2

Jovan Despotovi

VERA BOIKOVI POPOVI

Elektronsko izdanje

Beograd 2009

Sadraj
Uvod....................................................................................................4 Odmetnici............................................................................................6 Beumne eksplozije..........................................................................8 Preokret..............................................................................................11 Kontroverze........................................................................................13 Postenformelna predmetnost..............................................................26 Posle svega.........................................................................................29 Biobibliografija...................................................................................33

Uvod
Prve posleratne generacije umetnika (od 1945. godine) koje su poele da pristuu na umetnike akademije u novoj Jugolasviji, posebno u Srbiji, bile su suoene, ve na samom poetku kolovanja, sa brojnim dilemama. Pre svega, u procepu su se nali tek svreni srednjokolci, uglavnom roeni dvadesetih godina, i po koji demobilisani partizan vojno lice, izmeu tradicionalnih likovnih poetika veine svojih profesora koje su oni i dalje manje-vie otvoreno zastupali u pedagokom radu, a to su listom bili ve osvedoeni i dokazani pripadnici zenitnog perioda meuratnog modernizma, sjedne strane, te zvanine dravne estetike socijalistikog realizma, s druge, koja im je, tih prvih, najteih posleratnih godina obnove i izgradnje, osiguravala siguran umetniki poetak, lagodan ivot u tim uslovima ali i budunost. U zavisnosti od njihovih umetnikih karaktera i namera, oni su morali da se odlune na izbor izmeu novih kolskih programa koji su im na silu nametani i uvianja da se do umetnike kreativnosti moe i mora stii drugim, nezavisnim putevima obrazovanja. O ovom problemu u oblasti likovnog stvaralatva mnogi istoriari, teoretiari i kritiari umetnosti iscrpno su pisali te je stoga nepotrebno i ovde insistirati na njem. Da za ovu priliku spomenemo samo najznaajnije, velike studije: od Dragoslava orevia 1 , Miodraga B. Protia 2 i Lazara Trifunovia 3 , zatim Srete Bonjaka 4 do Lidije Merenik 5 . Neki studenti Akademije koji su bili, recimo, u klasama Ivana Tabakovia, Marka elebonovia ili Sretena Stojanovia, suoili su se sa ozbiljnom dilemom da li da slede poetike koju su njihovi profesori u svom radu ve odavno formirali, ili da sluaju upute u novu estetiku za koju su, s pravom,
1

Dragoslav orevi, Socijalistiki realizam, 1945-1950, (kat. izlobe), Muzej savremene umetnosti, Beograd, 1969. 2 Miodrag B. Proti, Srpsko slikarstvo XX veka, Nolit, Beograd, 1970. 3 Lazar Trifunovi, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Nolit, Beograd, 1973. 4 Sreto Bonjak, Socijalistiki realizam u Srbiji 1945-1950, (kat. izlobe), Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd, 1989. 5 Lidija Merenik, Ideoloki modeli: Srpsko slilarstvo 1945-1968, Beopolis, Remont, Beograd, 2001.

sumnjali da im profesori iskreno preporuuju. Veina se, izuzev iskrenih, najvernijih sledbenika komunizma, otvoreno ili potajno opredeljivala za onu vrstu stvaralatva koja je zaobilazila propisane dogme i traila drugaije puteve, pre svega se oslanjajui na stvaralatvo epohe poznog modernizma, uz pokuaje da se on koliko je mogue osavremeni, odn. da se prilagodi novom vremenu i zaista novoj, nedogmatskoj estetici. Ti umetnici su se odvaili da se odraze od marksistike teorije odraza koja je stajala u temelju socijalistikog realizma kao pokuaja da se kroz te, prastare, klasine realistike i naturalistike forme predstavi novo drutvo kome su komunistike partije na vlasti teile prema svetloj budunosti totalitarnim nainom vladanja: voenjem drave i drutva, te diktatom u kulturi, pa time i umetnosti. Takav pritisak na mladu generaciju buduih umetnika nije mogao dugo da traje. Potrebe dravnih ideologa nisu bile i njihove potrebe. Ciljevi koje je pred sebe postavila nova revolucionarna vlast, nisu bili i ciljevi koji su se podudarali sa potrebama i tenjama ka slobodnom umetnikom stvaralatvu. Do raskola je moralo doi, i pre nego to se drava, nekoliko godina posle Rezolucije Informbiroa 1948. odrekla slepog sledbenitva vodee zemlje Tree internacionale i komunistikog sveta koji se ukopao iza gvozdene zavese. Posebno su promene u naoj kulturi nastale posle 1950. godine kada se drava konano odrekla direktnog i krutog meanja u pitanja kulture i stvaralatva. Ali to zvanino osloboenje od etatistikog dogmatizma neki mladi umetnici, studenti Likovne akademije nisu ekali. Jedna grupa se ve 1947. izdvojila, makar na kratko, ne bi li sebi i sopstvenom stvaralatvu omoguili slobodniji izraz, tada primeren njihovom umetnikom znanju, odn. uticaju profesora koji su veinom bili francuski aci. Ta grupa odmetnika, koju je Lazar Trifunovi 6 nazvao Zadarski komunari bila je prvi nagovetaj da e do promena u likovnom izrazu uskoro doi.
6

Lazar Trifunovi, Vreme zadarskih komunara, s. 21-39, Slikarstvo Mie Popovia, (kat. izlobe), SANU, Beograd, 1983.

Odmetnici
Grupa slikara, tek upisanih na Likovnu akademiju, svi iz klase Ivana Tabakovia, nezadovoljna kolskim programom odluila je da izae na vazduh, da se u prirodi provetri i proveri mogunosti onih likovnih poetika, (da naslute iskrenost odnosa prema ivotu i umetnosti 7 ), koje nisu mogli da istrauju u memljivim Akademijinim klasama i pranjavim profesorskim ateljeima, meu kosturima i improvizovanim mrtvim prirodama. Odabrali su Zadar kao mesto privremenog boravka i tu zapoeli jednu avanturu koja ih je, tokom godina vodila u prilino slinim pravcima, ali ne i identinim. To su bili Mia Popovi, Bata Mihailovi i Petar Omikus, te njihove klasne drugarice, a kasnije i ivotne saputnice, Vera Boikovi, Ljubinka Jovanovi i Kosara Bokan, uz Miletu Andrejevia i Boru Grujia, te Borislava Mihajlovia Mihiza, studenta filozofije i njihovog zajednikog prijatelja. Taj kratki boravak od etiri meseca u slobodi kotao ih je, po povratku na Akademiju, privremenim izbacivanjem, a Miu Popovia i konanim, sa cininim obrazloenjem: Vama Akademija nije ni potrebna. Vi ste zavren slikar8 . Ali taj duboki udah novog iskustva ostavio je definitivno trajni trag u njihovom radu. Svi su se oni drali tog, na rizian nain dokopanog drugaijeg, ak i novog razumevanja umetnosti koju su ve ranije bili naslutili. Vera Boikovi Popovi je to oseanje pronela kroz ceo svoj umetiki ivot gradei ga postupno, korak po korak, iz faze u fazu, iz perioda u period, logino, dosledno i zaokrueno: od poetne figuracije i asoijativne apstrakcije, preko enformela do finalnog likovnog stadijuma postenformelnih urbanih i prirodnih pejsaa. Budui da je ne samo ivotno, ve i umetniki provela svoj vek uz Miu Popovia, Vera Boikovi Popovi je preesto ostajala u njegovoj senci kao
7 8

Isto, s. 27. Isto, s. 26.

neko koji utke, u tiini i povueno stvarao sledei, uz zajednike principe stvaralatva, i neke vlastite kreativne impulse koje su joj, prema nekim izdvojenim miljenima, u pojednim trenutcima obezbeivali i vee slobode u formalno-plastikom izraavanju. U poetnom periodu do njihovog prvog odlaska u Pariz 1951. godine, i neposredno nakon njega, Vera i Mia su slikali gotovo na isti nain. Uzor im je bio stari, predimpresionistiki majstor koga su ovi prvi modernisti prisvojili a koji nikada sa impresionistima nije izlagao Eduar Mane. Njegov nain naruavanja realistike forme intenzivnim prodorima svetla ali i sa atipinim, neakademskim temama, uinio se ovim slikarima poetnicima kao najpovoljniji nain demonstriranja otpora prema formalnom i sadrajnom apsolutizmu socijalistikog relizma. Rani Verini uljani portret na platnu, onaj Mie Popovia iz 1948. godine, ili Autoportret iz 1950. pokazuju tu osobinu odstupanja od ubitane tvrdoe realizma ka omekavanju kontura i hromatskog registra na licima blagim i sonim pastelnim pasaima punim svetla i neke istovetne, zajednike sete, samozagledanosti i u sebe i u vlastiti rad svoj i Miin. Kasnije, povodom njene prve samostalne izlobe u Galeriji ULUS-a 1956. godine Mihiz je zabeleio neto to bi se moglo odnositi i na ove, najranije Verine radove: Slikar nije beao od prie, ali se i nije oslonio na tap anegdote, nije se klonio poezije istine, ali se i nije dao sitnoj faktografiji. Transponovao je vreli sunani dan primorskog gradia u svoj slikarski doivljaj sveta. 9

Borislav Mihailovi, pred. kat. prve samostalne izlobe Vere Boikovi Popovi, Galerija ULUS-a, Beograd, 1956.

