Ljiljana Suboti, Dejan Sredojevi, Isidora Bjelakovi

FONETIKA I FONOLOGIJA: ORTOEPSKA I ORTOGRAFSKA NORMA STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA

Novi Sad, 2012

prof. dr Ljiljana Suboti dr Dejan Sredojevi dr Isidora Bjelakovi

FONETIKA I FONOLOGIJA: ORTOEPSKA I ORTOGRAFSKA NORMA STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA Recenzenti prof. dr Milo Kovaevi doc. dr Maja Markovi doc. dr Mihailo epanovi Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet Novi Sad, 21000 Novi Sad, dr Zorana inia br. 2 Za izdavaa prof. dr Ljiljana Suboti, dekanica

ISBN 978-86-6065-109-1 Novi Sad, 2012 Zabranjeno pretampavanje i fotokopiranje. Sva prava zadravaju izdava i autori.

Na osnovu lana 75 Statuta Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, Nastavno-nauno vee, na sednici odranoj dana 20. aprila 2012. godine, dalo je saglasnost prof. dr Ljiljani Suboti, dr Dejanu Sredojeviu i dr Isidori Bjelakovi za elektronsko izdanje knjige Fonetika i fonologija: Ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Na istoj sednici za recenzente elektronskog izdanja imenovani su: dr Milo Kovaevi, red. prof. Filoloko-umetnikog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu; dr Maja Markovi, docentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu; dr Mihailo epanovi, docent Filolokog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

PREDGOVOR Napomene uz drugo, dopunjeno izdanje

Ova knjiga namenjena je svim studentima filolokih grupa koji imaju kurs standardnog srpskog jezika u svom curriculumu ili sluaju neki opti kurs srpskog jezika. Knjiga je prvobitno nastala za potrebe studenata studijske grupe urnalistika na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao deo projekta iz programa CD+ (Course Development) WUS Austrije (projekat br. CD+ 054/2004), koji je i finansirao prvo njeno izdavanje. Posebnu zahvalnost dugujem svojoj saradnici i koautorki, dr Isidori Bjelakovi, asistentkinji na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, koja je bila prvi italac prvog izdanja ove knjige i svojim sugestijama doprinela da ona bude korisnija studentima kojima je namenjena i koja je za ovo, drugo izdanje, sainila vebe uz pojedine teme. Nroitu zahvalnost dugujem i dr Dejanu Sredojeviu, koji je takoe jedan od koautora, posebno za deo koji se tie fonetike srpskog jezika. On je, naime, doktorirao iz akcentologije srpskog jezika, obuio se da radi eksperimentalnu fonetiku i nadam se da e uskoro biti biran da fonetiku i predaje studentima svih filolokih grupa koji sluaju Standardni srpski jezik 1, a posebno studentima sa Odseka za srpski jezik, koji imaju poseban predmet Fonetika standardnog srpskog jezika. U ovom priruniku njegovi su, pored pojedinih delova iz fonetike, izmeu ostalog i svi spektrogrami glasova priloeni na kraju knjige. Ljiljana Suboti

SADRAJ: PREDGOVOR GLAVA I UVOD 1. JEZIK I NAUKA O JEZIKU 2. STANDARDNI JEZIK 3. STANDARDNI SRPSKI JEZIK 4. ORTOEPIJA 5. ORTOGRAFIJA GLAVA II ORTOEPSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA 1. UVOD U FONOLOGIJU 2. VRSTE FONETIKE 3. FUNKCIONALNA FONETIKA FONOLOGIJA 4. FONOLOKA ANALIZA 5. FONOLOKI SISTEM STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA 5.1. UVOD 5.2. ARTIKULACIONE OSOBINE GLASOVA 5.2.1. Podela glasova prema prirodi strikture odnosno prema nainu tvorbe 5.2.2. Podela glasova prema mestu artikulacije 6. AKUSTIKE OSOBINE GLASOVA 7. SISTEM FONEMA STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA I NJIHOVA RELEVANTNA DO 8. GLASOVNE ALTERNACIJE 8.1. MORFEMA I ALOMORFI MORFEMA 8.2. FONOLOKI USLOVLJENE ALTERNACIJE 8.2.1. Asimilacija po zvunosti 8.2.2. Asimilacija po mestu tvorbe 8.2.3. Uproavanje suglasnikih grupa 8.2.4. Nepostojano [a] 8.3. ISTORIJSKI USLOVLJENE, NEAUTOMATSKE ALTERNACIJE 8.3.1. Alternacija /l/ ~ /o/ na kraju rei/sloga 70 71 76 77 80 82 84 87 87 27 27 28 32 33 37 37 39 39 44 52 61 7 7 11 13 14 18 4

8.3.2. Alternacije kao rezultat palatalizacija 8.3.3. Alternacije kao rezultat jotovanja 9. PROZODIJSKE OSOBINE STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA 9.1. SLOG 9.2. PROZODIJSKI SISTEM 9.3. KLITIKE 9.4. REENINA INTONACIJA I REENINI AKCENAT GLAVA III ORTOGRAFSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA 1. UVOD 2. TIPOGRAFIJA 3. PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA ZAKLJUAK LITERATURA DODATAK

88 91 96 96 97 105 112 116 116 118 122 125 126 130

GLAVA I UVOD

Lingvistika1, kao i druge bihevioristike nauke, ima dva osnovna cilja. Jedan je da prikupi znanja o razliitim jezicima koji se danas govore u svetu ili su u prolosti u njemu postojali, a drugi je da, na osnovu podataka o razliitim pojedinanim jezicima, ispuni svoj primarni zadatak razumevanje samog fenomena jezika. U ovom delu knjige date su osnovne informacije i najoptije definicije pojmova kao to su: jezik i standardni jezik, nauka o jeziku, srpski jezik i standardni srpski jezik, ortoepija, ortografija i ortoepska i ortografska norma. Pod pojmom jezik ovde se, pre svega, ima u vidu prirodni, ljudski jezik (za razliku od vetakih jezika i jezika ivotinja) iji su postanak i postojanje neraskidivo povezani sa postankom i postojanjem samog oveka. Imanentna karakteristika ovekove socijalne interakcije jeste injenica da se ljudi u toj interakciji slue govorom, tj. jezikom. Jezika komunikacija je mogua poto govornik i slualac (sagovornik) dele isti jeziki sistem ili, jednostavnije reeno, govore istim jezikom. Termin jezik sadri dva uzajamno povezana znaenja. Najoptije je ono koje jezik definie kao odgovarajuu kategoriju znakovnih sistema. Ue znaenje tog pojma odreuje jezik kao konkretan, etniki ili idioetniki, realno postojei znakovni sistem koji se upotrebljava u odreenom socijumu u neko odreeno vreme i na nekom odreenom prostoru. U prvom znaenju to je apstraktna predstava o ljudskom jeziku u kojem se stiu univerzalna svojstva svih konkretnih jezika. Konkretni jezici, meutim, predstavljaju brojne realizacije svojstava univerzalnog pojma jezik.

1. JEZIK I NAUKA O JEZIKU Jezik, organizovani skup, sistem jedinica i pravila za njihov izbor, kombinovanje i upotrebu, koji biva iskorien u procesima sporazumevanja i stvaralatva, najosnovnije je i ekskluzivno ljudsko svojstvo koje oveka najdistinktnije razlikuje od drugih ivotinja. Jezik je, dakle, sistem sa drutvenom funkcijom sporazumevanja, ali i sa funkcijom instrumenta za stvaralatvo. Pojedinosti u tom sistemu ne mogu se posmatrati izolovano ve u njihovoj meusobnoj vezi. Svaka pojedinost u sistemu jezika odreena je svojim mestom prema drugim
Lingvistika = nauka o jeziku. Prouava jezik kao ovekovu sposobnost da komunicira, kao njegovu individualnu ekspresiju, kao zajedniko naslee odreene govorne zajednice, kao govorni oblik, kao pisani tekst, i sl. ezdesetih godina XX veka ulazi u nastavne programe univerzitetskih studija.
1

pojedinostima tog sistema i ukupnost odnosa meu jedinicama u sistemu ini strukturu sistema svakog jezika. Religije i mitovi mnogih naroda jezik smatraju izvoritem ljudskog ivota i moi. Neka plemena u Africi, na primer, novoroeno dete zovu kuntu, to znai stvar, jer jo nije postalo muntu, to znai linost poto tek inom usvajanja jezika dete postaje ljudsko bie. Prema toj tradiciji svi smo mi postali ljudi zato to znamo i govorimo bar jedan jezik. Jezik je osnovno sredstvo ljudske komunikacije i primarni objekat lingvistike i lingvistikih prouavanja. Lingvistika razlikuje nekoliko znaenja termina jezik i u lingvistikim prouavanjima jeziku se pristupa sa raznih aspekata. Neki od tih aspekata sadre se u poznatoj definiciji Edvarda Sapira (Edward Sapir, ameriki antropolog i lingvista, 1884-1939), koji je za jezik rekao da je isto ljudski i nenagonski nain saoptavanja ideja, emocija i elja pomou sistema dobrovoljno proizvedenih simbola. Ovakvo poimanje jezika implicira tri osnovna njegova aspekta. Prvi: jezik je isto ljudska aktivnost mada i neke ivotinje imaju sisteme komunikacije koji imaju odreene analogije sa ljudskim jezikom. Sva ljudska bia slue se jezikom u interakciji sa drugim lanovima iste jezike zajednice. Drugi: jezik se ne upotrebljava samo kao sredstvo komunikacije, ve i kao sredstvo individualnog ispoljavanja, izraavanja, ekspresije. Trei: jezik nije nagonski, instinktivan. Kao sistem arbitrarnih, dakle, proizvoljnih konvencionalnih simbola, jezik se mora uiti i usvajati. Osnovne jedinice svakog jezikog sistema imaju 2 vida: oblik i znaenje. Oblik je zapravo ureeni niz glasova kojim je taj oblik izraen, a znaenje je odreeno u jeziku kojem taj ureeni niz glasova pripada. Tako shvaen oblik i znaenje razliiti su, ali neodvojivi. Odnos izmeu oblika (oznaivaa) i stvari i pojmova, koje ti oblici (rei) reprezentuju (oznaenog) potpuno je arbitraran odnosno n e m o t i v i s a n. Kada kaemo da je jeziki znak arbitraran (nemotivisan), mislimo na to da ne postoji uslovljena veza izmeu jezikog oblika i njemu odgovarajueg znaenja. Na primer, u srpskom jeziku veza izmeu glasovnog lika rei drvo i pojma drvo, koji je tim glasovnim sklopom oznaen, nije uslovljena samim pojmom drvo. To znai da jeziki oblik /drvo/, koji se sastoji od niza glasova [d-r-v-o] i njegovo znaenje, tj. pojam drvo nisu uslovljeni samim pojmom drvo, odnosno sam pojam drvo ne odreuje izbor jezikog oblika, jezikog znaka kojim se taj pojam jeziki ostvaruje. Jer isti koncept ili znaenje (drvo) u drugim jezicima izraava se drugaijim nizom glasova, drugim jezikim oblikom. U ruskom jeziku, na primer, to je oblik ili niz glasova /d e r e v o/, u engleskom /t r i:/, to je na pisanom planu predstavljeno kao <tree> (u protivnom, ne bi bilo razlike jer je pojam drvo univerzalan, bar u naem podneblju, i svi bi jezici sa slinim iskustvom imali istu re za njega). Meutim, kada je jednom u odreenom jeziku takva veza izmeu jezikog znaka, tj. rei i

znaenja ustanovljena, oblik i znaenje postaju neodvojivi, kao to su neodvojivi pismo i glava dve razliite strane jedinstvenog kovanog novia. Jednom uspostavljen odnos oblika (forma) i znaenja (sadraja) obavezan je za sve govornike odreenog jezika. Taj odnos jezikog znaka i njegovog sadraja (u poetku, dakle, proizvoljan) tako postaje stvar drutvene konvencije. Svega jedan mali procenat rei u svakom jeziku pripada takozvanim motivisanim reima, i to su onomatopeje2. O arbitrarnosti veze izmeu forme i znaenja odreenog jezikog znaka raspravljao je i Ferdinand de Sosir (Ferdinand de Saussure, 1857-1913), osniva evropskog strukturalizma, lingvistikog pravca koji je obeleio prvu polovinu XX veka. De Sosir posmatra jezik kao (1) svojinu kolektiva, langue3, u kojem se sadre opti obrasci u govoru jedne govorne zajednice, to (2) pojedinac neposredno ostvaruje govorom, parole4. Govorne realizacije odgovaraju, u principu, normama koje namee jezik svojina kolektiva (langue). Drugi veliki lingvista, koji je svojim uenjem i svojom teorijom obeleio drugu polovinu XX stolea, osniva generativne, transformacione gramatike kao pravca u lingvistici, Noam omski (Noam Chomsky, 1928) jezik je smatrao ljudskom sutinom, odreenim karakteristikama uma koje su, koliko se zasad zna, svojstvene samo oveku, i emu se moemo pribliiti prouavanjem jezika. omski definie jezik kao uroenu sposobnost (izvornih) govornika nekog jezika da razumeju i saine, generiu (gramatiki korektne) reenice koje pre toga nisu uli i to se u generativnoj gramatici naziva kompetencijom govornog predstavnika nekog jezika. Kompetencija zapravo predstavlja govornikovo z n a nj e o sopstvenom j e z i k u i ona se razlikuje od naeg jezikog ponaanja performanse, drugog lana jezike dihotomije, prema omskom. Performansa je konkretni in govora odnosno realizacija odreenog jezikog koda5 u aktuelnoj situaciji u kojoj se jezik upotrebljava i analogan je Sosirovom pojmu parole. To zapravo znai da se naa jezika kompetencija nalazi u osnovi naeg jezikog ponaanja. Lingvisti pokuavaju da razviju adekvatne teorije za prouavanje i opisivanje fenomena kao to je jezik, ali i specifine tehnike da bi detaljno opisali pojedinane jezike, odnosno dali opis njegove gramatike. Kada lingvisti opisuju odreeni jezik u nekom njegovom stadijumu razvoja ili kada porede razliite faze razvoja nekog jezika, oni bez sumnje rade veoma znaajan i koristan posao. Deskriptivna i istorijska prouavanja jezika nisu jedini zadaci lingvistike. Jezik ne postoji u vakuumu, odvojen od ostalih ovekovih aktivnosti. I poto je primarna funkcija jezika
2

Onomatopeja = tvorba ili upotreba glasovnih skupova kojima se tei reprodukovati ili barem imitirati neki prirodni zvuk tako to se daje njegov akustiki ekvivalent; onomatopejske rei i uzvici. 3 Langue (fr.) = jezik. 4 Parole (fr.) = govor. 5 Kod = odgovarajui skup pravila kojim se poruka preinauje u drugi sistem znakova.

komunikacija, ona je sasvim prirodno pod uticajem konteksta u kojem se ostvaruje. Ne postoji ni jedna vanija aktivnost oveka koja ne zahteva upotrebu jezika. U mnogim tim aktivnostima ovek upotrebljava i poseban renik: sport, medicina, elktroinenjerstvo, informatika, muzika, pravo, i sl. On time pokazuje i da je lan odreene (drutvene) grupe. ovek izborom odreenog renika izraava simpatiju ili distanciranje u odreenim situacijama. Njegov jezik odraava i njegovo socijalno i regionalno poreklo, godine, pol, stepen kreativnosti, i sl. Jezik moe, u manjem stepenu, odraavati i neiju pripadnost odreenoj religiji, rasi, profesiji, a moe otkriti i neije predrasude. I druge discipline dopunjuju ono ime se primarno bavi lingvistika. Tako, na primer, sociolingvistika prouava odnos izmeu jezika i drutva. Sociolingvistu vie interesuju jezike razlike i nain kako te razlike korespondiraju sa odreenim drutvenim sistemom, nego sam jezik kao fenomen. Veina sociolingvista ubeena je da postoji nedvosmislena veza izmeu jezika neke linosti i njegove kulture, ali ne postoji saglasnost oko toga da li su ti uticaji jednosmerni ili uzajamni. Kao to mnoge varijacije u jeziku mogu biti ograniene na odreene socijalne grupe, one mogu biti i geografski uslovljene. Osoba koja se bavi prouavanjem onih razlika u jeziku, koje su geografski ograniene, bavi se dijalekatskom geografijom. Disciplina koja prouava regionalne jezike razlike u jednom socijumu naziva se dijalektologijom i njom se bave dijalektolozi. I mada se gotovo svi sociolingvisti zanimaju i za dijalektologiju, nisu svi dijalektolozi obavezno i sociolingvisti, posebno to je veina dijalektolokih istraivanja praktino ignorisala uticaj socijalnog faktora. Sociolingvistika se bavi i prouavanjem jezika u kontaktu, uticajem jednog jezika na drugi, i to kako u svrhu lingvistike deskripcije, tako i radi komparativnih istraivanja, a njihovim rezultatima mogu se sluiti drugi strunjaci radi reavanja ili objanjavanja razliitih socijalnih problema i problema u obrazovanju koji proistiu iz tih situacija. Lingvisti mogu prouavati odnos jezika i miljenja kao i odnos jezika i ponaanja oveka. Takvim interdisciplinarnim studijama posebno se bavi psiholingvistika, disciplina u kojoj su inkorporirani domeni kojima se bavi psihologija i lingvistika. Prouavanje funkcionisanja mozga u odnosu na jezik dovelo je do razvoja neurolingvistike. Psiholingvistika se interesuje i za nain i mehanizme kako dete usvaja jezik. Sama injenica da malo dete moe savladati veoma komplikovan sistem kakav je jezik pretpostavlja mogunost postojanja neke vrste uroenog znanja, to je i osnovna premisa u generativnoj teoriji Noama omskog. Postoji jo jedno polje u kojem je lingvistika u interakciji sa drugom disciplinom. To je obrazovanje. Taj domen lingvistikih istraivanja obino se naziva primenjenom lingvistikom, mada se ovaj termin upotrebljava sa manje preciznosti nego kada je re o sociolingvistici i

10

psiholingvistici. Dve su osnovne zone u kojima operie primenjena lingvistika: nastava i uenje stranih jezika i nastava maternjeg jezika, dakle predmeta koji se obino zove srpski, maarski, engleski ili neki drugi (nacionalni) jezik u sistemu (nacionalnog) kolstva. U jezicima koji imaju komplikovan sistem pisanja, odnosno kod kojih pisana re ne odraava aktuelni izgovor te rei (kakav je, na primer, engleski), primenjena lingvistika ima zadatak da pomogne i u nastavi i uenju pisanja i itanja. Primena lingvistikih znanja, osim u domenu obrazovanja, nalazi svoje mesto i u sve prisutnijoj kompjuterskoj nauci i informatici i (mainskom) prevoenju, a neki smatraju i u leksikografiji, u procesu izrade renika i leksikona; u prouavanju knjievnosti, stila i prevoenju knjievnih dela. Vebanja 1. ta je jezik? 2. Koja dva vida ima osnovna jedinica svakog jezika? 3. ta se podrazumeva pod arbitrarnou jezikog znaka? 4. Navedite discipline koje prouavaju interakciju jezika i drugih oblika ovekovog delovanja.

2. STANDARDNI JEZIK Jo davne 1958. godine sovjetski lingvista A. V. Isaenko definisao je 4 osnovna parametra koji moraju biti zadovoljeni da bi neki jezik bio standardni. Standardni jezik: (1) mora biti polivalentan, tj. mora imati odgovarajua jezika sredstva (npr. odgovarajui renik) da bi se njime mogli sluiti u svim oblastima ivota savremenog oveka, npr. i u svim oblastima nauke, sporta i sl. (2) mora posedovati kodifikovanu normu, (3) mora se obavezno upotrebljavati u granicama odgovarajue jezike zajednice, i (4) posedovati stilistiku izdiferenciranost. Prema tome, standardni jezik jeste jezik koji zadovoljava sve potrebe kulture kojoj slui, ustanovljava se normiranjem i samim tim razlikuje se od dijalekata, koji nisu normirani i iji se razvoj ne moe kontrolisati. Na odreenoj fazi nacionalnog i/ili drutvenog razvitka jezik, koji je dotle spontano postojao i razvijao se, stupa u sferu standardizacije, viu sferu svoje egzistencije sferu standardnog jezika, koju karakterie drutveno ureena normativnost i postojanje ireg ili ueg dijapazona funkcionalnih stilova. Normirati jedan jezik znai propisati pravila za govorenu i pisanu upotrebu tog jezika. Ta pravila moraju obuhvatati sve nivoe ispoljavanja jezika: nivo glasa odnosno foneme (fonetiku i fonologiju), nivo oblika (morfologiju) i nivo rei i znaenja (leksiku i

11

semantiku), nivo reenice (sintaksu). Norma koja propisuje pravila izgovora naziva se ortoepskom normom, a norma koja propisuje transformisanje govorene rei u pisanu, tj. koja propisuje pravila pisanja naziva se ortografskom (pravopisnom) normom. Pravila za graenje rei i oblika propisuje morfoloka norma, a pravila za upotrebu rei i njihovo kombinovanje leksikosemantika norma. Pravila za graenje reenice propisuje sintaksika norma. Ovako shvaenu normu moe dobiti svaki jezik, a stvarni rezultat normiranja predstavljaju normativne gramatike, renici i pravopisi. Gramatika, definisana kao sveukupni skup pravila kojima raspolae govornik nekog jezika, predstavlja zapravo njegovu jeziku kompetenciju. Ona ukljuuje sve bazine glasove, rei i pravila za formiranje, izgovor i interpretaciju reenica odreenog jezika. Jeziko znanje predstavljeno u naoj mentalnoj gramatici nije svesno znanje, a eksplicitni opis te nae jezike kompetencije naziva se deskriptivnom gramatikom. Takva gramatika predstavlja zapravo model mentalne gramatike koju svaki izvorni govornik nekog jezika poseduje. Ona nas ne ui pravilima odreenog jezika, ve opisuje pravila koja ve znamo i koja smo usvojili kada smo u detinjstvu usvajali i usvojili jezik. U starijoj ligvistikoj tradiciji deskriptivan je u kontrastu sa preskriptivnim pristupom gramatiara, koji su nastojali da ustanove pravila drutveno i stilski ispravne upotrebe jezika. Znai, za razliku od deskriptivne gramatike, preskriptivna ili normativna gramatika pokuava da legitimie ta bi naa gramatika trebalo da bude. Ona uglavnom propisuje pravila, ne opisuje ih. Norma nastoji da uspori razvitak jezika, uz to i da ga usmeri, katkad i da ga predvidi, ali ne i da zaustavi njegov razvitak. Obino se kae da je normirani jezik elastino stabilan. Menja se prema potrebi, ali norma ga nastoji stabilizovati. Standardni jezik nazivan je jo i literarnim ili knjievnim jezikom. Ovom terminu manje se pribegava iz vie razloga: isuvie neposredno asocira na jezik knjievnosti te je preuzak, jer standardni jezik ima zadatak da osim literature opsluuje i sve druge domene ovekovog jezikog ispoljavanja i oblasti komunikacije i oblasti stvaralatva. Pored termina standardni jezik, sree se jo i naziv opti jezik, optenacionalni jezik, pisani jezik, i sl. U lingvistikim renicima moe se nai i definicija da je standardni jezik drutveno favorizovana varijanta nekog jezika koja je esto zasnovana na govoru obrazovanog dela populacije i/ili politikog centra odreene jezike zajednice. Standardni jezik u odreenoj govornoj zajednici uiva najvei presti. On je naddijalekatski idiom6 jer prelazi preko regionalnih granica i prua jedinstveno sredstvo za komunikaciju, a time i institucionalizovanu normu koja se

Idiom (gr.) = osobenost jezika, nareje, dijalekat, svaki osoben i samostalan govor uopte.

12

tako moe primeniti u sredstvima masovne komunikacije, u nastavi jezika za strance, a pre svega u sistemu kolstva i svim ostalim javnim institucijama jednog ureenog drutva. Vebanja 1. ta je standardni jezik? 2. Koje parametre, prema Isaenku, mora zadavoljiti neki jezik da bi bio standardni? 3. ta je deskriptivna a ta preskriptivna gramatika? 4. Zato naziv knjievni jezik nije najbolji termin? 5. ta propisuje ortoepska norma?

3. STANDARDNI SRPSKI JEZIK Standardni srpski jezik jedan je od standardnih oblika jezika koji se u lingvistici naziva srpskohrvatskim, odnosno hrvatskosrpskim jezikom i koji se danas upotrebljava kao sredstvo javne komunikacije u okvirima Republike Srbije, kao i meu pripadnicima srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Pripada porodici slovenskih jezika, njenoj zapadnojunoslovenskoj grani, i najsrodniji mu je slovenaki jezik, a manje su mu bliska dva istonojunoslovenska jezika makedonski i bugarski. Kao i svaki drugi jezik, i srpskohrvatski ima svoju vremensku dijahronijsku ( istorijsku vertikalnu) i sinhronijsku (horizontalnu) ravan, ali i prostornu (dijatopinu) dimenziju. Narodne govore srpskohrvatskog jezika, tj. njegov dijasistem ine tri nareja: tokavsko, akavsko i kajkavsko kojim i danas govore pripadnici srpskog, crnogorskog i hrvatskog naroda kao i pripadnici muslimanskog, bonjakog naroda u Bosni i Hercegovini, delovima Srbije i Crne Gore. Do XIX veka, do konstituisanja standardizovanih idioma, pisana delatnost uopte, pa naravno, i knjievnost odvijala se na sva tri nareja koja su svoje nazive dobili po upitnoj zamenici za neivo, koja u najveem delu srpskohrvatskog dijasistema glasi to, a u druga dva teritorijalno i po broju govornika znatno manja dela a i kaj. Osnove dananjeg standardnog jezika postavljene su sredinom XIX stolea. Za njegovu osnovicu izabrani su umadijsko-vojvoanski (u osnovi ekavski) i istonohercegovaki (ijekavski) dijalekat, dva novotokavska lana najrasprostranjenijeg, tokavskog nareja, i tada zajednikog za Srbe i Hrvate. Nazive ekavski i ijekavski ovi govori dobili su na osnovu razvoja opteslovenskog vokala jat <> (= slovo iz staroslovenske irilice) koji se u ekavskim stopio sa vokalom /e/ (dete, deca), a u ijekavskim se, u zavisnosti od kvantiteta starog jat, realizuje kao 13

ije ili je (dijete, djeca).7 Na temelju karakteristika jezikog sistema ova dva novotokavska dijalekta, polovinom XIX veka, najvie delatnou Vuka Stef. Karadia kao i drugih srpskih i hrvatskih intelektualaca, oko Ljudevita Gaja i ilirskog pokreta, roena je ideja da se stvori zajedniki knjievni jezik na tokavskoj osnovi. Na osnovama bekog Knjievnog dogovora (1850) nastao je takav opti, zajedniki knjievni jezik koji danas nazivamo standardnim srpskim jezikom, a Hrvati standardnim hrvatskim jezikom. Standardni srpski jezik i danas ima dva ravnopravna izgovora: ekavski, u Srbiji, i ijekavski, koji funkcionie u Crnoj Gori i meu pripadnicima srpske jezike zajednice koji ive u dvema pomenutim susednim dravama, bivim republikama Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije. Ijekavski je i standardni oblik dananjeg jezika Hrvata i Bonjaka. Vebanja 1. ta je standardni srpski jezik? 2. Standardni srpski jezik pripada: (a) istonoslovenskoj grani, (b) zapadnojunoslovenskoj grani, (c) zapadnoslovenskoj grani, (d) istonojunoslovenskoj grani slovenskih jezika? 3. Kada se konstituisao standardni srpski jezik: (a) u XII veku, (b) u XVIII veku, (c) u XIX veku, (d) u XX veku? 4. Koji su knjievni izgovori u standardnom srpskom jeziku i gde oni funkcioniu?

4. ORTOEPIJA8 Ortoepija se definie kao sveukupnost izgovornih normi (nacionalnog) standardnog jezika koja obavezuje uvanje jednoobraznosti njegove glasovne strukture i deo je nauke o jeziku koja prouava izgovorne norme. Standardizovani izgovor poseban znaaj ima u medijima masovne komunikacije, kao to su radio i televizija.
Novotokavski dijalekat sa ikavskom realizacijom jata mlai ikavski (dite, dica), nije uzet za osnovicu knjievnog izgovora. 8 Termin ortoepija oznaava pravilan govor/izgovor; prouavanje standardnog izgovora.
7

14

Obim pojma ortoepije razliito se odreuje. Pod ortoepijom se podrazumevaju pravila upotrebe fonema9 i pravila izgovora njihovih alofona10. To je iri obim pojma. Ue gledano, u ortoepiju su ukljuena samo pravila upotrebe fonema. Ovako razliito poimanje ortoepije dolazi otuda to jedni pod izgovornom normom podrazumevaju samo izgovor glasova, a drugi i akcente, a ponekad i obrazovanje varijantnih gramatikih oblika. Najcelishodnije odreenje ortoepije jeste da je to normativna realizacija segmentnih11 jedinica (fonema) i suprasegmentnih12 jedinica (akcenta i intonacije). Ortoepska pravila zasnovana su na sistemu fonema i njihovoj distribuciji i na jednom tipu izgovora koji se normira kao zajedniki za odreenu jeziku zajednicu. Ortoepska norma jedan je od dva aspekta izgovorne norme i odreuje upotrebu fonema, poredak njihovog nizanja u rei, tj. normativni sastav rei, slino ortografiji koja odreuje normativni slovni sastav rei u pisanju. Drugi aspekt izgovorne norme jeste ortofonija, koja ustanovljuje normativnu realizaciju glasovnih funkcionalnih jedinica, tj. pravila izgovora alofona pojedinanih fonema. Da bi se izgovor mogao normirati kao zajedniki za odreeni jeziki socijum, moraju se ispuniti dva uslova. Prvi je da postoji mogunost da se takav izgovor proiri, i drugi da taj izgovor ne bude identian s bilo kakvim dijalekatskim izgovorom. Za normativan izgovor nije dovoljno znati samo foneme odreenog jezika, nego i kako se one realizuju u izgovoru. Odnos izmeu ortoepije i ortofonije razliito se shvata, u zavisnosti od shvatanja fonema. Ova dva aspekta izgovorne norme ne zavise jedan od drugog. Kod normativnog fonemskog sastava rei moe se izopaiti glasovna realizacija fonema, a mogue je i obratno, naruavanje fonemskog sastava rei pri uvanju glasovne realizacije fonema. Izmene glasovne realizacije foneme imamo, na primer, u fonemskom sledu /predsednik/, koji se u govoru najee realizuje kao [precednik]. Umesto artikulacionih pokreta svojstvenih za glasove [d] (odnosno [t]) i [s] izvodi se jedinstven artikulacioni pokret, koji uva neke od osobina karakteristinih za izgovor svakog od ovih glasova, ali koji je celovit akustiki fenomen, koji percipiramo kao [c]. Dakle, zbog ekonomisanja energijom potrebnom za proizvoenje govornih pokreta foneme /d/ i /s/ nisu realizovane glasovima koji su njihove tipine realizacije. S druge strane, ukoliko bismo u navedenom primeru eleli da ouvamo glasovnu realizaciju foneme /d/, dolo bi do naruavanja fonemskog sastava rei. Preciznije reeno, ukoliko bismo pokuali da fonemski sled ostvarimo preko glasova koji su svi tipine realizacije fonema koje predstavljaju govorni odseak glasio bi [predsednik], jer bismo posle glasa [d] morali realizivati dodatni vokalski glas [] meutim,
Fonema jeste najmanja segmentna jedinica jezika koja nema znaenje. Alofon jeste glasovna realizacija foneme. 11 Termin segmentni (koji se odnosi na segment) diskretnu jedinicu koja se fiziki ili auditivno moe identifikovati u govornom lancu. 12 Suprasegmentni (nadsegmentni) tie se glasovnih efekata koji se prostiru preko vie od jednog fonetskog segmenta.
10 9

15

samim tim, bio bi izmenjen fonemski sastav rei. Ipak, treba napomenuti da se ovakav izgovor doivljava kao neprirodan i on je stran jezikom oseanju izvornih govornika. Ortoepija i ortofonija imaju vei znaaj u ispravljanju dijalekatskih greaka i u uenju stranih jezika poto ovladavanje ortofonijom (za razliku od ortoepije) zahteva izgraivanje odnosno negovanje novih izgovornih navika. Ortoepsku normu treba razlikovati i kao unutarjeziku kategoriju i kao kodifikovanu normu. Prva je vezana za prisustvo potencijalnih mogunosti obeleavanja istih pojava koje su predstavljene jezikom kao sistemom. Pri tome norma predstavlja rezultat niza drutvenih faktora odreenih postojanjem datog jezika u odreenoj govornoj zajednici u odreenom vremenu. Druga je odraz objektivno postojee norme oformljene u vidu pravila i uputstava u razliitim renicima, prirunicima i udbenicima. Pri kodifikaciji te norme vri se selekcija onogo to se propisuje da se upotrebljava kao pravilo. Adekvatnost odreivanja objektivne norme zavisi od metoda analize, kojima se kodifikator slui. Kodifikovana norma esto odstupa od one koja se realno sprovodi. Ortoepska norma stvara se istovremeno s formiranjem standardnog jezika kada se i iri sfera upotrebe razgovornog jezika i razvijaju novi oblici javnog govora. Problemi u sprovoenju ortoepske norme javljaju se u onim sluajevima kada u jeziku postoje dve ili vie realizacija jedne jedinice. Normom se vri izbor onog to postoji u jezikom sistemu u datom momentu, to se nalazi u njegovom potencijalu. Norma odreuje karakter realizacije tih potencijala koji su utemeljeni u sistemu, a distribucija i funkcionisanje modela odreenog jezika uslovljeni su sistemom. Fonoloki sistem jezika u potpunosti odreuje izgovornu normu. Norma se moe izmeniti u okvirima sistema u uslovima javljanja novih formi koje postepeno istiskuju stare pod uticajem ekstralingvistikih faktora ili kao rezultat promena, iji je izvor u samom sistemu. Izmena normi uslovljava mogunost istovremenog postojanja varijantnih normi u jeziku svakog istorijskog perioda. Razlikuju se dva tipa varijantnih normi: (1) postojanje 2 ili vie ravnopravnih realizacija jedne ili vie jedinica ili povezivanje jedinica kao ravnopravnih

na i kazna, i`zai i iza'i, eljan i eljan, oi`gledno i oigledno); (2) varijanti (na primer: kaz
prisustvo 2 ili vie varijanti normi u nizu u kojem se jedna od varijanti smatra vodeom dok se druge upotrebljavaju ree i smatraju se zastarelim (oblici prezenta nekih glagola, na primer, se`dimo (se`dite) i proi`tamo (proi`tate) znatno su ei od takoe pravilnih oblika sedi'mo (sedi'te) i proita'mo (proita'te); oblici Lsg. i Gpl. nekih imenica, na primer, u starosti, od radosti, u sluaju, drugova znatno su ei od takoe pravilnih oblika u staro`sti, od rado`sti, u slua'ju, drugo'va).

16

Na izbor jedne od varijanti kao vodee utiu razni faktori: njena saglasnost sa objektivnim zakonima jezikog razvitka, rasprostranjenost, saglasnost sa prestinim govornim obrascem (to je obino izgovor najobrazovanijeg i kulturnog dela socijuma). U razvitku ortoepske norme najveu ulogu igralo je pozorite, a kasnije radio i televizija koji bi trebalo da nose i propagiraju obrasce standardnog izgovora svakog jezika. Scenski govor u mnogim jezicima i danas je obrazac ortoepske norme. Ortoepske i ortofonijske karakteristike norme zavise od samog naina izgovora, odnosno dikcije. Dikcija podrazumeva paljivo i jasno izgovaranje glasova uz odgovarajuu realizaciju svih elemenata prozodije (tonske visine glasa, intenziteta, trajanja i tempa), kako bi govor preneo sve misaono-emotivne sadraje teksta koji mu je u osnovi. Neki iskazi, na primer, <bog sa ljudima> i <boksa ljudima> u nebriljivom izgovoru mogli bi biti gotovo identino ostvareni, to bi otealo primanje poruke kod sagovornika. Uz dobru dikciju, meutim, isti fonemski skupovi bie realizovani razliitim fonetskim jedinicama tj. kao [bok sa=u'dima] (1. primer), iako je mogu i izgovor sa malom pauzom izmeu rei, tako da ne bi dolo do obezvuavanja finalnog konsonanta prve rei, dakle, [bog sa=u'dima], odnosno u 2. primeru kao [boksa u'dima]. Postoji puni, jasni tip izgovora, tj. takva realizacija koja ne izaziva sumnju u fonemski sastav rei, i nepuni nejasno, nerazgovetno, nebriljivo izgovaranje pri kojem je za ustanovljavanje fonemskog sastava neophodan iri kontekst. Odstupanja od standardnog izgovora norme mogu nastati pod uticajem maternjeg dijalekta ili maternjeg jezika govornika. Ponekad odstupanja nose i karakter razgovornog jezika. Vebanja 1. ta je ortoepija? 2. Koji se uslovi moraju ispuniti da bi se izgovor mogao normirati kao zajedniki za odreeni jeziki socijum? 3. Koji tipovi izgovora postoje? 4. ta je ortofonija? 5. ta su segmentne i suprasegmentne jedinice?

17

5. ORTOGRAFIJA13 Mada u poetnim stadijumima svog postojanja svaki jezik funkcionie samo kao usmeni idiom, danas se ne moe zamisliti moderno drutvo iji jezik nema pismo i pismeni oblik ispoljavanja. To posebno vredi za standardne jezike koji se ne mogu ni pretpostaviti kao idiomi bez pisma. Jezik se ostvaruje u govoru i u tekstu, tj. govorenjem i pisanjem. Pisanje zahteva jo neke norme koje sam govorni jezik ne bi imao. Kao to nam, ve spomenute, leksika/renika i gramatika norma propisuju koje emo i kakve rei pisati, koje njihove oblike i u kakvom meusobnom odnosu, ortografska norma nam propisuje ta treba pisati, tj. koji su glasovi u pojedinim reima i njihovim oblicima. Ono to ne reava ni jedna jezika norma, ni leksika ni gramatika ni ortoepska, to je ime obeleavati rei i njihove glsove, odnosno kojim i kakvim slovima ili grafemama pisati i kako se njima sluiti. Prvi problem, inventar grafema i njihovog odnosa prema fonemama nekog jezika reava grafematska/grafijska norma, a drugi kako se sluiti grafemama u pisanju rei i njihovih oblika, reenica i sl., reava ortografska norma. Pravopisna pravila drutvena su kategorija i temelje se na dogovoru jezikih strunjaka, motivisanom odreenim uslovima (istorijskim, kulturolokim, sociolokim, politikim i, naravno, lingvistikim). Za izgraivanje standardnog jezika uslov su ustaljen sistem znakova (slova, grafema) i ustaljena pravopisna pravila. Jezik se vremenom menja pravopis treba da prati promene u jeziku, inae postaje pretesan okvir i balast kako za sam jezik tako i za korisnike tog jezika i pravopisa. Kao to svako razvijeno drutvo mora imati jeziki standard, a standardni jezik svoj pisani oblik, tako i taj pisani oblik standardnog jezika mora imati normu koja regulie posebnosti tog pisanog oblika. Mora, dakle, imati pravopisnu ili ortografsku normu koje to drutvo potuje i u praksi sprovodi. Najvei podsticaj standardizaciji grafike i ortografske prakse pruio je izum tamparske tehnike. Ukupnost pismenih znakova u nekom jeziku ini pismo (grafiju) tog jezika odnosno njegov grafematski (grafijski) sistem. Osnovna jedinica pisma je slovo, a grafije grafema. Disciplina koja se bavi sistemima pisma naziva se grafematika. Takozvano alfabetsko pismo, tj. fonemsko-slovna grafija u upotrebi je preteno u pravopisima nae, evropske hrianske civilizacije, ali i ne samo u njoj. Taj alfabetski princip pisanja, po kome (jedna) grafema to je idealni princip, odgovara (jednoj) fonemi, proistekao je iz hiljadugodinje evolucije pisma. Razvitku pisma i pisanja kroz istoriju civilizacije posveene su brojne studije. Ovde e o tome biti iznete tek najosnovnije informacije.

13

Ortografija (= pravopis) skup pravila za pisanu upotrebu jzika.

18

Pored ve spominjanog alfabetskog pisma (u koje se ubrajaju grki alfabet, latinica, irilica, korejski hangul, arapsko i hebrejsko pismo, indijsko pismo, i dr.), danas u svetu postoje i upotrebljavaju se i ideografska pisma, kao to je kinesko (pojmovno pismo). U tom pismu ideogrami14 belee i apstraktne pojmove, dakle ono to se ne moe neposredno naslikati. Tu znak nije vie slika (kao u piktografskom ili slikovnom pismu sa svojim piktogramima, kakvi su bili egipatski hijeroglifi). Piktografsko pismo spada u takozvana semasiografska pisma u kojima pisani znak direktno upuuje na neki element stvarnosti, predmet ili pojam. Pored piktografskog pisma u semasiografska spada i ideografsko. Drugi tip pisama su glotografska pisma (kakva su alfabetska i fonosilabika ili slogovna), gde znaci pokazuju jezike jedinice na nekom nivou jezike strukture (npr. foneme, slogove, i sl.). I ova pisma se dele u dve kategorije: na logografska logograme koji registruju jezike jedinice sa znaenjem i fonografska fonogrami koji mogu biti i silabiki fonogrami, kao to je sluaj sa japanskim pismom katakana. Alfabetsko pismo moe biti fonoloko i nefonoloko. Ako svakoj pojedinanoj fonemi odgovara jedna (uvek ista) grafema, odnosno ako svaka grafema pokriva jednu (uvek istu) fonemu onda je takvo pismo fonoloko. Ako to nije sluaj i ako se jedna fonema ne belei dosledno uvek istom grafemom ili ako se fonema belei sa vie od jedne grafeme, takvo pismo nije fonoloko. Srpska irilica je 100% fonoloko pismo. Latinica, meutim, ima 3 digrafa15 <lj, nj, d>, dok su ostale grafeme (njih 27) ustrojene prema fonolokom principu: jedan znak jedna fonema. Centralni deo ortografije modernih alfabetskih, odnosno fonemsko-slovnih sistema pisma predstavlja deo o obeleavanju fonema slovima, tj. grafemama. U zavisnosti od toga koji je princip vladajui u obeleavanju glasovnog sastava rei u nekoj nacionalnoj ortografiji, moe se govoriti i o vladajuem principu tog ortografskog sistema (pravopisa) u celini. Pismo, naravno, ne treba poistoveivati sa pravopisom. U savremenim ortografijama (za jezike koji se slue alfabetskim pismom) primenjuju se sledei principi: ideografski, istorijski, morfo(fo)noloki i fonoloki. Prema tome, i pravopisi, ne samo pisma, mogu biti fonoloki i nefonoloki. Obino stara, kontinuirana civilizacija, kultura i pismenost imaju pravopis optereen dvama, sa lingvistikog stanovita naelno nepovoljnim ortografskim principima: ideografskim i istorijskim. Ideografski pravopisni princip redak je u Evropi. Odraava znaenje a ne predstavlja foneme aktuelnog ili nekog starijeg fonemskog sistema koji je funkcionisao u prolosti odreenog jezika. Ovim pravopisom obeleavaju se gramatike kategorije. Na primer, u ruskom

14 15

Ideogram = grafiki znak kojim se predstavlja re (logogram) ili slika (piktogram). Digraf = kombinacija dva slova kojim se oznaava jedna fonema.

