to ga je ekalo ispred. Ali kako je dan odmicao, tako se i njegovo nestrpljenje od straha pretvaralo u radosno i ratoborno ip ekivanje bliskog sukoba. Na kraju krajeva, u ovu pustolovinu se svojevoljno bee upustio; i to joj se vie pribliavao, sve je sigurniji bio da e, bar ovog puta, bar u ovom jednom jedinom satu koji e proiviti pre nego to pogine, biti najzad slobodan. Senka se ne e usuditi da u e za njim u zmajeve razjapljne eljusti. Beli grebeni talasa hitali su preko olovnosivog mora, a sivi oblaci jezdili u nizu iznad njegove glave, noeni severnim vetrom. Hitao je na zapad, sa snanim magijskim vetrom u jedrima, i najzad je ugledao stene Pendora, puste ulice grada, i razvaljene, polusruene kule. Na ulazu u luku - plitak zaliv u obliku polumeseca - pustio je da magijski vetar polako prestane sam od sebe i potpuno je umirio svoj amac, tako da se samo jo blago ljuljukao u mestu. A onda je pozvao zmaja: "Otima u Pendora, izi i i brani blago koje si naplja kao!" Glas mu se utopi u hu anju ogromnih talasa to su se razbijali o pepelom obasute obale; ali, zmajevi imaju otar sluh. Ubrzo se jedan podie, mau i krilima otro i brzo, iz neke ruevine bez krova, negde u gradu, nalik na ogromnog, crnog slepog mia, sa prozirnim krilima i otro ocrtane hrbati na le ima; napravivi iroki polukrug da uhvati severni vetar, on silovito polete prema Gedu. Ovome srce po e naglo da tu e kad prvi put ugleda tog stovra, koji je za njegov narod ve bio mitoloko bi e, ali se, ipak, samo glasno nasmeja i povika: "Idi i kai Matorom da izi e, ti lete i crve!" Jer, bio je to jedan od onih mladih zmajeva koji su se izlegli pre tri godine, kada je enka zmaja iz Zapadnog Prostranstva poloila jednu hrpu zelenih jaja, koja su izgledala kao da su od koe, u neku osun anu razvaljenu sobu zamka, kao to zmajevi obi no rade,i potom odletela ostavivi Starog zmaja od Pendora da se brine o mladuncima kada se budu ispilili, nalik na smrtonosne gmazove. Mladi zmaj, me utim, nita ne odgovori. Nije spadao me u krupnije; jedva da je dostezao duinu od etrdesetak galija, i bio je tanak kao crv u pore enju sa ogromnim rasponom svojih crnih krila od tanke koe, razapete izme u prstastih kostiju. Nije jo stigao da odraste, ni da stekne glas, a, tako e, ni malo onog uvenog zmajskog lukavstva. Juriao je pravo na Geda u njegovom malom, zaljuljanom amcu, otvaraju i duga ke eljusti na i kane zubima dok se strelovito obruavao iz vazduha, tako da je sve to je Ged trebalo da uradi bilo samo da mu jednom otrom bajalicom uko i krila i udove, pa da se sam od sebe stropota u more, kao kamen. I sive vode se namah sklopie nad njim. Dva zmaja, nalik na onog prvog, podigoe se sada iz podnoja najvie kule. Ali i oni navalie pravo na Geda, kao i onaj prvi, i Ged i njih na isti na in ulovi i baci na dno mora i udavi ih, a da, uz sve to, nijedanput nije morao da podigne svoj arobnja ki tap. Sada, posle kra e pauze, trojica krenue na njega sa ostrva.Jedan od njih bio je mnogo ve i i plameni jezici su mu sukljali i povijali se na sve strane oko eljusti. Dvojica po oe pravo prema njemu, uz suvo egrtanje krljuti na krilima, a onaj veliki ga zaobi e i pri e mu s le a, hitro i ne ujno, da svojim ognjenim dahom sagori i njega i njegov amac. Nijedna vezuju a basma ne bi delovala na svu trojicu, jer dvojica su dolazila sa severa a tre i s juga. Istoga asa kada mu to postade jasno Gedzazva ini Pretvaranja, i dok je samo jednom udahnuo vazduh ve je uzleteo sa svoga amca, pretvoren u zmaja.
Rairivi ogromna krila i ispruivi sve kan e, suprostavio se prvoj dvojici su elice, sagorevi ih plamenom iz usta, a onda se okrenuo prema tre em, koji je bio ve i od njega i tako e naoruan vatrom. Noeni vetrom iznad sivih talasa obrtali su se u mestu, kljocali eljustima, obruavali se i opet uzdizali,dok ih na kraju nije potpuno obavio oblak dima, uarenog i crvenkastog od ognja koji im je izbijao iz usta. A onda se Ged iznenada vinu navie, a onaj drugi u stopu za njim, malo nie do njega. U sred leta zmaj-Ged iznenada podie oba krila, zaustavi se za trenutak u mestu i ustremi se ispruenih kandi nanie, onako kako to ini soko, udaraju i i obaraju i onoga drugog bokom i krilima. Crna krila se izmeae, lepetaju i, i ogromne kapi crne, zmajevske krvi, stadoe da se slivaju u more. Zmaj sa Pendora ipak uspe da se otrgne i odleti, nisko i povode i se, do ostrva, gde se sakri, upuzavi u neki bunar ili pe inu u razruenom gradu. Ged odmah uze na sebe svoj stari oblik i zauze mesto u amcu,jer bilo je krajnje opasno ostati u obliku zmaja due nego to bee najeophodnije. Ruke su mu se crnile od usirene krvi zmaja, i bio je oprljen po glavi, ali to ga nije brinulo. Sa ekao je tek toliko da mu se povrati dah, a onda opet povika: "Vidio samsamo estoricu, a pri ali su mi da vas ima devet: hajde, crvi, izlazite ve jednom!" Na ostrvu se dugo vremena nita nije pomerilo i nije se uo nikakav glas, ve su samo talasi glasno udarali o obalu. A onda Ged postade svestan da najvia kula polako menja oblik, i da joj se na jednoj strani pravi izbo ina, kao da joj izrasta ruka. Bojao se zmajske magije, jer stari zmajevi su veoma mo ni i lukavi u pravljenju vradbina koje i jesu i nisu nalik na one to ih ljudi znaju; ali ve u slede em trenutku shvati da to nije bila varka zmaja, ve njegovih vlastitih o iju. Ono to je mislio da je kula bilo je u stvari rame Zmaja od Pendora, koji je leao sklup an i sada polako po eo da se razmotava i ustaje. Kada je potpuno stao na noge, glava pokrivena krljutima, oven ana bodljama i sa trostruko rascepljenim jezikom uzdizala mu se vie od napukle kule, a prednje ape sa kandama su mu po ivale na razrovanim ulicama grada. Krljuti su mu bile sivocrne i prelivale su se na svetlosti dana poput nebruenog kvarca. Bio je mrav kao hrt i ogroman kao brdo. Ged je zurio u njega sa strahopotovanjem. Nema te pesme ili pri e, koja ovekov um moe da pripremi za ovaj prizor. Zamalo pa da se upilji zmaju u o i i uhvati se u zamku; jer, zmaju se ne sme pogledati u o i.Skrenuo je, stoga, pogled sa zejtinjavog, zelenog oka koje ga je posmatralo, i podigao ispred sebe svoj tap, koji mu se sada u inio kao iver, kao gran ica. "Imao sam osam sinova, buvo arobnja ka", za u se mo ni, prozukli zmajev glas."Petorica su mrtvi, a jedan je na izdisaju; dosta je bilo. Ne e oteti blago od mene ako njih bude ubijao." "Ne treba mi tvoje blago." Kroz zmajeve nozdrve, pite i, podie se uti dim: tako se on smejao. "Zar ne bi hteo da se iskrca i da ga samo malo razgleda, arobnja i u? Vredi ga videti." "Ne u, zmaju." Zmajevi su bi a vetra i vatre, i nerado se bore nad vodom. U tom pogledu Ged je za sada bio u prednosti i hteo je da je sa uva; ali ona mala traka morske vode izme u njega i ogromnih kandi sve manje i manje mu se inila nekom predno u. S mukom je uspevao da ne gleda u zelene o i koje su ga vrebale. "Ti si jo veoma mlad arobnjak", nastavi zmaj; "nisam znao da ljudi razvijaju svoju mo ve u tim godinama." Govorio je, kao i Ged, Prastarim jezikom, jer to je jezik kojim jo uvek govore zmajevi. Iako Prastari jezik obavezuje oveka koji ga upotrebljava da govori istinu, sa zmajevima nije tako. To je njihov obi ni govorni jezik i mogu da lau na njemu kako ho e, da izvitoperuju istinite re i i lane svrhe, i neopreznog sluaoca hvataju u lavirint re i-ogledala, od kojih svaka odraava istinu a nijedna nikuda ne vodi. Ged je esto nailazio na takva upozorenja i zato je svaku zmajevu re sluao sa nevericom, spreman da posumnja. Ali re i su ipak zvu ale jednostavno i jasno. "Jesi li doao da me zamoli da ti u ne emu pomognem, mali arobnja e?" "Nisam, zmaju."
"Pa, ipak bih mogao da ti pomognem. Uskoro e ti biti potrebna pomo , protiv onoga to te lovi u tami." Ged ostade bez re i. "ta te to lovi? Kai mi njegovo ime." "Kad bih i ja znao kako se zove..." Ged se prese e. Kolutovi utog dima uvijali su se iznad izduene zmajeve glave,izlaze i iz nozdrva koje su li ile na dve jame ispunjene vatrom. "Kada bi znao kako se zove, moda bi mogao da ga savlada, zar ne, mali arobnja e? A, moda bih ba ja mogao da ti kaem to ime, kada ga budem video izbliza.A do i e nam blizu, samo ako malo po eka tu, oko mog ostrva. Do i e, jer svuda ide za tobom. Ako ne e da ti pri e mora beati, i beati,i stalno beati od njega. Ali, bi e ti uvek za petama. Zar ne bi voleo da mu sazna ime?" Ged opet ostade bez re i. Otkudje zmaj saznao za senku koju je on pustio na slobodu, nije mogao ni da naga a, a, tako e, ni otkud bi zmaj znao ime senke. Arhimag mu bee rekao da ta senka nema imena. Ali zmajevi imaju svojumudrost, druga iju; i stariji su od ljudskog roda. Malo ljudi moe da pogodi ta sve zmaj zna i odkud to zna, i to su Gospodari zmajeva. Ged je, u stvri, bio siguran samo u jedno: ak i ako zmaj govori istinu, i ako je zaista u stanju da Gedu kae kakva je priroda i ime te senke, i time mu omogu i da ovlada njome - ak i u tom slu aju, ak i ako govori istinu, zmaj to ini isklju ivo zbog nekih svojih ciljeva. "Retko se doga a", odgovori napokon mladi , "da zmaj ponudi oveku svoju uslugu." "Ali, esto biva", odvrati zmaj, "da se ma ka igra s miem pre nego to ga ubije." "Ali, ja nisam doao ovamo da se igram, niti da se sa mnom igraju. Doao sam da ti ponudim jednu pogodbu." Otar kao ma , ali pet puta dui od najdueg ma a, zmajev rep se podie u luku, kao rep korpiona, iznad njegovih oklopljenih le a, iznad kule. "Ja se ne poga am", re e on suvo. "Ja uzimam. ta mi ti moe ponuditi, a da ti ja to ne mogu oduzeti, ako mi se svidi?" "Bezbednost. Tvoju bezbednost. Zakuni se da ne e nikada leteti u isto nom pravcu od Pendora, i ja ti dajem re da te ne u napasti." Iz zmajevog grla dopre neki strugaju i zvuk,kao da se negde daleko u planinama obruilo kamenje. Vatra je poigravala oko njegovog trostruko rascepljenog jezika. Uspravio se jo vie, onako ogroman, nadnose i se nad razrueni zamak. "Ti meni nudi bezbednost! Ti meni preti! A emu to?" "Tvojim imenom, Jevode." Gedov je glas drhtao dok je izgovarao to ime,ali ga je izgovorio jasno i glasno. I, kada to ime odjeknu, stari zmaj kao da se uko i. Pro e, tako, jedan minut, pa drugi; i onda se Ged, stoje i u onoj zaljuljanoj orahovoj ljusci od am i a, nasmei. Sav svoj podvig i svoj ivot uloio je na jednu kartu, na pretpostavku izvedenu na osnovu starih istorija i predanja o zmajevima koje bee nau io na Rouku, pretpostavku da je taj zmaj od Pendora onaj isti koji je unitio zapadni deo Oskila u doba Elfarana i Moreda, i da ga je sa Oskila oterao arobnjak Elt, onaj koji je bio vet u imenovanju. I pretpostavka se pokazala ta nom. "Sada smo jednaki, Jevode. Ti ima snagu; ja, tvoje ime. Ho e li sada da se nagodimo?" Jo uvek zmaj nije odgovarao. Mnogo godina se zmaj bakario na ostrvu, gde su zlatni grudni oklopi i samaragdi leali razbacani po praini, ciglama i ljudskim kostima; posmatrao je svoje crne, guteraste potomke, kako se igraju izme u polusruenih gra evina i u e da lete sa okomitih stena; dugo je spavao na suncu a da ga nije budio ni ljudski glas ni jedro. U me uvremenu, ostario je. Teko mu je padalo i da se pomeri,da se suo i sa ovim utokljunim magom, tombedom od neprijatelja, i zato Jevod, stari zmaj, ustuknu kad ugleda njegov tap. "Da u ti da izabere devet kamenova iz moga blaga", progovori on najzad, dom mu je glas pitao i zavijao kroz duga ke eljusti. "Najlepe; izaberi. A onda idi!" "Ne elim tvoje kamenje, Jevode!"
"Pa, gde ti je ljudska pohlepa? Ljudi na Severu su nekada davno voleli sjajne kamen i e... Znam ta ho e, arobnja e. I ja tebi mogu da ponudim bezbednost, jer znam ono to te moe spasiti. Znam jednu stvar koja te moe spasti. Tebe proganja neto uasno. A ja znam kako se ona zove." Gedu posko i srce, i on jo vr e stegnu svoj tap, stoje i nepomi no kao i zmaj. U magnovanju se naglo, o ajni ki ponadao. Ali, nije bio doao da se poga a zasvoj ivot. A nad zmajem se moglo ovladati samo jedanput i nikada vie. On potisnu tu nadu i u ini to je morao. "Nisam to od tebe traio, Jevode." Kad god bi izgovorio zmajevo ime, kao da je drao to ogromno stvorenje na tankoj, nevidljivoj uzici, i sve mu je vie i vie pritezao oko vrata. Prosto je mogao da oseti praiskonsku zlobu i dobro poznavanje ljudi u zmajevom nepomi nom pogledu koji je po ivao na njemu; gledao je eli ne kande, od kojih svaka bee duga ka kao ovje ija ruka, kou tvrdu kao kremen, i tinjaju i oganj koji je provirivao iz zmajevog grla; ali uzica se polako i neumitno stezala, stezala. On opet progovori: "Jevode! Zakuni se svojim imenom da ti i tvoji sinovi nikada ne ete vie do i na Arhipelag." Jarki plameni jezici iznenada izbie iz zmajevog grla i on re e: "Kunem se svojim imenom!" Nad ostrvom zavlada muk, i Jevod polako obori svoju ogromnu glavu. Kada je opet podigao i pogledao, arobnjaka vie nije bilo, a na istoku se videla samo mala bela mrlja na valovima, koja je hitala u pravcu bogatih, draguljima posutih ostrva Unutranjih mora. Tada se razbesneli stari zmaj od Pendora podie, razlamaju i kulu pokretima svoga tela, i izmajnu krilima koja su mogla da obuhvate sav prostor na kome je leao razrueni grad. Ali bio je vezan zakletvom i nije poleteo, ni tada niti ikada kasnije, u pravcu Arhipelaga. 6. LOVINA im je Pendor utonuo pod liniju obzorja to se protezala iza njegovih le a, Ged, okrenut istoku, oseti strah da e senka opet do i i uvu i mu se u srce; nije bilo lako ostaviti jasnu i svetlu opasnost zmajeva i iznova se posvetiti tom bezobli nom uasu, protiv kojeg kao da nije bilo nade u pobedu. Pustio je da magijski vetar utihne i nastavio da jedri samo uz bo an, ovozemaljski vetar, jer u njemu vie nije bilo elje za brzinom. Nije jo ta no isplanirao ni ta e dalje. Mora beati, kao to je zmaj rekao; ali, kuda? Na Rouk, pomisli, jer tamo je bar bio zati en, i moda bi mu neki od tamonjih mudraca dao dobar savet. Ali, pre svega, mora se vratiti u Donji Torning i ispri ati optinskim glavarima ta je uradio. Kada se proneo glas da se vratio, samo pet dana nakon to je otiao, i oni u polovina stanovnika ostrvske optine doli su, to veslaju i to tr e i, da se okupe oko njega, da bulje u njega, da sluaju. Ispri ao im je ta je bilo, ali jedan od njih upita: "Ali, ima li svedoka tome udu ubijanja zmajeva i zbunjivanja zmajeva? ta ako on..." "Umukni", grubo ga prekide glavar ostrvske optine, jer on je znao, kao, uostalom, i ve ina njih, da arobnjak ponekad istinu kae uvijeno, da ponekad istinu pre uti, ali,ako je kae, onda je zaista takva kakvom je on kae. Jer, ba u tome i lei njegova mo . I tako su se oni najpre divili pri i, a zatim, osetivi se oslobo enim od straha, stali da se vesele i proslavljaju. Jo gu e su se zbili oko svog mladog arobnjaka i zamolili ga da im jo jednom ispri a svoju pri u. Zatim je pristiglo jo ostrvljana, pa su i oni opet traili da je ponovi. Do ve eri vie nije morao da je ponavlja. Oni su to ve mogli bolje od njega. Seoski peva i su pri u ve preto ili u stihove i uskladili ih sa jednom melodijom od davnine, i ve su na sve strane pevali Pesmu o Jastrebu.Vatre su se palile ne samo na ostrvcima Donjeg Torninga, ve i po optinama isto no i juno od njih. Ribari su dovikivali jedan drugom novost sa amca na amac, kruila je od jednog ostrva do drugog: Zlo je pobe eno, zmajevi sa Pendora ne e nikada do i! Te no i, te jedne jedine no i, Ged je bio sre an i miran. Nikakva senka nije mogla da muse priblii kroz sjaj svih onih vatri zahvalnosti koje su gorele na svakom brdu i obali, kroz kola nasmejanih igra a koja su ga okruivala i
pevala mu pesme pohvalnice, mau i bakljama u vetrovitoj jesenjoj no i, tako da su se gusti oblaci varnica dizali i smesta nestajali na vetru. Sutradan se sreo sa Pe varijem, koji mu re e: "Nisam znao da ste tako mo ni. Vae gospodstvo." U glasu mu se ose ao strah, jer se bio usudio da sa Gedom postupa kao sa drugarom; ali, ose ao se i prekor. Ged nije spasao maliana, a mogao je da pobije zmajeve. Posle toga Ged opet, svom ja inom, oseti onu nelagodnost i nestrpljenje koje ga behu nagnali na Pendor, a i sada su ga gonili da to pre ode sa Donjeg Torninga. I ve slede eg dana, iako bi ga oni sa zadovoljstvo zadrali celog ivota, da ga hvale i da se njime hvale, napustio je ku u na brdu, nose isa sobom samo knjige, tap i otka, koji mu je jahao na ramenu. Krenuo je amcem na vesla, zajedno sa dva mlada ribara iz Donjeg Torninga, koji su se ose ali po a enim da mu budu vesla i. I sve vreme, dok su veslali me u plovilima kojima su bili ispunjeni isto ni kanali Devedeset ostrva, ispod prozora i balkona ku a koje su se nadnosile nad vodu, mimo dokova Nea, kiovitih panjaka Dromgana, smrdljivih uljara Geta, sve vreme je ispred njih putovala vest o njegovom podvigu. Oni pored kojih su prolazili ve su zvidali Pesmu o Jastrebu, preklinjali ga da svrati i preno i kod njih i ispri a im pri u o sebi i zmajevima. Kada je najzad prispeo u Serd, kapetan broda koga je zamolio da ga preveze do Rouka pokloni mu se duboko. "Zadovoljstvo mi je, Vae gospodstvo arobnja e, i velika ast to ste izabrali ba moj brod." I tako Ged ostavi Devedeset ostrva za sobom; ali im je la a isplovila iz Unutranjih pristanita Serda i razvila jedra, isto ni vetar silno udari u njih. Bilo je to neobi no, jer zimsko nebo bee vedro i vreme toga jutra izgedalo je stabilno i blago. Od Serda do Rouka je bilo samo trideset milja, i oni nastavie da plove. La ica je, kao ve ina trgova kih i prevozni kih brodova Unutranjeg mora, imala po jedno visoko jedro na pramcu i krmi, i ta jedra su mogla da se okre u tako da uhvate povoljan vetar, a njen kapetan je bio vet moreplovac, koji se ponosio svojim znanjem. I tako, povode i se malo na sever, malo na jug, plovili su ka istoku. Oblaci i kia stigoe zajedno s vetrom, koji je naglo menjao pravac i u naletima duvao tako snano da je postojala opasnost da se la ica jednostavno preturi. "Vae gospodstvo Jastrebe", obrati se kapetan mladi u, koga bee smestio pored sebe na po asno mesto na pramcu, iako ba nisu mogli da odre bogzna kako dostojanstvo pod tom olujom i na pljusku koji ih je prokvasio kroz ogrta e do gole koe i priljubio im ih uz telo. "Vae gospodstvo, Jastrebe, da li biste moda rekli koju re ovom vetru?" "Koliko smo udaljeni od Rouka?" "Vie smo nego na pola puta. Ali, u poslednjih sat vremena nismo uznapredovali ni mrve." Ged se onda obrati vetru. Ovaj neto popusti, i jedno vreme su lepo nastavili. Ali onda se opet iznenada snani naleti oborie na njih sa juga, i, su elivi se s njima, njihova la a bi odba ena natrag na zapad. Oblaci su se prelamali i klju ali po nebu, i kapetan besno zaurla: "Taj blesavi vetar duva u svim pravcima istovremeno! Samo magijski vetar bi mogao da nas spase po ovom vremenu, gospodaru." Ged ga mrko pogleda, ali brod i njegova posada behu dospeli u opasnost zbog njega, i zato on podie magijski vetar u upravi ga u brodsko jedro. Istoga asa, brod stade da se e talase pravo ka istoku, a njegovom kapetanu se vrati dobro raspoloenje. Ali, malo po malo, iako se Ged trudio da odri snagu vradbine, magijski vetar stade da jenjava, sve dok brod za trenutak kao da ostade nepomi no na vodi, obeenog jedra, usred sveg onog kovitlanja oluje i kie. A onda, uz prasak groma, buknu nalet vetra u suprotnom pravcu, i la a posko i i polete ka severu, poput prestraene ma ke. Ged epa motku na pramcu, jer brod je skoro leao na boku, i zaurla: "Vrati kurs ka Serdu, kapetane!" Kapetan opsova i dreknu da mu to ni na pamet ne pada, " arobnjak na brodu, ja najbolji moreplovac trgova ke flote, najbolji brod na kome sam ikada polovio - i jo da se vratim?" A zatim, poto se la a naglo okrenula oko same sebe, kao da joj krma bee uhvatio neki podvodni vir, i on se uhvati za motku na pramcu da ne bi sleteo u
more; i Ged mu re e: "Ostavi me u Serdu i idi posle gde ho e. Ovaj vetar ne duva protiv tvog broda, ve protiv mene." "Zar protiv tebe, arobnjaka sa Rouka?" "Jesi li ikada uo za vetar s Rouka, kapetane?" "Da, njime se zle sile dre na odstojanju od Ostrva mudraca. Ali, kakve to ima veze s tobom, ukrotitelju zmajeva?" "To znamo samo ja i moja senka", kratko odse e Ged, kao pravi arobnjak; i vie nije progovorio ni re , dok su hitali natrag ka Serdu, uz umereni vetar i nebo koje se po elo razvedravati. U srcu je ose ao neku teinu i strepnju, dok se opet uspinjao ka kopnu, po dokovima Serda. Zima se pribliavala i dani i ve behui po eli da kra aju, tako da se ubrzo smrklo. Gedova nelagodnost uvek se poja avala u mraku; pa i sada mu je svaki zavijutak na ulici li io na zamku, te je stalno morao da sebe primorava da se ne osvrne i pogleda iza sebe, u ono to mu je, moda ilo za petama. Otiao je u Preno ite za pomorce u Serdu, gde su trgovci i namernici jeli zajedno, za obilatom trpezom koju im je obezbe ivala optina grada Serda, i gde su mogli da preno e u zajedni koj, duga koj dvorani sa gredama na tavbanici; takvo gostoprimstvo pruaju ostrva Unutranjeg mora, koja ive u izobilju i napretku. Sa uvao je par ence mesa od ve ere, i docnije, pored ognjita, pokuao blago da nagovori otaka da proviri iz nabora njegove kapulja e, u kojima je drhturio itavog dana, i da pojede to par e, miluju i ga i ap u i mu: "Hoee, Hoee, malecki moj, utljivi moj..." Ali, otak odbi da jede i zavu e mu se u dep, da se sakrije. Po tome, po vlastitom neodre enom ose anju nesigurnosti, ali i samom izgledu senke u mra nim uglovima prostorije, znao je da mu je progonitelj negde u blizini. Niko ga tamo nije prepoznao; bili su to putnici sa druhih ostrva, koji jo ne behu uli Pesmu o Jastrebu. Niko od njih mu se nije obratio. Napokon je izabrao slamaricu i legao, ali svu no je probdeo lee i ispod greda na visokoj tavanici, okruen pospalim neznancima. Svu no je pokuavao da izabere neki put, da napravi planove kako da krene, ta da uradi; ali, svi putevi, svi planovi bili su onemogu eni predvi anjem ne eg sudbonosnog. Gde god bi krenuo, na putu bi mu se prepre ila senka. Jedino ka Rouku je nije bilo; ali, on nije mogoa da stigne na Rouk, jer su mu branile prastare neraskidive basme koje su to opasno ostrvo titile od nepoeljnih uljeza. To to se vetar sa Rouka digao protiv njega bio je jo jedan dokaz da ono to pokuava da ga ulovi nije daleko. Ta stvar je bila bez tela, slepa za sun evu svetlost, stvorenje iz carstva u kome ne postoje svetlost, prostor i vreme. Moralo je da se probija za njim kroz dnevnu svetlost i preko okeana jednog suncem obasjanog sveta, i dobijalo je vidljive obrise samo u snu i u mraku. Jo u njoj nije bilo niokakve materije niti bi a da bi ga sun eva svetlost mogla osvetliti; tako se, uostalom peva i u Podvizima Hodovim: "Svetlost dana stvara zemlji i more, izvla i oblike iz senke, progoni snove u carstvo mraka". Ali, ako ta senka jednom sustigne Geda, iscrpi e mu svu mo , ak e mu oduzeti i telesnu masu, toplotu i ivot, i samu volju koja to telo pokre e. To je bio taj sudbonosi doga aj koji je video pred sobom, na kraju svakoga puta. I znao je da moe i prevarom biti namamljen da mu se sam priblii; jer senka, koja je uvek u njegovoj blizini postajala ja a, ve sada je mogla imati dovoljno mo i da se poslui zlim mo ima zlih ljudi - da mu pokae lane predznake, ili da mu se sama obrati, uavi utelo nekog nepoznatog oveka. to se njega ti e, moda upravo sada, u jednom od tih ljudi, koji spavaju u nekom od uglova ove dvorane sa gredama na tavanici u Preno itu za pomorce, ba no as, vreba ona mra na stvar, naavi uporite u mra noj dui, i tu sada eka, motri na Geda i ve se hrani, ovoga asa, njegovom slabo u, nesigurno u i strahom. To je bilo nepodnoljivo. Mora se poveriti slu ajnosti, i pobe i gde god ga puki slu aj odvede. Na prve, hladne predznake pradskozorja on se podie sa leaja i pohita pod zvezdama koje su bledele ka dokovima Serda, spreman da se ukrca na prvi brod koji ga bude primio. Jedna galija uprvo je utovarivala ulje od iveraka; trebalo je da isplovi kad iza e sunce, na putu za Veliku luku Hevnora. Ged zamoli kapetana da ga poveze. arobnja ki tap je dovoljan na ve ini brodova da bi se ovek ukrcao i platio prevoz. Rado su ga primili, i brod
je krenuo ve kroz jedan sat. Gedovo rasploenje se povrati u asu kad se podigoe etrdeset duga kih vesala, a ritmi ni udarci bubnja zvu ali su mu kao borbena muzika. Ali, jo uvek nije pojma imao ta e u Hevnoru, niti kuda e dalje da bei. Sever je, najzad bio isto tako dobar pravac kao i svi ostali. Najzad, zar i on sam nije bio poreklom sa severa; moda e na i neki brod da ga sa Hevnora preveze na Gont, i moda e se opet susreti sa Ogionom. Ili e, moda, nai i na neki brod koji kre e daleko u Spoljna Prostranstva, tako daleko da e mu senka izgubiti trag i moda odustati od lova. Izuzev tako maglovitih ideja, u glavi nije imao ni jednu misao, i nije imao u planu nikakav odre eni pravac. Samo da to pre pobegne... Onih etrdeset vesala teralo je la u preko vetrovitog mora, i uve e, slede eg dana, bili su ve sto pedeset milja udaljeni od Serda. Uplovili su u luku Orimi na isto noj obali velikog ostrva Hosk, jer te trgova ke galije Unutranjeg mora uglavnom se dre blizu obala i nastoje da svaku no provedu u nekoj od luka. Ged izi e na obalu, jer je jo bilo svetlo, i bezciljno i zamiljeno po e da tumara strmim ulicama pristaninog grada. Orimi je bio star grad, sa temeljnim gra evinama od kamena i cigle, okruen bedemima da bi se zatitio od gospodara u unutranjosti ostrva Hosk, koji ne priznaju ni ije zakone; stovarita na dokovima li ila su na tvr ave, a ku e trgovaca imale su kule i bedeme. Ali u Gedovim o ima, dok je lutao ulicama grada, te ogromne gra evine bile su poput pau ine, iza koje su leali praznina i tama; a ljudi koji su ga mimoilazili, idu i za svojim poslom, li ili su mu ne na ljude, ve na njihove bezglasne senke. Kad je sunce zalo, vratio se na dokove, i ak i tu, pod irokom crvenom svetlo u i vetrom koji se dizao u smiraj dana, i more i kopno izgledali su mu nekako zamu eni i nemi. "Kuda ste se uputili, Vae gospodstvo, arobnja e?" Tako ga je neko iznenada oslovio s le a. Okrenuvi se, ugledao je oveka u sivom, koji je nosio u ruci teak tap koji nije bio arobnja ki tap. Stran evo lice je bilo kapulja om zaklonjeno od crvene svetlosti, ali Ged ipak oseti kada su mu se nevidljive o i srele s njegovima. Ustuknuvi, on podie svoj tap od tisovine i postavi ga izme u sebe i stranca. ovek ga upita blagim glasom: " ega se plai?" "Onoga to me prati." "A, tako? Ali, ja nisam tvoja senka." Ged je stajo utke. Znao je da taj ovek, ma ko da je, zaista nije bio ono ega se bojao; nije bio ni senka, ni duh, ni gebet. U sred tiine i rasplinutosti koja je za trenutak ovladala svetom, zadrao je glas i ak odre enu vrstinu pojave. A onda strnac zabaci svoju kapulja u. Glava mu je bila udna, kvrgava i elava; lice, sa dubokim borama. Iako mu se u glasu nije ose ala starost, po izgledu je bio starodrevan. "Ne poznajem te", re e ovek u sivom, "ali mislim da se ipak nismo slu ajno sreli. Sluao sam nekada da se pri a o mladi u koji se kroz tamu izborio do ogromne vlasti, ak je postao i kralj. Ne znam da li se ta pri a odnosi na tebe. Ali, re i u ti ovo: po i na Dvor Terenona, ako ti treba ma za borbu protiv senki. tap od tisovine ti ne e pomo i." Ged je sluao, razdiran nadom i nevericom. arobnjak uvek brzonau i da u njegovom ivotu nema mnogo slu ajnih susreta, bilo da vode dobru ili zlu. "U kojoj zemlji je Dvor Terenona?" "Na Oskilu." Na zvuk tog imena Gedu se u se anju za trenutak pojavislika crnog gavrana na zelenoj travi, koji ga je gledao iskosa, nakrivivi glavu, okom nalik na ugla ani kamen i , i govorio; ali, re i je bio zaboravio. "Ime te zemlje ima neki mra ni prizvuk", oglasi se napokon Ged, prou avaju i pogledom oveka u sivom i pokuavaju i da pogodi ta je. U njegovom ponaanju bilo je ne ega to je podse alo na vra a, ak i na arobnjaka; a ipak, iako je razgovarao sa Gedom jasno i odreito, delovao je nekako udno pogrueno, kao bolesnik ili zatvorenik, ili rob. "Ti si sa Rouka", odgovori on. " arobnjaci sa Rouka uvek pripisuju mra ne stvri arobnjatvu koje se razlikuje od njihovog." "ta si ti?"
"Putnik; predstavnik jednog trgovca sa Oskila; ovde sam poslovno", izjavi u dahu ovek u sivom. Poto mu Ged vie nije postavio nijedno pitanje, on mirno poele mladi u laku no i krenu uz uzanu ulicu sa stepenitem, koja je vodila sa dokovima u grad. Ged se okrenu, ne mogavi da se odlu i da li da poslua to predskazanje ili ne, i pogleda na sever. Crvena svetlost je brzo nestajala sa brda i vetrovite pu ine. Nastupio je sivi sumrak, a no u stopu za njim. Naprasno se odlu ivi, Ged pohita du kejova ka ribaru koji je upravo savijao svoju mreu i slagao je u amac, i pozdravi ga: "Zna li neki brod u ovoj luci koji kre e na sever - na Semel, ili na Enlade?" "Onaj duga ki brod tamo je sa Oskila. Moda e usput stati na Enladama." Istim urnim korakom Ged se uputi ka velikom brodu na koji mu ribar bee pokazao prstom,galiji sa esdeset vesala, duguljastoj i vitkoj poput zmije, sa visokom povijenom provom izrezbarenom i prekrivenom okruglim sedefastim koljkama, kapcima na otvorima za vesla obojenim u crveno, i sa crnim crteom rune Sifl na svakome od njih. Izgledala je kao opaka, brza la a, i spremna da isplovi; posada se ve bila ukrcala. Ged potrai kapetana i zamoli ga da ga preveze na Oskil. " ime e platiti?" "Razumem se pomalo u vetrove." "I ja znam sve o vetroume u. Zar nema nita da mi da? ak ni novac?" U Donjem Torningu ljudi behu platili Gedu najvie to su mogli plo icama od slonova e kojima su se sluili trgovci Arhipelaga; pristao je da uzmesamo deset komada, iako su mu oni davali vie. Sada ih ponudi Oskiljaninu, ali ovaj samo zavrte glavom. "Ovo nije kod nas u opticaju. Ako nema ime da mi plati, ne emo te ukrcati." "Da li su vam potrebne ruke? Ja sam ve bio vesla na galiji." "A-ha, nedostaju nam dva oveka. Ako je tako, na i sebi mesto na klupi", odvrati kapetan i prestade da obra a panju na njega. I tako, poto je svoj tap i torbu sa knjigama poloio pod klupu, Ged deset ljutih zimskih dana provede kao vesla na tom severnja kom brodu. Napustili su Orimi u cik zore, i tog prvog jutra Ged je mislio da ne e izdrati. Leva ruka mu je bila neto slabija, zbog starih rana na rmenu, i uprkos veslanju po moreuzima oko Donjeg Torninga nije bio izveban da bez kraja i konca povla i, i povla i, i povla i, dugalku motku vesla na galiji, uz neumitne otkucaje doboa. Radilo se za veslima dva do tri sata, a onda bi druga semna vesla a preuzela njihova mesta na klupama, ali odmor kao da je trajao taman toliko da se svi Gedovi mii i ukrute, i ve je bio natrag za veslom. Drugoga dana bilo je jo gore; ali od tada se privikao na teki posao, i dalje je bilo sasvim dobro. Me u tom posadom nije bilo onog drugarstva za kakvo je znao sa Senke, kad je prvi put putovao na Rouk. lanovi posade na brodovima sa Andrda i Gonta bili su ortaci u trgova kom poduhvatu i radili za zajedni ku korist, ali trgovci sa Sskila koristili su snagu robova ili kmetova, ili su unajmljivali ljude da im veslaju, pla aju i im malim zlatnicima. Zlato je imalo veliku cenu na Oskilu. Ali, ono tamonjim ljudima nije prualo povod za prijateljstvo, kao, uostalom, ni zmajevima, koji ga tako e visoke cene. Poto se pola posade sastojalo od kmetova, koji su bili silom naterani da rade, brodski oficiri su istovremeno bili i goni i robova, i to surovi. Nikada nisu oinuli preko le a nekoga od onih vesla a koji su radili za platu ili prevoz; ali, u posadi u kojoj jedne ibaju a druge ne, ne moe vladati neko prijateljstvo. Gedovi drugovi su retko razgovarali me usobno, a nikada s njim. Uglavnom su to bili ljudisa Oskila, koji nisu govorili hardijskim jezikom Arhipelaga ve vlastitim dijalektom; i bili su mrzovoljni, blede koe i duga kih, obeenih brkova, sa masnom kosom. Kelub, crveni, bilo je ime koje su nadenuli Gedu. Znali su da je arobnjak, ali mu nisu ukazivali nikakvo potovanje, ve , pre, nekakav oprezni prezir. A ni on nije bio naro ito raspoloen da sklapa prijateljstva. ak i okvako, na klupi, kao jedan od ezdeset vesla a na brodu koji je leteo kroz pustu, sivu vodu, ose ao se nekako ranjiv, bez odbrane. Kada bi uve e uplovili u neku od nepoznatih luka i on se umotao u ogrta da spava, iako premoren, stalno je neto sanjao, budio se, pa zaspao ponovo i opet sanjao; bili su to runi snovi kojih nije mogao da se
seti kada se probudi, ali kao da su i dalje ostajali da vise u vazduhu negde oko broda, i oko ljudi na brodu, tako da je bio sumnji av prema svakome. Svi slobodnjaci sa Oskila nosili su duge noeve za pojasom, i jednog dana, dok je njegova vesla ka smena ru ala, jedan od njih zapita Geda: "Jesi li ti rob, ili verolomac, Kelube?" "Ni jedno ni drugo." "Zato onda ne nosi no? Boji se da se pobije, a?" podrugljivo nastavi taj ovek, po imenu Skiorh. "Ne." "Da li se ovo ku ence bori za tebe?" "Otak", ubaci drugi ovek, koji je sluao. "Nije ku e, to je otak", i re e neto na oskilskom, na to se Skiorh samo namrti i okrenu glavu. U trenutku kad se okretao Gedu ugleda kao mu se lice promenilo, kako su mu se crte na licu nekako rasplinule i izmenile, kao da ga je u magnovanju neto promenilo, upotrebilo, ulo u njega i sada iskosa, njegovim o imaposmatra Geda. Ali ve u slede em trenutku Ged mu opet vide lice, i ono je izgledalo kao i uvek, tako da Ged ubedi sebe da je ono to mu se u inilo bilo posledica njegovog vlastitog straha, strepnja koja se odrazila u o ima onog drugog. Ali te no i, dok su leali u luci Esena, opet je sanjao, i u snu je video Skiorha. Posle toga je po eo tog oveka da izbegava, to jevie mogao, a kao da je i Skiorh po eo da se dri podlje od njega, i vie nisu izmenili nijednu re . Snegom oven ane planine Hevnora utonule su u more juno iza njih, obavijene izmaglicom rane zime. Proveslali su mimo ulaza u more Eje, gde se nekada davno utopio Elfaran, a zatim pored Enlada. Dva dana su proveli ukotvljeni u pristanitu Berila, Grada Slonova e, koji se beleo iznad svoga zaliva u mitskoj Enladi. Kad god su pristali u neku luku, posada je morala da ostane na brodu, i svako iskrcavanje je bilo zabranjeno. Kad se opet podiglo crveno jutarnje sunce uveslali su u more Oskila, na severoisto nom vetru, koji je nesmetano duvao sa pustih pu ina Severnog Prostranstva.Uspeli su da bez opasnosti pronesu svoj tovar kroz to opako more, i dva dana nakon to su napustili Berilu uplovili su u luku Neam, trgova ki grad u Isto nom Oskilu. Ged ugleda duga ku obalu ibanu olujnim vetrom i kiom, sivi grad, u uren iza duga kih kamenih bedema za zatitu od plime, koji su u stvari bili njegova luka, a u pozadini gola brda ispod neba otealog od snega. Daleko su za njima ostala sun ana ostrva Unutranjeg mora. Nosa i iz esnafa pomoraca Neama do oe na brod da iskrcaju tovar - zlato, srebro, nakit, svilu i tapiserije sa Juga, dragocenosti koje rado kupuju i uvaju kraljevi Oskila - i slobodnjaci me u posadom sada su smeli da napuste brod. Ged zaustavi jednoga od njih da se raspita za put; sve do tada ga je nepoverenje prema svima njima spre avalo da kae kuda se uputio, ali sada, na suvom i sam u nepoznatoj zemlji, morao je da se raspita za put kojim je trebalo da krene. ovek pokua nestrpljivo da ga se optarasi, govore i mu da ne zna, ali Skiorh, koji je bio u blizini i uo o emu se radi, dobaci mu: "Dvor Terenona? Na pustarama Keksemta. I ja u tim putem." Ged nikada ne bi izabrao Skiorhovo drutvo, ali poto nije znao ni jezik ni put, nije mogao da bira. Napokon, nije mnogo ni vano, pomislio je; on ionako nije doao po vlastitoj volji. Bio je naveden, a sada je vo en i dalje. On navu e kapulja u na glavu, podie tap i torbu i krenu za Oskiljaninom kroz gradske ulice i uzbrdo, ka snegom pokrivenim planinama. Mali otak bee odbio da mu sedi na ramenu, i sakrio se u dep njegovog kratkog kouha, koji je nosio ispod ogrta a, to je bilo neophodno po tom hladnom vremenu. Brda su se protezala u vidu jednoli nih, valovitih pustara, dokle je oko dopiralo. Hodali su utke, a mukla zimska tiina vladala je zemljom. "Dokle ide?" zapita Ged, poto behu odmakli ve nekoliko milja a da nisu ugledali ni selo ni seosko imanje, a nisu bili poneli ni hranu. Skiorh za trenutak okrenu glavu u stranu, navla e i kapulja . "Ne u daleko", odreza Skiorh. Lice mu je bilo runo, bledo, grubih crta i svirepog izraza, ali Ged se nije bojao nijednog oveka, iako se s pravom mogao uplaiti od pomisli kuda ga takav ovek moe odvesti. On klimnu glavom, i oni produie. Put im je bio kao oiljak u glatkom prostranstvu tanko napadalog snega i ogolelog bunja. S
vremena na vreme ukrtao sesa drugim stazama ili su se one ra vale od njega. Sada, kada su brda u predve erje sakrila dimove iz neamskih ku a, nije bilo nikakvog znaka ni kuda idu, ni od kuda dolaze. Samo je vetar stalno duvao sa istoka. i kada su tako hodali nekoliko sati,Gedu se u inilo da je video, daleko u brdima na severozapadu, kuda kao da je vodio i njihov put, tanani obris na mra nom nebu, nalik na zub, beo. Ali svetlost kratkoga dana je brzo jenjavala i na slede oj uzbrdici ve vie nije mogao da razazna ono to bee video - kulu, drvo, ili bilo ta drugo - nita jasnije nego ranije. "Idemo li onamo?" upita on, pokazuju i prstom. Skiorh ne odgovori ni re , ve samo nastavi da kora a krupnim koracima, umotan u svoj grubi ogrta sa iljatom, krznom obrubljenom oskilijanskom kapulja om.Ged je kora ao pored njega. Behu ve preli pove e par e puta i njega je pomalo omamio ravnomerni ritam koraka, kao i duboki zamor, od svih onih napornih dana i no i provedenih na brodu. Po elo je da mu se pri injava kao da oduvek hoda i da e zauvek nastaviti tako da hoda pored tog nemog bi a kroz nemu, mra nu zemlju. Opreznost i panja mu popustie. Kora ao je kao u dugom, dugom snu, putem koji nikuda ne vodi. Otak mu se promekolji u depu, a neka slaba, nejasna strepnja tako e se probudi i po e da mu se kre e u umu. On najzad natera sebe da progovori. "Pada no , a i sneg. Koliko jo, Skiore?" Po utavi nekoliko trenutaka,onaj drugi odgovori,ne okre u i glavu. "Ne mnogo." Ali, nije to zazvu alo kao glas oveka - ve zveri, grube i bez usana, koja se mu i da progovori. Ged stade. Svuda unaokolo protezala su se pusta brda u poznom ve ernjem sumraku. Retke pahuljice promicale su oko njih, poigravaju i. "Skiore!" pozva on, i onaj drugi se zaustavi i okrenu prema njemu. Ispod iljate kapulja e nije bilo lica. Pre nego to je Ged uspeo da izgovori neku basmu ili prizove svoju mo , gebet progovori svojim promuklim glasom: "Gede!" I tako mladi vie nije mogao da se pretvori ni u ta drugo, ve ostade zarobljen u svom istinskom bi u, i bez odbrane morade da se suo i sa gebetom. A nije mogao ni da prizove u pomo bilo ta u ovoj stranoj zemlji, u kojoj nije poznavao nikoga i nita to bi mu se moglo odazvati. Stajo je tako potpuno sam, i izme u njega i njegovog dumanina nije bilo ni ega osim tapa od tisovine koji je drao u desnoj ruci. Ono to je proderalo Skiorhov um i uselilo mu se u telo natera to telo da sada korakne napred i isprui ruke prema Gedu, pokuavaju i da ga se do epa. Bes, nastao iz uasa, ispuni Geda, koji zamahnu tapom i iz sve snage ga sru i, uz fijuk, na onu kapulja u koja je skrivala lice-senku. Kapulja a i ogrta pod tim strahotnim udarcem klonue skoro do zemlje, kao da se u njima nalazio samo prazan vazduh,a onda se, uvijaju i se i lepraju i rukavima i skutima, ponovo uspravie. Gebet je telo iz kojeg je i ilela sva materija i podse a na praznu ljusku, ili pramen pare u obliku oveka, nestvarno telo koje u sebi skriva senku koja je stvarna. I tako, trzaju i se i nadimaju i kao da je noena vetrom, ta senka rairi ruke i po e na Geda, nastoje i da ga zgrabi, onako kako ga je bila epala na Okruglom brdu Rouka: i da je uspela, bila bi odbacila praznu ljusku koja je nekada bila Skiorh, i ula bi u Geda, prodiru i ga i spolja i iznutra, sve dog ga potpuno ne bi prisvojila. to joj je i bila jedina elja. Ged opet izmajnu na nju svojim masivnim, zadimljenim tapom, odbijaju i je udarcima od sebe, a onda ispusti iz ruke tap koji se bee zapalio i tinjao, i pekao mu ruku. On ustuknu jedan korak, a onda se naglo okrenu i potr a. Beao je, a gebet ga je pratio u stopu, nemo an d ga dostigne, ali ne zaostaju i ni koraka za njim.Ged se nijednom ne osvrnu. Tr ao je i tr ao, kroz sumra ne pustopoljine, gde nije bilo mesta na kome bi se mogao sakriti. Gebet ga jo jednom pozva po imenu, svojim promuklim, itavim glasom, ali iako mu je time oduzeo arobnja ku mo , nije imao vlas nad snagom njegovog tela, i nije mogao da ga zaustavi. Ged je i dalje tr ao. No se zgunjavala oko lovca i njegove lovine, a vetar je raznosio sitni sneg po stazi, koju Ged vie nije mogao da vidi. Bilo mu je tuklo u o ima, dah mu goreo u grlu, vie nije ni tr ao ve se povodio i teturao napred; a ipak,
njegov neumorni progonitelj kao da nikako nije bio u stanju da ga sustigne, ve mu je stalno bio za petama. Po eo je da mrmlja i da mu ap e neto, dozivaju i ga, i Ged je znao da mu je taj apat itavog ivota bio u uhu, tik ispod praga ujnosti; ali sada ga je uo, i inilo se da mora da se preda, da mora da popusti, da mora da stane. No, ipak je i dalje s mukom odmicao, spoti u i se uz duga ku, zamagljenu uzbrdicu. U inilo mu se, za tren, da negde iznad sebe vidi tra ak svetlosti, i da ispred sebe uje neki glas, negde odozgo, kako ga doziva: "Do i! Do i!" On pokua da odgovori, ali nije imao glasa. Bleda svetlost je u me uvremenu postala jasnija,i sjala je kroz vratnice pravo ispred njega; nije mogao da vidi zidove, ali video je kapiju. Ugledavi je, zastao je, a gebet ga zgrabi za ogrta i stade kroz njega da ga hvata za bokove, pokuavaju i da ga kona no zgrabi s le a. Poslednjom snagom Ged se baci u slabu svetlost, kroz vrata. On potom pokua i da se okrene i da iz zalupi za sobom, ali noge ga vie nisu drale. Zatetura se, mau i rukama, pokuavaju i da se uhvati za neto, bilo ta. Svetlost pred njegovim o ima stade da se razliva i da seva. On oseti kako pada, i oseti kako ga neto pridrava u padu; ali um, potpuno iscrpljen, skliznu mu nekuda, u tamu. 7. SOKOLOV LET Ged se probudi i dugo ostade da lei, svestan samo da je veliko zadovoljstvo biti budan, budu i da se nije nadao da e se ikada vie probuditi, i da je divno to vidi blistavu prostranu, ujedna enu dnevnu svetlost svuda oko sebe. Ose ao je kao da lebdi kroz tu svetlost, ili da pluta u amcu po veoma tihim vodama. Najzad razabra da se nalazi u postelji, alu u takvoj u kakvoj nikada do tada nije spavao. Bila je postavljena na okvir sa etiri visoke, izrezbarene noge, a dueci su bili ogromni svileni dakovi ispunjeni paperjem, i ba zato mu se u inilo da lebdi. A iznad svega ovoga visio je grimizni baldahin, da ga zatiti od promaje. Zavese baldahina bile su razmaknute i privezane s obe strane, i Ged je mogao da vidi sobu, sa zidovima od kamena i kamenim podom. Kroz tri visoka prozora vidio je pustaru, ogolelu i sme u, sa belim mrljama snega tu i tamo, obasjanim slabim, zimskim suncem. Soba mora da se nalazila visoko iznad zemlje, jer je pogled iz nje dopirao daleko preko pustare. Pokriva od satena ispunjen paperjem skliznu u stranu kada se Ged najzad uspravi u krevetu, i on vide da je odeven u tuniku od svile i lamea, kao kralj. Na stolici pored postelje leale su izme od evroa i ogrta , postavljen krznom od pelavija, spremni da ih obu e. On ostade jo malo da sedi, pomu ena uma kao ovek koji je oma ijan, a onda ustade i posegnu da tapom. Ali, tapa nije bilo. Desna ruka, iako namazana melemima i previjena, bila je puna opekotina i na dlanu i po prstima. Tek tada oseti da ga ruka boli, i da je sav kao izlomljen. On opet malo postoja, ne mi u i se. Onda proapta, ne suvie glasno, i bez mnogo nade: "Hoee... Hoee..." Jer, nije bilo ni tog krvolo nog i vernog stvorenjca, nemute duice koja ga je svojevremeno vratila sa granice carstva smrti. Da li je sve vreme bila uz njega sino , dok je beao? I da li je to bilo sino , ile pre mnogo no i? Um mu je jo uvek bio zamagljen i sve se u njemu izmealo, gebet, goru i tap, tr anje, aputanje, kapija. Ni ega se vie nije jasno se ao. ak ni u ovom asu nije mu jo nita bilo jasno pred o ima. On jo jednom proapta ime svog ljubimca, ali ovoga puta gotovo bez ikakve nade, i o i mu se ispunie suzama. Negde u daljini za u se nekakavo malo zvonce. Drugo mu se umilno odazva, odmah pred vratima njegove sobe. Vrata iza njega se otvorie, na drugoj strani sobe, i u e neka ena. "Dobrodoao, Jastrebe", pozdravi ga ona, smee i se. Bila je mlada i visoka, obu ena u belo i ukraena srebrom, i srebrna mrea koj je kao kruna leala na kosi, koja je padala pravo niz ramena, kao crni vodopad. Ged se uko eno pokloni. "Rekla bih da si me zaboravio." "Zaboravio vas, Gospo?" Samo jednom u ivotu bio je video lepu enu obu enu kako dolikuje njenoj lepoti: onu gospu ostrva O, koja sa svojim muem bee dola na proslavu Sun eve
povratnice na Rouik. Bila je kao neni, svetlucavi plami ak sve e, ali ova ena je bila poput blistavog punog meseca. "Tako sam i mislila", re e ona, smee i se i dalje. "Ali, iako si zaboravan, budi pozdravljen kao stari prijatelj." "Gde sam ja?" upita Ged, jo uko en i teko izgovaraju i re i. Bilo mu je teko da razgovara s njom, a bilo mu je teko i da skine pogled s nje. Kraljevsko odelo koje je imao na sebi bilo mu je neobi no,kamene plo e na kojima je stajao nepoznate, ak je i vazduh koji je udisao delovao nekako strano; kao da nije vie bio on sam, onaj isti koji je nekada bio. "Ova tvr ava se zove Dvor Terenona. Moj mu i gospodar, po imenu Benderesk, vladar je ove zemlje, koja se protee od ivica pustare Keksemt na sever, sve do planinskog lanca Os, i uvar dragocenog kamena koji se zove Terenon. A to se mene ti e, ovde u Oskilu me zovu Seret, to na njihovom jeziku zna i Srebrna. A tebe su, znam, nekada zvali Jastreb, i proizveden si u arobnjaka na ostrvu mudraca." Ged obori pogled na svoju ispe enu aku i odmah odvrati: "Ni sam ne znam ta sam. Nekada sam imao mo .Ali, sad sam je izgubio, ini mi se." "Ne! Nisi je izgubio, ili jesi samo privremeno, da bi ti se vratila desetostruko ja a. Ovde si, prijatelju, bezbedan od onoga to te je ovamo dognalo. Ova kula je opasana mo nim zidovima, i nisu svi napravljeni od kamena. Ovde se moe odmoriti i opet prikupiti snagu. Ovde, tako e moe ste i i jednu druga iju snagu, i tap koji ti u ruci ne e sagoreti u pepeo. Lo put moe se na kraju ipak dobro zavriti. Hajde sa mnom, da ti pokaem na posed." Govorila je tako umilno da je Ged jedva sluao ta kae, dirnut obe anjem koje se naslu ivalo u samom njenom glasu. I on posluno po e za njom. Soba mu je zaista bila visoko u kuli, koja se poput otrog zuba uzdizala na samom vrhu brda. Krenuo je prate i Sert niz spiralno mermerno stepenite, pa kroz raskone odaje i dvorane, mimo visokoh prozora koji su gledali na sever, zapad, jug i istok, preko sme ih brda koja su se protezala, bez i jedne jedine ku e ili drveta, jednoli no i otro ocrtana, sve do sun anog,zimskog neba. Jedino su daleko na severu neki mali, beli iljci tr ali u plavetnilu, a u pravcu juga moglo se nazreti svetlucanje mora. Sluge raskrilie vrata i stadoe s obe strane da pro u Ged i gospa; svi do jednog bili su bledunjavi, hladnokrvni Oskiljani. Ona je tako e imala belu kou, ali za razliku od njih dobro je govorila hardijski, ak, kako se Gedu inilo, sa naglaskom Gonta. Kasnije istoga dana dovela ga je pred svoga mua, Bendereska, kralja Terenona. Tri puta stariji od nje, beo kao kost, tanak kao kost, mutnih o iju, kralj Benderesk pozdravi Geda u tivo i hladno, zamolivi ga da im ostane u gostima dokle god bude eleo. A posle toga kao da vie nije imao ta da kae; nije pitao Geda ni o njegovim putovanjima, ni o neprijatelju koji ga je dognao dovde; a nije ga o tome nita pitala ni gospo a Seret. Ako je u tome bilo ne ega udnog, onda je to bilo samo jedno od uda kojima je obilovalo i to mesto, kao i sam njegov boravak u njemu. Gedov um kao da se za sve to vreme nije razbistrio. Nije jasno mogao da vidi stvari oko sebe. Pukim slu ajem je dospeo u ovu utvr enu kulu,ali slu aj, ipak, kao da je bio isplanira; ili je dospeo po nekakvom planu, ali plan se odvijao kao slu ajno. Krenuo je na sever; nepoznati u Ormiju mu je kazao da ovde potrai pomo ; jedna la a iz Oskila kao da je ekala na njega; Skiorh ga je doveo. Koliko se od svega toga dogodilo voljom senke koja ga je lovila? Ili, moda, nije nita; da li su to on i njegov lovac, obojica, bili privu eni na ovo mesto nekom drugom mo i, on idu i za tim mamcem a senka idu i za njim, i upotrebivi Skiorha kao oruje kad je nastupio odlu uju i trenutak? Mora da je tako bilo, jer senka, kao to re e Seret, nije imala pristup u Dvor Terenona. Nije oseetio nikakav nagovetaj, niti opasnost, od njenog vrebaju eg prisustva, sve od kako se probudio u kuli. Ali ta ga je, onda, dovelo ovamo? Jer, ovo nije bilo mesto na koje se moe slu ajno natrapiti; iako su mu misli bile pomu ene, toliko je mogao i sam da uvidi. Nijedan drugi namernik nije se pojavio na kapiji. Kula je stajala visoka i odvojena od sveta, a ulazna vrata joj behu okrenuta na suprotnu stranu od Neama, koji joj je bio najblii grad. Niko nije dolazio u utvr enje, niti je iko odlazio iz njega. A prozori su mu gledali odozgo na pustaru.
Kroz te prozore je gledao Ged,dok je samotno boravio u svojoj sobi u kuli, dan da danom, dosa uju i se, s bolom u srcu i ve ito smrznut. U kuli je stalno vladala hladno a, uprkos svim tepisima, tapiserijama, raskonoj krznenoj ode i i ogromnim mermernim ognjitima. Bila je to hladno a koja se uvla ila u kosti, prodirala do sri, i nikako se nije dala otkloniti, jer ga je stalno opsedala misao kako se suo io sa svojim neprijateljem, kako je bio pobe en, i kako je pobegao. U umu je video okupljene sve Velike majstore Rouka, a u sredini namrtenog Arhimaga Genera; a s njima su bili i Nemerl, i Ogion i vra ara koja ga je nau ila prvoj bajalici: svi su gledali u njega, a on je znao da je izigrao njihovo poverenje. Pokuao je da se odbrani, govore i: "Da nisam pobegao, senka bi me zaposela; ve je raspolagala svom Skiorhovom snagom, kao i delom moje, i nisam mogao da je nadja am; znala je i moje ime. Pobegao sam. Gebet- arobnjak bila bi stravi na mo , usmjerena na zlo i unitavanje. Morao sam da pobegnem." Ali, niko od njih koji su ga sluali u njegovom umu, nije mu odgovarao. i on bi onda uzeo da posmatra sneg kako pada, bez prestanka i oskudno, na zemlji ispod njegovih prozora, sve vreme ose aju i neumitnu hladno u kako raste u njemu, sve dok nije prestao da ose a sve drugo osim mu nine i zamora. I tako je boravio sasvim sam mnogo dana, ophrvan mu ninom. Kad bi silazio iz sobe bivao je utljiv i uko en. Lepota gospodarice zamka ga je zbunjivala, i u tom raskonom, ukusno nametenom, sre enom i udnom Dvoru, ose ao je u punoj meri da bee ro en i odrastao kao obanin. Ostavljali su ga samog kad god je hteo da bude sam, a kada vie nije mogao da podnese vlastite misli i da posmatra sneg kako pada, Seret bi se esto sastajala s njim u nekoj od zasvo enih dvorana sa zidovima prekrivenim tapiserijama i osvetljenoj vatrom iz kamina, na nekom od niih spratova kule, i tu bi sedeli i razgovarali. U Gospodarici zamka nije bilo veselosti; esto se smeila, ali se nikada nije glasno nasmejala; ali je ipak umela da razgali Geda esto i jednim jedinim osmehom. U njenom drutvu bi prestajao da bude uko en i da se stidi. Uskoro su se sastajali i rzgovarali svakoga dana, dugo i spokojno, natenane, malo podalje od dvorkinja koje su stalno prtile Seret, kraj kamina ili kraj prozora u jednoj od soba visoko u kuli. Stari kralj je uglavnom boravio u svojim odajama, izlaze i samo ujutro da proeta gore-dole po zavejanim unutranjim dvoritima zamka, poput nekog starog vra a koji je prethodnu no proveo kuvaju i arobne trave. Kada bi zajedno sa Seret i Gedom sedeo za ve eru utao je, podiu i katkad kriom svoj surovi pogled na mladu enu. Tada bi Ged osetio saaljenje prema njoj. Bila je kao beli jelen zate en u kavezu, kao bela pti ica kojoj su podsekli krila, kao srebrni prsten na ruci nekog starkelje. Bila je samo jedan od predmeta u Bendereskovoj riznici s blagom. Kad bi ih gospodar zamka napustio, Ged je ostajao s njom, pokuavaju i da je razvedri u njenoj usamljenosti onako kao to je ona pokuavala da razvedri njega. "Kakav je to dragi kamen po komese zove va zamak?" upitao je jednom, dok su sedeli razgovaraju i nad svojim ispranjenim zlatnim tanjirima i zlatnim pehrima, u trpezariji koja je podse ala na pe inu osvetljenu sve ama. "Zar nisu uo za njega? Veoma je uven." "Nisam. Znam samo da kraljevi Oskila imaju uvene riznice." "Ah, taj dragi kamen je blistaviji od svih njih. Hajdemo, ho e li da ga vidi?" Nasmeila se, malo podrugljivo, malo ga za ikavaju i, kao da se i sma pomalo plai, i povela mladi a iz trpezarije kroz prazne hodnike do podruma kule, a onda jo nie, niz stepenice do jednih zaklju anih vrata u podzemlju, koje nikada do tada ne bee vidio. Otklju ala ih je srebrnim klju em, gledaju i pri tom navie u Geda, s istim onim smekom, kao da ga ika da u e za njom.Iza vrata je bio kratak prolaz, a zatim jo jedna vrata, koje je otklju ala zlatnim klju em, a iza njih, opte, tre a vrata, koja je otklju ala pomo u jedne od Velikih re i za skidanje ini. Iza tih poslednjih vrata, u svetlosti njene sve e pred njima se ukaza mala prostorija, kao tamni ka elija: pod, zidovi, tavanica, sve od neuga ane stene, bez nametaja, prazna. "Vidi li ga?" upita Seret. Dok se Ged osvrtao po sobici, njegovo arobnja ko oko zaustavi se na jednom od kamnenova kojima je bio poplo an pod. Bio je grub i bez sjaja kao i
svi ostali - teak, bezobli an kamen iz kaldrme; ali on ipak oseti njegovu mo , kao da mu se glasno obratio. Dah mu zastade u grlu i u trenutku kao da sav onemo a. To je bio kamen-temeljac kule. Bilo je to srce svega u njoj, i ono je bilo ledeno, strahovito ledeno: ni im se ta sobica ne bi mogla zagrejati. Bila je to zaista prastara stvar; jedan grozni i starodrevni duh bio je zarobljen u tom komadu stene. Nije odgovorio Seret ni da ni ne, ve je samo stajao nepomi no, i ona ubrzo, bacivi hitri, radoznali pogled na njegovo lice, isprui ruku i pokaza mu ga "Evo, to je Terenon. Zar te udi to tako dragoceni kamen drimo zaklju an u najdubljoj odaji nae riznice?" Ged nita ne odgovori: stajao je i dalje nemo i na oprezu. Ona kao da ga iskuavala; ali on pomisli ipak da nije svesna kakav je to kamen, im moe o njemu tako lako da pri a. Nije ga dovoljno poznavala, i zato ga se nije bojala. "Kai mi, kakve su njegove mo i", upita on najzad. "Nastao je pre nego to je Segoj uzdigao ostrva ovoga sveta iz Prapu ine. Nastao je onda kad i sam svet, i traja e do kraja sveta. Vreme za njega ne zna i nita. Ako na njega poloi ruku i postavi mu neko pitanje, odgovori e ti, ve prema mo i koja ju u tebi. Ima glas, ako ume da ga uje. Govori e ti o svemu to je bilo, to jeste i to e do i. Predskazao je i tvoj dolazak,dleko pre no ti si kro io nogom na ovu zemlju. Ho e li sada da mu postavi neko pitanje?" "Ne u." "Odgovori e ti." "Nemam pitanje koje bih mu postavio." "Ja mogu da ti ga kaem",re e Seret, svojim blagim glasom. Pitaj ga kako da pobedi svog neprijatelja." Ged je stajao utke. "Zar se boji kamena?" upita ona koa da ni sama u to ne veruje; a on odgovori: "Da, bojim se." U mrtva koj hladno i i muku elije, opasane zidom od vradbine i kamena, i svetlosti one jedine sve e koju je drala u ruci, Seret ga pogleda opet, o ima koje su blistale. "Jastrebe", re e ona, "ne, ne boji se." "Ali, ne u da ovorim s tim duhom", odvrati Ged, i gledaju i je pravo u o i, nastavi ozbiljno i hrabro: "Gospo moja, taj duh je zape e en u steni, a stena zatvorena inima vezivanja i inima oslepljenja, i vradbinama katanca i uvara i trostrukim zidovima utvr enja i pustinjom; ne zato to je dragocen, ve zato to iz njega moe da potekne veliko zlo. Ne znam ta su ti kazali o njemu kada si dola. Ali ti, koja si mlada i dobroduna, nikada ne sme dota i tu stvar, ne sme je ak ni pogledati. Ne e ti doneti dobra." "Ve sam ga dodirivala. Ve sam mu se obra ala, i sluala ta mi kae. Nije mi naneo nikakvo zlo." Ona se okrenu i onda se vratie kroz vrata i prolaze, sve dok nije dunula u sve u, pod svetlo u baklji na irokom stepenitu kule. Nisu mnogo govorili na rastanku. Te no i Ged je malo spavao. Ali nije bdeo zbog pomisli na senku; tu pomisao je, ta vie, potpuno potisnula iz njegovog uma jedna slika koja je stalno opsedala,slika Kamena na kome po iva ta kula i Seretinog lica u svetlosti sve a, blistavog i osen enog, okrenutog k njemu. Stalno je iznova ose ao njen pogled na sebi i pokuavao da odredi kakav je bio njegov izraz u trenutku kad je odbio da dodirne kamen; da li je to bio izraz prezira ili bola. Kada je napokon legao da spava, svileni prekriva i njegove postelje bili su hladni kao led, i stalno se trzao iz sna u mraku, misle i na Kamen i na Sertine o i. Sutradan ju je pronaao u zasvo enoj dvorani od sivog mermera, osvetljenoj, ovoga puta, suncem na zalasku, gde je esto provodila popodneva u drutvu svojih dvorikinja, sede i za razbojem ili igraju i se raznih igara.On joj se obrati: "Gospodarice Seret, uvredio sam vas. Oprostite mi." "Ne", odgovori ona zamiljeno, pa ponovi: "Ne..." Naredi potom dvorkinjama da odu, i kada je ostala nasamo s Gedom okrete se k njemu. "Dragi goste, prijatelju moj", re e mu, "veoma si vidovit, ali moda ne vidi sve to bi trebalo. Na Gontu, na Rouku, u e se vrhunska magijska znanja. Ali se ne u e sva magijska znanja. Ovo je Oskil, Gavranzemlja, ovo nije zemlja u kojoj se govori hardijski; magi ne upravljaju njome, a ni ne znaju mnogo o njoj. Ovde se doga aju stvri o kojima ne govore Veliki majstori Predanja sa juga, i ovdanje
stvari imaju imena kojih nema u nizovima Imenovanja. Ono to ne znamo, u nama budi strah. Ali ti nema ega da se boji ovde, u Dvoru Terenona. Neko salabiji bi se zaista i bojao. Ali, ne ti. Ti si se rodio sa mo i da upravlja onim to je u zape e enoj sobi. Zato se sada i nalazi ovde." "Ne razumem." "Zato to moj gospodar Benderesk nije sasvim otvoreno razgovarao sa tobom. Ja u biti otvorena. Do i, sedi tu pored mene." On se spusti pored nje u duboki, jastucima obloeni okvir prozora. Zraci sunca na umoru sjali su pravo u prozor, oblivaju i ih bletavilom bez topline; na pustarama ispod njih, koje su ve tonule u senku, sino ni sneg je leao neotopljen, kao mutna bela skrama preko lica zemlje. Sada je govorila veoma tiho. "Benderesk je kralj i naslednik Teranona, ali on ne moe da ga upotrebi, ne moe da ga natera da ga u svemu slua. Ne mogu ni ja, ni sama ni zajedno s njim. Ni on ni ja nemamo ta znanja i tu mo . Ali, ti ima i jedno i drugo." "Otkud to zna:" "Kamen mi je to sam kazao! Zar ti nisam rekla da je predskazao tvoj dolazak? On poznaje svog gospodara. ekao je na tebe. ekao je na tebe jo pre nego to si se rodio,na onoga ko e vladati njime. A onaj ko moe da natera Teranona da odgovori na njegova pitanja i da u ini ono to od njega trai, taj ima vlast i nad svojim vlastitom sudbinom: snagu da smrvi svakog neprijatelja, smrtnog ili sa drugog svet; vidovitost, znanje, bogatstvo, vlast i magijska znanja kojima moe postideti i samoga Arhimaga! Sve to ili nita, tvoje je, samo ako ushtedne." Jo jedanput je podigla svoje sjajne o i na njega, i njen ga pogled prostreli tako da je sav zadrhtao, kao od zime. Ali nije bilo straha na njenom licu, ve kao daje traila pomo od njega, mada isuvie ponosita da to i prizna. Ged je bio zaprepa en. Dok je govorila, poloila je svoju ruku na njegovu; dodor joj je bio lak, i po ivala je,uzana i bleda, u njegovoj snanoj,tamnoputoj aci. On mole ivo re e: "Seret! Nemam ja toliku mo kao to ti misli - odbacio sam ak i onu koju sam imao. Ne mogu ti pomo i, nisam ti ni od kakve koristi. Ali ovo dobro znam: Prastare Sile zemlje nisu za ljude. Nikada nam nisu bile date da njima raspolaemo, i ako budemo raspolagali njima, delova e pogubno. Zla sredstva, zli ciljevi. Ja nisam bio ovamo privu en, ve doteran, i sila koja me je dognala radi mi o glavi. Ne mogu ti pomo i." "Onaj koji odbaci svoju mo , ponekad sti e mo koja je daleko ve a", odgovori ona smee i se,kao d su njegova strahovanja i obziri obi na detinjarija. "Ja moda bolje od tebe znam ta te je ovamo dovelo. Zar nije jedan ovek govorio s tobom na ulici Ormija? On je bio glasnik,sluga Teranona. I sam je nekada bio arobnjak, ali je odbacio svoj tap da bi postao sluga jednoj mo i ve oj od mo i bilo kojeg maga. I ti si doao na Oskil, i u pustari si pokuao da se suprostavi senci svojim drvenim tapom; i jedva smo uspeli da te smasemo, jer to to te prati mnogo je lukavije nego to smo mislili, i ve je preuzelo mnogo tvoje snage... Samo senka moe da pobedi senku. Samo tama moe da pobedi tamu. Sluaj, Jastrebe! ta ti je, dakle potrebno, da nadja a tu senku, koja vreba na tebe ispred ovih zidina." "Potrebno mi je ono to ne mogu da saznam. Njeno ime." "Teranon, koji zna sva ro enja i smrti, i sva bi a pre i posle msrti, nero ena i neumiru a, i osvetljeni i mra ni svet, on e ti re i to ime." "A po koju cenu?" "Nema nikakve cene. Kaem ti da e te sluati, da e ti sluiti kao rob." Potresen i rastrzan dvoumicom, nije joj nita odgovorio. Sada mu je uzela ruku u obe svoje, gledaju i ga pravo u lice. Sunce je zalo u maglama to su skrivale liniju obzorja, a i sam vazduh je postao nekako gust; ali njeno lice se sve vie zarilo od oduevljenja i trijumfa dok ga je posmatrala i videla kako mu volja poputa. Tiho je proaptala: "Bi e najmo niji me u ljudima, kraljeva e nad svima. Vlada e, a ja u vladati zajedno s tobom..." Ged iznenada sko i, i isko ivi unapred jednim jedinim korakom na e se na mestu odakle je mogao da vidi, tik iza ugla na zidu duga ke odaje,odmah uz vrata, starog gospodara Teranona, koji je tu stajao i prislukivao, smejulje i se po malo.
Gedu se smesta razbistrie i vid i um, i on spusti pogled na Seret. "Jedino svetlost moe da pobedi tamu", izgovori on, mucaju i." ... Svetlost." I dok je jo govorio,ugleda, jasno kako da su te njegove re i bile svetlost koja mu je podarila videlo,kako je, u stvari, zaista bio privu en na to mesto, domamljen, kako su upotrebili njegov strah da bi ga vodili, i kako bi ga,kada bi ga se jednom dokopali, drali zato enog. Spasli su ga od senke, ali samo zato to nisu hteli da dospe u njen posed pre nego to postane rob Kamena. Kad bi mo Kamena zarobila njegovu volju, tada bi oni pustili senku da u e, jer gebet bi bio jo bolji rob od oveka. Da je samo jednom dodirnuo Kamen, ili mu se obratio, bio bi potpuno izgubljen. Ali, kao to senka nije bila u stanju da ga sasvim sustigne i epa, tako ni Kamen nije bio u stanju da ga zavede - ne sasvim. Gotovo se bio predao, ali ne sasvim. Nije prihvatio. A zlo nikada ne moe potpuno da ovlada duom koja ne pristane na njega. Stajao je izme u dvoje ljudi koji su se predali, koji su prihvatili, i gledao as u jedno as u drugo, dok Bendereks najzad nije priao. "Rekao sam ti, Seret",suvo se obrati gospodar Terenona svojoj gospi, "da e ti se izmigoljiti iz ruku. Ti tvoji vra i sa Gonta su lukave budale. A i ti su budala, eno sa Gonta, ako si mislila da e mo i da prevari i njega i mene, i da nas zarobi svojom lepotom, i upotrebi Teranon u svoje ciljeve. Ali ja sam Gospodar Kamena, i ovako ja postupam sa nevernom enom: Ekavroe ai oelvantar..." Bila je to bajalica Pretvaranja, i Benderesk podie obe svoje duga ke ruke da enu koja je drhtala od straha pretvori u neku ogavnu stvar" u svinju ili ku ku ili blebetavu babuskeru. Ali Ged prisko i i udarcem svoje ruke obori kraljeve ruke nadole, izgovorivi pri tom samo jednu jedinu re . I premda nije imao tap, i mada je bio u stranoj i zloj zemlji, kojom je vladala mo mra nih sila, njegova volja ipak nadja a. Benderesk ostade nepomi an, a zamu ene o i su mu i dalje s mrnjom zurile u Seret, iako nita vie nije video. "Hodi", re e ona drhtavim glasom, "Jastrebe, hodi brzo, pre nego to prizove Sluge Kamena..." I kao da se u odjek za u nekakav apat, koji stade brzo strujati kroz kulu, kroz njene kamene zidove i podove, suvi drhtavi apat, kao da je sama zemlja progovorila. Zgrabivi Geda za ruku Seret potr a zajedno s njim kroz prolaze i hodnike, niz duga ko, spiralno stepenite. Izleteli su u dvorite, gde je poseldnji, srebrnasti odsjaj dana po ivao nad utabanim, prljavim snegom. Trojica slugu iz zamka im prepre ie put, namrgo eni i postavljaju i pitanja, kao da su unapred posumnjali u neku zaveru protiv svoga gospodara. "Smrkava se, Gospo", re e jedan, a drugi dodade: "Ne moete izjahati u ovo doba." "Sklanjaj mi se sa puta, olou jedan!" dreknu Seret, i progovori odese nim oskilskim jezikom. Ljudi ustuknue i sagnue se do zemlje, uvijaju i se, a jedan od njih glasno kriknu od bola. "Ubacila ga je za ruku, ali on uspori. "Kakve si ini bacila na njih?" "Ubacila sam im rastopljeno olovo u kotanu sr, umre e od toga. Brzo, posluaj me. On e pustiti na nas Sluge Kamena, a ja ne mogu da prona em kapiju velike ini su na njoj. Brzo!" Ged nije razumevao ta mu govori, jer pred njegovim o ima za arana kopija bee jasno vidljiva, kao i kameni svod na ulazu u dvorite kroz koje je gledao. On provede Seret kroz njega, pa preko neugaenog snega u prednjem dvoritu, i zatim, izgovorivi re Otvaranja, provede je i kroz kapiju na magijskom bedemu. Ali kada su proli kroz ta vrata i izali iz srebrnastog sumraka Dvora Terenona, Seret se promeni. Na sumornoj svetlosti u pustari nije bila manje lepa, ali se toj lepoti pridruio nekakav svirepi, veti iji izgled: i tako je Ged najzad prepoznade k i gospodara Re Albija, k i vetice sa Oskila, koja se naalila s njime na zelenoj livadi iznad Ogionove ku e, i poslala ga da pro ita onu basmu kojom je oslobodio senku. Ali, nije se vie mnogo obazirao na to, jer se bee potupno posvetio osmatranju okoline? svako ulo bilo mu je na oprezu, tragaju i za onim dumaninom, senkom, koja ga je ekala negde tu, ispred magijskih zidova. Moda je to jo bio gebet, obu en u mrtvog Skiorha, ili se moda sama senka skriva u sve gu oj tami, vrebaju i na njega, da ga zgrabi i svoju bezobli nost stopi s njegovim ivim telom. Ose ao je njenu blizinu, ali je nije video. Ali, dok je tako osmatrao, opazi neto malo i crno, upola zatrpano
snegom, samo nekoliko koraka od kapije. On se sae i neno ga podie obema rukama. Bio je to otak, ije kratko krzno bee potpuno ulepljeno od skorene krvi, a telace uko eno, hladno i tako re i bez teine u njegovoj ruci. "Pretvori se u neto! Pretvori se, oni nas sustiui!" vrisnu Seret, zgrabivi ga za ruku i pokazuju i mu na kulu koja je tr ala u mraku kao dinovski beli zub iza njihovoh le a. Iz pukarnica u njenom prozemlju izlazile su, puzaju i, neke crne prilike, i, razmahuju i duga kim krilima, polako uzletale i po injale da krue iznad zidova, upu uju i se ka Gedu i Seret, koji su, nezaklonjeni, stajali na padini brda. egrtavi apat koji behu uli u kuli postajao je sve glasniji? to je zemlja ispod njihovih nogu podrhtavala i uzdisala. Gedovo srce stade da se nadima od gneva, surovog besa uperenog protiv svih tih svirepih, ubila kih stvorova koji se ga varali, hvatali u zamkui, lovili i proganjali. "Pretvori se!" vrisnu na njega Seret, a ona sama nakon brze i zadihane bajalice, smanji se i preobrazi u sivog galeba, i odlete. Ali Ged se samo sae i ubra osuenu, krhku travku koja je provirivala iz snega na mestu gde je pre toga po ivao mrtvi otak. Tu travku on podie u vazduh, i kad stade da joj se obra a Istinskim govorom, travka po e da raste, da deblja? i kad je zavrio, u ruci mu se nalazio ogroman tap, tap, tap arobnjaka. Nikakva ubila ka vatra nije se razgorela du toga tapa kada se crna stvorenja iz Dvora Teranona oborie na njega, lepraju i krilima, po kojima je on mlatio svojim tapom? sijao je samo belom magijskom vatrom, koja ne sagoreva, ve samo razgoni tminu. Stvorenja se prestrojie i navalie ponovo: nakazna udovita, koja su pripadala dobu starijem od nastanka ptica, zmajeva i ljudi, odavno zaboravljena u osvetljenom svetu, ali sada ponovo prizvana prastarom, zlokobnom i svepamte om mo i Kamena. Zaokupila su Geda, obruavaju i se na njega iz visina. Ose ao je kako im kande, nalik na srpove, ibaju vazduh oko njega, i pozli mu od njihovog mrtva kog smrada. estoko im se odupirao i udarao po njima, odbijaju i ih od sebe plamenim tapom, stvorenim od njegovog besa i jedne divlje travke. A onda se sva ta bi a iznenada, odjednom, uzdigoe u vazduh, kao gavrani koje je neto preplailo dok su komadali leinu, i odletoe, utke, tako da im se ulo samo lepetanje krila, u pravcu u kome je odletela Seret u obliku galeba. Njihova ogromna krila su se na prvi pogled kretala sporo, ali su, u stvari, leteli veoma brzo i svaki zamah tih ogromnih krila mo no ih odbacivao kroz vazduh. Nije bilo galeba koji mogao dugo da predna i toj ubita noj brzini. Hitro, kao to je jednom u inio na Rouku, Ged se pretvori u ogromnog sokola: ne u jastreba, kao to su ga zvali, ve u Kraljevskog sokola koji leti kao strela, kao misao. Poleteo je svojim prugastim, otrim, snanim krilima gone i progonitelje. Smra ilo se, i zvezde su sve jasnije sijale izme u oblaka. Daleko pred sobom ugledao je crno jato, nepravilnog, kako se obruava nanie, ka nekoj nevidljivoj ta ki u vazduhu. Ispod te crne grudve lealo je more, izbledelo u poslednjim, pepeljastim odsjajima dana. Soko Ged hitro sunu pravo na stvorenja Kamena, i ona se razletee na sve strane kada on banu me u njih, kao to se kapi vode razlete u svim pravcima kad se u vodu baci kamen. Ali, ve su se bila dokopala svoga plena. Kljun jednoga ke bio krvava, a belo perje prilepljeno za kande drugoga, i nikakav galeb nije leteo izme u njihovog jata i izbledelog mora. A oni se opet okrenue i ve su navalili na Geda, naletaju i na njega brzo i neveto, ispruivi i razjapivi eli ne kljunove. On, pak, uzdiu i se u polukrugu iznad njih, ispusti krik sokola, krik prkosnog besa, a onda munjevito prelete niske obale Oskila i uputi se iznad uzburkane pu ine ka otvorenom moru. Stvorenja Kamena su jo neko vreme kruila po vazduhu, krete i, a zatim jedno po jedno po ee tromo da odle u natrag, ka kopnu, pa iznad pustare. Prastere sile ne mogu prelaziti preko mora, jer svaka je vezana za po jedno ostrvo, za odre eno mesto, pe inu, ili kamen, ili vrelo. I tako se crne spodobe vratie u zamak, u kome je Gospodar Teranona, Benderesk, moda zaplakako kad su se vratili, a moda se i smejao. Ali Ged je produio dalje, na krilima sokola, ispunjen besom sokola, kao strela koja ne pada, kao nezaboravljena misao, preko Oskilskog mora, sve dalje na istok? kroz zimski vetar i no .
Ogio utljivi se kasno vratio ku i u Re Albi, sa svojih jesenjih lutanja. Tokom godina postao je jo utljiviji i jo usamljeniji. Novi gospodar Gonta, dole, u gradu, nije uspeo da iz njega i upa ni jednu jedinu re , iako se li no popeo sve do Sokolovog gnezda da zatrai da mi mag pomogne u jednom gusarskom pohvatu u pravcu Andrade. Ogion, koji je razgovarao sa paucima u mrei, i koga su videli kako u tivo pozderavlja pojedino drve e, nije ni re progovorio sa Gospodarem ostrva, koji je otiao nezadovoljan. Moda je i u samom Ogionovom umu bilo nezadovoljstva i nelagodnosti, jer itavo to leto i jesen proveo je sasvim sam, gore u planini, i tek sada, uo i Sun eve povratnice, vratio se na svoje doma e ognjite. Slede eg jutra, nakon svog povratka, ustao je kasno, i ele i da popije olju aja od site, izi e da donese vodu sa izvora koji je tekao neto nie na padini ispod njegove ku e. Po ivicama malog, uzburkanog vrela bio se nahvatao led, a po vlanoj mahovini izme u kamenja popadali cveti i od inja. Dan je ve uveliko bio odmakao, ali sunce jo itav sat ne e rasterati maglu s ogromnog planinskog grebena? sav zapadni Gront, od morske obale do planinskog vrha, bio je bez sunca, utihnuo i jasno ocrtan u zimskom jutru. Dok je mag tako stajao iznad izvora, gledaju i preko dolina to su se sputale ka moru, preko luke i u pravcu sivih morskih daljina, iznad njega se za u neko lepetanje krila. On podie pogled i malo uzdigne ruku. Ogromni soko se spusti, snano udaraju i krilima i smesti mu se na ru ni zglob. Drao se na njemu kao da je izvebana, lova ka ptica, ali nije nosio oko vrata nikakvu prekinutu uzicu, traku ili praporac. Kande je zario Ogionu duboko u zglavak? prugasta krila su mu podrhtavala? okruglo, zla eno oko gledalo je tupo i divlje. "Jesi li ti glasnik ili glas?" neno se obrati Ogion sokolu. "Po i sa mnom..." I, jo dok je govorio, soko ga pogleda pravo u o i, i Ogion za trenutak zaneme. "Mislim da sam ti ja nekad dao ime", promrmlja on, a onda urnim korakom krenu ka svojoj ku i i u e unutra, sve vreme nose i sokola korakom krenu ka svojoj ku i i u e unutra, sve vreme nose i sokola na ruci. Tu ga namesti da stane iznad ognjita, blie toploti vatre, i ponudi mu vode. Ali soko ne htede da pije. Onda Ogio po e da baca ini, veoma polako, ispredaju i magiju vie rukama nego re ima. Kada je basma bila zavrena i istkana do kraja, on tiho re e: "Gede, ne gledajaju i uopte na sokola iznad ognjita. Sa ekavi malo, on se naglo okrete, ustade i pri e mladi u koji je stajao pored vatre, bezizrazna pogleda i tresu i se celim telom. Ged je bio obu en u raskonu i stranu ode u od krzna, svile i srebra, ali svu izderanu i ukru enu od morske soli; istajao je tako, ispijen i pognut, sa kosom koja mu je mlitavo visila oko lica u oiljcima. Ogion mu skide sa ramena isprljani kraljevski ogrta , povede ga do sobicenie u kojoj je njegov egrt nekada spavao, i poloi ga na slamaricu,pa promrlja neku bajalicu za spavanje i ostavi ga. Nije mu rekao nijednu re , jer je znao da Ged sada ne poseduje dar ljudskog govora. Kad je bio mali Ogion je, kao i svi de aci, mislio je samo prijatna igrarija kad se pretvori u bilo ta, oveka ili ivotinju,dvro ili oblak, i da e tako mo i da se igra hiljadama bi a. Ali kad je postao arobnjak shvatio je u emu je opasnost te igre, u kojoj ovek moe da izgubi vlastito bi e, i da igra moe neopaeno da se preobrati u stvarnost. to due ovek ostane u obliku koji nije njegov, to je ve a opasnost da takav i ostane. Svaki arobnjakov egrt nau i pri u o arobnjaku Borgeru od Veja, koji je uivao da uzima na sebe oblik medveda, i inio to sve e e, sve dok u njemu nije izrastavo medved a ovek se ugasio; i jednom je i ostao preobraen u medveda, i ubio svog vlastitog malog sina u umi, pa su ga zato ulovili i smakli. I niko ne zna koliko sudelfina to ska u u vodama Unutranjeg mora nekada bili ljudi, mudri ljudi, koji su zaboravili i svoju mudrost i svoje ime, obuzeti radostima neumornog mora. Ged je na sebe uzeo oblik sokola kad je bio izvan sebe od panike ibesa, i kad je odleteo sa Oskilasamo je jedno imao na umu: da pobegne i od Kamena i od senke, da pobegne iz te hladne, prevrtljive zemlje, da se vrati ku i. Divljina i bes pravog sokola bili su nalik njegovom, i postali su zaista njegovi, a njegova elja da odleti postala je sokolovaelja. I tako je preleteo Enladu, sletivi samo jednomda se napije iz usamljenog umskog vrela i smesta uzletivi ponovo,od straha da ga ne sustigne senka koja ga je pratila. Tako je preleteo ogromni
morski zaliv, nazvan eljusti Enlade, i nastavio sve dalje i dalje, na jugoistok, dok su mu se brda Oraneje jedva videla sa desne strane, a brda Andrada jo nejasnije ocrtavala s leva, a ispred njega nita sem mora; sve dok najzad, daleko ispred njega, nije iz talasa po eo da raste jedan jedini, nepomi ni val, sve vie i vie - beli vrh Gonta. Okupan sun evom svetlo u i utonuo u tminu, sve vreme tokom tog dugog leta nosio je na sebi sokolova krila i gledao sokolovim o ima; i zaboravivi vlastite misli znao samo za ono za ta i soko zna: glad, vetar i pravac kojim leti. Sleteo je na prvo mesto. Bilo ih je svega nekoliko na Rouku i samo jedno na Gontu, gde su umeli da ga opet pretvore u oveka. utao je, i bio nekako sav podivljao, kad se probudio. Ogion jo ne bee progovorio ni re sa njim, ve mu je samo dao mesa i vode i pustio ga da pogrbljen sedi pored vatre, mrzovoljan ba kao ogromni, umorni, natmureni soko. Kada je pala no , zaspao Je. Tre ega jutra priao je ognjitu ispred kojeg je sedeo Mag, zagledan u plamen, i rekao: "U itelju..." "Dobro mi doao, de ko", odgovori Ogion. "Vratio sam ti se kakav sam i otiao - obi na budala", nastavi mladi , a glas mu je bio promukao i dubok. Mag se samo osmehnu i pokretom ga pozva da sedne s druge strane ognjita, njemu preko puta, i po e da kuva aj za obojicu. Sneg je bio napadao,prvi te zime na niim obroncima Gonta. Kapci na Ogionovim prozorima su bili vrsto zamandaljeni, ali se ipak uo vlani sneg kako ute i pada po krovu, i svuda oko ku e ose ala se duboka mirno a snenog dana. Dugo su proveli tako, sede i kraj vatre, i Ged je svom nekadanjem u itelju ispri ao sve to se dogodilo od kako je otplovio sa Gonta na la i po imenu Senka, pre mnogo godina. Ogion mu nijedanput nije postavio neko pitanje, i kad je Ged zavrio, ostao je jo dugo da sedi utke, utonuo u misli. Onda je ustao i stavio na sto hleb, sir i vino, pa su njih dvojica jeli. Kad su zavrili i soba bila raspremljena, Ogion progovori. "Gadne oiljke nosi, de a e", re e on. "Nisam dovoljno jak, ne mogu protiv te senke", odgovori Ged. Ogion zavrte glavom i opet po uta izvesno vreme. Najzad ponovo progovori. " udno", re e on, "ba udno. Imao si snage da vradbinama nadja a zlog arobnjaka u njegovom vlastitom carstvu, tamo na Oskilu. Imao si snage da se odupre mamcu i da odbije napade sluge jedne Prastare sile Zemljine. A na Pendoru si imao dovoljno snage da se suprostavi zmaju." "Na Oskilu sam imao sre e, a ne snagu", odvrati Ged, i opet zadrhta pri pomisli na smrtnu hladno u nalikna san koja je vladala na Dvoru Teranona. "A to se ti e zmaja, njemu sam znao ime. Ali to zlo, ta senka koja me proganja,nema imena." "Sve ima svoje ime", napomenu Ogion, sa takvom sigurno u da se Ged ne usudi da ponovi ono to mu bee rekao Arhimag Gener - da su te zle sile, kao to je bila ona koju je oslobodio, bezimene. Zmaj od Pendora mu je, dodue, ponudio da mu otkrije ime senke, ali on nije mnogo polagao na tu ponudu, a nije verovao ni Seretinom obe anju da e mu Kamen re i ono to mu je bilo potrebno da zna. "Ako senka uopte ima ime", re e on najzad, "sumnjam da e stati i kazati ga..." "Ne, to ne e", odgovorio Ogion. "Ali, ni ti nisi stao i njoj kazao svoje. A ipak ga je znala. Na pustarama Oskila pozvala te je po imenu, i to onim koje sam ti ga dao. udno, ba udno..." On opet utonu u misli. Najzad, Ged prekide utanje. "Doao sam da traim savet a ne uto ite, U itelju. Ne elim da senku navedem na tebe, a ona e se uskoro pojaviti, ako ostanem. Nekada si je izgonio iz ove iste sobe..." "Ne; to je bilo samo njeno predskazanje, senka senke. Sada vie ne bih mogao da je isteram. Sada to moe samo ti." "Ali,ja sam bespomo an pred njom. O, ima li gde neko mesto..." On umuknu jo pre nego to je izgovorio svoje pitanje. "Nema mesta na kome bi bio nezbedan", neno mu odgovorio Ogion. "I nikada se vie nemoj pretvarati u neto drugo, Gede. Senka eli da uniti tvoje istinsko bi e. Skoro je i uspela, kad te je naterala da se pretvori u bi e
sokola. Ne, zaista ne znam kuda treba da krene. Ali, naga am ta bi trebalo da uradi. I teko mi je da ti kaem." Gedovo utanje je prosto vapilo za istinom, i Ogion napokon izgovori. "Mora se okrenuti." "Okrenuti se?" "Ako nastavi i dalje napred, ako i dalje bude beao, kud god utekne nai i e na zlo i na opasnost, jer ono te goni pred sobom, ono bira za tebe put kojim e i i. Mora ti po eti da bira. Mora ti potraiti ono to tebe trai. Umesto da bude lovina, postani ti lovac." Ged ostade bez re i. "Na izvoru reke Ar dao sam ti ime", nastavi mag, "reke koja se sputa sa planine prema moru. ovek eli da sazna kuda vodi njegov put, ali ne e to nikada znati ako se ne okrene i ne vrati svojim po ecima i te po etke ne zadri u svome bi u. Da ne bi postao iver koji bujica baca i nosi tamo-amo, on mora postati bujica sama, i to itavim vodotoko, od izvora do uvira u more. Vratio si se na Gont, i vratio si se meni, Gede. A sada se okreni, i potrai izvor, i ono to lei ispred tog izvora. Tu lee tvoja nada i tvoja snaga." "Tu, U itelju?" zapita Ged, a glas mu je bio ispunjen strahom. "Gde je to tu?" Ogion nije odgovorio. "Ako se okrenem", progovori Ged, poto je opet proteklo izvesno vreme, "ako, kao to ti kae, od lovine postanem lovac, mislim da lov ne e dugo trajati. Pa ona jedini i eli da se sretnemo licem u lice. I ve je dvaput uspela u tome, i ve me je dvaput pobedila." "Tre i put je magijski", odvrati Ogion. Ged se ushoda po sobi gore-dole, od ognjitado vrata, od vrata do ognjita. "A ako me potpuno pobedi", nastavi on, prepiru i se moda sa Ogionom, a moda isa samim sobom, "preote e moje znanje i moju mo , i iskoristi e ih. Za sada ona ugroava samo mene. Ali ako u e u mene i zaposedne me, preko mene e mo i da u ini ogromna zla." "Tako je. Ako te pobedi." "Ipak, ako opet pobegnem, ona e me sigurno opet prona i... A svu svoju snagu troim na beanje." Ged je jo malo hodao, a onda se naglo okrenu i, krenuvi pred maga,sve ano izre e: "Hodio sam rame uz rame sa velikim arobnjacima i iveo sam na Ostrvu mudraca, ali ti si mi jedini i istinski u itelj, Ogione." Izgovorio je to s ljubavlju i pun neke sve ane radosti. "Dobro", re e Ogion. "Sada si to shvatio. Bolje ikad nego nikad, Ali, na kraju e ti meni postati u itelj." On ustade i podloi vatru dok se nije sasvim razbuktala, obesi nad nju ajnik da provri, i,navla e i kouh, izjavi: "Moram napolje da se pobrinem za koze. Pazi na ajnik, de ko." Kada se vratio, sav napudran snegom i otresaju i ga topotanjem nogu sa svojih izama od jare e koe, drao je u ruci duga ki, grubo otesani kolac od tisovine. Do kraja tog kratkog zimskog popodneva i opet, posle ve ere, ostao je da sedi rade i uz svetlost lampe, obra uju i kolac noem, kameniom plavcem i bajalicama. Mnogo puta je rukama prevla io preko drveta, kao da trai neki nedostatak. esto je, rade i, tiho pevuio, Ged ga je sluao, jo premoren, i kad mu se prispavalo u ini mu se da je opet mali de ko u veti joj kolibi u selu Devet jova, da je napolju snena no a kolibaosvetljena vatrom,zaguljiva od mirisa trava i dima, i da mu um pliva, plusneno, dok slua dugo, tiho pevuckanje bajalica i pesama o podvizima heroja koji su se borili protiv sila mraka i pobe ivli, ili gubili,nekada davno, na dalekim ostrvima. "Evo", re e Ogion i prui mu zavren tap. "Arhimag ti jedao tisovinu,dobro je izabrao, i ja sam ostao pri njegovom izboru. Nameravao sam da od ovoga napravim luk za strele, ali ovako je bolje. Laku no , sinko." Kada je Ged, koji nije uspeo da na e re i zahvalnosti, nemo krenuo ka svojoj sobici-nii, Ogion ga je pratio pogledom i tiho rekao, toliko tiho da ga Ged nije mogao uti: "Sre an ti let, sokole moj mladi!" U mrazovitu zoru, kad se Ogion probudio, Ged je ve bio otiao. Ostavio je za sobom samo poruku napisanu na na in arobnjaka,srebrnim runama na kamenu ognjita, koje su izbledele i po ele da nestaju jo dok ih je Ogion itao: "U itelju, ja odoh u lov."
8. LOVAC Ged bee udario niz drum koji je vodio od Re Albija jo pre pozne zimske zore, i pre nego to je otkucalo podne ve je bio u pristanitu Gonta. Ogion mu je bio dao pristojne gontijske akire, lanenu koulju i koni kaputi , da ih obu e umesto onih gizdavih haljina sa Oskila, ali Gedje, zbog putovanja po zimi, ipak zadrao gospodski ogrta , postavljen krznom pelavija. Tako zaogrnut, i nose i u rukama samo crni tap visok koliko i on sam, proao je kroz gradsku kapiju, a vojnici koji su stajali naslonjeni na drvene zmajeve nisu morali dvaput da pogledaju da bi videli da je arobnjak. Uklonili su koplja u stranu i bez pitanja ga pustili da u e, prate i ga pogledom dok je odmicao niz ulicu. Na kejevima i u domu Pomorskog esnafa on se raspita za neki brod koji kre e na sever ili na zapad, u pravcu Enlade, Andrada, Oraneje. Svuda su mu odgovorili da nijedan brod ne e krenuti iz pristanita u ovo vreme, tako blizu Sun eve povratnice, a u Pomorskom esnafu mu jo rekoe da po ovom prevrtljivom vremenu ak ni ribarski amci ne izlaze na more dalje od Straarnih stena. Ponudili su mu da ru a, na bedemima Pomorskog esnafa; arobnjak,naime, retko kada mora da trai ru ak. Posedeo je malo u drutvu nosa a, brodskih dvodelja i vra a-vremenaa, uivaju i u njihovim sporim,oskudnim razgovorima, u njihovom mumlavom gontijskom govoru. arko je eleo da ostane ovde, na Gontu, da se okane arobnja kog zanata i pustolovina, da zaboravi na mo i uase i ivi u miru, kao obi an ovek na svojoj dragoj i dobro poznatoj zemlji. To mu je bila elja, ali volja mu je bila druga ija. Nije se dugo zadrao u Pomorskom esnafu, niti u gradu, nakon to je video da u luci ne e na i nijedan brod. Krenuo je peke du obale zaliva sve dok nije naiao na prvo seoce severno od grada Gonta, i tu po eo da se raspituje kod ribara, dok se kona no nije javio jedan koji je imao amac na prodaju. Ribar je bio strog i namrten starac. Njegov amac, dvanaest stopa duga ak i gra en na preklop, bio je toliko istroen i iskrpljen da je jedva mogao da plovi, ali on ipak zatrai visoku cenu za njega: bajalica za jednogodinje obezbe ivanje od svih pomorskih opasnosti, za njega, za njegov amac i njegovog sina. Jer, ribari sa Gonta se ne plae ni ega, ak ni arobnjaka; samo mora. Ta bajalica obezbe enja od mora, koju su visoko cenili u severnim delovima Arhipelaga, nikada jo nikoga nije spasla od olujnih vetrova ili olujnih talasa; ali ako je ubaje neko ko zna kakvo je okolno more i kavi su amci i koliko su moreplovci veti,onda moe da koliko-toliko obezbedi ribara u svakodnevnom poslovima. Ged je dobro i poteno izveo bajalicu, rade i na njoj itave no i i slede eg dana, ne izostavljaju i ni najmanju sitnicu, spokojno i strpljivo, iako je sve vreme strepeo i misli mu lutale mra nim putevima, pokuavaju i da predvidi u kom obliku e se senka slede i put pojaviti pred njim, i kda i gde. Kada je bajalica bila zavrena i ini ba ene, bio se ve veoma umorio. Tu no je prespavao u kolibi jednog ribara, u vise oj mrei od kitovih creva, i ustao u zoru, zaudaraju i poput osuene haringe, i siao na molo ispod Stene Katnort, gde je leao njegov amac. Porinuo ga je u tiho more pored mola i voda je smesta, ne ujno, po ela da raste na njegovom dnu. Usko ivi u amac, lako, poput ma ke, Ged ispravi isuene daske i zar ale kuke, koriste i se i oru em i vradbinama, kao to je nekada radio sa Pe varijem na Donjem Torningu. Seljaci se utke okupie, ne ba suvie blizu, da posmatraju njegove vete ruke i sluaju tiho pevanje. I taj posao je obavio dobro i strpljivo do kraja, sve dok amac nije bio potpuno zakrpljen i ceo. A onda je tap koji mu Ogion bee napravio podigao umesto katarke i u vrstio pomo u vradbina u tom poloaju, a popreko, preko njega, postavio motku od vrstog i zdravog drveta. Sa te motke, odozgo nanie, istakoa je na razboju od vetra magijsko jedro, etvrtasto jedro belo poput snegova na vrhu Gonta iznad njihovih glava. Zatim, stoje i pored katarke, Ged zazva blagi magijski vetar. Brodi krenu po vodi, okre u i se ka Straarnim stenama, na izlazu iz zaliva. Kada zanemeli ribari ugledae kako taj probueni am i jezdi po moru, noen jedrima poput vilinog konjica koji je razvio krila, ote im se uzvik divljenja, i ispratie ga vikom i osmesima, trupkaju i promrzlim nogama, na ledenom vetru koji je duvao obalom; i Ged, osvrnuvi se za trenutak,ugleda ih tamo, kako ga
bodre, ispod mra ne, izbrazdane gromade Stene Katnorta, iznad koje su se snegom pokrivene padine velike Planine dizale i nestajale u oblacima. Odjedrio je preko zaliva i iziao na Gontsko more izme u dve Straarne stene, gde onda postavi kurs na severozapad da bi proao severno od Draneje, vra aju i se istim putem kojim je i doao. Nije u tome bilo nikakvog plana, niti strategije, prosto je hteo da se vrati istim putem. Prate i sokolov let kroz dane i vetrove Oskila, senka je moda skretala, a moda je i dola pravolinijski - ko je to mogao da zna? Ali, ukoliko se nije opet potpuno povukla u carstvo snova, nikako nije mogla da promai Geda, koji je dolazio otvoreno i preko otvorenog mora, njoj u susret. Kad ve mora da se sretne s njom, eleo je da to bude na morskoj pu ini. Nije bio sasvim siguran zbog ega, ali plaio se da se opet sretne s njom na kopnu. Iz mora su se javljale oluje i udovita, ali ne i zle sile: poti e od zemlje. I ne postoji ni more ni bilo kakva voda, re ni potok niti izvor u onoj zemlji mraka u kojoj je Ged jednom bio. Smrt je suno mesto. Iako je i samo more predstavljalo za njega opasnost u ova doba godine, ta opasnost i varljive promene vremena izgledale su mu kao neka vrsta odbrane, ak i prednosti. I kada se bude kona no susreo sa senkom u poslednjem inu svoga ludila, mislio je, moda e napokon i on uspeti da zgrabi to udovite onako kako je i ono zgrabilo njega, i da ga teinom svoga tela i svoje vlastite smrti odvu e dole, u tamnu morsku dubinu, iz koje se, tako drana, nikada vie ne e mo i da uzdigne. I tako e na kraju, svojom smr u, unititi i zlo koje je za ivota oslobodio. Jedrio je preko uzburkanog mora, nad kojim su nisko visili oblaci, lebde i unaokolo kao ogromni velovi tuge. Sada vie nije pokretao magijski vetar, ve se koristio obi nim, prirodnim vetrom, koji je otro duvao sa severozapada; i dokle god je, apnuvi s vremena na vreme samo jednu jedinu re , uspevao da odri svoje magijom istkano jedro da se ne razvije, ono se samo okretalo da uhvati vetar pod najpovoljnijim uglom. Da se nije koristio tom magijom, ima bi velike muke da na onako uzburkanom moru odri kurs svom tronom i naherenom brodi u. Putovao je, tako, otro motre i na sve strane. Ribareva ena mu je bila dala dve vekne hleba i kr ag vode, i posle nekoliko sati, kad je prvi put ugledao Greben Kembera, jedinog ostrvceta izme u Gonta i Oraneje, najeo se i napio, se aju i se za zahvalno u itljive gontijske ene od koje bee dobio hranu. Nastavio je mimo maglovitog obrisa ostrvca, skre u i sada ve malo vie na zapad, broz vlagu koja je sipila unaokolo i koja je na kopnu lako moga biti retka susneica. u grobnoj tiini koja je vladala morem ulo se samo tiho kripanje brodi a, i blago uborenje talasa oko njegovog pramca. Nije bilo nijednog amca da ga mimoi e, ni ptice da proleti. Nita se nije kretalo sem ve ito uzburkane vode i oblaka koji su jezdili nebom, oblaka kojih se se ao kao kroz maglu kada je, u obli ju sokola, leteo na istok, istim putem kojim je sada iao na zapad; i tada je gledao pod sobom sivo more, isto kao to je sada, nad sobom, gledao sivo nebo. Kad je pogledao unaokolo, nije video nita ispred sebe. ustao je, promrzao i zamoren od tog neprestanog osmatranja i varirivanja u prazni sumrak. "Hajde, do i", promrlja, "do i, ta eka, Senko?" Nije bilo odgovora; u crnoj magli i me u talasima nije se pokrenulo nita jo crnje. Ipak je postojao sve vie i vie siguran da nije daleko od njega, slede i na slepo svoj stari trag. I odjednom povika: "Evo me, ti sam ja, Ged, Jastreb, i prizivam svoju senku!" Brod zakripa, talasi zaamorie, vetar tiho zviznu u belom jedru. Prolazili su minuti. Ged je jo ekao, ruke oslonjene na katarku od tisovine, pogleda netremice uprtog u kiicu koja je u nepravilnim razmacima sipila nad morem, dolaze i sa severa. I dalje su prolazili minuti. I tada, daleko nad vodom, pod kiom, ugleda senku kako muse pribliava. Bila je potpuno iskoristila telo vesla a sa Oskila, Skiorha, i sada ga vie nije pratila kroz vetar i preko mora u vidu gebeta. Niti je imala ono obli je zveri, u kojem ju je prvi put ugledao na Okruglom brdu Rouka, i koje ga je pratilo u snovima. Ali, sada je ipak imala odre eno obli je, ak po danu. Proganjaju i Gedai bore i se s njim na pustari,iscrpila je neto mo i iz njega, usisavi je u sebe; a mogu e da je i da joj je njegovo prizivanje, glasno i na dnevnoj svetlosti, dalo ili nametnulo izvestan oblik i sli nost. u svakom slu aju sada je ve donekle lilila na oveka, iako nije bacala senku, poto je
senka bila ona sama. I tako mu se pribliavala preko mora, iz eljusti Enlada u pravcu Gonta, nejasna, loe uobli ena prilika, koja je oprezno kora ala po talasima. mure i na vetru, dok je prilazila; a ledene kine kapi su prolazile kroz nju. Poto je bila upola zaslepljena dnevnom svetlo u, i poto je on bee prizvao, Ged je ugleda pre nego ona njega. Prepoznao ju je, kao to bi ona prepoznala njega, me u svim bi ima, svim senkama. U uasnoj samo i zimskog mora Ged je stajao kraj katarke i gledao u ono ega se bojao. Vetar kao da ju je odnosio i gurao dalje od amca, a talasi koji su jurili ispod nje varali su mu vid; ali, ona je sve vreme i svaki put izgledala sve blia. Nije mogao da pogodi da li se kre e ili stoji. Sada je ve i ona njega ugledala. Iako nije mislio ni na ta drugo sem na uas i straj od njenog dodira, ledenog, crnog bola kroz koji mu je oticao deo ivota, ipak je stajao nepomi no i ekao je. Iznenada,on glasno prizva magijski vetar, i on dunu snano i naglo u belo jedro, i amac posko i i jurnu kroz talase pravo na ono to je lebdelo na vetru, tik iznad vode. U grobnoj tiini, lelujaju i se, senka se okrenu i pobee. Pojurila je uz vetar, u pravcu severa. Uz vetar je krenuo i Gedov amac za njom; hitra senka suprostavila se magijskoj vetini, a kina oluja oboma. I mladi povika iz sve snage, bodre i svoj amac, jedro i vetar i talase pred sobom, kao to lovac podsti e svoje pse kada vuk bei svima na o igled, i tako on unese u svoje magijom istkano jedro vetar to bi razderao svako jedro od obi ne tkanine i koji ponese njegov amac preko mora kao to bi poneo prami ak pene otrgnut sa talasa, sve blie i blie onome to je bealo. Sada se senka okrenula, prave i polukrug, i izgledaju i istovremeno nekako zamagljena i rasplinutija, manje nalik na oveka a vie na dim noen vetrom; krenula je u potpuno suprotnom pravcu, niz vetar, kao da bei u pravcu Gonta. Rukama i vradbinama Ged okrenu svoj amac, i on posko i iz vode kao delfin i samo to se ne preturi u tom naglom zaokretu. Plovio je jo bre nego malopre, ali senka mu je pred pogledom postajala sve manje vidljiva. Po le ima i levom obrazu tukla ga je kia, pomeana sa si unim ledenim iglicama i susneicom, tako da je mogao da visi samo na stotinu jardi pred sobom. Uskoro, im je oluja postala malo ja a,senka mu se sasvim izgubi iz vida. Ipak, Ged je bio siguran u njen trag, kao da prati trag neke ivotinje u snegu, a ne utvarnog bi a koje leti nad vodom. Iako je vetar sada duvao u njegovom pravcu, on je raspevani magijski vetar i dalje odravao u jedru, a pahuljice pene su letele na sve strane sa zatupaste prove amca, koji je pljuskao po vodi od silne brzine. Dugo su lovac i njegova lovina odravali isto rastojanje i pravac, i dan po e da se gasi. Ged je znao da je pri ovoj ogromnoj brzini kojom plovi ve nekoliko sati ve odmakao juno od Gonta, i da mimo njega hita ka Spiviju ili Torhevenu, ili moda, ak i mimo njih, ka otvorenom Prostranstvu. Nije bio siguran, ali, nije ga ni bilo briga. Lovio je, jurio za plenom, a strah je beao pred njim. Odjednom, ona na trenutak ugleda senku sasvim blizu broda. Obi ni, ovozemaljski vetar po injao je da slabi, a ledena susneica,noena olujom, bee ustupila mesto velikim, iskidanim oblacima hladne magle, koja je postajala sve gu a. Kroz tu maglu spazio je za trenutak senku, koja je beala neto malo udesno od njegovog kursa. On se obrati sa nekoliko re i vetru i jedru, okrenu krmu i polete za njom, iako je to opet postalo pra enje na slepo; magla se brzo zgunjavala, klju aju i i komeaju i se na mestu gde se sukobljavala sa magijskim vetrom, obmotavaju i se ponovo svuda oko amca, bezobli na belina koja je priguivala i svetlost i zvuk. Ali, im je progovorio prvu re bajalice za razvedravanje Ged opet ugleda senku, jo s desnestrane u odnosu na njegov kurs, ali veoma blizu, i sporu. Magla joj je prolazila kroz rasplinute obrise glave bez lica, ali je ipak imala ljudski oblik, iako izobli ena i stalno se menjaju i, ba kao senka nekog oveka. Ged jo jedanput naglo zaokrenu brod, misle i da je pregazio svog neprijatelja; ovaj nestade istog trenutka, ali Gedov brod nalete na zemlju, udarivi u punoj brzini o stenoviti sprud, koji nije stigao da vidi, zbog magle. Gotovo da je sleteo iz amca u vodu; ali, ipak se na vreme uhvatio za tap-katarku, pre nego to ga je pogodio drugi ogromni talas. Bio je zaista ogroman, i povukao je mali amac natrag u vodu da bi ga odmah
zatimsilovito tresnuo natrag o stenu, kao to ovek podie u vazduh i razbije o zemlju puevu ku icu. vrst i pun arobne mo i bio je tap koji je Ogion napravio. Nije se slomio, ve je plovio po vodi uspravno, kao osueno stablo. Ged ga je jo drao u rukama kad su ga talasi opet se vra aju i od pli aka, povukli sa sobom, tako da se naao u dubokoj vodi i bio spasen od udarca o stenu, bar dok se talas opet ne vrati. Zaslepljen solju i zaguen vodom, borio se da odri glavu iznad povrine i da se odupre strahovitom kretanju mora. Malo postrani od stene nalazilo se par e peskovite obale, koju je uspeo da nazre nekoliko puta dok je pokuavao da otpliva u stranu, van domaaja slede eg nadolaze eg talasa. Svom svojom snagom i uz pomo arobne mo i tapa borio se da stigne do te peskovite obale. Ali, nikako da joj se priblii. Nadolaenje i povla enje ogromnih talasa bacalo ga je kao krpu dole-gore, a hladno a duboke vode izvla ila mu je veoma brzo toplotu iz tela, iscrpljuju i ga, tako da na kraju vie nije bio u stanju da pokre e ruke. Bee ve izgubio iz vida i stene i peskovitu obalu, i vie nije ni znao u kom pravcu gleda. Jedino su se vodene mase valjale oko njega, ispod njega, iznad njega, zaslepljuju i ga, dave i ga, potapaju i ga. Veliki talas, koji je brzo narastao ispod iskidanih oblaka magle, zgrabi ga, i poto ga je jedno vreme kotrljao, izbaci ga kao komad drvene naplavine na pesak. Tu je ostao da lei. Jo je s obe ruke stezao tap od tisovine. Manji talasi su ga upkali, pokuavaju i da ga opet niz pesak svuku u vodu, a magla se razdvojila i opet sklopila nad njim i malo kasnije po e da po njemu sipi ledena susneica. Prolo je mnogo vremena pre nego to se pokrenuo. Podigao se na ruke i kolena i polako stao da pue uz peskovitu obalu, to dalje od vode. Sada je ve bila mrkla no , ali on neto proapta tapu i oko njega se pojavi avetinjska svetlost. S njom kao vodiljom, nastavio je da se batrga, malo po malo, ka pe anim dinama. Toliko je sav bio izudaran, izlomljen i smrznut, da mu se to puzanje kroz mokri pesak i pomr inu ispunjenu hujanjem i grmljavinom mora inilo ne im najteim to je ikada morao da podnese. A jednom ili dvaput u ini mu se da je strhovita buka mora ivetra zamukla, da se pesak pod njegovim rukama pretvorio u prah; ali, nije podigao glavu da se uveri, ve je i dalje puzao, i nakon izvesnog vremena uo je vlastito dahtanje, i opet osetio opaki vetar kako mu kiom iba lice. Postojano kretanje mu, najzad, vrati malo toplote u telo, i kada se napokon uspuzao me u dine, gde su naleti kie noene vetrom postali manje sneni, uspeo je da stane na noge. S novih nekoliko re i naterao je vie svetlosti u svoj tap, jer je svuda oko njega bilo mra no kao u rogu; potom produi, potapaju i se, spoti u i se i zastaju i, otprilike jo pola milje dublje u kopno. i tada, na uzviici jedne dine, ponovo za u more, opet glasnije, ali ne iza sebe, ve ispred, to su se dine po ele sputati ka drugoj obali. nije se, dakle, nalazio na ostrvu, ve na obi nom grebenu, komada u peska sred ogromnog okeana. Bio je isuvie iscrpljen, da bi pao u o ajanje, ali mu se ipak oteo jecaj dok je tako stajao, izbezumljen, oslonjen na tap, itavu ve nost. onda se s mukom okrenuo na levo, tako da bar okrene le a vetru, ako nita drugo; i vuku i noge kroz pesak si e niz visoku dinu, tragaju i za nekom pe inom ili jamom me u uzburkanom i zale enom morskom travom, da makar zakloni glavu. i kada je podigao svetle i tap, da bolje vidi ta se nalazi pred njim, ugledao je priguene odbljeske na najudaljenojoj ivici domaaja njegove avetinjske svetlosti: drveni zid, mokar od kie. Bila je to klibica, ili staja, malecka i neveto sklepana, kao da je bee sagradilo dete. Ged zakuca tapom na niska vrata, ali ostadoe zatvorena. Ged ih odgurnu i u e, presami uju i se gotovo na dvoje, da bi proao kroz njih. Nije mogao da se uspravi ni kada se naao unutra. U ognjitu je tinjao ugalj, i pri tom svetlu Ged ugleda oveka duga ke bele kose, koji se gr io od straha pribijen uz suprotni zid, i jo neto, nije mogao da pogodi da li muko ili ensko, koje je virilo, drhte i, iz gomile krpa ili odranih ivotinjskih koa, na podu. "Ne u vam nita", proaputa Ged.
