O POVEQI CARICE MARE OD 15. APRILA 1479.

GODINE
GORDANA JOVANOVI

UDC 091(=163.41)14"

Kratak sadraj. Ovde se donosi tekst poveqe carice Mare, keri despota ura Brankovia, u prevodu na danawi srpski kwievni jezik, a daju se takoe neke fonetske i morfoloke osobine jezika ovog dokumenta. Kqune rei: carica Mara, stonski dohodak, manastir Hilandar, manastir sv. Pavle, Jerusalim.

Mara, ki despota ura Brankovia, spada po mnogo emu u zanimqive i izuzetne linosti srpskog sredweg veka. Podaci o wenom roewu1 i ranom detiwstvu nisu poznati. Prvi pouzdani tragovi o woj vezani su za wenu udaju za sultana Murata 1435 (ili 1436) godine, a pre toga pomen o woj sauvao se u vidu wenog portreta u Esfigmenskoj poveqi2 zajedno sa roditeqima, despotom urem i despoticom Jerinom, braom i sestrom. Ona se nalazi do despotice Jerine s krunom na glavi i malo podignutom levom obrvom, to je, navodno, svojstvo umnih osoba."3 Ona e se kasnije, kao sultanija i vladarka, esto pomiwati u vizantijskim, turskim, mletakim i dubrovakim izvorima pa se dosta jasno moe sagledati wena linost koja je na svoj nain obeleila srpsku Despotovinu u vreme vladavine despota ura i posle wega, odn. posle konanog pada srpske drave pod tursku vlast. Despot ura, u vreme izuzetno teko za Despotovinu, pokuava na sve naine da sauva naslee koje mu je ostavio ujak, despot Stefan Lazarevi. Wegova drava prostirala se od Dunava do Jadranskog mora, kao u doba Nemawia, ali je bila telo bez kime. Turci su drali vane strategijske take i puteve koji su iz Skopqa vodili daqe na zapad, u Bosnu."4 Jedan od naina ouvawa drave bio je da se branim vezama obezbedi sigurnost i mir na granicama. Stoga despot ura udaje Maru za turskog sultana, a Katarinu (Kantakuzinu) za grofa Ulriha Ceqskog. Obe sestre, a naroito Mara koja je po prirodi bila sigurno najumnija od sve ureve dece",5 pokazale su su dostojnim potomcima srpskih sredwovekovnih dinasta, istrajne u namerama da od1 Posredno se moe zakquiti da je roena 1418. godine; v. R. uk, Carica Mara, Istorijski asopis, kw. HH, Istorijski institut, Beograd 1978, str. 57. 2 R. uk, Carica Mara, str. 53, 57. 3 M. Spremi, Despot ura Brankovi i wegovo doba, SKZ, Beograd 1994, str. 138. 4 Istorija srpskog naroda, , Beograd 1982, str. 224. 5 Nav. delo, str. 241.