Beumne eksplozije
Piui jednu kratku beleku o istoj temi stupanja nove genercije beogradskih slikara u umetniki ivot neposredno posle Drugog svetskog rata i posebno traenja drugaije slikarske poetike prema radikalizmu enformela, Lazar Trifunovi je naveo i sledee: Jedan vid te nove vizije uspelo je izraen u delu Vere Boikovi. Bilo bi krajnje nepotpuno gledati u njenim platnima samo zbir likovnih principa i sitnih graditeljskih zakona slike, jer ova dela imaju i druge, sloenije i vee ambicije: da se upuste u probleme i tajne ivota, da tamo negde na granici apsurda savremenog sveta zaponu bezglasni dijalog sa prostorom i materijom. U atmosferi beumnih eksplozija raaju se ovde i otvaraju ogromni sivi prostori koji hoe da se otmu od slike, da izau iz nje. Okovana i zarobljena svetlost koja kao eho dolazi iz dubokih prostra ini osnovni simbol ovog slikarstva. 10 Gotovo da je cela ta decenija za Veru Boikovi Popovi prola u tim beumnim eksplozijama, u traenju vlastitog puta izmeu socijalsitikog realizma koji je odmah odbaen kao jalova slikarska ideologija te starih, iscrpljenih realistikih i intimistikih poetika njenih profesora Mladena Josia, Zore Petrovi, Jovana Bijelia, Mila Milunovia, Ivana Tabakovia i Marka elebonovia, napokon i naglog, potpunog osloboenja od tradicionalnog slikarstva prema slikarstvu materije ili enformelu. Bilo joj je savreno jasno da se morala kretati, u slikarskom smislu, dalje, dalje ak od podneblja u kome je slikarski poinjala. Gotovo celu estu deceniju provela je na neprestanim putovanjima izmeu Beograda, Pariza i Rovinja, i u svakom od tih mesta nalazila je na nove slikarske izazove i podsticaje. Ako se u Beogradu oseala sputana blizinom tradicije onemoalog meuratnog modernizma, dotle je u Parizu prolazila pored uzbudljivog raanja nove umetnosti apstraktnog
Lazar Trifunovi, Osam slikara, (pred. kat. Osam slikara, Dubrovnik, 1964, potom i u Umesto predgovora, monogrfija Vera Boikovi Popovi, Cicero, Beograd, 1994. s. 1.
10

ekspresionizma i enformela kao svojevrsnog rata izmeu te stare umetike prestonice i nove Njujorka, koji je polako, ali sigurno preuzimao primat svetskog umetikog centra i mesta najvanijih kreativnih zbivanja na inovativnom krilu likovnih praksi. Napokon u Rovinju je, poput ranijeg boravka u Zadru, dobijala nove podstreke za stvaralatvo bivajui opinjena mediteranskim svetlom i koloristikim izobiljem koji joj je otvarao te potrebne, nove puteve. To to je u Parizu bila okrenuta pariskoj slikarskoj koli a ne gromoglasnoj ekspoliziji apstrakcije bilo je samo pitanje vremena i laganog sazrevanja do kojeg e Vera, u punoj snazi, doi pred kraj te docenije od 1958. godine kada nastaju njene prve enformel slike. Ali do tada e proi jo dosta neizvesnosti i dubokih unutranjih sumnji koje nije bilo mogue lako, niti brzo razreiti. Pariz je za njenu generaciju jo uvek bio mesto u kome su dominirali ve ostareli Pikaso, neonadrealisti iscrpljenih ideja i postkubisti izvetrelih estetika. I ti uzori su i Veri bili pred oima dok je radila serije slika poput Sna iz 1955. ili Portreta Z.S., Prozora sa sveom i Maak na krovu, sve iz 1956. godine koje je, meu drugima, izloila na prvoj samostalnoj izlobi 11 . Na njima moemo uoiti lagano kretanje prema saimanju forme, prema odbacivanju nepotrebnih opisa predmeta, figure, enterijera i prostora, dakle, prema laganom razumevanju apstrahovanja nebitnog u svetu stvarnih oblika, a isticanju autentinih slikarskih elemenata: strukture kompozicije, svedene boje na osnovni ton i obilja svetla. Onime ime se duhovno napajala i inspirisala u pariskim muzejima i galerijama, time se slikarski izraavala u pustom rovinjskom ambijentu koji je tek sa okupljanjem mladih umetnika, ponajvie iz Beograda, zapoinjao svoj novi ivot. Kako se esta decenija bliila kraju, tako se i Vera Boikovi Popovi bila zasitila starih, modernistikih uzora, makar oni bili ponajbolji u naem ili evropskom slikarstvu. To zasienje doivelo je kulminaciju tokom njenog drugog boravka u Francuskoj od 1956. godine sa Miom Popoviem, najpre u
11

Umetnika galerija ULUS-a na Terazijama 1956..

10

Parizu a potom na atlantskom ostrvu Brea kada je definitivno shvatila da je, u tom trenutku, dola do jednog vlastitog slikarskog kraja, kraja umetnosti larpurlartizma i njegovih poslednjih ostataka, te da je morala da krene novim pravcem. Kojim? No, kritika je njenu drugu samostalnu izlobu 12 videla i kao zrelo slikarstvo13 , ali i kao evoluciju ka apstraktnom, iz koga je predmet iezao 14 Ova druga konstatacija je od najveeg znaaja za utvrivanje jednog bitnog meaa kojim je njeno slikarstvo odredilo novu razvojnu fazu, zapravo novi poetak sa konanim posledicama u njenom radu 15 . I ako tada predmet u njenim likama i nije potpuno nestao, ve sledee godine on e se potpuno izgubiti u materiji, u strukturnim naslagama slike koja je sama po sebi postala objekt predmet rad, projekcija jednog potpuno promenjenog naina miljenja i gledanja na slikarsku umetnost i njene novopostavljene ciljeve i zahteve koje je nametala epoha sa svojom optom filozofijom, duhovnom i intelektualnom klimom.

Umetnika galerija ULUS-a na Terazijama 1958. M.K. (Miodrag Kolari), Veernje novosti, Beograd, 20. III 1958. 14 Miodrag B. Proti, Politika, Beograd, 23. III 1958. 15 Vie o ovome videti u: Jovan Despotovi: Slikarstvo Vere Boikovi Popovi, (pred. kat. retrospektivne izlobe), Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd, 1984.
13

12

11

Preokret
ok pred smislom i ciljevima savremene umetnosti za Veru Boikovi Popovi odigrao se pred 1959. kada je, svedoi Mia Popovi: U jednom momentu, pre desetak godina za slikara Veru Boikovi gestualno slikarstvo bila opasna i opasno zavodljiva zamka. 16 Ali ta zamka nije se odjednom stvorila pred njom. Ona se ve mogla nazreti 1956. u Bretanji kada su, u razgovorima sa prijateljima, brannim parom Amerikanaca koji se tada bavio crtanjem stripova, a koji su jedno vreme iveli u Indiji, saznali za filozofiju zenbudizma koja ih je, i Miu i Veru, mentalno otvorila prema automatizmu enformel slikarstva u njihovoj prvoj, radikalnoj fazi. Dve godine kasnije, oni se jednom prilikom blie upoznaju i sa radom Ive Gatina koji je tada bio pripadnikom i pionirom izvornog enformela u hrvatskoj umetnosti, a koji je u radu koristio najneslikarskija sredstva i najneslikarskije materijale, karakteristina za ovaj moderni naturalizam 17 koji je ovim slikarima, tada zapalim u stvaralako nezadovoljstvo i besciljne stranputice, definitivno otvorio slobodnije puteve: Ali trijumf slobode i nezavisnosti ta neslikarska materija doivljava tek kroz upotrebu vatre! 18 . Jea Denegri ovako pojanjava tu opasku Mie Popovia opisujui rad na enformel slici: Gatin je koristio tada nove ne-slikarske materijale i njima je prilagodio, i stoga temeljito izmenio, i sam radni postupak: umjesto slikanja na platnu, on materiju najprije nanosi na podlogu, a zatim je pali letlampom, idui u tome sve dotle dok se ta ista materija ne pone topiti i progorijevati samu osnovu platna. 19 U toj prvoj fazi, Vera je tragala za onom vrstom materije (materijala) koji joj je omoguio da, posle vezivanja za podlugu, pahtom naini reljefe, kanjone,
Mia Popovi, Ogled o enformelu, pred. kat. samostalne izlobe Vere Boikovi Popovi, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd, 1977, ponovljeno u monografiji Vera Boikovi Popovi, Cicero, Beograd, 1994. 17 Lazar Trifunovi, Moderni naturalizam, NIN, Beograd, 1960. 18 Vidi nap. 16. 19 Jea Denegri, Informel 1960-1962, Galerija Nova, Zagreb, 1977.
16

