Emanuel Volerstejn "Suvremeni svjetski sistem" 70tih godina i teorije zavisnosti i teorije modernizacije dolaze u krizu (i zbog praktinih

i zbog teorijskih problema). U to vreme dolazi do zaotravanja odnosa SAD a i Vijetnama, ekonomske krize (naftni okovi 73.), kriza socijalizma. Volerstejn je poceo kao marxista u okviru teorija zavisnosti 1. Bavio se uglavnom afrikim zemljama. Onda se srece sa radovima Brodela koji je i sam pripadao teoretiarima zavisnosti i pripadao je koli anala (Fr. socioloka kola) koja se bavila kritikom naune specijalizacije odnosno podela unutar drutvenih nauka naroito na istoriju i sociologiju. Smatrali su da postoji samo jedna drutvena nauka, a to je socijalna istorija, jer su sve pojave drutvene, te se moraju utvrditi zakoni drutvenog razvoja, a za to je potebno poznavanje veine drutvenih injenica . Istorija se mora sociologizovati, a sociologija se mora istorizovati. Dakle, mora postojati totalna istorija, koja obuhvata totalitet drutvenih pojava. Svaki dogadjaj ima smisla tek ako se utvrdi kao celina, a formiranje celine traje vekovima. U procesu dugog trajanja promene su spore, postoje ciklina kretanja (napredovanje i nazadovanje). Takodje postoje i podzemne istorije koje se ne vide odmah. U to vreme zemlje jugoist azije postizu uspehe sto je bilo neobjasnjivo sa stanovista teorija zavisnosti, pa se postavilo pitaje kako se te zemlje integrisu u kapitalizam? Takoje je potkopano jos jedno stanoviste ovih teorija zavosnisti: da se socijalisticke zemlje izoluju i fomriraju, ali zemlje istocne evrope imale su krizu ekonomskog rasta. Treci problem bila je kriza na zapadu pocetkom 70tih: privredna recesija, to je interpretirano kao iscrpljenost kapitalistickog nacina proizvodnje i dovelo je u pitanje hegemoniju SADa. Zato je trebalo napraviti reviziju odnosa moci u medjunarodnoj zajednici. Volerstajn je imao ideju da analizira ekonomske procese kao kljucne za konstituisanje modernih drzava, i to u dugim istorijskim trajanjima, na sirokim geografskim prostorima, na osnovu kojih se moze ispitati celovitost dr kretanja. Zato volerstajn predlaze "totalnu istoriju" koja obuhvata celinu dr procesa. Do sinteze istorije i nauka koje se bave sinhronijskom perspektivom (sociologija) dolazi preko izucavanja procesa dugog trajanja. Volerstejn se bavio samo velikim pitanjima, i svoju teoriju nazvao je svetsko sistemsko stanovite, pri emu je isticao da to i nije neko posebno stanovite ve kritika drutvenih nauka do tada. On je poao od 5 naela na osnovu kojih su u poslednjih 150 godina formirane drutvene nauke: 1. podela dr. nauka na discipline: Naune discipline su zapravo katedre, kadrovi, institucije. Kada su naunici odredjenih disciplina naili na probleme koje nisu mogli reiti, dolo je do interdisciplinarnosti, povezivanja. Prema volerstajnu ovo je bilo pogreno. Nema jasnih granica izmedju drutvenih pojava. Nema jasne razlike npr. izmedju drave i ekonomije, tradicionalnih i modernih drutava. Ta nasilna razgranienja su prepreka za dalji razvoj nauke. Postoji samo jedna mrea pravila preko kojih razliite strukture deluju. Kree se od sistema prema posebnim oblastima. 2. poseban odnos izmedju istorije i sociologije: Tradicionalno po volerstajnu istorija se bavila prolou, a sociologija je trebalo da ponudi opte zakone drutvenog kretanja. Radi se o podeli na idiografske nauke-opisuju ono to se desilo jednom i to je neponovljivo, to je istorija; i nomotetske nauke tee da daju zakone kretanja, to je sociologija; On kaze da je ovakva podela besmislena. Istoriar ve ima pojmovni aparat a priori, samo on to ne zna, i da bi istoriar kopao po istoriji treba mu pojam, a pojam mu obezbedjuje sociolog. U svetsko sistemskoj teoriji, dogadjaji e se posmatrati u dugoj vremenskoj perspektivi. U njoj se mora prepoznati logika sleda dogadjaja, i time
1

Odnos svetsko sistemske teorije i teorije zavisnosti: 1) razliiti su im metodoloki pristupi. TZ su orjentisani na pojedinane zemlje i prate njihovu unutranju dinamiku (strukturalno istorijska dinamika), a SST je istorijskog karaktera (bilo da se odnose na krai ili dui period). 2) jedinica analize. Za TZ to je pojedinana zemlja ili nekoliko pojedinanih sluajeva. Za SST to je celokupan svetski kapit. sistem. Oni u teorijskim razmatranjima polaze od analize kapit. sistema iju unutranju strukturu ine robni lanci, ali kada doe do konkretne analize oni uvek moraju da se vrate na konkretne drave (nema teorijski jasnog mesta drave). 3) podruja koja analiziraju. TZ ispituju periferne zemlje, a SST ispituju sistem kao celinu, a zatim relacije izmeu zemalja centra i periferije ili poluperiferije i obrnuto.