328

GORDANA JOVANOVI

brane sve ono to bi moglo doprineti ouvawu dravnih i narodnih tradicija i vrednosti; one su dobre diplomate, pouzdani posrednici u meudravnim sporovima, tedri darodavci manastirima. Posle smrti Murata 1451. g. Mara se vraa u otaxbinu, velianstveno i s potovawem ispraena od svog pastorka, novog sultana Mehmeda .6 Despot ura umire 1456. g., a pola godine kasnije i despotica Jerina. U dravi se rasplamsavaju borbe izmeu ugrofila i turkofila, pa je Mara smatrala da je boqe da se skloni u Tursku, kod sultana Mehmeda, to i ini. U granicama turske drave provela je ostatak ivota tanije u mestu Jeevu, u Serskoj oblasti, nedaleko Svete Gore. Umrla je po svoj prilici 1487. g., ali o tome gde je sahrawena u nauci postoje razliita miqewa neki smatraju da je sahrawena u Jeevu, a neki da joj je grob kod Kurumlije, u okolini Marinog gradia.7 Carica Mara je do kraja ivota ostala privrena hrianstvu i pravoslavqu; kao Despotova erka imala je i specijalne povlastice, naime nije morala da pree na islam kao ni wena tetka Olivera, ki kneza Lazara"8 Ostajui u veri svojih predaka ona se javqa i kao darodavac i pokroviteq manastira koje su oni zidali ili obnavqali. Poveqa, koja je predmet ovoga rada, odnosi se na prenos stonskog dohotka na svetogorske manastire Hilandar i Sv. Pavle. Naime, 1333. g. kraq Duan ustupa posebnom poveqom dubrovakoj optini Ston, Peqeac i primorje izmeu Kurila i Stona."9 Uslov je bio da optina srpskim vladarima isplauje godiwi tribut u visini 500 perpera. Wegovu povequ potvruje wegov sin, car Stefan Uro,10 ali wome su Dubrovani bili duni da isplauju 1000 perpera, u dva dela na Uskrs i na Mitrovdan.11 Dajem, najpre, svoj prevod poveqe a onda i najosnovniji pregled jezikih i pravopisnih osobenosti koji ovu povequ kvalifikuju u znaajne izvore za izuavawe istorije srpskog jezika. Svevidei i preblagi i ovekoqubivi car slave Gospod na Isus Hristos, Sin boiji, umu nedostupan, neiskazan, neisprian, neizbrojiv, neizreen, neistraen, vladika i tvorac i sazdateq svega ivog odlui da zamisao svoju ostvari po nahoewu svome. I niko nije u stawu da svedoi o udesima tvojim neispovednim, Hriste boe na ni aneli koji su pred presvetim tvojim prestolom, Vladiko! Boastvo tvoje niko nije u stawu ispovedati, jer preistim svojim rukama, na bogolepan nain, prR. uk, Carica Mara, str. 65, 66. Istorija, str. 311; R. uk, Carica Mara, str. 93, 94. 8 M. Spremi, Despot ura Brankovi, str. 195, 196. 9 R. uk, Carica Mara, str. 75. 10 Poveqa nosi datum 2. juni 1358. g. 11 Za ovu povequ utvreno je da je falsifikat. Kalueri Hilandara i sv. Pavla eleli su da od carice Mare izdejstvuju da se stonski dohodak daje wima, poto je manastir Sv. Arhanela u Jerusalimu zaista zapusteo. Prenos dohotka na wih garantovala je Marina poveqa od 15. aprila 1479. Za ovaj rad podatak o falsifikatu nije relevantan, jer je poveqa carice Mare autentina, na ta ukazuju mnogi podaci. V: R. uk, str. 78.
6 7