Oni mu nita ne odgovorie. On ih malo bolje zagleda, jedno, pa drugo. O i su im bile beslovesne od uasa. Kada je spustio svoj tap, ono stvorenje ispod gomile krpa brzo sakri glavu, cvile i. Ged svu e svoj ogrta ,sav oteao od vode i leda, skinu se nag i zguri pored ognjita. "Dajte mi neto da se umotam", zatrai im. Bio je promukao i jedva je mogao da govori od cvokotanja i drhtavice koja mu je potresala itavo telo. Ako su ga i uli, nijedno od staraca mu ne odgovori. On ispruiruku i uze netosa gomile, koja je valjda bilaleaj - neto to je pre mnogo godina moda bilo kozja koa, ali se sad sastojalo samo od dronjaka icrne masno e. Ono to je bilo skriveno u krpama zaje a od straha, ali Ged ne obrati panju. Istrljavi se dobro i osuivi telo, on im se obrati apatom: "Imate li drva? Hajde,stari, podloi malo. Muka mu je naterala da vam do em, ne u vam u initi nita naao." Starac se ni ne pokrenu; posmatrao ga je sav obamro od straha. "Razume li me? Da li govori hardijski?" Ged za trenutak zastade, a onda zapita: "Kargad?" Na to starac odmah klimnu glavom, samo jedanput, kao tuna stara lutka na konopcima. Ali kako je to ujedno bila i jedina re koju je Ged znao na kargijskom jeziku, njihov razgovor bi okon an pre no to je, zapravo i zapo eo... Pronaao je gomilicu drveta, naslaganog pored jednog zida,sam zaloio vatru,a onda mimikom zatraio vode, jer mu je bilo muka od one morske vode koje se bee nagutao, a uz to je i sav goreo od e i. Oprezno, i dalje gledaju i u stranu, starac mu pokaza prstom na veliku kolku,u kojoj su se nalazili komadi i dimljene ribe. i tako, sede i ukrtenih nogu pored vatre, Ged se napi vode i pojede malo ribe; a onda, im povrati malo snage i sposobnostida misli, zainteresova se gde se nalazi. ak i uz pomo magijskog vetra nije mogao sti i sve do Kargada,. Ostrvce mora da se nalazilo negde napolju u Prostranstvima, isto no od Gonta, ali jo uvek zapadno od Karego-Ata. udno da je na ovako malo i zaba enom mestu, na obi nom pe anom sprudu, uopte bilo ljudi; moda su bili prognanici; ali, bio je isuvie umoran da bi i dalje o tome lupao glavu. Stalno je okretao svoj ogrta pored vatre. Srebrnasto krzno pelavija se brzo suilo, i im se vunena postava zagrejala i tek se malo prosuila, on se umota u njega i isprui pored ognjita. "Spavajte, jadnici", dobaci on svojim utljivim doma inima, pa poloi glavu na pe ani pod i zaspa. Tri no i je proveo na tom bezimenom ostrvu, jer prvog jutra, kad se probudio, boleo ga je svaki mii ; imao je groznicu i bilo mu je muka. Proveo je itav taj dan i slede u no lee i kao klada u kolibici pored ognjita. Kada se drugog jutra probudio, jo jebio uko en i sve ga je bolelo,ali se bolje ose ao. Opet se obukao u svoju ode u,ukru enu od soli, jer nije bilo dovoljno vode da je opere, i, izaavi u vetrovito, obla no jutro, stade da razgledato mesto na koje ga je senka prevarom domamila. Bio je to stenovit i kamenit sprud, na najirem mestu otprileke milju irok, i neto malo dui od toga, sa svih strana oivi en pli acima i grebenjem. Na sprudu nije raslo ni jedno drvo, niti bun; nita osim povijene morske trave. Kolibica je stajala u jednoj maloj uvali u pe animdinama, i starac i starica iveli su u njoj potpuno sami, okrueni potpunom pustinjom od mora. Kolibica je bila sagra ena, ili, bolje re eno, skrpljena, od naplavljenih grana i dasaka. Vodu su uzimali iz male udubine u kojoj se skupljala kinica, u blizini kolibice, hranili su se ribom i morskim plodovima,sveim ili osuenim, i algama koje su rasle po stenju. Dronjave ivotinjske koe u kolibi, mala zaliha igala i udica od kosti, i upletene ile koje su sluile umesto kanapa za udicu i fitiljenisu poticale od koza, kao to je Ged u po etku mislio, ve od pegave foke; i zaista, ovo je ba bilo mesto na koje bi foke dolazile leti da odgajaju mladunce. Ali, niko drugi sem nji. Starci se nisu bojali Geda zato to su mislili da je duh, ili zato to je arobnjak,ve prosto zato to je bio ovek. Zaboravili su da na svetu postoje i drugaljudska bi a. Star ev natmureni strah nikako nije poputao. kad god bi mu se u inilo da mu se Ged dovoljno pribliio da ga moe dota i, otepesao bi u stranu, namrteno pilje i u njega preko ramena i zamrene, prljabobele brade. u po etku bi starica zacvilela i sakrila se ispod svoje gomile krpa kad god bi Ged u inio neki pokret; ali dok je leao u grozni avom polusnu u mra noj kolibi ugledao je kako se izvla i i u i, mure u u njega udnim, beivotnim, a ipak enjivim
pogledom; i posle nekog vremena donela mu je malo vode. Kada se uspravio u postelji da uzme od nje koljku,ona se toliko prepala da je ispustila, prosuvi svu vodu,a onda se zaplakala, i obrisala o i duga kom, prosedom kosom. Sada ga je posmatrala doj je radio na obali, prave i novi amac od ostataka starog, to ih je more nanelo na suvo, upotrebljavaju i samo star evu nezgrapnu, kamenu bradvu i bajalicu za vezivanje. Nije to bilo ni popravljanje a ni gra enje novog amca, jer nije imao dovoljno pravog drveta, i ono to mu je nodostajalo morao je nadoknaditi istom arolijom. Ipak, starica nije toliko gledala u njegov udesni posao koliko u njega, istim onim udnim pogledom. Kada je prolo neko vreme, udaljila se, i ubrzo se vratila sa poklonom: akom dagnji koje je sakupila na stenama. Ged ih je pojeo onakve kave mu ih je davala, jo vlane od morske vode i sirove, i zahvalio joj se. Poto je, izgleda,tako prikupila hrabrosti, ona ode u kolibicu i vrati se opet sa ne im u rukama, ovoga puta zaveljejem, umotanim u neku staru tkaninu. Stidljivo, ne skidaju i pogled s njegovog lica, ona razmota zaveljaj i prui mu da vidi ono to je bilo unutra. Bila je to de ja haljinica od svilenog brokata,sve izvezena morskim biserima, umrljanu solju, poutela od godina. Na malim prsima haljinice biserom je bio izvezen znak koji je Ged poznavao; dvostruka strela Boanske Bra e Kargada, iznad koje je stajala kraljevska kruna. Starica, naborana, prljava, odevena u nezgrapno saivene fokine koe, pokaza prstom na svilenu haljinicu, zatim na sebe i nasmei se; slatkim smekom, bez ikakvog zna enja, kao beba. Iz nekog skrivenog depi a, uivenog na suknjici haljine, ona izvadi neto majuno i prui ga Gedu. Bio je to potamneli komadi metala, moda par e nekakvog polomljenog nakita, polukrug ne ega to je verovatno bio prelomljeni prsten. Ged ga pogleda i htede da joj ga vrati, ali mu na pokretima pokaza da ga uzme; i nije se smirila sve dok ga nije uzeo; onda klimnu glavom i opet se nasmei; darivala ga je. Ali, haljinicu je opet paljivo zamotala u masne krpe i vuku i noge otelesala natrag u kolibu da sakrije tu divnu stvar icu. Ged stavi prelomljeni prsten u dep svog konog kaputi a sa gotovo isto tolikom panjom, jer mu se srce ispunilo saaljenjem. Pogodio je da to dvoje mra da su deca neke kraljevske porodice iz kargadskog carstva; neki tiranin ili otima prestola, koji se bojao da prolije kraljevsku krv, bee ih poslao jo kao malu decu da budu ba eni na neko pusto ostrvce daleko do Karego-Ata, pa ako preive - preive. De ak mora da je imao osam ili deset godina, a mala prinzeca je sigurno jo bila lepa razvijena i otporna beba,odevena u haljinicu od svile i bisera; i preivili su, i ostali da ive, tako zajedno, etrdeset godina, pedeset godina, potpuno sami na steni usred okeana, princ i prinzeca carstva Samo e. Ali ta se u stvari dogodilo i koliko je njegova pretpostavka bila ta na saznao je tek kada ga je, godinama kasnije, traganje za Prstenom Eret-Akbe odvelo do carstva Kargda, i do grobnice Atuana. Tre i dan njegovog boravka na ostrvu zapo eo je bledim, tihim izlaskom sunca. Bio je to dan Sun eve povratnice, najkra i dan u godini. Njegov brodi od drveta i magije, otpadaka i arolija, bio je spreman da isplovi. Pokuao je da objasni starcima da e ih rado povesti do bilo koje naseljene zemlje, Gonta, Spivija ili Torikla; ostavi e ih, ak, ako tako ele, i na nekoj usamljenoj obali Karego-Ata, iako Kargijske vode nisu obe avale mnogo bezbednosti oveku sa Arhipelaga, koji bi se usudio da uplovi u njih. Ali oni odbie da napuste svoje pusto ostrvo. Starica kao da nije razumela ta zna e njegovi pokreti ruku i tihe re i; starac je, me utim, razumeo, i odbio. Njegove uspomene na druge zemlje sada su se svodile jo samo na detinje traume, pune krvi, divova i vrtanja; Ged mu je to jasno video na licu, dok je vrteo glavom i opet vrteo glavom. I tako Ged toga jutra napuni meinu od fokine koe kinicom iz bunara, i poto staricima nije mogao druga ije da zahvali to su mu pruili malo vatre i drva, i poto ni za staricu nije imao onakav poklon kakav bi joj rado dao, u inio je za njih ono to je mogao i bacio ini na taj slankasti, nepouzdani izvor vode. Boda je smesta stala da navire kroz pesak, bistra i slatka kao da poti e iz nekog planinskog izvora na Gontu, i nikada vie nije presuila. Zahvaljuju i tome, to mesto na kome nema ni ega sem kamenja i pe anih dina sada
je uneto u kartu i ima svoje ime; mornari ga zovu Ostrvo s izvorom. Ali kolibice vie nema, i oluje mnogih zima koje su od tada protekle potpuno su raznele tragove ono dvoje koje je tu provelo itav ivot u usamljenosti i usamljeno i umrlo. Ostali su skriveni u kolibici, kao da se boje da gledaju kada je Ged porinuo svoj brod sa peskovitog, junog kraja ostrva. Pustio je da zemaljski vetar, koji je ravnomerno duvao sa severa, nadme njegovo jedro od magijskog tkanja, i brzo se udaljio preko mora. Ovo traganje po moru bilo je zaista neobi no, jer, kao to je Ged dobro znao, on je tu bio lovac koji nije znao ni ta lovi, ni gde bi to, u itavom Zemljomorju, moglo tog asa biti. Mora loviti po instinktu, na slepo, na sre u, kao to je i ono njega lovilo. Svako od njih dvoje bilo je slepo za ono drugo. Geda su veoma zbunjivale neopipljive senke, ba kao to su senku zbunjivali dnevna svetlost i opipljivost stvari. Ged je bio siguran samo u jedno: da je ovoga puta zaista on taj koji je lovac, a ne onaj koga love. Jer, kada ga je onmomad senka prevarom nasukala na stene, mogla je da radi s njim ta joj je volja sve vreme dok je onako leao polumrtav na obali i zaslepljen mrakom i olujom na pe anim dinama; ali, nije iskoristila tu priliku. Prevarila ga je i smesta pobegla, ne usudivi se da se opet suo i s njim. Po tome je video da je Ogion bio u pravu: senka ne moe da se hrani njegovom mo i dokle god on bude okrenut protiv nje. Mora, dakle, i dlje biti protiv nje, goniti je, premda joj se trag ve zameo u irokom moru, a on se nije mogao upravljati ni po emu, sem po nadi da e mu zemaljski vetar koji je duvao na jug doneti sre u, i po nekom nejasnom predose anju da je najbolje da se kre e u pravcu juga ili istoka. Pre nego to je pala no ugledao je sa leve strane daleke, nejasne obrise nekog velikog kopna, koje mora da je bilo Karego-At. Bio je ta no na morskim saobra ajnicama tog varvarskog naroda. Napregnuto je osmatrao, ne bi li ugledao neki dugovati kargijski brod ili galiju; i se ao se, doj je jedrio kroz ve ernje rumenilo, onoga jutra u selu Deset jova, dok je jo bio de ak, ratnika sa perjanicoma, vatre, magle. I dok je mislio na taj dan, odjednom mu puknu pred o ima, uz strahoviti mir u srcu, da ga je senka prevarila njegovom vlastitom varkom, da je na njega navukla onu maglu na moru kao da je dovla i iz njegove vlastite prolosti, i pomo u nje mu onemogu ila da predvidi opasnost i prevarom ga namamila u smrt. Zadrao je kurs ka jugoistoku, i kopno mu nestade s vidika kada je no prela preko isto ne ivice sveta. Doline talasa su ve bile ispunjene mrakom,dok su im se vrhovi blistali odravaju i jasnu, rumenu svetlost sa zapada. Ged glasno zapeva Zimsku obrednu pesmu, kao i ona pevanja iz Podviga kraljeva koji se mogao setiti,jer te se pesme pevaju na praznik Sun eve povratnice. Glas mu je bio jasan, ali se ipak jedva uo u ogromnoj tiini morskog prostranstva. No je stigla veoma brzo, a s njom i zimske zvezde. Nije ni trenuo te najdue no i u godini, posmatraju i zvezde koko ase penju nebeskim svodom dolaze i njemu sa leve strane i polako uranjaju u daleke crne vode s desne; i sve vreme ga je neumorni zimski vetar nosio ka jugu, preko nevidljivog mora. Uspevao je da zaspi tek s vremena na vreme, i odmah se trzao. amac kojim je plovio nije, u stvari, bio nikakav amac, ve neto poluvradbina polu drveni otpaci i naplavine, koje bi se, raspale i ratrkale po vodi, kao i sve druge male naplavine. Jedro, tako e, budu i da je bilo istkano od vetra i magije, ne bi dugo izdralo ako on zaspi, ve bi se samo pretvorilo u daak vetra. Gedove su vradbine bile delotvorne i snane, ali kada se primene na tako malo opipljive materije, kao to su bili ti komadi i drveta, mo koja ih odrava mora stalno da se obnavlja i podsti e; eto, zato nije smeo da zaspi. Lake i bre bi se kretao da se pretvorio u sokola ili delfina,ali Ogion mu bee savetovao da se vie ne pretvara u druga obli ja, a on je ve nau io da ceni Ogionove savete. I tako je jedro u pravcu juga pod zvezdama koje su se kretale ka zapadu, a duga no je sporo proticala,dok se napokonprvi dan nove godine nije zasvetleo nad itavim morem. Ubrzo nakon sun evog izlaska ugledao je ispred sebe kopno, ali je sporo nepredovao k njemu. Zajedno s pojavom dana nestalo je zemaljskog vetra. On podie malo magijskog vetra u svoja jedra, tek toliko da ga dotera do kopna. Pri pogledu na njega opet se u njemu javi strah, paraliu i uas, koji ga je navodio
da se okrene, da pobegne. Ali on nastavi da sledi taj strah onako kako to lovac sledi tragove divlja i - iroke, ravne tragove medve ih stopala iznad kojih se vide otisci kandi, koje se svakog trenutka mogu ustremiti na njega iz umskog gustia. Jer, sada je bio sasvim blizu; ose ao je to. Bilo je to neobi no kopno, koje se sve vie uzdizalo nad vodom, onako kako mu se pribliavao. Ono to je izdaleka izgledao kao jedan jedini planinski lanac, izdelilo se postepeno na nekoliko strmih vrhova, moda ak i vie ostrva, izme u kojih je more teklo uzanim kanalima. Ged je svojevremeno skapavao nad mnogobrojnim kartama i mapama u Usamljenoj kuli Velikog majstora Imenovanja na Rouku, ali one su prikazivale uglavnom Arhipelag i unutranja mora. Ali on se sada nalazio izvan tog podru ja, u Isto nom Prostranstvu, i nije bio u stanju da pogodikoje je to ostrvo. Ali, nije mnogo ni lupao glavu o tome. Jer, pred njim je leao strah; vrebao je na njega ili eleo da mu umakne kroz ume i padine ostrva, dok je on iao pravo k njemu. Sada su se mra ne i umom okrunjene okomite stene ve visoko nadnosile iznad njegovog broda, a pena talasa to su se ute i razbijali o kretavu obalu, poput pahuljica i lupkala, o jedro, dok ga je magijski vetar pronosio izme u dva ogromna rta u moreuz, u morsku stazu koja se pred njim protezala daleko u dubinu ostrva, uzana koliko za duinu dve galije postavljene popreko. Sputano more bilo je nemirno i stalno se komealo oko strmih obala. Nije bilo pe anih ala, jer stene su se sputale okomito pravo u vodu, koja je bila tamnija zbog njihove senke. Nije bilo vetra, nije se uo ni jedan jedini um. Senka ga je, jednom, prevarom namamila u pustare Oskila; zatim ga je prevarom namamila da se u magli nasu e na stenje; ho e li ga prevarom namamiti na neto i po tre i put? Da li je on to doterao nju ovamo, ili je ona njega domamila u klopku? Nije znao. Znao je samo da ga raspinje strah, i bio je siguran da mora nastaviti i da mora uraditi ono to bee naumio: uloviti zlo, progoniti svoj strah sve do njegovog izvorita. Krmanio je brodom veoma oprezno, motre i ispred sebe, iza sebe, uz stene, niz stene, s obeju strana. Sunce novog dana bee mu ostalo iza le a, osvetljavaju i otvoreno more. Ovde je sve bilo u mraku. Otvor kojim je uao u moreuz, sada, kada se osvrnuo za sobom, bio je nalik kakvim osvetljenim ulaznim vratima. Zid od kamena se dizao vie i sve vie dok se pribliavao korenu planina iz kojeg behu iznikle, dok je vodenastaza postajala sve ua. Oto je motrio ispred sebe, u mra ni prorez, i levo i desno, uz ogromne, pe inama izbuene i lavinama obruene padine na kojima se bilo zgurilo drve e sa korenima do pola u vazduhu. Sve je mirovalo, kao zale eno. Sada se ve pribliavao kraju morskog kanala, na kome se uzdizala visoka, izbrazdana, beli asta kamena gromada, o koju se poslednji talasi i malaksalo lupkali, svedeni na irinu obi nog poto i a. Obrueno stenje i istrulela stabla i korenje kvrgavog drve a ostavljali su mesta tek da se jedva pro e. Klopka: mra na klopkapod korenovima neme planine, i on se naao u njoj. Nita se nije micalo ni ispred njega, ni iznad njega. Sve se uko ilo, kao mrtvo. Vie nije mogao dalje. Po eo je da okre e amac da se vrati, paljivo rade i bajalicama i veslom, da ne bi udario o podvodne stene,ili se upetljao u zamreno korenje i granje, sve dok mu pramac nije ponovo gledao ka izlazu; i ba kada se spremao da podigne vetar koji e ga vratiti istim putem kojim je i doao, re i bajalice mu zastadoe u grlu, a srce mu se namah sledi. Osvrnuo se i pogledao. Senka je stajala u amcu iza njega. Da je zakasnio samo za trenutak, bio bi izgubljen; ali, bio je spreman, i on se baci da zgrabi to to je lelujalo i podrhtavalo, tako re i nadohvat ruke. Tu mu vie ne e pomo i nikakva arolija, ve samo vlastito telo, ivo telo protiv neivog. Napao je nemo, bez re i, i bord se, usled njegovog iznenadnog okreta i bacanja u vazduhu nakrenu i utonu u vodu. A bol mu probode ruku i grudi, tako da za trenutak izgubi dah; ispuni ga neka ledena groznica i o i mu izgubie vid; ipak, u rukama kojima je bio zgrabio senku nije bilo ni ega tama, vazduh. Spota e se, posrnu, zgrabi katarku da se zadri, i svetlost mu se uz eksploziju vrati u o i. On ugleda kako se senka drhte i, plaho udaljava od njega i skuplja,a onda se odjednom protee u neizmerne visine, daleko iznad katarke, iznad njega samog. A onda kako se, poput crnog dima na vetru, skuplja u kolut i
bei, potpuno bezobli na, niz vodenu stazu ka sjajnoj kapiji na ulazu, izme u dve stene. Ged klonu na kolena. Maleni, arolijama skrpljeni brod opet se uspravi, i uz ljuljanje se postepeno sasvim umri, plutaju i po uzburkanim talasima. On se spusti na njegovo dno, obamro, bez ijedne misli u glavi, bore i se da udahne vazduh, sve dok ga hladna voda koja mu je navirala ispod aka ne upozori da mora da se pobrine za amac, jer su ini koje su ga drale vezanog u celinu bile oslabile. Ged ustade, pridravaju i se za tap-katarku, i ponovo, to je bolje mogao, istka ini vezivanja. Bio je sav smrznut i iscrpljen; ruke i noge su ga ljuto bolele, i u njemu nije bilo ni trunke mo i. On poele da legne odmah tu, na tom mra nom mestu gde se sastaju more i planina, i da spava, spava, ljuljukaju i se na nemirnoj vodi. Nije znao da li je to tako iscrpljen zbog neke crne magije koju je senka moda upotrebila protiv njega dok je beala, ili zbog ljute hladno e njenoga dodira, ili je to, jednostavno, bila posledica izgladnelosti, nispavanosti i opte slabosti; tek, borio se protiv iscrpljenosti jedva primoravi samoga sebe da podigne slabi magijski vetar u jedra i da krene niz mra ni morski rukavac u pravcu u kojem bee pobegla senka. Strah je bio potpuno i ezao. Ali, bee i ezla isva radost. Vie to nije bio lov. Vie nije bio ni lovac ni lovina. Sreli su se i dodirnuli po tre i put; on se svojevoljno okrenuo prema senci, ele i da je uhvati svojim ivim rukama. Nije je uhvatio, ali je zato izme u njih uspostavio vezu, lanac na kome nije bilo ni jedne lomljive karike. Vie nije ni bilo potrebno da lovi senku, da ide njenim tragom, niti je njoj vie vredelo da bei. Nijedno od njih dvoje vie nije moglo da pobegne. Kada kucne as njihovog poslednjeg sastanka, sre e se na istom mestu. Ali, do tog asa, i na drugim mestima, za Geda vie ne e biti mira ni spokoja, po danu ili po no i, na kopnu ili na moru. Sada je najzad saznao, i to saznanje mu je bilo teko, da njegov zadatak nikada nije bio da uniti ono to sam bee na inio, ve da zavri ono to je zapo eo. Isplovio je na pu inu izme u dve mra ne okomitestene, i tamo, na morskim prostranstvima, blistalo je jutro, a povoljan vetar je duvao sa severa. Ispio je ono malo vode to mu bee preostalo u meini od fokine koe, i okrenuo krmu da zaobi e najzapadniji deo kopna, tako da je najzad dospeo u iroki morski rukavac koji je leao izme u tog ostrva i jednog drugog, zapadno od njega. Tek tada je prepoznao mesto, prisetivi se geografskih karata Isto nog Prostranstva. Bile su to ake - dva usamljena ostrva koje svoje prste-planine pruaju na sever, u pravcu zemlje Kargad. Proao je izme u njih, i kako je popodne po elo da se smra uje zbog olujnih oblaka koju su stali da pristiusasevera, on pri e obali, na junom primorju zapadnog ostrva. Video je da se tamo nalazi neko malo selo, iznad peskovitog ala gde se neki potok hitro uliva u more; nije ga mnogo brinulo kako e ga tamo do ekati, samo da stigne do malo vode, toplote ognjita i malo sna. Seljani su bili neotesani i stidljivi, prepali su se od arobnjaka kog tapa, sumnji avo zagledali nepoznato lice, ali su ipak ukazali gostoprimstvo onome koji im je doao sasvim sam, preko mora, da se skloni od oluje. Dali su mu meso i pi a do mile volje, podarili mu udobnost ognjita i radost da opet uje ljudske glasove kako govore njegovim, hardijskim jezikom, a na kraju - i to je bilo najbolje od svega - dali su mu tople vode da spere sa sebe hladno u i morsku so, i postelju da u njoj zaspi. 9. IFI Ged je tri dana proveo u tom selu na Zapadnoj aci, oporavljaju i se i pripremaju i sebi brod koji ne e biti od vradbina i drvenih naplavina, ve od vrstog drveta, dobro u vr enog kumama i klemama, sa vlastitom, masivnom katarkom i jedrom, tako da moe i lako da plovi i da zaspi kad mu se prispava. Kao ve ina brodi a i amaca na Severu i u Prostranstvima bio je gra en na preklop, tako da su mu se daske trupa ukrtale ivicama jedna preko druge, i jo bile uglavljene jedna u drugu, da konstrukcija bude to vr a na otvorenom oru; svaki je deli na njemu bio vrst i dobro napravljen. Ged mu jo vie oja a drvo duboko ga proevi inima,jer je o ekivao da e tim bordi em morati daleko da
stigne. Bio je sagra en za dva do tri oveka, a starac ije je vlasnitvo bio rekao mu je da se on i njegova bra a u njemu preturili dosta oluja preko glave i da ih je uvek valjano vozio. Za razliku od lukavog ribarasa Gonta, ovaj je starac, iz straha i potovanja prema arobnjaku, bio spreman da mu pokloni amac. Ali Ged mu je ipak platio, onako kako to arobnjaci rade, izle ivi ga od katarakta od kojeg je ve trebalo da oslepi. A onda mu presre ni starac re e: "Zvali smo ovaj amac Pe ani moljac, ali ti mu daj ime Dalekovidi, i naslikaj mu dva oka na pramcu, i moja zahvalnost e kroz njih motriti i uvati te od stenja i grebenja. Jer, ve bejah zaboravio koliko svetlosti ima u svetu, dok mi je ti nisi vratio." Za vreme koje je proveo u tom selu ispod planinskih uma na aci Ged je obavio jo neke poslove,, poto mu se mo u me uvremenu vrtila. Ovi su ljudi bili isti kao i oni koje je poznavao dok je bio de ak u Severnoj dolini Gonta, premda su ovi bili siromaniji ak i od njih. S njima se ose ao kao kod ku e, onako kako se nikada ne bi ose ao na dvoru bogataa, i znao je, i ne pitaju i ih ta ih titi. Zato je inima izle io ili zatitio decu koja su bila kljasta ili nenoga zdravlja, i pove ao oskudno seosko bogastvo u kozama i ovcama; upisao je runu Simn na vretena i razboje, na vesla i oru a od kamena i bronze koje su mu donosili, da bi te stvari dugo radile kako valja; a runu Pirr zapisao je na njoj od poara, vetra i bezumlja. Kad mu je amac Dalekovidi bio spreman i dobro natovaren zalihama svee vode i suene ribe, ostao je u selu jo jedan dan, da njihovog mladog peva a nau i da peva Podvige Moreda i Hevnorsku pesmu. Brodovi sa Arhipelaga retko su zalazili do aka; pesme spevane jo pre stotinu godina bile su novost ovim seljacima, a umirali su od elje da sluaju juna ke pesme. Da Ged nije nosio teret onoga to je trebalo da uradi, rado bi proveo s njima jo nedelju ili mesec dana, da im peva sve to zna,da velike pesme postanu poznate na jo jednom ostrvu. Ali, nije bio slobodan, i slede eg jutra razvio je jedro i krenuo pravo na jug, preko irokih mora Prostranstva. Jer, senka je bila otila u pravcu juga. Nije morao da baca ini nalaenja da bi znao kuda e; znao je, isto onako sigurno kao da ih povezuje nevidljivi konac koji se razmotava, bez obzira koliko milja, mora ili ostrva stajalo izme u njih. I tako je polako i sigurno, i ni emu se novom ne nadaju i, krenuo putem kojim je morao i i; i vetar i voda su ga nosili na jug. itav je dan i no proveo jedre i usamljen na pu ini,a slede eg dana nai e na malo ostrvo, za kojemu rekoe da se zove Vemi. Ljudi u malom pristanitu gledali su ga podozrivo, i njiov se vra ubrzo pojavi, hitaju i k njemu. Ispitiva ki je odmerio Geda, a onada se poklonio i rekao glasom koji je delovao i oholo i ulagiva kiu isti mah: "Vae gospodstvo, robnja e! Oprostite mi za ovu smelost i ukaite nam ast da primite od nas sve to vam moe u putu zatrebati hranu, pi e, tkaninu za jedra, konopce, - moja k i je upravo na putu ovamo, nose i par svee ispe enih kokica - ali mislim da e bolje biti da nastavite odmah sa putovanjem i napustite ovo mesto to pre moete. Ljudi su unezvereni. Jer, ne tako davno, u stavri prekju e, vi ena je jedna osoba kako peke prelazi preko naeg ostrva sa severa ka jugu, a da se nije videloda je prispela ikakvim amce, niti da je amacem napustila ostrvo, a ini mi se i da je bila bez senke. koji su videli tu osubu, kau mi da je pomalo li ila na vas." uvi te re i Ged samo obori glavu, okrenu se i po e pravo na dokove Vemia i isplovi, a da se nijednom nije osvrnuo. Nije bilo nikakve koristi da prepada ostrvljane ili da se svadi s njihovim vra em. Radije e jo jednom prespavati na moru, i razmisliti o ovoj novosti koju mu je vra saoptio, jer ona ga je grdno zbunila. Tako pro e dan, i pro e i no , a sumorna kiica aputala je nad morem dokle god je trajao mrak, a i tmurna zora. Severni povetarac i dalje je nosio Dalekovidog napred. Kada je prevalio podne vetar i sumaglicase podigoe, i Ged ugleda kako se pravo pred njim ispre uju niski, modri bregovi velikog ostrva, osvetljeni na tim varljivim zimskim suncem. Dim iz ognjita je, tako e modar, lebdeo nad kosim krovovima gradi a posejanih me u tim brdima, i taj je prizor godio oku, razbijaju i monotoniju iroke pu ine. Ged krenu za jednom malom flotom ribarskih amaca i stie za njima do njihove luke, i penju i se ulicama grada u pozla eno, zimsko ve e, prona e jednu
kr mu koja se zvala Harrekki, gde su mu toplo ognjite, pivo i pe ene ov je grudi, razgalili i telo i duu. Za stolovima u malenoj kr mi bila su i dva druga namernika, trgovci iz Isto nog prostranstva, ali ve ina sveta su bili ljudi iz grada koji behu navratili na dobro pivce i aicu razgovora, da izmenjaju novosti. Nisu bili grubi i stidljivi kao ribari na akama, ve istinski gradski momci, ivoga duha i spokojni. Svakako da su odmah u Gedu prepoznali arobnjka, ali niko nije o tome progovorio nijednu re , izuzev to je kr mar u govoru (a bio je zaista brbljiv ovek) pomenuo da taj gradi , Ismej, ima veliku sre u i neprocenjive blagodeti to u njemu ivi pravi pravcati arobnjak, jedan od onih to su se kolovali na Rouku, i kome je sam Arhimag dao tap, i koji, iako trenutno boravi van grada, ivi u svojoj porodi noj ku i i poreklom je iz samog Ismeja, u kome, prema tome, ne postoji potreba da jo jednim znalcem Vrhunske magije. "Kao to kae poslovica - Dva tapa u istom gradu kadtad e se ukrasti, zar nije tako, Vae gospodstvo?" re e vlasnik kr me, nasmejan i zra e i od zadovoljstva. I tako je Ged bio obaveten da kao putuju i arobnjak, onaj koji trai uhljebe pomo u svog zanata, ovde nije poeljan.Tako su ga otvoreno oterali iz Vemia, a u tivo i na uvijen na in iz Ismeja, i on se zaista zapita zbog ega su mu pri ali da u Isto nim Prostranstvima ivi ljubazan svet. To ostrvo je bilo Ifi, ostrvo na kome se rodio njegov prijatelj Ve . Nije ni izdaleka delovalo tako gostoprimljivo kao to mu Ve bee pri ao. A ipak je video da su im lica istinski prijazna. Posredi je bilo samo to da su nekako ose ali ono to je on i sam znao: da je druk iji, odvojen od njih, obeleen prstom sudbine i da ide za jednim mra nim stvorom. Bio je kao hladan vetar kad dune kroz vatrom osvetljenu sobu,kao crna ptica-zlosutnica koju je vetar naneo iz neke neznane zemlje. to pre bude otiao, ponevi sa sobom svoje proklestvo, utoliko bolje za ove ljude. "Traim nekoga", re e on kr maru. "Prove u ovde samo dan ili dva."Ton mu je bio bezbrian. Vlasnik kr me, bacivi pogled na ogromni tap od tisovine naslonjen u uglu,ne odgovori mu, ve mu samo jo jednom napuni kriglu sme im pivom,dok se pena nije prelila preko ivice. Ged je znao da bi trebalo da preno i u Ismeju samo jedanput. Nisu ga s rado u do ekali ni ovde, niti e to, bez sumnje, u initi na bilo kom drugom mestu. Mora pravo tamo kuda ga vodi put. Ali, bilo mu je muka od ledenog, pustog mora i tiine u kojoj mu se niko nije obra ao nijednom re ju. On obe a sebi da e provesti samo jedan dan u Ismeju i oti i sutra ujutro. Zato se ujutro nije urio da ustane; kad se probudio, primicale su reteke snene pahuljice, i on je dokoli ario po ulicama i sokacima gradi a, posmatraju i ljude kao idu za svojim svakodnevnim poslom. Neko vreme je gledao decu, umotanu u krznene pelerinice, kako se igraju sa dvorcem od snega i prve Snea Beli a; slua je ogovara e kako brbljaju, dovikuju i se preko ulice, svako na svojoj otvorenoj kapiji; posmatrao je neko vreme kova a bronze kako radi, dok mu jedan zajapureni malia,sav oznojen, pumpa vazduh iz mehova u jamu za taljenje, povla e i ru ice gore-dole; kroz prozore, okupane rumenom svetlo u inutra, jer se ve po elo smra ivati, gledao je ene za razbojima, kako se na as okre u da kau neto ili se samo nasmee muu ili de ici, tamo unutra, u svojim toplim domovima. Ged je sve to gledao spolja,odvojen i usamljen i bivalo mu je sve tee, iako nije hteo sam sebi da prizna da je tuan. Kad se sasvim smrklo i dalje je tumarao ulicama, nerado pomiljaju i da se vrati u kr mu. uo je kako neki ovek i devojka veselo rzgovaraju dok su silazili niz ulicu i prolazili mimo njega ka gradskom trgu, i tad se odjednom okrete, jer prepoznade ovekov glas. On po e za njima i sustie ih, prilaze i im s le a u sumraku pozne ve eri, osvetljen samo odsjajem udaljenih uli nih svetiljki. Devojka ustuknu, ali se mukarac otro zagleda uu njega, a onda naglo podie tap koji je nosio u ruci i ispre i ga izme u njih kao ogradu, da predupredi napad ili neko drugo zlo. Tu Gedu najzad prevri. Glas mu je malo podrhtavao kad re e: "Mislio sam, Ve e, da e me poznati." ak i tada, Ve za trenutak ostade neodlu an. "Poznajem te," re e on napokon i spusti tap, pa uze Geda za ruku i obgrli ga drugom oko ramena. "Poznajm te! Dobro doao, prijatelju moj, dobrodoao! Kako sam te gadno do ekao, kao da si zli duh koji mu prilazi s le a - a toliko sam ekao da mi do e,toliko sam ti se nadao..."
"Dakle, ti si taj arobnjak kojim se hvale i Isjemju? Ba sam se pitao..." "O, da. Ja sam taj njihov arobnjak; ali, pre svega da ti objasnim neto. Da vidi zato te odmah nisam poznao, mom e. Moda sam te isuvie paljivo traio. Jer, pre tri dana... da nisi slu ajno bio na Ifiu pre tri dana?" "Ju e sam stigao." "Pre tri dana, u Kvoru - to ti je jedno selo malo vie uzbrdo - video sam te na ulici. U stvari,video sam neku vrstu predskazanja da dolazi, ili, bolje re eno, video sam neku vrstu imitacije tebe, ili, jo bolje, oveka koji je li io na tebe. Bio je ispred mene, izl azio je iz grada, i zaao je iza ugla upravo u asu kad sam ga spazio. Pozvao sam te, i nije bilo odgovora; potr ao sam, ali nisam vie nikoga video; ak ni tragove, iako je tlo bilo zale eno. Sve mi je to izgledalo krajnje sumnjivo, i sada, kad sam te video kako ovako prilazi iz mraka, pomislio sam da je to opet neka prevra. Izvini, Gede." Izgovorio je Gedovo ime istinsko ime tako tiho, da ga devojka koja je stajala malo pozadi, ekaju i. nije mogla uti. Ged tako e odgovori veoma tiho, da bi mogao upotrebiti prijateljstvo istinsko ime: "Ne mari, Estariole. Ali ovo jesam ja, i veoma se radujem to te opet vidim..." Ve je u njegovom glasu nau io moda vie od obi nog radovanja. Jo je drao Geda za rame,i sada mu odgovori, Istinskim jezikom: "Nevolja te je meni dovela, i dolazi mi iz mraka, Gede, pa ipak, tvoj dolazak je velika radost za mene." A onda nastavi svojim hardijskim sa jakim prizvukom nare ja Prostranstva: "Hajde, po i sa nama, idemo ku i, vreme je da u emo i sklonimo se od mraka! Ovo je moja sestra, najmla a od nas i lepa od mene, kao to vidi, ali ni blizu tako pametna: zove se Derou. Derou, ovo je Jastreb, najbolji od sviju nas i moj prijatelj." "Vae gospodstvo, arobnja e", pozdravi ga devojka, i lepo uobli enim pokretima nakloni glavu i rukama pokri o i i znak potovanja, onako kako to rade ene u Isto nim Prostranstvima; kad nisu bile pokrivene, te o i su bile bistre, plahe i radoznale. Imala je otprilike etrnaest godina i bila je tamnoputa kao i njen brat, ali veoma vitka i nena. Na rukavu joj je visio, dre i se kandicama, majuni krilati zmaj,ne ve i od njene ake. Zajedno se potom uputie niz mra nu ulicu. "U Gontu se kae da su gontijske ene hrabre", primeti Ged, "ali tamo jo nikad nisam video curu koja nosi zmaja umesto narukvice." Na to se Derou nasmeja, i smesta mu odgovori: "Ali, ovo je samo hareki; zar na Gontu nema harekija?" A onda se za trenutak zastide i pokri o i. "Ne. Nemamo ni zmajeva. Zar to stvorenje nije zmaj?" "Da, ali sasvim mali. ivi u hrastovom drvetu, hrani se zoljama i crvi ima i vrap ijim jajima - nikada ne naraste vie od ovoga. Oh, Gospodine, brat mi je esto pri ao o ivotinjici koju ste vi imali, onoj maloj, divljoj, o otaku - da li ga jo imate?" "Ne, vie ga nemam." Ve se okrenu prema njemu,kao da eli da mu postavi pitanje, ali se ugrize za jezik i ne upita ga nita sve dok se nisu nali nasamo, mnogo kasnije, sede i iznad kamenog ognjita u Ve ovoj ku i. Iako je bio glavni arobnjak na Ifiu, Ve se bee nastanio u Ismeju, gradi u u kome se i rodio, i tu je sad iveo sa najmla im bratom i sestrom. Otac mu je bio imu ni pomorski trgovac, i roditeljska ku a je bila prostrana i sa debelim krovnim gredama, a svuda su se nalazili komadi koji su ukazivali na blagostanje jednog doma instva - lepa grn arija, ipke i posude od mesinga i bronze, lepo uobli ene, na izrezbarenim policama i kov ezima. Velika taonjanska harfa stajala je u jednom uglu dnevne sobe, a razboj za tapiseriju,koji je pripadao Derou, nalazio se u drugom, i njegovi drveni delovi bili su ukraeni inkrustacijama od slonova e. I tu je Ve , na svoj mirni i jednostavan na in, uspevao da bude i veliki arobnjak i glava porodice. Dvoje starih slugu, koji su napredovali u ivotu uporedosa svojim gazdama, evelo je u toj ku i, zatim brat, veseli mom i , i Derou, hitra i utljiva kao ribica, koja je dvojici prijatelja posluila ve eru i sela da jede zajedno s njima, sluaju i kako razgovaraju, a potom tiho nestala u pravcu svoje sobe. Sve je u toj ku i bilo dobro uhodano,
spokojno i sigurno; i Ged, osvrnuvi se po sobi osvetljenoj vatrom iz kamina,tiho re e: "Eto, tako treba iveti", i uzdahnu. "Pa, to je samo jedan od mnogih dobrih na ina", odvati Ve . "Ima i drugih. A sad mi ispri aj, de ko, ako moe, ta ti je sve dolo i otilo od tebe za ove dve godine od kako smo poslednji put razgovarali. I kai mi na kakav si to put krenuo, jer mi je jasno da ovom prilikom ne e jo dugo ostati s nama." Ged mu sve redom ispri a, i kada je zavrio, Ve dugo ostade ute i, utonuo u misli. Napokon re e: "I ja u s tobom Gede." "Ne." "Mislim da ho u." "Ne, nemoj, Estariole. Niti je ovo tvoj zadatak, niti tvoj dumanin. Ja sam sam krenuo na ovaj put zla, i ja u ga sam i zavriti, Ne elim da se nekome zbog toga desi neto loe, a najmanje tebi, Estariole, tebi koji si od samog po etka nastojao da mi zadri ruku da ne po inim zlo, Estariole..." "Ponos je kod tebe uvek ja i od razuma", dobaci mu prijatelj uz osmeh, kao da razgovaraju o ne em to im je obojici prili no nevano. "A sad, razmisli malo: to jeste tvoj zadatak, tu sumnje nema, ali ako ne uspe, zar ne bi bilo dobro da tu borbu jo neko, neko ko e mo i da upozori ljude u Arhipelagu? Jer ako te se do epa, senka e dobiti grozovitu mo . A ako ti pobedi nju, zar opet ne bi bilo dobro da tu bude jo neko ko e proneti glas o tome po Arhipelagu, tako da Podvig postane poznat i opevan? Znam da ti ja sam ne mogu biti od koristi; ali, ipak, mislim da bi valjalo da po em s tobom." Tako ube ivan Ged nije vie mogao da se suprostavi svom prijatelju, ve samo re e: "Nije trebalo da danas ostajem ovde. Znao sam, a ipak sam ostao." "Dva arobnjaka se nikada ne sretnu slu ajno, mom e", napomenu Ve . "Uostalom, i sam si kazao da sam bio uz tebe kad je ovo po elo. Red je da budem uz tebe i kad se zavri." On stavi jo drva na vatru, i obojica su jo malo utke zurili u njene plamenove. "Ima jo jedan o kome nisam nita uo jo od one no i na Okruglom brdu Rouka, i nikad se kasnije, dok sam bio u koli nisam usudio da pitam: Dasper." "On nikada nije uspeo da stekne tap. Jo tog istog leta napustio je Rouk i otiao na ostrvo O, da bude vra na dvoru gospodara O-tokna. To je sve to ja znam o njemu." Opet se neko vreme utali, posmatraju i vatru i uivaju i (bilo je ledeno te no i) u njenoj toploti koja im se razlivala po nogama i licu dok su sedeli u irokom ispustu oko ognjita, s nogama skoro u eravici. Ged najzad progovori, veoma tiho. "Samo se jednoga plaim, Estariole. Plaim se vie ako ti bude uz mene, nego da sam sam. Tamo, na akama, gde se morski rukavac zavravao u orsokakau, okrenuo sam se senci; bila mi je na dohvat ruke i zgrabio sam je - pokuao sam, bolje re eno. Ali, nisam uhvatio nita, nita mi nije bilo u ruci. Nisam mogao da je pobedim. Pobegla mi je. Ja sam krenuo za njom. Ali, to se moe ponoviti, moda i vie puta. Nad njom nemam nikakvu mo . Moda se sve ovo ne e zavriti ni smr u ni pobedom; ni im o emu bi se moglo pevati; jednostavno, ne e biti nikakvog kraja. Moda u morati da provedem ivot jure i od jednog kraja mora do drugog, od jednog kopna do drugog; u beskrajnom, uzaludnom nastojanju, tragaju i za senkom, za ne im ega nema." "Ne zbilo se!" uzviknu Ve , okrenuvi levu aku pokretom kojim se tera urok. Uprkos sumornim mislima Ged je morao da se nasmei, jer to je bila detinjarija, a ne prvo bajanje; u Ve u je oduvek bilo ne eg od te selja ke naivnosti. Ali, bio je otrouman, prodoran, i uvek je iao pravo u sutinu stvari. "To bi bilo veoma tuno", dodade on. "i nadam se da e se ispostaviti da nije tako. Radije bih pretpostavio da u videti kako se zavrava ono to sam video kako je zapo elo. Nekako e ve saznati njenu prirodu, njeno bi e, ta je ona, i tako uspeti da je zadri, vee i uniti. Iako je, moram priznati, pitanje zaista teko: ta je to... Ipak, neto me u svemu tome zabrinjava, neto to ne razumem. Izgleda da ta senka sada hoda unaokolo u tvom obli ju, ili, bar, u nekakvom koje ti je sli no, jer su je na Vemeu videli takvu, a i ja sam je video ovde, na Ifiu. Otkuda to i zato, i zato to nikada nije radila u Arhipelagu?" "Pa, kae se. Prostranstva imaju druga pravila."
"Da zna. Mogu ti posvedo iti da je tako. Ima ba dobrih vradbina koje sam nau io na Rouku i koje ovde uopte ne deluju, ili deluju u pogrenom pravcu; i obrnuto, ovde ima magije kakvu nikada nisam u io na Rouku. Svako kopno ima svoje sile, i to se vie udaljava od Unutranjih zemalja to manje moe da pogodi kakve e biti te sile i kako da ovlada njima. Ali, mislim da nisu samo one razlog to se senkasada tako izmenila." "Ne mislim ni ja. Mislim da je, kada sam prestao da beim od nje i okrenuo se protiv nje, to okretanje moje volje ka njoj, njoj dalo oblik, iako ju je isti taj in moje volje spre io da mi dalje oduzima snagu. Sve to radim, odraava se na nju; ona je moje delo." "Na Oskilu te je pozvala po imenu i tako te spre ila da upotrebi magiju protiv nje. Zato to isto nije u inila i na akama?" "Ne znam. Moda tek iz moje slabosti moe da dobije dovoljno snage na progovori. Skoro kao da govori mojim vlastitim ustima: jer, otkud bi znala moje ime? Kako je saznala moje ime? Lupao sam glavu o tome preko svih mora, od kako sam napustio Gont, i ne mogu da na em odgovor. Moda uopte nije u stanju da govori kada je u svom vlastitom obli ju, ve samo pozajmljenim jezikom, kao gebet. Ne znam." "Onda mora dobro da pazi, da je ne sretne u obli ju gebeta po drugi put." "Ne znam", odgovori Ged, pruaju i ake ka uarenom uglavlju, kao da iznutra, u sebi, ose a neku hladno u. "Mislim da se to vie ne e desiti. Ona je sada vezana za mene isto kao i ja za nju. Ne moe vie toliko da se oslobodi da bi mogla da se do epa nekog oveka i preuzme njegovu volju i bi e, kao to je u inilasa Skiorhom. Sad moe da u e samo u mene. Ako ikada ponovo izgubim snagu i pokuam da pobegnem od nje, da prekinem nau vezu, u i e u mene. A ipak, kad sam je drao svom snagom, prosto je isparila i pobegla mi... I to e opet uraditi, a ipakne moe nikad sasvim da pobegne,jer ja je uvek mogu na i. Postoji neraskidiva veza izme u mene i te zle, svirepe stvari i tako e ostati zauvek, samo ako ne saznam re kojom u mo i da ovladam njome: njeno ime." Utonuo u razmiljanja, prijatelj mu odvrati: "Ima li uopte imena u mra nim svetovima?" "Arhimag Gener je rekao da nema. Me utim, moj u itelj Ogion je rekao suprotno." "Prepirkama dva maga nikada kraja", navede stru izreku Ve , uz osmejak koji je bio pomalo mrk. "Ona koja je sluila Prastaroj mo i na Oskilu klela mi se da e mi Kamen re i kako se senka zove, ali ja na to ne dajem mnogo. Me utim, bio je tu i zmaj, koji se ponudio da trampi to ime u zamenu za svoje vlastito, da bi me se otarasio; i, ja mislim da tamo gde se dva maga prepiru, zmaaajevi moda znaju reenje." "Znaju ga, ali ga na zlo upotrebljavaju. Ali, kakav je to bio zmaj? Nisi mi rekao da si razgovarao sa zmajevima, od kad smo se poslednji put videli." Razgovarali su tako do duboko u no , i premda se sve uvekvra alo na gorko pitanje ta predstoji Gedu, njihovo zadovoljstvo to su se opet sreli nadja alo je sve crne misli;jer njihova je ljubav bila vrsta, i nisu je mogli pokolebati ni vreme ni okolnosti. Ujutro se Ged probudio pod krovom svog prijatelja, i premda je jo bio pomalo mamuran ose ao je takvo zadovoljstvo i mir, kao da se nalazi negde gde je savreno zati en od zla ili bilo ega r avog. Neto malo tog sanjivog spokojstva ostalo je uz njega tokom itavog dana, i on ga je primio, ne kao dobar predznak, ve kao dar. inilo mu se da e, naputaju i tu ku u, napustiti i poslednje uto ite i sigurnu luklu u ivotu, i zato je reio da uiva u tomsvom dremeu,ma kako kratak bio. Poto je morao da obavi jo neke poslove pre nego to otputuje sa Ifia,Ve je krenuo po drugim selima na ostrvu, zajedno sa de akom koji mu je bio egrt. Ged je ostao sa Derou i njenim bratom, Marom, koji je po godinama bio negde izme u nje iVe a. Delovao je kao sasvim obi an de ak, jer u njemu nije bilo tog dara, ili proklestva, kako ho ete, koji se zove magijska mo , i nikada nije putovao dalje od Ifia, Toka i Holpa, i ivot mu je bio lagodan ibez uzbu enja. Ged ga je posmatrao sa u enjem i donekle sa zavi u, a ta no je tako de ak posmatrao Geda: svakome od njih dvojice inilo se veoma neobi nim da onaj
drugi, tako razli it od njega, ima iste godine, devetnaest. Ged se udio kako neko ko je proiveo devetnaeset godina moe jo da bude tako bezbrian. Dive i se Marovom lepukastom, veselom licu, njegovo vlastito mu se inilo ispijenim i grubim, a nije ni slutio da mu Maro zavidi ak i na onim oiljcima, za koje je mislio da su tragovi zmajevih kandi i istinska runa i znak herojstva. Dva mladi a su e pomalo snebivala jedan pred drugim, ali Derou je ubrzo prestala da zazire od Geda, poto je bila u svojoj ku i, a uz to i njena gazdarica. Ged je prema njoj bio veoma blagonaklon, a ona ga je mnogo to-ta zapitkivala,jer Ve , kako je rekla, nikada nije hteo nita da joj kae. Poslovala je po ku i puna dva dana, pripremaju i i sue i poga e da ponesu na put, pakuju i osuenu ribu i meso i druge sli ne namirnice da im budu zaliha na brodu, sve doj joj Ged nije rekao da prestane, jer on nema nameru da putuje do Selidora bez zaustavljanja. "Gde je Selidor?" "Veoma daleko u Zapadnom Prostranstvu, gde ima zmajeva na svakom koraku, kao ovde mieva." "Onda boljeostani u Isto nom, nai zmajevi su malecki kao mievi. Dakle, eto, to je sve od mesa; jesi li siguran da e biti dovoljno? Sluaj, ne mogu da razumem; ti i moj brat ste obojica mo ni arobnjaci; samo mahnete rukom i promrljate neti i - bude tako. Kako to da onda ogladnite? Kada na moru do e vreme za ve eru, zato samo ne kaete Pita s mesom! i pojvi se pita s mesom i vi je pojedete?" "Paa, mogli bismo, zato da ne. Ali, ne volimo da nam zalogaje ine, kako narod kae, nae vlastite re i, Pita s mesom je ipak samo re i nita vie... Moemo da u inimo da dobije aromu, i ukus, ak i da nas zasiti, ali uvek e to ostati samo re . Zavara e stomak,ali gladan ovek od nje ne e dobiti snagu." " arobnjaci,dakle, nisu kuvari", primeti Maro, koji je sedeo preko puta Geda, sa suprotne strane ognjita u kuhinji, rezbre i poklopac za jednu kutiju od finog drveta; izu io je rezbarski zanat, ali nije ba bio oduevljen njime. "Niti su kuvari aarobnjaci, na alost", dobaci Derou kle e i na kolenima i pokuavaju i da vidi da li je dovoljno porumenela poslednja partija kola a koja se pekla u crepulji na ognjitu. "Ali, ipak ne razumem, Jastrebe. Videla sam svog brata, ak i njegovog egrta, kako u mraku stvaraju svetiljku samo pomo u jedne jedine re i: i ta svetlost sija, svetli, i nije to re , ve prava svetlost; vidi po njoj kuda ide!" "Dabome", odgovori Ged. "Svetlost je mo . Ogromna mo , i svi postojimo zahvaljuju i njoj, ali ona postoji nezavisno od naih potreba, sama po sebi. Sun eva svetlost i zvezdana svetlost su vreme, a vreme je svetlost. U sun evoj svetlosti, u danima i godinama, postoji ivot. Kada je mrak, ivot moe pozvati svetlost da mu pomogne, tako to e joj re i ime. Ali u svim drugim slu ajevima, kad god vidi arobnjaka da priziva neku stvr, neki predmet da se pojavi, to nije isto, jer on ne priziva nikakvu mo ve u od njega, i ono to se pojavi samo je opsena. Prizvati neto to uopte ne postoji, pozvati ga izgovaraju i mu istinsko ime, to je velika tajna i ne sme se oalko upotrebiti. Svakako ne zbog obi ne gladi. Derou, tvoj mali zmaj je ukrao kola ." Upijaju i svaku njegovu re i gledaju i netremice u Geda, dok je govorio, Derou nije ni primetila kako se hareki skotrljao sa tople drke ajnika iznad ognjita, gde je stajao kao pti ica na grani,i epao poga u ve u od sebe samog. Ona uze stvorenjce obraslo krljutima na krilo i stade ga hraniti mrvicama i komadi ima, dok je i dalje razmiljala o onome to joj je Ged rekao. "Zna i, ne moe prizvati pravu pitu sa mesom, a da ne poremeti ono o emu stalo pri a moj brat - kako se ono zvae?" "Ravnoteje", ozbiljno je dopuni Ged, jer je ona govorila veoma ozbiljno. "Da. Ali kada si ono pretrpeo brodolom, otplovio si odatle na amcu koji je bio napravljen najve im delom od arolije, i on nije putao vodu. Zar je i to bila opsena?" "Pa, delimi no je i bila, jer ja se ose am nekako nelagodno ako moram da gledam more kroz rupe na amcu, i zato sam ih koliko-toliko zakrpio, prosto radi utiska. Ali vrstina amca nije bila nikakav opsena, a ni prizivanje, ve je to bilo postignuto jednom druga ijom vetinom, inima vezivanja. Drvo je bilo
vezano u jeno, kao da je jedna jedina, cela stvar, amac. Jer, ta je drugo amac,ako ne stvar koja ne proputa vodu?" "Ja sam itekako izbacivao vodu iz nekih koji su je proputali", ponovo se oglasi Maro. "Pa, i moj bi proputa, da nisam neprestano obnavljao basmu." Ged se nagnu napred sa svog mesta u uglu i uze jedan kola i sa cigala, i po e da ga preme e po rukama. "I ja sam ukraokola ." "Ali si zato opekao prste. A kada bude jednom umirao od gladi, usamljen na pu ini izme u dalekih ostrva, seti e se ovog kola a i kaza e: Ah! Kuku meni! Da nisam tada ukrao kola , sada bih imao ta da pojedem. Evo, ja u pojesti kola moga brata, tako da obojica zajedno umrete od gladi..." "Eto, to zna i odrati Ravnoteje", primeti Ged,dok je ona uzimala i vakala vreli, nedope eni biskvit; i ona se od toga zakikota i zagrcnu. Ali uskoro potom, uozbiljivi se opet, ona re e: "Volela bih da sam zaista razumela sve to si mi govorio. Tako sam glupa." "Sestrice mala", re e joj Ged, "To samo zna i da sam ti neveto objasnio. Kad bismo imali vie vremena..." "Ima emo ga", zablista Derou, "kad mi se brat vrati i ti se vrati zajedno s njim, makar na kratko, ho e li?" "Ako budem u stanju", odgovori on ljubazno. Zavlada kratka pauza; i Derou upita, posmatraju i harekija kako se opet penje na svoju drku od ajnika. "Reci mi jo ovo, ako nije tajna: koje jo velike mo i postoje osim svetlosti?" "Nije tajna. Sve mo i izviru iz jedne i vra aju se u nju, mislim. Godine i rastojanja, zvezde i sve e, voda i vetar i arobnjatvo, vetina ovekove ruke i mudrost u korenu drveta: sve one nastaju zajedno. Moje ime i tvoje, i ime sunca, ili izvora vode, ili jo nero enog deteta, sve su to slogovi jedne jedine, neizmerne re i koju veoma, veoma polako izgovara zvezdani sjaj. Nema druge mo i. Ni drugog imena." Zaustavivi ruku s noem iznad rezbarije, Maro upita: "A smrt?" Devojka je sluala, a blistava, crna glavica joj je bila pognuta. "Da bi se izgovorila re ", polako odgovori Ged, "mora najpre postojati tiina. I pre i posle." Onda odjednom naglo ustade, dodaju i? "Ja nemam pravo da govorim o tome. Re koju je trebalo da samo ja izgovorim, izgovorio sam pogreno. Bolje da utim; ne u vie govoriti. Moda zaista i ne postoji istinska mo sem tame." I on napusti ognjite i toplu kuhinju, uzevi ogrta i izaavi napolje sam, u ledenu kiicu koja je rominjala na ulicama. "Uklet je", re e bojalljivo Mro, gledaju i za njim. "Mislim da e ga ovo njegovo putovanje na koje je krenuo odvesti u smrt", primeti devojka, "i on se toga boji, ali ipak nastavlja." Podigla je glavu dok je posmatrala, kroz crvene plamene jezike na ognjitu, paravac kojim je iao amac to je sam samcit stigao do njih preko zimskog mora, i opet odlazio u naputene vode. Tada joj u magnovenju navree suze na o i, ali ne re e ni re i. Ve se vratio slede eg dana, i oprostio se od dostojanstvenika grada Ismeja, koji su ga krajnje nerado putali da krene preko mora usred zime po smrtonosnom zadatku koji ak nije bio ni njegov vlastiti; ali, iako su mu prebacivali, nisu nita mogli u initi da ga zadre. Zamorivi se od tih staraca koji su mu zanovetali, on napokon re e: "Ja sam va, i po poreklu i po obi ajima, i po dunosti koju kod vas obavljam. Ja sam va asrobnjak. Ali krajnje je vreme da zapamtim da, iako sluim, ne sluim vama. Kad budem slobodan da vam se vratim, vrati u vam se; a do tada zbogom." U ranu zoru, dok je siva svetlost navirala na istoku iz morske pu ine, dva mladi a krenue na Dalekovidom iz luke Ismeja, podigavi sme e, vrsto istkano jedri u pravcu severnog vetra. Derou je stajala na dokovima i gledala ih kako odlaze, onako kako su ene i sestre mornara irom Zemljomorja oduvek stajale i pogledom ispra ale svoje mukarce; a one ne mau i ne dovikuju pozdrave, ve samo stoje nepomi no u ogrta ima sa navu enim kapulja ama, sivim ili sme im, tamo na obali, i postaju sve manje i manje, onako kako se voda koja ispunjava rastojanje izme u njih i amca postepeno pove ava. 10. NA PU INI
Luka sada ve bee potpuno utonula u more i nestala, a naslikane o i Dalekovidnog, stalno ispirane talasima, gledale su napred, na more koje je postajalo sve ire i sve praznije. Za dva dana drugovi pre oe rastojanje od Ifia do ostrva Soders, otprilike stotinu milja po najgorem vremenu i suprotnom vetrovima. Tamo su se samo na kratko zadrali u pristanitu, tek toliko da opet napune meine s vodom i kupe katranom premazano platno za jedra, da bi zatitili neto od svoje opreme od morske vode i kie u tom amcu bez palube. Nisu se ranije snabdeli time, jer arobnjaci obi no takve sitnice reavaju vradbinama, najneznatnijim i najprostijim vradbinama, a, u stvari, potrebno je samo malo vie magije da se morska voda u ini pitkom i tako utedi sebi trud noenja meina sa slatkom vodom. Ali Ged kao da nikako nije eleo da se koristi magijom, niti je doputao Ve u da to ini. Rekao je samo: "Bolje nemojmo", a prijatelj mu nije postavio nikakvo pitanje niti se upuistio u raspravu. jer od trenutka kad im se jedro prvi put nadulo na vetru obojica su osetila nekakvu zlu slutnju, ledenu kao i sam zimski vetar. Luka, pristanite, mir bezbednost, sve to je ostalo za njima. Behu se okrenuli posve u drugom pravcu. Sada su ili putem na kome je svaki doga aj morao da bude poguban, i nita se nije doga alo slu ajno. Na putu kojim su oni krenuli i najmanja bajalica mogla je da izmeni okolnosti i pomeri ravnoteu sile i sudbine; jer sada su ili ka samom sreditu te ravnitee, ka mestu na kome se susre u svetlost i tama. Oni koji tako putuju, paze na svaku re . Isplovivi ponovo i nastvaljaju i du obala Sodersa, na kojima su se bela polja pokrivena snegom u daljini stapala sa zamagljenim bregovima, Ged opet usmeri amac na jugu, i sada u oe u vode u koje veliki trgova ki brodovi Arhipelaga nikada ne zalaze, u krajnje grani ne vode Prostranstva. Ve nije postavljao nikakva pitanja o kursu kojim plove, znaju i da nije Ged taj koji o njemu odlu uje, ve ide tamo kuda mora. I kada se ostrvo Soders smanjilo i po elo da nestaje iza njih, i valovi stali da ume i zapljuskuju im provu, i ogromna, siva vodena ravnica ih obuhvatila sa svih strana, sve do linije gde se spajala s nebom, Ged zapita: "Koje zemlje lee pravo pred nama?" "Juno od Sodersa nema nikakvog kopna. Na jugoistoku e, posle dugog putovanja, nai i na veoma malo: Pelimer, Kornaj, Gosk i Astovel, koji se tako e zove i Poslednja zemlja. Iza njega nita sem mora." "ta je na jugozapadu?" "Rolemani, jedno od naih ostrva iz Isto nih Prostranstava, i neto malo ostrvca oko njega; a onda opet nita, dok ne u e u Juna Prostranstva: Rud i Tum, i ostrvo Er, na koje ljudi ne idu." "Mi moda ho emo", odvrati Ve . "To je veoma neprijatan deo sveta, kau, pun kostiju i zlih predskazanja. Mornari kau da se iz voda u okolini ostrva Er mogu videti zvezde koje se ne vide nigde na drugom mestu, i koje nikada nisu dobile svoja imena." "Da, se am se. Na brodu kojim sam prvi put dospeo na Rouk bio je jedan mornar koji je pri ao o tome. I pri ao nam je bajke o narodu Splavara u Junom Prostranstvu, koji izlaze na kopno samo jednom godinje, da naseku velike trupce za svoje splavove, a ostatak godine, sve te dane i mesece, plutaju noeni strujama okeana, i nikada ne ugledaju kopno. Voleo bih da vidim ta selasplavove." "Ja ne bih", re e Ve , razvukavi usta u osmeh. "Daj ti meni vrstu zemlju i svet koji na njoj ivi; neka more samo ostane tamo gde mu je mesto, a i ja u..." "Voleo bih da mogu da posetim sve gradove Arhipelaga", nastavi Ged, dre i palamar za okretanje jedra u ruci i posmatraju i siva prostranstva pred sobom. "Hevnor, u sreditu sveta, i Eju, gde su se rodili nai mitovi, i elijet sa uvenim fontanama na ostrvu Vej; sve gradove velikih zemalja. A i male zemlje, tako e one udne zemlje iz Spoljnih Prostranstava. Da preplovim celu Stazu Zmajeva, daleko na zapadu. Ili da otplovim na sever, kroz sante, pravo do zemlje Hogen. Neki kau da je ta zamlja ve a od celog Arhipelaga, a drugi, opet, vele da su to samo grebeni i stene sa ledom izme u. Niko ne zna. Voleo bih da vidim kitove u severnim morima... Ali, ne mogu. Moram tamo kuda me vodi ovaj put, i moram okrenuti le a lepim, osvetljenim obalama. Svu sun evu svetlost i sve gradove dalekih zemalja pro erdao sam za a icu mo i, za jednu senku, za tamu."
I kao to to ini svaki ro eni mag, Ged svoje strpljenje i svoje tugovanje sro i u pesmu, kratku tubalicu, vie zapevanje nego pevanje, koja se nije odnosila samo na njega; a prijatelj mu, u odgovor, uzvrati re ima heroja iz Podviga Eret Akbe: "O kada bih samo jo jednom video blistavo ognjite zemlje, te bele kule Hevnora..." I tako su plovili usko ome enim stazama preko vodene pustinje. Tog dana su videli samo jedno jato srebrnastih skua koje su stremile put juga, ali nijednom nije neki delfin isko io iz vode, niti je let nekog galeba ili morske laste prosekao sivi vazduh. A kad je istok potamnio i zapad se ozario. Ve izvadi hranu, podeli je i re e: "Ovo su poslednji ostaci piva. Pijem u zdravlje one koja se setila da ubaci ovo burence u amac, ua edne ljude po hladnom vremenu: za moju sestru Derou." Na to Ged prestade da se mu i crnim mislima i da zuri preko pramca u more pred njima, pa i on nazdravi Derou, moda jo iskrenije od Ve a. Pomisao ma nju vrati mu i uspomene na njenu mudru i detinjastu ljupkost. Razlikovala se od svih ljudskih bi a koja do tada bee upoznao. (A da li je ikada, uopte, upoznao neku mladu devojku? Ali, to mu nije palo na pamet). "Ona je kao ribica, kao belica koja pliva u bistrom potoku", re e on, "...bespomo na, a ipak je ne moe uhvatiti." Na to ga Ve pogleda pravo u o i, smeju i se. "Zaista si ro eni mag", re e on. "Njeno istinsko ime je Kest". Na prastarom jeziku kest zna i belica, to je i sam Ged dobro znao? i to ga razveseli od srca. Ali, posle nekog vremena, on tiho re e: "Moda nije trebalo da mi kae njeno ime." Ali Ve , koji nije to u inio tek onako, olako, odvrati: "Njeno je ime kod tebe isto tako sigurno kao i moje. A, osim toga, zar ga nisi ve i sam znao; nisam ni morao da ti ga kaem..." Rumenilo na zapadu pretvori se u pepeo, a pepeo u crni ugalj. More i nebo bili su crni, dokle god je oko dopiralo. Ged se oprui na dnu amca da odspava, umotan u svoj ogrta od vune i krzna. Ve , koji je drao palamar za okretanje jedra, tiho je pevuio Podvige Enlade, onaj deo gde pesma govori kako je mag Mored Beli isplovio iz Hevnora u svom dugovratnom brodu bez vesala, i doavi na ostrvo Soleu ugledao Elfaran u rascvetalim, prole nim vo njacima. Ged je zaspao pre nego to je pesma stigla do tunog zavretka njihove ljubavi, Moredove smrti, unitenja Enlade, dinovskih ledenih talasa koji su ve progutali vo njake Soleje. Probudio se pred pono i smenio Ve a, koji po e na po inak. Mali amac je ustro leteo preko uzburkanog mora, noen snanim vetrom koji mu je duvao u jedra, jure i naslepo kroz no . Ali oblaci na nebu se malo razbie, i pre zore tanki mese ev srp, blistaju i izme u sme ih ivica dvaju oblaka, prosu svoju slabu svetlost preko pu ine. "Mesec prelazi u mladinu", promrmlja Ve , kada se probudio u zoru, nakon to je hladni vetar neto oslabio. Ged podie pogled u pravcu bledog poluprstena iznad, tako e beli aste vode na istoku, ali nita ne re e. Mese eva mladina koja nastupi prva nakon Sun eve povratnice zove se Ugarnica, i stoji ta no nasuprot. Mese evim danima i Dugoj igri u letnjim mesecima. Nepovoljno doba godine za putnike i bolesnike; deci se ne daju njihova istinska imena dok traje Ugarnica, ne pevaju se Podvizi, ne otre se ma evi niti neko otro oru e, ne daju se zakletve. To je onaj mra ni pol u godini, kada je bilo ta to ovek preduzme ne ispadne kako treba. Posle tri dana plovidbe, nakon to su krenuli iz Sodersa, stigli su, prate i let morskih ptica i razne otpatke koji uvek plutaju u blizini kopna, na Pelimer, ostrvce zgureno visoko iznad debelog, sinjeg mora. Njegovi stanovnici govorili su hardijski, ali na svoj na in, tako da im je govor zvu ao neobi no ak i Ve ovom uhu. Mladi i su tu izali na obalu, da dopune zalihe svee vode i malo predahnu od plovidbe, i u po etku su naili na dobar prijem, svi su se za udili i uurbali oko njih. U glavnom gradu toga ostrva postojao je i vra , ali je bio lud. Bez prestanka je trabunjao o dinovskoj zmijurini koja glo e temelje Pelimera, tako da e ostrvo uskoro morati da zaplovi, kao amac kad mu se prekine uad to ga vezuje za obalu i da e tako, jednog dana, sti i do ivice sveta i pasti na drugu stranu. U po etku je u tivo pozdravio mlade arobnjake, ali kad je po eo da govori o zemlji stao je da ispod oka baca poglede na Geda: i odjednom je po eo da se derei da ih vre a nasred ulice, nazivaju i ih uhodama i
slugama Morske zemlje. Na to su Pelimerani prestali da ih gledaju ljubazno, jer on je, ipak, bio njihov vra , iako je bio lud. Zato Ged i Ve skratie svoj boravak i isplovie pre mraka, idu i stalno na jug i na istok. Tokom svih tih dana plovidbe Ged nikada nije zapodeo razgovor o senci, niti otvoreno o njihovom putu; a Ve mu je samo jednom postavio pitanje koje bi se priblino moglo dovesti u vezu s tim, kad je reko (nakon to su dugo vremena odravali isti kurs, to ih je odovodio sve delje i dalje od poznatih zemalja Zemljomorja): "Jesi li siguran?" Na to je Ged samo odgovorio: "A da li je gvo e sigurno gde lei magnet?" Ve je utke klimnuo glavom i oni nastavie put bez ijedne re i. Ali s vremena na vreme su razgovarali o vetinama i trikovima pomo u kojih su arobnjaci u davnim danima uspevali da otkriju skrivena imena opasnih i ubila kih sila i stvgorenja: kao je Nereger od Palna saznao ime Crnog Maga prislukuju i razgovor dva zmaja, i kako je Mored pro itao ime svog neprijatelja koje su ispisale kapi kie to su pale u prainu bojnog polja na visoravnima Enlade. razgovarali su o arolijama za nalaenje, prizivanjima i o onim Pitanjima Na Koja Se Mora Odgovoriti, i koja ume da postavi samo Veliki majstor Ustrojstva na Rouku. Ali Ged bi esto zavravao razgovor mrmljaju i one iste re i koje mu je Ogio rekao jo davno, jednog jesenjeg dana na obroncima planine Gont: "Da bi mogao uti, mora utati..." I za utao bi i utonuo u misli, satima, sve vreme dre i na oku more ispred amca. Ve u se ponekad inilo da mu prijatelj vidi, preko milja valova i kroz sive dane koji e tek do i, onu mra nu stvar kojom idu i kraj njihovog putovanja. Po najgorem vremenu proli su izme u Kornaja i Goska, ne ugledavi nijedno od tih ostrva zbog magle i kie, i tek slede g dana su videli da su ih mimoili kada su pravo pred sobom ugledali jedno ostrvo sa okomitim stenama nalik na tornjeve, nad kojima su kruili galebovi ije se kretanje razleglo nadaleko preko mora. "Sude i po izgledu", re e Ve , "ovo e biti Astovel. Poslednje kopno. Isto no i juno od njega geografske karte su potpuno prazne." "Ipak, oni koji ive na njemu moda znaju za jo neke zemlje", odgovori Ged. "Zato to kae?" upita Ve , jer Ged je govorio vidno uzbu en; i odgovori na ovo Ve ovo pitanje tako e je bio isprekidan i udan. "Ne ovde", odvrati Ged, netremice zagleedan u Astovel ispred sebe, ali i mimo njega, i kroz njega. "Ne ovde. Ne na moru, ne. Ne na moru, ve na zemlji: kojoj zemlji? Ispred izvorita otovorenog mora, iza praizvora, iza kapija dana... Onda opet u uta, i kad je ponovo progovorio glas mu je zvu ao kao i obi no, kao da se povratio od nekog napada, ili vizije, i da se ne se a ba sasvim jasno to je to bilo. Luka Astovela, smetena u uskom zatonu izme u stenovitih visova, nalazila se na severnoj obali ostrva, i sve ku ice u gradu behu licem okrenute prema severu ili zapadu; inilo se kao da itavo ostrvo nastoji da stoji uvek usmereno prema Zemljomorju; prema, ma koliko ono daleko bilo, prema ove anstvu. Dolazak stranaca bi propra en uzbu enjem i pometnjom, jer bee doba godine kad nije bilo amaca koji bi se usudio da plovi morima oko Astovela. ene sve behu ostale u pletarama os pru a, vire i kroz vrata, skrivaju i decu iza sukanja, uplaeno se povla e i u mrak svojih koliba kada su stranci stali da se pribliavaju, dolaze i sa obale. Mukarci, kotunjavi ljudi slabo obu eni i pored jake zime, utke su okruili Ve a i Geda, i svaki je u ruci drao kamenu sekiru ili no napravljen od koljke. Ali kada su shvatili da nemaju ega da se boje, toplo su prihvatili strance i obasuli ih pitanjima. Brodovi su im retko dolazili, ak i sa Sodersu ili Rolamenija, jer nisu imali nita ime bi mogli trgovati u zamenu za bronzano ili jo finije posu e; nisu ak imali ni drveta. amci su im bili najprimitivniji okrugli ribarski amci ispleteni od trske, i teko bi se koji moreplovac usudio da takvim plovilima krene ak do Goska ili Kornaja. Bitisali su tu, potpuno u samo i, na ivici svih geografskih karti. Nisu imali ni vetice ni vra a, i izgleda da nisu prepoznali ni tapove mladih arobnjaka, ve su im se samo divili zbog dragocenog materijala od kojeg su bili napravljeni drveta. Poglavica im je bio veoma star, i on je jedini od svih njih imao priliku da jednom u ivotu vidi oveka ro enog u Arhipelagu. Ged je,
prema tome, za njih bio pravo udo; mukarci si iznosili svoje male sinove da vide oveka sa Arhipelaga, da bi ga se se ali kad ostare. Nikada nisu uli za Gont, ve samo za Hevnor i Eju, i mislili su da je on kralj Hevnora. Na njihova pitanja o gradu koji ni sam nije nikada video trudio se da odgovara to bolje ume. Ali, postajao je sve nemirniji to je ve e sve dalje odmicalo, i kona no zapita mukarce iz sela, dok su svi zajedno sedeli zbijeni oko vatre u glavnoj kolibi, u toploti ispunjenoj smradom kozjih brabonjaka i osuenog sirka, njihovog jedinog goriva: "ta lei na istoku od vae zemlje?" utali su, neki smee i se, drugi ozbiljni. Stari poglavica najzad odgovori: "More." "Nikakvog kopna na njemu?" "Ovo je Poslednja zemlja. Nema dalje. Samo jo voda i kraj sveta. "Ovo su mudri ljudi, o e", re e jedan mla i ovek, "moreplovci, putnici. Moda oni znaju kenu zemlju koju mi ne znamo." "Nema nikakve zemlje isto no odavde", ponovi starac. Dugo je jo posmatrao Geda, ali vie sa njim nije razgovarao. Prijatelji provedoe tu no u toploj i zadimljenoj glavnoj kolibi. Ged probudi svog druga jo pre zore, ap u i: "Estariole, probudi se. Ne moemo ostati. Moramo dalje." "Zato sad odmah?" upita dremljivo Ve . "Ne odmah prekasno. Pratio sam je suvie sporo. Uspela je da mi umakne, a ja u morati za njom, dokle god bude ila. Jer, ako je izgubim, izgubljen sam i ja." "Kuda je pratimo?" "Na istok. Hajde. Ja sam ve napunio meine." I tako napustie kolibu dok su jo svi u selu spavali, svi izuzev jedne bebe koja se zaplaka u mraku neke kolibe i opet u uta. Po varljivoj i nejasnoj svetlosti zvezda nali su put niz brdo, do u a, i razvezali Dalekovidnog od jednog ogromnog kamena za koji je bio privezan, i porinuli ga u crnu vodu. Krenuli su tako od Astovela u Otvoreno more, prvoga dana Ugarnice, pre izlaska sunca. Nebo je toga dana bilo vedro. Zemaljski vetar je bio olujan i hladan, i duvao je sa severoistoka, i zato Ged podie magijski vetar: bile su to prve ini koje je u inio od kako su napustili ostrva ake. Jedrili su veoma brzo u pravcu istoka. amac je podrhtavao od ogromnih, zamagljenih, suncem obasjanih talasa koji su ga udarali dok je jurio, povinju i se magijskom vetru ba kao i ma koji oma ijani amac sa Rouka. Tog jutra Ged nije progovorio nijedne re i, sem da s vremena na vreme obnovi basmu vetra, ili da o uva vradbinama vrstinu jedra; a Ve je, iako ne ba sasvim lagodno, pokuavao da zavri svoj prekinuti po inak u zadnjem delu amca. U podne su jeli. Ged je veoma tedljivo raspodelio njihove obroke, i jasno je bilo ta to treba da zna i, ali su obojica savakali svoj komadi suene ribe i poga e bez ijedne primedbe. itavo popodne sekli su talase u pravcu istoka, ne skre u i i ne smanjuju i brzinu. Ged je samo jednom prekinio tiinu, rekavi: "Da li si ti pristalica onih koji misle da izvan Spoljnih prostranstava postoji samo more i nita drugo, ili onih koji zamiljaju ogromne Arhipelage ili ogromno, nepoznato kopno na drugoj strani sveta?" "U ovom trenutku", odgovori Ve , "ja sam pristalica onih koji kau da svet ima samo jednu stranu, i da e onaj koji otplovi suvie daleko pasti preko njegove ivice." Ged se nije nasmejao; u njemu vie nije bilo ose anja za alu. "Ko zna ta ovek tamo napolju moe sresti? Svakako da ne znamo mi, koji se sve vreme drimo svojih obala i pristanita." "Neki su krenuli da saznaju i nikada se nisu vratili. A jo nam nijedan brod nije stigao u pohode iz zemalja koje ne poznajemo." Ged nita ne odgovori. itav dan i itavu no proveli su terani mo nim magijskim vetrom preko valova ogromnog okeana u pravcu istoka. Ged je straario od sumraka do zore, jer u mraku su sile to su ga privla ile, ili, moda, gonile pred sobom, postajale ja e. Netremice je gledao ispred sebe, iako mu o i u no i bez mese ine nisu
videle mnogo dalje od naslikanih o iju na amcu. U praskozorje, tamnoputo lice, mu je bilo ve sasvim posivelo od umora, i toliko je bio uko en od hladno e, da je jedva mogao da se oprui tonu i u san. muklo je, samo, proaptao: "Odravaj magijski vetar da duva od zapada, Estariole", i zaspao. Sunce se nije podiglo na nebu, a ubrzo je i kia po ela da iba preko pramca sa severoistoka. Nije to bila oluja, ve samo dugotrajni naleti hladnog zimskog vetra i kie. Ubrzo su sve stvari u amcu bez zaklona bile potpuno promo ene, uprkos nakantranisanom platnu za jedra koje su kupili da ih pokriju; a i Ve je ose ao kao da mu kia prodire do kostiju; i Ged je drhtao u snu. Iz saaljenja prea svom prijatelju, a moda i prema samome sebi, Ve pokua da malo skrene taj neprestani, surovi vetar koji je nosio kiu. Ali iako je, po Gedovoj elji, uspevao da magijski vetar odri u istom prvacu i uvek podjednako snanim, zemaljsko vetroume e nije mu polazilo za rukom ovde, tako daleko od kopna, i vetar Otvorenog mora nije se povinovao njegovom glasu. Na to se u Ve a potajno uvu e neka strepnja, jer to ga navede da se zapita koliko e jo arobnja ke mo i ostati u njemu i Gedu, ako nastave ovako da plove, sve dalje i dalje od zemalja na kojima je ljudima bilo mesto. Te no i je opet straario Ged, i svu no odravao kurs u pravcu istoka. Sa dolaskom dana zemaljksi vetar malo popusti, i sunce se bojaljivo pojavi; ali ogromni talasi bili su toliko visoki, da je Dalekovidi morao da se naginje i uspinje po njima kao po bregovima, da bi u trenutku zalebdeo i opet zapo eo svoje mu no uspinjanje na slede i, pa na slede i, i tako u nedogled. Te ve eri Ve prekinu dugo utanje.. "Prijatelju", re e on, "jednom si govorio kao da si siguran da emo na kraju sti i do kopna. Ne elim da dovodim u sumnju tvoju viziju, jedino se bojim da moda nije ba obmana, prevara koju je izvrilo upravo ono za im traga, da te namami da ode preko okeana dalje nego to ljudsko bi e sme. Jer naa se mo moe promeniti ili oslabiti na tu im morima. A senka se ne moe premoriti, umreti od gladi, ili udaviti u moru." Sedeli su jedan pored drugog na popre noj dasci u amcu, ali Ged ga je ipak gledao kao iz daljine, kao preko neke iroke provalije. Pogled mu je bio ispunjen bolom i govorio je polako i s mukom. Na kraju izgovori: "Estariole, pribliavamo se." uvi te re i, prijatelj mu smesta shvati da govori istinu. Ali, tek tada se prepade. Ipak, poloi ruku Gedu na rame i re e samo: "Pa, dobro, kad je tako." Te no i je Ged opet straario, jer jo nije mogao zaspati u mraku. A nije mogao da zaspi ni tre eg dana. Jo su jurili onom istom, ravnomernom, lakom, uasavaju om brzinom preko mora, i Ve se udio Gedovoj mo i kojom je uspevao da odri magijski vetar sat za satom, tu, na Otvorenom moru, gde je Ve ose ao kako njegova vlastita mo slabi i ne deluje kako treba. I ili su sve dalje i dalje, i Ve u se na kraju po e pri injavati da e se sve ono to je Ged govorio najzad obistiniti, i da e sti i iza izvorita mora i jo dalje na istok, iza kapija dana. Ged je stajao na pramcu, gledaju i napred, kao i obi no. Ali vie nije posmatrao okean, ili, bar, ne onaj isti okean koji je video i Ve , ogromno vodeno prostranstvo to se nadimalo sve do linije obzorja. U Gedovom oku bila je mra na vizija koja se preplitala i delimi no zaklanjala sivo more i sivo nebo, i ta je tama bivala sve ve a, i veo sve gu i. Nita od svega toga nije bilo vidljivo za Ve a, sem kad bi pogledao prijatelju u lice; tada bi on u magnovenju ugledao tminu. Ili su sve dalje i dalje. Ali, iako ih je isti vetar nosio u istom amcu, izgledalo je kao da samo Ve putuje na istok preko zemaljskog mora, dok Ged, sam, sve vie zalazi u carstvo u kome vie nema ni istoka ni zapada, ni izlaska ni zalaska sunca, ve samo zvezda. "Spusto jedro", uzviknu Ged u jednom trenutku, i Ve to urno uradi, dok je Ged razvezao vesla, postavio ih u leita i krenuo da zamahuje njima, povijenih le a. Ve , koji je video samo valove kako nadolaze i vra aju se dokle god mu je pogled dopirao, nikako nije mogao da shvati zato su preli na veslanje; ali, ekao je, i ubrzo oseti kako zemaljski vetar sve vie slabi i valovi postaju sve manji. amac se uzdizao sve blae i tonuo sve pli e, dok na kraju nije izgledalo da se kre u povrinom ravnom kao ogledalo, noeni samo Gedovim snanim zaveslajima, kao da su u nekom zatonu odasvud zaklonjenom kopnom. I premda Ve
nije mogao da vidi ono to je video Ged kada bi se osvrnuo izme u dva zaveslaja i bacio pogled na ono to je lealo pred amcem iako Ve nije mogao da vidi mra ne padine ispod nepomi nih zvezda, iapk je svojim arobnja kim okom mogao da nazre tamu to je izvirivala iz dubina izme u dva talasa svuda oko amca, i vidi kako talasi postaju sve nii i sporiji, kao da ih gui pesak. Ako je to bila vradbina ili opsena, onda je bila nepojamno mo na; u initi da Otvoreno more izgleda kao kopno. Pokuavaju i da se sabere i ohrabri, Ve izgovori basmu Otkrovenja, otro motre i pri svakom izgovorenom slogu da li e se neto promeniti ili zatreperiti u ovom opsenarskom pli aku i isuivanju okeanskog bezdana. Moda ta basma, iako bi uticala samo na sliku koju vidi a ne i na magiju koja je delovala oko njih, ovde nije imala nikakvu mo . Ili to, ipak, nije bila nikakva opsena, ve oni zaista behu, stigli na kraj sveta. Ne obra aju i panju na njega, Ged je veslao sve sporije i sporije, osvr u i se preko rmena, biraju i put izme u kanala, nanosa i pli aka, put koji je samo on mogao da vidi. amac se zatrese kad mu sepramac nasuka. Ispod tog pramca leale su beskrajne morske dubine, a ipak, behu pristali. Ged uz egrtanje uvu e vesla u amac, i taj zvuk je bio uasan, jer drugog nije bilo. Nikakav um nije se uo ni od vode, vetra, drveta amca, jedra, sve je to progutala neizmerna, duboka tiina koju nikada nita ne bee naruilo. amac je leao nepomi an. Nije bilo ni daka vetra. I samo more se bilo pretvorilo u pesak, pun senki, nepomi an. Nita se nije micalo ni na crnom nebu ni na tom suvom, nestvarnom tlu koje se protezalo sve dalje i dalje, u sve gu u tminu svuda oko amca, dokle god je pogled sezao. Ged ustade, uze svoj tap i laikim skokom pre e ivici amca. Ve u se u ini da ga vidi kako pada i tone u dubinu mora, mora koje je sigurno moralo biti tu negde, iza te suve, neprozirne korene koja je skrivala vodu, nebo i svetlost. Ali mora vie nije bilo. Ged se uputi nekuda, ostavljaju i amac za sobom. Crni pesak se ugibao, ocrtavaju i njegove stope, i tiho aputao pod njegovim nogama. Njegov tap po e da svetli, ne avetinjskom svetlo u, ve jasnim, belim sjajem, koji ubrzo postade toliko jak da su mu prsti, tamo gde je dodirivao blistavo drvo, postajali rui asto providni. Kora ao je napred, udaljavaju i se od amca, ali ne u nekom odre enom pravcu. Ovde nije bilo pravca, ni severa, ni juga, ni istoka, ni zapada;samo ka ne emu ili od ne ega. Ve u, koji je stajao posmatraju i,svetlost koju je nosio Ged inila se kao ogromna zvezda koja se polako kre e kroz tamu. A tama oko nje se zgunjavala, postajala sve crnja, prikupljala se. I Ged je to video, stalno gledaju i pravo pred sebe, kroz svetlost. A posle izvesnog vremena ugleda u daljini, u razlivenoj grani noj liniji gde se stapaju videlo i tama, senku kako mu prilazi preko peska. U po etku je bila bez oblika, ali kako se pribliavala sve vie je uzimala na sebe oblik ljudskog bi a. Kao nekakav starac, sed i namrgo en, koji je iao ka Gedu; ali istog asa kad je Ged u njemu prepoznao svog oca kova a, vidio je da to vie nije starac, ve mladi . Bio je to Dasper; Dasperovo izaziva ko lepo, mladala ko lice, sivi ogrta sa srebrnom kop om i uko eni, razmetljivi hod. Pun mrnje je bio pogled koji je uperio u Geda kroz vazduh koji ih je razdvajao. Ged se, me utim, ne zaustavi, samo je malo usporio korak, i hodaju i stalno napred, samo je malo vie podigao tap. tap zablista i u njegovom blistavilu Dasperov lik spade sa prilike koja se pribliavala, i ona se pretvori u Pe varija. Ali Pe varijevo lice je bilo sve naduveno i puno mrlja, kao lice davljenika, i on nekako udno isprui ruku, kao da doziva. I opet se Ged ne zaustavi, ve je iao dalje, iako je sada izme u njih ostalo samo nekoliko jardi. Tada se ono to mu je ilo u susret potpuno promeni, rairivi se na obe strane kao da iri ogromna, opnasta krila, pa po e da se uvija, da se nadima i odjednom splasnu. Samo za trenutak Ged ugleda Skiorhovo lice, a potom dva zamu ena, nepomi na oka, a onda iznenada, jedn stravi ni lik koji nije prepoznao, ljudski ili lik udovita, sa usnicama koje su se gr ile i drhtale i o ima nalik na dva grotla koja vode u crnu prazninu. Na to Ged visoko die svoj tap, i njegov sjaj postade nepodnoljivo jak, gore i tako belom i uasnom svetlo u da ak i ona praiskonska tama bi pobe ena i ustuknu. U toj svetlosti sve to je li ilo na ovekovo obli je spade sa onoga
to se primicalo Gedu. Ono se skupi, istopi i potamni,puzaju i po pesku na etiri kratke noge sa kandama. Ali i dalje se pribliavalo, podiu i k njemu slepu, bezobli nu njuku, bez usana, uiju i o iju. I u trenutku kada su stigli jedno do drugoga, ono postade potpuno crno u belom, magijskom sjaju koji je goreo svuda oko njega, i teko se uspravi na dve noge. U potpunoj tiini, ovek i senka se sretoe licem u lice, i stadoe. Glasno i zvonko, cepaju i taj prastari muk, Ged izgovori ime senke i istovremeno i senka progovori bez usana i jezika, izgovaraju i samo jednu re : "Ged". I ta dva glasa se slie i postadoe jedno. Ged isprui ruke, ispustivi tap, i zgrabi svoju senku, njegovo mra no ja, koje je tako e grabilo njega. Svetlost i tama se sretoe, spojie se i postadoe jedno. Ali Ve u, koji je uasnut, kroz polumrak,izdaleka posmatrao preko peska, u ini se da je senka nadja ala Geda, jer je video kako se jasni sjaj muti i postaje ble i. Ispunjen gnevom i ajanjem, on isko i na pesak da pomogne prijatelju ili da pogine zajedno s njim, i potr a iz sve snage ka onom malenom svetlucanju koje tek to se nije ugasilo u praznini i mraku iznad pustinje. Ali dok je tr ao, pesak mu se provali pod nogama, i on stade da se bori i koprca kao da je u ivom pesku, kao da pliva kroz vodenu bujicu; i tada se, odjednom prolomi buka i bljesnu dnevna svetlost, obuze ga ledena zimska hladno a i on oseti gor inu morske soli, i svet se u magnovanju obnovi pred njim, i on se na e, pra akaju i se, u itinskom,ivom moru. U blizini se ljuljukao amac na sivim talasima - prazan. To je bilo sve to je Ve ugledao na povrini vode; grebeni talasa mu zapljusnue o i i zaslepie ga. Poto nije bio dobar pliva , izborio se kako je znao i umeo do amca i uspeo da se izdigne na rukama i uvu e u njega. Kalju i i pokuavaju i da obrie vodu koja mu se slivala iz kose preko lica,o ajni ki se osvrtao oko sebe, ne znaju i u kom pravcu da gleda. Najzad mu po e za rukom da nazre neto tamno me u talasima, daleko tamo gde je nekada bio pesak, i gde je sada bila samo podivljala voda. A onda se baci na klupu i iz sve snage stade da vesla ka svome prijatelju, i zgrabivi Geda za ruke, pomoe mu i prevu e ga preko ivice amca. Ged je bio kao u zanosu i zurio je nepomi no pred sebe,kao da ne vidi nita, ali na njemu se nisu mogle primetiti nikakve ozlede. Svoj tap, komad crne tisovine, potpuno bez sjaja, jo je gr evito drao u desnoj ruci i nije ga putao. Nije progovorio ni re i. Sav mokar i iscrpljen i drhte i, sklup ao se pored katarke i ne pogledavi Ve a, koji je razvio jedro i okrenuo brod da uhvti severoisto ni vetar. Nita nije video oko sebe, sve dok pravo ispred njih, na nebu koje bee potamnelo tamo gde je sunce bilo zalo, izme u duguljastih oblaka usred jasne, plavi aste svetlosti, nije zablistao mlad mesec: prsten od slonova e, ivica roga, koja je odbijala sun evu svetlost to je dopirala do njega odnekud iz okeana tmine. Ged podie lice i zagleda se u taj daleki, blistavi polumesec na zapadu. Dugo je gledao, a onda se usprvi na noge, dre i tap sa obe ruke, kao to ratnik dri ma dvorukac. On zaokrui pogledom po nebu, moru, sme em naduvenom jedru iznad svoje glave, i zavri na licu svog prijatelja. "Estariole", prozbori on, "vidi, gotovo je. Svreno." On prsnu u smeh. "Rana je zarasla", dodade potom, "zdrav sam i slobodan sam." A onda se presavi i sakri lice u ruke, pla u i kao malo dete. Do tog trenutka Ve je motrio na njega zabrinuto i uplaeno, jer nije znao ta se, u stvari, bee dogodilo tamo u onoj mra noj zemlji. Nije znao da li je to u amcu sa njim zaista Ged, i ruka u je satima leala spremna na sidru, da ga zarije u dno amca i potopi ga usred pu ine, radije nego da se vrati u luke Zemljomorja zajedno sa onim zlim bi em, koje je, plaio se, moda uzelo na se Gedovo obli je. Sada, kad je video svog prijatelja i uo ga kako govori, sve sumnje namah nestadoe. i on po e, polako, da shvata istinu; da Ged nije ni izgubio ni pobedio, ve da je, nazvavi senku svoje smrti svojim vlastitim imenom, i sam postao potpun; ovek koji je spoznao svoje istinsko Ja i koga vie ne e mo i da iskoristi ili opsedne bilo koja druga mo sem njega samog, i iji e ivot od tada pro i u slubi ivota, a nikada u slubi unitenja, bola, mrnje i mra nih sila. U Stvranju Eje, toj najstarijoj od svih pesama, stoji
"samo u tiini je re , samo u tami ivot, munjevit sokola let, preko pustoga neba." Tu pesmu je Ve pevao iz sveg glasa doj je odravao pravac amca prema zapadu, plove i ispred ledenog vetra zimske no i koji im je duvao u le a iz ogromnih prostranstava Otvorenog mora. Plovili su osamdana, pa joosam, pre nego to su naili na prvokopno. Mnogo puta su morali da iznova pune svoje meine morskom vodom koju su arolijoma pretvorali u slatku; i lovili su ribu, ali i uz pomo ribolovnih basmi uspevali su dauhvate vrlo malo, jer ribe Otvorenog mora ne znaju svoja imena i ne obra aju panju na magiju. Kada im nije vie nita prostalo za jelo, osim nekoliko mrvica dimljenog mesa, Ged se seti ta Derou bee kazala kada je on ono ukrao kola sa ognjita - da e zaaliti za timto je ukrao kada ogladni na moru; ali i ovako gladnom, ta uspomena mu je bila draga. Jer ona je tako e kazala da e se on, zajedno s njenim bratom, vratiti njihovoj ku i. Magijski vetar ih je nosio na istok samo tri dana, ali su zato morali da plove esnaest dana u povratku na zapad. Niko ko je isplovio tako daleko u Otvoreno more nije se vratio, osim dva mlada arobnjaka, Geda i Estariola, u doba Ugarnice, usred zime, u njihovom otvorenom ribarskom amcu. Nije ih zadesila nikakva velika oluja, i upravljali su se sasvim dobro pomo u kompasa i zvezde Tolbegren, uzevi kurs neto malo vie na sever od onog kojim su isplovili. Tako se nisu vratili na Astovel, ve su, proavi pored Spoljnog Tolija i Snega, a da ih nisu videli, prvi put ugledali kopno kod najjunijeg rta Kopia. Iznad talasa su ugledali okomite stene kako se uzdiu poput ogromne tvr ave. Morske ptice su kri ale, krue i iznad priobalnih valova, a plavi stubovi dima iz ognjita dizali su se u vazduh. Odatle nije jo dugo trebalo putovati do Ifia. Jedne tihe, mra ne ve eri uplovili su u luku Ismeja, pre nego to je po eo da pada sneg. Privezali su amac Dalekovidi, koji ih je nosio do samih obala carstva smrti i vrtio natrag i popeli se uskim sokacima do arobnjakove ku e. Srca su im zaigrala, dok su ulazili u toplinu i svetlost doma eg ognjita, a Derou im potr ala u susret, pla u i od radosti. Ako je Estariol od Ifia odrao re i spevao pesmu o tom prvom velikom podvigu Gedovom, onda je ta pesma izgubljena. U Isto nom Prostranstvu postoji pri a o amcu koji se nasukao na suvo, danima udljen od bilo kakve obale, iznad ponora ogromnog okeana. U Ifiu kau da je u tom amcu bio Estariol, ali u Toku se pri a da su to bila dva ribara, koje je oluja odvela daleko u Otvoreno more, a u Holpu ta pri a govori o holpskim ribarima, i veli da nisu uspeli da otse u amac sa nevidljivog peska, i da su jo tamo. Tako je od pesme o Senci ostalo samo nekoliko odlomaka raznih legendi, koje se prenose sa ostrva na ostrvo kao priobalne naplavine, i to ve odavno. Ali u Podvizima Gedovim nema ni re i o tom putovanju niti o Gedovom susretu sa senkom, i to mnogo pre nego to je neokrznut proao Stazom Zmajeva, ili vatio prsten Eret-Akbe iz Grobova Atuana u Hevnor, ili se na kraju jo jednput vrtio na Rouk, ovoga puta kao Arhimag svih ostrva sveta. Druga knjiga GROBNICE ATUANA PROLOG "Vrati se, Tenar! Ku i!" U dubokoj dolini bio je sumrak, ve e uo i rascvetavanja jabukovog drveta; tu i tamo, u polumra nim kronjama, po koji cvet se otvorio prerano i sada je sijao, rui asto i belo, kao daleka zvezda. Niz redove drve a u vo njaku, u gustoj, visokoj i vlanoj, mladoj travi, tr ala je jedna devoj ica, sva sre na, puna radosti tr anja; kada je ula poziv nije se odmah vratila, ve je napravila veliki luk pre nego to se opet okrenula licem ka ku i. Majka je ekala na ulazu u kolibu, osvetljena s le a svetlo u vatre, posmatraju i malenu priliku kako tr i i poskakuje kao pahiljica masla ka koju vetar nosi preko sve tamnije trave ispod drve a. Kraj jednog ugla kolibe, iste i motiku od zemlje koja se bee na nju nahvatala, njen otac re e: "Zato dozvoljava da ti tako priraste za srce? Kroz
mesec dana dolaze po nju. Odve e je zauvek. Bolje da zamisli da si je sahranila i da je sve gotovo. Kakvog smisla ima vezati se uporno za nekoga koga e u svakom slu aju izgubiti? Ona nam nita ne vredi. Da plate, kad je odvedu, e, to bi ve bilo neto! ali, ne e. Do i e i odve e je, i tu e biti kraj." Majka ne odgovori, posmatraju i dete koje bee zastalo i podiglo glavicu da posmatra nebo kroz granje. Iznad visokih bregova, iznad vo njaka, prodorno i jasno je blistala ve ernja a. "Ona nije naa, i nikada nije ni bila, od kada su doli i kazali nam da e morati da postane Svetenica na Grobnicama. Kako to ne moe da svati?" ovek je govorio hrapavim glasom, od alosti i ogor enja. "Ima etvero drugih. Oni e ostati s nama, a ovo ne e. I zato prestani da se vezuje za nju. Pusti je, neka ide!" "Kad do e vreme", odgovori ena, "pusti u je da ide." Zatim se sagnu da do eka u naru je dete koje je dolazilo tr e i, sevaju i malim, belim, bosim stopalima preko blatnjavog tla, zagrli ga i podie da ga ponese. Dok se okretala da u e u kolibu prignula je glavu da poljubi tetence u kosu, koja je bila crna; ali njena kosa, u treperavoj svetlosti vatre, bila je plava kao lan. ovek bee ostao da stoji napolju; njegova stopala su tako e bila bosa i hladna na kaljavom tlu, dok se vedro prole no nebo nad njim polako smrkavalo. Lice mu je u mraku bilo ispunjeno bolom, tupim, tekim, ljutitim bolom, koji nikada ne e mo i d izrazi jer e mu nedostajati re i. Napokon slee ramenima, i poe za svojom enom u sobu osvetljenu svetlo u vatre, koja je odzvanjala od de jih glasi a. 1. PROGUTANA Prodorni zvuk roga zaori se visokim tonom i umuknu. U mukloj tiini koje je potom nastala uli su se samo odjeci mnotva koraka koji su odzvanjali zajedno s udarcima doboa, tiho, u ritmu sporih otkucaja srca. Kroz pukotine na krovu Prestone dvorane, provaljene otvore izme u stubova, gde se behu uruili itavi delovi zida i krovne konstrukcije, sijali su kosi zraci jo slabanog sunca. Bio je tek jedn sat nakon sun evog izlaska. Vazduh je bio nepomi an i hladan. Suvo li e raznovrsnog korova koji se probijao na spojevima izme u mermernih podnih plo a bilo je oivi eno injem i pucketalo je, kad god se o ealo o duge crne rize svetenica. Stupile su, u koloni po etiri, niz ogromnu dvoranu izme u dva reda dinovskih stubova. Udarci bubnja su muklo odzvanjali. Nije se uo ni glas, i nije bilo ni posmatra a. Baklje koje su nosile devoj ice obu ene u crno zra ile su srvenilom kad bi se nale upolumraku izme u dva otro oivi ena mlza sun eve svetlosti. Napolju, na stepenicama koje su vodile u Prestonu dvoranu, stajali su mukarci, straari, truba i, doboari; kroz velike vratnice prole su samo ene, u crnim rizama do zemlje i sa navu enim kapulja ama, kora aju i polako u redu po etiri, ka praznom prestolu. A onda nai oe dve, obe visoke i zlokobne u svojoj crnini; jedna mrava i ukru ena,a druga debela, koja se gegala dok hoda. Izme u njih kora ala je devoj ica otprilike est godina stara. Nosila je belu, platnenu kouljicu bez ikakvih ukrasa. Glava, ruke i noge su joj bili goli, i bila je bosa. Izgledala je neverovatno majuna. U podnoju stepenica koje su vodile ka prestolu, gde su ih ostale sada ekale postrojene u crne redove, dve ene se zaustavie i ovla gurnue dete napred. Presto na visokom postolju kao da je sa obe strane bio oivi en ogromnim tamnim zavesama, koje su se sputale iz mraka to je vladao podsamim krovom; da li su to zaista bile zavese, ili samo malo gu e senke, nije se pogledom moglo utvrditi. Sam presto bio je crn i na njemu su, na osloncima za ruke i le a, mutno svetlucali ukrasi od dragog kamenja i zlata, i bio je ogroman. ovek koji sede na njega izgleda bi kao patuljak; po svojim razmerama kao da nije bio prvljen za ljude.Bio je prazan. Ni ega nije bilo na njemu, sem senki. Potpuno samo, dete se pope preko etiri od sedam stepenika od mermera sa crvenim ilicama. Bili su toliko iroki i visoki da je devoj ica morla na svaki od njih da stane sa obe noice, pre nego to e krenuti uz slede i. Na srednjem stepeniku, ta no u sredini i ispred prestola, stajao je ogroman, grubo otesan komad drveta, izdubljen na vrhu u upljinu, kao posuda. Dete kle e na oba kolena
i stavi glavicu preko te upljine, okrenuvi je malo u stranu. I ostde da kle i, nepomi no. Jedna prilika u belom, vunenom ogrta u pritegnutom pojasom u struku iskora i iz mraka s desne strane prestola i dinovskim korakom krenu niz stepenice prema detetu. ovekovo lice bilo je skriveno belom maskom. Bez re i ili i najmanjeg oklevanja on zamahnu ma em, dre i ga s obe ruke, iznad detinjeg vrata. Dobo umuknu. Kada je zamahnuta otrica stigla do svoje najvie ta ke i u magnovenju zastala, jedna prilika u crnom izlete sa leve strane prestola, jednim skokom prelete niz stepenice i svojim tanjim i nenim rukama zaustavi zamahnutu ruku oveka koji je prinosio rtvu. Otro se ivo ma a zablista, trepere i, uko eno u vazduhu. Tako za trenutak ostadoe kao zamrznuti u jednom poloaju - nepomi nog deteta ijaduga crna kosica bee razdeljena da bi se otkrio beli vrat. A onda, u mukloj tiini, dve prilike se rzdvojie i pojurie nazad uz stepenice, i eznuvi u mraku iza ogromnog prestola. Jedna svetenica isko i i prosu pehar sa nekom te no u na stepenice, izgledala je kao mrlja crne boje. Dete ustade i paljivo si e niz etiri stepenika. Kada se opet nala u podnoju, dve visoke svetenice joj obukoe crnu rizu sa kapulja om i ogrta , pa je zatim okrenue opet licem prema stepenicama, crnoj mrlji i prestolu. "O, neka Bezimeni pogledaju ovu devoj icu koja im je data, i koja je odistinski jedna od onih to se ra aju zauvek neimenovani. Neka prime njen ivot i sve godine njenog ivota do smrti,koja im tako e pripada. Neka je prihvate. Neka je progutaju!" Ostali glasovi, prodorni i otri kao trube, odgovorie: "Progutana je! Progutana je!" Devoj ica je stajal podignute glave, da bi ispod kapulja e mogla da vidi presto.Dragulji usa eni u ogromne naslone za ruke, koji su se zavravali apama sa kandama, i u naslon za le a, bili su zamu eni od praine, a na izrezbarenom le nom naslonu mogle su se videti pau ina i beli aste mrlje od izmeta buljine. Preko ona tri najvia stepenika odmah ispod prestola, iznad onoga na kome je ona kle ala, nikada ne behu prela stopala smrtnika. Prekrivao ih je tako debeli sloj praine da su li ili na nagnutu sivu ravan tla, a stepenice od memrera sa crvenim ilama bile su potpuno sakrivene ispod netaknutih nanosa na koje nije kro ila ljudska noga - ve koliko godina? Koliko stole a? "Progutana je! Progutana je!" Za ue se opet otse eni udarci doboa, ovoga puta u neto brem ritmu. ute i, tako da se ulo samo utanje tabana koji su se vukli po tlu, povorka se opet obrazova i krenu u suprotnom pravcu od prestola, na istok, ka udaljenom, jasno ocrtanom i blistavom kvadratu ulaznih vrata. Sa obe njene strane, dvostruki red debelih stubova, nalik na potkolenice ne ijih dinovskih, belih nogu, uzdizao se i nestajao u polumraku ispod tavanice. Me u svetenicima, i sada sva u crnom kao i one, kora ala je devoj ica, sve ano i polako stavljaju i bose noice preko zamrznutog korova i ledenih kamenih plo a. I ak ni kada je sun ev zrak, koji se koso probijao kroz obrueni krov, bljesnuo u njenom pravcu, nije podigla pogled. Straari irom raskrilie ogromne vratnice i crna povorka izi e na svetlost i ledeni jutarnji povetarac. Sunce je zaslepljuju i sjelo, plove i nad isto nim prostranstvima. Planine na zapadu bile su obasjane njegovom utom svetlo u, kao i fasada Prestone dvorane. Ostale zgrade, nie na nizbrdici, jo su bile obavijene ljubi astom senkom, izuzev Hrama Boanske Bra e, koji je leao preko puta na malom okruglom brdu bez rastinja; svee pozla eni krov mu je snano odbijao bljesak novoga dana. Crna povorka svetenica, etiri po etiri, vijugala je niz Brdo Grobova, i tako, kora aju i, tiho su po ele da poju. Melodija je imala samo tri tona, a re koju su bez prestanka ponavljale bila je toliko stara da bee izgubila svoje zna enje, kao zaboravljeni putokaz koji jo stoji iako puta vie nema. Izgovarale su, poju i, tu praznu re uvek iznova, sve vreme samo nju. itav taj dan, posve en Preobraaju Svetenice, bio je ispunjen tihim pojanjem enskih glasova, jednim suvim, monotonim zvukom. Devoj icu su vodili od hrama do hrama, iz jedne prostorije u drugu. U jednoj su joj stavili soli na jezik; u drugoj su je oiali i namazali joj glavu uljem i namirisanim sir etom, dok je kle ala okrenuta zapadu; u tre oj je morala
da legne licem prema zemlji, na nadgrobnu plo u od crnog mermera iza jednog oltara, dok su prodorni glasovi pevali tubalicu za mrtvima. Ni ona ni svetenice nisu ni jele ni pile itavog dana. A kada je zala zvezda ve ernja a, devoj icu smestie da legne gola izme u dve ov ije koe u postelju u sobi u kojoj nikada pre toga nije spavala. Nalazila se u ku i koja je godinama stajala zaklju ana, i bila otklju ana samo za taj dan. Soba je bila visoka i uska, i nije imala prozore. Vazduh je u njoj bio teak i ustajao, nekako mrtav i zaguljiv. ena je bez re i ostavi tamo u mraku. Leala je potpuno nepomi na, ta no onako kako su je ostvili. O i su joj bile irom otvorene. Dugo je ostala u tom poloaju. Gledala je kako svetlost titra na visokom zidu. Neko je tiho dolazio hodnikom, zaklanjaju i svetlost u lampici s tresetom, tako da nije bila ja a od svica. A onda se za u prozukli apat: "Hej Tenar, jesi li tu?" Dete ne odgovori. Ne ija glva se promoli kroz vrata, udna glava, bez ijedne dlake, kao oljuteni krompir, i iste takve u kaste boje. O i su tako e biole nalik na krompirova okca, crne i si une. Nos je delovao patuljasto, izme u dva ogromna, otromboljena obraza,a usta su li ila na prorez bez usta. Devoj ica je nepomi no ibezizraajno posmatrala to lice. O i su joj bile irom otvorene i nisu se kretale. "Hej, Tener, mali moj medenko, evo te!" Glas je bio prozvukao, visok kao enski,ali nije pripadao eni. "Ne bih smeoda budem ovde, meni je mesto pred vratima, tamo napolju. Ali, morao sam da vidim kako je moja mala Tener, posle ovog iscrpljuju eg dana; a, kako je moj mali medenjak?" "Ja vie nisam Tenar", odvrati dete, ozbiljno gledaju i u njega. Ruka mu zastade na pola puta; nije se usudio da je dodirne. "Nisi", proapta on, nakon kra e pauze. "Znam. Znam. Sada si ti mala Progutana. Ja sm samo hteo..." Ona je utala. "Bio je ovo teak dan za moju malecku", ponovi ovek, premetaju i se s noge na nogu, dok je slaba ka svetiljka treperila u njegovoj ogromnoj, utoj aci. "U ovoj Ku i ne sme da bude, Manane." "Da. Da, znam. Ne smem da kro im u ovu ku u. Pa, dobro, laku no , malecka... Laku no ." Dete ne odgovori, i Manan se polako okrenu i ode. Odbleska njegove svetiljke na visokim zidovima elije polako nestade. Devoj ica koja sad nije imla drugo ime sem Arha, Progutana, ostade da lei na le ima, pogleda uprtog u tamu. 2. ZID OKO MESTA Kad je odrasla potpuno je zaboravila svoju majku; ak, nije ni bila svesna da ju je zaboravila. Pripadala je ovom mestu, Grobnicama. Oduvek je tu pripadala. Samo ponekad, u duge julske ve eri, dok je posmatrala planine na zapadu,suve i po boji nalik lavovima u poslednjim odsjajima sun evog smiraja, pomislila bi na vatru koja je, nekada davno, gorela na ognjitu istom tom jasnom, utom svetlo u. Zajedno s tim mislima obuzela bi je ise anja kako ju je neko nosio na rukama, to je bilo veoma udno, jer ovde su je retko kad i dodirivali; a i se anja na prijatne mirise, na miris tek oprane kose i isprane u vodi namirisanoj kaduljom, plave, duge kose, boje sun evog zalaska i vatre. To je bilo sve ega se jo se ala. Naravno, znala je vie nego to je mogla da se seti, jer su joj bili ispri ali celu pri u. Kada joj je bilo sedam ili osam godina, i kad je prvi put po ela da se pita ko je, u stvari,ta osoba koju su zvali "Arha", otila je svom staratelju, uvaru Mananu, i obratila mu se:"Ispri aj mi kako ste ba mene izabrali, Manane." "O, malecka, pa ti ve sve to zna." I znala je; visoka svetenica strogog glasa, po imenu Tar, pri ala joj je sve dok nije nau ila napamet svaku re , i umelada izdeklamuje: "Da, znam. Kad umre Jedina Svetenica Grobnica Atuana, obredi sahrane i o i enja traju mesec dana po lunarnom kalendaru. Po isteku tog vremenaodre ene Svetenice i uvari
Grobnica krenu na put preko pustinje i za u me u gradove i sela Autana, trae i i raspituju i se. Tragaju za enskim detetom koje se rodilo one no i kada je Svetenica umrla. Kada ga na u, po nu da ekaju i motre. Dete mora biti potpuno zdravog tela i duha i dok raste ne sme se razboleti od rahitisa, ili velikih boginja, ili bilo koje druge bolesti koja ostavlja trajne posledice na telu, niti sme oslepeti. Ako napuni pet godina i ostane potpuno zdravo i telesno i duhovno, onda se sigurno zna da je telo toga deteta zaista novo telo Svetenice koja je umrla. Tada se to dete predstavi Bogokralju u Avabatu, i dovede ga ovamo u Hram, gde ga podu avaju godinu dana. Po isteku te godine, odvedu je u Prestonu Dvoranu i njeno ime vra aju onima koji su njeni Gospodari, Bezimenima; jer je i ona bezimena, ona je Svetenica Ve na Samororoditeljica." To je bilo sve, od re i do re i, to joj Tar bee kazala, i ona se nikada nije usudila da zatrai makar ijednu re vie. Mrava svetenica nije bila ni svirepa ni zla, ali je bila veoma hladna osoba i ivela je po nekim gvozdenim prvilima, i zato je se Arha pribojavala. Ali se, zato, ni najmanje nije pribojavala Manana, i ak bi mu nare ivala: "A, sad mi ispri aj kako se ba mene izabrali!" I on bi joj pri ao, uvek iznova. "Otili smo odavde na sever i zapad, tre eg dana mese evog narastanja; jer Arha-koja-je-bila umrla je tre ega dana pro loga meseca. I najpre smo otili u Tenahbah, koji je veliki grad, iako oni koji su videli i njega i Avabat, kau da je on prema Avabatu kao buva prema kravi. Ali, to se mene ti e, vie je nego veliki; ta, im bar deset stotina ku a u Tenahbahu! Pa smo onda otili u Gar. Ali, niko u ta dva grada nije imao devoj icu koja se rodila tre ega mese evog dana mesec dana ranije; neki su imali muku decu,ali de aci nisu za to... I tako smo uli u brdovitu zemlju severno od Gara, i krenuli kroz njene gradove i sela. To je moja zemlja. Ja sam se rodio u tim brdima, gde teku reke i gde su polja zelena. A ne u ovoj pustinji". Mananov prozukli glas zazvu ao bi nekako udno pri ovimre ima, a o ice bi mu sasvim nestale iza nabora na licu; za trenutak bi u utao, a potom nastavio. I tako smo pronali sve one kojima su se rodila deca tokom prethodnih meseci i razgovarali s njima, i neki su nam ak i lagali; 'O, da, naa devoj ica se sasvim digurno rodila tre ega mese evog dana!' Jer, siromasi, zna, esto ele da se otarase enske dece. A ima i tako velikih bednika koji ive po usamljenim kolibama u bespu ima dubodolina, da ak ni ne broje dane i jedva da znaju kada se godina menja, tako da nisu umeli da nam kau koliko im je dete staro. Ali mi smo se uvek toliko dugo raspitivali da smo nakraju ipak dolazili do istine. Naravno, to je ilo veoma sporo. Napokon smo pronali jedno ensko dete, u selu koje je brojalo svega desetak ku a, u dolini vo njaka zapadno od Entata. Bilo je staro ve osam meseci - eto, toliko dugo je trajalo nae raspitivanje. Ali, bilo je ro eno one no i kada je umrla Svertenica Grobnica, i to u isti sat. i bila je to slatka bebica, koja je sedela majci na kolenu i svetlim okicama gledala u nas dok smo u gomili punili onu jednu dedinu sobicu u kolibi, kao slepi mievi pe inu! Otac joj je bio siromaan. Njegovao je jabuke u vo njaku jednog bogataa i nije imao nita sem jedne koze i petero dece. ak ni ku a u kojoj su iveli nije bila njegova. I tako smo se svi nagurali u tu izbu, i ve po na inu na koji su svetenicie posmatrale bebu i razgovarale me usobom, moglo se pogoditi da misle da su najzad pronale Samoro enu. A moglo se to videti i po majci. Samo je drala bebu i nije progovorila ni re i. I tako, kad smo opet doli slede eg dana - gle! bebica svetlih o iju leala je u kolevci od ispletene trske pla u i i vrite i, a po itavom telu je bila osuta pe atima i svrabom od groznice, a majka je kukala jo glasnije od bebe: "Oh! Oh! Dete mi je dobilo Veti ije Otiske!" Tako je ona to zvala; mislila je na velike boginje. U mom su selu tu bolest tako e zvali veti ijim otiscima. Ali Kosil, ona koja je sada Velika svetenica Bogokralja, prila je kolevci i uzela bebu na ruke. Svi ostali su bili ustuknuli, a i ja s njima; ne cenim svoj ivot ba neto naro ito; ali, ko je lud da u e u ku u gde ima velikih boginja? Ali se ona nije bojala, ona nije takva. Uzela je bebu i rekla: 'Nema groznicu'. Pljunula je sebi na prst i protrljala crvene pe ate, i oni su nestali. Bio je to samo sok od kupin. Sirota, glupa majka je mislila da e nas prevariti i uspeti da zadri dete!" Manan se zakikota od sveg srca; uto lice mu se jedva malo promenilo,ali su mu se zato ogromni bokovi tresli od smeha. "I tako ju je njen mu istukao, jer se bojao gneva svetenica. Ubrzo smo
se vratili u pustinju, ali svake godine bi po neko od Grobnica navra ao u selo okrueno jabu jim sladom da vidi kako dete napreduuje. Tako je prolo pet godina, a onda su Tar i Kosil krenule na put, zajedno sa straarima Hrama i vojnicima sa crvenim lemovima koje je Bogokralj poslao da im bude pratnja ida ih titi na putu. Vratili su dete ovamo, jer bila je to zaista Svetenica Grobnica koja se ponovo samorodila, i tu joj je bilo mesto. A ko je bilo to dete, a, malecka?" "Ja", odgovori Arha, upiru i pogled u daljinu kao da eli da vidi neto to ne moe, to joj ve bee izmaklo iz vidnog polja. Jednom je, pak, zapitala: "ta je... majka uradila, kad su doli da joj odnesu dete?" Ali, Manon to nije znao. On nije bio sa svetenicama na tom zavrnom putovanju. A ona nije mogla dase seti. Ali, zato bi se i se ala? Prolo je, sve je to otilo u nepovrat. Dola je tu gde mora da bude. Na itavom svetu za nju je postojalo samo jedno jedino mesto; Mesto Grobnica Atuana. Prve je godine spavala u velikoj spavaonici, zajedno sa ostalim pripravnicima, devoj icama izme u etiri i etrnaest godina. Ali, ve tada Manon bee izdvojen od ostalih Deset uvara da slui samo njoj, a njena postelja bila je smetena u maloj nii i tako delimi no odvojena od duga ke glavne spavaonice sa niskim krovnim gredama u Velikom Zdanju, u kojoj su se ostale devoj ice tiho kikotale i aputale pre nego to zaspe, i zevaju i uplitale jedna drugoj kosu kad bi osvanulo sivo jutro. Kada joj je ime bilo oduzeto i ona postala Arha, spavala je sama u Malom Zdanju, u postelji i u sobi koja e joj pripadati do kraja ivota. Ta ku a je bila njena, bila je dom Jedine Svetenice, i niko nije smeo da u e bez njene dozvole. Dok je jo bila sasvim mala, uivala je da uje kako joj ljudi ponizno kucaju na vrata i da onda kae: "Moete u i." I smetalo joj je to su dve Velike Svetenice, Kosil i Tar, unapred smatrale da im je dala dozvolu bez kucanja. Prolazili su dani, prolazile su godine, jedna kao i druga. Devoj ice u Mestu Grobnica provodile su vreme na asovima i vebanjima. Nisu se nikad igrale. U ile su svete pesme i obredne igre, istoriju Kargadskih Zemalja, i misterije onih bogova kojima su bile posve ene: Bogokralja koji je vladao koji je vladao u Avabatu, ili Boanske bra e, Avtaha i Vuluaha. Jedino je Arha u ila obrede Bezimenih, a njima ju je podu avala jedna jedina osoba, Tar, Velika Svetenica Boanske Bra e. Sat ili neto vie vremena dnevno provodila je odvojeno od ostalih, u e i sa Tar; ali, dan je uglavnom provodila kao i one - u radu. U ile su kako da predu i tkaju vunu svojih ovaca i kako da seju i anju i pripremaju hranu koju su stalno jele - so ivo, heljdu, koju su mlele krupno za kau ili sitno za hleb od neuskislog testa, crni luk, kupus, kozji sir, jabuke i med. Najvie su volele kad im dozvole da idu da pecaju u mutnoj zelenoj reci koja je tekla kroz pustinju oko pola milje severoistono od Mesta; tada bi ponele jabuku ili suvu zemi ku od heljde za ru ak i provele itav dan sede i na suncu, na nekom suvljem mestacu u evaru, posmatraju i kako zelena voda polako te e i senke oblaka kako se polako menjaju na planinskim padinama. Ali ako bi cuknula od oduevljenja kada se nit na pecaljki iznenada zategnula i na njenom kraju se pojavila pljosnata, svetlucava riba koja e se potom trzati na obali i uguiti se na vazduhu, Mebet bi siknula poput zmije: "Psst, ti budalo jedna!" Mebet, koja je sluila u hramu Bogokralja, bila je tamnoputa ena, jo mlada, ali otra i mrka kao obsidijan. Bila je strastven ribolovac. Morali ste uvek da joj sedite sa one dobre strane i niste smeli da pisnete, ina e vas nikada vie nije izvodila na pecanje; a to je zna ilo da nikad vie niste mogli da dospete na reku, osim da leti nosite vodu kd bi bunari presuili. Bio je to mukotrpan posao, lomatati se kroz usijanu egu pola milje do reke, zatim napuniti dve kante i staviti ih na obramicu, a zatim opet krenuti to bre moe uzbrdo, ka Mestu. Prvih stotinu jardi je ilo lako, ali onda su kante po injale da bivaju sve tee i tee, a obramica vam je pekla ramena kao usijana gvozdena ipka, i sun eva svetlost je nemilice bljetala po sasuenoj stazi, i svaki korak je postajao sve tei i sporiji. Najzad biste dospeli u prijatnu sveinu hladovitog zadnjeg dvorita Velikog Zdanja, pored povrtnjaka i pljusnuli biste vodu iz
kanti u veliku cisternu. Ali onda biste morali da se okrenete i sve to obavite jo jedanput, i jo jedanput, i jo jedanput. U ogra enom prostoru Mesta - to mu je bilo jedino ime i jedino koje mu je ikada bilo potrebno dati, jer je bilo najstarije i najsvetije od svih mesta koja su postojala u sve etiri zemlje Kargadskog Carstva - ivelo je oko dve stotine dua i postojale su mnoge gra evine: tri hrama, Veliko Zdanje i Malo Zdanje, ku a u kojoj su stanovali evnusi uvari, a odmah ispred zidova bile su kasarne za straare i kolibe mnogobrojnih robova, skladita i ambari, torovi za ovce, torovi za koze i ostale zgrade za poljoprivredne poslove. Izgledalo je kao mali grad, kad se pogleda izdaleka, odozgo sa spe enih bregova na zapadu, gde nije raslo nita osim kadulje, makije, sitnog korova i pustinjskih trava. ak i sa velike udaljenosti, iz isto nih ravnica, ako se pogleda malo navie, mogao se videti zlatni krov hrama Boanske bra e kako treperi i svetluca ispod planinskih padina, nalik na komadi liskuna u steni. Sam taj hram bio je od kamena i u obliku kocke, belo omalterisan, bez prozora, sa niskim tremom ispred ulaza i malim vratima. Raskoniji, i stole ima mla i, bio je hram Bogokralja neto malo ispred njega, sa visokim tremom na stubovima debelim i belim, sa areno obojenim kapitelima, od kojih je svaki bio jedno ogromno kedrovo stablo, ugla ano i doneto brodom sa Hur-at-Hura, gde ima uma, i dovu eno na miicama dvadeset robova preko gole ravnice do Mesta. I tek to bi putnik koji prilazi sa istoka dobro osmotrio zlatni krov i bele stubove, uspeo bi da uo i gore na Brdu, iznad Mesta, iznad svega toga, mrke boje i na et zubom vremena kao i sama pustinja, najstariji od svih hramova svoga naroda: ogromnu, nisku Prestonu Dvoranu, sa zidovima prekrivenim mrljama bu i i zaravnjenom, uruenom kupolom. Iza Dvorane i u krug oko brda protezao se zid od kamena, izgra en bez maltera i napola sruen na mnogo mesta.U krugu tog zida nekoliko crnih kamenih blokova visokih osamnaest do dvadeset stopa tr alo je iz zemlje poput dinovskih prstiju. Kad bi jednom pao na njih, pogled bi im se stalno vra ao. Stajali su tamo puni zna enja, a ipak se ni po emu nije moglo videti ta zna e. Bilo ih je devet. Jedan je stajao uspravno, ostali manje ili vie nagnuti, dok dvojica behu pala. Bili su obrasli zelenim i narandastim liajevima, kao da ih je neko poprskao ogromnim mrljama boje, svi sem jednoga, koji je bio potpuno go i crn, sijaju i mutnim sjajem ugla anog kamena. Bio je gladak na dodir, ali na onim drugima, ispod liajeva, mogli su se videti urezani znaci i oblici, ili, bar, napipati rukom, ako se nisu me usobno razaznavali. Tih devet kamenova su bili Grobnice Atuana. Stajali su tu, govorilo se, jo iz vremena prvih ljudi, jo kad je bilo stvoreno Zemljomorje. Bili su pobodeni na to mesto jo kada su se prva kopna stala uzdizati u tami iz dubina praokeana. Bili su mnogo, mnogo starijui od svetlosti. Bile su to grobnice onih koji su vladali pre nego to je nastao svet u kome ive ljudska bi a, onih to nemaju imena, i ona koja im je sluila tako e nije imala ime. Nije esto zalazila me u njih, a niko sem nje nije kroio na tlo na kome su oni stajali, na vrhu brda iza Prestone Dvorane, izme u nje i kamenog zida. Dva puta godinje, u vreme prvog punog meseca pre prole ne i jesenje ravnodnevnice pred Prestolom se prinosila rtva, i ona bi tada izlazila kroz mala zadnja vrata Dvorane nose i veliku mesinganu posudu, punu kozje krvi koja se jo puila; nju je morala da izlije, pola u podnoje uspravnog crnog kamena, a pola preko jednog od palih kamenova koji su ve bili utonuli u ljunkovito tle, potamnelo od krvi koja se izlivala vekovima po njemu. Ponekad je Arha izlazila rano ujutro potpuno sama i lutala izme u Kamenova, pokuavaju i da razabere nejasne izbo ine i urezane linije, koje su se jasnije isticale u kosoj jutarnjoj svetlosti; ili bi sela i posmatrala planine na zapadu, a potom sputala pogled na krovove i zidove Mesta, gledaju i prvo jutarnje komeanje oko Velikog Zdanja i straarskih kasarni, i kako stada ovaca i koza izlaze na svoju oskudnu ispau u blizini reke. Me u Kamenovima se nita nije ni radilo ni deavalo. Odlazila je tamo samo zato to je jedina ona to smela, zato to je tu bila sama. Bilo je to sumorno mesto. ak i usred vrelog pustinjskog letnjeg podneva na njemu je vladala nkakva hladno a. Ponekad bi vetar malo zahujao izme u dva kamena koja su stajala veoma blizu i nagnuti jedan prema drugom, kao da razmenjuju neke tajne. Ali, tajni nije bilo.
