Вы находитесь на странице: 1из 179

1.

Predmet socijalne psihologije (definicija i problemi izučavanja)

Socijalna psihologija postaje samostalna naučna disciplina tek u 20. veku. Mada je još ranije prešla
sa filozofsko- religijskih spekulacija na empirijsko izučavanje psihičkih pojava, još dugo posle
toga psihički život ljudi posmatrao se i proučavao kao život izolovanog pojedinca.
Za socijalnu psihologiju može se primeniti Ebinghausova misao: da je to nauka koja ima dugu
prošlost, a kratku istoriju.
Mada je davno uočeno da socijalna okolina ima značajnog uticaja na razvoj čoveka, njegovo
psihološko funkcionisanje i ponašanje, kao i da psihičke osobine ljudi imaju uticaja na društvene
pojave, sve to je odavno bilo predmet filozofskih, etičkih, religijskih, literarnih, a kasnije
psiholoških rasprava, u novoformiranoj empirijskoj psihologiji (u 19. veku) ova činjenica dugo
nije uvažavana, niti je ovaj međuuticaj socijalnih i psiholoških pojava bio posebno izučavan.
Svoju emacipaciju u odnosu na filozofiju i religiju, psihologija je prvo započela bekstvom pod
okrilje biologije i fizike (koje je smatrala egzaktnim) odlazeći tako u drugu krajnost. To je
odražavalo aspiracije psihologa da njihovu disciplinu posmatraju kao prirodnu, a ne društvenu
nauku. Mnoge posebne grane psihologije bile su zato oformeljene davno pre socijalne psihologije.
Početak savremenog razvoja socijalne psihologije vezuje se za izdavanje dve knjige, 1908. pod
istim naslovom „Socijalna psihologija“: jednu je objavio psiholog Mek Dugal, a drugu sociolog
Ros- znači dva naučnika iz dve različite oblasti društvenih nauka istovremeno su osetila i izrazila
potrebu za novom naučnom disciplinom koja bi na neki način međusobno povezala dva bazična
elementa ukupnog socijalnog života- pojedinca i društvo.
Nagli razvoj ove discipline započinje 20-tih godina 20.veka.
Ovo doba je upravo zahtevalo socijalnu psihologiju: to je vreme naglog razvoja društva koje
stavlja ljude u specifične situacije međusobne interakcije, od značaja za proizvodnju i ekonomiju,
to je period jačanja građanskog društva, parlamentarne demokratije, opštih izbora...koje je isto tako
nametalo potrebu za razumevanjem osobina čoveka kao socijalnog bića, kao protagoniste tih
zbivanja (subjekta i objekta).

Problemi izučavanja

Mogu se razlikovati tri velike oblasti ili grupe problema (po Rotu) koji čine predmet socijalne
psihologije, a njih svaki pojedinačno možemo rastaviti na skupove pitanja za koje se ova nauka
interesuje.
1) proučavanje različitih vidova neposredne interakcije ljudi (neposredni uzajamni odnos
ljudi i neposredni uzajamni uticaj jedne osobe na drugu). U okviru ove grupe problema
razlikuju se uže skupine problema:
a) izučavanje opažanja i ocenjivanja drugih osoba i njihovih osobina
b) proučavanje javljanja naklonosti i nenaklonosti među osobama, tzv. interpersonalna privlačnost
c) proučavanje ponašanja ljudi u grupi (formiranje grupe, nastajanje grupnih normi, grupna
struktura, problemi vođe i rukovođenja, dinamika grupe..)
d) proučavanje ponašanja ljudi u masi i u izuzetnim situacijama (panika, masovne pojave
agresije..)
2) proučavanje socijalizacije, tj. delovanja različitih socijalnih faktora na opažanje, mišljenje,
motivaciju i celokupnu ličnost. Socijalni faktori koji utiču na psihičke funkcije i ponašanje ljudi
nazivaju se agensi, činioci ili prenosioci socijalizacije (porodica, škola, mediji, prijatelji).
Promene koje u osobinama i ponašanju ljudi nastaju pod delovanjem agensa socijalizacije jesu
efekti socijalizacije.
U okviru ove grupe problema socijalne psihologije, možemo razlikovati više podgrupa problema:
a) proučavanja procesa socijalnog učenja- načina na koji se socijalizacija ostvaruje, na koji dete ili
odrastao čovek usvaja ili prihvata određene oblike socijalnog ponašanja i formira se kao ličnost.
b) pručavanje delovanja agensa socijalizacije- društvenih faktora koji utiču na promene u
ponašanju, koji su izvor socijalnog učenja.
c) proučavanje posledica (efekata) delovanja socijalnih faktora na psihičke funkcije čoveka i
njegovu ličnost u celini.

1
d) proučavanje socijalne motivacije ljudi, izvora i prirode motiva koji pokreću ljude na socijalno
ponašanje
e) proučavanje formiranja, menjanja i delovanja socijalnih stavova.
3) proučavanje uloge pojedinih psihičkih funkcija i posebno ličnosti i njenih osobina na
društvene pojave i društvena zbivanja (politički život, međunarodne odnose, ekonomske
odnose, socijalnu patologiju). Ovo je najmanje izučavana grupa problema. Upravo u okviru ove
grupe problema, razvija se oblast političke psihologije- proučavanje političkih stavova, vrednosti,
ponašanja i uticaja karakteristika ličnosti, tj. psihičkih osobina koje utiču na opredeljivanje i
zalaganje za određene oblike političkog uređenja.

Određenje (definicija) socijalne psihologije

Postoje teškoće oko određenja i definisanja predmeta, zato što ne postoji puna saglasnost o tome
šta sve socijalna psihologija treba da proučava, pošto postoji više naučnih disciplina koje se
interesuju za iste pojave, mada sa drugim ciljevima.
Činjenica je da su gotovo sve definicije u okviru ove društvene nauke pretežno deskriptivne- one
daju određenja ne na nivou nekog opšteg teorijskog postulata, već navođenjem konkretnih
predmeta i problema njihovih istraživanja. Naglasak je uvek na konkretnim psihološkim
sadržajima i njihovim pojavnim oblicima, načinima na koji se formiraju, menjaju i vrše određeni
uticaj u kontekstu socijalnih odnosa.
Stoga i postoje velike razlike u definicijama različitih autora.
Primer opisne definicije (Rot): naučna disciplina koja proučava uticaj socijalnih činilaca na
ponašanje pojedinca, njihovo ponašanje kada su u neposrednoj socijalnoj interakciji, kao i ulogu
psiholoških karakteristika ljudi u društvenim zbivanjima.
Rot i Zvonarević pokušavaju da ponude definicije socijalne psihologije koje bi prelazišle
deskriptivni nivo, koje bi bile supstancijalne.
Rot polazi od Šerifove definicije, po kojoj je predmet socijalne psihologije naučni studij
neposrednog iskustva i ponašanja ljudi u odnosu na socijalnu situaciju. On smatra da je ovakvo
određenje pogodno zato što se na ovaj način:
a) ističe da socijalno psihološka proučavanja uključuju ne samo ponašanje ljudi nego i ono što
oni doživljavaju.
b) ne ograničava se samo na proučavanje neposredne interakcije ljudi, već ponašanja i
iskustva u odnosu na socijalnu situaciju, koaj se može veoma široko odrediti- socijalnu
draž mogu predstavljati pojedinci, grupe, proizvodi materijalne (tehnološka sredstva) i
nematerijalne kulture (shvatanja i vrednosti).
c) formulacija „u odnosu na socijalnu situaciju“ dozvoljava tumačenje da je predmet socijalne
psihologije pored neposredne interakcije ljudi i proučavanje uticaja socijalnih faktora na
ponašanje pojedinca, kao i proučavanje uticaja ljudi i njihovih psihičkih karakteristika na
društvene pojave i društvena zbivanja.
Rot daje svoju deficiju u kojoj želi da istakne da je socijalna psihologija psihološka disciplina,
koja, za razliku od nekih drugih nauka koje takođe kao svoj predmet određuju ponašanje ljudi
(antropologija, sociologija), izučava ponašanje čoveka s obzirom na psihički život.
Socijalna psihologija je naučno proučavanje psihičkih pojava i njihovih manifestacija u vezi
sa socijalnom situacijom. Dva momenta su ovde važna: da se proučavaju psihološke pojave
(intelektualni, emocionalni, konativni procesi i osobine čoveka), da se proučavaju uvek u vezi sa
socijalnim i društvenim pojavama (bilo da je reč o neposrednoj socijalnoj interakciji, uticaju
socijalnih pojava na psihičke ili psihičkih na socijalne).
Definicija koju daje Zvonarević, a usvaja Šiber: socijalna psihologija je grana psihologije koja
proučava psihološke aspekte socijalnih pojava i socijalne aspekte psiholoških pojava.
Oba autora dolaze do zaključka da svako od različitih određenja socijalne psihologije koja postoje,
stavlja težištte bilo na psihološki bilo na sociološki aspekt posmatranja te discipline. Na taj način
oni uočavaju i u svojim definicijama ističu svojevstan paralelizam psihološkog i sociološkog
aspekta u okviru ove naučne discipline.

2
2. Psihološka socijalna psihologija i societalna socijalna psihologija

Oba ova pristupa, ovaj dualizam ili parlelizam, usredsređen je primarno bilo na psihološki bilo na
socijalni aspekt.
Ni jedan od ovih pristupa u socijalnoj psihologiji ne zanemaruje u potpunosti važnost onog drugog
aspekta posmatranja socijalno- psiholoških problema: tako, psihološka socijalna psihologija ne
zanemaruje važnost grupa i društva kao odrednica individualnog ponašanja, niti sociološka socijlna
psihologija zanemaruje važnost pojedinca i njegovih psiholoških osobina.
Ipak, one se znatno razlikuju u primarnom usmerenju, razlozima njihovog nastanka kao pristupa u
okviru socijalne psihologije i metodološkoj usmerenosti.
Prva, psihološka (individualistička) socijalna psihologija usmerena je na analizu
pojedinca u okviru socijalne sredine, tj. onoga što se dešava unutar pojedinca kao rezultat posebnih
socijalnih uslova (njegove stavove, motive, osećanja, učenje, doživljaje, na analizu procesa
oblikovanja njegove ličnosti od strane društva...).
To je klasičan pristup koji je utemeljio Mek Dugal, a najbolje je izražen kroz sintagmu „pojedinac
u društvu“. Najveći deo, posebno američke socijalne psihologije, posebno od 50-tih god. 20.veka,
bavio se ovin aspektom socijalne psihologije.
Ovaj pristup je nastao kao izraz aspiracija psihologa da zasnuju psihologiju prema standardima
prirodnih nauka. To je bila reakcija na spekulativne tendencije u psihologiji koje su preovladavale
krajem 19. veka i početkom 20. veka, a koje su je udaljavale od prirodnih nauka.
a) reakcija na introspektivnu psihologiju (stavljanje težišta na vidove ponašanja koji su
dostupni neposrednom posmatranju i merenju), poznati pravac u psihologiji- bihejviorizam.
Važnije je šta ljudi čine, jer se to može posmatrati, nego šta misle, osećaju ili kažu,, jer se
ne može objektivno proveravati.
b) reakcija i suprotstavljanje instinktivističkim teorijama motivacije i psihoanalitičkim
tumačenjima- traganje za neposrednim vezama između organskih stanja i motiva, a
zanemarivanje socijalne motivacije koja se razvija u odnosima pojedinca i društva.
c) Suprotstavljanje teorijama grupne svesti (Le Bon) koja postoji kao svest izvan i iznad
pojedinca. To je dovelo do istraživanja atomizovanog pojedinca, čak i kada se pokušava
proučavati šira društvena grupa.
Karakteristike ovakvog pristupa su uska povezanost sa opštom psihologijom i pokušaj da se opšte
zakonitosti čovekovog psihološkog funkcionisanja nekritički „prevedu“ i primene na njegovo
socijalno funkcionisanje. Favorizovanje pozitivizma i traganje za opštim (univerzalnim) zakonima
socijalnog ponašanja koji su nezavisni od socijalne realnosti- pod uticajem naučne klime tog doba.
Usmerenost na izučavanje pojedinca, interpersonalnih odnosa i malih grupa u eksperimentalnim
(laboratorijskim) uslovima: laboratorijski eksperiment je posmatran kao metod par exelance, a
laboratorijski rezultati kao jedni arbitar validnosti neke teorije. Stoga su važne oblasti socijalnog
ponašanja, koje nisu mogle da budu podvrgnute eksperimentisanju, bile zanemarene.
Laboratorijska istraživanja postala su sve više van socijalnog konteksta i ograničena na izučavanje
neposrednih kratkoročnih efekata.
Primarna usmerenost je na otkrivanje i demonstraciju procesa, a ne na njihovu ulogu u
svakodnevnom životu. Za mnoge socijalne psihologe laboratorija je sve više predstavljala
odgovarajuću kopiju svakodnevnog života, ako ne i sam svakodnevni život.
Na neki način, ovakav pristup je isterao pojedinca iz društva i proučavao ga u „socijalnom
vakuumu“, u neposrednoj interakciji i izvan konteksta širih društvenih zbivanja, šire društvene
okoline, date kulture i institucija.
Polje u kojem se odigrava ljudsko socijalno ponašanje ostalo je van vidika.
Drugi pristup, sociološka ili societalna socijalna psihologija usmerena je na grupu kao
jedinicu analize i na proučavanje onoga što se dešava između ljudi u širem socijalnom,
institucionalnom i kulturnom kontekstu.
Utemeljivačem ovakvog pristupa smatra se sociolog Ros. Ona je reakcija na instinktivističke
teorije i teorije o grupnom umu, ali i na rigidan bihejviorizam.
Razvija se prvobitno u okviru proučavanja tzv. primitivnih kultura koja ukazuju na važnost uticaja
kulturne okoline na socijalno ponašanje.

3
Posle II svestkog rata, razvija svoju teorijsku platformu u okviru teorije uloga. U američkoj
socijalnoj psihologiji najistaknutiji predstavnik ovog pristupa bio je Levin sa svojom teorijom
polja (geštalta).
U savremenoj socijalnoj psihologiji prvi su se izučavanju societalnih problema, iz istorijskih i
kulturnih razloga, okrenuli evropski socijalni psiholozi, među njima Tajfel (teorija socijalnog
identiteta i međugrupnih odnosa), Moskovici (teorije socijalnih promena i manjinskog uticaja i
obuhvatna teorija socijalnih reprezentacija kao nosioca kulture i njihovog uticaja na socijalni
život).
Karakteristike societalnog pristupa u socijalnoj psihologiji su da ljudska bića moraju da se
proučavaju u širem sociokulturnom kontekstu: ljudi su rođeni u već gotovoj kulturi i socijalizuju se
da funkcionišu unutar nje.
Ona se ne ponašaju samo prema nekim univerzalnim zakonima ljudskog psihološkog
funkcionisanja, već i prema pravilima koja im specifična kultura nameće. Različite kulture
razvijaju sisteme vrednosti i praksu socijalizacije koja je primerena njihovim istorijskim i
ekonomskim okolnostima.
Sa stanovišta socijalnog psihologa , interes je u tome da se otkrije kako su specifičan socijalni i
kulturni kontekst i institucije, običaji, norme i vrednosti- sadržaji kulture- povezani sa načinima na
koji ljudi misle, osećaju, ponašaju se. Ovde se implicira da će nalazi biti ograničeni na određeno
društvo i često na određen period u istoriji tog društva.
U našim uslovima: uzroci nacionalizma- autoritarnost. Autoritarne ličnosti mrze druge, posebno
manjinske grupe. Ali koliko treba da se okupi pojedinačnih autoritaraca da bi se stvorio jedan
nacionalistički pokret koji će progoniti pripadnike drugih grupa.
Da bi se nečije socijalno ponašanje razumelo mora da se uzme u obzir širi socijalni kontekst, to da
se ljudi u većini socijalnih situacija ponašaju ne kao pojedinci, već kao pripadnici svoje grupe
(svog socijalnog identiteta). Njegovo socijalno ponašanje određeno je vladajućim sistemom
vrednosti i odnosima između grupe kojoj pojedinac pripada i drugih grupa u društvenoj stvarnosti i
usvojenim društvenim pravilima ponašanja prema drugim grupama, a ne samo ličnim osobinama.
Napad nekog pojedinca na pripadnika neke etničke manjine koju on ne voli, ostala bi samo
izolovana epizoda ako to nije zbog činjenice da se on ponaša u sklau sa ponašanjem drugih, iz
njegove grupe ili društva, koji dele iste norme, stereotipe i osećanja koja značajno utiču na njegovu
odluku ili smelost da napadne pripadnika manjine.
Primer iz novina: lovci na glave.
Ostale karakteristike societalnog pristupa su meke metode istraživanja (anketa) umesto
eksperimenta, traganje za obrascima i modelima u teorijskim generalizacijama umesto
univerzalnih zakonitosti, teorijski pliralizam (teorijski uvid iz drugih nauka), naglašavanje
istorijske perspektive i promene umesto jednom otkrivenog nepromenljivog procesa, shvatanje da
je neophodna razmena između societalnog pristupa u socijalnoj psihologiji i razvojnih psiholoških
teorija, teorija ličnosti...
Mada su nalazi psihološke socijalne psihologije pouzdaniji, postavlja se pitanje da li su i
relevantniji.

3. Problemi određenja predmeta političke psihologije

Od početka razmišljanja o politici bilo je neosporno da psihologija može mnogo da doprinese


razumevanju političkog ponašanja uopšte. Posebno periodi revolucija, protesta, ali i razvoj
parlamentarne demokratije, međunarodni sukobi, doveli su sve većeg interesovanja za ulogu
ljudske prirode i ljudske psihe u tim društvenim procesima- ne samo teorijski interes za homo
politikusa, već praktična potreba za usmeravanjem političkih stavova i ponašanja u interesu
zadobijanja političke vlasti.
Mada je razmišljanje o ljudskoj prirodi u politici davnašnje (Platon, Makijaveli, Le Bon, From,
Adorno) politička psihologija je utemeljena kao posebna disciplina relativno skoro.

4
Uviđajući važnost psiholoških objašnjenja u politikologiji, posebno u američkoj politikologiji, sve
više se prelazi sa analiza političkih institucija i procesa na analizu ponašanja pojedinca u političkim
situacijama, tzv. bihejvioralna revolucija u politikologiji.
Razvoj političke psihologije povezan je sa burnim periodima političke istorije, od kraja 60- tih nov
zamah (studentski nemiri, rat u Vijetnamu, češko proleće), a zatim krajem 80-tih (pad komunizma,
rat na Balkanu)
Teško je pružiti celovit prikaz predmeta političke psihologije, sa određenim metodološkim
pristupom i teorijskom koncepcijom. Postoje mnoge dileme o pristupu fenomenu političkog, a to su
problemi vezani za jasno razgraničavanje sfere političkog u društvenom životu, za precizno
utvrđivanje odnosa između političkog i društvenog ponašanja uopšte.
Generalno određenje: politika je proizvod i izraz antagonizama i borbe različitih društvenih grupa
oko kompetencija upravljanja, regulacije i usmeravanja društvenih procesa, posredstvom aparata
javne vlasti, a u cilju ostvarivanja specifičnih grupnih interesa.
Zato postoje velike ideološke razlike u određivanju toga šta je političko. Granice političkog u
društvenom se stalno menjaju i pomeraju zavisno od određenog tipa društva i prirode odnosa
između grupa unutar njega, date epohe i istorijskog perioda.
Zato postoji pluralizam značenja političkog. Teško je naći potpunu i opšteprihvaćenu definiciju
politike, ali je preterano i tvrđenje da svaki autor ima svoju posebnu, često ad hoc definiciju.
Pokušavajući da nađe neki zajednički imenitelj među različitim modernim shvatanjma politike,
Đurić ukazuje na to da postoji jedan kontinuum među definicijama: između minimalnog, na jednom
kraju i maksimalnog, određenja politike, na drugom kraju.
Minimalno određenje politike (filozofsko-antropološko i filozofsko-istorijsko) polazi od
tvrdnji da politika odgovara najdubljoj ontološkoj strukturi čoveka, da spada u red univerzalnih
pojava ljudske istorije.
U ovakvom određenju, u svom najelementarnijem vidu politika obuhvata onaj deo čovekovog
delovanja u društvu koji se sastoji u svesnom i slobodnom odlučivanju za jednu od više mogućih
alternativa u uslovima stalnog promenljivog, uvek drugačijeg i nikada do kraja predvidljivog
rasporeda društvenih snaga koje teže suprotnim ciljevima, dakle, u uslovima društvenog razdora,
sukoba i borbe.
Ovakva definicija politike ne omogućava jasno razgraničavanje političkog od ostalih oblika
društvenog ponašanja. Elementi moći, sukoba, borbe prisutni su u svim ostalim oblastima
društvenog života, tako da se ovaj način politika poistovećuje sa celokupnom ljudskom praksom.
Maksimalna definicija politike- potpuna i opšte prihvaćena- tek je neostvareni ideal.
Đurić navodi dve primarne osobenosti koje ovu oblast ponašanja izdvajaju od svih ostalih:
1) ona je uvek „javna stvar“, nešto opšte i zajedničko članovima društva- političko delanje u
pravom smislu reči bilo bi samo ono delanje koje se usredsređuje na društvena pitanja za
koja su neposredno zainteresovani svi članovi jednog društva
2) politika je uvek i nužno povezana sa sferom države i državnog života: o politici može biti
reči samo ukoliko je u pitanju delanje koje neposredno ili posredno zadire u oblast države,
tj. delanje koje utiče ili teži da utiče na raspodelu društvene moći, bilo između različitih
država, bilo između različitih društvenih grupa u okviru jedne države.
Ukoliko se posmatra problem odnosa društvenog i političkog na nivou individualnog, delanja,
takođe, ne postoji saglasnost. Da li je to odnos opšteg i posebnog ili je političko ponašanje sui
generis? Pitanje je, na primer, šta je to moguće zajedničko između tako raznorodnih oblika
ponašanja kao što su glasanje na izborima i štrajk glađu, ili koja je razlika između tako sličnih
vidova ponašanja kao što su štrajk glađu i dijeta?
Štrajk glađu- upućeno je javnoj sferi
Dijeta- lična stvar
Razlike u shvatanjima u ovom pogledu postoje ne samo između različitih autora, već i generalno
između teorijskog i empirijskog pristupa problemu.
Gotova sva empirijska istraživanja političkog ponašanja tretiraju političko ponašanje samo kao
poseban oblik opšteg socijalnog ponašanja. Time se ogromno proširuje opseg ponašanja koje je
moguće tretirati kao političko i istraživati.

5
Pokušavajuć da ovaj problem razreše na teorijskom nivou, neki autori polaze od stanovišta da je
političko ponašanje nezavisna i svojevrsna forma ponašanja i pokušava da utvrdi neke kriterijume
na osnovu kojih bi se napravila razlika.
Mogući kriterijum političkog delovanja, prema nekim autorima, jeste subjektivna izjava
nekog aktera da je njegovo ponašanje politički motivisano, znači, političko ponašanje se
manifestuje kao i svako drugo socijalno ponašanje, a razlika je samo u motivacionoj osnovi,
odnosno izjavi (jezičkoj konvenciji) da je ono „političko“. Ovaj kriterijum pretpostavlja postojanje
ličnog sveta politike, nezavisnog od političkih institucija (minimalna definicija politike).
Drugi kriterijum- političko ponašanje je samo ono koje se dešava u okviru
institucionalizovanih uloga normama utvrđenog političkog procesa. Pojedinac deluje politički
ukoliko učestvuje u ulozi u okviru institucionalizovanog sveta politike i političkih procesa.
Neučestvovanje u institucionalizovanom političkom procesu (mada pojedinac može imati politički
definisane stavove) nije političko- svrstava se među nepolitičko ili čak politički apatično ponašanje.
To znači sužavanje i zanemarivanje velikog dela realnosti. Ovim se zanemaruju ne samo unutrašnji
aspekti političkog, već i sve uloge koje ne odgovaraju normama nekog političkog sistema, tako i da
veliki deo otvorenog političkog ponašanja ostaje izvan dometa interesovanja.
Šiberovo određenje političke psihologije: on smatra da ona ne predstavlja zasebnu naučnu
disciplinu u okviru psihologije, već da je to primenjeno područje, slično industrijskoj ili školskoj
psihologiji.
Ovakav pristup on sažima u definiciji: politička psihologija je primenjeno područje psihologije koje
proučava psihološke aspekte političkih fenomena, kao i politikološke aspekte psiholoških
fenomena.
Po njemu, psihološki pristup politici može biti dvojak:
a) mogu se razmatrati sve osobine ličnosti u užem smislu, koje su na bilo koji način povezane
sa političkom aktivnošću (psihologistički pristup, jer je težište na pojedincu). Osobine su,
npr. introvertnost-ekstrovertnost, agresivnost, dominantnost, rigidnost, autoritarnost...koje
utiču na političko ponašanje, to je individualno psihološki nivo.
b) Može se staviti težište na političku akciju i proučavati one osobine ličnosti koje određuju
vrstu i pravac akcije- to je po njemu pravi predmet političke akcije psihologije. Kod ovog
pristupa, u prvom planu je proučavanje stavova, relativno trajnih struktura koje su socijalno
uslovljene i utiču na ponašanje. Osim stavova, moraju se izučavati i potrebe koje pojedinac
tim ponašanjem treba da zadovolji.
Lasvelova definicija političke nauke: empirijska disciplina koja proučava oblikovanje i raspodelu
moći, a politički akt (političko ponašanje) je onaj koji se čini u cilju zadobijanja moći.
Šiber izdvaja moć kao osnovnu kategoriju političkih odnosa i određuje političko ponašanje kao
svako ono ponašanje koje je usmereno ka zadržavanju ili menjanju postojeće strukture moći.
Pojedinac na osnovu interakcije sa okolinom formira svoje stavove i stiče određenu strukturu
zadovoljavanja svojih potreba. Stavovi i potrebe određuju vrstu i pravac akcije (ponašanja) čiji je
rezultat zadržavanje ili menjanje postojeće raspodele moći. Zadržavanje ili menjanje postojeće
distribucije moći nije ništa drugo nego zadržavanje ili menjanje postojeće okoline u kojoj se
pojedinac nalazi i iz koje proizilaze i njegove osobine (stavovi i potrebe) koje determiniraju
politički relevantno ponašanje. Tako ovaj proces ima povratni, dinamički karakter.

Potrebe

Okolina Percepcija Ponašanje Distribucija moći

Stavovi

Politička psihologija zaokupljena je problemima kako se opaža politički relevantna okolina, koje
potrebe nisu zadovoljene, kakvi stavovi prema njoj postoje i kakvo ponašanje iz svega toga
proizilazi. To nisu međusobno odvojeni, već povezani procesi, koji deluju jedan na drugoga i
posreduju između čoveka i njegove okoline.
U savremenom pregledu područja političke psihologije Herman ukazuje na 4 temeljna polazišta
političke psihologije:
6
1) usredsređenost na interakciju političkih i psiholoških pojava
2) relevantnost političke psihologije za mnoge societalne probleme
3) politička psihologija uvek proučava pojedinca i grupe u određenom socijalnom i kulturnom
kontekstu
4) politička psihologija se služi različitim metodama prikupljanja podataka (multidisciplinarnost).
Ove osobenosti ukazuju da je u pitanju područje societalne socijalne psihologije.

4. Razvoj socijalne psihologije kao naučne discipline (tri perioda u razvoju i


njihove osnovne karakteristike)

Ne može se govoriti o nekoj jedinstvenoj, sveobuhvatnoj teoriji, kako u opštoj psihologiji, tako i u
socijalnoj psihologiji.
Zbog veoma složenog i obuhvatnog predmeta istraživanja u okviru psihologije (i socijalne
psihologije) razvili su se mnogi pristupi koji su pokušavali da pruže opštije ili konkretnije odgovore
na pitanja koja su se pred istraživače postavljala.
To su više bile tzv. teorije srednjeg dometa, koje su određene specifičnim predmetom istraživanja,
nego sveobuhvatne teorijske koncepcije.
Svi teorijski pristupi u izučavanju ljudskog (socijalnog) ponašanja imaju u svojoj osnovi određenu
predstavu o ljudskoj prirodi, tj. polaze od nekih osnovnih pitanja o ljudskoj prirodi.
Dojč i Kraus navode 5 osnovnih dilema o ljudskoj prirodi koje su bile temelj savremenih teorijskih
pristupa u opštoj i socijalnoj psihilogiji i koje imaju značaj za političku psihologiju:
1) Da li je čovek samo inteligentnija životinja od ostalih, bez karakterističnih psihičkih procesa
koje bi ga izdvajale, ili poseduje jedinstvene ljudske psihološke osobine, nastale kao
proizvod interakcije sa drugim ljudima? U ovoj dilemi prepoznajemo uticaj Darvinove
teorije evolucije i tzv. instinktivističke pristupe izučavanju socijalnog ponašanja.
2) Da li je ponašanje čoveka određeno njegovim egocentričkim (egoističkim) motivima ili je
interes za druge ljude isto tako deo ljudske prirode? Kompetitivna ili kooperativna priroda
socijalnog ponašanja.
3) Da li je ljudsko ponašanje uglavnom iracionalno i određeno slučajnim iskustvima nagrade i
kazne ili je čovek u stanju da osmisli i organizuje svoje ponašanje u skladu sa svojim
iskustvima? Da li pojedinac ima svoju slobodu i dostojanstvo ili je samo puka igračka svoje
prirode i društva.
4) Da li je ljudsko ponašanje određeno ljudskim biološkim predispozicijama ili socijalni uslovi
prevashodno određuju oblik i sadržaj ljudskih aktivnosti? Dilema u svim teorijama ličnosti:
nasleđe- okolina (problem urođenog zločinca).
5) Da li je ponašanje odrasle osobe odraz iskustava iz detinjstva ili čovek tokom celog života
uči i razvija određena ponašanja?
Savremena psihologija odbacuje sve ove dileme tipa ili-ili i naglašava i jednu i drugu stranu ljudske
prirode. Međutim, osnovni teorijski pristupi u opštoj i socijalnoh psihologiji velikim delom
odražavaju ove dileme. To je zato što su oni nastajali u vreme još uvek nedovoljnih psiholoških
znanja, početkom 20. veka, odražavali velike abicije da se naučno otkriju jednoznačne i univerzalne
zakonitosti psihičkih procesa.
Pregled savremenih teorijskih pristupa u socijalnoj psihologiji, ipak, zahteva osvrt na istorijske
korene nekih ideja i nasleđe koje su oni ostavili modernoj nauci.

Postoje tri perioda u razvoju znanja o socijalnom ponašanju ljudi:


1) socijalna filozofija- od antičkog doba do druge polovine 19. veka, socijalna psihologija ne
postoji kao nezavisna ni teorijska ni empirijska nauka. Socijalno- psihološki problemi
razmatraju se u okviru filozofije, etike, religije. Ne vrše se sistematska istraživanja, već
pretpostavke i spekulacije. Racionalizam umesto proverljivih podataka.
2) socijalni empirizam- do 20-tih godina 20.veka problemi socijalne psihologije razmatraju se
posebno, pod različitim nazivima: psihologija mase, kolektivna psihologija, psihologija
naroda. Prikupljanje podataka, ali nema razrađene metodologije empirijskog istraživanja,

7
naglasak je na opisivanju. Socijalna psihologija postoji kao teorijska, ali ne kao empirijska
disciplina.
3) Socijalna analiza- socijalna psihologija se utemeljuje kao posebna empirijska nauka sa
posebnim predmetom i razvijenim tehnikama i metodama. Sistemsko empirijsko
proučavanje. Prelaz sa deskripcije na proveravanje teorijskih hipoteza o odnosu među
pojavama. Eksperimentalni metod.
O mnogim problemima koje danas izučava socijalna psihologija, filozofi iznose od davnina svoja
shvatanja. Ističu se dva pitanja:
- koji psihološki momenti podstiču ljude da žive u društvu
- da li se ljudi menjaju usled delovanja društvenih uslova.
Ova dva pitanja obuhvataju dve velike grupe problema: problem uloge psihičkih momenatau
društvenim zbivanjima i problem uticaja socijalnih faktora na psihičke procese i funkcije.
Platon smatra da društvo nastaje i postoji jer ljudi sami sebi nisu dovoljni, potrebna je
organizovana aktivnost većeg broja ljudi da bi se mogli održati. Van društva pojedinci ne bi mogli
zadovoljiti potrebe, zato ljudi stvaraju društvo (državu), a kakva će biti država zavisi od toga kakvi
su ljudi u njoj.
Aristotel se razlikuje od Platona u shvatanju o uzrocima postojanja društva. I on navodi da je
društvo neophodno da bi se ljudi održali, ali ljudi ne žive u društvu samo zato jer im je ono
potrebno za održavanje nego i zbog toga što po svojoj prirodi teže za društvenim životom, što su
društvena bića. Veća je potreba za porodicom nego za životom u široj društvenoj zajednici.
Hobs u 17. veku daje svoj odgovor na pitanje zašto ljudi žive u društvu. Kao i Platon, smatra da oni
žive u društvu jer je to neophodno za njihovo održanje, ali društveni život ne proizilazi iz prirode
čoveka, već je to nasilje nad ljudima. Čovek je po prirodi samoživ i sebičan. Njegova glavna težnja
je želja za moći, a za njom teži da bi osigurao zadovoljenje svoje sebičnosti. Čovek je čoveku vuk i
ljudi su u stalnoj međusobnoj borbi i nadmetanju, nastojeći da ostvare svoje lične interese. Da taj
rat svih protiv sviju ne bi doveo do propasti svih ljudi, oni se udružuju i stvaraju državu.
Ruso u 18. veku iznosi shvatanje slilno Hobsovom da život u društvu nije prirodno stanje čoveka.
Do društvenog života dolazi jer spoljni uzroci (oskudica, napad neprijatelja) nagone ljude na to, i
zato se dogovaraju da zajednički žive. Sklapaju društveni ugovor da će živeti u društvu da bi
zajednički lakše savladali teškoće. Rusoov prirodni čovek koji živi sam i nije rđav čovek.
Pre stvranja države svi ljudi su ravnopravni, a svaki je slobodan, nema prisvajanja tuđeg jer nema
privatne svojine. Tek u društvu se stvaraju moralne norme i tek stvaranjem društva koje počiva na
privatnom vlasništvu javlja se takmičenje.
Ruso ne smatra kao Hobs, da je izvor društvenih teškoća i društvenog zla u rđavoj prirodi ljudi.
Izvor rđavih osobina ljudi je u rđavom društvu- u društvenoj nejednakosti. On ne postavlja da treba
vaspitavati ljude da bi postojeći sistem funkcionisao, nego treba menjati društveni sistem, a time će
se i ljudi menjati.

Hedonizam i altruizam
Na sebičnost čoveka kao njegovoj osnovnoj karakteristici, izgrađena je hedonistička teorija,
Bentam→ osnovna pokretačka snaga čoveka je težnja za postizanjem zadovoljstva i nastojanje da
se izbegne bol. Čovek ocenjuje šta će mu doneti više zadovoljstva, a manje nevolje. On se odriče
neposrednog užitka da bi izbegao kasniju neprijatnost i trajnije zadovoljstvo u budućnosti.
Najbolje je ono društvo u kome postoji najveće moguće zadovoljstvo za najveći broj ljudi.
Osnovna ideja hedonističkog shvatanja prisutna je i u psihoanalitičkoj teoriji, a po kojoj čovek i
svesno i nesvesno teži za zadovoljstvom i ta težnja je jedan od važnih principa objašnjenja ljudskog
ponašanja.
Hedonističku koncepciju mnogi opravdano kritikuju jer se celokupno ljudsko ponašanje ne može
objasniti težnjom za zadovoljstvom. Veći je broj autora koji obrazlažu shvatanje da egoizam, lični
interes i težnja za zadovoljstvom ne mogu biti jedini principi objašnjenja ni individualnog ni
društvenog ponašanja ljudi.
Ukazuju na to da postoji i ljubav prema drugim ljudima, simpatija za druge kao snaga koja pokreće
ljude, postoji spremnost da se ljudi udruže sa drugim ljudima i da im pomažu.
Adam Smit smatra da postoje i drugi principi u ljudskoj prirodi koji podstiču ljude da deluju u
interesu i za sreću drugih i čine da se sreća drugih oseća kao sopstvena potreba.
8
Darvin ističe simpatiju i društvenost kao važne faktore u ljudskom životu.
Bakunjin ističe težnju za solidarnošću.
Društvenost ili gregarnost ili afilijativnost, mnogi autori, naglašavaju kao suštinsku karakteristiku
čoveka.

5. Klasična shvatanja o suštini socijalnog ponašanja (shvatanja koaj naglašavaju


princip evolucije, kolektivne svesti, imatacije i sugestije, i instikata)

Od 19. veka veći je broj autora koji pokušavaju prikazati ulogu psihičkih činilaca u raznim
obliciam društvenog života. Kao cilj svog razmatranja postavljaju objašnjenje raznih socijalno-
psiholoških pojava i objašnjenje socijalnog ponašanja u celini, nalazeći kao osnovne uzroke
psihičke činioce.
Neki od njih pokazuju karakteristike pojedinih naroda izvodeći ih iz psiholoških karakteristika, kao
nemački etnopsiholozi.
Drugi analiziraju socijalne pojave, nalazeći im uzrok u podruštvljavanju ili imitaciji, kao Tard i
Ros.
Treći objašnjavaju socijalno ponašanje pojmom sugestije kao Le Bon.
Mek Dugal celokupno društveno ponašanje izvodi iz urođenih osobina ljudi, iz instikata.
Neki od ovih autora se smatraju osnivačima socijalne psihologije, ali njihova razmatranja nisu
socijalna psihologija u savremenom smislu. Oni je obrađuju na osnovu slobodnog razmatranja i
zaključivanja.
Ističu se 4 koncepcije:
1) shvatanja koja za objašnjenje socijalnog ponašanja koriste princip evolucije
2) tumačenja koja naglašavaju kolektivnu i grupnu svest
3) učenja koja za osnovu objašnjenja koriste pojmove imitacije i sugestije
4) instiktivističke koncepcije.
Sve su te koncepcije bile i podsticaj za empirijska istraživanja, pa time i za formiranje socijalne
psihologije kao empirijske naučne discipline.