se bavi istorijski sociolog svetsko sis analiza analizira pojave u svetskim okvirima koje se protezu u dovoljno dugom vremenu i prostoru da se u njima iskazuje logika koja upravlja i predodredjuje datu realnost. Prouavaju se unutranji obrasci transformacije i procesi koji vode nestajanju jednog sistema. Umesto istoricara i sociologa treba da postoji istorijski sociolog koji ce analizirati opste zakone koji vladaju unutar sistema kao i posebne dogadjaje koji se desavaju unutar sis. 3. jedinice analize: Prema tradicionalnoj socilogiji ljudksa bica se organizuju u neke jedinice (drustva). U ranijoj istoriji pojam dr i drzave su shvatani odvojeno. Glavni problem je kako naci pomirenje izmedju ovih suprotnosti. U posledjih 150 godina doslo je do preklapanja drustva i drzave - analitiki su jedinstveni i teritorijalno se preklapaju. Pa danas mislimo da je drustvo ono sto se nalazi unutar drzave. Medjutim po volerstajnu to je pogresno. Jedinica analize mora da bude istorijski sistem to je unutranje ambivalentan pojam (istorija promene, sistem stalan). Dakle jedinica analize je ist. sistem. Granice jednog sistema su npr. tip podele rada koji obeleava dati sistem itd. Tri vrste sistema: a. mini sistemi (od homo sapiensa do 8 veka pre nove ere): vrste organizacijski i idejno, totemistika verovanja, poljoprivreda. Kratkotrajne, vrila se uglavnom reciprona razmena (naturalna privreda). b. svetske imperije (8 vek pre nove ere 16 vek): velike strukture, vladavinski homogene, kulturalistiki pluralistike, izvlaenje danka od stanovnitva (poljoprivredni viak) koji kada se uzme stanovnitvo se ostavlja u miru. c. svetska ekonomija (od 16 veka): kapitalistika ekonomija sveta (nemaki termin). Integrisanje proizvodnih lanaca koji su podeljeni u politike strukture. U 16. v. drave imaju jasne granice, ali proces drutvene reprodukcije ne poznaje granice, akumulisani viak se nejednako raspodeljuje na osnovu monopola, pri emu se proces kapitalistike ekonomije postepeno iri dok se na kraju ne proiri na ceo svet (i u geografskom smislu) potiskujui imperije i mini zajednice. Zakljuno sa 19. v. kada se dolazi do Kine i tu se irenje zavrava. 4. pojam kapitalizma. Brodel: jedan oblik trine privrede, ali ne svaki oblik, ve onaj vezan za trgovinu na veliko i na velike daljine. Volerstajn polazi od Marxa: oslobadjanje radnika od sredstava za rad i lina sloboda je kljuna stavka za formiranje kapitalizma. U vreme kada Volerstajn pie, on uvidja da postoje delovi svetskog sistema gde radnici nisu ni lino slobodni. Svetski sitem je kombinacija slobodnog i neslobodnog rada. On postavlja pitanje zato su i komunistike (odn. socijalistike) zemlje zapravo kapitalistike? Zato to trguju robom, a roba kao takva se proizvodi jedino u kapitalizmu. Pravi zadatak dr. nauke prema njemu je da utvrdi kombinacije slobodnog i neslobodnog rada u kapitalizmu. 5. pitanje progresa. Liberali: veliki deo progresa je zavren sa razvojem kapitalizma. Marxisti: nije zavren, ide se ka komunizmu. Volerstajn nismo utvrdili jasne kriterijume za zakljuak da li drutvo ide napred ili nazad. Zadatak dr. nauke je da odredi ove kriterijume. Istorija ide cik cak, i nema jasne linije razvoja. Po volerstajnu se po pitanju drutvenog razvoja liberali i marksisti slau, ali ipak prvi misle da je kretanje zavreno sa razvojem kapitalistikog srutva, dok dugi smatraju da pole kapitalizma nastupa komunizam. Zadatak drutvene nauke je da utvrdi kriterijume na osnovu kojih procenjujemo drutveni razvoj. Po njemu najvei deo svetskog stanovnitva je sa nastupanjem kapitalizma poeo bednije da ivi (npr. Juna Amerika). Razvoj kapitalisticke ekonomije sveta: Wallerstein je razvio teoretski okvir za razumevanje istorijskih promena, koje su bile ukljuene u razvoj modernog sveta. Moderni svetski sitem koji je u svojoj sutini kapitalistiki, pratio je krizu feudalnog sistema i pomae da se objasni uspon Zapadne Evrope koji je doveo do svetskog primata izmeu 1450-1670. Prema Wallersteinu njegova teorija omoguuje razumevanje spoljnih i unutranjih manifestacija procesa modernizacije u ovom periodu i omoguuje analitika poreenja razliitih delova sveta. Razvoj moderne svetske ekonomije trajao je vekovima, i za to vreme razliite oblasti su menjale svoj relativni poloaj unutar ovog sistema. Wallestein deli istoriju kapitalistikog svetskog sistema u etiri etape, ali uprosceno to su dve faze razvoja, a unutar tog sistema postoji hijerarhija na centar, periferiju i poluperiferiju.