12

vododelnice, koloteine, useke, ostrva, jezera koji su gradili osnovni prizor slike. Tek pasta nainjena od malo peska, gipsa i terpentina omogui li su joj da joj se slika dogodi, ali i da ona potom nastavi da radi, da se vremenom samorazgrauje (o emu najbolji dokaz i danas nalazimo pratei nezaustavljivo osipanje peska sa njenih slika). Ta potreba za autodestrukcijom slike, zapravo umetnikog objekta opte, u prvoj fazi koja je u Verinom sluaju trajala dve godine 1959. i 1960. kada je te najranije slike prikaza u Grafikom kolektivu u Beogradu 20 . Recepcija kritike bila je blaga, sa potovanjem ali bez stvarnog razumevanja. Uz opise, ona zapravo nita bitno nije uoila u ovim slikama. U potpunom miru i tiini prola je pored njih raunajui, valjda, da je to tek prolazna, modna faza koja je, upravo zbog tehnologije kojom su one stvarane, morale biti kratkotrajne i zanemarljive u ukupnom slikarkinom umetnikom opusu. No, dalji razvoj dogaa, koji je najpre produio ovu prvu fazu unosei u nju i neke nove elemente, a posebno tokom druge faze koja je trajala od 1964. pa do kraja sedme decenije Vera Boikovi Popovi je prola kroz zanimljivu slikarsku avanturu koja se nije ticala samo nje i njenog rada, ve i izazovima kritike misli o toj jedinstvenoj pojavi u srpskom slikarstvu druge polovine prolog veka.

20

Trea samostalna izloba Vere Boikovi Popovi, Galerija Grafiki kolektiv, Beograd, 1960.

13

Kontroverze
Vera Boikovi Popovi spada meu one srpske umetnice koje su svojim radom obeleile neka od najvrednijih poglavlja u naoj modernoj i savremenoj umetnosti. Na samom poetku stoji Nadeda Petrovi, a zatim joj se pridruuju (umetnice iz razlitih perioda tokom 20. veka, da za ovu priliku pomenemo tek nekoliko najkarakteristinijih) Milena Pavlovi Barili, Ljubica Cuca Soki, Marija Dragojlovi, Marina Abramovi, Milica Tomi, Biljana urevi, a meu vajarkama jo je zanimljivija situacija, jer mnoge od njih prevazilaze svoje muke kolege, recimo, Olga Jevri, Olga Jani, Ana Beli, Mira Jurii, Ana Vien, Venija Vuini Turinski, Vida Joci (naalost, sa malim opusom) i druge. Jo bi bila zanimljiva jedna istorija danas zaboravljenih umetnica: od Katarine Ivanovi i Natalije Cvetkovi, preko Milene ubrakovi i Mire Brtke, do Gordane Joci i Maje Tani, opet da spomene samo nekoliko upeatljivijih imena u ovom dugom nizu. I gotovo za svaku od njih, u kritici su se sueljavale razliite ocene. Od takve, dvostruke kritike valorizacije nije bila poteena ni Vera Boikovi Popovi. Naprotiv! Iako je kao mlada slikarka bila doekana sa blagonaklonou (svakako opravdanom) ona je u kasnijoj kritikoj recepciji ocenjivana na razliite naine, katkada dijametralno suprotnim, posebno u vremenu enformela perioda koji stoji u samom jezgru svih njenih slikarskih traenja, ciljeva i uzroka umetnosti kojom se bavila. Jedan od razloga je, kako smo ve istakli, to da je stalno bila u senci svoga mua Mie Popovia koji je doista i bio jedan od vodeih protagonista obnove i razvoja srpskog slikarstva posle 1945. godine, a zbog ega je Vera i u umetnikoj i kritikoj javnosti stalno doivljavana kao njegov veiti sledbenik. Ipak, najbolji tekst o njenom radu u periodu enformela upravo je napisao Mia Popovi 21 koji je nastao
21

Vidi nap. 16.

14

posle dugih razgovora o Enformelu sa Verom Boikovi 22 . Posle njega, o Verinom radu najvie je pisao Lazar Trifunovi na neobian nain a nad ijim uzrocima emo se podrobnije osvrnuti. Zatim, u tom dugom nizu pohvala, ili negiranja, nali su se (da navedemo neto potpuniju bibliografiju zbog vanosti teme) Miodrag Kolari 23 , ore Popovi 24 , Pavle Vasi 25 , Miodrag B. Proti 26 , Aleksa elebonovi 27 , Lazar Trifunovi 28 , Radomir Konstantinovi 29 , Slobodan Risti 30 , Zoran Marku 31 , Jea Denegri 32 , Kosta Vasiljkovi 33 , Nikola Kusovac 34 , ore Kadijevi 35 ... (da spomenemo samo one autore koji su posebno pisali o Verinom slikarstvu ili njenim samostalnim izlobama). Mia Popovi je napisao zapravo dva znamenita teksta o enformelu: U ateljeu pred no 36 i pomenuti Licem ka zemlji, ka praini... Ogled o enformelu 37 . Ako se u prvom odnosio prema fenomenu enformela u naelu i iz vlastitog iskustva razumevanja i tumaenja kroz njegovo slikarstvo, dotle je u drugom zapravo pisao o enformelu Vere Boikovi Popovi. Iz tih dugih razgovora Mia je izveo nekoliko vanih konstatacija koje su se zapravo odnosile na specifinosti u Verinom radu. Tako on ovaj dugu esej zapoinje na
Isto. Miodrag Kolari, Slikarstvo Vere Boikovi Popovi, Veernje novosti, Beograd, 1956, M.K. Zrelo Slikarstvo, Vera Boikovi-Popovi, Veernje novosti, Beograd, 1958. 24 ore Popovi, Vera Boikovi Popovi, Republika, Beograd, 1956. 25 Pavle Vasi, Izloba Vere Boikovi Popovi, Politika, Beograd, 1956, Slikakarstvo Vere Boikovi Popovi, Politika, 1958. 26 Miodrag B. Proti, Vera Boikovi-Popovi, NIN, Beograd, 1956, Izloba Vere Boikovi-Popovi, NIN, Beograd, 1958. 27 Aleksa elebonovi, Dve izlobe, Vera Boikovi Popovi, Knjievne novine, Beograd, 1956. 28 Vidi nap. 38 29 Radomir Konstantinovi, pred. kat. samostalne izl., Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1969. 30 Slobodan Risti, Obnovljeni stavovi, Politika, Beograd, 1977. 31 Zoran Marku, Stii i prestii, Retrospektiva Vere Boikovi Popovi u Paviljonu Cvijeta Zuzori, Politika, Beograd, 1984. 32 Jea Denegri, Enformel Vere Boikovi Popovi, (pred.kat. retrosp. izl. Vere Boikovi Popovi), Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd, 1984, Rani enformel Vere Boikovi-Popovi, u Pedesete: teme srpske umetnosti, Svetovi Novi Sad, 1993. 33 Kosta Vasiljkovi,Sinteza enformel prosedea, Retropektiva Vere Boikovi-Popovi u Paviljonu Cvijete Zuzori, Komunist, Beograd, 1984. 34 Nikola Kusovac, Plodotvorno zajednitvo, Retrospektiva Vere Boikovi-Popovi u Paviljonu Cvijete Zuzori, Politika ekspres, Beograd, 1984. 35 ore Kadijevi, Bolji dani, Retrospektiva Vere Boikovi-Popovi u Paviljonu Cvijete Zuzori, NIN, Beograd, 1984. 36 Mia Popovi, U ateljeu pred no, Prosveta, Beograd, 1962. 37 Vidi nap. 16.
23 22