SHVATANJE EVOLUCIONISTA

Pod uticajem Darvinovih radova, veći broj autora objašnjava društveni život i društveno ponašanje
polazeći od ideje evolucije.
Darvin- čovek se razvija iiz nižih bića. Ističe ulogu kulture, naglašavajući dva procesa: proces
kooperacije i proces simpatije.
Od posebnog je interesa što on za objašnjenje društvenog života ne ističe prirodno odabiranje kao
prvenstveni uzrok, nego smatra da razvitak čoveka zavisi od selekcije u psihološkom i socijalnom
smislu. Položaj i ugled u društvu steći će oni ljudi koji razvijaju osobine koje će odgovarati
društvenim potrebama i koji unapređuju društveni život.
Spenser- život je proces stalnog prilagođavanja unutrašnjih uslova pojedinaca spoljašnjim
uslovima sredine. On upotrebljava pojam simpatije za objašnjenje socijalnog ponašanja čoveka.
Društvo se formira na bazi seksualnog instikta koji dovodi do stvaranja porodice, koja je osnovna
jedinica društva. U osnovi porodice je simpatija i saradnja. Dete je nemoćno i slabo, i svojom
nemoći izaziva simpatiju majke i ostalih članova.
I društvo u celini i socijalno ponašanje i socijalne institucije imaju postepen razvitak prema
određenim zakonima evolucije.
Tejlor smatra da se religija razvija od animizma, preko panteizma do monoteizma.
Morgan- ekonomski život se razvijao od lova, preko stočarstva i poljoprivrede, do industrijskog
načina života.
Porodični odnosi imaju svoj evolucioni put od promiskuiteta, preko grupne ženidbe i poligamije do
monogamije.

9
SHVATANJA KOJA NAGLAŠAVAJU NADINDIVIDUALNU SVEST

U drugoj polovini 19. veka javlja se objašnjenje idejom o grupnoj ili kolektivnoj svesti.
Dirkem je smatrao da postoje dve svesti: individualna i kolektivna.
Ljudi u društvenoj zajednici imaju određene ideje, misli, praksu i te ideje imaju neku vrstu
samostalne egzistencije, nezavisne od individualne. On ove ideje naziva grupna svest. Ne postoji
samo individualna, već i kolektivna svest, drugačiaj od individualne i nezavisna od nje. Upravo
kolektivna svest održava socijalni život i reguliše ga.
Kolektivnu svest objašnjava primerom religije koja kao kolektivna ideja ima svoju samostanu
egzistenciju. Kolektivnu svest ne možemo upoznati istražujući psihički život pojedinca.
Upoznajemo je na osnovu kolektivnih, društvenih manifestacija: pravnog sistema društva,
njegovih moralnih normi i drugih institucija. Sve one prisiljavaju čoveka da postupa društveno
korisno i da manifestuje solidarnost.
Solidarnost je jedna od osnovnih društvenih snaga. U nerazvijenim društvima je mehanička, a u
razvijenim organska.
Lazarus i Štajntal proučavaju jezik, mitologiju, religiju, literaturu i umetnost naroda i njihove
psihičke karakteristike.
Uvode pojam narodnog duha- slična svest mnogih pojedinaca. Pojedinci koji čine narod imaju
izvesne ideje i zajedničke predstave, ali u objašnjavanju pojedinih pojava taj narodni duh
suprotstavljaju pojedinačnoj svesti, prikazujući ga kao samostalno biće.
Objektivizacija tog metafizičkog narodnog duha je folklor, jezik, mišljenje, moral. Proučavajući
moral, jezik i običaje nekog naroda, upoznajemo njegov narodni duh.
Viljem Vunt- treba razlikovati dve grane psihologije:
- fiziološku psihologiju
- psihologiju naroda, ili etnička psihologija→ proučavanje svih viših mentalnih procesa, a
koji su uslovljeni socijalnim momentima: jezikom, običajima i mitovima.
Ističe važnost socijalnih faktora za više mentalne procese i naglašava ulogu tri socijalna faktora:
jezika, mita i običaja.
Vunt argumentiše: mišljenje je sistem asocijacija, ali šta će se asocirati zavisi od aperceptivne
mase, a ona od jezičkih navika, mitova i običaja.

SHVATANJA KOJA NAGLAŠAVAJU IMITACIJU I SUGESTIJU

Gabrijel Tard- osnovni socijalni proces imitacije. Ističe 3 zakona imitacije:


1) zakon silaska→ socijalno niže klase podržavaju socijalno više klase. Ono što se događa u
centru, imitira se na periferiji, primer mode.
2) zakon geometrijske progresije→ pojedine pojave socijalnog života se šire geometrijskom
progresijom, glasine.
3) zakon o unutrašnjem koje se preferira spoljašnjem→ ističe da se više imitira kultura uže
sredine (vlastite nacije) nego šire sredine (neke druge nacije).
Ako je imitacija jedini zakon društvenog ponašanja, kako objasniti sporove i sukobe. Tard to
objašnjava- sve što je novo, svaka invencija i inovacija je rezultat konflikata dva modela koji se
imitiraju. I društveni sukobi (ratovi) nastaju zato što se imitiraju različiti modeli.
Gistav le Bon- mnoge pojave u socijalnom ponašanju objašnjavao je sugestijom i regresijom na
primitivniji stupanj svesti.
Po njemu je ponašanje mase osnovna socijalan pojava. U masi, gomili pojedinac u potpunosti gubi
svoju svesnu ličnost i pokorava se svim sugestijama koje na njega deluju (sugestijama vođe) i
postupa u suprotnosti sa svojim navikama i karakterom. Na naeki način se pojedinac u gomili
ponaša kao hipnotisan subjekt.
Pod uticajem svemoćne sugestije u čoveku izbija njegova primitivna priroda, instikti ukorenjene
predrasude. Ljudi su u masi emocionalniji, impulsivniji, nesposobni za racionalno mišljenje.
Ove karakteristike ponašanja ljudi u masi, izvesni pojedinci mogu da iskoriste i pokrenu mase na
akciju i postanu vođe, za pokretanje nije važna racionalna argumentacija.
On naglašava da uloga mase postaje sve moćnija i da u njoj treba videti opasnost za civilizaciju i
opasnost da čovek opet padne na primitivan nivo.
10
Ros- socijalna psihologija je naučna grana koja se bavi proučavanjem interakcije između čoveka i
njegove socijalne sredine. Najvažniji je društveni fenomen sugestije, ocenjujući je kao princip
društvenog ponašanja uopšte.
Pojmove sugestije i imitacije koristi za objašnjenje različitih društvenih pojava: običaje, modu,
javno mnjenje, konflikte među ljudima...
Bez uticaja socijalnih faktora mentalni razvitak deteta bi se zaustavio na stupnju inteligencije koji
nije daleko od stupnja idiota.

INSTIKTIVISTIČKO SHVATANJE MEK DUGALA

Osnove socijalnog ponašanja ne mogu se tražiti samo u sugestiji i imitaciji, već u instiktima, kao
urođene tendencije. Navodi 12, pa 18 instikata iz kojih je moguće objasniti sve oblike ponašanja:
- instinkt bežanja uz koji se vezuje emocija straha
- odbacivanja, odbijanja od sebe (emocija odvratnosti)
- radoznalosti (emocija čuđenja)
- borbenost (emocija besa)
- potčinjavanja (osećanje ponižavanja)
- samopotvrđivanja (osećanje vlastite vrednosti)
- reprodukcija vrste (seksualni instinkt)
- roditeljski (emocija nežnosti)
- gregarni, za sticanjem i stvaranjem.
U oblastima društvenih nauka moguće je razlikovati dve grupe:
Jednu, koja kao psihološko objašnjenje društvenog ponašanja prihvata utilitarističko shvatanje da
izvor svog ponašanja ljudi treba da traže u težnji da se postigne zadovoljstvo, a izbegne bol,
Drugu, koja sve objašnjava proizvoljno izabranim, nejasno shvaćenim i neodređeno prikazanim
pojmovima koje nazivaju savešću, moralnom sposobnošću ili instiktima.
Osnovna činjenica od koje treba poći u analizi ljudskog ponašanja je da je ljudska aktivnost prema
određenim ciljevima upravljena, namerna aktivnost i osnovni zadatak psihologije je da otkrije koji
su osnovni ciljevi kojima čovek teži i koji su osnovni pokretači, bazični motivi koji gone čoveka
na aktivnost→instinkti, urođene tendencije da se na određene objekte obraća pažnja, da se u vezi
sa njima doživljavaju emocije i da se na određen način postupi u odnosu na njih.
On smatra da na osnovu svoje analize može pokazati da postoji ograničen broj takvih urođenih
tendencija kojima je moguće objasniti celokupno ponašanje ljudi.
Uz određene objekte koji čine ciljeve kojima ljudi teže, vezuje se više instikata i povezuje u
sentimente.
Koliko će se razviti i u kojoj meri doći do izražaja pojedini instinkti i sentimenti, zavisi od mnogih
uslova, jer se uslovi u kojima ljudi žive razlikuju.
Kritika: mnogi teoretičari, ljudske aktivnosti, koje Dugal smatra urođenim instinktima npr. za
sticanjem, potčinjavanjem, smatraju da to i nisu urođene tendencije, da kod čoveka kao pokretača
njegove delatnosti nalazimo veliki broj stečenih motiva koji se ne mogu svesti na urođene
tendencije, nego su formirani u toku života čoveka.

6. Bihejvioristički pristup

Bihejviorističko shvatanje ili bihejvioristička škola imala je, a ima i danas veoma veliki uticaj na
istraživanje psiholoških pojava uopšte, naročito u SAD.
Jedna od postavki bihejviorizma jeste da organizam, npr. čovek reaguje na određene draži i da se to
reagovanje manifestuje u spoljnjem ponašanju, u pokretima i sistemima pokreta, i da psihologija
ukoliko želi biti naučna, treba da proučava upravo to spoljnje ponašanje.
Druga važna postavka jeste da kao osnovnu jedinicu proučavanja treba uzeti povezanost između
draži (S) i reakcije organizma na draž (R). Draž (S) izaziva neke promene u organima (O) i te se
promene manifestuju u uočljivim reakcijama organizma (R). Zbog toga se kao formula i za
proučavanje i za objašnjavanje svih psiholoških pojava, može smatrati formula: S-O-R.
Neke vrste reagovanja su nasledne (refleksne) i uvek se javljaju kada se javi određena draž, ali
većina je stečena. Ponašanje ljudi, onakvo kakvo jeste prvenstveno je stečeno, naučeno ponašanje.
11
Npr. stavovi i vrednosti su stečene kategorije. Kako se stiču pojedini oblici ponašanja i koji procesi
leže u osnovi sticanja, glavni je problem i zadatak na koji treba da odgovori psihološko istraživanje,
zato je proces učenja ključni problem psihologije. Učenje se može objasniti uslovljavanjem i
stvaranjem asocijativne veze između draži i reakcije. Da između određenih draži i određenih rakcija
postoji asocijativna veza, bihejvioristi često objašnjavaju time što takve određene veze
predstavljaju korist za organizam, donose mu zadovoljstvo i oslobađaju ga od određenih teškoća-
dovode do redukcije tenzije, smanjenja ili prestanka napregnutosti organizma. Tako hedonizam
postaje sledeća osnovna postavka koju često koriste bihejvioristi u objašnjavanju ponašanja ljudi.
Formiranje stavova objašnjava se npr. takođe ovim principima. Delovanje ubeđivanja (persuazije)
na menjanje stavova, bihejvioristi objanjavaju modelom instrumentalnog učenja. Do menjanja
stavova dolazi zbog toga što posle promene sledi, ili se pretpostavlja da će slediti, neko
zadovoljstvo ili neka koristi.
Koristeći ove principe, autori koji prihvataju bihejviorističko učenje objašnjavaju i poreklo
predrasuda. Predrasude su, po njima, sredstva za smanjenje napetosti i nezadovoljstva izazvanih
frustracijom nekih motiva, pomeranjem agresivnosti na neke etničke i rasne grupe. Jedan poznati
istraživač Skiner verbalno ponašanje ili govor objašnjava kao rezultat učenja na osnovu
dugotrajnog i mnogo puta ponovljenog namernog uslovljavanja od strane sredine. Neki autori i
grupne procese objašnjavaju spomenutim principima.
Međutim, treba imati na umu da spomenuti istraživači, kao i mnogi drugi koji koriste
bihejviorističku teoriju se ne zadovoljavaju u objašnjavanju pojava prostom primenom spomenutih
bihejviorističkih postavki. Oni ih modifikuju, proširuju i unose mnoge nove pojmove da bi objasnili
pojave koje istražuju, samo njihova osnovna postavka ostaje bihejvioristička.

7. Geštaltistički pristup

Najuticajnija teorijska koncepcija, a verovatno i najplodnija u socijalnoj psihologiji je


geštaltistička. Prva osnovna geštaltistička postavka jeste isticanje važnosti celine i celovitosti
pojava. Ono što je pri posmatranju psihičkih pojava prvenstveno dato to su celine. Psihologija
uopšte i socijalna psihologija posebno, treba da proučavaju takve celine.
Karakteristično je za čoveka da on teži da ima i održi organizovan i smisleno povezan pogled na
pojave oko sebe i na svet. Celina ima odlike koje ne možemo upoznati ako proučavamo pojedine
elemente i pojedine faktore za sebe, zato uvek pri proučavanju treba voditi računa da se sve
doživljava u celinama. Druga osnovna postavka geštaltista je da neke takve celine predstavljaju
usklađenije i jednostavnije organizacije i da mi nastojimo, upravo, da sve doživljavamo u takvim
usklađenijim i jednostavnijim celimana.
Ovi geštaltistički principi, korišćeni prvobitno u proučavanju i objašnjavanju percepcije, primenjeni
su i pokazali su se veoma plodni i pri objašnjavanju socijalno psiholoških pojava.
Kao što određene karakteristike opažanja ostaju iste- neki crtež, npr. trougao opažamo kao crtež
iste vrste i kad je veličina njegovih stranica i ugao među njima različit- tako i u oblasti socijalnog
ponašanja neki oblici ostaju isti i kad se izmene pojedini njeni delovi. Interakcija ljudi koja se
odvija u određenom vidu ostaje istovrsna i kad se izmene svi pojedinci koji su u interakciji; sistem
birokratije ili sistem autokratskog rukovođenja mogu ostati i onda kad sve osobe između kojih su
ostvarivani ovi sistemi, budu nove osobe.
Kao što elementi u opažanju zavise od opažanja celine tako će i ocena socijalnog ponašanja nekog
pojedinca biti u zavisnosti od celog socijalnog okvira u kome se to ponašanje odvija. Polazeći od
geštaltističkog shvatanja, socijalni psiholog Aš pokazuje da mi i osobine ljudi nastojimo da
opažamo kao celine. Ocenjujući neku osobu mi prvenstveno uočavamo kod nje takve osobine koje
čine međusobni sklad i daju jedinstvenu sliku o čoveku, čak i kad nema dovoljno podataka za takvu
usklađenu celovitu sliku, mi izmišljamo i dodajemo određe osobine da bismo dobili jedinstvenu
celoviti sliku o čoveku.
Drugi psiholog Hajder, naglašava da ljudi teže za redom, jednostavnošću i ravnotežom u svemu što
doživljavaju. Tom težnjom za usklađenošću i ravnotežom i mnogi drugi psiholozi objašnjavaju
formiranje i menjanje stavova i razne grupne procese.

12
8. Psihoanalitički pristup

Dosta autora i psihologa, a još više antropologa socijalne pojave objašnjavaju polazeći od
psihoanalitičkih shvatanja. Psihoanalitička koncepcija ističe važnost nesvesnih psihičkih procesa,
ulogu nagona, a posebno seksualnog nagona- libida i agresivnosti, značaj doživljaja u prvim
godinama života za formiranje i ponašanje čoveka u toku celog njegovog života. Ona zastupa
složenost strukture ličnosti, koja se sastoji od nagonskog dela- id, osnovnih psihičkih funkcija kao
što su opažanje i mišlljenje- ego, koje su u službi zadovoljenja nagona i savesti,i nad ja- super ego
koji predstavlja društvene norme usvojene kao principe vlastitog ponašanja.
Ovim i nekim drugim psihoanalitičkim postavkama i pojmovima mnogi autori pokušavaju objasniti
pojave socijalnog ponašanja.
Osnivač psihoanalitičkog učenja, Frojd, nastanak grupa i društva objašnjava time što dolazi do
deseksualizacije libida (gubljenje otvorenog seksualnog karaktera libida) i identifikovanja sa
vođom grupe, koji za članove grupe predstavlja uzor i ideal, koji ima položaj u grupi kao što ga ima
otac u porodici. Po Frojdovom shvatanju, ne postoji usklađenost između ciljeva pojedinaca i ciljeva
društva. Kod pojedinaca postoji snažna urođena agresivnost koju super ego (savest čoveka) stalno
pokušava da obuzda, ali u tome nikad u potpunosti ne uspeva. Vrlo često ta urođena agresivnost
preovladava i u takvim slučajevima imamo ratove, sukobe i progone drugih ljudi. Ako se super ego
pokaže dovoljno jakim, onda dolazi do društveno prihvatljivog ponašanja, ali se agresivnost
usmerava prema samom sebi.
Takođe, objašnjenje jednog poznatog istraživača, Adorna, o povezanosti između autoritarne
strukture ličnosti, (a za koju je karakteristično potčinjavanje autoritetu, konvencionalnost u
ponašanju, krutost u mišljenju, postojanje predrasuda), i antidemokratsko orijentisanje počiva na
psihoanalitičkom shvatanju. Do formiranja autoritarne ličnosti dolazi zbog potisnute mržnje i
agresivnosti prema roditeljima koji zahtevaju od dece bezuslovnu pokornost i sputavaju svako
njihovo slobodno izražavanje. Ova se agresivnost prema roditeljima potiskuje u oblast nesvesnog,
ali ipak dolazi do izražaja u ponašanju ličnosti. Ona se manifestuje u predrasudama prema drugim
narodima, u konzervativnosti u odnosu na razne društvene pojave i pitanja i u spomenutim crtama
autoritarne ličnosti.

13
10. Metoda eksperimentalnog istraživanja; eksperiment u socijalnoj (političkoj)
psihologiji

Karakteristike
Eksperimentalno istraživanje predstavlja jednu od osnovnih metoda kako psihologije, tako i
socijalne psihologije i može se definisati kao način organizovanja istraživanja pri kome se ne samo
kontrolišu nego stvaraju i menjaju uslovi javljanja neke pojave, a sa ciljem da se utvrdi zavisnost
određene pojave od određenih uslova.
Kao karakteristike eksperimenta navode se:
1) namerno izazivanje pojave koja se želi posmatrati. Kod eksperimenta se ne čeka na to da se
pojava spontano javi, nego se ona namerno izaziva da bi se posmatrala.
2) ponavljanje javljanja pojava. Da bi se željena pojava mogla potpunije ispitati, ona se može
namerno izazvati.
3) kontrola uslova pod kojima se javlja željena pojava. Svi uslovi koji se smatraju važnim za neku
pojavu, kontrolišu se i prate jer samo kad su svi bitni uslovi od kojih zavisi neka pojava pod
kontrolom, mi možemo biti sigurni u vrednost našeg ispitivanja i u vrednost zaključaka koje
donosimo na osnovu rezultata ispitivanja.
4) kvantifikacija ili brojno izražavanje, omogućava merenje ispitivanih pojava i preciznije
opisivanje i pouzdanije objašnjenje.
5) sistematsko menjanje uslova pod kojima se javlja neka pojava. Bitna karakteristika
eksperimentalnog istraživanja je da se namerno menjajupojedini od uslova, dok se svi ostali uslovi
zadržavaju konstantnim da bi se videlo da li će se i koliko pojave promeniti sa promenom nekih od
uslova. Ova karakteristika smatra se suštinskom osobinom eksperimenta. Uslov kojim se
manipuliše, koji se namerno menja, naziva se nezavisnom eksperimentalnom varijablom ili
promenljiva, a promena na pojavi do koje dolazi takvim menjanjem uslova- zavisna varijabla ili
zavisna promenljiva.
Iz ovih karakteristika proizilazi i određena prednost eksperimentalnog istraživanja. Namerno
izazivanje pojava omogućava nam da istraživanje izvršimo kad želimo i da za istraživanje
izaberemo najpogodniju priliku i najpogodnije uslove.
Druga karakteristika eksperimenta, a to je ponavljanje ispitivanja po volji, omogućava
proveravanje i vlastitih i tuđih rezultata i na taj način obezeđuje sigurnost dobijenih rezultata.
Striktna kontrola uslova, a pre svega variranje uslova pruža i najveću prednost eksperimentalnom
ispitivanju i čini ga najpouzdanijim načinom za otkrivanje zavisnosti među pojavama i za
utvrđivanje kauzalnih odnosa. Baš zahvaljujući ovoj karakteristici, eksperiment se može definisati
kao stvaranje uslova pod kojima će se javljati pojava koja se želi posmatrati da bi se utvrdile
kauzalne veze između tih uslova i posmatrane pojave.

Vrste eksperimentalnog istraživanja


Eksperimentalno istraživanje ili eksperiment moguće je klasifikovati na osnovu različitih kriterija.
Prema tome da li se za sve ispitanike uvodi eksperimentalna varijabla ili samo za deo subjekta,
razlikujemo eksperiment jednostavne sukcesije i eksperiment sa kontrolnom grupom.
Kod eksperimenta jednostavne sukcesije svi su subjekti izloženi određenim eksperimentalnim
uslovima. Na istim subjektima se vrši posmatranje promena njihovog ponašanja pre i u toku
eksperimentalnog variranja varijabli. Mere se karakteristike ponašanja ispitanika pre uvođenja
određenih uslova, a zatim posle davanja određenih uslova, npr. meri se kakvi su stavovi određene
grupe pre određenog načina ubeđivanja, neposredno posle ubeđivanja i eventualno posle dužeg
perioda vremena.
Prednost ove vrste eksperimenta je u tome što se mogu pratiti promene na istim individuama.
Nedostaci su u tome što već prvo ispitivanje i merenje može delovati kao neko upozorenje, npr.
ispitivanjem stavova prema ratu na neki način te ispitanike upozoravamo na problem, pa već to da
oni o tome razmišljaju više nego obično može da izazove promene u njihovim stavovima.
Kod eksperimenata sa kontrolnom grupom obično se radi sa dve grupe subjekata, a može i sa
više grupa. Obično se jedna grupa izloži nekim određenim uslovima, recimo propagandi, a druga
ne. Rezultat eksperimenta se utvrđuje tako što se upoređuje ponašanje obe grupe. Zato je bitno da

14
grupe budu izjednačene ili da budu bar ujednačene prema bitnim obeležjima , npr. po uzrastu, polu,
inteligenciji i drugim nekin osobinama. Ujednačavanje se vrši u onim obeležjima za koje se može
očekivati da mogu da izazovu velike razlike u rezultatima. Ako to ne bi bilo urađeno, ne bi se
moglo utvrditi da li postoji zavisnost između promena u ponašanju i variranog uslova ili ne postoji.
Ovakvom vrstom eksperimenta otklanja se nodostatak koji se javlja u eksperimentima jednostavne
suksecije. Danas se ova vrsta eksperimenata preferira, mada i ona sadrži nedostatke, jedan
proizilazi iz tekškoća da se dobiju ekvivalentne grupe. Za njihovo obrazovanje postoje različiti
postupci, kao postupak reprezentativnih uzoraka, slučajnog izbora pojedinaca i drugi načini izbora.
Moguće je kombinovati prvu i drugu vrstu eksperimenata pa pratiti promene u ponašanju istih
subjekata, a istovremeno posmatrati i drugu, kontrolnu grupu.
Prema jednom drugom kriterijumu, eksperimente bismo mogli podeliti na laboratorijske i terenske.
Terenski eksperiment karakteriše to što se izvodi u svakodnevnoj, normalnoj situaciji u fabrici, u
školi. Kod njega nema artificijelnosti situacije, ali je zato teže precizno kontrolisati situaciju, pošto
može da deluje više različitih faktora, nego što je to moguće u laboratorijskom eksperimentu.
Laboratorijski eksperiment iz tih razloga u naučnim istraživanjima ima prednost. Pomoću
laboratorijskog eksperimenta možemo sa sigurnošću utvrđivati kauzalne odnose ili proveravati
rezultate dobijene drugim postupcima. Ukoliko bi eksperimentalna situacija zaista postala toliko
artificijelna da utiče na rezultate, eksperimenta se moramo odreći. Međutim, laboratorijska
situacija postaje artificijelna samo onda ako je propušteno da se uzmu u obzir bitni momenti
situacije. Ali, ako su uzeti u obzir bitni uslovi javljanja pojave, eksperimentalna situacija i u
laboratorijskim uslovima dozvoljava uspešno ispitivanje, pa čak je i uspešnija od drugih vrsta
postupaka.
Postoji izvesna prednost terenskog eksperimenta nad laboratorijskim, a ona je pre svega u tome što
se istraživanje vrši u životnoj situaciji. Međutim, terenski eksperiment nije pogodan za
proveravanje hipoteza onom preciznošću koju pruža laboratorijski eksperiment, zato kad god je
moguće rezultati dobijeni terenskim eksperimentom se proveravaju laboratorijskim
eksperimentom, to znači da se ove dve vrste eksperimenata često kombinuju i dopunjuju.
Razlikuju se i posebne vrste eksperimentalnog istraživanja. Takva jedna je akcioni eksperiment
koji je uveo K. Levin- karakteristika te vrste eksperimenta je ne samo što se obavlja u prirodnim
uslovima (a što imamo i kod terenskog eksperimenta) nego što se ostvaruje na konkretnoj
praktičnoj akciji i što se efekat namernog variranja uslova prati u toku dužeg vremenskog perioda i
u redovnom ponašanju subjekata.
Takvom akcinom eksperimentalnom istraživanju srodan je postupak tzv. kvazieksperimentalnog
nacrta- ta vrsta istraživanja primenjuje se kada se sistematski i korišćenjem naučne metodologije
prati efekat pojedinih namerno organizovanih novih društvenih mera u raznim oblastima života,
npr. uvođenje određenih mera u saobraćaju da bi se smanjio broj saobraćajnih nesreća, novih
postupaka u nastavi i sl. Naziva se i prirodnim eksperimentom, iako se taj naziv koristi češće u
drugom značenju.
Ponekad se kao posebna vrsta eksperimenata u stručnoj literaturi navode i takvi oblici organizacije
istraživanja koji iako se nazivaju eksperimentalnim, nisu eksperimentalno istraživanje. Tako je sa
tzv. prirodnim eksperimentom i tzv. eksperimentom „ex post facto“. Prirodnim eksperimentom
naziva se posmatranje ponašanja ljudi u izuzetnim, ali ne namerno izazvanim situacijama, npr. pri
izbijanju požara, pri potresu, poplavi. U takvim situacijama koje se razlikuju od redovnih i koje
sama priroda kao da varira, može doći do promena u ponašanju. O eksperimentu „ ex post facto“
govorimo kada se neka prošla pojava, koja se odvijala u različitim uslovima i eventualni dovela do
različitih oblika ponašanja, naknadno analizira, obično koristeći statističke podatke i postupke i
prateći pojedine faktore. Međutim, ni jedan od ova dva oblika istraživanja nije stvarno
eksperimentalno istraživanje, oba predstavljaju posebne oblike sistematskog neeksperimentalnog
istraživanja.

Ograničenja eksperimentalnog istraživanja


Iako je eksperimentalno istraživanje veoma pogodna naučna metoda koja se sve više i uspešnije
primenjuje, ipak postoje granice mogućnosti njene primene. Nije moguće eksperiment koristiti pri
ispitivanju svih pojava, jer je neke pojave nemoguće namerno izazvati, npr. nemoguće je
eksperimentalnim putem ispitivati od kojih faktora zavisi uspešan brak, jer nije moguće ljude
15
dovoditi u bračnu vezu radi toga da bi se utvrdile neke zakonitosti. Nemoguće je isto tako
eksperimentalnim putem ispitivati uticaj određenih socijalnih faktora na formiranje određenih crta
ličnosti.
Eksperimentalnom istraživanju postavlja se prigovor da je to veštački način ispitivanja, da su
uslovi ispitivanja u laboratorijskom eksperimentu neprirodni, da su to uslovi koji ne postoje u
normalnoj životnoj situaciji, pa da zbog toga ni reagovanje koje se javlja u takvim uslovima nije
opravdano prihvatiti kao zakonito reagovanje. U životu, redovno deluje jedan složen splet faktora,
a ne ograničen broj uslova koji se nalaze pod kontrolom. Ovaj prigovor koji se postavlja
eksperimentalnom istraživanju psihičkih pojava, iako je često na mestu, opšte uzev nije opravdan.
Kao što su to potvrdila iskustva na osnovu velikog broja izvršenih eksperimentalnih istraživanja,
eksperiment je uvek opravdan kada su dati bitni uslovi. Nije neophodno da u eksperimentalnoj
situaciji imamo sve one uslove koje nalazimo u redovnoj životnoj situaciji. Kad god su dati bitni
uslovi javljanja određene pojave, opravdano je koristiti eksperiment i očekivati rezultate na osnovu
kojih će se moći zaključiti sa relativnom sigurnošću o ispitanoj pojavi.
Kao prigovor navodi se i to da eksperimentalna situacija sama po sebi utiče na menjanje pojave
koja se posmatra. Sama činjenica da se subjekt nalazi u eksperimentalnoj situaciji i da zna da se na
njemu vrši eksperiment, izazvaće drugačije reagovanje nego što bi bilo da subjekt nije svestan toga
da se na njemu vrši neki opit. Da bi se pokazala važnost ovog prigovora , često se spominje
ispitivanje u kome je grupa radnica stavljena pod nepovoljne uslove, očekujući da će ti nepovoljni
uslovi izazvati smanjenje efekata rada. Pokazalo se da su ove radnice stalno povećavale svoj radni
učinak, iako su uslovi u kojima su radile bili gori nego kod ostalih radnika sa kojima nije vršen
eksperiment. To se objašnjava između ostalog time što su one, znajući da se njihov rad posmatra i
da se na njih obraća pažnja, ulagale veći napor. U vezi sa ovim prigovorom možemo reći da ima
veliki broj pojava koje je moguće ispitivati a da subjekt zna da se nad njim vrši ispitivanje, a da
ipak zbog toga ne dođe do promena u ponašanju. Međutim, eksperimentalna situacija može uticati
na određene pojave, ali i takve pojave je moguće eksperimentalno ispitivati, samo subjekti ne
smeju da znaju šta se kod njih ispituje i kakva se reakcija od njih očekuje.
Ponekad se prigovor eksperimentalnom istraživanju u socijalnoj psihologiji iznosi polazeći sa
etičkog stanovišta. Navodi se da nije etički uopšte eksperimentisati sa ljudima. Ovako uopšten
prigovor ne može se prihvatiti, ali sigurno je da je iz humanih razloga nedopustivo vršiti oglede
nad ljudima kad ti ogledi imaju štetne posledice za pojedinca i njegovu ličnost.
Zaključujući izlaganje o metodi eksperimentalnog istraživanja potrebno je istaći da ona nije samo
određen način prikupljanja podataka nego predstavlja određen način organizovanja istraživanja i to
najsigurniji za proveravanje postavljene hipoteze i utvrđivanja zakonitosti.
Postoje i drugi validni, neeksperimentalni postupci za utvrđivanje zakonitosti. Podaci prikupljeni
sistematskim neeksperimentalnim istraživanjem dozvoljavaju, takođe, da se na osnovu njih izvedu
opšti zaključci i generalizacije, zato se koriste razni postupci, korelacioni i komparativni postupak
koji omogućuje utvrđivanje zavisnosti i zakonitosti među pojavama.

16
11. Metoda sistematskog neeksperimentalnog istraživanja; primena ankete u
socijalnoj (političkoj) psihologiji

Karakteristike
Druga osnovna metoda je metoda sistematskog ili kontrolisanog neeksperimentalnog istraživanja.
Ova se metoda veoma mnogo koristi i u prirodnim naukama, ali se naročito često koristi u
društvenim naukama, u psihologiji, posebno socijalnoh psihologiji.
Svoju osnovu ima u posmatranju koje se često upražnjava u svakodnevnom životu; mi se u
svakodnevnom životu koristimo posmatranjem ponašanja ljudi u različitim prilikama u kojima ih
sretamo. Međutim, treba napomenuti da takvo prigodno posmatranje ne predstavlja naučnu metodu
i da uopštavanja izvedena na osnovu njega nisu sigurna niti na naučnoj osnovi bazirana
uopštavanja.
Da bi neeksperimentalno posmatranje moglo služiti naučnim ciljevima i moglo biti osnova naučne
metode, ono treba da zadovolji određene uslove:
1) sa ciljem- tj. predmet posmatranja i njegova svrha treba da budu određeni
2) sa planom- tj. prema unapred utvrđenom postupku koji će se primeniti u posmatranju
3) sistematsko- tj. posmatranje u kome će registrovati sve što može biti od značaja za ispitivani
problem
4) kontrolisano- tj. posmatranje pri kome će se voditi računa o uslovima u kojima se posmatrana
pojava javila
5) objektivno- tj. posmatranje pri kome će se registrovanje pojava jasno razlikovati od
objašnjavanja i tumačenja na osnovu predubeđenja i želja.
Tek ovakvo sistematsko neeksperimentalno posmatranje ima naučnu vrednost i predstavlja osnovu
za naučnu metodu. Ovakvo posmatranje, za razliku od prigodnog posmatranja, a koje svi stalno
upražnjavamo u svakodnevnoj praksi, naziva se sistematskim ili kontrolisanim posmatranjem.
Iako se o metodi sistematskog neeksperimentalnog istraživanja govori kao o metodi posmatranja,
pod tom metodom se ne podrazumeva samo posmatranje koje bi značilo opažanje putem čula nego
i korišćenjem različitih instrumenata i obrada podataka prikupljenih putem različitih tehnika. I ova
metoda uključuje sve faze istraživanja kao i metoda eksperimentalnog istraživanja. Mogla bi se
definisati kao naučno istraživanje pri kome nema namernog variranja uslova, nego se pojave
pručavaju u uslovima u kojima su prirodno date.
Sistematsko neeksperimentalno istraživanje može počivati na slobodnom, nestrukturalnom
posmatranju pojava. Ali, najčešće ne počiva, već se pri primeni ove metode koriste različite tehnike
za prikupljanje podataka- u načelu sve koje se koriste i pri eksperimentalnom istraživanju. Čak je
mogućnost korišćenja raznih tehnika kod sistematskog neeksperimentalnog istraživanja i veća. Za
takvo istraživanje moguće je koristiti i tehnike koje počivaju na tzv. sekundarnim podacima, tj.
takvim podacima koji postoje od ranije, a koji se u predviđenom neeksperimentalnom istraživanju
koriste kao izvor. Među ostalim takva je tehnika analize sadržaja komunikacije.
I ova metoda predstavlja složen proces istraživanja koji se sastoji iz više faza kao i eksperimentalno
istraživanje. Između dve pomenute osnovne metode i ne postoje oštre granice. Većinu od 5
spomenutih karakteristika eksperimentalnog istraživanja nalazimo i kod neeksperimentalnog
istraživanja (namerno izazivanje pojave, ponavljanje ispitivanja, kontrolu uslova, kvantifikaciju).
Osnovna razlika je u tome što kod neeksperimentalnog istraživanja ne manipulišemo po svojoj volji
i po svom planu, uslovima čiji uticaj želimo ispitati.

Prednost i nedostaci
Može se reći da metoda sistematskog neeksperimentalnog istraživanja ima neke prednosti nad
metodom eksperimentalnog istraživanja, to su:
1) šira primenjivost. Koristi se za istraživanje velikog broja problema, pa i mnogih
problema koji se ne mogu istraživati eksperimentalno, a svih koji se mogu proučavati koristeći i
eksperimentalnu metodu. Ona je metoda upotrebljiva u slučajevima u kojima je nemoguće namerno
izazivati pojavu koju želimo proučavati i kad ne postoji mogućnost da se manipuliše nezavisnom
varijablom ili zbog toga što se ne zna koji bi faktor mogao biti uzrok javljanja neke pojave ili što
manipulisanje iz etičkih ili drugih razloga nije ostvarivo.

17
2) veća prirodnost situacije. Čak i kad neeksperimentalno istraživanje nije terensko i kad se
ne ostvaruje u toku redovnog javljanja pojave koja se istražuje, sistematsko neeksperimentalno
istraživanje je manje artificijalno, manje veštačko, jer se pri njemu ne izdvaja pojava iz uslova u
kojima se redovno javlja, pa su podaci koji se dobijaju bliži i sličniji javljanju istraživanje pojave u
svakodnevnom životu.
3) istraživanje deluje manje na ispitivanu pojavu nego što je to slučaj pri metodi
eksperimentalnog istraživanja. Pri neeksperimentalnom istraživanju ispitanici i ne znaju da se na
njima vrši ispitivanje, a i kad je nemoguće izbeći da to ne znaju, situacija je bliža redovnoj i
svakodnevnoj i manje utiče na reagovanje ispitanika.