O POVEQI CARICE MARE OD 15. APRILA 1479. GODINE

329

stima sazda nae truleno telo i privede ga iz nebia u bie. I udahnuvi mu presveti i ivotvorni duh, oive ga i dade mu duu, i naredi mu da ivi na zemqi i da se u zemqu vrati po reima Gospodwim. I kao prvostvoreni Adam (tako) i svi pravednici, proroci i apostoli i muenici, i svi sveti koji ugodie Hristu bogu od veka jedni proroanstvima, drugi propovedima i poukama narodima, i krtavawem svih koji ive na zemqi pred tobom, vojvodo nebeske vojske, arhistratie, slugo boiji, arhanelu Mihailo, silama nebesnim zapovednie i zastupnie, svi zemaqski narodi padaju na kolena i prinose plemenite darove svetome i boastvenom hramu tvome (kao i) carevima i svim pravoslavnim koji na zemqi ive. A oni carevi koji pravoverje prihvatie, oni i primie darove boije. Stoga (i) ja, raba Tvoja, carica i samodrica, kira Mara, padam niice, molim za pomo i (molim) da nas ovde, kao nastrenicom, zakrili krilima svojim, a na stranome sudu prilikom dolaska Hristovog, molimo (te) da vena blaga dobijemo mi koji se tebi klawamo. Poto videh hrisovuqe koje saini praroditeq Carstva mi, triblaeni, uvek pomiwani, blagoverni car kir Stefan i sin wegov, triblaeni i uvek pomiwani car kir Stefan Uro, kojima zapisae i dadoe priloge crkvi Svetog Arhanela u Jerusalimu; (i videh) kako su utanaili sa vlastelom dubrovakom davi im grad Ston i sve to mu prinadlei da na Veligdan (Vaskrs G. J.) daju 500 perpera dubrovakih a na Mitrovdan drugih pet stotina kako bi za godinu dana bilo (ukupno) tisuu perpera dubrovakih. A videsmo da u hrisovuqama praroditeqa Carstva mi stoji zapisano da ako zapusti hram Arhanelov u Jerusalimu da se ovaj dohodak daje manastiru Hilandaru i (manastiru) svetoga Pavla u Svetoj Gori koji su nai pradedovi i roditeqi gradili: sveti Simeon Nemawa i sveti arhiepiskop Sava i drugi posle wih sve do danas. Uverivi se da je ta jerusalimska crkva zapustela, uinih kao to je pre reeno bilo, (i) odredih da se dohodak koji Dubrovani davahu Jerusalimu daje Svetoj Gori, u ova dva reena manastira; i poslah iz Hilandara i iz Svetoga Pavla u Dubrovnik kaluere, potovane qude, kir Arsenija (i) Kirila i uinie Dubrovani sa wima kletveni ugovor u vidu dukata raseenog na troje da od ta dva manastira dolaze kalueri svake godine da uzimaju dohodak; i da se taj dohodak daje dokle god postoji Dubrovnik i manastir Hilandar i (manastir) Svetoga Pavla; i da (taj dohodak) niko ne uskrati, ni od naega roda ni od nekoga drugoga. Zato sainih ovaj zapis kao to to iwahu i raniji moji praroditeqi. I ako bi se dogodilo po avoqoj voqi da manastiri zagube ugovor, (onda) da pou kletvenici (svedoci G. J.) da opet saine ugovor, kakav je i pre bio, i da manastiri uzimaju dohodak dokle god postoje. I molim onoga koga Gospod postavi (da vlada) posle nas nita od ovoga da ne razori i ne razrui nego da jo vre potvrdi i sauva. A ako se neko po avoqem nagovoru usudi da uniti ovo prinoewe i dar svetim crkvama, toga da uniti Gospod Bog i Preista Bogorodica i Prisnodjeva Marija; i da je proklet od svetih apostola i od 318 Otaca nikejskih i da je sadrug izdajniku Judi i onima koji rekoe Raspni ga!"

330

GORDANA JOVANOVI

Ovo, svima na znawe, pismo Carstva mi sainih i utvrdih u Jeevu, leta 6987 (1479), indikta 12-og, meseca aprila, 15-og dana. Sultana cara Amurata carica Mara, ki ura despota. Kad je re o jezikim odlikama ove poveqe, naravno da se moe uraditi i mnogo detaqnija jezika analiza. Smatram, meutim, da primeri koje sam izabrala u dovoqnoj meri definiu jezik, pa i pisara. Fonetske odlike: nema vokalizacije jakog poluglasnika, npr. vsevdc, sdatel, dohodk, tvorc; pavl (kod Daniia i pavl, pavlo, paval, pavaw);12 u naem primeru bez sekundarnog poluglasnika, ali se tu a po svoj prilici ve izgovaralo kao i u prethodnim primerima. fonema daje se u liku g: kalgr; fonema ne kontroloe se vie jezikim oseawem; ak ni posle usnenih suglasnika, gde se jeri najdue izgovaralo,13 npr.: prsnopomnaemim, neisldimi, nepostiimi, vsevdc; sekvenca -aa oznaava -a: ena, krxena ; se po tradiciji pie na svom etimolokom mestu i to u reima koje su crkvenoslovenske ili bar esto upotrebqavane u crkvenoslovenskim i bogoslovskim tekstovima, npr.: neisldimi, tvoem prstol, tlo, vka, ali se primeuju poremeaji koji ukazuju na pisara-ekavca i to u narodnim reima istina, jedan je primer, ali veoma dobar kao potvrda beleg (h 2). Kod Mikloia14 primer je iz srpskih spomenika: blg. U jekavskim govorima biqeg (sa kratkouzlaznim akcentom na i),15 odn. kad se nalazilo ispred i q prelazilo je u i. Morfoloke odlike: U 3. l. jd. oblici bez -t: i da ne bde dokle god stoi dbrovnik; U 1. l. mn. jo se ne belei nastavak -mo (mada nema dovoqno potvrda): prosim; U 3. l. mn. oblici su bez -t, to je u duhu srpskog narodnog jezika kao i oblici: davaju, dohode (da dohode), i kako s se, da davay, xto davay dbrovane, da davay st ; gor da igbe, da ine, da poid lvci Partikula -no: kakono; partikula -j uz pokazne zamenice: tai crkva, ovai dva monastira;
12 . Danii, Rjenik iz kwievnih starina srpskih, Dio drugi, U Biogradu 1863, str. 265, 266, 267. 13 R. Bokovi, Koliko se y izgovaralo u Nemaqinoj poveqi Hilendaru?, Odabrani lanci i rasprave, Titograd 1978, str. 289291. 14 F. Miklosich, Lexicon paleoslovenico-graeco-latinum, Wien 186265. Kod Daniia isto kao i kod Mikloia, dok drugi slovenski istorijski (crkvenoslovenski) renici ovu re ne belee. Nemaju je: Rjenik crkvenoslavenskog jezika, sv. 5, Zagreb 1995; Slovnk jazyka staroslovnskho, z. 4, Praha 1961; Staroblgarski renik, Sofi 1999; Staroslavnski slovar (po rukopism HH vekov), Moskva 1994. 15 A. Beli, Osnovi istorije srpskohrvatskog jezika, , Fonetika, Beograd 1956, str. 94.

