Popovi, Rankovi, Tartalja, Mara U jednoj optoj i i razvijenoj teoriji drutvene promene naglasak je na tzv.

permanentnim (stalnim, trajnim) iniocima promene unutar drutvenih sisetma, ili samih drutvenih sistema u celini. Popovi i Rankovi navode i oblasti drutvene promene, koje (oblasti) ine posebna podruja globalnog drutvenog sistema, i to: - u irem smislu (ekonomski, politiki kulturno), ili - u uem smislu (indstrija, drava, nauka) Granice tih podruja su ujedno i granice odgovarajuih promena, (s tim to se te granice pomeraju zavisno od toga kako se proiruju ili suavaju analitiki okviri.) Jedino tako moemo odrediti osnovne vrste drutvenih promena (kulturne, politike, ekonomske), i njihove podvrste (promene saznanja, idejne, religiozne, umetnike). Prema tom kriterijumu se mogu odrediti i granice drutvenih promena i osobine konkretnih promena. Postoji osnovno razlikovanje teorija: 1. "mikrodinamke", koje se bave promenama malih razmera (small scale changes), i esto se koriste empirijskim metodama 2. "makrodinamike"/klasicne teorije dr promene i ist razvitka , koje se bave promenama itavog drutva, tj. o makropromenama, i koriste analitiki model: "long-term scale". Samo ukratko o tome u emu je, zapravo, razlika izmedju klasinih i modernih teorija drutvenog razvoja. Razliiti autori su se bavili ovim pitanjem, medjutim, izdvajam ono to je mnogima zajedniko, i, po mom miljenju, najvanije. Klasine teorije su se bavile optim pojmovima u najirem smislu: rast i razvitak civilizacija, drutva i kultura, i pronalaenjem optih pravilnosti i zakonitosti u tom razvitku. Na drugoj strani, moderna teorija drutvene promene je preteno usmerena na manje socijalne segmente i na krae vremenske razmake. Moderna teorija trai odgovore na na kratkoronija pitanja u "merljivim izrazima i odredjenim drutvima". Drugo osnovno razlikovanje klasinih i modernih teorija jeste da one odgovaraju podeli na teorije 19. veka (starije), i teorije 20. veka (novije), prema kojem, npr. evolucionizam spada u klasinu teoriju. Glavne klasicne teorije o drustvenom razvoju su evolucionizam i ciklizam. Evolucionizam u sociologiji 19. veka predstavlja klasinu teoriju drutvene promene i razvitka. A zatim postoje tri glavne idejne struje kao vidovi osporavanja pozitivizma (Kont, Dirkem) i evolucionizma(Spenser) u sociologiji 19. veka. To su: istoricizam, ciklizam i marksizam. Istorizam, ciklizam i marksizam su, u stvari, tri razliite koncepcije filozofije istorije, unutar kojih se iskazuju pogledi na sociologiju, mogunosti sociolokog prouavanja i objanjenja ljudske istorije, kao i kritika sociologije kao nauke. Ciklizam kao teorijska orjentacija nastaje iz razliitih idejnih izvora i nije toliko jedinstvena kako se obino misli. Zanimljivo je da se elementi ciklizma mogu nai kod evolucionista u sociologiji 19 veka. Kod Spensera je to proces disolucije. A nju shvata kao dezintegraciju delova neke povezane heterogenosti ili koordinirane celine. Disolucija je opadanje u drutvu i obino nastaje kad je jedna faza evolucije zavrena. Klasini evolucionisti su skloni ciklizmu kada koriste analogije sa makroprirodnim pojavama (sezonski ritmovi, ivotni ciklus), ali se od teorije ciklusa razlikuje po tome to evolucionisti daju prioritet procesu rasta. Rast je za evolucioniste stalno i dominantno obeleje, kontinuirani proces istorije drutva. A propadanje i sline pojave su vie epizodine, sluajna lutanja u toj istoriji. Elementi ciklizma su naroito izraeni u pogledima predstavnika tzv. istorijske kole. Ako se prihvati da je sutina istorije u vrednostima koje su usvojili pojednici i itave epohe i da meu njima nema mentalne otvorenosti, onda se takvom stanovitu istorijskog relativnizma, mogunost kulturnih tokova u istoriji samo po sebi namee.