Pre 16. veka kada je zapadna Evropa nabasala na stazu kapitalistikog razvoja, feudalizam je upravljao zapadnoevropskim drutvom. Izmeu 1150 i 1300. i populacija i trgovina su se proirivale unutar feudalnog sistema. Meutim, od 1300-1450 ova ekspanzija je prestajala stvarajui veliku ekonomsku krizu. Prema Wallerstein-u, feudalna kriza je verovatno bila podstaknuta interakcijom sledeih faktora: 1. Poljoprivredna proizvodnja je opadala ili stagnirala. Ovo je znailo da je porastao teret poljoprivrednih proizvoaa dok se vladajua klasa poveavala. 2. Ekonomski ciklus feudalne ekonomije dostigao je svoj optimalni nivo, nakon ega je ekonomija slabila. 3. Promena klimatolokih uslova umanjila je poljoprivrednu aktivnost i potpomogla porastu epidemija u populaciji. Ovaj period prati uspon modernog svetskog sistema izmeu 1450-1670. Kada Habzburka monarhija nije uspela da konvertuje nastajuu svetsku ekonomiju u svetsku silu, sve postojee zapadno-evropske drave pokuale su da ojaaju svoje postojee pozicije u novom svetskom sistemu. Kako bi ovo postigla veina drava je konsolidovala svoje unutranje politike ekonomske i socijalne resurse kroz: a) birokratizaciju ovaj proces potpomogao je ogranienu ali rastuu mo kralja. Poveavanjem moi drave da prikupi poreze, kraljevi su podsticali mo drave da pozajmljuje novac i samim tim podsticali uveavanje dravne birokratije. Na kraju ovog stadijuma, monarh postaje najmoniji element u dravi, u uspostavlja apsolutistiku monarhiju. b) Homogenizaciju lokalne populacije kako bi podvukle dravnu ukljuenost u novi kapitalistiki sistem i ohrabrile jaanje ve postojeih kapitalistikih (uroenici) grupa, mnoge drave jezgra su proterivale manjine. Ove nezavisne kapitalistike grupe, bez dubokih lokalnih veza shvatane su kao pretnja razvoju snanih drava jezgra. Jevreji u Engleskoj, paniji i Francuskoj su svi bili proterani sa usponom apsolutistike monarhije. Slino ovome, protestanti, koji su esto bili trgovci u katolikim zemljama, nali su se na meti katolike crkve. Katolika crkva, transnacionalna institucija, doivela je kao pretnju razvoj kapitalizma i jaanje drave. c) ekspanzija oruanih snaga iji je zadatak bio da zatite centralizovanu monarhiju i zatite novu dravu od invazija. d) koncept apsolutizma koji je nastao u ovom periodu odnosio se i na relativnu nezavisnost monarha od prethodno donesenih zakona. Ovo je oslobaalo kralja od prethodnih feudalnih zakona. e) diverzifikacija (razuenost)ekonomskih aktivnosti kako bi se maksimizirali profiti i ojaale pozicije lokalne buroazije. hijerarhizacija sveta: sa podelom na centar, periferiju i poluperiferiju: Ako uze gledamo razvoj kapitalizma onda je prvi period onaj gde je centar u evropi, tj sve jasnije se koncentrise u zapadnoj evropi. To se desava ovako: svetsku ekonomiju karakterisu integrisani proizvodni lanci, ti lanci su po celom prostoru planete, ne moraju se prekinuti na nekoj teritoriji. Na nekim delovima tih lanaca postoji monopol, a na temelju tog mobopola se prelivaju viskovi. Sredstva monopola mogu biti: 1) tehnika otkria (visoka produktivnost, sputaju se cene); 2) politiki se nameu visoke cene za svoje proizvode, a niske cene za protivnike proizvode; 3) stvarati veliko trite i plus uspostaviti sistem zatitnih carina. Tokom jednog veka (16-17) desava se prva faza zoniranja - evropa se na temelju tih monopola deli na centar, poluperiferiju i periferiju. Centar je iskoristio tehnoloske, organizacione i politicke prednosti tj monopole sto dovodi do toga da istocna i srednja evropa zavrse sa nizom proizvodnjom i potrosnjom per capita i kao slabe drzave. Ovaj proces regionalizacije evrope u hijerarhijskom smislu je karakteristican za ovaj period. U Evropi centar je severozapadna Evropa, poluperiferija su Italija i panija, a periferija je Istona E. i Latinska Amerika. ekspanzija svetskog sistema (inkorporacija, irenje spoljanjih granica), iz evropskog jezgra se proirio na ceo svet (sve zemlje postaju kapitalistike, po Volerstajnu su i socijalistike zemlje kapitalistike). Zato svetski kapitalistiki sistem (SKS) expanzira? Zato to se izvori monopola slabe i troe: 1) ako je izvor monopola tehniki napredak on se brzo iri, i prestaje da bude monopol samo jedne zemlje;