O POVEQI CARICE MARE OD 15. APRILA 1479. GODINE

331

Predlog v javqa se u liku : dbrovnik, dva monastira, eev, st gor (uz akuzativ i lokativ); Predlog s u asimilovanom obliku : ini nim beleg; Dvojina se javqa uz imenice koje oznaavaju prirodni par: pokriti nas kril tvoy, prstma rkama; Mislim da treba skrenuti pawu na dve analitike konstruk na erslim psta (odn. da je ta jerusalimska crkva puciju: ere tai crkva s sta, ili: da je ta crkva u Jerusalimu pusta), xto davay dbrovane na jer slim da davay st goru (odn. to Dubrovani daju Jerusalimu da daju u Svetu Goru); pisar je, po svoj prilici, bio Srbin iz junih krajeva, ali svakako tokavac, to se vidi iz mnogo drugih primera; Zamenica vsak javqa se u liku svak: na svak godin; Takoe pada u oi pokazna zamenica taj u liku: ti (t + j): da imly ti dohdk i da se dava ti dohodk dokle gode stoi dbrovnik; ; Narodni oblik linog imena Dmitar: na dmitrov dn Iz leksike vredi spomenuti: opet, aradi (zbog), pak (u veznikoj funkciji,u znaewu pa), ako (bi se prililo) dokl god (stoi dbrovnik). Kakav bi se zakquak mogao izvesti kad je re o jeziku ove poveqe? Na dvoru carice Mare u Deevu moralo je biti najvie qudi iz krajeva kojima je vladao wen otac, despot ura. Logino je pretpostaviti da su u wenoj dvorskoj kancelariji bili pisari, dobro upoznati sa osnovnim uzusima dotadawe srpske pismenosti i diplomatike, to se vidi i po kompoziciji poveqe sveani, tradicionalni stil arenge a puno elemenata narodnog jezika u ekspoziciji i dispoziciji. Taj deo je i najvaniji za istoriju srpskog jezika i za istorijsku dijalektologiju. Na tom nevelikom tekstu jasno se uoavaju obrisi ve u prilinoj meri stabilizovanog srpskog jezika (na morfolokom, sintaksikom pa i fonetsko-fonolokom planu), tokavsko-ekavske provenijencije. Dva primera analitizma mogue je da ukazuju na taj proces koji prodire sa juga, ali opti lik poveqe govori u prilog tvrdwi o sintetikom jezikom karakteru ovoga dokumenta.
Beograd