Od zida Grobnica po injao je drugi, neto nii kameni zid, koji je u duga kom, nepravilnom polukrugu opasivao Brdo na kome je bilo Mesto, a potom se protezao dalje, na sever, u pravcu reke. Nije toliko titio samo Mesto, koliko ga je delio u dva dela: na jednoj strani su bili hramovi i zdanja u kojima su boravile svetenice i uvari, a na drugoj stanovi za strau i robove koji su obra ivali zemlju, uvali stoku i prikupljali hranu i krmivo. Nikada nisu prelazili na drugu stranu zida, sem to su ponekad, prilikom izuzento svetih obreda, straari, njihovi doboari i truba i prisustvovali litijama svetenica; ali nikada nisu ulazili kroz portale hramova. Osim njih, nijedan drugi mukarac nije smeo da kro i u unutranje dvorite Mesta. Ranije je bilo hodo asnika, kraljevi i poglavice. etiri Zemlje dolazili su tu da u estvuju u obredima; prvi Bogokralj, pre jednog i po stole a, bio je doao da uspostavi obrede u svom vlastitom hramu. Ali, ak ni on nije smeo da za e me u Kamenove; ak je i on morao da obeduje i spava izvan zida koji je okruivao Mesto. Na taj se zid moglo sasvim lepo popeti, stavljaju i vrhove stopala me u pukotine na spojevima kamenih blokova. Jednog popodneva, pred kraj prole a, Progutana i devoj ica koja se zvala Pent sedele su zajedno na to zidu. Obe su bile stare dvanaest godina. Trebalo je da budu u tka ici Velikog zdanja, u ogromnoj kamenoj sobi u potkrovlju; trebalo je da budu za velikim razbojma, zauzete radom na jednoli nim, crnim vunenim nitima, tkaju i crnu tkaninu za rize svetenica. Iskrale su se odatle da se napiju vode na bunaru u dvoritu, a onda je Arha rekla: "Hodi!" i povela onu drugu devoj icu nizbrdo ka zidu, tamo gde ih nisu vie mogli videti iz Velikog zdanja. Sada su sedele na vrhu zida, deset stopa iznad tla, okrenute licem prema spoljnoj strani i mlataruju i bosim noicama, posmatraju i ravnicu koja se protezala u nedogled ka istoku i severu. "Volela bih da vidim more", re e Pent. "Zato?" upita Arha, va u i gorku stabljiku mle ike koju je otkinula iz jedne pukotine na zidu. Pustara je upravo bila precvetala. Svi oni majuni pustinjski cvetovi, uti, rui asti i beli, to su rasli nisko i brzo venuli pretvarali su se u semenje, koje se u obliku si unog paperja i padobrana razvejalo, belo kao pepeo, rasipaju i svoje povijene, izvanredno prilago ene resice. Tlo ispod jabukovog drve a u vo njaku bilo je prekriveno nanosima plavi astobele i rui aste boje. Kronje su bile zelene, i to je bilo jedino zeleno granje miljama oko Mesta. Sve ostalo, od jedne do druge linije obzorja, imalo je onu dosadnu, mrku boju pustinje, izuzev planina koje su bile prelivene blagim, plavi astosrebrenim odsjajem od prvih pupoljaka kadulje u cvetu. "Oh, ne znam zato. Prosto, volela bih da vidim neto drugo, neto to se razlikuje. Ovde je uvek sve isto. Nita se ne doga a." "Sve to se bilo gde doga a ima svoj po etak ovde", pou i je Arha. "Dobro, znam... Ali ipak, volela bih da bar neto od toga vidim kad se doga a!" Pent se nasmeja. Bila je to meka, oputena i spokojna curica. Protrljala je bose tabane o kamen ugrejan suncem i nastavila: "Zna, kad sam bila mala ivela sam pored mora. Nae selo je bilo tik iza pe anih dina, i ponekad smo odlazili da se igramo na plai. Se am se da smo jednom ugledali neku flotu kako prolazi mimo nas, daleko na pu ini. Brodovi su li ili na zmajeve sa crvenim krilima. Neki su zaista i imali vratove, sa zmajskim glavama. Proli su pored Aruana, ali to nisu bili kargijski brodovi. Poticali su sa zapada, iz Unutranjih ostrva, kako nam je objasnio na poglavica. Svi iz sela behu izali na obalu da ih posmatraju. Mislim da su se bojali da e skrenuti i pristati kod nas. Ali, oni su samo proli, i niko nije znao kuda idu. Moda da ratuju u Karego-Atu. Ali, ipak, zamisli, bili su to brodovi koji su zaista doli sa ostrva arobnjaka, gde su svi ljudi boje zemlje i mogu da bace ini na tebe za tren oka." "Ne na mene", otro se obrecnu Arha. "Ja ih ne bi pogledala. Oni su zli, prokleti arobnjaci. Kako su smeli da pro u tako blizu Svete Zemlje?" "Dobro, nadam se da e ih Bogokralj sve pobediti jednog dana i napraviti od njih robove. Ali, ipak bih volela da opet vidim more. Kad se povu e plima u baricama su ostajali mali oktopodi, i kad vikne 'Ba!' odmah bi pobeleli... Hej, evo matorog Manana, trai te."
Arhin uvar i sluga polako im je prolazio sa unutranje strane zida. Zastajao bi s vremena na vreme da i upa iz zemlje divlji praziluk, dok je u drugog ruci ve drao jedan pove i, oklembeeni sveanj, a zatim bi se ispravio i pogledao oko sebe si unim, mutnim sme im o ima. Bio se ugojio od starosti, a uta koa bez ijedne dla ice sijala mu je na suncu. "Spusti se malo nie, ovde, na muku stranu", prodornim i siktavim glasom re e Arha, i obe devoj ice spuznue veto i okretno, kao dva mala gutera, niz spoljnu stranu zida, tako da su se drale na njemu tik ispod gornje ivice, nevidljive za svakoga ko bi gledao sa unutranje strane. Oslukivale su Mananove teke korake, dok je prolazio mimo njih. "Uja! Uja! Krompir-lice!" veselo je pevuckala Arha, tiho kao to vetri apu e kroz travke. Teki koraci zastadoe. "Ehej", za u se nesigurni glas, "Malecka? Arha?" Tiina. Manan produi. "Ujaaa! Krompir-lice!" "Uja, krompir-trbuh!" proapta i Pent, imitiraju i Arhu, a onda se zaceni, pokuavaju i da prese e kikotanje. "Ima li koga?" Tiina. "O, dobro, dobro, neka vam bude", uzdahnu evnuh i njegovi spori koraci stadoe da se udaljavaju. Kada je zaao za padinu, devoj ice se opet iskobeljae na vrh zida. Pent se bee zarumenela od napora i kikotanja, ali Arha je bila besna. "Taj glupi matori ovan! Ne mogu da maknem bez njega!" "ta e drugo", razlono odvrati Pent, "to mu je posao - da brine o tebi." "Oni kojima sluim brinu o meni. Njih sluam; ne moram da sluam nikoga drugog. Te matore ene i polu-mukarci, ti neka ostave na miru. Ja sam Jedina Svetenica!" Pent se zagleda u nju. "Oh", re e ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..." "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu stalno da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme utala, ali je uzdisala i klatila svojim puna kim noicama posmatraju i ispod sebe ogromnu, beli astu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka visokom, nejasnom, ogromnom obzorju. "Oni kojima sluim brinu o meni. Njih sluam; ne moram da sluam nikoga drugog. Te matore ene i polumukarci, ti neka me ostave na miru. Ja sam Jedina Svetenica!" Pent se zagleda u nju. "Oh", re e ona malaksalo, "oh, znam da jesi, Arha..." "Pa, neka me ne diraju. I neka prestanu da mi zapovedaju!" Pent je neko vreme utala, ali je uzdisala i klatila svojim puna kim noicama posmatraju i ispod sebe ogromnu, beli astu pustinju, koja se veoma blago i postepeno uzdizala ka viskokom, nejasnom, ogromnom obzorju. "Nema jo mnogo, pa e i ti izdavati nare enja, zna", re e ona napokon, tiho i mirno. "Jo dve godine i vie ne emo biti deca. Ima emo etrnaest godina. Ja u oti i u hram Bogokralja i za mene e otprilike sve ostati kako i jeste. Ali ti e tada zaista postati Velika Svetenica. ak e i Kosil i Tar morati da te sluaju." Progutana nita ne odgovori. Lice joj je bilo tvrdo, a u o ima ispod crnih obrva video joj se bledi, svetlucavi odsjaj neba. "Moramo da se vratimo", re e Pent. "Ne." "Ali, u iteljica tkanja e nas prijaviti kod Tar. A uskoro e i Devet pojanja." "Ja ostajem ovde, a ti ostaje sa mnom." "Tebe ne e kazniti, ali mene ho e", usprotivi se Pent, na svoj pitomi na in. Arha, me utim, nita ne odgovori. Pent samo uzdahnu i ostade. Sunce je tonulo u izmaglicu, visoko iznad ravnice. Daleko, sa drugih, blagih padina tiho je dopiralo zavonjenje ov jih klepetua i blejanje jagnjadi. Proletnji vetar je duvao u blagim, toplim naletima, pun slatkih mirisa.
Devet pojanja se ve skoro bilo zavrilo kad su se devoj ice vratile. Mevet ih je, me utim, videla kako sede na "Mukom zidu" i prijavila ih svojoj pretpostavljenoj, Kosil, Velikoj Svetenici Bogokralja. Kosil je imala teak korak i mra no lice. Bez ikakvog izraza na tom licu i u glasu obratila se devoj icama, rekavi im da po u za njom, Provela ih je kroz kamene dvorane i hodnike Velikog zdanja,kroz ulazna vrata, pa uz brdo do hrama Atvaha i Valuaha. Tu je razgovarala sa Velikom Svetenicom tog hrama, Tar, visokom, suvom i tankom kao noga jelena. "Skini haljinu", obrati se Kosil Pent. Iibala je devoj icu svenjem trske, koja je malo zasecala u kou. Pent je to podnela strpljivo, pla u i bez glasa. Zatim su je poslali natrag u tka nicu bez ve ere, pri emu je, jo, morala da posti i slede eg dana. "Ako te jo jednom uhvatimo da si se pela na Muki zid", upozori je Kosil, "pro i e mnogo gore. Jesi li me razumela, Pent?" Kosil je govorila tiho, ali nimalo neno. Pent samo promuca: "Da", i pobee, trzaju i se po malo kad bi joj teka tkanina ode e povredila brazgotine na le ima. Arha je morala da stoji pored Tar i da posmatra ibanje. Sada je posmatrala Kosil kako isti trske na kamdiji. "Ne pristoji se da te vide kako se pentra i jurca unaokolo sa drugim devoj icama", re e joj Tar. "Ti si Arha." Ona je samo stajala, namrgo ena, i nije odgovarala. "Bolje ti je da radi samo ono to treba da radi. Ti si Arha." Samo za trenutak devoj ica podie o i i uperi ih u lice Tar, potom Kosil, a u pogledu joj je bilo tako duboke mrnje i besa da se ovek mogao slediti. Ali, mrava svetenica ni im ne pokaza da to vidi; samo je potvrdila, nagnuta malo napred, skoro apatom: "Ti jesi Arha. To i nita drugo. Sve je progutano. "Sve je progutano", ponovi devoj ica, onako kako je ponavljala svakog dana, svakog dana od kad je napunila est godina. Tar malo sagnu glavu; isto u ini i Kosil, dok je sklanjala kamdiju. Devoj ica nije pognula glavu, ve se samo posluno okrenula i izala. Kada je ve era koja se sastojala od krompira i mladog luka bila pojedena u tiini u uzanoj, mra noj trpezariji, kada su bile otpevane ve ernje himne i svete re i bile postavljene na vrata, i obavio se kratki obred Neizgovorenog, radni dan je napokon bio zavren. Devoj ice su tada smele da se popnu u spavaonicu i da se igraju, bacaju i kockice ili tapi e dokle god je gorelo no no svetlo, a potom da se saaptavaju u mraku, s jednog kreveta na drugi. Arha se, me utim, uputi preko dvorita i blagih padina Mesta do Malog zdanja, u kome je spavala sama, svake no i. Blago i slatko je mirisao no ni povetarac. Gusto posejane, sujale su prole ne zvezde, kao bokori belih rada na prole nim livadama kao svetlucanje mora u aprilu. Ali, devoj ica se nije se ala ni livada ni mora. Nije ni pogledala u nebo. "Hej, malecka!" "Zdravo, Manane", odvrati ona ravnoduno. Ogromna senka je vukla noge pored nje, dok mu se svetlost zvezda odbijala o elu. "Jesu li te kaznili?" "Mene ne smeju kazniti." "Ne smeju... Tako je..." "Ne smeju me kazniti. Ne usu uju se." Stajao je tako, sa oputenim velikim rukama, bezboli an i ogroman. Ona oseti miris divljeg praziluka, i sladunjavi zadah kadulje njegove stare, crne rize, iscepane na porubima i suvie kratke za njega. "Ne smeju me ni dota i. Ja sam Arha", ponovi ona prodornim ljutitim glasom i briznu u pla . Ogromne, spremne ake se podigoe i privukoe je, neno je pridravaju i, glade i je po upletenoj kosi. "Hajde, hajde. Medenko mali, curice moja..." ula je kako u dubokoj upljini njegovih grudi neto prozuklo mrmlja i ona se gr evito pripi uz njega. Suze joj ubrzo presuie, ali se i dalje drala Manona, kao da ne moe da stane na noge.
"Sirota mala", proapta on, i podigavi dete ponese je do ulaza u ku u u kojoj je sama spavala. Tu je spusti na prag. "Je li ti sad dobro, malecka?" Ona klimnu glavom, odvoji se od njega i u e u mra nu ku u. 3. ZATVORENICI Kosilini koraci su odlu no i ravnomerno odzvanjali kroz predvorje Malog zdanja. Visoka, temeljna prilika ispuni ceo dovratak na ulazu u sobu, malo se smanji u trenutku kada se svetenica pokloni, dodirnuvi jednim klolenom pod, opet se pove a kad se ispravi u punoj visini. "Gospodarice?" "Milim, Kosil?" "Bilo mi je dozvoljeno da se staram o izvesnim stvarima koje se odnose na carstvo Bezimenih, i to sam inila sve do sada. Ako blagoizvoli, sada je vreme da ti sazna, vidi i preuzme na sebe te stvari, kojih se u ovom ivotu jo nisi setila." Devoj ica je sedela u svojoj sobi bez prozora, toboe meditiraju i, a u stvari ne rade i nita i gotovo ni na ta ne misle i. Uko eni izraz lica, pun dosade i oholosti, nije odmah mogao da joj se promeni. Ali se ipak promenio,iako je nastojala da to prikrije. Upitala je, samo, uz odre eni prizvuk prevejanosti: "Lavirint?" "Ne emo jo u Lavirint. Ali, mora emo da pro emo kroz Podgrobnicu." U Kosilinom glasu ose alo se neto to je moglo biti strah, a moda i glumljenjeni strah, s namerom da uplai Arhu. Devoj ica ustade bez urbe i re e ravnoduno: "Pa, dobro." Ali, u sebi, dok je sledila teku priliku Bogokraljeve svetenice, kliktala je: Najzad! Najzad! Najzad u videti svoje carstvo! Imala je petnaest godina. Prolo je ve bilo vie od godinu dana od kako je prela u enstvenost i istovremeno stekla svu vlast koju ima Jedina svetenica Grobnica Atuana; bee ona to je iznad svih velikih svetenica zemalja Kargada, ona kojoj ak ni sam Bogokralj ne sme da zapoveda. Svi su sada pred njom povijali koleno, ak i mrka Tar i Kosil. Svi su joj se obra ali sa ceremonijalnom u tivo u. Ali, nita se drugo nije izmenilo. Nita se nije dogodilo. Kada su se zavrili obredi njenog posve enja, dani su nastavili da teku kao i pre. I dalje je prela vunu, tkala crnu tkaninu, mlela hranu, obavljala svakodnevne obrede; i dalje je svake no i morala da otpeva svih Devet pojanja, da blagoslovi ulazna vrata, da nahrani Kamenove kozjom krvlju dva puta godinje, da igra obredne igre mladog meseca ispred Praznog Prestola. I tako je protekla itava godina, potpuno ista kao i one prethodne; da li je to trebalo da zna i da e sve godine njenog ivota prote i na isti na in? amotinja bi je povremeno obuzimala takvom snagom kao da je teskoba: grabila ju je pravo za guu. Do nedavno prosto je morala da govori o tome. Mora e da govori, mislila je, polude e ako bude utala. Pri ala je o tome Mananu. Bila je isuvie gorda da bi se poverila nekoj drugoj devojci, a predostronost joj je govorila da se ne ispoveda nekoj od starijih ena; ali Manan je bio niko i nita, samo obi ni stari, verni vo; njemu je smela da ispri a ta ho e. Ali, iznenadila se kad je od njega dobila odgovor. "Nekada davno," rekao je, "zna malecka, pre nego to su se nae etiri zemlje spojile u jednu carevinu, pre nego to je nad svima nama vladao Bogokralj, imali smo mnogo manjih kraljeva, prin eva i poglvica. Stalno su se sva ali. I dolazili su ovamo da te sva e razree. Ovako je to bilo: dolazili su iz nae zemlje, Atuana, i iz Karego-Ata, i iz Atninija, ak i iz Hur-at-Hura, sve te poglavice i vladari zajedno sa svojim slugama i sa vojskama. I onda su te pitali ta da rade. A ti si odlazila pred Prazni Presto i prenosila si im ta savetuju Bezimeni. Eto, tako je bilo nekada dano. Ali, posle nekog vremena, Svetenici-Kraljevi zavladali su itavim Karego-Atom, a ubrzo potom i Atuanom; i evo, ima ve etiri ili pet ljudskih vekova oa kako Bogokraljevi vladaju nad sve etiri zemlje, napravivi od njih jednu carevinu. I tako su se stvari promenile. Bogokralj sada moe da smiri sve razularene poglavice i sam presu uje kada se posva aju. A poto je i sam bog, zna, ne mora vie esto da se obra a Bezimenima".
Arha se zaustavi da malo promisli o svemu tome. Vreme nije imalo neki veliki zna aj, tu u pustinji, ispod ve nih i uvek istih Kamenova, i ivelo se onako kako se ivelo od pamtiveka. Ona nije bila navikla da misli o menjanju stvari, o izumiranju starog i nastajanju novoga. Bilo joj je nekako neugodno da u toj svetlosti sagledava svet oko sebe. "Mo Bogokralja je daleko manja od mo i onih kojima ja sluim", izgovori ona napokon mrte i obrve. "Svakako... Svakako... Ali to se jednom bogu ipak ne sme re i, medenko mali. Niti njegovoj svetenici." I uhvativi svetlucanje njegovog malog, sme eg oka, ona se namah seti Kosil, Velike svetenice Bogokralja, od koje se plaila jo od kako bee dola u Mesto; i shvati ta je hteo da kae. "Ali, Bogokralj i njegov narod su zanemarili svoje dunosti i ne oboavaju vie Grobnice onako kako bi trebalo. Niko vie ne dolazi." "Pa, on alje zatvorenike da se prinesu na rtvu. To nije zanemario. A ni darove koji pripadaju Bezimenima." "Darove! Njegov hram se svake godine iznova kre i, na oltaru mu je breme zlata, u lampama mu gori ruino ulje! A pogledaj kakva je Prestona dvorana... rupe na krovu, obruena kupola, u zidovima joj se gnjezde mievi, sove i slepi mievi.. . Ali, svejedno, ona e nadiveti i Bogokralja i sve njegove hramove, i sve kraljeve koji budu doli posle njega. Ona je bila pre njih, i nje e biti i onda kad njih vie ne bude. Ona je sredite svega to postoji." "Ona je sredite svega to postoji." "Ima tu blaga, itekako; Tar mi ponekad govori o tome. Dovoljno da se deset puta ispuni hram Bogokralja. Zlata i trofeja koje su vekovima poklanjale stotine pokolenja, od kako je sveta. Sve je to zatvoreno i sklonjeno pod podzemnim svodovima i po katakombama. Jo ne e da me tamo odvedu, primoravaju me da ekam i ekam. Ali, znam kako izgleda.Postoje podzemne prostorije ispod Dvorane, ispod celog Mesta, ispod nas, tu gde sad stojimo. Ogromni splet tunela, Lavirint. Kao ogroman, mra an grad, ispod brda. Pun zlata, i ma eva negdanjih junaka, starih kruna, kostiju, vekova i tiine." Govorila je kao u zanosu, kao da bee pala u trans. Manan je utke posmatrao. Njegovo omlitavelo lice nikada nije izraavalo mnogo vie od stalne tuge, ispunjene panjom; sada je bilo jo tunije nego obi no. "Da, a ti si gospodarica svega toga", re e on. "Tiine, i mraka." "Jesam. Ali, nisu hteli nita da mi pokau, samo ove prostorije iznad zemlje, iza Prestola. Nisu mi pokazali ak ni gde se sve moe u i u podzemlje; samo ponekad promrse po koju re . Ne daju mi moje vlastito carstvo! Zato me dre tako da moram ve ito da ekam i ekam?" "Jo si mlada. A, moe biti", dodade brzo Manan svojim prozuklim altom, "da se i sami plae, malecka. Na kraju krajeva, to ipak nije njihovo podru je. Tvoje je. Za njih je opasno da uzale u njega. Nema tog smrtnika koji se ne boji Bezimenih." Arha ne odgovori, ali o i joj sevnue. Manan joj je opet prikazao stvari u druga ijoj svetlosti. Tar i Kosil su joj oduvek izledale tako strahovite, tako ledene i vrste, da nije mogla ni zamisliti da se one ne ega plae. Ali, Manan je bio u pravu. One su se bojale tih mesta, tih sila iji je i Arha bila jedan deo, kojima je pripadala. Bojale su se da u u u mra na mesta, da ne budu pojedene. Sada, dok je silazila sa Kosil niz stepenice Malog Zdanja i po ela da se penje s njkom uz strmu, krivudavu stazu ka Prestonoj dvorani, setila se tog razgovora sa Mananom i opet se oduevila. Ma gde je odveli, ma ta joj pokazali, ne e se uplaiti. Ona e znati ta da radi. Malo zaostaju i za njom na stazi, Kosil progovori. "Jedna od dunosti moje gospodarice, kao to i sama zna, jeste rtvovanje odre enih zatvorenika, prestupnika plemenitog roda, koji su bogohulenjem ili izdajstvom zgreili pred naim gospodom. Bogokraljem." "Ili pred Bezimenim", dopuni je Arha. "Tako je. Nije prikladno da Progutana, dok je jo dete, preuzima ru dunost. Ali moja gospodarica vie nije dete. U Sobi s lancima nalaze se zatvorenici koje je pre mesed dana blagoizveleo poslati na gospod Bogokralj iz svoga grada, Avabata."
"Nisam znala da su prispeli neki zatvorenici. Zato je ne znam nita o tome?" "Zatvorenici se dovode po no i, i tajno, na na in koji od davnina nalau obredi Grobnica. Moja gospodarica e sada pro i na taj put, ako krene stazom koja vodi du zida." Arha skrenu sa staze da bi nastavila pored velikog kamenog zida koji je okruivao Grobnice iza grada sa kupolom u kojoj je bila Dvorana. Bio je sagra en od masivnih kamenih blokova; najmanji je bio tei od oveka, a najve i su bili veliki kao zaprena kola. Iako neotesani, bili su paljivo naslagani i uklopljeni tako da vrsto prianjaju jedan uz drugog, Ipak, mestimi no se zid bee obruio i kamenje je lealo u bezobli noj gomili. To se moglo dogoditi samo tokom dugog vremenskog razdoblja, tokom stole a vrelih pustinjskih dna i ledenih no i, hiljadugodinjim, neprimetnim pomeranjem samih brda. "Ovaj Zid oko Grobnica moe se sa lako om pre i", re e Arha, dok su hodale ispod njega. "Nemamo dovoljno ljudi da ga popravimo", odvrati Kosil. "Imamo dovoljno ljudi da ga uvaju." "To su samo robovi. Njima se ne moe verovati." "Moe, ako ih zaplaimo. Neka im kazna bude ista kao strancu ako mu dozvole da kro i na posve eno zemljite u krugu zida." "Koja je to kazna?" Kosil nije postavila pitanje zato to nije znala odgovor. Ona ga sama, jo davno, bee kazala Arhi da ga zapamti. "Odsecanje glave ispred Prestola." "Da li moja gospodarica eli da se postavi straa na Zid Grobnica?" "Da", odgovori devojka. Pesnice, skrivene duga kim crnim rukavima, stisla je od zadovoljstva. Znala je da Kosil ne eli nijednog roba da protra i na uvanje zida, i to je zista bio potpuno beskoristan posao; jer, koji je stranac ikada doao ovamo? Tako e, nije bilo mnogo izgleda da e neko dolutati, slu ajno ili namerno, na milju od Mesta, a da ne bude prime en; i sigurno ne e sti i ni blizu Grobnicama. Ali straa je bila po ast na koju su imale ravo, i Kosil se nije mogla usprotiviti. Mora e da poslua Arhu. "Tu smo," za u se njen ledeni glas. Arha se zaustavi. esto je etala tom stazom oko Zidova Grobnica, i poznavala je onako kako je poznavala svaku stopu zemlje u Mestu, svaki kami ak, trn i i ak. Ogromni kameni zid uzdizao se, tri puta vie od nje, s leve strane; s desne se brdo ugibalo u plitku, sunu dolinu, koja se ubrzo opet pela ka podnoju zapadnog planinskog lanca. Pogledom je preletela preko okolnog tla, i nije ugledala nita to ve pre toga nije videla. "Ispod crvenih stena, gospodarice." Nekoliko metara niz padinu, jedna uzviica od crvene lave delovala je kao okomiti stepenik u brda. Kada je sila do nje i stala licem prema stenju, Arha shvati da podse a na nekakve grube vratnice, visoke etiri stope. "ta moda se se uradi?" Jo davno je bila nau ila da je na svetim mestima uzalud pokuavati da otovri vrata ako ne zna kako se otvaraju. "Moja gospodarica ima sve klju eve mra nih mesta.2 Od kako je prola kroz obred punoletstva Arha je o pojasu nosila jedan gvozdeni prsten na kome su visili bode i trinaest klju eva, neki duga ki i teki, neki maleni kao udice. Podigla je prsten i rairila klju eve. "Ovaj", re e Kosil, pokazuju i prstom; a onda poloi svoj debeli kaiprst na rupicu izme u dve crvene, ispup ene kamene povrine. Klju , duga ka gvozdena ipka sa dva ukraena jezi ka, u e u otvor. Arha ga oberu ke okrenu u levo, jer je bio teak za rukovanje, ali okrenu se glatko. "Sada?" "Zajedno..." Zajedno su po ele da guraju neravnu kamenu povrinu sa leve strane klju aonice. Teko, ali bez zapinjanja i sasvim tiho, jedan nepravilan oivi en deo crvene stene pokrenu se ka unutra, sve dok se ne stvori uzani prolaz. Unutra je bilo mra no kao u rogu. Arha se sagnu i u e.
Kosil, debela ena i debelo obu ena, jedva se provukla kroz uzani otvor. im je ula, oslonila se le ima na vrata i, napreu i se, gurala ih dok se nisu zatvorila. Pomr ina je bila potpuna. Ni zra ka svetlosti. inilo se da mrak, poput vlanog filca, pritiska otvorene o i. Sagnule su se, obe, gotovo se presamitivi nadvoje, jer tu gde su stajale prostor nije bio visok ni etiri stope, i bio je toliko uzan da je Arha odmah napipala stenu i s dena i s leva. "Jesi li ponela svetiljku?" aputala je, kao to svi rade u mraku. "Nisam ponela nikakvu svetiljku", odgovori Kosil, iza njenih le a. I Kosil je govorila tiim glasom, ali uz neki udan prizvuk, kao da se smei. Kosil se nikada nije smeila. Arhino srce posko i; krv joj je bubnjala u grlu. Ljutito re e, u sebi: Ovo mesto je moje, njemu ja pripadam, ne u se plaiti! Ali glasno nije rekla ni re . Krenula je napred; postojao je samo jedan mogu i put. Ulazio je u brdo i vodio nanie. Kosil ju je pratila u stopu, teko diu i; haljine su joj se otirale i greble i stenje i zemlju. Iznenada se krov podie: Arha je sada mogla da se uspravi, i kada je ispruila ruke, vie nije napipala zidove. Vazduh koji je bio zaguljiv i zaudarao na zemlju sada joj je dodirivao lice hladnijom vlagom, a njegovo jedva osetno strujanje ostavljalo je utisak velikog praznopg prostora. Arha oprezno koraknu nekoliko puta u potpuni mrak. Komadi ljunka, o koji joj se okliznu noga u sandali, sudari se s drugim ljunkom i taj jedva ijni um probudi odjek, mnogo odjeka, tihih, udaljenih, jo daljih. Pe ina mora da se prostirala do ogromnih daljina, i u sisinu i u irinu, a ipak nije bila prazna: neto u njenoj tmini, povrine nekih nevidljivih predmeta ili njenih vlastitih manjih odeljenja, prelamali su odjek u hiljade komadi a. "Ovde mora da smo ve ispod Kamenova", proapta devojka, a apat joj odlete u uplju tminu i razli se u niti zvuka, tanane poput pau ine, koje su jo dugo odzvanjale u uhu. "Tako je. Ovo je Podgrobnica. Produi. Ne mogu da se zadravam na ovom mestu. Dri se zida sa leve strane. Pro i pored tri otvora." "Idu i put u poneti baklju", re e Arha, upravljaju i se po zidu, koji je stalno dodirivbala vrhovima prstiju, ude i se neobi nim oblicima u steni, ipljinama, ispup enjima, negde hrapavim poput ipke,negde, pak, glatkim poput bronzanih skluptura: bio je to bez sumnje neki reljef urezan u stenu. Moda je itava pe ina bila delo vajara iz prastarih vremena? "Ovde je svetlost zabranjena." Kosilin apat zazvu a otro. Ali, i pre nego to je Kosil izgovorila te re i, Arha je znala da je tako. Jer ovo je bila domovina tame, najdublje sredite no i. Prsti joj tri puta pre oe preko otvora u sloenom, stenovitom crnilu. etvrti put je pipaju i potraila visinu i irinu otovra, i ula. Kosil je ila za njom. U tom podzemnom hodniku, koji se opet blago peo navie, proli su pored jednog otvora na levom zidu, a potom, na mestu gde se tunel ra vao, krenuvi desnim krilom: sve to samo pipaju i, u mraku i savrenoj tiini podzemlja. Kada se kre e na taj na in, ovek mora gotovo bez prestanka da ide ispruenih ruku da bi dodirivao oba bo na tunela, jer ina e bi se moglo dogoditi da mu promakne neki otvor koji treba da ubroji, ili da ne primeti da se tunel ra va. Snalaenje je bilo mogu e isklju ivo pipanjem; ovek ne vidi put, ali ga dri u rukama. "Je li ovo Lavirint?" "Nije. To je jedan manji splet tunela koji se nalazi ispod Prestola." "A gde je ulaz u lavirint?" Arhi se bee dopala ova igra po mraku; htela je da po ne da reava neki tei zadatak. "Na drugom otovru pored kojeg smo proli, kad smo ulazili u Podgorbnicu. Sada potrai rukom vrata s desne strane, drvena vrata, moda smo ih ve mimoili..." Arha za u kako Kosil neveto barata rukama po zidu, kako joj se dlanovi taru o stenu. Ona je kamen dodirivala tek ovla, samo vrhovima prstiju, i za as je osetila pod njima glatko drveno dugmence. Pritisnula ga je, i vrata su se sa
lako om otovoril, uz blago kripanje. Zastala je za trenutak, zaslepljena svetlo u. Uli su u iroku, nisku prostoriju, sa zidovima od otesanih kamenih plo a i osvetljenu jednom zadimljenom bakljom koja je visela na lancu. Prostorija je zaudarala od dima, koji nije imao ozlaza. Arha zasui i o i po ee da je peku. "Gde su zatvorenici?" "Tamo." Tek tada je shvatila da su tri hrpe ne ega na drugoj strani sobe, u stvari, bili ljudi. "Vrata nisu zaklju ana. Zar nema straara?" "Nisu potrebni." Zakora ila je u sobu, oklevaju i, mure i kroz sumaglicu od dima. Zatvorenici su oba lanka na nozi i jedan na ruci bili lancima okovani za zid. Kad bi neko od njih hteo da legne, jedna ruka mi je morala ostati podignuta, vise i sa veriga. Kose i brade su im bile prljave i zamrene kao bun koji im je, zajedno sa drugim senkama, skrivao lice. Jedan je leao, napola ispruen, ostala dvojica su sedela ili utala. Bili su potpuno goli. Tela su im zaudarala jo ja e od dima. Jedan od njih kao da je gledao u Arhu; u inilo joj se da vidi svetlucanje njegovih o iju, ali nije bila sigurna. Ostali se nisu ni pomerili, niti podigli glavu. Ona se okrenu u stranu. "To vie nisu ljudska bi a", re e namrteno. "Nikada nisu ni bili. To su demoni, zversi duhovi koji su kovali zaveru protiv svetinje ivota naega Bogokralja!" Kosiline o i su gorele u crvenkastoj svetlosti baklje. Arha ponovo pogleda u zatvorenike, zaplaena i zainteresovna. "Kako moe ovek napasti boanstvo? Kako je to mogu e? Ti: Kako si se usudio da napadne boga ivoga?" Onaj ovek je i dalje zurio u nju kroz bun crne kose, ali ne re e ni re . "Odsekli su im jezik, pre nego to su ih poslali iz Ababata", objasni joj Kosil. "Nemoj im se obra ati, gospodarice. Oni su kuni. Tvoji su, ali ne zato da im se obra a,niti da ih gleda, niti da misli na njih. Tvoji su samo zato da bi ih ti predala Bezimenima." "Kako ih treba prineti na rtvu?" Arha vie nije gledala u zatvorenike. Bee se okrenula licem prema Kosil, crpe i snagu iz njenog glomaznog tela i ledenog glasa. Ose ala je malu vrtoglavicu, a smrad od dima i ljudskih tela gonio ju je na povra anje, ali je, ipak, na izgled govorila i mislila savreno mirno. "Svetenica Grobnica samo najbolje zna kako da ih umori, a da njeni Gospodari budu najzadovoljniji, i ona je ta koja treba da bira. Ima mnogo na ina. "Onda neka im kapetan garde, Gobar, odse e glave. I neka im se krv izlije pred Presto." "Kao da se rtvuju koze?" Izgledalo je da joj se Kosil podsmeva to ima tako malo mate. Nije znala ta da kae. Kosil nastavi. "Osim toga, Gobar je muko. Nijedan mukarac ne sme u i u Mra na Mesta Grobnica, pa. valjda moja gospodarica nije to zaboravila? Ako i u e, ne sme iza i..." "Ko ih je doveo ovamo? Ko im daje hranu?" " uvari koji slue u mom hramu, Dabi i Uahto; oni su evnusi i smeju da u u ovamo kad to zahteva sluenje Bezimenima, ba koja i ja. Vojnici Nogokrlaja su ostavili vezane zatvorenike ispred spoljnog zida, a ja i uvari smo ih uveli kroz Vrata za zatvorenike, ona u crvenim stenama. Tako se oduvek radilo. Hranu i vodu im sputaju kroz kapak na podu jedne od soba iza Prestola." Arha pogleda navie i ugleda, pored lanca na kome je visila baklja, drveni kvadrat ugra en u kamen tavanice. Bio je isuvie mali da se ovek provu e kroz njega, ali kad bi se odatle spustio konopac stigao bi ta no nadohvat srednjega od trojice zatvorenika. Brzo je skrenula pogled. "Onda neka im vie ne daju hrane i vode. I neka puste da se baklja ugasi." Kosil je pokloni. "A ta emo s telima, kad poumiru?"
"Neka ih Dabi i Uahto sahrane u velikoj pe ini kroz koju smo proli, u Podgrobnici", re e devojka, a govorila je sve bre i sve tanjim glasom. "Moraju to u initi u mraku. Moji Gospodri e pojesti tela." "Bi e u injeno." "Je li tako dobro, Kosil?" "Dobro je, gospodarice." "Onda, hajdemo odavde", re e Arha, skoro krete i. Ona se okrenu i pohita natrag kroz drvena vrata, to dalje od Sobe s lancima u mrak tunela. Sad joj se inilo da je tamo nekako slatko i mirno kao no bez zvezda, tiho, bez mu nih prizora, svetlosti, bez ivota. Ona zaroni u tu istu pomr inu, ure i kroz nju kao pliva kroz vodu. Kosila je tako e hitala iza nje, zaostaju i sve vie, dah u i, spoti u i se. Ne zaostaju i ni za trenutak Arha ponovi isti put proputaju i sve otvore koje treba i ulaze i u one u koje treba; projuri potom kroz ogromnu Podgrobnicu punu odjeka i uspuza se, presami ena, kroz poslednji duga ki tunel do zatvorenog ulaza u steni. Tu u nu i pipaju i potrai duga ki klju na prstenu koji joj je visio sa pojasa. Nala ga je, ali nije mogla da prona e kluju aonicu. U nevidljivom zidu ispred nje nije se nigde video tra ak svetlosti kroz rupicu veliku kao ubod igle. Prstima je gr evito pipala po steni, trae i bravu, ip ili kvbaku i nije nalazila nita. Gde mora da stavi klju ? Kako da iza e?" "Gospodarice!" Kosilin glas, poja an odjecima, itao je i bubnjao iza nje. "Gospodarice, vrata se ne mogu otvoriti iznutra. Nema izlaza. Nema povratka." Arha je i dalje u ala uz stenu. Bez re i. "Arha!" "Tu sam." "Hodi!" Ona joj pri e, puzaju i na rukama i kolenima, kroz prolaz, poput psa, sve do Kosilinij sukanja. "Nadesno. Pouri! Ja ne smem dugo da se zadravam. ovo nije moje mesto. Po i za mnom!" Arha se uspravi na noge i uhvati se za Kosiline haljine. Pole su napred, prate i neobi no izrezbaren desni zid pe ine i ile tako dosta dugo, a zatim navie, podzemnim hodnicima, stepenicama. Devojka se vrsto drala za eninu haljinu, zatvorenih o iju. Uskoro se pojavi zra ak svetla, crven kroz proreze o nih kapaka. Pomislila je da se opet nalazi u sobi osvetljenoh bakljom i punoj dima, i nije otvorila o i. Ali vazduh je mirisao sladunjavo, bio je suv i vonjao je na vlanu zemlju, i taj miris joj je bio poznat i noge su joj ile po stepentu, strmom skoro kao lestvice. Ona pusti Kosilinu haljinu iz ruke i pogleda. Iznad glave joj je stajao otvoreni kapak. Provukla je kroz njega, prate i Kosil. Vodio je u sobu koju je dobro znala, malu kamenu eliju gde je lealo nekoliko kamenih i gvozdenih krinja, jedan od mnogobrojnih sobi aka iza Prostorije s Prestolom u Dvorani. Jedva primetna siva svetlost dana svetlucala je u dvorani ispred vrata elije. "Ona druga, Vrata za zatvorenike, vode samu u tunel. Kroz njih se ne moe iza i. Ovo je jedini izlaz. Ako postoji neki drugi, ja za njega ne znam, a ne zna ni Tar. Mora e sama da ga zapamti, ukoliko postoji. Ali, sumnjam." Kosil je i dalje govorila tihim glasom, i pomalo kivno. Debelo lice ispod crne kapulja e bilo joj je bledo i svo oroeno znojem. "Nisam zapamtila skretanje do ovog izlaza." "Re i u ti ih. Jednom drugom prilikom. Mora e da ih zapamti. idu i put ja vie ne u po i s tobom. To nije moje mesto. Mora e sama." Devojka klimnu glavom. Podigla je pogled ka licu starije ene i pomislila kako udno izleda, sve bledo od straha s kojim je jedva izlazila na kraj, a ipak pobedosnosno, kao da se Kosil nasla uje njenom slabo u. "Posle toga i i i sama", ponovi Arha, a onda, pokuavi da se okrene i ode os Kosil, oseti kako joj kolena poputaju i vide gde se soba oko nje vrti u krug. Onesve ena se sloila u malu, crnu gomilicu pred noge svetenice.
"Nau i e", re e Kosil, i dalje teko diu i, stoje i nepomi no. "Ve nau iti."
4. SNOVI I PRI E Arha se nekoliko dana nije dobro ose ala. Le ili su je od groznice. Leala je u postelji ili sedela na tremu Malog zdanja, pod mlakim jesenjim suncem i gledala ka brdima na zapadu. Ose ala se malaksalo i glupo. Stalno su je opsedale jedne iste misli. Stidela se to se onesvestila. nijedan straar nije bio postavljen na Zid Grobnice, ali, posle svega, nikada se vie ne bi usudila da to zatrai od Kosil. Nije vie elela da vidi Kosil; nikada. Zato to se stidela pred njom, jer se onesvestila. Tu, pod sun evom svetlo u, esto je krojila planove kako e se ponaati kada idu i put bude ula u mra na mesta ispod brda. Mnogo puta je, tako e, razmiljala i o tome kakvu vrstu pogubljenja e traiti za slede u grupu zatvorenika; neto manje jednostavno, neto to bi bilo vie u skladu sa obredima Praznog Prestola. Svake no i se budila, vrite i u pomr ini. "Jo su ivi! Jo umiru!" Mnogo je sanjala. Sanjala je kako mora da skuva hranu, ogromne kotlove pune ukusne kae, i da je do kraja izlije u rupu u zemlji. Sanjala je kako mora da nosi ogroman kr ak pun vode, ogroman, mesingani kr ag, kroz mrak, nekome ko je edan. Ali, nikako nije uspevala da stigne do te osobe. Budila se, i sama edna, ali nije odlazila da se napije. Leala je budna u postelji, otvorenih o iju, u sobi bez prozora. Jednog jutra Pent do e da je poseti. Arha je sa trema posmatrala kako se pribliava Malom zdanju, sa bezbrinim, rasejanim izrazom lica, kao da je slu ajno tuda naila. Da Arha nije progovorila, ona se ne bi popela uz stepenice. Ali Arha se ose ala usamljenom, i progovorila je. Pent se duboko pokloni, onako kako treba da uradi svako ko se priblii Svetenici Grobnica, a onda se skljoka na stepenite ispred Arhe i ispusti uzdah nalik na "Phuuu!" Bila je porasla i ugojila se; zajapurila bi se u licu od svakog, i najmanjeg napora, a i sada je bila sva zajapurena od hodanja. " ula sam da si bolesna. Sa uvbala sm ti malo jabuka." Iznenada, odnekud iz svoje pozamane crne haljine izvu e mreu od trske u kojoj se nalazio est ili osam savrenih, utih jabuka. Sada je i ona ve bila posve ena u slubi Bogokralja; ali jo nije bila svetenica, i jo je ila na asove i radila sve poslove kao i pripravnice. "Popi i ja smo ove godine probirale jabuke, i ja sam sklonila one najbolje. One koje su zaista dobre uvek odu na suenje. Naravno, tako se najbolje odre, ali nekako mi se uvek ini da je to teta. Zar nisu lepe?" Arha opipa svilenkastu, bledozlatnu koru jabuke, razgleda tanke gran ice na kojima su jo slabano stajali mrki listi i. "Lepe su." "Uzmi jednu", ponudi je Pent. "Ne u sada. Uzmi ti." Pent u tivo izabra najmanju i smaza je u desetak so nih, vetih, meraklijskih zalogaja. "Ceo dan bih mogla da jedem", re e ona. "Nikada mi nije dosta. Radije bih bila kuvarica, a ne svetenica. Kuvala bih kudikamo bolje od one matore Natabe, s koom kao kremen, a osim toga, mogla bih na kraju i da oliem erpe... Oh, jesi li ula za Munit? Trebalo je da izgla a one mesingane ibrike u kojima se uva ruino ulje, zna, one sa dugim rtankim vratovima i poklopcima. I mislila je da treba da ih o isti i iznutra, pa je ugurala ruku i jedan, prethodno je obmotavi krpom, zna, i onda vie nije mogla da je izvadi. Pokuavala je iz sve snage, tako da joj se ruka sva nadula i nabrekla u lanku, zna, tako da se na kraju zaista zaglavila. A onda je stala da juri kroz spavaonice, urlaju i: 'Ne mogu da ga skinem! Ne mogu da ga skinem!' A Ponti je sada ve toliko ogluveo da je pomislio da je poar, te je po eo da kreti iz sve snage na ostale uvare da spasavaju pripavnice. A Uahto je upravo muzao koze, pa je istr ao iz tora da vidi ta se doga a, i ostavio otvorena vrata, i sve koze mlekulje su izletele i jurnule u dvorite i naletele na Pantija i uvare i male devoj ice, a za njima i Munit, vitlaju i onim mesingalnim ibrikom na ruci i histeri na, i svi su tako
jurili kao bez glave u trenutku kaka je Kosil izila iz hrama. I ona je upitala: 'ta je sad? ta je to sad?' Pentino lepukasto, okruglo lice, zadobi izraz odbojnog prezira, ni nalik na Kosilin izraz, a ipak, odnekud toliko nalik na Kosil, da se Arha zagrcnu od skoro uplaenog smeha. "'ta je sad? ta se to doga a?'" rekla je Kosil. A onda ... a onda ju je ona tamnomrka koza tresnula u stranjicu..." Pent se sva zaceni od smeha: suze su joj potokom navirale na o i. "A onda je M-Munit tresnula kozu i-ibrikom..." Obe devojke su se previjale i gr ile od smeha, dre i se za kolena i ljuljukaju i se gore-dole, gue i se. "A Kosil se okrenula i upitala: 'ta je sad ovo? ta je sad ovo?' i to ... i to kozi..." Kraj pri e se utopi u kikotanje. Pent na kraju obrisa o i i nos, i rasejano zagrize u novu jabuku. Od sinog smeha Arha se ose ala malaksalo. Poto se smirila, ona upita: "Kako si ti uopte dospela ovamo, Pent?" "Oh, bila sm esto ensko dete u porodici, i moj otac i majka prosto nisu mogli da nas sve othrane i poudaju. I tako, kad sam napunila sedam godina doveli su mu u hram Bogokralja i posvetili me njemu. To je bilo u Osavi. Me utim, verovatno su tamo imali isuvie pripravnica, jer su me ubrzo potom poslali ovamo. Ili su moda mislili da e od mene biti izuzetno dobra svetenica, ili neto sli no. Ali, tu su pogreili!" Pent zagrize jabuku sa veselim, mangupskim izrazom lica. "Ti radije ne bi bila svetenica?" "Radije ne bih! Bego ta! Radije bih se udala za svinjara i ivela u jarku. Radije bih bilo ta drugo nego da provedem ivot ovako, iva sahranjena sa gomilom matorih baba u odvratnoj pustinji gde niko iv ne dolazi! Ali, nema vajde da elim bilo ta, jer su me posvetili i sad sam ukopana i nema mi druge. Ali se od srca nadam da u u slede em ivotu biti igra ica u Avabahu! Jer to u, vla, i zasluiti." Arha ju je netremice posmatrala odozgo, mra nim pogledom. Nije moga da razume. inilo joj se kao da nikada ranije nije videla Pent, da je nikada nije valjano pogledala i videla je takvu kakva je, debeljukasta i so na i puna ivota, ba kao jedna od njenih prekrasnih zla anih jabuka. "Zar ti Hram ba nita ne zna i?" upita je, prili no strogo. Pent, koja je uvek bila ponizna i plaljiva, ovoga puta ni ne trepnu. "Oh, znam da za tebe tvoji Gospodari zna e veoma mnogo", odgovori joj tako ravnoduno, da se Arha prenerazi. "To u krajnjoj liniji ima smisla, zato to si ti u njihovoj slubi jedina i istaknuta. Nisi tek tako posve ena, ti si ro ena kao predodre ena. A vidi mene. Treba li i ja da ose am toliko mnogo strahopotovanja i tako dalje prema Bogokralju? Na kraju krajeva i on je ipak samo ovek, pa makar i iveo u Avabatu, u plati koja ima deset milja u obimu i zlatne krovove. Sada mu je oko pedeset godina i elav je. Moe to videti na svim njegovim kipovima. I kladim se da mora da se e nokte na nogama, kao i svi mi. Dobro, savreno mi je jasno da je on jo i bog. Ali, da ti pravo kaem, mislim da e postati daleko boanskiji kad bude umro." Arha se slagala sa Pent, jer je u potaji i sama po ela da smatra samozvane Boanske Careve Kargada skorojevi ima, lenim bogovima koji pokuavaju da uzurpiraju ono bogotovanje koje se ukazuje istinskim i ve nim Silama. Ali u Pentinim re ima bilo je jo ne eg, ne eg s im se nije slagala, to joj je do tada bilo potpuno nepoznato i to ju je plailo. Nikada pre toga nije bila svesna koliko se ljudi me usobno razlikuju, i kako razli ito gledaju na ivot. Ose ala se kao da je prvi put u ivotu podigla pogled i ugledala potpuno novu planetu, kako joj lebdi pred prozorom, ogromna i puna ljudi, savreno nepoznat svet u kome bogovi nisu nita zna ili. Uplaila ju je i vrstina Pentinog neverovanja. Tako uplaena, krenula je u napad. "Ima pravo. Moji Gospodari su mrtvi ve dugo, dugo vremena; i nikada nisu ni bili ljudi... Zna, Pent, ja bih mogla da te pozovem u slubu Grobnicama." Govorila je ljubazno, kao da svojoj prijateljici nudi bolji izbor. Pentini rumeni obrazi odjednom pobelee. "Da", odgovori ona, "mogla bi. Ali ja... ja po prirodi nisam takva da bih to mogla da radim kako treba."
"Zato?" "Bojim se mraka." tiho odogovori Pent. Arha uzvikom pokaza nevericu i nipodatavanje, ali je bila u sebi zadovoljna. Dokazala je ono to je htela. Pent ne mora da veruje u bogove, ali ipak se boji bezimenih sila mraka - kao i svi smrtnici. "Naravno, ne u to uraditi ako ti ne eli", obodri je Arha. Zavlada dugo utanje. "Sve vie li i na Tar", ponovo progovori Pent, onako tiho i sanjala ki kako je samo ona umela. "Na svu sre u, ne po inje da li i na Kosil! Ali, tako si jaka. Volela bih da sam i ja takva. Ja samo volim da jedem..." "Samo nastavi", re e Arha, nadmo no i zabavljaju i se, i Pent polako pojede i tre u jabuku, sve do kotica. Nekoliko dana kasnije, zahtevi beskona nih obreda Mesta nagnae Arhu da iza e iz svoje usamljenosti. Jedna koza bee ojarila dva jareta blizanca u nevreme, i trebalo ih je prineti na rtvu Boanskoj Bra i Blizancima, kao to je obi aj nalagao; bio je to vaan obred, kome je morala prisustvovati i Prvosvetenica. A potom je dola mlada, i morali su se obaviti obredi tame ispred Praznog Prestola. Arha je udisala narkoti na isparenja trava koje su gorele u irokim, bronzanim inijama ispred Prestola, i igrala, potpuno sama i odevena u crno. Igrala je u ast nevidljivih duhova umrlih i jo nero enih, i dok je igrala duhovi ispunie vazduh oko nje, prate i zaokrete i uvijanja njenih nogu, i spore, sigurne pokrete ruku. Pevala je re i pesama koje nijedan ovek nije razumeo, koje i ona sama bee nau ila slog po slog, jo davno, od Tar. Hor svetenica, nevidljiv u mraku iza dvostrukog reda ogromnih stubova, kao odjek je ponavljao za njom nepoznate re i, i ogromna, polusruena prostorija bila je ispunjena amorom glasova, kao da horde duhova poju zajedno s njom, ponavljaju i re po re . Bogokralj iz Avabta vie nije poslao nijednog zatvorenika u Mesto, i Arha je postepeno prestala da sanja onu trojicu koji su ve odavno bili mrtvi i sahranjeni u plitke grobove u ogromnoj pe ini ispod Kamenova. Prikupila je hrabrost da se vrati u tu pe inu. Mora se vratiti: Svetenica Grobnica mora biti u stanju da bez straha ulazi u svoje podru je, da ga dobro upozna. Nije joj bilo lako da prvi put pro e kroz kapak, ali je ipak bilo mnogo lake nego to je zamiljala. Tako se dobro bila pripremila za to, toliko je bila vrsto reila da e i i sama i odrati prisustvo duha, da je bila gotovo zbunjena kada se napokon nala tamo i otkrila da nema ega da se plai. Grobovi su bili tu, ali ona nije mogla da ih vidi; nije mogla nita da vidi. Bilo je potpuno mra no; bilo je tiho. I nita vie. Po ela je da odlazi tamo svakog dana, uvek ulaze i kroz kapak u sobici iza Prestola, sve dok nije dobro nau ila ceo krug pe ine, s njegovim udnim, izrezbarenim zidovima - onako dobro kako se samo moe upoznati ono to se ne vidi. Nikada se nije odvajala od zidova, jer ako bi krenula pravo preko ogromne praznine mogla bi ubrzo, u mraku, izgubiti put, i tako, kad bi najzad nasumice opet pogodila zid, vie ne bi znala gde je. Jer, kao to je jo prvi put nau ila, dole, u mraku, najvanije je da ovek zna kraj kojih je otvora i skretanja proao i na koje jo treba da nai e. To se mora raditi brojanjem, jer pod rukom su svi delovi jednaki. Arha je imala izvebano pam enje, i nije joj bilo nimalo teko da savlada tu neobi nu vetinu orijentacije dodirom i brojanjem, a ne vidom i razumom. Ubrzo je napamet znala sve hodnike koji su vodili iz Podgrobnice, onaj manji lavirint koji je leao ispod Prestone Dvorane i ta no ispod vrha brda. Ali, postojao je i jedan hodnik u koji nikada nije ulazila; drugi sleva posle ulaza u crvenoj steni, onaj iz kojeg ne bi vie nikada pronala izlaz ako bi slu ajno pogreila i ula u njega misle i da je jedan od onih koje poznaje. udnja da u e u njega, da upozna i Lavirint, postepeno je sve vie rasla, ali ona ju je suzbijala dok prethodno ne sazna sve to moe o njemu gore na povrini. Tar je znala samo imena nekih od prostorija u Lavirintu i upustvo u koje otvore treba i i i koje pro i da bi se stiglo do njih. Ta upustva je govorila Arhi, ali je uporno odbijala da ih vizuelno prikae, bilo crtanjem u praini ili
pokretima ruke u vazduhu; a ona sam ih nikada nije primetila, nikada nije ula u Lavirint. Ali, kad bi je Arha zapitala: "Kojim putem se ide od gvozdenih vrata koja stalno stoje otvorena do Oslikane sobe? " ili: "Kako izgleda put od Sobe s kostima do tunela pored reke?" Tar bi malo po utala, a zatim izrecitovala upustva koja je jo odavno, napamet nau ila od prethodne Arhe: toliko raskrsnica treba pre i, toliko i toliko skrenuti ulevo, i tako dalje i tako dalje. I sve je to Arha nau ila napamet, ba kao i Tar pre nje, esto ve pri prvom sluanju. No u, dok je leala budna u postelji, ponavljala bi ta upustva u sebi, pokuavaju i da zamisli mesta, prostorije, zaokrete. Tar je pokazala Arhi i mnogobrojne tajne otvore za gledanje u mali lavirint, koji su se nalazili u svakoj zgradi i hramu u Mestu, i, ak, i pod odre enim kamenovima napolju. Mrea tunela i katakombi prostirala se ispod itavog Mesta i ak i izvan njegovih zidina; milje i milje tunela tamo dole, u tami. I niko osim nje, dve Velike svetenice, i njihovih specijalnih slugu, evnuha Manana, Uahtoa i Dabija, nije znao da taj splet postoji i da, u stvari, hodaju po njemu. Neodre ene glasine o tome su kruile me u ostalima; svi su znali da ispod Kamenova postoje nekakve pe ine ili podzemne sobe. Ali niko nije bio ba toliko radoznao da sazna neto vie o stvarima u vezi sa Bezimenima i njihovi svetilitima. Nekako kao da su ose ali da je bolje da to manje znaju. Arha je, naravno, bila veoma radoznala, i znaju i da postoje otvori iz kojih se moe gledati u Lavirint, traila ih je; ali, bili su tako dobro skriveni, u plo ama podova ili u pustinjskom tlu, da nikada nije uspela nijedan da prona e, sve dok joj Tar nije pokazala. Jedne no i, u rano prole e, uzela je fenjer sa neupaljenom sve om i sila s njim, proavi kroz Podgobnicu do drugog otvora s leve strane prolaza koji je vodio od vrata u crvenoj steni. Tako, u mraku, prela je otprilike tridesetak koraka kroz prolaz, a onda je prola kroz neka vrata, napipavi gvozdeni dovratak ugra en u stenu; to je, do sada, bila najdalja ta ka njenih podzemnih istraivanja. Proavi kroz Gvozdena vrata, dugo je ila kroz tunel, i kada je napokon po eo da skre e udesno, upalila je sve u i pogledala oko sebe. Jer ovde je svetlo bilo dozvoljeno. Vie se nije nalazila u Podgrobnici. Nalazila se na mestu koje je bilo manje svetlo, ali, zato, moda i stranije. Nalazila se u Lavirintu. Stajala je u malom krugu svetlosti sve e, okruena hrapavim, golim bo nim zidovima, zasvodnjenom tavanicom i kamenim podom. Vazduh je bio ustajao. Ispred i iza nje tunel je nestajao u tami. Svi su tuneli bili isti; ukrtali su se i ponovo se ukrtali. Paljivo je brojala i pamtila sve zaokrete i prelaze, recituju i u sebi upustva koja je nau ila od Tar, iako ih je savreno znala i bez toga. Jer, ne bi valjalo da se izgubi u Lavirintu. Da je bila u Podgrobnici, ili u nekom od kratkih prolaza oko nje, mogle bi je prona i Kosil ili Tar, a i Manan bi mogao da je potrai, jer ga je ve nekoliko puta povela dole sa sobom. Ali ovamo nijedno od njih nije nikada kro ilo; samo ona. Ne bi joj mnogo pomoglo ni kad bi oni doli u Podgrobnicu i pokuali da je vikanjem dozovu, a ona bila izgubljena u nekom spiralnom spletu tunela pola milje od njih. Zamiljala je kako bi sluala mnotvo odjeka njihovih glasova, koji se odbijaju kroz svaki tunel i prolaz, i kako bi pokuala da se upravlja po njima, pa bi se, poto ve ionako bee zalutala, izgubila jo vie. Tako je ivo zamislila tu situaciju da za asak zastade, jer joj se u inilo da uje kako je neko doziva izdaleka. Naravno, ni ega nije bilo. I ona ne e zalutati. Dobro je pazila, a osim toga, ovo je njeno mesto, njeno podru je. Sile mraka, Bezimeni, vodi e njene korake ovde, isto onako kao to bi zaveli naa pogrean put svakog dugog smrtnika koji bi se usudio da u e u Lavirint koji pripada Grobnicama. Nije zala daleko u njega taj prvi put, ali ipak dovoljno daleko da u njoj snano naraste ono udno, gorko, a ipak prijatno ose anje potpune ube enosti da je sama i nezavisna, koje ju je potom, mnogo puta, dovelo, i svaki put sve dalje. Tako je stigla i do Oslikane sobe, i do est puteva, i prela duga ki Spoljni tunel i ula ak i u udni i zamreni splet koji je vodio do Sobe s kostima. "Kada je napravljen Lavirint?" upital aje Tar, a stroga, mrava svetenica je odgovorila: "Gospodarice,ne znam. Niko to ne zna".
"Zato je napravljen?" "Da bi se sakrilo blago Grobnica, i da bi se kaznili oni koji pokuaju da pokradu to blago." "Sve blago koje sam videla nalazi se u sobicama iza Prestola i u podzemnim prostorijama ispod njega. ta se nalazi u Lavirintu?" "Daleko ve e i starije blago. Da li bi htela da ga vidi?" "Da." "Niko sem tebe ne sme da u e u Riznicu Grobnica. Svoje sluge moe povesti u Lavirint, ali ne i u Riznicu. ak i kad bi Manan uao u nju, probudio bi se gnev tame; on ne bi iv iziao iz Lavirinta. Na to mesto mora uvek i i sama. Ja znam gde se nalazi Velika riznica. Sama si mi rekla put, pre petnaest godina, na smrti, da bih ga ja zapamtila i opet ga tebi rekla kad se vrati. Mogu ti re i kojim putem treba da krene kroz Lavirint, kada pro e kroz Oslikanu sobu; a klju riznice je ovaj srebrni, na tvom prstenu, sa drkom u obliku zmaja. Ali, mora e da ide sama." "Kai mi put." I Tar joj je rekla, i ona je zapamtila, kao to je uvek pamtila sve to ju joj kazali. Ali, nije otila da vidi Veliko blago Grobnica. Zadralo ju je neko ose anje da joj volja jo nije dovoljno jaka, niti znanje dovoljno veliko. Ili je, moda, elela da zadri neto u rezervi, neto to e se s rado u i ekivati, ime e pridodati malo raskoi tim beskona nim, mra nim tunelima koji se uvek zavravaju zidom ili prazninom, pranjavom elijom. Sa eka e jo malo, pre nego to vidi svoje blago. Uostalom, zar ga nije ve videla? Jo se ose ala nekako udno kad bi joj Tar ili Kosil pri ale o stvarima koje je videla ili rekla pre nego to je umrla. Znala je da je zaista umrla i da se ponovo rodila u novom telu onoga asa kada je njeno staro telo umrlo; i to ne samo jednom, pre petnaest godina, ve i pre pedeset godina, i pre toga, i jo pre toga, i pre mnogo godina, i pre vie stotina godina, i pre jo vie generacija, sve do samog po etka vremena, kada je iskopan Lavirint i kad su podignuti Kamenovi, i kad je Prva svetenica Bezimenih ivela u ovom Mestu i igrala ispred Praznog Prestola. Sve je to jedno, svi ti ivoti i njen sadanji. Ona je bila Prva svetenica. Sva ljudska bi a se iznova ra aju u drugom vidu, jedino ona, Arha uvek se ra a ista. Ve stotinama puta je u ila pravce i skretanja kroz Lavirint i napokon stizala do skrivene sobe. Ponekad bi joj se inilo d se prise a. Mra na mesta ispod brda su joj bila nekako poznata,kao da nisu samo njeno podru je ve i njen dom. Kad je udisala narkoti na isparenja da bi potom zaigrala u doba mladog meseca, u glavi joj je bilo nekako lako, a telo kao da vie nije bilo njeno; tada je igrala kroz stole a, bosonoga i u crnoj rizi, i znala je da ta igra ve ito traje. A ipak se uvek ose ala nekako udno kad bi Tar rekla: "Pre nego to si umrla, kazala si mi..." Jednom je upitala: "Ko su bili oni ljudi to su dolazili da oplja kaju Grobnice? Da li je ikada nekome od njih to polo za rukom?" Pomisao na plja kae ju je uzbu ivala, ali joj je izgledala malo verovatna. Kako su mogli da se prikradu Mestu a da ih niko ne opazi? Hodo asnici su se pojavljivali veoma retko, jo re e nego zatvorenici. Tek pokatkad bi im slali pripravnice ili robove iz manjih hramova etiri Zemlje, ili bi dola grupica ljudi da donese nekom od hramova poklon u vidu zlata ili retkih vrsta tamjana. I to je bilo sve. Niko nije nailazio slu ajno, ili da trguje, ili da obi e znamenitosti, ili da krade; niko nikada nije dolazio, sem po nare enju. Arha ak nije znala ni koliko je udaljen najblii grad, dvadeset milja ili vie; a najblii grad je bio malo mesto. Njihovo Mesto su titili kroz pustinju koja ga je okruivala, mislila je Arha, imao je izgleda da pro e neprime en koliko i crna ovca u polu pod snegom. Bila je sa Tar i Kosil, s kojima je sada provodila mnogo vie vremena, kad god nije boravila u Malom Zdanju ili sama u podzemlju. Napolju je vladala olujna, hladna aprilska no . Sedele su pored vatrice zaloene kaduljom na ognjitu u sobi iza hrama Bogokralja, u Kosilinoj sobi. Ispred vrata, u predssoblju, Manan i Dabi su igrali mikado, bacaju i sveanj tapi a i pokuavaju i da ih to vie nahvataju na podmetnutu nadlanicu. Manan i Arha su
ponekad jo igrali tu igru, kad ih niko ne bi video, u unutranjem dvoritu Malog zdanja. egrtanje popadalih tapi a, promukli neartikulisani uzvici pobede ili poraza, tiho pucketanje vatre - bilo je sve to se mglo uti kada bi tri svetenice u utale. Svuda unaokolo, iza zidova, prosirala se gluva tiina pustinjske no i. S vremena na vreme do njih bi doprlo bubnjanje retkih naleta proletnje kie. "Od vajkada su mnogi ljudi dolazili da oplja kaju grobnice, ali niko nije uspeo", re e Tar. Tako utljiva, volela je d s vremena na vreme ispri a poneku pri u, i esto bi to inila tako da izleda kao deo Arhinog kolovanj. Ve eras je izgledalo da e iz nje mo i da se izmami jedna od njih. "Kako su se samo usudili?" "h, takvi se usu uju", umea se Kosil. "Bili su to arobnjaci, veci iz Unutranjih Zemalja. To se deavalo pre nego to su Bogokraljevi zavladali zemljama Kargada; tada jo nismo bili ovako jaki. Ti veci su obi no stizali morem sa zapada do Kareko-Ata i Atuana, da oplja kaju priobalne gradove i opustoe seoska imanja; dospevali su ak i do svetog grada Avabata. Pri ali su da dolaze da ubijaju zmajeve, ali suostajali da oplja kaju gradove i hramove." "A njihovi veliki junaci dolazili su kod nas da isprobaju svoje ma eve", nastavi Tar, "i da bacaju svoje bezbone ini. Jedan od njih, mo ni vetac i gospodar zmajeva, najve i od svih njih, ovde je loe proao. Bilo je to davno, veoma davno, ali pri a se jo uvek pamti, i to ne samo tu, kod nas. Vetac se zvao Eret-Akbe, i bio je i kralj i arobnjak tamona Zapadu. Doao je u nae zemlje, i u Avabatu se pridruio izvesnim pobunjenim kargadskim plemi ima, i borio se za prevlast nad gradom sa Velikim svetenikom Sredinjeg hrama Boanske Bra e. Dugo su se borili, ovekova crna magija protiv munje bogova, i hram su pretvorili u prah. Na kraju je Veliki svetenik prelomio vecu njegov arobni tap, prepolovio mu amajliju u kojoj je leala njegova mo i pobedio ga. Ovaj je pobegao iz grada i iz kargadskih zemalja i nastavio da bei preko Zemljomorja, do krajnjih granica na zapadu; i tu ga je ubio jedan zmaj, jer vie nije imao mo i. i od toga dana sila i mo zemalja Unutranjeg Kopna stalno su u opadanju. Onaj Veliki svetenik,se zvao Intatin, i bio je prvi iz ku e Tarba, te loze iz koje, posle Karego-Ata, a preko njih i Bogokraljevi Kargada. i tako, od vremena Intatina, sila i mo zemalja Kargada stalno su u porastu. Oni koji su dolazili da plja kaju Grobnice bili su tako e veci, i stalno su pokuavali i pokuavali da se domognu prelomljene amajlije Eret-Akbe. Ali ona je jo tu, ovde, gde ju je Veliki svetenik poslao na uvanje. Zajedno s njihovim kostima..." Tar uperi prst prema zemlji ispod svojih nogu. "Jedna polovina je tu", ispravi je Kosil. "A druga se zauvek izgubila." "Kako to, izgubila?" upita Arha. "Onu polovinu koja mu se nala u ruci Intatin je predao u Riznicu Grobnica, gde treba zauvek da bude uvana. Druga polovina je ostala u ruci veca, ali on ju je, pre nego to je pobegao, dao jednom sitnom vladaocu, jednom od pobunjenika, po imenu Toreg od Hapana. Ne znam zato je tako postupio." "Da bi izazvao sukob, da Toreg po ne da se pravi vaan", opet se umea Kosil. "I uspeo je. Toregovi potomci su se opet pobunili, za vlade ku e Tarba; i opet su se digli na oruje protiv prvog Bogokralja, odbijaju i da ga priznaju i za kralja i za boga. Bili su prokletog, ukletog porekla. Ali, svi su sada ve mrtvi." Tar klimnu glavom. "Otac naeg sadanjeg Bogokralja, Gospodar-Koji-SePodigao, istrebio je porodicu Hapana i poruio sve njihove dvorce. Dok se to deavalo izgubila se ona polovina amajlije koju su oni uvali jo od vremena Eret-Akbe i Intatina. Niko ne zna ta se s njom desilo. A sve se to doga alo pre jednog ljudskog veka." "Bez sumnje su je bacili u ubre", re e Kosil. "Kau da uopte nije izgledala kao neto vredno, ta uvena amajlija, Prsten Eret-Akbe. Neka je prokleta i ona i sve to dolazi od tog veta kog naroda!" Kosil pljunu u vatru. "Jesi li videla tu polovinu koja je kod nas?" upita Arha Tar. Mrava ena zavrte glavom. "Ona je u riznici u koju niko ne sme da u e, osim Jedine svetenice. Moda je upravo ona najve e os svih blaga koje se tamo nalaze: ne znam. Rekla bih da jeste. Ve stole ima zemlje Unutranjeg kopna
alju lopove i arobnjake ne bi li se opet domogle, i oni prolaze pored otvorenih kov ega krcatih zlatom, trae i uvek samo tu jednu stvar. Prolo je ve mnogo vremena od kako su iveli Eret-Akbe i Intatin, a pri a se jo pamti i prepri ava, i ovde i na Zapadu. Mnoge stvari stare i nestaju dok vekovi prolaze. Malo je takvih koje ostaju dragocene, i malo je pri a koje se pamte. " Arha se malo zamisli, pa re e: "Oni to su ulazili u Grobnice mora da su bili ili veoma smeli ili veoma glupi. Zar ne znaju kakve su mo i Bezimenih?" "Ne znaju", odvrati Kosil, svojim ledenim glasom. "Oni nemaju bogova. Bave se magijom i zamiljaju da su oni sami bogovi. Ali, nisu. Kad umru, ne ra aju se ponovo. Pretvaraju se u prah i mrtve kosti, a njihove aveti jo malo zavijaju i cvile na vetru,dok ih vetar ne oduva. Oni nemaju besmrtnu duu." "Ali, kakva je ta magija kojom se bave? upita Arha, gore i od radoznalosti. Bila je zaboravila da jednim bee rekla da bi se okrenula i ne bi ni pogledala brodove iz zemalja Unutranjeg kopna. "Kako oni to rade? ta je ta magija?" "Obi no trikovi, prevare, opsene", odreza Kosil. "Ali, i neto vie od toga", ispravi je Tar, "ukoliko u pri ama ima iole istine. arobnjaci sa Zapada umeju da probude i da utiaju vetrove, i da ih nateraju da duvaju u pravcu u kome oni to ele. Tu se svi slau i sve su pri e u tom pogledu iste. Zato su oni veliki moreplovci; umeju da stvore magijski vetar i uprave ga u svoja jedra, i tako brode gde im je volja, a umeju i da utiaju oluje na moru. Pri a se da tako e uemeju da stvore svetlost kad ime je volja, a i mrak; da obi no kamenje pretvore u dijamante, i olovo u zlato; da umeju da sagrade ogromne palate ili itav grad u tren oka, bar prividno; da mogu da se pretvore u medvede, ribe, zmajeve, u ta god im se prohte." "Ja u to ne verujem", ponovo e Kosil. "Da su opasni, lukavi i prevaranti, namazani svim mastima - to, da. Ali, kau da arobnjak izgubi svoju mo kad mu uzme njegov drveni tap. Verovatno da su na tom tapu ispisane zle rune." Tar opet zavrte glavom. "Nose tap. To je ta no, ali on je samo oru e mo i koju imaju u sebi." "Ali otkud im ta mo ?" upita Arha. "Odakle?" "Lagarije", sevnu Kosil. "Re i", objasni Tar. "Tako mi je ispri ao neko ko jejednom posmatrao jednog velikog arobnjaka iz zemalja Unutranjeg kopna, Maga, kako ga oni zovu. Zaboravili su ga prilikom jednog plja kakog pohoda po Zapadu. Pokazao im je osuenu granu i rekao joj jednu re . I gle! grana se rascvetala. Izgovorio je jo jednu re , i gle! pojavile su se na njoj crvene jabuke. Izgovorio je jo jednu re , i tap, cvetovi, jabuke - sve je to nestalo, a zajedno sa njima i arobnjak. Na ciglo jednu re je nestao onako kako nestaju duga, kao treptaj oka, bez traga; i vie ga nikad nisu pronali na tom ostrvu. Je li to bila obi na opsena?" "Budalu je lako prevariti", bila je uporna Kosil. Tar u uta, izbegavaju i prepirku; ali Arha se nerado odvajala od te teme. "Kako izgledaju arobnjaci?" upita ona, "jesu li zaista crni po itavom telu i imaju bele o i?" "Crni su i zli. Nikada nisam videla nijednog od njih", zadovoljno izjavi Kosil, promekoljivi svoju telesinu na niskom tronocu i ire i ake u pravcu vatre. "Neka ih Boanski Blizanici dre to dalje od nas", promrlja Tar. "Nikada se vie ne e vratiti ovamo", izjavi Kosil. A vatra zapucketa i kia zabubnja po krovu, i negde napolju, u polumra nom predvorju Manan prodorno ciknu: "Aha! Meni polovinu, polovinu." 5. SVETLOST POD BRDOM Dok se krug godine polako zatvarao ka zimi, Tar je umrla. Tog leta je dobila suicu; i ina e je bila mrava, a sada se bee pretovrila u kostur; uvek smrknuta, sada vie nije otvarala usta. Jedino bi pred Arhom katkad progovorila, pa i to samo kad su bile same; a potom je i to prestalo, i ona je utke ula u tamu. A kada je vie nije bilo, Arha je patila za njom. Ako je i bila stroga, Tar nikada nije bila svirepa. Nau ila je Arhu ponosu, a ne strahu. Sada je preostala jo samo Kosil.
Nova Velika svetenica iz hrama Boanske Bra e u Avabatu do i e tek na prole e; do tada, Arha i Kosil su bile jedine vladarke u Mestu. ena je devojku oslovljavala sa "gospodarice" i morala je da poslua, ako bi joj ova neto naredila. Ali Arha je dobro znala da Kosil ne moe da nare uje. Imala je na to pravo, ali joj je nedostajalo snage; velika je snaga bila potrebna da bi se ovek suprostavio Kosilinoj zavisti prema nekome ko je od nje vii po rangu, njenoj mrnji prema svemu ime nije mogla da vlada. Od kada je Arha saznala (od uvek nene Pent) da postoji i bezbonitvo, i prihvatila ga kao injenicu iako joj je ulivao strah, stekla je sposobnost da daleko mirnije gleda na Kosil i d shvati kakva je. U Kosilinom srcu nije bilo istinskog potovanja ni prema Bezimenim, ni prema bogovima. Nita joj nije bilo sveto, osim mo i. Poto je Car svih zemalja Kargada sada imao mo , i stoga zaista u njenim o ima bio boanski kralj, ona ga je verno sluila. Ali u njenim o ima hramovi su bili samo pozorita, Kamenovi samo obi no stenje, Grobnice Atuana crne pe ine u podzemlju, zastrauju e, ali prazne. Da je mogla, ukinula bi i oboavanje Praznog Prestola. Ubila bi i Prvosvetenicu, samo da je mogla. Arha je uspela da se sasvim irno suo i sa ovom poslednjom injenicom. Moda joj je ba Tar pomogla da je sagleda, iako joj nikada nije rekla nita otvoreno. U prvim trenucima svoje bolesti, pre nego to ju je utanje potpuno obuzelo, pozivala je Arhu da joj do e svakih nekoliko dna, i razgovarala s njom, pri aju i joj mnogo i delima Bogokralja i njegovog prethodnika, i o obi ajima koji vladaju u Avanatu - sve to je ova kao istaknuta svetenica trebalo da zna, ali to nije uvek bilo veoma laskavo za Bogokralja i njegov dvor. Pri ala joj je i o svom vlastitom ivotu, i opisivala joj kako je izgledala ona Arha u prethodnom ivotu i ta je radila; a ponekad, ikao veoma retko, pominjala je i ono to e moda postati teko ili opasno za Arhu u njenom sadanjem ivotu. Ni jedan jedini put nije pomenula Kosil po imenu. Ali Arha je ve jedanaest godina bila Tarina u enica, i bio joj je dovoljan samo nagovetaj ili promena tona, pa da razume i da zapamti. Kada se zavrila sumorna guva i kada behu proli Obredi oplakivanja, Arha je stala da izbegava Kosil. Kad bi se naizgled beskrajni svakodnevni poslovi i obredi priveli kraju, odlazila je u svoje sama ko boravite; i kad god je imala vremena, odlazila je u sobicu iza Prestola, otvarala kapak i silazila u tamu. Po danu i po no i, jer ovde takve razlike nisu postojale, ona je sistematski istaivala svoje podru je. Ulazak u Podgrobnicu, onako veliku svetinju, bio je zabranjen svim osim svetenicima i njihovim poverljivim evanusima. Bilo koga drugog, mukarca ili enu, ko bi se usudio da u e, sigurno bi smesta pogodio gnev Bezimenih. Ali, nijedno od pravila koje je nau ila nije zabranjivalo ulaz u Lavirint. Nije ni bilo potrebno. U njega se moglo u i samo iz Podgrobnice; uostalom, zar su muvama potrebna pravila da bi znale da ne trebada ulaze u paukovu mreu? I tako je ona esto vodila Manana sa sobom kad je odlazila u blie delove Lavirinta, da bi i on nau io puteve i pravce. Nije ba goreo od elje da tamo zalazi, alise, kao i uvek, pokoravao njenim nare enjima. Postarala se da i Kosilini evenusi, Dabi i Uahto, nau e put kojim se stie do Sobe s lancima i kojim se izlazi iz Podgrobnice, ali nita vie od toga. Htela je da samo Manan, koji joj je bio beskrajno odan, zna sve tajne prolaze - on i niko drugi. Jer, oni su pripadali njoj, samo njoj, zauvek. Sada je ve bila po ela da istrauje Lavirint. Tokom itave jeseni provodila je najve i broj dana hodaju i kroz te beskrajne podzemne hodnike, ali je i dalje bilo delova do kojih nije stizala. To traganje kroz bezmernu i besmislenu mreu prolaza bilo je zamorno; noge bi malaksale a um otupio, ve ito zabavljen brojanjem i zbrajanjem skretanja i prolaza kroz koje se prolo i kroz koje je tek trebalo pro i. Lavirint je zaista bio pravo udo, isplaniran i izveden u ivom kamenu duboko pod zemljom, poput ulica u nekom velikom gradu; ali, bio je stvoren da zamori i zbuni svakog smrtnika koji bi uao u njega, pa je ak i sama njegova svetenica na kraju po ela da smatra da je on samo jedna ogromna klopka i nita vie. I tako, dok su sve dublje ulazili u zimu, ona je svoja istraivanja sve vie usredsre ivala na samu Dvoranu, na oltare, na nie iza i ispod oltara, na sobe sa kov ezima i kutijama, na sadraje tih kov ega i kutija, hodnike i
potkrovlja, praljavu upljinu ispod kupole gde su se gnjezdile stotine slepih mieva, prizemlja i podrume koji su bili predvorja katakombi mraka. Ruku i rukava namirisanih opojnim sasuenim mousom koji se bee pretvorio u prah lee i osam stole a u gvozdenom kov egu, ela isprljanog razmazanom pau inom koja se bila uhvatila na njega, provodila je po itav sat kle e i, samo da to bolje prou i rezbarije na prekrasnom, od vremena istroenom kov egu od kedrovine, koji je pre mnogo stole a neki kralj doneo na dar Bezimenim Silama Grobnica. Evo slike tog kralja, malene krute prilike sa velikim nosom, a evo i Prestone Dvorane sa uruenom kupolom i stubovima na ulazu, onako kako ju je veto i u plitkom duborezu prikazao u drvetu neki umetnik koji se sam u me uvremenu bee pretvorio u prah, jo ko zna pre koliko stotina godina. Evo i Jedine svetenice, kako udie narkoti na isparenja i savetuje kralja, iji se nos, na toj slici, bio slomio; lice svetenice bilo je isuvie malo da bi se na njemu jasno razaznavale crte i oblici, ali Arha je zamiljala da je to njeno lice. Pitala se ta je to tada bila rekla kralju sa velikim nosom, i da li joj je bio zahvalan na tome. Imala je svoja omiljena mesta u Prestonoj Dvorani, kao to drugi imaju mesta gde rado sede u nekoj ku i punoj sunca. esto je odlazila u malo polupotkrovlje iznad jedne od garderoba u zadnjem delu Dvorane. Prastari ogrta i i raskona odela su se uvali na tom mestu, jo iz onih dana kada su kraljevi i mo ni plemi i dolazili da ukau svoje bogopotovanje Mestu Grobnica Atuana, priznaju i na taj na in da postoji carstvo ve e od njihovog ili od carstva bilo kog oveka. Ponekad bi njihove k eri, princeze, obla ile te haljine od meke bele svile, izvezene topazima i tamnim ametistima, i igrale obredne igre zajedno sa svetenicom Grobnica. u jednoj od riznica nalazile su se plo ice od slonove kosti oslikane prizorima takvog igranja, dok gospoda i kraljevi ekaju napolju,ispred Dvorane, jer ni tada, kao ni danas, nijedan mukarac nije smeo da stupi na posve eno tle Grobnica. Ali devojke su smele da u u i zaigraju zajedno sa Svetenicom, obu ene u belu svilu. Svetenica je, pak, nosila i tada, kao i sada, samo grubu, rukom tkanu crnu ode u; ali, volela je da do e i opipava nene, meke materijale, ve istrulele od starosti, neunitivo drago kamenje od ije se neznatne teine cepala trona tkanina. Iz tih kov ega je provirivao miris druga iji od svih mosa i tamjana po hramovima Mesta: nekako sveiji, neniji, mla i. Umela je da provede i celu no u sobama s blagom, prou avaju i sadraje jednog jedinog kov ega, dragulj po dragulj, zar ali oklop, slomljenu perjanicu na lemu, narukvice, igle i broeve, bronzane, posrebrene ili od istog zlata. Nimalo uznemirene njenim prisustvom, sove su sedele na potkrovnim gredama i otvarale i zatvarale svoje ogromne, ute o i. Svetlost zvezda bi se probila kroz pukotinu izme u dva crepa na krovu; ili bi sneg po injao da sipi otuda, nean i leden, ba kao te prastare svilne tkanine koje su i ezavale na ovlani dodir ruke. Jedne no i, duboko u zimi, u dvorani je bilo isuvie hladno. Ona je prila kapku, podigla ga, kliznula nanie kroznjega niz stepenice i opet ga zatvorila nad sobom. Tiho se uputila u pravcu koji je ve tako dobro poznavala,hodnikom koji je vodio u Podgrobnicu. Tamo, naravno, nikada nije unosila svetlost; ako je slu ajno nosila u ruci fenjer, zato to je dolazila iz Lavirinta, ili iz mrkle no i sa povrine, gasila ga je pre nego to bi se pribliila Podgrobnici. Nikada nije videla to mesto, nijednom u svim ivotima koje je provela kao svetenica. Poto je ve ula u hodnik, dunula je u sve u fenjera koji je nosila u ruci, i ne usporavaju i korak produila kroz mrkli mrak, lako, kao ribica u tamnim dubinama mora. Ovde nije bilo ni hladno ni toplo; ovde nije bilo ni zime ni leta; uvek je vladala jednaka, umerena sveina, malo vlana, nepromenljiva. Tamo gore su snani, ledeni vetrovi ibali snegom preko pustinje. Ovde nije bilo ni vetrova, ni godinjih doba; bilo je zatvoreno, mirno, bezbedno. Uputila se u Oslikanu sobu. Volela je da ode do nje s vremena na vreme i da posmatra udne slike po zidovima, koje su iskakale iz mraka kad bi ih obasjala slaba svetlost njene sve e, bili su to mukarci sa duga kim krilima i ogromnim o ima, bistrim i mrzovoljnim. niko nije znao da joj kae ko su oni; u Mestu vie nigde nije bilo takvih slika, ali je ona ipak verovala da zna; bili su to duhovi prokletih, onih koji se ne ra aju ponovo. Oslikana soba nalazila se
u Lavirintu, tako da je morala da pro e kroz pe inu ispod Kamenova da bi stigla do nje. i dok joj se pribliavala kroz hodnik koji je iao nadole, pred njom se razli neko nejasno sivilo, tek nagovetaj i odsjaj, senka senke neke udaljene svetlosti. U prvom trenutku pomisli da je o i varaju, to se esto deavalo u tom potpunoj tmini.Ona ih zatvori, i svetlucanje nestade. Otvori ih, i ono se opet pojavi. Ona se zaustavi, i sada je stajala nepomi no. Zaista vie nije bilo crno, ve sivo. Jedva primetni odsjaj bledila tu gde nitanije smelo da se vidi, gde je sve moralo biti crno. Ona na ini nekoliko koraka i isprui ruku ka tom isturenom mestu na bo nom zidu gde je tunel skretao; i premda beskrajno slabo, ipak uspe da nazre pokret svoje ruke. Produila je da kora a. Ovo je udo bilo tako neumno da je prevazilazilo svako ose anje straha: to jedva primetno zra enje svetlosti gde svetlosti nikada nije bilo, u najdubljem grobu pokopane tame. Kora ala je bosa, bez najmanjeg uma, odevena u crno. Na poslednjem zavijutku hodnika se zaustavi; a onda sasvim,sasvim polako na ini i taj poslednji korak, pogleda i vide... Videla je to nikada jo nije videla, iako ve bee proivela stotinu ivota: veliku, zasvo enu pe inu ispod Kamenova, koju ne behu izdubile ljudske ruke ve sile Zemljine. Kaodragim kamenjem bila je sva oki ena kristalima i ukraena iljcima i filigranima belog kre njaka tamo gde su podzemne vode dejstvovale pre mnogo eona: ogromna, svetlucavih zidova i tavanica, vrcaju i varnicama, nena, komplikovana, palata od dijamanata, ku a od ametista i kristala, iz koje je praiskonska tmina bila prognana raskonim sjajem. Ne mnogo jaka, ali ipak zaslepljuju a oku naviklom na tminu, bila je svetlost koja je izvela ovo udo. Bio je to blagi sjaja, kao avetinjska svetlost nad mo varom, koji se polako kretao kroz pe inu, pale i u prolazu hiljade si unih, treperavih odsjaja sa briljantske tavanice i prave i hiljade uskomeanih i fantasti nih senki du zidova pe ine. Svetlost je sjala na vrhu jednog drvenog tapa, bez dima, ne sagorevaju i. tap je drala ovje ja ruka, i Arha ugleda lice iza tog sjaja; tamnoputo lice: lice mukarca. Stajala je kao ukopana. On je dugo obilazio ogromnu pe inu, uzdu i popreko. Kretao se kao da neto trai, zagledavaju i iza ipkastih kamenih zavesa, zaviruju i u nekoliko prolaza koji su vodili iz Podgrobnice, ali ne ulaze i ni u jedan. A Svetenica Grobnica je jo stajala nepomi no, u mra nom uglu hodnika, ekaju i. Najtee joj je, izgleda, padalo da se momiri s injenicom da gleda nekog stranca. Retko je vi ala nepoznate ljude. U inilo joj se da to mora biti jedan od uvara - ne, moda jedan od onih ljudi izvan zidina, neki kozar ili straar, rob iz Mesta; i doao je da vidi tajne Bezimenih, moda i da ukrade neto iz Grobnica... Da ukrade neto. Da oplja ka Sile Tame. Svetogr e: re se polako pomaljala u Arhinom umu. Ovo je mukarac, a nijdna muka noga ne sme dota i tlo Grobnica, Sveto Mesto. A ipak se drznuo da za e ovamo, u ovu upljinu gde je lealo samo srce Grobnica. Uao je. Ukresao je svetlost tu gde je svetlost zabranjena, gde je nije bilo od postanka sveta. Zato ga Bezimeni ne obore mrtvog na zemlju? Sada je stajao i zagledao kameniti pod, koji je bio sav izlomljen i ise en. Moglo se videti da je bio esto otvoran i zatvaran. Kiselkaste, jalove grudve zemlje izba ene na povrinukad su se kopali grobovi nisu bile ponovo dobro utabane. Njeni Gospodari su ve pojeli onu trojicu. Zato ne pjedu i ovoga? ta ekaju? Ruke da delaju za njih, jezike da progovore... "Odlazi; Odlazi! Gubi se!" iznenada se proderala iz svega glasa. Snani odjeci zapitae i zabubnjae kroz pe inu, i kao da zamaglie ismao tamnoputo, prepadnuto lice koje se okrenu u njenom pravcu, i u magnovanu, kroz uskovitlani sjaj pe ine, ugleda je. A onda svetlosti nestade. Nestade svog onog saja. Slepilo mraka, i utanje. Sada je opet bila u stanju da misli. Oslobo ena magije svetlosti.
Mora da je uao kroz vrata u crvenoj steni, Vrata za zatvorenike; dakle, pokua e kroz njih i da pobegne. Lakonoga i ne ujna, poput sove to leti na mekim krilima, ona potr a u polukrugu du zidova pe ine i ulete u niski tunel koji je vodio do vrata to su se otvarala samo spolja. Tu se zaustavi, na ulazu u tunel. Nikakvo strujanje vazduha nije dopiralo s te strane; zna i, nije ostavio za sobom otvorena i pri vr ena vrata. Bila su zatvorena, a ako je bio u tunelu, onda mu vie nema izlaza. Ali, nije bio u tunelu. U to je bila sasvim sigurna. u tom sabijenomi niskom prostoru, tako blizu nje, ula bi mu disanje, osetila toplinu tela i otkucaje samog ivota u njemu. Ne, u tunelu nije bilo nikoga. Stajala je uko eno i oslukivala. Gde li je nestao? Tama joj je poput stegnute marame pritiskala o i. Zbunilo je to to je videla Podgrobnicu; bila je izvan sebe. Poznavala ju je samo kao prostor ome ensluhom, dodirom, naletom sveeg vazduha u mraku; bila je za nju ogromna praznina, tajna koja se nikada ne sme otkriti. A sada je bee ugledala, i tajna je ustupila mesto ne uasu, ve lepoti, tajni jo ve oj od tajne mraka. Krenula je polako napred, nesigurno. Napipala je put s leve strane do drugog otvora, onog koji je vodio u Lavirint. Tu je zastala i oslunula. Polako i tiho krenula je opet niz podzemni hodnik, vo ena intuicijom. Posle nekih stotinak koraka ula ga je. Bio je tih skoro kao i ona, ali se nije tako sigrno kretao kroz tamu. ula je tiho struganje, kao da se spotakoa na neravnom podu i odmah povratio ravnoteu. Nita drugo. Sa ekala je jo malo, a onda opet polako krenula napred, tek ovla dodirju i zid vrhovima prstiju desne ruke. Najzad pod njima oseti oblu, metalnu ipku. Tu se zaustavi i krenu rukom, pipaju i, navie du gvozdene trake sve dok nije, na ivini koju je jedva mogla da dosegne, nala na isturenu ru icu od grubo obra enog gvo a. A onda je iznenada, iz sve snage, povu e nanie. Za u se strahovito krckanje, kao da se neto melje, a potom tresak. Mlaz plavi astih varnica isko i i utrnu. Utiunue i odjeci, kao da se sva aju, u hodnicima iza nje. Ona isprui polako ruku i napipa, samo nekoliko santimetara pred svojim licem grubu povrinu gvozdenih vrata. Odahnula je. Vrativi se polako uz tunel ka Podgrobnici i dre i se njenog zida tako da joj bude sa desne strane, ona produi sve do kapka u Prestonoj dvorani. Nije ubrzala korak i ila je utke, iako vie nije bilo potrebno da uti. Uhvatila je lopova. Vrata kroz koja je proao bila su jedina vrata koja su vodila u Lavirint i jedini izlaz iz njega; a mogla su da se otvore samo sa spoljne strane. Ostao je tamo dole, u mra nom podzemlju, i nikada vie ne e izi i. Kora aju i polako i uspravno, kao da se uko ila, ona pro e mimo Prestola i u e u duga ku dvoranu sa dva reda stubova. Tu, gde je u jednoj bronzanoj iniji na visokom tronocu tinjalo ugljevlje, nagomilano do vrha, ona se okrenu i pri e stepenitu od sedam stepenika koji su vodili do Prestola. Na najniem od njih kleknu, saginju i se sve dok nije elom dodirnula hladni, pranjavi kamen, zaga en kostima mieva koje su ispustile sove u lovu. "Oprosti mi to sam videla probijenu vau tamu", re e ona, ne izgovaraju i re i glasno. "Oprostite mi to sam videla vae grobnice oksrnavljene. Bi ete osve eni. O, Gospodari moji, smrt e vam ga predati, i on se nikada vie ne e roditi ponovo! " Ali, dok se jo molila u se anju je videla treperavi sjaj osvetljene pe ine, ivot u obitavalitu smrti; i umesto da se uplai bogohuljenja i razbesni se na lopova, mislila je samo da je to udno, vemoa udno... "ta moram da ispri am Kosil?" upita samu sebe dok je izlazila napolje, pod udarce zimskog vetra i vr e se umotavala u svoj ogrta . "Nita Za sada. Ja sam gospodarica Lavirinta. Bogokralj nema tu ta da se mea. Moda u joj re i, kad lopov ve bude mrtav. Kojom smr u bi trebalo da ga umorim? Dobro bi bilo da ipak pustim Kosil da do e i da ga gleda dok umire. Ona to m,nogo voli. ta li je samo traio? Mora da je neki ludak. Kako je uspeo da u e? Samo Kosil i ja imamo klju eve od vrata u crvenoj steni i od kapka. Mora da je uao kroz vrata u crvenoj steni. Samo bi vetac mogao da ih otvori. Vetac..." Ona naglo zastade, i nalet vetra zamalo je ne obori s nogu.