15

sledei nain 38 : Ideje o antiformi i o neformi nisu od jue! Velika umetnika ne pristajanja ovog veka, koja smo, izgleda, svi pristali da nazovemo jednom reju: Moderna umetnost, proizila su, ini se, iz venih tenji slikara da proiri granice svoga medija, da zaviri preko sebe i sa druge strane sebe, da kopa dublje od mogueg, da nadoknadi nedostupne prostore u kojima slika prestaje da bude slika. (...) Enformel, u potrazi za sutnom materije zahteva energino, nekad ak i histerino, nove materijale da zamene boju i radije se obraa graevinarstvu i savremenoj eksperimentalnoj hemiji nego klasinoj slikarskoj tehnologiji. Kada je priteran kohezionom nudom da upotrebi boju, Enformel u nju mea sve mogue materijale: gips, pesak, ljunak, metalnu i drvenu piljevinu da bi se od boje distancirao da bi je povredio i unizio, da bi, kroz raskid sa bojom, raskinuo sa tradicijom, sa muzejima i estetiziranjem. Slikar Vera Boikovi neprekidno ponavlja da je za sliku dovoljna aka peska i bilo koje i bilo kakvo vezivo... (...) a u duhovno-tehnikom smislu jedinstvena i neponovljiva akcija tela i gesta. Poto je podvukao razlike izmeu enformelu slinih, ali svakako ne identinih slikarskih formi, onih u taizmu, gestualnom slikarstvu (u jednom trenutku opasna i opasno zavodljiva zamka za Veru), apstraktnom ekspresionizmu i strukturalnom slikarstvu, sa kratkim uputima u njegovu taoistiku filzofiju, sociologiju umetnosti, drutvenom i psiholokom kontekstu, drutvenoj klimi posle poslednjeg rata, te formalnim osobinama, poput kompozicije, zona, vertikalnim i horizontalnim podelama, dijagonalama, crteu, boji, svetlu i prostoru..., Mia Popovi se polemiki vraa samoj sutini ovog, u biti, jedinstvenog i kontroveznog (u delu kritike) Verinog slikarstva materije: ... uz enformel dela mogu da stoje epiteti kao napregnutost, stabilnost ili gustina, a ne mogu da stoje epiteti kao zamah, uskovitlanost ili patetika. A ba ovi poslednji epiteti bili su, od nae likovne kritike i esejistike, najee upotrebljavani kod odreivanja i tumaenja enformel slika Vere
38

Svi sledei citati su iz ovog izvora.

16

Boikovi. (...) Enformel je razumeo opasnost igre sa bojom i pokuao (a u svojim najistijim primercima i uspeo) da sa bojom prekine svaki odnos. ak i neminovnost da je sve to se nudi ulu vida, na neki nain, obojeno, nije. u sluaju Enformela odigrala znaajnu ulogu. U njenu se toliko vidi materija, da je sve drugo, to se, naravno, takoe vidi, ostalo potisnuto. Kad, sa izvesnim naporom hoemo da zamislimo obojenost enformel slike, mi radije mislimo na boju peska, boju gipsa, boju smole, boju ai, nego na boju mrku, belu, smeu, crnu. Ima se utisak da u enformel sliku nita od poznatog lepog ne moe da prodre. (...) Pravdi za volju, boja u enformel slici nikada nije postala punopravni i nezavisni, estetski elemenat slike, nego je ostala obijena materija u funkciji opteg problema materije. (...) U ranoj fazi Enformela Vere Boikovi preko osnovnog reljefa od skamenjene bele boje razlivaju se i teku crne reke lazura razliitih gustina, snalaze se kako znaju u kanjonima i koloteinama. Otuda potiu i nazivi njenih slika poput: Erozija, Klizanje, Osipanje, Naslaga, Sleganje tla, Spaljeni predeo itd. Ako je Mia Popovi dao konzistentnu oscenu i opis radova Vere Boikovi Popovi, a ovaj esej i nastao u pokuaju da se stabilizuje pisanje o njenoj vrsti enformela, upravo zbog nekih drugih, mnogih, lutanja oko ove i ovakve pojave u spskom slikarstvu sredinim prolog veka, drugi kritiari su zauzeli rigidno negativnu poziciju. Najbolji primer, pored drugih i sporadinih, bio je sluaj sa tumaenjem Verinog enformela koje i nainio, upravo vodei teoretiar i kritiar srpskog enformela, te njegov glavni zastupnik i promoter Lazar Trufunovi. Iako ve poznat istoriar modernizma i uvaavani umetniki kritiar, Lazar Trifunovi je tek sa enformelom isplivao na elnu poziciju i neku vrstu voe u oblasti pisanja o modernoj, posebno savremenoj umetnosti upravo u epohi enformela. On je o njemu napisao i najvie relevatnih tekstova te je sainio brojne izlobe na kojima se problemski osvrnuo na njegov znaaj, mesto na krilu apstraktne umetnosti, funkciju i ulogu u srpskom likovnom stvaralatvu; posebno o mestu u tom opusu imali su njegovi tekstovi upravo o

17

Verinom radu kao optoj pojavi u ovoj vrsti umetnosti, ali i kao jednoj od najspecifinijih autorskih fenomena u ovoj oblasti. 39 Povodom prve izlobe na kojoj je predstavila svoje enformel slike usledio je niz kritikih opservacija, uglavnom informativnih i opisnih, sem jednog, onog koji je napisao Lazar Trifunovi, koji je otvoreno izneo svoju strogu i negativnu ocenu u tekstu Apstraktno slikarstvo i mogunost njegove ocene objavljenog u NIN-u 40 . On je tada, nastojei da oigledno uoenu razliku izmeu autentinih apstraktnih umetnika i njihovih beskorisnih sledbenika koji su se pojavili iznese na videlo, emu je pridodao jo jednu pogreku, upravo u odnosu na Verino delo kada je kasnije sam priznao: Tu svoju pogreku u oceni prvih enformel slika Vere Boikovi, koja je dola zbog moje sumnje u njihovu originalnost jer sam verovao da one ponavljaju ono to je Mia Popovi otkrio, brzo sam ispravio i to sam due ulazio u njihovu analizu bivao mi je jasniji njihov znaaj u istoriji beogradskog enformela 41 . Ta stroga i negativna ocena je glasila (u integralnoj verziji pod naslovom Problemi kole... 42 : Pored progresivnih i revolucionarnih duhova koji su stvorili i stvaraju apstraktno slikarstvo, u njemu su se nastanile i brojne
Da navedemo najvanije tekstove Lazara Trifunovia o enformelu i Veri Boikovi Popovi: Moderni naturalizam, NIN, Beograd, 1960, Apstraktno slikarstvo i mogunost njegove ocene, NIN, Beograd, 1960, Od revolucionarne do graanske umetnosti, NIN, 1961, Ameriko slikarstvo, NIN, Beograd, 1961, Oktobarski salon u znaku mladih gneracija, NIN, Beograd, 1961, Beogradski enformel mladi slikari, pred. kat. Likovna galerija Kulturnog centra, Beograd, 1962, Izmeu sna i strukture, NIN, Beograd, 1962, Problemi slike, Danas, Beograd, 1963, Samoubistvo slike, Politika, Beograd, 1963, Vera Boikovi-Popovi, (u kat. izl.) Osam slikara, Umjetnika galerija, Dubrovnik, 1964, Asocijativno slikarstvo, lirska apstrakcija i enformel, u kat. III trijenale likovne umetnosti, Beograd, 1967, Vidovi savremene apstrakcije, u kat. IV trijenale likovne umetnosti, Beograd, 1970, Stvaralaka sposobnost nove umetnosti, Politika, Beograd, 1970, Vera Boikovi Popovi, Umetnost, 21, Beograd, 1971, Apstraktno slikarstvo u Srbiji, Galerija kulturnog centra, 1972, Enformel u Beogradu, kat. izl. Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd. 1982, Od impresionizma do enformela, Nolit, Beograd, 1982, Enformel (1959-1969), u monograf. Slikarstvo Mie Popovia, SANU, Beograd, 1983. (posthumno objavljena). 40 Vidi nap. 39. 41 Lazar Trifunovi, Enformel u Beogradu, kat. izl. Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd. 1982. 42 Larar Trifunovi, Apstraktno slikarstvo i mogunost njegove ocene, NIN, Beograd, 1960, i jo jednom je izneta, ali na iri krug umetnika i u blaem obliku: Problemi materije uhvaeni su u letu kod jedne grupe naih slikara ... a da nisu shvaeni i i doivljeni idejni pa i umetniki izroci pojave ovog fenomena. Sassim se zaboravilo da iza modernog pluralizma evropske umetnosti stoji velika predistorija, promenjeni odnos prema svetu, nauci, tehnici, prema ivotu. Ubaciti u sliku pesak, metal, vosak ili bilo koji drugi materijal bez cilja, bez filozofsko-estetikog smisla, znai svesti delo, na istu tehnologiju, na suvi i beivotni akademizam., u Od revolucionarne do graanske umetnosti, NIN, 1961.
39