2) ako je izvor monopola politika gde se nameu visoke cene za sopstvene proizvode onda i trokovi proizvodnje u zemljama centra rastu (rastu najamnine, smanjuje se profit), i nain da se osigura profit je izvoz proizvodnje u nerazvijene zemlje sa jeftinom radnom snagom. 3) moe se roba izvoziti i u zemlje poluperiferije koje se ako imaju jake drave tome protive uvoenjem zatitnih mera. Inkorporacija je dakle js jedna karakteristika ove faze. Granice kapitalistickog svetskog sistema se sve vise sire, oslobadjaju se nove teritorije, do toga je doslo zbog monopola (jeftine snage i sirovine), pa se traze nova podrucja. Inkorporacija je ukljucivanje podrucja sa nizim nadnicama da bi se kompenzovao rast nadnica u centru a na ukupnom planu se drzi nizak nivo nadnica. To nije gladak proces jer inkorporacija znaci pogorsanje materijalnog stanja u podrucjima u koje prodire kapitalizam i uvodjenje novog sistema vrednosti. Zbog pruanja otpora zemlje centra su morale biti vojno nadmocnije. Inkorporacija novih lanova u svetski sitem stvara: 1) menjanje proizvodnog procesa da bi mogle da se integriu u robni lanac, do tada zemlje koje nisu bile u svetskom sistemu bavile su se uglavnom poljoprivredom. Za ovaj prvi period vezan je razvoj industrije, urbanizacija, porast stanovnitva. Ali rast opteg drutvenog bogatstva po volerstajnu bio je neravnomerno raspodeljen, jer je u zemljama centra dolo do opteg poboljanja poloaja, a u zemljama periferije do pogoranja, a negde ak i do totalnog osiromaenja. Procena je da je 10-15% stanovnitva u ovom procesu inkorporacije dobitnik, a ostali su apsolutni gubitnici. 2) menjaju se politike strukture , grade se drave koje mogu da deluju u meunarodnom sistemu. Postoji protivurean zahtev prilikom procesa inkorporacije: drave moraju da budu jake da bi obezbedile funkcionisanje kapitalistike privrede, ali ne smeju da budu ni prejake jer se onda spreava iskoriavanje te drave od strane zemalja centra. Inkorporacija je pocela u 17 veku i zavrsena je do kraja 19. u tom periodu tece i hijerarhijska regionalizacija. Rastu proizvodne snage, opste dr bogatstvo ali s obzirom na regionalizaciju to vazi za samo 10-15% svetskog stanovnistva (centar), dok na periferiji stanovnistvo ili oseca malo poboljsanje, ili ostaje na istom polozaju, ili cak i gore (afrika). Do 1670. god. severozapadne Eu drave, osigurale su svoj poloaj kao drave jezgra u nastajuoj ekonomije. panija i Severna Italija spale su na status poluperiferije, dok su Severoistona Eu i Iberijska Amerika postale periferne zone. UK je stabilno gazila ka statusu jezgra. Tokom ovog perioda radnici u EU doiveli su dramatino opadanje linog dohodka-primanja. Ovo smanjenje dohodka bilo je karakteristino za veinu Eu kapitalistikih centara, sa izuzetkom gradova u severnoj i centralnoj Italiji i Flandriji. Ovi gradovi su bili izuzetak zato to su bili relativno stariji trgovaki centri, i radnici su formirali jake politiko-ekonomske grupe. Otpor radnika slomio je mogunost poslodavaca da akumuliraju veliki viak koji je bio neophodan za razvoj kapitalizma. U meuvremenu, poslodavci u drugim delovima Eu, su akumulirali velike vikove za investiranje. Trgovina izmeu Amerike i Istoka donosila je ogromne profite sa vikovima od 200 do 300%, za malu trgovaku elitu. Manji trovci nisu se mogli nadati ovakvom profitiranju bez znaajnog kapitala i dravne pomoi. Napon, profiti transatlanske trgovine