"Tako je. On je vetac, arobnjak sa Unutranjeg kopna, koji trai amajliju Eret-Akbe." I u tome je bilo tako neo ekivanog i raskonog uzbu enja, da je svu obuze neka toplina, ak i na onom ledenom vetru, i ona stade da se smeje iz sveg glasa. Mesto koje ju je okruivalo, i pustinja koja je okruivala Mesto, bili su mra ni i tihi; vetar je sekao sve je e; dole, u Velikom Zdanju nije gorelo ni jedno jedino svetlo. Retke, nevidljive snene pahuljice hitro su promicale noene vgetrom. "Ako je otvorio vrata u crvenoj steni pomo u arolije, onda moe da otvori i druga. Moe da pobegne." Od te misli se za trenutak sledi, ali, ipak, nije bila potpuno ube ena. Bezimeni su ga pustili da u e. Zato da ne? Ionako od toga ne moe biti tete. Kakvu tetu moe da napravi lopov koji ne moe da napusti mesto koje je pokrao? Mora da raspolae vradbinama i crnom magijom, i to, bez sumnje, veoma jakom, im je uspeo ovako daleko da prodre; ali dalje ne e mo i. Nema te ini koju jedan smrtnik moe baciti i njome nadja ati volju Bezimenih, duhova u Grobnicama Kraljeva iji je Presto prazan. Da bi bila posve sigurna, ona pohita ka Malom zdanju. Manan je spavao na tremu, umotan u svoj ogrta i olinjalo krzneno ebe, koje je inilo njegovu zimsku postelju. Ula je tiho, da ga ne probudi, ne pale i lampu. Otvorila je malu, zaklju anu sobu, u stvari plakar u dnu predsoblja. Ukresala je varnicu kremenom, tek koliko da na e odre eno mesto na podu, i, kleknuvi, pomerila jednu opeku. Komadi debele, prljave tkanine od svega nekoliko kvadratnih santimetara pojavi joj se pod prstima. Ona ga beumno unu u stranu. Trgla se, i nehotice, jer zrak svetlosti iznenada suknu navie, pravo njoj u lice. Trenutak kasnije, veoma oprezno, ona zaviri kroz otvor. Bila je zaboravila da on nosi onu neobi nu svetlost na vrhu tapa. O ekivala je da e ga u najboljem slu aju samo uti kako se kre e, tamo dole, u mraku. Zaboravila je na svetlost, ali zato je on bio ba tamo gde je i mislila da e ga na i; ta no ispod tajnog otvora za gledanje, kod gvozdenih vrata koja su mu onemogu avala da pobegne iz Lavirinta. Tu je stajao, podbo ivi se jednom rukom o kuk, a drugom dre i pod odre enim uglom drveni tap, visok koliko i on sam, na ijem se vrhu drala mala svetlost lutalica. Glavu, koju je ona gledala s visine od nekih est stopa, bio je nakrivio malo u stranu. Bio je odeven kao svaki putnik ili hodo asnik koji putuje po zimi, u kratki, debeli ogrta , konu jaknu, vunene, pripijene akire, unirane kone sandaale; na le ima je nosio laki zaveljaj sa koga je visila uturica s vodom, a no mu je bio u koricama obeenim o pojas. Stajao je tamo nepomi no, kao kip, spokojno i zamiljeno. Polako je potom podigao tap sa zemlje i njegov svetle i svrh upravio prema vratima, koja Arha nije mogla da vidi kroz svoj tajni otvor. Svetlost se promenila; postala je manja i ja a i sjaj joj je postao nekako prodoran. On glasno progovori. Jezik kojim se sluio bio je Arhi udan, ali jo udniji od re i bio mu je glas, dubok i zvu an. Svetlost na tapu se poja a, zatrepta, pa po e da se gasi. U jednom trenutku se ugasila potpuno, i ona vie nije mogla da ga vidi. Bledoljubi asta mo varna svetlost se opet pojavi, bez treperenja, i ona vide kako se on okre e i odlazi od vrata. ini otvaranja mu nisu uspele. Mo koja je drala bravu tih vrata da ne popusti bila je ja a od njegove magije. On se osvrnu oko sebe, kao da razmilja - a ta sad? Tunel, ili podzemni hodnik u kojem je stajao bio je irok neto vie od jednog metra. Tavanica mu se uzdizala pet do est metara iznad meobra enog, stenovitog poda. Zidovi su na tom mestu bili od obra enog kamena, sagra eni bez maltera, ali na spojevima tako paljivo i vrsto priljubljeni da bi se izme u njih jedva mogao uvu i vrh noa. Uzdiu i se, postepeno su se naginjali jedan ka drugom, tako da su stvarali svod. I nita vie. On po e napred. Jedan od koraka ga odvede izvan Arhinog vidnog polja i svetlosti nestade. Upravo se spremala da vrati tkaninu i opeku na mesto, kada se slaba ki zrak svetlosti opet uzdie iz poda ispred nje. Bio se vratio ka
vratima. Valjda je shvatio da nema mnogo izgleda da ih opet prona e,ako ih napusti i za e u Lavirint. Progovorio je opet, kazavi samo jednu re , i to tiho, Emenn, i onda, opet, malo glasnije, Emenn! I gvozdena vrata za egrtae u svojim spojevima, i duboki odjek se zakotrlja niz zasvo eni tunel poput grmljavine, i Arhi se u ini da se pod ispod nje zatresao. Ali vrata ostadoe zatvorena. On se tada glasno nasmeja, kratko, kao ovek koji je pomislio: Ba sam ispao budala! Jo jednom stade razgledavi zidove oko sebe, i kad je bacio pogled navie Arha ugleda kako mu smeak titra na tamnoputom licu. Onda sede, razveza svoj zaveljaj, izvadi komad suvog hleba i zagrize ga. Izvadio je i zapua iz grli a svoje kone boce i protresao je; delovala je nekako lako u njegovoj ruci, kao da je skoro prazna. On vrati zapua , ne otpivi ni gutljaj. Stavivi potom zaveljaj iza sebe, umesto jastuka,umota seu ogrta i lee. tap mu beeostao u desnoj ruci. Kad je legao, malakuglica lutaju e svetlosti odvoji se od tapa i zaplovi navie, pa ostade da mu lebdi iznad glave, metar ili dva iznad tla. Levu ruku bee stavio na grudi, dre i u aci neto to mu je viselo obeeno o teki lanac oko vrata. Leao je tako, sasvim udobno, nogu prekrtenih u lanicima iznad stopala; pogled mu je preao preko tajnog otvora na tavanici i produio dalje; uzdahnuo je i zatvorio o i. Svetlost je polako postala priguena. Zaspao je. Stisnuta aka na grudima mu se opusti i kliznu u stranu,i posmatra iznad njega napokon ugleda amajliju koju je nosio na lancu: komad grubo obra enog metala, neto nalik na polumesec. Slabo svetlucanje njegove arolije polako zgasnu. Leao je u tiini i tami. Arha vrati na mesto tkaninu i opet uglavi opeku u pod, pa oprezno ustade i odunja se u svoju sobu. Tu je jo dugo leala u mraku ispunjenom zavijanjem vetra, neprestano gledaju i pred sobom treperavo blistanje kristala u ku i smrti, meku svetlost vatre koja ne gori, kamenje na zidu tunela, nepomi no lice zaposlenog oveka. 6. KLOPKA Slede eg dana, kada je obavila sve svoje dunosti u raznim hramovima i zavrila obu avanje pripravnica svetim plesovima, iskrala se do Malog zdanja i, zamra ivi sobu, otvorila tajni otvor i provirila kroz njega. Svetlosti vie nije bilo. Bio je otiao. Ona nije ni verovala da e tako dugo ostati pored vratakroz koja ne moe pro i, ali to je bilo jedino mesto gde se mogla nadati da e ga videti. Kako sad da ga prona e,kada se sam izgubio? Tuneli Lavirinta,sude i po onome to joj je pri ala Tar i po njenom vlastitom iskustvu, protezali su se, uvijaju i se, ra vaju i, vrte i se uspiralu, zavravaju i orsokacima, u duini od preko dvadeset milja. orsokaka koji je bio najudaljeniji od Grobnica nije se nalazio dalje od jedne milje, u pravoj liniji. Ali u podzemlju nita nije ilo pravolinijski. Svi su tuneli skretali, ra vali se, ponovo se sastajali, ponovo se sastajali, preplitali, pravili petlje, sloenim putevima stizali tamo odakle su i po injali,jer nije bilo ni po etka ni kraja. ovek je mogao da hoda, i hoda, pa opet nigde da ne stigne, jer nigde se nije ni moglo sti i. Nije bilo nikakvog sredita, srca laivrinta. I kad bi se vrata jednom zaklju ala, Lavirint vie nije imao kraja.Nijedan pravac nije bio onaj pravi. Iako su putevi i skretanja do odre enih soba Arhi bili vrsto urezani u pam enje, ak je i ona prilikom duih istraivanja nosila sa sobom klup e tankog kanapa, i putalada se razmotava za njom, namotavaju i ga opet kad bi se vra ala. Jer, kad bi propustila samo jedan od otvora ili sretanja koje je trebalo brojati, ak bi i ona zalutala. A svetlost joj nije bila od pomo i, jer nije bilo upadljivih ta aka, po kojima bi se mogla upravljati. Svi hodnici, sva vrata i otvori, izgledali su potpuno isto. Moda je preao ve milje i milje, a da se ipak nije odmakao ni za desetak metara od vrata kroz koja je uao. Otila je u Prestonu dvoranu, i u hram Boanske Bra e, i u podrum ispod kuhinja, i, ulu ivi priliku kad je ostala sama, pogledala kroz svaki tajni
otvor koji se tamo nalazio; ali, videla je samo gustu, hladnu pomr inu.Kada je pala no , sva zamrznuta i gore i od zvezda, otila je i do izvesnih mesta na brdu i podigla odre ene kamenove, ra istila zemlju, provirila dolje, i opet videla samo tamu bez zvezda u podzemlju. Tu je. Mora da je tu. Ali joj je ipak umakao. Umre e od e i pre nego to ga prona e. Mora e da poalje Manana u Lavirint da ga prona e,kad bude sigurna da je mrtav. Ali, pomisao na to nije mogla da podnese. Dok je tako kle ala pod zvezdama na zamrznutom tlu Brda, suze joj navree na o i od besa. Pola je potom stazom koja je vodila niz brdo do hrama Bogokralja. Stubovi sa izrezbarenim kapitelima, pobledeli od inja, blistali su u svetlosti zvezda, kao da su od kostiju. Ona zakuca na zadnja vrata, i Kosil je pusti unutra. "ta mi dovodi moju gospodaricu?" upita krupna ena, hladno ioprezno. "Svetenice, u Lavirintu se nalazi jedan ovek." Kosil se zbuni; po prvi put se desilo neto to nije predvidela. Stajala je i blenula. O i kao da su joj se malo iskola ile. Arhi prolete kroz glavu misao da Kosil izgleda veoma nalik na Pent kad imitira Kosil, i spopade je luda ki napad smeha; no ona ga potisnu i on se stia. " ovek? U Lavirintu?" " ovek, stranac." I, poto je Kosil i dalje gledala s nevericom, ona dodade: "Umem da prepoznam oveka, kada ga vidim, iako sam ih do sada malo vi ala." Kosil ne obrati panju na njenu zajadljivost. "Kako je ovek dospeo tamo?" "Crnom magijom, rekla bih. Koa mu je tamna, moda je sa Unutranjeg kopna. Doao je da oplja ka Grobnice. Otkrila sam ga u Podgrobnici, ispod samih Kamenova.Kad me je primetio, pobegao je u pravcu ulaza u Lavirint,kao da zna kuda ide. Zaklju ala sam gvozdena vrata za njim. Pokuao je da baci ini, ali nije uspeo da njima otvori vrata. Sutradan ujutro poao je dalje kroz Lavirint. Sada vie ne mogu da ga prona em." "Ima li svetiljku?" "Da," "Vode?" "Malu uturicu, ne ba punu." "Sve a mu je, mora biti, ve izgorela." Kosil je ra unala u sebi. "Jo jedno etiri do pet dana. Moda i svih est. Posle toga moe poslati moje uvare dole da izvuku telo. Krv treba dati Prestolu, a telo..." "Ne", iznenada i estoko izgovori Arha, skoro vi u i. "Ho u da ga na em dok je jo iv." Glomazna i visoka svetenca spusti pogled na devojku. "Zato?" "Da bih... da bih ga umorila sporijom i teom smr u. Po inio je gogohulni in prema Bezimenima. Oskrnavio je Podgrobnicu svetlo u. Doao je da iz Grobnica iplja ka blago. Kazna ne sme biti da samotni ki umre negde u tunelu. "D, prihvati Kosil, ali kao da se ipak koleba izme u dve odluke. "Ali,kako e ga uhvatiti,gospodarice? Nismo sigurni. Zato smo, ba, potpuno sigurni kad je u pitanju ovo drugo. Zar se negde u Lavirintu ne nalazi soba puna kostiju onih koji su uli u njega i nisu vie izali?... Neka ga Mra ni kazne onako kako oni znaju, u mrakuLavirinta. Opako je i teko umreti od e i." "Znam", re e devojka. Ona se okrenu i vrati u no , navla e i kapulja u da se zatiti od ledenog vetra koji je fijukao unaokolo. Zar nije mogla unapred da zna? Ponela se ba detinjasto, i glupo, obrativi se Kosil. Kod nje nije mogla da se nada pomo i. Sama Kosil nije nita znala; sve to je mogla da smisli bilo je da hladno sa eka dok kona no ne nastupi smrt. Nije mogla da shvati. Nije uvi ala da se ovek mora prona i. On ne sme da pro e kao oni ostali. Ne bi to opet mogla da podnese. Kad ve mora da umre, neka to bude brzo, pa danu. Sigurno je da je daleko prikladnije da taj lopov, prvi koji se posle nekoliko stole a odvaio da pokua da pokrade Grobnice, pogine od ma a. Nije ak imao ni besmrtnu duu, da se ponovo rodi. Njegov duh e cvile i lutati podzemnim hodnicima. Ne sme ga pustiti da umre od e i, sam i u mraku. Te no i Arha je veoma malo spavala. Slede i dan joj je bio ispunjen obredima i dunostima. No je provela obilaze i, tiho i bez svetiljke, sve tajne otvore u svim neosvetljenim zgradama Mesta, i po brdu preko kojeg je brisao
vetar. Najzad se vratila u Malo zdanje da legne, dva ili tri sata pre zore, ali opet nije mogla da se smiri. Tre ega dana, kasno popodne, otila je sama u pustinju, ka reci u kojoj je zbog zimske sue bila jo jedva neto vode, i gde se led nahvatao izme u trski. Setilase kako je jednom, prole jeseni,zala veomadaleko u Lavirint, proavi raskrsnicu est Puteva, i tako idu i, sve dalje i dalje kroz jedan duga ki hodnik u obliku luka, u jednom trenutku ula kako negde, iza kamenog zida, te e voda. Zar ne bi oedneli ovek, ako bi se namerio tim putem, ostao na tom mestu? ak i tako daleko napolju nalazili su se tajni otvori; mora e da ih potrai. Tar joj ih je bila pokazala prole godine; i ona ih je sada ponovo nala bez velike muke. Po na inu na koji je prepoznavala neko mesto ili oblik podse ala je na kakvog slepca: vie je napipavala put do svake skrivene ta ke nego to ga je traila pogledom.Kod druge, one koja je bila najudaljenija od Grobnica, kada je navukla kaapulja u da zakloni svetlost i kada je priljubila oko uz rupu use enu u jednu zaravan na steni, najzad ugleda pod sobom prigueno svetlucanje veti je svetlosti. Bio je tu, delimi no izvan njenog vidokruga. Kroz otvorse mogao videti samo zavretak osrokaka.. MOgla je da mu nazre tek le a, sagnutu glavu i desnu miicu. Sedeo je blizu jednog ugla u zidovima, i kopao po kamenu noem, kratkim bodeom sa drkom ukraenom dragim kamenjem. Otrica mu je ve bila slomljena. Odlomljeni deo leao je ta no ispod otvora kroz koji je gledala. Bee ga slomio dok je pokuavao da razdvoji dva kamena, da dopre do bistre vode koju je sluao kako te e i ubori u onom mrtva kom muku podzemlja, s druge strane neprobojnog zida. Pokreti su mu bili gr eviti. Veoma se razlikovao, nakon tri dana i no i, od one vitke i snane prilike koja je mirno stajala ispred gvozdenih vrata i smejala se svom porazu. Jo je bio uporan, ali snaga ga je o igledno naputala. Njegove ini nisu mogle da razdvoje ta dva kemena bloka, ve je morao da upotrebi svoj neupotrebljivi no. ak je i njegova magijska svetlost postala nekako zamagljena i priguena. Dok ga je Arha posmatrala, svetlost zatreperi; ovek trgnu glavom i ispusti bode. Onda ga tvrdoglavo opet podie i pokua da ugura slomljenu otricu izme u dva kamena. Lee i me u zale enom trskom na obali reke, zaboravljaju i i koje i ta ini, Arha priljubi usta uz ledena usta stene i ogradi ih dlanovima da se sav zvuk zadri unutra. " arobnja e!" viknu ona, i njen glas kliznu niz kameno grlo i hladno zauta u podzemnom tunelu. ovek se tre i sko i na noge i tako joj izma e iz vidnog polja. Ona opet priljubi usta na otvor u steni i doviknu: "Vrati se du zida pored reke do drugog skretanja. Prvo skretanje udesno, jedno presko i, pa opet desno. Na raskrnici est puteva skreni opet desno. Onda levo, pa pravo, pa levo, pa pravo. Sa ekaj u Oslikanoj sobi." Kada se pomerila da opet pogleda unutra, mora da je pustila da zrak dnevnog svetla pro e za trenutak kroz otvor; jer, kada je opet pogledala on se ve bio vratio u njen vidokrug i gledao gore u otvor. Njegovo lice, na kome je sada videla nekakve oiljke, bilo je napeto i radoznalo. Usne su mu bile ispucale i pocrnele, ali su mu o i gorele. Podigao je tap, prinose i joj svetlost sve blie i blie. Ona uplaeno ustuknu, navali kameni zatvara na otvor i opet nabaca na njega ljunka kojim je bio sakriven; potom se podie i urno krenu natrag u Mesto. Potom ustanovi da joj se ruke tresu, a ponekad bi je obuzela i mala vrtoglavica dok je hodala. Nije znala ta e dalje. Ako se bude pridravao njenih upustava, vrati e se u pravcu gvozdenih vrata, do sobe sa slikama. Tamo nije bilo ni ega, nikakvog razloga da ode ba tamo. Na tavanici Oslikane sobe bio je tajni otvor, veoma dobar za osmatranje, a nalazio se u riznici hrama Boanske Bra e; moda je to bio razlog to joj je Oslikana soba pala na pamet. Nije znala. Zato mu se uopte obratila? Mogla je da mu spusti malo vode kroz neki od tajnih otvora, i tek posle toga da ga pozove na to mesto. Tako bi due ostao u ivotu. U stvari, onoliko koliko ona bude htela. Ako mu s vremena na vreme bude sputala malo hrane i vode, mogao bi da ivi jo due, danima i mesecima, tumaraju i po Lavirintu; a ona bi mogla da ga posmatra kroz tajne otvore, i da mu kae gde e na i vodu, a ponekad i da ga slae, tako da uzalud ode tamo gde mu bude rekla, ali bi uvek morao da se uputi na ozna eno mesto. To e ga nau iti pameti; da shvati ta
zna i kad se neko podsmeva Bezimenima i epuri se svojom glupom muko u po grobnicama Besmrtnih Pokojnika! Ali dokle god on bude tamo, ona ne e smeti da si e u Lavirint. Zato ne? upita samu sebe i odgovori - Zato to e on mo i da pobegne kroz gvozdena vrata, koja e nmorati da ostavi otvorena za sobom... Ali ne e mo i da pobegne dalje od Podgrobnice. iostinski odgovor, u stvari, bio je da se ona bojala da se sretne s njim livem u lice. Bojala se njegove mo i, tajnih znanja koja je upotrebio da prodre u Podgrobnicu, crne magije kojom je odravao onu svetlost da stalno gori. A, ipak, zar je sve to bilo toliko strano? Sile koje su vladale mra nim mestima bile su na njenoj strani, ne na njegovoj. O igledno da nije raspolagao nekom naro itom mo i, tamo u carstvu Bezimenih. Nije uspeo da otvori gvozdena vrata; nije prizvao magijsku hranu, niti je uspeo da dovede sebi vodu kroz zid, niti je zazvao neko demonsko udovite koje bi sruilo zidove - sve ono ega se ona pribojavala. Ni posle tri dana lutanja nije mu polo za rukom da na e put do Velike riznice, zbog ega je sigurno i doao ovamo. Sama Arha nije jo nijedanput dola do te prostorije, prema upustvima koje joj je ostavila Tar; stalno je odlagala i odlagala da pre e taj put jer je pomalood njega strepela; oklevala je, ose aju i da joj nije dolo vreme za to. Ali, sada pomisli - zato ne bi on preao taj put umesto nje? Mogao je do mile volje da razgleda sve blago Grobnica. Mnogo e mu vredeti! Mogla bi ak i da mu se podsmeva, da mu kae da se najede zlata, da se napije dragog kamenja. U onoj nervoznoj, grozni avoj uurbanosti, kojom je bila opsednuta tokom poslednja tri dana, ona otr a u hram Boanske Bra e, otklju a njegovu malu, zasvo enu riznicu, i otkri dobro skriveni tajni otvor na podu. Oslikana soba se nalazila ispod nje,ali u mrklom mraku. Put kojim je ovek morao da pro e kroz Lavirint bio je mnogo zaobilazniji, moda miljama dui od njenog; to bee smetnula s uma. A bez sumnje je bio ve i malaksao i kretao se sporo. Moda je i zaboravio njena upustva i zalutao, skrenuvi na pogrenom mestu. Malo je ljudi moglo da pamti upustva od prve, onako kao ona. Moda ak nije ni razumeo njen jezik. Ako je tako, neka luta i luta, o padne mrtav na kraju negde u mraku, ta budala, taj stranac, taj nevernik. Neka mu duh zavija niz kamene hodnike Grobnica Atuana,dok tama i njega samog ne pojede... Slede eg jutra, ve u cik zore, posle no i provedene sa malo spavanja ispunjenog runim snovima, ona se vrati do tajnog otovra u malom hramu. Pogledala je dole i nije videla ni ta: samo mrak. Spustila je upaljenu sve u u malom, limenom fenjeru na lancu. Bio je tu, u Oslikanoj sobi. Kroz sjaj sve e videla mu je noge i jednu mlitavu ruku. A onda doviknu u otvor koji je bio velik, kao cela jedna podna opeka: " arobnja e!" Nita se nije pokrenulo. Da li je mrtav? Zar je samo toliko snege ima u sebi? Prezrivo se osmehnula; srce joj je lupalo. " arobnja e!" viknula je ponovo, dok joj je glas odzvanjao u praznoj sobi u podzemlju. On se pomeri i polako sede, i zbunjeno se osvrnu naokolo. Posle kratkog vremena podie pogled, zamurivi u pravcu majunog fenjera koji je visio sa tavanice. Bilo je strano videti mu lice, nateklo, potamnelo, kao lice mumije. Ispruio je ruku prema svom tapu koji je leao na podu pored njega, ali nikakva svetlost nije se rascvetala na drvetu. U njemu vie nije preostalo nimalo mo i. "Ho e li da vidi blago Grobnica Atuana, arobnja e?" On umorno pogleda navie, mure i pri svetlosti njenog fenjera, koji je jedino mogao da vidi. Posle nekog vremena, uz trzaj mii a na licukoji je moda bio pokua da se nasmei, on klimnu glavom. "Iza i iz ove sobe idu i pored zida koji ti je s leve strane. Skreni u prvi hodnik u levo..." Onda kao mitraljez,bez predaha izru i itav niz upustava, i dodade na kraju: "Tamo e na i blago zbog kojeg si doao. A moda e uz njega na i i vodu. ta bi radije od toga dvoga, a, arobnja e?" On se uspravi na noge, oslanjaju i se o svoj tap. Podigavi u njenom pravcu o i,kojima je nije mogao diveti, on pokua neto da kae, ali u sasuenom grlu vie nije bilo glasa. Jedva primetno slee ramenima i iza e iz Oslikane sobe.
Ona mu ne e dati vode. Uostalom, on ionako nikada ne e uspeti da na e put do sobe s blagom. Upustva su preduga ka, ne e ih zapamtiti; a ako i uspe da dopre tako daleko, tu je i Ponor. Sada se nalazi u mraku. Zaluta e, i na kraju e se skljokati i umreti negde u uskim, praznim, sasuenim pe inama. A Manan e ga prona i i iuvu i mu beivotno telo. I to e biti kraj. Arha se gr evito uhvati za poklopac tajnog otvora i stade, onako u e i, da se ljulja naprednatrag, nepred-natrag, zagrizavi donju usnu kao da trpi neke uasne bolove. Ne e mu dati vode. Ne e mu dati vode. Od nje e dobiti samo svoju smrt, smrt, smrt, smrt, smrt. U taj tmurni as njenog ivota dola joj je Kosil, tekim korakom ulaze i u riznicu, sva glomazna u crnoj zimskoj ode i. "Je li taj mukarac kona no mrtav?" Arha podie glavu. U o ima nije imala suze, nita to bi trebalo da krije. "Mislim da jeste", odgovori ona ustaju i i otresaju i prainu sa sukanja. "Svetiljka mu je utrnula." "Moda nam podvaljuje. Ti stvorovi bez due su veoma lukavi." "Sa eka u jo jedan dan da bih bila sigurna." "Svakako, ili, ak, dva dana. A posle Dabi moe da si e i iznese ostatke. Snaniji je od starog Manana." "Ali Manan je u slubi Bezimenih, a Dabi nije. U Lavirintu ima mesta u koja Dabi ne sme da zalazi, a lopov se upravo nalazi na jednom takvom mestu." "Pa ta, u tom slu aju ve je opoganjeno..." "Da, ali e ga smrt prestupnika opet pro istiti", usprotivi se Arha. Po izrazu Kosilinog lica videla je da na njenom vlastitom mora da ima ne ega udnog. "To je moje podru je, svetenice. Moram se brinuti o njemu onako kako to Gospodari od mene trae. Nisu mi vie potrebni asovi iz ubijanja." Kosilino lice kao da se povu e sasvim u crnu kapulja u, kao pustinjska kornja a u oklop, kiselo, sporo i ledeno. "U redu, gospodarice." Rastale su se ispred oltara Boanske bra e. Arha se, ovoga puta bez urbe, uputi ka Malom zdanju i pozva Manana da joj pravi drutvo.Nakon razgovora sa Kosil znala je ta mora da uradi. Zajedno sa Mananom popeli su se uz brdo, u Prestonu dvoranu, pa sila u Podgrobnicu. Uperivi zajedni kim snagama uspeli su da povuku duga ku ru icu i da otvore drvena vrata Lavirinta. Upalili su svoje fenjere i uli. Arha je ila napred, sve do Oslikane sobe, a odatle krenu ka Velikoj riznici. Lopov nije stigao daleko. Ona i Manan jedva da su preli pet stotina koraka tim mu nim putem kad nai oe na njega, skljokanog u uskom hodniku, poput gomile odba enih krpa. Pre nego to je pao bio je ispustio tap iz ruke; leao je malo podalje od njega. Usta su mu bila okrvavljena, o i poluzatvorene. "iv je", re e Manan, kle e i pored njega i dre i mu ogromnu utu aku na grlu, da bi mu osetio bilo. "Da li da ga zadavim, gospodarice?" "Ne. Ho u ga ivog. Podigni ga i ponesi za mnom." "ivog?" zbunjeno upita Manan. "Ali zato, mala gospodarice?" "Da bude rob Grobnicama! Prestani da brblja i uradi kako ti kaem!" Manan je poslua, lice tunijeg nego ikada. Bez imalo napora prebaci mladi a sebi preko ramena, kao dak. Tako natovaren krenu, povode i se, za Arhom. Nije bez odmora mogao da pre e veliko rastojanje, pa su se u povratku desetak puta zaustavljali da bi Manon predahnuo. Pri svakom zastajanju podzemni hodnik je izgledao potpuno isto: Sivkasto uti, dobro uglavljeni kamenovi koji se diu navie i stvaraju luk, neravni, kameniti pod, ustajali vazduh; Manan koji dah e i stenje, stranac koji nepomi no lei, dva fenjera to u oba pravca kroz hodnik prosipaju sve uu kupu svetlosti. Pri svakom predahu Arha je oveku u sasuena usta kapala po nekoliko kapi vode iz flae koju je bila ponela sa sobom, malo po malo, da mu ne ubije ivot ako mu se neglo vrati u telo. "U Sobu s lancima?" upita Manan, kada su se najzad obreli u hodniku koji je vodio ka gvozdenim vratima; i tu se Arha po prvi put zapita kuda da odnesu zatvorenika. Nije znala. "Ne, nemoj tamo", re e napokon, zgadivi se jo jednom pri pomisli na dim, smrad i prljava lica to ne govore i ne vide nita. A i Kosil bi mogla da do e u sobu s lancima. "On... on mora da ostane u Lavirintu, da ne bi opet stekao arobnja ke mo i.Da li tu negde ima soba..."
"Oslikana soba ima vrata sa bravom i pijunku, gospodarice. Ako verujete e vrata izdrati." "Ovde dole ibn nema nikakvih mo i. Odnesi ga tamo, Manane." I tako ga Manan opet odvu e pola puta natrag, isuvie se napreu i i hvataju i dah da bi mogao da gun a. Kad su kona no uli u Oslikanu sobu, Arha skide s le a duga ki, debeli zimski ogrta od vune i prostre ga po pranjavom podu. "Stavi ga na ovo." Manan je sumorno i zaprepa eno zurio u nju, ite i, sav zadihan. "Ali, mala gospodarice..." "Ho u da ostane iv, Manane. Umre e od zime, pogledaj kako drhti." "Tvoja ode a e biti okaljana. Ode a svetenice. On je nevernik, mukarac", provali iz Manana, dok mu o ice behu utonule u nabore, kao da ga neto boli. "Taj e ogrta spaliti i da u da mi se istka drugi! Hajde, ve jednom, Manane!" Na te re i on se posluno sae i pusti da mu mlitavo telo zatvorenika sklizne sa ramena na crni ogrta . ovek je leao nepomi no, kao mrtav ali na grlu su mu se videli teki otkucaji ile kucavice, dok bi mu telom s vremena na vreme prostrujao gr dok je leao, drhte i. "Treba da ga okujemo", re e Manan. "Zar izgleda opasno?" prezrivo odvrati Arha; ali kada Manan pokaza na gvozdeni prsten usa en u kameni diz koji je sluio za vezivanje zatvorenika, ona ga pusti da ode i donese lanac sa verigama iz Sobe sa lancima. On se gun aju i uputi niz hodnik, mrmljaju i upustva sebi u bradu; i pre toga je dolazio i odlazio iz Oslikane sobe, ali nikada sam. U svetlosti njenog fenjera slike na etiri zida kao da stadoe da se kre u, da podrhtavaju; nezgrapne ljudske prilike sa ogromnim, oklembeenim krilima, koje su u ale ili stajale kao zamrznute u bezvremenoj amotinji. Ona kleknu i pusti da voda kaplje, malo po malo, u zatvorenikova usta. Napokon, on se nakalja, a ruke mu malaksalo posegnue za flaom.Ona ga pusti da se napije. Zatim se ponovo spusti na pod; na mokrom licu su mu stajali razmazana praina i krv, i on neto promrmlja, svega re ili dve, na jeziku koji nije znala. Manan se najzad vrati, vuku i za sobom splet gvozdenih veriga, veliki katanac sa klju em i gvozdeni prsten koji je odgovarao obimu ovekovog struka i koji on katancem bee pri vrstio oko njega. "Nije dovoljno tesan, mogao bi da se izvu e", gun ao je dok je poslednju kariku lanca pri vr ivao za prsten usa en u zid. "Ne, pogledaj." Ne boje i se vie toliko od svog zatvorenika, Arha mu pokaza da ne moe provu i svoju aku izme u gvozdenog prstena i ovekovih rebara. "Jedino ako bude gladovao due od etiri dana." "Mala gospodarice", pla no re e Manan, "ne meam se, ali... vredi li uopte da bude rob Bezimenih? On je mukarac, malecka." "A ti si matora budala, Manane. Hajde, prestani da zanoveta." Zatvorenik ih je posmatrao blistavim, umornim pogledom. "Gde mu je tap, Manane? A, tu je. Ja u ga uzeti; u njemu je magijska mo . Ah, da, i ovo; i ovo u uzeti", i hitrim pokretom ona epa srebrni lanac koji se video iznad okovratnika zatvorenikove tunike i skide mu ga preko glave, iako on pokua da je uhvati za ruke i spre i. Manan ga utnu nogom u le a. Arha mu otre lanac iznad glave, van domaaja, "Je li to tvoja amajlija, vra u? Da li ti je zaista tako dragocena? Ne izgleda bogzna ta; zar nisi mogao nabaviti neto bolje? Ja u ti je uvati na bezbednom mestu." I ona prebaci lanac sebi oko glave, sakrivi visuljak ispod debelog okovratnika svoje vunene rize. "Ti ne zna kako da je upotrebi", re e on, veoma promuklmim glasom i loe izgovaraju i kargijski jezik, ali ipak dovoljno razumljivo. Manan ga opet utnu u le a, i on malo zastenja od bola i zatvori o i. "Pusti ga, Manane. Hajdemo". Ona iza e iz sobe. Manan, gun aju i, po e za njom. Te no i, kada su se pogasila sva svetla u Mestu, ona se opet pope na brdo, sama. Napunila je flau vodom iz bunara u sobi iza Prestola, i odnela je, zajedno sa velikom raenom poga om u Oslikanu sobu u Lavirintu. Spustila je to da
nadohvat zatvorenika, iza vrata. On je spavao i nije se ni pomakao. Zatim se vratila u Malo zdanje, i te je no i iona dugo i vrsto spavala. Rano popodne vratila se opet u Lavirint. Hleba vie nije bilo, flaa je bila ispranjena i stranac je sedeo, oslonjen le ima na zid. Lice mu je jo izgledalo grozno od prljavtine i oiljaka, ali je bilo povratilo budnost i ivot. Ona stade preko puta njega, tamo gde nije mogao da je dohvati onako okovan, i po e ga posmatrati. Potom, naglo skrenu pogled. Ali, nije bilo ni eg naro itog za gledanje. Neto ju je spre avalo da progovori. Srce joj je tuklo kao da je neki bezuman strah bee epao. Nije, me utim, bilo razloga za to. Bio joj je preputen na milost i nemilost. "Lepo je kad sija svetlost", re e on tihim i dubokim glasom, koji ju je nekako uznemirivao. "Kako se zove?" upita ona strogo. Glas joj je, pomisli odmah, bio neubi ajeno visok i tanak. "Pa, uglavnom me zovu Jastreb." "Jastreb? Je li ti to ime?" "Nije." "Pa, kako se, u stvari zove?" "To ti ne mogu re i. Jesi li ti Jedina Svetenica Grobnica?" "Jesam." "Kako se ti zove?" "Zovem se Arha." "Ona koju su progutali - je li to to zna i?" Njegove crne o i su je paljivo posmatrale. Osmehnuo se. "Kako ti je ime?" "Ja nemam imena. Nemoj da me ispituje. Odakle si?" "Sa Unutranjeg kopna, na zapadu." "Iz Hevnora?" Bio je to jedini grad na Unutranjem kopnu ije je ime znala. "Da. iz Hevnora." "Zato si doao ovamo?" "Grobnice Atuana su uvene u mom narodu." "Ali, ti si nevernik, ovek bez vere." On zavrte glavom. "A, ne, Svetenice. Ja verujem u sile mraka! Ve sam se sretao sa Bezimenima, na drugim mestima." "Kojim drugim mestima?" "U Arhipelagu - Unutranjem kopnu - postoje mesta koja pripadaju Prastarim silama Zemlje, mesta poput ovog. Ali nijedno nije toliko veliko kao ovo. Nigde na drugom mestu one nemaju hram, svetenicu, i nigde ih ne oboavaju tako kao ovde. " "Zna i, i ti si doao da ih oboava", re e ona, podsmevaju i mu se. "Doao sam da ih oplja kam", odvrati on. Ona se upilji u njegovo ozbiljno lice, "Hvalisav e!" "Znao sam da e biti teko." "Teko! Nemogu e! Da nisi nevernik znao bi to. Bezimeni uvaju ono to im pripada." "Ono to ja traim ne pripada njima." "Ne, nego tebi, je l' da?" "Ja polaem pravo na to." "Ama, ta si ti - bog? Kralj?" Odmeravala ga je pogledom dok je sedeo onako prljav i iscrpljen, u lanicima. "Ti si obi an lopov, eto ta si!" On je odgovori, ali mu se pogled sukobi s njenim. "Ne sme da me gleda!" re e ona, skorokrete i. "Gospo", odgovori on, "nisam imao nameru da te uvredim. Ja sam ovde stranac i prestupnik. Ne znam vae obi aje, niti kakvo se potovanje ukazuje Svetenici iz Grobnica. Zavisim od tvoje milosti, i molim te da mi oprosti ako sam te uvredio." Stajala je ute i i za trenutak osetila kako joj je krv jurnula u obraze; ose ala se, istovremeno i ljutito i glupo. Ali, on nije gledao u nju i nije video kad je porumenila. Pokorio se i skrenuo pogled svojih crnih o iju.
Neko vreme nijedno od njih nije progovaralo. Naslikane prilike unaokolo posmatrale su ih svojim tunim, slepim o ima. Bila je donela kameni kr ag sa vodom. Njegov pogled je stalno skretao u tom pravcu, tako da ona najzad re e: "Pij, ako ho ep." On se smesta baci na kr ag i podigavi ga lako, kao da je pehar s vinom, povu e iz njega dug, dug gutljaj. Onda nakvasi kraj rukava i opra njime kako je znao i umeo blato i zgruanu krv i pau inus lica i ruku. Neko vreme je bio zabavljen time, dok ga je devojka posmatrala. Kad je zavrio izgledao je mnogo bolje; ali to ovlano umivanje otkrilo mu je oiljke na jednoj strani lica; stare oiljke i davno zarasle, koji su belinom odudarali od njegove tamne koe, etiri paralelne ogrebotine od oka do vili ne kosti, kao od nekihogromnih kandi. "Otkud ti to?" upita ona. "Taj oiljak." Nije odmah odgovorio. "Zmaj?" upita ona, pokuavaju i da joj re i zvu e kao ala. Zar nije sila ovamo da se podsmeva svojoj rtvi, da ga mu i njegovom vlastitom bespomo no u. "Ne, nije od zmaja." "Dobro, bar si priznao da nisi gospodar zmajeva." "Ne", odgovori on, sa dosta oklevanja, "ja jesam gospodar zmajeva. Ali, oiljke sam zadobio pre toga. Ve sam ti rekao da sam se i ranije sretao sa Mra nim silama,na drugim mestima. Ovo na mom licu je ostavio jedan ro ak Bezimenih. Ali, vie nije bezimeni, jer sam mu na kraju ipak otkrio ime." "ta to pri a? Kakvo ime?" "Ne mogu da ti kaem", odgovori on i nasmei se, iako mu je pogled ostao ozbiljan. "To je kojeta, sumanuto trabunjanje, bogohuljenje. Oni su Bezimeni! Ne zna ta pri a..." "Znam bolje ak i od tebe, Svetenice", odvrati on, i glas mu odjednom postade nekako dublji. "Pogledaj jo jedanput! " On okrenu glavu tako da ona moe lepo da vidi etiri uasna oiljka na njegovom obrazu. "Ne verujem ti", re e ona, ali glas joj je drhtao. "Svetenice", obrati joj se on blago, "ti nisi stara; zna i, tek odskora slui Silama Mraka." "Ne, odavno! Ja sam Prva svetenica, samoro ena. Sluimsvojim gospodarima hiljadama godina i jo hiljadama godina pre njih. Ja sam im slukinja, i glas i ruka. I ja sam njihova osveta na onima koji oskrnave Grobnice i vide ono to se videti ne sme! Prestani da lae i da se razme e; zar ne vidi da je dovoljno da kaem jednu re pa da moj straar do e i skine ti glavu sa ramena? A ako odem i zaklju am ova vrata, niko vie kroz njih ne e u i, nikada, i ti e umreti ovde, u tami, a oni kojima sluim poje e ti telo i duu i ostavi e ti kosti ovde, u praini!" On utke klimnu glavom. Ona zamuca, i poto vie nije mogla da na e prikladne re i, izlete iz sobe i s treskom spusti ip preko vrata. Neka misli da se vie ne e vratiti! Neka se malo preznojava, tamo u mraku, neka proklinje i drhti i pokuava da izvede svoje beskorisne, lane ma ioni arske trikove! Ali u mati ga je videla kako se opruio i spava,onako kako je videla da ini ispred gvozdenih vrata, spokojan kao ovca u polju pod suncem. Ona pljunu na zaipljena vrata i napravi rukom znak da odagna oskrvnu e,i skoro tr e i krenu ka Podgrobnici. Dok je obilazila du njenog zida idu i ka kapku u Dvorani,prstima je povla ila du si unih brazda i izbo ina u steni, nalikna zamrznutu ipku. Iznenada je obuze jaka elja da upali fenjer i da jo jedanput vidi, makar samo za trenutak, kamen u koji je vreme urezalo svoje are i prekrsno svetlucanje zidova. Ali, samo vrsto zatvori o i i pohita dalje. 7. VELIKO BLAGO Nikada joj svakodnevni obredi i poslovi nisu izgledali tako mnogobrojni, bezna ajni i beskona ni. Devoj ice bledih lica i bojaljivih kretnji, nemirne starije pripravnice, svetenice iji je izgled odavao strogost i hladno u, ali iji je ivot bio sav satkan od ogovaranja, ljubomore, bede, sitnih ambicija i
uzalud protra enih strasti - sve te ene me u kojima je oduvek ivela i koje su sa injavale njen svet, sada su joj izgledale dosadne i dostojne saaljenja. Ali ona koja je sluila velikim silama, ona, svetenica opake No i, bila je oslobo ena tih tri arija. Ona nije morala da bude samlevena prizemno u zajedni ke svakodnevnice, u kojoj je najve e oduevljenje pobu ivalo ukoliko dobije ve i komad ov jeg loja u porciji so iva nego tvoja susetka u trpezariji... Bila je oslobo ena ak i same dnevne svetlosti. Pod zemljom nije bilo dnevne svetlosti. Oduvek i uvek tamo je bio samo mrkli mrak. I u toj bezmernoj no i, zatvorenik, crni mukarac, znalac crne magije, okovan u gvo e i zaklju an u kamenu, eka na nju, pitaju i se da li e do i ili ne, da mu donese vode, hleba i ivot, ili, pak, no, kasapsku posudu i smrt, kako joj bude volja. Nikome osim Kosil nije ispri ala o tom oveku, a Kosil nije rekla nikom drugom. Prolo je ve tri dana i tri no i od kako se stranac nalazio u Oslikanoj sobi, a ona jo ni jedanput nije upitala Arhu ta je s njim. Moda je pretpostavila da je ve umro i da je Arha naredila Mananu da iznese le u Sobu s kostima. Nije li ilo na Kosil da u neto poveruje bez pitanja; ali Arha bee samu sebe ubedila da u tom Kosilinom utanju nema ni eg udnog. Kosil je volela da se sve odri u tajnosti i mrzela je da postavlja pitanja. Osim toga, Arha joj ve bee rekla da joj se ne mea u posao. Kosil se, jednostavno, pokorila. Ipak, ako je taj ovek mrtav, Arha ne sme da trai hranu za njega. I tako je ona sama, izuzev jabuka i suenog luka koji je ukrala iz podruma Velikog zdanja, ivela bez hrane. Naredila je da joj se doru ak i ve era donose u Malo zdanje, toboe ele i da obeduje sama, i svake no i je nosila u Oslikanu sobu Lavirinta, sve to bi dobila, osim supe. Bila je naviknuta da posti jedan do etiri dana, i nije joj smetalo. Momak u Lavirintu je gutao njene oskudne porcije hleba i sira i pasulja kao to aba proguta muvu: am! i gotovo. O igledno je mogao tako bar jo pet do est puta vie; ali, on joj se ozbiljno zahvaljivao, kao da je njen gost, a ona doma ica za jednim od onakvih stolova o kojima je sluala u pri ama o gozbama u palati Bogokralja, prepunih pe enja i hleba s buterom i vina i kristalnog posu a. Ba je bio udan. "Kako izgleda Unutranje kopno?" Bila je donelasa sobom malu stolicu narasklapanje od slonova e, tako da ne mora vie da stoji dok mu postavlja pitanja, a da ipak ne mora da sedne na pod i spusti se na njegov nivo. "Pa, ima mnogo ostrva. etiri puta etrdeset, kau, i to samo u Arhipelagu, a onda postoje i Postrnstva; nikojo nije uspeo da oplovi sva Prostranstva, niti da izbroji sva ostrva. I, svako je druga ije. Ali, najlepe je, rekao bih, Hevnor, veliko kopno u sreditu sveta. u srcu Hevnora, u irokom zalivu punom brodova, nalazi se grad Hevnor. Njegove kule su od belog mermera. Na ku i svakog plemi a i trgovca ima po jedna kula i tako se one stepenasto uzdiu jedne nad drugima. Krovovi su od crvenog crepa, a svi mostovi preko kanala prekriveni su mozaicima, crvenim, plavim i zelenim. Zastave plemi a su u svim bojama i lepraju na vrhovima belih kula. Na najvioj stoji ma Eret-Akbe, i stremi ka nebu poput tornja. Kad sunce izlazi nad Hevnorom, njegovi zraci se najpre odbiju o tu otricu i ona zablista, a kad zalazi, Ma jo neko vreme lebdi nad gradom, polaze i ve ernjim odsjajima." "Ko je Eret-Akbe?" upita, lukavo. On je pogleda. Nije nita rekao, samo se osmehnuo. Zatim, kao da se naknadno ne eg setio, odgovori: "Da, ti ovde nisi mogla mnogo da sazna o njemu. Verovatno si ula samo pri u o njegovom dolasku u zemlje Kargada. A koliko od te pri e zna?" "Da je izgubio svoj veti ji tap, amajliju i svoju mo - ba kao ti", odgovori ona. "Umakoa je Velikom sveteniku i pobegao na zapad i tamo su ga ubili zmajevi. Ali da je slu ajno doao ovamo, u Grobnice, zmajevi ne bi imali posla." "Ima pravo", sloi se njen zarobljenik. Ona nije vie elela da razgovara o Eret-Akbe, slute i da tu lei neka opasnost. "Bio je gospodar zmajeva, kau. A ti kae da si i ti. Kai mi, ta je to gospodar zmajeva?"
Njen ton je uvek bio podsmeva ki, ali joj je on davao neposredne i jasne odgovore, kao da njena pitanja uzima sasvim ozbiljno. "Onaj sa kim zmajevi ho e da govore", odgovori on, "taj je gospodar zmajeva; odnosno, u tome je sutina stvari. Nije to onaj koji zna kako da upravlja zmajevima, kao to ve ina ljudi misli. Zmajevi ne priznaju nikakve gospodare. Odnosi sa zmajem svode se na jedno jedino pitanje: ho e li s tobom da razgovara ili e te pojesti? Ako moe da ra una na to da e uraditi ono pravo, a ne ono drugo, e, pa tada si gospodar zmajeva." "Zar zmajevi umeju da govore?" "Nego ta! Na Prastarom jeziku, jeziku koji mi ljudi u imo sa velikom mukom i upotrebljavamo ga tek pomalo, da bismo stvorili ini magije ili ustrojstva. Nijedan ovek jo nije uspeo da potpuno ovlada tim jezikom, ili makar njegovim desetim delom. Nema se za to vremena. Ali, zmajevi ive hiljadu godina. .. S njima vredi razgovarati, ako to moe i sama da nasluti. " "Ima li zmajeva kod nas, u Atuanu?" "Ne, i to ve mnogo vekova, mislim; bar ne u Karego-Atu. Ali na vaem najsevernijem ostrvu, Hur-at-Huru, kau da u planinama jo ima ogromnih zmajeva. Na Unutranjem kopnu oni se sada uglavnom dre krajnjeg zapada, udaljenih Zapadnih Prostranstava, ostrva na kojima ne ive ljudi i na koja ovi retko dolaze. Kad ogladne, napadaju zemlje isto no od njih, ali to se retko deava. Video sam ostrvo na koje dolaze da zajedno igraju. Lete na svojim ogromnim krilima opisuju i spiralu, sve vie i vie nad zapadnim morem, kao vihor utoga li a u jesen." Pogledom potpuno zanesenim u taj prizor prodirao je kroz crne slike na zidovima, kroz same zidove, zemlju i tamu, posmatraju i kako se morska pu ina kao ogledalo prostire u smiraju sunca,kako zlatne zmajeve nosi zla ani vetar. "Lae", besno uzviknu devojka, "izmilja." On se tre i pogleda u nju. "Zato bih ti lagao Arha?" "Da bih se ja ose ala kao budala, i glupa a i da se prepadnem. Da bi ti izgledao mudar i hrabar i mo an i gospodar zmajeva i ovo i ono. Video si zmajeve kako igraju, i kule Vevnora, i zna sve o svemu. A ja ne znam nita i nigde nisam bila. A sve to zna su samo lai i lai! Ti si samo jedan obi an lopov i zatvorenik, i nema duu, i nikada vie ne e iza i odavde. I ta ti vredi to ima okeana i zmajeva i belih kula i svega toga, kad ih ti vie nikada ne e videti; ne e vie videti ni svetlost dana. Ja znam samo za tamu i za no u podzemlju. I to je sve to zaista postoji. I sve o emu se zna, kad nastupi kraj. Tiina i mrak. Ti sve zna, arobnja e. Ali ja znam jednu jedinu stvar onu jedinu istinsku stvar!" On obori glavu. Duga ke ruke, mrke kao bakar, po ivale su mu na kolenima. Ona mu ugleda etvorostruki oiljak na obrazu. On bee zaao u tamu jo dalje od nje; on je poznavao smrt bolje od nje, ak i smrt... Mrnja odjednom nabuja u njoj, i u magnovenju joj zagui grlo. Zato sedi tako, bespomo an, a tako jak? Zato ona ne moe da ga pobedi? "Zato sam te ostavila u ivotu", iznenada mu dobaci ne misle i uopte ta govori. "Ho u da mi pokae kako se izvode veti je arolije. Osta e iv samo onoliko dugo koliko bude imao ta da mi pokae. Ako nita ne bude imao, ako su to sve gluposti i lai, onda u te se reiti; jesi li razumeo?" "Jesam." "Dobro. Nastavi." On za trenutak spusti glavu u ruke i promekolji se. Zbog gvozdenog pojasa nije moglo da mu bude udobno, sem kada legne na pod. On najzad podie lice i progovori veoma ozbiljnim glasom. "Sluaj, Arha. Ja sam Mag, ono to ti zove vetac i arobnjak. Raspolaem odre enim vetinama i mo ima. To je ta no. Tako e je ta no da je ovde, u Mestu Prastarih sila, moja mo veoma mala i da mi vetine koje znam ne pomau mnogo. Mogao bih da ti izvedem opsene i prikaem ti sva mogu a uda. To je najlaki deo arobnjatva. Opsene sam mogao da prizivam jo dok sam bio dete; to mogu ak i ovde. Ali, ako im poveruje, uplai e se, i moda e poeleti da me ubije, ako strah izazove u tebi bes. A ako im ne poveruje, vide e u njima samo lai i gluposti, kako i sama kae; i tako u opet proigrati ivot. A moj cilj i elja ovoga trenutka jesu da ostanem iv."
Ovo Arhu odistinski zasmeja i ona re e: "Oh, pa osta e iv neko vreme, zat ti nije jasno? Ba si glup! Dobro, hajde, pokai mi te opsene. Znam da su lane i ne u ih se bojati. Ne bih se bojala ni kad bi to bila stvarnost, da zna. Ali, hajde. Tvoja dragocena koa jo nije u opasnosti, bar ne jo ve eras." Na to se on nasmeja, kao to i ona bee u inila trenutak ranije. Dobacivali su jedno drugom njegov ivot kao loptu, igraju i se. "ta ho e da ti pokaem?" "ta moe da mi pokae?" "Bilo ta." "Samo lupeta bez veze!" "Nije tako", re e on, o igledno malo acnut. "Ne lupetam. Nisam, bar imao tu nameru. "Pokai mi neto to ti misli da vredi videti. Bilo ta!" On obori glavu i neko vreme je posmatrao svoje ruke. Nita se nije dogodilo. Lojna sve a u njenom fenjeru gorela je prigueno i ujedna eno. Crne slike nazidovima, prilike sa pti jim krilima koja ne mogu da polete i sa o ima obojenim zagasito crveno i belo, kao da su se prete i nadnosile nad njega i nju. Vladala je mukla tiina. Ona najzad uzdahnu, razo arana i nekako oalo ena. Bio je slab; re i su mu bile velike, ali dela nitavna. Bio je, zna i, samo dobar laov; ak ni dobar lopov nije bio. "Dobro", re e ona najzad i prikupi rukom suknje da bi ustala. Vuna, me utim udno zauta kada se pomerila. Ona, pogleda niz sebe i sko i, zaprepa ena. Debela crna riza koju je godinama nosila bee nestala; haljina joj je bila od svile tirkizne boje, svetlucava i meka, kao ve ernje nebo. irila joj se kao zvono od kukova nanie, i cela suknja je bila izvezena tankim srebrnim nitima i sitnim biserima, posuta si unim mrvicama kristala, tako da je svetlucala meko, kao aprilska kia. Nemo je zurila u arobnjaka. "Da li ti se dopada?" "Gde..." "Takvu sam haljinu video na jednoj princezi, kada smo jednom proslavljali Praznik Sun eve povratnice u Novoj palati u Hevnoru", objasni on, zadovoljno je gledaju i. "Kazala si mi da ti pokaem neto to vredi videti. Pokazujem ti tebe samu." "U ini... u ini da nestane!" "Ti si meni dala svoj ogrta ", re e on, toboe prekorno. "Zar smem da ti ne uzvratim dar? Dobro, dobro, ne brini. To je samo opsena; vidi." Nije podigao ni mali prst, a svakako nije izgovorio ni jednu jedinu re ; ali plavi sjaj svile i eze i ona je opet ostala da stoji u svojoj gruboj crnini. Jo neko vreme se nije pomakla. "Kako da budem sigurna", re e najzad, "da si zaista ono to izgleda da si?" "Nikako", re e on. "Ni ja sam ne znam kako izgledam u tvojim o ima." Ona se opet zamisli. "Mogao bi da me obmane da te vidim kao..." Ona zastade u pola re i, jer on bee podigao prst i pokazivao joj ka tavanici, jedva primetnim pokretom. Ona pomisli da on to baca ini i ustuknu brzo prema vratima; ali prate i njegov pokret o i joj otkrie visoko u mra nom luku tavanice majuni etvrtasti otvor kroz koji se moglo gledati iz riznice u hramu Boanske bra e. Iz otvora nije dopirala nikakva svetlost; nita nije mogla da vidi, niti da uje da se neko kre e, tamo gore; ali on joj je pokazao prstom, i njegov upitni pogled sada je bio uperen u nju. Oboje su neko vreme ostali posve nepkretni. "Tvoja magija je samo igrarija za decu", re e ona najzad, vrlo razgovetno. "Sve su to trikovi i lai. Dovoljno sam videla. Preda u te Bezimenima da te pojedu. Vie se ne u vratiti." Ona uze svoj fenjer i izi e, i pusti da gvozdeni ipovi padnu vrsto i uz dobar odjek. Onda ostade da stoji tako, ispred vrata, zbunjena. ta sad da radi? Koliko toga je Kosil videla ili ula? ta su njih dvoje govorili? Nije mogla da se seti. Nekako je uvek izgledalo da kae zatvoreniku ono to nije
nameravala da mu kae. Stalno ju je zbunjivao svojim pri ama o zmajevima i kulama i davanjem imena Bezimenima, i eljom da ostane iv, i zahvalno u za njen ogrta na kome je leao. Nikada nije rekao ono to je ona htela da kae. ak nije uspela ni da ga pita o amajliji, koju je jo nosila skrivenu na prsima. Moda je i bolje tako, jer Kosil je prislukivala. Pa, ta, zar to uopte ima neke vanosti; ta Kosil moe? Jo dok je postavljala sebi to pitanje znala je odgovor. Nita nije lake nego ubiti sokola u kavezu. ovek je bio bespomo an, okovan lancima u kavezu od kamena. Dovoljno je da svetenica Bogokralja samo poalje svog slugu Davija da ga no as zadavi; ili, ako ona i Dabi ne znaju put tako daleko u Lavirint, sve to treba da uradi je da samo dune otrovni prah kroz tajni otvor u Oslikanu sobu. Imala je ona kutije i flaice pune tih tvari, neke da njima zatruje hranu ili vodu, i druge, da ispuni vazduh drugom koja je bila smrtonosna ako se dugo udie. I on e ujutro biti mrtav, i sve e se zavriti. Nikada vie ne e biti svetlosti ispod Grobnica. Arha pohita kroz uske kamene hodnike do ulaza u Podgrobnicu, gde ju je ekao Manan, u e i kao neki stari abac u mraku. Uvek su mu smetale njene posete zatvoreniku. Ona nije htela da mu dozvoli da je prati do kraja, pa su tu nali zajedni ko reenje. Sada joj je bilo drago to joj je tu, pri ruci. U njega je mogla imati poverenja. "Sluaj, Manane. Idi u Oslikanu sobu, i tosmesta. Kai onom oveku da ga vodi da bude iv sahranjen ispod Grobnica." Mananove o ice sevnue. "To kai glasno. Otka i lamnac sa zida i odvedi ga..." Ona zastade, jer jo nije bila odlu ila gde e najbolje sakriti zatvorenika. "U Podgrobnicu", uskliknu Manan oduevljeno. "Ama, ne, glupane. Rekla sam ti da to kae, a ne i da uradi. ekaj..." Koje mesto e biti najbezbednije od Kosil i njenih pijuna? Nijedno, sem onih najdubljih pod zemljom, najsvetijih i najskrovitijih mesta u carstvu Bezimenih, gde se Kosil ne e usuditi da u e.Ali, zar se Kosil ne e usuditi da uradi bilo ta? Ma koliko bila uplaena od mra nih mesta, bila je ipak od onih koji e potisnuti svoj strah, samo da postignu cilj. Nije se moglo znati u kojoj meri je ve obavetena o planu Lavirinta, od Tar, ili od strane same Arhe u njenom prethodnom ivotu, ili iz vlastitih tajnih istraiva kih pohoda u mladosti; Arha je podozravala da Kosil zna vie nego to priznaje. Ali, postojao je jedan put koji sigurno nije mogla da zna, postojala je ona najbolja uvana tajna. "Mora dovesti oveka tamo gde te ja budem vodila, i to mora uraditi u mraku. Onda, kad te opet dovedem ovamo, iskopa e raku u Podgrobnici, napraviti na nju kov eg, staviti ga praznog u raku i zatrpati ga, ali tako da se moe napipati i prona i ako neko ho e da ga trai. Duboku raku. Jesi li razumeo? "Nisam", re e Manan, smrknut i uznemiren. "Malecka, ta podvala ti nije pametna. Ne valja. Ovde ne sme da boravi mukarac! Sna i e nas kazna..." "Da, jednoj staroj budali e odse i jezik, tako je! Zar se ti usu uje da me u i ta je pametno, a ta nije? Ja postupam po naredbi Mra nih sila. Za mnom!" "Oprosti, mala gospodarice, oprosti..." Vratili su se u Oslikanu sobu. Tu je ona sa ekala napolju, u tunelu, dok je Manon uao i otka io lanac sa prstena ugra enog u zid. ula je duboki glas kako pita: "Kuda emo, Manane?! i prozukli alt kako mu mrgodno odgovara: "Bi e iv sahranjen, kae moja gospodarica. Ispod Kamenova. Ustaj!" ula je kako teki lanac puca, kao bi . Zatvorenik se pojavi na izlazu, ruku vezanih na le ima Manonovim konim pojasom. Manan je iao iza njega, dre i ga kao psa na kratkoj vo ici, ali ogrlica mu je bila oko struka, a vo ica je bila od gvo a.On skrenu pogled ka njoj, ali ona bez re i dunu u sve u i uputi se kroz mrak. Smesta je prela na lagani, ravnomerni korak kojim je obi no ila kad nije koristila svetlo u Lavirintu, vuku i prstima ovla, ali stalno po zidovima sa obe strane. Manan i zatvorenik su ili za njom, ali daleko nespretnije zbog vo ice, vuku i noge i spoti u i se. Ipak, morali su kroz mrak;jer, ona nije htela da ni jedan ni drugi nau e put.
Skreni levo od Slikane sobe i pro i pored dva otvora; na raskrsnici etiri puta idi desno, i pro i pored otvora s desne strane; onda duga kim, zavojitim putem, pa niz stepenite, duga ko, klizavo i sa stepenicama mnogo uim od normalnog ljudskog stopala. Dalje od tih stepenica ni ona nije nikada ila. Vazduh je ovde bio jo ustajaliji, nepomi an, i ose ao se neki otar zadah. Upustva je bila dobro zapamtila, ak i ton Tarinog glasa kojim joj ih je kazivala. Niz stepenice (zatvorenik iza nje se spota e u mrklom mraku, i ona u kako je duboko ispustio vazduh jer ga je Manan odrao na nogama snanim trzajem lanca), i na dnu stepenita odmah skrenu levo. Dri se leve strane dok ne pro u tri otvora, onda prvi otvor desno, i dri desno. Tuneli su se uvijali i prelamali u okukama; nijedan nije iao pravo. "Onda mora da se provu e pored Ponora", re e Tarin glas u mraku njenog uma, "a prolaz je veoma uzan." Ona uspori korak,sagnu se i opipa jednom rukom tle oko sebe. Hodnik je sada ve dugo iao pravo, uljuljkuju i neopreznog prolaznika u ose anje sigurnosti. Iznenada njena ruka, kojom je bez prestanka pipala i prevla ila preko kamena pred sobom, propade u prazninu. Tu se nalazila kamena uzviica na tlu, u stvari, ivica; a iza ivice bio je ponor. S desne strane bio je ispust kojim se moglo pro i, jedva neto iri od ljudske ake. "Ovde je ponor. Okrenite se licem prema levom zidu, priljubite se uz njega i idite porebarke. Vucite noge. Dri dobro taj lanac, Manane... Jeste li na ispustu? On e postati jo ui. Nemojte se oslanjati na pete. Evo, ja sam prola ponor. Prui mi ruku. Tako..." Tunel je iao u cik-cak, uz mnogo bo nih otvora. Kad bi prolazili pored nekih od njih koraci su im udno odzvanjali, nekako uplje; i, to je bilo jo udnije moglo se osetiti nekakvo blago strujanje vazduha, kao da ga neto usisava. Ti su se hodnici sigurno zavrili provalijama nalik na onu pored koje su proli. Moda je tu negde, ispod ovog najnieg dela Lavirinta, leala praznina, pe ina tako duboka i ogromna da bi pe ina Podgrobnice bila si una u pore enju s njom; ogromna, crna unutranja praznina. Ali iznad tog praiskonskog ponora,tu gde su se oni kretali kroz uske tunele, podzemni hodnici su postali sve ui i sve nii, tako da se najzad ak i Arha morala zaustaviti. Zar ovaj put nije imao kraja? Kraj je doao iznenada: zatvorena vrata. Hodaju i povijenih le a i malo bre nego obi no, Arha je naletela na njih, prikljetivi glavu i ruke. Pipaju i, potraila je bravu, a zatim klju i na prstenu obeenom o pojas, onaj koji jo nikad nije upotrebila, srebrni klju i sa drkom u obliku zmaja. Odgovarao je, mogla je da ga okrene. Otvorila je vrata Velike riznice Grobnica Atuana. Suvi, kiselkasti, ustajali vazduh kao uzdah pokulja napolje iz tame. "Manane, ti ovde ne sme da u e. Sa ekaj pred vratima. " "On sme, a ja ne?" "Ako u e u ovu sobu, Manane, vie ne e iza i iz nje. To je zakon koji vai na sve, izuzev za mene. Nijedno smrtno bi e osim mene nije jo ivo izalo iz ove sobe. Ho e li da u e?" " eka u napolju", za u se tuni glas u mraku. "Gospodarice, gospodarice, nemoj zatvarati vrata..." Njegov je strah toliko uznemiruju e delovao na nju da je ostavila vrata poluotvorena. Zaista, ovo mesto ju je ispunjavalo nekim tupimuasom, a osetila je i neku strapnju od zatvorenika, iako je bio vezan. Kad su se obreli unutra, ona upali sve u. Ruke su joj drhtale. Sve a u fenjeru se jedva rasplamsa; vazduh je bio teak i mrtav. Pri u kastoj treperavoj svetlosti koja joje je izgledala veoma jaka posle onolikog putovanja kroz mrak, soba sa blagom se odjednom stvori oko nje, puna nemirnih senki. U njoj se nalazilo est velikih kov ega. Svi su bili od kamena, svi ogrezli u sitnu, sivu prainu, kao hleb u bu ; nita vie. Zidovi su bili neravni, tavanica niska. Hladno a je nekako bila nekako duboka i bez vazduha i od nje joj se prosto ledila krv, sve do srca. Nije bilo pau ine; samo praina. Nita tu nije ivelo, ba nita, ak ni oni retki, mali beli pauci iz Lavirinta. Praina je bila debela, debela, i svako njeno zrnce kao da je predstavljalo jedan dan koji je protekao ovde, gde nije bilo ni vremena ni svetlosti; dani, meseci, godine, stole a - pretvoreni u prah.
"Ovo je mesto koje si traio", re e Arha, a glas joj je bio vrst. "Ovo je Veliko blago Grobnica. Stigao si do njega. Nikada ne e mo i da ode od njega." On joj nita ne odgovori; lice mu je bilo mirno, ali u o ima mu se videlo neto to ju je dirnulo: o ajanje, pogled oveka koga su izdali. "Rekao si da ho e da ostane iv. Ovo je Jastrebe, jedino mesto za koje znam na kome e mo i da sa uva ivot. Kosil e te ubiti, ili e naterati mene da te ubijem. Ali, njena mo ne dopire dovde." I dalje je samo utao. "Ionako ne bi nikada izaao iz Grobnica, zar ti to nije jasno? Nema razlike. A bar si uspeo da stigne do... do kraja ovog puta. Ono to si traio nalazi se ovde." On se spusti na jedan od velikih kov ega. Delovao je iznureno. Lanac koji se vukao za njim grubo zveknu o kamen. On pre e pogledom oko sebepo sivim zidovima i senkama, a zatim ga usredsredi na nju. Ona skrenu svoj pogled i uperi ga na kamene kov ege. Nije je zanimalo kakva udesa trunu u njima. "Ne mora vie da nosi taj lanac dok si ovde." Ona mu pri e i otklju a katanac na gvozdenom pojasu, i razveza Mananov koni pojas, oslobodivi zato eniku ruke. "Moram zaklju ati vrata, ali kad budem dola ima u poverenja u tebe. Pa, i sam zna da ne moe da ode, da ne sme ni da pokua? Ja sam njihova osveta, ja ispunjavam njihovu volju; ali ako ih prevarim - ako ti prevari mene - oni e se osvetiti. Ne sme pokuati da napusti sobu, tako to e me napasti ili pokuati da me prevari kad budem dola. Mora mi verovati." "Uradi u onako kako kae", odgovori on blagim glasom. "Donosi u ti hranu i vodu kad god budem mogla. Ne e biti mnogo. Ima e vode, ali ne i dovoljno hrane, bar neko vreme; izgladnela sam, razume? Ali, ima e je dovoljno da ostaneiv. Moda ne u mo i da se vratim ni sutra, ni prekosutra, moda ni due. Moram da zavaram trag pred Kosil. Ali, do i u, sigurno. Obe avam. Evo ti flaa. Budi tedljiv, ne u mo i brzo da se vratim. Ali, vrati u se." On je pogleda u lice. Imao je udan izraz. " uvaj se. Tenar", re e joj. 8. IMENA Vratila se s Mananom kroz isprepletane puteve u mraku, i ostavila ga u tami Podgrobnice, da iskopa grob koji e morati tu da stoji kao dokaz, da bi Kosil poverovala da je lopov zaista bio kanjen. Bilo je ve dockan, i ona ode pravo u Malo zdanje da legne. Usred no i se iznenada tre iz sna; setila se da je zaboravila svoj ogrta u Oslikanoj sobi.Onne e imati ime da se zatiti od hladno e u onom mokrom i ledenom zasvo enom podzemlju, izuzev svog vlastitog kratkog ogrta a, i ne e imati gde da legne, sem na pranjavi kamen. Hladni grob, hladni grob, mislila je ona alosno, ali bila je isuvie umorna da bi mogla sasvim da se probudi, i ubrzo je opet zaspala. Po ela je da sanja. Sanjala je due mrtvih na zidovima Oslikane sobe, nalik na ogromne, blatnjave ptice sa ljudskim rukama, nogama i licem, kako u e u praini po mra nim mestima. Nisu mogle da polete. Ilova a im je bila hrana, a praina pi e. Bile su to due onih koji se ne ra aju ponovo, drevnih naroda i nevernika, onih koje su pojeli Bezimeni. u ali su u polusenci, svuda oko nje, i s vremena na vreme isputali nekakve tihe glasove, nalik na kriputanje drveta ili cvrkutanje ptica. Jedna od njih joj je prila sasvim blizu. U prvi mah se prepala i pokuala da se odmakne, ali nije mogla ni da se pomeri. To, ta spodoba, imala je pti ije, a ne ovje ije lice; ali kosa joj je bila kao od zlata i izgovorila je glasom ene: "Tenar", beskorisno neno i tiho: "Tenar." Probudila se. Usta su joj bila zapuena ilova om. Leala je u kamenom sarkofagu pod zemljom. Ruke i noge su joj bile obavijene mrtva kom tkaninom i sputane, tako da nije mogla da se pomeri, ni da progovori. O ajanje u njoj bee toliko naraslo da su joj se grudi rasprsle, i ono je, u vidu vatrene ptice, razbilo stenu u parampar ad i probilo se na svetlost dana - svetlost dana, jedva primetnu u njenoj sobi bez prozora. Stvarno probu ena ovoga puta... Ona se uspravi u postelji, sva iznurena i mamurna od tih snova. Poptom navu e ode u i iza e do cisterne u zidom opasanom dvoritu Malog zdanja. Tu zaroni ruke i lice, a potom i celu glavu i ledenu
vodu, sve dok joj se telo nije samo trglo zbog hladno e i krv bre da struji. A onda, zabacivi unazad kosu sa koje se cedila voda, ona se uspravi i zagleda u jutarnje nebo. Sunce ve odavno beeodsko ilo i bio je vedar zimski dan. Nebo je bilo u kaste boje i bez i najmanjeg obla ka. Daleko gore u visinama, tako visoko da je bila osvetljena suncem i gorela poput zlatne pahuljice, kruila je jedna ptica, soko ili pustinjski orao. "Ja sam Tenar", re e ona poluglasno i strese se od hladno e i straha i uzbu enja, tu, ispod otvorenog neba, obasjanog suncem. "Ime mi se vratilo. Ja sam Tenar!" Zlatna pahuljicase,kovitlaju i udalji u pravcu zapada, ka planinama, i nestade joj iz vida. Zraci jutarnjeg sunca pozlatie zabate Malog zdanja. Za ue se zvonca stada ovaca, tamo dole u ravnici. Miris dima od zapaljenog drveta i raene kae iskrade se iz kuhinjskog dimnjaka i stade se iriti, noen prijatnim, sveimpovetarcem. "Tako sam gladna... Kako je samo saznao? Otkud mu moje ime?... Oh, moram da jedem, strano sam gladna..." I, navukavi kapulja u, potr a na doru ak. Posle tri dana polugladovanja hrana joj povrati ose anje snage i vrstine, davi joj potrebno optere enje; vie se nije ose ala onako podivljalom, ravnodunom i uplaenom. Sada, posle doru ka, ose ala je da je savreno u stanju da sredi Kosil. Prila je visokoj, temeljnoj prilici koja je upravo izlazila iz trepezarije Velikog Zdanja i tiho rekla: "Dovrila sam onog plja kaa... Ba divan dan!" Ledene, sive o i pogledae u nju iskosa, ispod crne kapulja e. " ini mi se da svetenica mora da se uzdri od svake hrane nakon prinoenja ljudske rtve?" Bila je u pravu. Arha to bee smetnula s uma, i to joj se videlo i na licu. "Jo nije umro", re e najzad, pokuavaju i da podrava onaj ravnoduni ton koji joj je do pre jednog trenutka jo bi tako prirodan. "iv je sahranjen. Pod Grobnicama. U kov egu. Bi e neto vazduha, kov eg nije zavaren, od drveta je. Bi e to sasvim polagano umiranje. Kad budem znala da je mrtav, po e u da postim. "Kako e saznati?" Zate ena, opet je malo oklevala. "Sazna u. Oni... moji Gospodari e mi re i." "A, tako. Gde je grob?" "U Podgrobnici. Kazala sam Mananu da kopa ispod Glatkog kamena." Ne sme tako brzo da odgovara, tim glupim, umiruju im tonom; s Kosil mora govoriti s visine. "iv, u drvenom kov egu. Veoma nesigurno,kad je vetac u pitanju, gospodarice. Jeste li se obezbedili zapuivi mu usta, tako da ne moe da izgovara bajalice? Jesu li mu ruke vezane? Oni umeju da bace ini jednim prstom, ak ikad im se odse e jezik." "Nema ni ega u njegovim vradbinama, obi na igrarija", odvrati devojka, podigavi ton. "Sahranjen je i moji Gospodari ekaju na njegovu duu. Sve ostalo vas se ne ti e, svetenice!" Ovoga puta je preterala. Drugi su mogli da ih uju; Pent i jo dve druge devojke, Dabi i svetenica Mebet - svi su bili dovoljno blizu da uju. Devojke se behu pretvorile u uvo, i Kosil je to primetila. "Mene se ti e sve to se doga a ovde, gospodarice. Sve to se deava u njegovom kraljevstvu ti e se Bogokralja, Besmrtnog oveka, kome ja sluim. ak i u podzemlje, ak i u srca ljudi on ima pravo da za e i da ih pretrese, i niko mu ne sme zabraniti ulaz!" "Ja smem. U Grobnice niko ne ulazi ako to Bezimeni zabrane. Oni su postojali pre tvog Bogokralja i postoja e i onda kad njega vie ne bude. Pazi kako govori o njima, svetenice. Nemoj iz izazivati, da ti se ne osvete. U i e ti u snove, u i e u mra na podru ja tvoga uma i polude e."
Devoj ine o i su gorele. Kosilino lice je bilo skriveno, zavu eno u crnu kapulja u. Pent i ostali su posmatrali, uasnuti i radoznali. "Oni su stari", re e Kosilin glas, tiho, tek kao nagovetaj itavog zvuka iz dubine kapulja e. "Stari su. Njihovo se oboavanje izobli ilo, izuzev na ovom jednom mestu. Mo im je i ilela. Oni su sad jo samo seni. Vie nemaju nikakve mo i. Nemoj pokuavati da me zastrai, Progutana. Ti si Prva svetenica; zar to ne zna i da si i poslednja?... Ne e me zbuniti. Vidim ti pravo u srce. Mrak ne moe nita da sakrije od mene. Pazi se, Arha!" Ona se okrenu i ode, svojim tekim, odlu nim korakom, mrve i u prah sle eni korov svojim tekim stopalima, obuvenim u sandale, pravo ka ku i Bogokralja sa belim stubovima. Devojka ostade da stoji, mrava i crna, kao zale ena za zemlju, u prednjem dvoritu Velikog zdanja. Niko se nije micao, nita se nije kretalo; samo Kosil, u svom tom ogromnom predelu to su ga sa injavali dvorite i hram, brda i pustinjske ravnice i planine. "Neka ti Mra ni pojedu duu, Kosil!" viknu ona glasom nalik na krik sokola, i podigavi ruku sa kruto ispruenom akom, baci kletvu na iroka sveteni ka le a, upravo kad je ova stavila nogu na prvi stepenik svoga hrama. Kosil se malo zanese, ali ne zastade i ne okrenu se. Produila je, i ula kroz vratnice Bogokralja. Arha je provela taj dan sede i na najniem stepeniku ispred Praznog prestola. Nije se usu ivala da ode u Lavirint; nije htela ni da se pridrui drugim svetenicama. Bee je ispunila nekakva teina i drala je tako, sat za satom, u ledenom polumraku velike dvorane. Uko eno je gledala u parove debelih, beli astih stubova koji su se udaljavali od nje i tonmuli u mrak na drugom kraju dvorane, u zrake dnevnog svetla to su se koso sputalikroz rule na krovu, i u guste kolutove dima iz bronzanog tronoca napunjenog ugljem u blizini Prestola. Od si inih kostiju mieva pravila je are na mermernom stepeniku, sagnute glave, dok joj je um radio; ali, ipak, bio sav nekako zbunjen. Ko sam ja? pital je samu sebe i nije dobila odgovor. Manan u e, ljapkaju i niz dvoranu izme u dva reda stubova, kao svetlost ve odavno bee prestala da proseva svojimzracima tamu u dvorani, i hladno a se poja ala. Mananovo podnadulo lice bio je veoma tuno. Zastao je malo podalje od nje i velike ruke su mu bespomo no visile; pocepani porub otrcanog ogrta a ljuljao mu se iznad peta. "Mala gospodarice?" "ta je, Manane?" Ona ga pogleda tupo, ali ljubazno. "Malecka, pusti me da uradim ono to si kazala... to si kazala da je ve ura eno. On mora umreti, malecka. Za arao te je. Ona e se osvetiti. Ona je stara i svirepa, a ti si suvie mlada. Nema dovoljno snage." "Ona mi ne moe nita." " ak i kad bi te ubila nao igled svima, tamo napolju, u itavom Carstvu niko ne bi imao hrabrosti da je kazni. Ona je Prvosvetenica Bogokralja, a Bogokralj je onaj koji vlada. Ali, ona te ne e ubiti na otvorenom. U ini e to kradom, otrovom, jedne no i." "Onda u se ponovo roditi." Manan je krio svoje ogromne ruke. "Moda te ne e ubiti," proapta. "ta ho e time da kae?" "Ona moe da te zaklju a u sobu u... tamo dole. Kao to si ti uradila s njim. I tako da ivi jo moda godinama i godinama. Godinama... I ne e se roditi nova Svetenica, jer ti ne e biti mrtva. A ipak, ne e biti Svetenice Grobnica, i igre mladog meseca se ne e igrati, i rtve se ne e prinositi, i krv se ne e izlivati, i tako e oboavanje Mra nih biti zauvek zaboravljeno. Ona i njen Gospod bi voleli da tako bude." "Oni e me osloboditi, Manane." "Ne e, ako budu gnevni na tebe, mala gospodarice", proapta Manan. "Gnevni?" "Zbog njega... Svetogr a koje nije iskupljeno. Oh, malecka, malecka! Oni ne prataju!"
Sedela je u praini na najniem stepeniku, sagnute glave. Posmatrala je neto si uno, to je drala na dlanu, miiju lobanju. Sove na gredama iznad Prestola se malo uskomeae; sumrak je prelazio u no . "Nemoj no as silaziti u Lavirint", re e Manan, veoma tiho. "Idi ku i i spavaj. Sutra ujutro otidi kod Kosil i kai joj da si je oslobodila kletve. I to je sve. Ne e morati vie da brine. Ja u joj pokazati dokaz." "Dokaz?" "Da je vetac mrtav." Sedela je nepomi no. Polako je zatvorila aku i lobanja se slomila i rasula. Kad ju je ponovo otvorila, u njoj su bili samo komadi i kostiju i praina. "Ne", re e ona, otiru i prainu sa dlana. "Onmora umreti. Za aro te je. Izgubljena si, Arha!" "Nije me za arao. Ti si matora kukavica, Manane; boji se obi nih baba. Kako zamilja da e do i do njegai ubiti ga i dobiti taj tvoj 'dokaz'? Da li zna put do Velikog blaga, onaj kojim si sino iao za mnom po mraku? Ume li da broji zaokrete i da stigne do stepenita, a onda pored provalija, pa do vrata? Moe li da otklju a ta vrata?... Oh, jadni moj, stari Manane, ba si pobrljavio. Ona te je uplaila. idi sd lep u Malo Zdanje i lezi da spava i prestani da misli o tome. I prestani da me stalno plai pri ama o smrti... Ja u do i kasnije. hajde, hajde, ludo stara, stara panjibno." Ustala je i blago po ela da gura Manana u iroke grudi, tapu i ga rukama i guraju i ga da ode. "Laku no , laku no !" On se jedva pokrenu, punoklevanja i strepnje ali posluan, i odgega se niz duga ku dvoranu ispod stubova i obruenog krova. Ona je gledala na njim. Kada je ve odmakao ona se okrenu i zaobiavi podijum na komeje stajao Presto, nestade u tami iza njega. 9. PRSTEN ERET-AKBE U Velikoj riznici Grobnica Atuana vreme nije prolazilo. nije bilo svetlosti; nije bilo ivota; nijedan pauk se nije kretao po praini, nijedancrv u ledenoj zemlji. Stene, i mrak, i vreme koje je stalo. Na kamenom poklopcu velikog kov ega lopov iz Unutranjeg kopna leao je ispruen na le ima, poput kamene figure na sarkofagu. Praina koju su njegovi pokreti uskovitlali bee mu se slegla po ode i. Nije se micao. Brava na vratima za egrta. Vrata se otvorie. Svetlo rasturi mrtva ko crnilo, i svei daak pokrenu mrtvi vazduh. ovek je i dalje leao nepomi no. Arha zatvori vrata i zaklju a ih iznutra, stavi fenjer na jedan kov eg i polako se priblii nepomi noj prilici.Kretala se oprezno i iroko otvorenih o iju, a zenice su joj jo bile rairene od dugog putovanja kroz mrak. "Jastrebe!" Ona mu dodirnu rame i jo jedanput ga pozva po imenu, pa jo jedanput. On se tada promekolji i zastenja. Napokon se uspravi i sede, a lice mu je bilo upalo i pogled prazan. Gledao ju je kao da je ne prepoznaje. "To sam ja, Arha - Tenar. Donela sam ti vode. Evo, pij. " On nasumice posegnu za flaom,kao da mu ruka bee utrnula, i uze da pije, ali sitnim gutljajima. "Koliko je vremena prolo?" upita on, teko izgovaraju i re i. "Dva dana otkako si u ovoj sobi. Ovo je tre a no Nisam ranije mogla da do em. Morala sam da ukradem hranu - evo je..." Ona izvu e jednu poga u iz torbe koju je nosila, ali on zavrte glavom. "Nisam gladan. Ovo... ovo je ubistveno mesto." On stavi glavu u ruke i ostade tako, nepomi an. "Je li ti hladno? Donela sam ogrta iz Oslikane sobe." On ne odgovori. Ona spusti ogrta pored njega i stade paljivodaga posmatra. Malo je drhtala, a o i su joj jo bile crne i razgora ene. Odjednom klonu na kolena, sae glavu i po e da pla e, dubokim jecajima od kojih joj se trzalo celo telo, ali bez suza. On kruto si e sa kov ega i sagnu se nad nju. "Tener..." "Ja nisam Tener. Ja sam Arha. Bogovi su mrtvi, bogovi su mrtvi."
On joj polako poloi ruke na glavu, odgurnuvi kapulja u. Onda, po e da govori. Glas mu je bio tih, a re i na jeziku koji ona nikada nije ula.Njihov zvuk joj pade na srce kao blaga kiica. Smirila se da bolje uje. Kada se potpuno umirila, onje podie i kao dete postavi da sedne na veliki kov eg na kome je onleao. A onda uze njene ruke u svoje. "Zato si plakala, Tener?" "Kaza u ti. Ali, nije vano, ma ta ti ja rekla. Ne moe nita. Ne moe mi pomo i. I ti umire, zar ne? Zato, nije vano. Nita vie nije vano. Kosil, svetenica Bogokralja, oduvek je bila svirepa, pokuala je da me natera da te ubijem. Kao to sam pobila i one druge. Ali, ja nisam htela. Kakva prava ona ima? I runo je govorila i Bezimenima i podsmevala im se, i ja sam je proklela. I od tada se stalno bojim, jer istina je ono to kae Manan - ona ne veruje u bogove. Ho e da budu zaboravljeni, i ubi e me kad zaspim. Zato nisam zaspala. Nisam se vratila u Malo zdanje. Prolu no sam provela u Dvorani, u jednoj od sobica u potkrovlju, gde se uvaju haljine za igru. Pre nego to se razdanilo sila sam u Veliko zdanje i ukrala hranu iz kuhinje, i onda sam se vratila u Dvoranu i ostala u njoj ceo dan. Pokuavala sam da odlu im ta da uradim. A no as... no as sam bila tako premorena, pa sam pomislila da bih mogla da odem na sveto mesto i tu spavam; ona e se moda bojati da do e ovamo. I tako sam sila u Podgrobnicu. Onu veliku pe inu u kojoj sam te prvi put videla. I... i ona je bila tamo s fenjerom. Razgrtala je grob koji je Manan iskopao, da se uveri da li je u njemu zaista mrtvo telo. Kao pacov na groblju, veliki, debeli crni pacov, kopala je. I svetlost je gorela na Svetom Mestu, onom gde mora uvek biti tama. A Bezimeni nisu nita u inili. Nisu je ni ublili, nisu joj odeuzeli um. Stari su, ba kao to je rekla. Mrtvi su. Nema ih vie. Ja vie nisam svetenica." ovek je stajao i sluao je, u rukama su mu jo uvek bile njene ruke, glava malo pognuta. Neto snage kao da mu se bee vratilo u lice i dranje, iako su mu oiljci na obrazu bili svetlosivi, a na ode ii i u kosi mu je jo bilo praine. "Prola sam pored nje, kroz Podrgrobnicu. Njena sve a je pravila vie senki nego svetlosti, ali me ona nije ula. Htela sam da u em u Lavirint, da bih se sklonila od nje. Ali kada sam ve bila u njemu, stalno mi se pri injavalo da ujem kako ide za mnom. Kroz sve hodnike, stalno sam ula nekoga iza sebe. I nisam znala kuda u. Pomislila sam da u ovde biti najbezbednija; mislila sam da e me moji Gospodari zatiti i braniti. Ali, oni to ne ine, nema ih, mrtvi su..." "Jesli li za njima plakala - to su mrtvi? Ali, oni su tu, Tenar, ovde su!" "Otkud zna?" upita ona uzmenireno. "Zato to sam sve vreme od kako sam stupio u pe inu pod Kamenovima mora da se trudim da ih ne uznemirim, da me ne primete. Sve moje vetine sam iscrpio na to, svu snagu sam potroio. Ispunio sam sve ove tunele beskarjnim tkanjem ini, ini za uspavljivanje, mir i tiinu, skrivanje; a oni su, ipak, svesni da sam tu, ili, bar, polusvesni; u polusnu su. I uprkos tome ja sam potpuno iscrpljen od napora da im se suprostavim. Ovo je uasno mesto. Jedan ovek, sam nema nikakvog izgleda da preivi. Umirao sam od e i kad si mi ti dala vode, ali nije me samo voda spasla. Bila je to snaga onih ruku koje su mi je dale." Dok je to govorio okrenuo joj je ruku dlanom navie i zadrao je u svojoj za trenutak, zagledavi se u njen dlan; zatim se okrenuo, poao nekoliko koraka oko sobe i opet se zaustavio pred njom. Ona je utala. "Zar si odista mislila da su mrtvi? U dubini due zna da nije tako. Oni ne umiru. Mra ni su i besmrtni, i mrze svetlost: tu kratkotrajnu, snanu svetlost nae smrtnosti. Nisu dostojni oboavanja ni jedne jedine ljudske due." Sluala ga je dok su joj se o i sklapale, prikovane za treperavi fenjer. "Da li su ti ikada neto dali, Tenar?" "Nita", proapta ona. "Nita ni nemaju da prue. Nemaju mo stvaranja. Sva njihova mo se svodi na zamra ivanje i unitavanje. Ne mogu da napustite ovo mesto; oni jesu ovo mesto; i treba ga prepustiti njima. Ne smemo poricati niti zaboraviti da postoje, ali ne bi trebalo ni da ih oboavamo. Zemlja je prelepa, svetla i
prijateljska, ali to nije sve. Zemlja ume biti i strana, i mra na, i svirepa. Zec ski i kad umire na zelenim livadama. Planine gr evito steu svoje ogromne ake pune skrivene vatre. U moru ima ajkula, a u ljudskim o ima svireposti. I tamo gde ljudi oboavaju te stvari i poniavaju se pred njima, tamo se ra a zlo; u svetu ima mesta gde se skuplja tmina, mesta potpuno preputena Onima koje zovemo Bezimeni, praiskonskim i svetim Silama Zemlje pre Svetlosti, silama mraka, unitenja, ludila... Mislim da su tvojoj svetenici Kosil oduzeli um jo odavno; mislim da se unjala kroz ove pe ine isto kao to je zavirivala u lavirint po vlastitoj volji, i sada ve vie nije u stanju da vidi svetlost dana. Rekla ti je da su Bezimeni mrtvi; samo izgubljena dua, izgubljena za istinu, moe u tako neto da poveruje. Oni postoje. Ali, oni nisu tvoji Gospodari. Niti su to ikada bili... Ti si slobodna, Tenar. Vaspitali su te da bude robinja, ali ti si se otrgla i oslobodila." Sluala je, iako jopj se izraz na licu nije menjao. On za uta. Oboje su utali; ali to vie nije bio onaj isti muk koji je vladao sobom pre nego to je ona ula u nju. Sada se ulo njihovo disanje i kretanje ivota u njihovim ilama, a sve a koja je gorela u limenom fenjeru isputala je tihe, ivahne zvuke. "Otkud mi zna ime?" On se opet po e etati gore-dole po sobi, poduu i finu, sitnu prainu, proteu i miice i ramena, trude i se da se oslobodi umrtvljuju e hladno e. "saznavanje imena mi je posao. To je moj zanat. Da bi se oko ne ega isplele ini, zna, mora se prethodno otkriti kakvo je istinsko ime te stvari. U zemljama odakle poti em mi itavog ivota krijemo svoja istinska imena od svih osim od onih u koje imamo potpuno poverenje; jer, u imenu lei velika mo i velika opasnost. Nekada, davno, na samom po etku vremena, kad je Segoj uzdigao ostrva Zemljomorja iz dubine okeana, sve stvari nosile su svoja istinska imena. I celokupna magija, sve vradbine, i dan-danas zavise od znanja - ponovnog saznavanja, pam enja - tog istinskog i prastarog jezika Stvaranja. Naravno, postoje bajalice, re i pore ane na odre eni na in koje treba nau iti; tako e, moraju se znati i posledice. Ali ono na emu arobnjak provede sav svoj ivot upravo je otkrivanje imena stvari, i otkrivanje kako da se otkriju imena stvari." "Kako si otkrio moje?" On se za trenutak zagleda u nju, dubokim, bistrim pogledom koji je prodirao kroz senke izme u njih dvoje; malo je oklevao. "To ti ne mogu re i. Ti si kao fenjer, obmotan takaninom i prekriven odozgo njome, sakriven u mraku. Ali, svetlost ipak prosijava; nisu mogli da ugase svetlost. Nisu uspeli da te sakriju. Poto ja prepoznajem svetlost i poto poznajem tebe, znam ti i ime, Tenar. To je moj talenat, moja mo . Vie od toga ti ne mogu re i. Ali, kai mi ovo: ta e sada da radi?" "Ne znam." "Kosil je do sada ve otkrila da je grob prazan. ta e ona uraditi?" "Ne znam. Ako se opet popnem gore, moe dati da me pogube. Kad Prvosvetenica slae o ekuje je smrtna kazna. Moe narediti da me prinesu na rtvu na stepenicama Prestola, ako joj se prohte. I Manan e ovog puta zaista morati da mi odse e glavu, a ne da samo podigne ma i sa eka da se pojavi Mra na prilika da mu zaustavi ruku. Jer, ovoga puta se ne e zaustaviti. Spusti e se pravo dole i otse i e mi glavu." Govorila je jednoli no i polako. On se namrti. "Ako dugo ostanemo ovde gde smo", re e on, "ti e sigurno poludeti, Tenar. Gnev Bezimenih ti teko optere uje um. A i moj. Za sada je bolje da si ovde, mnogo bolje. Ali, dugo je vremena prolo dok se nisi pojavila i ja sam istroio svu svoju snagu. Niko ne moe da se, sam, dugo opire Mra nima. Veoma su jaki." Zastao je; glas mu je odjednom izgubio snagu i kao da je i on izgubio nit svojih misli. Protrljao je rukama elo i krenuo da opet otpije malo iz uturuce. Odlomio je par e hleba i seo na kov eg preko puta nje, da ga pojede. Ono to je govorio bilo je ta no; ose ala je teinu, pritisak na svoj um, koji kao da joj je unosio zbrku u sve misli i ose anja. Ipak, nije se vie plaila, kao onda kad je sama dolazila kroz hodnike. Jedino je grobna tiina izvan sobe delovala zastrauju e. Zato? Nikada pre toga nije se bojala tiine
podzemlja. Ali, nikada nije bila neposluna prema Bezimenima, nikada im se nije suprostavila. Najzad se nasmeja, ali to je vie li ilo na cviljenje. "Evo gde sedimo na najve em blagu Carstva", re e ona. "Bogokralj bi dao sve svoje ene samo da dobije makar jedan od ovih kov ega. A nismo jo otvorili nijedan poklopac, makar samo da pogledamo." "Ja jesam", re e Jastreb, preko zalogaja. "U mraku?" "Napravio sam malo svetlo. Avetinjsko svetlo. Ovde to ba nije bilo lako. ak i sa tapom bi teko ilo, a bez njega je bilo kao da pali vatru od mokrog drveta i po kui. Ali, ipak sam uspeo. I naao sam ono to sam traio." Ona polako podie glavu da bi mu videla lice. "prsten?" "Pola prstena. Druga polovina je kod tebe." "Kod mene? Druga polovina je bila izgubljena..." "I prona ena. Nosio sam je na lancu oko vrata. Ti si ga skinula i pitala me zar nisam mogao nabaviti bolju amajliju. Jedina koja bi bila bolja od pola prstena Eret-Akbe bio bi ceo prsten. Ali, kako kae poslovica, bolje je imati i pola vekne nego biti bez hleba. Tako, ti sada ima moju polovinu, a ja tvoju." On joj se nasmei kroz senike u grobnici. "Kada sam ga uzela, ti si mi rekao da ne znam kako da ga upotrebim." "Tako je." "A da li ti zna?" On potvrdi glavom. "Reci mi. Reci mi ta je, u stvari, taj prsten, i kako si naao onu izgubljenu polovinu, i kako si dospeo ovamo, i zato. Sve to moram da saznam, i onda u moda odlu iti ta da radim." "Moda i ho e. Dobro. ta je, u stvari, Prsten Eret-Akbe? Vidi, ne izgleda mnogo dragocen, i ak nije ni prsten. Suvie je velik. Narukvica, moda, ali za to, opet, izgleda isuvie mali. Niko ne zna u koju je svrhu bio napravljen. Lepotica Elfaran ga je nosila, nekada davno, pre nego to je ostrvo Solea utonulo u more; i ve tada je bio veoma star. I na kraju je dospeo u ruke Eret-Akbe... Od srebra je i probuen je na devet mesta. Na spoljnoj strani ima urezanu valovitu aru, a na unutranjoj ugraviranih devet Runa mo i. Na polovini koja je kod tebe nalazese etiri rune i deli pete; na mojoj polovini tako e. Prelom je proao ta no kroz jedan runski znak i unitio ga. Od tada, taj znak se zove Izgubljena runa. Magi znaju preostalih osam: Pir, koja titi od ludila, setra i poara; Ges, koja daje izdrljivost, i tako dalje. A razlomljena runa je bila ona koja vezuje zemlje. Bila je to Runa saveza, znak vladavine, znak mira. Kralj koji ne vlada u tom znaku, nikada ne moe dobro da vlada. Niko ne zna kako se pisala. Od kada je izgubljena, u Hevnoru vie nije bilo velikih kraljeva. I, sitni vladari i tirani, ratovi i sva e zavladali su nad svim zemljama Zemljomorja. I zato su mudri vladari i Magi sa Arhipelaga oduvek eleli da povrate prsten Eret-Akbe, da bi mogli da obnoove izgubljenu runu. Ali na kraju su odustali, i prestali da alju ljude da ga trae, jer niko nije uspevao da iznese jednu polovinu iz Grobnica Atuana: a ona druga polovina, koju je Eret-Akbe svojevremeno dao jednom kargijskom kralju, bila je ve davno nestala. Rekli su da je ne vredi vie ni traiti. To je bilo pre mnogo stotina godina. Ja sam, ovako uao u sve to. Kad sam bio samo malo stariji od tebe, poao u... lov, neku vrstu hajke preko mora. Ono to sam lovio prevarilo me je, i ja sam se naao izba en olujom odavde. Bilo je to tek puko ostrvce, ne mnogo ve e od pe anog spruda, a u sredini su mu se protezale duga ke dine, obrasle travom, imalo je jo jedan izvor slane vode, i nita vie. Ali dve osobe su ipak ivele na njemu. Starac i starica; mislim da su bili brat i sestra. Strano su se prepali kada su me ugledali. Nisu videli ljudski lik ve - ko zna koliko? Godinama, decenijama. Ali, ja sam bio u nevolji, a oni su se lepo poneli prema meni. Amli su kolibicu, izgra enu od naplavljenog drveta i vatru u njoj. Starica mi je dala hrane, dagnje koje je otkidala sa stena kada se plima povu e, osueno meso morskih ptica koje su lovili ga aju i ih kamenjem. Bojala me se, ali mi je ipak dala hranu. I polako, poto nisam inio nita to bi je uplailo, ona je postepeno po injala sve vie mi veruje, i nazjad mi je
pokazala svoje blago. I ona je imalo blago... Jednu de ju haljinicu. Od svile, izvezenu biserom. Haljinicu za bebu, za malu princezu. Ona, sama, nosila je neutavljenu kou foke. Nismo mogli da razgovaramo. Ja tada jo nisam znao kargijski, a oni nisu znali ni jedan jezik Arhipelaga, a jedva da su govorili i onaj svoj. Mora da su ih tamo dovukli i bacili jo dok su bili deca, i ostavili ih da umru. Ne znam zato, a sumnjam da su i oni znali. Ali kad sam odlazio, ona mi je dala poklon. Poklonila mi je izgubljenu polovinu Prstena Eret-Akbe." U utao je za trenutak. "Tada jo nisam znao ta je to; znao sam koliko i ona. Najve i poklon na svetu koji se moe dobiti u nae doba, a dala ga je jadna poludela starica odevena u krzno foke jednom otka enom skitnici koji ga je samo strpao u dep, kazao "Hvala! " i otplovio... I eto, tako sam produio dalje, i uradio ono to sam morao da uradim. A onda su iskrsle neke nove stvari, i ja sam putovao na zapad, do Zmajevih staza, i jo dalje. Ali sve vreme sam drao taj poklon uz sebe, jer sam ose ao zahvalnost prema starici koja mi je poklonila jedino to je mogla. Kroz jednu od rupa na njuemu provukao sam lanac i nosio ga oko vrata, i nikad mi ni na pamet nije palo da se upitam ta to zapravo imam. A onda, jednog dana na Selidoru, najudaljenijem od svih ostrva, tamo gde je poginio Eret-Akbe u borbi sa zmajem koji se zvao Orm - na Selidoru, dakle, razgovarao sam sa jednim zmajem, jednim iz te porodice Orm. I on mi je otkrio ta nosim na grudima. Bilo mu je veoma smeno to ja o tome pojma nemam. Zmajevi, uopte, misle da smo mi smeni. Ali, pamte Eret-Akbu; o njemu govore kao da je bio zmaj, a ne ovek. Kada sam se vratio na Unutranje kopno, stigao sam napokan i do Hevnora. Ja sam ina e ro en na GOntu, ostrvu koje nije mnogo daleko na zapad od vaih kargijskih zemalja, i dosta sam se nalutao u ivotu, ali nikada do tada nisam bio u Hevnoru. Bilo je, dakle, vreme da odem i tamo. Video sam bele kule i razgovarao sa velikim ljudima, trgovcima, vladarima i kraljevima prastarih zemalja. Ispri ao sam im ta posedujem. Rekao sam im da u, ako ele, oti i da potraim drugu polovinu prstena u Grobnicama Atuana, da bih naao Izgubljenu runu, klju mira. Jer, mir nam je itekako potrebam u svetu. Hvalili su me na sva usta, i jedan od njih mi je dao novaca da snabdem svoj brodi . I tako sam nau io va jezik i doao u Atuan. U utao je i zagledao se u senke ispred sebe. "Zar stanovnici naih gradova nisu u tebi prepoznali Zapadnjaka, po boji koe, po na inu govora?" "Oh, nita lake nego prevariti ljude", odgovori on rasejano, "samo ako zna kako. Prividno se izmeni, i niko sem drugog maga ne moe da te prozre. A vi, u zemljama Karga, nemate arobnjake i mage. udno. Prognali ste svoje vra e jo dvano, i zabranili bavljenje magijskim vetinama; i sada ste ve skoro sasvim prestali da verujete u njih." "Mene su u ili da ne verujem. To je suprotno u enju Svetenika-kraljeva. Ali, znam da je samo magija mogla da te dovede do Grobnice i da to otvori vrata u crvenoj steni." "Ne samo vradbine, ve i malo znanja. Mi, ini mi se vie od vas koristimo pisanje i itanje. Ume li da ita?" "Ne. To je jedna od crnih magija." On klimnu glavom. "Ali je korisna", re e. "Jedan od onih davnih lopova koji nisu uspeli ostavio je za sobom neke spise Grobnica Atuana, i uputstva kako se u njih moe u i, pod uslovom da ovek zna Velike ini Otvaranja. On mi je dozvolio da ga pro itam. I tako sam uspeo da prodrem do velike pe ine... "Do Podgrobnice." "Lopov koji je ono pisao mislio je da se tu nalazi blago, u Podgrobnici. Zato sam ga tamo potraio, ali sam nekako ose ao da mora biti bolje sakriveno, negde dublje u Lavirintu. Znao sam ulaz u veliki Lavirint, i kada sam video tebe, otiao sam do njega, nameravaju i da se sakrijem u Lavirintu i pretraim ga. Razume se, tu sam pogreio. Bio sam ve pod uticaj Bezimenih i um mi je bio malo pometen. I od tada stalno postajem sve slabiji i gluplji. ovek im se ne sme predati, mora se odupreti, mora da svoj duh stalno odrava, da bude jak i
siguran u sebe. To sam jo odavno nau io. Ali ovde je to teko; ovde su oni veoma jaki. Nisu oni bogovi, Tenar. Ali su ja i od bilo kog oveka." Oboje su u utali i dugo ostali tako, bez re i. "ta si jo pronaao u kov ezima s blagom?" upita ona tupo. "Tri arije. Zlato, drago kamenje, krune, ma eve. Nita to bi pripadalo nekom ivom oveku... Reci mi, Tenar. Kako su ba tebe izabrali da bude Svetenica Grobnica?" "Kad Prva svetenica umre, oni po u po celom Atuanu i trae ensko dete koje se rodilo one no i kad je Svetenica umrla. I uvek na u neko. Jer, ono je Svetenica koja se ponovo rodila. Kad devoj ica napuni pet godina dovedu je ovamo, u Mesto. A kad napuni est, predaju je Mra nima i oni joj pojedu duu. I od tada ona pripada njima, kao to im je oduvek pripadala, od kad postoji svetlost dana. I nema imena." "Da li veruje u to?" "Oduvek sam verovla?" "A da li veruje sada?" Ona nita ne odgovori. Izme u njih se opet uve e tiina, ispunjena senkama. Posle dueg vremena, ona se ponovo oglasi. "Ispri aj mi... ispri aj mi o zmajevima na Zapadu." "Tenar, ta namerava da uradi? Ne moemo ve ito da ostanemo ovde i pri amo jedno drugom pri e, sve dok sve a ne izgori i opet ne zavlada mrak." "Ne znam ta u, Bojim se. "Sedela je ispravljenih le a na kamenom kov egu, krila ruke i godorila veoma glasno, kao da je mu e bolovi. "Bojim se mraka", dodade tuno. On joj tiho odgovori. "Mora se odlu iti. Ili e me ostaviti, zaklju ati vrata, popeti se natrag do svojih oltara i predati me svojim Gospodarima; zatim oti i do svetenice Kosile i pomiriti se s njom - i tu e biti kraj pri i - ili e otklju ati vrata i izi i odavde zajedno sa mnom. Napustiti Grobnice, napustiti Atuan, i po i sa mnom preko mora. I to e biti po etak jedne nove pri e. Mora biti ili Arha, ili Tenar. Ne moe biti obe." Duboki glas mu je bio blag i siguran. Pogledala mu je kroz senke u lice, tvrdo i pokriveno oiljcima, ali bez svireposti i lai u sebi. "Ako napustimslubu Mra nima, ubi e me. Ako izi em odavde, umre u." "Ne e ti umreti. Umre e Arha." "Ne mogu..." "Da bi se neko ponovo rodio, Tenar, mora najpre umreti. Nije tako teko kao to se spolja ini." "Ne e nas pustiti da izi emo. Nikada." "Moda ne e. Ali, vredi da pokuamo. Ti ima znanje, ja vetinu, a udrueni imamo..." On zastade. "Imamo prsten Eret-Akbe." "Da, njega. Ali, mislio sam na jo neto to imamo zajedno. Nazovi to uzajamnim poverenjem... To je jedno od njegovih imena. I to je ogromna stvar. Iako je svako od nas dvoje slabo, samo za sebe, kad to imamo jaki smo, ja i ak i od Sila mraka." O i su mu sad bile sasvim bistre i prosto su mu gorele na izrovaenom licu. "Sluaj, Tenar"! uzviknu odjednom. "Doao sam kao lopov, kao neprijatelj, naoruanda ti se suprostavim; a ti si imala milosr a prema meni, i verovala si mi. I ja sam tebi verovao, jo od onog asa kad sam ti u magnovanju ugledao lice, u pe ini ispod Kamenova, onako prekasno u tami. Da u ti sada ono to imam. Moje istinsko ime je Ged. I tebi ga predajem na uvanje." Ustao je i pruio joj polukrug od izbuenog i iaranog srebra. "Neka se prsten opet sastavi", re e. Ona mu ga uze iz ruke. Zatim skinu s vrata srebrni lanac na kome je visila druga polovina, iskinu je s lanca. Sastavljala je dve polovine na dlanu, tako da su se ivice, tamo gde je bio prelomljen, uklopile jedna u drugu, i prsten je opet bio ceo. Nije podigla glavu. "Po i i s tobom", re e jednostavno. 10. GNEV TAME
Kada je to izgovorila, ovek po imenu Ged je poloio svoju ruku preko njenih, koje su drale prelomljenu amajliju. Ona iznenadapodie pogld i vide kako se odjednom sav zajapurio od ivota i ose anja pobede, i kako se smei. "Ti si nas oboje oslobodila", re e on. "Niko ne moe da stekne slobodu sam samcit. Hajdemo; nemojmo gubiti vreme dok ga jo imamo! Pokai ga jo malo." Bila je sklopiola dlan na kojem su se nalazila dva komada srebra, ali na njegov zahtev ponovo ga rastvori. Ivice prstena i dalje su se dodirivale. On ih ne uze od nje, ve samo svoj dlan poloi preko njenog. Izgovorio je, pri tom dve re i, i lice mu iznenada orosi znoj. Osetila je neko udno, jedva primetno podrhtavanje na svom dlanu, kao da se na njemu bee promekoljila neka zaspala ivotinjica. Ged uzdahnu; napetost u njemu popusti i on obrisa elo. "Eto, re e, i uzevi u ruku Prsten Eret-Akbe navu e joj ga preko desne ake; jedva je prola kroz njega. Tu ga i ostavi. "Eto!" ponovi on, zadovoljno ga posmatraju i: "Odgovara. Mora da je to enska narukvica, ili,moda de ja." "Ho e li drati?" uznemireno promrlja ona, ose aju i kako joj srebrna traka, hladna i krhka, lei na tankom ru nom zglobu. "Ho e. Nisam mogao da popravim prsten Eret-Akbe obi nom vradbinom, kao seoska vetica kad krpi ajnik. Morao sam da upotrebim ini Ustrojstva i da opet od njega stvorim jedno. Sada je opet kao da nikada nije ni bio prelomljen. Tenar, moramo to pre da krenemo. Ja u poneti i uturicu. Ogrn8i svoj ogrta . Dok je ona petljala oko brave, otklju avaju i je, on re e: "Voleo bih da imam svoj tap", a ona odgovori apatom: "Tu je, odmah iza vrata." Donela sam ga." "Zato si ga donela?" upita on radoznalo. "Nameravala sm... da te odvedem do izlaza. da te pustim da pobegne." "Takav izbor nisi moglada napravi. Mogla si da me dri zarobljenog i da i sama bude robinja; ili da me oslobodi, i po e zajedno s amnom, u slobodu. Hajde, malecka, budi hrabra, okreni taj klju ." Ona okrenu u bravi klju sa drkom u obliku zmaja i otvori vrata koja su vodila u niski, mra ni hodnik. Napustila je Riznicu Grobnica sa Prstenom EretAkbe na ruci, a ovek je poao za njom. Osetilo se nekakvo slabo treperenje, ne ba nalik na zvuk, u kamenim zidovima, podu i u lukovima tavanice. Kao da je negde daleko zagrmelo, kao da se neto ogromno negde stropotalo. Kosa joj se nakostrei od straha, i ne razmiljaju i on brzo dunu u sve u svog limenog fenjera. ula je kako je ovek iza njenih le a napravio nagli pokret; njegov spokojni glas re e, tako blizu da mu je dah osetila u kosi: "Ostavi fenjer. Ja mogu da napravim svetlo, ako bude potrebno. Koliko je sati, tamo napolju?" "Ve je bila davno prevalila pono , kad sam dola ovamo." "Onda moramo napred, to pre." Ali, kako se nije pokrenuo, ona svati da eka da ga ona povede. Jedino je ona znala kojim se putem izlazi iz Lavirinta, i on je ekao da po e za njom. Krenula je, pognuta, jer tunel je na tom mestu bio veoma nizak, ali dosta brziom korakom. Na nevidljivim raskrsnicama do njih je dopirala hladna vazduna struja i otar, gadni zadah, mrtva ki smrad ogromne praznine ispod njih. Kad je tunel postao malo vii i ona mogla da se uspravi, usporila je korak, broje i svaku stopu dok su se pribliavali ponoru. Lakim hodom, svestan svakog njenog pokreta, on ju je pratio u stopu. istog asa kada je stala, zaustavio se i on. "Ovde je ponor", proapta ona. "Ne mogu da na em ispust. Ah, tu je. Pazi dobro, ini mi se da se kamenje osipa.. . Ne, ne, stani... osulo se..." Hitro se porebarke povukla na vrsto tle u trenutku kada se kamenje pod njenim stopalama rasulo i propalo dole. ovek je zgrabi za miicu i zadra je. Srce joj je lupalo kao ludo. "Ispust vie nije siguran, kamenje se osipa." "Napravi u malo svetla, da vidim na emu smo. Moda u uspeti da ga u vrstim uz odgovaraju u re . U redu je, malecka." Pomislila je kako je udno to je zove istim imenom kojim ju je Manan oduvek zvao. I u trenutku kada je zapalio priguenu svetlost na kraju svog tapa, nalik na svetlucanje trulog drveta ili na zvezdu u magli, i koraknuo na uzani ispust iznad crne provalije, ona ugleda ogromnu crnu priliku kako se
primi e u tmini ispred njega; smesta shvati da je to Manan. Ali glas joj zape u grlu, kao da ga stee om a, i nije mogla da vikne. U asu kada je Manan ispruio ruke da ga gurne sa nestabilne, uske staze u ponor, Ged je podigao pogled, ugledao ga, i uz krik iznena enja i besa, zamahnuo na njega tapom. Na njegov uzvik svetlost iznnada planu, i njen beli i nepodnoljivi sjaj suknu evnuhu pravo u lice. Manan brzo podie jednu veliku ruku da zakloni o i, nasumice se zatetura u pravcu Geda, da ga zgrabi, promai i pade. Dok je padao nije ispustio ni jedan jedini krik. Nikakav zvuk nije dopro iz crnog ambisa, nikakav udarac tela o dno provalije, nikakav zvuk pogibije, nita. Vise i iznad provalije, dre i se vrsto za kamenu ivicu i kle e i pored smrznutog ispup enja na njenom kraju, Ged i Tenar se nisu micali; oslukivali su; ali, nita nisu uli. Svetlost je li ila na sivu pahuljicu, jedva se videla. "Hodi!" re e Ged i isprui ruku; ona je uze i on je u tri odvana koraka prebaci na drugu stranu. zatim ugasi svetlost. Opet je pola ispred njega, da mu pokae put. Bila je sva obamrla i nije mislila ni na ta. Tek nakon izvesnog vremena, pade joj na pamet: Da li sada desno ili levi? Zaustavi se. On se zaustavi nekoliko koraka iza nje i tiho upita: ta je? "Zalutala sam. Upali svetlost." "Zalutala?" "Zaboravila sam... zaboravila sam da brojim skretanja." "Ja sam brojao", re e on, primaknuvi joj se malo. "Skrenuli smo levo posle ponora, pa desno, pa opet desno." "Onda na slede em zaokretu treba opet desno", re e ona kao automat, ali je i dalje stajala nepomi no. "Upali svetlost." "Svetlost nam ne e pomo i da na emo put, Tenar." "Ne e. Nita ne e. Izgubljeno je. I mi smo izgubljeni." Mrtva tiina se sklopi oko njenog apata i proguta ga. Osetila je kretanje i toplotu drugog ljudskog bi a, tu odmah pored nje, u tami. On potrai njenu ruku i uze je u svoju. "Hajde, Tenar. Prvo skretanje desno." "Upali svetlost, preklinjala ga je. "Tuneli su tako izuvijani..." "Ne mogu. Ne smem da rasipam snagu. Tenar, oni su... oni znaju da smo izali iz Riznice. Znaju i da smo proli ponor. Trae nas, trae nau volju, na duh. Da ih utrnu, da ih proderu. Njih moram da odravam, da gore i dalje. Sva mi snaga odlazi na to. Moram im se odupreti; zajedno s tobom. Uz tvoju pomo . Moramo dalje." "Nema izlaza", re e ona, ali ipak u ini jedan korak. Pa jo jedan, oklevaju i, kao da joj ispod svakog slede eg koraka zjapi crni ponor, ona grozna praznina ispod zemlje. Topli, vrsti stisak njegove ruke po ivao je na njenoj. Produili su dalje. Nakon itave ve nosti stigoe najzad do stepenita. Ranije imse nije inilo toliko strmo, a sada je svaki stepenik bio kao ljigavo, plitko udubljenje u steni. Ali su se ispeli do vrha, a zatim produili malo bre, jer je znala da se zavojiti hodnik sada protee veoma dugo, pre nego to stigne do prvog skretanja. Prsti leve ruke, koje je neprestano vukla po zidu, da bi osetila kuda ide, pre oe preko otvora s leve strane. "Tu je", promrlja ona; ali, izgledalo je da on okleva, kao da je posumnjao zbog ne ega u na inu na koji se kretala. "Ne, nije", promuca ona, zbunjeno, "nije ovaj, ve slede i otvor s leve strane. Ne znam vie. Ne mogu. Nema izlaza." "Poli smo u Oslikanu sobu", re e spokojni glas iza nje u mraku. "Kako emo sti i do nje?" "Prvo slede e skretanje nalevo." Ona krenu dalje. Napravili su duga ki zaokret i proli dva lana skretanja pre nego to su stigli do hodnika koji je skretao desno, ka Oslikanoj sobi. "Sad pravo", proapta ona, i sada je ve bilo lake da se sna u u mraku, jer je dobro poznavala hodnike do gvozdenih vrata, budu i da je stotinama puta pre toga izbrojala sva skretanja; udna teina koja joj je pritiskala um nije vie mogla da je zbuni, samo ako bude uspela da ne misli. Ali sve vreme su se
primicali, sve blie i blie, onome to ju je pritiskalo i gnje ilo pod sobom; noge su joj bile tako premorene i oteale da je dva-tri puta zastenjala od napora da ih pokrene. A ovek pored nje je disao duboko i teko, kao neko ko se upinje iz petnih ila, nose i teret. Ponekad bi se uo njegov glas, priguen i odse an, jedna re , ili slog. I tako su najzad stigli do govozdenih vrata; ona odjednom isprui ruku, uasnuta. Vrata su bila otvorena. "Brzo!" uzviknu ona, i povu e svog pratioca kroz njih. S druge strane vrata se zaustavi. "Zato su bila otvorena?! upita se ona naglas. "Zato to tvoji Gospodari ne mogu da ih zatvore sami; potrebna im je tvoja ruka." "Sada emo u i..." Glas je izdade. "U srce tame. Znam. Ipak, izali smo iz Lavirinta. Koliko ima puteva iz Podgrobnice?" "Samo jedan. Vrata na koja si uao ne otvaraju se iznutra. Moe se iza i samo ako se pro e kroz pe inu i hodnicima se popne do kapka na podu sobe iza Prestola. U Prestonoj dvorani." "Zna i, mora emo tim putem." "Ali, ona je t6amo", proapta devojka. "Tamo, u Podgrobnici. U pe ini. Kopa po praznom grobu. Ne smem da pro em pored nje, oh, ne u mo i opet da pro em pored nje!" "Do sada je sigurno ve otila." Pred njima se otvarao tunel kome kao da nije bilo kraja. Osetili su odjednom oko sebe vie vazduha; mrak kao da se bee nekako proirio. Uli su u veliku pe inu ispod Kamenova. Po eli su da je obilaze, dre i se stalno zida sa desne strane. Tenar je prela samo nekoliko koraka i zastala. "ta je sad ovo?" promrlja odjednom, jedva ujno. U toj ogromnoj, mrtvoj, mra noj vazdunoj lopti neto se ulo: kao da neto podrhtava, ili se ljulja. Bio je to zvuk koji je odzvanjao u krvi i ose ao se u kostima. Zidovi koje je vreme ukrasilo svojim rezbarijama podrhtavali su, podrhtavali ispod njenih prstiju. "Napred", re e ovekov glas, nekako suv i sav napet. "Pouri, Tenar! Dok se i dalje spoticala u svom umu, mra nom i poljuljanom kao podzemni svodovi, ona uzviknu: "Oprostite mi, o, Gospodari moji, o, vi to nemate imena, vi to ste od iskona, oprostite mi, oprostite!" Odgovora nije bilo. Nije ga nikada ni bilo. Stigli su do hodnika ispod Dvorane, popeli se uz stepenice, stigli do poslednjeg stepenika i glavom dodirivalikapak. Bio je zatvoren, onako kako ga je ona uvek ostavljala. Pritisnula je oprugu kojom se otvarao. Nije se otvarao. "Slomila se", re e ona. "Zaklju an je." "On je obi e i upre le ima o kapak. Nije se pomerio. "Nije zaklju an, ve pritisnut ne im tekim odozgo." "Moe li da ga otvori?" "Moda. Mislim da nas ona eka tamo gore. Da li je i neki mukarac tamo gore s njom?" "Dabi i Uahto, moda jo neki uvari - mukarci ovde ne smeju da do u..." "Nisam u stanju da istovremeno bacam ini otvaranja, drim na odstojanju ljude koji gore ekaju i odupiremse tami", re e njegov mirni glas, kao da razmilja. "Mora emo da pokuamo kroz ona druga vrata, vrata u steni, kroz koja sam uao. Da li ona zna da se ne mogu iznutra otvoriti?" "Zna. Jednom me je pustila da pokuam." "Onda ih moda nije uzela u obzir. Hajde, do i Tenar!" Ona je bila klonula na kamene stepenice, koje su zujale i podrhtavale kao da se negde duboko ispod njih odapinju tetive nekih divovskih lukova. "ta je ovo... ovo podrhtav anje?" "Do i", re e on, tako sigurno i mirno da ga ona poslua i opet se pipaju i vrati niz stepenice i kroz hodnike, i u e u onu uasnu pe inu. Na ulazu se sudari sa tako ogromnom, slepom i opakom mrnjom kao da se sama zemlja sru ila na nju, da zadrhta i povika, a da ni sama nije bila toga svesna: "Ovde su! Ovde su!"