19

jeziku do 1918. godine (kada je izvrena reforma pravopisa) dananji homografi16 i homofoni17 [mir], koji znae svet i mir beleeni su razliito i tako se i u pravopisu ogledala razlika u znaenju: <i> svet i < > mir. A pre nego to je Vuk Karadi izvrio reformu jezika, pisma i pravopisa, ovakav pravopisni princip nekad su koristili i pojedini nai pisci. Tako kod Sterije nalazimo na primere <> [udi], to predstavlja Npl. imenice ljudi, dok je ista re u Gpl. beleena kao <> [u'di]. Istorijski pravopisni princip odraava nekadanji izgovor, a ne aktuelno stanje u jeziku. Ovaj princip, u jezicima u kojima se primenjuje (npr. u engleskom i francuskom), ima i dobrih strana. Olakava pristup starijim tampanim i rukopisnim delima koja na sluh vie ne bi bilo lako razumeti. U romanskim zemljama olakava i uenje latinskog jezika. Ovaj prosede teak je i potrebno je mnogo truda da bi se usvojio. Kao i ideografski, i istorijski pravopisni princip predstavlja takozvani pravopis za oko, a ne pravopis za uho i odnos govorenja (itanja) i pisanja nije nimalo transparentan. to se srpskog jezika tie, istorijski pravopisni princip imao dugu tradiciju (tako je nekad pisano, na primer, <> i <> (Vsg.), iako su na ekavskim prostorima ovi primeri izgovarani kao [svetlo] i [cvete]). Morfo(fo)nolokim pravopisom obeleava se fonemski sastav pojedinanih morfema18, a ne rei (npr. u ruskom i slovenakom). Ovaj prosede predstavlja jedan od dva (drugi je fonoloki) lingvistiki povoljna principa. U pravopisima onih jezika koji ih primenjuju najee se ostvaruje kombinacija ta dva principa. Tu je odnos govorenja (itanja) i pisanja transparentan. Fonolokim prosedeom obeleava se fonemski sastav rei. Kod primene ovog pravopisnog principa odnos grafema i fonema u pojedinanim reima zastupljen je u proporciji 1 : 1, to se gotovo idealno ostvaruje kad je i pismo fonoloko to se, uz obrazloenje manjeg broja izuzetaka, moe rei za pravopis dananjeg standardnog srpskog jezika. U naoj gramatikoj i filolokoj tradiciji i terminologiji istorijsko, ideografsko, ali i morfonoloko naelo, tj. sva tri nefonoloka pravopisa, nazivaju se etimolokim iako u istoriji oveanstva nikada nije bilo etimolokog pravopisa niti bi uopte bilo mogue sazdati pravopis na etimolokom principu. Etimoloki19 se mogu izvoditi oblici rei u istorijskom prouavanju jezika i tada je to pisanje odlika naunog prosedea. U ruskoj, ali i u terminolokoj tradiciji drugih

Homografi = dve ili vie rei koje se isto piu, a razliito znae. Homofoni = dve ili vie rei koje identino glase, a razlikuju se u znaenju. 18 Morfema = najmanja jezika jedinica koja ima znaenje, tj. to je najmanja znaenjska segmenta jedinica jezika. Moe biti slobodna (slobodna morfema, kao npr. re) ili vezana (vezana morfema), kao npr. padeni nastavci, ili nastavci za lica, ili sufiksi, prefiksi, i sl. 19 Etimoloki = koji se tie etimologije. Etimologija (u lingvistici) oznaava prouavanje izvornih oblika istorije rei, promena u njihovoj formi i znaenju.
17

16

20

slovenskih jezika, sree se i naziv tradicionalan pravopis za ono to se ovde naziva istorijskim. Ovo terminoloko reenje je neprecizno jer i ostali pravopisi imaju dugogodinju tradiciju primene. Ideografski prosede naziva se jo i pravopis fonoloko-grafike analogije ili gramatiki. Za morfonoloki uobiajen je naziv morfoloki, dok se fonoloki prosede esto zove fonetskim pravopisom. To je, takoe, neadekvatan termin jer se fonetski princip moe primeniti samo u fonetskoj transkripciji i on, kao i tzv. etimoloki pravopis, spada u naunu upotrebu beleenja jezikih znakova od strane jezikih strunjaka (etimologa i fonetiara). U stvari, postoji samo jedan pravopis u istoriji oveanstva kojem bismo mogli priznati taj, fonetski princip. To je sanskrtski pravopis, ali i on je formiran tek kada je sanskrt20 bio ve mrtav jezik. Nigde u svetu nema primene fonetskog pravopisa u svakodnevnoj pravopisnoj praksi jer je tim pravopisom nemogue pisati poto je govor neponovljiv dogaaj, a fonetski princip podrazumeva striktno beleenje svih fonetskih injenica koje se u govoru ostvaruju. To se, npr. sree u renicima, npr. engleskog jezika ili nekog drugog, u kojem nema vrstih i sigurnih pravila za izgovor rei, gde slui kao uputstvo kako treba itati i izgovarati odreene rei i stavljeno je, obino, u etvrtaste: [ ] zagrade iza pisane forme. Idiomu sa transparentnom gramatikom, tj. morfolokom strukturom, kakav je srpski, odnosno srpsko-hrvatski jezik, najvie odgovara upravo fonoloki prosede, a netransparentnim sistemima bolje odgovara morfonoloki. Razne kombinacije (istorijskog, ideografskog, morfonolokog i fonolokog) odgovaraju onim jezicima koji nisu izrazito ni jedno ni drugo. Na primer, ruski jezik ima izrazito netransparentnu morfonoloku strukturu i njemu odgovara morfonoloki pravopis. To se moe videti na primeru istog opteslovenskog korena (zajednikog i ruskom i srpskom jeziku) odnosno kako se ta korenska morfema ostvaruje u ruskom, a kako u srpskom jeziku, i kako se to realizuje u pravopisima. Paralelno e biti date forme ruskog i srpskog jezika opteslovenske lekseme /voda/ ija se korenska morfema /vod/ u ruskom jeziku odnosno u srpskom jeziku ostvaruje se u sledeim izrazima (alomorfima) u zavisnosti od oblika ili rei u kojoj se javlja. Ortografski lik rei dat je u <uglastim>, a alomorfi morfeme /vod/ u [etvrtastim] zagradama:

Sanskrt = klasini jezik indijske civilizacije; smatra se pretkom savremenih indijskih jezika. Nastao je iz nepoznatnog indijskog dijalekta veoma bliskog vedskom jeziku (jeziku Veda najstarijih svetih spisa Indusa, zbirke himni, molitvi, obrednih pesama, filozofije i dr.) i oko 4. veka p.n.e. postao je knjievni jezik i jezik obrazovanih kasta u Indiji.

20

21

ruski Asg. Gpl. Nsg. D/Lsg. Nsg. Nsg. <> <> <> <> <> : [vd-u] : [vt] : [vad-] : [vad-] : [v\d-ans]

srpski ~ [vod-u] ~ [vd-()] ~ [vd-a] ~ [vd-i] ~ [vod-noa] ~ [vod- k]

i <> : [v\d- nj]

Dok u srpskom (i hrvatskom) jeziku u ovoj morfemi stoji uvek isti niz fonema /v o d/, uz prozodijske alternacije koje inae ne beleimo, u ruskom ne alternira jedino prva fonema /v/. Dok ona ostaje nepromenjena, druga se javlja kao [o] ili kao [a] ili [\], trea je [d] ili [t] ili (meko) [d], a u jeziku je mogu i izraz (meko) [t], sve u raznim kombinacijama koje ovde nisu iscrpljene. Iz navedenih primera moe se videti zato srpski (i hrvatski) jezik mogu sebi dopustiti privilegiju fonolokog pravopisa u kojem se registruje fonemski sastav rei. U ruskom jeziku, u kojem je alomorfna realizacija morfema uslovljena i pozicijom akcenta, to proizvodi vokalske redukcije prvog i drugog stepena, primena takvog prosedea znatno bi oteala funkcionisanje pravopisne norme, ali i samo usvajanje pravopisa. Fonoloki pravopis, meutim, moe oteati usvajanje pravopisa stranih jezika jer se oslanja samo na uho i zanemaruje vizuelni izgled rei. Kao to je ve reeno, esto se ne pravi pojmovno-terminoloka razlika izmeu grafije (pisma) i ortografije (pravopisa). Da bismo tu razliku jasnije predstavili, u etvorougaoniku je dat primer grafijskih i pravopisnih mogunosti pisanja prideva /teko/:

22

Ortografija Morfonoloka Nefonoloka Fonoloka

1. tezhko

2. teshko

Grafija

Fonoloka

3. teko

4. teko

Grafija je fonoloka u primerima pod brojevima 3 i 4 (tj. trea fonema u ovoj rei ima svoj odreeni znak), a nije fonoloka u primerima pod brojevima 1 i 2 (tj. grafeme <z, s i h> imaju i druge funkcije izvan ovih digrafa <zh, sh>, a to je da obelee foneme /s, z, h/. Meutim, ortografija u primerima pod brojevima 1 i 3 nije fonoloka ve morfonoloka, jer se njome oznaava fonemski sastav (korenske) morfeme /te/, a ne fonemski sastav rei /teko/, ali ortografija u primeru pod 2 jednako je fonoloka kao i ona u primeru pod 4, jer oznaava konkretnu fonemu u rei, fonemu //. U tom primeru pod 2 fonema // obeleena je digrafom poto grafija nije ustrojena na fonolokom principu jedna fonema jedan znak, to jeste sluaj sa primerom pod 4. Poseban deo ortografije ine pravila upotrebe velikog slova, spojenog ili odvojenog pisanja rei, prenoenja delova rei iz jednog reda u drugi, to podrazumeva pravila podele rei na kraju reda, pisanje skraenica, i sl. Pravila upotrebe velikog slova specifina su za svaki jezik. Na primer, prema nemakom pravopisu velikim slovom piu se sve imenice, a u srpskom u osnovi upotrebe velikog slova lei razgranienje vlastitih i zajednikih imenica. Velikim slovom, u savremenom srpskom pravopisu, pie se, npr. i poetak reenice posle take, upitnika ili uzvinika, poetak strofe ili stiha ili neke skraenice. Principi upotrebe velikog slova razliiti su od jezika do jezika. Sintaksiki princip primenjen je pri ralanjavanju teksta. Pri podeli na vlastite i zajednike imenice primenjen je semantiki princip, pri podeli skraenica sistem abrevijacije (skraivanja). Pravila o spojenom i odvojenom pisanju i pisanje rei sa crticom zasniva se na leksikosemantikom principu (vannastavne aktivnosti ~ van svake sumnje) i leksiko-morfolokom principu (palo mi je na pamet ~ uiti napamet). Izdvaja se i derivaciono-gramatiki (tvorbeno-

23

gramatiki) princip koji se primenjuje u pisanju sloenih prideva i imenica i sl. Neka ortografska pravila opiru se posebnim principima. U osnovi pravila prenoenja delova rei iz jednog reda u drugi mogue je primeniti fonetski princip (prenos po slogovima) i/ili morfemski, koji registruje morfemsku strukturu sloga. Pisanje skraenica predstavlja princip koji je specifian za svaki jezik, a posebnu oblast pravopisa ini i pisanje pozajmljenica. Tu se primenjuje vie naina njihovog pravopisnog oblikovanja: transkripcija21 i transliteracija22. Transkripcija predstavlja sredstvo prenoenja glasovnih karakteristika govora u pisani oblik. U zavisnosti od toga koje se jedinice glasa transkribuju, moe se govoriti o segmentnoj, kada se transkribuju glasovi ili foneme, i suprasegmentnoj ili intonacijskoj transkripciji. Tako bismo oblik iz hebrejskog < > u srpskom transliterovali kao <Sarah>, a transkribovali kao [sa'ra]. Naravno, u srpskom je jeziku pisanje ovog imena uobiajeno u obliku koji odraava njegovu glasovnu realizaciju, tj. kao <Sara>, to nije sluaj, na primer, u engleskom jeziku (<Sarah>, [sr]). S take gledita koja se svojstva glasovnih jedinica transkripcijom obeleavaju, ona moe biti fonetska ili fonemska (ili sistematska), a s obzirom na nain kako se karakteristike glasovnih jedinica predstavljaju razlikujemo analitinu i sintetinu transkripciju. Ortografski <strah> Ortografski <strah ga je> Fonemska transkripcija /strah/ Fonemska transkripcija /strah ga je/ ira fonetska transkripcija [strah] ira fonetska transkripcija [stra=ga=ie] Ua fonetska transkripcija [strah] Ua fonetska transkripcija [stra=ga=ie] Ua fonetska transkripcija [strah] Ua fonetska transkripcija [stra=ga=ie]

U prvoj tabeli re strah predstavljena je na vie naina. Na prvi pogled izgleda da izmeu zapisa u prve tri kolone nema razlike: pravopisni princip je takav da beleimo foneme koje se nalaze u sastavu rei, to je uinjeno i u drugoj koloni, a, ini se, i u treoj budui da su sve foneme ostvarene preko glasova koji su njihova tipina realizacija. Ipak, razlika je sutinska: a) u prvoj koloni predstavljene su grafeme (minimalne distinktivne jedinice pisanog vida jezika); za ovakav vid zapisa potrebno je da znamo grafijski sistem i ortografski princip jezika na kom piemo;
21 22

Transkripcija (lat. transcriptio) = prepisivanje. Transliteracija (lat.) = bukvalno prenoenje slovo po slovo s jednog pisma na drugo.

24

b) u drugoj koloni predstavljene su foneme (apstraktne jezike jedinice); za ovakav vid zapisa potrebno je da znamo da li su akustiko-artikulacione jedinice koje smo zapazili ujedno i minimalne funkcionalne jedinice u fonolokom sistemu jezika kom pripadaju; c) u treoj koloni predstavljeni su glasovi (govorne jedinice, tj. konkretne realizacije fonema); za ovakav vid zapisa potrebno je dobro uho i poznavanje simbola fonetske transkripcije; d) u etvrtoj i petoj koloni zapis fonetske realizacije jo je precizniji budui da su naznaena i suprasegmentna obeleja (u etvrtoj koloni dugosilazni akcenat predstavljen je znakom koji ima dugu tradiciju u srbistici, u petoj koloni ovaj je akcenat predstavljen na drugaiji nain, korienjem znakova Meunarodnog fonetskog alfabeta (MFA, eng. IPA)). O kom tipu zapisa se radi oznaeno je tipom zagrada izmeu kojih su upisani simboli. Ortografski predstavljena re podlee svim pravopisnim pravilima vaeim u datom jeziku, to ne vai za simbole kojima se koristimo pri fonetskoj i fonemskoj transkripciji (ne koriste se mala i velika slova). Razlika izmeu ovih vidova zapisa jo je uoljivija u drugoj tabeli. U primeru iz druge tabele foneme /h/ i /j/ u glasovnom su nizu ostvarene preko svojih alofona [] i [i], to je i registrovano pri fonetskoj transkripciji. U ortografskoj praksi pod transkripcijom se podrazumeva pisanje stranih rei sredstvima nacionalnog alfabeta pri kojem se registruje izgovor tih rei, a ne njihov originalni pravopisni lik. U transkripciji se, za razliku od transliteracije, mora ogledati to kako se grafeme i grafemske kombinacije izgovaraju u svakom konkretnom sluaju. Transliteracija, meutim, predstavlja prenoenje grafemskog sastava (strane) rei s pisma stranog jezika na pismo nacionalnog jezika. To je slovno prenoenje rei pisanih jednim grafijskim sistemom sredstvima drugog grafijskog sistema. Poto se zasniva na odreenom alfabetu (za koji se mora pretpostaviti da e se razlikovati od alfabeta sa kojeg se transliteracija vri), transliteracija doputa uslovnu upotrebu slova, uvoenje dopunskih i dijakritikih znakova23. Pravopis ima poseban znaaj u svakom drutvu jer se tie celog drutva i obino je predmet stalnog interesovanja i brige jezikih strunjaka i asocijacija koje se brinu o pitanjima jezika, pismenosti i kulture. Potovanje i poznavanje ortografskih pravila u svakom modernom drutvu, a to deca poinju da ue od prvog razreda osnovne kole, ogledalo je stepena obrazovanosti, kulture i pismenosti lanova svakog drutva i drutva u celini. I sredstva masovne komunikacije transmitori su te pismenosti i zato novinari moraju biti dobri poznavaoci, kako jezika na kojem komuniciraju, tako i pravopisa i pravopisnih pravila koja vladaju u tom jeziku.

23

Dijakritiki znak = znak koji se stavlja iznad, ispod ili preko slova.

25

Svaki standardni jezik zato ima i pravopisne prirunike i/ili renike u kojima se uvek moe proveriti ispravnost i otkloniti nesigurnost u pisanju. Vebanja 1. Pravopis: (a) treba da prati promene u jeziku, (b) ne treba da prati promene u jeziku? Objasnite zato. 2. ta je osnovna jedinica pisma? 3. Disciplina koja se bavi sistemima pisma naziva se: (a) grafema, (b) ortografija (c) grafematika. 4. Kakvo moe biti alfabetsko pismo? 5. Da li su naa pisma, irilica i latinica, fonoloka? Objasnite zato. 6. ta je transkripcija, a ta transliteracija? 7. Koja je razlika izmeu piktograma i ideograma? 8. Po emu se razlikuju pravopis za oko i pravopis za uho? 9. Kojim su tipom pravopisa napisane sledee rei? <odstraniti> <otpasti> <odetati> <podsei> <ljudski> <otkinuti> <odtampati> <odseliti se> <jedanput> <stambeni> <sudstvo> <predsednik> pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________ pravopis: __________________

10. Podvucite rei koje su napisane prema morfonolokim pravopisnim principima: <potpaliti>, <pretpostaviti>, <odsek>, <nadstrenica>, <natkriliti>, <predstavnik>, <gradski>, <crvenperka>, <podstaknuti>.

26

GLAVA II ORTOEPSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA

1. UVOD U FONOLOGIJU Fonologija je, prema optoj definiciji, lingvistika disciplina koja se bavi glasovima jezika. Preciznije definisano, fonologija je nauka o funkcionisanju glasova u strukturi jezika. Ona prouava funkciju, ponaanje i organizaciju glasova kao jezikih jedinica, nain kako se glasovi meusobno ustrojavaju, nain kako se upotrebljavaju u reima i promene kojima podleu, za razliku od fonetike koja prouava glasove kao fizike fenomene i kao fizioloka, anatomska, neuroloka i psiholoka svojstva ljudskih bia koji te fenomene i proizvode. Prema tome, fonoloka prouavanja pripadaju domenu lingvistike, dok se fonetika u mnogim takama dodiruje sa neurofiziologijom, perceptivnom psihologijom, akustikom, itd. Poto fonetika prouava govorne procese, ukljuujui anatomiju, neurologiju i patologiju govora, artikulaciju, klasifikaciju i percepciju glasova, mnogi joj ne priznaju status lingvistike discipline. Postoji, meutim, veliki stepen preklapanja sadraja izmeu fonologije i fonetike. Granica meu njima teko se povlai i postoji dosta kontroverzi meu lingvistima gde bi ta granica trebalo da se postavi. Uprkos razlika jasno je da se obe ove discipline u velikoj meri oslanjaju jedna na drugu poto fonoloka analiza mora biti zasnovana na fonetskim injenicama, a fonetska istraivanja moraju biti usmerena prema onim sposobnostima ovekovog govornog aparata koje slue posebno jeziku. Prouavanje glasova, dakle, dele dve posebne ali srodne discipline: fonetika i fonologija. Oba termina dolaze od grke rei koja znai glas. Fonetika je ista nauka i moe se baviti prouavanjima nevezano za neki odreeni jezik, a u njenoj je osnovi prouavanje fizikih vidova govora. To znai da prouava akustike osnove govora (najtenje povezane sa percepcijom govora) i fizioloke osnove govora (najtenje povezane sa produkcijom govora). Ona, meutim, ima mnogo praktinih primena, npr. u fonetskoj transkripciji, uenju (stranih) jezika, govornoj terapiji, i sl. Lingvistiki aspekt fonetike, tj. prouavanje glasovnog sistema nekog odreenog jezika deo je fonologije. Fonologiju zanima ustrojstvo glasova u ljudskim jezicima. To znai da e fonologe interesovati svi oni vidovi proizvodnje glasova i njihove percepcije koje odrastao govornik moe kontrolisati (mada nesvesno) kako bi postigao odreeni jeziki efekat. To takoe znai da fonologe zanimaju oni aspekti obrazaca glasovnog sistema koje dete mora da naui (ili odrastao ovek) usvajajui neki jezik. Prema tome, fonologija se bavi neim to pripada domenu

27

psiholokog, mentalnog, ili kako se to u savremenoj terminologiji sada definie, neim to pripada domenu kognitivnog.

2. VRSTE FONETIKE Fonologiju ne zanimaju vidovi produkcije ili percepcije koji su isto rezultat fizikih svojstava sistema. To je domen fonetike. Fonetsko prouavanje moe biti podeljeno na tri glavne grane: (a) akustiku fonetiku prouava fiziko svojstvo glasova kao to su frekvencija ili amplituda24, (b) artikulacionu fonetiku prouava pokretanje delova govornog aparata pri artikulaciji govora, i (c) auditivnu fonetiku prouava percepciju glasova, njihovo primanje posredstvom uha, slunog nerva i mozga. Laboratorijska, eksperimentalna ili instrumentalna fonetika opti je naziv za fonetska prouavanja koja se slue mehanikim ili elektronskim aparatima. Akustika ili fizika fonetika prouava fizike osobine glasa kao zvuka, osobine tipa: visina, jaina, trajanje zvuka. Prema tim osobinama stoje i fizike zakonitosti koje se tiu zvuka: visinu uslovljava frekvencija, jainu zvuka uslovljava amplituda treptaja, tj. veliina amplitude; trajanje zvuka uslovljeno je trajanjem treperenja zvunih tela. S obzirom na te osobine, akustika fonetika izvodi sledeu klasifikaciju glasova. Ona glasove razvrstava na vokale i konsonante tvrdei za prve da su tonovi, a za druge da su umovi, jer kod vokala (V25) ne postoji fizika prepreka protoku fonacione struje26 kroz artikulacioni aparat, dok kod drugih (konsonanata C27) postoji takva prepreka i ona menja fizike osobine glasa. Kad ova fonetika razvrstava konsonante, razvrstava ih na zvune, bezvune i na sonante. Zvuk je oblik talasnog kretanja koje moe da registruje oveje uho. Akustiku fonetiku ne zanimaju svi zvukovi, ve samo oni koji su proizvedeni pokretima govornih organa i koji imaju odreenu funkciju u komunikaciji. Glasne ice koje vibriraju izazivaju pokretanje estica vazduha koje se nalaze u njihovoj okolini. Te estice izazivaju nove pokrete susednih estica i proces se prenosi dalje sve dok ima energije. Broj vibracija u jedinici vremena predstavlja frekvenciju zvunog talasa ((f), izraava se u hercima [Hz]). Ljudsko uho registruje talase uestalosti od 16 Hz do 20000 Hz (talasi niih uestalosti predstavljaju infrazvuk, a veih ultrazvuk). Kada su u pitanju govorni zvukovi, njihova frekvencija, u stvari, predstavlja broj ciklusa (otvaranja i zatvaranja) glasnica u jedinici
24 25

Amplituda = raspon izmeu najniei najvie take fonacionog talasa. V = internacionalni simbol za vokale (samoglasnike). 26 Fonaciona struja = vazduna struja iz disajnog trakta iskoriena u produkciji glasova i govora. 27 C = internacionalni simbol za konsonante (suglasnike).

28

vremena. Vreme potrebno za jednu oscilaciju jeste period vibracije (T). Frekvencija osnovnog tona zdravog glasa odraslog mukarca iznosi od oko 110 Hz do 150 Hz, a zdravog glasa odrasle ene od oko 220 Hz do 250 Hz. Subjektivni psihiki oseaj frekvencije (koja je objektivna, fizika veliina) jeste visina tona. Veu frekvenciju doivljavamo kao vii ton. Najdalji odmak estice koja vibrira od ravnotenog poloaja predstavlja amplitudu. to je vea amplituda, vei je intenzitet zvuka ((I) pojam koji ukazuje na optu snagu zvuka i predstavlja koliinu energije koja proe kroz odreeni popreni presek u jedinici vremena, izraava se u decibelim [dB]). Intenzitet je fiziki parametar koji odgovara subjektivnoj percepciji glasnoe. Sve promene frekvencije i intenziteta deavaju se u vremenu (t), koje se meri u sekundama [s]. U prirodi se retko uju isti tonovi, koji imaju idealno pravilan talasni oblik. isti tonovi imaju jednake periode vibracija i, samim tim, stalnu frekvenciju, dok umovi imaju nejednake, nepredvidljive periode, pa im se i frekvencija stalno menja. Aktivatori glasa (donji disajni putevi, odreene miine i kotane strukture) za potrebe fonacije obezbeuju kontrolisanu ekspiratornu (izdisajnu) struju, za koju kaemo da je egresivna i uz pomo koje obrazujemo glasove poznate svim jezicima sveta (pri emu u nekim jezicima postoje i drugi naini oblikovanja glasova). Naravno, do fonacije moe doi i kad vazduh ulazi u plua (ingresivni vazduh), to primenjujemo kada govorimo kroz smeh ili pla, ili kada realizujemo uzvike uenja, straha i sl. Glas nastao ingresivnim vazduhom slabog je kvaliteta; takav nain fonacije zamara govornika (kao i sluaoce) i nikad se ne upotrebljava konstantno. Ni u jednom jeziku sveta ovakav nain oblikovanja glasova nije uobiajen, tj. prirodan. Glasovi mogu biti realizovani i pomou velarnog vazdunog mehanizma, tj. tako to grkljan ili jezik, a ne samo plua, pokrenu vazdunu struju. Glasovi nastali samo pokretima jezika jesu klikovi. Oni su realizacije fonema u nekim afrikim jezicima, dok su u standardnom srpskom, kao i u veini drugih jezika, oni zapravo ekstralingvistiki signali (zvuk neodobravanja coktanje, zvuk koji proizvodimo usnama kada aljemo poljubac, zvuk kojim se teraju konji i sl.) Artikulaciona (fizioloka) fonetika prouava na koji se nain angauje govorni aparat prilikom artikulisanja, kao i poloaj i pokrete pojedinih delova govornog aparata tokom izvoenja glasova. Naziva se jo i motorikom fonetikom. Govorni ili artikulacioni aparat oveka ine: aparat za disanje (plua, dijafragma, bronhije i dunik); grkljan (larynx: larinks), glasne ice (glasnice), drelo (pharynx: farinks), usna i nosna upljina (rezonatori). U usnoj upljini to su: nepca (prednje ili tvrdo nepce palatum durum, i zadnje ili meko nepce palatum velum), resica (uvula), zubi (dentes), alveole (nadzubni deo,

29

unutranja strana desni gornjih zuba), usne (labiae) i, naravno, jezik (vrh jezika apex; strana jezika laterus; lea jezika dorsum; koren jezika radix). Vazduni kanal iznad larinksa, iji oblik najvie utie na kvalitet glasova, naziva se glasovni trakt. Glasovni trakt moe se podeliti na nosni (nazalni) put kojim struja prolazi kroz nos (nasus), iznad mekog nepca, i usni (oralni) trakt, koji ini usna upljina (rezonator) i oblast farinksa. Termin glasovni trakt ima i ire znaenje kada se upotrebljava kao sinonim za glasovne, govorne organe, obuhvatajui i disajne organe. DELOVI GOVORNIH ORGANA
1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. gornja i donja usna gornji i donji zubi desni (alveole) pretpalatum prednje nepce (palatum durum) palatum zadnje nepce (palatum velum) resica (uvula) vrh jezika (apex) lea jezika (dorsum) koren jezika (radix) glasne ice usna upljina nosna duplja drelo (farinks, pharynx) grkljan (larynx

PRESEK GOVORNIH ORGANA

Artikulaciona fonetika razvrstava glasove: (a) prema pokretima i poloaju pojedinih (pokretnih) delova govornog aparata na praskave (plozive), strujne (frikative), slivene (afrikate), sonante (glasnike) i vokale (samoglasnike) zbog naina na koji se ovi glasovi proizvode, a to znai, npr. da se kod produkcije praskavih glasova u govornom aparatu formira potpuna prepreka fonacionoj struji i da se ta prepreka naglo otklanja, i sl.; (b) prema mestu formiranja prepreke (lokalizaciji) ova fonetika razvrstava konsonante na usnene (labijalne), zubne (dentalne), nadzubne (alveolarne) i nepane odnosno prednjonepane (palatalne) i zadnjonepane (velarne).

30

Mogu se izvesti i neka druga razvrstavanja. Kod razvrstavanja vokala ova fonetika ih deli na labijalizovane i nelabijalizovane, visoke i niske, prednje i neprednje, i sl. Eksperimentalna fonetika roena je u XIX ali svoj procvat doivela je u XX veku zahvaljujui razvitku prirodnih i tehnikih nauka (pre svega fizike i elektronike). Odlikuje se primenom tehnikih pomagala i sredstava u ispitivanju akustikih i artikulacionih osobina glasova. Svoje mesto u eksperimentalnoj fonetici nala je danas, naravno, i kompjuterska nauka. Ovakav interdisiplinarni pristup prouavanju glasova vaan je i zbog toga to ovekova mo opaanja, pre svega njegovo ulo sluha ima ograniene domaaje te mnoge, pre svega fizike, osobine glasa bez pomoi navedenih nauka nikad ne bismo otkrili. Upravo zahvaljujui takvoj primeni nauke, fonologija je u drugoj polovini XX stolea uspela da razvije razliite teorije i objasni mnoge karakteristike jezika i njegovog funkcionisanja, detaljno opie i objasni njegove segmente i primeni svoja saznanja u mnogim oblastima ljudskog ivota. U eksperimentalnoj (laboratorijskoj ili instrumentalnoj) fonetici jo od XIX veka upotrebljavaju se razliita pomagala i tehnike kako bi se to bolje objasnio fenomen glasa. Najstarija je palatografija prouavanje artikulacije posmatranjem ili fotografisanjem fiziolokog kontakta jezika i palatuma tokom proizvodnje glasa ili direktno, stavljanjem u usta palatografa (vetakog nepca) pomou kojeg se dobija palatogram, otisak jezika na (vetakom) palatumu. Palatogram (ili glosogram) moe biti i crte ili fotografija take kontakta jezika i nepca za vreme artikulacije. I rendgen aparat upotrebljava(o) se da bi se utvrdio poloaj pojedinih delova govornog aparata pri artikulaciji nekog glasa. Akustike karakteristike govora nekada su bile grafiki predstavljane sada ve zastarelom mainom koja se zvala kimograf. On je registrovao pokrete pojedinih govornih organa, trajanje artikulacije i uloenu bioloku energiju za proizvodnju glasa. Osnovni instrument za prouavanje akustikih karakteristika glasa jeste spektrograf. Pomou njega snima se glas pri emu se na hartiji za snimanje ogledaju promene u trajanju, intenzitetu i frekvenciji zvunog talasa na osi vremena (horizontalna osa predstavlja vreme, vertikalna frekvenciju, a intenzitet ili amplitude grafiki su prikazane crnim linijama). Tako snimljena slika glasa naziva se spektrogram (ili sonogram). Za sintetizovanje glasa i govora konstruisani su ureaji, sintetizeri, ali danas u tome prednjae kompjuterski programi koji imaju primenu i u pomaganju slepima da se slue kompjuterom. Takav jedan program, koji kompjuterski transformie pisanu poruku u govornu, nainio je tim prof. Vlade Delia sa Fakulteta tehnikih nauka Univerziteta u Novom Sadu, to omoguuje slepim i slabovidim osobama da se slue kompjuterom. Eksperimentalna fonetika ima posebno mesto i u pedagogiji, u nastavi stranih jezika, medicini, logopediji, i sl.

31

Vebanja 1. ta prouava fonologija, a ta fonetika? 2. Prema koja dva kriterija glasove razvrstava artikulaciona fonetika? 3. ta je spektrogram? 4. Od ega zavisi visina tona? 5. ta su klikovi?

3. FUNKCIONALNA FONETIKA FONOLOGIJA Fonologiju interesuje funkcija glasova u procesu sporazumevanja i zato se za nju u lingvistikoj praksi sree i naziv funkcionalna fonetika. Ona prouava glasove jednog odreenog jezika i njihovu funkciju u glasovnom sistemu tog jezika ili jezika uopte. Moderna nauka o glasovima poinje zapravo sa konceptom foneme, do kojeg su doli Nikolaj Sergejevi Trubeckoj i Roman Jakobson, osnivai Prake lingvistike kole tridesetih godina XX stolea. Glas po sebi nema nikakvo znaenje. Glasovi u jezikoj komunikaciji dobijaju ulogu na planu razlikovanja znaenja. Fonologija posmatra glas u njegovoj funkciji, tj. kao fonemu. Fonema je upravo glas upotrebljen u funkciji sporazumevanja. Ona je jezika jedinica koja nema svoje autonomno znaenje, nego omoguuje razlikovanje leksikih i morfolokih znaenja. Zato se kae da je uloga foneme u jeziku distinktivna28, tj. ona ukazuje na razliku u znaenju. Prva znaajnija promena u fonologiji nastaje poetkom 50-ih godina XX veka sa teorijom distinktivnih obeleja, koja je uslovila odbacivanje mnogih pojmova tradicionalne fonologije. Zahvaljujui pre svega istraivanjima eksperimentalne fonetike, dolo se do saznanja da foneme nisu nuklearni elementi koji se ne mogu analizirati. Naprotiv, mada se fonema ne moe deliti na manje sukcesivne jedinice, ona se moe sagledati kao snop simultanih jedinica koje se nazivaju fonolokim obelejima. To su pojedinane osobine iji zbir ini fonemu. Ta obeleja, a ne foneme, najmanje su i najosnovnije jedinice fonoloke analize. I obeleja su, kao i foneme, teorijski konstrukt pre nego injenice. Na osnovu saznanja do kojih je dola teorija distinktivnih obeleja, fonema se preciznije definie kao skup artikulacionih i akustikih osobina glasa bitnih za proces sporazumevanja. One osobine foneme, tj. glasa, koje su bitne za proces sporazumevanja zovemo distinktivnim obelejima fonema. Prema tome, distinktivna obeleja su ona fonoloka obeleja glasa (foneme) po kojoj se jedna/data fonema razlikuje od druge, odnosno po kojima data fonema stoji u fonolokoj opoziciji prema nekoj drugoj fonemi.
28

Distinkcija (lat.) = razlikovanje, razlika. Distinktivan = razlikovan, koji se razlikuje.

32

Prvi i najznaajniji teoretiari distinktivnih obeleja bili su R. Jakobson i N. Trubeckoj. Prema Jakobsonu foneme se u jeziku, upravo na osnovu svojih distinktivnih obeleja, svrstavaju u parove po principu binarnosti i tako stupaju u opozicije koje su binarne29 i u kojima se jedan lan takve opozicije odlikuje prisustvom nekog/odreenog DO30, a drugi lan odsustvom tog obeleja. Binarna obeleja su glavni organizacioni princip fonoloke teorije distinktivnih (razlikovnih) obeleja, gde se opozicija konvencionalno oznaava znacima [+] i [] u etvrtastim zagradama, npr. fonema /b/ [+ zvunost] ~ /p/ [ zvunost], i sl. Jakobson je dao i spisak DO za koje je smatrao da su univerzalna u jezicima sveta definiui tako univerzalni skup od svega 12 (za razliku od Trubeckog koji je izdvojio ak 40) obeleja na osnovu kombinacije akustikih i artikulacionih osobina glasova. U tom spisku su: vokalnost ~ nevokalnost; konsonantnost ~ nekonsonantnost; kompaktnost ~ difuznost; napetost ~ nenapetost; zvunost ~ bezvunost; nazalnost ~ oralnost; prekidnost ~ neprekidnost; stridentnost ~ blagost; glotalizovanost ~ neglotalizovanost ili pregradnost ~ nepregradnost; gravisnost ~ akutnost; labijalizovanost ili bemolnost ~ nelabijalizovanost; povienost ili dijeznost ~ nepovienost ili nedijeznost. Foneme, naravno, nisu jednake u svim jezicima niti su ista DO bitna za sve jezike. Fonoloku ulogu na planu razlikovanja znaenja ne moraju imati samo glasovi, ve ih mogu dobiti i akcenti. Vebanja 1. ta je fonema? 2. Zato se kae da je uloga foneme u jeziku distinktivna? 3. Ko su bili tvorci koncepta foneme? 4. ta je to distinktivno obeleje foneme?

4. FONOLOKA ANALIZA Jezike jedinice koje prouava lingvistika imaju razliite vidove u zavisnosti od nivoa analize. Fonoloka analiza odvija se na dva nivoa. Na segmentnom nivou i na suprasegmentnom nivou. Segmentni nivo sadri (a) jedinice koje se definiu kao minimalne kontrastivne jedinice jezika foneme (fonemski nivo), i (b) jedinice izraza, realizacije u govoru alofone (nivo glasa). Do segmentnog nivoa dolazi se lingvistikom analizom ralanjavanja jezikog/govornog kontinuuma i upravo ta karakteristika (ljudskog) jezika
29 30

(da je ralanljiv) dala je oslonac

Binaran = dvojni, koji se sastoji od dve jedinice. DO = distinkitivno (razlikovno) obeleje.

33

lingvistici za tvrdnju da je ljudski jezik artikulisan31, za razliku od drugih tipova jezika (kao to su sistemi komunikacije meu nekim ivotinjama, vetaki jezik, i sl.) koji se smatraju neartikulisanim. Upravo artikulisanost jezika i omoguuje njegovu analizu. Suprasegmentna ravan sadri jedinice koje se proteu preko vie od jedne minimalne segmentne jedinice i njih ini akcenat ili intonacija. Dakle, kada govorimo o suprasegmentnim jedinicama govorimo o prozodiji sloga, odnosno rei ili o prozodiji reenice. Centralna jedinica segmentne analize na fonolokom nivou je fonema. I dok su se vremenom definicije foneme i fonoloke teorije menjale, pojam i termin foneme ostao je stabilan. Danas je opte prihvaena definicija da je fonema najmanja kontrastivna jezika jedinica i ona prua jednostavan i potpuno objektivan metod za ustanovljavanje fonema u nekom jeziku. To je test komutacije. Dva (alo)fona, tj. dva glasa smatraju se realizacijama razliitih fonema ako stvaraju fonoloku opoziciju, tj. ako se pojavljuju bar u jednom minimalnom paru. Minimalni par su, na primer, dve rei (/bora/ ~ /pora/) koje se razlikuju u znaenju kad im se promeni samo jedan glas, to potvruje da su /b/ i /p/ dve razliite foneme. Trubeckoj je dao tri definicije pojma foneme koje su bile veoma bitne za razvoj fonologije i razumevanje samog koncepta foneme: (a) ako se dva glasa istog jezika ne mogu meusobno zamenjivati u istom fonetskom kontekstu bez tete po znaenje ili promene u znaenju rei, onda su u pitanju realizacije dveju posebnih fonema (npr. /b/ i /p/ u /bora/ i /pora/; (b) ako se dva glasa mogu meusobno zamenjivati u svim poloajima bez tete po znaenje rei, onda su u pitanju fakultativne varijante iste foneme. Tu je, najee, re o pojavama individualnih razlika (varijanti) u izgovoru glasova (npr. uvularan, francuski, izgovor /r/ umesto standardnog srpskog apikalnog alveolarnog vibranta /r/ i takvi alofoni nazivaju se fakultativnim varijantama fonema); (c) ako u datom jeziku dva glasa, inae srodna po artikulaciono-akustikim osobinama, ne mogu stajati u istom fonetskom kontekstu, onda su u pitanju kombinatorike (pozicione) varijante iste foneme. To zapravo znai da su takve varijante iste foneme (tj. alofoni te foneme) u komplementarnoj distribuciji, koja se definie kao uzajamna iskljuivost srodnih glasova (alofona) u odreenom fonolokom okruenju. Na primer, u reima /sanke/ i /saonice/ velarni [] i alveolarni [n], alofoni foneme /n/, nalaze se u komplementarnoj distribuciji jer se ne mogu meusobno zamenjivati. Velarni izgovor foneme /n/ uslovljen je njenom pozicijom ispred velarnog suglasnika /k/ poto se u njenom izgovoru anticipira mesto artikulacije narednog, velarnog glasa. Sasvim je prirodno za govorni aparat da anticipira mesto artikulacije narednog glasa i tako smanji obim oralne gimnastike koja je potrebna da bi se izgovorila suglasnika sekvenca u rei /sanke/. Govorni aparat to ini na sledei nain: redukuje potrebu da se jezik pokree od poloaja blizu zuba za [n]
31

Articulus (lat.) = lanak, zglob. Artikulisan = uzglobljen.