osnaili su trgovaku kontrolu nad evropskom poljoprivredom i industrijom. Trgovci sa dosta moi, akomulirali su profit kroz kupovinu dobara pre njihove proizvodnje. Kontroliui trokove gotovih proizvoda trgovci su mogli da poveaju nivo svog profita i da kontroliu unutranja trita. Ova mona trovaka klasa obezbedila je kapital koji je bio neophodan za industralizaciju evropskih drava jezgra. Sa teitem na industriskoj proizvodnji, ovaj period je bio obeleen sledeim reakcijama: a) Evropske drave, aktivno su traile mogunosti za eksploataciju evropskih trita. b) Konkurentne svetske sisteme, kao to su sistemi Indijskog okeana, apsorbovani su u rastui evropski svetski sistem. Sa nezavisnou zemalja june Amerike, ove oblasti, kao i prethodno izolovane zone unutar Amerikog kontineta, pojavile su se kao periferne zone u svetskoj ekonomiji. Azija i Afrika ule su u sistem u 19 veku kao periferne zone. c) Ukljuivanje Afrikog i Azijskog kontinenta kao perifernih zona povealo je dostupne vikove, to je omoguilo oblastima poput US and Germany, da ojaaju svoj status jezgra. d) Tokom ove faze zemlje jezgra, prele su sa konbinacije poljoprivrednog i industrijskog, na isto industrijsku delatnost. U 18 veku Engleska je u evropi bila glavni industrijski proizvoa, kao i vodei poljoprivredni proizvoa. Do 1900. svega 10% populacije UK je pripadalo poljoprivrednom delu populacije.

e) Do poetka 20 veka sa sve veim udelom manufakture, oblasti jezgra potpomagale su razvoj industrije u perifernim i poluperifernim zonama tago da bi mogle da im prodaju maine. Onda imamo drugu fazu (ukoliko uze posmatramo razvoj kapitalizma): od 1945. godine. Dva osnovna procesa: 1) apsolutna expanzija svetskog kapitalistikog sistema: opti porast stanovnitva, poveanje proizvodnih snaga, uveanje opteg drutvenog bogatstva... Poveanje proizvodnih snaga i usavravanje tehnologije dovodi do opadanja poljoprivrednih delatnosti i proletarizacije radne snage. Dolazi do poveanja najamnina, jer se niske nadnice vie ne mogu kao nekada dopunjavati npr. proizvodima sa sela; zbog toga to nema vie jeftine radne snage dolazi do smanjivanja profita. 2) raanje antisistemskih pokreta : po Volerstejnu i postojei socijalizam je deo sv. kapital. sistema, i socijalistiki pokreti su antisistemski. Oni su unutranji (u zemljama)-socijaldemokratske stranke i spoljanji-nacionaloslobodilaki pokreti, koji nastoje da oslobode zemlju od monopola. Antisistemski pokreti tee: jednakosti; ubrzanju ekonomskog rasta do kog moe doi nakon oslobaanja od kapitalistike zavisnosti. Ova dva cilja deluju kao da su podupirui, ali kada pokreti dou na vlast vidi se da su suprotni: jednakost onemoguava rast i obrnuto. Za razliku od teoretiara zavisnosti, Volerstajn smatra da je mogua delatnost antisistemskih pokreta samo ako je zemlja ukljuena u sv. kapit. sistem, ali tada se odmah javlja nemogunost jednakosti. On daje prilino klimavu i nerealnu ideju proleterskog pokreta. Nakon 1945. g. kada su sve zemlje ukljuene u svetski kapital sis oteana je promena poloaja unutar sistema, jer su svuda rasporeeni monopoli; ako neko eli da ostvari monopol, on to moe samo na raun druge zemlje koja ve ima monopol (u centar se moe samo ako se neka druga zemlja istera odatle). Brazil, Kina, Indija, njihov uspon prema centru bi doveo do dekompozicije sadanjih zemalja centra. Nova evropska podela rada Wallertein tvrdi da se EU kretala ka establimentu Svetske kapitalistike ekonomije kako bi osigurala kontinuirani ekonomski razvoj. Meutim, ovo je podrazumevalo geografsku ekspanziju pomenutog sveta, razvoj razliitih modela kontrole rada i stvaranje relativno snanih dravnih mainerija u zapadnoevropskim zemljama. Kao rezultat feudalne krize do kraja 15 i poetka 16 veka, pojavio se svetski ekonomski sistem. Ovo je bio prvi put da je ekonomski sistem