U svom prilogu Teorije drutvene promene, Miler deli teorije na osnovu pravca promene: 1. linearne teorije 2. teorije sukcesivnih stadijuma 3. cikline teorije, a njene glavne varijante su: a. Sorokinova teorija cikline promene b. epinova teorija sinhronih kulturnih ciklusa c. Kreberova razmatranja (hipoteze) o kulturnoj kreativnosti Postoji shvatanje ciklinih teorija kao "teorija raenja i opadanja" (the rise and fall theories), koje imaju viziju smenjivanja i vraanja kulturnih sistema po principu analogije sa prirodnim pojavama i organizmima (iz ega se vidi uticaj organicizma). U svom objanjenju istorijskih promena cikliari koriste metodu analogije kao osnovnu (koja se ogleda i u shvatanju o periodima istorije i smenjivanju kulture poput ivotnih ciklusa). Dakle, postoji izvesno preplitanje ovih teorija, tj. zadiranje jedne teorije u "teorijski prostor" druge (cikliari su pod uticajem organicizma, a evolucionisti pod deliminim uticajem ciklizma). Martindejl za cikline teorije Osvalda penglera, Arnolda Tojnbija i Pitirima Sorokina kae da su u objanjenju istorijskih promena cikliari daleko vei znaaj pridali spoljnim iniocima, ali da je za njih najbitnije to to su metodu analogije prihvatili kao glavnu. A to je osnovna karakteristika ciklizma uopte. Ova uenja, zato, on naslovljava kao izdvajanje organicizma od pozitivizma, s obzirom da se prebacivanje pozitivno-naune metode na analogije odrazilo i na svatanje i periodima istorije i smenjivanju kulture poput ivotnih ciklusa. Prema Popoviu i Rankoviu, postoje dva para autora. Prvi par su pengler i Tojnbi, a drugi pa su Pareto i Sorokin. pengler i Tojnbi smatraju se najtipinijim predstavnicima ciklizma. pengler je bio pod najveim uticajem organicizma. Npr. on o kulturama govori kao o "ivim biima najvieg ranga", a svaka kultura prolazi kroz ivotna doba oveka, svaka ima detinjstvo, mladost, odraslo doba i starost. 1. Osvald pengler: Uticaj organicizma se najvie ispoljava u penglerovim delima i shvatanjima. To se vidi u njegovim odredbama kulture. Npr. kulturu definie kao pra-pojavu, pra-lik ljudskog postojanja ili pra-duevnost drutvenih pojava. Ali pengler kulturu izjednaava i sa najviim organizmima, dodajui da je istorija njihov skupni ivotopis. pengler smatra da su osnovni sastojci svake kulture isti, i da se mogu nai u svim kulturama, i onima koje su nekada postojale, i dananjim. On uvodi krug kao osnovni zakon drutveno-istorijskih kretanja. Kao to postoji ivotni ciklus oveka, po njegovom metodu analogije, postoji i ivotni ciklus kulture, koja je u sreditu njegove panje (za njega je kluni pojam kultura, a ne drutvo). Svaka kultura ima svoj nastanak, rano doba, uspon i propadanje, i svaki od ovih perioda ima odredjeno i uvek isto trajanje. On se oslanja na organicizam, i kae: kulture su organizmi. penglerov organicizam je ipak osoben, ako se pri tom ima u vidu njegovo shvatanje o sudbinskom. Sudbinsko nije pojam, nego je samo osobenost naeg sagledavanja, sam ivot u njegovoj unutranjoj izvesnosti. To je stvarnost koja ne podlee zakonitosti, bar ne zakonitosti kakvu nalazimo u prirodi. Po njemu, prava istorija ima i nosi sudbinu, ali je slobodna od zakona. U osnovi saznanja je uzronost. U osnovi drutvenog je oseanje sudbinskog. Prema tome, ako je kultura nekakav pra-fenomen, onda je razumljivo to se sudbina javlja kao njen najdublji realitet. Pravi nain bitisanja prafenomena. Svaka kultura dakle prolazi kroz ivotna doba pojedinog oveka. Svaka ima svoje detinjstvo, svoje mladalastvo, svoju muevnost i svoju starost. (a pitamo se mi sto nema svoju zenstvenost?). U ivotnom ciklusu kultura, (stepen) civilizacija je krajnje i najvie stanje za