Svi ovi prigovori metodi eksperimentalnog istraživanja u daleko manjoj meri važe ili uopšte ne
važe za sistematsko neeksperimentalno istraživanje. Njen nedostatak i njeno ograničenje upravo su
u onom u čemu je naučna prednost eksperimentalnog istraživanja, a to su:
1) teža i nesigurnija kontrola uslova u kojima se ispitivana pojava javlja. Baš zbog toga što
se ispituje u prirodnoj situaciji i što pojava koja se ispituje nije izolovana od okolnosti u kojima se
redovno javlja, mi smo i manje sigurni nisu li neki od nekontrolisanih uslova izazvali onaj oblik
pojave koji nam se prezentuje. Tih uslova je potencijalno mnogo, i mi ni onda kada ih pratimo ne
možemo određeno i pouzdano reći koji je od njih uticao više ili manje na pojavu onakvu kakva se u
neeksperimentalnom istraživanju manifestuje.
2) nemoguće je sa onom pouzdanošću, kao što je to moguće koristeći metodu
eksperimentalnog istraživanja, zaključiti o kauzalnim vezama, jer nema osnovne karakteristike
eksperimentalnog postupka, sistematskog i namernog manipulisanja zavisnom promenljivom. Slika
o distribuciji određenih stavova u određenoj populaciji, dobijena anketiranjem može biti sličnija
situaciji nego slika dobijena na osnovu laboratorijskog eksperimenta. Ali, koje su determinante
javljanja stavova i uopšte suštinski uslovi javljanja ispitivane pojave (njena struktura, razvoj,
menjanje) bolje i sigurnije će se upoznati korišćenjem metoda eksperimentalnog istraživanja.

Vrste neeksperimentalnog istraživanja u socijalnoj psihologiji


Možemo razlikovati više vrsta istraživanja. Prema tome da li se ono vrši u svakodnevnoj prirodnoj
situaciji, na terenu ili ne, razlikuje se terensko i neterensko sistematsko neeksperimentalno
istraživanje. A prema tome da li koristimo posebne tehnike za prikupljanje, postoji struktuirano i
nestruktuirano sistematsko neeksperimentalno istraživanje.
O nestruktuiranom neeksperimentalnom istraživanju govorimo kada pri prikupljanju podataka
ne koristimo posebne tehnike, nego se oslanjamo na neposredno posmatranje. Takvo posmatranje
(neposredno) može biti sa participacijom ili bez.
O struktuiranom neeksperimentalnom istraživanju govorimo kada koristimo razne tehnike za
prikupljanje podataka. To mogu biti tehnike koje počivaju na primarnim ili na sekundarnim
podacima. Tehnike koje počivaju na sekundarnim podacima možemo koristiti samo pri
sistematskom neeksperimentalnom istraživanju.

Kad se istraživanje vrši na jednom mestu na kome se istraživana pojava redovno javlja ili kad se
vrši dok se ona javlja, govorimo o terenskom istraživanju, npr. kada se proučavaju odnosi među
radnicima u preduzeću, u samom preduzeću i dok su oni na svom redovnom radu.
Neterensko neeksperimentalno istraživanje imamo kad pojavu koju želimo ispitati posebno i
namerno izazivamo na taj način što pitamo ispitanike o njoj, kao što se to čini npr. pri ispitivanju
javnog mnjenja.
Ove vrste sistematskog neeksperimentalnog istraživanja uzajamno se ne isključuju. One se mogu
kombinovati: struktuirano istraživanje može biti na terenu ili van terena.

Detaljnije ćemo prikazati terensko sistematsko neeksperimentalno istraživanje i to jednu posebnu


vrstu neterenskog neeksperimentalnog istraživanja- istraživanje stavova i mišljenja na osnovu
uzoraka.
Sistematsko neeksperimentalno istraživanje na osnovu uzoraka je postupak kojim se ispituje
neka pojava koristeći za to uzorak iz celokupne populacije kojoj ispitivani subjekti pripadaju.
Često se naziva i anketiranjem ili survey istraživanjem. Uz njegovu primenu koriste se različite
18
tehnike za prikupljanje podataka, često je to upitnik pa neki autori izjednačuju upitnik sa
postupkom istraživanja na osnovu uzoraka. To je neopravdano jer sem upitnika, mogu da se koriste
i druge tehnike.
Ispitivanje ovim postupkom može se obaviti samo u jednom određenom momentu ili u više
sukcesivnih ispitivanja. Ponavljanje ispitivanja na istom uzorku ili panel-ispitivanje, imamo često:
kada se ispituje uticaj nekog događaja na ponašanje, i kada se ispituje neka tendencija. Npr. ako se
želi ispitati da li je neki krupan politički događaj uticao na pojedine stavove ljudi, onda se
ispitivanje javlja pre i posle događaja. Tako je npr. u SAD ispitivano mišljenje o korišćenju atomske
bombe u ratne svrhe: prvi put pre atomske eksplozije, a drugi put posle nje. Često se koristi i pri
ispitivanju razvoja neke tendencije. Obično u takvom slučaju nisu samo dva, nego je više
sukcesivnih ispitivanja na istom uzorku, pri tom se unapred određuju periodi u kojima će se vršiti
ispitivanja. Primer panel-istraživanja kod nas je vršio Supek na radnim akcijama, a primer je i rad
Lazarsfelda, Berelsona i Gaudeta o problemu menjanja raspoloženja glasača od dana objavljivanja
izbora glasanja.
Prednosti panelskog ispitivanja su:
1. pouzdanija ispitivanja jer se ponavljaju
2. omogućavaju da se prate promene i otkriju faktori koji utiču na njihovo javljanje.
Nedostaci su:
1. veoma je teško pa i memoguće održati isti uzorak. Utvrđeno je da u toku jedne godine oko 25%
ispitanika otpadne usled smrti. Seobe ili zato što su bili nepristupačni za ispitivanje u vreme
ispitivanja. Ukoliko je vremenski period između ispitivanja duži, utoliko se uzorak više osipa
2. ranije ispitivanje može uticati na ponašanje, npr. ako vršimo ispitivanjeo stavu prema korišćenju
atomske bombe, samim postavljanjem pitanja možemo da podstaknemo veće interesovanje
ispitnika za ovaj problem: ispitanici više razmišljaju o njemu i mogu da zauzmu drugačiji stav od
onog koji bi imali da nisu podstaknuti na razmišljanje; prestaju biti pravi predstavnici ispitivane
grupe. Ipak, i pored ovih nedostataka panelskim ispitivanjima se dobijaju korisni podaci.

19
12. Tehnika analize sadržaja

Analiza sadržaja komunikacije ima veoma široko značenje, zato što se bilo koje čovekovo
ispoljavanje na neki način može tretirati kao sadržaj komunikacije, a taj sadržaj se onda može
analizirati na mnogo različitih načina.
Gledalac koji komentariše film koji je upravo odgledao, političar koji kritikuje govor svog
oponenta, književni analitičar koji anlizira knjigu poezije, terapeut koji tumači snove svog
pacijenta. Ta njihova delatnost ne spada u naučni postupak analize sadržaja, i to ne zbog vrste
sadržaja koji su izabrali, već zbog postupka koji su u analiziranju primenili.
Prve analize sadržaja komunikacije otpočele su analiziranjem štampe krajem 19. veka. Tek kasnije
analiza sadržaja počinje da se tretira kao ozbiljna naučna tehnika za prikupljanje podataka. Analiza
sadržaja naglu popularnost dobija primenom pre i u toku 2. svetskog rata.
Najčešće se navodi Berelsonova definicija- analiza sadržaja je istraživačka tehnika za objektivno,
sistematsko i kvanitativno opisivanje manifestnog sadržaja komunikacije.
Zahtev za objektivnošću postavlja se pred bilo kojom naučnom tehnikom. Mnoge
umetničke kritike jesu analize određenog sadržaja, ali one nisu objektivne- izraz su ličnih autorovih
stavova. Analiza sadržaja kao istraživačka tehnika mora biti sprovedean na unapred utvrđen način,
tako što će se dosledno pridržavati unapred utvrđenih i relativno jednostavnih i jasnih pravila. To
omugućava ponovljivost postupaka i proverljivost rezultata, i obezbeđuje da više istraživača, ako
sprovode istu analizu na istim podacima, dođu i do identičnih rezultata.
Sistematičnost je veoma bitna, jer nesistematska analiza omogućava istraživaču sa bilo
kojom teorijom da u obilju materijala uvek izdvoji one primere koji potvrđuju njegova vlastita
stanovišta ili da iz izdvojenih primera analizira samo one delove koji mu odgovaraju. Dakle,
istraživač ne sme uzimati proizvoljno materijal za analizu, birajući samo one slučajeve koji mu
odgovaraju, već se analiza mora vršiti sistematski: ili na celokupnom sadržaju ili na reprezentativno
odabranom uzorku tog sadržaja.
Kvantitativna analiza označava da je rezultat analize kvantifikacija, prebrojavanje pojedinih
jedinica analize.
Najviše oporavan je Berelsonov uslov da se mora analizirati manifestni sadržaj. Ovaj uslov
je postavljen kao brana protiv slobodnih tumačenja oko kojih se ne može naučnim sredstvima
postići intersubkjektivna saglasnost. Po Berelsonu, analiza latentnih poruka ima nisku validnost, jer
najčešće nemamo nikakave potvrde da su takve pripisane namere zaista postojale, ona ima i nisku
objektivnost, jer je mala verovatnoća da će različiti istraživati otkriti istovetne skrivene poruke,
takva analiza vrlo lako zapada u cirkularnost.
Sve ove teškoće su zaista ozbiljne, ali je problem u tome što analiza latentnog sadržaja jedva da se
može izbeći. Analiza značenja nužno otvara mogućnost različitih tumačenja i samo u
najjednostavnijim slučajevima ima smisla govoriti o manifestnom sadržaju poruke, o značenju koje
se svima otvara u istom vidu, jer se eliminiše problem višeznačnosti, ali onemogućava komleksnije
i vaznije analize sadržaja.
Najčešće se analizira verbalni sadržaj (romani, pesme, udžbenici, dnevnici, oglasi..), ali i
neverbalni sadržaj kao što su filmovi, slike, reklame, muzila, gestovi...

Postupak analize sadržaja

Materijal se analizira tako što se iz njega izdvajaju elementi, manje celine, koje onda kodiraju,
svrstavaju u unapred pripremljene kategorije. Praktična razlika je u tome što se kodiranje vezuje za
analizu primarnih podataka, proizvedenih za potrebe istraživanja, dok se kod analize sadržaja
podrazumeva analiziranje sekundarnih, od ranije postojećih i u drugu svrhu nastale građe.
Analiza sadržaja je moguća samo ako je vođena unapred utvrđenim ciljevima ili pitanjima na koja
istraživač želi da odgovori. Jasno je da će kvalitet istraživanja zavisiti isključivo od istraživačeve
sposobnosti da postavi pitanja i da ih adekvatno operacionalizuje formulišući odgovarajuće jedinice
analize i kategorije.
Analiza sadržaja može se razložiti na nekoliko postupaka:
1) Određivanje populacije saopštenja. Populaciju, tj. skup na koji će se zaključci odnositi,
možemo precizno odrediti kao slikovnice i knjige namenjene deci do 10-11 godina starosti, na
20
spskom jeziku, objavljenje 1995-2000. Postaviti za cilj da se analiziraju školski udžbenici bilo bi
suviše uopšteno i neodređeno.
2) Formiranje uzorka saopštenja. Mada je moguće uključiti veliki broj materijala u analizu, retko
se može analizirati celokupna populacija. Ispitivanje populacije je nepotrebno jer se isti rezultati
dobijaju na znatno manjem, ali reprezentativnom uzorku saopštenja. Izbor elemenata uzorka isti je i
kao kod izbora uzorka ispitanika: nužno je obezbediti da uzorak bude reprezentativan i adekvatne
veličine. Ako npr. analiziramo neke dnevne novine u periodu od 5 godina, i želimo da u uzorak
uzmemo svaki 10. broj, možemo iz svakog meseca po slučajnom kriterijumu odabrati po tri broja
za analizu.
3) Određivanje jedinice analize. Jedinica analize može biti vrlo mali ili vrlo veliki segment
sadržaja. Ako, npr. ispitujemo nasilje u crtanim filmovima, scena nasilja koju ćemo izolovati može
biti sekvenca kad Tom tuče Džerija (molarni pristup), ali isto tako moguće je da svaki udarac iz
kojih se ta sekvenca sastoji tretiramo kao posebnu scenu nasilja (molekularni pristup). Analiziranje
verbalnih sadržaja stvara drugačije tehnike problema nego analiza neverbalnih sadržaja. Jedinice
analize verbalnog sadržaja su reč, iskaz, tema, ajtem, karakter.
Kada su jedinice analize prirodne celine kao što su knjige, filmovi, pesme, vicevi, slike, oglasi, pa
se te celine, a ne njihovi elementi klasifikuju u odgovarajuće kategorije, takva jedinica analize
naziva se ajtem. Primer takve analize je ako iz bioskopskog repertoara filmove razvrastavamo na
domaće i strane, ili po žanru- komedije, ljubavni, trileri....ne ulazeći u analizu pojedinih likova
(karakter).
4) Određivanje kategorija. Pošto su jedinice sadržaja sistemski i objektivno izdvojene, njihova
analiza se vrši svrstavanjem u unapred utvrđene i jasno definisane kategorije. Vrsta i broj kategorija
u potpunosti zavise od istraživača, tj. od predmeta njegovog istraživanja. Da bi klasifikacija
kategorija u koje će se razvrstavati odabrane jedinice analize uopšte bila upotrebljiva, istraživač je
mora izvesti na osnovu prethodnog iskustva sa sadržajem koji se analizira i vodeći računa o
ciljevima samog istraživanja.
Kategorije mogu biti određene na osnovu formalnih i sadržinskih kriterijuma.
Formalne kategorije, u slučaju verbalnog materijala, na nekim jezičkim i sintaktičkim
karakteristikama, nezavisno od smisla. Tako postoje brojna istraživanja u kojima su reči pesama
različitih pesnika klasifikovane u imenice, glagole, privede..Takve analize su karakteristične za
lingvistička, ali ne i za psihološka istraživanja. Novinski tekst ili fotografija mogu se, nezavisno od
svog sadržaja, kategorisati prema strani na kojoj se nalaze, prostoru koji zauzimaju..
Sadržinske kategorije su češće u psihološkoj analizi. Ako je jednica analize karakter iz dečjih
knjiga, možemo ga relativno pouzdano klasfikovati prema polu, uzrastu, grupnoj pripadnosti,
porodičnom statusu, ali je mnogo teže pridati mu određene osobine ličnosti.
Da li je neki lik bio agresivan, snalažlji, nadmen, poslušan ne može se znati iz epiteta kojima je
opisan niti iz iskaza koje saopštava, već iz šireg konteksta. U tom smislu govori se o „jedinici
konteksta“ kao o maksimalnoj jedinici sadržaja iz kojeg se zaključuje o karakteristikama jedinice
analize.
5) Kodiranje. Sastoji se u izdavanju jednica analiza iz materijala odabranog kao uzorak i
svrstavanje tih jedinica u kategorije, predstavlja analizu sadržaja u užem smislu.
Kvantifikacija može ad obuhvati različite aspekte. Najuobičajenija kvantifikacija je prebrojavanje:
možemo utvrditi učestalost određenih tekstova, reči, likova, možemo utvrđivati njihovu veličinu
preko broja stubaca, ili kvanitifikovati značaj preko strane na kojoj su objavljeni, veličine naslova,
postojanja ilustracije...
Analiza sadržaja daje opis samog sadržaja, zaključci se mogu ticati samog sadržaja, pošiljaoca
poruke, primaoca poruke.
U komunikacijskom procesu, analiza sadržaja je usmerena na dva elementa: na nositelja
komunikacije i na njen sadržaj. Uvek se radi o pisanom materijalu i moguća je naknadna analiza, ne
iziskuje kontakt sa ispitanicima.
Analiza sadržaja razlikuje dve vrste aktivnosti: analizu i interpretaciju. Analiza je obrada
istraživanja teksta, a interpretacijom se uspostavlja veza sadržaja teksta sa teorijskim referentnim
okvirom analize.
Primena analize sadržaja je posebno interesantna u proučavanju političke socijalizacije, pre svega u
analizi sadržaja školskih udžbenika.
21
Osnovni problemi sa analizom sadržaja vezani su za njenu validnost i pouzdanost i izbor uzorka.
U jednostavnim analizama, validnost je neproblematična. Ako, npr. ispitujemo ko su junaci u
knjigama za decu, možemo prebrojavati koilo puta su junaci životinje, deca ili odrasli, i tada je
jasno da naš instrument meri ono što treba sa meri. Ali, ako utvrđujemo osobine ličnosti junaka
mnogo je teže dokazati da su dobijeni rezultati validni.
Pouzdanost se može proveravati upoređivanjem kategorizacija koje je obavilo više nezavisnih
procenjivača, ali nije lako obezbediti da se dobije zadovoljavajuća pouzdanost. Pouzdanost u
velikoj meri zavisi od složenosti kategorija i jedinica analize. Pouzdanost je veća ako su jedinice
analize i kategorije jednostavnije, ako su procenjivači iskusniji i bolje obučeni, ako su pravila
kategorisanja detaljnija.
Veoma velika opasnost leži u iskušenju istraživača da analizu vrši na prigodnom uzorku-
saopštenjima za koje on lično smatra da su tipična i koja su ga navela da postavi određenu hipotezu.
Osnovna prednost analize sadržaja je njena veoma široka primenjivost na najrazličitije sadržaje.
Pomoću analize sadržaja može se zaključivati o osobama koje nisu pristupačne drugačijoj analizi,
bilo zato što su prostorno udaljene, ili su živele u davnoj prošlosti, ili u kulturama u koje ne
možemo slati posmatrače niti njene pripadnike možemo ispšitivati upitnicima, samo ako imamo
sačuvane neke tragove o njima.
Analiza sadržaja spada u grupu neometajućih tehnika: ona omogućava da se različite informacije
izvlače iz onih aspekata sadržaja koje su njeni autori produkovali ne znajući da će biti predmet
istraživanja, ili ih smatraju ne bitnim i ne kontrolišu ih.

22
13. Psihobiografska metoda

U psihobiografiji teži se da se ustanovi da li je neki postupak pojedinca nužno uzrokovan


njegovom istorijskom činjenicom (ranijim zbivanjem) i ako jeste može li se njegovo ponašanje
objasniti specifičnim osobinama ličnosti pojedinca.
Teorijsko polazište u objašanjavanju ponašanja je tradicionalna psihoanaliza Frojda, ali se
primenjuju i postavke drugih teoretičara. Sve se one zasnivaju na dubinskoj psihologiji, na
koncepciji ličnosti koja sadrži postavke o nesvesnoj motivaciji.
Određen otpor prema primeni ove metode je da su teorije ličnosti usmerene na objašnjavanje
patološkog i iracionalnog ponašanja, da bi posle takvih analiza morao slediti terapeutski postupak,
da su psihobiografije obavezno usmerene na proučavanje osetljivih crta ličnosti pojedinca,
usmerene njegovin slabostima i nedostacima, a ne odlikama.
Nisu samo slabosti pojedinca relevantne za razumevanje ponašanja velikih ljudi.
Ono što je važno u psihobiografskom metodu i psihoanalitičkoj teoriji je spoznaja da svaki
pojedinac jedinstveno i subjektivno ima svoja iskustva, svoje snove, strahove i maštanja.
Ličnost pojedinca se formira kao različita od drugih upravo u tim procesima, i to iskustvo u
procesu socijalizacije formira svojevrsni psihodinamizam koji mogu biti relevantni za političko
ponašanje.

Mogućnosti primene

- ova metoda je zbog svog koncepta i teorijskog polazišta relevantnija za razumevanje


određenih velikih ljudi od klasičnih biografija
- moguća su upoređivanja različitih osoba
- omogućava analizu celokupne ličnosti, a ne samo određenih crta ili životnih epizoda
- psihobiografija traži analizu političke kulture. Dok je metoda ankete usredsređena na
pojedine stavove, crte ličnosti i njihovu povezanost sa pojedinim oblicima političkog
ponašanja, psihobiografija je usmerena na objašnjavanje sistema→ strukture ličnosti i
strukture političke kulture.
- korisna je u postavljanju hipoteza istraživanja u odnosu socijalne strukture i psihičkih
mehanizama.
Nedostaci ove metode su dvojaki: s jedne strane, slabosti metrijskih osobina postupka dobijanja
podataka (krajnja analiza zavisi od subjektivnosti ili objektivnosti analitičara), a sa druge strane
slabosti teorijskog polazišta (da li je živ ili mrtav). U psihobiografiji najšešće je nemoguće
alternativnim putem proveriti podatke i hipoteze. Analize se rade nakon smrti pojedinaca, ako je
živ teško je pouzdati se u verodostojnost njegovih iskaza o sebi.
Zato se analiza najčešće temelji na memoarima, pismima, govorima, javnim dokumentima,
razgovorima sa saradnicima...Ta dokumentacija može kvantifikovati (metoda analize sadržaja) i
statistički obraditi.
Krajnja interpretacija zavisi od subjektivnosti analitičara i utemeljena je na određenim teorijskim
postavkama dubinske psihologije.

23
14. Procesi socijalizacije: važnost proučavanja, pojam, shvatanja i problemi

Važnost proučavanja socijalizacije


Ljudska jedinka se rađa snabdevena samo određenim brojem nagona i refleksa, kao
nehumanizovana , nekultivisana i nesocijalizovana biološka kreatura. Rađanje svake nove
generacije je, kao što se slikovoto izražava Parsons, ponavljanje najezde varvara. Ljudska jedinka
se rađa bez ikakvih znanja i navika rukovanja stvarima i ophođenja sa ljudima, bet sposobnosti
govora i komunikacije, bez ikakve kulture i morala, ali, istovremeno ona se rađa sa mogućnostima
da se razvije neuporedivo više nego svaka druga vrsta živih bića. I u najtežim uslovima ljudska
jedinka postaje kvalitativno drugačija od ma kog drugog živog bića koje se služi sistematskim
oruđima i govorom. Ali, ona to postaje tek učenjem putem delovanja socijalnih faktora. Tek
postepeno, živeći u ljudskoj sredini i učeći u njoj, ljudska jedinka stiče navike, znanja, osobine i
načine ponašanja koji joj omogućavaju da živi i deluje u društvu i da postane osoba i ličnost. Sve to
ona postiže procesom socijalizacije. Socijalizacijom ona stiče ogroman fond znanja, navika i
veština, razvija veoma često složene osobine i sposobnosti i stiče sve one kvalitete kojima se
suštinski razlikuje od svih drugih živih bića. Dve su grupe efekata socijalizacije:
1. formiranje za život u društvu i za funkcionisanje društvu važnih osobina i načina ponašanja
2. razvitak od biološke jedinke u ličnost sa mnogim karakteristikama zajedničkin za sve ljude, ali i
sa svojim specifičnim osobinama.
Inkeles kaže da svako društvo preduzima mere da se za funkcionisanje društva formiraju
odgovarajući oblici ponašanja. Među ostalim: određena znanja i veštine radi fizičkog održanja
ljudi, govor i jezik radi uzajamne komunikacije, stavovi i mišljenja radi zajedničke orijentacije,
vrednosti radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva, određene forme adekvatnog ponašanja radi
regulisanja afektivnog sporazumevanja među ljudima, određeni načini moralnog ponašanja radi
kontrole nepoželjnih i drušrveno štetnih istupa i postupaka.
Kao što je spomenuto, socijalizacijom se formira i ljudska ličnost. Pojedinac se rađa sa ograničenim
brojem urođenih refleksa i urođenih tendencija za reagovanje. Tek postepeno, putem socijalnog
učenja,formira se pojedinac u osobu i ličnost sa karakteristikama koje ga čine ljudskim bićem,
pripadnikom određene kulture i specifičnom svojevrsnom individuom.
Jedan od prvih i najvažnijih podsticaja za sistematsko proučavanje socijalizacije dolazi od
antropologa koji su svojim istraživanjima pokazali da postoje razlike u ponašanju ljudi pripadnika
različitih društava i kultura. Tražeći objašjenje za ove razlike, oni su nalazili da je uzrok razlikama
u tome što se u različitim kulturama postavljaju različiti zahtevi za ponašanje. Mehanizam putem
koga su zahtevi kultura prenošeni na pojedince, članove određene kulturne zajednice, oni su
označavali kao proces socijalizacije ili naprosto kao socijalizaciju. Malinovski, Margaret Mid, Rut
Benedikt, Klakhon... kao jedan od važnih zadataka antropologije postavili su proučavanje uticaja
kulture na ličnost. Polazeći od toga da je u tom mehanizmu najvažniji momenat postupak u
podizanju dece, karakterističan za pojedinu kulturu, antropolozi su posebnu pažnju posvetili
praćenju i izučavanju načina podizanja dece.
I u sociološkoj literaturi krajem prošlog veka, pojam socijalizacije se počinje koristiti za
objašnjenje ponašanja pripadnika različitih društvenih grupa. Jedan od istaknutih sociologa, Zimel,
govori o procesu formiranja grupe i razvijanju oblika udruživanja ljudi kao o socijalizaciji. Da bi
došlo do celishodnog udruživanja i da bi se društvo ordžalo, potrebno je obezbediti usvajanje
određenih oblika ponašanja članova grupa i društva.
Pojavom socijalizacije, sociolozi objašnjavaju relativnu stabilnost društvenih odnosa, oni navode da
se kod ljudi formira stanje svesti ili socijalni karakter koji obezbeđuje održavanje određenih
društvenih odnosa. Problem socijalne kontrole tj. formiranja i oblikovanja osećanja i želja
pojedinaca tako da budu usklađeni sa potrebama grupe, jedan je od problema kojim se, pre svega,
veoma intezivno bave psihološki orijentisani sociolozi. Zavisnost načina podizanja dece od klasne
pripadnosti i socijalne strukture i važnost društvenih uloga i usvajanje ponašanja vezanog uz
položaje koje pojedinci imaju u društvu i društvenim grupama, dalji su problemi za koje se
interesuju sociolozi.
Ali, svako proučavanje socijalizacije uvek je i proučavanje psihološkog problema, jer proučavati
pojavu socijalizacije znači istraživati i utvrditi zašto i kako čovek manifestuje određene oblike
ponašanja, posebno u vezi sa društveno važnim pojavama, znači istražiti kako dolazi do određenih
24
osećanja, sudova, motiva, stavova ili crta ličnosti. Bez korišćenja psiholoških pojmova i znanja
takvo je izučavanje nemoguće.
Mnoge od psiholoških disciplina bavile su se u stvari proučavanjem pojedinih problema
socijalizacije i pre nego što je ovaj termin sistematski korišćen za označavanje osnovnog izvora
socijalnog ponašanja ljudske jedinke. U opštoj psihologiji proučava se proces učenja, među ostalim
i učenja u socijalnim uslovima. U razvojnoj psihologiji samim tim što je ona proučavanje razvitka
jedinke, a posebno deteta, predmet izučavanja, proces socijalizacije se nužno detaljno izučava. U
pedagoškoj psihologiji izučavaju se efekti različitih načina i uslova učenja, pa i socijalnih na
ponašanje i razvoj jedinke. Posebno i izričito, socijalna psihologija postavila je kao jedan od svojih
centralnih problema proučavanje socijalnog učenja i socijalizacije. U tom proučavanju ona, pored
posebnih problema koje postavlja i specijalnih istraživanja koje vrši, sintetički koristi saznanja
drugih psiholoških disciplina.

Pojam socijalizacije
U skladu sa dve grupe efekata socijalizacije, imamo i dve grupe definicija pojma socijalizacije.
Jednu užu, koju srećemo kod sociologa i antropologa i koja naglašava važnost socijalizacije za
osposobljavanje jedinke za društveni život, i drugu širu, koju nalazimo kod psihologa, a koji osim
ovog efekta naglašavaju i važnost socijalizacije za formiranje ličnosti.
U okviru prve grupe definicija socijalizacija se određuje kao sticanje veština, znanja, motiva i
stavova koji su potrebni za izvršenje sadašnjih i budućih uloga pojedinaca u društvu; kao proces
putem koga jedinka uči da se ponaša tako da bude prihvaćena od ostalih članova grupe kojima
pripada; odnosno kao proces putem koga ljudska jedinka uči da se ponaša kao ostali članovi
društva.
Važan cilj aktivnosti različitih agensa socijalizacije je da nove generacije nauče ponašanju u skladu
sa prihvaćenim društvenim normama i da ih formira tako da ponašanje doprinosi održavanju i
funkcionisanju društva u kome žive. From ističe da je smisao socijalizacije uvek i u tome da se kod
pojedinca stvore potrebe da članovi društva teže da se održava i razvija postojeći društveni sistem.
Međutim, takve definicije su preuske. Ne mora rezultat socijalizacije biti usvajanje svih oblika
ponašanja sredine kao sopstvenih principa ponašanja. Pojedinac može da odbaci veći ili manji deo
konvencionalnih shvatanja i normi. Kad tako ne bi bilo, ne bi bilo ni intezivnog razvitka i napretka
društva. Socijalizcija može da dovede do formiranja i ličnosti sa shvatanjima suprotnim
konvencionalnim shvatanjima.
Da su ovakve sociološke i antropološke definicije preuske, pokazuje i činjenica da se ni u jednoj
kulturi ne formiraju članovi kulture koji bi imali potpuno jednake oblike ponašanja, pa dalje, prema
takvim definicijama rezultat socijalizacije bi uvek bio formiranje društveno-pozitivnih socijalnih
osobina. Međutim, očigledno je da nije tako jer u svakom društvu postoje i tzv. devijantne osobe. I
ove devijantne osobe su socijalizovane, tj. i njihovo ponašanje je, makar delimično, rezultat
socijalizacije i socijalnog učenja.
Rezultat socijalizacije može biti socijalno ponašanje koje se u društvu prihvata i ceni i koje pomaže
u održavanju društvenog života- prosocijalno ponašanje, ali može biti i ponašanje koje se u društvu
osuđuje i progoni, i ovakvo ponašanje je socijalizacijom ostvareno ponašanje. Najzad, uvek će
rezultat socijalizacije zavisiti od nasleđenih individualnih karakteristika pojedinca i od njegovog
ličnog iskustva, pa nikad efekat socijalizacije neće biti stvaranje potpuno jednoobraznih ljudskih
jedinki.
Psihološke definicije pojma socijalizacije su šire. Sve one ističu da rezultat socijalizacije pripadnika
određenog društva nije samo sticanje zajedničkih oblika ponašanja nego uvek i formiranje
svojevrsne ličnosti. Ličnost u celini, sa svojim specifičnim karakteristikama, takođe je proizvod
socijalizacije, i zbog toga se u psihološkim definicijama pojam socijalizacije ponekad određuje
veoma široko: kao proces putem koga se ljudska jedinka od biološkog bića transformiše u ličnost,
tj. biosocijalnu jedinku sa određenim, za nju karakterističnim osobinama i načinom ponašanja.
Prihvatajući da se ličnost u celini formira procesom socijalizacije i psiholozi naglašavaju da se,
govoreći o socijalizaciji, uvek misli i na formiranje za društveni život određenih relevantnih
osobina. Cigler i Čajld socijalizaciju definišu kao proces kojim individua putem transakcija sa
drugim osobama razvija svoje specifične oblike socijalno-relevantnog ponašanja i iskustva. Ovom
definicijom kao proizvod socijalizacije naglašava se stvaranje socijalno-relevantnog ponašanja. Iz
25
ovakve definicije moglo bi da se zaključi da se u proces socijalizacije ne uključuje formiranje
jedinke sa svojim specifičnim karakteristikama. Međutim, i jedinka sa svimsvojim osobenostima je
proizvod socijalizacije. Zato bi, po našem mišljenju, bila potpunija definicija socijalizacije kao
procesa socijalnog učenja putem koga jedinka stiče socijalno-relevantne oblike ponašanja i formira
se kao ličnost sa svojim specifičnim karakteristikama.
Neki autori umesto pojma socijalizacije upotrebljavaju pojam kulturalizacije ili akulturacije. Oni
naglašavaju da je proces socijalizacije uvek proces putem koga članovi društva usvajaju one oblike
ponašanja koji su karakteristični za kulturu kojoj pripadaju. Svi oblici ponašanja koje pojedinac uči,
svi modeli koje treba da usvoji, oblici su ponašanja koji postoje u određenoj kulturi i u njoj se
zahtevaju ili smatraju poželjnim. Propisi kako da se jede, odmara, ophodi sa drugim ljudima,
tumači svet oko sebe, jesu propisi i shvatanja određene kulture. Nema deteta koje bi moglo da se
odupre delovanju kulture i kulturnih normi i koje bi moglo da ne usvoji za određenu kulturu
karakteristične oblike ponašanja. Svako je zatvorenik kulture u kojoj se podiže, kaže Olport.
Ipak nije opravdano izjednačiti pojam socijalizacije sa pojmom kulturalizacije, odnosno zameniti
prvi sa drugim. Pojam socijalizacije je širi pojam. Njime se označava uopšte proces nastajanja
ljudskog socijalnog bića. Pojmom kulturalizacija označava se usvajanje određenog sadržaja neke
kulture.

Problemi socijalizacije
Za proces socijalizacije interesuju se i antropologija i sociologija i socijalna psihologija. Kao što se
ove društvene discipline razlikuju u određenju pojma socijalizacije, razlikuju se i po tome koje
probleme socijalizacije postavljaju kao osnovne probleme. Antropologe i sociologe interesuje
pitanje održavanja i obnavljanja kulture i društva. Interesuje ih kako je moguće da određena društva
traju i produžavaju da se razvijaju i kako se sirovi materijal biološkog čoveka tranformiše u osobu
koja je u stanju da izvršava društvene operacije.
Sociolog tretira socijalizaciju kao usvajanje ponašanja u skladu sa položajem u grupi, kao sticanje
uloga, tj. navika i stavova koji omogućavaju da čovek izvršava zadatke koji se u društvu od njega
očekuju, zanima ga razvitak modalne ličnosti karakteristične za određeno društvo.
U psihološkim istraživanjima dva pitanja su dugo bila u središtu interesovanja: procesi
socijalizacije, tj. osnovni principi socijalnog učenja putem koga se ostvaruje socijalizacija, i uloga
roditelja u socijalizaciji deteta, a posebno važnost odnosa i postupaka roditelja u toku podizanja
dece. Pod uticajem rezultata koje su dobili antropolozi i psiholozi sve veću pažnju poklanjaju ulozi
specifične kulture u kojoj se dete razvija. Počinju istraživanja razlika u postupku podizanja dece u
različitim kulturama i efekta tih razlika na socijalizaciju. Pod uticajem socioloških interesovanja,
psiholozi počinju proučavati delovanje i drugih prenosnika društvenih zahteva- pored roditelja i
delovanje škole i vršnjaka. Istovremeno, interes se više ne ograničava na socijalizaciju deteta, nego
se proučava i proces socijalizacije adolescenata i odraslih, sve veća pažnja počinje se poklanjati i
ulozi masovnih sredstava komunikacija.
Razlikuju se tri grupe problematike izučavanja socijalizacije:
1. proučavanje procesa socijalizacije, tj. vrsta i oblika učenja putem kojih se socijalizacija
ostvaruje. Ovo je centralni problem psihološkog proučavanja socijalizacije, on je od teorijskog i
praktičnog interesa. Od teorijskog interesa je zato što se takvim proučavanjem utvrđuju osnovni
principi i mehanizmi kojima se stiču i socijalno relevantno ponašanje i osobene karakteristike
pojedinaca. Proučavanjem tog problema žele se utvrditi osnovni načini učenja, posebno socijalnog
učenja. Ova grupa problema uključuje i izučavanje faktora koji olakšavaju ili otežavaju ostvarenje
određenih oblika socijalnog ponašanja. Među ostalim: kakvu ulogu imaju nasleđem dati faktori;
kakva je posledica nagrađivanja i kažnjavanja; kakav je značaj odnosa prema detete i atmosfere u
porodici, i veliki broj drugih posebnih pitanja. Praktični značaj izučavanja ove grupe problema je u
tome što se rezultati utvrđeni teorijskim istraživanjem mogu primeniti i primenjuju se u
svakodnevnoj praksi vaspitanja.
2. drugu grupu problema predstavlja izučavanje uloge izvora i agensa socijalizacije.
Socijalizacija uvek ima određeni sadržaj, tj. putem socijalizacije kod pojedinca se nastoje oformiti
sasvim određene osobine i načini ponašanja, pre svega oni koji se u određenoj kulturi i određenom
društvu smatraju vrednim i poželjnim. Zato kultura i društvo kome jedinka pripada predstavljaju
osnovni izvor socijalizacije i ona se ostvaruje putem delovanja drugih osoba i institucija koji
26
predstavljaju faktore preko kojih društvo nastoji da se određeni oblici ponašanja usvoje. Ti faktori
su oruđa društva, njihovi agensi, pre svega, to su porodica, a posebno u prvim godinama života
kada je uticaj na dete najizrazitiji, majka, zatim su prenosnici škola, vršnjaci, osobe sa kojima je
pojedinac u kontaktu pri obavljanju svoje profesije, masovna sredstva komunikacija i druge osobe i
institucije.
3. treću grupu problema čini proučavanje efekata socijalizacije. Pre svega, to su pitanja
delovanja socijalizacije na formiranje društveno-relevantnog ponašanja: stavova i vrednosti prema
mnogobrojnim opštevažnim pitanjima, kao i sistema ponašanja koje je neophodno socijalizovati u
svakom društvu (način kako se jede, kako se eliminiše hrana iz tela, agresivni impulsi, seksualno
ponašanje), zatim su to pitanja o delovanju drugih osoba i ostalih socijalnih faktora na razvitak
psihičkih funkcija i ličnosti u celini.