podrazumevao veliki deo sveta sa vezama koje su nadilazile nacionalne ili druge politike granice. Nova svetska ekonomija razlikovala se od dotadanjih sistema zato to nije bila u slubi jedinstvenog politikog sistema (nije bila u slubi npr. samo monarhija). Monarhije su se oslanjale na sistem vladanja koji je kroz trgovinske monopole kombinovane sa upotrebom sile, usmeravao protok ekonomskih dobara od periferije ka centru. Monarhije su odravale specifine politike granice, unutar kojih su odravale kontrolu pomou razvijenu birokratiju i stajau vojsku. Tek su tehnike modernog kapitalizma omoguile modernoj svetskoj ekonomiji da se protegne izvan politikih granica bilo koje pojedinane monarhije. Novi kapitalistiki svetski poredak bio je zasnovan na meunarodnoj podeli rada koja je odreivala odnose meu regionima kao i uslove rade unutar svakog regiona. U ovakvom modelu, tip politikog sistema takoe je bio direktno povezan sa statusom koji je region imao u svetskoj ekonomiji. Wallerstein predlae 4 kategorije kao osnovu poreenja: 2. Core, jezgro, centar 3. Periferija 4. Poluperiferija delimina periferija 5. Spoljanje. Sve oblasti sveta se mogu svrstati u ove kategorije. One opisuju relativni poloaj svakog regiona, u svetskoj ekonomiji, i takoe opisuju odreene unutranje politike i ekonomske karakteristike. 1. Jezgro: Zemlje regije koje pripadaju jezgru najvie su profitirale od kapitalistike-svetske ekonomije. Za pomenuti period veliki deo severozapadne evrope (UK, France and Holland) razvio se kao prvi region ovog tipa. U politikom smislu, drave u ovom delu Evrope razvile su jake centralne vlade razvijene birokratije i velike plaenike vojske. Ovo je omoguilo lokalnoj buruaziji da stekne kontrolu nad meunarodnom trgovinom i da izdvaja vikove kapitala iz ove

trgovine za sebe. Kako se poveavala ruralna populacija, tako je mali, ali rastui broj slobodnih kmetova radio na farmama i u manufakturama. Prelazak feudalne obavezanosti na sistem iznajmljivanja zemlje za novac, u poslednjoj fazi feudalizma podstaklo je poveanje nezavisnih farmera, ali je istisnulo mnoge druge seljake sa zemlje. Ovi seljaci esto su se selili u gradove pruajui jeftin rad koji je bio neophodan za rast urbane manufakture. Poljoprivredna produktivnost se poveavala sa rastuom dominancijom trino orjentisanog nezavisnog farmera, sa rastom pastoralizma i poboljanom farmerskom tehnologijom. 2. Periferija. Periferijama je nedostajala jaka centralna vlast ili su ih kontrolisale druge drave koje su izvozile sirove materijale u zemlje jezgra. Jezgro je prisvajalo veliki deo vika kapitala koji je nastajao u periferiji kroz neravnopravne trgovake odnose. Dve oblasti - Istona EU (posebno Poljska) i Juna Amerika imaju karakteristike perifernih regiona. U Poljskoj plemstvo je preuzimalo vlast od kraljeva, dok je region postajao glavni izvoznik ita za ostatak Evrope. Kako bi obezbedili dovoljno jeftine radne snage koju je lako kontrolisati, vlasnici imanja su sada novo osloboene kmetove (pravno osloboene ropstva), primoravali (ali ne bukvalno) na rad, u sada komercijalnim imanjima. U Junoj Americi, paniji i Portugaliji osvajanja su unitila zateknute strukture autoriteta i zamenila ih slabim birokratijama koje su bile pod kontrolom ovih Eu drava. Moni lokalni zemljovlasnici panskog porekla postajali su aristokratski kapitalistiki farmeri. Porobljavanje domae populacije, uvoz afrikih robova i takav prisilni karakter rada kao to je ENCOMIENDA i prisilni rad u rudnicima, omoguili su izvoz jeftinih sirovina u Eu. Sistemi rada u obema perifernim oblastima razlikovali su se od ranijih formi u srednjevekovnoj Eu u tome to su bili ustanovljeni kako bi proizvodili dobra za kapitalistiku-svetsku ekonomiju, a ne samo za unutranju internu potronju. Dalje, aristokratija kako u Istonoj Eu, tako i u Junoj Americi bogatila se kao posledica svoje veze sa svetskom ekonomijom i mogla se osloniti na snagu centralnog jezgra kako bi odravala kontrolu. 