34

do zadnjeg dela usta za glas [k] i pomera mesto artikulacije foneme /n/ sa alveola na velum. Zato izgovaramo [] umesto [n]. Artikulacioni efekat koji se ne moe kontrolisati, a koji na artikulaciju jednog glasa ima susedni glas naziva se koartikulacijom32. Meutim, iako je prouavanje koartikulacije veoma vano za potpuno razumevanje kako tano sistem produkcije govora funkcionie, upravo zbog toga to fenomene koartikulacije govornik ne moe kontrolisati, njih je praktino nemogue iskoristiti u jezikom sistemu. Jeziki sistem izgraen je na ideji opozicije, kontrasta i izborom odreenog glasa umesto nekog drugog moemo nainiti razliku u znaenju meu reima. Ipak, dok u srpskom jeziku, na primer, glasovi /k/ i /g/ funkcioniu kao distinktivne segmentne jedinice, foneme to vidimo i u primerima /kama/ i /gama/ ili /kuma/ i /guma/ u kojima, ako odaberemo kao prvi konsonant /k/ ili /g/, moemo razlikovati rei, to nije sluaj u svim jezicima. U nekim jezicima govornik moe imati slobodan izbor koji od ta dva glasa da upotrebi (ili /k/ ili /g/), a da se znaenje ne promeni. injenica da je razlika izmeu /k/ i /g/ znaajna (tj. signifikantna) za na jezik (kao i za mnoge druge jezike) jeste neto to se usvaja zajedno sa uenjem jezika (npr. u ranom detinjstvu). Kao i druge jedinice jezika, i foneme imaju dva naina postojanja u sistemu (i u tekstu) na paradigmatskoj33 i na sintagmatskoj34 osi pa se tako i razlikuje fonoloka paradigmatika i fonoloka sintagmatika. To znai da foneme u jezikom sistemu ostvaruju paradigmatske odnose35 i sintagmatske odnose36. Centralni pojam fonoloke paradigmatike jeste opozicija fonema, a fonoloke sintagmatike pozicija fonema u sastavu veih jezikih jedinica (morfema, rei i dr.). Fonologija kao nauka o funkcionisanju glasova u strukturi nekog jezika prouava pojave, katkad i zakonitosti u kontaktu dva ili vie sukcesivnih glasova to se tradicionalno smatra domenom discipline koja se u evropskoj lingvistikoj praksi naziva i kombinatorinom ili kontaktnom fonetikom. Ova disciplina ne prouava glasove izolovano ve upravo polazi od
32 Koartikulacija = simultano ili skoro simultano pojavljivanje vie od jednog obeleja artikulacije. Npr. re /um/ obino se izgovara s labijalizacijom jer se anticipira uticaj labijalnog vokala /u/. 33 Paradigma = spisak svih razliitih promenljivih oblika rei s deklinacijom odnosno s konjugacijom; skup svih gramatiki uslovljenih oblika izvedenih iz istog korena ili osnove. 34 Sintagma = termin u gramatikoj analizi oznaava element neke strukture koji sadri vie od jedne rei, a nema strukturu subjekt-predikat karakteristinu za klauze; opti termin za svaki niz jedinica koje zajedno tvore sloenu veu strukturu, tj. svaki niz rei koje imaju sintagmatske odnose kao to su preko brda, zeleno drvee 35 Paradigmatski odnosi = oznaavaju vertikalan odnos izmeu oblika koji mogu zauzeti isto mesto u strukturi; skup odnosa koje neka jezika jedinica ima sa drugim jedinicama istog nivoa u specifinom kontekstu. 36 Sintagmatski odnosi = jedan od osnovnih termina u lingvistici, oznaava sekvencijalne osobine govora, shvaenog kao niska konstituenata, obino u linearnom poretku; odnosi meu konstituentima u nekoj konstrukciji (sintagmi); horizontalni odnos izmeu jezikih elemenata koji formiraju linearne sekvence, npr. u reenici Doi brzo postoji sintagmatski odnos izmeu rei doi i brzo.

35

saznanja da jezik funkcionie tako to se glasovi u procesu komunikacije ulanavaju u jedinice veeg ili manjeg nivoa. Ona se bavi tzv. glasovnim promenama i glasovnim zakonima, odnosno alternacijama glasova u kontaktu. Te pojave koje se dogaaju u kontaktu meu glasovima u nizu mogu biti progresivne (perseverantne) i regresivne (anticipatorne). Progresivne (perseverantne ili ustrajavajue) promene meu glasovima deavaju se onda kada prvi glas u nizu uslovljava promenu glasa iza sebe (to se moe predstaviti sledeom formulom kao pravilom: [x y / z _ ]37. Kod regresivnih (anticipatornih) proces je obrnut drugi glas u nizu uslovljava promenu glasa ispred sebe ([x y /_ z]). Promene dolaze i kada kontakt meu glasovima nije neposredan. Takve promene se nazivaju daljinskim ili distantnim jednaenjima (asimilacijama) ili razjednaavanjima (disimilacijama). Glasovi ne dolaze u kontakt samo u okviru jedne rei ve i u susretu dveju rei, to izaziva takozvane sandhi38 promene. Tako, na primer, sintagma mlad pisac izgovara se [mlat pisac] poto je dolo do anticipiranja fonolokog obeleja [ zvunost] foneme /p/ kao to se to dogodilo i u rei [potpisati], samo to se u drugom sluaju ta anticipacija obeleja zvunosti foneme /p/ registruje i u pravopisu, a u prvom sluaju ne, jer se pravopisna pravila u ovakvim situacijama ograniavaju samo na pojedinane rei, a ne i na grupe rei u kontinuiranom govoru. Do raznih promena meu glasovima dolazi i iz razloga ekonomisanja fizikim naporom, energijom u toku procesa govorenja, jer ovek tei lakoj artikulaciji ako moe da je izvede. Vebanja 1. ta podrazumeva segmentni, a ta suprasegmentni nivo fonoloke analize? 2. ta je test komutacije? Navedite primer. 3. Da li se velarno [] i palatalno [n] u reima /anka/ i /an'a/39 nalaze u komplementarnoj ili u slobodnoj distribuciji? 4. ta prouava kontaktna fonetika? 5. Da li je u rei /iupan/ izvrena anticipatorna ili perseverantna alternacija?

37

U ovim formulama x predstavlja glas koji se zamenjuje sa y; predstavlja dvostranu relaciju koju treba itati kao zameni sa; z je glas koji uslovljava promenu, a _ je pozicija glasa o kojem je re (glasa x). 38 Sandhi = termin iz sanskrta i znai povezivanje, a oznaava glasovne promene izmeu susednih rei u povezanom govoru; tj. promenu izgovora unutar pojedine rei na granicama izmeu dveju morfema (= unutranji sandhi) ili na granicama dveju rei (= spoljanji sandhi). 39 /'/ = <>.

36

5. FONOLOKI SISTEM STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA 5.1. UVOD Fonoloki sistem standardnog srpskog jezika ima 30 fonema. Jedina konkretna manifestacija foneme jesu glasovi (fonovi, tj. alofoni). Glasovi su najprostiji elementi govora. Kao i svi ostali zvuci u prirodi, tako se i ljudski glasovi stvaraju ritmikim treperenjem vazdune struje koju u ovom sluaju nazivamo fonacionom strujom. Fonaciona struja u procesu govorenja prolazi kroz razliite zone od plua do usne i nosne duplje. Te zone, podrazumevajui tu i ulogu usana, predstavljaju govorni instrument, artikulacioni aparat koji je u stanju da stvara zvune talase i da ih modelira u posebne govorne jedinice. Akustika vrednost glasova zavisi od naina na koji se u konkretnom sluaju probija fonacioni talas kroz odreene zone govornog aparata. Poloaj jezika u ustima ima veoma vanu ulogu u artikulaciji glasova i on je krucijalan organ za produkciju glasa poto bez jezika ne bi bilo mogue govoriti. Uee usana takoe je bitan faktor za oblikovanje odreenih glasova. Usne mogu biti ili isturene i zaokrugljene, razvuene ili indiferentne. U artikulaciji nekih glasova znaajnu ulogu igra i nosna upljina poto se u nekim sluajevima fonaciona struja puta kroz nos i tada se izgovara nosni, nazalan glas. To se izvodi pomou sputanja mekog nepca (veluma) i resice (uvule), ime se zatvara put fonacionoj struji kroz usnu upljinu i ona se usmerava kroz nos. Kada fonaciona struja nije putena kroz nos glas je oralan. Prema tome, razliiti artikulacioni pokreti govornog aparata odreuju specifinu akustiku vrednost konkretnog glasa. Naravno, svi ti pokreti govornih organa izvode se nesvesno, ali proces govora jeste rezultat ovekove svesne aktivnosti. Usna duplja, isto kao i nosna (i dreona), naziva se rezonatorom40, poto se o njene svodove odbija fonacioni talas dobijajui svoj konaan akustiki oblik. Odbijajui se, razlamajui se, jedinstven fonacioni udar postaje kompleksna fonaciona jedinica. Pored jednog osnovnog jasno izdvojenog tona, koji se obino naziva osnovnim formantom, a koji mi uhom jedino i primamo, javljaju se i neki sporedni akustiki efekti koje mogu da registruju posebni instrumenti za fonetska ispitivanja i koji su obino nedostupni ljudskom uhu. Od ovakvih, sekundarnih, koji su nazvani gornjim tonovima, jer ostaju izvan naeg neposrednog saznajnog utiska, a koji nemaju veeg znaaja za fonetsko prouavanje jezika, zavisi konkretna boja jednog glasa, njegov tembr.

40

Rezonator = zvuna kutija;

37

Formant je termin akustike fonetike, oznaava opseg frekvencije koji se pokazuje na spektrogramu kao debela crna traka horizontalnog smera. Svi vokali imaju osnovni ton (F0) i bar dve trake frekvencije sa pojaanim intenzitetom glasa, tj. imaju dva formanta (F1, F2). Obeleja vokala sadrana su u vrednostima prva tri formanta, dok su za potpuno prepoznavanje vokala standardnog srpskog jezika, ali i velikog broja drugih jezika, dovoljne vrednosti prva dva formanta. to je prednji deo usne upljine zatvoreniji F1 ima niu vrednost (zato vokal [a] kao najotvoreniji vokal u srpskom jeziku ima najviu vrednost F1, a visoki vokali [i] i [u] najniu). Pomeranje jezika u pravcu napred-nazad korelira s vrednostima drugog formanta (prednji vokali [i] i [e] imaju vie vrednosti F2, dok zadnji vokali [o] i [u] imaju nie vrednosti F2). Kada vrednosti prvog i drugog formanta predstavimo grafiki, tako to F1 oznaimo na vertikalnoj, a F2 na horizontalnoj osi, s tim da se poetna vrednost nalazi u gornjem desnom uglu grafika dobiemo vokalski prostor jednog jezika. Meusobni poloaj vokala na ovom grafiku odgovara poloaju koji oni zauzimaju u tradicionalnom dijagramu vokalskog trougla. Prilikom opisivanja fizike strane glasa uzimaju se u obzir i artikulacioni i akustiki utisci. Poto se proces govorne komunikacije dogaa izmeu govornika i sagovornika, mora se obraati podjednaka panja i na artikulacione pokrete i na akustike utiske koje sagovornici moraju izvesti preko govornog i primiti preko svog slunog aparata. I tek paljivim izborom svih parametara artikulacije i njene akustike strane raa se jezik kao osnovno sredstvo komunikacije meu ljudima. Prepreke na koje nailazi fonacioni talas prolazei kroz odreene delove artikulacionog aparata i njegov zamah u svakom konkretnom sluaju znaajni su za formiranje glasa. Fonacioni talas ini niz ravnomernih ritminih vibracija, a od brzine, odnosno od broja treptaja fonacionog talasa u odreenom vremenskom razmaku (sekundi), proporcionalno zavisi visina glasa to je broj treptaja vei, glas je vii. Jaina glasa odreuje se veliinom treptaja, ili amplitudom fonacionog talasa. Glasovna problematika standardnog srpskog jezika obuhvata dva aspekta prouavanja: (1) fonetski prouavaju se artikulaciona i akustika svojstva glasa; i (2) fonoloki prouavaju se funkcionalna, tj. komunikativna i socijalna funkcija glasa kao foneme. Vebanja 1. ta je glas? 2. iji je glas vii glas bebe ili glas odraslog oveka? 3. U kojim sve poloajima mogu biti usne pri artikulaciji pojedinih glasova?

38

5.2. ARTIKULACIONE OSOBINE GLASOVA Videli smo da artikulaciona fonetika razvrstava sve glasove prema pokretu i poloaju pojedinih (pokretnih) delova govornog aparata na vokale, sonante, plozive, frikative i afrikate. Parametri za ovakvu klasifikaciju glasova zapravo su stepen strikture41 (suavanja), odnosno aperture42 (otvaranja) glasovnog trakta i nain na koji se to suavanje dogaa tokom produkcije odreenog glasa, to odreuje i hijerarhiju njihove sonornosti43. Skala strikture sastoji se od tri stepena: potpunog zatvaranja, konstrikcije44, tj. suavanja prolaza ili samo pribliavanja artikulatora45 (otvorene aproksimacije), to se deava kod izgovora svih vokala i nekih sonanata, koji se zato i zovu aproksimantima46. 5.2.1. Podela glasova prema prirodi strikture odnosno prema nainu tvorbe Prema tim kriterijima svi glasovi standardnog srpskog jezika mogu se podeliti na 7 apertura (pri emu aperture treba shvatiti kao teorijske konstrukte izvedene za potrebe klasifikacije i analize glasova). Od tih 7 apertura vokalima srpskog jezika pripadaju prve tri, jer su vokali najsonorniji glasovi i prilikom njihovog izgovora ne dolazi do kontakta meu artikulatorima te su, stoga, vokali svrstani u iste tonove. Sonornost opada sa viim stepenom konstrikcije, a umnost jaa. Prisustvo uma u artikulaciji glasova povezano je sa konstrikcijom. um je zvuk koji je proizveden vrtloenjem (turbulencijom) fonacione struje i moe biti kratak (prasak), produen (pitanje ili stridencija) ili se ostvaruje u kombinaciji ova dva. Prema tome, umnost je (akustiko) obeleje opstruenata, tzv. pravih konsonanata. Iz toga proistie da se nevokali, tj. konsonanti dele na opstruente i na sonante (ili sonorante). Vokali su rasporeeni u prve tri aperture srazmerno stepenu otvorenosti vilinog ugla, to se poklapa sa tradicionalnom klasifikacijom vokala na osnovu stepena uzdignutosti jezika prema nepcu u toku izgovora (prema tzv. vertikalnom kriteriju, ime se proizvodi specifian akustiki utisak za svaki vokal). Tako vokal [a], kao najotvoreniji i zato niski, zauzima I aperturu. Stepen

41 42

Striktura = suavanje prolaza fonacionoj struji od potpune pregrade do neznatnog smanjenja otvora. Apertura = stepen otvaranja u nekom delu glasovnog trakta za izgovor odreenog glasa. 43 Sonornost = koliina zvuka, zvonkost. 44 Konstrikcija = suenje u glasovnom traktu. 45 Artikulator = deo govornog aparata koji uestvuje u proizvoenju glasa. 46 Aproksimanti = kontinuanti bez frikcije, tj. svi vokali i sonanti prilikom ijeg se izgovora ne prekida tok fonacione struje.

39

otvorenosti vokala postepeno opada i u II aperturi nalazimo srednje vokale [e] i [o], dok su III aperturu zauzeli zatvoreni, visoki [i] i [u]. Do potpune strikture, zatvaranja protoka fonacione struje dolazi kod ploziva47 i zato njima pripada poslednja, VII apertura. Izmeu vokala i ploziva, odnosno izmeu glasova od IV i do VII aperture, u zavisnosti od stepena sonornosti, koja postepeno opada, i stepena konstrikcije odnosno tipa strikture, smeteni su sonanti (IV apertura) kojih u standardnom srpskom jeziku ima 7, ako se meu njih ubroji [j], glas koji neke fonetike, zbog njegovog nestabilnog izgovora, koji je uslovljen glasovnim kontekstom, smatraju prelaznim glasom (od poluvokala do spiranta48). Tradicionalno se meu sonante u opisima glasovnog sistema srpskog jezika ubraja i spirant [v], a moe se sresti i klasifikacija koja [j] i [v] smatra sonantnim spirantima. Ova nedoslednost u klasifikaciji glasova [j] i [v] proizlazi iz njihove specifine prirode i etimologije. Oba ova glasa po svom poreklu bila su prelazni glasovi (glajdovi ili poluvokali), tj. [u] i [i], to se i danas odraava u njihovoj prirodi i ponaanju u sistemu iako su oba fonetski evoluirala. Tako je [u] od bilabijalnog poluvokalskog glasa postao labiodentalan spirant [v] artikulaciono blizak suglasniku [f], koji se, meutim, ni u jednom govoru srpskog jezika nije potpuno integrisao u sistem opstruenata kao zvuni parnjak glasu [f]. Danas u jezikom sistemu standardnog srpskog jezika ovaj glas funkcionie kao paradigmatski zvuan, a sintagmatski neutralan konsonant i to je bio razlog da se ne svrsta meu sonante, ve u grupu strujnih suglasnika. Isto tako, u standardnom jeziku [v] i [f] imaju identina artikulaciona i akustika obeleja, a razlikuje ih jedino zvunost. to se tie glasa [j], razlog to je ovde svrstan meu sonante jeste injenica da se ovaj glas u fonetskoj okolini uglavnom ostvaruje kao glajd [i] artikulaciono veoma blizak vokalu [i], dok se kao spirant [j] ostvaruje izuzetno retko, najee u inicijalnom poloaju rei ili iza suglasnika (npr.: [junak], [ja]; [objediniti], [odjednom], [nadjaati] i sl.). Meu sonantima ima onih koji pripadaju aproksimantima, u srpskom jeziku to su [l, , j ], pri ijem izgovoru ne dolazi do prekida protoka fonacione struje. Sonanti [l] i []49 nazivaju se (bi)lateralima ili bonim suglasnicima poto fonaciona struja tee du bokova jezika budui da je sredinji deo usne upljine, podizanjem jezika, zatvoren. U sonante spadaju i oni glasovi kod kojih

Ploziv = posebna vrsta konsonanata pri ijem izgovoru dolazi do naglog otvaranja prepreke to proizvodi karakteristian zvuk prasak 48 Spirant = sinonim za frikativ, glas proizveden sa izvesnom konstrikcijom ali sa aperturom na odreenom mestu izgovora. Na primer, u standardnom srpskom jeziku glas [v] je, to se fonetske strane tie, zapravo spirant ali se ponaa kao sonant (dakle funkcionie, to znai da je fonoloki sonant jer je istorijski postao odnosno vodi poreklo od tzv.neslogovnog u). 49 [] = <lj>.

47

40

se prekida protok fonacione struje jer dolazi do kontakta izmeu artikulatora ([m, r, n, ])50 mada konstrikcija nije tolika da bi se proizvela frikcija51 (ili frikacija) Pri izgovoru ovih glasova protok fonacionoj struji se ili naizmenino prekida i ponovo uspostavlja, kao to je sluaj sa [r] koji se naziva apikalnim52 vibrantom, jer vrh jezika sukcesivno udara o alveole i to 3 do 5 puta, u zavisnosti od toga da li je u glasovnom kontekstu u suglasnikoj ili u samoglasnikoj poziciji. Meutim, i kod [m, n, ] taj se prekid deava u usnom rezonatoru (gde dolazi do spajanja artikulatora, u emu uestvuju ili obe usne [m], jezik i alveole [n] ili jezik i prednje nepce []), ali fonaciona struja se, tokom trajanja prepreke, usmerava u nosni rezonator i tako se ponovo uspostavlja njen protok dok se artikulatori ne razdvoje. Zbog takve artikulacije ovi glasovi se nazivaju nosnim ili nazalnim sonantima. Frikativni (strujni ili tesnani) suglasnici na lestvici sonornosti i stepena konstrikcije zauzimaju V aperturu. Ove glasove nazivaju jo i konstriktivnim glasovima. Za frikativne glasove karakteristina prepreka je u vidu tesnaca, dakle nepotpuna, te fonaciona struja neprekinuto, u vrtlozima, struji i tare se o zidove tog tesnaca. U standardnom srpskom jeziku u ovu klasu glasova ubrajamo 7 glasova: [v : f, z : s, : , - : h]. I internacionalni naziv ovih glasova otkriva njihovu osnovnu karakteristiku, prisustvo jae frikcije prouzrokovano znatnim suenjem glasovnog trakta (izuzetak je [h], ija se artikulacija odvija bez izrazite konstrikcije to ovaj glas odlikuje i slabom frikcijom pa se esto, u nebriljivom izgovoru, redukuje). Ovaj glas, upravo zbog takvih karakteristika (zbog kojih ga neki fonetiari ubrajaju meu aproksimante), a i zbog toga to u sistemu frikativa ne uestvuje u binarnoj opoziciji po zvunosti, kao ostali lanovi ove klase glasova, nestao je iz sistema veine tokavskih govora tokom XVII veka. U sistem novog knjievnog jezika ovaj je glas uveo Vuk Stef. Karadi (1836). I u mnogim drugim jezicima [h] ima sline karakteristike i sudbinu. U standardnom srpskom jeziku njegov izgovor je obavezan u svim poloajima u reima i oblicima rei ija fonemska struktura sadri fonemu /h/ i deo je ortoepske norme. Afrikate ili sliveni glasovi posebna su vrsta konsonanata u ijem se izgovoru, na istom mestu artikulacije, ostvaruje potpuna prepreka fonacionoj struji (kao pri izgovoru ploziva), ali se ona ne otklanja naglo, ve sporije, tako da se fonaciona struja probija kao kroz tesnac (kao pri izgovoru frikativa) to se akustiki percipira u vidu frikcije. To su, u stvari, prekidni, okluzivni53 glasovi kod kojih je otklanjanje konstrikcije tako modifikovano da se ostvaruje produena
[] = <nj>. Frikcija = trenje koje nastaje kada fonaciona struja nailazi na ili prolazi kroz strikturu u glasovnom traktu. 52 Apikalan = koji se izgovara uz uee vrha jezika. 53 Okluzija = artikulacioni akt zatvaranja prolaza fonacionom talasu. Okluziv oznaava svaki glas koji se proizvodi uz stvaranje potpune pregrade (okluzije) u glasovnom traktu.
51 50

41

frikacija54 i posle otklanjanja prepreke. Meutim, pogreno bi bilo definisati afrikate kao glas kombinovan od okluziva i frikativa jer je u pitanju monolitna fonaciona jedinica izvedena jednim artikulacionim pokretom koji samo u svom poetnom delu zauzima poloaj karakteristian za okluzive, a u zavrnom podsea na pokret svojstven konstriktivnim glasovima. Upravo zbog toga se ovi suglasnici nazivaju jo i pregradno-tesnanim. Ovako specifina artikulacija ove klase glasova vidljiva je i u njihovoj spektralnoj slici. Ipak, na spektrogramima se jasno uoava da je trajanje afrikate uvek krae od trajanja okluziva i frikativa od ijih se delova afrikata sastoji. Na slici 21 predstavljen je glasovni niz [ispit samo] realizovan u okviru iskaza /pred ispit samo bubam/ i glasovni niz [sestrica] realizovan u okviru iskaza /imenica sestrica predstava deminutiv imenice sestra/. I pored izrazite slinosti artikulacije, razlika u trajanju je oigledna ploziv [t] i frikativ [s] iz prvog glasovnog niza traju 251 ms, dok afrikata [c] realizovana u okviru rei /sestrica/ traje 127 ms. U standardnom srpskom jeziku takvih glasova ima pet (5): [- : c; : ; ' : ]55. Ve spomenuti glasovi iz VII aperture najzatvoreniji su glasovi u sistemu srpskog jezika. To su sledei glasovi: [b : p; d : t; g : k]. Nazivaju se jo i okluzivnim ili pregradnim glasovima ili, prema nainu otklanjanja pregrade praskavim ili plozivima. Pri njihovom izgovoru protok fonacione struje, usled potpune pregrade, naglo se prekida tako da su ovi glasovi sa kratkim umom (praskavim) koji se uje posle (naglog) otklanjanja okluzije. U idealnim uslovima (to se uglavnom ostvaruje u pojedinanom izgovaranju glasova ili u vokalskom okruenju) naglo otvaranje pregrade prati prasak ili eksplozija, pa se ovi glasovi tradicionalno i nazivaju eksplozivnim glasovima. Meutim, fonetsko okruenje obino onemoguuje kompletnu realizaciju okluzije, to podrazumeva ak tri artikulaciona momenta: (a) katastazu (artikulacioni pokret stvaranja pregrade), (b) trajanje okluzije i (c) metastazu (artikulacioni akt rastvaranja pregrade). Poto se u govornom lancu prepliu artikulacioni pokreti glasova u kontaktu, moe se dogoditi da, u zavisnosti od glasovnog okruenja, jedan od ova tri momenta izostane (npr. u rei [lopta] izostaje dranje okluzije, dok je u rei [ptica] okluzija postoji, ali poetni i zavrni potpuno izvedeni). Takve netipine okluzije pregradnih glasova nazivaju se implozijom. Uvoenjem termina plozivni glasovi (umesto eksplozivni) objedinjene su sve govorne realizacije ovih glasova bez obzira na to da li se u odreenim sluajevima izgovaraju sa eksplozijom ili sa implozijom. Sve opstruente standardnog srpskog jezika objedinjuje ista karakteristika koja ima poseban distinktivan znaaj za sve lanove V, VI i VII aperture, tj. za sve frikative, afrikate i

54 55

Frikacija = isto to i frikcija. [] = <d>.

42

plozive. To je prisustvo ili odsustvo treperenja glasnih ica (glotalnih56 vibracija) u njihovoj artikulaciji. To konkretno znai da se, na primer, u okviru glasova V aperture (frikativa) glasovi [z] i [s] izdvajaju kao dve posebne glasovne jedinice samo na osnovu toga to je [z] izgovoreno sa glotalnim vibracijama, a [s] bez njih. Svi ostali artikulaciono-akustiki momenti, koji uslovljavaju prirodu ovih suglasnika identini su. Glasovi sa glotalnim vibracijama nazivaju se zvunim glasovima, a glasovi bez takvih vibracija bezvunim. Poto se za pokretanje glasnih ica i izazivanje glotalnih vibracija troi izgovorna energija, zvuni konsonanti se nazivaju i slabim (tenues), a bezvuni jakim (fortes) suglasnicima. U sistemu opstruenata zvunost se pojavljuje kao razlikovno obeleje u svakoj aperturi meu lanovima binarne opozicije (u etvrtastim zagradama u kojima su predstavljeni glasovi, zvuni lan opozicije dat je kao prvi). Kod ploziva razvrstavanje na parnjake po zvunosti sprovedeno je dosledno. Meutim, u V i VI aperturi (frikativi i afrikate), nasuprot binarnim formacijama [v : f; z : s; : ] odnosno [ : ; ' : ] stoje dva konsonanta [h; c] koji su bezvuni i ne stupaju u binarnu opoziciju po zvunosti na fonemskom nivou. Dok je kriterij zvunost/bezvunost od odluujueg znaaja za opstruente, sonanti se (IV apertura) ponaaju prema njemu apsolutno indiferentno. Vebanja 1. Koji su glasovi najsonorniji? 2. Kojoj aperturi pripadaju sonanti? 3. ta je kljuno za artikulaciju frikativa? 4. Navedite zvune afrikate. 5. Zato termin eksplozivni za glasove VII aperture nije najadekvatniji? 6. Nabrojte visoke vokale. 7. Zbog ega se glas [h] gubi u nebriljivom izgovoru? 8. Opiite razliku u tipu strikture kod bilateralnih glasova i kod frikativa. 9. Artikulacioni pokreti pri realizaciji frikativa istovetni su pojedinim artikulacionim pokretima karakteristinim za koje klase glasova?

56

Glottis = otvor u gornjem delu larinksa izmeu glasnih ica.

43

5.2.2. Podela glasova prema mestu artikulacije Glasovi standardnog srpskog jezika klasifikuju se i na osnovu mesta artikulacije, to upotpunjuje ve prikazanu klasifikaciju na 7 apertura odnosno na 3 primarne klase u koje spadaju: (1) vokali, (2) sonanti i (3) opstruenti. Mesto izgovora (lokalizacija) bitan je kriterij za klasifikaciju nevokala: sonanata i opstruenata. Vokali se ne mogu odreivati prema mestu artikulacije, jer su sami po sebi nelokalizovani glasovi poto u njihovom izgovoru artikulatori ne dolaze u meusobni kontakt. Vokali su, kao to je ve reeno, aproksimanti. Fonetiari vokale klasifikuju na osnovu poloaja jezika u usnoj duplji, a visina jezika i njegova tzv. zadnjost, tj. pomeranje jezika prema zadnjem nepcu pojavljuju se u svim jezicima sveta kao diferencijalni momenti kod vokala. Jezik se u usnoj duplji, kao to je to ve reeno, moe kretati vertikalno zauzimajui visok, srednji ili nizak poloaj u odnosu na nepce te u standardnom srpskom jeziku postoje tri stepena otvorenosti vokala. Tako nastaju visoki (zatvoreni) vokali [i, u], srednji [e, o] i niski (otvoreni) vokali. U srpskom jeziku u najotvorenijoj vokalskoj poziciji stoji samo [a], to je i inae est sluaj u jezicima. Uzdignutost jezika prema nepcu u usnoj duplji povezana je i sa njegovim poloajem u odnosu na tvrdo nepce. Prilikom izgovora vokala jezik se u usnoj duplji na horizontalnoj osi pomera prema zadnjem ili je pomeren prema prednjem nepcu te se vokali na osnovu toga dele na zadnje (masa jezika povuena je prema velumu): [u, o], srednje (jezik je u srednjem poloaju u odnosu na velum i prednje zube): [a] i prednje (jezik je pomeren prema tvrdom nepcu): [i, e]. Neki fonetiari termin prednji vokali ne smatraju adekvatnim jer on implicira pokretanje mase jezika napred, to nije sluaj. U tom poloaju se zapravo ne aktiviraju miii jezika pa on ostaje u poloaju u kojem je i kad se ne izvodi govorna aktivnost. Telo jezika moe zapravo da se die ili ne, pokree nazad ili ne te, prema njihovom shvatanju, primerenija klasifikacija vokala bila bi podela na zadnje i nezadnje. U uobliavanju vokala i usne igraju vanu ulogu. One mogu da se zaoble i isture napred, kao to je to u sluaju vokala [u] i [o] i stoga ove vokale zovemo jo i labijalizovanim vokalima. Isturanjem i zaobljavanjem usana poveava se obim usnog rezonatora. Labijalizacija u standardnom srpskom jeziku nije distinktivna, jer se vokal [u] od [i] odnosno [o] od [e] razlikuje prvenstveno po tome to su [u] i [o] zadnji, a [i] i [e] prednji vokali. Labijalizacija je ovde samo sekundarna, pratilaka karakteristika vokala, to nije sluaj sa svim jezicima (npr. u nemakom i francuskom). Ipak, zahvaljujui labijalizaciji u naem vokalskom sistemu mogue je predvideti karakteristike vokala, a to znai da iz podatka da je neki vokal prednji predvidljivo je da on

44

nee biti labijalizovan, odnosno ako je vokal zadnji, on je obavezno i labijalizovan. U artikulaciji ostala 3 naa vokala usne ostaju: indiferentne [e], ili blago razvuene [i], a kod izgovora [a] iroko otvorene. Razlike meu vokalima jesu razlike u kvalitetu udruene sa razlikama u poloaju jezika i usana. Meutim, i druga obaleja mogu meu njima poveati broj distinkcija, to se deava kad se vokali nau na sintagmatskoj osi, tj. u okolini sa drugim glasovima, u slogu ili u rei. To su nazalizacija, diftongizacija i prozodijske karakteristike (akcenti i neakcentovane duine). Nazalizacija, meutim u srpskom jeziku moe biti samo individualno obeleje (fakultativna varijanta foneme), neiji manir ili posledica devijacije u nosnoj upljini, ali i tzv. koartikulacije57 kada se vokal uz nazalni sonant izgovara nazalno, to ne utie na razliku u znaenju odreene rei. Prema tome, nazalizacija je za srpski jezik nedistinktivna, to nije sluaj sa svim jezicima (npr. za poljski, francuski ili staroslovenski). Ipak, u onim jezicima u kojima postoje nazalni vokali, njihov broj je uvek manji od tzv. oralnih vokala. U pitanju je prednost jednostavnije artikulacije. Najprirodniji i najiri put fonacionoj struji su usta, a najkomplikovaniji je tamo gde se udruuju oba vazduna puta, dve artikulacije (tj. usta i nos). Na jezik je nasledio iz praslovenskog jezika nazalne vokale, ali ih je, uproavanjem vokalskog sistema, izgubio jo u predistorijskom periodu razvoja. I diftongizacija58 u srpskom jeziku nije relevantna59 karakteristika i pojavljuje se kao dijalekatsko obeleje nekih govornika (u nekim vojvoanskim govorima dugi vokali se diftongiziraju [mieso]). Meutim postoje jezici u kojima su diftonzi deo vokalskog sistema (npr. engleski). Uobiajeno je da se nai vokali ematski predstavljaju u vokalskom trouglu, to je varijanta dijagrama koji je predloio engleski fonetiar Danijel Douns (Daniel Jones, 18811967) za tzv. kardinalne vokale: i e a o u

Ortoepska norma srpskog jezika nalae da se izgovor vokala odvija u okvirima koji je predstavljen ovim dijagramom, to znai da se otvoreniji izgovor kratkih vokala [e] i [o] ili zatvoreniji izgovor dugog [e] i [o] ili zatvoreniji odnosno pomeren ka zadnjem i labijalizovan
57 58

Koartikulacija = simultano angaovanje vie od jedne artikulacione karakteristike. Diftongizacija = proces kada od monoftonga postaje diftong (dvoglas, klizni vokal, glajd). 59 Relevantan = bitan.

45

izgovor vokala [a] smatra supstandardnim, odnosno dijalekatskim i da ga treba ispravljati. U nekim regionalnim govorima sree se i otvoren izgovor [i] i [u] i to nezavisno od kvantiteta tih vokala u rei, kao i diftongizacija dugih samoglasnika. Ovakva dijalekatska obeleja artikulacije mogu se korigovati paljivom kontrolom artikulacije svih vokala. Isto vai i za nazalizaciju vokala koja, za razliku od navedenih supstandardnih regionalnih osobina izgovora, pripada domenu individualnih karakteristika govornika. U standardnom srpskom jeziku svi vokali imaju tzv. pun izgovor, izgovaraju se podjednako jasno u svim poloajima u rei i pod svakom prozodijskom osobinom, to nije sluaj sa mnogim jezicima (npr. sa ruskim u kojem dolazi do znatnih vokalskih redukcija u zavisnosti od udaljenosti odreenog vokala od akcentovanog sloga). Redukcija vokala, posebno visokih, to je odlika nekih govora, takoe je supstandardna i socijalno je obeleena kao odlika govora manje obrazovanih, te i takve govorne navike treba ispravljati. Standardni srpski jezik sa svojih 5 vokala spada u jezike sa optimalnim brojem vokala i optimalnom distinkcijom meu njima, a takvih jezika ima samo oko 20% u svetu. Meutim, to nije sluaj sa mnogim jezicima. Najmanji zabeleen (i mogu) vokalski sistem ima samo 3 lana i to su uvek [i, u, a]. Iako je teko dati ukupan broj vokala u jezicima sveta pouzdano se zna da u svakom jeziku ima uvek manje vokala nego konsonanata. Broj razliitih konsonanata u jezicima u svetu kree se oko 600. Postoje jezici koji imaju ak 100 konsonanata, a poto mnogi mali jezici u svetu umiru, u narednih oko 100 godina moe se dogoditi da nestane ak 100 suglasnika od ukupnog broja zabeleenih u jezicima sveta. Od ukupnog (aproksimativnog) broja konsonanata, ak u 98% svih jezika sreu se suglasnici [p], [t] i [k], a bar 2 od njih postoje u svim jezicima. Standardni srpski jezik ima ukupno 25 konsonanata od kojih 7 pripadaju sonantima, a 18 opstruentima. Tradicionalni fonetski opisi glasovnog sistema srpskog jezika, kao to je ve napomenuto, u sonante ubraja i [v] i u njima sistem sonanata ima 8 lanova, to automatski smanjuje broj opstruenata na 17. Poto su konsonanti, nasuprot vokalima, definisani kao lokalizovani glasovi, potrebno je preciznije odrediti pojedine zone artikulacionog aparata koje igraju odluujuu ulogu prilikom njihovog obrazovanja. Ako presudan znaaj u izgovaranju konsonanta imaju usne, u pitanju su usneni ili labijalni glasovi. Kod nekih glasova u artikulaciji uestvuju obe usne, onda su to dvousneni ili bilabijalni glasovi: [m; b : p]. Ako se kombinuje uee usana i zuba (donja usna se prislanja uz gornje zube) glasovi su usnenozubni ili labiodentalni [v : f]. Kad je izgovor glasa lokalizovan na unutranjoj strani zuba konsonant je zubni ili dentalni [z : s; d : t; - : c], a ako je lokalizovan na nadzubnom delu, na alveolama glas je nadzubni ili alveolarni [r, l, n]. U nekim fonetikama i [n] je svrstano meu isto zubne glasove. Glas moe biti lokalizovan i na prednjem,

46

tvrdom nepcu (palatum durum) gde se razlikuju dve zone izgovora: alveopalatalna (pretpalatalna) [ : ; : ] i palatalna na kojoj se artikuliu meki glasovi [j, , ; ' : ]. Na mekom nepcu, velumu obrazuju se velarni ili zadnjonepani i tvrdi glasovi [g : k; - : h]. Ortoepska norma srpskog jezika nalae potovanje svih standardnih karakteristika i u izgovoru sonanata i opstruenata. Govorne navike koje imaju podlogu u regionalnom izgovoru treba ispravljati usvajajui standardnu artikulaciju glasova. U pojedinim vojvoanskim govorima, na primer, suglasnici [] i [] imaju karakteristian tvrd izgovor koji se postie naglaenijim isturanjem usana nego to je to sluaj u standardnom jeziku, ime se poveava obim prednjeg rezonatora, a pri tom se vrh jezika zabacuje energinije unazad. Ovakvom izgovoru pridruuju se i afrikate [] i []. Da bi se ovaj dijalekatski izgovor suzbio, potrebno je kontrolisati ta dva karakteristina artikulaciona pokreta. Meu afrikatama [ : '] i [ : ] u standardnom izgovoru postoji suprotstavljanje po odnosu mekoa tvrdina izgovora. U nekim regionalnim govorima ova opozicija je neutralisana tako da pojedinci, koji potiu sa takvog dijalekatskog terena, ne razlikuju u izgovoru ova dva tipa afrikata. Ovo nerazlikovanje spada u najupadljivije fonetske nepravilnosti prema ortoepskoj normi. Da bi se ono uklonilo, potrebno je tano uoiti, opisati i istai razliku u karakteristinim artikulacionim pokretima. Kod standardnog izgovora [] i [] usne su zaobljene i isturene, vrh jezika uzdignut; a kod ['] i [] usne su malo razvuene, vrh jezika za donjim zubima, prednji i srednji deo jezika jae koncentrisan u prednjem delu usne duplje. I sonant [l] u odreenim regionima (zapadnim i jugozapadnim, ijekavskim) srpskog dijalekatskog prostora ima nestandardan, tvrd izgovor, posebno ispred vokala zadnjeg reda ili ispred konsonanata, ali i u finalnoj poziciji. Za razliku od standardnog [l], koje se izgovara na taj nain to se vrh jezika naslanja na alveole, a zadnji deo jezika se izdie, velarno [] ima promenjeno mesto izgovora jer je jezik zabaen prema prednjem nepcu i irom povrinom naslonjen na nepce. Pravilnom kontrolom artikulacionih pokreta mora se ispravljati ovakvo regionalno, supstandardno obeleje izgovora ovog sonanta. Supstandardan izgovor moe biti i individualno obeleje pojedinca (fakultativna varijanta foneme), neuslovljeno regionalnim karakteristikama jezika. Najee je to izgovor sonanta [r], koji se umesto kao vibrant izgovara kao uvularan glas, slian francuskom [], o emu je ve bilo rei. Svi glasovi standardnog srpskog jezika mogu se predstaviti u tabeli u koju su ukljueni osnovni parametri za njihovu klasifikaciju. To su: (a) stepen strikture (suavanja), odnosno aperture (otvaranja) glasovnog trakta i nain na koji se to suavanje dogaa tokom produkcije

47

odreenog glasa to odreuje i hijerarhiju njihove sonornosti60 (ovim je pokrivena i tradicionalna klasifikacija po nainu artikulacije); i (b) mesto artikulacije, odnosno lokalizacija, to za vokale vai samo uslovno. Vertikalno u tabeli predstavljeni su glasovi razvrstani u 7 apertura, a horizontalno prema mestu izgovora izdvojene su sledee lokalizacije bitne za artikulaciju glasova: (1) labijalna (u okviru ega je izvrena ua podela na bilabijalne i labiodentalne), (2) dentalna, (3) alveolarna, (4) palatalna (u okviru ega je izvrena podela na alveopalatalne i palatalne), (5) srednjonepana (artikulacija iza tvrdog nepca) i (6) velarna (zadnjonepana):

Sonornost = zvonkost, ukupna glasnoa nekog glasa u poreenju s drugim glasovima iste vrste, trajanja i naglaska.

60

48

Tabelarni prikaz artikulacionih osobina glasova

Lokalizacija Apertura bilab. Labijalna labioden. Dentalna Alveolarna Palatalna alveopal. palatalna [a] [e] [i] [], [], [j] [] : [] []: [] ['] : [] [o] [u] []61 []63 : [h] [k] : [g] Srednjonepana Velarna

I II III IV V VI VII

[m] [v] : [f] [b] : [p] [z] : [s] []62: [c] [d]: [t]

[r], [l], [n]

61 62

[] = alofon, velarno /n/ ispred velarnih glasova: tipa /anka/, /sanke/ [] = zvuni alofon od /h/ (u sandhiju, ispred zvunih suglasnika). 63 [] = zvuni alofon od /c/ (u sandhiju, ispred zvunih suglasnika).

49

O glasovima koji su obeleeni nadrednim brojevima vie e biti rei u komentarisanju Tabele sa akustikim osobinama glasova. U vezi sa ovom Tabelom trebalo bi malo detaljnije objasniti prirodu glasa [j], o kojem je ve neto reeno u prethodnim poglavljima. Glas [j] najtipiniji je meki glas naeg jezika. Glavno mesto njegove artikulacije jeste ispod prednjeg tvrdog nepca (palatalna artikulacija). Pri njegovom izgovoru jezik se nameta kao za izgovor vokala [i], bokovi jezika su uzdignuti, a u sredini je napravljen leb dok je vrh jezika prislonjen uz donje sekutie. Fonaciona struja se relativno lako probija kroz prostor rezonatora koji je odreen ovakvim poloajem jezika. U fonetskom pogledu [j] je u stvari neslogovna varijanta vokala [i]. Ovaj glas je veoma nestabilne i promenljive artikulacije i, u zavisnosti od glasovne okoline, moe imati i osobine pravog vokala, i to [i] s obzirom na veliku artikulacionu slinost sa ovim vokalom. Ova dva glasa razlikuju se jedino u tome to je kod [i] prolaz fonacionoj struji iri i to nema dodira vrha jezika sa donjim zubima pa [i] nije lokalizovan. Ako je, meutim, otvor (leb) ui, protok struje je jai i bri i onda se [j] realizuje kao spirant. Da li e se [j] realizovati kao vokal, kao poluvokal ili kao spirant, ili se uopte nee ostvariti, odreuje fonetsko okruenje u kojem se ovaj glas nae na sintagmatskoj osi ([ja], [odjednom]; [moi], [moii]; [jaie], [ii], [istoriski], i sl.). Osim u inicijalnom poloaju i iza suglasnika, gde se /j/ ostvaruje kao spirant [j], u svim ostalim pozicijama ovaj glas se u razliitim stepenima redukuje pa je esto teko identifikovati ta se uje kao realizacija foneme /j/, a dosledan izgovor ovog glasa uje se samo u posebno razgovetnom, usporenom i scenskom govoru. Izmeu dvaju samoglasnika, od kojih je barem jedan [i] ili [e], fonema /j/ realizuje se kao poluvokal [i]. Neizgovaranje [j] u navedenim pozicijama ne znai i njegovo neregistrovanje u pisanju. Naprotiv. Kao najmeki glas u sistemu, [j] se, po principu disimilacije, redukovalo iza ostalih isto tako mekih suglasnika (/pomou//pomoju/; /nou/ /noju/; /a'u//a'ju/ te kao test za mekou suglasnika moe biti pokuaj da se izgovori sekvenca meki suglasnik [, , ` ] + [j]. U IIII aperturi slobodan je protok fonacione struje; u IV aperturi fonaciona struja takoe ima slobodan protok, ali u artikulaciji tih glasova postoji i prepreka koja se moe, kao to je ve reeno, ostvarivati sukcesivno (kao kod [r]) ili simultano sa protokom fonacione struje, kao kod [l] i [] odnosno kod [m], [n], [] kod kojih se deo fonacione struje usmerava kroz nos dok istovremeno postoji prepreka na usnama, alveolama odnosno na nepcu. Vebanja 1. Zato su vokali nelokalizovani glasovi?