Ove grupe problema nisu odvojena pitanja, više su to varijable koje je moguće apstrahovati iz
složenog procesa socijalizacije. Istražujući pojedine od ovih problema socijalizacije mi koristimo
dve spomenute osnovne metode istraživanja u socijalnoj psihologiji: sistematsko
neeksperimentalno i eksperimentalno istraživanje. Nastojeći da utvrdimo zakonitost pojedinih
oblika socijalizovanog ponašanja od određenih faktora, koristimo se terenskim istraživanjem.
Takva istraživanja nam omogućavaju da posmatramo ponašanje u toku dužeg perioda, na velikim
uzorcima i da pratimo simultano delovanje većeg broja faktora. Korišćenje sistematskog
neeksperimentalnog metoda često je nužno i iz etičkih razloga, npr. nemoguće je i nedozvoljeno
namerno izazivati oblike postupanja sa decom koji bi mogli dati negativan efekat.
Eksperimentalno istraživanje, a posebno laboratorijski eksperiment ima prednost zato što sa
relativnom sigurnošću omogućava utvrđivanje interakcionog odnosa. Na osnovu terenskih
istraživanja, a posebno longitudalnih mi ćemo formulisati hipoteze čiju ćemo tačnost proveravati
eksperimentalnim istraživanjem. To će nam omogućiti i zaključivanje o interakcionim odnosima. I
kad koristimo eksperimentalno istraživanje proučavajući proces socijalizacije, ogled treba da
organizujemo tako da eksperimentalna situacija bude što sličnija životnoj- to ne znači da u ogledu
moraju biti prisutni svi faktori koje zatičemo u realnom životu, oni, čak, i ne smeju biti svi prisutni,
ali moraju postojati i treba kontrolisati one faktore koji su u životnoj situaciji bitni.

27
15. Procesi socijalizacije: osnovni teorijski pristupi

Proces socijalizacije uvek se ostvaruje socijalnim učenjem, a pod socijalnim učenjem podrazumeva
se učenje u kom važnu ulogu imaju socijalni faktori, pre svega druge osobe. Kao što postoje
različiti pokušaji objašnjenja procesa učenja uopšte, različite teorije učenja, tako postoje i različite
teorije socijalnog učenja. Te teorije veoma često predstavljaju prostu ekstrapolaciju principa učenja
na socijalno učenje. Bandura i Valters naglašavaju da su danas sve postojeće teorije socijalnog
učenja nepotpune. One predstavljaju prosto prenošenje, vrlo često na proučavanju ponašanja
pacova, utvrđenih principa učenja na učenje u specifičnoj ljudskoj situaciji. One ne vode dovoljno
računa o tome da je socijalno učenje redovno učenje pod uticajem drugih osoba, učenje koje ima
svoje specifične karakteristike.
Možemo razlikovati dve velike grupe teorija socijalizacije. Prvu grupu čine bihejviorističke teorije
socijalnog učenja putem uslovljavanja, tzv. S-R teorije učenja. Drugu veliku grupu učenja čine
kongnitivne razvojne teorije socijalizacije.
Za sve S-R teorije učenja karakteristično je shvatanje da do učenja dolazi na osnovu stvaranja veza
između draži i odgovora, a putem asocijacija. Učenje se sastoji u sticanju spremnosti da se u
određenoj situaciji, koja predstavlja draž, ponaša na određen način, izvrši određena reakcija. Po
tom shvatanju, svako učenje je učenje uslovljavanjem. U shvatanju o tome koji su osnovni
mehanizmi uslovljavanja postoje razlike.
Prema tome koji od mehanizama naglašavaju, bihejviorističke S-R teorije međusobno se
razlikuju. Neke od njih doslovno naglašavaju Pavlovljev princip uslovljavanja- prema njima
uslovljavanje počiva na povezivanju uslovne draži i bezuslovne reakcije. Mi smo u mogućnosti bez
učenja da bezuslovnom reakcijom reagujemo na bezuslovnu draž: na hranu lučenjem pljuvačke.
Ako se uz bezuslovnu draž dovoljno često povezano javi uslovna draž, mi ćemo naučiti da
bezuslovnom reakcijom odgovorimo i na ovakvu uslovnu draž. Mehanička asocijativna veza po
dodiru, dovoljno puta ponavljana, osnova je uslovljavanja.
Drugu podgrupu ovih teorija socijalizacije predstavljaju teorije koje naglašavaju princip
instrumentalnog uslovljavanja. Najuticajnije od ovakvih teorija socijalnog učenja jesu teorije koje
polaze od teorijskih uopštavanja Hala i njegove teorije uslovljavanja putem potkrepljivanja. Ova
grupa teorija naglašava da je redukcija tenzije osnovni pokretač i socijalnog učenja kao i učanje
uopšte. Ističe važnost spoljnog potkrepljivanja- nagrade i kazne. Pojedini autori koji polaze od
Halove teorije potkrepljivanja ističu važnost tzv. medijacionih varijabli: očekivanja, nade i drugih.
Treću podgrupu bihejviorističkih S-R teorija predstavlja 60-tih godina formulisana
Bandurina teorija opservacionog uslovljavanja. Bandura naglašava da se pretežni deo socijalnog
učenja ostvaruje imitacijom, čija je osnova tzv. opservaciono uslovljavanje. Takvo opservaciono
uslovljavanje imamo u slučajevima kada se nešto uči i bez posebnog vežbanja i bez neposrednog
nagrađivanja, a naprosto na osnovu posmatranja tuđeg ponašanja i efekta tog ponašanja. Bandura
smatra da je i takvo učenje, učenje uslovljavanjem jer se i pri tom učenju stvara veza između
određene draži i određene reakcije putem potkrepljivanja, tj. zamišljanja korisnog efekta određenog
oblika ponašanja.

Sve ove bihejviorističke orijentisane teorije karakteriše zanemarivanje značaja razvoja i rauvojnih
stadija. One zastupaju shvatanje da se u toku celog života, na svim uzrastima istim principima
učenja mogu objasniti sve pojave socijalizacije. To osporava druga grupa teorija socijalizacje, tzv.
kongnitivne razvojne teorije. One u objašnjavanju dečjeg razvitka uopšte, a socijalizacije posebno,
ističu značaja maturacije i razvitka. Gezel je među prvima isticao ideju razvoja, on naglašava da je
za razvoj važna maturacija urođenih osnova. Mehanizmi koji na određenom uzrastu dolaze do svog
punog razvitka i izražaja determinišu određeni oblik ponašanja. U njegovom pristupu sredinski
faktori ne dobijaju značaj. Zato njegovo objašnjenje dečjeg razvoja, kao i svih onih koji ističu
isključivu ili dominantnu ulogu genetičkih faktora u razvitku, i ne predstavlja u pravom smislu
teoriju socijalizacije.
Stvarnu teoriju socojalizacije, principijelno različitu od S-R teorija, predstavljaju shvatanja Pjažea
(J. Piaget) i Kolberga, i oni ističu važnost razvitka, govore o stadijalnom kongnitivnom razvoju od
koga zavisi javljanje različitih oblika ponašanja, ali Pjaže i Kolberg naglašavaju i važnost iskustva,
pa time u procesu učenja i značaj sredinskih i posebno socijalnih faktora. Prema razvojnoj
28
kongnitivnoj teoriji, koju je razvio Pjaže, razvoj je funkcija unutrašnjih procesa, ali zavisi od
aktivnosti i iskustva pojedine jedinke. Kod deteta se zakonito na određenom uzrastu javljaju nove
kongnitivne strukture, novi načini shvatanja sveta oko sebe. U razvitku mišljenja ili inteligencije,
Pjaže razlikuje 4 glavne faze: fazu senzorimotorne inteligencije koja dominira u periodu do 2
godine, predoperacionalnu fazu od 2 godine do zaključno 7 godina, konkretno operacionalnu fazu
od 8 do zaključno 11 godina i kao najvišu i završnu fazu razvitka, formalno operacionalnu koja se
razvija od 12 godine života.
Za senzorimotornu fazu karakteritično je da dete već opaža objekte u okolini i da je aktivno
u odnosu na te objekte. Ono pruža ruku za objektima, traži ih dohvata. Shvata da objekti postoje i
kada nisu u vidnom polju, ali ono nema reprezentacije o svetu, nema zamišljanja o vezi između
onoga što opaža i što čini. Tek pošto dete savlada ovu fazu razvitka dolazi do obrazovanja slike o
svetu. To se ostvaruje postepenim razvijanjem sposobnosti korišćenja simbola pri mišljenju.
U drugoj fazi još uvek nema dovoljno jasnog razlikovanja između psihičke, fizičke i
socijalne realnosti. Sve izgleda jednako realno (Pjaže govori o realističkom mišljenju); sve što se
kreće (i fizički objekti npr. oblak, i mehaničke naprave npr. bicikl) ocenjuju se kao živo i pokretano
željama kao što je i aktivnost deteta (Pjaže govori o animističkom mišljenju); sve što postoji shvata
se kao nešto što je neko napravio (artifiijelnost mišljenja); sve se ocenjuje u odnosu na sebe i dete
ne može shvatiti da je neka stvar drugačija za nekoga drugoga nego što je za njega samoga
(egocentrizam mišljenja). Ovom periodu posvećuje posebnu pažnju. Pokazuje se da princip
konzervacije objekata, tj. shvatanje da objekti, njihov obim ili težina u različitim uslovima i u
različitim odnosima mogu ostati isti, sačuvani ili konzervirani- tek počinje da se razvija, npr. dete
će iako je pred njegovim očima presuta određena količina vode iz niže i šire posude u višu i užu,
reći da u višoj posudi ima više vode nego u nižoj posudi.
U trećem, konkretno operacionalnom periodu mišljenje postaje sve sličnije mišljenju
odraslih. Razvija se shvatanje konzervaije objekata, kvantiteta i broja, težine i oblika, kao i
sposobnost apstrakcije i zaključivanja uzimajući u obzir više dimenzija stvarnosti. Ipak, pri
mišljenju još uvek nemamo razvijene složene mentalne operacije, posebno nije razvijeno
operisanje simbolima, kao kod odralog čoveka razvijene inteligencije.
Tek u 4.periodu, od 12-te godine života, nalazimo potpuno manipulisanje simbolima,
sposobnost da se veći broj karakteristika neke situacije i problema ocenjuju i istovremeno
kombinuju, da se postupa prema unapred utvrđenom planu kojim se predviđaju različite
mogućnosti kombinacije. U tom periodu, za mišljenje je karakteristično da se zamišljaju brojne
moguće pretpostavke i njihova vrednost proverava u mislima pre nego što se donese zaključak i
pristupi akciji. Tek u tom periodu se javlja razvijeno hipotetičko-deduktivno mišljenje koje
omogućava naučno razmatranje.

Pjaže opravdano postavlja da socijalizacija neće zavisiti samo od toga da li socijalni agensi deluju i
koji se sadržaj preko socijalnih posrenika prenosi, nego i od toga da li jedinka shvata šta se penosi i
kako shvata. Za razumevanje i objašnjenje socijalizacije važno je imati na umu da se kongnitivne
strukture razlikuju i da na različitim uzrastima postoje razlike u mogućnostima i načinima
shvatanja. I sadržaj socijalizacije i uspešnost zavisiće od komgnitivnih sposobnosti deteta.
Prema Pjažeu, dokaz za to pruža pre svega razvitak moralnog prosuđivanja i moralne svesti kod
deteta.
Pjažeovim shvatanjima stavljaju se mnogi prigovori. Pored ovih prigovora (da su stadiji o kojima
govori u velikoj meri arbitrarni, da je nepravilno govoriti o animističkom mišljenju kao posebnoj
fazi, da se ne vodi dovoljno računa o ulozi socijalnih faktora u razvitku prikazujući smenjivanje
pojedinih faza kao nužno i vezano za određeni uzrast bez obzira na iskustvo deteta i socijalne
uslove u kojima živi) koji se mogu staviti, Pjaže ima velikih zasluga za bolje razumevanje procesa
socijalizacije. On je pokazao da proces socijalizacije, a posebno razvitak moralne svesti, zavisi u
velikoj meri od kongnitivnig funkcija. Dete na određenom uzrastu ne može da shvati i prihvati sve
zahteve okoline. Kakvo će ponašanje formirati pod delovanjem socijalnih faktora zavisiće od toga
koliko je dete sposobno da shvati socijalnu stimulaciju kojoj je izloženo. Pjaže je u pravu da u
procesu socijalizacije viši kongnitivni procesi imaju važnu ulogu i da se socijalizacija ne može
objasniti principom prostog vezivanja draži i reakcije, S-R mehanizmom, kako to bihejviorističke

29
teorije postavljaju. Ali ni Pjažeova, kao ni S-R teorija, a niti ostale teorije razvoja ne mogu nam
objasniti kako se ostvaruje proces socijalizacije u celini.
Zasluga Pjažea i Kolberga je što su znatno doprineli tome da se preovladaju mnoge jednostranosti u
pristupu izučavanja socijalizacije karakteristične za shvatanje bihejviorista. Takve jednostranosti
su: zanemarivanje uloge nasleđa, gledanje na dete samo kao na pasivno i reaktivno biće, shvatanje
da su za ljudsko ponašanje značajni samo biološki motivi i da je suština socijalizacije u ukroćivanju
ovih motiva.
Danas već postoji dosta obimna literatura koja pokazuje da se ljudske jedinke već rođenjem
razlikuju po većem broju tendencija i da sve one mogu uticati na proces socijalizacije. Postoje
razlike u čulnoj osetljivosti, pokretljivosti, perceptualnoj reakciji, kvalitetu i intezitetu
emocionalnog reagovanja, inetzitetu pojedinih nagonskih tendencija, biohemijskim reakcijama.....
Po mnogim, autorima i razlike u manifestovanju agresivnosti kao i motiva zavisnosti u izvesnoj
meri određene su nasleđem. Nije dete „tabula rasa“ u koju je moguće utisnuti šta god se želi i na
koje je moguće izvršiti uticaj kakav god se želi. Neće jednaka nastojanja i uticanja imati jednak
efekat kod sve dece.
Pjažeova istraživanja doprinose prevladavanju shvatanja o čoveku kao pasivnom biću koga
socijalni uslovi modeliraju kao što lončar modelira glinu. Dete je aktivno biće koje i samo
pokušava da deluje na svoju sredinu i stvarno deluje na nju. Postoji interakcija između jedinke i
sredine, a ne samo uticaj sredine na jedinku. Pjaže je pokazao da kongnitivne karakteristike,
različito razvijene na različitim uzrastima, predstavljaju faktor koji posreduje u toj interakciji i od
karakteristika kongnitivne strukture zavisiće i efekat interakcije.
Za S-R teorije karakteristično je i shvatanje da su pokretačke snage čoveka određeni broj bioloških
potreba i nagona i da je smisao socijalizacije da zadovoljenje ovih potreba kanališe u socijalno
prihvatljive okvire. Te teorije bliske su Hobsovom učenju o punom egoizmu čoveka ili Frojdovom
shvatanju po kome društvo postoji prvenstveno zbog toga da jednog čoveka zaštiti od drugog i da
primitivni, sebični i destruktivni nagoni ne bi postali dominantni pokretači aktivnosti.
Novija istraživanja potvrđuju da osim potreba čije zadovoljenje omogućava održanje jedinke i
vrste, postoje i druge karakteristične ljudske potrebe koje imaju i svoju genetičku osnovu:
radoznalost i težnja za saznanjem i istraživanjem, težnja za aktivnošću i manipulisanjem, težnja da
se manifestuju i razviju različite sposobnosti i mogućnosti koje jedinka poseduje.
U toku razvitka formira se veliki broj potreba koje deluju kao samostalne snage i neopravdano je
tvrditi da je jedini cilj ljudske aktivnosti usmeren na redukciju tih tenzija. Ne postoje društvo i
socijalizacija zbog toga što je svaki čovek sebičan, nego i radi toga da se omogući i vlastitim
mogućnostima i društvenim zahtevima usklađen razvitak jedinke.

30
16. Socijalno učenje uslovljavanjem

Vrste i oblici socijalnog učenja


Bez obzira na to kolika je uloga nasleđem datih opšteljudskih i individualnih karakteristika i
njihovog postepenog sazrevanja, socijalizacija zavisi prvenstveno od učenja, zapravo od socijalnog
učenja, i kad je reč o socijalnom učenju, kao kad se govori o učenju uopšte, o osnovnim vrstama
učenja ili o osnovnim principima na kojima počiva socijalizacija.
Postavlja se pitanje da li celokupno socijalno učenje može svesti na princip klasičnog uslovljavanja,
uslovljavanja asocijacijom po kontigvitetu- kao štoje to zastupao Pavlov ili danas smatra Gatri, ili
se može svesti na učenje putem intrumentalnog uslovljavanja i potkretljivanja, kako misle Skiner i
Hal, ili se može svesti na princip tzv. vikarijskog ili opservacionog uslovljavanja- princip kojim
Bandura pokušava da objasni najveći broj slučajeva socijalnog učenja.
Postavlja se pitanje da li je uopšte moguće prihvatiti postojanje jednog jedinog oblika učenja kao
principa objašnjenja procesa socijalizacije. Većina psihologa, i kad je reč o učenju uopšte, je
mišljenja da postoji više osnovnih oblika učenja i da je nemoguće objasniti učenje svođenjem na
jedan mehanizam i jedam princip, nego da treba prihvatiti više principa i mehanizama učenja.
Postavlja se i pitanje da li je proces socijalizacije moguće objasniti makar i sa više principa učenja
uslovljavanjem ili kao važne vrste učenja mi nalazimo i druge forme za koje uslovljavanje nije
bitno. Veoma često se o takvim, za socijalno učenje karakterističnim formama, govori o
identifikaciji, imitaciji i drugim oblicima učenja po modelu. Doduše autori po pravilu i ove forme
učenja po modelu pokušavaju svesti na neki oblik uslovljavanja, ali to ne može da se održi i makar
o nekim oblicima učenja po modelu treba govoriti kao o posebnoj vrsti učenja, različitoj od učenja
uslovljavanjem.
Pored učenja uslovljavanjem i učenja po modelu, opravdano je razlikovati i treću posebnu vrstu
socijanog učenja- učenje koje počiva prvenstveno na višim kognitivnim procesima. Pjažeova
istraživanja potvrđuju da se o socijalizaciji na osnovu uviđanja može govoriti kao o posebnom putu
socijalizacije, i upravo za takvo učenje su bitni i karakteristični viši mentalni procesi zaključivanja.
Polazeći od ovih razmatranja, razlikuju se tri glavne vrste socijalnog učenja:
~ učenje uslovljavanjem
~ učenje po modelu
~ učenje uviđanjem. U okviru svake od ovih vrsta moguće je razlikovati nekoliko oblika učenja.

Klasično uslovljavanje

U toku celog života, a posebno u detinjstvu, to je vrsta učenja kojim se stiču mnogi oblici
socijalnog ponašanja. Moguće je razlikovati više oblika učenja uslovljavanjem.
Možemo navesti učenje uslovljavanjem koje se zasniva na asocijacijama po dodiru. Polazeći od
Pavlovljevih nalaza i zaključaka, prvi je Votson razvio teoriju koji kao osnovu učenja i kao jedinicu
ponašanja stavlja uslovni refleks. Suština njegovog shvatanja je da se učenje sastoji u stvaranju
asocijativne veze između jedne fizičke draži (S) i reakcije organizma (R), u stvaranju tzv. S-R veze.
Svako složeno ponašanje može da se svede na veći broj takvih elementarnih veza. Sažeto rečeno,
učenje je povezivanje draži i reakcije zasnovano na senzorno-motornim asocijacijama po
kontigvitetu. Kad se asociona veza draži i odgovora ponavljanjem učvrsti, imaćemo naučeno
ponašanje.
To ilustruju Pavlovljevi ogledi na psima: na viđenje hrane (bezuslovna draž) pas reaguje lučenjem
pljuvačke. Za ovu reakciju na hranu nije potrebno nikakvo učenje, ova reakcija organizma je
bezuslovna reakcija ili bezuslovni refleks. Međutim, ako se uz hranu povezano pojavljuje i glas
zvona i ovo povezano davanje hrane i zvona dovoljno puta ponovi, životinja će naučiti da luči
pljuvačku i na glas zvona. Glas zvona je za lučenje pljuvačke uslovna draž, a lučenje pljuvačke na
glas zvona uslovni refleks. Tako je stvorena asocijativna veza između zvuka zvona i određene
reakcije- lučenja pljuvačke. Znači, životinja je naučila da na glas zvona luči pljuvačku, ona je
uspostavila jednu novu vezu do koje je došlo asocijacijom po dodiru ili kontigvitetu. Ova reakcija
na glas zvona nije urođena, ona je stečena. Po Pavlovljevom mišljenju, do te veze nije došlo zbog
toga što reakcija koja je naučena dovodi do nagrade; životinja ne dobija hranu zbog toga što na glas
zvona luči pljuvačku. To je uslovljena reakcija, ali nije instrumentalno uslovljena.
31
Po mnogim autorima, veliki broj slučajeva socijalnog učenja može se objasniti ovim modelom. Po
Olportu na tom principu dete uči da govori. Ono na određenom stupnju razvitka refleksno počinje
da proizvodi glasove i kombinacije glasova. Kad se uz određene, slučajno proizvedene glasove
pojavi neka određena spoljna situacija ili neka reakcija odraslih npr. pojavi se majka, i ova veza
veza između određenih glasova i određene spoljne pojave, određeni broj puta pojavi- između
glasova i objekata stvoriće se određena veza, dete će određenim glasovima (ma-ma) imenovati
majku. Slično se stiču nazivi za različite predmete: roditelji ponavljajući određene glasove
pokazuju na određene predmete i tako dete uči da imenuje određene predmete, da povezuje
određene kombinacije glasova i određene objekte.
Ovakvim klasičnim uslovljavanjem, autori pokušavaju da objasne učenje deteta da se suzdrži od
reakcije koje društvo smatra nepoželjnim, npr. od ispoljavanja agresivnosti.
Takvim uslovljavanjem objašnjava se i učenje deteta na čistoću. Ako dete na neželjen način vrši
uriniranje, roditelji će, kad dete bude na određenom uzrastu, reagovati na to nekom kaznom
(fizičkom, ukorom, uskraćivanjem detetu nečeg što ono želi). Zbog toga se uz javljanje društveno
nepoželjnog ponašanja kod deteta javlja i osećanje neprijatnosti izazvano kaznom. Ovo osećanje
neprijatnosti počiva na reakciji autonomnog nervnog sistema, karakterističnoj za svako
emocionalno reagovanje. Zbog toga dete odustaje od manifestovanja nepoželjnog reagovanja.
Autori zastupnici principa klasičnog uslovljavanja smatraju da nije posredi delovanje zakona efekta
koji imamo kod tzv. instrumentalnog učenja. Uzrok suzdržavanja od nepoželjnog ponašanja, smatra
Ajzenk, nije u tome što time dete postiže nešto što želi i što mu donosi nagradu, jer upravo
ostvarenje društveno nepoželjne reakcije predstavlja neposredno zadovoljstvo za dete, nego je
uzrok uzdržavanju asocijacijom uspostavljena veza između autonomne reakcije koja izaziva
neprijatnost i nepoželjnog ponašanja.
Po Ajzenku se i formiranje tzv. moralne svesti i moralno ponašanje mogu objasniti ovakvim
klasičnim uslovljavanjem. Moralna svest i nije ništa drugo nego principom klasičnog uslovljavanja
formiran uslovni refleks, a to pokušava da dokaže pozivajući se na ogled harvardskih istraživača
Solomona i Vajna:
Ova dva istraživača ostavila su štenad staru 6 meseci da gladuju 24 časa. Zatim su
izgladneli psi dovođeni u prostoriju u kojoj se nalazio eksperimentator i uz njega dve zdele
sa hranom. U jednoj zdeli je bilo kuvano konjsko meso, omiljena pasja hrana, a u drugoj
komercijalna pasja hrana koja je manje omiljena kod životinja. Kad je psima ostavljeno da
biraju hranu, uvek su birali kuvano konjsko meso.
Međutim, eksperimentator je kad god bi štene pokušalo da uzme omiljeno jelo, udarao štene
dosta blago po leđima. Štene bi odustalo od uzimanja hrane i pristupilo zdeli sa manje
omiljenom hranom. Eksperimentator je ponavljao ovaj postupak u toku nekoliko dana sve
dok životinje nisu naučile da odmah čim uđu u prostoriju odu ka zdeli u kojoj je bila manje
omiljena hrana.
Istraživači nastavljaju sa ogledom, pa psi koji su naučili da uzimaju manje omiljenu hranu
ostavljeni su dva dana bez hrane i onda dovedeni u prostoriju. U prostoriji su opet bile zdele
sa više i manje omiljenom hranom, ali u njoj sada nije bilo eksperimentatora. Sve životinje
su, kao što su naučile, požurile ka zdeli sa manje omiljenom hranom. Ali, ove hrane nije
bilo dovoljno da se životinje zasite. U drugoj zdeli bila je za njih omiljena hrana. Kao što je
posmatranjem utvrđeno, sve su životinje oklevale da odmah pristupe zdeli sa tom hranom.
Iako su bile gladne i iako je to bila više omiljena hrana, kružile su oko zdele, njuškale
hranu, udaljavale se pa opet približavale, neke su uzbuđeno lajale i cvilele.
Bilo je očigledno da je došlo do emocionalne reakcije kod životinja. Kod njih je došlo do
konflikta između želje da se uzme hrana i između naučenog ponašanja, tj. navike da se ta
vrsta hrane ne uzima. Prateći koliko će se vremena gladne životinje suzdržavati da uzmu
hranu, istraživači su konstatovali da je to vreme suzdržavanja različito za pojedine životinje.
Jedno štene je počelo da jede već posle 6 minuta, drugo posle nekoliko sati, a jedno nije čak
ni za 16 dana gladovanja pristupilo jelu i istraživač je prekinuo posmatranje jer bi životinja
uginula. Kod ove životinje ogičledno je da je naučeno ponašanje bilo veoma čvrsto.
Istraživači navode da određenim postupcima kod životinja je moguće postići da ili više
odolevaju iskušenju ili da više imaju osećaj nelagodnosti, krivice. Kad bi udarili štene
odmah pošto je pristupilo zdeli sa zabranjenom hranom a pre nego što je počelo da jede,
32
stvarala se jača otpornost prema iskušenju. A kad bi štene bilo udareno tek kada bi pojelo
nešto hrane, više se javljalo izrazito emocionalno reagovanje, kao da se javljalo izrazitije
osećanje nelagodnosti.
Ovaj ogled, po Ajzenku, potvrđuje da savest i postupanje po određenim normama nije ništa drugo
nego uslovljavanjem naučeno ponašanje, uslovni refleks. U svakom društvu postoji niz zabranjenih
akata čije se izvršavanje ocenjuje kao nemoralno. Ako se kod deteta deluje sa kaznom neposredno
posle počinjenog zabranjenog akta i to praktikuje dovoljno često i dovoljno rano, več pomisao na
zabranjeni akt izazvaće sličnu autonomnu reakciju. Ona će odvraćati od izvršenja zabranjenog akta.
Formiraće se unutrašnji policajac i dete će se uzdržati od neželjenog akta i bez primene neke
pretnje ili spoljne sile. Uslovljavanjem se kod njega stvara, kao što je pokazano u opisanom
eksperimentu da se događa i kod štenadi, unutrašnji otpor da se čini što je zabranjeno. Formira se
unutrašnji regulator ponašanja koji nazivamo moralnom svešću ili savešću.
Ajzenk navodi, da će kod čoveka taj proces biti daleko brži i opštiji, zahvaljujući njegovoj
sposobnosti generalisanja i korišćenja govora, ali u suštini proces će biti isti kao i opisani proces u
ogledu sa štenadi: savest će se i kod njega formirati uslovljavanjem i predstavljaće isto tako uslovni
refleks.

Instrumentalno uslovljavanje

Proces socijalizacije se najčešće objašnjava učenjem po principu instrumentalnog uslovljavanja ili


potkretpljivanja. Takvo učenje se naziva instrumentalnim jer predstavlja sredstvo, instrument, da se
neka potreba zadovolji i neki cilj postigne. Ne nauči se nešto naprosto zbog toga što postoji
ponavljanjem uspostavljena veza- kao što smatraju pristalice klasičnog uslovljavanja, nego se nauči
zbog toga što se tim novim stečenim oblikom ponašanja postiže neki cilj i što se njime može
zadovoljiti neka potreba.
Da takav način učenja može biti put sticanja novih načina ponašanja, dokazuje se Skinerovim
ogledima sa životinjama:
Izgladneli pacov koji se nalazi u kavezu i koji, da bi došao do hrane, mora da nauči da
pritisne jednu polugu- naučiće to postepeno. Pacov podstaknut glađu vrši različite pokrete, i jednim
od njih slučajno pokrene polugu. Pokretanje poluge izaziva padanje slanine u kavez. Pacov i kad
pojede tu slaninu ostaje gladan i dalje vrši niz slučajnih pokreta. Opet, neki od pokreta dovode do
pritiska na polugu i do dobijanja hrane. Ako se ovaj potupak duže vremena ponavlja, broj slučajnih
pokrta se sve više smanjuje, a određeni pokreti koji dovode do pokretanja poluge i dobijanja hrane,
sve se više učvršćuju. Posle dovoljnog broja ponavljanja, pacov nauči da vrši samo jedan
celoshodan pokret kojim odmah dolazi do hrane. On je naučio određeni oblik ponašanja koji mu
služi kao sredstvo za zadovoljenje potrebe. On ga je naučio jer je taj pokret instrumentalan, jer mu
omogućava da dođe do hrane.

Torndajk je ovaj princip učenja detaljno opisao i kao najvažnije načelo učenja označio zakon efekta
po kome organizam brže uči one reakcije kojima dolazi do zadovoljenja potreba, koje imaju
određeni efekat. Da bi došlo do učenja potrebno je da organizam bude motivisan i aktivan,
potrebno je da neka od njegovih slučajnih reakcija dovede do nagrade, da se takvo nagrađivanje ili
potkrepljivanje dovoljno puta ponovi. Na taj način stvara se određena veza između draži (nagrade) i
reakcije.
Hal, polazeći od ovog shvatanja, izgradio je svoju veoma proširenu teoriju učenja poznatu pod
nazivom teorije potkretpljenja. Neophodan uslov svakog učenja je postojanje neke potrebe ili
motiva i zadovoljenje te potrebe. Da bi neki oblik ponašanja bio naučen, on mora da dovede do
smanjenja potrebe ili do redukcije tenzije. Tu redukciju Hal naziva potkrepljenjem. Ako se neka
draž i neka reakcija, koja dovodi do redukcije tenzije, javljaju dovoljno često zajedno, doći će do
ušvršćenja veze između te draži i reakcije. Kad se sledeći put javi ista draž, javiće se i tendencija da
se ponovi ista reakcija.
Polazeći od Halove teorije, Miler i Dolard razvili su svoju teoriju socijalnog učenja koju su oni
nazvali teorijom imitacije. Oni razlikuju više oblika imitacije, svodeći sve te oblike na učenje
uslovljavanjem. Jedan oblik imitacije imamo u dijadnoj situaciji u kojoj je ponašanje jednog
pojedinca draž ili diskriminativni znak za drugog pojedinca. Drugi pojedinac vrši istu reakciju koju
33
i model jer ta reakcija i kod njega dovodi do nagrade. Učenje na istom principu imamo i onda kada
od strane modela postoji upućivanje i vođenje ponašanja. Model pokazuje koji su znaci važni i koje
su reakcije važne. Na taj način se ponavljanjem uči i uvežbava da se postupi kao što i model
postupa. Ali na određen način se postupa zbog toga što taj način ponašanja dovodi do zadovoljenja
neke potrebe. Svoju koncepciju učenja imitacijom, a koja se svodi na uslovljavanje, ilustruju
primerom sa dva mala dečaka- 2 brata, koja obojica žele bombone:
Starije dete (model) već ranije je naučilo da će u slučaju kada čuje približavanje oca potrčati
prema vratima, dobiti bombonu jer otac to redovno čini kada mu dečak izađe u susret. Ako drugi
dečak i sam, kada vidi da njegov stariji brat (model) trči, takođe potrči ka vratima i takođe primi
bombonu (nagradu od oca), on će posle izvesnog vremena naučiti ponašanje koje je već od ranije
bilo ponašanje modela.
Masen takav oblik učenja smatra glavnim načinom socijalizacije. Da bi majka naučila dete da se
ponaša učtivo, da dete npr. svaki put kada nešto traži kaže molim, a svaki put kad nešto dobije da
kaže hvala- nagradiće ga kad postupi onako kako ona želi, a neće ga nagraditi kad ne postupi tako.
Ona na taj način potkrepljuje određenu reakciju sve dok ta reakcija ne postane potpuno naučena. Na
sličan način majka će naučiti deteda sedi mirno za stolom, da pere ruke, da održava red u prostoriji-
nagrađivaće željeni oblik ponašanja. Nagrade mogu biti različite vrste: priznanja, pohvala,
zadovoljenje neke želje, poklon...

I anropološki podaci pokazuju da je takav način učenja veoma proširena praksa kod mnogih
plemena i društava:
Kod pripadnika jednog filipinskog plemena, Tavonga, roditelji vema rano, još u 5 godini
života daju svojoj deci da obavljaju različite poslove: da stavljaju drva na vatru, da se sama peru, da
donose vodu. Odrasli pažljivo prate kako deca rade i svaki put kad učine onako kako to roditelji
žele, oni ih nagrađuju: pohvalom, nekom hranom, nekim željenim predmetom. U želji da potkrepi
ponašanje svoje male kćerke koja je nešto dobro uradila npr. lepo oprala sudove, majka govori
detetu: To je vrlo dobro, uskoro ćeš sve ti raditi za mene, moja balasanko. Reći maloj devojčici
balasanko velika je pohvala i priznanje, jer se tako naziva mlada devojka zrela za udaju, a deca tog
uzrasta veoma željno i nestrpljivo očekuju da budu što pre odrasle osobe.
U istom plemenu na isti način razvija se i druga osobina- osobina kooperatvinosti. Kad god
dete pokaže spremnost da nekom pomogne da radi zajedno sa njim, da sa drugim detetom podeli
jelo ili svoju igračku, manifestovana osobina se nagrađuje. Takvo nagrađivanje počinje još u
najranijim godinama.

Ali, ne samo u ranom detinjstvu, nego i u toku celog života takav oblik učenja, na principu
instrumentalnog uslovljavanja, predstavlja važan način socijalizacije. Pri ovom, kao i pri drugim
oblicima učenja, važnu ulogu ima i transfer učenja:naučeno ponašanje ne ograničava se na
učvršćenu vezu između sasvim određene draži i poželjnog reagovanja, nego se proširuje i na mnoge
druge slične situacije. Dete koje je naučilo da kaže molim i hvala, neće to reći samo onda kad
dobije kolač, nego i mnoge druge stvari, ne samo onda kad nešto traži i dobija od majke nego i kad
traži i dobija i od drugih osoba. Reagovanje naučeno na jednu draž, javlja se i u vezi sa sličnim
dražima.
Ponašanje koje je društveno nepoželjno i koje većina članova društva osuđuje može, ako bude
dovodilo do nagrade pojedinca koji takvo ponašanje upražnjava, da se učvrsti i da postane za tog
pojedinca karakteristično. Npr. ako siledžijsko ponašanje za onog ko ga ispoljava nema nikakvih
negativnih posledica, a dovodi do neke nagrade- na primer do ugleda među vršnjacima, osećanja
moći ili nekog drugog oblika zadovoljstva- ono će se fiksirati kao oblik ponašanja i lako postati
ponašanje podražavano od drugih.
Čak i bez namere da neko nagrađuje negativno ponašanje, takvo negativno ponašanje može postati
karakterističan oblik reagovanja jer omogućava zadovoljenje određenih potreba, npr. ako dete
vikanjem ili ispoljavanjem agresivnosti bacanjem o pod bude uspevalo da postigne što želi, jer
roditelj u želji da se dete umiri čini ono što ono traži, takvo ponašanje postaće karakteristično
ponašanje deteta.
Prema mnogim autorima, i ponašanje kojim je moguće izbeći kaznu može biti instrumentalno
ponašanje. Moguće je naučiti određeni oblik ponašanja, jer se upražnjavajući ga, izbegavaju
34
negativne sankcije.U takvom slučaju, imamo takođe učenje potkrepljivanjem, ali ne pozitivnim
nego negativnim. Kad dete nauči da se stara o čistoći na taj način da ga roditelji svaki put kad ne
vodi računa kazne i ono upražnjavajući zahtevani oblik ponašanja može da izbegne kaznu- opet
učenje možemo objasniti instrumentalnim uslovljavanjem.
Veliki broj autora smatra da se socijalizacija ostvaruje i jednim i drugim od spomenutih načina
uslovljavanja: i putem asocijativnog uslovljavanja po principu kontigviteta i instrumentalnim
uslovljavanjem. Sticanje novih oblika ponašanja ostvaruje se putem instrumentalnog uslovljavanja,
smatraju Maurer i Ajzenk, a učenje uzdržavanja od manifestovanja društveno nepoželjnih impulsa i
tendencija prvenstveno klasičnim uslovljavanjem.