3. Poluperiferija: Izmeu 2 ekstrema lee poluperiferije. Ove oblasti predstavljaju ili oblasti jezgra koje slabe, ili periferije koje pokuavaju da poboljaju svoju relativnu poziciju u svetskom ekonomskom sistemu. Ove oblasti takoe su sluile kao amortizeri (tampon zona) izmeu jezgra i periferija. Kao takve, poluperiferije su pokazivale napetosti izmeu centralne vlasti i snane klase koja je utemeljena na vlasnitvu nad lokalnim zemljitem. Dobri primeri jezgra koja slabe i postaju poluperiferije u ovom periodu su panija i Portugalija. Druge poluperiferije u ovo doba bile su: Italija, Juna Nemaka i Juna Francuska. U ekonomskom smislu, ove oblasti su zadrale ogranien ali opadajui pristup meunarodnom bankarstvu i proizvodnji skupo proizvedenih manufakturnih dobara visokog kvaliteta. Za razliku od jezgra, meutim, ove zemlje nisu uspele da steknu dominaciju u meunarodnoj trgovini i otud nisu imale istu korist kao i jezgro. Sa slabom kapitalistikom, ruralnom, ekonomijom, zemljoposednici u poluperiferiji pribegavali su meusobnom deljenju useva. Ovo je za zemljoposednike umanjivalo rizik od propadanja useva, a istovremeno je omoguavalo uivanje profita od zemlje kao i zadravanje prestia koji je iao uz zemljoposednitvo. Prema Wallerstinu, jezgro je eksploatisao poluperiferije ali, poluperiferije su esto bile eksploatatori periferije. npr. panije je uvozila srebro i zlato iz svojih Amerikih kolonija, koje je uglavnom steeno kroz prisilni rad, ali najvei deo je pre odlazio na plaanje manufakturnih dobara iz zemalja jezgra (poput UK an France), nego na ojaavanje domaeg manufakturnog sektora. Jedan od znaajnijih Volerstajnovih doprinosa je uvodjenje pojma poluperiferije. Podela na centar i periferiju je uproavajua. Ima niz prelaznih kategorija poluperiferija. Nemogue je svet podeliti na dve krajnje instance. Razlozi: Politiki: krajnja polarizacija dovodi do sukoba dve grupe to dovodi do unitenja svetskog sistema. Oni se pacifizuju tako to osim toga to je neko iznad nas, postoji neko i ispod nas. Ekonomski: industrijska proizvodnja u zemljama centra: prednost centralnog poloaja mogu biti privremenog karaktera. Javljaju se zahtevi za poveanje nadnica i tako dolazi do poveanja standarda najamnih radnika ali je zato nuna posledica opadanje profita u teritoriji centra. Jedino reenje je proizvodnju seliti u zemlje (nerazvijene) sa jeftinijom radnom snagom. Poluperiferija je i u ek. smislu situirana kao opozicija ima nultu sumu gubitaka i dobitaka, jer velike sile izvlae iz

njih na osnovu monopola viak, ali i poluperiferijske zemlje imaju dobitke zahvaljujui svom monopolu nad periferijom. 4. Spoljne eksterne oblasti: Ove oblasti su odravale svoje sopstvene ekonomske sisteme i, uglavnom, uspevale da ostanu izvan moderne svetske ekonomije. Rusija je dobar primer ovoga. Za razliku od Poljske, Rusko ito je uglavnom sluilo za snabdevanje unutranjeg trita. Rusija se trampila sa Azijom kao i sa Eu, meutim unutranja trgovina je bila vanija nego trgovina sa spoljnim regionima. Takoe, znaajna mo Rusije kao drave je omoguavala regulisanje ekonomije i ograniavala je spoljne trgovineske uticaje. Prelazak sa periferije u poluperiferiju: Putevi prelaska (Ove tri grupe zemalja nisu fiksirane, menjaju svoje poloaje): 1. Iskoriavanje anse u uslovima opte privredne i politike krize u svetskom sistemu. U zemljama centra sve slabi u krizi pa i monopol nad zemljama poluperiferije, pa u poluperiferiji dolazi do revolucija, odnosi se zaotravaju, i odredjena grupa moe da vodi zemlju u eljenom pravcu. Poveanjem poreza stvaraju se brane za uvoz. Velike sile to ne mogu zabraniti jer su u krizi. Razvija se unutranja industrija i tako drava jaa. Ovo je primer Brazila. 