koje su ljudi sposobni. Tako je pengler civilizaciju odredio kao neopozivi kraj i duhovnu starost jedne kulture (Propast Zapada). Upravo je u ovome najoiglednija razlika izmedju shvatanja o jednolinijskom progresu i kontinuitetu i ciklizma: prva teorija smatra da sva drutva stalno napreduju i idu ka jednom cilju, a to je drutvo na najviem stupnju razvoja, dok cikliari smatraju da se drutva radjaju, rastu, stare (i nestaju). pengler samo produbljuje to suprostavljanje ideji jednolinijskog progresa i principu istorijskog kontinuiteta. evolucionistike teorije su smatrale da u toku ljudske istorije postoji kontinuitet, i razvoj, da se ljusko drutvo stalno usavrava, i stalno pravolinijski napreduje ka jednom cilju. Za razliku od ovakvog shvatanja, za cikliare, pa i za penglera, karakteristino je shvatanje o diskontinuitetu, za razliku od jednostavne pravolinijske progresije. On smatra da su autentine kulture samonikle i izolovane (to bi trebalo da znai da nema ni jedninstvenog svetskog kulturnog razvitka) i da nastaju odjednom i neoekivano. pengler je odredio osam kulturnih krugova: kineska kultura, egipatska, asirsko-vavilonska, indijska, arapska (magijska), antika, meksika i zapadnoevropska. (ovo ne mora da se pamti, ali nije loe proitati, moda povezati sa Hantingtonom?!) Kada govori o odnosu izmedju razliitih kultura, smatra da: nakon umiranja jedna kultura ne ostavlja za sobom nikakav trag. Cak i kada razliite kulture ive istovremeno, svaki dodir medju njima (ne materijalni, ve duhovni) je nemogu. Svaka kultura ima svoj tajni jezik, pa pripadnici razliitih kultura ne mogu da nadju zajedniki jezik i da jedni druge razumeju (izuzetak je samo pengler, koji ih sve razume, kako je duhovito primetio Tomas Man). U penglerovoj viziji sudbine Zapada Luka vidi nastavak filozofije ivota, a u posleratnoj krizi nemakog drutva podlogu za izvesno opadanje filozofskg nivoa koje je naroito svojim iracionalizmom i uenjem o sudbinskom dosta doprinelo obrazovanju faistike ideologije. 2. Arnold Tojnbi: I Tojnbi, kao i pengler, ima uenje o kulturnim krugovima, i iz njihovog shvatanja prolosti i sadanjosti proistie oekivanje propasti Evrope i nestanka svih vrednosti. Ovo je jedno fatalistiko shvatanje istorije. Osnovni pojmovi u Tojnbijevom shvatanju su: civilizacija, kultura, drutvo, proletarijat , kreativna i dominantna manjina, izazov i odgovor. Ono to je za penglera kultura, za Tojnbija je civilizacija. Tojnbi definie civilizaciju kao: stremljenje da se stvori stanje drutva u kome bi svi ljudi bili sposobni da ive zajedno u harmoniji, kao lanovi jedne sveobuhvatne porodice. To je cilj kome su sve poznate civilizacije teile, svesno ili nesvesno. Njegovu istoriju civilizacije bitno karakteriu tri momenta: 1. shvatanje izazova i odgovora kao glavnih uzroka za nastanak i ivot civilizacija 2. znaaj spoljanjeg i unutranjeg proletarijata kao glavne snage za nastanak srodnih civilizacija 3. ciklusi raanja,rasta,sloma i raspadanje civilizacija Kao uzrok za nastanak civilizacija Tojnbi ne uzima nikakav jedinstveni entitet, ve smatra da je uzrok nastanka civilizacija medjuuticaj spoljanjeg inioca (fizike i druge karakteristike okoline) i drutva, ukljuujui i ljudsku sredinu kao izazov za odgovarajue civilizacije. Tu pretpostavku je nastojao da produbi stanovitem o znaaju unutranjeg i spoljanjeg proletarijata, naglaavajui to da je stvaralatvo bitan uslov i sadraj svake civilizacije. I naglasio je to da se oba inioca mogu dovesti u odnos ekvivalencije i mogu se izraziti kao zakon kompenzacije. Taj zakon podrazumeva propocionalnost izuzetne otrine izazova lokalne fizike sredine i izuzetnu umnost izazova ljudske sredine. Ovde se pokazuje T.elitizam /tj. Njegovo objanjenje stvaralatva i istorijskih tokova samo na osnovu uloge kreativne manjine/. Ovaj cikliar se ipak pribliio marksizmu.