Opservaciono ili vikarno uslovljavanje

Istraživanja koja je 60-tih godina vršio Bandura imaju posebnu vrednost i on smatra da je za proces
socijalizacije od naročitog značaja jedan poseban i važan oblik učenja uslovljavanjem, učenje koje
on naziva vikarijskim (pomoćnim ili posrednim) ili opservacionim (učenje na osnovu posmatranja
tuđeg ponašanja) uslovljavanjem. Po njegovom mišljenju, na takvoj vrsti učenja počivaju svi oni
oblici učenja koji se označavaju kao učenje imitacijom ili identifikacijom, kao i učenje uloga, a i
pojava soijalne facilitacije kao i pojave sugestivne zaraze.
Takvo učenje imamo kad se stiču novi oblici ponašanja ili se modifikuju oblici ponašanja koje je
pojedinac još od pre stekao, a samo na osnovu posmatranja ponašanja drugih, bez pokušavanja da
se uvežbava i uči takvo ponašanje, bez neposredne nagrade onoga koji uči takvo ponašanje,
naprosto direktnim podražavanjem ponašanja nekog modela. Bandura smatra da se veoma često uči
ponašanje koje manifestuje neki model, bez podsticanja nagradom ili nekom vrstom
potkrepljivanja.
Bandura i Valters, postojeće teorije učenja na principu uslovljavanja po dodiru i na principu
instrumentalnog uslovljavanja, nisu u mogućnosti da nam objasne veoma veliki broj sticanja novih
oblika ponašanja u procesu socijalizacije ukoliko se te teorije ne dopune i u izvesnoj meri ne
koriguju. Po njihovom mišljenju, te teorije ne mogu da nam objasne kako će se javiti novi oblici
ponašanja tazličiti od onih kojima jedinka već raspolaže. Ne može ni objašnjavanje koje daje
Skiner, a to je sukcesivnom aproksimacijom pri kojoj se potkrepljuju samo one od postojećih
reakcija (korišćene kao instrument da se zadovolji neka potreba) koje su slične obliku ponašanja za
koje se želi da bude usvojeno.
Bandura i Valters primećuju da bi bilo veoma teško objasniti veliko bogatstvo i raznolikost oblika
socijalnog ponašanja kad bi jedini put sticanja novih načina bio onaj o kom govori Skiner.
Za razvitak socijalnog ponašanja i za proces socijalizacije, smatraju Bandura i Valters, učenje
socijalnim uslovljavanjem predstavlja najvažniji oblik učenja. Veoma često se takvim učenjem stiču
i oblici društveno poželjnog ponašanja i društveno neželjenog i osuđivanog ponašanja.
Oni se pozivaju na veliki broj ogleda koje su izveli, naročito na oglede sa sticanjem agresivnog
ponašanja.
U istraživanju objavljenom 1967. formirano je nekoliko grupa dece, sva ona posmatraju
film u kome model (junak u filmu) manifestuje niz agresivnih reakcija, fizičkih i verbalnih.
Taj se film razlikuje po posledicama koje agresivno ponašanje donosi glavnom licu u filmu.
Jedna grupa dece posmatra film u kome glavni junak biva kažnjen za manifestaciju
agresivnosti, druga posmatra varijantu filma u kojoj agresivni junak dobija nagradu, a treća
grupa gleda varijantu filma u kome agresivnost junaka za njega nema nikakvih posledica, ni
pozitivnih ni negativnih.
Na osnovu posebnog testa koji služi proveravanju u kojoj će meri biti podražavano
posmatrano agresivno ponašanje u filmu, istraživači konstatuju da sve tri grupe podražavaju
posmatrane oblike agresivnog ponašanja, ali oni ih podražavaju u različitom stepenu.
Daleko više agresivno ponašanje podražavaju deca koja su gledala film u kome je agresivno
ponašanje bilo nagrađeno ili nije imalo nikakvih posledica, nego deca koja su gledala
varijantu u kojoj je agresivno ponašanje bilo kažnjeno.
U svim situacijama agresivno ponašanje u većoj meri manifestuju dečaci nego devojčice.
Međutim, kad je naknadno proveravano samo da li su deca zapazila i zapamtila koji su
oblici agresivnog ponašanja prikazani u filmu, moglo se utvrditi da nije bilo razlike u
35
znanju o viđenom agresivnom ponašanju među grupama, razlike nije bilo ni između
devojčica i dečaka.
Ovim istraživanjem Bandura želi da pokaže da treba razlikovati znanje o nekom ponašanju (znanje
da ono postoji i da je moguće) od primene tog znanja u sopstvenom reagovanju, od sticanja novih
osmotrenih reakcija a na osnovu posmatranja ponašanja modela.
Posmatrano ponašanje postaće sopstveno ponašanje, po Banduri, tek onda ako ono bude
potkrepljeno, a ono može biti potkrepljeno na taj način što subjekt koji posmatra tuđe ponašanje i
uočava da je ono nagrađeno ili da bar nije kažnjeno, zamišlja i ocenjuje da, kad bi se on na taj način
ponašao, može postići određenu nagradu. Od različitih faktora zavisi koja će količina opserviranog
ponašanja biti primenjivana pri vlastitom reagovanju. Između ostalog, zavisi i od pripadnosti polu-
dečaci su skloniji da podržavaju posmatrano agresivno ponašanje nego devojčice.
Bandura navodi veliki broj eksperimenata koji potvrđuju da postoji učenje socijalnog ponašanja
posmatranjem ponašanja drugih osoba i da na taj način dolazi do sticanja različitih oblika
agresivnog ponašanja.
Ogled u kom živi model ispoljava neuobičajenu količinu agresivnosti u odnosu na lutku.
Potom, i sasvim mala deca kada im se da lutka da se sa njom igraju manifestuju slične inače
neuobičajene oblike agresivnog ponašanja. Kontrolna grupa dece kojoj nije reprezentovano takvo
ponašanje, nije pokazivala oblike agresivnog ponašanja igrajući se sa lutkom.
Istraživanja pokazuju da se podražavaju i veoma različiti oblici ponašanja putem učenja na osnovu
opservacije: reakcije samoocenjivanja sopstvenih postupaka, orijentacija u donošenju stavova,
specifične varijacije u izgovaranju, korišćenje određenih jezičkih formulacija i drugi oblici
ponašanja.
Istraživanja potvrđuju da takav način učenja, pri kom nema očiglednog pokušavanja da se neki
oblik ponašanja postepenim vežbanjem stekne, niti neposrednog nagrađivanja, može da se
manifestuje i posle dužeg vremenskog perioda proteklog od uočavanja ponašanja modela.
Po Banduri, na taj način se mogu sticati i socijalni stavovi- uočavajući kako ocenjuju i kakav odnos
imaju prema određenim pojavama ili osobama, često se usvaja njihova ocena i njihov stav: npr. na
jednom sastanku pristalica američke rasističke organizacije Ku-kluks-klan prisustvuju zajedno sa
roditeljima i deca. Na sastanku se ističe da je glavni uzrok povećanog kriminala u SAD u
nemoralnosti i sklonosti nemoralu američkih Crnaca. Navodi se da oni imaju osobine koje ih čine
sklonim kriminalu, da imaju i drugačiji sastav krvi i da ih treba izolovati od belaca i da ne treba
dozvoliti nikakvo mešanje belaca i Crnaca. Ispoljena mržnja prema Crncima i negativan stav prema
njima prisutna deca manifestuju kasnije u svojim igrama. Svoje protivnike u igri oni nazivaju
„ prokletim Crncima“. Bandura zaključuje da su deca stekla predrasude direktno posmatranjem
negativnog odnosa drugih osoba, modela.
Po Banduri, postoje različiti oblici takvog posrednog ispoljavanja. Moguće je da posredno ili
opservaciono ulovljavanje počiva na principu asocijacija po kontigvitetu, na klasičnom
uslovljavanju: kada je kod jednog psa stvoren refleks lučenja pljuvačke (uslovni refleks) na neki
znak vezan sa hranom, i kod drugog psa je, a na kom nije vršen ogled nego koji je samo bio
prisutan dok je na prvom bio obavljen eksperiment, došlo do lučenja pljuvačke na uslovnu draž.
Poziva se i na jedno drugo istraživanje u kom je formiran galvanski kožni refleks kao uslovna
reakcija. Takav psiho-galvanski refleks javio se ne samo kod onih kod kojih je direktno sprovedeno
uslovljavanje nego i kod onih koji su posmatrali stvaranje galvanskog kožnog refleksa kao
uslovnog refleksa. Kad su te osobe- posmatrači videle da model izbegava draž, a za koju su
pretpostavljale da izaziva bol- dolazilo je do javljanja psiho- galvanske reakcije i kod njih.
Bandura javljanje predrasuda kod dece na osnovu uočavanja predrasuda kod roditelja, objašnjava
klasičnim uslovljavanjem višeg reda: pridavanje negativnih karakteristika Crncima od strane
roditelja izaziva negativne emotivne reakcije kod dece, a na osnovu prethodnog primarnog
uslovljavanja, na osnovu stečenog pozitivnog odnosa prema roditeljima.
Ipak, po mišljenju Bandure, najčešće je opservaciono uslovljavanje na principu instrumentalnog
uslovljavanja. Zamišlja se i ocenjuje da podražavajući neki oblik tuđeg ponašanja možemo postići
nagradu ili neko zadovoljstvo za sebe, da podražavani oblik ponašanja ima instrumentalnu vrednost
za nas.
Bandura smatra da ovakvo posredno uslovljavanje počiva u suštini na istim principima kao i drugi
oblici učenja uslovljavanjem. I pri ovakvom učenju, formiraju se nove reakcije stvaranjem
36
asocijativnih veza između određenih elementa, ne direktnim vežbanjem, ali putem opservacije. Ono
što je karakteristično za takvo učenje je, po Banduri, činjenica da karakteristike modela i različite
interpersonalne varijable mogu značajno da utiču na obim, nivo i tip reagovanja koji se stiče takvim
opservacionim uslovljavanjem. I upravo po tome, i uglavnom po tome, ovo učenje se razlikuje od
spomenutih vrsta učenja uslovljavanja. Bandura smatra da upravo zbog toga što se o ulozi ovakvih
interpersonalnih varijabli pri socijalizaciji ne vodi dovoljno računa, nije moguće u potpunosti dosad
postojećim koncepcijama učenja objasniti veliki broj slučajeva socijalnog učenja.
Zaista tuđe ponašanje i uočavanje načina reagovanja drugih osoba predstavlja važan izvor sticanja
sopstvenih oblika ponašanja. Ali je sporno da li pri tom imamo redovno, kao što Bandura misli,
neki oblik učenja uslovljavanjem i da li je moguće to učenje svesti na učenje na principu klasičnog
ili instrumentalnog uslovljavanja, kao što Bandura pokušava.

37
17. Učenje po modelu (imitacija, identifikacija, učenje učenjem uloga)

O učenju identifikacijom govorimo kad imamo posla sa usvajanjem složenih, integrisanih oblika
ponašanja, a ne poslebnih reakcija i specifičnih načina reagovanja, a do kojih složenih oblika
ponašanja dolazi bez posebnog treninga i bez direktnog nagrađivanja manifestovanog ponašanja,
kad je veza sa modelom u čije se ponašanje ugleda lična vezanost za model, pozitivan emocionalni
dnos prema njemu, kad su usvojeni oblici ponašanja stalni odnosi ponašanja koji se manifestuju u
toku dužeg vremena.
O učenju imitacijom govorimo kad imamo usvajanje specifičnih obliak ponašanja, a na osnovu
opservacije i bez posebnog treninga i direktnog nagrađivanja, kad nemora da postiji emocionalna
vezanost za model, kad usvojeni uži segment ponašanja može da se upražnjava samo u toku
ograničenog perioda, vremena.

Učenje imitacijom
Kad vidimo čoveka da pokazuje slične pokrete kao i njegov otac, da voli ona jela koja on voli, da
ponavlja sudove i shvatanja koje otac iznosi, opravdano je da smatramo da imamo posla sa
identifikacijom.
Frojd je prvi sistematski ukazao na postojanje takvog sponatnog i složenog ugledanja na ponašanje
nekog uzora i da je za takvo ugledanje uveo pojam identifikacije. On kaže da se identifikacijom
oblikuje ja (ego) neke osobe prema obliku nekoga ko je prihvaćen za model. Razlikuje dve vrste
identifikacije: defanzivnu i anaklitičku.
Prvu (defanzivnu) vrstu identifikacije povezuje sa razrešenjem epidalnog kompleksa. Dete,
koje zbog svojih neprijateljskih osećanja prema ocu doživljava strah od kastracije i osvete, a
istovremeno ocu i zavidi zbog ljubavi majke prema ocu, oslobađa se svoje konfliktne situacije na
taj način što se poistovećuje, identifikuje sa ocem.
Uviđajući da ne može sa uspehom da se takmiči sa ocem, a u strahu da će biti kažnjeno, ono svoje
rivalstvo sa ocem i neprijateljstvo prema njemu zamenjuje identifikovanjem sa njim. Time postiže
smanjenje straha i posredno zadovoljenje želje za majkom. Identifikacijom se odstranjuje ili bar
smanjuje anksioznost izazvana epidalnom situacijom.
Identifikujući se sa ocem dete usvaja očeve stavove i vrednosti kao sopstvene. Oni postaju deo
ličnosti deteta, njegov tzv. super ego. Do takve identifikacije dolazi iz straha od kazne, iz straha od
toga da model ne ispolji agresivnost prema onome koji se identifikuje sa agresorom- zato se o
takvoj identifikaciji govori kao o identifikaciji sa agresorom.
Stoga što ona istovremeno služi kao odbrana onome ko se identifikuje, ova vrsta identifikacije
naziva se i defanzivna ili odbrambena identifikacija.
Prema Vajtingu, izvor identifikacije sa nekim modelom je u želji da se ima položaj koji ima
model, u zavisti što se nema isti status koji ima model. To je dosta često navođena koncepcija o
poreklu defanzivne identifikacije za koju se kaže da počiva na hipotezi zavisti za statusom.
Po njemu, uočavajući da neka osoba ima kontrolu nad stvarima koje ono želi i da bi mu ta kontrola
omogućila da postigne nešto što želi, zavidi takvoj osobi i nastoji da je podražava. Ne mora to više
biti roditelj, niti ljubav roditelja, već druge osobe i sve no što dete želi: priznanje, određeni
predmeti. Što više zavidi toj osobi na njenom položaju, utoliko će dete jače nastojati da se ponaša
kao ta osoba.
Ono u mašti, u zamišljanju, vidi sebe kao osobu kojoj zavidi, koja ima položaj koji joj omogućava
zadovoljenje njegovih želja. Upravo ovo zamišljanje sebe kao druge osobe čijem se statusu zavidi,
suština je onoga što nazivamo identifikacijom.
Kagan ne naglašava toliko zavist i suprotnost prema modelu sa kojim se identifikuje. On ističe da
je izvor identifikacije u želji da se ima status drugoga, ali zbog toga što se uočava da ta osoba sa
kojom se dete identifikuje ima neke karakteristike koje bi dete želele da su i njegove.
Identifikacija nije toliko zbog straha i zavisti koliko usled želje da se ostvare ciljevi koje dete želi
da ostvari i što se ocenjuje da druga osoba ima određenu moć nad stvarima, da ona poseduje ljubav
drugih, da je drugi poštuju, da su joj privrženi, da može sebi da obezbedi mnoge prednosti.
Budući da roditelji izgledaju detetu kao osobe koje mogu sve postići, kao osobe koje su moćne,
suprotno detetu koje se oseća bespomoćnim, dete želi da ima moć koju poseduju i roditelji. Ono
želi da im bude slično da bi imalo i sličnu moć.
38
Primer: jedan dečak, koji ne pokazuje uspeh u učenju, svaki pu kad ga učitelj prozove da odgovara,
izvodi grimase koje izazivaju smeh kod ostalih učenika. To se stalno ponavlja i dečak je doveden u
klinički tretman. U toku analize utvrđuje se da su te grimase u stvari podržavanje ljutitog izraza
nastavnika, da ih dečak čini nenamerno i uvek kada se plaši da će nastavnik njime biti
nezadovoljan. Upravo on ih čini zbog toga što se plaši nastavnika i on, nenamerno, podražavajući
njegovo ponašanje nesvesno očekuje da će ublažiti agresivnost nastavnika prema njemu. Bandura
iznosi da je objašnjenje da do grimasa kod dečaka dolazi usled identifikacije sa nastavnikom
nedokazana pretpostavka, protiv nje govori činjenica da se učenici svaki put smeju kad dečak
izvodi grimase, taj smeh je potkretljenje izvođenja grimasa, on je podsticaj da se takve ponašanje
ponavlja jer dečaku donosi određeno zadovoljstvo, na njega se obraća pažnja, on stiče ugled.
Druga vrsta identifikacije je razvojna ili anaklitička identifikacija. O ovoj vrsti
identifikacije se govori da bi se objasnila socijalizacija ženske dece.
Kod devojčica ne može se govoriti o strahu od kastracije i epidovom kompleksu, zato pretpostavlja
postojanje ove identifikacije koja počiva na vezanosti uz drugu osobu koja pruža pomoć i podršku.
Izvor ove vrste identifikacije nije u strahu od kastracije nego u strahu devojčice da ne izgubu ljubav
majke i u njenoj težnji da zadrži i obezbedi majčinu pomoć i podršku.
Veći broj drugih autora suštinu identifikacije uopšte vidu u ljubavi prema modelu, poštovanje
prema njemu i emocionalnoj vezanosti za model.
Mauer- osnova identifikacije sa roditeljima leži u pomoći i podršci koju roditelji pružaju detetu.
Zato što se dete oseća zavisnim od roditelja i vezanim za njih, javlja se kod deteta spremnost da
usvoji načine ponašanja roditelja koje voli. Takvo usvajanje ponašanja roditelja možemo objasniti
principom sekundarnog uslovljavanja.
Sekundarno uslovljavanje imamo kad se uslovna draž (na koju je uslovljavanjem stečena
reakcija) povezuje sa nekom novom draži, drugom uslovnom ili sekundarnom uslovnom draži. Pas
koji je naučio da luči pljuvačku na zvuk zvona, može naučiti, ako se taj zvuk zvona povezuje sa
javljanjem neke nove draži, npr. dodira, da reaguje lučenjem pljuvačke i na dodir.
Dete je primarnim uslovljavanjem naučilo da voli majku. Majka zadovoljava potrebe deteta i kad
god dete ima neku potrebu, prisutna je majka, zbog toga dete počinje da voli majku. Ono se
emocionalno vezuje za majku. Zato što je emocionalno vezano za majku, dete podražava sada i
pojedine oblike ponašanja majke.
To podražavanje ponašanja majke predstavlja supstituciju, zamenu za majku i pruža detetu, kome je
prisutnost majke potrebna i koje želi prisutnost majke, zadovoljstvo.
Mauer posebno govori o ulozi verbalnog ponašanja. Starajući se o detetu, majka tepa
detetu, proizvodi određene glasove. Dete podražava te glasove i samo to podražavanje pruža detetu
zadovoljstvo jer mu stvara situaciju sigurnosti. Podražavajući glasove ili neko drugo ponašanje
majke dete to doživljava kao prisutnost same majke.
Mauer je razvio svoje shvatanje na osnovu posmatranja kako pojedine vrste ptica mogu da nauče da
podržavaju ljudske glasove. Posmatrajući dresiranje ptica, on je utvdio da je dreser mogao imati
uspeha samo onda ako je on ptice redovno sam hranio, starao se o njima. Da bi ptice naučio da
izgovaraju pojedine reči, bilo je neophodno da mnogo vremena provodi sa pticama, ponavljajući
reči i fraze koje je želeo da ptice nauče.
Uočio je da su ptice, kad god bi videle onog ko ih dresira i kad god bi čule glasove koje je on
proizvodio, manifestovale radovanje. Ptice su upravo zbog toga i ponavljale glasove koje je
proizvodio dreser i koje je on hteo da ptice nauče, jer su ti glasovi dobili vrednost sekundarnog
nagrađivanja. I izgovaranje tih glasova kao i sama prisutnost dresera predstavljalo je za ptice
zadovoljstvo.
Empirijskim istraživanjima istraživani su mnogi problemi u vezi sa identifikacijom:
Istraživači su formirali dve grupe predškolske dece. S jednom je nastavnica (koja je bila u
dogovoru sa istraživačem) postupala izrazito ljubazno pokazujući prema svakom od dece srdačan
odnos u individualnom kontaktu sa decom. Prema drugoj grupi dece pokazivala je nezainteresovan
odnos. Deca su ostavljena da se igraju, a ona nije obraćala pažnju na njih.
Posle toga, nastavnica je pred decom demonstrirala jednu igru. U prikazivanju te igre uključila je
određene oblike ponašanja- neke izraze i neke pokrete, koji nisu bili bitni za samu igru. Potom su
deca iz obeju grupa postavljena da sama izvode tu igru bez prisustva nastavnice. Posmatrano je
ponašanje dece u toku izvođenja igre.
39
Utvrđeno je da deca sa kojom je nastavnica prethodno postupala izrazito srdačno, više podražavaju
njeno ponašanje u toku igre nego deca iz grupe prema kojoj je nastavnica prethodno pokazala
nezainteresovani odnos.
Rezultati pokazuju da je do ugledanja na ponašanje modela i do eventualne identifikacije sa njime
dolazilo u slučaju kad je postojala emocionalna vezanost sa modelom, potvrđuju postojanje
razvojne identifikacije. Treba napomenuti da su istraživači pošli od pretpostavke da će se potvrditi
postojanje odbrambene identifikacije, tj. da će se deca iz one grupe prema kojoj je nastavnica
pokazivala nezainteresovan odnos više ugledati na nju nego deca iz druge grupe.

Učenje imitacijom
Imitacijom se objašnjava sličnost u ponašanju članova pojedinih grupa, zajedinca, kao i uopšte
pojava konformiranja u ljudskom društvu.
Po Tardu, imitacija je ključ za socijalnu tajnu. On govori da je društvo u suštini imitacija. Postavlja
zakone imitacije kojima pokušava da objasni socijalno ponašanje. Proces imitacije je sličan
hipnotičkom stanju, somnambulizmu. Odvija se pod delovanjem slika u glavama onih koji
imitiraju, a te slike nastale su na osnovu opažanja modela. Tard više opisuje pojavu podražavanja
tuđeg ponašanja nego što je objašnjava.
Tražeći izvore česte pojave podražavanja tuđeg ponašanja, veliki broj autora izvor imitacije vidi u
instiktima. Među ostalim nasleđenim tendencijama za određene oblike ponašanja, postoji i instinkt
za imitacijom. On je važan za održavanje jedinke. Zahvaljujući njemu jedinka lako i brzo usvaja
oblike ponašanja koji joj omogućavaju da se uspešno nosi sa preprekama na koje nailazi u prirodi i
u kontaktu sa drugim jedinkama.
Mek Dugal pokušava da objasni kako dolazi do imitacije. Njegovu pažnju privlači pojava da deca
uspevaju da relativno precizno podražavaju glasove modela i nauče govor ma koje sredine, ili da
lako podražavaju različite pokrete odraslih. On smatra da je to podražavanje moguće objasniti tzv.
empatijom u čijoj osnovi leži automatska motorna mimikrija. U procesu opažanja uključuje se
automatski motorno podražavanje pokreta koje vrši posmatrani objekt.
Slično je i objašnjenje pojavom ideomotorme aktivnosti- ideja o nekoj akciji sama po sebipodstiče
na izvršenje akcije. Javlja se težnja da se ono što se zamišlja ili vidi i izvede. Mi uvek imamo
impuls da učinimo ono što vidimo da neko drugi čini.
Bihejvioristima je korišćenje mentalističkih pojmova kao „empatija“ i „ideja“ strano. Oni pojavu
imitacije pokušavaju da objasne uslovljavanjem. Dete će ponoviti svaku akciju nekog drugog, ako
tuđe izvršenje akta stimulira neki čulni organ deteta u trenutku kada ono samo, i to slučajno, vrši taj
akt. Stvara se asocijativna veza između tuđeg akta i sličnog akta deteta. Na primer, dete će naučiti
da plješće rukama na taj način što će među ostalim pokretima slučajno izvršiti pokret udaranja u
dlan. Roditelji kad to opaze upotrebiće određeni izraz, npr. taši-taši. Ako se to nekoliko puta
ponovi, dete će zapljeskati rukama kad čuje te reči ili kad vidi da neko drugi plješće.
Kritikujući ovo objašnjenje Bandura i Volters navode da je takvim objašnjenjem nemoguće
objasniti sticanje novih reakcija. Dete bi na taj način moglo da nauči samo ono što na neki način
već ima u svom repertoaru.
Veliki broj autora pojavu imitacije pokušava da objasni pojmom instrumentalnog uslovljavanja. U
početku slučajan oblik ponašanja, ako bude potkrepljen dovoljno puta, usvojiće se kao vlastiti oblik
ponašanja.
Miler i Dolard navode da se do podražavanja dolazi jer se takvim uslovljavanjem mogu zadovoljiti
određene potrebe. Ni ovo objašnjenje ne može da posluži za sve slučajeve, posebno za one gde
nema pokušavanja i nema direktnog nagrađivanja. Na to ukazuju posebno Bandura i njegovi
saradnici.
Oni su ukazali na veoma veliku ulogu tog oblika učenja koji je, po njihovom mišljenju, i najvažniji
oblik socijalizacije i razvitka ličnosti. Imitacijom je moguće usvojiti nove oblike ponašanja koje
ispoljava neki posmatrani model.
Uticaj posmatranog ponašanja na ponašanje onih koji ga posmatraju potvrđuju i istraživanja o
ponašanju dece roditelja koji u svojim postupcima manifestuju agresivno ponašanje, kao i kod
roditelja koji sebe kontrolišu i koji kod sebe inhibiraju agresivno ponašanje.

40
Gde se pred decom uzdržava od takvog ponašanja jer se ono inhibira, manje se pojavljuje i kod
dece noge gde to nije slučaj. Bandura i saradnici misle da kao model ne deluju samo roditelji nego i
različite osobe iz dečje sredine, kao i sredstva masovnih komunikacija.
U jednom istraživanju jedna grupa predškolske dece posmatra agresivno ponašanje odraslih, a
druga grupa posmatra neagresivno ponašanje. Pri tom, u svakoj od ovih grupa polovina ima kao
uzor odraslu osobu istog pola, a druga polovina suprotnog pola. Prikazano agresivno ponašanje
sastoji se u određenim oblicima fizičke i verbalne agresije ispoljene prema lutki.
Ovaj isti ogled istraživači ponavljaju prikazujući filmove sa agresivnim ponašanjem, zatim
agresivno ponašanje živih modela, kao i crtane filmove u kojima se prikazuje agresivno ponašanje.
Dobijeni rezultati ovih istraživanja pokazuju da su deca posmatrajući agresivno ponašanje redovno
u svojoj sopstvenoj aktivnosti manifestovala posmatrane agresivne reakcije. Deca iz grupa u kojima
nije manifestovano agresivno ponašanje nisu ga pokazivala ni u sopstvenom postupku. Ona su
podražavala suzdržljivo ponašanje koje je tim grupama i demonstrirano.
Posmatranjem ponašanja modela moguće je izazvati inhibitorne i dezinhibitorne efekte. To znači
da će u slučajevima gde se model uzdržava od ispoljavanja određenih impulsa koji se osuđuju u
društvu i subjekti koji su izloženi modelu pokazivati inhibiciju takvim impulsima. Tamo gde model
manifestuje nekontrolisano ponašanje i posmatrani subjekti manifestovaće ne samo nekontrolisano
ponašanje nego i druge uzdržavane oblike ispoljavanja dotad inhibitornih impulsa. Ono što su dotad
kočili, oni će sada slobodnije manifestovati.
Može se zaključiti da će i oni koji posmatraju kršenje različitih vrsta zabrana od strane drugih i
sami posle posmatranja u većem stepenu kršiti te zabrane, na primer, vozači auta koji uočavaju da
drugi vozači nekažnjeno krše saobraćajne propise pokazaće i sami sklonost da te propise krše. Do
inhibitornih i dezinhibitornih efekata na osnovu ponašanja modela dolazi već na osnovu
posmatranja određenih oblika ponašanja, čak i kada se ne uočavaju posledice takvog ponašanja.
Ali još više dolazi kad se uočavaju pozitivne posledice za ponašanje modela, kad se npr. uočava da
model za ispoljavanje agresivnog ponašanja nije kažnjen nego čak i nagrađen.
Imitacijom je moguće da dođe do manigestovanja ranije naučenog ponašanja, a koje nije u
međuvremenu manifestovano. Posmatrano ponašanje modela može da posluži kao podsticaj da se
obnove reakcije slične vrste koje su ranije naučene, ali koje neko vreme nisu manifestovane.
Kad se uoči da model vrši neke reakcije koje su slične tim ranije naučenim, one se počnu
obnavljati. Bandura i saradnici smatraju da je na taj način moguće da se izazove kako socijalno
nepoželjno, tako i socijalno poželjno ponašanje. Kao primer obnavljanja ranije naučenog ponašanja
pod uticajem posmatranog ponašanja, on navodi slučaj osobe koja je napustila lokalni način
govora, a koja, kad dođe u svoj kraj, vrlo brzo prihvata stari način izražavanja.

Učenje učenjem uloga


Mi od detinjstva učimo kakva se očekivanja u odnosu na ponašanje vezuju uz zauzimanje različitih
položaja. Od pojedinaca na različitim položajima u društvu i u grupama očekuje se određeno
ponašanje. Npr. svaki od članova porodice ima određeni položaj ili status: položaj oca, majke, dece.
U skladu sa društvenim shvatanjem, očekuje se od svakoga od njih da će se na određeni način
ponašati: majka da će se starati o podizanju dece, otac o obezbeđenju potrebnih sredstava za zivot
porodice, deca da će pokazivati poštovanje prema roditeljima...
Slično, od osoba sa određenim zanimanjem očekuje se da će se ponašati u skladu sa svojim
zanimanjem, npr. od lekara da se stara da izleći svoje pacijente, da ne govori o njihovim intimnim
teškoćama...
Ovo ponašanje koje se očekuje od osoba sa određenim statusom ili položajem naziva se ulogom.
Uloga se definiše kao očekivano ponašanje vezano uz određeni status. Takvo ponašanje vezano uz
status važno je i za pojedinca i za društvo. Za društvo je važno jer se na taj način usklađuju
aktivnosti članova društva i članova grupa. Za pojedinca je važno jer mu omogućava da se lakše
snađe u različitim situacijama znajući šta se od njega očekuje.
Veliki deo vaspitanja sastoji se u sticanju znanja o tome kakvo se ponašanje očekuje od osoba na
različitim položajima i u različitim situacijama. Mi svi učimo različite uloge. Takvo učenje uloga
uključuje sticanje znanja o tome kako treba postupiti, kakve stavove imati, kako treba emocionalno
reagovati kad se zauzme određeni položaj. Takvo učenje je u velikoj meri učenje ugledanjem na
ponašanje nekoga ko ima položaj koji smo mi sami stekli ili koji želimo da steknemo, npr. student
41
medicine pripremajući se za lekara usvaja određene načine ponašanja koje vidi kod već gotovog
lekara. On usvaja određeni odnos prema pacijentima, određena shvatanja o životu, zdravstvu i
bolesti. Osobe koje imaju položaj lekara služe mu kao model.
Postoji diskusija o tome da li je to učenje učenje posebne vrste koje počiva na principima
drugačijim nego što su principi na kojima počiva učenje uslovljavanjem. Po nekim autorima,
opravdano je govoriti o takvom učenju kao o učenju koje ima svoje posebne karakteristike.
Prema Serbinu i Elenu, takvo učenje ima nekoliko specifičnih karakteristika:
- pri njemu se ne uče pojedine reakcije, nego organizovani sistemi ponašanja
- uloga se mora učiti kao totalni organizovani sistem
- zato što uloge imaju uvek interakcioni karakter, što su uvek komplementarne sa nekom
drugom ulogom, učeći ih treba učiti i ove druge komplementarne uloge.
Po spomenutim autorima, može nam poslužiti dramaturški model, model kako glumci uče svoje
pozorišne uloge. Ni za učenje životnih uloga nije dovoljno učiti samo reči nego treba učiti i
postupke i akcije, uloga se mora postepeno uvežbavati, pri tom je važan činilac voditelj koji
kritikuje, hvali i daje socijalnu podršku. Učenje uloga koje počiva na pokušajima i greškama
važnije je od proste imitacije.
Verovatnije je da pri tom obliku učenja nemamo posla sa jednom sasvim novom vrstom učenja koje
bi počivalo na drugačijim principima od onih na kojima počiva učenje uslovljavanjem i na kojima
počivaju drugi oblici učenja po modelu. Verovatno je da imamo posla sa jednim složenim oblikom
učenja pri kom se kombinuju različiti principi učenja: učenje uslovljavanjem, opservaciono učenje,
ali i učenje koje uključuje i angažovanje kongnitivnih funkcija.
Ukazujući na faktore koji olakšavaju ili otežavaju ovaj oblik učenja po modelu, Sikord i Bekmen,
koji smatraju da učenje uloga predstavlja posebnu vrstu učenja, navode veći broj takvih momenata:
1) jasnoća o očekivanom ponašanju koje se vezuje uz određenu poziciju.
Tamo gde su uloge jasno definisane, gde je precizirano kakvo se ponašanje, vezano uz određeni
položaj, očekuje- takvo se ponašanje i lakše usvaja.
U periodima društvenih promena u kojima se raniji standardi i načini ponašanja napuštaju, a novi
nisu još dovoljno fiksirani, kad je ponašanje vezano uz određene položaje manje-više neodređeno,
uloge se teže stiču..
2) saglasnost među članovima društva o tome kakvo se ponašanje vezano uz određeni položaj
očekuje. Gde postoji saglasnost, lakše se uočava određeno ponašanje vezano uz određeni položaj.
To je zbog toga što se ponašanje vezano uz određeni položaj konzistentno nagrađuje, ukoliko je u
skladu sa društvenim shvatanjem, a dosledno kažnjava ukoliko nije u skladu. Gde se društvo u
celini slaže da žena treba da ima ravnopravnost u različitim odnosima lakše će se usvojiti i naučiti
ponašanje vezanost uz pripadnost ženskom polu, nego tamo gde se sa novijim shvatanjima o
ravnopravnosti mešaju i starija patrijarhalna shvatanja.
3) lakše će se naučiti ponašanje vezano uz određeni položaj tamo gde se svi slažu da neka
osoba zaista ima određeni položaj i ima pravo na takav položaj i gde svi postupaju u skladu sa tim.
Na primer, ako majka postupa sa ćerkom čas kao sa odraslom osobom, čas kao sa još nedoraslom,
ili otac sa sinom jedanput kao sa samostalnim, a onda sa nesamostalnim subjektom, ćerki i sinu
biće teže sticanje uloge vezanih za njihov položaj.
4) sticanje uloga biće olakšano onda ako je shvatanje o očekivanom ponašanju vezano uz
određeni položaj usklađeno sa shvatanjem o ponašanju vezanom uz komplementarni položaj, npr.
teže će se usvojiti ponašanje koje proizilazi iz shvatanja da je žena ravnopravna ako se smatra da
muškarac ipak treba da bude dominantan.
5) jedan od faktora koji utiče na sticanje uloga jeste i pervazivnost uloga, tj. pojava da se
ponašanje vezano uz određeni položaj manifestuje u velikom broju odnosa i prilika. Tamo gde se
ponašanje manifestuje u velikom broju situacija, imamo pervazivniju ulogu, npr. uloga nastavnika
je pervazivnija, prožima veći broj njegovih aktivnosti, nego što je uloga radnika. Od nastavnika se
traži da se u velikom broju situacija ponaša u skladu sa svojim položajem. Pervazivnije uloge se
teže i sporije uče i zahtevaju duži period socijalizacije.
6) sticanje uloga zavisi i od motivisanosti da se određeno ponašanje, vezano uz neki položaj,
usvoji. Želi li se neki status, brže i lakše će se usvojiti i ponašanje vezano uz njega. Primer za to
pružaju nam uloge vezane uz uzraste. Dečak ili devojka žele biti odrasli i motivisani su da se
ponašaju tako. Zato oni brzo uče ponašanje vezano uz status odrasle osobe. Ljudi su, međutim,
42
manje motivisani da prihvate položaj starih osoba i kad imaju godine i zato se sporije prihvata i uči
ponašanje vezano uz staračko doba.