"Onda neka znaju da smo i mi ovde", re e ovek, i iz njegovog tapa i ruku pokulja blistava, bela svetlost, koja se prelamala kao to se morski talasi prelamaju, o hiljade dragulja na zidovima i tavanici; boanska svetlost, kroz koju njih dvoje protr ae pravo preko ogromne pe ine, dok su im senke4 preletele preko belih ara i svetlucavih udubljenja i praznog, otvorenog groba. Dotr ali su do niskog dovratka, sve idu i kroz tunel, pognuti, ona napred a on za njom. Tu, u tunelu, kamenje je ve grmelo i ljuljalo im se pod nogama. Ali, svetlost je i dalje bila uz njih, zaslepljuju a. Kad je ugledala pred sobom mrtvo lice stene, ula je kako njegov glas nadja ava grmljavinu zemlje, izgovaraju i samo jednu jedinu re , i udari u crveni kamen zatvorenih vrata. Stena buknu belim sjajem kao da se zapalila i raspu e se. Kroz otvor se videlo nebo, koje je upravo bledelo u praskozorju. Nekoliko hladnih belih zvezda lebdelo je visoko na njemu. Tenar ugleda zvezde i oseti daak vetra na lic u; ali, nije ustala. u ala je zgr ena na rukama i kolenima, tu, na pola puta izme u zemlje i neba. ovek, udna, mra na prilika u tom polumraku praskozorja, okrenu se i povu e je za ruku da ustane. Lice mu je bilo crno i iskeeno, kao u demona. Ona ustuknu u strahu, vrite i nekim debelim glasom koji uopte nije bio njen, kao da joj se ustima kre e jezik mrtvaca. "Ne"! Ne dodiruj me... pusti me... Idi!" I stade da se koprva unazad, to dalje od njega, u osute i razjapljene, bezube eljusti Grobnica. Njegov stisak popusti i on re e, tihim i vrstim glasom: "Zaklinjem te simbolom saveza koji nosi na sebi. Do i Tenar." Ona ugleda svetlost zvezda u srebru prstena koji je nosila oko ruke. Ne odvajaju i o i od njega die se, polako, povode i se. Zatim stavi svoju ruku u njegovu, i po e za njim. Nije mogla da tr i. Silazili su niz brdo. iz crnih eljusti u stenama iza njihovih le a za u se dugi, dugi i bolni urlik mrnje i tuge. Kamenje po e da pada oko njih. Tlo je podrhtavalo. Ili su dalje, ona sa o ima i dalje uprtim u blagi sjaj zvijezda na svojoj ruci. Nalazili su se u polumra noj dolini nedaleko od Mesta. Sad su po eli da se penju, i on je odjednom zamoli da se okrene. "Pogledaj..." Okrenula se, i vidjela. Nalazili su se na suprotnoj strani doline, na istoj visini sa Kamenovima, devet ogromnih monolita koji su stajali ili leali iznad pe ine sa dijamantima i grbovima. Kamenovi koji su bili uspravni kretali su se. Trgli bi se povremeno i polako se nakrivili, kao katarke broda. Jedan kao da je zatreperio i malo se uzdigao, a onda se zadrhtao celom duinom i pao. Pao je jo jedan, tresnuvi popreko preko njega. Iza njih je zadrhtala uruena kupola Prestone dvorane, iji se crni obris ocrtavao na utoj svetlosti sa istoka. Zidovi su joj se ispup ili. Ogromna, polusruena masa kamena i cigala menjala je oblik, kao glina u teku oj vodi, upadala u samu sebe, i uz gromovit urlik i pljusak kamenja i praine odjednom kliznula u stranu i rasula se. Zemlja u dolini se nadimala i talasala; jedan talas kao da je proao uz padinu brda, i dinovska pukotina je odjednom zinula me u Kamenovima, zjape i u tamu podzemlja, isputaju i tanku zavesu od praine, nalik na sivi dim. Kamenovi koji su jo stajali sada se sunovratie u nju i ona ih proguta. A zatim, uz tutanj koji kao da se odbijao o samo nebo, neravne, crne usne pukotine se zatvorie; brda se zatresoe samo jo jednom i umirie. Ona skrenu pogled sa grozote zemljotresa i upravi ga u oveka pored sebe, kome jo nikada nije videla lice na dnevnom svetlu. "Ti si ga zadravao", re e, a glas joj je delovao piskutavo, kao vetar u trsci, nakon onog mo nog urlanja i jadikovanja zemlje. "Ti si zadrao zemljotres, gnev tame." "Moramo dalje", re e on jednostavno, okre u i se na drugu stranu od izlaze eg sunca i sruenih grobnica. "Umoran sam, hladno mi je..." On se spota e, i ona ga uze za ruku. Oboje su jedva hodali, vuku i noge. Polako, kao dva si una pauka na velikom zidu, mileli su uz ogromnu padinu brda, sve dok napokon nisu stupili na suvo tle na vrhu, pozla eno zracima izlaze eg sunca i proarano dugim, retkim senkama timijana. Pred njima su stajale planine na zapadu, purpornog podnoja, pozla enih vrhova. Njih dvoje na trenutak zastadoe, a zatim pre oe preko grebena, zaavi izvan vidokruga Mesta Grobnica, i odoe. 11. PLANINE NA ZAPADU
Tenar se probudi, bore i se da se oslobodi komarnih snova i napusti mesto po kome je hodala toliko dugo da je svo meso poodpadalo sa nje, tako da je mogla da vidi kako joj dve bele kosti ruke svetlucaju u mraku. Otvorila je o i i ugledala zla anu svetlost, i osetila prodorni miris timijana. Dok se budila obuze je neko slatko ose anje, zadovoljstvo koje ju je ispunjavalo polako i potpuno, sve dok se nije prelilo; ona se pridie i sede, proteu i ruke iz crnih rukava svoje rize i osvr u i se oko sebe, puna oduevljenja. Bilo je ve e. Sunce se spustilo iza planina koje su se uzdizale veoma blizu na zapadnoj strani, ali njegov otsjaj je jo ispunjavao zemlju i nebo: beskrajno, vedro zimsko nebo, beskrajnu, golu, pozla enu zemlju sa planinama i irokim dolinama. Vetar bee utihnuo. Bilo je hladno i savreno tiho. Nita se nije kretalo. Li e bunova timijana u njenoj blizini bilo je suvo i sivo i osuene vlati pustinjskih trava bockle su joj aku. Ogromna, tiha, boanska svetlost blistala je na svakoj gran ici i osuenom listu i peteljci, na brdima, u vazduhu. Bacila je pogled na levu stranu i ugledala oveka koji je leao na pustinjskom tlu, vrsto umotan u svoj ogrta , s rukom pod glavom, u dubokom snu. Zaspalo lice mu je bilo strogo, gotovo namrteno; ali leva ruka mu je leala oputena u praini, pored malog i ka koji je jo bio prekriven svojim iskrzanim prekriva em od sivih pahuljica i isturao svoje odbranbeno trnje. ovek i mali, pustinjski i ak; i ak i usnuli ovek... On je bio taj ije su mo i bile sli ne, i isto toliko jake kao i Prastare mo i zemlje; taj koji je razgovarao sa zmajevima, i jednom svojom re ju obuzdao zemljotres. I evo ga sada gde lei u praini i spava, a mali i ak mu raste pored ruke. Kako je sve to bilo udno. iveti, boraviti u svetu, bilo je mnogo veli anstvenije i udnije nego to je ona ikad mogla i da sanja. Nebeska svetlost se dota e njegove pranjave kose i za trenutak pretvori i ak u zlato. Svetlost je polako bledela. Dok se to deavalo, hladno a kao da je svakog trenutka postajala sve ja a. Tenar ustade i po e da prikuplja osuene gran ice timijana, diu i ih sa zemlje i lome i preko kolena one ve e, koje su rasle tako kvrgave i masivne - u pore enju sa ostalim biljem te veli ine - kao grane hrasta. Zaustavili su se tu oko podneva, dok je jo bilo toplo, i nisu mogli da produe dalje, bili su premoreni. Nali su zaklon ispod dve uko ene smrznute smreke i zapadne padine brda niz koju upravo behu sili; popili su malo vode iz uturice, legli i zaspali. Ispod ve eg drve a nalazile su se ve e grane, popadale sa kronji, koje ona tako e sakupi. Iskopavi akama jamu u zaklonu koji, su pod uglom, stvarala dva kamena u zemlji, ona naslaga gran ice za vatru i zapali ih kresivom i elikom. Suvo li e i gran ice timijana odmah prihvatie plamen. Osuene grane se razbuktae u rui asti oganj, koji je mirisao na suvo gro e. sad se bilo ve sasvim smra ilo, svuda oko vatre; i zvezde opet po ee da se pojavljuju na neverovatno lepom nebu. Pucketanje plamena probudi spava a. Seo je, trljaju i rukama prljavo lice, i napokon se uko eno podie i pri e vatri. "Pitam se..." po e sanjivo. "Znam, ali ne moemo preiveti ovu no bez vatre. Tako je strano zahladnelo", re e ona, i odmah dodade: "Sem ako nas ne moe zagrejati pomo u neke arolije, ili njome sakriti vatru..." On sede pored vatre, spustivi noge gotovo u sam oganj, i obgrli rukama kolena. "Brrr", procedi on. "Vatra je mnogo bolja od svake arolije. Ogradio sasm nas malom opsenom; ako neko nai e, misli e da vidi samo kamenje i granje. ta misli? Ho e li po i u poteru za nama?" "Bojim se, iako mislim da ne e. Niko osim Kosil nije znao da smo nas dvoje dole. Samo Kosil i Manan. A oboje su mrtvi. Ona je sigurno bila u Dvorani kada se sruila. ekala je pored kapka. A ostali sigurno misle da sam ja bila uDvorani ili u Grobnicama, i da me je smrvio zemljotres." Ona obgrli rukama kolena i strese se. "Nadam se da se ostale zgrade nisu sruile. Nije se moglo dobro videti sa brda, bilo je suvie uskovitlane praine. Svi hramovi i sve zgrade nisu popadali; mislim, Veliko zdanje u kome spavaju sve devojke."
"Mislim da nisu. Samo su Grobnice progutale same sebe. kad smo se okretali da odemo, video sam pozla eni krov nekog hrama; jo je stajao. A u podnoju brda videle su se ljudske prilike kako bee." "ta li e re i, ta e misliti... Sirota pent! Moda e ona morati sada da postane Prvosvetenica Bogokralja. A oduvek je elela da pobegne to dalje. Ja, ne. Moda e sada uspeti." Tenar se nasmei. U njoj je bilo neke radosti koju nikakva misao ili strepnja nisu mogle da poremete; one iste, one iste postojane radosti koja je navrla iz nje kad se probudila u zlatnoj svetlosti dana. Otvorilas je torbu i izvadila iz nje dve male, pljosnate poga e od neuskislog testas; dodala je Gedu jednu, preko vatre, a sama zagrizla drugu. Hleb je bio suv, tvrd, kiseo, i veoma ukusan. Neko vreme su, utke zajedno vakali. "Koliko smo daleko od mora?" "Kad sam dolazio, trebalo mi je dva dana i dva no i. U odlasku e nam biti potrebno jo vie vremena." "Ja sam jaka", re e ona. "Jesi. Ihrabra. Ali, tvoj saputnik je umoran", re e on uz osmeh. "A nemamo ba mnogo hleba." "Ho emo li nai i na vodu?" "Sutra kad za emo u planien." "Ho e li mo i da nas hrani", upita ona, nekako stidljivo i neore eno. "U lovu se gubi mnogo vremena, i treba imati i oruje." "Mislila sam pomo u, zna ve , vradbina." "Mogao bih da prizovem zeca", re e on,daraju i vatru povijenom granom smreke. "Ze evi upravo sada izlaze iz rupa svuda oko nas. Ve e ke njihovo vreme. Mogao bih jednoga da pozovem po imenu i doao bi. Ali, zar bi ti bila u stanju da ga uhvati, ubije, odere i skuva zeca koga sam prizvao na taj na in? Moda, ako ba umire od gladi. Ali to bi ipak zna ilo da si zloupotrebila ne ije poverenje; ja bar tako mislim." "Da. Mislila sam da bi moda mogao..." "Da do aram ve eru", re e on. "O, to svakako. Na pozla enim inijama, ako eli. Ali, to bi bila samo opsena, a onaj ko se hrani opsenama obi no je na kraju jo gladniji nego na po etku. To ti je kao da jede svoje vlastite re i." Videla je kako su mu beli zubi sevnuli pri svetlosti vatre. " udna je ta tvoja magija", re e ona, dostojanstveno i na ravnoj nozi s njim - Svetenica koja se obra a Magu. "Izgleda da se moe upotrebiti samo za velike stvari." On dodade jo malo drveta na vatru, i ona buknu, kao vatromet varnica i goru ih iveraka, koji je mirisao na smreku. "Da li zaista moe da prizove zeca", iznenada upita Tenar. "Ho e li da to uradim?" Ona potvrdi glavom. On se okrenu u stranu i izgovori tiho, kao da se obra a ogromnoj, zvezdanoj no i: "Kebo... O kebo..." Tiina. Muk. Nepomi nost. Iznenada. Na samoj ivici osvetljenog, treperavog kruga, ukaza se okruglo oko, kao belutak, sasvim blizu zemlje. Povijena, krznom obrasla le a; jedno uvo, duga ko, oprezno, na uljeno. Ged opet progovori. Uvo mahnu, odjednom mu izroni drugar - jo jedno uvo iz senke; a onda; kad se ivotinjica okretala, Taner je u magnovenju ugleda celu, tu majunu, mekanu i ivahnu lopticu koja se ravnoduno vra ala u no , da gleda svoja posla. "Ah!" uzdahnu ona, "kako je ljubak." Brzo zatim upita: "Da li bih i ja to mogla?" "Pa..." "Znam to je tajna", re e ona, opet krajnje dostojanstveno. "Ime zeca je tajna. Ili, bolje re eno, ne sme se upotrebljavati tek teko, bez valjanog razloga. Ali ono to nije tajna, ve pre poseban dar, ili udo, to je mo prizivanja." "Oh", re e ona, "to ima" znam!" U glasu joj se oseti strast, koju prividni podsmeh nije mogao da sakrije. On je pogleda i ne re e nita.
Zaista je jo bio iscrpljen od borbe sa Bezimenima; bee istroio svu svoju snagu u tunelima koji su se tresli. Iako je izaao kao pobednik, nije vie smogao u sebi poleta da se raduje. Ubrzo se opet sklup a, to je blie mogao uz vatru, i zaspa. Tenar ostade da loi vatru i zaneseno posmatra sazve a na zimskom nebu kako sijaju od jedne linije obzorja do druge, sve dok joj u glavi nije po elo da se muti od sjaja i tiine, pa i sama zadrema. Oboje su se probudili istovremeno. Vatra se bila ugasila. Zvezde koje je posmatrala sada su bile visoko iznad planine, a nove su se pojavile na istoku. Probudila ih je hladno a, ona golomrazica pustinjske no i, vetar nalik na no od leda. Veo oblaka se navla io preko neba, dolaze i sa jugozapada. Drva za potpalu bila su skoro potroena. "Hajde da hodamo", re e Ged, "Tek to nije svanulo." Cvokotao je toliko da ga je jedva razumela. Krenuli su na zapad, penju i se po duga koj, blagoj padini. Stene i bunje se crnelo na svetlosti zvezda, te su lako hodali kao po danu. Ubrzo su se zabrejali od hodanja; stali su, u nuli i drhtali malo, a zatim nastavili, sporije. Kad je sunce izalo bili su na prvoj uzviici planine na zapadu, koje su do tada kao zid ogra ivale Tenarin ivot. Zaustavili su se u malom gaju, sa zlatnim, drhtavim li em koje se jo dralo na granama. Rekao joj je da su to breze; ona je od drve a poznavala samo smreku, krljave jablanove pored izvora reke i etrdeset jabukovih drveta u vo njaku Mesta. Jedna pti ica u brezama pevuila je "dii, dii", jedva ujno. Ispod drve a je tekao potok, uzan ali brz, bu an i snaan, preko stena i kaskada, isuvie brz da bi se zamrznuo. Tenar ga se skoro uplai. Bila je naviknuta na pustinju, u kojoj je sve tiho i kre e se polako; spore reke, senka oblaka, leinari koji krue u visinama. Podelili su za doru ak par e hleba i poslednje mrvice sira, malo se odmorili i nastavili. Do ve eri su se ve popeli visoko. Bilo je obla no i vetrovito, ledeno vreme. Ulogorili su se u dolini jednog drugog potoka, gde je bilo drve a za potpalu do mile volje, i ovog puta naslagali veliku loma u od panjeva, pored koje su mogli pristojno da se zagreju. Tenar je bila presre na. Pronala je veveri ino sklonite sa orasima, koje se otkrilo kada je uplje drvo palo na zemlju: oko dve funte najlepih oraha, i onih glatke kore koje je Ged, ne znaju i im naziv na kargijskom, zvao ubir. Razbijala ih je jedan po jedan, izme u ravnog kamena i drugog, koji joj je sluio umesto eki a, i svako drugo jezgro pruala svom saputniku. "Volela bih da ostanemo ovde", primeti ona, gledaju i niz brdo na vetrovitu dolinu izme u brda, koja je ve bila utonula u sumrak. "Dopada mi se ovo mesto." "Mesto je dobro", sloi se on. "Ljudi nikada ne zalaze ovamo." "Ponekad, retko... Ja sam se rodio u planinama", re e on, "na brdu Gont. Pro i emo pored njega kad budemo plovili za Hevnor, ako krenemo severnim putem. Prelepo je kad ga gleda u zimu, kako se, potpuno belo, uzdie iz mora, kao ogromni talas. Moje je selo bilo pored jednog potoka, ba kao to je ovaj. Gde si se ti rodila, Tenar?" "Na severu Atuana, u Entatu, ini mi se. Ne mogu da se setim." "Zar su te tako malu odveli odatle?" "Imala sam pet godina. Se am se vatre u ognjitu i... ni ega vie." On protrlja vilicu, koja je ve bila pomalo zarasla u bradu, ali je bar bila ista; uprkos hladno i, oboje su se umivali u planinskim potocima. Trljao je bradu i gladao pravo pred sebe, zamiljeno i strogo. Ona ga je posmatrala i nikako nije mogla da odradi ta joj je to u srcu dok ga tako posmatra, u svetlosti vatre, u planinskom sumraku. "ta e raditi u Hevnoru?" upita on, kao da svoje pitanje upu uje vatri, a ne njoj. "Ti si... vie nego to sam mislio... zaista si ponovo ro ena." Ona potvrdi glavom, smee i se. zaista se ose ala kao da se tek sada rodila. "Trebalo bi bar da nau i jezik." "Tvoj jezik?"
"Da." "Volela bih." "Dobro, kad je tako. Ovo je kabat", re e on i ubaci kami ak u krilo njene crne rize. "Kabat. Je li to jezik zmajeva?" "Ama, ne, nije. Ti ne e da baca ini, ho e samo da se sporazumeva sa drugim ljudima i enama!" "Kako se zove ljunak na jeziku zmajeva?" "Tolk", odgovori on. "Ali, ne u da od tebe pravim svog u enika u arobnjatvu. U im te jeziku koji ljudi govore u Arhipelagu, na Unutranjem kopnu. Ja sam morao da nau im va jezik pre nego to sam doao ovamo." " udno ga govori." "Bez sumnje. A sada arkemi kabat". I on isprui ruke da bi mu ona dala ljunak. "Da li moram da idem u Hevnor?" upita ona. "A gde bi drugde, Tenar?" Oklevala je. "Hevnor je prekrasan grad", nastavi on. "I ti mu donosi prsten, sinbol mira, izgubljeno blago. U Hevnoru e te do ekati kao peincezu. Ukaziva e ti sve po asti zbog velikog poklona koji im nosi, poele e ti dobrodolicu, i zaista e i ose ati da si dobrodola. Stanovnici tog grada su plemeniti i velikoduni. Zva e te Bela gospa, zbog boje tvoje koe, i vole e te tim vie to si tako mlada. I zato to si lepa. Dobi e stotinu haljina poput one koju sam ti pokazao kao opsenu, samo to e ove biti prave. Nailazi e na pohvale, zahvalnost i ljubav. Ti, koja si znala samo za usamljenost, zavist i mrak." "Imala sam Manana", re e ona, prkosno, a usne joj jedva primetno uzdrhtae. "Voleo me je i bio ljubazan prema meni, uvek. titio me je kako je najbolje umeo, a ja sam ga ubila; pao je u crnu provaliju. Ne u da idem u Hevnor. Ne u tamo. Ho u da ostanem ovde." "Ovde - u Atuanu?" "U planinama. Tu gde sam sada." "Tenar", re e on svojim ozbiljnim, smirenim glasom, "neka bude. Osta emo. Nemam kod sebe svoj no, i ako padne sneg bi e nam teko. Ali dokle god budemo mogli da nalazimo hranu..." "Ne. Znam da ne moemo ostati. Pri am kojeta". re e Tenar i ustade, rasuvi oko sebe ljuske oraha, da stavi nova drva na vatru. Stajala je tako, veoma mrava i ukru ena u svojoj iscepanij, blatnjavoj rizi i crnom ogrta u. "Sve to znam i onako mi vie ne koristi", dodade ona, "a jo nisam nau ila nita drugo. Nastoja u da nau im." Ged pogleda u stranu, trep u i kao da ga je neto zabolelo. Slede eg dana su preli vrh mrkog planinskog lanca. Na prevoju je duvao jak vetar, nose i sneg, ujedaju i ih za lica i zaslepljuju i im o i. Tek kada su sili duga kim putem sa druge strane, iz snenih oblaka iznad vrhova, Tenar ugleda zemlju iza planinskog zida. Bila je sva zelena - zelena od borova, livada, zasejanih polja i ugara. ak i sred zimskog mrtvila, sa opalom gustiom i umom punao sivih grana, bila je to zelena zemlja, skromna i blaga. Gledali su je odozgo sa visoke, strme planinske padine. Ged bez re i pokaza u pravcu zapada, gde je sunce zalazilo iza debelih, mekih oblaka. Sunce se nije videlo, ali je zato na liniji obzorja neto treperilo, skoro kao zaslepljuju i kristalni zidovi Podgrobnice, nekakvo razdragano svetlucanje na kraju sveta. "ta je to?" upita devojka, a on e na to: "More." Uskoro potom, videla je neto manje udesno, ali ipak dovoljno neobi no da je zbuni. Stigli su do druma i poli njime; predve e ih je doveo do sela: desetak ili dvanaestak ku a, nanizanih du puta. Uplaeno je pogledala u svog saputnika, kada je shvatila da dolaze me u ljude. Pogledala ga je, ali nije ugledala njega. Pored nje, u Gedovom odelu, veselo kao i on, i sa njegovom obu om na nogama, kora ao je neki drugi mukarac. Imao je belu kou, i bio obrijan. Pogledao je u nju; o i su mu bile plave. Namignuo je. "Ho u li ih prevariti?" upita je. "ta je to na tebi?"
Pogledala je sada sebe. Bila je obu ena kao seljanka, u sme u suknju i prslu e, i nosila je veliki, crveni vuneni al oko ramena. "Oh", uzviknu ona, ukopavi se u mestu. "Oh, pa ti si... ti si zaista Ged!" U trenutku kad mu je izgovorila ime videla ga je opet savreno jasno, ono tamnoputo lice sa oiljcima koje je poznavala, i njegove crne o i; ali, trenuak potom, pred njom se opet stvori bledoliki stranac. "Nemoj nikada izgovoriti moje pravo ime pred nekim drugim. Ne u ni ja tvoje. Mi smo brat i sestra, iz Tanakbaha. I mislim da u zatraiti neto za ve eru, ako budem video neko ljubazno lice." Uzeo ju je za ruku i tako su uli u selo. Izali su iz njega slede eg jutra, punih stomaka, posle prijatno prespavane no i u jednom seniku. "Da li magi esto prose?" upita Tenar, kad su se opet nali na drumu izme u zelenih polja, na kojima su pasle koze i sitna, pegava stada. "Zato me to pita?" "U inilo mi se da si navikao da prosi. ak si to veoma dobro radio." "Pa, tako je, da. Prosio sam itavog ivota, moe to i tako da se shvati. arobnjaci, zna ne poseduju mnogo toga. U stvari, kad putuju, nemaju nita osim svog tapa i ode e. Uglavnom ih svi rado primaju i daju im hranu i preno ite. Oni za uzvrat urade poneto." "ta to?" "Pa, recimo, onoj eni u selu. Izle io sam joj koze." "ta im je bilo?" "Obe su imale zapaljenje vimena. Kad sam bio mali i ja sam uvao koze." "Jesi li joj rekao da si ih izle io?" "Nisam. Kako bih? Zato bih?" Po utavi malo, ona primeti: "Sada vidim da tvoja magija nije samo za velike stvari." "Gostoprimstvo", re e on, "ljubaznost ukazana nepoznatim ljudima velika je stvar. Naravno, dovoljno je re i hvala. Ali, bilo mi je ao koza." Tog popodneva proli su pored velikog grada. Bio je sagra en od nepe enih cigala i opasan bedemima, kao to je obi aj u Kargu, sa grudobranima, osmatra nicama na sva etiri ugla, i jednom jedinom kapijom, ispod koje su goni i stoke upravo okupljali veliko stado ovaca. Krovovi pokriveni crvenim crepom na vie od stotinu ku a provirivali su iznad bedema od u kaste cigle. Na kapiji su stajala dva straara sa crvrnim perjanicama na kacigama, to je ozna avalo da su u slubi Bogokralja. Tenar je vidjela ljude u takvim lemovima otprilike jedanput godinje, kad su dolazili u Mesto da dovedu robove i donesu novac na poklon hramu Bogokralja. Kada to pomenu Gedu, dok su prolazili sa spoljne strane bedema, on re e: "I ja sam ih video, kad sam bio mali. Doli su u osvaja ki pohod na Gont. Uli su u moje selo, da ga oplja kaju. Ali, bili su odbijeni. I vodila se bitka dole, na u u reke Ar, na morskoj obali; mnogo je ljudi tu izginulo, kau na stotine. Pa, sad kad je prsten opet sastavljen i Izgubljena runa obnovljena, moda vie ne e biti takvih osvaja kih pohoda i ubijanja izme u Carstva Kargada i Unutranjeg kopna. "Zaista bi bilo glupa da se tako neto nastavi", sloi se Tenar. "to bi Bogokralj radio sa tolikim robljem?" Njen saputnik kao da se malo zamisli nad tim. "Ako zemlje Kargada pobede Arhipelag, ho e da kae?" Ona potvrdi glavom. "Mislim da se to nikada ne e desiti." "Ali, pogledaj kako je Carstvo mo no - vidi taj grad sa bedemima, i sve te ljude. Kako bi tvoje zemlje mogle da im se odupru, ako ih napadnu?" "Ovo nije ba veliki grad", re e on oprezno i blago. "I ja bih pomislio da je ogroman, da sam prvi put siao sa planine. Ali ima mnogo, mnogo velikih gradova u Zemljomorju, prema kojima je ovaj kao selo. Ima jo mnogo, mnogo zemalja.Vide e ih, Tenar." Ona nita ne odgovori. Smrknuta lica je kora ala dalje. "Oduevi e se, kad ih vidi: nove zemlje koje izranjaju iz mora, dok im se tvoj brod pribliava. Obraena polja i ume, velike gradove sa lukama i palatama, pijace na kojima se prodaje sve ega ima na svetu."
Ona klimne glavom. Znala je da pokuava da je oraspoloi, ali njena radost bee ostala iza nje, u planinama, u sumraku one doline pored potoka. Sada je u njoj bio samo strah, koji je rastao i rastao. Sve to je lealo pred njom bilo joj je nepoznato i tue. Znala je samo za pustinju i Grobnice. ta joj je to sada vredelo? Poznavala je svaki zaokret sada razruenog Lavirinta, znala je igre koje je igrala pored oltara koji vie nije postojao. Nije nita znala o umama, velikim gradovima i ljudskom srcu. Iznenada, ona upita: "Ho e li ti ostati sa mnom, kada stignemo tamo?" Nije gledala u njega. Bio je preruen u svoj privid, u beloputog kargijskog seljaka, i ona nije volela da ga takvog gleda. Ali glas mu je ostao nepromenjen; bio je to isti onaj glas koji joj se obratio u mraku Lavirinta. Prolo je dosta vremena, pre nego to je odgovorio. "Tenar, ja idem tamo gde sam poslat. Sledim svoj poziv. Jo mi do sada nije bilo dozvoljeno da due vremena boravim na jednom mestu. Razume li? Radim ono to moram. Tamo kuda odlazim, moram i i sam. Dokle god ti budem potreban, osta u s tobom u Hevnoru. I ako ti ikad budem ponovo ustrebao, pozovi me. Do i u. Digao bih se iz groba na tvoj poziv, Tenar! Ali, ne mogu ostati stalno sa tobom." Ona nita ne odgovori. Posle nekog vremena, on re e: "Kad bude tamo, vie ti dugo ne u biti potreban. Bi e sre na." Ona klimnu glavom, prihvataju i ono to joj bee rekao, utke. Ili su jedno pored drugog, ka moru. 12. PUTOVANJE Sakrio je bio svoj brodi u pe ini u podnoju velikog, stenovitog kopna, koje su seljaci iz oblinjeg sela zvali Rt Oblaka, i jedan od njih im je za ve eru dao iniju riblje orbe. Sili su niz okomite stene na obalu u poslednji smiraj natmurenog dana. Pe ina je, u stvari, bila uska pukotina koja je zalazila u stenu oko tridesetak stopa; peskovito tle u njoj je bilo vlano, jer je lealo tik iznad najvieg nivoa plime. Otvor joj se mogao videti sa pu ine, i Ged je zato rekao da ne pale vatru, da ih ne bi videli ribari koji no u love ribu u malim amcima oko obale, da ih radoznalost ne namami da do u. Tako su polusmrznuti legli na pesak, koji je me u prstima delovao tako meko, a bio tvrd kao kamen ispod umornog tela. I Tenar je oslukivala more, kako hu i i iti povla e i se, a onda se opet razbija o stenje nekoliko metara ispod otvora pe ine, i kako grmi jo miljama na istok, du obale. Ponavljalo je i ponavljalo iste zvuke, a ipak nikad nisu bili potpuno isti. Nijednog trenutka nije po ivalo. Na svim obalama, svih zemalja u celom svetu, podizalo se i razbijalo o stenje svojim neumornim valovima, i nijednog trenutka nije prestajalo, i nikad nije bilo nepomi no. Pustinja, planine: one su bile nepomi ne. Nisu bez prestanka putale krike tim monotonim, snanim glasom. More je govorilo bez prestanka, ali njegov jezik joj je bio stran. Nije ga razumela. Pri prvim zracima sivog jutarnjeg neba, kad se plima povukla, ona se probudi iz nelagodnog sna i vide kako arobnjak izlazi iz pe ine. Posmatrala ga je kako hoda, bosonogog i opasanog ogrta a, po stenju crnom i upavom od algi, trae i neto na obali. Vratio se i pe ina se za trenutak zamra i, kad je ulazio. "Uzmi", re e joj on, pruaju i joj punu aku ne eg vlanog i odvratnog, nalik na crveno kamenje i narandaste usne. "ta je to?" "Dagnje sa stenja. A ove dve su ostrige, jo ukusnije. Vidi - ovako e." Malim bodeom sa njenog prstena za klju eve, koji mu je bila pozajmila jo u planinama, otvorio je jednu koljku i pojeo narandasto meso dagnje, sa morskom vodom umesto preliva. "Zar se ne kuvaju? Jede ih ive!" Nije smela da ga gleda, dok je on, pokajni ka lica, ali uporan, nastavljao da otvara i jede koljke, jednu po jednu. Kad je zavrio, vratio se u pe inu i priao amcu, koji je leao s kljunom napred, uzdignut od peska i poduprt sa nekoliko panjeva koje je more nanelo na obalu. Tenar je prethodne no i sumnji avo razgledala amac, nita ne shvataju i. Bio je mnogo ve i nego to je ona zamiljala da amac treba da bude; tri puta dui od njene visine. bio je pun nekih predmeta za koje nije znala emu slue, i izgledao je opasno. Sa obe strane nosa (tako je nazvala pramac amca) bilo mu je
naslikano po jedno oko; i onako, u polusnu, stalno je imala ose anje da taj amac bulji u nju. Ged je malo preturao po amcu pa iza e, nose i neto u rukama; paket tvrdog hleba, dobro umotan da bi ostao suv. Ponudio joj je veliki komad. "Nisam gladna." On se zagleda u njeno natmureno lice. Sklonio je hleb, umotavi ga kao i pre, a onda sede na zemlju, na ulazu u pe inu. "Jo otprilike dva sata dok se plima ne vrati", objasni joj. "Onda moemo da isplovimo. Loe si provela no , zato sad malo ne odspava?" "Nisam sanjiva." On nita ne odgovori. Sedeo je tako, okrenut prema njoj profilom, prekrtenih nogu u mra nom uglu pe ine; blistavo talasanje i nadolaenje mora bilo je u pozadini, iza njega, sa one ta ke u dnu pe ine, odakle ga je ona posmatrala. Sedeo je nepomi no. Miran kao samo kamenje. Mir se irio iz njega, kao krogovi oko kamenja ba enog u vodu. Njegovo utanje nije vie bilo samo odsustvo govora, ve se bee pretvorilo u neto po sebi, kao tiina u pustinji. Posle dugog vremena Tenar ustade i pri e ulazu u pe inu. On se nije micao. Ona spusti pogled na njegovbo lice. Kao da je izliveno od bakra - uko eno; ali crne o i nisu bile zatvorene, ve oborene nanie, a usta spokojna. Bio je isto tako neshvatljiv kao i more. Gde se sada nalazi, kojim putevima duha se trenutno kre e? Nikako joj nije polazilo za rukom da dri korak s njim. On ju je naterao da po e za njim. Pozvao ju je po imenu, i ona mu je dopuzala do ruke, onako kako mu je divlji pustinjski zeka priao iz mraka. I sada, kad je dobio prsten, sada kad su grobnice bile u ruevinama i njihova svetenica ostala zauvek krivokletnica, sada mu vie nije bila potrebna i on je odlazio tamo gde ona ne e mo i za njim. Nije hteo da ostane s njom. Obmanuo ju je, sada e je i napustiti. Ona isprui ruku i hitrim pokretom istre mu iz pojasa mali eli ni bode koji mu bee dala. Njegova reakcija, me utim, bila je koliko i oplja kanog kamenog kipa. Otrica bodea je bila duga ka samo etiri in a i naotrena samo s jedne strane; bila je to minijatura rtvenog noa. Bio je deo opreme Svetenice Grobnica, koja je morala da ga nosi zajedno sa prstenom s klju evima obeenim o pojas od konjskih struna, kao, uostalom, i jo neke stvari kojima nije znakla namenu. Nikada nije upotrebila taj bode jedino ga je prilikom jedne od igara izvo ene u vreme mladog meseca bacala u vazduh i ponovo hvatala, ispred Prestola. Volela je tu igru; bila je veoma brza, bez muzi ke pratnje, i samo je vlastitim topotom nogu odravala ritam. Redovno bi se posekla, dok nije nau ila, vebaju i, da svaki put uhvati no za drku. Kratko se ivo je bilo dovoljno otro da rase e prste do kosti, ili da prese e vratnu arteriju. Ipak e i dalje sluiti svojim Gospodarima, iako su je izdali i odrekli je se. Oni e joj voditi ruku u poslednjem inu mraka. Prihvati e rtv. Okrenula se prema oveku, dre i no u ruci, skriven iza kuka. Dok je to inila, on polako podie glavu i pogleda je. Imao je u o ima izraz nekoga ko se vratio izdaleka, nekoga ko je video grozne stvari. Lice mu je bilo mirno, ali ispunjeno bolom. Dok je netremice gledao u nju, kao da je sve jasnije i jasnije vidi, izraz na licu mu se razvedri i on najzad izgovori "Tenar", kao da je pozdravlja, i podie ruku da dodirne izbuenu i iaranu srebrnu traku oko njene ruke. U inio je to kao da trai utehu, s puno poverenja. Nije obratio panju na bode u njenoj ruci. Zatim skrenu pogled ka talasima, koji su klju ali duboko dole, na stenju, i s naporom izgovori: "Vreme je... Vreme da krenem." Na zvuk njegovog glasa iz nje nestade sav bes. Uplai se. "Sada ih ostavlja sa sobom, Tenar. Odlazi u slobodu", re e on, sko ivi na noge, odjednom snano i veto. Proteglio se i opet vrsto pritegao pojas svog ogrta a. "Pomozi mi oko amca. Postavljen je na panjeve, kao na valjke. Tako je, gurni... jo jednom. Tako, tako, dosta. Sad se spremi da usko i u njega kad kaem hop. Ovo je nezgodno mesto za porinu e - jo jednom. Tako! Uska i!" I usko ivi i sam za njom, prihvati je u trenutku kad je izgubila ravnoteu, postavi da sedne na dno amca, sam stade vrsto, rairenih nogu, i stoje i uz
vesla veto prebaci brod preko stenja na jednom velikom talasu koji se povla io, pa momo urlaju eg, penom natopljenog rta isplovi na otvoreno more. U vrstio je vesla kada ve behu dobrano odmakli od pli aka, i podigao katarku. amac je izgledao veoma mali, sada, kada je ona bila u njemu, a more svuda oko njih. Razvio je jedro. Sva oprema je izgledala kao da je ve dugo koritena i u loim prilikama, iako je tamnocrveno jedro bilo veoma briljivo okrpljeno, a amac ist i doteran kako samo moe biti. Bili su nalik na svog vlasnika: putovali su daleko i s njima se nije uvek neno postupalo. "Sad," re e on, "sad smo odmakli, sad smo ve daleko, sad smo o igledno otili, Tenar. Ose a li to?" I ose ala je. Neka crna ruka, koja joj je itavog ivota stezala srce, kona no je nestala. Ali nije ose ala onakvu radost, kao u planinama. Spustila je glavu u ruku i zaplakala, i obrazi su joj bili slani i mokri. Plakala je za izgubljenim godinama svog ivota u robovanju beskorisnom zlu. Plakala je od bola, zato to je bila slobodna. Po ela je da saznaje teinu slobode. Sloboda je bila teko breme, veliki i neobi an teret s kojim se duh morao nositi. Nije to bilo lako. Nije sloboda dar koji se poklanja, ve izbor koji se ini, a izbor moe biti teak. Put vodi navie, u pravcu svetlosti; ali natovareni putnik moda nikada ne e sti i do njegovog kraja. Ged ju je pusti da pla e, ne izgovorivi ni jednu utenu re ; nije progovorio ni kad je zavrila sa suzama i sede i u brodu posmatrala nisko, modro kopno Atuana kako nestaje za njom. Lice mu je bilo strogo i napeto, kao da je sasvim sam; starao se o jedru i kormilu, hitro i utke, stalno gledaju i ispred sebe. Popodne joj pokaza rukom na desnu stranu od sunca, ka kojem su upravo plovili. "Ono je Karego-at", re e on, i Tenar ugleda prate i pogledom njegovu ruku, udaljena brda nalik na oblake i ogromno ostrvo Bogokralja. Autan ve davno bee nestao iza njihovih le a. Srce joj je bolo teko kao kamen. Sunce joj je tuklo u o i, kao zlatni eki . Za ve eru su imali suvog hleba i dimljene ribe, iji je ukus Tenar bio odvratan, i vodu iz bureta u amcu, koje Ged bee napunio na jednom potoku jo na Rtu Oblaka, pethodne ve eri. Ledena zimska no se brzo spustila na more. Daleko na severu ugledali su za trenutak kako trepere neka svetla, ute svetlosti ognjita u dalekim selima na obalama Karego-ata. Ubrzo, me utim, i nona nestadoe, utonue u sumaglicu koja se dizala iznad okeana i oni nestadoe sami u no i bez zvezda, plove i nad morskim dubinama. Ona se sklup a na fari; Ger lee na pramcu, podmetnuvi pod glavu pljosnatu uturicu umesto jastuka. amac se ravnomerno kretao napred; niski talasi su mu pljuskali oko bokova, iako je samo slabi daak vetra dopirao s juga. Tu, na pu ini, daleko od kamenitih obala, i more je utalo; zaaputalo bi pomalo samo kad zapljusne amac. "Ako vetar dolazi s juga", re e Tenar, apu u i jer je tako inilo more, "zar to ne zna i da amac plovi na sever?" "Da, osim ako nam smer nije izazvan iskoeno u jedra. Ali, ja sam u jedra ubacio magijski vetar, u pravcu zapada. Do sutra ujutro trebalo bi da iza emo iz kargijskih voda. Onda u ga pustiti da se kre e pomo u prirodnog vetra." "Da li odrava kurs sam od sebe?" "Da", ozbiljno odgovori Ged, "pod uslovom da dobije odgovaraju a uputstva. Ne treba mu mnogo. Bio je na otvorenom moru, iza najudaljenijeg ostrva Isto nog Prostranstva; bio je i na Selidoru, tamo gde je poginuo Eret-Akbe, najdalje na zapadu. Mudar je to i vet amac, taj moj Dalekovidi. Moe mu verovati." Devojka je leala u amcu, noenom magijom preko ogromnih dubina, i gledala u mrak. Provela je ivot tako, gledaju i u mrak; ali ovo je bila mnogo prostranija tama, ta no na okeanu. Nije imala kraja. Nije imala krova. Prostirala se i preko zvezda. Nikakve zemaljske sile nisu je mogle pokrenuti. Postojala je pre svetlosti, a bi e tu i kada svetlosti vie ne bude. Bila je pre ivota, i bi e i posle njega. Prostirala se jo dalje od zla. Ona progovori, u tami: "Da li je onoostrvce gdje si dobio amajliju u ovom moru?"
"Da", odgovori njegov glas u mraku. "Tu negde. Verovatno juno odavde. Nebih mogao opet da ga naem." "Znam ko je bila ona starica to ti je dala prsten." "Zna?" " ula sam tu pri u. Spada u ono to Prva svetenica treba da zna. Tar mi ju je ispri ala, prvi put kad je Kosil bila prisutna, a drugi put i opirnije kad smo ostale nasamo; poslednje to mi je ispri ala pre nego to je umrla. U Hapanu je postojala jedna plemi ka ku a, koja se borila protiv napredovanja Prvosvetenika u Avabatu. Osniva te dinastije je bio kralj Toreg, i me u blagom koje je ostavio naslednicima nalazila se i ta polovina prstena, koju mu je poklonio Eret-Akbe. Sve je to ispri ano u Podvizima Aret-Akbe. Tamo se kae... na vaem jeziku se kae: "Kad je prsten bio prelomljen, jedna polovina je ostala u ruci Prvosvetenika Intatina, a druga u ruci junaka. Prvosvetenik je svoju polovicu poslao Bezimenima, Prastarim silama Zemlje iz Atuana, i ona je dospela u mrak, u nedo inu. Ali Eret-Akbe svoju polovinu bee stavio u ruke device Tiarat, erke mudroga kralja, govore i: "Neka ostane na svetlosti, i bude miraz device, neka ostane u ovoj zemlji dok ne na e svoju drugu polovinu." Tako je govorio junak, pre nego to je otplovio na zapad. I tako je po svoj prilici njegov prsten jedna erka te ku e nasle ivala od druge, tokom svih ovih godina. Nije nestao, kao to je mislio tvoj narod. Ali kada su Prvosvetenici sebe proglasili za Bogokraljeve, ku a Torega je postajala sve slabija i siromanija. I, na kraju, kako mi je rekla Tar, ostalo je samo dvoje dece, de ak i devoj ica, od plemi ke loze Torega. Bogokralj u Avabatu u to vreme bio je otac sadanjeg naeg Bogokralja. Dao je da se deca ukradu iz njihove palate u Hapanu. Uplaio se od jednog proro anstva koje je kazivalo da e Carstvo propasti zbog jednog potomka Torega od Hapana. Zato je naredio da se deca ukradu i odnesu na pusto i zaba eno ostrvo, negde usred mora, i da tamo budu ostavljena bez i ega sem svoje ode e i malo hrane. Plaio se da ih ubije noem, om om ili otrovom; bili su kraljevske krvi, a ubistvo kralja povla i za sobom prokletstvo, ak i kad to bogovi ine. Deca su se zvala Enser i Antil. Antil je bila ona starica koja ti je dala polovinu prstena." On je dugo utao. "Zna i tako je pri a dobila kraj i po etak" re e on najzad, "kao to je i prsten postao opet ceo. Ali, to je surova pri a, Tenar. Deca, ono ostrvo, starac i starica koje sam video... Jedva su poznavali ljudski govor." "Ho u neto da te zamolim." "Zamoli me." "Ne elim da odem na Unutranje kopno, u Hevnor. Meni tamo nije mesto, u velikim gradovima, me u stranim svetom. Ja ne pripadam ni jednoj zemlji. Izdala sam svoj narod. Sad vie nemam svoj narod. I u inila sam veliko zlo. Iskrcaj me na neko pusto ostrvo i ostavi me tamo, kao to su ostavili kraljevu decu; na zaba eno i pusto ostrvo, gde nema ljudi, gde nema nikoga. Ostavi me, i ponesi prsten u Hevnor. On pripada tebi, ne meni. Nema nikakve veze sa mnom. A nema ni tvoj narod. Ostavi me da budem sama!" Polako, postepeno, ali ipak na njeno iznena enje, u tami pred njom po e da se ra a svetlo, nalik na mese inu; arobna svetlost koja je nastajala kad god on naredi. Zadrala se na kraju njegovog tapa, koji je drao uspravno, dok je sedeo na pramcu i gledao je u lice. Srebrnim sjajem oblila je donji deo jedra, otvore za vesla, daske i njegovo lice. Gledao ju je pravo u o i. "Kakvo si to zlo u inila, Tenar?" "Naredila sam da tri oveka budu zatvorena u sobu ispod Prestola i tako umru od gladi. Umrli su od gladi i e i. Umrli, i bili sahranjeni u Podgrobnici. Kamenovi su im pali na grobove," "Ima li jo?" "Manan." "Njegova smrt ide meni na duu." "Ne ide. On je poginuo zato to me je voleo, i bio mi odan. Mislio je da e me tako zatititi. On je bio ovek koji mi je drao ma nad vratom. Kad sam bila mala, uvek me je teio kad sam... kad sam plakala..." Ona opet u uta jer je suze zaguie, ali nije vie htela da pla e. ake su joj bile vrsto stegnute u
crnim naborima njene rize. "Nikad nisam bila dobra prema njemu", dodade ona. "Ne u u Hevnor. Ne u s tobom. Na i neko ostrvo gde niko ne dolazi, i iskrcaj me tamo, i ostavi me. Zlo in se mora iskupiti. Ja nisam slobodna." Meko svetlo, posivelo od morske sumaglice, titralo je izme u njih. "Sluaj, Tenar. Sluaj me dobro. Bila si kao pehar ispunjen zlom. To zlo je izliveno. Nema ga. Sahranjeno je u vlastitoj grobnici. Nikada nisi bila stvorena za surovost i tamu; bila si stvorena da nosi u sebi svetlost, kao to zapaljena lampa sadri i daje drugima svoju svetlost. Naao sam lampu nezapaljenu; ne u je ostaviti na pustom ostrvu, kao obi nu stvar koju ovek na e, pa posle baci. Odve u te u Hevnor i re i vladarima Zemljomorja: Pogledajte! U carstvu mraka naao sam svetlost, duu svetlosti. Ona je u inila da jedno prastaro zlo bude uniteno. Ona me je vratila iz groba. Ona je u inila da ono to je slomljeno bude opet celo, i tamo gde je vladala mrnja sada e vladati mir." "Ne u", uzviknu Tenar, u agoniji. Ne mogu. To nije istina!" "A posle toga", nastavi on mirno, "odve u te od vladara i velike gospode; jer, istina je da ti tamo nije mesto. Suvie si mlada, suvie mudra. Odve u te u moju zemlju, na Gont, gde sam se rodio, svom starom u itelju Ogionu. On je sada veoma star i veliki je mag, ovek u ijem je srcu mir. Zovu ga ' utljivi'. ivi u ku ici na okomitim stenama Re Albija, visoko iznad mora. Dri nekoliko koza i ima malu batu. Sjeseni krene da luta po ostrvu, sam samcit, kroz praume, po planinskim padinama, kroz re ne doline. Nekada sam i ja iveo tamo s njim, kad sam bio jo mla i nego ti sada. Nisam dugo ostao; nisam bio dovoljno pametan. Otiao sam odande, trae i zlo, i, dabome, naao ga... Ali, ti e do i bee i od zla; trae i slobodu; trae i mir i tiinu za izvesno vreme, dok ne prona esvoj vlastiti put. Tamo e, Tenar, na i tiinu i dobrotu. Tamo e lampa mo i neko vreme da gori u zavetrini. Ho e li u initi tako?" Siva morska sumaglica im je lebdela izme u lica. amac se lagano dizao i sputao na blagin valovima. Oko njih je bila no , a pod njima more. "Ho u", odgovori ona uz duboki uzdah. I, posle mnogo vremena dodade: "Volela bih da to bude to pre... da odmah po emo tamo." "Bi e uskoro, malecka." "Ho e li ti ikada navra ati?" "Dolazi u kad god budem mogao." Svetlost polako utrnu; oko njih zavlada tama. Uli su, posle mnogo sun evih izlazaka i zalazaka, mirnih i ledenih vetrovitih dana svog zimskog putovanja, u Unutranje more. Jedrili su izme u velikih brodova nagomilanih u moreuzima Ebavnora, i uli u zaliv koji lei zatvoren u srcu Hevnora, pa preko zaliva do Velike luke Hevnor. Ugledali su bele kule i itav grad sav blistav od snega. Krovovi mostova i crveni krovovi ku a bili su pokriveni snegom, a i konopci sa jarbola stotina brodova u luci svetlucali su, zale eni, na zimskom suncu. Vest o njihovom dolasku bee ih pretekla, jer zakrpljeno, crveno jedro Dalekovidog bilo je dobro poznato u tim vodama; velika gomila ljudi bee se iskupila na pristanitu pod snegom, a raznobojne zastave bu no su leprale iznad ljudi na istom, ledenom vetru. Tenar je sedela na fari, ispravljenih le a, u svom iskrzanom crnom ogrta u. Pogledala je u prsten na ruci, onda na iskupljeni narod i arenu obalu i na palate i visoke kule. Podigla je desnu ruku i sun evi zraci su sevnuli na srebru prstena. Izdaleka se ulo veselo klicanje kako se podie i razliva, noeno vetrom, preko nemirne vode. Ged uvede amac u luku. Stotine ruku se isprui da uhvati konopac koji je nabacio na stub za vezivanje. On isko i na kej i okrenu se, pruaju i ruku da je prihvati. "Hodi!" re e jednostavno, smee i se, i ona ustade, i doe. Ozbiljna lica, kora ala je pored njega uz bele ulice Hevnora, dre i ga za ruku, kao dete koje se vra a ku i. Tre a knjiga NAJDALJA OBALA 1. OSKORUA
U Dvoritu Fontane martovsko sunce prosijavalo je kroz mlade listove jasena i bresta, a voda se slivala i oticala kroz senku i jasnu svetlost. To nenatkrito dvorite okruivala su etiri kamena zida. S druge strane nalazile su se sobe, dvorane, prolazi, hodnici, kule, a na kraju snani spoljanji zidovi Velikog zdanja Rouka, koji su bili u stanju da zadre savki ratni pohod, da odole svakom zemljotresu i naletu talasa; bili su sagra eni ne samo od kamena, ve i od neoborive magije. Jer Rouk je Ostrvo Mudrih na kome se predaje nauka magije; a Veliko zdanje je kola i sredinje mesto arobnjatva; a sredinje mesto tog zdanja je to malo dvorite u samom sreditu, gde ubori fontana i drve e postojano odoleva kii, suncu i zvezdama. Korenje drveta najblieg fontani, jedne razgranate oskorue, nadiglo je i stvorilo pukotine u mermerskim plo ama. Pukotine je ispunila svetlo zelena mahovina, ire i se iz travnate parcele oko vodoskoka. Tamo je na jednom oniem mermernom ispup enju prekrivenom mahovinom sedeo de ak, prate i pogledom oticanje sredinjeg mlaza fontane. Bio je ve gotovo mukarac, ali ipak jo de ak; vitak, bogato odeven. Lice kao da mu je bilo ura eno u zlatastoj bronzi, imalo je tako fine crte i bilo je sasvim spokojno. Iza njega, na nekih petnaest stopa, ispod drve a na drugom kraju malog sredinjeg travnjaka, stajao je jedan ovek, ili se bar inilo da stoji. Teko je to bilo zasigurno, utvrditi usled treperavog pomeranja senke i tople svetlosti. On je, nema sumnje, bio tamo, ovek u belom, stajao je nepomi no. Dok je de ak posmatrao fontanu, ovek je posmatrao njega. Nije se uo nikakav zvuk niti videlo bilo kakvo kretanje osim igre li a i vode i njihove neprestane pesme. ovek krenu napred. Vetar pokrenu grane oskorue i zatalasa njene tek rastvorene listove. De ak sko i na noge, okretno i zaprepa eno. Okrenu se prema oveku i nakloni mu se. "Gospodaru Arhimae", re e on. ovek koji se zaustavio pred njim bio je onizak, uspravna dranja, krepak i na sebi je imao ogrta sa kapulja om od bele vune. Iznad nabora sputene kapulja e videlo se tamno crveno lice, orlovski nos, a jedan obraz bio mu je izbrazdan davno zadobijenim oiljcima. Pogled mu je bio bistar i divlji. Pa ipak, govorio je blago. "Prijatno je sedeti u Dvoritu Fontane", primeti on, i predupredivi de akovo izvinjenje, nastavi: "Doputovao si izdaleka i jo se nisi odmorio. Slobodno sedi." On kleknu na belu ivicu fontane i isprui aku prema prstenu svetlucavih kapi koje su se rasipale iz gornje inije fontane, putaju i da mu voda curi izme u prstiju. De ak ponovo sede na ispup ene plo e i pro e trenutak pre no to ijedan od njih ponovo progovori. "Ti si sin kneza od Enlada i ostrva Enlada", re e Arhimag, "naslednik kneevine Mored. U celom Zemljomorju nema starije niti estitije batine. Video sam vo njake Enlada u prole e i zlatne krovove Berile... Kako se zove?" "Zovem se Aren." "Ta re mora da poti e iz dijalekta tvoje zemlje. ta ona zna i u svakodnevnom govoru?" De ak odvrati: "Ma ." Arhimag klimnu. Ponovo nastupi tiina, a onda de ak progovori, ne ba sr ano, ali bez stida: "Mislio sam da Arhimag zna sve jezike." ovek odmahnu glavom, posmatraju i fontanu. "I sva imena..." "Sva imena? Samo je Segoj koji je izgovorio Prvu re , izdiu i ostrva iz dubokog mora, znao sva imena. Budi siguran", a na Arenovom licu zaigra bistar, iv pogled, "da mi je bilo potrebno da saznam tvoje pravo ime, sazano bih ga. Ali nema potrebe. Zva u te Aren; a ja sam Jastreb. Reci mi, kakvo ti je bilo putovanje dovde?" "Suvie duga ko." "Nepovoljni vetrovi?" "Vetrovi su bili povoljni, ali vesti koje sam uo bile su loe, gospodaru Jastrebe."
"Pri aj", re e ozbiljno Arhimag, ali poput oveka koji udovoljava de jem nestrpljenju; dok je Aren govorio, on se ponovo zagledao u kristalnu zavesu od vodenih kapi to se prelivala iz gornjeg dela fontane u donji, i pre bi se moglo re i da je pored de akovih re i oslukivao jo neto, a ne da ga nije sluao. "Vi znate, gospodaru, da je knez moj otac upu en u vra anje, poto poti e od loze Moreda, i poto je u mladosti proveo godinu dana ovde na Rouku. Poseduje izvesne mo i i znanje, mada retko koristi tu svoju vetinu, poto je zaokupljen vladavinom i upravljanjem svojom kneevinom, zapovednitvom u gradovima i trgovinom. Flote sa naeg ostrva odlaze na zapad ak do Zapadnog Prostranstva trguju i safirima, ov ijom koom i kalajem; u ranu zimu jedan pomorski kapetan vratio se u na grad Berilu i doneo pri u koja je stigla i do uiju mog oca, tako da je on poslao po tog oveka i sasluao ga. " De ak je govorio uurbano, sigurno. Obu avali su ga civili, dvorani, tako da nije bio samouveren poput ostale mladei. "Pomorski kapetan je ispri ao kako na ostrvu Narveduen, koje se nalazi na nekih pet stotina milja zapadno od nas, mere i pomorske puteve, vie nema nikakve magije. arolije tamo nemaju nikakvu mo , rekao je, a re i vra anja su zaboravljene. Otac ga je upitao da nisu svi arobnjaci i vetice napustili to ostrvo, a on je odgovorio da nisu: bilo je tamo jo onih koji su nekada bili arobnjaci, ali oni vie nisu bacali nikakve ini, ak ni one najjednostavnije za popravak kakvog lonca ili pronalaenje izgubljene igle. Moj ga je otac upitao, da li je narod na Narveduenu obeshrabren? A pomorski kapetan je ponovo odgovorio da nije, ve bi se pre moglo re i da ih nije bilo briga. Vladaju boletine, kazao je, jesenja etva bila im je siromana, a njima ipak kao da ni do ega nije stalo. Rekao je. .. Bio sam tamo, dok je razgovarao sa knezom... rekao je: 'Li e na bolesnike, na oveka kome je re eno da mora umreti do kraja godine, a on sebi ponavlja kako to nije istina, da e on ve no iveti. Idu unaokolo' kazao je, 'ne obaziru i se na svet oko sebe.' Kada su se i ostali trgovci vratili, ponovili su pri u da je Narveduen jako osiromaio i da se na njemu vie ne upranjava bajanje. Ali sve su to bile pri e vezane za Prostranstvo, a one su uvek neobi ne, tako da im je samo moj otac poklonio ve u panju. A onda za Novu Godinu, za vreme svetkovine Jagnjeta koja se odrava u Enladu, kada ene pastira dolaze u grad i donose prvu jagnjad iz stada, moj otac je imenovao vra a Ruta da izgovori bajalice za uve anje stada. Ali Rut se vratio u dvor sav pometen, spustio je tap i rekao: 'Gospodaru, ne mogu da izgovorim bajalice.' Otac po e da ga ispituje, ali on je samo mogao da kae: 'Zaboravio sam re i i ustrojavanje.' Onda je otac otiao na trg i sam izgovorio bajalice, tako da je proslava mogla biti zavrena. Ali video sam ga kada se vratio u palatu te ve eri, bio je ozbiljan, zabrinut i rekao mi je: 'Izgovorio sam re i, ali ne znam da li su one ita zna ile.' I odista, ovog prole a pastiri imaju mnogo nevolja sa stadima, mladunci umiru odmah po ro enju, a mnoga jagnjad se ra aju mrtva, a poneka su... deformisana." De ak je u po etku govorio s lako om, a sada ga glas izdade; trgnuo se kada je izgovorio tu re i progutao knedlu. "Video sam neke", re e on. Zatim nastupi pauza. "Moj otac veruje da ovo i pri a o Narvedeunu, ukazuje na to da u naem delu sveta deluje neko zlo. eli da uje savet Mudrih." "To to je tebe poslao dokazuje kako smatra da taj savet treba da brzo dobije", odvrati Arhimag. "Ti si mu sin jedinac, a putovanje od Enlada do Rouka nije ba kratko. Ima li jo ta da mi ispri a?" "Pa samo pri e nekih starica koje ive u brdima." "ta kau starice?" "Da sve vetice koje prori u sudbinu iz dima i bara govore o zlu, i da njihovi ljubavni napici ne deluju. Ali one nisu prave vra are." "Na proricanje sudbine i ljubavne napitke ne treba mnogo obra ati panju, ali treba sasluati ono to te starice imaju da kau. E pa, o tvojoj poruci e Veliki majstori Rouk sigurno raspravljati. Ali ne znam, Arene, kakav bi savet oni mogli dati tvome ocu. Jer Enlad nije prva zemlja iz koje su do nas doprle sli ne glasine." Arenu je putovanje sa severa, pored velikog ostrva Hevnora i kroz Unutranje more do Rouka, bilo prvo ve e putovanje. Tek je u ovih nekoliko
poslednjih nedelja video i druge zemlje pored svoje rodne, postao svestan razdaljina i raznolikosti i shvatio da postoji veliki svet s druge strane prijatnih enladskih brda, kao i mnogo ljudi u njemu. Jo nije bio navikao da razmilja u tako irokim razmerama, tako da je proao trenutak pre no to je shvatio. Odakle jo?" upitao je, pomalo pometen. Jer nadao se da e se ku i u Enlad vratiti sa pravim lekom. "Iz Junog Prostranstva, u po etku. U poslednje vreme ak i neto junije od Arhipelaga, iz Vatorta. Ljudi kau da se u Vatortu vie ne upranjava magija. Teko je biti siguran. Ta je zemlja dugo bila stecite pobunjenika i gusara pa se stoga kae da kada uje trgovca sa juga, to ti je isto kao da slua laova. Pa ipak, pri a je uvek ista: Izvori arobnjatva su presuili." "Ali ovde na Rouku..." "Ovde na Rouku nita od toga nismo osetili. Ovde smo zati eni od oluje, promena i svega loeg. Moda i suvie dobro zati eni. Kneevi u, ta e sada preduzeti?" "Vrati u se u Enlad kada budem u stanju ocu da odnesem neko jasno objanjenje prirode toga zla i lek za njega." Arhimag ga jo jednom pogleda, i ovog puta, uprkos svoj obuci kroz koju je proao, Aren odvrati pogled. Nije znao zato, jer pogled tih tamnih o iju nije bio nimalo neljubazan. Bio je nepristrasan, smiren, saose ajan. Svi su u Enladu podizali pogled ka njegovom ocu, a on je bio sin svog oca. Niko ga jo nije ovako pogledao, ne kao Arena, kneevi a Enlada, sina vladara, ve samo kao Arena. Nije mu se dopadala pomisao da se uplaio Arhimagova pogleda, ali jednostavno je morao da skrene svoj. inilo se da je on jo vie uve ao svet oko njega, tako da sada ne samo da je Enlad postao mali i nevaan, ve i on sam, te je tako u Arhimagovim o ima bio mali, sasvim mali, u velikoj panorami zemalja okruenih morem nad kojima je visila tama. Sedeo je i upkao ivopisnu mahovinu koja je rasla iz raspucalih mermernih plo a, ali ubrzo potom prozbori, glasom, koji je tek u nekoliko poslednjih godina postao dublji, mada je sada zazvu ao nekako tanko i piskutavo: "U ini u kako mi naredite." "Ti si obavezan prema svom ocu, ne prema meni", odvrati Arhimag. I dalje nije skidao pogled sa Arena, tako da de ak sada podie o i prema njemu. Dok mu se malopre podre ivao, zaboravio je na sebe, tako da je sada ugledao Arhimaga u pravom svetlu: najve eg vra a u celom Zemljomorju, oveka koji je prekrio Crni Izvor Fundara i povratio prsten Eret-Akbe iz grobnica Atuana, te podigao nepski zid, iji su temelji duboko u moru; mornara koji je poznavao mora od Astovela do Selidora; jedinog ivog gospodara zmajeva. Kle ao je tu pored fontane, onizak, ne ba tako mlad, ovek tiha glasa, sa o ima dubokim kao ve e. Aren nespretno ustade, te kleknu na oba kolena, i to sve izvede nekako na brzinu. "Gospodaru", po e on zamuckuju i, "dozvolite da vam sluim!" Njegovog samopouzdanja je nestalo, lice mu je bilo obliveno rumenilom, glas mu je podrhtavao. Za pasom je nosio ma u koricama od nove koe koje su bile ukraene crvenim i zlatnim umecima; ali sam ma bio je jednostavan, sa izlizanom popre nom drkom od posrebrene bronze. Sada ga je urno izvukao i drku okrenuo prema Arhimagu, kao to vitez nudi ma svome knezu. Arhimag nije ispruio aku da dodirne drku ma a. Pogledao ga je, a onda je podigao o i prema Arenu. "To je tvoje, a ne moje", re e on. "A ti nisi ni iji sluga." "Ali otac je rekao da mogu ostati na Rouku dok ne doznam o kakvom je to zlu re i dok moda ne steknem neko znanje... vetinu ne posedujem, mislim da nemam nikakavu mo , ali me u mojim precima bilo je maga... ako bih mogao da nau im da vam budem od neke koristi..." "Vanije od toga da su ti neki od predaka bili magi je to", re e Arhimag, "to su bili kraljevi." On se pridie i pri e Arenu tihim, krepkim korakom, te ga uhvativi za ruku natera da ustane. "Zahvaljujem ti na ponudi da mi slui, i mada je sada ne prihvatam, ipak bih mogao, kada se posavetujemo o tim stvarima. Ponudu velikodunog duha ne treba olako odbiti. Niti treba nepromiljeno odgurnuti ma
Moredovog sina!... Po i sada. Momak koji te je doveo ovamo pobrinu e se da dobije neto za jelo, da se okupa i odmori. Po i", i on blago pogura Arena, dodirnuvi ga izme u lopatica, tako prisno kako to niko pre njega nije u inio; da je bilo ko drugi bio u pitanju mladi princ ne bi otrpeo takvo ponaanje; ali on je Arhimagov dodir doiveo kao titraj slave. Jer Aren je prema njemu po eo da ose a veliku naklonost. Bio je aktivan de ak, voleo je igre, bio ponosan i uivao u telesnim i umnim vetinama, spreman da izvrava svoje ceremonijalne dunosti i da vlada, to sve nije bilo nimalo lako ni jednostavno. Ipak do sada se jo ni emu nije potpuno predao. Sve mu je izgledalo lako i sve je s lako om obavljao; sve je bilo igra i on ju je igrao s ljubavlju. A sada se razbudila sama sutina njegova bi a, i tome nisu doprineli igra niti kakav san, ve ast, opasnost, mudrost, lice puno oiljaka, miran glas i stisak tamnopute ake, nesvesne svoje mo i, tap od tisovine na kome je blizu drke bila srebrom utisnuta u crnom drvetu, izgubljena runa kraljeva. I tako je on iznenada iskora io iz detinjstva, ne pogledavi ni ispred sebe, niti se osvrnuvi, neoprezno, nita ne sa uvavi u rezervi. Zaboravivi na dvorski na in pozdravljanja, on pohita ka vratima, nespretan, ozaren, posluan. A Ged Arhimag ostade da ga posmatra kako se udaljava. Ged postoja jo malo pored fontane ispod jasena, a zatim podie lice spram neba umivenog sun evim zracima. "Kako uljudan glasnik za loe vesti", re e on poluglasno, kao da se obra a fontani . Nije ga ekala ve je nastavljala da govori na nekom svom srebrnom jeziku, i on ju je izvesno vreme sluao. A onda, uputivi se prema jednim drugim vratima, koja Aren nije video, i koja je malo ko i mogao da uo i bez obzira na to kako se blizu naao, on re e: "Veliki majstore uvaru kapije." Pojavi se jedan sitan ovek neodre ene starosti. Mlad nije bio, tako da ga je ovek morao zvati starcem, ali ta mu re nije pristajala. Lice mu je bilo uvelo i boje slonova e, i krasio ga je prijatan osmeh koji je stvarao duboke bore u njegovim obrazima. "ta je bilo, Gede?" upita on. Bili su sami, i on je bio jedan od sedmorice ljudi na svetu koji su znali Arhimagovo ime. Jo su ga znali Veliki majstor Imenovanja sa Rouka; Ogion utljivi, vra sa Re Albija, koji je davno na planini Gont dao Gedu to ime; Bela gospa sa Gonta, Tenar od prstena; seoski vra sa Ifia po imenu Ve ; ena graditelja ku a sa Ifia, majka tri devoj ice koja nita nije znala o vradbinama, ali je bila mudra u drugim stvarima, po imenu Derou; i na kraju, na drugom kraju Zemljomorja na krajnjem zapadu, dva zmaja: Orm Embar i Kalesin. "Ve eras emo se sastati", re e Arhimag. "Po i u do velikog majstora Ustrojstva. Posla u poruku Kurremkarmerruku, da odloi svoje spiskove i pusti u enike jedno ve e da se odmore, te do e do nas, makar ne i li no. Ho e li se pobrinuti za ostale?" "Da", odvrati uvar kapije, smee i se, i nestade; nestade i Arhimaga; a fontana je i dalje pri ala sama sa sobom, sva razdragana i nikada ne prestaju i, na suncu ranog prole a. Negde na zapadu od Velikog zdanja Rouka, a esto i juno od njega, obi no se mogao videti Gaj Sutine. Njega nema na kartama i do njega mogu sti i samo oni koji poznaju put. Ali ak ga i egrti, ljudi iz grada i seljani mogu videti, uvek na izvesnoj udaljenosti, tu umu visokog drve a ije je zeleno li e protkano zlatom ak i u prole e. I oni smatraju... egrti, ljudi iz grada i seljani... da se Gaj kre e unaokolo na neki tajanstveni na in. Ali tu nisu u pravu, jer Gaj se ne kre e. Njegovo korenje je korenje postojanja. Sve se ostalo kre e. Ged je kora ao preko polja udaljuju i se od Velikog zdanja. Skinuo je beli ogrta , jer sunce je bilo u zenitu. Seljak koji je orao sme u padinu brda podie ruku u znak pozdrava i Ged mu otpozdravi na isti na in. Male ptice odizale su se u vazduh i pevale. Varni ni krov je upravo po eo da cveta po ugarima i pored puteljaka. Daleko u visini, jedan soko napravio je iroki luk na nebu. Ged podie pogled na trenutak i ponovo die ruku. Ptica se stuti nanie i zaustavi se ta no na ponu enom zglobu, epavi ga utim kandama. To nije bio jastreb,
ve veliki enderski soko sa Rouka, belo-sme i soko ribolovac. On postrance pogleda Arhimaga jednim okruglim, svetlozlatnim okom, zatim lupnu povijenim kljunom, te se zagleda u njega sa oba okrugla svetlozlatna oka. "Neustraivi", obrati mu se Arhimag na istinskom jeziku. Veliki soko zamaha krilima i zari jo ja e kande, zure i u njega. "Po i brate, neustraivi." Seljak na udaljenoj padini brda ispod vedrog neba, vie nije gledao. Jednom je prole jeseni posmatrao Arhimaga i divlju pticu koja mu je sletela na zglavak, a ve u narednom trenutku oveka vie nije mogao da vidi, ve samo dva sokola kako se penju uz vetar. Ovog puta su se rastali dok je seljak jo gledao: ptica se vinula visoko u nebo, a ovek je nastavio da kora a preko blatnjavih polja. Stigao je do staze koja je vodila u Gaj Sutine, staze koja je uvek vodila pravo i izravno bez obzira kako se vreme i svet krivili oko nje, slede i je, uskoro je stigao u hlad drve a. Debla pojedinog drve a bila su ogromna. Kad bi ih ovek ugledao kona no je mogao da poveruje da se Gaj nikada ne pomera: li ila su na prastare kule posivele od godina; njihovo korenje nalikovalo je korenju planina. Ipak su neka od najdrevnijih oskudevala u li u i imala su uvele gran ice. Nisu bila besmrtna. Me u tim divovima rasle su mladice, visoke i snane sa svetlim kronjama i presadnicama, tankim lisnatim ibljem ne viim od kakave devojke. Tle ispod drve a bilo je meko, plodno od istrulelog li a koje je opadalo tokom svih tih godina. Tu su rasle paprati i umske biljke, ali mogla se na i samo jedna vrsta drveta, koja nije imala imena na hardijskom jeziku Zemljomorja. Pod granama je vazduh bio sve i mirisao na zemlju, a okus u ustima nalikovao je na izvorsku vodu. Na istini koju je pre mnogo godina napravilo jedno palo drvo, Ged je sreo Velikog majstora Ustrojstva, koj je iveo u Gaju i retko, gotovo nikada nije izlazio iz njega. Kosa mu je bila uta poput maslaca; on nije poticao iz Arhipelaga. Poto je prsten Eret-Akbe bio vra en, varvari iz Kargada prestali su da vre upade, pa su ak i sklopili neke trgova ke pogodbe sa Unutranjim kopnom. Oni nisu bili prijateljski raspoloen narod i drali su se po strani. Ali tu i tamo kakav mladi ratnik ili trgov ev sin, doli bi sami samciti na zapad, privu eni izgledima na pustolovine ili sa eljom da nau e vetinu vra anja. Takav je bio i Veliki majstor Ustrojstva pre deset godina, opasan ma em, crveno-modar mladi divljak iz Karego-Ata, koji je stigao na Gont jednog kinog jutra, rekavi uvaru kapije na bahatom i oskudnom hardijskom: "Doao sam da u im!" A sada je stajao na zeleno-zlatnoj svetlosti ispod drve a, taj visoki beloputi ovek svetle kose i udnih zelenih o iju, Veliki majstor Ustrojstva Zemljomorja. Moda je i on znao Gedovo ime, ali ako ga je i znao nikada ga jo nije izgovorio. Nemo su se pozdravili. "ta to tamo posmatra?" upita Arhimag, a ovaj drugi odgovori: "Pauka." Izme u dve visoke vlati trave na istini pauk je ispleo mreu, jedan paljivo oka en krug. U srebrnim nitima hvatala se svetlost. U sreditu je ekao pauk, neto sivo-crno, ne ve e od zenice oka. "I on stvara ustrojstva", re e Ged, prou avaju i umetni ki napravljenu mreu. "ta je zlo?" upita mla i mukarac. inilo se da ih obojicu promatra ta okrugla mrea sa crnim sreditem. "Mrea koju mi ljudi tkamo", odvrati Ged. U ovoj umi nije pevala nijedna ptica. Bila je utihla na podnevnoj svetlosti i vru ini. Oko njih su se uzdizali drve e i senke. "Stigao je glas iz Narveduena i sa Enlada: istovetan." "Jug i jugozapad. Sever i severozapad", re e Veliki majstor Ustrojstva, ne skidaju i pogled sa okrugle pau ine. "Ve eras emo se ovde okupiti. Ovo je najbolje mesto za savetovanje." "Nemam nikakav savet!" Veliki majstor Ustrojstva sada je gledao u Geda, a njegove zelenkaste o i su bile hladne. "Bojim se", re e on. "Postoji strah. Postoji strah u korenima."
"Da", odvrati Ged. "Mislim da moramo zaviriti u duboke izvore. Mislim da smo suvie dugo uivali na suncu, uljuljkuju i se u miru koji je donelo spajanje prstena, obavljaju i samo nevane poslove, pecaju i u pli acima. Ve eras moramo pretraiti dubine." Rekavi to, on ostavi Velikog majstora Ustrojstva samog, da i dalje zuri u pauka u suncem obasjanoj travi. Na ivici Gaja, gde se li e velikog drve a nadnosilo nad obi nim tlom, on sede oslonivi se le ima o jedan mo ni koren, spustivi tap preko kolena. Zatvori o i kao da se odmara, te posla glasnika svog duha preko brda i polja Rouka, prema severu, do rta koji je napadalo more i na kome je stajala Osamljena kula. "Kurremkarmerru e", re e on u duhu a Veliki majstor Imenovanja podie pogled sa debele knjige imena korenja i trava, li a, semenja i latica koju je itao svojim u enicima i re e: "Ovde sam, gospodaru." Zatim se udubi u sluanje, taj visoki, mravi starac, sede glave pod tamnom kapulja om; u enici za radnim stolovima u odaji u kuli podigoe poglede prema njemu, zatim po ee da se zgledaju. "Do i u", odvrati Kurremkarmerruk, te ponovo pognu glavu nad knjigom, rekavi: "A sad, latica cveta moli ima ime, a to je iebera, kao i sepal, koji se zove partonat; i stabljika i list i koren, svako od njih ima svoje ime..." Ali Arhimag Ged koji je i dalje sedeo ispod drveta i koji je znao sva molina imena, povu e svog glasnika, te udobnije isprui noge i ne otvaraju i o i uskoro zaspa na suncu proaranom li em. 2. VELIKI MAJSTORI SA ROUKA U kolu na Rouku slati su de aci koji su obe avali da bi mogli postati vra evi: dolazili su iz svih krajeva Unutranjeg kopna kako bi nau ili najve a ume a magije. Tu bi sticali znanja iz raznih oblasti arobnjatva, u ili bi imena, rune, vetine, arolije, ono to treba i ono to ne treba initi i zato. A onda, posle duge vebe i ako bi im se ake, um i duh uporedo razvijali, mogli su da steknu naziv vra a i prime tap mo i. Pravi vra evi nastaju samo na Rouku. Poto na svim ostrvima ima arobnjaka i vetica, a ljudima je magija potrebna kao hleb i smatraju je ugodnom poput muzike, kola za arobnjake je mesto vredno potovanja. Devet maga, Velikih majstora kole, smatraju se jednakima velikim kneevima Arhipelaga. Njihov gospodar, Upravitelj Rouka, Arhimag nije podre en nijednom oveku, sem kralju svih ostrva; a i njemu je samo odan kao vazal, srcem, jer ak ni kralj nije u stanju da primora jednog tako velikog maga da potuje obi ajno pravo, ako on to ne eli. Pa ipak, ak i tokom vekova bez kralja, Arhimazi sa Rouka ostali su odani i potovali su to obi ajno pravo. Na Rouku se sve odvijalo onako kao to se odvijalo ve mnogo stotina godina; inilo se da je to mesto zati eno od svih nevolja, smeh de aka odzvanjao je dvoranama i irokim, hladnim hodnicima Velikog zdanja. Arenov vodi u obilasku kole bio je jedan zdepasti momak iji je ogrta ispod brade bio zaka en srebrnom kop om, znakom da vie nije egrt ve dokazani arobnjak koji se obu ava da dobije tap. Zvao se Kocka "jer su", objasnio je, "moji roditelji imali est devoj ica, pa je za sedmo dete moj otac rekao da predstavlja kockanje sa sudbinom." Bio je prijatan, brza uma i jezika. U drugoj prilici Aren bi uivao u njegovim alama, ali danas su mu druge stvari bile na pameti. I tako na njega mnogo obra ao panju. Kocka je stoga, usled prirodne elje da bude prime en, po eo da iskoritava odsutnost gosta. Pri ao mu je udne stvari o koli, pa udne lai o koli, a Aren je na sve odgovarao: "Ah, da", ili "Razumem", tako da je Kocka na kraju zaklju io da ima posla sa kraljevskim idiotom. "Razume se da se ovde ne kuva", re e on vode i Arena pored ogromnih kamenih kuhinja u kojima se presijavala sva sila bakrenih kotlova i iz kojih je dopirao zveket noeva i miris luka koji je pekao o i. "To oni rade samo onako, radi predstave. Odlazimo u trpezariju, i tamo svako prizove ono to eli da jede. Tako ne prljamo sudove." "Da, shvatam", odvrati u tivo Aren. "Zato egrti koji jo nisu nau ili arolije esto prvih meseci izgube dosta na teini; ali nau e. Imamo jednog de aka iz Hevnora koji stalno pokuava da prizove pe eno pile, ali stalno dobija prosenu kau. Ju e je uz nju dobio i
suenog bakalara." Kocka je promukao pokuavaju i da kod gosta probudi nevericu. Kona no je odustao i u utao. "Gde... sa kog kopna poti e Arhimag?" upita gost, ni ne prime uju i mo nu kolonadu kroz koju su prolazili, a iji su svi zidovi i lu ni svod bili izrezbareni prikazom Hiljadulisnatog drveta. "Sa Gonta", odvrati kocka. "Tamo je bio seoski kozar." uvi tu jednostavnu i svima poznatu injenicu, de ak sa Enlada se okrenu i s nevericom zagleda u Kocku. "Kozar?" "Gontijci su uglavnom svi kozari, sem ako nisu gusari ili arobnjaci. Nisam zna, kazao da je on sada kozar." "Ali kako je jedan kozar mogao postati Arhimag?" "Na isti na in kao to bi to mogao postati i princ? Doavi na Rouk i nadmaivi sve Velike majstore, ukravi prsten u Atuanu, savladavi Stazu zmajeva, tako to je najve i vra od vremena Eret-Akbe... kako druga ije?" Napustili su kolonadu kroz severna vrata. Kasno poslepodne po ivalo je toplo i sjajno po izbrazdanim brdima i krovovima Grada Tvila, i luke iza njega. Zastadoe da porazgovaraju.Kocka re e: "Razume se, to se sve dogodilo veoma davno. Od kada je imenovan za Arhimaga nije mnogo ta u inio. Obi no je to tako. Samo sede na Rouku i paze na Ravnoteje, pretpostavljam. A on je i ina e ve dosta star." "Star? Koliko mu je godina?" "Oh, etrdeset ili pedeset." "Jesi li ga vidio?" "Razume se da sam ga video", odvrati otro Kocka. Kraljevski idiot je izgleda bio i kraljevski snob. " esto ga vi a?" "Ne. Samuje. Ali video sam ga kada sam stigao na Rouk, u Dvoritu Fontane." "Danas sam tamo s njim razgovarao", primeti Aren. Boja njegovog glasa natera Kocku da ga pogleda, i da mu da iscrpniji odgovor: "Bilo je to pre tri godine. Bio sam toliko uplaen da ga nisam pravi ni pogledao. Razume se, bio sam prili no mlad. Ali tamo je teko jasno videti stvari. Se am se, uglavnom, njegovog glasa, i amora fontane." Posle jednog trenutka, dodade. "Naglasak mu je stvarno gontijski." "Da mogu da razgovaram sa zmajevima na njihovom jeziku", primeti Aren, "ne bih vodio ra una o svom naglasku." Kocka ga tada pogleda sa izvesnim odobravanjem, te upita: "Da li si doao ovamo da u i, kneevi u?" "Ne. Doneo sam Arhimagu poruku od svog oca." "Enlad je jedna od kneevina kraljevstva, je li tako?" "Enlad, Ilijen i Put. Nekada su to bili i Hevnor i Eja, ali u njima se ugasila kraljevska loza. Ilijenska loza vodi poreklo od Gemala iz Mora ro enog, preko Mahariona koji je bio kralj svih ostrva. Put, od Akambara i Ku e eliet, Enlad, najstarija, od Moreda preko njegovog sina Seriada i Ku e Enlada." Aren je odrecitovao ove genealogije sa sanjala kim izrazom na licu, poput kakvog dobro uvebanog aka iji je um zaokupljen ne im drugim. "Misli li da emo za svoga ivota ponovo videti kralja u Hevnoru?" "Nikada o tome nisam mnogo razmiljao." "U Arku, odakle ja poti em, ljudi o tome razmiljaju. Mi sada, zna, pripadamo kneevini Ilijen, od kada je sklopljen mir. Koliko je od tada prolo, sedamnaest, osamnaest godina, od kada je prsten kraljevske rune vra en u Kulu kraljeva u Hevnoru? Stvari su tada krenule nabolje, ali kratko je potrajalo, i sada je gore no ikada. Dolo je vreme da na presto Zemljomorja ponovo zasedne kralj, da donese Znak mira. Ljudi su umorni od ratova, pohara, trgovaca koji precenjuju svoju robu, kneeva koji udaraju prevelike namete i sve te zbrke koja poti e od mo i kojom niko ne upravlja. Rouk predvodi, ali ne moe da vlada. Ovde je ravnotea, ali mo treba da bude rukama kralja." Kocka je sada govorio sa velikim zanimanjem, zaboravivi na glupiranje, te je kona no uspeo da privu e Arenovu panju. "Enlad je bogata i mirna zemlja", re e on lagano. "Nikada se nije uputao u sli ne sukobe. uli smo za nevolje koje su snale druge zemlje. Ali na prestolu u Hevnoru nije bilo kralja jo od
Maharionove smrti: osam stotina godina. Da li bi sve te zemlje odista prihvatile kralja?" "Ako bi doao u miru i bio jak: ako Rouk i Hevnor priznaju njegovo pravo na presto." "A postoji i proro anstvo koje mora biti ispunjeno, zar ne? Maharion je kazao da naredni kralj mora biti mag." "Veliki majstor Poezije je iz Hevnora i zanimaju ga te stvari, te se tako ve tri godine trudi da nam ove re i utuvi u glavu. Maharion je kazao: Nasledi e moj presto onaj koji bude, iv proao kroz zemlju tame i stigao na udaljene obale dana." "to e re i, mora biti mag." "Da, poto samo kakav vra ili mag mogu oti i me u mrtve u zemlju tame i vratiti se iz nje. Mada je oni ne prelaze. Bar uvek o njoj govore kao da ima samo jednu granicu iza koje nema kraja. A ta su daleke obale dana? Ali tako glasi proro anstvo poslednjeg kralja, pa e se jednog dana i roditi neko ko e ga ispuniti. Rouk e ga prepoznati, a flote, vojske i narodi e mu svi zajedno pri i. Tada e ponovo u sreditu sveta, u Kuli kraljeva u Hevnoru boraviti veli anstvo. Takvome bih priao; sluio bih istinskog kralja svim srcem i svim ume em koje posedujem", re e Kocka, a onda se nasmeja i slegnu ramenima, da Aren ne bi pomislio kako je govorio suvie ose ajno. Ali Aren ga je posmatrao prijateljski, razmiljaju i: "On bi prema kralju ose ao isto ono to ja ose am prema Arhimagu." Naglas re e: "Kralju bi bili potrebni ljudi kao to si ti." Stajali su tako, svaki prebiraju i po vlastitim mislima, pa ipak zajedno, dok se u Velikom zdanju iza njih nije oglasio gong. "Evo!" re e Kocka. "Ve eras je na redu le a i supa od luka. Hajdemo." "U inilo mi se da si kazao kako se ovde ne kuva", primeti Aren i dalje poluodsutan, krenuvi za njim. "Oh, ponekad skuvaju... grekom..." Nikakva magija nije umeala svoje prste u ve eru, ve samo dosta opipljivog. Posle ve ere izili su i uputili se preko polja kroz blago plavetnilo pove erja. "Ovo je Okruglo brdo Knol", re e Kocka, kada po ee da se uspinju uz jedno zaobljeno brdo. Trava puna rose trala im se od noge, a u podnoju brda, pored mo varnog Tvilburna nalazio se hor malih aba koje su pozdravljale prve tople dane i skra enje zvezdanih no i. Sve okolno tlo odisalo je nekim tajanstvom. Kocka blago re e: "Ovo brdo je prvo izronilo iz mora, kada je izgovorena Prva re ." "I ono e poslednje potonuti, kada sve stvari budu ra lanjene", dodade Aren. "to zna i da je bezbedno boraviti na njemu", re e Kocka drhte i od strahopotovanja; a onda iznenada zastraeno povika: "Pogledaj! Gaj!" Na tlu, juno od Knola pojavila se velika svetlost, kao da je iziao mesec, ali srpasti mesec ve je plovio ka zapadu preko vrha brda; to je zra enje bilo treperavo, poput kretanja li a na vetru. "ta je to?" "Dolazi iz Gaja... mora da se tamo nalaze Veliki majstori. kau da je isto tako plamtelo, kao da je mese ina, cele no i, kada su se pre pet godina sastali da izaberu Arhimaga. Ali zato su se sada sastali? Da nije zbog vesti koje si doneo?" "Moe biti", odvrati Aren. Kocka koji je bio uzbu en i nesiguran, eleo je da se vrati u Veliko zdanje da uje glasine o tome ta je ve e Velikih majstora predskazalo. Aren po e s njim, ali esto se osvrtao da vidi to udno zra enje, sve dok ga padina nije zaklonila i dok nisu ostali samo mlad mesec i prole ne zvezde. Ostavi sam u mra noj kamenoj eliji koja mu je dodeljena za spavaonicu, Aren je leao otvorenih o iju. Celog ivota je spavao na krevetu, pokriven mekim krznima; ak i na galiji sa dvadeset vesala na kojoj je doao sa Enlada obezbedili su mladom kneevi u vie udobnosti nego ovde... slamaricu prostrtu na kamenom podu i iscepano filcano ebe. Ali on nita od toga nije prime ivao. "Nalazim se u sreditu sveta", razmiljao je. "Veliki majstori razgovaraju na svetom mestu. ta e u initi? Ho e li istkati neku veliku magiju da bi spasli magiju uopte? Da li je mogu e da arobnjatvo odumire u svetu? Postoji li
opasnost koja ak preti i Rouku? Osta u ovde. Ne u se vratiti ku i. Radije u istiti njegovu sobu nego biti kneevi u Enladu. Ho e li mi dopustiti da ostanem kao egrt? Ali moda vie niko ne e podu avati vetinu vra anja, niko vie ne e u iti prava imena stvari. moj otac poseduje dar za izvo enje vradbina, ali ne i ja; moda on odista izumire sa ovog sveta. Ipak u ostati u njegovoj blizini, pa ak i ako izgubi svu mo i vetinu. ak i ako ga nikada ne vidim. ak i ako mi nikada vie ne uputi nijednu re ." Ali njegova iva mata brzo pre e preko toga, tako da je ve u narednom trenutku video sebe jo jednom licem u lice sa Arhimagom u dvoritu ispod oskorue, nebo je bilo mra no, drvo bez li a, a fontana nije uborila; govorio je: "Gospodaru, oluja se stutila na nas, ali ja u ostati pored vas da vam sluim", i Arhimag mu se osmehnuo... ali tu ga mata izdade, jer jo nije video to tamno lice kako se smei. Ujutro je ustao sa ose anjem da je prethodnog dana bio de ak, a tog jutra odrastao mukaraca. Bio je spreman na sve. Ali kada je do toga dolo, ostao je da stoji otvorenih usta. "Arhimag eli da razgovara s vama, kneevi u Arene", re e mladi egrt stoje i na pragu njegove elije, sa eka trenutak i pobee pre no to je Aren uspeo da se sabere i odgovori. Krenuo je niz stepenite kule, kroz kamene hodnike prema Dvoritu Fontane, ne znaju i kuda da po e. U hodniku ga srete jedan starac, smee i se tako jako da su mu se duboke bore sputale niz obraze od nosa do brade: bio je to onaj isti koga je ju e sreo na vratima Velikog zdanja, kada je stigao iz luke i koji je od njega zahtevao da mu kae svoje pravo ime pre no to u e. "Po i onuda", re e Veliki majstor uvar kapije. Dvorane i prolazi u ovom delu zdanja bili su tihi, u njima nije bilo guve i vike de aka koji su naseljavali ostale delove. Ovde se ose ala velika starost zidova. arolija kojom su drevni kamenovi bili poloeni i zati eni ovde je bila o igledna. Na zidovima su povremeno bile urezane rune, duboko urezane, a neke ura ene u srebru. Aren je rune hardijskog jezika nau io od oca, ali nijednu od ovih nije znao, mada mu se inilo da neke od njih sadre zna enje koje je gotovo mogao da prepozna, ili koje je nekada znao, ali sada nije mogao da ga se seti. "Stigao si, mom e", re e uvar kapije, koji nije vodio ra una o titulama kao to su gospodar ili kneevi . Aren po e za njim u neku duga ku, nisku odaju, na ijem je jednom kraju gorela vatra u kamenom ognjitu i njeni se plamenovi odslikavali u hrastovom podu, a sa druge strane zailjeni prozori proputali hladno u, meku svetlost magle. Ispred ognjita stajal je skupina mukaraca. Svi se zagledae u njega kada je uao, ali od svih njih on je video samo jednoga, Arhimaga. On zastade i pokloni se, te ostade nemo da stoji. "Ovo su, Arene, Veliki majstori Rouka", re e Arhimag, "sedmorica od devetorice. Veliki majstor Ustrojstva ne e da napusti Gaj, a Veliki majstor Imenovanja nalazi se u svojoj kuli, trideset milja severno odavde. Svi oni znaju zato si ovde.Gospodo, ovo je Moredov sin." Aren ne oseti nikakav ponos kada u tu re enicu, ve samo neku vrstu straha. Ponosio se svojim poreklom, ali sebe je video samo kao naslednika kneeva, jednog iz Ku e Enlada. Mored, od koga je ta Ku a poticala, bio je mrtav ve dve hiljade godina. Njegova su dela ula u legende, i to ne od ovih dana. Kao da ga je Arhimag upravo oslovio kao sina mita, naslednikom snova. Nije se usu ivao da podigne pogled prema licima osmorice maga. Zurio je u gvo em opto en vrh Arhimagova tapa, i osetio kako mu krv dobuje u uima. "Do i, hajde da doru kujemo zajedno", re e Arhimag i povede ih do stola postavljenog ispod prozora. Bilo je mleka, gorkog piva, hleba, sveeg maslaca i sira. Aren sede sa njima i po e da jede. Ceo ivot proveo je me u plemi ima, zemljoposednicima, bogatim trgovcima. Dvor njegova oca u Berili bio ih je pun: onih koji su mnogo posedovali, koji su mnogo kupovali i prodavali, onih koji su bili bogati zemaljskim dobrima. Ti su jeli meso, pili vino i glasno razgovarali; mnogi su raspravljali, mnogi laskali, ve ina traila neto za sebe. Iako je bio mlad, Aren je ve dosta nau io o ponaanju i preruavanju ove anstva. Ali nikada jo nije boravio me u ljudima kao to su bili ovi. Jeli su hleb, malo govorili, a lica su im bila spokojna. Ako su i traili neto, to nije bilo za sebe. A ipak su to bili veoma mo ni ljudi: Aren je i to shvatio.
Jastreb Arhimag sedeo je na elu stola i inilo se da slua ono o emu se govorilo, ali oko njega je ipak vladala tiina i niko mu se nije obra ao. I Arena su ostavili na miru, tako da je imao vrmena da se povrati. Levo od njega sedeo je uvar kapije, a desno jedan sedokosi ovek ljubaznog lica,koji mu se kona no obrati: "Mi smo zemljaci, kneevi u Arene. Ja sam ro en u isto nom delu Enlada, pored ume Aol." "Bio sam u lovu u toj umi", odvrati Aren, te njih dvojica malo popri ae o umama i gradovima ostrva Mitova, i Aren se malo smiri prisetivi se doma. Kada su zavrili sa obedom, ponovo se okupie oko ognjita; neki su posedali, a neki su ostali da stoje, a onda nastupi kratak muk. "Prole no i", po e Arhimag, "okupili smo se da se posavetujemo. Dugo smo razgovarali, ali nismo doli ni do kakvog reenja. elim da i sada, pri dnevnoj svetlosti, ujem od vas da li ostajete pri onome to ste rekli sino , ili to pobijate." "To to nismo doli ni do kakvog zaklju ka", primeti Veliki majstor Travarstva, zdepast, tamnoputi ovek mirnog pogleda, "ve samo po sebi predstavlja nekakav zaklju ak. U Gaju se nalaze ustrojstva; ali mi tamo nismo nali nita do rasprave." "Samo zato to nismo uspeli jasno da sagledamo ustrojstvo", primeti sedokosi mag iz Enlada, Veliki majstor Pretvaranja. "Malo toga znamo. Glasine sa Vatorta; vesti iz Enlada. udne vesti koje treba proveriti. Ali ne treba izazivati kod ljudi strah koji se zasniva na tako klimavim nogama. Naa mo nije ugroena zato to je nekolicina arobnjaka zaboravila svoje arolije." "To i ja tvrdim", javi se mravi mukarac otra pogleda, Veliki majstor Vetrume a. "Zar smo izgubili neku od naih mo i? Zar je drve e u Gaju prestalo da raste i lista? Zar nebeske oluje ne sluaju naa nare enja? Ko moe da strahuje za arobnja ke sposobnosti, koje su najstarije od svih ovekovih sposobnosti?" "Niko", odvrati Veliki majstor Prizivanja, duboka glasa i visok, mlad, tamnog i plemenitog lica, "nijedan ovek, nikakva mo , nisu u stanju da zatome arobnjatvo ili zatakaju re i mo i. Jer to su re i samog Stvaranja i onaj ko bi bio u stanju da ih u utka, mogao bi i da ra ini svet." "Tako je, a taj koji bi to mogao ne bi se nalazio ni na Vatortu ni na Narveduenu", dodade Veliki majstor Pretvaranja. "Nalazi bi se ovde kod kapija Rouka i smak sveta bio bi na pomolu! Dotle jo nismo stigli." "Pa ipak neto nije u redu", javi se jedan novi glas, i svi se zagledae u njega: uvu enih prsa, krupan poput hrastovog bureta, sedeo je pored vatre, a iz njegova grla dopre glas blag i istinit poput odjeka velikog zvona. bio je to Veliki majstor Poezije. "Gde je kralj koji bi trebalo da se nalazi u Hevnoru? Rouk nije sredite sveta. To je ona kula na kojoj stoji ma Eret-Akbe, u kojoj se nalazi presto Seriada od Akambara, od Mahariona.Ve osam stotina godina je sredite sveta prazno! Imamo krunu ali ne i kralja koji bi je poneo. Vra ena nam je izgubljena runa, kraljevska runa, runa mira, ali da li vlada mir? Neka na presto zasedne kralj i ima emo mir, pa e ak i u najudaljenijim Prostranstvima arobnjaci upranjavati svoje ume e neoptere ena uma, vlada e red i za sve e stvari postojati pravo vreme." "Tako je", sloi se Veliki majstor Rukovetina, jedan slabaan, hitar ovek, skromna dranja, ali jasnog i pametnog pogleda. "Uz tebe sam u itelju Poezije. Kakvo udo to je arobnjatvo zastranilo, kada je i sve ostalo zastranilo? Ako celo stado odluta, ho e li naa crna ovca ostati u toru?" uvar kapije se na te re i nasmeja, ali nita ne re e. "Zna i, niko od vas", javi se Arhimag, "ne smatra da se deava neto neuobi ajeno; ili ako se ve i deava, onda je to stvar u tome da naim zemljama nema ko da upravlja ili da se njima loe upravlja, te su stoga sve ovekove umetnosti i vetine zapostavljene. to se toga ti e, slaem se s vama. Moramo se oslanjati na glasine, zato to je Jug izgubljen za prijateljsku trgovinu; ko je dobio bilo kakvu pouzdanu vest iz Zapadnog Prostranstva, osim ove iz Narveduena? Da brodovi odlaze i vra aju se bezbedno kao u stara vremena, da su kopna Zemljomorja vrsto povezana, znali bismo kako stvari stoje u udaljenim mestima, te bismo mogli i da neto preduzmemo. Mislim da bismo preduzeli! Jer, gospodo moja, knez Enlada nam poru uje da je izvode i aroliju izgovorio re i Stvaranja,
ali nije bio svestan njihovog zna enja dok ih je izgovarao; Veliki majstor Ustrojstva kae da u korenima vlada strah i iz njega se ne moe nita vie izvu i: zar to nije dovoljno za uznemirenost? U po etku oluje, na obzorju moemo primetiti samo kakav mali oblak." "Ti si sklon mra nim mislima, Jastrebe", primeti uvar kapije. "Oduvek si bio. Kai nam ta misli da nije u redu." "Ne znam. Mo slabi. vlada oskudica reenosti. Sunce slabi. Ose am, gospodo... ose am kao da smo svi mi koji smo se ovde okupili da razgovaramo, smrtno ranjeni, i da dok u nedogled vodimo razgovore iz naih vena lagano isti e krv..." "I ti e ustati i po i neto da preduzme." "Ho u", odvrati Arhimag. "Pa", po e uvar kapije, "mogu li sove spre iti sokola da poleti?" "Ali kuda bi mogao da po e?" upita Veliki majstor Pretvaranja, a Veliki majstor Poezije mu odgovori: "Da prona e naeg kralja i dovede ga na presto!" Arhimag prodorno pogleda u itelja Poezije, ali samo re e: "Po i u tamo gde ima nevolja." "Na jug ili na zapad", javi se Veliki majstor Vetroume a. "I na sever i istok ako bude potrebe", odvrati mu uvar kapije. "Ali potrebni ste ovde, gospodaru", re e Veliki majstor Pretvaranja. "Zar ne bi bilo mudrije ostati ovde, gde je magija jaka, i slue i se svojim ume em prona i u emu se sastoji to zlo ili nered, nego naslepo traiti me u neprijateljski raspoloenim narodima i po nepoznatim morima?" "Moja vetina mi nije ni od kakve koristi", re e Arhimag. Neto u njegovom glasu natera ih sve da se potpuno sabrano i sa nelagodno u zagledaju u njega. "Ja sam Upravitelj Rouka. ne odlazim sa Rouka laka srca. Voleo bih da smo doli do istog zaklju ka; ali tome se ne moemo nadati. Odluku moram sam doneti: moram po i." "Pokoravamo se toj odluci", re e Veliki majstor Prizivanja. "Po i u sam. Vi sa injavate ve e Rouka, a ve e mora ostati na okupu. Ipak u nekoga povesti, ako bude hteo da po e." On pogleda u Arena. "Ju e si mi ponudio svoje usluge. Prole no i je Veliki majstor Ustrojstva rekao: 'Nijedan ovek ne dospeva slu ajno na obale Rouka. Niti je Moredov sin slu ajno ovog puta bio glasnikm.' Cele no i nije imao nita vie da nam kae. Stoga te pitam, Arene, ho e li po i sa mnom?" "Ho u, gospodaru", odvrati Aren suva grla. "Knez, tvoj otac, sigurno ne bi dozvolio da se izloi tolikoj opasnosti", primeti Veliki majstor Pretvaranja pomalo otro, a zatim se obrati Arhimagu: "Momak je mlad i nije obu eni vra ." "Imam dovoljno godina i arolija za obojicu", odvrati Jastreb suvim glasom. "Arene, kako stvari stoje s tvojim ocem?" "Dopustio bi mi da po em." "Otkud zna?" upita ga Veliki majstor Prizivanja. Aren nije znao gde to treba da po e, niti kada, niti zato. Zbunili su ga i doveli u nepriliku ovi ozbiljni, poteni, uasni ljudi. Da je imao vremena da razmisli ne bi bio u stanju nita da odgovori. Ali nije imao vremena za razmiljanje; Arhimag ga je upitao: "Ho e li po i sa mnom?" "Pre no to me je otac poslao ovamo rekao mi je: 'Plaim se da svetu prete mra na vremena, vremena puna opasnosti. Stoga aljem tebe radije od bilo kog drugog glasnika, jer si u stanju da proceni da li treba da traimo pomo od ostrva Mudrih po ovom pitanju, ili da im ponudimo pomo Enlada. I tako ako sam potreban, zato sam i ovde." Tada je prvi put ugledao osmeh na Arhimagovom licu. Iako kratak, taj je osmeh bio krajnje prijatan. "Vidite?" upita on sedmoricu maga. "Mogu li godine ili arobnjatvo ita ovome dodati?" Aren je ose ao da ga gledaju sa odobravanjem, ali i sa izvesnom dozom zamiljenosti i nesigurnosti. Prvi progovori Veliki majstor Prizivanja, ije su izvijene obrve sada bile ispravljene i davale mu namrten izgled: "Ne razumem, gospodaru. Jasno mi je zato eli da po e. Ovde si zatvoren ve pet godina. Ali ranije si uvek bio sam; uvek si putovao sam. Zato sada trai saputnika?"
"Nikada ranije mi pomo nije bila potrebna", odvrati Jastreb, sa izvesnom primesom pretnje ili ironije u glasu. "A pronaao sam pristalog saputnika." Oko njega se irila neka opasnost, tako da mu visoki Majstor Prizivanja nije postavio vie nijedno pitanje, mada se i dalje mrtio. Ali sa svog sedita podigao se Veliki majstor Travarstva, mirnih crnih o iju, mudrih i strpljivih kao u vola, i ostao da stoji onako golem. "Po i, gospodaru", re e on, "i povedi momka. Poklanjamo ti sve svoje poverenje." Jedan po jedan nemo se sloie i ostali, te se po dvojica ili trojica udaljie, dok od njih sedmorice ne ostade samo Veliki majstor Prizivanja. "Jastrebe", po e on, "ne nameravam da dovodim u pitanje tvoju odluku. Samo ti kaem: ako si u pravu, ako postoji neravnotea i opasnost od velikog zla, onda ne e biti dovoljno otputovati samo do Vatorta, u Zapadno Prostranstvo ili na kraj sveta. Moe li povesti ovog saputnika tamo gde e moda morati da po e, da li je to pravo prema njemu?" Stajali su malo dalje od Arena, i Veliki majstor Prizivanja govorio je tiho, ali Arhimag otvoreno odvrati: "Pravo je." "Nisi mi rekao sve to zna", primeti majstor Prizivanja. "Kada bih jo neto znao, to bih ti i rekao. Nita ne znam. Ali mnogo toga naga am." "Dopusti da po em s tobom." "Neko mora da uva kapije." "To radi uvar kapije." "Ne samo kapije Rouka. Ostani ovde. Ostani ovde i prati izlaske sunca kako bi video da li e biti jarko i motri na kameni zid da bi video ko ga prelazi i na koju stranu su im lica okrenuta. Postoji raspuklina, Torione, pukotina, rana, nju idem da potraim. Ako se ja izgubim, moda e je ti prona i. Ali sa ekaj. Nare ujem ti da me sa eka." Sada je govorio Prastarim Govorom, jezikom Stvaranja, na kome se bacaju sve prave ini, o kome zavise sva velika magijska dela; ali njime se retko razgovara, to ine samo zmajevi. Veliki majstor Prizivanja ne nastavi raspravu niti mu uputi bilo kakvu daljnju primedbu, ve se s visine pokloni i Arhimagu i Arenu i ode. Vatra je pucketala u ognjitu. to je bio jedini zvuk. S druge strane prozora pritiskala je bezobli na i nejasna magla. Arhimag je zurio u plamenove, kao da je zaboravio na Arenovo prisustvo. de ak je stajao na izvesnoj udaljenosti od ognjita ne znaju i da li treba da se udalji ili da sa eka da bude otputen, neodlu an i pomalo tuan, osetivi se ponovo poput kakve si une prilike u mra nom, beskrajnom,zbunjuju em prostoru. "Prvo emo po i do Grada Horta", re e Jastreb, okrenuvi le a vatri. "Tamo se gomilaju vesti iz celog Junog Prostranstva, te tamo moemo nai i na kakav trag. Tvoj brod jo eka u luci. Razgovaraj sa kapetanom; neka odnese poruku tvome ocu. Mislim da bi trebalo da krenemo to je pre mogu e. Sutra u zoru. Budi kod stepenita koje vodi u ku icu za amce." "Gospodaru..." Glas ga na trenutak izdade. "ta vi to traite?" "Ne znam, Arene." "Onda... " "Kako u onda da traim? Ni to ne znam. Moda e ono potraiti mene." On se kratko nasmei Arenu, ali lice mu je i dalje bilo kao od elika na sivoj svetlosti koja je dopirala kroz prozore. "Gospodaru", po e Aren, a glas mu je sada bio postojan, "istina je da poti em iz loze Moreda, ako se moe slediti jedna tako stara loza. I ako mi se ukae prilika da vam sluim smatra u to najve om prilikom i a u u svom ivotu, i nema ni ega to bih radije inio. Ali plaim se da me vi grekom smatrate vrednijim nego to jesam." "Moda", odvrati Arhimag. "Ne posedujem nikakav veliki dar niti vetinu. Umem da baratam kratkim i duga kim ma em. Umem da upravljam amcem. Znam dvorske plesove i seoske igre. Umem da smirim sva u me u dvoranima. Umem da se rvem. Slab sam strelac, ali sam vet u prebacivanju lopte preko mree. Lepo pevam, sviram harfu i lutnju. I to je sve. Nita vie ne znam. Od kakve u vam koristi biti? Veliki majstor Prizivanja je u pravu..."
"Ah, primetio si, zar ne? Ljubomoran je. Trai da mu se prizna pravo prvenstva zbog due vernosti." "I ve e vetine, gospodaru." "Zna i ti bi vie voleo da on po e sa mnom, a ti da ostane?" "To ne! Ali plaim se..." " ega se plai?" De akove o i se napunie suzama. "Da vas ne izneverim", odvrati on. Arhimag se ponovo okrete ka vatri. "Sedi, Arene", re e on, i de ak pri e kamenom seditu u uglu ognjita. "Nisam se prevario i pomislio da si vra , ratnik ili bilo ta ve izgra eno. Ne znam ta si, mada mi je drago to sam saznao da ume da upravlja amcem... ta e postati, to niko ne zna. Ali ovo znam zasigurno: ti si Moredov i Seriadov sin." Aren je utao. "To je ta no, gospodaru", kona no re e. "Ali..." Arhimag je utao tako da je morao da zavri re enicu: "Ali ja nisam Mored. Ja sam samo ja." "Ne ponosi se svojim poreklom?" "Da, ponosim se... jer sam zahvaljuju i njemu kneevi ; to podrazumeva odgovornost, neto na ta se ovek mora naviknuti.. ." Arhimag jednom otro klimnu. "Upravo sam na to mislio. Poricati prolost, zna i poricati budu nost. ovek ne kroji sam svoju sudbinu: on je prihvata ili pori e. Ako oskoruino korenje ne prodre duboko u zemlju, drvo ostaje bez kronje." Na te re i Aren podie zapanjeno pogled, jer njegovo pravo ime, Lebanen, bilo je ime za oskoruu. Ali Arhimag nije izgovorio njegovo ime. "Tvoje korenje je duboko", nastavi on. "Poseduje snagu i mora imati prostora, prostora za rast. Stoga ti nudim, umesto bezbednog povratka u Enlad, nesigurno putovanje sa neizvesnim krajem. Ne mora da po e. Na tebi je da izabere. Ali nudim ti da bira. Umoran sam od bezbednih mesta, krovova i zidova oko mene." On iznenada u uta, osvrnuvi se oko sebe pronicljivim o ima koje nita nisu videle. Aren primeti da je taj ovek strano uznemiren i to ga uplai. Ali strah podsti e veselost, tako da je on u tren oka odgovorio: "Gospodaru, izabrao sam da po em sa vama." Aren napusti Veliko zdanje sa ose anjem u enja u srcu i umu. Ube ivao je sebe da je sre an, ali sve mu se inilo da ta re ba nije bila najprikladnija. Ponavaljao je sebi kako je Arhimag rekao da je snaan, da je ovek ija je sudbina preodre ena, i da se ponosi tom hvalom; ali nije bio ponosan. Zato nije? Najmo niji vra na svetu mu je kazao: "Sutra emo isploviti prema ivici sudbine", a on je klimnuo i poao: zar ne bi trebalo da se ose a ponosnim zbog toga? Ali ipak nije. Ispunjavalo ga je jedino u enje. Spustio se niz strme, zavojite ulice Grada Tvila, pronaao kapetana broda kojim je doplovio, na keju, i rekao mu: "Sutra u isploviti sa Arhimagom u pravcu Vatorta i Junog Prostranstva. Reci knezu, mome ocu, da u se vratiti ku i u Berilu kada budem otputen iz ove slube." Kapetan broda bio je krajnje ozbiljan. Znao je kako je knez Enlada mogao do ekati donosioca ovakvih vesti. "Morate mi to, kneevi u, dati napismeno", re e on. Smatraju i da je to pravo, Aren pohita... ose ao je da sve mora istog asa obaviti. .. te prona e jednu udnu malu prodavnicu u kojoj kupi mastionicu, etkicu, i list meke hartije, debele kao filc; zatim pouri nazad prema keju, te se smesti u blizini broda i po e da pie roditeljima. Kada se setio majke dre i taj list papira i itaju i ta je napisao, obuze ga nemir. Bila je puna radosti, strpljiva, ali Aren je znao da je on glavni razlog njenog zadovoljstva, da ona ezne za njegovim brzim povratkom. Nije bilo na in da je utei zbog dugog odsustvovanja. Pismo koje je napisao bilo je krto i kratko. Potpisao ga je runom ma a, zape atio s malo katrana iz oblinjeg lonca za zatvaranje rupa, te predao kapetanu broda. A onda re e: "Stanite!", kao da je brod ve bio spreman da isplovi i otr a kaldrmisanom ulicom nazad do one male udne prodavnice. Pomu io se da je prona e, jer bilo je ne eg neodre enog u vezi s ulicama Tvila; gotovo da mu se inilo da su skretanja svaki put druga ija. Kona no je dospeo u pravu ulicu i sjurio se u radnju proavi ispod niti sa kuglicama od crvene gline koje su ukraavale ulazna vrata. Dok je kupovao mastilo i papir primetio je, na jednom posluavniku sa kop ama i broevima, srebrni bro u obliku divlje rue; a njegova se majka zvala Rua. "Kupi u ovaj", re e on na svoj uurbani, kneevski na in.
"Drevni rad u srebru s ostrva O. Vidim da ste poznavalac starih vetina", re e vlasnik radnje, posmataju i drku Arenova ma a koja nije bila lepa. " etiri belokosna nov i a." Aren plati tu prili no visoku cenu ne prave i pitanje; imao je u nov aniku dosta belokosnih kovanica koje su sluile kao novac na Unutranjem kopnu. Bio je zadovoljan to se setio da majci kupi poklon; uivao je i u samom inu kupovanja; kada je iziao iz radnje spustio je aku na bal ak ma a, epure i se. Otac mu je dao taj ma ve e uo i polaska iz Enlada. Primio ga je sve ano i nosio ga je kao da mu je dunost da ga nosi, ak i na brodu. Bio je ponosan na njegovu teinu koju je ose ao na boku, na teinu njegove velike starosti koja je pritiskala njegov duh. Jer to je bio Seriadov ma , a Seriad je bio sin Moreda i Elfaran; na svetu nije bilo starijeg sem ma a Eret-Akbe koji je bio postavljen na vrh Kule kraljeva u Hevnoru. Seriadov ma nikada nije bio odloen ili spreman, ve samo noen; pa ipak, vekovi na njemu nisu ostavili traga, njegova mo nije bila nita manja, jer je bio iskovan pomo u velike arolije. U njegovom istorijatu se navodi da nikada nije izvu en, niti se moe izvu i, sem kada je u pitanju spasavanje ivota. Jer nikakav cilj krvave poude, osvete ili udnje, u nijednom ratu radi dobiti, ne bi dozvolio da se on upotrebi. Po njemu, tom velikom blagu njegove porodice, Aren je dobio svoje svakodnevno ime: dok je bio dete zvali su ga Arendek: Ma i . On jo nije upotrebio taj ma , nije ni njegov otac, niti njegov deda. Ve dugo je u Enladu vladao mir. A sada, na ulicama ovog udnog grada ostrva vra eva, drka ma a mu se u ini udna kada je dodirnu. udno je leala u njegovoj ruci i bila je hladna. Onako teak, ma ga je ometao u hodu, vukao se za njim. u enje koje je ose ao nije ga naputalo, ali se ohladilo. Vratio se na kej i predao bro kapetanu broda da ga odnese njegovoj majci, te mu zaeleo sre an put i bezbedan povratak ku i. Okrenuvi se od njega, navukao je ogrta preko korica ma a u kome se nalazilo to staro, nepovodljivo oruje, ta smrtonosna stvar koju je nasledio. Vie mu nije bilo de epurenja. "ta ja to inim?" upita sam sebe dok se peo uskim putem, ne ure i vie, ka utvr enom Velikom zdanju iznad grada. "Kako to da nisam poao ku i? Zato tragam za ne im to ne razumem, sa ovekom koga ne poznajem?" Nije umeo da odgovori na pitanja koja je sam sebi postavljao. 3. GRAD HORT U tami pred svitanje Aren navu e ode u koju su mu dali, mornarski ogrta , dosta iznoen ali ist, te pohita kroz utihle dvorane Velikog zdanja ka isto nim vratima, izrezbarenim od roga i zmajevskog zuba. uvar kapije ga propusti kroz njih i pokaza mu kojim putem treba da krene, sa jedva vidljivim osmehom na usnama. On krenu najgornjom ulicom grada, a zatim stazom koja je vodila nizbrdo ka ku icama za amce koje su pripadali koli, a nalazile se pore ane juno du obale, u zalivu, gledano u odnosu na tvilske dokove. Jedva je razaznavao put. Drve e, krovovi, brda nabubrela od nejasnih izraslina, sve se gubilo u tami; mra ni vazduh bio je potpuno miran i veoma hladan; sve je mirovalo, dralo se povu eno i zatamnjeno. Samo se nad tamnim morem na istoku protezala jedna slaba, jasna pruga: obzorje, koje se tog asa okrenulo ka nevidljivom suncu. On stie do stepenita koje je vodilo do ku ice za amce. Tamo nije bilo nikoga, nita se nije pomeralo. Nije mu bilo hladno u glomaznom mornarskom kaputu i vunenoj kapi, ali ipak je drhtao, stoje i na kamenim stepenicama u tami, ekaju i. Ku ice za amce su se, onako crne, izdizale iznad vode, a onda iznenada iz njih dopre neki prigueni, upalj zvuk, prodorno kucanje, koje se ponovi tri puta. Arenu se kosa die na glavi. Jedna duga ka senka kliznu tiho napolje na vodu. Bio je to amac koji je meko nastavio da plovi prema doku. Aren potr a niz stepenice do doka i usko i u amac. "Prihvati kormilo", re e Arhimag, koga jevideo samo kao okretnu senku na pramcu, "Dri ga u tom poloaju dok ne razvijem jedro." Ve su bili isplovili, jedro se irilo sa jarbola poput kakvog belog krila, hvataju i sve ja e svetlost. "Gle, zapadni vetar koji e nas spasti veslanja do izlaska iz zaliva, to je, nema sumnje, oprotajni poklon Velikog
majstora Vetroume a. Pazi mom e, ovim amcem se veoma lako upravlja! Zna i tako. Zapadni vetar i vedra zora za prole nu ravnodnevnicu." "Je li ovo Dalekovidi?" Aren je iz pesama i pri a uo za Arhimagov amac. "Aha", odvrati ovaj, posluju i oko konopaca. amac se propinjao i evrdao na sve ja em vetru; Aren stisnu zube i pokua da ga smiri. "Njime se odista lako upravlja, ali je pomalo samovoljan, gospodaru." Arhimag se nasmeja. "Pusti mu na volju; mudar je. uj, Arene", po e on, pa zastade kleknuvi na klupicu i zagledavi se u Arena, "sada nisam ni iji gospodar, niti si ti kneevi . Ja sam trgovac po imenu Soko, a ti si moj ne ak, koji sa mnom putuje da upozna mora, po imenu Aren; dolazimo sa Enlada. Iz kog grada? Nekog velikog, u slu aju da sretnemo nekog iz istog mesta." "Moe li Temer, na junoj obali? Oni trguju po svim Prostranastvima." Arhimag klimnu. "Ali", po e oprezno Aren, "naglasak vam ba nije enladski." "Znam. Imam gontski naglasak", re e njegov saputnik i nasmeja se, pogledavi prema istoku na kome se sve vie razdanjivalo. "Ali mislim da mogu od tebe pozajmiti ono to mi je potrebno. Zna i stigli smo iz temera naim amcem Delfinom, a ja nisam ni gospodar, ni mag, ni Jastreb, ve ... kako se ono zovem?" "Soko, gospodaru." Aren se ugrize za jezik. "Potrebna ti je veba, ne a e", re e Arhimag. "Samo veba. Nikada nisi bio nita drugo do kneevi . Dok sam ja bio mnogo toga, a poslednja moja uloga, u kojoj sam moda bio najslabiji, bila je uloga Arhimaga... Uputili smo se na jug u potrazi za alemkamenom, onom plavom bezvrednom materijom od koje prave talismane. Znam da je na ceni u Enladu. Prave od njega talismane protiv reume, i aenja, uko enih vratova i govornih mana." Aren se posle jednog trenutka nasmeja, i upravo kada je podigao glavu, amac se prope na jednom duga kom talasu i on ugleda obod sunca naspram ivice okeana, iznenadni zlatni blesak ispred njih. Jastreb je stajao sa akom poloenom na jarbol, jer mali je brodi poskakivao na nemirnim talasima, licem okrenut prema suncu koje je izlazilo, tog dana prole nog ekvinocija, i on zapeva. Aren nije znao Prastari govor, jezik vra eva i zmajeva, ali osetio je da iz tih re i izbija hvala i radost, ritam je bio nalik na ritam kakve kora nice, poput smenjivanja plime i oseke ili ravnotee dana i no i koji bez prestanka slede jedno posle drugog. Galebovi su kretali na vetru, a obale tvilskog zaliva promicale su levo i desno od njih, dok na kraju, noeni dugim talasima punim svetlosti, ne zaplovie u Unutranje more. Putovanje od Rouka do Grada Horta ne traje dugo, ali oni su tri no i proveli na moru. Arhimagu se urilo da krene, ali kada se jednom otisnuo, bio je vie nego strpljiv. im su se nali van domaaja za arenog vremena oko Rouka, vetar po e da duva protiv njih, ali on ne dozva magijski vetar u njihovo jedro, to je mogao da u ini i bilo koji vra -vremena; umesto toga, on je mnoge asove utroio da Arena nau i kako da upravlja amcem pri snanom pram anom vetru, na moru punom stena isto no od Isela. Druge no i koju su proveli napolju po ela je da pada kia, hladna martovska kia, ali on ne izgovori nikakvu aroliju da je odvrati od njih. Naredne no i, dok su leali neposredno pred ulazom u Luku Hort u mirnoj, hladnoj, maglovitoj tami, Aren je razmiljao o ovome i odjednom shvatio da za ovo kratko vreme koliko poznaje Arhimaga, ovaj jo nijednom nije posegao za magijom. Bio je nenadmaan mornar. U tri dana plovidbe s njim Aren je nau io vie nego tokom deset godina vozikanja amcem i trkanja u Zalivu Berile. A mag i mornar su dosta bliski jedan drugom; obojica koriste mo i neba i mora i pokoravaju snane vetrove tako da im ovi slue, pribliavaju i ono to je udaljeno. Arhimag ili Soko pomorski trgovac, izlazilo je uglavnom na isto. Bio je prili no utljiv ovek, mada savreno dobro udan. Nikakva Arenova nespretnost nije mogla da ga razbesni; bio je dobar saputnik; boljeg ne bi mogao da na e, razmiljao je Aren. Ali predavao bi se vlastitim mislima i onda bi
satima utao, a kada bi kona no progovorio glas bi mu zazvu ao nekako otro, i uopte ne bi prime ivao Arena iako bi mu pogled po ivao na njemu. To nije moglo da oslabi ljubav koju je de ak ose ao prema njemu, ali moda mu se zbog toga malo manje svi ao; bilo je pomalo strano. Moda je Jastreb to osetio, jer je te maglovite no i nadomak obale Vatorta po eo Arenu, dosta isprekidano, da pri a o sebi. "Ne elim sutra ponovo da odem me u ljude", re e on. "Pretvarao sam se da sam slobodan... da je u svetu sve u redu. Da nisam Arhimag, ak ni arobnjak. Da sam Soko iz Temera, bez ikakvih obaveza i privilegija, da nikome nita ne dugujem... On zastade pa onda posle izvesnog vremena nastavi. "Pokuaj paljivo da bira, Arene, kada bude morao. U mladosti sam morao da biram izme u ivota koji se sastoji od postojanja i ivota koji se sastoji od delenja. Usko io sam u ovaj drugi kao to aba ska e na muvu. Ali svako delo koje izvri, svaki tvoj in, vezuje te za sebe i za svoje posledice i tera te da stalno iznova dela. Tada se vrlo retko moe na i na nekom mestu, u nekom vremenu sli nom ovom, izme u dva ina, kada ti je dozvoljeno da se zaustavi i jednostavno postoji. Ili po ne da razmilja o tome ko si i ta si." Kakav je jedan ovakav ovek mogao da sumnja u to ko je i ta je? Verovao je da su sli ne sumnje primerene mladima, koji jo nita nisu u inili. amac se ljuljukao u velikoj, hladnoj tami. "Zato volim more", javi se Jastrebov glas iz tame. Aren ga je razumeo; ali njegove misli hrlile su napred, kao to su to inile ova tri dana i no i, ka onome za im su tragali, cilju njihovog puta. I poto je njegov saputnik kona no bio raspoloen za pri u, on upita: "Mislite li da emo u Gradu Hortu na i ono to traimo?" Jastreb odmahnu glavom, to je moglo da zna i ne, ali i da ne zna. "Da nije moda posredi neka poast, kuga, koja se iri sa kopna na kopno, desetkuju i useve, stada i ljudski duh?" "Poast predstavlja kretanje velike Ravnotee, samog Ravnoteja; ovo je neto drugo. Zaudara na zlo. Dok se ravnotea me u stvarima ponovo uspostavlja, u stanju smo da osetimo posledice toga, ali ne gubimo nadu i ne odri emo se vetina, ne zaboravljamo re i Stvaranja. Priroda nije neprirodna. Ovo nije uspostavaljanje ravnotee, ve njeno naruavanje. Postoji samo jedno stvorenje sposobno za tako neto." " ovek?" upita naga aju i Aren. "Mi ljudi." "Kako?" "Ako neizmerno udimo za ivotom." "Za ivotom? Ali ta ima loe u tome to neko eli da ivi? " "Nita. Ali kada eznemo da ovladamo ivotom... beskrajnim bogatstvom, nepobitnom sigurno u, besmrtno u... onda ta elja prerasta u pohlepu, a na kraju postaje zlo. Tada dolazi do naruavanja ravnotee u svetu, i unitavanje odnosi prevagu." Aren je malo razmiljao o ovome, a onda je kona no rekao: "Zna i vi smatrate da tragamo za nekim ovekom?" "Za ovekom i magom. Da, mislim da tragamo za jednim takvim." "Ali mislio sam, na osnovu onoga u ta su moj otac i moji u itelji bili ube eni, da velika dela arobnjatva zavise o Ravnotei, Ravnoteju, te se stoga ne mogu koristiti u zle svrhe." "O tome se", re e Jastreb nekako bezvoljno, "moe raspravljati. Beskrajne su rasprave maga... Svako kopno Zemljomorja zna za vetice koje bacaju ne iste ini, arobnjake koji koriste svoje vetine za sticanje bogatstva. Ali ima i vanijih stvari. Gospodar vatre, koji se trudio da ra ini tamu i zaustavi sunce u podne, bio je veliki mag; teko bi ga i Eret-Akbe pobedio. Moredov Neprijatelj bio je jo jedan od tih. Kad bi se on pojavio, celi gradovi bi pali ni ice pred njim; vojske su se borile na njegovoj strani. arolija koju je istkao protiv Moreda bila je tako mo na da se nije mogla ra initi ak ni kada je bio pogubljen, tako da je more progutalo ostrvo Soleu i sve na njemu. To su bili ljudi kojima su velika snaga i znanje sluili da ine zlo i hrane se njime. Da li se arobnjatvo koje slui onome to je dobro mora uvek pokazati ja im, to ne znamo. Nadajmo se da je tako."