50

2. Navedite labijalizovane vokale. Zato labijalizacija u standardnom srpskom jeziku nije distinktivna? 3. Zaokruite alveopalatalne glasove: (a) ['], (b) [], (c) [], (d) []. 4. Koje je zajedniko obeleje za glasove [v] i [f]? 5. ta mogu biti uzroci nazalnog izgovora vokala u standardnom srpskom jeziku? 6. Po emu se razlikuju artikulacioni pokreti pri izgovoru glasova [] i [']? 7. Nabrojte alofone foneme /j/. 8. Navedite visoke vokale. 9. Koji je visoki vokal prednjeg reda? 10. ta je specifino za artikulaciju frikativa? 11. U kojim se aperturama nalaze opstruenti? 12. Kako se nazivaju glasovi iz VI aperture i ta je karakteristino za njihovu artikulaciju? 13. Navedite zvune plozive. 14. Navedite bezvune frikative. 15. Navedite palatalne sonante. 16. Utvrdite koji glasovi nedostaju u ponuenim reima: ma__ (a)__(b)__(c)a (a) velarni zvuni ploziv (b) visoki vokal prednjeg reda (c) palatalni prelazni glas ma__ (a)__(b)__(c)a (a) dentalni bezvuni ploziv (b) visoki vokal prednjeg reda (c) dentalna afrikata ma__ (a)__(b)__(c)a (a) velarni bezvuni ploziv (b) srednji vokal prednjeg reda ma__ (a)__(b)__(c)a (a) vibrant (b) visoki vokal prednjeg reda (c) alveolarni nazal ma__ (a)__(b)__(c)a (a) alveolarni lateral (b) srednji vokal prednjeg reda (c) alveolarni nazal mi__ (a)__(b)__(c)__ (d)a (a) alveolarni nazal (b) palatalna zvuna afrikata

51

(c) dentalni bezvuni ploziv

(c) visoki vokal zadnjeg reda (d) alveopalatni bezvuni frikativ

mu__ (a)__(b)__(c)la (a) alveopalatalni bezvuni frikativ (b) bilabijalni nazal (c) visoki vokal zadnjeg reda

__(a)__(b)__(c)__ (d)ma (a) labiodentalni bezvuni frikativ (b) srednji vokal zadnjeg reda (c) alveolarni nazal (d) srednji vokal prednjeg reda

6. AKUSTIKE OSOBINE GLASOVA Da bi se shvatili komplikovani procesi koji prate govorni akt od njegovog nastajanja u jednom govornom subjektu do njegovog prijema i dekodiranja64 u drugom govornom subjektu, potrebno je razgraniiti 6 povezanih nivoa. To su psiholoki i jeziki fenomeni u govornom subjektu pre nego to pone govoriti i dok govori, to se ne izdvaja kao poseban nivo i to je preduslov svake jezike aktivnosti; (1) fizioloki proces u govornim organima artikulacija govora; (2) zvuni talasi, tj. akustiki stimulusi65 koje govorni organi proizvode (ljudski govor kao fizioloka stvarnost koja zanima i akustiku); (3) fiziologija percepcije glasova u uhu (reagovanje slunih organa na tzv. auditivne podatke); (4) percepcija u psiholokom smislu; (5) komunikativne, estetske i druge funkcije govora. Neki lingvisti spajaju 4. i 5. nivo. U elji da dekodira poruku slualac/primalac izvlai DO iz perceptibilnih podataka. Oni su najvii nivo u petostepenoj, odnosno etvorostepenoj hijerarhijskoj skali koja je uslovljena osobinama zvune materije. Na vrhu stoji jezik kao perceptibilni sistem. Slualac nema od svih nivoa jednake koristi. Od prvog, artikulacionog, ima malu pomo jer moe samo, i to ne uvek, videti kako govorni subjekt, poiljalac poruke, pomie usne. Akustiki, drugi nivo, najvaniji je za obinog primaoca koji nije jeziki strunjak i taj se nivo danas moe adekvatno i precizno izuavati. Trei nivo je relativno najslabije istraen, a etvrti i peti nivo predmet su velikog broja teorijskih modela lingvistikih i drugih interdisciplinarnih istraivanja i rezultati takvih istraivanja unapreuju saznanja o ostalim nivoima. Svaki idui nivo, od nieg navie, zavisi od prethodnog i obrnut smer nije mogu. Ne moe se iz narednog nivoa zakljuiti kakav je prethodni i u niim nivoima ima pojedinosti koje su irelevantne za vie nivoe.
64 65

Dekodiranje = deifrovanja poruke. Stimulus = stanje verbalnog akta koje prethodi reakciji govornika; poticaj.

52

Pokazalo se da ne postoji potpuno podudaranje izmeu artikulacionih pokreta govornih organa i njihovih akustikih efekata odnosno, isti akustiki efekti (tj. njihova percepcija) mogu se postii raznim artikulacionim sredstvima (npr. sintetizovan govor). Jedinstvo glasa najbolje je vidljivo u njegovoj akustikoj strukturi pa i akustiki kriteriji postaju najvaniji u funkcionalnoj fonolokoj analizi. Ona se bavi faktorima koji doputaju da ovek percipira i identifikuje glas kao distinktivnu jedinicu koja se ralanjuje na distinktivna obeleja. Skupovi tih DO tvore foneme. Jakobsonova binarna teorija, na kojoj se zasniva i teorija DO i o kojoj je ranije bilo rei, predstavlja koncept o binarnosti66 pa se i fonema moe definisati u odnosu na prisustvo ili odsustvo odreenih DO po principu binarnih opozicija. Metod dvojnog izbora lei, kao to misle pristalice binarne teorije, u prirodi jezika. Za tvorbu i izgovor svakog glasa podjednako su vane sve njegove artikulacione, ali i akustike osobine. Skup artikulacionih i akustikih osobina svakog glasa odreuje njegovo mesto u ukupnom sistemu glasova jednog jezika. Zaslugom eksperimentalne fonetike omoguen je detaljan opis svih tih karakteristika i to je polazna taka i osnova fonologije glasa. Tek dobrim poznavanjem inventara artikulacionih i akustikih osobina glasova moe se sprovesti odgovarajui izbor onih osobina koje su distinktivne i koje se zapravo iskoriuju u procesu komunikacije. Akustika fonetika, uz pomo instrumentalnih tehnika, elektronike, ali i fizike i matematike, omoguuje fonetiarima da vre precizne akustike analize govora i njegovih segmenata i daju o njima jasne i objektivne podatke, gotovo fizike injenice. Akustike osobine glasova koje se analiziraju u akustikoj fonetici tiu se tona ili amplitude, a u fonologiji opozicije tipa: vokalnost ~ nevokalnost, umnost ~ neumnost, i sl. Spisak akustikih karakteristika glasova moe biti veoma dug, ali nisu sve podjednako bitne za njegovo funkcionisanje u sistemu te se, obino, taj spisak u fonolokim opisima svodi na ona obeleja glasova koja su u nekom sistemu razlikovna. Meutim, i broj takvih distinktivnih obeleja varira u novijim opisima naeg fonolokog sistema. Princip fonoloke opozicije bio je fundamentalni princip prake (strukturalne) fonoloke kole zasnovan na binarnoj opoziciji parova fonema iji se lanovi meusobno razlikuju u jednom DO koje je prisutno kod jednog, a odsutno kod drugog lana para. Za fonologiju glasa, meutim, pored akustikih bitna su i artikulaciona obeleja tako da savremene fonoloke teorije u spisak razlikovnih karakteristika fonema ukljuuju i jedne i druge. Savremene teorije generativne fonologije prihvatile su Jakobsonovo shvatanje da distinktivna obeleja ne slue samo za klasifikaciju segmenata (fonema) ve da su ona blokovi od kojih je sainjen govor.

66

Binarnost = princip izbora izmeu dve mogunosti, binarni izbori.

53

Kao to je ve reeno, u Prakoj fonolokoj koli, pre svega u uenju Trubeckog, foneme se definiu kao snopovi distinktivnih obeleja (npr. /d/ je [+ dental], [+ ploziv], [+ zvuan]). U fonolokim teorijama 50-ih godina XX veka u Americi, u radovima Romana Jakobsona i Morisa Halea (Morris Halle), distinktivna obeleja zasnovana su na akustikim kriterijima koja se mogu itati iz spektrograma. Postoje tri vrste takvih distinktivnih obeleja: (1) obeleja sonornosti, koja ukljuuju opozicije tipa: vokalnost ~ nevokalnost, konsonantnost ~ nekonsonantnost, nazalnost ~ oralnost, kompaktnost ~ difuznost, prekidnost ~ kontinuiranost, stridentnost ~ blagost, zatisnutost67 ~ nezatisnutost; (2) obeleja protenzije68, koja ukljuuju opoziciju tipa napetost ~ nenapetost; (3) obeleja tonalnosti sa opozicijama tipa: gravisnost ~ akutnost, bemolnost ~ nelabijalizovanost; povienost ~ nepovienost. Kasnije, u teorijama generativne fonologije omskog i Halea ove karakteristike iroko su modifikovane i klasifikovane u kategorije tipa: (1) obeleja glavnih klasa koja se odnose na obeleja tipa sonorant ~ nesonorant, vokalski; (2) Jakobsonova binarna opozicija gravisnosti ~ akutnosti modifikovana uvoenjem distinktivnih obeleja koja zavise od oblika usne duplje i mesta artikulacije povezano sa obelejima tipa koronalan ~ nekoronalan, prednji ~ neprednji, itd.; (3) obeleja naina artikulacije kao to su kontinuant ~ nekontinuant, napet ~ nenapet; (4) obeleja izvora zvuka kao to su zvunost ~ bezvunost, stridentnost ~ blagost i (5) prozodijska obeleja kao to su naglasak, ton, itd. U ovom priruniku spisak akustikih svojstava glasova standardnog srpskog jezika sveden je na 10 (deset) na osnovu kojih se foneme meusobno razlikuju. To su: vokalnost, umnost, nazalnost, kontinuiranost, kompaktnost, difuznost, stridentnost, gravisnost, napetost i zvunost. (1) Vokalnost (lat. vocalis = glasan, zvuan) jedna od osnovnih karakteristika glasovnog sistema na osnovu koje su glasovi podeljeni na dve kategorije, tj. na one koji tu osobinu imaju (vokali) i na one koji je nemaju (sonanti i opstruenti), i jedna od bazinih opozicija u teoriji distinktivnih obeleja zasnovana na analizi spektrograma. Sam termin ukazuje na prisustvo bar dva jasno odreena formanta u spektralnoj analizi glasa. U artikulacionom smislu, vokalnost podrazumeva postojanje glotalnih vibracija, ali bez interferencije sa fonacionom strujom iznad glotisa, dok pojam nevokalnost ukazuje na interferenciju sa vazdunom strujom u glasovnom traktu iznad glotisa. Ovu osobinu imaju, naravno, vokali, a od sonanata [r] kada se nae poziciono u slogotvornoj funkciji i tada postaje vokalno [r] (npr. u [prst]).

Zatisnutost = (engl. checked) osobina konsonanata koji se definiu, artikulaciono i akustiki, kao glasovi proizvedeni uz prateu glotalnu aktivnost sa brzim oslobaanjem energije u kratkom intervalu. 68 Protenzija = ispruenost, protegnutost.

67

54

(2) umnost je, takoe, jedna od osnovnih obeleja glasovnog sistema na osnovu koje se svi glasovi dele na dve grupe: na umove i one koji to nisu (vokali i sonanti). I ona je jedna od bazinih opozicija u fonologiji distinktivnih obeleja zasnovanoj na spektralnoj analizi glasa. Prisustvo uma (frikcije) u artikulaciji glasa jeste osnovna akustika karakteristika opstruenata. Njegova spektralna slika zavisi od naina na koji nastaje taj um odnosno um zavisi od vrste prepreke na koju nailazi fonaciona struja. (3) Nazalnost (lat. nasus = nos) je svojstvo glasova pri ijoj artikulaciji fonaciona struja prolazi i kroz nosnu duplju, to se postie sputanjem mekog nepca i resice ime se usni rezonator dopunjuje nosnim. Nazalnost je jedna od bazinih distinkcija u fonologiji DO zasnovana na spektralnoj analizi. Na nazalnost ukazuje prisustvo nazalnog formanta, a zapreenje oralnog. Nazalni glasovi su: [m], [n] i []. (4) Kontinuiranost (lat. continuo = bez prekida) je obeleje koje se tie naina artikulacije i odnosi se na sve glasove koji u svom trajanju nemaju nagli prekid to je uslovljeno slobodnim protokom fonacione struje odnosno odsustvom naglog otvaranja ili zatvaranja strikture. Kod nekontinuiranih glasova, meutim, protok fonacione struje blokiran je preprekom pa akustika slika prekidnih glasova pokazuje tipine zone praznine, nagle prekide i promene dok kod kontinuanata fonacija tee neprekidno i prelazi su postepeni. Kontinuirani ili neprekidni glasovi su svi vokali i svi frikativi, a od sonanata to su [l], [] i [j]. (5) Kompaktnost (lat. compactus = zbijen) oznaava viu koncentraciju energije u relativno uskom centralnom delu spektra. I kompaktnost je jedna od osnovnih karakteristika u fonologiji distinktivnih obeleja zasnovanih na analizi zvunog spektra. U artikulacionom pogledu, opozicija po kompaktnosti ukazuje na vezu izmeu oblika i veliine rezonatora iza i ispred strikture. Usna duplja je podeljena na dva dela: manji, prednji u kojem se artikuliu nekompaktni (difuzni) glasovi i vei, zadnji u kojem se artikuliu kompaktni glasovi. U artikulaciji kompaktnih glasova jezik uestvuje svojim leima, a mesto izgovora je nepano. Prema tome, kompaktni su prednjonepani i zadnjonepani suglasnici, a od vokala jedino [a]. (6) Difuznost (lat. difundere = raspriti, rairiti) se nalazi u opoziciji sa kompaktnou te se iskljuuje kod pravih konsonanata i u spektralnoj analizi pojavljuje se kao rasprenost energije zvuka (nia koncentracija energije), pri emu je on grupisan u vrlo visokim i vrlo niskim frekvencijama. Artikulaciono ovu osobinu imaju glasovi koji su lokalizovani u prednjem, uem delu usne duplje. Od konsonanata to su usneni, zubni i alveolarni, a od vokala visoki vokali [i] i [u]. Iz ovog proistie da su srednji vokali [e] i [o] i nedifuzni i nekompaktni tako da se difuznost, zbog osobina vokalskog sistema, ukljuuje u spisak kao posebno obeleje.

55

(7) Stridentnost (lat. stridere = pitati) kao jedno od osnovnih karakteristika u fonolokoj teoriji distinktivnih obeleja i u opoziciji je sa nestridentnou, a vezuje se za one glasove u ijem se spektru ogleda vea neujednaenost ili vei intenzitet energije sa predominantnom visokom frekvencijom. Takva slika proizvod je postojanja srazmerno jake i relativno uske konstrikcije sa grubim ivicama prepreke pa se fonaciona struja veom brzinom i veom koncentracijom probija kroz kanal proizvodei jai i dui um. Kod nestridentnih glasova, naprotiv, ivice prepreke su glatke. U standardnom srpskom jeziku stridentni glasovi su svi frikativi, osim [h] i afrikate [c], [] i []. (8) Gravisnost (lat. gravis = dubok, taman, nizak) takoe spada u jednu od karakteristika u fonologiji distinktivnih obeleja baziranoj na analizi spektrograma. Obeleje gravisnosti ukazuje na postojanje predominantne niske frekvencije u spektru odreenog glasa koja je kod takozvanih akutnih (lat. acutus = iljast, otar) glasova visoka. U artikulacionom pogledu gravisnost ~ akutnost ukazuje na opoziciju periferni ~ medijalni. Gravisni glasovi obrazuju se na periferiji govornog trakta dok su akutni medijalni. Prema tome, gravisni glasovi su usneni i velarni konsonanti, a od vokala gravisni su labijalizovani samoglasnici [u] i [o]. Akutni glasovi su svi zubni, alveolarni i prednjonepani, a od vokala [i] i [e]. Vokal [a] nije ni gravisan ni akutan i po tome se razlikuje od [o] koje je gravisno i samim tim i neakutno. Meutim, akutnost je redundantno69 obeleje vokala [a], jer se ovaj glas ve razlikuje od gravisnog [o] i akutnog [e] po osobini kompaktnosti, koju [a] ima, a [o] i [e] nemaju. (9) Napetost je, takoe, jedno od osnovnih karakteristika u teoriji distinktivnih obeleja zasnovanoj na spektralnoj analizi glasa. Napeti glasovi tradicionalno se nazivaju i jakim glasovima. Izgovaraju se uz veliku miinu napetost jezika, a u artikulaciji mogu uestvovati i zidovi glasovnog trakta. Sa akustikog stanovita kod njih je na spektru evidentno otro i jasno podruje rezonancije, za razliku od nenapetih (slabih) glasova kod kojih podruje rezonancije nije jasno definisano. Napeti glasovi imaju veu koliinu energije zvuka koja se registruje kao vee i due rasprostiranje na zvunom spektru. U standardnom srpskom jeziku u napete glasove spadaju bezvuni opstruenti, sonanti [], [] i vokalno [r], i visoki vokali [i] i [u]. (10) Zvunost je osnovno obeleje fonologije distinktivnih obeleja koje, sa stanovita artikulacije, podrazumeva vibracije glasnih ica (glotalne vibracije), a sa stanovita spektralne analize, ono ukazuje na prisustvo periodinih vibracija niske frekvencije u larinksu. Obeleje bezvunosti oznaava nepostojanje takvih vibracija, jer u artikulaciji bezvunih glasova izostaju glotalne vibracije. U artikulaciono-akustikom pogledu glasovi se ostvaruju kao zvuni i kao
69

Redundantan = sporedan, nepotreban; neko obeleje je redundantno ako njegovo prisustvo nije neophodno za identifikaciju odreene (glasovne) jedinice.

56

vokali i sonanti. Vokali i sonanti su u pogledu ovog obeleja neutralni odnosno oni su redundantno zvuni. Kod opstruenata, meutim, zvunost se pojavljuje kao distinktivna osobina i, sa izuzetkom [h] i [c], o emu je ve bilo rei, svi ostali opstruenti u svakoj od glavnih klasa (V, VI i VII apertura) stupaju u binarne opozicije obrazujui parove po zvunosti od kojih jedan ima, a drugi nema tu osobinu.

57

TABELA AKUSTIKIH KARAKTERISTIKA GLASOVA

DO V N Kt K D S G Np Z

b + + + +

p + + + +

d + + +

t + + +

g + + + +

k + + + +

+ + + +

c + + + +

+ + + +

+ + + +

' + + +

+ + +

v + + + + + +

f + + + + + +

z + + + + +

s + + + + +

U prvoj i poslednjoj koloni (na ovoj i na sledeoj stranici) levo tj. desno, velika slova oznaavaju inicijalna slova naziva za DO data redosledom kojim su i definisana u tekstu. U prvom gornjem redu predstavljeni su glasovi, a znaci + i obeleavaju prisustvo ili odsustvo odreenog obeleja u glasu. I u Tabelu akustikih karakteristika glasova, kao to je sluaj i sa Tabelom artikulacionih osobina glasova, ukljueni su i tipini alofoni [], [] i [], ali i [r] o emu e vie rei biti u poglavlju o inventaru fonema i njihovim DO.

58

 + + + + +

+ + + + +

+ + + + + +

h + + + + +

m + + + +

r + +

l + + +

n + + +

+ + + +

+ + + +

+ + + +

j + + +

i + + + + +

e + + +

a + + + +

o + + + +

u + + + + + +

r + + + +

DO V N Kt K D S G Np Z

59

U Tabeli su prikazani glasovi standardnog jezika kao tipine realizacije fonema, ali i 3 najizrazitija alofona koja se pojavljuju u komplementarnoj distribuciji sa osnovnim fonemama (up., takoe, Tabelu sa artikulacionim osobinama glasova). To je alofon [], o kojem je ve bilo ranije re i koji predstavlja velarni izgovor foneme /n/ (u okviru jedne rei: [sake] ili kao sandhi promene u povezanom govoru: [o grabi] ). Druga dva alofona predstavljaju zvune realizacije foneme /c/: [] i foneme /h/: []. Distribucija ovih alofona ograniena je na sandhi ([lova=ga ulovio] ili [odma=bi dola]. Alofon [] moe se, meutim, realizovati i na morfemskoj granici, ali i na granici dveju rei kada u kontakt dou dva zvuna suglasnika, jedan ploziv, a drugi frikativ, iji se izgovor ostvaruje kao monolitna artikulacija afrikate: <pred zimu> [pre:imu] ili <odzvoniti> [o:voniti], dakle, u istim onim situacijama u kojima se izgovara i [c]: <od sutra> [oc:utra]; <prut se slomio> [pruc:e slomio]; <predsednik> [prec:ednik], i sl. samo to je zvunost okoline promenjena. Alofon [c] i [] u ovakvim sluajevima imaju malo produen izgovor, slian geminaciji, to se predstavlja pomou dvotake iza znaka [c:], [:], to je posledica postojanja morfemske granice. Promenom artikulacionih (i akustikih) svojstava glasa [v] u istorijskom razvoju fonolokog sistema srpskog jezika, koji je od bilabijalnog poluvokala [u] (ponekad se to predstavlja i kao [w]) postao labiodentalni spirant, to je promenilo i njegovo mesto u sistemu glasova, ukljuivanjem frikativne foneme /f/ u sistem, prvenstveno preko rei koje su ule iz turskog, ali i iz nemakog, francuskog, engleskog i dr. jezika, formiran je fonemski par, tj. binarna opozicija u kojoj /v/ ima [+ zvunost], a /f/ [ zvunost]. Meutim, na sintagmatskoj ravni ovaj se glas [v] ponaa kao sonant, to znai da je neutralan u pogledu osobine zvunosti, odnosno ne uslovljava promenu te osobine kod bezvunog suglasnika ispred sebe ([svi], [stvar], i sl.), o emu e vie biti rei u poglavlju o glasovnim alternacijama. Kao to u sistemu naeg i drugih slovenskih jezika nije postojalo [f] pre nego to je u renik ovih jezika ula dovoljna koliina leksike sa ovim glasom u svim pozicijama u rei (malobrojne onomatopeje tipa fijukati, frktati i sl. nisu mogle ukljuiti ovaj glas u sistem), tako je bilo i sa suglasnikom []. Nasleeni sistem afrikata nije imao ovaj suglasnik ni kao alofon ni kao fonemu. Afrikata [], prema tome, nije obrazovala binarnu opoziciju po zvunosti. Dananji par [ : ] uspostavljen je, takoe, posredstvom pozajmljenica (iz turskog, engleskog, i sl.) mada je u

60

sistemu alofona ve postojala zvuna poziciona varijanta foneme // ([svedoba] /svedoba/ i sl.).70 Vebanja 1. Navedite 10 akustikih svojstava glasova standardnog srpskog jezika na osnovu kojih se meusobno razlikuju foneme. 2. ta mislite, zato fonema /h/ ima obeleje [ stridentnost]? 3. Navedite minimalne parove po zvunosti u glasovnom sistemu standardnog srpskog jezika. 4. Koje su akustike, a koje artikulacione karakteristike stridentnih glasova? 5. Da li je kompaktni vokal gravisan ili akutan? 6. Zato [] spada u stridentne glasove?

7.

SISTEM

FONEMA

STANDARDNOG

SRPSKOG

JEZIKA

NJIHOVA

RELEVANTNA DO Kao to smo videli iz prethodnih poglavlja, glasovi se mogu prouavati i sa stanovita njihove artikulacije i akustikih svojstava. Sada je potrebno objasniti i kako se ti glasovi upotrebljavaju i kako su ukljueni u sam sistem jezika, jer govornici, uesnici u komunikaciji, ne reaguju zapravo na same fizike signale poto je odavno poznato da izgovor varira od govornika od govornika. Poznato je i da isti govornik nikad dva puta nije u stanju na isti nain ponoviti odnosno realizovati svoju govornu aktivnost jer oblik fizikih signala zavisi od mnogih ekstralingvistikih inilaca (koji mogu biti i subjektivne i objektivne prirode). Ipak, i pored ovakvih bezbrojnih varijacija u izgovoru (glasova), mi smo sposobni da tano prepoznamo i interpretiramo sve glasove u datom jeziku. U odreivanju relevantnih fonolokih elemenata za svaki jezik u obzir se uzimaju dva kriterija: (1) slinost artikulacije i (2) odnos izmeu relevantnih elemenata. Kao rezultat rada poljskog lingviste Boduena de Kurtenea (Baudouin de Courtenay, 1845-1929) i njegovog uenika Mikolaja Kruevskog (Mikolaj Kruszewski, 1851-1887) razvijeni su principi za identifikovanje takvih elemenata, kasnije poznatih kao foneme. Kao to je ve spomenuto, definicija foneme veoma je varirala u zavisnosti od stanovita sa kojeg je posmatrana. Neki lingvisti su ih shvatali kao psiholoke, a drugi kao fizike entitete.
70

Dananji par afrikata ['] : [] takoe nije nasleen iz zajednikog slovenskog jezikog pretka ve su se ove foneme razvile tokom istorije srpskohrvatskog jezika.

61

Najrasprostranjenija definicija jeste ona koja fonemu posmatra kao klasu fonetski slinih glasova (alofona) koji se nalaze u komplementarnoj distribuciji u odreenom jeziku. Iz takvog shvatanja foneme proistie i preciznija definicija da je fonema skup distinktivnih obeleja i ovek u govornoj praksi zapravo raspoznaje fonemske vrednosti automatskom (podsvesnom) selekcijom relevantnih akustikih efekata od irelevantnih na osnovu kriterija koji su usvojeni, naueni zajedno sa jezikom. ovek podsvesno vri selekciju bitnog od nebitnog u govornom signalu, a ti kriteriji ta je bitno, a ta nebitno, specifini su za svaki jezik i to su zapravo one karakteristike svakog glasa koje nazivamo njegovim distinktivnim obelejima. Spisak tih razlikovnih obeleja specifian je za svaki jezik, ali i za svaku fonemu u odreenom jeziku i on se izvodi iz spiska fonolokih (akustikih i artikulacionih) obeleja. Na osnovu Tabele u kojoj su izloena fonoloka obeleja karakteristina za srpski jezik, u daljoj analizi izdvajaju se ona koja su razlikovna za svaki pojedinani glas odnosno fonemu, koja je, kao to smo videli, i definisana kao skup tih distinktivnih obeleja. Uvidom u tabelu moe se zakljuiti da se pojedini glasovi meusobno razlikuju samo na osnovu jednog obeleja. Takvi glasovi ine minimalne parove71 koji su u binarnoj opoziciji jedan prema drugom, kao to je to sluaj sa [p] i [b]. Na primer u glasovnom lancu [pora] i [bora] kada, ralanivi na segmente [p]+[o]+[r]+[a] i [b]+[o]+[r]+[a], izdvojimo prve segmente [p] i [b], dobijamo u oba sluaja [_ora] sekvence identinih glasova. Prema tome, ta dva niza se meusobno razlikuju samo po prvom segmentu. Da bismo dokazali da su [p] i [b] posebne foneme, moramo testom komutacije, postupkom kojim se fonolozi u takvim sluajevima slue (o kojem je bilo rei i ranije), proveriti da li se zamenom [p] sa [b], i obrnuto, menja znaenje rei. Poto se [p] i [b] ne mogu meusobno zamenjivati, a da pri tom glasovni lanac [pora] ne postane glasovna sekvenca [bora], dokazali smo da su [p] i [b] dve razliite foneme. A funkcija ovih segmenata u jeziku i jeste upravo ta da sprei zamenu znaenja rei /pora/ sa reju /bora/. Obeleje na osnovu kojeg se [p] i [b] razlikuju jeste obeleje zvunosti: [p] = [ zvunost], [b] = [+ zvunost]. Iz tabele vidimo da su im sve ostale karakteristike identine. Takvih minimalnih parova ima jo. Meutim, funkciju razlikovanja znaenja dveju rei imaju, na primer, i one dve foneme koje ne moraju pri tom biti minimalni par jer se mogu meusobno razlikovati u vie od jednog obeleja, kao to je, na primer, sluaj sa [p] i [d] u glasovnoj sekvenci [par] i [dar] koji se razlikuju i po obeleju zvunosti i po obeleju gravisnosti, itd. Test komutacije moe se izvesti i kada nisu u pitanju samo inicijalni

Minimalni par = dve jezike jedinice (bilo kog nivoa) koje se meusobno razlikuju samo po jednom obeleju; npr. dve rei koje se razlikuju u znaenju kad im se promeni samo jedan glas predstavljaju minimalni par; npr. pisati i disati, roba i riba; ili su to dva glasa koja se razlikuju samo na osnovu jednog DO (/b : p/; /a : e/ i sl.).

71

62

segmenti rei. Na primer, [o] i [a] u [bor] i [bar], i dr. Slinih primera moemo, naravno, nai mnogo. Kada se uzmu u obzir svih 10 karakteristika glasova, kao to je iskazano u tabeli, od njih se mogu nainiti fonoloke matrice72 distinktivnih obeleja za svaki glas koji se u testu komutacije realizuje kao minimalna razlikovna jezika jedinica, fonema. Takvih jedinica u standardnom srpskom jeziku ima 30 i one ine 3 glavne fonemske klase: (1) klasa vokala: /i/, /e/, /a/, /o/ i /u/; (2) klasa sonanata: /m/, /r/, /l/, /n/, //, // i /j/; (3) klasa opstruenata: /v/, /f/, /z/, /s/, //, //, /h/; /c/, //, //, //, //; /b/, /p/, /d/, /t/, /g/, /k/. Distinktivna obeleja bie predstavljena za svaku od ovih klasa pojedinano. Za vokale (V) sledea obeleja su distinktivna. Vokali su: [+ vokalski], [+/ kompaktni], [+/ difuzni] i [+/ gravisni]. Predstavljeno u vidu matrica to izgleda ovako: /V/ + vokalski +/ kompaktni +/ difuzni +/ gravisni Iako je u Tabeli registrovano i vokalno [r]73, ono je u standardnom jeziku samo pozicioni alofon suglasnikog [r]. To znai da se suglasniko [r] i samoglasniko [r] nalaze u

komplementarnoj distribuciji. Dokaz za to je aktuelna distribucija vokalnog [r] koja nije vokalska jer se ono ne sree u svim poloajima u rei u kojima se inae sreu vokali u srpskom jeziku. Vokalno [r] sree se: (1) u medijalnom poloaju izmeu suglasnika, npr. u [prst]; (2) u inicijalnom poloaju rei ispred suglasnika, npr. u [r'a]; (3) iza vokala kao dela prefiksa rei koje u korenu/osnovi imaju inicijalno [r] iz kategorije pod (2), npr. u [za-r'ati] (tj. iza morfemske granice), i (4) u malobrojnim stranim reima u finalnom poloaju, npr. u [tembr], [anr].

72 73

Matrice = pravougaona mrea simbola sastavljena od redova i kolona. Vokalno [r] konvencionalno se obeleava kruiem ispod znaka za [r].

63

Najvei broj primera u kojima se [r] javlja u reima u srpskom jeziku pripada kategoriji navedenoj pod brojem (1). Vokalno [r] ne ostvaruje se u pozicijama ispred samoglasnika, gde se inae pravi samoglasnici mogu nai, tako da prema obliku [umrla] aktuelan izgovor registruje suglasniko [r] u [umro], a ne [umro]. Izgovor vokalnog [r] u ovim pozicijama nije odlika savremenog izgovora srpskog jezika i smatra se arhainim ili dijalekatskim obelejem govornika. Takvih primera je inae u naem jeziku veoma malo mada tradicionalni opisi glasovnog sistema srpskog jezika ove sluajeve tretiraju kao primere sa [r], pa tako [r] smatraju estim vokalom u sistemu navodei kao potvrdu za tu tvrdnju rei tipa [groce] ili [tro] koje i inae ne pripadaju aktivnom delu leksikog fonda veine govornika naeg jezika. U standardnom srpskom jeziku i sonant [l] moe okazionalno biti u vokalskoj funkciji, a to se sree jedino u malobrojnim stranim reima tipa [bicikl], [monokl], [serkl], i to samo na kraju rei. Izuzetak je toponim74 [vltava] (<Vltava>) i sl., gde je [l] izmeu dva suglasnika, to je krajnje marginalno u sistemu i zato se [l] u ovakvoj funkciji ne ukljuuje u spisak pozicionih varijanti sonanta [l] iako to neki fonoloki opisi ine. Isto vai i za [n] u vokalskoj funkciji koje se sree u jo manjem broju isto tako strane leksike, obino u stranim vlastitim imenima tipa [idn] (<Idn>), [ibn] (<Ibn>), [n'utn] (<Njutn>). Meu DO za vokale ne nalazi se [nazalnost] jer su svi vokali u standardnom srpskom jeziku oralni pa je [nazalnost] njihovo redundantno svojstvo (o emu je bilo vie rei u odeljku o artikulacionim osobinama glasova). Isti je sluaj i sa obelejem [kontinuiranost] i [zvunost]. Oba ova obeleja redundantna su za vokale jer su svi samoglasnici kontinuirani i zvuni glasovi. Ni [stridentnost] nije ukljuena u matricu DO za vokale jer vokali po sebi nisu stridentni glasovi pa je za njih obeleje [ stridentni] irelevantna osobina i redundantna informacija. To vai i za [napetost] koja je redundantno obeleje vokala jer u okviru samog vokalskog sistema ono nije distinktivno mada ga imaju foneme /i/ i /u/. Za sonante (S) distinktivna su sledea obeleja: [ vokalski], [ umni], [+/ nazalni], [+/ kontinuirani], [+/ kompaktni], [+/ gravisni] i [+/ napeti]. Predstavljeno u vidu matrica to izgleda ovako:

74

Toponim = geografsko ime.

64

/S/ + vokalski umni

+/ nazalni +/ kontinuirani +/ kompaktni +/ gravisni +/ napeti Poslednje obeleje, [napetost], ukljueno je u sistem DO jer se na osnovu njega u standardnom srpskom jeziku razlikuje fonema /j/ od foneme //, odnosno na osnovu tog obeleja obrazuje se minimalni par fonema sa fonemom /j/ (/j/ = [ napeti], // = [+ napeti]) kao lanovima binarne opozicije po obeleju [napetost]. Druga fonema od koje se /j/ razlikuje po tom obeleju jeste vokal /i/, kod kojeg je ovo obeleje takoe prisutno. Meutim, /i/ i /j/ nisu minimalni par mada se u nekim fonetskim kontekstima /j/ realizuje kao [i], odnosno /j/ i /i/ se u tim kontekstima nalaze u komplementarnoj distribuciji. O tome je vie reeno u delu gde se raspravlja o artikulacionim osobinama glasova i u komentaru Tabele 1 u kojoj su predstavljene te osobine glasova. Iz spiska DO za sonante vidi se da obeleje [difuznost] nije za njih relevantno obeleje, za razliku od vokala kod kojih jeste. Obeleje [difuznost] ukljueno je u spisak DO za fonoloki sistem standardnog srpskog jezika jedino zbog toga to ono tako funkcionie kod vokala. Inae, u sistemu sonanata i opstruenata [difuznost] i [kompaktnost] nalaze se u meusobnoj opoziciji i zato je obeleje [difuznost] redundantno za glasove IVVII aperture poto se za svaku suglasniku fonemu na osnovu vrednosti po hijerarhiji prvog od ta dva obeleja ([kompaktnost]) podrazumeva vrednost obeleja [difuznost]. Ona je, naime, uvek suprotna od vrednosti za [kompaktnost]. Ni obeleje [stridentnost] nije relevantno DO za sonante, jer su svi sonanti nestridentni. Ista je situacija i sa obelejem [zvunost]. Svi sonanti su [+ zvuni] te je zvunost i njihova redundantna osobina. Za opstruente je takoe neto dui spisak relevantnih DO nego to je kod vokala. Simbol za opstruente je veliko inicijalno slovo internacionalnog termina za konsonant C (consonant, prema latinskom consonus = suglasan). To su sledee karakteristike na osnovu kojih se tzv. pravi suglasnici meusobno diferenciraju: [+ umni], [+/ kontinuirani], [+/ kompaktni], [+/ stridentni], [+/ gravisni] i [+/ zvuni]. Predstavljeno u vidu matrica to izgleda ovako:

65

/C/ umni +/ kontinuirani +/ kompaktni +/ stridentni +/ gravisni +/ zvuni Sa spiska relevantnih DO za opstruente izostaje obeleje [nazalnost], jer se nazalni glasovi nalaze samo u klasi sonanata pa je i informacija da opstruenti imaju obeleje [ nazalni] redundantna, a to obeleje za njih je irelevantno. Izostaje i obeleje [napetost] koje je, takoe, redundantno. Naime, za klasu opstruenata [napetost] je u opoziciji sa obelejem [zvunost] poto svi bezvuni suglasnici imaju obeleje [+ napeti] te se informacija o toj osobini izvodi iz informacije o zvunosti. Opoziciji [+/ zvunost] pridaje se primaran znaaj u fonolokoj analizi i obeleje [zvunost] spada u najbitnije karakteristike opstruenata u njihovom funkcionisanju na linearnoj jezikoj ravni. Za razliku od vokalskih fonema i sonanata koji su neutralni u pogledu obeleja [zvunost], to znai da ne uslovljavaju fonoloku alternaciju po zvunosti kada se nau u sukcesivnom nizu sa bezvunim glasom, ova karakteristika opstruenata osnovni je faktor anticipatorne asimilacije po zvunosti koja se u srpskom jeziku ostvaruje i na morfemskoj granici i u poziciji sandhija, tj. izmeu dve rei. To zapravo znai da se u kontaktu dva opstruenta razliite zvunosti oni meusobno usklauju u tom obeleju obino u smeru anticipiranja zvunosti drugog lana suglasnike grupe (tzv. regresivna ili anticipatorna asimilacija po zvunosti). Takva se asimilacija dogaa jer u jeziku vlada fonoloko pravilo da se dva opstruenta u sukcesivnom nizu mogu ostvariti jedino ako im je identino obeleje zvunosti. Ova alternacija spada u najproduktivnije fonoloki uslovljene alternacije u standardnom srpskom jeziku. To je i najtipinija automatska75 suglasnika alternacija u srpskom jeziku i ona se u naem pravopisu registruje to ga, izmeu ostalog, ini fonolokim.

75

Automatska alternacija = alternacija koja se dogaa automatski poto je uslovljena glasovnom okolinom.

66

Vebanja 1.Koja fonema ima sledea relevantna distinktivna obeleja? // + + Kt K +S +G Z // + + Kt +K +S G Z // + + Kt +K S +G Z // + Kt K S +G +Z // + Kt +K S G +Z // + + Kt K +S G Z

// +V +K D G

// +V K +D +G

// V +N Kt K +G Np

2. Upiite oznaku + / uz naredna relevantna DO za fonemu: /e/ V K D G // Kt K S G Z /k/ Kt K S G Z / / Kt K S G Z /r/ V N Kt K G Np

67

3.Koja su DO za navedene foneme pogreno obeleena? Objasnite. /o/ +V +K +D +G / / + Kt +K +S +G +Z /g/ + + Kt +K +S +G +Z // + + Kt K S +G +Z /l/ V N Kt K +G Np 4. Navedi relevantna DO za sledee foneme: /e/ / / // /n/ V N + Kt K +G Np

5. Koja su DO za sledee foneme redundantna? Objasnite. // V N + Kt +K D S G + Np +Z /u/ +V N + Kt K +D S +G + Np +Z /t/ V + N Kt K +D S G + Np Z

68

6. Upiite minimalni par foneme /s/: (a) po zvunosti: / / (b) po kompaktnosti: / / (c) po gravisnosti: / / (d) po kontinuiranosti: / / 7. Upiite minimalni par foneme /r/: (a) po nazalnosti: / / (b) po kontinuiranosti: / / 8. Upiite minimalni par foneme /e/: (a) po difuznosti: / / (b) po gravisnosti: / / (c) po kompaktnosti: / / 9. Upiite minimalni par foneme /k/: (a) po zvunosti: / / (b) po kompaktnosti: / / (c) po gravisnosti: / / (d) po kontinuiranosti: / / 10. Popunite praznine odgovarajuim fonemama: ___(a) a ____(b) a (a) nenazalan nekontinuiran nekompaktan negravisan nenapet sonant (b) kontinuiran nekompaktan negravisan bezvuni opstruent ___(a) a____(b) a (a) nazalni nekompaktni negravisni nenapeti sonant (b) nekontinuirani nekompaktni nestridentni negravisni zvuni opstruent l ___(a) l ____(b) (a) nekompaktni difuzni gravisni vokal (b) kompaktni vokal l ___(a) l ____(b) (a) nekompaktni nedifuzni gravisni vokal (b) nekompaktni nedifuzni negravisni vokal

69

11. (a) U kojoj se aperturi i lokalizaciji nalazi minimalni par foneme /g/ po kompaktnosti? Koja je fonema u pitanju? (b) U kojoj se aperturi i lokalizaciji nalazi minimalni par foneme /o/ po difuznosti? Koja je fonema u pitanju? (c) U kojoj se aperturi i lokalizaciji nalazi minimalni par foneme /f/ po gravisnosti? Koja je fonema u pitanju? (d) U kojoj se aperturi i lokalizaciji nalazi minimalni par foneme // po stridentnosti? Koja je fonema u pitanju? (e) U kojoj se aperturi i lokalizaciji nalazi minimalni par foneme /j/ po napetosti? Koja je fonema u pitanju?

8. GLASOVNE ALTERNACIJE Svaki jezik ima svoja pravila o raspodeli fonema na sintagmatskoj ravni jezika. Ta pravila ograniavaju slobodne kombinacije fonema. Problemom distribucije fonema bavi se disciplina fonologije koja se naziva fonotaktikom76. U principu postoje dve vrste pravila koja reguliu raspored fonema u standardnom srpskom jeziku. Prvo pravilo odnosi se na fonemsku strukturu slogova u rei, a drugo na strukturu fonemskih grupa na morfemskim granicama, pre svega na povezivanje suglasnikih fonema na tim granicama u morfologiji i tvorbi rei. Ta pravila odreuju i ograniavaju izbor fonema. Poto se foneme na sintagmatskoj jezikoj osi ulanavaju u jedinice vieg reda morfeme, a morfeme sa drugim morfemama u jo vie jedinice lekseme ili rei, na granicama ili avovima morfema u reima u kontakt esto dolaze foneme veoma razliitih ili veoma slinih fonolokih karakteristika. Da bi se realizovao novi oblik rei ili stvorila nova re, u svakom jeziku postoje pravila koja odreuju i ograniavaju izbor fonema u novonastalim sekvencama glasova upravo na tim morfemskim granicama usled ega dolazi do asimilacija ili disimilacija ije su posledice alternacije, odnosno alternante, varijante ili razliiti oblici osnova, prefiksa i sufiksa. Takve alternacije fonema koje su uslovljene fonolokim okruenjem nazivaju se fonoloki uslovljenim alternacijama. Poto se te alternacije deavaju na granicama dveju morfema, one se jo nazivaju i morfofonolokim automatskim alternacijama.