43
18. Socijalno učenje uviđanjem

U stručnoj literaturi relativno malo se govori o učenju uviđanjem. Jedan od razloga je taj što je
učenje obično proučavano u jednostavnim situacijama u kojima je kontrola uslova relativno dobra.
Važan razlog je i uticaj bihejviorističkog shvatanja, a koje namerno zapostavlja proučavanje
neposrednog iskustva a upravo pri takvom proučavanju dolazi do izražaja uviđanje.
Istraživači su ukazivali na važnost kognitivnih elemenata u učenju, već proučavajući proces učenja
kod životinja. To je učinio Tolman koji je zastupao mišljenje da učenje nije naprosto S-R veza,
asocijativna veza između jedne senzacije i jedne motorne reakcije i da se ne može svesti na
mehaničko povezivanje putem dodira dva elementa i ponavljanjem tog povezivanja. Po Tolmanu,
učenje se u suštini sastoji u znanju o određenim odnosima između draži. I životinja, kad uči prolaz
kroz lavirint, uči raspored pojedinih mesta (uči gde treba da skrene levo ili desno, da ide napred ili
nazad), uči, kako Tolman kognitivnu mapu. Dotad neutralne draži tokom učenja prolaza kroz
lavirint postaju znaci koji upozoravaju na nešto. Životinja uči tako što uči da očekuje da će u
određenoj situaciji, kad se javi određeni znak, ako se na određeni način ponaša, doći do određenog
cilja. Uči da određeno ponašanje, da određeni znak predstavlja sredstvo za određeni cilj. Prema
tome, učenje je sticanje značenja znakova.
Kod čoveka je sigurno da kognitivne funkcije pri učenju imaju još veći značaj. Pri učenju čoveka
opravdano je pretpostaviti da je angažovanje kognitivnih funkcija, i to i viših kognitivnih funkcija,
po pravilu uključeno u sticanje novih oblika ponašanja.
Između opštih psiholoških teorija na značaj kognitivnih procesa, a posebno uviđanja, pri procesu
učenja ukazuje geštaltistička teorija- oni su dali psihološku analizu procesa uviđanja pokazujući da
ono ne počiva na mehanićkim asocijacijama i da i kad viših životinja već postoji učenje putem
uviđanja, to je pokazano poznatim Kelerovim ogledima sa šimpanzama.
Kad do sticanja određenog načina ponašanja dolazi usled toga što se uočava postojanje određenih
odnosa u datoj situaciji, onda više nemamo učenje po principu asocijacija po kognivitetu niti na
osnovu uslovljavanja potkrepljivanjem niti učenje podražavanjem. To je novi oblik učenja, učenje
putem rešavanja problemnih situacija i uviđanja odnosa. Takvo učenje karakteriše:
1) da do uspeha dolazi naglo, odjednom
2) da se, pošto je jednom rešen problem, pokušavanje više ne ponavlja
3) da se nađe rešenje koristi ne samo u istim nego i u sličnim situacijama.
Geštaltisti navode da u osnovi takvog učenja leži prestruktuiranje opažajnog polja- situacija se vidi
na nov način, delovi situacije vide u novim odnosima, i upravo usled toga dolazi do sticanja novog
načina ponašanja i rešenja problema.
Pristalice pojedinih teorija uslovljavanja da bi objasnili složenije procese učenja uvode pojam
medijacionih faktora, ovde postoji uključivanje kognitivnih faktora u objašnjenje učenja. Npr.
Maurrerova teorija koja u svom novijem obliku pridaje važnost pri učenje emocionalnom stanju
koje on naziva nadom, pretpostavlja kognitivne procese. Nada označava očekivanje neke buduće
koristi za organizam koji uči i nije samo emocionalno stanje nego upravo zato što je očekivanje,
ona predstavlja i zamišljanje i zaključivanje.
Bandura ističe značaj kognitivnih procesa- po njemu važnu ulogu u opservacionom uslovljavanju
imaju reprezentacioni procesi. Po Banduri, nove reakcije stiču se na taj način što se nove
asocijativne veze između bihejvioralnih elemenata uspostavljaju putem opervacije. Pri tom učenju,
stvaraju se nove integracije na osnovu novih veza, a koje se ne zapažaju direktno nego koje se traže
i nalaze, za koje je potrebno mišljenje.
Pri opservacionom učenju, imajući pred sobom kao uzor nečije ponašanje, mi to ponašanje
podražavamo tako što kombinujemo elemente kojma već od ranije raspolažemo, što ostvarujemo
nove veze i nove strukture. Na taj način mi dobijamo nove celine. U te celine ulaze ne samo
predstave o našem ranijem naučenom načinu ponašanja nego i reprezentacije (predstave) na osnovu
opažanja ponašanja modela. Upravo tako dolazimo do novih integracija i novih smislenih celina, a
koje čine oblik ponašanja koje se podražava. Takvo sticanje novog načina ponašanja, a koje treba
da se ostvari i bez vežbanja, tj. odjednom i bez direktnog neposrednog nagrađivanja, može da se
realizuje samo korišćenjem simboličkih procesa, dakle mišljenjem. Takvo učenje predstavlja oblik
učenja koji se razlikuje od učenja uslovljavanjem i oblik učenja koji je bliži učenju uviđanjem nego
učenjem mehaničkim uslovljavanjem.
44
Ne bi bilo opravdano smatrati da je svako učenje u koje su uključeni kognitivni procesi, pa i viši
kognitivni procesi, samim tim učenje koje nije na principu uslovljavanja. Kod svakog učenja
prisutni su kognitivni procesi u izvesnoj meri, pa i kod učenja životinja. Ako nemamo drugih,
prisutne su barem senzacije i percepcije i diskriminacija i selekcija draži na osnovu njih. I kod
najjednostavnijeg uslovljavanja na principu kontigviteta nalazimo neke saznajne procese, npr. kad
životinja nauči da izbegne zamračeni put, jer doživljava šok ako se njime kreće, ona to uči koristeći
senzornu diskriminaciju, razlikovanje svetlosti od tame. Mogu i viši kognitivni procesi kod čoveka
da budu uključeni u proces učenja, a da ipak opravdano smatramo da je takvo učenje na principu
asocijativnog uslovljavanja, bilo klasičnog bilo instrumentalnog. Kad dete uči da kaže hvala, ono to
čini pre svega što se uz takvu reakciju više puta ponavlja nagrada. Ono tek naknadno uspostavlja
relaciju između određenog ponašanja i posledice tog ponašanja, ono tek naknadno uviđa.
Kao što o učenju uviđanjem uopšte govorimo kad čovek ne bi mogao rešiti probleme na koje naiđe
bez korišćenja simboličkih procesa, tako i pri socijalnom učenju o uviđanju govorimo tek kad su
osnova socijalnim učenjem stečenog načina socijalnog ponašanja nalaženje relacija i apstraktno
mišljenje. Sigurno je da ponašanje stečeno na taj način imamo u oblasti socijalne percepcije,
obrazovanja stavova, grupne aktivnosti, a posebno u oblasti moralnog ponašanja.
Tzv. dobar procenjivač ljudi svoje ponašanje zacelo zasniva na takvom načinu učenja. On iz
određenih znakova zaključuje o određenim osobinama ljudi i prema tom zaključku podešava svoj
postupak prema ljudima.
Naši stavovi nisu samo automatski prihvaćene grupne norme ili samo emocionalni odnosi koji
proizilaze iz naših potreba i želja, nego su često i zaključci na osnovu ocene činjenica. Da ljudi,
koji žive pod pod jednakim uslovima, imaju različite stavove može da bude posledica ne samo
različitih motiva nego i različitih zaključaka, na osnovu sličnih ili različitih podataka. Težeći za
kognitivnom konzistentnošću ljudi menjaju svoje stavove da bi ih uskladili sa činjenicama, npr. kad
čovek odrasta u kapitalističkom društvu, koji sam živi u dobrim uslovima i koji je na tradiocionalan
način vaspitan, zauzme antikapitalistički stav- to nije samo afektivan odnos i samo izraz ličnog
nezadovoljstva, to je uvek u manjoj ili većoj meri posledica zaključivanja i uviđanja određenih
odnosa u društvu.
Važnost viših kognitivni procesa u procesu socijalizacije najizrazitije pokazuje Pjaže u
objašnjavanju sticanja moralnog ponašanja. Pjaže i Kolberg su dokazali sistematskim istraživanjem
da se moralna svest postepeno razvija i da prolazi kroz određene faze razvoja, a u zavisnosti od
razvijenosti i angažovanja kognitivnih funkcija.
Proučavajući proces moralnog suđenja, Pjaže je zahtevao od dece različitog uzrasta da
ocene koja je od devojčica čiji se postupci saopštavaju u konstruisanim pričama dobro, a koja je od
njih zločesto dete:
1) bila jednom jedna devojčica koja se zvala Marija, ona je želela da prijatno iznenadi svoju
majku i da joj nešto izveze, ali nije znala kako se barata makazama i napravila je veliku rupu na
svojoj haljini.
2) jedna devojčica koja se zvala Margarita jednog dana, kad njena majka nije bila kod kuće,
uzela je majčine makaze i igrala sa njima, a onda je, jer nije dobro znala kako se barata sa njima
napravila malu rupu na svojoj haljini.
Deca ispitanci trebalo je da označe koja je od devojčica bila više zločesta.

Ova ispitivanja pokazuju da deca na uzastu od 9 godina nisu u stanju da ocenjuju namere i da,
donoseći svoje moralne sudove, uzmu u obzir intenciju onoga koji je nešto počinio. Deca su do tog
uzrasta odgovarala da je više zločesta bila Marija, jer je ona napravila veću štetu, veću rupu na
svojoj haljini. Tek deca iznad 8 godina uzimaju u obzir i nameru pri svojoj moralnoj oceni, pa
odgovaraju da je Marija iako je napravila veću rupu, bila bolja, jer je imala bolju nameru.
Pjaže kaž da na raznim uzrastima postoje različita shvatanja o tome šta je moralno. Na mlađem
uzrastu postoji heteronomna moralnost, tj. moralnost koja počiva na shvatanju da je potrebno
pokoravati se određenim propisima koje je neko postavio i nametnuo.
Moralno je ono što je neophodno da se uradi, što mora da se uradi jer to zahtevaju odrasli.
Nemoralno je ono za šta slede sankcije. Moralnot se postepeno razvija u zavisnosti od kognitivnih
sposobnosti. Tek od 9 godina pojavljuje se tzv. autonomna moralnost, tj. takva moralnost pri kojoj
se postupci ne ocenjuju više prema tuđim propisima nego prema sopstvenim principima. Ovaj
45
razvitak od heteronomne do autonomne moralnosti ostvaruje se, smatra Pjaže, ne uslovljavanjem ili
poučavanjem od strane odraslih nego zahvaljujući razvitku kognitivnih sposobnosti i spontanom
naporu dece da se moralno ponašanje ocenjuje prema nekom opštijem principu.
Kolberg zaključuje da razvitak moralnosti traje duže i ide dalje nego što je smatrao Pjaže. Po
njemu, najviša faza razvitka, a koja se javlja tek kod adolescenata i tek sa razvitkom formalno
operacionalnog mišljenja, nije u usvajanju određenih načina postupanja kao sopstvenih principa,
nego je u izgradnji sistema opštih pravila na osnovu kojih se ocenjuju pojedinačni slučajevi i to
relativno nezavisno od shvatanja sredine. Postoje veoma opšta sopstvena merila šta je moralno.
Postoji sistem izgrađenih i koherentnih opštih principa koji i čini ono što nazivamo ličnom savešću,
a prema kojim principima se ocenjuje svaki pojedini slučaj. Takvo ocenjivanje, razume se, moguće
je samo korišćenjem viših kognitivnih funkcija.

46
19. Politička socijalizacija: pojam i osnovni pristupi izučavanju

Izraz politička socijalizacija, pripisuje se Hajmanu, relativno je nov- kraj 50- tih. Datira od
vremena formiranja grčkih polisa: pretvaranja čoveka u građanina, uvežbavanje građanstva, lekcije
patriotizma, uvežbavanje političkog karaktera, vrlina primerenih ustavu (Aristotel).
Savremeni pristup javlja se u okviru izmenjene istraživačke paradigme i znatno izmenjenog
konteksta savremenih političkih zbivanja.
Tematika političke socijalizacije aktualizovana je onog trenutka kada se u nauci javlja interes
usmeren na to ad se utvrdi kakve posledice ima individualno političko ponašanje za
funkcionisanje političkih institucija i političkog sistema u celini.
Kontinuirano i sistematsko proučavanje političke socijalizacije počelo je u okviru političkih
nauka. Direktan impuls predstavljala su tri, manje-više simultana događaja u nauci:
- objavljivanje Hajmanove knjige (1959) koja je predstavljala istovremeno inventar dotadašnjih i
budućih istraživanja u ovoj oblasti
- dve velike empirijske studije, tzv. Čikaška studija Istona i Hesa, i Njuhevn studija, Grinstejna,
koje su istakle provokativne teze o dečjim idealizovanim predstavama sveta politike i
političkih autoriteta i o postojanju ranih dečjih, pae exelance, političkih opredeljenja.
Međutim, i u okviru savremenog pristupa istraživanja ove oblasti javlljaju se kontroverze oko
određivanja pojma, definicije i poimanja samog procesa političke socijalizacije. Ove kontroverze
odraz su razlika u izbranom stanovištu sa kojeg se politička socijalizacija posmatra i izučava.
U literaturi možemo napraviti razliku između dva pristupa ili nivoa proučavanja:
1) šireg, makro, sistemskog ili kulturalnog (societalnog) pristupa
2) užeg, mikro, individualnog, ljudima usmerenog pristupa.
Prvi pristup je jednodisciplinaran, politikološki, i usredsređen na proučavanje činilaca
koji doprinose stabilnosti i održanju političkog sistema.
Politički sistem je osnovna jedinica analize. Politički stavovi, vrednosti, uverenja i ponašanja ljudi
smatraju se značajnim za naučnu analizu samo utoliko ukoliko mogu da doprinesu objašnjenju
kontinuiranog funkcionisanja sistema.
Politička socijalizacija se posmatra kao mehanizam uvođenja u političku kulturu, proizvodnje
građanina koji dobro funkcioniše. Naglašava se stabilnost i kontinuitet, jednosmerna interakcija
između agensa socijalizacije koji indoktriniraju i pasivan pojedinac koji usvaja norme i političko
ponašanje koje preovlađuje u datom političkom društvu.
Obezbeđuje se tzv. difuzna podrška sistemu- bezuslovno poverenje i lojalnost koju članovi
političkog društva investiraju u različite njegove objekte, kao ciljeve po sebi. Nema mesta za
objašnjavanje promene sistema.
Drugi, širi, individualni pristup stavlja naglasak na pojedinca, na formiranje njegovog
političkog identiteta. To u osnovi psihološki pristup- u centru pažnje je otkrivanje psiholoških
dimenzija građanstva.
Politička socijalizacija se ovde tumači kao proces kojim pojedinac stiče svoje političke stavove i
ponašanje, pa i odnos prema političkom sistemu. Pojedinac ima daleko aktivniju ulogu: aktivno
traga za pojedinim porukama i izbegava druge, vrednuje informacije koje mu prenose agensi i
može u njihovoj oceni da se sa njima razilazi.
Ističe se postojanje određenih podkultura koje mogu da protežiraju drugačije političke vrednosti i
stavove. Naglašava se uloga ličnosti. Političko učenje je grupno- specifično, pa samim tim i
varijabilno. Osnovni problem je kako razlikovati proces političke od opšte socijalizacije?
Ova dva pristupa rezultirala su u dva osnovna oblika teorija političke socijalizacije→
politikološkim (sistemskim) i psihološkim, koje se razvijaju sasvim paralelno, što je sve do sada
onemogućavalo da se razvije celovita teorija političke socijalizacije. Ova dva pristupa treba
posmatrati kao komplementarne.
Stoga i definicija političke socijalizacije koja pretenduje da bude sveobuhvatna, trebalo bi da
obuhvati obe pomenute uloge i da izrazi neophodnost interdisciplinarnog pristupa.
Politička socijalizacija je proces socijalnog učenja kojim pojedinci i društvene grupe stiču
relativno trajne orijentacije i oblike ponašanja u odnosu na političke institucije, procese i vrednosti.

47
20. Problem „kritičnog perioda“ u političkom razvoju pojedinca (uloga rane
političke socijalizacije)

Veliki broj autora poistovećuje istraživanje političke socijalizacije sa istraživanjem dečjih


političkih orijentacija. Postoji fascinacija ranim nalazima politikoloških studija o postojanju dečjeg
sveta politike i psihoanalitička reprezentacija o presudnom uticaju ranog detinjstva na ponašanje
odraslog- dete je otac čoveka.
U osnovi toga su sledeće pretpostavke:
- uslovi pod kojima pojedinac stiče neki politički stav imaju značajnog uticaja na njegovu
stabilnost kao i na usvajanje budućih stavova i ponašanja
- znanje o tome kako deca vide svet politike i političke procese, doprineće da se bolje shvate i
teorijski objasne ti procesi, znači ovaj interes je prvenstveno instrumentalan.
Međutim, pojedini autori idu dalje i pretpostavljaju da su rane političke orijentacije presudne, same
po sebi trajne, da se prenose u odraslo doba i determinišu političko ponašanje odraslog.
Opšte je usvojen zaključak da je rano političko iskustvo i učenje povezano sa kasnijim političkim
ponašanjem, ali postoje značajne razlike u tumačenju ove veze, određivanju kritičnog perioda
političkog razvoja, ako i oko broja i vrsta ranih političkih orijentacija koje se navode kao važne.
Prva empirijska istraživanja (Istona i Hesa, Grinstejna, Hesa i Tojnaja) izveštavala su o
širokom opsegu političkih orijentacija koje se usvajaju u periodu između 7-12 godine i koje, prema
tumačenju ovih autora, potvrđuju da je upravo u tom periodu u opštim crtama zaokružena slika
političkog sveta pojedinca:
do 12. godine deca su već stekla čvrsto nacionalni identitet, znanje o prednostima pojedinih
društvenih položaja i zanimanja, neke začetke ideoloških pojmova koji se tiču moći i uticaja u
društvu, jasno razlikovanje političkih neprijatelja i prijatelja u zemlji i inostranstvu, poznavanje
vrhunskih političkih lidera i izvesno osećanje pripadnosti nekoj političkoj partiji.
Kasnije tendencije u istraživanju političke socijalizacije zagovarale su pomeranje starosne granice
kritičkog perioda još niže, čak do uzrasta od 3-6 godina, nekoliko prvih godina su period kada
ljudski organizam doživljava najbrže promene u toku životnog ciklusa i kada se kod deteta
razvijaju značajne simboličke veštine (jezik) i tada se stvara osnova njegove ličnosti (postavka
imprintinga- utiskivanja).
Sva ova istraživanja bavila su se političkim identifikacijama, sentimentima, lojalnostima, i opštim
percepcijama dece, ali veoma malo postojanjem i prirodom političkog rezonovanja.
Tek kada su od 70-tih istraživači usmerili interes na političko mišljenje i sposobnost pojedinca da
misli na ideološki način, da stvara ideologije kao kulminacionu tačku političkog razvoja, ponovo je
aktualizovano i problematizovano pitanje ovako određenog kritičnog perioda političkog razvoja.
Zasnovana na teorijskom modelu kognitivnog i moralnog razvoja Pjažea i Kolberga, istraživanja
političkog mišljenja daju prilično ubedljive argumente u prilog pomeranja granica formativnih
godina za političko ponašanje, čak do perioda adolescencije.
Problem kritičnog perioda razvoja usko je povezan sa tzv. problemom transfera (prenošenja
sadržaja ranog učenja na kasnije stavove i ponašanje odraslog), mada se ne poklapaju u celini.

48
21. Razvoj odnosa prema političkom sistemu (personalizacija politike)

Jedan broj istraživača usmerio je svoja istraživanja dečjeg odnosa prema politici na aspekt stvaranja
podrške i pozitivnog odnosa prema političkom sistemu. Najveći deo istraživanja izvršen je pod
rukovodstvom Istona i Hesa, odnosno Grinštajna, izvršena na populaciji američke školske dece.
Centralna tačka istraživanja je naglašavanje jednog od aspekata razvoja dečjeg odnosa prema
političkom sistemu, a to je odnos prema režimu, vlasti ili vladi, koji su oličeni u vrhovnom
političkom vođstvu, tj. pesonalizovanom političkom autoritetu.
Uopšte, pojam politike blisko je povezan sa pojmom autoriteta. Teorijska razmatranja o uslovima
opstanka političkih sistema davno su ukazala na važnost veze između budućih građana i političkih
autoriteta koji predstavljaju režim.
U savremenoj političkoj teoriji ova pretpostavka postala je aktuelna u okviru rasprave sistemskih
analitičara o poreklu rasprostranjene podrške političkom sistemu. Pod rasprostranjenom podrškom
Iston i Denis podrazumevaju generalizovano poverenje i verovanje koje članovi nekog političkog
društva investuraju u razne oblike sistema, kao ciljeve po sebi, a koja se daje bezuslovno; u
ekstremnom obliku ona se javlja kao slepa lojalnost. Ovo je ključni pojam koji autori koriste da bi
objasnili postojanost i stabilnost političkih sistema.
Autori polaze od nalaza svojih istraživanja da su predstave dece o svetu politike konkretne i
personalizovane, i da razvojna faza personalizacije politike prethodi usvajanju apstraktnih
političkih pojmova i poimanju institucionalizovanih političkih procesa. Rane predstave o vlasti,
vladi, političkoj moći i autoritetu vezane su istaknute političke ličnosti iz javnog života i kasnije su
idealizovane. Na osnovu toga autori su izveli zaključak da se upravo na ovaj način socijalizuju
budući privrženici datom političkom sistemu.
Analizirajući proces uspostavljanja podrške sistemu, Iston i Hes pošli su od toga da je
uspostavljanje privrženosti budućih građana političkom društvu i široj političkoj zajednici važna
stepenica u obezbeđivanju stabilnosti političkog sistema, ali ne i dovoljna da osigura njegovu
relativnu trajnost.
Pripadnici političkog društva moraju rano da razviju pozitivne sentimente prema strukturama i
normama režima. Kako deca veoma malo znaju o formalnim aspektima vlasti (vladi, predsedništvu
ili parlamentu), jedini način da se uspostavi ovakva privrženost jeste posredstvom njihove
predstave o istaknutim autoritetima iz javne sfere života.
Uostalom, prvo što deca uočavaju u svetu politike jesu autoriteti koji reprezentuju sistem. Političko
učenje koje izmešta dete iz privatne u javnu sferu života može da započne bezazlenim pitanjem
koje upućuje roditelju: Ko daje platu policajcu, zašto ne smeš da parkiraš kola na ovom mestu, kada
otac odgovori- plaća ga gradonačelnik, ili protivno je zakonu parkirati tamo, dete je od strane
pouzdanog izvora dobilo početnu lekciju iz politike u širem smislu.
Ono je na jedan posredan način izloženo zaključcima da postoji razlika između javnih i privatnih
oblasti života, da postoji zahteva za poštovanjem pravila i normi u društvu, bez obzira na
pojedinčev poriv ili želju, i da postoji neki viši autoritet, van porodice, kome su čak i svemoćni
roditelji podređeni.
Pretpostavka je da u razvijenom političkom društvu prvi kontakti sa čuvarima reda, policajcima,
deci ukazuju na neophodnost prihvatanja određenih pravila i odluka nekog spoljašnjeg autoriteta.
Kako je policajac instrument političke moći i predstavnik izvršne vlasti, ona na ovaj način bivaju
uslovljena i na sam politički autoritet.
Ipak, deca prvenstveno poimaju političku vlast i vladu svoje zemlje preko istaknutih političkih
ličnosti koje su njeni nosioci. Vrhovni politički autoriteti (predsednik, kralj, šef države, Veliki vođa)
predstavljaju sponu koja povezuje budućeg građanina sa političkim sistemom. U strukturi vlasti oni
čine najuočljivije, jasno definisane i društveno značajne „kote“ koje deca (za koju je politika na
marginama interesovanja) mogu da identifikuju kao politički simboličke ili reprezentativne i prema
kojima mogu lako razviti sentimente i stavove koji su značajni za uspostavljanje kasnijeg odnosa
prema režimu i sistemu u celini. Zato se kaže ad su politički autoriteti „kritičke tačke“ dečjeg
kontakta sa političkim sistemom.
Čikaško istraživanje, na deci od drugog do osmog razreda osnovne škole, zaključuje:
1) ono što je u oblasti politike za decu uočljivo je postojanje autoriteta van porodice i škole

49
2) ovaj spoljni autoritet je reprezentovan u ličnosti predsednika države (katkad i lokalnog
policajca), i mada postepeno, kako stare, postaju svesna institucionalizovanih autoriteta
(Kongresa), predsednik i dalje ostaje najuočljiviji autoritet
3) ove spoznaje su pod uticajem emocionalnih, a ne racionalnih procesa.
Zaključci Njuhevn studije su:
1) deca na sličan način kao i odrasli uočavaju značajnost istaknutih političkih uloga u okviru
sistema
2) imaju znatno povoljniju sliku o individualnim političkim vođama i politici, nego odrasli, tj.
njihove predstave o političkim liderima kvalitativno su drugačije
3) raširen politički cinizam kakav imaju odrasli građani počinje da se razvija tek u
adolescenciji, oko 13. godine.
Autori oba istraživanja su saglasni u pogledu nalaza o dečjem imidžu predsednika: deca poseduju
jednu pozitivnu, idealizovanu sliku predsednika države, on se doživljava kao osoba koja poseduje
sve vrline: mudar, spreman da pomogne, moćan, dobar, pošten.
Idealizovana slika predsednika stvara se u odsustvu kognitivnih iformacija. Prvo što dete preuzima
iz sveta odraslih nije znanje, već evaluativna definicija političkog autoriteta. Vremenom, kako dete
postaje starije, idealizovana slika vrhovnog političkog lidera donekle se zamagljuje, pri čemu se
najveća erozija ove političke euforije događa u periodu adolescencije.
U tom procesu otrežnjenja, karakteristike vezane za vršenje specifične uloge postaju važnije za
procenu političkih autoriteta od ličnih osobina nosioca uloge, ali pozitivni emocionalni ton ostaje i
dalje relativno visok.
Iston i Denis sumiraju 4 osnovne karakteristične faze u razvoju dečje predstave političkog
autoriteta:
1) faza politizacije: deca uče da postoji neki autoritet iznad porodičnih i školskih, neka
spoljašnja sila koja zahteva podršku, poslušnost i pokoravanje
2) faza personalizacije: deca najpre i najlakše postaju svesna političkih autoriteta preko
individualnih osoba (predsednik države, policajac), što je uslovljeno njihovim kognitivnim
ograničenjima
3) faza idealizacije: deca prvobitno opažaju autoritet kao izuzetno pozitivan- dobročiniteljski,
benevolentan, pošten, mudar
4) faza institucionalizacije: postepeno, sa uzrastom, dete uči depersonalizovane političke
objekte institucija.
Smatra se da dečji kognitivni kapaciteti (nivo kognitivnog razvoja) uslovljava veću mogućnost
poimanja političkih institucija preko pojedinačnih osoba nego u apstraktnom, nepersonalizovanom
obliku: ličnosti su konkretnije, prepoznatljive, manipulativnije, zanimljivije..
Duboka pozitivna lična osećanja prema predsedniku proizvod su ili direktnog odraza odnosa prema
ocu ili kompezatorskih reakcija (izbegavanje anksioznosti) usled osećanja sopstvene nemoći.
Pretpostavka je da otac, doživljen kao onaj koji opskrbljuje i štiti, kao dobročinitelj, predstavlja
prototip autoriteta; kada predsednik, kao najuočljiviji i personalizovani politički autoritet uđe u
dečje kognitivne polje, ona se lako uklapa u prototip i čini efikasnu sponu između deteta i
političkog sistema. Tako celokupni politički režim postaje proširen porodični krug.
Postoji i alternativno rešenje, po kome deca na predsednika ne reflektuju sliku sopstvenog oca, već
idealnog oca svoje kulture: ona projektuju svoja idealna očekivanja u pogledu roditeljskih osobina
koje otac treba da poseduje i uloge koju treba da vrši. Roberta Sigel nudi protivargument: ova
predstava morala bi da pokazuje veliku varijabilnost među decom različitog socioekonomskog
porekla, pošto među klasama postoje velike razlike u pogledu dečjeg vaspitavanja i nivoa
autoritarnosti očeva.
Neka druga istraživanja u kojima je kao nezavisna varijabla bila uključena i porodična struktura,
pokazala su da nepotpunost porodice, merena preko odsustva oca, ne samo da ne doprinosi
negativnom odnosu prema političkom autoritetu, već je povezana sa daleko povoljnijom
predstavom o predsedniku.
Drugo tumačenje porekla idealizovane slike političkog autoriteta je da se idealizovana slika prenosi
direktno od strane roditelja. Deca od roditelja preuzimaju jednu idealizovanu sliku sveta i
ronamtizovanu predstavu politike. Roditelji teže da prikažu deci svet odraslih kao beskonfliktan, pa
u okviru toga politiku prikazuju u ružičastim tonovima.
50
Istraživanja o kojima je do sada bilo reči vršena su na relativno homogenoj populaciji američke
bele dece, iz urbanih, industrijalizovanih sredina. Kada su istraživanja proširena i na decu iz
ruralnih krajeva gde među odraslom populacijom postoji široko rasprostranjen, otvoren,
antirežimski sentiment, on se pojavljuje pretežno u liku neprijateljskog, malevolentnog vođe. Dečje
predstave političkih autoriteta, znači, kulturalno su uslovljene- uslovljene su datom političkom
kulturom datog društva ili grupe.

51
22. Rana partijska identifikacija

Mada je još Hajman upozoravao da su oblici političkog ponašanja koji se mogu razviti u detinjstvu
samo preteče političnosti, jedan broj istraživača političke socijalizacije smatra da se i na ovom
ranom stadijumu životnog ciklusa pojedinca mogu otkriti potpuno formirani politički sadržaji.
Pretpostavka je da je partijska identifikacija najstabilnija od svih rano stečenih političkih
orijentacija, kao i da se stabilnost održava kako na međugeneracijskom tako i na
unutargeneracijskom planu. Deca nasleđuju partijsko opredeljenje svojih roditelja, a partijska
lojalnost koja se razvila u detinjstvu kod najvećeg broja ljudi zadržava se u toku celog života.
Istraživanja koja su sprovedena u SAD i Velikoj Britaniji pokazuju da 2/3 dece već do svoje 10.
godine su u stanju da pravilno imenuju osnovne političke partije u svojim zemljama. Do 12. većina
ispoljava preferencije prema nekoj određenoj političkoj stranci koje odgovaraju onome što bi se
moglo očekivati na osnovu socijalne i religijske pripadnosti roditeljla. Ipak, manje od polovine
dece u istom ovom dobu može da saopšti za šta se to partije koje su izabrali zalažu.
Partijsko opredeljivanje u dečjem uzrastu odvija se u znaku prevage emotivnog nad kognitivnim
učenjem i najčešće predstavlja puki odraz političkih opredeljenja iz neposredne okoline (roditelja).
Preferencije prema određenoj partiji na predškolskom uzrastu prati nizak stepen političke
informisanosti i znanja.
Prve predstave o političkim partijama sadrže tek nejasno uverenje da se one po nečemu razlikuju,
ali ne i na koji način. Privrženost strankama razvija se bez ikakvog znanja o razlozima njihovog
postojanja i prirodi stranačkog sistema. Mada deca sasvim dobro razlikuju protivničke kandidate,
ona nisu u stanju da naprave razliku između politike političkih partija koje ovi kandidati
predstavljaju. To znači da se rane partijske preferencije i lojalnosti razvijaju u nedostatku ma
kakvih informacija o političkim programima pojedinih partija. Za decu u ranom školskom uzrastu
političke partije nemaju nikakvo ideološko značenje.
Oko ovih prvih partijskih opredeljenja tek postepeno se kulminiraju političke informacije. U tome
važnu ulogu igra procedura političkih izbora. Kristalizacija ranih dečjih preferencija i predstava o
političkim partijama najčešće se vezuje za predizborne kampanje, posebno za predsedničke izbore.
Tome doprinosi pojačano interesovanje dece za politiku, odnosno za stranačke predstavnike, u
opštoj političkoj klimi koju karakteriše navijanje javnosti za predsedničke kandidate.
Interesovanje dece za izbore i predsedničke kandidate najviše provocira „folklor“ izbornih
kampanja, odnosno prateći politički marketing (propagandni politički spotovi i slogani, partijski
simboli, reklamni materijali, plakati, bedževi...) Postoji veća izloženost informacijama,
posredstvom masovnih medija, diskusija u kući i van nje, što povećava nivo političkog znanja
deteta.
Sirs pretpostavlja da prvi kognitivni sadržaji na kojima počiva partijsko opredeljenje mogu biti
slični ekstremnim stereotipnim predstavama o političkim partijama koje imaju i neki odrasli ljudi, a
koje su male kognitivne složenosti, a velikog afektivnog potencijala, npr. u slučaju dveju glavnih
američkih partija to bi bila jednostavna uverenja tipa „pomaže bogate“ nasuprot „pomaže
nezaposlene“, ili „zalaže se za rat“- „zalaže se za mir“.
Kada je reč o američkom društvu, kao kritički period stranačkog opredeljenja dece najčešće se
označava uzrast između 11-12. godine- u tom dobu deca prvi put proklamuju svoju posebnu
partijsku pripadnost.
Socijalizacijski uticaj porodice u pogledu mnogih političkih stavova i vrednosti dece, svi autori
smatraju ključnim agensom u prenošenju partijske lojalnosti. Podaci se odnose na visoke korelacije
između roditeljskih i dečjih partijskih preferencija koje nisu tako izražene kada se radi o drugim
političkim stanovištima.
Ovakva podudarnost tumači se na osnovu postulata koje nudi teorija socijalnog učenja, tj.
zakonitostima učenja po modelu. U okviru ovog obliak socijalnog učenja posebno se navode
mehanizmi imitacije ili identifikacije.
Malo dete obično rano nauči da će dobiti daleko više potkrepljenja ukoliko podražava ponašanje
starijih i moćnijih osoba od sebe sa kojima dolazi u dodir. U procesu zadovoljavanja svojih potreba
ono može stvoriti naviku da imitira svoje roditelje od kojih je zavisno. Pri tom, ono ponašanje koje
biva nagrađeno od strane roditelja, biva pojačano, a ono koje to nije, odbacuje se.

52
Lengton navodi primer kako često slučajni stimulusi mogu voditi ka ispravnom imitativnom
ponašanju: dete koje žudi za roditeljlskom pažnjom može čuti kako njegov otac ponosno objavljuje
kako je republikanac, kako su njegov otac i otac njegovog oca bili republikanci i kako jedan pošten
i pristojan čovek ne može biti ništa drugo do republikanac- jedan očigledan stimulus. Dete reaguje
objavom da je ono republikanac i biva nagrađeno tako što privuče pažnju.
Ponavljanjem ovakve strategije, da bi privuklo pažnju, dete uči novo ponašanje, mada je verovatno
da ono na ovom stepenu nije praćeno uvidom i razumevanjem složenih vrednosti i uverenja koja su
vezana za roditeljsku partijsku preferenciju.
Identifikacija je proces koji je blisko povezan sa ovim, ali uz jednu značajnu kvalitativnu razliku:
dete ne samo da želi da se ponaša kao roditelj, već teži da bude isti roditelj.
Moguće je pretpostaviti da porodica ima sve pretpostavke da snažno utiče na politička stanovišta
deteta uopšte, pa i na partijsku identifikaciju. Jačina uticaja u svakom pojedinačnom slučaju
zavisiće od politizovanosti roditelja, od toga koliko su oni međusobno politički usaglašeni, kao i od
prirode emocionalnih odnosa koje imaju sa detetom. Kad oba roditelja aktivno učestvuju u politici,
dele isto političko stanovište i imaju dobre odnose sa svojom decom, uticaj će biti maksimalan,
posebno tamo gde i šira zajednica obezbeđuje stimulišuće impulse.
Kada se deci otvoreno postavilo pitanje od koga bi tražila savet u pogledu svog glasačkog
opredeljivanja, ona su navodila roditelje. Nivo roditeljske zainteresovanosti za politiku utiče na
proces identifikacije, ali samo pod uslovom da između dece i roditelja vladaju dobri odnosi.
Navodi se podatak da apstiniranje roditelja prilikom glasanja nema mnogo uticaja na aspinenciju
dece, tj. ne imitira se u istoj meri kao kada je reč o pozitivnim činovima glasanja.
Posebna rasprava se vodi o tome ko je uticajniji kao model za partijsku identifikaciju ili glasanje na
izborima- majka ili otac. Kako se politika smatra dominantnim područjem angažovanja muškaraca,
suvišna je pretpostavka da će otac biti dominantniji kao model: muškarci su politički uočljiviji,
češće se nalaze na istaknutim političkim položajima. Otac otvorenije izražava svoja opredeljenja i
tako pruža više znakova svojih političkih naklonosti.
Stoga se pretpostavlja da će u porodici verovatnije otac biti taj čiji stavovi i ponašanje imaju
presudan uticaj na dečje političke vrednosti. U prilog dominantnom očevom političkom uticaju u
porodici idu i nalazi o većoj spremnosti žena u američkom društvu da se konformiraju političkim
stanovištima svojih muževa.
Niz autora brani suprotnu tezu: ako ijedan među roditeljima ima impresivniju ulogu, to je majka.
Kada se roditelji razilaze u političkim opredeljenjima, deca su sklonija da se priklone političkim
preferencijama majke nego oca. Majčin uticaj pripisuje se činjenici da je ona više u dodiru sa
decom i da ima toplije emocionalne veze. Obim imitiranja varira ne samo u zavisnosti od političke
oblasti ili nivoa roditeljske angažovanosti, već i od jasnoće znakova, tj. emitovanih poruka.
Prva politička iskustva dete stiče ne samo direktno u odnosma sa roditeljima, već i u sadejstvu
različitih izvora i agensa socijalizacije. Uticaj socijalnog i klasnog zaleđa porodice, odnosno
strukture školske sredine ili vršnjaka mogu isto tako da budu objašnjenje veće ili manje saglasnosti
u partijskoj identifikaciji dece i roditelja.
Istraživanja otkrivaju da je među decom iz nekih drugih političkih društava (Francuske, Italije,
Norveške, Švedske) zabeležena manja učestalost partijske identifikacije u ranom uzrastu, uopšte.
To je pripisano činjenici da se ovom vidu poučavanja pridaje manje pažnje (kako i u porodici tako i
od strane drugih agensa socijalizacije), pošto se u datoj političkoj kulturi identifikacija sa
političkom partijom ne smatra bitnom za identifikacijom sa političkim sistemom u celini. Moguće
je da postojanje više značajnih partija u političkom sistemu zamagljuje jasnoću dihotomnih odnosa
„mi-oni“, tj. jasnih razlika između političkih grupa među kojima dete treba da izvrši izbor.