Istorijske promene se objanjavaju ulogom proletarijata. Mada se znaenje ovog termina ne uzima u smislu neke odreene istorijske klase ve na bilo koji, tj. svaki pokret "proleterski podzemni svet" koji rui poredak u opadanju. On kae da je njegov pojam zasnovan na izvornom znaenju latinske rei "proletarii", i da nema veze sa marksistikom upotrebom te rei (koja se odnosi na radnike u kapitalizmu). Za Tojnbija, u proletere spadaju svi oni koji su kanjeni u bilo kom pogledu: ekonomski, politiki. drutveno. Za njega je proleter i (staro)egipatski seljak, i rimski rob, tu spadaju sva raseljena lica, svi potlaeni narodi. Unutranji proletarijat npr u Rimu su bili hriani, a spoljanji proleterijat su bili varvari koji su nakomili na rimsku imperiju. Postoje dva naina pojavljivanja novih kultura: a. kada se primitivna drutva menjaju u civilizovana. Ova primitivna drutva su do tad bila u stanju uspavanosti. Kod prvog naina nastanka, vaan je pojam izazova-i-odgovora (challenge and response), a odnosi se na relaciju: ovek - geografska okolina. Tako su civilizacije nastale kao odgovor na izuzetno teke situacije, kada je ovek morao da uini taj neverovatan napor (duhovni i umni). b. u jednom drutvu postoji npr. jedna kreativna manjina. Medjutim, kada ta manjina izgubi kreativnost, i izrodi se u dominantnu manjinu i pone da primenjuje silu, tu nastaje problem (kreativna manjina je, oigledno, na vlasti). Tada na pritisak dominantne manjine proletarijat reaguje otcepljenjem, iz kog se javlja nova civilizacija. Tako su nastale tzv. sekundarne civilizacije: helenska, meksika, vavilonska, judejska... Tano je T.zapaanje da svaka vladajua socijalna struktura koja je izgubila potporu masa poinje da pojaava represvini mehanizam budui da je sve manje sposobna i nedovoljno jaka da bi se uspeno oduprla spoljanjim i unutranjim pririscima. Tako se po T. I stvara proletarijat. Ovaj proces dekadencije vladajue manjine T.nije objasnio drutvenim okolnostima, ali ni organicistiki, samim tim to ga je povezao sa se numitnom kozmikom prirodom. A time se distancirao od Pareta, za koga je proces degeneracije elite u sutini bioloko-psiholokog karaktera (samo se ispoljava u socijalnoj organizaciji, u ideologiji, a prvenstveno u odrravanju i promenama dr.ravnotee). Znai, svaka civilizacija je nastala iz kombinacije dva faktora: prisustva kreativne manjine, i okoline. Ovakvo shvatanje znai da cela drutvena istorija zavisi od izazova-i-odgovora, kroz jedan strog determinizam. U pogledu specifinosti i ocene T.ciklizma potrebno je ukazati na tri momenta: 1. etiri osnovne faze kroz koje prolazi svaka civilizacija mogu se faktiki svesti na dve. Jer dok je raanje civilizacije samo prirodna polazna taka, raenje civilizacije se pokazuje kao prava istorija, s obzirom da je raenje shvaeno kao samoodreenje, samoartikulisanje, ak napredovanje u samoartikulaciji ili samoodreenje u samoj linosti. Slom i raspadanje se takoe mogu svesti na dve sekvence nazadovanja civilizacije ili nazadovanje drutva koje po Tojnbiju nije uspelo da pronae odgovor na izmenjene okolnosti. 