2. Uspon po pozivu: privredna ekspanzija, slobodan protok profita jer razvijene zemlje trae slabije razvijene u koje e da investiraju. 3. Zemlje koje se oslanjaju na sopstvene snage: prosveena elita bi mogla da iskoristi neke prilike, npr. politiku, da bi podigla standard svoje zemlje. Ovo je primer Tanzanije. Prelazak iz poluperiferije u centar: Kretanje karakteristicno za Englesku sa kraja 17 veka, za SAD sa kraja 19 veka. Neophodno je da zemlja sa velikim tritem, kako bi razvila tehnologiju i plasirala proizvode. Razvoj tehnologije je neophodan za jeftiniju proizvodnju od drugih konkurenata. Kako razviti veliko trite? 1. Sirenjem teritorije, osvajanjem ili ujedinjavanjem (Nemaka). 2. Uvesti visoke poreze na uvoz, pa e stanovnitvo kupovati vie domae robe, istiskuju e trani konkurenti. 3. smanjenjem troskova proizvodnje: obaranjem najamnina ili porastom standarda stanovnitva koje e onda vie da troi. 4. povecanje potrosce povecanjem nadnica 5. promenom ukusa potrosaca Britanija je u 16 veku primenila kombinovanu strategiju: roba je pojeftinila tako sto su smanjene nadnice tekstilnim radnicima. Industrija je prebacena na selo, istisnuta je konkurencija flandrije. Unapredjuje se poljoprivreda, ogradjivanjem se ukrupnjava posed, racionalizuje se proizvodnja, stimulisu se veci zemljoposedi, tako se istiskuju sitni posrednici, oni postaju radna snaga a cena nadnica time pada jer je vise radnika. SAD i Australija su imale prirodnu zastitu od konkurencije zbog skupoce transporta do njih. Time dizu cene vlastite radne snage stvarajuci tako vecu potrosnju. Zbog toga su morali tehnoloskinapreovati da bi se snizila cena proizvoda. Zakljucak: Kapitalistika svetska, ekonomija kako je vidi Wallerstein, je dinamian sistem koji se vremenom menja. Meutim odreene osnovne karakteristike ostaju. Moda je najvanije da su, kada se analizira dinamika ovog sistema, regioni jezgra severozapadne evrope, oigledno najvie profitirale iz ovog aramana. Kroz izuzetno visoke profite steene kroz meunarodnu trgovinu i kroz razmenu manufakturnih dobra sa periferijom, (i u manjoj meri sa poluperiferijom), jezgro se obogatilo na raun ekonomije periferije. Ovo, naravno, nije znailo ni da su svi u periferiji osiromaili niti da su svi graani jezgra postali bogatiji. U zemljama periferije, zemljovlasnici su esto sticali velika bogatstva na raun svojih potplaenih i prisiljenih radnika, poto su zemljovlasnici mogli za sebe da zadre najvei deo stvorenog vika. Takoe, u jezgru najvei deo ruralnog stanovnitva koji je prisilno radio za nadnice, barem inicijalno je video relativno opadanje standarda ivota i opadanje sigurnosti svojih prihoda. U sutini, Wallerstein vidi razvoj kapitalistike svetske ekonomije kao nepravednu - tetnu prema velikom delu svetske populacije.

Svojom teorijom Wallerstein pokuava da objasni zato je modernizacija imala tako raznolike uticaje na svet. On pokazuje dokazuje kako su politiki i ekonomski uslovi nakon sloma feudalizma pretvorili severopzapadnu Eu u dominantnu trgovaku i politiku silu. Geografska ekspanzija kapitalistike svetske ekonomija izmenila je politike sisteme i uslove rada gde je to bilo mogue. I mada je delovalo da je funkcionisanje svetske ekonomije stvaralo sve vee disparitete meu razliitim tipovima ekonomije, odnos izmeu jezgra i njegove periferije i poluperiferije ostaje relativan a ne stalan. Tehnoloke prednosti, na primer, mogu imati za posledicu sveukupnu ekspanziju svetske eknomije i mogu omoguiti promene u nekim perifernim ili poluperifrnim oblastima. Meutim, Wallerstein istie da analiza istorije kapitalistikog svetskog sistema pokazuje da je on (ovaj sistem?) doveo do takvog razvoja u kome su se poveale (a ne smanjile) ekonomske i socijalne razlike izmedju delova svetske ekonomije.