Fonotaktika = dozvoljena kombinacija glasova (fonema) u nekom jeziku i ona je deo fonolokog znanja svakog izvornog govornika.

76

70

U standardnom srpskom jeziku takve alternacije deavaju se u vidu: (1) asimilacija (jednaenja) po zvunosti; (2) asimilacija po mestu ili nainu artikulacije; (3) ispadanja suglasnika u suglasnikim grupama, ime se uproavaju konsonantske grupe teke za izgovor pa se ova alternacija naziva jo i uproavanje suglasnikih grupa; i (4) u vidu zamene foneme /a/ ~ ^77 u odreenim morfemama nekih rei, to je pojava poznata pod terminom nepostojano a. Da bi se bolje objasnile i shvatile morfonoloke alternacije, potrebno je objasniti sam pojam morfeme i njenih varijanti. 8.1. MORFEMA78 I ALOMORFI MORFEMA U prethodnim poglavljima reeno je da je jezik artikulisan, segmentabilan, a to znai da se svaki iskaz, govorni lanac moe ralaniti na jedinice koje imaju razliite funkcije u jeziku. Danas je u lingvistici uobiajena podela na dva vida segmentacije koje je definisao francuski lingvista Andre Martine (Andr Martinet 1908-1995) kao dvostruku artikulaciju jezika. To je (1) ravan znaenjskih jedinica ili jedinica gramatike (I artikulacija po Martineu), i (2) fonemska ravan (II artikulacija po Martineu), koja se svodi na organizovanje odreenih zvunih pojava u niz fonema. Opte prihvaen termin za najmanju jedinicu I jezike artikulacije je morfema minimalna jezika jedinica znaenja ili gramatike. Dvostruka artikulacija odnosi se na, i objanjava, posebno svojstvo ljudskog jezika u kojem je relativno mali, i u svakom jeziku ogranien, broj fonema u stanju da formira neogranien broj punoznanih iskaza i, naravno, jedinica I artikulacije, morfema. Na I artikulaciji segmentiraju se jedinice koje imaju svoj glasovni deo i znaenje. To znai da svaka jedinica dobijena I artikulacijom ima glasovnu formu i znaenje. Npr. u iskazu Boli me zub: [bol-i-me-zub]79 poslednja jedinica /zub/ ne moe se deliti na manje sukcesivne jedinice koje imaju znaenje, ali se moe ralanjavati na niz manjih neznaenjskih jedinica od kojih svaka pomae da se re /zub/ razlikuje od drugih rei, npr. /dub/, /rub/, /zob/, /zib/, /zum/, /zuk/, i sl. Tih jedinica u svakom ovom nizu ima 3, tj. 3 foneme. Foneme su, dakle, jedinice dobijene II artikulacijom jezika. Ova artikulacija vrlo je vana za ekonominost u sporazumevanju. Naime, kad bi svaka minimalna jedinica znaenja (morfema) morala biti
77 78

^ = nula; predstavlja nepostojanje odreene foneme u nekoj morfemi. Morfema = minimalna distinktivna jedinica u gramatici i centralni pojam morfologije. Najmanja odrediva gramatika jedinica koja ima znaenja ili gramatiku funkciju. Ne moe se dalje deliti na manje gramatike jedinice. 79 Za potrebe ove analize svesno je izostavljeno segmentiranje i apstraktne jedinice bez fizike realizacije u govoru, poznate kao nulti morf [-^], koja se inae analizira u obliku [zub+^] u znaenju Nsg.m.r.

71

sastavljena od uvek novog i uvek drugaijeg i neponovljivog nedeljivog glasovnog segmenta (foneme), morali bismo operisati sa hiljadama glasova. Nai glasovni i sluni organi imaju ogranien dijapazon i izgovornih mogunosti i auditivne senzibilnosti i ne bismo bili u stanju da savladamo takav ogroman napor (slian kineskom pismu). Meutim, zahvaljujui II artikulaciji jezici se zadovoljavaju malim brojem fonema (proseno 27, a ne vie od 50) koje se kombinuju u jezike jedinice vieg reda po pravilima specifinim za svaki jezik. U istoj jedinici znaenja (morfemi) ista fonema moe biti vie puta upotrebljena, npr. /bob/, ali izbegava se da se zaredom nau dve iste foneme. Izuzeci su geminate80 (kao u /najjai/, /poddijalekat/, /nuzzarada/, /jednook/, /kooperativan/81) to se u srpskom jeziku sree prilino retko, a ortografsko udvajanje ne mora uvek da prati produen izgovor suglasnika. Dakle, foneme, tj. glasovi, ne javljaju se u jeziku segmentirani ve se ujedinjuju u vee jedinice morfeme, a morfeme u jo vee lekseme ili rei, rei u sintagme, sintagme u reenice, reenice u diskurs itd. Redosled morfema u nekoj rei strogo je odreen i deo je strukturne kohezije svake rei. Morfeme stupaju u meusobne opozicije na nivou koji se naziva morfemski nivo. Re se sastoji od dve vrste morfema: korenske i afiksalne. Svaka re ima korensku morfemu i ona ima osnovno, leksiko znaenje i zove se jo i leksika morfema. Afiksalne morfeme (afiksi) ne dolaze u svakoj rei ili u svakom obliku rei i dele se na derivacione morfeme i na gramatike morfeme. Derivacione morfeme su: prefiksi, in(ter)fiksi i sufiksi i pomou njih se grade nove rei. Gramatike morfeme nazivaju se jo i nastavcima (dakle, fleksijom). Korenskih ili leksikih morfema ima u svakom jeziku mnogo i njihov broj u korelaciji je sa bogatstvom leksikog fonda nekog jezika. Afiksalne morfeme znatno su malobrojnije od korenskih/leksikih i sve su obino pobrojane u gramatikama svakog jezika. Naravno i morfema82
Geminata = dva identina minimalna segmenta; fonetski se definie kao sekvenca identine artikulacije, a na fonolokom nivou, u zavisnosti od jezika, obino se odnosi na produeni izgovor konsonanata; ponekad se upotrebljava i termin udvajanje ali u nekim jezicima udvojeno pisanje suglasnika ne znai i obavezno produen izgovor (npr. u engleskom <hopping>). 81 U ovoj rei, koja nije srpska, dva vokala (geminate) nisu u istoj morfemi ve ih razdvaja morfemska granica pa se u paljivom izgovoru tu i uju dva vokala [kooperativan], ali u izgovoru manje obrazovanih ljudi obino se izgovara samo jedno [koperativan]. 82 Morfeme se dalje dele na (1) slobodne stoje samostalno i (2) vezane ne mogu stajati same ve se dodaju (vezuju) za druge oblike. (1) Slobodne se dalje dele na (1a) leksike (imenice, pridevi i sl.) i (1b) funkcionalne (= funkcionalne rei, zatvorena klasa: veznici, predlozi, zamenice); (2) vezane (funkcionalne) morfeme = afiksi: prefiksi, sufiksi, interfiksi; koji se zapravo dele na (2a) derivacione ili reotvorne i (2b) flektivne ili oblikotvorne (= gramatike ili relacione: nastavci za padee, nastavci za lice i sl.). Derivacione prave nove rei ili drugu kategoriju rei s korenskim morfemama (tj. menjaju kategoriju rei); a flektivne ne slue za graenje novih rei ve da pokau gramatiku funkciju rei menjajui njenu gramatiku kategoriju (= nastavci za mnoinu, nastavci za jedninu; nastavci za vreme; nastavci za komparativ i sl.).
80

72

u svakom jeziku ima manje od rei koje su sastavljene od jedne ili od dve morfeme ili od vie morfema. Npr.: 1: ti, ali, od, posle; 2: ruk-a, sel-o, grad-a, plav-a, crn-i, lep-o; pi-e, gor-i; 3: pis-a-ti, vid-e-ti, ku-ic-a, grad-sk-a; 4: lek-ar-sk-i, od-govor-i-ti; 5: ne-od-govor-n-i, i sl. Re /ruka/ sastavljena je, dakle, od 2 morfeme: od leksike morfeme /ruk/ i od gramatike morfeme /-a/. Ova (gramatika) morfema daje informaciju o padeu, rodu i broju imenice /ruka/, to znai da je oblik /ruka/ u nominativu jednine enskog roda, jer morfema /a/ ima ovde znaenje: nominativ, jednina, enski rod. Meutim, u obliku /ruku/, gramatika morfema /u/ daje informaciju o akuzativu jednine (ili o genitivu mnoine, to vai samo za imenice /ruka/ i /noga/), takoe enskog roda, i sl. Gramatike morfeme imaju samo promenljive rei koje na sintagmatskoj ravni stupaju u razliite odnose sa drugim reima (promenljivim ili nepromenljivim) i time se menja oblik rei pa se zato gramatike morfeme nazivaju jo i relacionim morfemama ili funkcionalnim. Poto gramatike morfeme menjaju, tvore oblik promenljive rei dajui tako gramatike informacije (npr. u kojem se padeu, broju ili rodu ostvaruje na sintagmatskoj osi neka imenska re, ili u kojem se licu i broju i sl. ostvaruje neka glagolska re) gramatike morfeme nazivaju se jo i oblikotvornim morfemama. Realizacija morfeme, njen izraz, naziva se morfom, a razliite realizacije jedne morfeme nazivaju se alomorfima. Ista korenska morfema u razliitim oblicima iste rei, ili u razliitim reima (izvedenim od te korenske morfeme) ne mora uvek imati isti izraz (alomorf). Tako se, na primer, morfema /ruk/ u D/Lsg. pojavljuje u alomorfu [ruc] _ /ruci/, a u deminutivu /ruica/ u alomorfu [ru], i sl. I morfema /iz/, koja pripada posebnoj grupi afiksalnih morfema derivacionim morfemama i to prefiksima, u reima /izbor/, /iznenada/, /izvui/, /izii/ i sl., ostvaruje se kao [iz]; u [iskopati], [ispisan] kao [is]; u [i'ikati] kao [i]; u [iupan] kao [i]; u [iamarati], [iican] kao [i], i u [izazvati] kao [iza]. Sve su to alomorfi morfeme /iz/ ostvareni u razliitim fonetskim okruenjima, kontekstima u kojima se ova morfema nala. Mada je izvornom govorniku jednostavno da odredi osnovni izraz morfeme, u ovom sluaju morfeme /iz/, u lingvistici se u takvim situacijama, kada postoji vie razliitih alomorfa jedne morfeme, primenjuje postupak takozvane unutranje ili interne rekonstrukcije. To znai da se porede sva fonetska okruenja u kojima se realizuje odreeni alomorf i na osnovu njih se odreuje okruenje koje je neutralno i koje ne uslovljava pojavu nekog alomorfa, odnosno alofona u tom alomorfu jer se u tim 73

kontekstima alofoni ne nalaze u komplementarnoj ve u slobodnoj distribuciji. To su obino vokali i sonanti, koji su neutralni u pogledu zvunosti, te se pred njima mogu ostvariti i zvuni i bezvuni suglasnici (u navedenim primerima to se sree u leksemama: [iznenada], [izvui], [izleiti], [izrei], [izii], [izostaviti], [izumeti] i sl.). Alomorfi su, dakle, varijante neke morfeme poziciono kao to je sluaj sa nabrojanim alomorfima morfeme /iz/, ili istorijski uslovljene kao to je sluaj sa navedenim alomorfima morfeme /ruk/. To konkretno znai da su alomorfi morfeme /iz/ proizvod glasovnih alternacija koje su uslovljene pravilima rasporeda fonema u standardnom srpskom jeziku. Ta pravila o distribuciji fonema nalau da se, npr. fonema /z/ koja ima obeleje [+ zvunost], ne moe ostvariti ispred bezvunog suglasnika i da mora biti zamenjena svojim minimalnim parom po obeleju zvunosti, a to je /s/. Prema tome, u takvim se situacijama foneme /z/ i /s/ nalaze u komplementarnoj distribuciji. Ova alternacija naziva se asimilacijom po zvunosti i spada u najproduktivnije suglasnike alternacije u srpskom jeziku. Slian je sluaj i sa alomorfima [i], [i] i [i], ija je realizacija, takoe, uslovljena fonetskim kontekstom odnosno pravilima distribucije suglasnika u suglasnikim grupama. Poto je /z/ zubni glas, kada se nae ispred foneme koja je prednjonepana (a nije [+ kontinuirana, stridentna]), obavezno se zamenjuje svojim minimalnim parom po obeleju kompaktnosti, a to je //. Ova se alternacija naziva asimilacijom po mestu tvorbe. I alomorf [i] ostvaren je u istim fonetskim uslovima s obzirom na kompaktnost. U ovom sluaju, meutim, prethodno je primenjena i alternacija po zvunosti s obzirom na prvo pravilo da se u suglasnikoj grupi mogu ostvariti samo suglasnici iste zvunosti. to se tie alomorfa [i], i njegova realizacija kontekstualno je uslovljena. Prema pravilima distribucije suglasnika, fonema /z/ ne moe se ostvariti ispred artikulaciono i akustiki veoma srodnih ili identinih glasova, kao to su to //, //, /s/ i /z/ ve se redukuje, tj. gubi, poto se prethodno asimiluje po zvunosti ili mestu tvorbe sa nekim od navedenih segmenata. Sve ove suglasnike alternacije, koje su ovde navedene i koje su promenile izraz morfeme /iz/, registruje i na pravopis jer je u njemu primenjen fonoloki princip. Istorijski uslovljeni alomorfi, kao to je sluaj sa alomorfima morfeme /ruk/, proizvod su glasovnih alternacija koje danas nisu vie kontekstualno uslovljene, tj. nisu automatske. To znai da se u alomorfima [ruk], [ruc] i [ru] foneme /k/, /c/ i // danas ne nalaze u komplementarnoj distribuciji, ve da su u nekoj istorijskoj fazi razvoja naeg jezika vaila pravila koja su nalagala da se fonema /k/ ispred vokala prednjeg reda zameni sa /c/ ili sa //. Danas takvo pravilo vie nije aktuelno, ali u jezikoj prolosti alternirani glasovi postali se delovi fonoloke strukture odreenih oblika neke rei. Alternacije koje su ostvarene u ovim alomorfima su, prema tome, istorijske,

74

dakle, neautomatske, morfoloki odnosno gramatiki uslovljene i poznate su pod nazivom I palatalizacija (u alomorfu [ru]) odnosno II palatalizacija ili sibilarizacija (u alomorfu [ruc]). Samo postojanje ove alternacije ukazuje na to da su nekada foneme /k/, /c/ i // bile u komplementarnoj distribuciji u odreenim fonetskim kontekstima, a sada se ta alternacija sree jedino u odreenim morfolokim kategorijama rei gde je njihovo prisustvo sa stanovita standardnog jezika obavezno. Meutim, poto su se pravila distribucije glasova u meuvremenu promenila, danas se fonema /k/ moe ostvariti i ispred vokala prednjeg reda (npr. u /kia/, /kikiriki/, /kecea/, /ruke/, i sl.). Alomorfi jedne morfeme mogu biti meusobno delimino ili potpuno razliiti. Delimino razliiti alomorfi razlikuju se u izrazima obino jedne foneme, kao to je bio sluaj sa navedenim primerima alomorfa morfema /iz/ i /ruk/. Potpuno razliiti alomorfi jedne morfeme zovu se supletivnim alomorfima (a ta se pojava naziva supletivizam) i to sreemo u sledeim primerima: [ja] : [mi], [ovek] : [ud-i], [zva-ti] : [zov-e-m], [dobar] : [bo-i], i sl. Alomorfi daju gramatiku informaciju jer po promeni u izrazu morfeme saznajemo u kakvoj se fonolokoj okolini nala morfema i kakve je nove gramatike sadraje dobila. I isti morf moe imati vie razliitih znaenja. Tako npr. morf [a] prua razliite informacije u [en-a], ili u [grad-a], ili u [pis-a-ti] i u ove tri lekseme morf [a] izraz je triju posebnih morfema: /Nsg.f/, /Gsg.m/ i /nastavak za infinitivnu osnovu/. Najnii stepen apstrakcije ima znaenje korenske morfeme i nju izvorni govornik najlake prepoznaje i segmentira. Vii stepen apstrakcije imaju derivacione morfeme, a najvii stepen apstrakcije ima znaenje relacionih morfema gramatiko znaenje. Korenska i derivacione morfeme zajedno pokrivaju znaenje rei, a relacione morfeme znaenje oblika, tj. njeno leksiko83 znaenje. Korenska morfema ima osnovno leksiko znaenje, a derivacione morfeme dopunsko leksiko znaenje. Razlika izmeu leksike i korenske morfeme je u tome to leksika morfema ukljuuje derivacione morfeme, a korenska morfema ih ne ukljuuje. Vebanja 1. Kako je izvrena podela morfema? 2. Koji je osnovni izraz prefiksalne morfeme u primeru /raupati/? Navedite sve alomorfe te morfeme i ilustrujte primerima. 3. Kako se odreuje osnovni alomorf? 4. U kojim situacijama pravopis ne registruje asimilaciju suglasnika po zvunosti?

83

Lexis = re.

75

5. Sledee rei podelite na morfeme i identifikujte svaku: /nanositi/ /sestrica/ /pekarski/ /ogra'en/ /preneseni/ /mladiki/ /puti/ /raean/ /bezbolan/ /slobodouman/ /listopadna/ /zavoen/ /suncokret/ /rastaven/ /besmislica/

8.2. FONOLOKI USLOVLJENE ALTERNACIJE Ranije je ve reeno da se alomorfi, razliite varijante morfema, javljaju u razliitim oblicima iste rei ili razliitih rei srodnog znaenja. Promena u morfu, izrazu morfeme, deava se u onom njegovom delu kojim se on neposredno nadovezuje na drugi morf, odnosno menjaju se foneme koje su na granici dveju morfema u kontaktu. Ranije u tekstu napomenuto je da se na morfemskom avu mogu ostvariti dve vrste glasovnih promena: (1) Ako fonemski sastav jedne morfeme uslovljava fonemski sastav druge morfeme, promene su fonoloki uslovljene. (2) Ako pojava jednog alomorfa nije uslovljena fonolokom okolinom, ve je morfoloki ili tvorbeno uslovljena, tj. odreeni alomorfi nose odreena morfoloka i tvorbena znaenja to su onda morfoloki uslovljene promene. Prve promene nazivamo automatskim alternacijama i one zavise od prirode fonema i njihove distribucije, a to znai od pravila u jeziku koja upravljaju distribucijom fonema, a sama distribucija fonema zavisi od prirode i meusobne kompatibilnosti njihovih fonolokih obeleja. Drugu vrstu alternacija nazivamo jo i istorijskim. Ove alternacije nisu automatske i promena fonema deava se u odreenoj gramatikoj ili tvorbenoj kategoriji i vezana je samo za tu kategoriju. Ovakvim promenama (fonema na granicama morfema) bavi se disciplina koja se zove morfo(fo)nologija. Morfonologija prouava, dakle, fonemski sastav morfeme, analizira i klasifikuje fonoloke inioce koji utiu na pojavu odreenih morfema, odnosno gramatike inioce koji utiu na pojavu odreenih fonema. Morfonologija prouava odnos morfologije, tvorbe i fonologije. Nju je kao konstrukt strukturalne lingvistike, formulisao Trubeckoj i definisao je kao deo gramatike koji prouava vezu izmeu fonologije i morfologije. U srpskom jeziku ima nekoliko pravila koja se tiu distribucije suglasnika na morfemskoj granici s obzirom na njihova artikulaciona i akustika obeleja.

76

Vebanja 1. ta su fonoloki uslovljene alternacije? 2. ta je morfo(fo)nologija? 8.2.1. Asimilacija po zvunosti Prvo i najproduktivnije pravilo nalae da se na morfemskoj granici mogu nai dva suglasnika samo ako su iste zvunosti, o emu je bilo ve uzgred rei u odeljku o morfemi i alomorfima. Ovo pravilo ima dva potpravila: (a) bezvuni suglasnik moe stajati samo ispred bezvunog suglasnika; (b) zvuni suglasnik moe stajati samo ispred zvunog suglasnika. Ako to nije sluaj, suglasnici se moraju meusobno izjednaiti i takva alternacija naziva se asimilacija (jednaenje) po zvunosti i ona se moe predstaviti sledeim formulama: (a) [+ umni, + zvuni] _ [+ umni, zvuni]/__ [+ umni, zvuni]84 Npr.: /od/ + /pisati/ _ [otpisati]; /vrabac/ ~ [vrapca], /s-vez-a-ti/ ~ [sveska], i sl. (b) [+ umni, zvuni] _ [+ umni, + zvuni]/__ [+ umni, + zvuni] Npr.: /s/ + /guliti/ _ [zguliti]; /svat/ ~ [svadba], /u-i-ti/ ~ [ubenik], i sl. Umesto ove dve odvojene formule, oba tipa asimilacije po zvunosti mogu se predstaviti jedinstvenom formulom: [+ umni] _ [ zvuni]/__ [+ umni, zvuni] u kojoj se uvoenjem simbola (tzv. alfa notacija kako se to u generativnoj gramatici zove) omoguuje da se formulacija pravila pojednostavi. Umesto dve formule jedne za obezvuavanje, a druge za ozvuavanje prvog lana opstruentske grupe, na ovaj nain simbolom ukazuje se na to da takozvani autput promene (tj. alternant koji je rezultat asimilacije) ima istu vrednost obeleja (+ ili ), kao i okruenje koje uslovljava promenu (tj. drugi suglasnik u grupi). Poto ova asimilacija ima smer, tzv. regresivne promene, a to znai da priroda drugog lana grupe ([ zvunost]) uslovljava promenu fonolokog obeleja ([zvunost]) prvog suglasnika u grupi, tj. uslovljava njegovu alternaciju on se zamenjuje drugim lanom odgovarajueg minimalnog para po zvunosti. Takva promena obino se tradicionalno zove regresivnom asimilacijom po zvunosti. Od tog termina mnogo je, meutim, bolji termin anticipatorna asimilacija jer se to upravo i deava prvi lan suglasnike grupe anticipira akustiko obeleje zvunosti drugog lana.
84

_ = strelica, oznaava smer promene. / = fonetski kontekst, okolina glasa koji se menja. _= oznaava mesto glasa u tom kontekstu. ~ = alternira sa.

77

U ovoj alternaciji uestvuju svi suglasnici koji imaju obeleje [+ umni], dakle, svi opstruenti i alternacija se ostvaruje u okviru parova [+/ zvuni]: [b ~ p; d ~ t, g ~ k; ~ , ' ~ ; z ~ s, ~ ]. Na pravopis ovu alternaciju registruje samo kad se ona ostvaruje na morfemskoj granici. Meutim, kad se ona ostvaruje na granicama dveju rei, npr. [kot # kue], u pisanju ostaje neizmenjeno <kod kue> mada je fonetska realnost drugaija. U govoru se ostvaruje i alternacija [ ~ c] u [ota # bi]85, kao i alternacija [~ h] u [stra # ga], ali i ovu alternaciju, poto se ostvaruje samo na granicama dveju rei, ali i zbog toga to glasovi [] i [] nisu lanovi fonolokog sistema standardnog srpskog jezika, ve su samo alofoni fonema /c/ i /h/ u komplementarnoj distribuciji, na pravopis ne registruje. I suglasnici [f ~ v] uestvuju u alternaciji koja se, takoe, ne registruje u pisanju. Ova se alternacija ostvaruje i na morfemskoj granici kada se /v/ nae ispred suglasnika koji ima obeleje [+ umni, zvuni]. Npr. /ovas/ ~ [ofsa], ali u pismu <ovsa>; /ovca/ = [ofca] : <ovca>; /lovac/ ~ [lofca], ali u pismu ostaje <lovca>. Na pravopis, meutim, dozvoljava dvojako pisanje prideva grkog porekla /jevtin/ kao <jevtin> i kao <jeftin> dajui prednost ovom drugom (sa <f>), a ova sekvenca [ft] sree se i u izvedenicama od tog prideva, ali i u drugim reima grkog porekla. Ovakvi sluajevi krajnje su marginalni, nema ih mnogo i nisu poduprti alternacijom [f] _ [v] ispred zvunih suglasnika jer se /f/ ne ostvaruje na morfemskoj granici u toj poziciji. Na granici dveju rei, meutim, ostvaruje se obezvuavanje foneme /v/, odnosno alternacija [v] _ [f], npr.: /stav/ + /toga oveka/ _ [staf # toga...], to pravopis i inae ne registruje. Poto su sve automatske alternacije suglasnika uglavnom anticipatorne, oigledno je da je druga pozicija u suglasnikoj grupi, jaa pozicija, posebno kada je u toj poziciji bezvuni glas. Fonetska merenja pokazala su, naime, da se pred bezvunim opstruentima svi glasovi pomalo obezvuuju, pa tako i /v/ alternira sa /f/. Fonema /v/, inae ne uslovljava alternacije bezvunih opstruenata ispred sebe, to pokazuje da se /v/ ponaa kao glas neutralan u odnosu na obeleje zvunosti. Ponaa se, dakle, kao sonant i ispred /v/ mogu se ostvariti i zvuni i bezvuni opstruenti, npr.: /svati/ = [svati]; /tvor/ = [tvor] : /zvati/, /dvor/, i sl. Kao najdoslednija i najproduktivnija automatska alternacija, asimiliacija po zvunosti se, kao to je ve reeno, registruje u naem pravopisu, i to je jedan od razloga to se na pravopis smatra fonolokim. Meutim, postoje i odstupanja od ovakvog pravopisnog prosedea. Ona se tiu pre svega registrovanja alternacija koje se deavaju u sekvencama fonema /d/ + /s/ ili // na morfemskoj granici kada se morfemska granica nae izmeu foneme /d/, s jedne strane, i fonema
85

# = takozvani granini simbol, obeleava granicu rei izmeu dve rei ili kraj rei.

78

/s/ ili //, s druge. Fonoloka obeleja ovih fonema, bitna za ovu situaciju mogu se linearno predstaviti kao: /d/: [ kontinuirani, kompaktni, + zvuni], a foneme /s/: [+ kontinuirani, kompaktni, zvuni] odnosno za //: [+ kontinuirani, + kompaktni, zvuni]. Iz njih se vidi da se /d/ razlikuje od /s/ i // pre svega po obeleju zvunosti to stvara fonetski uslov za asimilaciju po zvunosti ime se ostvaruje sekvenca bezvunog ploziva [t] i bezvunog frikativa [s] odnosno [], to se u nekim od ranijih pravopisa naeg jezika i pisalo jer se potovalo naelo da se u suglasnikoj grupi mogu nai samo suglasnici iste zvunosti (npr. Believ pravopis iz 1923. g.). Meutim, na savremeni pravopis ne primenjuje takvo reenje jer se ni u njemu ne ogleda fonetska realnost poto se asimilacijom po zvunosti nije okonala glasovna promena ovih sekvenci. Naime, posle jednaenja po zvunosti stvorena je suglasnika grupa fonetski srodna afrikati /c/ (= [ts]) odnosno afrikati // (= [t]) koje se u govoru i realizuju te bi primena fonolokog prosedea u pisanju za ovakve sluajeve udaljila ortografski lik od morfofonoloke strukture tih rei i time dovelo u pitanje prozirnost njihove semantike. Na pravopis u ovakvim sluajevima primenjuje morfonoloki princip, tj. nalae pisanje nealterniranih sekvenci <ds> odnosno <d>: <predsednik>, <podsetiti>, <novosadski>, <gradski>, <ljudski>; <podiati>, <odetati> i tako odrava prozirnost morfemske granice uvajui fonemsku strukturu i prefiksa odnosno sufiksa i korenske morfeme iako u govoru ta morfemska granica srasta tako da na fonetskom planu imamo [prec:ednik] ili [precednik], [poc:etiti] ili [pocetiti]; [novosacki], [gracki], [ucki], [po:iati] ili [poiati], [o:etati] ili [oetati] kao karakteristiku govora urbanih i obrazovanih govornika naeg jezika. Identina fonetska promena deava se, na primer, i u rei /bratski/, iji ortografski lik takoe ne predstavlja fonemsku strukturu rei poto se i ovde realizuje afrikata [c]: [bracki]. Ovakvom ortografskom reenju pribeglo se iz istih razloga iz kojih danas piemo sekvence <ds> i <d> da bi se ouvala semantika prozirnost rei na morfemskoj granici (preko uvanja te granice na ortografskom planu) na kojoj se dogaa fuzija86. Vebanja 1. Da li je asimilacija po zvunosti automatska ili neautomatska glasovna alternacija? 2. Koji suglasnici uestvuju u alternaciji po zvunosti? 3. Da li sonanti uslovljavaju alternaciju po zvunosti?

86

Fuzija (lat.) = stapanje, sjedinjavanje (termin preuzet iz fizike).

79

8.2.2. Asimilacija po mestu tvorbe Druga suglasnika asimilacija tie se anticipiranja artikulacionih osobina drugog lana grupe (mesta artikulacije) i odnosi se na dva tipa alternacije: (a) strujni [z] i [s] (i [h]) ispred prednjonepanih suglasnika (osim [j]) zamenjuju se sa [] i [], frikativima sa alveopalatalnim mestom artikulacije; i (b) nosni sonant [n] ispred usnenih suglasnika zamenjuje se sa [m]. Prvi tip takozvane asimilacije po mestu tvorbe (a) nema isti opseg kad je u pitanju morfemska granica (a1) [prefiks] + [korenska morfema] ili morfemska granica (a2) [korenska morfema] + [sufiks] i zato se odvojeno posmatraju. (a1) Na morfemskoj granici [prefiks] + [korenska morfema] ova asimilacija ograniena je samo na alternaciju zubnih strujnih suglasnika: [z ~ ] odnosno [s ~ ], i to ispred svih prednjonepanih osim ispred sonanata [] i [] (i naravno [j]). I ovo se moe prikazati formulom: [+ umni, kompaktan, + stridentan, gravisan] _ [+ umni, + kompaktan, + stridentan, gravisan] / __ [+ umni, + kompaktan, gravisan], to znai da se ova alternacija ne ostvaruje pred suglasnicima koji imaju obeleje [ umni, + kompaktni], a to su sonanti [] i [] (i [j]), na primer: /s/ + /istiti/ _ [istiti], ali [subiti]; /iz/ + /'ubriti/ _ [i'ubriti], /bez/ + /astan/ _ [beastan], i sl. U primeru [beastan] prethodno je primenjeno pravilo jednaenja po zvunosti [z] _ [s]/_ [][ zvuni], a tek potom se primenilo pravilo asimilacije po mestu tvorbe. (a2) Na morfemskoj granici [koren] + [sufiks], na kojoj se inae obino deava fuzija, i alternacija /z/ i /s/ (i /h/) ostvaruje se pred svim suglasnicima koji imaju obeleja [+ kompaktni, gravisni] (sa izuzetkom, naravno, /j/ ija je fonetska priroda objanjena u prethodnim poglavljima). Ova alternacija ostvaruje se u sledeim parovima: [z ~ , s ~ , h ~ ] ispred [, ; : , ' : ; ( : )]. Npr. ispred [, ]: /paziti/ _ [paiv]; /snositi/ _ [snoiv]; /paziti/ _ [paa]; /besan/ _ [bei]; /orah/ _ [orai], /trbuh/ _ [trbui]. U principu ova se alternacija ostvaruje i ispred [ : , ' : ], meutim, njen opseg je prilino leksiki ogranien te se svodi na primer sa turskim formantom [-iia], kao u [miraz] _ [miraiia] koji i inae ne pripada leksikom fondu urbanog standardnog jezika. Meutim, pred

80

ovim suglasnicima ova altrenacija ostvaruje se i na morfemskoj granici [prefiks] + [koren] i ta je alternacija produktivnija. Suglasniki par [ : ] stavljen je u oblu zagradu jer se ispred ovih suglasnika ostvaruje asimalacija po mestu tvorbe iji su rezultat dva identina prednjonepana suglasnika, dakle [ + ] i [ + ], dakle, geminate, to nije svojstveno srpskom jeziku te se prvi lan geminate redukuje, ime se geminirana suglasnika grupa uproava. Na primer: /iz/ + /icati/ _ [iicati] _ [iicati], /bez/ + /uman/ _ [besuman] _ [beuman] _ [beuman]. U ovom primeru je, pre asimilacije po mestu tvorbe i gubljenja suglasnika u geminati, primenjeno pravilo obezvuavanja suglasnika. (b) Automatska alternacija nosnih sonanata [n ~ m] ispred usnenih suglasnika ostvaruje se uvek u govoru i to, kako na morfemskoj granici, tako i na granici dveju rei, meutim, na pravopisnom planu nainjena je razlika izmeu (b1) alternacije koja se deava na granici [koren] + [sufiks], odnosno u tvorbi rei derivacijom ili izvoenjem (iji su proizvod izvedenice), to se u pravopisu registruje; na primer: /zelen/ _ [zelemba], /stan/ _ [stambeni], i sl. i (b2) alternacije koja se deava u tvorbi rei slaganjem ili kompozicijom (iji su proizvod sloenice) odnosno u prefiksalnoj tvorbi; na primer: /jedan/ + /put/ _ [jedamput] ~ <jedanput>; /voden/ + /buba/ _ [vodembuba] ~

<vodenbuba>; /van/ + /partijski/ _ [vampartijski] ~ <vanpartijski>, i sl. ime se na pisanom planu uva fonemski integritet pojedinanih rei odnosno formanata u novoobrazovanoj rei, to znai da pravopis ne registruje aktuelni izgovor ovih rei. Ovakva pravopisna reenja pripadaju morfonolokom, a ne fonolokom prosedeu i mogu se smatrati odstupanjima od osnovnog, fonolokog, principa naeg pravopisa. Vebanja 1. Koliko tipova alternacija imamo kod asimilacija po mestu tvorbe? 2. Da li se na morfemskoj granici prefiksa i korena rei /z/ i /s/ jednae po mestu tvorbe pred svim palatalnim suglasnicima? 3. Da li na pravopis registruje u svim sluajevima alternaciju alveolarnog nazala pred usnenim suglasnicima?

81

4. Navedene rei razvrstajte na one u kojima su izvrene ponuene glasovne promene: /iakati/, /potpetica/, /epati/, /raeati/, /orai/, /isitniti/. (a) jednaenje po zvunosti: (b) jednaenje po mestu tvorbe: (c) obe glasovne promene:

8.2.3. Uproavanje suglasnikih grupa Trei tip automatske fonoloke alternacije odnosi se na uproavanje suglasnikih grupa odnosno na gubljenje suglasnika u suglasnikoj grupi. Poto se ova alternacija deava u suglasnikim grupama sa istim ili slinim artikulaciono-akustikim osobinama, to je u sutini disimilativni proces, tu razlikujemo tri podtipa. Prvi podtip (a) odnosi se na gubljenje jednog od lanova geminate, o emu je ve neto i reeno u sluajevima sa alternacijama [z ~ ] i [s ~ ] (tipa [beian], [beuman] i sl.). Drugi podtip ove alternacije (b) tie se uproavanja suglasnikih grupa koje su teke za izgovor i u kojima se najee redukuju suglasnici [d] i [t]. Ova alternacija obino se registruje i u pisanju. Trei (c) podtip odnosi se na gubljenje frikativa [s] iza [, , s, ]. (a) Jedinu geminatu u srpskom jeziku ine dva /j+j/, tj. [j:] u superlativima prideva tipa: [naj:ai], [naj:ednostavnii:], to nalae i ortoepska norma, a to se i u naem pravopisu registruje kao udvojeno pisanje <najjai>, <najjednostavniji> i sl. U aktuelnom izgovoru, meutim, sve se ree u ovakvim sluajevima izgovara geminirani suglasnik (na fonetskom planu oituje se kao produeni izgovor odreenog glasa) i ovakve rei se najee realizuju sa jednim [j]: [najai, [najednostavnii:]. Ipak, na pravopisnom planu nalazimo udvajanje i drugih suglasnika, to se uvek deava, naravno, na morfemskoj granici. Tako se dva <dd> sreu u primerima tipa <poddijalekat>, <preddravni>, i sl. gde se u pisanju eli ouvati jasna semantika oba lana izvedene rei, tj. prefiksa i osnovne lekseme. Mada bi prema ortoepskoj normi trebalo i ovde izgovarati geminirani, tj. suglasnik sa produenim trajanjem (npr. [pod:iialekat]), pitanje je da li se to najee i realizuje ili se izgovara samo jedan suglasnik (npr. [podiialekat]), kao i u sluaju sa primerima sa [j]. Ipak, da bi se ouvalo znaenje u obrazovanjima novijeg tipa, kada se u pisanju udvajaju suglasnici, npr. <vannastavni>, <uzzidati> (prema [uzidati]), i dr., u izgovoru imamo ili ak dva suglasnika [van-nastavni], [uz-zidati] sa malom pauzom izmeu njih, ili se izgovara geminata [van:astavni], [uz:idati].

82

Ovakve geminate novijeg su porekla u jeziku, to dokazuju i primeri u kojima je dolo do redukovanja jednog od lanova geminate, kao npr. u [odeliti], [odvoiti], [ruski], [bezvuan], a ne *[od:eliti]87, *[od:voiti], *[rus:ki], *[bez:vuan], ali i [pedeset], [beian], [beuman], [isitniti], [iutirati], i sl. gde je prethodno dolo do asimilacije po zvunosti i/ili po mestu tvorbe to je rezultiralo stvaranjem geminate, koja je posle redukovana. (b) Uproavanje suglasnikih grupa tekih za izgovor automatska je alternacija koja se realizuje u fonetskom kontekstu u kojem se zubni plozivi [d] i [t] gube (tj. alterniraju sa ^) kad se nau: (b1) ispred afrikata [c, (: ), (' :) ] i grupe [t]: /otac/ _ [oca] / [oe]; *[srdce] _ [srce] ~ /srdace/; *[srdan] _ [sran] ~ /srdaan/; /izuzetak/ _ *[izuzetci] _[izuzeci]; /inat/ _ *[inatiia] _ [inaiia]; /pevati/ _ *[pevatu] _ [pevau]; *[podtapalica] _ [potapalica]; *[gospodtina] _ [gospotina]; (b2) u suglasnikoj grupi iza suglasnika frikativa [z : s, : ] a ispred [b, k, l, , n, ]: /gost/ _ *[gostba] _ [gozba]; /grozdak/ _ *[grostka] _ [groska]; /listak/ _ *[listka] _ [liska]; /rastao/ ~ *[rastla] _ [rasla]; /bolest/ _ *[bolestiv] _ [boleiv]; /mastan/ _ *[mastna] _ [masna]; /nuda/ _ *[nudna] _ [nuna], /pozorite/ _ *[pozoritni] _ [pozorini], i sl. Naravno, i ova alternacija [d] i [t] ~ ^ reigistruje se u pisanju, a o izuzecima u pravopisu bie vie govora u narednoj, III glavi prirunika. (c) Trei podtip alternacije u kojoj dolazi do uproavanja suglasnike grupe tie se gubljenja frikativa [s] iza [, , s, ], to se, takoe, registruje u pravopisu, na primer: /vodi/ _ *[vodiski] _ [vodiki]; /mladi/ _ *[mladiski] _ [mladiki]; /rus/ _ *[russki] _ [ruski]; /raka/ _ *[raski] _ [raki] , i sl. I ova alternacija registruje se u pisanju.

Vebanja 1. Koje se suglasnike grupe uproavaju? 2. Zato dolazi do uproavanja suglasnikih grupa? 3. Koji suglasnici u tim grupama alterniraju sa nulom? 4. ta su to geminate?

87

* = zvezdica, obeleava neregistrovan ili rekonstruisan oblik.

83

8.2.4. Nepostojano [a] Alternacija [a] ~ ^, poznata kao nepostojano a ostvaruje se u odreenim morfolokim i tvorbenim kategorijama i moe biti (a) fonoloki uslovljena, dakle automatska kada nepostojano [a] razbija suglasniku grupu teku za izgovor ili razdvaja dva ista/slina suglasnika, ili (b) neautomatska, istorijski uslovljena, to se sree u odreenim kategorijama u kojima fonetski kontekst vie ne zahteva razbijanje suglasnike grupe. (a) Automatska alternacija [a] ~ ^ sree se: (a1) u Nsg.m.r. imenica (odnosno i u Asg. ako imenica ima obeleje [ ivo]) sa sufiksom /-c/
88

ili /-k/ ~ ostalim oblicima tih imenica: [pisac] ~ [pisca], [piscu]; [rukovodilac] ~

[rukovodioca], [rukovodiocu]; [maak] ~ [maka], [maku]; [ruak] ~ [ruka], [ruku], i d.; ali [junk]89, [junaka] i d. gde do alternacije ne dolazi poto je u pitanju dugo [a] u sufiksu. (a2) u Nsg.m.r. imenica tipa [pas] ~ [psa], [psu], i d. (a3) u Nsg.m.r. kraih oblika nekih prideva (odnosno i u Asg. ako pridev odreuje imenicu koja ima obeleje [ ivo]) ~ oblicima . i sr.r. i oblicima mnoine odnosno u duim oblicima tih prideva: [dobar] ~ [dobra], [dobro], [dobri]; [kratak] ~ [kratka], [kratko], [kratki]; [gladan] ~ [gladna], [gladno], [gladni], i d. Najee je u pitanju razbijanje suglasnike grupe u kojoj je drugi lan sonant. (a4) u Nsg.m.r. nekih zamenica (odnosno i u Asg. ako pridevska re odreuje imenicu koja ima obeleje [ ivo]) ~ oblicima . i sr.r. i oblicima mnoine tih zamenica: [sav] ~ [sva], [sve], [svi]; [takav] ~ [takva], [takvo], [takvi], i d. U ovoj kategoriji razbija se suglasnika grupa u kojoj je drugi lan obavezno sonant. Isti je sluaj i sa primerima u naredne dve kategorije: (a5) kod brojeva: [jedan] ~ [jedna], [jedno], [jedni]; [osam] ~ [osmi], [osma]; [sedam] ~ [sedmi], [sedma], i d. (a6) u 1.l.sg. glagola [jesam] i enklitike [sam] ~ [jesmo], [smo]. (a7) Kod predloga /s/ i /k/ kad stoje uz imenicu koja poinje istim ili slinim suglasnikom, ili kod ostalih predloga kad stoje uz imensku re koja poinje suglasnikom ili suglasnikom grupom nepostojanim [a] razbija se fonetski komplikovana suglasnika sekvenca koja se sastoji ili od teke suglasnike grupe, ili od fonetski veoma slinih ili identinih segmenata: [sa # mnom] ~ [s # tobom]; [sa # sestrom] ~ [s # majkom]; [sa # zida] ~ [s # kue]; [ka # kui] ~ [k # meni]; [preda # mnom] ~ [pred # nama]; [uza # zid] ~ [uz # brdo], i sl.