18

siromane linosti, silni epigoni koji tapkaju za velikim i svoju nemo pokuavaju da zaklone iza paravana kola i programa. Ali, zbog ivota i budunosti apstraktnog slikarstva paravan kole mora da bude uklonjen, da bi se umetnici pojavili u pravoj i sopstvenoj boji. Da se jasno vidi ta je u njihovom delu revolucija, a ta salonsko askanje o revoluciji. Apstraktna umetnost nije moda, njeno izgraivanje danas obavezuje daleko vie nego pre pet decenija, obavezuje pre svega na iskrenost, na neposrednost, na izgraivanje sopstvenih ideja. Bez linog doprinosa nema pravog stvaralatva, njega nismo pronali ni u slikama Vere Boikovi. Pripadnitvo koli jo ne znai mnogo, jer u okviru kole treba stvoriti neto svoje. Enformel, kosmiko i strukturalno slikarstvo nastali iz opte reakcije na svaki program, iz elje da se put u kosmos ne zavri besputnim lutanjem ve nalaenjem sopstvenog ja u njemu. Zbog toga su svi vidovi savremenog apstraktnog slikarstva znaajni za sudbinu celokupne moderne umetnosti. Ali ove progresivne linije danas je sve tee i tee pronai zbog slabanih i malih slikara koji do zamora ponavljaju ono to su veliki i snani stvorili, pronali i otvorili. Od ive umetnosti stvara se mrtvi zanat i akademizam. To se desilo i sa slikama Vere Boikovi. Povodei se za aktuelnim i modernim zapadnoevropskim preoblemima ona ih nije doivela kao podsticaje da ostvari neto svoje, ve im se bez rezerve podala i time unitila sopstvenu linost. Da bi se ivelo u nefigurativnoj stilistici trae se daleko dublja prouavanja i iznad svega moni i jaki ljudi. Umetnost je zavrila put od realnog do apstraktnog, predstoji joj dugo putovanje od apstraktnog do mogueg. Na njemu e moi da opstanu samo snani umetnici i individualni svetovi. Njih nismo pronali u slikama Vere Boikovi. U njima je sve puka tehnologija. Ali zabluda tu poinje: tehnologija je samo jedan faktor slikarstva. I u najekstremnijim pokretima od tehnologije do umetnosti proces je sloen, dug i tajnovit. Veliki ekstremni kopai zlata na Zapadu uspeli su tu tajnu da

19

otkriju. Ali, samo za sebe. Drugima, trabantima i epigonima, ostavili su samo tehnologiju i varljivu iluziju o avangardizmu. Oslobaanje od predmeta, od predmetnosti u apstraktnoj umetnosti bio je sloen i dugotrajan, logian i konsekventan postupak koji je, posebno u likovnim umetnostima, stvaraocima omoguio pristup imagnarnim svetovima oblika. Ali pitanje materije i struktura u takvim delima, do pojave enformela, nije bilo otvarano. Kako se upravo to dogodilo iznenada, dakle bez najave, pa i nelogino, u sluaju spskog slikarstva sredinom prolog veka, moglo je kritiare, katkada, povesti i putevima sumnje, sve do njegovog negiranja, ili stvaranja iluzije o avangardizmu. Ali upornost, doslednost i konsekvetnost u sluaju jednog broja slikara, meu kojima je svakako bila i Vera Boikovi Popovi, razvejala je te sumnje i okrenula njihove tumae u suprotnom smeru. Gotovo deset godina je prolo od kada je Vera na samostalnoj izlobi drugi put prikazala enformel slike u Salonu Muzeja savremene umetnosti 43 . Sadanja izloba Vere Boikovi Popovi ne deluje okantno, kao to je to bio sluaj 1960. godine sa njenom izlobom u Grafikom kolektivu. Ali zato u njenim slikama danas ima zrelosti, smiljenosti i sinteze, to je posledica loginog i doslednog razvoja ideja za koje se ona uporno i sa uspehom bori ve vie od jedne decenije glasi zavrna ocena prikaza ove izlobe upravo iz pera Lazara Trifunovia 44 . No, to ubeivanje u zrelost, smiljenost i sintezu i svoju razvojnu liniju koju je tadanja kritika, uglavnom, podelila u dve faze. Trifunovi, u istom tekstu, tada uoava, oigledno imajui na umu upravo sluaj sa Verinim slikama, kako su 45 Iz ove vremenske i ve istorijske perspektive, eksperimenti na pragu sedme decenije delovali ohrabrujue i zbunjujue za nau zamorenu plastiku misao, istroenu u plitkim vodama konvencionalnog, nematovitog, bojaljivog i mlakog slikanja. (...) U tom krugu ranog enformela Vera Boikovi Popovi ima svoje mesto koje joj
43 44

Vera Boikovi Popovi, samostalna izloba slika, Salon Muzeja savremene umetosti, Beograd, 1969. Lazar Trifunovi, Vera Boikovi Popovi, Umetnost, 21, Beograd, 1971. 45 Svi dalji navedeni citati su preneti iz istog izvora.

20

obezbeuju specifian izraz i razraena tehnologija, bogatija i ivlja nego u drugih njenih istomiljenika. To su slike rudimentarne fakture, spaljene materije i grubog, baroknog crno-belog kontrasta, tekog, lepljivog zvuka i surove poruke, jedno utiite za kanjenu, odbeglu i ranjenu ovekovu misao. Od 1960. i 1962. godine slikarstvo struktura je doivelo brzi i blistavi razvoj. On je vodio kvalitetu, usavrenoj tehnologiji, perfekciji sredstava i produbljivanju individualnog stila to je pripadnike ovog pokreta afirmisalo kao samostalne i originalne slikarske linosti, ali ih je i ozbiljno udaljilo od poetnog programa kole koju su stvorili. (...) Njena slika (autor misli na slike iz druge faze enformela prim. J.D.) nema onu ranu baroknu rasutost i eksplozivnost, sluajno i trenutno rasipanje forme ustupilo je mesto oseanju za red, unutranju organizaciju i kontrolisanu izgradnju kompozicije. (...) U tome se dva momenta ine najznaajnijim: pojava boje i vraanje forme iz amorfnog u organizovano stanje. (...) u ovakvim promenama boja se pojavila zakonito, sa nekolikim funkcijama da pojaa vizuelni doivljaj, da definie centralni dogaaj, da istakne materiju. Nema sumnje da je u ovim slikama boja osnovni faktor jedinstva svih elemenata. Najuporniji i najdosledniji zastupnik, hroniar, istoriar i kritiar radikalno novih umetnikih koncepcija u modernoj i savremenoj jugoslovenskoj umetnosti od ranih avangardi druge decenije prolog veka do konceptulne umetnosti koje je zajedniki podveo pod odrednicu druga linija, Jea Denegri je u nekoliko navrata pisao i o enformel slikarstvu Vere Boikovi Popovi. Za njega, Verine rane enformel slike, one izmeu 1959. i 1963. godine, imaju sredinje mesto u njenom opusu (...) ine u jednu individualnu komponentu srpskog i jugoslovenskog enformela kao umetnike pojave koja je u vreme svoga nastupa poetkom ezdesetih godina otvorila mnoga tada nova i nepoznata pitanja o prirodi jezika i znaenja umetnosti. 46 I
Jea Denegri, Enformel Vere Boikovi, (kat. sam. izlobe), Umetniki Paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd, 1984.
46

21

on tom prilikom naglaava kako je 47 kritika i istorija umetnosti bila ponekad isuvie sumnjiava, ak bismo rekli i neopravdano prestroga: kao da se povoenjem za pojedinim ocenama kritike i istorije uvreilo miljenje da ova umetnica deluje u podruju enformela negde iz drugog plana, mada se lako moe proveriti da niz konkretnih slika gorvori suprotno, govori zapravo u prilog protagonistikom i problemski vrlo aktivnom mestu ovog slikara u okviru orijetacije unutar koje se kree. (...) Do stadijuma enformela, meutim (Denegri ovde pravi distinkciju izmeu Verinih poetnih postkubistikih, asocijativnih i apstraktnih slika posle 1956. godine raenih etkom na nain nanoenja ulja na platno prim. J.D.), tek pod uslovom korenite izmene celokupnog tehnikog repertoara slikarskog postupka: nije dovoljno slikati bez pozivanja na formu, nuno je stii s onu stranu forme na nain rada koji i ne moe dovesti do forme, a to pretpostavlja upotrebu novih ne-slikarskih materijala i uvoenje tim materijalima svojstvenih procedura. Denegri ovom prilikom ne proputa i da napomene dve odlune injenice koje su dovele upravo do tako specifikovanih enformel slika Vere Boikovi Popovi. To je upoznavanje sa idejama zena s jeseni 1956. na ostravu Brea, kao i sa radnim postupkom slikanja Ive Gatina 1959. godine. Oba ova uporita duhovno i tehnoloko, definitivno e odrediti Verin, svakako vrhunski, ako ne i najvei doprinos u srpskom enformelu. Upravo to odstupanje od vezivanja uz motiv, ak i onaj najudaljeniji, karakteristino je za rano enformel slikarstvo Vere Boikovi: ini se da vie nego za bilo kojeg drugog beogradskog predstavnika ovog shvatanja, mogla bi se na njeno slikarstvo primeniti tvrdnja G. C. Argana po kojoj se u enformelu eli da umetniko delo kao apsolutna prisutnost bude itavo od iskustva u inu, bez evociranja seanja ili zalaganja za budunost. Taj specifini Verin izraajni kod ogleda se u samom nainu izvoenja slike preputenog sluajnim dogaajima njene fizike i hemije izvan svesnih
47

Naredni izvodi su preneti iz istog izvora.