Ako tamo gde o ekuje sigurnost, na e samo nadu, ose a e se nekako praznim. Aren oseti da ne eli da ostane na tim hladnim vrhovima. Posle izvesnog vremena, re e: "Mislim da shvatam zato kaete da su samo ljudi u stanju da ine zlo. ak su i ajkule nevine; one ubijaju zato to moraju." "To je razlog zbog koga nam se nita ne moe odupreti. Samo jedna stvar na svetu u stanju je da se odupre zlom oveku. A to je drugi ovek. U naoj sramoti nahodi se naa slava. Jedino na duh, koji je sposoban na zlo, sposoban je i da ga prevazi e." "Ali zmajevi", po e Aren. "Zar oni ne ine velika zla? Zar su oni nevini?" "Zmajevi su pohlepni, nezasitni, izdajice; nikog ne saaljevaju, prema nikom nemaju milosti. Ali da li su oni zli? Ko sam ja da sudim o delima zmajeva?... Mudriji su od ljudi. S njima stvari stoje kao i sa snovima, Arene. Mi ljudi sanjamo, bavimo se magijom, inimo dobro, inimo zlo. Zmajevi ne sanjaju. Oni sami su snovi. Oni se ne bave magijom; ona je njihova sutina, njihovo bi e. Oni nita ne ine; oni jesu." "U Serilonu", re e Aren, "Nalazi se koa Bar Ota, koga je ubio Keor, knez Enlada, pre tri stotine godina. Od tog dana nijedan se zmaj vie nije pojavio u Enladu. Video sam kou Bar Ota. Teka je poput gvo a i tako velika da bi, ako bi je rairili, prekrila ceo trg u Serilonu, bar tako kau. Zubi su duga ki kao moja podlaktica. A kau i da je Bar Ot bio mladi, jo neodrasli zmaj." "U tebi tinja elja", primeti Jastreb, "da vidi zmajeve." "Da." "Krv im je hladna i otrovna. Ne sme ih gledati u o i. Stariji su od ove anstva..." Trenutak je po utao, a onda nastavio: "Kada bih zaalio zbog svega to sam ikada u inio ili sve to zaboravio, ipak bih se se ao da sam jednom video zmajeve kako u sumrak plove na vetru iznad zapadnih ostrva; i bio bih zadovoljan." Tada obojica u utae, i vie se nije uo nikakav drugi zvuk do doaptavanja mora i amca, i svuda oko njih vladao je mrak. I onda kona no, tamo na dubokoj vodi, oni zaspae. U svetloj izmaglici jutra uplovie u Luku Hort, u kojoj je bilo blizu stotinu brodica, to usidrenih to onih koje su se spremale da isplove: ribarskih amaca, amaca na vesla, putni kih brodova, trgova kih brodova, dve galije sa po dvadeset vesala, jedna velika galija sa ezdeset vesala u loem stanju, i nekoliko vitkih, duga kih brodica sa visokim trouglastim jedrima, napravljenim da hvataju vazdune struje u viim predelima kada se na u u toplom mrtvomorju Junog Prostranstva. "Je li ono ratni brod?" upita Aren dok su prolazili pored jedne od galija sa dvadeset vesala, a njegov mu saputnik odvrati: "Njime se prevoze robovi, sude i po alkama za lance u spremitu. Prodaju ljude u Junom Prostranstvu." Aren je trenutak razmiljao o ovome, zatim ode do sanduka za opremu i iz njega izvadi ma koji je bio dobro umotao i odloio onog jutra kada su krenuli na put. Sada ga razmota; neodlu no je stajao, dre i obema rukama ma u koricama, sa kojih se klatio opasa . "Ne li i na ma kakvog pomorskog trgovca", re e on. "Korice su suvie fine." Jastreb, zaposlen oko kormila, samo ga okrznu pogledom. "Opai ga ako eli." "Mislio sam da bi bilo mudro." "to se ma eva ti e, taj je mudar", primeti njegov saputnik, budno motre i da se ne sudari s nekim, u prenatrpanoj luci. "nije li to ma koji ne pristaje da olako bude upotrebljen?" Aren klimnu. "Tako kau. Ipak je ubijao. Ubijao je ljude." On spusti pogled na vitki, izlizani bal ak. "On jeste, ali ja nisam. Ose am se kao budala zbog toga. Toliko je stariji od mene... pone u no", zavri on, ponovo umota ma i gurnu ga duboko u sanduk sa opremom. Na licu su mu se ogledala mnoga ose anja, a me u njima je najizraeniji bio bes. Jastreb nita ne re e, dok nije morao da ga upita: "Bi l' se prihvatio vesala, mom e? Po i emo do onog tamo keja pored stepenita."
Grad Hort, jedna od sedam velikih luka Arhipelaga, uzdizao se iz svog bu nog vodenog pro elja na padinama tri strma brda u vaaru boja. Ku e su bile od gline, obojene crveno, narandasto, uto, belo; krovovi su bili od purpurno crvenih crepova; rascvetano pendik drve e ispunjavalo je tamnim crvenilom gornje ulice. ivopisna, prugasta platna protezala su se od krova do krova, zaklanjaju i uska pija na mesta. Dokovi su bili obasjani suncem; ulice koje su se vra ale nazad od vodenog pro elja nalikovale su crnim prorezima punim senki, ljudi i buke. Kada su privezali amac, Jstreb pri e Arenu toboe da proveri vor i re e: "Arene, na Vatortu ima ljudi koji me jako dobro poznaju; zato me sad dobro pogledaj, kako bi me mogao kasnije prepoznati." Kada se uspravio, lice mu vie nije bilo u oiljcima. kosa mu je bila prili no seda; nos baburast i pomalo spljoten; a umesto tapa od tisovine njegove visine, nosio je palicu od slonova e, koju je sklonio u nedra. "Upoznaj se sa mnom", re e on Arenu uz iroki osmeh, a govorio je s enladskim naglaskom. "Zar nikad do sad nisi vid'o svog strica?" Aren je sretao vra eve na dvoru u Berili koji su menjali izgled kada su mimikom do aravali Dela Moredova, i znao je da je to samo privid; ostao je priseban i uspeo da prozbori: "Svakako, stri e Sokole!" Ali dok se mag poga ao sa lu kim straarem oko cene za ostavljanje i uvanje amca, Aren nije skidao pogled sa njega kako bi dobro upamtio njegov sadanji izgled. to je due gledao, taj ga je preobraaj sve vie mu io, umesto manje.Bio je suvie savren; ovo uopte nije bio Arhimag, to nije bio mudri vodi i vo a... uvar je traio mnogo novca, i Jastreb je gun ao dok mu je pla ao, a onda se udaljio sa Arenom, nastavivi da gun a. "Kakav ispit za moje strpljenje", re e on. "Morao sam da platim tom debeloguzom lopovu da uva moj amac! A samo pola arolije dvaput bi bolje obavilo taj posao! Eto to je cena preruavanja... Ah, zaboravio sam na svoj naglasak, je l' tako, ne a e?" Kora ali su pretrpanom, smrdljivom, arolikom ulicom prepunom radnjica tek neto ve ih od tezgi, iji su vlasnici stajali na vratima me u gomilama i nizovima lon arske robe, naglas hvale i lepotu i jeftino u svojih lonaca, pletene robe, eira, lopata, pribada a, nov anika, korpi, ara a, noeva, konopa, zavrtanja, krevetskih arava i svih mogu ih metalnih predmeta i tekstilne robe. "Je li vaar?" "A?" upita ovek spljotena nosa, povivi svoju posedelu glavu. "Je li vaar, stri e?" "Vaar? Ne, ne. Ovde je tako preko cele godine. Zadrite svoje kola i e od ribe, gospoja, ve sam doru kov'o!" A Aren je pokuavao da se otrese oveka sa posluavnikom na kome su bile male mesingane posude, i koji ga je pratio zavijaju i: "Kupi, probaj, lepi mladi gospodine, ne e te izneveriti, dah e ti biti sladak kao miris rua iz Numina, privu i e ti ene, probaj, mladi gospodaru mora, mladi kneevi u..." Sasvim iznenada Jastreb se stvori izme u Arena i torbara, rekavi: "Kakvi su to arobni napici?" "Nisu to arobni napici!" zacvile ovek i stade da se udaljava od njega. "Ne prodajem ja nikakve arobne napitke gospodaru-mora! Samo sirupe koji osveavaju dah posle pi a ili korena-hazije... samo sirupe, veliki knee!" Skupio se na poplo anom trotoaru, a posudice na posluavniku su egrtale i sudarale se; kada bi se nagnule, iz nekih bi iscurela po koja kap lepljive, rui aste ili purpurne te nosti, i prelila se preko ivice. Jastreb se bez re i okrenu i krenu dalje sa Arenom. uskoro se guva proredi, a radnje postae znatno siromanije; izbor robe koji se u njima mogao na i svodio se na aku savijenih eksera, slomljeni tu ak, i stari ealj za grebanje - izloene u ne em nalik na ku icu za pse. Arenu se to siromatvo gadilo manje od ostalog; na bogatom kraju ulice ose ao je da e se udaviti, da e ga uguiti stvari koje su bile na prodaju i glasovi koji su mu dovikivali da kupi, kupi. Zaprepastila ga je i torbareva snishodljivost. Setio se hladnih,
svetlih ulica svog severnog grada. Razmiljao je kako nijedan ovek u Berili ne bi tako puzao pred jednim strancem. "Ovo je ludi narod!" re e on. "Ovuda, ne a e", bilo je sve to mu je odgovorio njegov saputnik. Skrenue u jedan prolaz izme u visokih zidova ku a bez prozora, koje su se pruale du padine brda, pro oe kroz lu ni prolaz ukraen iscepanim stegovima, izi oe ponovo na suncem obasjan strmi trg, jo jednu pijacu pretrpanu tezgama i tandovima, sa mnotvom ljudi i muva. Oko ivica trga sedeo je i leao nepokretno na le ima veliki broj mukaraca i ena. Usta su im imala neku neobi nu crnu boju, kao da su u modricama, a oko usana su im se rojile i skupljale muve poput grozdova sasuenih ribizla. "Koliko ih je", za u Jastrebov glas, priguen i uurban, kao da je i on sam bio zaprepa en; ali kada ga je Aren pogledao ugledao je zatupasto, blago lice mornara trgovca Sokola, koga to kao da se uope nije ticalo. "ta je tim ljudima?" "Hazija. Umiruje i omamljuje, osloba a telo od uma. A um onda slobodno luta. Ali kada se vrati u telo trai jo vie hazije... enja raste, a ivot se skra uje, jer ta stvar je ist otrov. Prvo nastupa drhtavica, kasnije dolazi do uko enostim, a na kraju se umire." Aren se zagleda u enu koja je sedela le ima oslonjena o zagrejani zid; podigla je ruku kao da eli da otera muve sa licam, ali napravila je samo jedan isprekidani kruni pokret kroz vazduh kao da je u trenu potpuno zaboravila na ruku, pa je ova nastavila da se kre e jedino zahvaljuju i kakvom gr u ili drhtaju mii a. Taj gest je nalikovao bajanju lienom svake svesne namerem, aroliji bez zna enja. I Soko ju je bezizraajno posmatrao. "Hajdemo!" re e on. Povede ga zatim dalje preko pijace ka jednoj tezgi natkritoj gumiranim platnom. Pruge sun eve svetlosti, zelene, narandaste, limunute, grimizne, azurnoplave, padale su preko izloenih tkanina, aleva i pletenih opasa a, i poigravale su u bezbroj si unih ogledala koja su krasila uzdignutu, perjem zaki enu frizuru ene koja je prodavala tu robu. Bila je krupna i zapevala je dubokim glasom: "Svila, saten, platno, krzno, filc, vuna, runofilc sa Gonta, gaza sa Soula, svila sa Lorbanerija! Hej, vi Severnjaci, skinite svoje postavljene kapute; zar ne vidite da je sunce izgrejalo? Kako bi bilo da ponesete ovako neto ku i devojci u dalekom Hevnoru? Pogledajte samo, svila sa juga, nena poput krila vodenog konjica!"Odmotala je svojim spretnim rukama balu pau inaste svile, rui aste sa srebrnim nitima. "Ne, gospoja, nismo mi oenjeni kraljicama", re e Sokom, a ena zavrita: "U ta onda odevate svoje ene, u grubo platno? Tkaninu za jedra? Tvrdica koja ne e da kupi ni komad svile za jednu enu koja se smrzava na severnja kom snegu to se nikad ne topi! A ta kaete na ovaj gontijski runofilc, da je lake zagrejette za vreme zimskih no i!" Ona rasprostre preko pulta veliki kvadrat drap-sme e tkanine, istkane od svilaste dlake koza sa severnoisto nih ostrva. Tobonji trgovac isprui aku, opipa tkaninu, pa se nasmei. "Aha, zna i ti si Gontijac?" za u se ponovo onaj isti vritavi glas, a kada je prodava ica nagnula glavu, hiljadu raznobojnih ta kica stade da se vrti po nadstrenici i tkanini. "Ovo je andradeanski rad; vidi? Samo etiri podrezane niti na irinu prsta. Na Gontu koriste est ili vie. Ali reci mi, zato si prestala da upranjava magiju i prela na prodavanje prnja. Kada sam bio ovde pre nekoliko godina, video sam te kako ljudima iz uiju izvla i plamenove koje si zatim pretvarala u ptice i zlatna zvona, to je bila unosnija trgovina od ove." "To nije bila nikakva trgovina", odvrati krupna ena, a Aren na trenutak postade svestan njenih o iju, tvrdih i nepokretnih poput ahata, koje su posmatrale njega i Sokola negde iz sjaja i neprestanog pokretanja perja i svetlucavih ogledala. "Lepo si to radila, mislim na izvla enje plamenova iz uiju", primeti Soko oporim, ali jednostavnim glasom. "Hteo sam da i moj ne ak to vidi."
"Sluaj ti", po e ena malo manje otro, nagnuvi svoje debele, tamne ruke i teka prsa na tezgu. "Vie ne izvodimo takve trikove. Ljudi ih ne ele. Prozreli su ih. Ova ogledalca, mada mi je jasno da se se a mojih ogledalaca", i ona zatrese glavom tako da odbijene ta kice raznobojne svetlosti vrtoglavo zaigrae oko njih. "Pa, moe se zbuniti ovekov um svetlucanjem ogledalaca, re ima i drugim stvarima koje vam ne u otkriti, tako da pomisli kako vidi ono to, u stvari, ne vidi, ono ega nema. Poput plamenova i zlatnih zvona ili odela u koja sam nekada odevala mornare, u ode u od zlata sa dijamantima velikim kao kajsije, pa bi se oteturali kao da su kraljevi svih ostrva. .. ali to su bili trikovi, budalatine. Ljude moe namagar iti. Oni su poput pili a koje op ini zmija, veruju u prst koji im se turi pod nos. Ljudi su poput pili a. Ali na kraju ipak postanu svesni toga da su prevareni i omamljeni, pa se naljute i vie ne uivaju u takvim stvarima. Tako sam prela na trgovinu ovim, i moda sva ova svila i nije svila, niti je sav filc sa Gonta, ali od njih se svejedno pravi ode a... pravi se ode a! Sve te tkanine su prave, a nisu samo puke lai i sanje poput odela od zlatne pre e." "Dobro, dobro", re e Soko, "zna i u Gradu Hortu nema vie nikoga ko bi mogao da izvla i vatru iz uiju ili prikae bilo ta od magije koja se tu ranije izvodila?" uvi njegove poslednje re i starica se namrti; ispravi se i po e paljivo da slae runofilc. "Oni koji ele lai i vizije va u haziju", re e ona. "Porazgovaraj s njima, ako ho e!" Ona pokaza glavom prema nepokretnim prilikama oko trga. "Ovde je bilo i arobnjaka, onih koji su dozivali vetar mornarima i bacali basme za dobru sre u na njihov teret. Zar su se svi okrenuli nekoj drugoj vrsti trgovine?" Ali mu ona u iznenadnom naletu besa upade u re : "Ima jedan arobnjak, ako ti takav ba treba, veliki arobnjak, vra sa tapom i svim tim... eno ga tamo! Plovio je sa samim Egrom, dozivao vetrove, pronalazio blagom natovarene galije, bar tako pri a, ali sve je to sigurna la, jer ga kapetan Erg na kraju prema zasluzi nagradio; odsekao mu je desnu aku. Eno ga gde sad tamo sedi, vidi ga, s ustima punim hazije i stomakom punim vazduha. Vazduh i lai! Vazduh i lai! To je sve to ostaje od tvoje magije, kozji kapetane!" "Dobro, dobro, gospodarice", nastavi pomirljivo Soko, "samo sam pitao." Ona im okrete svoja iroka le a izazvavi tim pokretom vrtoglavi blesak u ogledalima-ta kicama, a on se lagano udalji, zajedno sa Arenom. Namerno je iao sporo. Tako stigoe do oveka na koga im je ukazala. Sedeo je oslonjen le ima o zid i zurio u prazno; nekada je to tamnoputo, u bradu obraslo lice bilo veoma lepo. Naborani patrljak sramno mu je po ivao na plo niku, izloen jarkom suncu. Izme u tezgi iza njih dolo je do nekog komeanja, ali Aren nije mogao da odvoji od oveka; ujedno mu se gadio i op injavao ga. "Zar je odista nekada bio vra "? upita on veoma tihim glasom. "Moda je to onaj koga su zvali Zec, koji je radio kao vra -vremena kod gusara Egra. Bili su to poznati lopovi... hej, skloni se, Arene!" Jedan ovek koji je u punom trku izletao izme u tezgi umalo nije naletio na njih dvojicu. Protr a jo jedan, posr u i pod teretom posluavnika na sklapanje punog konopca, gajtana i ipki. Jedna tezga srui se uz tresak; uurbano su prebacivali ili skidani platneni krovovi; skupine ljudi pojavie se na trgu i po ee da se tuku; uli su se povici i vriska. Sve ih je nadja avalo vritanje ene ija je kosa bila ukraena ogledalcima. Aren je na trenutak ugleda kako vitla nekom vrstom motke ili tapa prete i gomili mukaraca, odbijaju i ih irokim zamasima poput kakvog me evaoca sateranog uza zid. Da li je u pitanju bila sva a koja je prerasla u izgred, napad bande lopova ili tu u izme u dve suprani ke grupe torbara, nije se moglo zaklju iti. Ljudi su promicali pored njih s naru jima punim namirnica koje su mogle biti i plen, ali i njihova vlastita roba koju su spasli od pohore. Dolo je i do obra una noevima, pesni enja u tu njave na celom trgu. "Onuda", pokaza Aren prema jednoj sporednoj ulici u njihovoj blizini koja je vodila sa trga. on krenu prema toj ulici, jer bilo je jasno da e biti najbolje ako sesmesta izgube, ali ga njegov saputnik uhvati za ruku. Aren se osvrnu i vide da Zec pokuava da ustane. Kada se uspravio, trenutak je ostao da
stoji klate i se, a onda je, ni ne osvrnuvi se oko sebe krenuo oko trga, povla e i preostalom akom po zidovima ku a kao da mu je ona vodi ili potpora. "Dri ga na oku", re e Jastreb i oni krenue za njim. Niko nije presreo ni njih oveka koga su sledili i za tili as na oe se van pija nog trga, te po ee da se sputaju niz brdo, utke, jednom uskom krivudavom ulicom. Tavani ku a iznad njihovih glava gotovo su se dodirivali, skrivaju i svetlost; kamene plo e pod nogama bile su klizave od vode i otpadaka. Zec je dosta brzo napredovao iako je i dalje prevla io akom po zidovima kao da je slep. Morali su da ga prate na maloj udaljenosti kako ga ne bi izgubili na kakvoj raskrsnici. Arena iznenada obuze uzbu enje zbog potere; sva ula bila su mu budna, kao da je u lovu na jelene u umama Enlada; ivo je zapaao svako lice pored koga bi proli dok je udisao slatkasti msrad: miris ubreta, tamjana, crkotina i cve a. Dok su se probijali preko jedne iroke, prepune ulice on za u udare bubnja i na trenutak ugleda niz nagih mukaraca i ena, me usobno okovanih lancima za zglobove i struk, zamrene kose koja im je prekrivala lica: ve nerednog trenutka nije ih vie bilo, jer je on krenuo dalje za Zecom koji je po eo da se sputa niz neke stepenice to su izlazile na jedan uski, prazni trg na kome je samo nekoliko ena eretalo kod fontane. Tu Jastreb stie Zeca i spusti mu aku na rame, a ovaj se skupi kaoda ga je neko ourio, i trzaju i se povu e u zaklon jednog Masivnog ulaza. Tu ostade da stoji podrhtavaju i, bulje i u njih o ima progonjenog koje nita nisu videle. "Je l' tebe zovu Zec?" upita Jastreb, svojim prirodnim, glasom koji je istovremeno bio i grub i nean. ovek nita ne odgovori kao da nije mario ili moda nije uo. "elim neto da ujem od tebe", re e Jastreb. Ponovo nije bilo odgovora. "Plati u ti." Slaba reakcija: "U belokosti ili zlatu?" "Zlatu." "Koliko?" "Vra zna vrednost arolije." Ze evo lice se iskrivi i promeni, na trenutak oive, tako brzo kao da je samo zasvetlucalo, a onda ga opet prekori neprobojni oblik. "Toga vie nema", re e on, "ni ega nema." Kaalj ga natera da se presamiti; ispljuvak mu je bio crn. Kada se uspravio ostao je nepokretno da stoji, drhte i, kao da je zaboravio o emu su razgovarali. Aren se ponovo zadivljeno zagleda u njega. Ugao u kome je stajao obrazovale su dve dinovske figure to su stajale svaka sa po jedne strane vrata, kipovi iji su vratovi bili povijeni pod teinom zabata i ija su se mii ava tela samo delimi no pomaljala iz zida, kao da su pokuali da se oslobode kamena i po nu ivot, ali ih je snaga izdala na pola puta. Vrata koja su oni uvali visila su na izjedenim arkama; ku a, nekada palata,sada je bila naputena. Mra na, ispup ena lica divova bila su izrovaena i obrasla liajevima. izme u tih nezgrapnih prilika stajao je mlitav i krhak ovek zvani Zec o iju tamih poput prozora te prazne ku e. On podie svoju osaka enu ruku izme u sebe i Jastreba i zavcile: "Udelite jadnom bogalju, gospodaru..." Mag se namrti kao da ga je prostrelio bol i sram; Aren poseti da je na trenutak ugledao njegovo pravo lice pod krinkom. On ponovo poloi aku na Ze evo rame i izgovori nekoliko blagih re i, na jeziku vra eva, koje Aren nije razumeo. Ali zato Zec jeste: On epa Jastreba onom preostalom akom i promuca: "Jo moe da govori... govori... Po i, po i sa mnom..." Mag okrznu Arena pogledom, pa klimnu. Nastavie da se sputaju strmim ulicama do jedne od dolina izme u tri postoje a brda na kojima se uzdizao Grad Hort. Prolazi su postojali ui, mra niji, tii to su se vie sputali. Nebo je bilo uska traka izme u streha, a zidovi ku a sa obe strane bili su memljivi. Na dnu prevoja proticao je potok, koji je zaudarao kao kakav otvoreni odvodni kanal; izme u lu nih mostova, na obali, bile su nagomilane zgrade. U mra nom ulazu jedne od tih zgrada Zec skrenu i nestade poput ugaene sve e. Oni krenue za njim. Neosvetljeno stepenite kripalo je i ugibalo se pod njihovim stopalima. Na vrhu stepenita Zec gurnu jedna vrata, i oni kona no videe gde se nalaze: pred njima je bila prazna soba sa duekom od slame u jednom uglu i sa jednim nezastakljenim klimavim prozorima koji je proputao malo pranjave svetlosti.
Zec se okrenu prema Jastrebu i ponovo ga uhvati za ruku. Usne stadoe da mu se pomeraju. Kona no mucaju i izusti: "Zmaj... zmaj..." Jastreb mu sasvim mirno uzvrati pogled nita ne rekavi. "Ne mogu da govorim", re e Zec i pusti Jastrebovu ruku, te se u uri na golom podu, pla u i. Mag kleknu pored njega i po e neto neno da mu govori na Prastarom govoru. Aren je stajao pored zatvorenih vrata, ake poloene na drku noa. Ta siva svetlost i pranjava soba,dve prilike na kolenima,mek, udan zvuk magova glasa, re i na jeziku zmajeva, sve je to li ilo na san koji nije imao nikakve veze sa onim to se doga alo van njega ili sa vremenom koje je proticalo. Zec lagano ustde. istrese kolena onom jedinom akom, a osaka enu ruku sakri iza le a. Osvrte se oko sebe, pa zagleda u Arena; sada je video ono u ta je gledao. Ubrzo se okrenuo i seo na duek. Aren ostade da stoji, na strai; ali Jastreb, sasvim prirodno, kao da je odrastao bez nametaja, sede prekrtenih nogu na goli pod. "Ispri aj mi kako si ostao bez svoje vetine i zaboravio jezik te vetine", re e on. Zec mu nije odmah odgovorio. Po eo je osaka enom rukom da udara po bedru, nervozno i trzavo,ali na kraju ipak re e, istiskuju i re i u naletima: "Odsekli su mi aku. Ne mogu da izvodim arolije. Odsekli su mi aku. Krv je istekla, presuila." "Ali to je bilo tek poto si izgubio mo , Ze e, jer ina e to ne bi mogli da ti u ine." "Mo ." "Mo nad vetrovima, talasima, ljudima. Pozivao si ih po imenima i oni su te sluali." "Da. Se am se da sam bio iv", re e ovek, mekim, promuklim glasom. "Znao sam re i i imena..." "Jesi li sada mrtav?" "Ne. iv sam. iv. Samo nekada sam bio zmaj... nisam mrtav. Ponekad spavam. Svako zna da je san veoma blizak smrti. Mrtvi dolaze u sne i to svi znaju. Dolaze ti kao da su ivi i govore razne stvari. Oni iz smrti odlaze u snove. Postoji put. itav put. Moe ga prona i ako zna gde treba da trai. I ako si spreman da plati za to odre enu cenu." "Kakva je to cena?" Jastrebov glas je lebdeo na nejasnom vazduhu poput senke lista koji pada. "ivot... ta bi drugo moglo biti? ime moe da kupi ivot, ako ne ivotom?" Zec se klatio napred nazad na svom dueku, s tajanstvenim sjajem u o ima. "Vidi, po e on, "mogu da mi odseku aku. Mogu da mi odseku glavu. Nije vano. Mogu da prona em put nazad. Znam gde treba da ga traim. Tamo mogu po i samo ljudi od mo i." "Misli na vra eve?" "Da." Zec je oklevao, kao da je nekoliko puta pokuao da izgovori tu re ; ali nije uspeo. "Ljudi od mo i", ponovi on. "Ali moraju... moraju ga se odre i. Platiti." Potom se namrgodi, kao da je re "platiti" kona no orobudila neke uspomene, pa je shvatio da dobrovoljno prua obavetenja umesto da ih prodaje. Iz njega se nita vie nije moglo izvu i, ak ni nagovetaji, ni mucanje o "povratku" koje je Jastreb izgleda smatrao za vane, pa mag stoga uskoro ustde. "Poluodgovor je isto to i ao kakav opsenar, baci samo jedan zlatni nov i na duek ispred Zeca. Zec ga pokupi. Zagleda se u njega, pa u Jastreba i Arena, trzavo pokre u i glavu. " ekajte", zamuca on. im se situacija izmenila on je ispustio uzde i sada se mu io da kae ono to je eleo. "No as", kona no prozbori. "Stanite. No as. Imam haziju." "Nije mi potrebna." "Pokaza u vam... pokaza u vam put. No as. Pove u te. Pokaza u ti. Moe sti i tamo, jer si... jer si..." Mu io se da izgovori re , sve dok ga Jastreb ne prekinu: "Jer sam vra ." "Da! Zato moemo... moemo sti i tamo. Na put. Dok sanjam. u snu. Shvata? Pove u te. Po i e sa mnom, na... na put."
Jastreb ustade, onako vrst i zamisli se, nasred polumra ne sobe. "Moda", re e on kona no. "Ako reimo da do emo, bi emo ovde pre mraka." Zatim se okrete prema Arenu, koji istog asa otvori vrata, ude i da to pre ode odatle. Vlana, natkrivena ulica li ila mu je na vrt posle Ze eve sobe. Uputie se najkra im putem ka gornjem delu grada, jednim strmim kamenim stepenitem izme u zidova ku a obraslih brljanom. Aren je udisao i izdisao vazduh kao mor... "Uh!... Ho ete li se vratiti tamo?" "Pa, ho u, ako ne uspem da dobijem isto obavetenje iz kakvog manje opasnog izvora. Verovatno e nam postaviti zasedu." "Zar niste zati eni protiv lopova i njima sli nih?" "Zati en?" upita Jastreb. "Kako to misli? Zar misli da hodam unaokolo umotan u arolije poput kakve starice koja se plai reumatizma? Nemam ja vremena za tako neto. Krijem lice, kako bih prikrio cilj naeg traganja; i to je sve. Moemo paziti jedan na drugoga. Ali injenica je da na ovom putovanju ne emo mo i da se klonimo neprilika." "Razume se da ne", re e Aren kruto, ljutito, povre ena ponosa. "Nisam to traio." "Ispada na isto", bio je i dalje uporan mag, pa ipak se u njegovom glasu naziralo izvesno dobro raspoloenje to umiri Arena. I sam je bio iznena en vlastitim besom; nikada nije ni pomislio da e ovako rzgovarati sa Arhimagom. Ali ovo i jeste i nije bio Arhimag, ovaj Soko pljosnata nosa i etvrtastih, loe obrijanih obraza, iji je glas u jednom trenutku pripadao jednom oveku, a ve u narednom, nekom drugom: nepoznat, nepouzdan. "Ima li ono to vam je rekao ikakvog smisla?" upita Aren, jer on se ba nije radovao povratku u onu mra nu sobu iznad smrdljive reke. "Sva ta trabunjanja o ivotu i smrti i vra anju sa odese enom glavom?" "Ne znam da li ima smisla. eleo sam da razgovaram sa vra em koji je izgubio mo . On kae da je nije izgubio, ve da je se odrekao... da ju je trampio. Za ta? ivot za ivot, rekao je. Mo za mo . Ne, ne razumem ga, ali vredi ga sasluati." Jastrebova postojanja razboritost jo vie posrami Arena. Ose ao je da je drzak irzdraljiv, poput kakvog deteta. Zec ga je zadivio, ali sada kada je ta zadivljenost minula ose ao je ga enje, kao da je pojeo neto otrovno. Odlu io je da uti dok ne uspe da se savlada. Narednog trenutka izgubi korak na izjedenom, klizavom stepenitu, spota e se, ali se zadra ogrebavi pri tom ake i kamenje. "Nek' je proklet ovaj prljavi grad!" opsova on besno. A mag mu suvo odvrati: "Mislim da to nije bilo potrebno." Neto odista nije bilo u redu sa Gradom Hortom, sa samim vazduhom u njemu, tako da je ovek ozbiljno mogao pomisliti kako je pod nekom kletvom; pa ipak, nije se radilo o prisustvu nekog kvaliteta, ve pre o odsustvu, o slabljenju svih kvaliteta, ne em nalik na bolest koja je brzo napadala duh svakog posetioca. ak je i toplota popodnevnog sunca bila nezdrava, suvie jaka za mesec mart. Na trgovima i ulicama sve je klju alo od aktivnosti i poslova, ali nije bilo nikakvog reda ni napretka. Roba je bila siromana, cene visoke, a pijace podjednako nesigurne i za prodavce i za kupce, jer su bile pune lopova i lutaju ih bandi. Na ulicama nije bilo ena, a i onaj mali broj koji bi se pojavio iao je uglavnom u skupinama. Bio je to grad bez zakona i uprve. Razgovaraju i sa ljudima, Aren i Jastreb su uskoro saznali da u Gradu Hortu nije vie bilo ni ve a, niti gradona elnika, niti ijednog od gospodara. Neki od onih koji su nekada vladali gradom su umrli, neki su podneli ostavke, a neki su bili pogubljeni; razni zapovednici vladali su razli itim etvrtima grada, lu ki straari upravljali su, na primer, lukom i punili depove, i tako dalje. Grad vie nije imao centar. Uprkos svojoj rastrzanoj aktivnosti, ljudi kao da nisu imali nikakvog cilja. Zanatlijama kao da je nedostajalo volje da dobro obavljaju posao; ak su i kradljivci krali samo zato to su to jedino umeli d rade. Buka i sjaj velikog lu kog grada jo su bili prisutni, ali suvda unaokolo sedeli su nepokretni uivaoci hazije. A ispod povrine, stvari nisu izgledale ba potpuno stvarne, pa ak ni lica, zvuci, mirisi. Oni bi, s vremena na vreme, tokom tog dugog, toplog poslepodneva bledeli, dok su Jastreb i Aren ili ulicama i razgovarali s po kojim prolaznikom. Gotovo sasvim bi izbledeli. Prugaste nadstrenice, prljava kaldrma, raznobojni zidovi i sva ova ivost postojanja bi
nestali, stvaraju i od tog grada - grad iz snova, prazan i turoban na izmagli astoj sun evoj svetlosti. Tek se na vrhu grada gde se otili da se malo odmore u kasno popodne,to bolesno raspoloenje snevanja na javi na trenutak razilo. "Ovo nije grad u kome treba traiti sre u", rekao je Jastreb pre nekoliko sati, i sada posle asova i asova besciljnog lutanja i beskorisnih razgovora vo enih sa strancima, izgledalo je umoran i turoban. Njegova maska se nekako pohabala; kroz tobonje lice pomorskog trgovca mogle su se nazreti izvesna strogost i tama. Aren nikako nije mogao da se oslobodi jutronje razdraljivosti. Seli su na neobra enu tratinu na vrhu brda, ispod li a, u gaju pendik drve a, tamnih listova i sa gomilom crvenih pupoljaka, od kojih su neki bili otvoreni. Odatle su od grada videli samo mnotvo krovova koji su se stepenasto sputali ka moru. Zaliv je irio ruke, plave poput kriljca pod prole nom izmaglicom, dopiru i do ivice vazduha. Nisu bile povu ene nikakve linije,nikkve granice. Sedeli su zure i u to ogromno plavo prostranstvo. Arenu se um razbistrio i otvorio, spreman da prihvati i veli a svet. Kada odoe da se napiju vode iz malog, oblinjeg potoka koji je bistar proticao preko sme eg kamenja dolaze i iz nekog izvora u kakvoj kneevskoj bati na brdu iznad njih, on se dobro napi i zaroni glavu u hladnu vodu. Zatim ustade i po e da recituje stihove iz Dela Moredovih, Slavljene su fontane eliata, srebrna harfa voda, Ali zauvek blagosiljam potok ovaj, koji mi ugasi e ! Jastreb mu se nasmeja, a Aren mu se pridrui. Otrese glavu kao pas i blistavi oreol finih kapi razlete se unaoklo na poslednjim zlatnim zracima sunca. Morali su da napuste gaj i ponovo si u me u ulice, a poto su ve erali za tezgom na kojoj su se prodavali masni kola i i od ribe, no se ve uveliko spustila. Mrak se brzo uvla io u uske ulice. "Bi e bolje da po emo, mom e", re e Jastreb, a Aren upita: "Do amca?" mada je znao da ne e po i do amca, ve do ku e iznad reke i do one prazne, pranjave, uasne sobe. Zec ih je ekao na vratima. Zapalio je uljanu lampu kako bi se lake popeli mra nim stepenitem. Njena tanana svetlost sve vreme je treperila u njegovoj ruci, bacaju i ogromne, hitre senke po zidovima. Nabavio je jo jednu vre u slame za svoje posetioce, ali Aren se ipak smestio na goli pod pored vrata. Vrata su se otvorila prema spolja, i da bi ih dobro uvao trebalo je da se smesti ispred njih u hodniku: ali taj hodnik u kome je bilo mra no kao u rogu, bio je vie no to je on mogao da podnese, a eleo je i da motri na Zeca. Jastrebova panja, a moda i njegove mo i bi e usredsre ene na ono to e Zec imati da mu kae ili pokae; Arenova dunost bila je da motri kako ne bi dolo do neke podvale. Zec se sada drao uspravnije i manje se tresao, isprao je usta i oprao zube; u po etku je govorio prili no suvislo, mada uzbu eno. O i su mu pri svetlosti lampe bile tako tamne da su li ile na o i kakve ivotinje, jer su mu se beonja e jedva nazirale. Ozbiljno je ube ivao Jastreba. Moramo po i istim putem. Jo malo pa u po i, bilo da si spreman ili ne. Mora uzeti haziju da bi mogao da me sledi. "Mislim da sam u stanju da te sledim." "Nisi tamo kuda ja idem. Ovo nije... bacanje ini." inilo se da nije u stanju da izgovori re i " arobnjak" ili " arobnjatvo". "Znam da moe sti i do mesta... do mesta koje poznaje, do zida. Ali to se ne nalazi tamo. Tamo se stie drugim putem." "Ako ti po e, mo i u da te sledim." Zec odmahnu glavom. Njegovo nekada lepo, a sada propalo lice obli rumenilo; esto je pogledavao prema Arenu, uklju uju i u razgovor i njega, mada se obra ao samo Jastrebu. "Sluaj: postoje dve vrste ljudi, zar ne? Oni naeg soja i ostali. Z... Zmajevi i ostali. Ljudi koji ne poseduju mo samo su napola ivi. Oni se ne ra unaju. Oni ne znaju ni ta sanjaju; plae se mraka. Ali oni
drugi, gospodari ljudi, oni se ne plae da zakora e u mrak. Mi posedujemo snagu." "Sve dok znamo imenastvari." "Ali imena tamo nisu vana... u tome i jeste stvar, u tome i jeste stvar! Nije ti potrebno ono to ini, ta zna. arolije nisu ni od kakve koristi. Sve to mora zaboraviti, pustiti da nestanu oblici stvari, odlazi pravo u stvarnost. Jo malo pa u oti i; ako eli da sazna kuda, mora u initi ono to ti kaem. Ponavljam njegove re i. Mora biti gospodar ljudi da bi postao gospodar ivota. Mora otkriti tajnu. Mogao bih ti re i njeno ime, ali ta je to ime? Ime nije stvarno, stvarno, stvarno zauvek. Zmajevi tamo ne mogu po i. Zmajevi umiru. Svi umiru. Ve eras sam toliko uzeo da me nikada ne e uhvatiti. Neuhvatljiv sam. Kada se izgubim moe me povesti. Se a se u emu je tajna? Se a se? Nema smrti. Nema smrti... ne! nema znojavog kreveta, ni trulog kov ega, toga vie nema, niti e ikada vie biti. Nestala su imena, re i i strah. Povedi me kada se izgubim, povedi me, gospodaru..." On nastavi, hrop u i da izgovara re i koje su nalikovale na zapevanje prilikom bajanja, a opet nije bacao nikakve ini, nije govorio nita suvislo, celovito. Aren je sluao, sluao, bore i se da razume. Kad bi samo mogao da razume! Jastreb bi trebalo da u ini kao to mu je re eno, da uzme drogu, samo ovaj put, kako bi saznao o emu to Zec govori, da otkrije tajnu o kojoj nije eleo ili nije mogao da govori. Zato su ina e doli? Ali (Aren skrenu pogledsa Ze evog lica u ekstazi u zagleda se profil ovog drugog) moda je mag ve shvatio... Taj je profil bio vrst poput stene. Gde je nestao spljoten nos, dobro udni izgled? Soko, pomorski trgovac je nestao, bio je zaboravljen. Tamo je sada sedeo mag. Arhimag. Ze ev glas se sada pretvorio u pevuckavo mrmljanje i on se njihao dok je sedeo skrtenih nogu. Lice mu je dobilo neki divlji izgled, a usta se opustila. Su elice njemu, pri slaboj, postojanoj svetlosti uljane lampe, ostavljene na podu izme u njih, sedeo je onaj drugi koji nije izustio nijednu re , ali je ispruio ruku i dohvatio Ze evu aku. Aren nije primetio kada je ispruio ruku. Postojale su neke pukotine u poretku doga aja, provalije nepostojanja... mora biti da je zadremao. Mora da je prolo nekoliko asova; sigurno e uskoro pono . Ako zaspi ho e li i on mo i d sledi Zeca u njegov san i stegne do tog mesta, tog tajnog puta? Moda bi mogao. Sada mu je to izgledao sasvim mogu e. Ali on je trebalo da uva vrata. On i Jastreb jedva da su o tome progovorili koju re , ali obojica su bili svesni da je zec imao na umu neku zasedu kada ih je nagovorio da no u ponovo do u kod njega; bio je gusar; poznavao je plja kae. Nisu o tome rzgovarali, ali Aren je znao da je njegova dunost da uva vrata, jer dok mag bude na tom udnom putovanju duha, bi e bespomo an. Me utim, poput kakve budale on je svoj ma ostavio u amcu, a od kakve mu koristi moe biti no, ako se vrata odjednom iza njega otvore? Ali to se ne e dogoditi: mogao je da oslukuje i da uje svakog ko bi im se primakao. Zec je sada utao. Obojica su bili potpuno mirni; u celoj ku i vladao je spokoj. Niko nije mogao da se popne tim kripavim stepenitem, a da ne izazove buku. Mogao je neto da kae, ako bilo ta uje: glasno da zavu e, trans bi se prekinuo, Jastreb bi se okrenuo i dobranio sebe i Arena svom silinom arobnja kog osvetoljubivog besa... Kada je Aren seo na pod, Jastreb ga je pogledao, samo ga je okrznuo jednim pogledom slaganja; slaganja i poverenja. On je bio uvar. Ako bude straario ne preti im nikakva opasnost. Ali bilo je teko, veoma teko posmatrati ta dva lica i mali biser plamena iz svetiljke postavljene na pod izme u njih; sda su obojica bili nemi, nepokretni, o i su im bile otvorene ali nisu videle svetlost, niti prime ivale pranjavu sobu, nisu videle ovaj svet, ve neki drugi svet snova ili smrti... gledati ih, a ne pokuati krenuti za njima... Tamo, u nepreglednoj, suvoj tami,stajao je neko i pozivao. Do i, govorio je, visoki gospodar senki. U aci je drao si uni plamen ne ve i od bisera, pruio ga je prema Arenu,nude i mu ivot. Aren lagano zakora i prema njemu, a zatim i krenu za njim. 4. MAGIJSKA SVETLOST Suva, usta su mu bila suva. Ose ao je u njima ukus praine. Usne su mu bile prekrivene prainom.
Ne podiu i glavu sa poda posmatrao je igru seniki. Video je neke velike senke koje su se kretale i saginjale, nadimale se i smanjivale, i slabije koje su urno i glatko kruile po zidovima i tavanici,rugaju i im se. U uglu se nalazila jo jedna senka kao i jedna na podu, i te dve se nisu pokretale. Po e da ga boli potiljak. U tom trenutku postade mu na tren jasno ta on to, u stvari, vidi: Zeca presami enog u uglu sa glavom na kolenima, Jastreba ispruenog na le ima,nekog oveka kako kle i nad Jastrebom, jo jednog kako gura zlatne nov anice u vre icu, tre eg kako stoji i posmatra. Taj tre i ovek drao je u jednoj ruci svetiljku, a u drugoj bode, Arenov bode. Ako su i razgovarali,on ihnije uo. uo je samo vlastite misli koje su mu istog asa i bez oklevanja saoptile ta mu valja initi. Smesta ih je posluao. po eo je veoma polako da puzi napred i tako preao nekoliko stopa, ispruio munjevito levu aku i epao vre icu sa plenom, sko io na noge, te pojurio prema stepenicama, promuklo vrisnuvi. Stutio se niz mra no stepenite ne promaivi nijedan stepenik,kao da je leteo. Izleteo je na ulicu i to je bre mogao nestao u tami. Ku e su li ile na crne klade naspram zvezda. Svetlost zvezda jedva vidljivo je svetlucala na povrini reke s njegove desne strane, i mada nije mogao da vidi kuda ulice vode, nazirao je raskr a, pa je skretao i zavaravao trag. Sledili su ga; mogao je da ih uje iza sebe, ne ba mnogo daleko iza sebe. Bili su bosi, tako da se ja e ulo njihovo dahtavo disanje nego bat nogu. Da je imao vremena nasmejao bi se; kona no je otkrio kako to izgleda biti progonjen, a ne progonitelj, divlja , a ne predvodnik potere. To je zna ilo biti sam slobodan. On zavi nadesno i pognuvi se krenu preko jednog visokog mosta, skliznu u bo nu ulicu, za e za ugao, vrati se do obale reke i nastavi du nje izvesno vreme, a onda pre e preko drugog mosta. Bat njegovih cipela glasno je odzvanjao po kaldrmi, i to je bio jedini zvuk koji se uo u gradu; zastao je kod leita mosta da ih razvee, ali uzice su se zapetljale, a progonioci su mu bili za petama. Na trenutak zasvetluca svetiljka na drugoj strani reke; bat bosih, tekih stopala se nastavljao. Nije im mogao uma i. Mogao je samo da im bei; da nastavi dalje,napred, da ih odvu e to dalje od one pranjave sobe, daleko od nje... Kada su mu oduzeli bode skinuli su mu i kaput, tako da je sada bio samo u koulji, lakoj i toploj, a u glavi mu se sve mealo; bol u potiljku probadao ga je pri svakom koraku, ali on je tr ao i tr ao... Vre ica mu je smetala. On je iznenada baci, a zlatnici se rasue i po ee da zveke u po kaldrmi. "Evo vam va novac!" povika on promuklo i dah u i. Zatim nastavi da tr i. A onda iznenada ulica se zavri. Ne oklevaju i, on se okrete i potr a prema progoniocima. Svetiljka mu se divlje ljuljala pred o ima;dok im se primicao prkosno je vritao. Pred njim se napred nazad ljuljala svetiljka,ta slaba ta ka svetlosti u velikom, pokretnom sivilu. Dugo ju je posmatrao. Postajala je sve slabija, dok kona no ispred nje ne pro e senka, a kada se ona sklonila svetlosti vie nije bilo. Malo je alio za njom; ili je moda alio sam sebe, jer je znao da se sada mora probuditi. Utuljenja svetiljka i dlje se ljuljala na jarbolu za koji je bila zaka ena. Svuda unaokolo more je svetlelo od izlaze eg sunca. ulo se bubnjanje. Vesla su snano i ujedna eno kripala; drvo od koga je brod bio napravljen cvilelo je i kripalo oglaavaju i se stotinama glasa ; ovek na pramcu doviknu neto mornarima iz sebe. Ljudi vezani lancima u spremitu,zajedno sa Arenom, bili su tihi. Svaki je imao gvozdeni obru oko struka i okovane zglavke, a obe te veze bile su spojene kratkim, tekim lancem sa vezama narednog oveka; gvozdeni obru bio je jo pri vr en za kuku u podu, tako da je ovek mogao da sedi ili puzi, ali nije mogao da stoji. Bili su nagomilani i spremitu,suvie zbijeni jedni uz druge pa nisu mogli da legnu. Aren se nalazio u prednjem prama nom uglu. Ako bi visoko podigao glavu, o i bi mu se nale u nivou sa palubom izme u spremita i ograde; video bi je u irini od nekoliko stopa. Nije se ba dobro se ao prole no i jurnjave i ulice- orsokaka. Borio se i bio oboren, zatim podignut poput klade i nekuda odnet.Govorio je neki ovek koji je udno aputao; naao se na nekom mestu to je li ilo na kova nicu,na kome su plamenovi vatre za talenje, onako crveni,visoko poskakivali... Nije mogao da ga
se seti. Ali znao je da je ovo brod za prevoz robova i da su ga tu doveli da bi ga prodali. To za njega nije imalo nekog ve eg zna aja. Bio je suvie edan. Telo mu je bilo kao slomljeno, a glava ga je bolela. Kada je sunce izgrejalom, njegova svetlost stade da mu probada o i. Negde oko podneva dobili su svaki etvrt vekne hleba i dozvolili su im da povuku po jedn duga ak gutljaj iz kone meine koju im je ustima prinosio neki ovek otrog i tvrdokornog lica. Oko vrata je imao zlatom izvezenu konu traku nalik na pse u ogrlicu, a kada ga Aren u kako govori prepoznade njegov slabi, udni, zvidukavi glas. Pi e i hranu za izvesno vreme olakae njegove telesne patnje i razbistrie mu um. Po prvi put se zagleda u lice robova sapatnika, trojice u njegovom redu i jo etvorice odmah iza njega. Neki su sedeli glava oslonjenih o podognuta kolena; jedan je bio presami en, moda bolsetan ili drogiran. Momak pored Arena mogao je imati dvadesetak godina; lice mu je bilo iroko i spljoteno. "Kuda nas to vode?" upita ga Aren. Momak se zagleda u njega... izme u njihovih lica nije bilo ni stope slobodnog prostora... isceri se, slegnu ramenima, te Aren pomisli kako eli time da mu stavi do znanja da ne zna; ali on zatim iznenada trgnu okovanim rukama kao da neto pokazuje, te razjapi jo vie iscerena usta da mu pokae kako mu je od jezika ostao samo crni patrljak. "Sigurno u oul", re e jedan oza Arena; a drugi:"Ili na trnicu u Amrunu", ali onda se ovek sa ogrlicom, koji kao da je svuda istovremeno bio, nagnu nad otvor i proita: "Umuknite, ako ne eliteda postanete mamac za ajkule", i svi u utae. Aren pokua da zamisli ta mesta, oul, trnicu u Amrenu. Tamo su prodavali robove. Verovatno bi ih postrojili pred kupcima kao to izlau volove i ovnove na trnici u Berili. Staja e tamo okovan. Neko e ga kupiti, povesti ku i izdati mu nare enja; a on e odbiti da ga izvri. Ili e ga, pak, izvriti i pokuati da pobegne. Ubi e ga, na ovaj ili onaj na in. Nije da mu se dua bunila pri pomisli na ropstvo; bilo muje suvie muka i bio je previe zbunjen za tako neto. Jednostavno je znao da on to ne bi mogao da podnese, da bi za nedelju ili dve ili umro ili bio ubijen. Mada je to uvi ao i prihvatao kao neospornu injenicu, plailo ga je, pa je prestao da razmilja o onome ta e se dogoditi. Zagledao se u pune, crne daske spremita izme u svojih nogu i osetio je toplinu sunca na golim ramenima, e koja mu je sve vie suila usta i ponovo skupljala grlo. Sunce za e. Spusti se jasna i hladna no . Isijae prodorne zvezde. odjeci bubnja podse ali su na usporene otkucaje srca, odravaju i ritam veslanja, jer nije bilo ni daka vetra. Sada je hladno a postala najve i jad. Arenova le a dobijala su malo toplote od skupljenih nogu oveka iza njega, a levi bok od mutavca pored njega koji je sedeo pogrbljen i pevuio mrmljaju i i menjaju i ritam jednoj jedinoj noti. Vesla i se promenie; bubanj se ponovo oglasi. Aren je eznuo za tamom, ali sada nije mogao da zaspi. Kosti su ga bolele, a nije mogao da promeni poloaj tela. Sedeo je trpe i bol, drhte i, umiru i od e i, zure u u zvezde, koje bi posko ile na nebu sa svakim zaveslajem, zatim ponovo skliznule na svoje mesto, umirile se, ponovo posko ile, skliznule, zastale... ovek sa ogrlicom, zajedno sa jo jednim, stajao je izme u skladita i jarbola; mala svetiljka na jrabolu koja se ljuljala bacala je svetlost na njih, ocrtavala im glave, ramena. "Magla, svinjske mu meine", za u se slabi, omrznuti glas oveka sa ogrlicom, "otkud magla u Junim Prostranstvima u ovo doba godine? Kakav baksuzluk!" uo se bubanj. Zvezde su poskakivale,klizile, zastajale. ovek bez jezika koji je sedeo pored Arena odjednom se strese i podigavi glavu ispusti komarni vrisak, uasan, bezobli an krik. "Tiina tamo!" zagrme onaj drugi ovek pored jarbola. Mutavac ponovo zadrhta i u uta, mljackaju i vilicama. Zvezde kradimice skliznue napred u nitavilo. Jarbol se zatalasa i nestade. Hladno,sivo ebe kao da se spustipreko Arenovih le a. Bubanj izgubi korak, povrati ga, ali sada je odzvanjao mnogo sporije.
"Gusta je kao zgruaneo mleko", za u se onaj promukli glas negde iznad Arena. "Odravaj ritam! Jo dvadeset milja do pli aka!" Jedno otvrdlo stopalo puno oiljaka pojavi se iz magle, zaustavi se na trenutak blizu Arenovog lica, a ona zakora ivi, nestade. U mgali nisu ose ali da idu napred, ve samo da se ljuljaju i da vesla udraju. Odjek bubnja bio je priguen. Bilo je vlano i hladno. Magla se kondenzovala u Arenovoj kosi i curila mu u o i; pokuavao je da uhvati kapljice jezikom i udisao je vlani vazduh otvorenim ustima, pokuavaju i da tako utoli e . Ali zubi su mu cvokotali. Hladni metal lanca prislanjao mu se uz butine i pekao poput vatre mesto koje je dodirivao. Bubanj je udarao, udarao, pa prestao. Nastupila je tiina. "Nastavi sa bubnjanjem! ta se desilo?" grmeo je promukli, zvidukavi glas sa pramca. Niko mu ne odgovori. Brod jo malo nastavi da se kre e po mirnom moru. Iza nejasne ograde nije bilo ni ega: praznina. Neto stade da grebe po boku broda. Ta buka po e da odzvanja kroz mrtvu, izopa enu tiinu i tamu. "Nasukali smo se", proaputa jedan od zatvorenika, ali tiina proguta njegov glas. Magla postade svetlija kao da je negde u njoj zasijala svetlost, Aren je jasno mogo da raspozna glave zatvorenika okovanih oko sebe, kao i si une kapi vlage koje su sijale u njihovoj kosi. Brod se ponovo zaljulja, a on se ispravi koliko su mu tolanci dozvoljavali, i istegnu vrat kako bi video ima li ega na pramcu. Magla koja je prekrivala palubu sijala je nalik na mesec iza tankih oblaka, hladna i zra e a. Vesla i su sedeli kao isklesani kipovi. Posada je stajal na sredini broda, sa o ima koje su neznatno svetlucale. Na levoj strani broda stajao je sasvim sam jedan ovek; svetlost je dopirala do njega, od njegovog lica, aka i tapa koji je plameto poput otopljenog srebra. Kod stopala oveka koji je zra io u alo je neko tamno obli je. Aren pokua neto da kae, ali nije mogao. Odeven u tu veli anstvenu svetlost, Arhimag do e do njega i kleknu na palubu. Aren oseti dodir njegove ake i za u njegov glas. Oseti kako se spone oko njegovih zglavaka i pasa raspadaju; kroz celo spremite za u se zveket lanca. Ali nijedan ovek se ne pomeri; samo je Aren pokuao da ustane, ali nije uspeo, jer se uko io od dugog mirovanja. Arhimag ga snano uhvati za miicu i on, uz njegovu pomo , ispuza iz spremita za teret i posr u i izi e na palubu. Arhimag se udalji od njega, a onaj magli asti sjaj obasja nepomi na lica vesla a. Zastao je pored oveka sklup anog pored ograde na levoj strani broda. "Ja ne kanjavam", oglasi se vrst,jasan glas, hladan na hladnoj magijskoj svetlosti u magli. "Ali zarad pravde, Egre, dopusti u sebi ovo: oduze u ti glas dok ne na e re vrednu da se uje." On se vrati do Arena i pomoe mu da se osovi na noge. "Hajdemo, mom e", re e on, i uz njegovu pomo Aren uspe da hramaju i zakora i, da napola etveronoke i esto padaju i stigne do ograde i da se dokopa amca koji se ljuljukao pored broda: Dalekovidi, sa jedrom nalik na krilo no nog leptira u magli. U istoj toj tiini i mrtvom miru ugasla je i svetlost, amac se okrenuo i odvojio od broda. Gotovo istog asa galija, nejasna svetiljka na jarbolu, nepokretni vesla i, ispup eni crni bok, nestadoe. Arenu se u ini da je uo glasove kako se prolamaju u obliku krika, ali taj zvuk je bio veoma slab i ubrzo je utihnuo. Neto kasnije i magla po e da se prore ujei cepa, da promi e pored njih u mraku. Izvukoe se iz nje i na oe pod zvezdama, te no ni leptir Dalekovidi nastavi da juri kroz jasnu no preko mora, Jastreb je Arena prekrio ebadima i dao mu vode; sedeo je sa akom poloenom na de akovo rame kada Aren iznenada zaplaka. Jastreb nita ne re e, ve svojim dodirom prui de aku nenost i uli mu volju da ustraje. Arena lagano preplavi lagodnost; toplina, lagano kretanje amca, olakanje. On podie pogled prema svom saputniku. Tamno lice vie nije obasjavalo nikakvo nezemaljsko zra enje. Jedva da ga je naizrao naspram zvezda. amac je leteo noen arolijom. Talasi du njegovih bokova iznena eno su aptali. "Ko je onaj ovek sa ogrlicom?"
"Mirno lezi. Morski plja ka, Egr. Nosi ogrlicu da sakrije oiljke od posekotine na vratu. Izgleda da je od gusarenja spao na trgovinu robljem. Ali ovoga puta je hteo da ukrade medve e mladun e." U njegovom suvom, tihom glasu na trenutak zazvoni zadovoljstvo. "Kako ste me pronali?" "Bajanjem, podmi ivanjem... Gubio sam vreme. Nisam eleo da se sazna da se Arhimag i Upravnik Rouka muva oko ljama Grada Horta. Volieo bih da sam mogao i dalje da ostanem preruen. Ali morao sam da sledim jednog pa drugog oveka, i kada sam na kraju saznao da je brod sa robljem isplovio pre zore, izgubio sam strpljenje. Uzeo sam Dalekovidog dozvao vetar u jedro po potpunoj bonaci i slepio sva vesla na brodovima u zalivu za njihove otvore... na kratko. Kako e to objasniti, ako su arolije samo trice i ku ine, to je njihov problem. Ali u urbi i besu promaio sam i pretekao Egerov brod koji je skrenuo na jugoistok da bi izbegao pli ake. Sve to sam danas radio radio sam naopako. U Gradu Hortu nema sre e... I tako sam kona no izgovorio basmu pronalaenja i nabasao na brod po mraku. Zar ne bi trebalo sada da spava?" "Dobro mi je. Ose am se mnogo bolje." Laka groznica zamenila je Arenovu drhtavicu i on se odista dobro ose ao; iako mu je telo bilo mlitavo, um mu je lako skakao s jedne stvari na drugu. "Kada ste se probudili? ta se dogodilo sa Zecom? "Probudio sam se u zoru; sre om imam tvrdu glavu; imam rase enu voruggu nalik na raspolu eni krastavac iza uveta. Zeca sam ostavio da drogiran spava." "Izneverio sam vas tamo na strai..." "Ali ne zbog toga to si zaspao." "Ne." Aren je oklevao. "Bilo je... ja sam bio..." "Bio si ispred mene; video sam te," re e Jastreb nekako udno. "Tada su se uunjali i obojici zadali udarac u glavu kako da smo jagnjad na klanici, uzeli zlato, dobru ode u, roba za prodaju i otili. Tebe su traili, mom e. Za tebe bi dobili lepu paru na trnici u Amrunu." "Nisu me dovoljno jako udarili.Probudio sam se. Pobegao sam im. Prosuo sam im i plen po ulici pre no to su me saterali u oak." Arenove o i su svetlucale. "Probudio si se dok su jo bili tamo... i pobegao? Zato?" "Da bih ih odvukao od vas." Iznena enje u Jastrebovom glasu pogodi Arenov ponos, i on vatreno dodade: "Mislio sam da vas jure. Pomislio sam da bi vas mogli ubiti. Zgrabio sam im vre icu da bi krenuli za mnom, vrisnuo i potr ao. I krenuli su." "Svakako da su krenuli!" To je bilo sve to je Jastreb rekao, nijedne re i pohvale, mada je izvesno vreme ostao da sedi i razmilja. Zatim prozbori: "Zar ti nije palo na pamet da sam moda ve mrtav?" "Nije." "Prvo ubij, onda plja kaj,sigurnije je." "Nisam o tome razmiljao. Samosam mislio na to kako da ih odvu em od vas." "Zato?" "Zato to biste vi bili u stanju da nas odbranite, da nas obojicu izvu ete iz nevolje, ako vam pruim priliku da se probudite. Ili bar sebe da izvu ete. Ja sam bio na strai i ja sam taj koji je izneverio. Pokuao sam da se iskupim. Vas sam uvao. Vi ste onaj koji je vaan. Ja sam samo straar, onaj koji ini ono to je potrebno... ali vi ste taj koji vodi, koji nas moe dovesti do mesta do koga moramo sti i, onaj koji je u stanju da ispravi ono to je polopo zlu." "Misli?" upita mag. "I ja sam tako mislio do prole no i. Mislio sam da imam sledbenika, ali ja sam sledio tebe, mom e." Glas mu je bio hladan i moda malo ironi an. Aren nije znao ta da kae. Bio je potpuno zbunjen. Mislio je da teko moe popraviti to to je zaspao ili pao u trans na strai time to e odvu i lopove od Jastreba: sada se pokazalo da je ovo drugo predstavljalo glupost,dok je zapadanje u trans u pogrenom trenutku bilo neverovatno pametno. "ao mi je, gospodaru", izusti on kona no,prili no uko enih usana jedva suzbijaju i poriv da ponovo zapla e, "to sam vas izneverio. A vi ste mi spasli ivot..."
"Moda si i ti moj",odvrati grubo mag. "Ko zna? Da su posao obavili do kraja mogli su mi prerezati grkljan... Ne emo vie o tome, Arene. Drago mi je da si sa mnom." On ode do njihovog sanduka sa odloenim stvarima, upali malu pe na umur i stade da petlja oko ne ega. Aren je leao i posmatrao zvezde, splasnulih ose anja, i smirenog uma koji vie nije jurio s jedne stvari na drugu. I tada shvati da Jastreb nikada ne e izre i svoje miljenje o onome to je u inio i o onome to nije u inio. Bilo je gotovo; Jastreb je to prihvatio kao gotovu stvar. "Ja ne kanjavam", reako je hladnim glasom Egru. Nije nagra ivao. Ali to je bre mogao doao je za Arenom preko mora, upotrebivi svoju arobnja ku mo radi njega; on bi to ponovo u inio. Na njega se ovek mogao osloniti. Bio je vredan ljubavi koju je Aren gajio prema njemu,kao i njegovog poverenja. Jer on je neosporno verovao Arenu. Aren je pravilno postupio. Sada se vratio, i pruio Arenu olju vru eg vina koje se puilo. "Moda e te ovo uspavati. Pazi da ne ope e jezik." "Odakle vino? Nikada nisam video meinu sa vinom na..." "Na Dalekovidom ima mnogo vie stvari nego to oko moe videti", re e Jastreb dok se ponove smetao pored njega i Aren ga u kako se nasmeja, kratko i gotovo bezglasno, u tami. Aren se pridie da popije vino. Bilo je odli no,tako da mu je osveilo i telo i duh. On re e: "Kuda emo sad? "Na zapad." "Kuda ste ili sa Zecom?" "U tamu. Nisam ga ni u jednom trenutku izgubio, ali on se sam izgubio. Lutao je spoljanjim granicama u beskrajnim goletima delirijuma i komara. Dua mu je kretala poput kakve ptice natim uasnim mestima, poput galeba kad se na e daleko od mora. Nije on nikakav vodi . Uvek se gubi. Bez obzira na svu njegovu arobnja ku vetinu on nikada nije ugledao put pred sobom, jer je video samo sebe." Aren nije ba sve razumeo; niti je eleoda razume, bar ne sada. Bio je nakratko odvu en u tu "tamu" o kojoj su vra evi govorili, ali nije eleo da je se se a; to nije imalo nikakve veze sa njim. Zato nije ni eleo da zaspi, da je opet ne ugleda u snu, da ne ugleda onu mra nu priliku, senku koja mu prua biser i ap e: "Do i." "Gospodaru", re e on, a um mu istog asa odluta ka ne em drugom, "zato..." "Spavaj!" re e Jastreb pomalo razdraljivo. "Ne mogu da spavam, gospodaru. Pitao sam se zato niste oslobodili i ostale robove." "Jesam.Nisam ostavio nijednog okovanog na tom brodu." "Ali Egrovi ljudi su imali oruje.Da ste njih okovali..." "Ah, da sam njih okovao? Bila su samo estorica. Vesla i su bili okovani robovi, poput tebe.Egr i njegovi ljudi su moda ve mrtvi ili su ih drugi okovali da ih prodaju u roblje; ostavio sam ih slobodne da bi mogli da se bore ili poga aju. Nisam ja nikakav robovlasnik." "Ali znali ste da su zli..." "Zar je trebalo zbog toga da im se pridruim? Da dopustim da njihovo ponaanje upravlja mojim? Ne u ja za njih donositi odluke, niti dozvoljavam da oni umesto mene donose moje!" Aren u uta i stade da razmilja o ovome. Uskoro potom, mag neno re e: "Vidi, Arene, ono to ini nije kamen koji podigne i baci, a on pogodi cil ili ga promai i to je kraj, kao to mladi misle. Kada se taj kamen podigne, zemlja postaje laka; aka u kojoj se na e tea. Kada je ba en, to uti e na kruenje zvezda, a gde udari ili padne vaseljena se menja. Ravnotea celine zavisi od svakog pojedina nog ina. Vetrovi i mora, mo i vode, zemlje isvetlosti,sve to one ine, i sve to ine zveri i zelenilo, dobro jest, i pravedno je. Sve se to odvoja unutar Ravnoteja. Od orkana i glasanja velikog kita do pada sasuenog lista i leta muice, sve to oni ine odvija se unutar ravnotee celine. Ali mi, dokle god posedujemo mo nad svetom i jedni nad drugima, moramo u iti da inimo ono to ine list, kit, vetar sa svojom prirodom. Moramo nau iti da odravamo ravnoteu. Poto posedujemo inteligenciju,
ne smemo delati u neznanju. Poto nam se prua mogu nost izbora, ne smemo neodgovorno delati. Ko sam ja... iako posedujem mo da to u inim... da kanjavam ili nagra ujem, da se poigravam ljudskim sudbinama?" "Ali",po e de ak, namrtivi se na zvezde, "zar ravnoteu treba odravati tako to nita ne emo initi? Nema sumnje da ovek mora delati, pa ak i ako ne zna sve posledice svoga delanja, ako elimo bar neto da postignemo?" "Bez brige. oveku je mnogo lake da neto u ini da se suzdri og toga. Nastvi emo da inimo i zlo i dobro... Ali kada bi ponovodobili kralja koji bi nama vladao, i ako bi on potraio savet maga,kao u davna vremena, a ja bio taj mag, rekao bihmu: Gospodaru, nemojete nita initi zato to je pravo, hvale vredno ili plemenito; ne inite neto zato to vam izgleda da tako treba; inite samo ono to morate i ono to ne moete u initi nikako druga ije." Boja njegova glasa natera Arenada se okrene i zagleda u njega. U ini mu se da njegovo lice ponovo zra i svetlo u, da vidi orlovski nos i obraz pun oiljaka, vatrene o i. I Aren ga pogledas ljubavlju, ali i sa strahom, razmiljaju i: "On je toliko iznad mene." Ali dok je zurio u njega shvatio je kona no da to nije magijska svetlost, nikakva hladna slava arobnjatva koja obasjava, ne stvaraju i senke, svaku crtu i povr ovekova lica, ve sama svetlost: jutro, obi na dnevna svetlost. Postojala je mo jo ve a od magove. Godine nisu bile nita blae prema Jastrebu nego prema bilo kom oveku. To su bile boje starosti, izgledao je umoran, to se sve vie prime ivalo kako je svetlost postajala ja a. Zevnuo je... Zure i tako, pitaju i se i razmiljaju i, Aren na kraju ipak zaspa. A Jastreb ostade da sedi pored njega i posmatra ra anje novog dana, pojavljivanje sunca, kao neko ko gleda blago iji je jedan deo izgubljen, kakav raspukli dragi kamen, bolesno dete. 5. MORSKI SNOVI U kasno jutro Jastreb opozva magijski vetar i pusti amac da plovi noen zemaljskim vetrom koji je blago duvao ka jugozapadu. Daleko sa desne strane, promakoe brda junog Vatorta i nestadoe s vidika, poplavevi i smanjivi se,te postavi sli ni talasima magle nad talasima mora. Aren se probudi. More se sun alo na toplom, zlatnom podnevnom suncu, beskrajna voda pod beskrajnom svetlo u. Jastreb je nag sedeo na krmi; na sebi je imao samo par e tkanine oko bedara i neku vrstu turbana napravljenog od platna za jedro. Tiho je pevuio, udaraju i akama po klupici kao da je bubanj, lakim, ujedna enim ritmom. Pesma koju je pevao nije imala nikakve veze sa kakvom arolijom ili arobnjatvom, nije to bila nikakva bajalica ili Delo junaka ili kraljeva, ve pevuckao mrmljanje besmislenih re i, kakvo se moe uti od de aka koji tera koze za vreme dugih letnjih poslepodneva, sam, u visokim brdima Gonta. Iz mora isko i riba i nastavi da klizi kroz vazduh jo nekoliko jardi na ukru enim, svetlucavim krilima nalik na krila konjica. "Nalazimo se u Junom Prostranstvu", re e Jastreb kada zavri pesmu. " udan deo sveta je to, tu ribe lete i delfini pevaju, bar tako kau. Ali voda je ba prijatna za plivanje, a ja dobro stojim sa ajkulama. Speri sa sebe ostatke robovanja." Arena je boleo svaki mii i u po etku ba nije imao volje da se pokrene. Nije bio ni neki naro iti pliva , jer mora oko Enlada su dosta opasna, tako da se pliva i vie bore sa talasima nego to plivaju, pa se brzo umore. Kada je zaronio, ovo plavlje more mu se u ini dosta hladno, ali nedugo potom bio je oduevljen. Bol istog asa kao da je rukom bio odnesen. Probijao se kroz vodu uz bok Dalekovidog poput kakve mlade morske zmije. Kapljice vode prtale su na sve strane. Jastreb mu se pridrui; njegovi zamasi bili su mnogo vr i. Posluan i zatitni ki, Dalekovidi ih je ekao, s belim krilom na svetlucavoj vodi. Iz mora u vazduh isko i riba; Aren krenu za njom,ona zaroni, ponovo isko i, nastavi da pliva kroz vazduh, leti kroz more, progone i ga. Zlatan i gibak, de ak se igrao i sun ao na vodi i svetlosti dok sunce nije dodirnulo more. A taman i tedljiv, strogo vode i ra una o pokretima i s jezgrovitom snagom koja dolazi s godinama, plivao je mukarac,odravao amac na dobrom kursu, zatezao utavljeno platno jedra, pazio na de aka koji je plivao i ribu to je letela i sve to radio s istovetnom neno u.
"Kuda smo se uputili?" upita Aren kada su ve dobrano spustio mrak, poto se obilato najeo usoljenog mesa i tvrdog hleba i ve ponovo tonuo u san. "Na Lorbaneri", odvrati Jastreb, i meki samoglasnici koji su sa injavali tu re bili su poslednje to je Aren uo te no i, tako da su se njegovi prvi snovi vrteli oko nje. Sanjao je kako kora a kroz nanose ne eg mekog, bledunjavog,nekih niti, kroz neki konac, rui ast, zlatan i azurnoplav, i ose ao je budalasto zadovoljstvo; neko mu je rekao: "To su lorbanersijka polja svile, na kojima se nikada ne smrkava." Ali kasnije, pred mu an kraj no i, kada su jesenje zvezde sijale na prole nom nebu, sanjao je dase nalazi u nekoj polusruenoj ku i. Posvuda je bila praina i unaokolo su visile iskidne pranjave mree pau ine kao kakvi venci. Arenu su noge bile uvezane pau inom koja mu se povla ila preko usta i nozdrva zaustavljaju i mu dah. A najuasnije od svega bilo je to to je znao da je ta visoka, sruena odaja upravo ona dvorana u kojoj je doru kovao sa Velikim majstorima, u Velikom zdanju Rouka. Probudio se potpuno pometen,srce mu je divlje udaralo, a noge bile zgr ene uz klupicu. Seo je, pokuavaju i na taj na in da umakne opakom snu. Na istoku se jo nije nazirala svetlost, tama samo to je po ela da se razre uje. Jarbol je kripao; jedro koje je jo bilo napeto od povetarca to je duvao prema severoistoku,svetlucalo je visoko i jedva primetno iznad njega. Njegov saputnik je vrsto spavao na krmi. Aren ponovo lee i nastavi da drema dok ga ne probudi novi dan. Toga dana more je bilo plavlje i mirnije no to je zamiljao da ono uopte moe biti, voda tako prijatna i bistra da je plivanje nalikovalo lebdenju ili klienju kroz vazduh; bilo je udno i sli no snu. U podne, on upita "Da li vra evi obra aju panju na snove?" Jastreb je pecao. Paljivo je posmatrao udicu. Posle dueg vremena, odvrati pitanjem: "Zato?" "Pitao sam se ima li u njima uopte istine." "Svakako da ima." "Da li oni govore istinu?" Ali u tom trenutku mag je neto upecao i deset minuta kasnije, kada je izvukao njihov ru ak, divnog srebrnasto-plavog brancina, potpuno je zaboravio na postavljeno mu pitanje. Posle podne, dok su len arili ispod napetog platna koje je trebalo da ih zatiti od nemilosrdnog sunca, Aren zapita: "ta emo traiti u Lorbaneriju?" "To to traimo", odvrati Jastreb. "U Enladu", primeti Aren posle izvesnog vremena,"postoji pri a o de aku iji je u itelj bio kamen." "Stvarno?... emu ga je podu avao?" "Da ne postavlja pitanja." Jastreb frknu kao da suzdrava smeh i sede. "Pa dobro", re e on. "Iako vie volim da utim dok nisam siguran u ono to govorim. Zato se u Gradu Hortu i Narveduenu, a moda i irom svih Prostranstava niko vie ne bavi magijom? To je ono to elimo da otkrijemo, je li tako?" "Tako je." "Da li ti je poznata ona strana izreka, U Prostranstvima vladaju druga iji zakoni? Koriste je moreplovci, ali to je izreka vra eva, i zna i da arobnjatvo, samo po sebi, zavisi od mesta na kome se izvodi. Istinska arolija na Rouku moe na Ifiu predstavljati prazne re i. Ne se aju se svuda jezika Stvaranja; tu i tamo samo po koje re i. I samo tkanje arolija je isprepleteno sa zemljom i vodom, vetrovima i padanjem mraka, zavisi od mesta na kome se izvodi. Jednom sam plovio daleko na istok, tako daleko da vie ni vetar ni voda nisu sluali moje naredbe, jer nisu znali svoja prava imena; ali mnogo je verovatnije da sam ja bio neznalica. Svet je veoma velik, Otvoreno more se prostire tako daleko da o tome niko nita ne zna; a postoje i svetovi pored ovog sveta. Preko provalija vremena i posle jako duga kog razdoblja vremena, sumnjam da e bilo koja re koja se moe izgovoriti, posedovati, svuda i zauvek, teinu svog zna enja i svoju mo ; sem ako to nije ona Prva re koju je izgovorio Segoj, re koja je sve stvorila, ili Poslednja re , koja ne sme biti niti e biti izgovorena dok sve stvari ne budu ra injene... I tako, ak i unutar ovog naeg sveta naeg Zemljomorja, me u
malim ostrvima za koja znamo, postoje razlike, tajne i promene. A najmanje poznato mesto, ono za koje se vezuju najve e tajne jeste juno Prostranstvo. Tek nekoliko vra eva sa Unutranjeg kopna otilo je me u te ljude. Oni ne do ekuju dobrodolicom vra eve, jer... kako se veruje... imaju neku svoju vrstu magije. Ali te glasine su krajnje neodre ene i lako se moe desiti da oni nikada i nisu upoznali magiju, niti je potpuno razumeli. Ako je to ta no, onda bi je lako ra inio neko ko bi se postarao da to u ini, i uskoro bi ona postala slabija od nae magije na Unutranjem kopnu. Tada bi do nas mogle dopreti pri e o neuspesima magije na jugu. Jer disciplina je kanal kojim nae delanje proti e ustro i zahvataju i duboke slojeve; gde ne postoji usmerenje, ovekovo delanje proti e po povrini, luta i uzaludno je. Tako je i ona debela ena sa ogledalcima izgubila svoje ume e i misli da ga nikada nije ni posedovala. Zato i Zec uzima haziju i smatra da je otiao dalje od najve ih maga, a u stvari, jedva da je zakora io na polja sna i ve se na njima izgubio... Ali gde se nalazi mesto na koje on misli da odlazi? ta je to za im on traga? ta je to progutalo njegovu arobnja ku vetinu? Mislim da nam je Grada Horta bilo dosta, i zato idemo dalje na jug, do Lorbanerija, da vidimo ta vra evi tamo rade, da saznamo ta to moramo da otkrijemo... Da li ovaj odgovor zadfovoljava tvoju znatielju?" "Da, ali..." "Pusti onda kamen da malo miruje!" re e mag. I on sede pored jarbola na u kasti, svetlucavi hlad ispod platna i zagleda se prema pu ini, ka zapadu, dok je amac lagano jedrio prema jugu kroz popodne. Sedeo je uspravan i nepokretan. Prolazili su asovi. Aren je nekoliko puta odlazio na plivanje, skliznuvi ne ujno u vodu sa krme, jer nije eleo da se na e ispred tih tamnih o iju, zagledanih prema zapadu preko pu ine, o iju koje su izgleda videle mnogo dalje od svetle linije obzorja, prodirale s druge strane plavetnila vazduha, iza granica svetlosti. Jastreb se kona no trgnu iz tiine kojim se okruio i po e da govori, mada tek s vremena na vreme po koju re . Arenov odgoj omogu avao mu je da brzo oseti lano raspoloenje zakamuflirano u tivo u ili rezervom; znao je da je njegovom saputniku teko na srcu. Prestao je da postavlja pitanja, i tek uve e se odlu io na jedno: "Da li bi vam moja pesma smetala pri razmiljanju?" Jastreb pokua da se naali: "To zavisi od pevanja." Aren sede oslonivi se le ima o jarbol i zapeva. Glas mu vie nije bio visok i sladunjav kao kada mu je u itelj muzike pre mnogo godina davao asove na dvoru u Berili, prate i ga na svojoj velikoj harfi; sada je vie tonove izvodio promuklo, a one duboke kao da je izvla io na violi, bili su tamni i jasni. Pevao je Tubalicu za Belim arobnjakom, pesmu koju je Elfaran spevala kada je saznala za Moredovu smrt i dok je ekala da i sama umre. Ta se pesma ne peva esto, niti olako. Jastreb je sluao njegov mladi ki glas, jak, siguran i tuan izme u crvenog neba i mora, i u o ima mu se pojavie suze koje ga zaslepie. Aren je izvesno vreme, poto je zavrio pesmu, utao; zatim neno zapeva kra e i lake stihove, razbijaju i veliku monotoniju nepomi nog vazduha, mora koje se mrekalo i sve slabije svetlosti, dok se no sputala. Kada je prestao da peva sve je bilo mirno, vetar je prestao da duva, talasi su bili mali, jedva da se ulo pucketanje drveta i konopaca. Nad morem je vladao tajac, a nad njim su jedna za drugom izlazile zvezde. Na jugu se pojavi prodorni sjaj ute svetlosti i rasu nad vodom pregrt zlatnih estica. "Pogledajte! Zvezda vodilja!" A onda posle minute: "Zar je mogu e da je to zvezda?" Jastreb se nakratko zagleda u nju, a onda re e: "MIslim da to mora biti zvezda Gobardon. Moe se videti samo u Junom Prostranstvu. Gobardon zna i Kruna. To nas je Kurremkarmerruk nau io, ako nastavimo dalje na jug, na obzorju ispod Gobardona, jedna za drugom, pojavi e se jo osam zvezda, koje sa injavaju jednu veliku konstelaciju, neki kau da li i na oveka koji tr i, drugi da predstavlja runu Agnen. Runu Svretka." Posmatrali su je kako rasteruje tamu na nemirnom obzorju mora i postojano sija. "Pevao si Elfaraninu pesmu", primeti Jastreb, "kao da si u tom trenutku ose ao njenu bol i naterao si i mene da je upoznam... Od svih istorija
Zemljomorja, ta je na mene uvek ostavljala najsnaniji utisak. Velika Moredova hrabrost nasuprot o ajanju; i Seriad koji je ro en van tog o ajanja, taj blagi kralj. I ona, Elfaran. Kada sam po inio najve e zlo, mislio sam da se obra am njenoj lepoti; i video sam je... na trenutak sam ugledao Elfaran." marci pro oe Arenovim le ima. On proguta knedlu i ostade nemo da sedi, zagledan u predivnu, zlokobnu, topazno-utu zvezdu. "Kog junaka najvie voli?" upita mag, a Aren posle kratkog oklevanja odvrati: "Eret-Akbe." "Zato to je bio najve i?" "Zato to je mogao da vlada celim Zemljomorjem, ali to nije prihvatio, ve je otiao da samuje i sam umro, bore i se protiv zmaja Orma na obali Selidora." Izvesno vreme su sedeli, svaki prate i vlastiti sled misli, a onda Aren upita i dalje posmatraju i uti Gobardon: "Zna i, ta no je da se pomo u magije mrtvi mogu vratiti me u ive i naterati da se obrate ivim duama?" "Basmama Prizivanja. Da, to je u naoj mo i. Ali to se retko ini, i sumnjam da je to uopte mudro initi. Veliki majstor Prizivanja se, to se toga ti e, slae sa mnom; on se ne koristi Predanjem o Palnu niti druge u i ita o njemu, jer ono sadri takve arobne formule. Najve u od njih stvorio je Sivi mag od Palna, pre hiljadu godina. Prizivao je due junaka i maga, ak i Aret-Akbe, da posavetuje Gospodare Palna u ratnim i dravni kim poslovima. Ali saveti mrtvih nisu ni od kakave koristi ivima. U Palnu je sve krenulo po zlu i Sivi mag je bio okrivljen za to; umro je bezimen." "Zna i, to je neto loe?" "Poznavao sam samo jednog oveka koji je te arobne formule slobodno koristio, ne obaziru i se na rizik to su ga one nosile u sebi. Jer te formule su rizi nije, opasnije od bilo kakve druge magije. Smrt i ivot su, kao to rekoh, nalik na suprotne strane moje ake, ali istina je samo to, da mi ne znamo ni ta je, u stvari, ivot, ni ta je smrt. Tvrditi da si gospodar ne ega to, u stvari, ne razume nije nimalo mudro, niti sluti na dobro." "Ko je bio taj ovek koji se njima koristio?" upita Aren. Jastreb ranije ba nije bio voljan da mu ovako smireno i zamiljeno odgovara na pitanja; obojici je ovaj razgovor pruao veliku utehu, bez obzira to je njegov predmet bio tako mra an. "iveo je u Hevnoru. Smatrali su da je obi an arobnjak, ali to se ti e uro ene mo i bio je veliki mag. Svoju je vetinu koristio za zgrtanje novca, pokazuju i svakome ko bi mu platio, duhove po elji, mrtve mueve, ene, decu, i tako je svoju ku u ispunjavao nemirnim senima iz prolih vekova, lepim enama iz dana Kraljeva. Video sam svojim o ima kako je, iz iste dosade, prizvao iz Suve zemlje duh mog starog u itelja Nemerla koji je bio Arhimag u mojoj mladosti. I ta velika dua dola je na njegov poziv, poput kakvog psa svome gospodaru. Razbesneo sam ga i izazvao ga... tada nisam jo bio Arhimag... rekavi: 'Prisiljava mrtve da ti dolaze u ku u: bi li ti sa mnom poao u njihovu?' I naterao sam ga da po e sa mnom u Suvu zemlju, mada mi se suprostavljao ovom svojom voljom, menjao oblik i glasno plakao kada nita nije pomoglo." "Zna i ubili ste ga?" proaputa Aren, kao za aran. "Ne! Naterao sam ga da me sledi u zemlju mrtvih i da se iz nje sa mnom vrati. Plaio se. On koji je tako olako pozivao mrtve k sebi, vie se plaio smrti... vlastite smrti... od bilo kog drugog oveka koga sam ikada upoznao. Kod kamenog zida... Ali ispri ao sam ti vie nego to egrt treba da zna. A ti ak nisi ni egrt." Njegov otar pogled zadra se na trenutak u tami, na Arenovom, zbunivi ga. "Nije vano", re e Arhimag. "Na odre enom mestu, na poto i u, postoji jedan kameni zid. Posle smrti duh prelazi preko njega, i preko njega iv ovek moe pre i i ponovo se preko njega vratiti, samo ako je mag... Kod tog kamenog zida ovaj se ovek u urio, na strani ivih, i pokuao da se odupre mojoj volji, ali nije uspeo. akama se hvatao za kamenje, psova i vritao. Nikada nisam video toliki strah; smu ilo mi se. Ve tada je trebalo da znam da sam pogreio. Bio sam opsednut besom i tatinom. Jer on je bio veoma snaan, a ja sam udeo da dokaem kako sam ja ja i." "ta je potom u inio... kada ste se vratili?" "Gun ao je i zakleo se da nikada vie ne e upotrebiti arobne formule iz palnkog predanja; poljubio mi je ruku, a ubio bi me da se usudio. Napustio je
Hevnor i otiao na zapad, moda u Paln; mnogo godina kasnije uo sam da je umro. Imao je sedu kosu jo kada sam ga ja upoznao, mada je imao duga ke ruke i bio hitar poput kakvog rva a. ta mi bi da zapo nem pri u o njemu? Ne mogu ak ni imena da mu se setim." "Njegovog pravog imena?" "Ne! njega ne mogu da se setim... " Zatim zastade i za vreme tri otkucaja srca uopte se ne pomeri. "U Hevnoru su ga zvali Kob", re e on promenjenim, odmerenim glasom. Suvie se smra ilo, tako da mu Aren nije mogao videti izraz lica. Primeti samo kako se okrenuo i zagledao u utu zvezdu, koja se sada popela visoko iznad talasa i bacala preko njih izlomljeni zlatni trag tanak poput paukove niti. Posle duge utnje, on re e: "Vidi, ne suo avamo se samo u snovima o onome to je davno prolo sa onim to e se tek desiti, i ne govorimo samo u njima tobonje besmislice zato to ne elimo da shvatimo njihovo zna enje." 6. LORBANERI Gledan s udaljenosti od deset milja, preko vode obasjane suncem, Lorbaneri je bio zelen, zelen kao sjajna mahovina na obodu fontane. Kada se pri e blie, iz tog zelenila po inju da se izdvajaju pojedina ni listovi, debla senke, putevi, ku e,i lica i ode a ljudi, praina, kao i sve ono to ini jedno naseljeno ostrvo. Pa ipak, pored svega toga, bilo je zeleno: jer svaki akr zemljita na kome nita nije bilo izgra eno ili po kome se nije hodilo bio je preputen niskom hurbah drve u sa zaobljenim kronjama na vrhu, ijim su se li em hranili mali crvi koji su preli svilu, to su je opet mukarci, ene i deca Lorbanerija prera ivali u konac i tkanine. Vazduh je tamo u sumrak pun malih, sivih slepih mieva koji se hrane tim malim crvima. Mnoge pojedu, ali to im se doputa i tka i svile ih ne ubijaju jer smatraju da predstavlja krajnje lo predznak ako neko ubije sivokrilog slepog mia. Ako mogu ljudi da ive samo od onoga to naprave crvi, kau oni, onda neosporno na to imaju pravo i mali slepi mievi. Ku e su udno izgledale, sa malim nasumi no ugra enim prozorima i krovovima od hurbah gran ica, zelenim od mahovine i liajeva. To je nekad bilo bogato ostrvo, kao uglavnom i sva ostrva u tom prostranstvu, a njegovo bogatstvo se ogledalo u lepo omalanim i lepo nametenim ku ama, u velikim to kovima i razbojima u kolibama i radionicama, kao i u kamenim gatovima male luke u Sosari u kojoj se moglo usidriti nekoliko trgova kih galija. Ali sada u luci nije bilo nijedne. boja na ku ama je izbledela, nigde se nije mogao na i nijedan komad novog nametaja, a ve ina to kova i razboja je mirovala, pokrivena prainom i pau inom rastegnutom izme u papu ica, izme u podloge i rama. " arobnjaci?" upita gradona elnik sela Sosare, jedan onii mukarac lica otvrdlog i tamnog kao i njegovi bosi tabani. "U Lorbaneriju nema arobnjaka. Niti ih je ikad bilo." "Ko bi to mogao i da pomisli?" primeti zadivljeno Jastreb. Sedeo je sa osmoricom ili devetoricom seljana i pio vino od bobica hurbah drveta, slabo i kiselo. Poto je bio primoran na to, kazao im je da je doao u Juno Prostranstvo zarad alemkamenja, ali se ni na koji na in ina e nije preruio niti je to u inio sa svojim saputnikom, sem to je Aren ostavio svoj ma sakriven u amcu, kao i obi no; a ako je Jastreb negde kod sebe i imao svoj tap, niko ga nije mogao videti. Seljani su u po etku bili mrzovoljni i neprijateljski raspoloeni i mogli su svakog asa ponovo da postanu mrzovoljni i neprijateljski raspoloeni; zahvaljuju i Jastrebovoj vetini i njegovom autoritetu uspeli su da ih, makar i nerado prihvate. "Mora da ovde imate obi ne ljude koji se brinu o drve u", upravo je govorio. "Kako brane vo njake od kasnog mraza?" "Nikako", odgovori jedan mravi ovek na kraju reda seljana. Sedeli su u nizu le ima oslonjeni o zid kr me, ispod strehe krova od gran ica. Neto malo dalje od njihovih bosih stopala, po tlu su dobovale krupne, meke kapi aprilske kie. "Opasna je kia, a ne mraz", re e gradona elnik. "Zbog nje trule aure crva. Niko nikada ne e zaustaviti kiu. Niti je to iko ikada u inio." Imao je neto protiv arobnjaka i njihove vetine; neki od ostalih su ozbiljnije
razmiljali o tom problemu. "Nikada ranije nije kiilo u ovo doba godine", primeti jedan od njih, "dok je stari bio iv." "Ko? Stari Mildi? E pa, on vie nije me u ivima. Mrtav je", re e gradona elnik. "Zvali smo ga Vo ar", dodade mravko. "Da. Zvali smo ga Vo ar", sloi se jo jedan. Nad njih se spusti tiina, sli no kii. Aren je sedeo s druge strane prozora u kr mi koja se sastojala od samo jedne prostorije. Na zidu je naao obeenu jednu staru lutnju dugog vrata, sa tri ice, na kakvima su svirali na Ostrvu Svile i sada ju je isprobavao, pokuavaju i da iz nje izvu e muziku ne mnogo glasniju od dobovanja kie po krovu od gran ica. "Na trnicama u Gradu Hortu", po e Jastreb, "video sam robu za koju su tvrdili da je svila iz Lorbanerija. Neto od toga je odista bila svila. Ali nijedna bala nije poticala sa Lorbanerija." "Imali smo nekoliko siromanih sezona", odvrati mravko. Ovo je etvrta, peta loa godina." "Pet godna od Uo i Ugara", re e jedan starac unjkavim, samozadovoljnim glasom, "od dana kada je stari Mildi umro, da, umro je, a nije dostigao ni priblino moju starost. Umro je Uo i Ugara." "to je robe manje, to su cene vie", re e gradona elnik. "Jer sada za jednu balu polufine plave svile dobijamo koliko smo ranije dobijali za tri." "Ako je dobijemo. Gde su brodovi? A i plava boja je lana", opet se javi mravko, otvorivi na taj na in polu asovnu raspravu o kvalitetu boja koje se koriste u velikim radionicama. "Ko spravlja boje?" upita Jastreb i pokrenu novu prepirku. Tokom nje je saznao da je ceo proces bojenja nadgledala porodica koja je svoje lanove, u stvari, smatrala za vra eve; ali ako su nekada i bili vra evi, izgubili su svoju mo , a niko drugi je nije pronaao, kako je zlvoljno primetio mravko. Jer svi su se oni, sem gradona elnika, slagali da uvene lorbanerijske nijanse plave i nedostine grimizne, koju su zvali "vatra zmajeva" i koju su davno nosile kraljice u Hevnoru, nisu vie onakve kakve su nekada bile. Neto im je nedostajalo. Krivicu su svaljivali na kie koje su padale kad im vreme nije, na zemlju iz koje se dobijala boja i na prera iva e. "Ili su krive o i", re e mravko, "o i ljudi koji vie ne razlikuju pravu azurnu boju od plavog blata", i tu se on zagleda u gradona elnika. Gradona elnik ne prihvati izazov; ponovo svi u utae. Retko vino kao da im je samo jo vie ukiselilo raspoloenje, tako da su izgledali natmureni. Sada se jo samo ulo rominjanje kie po nebrojenom li u u vo njacima u dolini, apat mora tamo dole na kraju ulice i aputanje lutnje u mraku ku e. "Ume li da peva, taj tvoj enkasti mom i ?" upita gradona elnik. "Da, ume da peva. Arene! Otpevaj nam neto, mom e." "Ne mogu iz ove lutnje da izvu em mol", re e Aren kroz prozor, osmehuju i se. "Samo ho e da pla e. ta biste eleli da ujete, doma ini?" "Neto novo", progun a gradona elnik. Lutnja malo zadrhta; ve je uspeo da ovlada njome. "Ovo bi ovde moglo biti novo", re e on i zapeva. Pored belih brzaka Solee i povijenih crvenih grana iji se cvetovi nadnose nad njenu pognutu glavu, otealu od tuge za izgubljenim dragim, crvenim i belim granama i tom neiscrpnom boli kunem se, Serijade, sine moje majke i Moreda, da nikad ne u zaboraviti nepravdu nikada, nikada.
Bili su nepokretni, ogor enih lica, pronicljiva pogleda, te namu enih aka i tela. Sedeli su nepomi ni u toplom, kiovitom junja kom sumraku i sluali tu pesmu nalik na vapaj sivog labuda sa hladnih mora Eje, puni enje, ucveljeni. "To je neobi na muzika", primeti jedan od njih nesigurno. Jedan drugi, koji je izgleda bio ube en da je ostrvo Lorbaneri apsulutno sredite kako vremena tako i prostora, re e: "Muzika stranaca je uvek udna i mra na." "Da ujemo neto vae", javi se Jastreb. "I sam bih voleo da ujem neto veselo. Ovaj momak e pevati samo o davno mrtvim junacima." "Evo ja u", prijavi se poslednji govornik, po e prvo malo da pevui, a zatim zapeva o ednom, mednom buretu vina, dodaju i posle svakog stiha haj i ho, i tako to! Ali niko ne prihvati pesmu i tako njegov glas ostade usamljen ak i dok je pevao refren. "I pevanje vie nije kakvo je nekad bilo", re e on ljutito. "Zato su krivi mladi, stalno menjaju poredak stvari i ne u e stare pesme." "Nije u tome stvar", re e mravko, "ve u tome to nita vie nije kao to je nekad bilo. Nita vie nije kako treba." "Da, da, da", soptao je najstariji od njih, "iskoristili smo svu sre u. Eto ta je. Nema vie sre e." Posle toga nije ostalo vie mnogo ta da se kae. Seljani stadoe da odlaze po dvojica-trojica zajedno, dok Jastreb nije ostao sam s jedne, a Aren s druge strane prozora. A onda se Jastreb, kona no, nasmeja. Ali to nije bio veseo smeh. Stidljiva ena vlasnika kr me u e i prostre im na podu postelje, a zatim se udalji. Legoe. Ali visoke zabatne grede bile su pune slepih mieva. Preko cele no i slepi mievi su uletali i izletali kroz nezastakljen prozor prodorno cijukaju i. Tek u zoru su se svi vratili i primirili, smestivi se u obliku malih, sivih, urednih paketa koji su naglava ke visili sa greda. Moda Aren nije mogao spokojno da spava zbog nemirnih slepih mieva. A moda i zbog toga to je posle dueg vremena prvi put spavao na suvom; telo mu se odviklo da po iva na nepokretnom tlu i zbog toga je sve vreme, kada bi utonuo u san, ose ao kao da se ljulja, ljulja... i kao da e se zbog tog ljuljanja svet ispod njega izmaknuti i on e se iznenada probuditi. Kada je kona no zaspao, sanjao je da se nalazi okovan u spremitu broda za prevoz robova; i drugi su bili okovani s njim, ali svi su bili mrtvi. Dok je to sanjao, probudio se vie no jednom, bore i se da se oslobodi tog sna, ali im bi zaspao, ponovo bi se obreo u njemu. Na kraju mu se inilo da je ostao potpuno sam na brodu, ali i dalje je bio okovan tako da nije mogao da se pokrene. Onda mu u uho progovori neki udan, lagani glas. "Oslobodi se veza", re e mu. "Oslobodi se veza." On tada pokua da se pokrene, i to mu po e za rukom: ustade. Nalazio se na nekoj nepreglednoj, nejasnoj pustopoljini, pod natmurenim nebom. Iz zemlje je izbijao uas, ose ao se u gustom vazduhu, neizmerna koli ina uasa. Samo ovo mesto predstavljalo je strah, sutinu straha; i on se nalazio u njemu, a nigde nijedne staze. Mora prona i put, ali staza nije bilo, a on je bio si uan poput deteta, poput mrava, a mesto je bilo ogromno, beskona no. Pokuao je da kora a, sapleo se, probudio. Sada kada je bio budan, taj strah je bio u njemu, a ne obrnuto, mada nije bio nita manji niti kona niji. Ose ao je da ga gui crna tama sobe, te je pogledao kroz kvadrat koji je obrazovao prozor, trae i zvezde, ali, iako je kia prestala, zvezda nije bilo. Leao je budan i plaio se, a slepi mievi su izletali i uletali na svojim konatim krilima koja nisu stvarala buku. Povremeno bi uo njihove piskutave glasi e na samoj ivici ujnosti. Osvanulo je vedro jutro i oni rano ustadoe. Jastreb se ozbiljno raspitivao o alemkamenju. Iako niko od metana nije znao kako izgleda alemkamen, svi su nairoko raspredali o tome i sva ali se; on ih je sluao da bi saznao druge stvari, a ne neto o alemkamenu. Kona no se on i Aren uputie putem koji im je gradona elnik predloio, prema kamenolomima u kojima se vadila zemlja za spravljanje plave boje. Ali Jastreb skrenu s tog puta. "Bi e da je to ova ku a", re e on. "Rekoe da porodica bojadija i vra eva koji su izgubili ugled stanuje na ovom putu." "Ima li svrhe razgovarati s njima?" upita Aren, kome je Zec jo bio u ivom se anju.
"Postoji sredite iz koga izvire ta huda sre a", odvrati grubo mag. "Postoji mesto na kome sre a isti e. Potreban mi je vodi do tog mesta!" I on nastavi dalje, a Aren bi primoran da ga prati. Ku a je stajala po strani, okruena vlastitim vo njacima, bila je lepa, kamena, ali i na njoj kao i na zemljitu oko nje jasno se prime ivalo da ve dugo niko o njima ne vodi ra una. Neobrane aure svilenih crva visile su izme u pokidanih grana, a tle ispod njih bilo je posuto papirnatim ubretom od mrtvih larvi i no nih leptira. Svuda oko ku e, ispod gusto zasa enog drve a, ose ao se miris raspadanja, a kada su doli do nje, Aren se iznenada seti uasa koji ga je okruavao tokom no i. Pre no to su i stigli do vrata, ona se irom otvorie. Kroz njih nahrupi neka sedokosa ena, sevaju i zakrvavljenim o ima i vi u i. "Napolje, prokleti da ste, lopovi, klevetnici, bezumnici, laovi i bezvredne budale! Gubite se, gubite, odlazite! Zauvek neka vas prati nesre a!" Jastreb zastade, zagleda se u nju pomalo zadivljeno, a onda brzo podie aku napravivi njom udan pokret. Izgovorio je samo jednu re : "Odbij!" ena tada prestade da vi e. Zagleda se u njega. "Zato si to u inio?" "Da bih otklonio tvoju kletvu." Jo malo je zurila u njih, a onda kona no promuklo upita: "Stranci?" "Sa severa." Ona im pri e. U po etku Aren samo to je nije ismejao, tu staricu to vriti na svom pragu, ali kada se naao blizu nje osetio je samo ponienje. Bila je luda, loe odevena, zaudaralo joj je iz usta, a u o ima joj se nazirao uasan bol. "Nisam u stanju nikoga da prokunem", re e ona. "Ne posedujem mo ." Ona ponovi Jastrebovu kretnju. "Tamo odakle dolazi jo rade te stvari?" On klimnu. Nije skidao pogled s nje i ona mu ga uzvrati. Ubrzo s njenim licem po e neto da se doga a, po e da se menja i ona upita: "Gde ti je tap?" "Ne pokazujem ga ovde, sestro." "I ne treba. Drao bi te podalje od ivota. Isto je bilo i sa mojom mo i: ona me je delila od ivota. Pa sam je izgubila. Izgubila sam sve to sam znala, sve re i i sva imena. Izile su mi iz o iju i usta niz tanke niti nalik na pau inu. Postoji rupa u svetu kroz koju isti e svetlost. A re i odlaze sa svetlo u. Jesi li to znao? Moj sin po vasceli dan sedi i zuri u mrak, trae i rupu u svetu. Kae da bi jasnije video da je slep. Izgubio je ose aj za boje. Bili smo lorbanerijske bojadije. Pogledaj!" Ona pred njim zamlatara svojim mii avim, mravim rukama, do ramena obojenim nekom blagom, prugastom meavinom neverovatnih boja. "Ne moe da se skine s koe", re e ona, "ali um se sasvim ispere. On ne eli da zadri boje. Ko ste vi?" Jastreb nita ne odgovori. Njegove o i ponovo zarobie enine; Aren koji je stajao po strani, posmatrao ih je s nelagodno u. Sasvim iznenada ona zadrhta i proaputa: "Poznajem te..." "Da. Sli ni se me usobno prepoznaju, sestro." Bilo je neobi no videti kako se u uasu povla i pred magom, ele i da mu umakne, a u stvari udi da mu pri e i klekne pred njim. On je uhvati za ruku i zadra. "Da li bi volela da ponovo zadobije svoju mo , da povrati svoju vetinu, da opet vlada imenima? Mogu ti to dati." "Ti si Veliki ovek", proaputa ona. "Ti si Kralj Senki, Gospodar Mra nog mesta..." "Nisam. Nisam ja nikakav kralj. Ja sam ovek, smrtnik, tvoj brat, tebi sli an." "Ali ti ne e umreti?" "Ho u." "Ali vrati e se i iveti zauvek." "Ja ne. Niti bilo koji drugi ovek." "Zna i ti nisi... nisi Veliki iz Tame", re e ona, namrtivi se i gledaju i ga malo postrance, s manje straha. "Ali ipak si ti neki Veliki. Zar postoje dvojica? Kako se zove?" Jastrebovo ozbiljno lice na trenutak smeka. "To ti ne mogu re i", re e on blago.
"Otkri u ti jednu tajnu", nastavi ona. Sada je stajala uspravljena, licem okrenuta prema njemu, a u glasu i dranju naziralo se staro dostojanstvo. "Ne elim da ivim, ivim i ivim zauvek. Radije bih da mi se vrate imena stvari. Ali njih vie nema. Imena sada nisu vana. Vie nema tajni. eli li da sazna moje ime?" O i joj se ispunie svetlo u, pesnice stegnue, ona se nagnu napred i proaputa: "Zovem se Akaren." Zatim glasno viknu: "Akaren! Akaren! Zovem se Akaren! Sada svi znaju moje tajno ime, moje pravo ime i vie nema tajni, nema istine, nema smrti... smrti... smrti!" Izvikivala je tu re jecaju i, a sa usana joj je trcala pljuva ka. "Smiri se, Akaren!" Smirila se. Niz lice su joj se slivale suze, niz njeno prljavo lice ispresecano loknama neo eljane, sede kose. Jastreb dohvati to izborano, suzama zamrljano lice, me u ake i ovla, veoma neno, poljubi je u o i. Stajala je nepokretno, zatvorenih o iju. Primakavi zatim svoje usne njenom uvetu on progovori nekoliko re i na Prastarom govoru, jo jednom je poljubi, a onda je pusti. Ona otvori o i koje su sada bistro gledale i zagleda se u njega, zamiljenim, upitnim pogledom. Tako tek ro eno dete posmatra majku; tako majka gleda svoje dete. Lagano se okrenula i otila do vrata, ula i zatvorila ih za sobom: sve je to uradila utke, sa za u enim izrazom lica. utke se i mag okrenuo i poao nazad ka putu. Aren ga je sledio. Nije se usu ivao nita da ga pita. Uskoro mag zastade, tamo u zaputenom vo njaku i re e: "Uzeo sam joj ime i dao joj novo. Tako se na neki na in ponovo rodila. Druga ije joj nisam mogao pomo i, to je bila jedina preostala nada." Glas mu je bio napet i priguen. "Bila je ena od mo i", nastavi on. "Nije bila tek obi na vetica ili spravlja ica napitaka, ve ena koja je poznavala umetnost i vetinu magije, koja je svoje ume e koristila za stvaranje lepote, bila je ponosna i asna ena. Takav je bio njen ivot. Uludo utroen ivot." On se iznenada okrenu i uputi u aleje vo njaka, te zastade pored jednog debla, okrenut le ima. Aren ga je ekao na toplom suncu koje je poigravalo po li u. Znao je da se Jastreb stidi da Arena optereti svojim ose anjima i, zaista, de ak nita nije mogao ni da u ini ni da kae. Ali njegovo je srce u tom trenutku potpuno pripadalo njegovom saputniku, ne vie s onim romanti nim arom i oboavanjem, ve s bolom, kao da je izvu ena neka nit iz same njegove unutranjosti i iskovana u neraskidivu vezu. Jer sada je ose ao da u toj ljubavi ima samilosti: bez samilosti ljubav nije prekaljena, nije celovita i nije trajna. Ubrzo se Jastreb vratio do njega kroz zeleni hlad vo njaka. Nijedan od njih nita ne re e i nastavie put rame uz rame. Ve je bilo dosta toplo, kia od prole no i nije se osuila, tako da su stopalima podizali prainu s puta. Ranije se Arenu taj dan inio turobnim i dosadnim, kao da je bio zaraen njegovim snovima, ali sada je uivao u suncu koje je arilo i olakanju koje bi osetio u hladu; uivao je da kora a ne razmiljaju i o tome kuda su se uputili. A i ina e je bilo svejedno, jer nita nisu postigli. Poslepodne su proveli u razgovoru sa ljudima koji su vadili rude za boje i u cenkanju oko nekih komadi a za koje su ovi tvrdili da predstavljaju alemkamenje. Dok su se polako vra ali u Sosaru, a kasno sunce im grejalo glavu i vratove, Jastreb primeti: "To je plavi malahit, ali sumnjam da e i u Sosari znati razliku." " udni su ovdanji ljudi", primeti Aren. "Tako je i sa svim ostalim; ne prave razliku. Kao to je sino jedan od njih rekao glavnome: 'Ti ne bi uo io razliku izme u prave azurne boje i plavog blata...' ale se na loa vremena, ali ne znaju kada su ta loa vremena nastupila; kau da posao slabo ide, ali se ne trude da ga poboljaju; ak ne prave razliku ni izme u zanatlije i arobnjaka, izme u ru nog rada i vetine vra anja. Kao da im u glavama nije sve u redu sa granicama, razlikama i bojama. Njima je sve isto - sve je sivo." "Da", odvrati mag zamiljeno. Izvesno vreme je kora ao glave uvu ene u ramena, nalik na sokola; iako je bio nizak, pravio je velike korake. "ta im to nedostaje?" Aren bez razmiljanja odvrati: "ivotna radost." "Da", ponovi Jastreb, prihvativi Arenovu tvrdnju i malo potom razmislivi o njoj. "Drago mi je", re e on kona no, "da moe umesto mene da razmilja,
mom e... ose am se tako umornim i glupim. Jo od jutros mi je srce bolesno, od kada smo razgovarali sa onom koja je bila Akaren. Ne volim tra enje i unitavanje. Ne elim da imam neprijatelje. Ako ve moram da imam neprijatelja, ne elim da ga traim i na em, sretnem se s njim... ako ve mora da se lovi, nagrada bi trebalo da bude bogatstvo, a ne neka odvratna stvar." "Neprijatelj, gospodaru?" upita Aren. Jastreb klimnu. "Kada je govorila o Velikom oveku, Kralju Senki..." Jastreb ponovo klimnu. "Da, tako bar mislim", odvrati on. "Mislim da nam cilj nije da stignemo do tog mesta, ve i do odre ene osobe. Ovo to se doga a na ovom ostrvu je zlo, pravo zlo: ovo gubljenje umenosti i ponosa, ova smrknutost, ovo tra enje. To je delo neke zle volje. Ali volje koja ak ni ne naginje ovamo, koja ak ni ne prime uje Akaren ili Lorbaneri. Trag koji sledimo je trag pukotine, kao da pratimo kola koja su izgubila kontrolu i survavaju se niz padinu brda i izazivaju odron." "Da li bi ona... Akaren mogla neto vie da vam kae o tom neprijatelju... ko je on i gde se nalazi, ili ta je on?" "Vie ne, mom e", odgovori mag blagim ali prili no bezbojnim glasom. "Bez sumnje je mogla. U njenom ludilu jo je bilo tragova arobnjatva. Odista, njeno ludilo je i bilo njeno arobnjatvo. Ali nisam mogao da je zadrim da bi mi odgovorila. Suvie je patila." I on nastavi da kora a s glavom delimi no uvu enom me u ramena, kao da i sam trpi i udi da izbegne neku bol. Aren se okrenu kada za u bat na putu iza njih. Za njima je tr ao neki ovek, bio je jo dosta daleko, ali im se brzo pribliavao. Praina sa puta i njegova duga ka kosa stvarale su oko njega, pri svetlosti to je dolazila sa zapada, oreole crvenila, a njegova duga ka senka pomamno je poskakivala du debala i aleja vo njaka pored puta. " ujte!" povika on. "Stanite! Pronaao sam je! Pronaao sam je!" U trku stie do njih. Arenova aka polete kroz vazduh prema mestu gde je trebalo da se nalazi drka njegova ma a, zatim ka mestu gde se ranije nalazio sada izgubljen no, a onda se stee u pesnicu i sve to u deli u sekunde. On se namrti i krenu napred. Taj je ovek za celu glavu bio vii od Jastreba i imao je iroka ramena: dahtao je, besneo, luda ki sevao o ima. "Pronaao sam je!" nastavljao je da ponavlja, dok je Aren pokuao da ovlada njime odlu nim, prete im glasom i dranjem, te je rekao: "ta eli?" ovek pokua da ga zaobi e i stigne do Jastreba. Aren se ponovo na e ispred njega. "Ti si bojadija iz Lorbanerija", re e Jastreb. Aren shvati da je ispao budala kada je pokuao da zatiti svog saputnika; zato sada koraknu u stranu, sklonivi se s puta. Jer tih pet magovih re i bilo je dovoljno da ludak prestane da dah e i opusti velike ake stegnute u pesnice; pogled mu se primiri; klimnu u znak odgovora. "Bio sam bojadija", izusti on, "ali sada ne mogu da bojim." Tada iskosa pogleda Jastreba i razvu e usta u osmeh; zatrese glavom sa pranjavom ubom crvenkaste kose. "Oduzeo si mojoj majci ime", re e on. "Sada je ne poznajem, a ne poznaje ni ona mene. I dalje me veoma voli, ali me je napustila. Mrtva je." Arenu se stee srce, ali primeti da je Jastreb samo neznatno odmahnuo glavom. "Ne, ne", re e on, "nije ona mrtva." "Ali bi e. Umre e." "Ho e. To je posledica ivljenja", odvrati mag. Bojadija je, izgleda, trenutak mozgao o tome, a zatim pri e sasvim blizu Jastrebu, uhvati ga za ramena i nagnu se nad njim. U inio je to tako brzo da ga Aren nije mogao spre iti, ali im je ipak priao tako blizu da je uo njegov apat: "Pronaao sam rupu u tami. Tamo je stajao Kralj. Posmatrao ju je; upravljao je njome. Imao je mali plamen, malu sve u u ruci. Dunuo je i ugasio ju je. Onda je ponovo dunuo i ona se rasplamsala! Rasplamsala se!" Jastreb ni im nije pokazao da mu smeta to ga ovaj dri za ramena i to mi apu e. On jednostavno upita: "Gde si ti bio kada si to video?" "U krevetu." "Sanjao si?" "Ne."