88 89

= kratak vokal /a/. = dugi vokal /a/.

84

(a8) na morfemskoj granici prefiksa /raz/ i /iz/ i rei koja poinje istim ili slinim suglasnikom ili suglasnikom grupom: [razaslati], [razaznati]; [izaslati], [izazvati], [iza brati], i sl. ~ [razvui], [iznositi]; (b) Neautomatska alternacija [a] ~ ^ sree se: (b1) u Gpl. imenica mukog, srednjeg i enskog roda ~ ostalim oblicima u mnoini tih imenica, kao i u oblicima jednine tih imenica osim kod imenica m.r. (kod kojih se [a] ~ ^ javlja kao automatska alternacija): [pisaca]; [rukovodilaca] ~ [rukovodioci], [rukovodiocima]; [treaa] ~ [tree], [treama], [trea], i d.; [ kopaa] ~ [kopa], [kopima], [kope], i d. (b2) u N/Asg.m.r kraih oblika prideva sa finalnom sekvencom [-ao] ~ ostalim oblicima tih prideva: [svetao] ~ [svetla], [svetlo], [svetli], i sl. (b3) u radnom glagolskom pridevu m.r.sg. nekih glagola ~ ostalim oblicima tih radnih prideva: [doao] ~ [dola], [dolo], [doli]; [rekao] ~ [rekla], [reklo], [rekli], i sl. U kategorijama sa primerima pod (b2) i (b3) i (b1) uz ovu alternaciju javlja se i, sa stanovita savremenog jezika, neautomatska alternacija [l] ~ [o] (tzv. promena ili prelazak l u o), koja je vremenski mlaa od alternacije nepostojano a i o kojoj e biti kasnije rei. Ova alternacija promenila je fonetsko okruenje, a time i uslove u kojima se inae javljala alternacija [a] ~ ^ te je tako od automatske alternacije nepostojano a u ovim pozicijama postala istorijski uslovljena, a ne fonoloki uslovljena alternacija. Isto tako i kategorija Gpl., u kojoj se javlja nepostojano a, prela je iz kategorije fonolokih u kategoriju morfolokih, neautomatskih alternacija, jer je analokim uoptavanjem nastavka /-/ u Gpl. prestala potreba za razbijanjem finalne suglasnike grupe teke za izgovor. Meutim, poto je nepostojano a ve razbilo takvu grupu pre uvoenja nastavka /-/ u sistem nastavaka imenica u srpskom jeziku, ono je tu ostalo kao glasovna promena istorijskog karaktera. Uslovi za alternaciju [a] ~ ^ mogu se prikazati i sledeom formulom: [C^C] _ [CaC] /__ # , npr. u *[pisc] _ [pisac] odnosno [C^C] _ [C^C] / __[V], npr. u [pisca].

Vebanja 1. Koje su se morfonoloke alternacije izvrile u sledeim reima: /iupati/, /orai/, /beivotan/; /paliki/, /radosna/. 2. U kojim reima je primenjen morfonoloki pravopis: <iskupiti>, <gradski>, <pretpostavka>, <podiati>, <crvenperka>? 3. Kada je alternacija [a] sa ^ fonoloki uslovljena?

85

4. U kojim je reima alternacija [a] ~ automatska? /vrapca/, /devojaka/, /doao/, /peska/, /gn'urca/, /gn'uraca/, /trean'a/, /radosna/ 5. Koje su automatske morfofonoloke alternacije realizovane u sledeim oblicima rei? /ieznuti/ /raiti/ /mladiki/ /pedeset/ /obrai/ /raean/ /iaen/ /iarati/ /beuman/ /francuski/ /ispisati/ /kopci/ /mrska/ /gospotina/ /pozorini/ /poupci/ /glatki/ /opsluiti/ /apca/ /trbui/ /beskrajna/ /ishrana/ /slukin'a/ /ruski/ /pripovetka/ /beivotan/ /raestiti se / /rairiti/ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________

86

6. Koje glasovne promene nisu registrovane u sledeim reima? /jedanput/ /predsednik/ /crvenperka/ /odtampati/ /sudski/ /udstvo/ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ _______________________________________________

8.3. ISTORIJSKI USLOVLJENE, NEAUTOMATSKE ALTERNACIJE U prethodnom poglavlju dotaknute su alternacije glasova koje nisu uslovljene fonetskim kontekstom, ve su nasleene u odreenim morfolokim i tvorbenim kategorijama kao rezultati glasovnih alternacija koje su u odreenoj fazi istorijskog razvitka jezika imale automatski karakter. Najpoznatije takve alternacije su: (1) alternacija [l] ~ [o] i opisani sluajevi alternacije [a] ~ ^ , kao i alternacije nastale kao posledice (2) palatalizacija i (3) jotovanja.

8.3.1. Alternacija /l/ ~ /o/ na kraju rei/sloga Ova alternacija koju neki nazivaju i vokalizacijom, nije fonoloki uslovljena alternacija i ostvarivala se kao zamena sonanta /l/ vokalom /o/ na (a) kraju rei i na (b) kraju sloga u odreenim kategorijama ili oblicima rei. (a) Na kraju rei ova alternacija ostvarena je u sledeim kategorijama: glagolski radni pridevi mukog roda u jednini: /pisao/ ~ /pisala/, /pisalo/; /trao/ ~ /trala/, /tralo/, i sl. Nsg.m.r. i .r. imenica: /deo/ ~ /dela/, /delu/; /an'eo/ ~ /an'ela/, /an'elu/; /petao/ ~ /petla/, /petlu/; /so/ ~ /soli/, i sl. krai oblik prideva mukog roda: /beo/ ~ /bela/, /belo/, /ceo/~ /cela/, /celo/, /mio/ ~ /mila/, /milo/, i sl. (b) Na kraju sloga ova alternacija ostvarena je u sledeim kategorijama: imenice izvedene od radnog glagolskog prideva: /itaonica/, /radionica/, /praonica/, /uionica/, i sl. ispred sufiksa /-ba/: /seliti/ ~ /seoba/, /deliti/ ~ /deoba/, i sl. svi oblici imenica izvedenih sufiksom /-ac/ od radnog glagolskog prideva m.r., osim u Nsg. i Gpl.: /itaoca/, /itaocu/, /itaoci/ i d. ~ /italac/, /italaca/; /gledaoca/, /gledaocu/,

87

/gledaoci/ i d. ~ /gledalac/, /gledalaca/; /rukovodioca/, /rukovodiocu/, /rukovodioci/, i d. ~ /rukovodilac/, /rukovodilaca/, i sl. Promena /l/ u /o/ trajala je relativno kratko u istoriji srpskog jezika pa novija obrazovanja nemaju ovu alternaciju. Tako prema obliku /seoski/ imamo /kolski/, /molba/ prema /moba/ (u kojem je posle izvrene alternacije dolo i do kontrakcije vokala), /alba/ i sl. Najvie ogreenja o jeziki standard sree se u kategoriji imenica izvedenih sufiksom /ac/ od radnog glagolskog prideva m.r. Mada je odravanje ove alternacije u oblicima tih rei u standardnom jeziku obavezno, u jeziku medija i u svakodnevnoj jezikoj praksi obinih, ali i obrazovanih ljudi sreemo oblike u kojima je dolo do uoptavanja oblika sa /o/ u Nsg.: *[sluaoc], *[itaoc], *[gledaoc], i sl., i u Gpl.: *[sluaoca], *[itaoca], *[gledaoca], i sl., ime su izjednaeni oblici Gsg. i Gpl. To uoptavanje je analoko i naruava morfoloku normu standardnog jezika. Alternacija /l/ ~ /o/ stvorila je vokalske sekvence [ao, eo, uo, io, oo] u finalnom (i medijalnom) poloaju rei, to ranije nije bila odlika srpskog jezika. Vokalska sekvenca [oo] kontrahovala se u []: /so/ /soo/ /sol/, ili /moba/ /mooba/ /molba/. Puni izgovor vokalskih grupa: [ao] : /doao/, [eo] : /video/, [uo] : /skinuo/ spada u ortoepsku normu srpskog jezika, mada se u razgovornom jeziku one redukuju u *[doo], *[vido], *[skino]. Sekvenca [io] : /bio/, /radio/ u govoru se prirodno razbija razvijanjem meuvokalskog [j], to se u pravopisu ne registruje. Vebanja 1. U kojim poloajima u rei dolazi do alternacije /l/ sa /o/? 2. Koja su najea ogreenja o morfoloku normu standardnog jezika kad je u pitanju ova alternacija? 3. Objasnite primere [moba] i [molba]. 8.3.2. Alternacije kao rezultat palatalizacija Alternacija (a) / g ~ , k ~ , h ~ / (rezultat I palatalizacije) i alternacija (b) /g ~ z, k ~ c, h ~ s/ (rezultat II palatalizacije, sibilarizacije) veoma su stare alternacije i pripadaju jo opteslovenskoj prolosti naeg jezika. Danas se rezultati tih alternacija sreu u odreenim gramatikim i tvorbenim kategorijama. (a) Smenjivanje /k ~ , g ~ , h ~ / (zadnjonepanih konsonanata njihovim prednjonepanim alternantama) imamo:

88

(a1) u Vsg. imenica m.r.: /ovek/ ~ /ovee/, /vrag/ ~ /vrae/, /duh/ ~ /due/; (a2) u mnoini imenica /oko/ ~ /oi/, /oiju/, i d. i /uho/ ~ /ui/, /uiju/, i d. (a3) u prezentu glagola sa osnovom na zadnjonepane suglasnike (koja se vidi u aoristu i 3.l.pl. prezenta, npr.: /ispekoh/) i nastavkom /i/ u infinitivu. Ovom alternacijom obuhvaena su sva lica, ime se 3.l.pl. suprotstavlja ostalim oblicima prezenta: /peem/, /pee/, i d. ~ /peku/; /striem/, /strie/, i d. ~ /strigu/; /vrem/, /vre/, i d. ~ /vrhu/. Ovi glagoli ne pripadaju produktivnoj vrsti i primera nema mnogo u jeziku, a nisu svi ni deo aktivnog renikog fonda savremenog urbanog govornika. (a4) u derivaciji nekih imenica i deminutiva, u derivaciji nekih prideva i glagola; npr. /devojka/ ~ /devoje/; /momak/ ~ /mome/ i sl.; ili, npr. /breg/ ~ /breuak/, /ovek/ ~ /oveuak/; /grah/ ~ /graak/, /prah/ ~ /praak/, /mrak/ ~ /mraak/ i sl.; /ruka/ ~ /ruica/, i sl.; /mrak/ ~ /mraan/, /dug/ ~ /duan/, /strah/ ~ /straan/, i sl. odnosno /devojka/ ~ /devojaki/; /dug/ ~ /duina/, /duiti/; /prah/ ~ /praina/, /praiti/; /rok/ ~ /roite/, /roiti/ i sl. (a5) alternacija u primerima /otac/ ~ /oe/, /oevina/; /knez/ ~ /knee/, /kneevina/ takoe je posledica I palatalizacije (u kategorijama sa fonemama // i //) dok su foneme /c/ i /z/ alternanti fonema /k/ i /g/, nastali delovanjem istorijski mlae II palatalizacije. Ta alternacija je danas vidljiva u morfemi /kneg/ u leksemi /knegia/ ~ /knez/. (b) Alternacija /g ~ z, k ~ c, h ~ s/, poznata kao II palatalizacija ili sibilarizacija. Termin sibilarizacija nastao je na osnovu fonetske klasifikacije glasova koji su proizvod te alternacije. Sibilanti su strujni glasovi visoke frekvencije koja proizvodi akustiki utisak slian utanju. Ova alternacija manjeg je opsega od alternacije nastale I palatalizacijom i ostvarena je: (b1) kod imenica u D i Lsg. imenica .r.: /ruka/ ~ /ruci/, /noga/ ~ /nozi/, (alternirani oblici /muha/ ~ /musi/, /buha/ ~ /busi/ odlika su hrvatskog standardnog jezika jer je u srpskom jeziku fonema /h/ u ovim leksemama supstituisana fonemom /v/); i u N/V, D-I-Lpl. imenica m.r.: /uenik/ ~ /uenici/, /uenicima/; /bubreg/ ~ /bubrezi/, /bubrezima/; /orah/ ~ /orasi/, /orasima/, i sl. Mada je ova alternacija neautomatska, dakle nije fonoloki uslovljena, ona je ipak u nekim gramatikim, odnosno morfolokim kategorijama produktivna, to pokazuju neke imenice stranog porekla koje su relativno skoro ule u leksiki sistem naeg jezika. Te imenice ponaaju se kao i autohtone imenice. I kod tih imenica dolazi do alternacije velarnog suglasnika u kategoriji D/Lsg..r.: /humoreska/ ~ /humoresci/, ali i /humoreski/, /tehnika/ ~ /tehnici/, /fizika/ ~ /fizici/; /epoha/ ~ /eposi/; i u N/V, D-I-L mnoine imenica mukog roda: /miting/ ~ /mitinzi/, /mitinzima/; /bumerang/ ~ /bumeranzi/, /bumeranzima/; /kvisling/ ~ /kvislinzi/, /kvislinzima/; /ginekolog/ ~ /ginekolozi/; i sl. Produktivnost neke morfoloke alternacije moe da zavisi od produktivnosti gramatike kategorije u kojoj se realizuje i alternacija /g/ ~ /z/ kod imenica

89

mukog roda stranog porekla (sve imaju finalni suglasnik /g/), deo je nae jezike kompetencije kao izvornih govornika srpskog jezika, i ta kompetencija (nae jeziko znanje) mehanizam je koji nam govori da ispred odreenih nastavaka (/-i/, /-ima/) dolazi do ovakve alternacije. Isti je sluaj i sa gore navedenim imenicama enskog roda kod kojih se ostvaruje alternacija /k/ ~ /c/, i /h/ ~ /s/. (b2) U imperativu glagola sa osnovom na zadnjonepane suglasnike (koja se vidi u aoristu i 3.l.pl. prezenta, npr.: /vukoh/, /vuku/) i nastavkom /i/ u infinitivu. Npr.: /peku/ ~ /peci/, /pecimo/; /rehoh/ ~ /reci/, /recimo/; /vuku/ ~ /vuci/, /vucimo/ i d. (kao i /strizi/, /vrsi/, to nije deo aktivnog vokabulara dananjeg urbanog govornika standardnog jezika); u imperfektivnim oblicima glagola nastalih od perfektivnih koji imaju osnovu na zadnjonepane suglasnike: /dizati/ ~ /dii/, /digoh/; /klicati/ ~ /kliknuti/; /zatezati/ ~ /zategnuti/; /izdisati/ ~ /izdahnuti/, i sl. Ni ovo nije produktivna alternacija i sree se u ogranienom broju leksema. Ovamo spada i alternacija koja se sree u imperfektu glagola sa /i/ u infinitivu: /pecijah/, /strizijah/, /vrsijah/. Imperfekat je kategorija koja danas nije bliska savremenom govorniku i za koju je on izgubio jeziku kompetenciju, pa kategoriju imperfekta moemo smatrati arhaizmom, a oblike ovih glagola dijalektizmima. Danas je upotreba imperfekta odlika stila nekih pisaca pa se moe smatrati i stilskim sredstvom. (b3) Alternacija / g ~ z, k ~ c, h ~ s/ analogijom je ponitena u mnogim dijalektima i u mnogim kategorijama i u standardnom jeziku danas je nemamo. Nje nema u D/Lsg. vlastitih imenica: /milka/90 ~ /milki/, /luka/ ~ /luki/, ali ni kod nekih zajednikih imenica i deminutiva: /kuka/ ~ /kuki/, /kolega/ ~ /kolegi/, /psiha/ ~ /psihi/, /baka/ ~ /baki/, /seka/ ~ /seki/, i sl., kao ni kod imenica sa finalnom suglasnikom grupom [zg], [ck], [sh], [k], [k], [tk], [nk]: /mazga/ ~ /mazgi/, /kocka/ ~ /kocki/, /pasha/ ~ /pashi/, /maka/ ~ /maki/, /praka/ ~ /praki/, /tetka/ ~ /tetki/, /patka/ ~ /patki/, /motka/ ~ /motki/, /crnka/ ~ /crnki/, /intelektualka/ ~ /intelektualki/, i sl. gde bi alternacija stvorila geminate ili fonetski komplikovane ili neuobiajene suglasnike grupe ili bi pak zamaglila semantiku rei (npr. *[eci] ili *[etci]). Kod nekih imenica sa finalnom grupom [tk] ova alternacija se ostvaruje udruena sa automatskom alternacijom gubljenja [t] iz sekvence [tc], o emu je bilo rei u poglavlju o automatskim alternacijama: /pripovetka/ ~ /pripoveci/; /bitka/ ~ /bici/; ali i /pripovetki/ i /bitki/ kao dubletnim oblicima bez ovih alternacija. Dubletne oblike (sa alternacijom i bez nje) imamo i kod nekih toponima /poega/ ~ /poegi/ i ree /poezi/, /lika/ ~ /lici/ i ree /liki/, ali samo sa alternacijom u /amerika/ ~ /americi/, /afrika/ ~ /africi/, i sl. ili bez alternacije u /meka/ ~ /meki/, /volga/ ~ /volgi/, /malaga/ ~ /malagi/, i sl. (poto
90

Vlastita imena se, naravno, piu velikim inicijalnim slovom, ovde je malo slovo napisano jer tako nalae konvencija pisanja oblika u kosim zagradama.

90

i toponimi pripadaju kategoriji vlastitih imenica, pravopis i kod njih nalae pisanje velikog inicijalnog slova <Poega>, <Afrika>, <Meka> i sl.). Vebanja 1. ta su to istorijski uslovljene morfonoloke alternacije? 2. Koje su se morfonoloke alternacije izvrile u sledeim reima: /gledaoca/, /seen/, /nosorozi/, /radionica/? 3. Koje rei imaju pravilan pravopisni lik: <ivci>, <muki>, <pripoveci>, <taci>, <bitci>. 8.3.3. Alternacije kao rezultat jotovanja Ova neautomatska alternacija rezultat je istorijske glasovne promene koja se tradicionalno naziva jotovanjem. U istoriji naeg jezika bilo je vie razliitih jotovanja i s obzirom na vreme kada su delovala, i s obzirom na opseg fonema koje su njima bile alternirane, i s obzirom na gramatike kategorije u kojima su se te alternacije deavale. I jotovanje spada u svojevrsnu palatalizaciju poto su rezultati te alternacije foneme sa palatalnom artikulacijom. Jotovanje se odvijalo u sekvencama nepalatalnih glasova i najpalatalnijeg sonanta /j/ pri emu se anticipirala palatalnost drugog lana sekvence [j], a time i njegovo mesto artikulacije (izgovor glasa pomerao se na palatum). Rezultat glasovne promene bio je akustiki meki glas (i glas sa palatalnom lokalizacijom) iza kojeg vie nije mogao stajati jo jedan meki glas, tj. /j/ i taj glas je redukovan. Kasnije su mnogi prednjonepani glasovi, koji su bili rezultat jotovanja, akustiki otvrdli i danas vie ne pripadaju grupi mekih suglasnika iako se artikuliu na prednjem nepcu. To su alveopalatalni glasovi / : ; : /. Jotovanje predstavlja zapravo alternaciju u kojoj uestvuju foneme koje su (minimalni) parovi po osobinama kompaktnosti odnosno difuznosti, jer su ovom promenom zahvaeni difuzni glasovi i zamenjeni kompaktnim. Jedini sluaj odstupanja tie se praslovenske alternacije zadnjonepanih suglasnika /k ~ ; g ~ ; h ~ / (npr. u /jak/ ~ /jai/, /dug/ ~ /dui/, /tih/ ~ /tii/), iji se rezultati poklapaju sa rezultatima I palatalizacije, i gde alterniraju dva kompaktna glasa, a ne difuzni i kompaktni, to je sluaj sa svim ostalim suglasnicima u ovoj alternaciji. (a) Najstarijim (praslovenskim) jotovanjem bili su zahvaeni svi nepalatalni suglasnici iz IV (osim /r/), V i VII aperture, ukljuujui i velarne koji su alternirali sa odgovarajuim prednjonepanim suglasnicima: /l ~ , n ~ , z ~ , s ~ , d ~ ', t ~ /, ve spomenuti velarni /k ~ ; g ~ ; h ~ / i usneni suglasnici kod kojih se alternacija ostvaruje u vidu sekvence: usneni suglasnik + //, to se objanjava alternacijom epentetskog /l/ sa palatalnim //. Epenteza ili 91

umetanje /l/ objanjava se nepreciznom, komotnijom artikulacijom kada se, u izgovaranju sekvenci usnenih glasova i glasa /j/ prevaljuje relativno velika udaljenost izmeu artikulacionih zona karakteristinih za /j/ i za odgovarajui usneni glas, usputno ubacuje karakteristian izgovorni pokret za glas /l/, to je ostvareno jo u artikulacionom polju glasa /j/, ime se mesto oekivane prvobitne sekvence [bj, pj, mj i vj] realizuje [b, p, m, v]. Prema tome, kad su u pitanju usneni glasovi, ova se alternacija ostvaruje kao: /b ~ b, p ~ p, m ~ m, v ~ v/ a danas je mogua i alternacija /f ~ f/ koja se ostvaruje u trpnom pridevu u germanizmu /potrefen/ ~ /potrefiti/. U kategorijama u kojima se deavalo staro jotovanje ostvaruje se i altrernacija /c ~ /, kao npr. /klicati/ ~ /kliem/, /micati/ ~ /miem/, i sl. Mada je, sa stanovita istorije jezika, ova alternacija sekundarna poto je u osnovi /k/ koje je alterniralo sa /c/ prema pravilima koja su vaila za sibilarizaciju, ova alternacija /c ~ / ukljuuje u alternaciju i foneme iz VI aperture. Poto jotovanje u srpskom jeziku nije (vie) automatska alternacija, rezultati jotovanja sauvani su samo u odreenim morfolokim kategorijama u kojima je, kada je u odreenom periodu razvoja jezika ta alternacija bila kontekstualno uslovljena, bilo uslova za alternaciju, tj. u kojima su nepalatalni suglasnici dolazili u kontakt sa /j/. To se takoe deavalo na morfemskim granicama. Obino su to bile granice korenske morfeme i sufiksa. (a1) Staro jotovanje proizvelo je suglasnike alternacije u sledeim kategorijama: u tvorbi trpnih prideva glagola (tzv. VII Believe vrste) sa infinitivnom osnovom na /i-/ ili /e-/: /voleti/ ~ /voen/, /nositi/ ~ /noen/, /voziti/ ~ /voen/, /potopiti/ ~ /potopen/, /vratiti/ ~ /vraen/, i sl. u tvorbi komparativa prideva: /brz/ ~ /bri/, /tvrd/ ~ /tvr'i/, /ut/ ~ /ui/, /crn/ ~ /cri/; /suv/ ~ /suvi/, i sl. u kategoriji prezenta glagola (tzv. V Believe vrste) sa infinitivnom osnovom na /-a/, i osnovom prezenta na /e-/: /plakati/ ~ /plaem/, /pisati/ ~ /piem/, /rezati/ ~ /reem/, /kapati/ ~ /kapem/, /klicati/ ~ /kliem/, i sl. u kategoriji imperfekta iste VII Believe vrste: /graditi/ ~ /graah/, /mlatiti/ ~ /mlaah/, /voleti/ ~ /voah/, i sl. (ovo je najmanje produktivna kategorija, a primeri su najmanje frekventni); u kategoriji iterativnih glagola deriviranih od glagola VII Believe vrste: /izgraditi/ ~ /izgra'ivati/, /pretplatiti/ ~ /pretplaivati/, /poniziti/ ~ /poniavati/, i sl. u tvorbi rei ispred pojedinih sufiksa: /noga/ ~ /nourda/, /kiga/ ~ /kiar/; /trbuh/ ~ /trbuast/; /grad/ ~ /gra'anin/, i sl. (a2) U istorijskom razvoju srpskohrvatskog jezika dolo je, takoe, do takozvanog novog jotovanja, ali opseg fonema koje su bile zahvaene alternacijom neto je ui. U toj alternaciji,

92

koja je rezultat takozvanog novog jotovanja, ne uestvuju zubne strujne foneme /z/ i /s/, kao ni velarni suglasnici. I broj kategorija u kojima danas imamo rezultate ovog jotovanja u vidu alternacija suglasnika neto je manji. To su: u tvorbi zbirnih imenica: /prut/ ~ /prue/, /grm/ ~ /grme/, /koren/ ~ /koree/, /kamen/ ~ /kamee/, /list/ ~ /lie/, i sl. u tvorbi glagolskih imenica: /pevati/, /pevan/ ~ /pevae/, /pisati/, /pisan/ ~ /pisae/, /govoriti/, /govoren/ ~ /govoree/, i sl. instrumental jednine imenica .r. sa nastavkom /-i/ u Gsg.: /krv/ ~ /krvu/, /ubav/ ~ /ubavu/, /misao/ ~ /miu/, /kost/ ~ /kou/, i sl. u tvorbi prisvojnih prideva: /govedo/ ~ /gove'i/, /krava/ ~ /kravi/, /jesen/ ~ /jesei/, i sl. U primerima tipa /miu/, /kou/, /lie/ i sl. osim alternacije koja je posledica jotovanja /l ~ / u /miu/ i alternacije /t ~ / u /kou/ i /lie/, dolo je i do automatske asimilacije po mestu tvorbe ime je stvorena jo jedna alternacija /s ~ / ispred // i // kao rezultata prve alternacije, jotovanja. Analogijom91 prema trpnim pridevima od glagola VII Believe vrste, kod kojih je ostvarena alternacija kao rezultat starog jotovanja, npr. /voziti/ ~ /voen/, /nositi/ ~ /noen/ u govoru se uju i supstandardni oblici */(iz)veen/ od /(iz)vesti/, */spaen/ od /spasti/; umesto standardnih oblika /(iz)vezen/, /spasen/ u kojima nije dolazilo do jotovanja pa ni takva alternacija nije ostvarena. Oblik /spasen/, meutim, alternira i sa oblikom /spaen/ koji je trpni pridev od glagola VII vrste /spasiti/. Vebanja 1. Koje su se morfonoloke alternacije izvrile u sledeim reima: /ugoen/, /strau/? 2. Koje su, od navedenih formi, supstandardne: /preneen/, /prenesen/, /doveen/, /dovezen/, /donoen/, /donesen/, /vii/, /vii/, /obolee/, /oboee/?

Analogija = termin iz istorijske i uporedne lingvistike kao i prouavnja usvajanja jezika, koji se odnosi na proces regularizacije koji deluje na izuzetne oblike u gramatici jednog jezika; vrsta jezike promene pri kojoj se pojedini oblici menjaju samo zato da bi liili na druge oblike; morfoloko uoptavanje prema ve postojeem modelu u jeziku.

91

93

3. Koje su morfonoloke alternacije realizovane u sledeim reima (i automatske i istorijske)? /milou/ /izuzeci/ /praka/ /brina/ /paenici/ /svreci/ /gvo'e/ /napici/ /ro'aci/ /bezakon'e/ /zamien/ /goa/ /spasioci/ /podaci/ /ishran'en/ /vojniki/ /mau/ /kan'en'e/ /bespue/ /gla'u/ /kan'en/ /junatvo/ /dubi/ /oblana/ /stvaraoci/ /muica/ /lie/ /starev/ /podgra'e/ /ptiica/ /boleiv/ /smena / _______________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________

94

/taoci/ /junaki/ /siromatvo/ /'aki/ /ugoen/ /graak/ /iseen/ /oe/

________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________ ________________________________________________

/stanovnitvo/ ________________________________________________ 4. Utvrdite u sledeim primerima da li je realizovana palatalizacija ili jotovanje. /peen/ /peem/ /piem/ /jauem/ /noen/ /moe/ /jai/ /seem/ /kaem/ /srem/ /voen/ /tii/ /leem/ /seen/ /stroi/ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________ _______________________

95

9. PROZODIJSKE92 OSOBINE STANDARDNOG SRPSKOG JEZIKA Pored distinktivnih segmentnih osobina fonolokog sistema, u fonoloka sredstva srpskog jezika ubrajamo i takozvane nadsegmentne (suprasegmentne) karakteristike, koje takoe mogu imati razlikovnu funkciju u jeziku. Za razliku od segmentnih, ove osobine se prostiru preko vie od jednog fonetskog segmenta u iskazu i u njih se ubrajaju naglasak, visina tona, i kvantitet. To su, dakle, prozodijske karakteristike koje se tiu naglaavanja, intonacije i duine slogova u rei. I zato je potrebno prvo definisati slog. 9.1. SLOG Slog je najmanja i bazina jedinica izgovora. Ne moe se izgovoriti nita manje od sloga jer produkcija glasa izvan sloga ne pripada artikulisanom govoru. Kada sriemo suglasniko slovo po slovo, odnosno suglasnik po suglasnik, mi zapravo izgovaramo slogove u kojima je taj suglasnik zapravo segment koji otvara slog, tzv. nastup, a slogovno jezgro ini parazitski vokalski element koji se transkribuje kao va [\]: [b\], [d\], [t\], i sl. To znai da se pojedinani glas koji je manji od sloga (konsonant) moe izgovoriti samo u slogu. Vokal sam po sebi ini slog. Vokal je, dakle, slogotvorni element i ini jezgro ili nukleus sloga jer je na njemu vrhunac sonornosti u slogu. Osim vokala u standardnom srpskom jeziku nosilac sloga moe biti i /r/, koje se tada naziva vokalnim [r], a samo u stranim reima i veoma retko i /l/ i /n/, o emu je bilo rei u odeljku o vokalima. Slogovi mogu biti otvoreni i njihova struktura je tada CV, i zatvoreni: VC ili CVC. U jednom slogu moe biti najmanje jedan suglasnik, uz obavezni vokal, a vokal moe biti jedini lan sloga. Slogovi mogu imati i 2, 3, 4 ili 5 suglasnika, razliito rasporeenih oko slogovnog jezgra, vokala. Na poetku sloga moe se, takoe, nai vie od jednog suglasnika, ak do 3 [sredstvo], kao to ima i jednoslonih rei koje poinju sa 3 suglasnika [stvar], a moe se nai i jednoslona re sa 5 suglasnika: [strast]. Rei, dakle, mogu imati samo jedan slog i tada su to jednoslone rei, ili dva dvoslone i vie slogova vieslone rei. Sve rei u iskazu mogu se izgovarati segmentirane na slogove: slog po slog. Izvorni govornici intuitivno prepoznaju slog. Granica izmeu slogova u rei nije uvek otra, a podela rei na slogove zasnovana je na prirodi sloga i suglasnika u slogu i rei. Granica meu slogovima je (a) fonetska [ra-zmu-i-va-ti; ra-spi-ti-va-ti; o-du-zi-ma-ti; i-zdr-a-ti] kada zavisi od prirode

92

Prozodija (gr.) = naglasak i intonacija.

96

glasova, ali ona moe biti uslovljena i (b) znaenjem (poklapa se sa granicom morfeme) [raz-mui-va-ti; ras-pi-ti-va-ti; od-u-zi-ma-ti; iz-dr-a-ti] i naziva se semantikom ili psiholokom granicom i sree se u reima sa sloenom morfolokom strukturom. Podela na slogove bitna je za pisani plan jezika posebno kada se re lomi na kraju reda i prenosi u novi. Neki engleski renici, na primer, oznaavaju gde se nalazi granica izmeu slogova i time se pokazuje gde se moe staviti crtica (-) pri rastavljanju rei na kraju reda. Slog ima vanu funkciju u prozodiji rei jer je nosilac akcenta. Akcenat rei, za razliku od reeninog akcenta, predstavlja isticanje jainom, a u naem sluaju i visinom i trajanjem jednog sloga u rei u odnosu na ostale slogove. Vebanja 1. ta je slog? 2. Podelite sledee rei na slogove: /raskrstiti/, /sladostrae/, /suncokreti/, /lasta/, /zvidati/, /udahnuti/, /nafta/, /jahta/, /staklo/, /srebro/, /tikva/, /dobrota/, /korpa/, /ajvar/, /sardina/, /ambar/, /majka/, /vojnik/, /sudbina/, /sredstvo/, /udski/, /klupko/, /igraka/, /studentski/, /bogatstvo/, /opanar/, /sudski/, /striktno/, /rastko/, /carstvo/, /mnotvo/, /rastaviti/. 3. Zato slog ima vanu funkciju u prozodiji? 4. ta je to akcenat? 5. Sledee rei podelite na slogove s obzirom na fonetski i psiholoki kriterijum: /izgraditi/, /iskopati/, /raskopati/, /izbaciti/, odigrati. 9.2. PROZODIJSKI SISTEM Prozodijski sistem standardnog srpskog jezika baziran je na prozodijskom sistemu novotokavskih dijalekata na ijoj je osnovici u XIX veku zasnovan moderan knjievni jezik. Taj sistem ima 6 jedinica: 4 akcenta i 2 neakcentovana kvantiteta. Standardni srpski jezik ima politonijski akcenat, za razliku od veine indoevropskih i slovenskih jezika, iji je akcenat ekspiratoran. To znai da se akcenat ostvaruje ne samo kao glasovni udar ve, u naem sluaju, i kao uzlazno ili silazno kretanje tona unutar (akcentovanog) sloga. Akcenat u svim jezicima ima kulminativnu funkciju, jer nam pomae da segmentiramo iskaz na rei. Poto najee u jednoj rei postoji samo jedan akcenat, na osnovu ove funkcije moe se odrediti broj rei u nekom iskazu. Ako je jo i mesto akcenta predvidljivo, moe se odrediti i granica rei pa u tom sluaju akcenat ima delimitativnu funkciju, pomou njega moe se odrediti granica izmeu rei. Kulminativnost je vezana upravo za onaj slog na kojem i

97

obeleavamo akcenat. Tako na primer sekvencu [viideteispredgra'ananovimkolima] zahvaljujui kulminativnoj i delimitativnoj funkciji akcenta moemo segmentirati na sledee fonoloke rei: (a) [vi ide'te ispred=graa ' na novim kolima], (b) [vi ide'te is=pre`dgraa ' na=novim kolima], (c) [vi i=de'te is=pre`dgraa ' na=novim kolima], (d) [vi i=de'te ispred=graa ' na novim kolima]. U srpskom jeziku akcenat ima i distinktivnu funkciju, jer se na osnovu njega moe odrediti znaenje rei. Akcenat takvu funkciju ima u situacijama kada segmentne jedinice, foneme ne mogu da ispune svoju primarnu, distinktivnu funkciju. To se deava kada najmanje dve razliite lekseme imaju isti fonemski sastav homofoniju, kao to je sluaj sa, npr.: /sdi/ ~ /sedi/ ~ /sdi/ ~ /sdi/. Akcenatski sistem standardnog srpskog jezika sastoji se od dva kratka i dva duga akcenta i dva silazna i dva uzlazna, koji se konvencionalno obeleavaju na sledei nain: kratkosilazni akcenat ( ), kao u [kua], kratkouzlazni ( `), kao u [e`na], dugosilazni ( ), kao u [more], dugouzlazni (), kao u [ru'ka]. Pored akcenata, u akcenatski sistem spadaju i neakcentovana duina ( ), kao u [de`vojka], [de`vojaka], i neakcentovana kratkoa ( ). Akcenatski znaci obino se ne belee u pisanju, osim u tekstovima koji imaju posebnu namenu, strunim i naunim. kratki silazni uzlazni \\ \ dugi /

Pravila rasporeivanja akcenata u standardnom srpskom jeziku odreuju nae akcente kao akcente sa delimino slobodnom distribucijom. Po pravilu, silazni akcenti javljaju se samo na prvom slogu, a uzlazni na svim slogovima osim poslednjeg pa, prema tome, jednoslone rei mogu imati jedino silazne akcente. Poslednji slog kod dvoslonih i vieslonih rei ostaje neakcentovan. Ovakav raspored akcenata deo je ortoepske norme naeg jezika. Distribucija akcenata moe se predstaviti i u tabeli:

98

Tabelarni prikaz distribucije akcenata Slogovi Akcenti Silazni Uzlazni Jedini + Inicijalni + + Medijalni + Finalni

Od ova 4 akcenta, dva su stara, nasleena (silazni), a dva su novotokavska, nastala pomeranjem svih neinicijalnih akcenata za jedan slog ka poetku rei. Tako su nastali novi, uzlazni akcenti jer akcenat nije menjao samo mesto, slog ve je promenom mesta promenio i svoj kvalitet. Ova promena akcenata poela je u XV veku u delovima centralne tokavske oblasti, na njenom jugozapadu, i postepeno se proirila u pravcu sever-severozapad zajedno sa migracijom stanovnika iz tih krajeva pred turskom najezdom. Danas je ovakav akcenatski sistem odlika takozvanih novotokavskih govora, a promena koja je do njega dovela poznata je pod nazivom novotokavsko prenoenje akcenata. Ta promena uvela je 2 nova akcenta u sistem i njihovom pojavom stvorena je nova opozicija u sistemu, opozicija po kvalitetu izmeu starih akcenata, koji u toj opoziciji postaju silazni, i novih, ija tonska krivulja ima uzlaznu liniju. U starom sistemu postojala je samo opozicija po kvantitetu: dugi i kratki akcenat, i oni su imali potpuno slobodnu distribuciju. Akcenatsko prenoenje, pored uvoenja nove opozicije u akcenatski sistem, promenilo je i distribuciju akcenata. Poslednji slog rastereen je od akcenta, a silazni akcenti sauvali su se samo na inicijalnom i jedinom slogu. Novi, uzlazni pokrili su unutranje slogove i inicijalni slog, to se postiglo pomeranjem starog akcenta sa sloga neposredno iza prvog. Tako se na prvim slogovima stvorila nova opozicija i po kvalitetu, pored stare po kvantitetu, dok je na ostalim slogovima sauvana stara opozicija po kvantitetu, ali sada sa novim uzlaznim kvalitetom. Neakcentovana duina u standardnom jeziku moe se nai samo iza akcenta i zato se i zove posleakcenatska duina, a neakcentovani kratak vokal moe biti i ispred i iza akcenta. Neakcentovane duine mogu biti (a) leksike (kao u primerima: /vitez/, /golub/, /ju`e/, /ta`da/, /za`to/ i sl., ali i u oblicima rei koje sadre suglasniki skup koji poinje sonantom, na primer, /ka`tanca/ u Gsg. prema /ka`tanac/ u Nsg.) i (b) morfoloke, koje se javljaju u odreenim gramatikim kategorijama. (b1) Dug je nastavak imenica .r. na /-a/ u Gsg.: /nacije/, /informa'cije/, /jagode/, /o`snove/ i dr. (b2) Imenice .r. na /-a/ imaju dug nastavak i u Isg.: /kartom/, /organiza'cijom/, /zgradom/, /vo`dom/ i dr.

99

(b3) Imenice svih rodova imaju dug nastavak u Gpl.: /ru`ku/, /o`iju/, /re'i/, /slika/ i dr. Imenice koje u Gpl imaju nastavak /-a/ imaju dug i pretposlednji slog. Ukoliko taj slog nije naglaen, na njemu se nalazi neakcentovana duina (kao u primerima: /nagrada/, /de`vojaka/, /radnika/ i dr.). Meutim, ukoliko je naglaen, na njemu se moe nai samo dug akcenat: dugosilazni ako imenica u Nsg. ima kratkosilazni akcenat (/kua/ i /poa/ (prema /kua/ i /poe/ u Nsg.)), odnosno dugouzlazni ako imenica u Nsg. ima kratkouzlazni akcenat (/vo'da/ i /e'a/ (prema /vo`da/ i /e`a/ u Nsg.)). (b4) U odreenom pridevskom vidu svi nastavci su dugi, i u jednini i u mnoini, u svim rodovima: Nsg. /lepi/, /lepa/, /lepo/; Gsg. /lepog/, /lepe/, /lepog/... (b5) Dugi su nastavci u oblicima komparativa i superlativa prideva: Nsg. /lepi/, /lepa/, /lepe/; Gsg. /lepeg/, /lepe/, /lepeg/ i dr., kao i Nsg. /najlepi/, /najlepa/, /najlepe/; Gsg. /najlepeg/, /najlepe/, /najlepeg/... (b6) U neodreenom pridevskom vidu, kod prideva mukog i srednjeg roda dugi su nastavci za Isg. i GDILpl. (/le'pim/ (Isg.), /le'pih/ (Gpl.) i /le'pim/ (DILpl.)), dok su kod prideva enskog roda dugi nastavci za GDIL i u jednini i u mnoini (/le'pe/ (Gsg.), /le'poj/ (DLsg.), /le'pom/ (Isg.), /le'pih/ (Gpl.) i /le'pim/ (DILpl.)). (b7) Oblici glagla u prezentu imaju neakcentovanu duinu na poslednjem slogu u svim licima jednine i u 3. licu mnoine, odnosno na pretposlednjem slogu u prva dva lica mnoine (kao u primerima: sg. 1. /radim/, 2. /radi/, 3. /radi/, pl. 1. /radimo/, 2. /radite/, 3. /rade/; sg. 1. /gazim/, 2. /gazi/, 3. /gazi/, pl. 1. /gazimo/, 2. /gazite/, 3. /gaze/ i sl.). Ipak, kod pojedinih glagola neki od navedenih slogova nose akcenat (kao u primerima: 1.l.sg. /mrem/, /znam/, /dam/; 2.l.sg. /mre/, /zna/, /da/; 1.l.pl. /da'mo/, /sedi'mo/, /ita'mo/; 2.l.pl. /da'te/, /sedi'te/, /ita'te/ i dr. (uz napomenu da glagoli s kratkouzlaznim akcentom u infinitivu tipa /se`deti/ i /i`tati/ pored navedenih oblika prezenta imaju i dubletne likove /se`dimo/ (/se`dite/) i /i`tamo/ (/i`tate/)). (b8) U oblicima imperativa glagola dug je vokal pred imperativnim nastavkom /-j(-)/: 2.l.sg. /pevaj/, 1.l.pl. /pevajmo/, 2.l.pl. /pevajte/ i sl. (b9) U glagolskom prilogu sadanjem neakcentovana je duina na slogu pred nastavkom /-i/: /i`tajui/, /ekajui/, /pi'ui/ i dr. (b10) U glagolskom prilogu prolom neakcentovana je duina na slogu pred nastavkom /v/, odnosno /-vi/: /videvi/, /ba'civi/, /do`avi/ i dr.