22

nastojanja autorke. Tako nastaju slike Prodor svetla i Horizontalna kompozicija (1960), Vertikalna kompozicija i Osipanje (1961) na kojima se vidi njena poznata gruba, skoro agresivna ekspresija slike. Tokom samog radnog postupka graenja ovih slika, one praktino nestaju za vreme ovog viefaznog procesa: stvaranje podloge, zatim prekrivanje neslikarskim materijalima (pesak, brusni lak), potom nanoenje razliitih veziva koje stvaraju strukturu nalik pejzaima litica, kanjona, kratera; preko takvih reljefa ona proliva teni, crni terpentin koji u koloteinama curi du njih i najzad, pahtom, noem i drkom etke ona grebe, see i strue povrinu slike. Gustina prolivenog likida u ovom postupku, kae autorka, odreuje konani izgled i stanje slike. U beogradskom enformelu, prema Jei Denegriju 48 , Vera Boikovi Popovi ulazi tako to od samo poetka svog uea u enformelu zauzima radikalnu, meu svim autorima ove tendencije u Beogradu moda najekstremniju poziciju, onu po kojoj je njena varijanta enformela po svojoj antiestetinosti najpre pribliava osobinama ove pojave kao druge umetnosti (Un art autre). Ta, druga umetnost u Beogradu je tragala, u njenom zaetku od 1959. godine ka istraivanju materije i njenih struktura koju su gradili plastiki prizor. Radomir Konstantinovi je jednostavno i tano nazvao kao povratak materiji 49 ime se u slikarstvu odbacuje svaki, i najmanji ostatak forme. U tom lanku on pie: Forma, to je prepreka za egzistenciju u svetu pokreta. To su kosti koje nam svet baca sa svoje nezavrene gozbe, da nas zavare, moda da nas utei jednom crnom utehom. Ako ne moemo da se pomirimo sa ovom svojom iskljuenou, sa ovim kostima, sa ostajanjem na povrni stvari, onih stvari koje, kao tune krhotine, izbacuje bura sveta na ovu obalu na kojoj se nalazimo, ako neemo da ostanemo na obali, nego hoemo u vrtlog, u buru, kako emo ako znamo da smo osueni na formu, da je forma
Jea Denegri, Rani enformel Vere Boikovi Popovi, Pedesete: teme srpske umetnosti, Svetovi, Novi Sad, 1993. 49 Radomir Konstantinovi, Povratak materiji, NIN, Beograd, 1960.
48

23

izmeu nas i sutine sveta, kao privid stvari izmeu nas i njihove dublje, apsolutne realnosti, i ta moemo da inimo drugo nego formom da ustanemo protiv forme, da je prihvatimo odbijajui je, da je stvorimo razarajui je? Kod Vere Boikovi Popovi je, dakle, pitanje forme (kojom se bavila u kratkom periodu nedovrene apstrakcije 1955-1958) zamenjeno problemom materije i njenim autentinim tumaenjem 50 . Njen raniji govor likovne organizacije slike zamenjen je novim govorom upotrebljene materije. U zavrnoj fazi ovog dramatinog i ekspresivnog, prvog perioda od 1959. do 1963. godine, enformel u Verinom sluaju dolazi do smirivanja, tj, do proiavanja strukture slike i, u krajnjem smislu, i do vraanja na ona interesovanja koja su je odredila kao apstraktnog slikara. Jedan svojevrstan i izotreni slikarski senzibilitet koji je ona stalno pokazivala, ak i u radikalnom enformelu, a koji se formirao na principima hedonistikog slikarstva i plastikim naelima nije mogao predugo da se zadri u oblasti izvan striktnih slikasrkih istraivanja. Pitanja materije u poetnom periodu enformela koja su tada dola na red da se razmatraju, posledica su trenutnog zasienja koje je izazvala uljana tehnika sa svojim starim i poznatim ogranienjima, trebalo da se konano destabilizuje slikovno polje, to se ipak dogodilo nezavisno od volje autorke, ve da unese jedan novi kvalitet prilagoen i podveden osnovnoj pikturalnoj predstavi kojoj se konstantno teilo. Usled siline prvog zamaha enformela, neogranienih umetnikih sloboda izraavanja, potpunoj preputenosti nekontrolosanim impulsima koji su postojali u dubljim slojevima njenog slikarskog iskustva i motiva, te potreba da se nagomilane slikarske energije ispuste, Verino delo je izalo izvan tradicionalnog, ili bolje rei, staromodnog slikanja, obznanjujui u tom konfliktnom trenu jednu novu materiologiju. Saznanja to su se na tom mestu izrodila u jednoj ublaenoj valorizaciji i ne toliko slobodna, nastavila su da uestvuju u daljoj slikarskoj praksi Vere Boikovi Popovi.
50

Vidi nap. 15.

24

Sticaj razliitih politikih, drutvenih 51 i privatnih okolnosti nakon 1963. godine umnogome e odrediti dalji razvoj, odnodno vidnu transformaciju enformela i u delu Vere Boikovi Popovi. Neki od bitnijih su, u njenom sluaju porodina situacija (roenje sina Jovana), potom, politika kampanja protiv apstraktne umetnosti 52 , pojava novih, svei poetika, kao i slabljenje estine iz poetnog porioda, a problemska kriza ohladie enformel scenu i usmeriti je prema mirnijim, znatno vie ka vodama slikarske estetike savremenosti u umetnosti. Sveta Luki je taj fenomen, koji je zahvatio sve oblasti umetnikog stvaralatva, u jednom lanku, tano nazvao socijalistiki estetizam 53 . U drugi fazi enformel slikarstva Vere Boikovi Popovi koji bismo radije nazvali apstraktnim slikarstvom materije 54 koloristikih sadraja (to i jeste jedna od najuticajnijih tekovina srpskog modernizma istorijski gledano), u pojedinim slikama pojavljuju se hromatski zaeci koji joj daju vie izgled pikturalnosti nego dramatinosti. Izuzimajui ovaj hromatski element, Vera se izmeu 1965. i 1969, odnosno 1973. godine nije bre uputila prema istijim slikarskim projektima koji u njenom sluaju znae i povratak slikanju sa drugim konstantnim komponentama; na pr. jasnoj organizaciji kompozicije u klasinijem znaenju tog elementa to ukazuje na njenu, jo uvek neiscpljenoj
Vie o ovome u izvoru iz nap. 5. Zapoeta direktivnim nastupom (poznatijim kao Splitski govor) Josipa Broza Tita na VII kongresu Jugoslovenske omladine januara 1963. godine kada je on jasno rekao: Ja sam mislio na one veoma malobrojne, jalove intelektualce koji, naroito i literaturi, slikarstvu, filmu i drugom, lebde negde van nae socijalistike stvarnosti i koji su, uglavnom, nosioci negativnih uticaja iz inostranstva... Oni ne gledaju kritiarski ve kritizerski na zbivanja u naem drutvenom ivotu. Oni se oduevljavaju stranom dekadentnom umjetnou i literaturom... Ja nisam protiv stvaralakog traenja novog ali sam protiv da dajemo novac zajednice za neka takozvana modernistika djela koja nemaju nikakve veze sa umjetnikim stvaralatvom. Ako neko hoe da se bavi takvim slikarstvom ili skulpturom, neka to ini na svoj troak... Zanimljivo je da je postojala izvesna korelacija izmeu dirigovane ekonomije i liberalizacije umetnikog stvaralatva u razliitim periodima.Na primer, pedesetih godina pitanja u oblasti ekonomije rigidno je regulisala komunistika partija tzv. petogodinjim planovima, dok je istovremeno u oblasti umetnosti zavladalo primetno slabljene politike kontrole, posebno posle (ili zbog) Rezolucije informbiroa, dok je ezdesetih godina ovaj odnos bio obrnut u ekonomiji je se odigravala svojevrsna, ali ipak kontrolisana liberalizacija, dok se u stvaralatvu polako vraao sistem partijske unutanje kontrole (principima dogova ili preporuka umetnicima i kulturnim radnicima) to je izazivalo mnoge skrivene konflikte i javne polemike. Podrazumeva se da je partija, odn. njen generalni sekretar J.B.Tito, imala bespogovorni politiki monopol posle 1945. godine. 53 Sveta Luki, Socijalistiki estetizam, Jedna nova pojava, Politika, Beograd, 1963. 54 Vidi nap. 15.
52 51