"Video si je na zidu?" "Ne", odvrati bojadija odjednom jecavim glasom i kao da mu je nelagodno. Zatim pusti maga i zakora i unazad, udaljivi se od njega. "Ne, ja... ne znam gde se nalazi. Pronaao sam je, ali ne znam gde." "To je ono to bih voleo da znam", primeti Jastreb. "Mogu vam pomo i." "Kako?" "Imate amac. U njemu ste pristigli ovamo i u njemu ete krenuti dalje. Idete li na zapad? Tamo treba po i. To je put koji vodi do mesta na kojem on izlazi. Tamo mora da je to mesto, mesto ovde jer on je iv... nisu u pitanju nekakve due, duhovi, koji prelaze preko zida, ve telo; to je besmrtno telo. Video sam plamen kako se izvija navie u tami podstaknut njegovim dahom, plamen kji je prethodno bio ugaen. Video sam to." ovekovo lice se preobrazilo, u njemu se sad nazirala neka divlja lepota pri dugoj crvenozlatnoj svetlosti. "Znam da je prevaziao smrt. Znam to. rtvovao sam svoju vetinu vra anja da bih to saznao. Nekada sam bio vra . Vi to znate i vi ete po i tamo. Povedite me sa sobom." Ista svetlost zra ila je i sa Jastrebovog lica, ali ono je ostalo nepromenjeno i strogo. "Pokuavam da stignem tamo", re e on. "Dopustite mi da po em s vama!" Jastreb kratko klimnu. "Ako bude spreman kada isplovimo", re e on isto onako hladno kao i ranije. Bojadija se povu e od njega jo za jedan korak, a zanos na njegovom licu po e lagano da tamni dok ga ne zameni neki udni mra ni izraz; kao da se neka razumna misao borila da prodre kroz oluju re i, ose anja i vizija koje su ga zbunjivale. Na kraju se bez re i okrenu i potr a nazad putem, nestaju i u izmaglici praine koja se jo nije slegla od njegovog prvog prolaska. Aren duboko i s olakanjem uzdahnu. Jastreb tako e uzdahnu, mada njegov uzdah nije bio uzdah olakanja. "E pa", zausti on. "Na udnim putevima ovek ima udne vodi e. Hajdemo." Aren uhvati korak s njim. "Ne ete ga povesti sa nama?" upita on. "To zavisi od njega." Aren ljutito pomisli: i od mene tako e. Ali nita ne re e i oni nastavie zajedno dalje u tiini. Nisu ih ljubazno primili kada su se vratili u Sosaru. Na tako malom ostrvu kao to je Lorbaneri stvari se brzo pro uju, a i nema sumnje da ih je neko video kako skre u prema Ku i bojadija i kako razgovaraju sa ludakom na putu. Vlasnik kr me ih je osorno posluio, a njegova ena se ponaala kao da ih se na smrt plai. Uve e kada su mukarci iz sela doli da posede ispred strehe kr me, trudili su se da pokau strancima kako ne ele s njima da razgovaraju i kako su u me usobnom razgovoru veoma pametni i veseli. Ali to nije dugo potrajalo, tako da je njihova veselost ubrzo splasnula. Dugo su svi sedeli utke, dok se na kraju gradona elnik nije obratio Jastrebu: "Jeste li pronali to vae plavo kamenje?" "Pronaao sam neko plavo kamenje", odvrati u tivo Jastreb. "Sopli vam je, nema sumnje, pokazao gde da ga potraite." "Ha, ha, ha", nasmejae se ostali kako bi pohvalili ovaj majstorski zadat ironi an udarac. "Sopli je sigurno onaj crvenokosi?" "Ludak. Jutros ste svratili do njegove majke." "Traim vra a", odvrati vra . Mravko koji je sedeo najblie njemu pljunu u tamu. "Zbog ega?" "Mislio sam da bih mogao prona i ono to traim." "Ljudi dolaze na Lorbaneri zbog svile", re e gradona elnik, "a ne zbog kamenja. Ne dolaze zbog arolija. Ili zbog mlataranja rukama, hokus-pokusa i arobnja kih trikova. Ovde ivi poten svet koji se bavi potenim poslom." "Tako je. U pravu je", sloie se ostali. "I mi ovde ne elimo druga ije ljude, strance koji njukaju unaokolo i meaju se u nae poslove." "Tako je. U pravu je", za ue se ponovo ostali u horu. "Da se u okolini pojavio kakav arobnjak koji nije lud, ponudili bismo mu astan posao u spremitima, ali oni ne znaju da obavljaju potene poslove."
"Mogli bi, da ih ima", odvrati Jastreb. "Vaa spremita su prazna, o vo njacima niko ne vodi ra una, svila u skladitima je istkana jo pre mnogo godina. ta, u stvari, radite vi ovde u Lorbaneriju?" "Gledamo svoja posla", odbrusi gradona elnik, ali se tada uzbu eno umea mravko. "Zato brodovi ne dolaze, recite nam! ta rade oni tamo u Gradu Hortu? Da nije to zbog toga to su nai radovi bili loi?" Prekinue ga ljutiti povici. Vikali su jedni na druge, svi su poustajali, gradona elnik je mahao pesnicom Jastrebu ispred nosa, jedan je potegao no. Podivljali su. Aren smesta sko i na noge. Posmatrao je Jastreba o ekuju i da ga vidi iznenada obasjanog magijskom svetlo u, a sve prisutne da zaneme kada otkriju njegovu mo . Ali on to nije u inio. Ostao je da sedi i prelazi pogledima s jednog na drugog i slua njihove pretnje. Postepeno su se smirili, kao da nisu mogli da ustraju ni u ljutnji nita due nego u veselju. No je vra en u korice; pretnje su se pretvorile u frktanje. Po eli su da se razilaze poput pasa koji naputaju bitku, neki ko opere i se, a neki podvijenih repova. Kada njih dvojica ostae sami, Jastreb ustade, u e u kr mu i otpi jedan pove i gutljaj vode iz kr aga pored vrata. "Idemo, mom e", re e on. "Dosta mi je ovoga." "U amac?" "Da." On spusti dva srebrna nov i a kojima se trgovalo na sims prozora kao naknadu za preno ite, te podie nihov laki smotuljak ode e. Aren je bio umoran i pospan, te se osvrnuo po sobi kr me, zaguljivoj i sumornoj, po kojoj su leprali slepi mievi iji je dom bio me u gredama podno krova; prisetio se prole no i provedene u toj sobi, te je voljno krenuo za Jastrebom. Tako e je pomislio, dok su se sputali jednom mra nom ulicom Sosare, da e ako sada krenu uma i ludaku Sopliju. Ali kada su stigli u luku, on ih je ve ekao na doku. "Tu si", re e mag. "Ukrcavaj se ako eli da po e." Sopli bez ijedne re i si e u amac i sklup a se pored jarbola poput kakvog velikog neo eljanog psa. Aren se pobuni. "Gospodaru!" po e on. Jastreb se okrenu; stajali su, licem u lice, na doku iznad amca. "Na ovom su ostrvu svi ludi, ali ja sam mislio da vi niste. Zato ga vodite sa sobom?" "Da mi bude vodi ." "Vodi ... u jo ve e ludilo? U smrt davljenjem ili udarcem noa u le a?" "U smrt, ali kojim putem, to ne znam." Aren je govorio uzbu eno i mada mu je Jastreb tiho govorio, u njegovom glasu ose ao se nekakav divlji prizvuk. Nije bio navikao da ga neko ispituje. Ali otkako je Aren pokuao tog popodneva da ga na putu zatiti od ovog ludaka i uverio se da je njegov in bio uzaludan i nepotreban, ose ao je gor inu i sav onaj nalet odanosti to ga je osetio jutros sada je nestao i bio izgubljen. Nije bio u stanju da zatiti Jastreba; nije mu bilo dozvoljeno da donosi bilo kakve odluke; nije bio u stanju ili mu nije bilo dozvoljeno, ak ni da shvati prirodu njihove potrage. Jednostavno ga je vukao za sobom kao kakvo dete. Ali on nije bio dete. "Ne u se sva ati s vama, gospodaru", re e on to je hladnije mogao. "Ali ovo... ovo je van pameti!" "To je van svake pameti. Idemo onamo kuda nas ne e razum odvesti. Ide li ili ne?" U Arenovim o ima pojavie se suze besa. "Rekao sam da u vas pratiti i sluiti. Ja ne krim datu re ." "To je dobro", primeti mag smrknuto i napravi pokret kao da e se okrenuti. A onda se ponovo zagleda u Arena. "Potreban si mi, Arene, kao i ja tebi. Jer evo sada u ti re i - verujem da je ovaj put kojim emo po i, put kojim mora po i, ne zato to si posluan ili meni odan, ve stoga to ti je bilo su eno da ga sledi jo pre no to si me i ugledao; pre no to si kro io na Rouk; pre no to si otplovio sa Enlada. Ne moe skrenuti s njega." Glas mu nije postao nimalo meki. Aren mu odgovori isto tako smrknuto: "Kako da se vratim, bez amca, sa kraja sveta gde se sada nalazimo?" "Misli da je ovo kraj sveta? Ne, to se nalazi jo dalje. Moda emo sti i i do njega."
Aren klimnu i prebaci se u amac. Jastreb odveza konopac i dozva lagani vetar u jedro. Kada su napustili prazne dokove Lorbanerija koji su se sada ocrtavali u daljini, dunu hladan i isti vazduh sa mra nog severa i pojavi se srebrni mesec iz glatkog mora pred njima, te po e da se die s njihove leve strana kada su krenuli prema jugu kako bi obili ostrvo. 7. LUDAK Ludak, bojadija iz Lorbanerija, sedeo je sklup an pored jarbola, obuhvativi rukama kolena i glave uvu ene u ramena. uma njegove kose inila se crnom na mese ini. Jastreb se umotao u ebe i zaspao na krmi. Nijedan od njih dvojice nije se ni pomerio. Aren je sedeo na pramcu; zakleo se sam sebi da e cele no i ostati na strai. Ako je mag odlu io da veruje kako njihov ludi putnik ne e tokom no i napasti ni njega ni Arena, u redu; me utim, Aren je donosio vlastite zaklju ke i izvravao vlastite dunosti. Ali no je bila veoma duga i veoma mirna. Mese ina ih je obasjavala bez prestanka. Sklup an kod jarbola, Sopli je hrkao, polako i duboko. amac je lagano klizio napred; Aren postepeno utonu u san. Jednom se naglo trgnuo i video da se mesec neznatno podigao na nebu; tada odustade od samonametnutog straarenja, udobno se smesti i zaspa. Ponovo su ga pohodili sni, kao i svake no i na ovom putovanju; u po etku su opet na trenutke bili neobi no prijatni i umiruju i. Na mestu gde se nalazio jarbol Dalekovidog raslo je drvo, sa bogatom kronjom; labudovi su plivali ispred amca, zamahuju i snano krilima; daleko napred, preko berilnozelenog mora, presijavao se grad sa belim kulama. Zatim se naao u jednoj od tih kula, peo se stepenicama koje su zavojito vodile navie, tr ao je uz njih s lako om i poudno. Ti prizori bi se potom promenili, ponovo vratili, zatim prerasli u druge, koji bi se opet gubili bez traga; a onda odjednom, naao bi se u zastrauju em, neprozirnom sumraku pustopoljine, uas u njemu postajao je sve ja i, dok na kraju vie nije mogao da die. Ali nastavio je da se kre e napred, jer on mora da ide napred. Posle dugo vremena shvatio je da je i i napred na tom mestu zna ilo i i ukrug i vra ati se na sopstveni trag. Pa ipak, on mora ute i, mora izi i. I to to hitnije. Po eo je da tr i. Dok je tr ao krugovi su se suavali, a zemljite je postajalo sve strmije. Tr ao je po sve ve oj tami; bre i bre, oko strme unutranje ivice jame, jednog ogromnog vrtloga ije je dno nestajalo u tami: u trenutku kada je postao toga svestan, okliznuo se i pao. "ta je, Arene?" To mu se obra ao Jastreb sa krme. Sivo svitanje, mirno nebo i more. "Nita." "Komar?" "Nita." Arenu je bilo hladno, a desna ruka na kojoj je leao ga je bolela. On zatvori o i pred sve ja om svetlo u i pomisli: "Nagovetaj ili dva s vremena na vreme, ali on mi nikada jasno ne e re i kuda smo se to uputili i zato, kao ni to zato ja treba tamo da po em. A sada je jo poveo i ovog ludaka. Ko je od nas dvojice lu i to je poao s njim, taj ludak ili ja? Njih dvojica bi se moda razumela; sada su vra evi ti koji su ludi, rekao je Sopli. Do sada sam ve mogao da stignem ku i, ku i na berilski dvor, da budem u svojoj sobi sa izrezbarenim zidovima, crvenim tepisima na podu i vatrom u ognjitu, da se budim ujutru sa jednim jedinim ciljem, da po em sa ocem u lov sa sokolima. Zato sam poao s njim? Zato li me je poveo? Zato to je to put koji moram prevaliti, tako bar kae, ali tako govore vra evi, upotrebljavaju i zna ajne re i kako bi same stvari u inili zna ajnim. Ali pravo zna enje tih re i uvek je druga ije. Ako postoji ijedno mesto kuda moram po i, onda je to moj dom, a ne besciljno lutanje po Prostranstvima. Zanemario sam obaveze koje me ekaju kod ku e. Ako odista smatra da postoji neki neprijatelj koji eli da uniti arobnjatvo, zato je poao sam, povevi samo mene? Mogao je povesti jo kog maga da mu pomogne... stotine njih. Mogao je povesti vojsku ratnika, flotu brodova. Zar se ovako suo ava sa velikom opasno u; poalju joj se u susret jedan starac i jedan de ak u amcu? Ovo je prava ludost. I on je lud; upravo je onako kao to je kazao, on
trai smrt. On trai smrt i eli mene da povede sa sobom. Ali ja niti sam lud niti sam star; ne u da umrem; ne u dalje s njim." On se podignu na lakat i zagleda ispred sebe. Mesec koji se pred njima uzdizao dok su naputali zaliv Sosare, jo je bio tu, ali je sada zaranjao. Iza njih, na istoku, pomaljao se bled i bezbojan dan. Nije bilo oblaka, ali dan je bio neznatno i bolesno tmuran. Kasnije toga dana izgrejalo je sunce, ali od njega ih je titila koprena, tako da je sijalo bez sjaja. Celog dana obilazili su oko Lorbanerija, niskog i zelenog koji im se protezao s desne strane. Blagi vetar duvao je s kopna i napinjao im jedra. Predve e su proli pored poslednjeg duga kog rta. Povetarac zamre. Jastreb dozva magi ni vetar u jedro i Dalekovidi, poput sokola putenog sa zglavka, urno pojuri napred, ostavivi za sobom ostrvo svile. Sopli bojadija proveo je ceo dan na istom mestu, o igledno se plae i amca i mora, pate i od morske bolesti i tuge. Tada promuklo upita: "Idemo li na zapad?" Sunce koje je zalazilo udaralo mu je pravo u lice, ali Jastreb, koji je strpljivo odgovarao i na najgluplja njegova pitanja, samo klimnu. "U Obehol?" "Obehol lei zapadno od Lorbanerija." "Daleko na zapadu. Moda se to mesto tamo nalazi." "Kakvo je to mesto?" "Otkud znam? Kako sam mogao da ga vidim? Ne nalazi se na Lorbaneriju! Godinama sam hodao za njim, etiri, pet godina, po mraku, no u, zatvorenih o iju, a on je stalno prisutan i dozivao me Do i, do i, ali ja nisam mogao da do em. Nisam nikakav gospodar vra eva koji ume da razaznaje put po mraku. Ali postoji mesto na koje se moe sti i po danu i obasjano je suncem. To je ono to Mildi i moja majka nisu hteli da shvate. Nastavili su da trae po mraku. A onda je stari Mildi umro, a moja majka je sila s uma. Zaboravila je arolije koje smo koristili pri bojenju i to je uticalo na njen um. elela je da umre, ali sam joj ja kazao da sa eka. Sa eka dok ne prona em to mesto. Mesto mora postojati. Ako mrtvi mogu da oive i vrate se na ovaj svet, onda u svetu mora postojati mesto na kome se to doga a." "Zar se mrtvi vr aju u ivot?" "Mislio sam da su vam poznate takve stvari", odvrati Sopli posle izvesne pauze, gledaju i postrance u Jastreba. "Tragam za njima." Sopli nita ne re e. Mag mu iznenada uputi jedan direktan, iznu uju i pogled, mada mu glas ostade nean: "Traga li ti to, Sopli, za na inom da ve no ivi?" Sopli mu na trenutak uzvrati pogled, a onda obuhvati rukama svoju upavu, sme ecrvenu glavu, te po e da se blago ljulja napred-nazad. Izgleda da je svaki put kada se uplaio zauzimao taj poloaj; a kada je bio u njemu, ne bi govorio, niti obra ao panju na ono to se govori. Aren, o ajan, okrenu glavu od njega s ga enjem. Kako da nastave ovako da putuju, danima ili nedeljama, sa Soplijem u amcu, duga kom osamnaest stopa? To je bilo kao da deli telo sa obolelom duom... Jastreb pi e Arenu koji se nalazio na krmi i kleknu, oslonivi se jednim kolenom o klupicu, te se zagleda u u kasto ve e. Zatim re e: "Taj ovek ima dobru duu." Aren nita na to ne odgovori. Samo hladno upita: "ta je to Obehol? Nikada nisam uo za to ime." "Poznato mi je njegovo ime i poloaj na kartama; nita vie... Pogledaj tamo: Gobardonovi sadruzi!" Velika topazna zvezda sada je bila vie na jugu, a ispod nje, obasjavaju i nejasnu povrinu mora, nalazile su se, s leve strane jedna bela zvezda, a sa desne jedna plavi astobela, tako da su sve tri obrazovale trougao. "Imaju li imena?" "Veliki Majstor Imenovanja ih nije znao. Moda ljudi sa Obehola i Velogija imaju za njih imena. Ne znam. Sada ulazimo u udna mora, Arene, mora pod Znakom Svretka."
De ak nita ne re e, ve nastavi sa izvesnom mrnjom da promatra sjajne, bezimene zvezde iznad beskrajne vode. Poto su iz dana u dan plovili sve dalje na zapad, na vodi je po ela da se ose a toplota osobena za prole a na jugu, a nebo je bilo vedro. Pa ipak se Arenu inilo da je svetlost nekako priguena. Kao da pada iskosa kroz staklo. More je bilo mlako dok je u njemu plivao i nije prualo neko naro ito osveenje. Njihova usoljena hrana bila je bezukusna. Ni u emu nije mogao da na e makar malo sveine niti sjaja, sem no u, u neobi no jakom sjaju zvezda, kakav nikada nije ni sanjao da postoji. Leao bi i posmatrao ih dok ne bi zaspao. A kada bi zaspao po eo bi da sanja: i to uvek isti san o pustopoljini ili jami ili o dolini okruenoj stenama ili o duga kom putu koji se sputa ispod uske trake neba; uvek ista nejasna svetlost, uas koji ga ispunjava i beznadeni napor da pobegne. Nikada nije Jastrebu ispri ao o ovome. Ni o emu vanom nije razgovarao s njim, ni o emu drugom do o sitnim dnevnim dogodovtinama s njihovog puta; a Jastreb koga je uvek trebalo naterati da progovori, sada je sve vreme utao to je bilo osobeno za njega. Aren je sada shvatio kakva je budala bio kada se telom i duom predao tom nemirnom i tajanstvenom oveku koji je dozvoljavao da ga pokre u nagoni i koji se uopte nije trudio da upravlja svojim ivotom, pa ak ni da ga sa uva. Jer sada je zapao u takvo raspoloenje da je jedino eleo da umre, a to je bilo stoga, mislio je Aren, jer se nije usu ivao da se suo i sa vlastitim neuspehom... neuspehom arobnjatva kao velike sile koja upravlja ivotima ljudi. Sada je bilo jasno da za one koji su poznavali tajne, nije bilo mnogo tajni u toj vetini magije iz koje su Jastreb i sva pre anja pokolenja arobnjaka i vra eva crpila veliku slavu i mo . Sva ta vetina sastojala se u kori enju vetrova i vremena, poznavanju lekovitih trava i vetom prikazivanju iluzija kao to su magla, svetlo, promena oblika, kojima su mogli da zaplae neznalice, ali koje su predstavljale samo obi ne trikove. Stvarnost je ostala nepromenjena. U arobnjatvu nije bilo ni ega to je oveku davalo pravu mo nad ljudima; niti je ono imalo ma kakvu mo nad smr u. Na arobnjatvo nije trebalo ra unati ni kada su u pitanju bile sitnice. Jastreb je uvek krtario kada je trebalo da se poslui svojim ume em; kad god su to mogli, koristili su svetski vetar, lovili ribu kako bi doli do hrane i tedeli vodu kao svi mornari. Posle etiri dana neprekidnog menjanja smera, zbog hirovitog vetra koji im je stalno duvao u pramac, Aren ga upita zato ne dozove makar i slab vetar koji e napeti jedro, a kada Jastreb odmahnu glavom, upita: "Zato ne ete?" "Nikada ne bih od bolesnog oveka traio da u estvuje u trci", odvrati Jastreb, "niti bih dodao jo jedan kamen na ve ionako pretovarena le a." Nije bilo jasno da li je pri tome mislio na sebe ili na svetu celinu. Nerado je odgovarao, a i te krte odgovore teko je bilo razumeti. U tome je sama sutina arobnjatva: nagovestiti mo ne stvari praznim re ima i stvoriti neto ne rade i nita - izgleda da je u tome sutina mudrosti. Aren je pokuao da ne obra a panju na Soplija, ali to je bilo nemogu e; u svakom slu aju, uskoro je uhvatio sebe da je sklopio neku vrstu saveza sa tim ludakom. Sopli nije bio ba toliko lud, ili bar nije bio ba jednostavno lud, to bi se moda dalo zaklju iti na osnovu njegove razbaruene kose i nepovezanog govora. U stvari, njegova se ludost moda najvie ogledala u tome to se uasno plaio vode. Za njega je ulazak u amac predstavljao in neopisive hrabrosti i nikada nije uspeo da prebrodi taj strah; stalno je drao pognutu glavu da ne bi morao da gleda vodu koja se oko njega uzdizala i poskakivala. Ako bi se uspravio u amcu, zavrtelo bi mu se u glavi; odmah bi se hvatao za katarku. Kada je Aren prvi put odlu io da se okupa i sko i sa pramca, Sopli je uasnuto kriknuo; kada se Aren uspeo nazad na amac, jadnik je sav bio zelen od oka koji je doiveo. "Mislio sam da ho e da se udavi", rekao je, na ta je Aren morao da se nasmeje.
Tog poslepodneva, dok je Jastreb meditirao i bio potpuno odsutan, Sopli je, dre i se klupa, paljivo doao do Arena. Upitao ga je tihim glasom: "Ti ne eli da umre, zar ne?" "Razume se da ne elim." "On eli", kaza Sopli isturivi malo donju vilicu prema Jastrebu. "Zato to kae?" Aren mu je postavio to pitanje kao da se obra a kakvom slugi, nimalo izveta eno, a Sopli je njegovo dranje prihvatio kao sasvim prirodnu stvar, iako je bio nekih deset-petnaest godina stariji od Arena. Odvratio je spremno i u tivo, mada na svoj isprkidani na in: "eli da dospe na to tajno mesto. Ali ne znam zato. Ne eli da... On ne veruje u... u obe anje." "Kakvo obe anje?" Sopli ga otro pogleda i u o ima mu se pojavi neto od naruene muevnosti, ali Arenova volja bila je ja a. On odvrati veoma tihim glasom: "Zna ve . ivot. Ve ni ivot." Arenovim telom pro e drhtaj. Setio se svojih snova: pustopoljine, jame, nejasne svetlosti. To je bila smrt, on mora prona i na ina da joj umakne. A u dovratku je stajala prilika okrunjena senkom koja je prema njemu pruala si unu svetlost, ne ve u od bisera, plam ak besmrtnog ivota. Aren po prvi put uhvati Soplijev pogled: svetlosme e, potpuno bistre o i; u njima je video da je kona no shvatio i da je Sopli s njim delio to saznanje. "On", re e bojadija, ponovo isturivi donju vilicu prema Jastrebu, "on ne eli da se odrekne svoga imena. Niko ne moe njegovo ime da prenese na drugu stranu. Put je suvie uzak." "Jesi li ga video?" "U tami, u svom umu. To nije dovoljno. elim da stignem tamo, elim da ga vidim. Pri svetlu, vlastitim o ima. ta ako... ta ako umrem i ne uspem da prona em taj put, to mesto? Ve ina ljudi nije u stanju da ga prona e; ak ni ne znaju da on postoji. Samo neki od nas poseduju mo . Ali teko je jer se mora odre i mo i da bi tamo stigao... To zna i da vie nema re i. Nema imena. To je jako teko u initi u umu. A kada... umre, tvoj um... umire." Kod te re i bi svaki put zastao. "elim da budem siguran da u se vratiti. elim da se na em tamo. Na strani ivota. elim da ivim, da budem bezbedan. Mrzim... mrzim ovu vodu..." Bojadija privu e udove poput pauka u padu i uvu e svoju upavu crvenokosu glavu me u ramena, kako bi odvratio pogled od mora. Ali posle toga Aren vie nije izbegavao da razgovara sa Soplijem, jer je znao da Sopli ima ne samo iste vizije kao i on ve i da ga razdire istovetni strah; znao je i to da mu, ako do e do onog najgoreg, Sopli moe pomo i protiv Jastreba. Plovili su bez prestanka, lagano po zatiju, noeni povoljnim povetarcem, ka zapadu; Jastreb se pretvarao da ih Sopli vodi u tom pravcu. Ali Sopli ih nije vodio, jer nije znao nita o moru, nikad nije video nijednu kartu, nikad ranije nije kro io u amac, a vode se uasavao. Mag je bio taj koji ih je vodio i to namerno pogrenim putem. Aren je to sada uvideo, a shvatio je i njegove razloge za tako neto. Arhimag je znao da oni i drugi sli ni njima tragaju za ve nim ivotom, da im je on obe an, da ih on privla i i da bi ga mogli prona i. Zbog ponosa, osornog ponosa koji ide uz titulu Arhimaga, plaio se da bi ga mogli i ste i; zavideo im je i plaio ih se i nije eleo da nijedan ovek bude ve i od njega. Nameravao je da plovi sve dalje i dalje na Otvoreno more, dalje od najdaljeg kopna dok se ne izgube i dok ne budu tako daleko da se vie ne mogu vratiti u svet i dok tu ne umru od e i. Jer on e radije i sam umreti nego da im dozvoli da postanu besmrtni. S vremena na vreme Jastreb bi porazgovarao s Arenom o kakvoj sitnici vezanoj za upravljanje amcem ili bi plivao s njim u toplom moru ili mu poeleo laku no pod prekriva em od velikih zvezda i u tim trenucima sve te ideje bi se de aku inile potpuno besmislenima. Zagledao bi se u svog saputnika i pred sobom video to ozbiljno, strogo, strpljivo lice i pomislio bi: "Ovo je moj gospodar i prijatelj." Prosto nije mogao da poveruje da je uopte posumnjao u to. Ali malo kasnije ponovo bi po eo da sumnja, pa bi on i Sopli izmenjali poglede, upozoravaju i jedan drugog na njihovog zajedni kog neprijatelja.
Sunce je svakog dana prilo iako je njegov sjaj bio nekako mutan. Njegova svetlost po ivala je poput sjaja na povrini mora koje se lagano izdizalo i sputalo. Voda je bila plava, nebo stalno isto plavo, bez oblaka. Povetarac bi povremeno prestajao i oni bi onda okretali jedro da ga uhvate i lagano nastavljali da puze prema nepostoje em kraju. Jednog poslepodneva, kona no, dunu slabi krmeni vetar; Jastreb pokaza uvis negde u vreme zalaska sunca i re e: "Pogledaj." Visoko iznad jarbola niz morskih gusaka lebdeo je poput crne rune nacrtane na nebu. Guske su letele na istok: slede i ih, Dalekovidi narednog dana stie u blizinu nekog velikog ostrva. "Evo ga", re e Sopli. "Ono kopno tamo. Tamo moramo po i." "Mesto koje trai se tamo nalazi?" "Da. Moramo pristati. Dalje ne moemo." "Bi e da je to kopno Obehol. Iza njega, u Junom Prostranstvu, nalazi se jo jedno ostrvo, Velogi. A u Zapadnom Prostranstvu nalaze se ostrva koja lee jo zapadnije od Velogija. Jesi li siguran, Sopli?" "Bojadija sa Lorbanerija po e da se ljuti i pogled mu ponovo postade preplaen; ali nastavio je da govori razumno, pomisli Aren, isto onako kao to je prvi put s njim razgovarao pre mnogo dana na Lorbaneriju. "Da. Moramo tamo pristati. Dovoljno smo daleko otili. Ovde je mesto koje traimo. elite li da se zakunem da sam siguran? Da se zakunem svojim imenom?" "Ne moe", odvrati Jastreb kruto, podigavi pogled prema Sopliju koji je bio vii od njega; Sopli je bio ustao i vrsto se uhvatio za jarbol kako bi video kopno ispred njih, "ne pokuavaj, Sopli." Bojadija ga mrko pogleda kao da je besan ili kao da ga neto boli. Zatim se zagleda u planine plavkaste usled udaljenosti koje su se protezale ispred amca, iznad vode koja se uzdizala i podrhtavala i re e: "Kunem se imenom. Svojim imenom", ponovio je to mnogo puta, namrten kao da ga razdire bol. Pribliili su se ostrvu noeni severnim vetrom, a zatim stali da obilaze oko njega trae i kakav zaliv ili deo kopna pogodan za pristajanje, ali celu severnu obalu zapljuskivali su snani talasi na toplom suncu. U unutranjosti su se na toj svetlosti kupale zelene planine, prekrivene drve em do samih vrhova. Zaobiavi rt kona no su ugledali jedan duboki zaliv u obliku polumeseca sa plaama od belog peska. Talasi su ga lagano zapljuskivali, jer je njihovu snagu zadravao rt, tako da je amac mogao u njemu pristati. Na plai nije bilo ni traga nekom ljudskom bi u, isto kao ni u umi iznad nje; nisu ugledali niti kakav amac, krov, pramen dima. Blagi povetarac utihnu im je Dalekovidi uplovio u zaliv. Sve je bilo mirno, tiho i vladala je velika vru ina. Aren se prihvati vesala, Jastreb krme. Jedini zvuk koji se uo bila je kripa vesala u leitima. Iznad zaliva uzdizali su se sa svih strana zeleni vrhovi. Sunce je obasjavalo vodu prugama tople bele svetlosti. Aren je sluao kako mu krv tutnji u uima. Sopli je napustio sigurnost jarbola i otpuzao do pramca, dre i se za ivicu amca, zure i i isteu i se prema kopnu. Jastrebovo tamno lice puno oiljaka sijalo se od znoja kao da je premazano uljem; pogled mu je sve vreme prelazio sa malih talasa na stenovitu obalu iznad njih, obraslu zelenilom. "Sada", re e on Arenu i amcu. Aren triput snano zamahnu veslima i Dalekovidi se s lako om zarije u pesak. Jastreb isko i da jo malo pogurne amac i iskoristi zaostalu snagu talasa. Kada je ispruio ruku da gurne amac, sapleo se i gotovo pao, uhvativi se za pramac. Jednim snanim zamahom on povu e amac nazad u vodu na talasu koji se povla io, a zatim se prebaci preko ivice amca koji je plutao izme u mora i obale. "Veslaj!" dah u i izgovori i nastavi da puzi etvoronoke dok se sa njega cedila voda, a on pokuavao da povrati dah. U ruci je drao koplje... koplje sa bronzanim vrhom, duga ko dve stope. Odakle mu? Pojavilo se jo jedno dok je Aren zbunjeno zapinjao veslima; pogodilo je klupicu postrance, otkinuvi komad drveta i odbivi se s jednog kraja na drugi. Me u niskim stenjem iznad plae, ispod drve a, neke prilike stadoe da se kre u, niane i puze. Vazduh je paralo slabo itanje, zujanje. Aren iznenada pognu glavu i uvu e je izme u ramena, povi le a i stade da vesla snanim zamasima: dva zaveslaja da se oslobodi pli aka, tri da okrene amac i potom krenue. Sopli, koji se nalazio na pramcu, Arenu iz le a, po e da vi e. Iznenada je epao Arena za ruku tako da su vesla poletela iz vode. Drka jednog vesla udari ga u stomak, pa je na trenutak ostao zaslepljen i bez daha. "Vrati se! Vrati
se!" vikao je Sopli. amac odjednom posko i iz vode i zaljulja se. im je ponovo epao vesla, Aren se okrenu; bio je besan. Sopli nije bio u amcu. Svuda oko njih uzdizala se i svetlucala na suncu duboka voda zaliva. Aren se, nita ne shvataju i, ponovo osvrnu i ovog puta se zagleda u Jastreba koji je puzio po pramcu. "Tamo", re e Jastreb, pokazavi pored broda, ali tamo nije bilo ni eg sem mora i zaslepljuju eg sunca. Ba eno koplje je za nekoliko jardi palo iza amca, bu no uronivi u vodu i nestalo. Aren napravi nekih deset ili dvanaest snanih zaveslaja, zatim okrenu le a vodi i jo jednom se zagleda u Jastreba. Jastrebove ake i leva miica bile su krvave; na rame je pritiskao smotuljak od tkanine za jedra. Na dnu amca lealo je koplje sa bronzanim vrhom. Kada ga je Aren prvi put ugledao, on ga nije drao; stralo je iz njegovog ramena u koje se zabo iljak. Osmatrao je vodu izme u njih i bele obale, na kojoj su nekakve si une prilike poskakivale i ljuljale se gledane kroz ustalasani i vreo vazduh. Kona no re e: "Hajdemo." "Sopli..." "Nije isplivao..." "Je li se utopio?" s nevericom upita Aren. Jastreb klimnu. Aren nastavi da vesla dok se obala nije pretvorila u belu crtu ispod uma i visokih zelenih vrhova. Jastreb je sedeo pored kormila, dre i smotanu tkaninu prislonjenu uz rame, ali ne obra aju i na to panju. "Da li ga je koplje pogodilo?" "Sko io je." " Ali... ali on nije umeo da pliva. Plaio se vode!" "Da. Uasno se plaio. eleo je... eleo je da stigne na obalu." "Zato su nas napali? Ko su oni?" "Sigurno su mislili da smo neprijatelji. Ho e li... da mi pomogne na trenutak?" Aren tada vide da je tkanina koju je drao na ramenu bila natopljena krvlju. Koplje ga je pogodilo izme u zgloba ramena i klju ne kosti, razderalo jednu od velikih vena, tako da je jako krvario. Sluaju i Jastrebova uputstva, Aren iscepa jednu lanenu koulju na trake i prima e se da mu prepovije ranu. Jastreb ga zamoli da mu doda koplje i kada mu ga Aren poloi preko kolena, on spusti desnu aku na otricu, duga ku i usku, nalik na vrbin list, napravljenu od grubo iskovane bronze; inilo se da e neto da kae, ali posle minute od odmahnu glavom. "Nemam snage za arolije", re e on. "Kasnije. Sve e biti u redu. Moe li nas izvesti iz ovog zaliva, Arena?" De ak utke nastavi da vesla. Zduno se trudio i uskoro je, jer bilo je snage u tom glatkom, gipkom telu, izveo Dalekovidog iz zaliva u obliku polumeseca, na otvoreno more. Po povrini vode polegao je duga ki podnevni mir Prostranstva. Jedro je mlitavo visilo. Sunce je sijalo kroz izmaglicu i inilo se da zeleni vrhovi podrhtavaju i odzvanjaju na velikoj vru ini. Jastreb se ispruio na dnu amca, glave oslonjene na klupicu pored kormila; nepokretno je leao, polurastvorenih usana i kapaka. Arenu se nije dopadalo da zuri u njegovo lice, pa je gledao preko pramca amca. Iznad vode lelujala se izmaglica koju je stvarala vru ina, tako da se inilo kao da su preko neba razapeta vela pau ine. Ruke su mu se tresle d umora, ali nastavljao je da vesla. "Kuda nas to vodi?" upita promuklo Jastreb, malo se uspravivi. Okrenuvi se Aren ugleda kako zaliv u obliku polumesaca jo jednom svija svoje zelene ruke oko amca, a planine se gomilaju u vazduhu iznad njih. Okrenuo je amac a da toga uopte nije bio svestan. "Ne mogu vie da veslam", re e on, odloi vesla i ode da u ne na pramac. Stalno je mislio da se Sopli nalazi iza njega u amcu, pored jarbola. Proveli su zajedno dosta dana, a umro je tako iznenada, tako bezrazlono da mu nikako nije ilo u glavu kako ga vie nema. Nita mu vie nije bilo jasno. amac nastavi da se ljulja na vodi, sa mlitavim jedrom na oblici. Plima, koja je po ela da nadire u zaliv, okrenu Dalekovidog lagano postrance u odnosu na struju i, malo po malo, stade da ga gura prema udaljenoj beloj liniji obale. "Dalekovidi", prozbori umilno mag i doda jo re ili dve na Prastarom govoru; brod se malo zaljulja, okrenu se od zaliva i po e da klizi preko goru eg
mora sve dalje od zagrljaja zaliva. Ali isto tako lagano i meko, za manje od jednog sata, po e da usporava i jedro se ponovo opusti. Aren se osvrnu i ugleda svog saputnika kako lei u istom poloaju kao i ranije, ali mu je sada glava malo bila zaba ena nazad, a o i zatvorene. Sve ovo vreme Arena je proimao teak, bolestan uas, koji je sve vie rastao u njemu i onemogu avao mu da bilo ta preduzme i koji mu je telo i um pretvarao u fine niti to se upli u. Nije imao hrabrosti da se bori protiv tog straha; ose ao je samo neku vrstu nejasne zlovolje vezane za usud koji ga je snaao. Ne bi trebalo da dozvoli amcu da se na ovom mestu priblii stenovitoj obali kopna iji stanovnici napadaju strance; to mu je bilo sasvim jasno, ali mu nita nije zna ilo. ta je trebalo da u ini? Veslaju i vrati amac na Rouk? bio je izgubljen, potpuno i beznadeno izgubljen, u nepreglednosti Prostranstva. Nikada mu ne bi polo za rukom da vrati amac do nekog prijateljskog kopna, jer to je zna ilo nedelje putovanja. To bi mogao da u ini samo ako bi ga mag vodio, ali Jastreb je bio ranjen i bespomo an, isto onako iznenada i bezrazlono kao to je i Sopli umro. Lice mu se izmenilo, bilo je oputeno i u kasto; moda je umirao. Aren pomisli kako bi ga trebalo skloniti sa sunca ispod nadstrenice i napojiti ga; kad ovek izgubi dosta krvi, treba mu dati da pije. Ali ve danima su kuburili s vodom; bure je bilo gotovo prazno. Ali kakve to veze ima? Nita vie nije bilo dobro, nita ih nije moglo spasti. Potroili su svoju sre u. Proli su asovi, sunce je neumoljivo sijalo, sivkasta toplina omotala se oko Arena. Nepokretno je sedeo. Preko ela mu pre e talas sveine. On podie pogled. Bilo je ve e: sunce je zalo, zapad se nejasno crveneo. Dalekovidi se lagano kretao noen blagim povetarcem sa istoka, zaobilaze i strme, poumljene obale Obehola. Aren se vrati na dno amca i po e da se stara o svom saputniku, namestivi mu ispod nadstrenice slamaricu i napojivi ga. Sve je to obavio uurbanim pokretima, trude i se da ne gleda u zavoj koji je ve trebalo promeniti, jer rana nije prestala sasvim da krvari. Iznemogli Jastreb nita ne re e; jo dok je pohlepno pio, o i mu se sklopie i on ponovo utonu u san, za kojim je ose ao ve u potrebu nego za vodom. Mirno je leao: a kada je u tami povetarac uminuo, nije ga zamenio nikakav magijski vetar, tako da je amac ponovo po eo lenjo da se ljuljuka na glatkoj, potitenoj vodi. Ali planine koje su se sada ocrtavale desno od njih spram veli anstvenog neba posutog zvezdama, bile su crne i Aren je dugo zurio u njih. Njihovi obrisi su mu izgledali poznati, kao da ih je ve ranije video, kao da ih je znao celog ivota. Kada je legao da spava, licem se okrenuo prema jugu, a tamo, daleko na nebu, iznad povrine praznog mora, gorela je zvezda Gobardon. Ispod nje nalazile su se i druge dve koje su zajedno s njom obrazovale trougao, a ispod ovih pojavile su se jo tri u jednoj pravoj liniji, obrazuju i jo ve i trougao. Oslobodivi se razlivenih povrina crnog i srebrnog, pojavie se jo dve, dok je no bila na izmaku; bile su ute kao i Gobardon, mada slabije i naginjale su se zdesna nalevo od desne osnovice trougla. Tako je video osam od devet zvezda za koje se smatralo da obrazuju priliku oveka ili hardijsku runu Agnen. Aren u tom ustrojstvu nije nazirao nikakvog oveka, sem, kao to je to uobi ajeno s likovima koje tvore zvezde, ako on nije bio neobi no izobli en; ali runa se jasno videla, sa rukom u obliku kuke i sa unakrsnim potezom, kome je nedostajalo samo stopalo, poslednji potez pa da bude zavreno, a njega je inila zvezda koja jo nije izila. Trae i je pogledom, Aren zaspa. Kada se u zoru probudio, Dalekovidi se jo vie udaljio od Obehola. Magla je skrivala obale i sve ostalo sem vrhove planina, a stanjivala se u izmaglicu iznad ljubi astih voda juga, priguuju i sjaj poslednjih zvezda. On pogleda svog saputnika. Jastreb je neravnomerno disao, kao da bol koja ga je mu ila izbija do ispod same povrine sna, ne prekidaju i ga. Lice mu je izgledalo staro i bilo je oivi eno hladnom svetlo u bez senki. Aren u njemu vide oveka koji je izgubio mo , sposobnost vra anja, snagu, mladost, sve. Nije spasao Soplija, niti je skrenuo koplje od sebe. Doveo ih je u opasnost i nije ih spasao. Sada je Sopli bio mrtav, on sam je umirao, a i Aren e umreti. I to zbog ovog oveka, i to uzalud, bez ikakvog razloga.
I tako ga je Aren sav o ajan posmatrao i nita nije video. U njemu se ne probudie nikakva se anja na fontanu ispod oskorue, na belu magijsku svetlost na brodu sa robovima u magli ili na zaputene vo njake Ku e bojadija. U njemu se ne probudie ak ni ponos ni tvrdoglavost. Posmatrao je zoru kako svi e na mirnom moru, po kome su promicali niski, veliki talasi boje bledog amatista i sve je to bilo kao san, bled, bez ikakve veze sa stvarno u. A u dubinama sna i mora nije bilo ni ega... samo provalija, praznina. Dubina nije bilo. amac je napredovao nepravilno i lagano, prate i hirovito raspoloenje vetra. Iza vrhova Obehola kvr ila se tama naspram izlaze eg sunca, iz koje je dopirao vetar, odnose i amac sve dalje od kopna, dalje od sveta, ka otvorenom moru. 8. DECA OTVORENOGA MORA Negde sredinom dana Jastreb se pomeri i zatrai vode. Kada je utolio e , on upita: "Kuda idemo?" Jer jedro nad njegovom glavom bilo je napeto i amac je uranjao poput lastavice u duge talase. "Na zapad ili na sever preko zapada." "Hladno mi je", re e Jastreb. Sunce je prilo, ispunjavaju i amac toplotom. Aren nita ne re e. "Probaj da se dri zapada. Velogi, zapadno od Obehola. Pristani tamo. Potrebna nam je voda." De ak se zagleda ispred sebe, preko praznog mora. Ponovo nita ne odgovori. Jastreb pokua da sedne, a kada mu to ne uspe, pokua da dohvati tap koji je leao pored kutije sa opremom; ali bio je van njegovog domaaja, a kada je pokuao ponovo da progovori, re i mu zastadoe na suvim usnama. Krv opet probi natopljeni i skoreli zavoj, oblikuju i grimiznu pau inu na tamnoj koi njegovih grudi. On otro udahnu i sklopi o i. Aren se tek na trenutak zagleda u njega; pri tom nita nije ose ao. Zatim je otiao na pramac i tamo ponovo u nuo, pogleda uprtog ispred sebe. Usta su mu bila veoma suva. Isto ni vetar koji je sada postojano duvao preko otvorenog mora bio je suv poput kakvog pustinjskog vetra. U buretu im je ostalo jo svega dve do tri pinte vode; a one su bile, prema Arenovom miljenje, za Jastreba, ne za njega; uopte mu nije palo na pamet da popije makar i gutljaj. Postavio je udice, nau ivi otkad su otplovili iz Lorbanerija da sirova riba moe da utoli e i glad; ali nikada se na udice nita nije uhvatilo. To i nije bilo vano. amac je napredovao preko vodene pustinje. Iznad amca, lagano, kao ve iti pobednik u trci, pred kojim se prostiralo svo prostranstvo neba, kretalo se sunce, tako e sa istoka na zapad. Arenu se jednom u inilo da je ugledao neku plavu uzvisinu na jugu koja je mogla predstavljati kopno, a moda i kakav oblak; brod je ve satima hitao prema severozapadu. Nije pokuavao da ga skrene, ve ga je pustio da i dalje plovi u tom pravcu. To kopno je moglo, ali nije moralo biti stvarno; nije bilo vano. Njemu je sva ta neizmerna, plamena slava vetra, svetlosti i okeana bila nejasna i lana. Spustila se tama i ponovo pojavila svetlost, zatim je naila nova tama, pa opet svetlost i svo to njihovo smenjivanje nalikovalo je udarima bubnja po vrsto zategnutom platnu neba. Vukao je aku kroz vodu pored amca. Na trenutak mu se u ini da je oivela: njegova aka bila je bledozelena pod ivom vodom. On se sae i posisa vlane prste. Bili su gorki i bolno su mu pekli usne, ali on to ponovi. Onda mu je bilo muka i puzao je povra aju i, ali u grlu ga je peklo tek neto malo u i. Vie nije imao vode koju bi dao Jastrebu, a i plaio se da mu pri e. Ovaj je leao drhte i, uprkos vru ini. Svuda unaokolo vladali su mir, sua i jarka svetlost: uasno jarka. On sakri o i pred tom svetlo u. Stajali su u amcu, njih trojica, mravi poput trske, nekako etvrtasti, krupnooki, nalik na udne mra ne aplje ili dralove. Imali su tanke glasi e kao kakve ptice. Nije ih razumeo. Jedan kleknu nad njim sa tamnom meinom
pri vr enom za ruku i po e da sipa kap po kap vode Arenu u usta. Aren je pohlepno pio, davio se, nastavljao da pije dok nije ispraznio celu meinu. Zatim se obazreo oko sebe i posr u i uspravio na noge, upitavi: "Gde je, gde je on?" Jer s njim u Dalekovidom bila su samo tri udna, vitka oveka. Ne shvativi ta ih pita, zagledae se u njega. "Onaj drugi", zakreta on, jer grlo mu je bilo nadraeno a usne skorene i spaljene tako da je s mukom obrazovao re i: "moj prijatelj..." Jedan od njih shvati zbog ega je zabrinut, ako i nije razumeo re i, te mu spusti mravu aku na miicu, a drugom pokaza: "Tamo", re e on smiruju i ga. Aren pogleda u tom pravcu. I ugleda severno ispred amca splavove; neki su bili zbijeni jedni uz druge, a drugi su bili razbacani po irokom vodnom prostranstvu. Ugledao je toliko splavova da su ga pdsetili na jesenje li e razbacano po kakvom ribnjaku. Na svakom od njih nalazio se jedan do dva reda koliba, smetenih blizu sredine, a na nekoliko su ak bili pobodeni i jarboli. Plutali su poput li a, uzdiu i se i sputaju i veoma meko dok su pod njima promicali neizmerni talasi zapadnog okeana. Voda izme u njih i iznad njih sijala je poput srebra, proteu i se prema velikim ljubi astim i zlatnim kinim oblacima, koji su zamra ivali zapad. "Tamo", ponovi ovek, pokazuju i prema jednom velikom splavu blizu Dalekovidog. "iv?" Gledali su u njega dok kona no jedan nije shvatio. "iv. iv je." Kad to u, Aren po e da pla e, suvo da jeca, a jedan od ove trojice uhvati ga za zglavak svojom snanom uskom akom i povede ga iz Dalekovidog na splav za koji je amac bio privezan. Splav je bio tako veliki i stabilan da nimalo nije utonuo pod njihovom teinom. ovek povede Arena preko njega, a jedan drugi dohvati teki harpun sa zakrivljenim zubom kitoajkule na kraju i stade da privla i oblinji splav dok razmak izme u njih nije bio tako mali da su mogli da ga premoste u jednom jedinom koraku. On zatim povede Arena do zaklona ili kabine na tom splavu koja je s jedne strane bila otvorena, a na ostale tri je imala istkane zastore. "Lezi", re e on i posle toga Aren se vie ni eg nije se ao. Leao je na le ima, potpuno ispruen, zure i u grubi zeleni krov proaran sitnim ta kama svetlosti. Zamiljao je da se nalazi u vo njacima jabuka u Semerminu, u kojima prin evi Enlada provode leta, u brdima iza Berile; zamiljao je kako lei u gustoj travi Semermina, zagledan u sun avu svetlost izme u grana jabuka. Posle izvesnog vremena za u pljeskanje i udaranje vode u upljinama ispod splava i piskutave glasove ljudi sa splavova koji su govorili jednostavnim hardijskim koji se upotrebljavao u Arhipelagu, ali veoma izmenjenim kako u glasovima, tako i u ritmu, pa ga je bilo teko razumeti; i tako je saznao gde se nalazi... izvan Arhipelaga, izvan Prostranstva, dalje od svih ostrva, izgubljen na otvorenom moru. Ali ni to ga nije brinulo i ostao je da lei udobno smeten kao da je ispruen u travi vo njaka svoga doma. Posle izvesnog vremena pomisli kako bi trebalo da ustane i u ini tako, te ugleda svoje veoma mravo i izgorelo telo i drhtave noge koje su ipak mogle da kora aju. Odgurnu istkani zastor koji je obrazovao zidove zaklona i izi e napolje; bilo je poslepodne. Dok je spavao padala je kia. Velika, glatko izdeljena etvrtasta debla splava, priljubljena jedna uz druga, sa rupama zapuenim kudeljom i smolom, bila su tamna od vlage, a kosa mravih, polugolih ljudi bila je crna i oputena od kie. Ali polovina neba na zapadu na kojoj je boravilo sunce, bila je vedra i oblaci su sada plovili ka krajnjem severoistoku u obliku srebrnastih gomilica. Jedan od mukaraca oprezno pri e Arenu i zaustavi se na nekoliko stopa od njega. Bio je vitak i onii, ne vii od kakvog dvanaestogodinjaka; o i su mu bile izduene, velike i tamne. Nosio je koplje sa nazubljenom glavom od slonova e. Aren mu se obrati: "Tebi i tvom narodu dugujem ivot." ovek klimnu. "Ho e li me odvesti do mog saputnika?" Okrenuvi se, splavar ispusti jedan visoki, prodoran krik nalik na glasanje galeba. Zatim u nu s osloncem na pete kao da se sprema na ekanje i Aren u ini to isto.
Splavovi su imali jarbole, mada na splavu na kome su se nalazili, jarbol nije bio postavljen. Jedra na njima su se mogla podizati i izgledala su si una u pore enju sa ogromno u splava. Jedra su bila napravljena od nekog sme eg materijala, ne od platna ili lana ve od neke vlaknaste materije koja kao da i nije bila tkana, ve presovana, onako kako se pravi filc. Jedan splav, udaljen nekih etvrt milje od njih, spusti pomo u konopca sme e jedro sa popre ne katarke i stade lagano da se probija, pomau i se harpunima i motkama, izme u drugih splavova dok se nije naao uz onaj na kome je bio Aren. Kada je me u njima bilo samo tri stope vode, ovek pored Arena ustade i s lako om presko i taj razmak. Aren u ini isto i do eka se nespretno na sve etiri; kolena su mu bila strano kruta. On se die i ugleda malog oveka kako ga posmatra, ne s podsmehom, ve s odobravanjem: o igledno ga je potovao a tome je naro ito doprineo njegov stas. Ovaj splav bio je ve i i izdignutiji iz vode od svih ostalih, napravljen od debala duga kih po etrdeset stopa i pet-est stopa irokih, pocrneo i ugla an od upotrebe i delovanja vremena. udno izrezbareni drveni kipovi bili su postavljeni oko nekoliko zaklona ili ogra enih prostora na njemu, a u etiri ugla uzdizale su se visoke motke oki ene perjem galebova. Vodi ga odvede do najmanjeg zaklona i on u njemu ugleda usnulog Jastreba. Aren sede unutar zaklona. Njegov vodi vrati se na drugi splav i ostavie ga na miru. Posle otprilike jednog sata jedna ena mu donese hranu: neku vrstu hladnog ribljeg gulaa s komadi ima izvesne zelene prozra ne tvari, slan ali dobar; i malu olju vode, ustajale, sa ukusom katrana kojim je bure bilo premazano. Po na inu na koji mu je pruala vodu video je da je ona za nju pravo bogatstvo, neto to treba ceniti. Popio ju je s dunim potovanjem i nije zatraio jo, mada je mogao da popije desetostruko vie. Jastrebovo rame bilo je veto prepovijeno; spavao je dubokim i mirnim snom. Kada se probudio, pogled mu je bio jasan. Pogledao je Arena i nasmeio se ljupko i veselo to je uvek delovalo zapanjuju e na njegovom strogom licu. Aren iznenada ponovo oseti elju da zapla e. On bez re i poloi svoju aku na Jastrebovu. Jedan od splavara pri e i u nu u hlad oblinjeg zaklona; taj zaklon je li io na nekakav hram; iznad vrata se nalazio veoma sloen etvrtasti crte, a okvir vrata bio je napravljen od trupaca izrezbarenih u obliku sivih, jecavih kitova. ovek je bio nizak i mrav kao i ostali, de a kog tela, ali lice mu je bilo odlu no i na njemu su se ogledale njegove godine. na sebi je imao samo tkaninu obmotanu oko bedara, ali zato je dostojanstvo bilo to koje ga je bogato krasilo. "Mora spavati", re e on i Aren ostavi Jastreba te pre e kod tog oveka. "Ti zapoveda ovim narodom", re e Aren, odmah u njemu prepoznavi kneza. "Da", odvrati ovek, kratko klimnuvi. Aren je stajao pred njim, uspravan i nepokretan. Uskoro ovekove tamne o i sretoe na trenutak njegove: "I ti si poglavica", primeti on. "Jesam", odgovori Aren. Veoma bi voleo da je mogao da sazna otkud je to splavar znao, ali nita nije preduzeo. "Ali ja sluim mom gospodaru, onom tamo." Poglavica splavara re e neto to Aren uopte nije razumeo. Pojedine re i su bile toliko izmenjene da su bile neprepoznatljive, a za imena nije znao na koga se odnose; on zatim upita: "Zato doli vi u Balatran?" "U potrazi..." Ali Aren nije bio siguran da li sme da kae, niti ta uopte da kae. inilo mu se da je sada ono to se dogodilo, pa i sama njihova potraga, daleko za njima i bio je potpuno zbunjen. Kona no re e: "Doli smo do Obehola. Kada smo stigli do obale, napali su nas. Moj gospodar je bio ranjen." "A ti?" "Ja nisam bio ranjen", re e Aren, a hladnokrvnost kojom je nau io da se vlada u svakoj prilici, tokom detinjstva provedenog na dvoru, sada mu je bila dobro dola. "Ali bilo je ne eg... nekog ludila. Jedan koji je bio s nama, utopio se. Ose ao se neki strah..." On u uta i ostade nemo da stoji. Poglavica ga je posmatrao crnim, ograni enim pogledom. Kona no re e: "Zna i, ovamo ste slu ajno stigli." "Da. Jesmo li jo u Junom Prostranstvu?"
"Prostranstvu? Ne. Ostrva..." Poglavica napravi svojom mravom, crnom akom luk, ne ve i od etvrtine kompasa, sa severa na istok. "Ostrva su tamo", re e on. "Sva ostrva." Pokazavi zatim prema ve ernjem moru ispred njih, od severa preko zapada sve do juga re e: "More." "S kog ste kopna, gospodaru?" "Ni sa jednog. Mi smo Deca otvorenog mora." Aren se zagleda u njegovo usko lice. Zatim se obazre oko sebe po velikom splavu sa hramom i visokim idolima, od kojih je svaki bio izdeljan od jednog jedinog komada drveta i predstavljao velike figure bogova koji su bili meavina delfina, ribe, oveka i galeba; video je ljude zaposlene tkanjem, rezbarenjem, ribarenjem, kuvanjem na izdignutim platformama, uvanjem beba; druge splavove, kojih je ukupno bilo najmanje sedamdeset, razbacane po vodi u velikom krugu iji je pre nik iznosio moda ak i itavu milju. Bio je to grad: iz udaljenih ku a dizali su se tanki pramenovi dima, piskutave glasove dece donosio je vetar. Bio je to grad, a ispod njegovog poda nalazila se provalija. "Zar se nikada ne iskrcate na neko kopno?" upita de ak tihim glasom. "Jedanput godinje. Idemo na Duga ku Dinu. Tamo se emo drva i popravljamo splavove. To pada u jesen, a posle toga pratimo sive kitove na sever. Zimi se razdvajamo i svaki splav plovi za sebe. U prole e odlazimo u Balatran i tamo se okupljamo. U to doba ljudi prelaze s jednog splava na drugi, ven avaju se, odrava se Duga ki Ples. To su staze Balatrana; odavde velika struja ide na jug. Leti plovimo noeni velikom strujom ka jugu dok ne primetimo velike, sive kitove, koji skre u ka severu. Zatim kre emo za njima i kona no se vra amo na plae Emaha na Velikoj Dini, bar na kratko." "Pa to je divno, gospodaru", re e Aren. "Nikad jo nisam uo ni za jedan narod sli an vaem. Moj dom se nalazi daleko odavde. Pa ipak i tamo, na ostrvu Enlad, prire ujemo Duga ki Ples uo i Ivandana." "Vi nogama poravnavate zemlju i ona postaje bezbedna", primeti suvo poglavica. "Mi pleemo u dubokom moru." Posle izvesnog vremena, on upita: "Kako mu je ime, tvom gospodaru?" "Jastreb", odvrati Aren. Poglavica ponovi tu re po slogovima, ali bilo je jasno da oni za njega nemaju nikakvo zna enje. I to vie od bilo ega drugog uveri Arena da je njegova pri a istinita, da ovi ljudi preko cele godine ive na moru, na otvorenom moru, na otvorenom moru daleko od svakog kopna, ili nagovetaja kopna, van domaaja ptica sa kopna, daleko od o iju ljudi. "U njemu je bila smrt", re e poglavica. "Mora spavati. Ti se vrati na Zvezdani splav; posla u po tebe." On ustade. Mada je bio savreno siguran u ono to on jeste, o igledno nije bio na isto sa Arenom; da li je trebalo da se prema njemu odnosi kao prema sebi ravnom ili kao prema de aku. Arenu se vie dopadalo ovo drugo, u ovoj situaciji, te prihvati na in na koji ga je otpustio, ali onda se na e pred velikim problemom. Splavovi su se ponovo razdvojili i stotine jardi sjajne vode razdvajalo je ta dva splava. Poglavica Dece otvorenog mora mu se jo jednom kratko obrati. "Plivaj", re e on. Aren se odvano baci u vodu. Njena hladno a prijala je njegovoj suncem opaljenoj koi. Preplivao je tu razdaljinu i popeo se na drugi splav na kome je zatekao skupinu od petoro-estoro dece i mladi a koji su ga posmatrali sa neskrivenim zanimanjem. Jedna malena devoj ica mu re e: "Pliva kao riba na udici." "Kako bi trebalo da plivam?" upita Aren, pomalo smrknuto, ali u tivo; on nikako nije mogao da bude grub prema jednom tako malom ljudskom bi u. Li ila je na ispoliranu statuetu od mahagonija, bila je nena, ivahna. "Ovako!" povika ona i zaroni poput foke u svetlucavu i uzburkanu vodu. Tek posle dueg vremena i na neverovatnoj udaljenosti, za uo je njen kretav vrisak i ugledao njenu crnu, glatku kosu iznad povrine. "Hajde", re e de ak koji je verovatno bio Arenovih godina, mada po visini i gra i ovek ne bi rekao da ima vie od dvanaest: bio je to momak ozbiljna lica koji je preko celih le a imao istetoviranu krabu. On zaroni, svi zaronie, ak i jedan trogodinjak; tako je i Aren morao pa je to i u inio, pokuavi da ne podigne mlaz vode. "Kao jegulja", re e de ak, doplivavi do njega.
"Kao delfin", re e jedna lepa devoj ica prijatnog osmeha i nestade u dubinama. "Kao ja!" zakreta trogodinjak prave i mehuri e kao da izlaze iz boce. Tako je toga dana sve do mraka i ceo naredni duga ki zlatni dan kao i naredne dane, Aren plivao, razgovarao i radio sa mla ima sa Zvezdanog splava. I od svih doga aja sa njegovih putovanja od onog jutra ekvinocija kada su on i Jastreb napustili Rouk, ovo mu je na neki na in izgledalo naj udnije; jer nije imalo ba nikakve veze sa svim onim to se zbilo ranije, za vreme putovanja ili tokom celog njegovog ivota; a jo manje je imalo veze sa onim to e tek uslediti. Lee i me u ostalima pod zvezdanim nebom, cele no i je razmiljao: "Kao da sam umro, pa je ovo sada ivot posle smrti, ovde na suncu, s druge strane ivice sveta, me u sinovima i k erima mora..." Pre no to bi zaspao pogledao u daljinu prema jugu, trae i utu zvezdu i Runu Svretka, uvek bi ugledao Gobardona i manji ili ve i trougao; ali sada je izlazila kasnije tako da nije mogao da ostane budan dok se celo ustrojstvo ne bi oslobodilo obzorja. I no u i danju splavovi su grabili prema jugu, ali more je stalno bilo isto, jer ono koje se stalno menja, nije se menjalo; prole su majske kine oluje, no i su sada bile zvezdane, a preko celog dana sijalo je sunce. Znao je da nisu stalno iveli ovako lagodno, kao u snu. Raspitivao se o zimama i oni mu ispri ae o kiama koje dugo padaju, o mo nim talasima, usamljenim splavovima, razdvojenim, koji plove i zaranjaju kroz sivilo i tamu nedelju za nedeljom. Prole zime, za vreme jednomese ne oluje, videli su talase koji su bili tako veliki da su li ili na "olujne oblake", rekoe, jer nikada nisu videli brda. Kako bi jedan talas proao odmah bi ugledali drugi, ogroman, miljama udaljen, kako se valja prema njima. Da li splavovi mogu da plove takvim morem? upita on, a oni odgovorie da mogu, ali ne uvek. U prole e kada se okupljaju kod Staza Balatrana nedostajalo bi po dva, tri ili est splavova... enili su se veoma mladi. Plavakraba, de ak koji je na le ima imao istetoviranu ivotinju po kojoj je dobio ime i lepa devoj ica Albatros bili su mu i ena, iako je njemu bilo tek sedamnaest, a njoj dve godine manje; bilo je mnogo sli nih brakova me u mladima na splavovima. Mnogo beba je puzalo i gegalo se po splavovima, zavezane duga kim uzicama za etiri motke oko sredinjeg zaklona; sve bi upuzale u njega za vreme dnevne ege i spavale u gomilama koje su se sve vreme uvijale. Starija deca brinula su se o mla oj, a mukarci i ene zajedni ki su obavljali sve poslove. Na svakoga bi doao red da sakuplja morsku travu velikih, sme ih listova, nilgu sa Staze, sa rubovima kao u paprati i duga ku od osamdeset do sto stopa. Svi su zajedno radili na pravljenju tkanina od nilgua i uplitanja grubih vlakana u konopce i mree; zajedno su lovili i ribu, suili je i od kitovih kostiju oblikovali oru a i obavljali sve druge poslove kojima su se bavili na splavovima. Ali uvek su imali vremena za plivanje i razgovor i nikada nisu postavljali rokove do kojih bi neki zadatak valjalo zavriti. asovi nisu postojali: samo celi dani, cele no i. Posle nekoliko takvih dana i no i, Arenu se inilo da je na splavu proveo neizmerno dugo vremena; Obehol mu je li io na san, a ono to se desilo pre njega li ilo je na jo ble i san; u nekom drugom svetu iveo je na kopnu i bio princ u Enladu. Kada su ga kona no pozvali na splav poglavice, Jastreb ga je izvesno vreme posmatrao, da bi zatim rekao: "Sada ponovo li i na onog Arena koga sam ugledao u Dvoritu sa Fontanom: sjaji se poput pe ata od zlata. Prija ti ovde, mom e." "Da, gospodaru." "Ali gde je to ovde? Mesta smo ostavili za sobom. Isplovili smo izvan karti... Veoma davno uo sam pri e o Narodu sa splavova, ali smatrao sam da je to samo jo jedna pri a o Junom Prostranstvu, puka izmiljotina. Pa ipak nas je ta izmiljotina spasla, a ivote nam je spasao mit." Govorio je osmehuju i se, kao da se i sam prepustio tom bezvremenom lagodnom ivljenju tokom leta; ali lice mu je bilo ispijeno, a u o ima mu se nazirala neraskidiva tama. Aren to primeti i suo i se s njom. "Izdao sam...", po e on i zastade. "Izdao sam vae poverenje u mene." "Kako to, Arene?" "Tamo... kod Obehola. Kada sam vam kona no bio potreban. Bili ste ranjeni i bila vam je potrebna moja pomo . Nita nisam preduzeo. amac je krivudao, a ja
sam ga pustio da krivuda. Bolelo vas je, a ja nita nisam za vas u inio. Video sam kopno... video sam kopno, ali nisam ak ni pokuao da okrenem amac..." "Smiri se, mom e", re e mag tako odlu no da ga Aren poslua. A zatim: "Ispri aj mi ta si u to vreme ose ao." "Nita, gospodaru... nita! Mislio sam da nema smisla bilo ta preduzimati. Mislio sam da ste izgubili mo vra anja... ne, da je nikada niste ni posedovali. Da ste me prevarili." Arenovo lice orosi se znojem i on je morao sam sebe da prisiljava da nastavi. "Plaio sam vas se. Plaio sam se smrti. Toliko sam je se plaio da nisam smeo da vas pogledam jer ste mogli umreti. Ni o emu nisam mogao da mislim, sem o tome da postoji... da postoji na in da ne umrem, trebalo ga je samo prona i. Ali ivot je sve vreme isticao, kao da postoji neka velika rana iz koje isti e krv... onakva kakvu ste vi zadobili. Ali ona je postojala u svemu. I ja nita, ba nita nisam inio, ve sam samo pokuavao da se sakrijem od umiranja." On zastade, jer glasno izre i istinu bilo je neizdrivo teko. Nije zastao zbog srama, ve iz straha, istog onog straha. Sada je shvatio zato mu je ovaj miram ivot na moru i na suncem obasjanim splavovima li io na ivot posle smrti ili na san, na neto nestvarno. Bilo je to stoga to je u srcu znao da je stvarnost prazna: bez ivota, topline, boje, zvuka: bez zna enja. Nije bilo ni visina ni dubina. Sva ova ljupka igra oblika, svetlosti i boje na moru i u o ima ljudi, nije bila nita vie od toga: poigravanje iluzija na plitkoj praznini. Nestale su i iza njih je ostalo samo bezobli je i hladno a. Nita drugo. Jastreb ga je posmatrao i on obori o i da bi izbegao taj pogled. Ali u Arenu se iznenada javi jedan tanani glas hrabrosti ili izrugivanja: bio je arogantan i nemilosrdan i re e mu: "Kukavice! Kukavice! Zar e i ovo odbaciti?" I tako on podie pogled, s velikim naporom volje i srete o i svog saputnika. Jastreb isprui ruku i vrsto mu stisnu aku, tako da se dodirnue i pogledima i telom. On izgovori Arenovo pravo ime, koje mu ovaj nikada nije rekao: "Lebanene." Zatim ga ponovi: "Lebanen, zove se. Ti i tvoje ume e. Nema sigurnosti i nema kraja. Re se mora sasluati u tiini; da bi se videle zvezde mora pasti tama. Ples se uvek plee iznad upljine, iznad uasne provalije." Aren ga vrsto uhvati za ake i stade da povija glavu dok elom ne dodirnu Jastrebovu aku. "Izneverio sam vas", re e on. "I ponovo u vas izneveriti isto kao i sebe samog. Nemam dovoljno snage!" "Ima ti dovoljno snage." Glas maga bio je nean, ali ispod nenosti krila se ista ona strogost koja se izdigla iz dubina Arenovog vlastitog srama i rugala mu se. "Ono to voli, to e i voleti. Sve ega e se latiti to e i ispuniti. Ti si dokaz da nada postoji; na tebe se treba osloniti. Ali sedamnaest godina nisu ba neki naro iti tit protiv o ajanja... Razmisli, Arene. Odbiti smrt zna i odbiti ivot." "Ali ja sam iao za tim da umremo i vi i ja!" Aren podie glavu i zagleda se u Jastreba. "Kao i Sopli koji se utopio..." "Sopli nije traio smrt. On je traio na in da umakne i njoj i ivotu. Traio je sigurnost: mogu nost da se oslobodi straha... straha od smrti." "Ali postoji... postoji takva mogu nst. S druge strane smrti. Povratak u ivot. U ivot posle smrti, ivot bez smrti. To je ono... za im oni tragaju. Zec i Sopli, oni koji su nekada bili vra evi. To je ono za im mi tragamo. Vi... vi pre svih... morate znati u emu se sastoji ta mogu nost..." Magova snana aka i dalje je po ivala na njegovoj. "Ne znam", re e Jastreb. "Da, poznato mi je ta oni misle da trae. Ali svestan sam da je to la. uj me, Arene. Umre e. Ne e ve no iveti. Kao to ne e nijedan ovek niti stvar. Nita nije besmrtno. To je veliki dar: dar li nosti. Jer posedujemo samo ono to znamo da moramo izgubiti, ono to smo voljni da izgubimo... Ta li nost koja je nae mu enje, nae blago i nae ove anstvo, ne traje. Menja se; nestaje, poput morskih talasa. Da li bi dozvolio da se more umiri i nestanu plime, da bi spasao jedan talas, da bi spasao sebe? Da li bi se odrekao umenosti svojih prstiju, strasti svoga srca i svetlosti izlaska i zalaska sunca da bi sebi kupio sigurnost... ve nu sigurnost? To je ono za im tragaju na Vatortu, Lorbaneriju i drugde. To je poruka koju su uli oni koji umeju da sluaju. Odrekavi se ivota, moe se odre i smrti i iveti ve no! Tu poruku ja
ne ujem, Arene, jer ne elim da je ujem. Ne elim da primim savet o ajnika. Gluv sam; slep sam. Ti si moj vodi . Ti koji si nevin, hrabar, nerazborit i odan, ti si moj vodi ... dete koje aljem da pre mene zakora i u tamu. Sledim tvoj strah, tvoj bol. Smatrao si da sam grub prema tebi, Arene; ali nisi bio svestan koliko sam bio grub. Koristim tvoju ljubav, kao to neko koristi sve u. Doputa da ona sagori kako bi mu osvetlila put. Ali moramo po i dalje. Moramo. Moramo pre i ceo put. Moramo sti i do mesta na kome more presuuje i nestaje radosti, do mesta ka kome te vu e tvoj smrtni uas." "Gde se ono nalazi, gospodaru?" "Ne znam." "Ne mogu vas tamo povesti. Ali po i u sa vama." Mag ga je posmatrao mra nim pogledom bez ljubavi. "Ali ta ako ponovo zakaem i izdam vas..." Zatim obojica u utae. Iznad njih su se visoki, izrezbareni idoli lagano ljuljali naspram plavog junog neba: tela delfina, smotana krila galeba, ljudska lica sa buljavim o ima u obliku koljki. Jastreb ukru eno ustade, jer jo se ni izdaleka nije oporavio od zadobijene rane. "Dosadilo mi je da sedim", re e on, "Ugoji u se len are i." Zatim po e da kora a gore-dole po splavu i Aren mu se pridrui. Malo su razgovarali dok su kora ali; Aren je ispri ao Jastrebu kako je proveo ove dane, s kim se od splavara druio. Jastrebov nemir bio je ve i od njegove snage koja ga ubrzo izdade. Zaustavio se pored devojke iz Ku e Velikih koja je tkala nilgu na razboju, zamolivi je da umesto njega potrai poglavicu, a onda se vratio u svoj zaklon. Tu ga poseti i poglavica splavara, u tivo ga pozdravivi, i mag mu s istom u tivo u odvrati i sva trojica sedoe zajedno na ta kaste prostirke od fokine koe rasprostrte u zaklonu. "Razmiljao sam", po e poglavica, lagano i sa u tivim potovanjem, "o stvarima o kojima ste mi govorili. O tome kako ljudi misle da mogu da se vrate u ivot posle smrti, i to u vlastita tela, te tragaju i za tom mogu no u zaboravljaju da odaju po ast bogovima, zapostavljaju svoja tela i na kraju polude. To je veliko zlo i velika ludost. Tako e sam razmiljao o tome kakve to ima veze sa nama. Mi se ne meamo sa ostalim ljudima, ne idemo na njihova ostrva, ne ivimo kao oni, ne inimo i ne ra injujemo ono to i oni. Mi ivimo na moru i nai ivoti vezani su za more. Ne nadamo se da emo ih spasti; ne eznemo da ih izgubimo. Ludost nas ne pohodi. Ne izlazimo na kopno; niti narod sa kopna dolazi kod nas. Dok sam bio mlad, ponekad smo razgovarali sa ljudima koji su amcima dolazili na Duga ku Dinu dok smo mi tamo boravili da bi se snabdeli deblima za splavove i sagradili zaklone za zimu. esto smo vi ali jedra iz Ohola i Velvalija (tako je on nazivao Obehol i Velogi) kako s jeseni slede sive kitove. esto su izdaleka pratili nae splavove jer nama su poznati morski putevi i sastajalita Velikih. Jedino sam tada vi ao narode s kopna, sada vie ne dolaze. Moda su svi poludeli, te se me usobno bore. Pre dve godine na Duga koj Dini, usmerivi poglede prema severu i Velvaliju tri dana smo gledali dim neke velike paljevine. Pa i da je sve tako, ta se to nas ti e? Mi smo Deca otvorenog mora. Mi sledimo morske puteve." "Pa ipak, kada ste ugledali amac oveka sa kopna koji je skrenuo s puta vi ste mu prili", primeti mag. "Neki od nas su rekli da to nije mudro i hteli su da puste amac da otplovi do kraja mora", odvrati poglavica svojim piskutavim, ravnodunim glasom. "Ti nisi bio me u njima." "Nisam. Rekoh, iako su sa kopna, ipak emo im pomo i, i tako je bilo. Ali nemamo nikakve veze sa vaim poduhvatom. Ako me u ljudima sa kopna vlada ludilo, s njim se ukotac moraju uhvatiti ljudi sa kopna. Mi sledimo put Velikih. Ne moemo vam pomo i u vaoj potrazi. Ostanite s nama koliko god elite. Nije jo mnogo dana ostalo do Duga kog Plesa; posle njega vra amo se na sever, slede i isto nu struju koja e nas do kraja leta ponovo dovesti u mora koja okruavaju Duga ku Dinu. Ako ho ete da ostanete s nama i zale ite ranu, lepo. Ako ho ete da uzmete amac i odete, i to e biti lepo." Mag mu zahvali i poglavica ustade, vitak i ukru en kao aplja, te ih ostavi same.
"U nevinosti nema snage koja bi se oduprla zlu", re e Jastreb, pomalo smrknuto. "Ali zato u njoj ima snage za dobro... Mislim da emo izvesno vreme ostati s njima, bar dok ne prebrodim ovu slabost." "To je mudro", re e Aren. Jastrebova fizi ka nemo ga je zaprepastila i dirnula; vrsto je odlu io da tog oveka titi od njegove vlastite energije i poriva da krene dalje, da uporno zahteva da sa ekaju sa polaskom bar dok ne prestane da ga mu i bol. Mag ga pogleda, pomalo zbunjen ovim komplimentom. "Ovde su svi ljubazni", nastavi Aren ni ne primetivi to. "Izgleda da ne pate od bolesti due koju smo sretali kod ljudi iz Grada Horta i kod ljudi sa drugih ostrva. Moda ne postoji ostrvo gde bi nam pomogli i gde bi nas do ekali sa takvom dobrodolicom, kao ovi izgubljeni ljudi." "Verovatno si u pravu." "Leti vode zaista prijatan ivot..." "Da. Mada bi mi na kraju ipak dosadilo da celog ivota moram jesti hladnu ribu, nikada da ne ugledam kruku u cvatu ili okusim vodu sa izvora!" I tako se Aren vratio na Zvezdin splav, radio, plivao i sun ao se sa ostalim mladim ljudima, razgovarao sa Jastrebom u svea predve erja i spavao pod zvezdama. A dani su proticali i sve se vie pribliavao Duga ki Ples uo i Ivandana, a veliki splavovi lagano su se kretali prema jugu noeni strujama otvorenog mora. 9. ORM EMBAR Preko cele no i, najkra e no i u godini, gorele su baklje na splavovima okupljenim u velikom krugu ispod neba gusto posutog zvezdama, tako da je izgledalo kao da se na moru svetluca vatreni prsten. Narod sa splavova je plesao, bez pratnje bubnjeva, frula ili bilo kakve druge muzike, daju i ritam golim stopalima po velikim splavovima koji su se ljuljali, a piskutavi glasovi njihovih peva a alobno su odzvanjali kroz prazninu njihovog stanita, mora. Te no i nije bilo mese ine, tako da su tela igra a bila nejasna, obasjana samo svetlo u zvezda i baklji. Svaki as bi se po neki mladi pra aknuo poput ribe i presko io s jednog splava na drugi: pravili su duga ke, visoke skokove u me usobnom nadmetanju, pokuavaju i da obi u sve splavove i da na svakom igraju, te na taj na in zavre obilazak pre svanu a. Aren je igrao sa njima, jer Duga ki Ples se odrava na svakom ostrvu u Arhipelagu, mada koraci i pesma nisu istovetni. Ali to je no vie odmicala, sve je vie igra a odustajalo; ostajali bi da sede i posmatraju ili bi zadremali, a glasovi peva a postajali su sve promukliji; Aren sa skupinom igra a koji su visoko skakali stie do poglavi inog splava i na njemu se zaustavi, dok oni nastavie dalje. Jastreb je sedeo sa poglavicom i poglavi ine tri ene, blizu hrama. Izme u izrezbarenih kitova koji su uokvirivali ulaz, sedeo je peva iji piskutavi glas nije zadrhtao cele no i. Neumorno je pevao, dobuju i akama po drvenoj palubi kako bi odrao ritam. "O emu on to peva?" upita Aren maga, jer nije mogao da prati re i, koje je peva razvu eno i treperavo izgovarao, udno prate i note. "O sivim kitovima, albatrosu i oluji... Oni ne znaju pesme o junacima i kraljevima. Nije im poznato ime Eret-Akbe. Malopre je pevao o Segoju, o tome kako je on ustanovio zemlje usred mora; samo toliko se se aju gospodara ljudi. Ali sve ostale su o moru." Aren je sluao: uo je peva a kako oponaa zvidukavo glasanje delfina, pletu i oko toga svoju pesmu. Posmatrao je Jastrebov profil naspram svetlosti baklje, taman i vrst kao iz kamena isklesan, primetio je razvodnjeni sjaj u o ima poglavi inih ena dok su prijatno avrljale, osetio je duga ko, lagano poniranje splava na mirnom moru i lagano po eo da tone u san. Iznenada je ustao: peva je u utao. Ne samo onaj u ijoj su blizini sedeli, ve i svi ostali, na oblinjim i udaljenim splavovima. Piskutavi glasovi su zamrli poput udaljenog zvidukanja morskih ptica i zavladao je muk. Aren pogleda preko ramena prema istoku, o ekuju i da vidi kako svi e. Ali ugleda samo stari mesec kako nisko plovi nebom, upravo izlaze i, zlatan me u letnjim zvezdama.
Osvrnuvi se prema jugu ugleda, visoko na nebu, uti Gobardon, a ispod njega osam pratilaca, sve do jednog: Runa Svretka videla se jasno i plamtela je iznad mora. Pogledavi Jastreba, vide da se i njegovo tamno lice okrenulo ka tim istim zvezdama. "Zato si stao?" upita poglavica peva a. "Jo nije dan, nije ak ni svanulo." ovek zamuca i odvrati: "Ne znam." "Nastavi! Duga ki Ples jo nije zavren." "Ne znam re i", re e peva , a glas mu postade vritav kao da se od ne eg uasnuo. "Ne mogu da pevam. Zaboravio sam pesmu." "Pevaj onda neku drugu!" "Nema vie pesama. Kraj je", povika peva i savi se unapred i ostade tako u uren na palubi, a poglavica je zaprepa eno zurio u njega. Splavovi su se ljuljali pod bakljama koje su cvr ale i na svima je vladao muk. Tiina okeana opkoljavala je ovo maleno komeanje ivota i svetlosti na sebi i progutala ga. Nijedan plesa nije se pokrenuo. Arenu se tada u ini da je potamneo sjaj zvezda, ali dan se jo nije pomaljao na istoku. Obuze ga uas i on pomisli: "Sunce ne e izi i. Ne e svanuti." Mag ustade. Kada je to u inio, slaba bela svetlost, hitro pre e preko njegovog tapa, najjasnije zasvetlevi na srebrnoj runi koja je bila umetnuta u drvo. "Ples jo nije gotov", re e on, "niti je no prola. Arene, zapevaj." Aren je eleo da kae: "Ne mogu, gospodaru!"... ali umesto toga pogleda prema devet zvezda na jugu, duboko uzdahnu i zapeva. Glas mu je bio mek i promukao u po etku, ali to je due pevao, postajao je sve snaniji, a pevao je najstariju od svih pesama, o Stvaranju Eje, o ravnotei izme u tame i svetlosti, o tome kako je onaj koji je izgovorio prvu re stvorio zelena prostranstva, o Najstarijem Gospodaru, o Segoju. Pre no to je zavrio pesmu, nebo je postalo sivkastoplavo i na njemu su jo bledo sijali samo mesec i Gobardon. Baklje su cvr ale na jutarnjem vetru. Kada je zavrio pesmu, Aren u uta; plesa i koji su se okupili da ga uju bez re i stadoe da se vra aju na svoje splavove, dok je zora rudela na istoku. "Lepa pesma", re e poglavica. Glas mu je bio nesiguran, mada se trudio da zvu i ravnoduno. "Ne bi bilo dobro da se Duga ki Ples okon a pre vremena. Naredi u da lenje peva e iibaju nilgu bi evima." "Bolje ih utei", re e Jastreb. I dalje je stajao, a glas mu je bio odlu an. "Nijedan peva svojevoljno ne u uti. Po i sa mnom, Arene." On se okrenu da po e prema zaklonu, a Aren krenu za njim. Ali to nije bila jedina neobi nost ovog svitanja, jer upravo tada, kada je isto ni obod mora pobeleo, sa severa dolete neka velika ptica: letela je tako visoko da se u njenim krilima uhvatila svetlost sunca koja jo nije obasjala svet, tako da se ona prelivala u vazduhu kao zlato. Aren povika, uprevi prstom prema njoj. Mag zbunjeno podie pogled. Lice mu se tada zgr i od besa i on glasno viknu: "Nam hietha arv Ged arkvaissal!" to na Govoru stvaranja zna i: "Ako Geda trai, naao si ga." I poput isputenog zlatnog viska, sa visoko rairenim krilima, ogroman, tutnje i kroz vazduh, sa kandama koje su mogle da epaju vola kao da je mi, sa plamenim dahom koji mu je sukljao iz duga kih nosnica, zmaj se zaustavi poput sokola na splavu koji se ljuljao. Splavari po ee da vrite. Neki su se u urili, neki poskakali u vodu, a neki ostali nepomi no da stoje jer su od prevelikog u enja zaboravili na strah. Zmaj je lebdeo iznad njih. Promer njegovih opnastih krila iznosio je, otprilike, devedeset stopa i ona su sijala na tek ro enoj svetlosti sunca poput zlatastog dima; ni duina tela mu nije bila nita manja, bilo je vitko i izvijeno kao u sivog hrta, kande kao u gutera, krljut zmijska. Du uske ki me protezao se niz nazubljenih strelica, poput pore anih ruinih trnova, na pregibu le a njihova duina iznosila je tri stope, a zatim su se smanjivale tako da ona poslednja, na vrhu repa, nije bila dua od otrice kakvog malog noa. Bodlje su bile sive, a zmajeva krljut eli nosiva, pa ipak sa izvesnim zlatnim odsjajem u sebi. Imao je zelene sitne o i.
Podstaknut strahom za svoj narod i zaboravivi na vlastitu bezbednost, poglavica narda sa splavova izi e iz svog zaklona sa harpunom kakav su koristili u lovu na kitove: bio je dui od njega samog, a na vrhu je imao veliki nazubljeni iljak od kosti. Kada ga je doveo u ravnoteu u svojoj maloj, mii avoj ruci, on se zalete, kako bi stekao dodatnu snagu, da ga zavitla navie u zmajev uzak, slabo oklopljen stomak koji je visio iznad splava. Povrativi se iz obamrlosti, Aren vide ta ovaj smera i bacivi se napred uhvati ga za ruku, te se obojica zajedno sa harpunom na oe na gomili. "Zar elite da ga razljutite svojim smenim iglama?" dahtao je on. "Dopustite Gospodar-Zmaju prvo da kae ta ima!" Poglavica, koji je gotovo ostao bez daha kada ga je Aren oborio, glupavo je zurio u Arena, maga i zmaja. Nita nije rekao. A onda zmaj progovori. Niko od prisutnih, sem Geda, nije mogao da ga razume jer zmajevi se slue jedino Prastarim govorom, koji je, u stvari, njihov jezik. Glas mu je bio mek i itav, gotovo kao u besne ma ke, ali puniji i odzvanjao je nekom uasnom muzikom. Ko god da je uo taj glas uko io bi se i ostao da ga slua. Mag mu neto kratko odgovori, a onda zmaj nastavi da govori, odravaju i se iznad njega laganim mahanjem krila: gotovo da li i na vilinog konjica dok tako lebdi u vazduhu, pomisli Aren. Mag mu odgovori samo jednom re ju: "Memeas" do i u; i podie svoj tap od tisovine. Zmajeve eljusti se razjapie i iz njih ute e neto dima u obliku duga ke arabeske. Zlatna krila gromovito zalepetae, podigavi snaan vetar koji se ose ao na paljevinu: on se okrenu i istog asa nestade u pravcu severa. Na splavovima je vladao muk, ulo se samo kretanje i zavijanje dece i glasovi ena koje su ih umirivale. Ljudi se ispee na slavove pomalo posramljeni; a zaboravljene baklje nastavie da gore i pri prvim zracima sunca. Mag se okrenu ka Arenu. Lice mu je blistalo moda od radosti, a moda usled velikog besa, ali glas mu je bio miran: "Moramo po i, mom e. Pozdravi se i do i." On se okrenu da se zahvali poglavici naroda sa splavova i zaeli mu sre u, a zatim napusti veliki splav i preko drugih, koji su i dalje bili na okupu radi plesa, stie do onoga za koji je bio privezan Dalekovidi. amac je, tako privezan, pratio grad od splavova na njegovom dugom, laganom putu ka jugu, ljuljukaju i se prazan iza njega; ali Deca otvorenog mora napunila su njegovo prazno spremite sakupljenom kinicom i popunila zalihe, ele i tako da iskau potovanje svojim gostima, jer mnogi od njih su verovali da je Jastreb jedan od Velikih, koji je uzeo na sebe oblik oveka umesto kita. Kada mu se Aren pridruio, upravo je podizao jedro. Aren odveza konopac i sko i u amac i u tom trenutku amac se odvoji od splava, jedro mu se nape kao da duva snaan vetar, mada se ose ao samo jutarnji povetarac. Nagnuo se na jednu stranu i okrenuo, a zatim ubrzao prema severu zmajevim tragom, lak poput lista na vetru. Kada se Aren osvrnuo, video je grad splavova jo samo kao sitne komade drveta i iverke razbacane po povrini: zaklone i baklje. Uskoro su i oni nestali u izmaglici rane sun eve svetlosti koja je obasjavala povrinu vode. Dalekovidi je grabio napred. Kada bi pramcem udario u kakav talas, oko njega bi se razletele kristalne kapi, a vetar koji je izazivao svojim kretanjem zabacivao je Arenovu kosu unazad i terao ga da kilji. Nijedan zemaljski vetar nije mogao tako brzo da goni taj mali amac, a i da je mogao, verovatno bi ga poklopili olujni talasi. Ovo nije bio nikakav zemaljski vetar, ve su ga tako ustro pokretali re i mo maga. Dugo vremena proveo je stoje i pored katarke, budno motre i. Kona no je seo na svoje staro mesto pored rude kormila, poloivi jednu aku preko nje i zagledao se u Arena. "To je bio Orm Embar", re e on " Selidorov zmaj, rod velikog Orma koji je pogubio Eret-Akbu i sam pritom bio pogubljen." "Da li je bio u lovu, gospodaru?" upita Aren jer nije bio siguran da li se mag obratio zmaju dobrodolicom ili mu je pretio. "Lovio je mene. Zmajevi na u ono to love. Doao je da zatrai moju pomo ." Kratko se nasmeja. "Da mi je to neko rekao, ne bih mu poverovao: da e se jedan zmaj obratiti oveku za pomo . I od svih njih ba ovaj! Nije najstariji, mada je veoma star, ali je najmo niji od svog roda. Ne krije svoje ime, kao to to zmajevi i ljudi moraju initi. Ne boji se da bi iko mogao da ga
nadvlada. Niti vara, kao to to ini njegova vrsta. Veoma davno, na Selidoru, podario mi je ivot i otkrio mi veliku istinu; kazao mi je kako se Runa Kraljeva moe ponovo prona i. njemu dugujem prsten Eret-Akbe. Ali nikada mi nije palo na pamet da u mo i vratiti dug takvom jednom darodavcu!" "ta je traio?" "Da mi pokae put za kojim tragam", re e mag jo otrije. A posle izvesne pauze: "Rekao je: 'Na zapadu ivi jo jedan Gospodar-Zmaj; on nas unitava, a njegova mo je ve a od nae.' Ja sam upitao: ' ak i od tvoje, Orm Embare?' a on je odvratio: ' ak i od moje. Potreban si mi: pohitaj za mnom.' Posluao sam njegovu zapovest." "To je sve to znate?" "Sazna u i vie." Aren smota ue za vezivanje, odloi ga i postara se za jo neke sitnice u amcu, ali sve vreme treperio je od uzbu enja poput zategnutog luka, to se osetilo i u njegovom glasu kada je na kraju progovorio: "Ovo je bolji vodi ", re e on, "od ostalih!" Jastreb ga pogleda i nasmeja se: "Da", re e on. "Ovog puta, mislim da ne emo skrenuti s puta." I tako nih dvojica otpo ee svoju veliku trku preko okeana. Od mora kojima je plovio narod sa splavova i koja nisu bila na kartama, do ostrva Selidora koje je lealo najdalje na zapadu od svih kopna Zemljomorja, imalo je vie od hiljadu milja. Dan za danom rua je sijala sa jasnog obzorja i uranjala u crveni zapad i pod zlatnim lukom sunca i srebrnim okretanjem zvezda amac je hitao na sever, sasvim sam na moru. Ponekad bi se u daljini nagomilali letnji olujni oblaci, bacaju i purpurne senke na obzorje; Aren bi tada posmatrao maga koji bi ustao i glasom i pokretima ake pozivao te oblake da do u do njih i istresu svoju kiu na amac. Me u oblacima bi posko ila munja i grom bi zarikao. Mag bi i dalje stajao podignute ruke, sve dok kia ne bi po ela da se sliva po njemu i Arenu, da dobuje po veslima koja bi isturili, da puni amac i pljuti po moru, ublauju i talase svojom estinom. On i Aren bi se osmehivali od zadovoljstva, jer hrane su imali dovoljno, mada ne i za razbacivanje, ali voda im je bila potrebna. Oduevljavala ih je estina divote te oluje koja je sluala magove re i. Arenu nije neto bilo jasno kada je u pitanju bila mo koju je njegov saputnik sada sa lako om koristio, pa je jednom primetio: "Na po etku naeg putovanja niste izvodili arolije." "Prva i poslednja lekcija na Rouku glasi: ini ono to je potrebno i nita vie od toga!" "Onda se lekcije izme u verovatno sastoje u u enju onoga to je potrebno." "Tako je. Uvek se mora voditi ra una o Ravnotei. Ali kada je sama Ravnotea naruena... onda se vodi ra una o drugim stvarima, a iznad svega o hitnji." "Ali kako to da su svi vra evi na Jugu... a sada ve i drugde... ak i peva i na splavovima... izgubili svoju vetinu, a vi ste svoju zadrali?" "Jer ja ne eznem ni za im drugim osim za svojom umetno u", odvrati Jastreb. Posle izvesnog vremena, veselije dodade: "A ako uskoro treba da je izgubim, iskoristi u je najbolje to umem dok jo traje." Sada je u njemu zaista bilo izvesne lake srda nosti, istog uivanja u prikazivanju vetina, koje Aren nije mogao ni da nasluti, vi aju i ga ranije uvek veoma paljivog kada su u pitanju bile te stvari. Um vra eva uiva u trikovima; mag je tvorac trikova. Jastrebovo preruavanje u Gradu Hortu, koje je toliko namu ilo Arena, predstavljalo je za njega obi nu igru; tako e i laku igru za onoga ko je bio u stanju ne samo da po elji preoblikuje svoj lik i glas ve i telo i samo svoje bi e, te postane kad zaeli riba, delfin, soko. Jednom je rekao: "Pogledaj, Arene: pokaza u ti Gont i dao mu da pogleda povrinu vode u njihovom buretu za vodu, koje je otvorio i koje je bilo puno do ivice. Mnogi obi ni arobnjaci u stanju su da stvore sliku u vodenom ogledalu, pa je i on to u inio: jedan visoki vrh oven an oblacima, koji se izdie iz sivog mora. A onda se slika izmenila i Aren je jasno mogao da vidi jednu stenu na toj planini ostrvu. Kao da je bio ptica, galeb ili soko, koji lebdi na vetru dalje od obale
i preko vetra posmatra tu stenu koja se nadnosi nad snanim talasima sa dve hiljade stopa visine. Visoko na njoj nalazila se jedna ku ica. "To je Re Albi", re e Jastreb, "i tamo ivi moj gospodar Ogion, onaj koji je davno umirio zemljotres. uva koze, sakuplja trave, uva svoj mir. Pitam se da li jo hodi planinom; sada je veoma star. Ali ja bih znao, nema sumnje da bih znao, ak i sada, da je Ogion umro..." U glasu mu se nije ose ala sigurnost; slika na trenutak zatreperi, kao da je sama stena po ela da pada. Ubrzo se razbistrila, kao uostalom i njegov glas: " esto je odlazio sam gore u ume u pozno leto i u jesen. Tako je prvi put naiao i na mene, dok sam jo bio deran u planinskom selu i dao mi moje ime. A s njim i ivot." Slika u vodenom ogledalu sada je pokazivala okolinu kao da je posmatra ptica me u umskim granama, koja posmatra strme, suncem obasjane livade ispod stene i sneg na vrhu, te strmi put kako se sputa u zelenoj, zlatom proaranoj tami. "Nema mira kao to je onaj koji vlada u tim umama", re e Jastreb eznutljivo. Slika izblede i od nje ne ostade nita sem zaslepljuju eg diska podnevnog sunca iji se odraz video u vodi bureta. "Tamo", re e Jastreb, zagledavi se u Arena nekim udnim, rugaju im pogledom, "tamo, ako ikada budem mogao tamo da se vratim, ak ni ti ne e mo i da me prati." Pred njima je bilo kopno, nisko i plavo u popodnevnoj svetlosti, nalik na obalu magle. "Je li to Selidor?" upita Aren i srce mu bre zakuca, ali mag odgovori: "Ob, bar mislim da je to Ob, ili moda Desag. Nismo jo ni na pola puta, mom e." Te no i su proli kroz tesnac koji je delio ta dva ostrva. Nisu videli nikakvu svetlost, ali u vazduhu se ose ao miris dima, toliko teak da su ih plu a bolela od udisanja. Kada je svanulo i oni se osvrnuli, isto no ostrvo, Desag, izgledalo je spaljeno i crno dokle god im je pogled dopirao u unutranjost od obale, a iznad njega je visila plava i priguena izmaglica. "Spalili su polja", re e Aren. "Da. I sela. Ve sam ranije imao prilike da udiem takav dim." "Zar ovde na zapadu ive divljaci?" Jastreb odmahnu glavom: "Seljaci, gra ani." Aren je zurio u crnu razrovaenu zemlju, osuena stabla po vo njacima koja su se ocrtavala spram neba; lice mu se smrknu. "Kakvo zlo im je drve e nanelo?" upita on. "Zar moraju travu da kanjavaju za vlastite greke? ovek je divljak, ko bi drugi zapalio zemlju samo zato to se posva ao s drugim ovekom." "Niko njima ne vlada", re e Jastreb. "Nemaju kralja; i ljudi kraljevskog roda i arobnjaci, svi su se povukli u vlastite umove, tragaju i za vratima koja vode kroz smrt. Tako je bilo na Jugu, a pretpostavljam da je tako i ovde." I to sve je delo jednog oveka... onoga o kome je zmaj govorio. Izgleda nemogu e." "Zato? Da postoji kralj svih ostrva, to bi bio jedan ovek. I on bi vladao. Jedan ovek moe s istom lako om i unitavati i upravljati: budi kralj ili antikralj." U glasu mu se ponovo pojavi ono poznato ismevanje ili izazivanje koje je estilo Arena. "Svaki kralj ima sluge, vojnike, glasnike, poru nike. On vlada kroz svoje sluge. Gde su sluge ovog... antikralja?" "U naim umovima, mom e. U naim umovima. Izdajnik je naa prava priroda; prava priroda koja vapi elim da ivim; neka svet sagori, samo da ja ostanem iv! Taj mali izdajnik rovari u nama, u tami, poput crva u jabuci. On se obra a svima nama. Ali samo ga pojedinci razumeju. Vra evi i arobnjaci. Peva i, stvaraoci. I junaci, oni koji eznu da budu ono to jesu. Biti onakav kakav si, ovih je dana retkost i vrlina. Biti ono to jesi zauvek: zar to nije ipak bolje? Aren pogleda Jastreba u o i. "Vi biste rekli da nije. Ali recite mi zato nije? Bio sam dete kada sam krenuo na ovaj put, dete koje nije verovalo u smrt. Vi me i dalje smatrate detetom, ali neto sam nau io, moda to nije mnogo, ali je ipak neto; nau io sam da smrt postoji i da u umreti. Ali nisam nau io da se radujem zbog tog saznanja, da dobrodolicom pozdravljam svoju ili vau smrt. Ako
volim ivot, ne u li mrzeti njegov kraj? Zato ne treba da eznem za besmrtno u?" Arenov u itelj ma evanja u Berili bio je jedan ezdesetogodinjak, nizak, elav i hladan. Aren ga godinama nije voleo, mada je znao da je ovaj neobi no dobar ma evalac. Ali jednog dana za vreme asa iskoristio je trenutak kada se u itelj otkrio i gotovo ga razoruao; nikada nije zaboravio neverovatnu, neprimerenu sre u koja je odjednom obasjala hladno lice u itelja, nadu, radost... kona no sam naiao na sebi ravna, sebi ravna! Od tog trenutka, pa nadalje, u itelj ma evanja ga je izlagao nemilosrdnim vebanjima i uvek kada su se ma evali, isti onaj nemilosredan osmeh zatreperio bi na star evom licu, postaju i sve sjajniji to bi ga Aren vie potiskivao. Isti takav osmeh ugledao je sada na Jastrebovom licu, bljesak elika na suncu. "Zato ne bi eznuo za besmrtno u? Kako da ne ezne za njom? Za njom udi svaka dua, a njeno zdravlje je u ja ini elje... Ali budi paljiv; ti si onaj koji bi mogao da ostvari svoju elju." "A onda?" "Onda bi se dogodilo ovo: vladao bi lani kralj, zanati ljudi bili bi zaboravljeni, peva i bi ostali bez re i, slepi. Ovo! Taj korov i tu kugu na zemlji, tu ranu traimo kako bismo je zatvorili. Postoji, Arene, dvojstvo, koje sa injava celinu: svet i senka, svetlost i tama. Dva pola Ravnoteja. ivot se izdie iz smrti, smrt se izdie iz ivota; poto su u suprtnosti, eznu da postanu jedno, ra aju jedno drugo i ve ito se iznova ra aju. A sa njima ponovo se ra a i sve drugo, cvet jabukova drveta, svetlost zvezda. ta je onda ivot bez smrti? Nepromenljiv, ve ni ivot koji ne prestaje da traje... ta je on drugo do smrt... smrt bez ponovnog ra anja?" "Ako se toliko toga vrti oko nje, to jest, gospodaru, ako ivot jednog oveka moe unititi Ravnoteje Celine, to nije mogu e... to ne bi dozvolili..." On zbunjen zastade. "Ko dozvoljava? Ko zabranjuje?" "Ne znam." "Ne znam ni ja. Ali zato znam koliko zla moe da po ini jedan ovek, jedan ivot. Suvie dobro to znam. Znam jer sam i sam tako neto i u inio. Izazvao sam isto takvo zlo, zbog ludog ponosa. Otvorio sam vrata izme u svetova, samo sam ih odkrinuo, samo malo, da bih pokazao kako sam ja i od same smrti... bio sam mlad i nisam se suo io sa smr u - poput tebe... Da bi se ta vrata zatvorila, bili su potrebni snaga Arhimaga Nemerela, njegova vetina i njegov ivot. Prepoznaje znak koji je ta no ostavila na meni, na mom licu; ali njega je ubila. Oh, vrata izme u svetlosti i tame mogu se otvoriti, Arene; potrebna je snaga, ali moe se izvesti. Ali da bi se ona zatvorila, to je ve druga pri a." "Ali gospodaru, to o emu govorite sigurno se po mnogo emu razlikuje od ovog..." "Zato? Zato to sam ja dobar?" U Jastrebovim o ima ponovo se pojavi ona eli na hladno a osobena za pogled sokola. "Kakav je to dobar ovek, Arene? Da li je dobar uvek onaj koji ne e po initi nikakvo zlo, koji ne e otvoriti vrata koja vode u tamu, onaj koji u sebi ne krije mra na mesta? Razmisli ponovo, mom e. Po i malo dalje; bi e ti potrebno ono to nau i da po e tamo kuda mora po i. Zaviri u sebe! Zar nisi uo glas koji te poziva: Do i? Zar ga nisi sledio?" "Jesam. Nisam... nisam zaboravio. Ali mislio sam... mislio sam da taj glas pripada... njemu." "Da, pripadao je njemu. Ali i tebi. Kako je druga ije mogao da ti se obrati, preko tolikih mora, do tvojim vlastitim glasom? Kako to da se obra a samo onima koji znaju da sluaju, magima, stvaraocima, traga ima, onima koji mare za unutranji glas? Kako to da se nije obratio meni? Zato to ga ja ne bih posluao; ja ne u ponovo uti taj glas. Ro en si da poseduje mo , Arene, isto kao i ja; mo nad ljudima, nad ljudskim duama; a to nije nita drugo do mo nad ivotom i smr u. Mlad si, nalazi se na granicama mogu eg, na zemlji senki, u kraljevstvu snova i uje glas kako te doziva: Do i. Ali ja, ja koji sam star, ja koji inim ono to moram, ja koji stojim na dnevnoj svetlosti suo en sa vlastitom smr u, krajem svake mogu nosti, ja znam da postoji samo jedna stvarna mo vredna posedovanja. To je mo prihvatanja, a ne uzimanja."
Desag je sada ve bio daleko za njima, tek jedna plava tinjaju a vatra na moru. Mrlja. "Onda sam ja njegov sluga", re e Aren. "Jesi. A ja sam tvoj." "Ali ko je onda on? ta je on?" "Mislim da je ovek... ak sli an tebi i meni." " ovek o kome ste mi jednom govorili... vra iz Hevnora, koji je prizivao mrtve? Je li to on?" "Mogao bi biti. Posedovao je veliku mo , koju je koristio uglavnom za poricanje smrti. Znao je i Velike arolije Predanja Palna. Kada sam upotrebio to predanje, bio sam mlad i blesav i unitio sam samog sebe. Ali ako se njime koristi jedan star i jak ovek, ne vode i ra una o posledicama, mogao bi unititi sve nas." "Zar vam nisu rekli da je taj ovek mrtav?" "Da", odvrati Jastreb, "jesu". Zatim za utae. Te no i celo more je gorelo. Britki talasi koje je zabacivao pramac Dalekovidog kao i kretanje svih riba koje su promicale tik ispod povrine bili su oivi eni svetlo u koja ih je inila ivima. Aren je sedeo ruke poloene na rub amca i glave oslonjene o ruku, posmatraju i te zavijutke i spirale srebrnastog zra enja. Spustio je aku u vodu, te je ponovo izvukao, a svetlost meko pote e iz njegovih prstiju. "Pogledajte", re e on, "i ja sam vra ." "Taj dar ne poseduje", re e njegov saputnik. "Ba u vam biti od neke pomo i bez njega", primeti Aren, zagledan u nemirno svetlucanje talasa, "kad sretnemo naeg neprijatelja." Jer on se nadao... od samog po etka se nadao... da je razlog to ga je Arhimag izabrao, i to ba samo njega za ovo putovanje, to to poseduje neku uro enu mo koja poti e od njegovog pretka Moreda, a koja e se u krajnjoj nudi i u najcrnjem asu otkriti: i tako e on spasiti sebe i svog gospodara i ceo svet od neprijatelja. Ali nedavno je jo jednom razmislio o toj nadi i u inilo mu se da sad na nju gleda iz velike udaljenosti; kao da se se ao epizoda iz vremena kad je bio jako mali i kad je strano eleo da proba o evu krunu, te plakao kad su mu zabranili. Ova nada rodila se u jednom isto tako neprimerenom vremenu, bila je isto tak detinjasta. Nije posedovao nijednu od osobina potrebnih vra evima. Nikad ih ni ne e posedovati. Vreme je odista moglo do i kada bi mogao, kada e morati da ponese o evu krunu i po ne da vlada kao knez Enlada. Ali sada mu je to izgledalo nitavno, a na svoj dom gledao je kao na si uno i udaljeno mesto. To nije zna ilo da mu nije odan. Njegova je odanost samo porasla, vezala se za jedan ve i model i obuhvatniju nadu. Tako e je spoznao i vlastite slabosti i nau io da prema njima odre uje svoju snagu; a znao je da je snaan. Ali od kakve koristi mu je i mogla biti ta snaga kada nije posedovao dar, kada svom gospodaru nije imao nita vie da ponudi do svoje postojane ljubavi i kada je mogao samo da mu slui? Da li e to biti dovoljno tamo kuda su se uputili? Jastreb je samo rekao: "Da bi video svetlost sve e, ovek je mora odneti na neko mra no mesto." Aren pokua da u tome na e utehu; ali ipak nije smatrao da je to stvarno uteno. Kada su se narednog jutra probudili i vazduh i voda bili su sivi. Iznad jarbola nebo se razvedrilo i dobilo opalno plavu boju, jer magla je bila nisko polegla. Severnjaci, kakvi su bili Aren od Enlada i Jastreb od Gonta, do ekali su maglu dobrodolicom, kao starog prijatelja. Lagano je obavila ceo amac tako da nisu mogli nadaleko da vide i njima se u ini da se posle mnogo nedelja nalaze u poznatoj sobi, posle mnogo nedelja sjajnog i bletavog prostora kojim je duvao vetar. Vra ali su se u klimu na koju su navikli i sada su se moda nalazili na geografskoj irini Rouka. Nekih sedam stotina milja od ovih u maglu zaodenutih voda kojima je plovio Dalekovidi, arko sunce obasjavalo je li e drve a u Gaju Sutine, na zelenom Okruglom brdu Rouka i visoke kriljcem prekrivene krovove Velikog zdanja. U jednoj odaji u junoj kuli, radnoj sobi vra eva, pretrpanoj retortama, aparatima za destilaciju, bocama sa velikim stomacima i savijenim vratovima,
pe ima debelih zidova, malim lampama za zagrevanje, maicama, mehovima, dra ima, kletima za icu, cevima, hiljadama kutija i posuda, te kr azima zapuenim staklenim zapua ima obeleenih hardijskim ili nekim jo tajnijim runama i drugim sli nim delovima alhemijske opreme za duvanje stakla, pre i avanje metala i vidarstvo, u toj odaji izme u pretrpanih stolova i klupa stajali su Veliki majstor Pretvaranja i Veliki majstor Prizivanja sa Rouka. Sedokosi Veliki majstor Pretvaranja drao je u rukama veliki kamen nalik na nebrueni dijamant. Bio je to dragi kamen - kristal, ije se sredite blago prelivalo u boju amatista i rue, a ina e je bio bistar poput vode. Pa ipak, kada bi se oko zagledalo u tu bistrinu, uo ilo bi da ona i nije tako ista i u njemu ne bi videlo ni odraz niti sliku okolne stvarnosti, ve samo ravnine i dubine sve dalje i sve dublje, dok ga to ne bi odvelo u dubine sna kojih nije moglo da se oslobodi. To je bio eliatov kamen. Dugo je pripadao Kneevima od Puta, ponekad je bio samo jedan kamen vie u njihovoj riznici, ponekad je sluio kao talisman za san, a ponekad se upotrebljavao u korisnije svrhe: oni koji bi suvie dugo i bez razumevanja gledali u tu neizmernu dubinu kristala mogli su da polude. Arhimag Gener od Puta doneo je sa sobom eliatov kamen kada je doao na Rouk, jer u rukama maga on je pokazivao istinu. Ali ta istina se menjala od oveka do oveka. Stoga je Veliki majstor Pretvaranja, dre i kamen i gledaju i kroz njegovu izbo inu, neravnu povrinu u beskrajne, bledo obojene, svetlucave dubine, naglas govorio ono to vidi. "Vidim zemlju, kao da stojim na brdu On u sreditu sveta i vidim sve ispod sebe, ak tamo do najudaljenijeg ostrva u najudaljenijim delovima Prostranstva, pa ak i dalje. Sve je sasvim jasno. Vidim brodove na morskim putevima oko Iliena, ognjita Torhevena, kao i krvove ove kule u kojoj se sada nalazimo. Ali posle Rouka nema ni eg. Na jugu nema nijednog kopna. Ni na zapadu. Ne vidim Vatort tamo gde bi trebalo da bude, kao nijedno drugo ostrvo zapadnog prostranstva, ak ni ona najblia kao o je Pendor. A gde su Oskil i Eboskil? Enlad je prekriven maglom i sivilom nalik na paukovu mreu. Svaki put kada pogledam, ima sve manje ostrva, a more je na mestima gde su se ona nalazila prazno i nerastvoreno kakvo je bilo pre stvaranja..." kod poslednje re i on se zagrcnu kao da ju je s mukom izgovorio. On spusti kamen na dra od belokosti i odmaknu se od njega. Njegovo ljubazno lice bilo je izmu eno. Re e: "Reci mi ta ti vidi?" Veliki majstr Prizivanja uze kristal i lagano ga okrenu kao da trai na njegovoj gruboj staklastoj povrini ulaz u viziju. Dugo ga je obrtao, napetog izraza lica. Na kraju ga spusti i re e: "Pretvara u, vidim sasvim malo. Delove, nagovetaje, nita to sa injava celinu." Sedokosi Majstor stade da kri prste. "Nije li to udno?" "Kako to misli?" "Da li te esto hvata slepilo?" Povikao je kao podivljao Pretvara . "Zar ne vidi da tamo..." i on nekoliko puta zamuca pre nego to uspe da izgovori: "Zar ne vidi da ti neka ruka prekriva o i isto kao to meni prekriva usta?" Priziva re e: "Premoren si, majstore." "Prizovi mi Prisustvo Kamena", re e pretvara , savladavi se, ali govor mu je bio nekako ukru en. "Zato?" "Zato, zato to te ja to molim." "Ma hajde, Pretvara u, ne ikaj me... ponaamo se kao de aci pred medve im brlogom? Zar smo deca?" "Jesmo! Pred onim to vidim u eliatovom kamenu ja sam dete... zaplaeno dete. Prizovi Prisustvo Kamena. Moram li da te preklinjem, majstore?" "Ne mora", odvrati visoki Majstor, ali se namrti i okrenu le a starijem oveku. Zatim rairi ruke i u velikom stilu zapo e basmu koriste i se svojom vetinom; zatim podie glavu i jasno izgovori slogove prizivanja. Dok je govorio, unutar eliatovog kamena pojavi se svetlost. Odaja se zamra i; nagomilae se senke. Kada su senke postale veoma mra ne, a kamen po eo jako da svetli, on sklopi ake, podie kristal pred svoje lice i zagleda se u njegovo zra enje. Izvesno vreme je utao, a onda progovori: "Vidim fontane eliata", re e on blago. "Jezerca, ribnjake i vodopade, pe ine sa srebrnim zavesama od kapljica u
kojima raste paprat na obalama prekrivenim mahovinom, namrekani pesak, poskakivanje i proticanje vode, izviranje vode iz dubine zemlje, tajanstvo i draest izvora, vrela..." On ponovo u uta i izvesno vreme ostade nemo da stoji, lica bledog poput srebra obasjanog svetlo u kamena. Zatim nemuto kriknu, pade na kolena, sakrivi akama lice. Senki vie nije bilo. Letnja sun ava svetlost ispunjavala je pretrpanu odaju. Veliki kamen leao je neote en u praini i pilevini ispod stola. Priziva naslepo isprui ruku, hvataju i se za aku drugog mukarca poput kakvog deteta. Zatim duboko udahnu. Kona no ustade, pomalo se oslanjaju i na Pretvara a, te re e nesigurnim glasom pokuai ak da se osmehne: "Drugi put ne u dozvoliti da me izazove, majstore." "ta si to video Torione?" "Video sam fontane. Video sam kako se gase, potoke kako presuuju, a izvore kako se povla e nazad u zemlju. Ispod je sve bilo crno i suvo. Ti si video more pre Stvaranja, a ja sam video... ono to dolazi na kraju... ja sam video Ra injavanje." On ovlai usne. "Voleo bih da je Arhimag ovde", re e on. "Ja bih voleo da smo mi sada tamo s njim." "Gde? Nema toga ko bi sada mogao da ga prona e." Priziva podie pogled ka prozorima kroz koje se videlo plavo, vedro nebo. "Nikakva poruka na moe sti i do njega. Nikakvo prizivanje ne moe ga na i. On je tamo negde gde si ti video prazno more. Ide prema mestu na kome izvori presuuju. Nalazi se tamo gde nae vetine nisu ni od kakve koristi... Pa ipak, moda jo i sada ima arolija koje bi mogle dopreti do njega, neke od onih iz Predanja o Palnu." "A to su basne kojima se mrtvi dovode me u ive." "Neke od njih odvode ive me u mrtve." "Ne misli valjda da je mrtav?" "Mislim da ide ka smrti, da ga neto privla i k njoj. Kao i nas sve. Ponestaje nam mo i i sage, nade i sre e. Vrela presuuju." Pretvara je izvesno vreme zurio u njega zabrinutog izraza lica. "Nemoj teiti da ode k njemu, Torione", re e on kona no. "On je davno pre nas znao ta trai. Za njega je svet sli an ovom eliatovom kamenu: on gleda i vidi ono to jeste i ono to mora biti... Ne moemo mu pomo i.Velike arolije postale su vrlo opasne, a najopasnije od svih su one iz Predanja koje si pomenuo. Moramo biti vrsti kao to je to on od nas traio i uvati zidine Rouka i pamtiti Imena." "Da", odvrati Priziva . "Ali ja moram po i i razmisliti o tome." I on napusti odaju u kuli, pomalo ukru enog koraka i dre i visoko uzdignutu svoju plemenitu crnokosu glavu. Ujutru ga potrai Veliki majstor Pretvaranja. Poto je uao u njegovu sobu posle uzaludnog kucanja, na e ga ispruenog na kamenom podu, kao da ga je unazad odbacio neki snani udarac. Ruke su mu bile irom razmaknute kao za vreme prizivanja, ake hladne, a otvorene o i nita nisu videle. Iako je Veliki majstor Pretvaranja kleknuo pored njega i obratio mu se autoritetom maga, izgovorivi njegovo ime Torino, i to tri puta, on je i dalje ostao nepomi no da lei. Nije bio mrtav, ali u njemu je bilo samo toliko ivota da mu je srce usporeno kucalo, a plu a se jedva primetno nadimala. Veliki majstor Pretvaranja uhvati ga za ake i proaputa: "O, Torione, primorao sam te da pogleda u Kamen. Ja sam za ovo kriv!" A onda urno napusti sobu i svima koje je sreo, U iteljima i acima, glasno je govorio: "Neprijatelj je stigao me u nas, na dobro branjeni Rouk i napao je samo sredite nae snage!" Iako je bio nean ovek, izgledao je kao da je na samrti i bio je tako hladan da su se oni koji su ga videli uplaili. "Pogledajte Velikog majstora Prizivanja", re e on. "Ko e prizvati njegov duh da se vrati, kad vie nema njega koji je najbolje vladao tom vetinom?" Uputio se ka vlastitoj odaji, a svi su se povukli da ga propuste. Pozvan je Veliki majstor Travarstva. Naredio im je da poloe Toriona Priziva a na krevet i dobro ga utople; nije mu pripravio nikakve trave za ozdravljenje, niti je otpevao ijednu od pesama koje pomau bolesnom telu ili napa enom umu. Sa njim je bio jedan od njegovih u enika, mladi koji jo nije postao vra , ali koji se iskazao u travarstvu, i on ga upita: "Gospodaru, zar se za njega ne moe nita u initi?"