100

(b11) Neakcentovana duina javlja se u oblicima trpnog glagolskog prideva pojedinih glagola. Ako se infinitivna osnova zavrava na /-a/, taj vokal se dui pred formantom /-n(-)/ (kao u primerima: /itan/, /itana/, /itano/...), odnosno pred formantom /-t(-)/ (kao u porimerima: /dodat/, /dodata/, /dodato/...). Ukoliko se infinitivna osnova zavrava na /-nu/, poslednji vokal te osnove ima neakcentovanu duinu pred formantom /-t(-)/ (kao u primerima: /za`brinut/, /za`brinuta/, /za`brinuto/...). (b12) Neakcentovane duine javljaju se i u pojedinim oblicima radnog glagolskog prideva. Naime, ukoliko glagol u infinitivu ima kratkouzlazni akcenat, a u oblicima radnog glagolskog prideva kratkosilazni akcenat neakcentovana duina javlja se na krajnjem vokalu infinitivne osnove pred nastacima /-la/, /-lo/, /-li/, /-le/, /la/, tj. u svim oblicima u kojima nije izvrena promena /l/ u /o/: /i`tati/, /itao/ ~ /itala/, /italo/, /itali/, /itale/, /itala/; /puto`vati/, /putovao/ ~ /putovala/, /putovalo/, /putovali/, /putovale/, /putovala/ i sl. (b13) Oblici imperfekta glagola uvek imaju neakcentovanu duinu na vokalu /a/ u nastavku: sg. 1. /tre'sijah/ (/tre'sah/), 2. /tre'sijae/ (/tre'sae/), 3. /tre'sijae/ (/tre'sae/), pl. 1. /tre'sijasmo/ (/tre'sasmo/), 2. /tre'sijaste/ (/tre'saste/), 3. /tre'sijahu/ (/tre'sahu/); sg. 1. /dr`ah/, 2. /dr`ae/, 3. /dr`ae/, pl. 1. /dr`asmo/, 2. /dr`aste/, 3. /dr`ahu/ i dr. U govornoj praksi savremenih urbanih nosilaca standardnog srpskog jezika posleakcenatska duina u najveem broju sluajeva redukovana je, tako da mlae generacije govornika uopte nemaju duge vokale iza akcentovanih slogova, a drastino se skrauje i akcenatski kvantitet. Polako, ali neizbeno, poto je izostala organizovana briga drutva o standardnom jeziku, a kako se ortoepska norma u govornim medijima niti neguje niti potuje, i poto se ni u koli na to ne obraa posebna panja, na etvoroakcenatski sistem redukuje se i sve se vie svodi na sistem kakav imaju i ostali slovenski i indoevropski jezici, na iktus, glasovni udar. Laboratorijska fonetska ispitivanja naih kratkih akcenata, izvedena na velikom broju primera i sa preciznim merenjima, pokazala su da na slogu koji percipiramo kao akcentovani slog kratkosilazni akcenat nije uvek silazni, kao to ni kratkouzlazni akcenat nije uvek uzlazni. To znai da kretanje tona unutar akcentovanog sloga nije uvek u skladu sa naom percepcijom. Analiza njihovih spektrograma pokazala je da se kratkosilazni akcenat ipak percipira kao silazni, a kratkouzlazni kao kratkouzlazni zahvaljujui intervalu, tonskom odnosu izmeu akcentovanog sloga i sledeeg, neakcentovanog sloga. Znai, silazni i uzlazni akcenat se u prvom redu razlikuju po kretanju tona na slogu iza akcenta. Kod silaznih akcenata akcentovani slog znatno je vii od sledeeg jer tonska krivulja naglo pada pri zavretku izgovora tog sloga. Meutim, slog iza 101

uzlazno intoniranog sloga iste je visine ili ak vii od sloga pod akcentom. Otuda injenica da mnogi pojedinci, jo nenaviknuti na pravilno zapaanje prozodijskih fenomena, nisu odmah sigurni koji je slog od ova dva pod uzlaznim akcentom. To to se pri odreivanju mesta uzlaznih akcenata odreuje taj prvi slog, a ne onaj koji je takoe zahvaen uzlaznom intonacijom, uslovljeno je injenicom da se akcentovanim slogom osea onaj koji je neto dui po izgovoru i to je, u stvari merodavan kriterij za odreivanje opozicije akcentovani prema neakcentovanom slogu. Kratki naglaeni vokal dui je od kratkog nenaglaenog vokala. Isti je sluaj i sa dugim vokalom pod akcentom. Taj pod akcentom produeni vokal za nau svest je nosilac akcentovanosti, on je po odnosu trajanja najistaknutiji u rei i zato se na njemu i obeleava akcenat. Na osnovu ovakvih karakteristika izvodi se zakljuak (a) da je kod kratkih akcenata distinktivan drugi slog, slog iza akcenta jer on obezbeuje razlikovanje; i (b) da uzlazni akcenat ima dvoslonu prirodu jer se ton prostire i preko sloga iza akcenta. U nekim naim govorima kratkouzlazni akcenat ima samo delimino uzlaznu melodiju u zavrnoj izgovornoj fazi intonacijska linija nije vie uzlazna nego ravna. Tako se govori, recimo, u Beogradu. Ovakva priroda akcenta u tim govorima na kraju dovodi do izjednaavanja kratkouzlaznog sa kratkosilaznim slogom. Beogradski govor ovakvo izjednaavanje poznaje u odreenoj poziciji: kad su u pitanju dvoslone rei (sa krajnjim kratkim slogom): *[ena], *[sestra], *[potok] umesto standardnog [e`na], [se`stra], [po`tok]. Velike medijske kue, posebno elektronskih govornih medija, iji je centar u Beogradu svojim autoritetom nameu ovakav akcenat kao govorni obrazac, to sasvim realno ugroava i ve je ugrozilo prozodijski sistem standardnog jezika. Zato je veoma vano da svi poslenici javne rei, a pre svega novinari, budu svesni injenica i posebnosti naeg etvoroakcenatskog sistema i ortoepske norme, to podrazumeva poznavanje svih njenih fonetskih karakteristika, i da u svom izgovoru te pojedinosti sprovode. Posleakcenatske duine, meutim, danas su gotovo potpuno redukovane u govoru urbanih govornika standardnog srpskog jezika, koji ih vie u svojoj jezikoj kompetenciji nemaju, i insistiranje na njihovom izgovaranju nema smisla. Nae fonetike ih navode kao obavezan prozodijski element u odreenim morfolokim kategorijama, koje je opisao u svojim radovima i propisao njihovo sprovoenje u govoru srpskog knjievnog jezika jo uro Danii na osnovu situacije u istonohercegovakom dijalektu u XIX veku odnosno u jeziku Vuka Stef. Karadia. Situacija sa posleakcenatskim duinama u umadijsko-vojvoanskim govorima znatno se razlikovala i tada, a posebno danas, od stanja u istonohercegovakom dijalektu, pa taj deo Daniieve ortoepske norme od samog poetka funkcionisanja novog knjievnog jezika nije 102

dosledno ili uopte potovan. A poto se Beograd, koji je u to vreme postajao politiki i kulturni centar nove srpske drave, razlikovao od ova dva novotokavska dijalekta i u detaljima akcenatskog sistema, beogradski govor postajao je prestian idiom i sprovoenje celokupne ortoepske norme srpskog knjievnog jezika bilo je sporadino i pomalo neobavezno. Ta norma nikad nije dosledno potovana, na njoj se nikad nije posebno niti dovoljno insistiralo, ni u obrazovnom sistemu ni, kasnije, u elektronskim govornim medijima, koji imaju posebno veliki uticaj na kreiranje govornog uzusa jer su prostorno najireg dometa. Danas slobodno moemo rei da prozodijska norma, kakvu je odredio Danii, vie ne postoji te na njoj ne treba posebno insistirati. Moderna, mlaa urbana generacija obrazovanih govornika standardnog srpskog jezika, a posebno populacija kolske i studentske omladine, nema vie jeziku kompetenciju za posleakcenatske duine i ona te duine u neijem govoru doivljava kao neto arhaino, regionalno i socijalno obeleeno, dakle nepoeljno. Neakcentovani kvantitet, meutim, moe imati i distinktivnu funkciju dakle semantiku. Njegovo prisustvo ili odsustvo menja znaenje rei. Tako, na primer, imenica /demokrata/ ima isti akcenat, kratkouzlazni na istom, drugom slogu i u Nsg. i u Gpl. Ova dva oblika ipak se prozodijski razlikuju. U Nsg. [demo`krata] slog iza akcentovanog je kratak, dok u Gpl. [demo`krata] oba sloga iza akcenta, prema Daniievoj normi, imaju neakcentovanu duinu. U govornoj realizaciji mnogih Novosaana, a posebno mlade generacije, kvantitet iza akcenta je redukovan. Onaj na finalnom, otvorenom slogu, to je odavno zabeleeno kao odlika veine vojvoanskih govora, ali redukuje se i onaj na slogu neposredno iza kratkouzlaznog akcenta, koji se relativno dobro uvao u vojvoanskim govorima i u knjievnom jeziku. Da bi se izbegla homofonija Nsg. i Gpl., koja je ovde neminovna posledica redukovanja posleakcenatskih duina, u Gpl. pojavljuje se novi silazni akcenat na drugom slogu: [demokrata], ime se kri prozodijska norma koja propisuje da se silazni akcenti mogu nai jedino na prvom i jedinom slogu. Ovom promenom, dakle, zahvaene su etvoroslone imenice .r. sa kratkouzlaznim akcentom na drugom slogu, npr. Nsg. [ivo`tia] ~ Gpl. [ivotia], i sl. Ovakvih i slinih primera krenja norme ima mnogo. Odavno je zabeleeno da se silazni akcenti javljaju na unutranjim slogovima: [televiziia], [ambasador], [dirigent], [asistent], i sl. Meutim, u govoru mlade generacije Novog Sada, ali i drugih urbanih sredina, javlja se nova supstandardna tendencija uoptavanja akcenta Gsg. na oblik Gpl. kod imenica m.r. tipa /jezik/, /tepih/. Naime, u standardnom jeziku Gsg. ove imenice glasi [je`zika], [te`piha], a Gpl. [jezika], [tepiha]. Danas oba oblika imaju u oba padea isti akcenat: [je`zika], ime je, u ovom sluaju, redukovana njegova distinktivna uloga. Ako zanemarimo odavno skraenu finalnu duinu u

103

ovakvim oblicima, pa ak i skraivanje duine neposredno iza akcenta, razlikom izmeu kratkouzlaznog i kratkosilaznog akcenta obezbeivala se i razlika u znaenju ove dve forme: Gsg. i Gpl. Uoptavanjem akcenta Gsg. i za oblik Gpl. ta razlika je ukinuta i ona se jo, eventualno, odrava na morfosintaksikom planu: [kola stranih je`zika], gde pridevski oblik ukazuje na pluralsko znaenje imenice /jezik/, ili se uopte ne manifestuje te izostaje informacija da li je neki oblik u sg. ili pl. [centar za iee te`piha], i sl. Struna javnost, meutim, zatvara oi pred injenicom da standardni srpski jezik ima jednu zastarelu prozodijsku normu, koju niko ne potuje, a koja se opisuje u svim naim fonetikama i gramatikama kao kvazi-realnost. Na jezikim strunjacima, meutim, lei odgovornost i zadatak da se ovakvo paranormalno stanje razrei. Zadatak koji se pred njih postavlja sasvim je jednostavan. Potrebno je snimiti aktuelno stanje, opisati ga i predloiti okvire nove ortoepske, tj. prozodijske norme, koja e biti zasnovana na realnom stanju i na prosenom urbanom idiomu obrazovanih nosilaca standardnog srpskog jezika. Tako odreene okvire nove norme trebalo bi uvesti u obrazovni sistem i u idiom elektronskih govornih medija, koji bi bili obavezni da te okvire i potuju. A to znai, potrebno je restaurirati ukinutu instituciju govornog lektora u takvim medijima i uvesti instituciju provere jezike kompetencije novinara i spikera, u tim medijima. A u kolskoj i univerzitetskoj nastavi trebalo bi vie posvetiti panje ortoepiji i korekciji dijalekatskih obeleja u fonetici uenika i studenata, posebno buduih nastavnika i uitelja, i tako stvarati kod njih kompetenciju i za standardni izgovor, na emu nae kolstvo dosada nije, ili bar nije dovoljno, insistiralo. Naravno, ta nova ortoepska, odnosno prozodijska norma treba da ostane u okvirima etvoroakcenatskog sistema kao izrazite posebnosti srpskog jezika. Vebanja 1. Koliko jedinica ima prozodijski sistem standardnog srpskog jezika? 2. Navedite pravila distribucije akcenata u standardnom jeziku. 3. Zato je kod kratkih akcenata distinktivan drugi slog? 4. Akcentujte sledee rei: /komunikator/, /eksperiment/, /investitor/, /organizator/, /radijator/, /retrovizor/, /dokument/, /asistent/, /dirigent/, /apsolvent/, /relevantan/, /redundantan/, /rezistentan/, /konsonant/, /opstruent/, /oponent/, /rezonator/, /artikulator/, /aspirator/, /inicijator/, /realizator/, /direktno/, /element/, /inteligentan/, /kategorija/, /deterent/, /direktno/, /pedantan/, /istovremeno/, /enciklopedija/, /oigledno/, /ponegde/.

104

5. Akcentujte

sledee

oblike

Gpl.:

/ivotin'a/,

/lepotica/,

/devojica/,

/konsonanata/,

/opstruenata/, /dokumenata/, /elemenata/, /podataka/, /zadataka/. 6. Utvrdite da li su podvuene rei u sledeim reenicama minimalni parovi: (a) On je zaista lepo obuen. (b) On je obuen za ovakve situacije. (a) Dete je selo na pod. (b) Selo je prilino veliko. (a) Ona pegla svaki dan. (b) Pokvarila mi se pegla. (a) Ona mlada devojka mi je dala tu knjigu. (b) Bila je lepa mlada. (a) Recite mi vaa imena. (b) Samo sam nekoliko imena zapamtila. (c) Od vlastitog imena Atlas dobijena je opta imenica. (a) Doletela je roda. (b) Kojeg je roda imenica /ena/? (a) Ona je dobra ena. (b) Na ulici je nekoliko ena. (a) Ispred kue je zasaena jela. (b) Ona je jela sve po redu. (a) Ovo mi je poslednja rata. (b) Posle rata svi su gubitnici. (a) Ovo je lepo dete. (b) Lepo smo se proveli. (a) Pekara danas ne radi. (b) Nauila sam da mesim hleb od jednog pekara. 9.3. KLITIKE Dosada je bilo rei o prozodijskim osobinama koje su deo fonologije pojedinanih rei93 u govornom lancu. Meutim, nisu sve rei u tom lancu podjednako sposobne da ponesu akcenat. Akcenat imaju samo takozvane (orto)tonine ili akcentogene rei, koje najee pripadaju punoznanim ili autosemantikim reima. Pored akcentogenih rei, deo govornog lanca ine i oblici koji uglavnom pripadaju kategoriji takozvanih gramatikih ili funkcionalnih rei, a koji nemaju svoj akcenat. To su atone rei i one se izgovaraju zajedno sa reju ispred ili iza sebe inei zajedno sa tim, akcentogenim reima jedinstvenu fonoloku re ili akcenatsku celinu. Te male, nenaglaene rei nazivaju se klitikama. U zavisnosti od toga da li se prislanjaju na re iza sebe ili se naslanjaju na re ispred sebe, one se preciznije nazivaju proklitikama ili enklitikama. Proklitike, koje stoje ispred naglaenih rei, mogu u nekim sluajevima poneti akcenat koji na njih prelazi sa silazno naglaene rei. Danas se to prenoenje silaznog akcenta na proklitike svodi uglavnom na akcentovanje rece za negiranje kod glagola i kod odreenih oblika izvedenih od glagolskih, i ono je obavezno: [volim] ~ [n=volim], [ree] ~ [ne=ree], [pria] ~ [ne`=pria]; i sl. i taj preneseni akcenat na proklitici moe biti samo kratak (uzlazni ili silazni).
Re = ima vie definicija pojma re. Najpoznatija je ona koja definie re kao minimalnu slobodnu formu.
93

105

Prema Daniievoj ortoepskoj normi, meutim, obavezno je bilo dosledno prenoenje silaznih akcenata i na predloge i veznike, to se danas smatra krajnje arhainim i regionalnim obelejem. U proklitike, prema tome, spadaju predlozi, veznici i reca /ne/. Enklitike stoje iza naglaene rei i nikad ne mogu poneti akcenat. Enklitikama nazivamo krae oblike glagola i linih zamenica i vezniko-upitnu recu /li/. (a) Glagolske enklitike su: (a1) krai oblici glagola /jesam/: /sam/, /si/, /je/, /smo/, /ste/, /su/; (a2) krai oblici prezenta glagola /hteti/: /u/, /e/, /e/, /emo/, /ete/, /e/; (a3) krai oblici glagola /biti/ u aoristu, koji slue za graenje potencijala: /bih/, /bi/, /bi/, /bismo/, /biste/, /bi/. (b) Zamenike enklitike su krai oblici zamenica za 1, 2. i 3. lice jednine i mnoine, sva tri roda, u genitivu (G), dativu (D) i akuzativu (A): (b1) G jednine /me/, /te/, /je/, i mnoine /nas/, /vas / i /ih / za sva tri roda; (b2) D jednine /mi/, /ti/, /mu/ i /joj/; i mnoine /nam/, /vam/ i /im/ za sva tri roda; (b3) A jednine /me/, /ga/, /je/ i /ju/; i mnoine /nas/, /vas/ i /ih/ za sva tri roda; (b4) i krai oblik povratne zamenice odnosno refleksiv: /se/. Iako je red rei u srpskom jeziku u naelu slobodan, kada su u pitanju enklitike postoje pravila, tj. ogranienja u njihovoj distribuciji u reenici s obzirom na redosled i poloaj koji zauzimaju u okviru takozvane akcenatske celine ili akcenatske, odnosno fonoloke rei. Ta pravila se, naravno, odnose na sekvence enklitika u svakoj posebnoj reenici, tj. u prostoj reenici i u klauzama94 u sloenoj reenici u kojima enklitike moraju biti grupisane u odreenim redosledom ureeni red. I ta se pravila u standardnom jeziku moraju potovati, kako u govorenom tako i u pisanom tekstu. Prema tome, red rei u srpskom jeziku samo je relativno slobodan. Dakle, sve enklitike u takvoj reenici, tj. klauzi moraju biti u odgovarajuem kontinuiranom nizu u kojem formiraju takozvanu enklitiku grupu. Njihov je redosled u tom nizu odreen na sledei nain, a one se, po pravilu, (prozodijski) vezuju za prvu akcentogenu re ili sintagmu na poetku svoje klauze (= pravilo drugog mesta ili Verkenaglovo pravilo). U okviru reenine konstrukcije sa jednim glagolskim oblikom, naelnu prednost ima pozicioniranje enklitike na drugo mesto u reenici, a to znai:

94

Klauza = (prosta ili prosta proirena reenica); termin kojim se u nekim modelima gramatike oznaava jedinica gramatikog ustrojstva manja od reenice a vea od sintagme, rei ili morfeme.

106

(1) iza prve fonoloke rei, bilo da je to (a) jedna leksema [gledaju=me], [ju`e=sam do`ao], [da=li zna]95, ili (b) akcenatska celina [u=sredu=u puto`vati] / [u=sredu=u puto`vati], [zbog=toga=ie doputovala] / [zbog=toga=ie doputovala], [na=n'e`ga=se uti]; (2) iza prve sintagme, odnosno iza prvog reeninog konstituenta96 koji sadri dve ili vie rei [n'ena se`stra=ie otputovala], [n'ena najmla'a se`stra=ie otputovala], [n'ena najmla'a se`stra ma`riia=ie otputovala], [n'e`govu majku=su svi pozna'vali], [n'e`govu mla'u se`stru veru=su svi pozna'vali], [prolog leta=smo putovali], [o`ve po`sledn'e kolske godine=smo=se nara'dili], i sl. i zato se u literaturi esto sree naziv klitika drugog mesta. Vano je istai da se prvom reju za enklitike ne moe smatrati svaka inicijalna re u reenici. Tu funkciju mogu imati sve glavne kategorije rei, dok funkcionalne rei, kao to su predlozi i veina veznika ne mogu. Prema tome, ono to moe biti re u prvoj poziciji ograniava nekoliko prozodijskih i sintaksikih faktora. Ova asimetrija u sintaksikom ponaanju funkcionalnih i autosemantikih rei u skladu je sa sistemskom fonolokom razlikom izmeu njih. Sve leksike, punoznane rei odgovaraju fonolokim reima, tj. nose akcenat, to nije sluaj sa funkcionalnim reima, koje ne mogu stajati same, kao posebne fonoloke rei, jer nemaju akcenat. Distribucija takozvane klitike drugog mesta (enklitike) moe biti sintaksiki i fonoloki odreena: pozicija iza prve autosemantike rei ekvivalentna je poziciji iza prve fonoloke rei. To je prozodijsko objanjenje. Sintaksiko objanjenje zahteva da se posebno definie da (a) enklitike mogu doi samo iza neke od glavnih kategorija rei (ovde se izuzimaju predlozi), a (b) ne mogu stajati iza niih kategorija rei, sa izuzetkom veznika /ali/, /ili/ i /pa/, koji mogu doi ispred enklitika samo ako ponesu akcenat: [ali=ga ni`ie video], [ili=e di ili ne], [pa=smo=se po`gledali], i sl. Dakle, enklitike u srpskom jeziku podreene su fonolokim reima i sa njima ine novu fonoloku re. Prema tome, enklitika ne moe biti odvojena pauzom od svoje rei-oslonca, tj. od rei na koju se naslanja jer njih dve zajedno ine jedinstvenu fonoloku re, fonoloki lanac koji se ne sme prekidati pauzom kao to pauzom ne segmentiramo ni delove punoznane rei. Iz toga sledi zakljuak da u srpskom vae prozodijska ogranienja u redu rei u reenici. Na osnovu pravila drugog mesta izvodi se i pravilo da enklitika moe doi iza prvog konstituenta posle pauze

Znakom = obeleava se prozodijska vezanost klitike za akcetogenu re, odnosno jedinstvena fonoloka re. 96 Konstituent = jezika jedinica koja je lan, komponenta vee konstrukcije.

95

107

koji je fonoloka re, odnosno, u pisanom tekstu, iza prvog konstituenta koji dolazi posle zareza u reenici koji, takoe, mora biti fonoloka re: [video=sam=ga kako=se sme`ie]. A ako se u iskazu sa jednim glagolskim oblikom pojavi vie od jedne enklitike, njihov redosled je strogo odreen i one se pojavljuju u kontinuiranom nizu obrazujui tako enklitiku grupu. Njihov je redosled u tom nizu odreen na sledei nain, a one se, po pravilu, kao to je ve reeno, prozodijski vezuju za akcentogenu re ili sintagmu na poetku svoje klauze. U takvom nizu enklitika prvo mesto zauzima enklitika /li/, ako je iskaz upitan, a iza nje dolaze glagolske enklitike. Glagolske enklitike zauzimaju mesto ispred zamenikih, osim kad je u pitanju glagolska enklitika /je/, koja dolazi iza zamenikih enklitika. Na primer: [da=li=smo=ga gledali], [da=li=ste=ga gledali], [da=li=sam=je gledao] ~ [da=li=iu=ie gledao]; [video=sam=ga], [video=sam=je] ~ [video=ga=ie], [video=iu=ie]. U akuzativu jednine zamenika enklitika 3. lica enskog roda ima dva oblika: /je/ i /ju/. Oblik /ju/, meutim, upotrebljava se samo u onim sluajevima kada u iskazu ve postoji forma /je/ kao glagolska enklitika 3. lica jednine. U kontinuiranom nizu od vie zamenikih enklitika, njihov redosled je, takoe, strogo odreen. Prvo mesto u nizu zauzima enklitika u dativu (ekspresivnom i sintaksikom): [kako=si=mi spa'vao], [kako=si=mi=se pro`veo], [da=li=si=mu pi'sao], a iza nje enklitika u akuzativu: [da=li=sam=ti=ga poka'zao], [da=li=si=ioi=ih poka'zao], [da=li=nam=ga=ie

poka'zao], i sl. Zatim dolazi genitivna enklitika, a na poslednje mesto postavlja se refleksiv /se/, iza zamenikih enklitika: [setila=sam=je=se], [setila=sam=ga=se], [za`sitio=si=mi=ie=se], [u`plaio=si=nam=ga=se], koja inae ima malu frekvenciju, a glagolska enklitika /je/ zauzima poslednje mesto u enklitikoj grupi: [po`slala=sam=joj=ga] ~ [po`slao=joj=ga=ie],

[zabo`ravio=nam=ga=ie po`slati]. U standardnom srpskom jeziku glagolska enklitika /je/ izostaje u perfektu povratnih glagola odnosno glagola sa morfemom /se/: [plaio=sam=se], [plaio=si=se], [plaili=smo=se] ~ [plaio=se], i d. Takav krnji perfekat posledica je inkompatibilnosti enklitika /se/ i /je/. Sa fonetskog stanovita redukcija enklitike /je/ objanjava se njenom pozicijom iza enklitike /se/ kada se /j/, inae glas veoma nestabilne prirode, naao u poloaju izmeu dva (ista) vokala prednjeg reda (/e/) gde se redukovao i enklitika grupa /se/ + /je/ svela se samo na /se/: [seie] _ [see] _ [se].

108

Tabelarni prikaz distribucije enklitika u enklitikoj grupi:

Glagolske li enklitike osim enkl. je Ekspresivni dativ Zamenike enklitike Sintaksiki dativ Akuzativ Genitiv se je (= 3. l. jedn.)

U svakodnevnoj jezikoj komunikaciji veoma su esta ogreenja o poloaj enklitike u iskazu. Postoje dva tipa ogreenja. Jedno je vezano za neoekivan poloaj pauze, koja se javlja ispred enklitike iako je mesto same enklitike u okvirima standardnog rasporeda. Ovakva ogreenja, naravno, javljaju se u jeziku elektronskih medija, dakle u govorenom tekstu i zabeleena su iz radijskih i televizijskih emisija, koje ovde neemo navoditi. (1) Ogreenja u vezi sa distribucijom (neoekivane) pauze ispred enklitike, to za posledicu ima inicijalizaciju enklitike, javljaju se kad se inicijalna reenina sintagma sastoji od vie od jedne rei *[koliko puta meseno // se 'ubri cvee]97, [zabavno i=korisno // je najboa informaciia], [istrani postupak // se sprovodi pred=istranim sudiiom]; mada su zabeleeni i primeri pauze iza jedne fonoloke rei a ispred enklitike: *[tema // je posveena obrazovan'u], [ovi // je me'utim // odbacio tajnerove tvrdn'e], [zbog=toga // smo mi tu], [a=ovo // mi ne=treba]. Ovakva supstandardna segmentacija iskaza, iako indikativna jo uvek je samo sporadina i veoma je bliska hezitaciji98 u govoru. (2) Mnogo je rairenija supstandardna pojava da posle oekivane pauze, a to znai kada se unutranjom pauzom izdvaja apozitivni ili neki drugi umetnuti deo/lan u reenici, enklitika ostaje u kontaktnoj poziciji sa tim delom odnosno u inicijalnom poloaju odmah iza pauze: *[roberto karlos // levi bek real madrida // je dobio najbou potvrdu svog kvaliteta], [vlasnica propale dafiment banke // dafina milanovi // je izjavila u=istrazi], [ministar za=saobraaj i=telekomunikaciie // mariia raeta vukosavevi // je izjavila], [komemorativni skup povodom smrti miodraga periia // inae ambasadora srbiie i=crne gore u=kanadi // je odran u=skuptini beograda], [izaziva // da=ne=zaboravimo // je sava], [automobil // od=eleznike stanice // je vozio jedan austriianac], [isporuka vode // dopun'ena zalihama iz=rezervoara // je dostigla maksimum], [haiamerovi // u=tom smislu // je kritikovao saopten'e o=hapen'u], [zemine kn'ige u=vojvodini i=dandanas // iako u=posledn'ih deset godina nita niie ura'eno na=n'ima // su najprecizniie], [deca // po=prirodi svojoj // su oriientisana na=sport],
97

// = oznaka, dvostruka kosa crta, kojom se obino obeleava dvostruka ili uzlazna junktura kada se ton uzdie pred pauzom. 98 Hezitacija (lat.) = zapinjanje u govoru, mucanje; oklevanje, ustezanje, kolebanje, neodluanost.

109

[kao=kua // kao=instituciia // su se malo pitali], [o=emu=ie re // i=da=li=smo u=pravu // e uti oni koii veeras budu tu], [ali=ono to je najvie obradovalo sve one koii vole koarku // je odgovor], i sl. Pauza u ovim sluajevima sasvim je oekivana i intonacijski (i fizioloki) uslovljena, to je takozvana sintagmatska ili logika pauza. Ono to tu nije oekivano i to odstupa od standardnog, jeste poloaj enklitike iza te pauze. Sve ove reenice mogu se prekomponovati postponovanjem enklitika i na taj nain dovesti do standardne linearizacije odnosno konfiguracije reda rei i reenine intonacije. Tako, na primer, ovako prekomponovan redosled enklitike u jednom od navedenih primera, glasi: [kao=kua // kao=instituciia // malo=su=se pitali]. U primeru *[crno prolee za demokratsku stranku i=srbiiu // je // nadam=se // zavreno], enklitika se nalazi izmeu dve junkture99 i time je postavljena u akcentogenu poziciju. Ovakvih primera u jeziku medija ima vie i oni posebno naruavaju prozodijsku normu standardnog srpskog jezika, jer od enklitika proizvode akcentovane rei. (3) U pisanom tekstu ovakva ogreenja u vezi sa redosledom enklitika veoma su esta. Mi emo se, ovaj put, zadrati samo na sluajevima u kojima su enklitike postavljene odmah iza zareza ili duih, umetnutih reeninih delova, relativnih reenica ili apozicija. Zanimljivo je da ovakvi primeri nisu retki ni u beletristikim tekstovima savremenih autora, npr. kod D. osia ili Bore Pavlovia, to moe samo znaiti da lektori nisu paljivo iitali tekst ili da ne poznaju pravopisna (a time ni ortoepska) pravila i pravila linearizacije teksta. Naravno, u novinskom tekstu (ekscerpcija je vrena iz dnevnih listova Danas i Ekspres) naalost vie i ne oekujemo intervenciju lektora te ovakvih primera ima zaista mnogo. Ovde se nee navoditi izvor odakle je ekscerpiran primer. (a) Ogreenja u pisanom tekstu u vezi sa distribucijom enklitike enklitika iza zareza: *<Jovanovi, ovek sa margine biveg DOS, rei e protivnici i jedini naslednik politike Zorana inia, rei e saradnici, je protekle nedelje uspeo da se progura na naslovne strane...; pozitivna ocena studije izvodljivosti, uprkos hakoj uslovljenosti koju je naglasio nemaki ambasador u Beogradu, je neosporni uspeh Kotuniine vlade; Od kada je Vuksanovi preuzeo dunost radna grupa, koju su inili profesori sa Beogradskog i drugih univerziteta u Srbiji, je uspela da u kratkom vremenu uradi...; Ivan Gvozdenovi dosadanji Lalatoviev zamenik, je novi kapiten Crvene zvezde; Trgovaka flota, nasukana na hridi dugova, je na izdisaju; Izmeu 80 i 90 odsto ljudi u svetu, naravno i kod nas, su nosioci herpes virusa; Povod za nae istraivanje, koje je tek poelo, je nezgoda naeg itaoca ... >;
99

Junktura = fonetsko granino obeleje ije je najoiglednija osobina pauza.

110

(b) Ogreenja u pisanom tekstu u vezi sa distribucijom enklitike enklitika iza duih reeninih lanova ili umetnutih delova iza kojih bi u govorenom tekstu morala doi pauza: *<ak i kada se pucalo i kada su padale NATO-bombe, Sandaklije i Kosovari (Srbi, Bonjaci i Albanci) su trgovali i obrtali pozajmljene pare; Cilj ovih paravojnih sastava je bio nasilna secesija Republike Hrvatske od SFRJ; Prve analize istoriara umetnosti su pokazale da je re o orginalima; Kako je istaknuto, neka od tih krivinih dela su poznata javnosti; Nekoliko naih italaca iz Beograda nas je izvestilo o tome; Krizni tab nam je uputio zahtev za pomo i mi smo spremni, ali ekamo tane podatke za koliki broj ljudi, a naroito dece je potrebna pomo; injenice koje vas zbunjuju su kredit i to to kredit nije isplaen u celosti; Operski velikan Plasido Domingo je postao poasni doktor muzike Oksfordskog univerziteta; Sintagma osloboenje Srebrenice se ne pominje na plakatima koje je Danasov fotoreporter fotografisao; Najbolja jugoslovenska karatistkinja svih vremena Tanja Petrovi se ve estu godinu dokazuje i kao sjajan pedagog; I trener Zoran Filipovi se pohvalno izrazio o njegovoj igri; Deurni otpravnik na eleznikoj stanici Bor Boro Markovi je rekao da su na izlazu iz ina iskoila energetska kola za zagrevanje voza; I nekadanji gradonaelnik Beograda ivorad Kovaevi je svraao na kafu kad god je dolazio u Sarajevo>. Mada se za ogreenja o distribuciju enklitika u jeziku medija mogu nai razliita objanjenja u elektronskim medijima to je brzina itanja teksta i nedovoljna pripremljenost, kako spikera/novinara, koji nisu prethodno proitali tekst, tako i urednika koji je dozvolio da nelektorisan tekst ide u etar ili u tampu, jer svaka medijska kua, a to se posebno odnosi na tampane medije, morala bi imati lektora. Kod tampanih medija ogreenja su moda jo opasnija jer napisano ostaje i moe posluiti itaocima kao model. Svakako, opravdanje za ovakvu nebrigu ne moemo im dati. Iako je evidentno da se jeziko oseanje svih uesnika u komunikaciji menja, te promene moraju biti kontrolisane i usmeravane. Ovakva supstandardna intonacijska i interpunkcijska segmentacija odnosno pogreno pozicioniranje enklitika drastino naruava zakonitosti i nae sintakse i prozodije. Medijske kue morale bi vie voditi rauna ne samo o tome ta se sa njihovih etara (ili stranica) emituje, ve i o jeziku na kojem se ti sadraji emituju potujui, pre svega, osnovne okvire njegove ortoepske i gramatike norme, kao i pravopisnu normu. Poznavanje pravila strukturiranja reenice i izgovornih mogunosti takvih struktura omoguuje i jasno i logino iznoenje misli i informacija, a to je u osnovi ljudskog jezika i svrha komunikacije. Navoenje svih ovih primera u kojima se eklatantno kri i prozodijska i pravopisna norma trebalo bi da poslui kao primer kako ne treba govoriti i pisati.

111

Vebanja 1. ta su atone rei? 2. Prekomponujte sledee reenice tako da poloaj enklitike u njima bude u skladu sa standardnim: (a) <Marina Petrovi, studentkinja sa Odseka za urnalistiku, je polagala ispit iz Ortoepske i ortografske norme srpskog jezika.>; (b) <Ono to nam je najvie privuklo panju je nain na koji je to uraeno.>; (c) <Koliko puta meseno se ubri cvee?> (d) <Roberto Karlos, levi bek Real Madrida, je dobio najbolju potvrdu svog kvaliteta.> (e) <Vlasnica propale Dafiment banke Dafina Milanovi je izjavila u istrazi...> (f) <Ministar za saobraaj i telekomunikacije Marija Raeta-Vukosavljevi je izjavila...> (g) <Izaziva, da ne zaboravimo, je Sava.> (h) <Automobil od eleznike stanice je vozio jedan Austijanac.> (i) <Isporuka vode, dopunjena zalihama iz rezervoara, je dostigla maksimum.> 3. ta su to proklitike? 9.4. REENINA INTONACIJA I REENINI AKCENAT Intonacija se definie kao distinktivno korienje visine tona ili melodije odnosno suprasegmentnih karakteristika u fonologiji rei i reenice. Poto na akcenatski sistem ima politonijsku prirodu, intonacija u prozodiji rei podrazumeva raspon visine tona, visinu i pravac kretanja tona, kao nadsegmentne karakteristike fonologije rei. Ovde e biti neto vie rei o ulozi prozodijskih elemenata na nivou jezikih jedinica veih od rei, odnosno o reeninoj intonaciji i njenoj funkciji u procesu komunikacije. Reenina intonacija manifestuje se kao melodijsko kretanje reeninog tona. Intonacija ima nekoliko funkcija, a osnovna i najvanija je da, kao signal gramatike strukture, oznai reenine, klauzalne, sintagmatske i dr. granice u nekom iskazu. Na pisanom planu tu funkciju preuzima interpunkcija. Reenina intonacija pomae govorniku da dodatno semantiki uoblii poruku pomou suprasegmentnih elemenata, a sluaocu da pravilno dekodira takvu poruku. U zavisnosti od reeninog sadraja, intonacija moe biti uzlazna i silazna, ili ravna. Ona odslikava govornikovo emocionalno stanje, ali i zavrenost ili nezavrenost poruke, kao i njen karakter. Da li poruka sadri pitanje, izjavu, tvrdnju, uzvik, uenje, i sl.

112

Reeninom intonacijom uspostavlja se opozicija izmeu izjavne i upitne reenice ako upitnost nije markirana gramatikim sredstvima. Na primer, u iskazu: (a) [kupio=ie kn'igu?] ~ (b) [kupio=ie kn'igu.] ~ (c) [kupio=ie kn'igu!] u primeru pod (a) imamo upitnu reenicu, u primeru pod (b) izjavnu, a pod (c) usklinu ili uzvinu reenicu. U ovakvim i slinim, sa morfolokog stanovita identinim reenicama, razliku u informaciji koje te reenice prenose nosi upravo reenina intonacija. Ona je kod upitne reenice uzlazna i poviena, kao i kod uskline, a kod izjavne je uglavnom silazna ili ravna. Tako, na primer, povieni ton upitne intonacije moe da ima kulminaciju na kraju reenice [kupio=ie?], ili na rei na koju se odnosi pitanje: ako je to (a) re /kupio/ u [kupio=ie kn'igu?], onda se krivulja intonacije sputa prema kraju reenice ili, ako je to (b) /kn'iga/ [kupio=ie kn'igu?], dakle, knjigu a ne, npr. CD, intonacija je uzlazna s vrhom na rei /kn'iga/. Upitna intonacija obino se upotpunjuje isticanjem one rei koja je za razumevanje poruke najvanija. U naem primeru to je jedanput oblik /kupio/, a drugi put /kn'igu/. Takvo isticanje jedne rei u reenici naziva se reeninim akcentom. U primeru [kupio=ie?] povienom intonacijom na poslednjem lanu iskaza govornik upitnim tonom iznosi i svoje uenje ili nevericu. U usklinoj intonaciji, koja se ogleda u isto tako povienom tonu, pri kraju reenice ton se sputa, a tonski vrhunac je na rei za koju govornik smatra da nosi najvie informacija. I u usklinoj intonaciji moe se posebno isticati neka re. I tada, opet, imamo reenini akcenat na toj rei koja je najbitnija za prenoenje informacije. Reeninom intonacijom moe se saoptiti i lini stav govornika. Njom se iznosi ljutnja, zbunjenost, ironija, srea, i sl., a to sve ostvaruje se pomou razliite visine tona uz angaovanje ostalih prozodijskih karakteristika, akcenta rei, akcenta reenice i sl. Reenina intonacija u izjavnim reenicama obino ima uzlazno-silaznu melodiju. I u izjavnim reenicama ne izgovaraju se sve rei jednakim intenzitetom. Neke se izgovaraju slabije, druge jae. Za one koje se jae izgovaraju, kaemo da nose logiki akcenat. To su obino oni delovi iskaza koji nose novu informaciju: [otputovao ie na more//a ne u ban'u], i sl. Logiki akcenat moe poneti svaka re u iskazu i od njega zavisi smisao odreene reenice. Zato se taj akcenat i zove logikim (dakle semantikim) akcentom. Inae, ispitivanja reenine intonacije, koja su vrena u laboratorijskim uslovima, pokazala su da je opte kretanje tona u reenicama u srpskom jeziku silazno. Kao to je u poglavlju o akcentu reeno, akcenti u svim jezicima imaju kulminativnu i delimitativnu funkciju. Kulminativnom funkcijom, tj. isticanjem rei kao jedinica govornog niza, dobijamo informaciju o tome koliko u jednom iskazu ima fonolokih rei, odnosno izgovornih 113

celina. Delimitativna (demarkaciona) funkcija povezana je sa kulminativnom i pomae nam da razgraniimo re od rei, odnosno jednu izgovornu celinu, fonoloku re, od druge. To razgraniavanje postie se pomou takozvanih graninih signala koji se manifestuju u vidu junkture ili pauze. Pauza je, prema tome, sastavni deo reenine intonacije. Iskaz koji se sastoji od vie konstituenata ne moe se izgovoriti u jednom dahu. Govorni lanac obino se segmentira pauzom koja se postavlja iza svake fonoloke rei i ta pauza oznaava granicu fonoloke rei. Fonoloku re, kao to smo ve videli, ini pojedinana ortotonina re ili ortotonina re i klitike proklitike i enklitike koje se izgovaraju u istoj akcenatskoj celini sa akcentogenom reju. Ta pauza izmeu fonolokih rei u pisanju manifestuje se kao belina izmeu rei (i to je onda ortografska re). Meutim, poto se u (naem) pravopisu belinama odvajaju i klitike od ortotoninih rei, te se beline ne mogu poistovetiti sa granicom fonoloke rei. U govoru se obino pojavljuje i dua pauza ija funkcija nije delimitativna, ve je iskljuivo znaenjska. Njom se odvajaju reenini konstituenti, due ili krae sintagme, i esto upravo od segmentiranja iskaza pomou takve pauze, koja se i naziva sintagmatskom ili logikom, zavisi smisao reenice. Na primer, reenicu [plivati dugo niie smeo] moemo ralaniti u dve sintagme na sledei nain: (a) [plivati dugo // niie smeo], to znai dugo plivanje ga je umaralo, ili (b) [plivati // dugo niie smeo], to znai dugo se plaio da pliva. Od rasporeda pauze, dakle, zavisi smisao reenice. Takvih primera, kod kojih je pravilno razumevanje poruke uslovljeno rasporeivanjem pauze izmeu reeninih konstituenata, u svakodnevnom govoru ima veoma mnogo. I u primeru [to to ie ura'eno vesni niie pravo], ako segmentiramo kao: (a) [to to ie ura'eno // vesni niie pravo] dobijamo informaciju da se Vesna ne slae sa tim to je uraeno, a ako pauzu stavimo iza konstituenta /vesni/: (b) [to to ie ura'eno vesni // niie pravo] informacija glasi Vesni je uinjeno neto runo sa ime se ne slaemo. Iz ovoga moemo izvui zakljuak da segmentiranje pauze ima veliki uticaj na znaenjski plan reenice. Od naina na koji pauzom ralanjujemo reenine konstituente esto zavisi da li emo preneti ba onu informaciju koju smo eleli da prenesemo. To je posebno vano kad je u pitanju govorni plan jezika. Na pisanom planu jezika funkciju takvog segmentiranja ponekad preuzimaju znaci interpunkcije.