53
23. Razvoj političkog mišljenja

Početkom 70-tih iznose se shvatanja po kojima najveći broj ljudi, čak i pripadnika najrazvijenijih
političkih društava, uopšte ne poseduje izgrađene političke stavove niti koherentan sistem političkih
uverenja (ideologiju), kako to inače istraživanja ove vrste podrazumevaju.
Samo manji broj ljudi, čak i među aktivnim učesnicima u politici, biva svestan bilo kakve ideološke
pozadine svojih političkih mnenja.
Bez obzira na to da li usvojimo shvatanje po kome je to „privilegija“ manjeg broja ljudi, ili se
zadržimo na umerenijim zaključcima da nisu svi ljudi sposobni da organizuju svoja politička
mišljenja i uverenja u sistem (ideologiju), ostaje činjenica da postoje velike međuindividualne
razlike u nivou političkog rezonovanja i kod ljudi sličnog socioekonomskog statusa,
obtazovanja...kao i značajne unutraindivudualne varijacije u ovom pogledu, često zavisno od
aspekta ili vrste problema, ali po pravili zavisno od uzrasta.
Najveći broj klasičnih studija rane političke socijalizacije bavio se isključivo političkim
preferencijama, identifikacijama i predstavama dece. To znači da su se oni ograničavali
prvenstveno na proučavanje emocionalne komponente političkih orijentacija i stavova.
Istraživanja su retko razmatrali sam proces razvoja političkog rasuđivanja, tj. sticanje sposobnosti
koje bi predstavljalo kulminaciju ovog razvoja. Nalazi su pokazali da u periodu adolescencije
dolazi do velikog napretka uj razmišljanju o političkim problemima i shvatanju političkim sveta
uopšte.
Mladi u ovom uzrastu postaju sposobni da efikasnije koriste informacije o javnom životu, da
analiziraju društvene probleme sa više od jedne tačke gledišta i da primenjuju generalne etičke
principe u proceni smisla i polsedica specifičnih političkih aktera i događaja.
Očigledno da se u proces razvoja političkog Ja kod pojedinca nešto menja ne samo u sadržaju (vrsti
opredeljenja, orijentacija, lojalnosti ili stavova u užem smislu), već i u načinu na koji se politička
stvarnost opaža i saznaje (pojmovnoj organizaiji političkih partija, sposobnosti smisaonog
povezivanja i razumevanja političkih procesa).
Stoga se težište interesovanja pomerilo sa ranih političkih i politički relevantnih preferencija na
razvojne i socijalizacijske uslove stvaranja sposobnosti zrelog političkog mišljenja i ideološkog
prosuđivanja. Bolje se može razumeti u šta čovek veruje ako se zna način na koji ona razmišlja-
Lejn.
Odgovor na pitanje kako deca razmišljaju o politici od suštinske je važnosti za pitanje šta se usvaja
tokom ranog političkog učenja.
Istraživači su uočili da su specifične političke orijentacije i stavovi dece i predadolescenata
nedovoljno izgrađeni u etičkom peomišljanju političkih problema. Dečje opažanje specifičnog
političkog ustrojstva, odnos prema datim političkim institucijama i problemima, sastoji se od
jednog neartikulisanog niza sentimenata, dogmi, personalizovanih ideja i predstava, slučajno
upamćenih imena političkih partija.
Predadolescentno dete je spremno brzo da promeni svoje mišljenje, čak i u pogledu onih problema
gde je izgledalo da ima sasvim izgrađene stavove. Ovakav način političkog rezonovanja različit je
od onoga kako se sreće kod dece u periodu adolescencije.
Razvojne promene, povezane sa uzrastom, u načinu poimanja političkog sveta kod dece istraživao
je Adelson sa saradnicima sledeći postavke Pjažeove teorije kognitivnog razvoja. Osnovna pitanja
koja su sebi istraživači postavili bila su: kako deca u različitim uzrastima, odgajana u različitim
okolnostima konstruišu svet političke akcije, da li i kako organizuju osobenu političku filozofiju?
Da bi utvrdili na koji način deca različitih uzrasta konstruišu svet političkih aktivnosti i procesa,
odnosno osećaj za zajednicu i kako izgrađuju svoju političku filozofiju, ovi istraživači su primenili
jedan oblik intervjua koji se zasnivao na premisi:
Zamislite da se oko 1000 ljudi obrelo na jednom pustom ostrvu da bi stvorili potpuno novo društvo.
Kad su se tamo našli, oni treba da stvore sasvim iz početka jedan nov, osoben, politički poredak, da
osmisle sistem zakona i prava i ad se suoče sa nizom problema koji se odnose na uređenje društva,
vlasti i vladavine. Na primer, trebalo je da deca izvrše izbor između nekoliko tipova vladavine i
kažu na vrline i mane svakog od njih. Deci su postavljeni mogući zakonski predlozi i drugi načini
uređenja društvenih odnosa i traženo mišljenje o njima: npr. da li vlada treba da zahteva od svih

54
građana preko 45 godina da se podvrgnu godišnjem lekarskom pregledu, šta treba uraditi ako se
neki zakon često krši i ako ga je teško sprovesti?
U ovom univerzalnom razvojnom sledu, najizrazitiji kvalitativni skok u sazrevanju političkih ideja
događa se u periodu između 11. i 13. godine, dalje napredovanje u političkom rezonovanju koje je
zabeleženo između 16. i 18. u poređenju sa ovim prelomnim periodom, poima se kao sasvim
postepeno i umereno.
Razvojni proces teče od personalizovanog pristupa u politici ka usvajanju sociocentričke
perspektive, od uočavanja specifičnih i praktičnih aktivnosti vlade i pojedinih državnih službi ka
usvajanju apstraktnog pojma političkih institucija i svesti o njihovom celovitom delovanju, od
nekritičke lojalnosti i poverenja u autoritete na vlasti ka sve većem naglašavanju individualnih
sloboda.
Adelson i O’Nil došli su do zaključka da se promene u prirodi i nivou političkog rezonovanja do
kojih dolazi u periodu adolescencije mogu uspešno povezati sa Pjažeovim postavkama o opštim
razvojnim promenama u procesu mišljenja.
Zaključili su da razvojno- marturacioni tok od konkretnog ka formalno-logičkom mišljenju može se
posmatrati kroz nekoliko povezanih razvojnih procesa. Nesposobnost mlađeg adolescenta (11.) da
na koherentan način razmišlja o politici proističe iz dve bitne karakteristike dečjeg mišljenja:
- konkretnosti koja mu onemogućava da se ovlada političkim pojmovima koji su nužno
apstraktni
- egocentričnosti, nemogućnosti da se prevaziđe subjektivni pristup stvarnosti i usvoji
sociocentrička perspektiva koja je neophodna u razmatranju političkih problema.
Političko rezonovanje dece na mlađim uzrastima opterećeno je personalizovanim, konkretnim, na
sadašnjost usmerenim pristupom.
Personaliazcija politike. Personalizam u političkom mišljenju podrazumeva dve stvari:
prvo, da deca poimaju političke institucije i društvene procese imajući u vidu modele pojedinačnih,
konkretnih, osoba i njihovih interpersonalnih odnosa; drugo, njihovu nemogućnost da zauzmu
sociocentričku perspektivu posmatranja političkih procesa, što im onemogućava da shvate
posledice koje političke odluke imaju i za pojedinca i za društvo.
Pošto nisu u stanju da usvoje apstraktne pojmove kao što su „vlada“, „društvo“, „država“, „zakon“,
jedanaestogodišnjaci usmeravaju pažnju na konkretne političke ličnosti i nihove postupke koji čine
najpribližniji ekvivalent neopipljivih činilaca i procesa koji pokušavaju da shvate.
Ova osobina dečje rasuđivanja pokazuje se i na verbalnom planu: kada govore o vlasti, državi ili
vladi, deca najčešće koriste lične zamenice „on“ ili „ona“ mešajući političke autoritete (predsednik
države, gradonačelnik, policajac, sudija) koji su im poznati iz medija sa institucijom Vlade.
15- godišnjak već koristi apstraktne reči i ideje kada raspravlja o zakonima ili vladi. On je uspešno
ovladao daleko apstraktnijim pojmovima kao što su „sloboda“, „jedanakost“, „autoritet“, „pravo“,
„obaveza“ građanina..
Autoritarno shvatanje vlasti. Postoji značajna razlika u rezonovanju 11-godišnjaka i 13-
godišnjaka: preadolescente odlikuje izrazito autoritarno shvatanje političke vladavine.
Intervjuisanje je pokazalo da deca prihvataju „Hobsovski model političkog društva“ u kome se
građani vide kao neposlušni, nepošteni, grešni, skloni samovolji i potencijalno opasni po društvo.
Stoga, ona prvenstveno naglašavaju negativne ili prisilne aspekte funkcionisanja vlasti i njenu
dominaciju nad običnim građanima.
Vlast, političke institucije i politički autoriteti nužno se i opravdano javljaju u ulozi zaštitnika reda.
Politički autoritet ne može da pogreši, da bude iracionalan, a zakoni koje donosi su neprikosnoveni,
jednom dati i nepromenljivi.
Umesto autoritarnosti, stariji adolescenti češće nagašavaju pozitivnu ulogu vlade u održanju države
i poboljšanju životnih uslova života građana.
Razumevanje političkih ustanova: od specifičnog ka celovitom. Pošto je dečje mišljenje
još uvek na nivou konkretnih misaonih operacija, delovanje političkih i državnih ustanova u
periodu preadolescencije shvata se samo kroz pojedinačne i specifične aktivnosti koje su u njihovoj
nadležnosti, bez svesti o celovitosti. Sve dok se ne oformi apstraktna ideja političkih ustanova,
njihovo razumevanje ograničeno je na ono što je u njihovom delovanju najuočljivije i najbliže
svakodnevnom iskustvu deteta.

55
Sa stvaranjem apstraktne ideje o političkim ustanovama razvija se ne samo svest o njihovom
celovitom funkcionisanju, već i njihovoj svrsishodnosti. Na primer, kada 11- godišnjak razmatra
srhu poreskih dadžbina, on ih vezuje samo za državne službe koje su ujedno lokalnog karaktera i
posebno upadljive upravo zato što njihovo funkcionisanje ima neposrednog uticaja na svakodnevni
život građana (policija, vatrogasci, saobraćajci), takođe, oni imaju samo u vidu njihove praktične
aktivnosti, npr. juri kriminalce, gasi požar, gradi kuće.. Sa druge strane, 18- godišnjak najčešće
ističe ulogu oporezivanja kao načina da se obezbede sredstva za zadovoljavanje opštih potreba
društva i države.
Od egocentrizma ka sociocentrizmu: od pojedinačnog ka opštem dobru. Druga strana
personalizma u političkom mišljenju je egocentrički pogled na politički svet, tj. nemogućnost dece
da političke probleme i odluke posmatraju iz sociocentričke perspektive. To znači da ona
procenjuju i tumače političke odluke samo kroz prizmu zadovoljavanja potreba pojedinaca i da ne
shvataju posledice koje one mogu imati na kolektivnom nivou.
11-godišnje dete nema osećaj za zajednicu. Pošto nije u stanju da shvati socijalni poredak kao
celinu, ono je nesposobno da shvati prirodu socijalnih i političkih aktivnosti čija je svrha da služe
opštim ciljevima zajednice. (zakon o obaveznoj vakcianaciji- to je za njega dobro, zaštita od
bolesti, a ne to će sprečiti epidemiju).
Od 15. godine nadalje, razvija se sociocentrička perspektiva: političke aktivnosti i odluke
procenjuju se sve više na osnovu zahteva datog socijalnog poretka i njegovih institucija. Stariji
adolescenti postaju osetljiviji za potrebe zajednice i zahteve koja ona postavlja pred pojedinca tako
da se češće opredeljuju za zadovoljenje zajedničkih nego indivudualnih potreba.
Od aistoričnosti do proširene vremenske perspektive. Proširenje vremenske perspektive
u adolescenciji je proizvod kognitivnog sazrevanja i utiče na sposobnost razumevanja političkih
događaja.
Malo dete karakteriše ograničena vremenska perspektiva usled koje se politički zakoni i pravila
shvataju kao jednom dati i nepromenljivi. Dete nije sposobno da ideološki misli pošto još nema
razvijenu sposobnost preispitivanja prošlosti i sadašnjosti, odnosno zamišljanja alternativne
socijalne budućnosti.
U periodu adolescencije javlja se osećaj za istoričnost: sadašnjost počinje da se posmatra kao
proizvod prošlosti, a budućnost kao nešto što proističe iz sadašnjosti. Od posebnog značaj za
političko rezonovanje je naraslo „osećanje za budućnost“, pošto mogućnost da se zamisli budućnost
znači ujedno i mogućnost da se alternativne budućnosti porede i odmeravaju.
Za razliku od mlađe dece, za adolescente je budućnost nešto što je moguće menjati i oblikovati.
Kakva će budućnost zajednice biti zavisi od izbora koji se donose u sadašnjosti.
Sposobnost usvajanja principa i ideala. Istraživači iznose pretpostavku da se starija deca
drugačije politički opredeljuju jer drugačije rezonuju. Rani period adolescencije karakteriše pojava
deduktivnog mišljenja (zaključivanje od opšteg ka pojedinačnom), cost- benefit rasuđivanja
(sposobnost odmeravanja mogućih ishoda različitih aktivnosti), uzročno-posledičnog rasuđivanja,
decentracije u mišljenju (sposobnost da se konstruišu argumenti suprotni nečijem sopstvenom
stanovištu).
Tek sposbnost usvajanja principa i ideala sudbonosno menja tok političkog rezonovanja deteta.
Adolescent je u stanju da prilikom iznošenja svojih procena odmerava ne samo personalne
posledice političkih izbora (uticaj na pojedinca) niti samo pragmatske socijalne posledice (uticaj na
društvo), već i posledice u domenu vrednosti (da li zakon ili politička odluka potvrđuju ili
narušavaju ideale, kao što su sloboda, pravda, jednakost). Njegova opredeljenja uključuju
koncepcije saosećanja, pravde, humanosti, solidarnosti...
Jedan zakon propisuje da svi ljudi iznad 45. moraju obavezno da idu na godišnje lekarske preglede
radi provere zdravlja.
11- godišnjak: slažem se, u protivnom oni to ne bi uradili sami (problem tumače na autoritarn i
patronski način)
14. i 15- godišnjaci: slažem se, to je dobro za njih ili za sve (problem tumače u kladu sa
pojedinačnim ili društvenim dobrom)
18- godišnjak: ne slažem se, to je povreda slobode ličnosti (ostavljaju po strani utilitarni apel
zakona i uočavaju konflikt između ovoga i vrednosti o kojoj samo pitanje ništa ne govori).

56
Tek u ovom dobu stiču se uslovi da mlad čovek počne da posmatra političko ustrojstvo sveta iz
ideološke perspektive.
Ideološki način promišljanja političkih problema podrazumeva sposobnost formulisanja opštih
principa etičko-političke prirode i vezuje se razvoj autonomne moralnosti u periodu kasne
adolescencije.

57
24. Osnovne vrste i modeli političkog učenja

U istraživanjim političke socijalizacije više se stavlja akcenat na sadržaje političkog učenja (šta)
nego na proces sticanja političkog znanja (kako).
Najčešće korišćen kriterijum razgraničavanja vrtsa i oblika političkog učenja je prema prirodi
sadržaja koji se prenosi, odnosno uči.
Osnovna razlika povlači se između procesa prenošenja specifično političkih sadržaja i onih
orijentacija koje nisu u osnovi političke, ali su politički relevantne.
Olmond i Verba prave razliku između manifestne i latentne političke socijalizacije.
Manifestna socijalizacija sastoji se u eksplicitnom prenošenju informacija, vrednovanja ili
osećanja koja se odnose na politički sistem. To se odigrava posredstvom formalnog učenja, u školi i
sličnim ustanovama, tj. posredstvom specifičnog političkog iskustva.
U latentnu socijalizaciju pojedinac ulazi znatno ranije i tada se prenose informacije,
vrednovanja ili osećanja u odnosu na neki opštiji socijalni sistem, kao što je porodica. Ove
orijentacije, zatim, utiču na odgovarajući odnos prema političkom sistemu.
Po mišljenju ovih autora, veći deo političkog učenja je latentan, pre nego manofestan proces, koji je
uočljiv i nameran.
Doson i Privit prave razliku indirektnih i diretnih oblika političke socijalizacije.
Indirektni oblici učenja obuhvataju usvajanje predispozicija koje po sebi nisu političke (već
psihološke) ali mogu, kasnije, da utiču na razvoj pojedinčevog političkog Ja. Ovaj deo procesa
socijalizacije odvija se u dva koraka: prvo se stiču nepolitičke orijentacije (generalne dispozicije u
odnosu na autoritet, moć), a znatno kasnije one se usmeravaju ka specifičnim političkim objektima
i stvaraju prave političke stavove.
Direktna politička socijalizacija odnosi se na proces u kome su sadržaji prenesenih
orijentacija specifično politički. Ona obuhvata neposredno prenošenje gotovih političkih stanovišta.
Pojedinac uči eksplicitne političke norme, uverenja i stavove.
Grinštajn razlikuje nepolitički lični razvoj i specifično političko učenje.
Doson i Privit dele metode političkog učenja na posredne i neposredne.

Sledeći kriterijum odnosi se na oblike interakcije sa pojedinim agensima socijalizacije.


Roberta Sigel deli političko učenje:
1) učenje koje proizvod smišljenog i svesnog poučavanja
2) učenje koje se odigrava uzgredno, gotovo bez znanja samog pojedinca- ovo učenje ima
trajniji efekat na usvajanje političkih orijentacija.
Smišljena indoktrinacija može biti:
- formalna→ ideološko političko obrazovanje kroz oficijelne programe u školi
- neformalna→ poučavanje deteta od strane roditelja o prednostima ili nedostacima određenog
političkog sistema, ideološkog programa, neke konkretne političke odluke.
Ponekad se ovi kriterijumi neopravdano mešaju, pa se indirektno političko učenje automatski
smatra nenamernim, a direktno- namernim, što je pogrešno i umanjuje ulogu ovih kriterijuma.
Direktno političko učenje može biti namerno i otvoreno (kada učitelj poučava decu da poštuju
zakone), ali i nenamerno (kada dete sluša odrasle kako pričaju o surovosti policije i usvaja strah od
predstavnika zakona).
Indirektno političko učenje može biti namerno (kada se detetu kaže da je dobro dete samo ono koje
se uvek bespogovorno pokorava autoritetu) i nenamerno (kada dete u igri sa vršnjacima uči
neophodnost poštovanja određenih pravila igre kao što je slučaj i u parlamentarnoj demokratiji).
(direktno političko učenje je imitacija političkog ponašanja odraslih, učenje uloga za koje se
pretpostavlja da će se zauzeti u životu, a indirektno političko učenje je interpersonalni transfer-
obrasci odnosa i neposredne okline prenose se i na političke odnose)

Hes i Tornaj su identifikovali 4 modela socijalnog učenja za koje su smatrali da na različite načine
opisuju usvajanje, odnosno promenu političkih stavova.
Akumulacioni model pretpostavlja da usvajanje političkih orijentacija ili normi i uloga teče
kao postepeno akumuliranje odvojenih čestica znanja, informacija, emocija i aktivnosti. Učenje i

58
iskustvo je direktno i specifično, a jedinici informacija koje se prenose mogu biti male i
jednostavne, i veće i složenije.
Karakteristike samog deteta kao i priroda sadržaja koji se uči ne utiču značajnije na tok učenja.
Između stavova i informacija koje se usvajaju ne mora da postoji nikakva logička veza da bi
postojala usklađenost, npr. deca koja uprkos tome što nemaju poverenja u policiju mogu biti
podjednako pripravna da usvoje stanovište o pravičnosti zakona. Deca ne moraju biti u stanju da
sagledaju vezu između aktuelnih problema narušavanja manjinskih prava u društvu i usvojenih
ustavnih principa koji garantuju njihovu zaštitu.
Ovaj model ne predviđa razvojni sled prema kome se političke orijentacije usvajaju, dete u svakom
uzrastu može da usvoji bilo koju političku orijentaciju ili oblik ponašanja, samo ako ih agensi
socijalizacije prikažu dovoljno jednostavnim i razumljivo. Ovi teoretičari smatrali su da upravo na
ovakav način budući građani stiču političke informacije i usvajaju pozitivne stavove prema
političkom sistemu, tzv. podršku sistemu.
Model interpersonalnog transfera podrazumeva da dete ulazi u proces direktne političke
socijalizacije sa već usvojenim fondom različitih iskustava sa zadovoljavanjem svojih potreba i
interakcijama sa drugim osobama, posebno osobama od autoriteta, u okviru različitih socijalnih
sistema koji nisu primarno političke prirode (porodica, učitelji, vršnjaci). Ono je već razvilo
određene odnose i načine reagovanja prema autoritetu, moćnim osobama, poštovanju pravila..
Ove obrasce odnosa prema osobama iz neposredne socijalne okoline, koji se rano ustaljuju, kasnije
prenosi i na politički strukturirane odnose. Ovaj model smatra se pogodnim za objašnjavanja
uspostavljanja emotivnih odnosa prema političkim autoritetima, npr. vođi- dobročinitelju. Ovaj
model pretpostavlja da sa promenom odnosa prema osobama iz neposredne okoline, tj. realnijim
sagledavanjem osobina autoriteta, odraslije dete menja i politički relevantnije emocije i odnose.
Metafora proširen porodični krug odnosi se upravo na ovaj model političkog učenja.
Model identifikacije pretpostavlja učenje na osnovu podražavanja nekog modela, najčešće
odrasle osobe koja je za dete značajna (roditelja, učitelja). Ono se odigrava i bez direktnih pokušaja
poučavanja. Prenošenje stavova je nenamerno.
Dete ovim putem može usvojiti i male segmente (imitacijom) ili složene celine političkih
orijentacija i stila mišljenja koje su relativno trajne i dalekosežne (identifikacijom).
Stavovi prema političkim objektima koje ima neka druga, bliska osoba direktno se imitiraju, tako
da je stepen informisanosti od malog značaja. Ovim modelom najčešće se objašnjava sticanje
preferencija prema određenoj političkoj partiji ili političkom kandidatu, kada deca jednostavno
usvajaju gotova stanovišta roditelja, bez dovoljno razumevanja.
Kognitivno-razvojni model polazi od postavke da je detetovo poimanje političkog sveta
posredovano postojećim oblikom i nivoom razvijenosti kognitivnih struktura. Za razliku od
akumulacionog modela koji pretpostavlja da se primenom odgovarajućeg metoda svaki politički
pojam može naučiti u bilo kom uzrastu, ovaj model pretpostavlja da je za usvajanje određenog
političkog pojma potrebno da dete dostigne odgovarajući razvojni nivo. Političko učenje je
povezano odgovarajućim stadijumima kognitivnog razvoja, koji prate sled od konkretnog ka
apstraktnom, egocentričkog ka recipročnom poimanju socijalnih odnosa.
! anticipatorna socijalizacija se sastoji u usvajanju vrednosti i ponašanja povezanih sa ulogama za
koje se pojedinac tek priprema, daleko pre nego što stvarno zauzme odgovarajući položaj!

Nedostaci ove klasifikacije modela političkog učenja su:


- neotkrivaju pravu prirodu procesa sticanja političkih orijentacija i ponašanja
- više opisuju nego što objašnjavaju
- nisu dovoljno obuhvatni, pošto je cilj opis različitih oblika političkog učenja, a ne otkrivanje
mehanizama koji leže u osnovi
- nisu dovoljno razvijeni
- nije testirana mogućnost njihove primene izvan školskih primera.

59
25. Porodica kao agens političke socijalizacije

Porodica je primaran među agensima socijalizacije za politiku. Uloga porodice se različito tumači:
posredno ili neposredno delovanje na politička opredeljenja, putem oblikovanja uloga ili direktnim
prenošenjem političkih stavova, usađivanjem gotovih političkih orijentacija ili stvaranje dispozicija
ličnosti koje nose određene političke posledice.
Dugo pre toga smatralo se da je porodica društvena institucija koja je sasvim odvojena od politike i
javne sfere društvenog života. Granice između ovih oblasti prvi put su probijene Rajhovom,
Adornovom i Fromovom analizom uloge porodičnog vaspitanja u razvoju fašističke ideologije.
Šire posmatrano, u ovome se ogleda uticaj dveju značajnih škola iz teorije opšte socijalizacije:
jedno je psihoanalitička teorija, a druga antropološke i sociološke teorije o nacionalnom karakteru,
koje su društveno i političko ponašanje pojedinca pokušale da povežu sa praksom dečjeg
porodičnog vaspitanja koja je kulturno specifična.
Istraživački pokušaji da se ustanovi priroda odnosa između porodice i politike kretali su se na dv
aparalelna nivoa, u skladu sa dva osnovna pristupa u izučavanju procesa političke socijalizacije u
celini (sistemskim i individualno-psihološkim). Na jednoj strani, istraživanja su usmerena na
položaj koji porodica ima u strukturi sistema iz čega proizilazi njen odnos prema datom političkom
sistemu i njegovim vrednostima (makro pristup). Na drugoj strani, analiziraju se sam proces
političke socijalizacije u okviru porodice, tj. u sklopu međusobnih odnosa njenih članova i uslovi
pod kojima se on odvija.
Nalazi istraživanja o porodici kao nosiocu političke socijalizacije povezuju njen moćan
socijalizacijski uticaj sa:
1) krucijalnom pozicijom koju ima u životu malog deteta uopšte
2) ulogom koju ima u procesu vaspitanja dece
3) njenim karakteristikama kao predstavnika sistema socijalnih i moralnih vrednosti koje
vladaju u društvu u celini, odnosno klasi ili sloju kojoj pripada.
Uloga porodice na individualno psihološkom planu izvodi se iz nekoliko premisa: ona u ranom
detinjstvu predstavlja totalnu sredinu za dete jer je prvobitna sredina u kojoj dete isključivo
zadovoljava osnovne potrebe, i ona ima monopolski pistup detetu u dobu kada ono stiče prve
informacije o ljudima i društvu. Omogućava kontinuirano učenje i potkrepljivanje orijentacija koje
se prenose. Odnosi između deteta i roditelja kao socijalizatora izrazito su bliski i emotivni. U toku
rane socijalizacije u porodici se otvorenije koristi moć autoriteta, dok ostali agensi (u odraslom
dobu) više apeluju na razum ili interes. Smatra se da su roditelji u poziciji da eksploatišu arsenal
dečjih iracionalnih strahova, pomognu akumuliranju nesvesnog materijala u ličnosti i stvaranju
karakterističnih mehanizama odbrane koji su relativno otporni na promene u toku kasnije
socijalizacije.
Porodica u velikoj meri utiče na direktno prenošenje političkih stavova, uverenja i vrednosti.
Roditelji više ili manje namerno mogu postepeno indoktrinirati svoju decu usađujući im političke
orijentacije koji diktira opšti društveni konsenzus ili društvena grupa kojoj porodica pripada.
Porodične vrednosti i način na koji roditelji interpretiraju svet i odnose sa drugima povezane su sa
nizom politički važnih stanovišta adolescenata (kao što su shvatanje javnog interesa kao važnog
društvenog cilja ili način na koji se interpretira socijalni ugovor).
Prihvatanje roditeljskih političkih opredeljenja ne mora biti samo proizvod otvorene indoktrinacije,
već imitacije ili identifikacije sa roditeljima. Imitacijom se posreduje sadržaj, a identifikacijom stil
političkog mišljenja i ponašanja.
Polazi se od pretpostavke da će direkcija otac- majka i nivo imitacije i identifikacije značajno
uticati na razlike u obimu i vrsti političkih opredeljenja i usvojenih političkih vrednosti među
decom. U ovom pogledu očevi imaju daleko kativniju ulogu nego majke. Neke studije pokazuju da
majka više utiče na nivo autoritarnosti dece, a manje na nivo političkog interesovanja. Na drugoj
strani, identifikacija sa ocem važna je za razvoj tendencije ka aktivnom političkom angažovanju.
Među zaključcima važno je istaći onaj koji ukazuje da se u ranoj adolescenciji u većem obimu
imitira ponašanje roditelja, njego njihova stanovišta, međutim ovo ponašanje će se manifestovati i u
odraslom dobu samo ako ga pojedinac može podupreti odgovarajućim kognitivnim i stavovskim
osloncem.

60
Efektivnost roditelja, bilo kao direktnih prenosilaca političkih orijentacija ili kao modela, blisko je
povezana sa karakterom porodičnih emocionalnih odnosa (porodičnom klimom), vaspitnom
praksom roditelja i stepenom politizacije.
Kada je reč o porodičnim odnosima, pojedini autori su pokušali da pokažu kako apatija koja je
prouzrokovana deprivacijom osnovnih potreba u porodici može da se poveže sa političkom
apatijom- manjkom politizacije i političke angažovanosti pojedinca. Ili da se kod dece koja su
otuđena od roditelja, javlja tendencija da postanu politički otuđena. Sa druge strane, tvrdi se da
preterana roditeljska zaštita dece uslovljava kasnije političko nepoverenje i nezadovoljstvo.
Što se tiče vaspitne prakse u porodici, tj. ispoljavanja moći ili kontrole, odnosno afektivnosti, deca
su spremnija da prihvate roditelje kao modele za usvajanje uloga kada odnosi u porodici nisu
ekstremno ni permisivni niti autoktratski i kada postoji jaka podrška i pozitivni efekat.
U našoj sredini otkriveno je da izbegavanje represivnih metoda prilikom vaspitanja podstiče
prosocijalne orijentacije i politički aktivizam.
Nivo politizacije porodice odnosi se na istaknutost političkih tema u porodičnoj kominikaciji i
politički aktivizam njenih članova- to, u stvari, određuje broj političkih stimulusa i poruka koje deci
prezentiraju roditelji kao modeli. Reč je o uticaju porodice na zainteresovanost dece za politiku,
njihovu političku informisanost i nivo političke participacije. Opravdano se pretpostavlja da će
roditelji za koje je politika veoma značajna stvar predstavljati i efikasnije modele političkog
ponašanja i biti angažovaniji kao direktni prenosioci političkih stavova i vrednosti. Ukoliko je
porodica politički nezainteresovana i pasivna, ona ostavlja više prostora za delovanje drugih,
vanporodičnih činilaca socijalizacije.
Ukoliko je političko društvo u celini homogenije (visoko politizovano ili ne) manji je uticaj same
porodice. Osećanje političke efikasnosti zavisi od nivoa politizovanosti društva ili grupe.
Porodični uticaj može da se odvija i manje direktno, posredno, npr. deca mogu učiti uloge koje nisu
političke prirode, a ispoljavaju se u okviru kasnijeg ponašanja vezanog za političke uloge i odnose
u javnoj sferi. Dete u kući stiče prva i relativno trajna iskustva interakcije u jednom hijerarhijski
organizovanom društvenom sistemu. Tu se stiču obrasci odnosa prema autoritetu, načini rešavanja
suprotstavljenih interesa i potčinjavanja postavljenim pravilima. Ovi, u osnovi, nepolitički, ali
politički relevantni obrasci uloga i orijentacija čine referentni okvir za kasnije snalaženje u
političkim i društvenim procesima i političkom sistemu. Politički sistem postaje za dete prošireni
porodični krug.
Dimenzije porodičnog života i odnosa u porodici koje su jako važne i koje se u istraživanjima
postavljaju kao nezavisna varijabla, su:
1) stepen odobravane autonomije, tj. opseg u kome se detetu dozvoljava da upravlja svojim
životom u periodu pre zrelosti
2) alokacija autoriteta koji u porodici donosi odluke, tj. da li odluke prvenstveno i jedino
donosi otac, majka ili se donošenje odluka deli sa decom
3) imidž porodičnog autoriteta i karakter odnosa sa prototipskom figurom autoriteta- da li se
glavni autoritet u porodici opaža kao dobar, blikaz ili ne i kakav tip emocionalne veze dete
sa njim uspostavlja
4) priroda pravila prinude, tj. pitanje da li u porodici postoje utvrđena pravila ponašanja, kako
se ona učvršćuju i da li se konzistentno primenjuju
5) poverenje u roditelje- stepen u kom dete opaža svoje roditelje kao konzistentne u
postavljanju pravila i primeni nagrade i kazne.
Bitan je i još jedan posredan uticaj porodice, a to je oblikovanje i sazrevanje ličnosti pojedinca, za
koje se pokazalo da pojedinca predisponiraju za određene oblike političkog ponašanja i ideologije
(makijavelizam, autoritarnost, dogmatizam), zatim posredovanje u prenošenju socijalnih vrednosti.
Može biti reč o osobenim porodičnim vrednostima, tj. načinima na koji roditelji interpretiraju svet i
odnose sa drugima, ali i o onima koje predstavljaju opšti društveni konsenzus.
Na makro nivou od važnosti je položaj koji porodica kao društvena institucija zauzima u strukturi
društva, kao i specifičnost političke kulture. Roditelji su politički oblikovani u skladu sa mestom i
ulogom u socijalnoj strukturi.
Bilo da razvija autoritarni konformizam postojećem poretku ili depolitizaciju svojih članova,
porodica utiče na neutralizaciju klasnih konflikata u društvu i omogućava nesmetano

61
funkcionisanje političkog sistema. Ali, postoji mogućnost nepodudarnosti opštevažećih i porodičnih
sistema politički relevantnih vrednosti, a to je pretnja datom poretku.

62
26. Škola kao agens političke socijalizacije

Škola je važna za proces socijalizacije i za razvitak deteta iz više razloga: zbog toga što dolazak u
školu predstavlja dolazak u novu sredinu sa novim i strožim zahtevima, što se dolaskom u školu
ulazi u nove i drugačije odnose sa osobama druge vrste nego što su to bili odnosi u porodici, što i
nastavnici kao i roditelji za dete predstavljaju uzore koje ono podražava i preko kojih usvaja
određene osobine koje se smatraju u društvu poželjnim, a da spreči razvijanje onih koje se smatraju
društveno negativnim.
Preko postavljenih ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja, društvo nastoji da se kod deteta
formiraju određena društvena shvatanja koja smatra bitnim i važnim. Škola je kontrolisani agens
socijalizacije koji planski deluje u pravcu u kom to žele vladajuće snage u društvu.
Proces intelektualnog, emocionalnog i naročito socijalnog razvitka započet u porodici,, istematski i
intezivno se produžava u školi, ali u novim uslovima i s amnogo težim zahtevima. Dete ušavši u
školu mora da prihvati mnoge nove oblike ponašanja- mora da nauči da se uzdžava od zadovoljenja
mnogih želja, a koje su roditelji bez odlaganja zadovoljavali. Mora da nauči da bude u toku dužeg
vremena mirno, da se prilagodi situaciji u kojoj je ono jedna jedinka među velikim brojem svojih
vršnjaka, treba da se prilagodi i da se snađe u mnogobrojnim novim zahtevima koje postavljaju
nastavnik i drugovi, to su stroži i teži zahtevi od onih koji se detetu postavljali roditelji.
Dete će se utoliko lakše snaći u za njega njega novim školskim uslovima ukoliko su očekivanja i
stavovi učitelja sličniji očekivanjima i stavovima roditelja. U početku nastave, u prvim godinama
osnovnog školovanja, namere i aktivnosti roditelja i nastavnika u vezi sa socijalizacijom donekle su
istovetni. To olakšava veliki prelaz do kojeg je došlo za dete. Za uspeh socijalizacije važno je da
postoji srdačan odnos nastavnika prema učenicima, kao što je to vašno i u porodičnoj situaciji.
Mnogi autori ističu da taj odnos topline ne bi smeo biti izrazito lično emocionalno angažovanje,
nego bi trebalo da bude neki oblik srdačne objektivnosti, jednaka zainteresovanost za sve učenike.
Efekat socijalizacije u školskim uslovima zavisi od velikog broja činilaca vezanih za učenika, za
nastavnika, ali i za njegovu domaću sredinu. Takvi faktori su lične osobine deteta, lične osobine
nastavnika, odnos nastavnika prem aučeniku, njegova pedagoška umešnost, odnosi među
učenicima i mnogi drugi.
Između velikog broja momenata u vezi sa školskim životom koji mogu uticati na proces
socijalizacije i na razvitak ličnosti deteta poseban značaj imaju organizacija školskog života, ličnost
učitelja i nastavni školski program.
S obzirom na organizaciju školskog života, škola može počivati na principu autoritarnosti
ili na manje-više razvijenim demokratskim odnosima među svim učesnicima u procesu nastave. Po
pravilu, u školskim odnosima vlada veći ili manji stepen autoritarnih odnosa, potrebno je ulagati
napor da se u što većoj meri razvijaju demokratski odnosi i u školskom životu, jer će to uticati na
ponašanje deteta kasnije. Drugi važan momenat u vezi sa organizacijom školskog života je
orijentacija: ili na doslovno usvajanje nastavnog gradiva ili na razvijanje sremnosti za samostalno
mišljenje i samostalno rešavanje problema.
Nastavnici i kao ličnosti već predstavljaju i naglašavaju određene vrednosti i time već utiču
na svoje učenike. Njihov uticaj zavisi od toga koliku pažnju poklanjaju svakom pojedinom učeniku
i koliko vode računa o individualnosti i individualnoj situaciji svakog deteta pojedinačno. Neka
ispitivanja pokazuju da uticaj nastavnika u znatnoj meri zavisi od njegovog društvenog položaja.
Na žalost, sa razvitkom privrede u različitim zemljama po pravilu ide smanjivanje društvenog
ugleda nastavničkog položaja. To ima svoje negativne posledice, čak i onda kada su nastavnici
izrazito pozitivne ličnosti.
Preko sadržaja nastave prenosi se sistematsko određeno gledanje na svet i društvo. Nastavni
programi su svesno i namerno izrađeni u skladu sa shvatanjima onih snaga i društvenih struktura
koje predstavljaju vodeće političke i društvene snage u društvu, pre svega, u skladu su sa
koncepcijom i ideologijom na kojoj počiva društveni sistem.