"Ne sa ove strane zida", odgovori Veliki majstor Travarstva. Setivi se zatim s kim razgovara, on dodade: "Nije on bolestan, mom e; ali ak i da je bila u pitanju groznica ili kakva druga bolest tela, ne znam da li bi mu nae ume e bio od kakve koristi. Izgleda da u poslednje vreme moje trave ne deluju; te iako izgovaram re i naih arolija, one nemaju nikakvu vrednost." "To isto rekao je ju e i Veliki majstor Poezije. Zastao je usred pesme koju nas je u io i rekao: 'Ne znam ta ta pesma zna i.' Potom je izaao iz prostorije. Neki od de aka su se smejali, ali ja sam se ose ao kao da mi se tlo izmaklo pod nogama." Veliki majstor Travarstva pogleda prvo u de akovo otvoreno, pametno lice, a zatim spusti pogled na lice Velikog majstora Prizivanja, hladno i uko eno. "Vrati e nam se on", re e. "Pesme ne e biti zaboravljene." Te no i je Veliki majstor Pretvaranja napustio Rouk. Niko nije video na koji na in je to u inio. Spavao je u svojoj sobi sa prozorom koji gleda na batu; ujutru je prozor bi otvoren, a njega nije bilo. Mislili su da se vastitim ume em pretvorio u neku pticu ili ivotinju, ili moda u maglu, pa ak i vetar, jer nijedan oblik niti tvar nisu bili nedostini njegovoj vetini, i tako utekao sa Rouka, moda da potrai Arhimaga. Neki, znaju i kako se onaj ko menja oblik moe uhvatiti u kolo vlastitih arolija, ako ga izda vetina ili volja, strahovali su za njega, ali nikom nisu pominjali svoje bojazni. Tako je Ve e Mudrih ostalo bez tri Majstora. Dani su prolazili, od Arhimaga nije bilo nikakvih vesti, Veliki majstor Prizivanja i dalje je leao kao mrtav, a Pretvara se nije vra ao, tako da su u velikom zdanju sve vie maha uzimale jeza i mra no raspoloenje. De aci su aputali izme u sebe, neki su ak pominjali da e napustiti Rouk jer ih ne u e onome zbog ega su doli. "Moda", re e jedan, "su to sve od samog po etka bile lai, te pri e o tajnom ume u i mo ima. Od svih Veliki majstora jedino jo Veliki majstor Rukovetine izvodi svoje trikove, a oni su, to nam je svima poznato, iste iluzije. Ostali se kriju i odbjaju bilo ta da ine jer su njihovi trikovi otkriveni." Jedan od nih koji su ga sluali upita: "Pa dobro, ta je to arobnjatvo? U emu se sastoji ta magijska vetina, sem to je prikazivanje prividnosti? Da li je ona ikada spasla kog oveka od smrti, ili bar kome podarila dug ivot? Nema sumnje da bi magi, kada bi posedovali mo za koju tvrde da poseduju, iveli ve no!" I tada on i onaj drugi de ak po ee da prepri avaju smrti velikih maga, kako je Mored bio ubijen u bici, kako je Neregera ubio Sivi mag, Eret-Akbu zmaj, a Genera, poslednjeg Arhimaga, savladala je obi na bolest i smrt ga je zatekla u krevetu kao svakog drugog oveka. Neki od de aka su sa zadovoljstvom ovo sluali; bili su to oni ija su srca zavidna; ostali su sluali s tugom u srcima. Sve to vreme Veliki majstor Ustrojstva nije izlazio iz Gaja Sutine, niti je kome dozvoljavao da u e u njega. Ali Veliki majstor uvar kapije, mada su ga retko vi ali, nije se izmenio. U o ima mu se nije nazirala senka. Smeio se i bio spreman da otvori vrata Velikog zdanja kada se njegov gospodar vrati. 10. STAZA ZMAJEVA Gospodar Ostrva Mudrih probudio se zgr en i uko en u malom amcu u hladno, vedro jutro, na moru na krajnjim granicama Zapadnog Prostranstva, seo i zevnuo. Posle jednog trenutka, pokazavi prema severu, on re e svom saputniku koji je zevao: "Tamo! Dva ostrva, vidi li ih? Na krajnjem jugu, ostrva Staze zmajeva." "Imate oko sokolovo, gospodaru", re e Aren, pospano se zagledavi preko mora, ali nita ne uspe da vidi. "Zato me i zovu Jastreb", odvrati mag; i dalje je bio veseo, kao da je odbacio opreznost i zle slutnje. "Zar ih ne vidi?" "Vidim galebove", odvrati Aren poto je protrljao o i i pogledom pretraio celo plavosivo obzorje ispred amca. Mag se nasmeja. "Moe li soko videti galebove na udaljenosti od dvadeset milja?" Kada je sunce ja e zasijalo iznad magli na istoku, si une ta ke koje su se vrtele u vazduhu i koje je Aren posmatrao, kao da su zasvetlucale, poput zlatnog praha pretresenog u vodi, ili poput estica praine na sun evom zraku. Aren tada shvati da su to zmajevi.
Dok se Dalekovidi pribliavao ostrvima, Aren je gledao zmajeve kako lebde i krue na jutarnjem vetru i njegovo srce stade snano da kuca od radosti, radosti ispunjenja, koje je li ilo na bol. U tom letu video je svu slavu smrtnosti. Njihova lepota poticala je od uasne snage, krajnje neobuzdanosti i kreposti razuma. Jer ovo su bila stvorenja koja misle, s darom govora i koja su posedovala drevnu mudrost: u ustrojstvima njihova leta nazirao se divlji, eljni sklad. Aren nita ne re e, ali je mislio: nije me briga ta e biti posle, video sam zmajeve na jutarnjem vetru. Povremeno bi ta ustrojstva bila naruena, krugovi se raskidali i esto bi koji zmaj u toku leta ispustio kroz nozdrve duga ki zavojiti mlaz vatre koji bi ostao trenutak da visi u vazduhu oponaaju i zavojite linije i jasno u zmajevog duga kog, lu nog tela. Videvi to, mag re e: "Ljuti su. Igrom na vetru iskazuju svoj bes." Posle kra eg vremena nastavi: "Sada se nalazimo u strljenovom gnezdu." Jer zmajevi su primetili malo jedro na talasima, pa su prvo jedan, a zatim i drugi napustili vrtoglavi ples i krenuli isprueni u vazduhu i mau i krilima, pravo prema amcu. Mag pogleda u Arena koji je sedeo kod kormila, dok su talasi postajali sve ve i i brojniji. De ak ga je drao vrsto, mirne ruke, mada su mu o i bile uprte u lepet tih krila. Kao da je ne im zadovoljan, Jastreb se ponovo okrete na drugu stranu i stoje i tako pored jarbola, oduze jedru magijski vetar. Zatim podie svoj tap i glasno progovori. Kad mu za ue glas i re i Prastarog govora, neki od zmajeva, okrenue se usred leta, ratrkae se i vratie na ostrva. Ostali se zaustavie i ostadoe da lebde sa ispruenim kandama na prednjim nogama, nalik na ma eve, ali obuzdavaju i se. Jedan se spustio nisko nad vodu i lagano poleteo prema njima: poto je samo dva puta zamahnuo krilima naao se nad amcem. Oklopljeni stomak nalazio mu se tik iznad jarbola. Aren je video naborano, nezati eno meso u predelu unutranjeg dela ramenog zgloba i prsa koje je, pored o iju, predstavljalo zmajevo jedino ranjivo mesto, osim ako koplje za napad nije mo no za arano. Guio ga je dim to je izbijao iz duga kih nazubljenih usta, a sa njim je iziao i smrad raspadanja od koga se trgao i pripala mu muka. Senka se udalji. Zatim se vrati, lete i isto onako nisko kao i ranije i ovog puta Aren oseti njegov ognjeni dah pre dima. Za u Jastrebov glas, jasan i besan. Zmaj se udalji. Zatim svi odoe uputivi se prema ostrvima nalik na uareno ugljevlje, na estokim udarima vetra. Aren zadra dah i obrisa elo koje je bilo prekriveno hladnim znojem. Pogledavi svog saputnika vide da mu je kosa pobelela: zmajev dah spalio mu je i oprljio krajeve. A debela tkanina jedra je du jedne strane potamnela od njegove vreline. "Glava ti je malo osmu ena, mom e." "Kao i vaa, gospodaru." Jastreb iznena eno pro e akom preko kose. "Zna i tako!... to je bilo drsko, ali ne elim da se sva am sa tim stvorenjima. Izgleda da su besni ili zbunjeni. Nita nisu rekli. Nikada jo nisam sreo zmaja koji nije nita rekao pre no to je napao, ako ni zbog ega drugog a ono da bi mu io svoj ulov... Sada moramo dalje. Ne gledaj ih u o i, Arene. Ako ne moe druga ije, okreni glavu. Dalje emo ploviti koriste i zemaljski vetar, dolazi sa dalekog juga, a moja vetina mi moe zatrebati za druge stvari. Zadri ovaj pravac." Dalekovidi krenu napred i uskoro se s njegove leve strane na e jedno udaljeno ostrvo, a sa desne ostrva blizanci koja su prva ugledali. Ona su se uzdizala iz mora svojim niskim stenama i svo to vrsto kamenje bilo je belo od izmeta zmajeva i malih, crnoglavih igri koje su bez straha svijale gnezda izme u njih. Zmajevi su odleteli daleko u visinu i sada su kruili u gornjim slojevima vazduha kao to to ine leinari. Nijedan se nije ponovo obruio na amac. Povremeno su se dozivali, kri avim i promuklim glasovima preko struja vazduha, ali ako su ti krici i krili neke re i, Aren nije mogao da ih razabere. amac zaobi e jedan manji rt i on na obali ugleda neto za ta je na trenutak pomislio da je razruena tvr ava. Bio je to zmaj. Jedno crno krilo
lealo je savijeno pod njim, a drugo je bilo isprueno u svoj svojoj veli ini preko peska sve do vode, tako da su ga talasi koji su nadolazili i povla ili se pomalo pomerali napred-nazad u tobonjem letu. Duga ko zmijsko telo opruilo se preko stena i peska u svoj svojoj veli ini. Nedostajala mu je jedna prednja noga, veliki komad oklopa i mesa bio mu je otrgnut sa rebara, stomak rasporen, tako da je okolni pesak, nekoliko jardi u pre niku, bio crn od otrovne crne zmajevske krvi. Stvorenje je ipak jo bilo ivo. Zmajevi su u toj meri puni ivota da im ga jedino isto tako jaka magija moe oduzeti. Zelenozlatne o i bile su otvorene i dok je amac promicao, uska, ogromna glava se malo pomeri i uz krkljavo itanje iz nozdrva pokulja puno pare izmeane sa kapima krvi. Plaa izme u umiru eg zmaja i ivice mora bila je puna tragova stopala i tekih telesa njegove vrste, a njegova utroba bila je ugaena u pesak. Ni Aren ni Jastreb ne progovorie ni re i dok se nisu dobro odmakli od tog ostrva i uputili se kroz uzburkan, nemirni kanal Staze zmajeva, pun grebena, vrhova i raznolikih stena, prema severnim ostrvima koja su se prostirala u duplom nizu. Tada Jastreb re e: "To je bio grozan prizor", glas mu je bio bezbojan i hladan. "Zar se oni... me usobno prodiru?" "Ne. Ne vie od nas. Poludeli su. Oduzet im je dar govora. Oni koji su govorili jo pre ljudi, oni koji su stariji od bilo kog ivog bi a, Segojeva deca... svedeni su na nemi uas zveri. Ah! Kalesine! Gde su te tvoja krila odnela? Da li si poiveo da vidi svoju vrstu posramljenu?" Njegov glas je odzvanjao kao udari eki a po nakovnju, a onda se zagleda u visinu, pretrauju i nebo. Ali zmajevi su ostali za njima; sada su kruili na maloj visini iznad stenovitih ostrva i plae poprskane krvlju, a iznad njihovih glava nije bilo ni eg drugog sem plavog neba i podnevnog sunca. Sem Arhimaga nije postojao nijedan iv ovek koji je preao Stazu zmajeva ili je bar video. Pre vie od dvadeset godina, on ju je preao po duini, sa istoka na zapad i nazad. Za mornara je to istovremeno bio i komar i udo. Voda je bila lavirint sastavljen od plavih kanala, zelenih pli aka, a izme u njih, zaveslajima, re ju i s najve om panjom, on i Aren su odre ivali put kojim e pro i njihov amac izme u stenja i grebana. Neki od njih leali su u dubini, ispod talasa ili su ih oni ostavljali delimi no otkrivene kada bi preli preko njih; bili su prekriveni anemonama, luparima i trakastom morskom paprati; poput vodenih udovita, zaklonjeni ili ispup eni. Ostali su se uzdizali kao stene ili uspravni vrhovi iz mora i to u obliku lukova, polulukova, izrezbarenih kula, u fantasti nim ivotinjskim oblicima, nalik na medve a le a i zmijske glave, svi ogromni, deformisani, rasuti, kao da se ivot napola svesno uvijao u steni. Morski talasi su ih zapljuskivali uz zvuke koji su podse ali na disanje i oni su bili mokri od sjajnih, gorkih kapi. U jednoj od tih stena, kada bi se posmatrala sa juga, mogla su se jasno raspoznati pogrbljena ramena i krupna, plemenita glava oveka, pognutog i zamiljenog nad morem; ali kada je amac proao pored nje i kada su je pogledali sa severa, u njoj vie nisu mogli razabrati nikakvog oveka, a veliko kamenje im je otkrilo pe inu u kojoj se nivo mora podizao i sputao potmulo tutnje i. Taj zvuk podse ao je na neku re , slog. Kada su se odmakli od nje, iskrivljeni odjeci su oslabili i slog se uo jasnije, tako da Aren upita: "Kakav se to glas uje iz te pe ine?" "To je glas mora." "Ali on izgovara re ." Jastreb po e paljivo da oslukuje, pogleda Arena, pa onda opet pe inu. "ta uje?" "Kao da izgovara ahm ." "Na Prastarom govoru to zna i po etak ili davno prolo vreme. Ali ja ga ujem kao ohb, to je jedna od re i koja ozna ava kraj... Gledaj napred!" on naglo pre e na neto drugo, upravo u trenutku kada ga Aren upozori: "Pli ak!" Mada se Dalekovidi kretao poput ma ke, izbegavaju i opasnosti, izvesno vreme bili su zabavljeni krmanjenjem, te je stena koja stalno tutnje i izgovara svoju zagonetnu re , ostala iza njih. Sada je voda postala dublja i oni kona no izi oe iz opsene od stena. Ispred njih uzdizalo se jedno ostrvo nalik na kulu. Njegove su stene bile crne i sastojale su se od mnogobrojnih cilindara i velikih stubova zbijenih jedan uz
drugi, pravih ivica i glatkih povri; sve se to okomito uzdizalo tri stotine stopa iz vode. "To je Kalesinova Tvr ava", re e mag. "Tako su mi zmajevi rekli da se zove, kada sam davno ovde bio." "Ko je Kalesin?" "Najstariji..." "Je li on sagradio ovo mesto?" "Ne znam. Ne znam ni da li je sagra eno. Niti koliko je on star. Kaem 'on' ali ak ne znam ni da li... Za Kalesina je Orm Embar poput kakvog jednogodinjaka. A ti i ja lokvanji." On osmotri te uasne klisure, pa i Aren nevoljko podie pogled ka njima, razmiljaju i o tome kako bi se zmaj mogao stutiti sa te daleke, crne ivice i na i se iznad njih gotovo istog asa kada i njegova senka. Ali nije se pojavio nikakav zmaj. Lagano su proli mirnim vodama zaklonjenim stenom; uo se samo apat i udari talasa po bazaltnim stubovima u senci. Voda je ovde bila duboka i u njoj nije bilo ni grebena ni stenja; Aren je upravljao amcem, a Jastreb je stajao na pramcu pogledom pretrauju i stene i vedro nebo ispod njih. amac kona no napusti senku Kalesinove Tvr ave i izbi na kasno popodnevno sunce. Preplovili su Stazu zmajeva. Mag podie glavu, kao neko ko je ugledao ono to je pogledom traio i preko tog ogromnog zlatnog prostora pred njih stie na zlatnim krilima zmaj Orm Embar. Aren u kako mu Jastreb dovikuje: Aro Kalesin ? Pretpostavio je ta to zna i, ali nikakav zaklju ak nije mogao da izvede iz onoga to mu je zmaj odgovorio. Pa ipak, uvek kada bi uo re i Prastarog govora ose ao je da je na pragu razumevanja, da ga gotovo ve sad razume: kao da je to bio jezik koji je zaboravio, a ne jedan od onih koje nikada nije znao. Kada je mag govorio tim jezikom, glas mu je bio mnogo jasniji nego kada je govorio hardijski i inilo se kao da stiava sve oko sebe, kao to je to u stanju da u ini i najneniji dodir sa velikim zvonom. Ali zmajev glas je odzvanjao kao udari gonga, bio je istovremeno i dubok i rezak ili nalik na siktavo zveckanje cimbala. Aren je posmatrao svog saputnika kako stoji na uskom pramcu i razgovara sa udovinim stvorenjem koje je lebdelo iznad njega ispunjavaju i pola neba i de akovo srce ispuni se nekom vrstom veselog ponosa, kada je video kako je ovek mali, krhak, a ipak uasan. Jer zmaj je mogao otrgnuti oveku glavu sa ramena jednim udarcem svog stopala sa kandama, mogao je razbiti i potopiti amac kao to kamen potapa list koji pliva na vodi, ako bi bila u pitanju samo veli ina. Ali Jastreb je bio isto onako opasan kao i Orm Embar i zmaj je to znao. Mag okrenu glavu. "Lebanene", re e on i de ak ustade i pri e, mada nije eleo ni za stopu da se priblii tim eljustima od petnaest stopa i izduenim utozelenim o ima u obliku proreza sa zenicom, koje su ga iz vazduha vatreno posmatrale. Jastreb mu nita ne re e ve samo poloi aku na njegovo rame i ponovo se nakratko obrati zmaju. "Lebanen", za u se snaan glas bez strasi. "Agni Lebanen !" On podie pogled, stisak magove ake podseti ga i on izbegnu pogled zelenozlatnih o iju. Nije znao Prastari govor, ali nije bio glup. "Pozdravljam te Orm Embare, Zmaju gospodare", re e on jasno, kao to jedan knez pozdravlja drugog. Zatim nastupi tiina, a Arenovo srce stade uurbano i s mukom da kuca. Ali se Jastreb, koji je stajao pored njega, osmehnu. Posle toga zmaj ponovo progovori, a Jastreb mu odgovori; sve je to Arenu izgledalo jako dugo. Kona no se zavrilo, iznenada zmaj je posko io uvis samo jednom mahnuvi krilima, usled ega se amac nagnuo i odleteo. Aren pogleda u sunce i vide da ono gotovo ni za dlaku nije nie nego ranije, u stvari, nije prolo dugo vremena. Ali magovo lice je imalo boju mokrog pepela, a o i su mu sijale kada se okrenuo ka Arenu. Zatim je seo na klupicu. "Odli no si to obavio, mom e", re e on promuklo: "Nije lako... razgovarati sa zmajevima." Aren donese malo hrane, jer celog dana nisu nita jeli; mag je utao sve dok nisu zavrili da jedu i piju. Tada je sunce ve bilo dosta nisko na obzorju,
mada se, na ovim severnim geografskim irinama, u vreme kada je tek prola sredina leta, no kasno i lagano sputa. "Pa", po e on kona no, "Orm Embar mi je, po svojoj navici, mnogo toga rekao. Prvo da se onaj koga traimo i nalazi i ne nalazi na Selidoru... Zmaju je teko da se jasno izraava. Njihovi umovi nisu otvoreni. ak i kada neki od njih govori oveku istinu, to se retko deava, on ne zna kako ta istina izgleda oveku. Stoga sam ga upitao: 'Da li je otac Orm na Selidoru?' Jer kao to ti je poznato, tamo su Orm i Eret-Akbe poginuli dele i megdan. A on mi je odgovorio: 'I jeste i nije. Na i e ga na Selidoru, ali ne na Selidoru." Jastreb je zastao i zamislio se, va u i koricu tvrdog hleba. "Moda je hteo da kae da iako taj ovek nije na Selidoru, ipak moram po i tamo da bih stigao do njega. Moda... Onda sam ga pitao za ostale zmajeve. Rekao je da je taj ovek otiao me u njih, bez straha, jer iako je mrtav, on se vra a iz mrtvih u svom telu, iv. Stoga ga se i boje jer misle da to stvorenje ne pripada prirodi. Njihov strah daje njegovom arobnjatvu mo nad njima, a on im onda oduzima dar Govora Stvaranja, ostavljaju i ih da varaju svoju vlastitu divlju prirodu. Tako oni prodiru jedni druge ili sami sebi oduzimaju ivot, uranjaju i u more... to je grozna smrt za vatrenu zmiju, zver vetra i vatre. Onda ja upitah: 'Gde je gospodar Kalesin?' A on je odgovorio samo: 'Na zapadu', to je moglo da zna i da je Kalesin odleteo u druge zemlje, za koje zmajevi kau da lee dalje no to je ijedan brod ikad doplovio; ili to moda uopte to ne zna i. Onda sam prestao da mu postavljam pitanja, a on je po eo da iznosi svoja, prvo je glasilo: 'Preleteo sam preko Kaltuela lete i na sever a i iznad Toringejta. Na Kaltuelu sam video kako seljani ubijaju bebu na kamenom oltaru, a na Ingatu sam video kako gra ani kamenuju svog arobnjaka. ta misli, Gede, ho e li pojesti bebu? Ho e li se arobnjak vratiti iz mrtvih i kamenovati svoje gra ane?' Mislio sam da mi se ruga i upravo sam se spremao da mu ljutito odgovorim, ali on mi se nije rugao. Dodao je: 'Stvari su izgubile smisao. U svetu postoji rupa kroz koju isti e more. Svetlost se gasi. Osta emo na suvoj zemlji. Niko vie ne e govoriti i niko vie ne e umreti.' Tada sam kona no shvatio ta mi je govorio." Aren nije shvatio, a i bio je strano zabrinut. Ponavljaju i zmajeve re i, Jastreb je izgovorio vlastito pravo ime, u to nije bilo sumnje. To je Arena podsetilo na mu nu scenu sa poreme enom enom sa Lorbanerija koja je vikala: "Zovem se Akaren!" Ako su arobnjatvo, muzika, govor i poverenje gubili mo i venuli me u ljudima, ako se u njih uvla io ludi strah, tako da su poput zmajeva gubili razum, onda e se okrenuti jedni protiv drugih i unitavati se me usobno: ako je sve to bilo ta no, ho e li njegov gospodar mo i to da izbegne? Da li je bio toliko jak? Nije izgledao jak dok je pogrbljen sedeo nad svojom ve erom to se sastojala od hleba i dimljene ribe, posedele kose oprljene vatrom, vitkih ruku i umorna lica. Zmaj ga se ipak bojao. "ta te jedi, mom e?" Nije vredelo da okolia. "Gospodaru, izgovorili ste svoje ime." "Ah, da. Zaboravio sam da to jo nisam u inio. Bi e ti potrebno moje pravo ime ako po emo tamo gde moramo po i." On podie pgled, va u i, i zagleda se u Arena. "Zar si pomislio da sam posenilio i po eo unaokolo da brbljam svoje ime poput kakva stara krmeljiva oveka koji je izgubio i razum i sram? Nisam jo, mom e!" "Ne", odvrati Aren toliko zbunjen da nita vie nije mogao da kae. Bio je veoma umoran; dan je bio duga ak i pun zmajeva. A put pred njima se smra io. "Arene", oslovi ga mag. "Ne, Lebanene: tamo gde idemo nema skrivanja. Tamo sve nosi svoje pravo ime." "Mrtve ne moete povrediti", primeti mra no Aren. "Ali ne koriste se ljudi svojim imenima samo tamo, ne samo u smrti. Oni koji mogu najvie biti povre eni, oni najranjiviji: oni koji su dali svoju ljubav i nisu je uzeli natrag, oni se oslovljavaju svojim imenima. Oni odana srca, oni koji daruju ivot... Iscrpljen si, mom e. Lezi i spavaj. Sada se nita
ne moe u initi ve samo cele no i odravati pravac. Negde pred jutro ugleda emo poslednje ostrvo sveta." U glasu mu se o itavala neizmerna nenost. Aren se sklup ao na pramcu i san ga je istog asa savladao. uo je maga kako po inje neno, gotovo apatom da peva, ne na hardijskom jeziku ve na jeziku Stvaranja; upravo kada je kona no po eo da razabire zna enje re i i da se prise a njihovog zna enja, tek trenutak pre no to e u potpunosti shvatiti taj jezik, on zaspa. Mag tiho skloni hleb i meso, izvri sve pripreme u amcu i onda, uzevi nit kojom se upravljalo jarbolom u ruke i spustivi se na stranju klupicu, dozva jak magijski vetar u jedro. Neumorni Dalekovidi pohita ka severu, poput strele odapete preko mora. Pogleda u Arena. De akovo usnulo lice bilo je obasjano zlatnim rumenilom kasnog zalaska sunca, a valovitu kosu mrsio mu je vetar. Nean, prin evski izgled de aka koji je sedeo pored fontane velikog zdanja pre nekoliko meseci, nestao je; ovo lice bilo je mravije, tvr e i mnogo ja e. Ali nita manje lepo. "Nisam naao nikog ko bi me pratio na mom putu", re e glasno Ged, Arhimag, usnulom de aku ili ispraznom vetru. "Nikoga sem tebe. A ti mora po i svojim putem, a ne nastavljati mojim. Ipak e ta kraljevska po ast biti delimi no i moja. Jer ja sam te prvi prepoznao. Prvi sam te prepoznao! Vie e me zbog toga potovati onda kada me vie ne bude nego zbog bilo ega to sam kao mag uradio... Ako bude tog posle. Jer nas dvojica prvo moramo stati na ta ku ravnotee, sam oslonac sveta. Ako ja padnem i ti pada, kao i sve ostalo... Za izvesno vreme, samo za izvesno vreme. Nikakva tama ne traje ve no. ak i tamo, i tamo ima zvezda... Oh, ali ja bih voleo da te vidim s krunom na glavi u Hevnoru i kako sunce obasjava Kulu Ma a i Prsten koji smo za tebe doneli iz Atuana, iz mra nih grobnica, Tenar i ja, pre no to si bio ro en!" On se tada nasmeja i okrenu lice prema severu, te re e sam sebi, na obi nom jeziku: " uvar koza postavlja Moredovog naslednika na presto! Zar nikad nita ne u nau iti?" Ubrzo potom, dok je sedeo sa konopcem za navo enje u ruci i gledao napeto jedro obasjano rumenilom poslednjih tragova svetlosti na zapadu, ponovo tiho progovori: "Ne u po i ni u Hevnor, a ne u oti i ni na Rouk. Sasta i se sa Tenar. Oti i u da posetim Ogiona i porazgovaram s njim pre no to umre, u ku i na steni Re Albi. eznem da hodam po planini, gontskoj planini, kroz ume, u jesen, kada je li e sjajno. Nema kraljevstva do kraljevstva uma. Vreme je da po em tamo, u miru i sam. I moda u tamo kona no i nau iti ovo to me nikakav in, umetnost niti ma ne mogu nau iti, ono to nikad nisam nau io." Ceo zapad plamteo je u besu i slavi rumenila, tako da je more bilo grimizno, a jedro iznad njega svetlo kao krv; a onda se tiho spustila no . Cele te no i de ak je spavao, a mukarac bdeo, sve vreme uporno zagledan ispred sebe. Zvezda nije bilo. 11. SELIDOR Probudivi se ujutru Aren ispred amca, du plavetnila na zapadu, ugleda nejasne i niske obale Selidora. U Dvorani u Berili nalazile su se stare karte napravljene u danima Kraljeva, kada su se trgovci i istraiva i otiskivali dalje od Unutranjeg kopna i kada su Prostranstva bila poznatija. Jedna velika karta Severa i Zapada, izra ena u mozaiku, prekrivala je dva zida kneevske dvorane sa prestolom iznad koga je bilo prikazano ostrvo Enlad u zlatnim i sivim tonovima. Arenu se ona pojavi pred o ima isto onako jasno kao to ju je hiljadama puta gledao u detinjstvu. Severno od Enlada nalazio se Oskil, zapadno oed njega Eboskil, a juno od ovoga Semel i Paln. S njima se zavravalo Unutranje kopno i posle njih se prostirao samo bled plavozeleni mozaik koji je do aravao prazno more iz koga je tu i tamo izvirivao kakav delfin ili kit. A onda, na samom kraju, iza ugla u kome su se sretali severni i zapadni zid, nalazio se Nerveduen, a iza njega tri manja ostrva. Onda se opet prostiralo prazno more unedogled; sve do same ivice zida i ivice karte gde se nalazio Selidor a iza njega praznina. Mogao je zorno da ga dozove u se anje, njegov zakrivljen oblik i veliki zaliv u samom sreditu koji se jednim uskim prolazom otvarao prema istoku. Oni jo nisu otili toliko na sever, ve su sada krmanili prema dubokom malom zalivu na najjunijem rtu
ostrva i tamo su se, dok je sunce jo bilo nisko pri jutarnjoj izmaglici, iskcali na kopno. Tako se zavrilo njihovo veliko putovanje od Puteva Balatrana do ovog zapadnog ostrva. Nepokretnost kopna u inila im se jako udnom kada su izvukli Dalekovidog na plau i po eli po njoj da kora aju, naavi se posle toliko vremena na vrstom tlu. Ged se pope na jednu nisku dinu iji je vrh bio obrastao travom, a njen greben nastavljao se u strmu padinu, izdeljenu u vence vrstim korenjem trave. Kada je stigao na vrh, on zastade i po e da se osvr e na zapad i sever. Aren se zaustavi kod amca da izvadi cipele koje nije nosio dosta dugo, pa iz spremita izvadi svoj ma , te ga opasa, uopte se ovog puta ne zapitavi da li treba to da ini ili ne. Zatim se pope do Geda da razgleda kopno. Dine su se prostirale u unutranjost kopna otprilike pola milje, bile su niske i prekrivene travom; za njima su nastupale lagune, bogate aom i morskom trskom, a iza njih leala su niska utosme a i prazna brda dokle god je pogled dosezao. Selidor je bio divan i pust. Nigde nije bilo ni traga od oveka, njegovog rada ili nastambine. Nisu ugledali ni zveri, a u blizini jezera ispunjenih trskom nije bilo jata galebova, divljih gusaka niti bilo kojih drugih ptica. Spustie se niz dinu onom stranom koja je vodila u kopno i ta padina peska zakloni ih od buke snanih talasa i hu anja vetra tako da namah nastupi tiina. Izme u ove pograni ne dine i naredne nalazila se udolina od istog peska, zaklonjena, a jutarnje sunce obasjavalo je svojim tolim zracima njenu zapadnu padinu. "Lebanene", oslovi Arena mag njegovim pravim imenom to je sada stalno inio, no as nisam mogao da spavam, pa moram sada. Ostani sa mnom i straari." On lee na sunce poto je u hladovini bilo dosta svee; rukom pokri o i; uzdahnu i zaspa. Aren sede pored njega. Nita drugo nije video do bele padine udoline i trave na dinama koja se pojavila na vrhu naspram maglovitog plavetnila neba i utog sunca. Nije se uo nikakav zvuk osim priguenog mrmorenja talasa i ponekog naleta vetra koji bi malo uskovitlao pesak uz tihi apat. Aren ugleda u visini neto to je mogao biti orao, ali to ipak nije bio orao. Prvo je kruio, a onda se strelovito obruio i spustio uz grmljavinu i prodorni lepet rairenih zlatnih krila. Do ekao se na ogromne kande na vrhu dine. Naspram sunca mu je ogromna glava izgledala crna i bila proarana divljim odsjajima. Zmaj se puze i spusti malo niz padinu dine i progovori: "Agni Lebanen ", re e on. Stoje i izme u njega i Geda, Aren odvrati: "Orm Embare." U ruci je drao ma . Sada mu nije bio teak. Glatka, izlizana drka udobno se smestila u njegovoj aci; kao da je za nju bila napravljena. Se ivo je sasvim lako, ak eljno izilo iz korica. Njegova mo i starost bili su na Arenovoj strani, jer on je sada znao da ga iskoristi. To je bio njegov ma . Zmaj se ponovo oglasi, ali Aren ga nije razumeo. On se osvrnu na svog usnulog saputnika, koga nije probudio ovaj iznenadni dolazak zmaja i grmljavina koja ga je propratila, te re e zmaju: "Moj gospodar je umoran, spava." Orm Embar tada spuza niz dinu i sklup a se na dnu udoline. Na tlu je izgledao nezgrapan i teak, ne onako okretan i slobodan kao kad je leteo, ali u tom sporom sputanju velikih stopala sa kandama i uvijanju bodljikavog repa bilo je izvesne zlokobne gracioznosti. Kada je stigao na dno podigao je noge pod sebe, podigao svoju ogromnu glavu i umirio se: li io je na zmaja urezanog na lemu kakvog ratnika. Aren je bio svestan njegovog utog oka, ni deset stopa udaljenog, i slabog mirisa paljevine koji ga je obavijao. To nije bio smrad raspadanja, suv i metalni, slagao se sa slabim mirisima mora i slanog peska; bio je to ist divlji miris. Sunce koje se pelo po nebu obasja bokove Orm Embara i on zaplamte poput kakvog zmaja napravljenog od gvo a i zlata. Ged je i dalje spavao, ne prime uju i zmaja kao to ni usnuli seljak ne prime uje svog psa. Proao je jedan sat, Aren se odjednom tre i vide maga kako sedi pored njega. "Zar si se toliko navikao na zmajeve da im spava izme u apa?" upita ga Ged i nasmeja se zevnuvi. Ustavi, obrati se Orm Embaru na zmajevskom jeziku.
Pre no to je Orm Embar odgovorio i on zevnu... moda usled pospanosti, a moda radi takmi enja... a to je bio prizor koji je malo ljudi doivelo i mogao da ga se se a: nizovi utobelih zuba duga kih i otrih poput ma eva, raljasti, crveni, plameni jezik dvaput dui od visine ove ijeg tela, pe ina grla iz koje se puilo. Orm Embar neto re e i Ged se upravo spremao da mu odgovori, kad se obojica okrenue i zagledae u Arena. uli su, jasno u tiini, uplji apat elika koji se tare o korice. Aren je gledao prema pregibu dine iza magove glave, a ma mu je ve bio spreman u ruci. Tamo je stajao, okupan jarkim suncem, neki ovek kome je povetarac zanosio ogrta . Stajao je nepomi no kao isklesam, sem to su mu leprali porub i kapulja a na lakom ogrta u. Imao je duga ku, crnu kosu, koja je padala u gustim, sjajnim kovrdama; imao je iroka ramena, bio je visok i snaan, jednom re ju zgodan ovek. Ali inilo se da mu je pogled upravljen negde preko njih, prema moru. Smeio se. "Orm Embara poznajem", re e on, "a znam i tebe, mada si ostario od kada sam te poslednji put video, Jastrebe. Kau mi da si sada Arhimag. Postao si velik, ali i star. Sa tobom je mladi sluga: mag egrt, bez sumnje jedan od onih koji se u e mudrosti na Ostrvu Mudrih. ta ete vas dvojica ovde, tako daleko od Rouka i nesavladivih zidina koje tite Majstore od svih zala?" "Pojavila se pukotina u ve im zidinama od tih", re e Ged, obuhvativi svoj tap obema akama i zagledavi se u tog oveka. "Ali zar ne e stati pred nas kao stvorenje od krvi i mesa kako bismo mogli da pozdravimo onoga koga ve dugo traimo?" "Krvi i mesa?" ponovi ovek i ponovo se osmehnu. "Zar je puko meso, telo, kasapsko meso, toliko vano za dva maga? Nije, hajde da se sretnemo umovima, Arhimae." "Mislim da to ne moemo u initi. Mom e, odloi ma . Ovo je samo poslanik, prikaza, nije pravi ovek. Tako e preseci se ivom vetar. U Hevnoru, kada ti je kosa bila seda, zvali su te Kob. Ali to je bilo samo ime kojim si se koristio. Kako da te sada oslovljavamo kada te sretnemo?" "Oslovljava ete me sa Gospodaru", odvrati visoka prilika na ivici dine. "Dobro, i kako jo?" "Kralju i Majstore." Na to Orm Embar zaita, glasno i prete i, a njegove velike o i zasvetlucae; ipak je okrenuo glavu od tog oveka i u urio se na istom mestu na kome je prethodno leao, kao da nije mogao da se pomeri. "A gde to treba da do emo da bismo te nali i kada?" "U moje kraljevstvo i na moje zadovoljstvo." "U redu", re e Ged i pogledavi tap malo ga pomeri u pravcu visokog oveka... i oveka nestade. Kao da je plamen sve e koju je neko ugasio. Aren je zurio, mo ni zmaj se podie na sve etiri svinute noge, oklop mu zazve a, a usne se povukoe i ogolie zube. Mag se ponovo osloni na svoj tap. "Bio je to samo glasnik. Prikaza ili slika tog oveka. U stanju je da govori i da uje, ali ne poseduje nikakvu mo , osim one koju joj daje na strah. Ne mora ak ni da bude istinita, sem ako to onaj ko je alje ne eli. Pretpostavljam da nismo videli kako on sada u stvari izgleda." "ta mislite, je li blizu?" "Glasnici ne prelaze preko vode. On je na Selidoru. Ali Selidor je veliko ostrvo: ire je od Rouka ili Gonta i gotovo isto onako duga ko kao Enlad. Mogli bismo dugo da ga traimo." Tada se oglasi zmaj. Ged ga saslua, a onda se okrenu ka Arenu. "Ovo izjavljuje Gospodar Selidora: 'Vratio sam se u svoju zemlju i ne u je napustiti. Prona i u Rastvoritelja i odvesti vas k njemu da ga zajedno dokraj imo.' Nisam li ti ve rekao da zmaj uvek prona e ono ta trai?" Tada se Ged spusti na jedno koleno ispred tog velikog stvorenja, kao to vitez klekne pred kralja, i zahvali mu se na njegovom jeziku. Dah zmaja koji se nalazio tako blizu zapahnuo je toplotom njegovu pognutu glavu. Omar Embar izvu e jo jednom svoju krljuastu telesinu do vrha dine, zamahnu krilima i polete.
Ged o etka pesak sa svoje ode e i re e Arenu: "Video si me kako kle im. e me pre kraja jo jednom videti kako kle im." Aren nije zatraio da mu objasni te svoje re i; tokom njihovog dugog druenja nau io je da mag ima razloga za svoju suzdranost. Pa ipak mu se u inilo da se u tim re ima krije neki lo predznak. Ponovo pre oe preko dine do obale da provere da li je amac van dometa plime ili oluje i da iz njega uzmu ogrta e kojima e se ogrnuti po no i, kao i ostatke hrane. Ged na trenutak zastade kod vitkog pramca koji ga je tako dugo nosio preko udnih mora i odneo tako daleko; poloi aku na njega, ali ne baci nikakve ini niti izgovori bilo koju re . Zatim krenue ka unutranjosti kopna, prema severu, ponovo prema brdima. Hodali su itavog dana, a uve e su se ulogorili pored jednog potoka koji je krivudao nanie prema jezerima i mo varama bogatim trskom. Iako je bilo leto, duvao je ledeni vetar, koji je dolazio sa zapada, sa beskrajnih, beskrajnih morskih prostranstava. Nebo je sakrila magla i nijedna zvezda nije sijala iznad brda na kojima nikad nije bila zapaljena nijedna vatra na kakvom ognjitu niti je zasijala svetlost kroz kakav prozor. Aren se probudio kada je zavladala potpuna tama. Njihova mala vatra se ugasila, ali je mesec koji se kretao prema zapadu osvetljavao tlo sivom, magli astom svetlo u. U dolini kroz koju je proticao potok i na padini brda oko nje stajalo je mnotvo ljudi, nepomi nih, nemih, lica okrenutih prema Gedu i Arenu. U njihovim o ima nije se zadravala mese eva svetlost. Aren se nije usu ivao da progovori, ve je samo spustio aku na Gedovu miicu. Mag se promekolji i sede, upitavi: "ta je bilo?" Krenuo je za Arenovim pogledom i ugledao neme ljude. Svi su bili odeveni u tamnu, istovetnu ode u, i mukarci i ene. Lica im se nisu jasno videla pri slaboj svetlosti, ali se Arenu u ini da se me u onima koji su stajali najblie njima u dolini, s druge strane malog potoka, nalaze i neki koje je poznavao, mada nije mogao da izgovori njihova imena. Ged ustade, a ogrta spade sa njega. Lice, kosa i koulja svetleli su mu bledosrebrnim sjajem, kao da se sva mese ina slila ka njemu. On isprui ruku i napravi njome jedan iroki pokret, a zatim glasno re e: "O, vi koji ste iveli, budite slobodni! Raskidam veze koje vas sapinju! Anvassa mane harv pennodathe!" To mnotvo nemih ljudi jo je trenutak ostalo uko eno da stoji. Zatim su se lagano okrenuli i kao da su po eli da odlaze u sivu tamu, a onda su nestali. Ged sede. Duboko udahnu. Pogleda u Arena i spusti aku na de akovo rame, a dodir mu je bio topao i vrst. "Nema mesta strahu, Lebanene", re e on neno, pomalo se izruguju i. "To su bili samo mrtvi." Aren klimnu, iako su mu zubi cvokotali, a on ose ao kako ga jeza proima do samih kostiju. "Kako su", po e on, ali ga vilice i usne izdadoe. Ged ga je razumeo. "Doli su na njegov poziv. To je ono to obe ava: ve ni ivot. Mogu se vratiti kada on to kae. Na njegovu zapovest moraju hoditi po brdima ivota, mada nisu u stanju da zalelujaju ni vlat trave." "Je li... je li onda i on mrtav?" Ged odmahnu glavom, prepustivi se mra nim mislima. "Jedan mrtvac ne moe da pozove drugog mrtvaca u svet. Ne, on poseduje mo ivog oveka; i vie od toga... ako je neko i pomislio da ga sledi, on ga je nadmudrio. On svoju mo uva za sebe. Igra se Kralja Mrtvaca; i ne samo mrtvaca... Ali ovo su bile samo seni." "Ne znam zato ih se plaim", priznade posramljeno Aren. "Plai ih se zato to se plai smrti, i to s pravom: jer smrt je uasna i treba je se plaiti", odvrati mag. On dodade na vatru nove grane i stade da duva u male komade ugljena ispod pepela. Mali svetli plamen zaigra po gran icama ipraja i Aren mu bi zahvalan na toj svetlosti. "I ivot je uasna stvar", dodade Ged, "i ovek ga se mora plaiti i ceniti ga." Obojica ponovo sedoe, umotavi se u ogrta e. Izvesno vreme su utali. Tada Ged krajnje smrknuto progovori: "Lebanene, ne znam kako dugo nas moe izazivati alju i glasnike i seni. Ali poznato ti je kuda e na kraju po i." "U zemlju tame." "Da, me u njih." "Sada sam ih video. Po i u s vama." Moda
"Da li te pokre e vera u mene? Moe imati poverenja u moju ljubav, ali ne i u moju snagu. Jer ini mi se da sam naiao na sebi ravnog." "Po i u s vama." "Ali ako budem poraen, ako mi ponestane mo i ili izgubim ivot, ne u mo i da te odvedem nazad; sam se ne moe vratiti." "Vrati u se s vama." Na to Ged re e: "Na kapiji smrti posta e mukarac." A onda izgovori onu re ili ime kojim je zmaj dva puta nazvao Arena, i to veoma tiho: "Agni... Agni Lebanen." Posle toga ne rekoe vie nita i uskoro osetie da su ponovo pospani, te legoe pored male i kratkotrajne vatre. Narednog jutra krenue dalje na severozapad; tako je odlu io Aren, a ne Ged koji mu je kazao: "Izaberi put kojim emo i i, mom e; meni su svi putevi nalik jedan na drugi." Nisu urili jer nisu imali nikakav cilj, ve su ekali da im Omar Embar uputi neki znak. Sledili su najnii i najistureniji lanac brda i sve vreme im je okean uglavnom bio na vidiku. Trava je bila sasuena i kratka i sve vreme se povijala na vetru. Sa njihove desne strane uzdizala su se zlatna i osamljena brda, a sa leve su leale slane mo vare i zapadno more. Jednom su videli labudove u letu, daleko na jugu. Celog tog dana nisu videli nijedno drugo stvorenje to die. Tokom dana Aren je bivao sve umorniji od uasa, od ekanja da se dogodi ono najgore. Obuzimali su ga nestrpljenje i prijatni bes. Posle nekoliko asova utanja, on re e: "Ova zemlja je mrtva isto koliko i zemlja mrtvih!" "Ne govori tako", opomenu ga otro mag. Nastavio je izvesno vreme da kora a, a zatim promenjenim glasom nastavio: "Pogledaj ovu zemlju; osvrni se oko sebe. Ovo je tvoja besmrtnost. Pogledaj ta brda, smrtna brda. Ona ne e trajati ve no. Ta brda prekrivena ivom travom i potocima koji kroz njih proti u... U celom svetu, na svim svetovima, u svoj ogromnosti vremena, nema potoka kao to su ovi, to hladni izviru iz zemlje tamo gde ih ni ije oko ne vidi, proti u kroz suncem obasjane predele i one prekrivene tamom na svom putu do mora. Izvori bi a su duboki, dublji od ivota, od smrti..." On zastade, a u o ima mu se, dok je gledao u Arena i u suncem obasjana brda, nazirala velika, neiskazana ljubav puna tuge. Aren to primeti, a primetivi to sagledao je njega, po prvi put ga je sagledao celog, onakvim kakav odista jeste. "Ne umem da iskaem ono to mislim", re e nesre no Ged. Aren se priseti prvog asa koji je proveo u Dvoritu sa fontanom, oveka koji je kle ao pored vode to je uborila u fontani; i radost, bistra poput te vode koje se se ao, uzavre u njemu. On pogleda svog saputnika i re e: "Ja sam svoju ljubav podario onome to je vredno ljubavi. Zar to nije kraljevstvo i nepresuni izvor?" "Da, mom e", odvrati blago i s bolom Ged. Nastavie put utke. Ali Aren je sada svet gledao o ima svoga saputnika, te je prime ivao divotu ivota koja mu se otkrivala unaokolo u toj tihoj, pustoj zemlji, a za to kao da je bila zasluna mo magije koja je premaivala sve druge, u svakoj vlati trave povijene na vetru, svakoj senci, svakom kamenu. Zna i, kada se neko na e na kakvom potovanja vrednom mestu poslednji put pred putovanje bez povratka, on sve vidi kao celinu, onakvo kakvo jeste, njemu drago, onako kako stvari nikada ranije nije video i kako ih nikada ponovo ne e videti. Ve e se spustilo na gusto zbijene nizove oblaka pristigle sa zapada, koje su naduvali snani vetrovi sa mora i koji su sada arko goreli ispred sunca, prekrivaju i ga crvenilom dok je zalazilo. Dok je sakupljao gran ice za vatru u jednoj dolini sa re nim rukavcem, pri toj crvenoj svetlosti, Aren je podigao pogled i ugledao oveka koji je stajao na manje od deset koraka od njega. Crte ovekova lica bile su neodre ene i udne, ali Aren ga je prepoznao. Bio je to bojadija sa Lorbanerija Sopli, koji je bio mrtav. Iza njega stajali su drugi, tuna lica, zagledani u jednu ta ku. inilo se da neto govore, ali Aren nije mogao da uje re i, samo neki apat koji je sa sobom odnosio zapadni vetar. Neki od njih polako krenue prema njemu. Ostao je da stoji zagledan u njih, a onda je ponovo vratio pogled na Soplija; potom im je okrenuo le a, sagnuo se i podigao jo jednu gran icu, iako
su mu se ake tresle. Stavio ju je zajedno sa ostalima, a onda podigao jo jednu, pa jo jednu. Tada s uspravio i osvrnuo. U dolini nije bilo nikoga, samo je crvena svetlost gorela u travi. Vratio se do Geda i spustio naramak gran ica za vatru, ali nije ni pomenuo ono to je video. Cele te no i, u maglovitoj tami te zemlje kojoj su nedostajale ive due, kada se budio iz trzavog sna, oko sebe je uo aputanje mrtvih dua. Uporno se trudio da ih ne slua i ponovo tonuo u san. I on i Ged su se kasno probudili, kada je sunce ve za irinu ake odsko ilo iznad brda, kona no se oslobodivi magle, te obasjavi hladnu zemlju. Kada su pojeli svoj skromni jutarnji obrok, pojavio se zmaj, krue i iznad njih u vazduhu. Iz eljusti mu je sukljala vatra, a iz crvenih nozdrva izlazio je dim i vrcale varnice; zubi su mu sijali na tom plamenom sjaju poput belokosnih se iva. Ali nita ne re e, iako ga je Ged pozvao i upitao, vi u i na njegovom jeziku: "Jesi li ga pronaao, Orm Embare?" Zmaj zabaci glavu i udno izvi telom, paraju i vazduh kandama otrim poput ileta. Zatim odlete brzo prema zapadu, gledaju i ih dok se udaljavao. Ged epa svoj tap i udari njime po tlu. "Ne moe da govori", re e on. "Ne moe da govori! Oduzete su mu re i Stvaranja, ostavljen je da bitie kao zmija, kao crv bez jezika, bezglasnog uma. Ali moe da nas vodi, a mi moemo da ga sledimo!" Prebacivi svoje lake zaveljaje preko ramena, krenue na zapad preko brda, u pravcu u kome je odleteo Orm Embar. Preli su osam, moda i vie milja, ne usporavaju i. Sada se i levo i desno od njih nalazilo more i oni nastavie niz duga ku padinu grebena koja se na kraju sputala kroz sasuenu trsku i preko krivudavih korita potoka do pe ane plae boje slonova e koja je zadirala daleko u more. To je bio najzapadniji rt svih ostrva, kraj kopna. Orm Embar je u ao na beli astom pesku, nisko sputene glave, nalik na kakvu besnu ma ku, a iz usta je rigao plameni dah. Nedaleko ispred njega, izme u njega i duga kih morskih talasa, stajalo je neto nalik na kolibu ili izbledeo zaklon koji kao da je bio sagra en od davno izbledelog naplavljenog drveta. Ali na ovoj obali nije bilo naplavljenog drveta jer ona nije bila okrenuta prema nijednom drugom kopnu. Kada su prili blie Aren uvide da su troni zidovi bili podignuti od velikih kostiju; u prv mah je pomislio da su to kitove kosti, a onda je ugledao bele trouglove otrih ivica kao da su otrice noeva i bi mu jasno da su to zmajevske kosti. Stigli su na pravo mesto. Sun ava svetlost sa mora svetlucala je kroz pukotine izme u kostiju. Gornja greda dovratka bila je od bedrene kosti ija je duina premaivala ovekovu visinu. Na njoj je stajala ljudska lobanja koja je zurila praznim dupljama u brda Selidora. Zaustavie se; dok su posmatrali lobanju, kroz vrata ispod nje, izi e neki ovek. Na sebi je imao starinski oklop od pozla ene bronze; bio je rascepljen kao da je neko po njemu udarao sekirom, a korice za ma opto ene draguljima, bile su mu prazne. Lice mu je bilo strogo sa izvijenim crnim obrvama i uskim nosem; o i tamne, prodorne i pune tuge. Ruke su mu bile izranjavljene kao i grlo i bok; vie nisu krvarile, ali to su bile smrtne rane. Stajao je uspravan i miran i posmatrao ih. Ged koraknu prema njemu. Bili su pomalo sli ni, kada su se ovako nali licem u lice. "Ti si Eret-Akbe", re e Ged. Ovaj drugi nije skidao pogleda sa njega i jednom je klimnuo, ali nije progovorio. " ak i ti, ak i ti mora izvravati njegova nare enja." U Gedovom glasu ose ao se bes. "O moj gospodaru, najbolji i najhrabriji me u nama, po ivaj u asnoj smrti!" Podigavi ruke, Ged ih spusti opisavi veliki polukrug, ponovo izgovaraju i re i koje je uputio i prethodnom mnotvu mrtvaca. Njegove ake ostavie za sobom u vazduhu, na trenutak, iroki, svetli trag. Kada je nestao, vie nije bilo ni oveka u oklopu i samo je jo sunce treperilo na pesku tamo gde je on prethodno stajao. Ged udari po ku i od kostiju svojim tapom i ona se srui i nestade. Nita od nje nije ostalo do jednog velikog rebra koje je isko ilo iz peska. On se vrati Orm Embaru. "Je li to ovde, Orm Embare? Je li to ono mesto?"
Zmaj otvori usta i snano dah u i zaita. "Ovde na poslednjoj obali sveta. To je dobro!" Dre i svoj crni tap od tisovine u levoj ruci, Ged rairi ruke u gestu prizivanja i progovori. Iako je govorio jezikom Stvaranja, Aren ga je ipak razumeo. Kona no ga je razumeo, kao to ga svi koji uju prizivanje moraju razumeti, jer ono ima mo nad svime to postoji: "A sada prizivam tebe da do e ovamo, moj neprijatelju, pred moje o i i u svom telesnom odli ju i nare ujem ti re ju koja ne e biti izgovorena do svretka vremena, do i!" Ali na mestu na kome je trebalo da izgovori ime onog koga priziva, Ged je samo rekao: Moj neprijatelju. Usledila je tiina, kao da se utialo i hu anje mora. Arenu se u inilo da je sunce oslabilo i postalo nejasno, mada je stajalo visoko na vedrom nebu. Plau prekri tama kao da ovek gleda kroz staklo boje dima; neposredno ispred Geda postalo je veoma mra no i teko je bilo videti ta se tamo nalazi. inilo se kao da nema ni ega, ni ega na ta bi svetlost mogla pasti, sama bezobli nost. Iz nje iznenada izi e ovek. Bio je to onaj isti ovek koga su videli na dini, crne kose i dugih ruku, gibak i visok. Sada je drao duga ku ipku ili se ivo od elika, celom duinom izgravirano runama, a kada se licem okrenuo prema Gedu, se ivo je nagnuo prema njemu. Ali bilo je ne eg udnog u pogledu njegovih o iju, kao da ih je zaslepilo sunce, pa ne mogu da vide. "Doao sam", re e on, "po vlastitoj volji, na vlastiti na in. iv sam. Samo sam ja iv! Ti misli da si ti iv, ali ti umire, umire. Zna li ta je ovo to drim u ruci? To je tap Sivog maga, onog koji je u utkao Neregera, Majstora moje vetine. Ali sada sam ja Gospodar. I dosta mi je poigravanja s tobom." Rekavi to, on iznenada isprui eli nu otricu da dodirne Geda, koji je stajao kao da ne moe ni da se pomeri ni da bilo ta kae. Aren se nalazio korak iza njega i svu raspoloivu volju ulagao je u to da se pomeri, ali nije mogao ni da se promekolji, nije ak mogao ni da spusti aku na drku ma a, a glas mu je zastajao u grlu. Ali iznad Geda i Arena, iznad njihovih glava, ogromno i besno, nalo se veliko telo zmaja, i to u jednom izvijenom skoku, a onda se obruilo punom snagom na ovog drugog, tako da se za arana eli na otrica celom duinom zarila u zmajeva oklopljena prsa: ovek je pao pod njegovom teinom, ostao slomljen i ugljenisan. Ponovo se podigavi sa peska, izvivi le a u luk, po evi da mae krilima, Orm Embar stade da bljuje vatru i vriti. Pokuao je da poleti, ali nije mogao. Poguban i hladan metal bio mu je zariven u srce. Zgurio se, iz usta mu je pokuljala crna, otrovna krv koja se puila, a u nozdrvama mu je zamrla vatra tako da su sada li ile na jame pepela. Zatim je poloio svoju veliku glavu na pesak. I tako je umro Orm Embar tamo gde je umro i njegov predak Orm, nad Ormovim kostima zakopanim u pesak. Ali na mestu gde je Orm zalepio svog neprijatelja na zemlju lealo je neto runo to se gr ilo, nalik na telo velikog pauka sasuenog u svojoj mrei. Spalio ga je zmajev dah, a smlavilo njegovo stopalo sa kandama. Pa ipak, dok ga je Aren promatrao, to neto se pomerilo. Otpuzalo je malo dalje od zmaja. Prema njima se podie lice. U njemu nije ostalo nimalo one prethodne pristalosti, sada je ono bilo samo ruevina, starost koja je nadivela starost. Usta su mu bila sasuena. O ne duplje prazne, i to odavno prazne. I tako su Ged i Aren kona no ugledali ivo lice njihovog neprijatelja. Okrenulo se u stranu. Spaljene, pocrnele ruke se ispruie i u njima se skupi tama, ona ista bezobli na tama koja je zaklonila i smanjila sun evu svetlost. Ruke Rastvoritelja podse ale su na lu ni prolaz ili kapiju, mada nejasnu i bezobli nu i kroz njih nije nestajao ni bledi pesak niti okean, ve duga ka padina tame koja je ponirala u tamu. Tamo je otila i slomljena, puzava prilika, a kada je ula u tamu, na trenutak im se u inilo da se podigla i po ela hitro da se kre e, a onda je i ezla. "Hajdemo, Lebanene", re e Ged, spustivi desnu aku na de akovu miicu i oni se uputie u suvu zemlju.
12. SUVA ZEMLJA tap od tisovine u magovoj ruci sijao je srebrnim sjajem u neprobojnoj tami koja se sputala. Aren zapazi jo neki blago svetlucavi pokret: treptaj svetlosti du otrice ma a koji je isukan drao u ruci. Kada su zmajev in i njegova smrt raskinuli aroliju koja ih je sputavala, isukao je, tamo na obali Selidora, svoj ma . A ovde, iako nije bio nita vie do senka, ipak je bio iva senka i u ruci je drao senku svoga ma a. Nigde drugde nije se pomaljao nikakav drugi sjaj. Kao da je bio kasni sumrak negde pri kraju novembra, nebo obla no, a vazduh gust, hladan, zaguljiv, kroz koji se moglo gledati, ali se nije videlo jasno i ne daleko ispred sebe. Aren je prepoznao to mesto, pustopoljine i goleti iz njegovih beznadenih snova. Ali izgledalo mu je kao da je zaao dublje, mnogo dublje, no to je to ikada inio u svojim snovima. Nije nita oko sebe mogao jasno da razabere, sem da se on i njegov saputnik nalaze na padini brda i da se ispred njih nalazi nizak kameni zid koji je oveku dopirao do kolena. Ged je i dalje drao svoju desnu aku na Arenovoj miici. Sada je krenuo napred, a Aren za njim; presko ie kameni zid. Bezobli na, duga ka padina pred njima prela je u tamu koja se sputala nanie. Ali iznad njihovih glava, na mestu na kome je Aren mislio da vidi teak pokrov od oblaka, nebo je bilo crno i videle su se zvezde. On se zagleda u njih i u ini mu se da mu se srce odjednom smanjilo i sledilo u grudima. Te zvezde jo nikada nije video. Bile su nepomi ne, sijale su, ali nisu treperile. Bile su to zvezde koje niti izlaze niti zalaze, zvezde koje nikada ne zaklanja nikakav oblak, niti ih pomra uje izlazak bilo kojeg sunca. Male i nepomi ne one obasjavaju suvu zemlju. Ged se uputi niz suprotnu stranu brda Postojanja, a s njim je uporedo kora ao i Aren. Obuzimao ga je uas, ali srce mu je bilo toliko odlu no, a volja toliko nepokolebljiva, da strah nije vladao njime, niti ga je on jasno bio svestan. Izgledalo mu je samo kao da je neto duboko u njemu alosno, ose ao se poput ivotinje zatvorene u sobi i okovane lancima. Izgleda da su se dugo sputali niz padinu toga brda, a moda je put bio i sasvim kratak; jer tu gde vetar nije duvao i zvezde se nisu kretale, vreme nije proticalo. Onda izbie na ulicu jednog od tamonjih gradova i Aren vide ku e sa prozorima koje nikada ne obasjava svetlost i mrtve kako nepomi nih lica i praznih aka stoje u pojedinim ulazima. Svi trgovi bili su prazni. Ovde se nita nije ni prodavalo ni kupovalo, niko nije zara ivao, niti je iko troio. Nita se nije koristilo; nita se nije pravilo. Ged i Aren su sami prolazili uskim ulicama, mada su nekoliko puta ugledali neku priliku na kakvom skretanju, udaljenu i jedva vidljivu u mraku. Kada je ugledao prvu od njih, Aren je hitro podigao ma spreman da ubode, ali Ged je odmahnuo rukom i nastavio dalje. Aren je tada primetio da je ta prilika neka ena koja se sporo kretala i nije beala pred njima. Svi oni koje su videli... a nisu ih videli mnogo, iako su mrtvi mnogobrojni, ali ta zemlja je prostrana... stajali su nepomi no ili su se sporo i besciljno kretali. Nijedno od njih nije bilo izranjavljeno, kao to je to bilo sa prikazom Eret-Akbe pozvanog da izi e na dnevnu svetlost na mestu svoje pogibije. Na njima nije bilo ni tragova bolesti. Bili su celi i izle eni. Bili su izle eni od bola i ivota. Nisu bili onako odvratni kao to se Aren plaio da e biti, nisu izgledali zastrauju e na na in na koji je on mislio da e izgledati... Lica su im bila spokojna, oslobo ena besa i elje, a u njihovim o ima koje je prekrivala senka nije se mogla nazreti nada. Strah u Arenu tada zameni jako saaljenje, a ako ga je strah samo jo poja avao, to je zna ilo da on vie ne saaljeva sebe, ve sve ljude. Jer video je majku i dete koji su umrli zajedno, pa su i u ovoj zemlji tame bili zajedno; samo ovo dete nije tr alo, niti je plakalo, a majka ga nije drala u naru ju, niti bi ga ikada pogledala. ak i oni koji su umirali zbog ljubavi, prolazili su jedni pored drugih na ulici kao da se ne prime uju. Grn arski to ak je mirovao, tkala ki razboj bio je prazan, pe hladna. Nikada tu nijedan glas nije zapevao.
Mra ne ulice izme u mra nih ku a protezale su se unedogled, a oni su prolazili njima. Zvuk njihovih stopala bio je jedini zvuk koji se uo. Bilo je hladno. Aren u po etku nije primetio koliko je hladno, ali hladno a mu se uvukla u duh, koji je ovde istovremeno predstavljao i njegovo telo. Bio je veoma umoran. Mora da su daleko odmakli. Zato da idu dalje, pomisli on i koraci mu malo oteae. Ged iznenada stade i okrenu se kako bi se suo io sa ovekom koji je stajao na raskr u dve ulice. Bio je vitak i visok, a videvi mu lice, Aren pomisli kako ga je negde ve sreo, mada nije mogao da se seti gde. Ged mu se obrati, i to je bio prvi glas koji se uo od kada su preli preko kamenog zida: "O Torione, prijatelju, kako si dospeo ovamo?" Torion ne napravi nikakav pokret kojim bi im odgovorio. Stajao je nepokretno, nepokretna lica; ali srebrnasta svetlost sa Gedovog tapa prodrla je duboko u njegove o i u kojima nije bilo senke, izazvavi u njima mali odblesak ili moda se susrevi s njim. Ged ga uhvati za aku koju mu ovaj nije ponudio i ponovi: "ta e ovde, Torione? Jo ne pripada ovom kraljevstvu. Vrati se!" "Poao sam za neumiru im. Izgubio sam se." Glas Velikog majstora Prizivanja bio je mek i priguen, kao u oveka koji govori u snu. "Gore: prema zidu", re e Ged, ukazuju i na put kojim su on i Aren stigli dotle, na duga ku, mra nu ulicu koja se sputala nanie. U tom trenutku drhtaj pre e preko Torionovog lica, kao da se u njega zarila nada, nepodnoljiva poput otrice ma a. "Ne mogu prona i put", re e on. "Gospodaru, ne mogu da prona em put." "Moda ho e", odvrati Ged, zagrli ga i po e dalje. Torion ostade nepomi no da stoji na raskr u, iza njega. to su dalje odmicali, Arenu se sve vie inilo da u ovom bezvremenom mraku, uistinu nije postojalo ni napred ni nazad, ni isto no ni zapadno, da nije bilo puta kojim bi trebalo po i. Da li je postojao izlaz? Razmiljao je o njihovom silasku niz brdo, niz koje su se uvek sputali bez obzira u kom su pravcu krenuli; a i u gradu tame ulice su se stalno sputale, tako da je trebalo samo stalno da se penju ako su eleli da se vrate do kamenog zida koji e na i kada dospeju do vrha brda. Ali nisu krenuli nazad. Nastavili su dalje, jedan pored drugoga. Je li on sledio Geda? Ili ga je vodio? Izili su iz grada. Predeo u kome su obitavali nebrojeni mrtvi bio je prazan. Nije bilo drve a, niti trnja, nijedna vlat trave nije rasla iz kamenitog tla pod zvezdama koje nikada nisu zalazile. Nije bilo obzorja, jer pogled nije mogao da prodre tako daleko u tamu; ali ispred njih, nad velikim delom tla, na nebu nije bilo malih, nepokretnih zvezda; ovaj predeo bez zvezda bio je izrovaen i valovit tako da je podse ao na lanc planina. Kada su krenuli dalje, obrisi postadoe odre eniji: visoki vrhovi koje nije ibao vetar niti ih je prala kia. Na njima nije bilo snega koji bi svetlucao na svetlosti zvezda. Bili su crni. Ugledavi ih, Arena spopade usamljenost. Skrenu pogled na drugu stranu. Ali bili su mu poznati; prepoznao ih je; ponovo su mu privukli pogled. Svaki put kada bi pogledao u te vrhove osetio bi u grudima neki hladan teret, a ivci ga umalo nisu izdali. Ipak je nastavio da kora a i dalje se sputaju i, jer tle je poniralo, silaze i ka podnoju planina. Na kraju re e: "Gospodaru, ta su..." On upre prst u planine, jer nita vie nije mogao da kae, grlo mu je bilo suvo. "Odvajaju ovaj svet od sveta svetlosti", odvrati Ged, "isto kao i onaj kameni zid. Zovu ih jednostavno Bol. Preko njih vodi put. Mrtvima je zabranjeno da njime hode. Nije duga ak, ali je gorak." "edam sam", re e Aren, a njegov mu saputnik odgovori: "Ovde piju prainu." Nastavie dalje. Arenu se u ini da je njegov saputnik usporio i da ponekad okleva. On sam vie nije ose ao potrebu da okleva, mada je bivao sve umorniji i umorniji. Moraju si i dole, moraju po i dalje. I poli su. S vremena na vreme proli bi kroz grad mrtvih, u kome su tamni krovovi iskoeno stajali spram zvezda, to su ve no po ivale na istom mestu iznad njih. Kada bi izili iz grada, ponovo bi se nali u praznom prostoru, na kome nita nije raslo. im bi napustili koji grad, on bi nestajao u tami. Nita se nije
moglo razabrati, bilo ispod ili iza njih, sem planina koje su se stalno sve vie pribliavale, uzdiu i se pred njima. S njihove desne strane bezobli na padina je i dalje ponirala kao i pre koliko ono vremena kada su preli preko kamenog zida. "ta se nalazi u onom pravcu?" promrmlja Aren upitavi Geda, jer je uspeo da povrati sposobnost govora, ali mag odmahnu glavom: "Ne znam. Mogao bi biti i put bez kraja." U pravcu u kome su se kretali inilo se da padina postaje sve blaa i blaa. Tle pod njihovim nogama jako je kripalo, kao da hodaju po praini od lave. Ili su sve dalje i Aren vie nije pomiljao na to da se vrati, niti je razmiljao o tome kako e se vratiti. Nije pomiljao ni da se zaustavi, mada je bio strano umoran. U jednom trenutku pokuao je da malo osvetli neprobojnu tamu, da rastera umor i ublai uas u sebi misle i na dom; ali nije mogao da se seti kako izgleda sun eva svetlost, niti je mogao da se priseti maj inog lika. Preostalo mu je samo da nastavi dalje. I nastavio je. Osetio je kako se tle izravnalo pod njegovim stopalima; Ged koji je bio pored njega trenutak je oklevao. Zatim je i on stao. Dugo silaenje se okon alo; ovo je bio kraj; dalje nije bilo puta, nije bilo potrebe da idu dalje. Nalazili su se u dolini neposredno ispod Planina Bola. Pod nogama im je bilo kamenje, a itave gromade nalazile su se razbacane unaokolo, grube na dodir poput ljake. Kao da je ova uska dolina bila presahlo korito neke vodene reke koja je nekada ovuda proticala ili put kojim je prola vatrena reka, to se odavno ohladila, izlivi se iz vulkana iji su se crni, nemilosrdni vrhovi uzdizali iznad nje. Stajao je nepomi no, tamo u uskoj dolini u mraku, a Ged je nepomi no stajao pored njega. Stajali su tako nalik na one besciljne mrtve, zure i u prazno, bez re i. Aren je mislio, pomalo strahuju i, ali ne preterano: "Otili smo suvie daleko." To kao da uopte nije bilo vano. Ged naglas izre e Arenovu misao: "Suvie smo daleko otili da bismo se sada vratili." Glas mu je bio mek, ali njegov odjek nije sasvim uspela da prigui velika, mra na ispraznost oko njih, tako da se, za uvi ga, Aren malo povratio iz mra nog raspoloenja. Zar nisu ovamo doli da prona u onoga koga trae?" Jedan glas iz tame re e: "Dospeli ste suvie daleko. " Aren mu odvrati: "Samo je suvie daleko dovoljno daleko." "Doli ste do Suve reke", re e glas. "Ne moete se vratiti do kamenog zida. Ne moete se vratiti u ivot." "Ne tim putem", re e Ged, obrativi se tami. Aren ga je jedva video, mada su stajali jedan pored drugog, jer su planine ispod kojih su se nalazile zaklanjale pola svetlost zvezda i inilo se kao da je tok Suve reke i sam tama. "Ali sazna emo kojim ti putem izlazi." Odgovora nije bilo. "Ovde smo se sreli kao jednaki. Ti si, Kobe, slep, a mi smo u mraku." Odgovora nije bilo. "Ovde te ne moemo povrediti; ne moemo te ubiti. ega se boji?" "Ni ega se ja ne bojim", javi se glas iz tame. A onda lagano, pomalo svetlucaju i kao da ga prati svetlost sli na onoj koja ponekad obasjava Gedov tap, pojavi se ovek; stajao je malo uzvodno od Geda i Arena, izme u velikih gromada nejasnih ivica. Bio je visok, irokih ramena i duga kih ruku, sli an onoj prilici koja im se ukazala na dini na obali Selidora, ali stariji; kosa mu je bila seda i gusto mu je padala na visoko elo. Tako im se on prikazao kao dua, u kraljevstvu smrti, kao da ga nije sagoreo zmaj svojim dahom, kao da ga nije osakatio; ali ipak nije bio ceo. O ne duplje bile su mu prazne. "Ni ega se ne bojim", ponovi on. " ega bi to trebalo da se plai mrtav ovek?" On se nasmeja. Smeh je tako lano i neugodno odzvanjao, tu u toj uskoj, kamenoj udolini ispod planina, da Arena na trenutak izdade dah. Ali epao je ma i nastavio da slua. "Ne znam ega bi mrtav ovek trebalo da se plai", odgovori Ged. "Sigurno ne smrti? Pa ipak, ini mi se da je se ti plai? Iako si pronaao na in da je izbegava." "Jesam. ivim: moje telo ivi."
"Ne ba najugodnije, primeti suvo mag. "Iluzija moe da prikrije godine; ali Orm Embar nije bio ba nean s tim telom." "Mogu ga popraviti. Poznate su mi tajne isceljenja, mladosti, koje nisu puke iluzije. Za koga me to smatra? Misli da sam obi ni seoski arobnjak samo zato to tebe zovu Arhimagom? Mene, koji sam jedini od svih maga pronaao Put Besmrtnosti to ga niko ranije nije otkrio!" "Moda ga nismo traili", primeti Ged. "Traili ste ga. Svi vi. Traili ste ga, ali niste mogli da ga prona ete, pa ste zato izmislili mudre re i o prihvatanju, ravnotei, Ravnoteju ivota i smrti. Ali to su bile samo re i... lai kojima ste prikrivali svoj neuspeh... svoj strah od smrti! Koji ovek ne bi odabrao ve no da ivi ako mu se ukae prilika? A meni se ukazala. Besmrtan sam. U inio sam ono to vi niste mogli i stoga sam ja va gospodar; i ti to zna. Zanima li te da sazna kako sam to postigao, Arhimae?" "Zanima." Kob mu pri e jedan korak. Aren primeti da se taj ovek, iako nije imao o iju, nije kretao kao pravi slepac; kao da je ta no znao gde se Ged i Aren nalaze, kao da je bio svestan obojice, mada nikada nije okrenuo glavu u Arenovom pravcu. Moda je posedovao neki arobnja ki drugi vid, kao to su sluh i vid onih glasnika i predstava: neto to ga je inilo svesnim njihovog prisustva, mada to nije morao biti pravi vid. "Bio sam u Palnu", obrati se on Gedu, "posle onog s tobom kada je do izraaja doao tvoj ponos, mislio si da si me ponizio i o itao mi lekciju. Oh, da, dobru si mi lekciju o itao, ali ne onu koju si nameravao! Tamo, rekoh sebi: sada sam video ta je to smrt i ne u se nikad pomiriti s njom. Neka sva glupava priroda ide svojim glupim putem, ali ja sam ovek, bolji sam od prirode, ja sam iznad prirode. Ne u po i tim putem, ne u prestati da budem ono to jesam! Odlu ivi to, ponovo sam posegnuo u palnko predanje, ali pronaao sam samo nagovetaje i oskudno znanje o onome to mi je bilo potrebno. Stoga sam ga ponovo istkao i prepravio i napravio aroliju... najve u aroliju ikada stvorenu. Najve u i poslednju!" "Rade i na toj aroliji, umro si." "Da! Umro sam. Bio sam dovoljno hrabar da umrem, da prona em ono to vi kukavice ne moete da prona ete... put nazad i smrt. Otvorio sam vrata koja su bila zatvorena od samog po etka vremena. I sada slobodno dolazim na ovo mesto i slobodno se vra am u svet ivih. Ja jedini od svih ljudi postojim u celokupnom vremenu, ja sam Gospodar Obe Zemlje. A vrata koja sam otvorio nisu otvrena samo ovde ve i u umovima ivih, u dubinama i nepoznatim mestima njihovog bi a, na kojima smo svi sjedinjeni u tami. Oni to znaju i dolaze k meni. I mrtvi moraju do i k meni, svi, jer sam zadrao sposobnost da baratam vradbinama ivih: moraju pre i preko kamenog zida kada im ja to naredim, sve due, svi gospodari, magi, ponosite ene; moraju prelaziti iz ivota u smrt na moju zapovest. Svi moraju do i k meni, ivi i mrtvi, k meni koji sam umro i oiveo!" "Kuda to oni dolaze, Kobe? Gde je to mesto na kome se nalazi?" "Izme u svetova." "Ali to nije ni ivot ni smrt. ta je ivot, Kobe?" "Mo ." "ta je ljubav?" "Mo ", ponovi polagano slepac, povivi ramena. "ta je to svetlost?" "Tama!" "Kako se zove?" "Nemam imena." "Sve u ovoj zemlji ima pravo ime." "Reci mi onda svoje!" "Dobio sam ime Ged, a ti?" Slepac je malo oklevao, a onda re e: "Kob." "To je ime koje si upotrebljavao, ali to nije tvoje pravo ime, gde je tvoje ime? Gde je istina o tebi? Jesi li je ostavio u Palnu gde si umro? Mnogo toga si zaboravio. O, Gospodaru Dvaju Zemalja. Zaboravio si svetlost i ljubav i svoje vlastito ime."
"Ja sada imam tvoje ime i mo nad tobom, Gede Arhimae... Ged koji je bio Arhimag dok je bio iv!" "Moje ti ime nije ni od kakve koristi", re e Ged. "Nada mnom nema nikakvu mo . Ja sam iv; moje telo lei na obali Selidora, sunce ga greje, na zemlji koja se okre e. A kada to telo umre, na i u se ovde: ali samo po imenu, jedino po imenu, u obliku senke. Zar ne razume? Zar nikada nisi shvatio, ti koji si prizvao toliko mrtvih dua, ti koji si pozvao svo mnotvo onih koji su odavna urli, pa ak i mog gospodara Eret-Akbe, najmudrijeg me u nama? Zar nisi shvati da ni on, ak ni on, nije nita drugo do senka i ime? Njihova smrt nije umanjila vrednost ivotu. Niti je umanjila njega. On je tamo... tamo, ne ovde! Ovde nema ni ega do praine i senki. Tamo je on zemlja i sun eva svetlost, li e drve a, let orla. iv je. I svi koji su ikada umrli, ive; ponovo se ra aju do u beskraj, a tom beskraju nikada ne e do i kraj. Svi, sem tebe. Jer ti ne e iskusiti smrt. Ti si izgubio smrt, izgubio si ivot da bi spasao sebe. Sebe! Svoje besmrtno ja! ta je? Ko si ti?" "Ja sam ja. Moje telo se ne e raspasti i umreti..." "ivo telo trpi bol, Kobe; ivo telo stari; umire. Smrt je cena koju pla amo za svoj ivot i za celokupni ivot." "Ja je ne u platiti! Mogu umreti i u istom trenutku ponovo oiveti! Niko me ne moe ubiti, ja sam besmrtan. Samo u ja zauvek ostati ono to jesam!" "Ko si onda ti?" "Besmrtnik." "Reci mi svoje ime." "Kralj." "Ponovi kako je meni ime. Rekao sam ti ga pre samo jedan tranutak. Kako se ja zovem?" "Ti nisi stvaran. Nema imena. Samo ja postojim." "Postoji: bez imena, bez oblika. Ne moe videti dnevnu svetlost; ne moe videti tamu. Prodao si zelenu zemlju, sunce i zvezde da bi spasao sebe. Ali ti nema sebe. Sve ono to si prodo, to si bio ti sam. Trampio si sve za nita. I stoga sada tei da privu e svet k sebi, sav onaj ivot i svetlost koje si izgubio da bi ispunio svoje nitavilo. Ali ono se ne moe ispuniti. Niti sve pesme na svetu, niti sve zvezde sa neba ne bi mogle da ispune tvoje nitavilo." Gedov glas je odzvanjao poput udaraca eki a po nakovnju, tamo u hladnoj dolini pod planinama, a slepac se skupio i po eo da udaljava od njega. Podigao je glavu i njegovo lice obasja priguena svetlost zvezda; izgledalo je kao da je plakao, ali on nije imao suza ni o iju. Usta mu se otvorie i zatvorie, puna tame, ali iz njih ne izi e nijedna re , samo mrmljanje. Kona no je uspeo da izgovori samo jednu re , i to jedva je oblikuju i svojim iskrivljenim usnama, a ta re je bila "ivot". "Podario bih ti ivot, Kobe, da mogu. Ali ne mogu. Ti si mrtav. Ali mogu ti dati smrt." "Ne!" zavrita slepac, a zatim ponovi: "Ne, ne" i sklup a se na tlu jecaju i, mada su mu obrazi bili suvi poput kamenog korita reke kojom je tekla samo no , a ne i voda. "Ne moe. Niko me nikada ne moe osloboditi. Otvorio sam vrata izme u dva sveta i ne mogu da ih zatvorim. Niko ne moe da ih zatvori. Nikada ne e ponovo biti zatvorena. Privla e me, privla e. Moram se vratiti. Moram pro i kroz njih i vratiti se ovamo u prainu, hladno u i tiinu. Vuku me ka sebi, vuku, ne mogu ih se osloboditi. Ne mogu ih zatvoriti. Usisa e na kraju svu svetlost sa sveta. Sve e reke biti nalik na Suvu reku. Ne postoji takva mo koja bi mogla zatvoriti vrata koja sam ja otvorio!" Bila je veoma udna ta meavina o ajanja i osvetoljubivosti, uasa i tatine, u njegovim re ima i glasu. Ged samo upita: "Gde se nalaze?" "U onom pravcu. Nisu daleko. Moe tamo oti i. Ali nita ne moe u initi. Ne moe ih zatvriti. Da utroi i svu svoju mo na samo taj jedan in, ni to ne bi bilo dovoljno. Nita nije dovoljno." "Moda", odvrati Ged. "Ti si izabrao o ajanje, ali nemoj zaboraviti da mi jo nismo. Povedi nas do tog mesta."
Slepac podie lice na kome se jasno videlo kakvu borbu u njemu vode strah i mrnja. Nadvladala je mrnja. "Ne u", re e on. Tada Aren koraknu napred i re e: "Ho e." Slepac se uko i. Okrui ih ledena tiina i tama kraljevstva mrtvih, okrui i njih i njihove re i. "Ko si ti?" "Zovem se Lebanen." Ged progovori: "Ti koji sebe naziva Kraljem, zar ne zna ko je ovo?" Kob se ponovo uko i. A onda re e, pomalo dahtavo: "Ali on je mrtav... Ti si mrtav. Ne moete se vratiti. Nema izlaza. Uhva eni ste ovde!" Dok je govorio, treperava svetlost oko njega po e da nestaje i oni za ue kako se okre e u tami i udaljava od njih, urno nestaju i u njoj. "Dajte mi malo svetlosti, gospodaru!" povika Aren, a Ged podie svoj tap iznad glave, putaju i belu svetlost da razbije tu staru tamu, punu stena i senki, izme u kojih je visoka, pogurena prilika slepca hitala i uzmicala, uzvodno od njih, nekim udnim, slepim, sigurnim korakom. Aren po e za njim, s ma em u ruci, a za njim Ged. Aren je uskoro dosta odmakao svom saputniku, tako da je svetlost bila veoma slaba i esto je sasvim nestajala kada bi je zaklonila kakva gromada ili zavoj re nog korita; ali zvuk Kobovih koraka, njegovo prisustvo pred njim koje je ose ao, bili su mu dovoljni da ne zaluta. Aren se lagano sve vie primicao to je put postajao strmiji. Peli su se uz strmi prevoj zatrpan kamenjem; Suva reka, koja je bila sve ua to su se vie pribliavali njenom izvoru, krivudala je izme u uspravnih obala. Kamenje je odzvanjalo pod njihovim nogama i akama, jer morali su da se uspinju. Aren oseti da e uskoro do i do potpunog suavanja obala i bacivi se unapred stie do Koba i uhvati ga za ruku, zaustavivi ga: zaustavio ga je u nekoj vrsti bazena od stena irokom pet do est stopa, koji je nekada mogao biti ribnjak ako je ovuda voda ikada proticala; a iznad njega nalazila se jedna prevrnuta stena i vulkanska lava. U toj se steni nalazio crni otvor, izvor Suve reke. Kob nije pokuao da mu se otme. Stajao je sasvim miran, dok mu je svetlost sa Gedovog tapa, dok se on pribliavao, obasjavala lice bez o iju. On to lice okrnu ka Arenu. "Ovo je to mesto", re e on kona no, dok mu se oko usana obrazovao izvestan osmeh. "Ovo je mesto koje traite. Vidite? Tamo se moete ponovo roditi. Treba samo da krenete za mnom. ive ete ve no. Zajedno emo kraljevati." Aren pogleda u to suvo, tamno vrelo, usta od praine, mesto gde se mrtva dua, upuzavi u zemlju i tamu, ponovo mrtva ra ala: njemu je to izgledalo izopa eno i on re e otrim glasom, bore i se protiv smrtonosnog ga enja: "Neka bude zatvoren!" "Bi e zatvoren", re e Ged, priavi mu: sada iz njegovih ruku i lica suknu svetlost kao da je on zvezda to je te beskrajne no i pala na zemlju. Pred njim je zjapio suvi izvor, zjapila su vrata. Bio je irok i prazan, ali da li je bio dubok ili plitak, ni po emu se nije moglo naslutiti. U njemu nije bilo ni ega na ta bi svetlost pala, to bi oko videlo. Bio je prazan. U njemu nije bilo ni svetlosti ni tame, ni ivota ni smrti. Predstavljao je nita. Predstavljao je put koji nikud nije vodio. Ged podie ruke i progovori. Aren je i dalje drao Koba za ruku; slepac je poloio slobodnu aku na stenu-zid. Obojica su nepomi no stajala, uhva eni u mreu mo ne arolije. Pomo u celokupne vetine koju je sticao tokom celog ivota i pomo u sve snage koju je posedovalo njegovo estoko srce, Ged se upinjao da zatvori ta vrata, da svet jo jedanput objedini. Pod dejstvom njegova glasa i naredbom njegovih podignutih ruku, stene stadoe da se primi u jedna ka drugoj, bolno, pokuavaju i da postanu jedno, da se sretnu. Ali istovremeno, svetlost je sve vie slabila, nestaju i iz njegovih aka i sa njegovog lica, nestaju i iz njegovog tapa od tisovine, sve dok se nije pretvorila tek u slabo svetlucanje. Ali i pri toj slaboj svetlosti Aren vide da su vrata gotovo zatvorena. Slepac je pod akom osetio da se stene pomeraju, osetio je kako se primi u jedna drugoj: tako e je osetio kako se vetina i mo smanjuju, kako se troe, kako se potroie... Iznenada on povika: "Ne!" otre se Arenu, baci se napred i
epa Geda u svoj slepi, mo ni zagrljaj. Oborivi ga svojm teinom, obuhvati mu vrat akama u elji da ga zadavi. Aren podie Seriadov ma i snano zamahnuvi spusti otricu pravo na povijeni vrat pod zamrenom kosom. ivi duh poseduje teinu u svetu mrtvih, a senka njegova ma a ima otricu. Se ivo je napravilo veliku ranu, povredivi Kobovu ki mu. Iz nje pokulja crna krv, osvetljena svetlo u samog ma a. Ali nema nikakve koristi od ubijanja ve mrtvog oveka, a Kob je bio mrtav, mrtav ve mnogo godina. Rana se zatvorila, progutavi svoju krv. Slepac ustade onako visok i posegnu svojim duga kim rukama prema Arenu, dok mu se lice krivilo od besa i mrnje: kao da je tek sada postao svestan ko mu je pravi neprijatelj i takmac. Uasno je bilo posmatrati ovo oporavljanje posle smrtonosnog udarca, ovu nemogu nost da se umre, mnogo uasniju od bilo kakvog umiranja, i Aren oseti kako u njemu rastu bes i gnuanje, kako se pretvaraju u berserkersku pomahnitalost, te zavitlavi ma em, on ponovo udari, zadavi mu jedan izravan, uasan udarac iz velike visine. Kob pade sa raspolovljenom lobanjom i lica umrljanog krvlju, a Aren se smesta na e nad njim, kako bi ga ponovo udario pre no to se rana zatvori i nastavio da udara dok ne ubije... Podigavi se na kolena pored njega, Ged izgovori jednu re . Za uvi njegov glas, Aren zastade, kao da ga je neka ruka uhvatila za aku u kojoj je drao ma . Slepac koji je po eo da ustaje ostao je potpuno nepomi an. Ged tako e ustade; malo se zanosio. Kad je ve mogao uspravno da stoji, okrenuo se licem prema steni. "Neka bude cela!" re e on jasnim glasom, te svojim tapom iscrta pomo u vatrenih linija i preko kapije od stena neku aru: runu Agnen, Runu Svretka, koja zatvara puteve i iscrtava se na poklopcima kov ega. Vie nije bilo ni pukotine ni praznine izme u gromada. Vrata su bila zatvorena. Tle Suve zemje zadrhta pod njihovim nogama i preko nepromenljivog, golog neba pre e duga ka grmljavina koja potom uminu. "Pozivam te re ju koja ne e biti izgovorena pre kraja vremena. Re ju koja je izgovorena pri stvaranju svega, sada te osloba am. Po i slobodan!" i pognuvi se nad slepcem koji se u urio na kolenima, Ged mu neto proapta u uvo, pod belom zamrenom kosom. Kob ustade. Lagano pre e pogledom oko sebe, o ima koje su videle. Pogleda u Arena, a onda u Geda. Nije izgovorio ni jednu jedinu re , ve je samo zurio u njih svojim tamnim o ima. Na licu mu se nije ogledao bes, niti mrnja, niti aljenje. Lagano se okrenuo i otiao nizvodno prate i tok Suve reke, te im uskoro nestao s vidika. Svetlost vie nije dopirala ni iz Gedovog tapa od tisovine ni sa njegovog lica. Ostao je da stoji u tami. Kada mu je Aren priao, on se uhvati za mladi evu miicu kako bi ostao uspravan. Na trenutak ga protrese gr usled suvog jecaja. "Gotovo je", re e on. "Ni eg vie nema." "Gotovo je, dragi gospodaru. Moramo po i." "Da. Moramo po i ku i." Ged je izgledao kao neko ko je zbunjen ili iscrpljen. Krenuo je za Arenom nazad, nizbrdo, slede i tok reke, polako i sa teko om zaobilaze i stene i kamene gromade. Aren je stalno bio uz njega. Kada su obale Suve reke postale nie, a tle manje strmo, on se okrenuo unazad u pravcu iz koga su doli, prema duga koj, bezobli noj padini koja je vodila navie u tamu. Zatim se okrenuo od nje. Ged nita ne re e. im su zastali, on se spusti na jednu gromadu od lave, iscrpljen, a glava mu je klonula na grudi. Aren je znao da je put kojim su doli za njih zatvoren. Mogli su samo da nastave dalje. Moraju pre i ceo put. " ak ni suvie daleko nije dovoljno daleko", pomisli on. Podigao je pogled prema crnim vrhovima, hladnim i tihim naspram nepomi nih zvezda, uasnim; i ponovo mu se neumoljivo obrati onaj ironi ni, rugaju i glas njegove volje: "Ho e li stati na pola puta, Lebanene?" On pri e Gedu i veoma neno re e: "Moramo po i dalje, gospodaru." Ged nita ne odvrati, ali ustade. "Mislim da moramo po i preko planina." "Ti vodi, mom e", re e Ged promuklim apatom. "Pomozi mi."
I tako se oni uputie uz padine praine i okamenjene lave ka planinama; Aren je pomagao svom saputniku to je bolje umeo. U dubokim uskim dolinama i drelima vladala je potpuna tama, tako da je morao da opipava put pred sobom, pa mu je bilo teko da u isto vreme pomae Gedu. Hodanje je bilo naporno, svaki as su se saplitali; a kada su padine postale strmije, morali su da se penju etvoronoke, to je bilo jo tee. Kamenje je bilo otro i arilo im je ake poput otopljenog gvo a. Bilo je hladno i postajalo sve hladnije to su se vie uspinjali. U dodiru ove zemlje ose ala se patnja. Prila je kao ivi ugalj: u planinama je gorela vatra. Ali vazduh je stalno bio hladan i uvek mra an. Nije bilo zvuka. Vetar nije duvao. Otre stene lomile su se pod njihovim akama i klizile pod njihovim nogama. Crni i tanki, izdanci brda i ponori uzdizali su se ispred njih i propadali pored njih u crnilo. Iza njih, ispod njih, gubilo se kraljevstvo mrtvih. Ispred, iznad, vrhovi i stenje uzdizali su se naspram zvezda. Nita se nije pokretalo itavom duinom i irinom tih crnih planina sem dve smrtne due. Ged se esto saplitao ili gubio korak od iscrpljenosti. Sve je tee i tee disao, a kada bi akama snano pritisnuo o stenje, zadahtao bi od bola. Kada bi ga za uo kako die, Arenu bi se cepalo srce. Pokuavao je da ga zadri da ne pada. Ali put je esto bio suvie uzak za njih dvojicu da njime idu uporedo ili je Aren morao da po e napred kako bi pronaao siguran prolaz. I na kraju, na jednoj visokoj padini koja se uzdizala do zvezda, Ged se okliznuo, pao licem prema tlu i vie nije ustao. "Gospodaru", pozva ga Aren kleknuvi pored njega, a onda izgovori njegovo ime: "Gede." Nije se ni pomerio ni odgovorio. Aren ga podie u naru je i iznese ga uz tu visoku padinu. Na njenom kraju po injalo je ravno tle koje se prostiralo dosta u daljinu. Aren spusti svoj teret, pa i sam iscrpljen pade pored njega trpe i bolove, bez nade. Ovo je bio vrh prolaza izme u dva crna vrha do koga je eleo da stigne. Ovo je bio prolaz i kraj. Dalje nije bilo puta. Kraj ravnog dela puta predstavljao je ivicu jedne stene: ispod nje se tama protezala zauvek, a male zvezde visile su nepokretne u crnoj struji neba. Izdrivost moe da nadivi nadu. On nastavi da puzi napred, u trenucima kada je za to bio sposoban, i to etvoronoke. Zatim pogleda preko ivice tame. A ispod njega, sasvim malo ispod njega, ugleda plau sa peskom boje belokosti; beli i ilibarni talasi kovitlali su se i udarali pene i se o nju, a na drugoj strani mora sunce je zalazilo u zlatnoj izmaglici. Aren se ponovo okrenu ka tami. Vrati se. podie Geda to je bolje umeo i tekom mukom krenu napred, nose i ga dokle god je mogao da kora a. Tada sve prestade da postoji; e , bol, tama, sun eva svetlost i huk mora. 13. KAMEN BOLA Kada se Aren probudio, siva magla zaklanjala je more, dine i brda Selidora. Iz magle su se mrmljaju i pojavljivali gromoviti talasi, da bi se zatim, isto tako mrmljaju i, ponovo povla ili u nju. Bilo je vreme plime, tako da je plaa sada bila mnogo ua nego kada su stigli na nju; oni najmanji penuavi talasi koji su najdalje zalazili u kopno lizali su Gedovu ispruenu levu aku dok je on leao licem okrenut prema pesku. Ode a i kosa bili su mu mokri, a Arenova ode a ledeno se pripijala uz njegovo telo, kao da je more kona no i zauvek uspelo da se sklopi nad njima. Nigde nije bilo ni traga Kobovom mrtvom telu. Moda su ga talasi odvukli u dubinu. Ali je zato Aren, kada je okrenuo glavu, ugledao, ogromno i nejasno zbog magle, sivo telo Orm Embara, nalik na sruenu kulu. Aren ustade, tresu i se od zime; jedva je stajao na nogama usled studeni, uko enosti i slabosti sa vrtoglavicom koja je posledica dugog i nepotrebnog leanja. Posrtao je poput kakvog pijanca. im je uspeo da ovlada svojm udovima, uputio se ka Gedu i uspeo da ga odvu e malo dalje od vode, van domaaja talasa, ali to je ujedno bilo sve to je mogao da uradi. inilo mu se da je Ged potpuno hladan i veoma teak; preneo ga je preko granice, izneo iz smrti u ivot, ali moda je to uzalud uradio. Prislonio je uvo uz Gedove grudi, ali nije uspeo da obuzda podrhtavanje vlastitih udova i cvokotanje zuba da bi proverio uju li se
otkucaji srca. Ponovo se podigao i pokuao da kora a ne bi li vratio neto topline u noge, te je na kraju, drhte i i vuku i noge poput kakvog starca, krenuo da prona e njihove zaveljaje. Spustili su ih pored jednog malog potoka koji se sputao sa grebena brda, dosta davno, kada su stigli do ku e od kostiju. Taj potok je sada traio jer ni o emu drugom nije mogao da razmilja do o vodi, sveoj vodi. Do potoka je stigao pre no to je o ekivao, jer on se sputao do plae i zbunjeno je vijugao i granao se poput kakvog srebrnog drveta do ivice mora. Tu je pao i po eo da pije, zagnjurivi lice i ake u vodu, zahvataju i vodu ustima i napajaju i njome duh. Kona no je seo; kada se ispravio, ugledao je na suprotnoj obali potoka jednog ogromnog zmaja. Njegova glava, boje elika, na kojoj su se oko nozdrva, o nih duplji i eljusti nalazile crvene mrlje koje kao da su poticale od r e, bila je okrenuta prema njemu i gotovo da se nadnosula nad njim. Kande su mu bile duboko zarivene u mekani, mokri pesak na ivici potoka. Sakupljena krila delimi no su se nazirala, nalik na jedra, ali se zato njegovo duga ko tamno telo gubilo u magli. Bio je potpuno miran. Kao da je tamo u ao satima, godinama, vekovima. Kao iskesan od gvo a, oblikovan u steni... ali o i u koje se nije usu ivao da pogleda, o i nalik na ulje koje vijuga po vodi, poput utog dima iza stakla, te neprozirne, duboke, ute o i posmatrale su Arena. Nita nije mogao da u ini; stoga je ustao. Ako zmaj bude hteo da ga ubje, ubi e ga; a ako to ne u ini, pokua e da pomogne Gedu, ako je za njega jo bilo nade. Ustao je i krenuo uz poto i trae i njihove zaveljaje. Zmaj nita ne u ini. Nepomi no je u ao i posmatrao. Aren prona e zaveljaje, napuni obe meine na potoku i preko peska se vrati do Geda. Poto se svega nekoliko koraka udaljio od potoka, zmaj se igubio u gustoj magli. Napojio je Geda, ali nije mogao da ga podigne. Leao je onako mlitav i hladan, teke glave oslonjene o Arenovu ruku. Tamnoputo lice sada mu je bilo sivkasto i na njemu su se jako isticali nos, jagodi ne kosti i stari oiljak. ak mu je i telo izgledalo nekako mravo i spaljeno, kao da se prepolovio. Aren je sedeo na vlanom pesku, dre i glavu svog saputnika u krilu. Magla je stvorila neku neodre enu, meku kuglu oko njih, koja je pri vrhu bila svetlija. Negde u magli nalazio se mrtvi zmaj Orm Embar i ivi zmaj koji je ekao pored potoka. A s druge strane Seliora, na jednoj drugoj plai, nalazio se amac Dalekovidi, bez zaliha. Isto no se prostiralo more. Moda nekih tri stotine milja bilo je udaljeno prvo kopno u Zapadnom Prostranstvu; hiljadu najblie u Unutranjem moru. Duga ak put. U Enladu su imali obi aj da kau: "Daleko kao Selidor." Stare pri e za decu, mitovi, po injali su: "Veoma, veoma davno i daleko kao to je daleko Selidor, iveo je princ..." On je bio princ. Ali u drevnim pri ama to je bio po etak, a ovo je izgleda sada bio kraj. Nije klonuo. Iako je bio veoma umoran, iako je alio svog saputnika, nije ose ao ni najmanje gor ine niti aljenje. Samo to nita vie nije mogao da u ini. Sve je ve bilo u injeno. Kada mu se snaga vratila, po eo je da razmilja o tome da pokua neto da upeca upotrebivi pribor iz zaveljaja; jer kada je utolio e , po eo je da ose a uasnu glad, a svu hranu su potroili, ostao im je samo jedan paket tvrdog hleba. To je nameravao da sa uva jer ga je natopljenog vodom i razmekalog mogao dati Gedu. Jedino mu je jo to preostalo da uradi. Dalje nije znao ta bi, svuda oko njega bila je magla. Dok je sedeo onako sklup an sa Gedom u magli, po eo je da opipava depove, ne bi li naao neto korisno. U depu tunike napipao je neki tvrd predmet otrih ivica. Izvukao ga je i zbunjeno se zagledao u njega. Bio je to jedan mali kamen, crn, upljikav, tvrd. Umalo ga nije bacio. A onda je u aci opipao njegove ivice, grube i sprene, osetio je njegovu teinu i prepoznao ga; bio je to kamen i sa Planine Bola. Upao mu je u dep dok se peo ili dok je puzao sa Gedom prema ivici. Drao je u ruci tu nepromenljivu stvar, kamen bola. Sklopio je oko njega aku i zadrao ga u njoj. Tada se nasmeio, i mra no i veselo u isti mah,
spoznavi, po prvi put u ivotu, ovako sam, ni od koga pohvaljen, i na kraju sveta, pobedu. Magla se proredila i razila. Kroz njene ostatke ugledao je, daleko na pu ini, sun evu svetlost. Dine i brda su se pojavljivali i nestajali, bezbojni i uve ani velovima magle. Sunce je bletavo obasjavalo telo Orm Embara, koje je i tako mrtvo veli anstveno izgledalo. eli nocrni zmaj i dalje je nepomi no u ao na suprotnoj strani potoka. Kada je prolo podne, sunce je postalo jasno i toplo, spalivi iz vazduha i poslednje pramenove magle. Aren je zbacio sa sebe mokru ode u i ostavio je da se sui, te je unaokolo etao nag, opasan samo ma em. Isto je u inio i sa Gedovom ode om, ali iako su jaka, okrepljuju a, prijatna toplina i svetlost dodirivali Geda, on je i dalje nepomi no leao. Za ula se buka koja je dopirala od dodira dva metala, kripavi apat ukrtenih ma eva. Zmaj boje elika podigao se na svoje povijene noge. Pokrenuo se, preao preko poto i a uz meki itavi zvuk dok je vukao duga ko telo kroz pesak. Aren je ugledao bore na ramenom zglobu, okolopljene bokove izbrazdane oiljcima kao i okop Eret-Akbe, duga ak pouteli, tupi zub. U svemu tome kao i u njegovom sigurnom, promiljenom kretanju, u dubokoj i zastrauju oj mirno i, nazirao je znak starosti: velike starosti, godina koje nadmauju se anja. Stoga je, kada se zmaj zaustavio, na nekoliko stopa od mesta na kome je Ged leao, Aren ustao i stao izme u njih dvojice, te upitao na hardijskom jer nije znao Prastari govor: "Jesi li ti Kalesin?" Zmaj nita ne odvrati, ali kao da se nasmeio. Zatim spusti svoju ogromnu glavu i istegnu vrat, pa se zagleda u Geda i izgovori njegovo ime. Glas mu je bio dubok i nean, a dah mirisao na kova evu pe . Ponovo je neto rekao, a onda jo jednom; posle tre eg pokuaja Ged otvori o i. Posle izvesnog vremena pokuao je da se pridigne, ali nije mogao. Aren kleknu pored njega i pridra ga. Tada Ged re e: "Kalesine", po e on, "senvanssai'n ar Rouk!" Poto je to izgovorio, snaga ga je izdala, spustio je glavu na Arenovo rame i zatvorio o i. Zmaj nita ne odvrati. Nepomi no je u ao kao i ranije. Magla je opet po ela da se sputa, zaklonivi sunce nad morem po kome je polegla. Aren obu e Geda i umota ga u svoj ogrta . Plima koja se daleko povukla sada je ponovo nadolazila i on je razmiljao o tome da svog saputnika ponese do suvljeg tla na dinama, jer je osetio kako mu se snaga vra a. Ali u trenutku kada se sagnuo da podigne Geda, zmaj isprui svoje veliko oklopljeno stopalo i gotovo ga dodirnu. Na stopalu je imao etiri kande, a pozadi ostan kao u petla, ali to su bili eli ni ostani, duga ki poput se iva kose. "Sobriost", re e zmaj, poput januarskog vetra to duva kroz smrznuti a. "Potedi mog gospodara. On nas je sve spasao i ine i to utroio je svoju snagu, a moda dao i ivot. Potedi ga!" Tako je govorio Aren, besno i odlu no. ose ao je suvie veliko potovanje i strah, strah ga je celog ispunjavao, bilo mu je muka od njega i eleo je da ga se otarasi. Bio je besan na zmaja zbog njegove sirove snage i veli ine, tih nepravednih prednosti. Video je smrt, okusio je smrt, tako da nikakva pretnja nije mogla da ovlada njime. Stari zmaj Kalesin posmatrao ga je jednim izduenim, uasnim, zlatnim okom. U dubinama tog oka krili su se mnogi, mnogi vekovi: duboko u njemu nalazio se osvit sveta. Mada se Aren nije zagledao u njega, bio je svestan da ga ono posmatra istinskim i blagim veseljem. "Arv sobriost", re e zmaj, a zar ale nozdrve mu se rairie tako da duboko u njima zasija ome ena i priguena vatra. Arenova ruka bila je podmetnuta pod Gedova ramena, jer se upravo spremao da ga podigne kada ga je u tome prekinulo Kalesinovo kretanje, i sada oseti da se Gedova glava malo pomerila i za u njegov glas: "To zna i, ovde se popni." Izvesno vreme Aren je ostao nepomi an. To je bilo ludo. Ali to ogromno stopalo sa kandama i dalje je bilo podignuto i poput stepenika je stajalo pred njim; a iznad njega, pregib zglavka u laktu; a iznad ovoga, izbo eno rame i muskulatura krila na mestu gde je ono izbijalo iz lopatice ramena: etiri stepenika, stepenite, a tamo, ispred krila i prve velike eli ne bodlje
ki menog oklopa, u vratnom udubljenju, bilo je mesta za jednog oveka da ga opkora i ili moda dvojicu. Ako su ludi, bez nade i skloni ludorijama. "Penji se!" re e Kalesin na jeziku Stvaranja. I tako se Aren pridie i pomoe svom saputniku da se uspravi. Ged je uspravno drao glavu i uz pomo Arenovih ruku koje su ga podupirale i usmeravale, uspeo je da se popne uz te neobi ne stepenice. Obojica opkora ie zmajev vrat i smestie se u grubo oklopljenom udubljenju na njemu. Aren se nalazio pozadi spreman da podupre Geda ako se ukae potreba. Obojica osetie kako u njih prelazi dobrodola toplina kao da ih je ogrejalo sunce, na mestu gde su dodirivali zmajevu kou: ivot je plamteo u vatri ispod eli nog oklopa. Aren vide da su zaboravili magov tap od tisovine napola zakopan u pesku; more se unjaju i primicalo da ga dohvati. On krenu po njega, ali ga Ged zaustavi. "Ostavi ga. Svu svoju vetinu vra anja istroio sam na tom presahlom izvoru, Lebanene. Sada nisam mag." Kalesin se okrete i pogleda ih postrance; u oku mu se nazirao drevni podsmeh. Da li je Kalesin bio muko ili ensko, nije se moglo odrediti; ta je Kalesin mislio, nije se moglo saznati. Krila se lagano podigoe i rairie. Nisu bila zlatna kao Orm Embarova ve crvena, tamnocrvena, tamna poput r e, krvi ili grimizne lorbanerijske svile. Zmaj paljivo podie krila kako ne bi zbacio svoje malene jaha e. Paljivo se skupio poput opruge u ogromnim bokovima, te sko io kao ma ka u vazduh, a krila spustio i poneo ih iznad magle koja se vukla preko Selidora. Veslaju i tim grimiznim krilima kroz ve ernji vazduh, Kalesin se uputi ka pu ini, okrenu ka istoku i odlete. Usred leta, iznad ostrva Uli, vi en je jedan veliki zmaj kako nisko leti, a kasnije je prime en i iznad Usidera i severno od Ontuega. Iako su se zmajeva u Zapadnim Prostranstvima grdno plaili, jer su ih tamo ljudi suvie dobro poznavali, kada je ovaj proao i seljani se izvukli iz skrovita, oni koji su ga videli, po ee da govore: "Nisu svi zmajevi mrtvi, kao to smo mislili. Moda ni svi arobnjaci nisu mrtvi. Njegov let je stvarno bio veli anstven; moda je to bio Najstariji." Niko nije video gde se Kalesin spustio. Na tim dalekim ostrvima ima uma i divljih brda do kojih je svega nekoliko ljudi stiglo i gde je ak i sputanje zmaja moglo da pro e neopaeno. Ali vika i pometnja zahvatile su Devedeset Ostrva. Mukarci su veslali prema zapadu izme u malih ostrva, vi u i: "Sakrijte se! Sakrijte se! Zmaj od Pendora je pogazio svoju re ! Arhimag je nestao, a zmaj dolazi da nas sve proguta!" Ne sputaju i se, ne gledaju i prema kopnu, veliki crv boje elika preleteo je mala ostrva, male gradove i male farme i nije ih udostojio ni jednog jedinog plamenog daha. Tako je preleteo preko Geata i preko Serda, preao preko tesnaca Unutranjih mora i stigao nadohvat Rouka. Nijedan ovek nije se se ao, a teko da je o tome govorila i koja legenda, da je bilo koji zmaj nasrnuo na vidljive i nevidljive zidine tog dobro branjenog ostrva. Ovaj, pak, nije oklevao, ve je zamahuju i nezgrapnim krilima, mo no preleteo preko zapadne obale Rouka, iznad sela i polja i uputio se prema zelenom brdu koje se uzdizalo iznad Grada Tvila. Tu se kona no meko spustio na zemlju, podigao svoja crvena krila i priljubio ih uz telo, te otpuzao na vrh Okruglog brda Rouka. De aci istr ae iz Velikog zdanja. Nita ih nije moglo zaustaviti. Ali uprkos svojoj mladosti zaostali su za svojim u iteljima, te su posle njih stigli na Okruglo brdo. Kada su pristigli, tamo je ve bio Veliki majstor Ustrojstva, koji je stigao iz svog Gaja, dok mu se svetla kosa prelivala na suncu. S njim je bio i Veliki majstor Pretvaranja, koji se pre dve no i vratio u obli ju velikog morskog orla, povre ena krila i umoran; dugo je bio zarobljen vlastitim arolijama u tom obli ju i nije mogao da se vrati u vlastiti oblik dok nije stigao u gaj, one no i kada je Ravnotea ponovo uspostavljena i ono to je bilo slomljeno ponovo spojeno u celinu. Bio je tu i Veliki majstor Prizivanja, suvonjav i slab, koji je tek pre jednog dana ustao iz kreveta; a pored njega je stajao uvar kapije. Bili su prisutni i ostali u itelji sa Ostrva Mudrih.
Videli su jaha e kako silaze, kako jedan pomae drugome. Videli su ih kako se osvr u oko sebe sa izrazom na licu koji je otkrivao neobi no zadovoljstvo, strogost i u enje. Zmaj je u ao kao da je od kamena dok su mu se oni sputali niz le a i kona no stali pored njega. Malo je okrenuo glavu dok mu je Arhimag neto govorio, a onda mu je kratko odgovorio. Posmatra i su primetili u pogledu njegovog utog oka kojim ih je postrance posmatrao hladno u i podsmeh. Oni koji su razumeli uli su zmaja kako kae: "Mladog kralja sam doneo u njegovo kraljevstvo, a starca sam vratio ku i." "Jo samo malo, Kalesine", odvratio je Ged. "Jo nisam stigao tamo kuda moram sti i." Spustio je pogled prema krovovima i kulama Velikog Zdanja obasjanim suncem i kao da se osmehnuo. Zatim se okrenuo prema Arenu, koji je stajao onako visok i vitak u iznoenoj ode i i ne ba siguran na nogama shrvan umorom koji ga je savladao tokom duge vonje i u enja usled svega to se dogodilo. Nao igled svih, Ged kleknu pred njim na oba kolena i pognu svoju sedu glavu. Zatim ustade i poljubi mladi a u obraz rekavi: "Kada stigne do svog prestola u Hevnoru, gospodaru i saputni e, vladaj dugo i pravedno." Ponovo je pogledao prema U iteljima, mladim vra evima, de acima i stanovnicima grada koji su se okupili po padinama i u podnoju Okruglog brda. Lice mu je bilo spokojno, a u o ima mu se naziralo neto sli no podsmehu koji je zra io iz Kalesinovih o iju. Okrenuvi se od svih njih, on se ponovo pope uz zmajevo stopalo i preko ramena, te zauze svoje mesto izme u vrhova krila, na vratu zmaja, ne dre i u rukama nikakve uzde. Crvena krila se podigoe i za egrtae poput bubnjeva, te Kalesin Najstariji sko i u vazduh. Iz zmajevih eljusti pokuljae vatra i dim, a lepet njegovih krila nalikovao je grmljavini i udarima olujnog vetra. Jednom je napravio krug oko brda, a zatim je odleteo na sever, pa u pravcu istoka, prema onom delu Zemljomorja u kome se nalazi brdovito ostrvo Gont. uvar kapije se osmehnu i re e: "On je svoje odradio. Otiao je ku i." Zatim nastavie da posmatraju zmaja kako leti izme u sunca i mora dok nije nestao s vidika. Gedova dela pri aju kako je on, koji je bio Arhimag, doao na krunisanje Kralja svih ostrva u Kulu Ma a u Hevnoru u srcu zemlje. Pesma kae da je on, kada je ceremonija krunisanja bila zavrena i po elo slavlje, napustio drutvo i sam otiao u hevnorsku luku. Tamo se na vodi ljuljukao amac, star i troan od mnogih oluja i godina; jedra nisu bila podignuta i bio je prazan. Ged je pozvao amac po imenu, Dalekovidi, i on mu je priao. Uavi u amac sa mola, Ged je okrenuo le a kopnu, te je bez vetra, jedra ili vesla pokrenuo amac; on ga je povezao iz luke i iz zaklona na zapad, izme u ostrva, na zapad preko mora; o njemu se vie nita nije ulo. Ali na ostrvu Gont ta pri a druga ije glasi; u njoj se kae da je mladi kralj Lebanen doao da potrai Geda kako bi ga poveo na krunisanje. Ali nije ga naao u luci Gonta niti u Re Albiju. Niko nije umeo da mu kae gde se on nalazi, samo da je otiao peke u planinske ume. esto je tako odlazio, rekoe, i mesecima se nije vra ao i nijedan ovek nije poznavao puteve njegove usamljenosti. Neki su se ponudili da ga potrae, ali im je kralj to zabranio rekavi: "On vlada ve im kraljevstvom od mene." I tako je napustio planinu, popeo se na brod i vratio u Hevnor da ga kruniu.

Ursula Legvin - Zemljomorje

Загружено:

Сведения о документе

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Ursula Legvin - Zemljomorje

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Ursula Legvin, ZEMLJOMORJE Prevele Mirjana ivkovi i Sonja Janoski Prva knjiga AROBNJAK ZEMLJOMORJA 1.

Вам также может понравиться