2. dinamika ovih faza u zivotu civilizacije i T.neprihvatanje stroge pravilnosti. Ovaj stav je donekle neoekivan, ako se ima u vidu T.pozivanje na neumitnu kozmiku prirodu i njegovo shvatanje bojeg zakona. Znaajno je da Tojnbi prihvata stav o mogunosti zaustavljanja civilizacije, kao i o mogunosti da jedna civilizacija izbegne slom. 3. I mada Tojnbi priznaje da u tim stalnim promenama postoji jedan element pukog ponavljanja, on koristi metaforu o krunom kretanju toka i kretanja vozila napred da bi istakao da to nije zakon istovetnosti ve razliitosti, tj. da uslov ili oblik kretanja sadri neponovljivo. Znai, veito ponavljanje nije najdublja sutina drutvenih pojava Svako drutvo ima zajednike te cikluse, ali svako ima svoj jedinstven pu). Na kraju, on kae i to da postoji mogunost da neka od buduih civilizacija nadje odgovor za "samoartikulaciju" tj. uspe da se prilagodi razliitim uslovima i izazovima) i time izbegne svoju propast.

Drugi par autora su Vilfred Pareto i Pitirim Sorokin, a razlika u shvatanjima izmeu ove dvojice cikliara moe se ilustrovati jednim primerom: dok Pareto kulturu svodi na derivacije, Sorokin smatra da je kultura potpuna celina svega to je stvoreno ili preinaeno svesnom ili nesvesnom aktivnou. 3. Vilfred Pareto: Pareto je imao shvatanje razvoja kroz talasasto kretanje drutva koje se sastoji iz rezidua i derivacija u dinamici odnosa elitnih i niih slojeva drutva . Znaci njegova istorijsko-komparativne analize krece sa stanovita unutranjeg aspekta istorijskih dogaanja i promena.Talasni oblik ili talasna krivulja je paretova projekcija nieove ideje veitog vraanja, izraena u metaforikom stilu: elite i nacije imaju svoju mladost, raenje i starost. To je navodno, bioloko-psiholoki zakon i time je onemogueno bilo kakvo predvianje istorijskih dogaaja. To je okvir. Sa napomenom da je Pareto priznavao progres u umetnosti i logistiko-eksperimentalim naukama, inace Pareto je bio pesimista, i protivnik ideje progresa. Smatrao je da ne postoji poveavanje racionalnosti u drutvenim odnosima niti porast humanosti u drutvu u celini; Sutina drutvenih odnosa je u odnosu sile i dobro postavljene politike formule vladavine, u ijoj osnovi je odgovarajui sastav elite i mase i iracionalizam interesa i oseanja. S obzirom na te pretpostavke reklo bi se da shvatanje Pareta nije ciklizamm bar ne u onom smislu da se periodi dr.evolucije smenjuju s periodima opadanja i iekivanja. Periode depresije i prosperiteta Pareto vezuje strogo za odgovarajue elitne garniture, odnosno za faze degeneracije i revitalizacije elita. Pareto kulturu redukuje na ideologiju u funkciji sile, ime jo vie izlazi iz okvira tipinog ciklizma. 4. Pitrim Sorokin: Sorokinova sociokulturna dinamika je shvatanje koje stoji izmeu teorije jednolinijskog razvitka i teorije krugova i da predstavlja izvesno objedinjavanje prave i kruga. V.Mili smatra da Sorokin daje jedno idealistiko shvatanje drutva i istorije. Vana je Sorokinova tipologija odnosa elemenata u sociokulturnom sistemu i modalitetima promene, njegove sistematizacije u okviru principa imanentne promene, kao i odredbe i klasifikacije sociokulturnih procesa i dr. Pored toga od posebnog je znaaja njegovo razmatranje problema ponovljivosti, u ijoj osnovi je i sutinsko pitanje tj.ini li istoriju ponavljanje onoga to se ve jednom i u nekom obliku javilo i o kakvom je zapravo ponavljanju re. Kao i to postoje li i koje su mogunosti i granice stvaralatva i napretka u okviru bilo kojeg od dosadanjih dr.sistema. Gleditem o ponovljivosti Sorokin je nastojao