114

U govoru se javlja jo jedna vrsta pauze psiholoka ili ekspresivna pauza. Funkcija ove pauze jeste da sagovorniku skrene panju na deo poruke koji sledi. To se na pisanom planu esto ostvaruje pisanjem crte (tire), to smo upravo i uradili u prethodnoj reenici. Dakle, psiholoka, ekspresivna pauza ima funkciju dodatne informacije i bitan je stilski element iskaza. Segmenitranje iskaza pauzama odreuje i tip reenine melodije. Postoji jo jedan tip pauze, takozvana hezitaciona pauza. Ona se javlja u slobodnom govoru, u usmenoj komunikaciji kada govornik iz nekog razloga okleva, nije siguran u ono to govori, kad je zbunjen, uplaen i sl. Ovakve, hezitacione pauze ne bi trebalo da se pojavljuju u govoru profesionalnih novinara i spikera. U poglavlju o enklitikama dati su primeri pogrenog segmentiranja enklitika u odnosu na akcentogene rei sa kojima one ine jedinstvenu fonoloku re, kao i pravila po kojima se enklitike distribuiraju u iskazu. Sve to spada u ortoepsku normu srpskog jezika i obavezuje govornike, posebno aktere u javnoj komunikaciji da se tih pravila pridravaju. Vebanja 1. ta je intonacija? 2. Kako reenina intonacija pomae govorniku, a kako sluaocu? 3. ta je logiki akcenat? 4. Kakva je to hezitaciona pauza?

115

GLAVA III ORTOGRAFSKA NORMA SRPSKOG JEZIKA

1. UVOD U uvodnoj glavi ove knjige date su osnovne informacije o samom pojmu ortografije kao i o ostalim pojmovima vazanim za pisani plan jezikog ispoljavanja. Pojam ortografije ili pravopisa imanentno je povezan sa pojmom pismenosti odnosno sa pojmom knjievnog ili standardnog jezika. Svaki standardni jezik mora imati odreena pravila koja govore o tome gde e u pisanom tekstu stajati odreena grafema i kakav e oblik ona imati, odnosno kako e se pisati ova ili ona re, neka grupa rei, koji jo pismeni, grafiki znaci, osim grafema, treba da budu upotrebljeni u pisanom obliku jezika. Pravopis nam daje instrukcije i kako da segmentiramo iskaz, koje pravopisne znake da upotrebljavamo u kojim kontekstima da bi informacija koju elimo da prenesemo odgovarala naoj nameri, i sl. U pravopisu nalazimo i instrukcije kako da organizujemo vee jedinice od reenice, pasuse, kako da piemo strane rei, pre svega strana imena, i dr. Od najstarijih vremena svaki knjievni jezik imao je svoja pravila pisanja. Ona su bila neophodna za funkcionisanje knjievnog idioma jer, da bi neki pisani idiom mogao da funkcionie u odreenoj knjievno-jezikoj zajednici, da bi on bio razumljiv svim (pismenim) lanovima te zajednice, mora postojati pisana konvencija koju e svi poznavati i koje e se svi pridravati, i naravno, zajedniko pismo kojim e se svi u toj zajednici sluiti. Nepostojanje vrstih pravopisnih pravila moe da otea pismenu komunikaciju i smanji stepen razumljivosti nekog idioma. A danas je, kao to je ve reeno, nezamislivo da postoji moderno drutvo i jezika zajednica koja nema svoje pismo i svoj pravopis. Jezik je dinamika kategorija koja se, za savremenog govornika neprimetno ali konstantno menja, i kada promene u jeziku nisu praene i promenama u pisanoj reprezentaciji jezika, pravopis postaje konzervativan. On vie ne odslikava aktuelno stanje u jeziku i moe da oteava razumevanje pisanog teksta, ali i da oteava prenoenje govornog teksta u pisani. Zato je potrebno, s vremena na vreme, korigovati pravopisnu normu i usklaivati je sa promenama u standardnom jeziku jer je njegova bitna karakteristika da je elastino stabilan. Mnogi jezici, posebno oni sa starom i bogatom knjievnom tradicijom, imaju uglavnom nefonoloke pravopise i dugu tradiciju njihove primene. Takvi pravopisi komplikovani su za usvajanje svih oblika pisanja i u pedagokoj praksi tih jezika razvijene su mnoge tehnike koje

116

olakavaju, pre svega deci koja poinju da ue pisanje, da bre i sa manje problema savladaju osnovnu pismenost. Sloenost engleskog pravopisa i nekonzistentnost u obeleavanju fonema engleskog glasovnog sistema, gde se pojedine foneme obeleavaju kombinacijom nekoliko grafema i gde se jedna ista fonema u razliitim reima obeleava razliitim grafemama ili njihovim kombinacijama, inspirisala je poznatog britanskog pisca Bernarda oa (Bernard Shaw) da osnuje i nagradni fond koji je trebalo da raspie konkurs za predlaganje jednostavnijih pravopisnih reenja. Konkurs je raspisan, novana nagrada je dodeljena, ali engleski pravopis je ostao do danas u sutini nepromenjen. elei da predstavi koliko je engleski pravopis sloen i da se, pri tom i naali, B. o je izneo apsurdnu tvrdnju da se re riba (/fish/) u engleskom moe napisati i kao <ghoti>, odnosno da tu formu treba itati kao [fi]. Naime, u engleskom se fonema /f/ moe obeleiti i digrafom <gh>, kao npr. u <enough>, fonema /i/ grafemom <o>, kao u <women>, a fonema // digrafom <ti>, kao u romanizmu <nation>, i sl. Budui da se u engleskom ne ostvaruju sve foneme koje su predstavljene u pisanom obliku rei, postoje aljivi predlozi koji kau da segmenti nekih rei mogu biti realizovani bez ijednog glasa, tj. da se realizuju kroz utanje: (<gh> kao u <though>, <o> kao u <people>, <t> u <ballet> i <i> kao u <business>). U lingvistikoj literaturi mogu se nai mnoge aljive prie vezane za engleski pravopis i njegovu iznimnu sloenost. One verovatno slue da zabave i relaksiraju studente kako bi lake prebrodili problem savladavanja pisanja engleskih rei i oblika. Tako smo, na primer, naili na jednu pomalo futuristiku naunofantastinu priu o Marsovcima koji sleu na Zemlju posle globalne kataklizme kojom je potpuno unitena zemaljska civilizacija. Marsovski arheolog i paleolingvista u nekim iskopinama otkriva natpis koji glasi: <Did he believe that Caesar could see the people seize the seas?>. ta mislite, da li e taj Marsovac uspeti da odgonetne kako se taj natpis ita i ta znai? Sline probleme verovatno su imali i lingvisti koji su imali zadatak da deifruju egipatske hijeroglife ili neke druge tekstove i pisma jezika koji danas nemaju vie ivih govornika i koji su davno izumrli. Zadatak pred Marsovcem je gotovo nereiv. Kako bi on, na osnovu samo ovog jednog malog odlomka teksta, uspeo da odgonetne da se u jeziku tog odlomka fonema dugo /i:/ pie na 7 razliitih naina? Kao <e, ie, ae, ee, eo, ei, ea> : <Did he believe that Caesar could see the people seize the seas?>. Naravno, nikako! Stvar se jo vie komplikuje kada se ovome pridoda zapis <The silly amoeba stole the key to the machine>, u kojem je ova fonema napisana kao <y, oe, ey, i>. Englezi znaju izgovor ovih rei, ali kako bi to mogao da zna jedan Marsovac, pa bio on i lingvista, kad se jedna fonema pie na 11 naina!? Naravno, ovo je aljiva pria i ovo su prilino ekstremni primeri i za engleski. Ipak, tako sloeni sistem pisanja nije Engleze onemoguio da na

117

svom, engleskom jeziku uz takav pravopis razviju veliku, bogatu i vievekovnu pismenost i knjievnost i tradiciju koja je i danas jedna od vodeih u svetu.

2. TIPOGRAFIJA100 U srednjovekovnoj rukopisnoj tradiciji normalizacija pravopisa bila je deo pismene tradicije pojedinanih knjievnih jezika i svi su oni imali, manje ili vie vrsta, pravila pisanja i konvencije. Pronalazak tamparije u XV veku zahtevao je rigoroznija pravila koja bi se dosledno sprovodila u pisanju i primenjivala i u tamparstvu, i to je svakako doprinelo razvoju i pismenosti, ali i razvoju ortografije kao lingvistike discipline i usvajanju nekih optih uzusa koji su poinjali da vae za sve jezike. Prva tampana knjiga u Evropi bila je Biblija. Nju je objavio Johan Gutenberg (Johann Gutenberg) 1455. godine, i ta se godina danas smatra godinom pronalaska tipografije ili tamparstva u naoj, evropskoj civilizaciji. Koliko je taj Gutenbergov pronalazak bio revolucionaran, pokazuje i podatak da je samo u toku narednih pedesetak godina tampano izmeu 8 i 10 miliona knjiga sa 10 do 15 hiljada naslova to je fascinantna koliina koja je premaila broj svih, u prethodnim stoleima do tog vremena, rukopisa nastalih u Evropi. tampana knjiga mogla je mnogo vie da propagira knjievna dela, iri kulturu i posebno pismenost, nego to je to bio sluaj sa rukopisnom pismenom tradicijom. Danas postoji opta saglasnost meu istoriarima, knjievnim kritiarima i filozofima da je upravo pronalazak tampartsva najsnanije uticao na razvoj evropske kulture i drutva. tamparstvo je neminovno imalo i veliki uticaj na lingvistiku. Zajedno sa govorom i pisanjem, tipografija se moe smatrati posebnom vrstom ispoljavanja jezika, jezike performanse posebnom vrstom manifestacije nae jezike kompetencije. Neki lingvisti ovim medijima prikljuuju i jezik znakova, kojima se slue odreene grupe ljudi (slepi, gluvonemi i sl.). Sa znaajem pronalaska tamparstva danas se moe meriti samo jo pronalazak kompjutera i informatika tehnologija. U odnosu na govor, pisanje je teorijski i istorijski sekundaran oblik jezikog ispoljavanja, kako pojedinca, tako i odreene jezike zajednice. Ono se obino znatno razlikuje od direktne transkripcije govora te se pisani jezik moe smatrati posebnim idiomom, grafolektom. To vai ak i za jezike, kao to je na, u kojima se primenjuje fonoloki princip pravopisa jer, kao to smo

Tipografija (gr. tipos otisak i grapho piem, slikam) = tamparska vetina, t a m p a r s t v o, tamparija.

100

118

videli, nemogue je, osim u naune svrhe (kod fonetske transkripcije), u pisanju verno preslikavati govor. Kao to je pisanje sekundarno u odnosu na govor, tako je tipografija sekundarna u odnosu na pisanje, a tercijalna u odnosu na govor i razlikuje se od oba ova plana jezikog ispoljavanja. Prema tome, i tipografska reprezentacija jezika moe se nazvati tipografskim idiomom, ili tipografolektom. Mada je tampani tekst zvanian medij u komunikaciji meu lingvistima, lingvisti se retko njim posebno bave, osim kad je u pitanju transkribovanje, analiziranje i publikovanje drugih oblika jezike ekspresije. Tipografija zasnovana na slovnom, alfabetskom sistemu pisma slui se irokim spektrom razliitih grafikih znakova kako bi se predstavile sve karakteristike i svi nivoi jezike ekspresije. To ukljuuje segmentne i suprasegmentne fonetske oznake kao to su slova, grafeme i dijakritiki znaci; indikatori morfolokih, leksikih, sintagmatskih, reeninih i jezikih struktura vieg nivoa: crtica, razmak izmeu rei, znaci interpunkcije, uvlaenje reda kao pokazatelj novog paragrafa, kao i semantiko obeleavanje koje se odnosi na upotrebu velikog slova, kurziva (italika), masnih slova (bolda) i sl. Razliiti obimi teksta i njegovo grafiko oblikovanje idikatori su hijerarhizacije i grupisanja jedinica jo viih jezikih nivoa. Svi ti razliiti tipografski znaci razvili su se tokom perioda dugog nekoliko stolea i mogu se prouavati i iz dijahronijske101 i iz sinhronijske102 perspektive, ali poto funkcioniu zajedno, kao sistem, mogu se posmatrati i samo sinhronijski. irenjem tamparstva i trita knjiga i preko kulturnih, nacionalnih i jezikih granica, tampanje je podstaklo standardizaciju tipografskih slova i njihovih oblika i inventara. Tako su stvorena mala slova, koja su mnogo ekonominija i podesnija za tampani medij, izbaena su iz upotrebe alografska103 slova i alografski oblici rei, to je bila esta odlika rukopisne pismenosti. Dananji uobiajen izgled tampanog teksta preuzet je iz rukopisne tradicije talijanskih pisaca iz perioda humanizma koju su, u XV veku, prihvatile tamparije u Italiji. Tipografska priprema zahtevala je odvojene, modularne oblike slova pa je tako, takozvani romanski oblik slova, koja su bila uspravna i meusobno odvojena, bio poeljniji od kurzivnog u kojem su slova bila iskoena i esto meusobno spojena. Za pojedinano odvojena, segmentna romanska slova smatralo se i da se lake prepoznaju u itanju, da su itljivija. Takvi modularni, segmentni grafiki odvojeni znaci imaju i konceptualnu slinost sa fonemama: segmentima,
101

Dijahronijski (gr. dia kroz i hronos vreme) = koji se tie dijahronije, prouavanje neke pojave ukljuivanjem istorijske perspektive. 102 Sinhronijski (gr. sin hronos u isto vreme) = koji se tie sinhronije; izuavanje neke pojave u zamiljenoj taki u vremenu. 103 Alografi = razliiti oblici jedne grafeme.

119

jedininim, sa psiholokog stanovita posebnim, glasovima. Suprasegmentni znaci, kojima se lingvisti slue da njima oznae akcenat ili druge karakteristike izgovora, imaju, takoe, svoje korene u tipografskim modelima, ali i u prethodnoj rukopisnoj tradiciji. U rukopisnoj tradiciji interpunkcija je bila veoma arolika i nedosledna. Standardizacija interpunkcije u tamparstvu poinje u XV i XVI veku. Znaci interpunkcije sluili su kao fonetski znaci koji su ukazivali na razliitu duinu pauze, obrazac intonacije ili akcenata, i posebno od XIX veka, sluili su kao gramatike oznake grupisanja rei i odreenih gramatikih struktura. Na primer, izjavna reenica, kao gramatika struktura, u tampanom tekstu obeleena je trostruko: takom + razmakom + velikim slovom. tamparstvo je nuno standardizovalo i segmentaciju teksta uvodei beline izmeu grafikih znakova sa znaenjem, tj. izmeu rei. U rukopisnoj tradiciji uglavnom je preovladavalo kontinuirano pisanje bez odvajanja delova govora odnosno bez razmaka, belina izmeu njih. Na apstraktnom nivou, razmak izmeu rei oznaava i granicu rei. U ranijim grkim i latinskim tekstovima, u kojima je preovladavalo kontinuirano pisanje, upotrebljavala se taka u sredini reda (interpunctum) koja je sporadino obeleavala razmak izmeu rei, a ee izmeu duih sintagmi, ali je njena upotreba prekinuta u takozvanim scripta continua, kontinuiranom pisanju kako su Grci pisali u klasinom periodu, a kako se pisalo u latinskom od II veka nae ere. Karolinki104 pisari iz VIII i IX veka upotrebljavali su razmak izmeu rei zajedno sa minuskulnim pismom, pretkom dananjih malih slova. Taj razmak, zasnovan na karolinkom modelu, u XV veku postao je uobiajen u rukopisnoj pismenosti talijanskih predstavnika humanizma, a standardizovan je kada je iz talijanskih rukopisa taj model uao u tipografiju. I naa srednjovekovna rukopisna tradicija odlikovala se kontinuiranim pisanjem. Sporadino je upotrebljavana taka u sredini reda da bi oznaila kraj neke due celine, ponekad i rei. Ta taka je menjala svoj poloaj, umnoavala se i poela da oznaava i kraj vee sadrinske celine pa i kraj same reenice. Pisari u Resavskoj koli105, u kojoj su prepisivani srednjovekovni rukopisi poinju da, opet sporadino, mada ee nego u ranijim periodima, odvajaju rei razmakom da bi, dolaskom tamparije u srpsku sredinu, takvo pisanje postalo uobiajeno. Vizuelni efekat razmaka izmeu rei slui da razdvoji neprekinut niz fonemskog teksta u serije logografa i na taj nain on reprezentuje i Sosirovu dvojnu artikulaciju glas & znaenje, koju je kasnije detaljnije razvio Martine, o emu je ranije u tekstu bilo vie rei.
104

Karolinzi = potomci Karla Velikog; posle raspada franake drave (843) = dinastija francuskih, nemakih i italijanskih vladara tokom IX i X veka. 105 Resavska kola = prepisivaka, knjievna i kulturna aktivnost vezana za manastir Manasiju u Resavi tokom XIV i poetkom XV veka; manastir je podigao despot Stefan Lazarevi.

120

Tipografija je stvorila i sloeniji sistem pisanja uvodei dodatne principe znaenja suprotstavljanje varijacija razliitih grafikih dizajna da se oznae odreene znaenjske kategorije. Organizacija stilistikih ili grafolokih varijacija u sistem znaenja, predstavlja verovatno najvaniju lingvistiku inovaciju tipografije. Od kraja XV veka tipografski alfabet postajao je sve kompleksniji. Varijacije nekog stila ili dizajna nazvane su (tipografskim) slogom, a skup slinih slogova koji imaju kontrastivan dizajn nazvan je familija jednog sloga. Kontrast se postizao oponiranjem oblika: VELIKA slova ~ malim; romanski slog ~ italiku (kurzivu), normal ~ masnim slovima, i sl. Neke tipografije ukljuuju dva stila, kao to je roman i italik, u jedan font. Danas se, posebno u kompjuterskoj pismenosti, pod terminom font podrazumeva skup karaktera (velika, mala slova, cifre i drugi matematiki i slini znaci i znaci interpunkcije) odreenog stila i grupisanje razliitih stilova kao familije sloga, npr, lucida roman, italic, bold, bold italik i sl. Opozicija izmeu velikih i malih slova takoe vodi poreklo iz karolinkih rukopisa IX veka, a kasnije je kodifikovana u rukopisima humanista i u tampanim tekstovima iz XV veka. Danas je to grafematska opozicija koja je vrsto regulisana u svim oblicima rukopisnog pisanja, mainopisu i u tipografiji. Mala slova su frekventnija, a velika slova su obino obeleena slovna forma. Opozicija izmeu romanskih slova i italika nastala je u XVI veku i danas je njihova upotreba regulisana, ali ne tako vrsto kao upotreba velikog i malog slova. Ovde je italik markiran oblik. A opozicija izmeu normala i bolda, masnih slova, datira iz XIX veka. U izdavatvu je ta opozicija takoe regulisana, ali ne toliko kao opozicija izmeu romanskih slova i italika. Markirana forma je, naravno, bold i upotrebljava se da se neto istakne. I veliina slova u tipografiji ima distinktivnu ulogu jer se upotrebljava za obeleavanje strukturalnih razlika u tekstu. Na primer, zaglavlja ili naslovi sastavljeni su od velikih slova, osnovni tekst (ili telo teksta) od slova srednje veliine, a napomene od malih, sitnih slova i ta tipografska skala veliina u skladu je sa tradicionalnom indoevropskom tripartitnom podelom na malo, srednje i veliko to se u gramatici oituje npr. kao positiv, komparativ i superlativ. Kao akustiki medij koji se ostvaruje u vremenu, govor je jednodimenzionalan; kao vizuelni medij u prostoru, tipografija je dvodimenzionalna. U jednostavnom tampanom dokumentu, kao to je knjiga, jednodimenzionalan lanac teksta izdeljen je u redove, uklopljene u kontinuirani tekst u vidu kolumne koja je podeljena na stranice, a to se sve moe grupisati u poglavlja ili glave. italac obino poinje itanje teksta od poetka i ita ga redom do samog kraja. U sloenom tipografskom dokumentu kao to su novine, meutim, najrazliitije varijacije sloga (fontova), veliina sloga, proreda i razliito ureenih tekstova ili njihovih delova odreuju

121

strukturu koja dozvoljava arbitraran ili skoro nasumian pristup mnogim krajnje raznorodnim vrstama informacija. Kompjuterska tehnologija omoguila je tipografiji da razvije novu formu takozvani hiper-tekst koji slui da se izloe sloene kompjuterske baze podataka i dokumenti ili da se omogui pristup do njih. To ve sada nudi, a daljim razvojem novih informatikih tehnologija jo e se vie otvarati plodno tle za lingvistika istraivanja, ali i ogroman potencijal i bogatstvo ovog medija pruie nove mogunosti izraavanja. Vebanja 1. Ko je i kada objavio prvu tampanu knjigu u Evropi? 2. Kako su bili pisani dokumenti u naoj srednjovekovnoj tradiciji? 3. ta je to scripta continua?

3. PRAVOPIS SRPSKOG JEZIKA U prvoj glavi ove knjige, u poglavlju o ortografiji, pravopis srpskog jezika i njegova dva pisma (irilica i latinica) definisani su kao fonoloki. To znai da, to se pisama tie, svaka grafema obeleava jednu i uvek istu fonemu, odnosno svaka fonema u glasovnom sistemu standardnog srpskog jezika, ima samo jednu i uvek istu grafemu. irilino pismo taj zahtev ispunjava u potpunosti, dok je u latinici u 3 sluaja primenjen nefonoloki princip, naime za obeleavanje fonema //, // i // upotrebljavaju se tri digrafa: <lj>, <nj> i <d>, dakle kombinacija po dva slova za svaku od ovih fonema. Pravopis se definie kao fonoloki kada se u njemu primenjuje princip da se u pojedinanim reima belei njihov fonemski sastav odnosno da se belee glasovne alternacije koje se deavaju u okviru te rei. Znai, ovim pravopisnim prosedeom registruje se fonemski sastav rei, a ne fonemski sastav pojedinanih morfema u tim reima. Ovakav pravopis se zato jednostavno usvaja i savlauje jer se u pisanju moemo osloniti na uho. Zato se takav pravopis popularno i naziva pravopisom za uho, za razliku od komplikovanijih, kakvi su morfonoloki i istorijski pravopisni prosedei, gde se glasovna strana i pisana strana teksta ne podudaraju. Takvi prosedei nazivaju se pravopisima za oko. Dakle, pravopis za oko je u veini jezika zapravo vizuelna, a ne auditivna disciplina. Savremeni srpski pravopis zasnovan je na principima koje je postavio Vuk Stef. Karadi u XIX veku. Naa tradicija pismenosti nije ni tako duga ni tako bogata kao npr. engleska, nemaka, francuska ili ruska ali zato je na pravopis jednostavan i transparentan i ne bi trebalo 122

nikom da stvara probleme prilikom njegovog savladavanja. Ipak, i pored tako lakog pravopisa u Srbiji danas ima ogroman procenat potpuno ili funkcionalno nepismenih pojedinaca ili socijalnih grupa. Meu njima ima mnogo odraslih nepismenih, i u toj populaciji preovlauju ene. A ono to je posebno zabrinjavajue, jeste veliki procenat dece koja ne idu u kolu ili sporadino idu, ali ostaju funkcionalno nepismeni. Briga drutva je u tome oigledno opasno zakazala. Dananji pravopis srpskog jezika sadran je u knjizi Pravopis srpskog jezika. I. Pravila i njihovi osnovi, II. Renik uz Pravopis, iji su prireivai Mitar Peikan, Jovan Jerkovi i Mato Piurica. Objavila ga je Matica srpska. Ovaj pravopis se svojim reenjima i principima oslanja na prethodni, Pravopis srpskohrvatskog jezika, iz 1960. godine, nastao na osnovama Novosadskog jezikog dogovora. Taj je pravopis, takoe, izdala Matica srpska u saradnji sa Maticom hrvatskom iz Zagreba. Dananji pravopis nastavlja se na prethodni, ne opoziva ga, ve samo osavremenjuje normu, dorauje i u potrebnoj meri prilagoava i popravlja, drei se naela postojanosti i kontinuiteta srpske knjievnojezike kulture i norme. Aktuelni Pravopis srpskoga jezika (2010) jeste izmenjeno i dopunjeno izdanje Pravopisa srpskoga jezika Matice srpske iz 1993. godine (drugo, neizmenjeno izdanje ovog pravopisa bilo je 1994, a tree, s uveanim obimom Renika, 2002. godine). Pravopis (2010) sadri sledea poglavlja u kojima se tretiraju sledee pravopisne teme: Pismo; Ekavski i ijekavski izgovor; Glasovne promene i odnosi glasova; Veliko slovo; Spojeno i odvojeno pisanje rei; Interpunkcija; Skraenice; Podela rei na kraju reda; Kombinovanje pravopisnih znakova i vidova teksta ili sloga; Uobliavanje rei iz klasinih jezika i druge internacionalne leksike; Prilagoeno pisanje imena iz stranih ivih jezika (transkripcija); Renik uz Pravopis. Fonoloki princip naeg pravopisa ogleda se posebno u poglavlju Glasovne promene i odnosi glasova i to je zapravo i centralni deo pravopisa. Taj fonoloki princip jasno se vidi u odeljcima: Jednaenje suglasnika po zvunosti; Druga jednaenja i neka razjednaavanja, Uproavanje suglasnikih grupa, kao i u odeljku Suglasnik j, Nepostojano a; dakle u odeljcima u kojima se objanjavaju princip i pravopisna naela vezana za registrovanje automatskih glasovnih alternacija. O ovome je detaljno raspravljano u drugoj glavi ove knjige, u odeljku Fonoloki uslovljene alternacije. Fonoloki princip pravopisa ogleda se i u principima koji se primenjuju prilikom transkripcije stranih imena. Ostala poglavlja odnose se na drugu vrstu pravopisne problematike, ije konvencije i pravila pisanja direktno ne zavise od prvog pravopisnog principa fonolokog, niti su njim uslovljena. Neka od pitanja kojima se pravopis bavi u tim poglavljima i pojedinim odeljcima imaju funkciju semantikog razgraniavanja, kao to je, na primer, upotreba velikog slova, kojim se diferenciraju vlastite od zajednikih imenica; ili upotreba interpunkcije, i sl.

123

U vezi sa pravopisnim konvencijama ovde bi trebalo jo rei jedino neto o pisanju imena i prezimena pojedinanih osoba. U naoj kulturi, kao i u veini kultura u svetu, posebno kod naroda indoevropskog porekla, uobiajeno je da se prvo pie ime + prezime: Dragana Jovanovi; Jovan Petrovi, i sl. Meutim, u administrativnim spiskovima, u kojima se imena navode azbunim ili abecednim redom, uobiajilo se da se prvo navodi prezime, a zatim ime nekog lica. U takvim sluajevima prezime se, po pravilu, odvaja zarezom od imena prezime, ime: Jovanovi, Dragana; Petrovi, Jovan. Kada se potpisujemo, naravno, piemo prvo ime pa prezime. Pravopisni prirunik trebalo bi da bude deo prirune biblioteke svakog proseno obrazovanog oveka, koji e u njemu razreavati svoje nedoumice u pogledu odreenih pravopisnih reenja i svoje nesigurnosti u pisanju i primeni odreenih pravopisnih principa. Zbog toga se ovde neemo baviti tim domenima pravopisa. Ipak, poto standardni srpski jezik ima dva knjievna nareja, ekavsko i ijekavsko, i mada je u Srbiji u zvaninoj upotrebi ekavski izgovor, trebalo bi dati osnovne informacije o ijekavskom nareju, kao drugom knjievnom izgovoru naeg jezika. Ijekavski izgovor, kao uostalom i ekavski (i ikavski), posledica je razvoja fonolokog sistema srpskog jezika. U naoj jezikoj prolosti, u vokalskom sistemu postojala je posebna fonema jat. Ova fonema imala je specifinu fonetsku vrednost, bila je diftongoid, glas izmeu [e] i [i]: [ei]. U jednom delu govora naeg jezika ona se izjednaila sa fonemom /e/ i ti se govori nazivaju ekavskim, u drugom delu izjednaila se sa /i/ i ti su govori ikavski, a u treem delu, koji danas nazivamo ijekavskim govorima, diftongoid [ei] razvio se u puni diftong [iie] kada je fonema jat bila duga /dijete/ = [diie`te], /lijep/ = [liiep] ili u [je] odnosno [ie] kada je ta fonema bila kratak vokal /dje`teta/, /djed/. Ikavska zamena jata nije ula u osnovicu knjievnog jezika. Kratki refleks jata [ie], koji se sastoji od inicijalnog poluvokalskog elementa ili od sekvence [je], kada se naao iza nepalatalnih suglasnika uslovljavao je, u tim delovima dijalekatskog prostora, automatsku glasovnu alternaciju jotovanje. To jotovanje se naziva zbog toga ijekavsko, a fonoloka uslovljenost ove alternacije vremenski se poklapala sa takozvanim novim jotovanjem (okvirno smetenim u XVI vek). Ono nije u svim delovima ijekavskih govora bilo jednakog opsega i jednako produktivno, nije svuda obuhvatalo sve nepalatalne glasove i danas se u standardnom jeziku posledice ovog jotovanja sreu jedino kao alternacija sonanata /l/ ~ // i /n/ ~ // u leksemama u kojima je jat bio kratak vokal: /epo`ta/ ~ /lijep/ odnosno /sean/ ~ /snijeg/ u poreenju sa ekavskim /lepo`ta/ ~ /lep/, /snean/ ~ /sneg/.

124

Vebanja 1. ta je fonoloki pravopis? 2. Ko je i kada postavio principe savremenog srpskog pravopisa? 3. Na koji se pravopis svojim reenjima i principima oslanja na aktuelni pravopis?

ZAKLJUAK
Danas, u eri interneta, elektronske korespondencije i veoma popularnih SMS poruka, novih medija u kojima se ostvaruje jezik, pravopis se u njima nuno prilagoava potrebama, mogunostima i ekonomisanju koje takvi mediji pruaju i nameu. Ekonomisanje vremenom i prostorom uslovilo je da se, obino, u pisanju SMS poruka i elektronske pota, ne upotrebljavaju velika slova, znaci interpunkcije. U takvim tekstovima obino je i internacionalno latiniko pismo bez posebnih dijakritikih znakova. To je u ovim medijima verovatno nuno i neizbeno. Meutim, posebno pada u oi da se u takvim porukama (SMS i e-mail komunikaciji) ne potuju ili ne poznaju pravopisna pravila koja se tiu pisanja negacije, ali i nesigurnost ili nepoznavanje pravila u pisanju proklitika odnosno enklitika pa se one esto piu zajedno sa akcentogenom reju. Uz ogradu da je takav pravopis nuno uslovljen prirodom tih medija, nije, meutim, poeljno da se takve supstandardne navike i konvencije prenose i u druge medije. A svedoci smo da se u vizuelnim medijima masovne komunikacije, a pre svega na TV ekranima, u titlovima filmova i drugim tekstovima koji se na ekranima pojavljuju, uveliko kre pravopisna ili ne poznaju osnovna pravila. To samo pokazuje da se o jeziku i pravopisu u medijskim kuama ne brine ili ne brine dovoljno, da tamo nema lektora ili da oni ne rade svoj posao, to sve opasno naruava na jeziki i pravopisni standard i namee pogrene jezike i pravopisne obrasce. A uticaj tih medija veoma je velik i takvo naruavanje normi moe imati, i ve ima, negativne posledice na pismenost nacije, a naroito njene mlade generacije.

125

LITERATURA Akmajian, Adrian, Richard A. Demers, Robert M. Harnish (1979). Linguistics: An Introduction to Language and Communication. Cambridge, Mass. London, England: The MIT Press. Akmajian, Adrian, Richard A. Demers, Ann K. Farmer, Robert M. Harnish (1990). An Introduction to Language and Communication. Cambridge, Mass. London, England: The MIT Press. Babi, Stjepan, Dalibor Brozovi, Ivo kari, Stjepko Teak. (2007). Glasovi i oblici hrvatskoga knjievnoga jezika. Zagreb: Nakladni zavod Globus. Bakran, Juraj (1996). Zvuna slika hrvatskoga govora. Zagreb: Ibis grafika. Bari, Eugenija i dr. (1995). Hrvatska gramatika. Zagreb: kolska knjiga. Bright, William [edit.] (1992). International Encyclopedia of Linguistics. I-IV. New YorkOxford: Oxford University Press. Brozovi, Dalibor (1970). Standardni jezik. Teorija, usporedbe, geneza, povijest, suvremena zbilja. Zagreb: Matica hrvatska. Brozovi, Dalibor (2007). Fonologija hrvatskoga standardnog jezika. Zagreb: Nakladni zavod Globus. Clark, John & Colin Yallop (1990). An Introduction to Phonetics & Phonology. Oxford Cambridge, Mass.: Basil Blackwell. Glovacki, Zrinjka Bernardi et al. (2007). [Priredila Zrinjka Glovacki-Bernardi]. Uvod u lingvistiku. Zagreb: kolska knjiga. [II., proireno izdanje]. Danii, uro (1896). Akcenti u glagola. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Fry, D. B. (1979). The physics of speech. [S.l.] : Cambridge Univ.Press. Fromkin, Viktoria and Robert Rodman (1978). An Introduction to Language [Second edition]. New York Chicago San Francisco Atlanta Dallas Montreal Toronto London Sydney: Holt, Rinehart and Winston. Garde, Paul (1993). Naglasak. Zagreb: kolska knjiga. Hartmann, R.R.K. and F.C. Stork (1976). Dictionary of Language and Linguistics. New York & Toronto: John Wiley & Sons. Ivi, Milka (1990). Pravci u lingvistici (1-2). Beograd: Biblioteka XX vek. Knj. 73/1 Jakobson, Roman, Morris Halle (1988). Temelji jezika (prev. Ivan Martini, Ante Stama). Zagreb: Globus. Jelaska, Zrinka (2004). Fonoloki opisi hrvatskoga jezika: glasovi, slogovi, naglasci. Zagreb: Hrvatska sveuilina naklada. Johnson, Keith (2003). Acoustic and Auditory Phonetics. Oxford: Blackwell Publishing. Jovii, T. Slobodan (1999). Govorna komunikacija. Fiziologija, psihoakustika i percepcija. Beograd: Nauka. Kristal, Dejvid (1987). Kembrika enciklopedija jezika. Beograd: Nolit. Kristal, Dejvid (1988). Enciklopedijski renik moderne lingvistike. Beograd: Nolit. Ladd, D. Robert (1996). Intonational Phonology. Cambridge: Cambridge University Press. Ladefoged, Peter (1996). Elements of acoustic phonetics. Chicago... [etc]: University of Chicago Press. Ladefoged, Peter, Ian Maddieson (1996b). The Sounds of the Worlds Languages. Oxford: Blackwell. Ladefoged, Peter (2001a). A Course in Phonetics. 4th edition. Los Angeles: University of California. Ladefoged, Peter (2001b). Vowels and Consonants: an Introduction to the Sounds of Languages. Malden, Mass.; Oxford: Blackwell Publishing. Ladefoged, Peter (2003). Phonetic data analysis : an introduction to fieldwork and instrumental techniques. Malden; Oxford: Blackwell Publishing.

126

Lehiste, Ilse [editor] (1967). Readings in Acoustic Phonetics. M.I.T. Press: Cambridge, Mass. & London. Lehiste, Ilse and Pavle Ivi (1986). Word and Sentence Prosody in Serbocroatian. Cambridge, Massachusetts London, England: The MIT Press. Liles, L. Bruce (1972). Linguistics and the English Language. A Transformational Approach. Pacific Palisades, Ca.: Goodyear Publishing Company, Inc. Malmberg, Bertil (1963). Phonetics. New York: Dover Publications, Inc. Martinet, Andr (1982). Osnove ope lingvistike (prev. August Kovaec). [S. l. : s. n.] Muljai, arko (1972). Opa fonologija i fonologija suvremenog talijanskog jezika. Zagreb: kolska knjiga. Paunovi, Tatjana (2003). Fonetika i/ili fonologija. Kritiki prikaz fonolokih teorija XX veka. Ni: Prosveta. Pei, Mario and Frank Gaynor. (1975). Dictionary of Linguistics. Totowa - New Jersey: Littlefield, Adams & Co. Petrovi, Dragoljub, Ljiljana Suboti (1982). Fonetske karakteristike. Komunikacijske i govornojezike karakteristike TV Dnevnika Televizije Novi Sad na srpskohrvatskom jeziku. Novi Sad : Odeljenje za istraivanje programa i auditorijuma Radio-televizije Novi Sad. 69 93. Pozojevi-Trivanovi, Marija (2007). Integritet govora. Sveuilite u Zagrebu. Filozofski fakultet, FF press. Pranjkovi, Ivo (2005) (Ured.). Od fonetike do etike. Zbornik o sedamdestogodinjici prof. dr. Josipa Silia. Zagreb: Disput. Rosandi Sili (1979). Osnove fonetike i fonologije hravtskog knjievnog jezika. Prirunik za nastavnike. Zagreb: kolska knjiga. Rosen, Stuart, Peter Howell (1991). Signals and systems for speech and hearing. Amsterdam... [etc]: Academic Press. Sapir, Edvard (1992). Jezik (prev. Jasmina Grkovi). Novi Sad: Dnevnik. Sili, Josip, Ivo Pranjkovi (2005). Gramatika hrvatskoga jezika: za gimnazije i visoka uilita. Zagreb: kolska knjiga. Simeon, Rikard (1969). Enciklopedijski rjenik lingvistikih naziva. III. Zagreb: Matica hrvatska. De Sosir, Ferdinand (1996). Kurs opte lingvistike (prev. Duanka Toanac Milivojev, Milorad Arsenijevi, Sneana Guduri, Aleksandar uki; red. prev. Duanka Toanac Milivojev). Sremski Karlovci Novi Sad : Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia. Spencer, Andrew (1996). Phonology. Theory and Description. Oxford, UK: Blackwell Publishers, Ltd Cambridge, Mass.: Blackwell Publishers, Inc. Stankiewicz, Edward (1993). The Accentual Patterns of the Slavic Languages. Stanford, California: Stanford University Press. Stevens, Kenneth N. (1998). Acoustic phonetics. Cambridge, Mass.; London: MIT Press. Suboti, Ljiljana, Jaroslav Turan (1985). O projektu Govor i jezik u emisijama Radio Novog Sada na srpskohrvatskom jeziku. Fonetske karakteristike. Izvetaji i studije. Novi Sad: Sluba za istraivanje programa i auditorijuma Radio-Televizije Novi Sad. 11: 620. Suboti, Ljiljana (2002). Istorijska lingvistika. (Fonoloke promene i morfoloke alternacije: mladogramatiari, strukturalisti, generativna gramatika). Lingvistike sveske 2. Filozofski fakultet: Novi Sad. Trask, Robert Lawrence (2005). Temeljni lingvistiki pojmovi. [Preveo Benedikt Perak]. Zagreb: kolska knjiga. Turk, Marija (1992). Fonologija hrvatskoga jezika. Rijeka Varadin: Izdavaki centar Rijeka Tiskara Varadin. Vuleti, Branko (2006). Govorna stilistika. Zagreb: Filozofski fakultet Sveuilita u Zagrebu, Odsjek za fonetiku. 127

Vuleti, Branko (2007). Lingvistika govora. Zagreb: Filozofski fakultet Sveuilita u Zagrebu, Odsjek za fonetiku, FF press. Zec, Draga and Sharon Inkelas. Prosodically Constrained Syntax. The Phonology-Syntax Connection. Chicago and London: The University of Chicago. Edit. Sharon Inkelas and Draga Zec. 365-378. Yule, George (2006). The Study of Language. [Third edition. Thoroughly revised and updated]. Cambridge: University Press. * , (1934). . . . II: 161163. , (1949). . 2, . : . , (1999). : , , . : . , (1925). . : . , (1997). . . . LIII: 3558. , (2000). . . . XLIII: 231243. , (1994). : . . 1, (. ). : . , , (1996). (. ). : . , (1998). , , . 1. . : . , , (2002). . : . , , , , (2007). . : . , (1986). . : . , (2005). - . . : . 34/3: 137169. -, (1983). . . . XXIX: 295338. -, (2003). . . : . 32/3: 2126. -, (2007). . : . , (19281929). . . . VII/12: 160200. , (1933). (- ). . V: 1160. , . (1960). . . . XII/36: 156178.

128

, . (19611962). . . . XXV: 185 196. , . (1963). . . . XIII/35: 246264. , . (1971). . . . XVIII/45: 220228. , (1998). ? . . 6: 48. , (2010). . . : , . , (1991). . : . , , . (1991). . . . XXIX/12: 195242. , (1969). . . . XXVIII/12: 107142. , (1976). , . . . XXII/12: 6976. , (1997). . : . (2010) [, , , ]. . : . , , (1981). . : . , , (1994). . I, II, III IV . : . , (1964). ( ). . . . : . , (1995). . . : . 24/1: 311317. , (2006). , , . . : . 35/1: 91102. , .. (1990). [. ]. . : .

129

DODATAK Spektrogrami glasova standardnog srpskog jezika Slika 1: Vokali

Slika 2: Nazalni sonanti

130

Slika 3: Alofoni foneme /n/: [n] (/jako ranila/) i [] (/sastanka/)

Slika 4: Fonema /j/ realizovana kao glajd [i] (/nije ba/)

131

Slika 5: Suglasniko [r] (/estoro/)

Slika 6: Samoglasniko [r] ([r]) (/u srbiji/)

132

Slika 7: Frikativi

Slika 8: Razliite realizacije foneme /v/

133

Slika 9: Frikativi [v] i [f]

Slika 10: Frikativi [z] i [s]

134

Slika 11: Frikativi [] i []

Slika 12: Frikativ [h]

135

Slika 13: Plozivi

Slika 14: Plozivi [b] i [p]

136

Slika 15: Plozivi [d] i [t]

Slika 16: Plozivi [g] i [k]

137

Slika 17: Afrikate

Slika 18: Afrikata [c]

138

Slika 19: Afrikate [] i []

Slika 20: Afrikate ['] i []

139

Slika 21: Spoj ploziva i frikativa [ts] (/ispit samo/) i afrikata [c] (/imenica/)

Slika 22: DO glasovi koji imaju obeleje [+ vokalski] i glasovi koji imaju obeleje [ vokalski]

140

Slika 23: DO glasovi koji imaju obeleje [+ umni] i glasovi koji imaju obeleje [ umni]

Slika 24: DO glasovi koji imaju obeleje [+ nazalni] i glasovi koji imaju obeleje [ nazalni]

141

Slika 25: DO glasovi koji imaju obeleje [+ kontinuirani] i glasovi koji imaju obeleje [ kontinuirani]

Slika 26: DO glasovi koji imaju obeleje [+ kompaktni] i glasovi koji imaju obeleje [+ difuzni]

142

Slika 27: DO glasovi koji imaju obeleje [+ stridentni] i glasovi koji imaju obeleje [ stridentni]

Slika 28: DO glasovi koji imaju obeleje [+ gravisni] i glasovi koji imaju obeleje [+ akutni]

143

Slika 29: DO glasovi koji imaju obeleje [+ zvuni] i glasovi koji imaju obeleje [ zvuni]

144

CIP - , 811.163.41344 811.163.41271 811.163.41354 , Fonetika i fonologija [Elektronski izvor] : ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika / Ljiljana Suboti, Dejan Sredojevi, Isidora Bjelakovi. - Novi Sad : Filozofski fakultet, 2012. - 1 elektronski optiki disk (CDROM) : tekst, slika ; 12 cm Bibliografija. ISBN 978-86-6065-109-1 1. , 2. , ) - b) - c) - COBISS.SR-ID 271488519