25

volji da se vie doivljava kao radno nego kao kontemplativno podruje. No, taj njen, delimino izmenjeni, ali jo uvek ekspresivno-dramatini slikarski koncept koji je kao sistem uspostavljen u prvoj fazi enformela, sada je ve poneto reorganizovan tako da je pokatkad poprimio ak i lirske tonove da bi oni poeli da dominiraju to se vie pribliavala poetku osme decenije. Taj proces se jasno vidi u slikama Kompozicija iz 1968, ili Kompozicija iz 1969. godine. Postupno se drama Verinih slika ublaavala u svesti i intencijama autorke kao nakon nekog zatamnjenog perida i prenapregnutog stanja svesti i ona se time vraala u poziciju ranije postignute ravnotee, nekakvog opravdanog mladalakog optimizma i sada zdrave odveenosti za razliku od preanjih crnih prizora kod kojih je svetlost bila iracionalna jer je zapravo manifestuje njihova transcendentalnost. Ovaj prelazni, meuperiod, svojevremeno je od kritike nazvan naminkani enformel aludirajui na izvetaenost tih struktura koje su, s jedne strane, ugasile sopstvenu ivotnost i primarnu nameru, ali su se, s druge strane, otvorile prema jednom sisitemu istijeg slikanja koje je u preosedeu apstraktno a u karakteru lirskih osobina. Kada se po esti put pojavila sa samostalnom izlobom55 , Vera Boikovi Popovi je prikazala konano proieno, smireno, lirsko apstraktno slikarstvo koje je ve stajalo kao njen prepoznatljiv znak i lako uoljivi stav u tim njenim kasnim umetnikim godinama. Na poetku prikazanog ciklusa nalazile su se slike iji je koren u enformelu, a one su se nadalje menjale utoliko da im je valerski registar bio pomaknut prema svetlijim vrednostima, mada je osnovana struktura slike ostala ista. Ali, kako je isticala osma decenija slike su joj sve vie zamenjivale poslednje ostatke enformela jednim novim sadrajem koji je Veru jo jednom posle dvadeset godina uvrstio u autentino shvaenu apstrakciju uz mestimino poprimljena asocijativna svojstva.

55

Likovna galerija Kulturnog cemtra, Beograd, 1977.

26

Postenformelna predmetnost
Tokom 1980-81. godine Vera Boikovi Popovi je sa porodicom boravila u Njujorku (sa povremenim izletima po SAD-u), i za to vremen nainila jedan vanredno zanimljiv ciklus crtea koji e zapravo ukazati na njena budua slikarska kretanja. Motivski, jedan se deo odnosio se na prepoznatljive detalje Njujorka (Trea avenija, Krajzler bilding u ogledalu, Katedrala St. Patrik u ogledalu Onazisovog bildinga itd.), a manji na specifine amerike pejsae poput Velikog kanjona u Koloradu ili dinovskiih sekvoja. Njujorki ciklus bio je prikazan 1981. godine 56 i o njima je u predgovoru pisao Lazar Trifunovi a oni su zapravo vizuelni zapisi, brzo raeni kao direktna i trenutna reagovanja slikarke na njegovu osnovnu vizuelnu sadrinu koju sainjavaju, pre svega oblakodere i refleksi svetla i formi na velikim povrinama stakala, poput ogledala tih graevina. Trufunovi u katalogu zapisuje: Ona je prila Njujorku bez predrasuda, bez namere da kritiki osvetljava njegov nain ivota, bez elje da ulazi u unutranji profil grada, karakter, odnose. Zbog toga, uoiete odmah, u njenim crteima nema ljudi, ni bilo kakvog nagovetaja prie; njen Njujork je prazan, ispumpan, oien od ivota i od svega to bi moglo da skrene panju sa osnovnog toka vizuelnih istraivanja... U tom tipu tipu crtea (slika u slici nap. J.D:) sutinski postoje dva razliita ali simultana prostora realistiki i imaginarni (ogledalo)... Oito je, dakle, da su te dve slike (slika u slici) razliite kao likovne strukture, poto svaka ima sopstveno znaenje, funksciju i poruku, mada je njihovo dejstvo usaglaeno i povezano na osnovu velikog kontrasta izmeu stvarnog i imaginarnog, organizacije i entripije, jave i sna. No, vidni skok Verine likovne estetike iz enformela u formu, iz strukture i materije u predmetnost i figurativnost nije mogao da proe bez kritikog objanjenja ovog dugogodinjeg tumaa njene umetnosti i poetike koju je
56

Vera Boikovi Popovi, Crtei Njujork, Galerija Grafiki kolektiv, Beograd, 1981.

27

upranjavala. O toj, poslednjoj njenoj likovnoj fazi postenformelu, Trifunovi na istom mestu belei: Meutim, onaj ko prati umetniki razvoj Vere Boikovi postavie s pravom pitanje: da li su ovi crtei u koliziji s njenim enformel slikarstvom i ako jesu, da li u njima treba gledati neku vrstu pripreme za povratak figuraciji? Kako je ovo prava naznaka promene u Verinom radu, i to, na izgled, radikalna u odnosu na prethodni, Trifunovi jednostavno priznaje, ali i jasno zapaa, pa i nasluuje: Ne znam pravi odgovor na ovo pitanje ali sam siguran da je suprotnost izmeu ovih crtea i njenih enformel slika samo prividna, u domenu definicije znaka (oznaavajueg) a ne u njegovoj sutini. Sve ono to je stvarni Njujork, slui ovde kao povod kako bi se sistemom ogledala ulo u prostor i svi topoloki odnosi prouili iz jedne unutranje pozicije. Zar i u enformelu nije ostvarena ta ista ideja ulaska u sliku? Zbog toga sam sklon da ove crtee vidim kao logian korak u kontinuiranom razvoju osnovnog likovnog opredeljenja Vere Boikovi, bez obzira na razlike u karakteru znaka. Za umetnost one nisu od presudne vanosti jer se sutina jednog dela gotovo uvek nalazi s one strane vienog. Da je za slikara manje teko da pronae sebe u umetnosti, nego da ostane dosledan sebi, sopstvenom jeziku i shvatanjima tokom dugog vremena svog stvaralatva, posebno ako ono prolazi kroz mnoge faze, esto meusobno razliite, Vera Boikovi Popovi je jo jednom pokazala na samostalnoj izlobi slika pod nazivom Postenformelni pejsa 1994. godine57 . Enformel slike su mogle podseati na mikropejzano slikarstvo iz mnogih razloga, od kojih su neki: prisustvo prirodnih materijala u slici, izgled njene povrine nainjene peskom, katranom, mineralima nalik geolokim strukturama, a ak i njihovi nazivi su takav plastiki prizor naglaavali. Verini posenformelni pejzai i konane njene slikarske epizode sada podseaju na jo manje detalje sa njenih raniji enformel slika. Ponavljajui svoj poznati izgled kompozicionog cepanja slike po sredini, to je jedna od stalnih dramaturkih komponenata
57

Galerija Zepter, Beograd, 1994, pred. kat. Jovan Despotovi, Postenformelni pejsa Vere Boikovi Popovi.

28

Verinog enformela, u novoj njenoj slikasrkoj fazi reprizira se u jednom novom koloristikom i svetlosnom intenzitetu. Nekada priguenog kolorita, sada intenzivnog, nekada, pri prvom susretu sa Mediteranom (prisetimo se Zadar, 1947, Rovinj od 1955), delikatna, ali vidna prisutnost svetla, sada njena potpuna dominantnost. Ostalo je, moglo bi se bez rizika od greke rei praktino isto! Svi ti njeni, uglavnom rovinjski, predeli, maslinjaci, useci, kanjoni, stene, obale, odroni ... (Stara loza 1990, Usek, 1992, Iz Istre I, 1993, Iz Istre 1994) gotovo se mogu gledati i tumaiti na dva kontradiktorna naina: i kao struktura, materija (slikarska i prirodna), prizori iste likovnosti, ali i kao koloristike interpretacije uobiajenih pejzanih predloaka. A to smo ve mogli da vidimo i u njenim amerikim pejsanim crteima nastalim posle putovanja izvan Njujorka. Tadanje Verine slike, zbog naina traganja za konanim slikarskim ishoditima, prirodno, bezbolno, logino, prerasta i prevazilazi nekadanju likovnu dramu u korist rekomponovanja prizora, prema onim istim podacima iz prirode koji su za autorku bili i ostali konstantni i konani u stvaralakom smislu.

29

Posle svega
Ma koliko, na prvi, povran pogled, opus Vere Boikovi Popovi izgledo transformabilan u izgledu i jeziku u ak etiri epohe, sa nekim pasaima i podgrupama, koje su meusobno bile i nespojive, njih iznutra ipak vrsto povezuje nekoliko inilaca za koje verujemo da su to one njihove bitne vrednosti koje njen opus odreuju kao promiljen i jedinstven. 58 Bavei se detaljnije razlozima i ciljevima unutranje geneze Verinog slikarstva, poli smo od onoga to je najoptije a to je jedna izrazito fina slikarska priroda koja izdvaja ove radove, bez obzora to je pokatkad bilo potrebno pomilajti i na to da su oni proistekli i iz drugaijih kreativnih namera i ciljeva. Gotovo samoodnegovana u periodu umetnikog formiranja jo i vie u samoobrazovanim oblicima nekolikih slikarskih poetika i praksi, koje je provoeno, ponajvie izvan institucionalnih okvira, na naelima dobrog, prefinjenog slikanja koje treba da je po postupcima tradicionalno i onda kada nastoji da ostane savremeno, Vera je kao aktivan stvaralaki duh bila neprestano svesna vremena u jednom specifinom vidu. Sadrajna umetnika iskusta koja je brzo sticala (za sebe je uvek mislila da je ne samo ivotno starija od drugova iz njene genercije) u optem periodu poneto oteavala uoavanje onih plastinih osobina u slikarstvu kojima je stvarno teila, da bi u jednom trenutku ona nestala povlaei se pred snanim impulsima koje je iz osnova menjali predstavu o umetnosti i svetu, i da bi se napokon ponovo javila, ovog puta u sigurnom, oprobanom i iskustvenom obliku. Ako uzmemo u obzir osobine ovog slikarstva i njegove stalne inoce, vrlo brzo emo doi do nedosmislenog zapaanja da su formlani elementi izraza koji su korieni uvek jasno artikulisani, postavljeni u neposrednu funkciju sadraja i napokon, oni su postali oigledan izraz unutranjih previranja u tesnoj povezanosti i sa
58

Vie o tome u izvoru iz nap. 15.