da prevlada jednostranosti istoricizma i ciklizma. Sociokulturni procesi navodno imaju jedan aspekt neponovljivog kao i karakteristike ponovljivog, s tim to taj princip ne vai samo za istorijske procese ve i ire, kao i to da je neponovljivost upadljivije obeleje istorijskih procesa. Time je S.izbegao jednostavnu podelu na linearne i cikline procese. Ovi drugi su shvaeni samo kao jedna vrsta nelinearnih procesa, kao jedna vrsta ponavljanja, diferencirana jo i prema kriterijumu kreativnosti. To su razvrstavanja integrisana po tome to ine jednu razvijenu klasifikacionu emu istorijskih procesa. sledstveno tome se tzv.linearni dr.procesi pokazuju i u oscilatornim putanjama, kojima su obeleeni mnogi drutveni pokreti za promenu dr.sistema, pa i itavih civilizacija. Takvo objanjenje je recimo prihvatio i Lenjin, to e rei da ono ne protivrei marx.shvatanju dr.razvitka i progresa. Sa druge stranje, Sorokinovo gledite je da mnoga ciklina ponavljanja podrazumevaju procese akumulacije (znanja,iskustva..), to je takoe Sorokinov pokuaj da se prevladaju jednostranosti analitike eme ecolucionizma i istoricizma. Po Sorokinovoj koncepciji varirajue ponovljivosti, princip granice je sredinji deo njegove kritike linearne i

cikline teorije dr.promene. Ovaj princip bi najpre trebalo da znai da svaka relacija i vrednost ima granice unutar koje odrava autentino znaenje i postojanje. Jo vanije znaenje iz primene tog principa su da je svaki pravac promene ogranienog trajanja. To je princip ogranienih mogunosti tj.mogunosti odravanja istog pravca promena. To znai da se ciklini i linearni procesi moraju smenjivati, jer ni jedan ne moe trajati neogranieno Zatim su tu u pitanju ograniene mogunosti ponavljanja nekih procesa i odnosa, ograniene mogunosti stvaralatva i promena samog sistema. Na kraju to je ogranien broj sociokulturnih sistema i ograniene mogunosti trajanja glavnih vrednosti na kojima ti sistemi poivaju. Na osnovu ovog principa granice, Sorokin je svoju teorijusociokulturnih fluktuacija dopunio razmatranjima o postojanju faza i ritmova , tj.superritmova dovodei ih u propocionalni odnos sa imanentnim mogunostima oblika promene, a broj ponavljanja sa moguim brojem inovacija... Stvaralake snage ljudske istorije neprestano koriste taj metod . poto su ispoljene sve mogunosti svakog od stvorenih sistema, one ih odbacuju i poinju sa novim sistemom. Sorokin je glavne istorijske fluktuacije objasnio na izmenama tri strukturalna sistema. Meutim, ve na poetku svoje Dinamike on je trijadnu istorijsku emu korigovao na dva sutinska razliita tipa integrisane kulture, na ideacionalni i senzatski, dok je idealistiki dobio tretman prelaznog tipa kao meoviti tip mentaliteta i kulture. A time je faktiki itav istorijski razvitak predstavljen kao oscilovanje izmeu dva najira, granina, kulturnovrednosna polja sa implikacijom da su ova polja ujedno i granice nae ljudske civilizacije i njene istorije. U tom smislu se ponavljanje pokazuje da je imanentno istoriji, neka vrsta prirodne,generike ogranienosti kreativne ljudske moi i ako ono nije i sama sutina istorije. Sorokinovo razvrstavanje kultura i njihovih podvrsta u protiv stavu je penglerovim shvatanjima o izolovanosti autentinih kultura ili o nedodirivanju vrednosti sistema u shvatanjima predstavnika tzv.istorijske kole.