30

sopstvenim vremenom i sa umetnou koja je za to vreme karakteristina. Jednom, u mladosti prihvaeni metodi slikanja za koje je elela i da budu dosledni sopstvenim zakonima i da se postave spram spoljanjih uticaja, kako nisu bili ni olako preuzeti ni na preac odabrani, postali su ona mera Verinog umetnikog iskustva to je opstojala i u svim godinama njenog slikarskog trajanja. Dva puta se dogodilo u srpskoj umetnosti prolog veka da je ona postala savremena na njegovom poetku i sredinom. Uzroci tome su poznati i lako itljivi u njenoj istoriografiji. Za jednu malu nacionalnu umetnost koja se pri tome nalazi na periferiji velikih kultura nije uvek razlono da gradi sopstvene mitove o autentinom doprinosu kao specifinoj vrednosti integrisanoj u opte umetnike tokove, ali su izuzeci mogui pogotovu kada za njih ima realnog opravdanja poniklog iz kompleksa zbivanja oko njih. Srpsko moderno slikarstvo koje je bilo na vrhuncu razvoja nasilno je prekinuto i utrpano u okvire koji su, naalost, imali sasvim malo veze sa samom umetnou. Taj raskid ostavio je dubok trag na njen razvoj posle Drugog svetskog rata kada je jedna dogmatska estetika bila zamenjena drugom, mada vieg kreativnog nivoa to se bila izvanredno prilagodila promenjenim zahtevima ideologije i politike. Pedesetih godina, koje su za nae slikarstvo kljune, ono je ponovo moralo da proe kroz sopstveno detinjstvo modernizma, da iznova upotrebi istu argumentaciju u samoodbrani kao i etrdesetak godina ranije i da opet obrazloi istine koje je ve odavno otkrilo. Do prikljuenja u internacionalna zbivanja, umetnici kojima pripada i Vera Boikovi Popovi, doli su, a to je svojevrsni paradoks, uporno negujui sopstveni izraz, uvajui ga od istinski savremenih strujanja, stalno okrenuti prolosti i istorijskim uzorima. Ponovo se dogodilo, kao i izmeu dva svetska rata, da su prodor u savremenost nainili oni umetnici koji su zapravo bili, i kolom i afinitetom i shvatanjem, predisponirani za tradicionalnije slikarstvo, ono koje, po definiciji, nije spremno da utire nove staze ve da se slui oprobanim i sigurnim metodama. Obrat od tradicionalizma

31

koji je bio prirodan izraz za te umetnike, prema modernom i savremenom bio je postupan, uz nedoumice i spoljanja i unutranje protivreja, ali je ipak zahvaljujui samo izotrenim slikarskim oseanjima u nekim sluajevima, preovladalo aktuelno shvatanje forme u ovoj vrsti umetnikog izraza. Vera Boikovi Popovi je primer, skoro redovno pravilo, ovim procesima unutar srpskog slikarstva prolog veka. Potekla iz umetnikog naslea za koje je verovala da nudi stvarne perspektive i odgovore za kojima je tragala, ona se potpuno i uporno odbijala od tih shvatanja da bi u svom zenitu, krajem pedesetih i poetkom ezdesetih godina, sainila jedno od najznaajnijih mesta u naem slikarsvu. Kako je iz unutranjih razloga bila podstaknuta da se na samom poetku svoje aktivnosti odupre estetici socijalistikog realizma u koju nije verovala usled svetonazora koji nije raunao na prkosan odgovor izazovim, ve da se kulturom slikanja sigurno mogu prevazii trenutne zablude. Obrazovanje, umetnika shvatanja i estetiki principi krajem etrdesetih otvorili su perspektive malog uinka, sporedne kanale koji dovode do rezultata bez dublje povezanosti sa duhom vremena i bitnim sadrajima ivota i umetnosti. Te opasnosti na linijama pseudomodernizma, i ak antimodernizma, normalno je bilo izbei vrstim uverenjem koje, iako je sklono internim previranjima, nije podlono osavremenjivanju bez povoda, razloga i ozbiljno postavljenog cilja. Slikarstvo Vere Boikovi Popovi ponudilo je jedan relevantan, i da odmah ukaemo, taan odgovor kolebanjima koja su preesto postavljana na putu srpskog savremenog slikarstva. Rezultati odzvanjaju serioznou, postojanou umetnike sutine i likovnim ishoditima koja skupa izgrauju jedan celovit slikarski i umetniki identitet. Bez tih osobina, ti razultati bili bi samo jedan od niza primera verodostojnih stvaralakih dometa koje svako vreme postavlja pred umetnika. Iz brojnih umetnikih sudbina Verino delo izdvojeno je nekom udnom snagom i ubedljivou, razlozima i istinom svoga rada. U tome se odvija jedna umetnika povest svojstvena izvornom vienju

32

sveta i doivljaju slikarstva kojom se na simbolian nain moe predstaviti istorija nae savremosti posle modernizma kojoj ova umetnica neodvojivo pripada.

33

Biobibliografija

Biografija
Roena je 1920. godine u Brkom, a od 1945. godine ivi u Beogradu. Posle Drugog svetskog rata 1949. zavrila je slikarske studije na Akademiji likovnih umetnosti, kod profesora Marka elebonovia. Zajedno sa slikarom Miom Popoviem, (suprugom od 1949) napustila je studije i odlazi u Zadar 1947. godine, u kome postaje jedan od osnivaa Zadarske grupe, u kojoj su se nalazili i Petar Omikus, Kosara Bokan, Bata Mihailovi, Ljubinka Jovanovi, Mileta Andrejevi. Posle estomesenog boravka u Zadru, vratila se u Beograd. Nakon zavrenih studija sa Miom Popoviem odlazi u Pariz 1951. godine u kome boravi u nekoliko navrata a u Beograd se definitivno vraa 1957. Jedna je od naih najznaajnijih slikara enformela. Slike joj se nalaze u brojnim javnim i privatnim kolekcijama u Srbiji i Jugoslaviji.

Samostalne izlobe (izbor)

1956. Galerija ULUS, Beograd 1969. Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1977. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd 1984. Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, retrospektivna izloba, Beograd 1994. Galerija Zepter, Beograd

Monografije i katalozi (izbor)

1956. Borislav Mihajlovi Mihiz, Vera Boikovi Popovi, Galerija ULUS, Beograd 1958. Miodrag B. Proti, Izloba Vere Boikovi-Popovi, NIN, Beograd 1969. Radomir Konstantinovi, Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd 1971. Lazar Trifunovi, Vera Boikovi Popovi, Umetnost, 21, Beograd

34

1977. Mia Popovi, Ogled o enformelu, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, Beograd 1977. Slobodan Risti, Obnovljeni stavovi, Politika, Beograd 1984. Jovan Despotovi, Slikarstvo Vere Boikovi Popovi, Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd 1984. Jea Denegri, Enformel Vere Boikovi Popovi, Umetniki paviljon Cvijeta Zuzori, Beograd 1994. Jovan Despotovi, Postenformelni pejza, Galerija Zepter, Beograd 1994. Grupa autora, Vera Boikovi Popovi, CICERO, Beograd

Znaajnije nagrade
1962. Nagrada Oktobarskog salona za slikarstvo, Beograd 1968. Oktobarska nagrada Grada Beograda, Beograd

Literatura
1960. Radomir Konstantinovi, Povratak materiji, NIN, Beograd 1970. Miodrag B. Proti, Srpsko slikarstvo XX veka, Nolit, Beograd 1983. Lazar Trifunovi, Vreme zadarskih komunara, u Slikarstvo Mie Popovia, SANU, Beograd 2001. Lidija Merenik, Ideoloki modeli: Srpsko slikarstvo 1945-1968, Beopolis, Remont, Beograd

Linkovi

Vikipedija, sr. Vera Bozickovic Popovic Vikipedija, sr. Zadarska grupa

35

Vikipedija, sr. Mica Popovic Wikipedia, en. Mica Popovic Legat Mice Popovica i Vere Bozickovic Popovic, Loznica