Škola je u svojim zahtevima orijentisana, po pravilu, prema učenicima srednjih sposobnosti, zato
ona u izvesnoj meri vrši negativan uticaj i na one sa nižim kao i na one sa najvišim razvijenim
sposobnostima. Neka ispitivanja pokazuju da manje sposobni dečaci kao reakciju na frustracije, do
kojih dolazi jer ne mogu udovoljiti zahtevima škole, pokazuju određene negativne osobine:
63
sklonost ka svađi i nasilju, hvalisavost, sebičnost, eventualno apatiju i zatvaranje u sebe. Kod
devojčica je česta pojava nepažljivost, obeshrabrenost i zanošenje maštom. Škola je naročito teška
za učenike sa posebnim ličnim problemima. Jedno starije istraživanje pokazuje da učitelji kao
glavne probleme kod učenika smatraju: laganje, varanje, povredu društvenih seksualnih normi,
lenjost i drskost. Oni manje pažnje obraćaju osobinama kojima kliničari posvećuju veću pažnju i
koje su posledica posebnih ličnih problema učenika: nesocijalnom ponašanju i agresivnosti kao
simptomima ličnih problema učenika.
I izrazito bistri učenici ne dobijaju dovoljno podsticaja u tradicionalnoj školi, pošto su oni u
mogućnosti da mnogo brže savladaju materijal, školski zahtevi nisu za njih dovoljan podsticaj za
angažovanje njihovih intelektualnih sposobnosti. Naprotiv, dosta često kod njih izazivaju dosadu,
lenčarenje, maštanje ili agresivne oblike ponašanja.
Za upeh socijalizacije u školi od značaja je domaća sredina učenika. Deca iz siromašnih slojeva
imaju više teškoća da se snađu u školskim uslovima nego deca iz porodica sa boljim ekonomskim i
kulturnim uslovima. Ona deca, koja su zahvaljujući uslovima, došla pripremljena u školu, lako će
savladati školsko gradivo i videti u nastavniku osobu koja ih pomaže i koja im omogućava da
ostvare ciljeve kojima i oni i njihovi roditelji teže. Ona deca koja dolaze nedovoljno pripremljena
ili su nedovoljno sposobna da zadovolje školske zahteve, lako će u nastavniku videti osobu
neprijateljski raspoloženu prema sebi, kao osobu koju dete ne ceni i ne voli. Ako postoji takav
odnos u početku školovanja, on će se odraziti na ceo proces socijalizacije u toku školovanja, kao i
na celu ličnost.
U stručnoj literaturi se naglašava da je za uspeh deteta u školi veoma važan odnos roditelja prema
školi. Ipitivanja pokazuju da je u početku školovanja kod pretežne većine roditelja i dece odnos
prema školi pozitivan- roditelji žele da im deca idu u školu i deca vole da idu u školu. Ako se dete
posle nekog vremena ne oseti zadovoljnim, ako dođe do neuspeha u školi, promeniće se ne samo
osećanje deteta prema školi nego vrlo često i stavovi roditelja prema školi, a negativan stav
roditelja prema školi, doprineće tome da se neuspeh deteta još više poveća i pojača.
Treba napomenuti da ima mnogo opravdanja za shvatanja koja ističu da danas škola nema više onaj
dominantan značaj za socijalizaciju koji joj je nekada pridavan. Uticaj škole je danas manji, već
zbog toga što je manji značaj svakog od tradicionalnih autoriteta. Osim toga, na proces
socijalizacije danas utiče snažnije nego ranije veliki broj drugih agenasa socijalizacije, pored
porodice i škole. Posebno veliki uticaj imaju i vršnjaci masovna sredstva komunikacija. Veća
izloženost upravo ovim uticajima danas nego u prošlosti, čini da je neopravdano pridavati izrazito
velik značaj školi u procesu socijalizacije, kao što je neosnovano školu činiti odgovornom za svaki
neuspeh u socijalizaciji.

64
27. Pojam i određenje stava; pojmovi srodni pojmu stava

Stručnjaci iz raznih oblasti društvenih nauka koriste pojam stava da objasne razne vrste društvenog
zbivanja: političko opredeljivanje stanovnika, odnose pojedinih lijeva društva prema raznim
društveno važnim pojavama, promene u porodičnim odnosima.... danas je ispitivanje stavova
postala velika američka industrija. Može se reći da sve više postaje i opšti evropski interes, jer se u
sve većem broju evropskih zemalja intezivno ispituju stavovi građana prema raznim društvenim
pojavama i pitanjima. Institucije za ispitivanje javnog mnjenja stalno vrše takva ispitivanja.
Za stavove se interesuju ne samo stručnjaci i naučnici, nego i političari nastojeći da saznaju odnos
stanovnika prema tekućim političkim pitanjima, da bi prema tome podesili svoju aktivnost i
propagandu; interesuje se državna uprava da bi znala da li će imati podršku ili otpor stanovnika u
preduzimanju raznih mera praktične politike; interesuju se i zdravstveni organi da bi prema tome
orijentisali aktivnost na zdravstvenom vaspitanju; za stavove se zanimaju i proizvođači robe da bi
mogli baciti na tržište one i onakve proizvode koje potencijalni kupci žele.....
Ima nekoliko razloga za tako široko korišćenje pojma stava. Jedan od njih je u složenosti pojma
stava. Odavno je tražen pojam koji će potpunije prikazati kompleksno ponašanje ljudi. Od Platona
se sreće podela psihičkog života na tri oblasti: intelektualnu, emocionalnu, konativnu (voljnu). Iako
je ljudsko ponašanje kompleksni i redovno predstavlja u svakom svom aktu integraciju svih ovih
triju funkcija, ponašanje čoveka prikazivano je obično polazeći od shvatanja da je jedna od ovih
funkcija isključivo ili dominantno u akciji. Kad od 18.v. počinje življe razmatranje psiholoških
pitanja, između ovih funkcija kao osnovna se ističe intelektualna.
Asocijacionistički filozofi smatraju da kongnitivni procesi pretežno objašnjavaju psihički život i
ponašanje ljudi. Polazeći od tog shvatanja stvara se racionalistički model ličnosti, čovek se
prikazuje kao racionalističko biće.
Kada se kasnije formiraju i drugačiji modeli ličnosti i oni su jednostrani jer se u njima naglašava ili
jedna od pomenutih funkcija ili samo jedan momenat iz ponašanja čoveka, npr. tako se pod
uticajem ppsihoanalize proširila ideja o čoveku kao iracionalnom biću, biću kojim vladaju impulsi i
emocije koje on sam ne razume i prema kojima je nemoćan. Uloga intelektualnih funkcija je u
racionalizaciji, tj. u pokušaju pojedinca da konstruiše logički prihvatljive razloge svojih postupaka
koje je gonjen impulsima i emocijama učinio i morao učiniti. Ima shvatanja o suštini čoveka prema
kojima sve njegove postupke određuje jedan određen motiv, npr. takvo shvatanje je izraženo u
modelu ekonomskog čoveka, prema kome čeveka na njegove akcije pokreću isključivo motivi lične
koristi i sticanja.
Zato je za objašnjenje ponašanja čoveka tražen takav pojam koji neće jednostrano naglašavati jednu
od psihičkih funkcija ili samo jedan od momenata u psihičkom životu ljudi, nego će potpunije
izraziti složeno ljudsko ponašanje u kom dolaze do izražaja sve tri pomenute osnovne funkcije i
koji omogućava bolje objašnjenje relativno doslednog ponašanja čoveka. Takav pojam predstavlja
upravo pojam stava, koji uključuje upravo integraciju svih ovih funkcija.
Drugi razlog za uspešnu mnogostranu primenu pojma stava je u tome što on omogućava da se
prevaziđe jednostranost i sociologističkog i psihologističkog objašnjavanja ljudskog ponašanja.
Razna shvatanja su naglašavala urođenost kao osnovu ljudskog ponašanja, pa su i društveni život i
društveno ponašanje ljudi izvodili iz na nasleđu zasnovanih ljudskih osobina. Nasuprot takvim
psihologističkim objašnjenjima, javljaju se sociologistička , koja ne samo društveno kretanje u
celini nego i ponašanje pojedinaca pokušavaju da objasne isključivo sociološkim faktorima. Lične
karakteristike ljudi i uopštte ljudskaaktivnost zanemaruju se kao faktor u objašnjenju, čak i
pojedinačnog i konkretnog ponašanja ljudi.
Pojam stava pokazao se kao pojam koji omogućava da se savladaju ove dve krajnosti i da se
povežu dva, za ljudsko ponašanje, a posebno za društveno ponašanje čoveka, šznačajna momenta:
delovanje socijalnih činilaca i osobenost i aktivnost čoveka.
Stav predstavlja pojam koji vodi računa o aktivnosti čoveka, uzima u obzir njegovo doživljavanje
date situacije, emocije kojima on reaguje na to, aktivnost kojom on menja svoju sredinu, a
istovremeno uzima u obzir i delovanje socijalnih snaga. Naime, stav je pojam koji predstavlja tzv.
međučlanu promenljivu. On je stečena dispozicija, stečena spremnost da se na određen način
opaža, misli, emocionalno reaguje i deluje, ali kakvo će to reagovanje biti zavisi od iskustva
pojedinaca formiranog u toku njegovog života. Ovo iskustvo je, opet, uvek iskustvo izgrađeno u
65
toku društvenog života pod delovanjem socijalnih činilaca. Stav je, dakle, takva osobina čoveka
preko koje mogu da ponašanje da deluju različiti faktori, pre svega različiti socijalni faktori.
Pojam stava je potpunije nego dotad korišćeni pojmovi, omogućio ono što je cilj svakog naučnog
nastojanja- predviđanje, jer se njime bolje izražava kompleksnost ponašanja čoveka i pomoću njega
se povezuje delovanje različitih socijalnih faktora i aktivnosti čoveka. Pojam stava pokazuje se
pogodan za objašnjenje i predviđanje ponašanja u vezi sa društveno važnim pitanjima i pojavama.

Definicije stava
Najjednostavnije određenje je da je on tendencija da se bilo pozitivno bilo negativno reaguje prema
određenim osobama, objektima ili situacijama (Morgan). Ova jednostavna definicija je naoko
razumljiva, ali je po svom sadržaju siromašna, suviše je opšta, jer ne određuje posebne
karakteristike pojma stava pa se izjednačava sa mnogim drugim srodnim pojmovima, npr. sa
pojmom mnenja, uverenja, navika....
English i English (1958), oni stav određuju kao trajno stečenu predispoziciju da se na dosledan
način ponaša prema nekoj grupi objekata. Ova definicija ukazuje na neke posebne karakteristike
stava:
1. da je on predispozicija, tj. da predstavlja spremnost da se na određen način odnosi prem
određenim objektima, a za šta postoji i određena relativno trajna fiziološka osnova
2. da je stav stečena preispozicija, tj. da stavovi nisu urođeni nego u toku života pojedinca
formirana spremnost da se na određen način reaguje. Stavovi nisu nasleđem preuzei, nego su
naučeni.
3. da je stav osnova za dosledan način ponašanja prema nekoj grupi objekata i da zato utvrđivanje
stavova omogućava predviđanje ponašanja.

Složenija i potpunija definicija stava je definicija Olporta- pod stavom treba podrazumevati
neuralnu i mentalnu spremnost, formiranu na osnovu iskustva, koja vrši dinamični uticaj na
reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir. I ova definicija naglašava:
1. dispozicioni karakter stavova. Da su stavovi dispozicija znači da oni predstavljaju trajnu
neuralnu i mentalnu spremnost, da postoji određena fiziološka organizacija koja uslovljava određen
način reagovanja koje se očituje u određenoj situaciji. Npr. kada se povede reč o kontroli rađanja ili
o smratnoj kazni ili o nekom drugom društveno važnom pitanju, onda će neko ko ima određen stav
o tim pitanjima reagovati na određen način. Njegova neuralna i mentalna dispozicija će se
aktivirati.
2. navodeći da su stavovi spremnost formirana na osnovu iskustva, Olport ističe njihovu stečenost,
a ne negira njihovu urođenost, ljudi se ne rađaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji
nego se ti stavovi stiču u toku života pojedinaca usled određenih uticaja na njega.
3. navodeći da su stavovi predispozicije, Olport ukazuje i na njihovu ulogu u relativno doslednom
ponašanju ljudi: dolazeći u kontakt sa određenim objektima i situacijama čovek će uvek reagovati
prema dispozicijama koje su u njemu formirane u vezi sa tim objektima i situacijama.
U Olportovoj definiciji se ukazuje zašto stavovi determinišu određeno ponašanje u vezi sa
određenim objektima i situacijama. Stavovi imaju direktivno ili dinamično dejstvo, a to znači da će
od stava koji imamo zavisiti da li ćemo neku ideju, neke osobe ili neke objekte oceniti pozitivno ili
negativno, biti za njih ili protiv njih, npr. pitanje razvoda braka.
Da stav može imati dinamički uticaj, znači da će često od stava zavisiti i naša akcija., npr. stav
prema određenom društvenom sistemu, socijalističkom ili kapitalističkom, uticaće i na naše
postupke, na naše zalaganje i borbu za odražanje i razvitak onog sistema za koji smo, a na borbu
protiv onog sisitema prema kome imamo negativan stav.
Ali, ni Olportovo određenje ne uključuje jednu već spomenutu i danas veoma naglašenu
karakteristiku stavova, a to je da su stavovi integracija triju osnovnih mentalnih funkcija.
Ovaj momenat naglašen je u definiciji stava koju daje Kreč, Kračfild i Balaki. Prema njima, stavovi
su trajni sistemi pozitivnog i negativnog ocenjivanja, osećanja i tendencije da se preduzme akcija
za ili protiv, a u odnosu na različite objekte. Ova definicija u prvi plan stavlja složenost stavova,
naglažavajući da oni istovremeno uključuju i kognitivnu, emocionalnu i konativnu funkciju.
Izrazom „trajni sistem“ naglašava se njihov dispozicioni karakter i njihova uloga kao osnove za
relativnu doslednost ponašanja.
66
Složenost stava
Karakterisike stavova su dispozicioni karakter, njihova stečenost, njihovo delovanje na ponašanje i
doslednost ponašanja, pa njihova složenost.
Stavovi obuhvataju uvek tri komponente: kognitivnu, emocionalnu i konativnu.
Kognitivnu komponentu stava čine shvatanja i znanja o objektima prema kojima postoji
stav. Naš stav prema određenom narodu ili prema nekom društveno važnom problemu, npr.
vaspitanju omladine pretpostavlja određena znanja i određene sudove. To može biti veoma usko
znanje koje tek dozvoljava da razlikujemo jednu pojavu od drugih, a može biti ceo sistem znanja,
npr. mnogi imaju određen stav prema korišćenju atomskog naoružanja. Ali, pri tom, neki znaju
samo da je atomsko oružje veoma razorno, a drugi znaju i principe na kojima počiva razorno
dejstvo, količinu proizvedenog naoružanja u svetu i druge detalje.
Kognitivna komponenta stavova ne uključuje samo određena znanja nego i sudove, pa i vrednosne
sudove. Mi ne samo što imamo neka znanja o objektu prema kome imamo stav, nego mi dajemo i
ocenu o vrednosti tog objekta, uz znanje vezuje se i vrednovanje ili evaluiranje, ocena da je nešto
dobro ili rđavo, korisno ili štetno, vredno ili nevredno.
Da stavovi sadrže emocionalnu komponentu znači da uvek uključuju osećanja u vezi sa
objektom prema kome postoji stav. Objekat nam se sviđa ili ne, prijatan nam je ili ne, mi ga volimo
ili ne. Postoje i fiziološki dokazi da su osećanja sastavni deo stavova. Jedan istraživač to pokazuje
laboratorijskim ogledom:
Utvrdio je kakve stavove imaju ispitanici prema određenim nacijama. Izdvojio je one ispitanike
koji su imali ekstremne stavove, bilo pozitivne bilo negativne. Ovim je prezentovao tvrdnje u
kojima se iznosi sud o narodima prema kojima su oni imali ekstremne stavove. Sudovi su glasnoo
čitani pred ispitanicima, a istovremeno je kod njih registrovan psiho-galvanski refleks. Pokazalo se
da je kod 19 od 20 ispitanika psiho-galvanski refleks bio intezivniji kada su davani pozitivni sudovi
o narodima prema kojima su imali pozitivan stav, nego kada su takvi sudovi iznošeni o narodima
prema kojima su imali neutralan stav. Slično, kod 14 od 20 subjekata bio je izrazitiji psiho-
galvanski refleks kada su davani negativni sudovi o narodima prema kojima su imali pozitivan stav
nego kad su takvi sudovi davani o narodima prema kojima su bili neutralni.
Kao i kognitivna i emocionalna komponenta može biti više ili manje složena. Sa javljanjem stava
može da se javi osećanje prijatnosti ili neprijatnosti, a moguće da se javi ceo niz emocija:
saosećanja, divljenja, poštovanja i druge složene emocije.
Konativna komponenta stava sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na objekt
prema kome imamo stav, da se pristupi akciji u vezi sa tim objektom, da se pomogne da se nešto
prema čemu imamo pozitivan stav razvije, a da se suzbije nešto prema čemu imamo negativan stav.
Pozitivan stav prema socijalističkom društvenom sistemu uključuje oreuzimanje akcije da se taj
sistem učvrsti i razvije, i obrnuto negativan stav- da se spreči n jegov razvitak. Pozitivan stav prema
nekoj naciji ili rasi povlači za sobom da se prihvata društvo pripadnika te nacije ili rase, a negativan
stav- da se izbegava. I konativna komponenta može biti manje ili više složena. Tendencija ka akciji
u vezi sa nekim objektom može da se izražava samo u spremnosti da mu se približi ili da se od
njega udalji, a može da se manifestuje u celom nizu aktivnosti. Neko ko ima negativan stav prema
atomskom naoružanju može da organizuje sastanke, pohode i razne manifestacije protiv atomskog
naoružanja, a drugi samo sa svojim poznanicima diskutuje o tome.
Sve tri komponente stavova mogu biti više ili manje pozitivni ili negativni, emocije više ili amnje
intezivne, a aktivnost više ili manje odlučna. Između stupnjeva razvijenosti pojedinih komponenata
postoji povezanost. Ukoliko je jedna izrazitije pozitivna, verovatno je da će i druge biti izrazitije
pozitivne. Izmezu stepena pozitve kognitivne i konativne komponente npr. po Adornu postoji
korelacija koja se kreće između 0,74 do 0,84.

67
Pojmovi slični pojmu stava

Veći je broj pojmova koji su po svom sadržaju slični pojmu stava i koje neki autori ponekad
upotrebljavaju u slučajevima u kojima drugi autori govore o stavovima.
Takav pojam sličan pojmu stava je pojam uverenja. Kao što imamo stav prema nečemu, možemo
imati i uverenje o nečemu. Međutim, koristeći taj izraz obično se u većoj meri naglašava
intelektualna operacija. Kada je reč o uverenjima imamo pozivanje na činjenice i argumente, ili bar
na ono što se smatra činjenicom ili argumentom. Uverenje koje neko ima, obično ga ima zato što
smatra da za takvo uverenje postoji logična opravdanost. Kad god je ovaj intelektualni momenat
naglašen, opravdano je govoriti o uverenjima. Npr. mi imamo uverenja o principu evolucije ili o
štetnosti pušenja iako u vezi sa tim pojavama možemo imati i stavove. Uverenja mogu biti
zasnovana samo na pretpostavkama da postoje argumenti, iako logičkih argumenata u stvari nema-
u takvim slučajevima govorimo o verovanju. Kada su zasnovana na izričito pogrešnim
tumačenjima koja su u suprotnosti sa stvarnim stanjem, govorimo o praznovericama.
Drugi srodan pojam je pojam mnenje ili mišljenje. Mnenje predstavlja, po nekim autorima, prelaz
između stavova i uverenja. Intelektualna osnova je manje istaknuta nego kod uverenja, kao i što je
emocionalni momenat manje izrazit nego kod stavova. Od stavova se razlikuju i po tome što su
stavovi opštiji, a mnenja specifičnija. Stavovi su trajniji, a mnenja prolaznija. Npr. opravdano je
govoriti o stavu prema samoupravljanju, a o mnenju ili mišljenju o sprovođenju samoupravljanja.
Pri ispitivanju javnog mnenja obično se ispituju i stavovi i mnenja.
Međutim, neki autori ne razlikuju mnenja od stavova- po njima mišljenja ili mnenja predstavljaju
manifestaciju stavova u konkretnoj situaciji kad se pojedinac o nekom objektu, prema kome ima
stav izjašnjava.
Treće je shvatanje o odnosu stavova i mnenja, shvatanje koje iznosi Ajzenk- stavovi predstavljaju
integraciju mnenja; više specifičnih mnenja o jednom objektu dovode do formiranja stava prema
tom objektu.
Veoma srodan pojmu stava je i pojam vrednosti. Njime se označavaju ideje ili situacije za koje
postoji uverenost da predstavljaju nešto dobro, nešto poželjno, nešto čijem ostvarenju treba težiti.
Primer vrednosti je humanizam, sloboda. Vrednosti su opštije stavova i mogu biti izvor stavova,
npr. humanost je vrednost, princip čijem ostvarenju težimo u svim odnosima prema ljudima, a izvor
je mnogih stavova: stava protiv diskriminacije pojedinih naroda ili rasa, stava protiv rata, stava za
ravnopravnost žena.... Baš zbog toga što su vrednosti opštije od stavova i što često predstavljaju
izvor stavova, pa je pomoću njih moguće uopštenije označiti karakteristike pojedinaca ili neke
grupe koje se manifestuju u brojnim reagovanjima, danas se sve više razvija istraživanje vrednosti.
Drugi srodni pojmovi kojima se ponekad označavaju dispozicije za ponašanje jesu pojmovi
interesa, crta ličnosti, navika i motiva. Izrazima motiv i interes više se ističe konativna komponenta
dispozicije ponašanja, a manje ukazuje na sadržaj prema kome su usmerne dispozicije nego kod
stavova. Od stavova se razlikuju i po tome što se njima uvek izražava pozitivan odnos prema
objektima. Crte ličnosti predstavljaju opštiju dispoziciju od stavova, ne označavaju direkciju i
manje su dinamičke dispozicije. Pojmom navika označavaju se dispozicije da se u odnosu na
određene objekte ponaša na određen način, ali su tim pojmom manje istaknute emotivna i
konativna komponenta, i specifičnije su od stavova.
Treba napomenuti jedan stariji pojam korišćen, pre svega, u engleskoj literaturi, a koji je najsrodniji
pojmu stava. To je pojam sentimenta. Ovaj pojam su uvela i koristila tri engleska psihologa Stout,
Shand, Mc Dougall. Po Mc Dugallu, sentimenti su složene dispozicije za reagovanje u vezi sa
određenim objektima ili osobama. Složeni su od konativnog, afektivnog i kongnitivnog elementa.
Konativnost im daje dinamičan karakter i zato delimično determinišu ponašanje. Primeri
sentimenta po Mc Dugallu su: patriotizam, prijateljstvo, ljubav ili mržnja prema nekoj osobi.
Prema tome u kakvoj se situaciji nalazi objekt ili osoba prema kojoj postoji sentiment, aktualiziraju
se dispozicije, npr. sentiment patriotizma se manifestuje u slučaju kad zemlja koja nam je domovina
bude napadnuta od neprijatelja u javljanju osećanja mržnje i neprijateljstva prema onom ko je
ugrožava. Kad neko odaje priznanje našoj domovini, javiće se osećanje zadovoljstva i ponosa.....
Iako veoma srodan pojmu stava, pre svega po tome što naglašava složenost dispozicija za
određeno ponašanje, pojam sentimenta se nije održao u literaturi. Po mišljenju Ajzenka, a koji
naglašava srodnost pojmova sentimenta i stavova, uzrok tpme je u naglašavanju instiktivnog
68
karaktera sentimenta i zbog toga što je ostao teorijski pojam čija vrednost nije empirijski
proveravana kao što je to sličaj sa pojmom stava (kod Mc Dougalla svaki sentiment ima svoje
instinktivno jezgro, a u skladu sa njegovim instiktivističkim učenjem).

69
28. Teorijski pristupi izučavanju stavova (strukturalni i funkcionalni)

Ajzer navodi neke od osnovnih pretpostavki koje su sadržane u pokušajima određenja stava:
1) stavovi su subjektivna iskustva
2) stavovi su iskustva o nekom problemu ili objektu- nisu prosto raspoloženje afektivne
reakcije nego je problem ili objekat deo tog iskustva
3) stavovi su isustva o nekom problemu ili objektu izraženi kao evaluativna dimenzija. Kad
imamo stav prema nekom objektu ne samo da ga jednostavno doživljavamo, već ga
doživljavamo kao više manje poželjan, bolji ili lošiji..
4) stavovi uključuju evaluativne (vrednosne) sudove.
5) stavovi mogu biti jezički izraženi (saopšteni govorom). Mada postoji donekle i mogućnost
neverbalnog izražavanja stavova, ne može se za vrste koje ne govore reći da imaju stavove.
6) izražavanje stavova je u principu podložno razumevanju. Kada drugi ljudi izražavaju svoje
stavove, mi ih možemo razumeti (ne zašto imaju takav stav, već kakav je njihov stav).
Mada predstavljaju subjektivna, privatna iskustva, ona se odnose na javne stvari.
7) stavovi se saopštavaju (komuniciraju). Ne samo da je izražavanje stavova podložno
razumevanju, već su oni obično tako formirani da ih drugi mogu opažati i razumevati.
Izražavanje stavova je socijalni čin- pretpostavljaju publiku koja može ovo izražavanje da
razume.
8) različiti pojedinci se mogu slagati ili ne slagati u svojim stavovima, pošto se stavovi mogu
jezički saopštavati i pošto imaju javne reference.
9) ljudi koji imaju različite stavove prema nekom objektu razlikovaće se prema tome za šta
smatraju da je istinito ili neistinito u vezi sa tim objektom.
10) stavovi su predvidljivo povezani sa socijalnim ponašanjem:
a) ako ne postoji sklad izmeđustava i ponašanja, teško je znati šta takve verbalne
ekspresije znače
b) iako su ljudi motivisani da postupaju pozitivno prema onome prema šemu imaju
pozitivan stav, to nije jedini motiv socijalnog ponašanja
c) ako se kaže da stavovo izrokuju ponašanje, postavlja se pitanje prirode
intervenišućih varijabli.
11) stav je relativno trajan sistem, tj. usmerava pojedinca u relativno dužem razdoblju
12) stav je naučena, stečena predispozicija.

Teorijski pristupi stavovima

To su pokušaji teorijskih uopštavanja o održavanju i menjanju stavova. Odslikavaju napore da se


empirijski podaci povezi u koherentan teorijski sistem koji bi omogućio bolje razumevanje
stavova. Ipak, nije došlo do stvaranja šire teorijske koncepcije koja bi dala odgovor na pitanje o
ulozi stavova u društvenim zbivanjima, niti na njihovo mesto u strukturi celokupne ličnosti. Teorije
su ostale na interpersonalnom nivou.
Mogu se izdvojiti dva osnovna izučavanja stavova na individualnom nivou:
- strukturalni koji se bavi problemom složenosti ili strukture stavova, tj. pitanjem šta je stav
- funkcionalni koji se bavi pitanjem koje funkcije stavovi imaju za pojedinca.

Strukturalni pristup

Tradicionalno se smatra da postoje tri osnovne komponente stava: kognitivna, afektivna i


konativna (voljna ili ponašajna).
Kognitiva komponenta su percepcije, informacije, shvatanja, znanja i uverenja- kognitivne
reprezentacije o objektima prema kojima postoji stav. Prema Rotu uključuje i sudove, pa i
vrednosne sudove- dajemo ocenu vrednosti objekta, da li je nešto dobro ili rđavo..
Emocionalna komponenta su osećanja koje pojedinac ima prema objektu prema kome postoji
stav (volimo ga, ne volimo ga, sviđa nam se ili ne, prjatan nam je ili ne, privlačan ili ne..). pojedini
autori evaluaciju objekta svrstavaju u ovu komponentu stava i smatraju da je ona izraz
pojedinčevih usvojenih vrednosti.
70
Konativna (ponašajna) komponenta sastoji se u tendenciji da se učini nešto u odnosu na objekat
prema kojem imamo stav, da se peistupi akciji u vezi sa tim (da se pomogne, podrži nešto prema
čemu imamo pozitivan ili osujeti nešto prema čemu imamo negativan stav).
Ove komponente mogu biti manje ili više izražene i ekstremne. Analiza složenosti stava dovodi do
pitanja o međusobnoj povezanosti ili usklađenosti ove tri komponente. Smatra se da postoji
povezanost između stepena izraženosti sve tri komponente, npr. ukoliko je jedna izrazitije pozitna,
verovatnije je da će i druge biti izrazito pozitivne....
Prema mišljenju nekih istraživača ta povezanost je visoka, a prema drugima samo umerena. Znatan
deo pokušaja da se promene osećanja ljudi prema nekim problemima tako što će im se ponuditi
više informacija o tom problemu, zasnovan je na ideji da su kognitivna i afektivna komponenta
stava povezane. Takođe, pretpostavka strukturalnog pristupa je da postoji saglasnost između
izraženih stavova i ponašanja.
Šematski prikaz strukturalne analize stavova koji pokazuje odnos između uverenja, vrednosti,
intencije, tj. spremnosti za ponašanje, i ponašanja, prema Penigtonu:

Uverenja
Stavovi → Intencije → Ponašanja
Vrednosti

Primer: Petar, čije političke stavove želimo da razumemo i predvidimo posledice tih stavova, ima
pozitivan stav prema DOS. To je rezultat određenih uverenja o DOS (da ima demokratski
potencijal i potencijal za promene, da će ekonomski otvoriti zemlju prema svetu...). Pošto je stav
pozitivan, ova uverenja su povezana sa nekim vrednostima koje Petar ima (da su demokratija i
ekonomski liberalizam nešto dobro i poželjno).
Pozitivan stav vodi spremnosti da se Petar u odnosu na DOS ponaša na pozitivan način, npr. glasa
za njenog kandidata, učlani se u neku partiju koalicije...
Ukratko, očekujemo da pronađemo konzistentnost između stavova i intencija da se ponaša na
određen način. Znanje o tome šta Petar namerava da uradi dozvoljava da se sa velikom dozom
pouzdanosti predvidi šta Petar zaista i radi (glasa na izborima za DOS..).
Međutim, uprkos znanju o uverenjima, vrednostima, stavovima i intencijama, ljudi se ne ponašaju
uvek u skladu sa onim što govore. Navike, socijalne norme, grupni pritisak, takođe, snažno utiču
na ponašanje.

Fišbajn i Ajzen su ponudili specifičniji model, u pokušaju da objasne neslaganje između stavova i
očekivanog ponašanja. Oni smatraju da su istraživači do tada pokušavali da povežu pogrešnu vrstu
stavova sa pogrešnom vrstom ponašanja. Da bi se omogućilo predviđanje, moraju se uzeti u obzir
stavovi prema specifičnom objektu i intencije da se ispolji specifično ponašanje.
U gornjem primeru, nije važan generalan Petrov stav prema DOS da bi se predvidelo specifično
ponašanje (glasanje za DOS lokalnog kandidata), već upravo stav prema glasanju za lokalnog
kanidata. Znanje o tom stavu, kao i o specifičnom vrednovanju glasanja uopšte, u ovom slučaju
vodi preciznijem predviđanju ponašanja.
Pojedini autori (Šou, Vrajt, Fišbajn) se suprotstavljaju ideji o tri komponente stava. Oni
naglašavaju samo afektivni deo stava, smatrajući da su znanja samo osnov za formiranje stava, ali
ne i sama komponenta stava, a da je stav osnov za ponašanje, a ne i samo ponašanje).
Prema tom stanovištu, stav je afektivna reakcija zasnovana na evaluativnim koncepcijama koja
prethodi ponašanju.

OČEKIVANJE + VREDNOST= STRUKTURA STAVA

Struktura stava se opisuje kao složaj očekivanja, tj. opažene instrumentalnosti ili korisnosti
objekta prema kome se ima stav za postizanje pojedinčevih ciljeva, ili opažanje da objekat stava
poseduje određene atribute, + vrednosti, tj. vrednovanje ciljeva i atributa povezanih sa objektom
prema kome se ima stav.
Na osnovu saznanja o pojavi, ona se vrednuje i na tom vrednovanju se zasniva afektivna reakcija
koja određuje stav.
71
Prema ovom modelu, kognitivna komponenta stava se razdvaja od afektivne ili evaluativne.
Uverenja o nekom objektu stava definišu se kao opažanje da je objekat povezan sa određenim
ciljevima i atributima.
Afektivni ili vrednosni aspekt stava definiše se kao evaluacija ciljeva ili atributa koji su sa
objektom povezani. Jednom stvorena vrednosna (afektivna) reakcija ne samo da deluje na
ponašanje, ona deluje i na saznanje o datom objektu. Primer: uverenje „crnci su atletski građeni“,
evaluacija znači da se „atletski“ smatra nečim što je dobro, tj. pozitivno se vrednuje. Stav
predstavlja sumu evaluativno zasićenih uverenja. Tendencije ponašanja nisu deo stava već
predstavljaju samo intencije (namere) da se ponaša na određen način.
Ova koncepcija priznaje važnost povezanosti sve tri komponente, ali pod stavom podrazumeva
samo jedan element- afektivni. Fišbajn- stav je evaluativno zasićena suma uverenja. Uverenje o
objektu stava definiše se kao opažanje veze između objekta stava i određenih atributa ili ciljeva.

Formiranje socijalnih (političkih stavova)

Stavovi su rezultat socijalizacije. Oni se usvajaju socijalnim učenjem. Oni su posledica prethodnog
iskustva koje utiče na ponašanje u vidu stvorenih dispozicija ili unutrašnjih reakcija na stimuluse,
znači nisu determinisani genetskim niti fiziološkim faktorima.
Svi faktori koji određuju proces socijalizacije predstavljaju i faktore formiranja socijalnih stavova.
Sve faktore formiranja stavova možemo svrstati u tri velike kategorije, prema njihovoj opštosti i
prema tome da li deluju posredno ili neposredno.
1) opšti, univerzalni faktori koji posredno utiču na celokupno društveno zbivanje- razvitak
proizvodnih snaga i odnosa, istorijski razvitak
2) pripadnost određenoj zajednici ili grupi, karakteristične norme i vrednosti, stavovi i uverenja
zajednica i grupa kojima pojedinac pripada i sa kojima se identifikuje (kulturne zajednice, velike
društvene grupe kao što su nacija i klasa i male, primarne grupe, kao što je porodica, prijatelji).
Grupa utiče na formiranje stavova:
a) time što deluje na izbor i filtriranje informacija koje će dospeti do članova grupe, one
informacije koje nisu u skladu sa shvatanjima grupe ne šire se u grupi
b) naglašavanjem vrednosti za koje se grupa zalaže kao i verodostojnosti komunikacija i
komunikatora stavova i vrednosti
c) putem socijalne podrške koju grupa pruža održavanju stavova koji su u skladu sa
shvatanjima grupe
3) specifičnu uslovi i mehanizmi formiranja stavova (izloženost komunikacijskim porukama,
određenom načinu organizovanja poruka...)

Mehanizmi formiranja stavova


Olport je formulisao 4 bazična mehanizma stavova, koji se najčešće u realnom životu, ne pokazuju
u čistom obliku, već kao međusobno povezani:
1) mehanizam integracije- stavovi nastali na osnovu integracije pojedinačnih iskustava tokom
života, na racionalnoj osnovi (uporediti sa akumulacionim modelom procesa političke
socijalizacije)
2) mehanizam imitacije- preuzeti stavovi na osnovu socijalnog nasleđa, preko primarnih grupa
i drugih agensa socijalizacije
3) mehanizam traume- ona pojedinačna iskustva koja su svojom emocionalnom uključenošću
i intezitetom dovela do pojedinca do stava o nekoj pojavi ili ljudima, najčešće izrazito
negativnog i teško promenljivog (rat, hiperinflacija, migracije)
4) mehanizam diferencijacije- na osnovu već formiranih stavova stvaraju se novi stavovi
prema objektima sa kojima pojedinac nema dovoljno iskustva, stavovi se generalizuju na
druge objekte (uporedi sa modelom interpersonalnog transfera).
Mehanizmi formiranja političkih stavova
(videti modele političkog učenja iz političke socijalizacije, svi oni se mogu primeniti na
objašnjavanje usvajanja političkih stavova)
72
Teorija učenja više govori o mehanizmima formiranja stavova nego što predstavlja celovit teorijski
pristup.
Ajzenk smatra da pojam stava trea posmatrati u okvirima teorije učenja. Sve definicije stava su
saglasne u tome da je od formiran u procesu socijalnog učenja. Osnovni mehanizmi:
a) klasično uslovljavanje- neki objekt prema kome je stav već formiran dovodi se u vezu sa
objektom koji za pojedinca nema izraženu vrednost, i u tom procesu se formira sličan stav
kao prema prvom objektu
b) instrumentalno uslovljavanje- pojedinac prvo pridaje vrednost nekom objektu, a reakcija na
njegovo ponašanje dovodi do nekog potkrepljenja (nagrade ili kazne), tako se učvršćuje ili
ne učvršćuje neki stav.
Za Ajzenka su stavovi mentalne navike koje, ako su izazvane, određuju ponašanje ljudi. Smatra se
da za stavove vrede iste zakonitosti nastanka kao i za navike koje razmatra teorija učenja.
Sličnosti između stavova i navika:
1) oboje su naučene modifikacije centralnog nervnog sistema
2) oboje su dispozicije da se ponaša na određen način koje se ne mogu neposredno posmatrati
3) oboje su hipotetski konstrukti čije merenje zahteva povezivanje prethodećih uslova i
kasnijeg ponašanja
4) one označavaju persistirajuće stanje organizma koje je potreban, ali ne i dovoljan uslov da
dođe do nekog oblika ponašanja.
Pokušaj izjednačavanja stavova sa navikama nije dovoljno ubedljiv niti je prihvaćen među
istraživačima.

73
29. Vrste i dimenzije stavova

Stavovi se mogu podeliti prema više kriterija. Prema jednom, mogu se podeliti na lične i socijalne.
Lični stavovi su oni koji su karakteristični samo za određenog pojedinca, npr. lični stav je stav
nekog čoveka prema svojoj majci, prema nekom od svojih prijatelja, prema nekom predmetu koji
on poseduje. Pre svega, to su stavovi za koje se interesuje psihologija ličnosti.
Socijalnim stavovima nazivaju se takvi stavovi koji su zajednički za veći broj osoba i s obzirom na
koje ih je moguće upoređivati, a koji se odnose na društveno značajne pojave, npr. stav prema
pitanju nacionalnosti ili prema pojedinim nacijama, prema pitanju religije ili pojedinim religijama,
prema ratu i pitanju razoružanja, prema smrtnoj kazni. Proučavanjem socijalnih stavova bavi se
socijalna psihologija, a njihovim utvrđivanjem i mnoge druge društvene nauke (sociologija,
politikologija, političaka ekonomija). Prema mišljenju nekih autora, proučavanje prirode socijalnih
stavova je centralni problem socijalne psihologije.
Dalje, socijalni stavovi se mogu razlikovati prema tome na koje se pojave iz koje oblasti odnose- na
pojave iz oblasti političkog života, na pojave iz oblasti privrede, iz oblasti umetnosti... Prema tome
na koju se vrstu sadržaja odnose, govorimo o političkim, ekonomskim, estetskim i drugim grupama
stavova.
Stavovi se mogu razlikovati i s obzirom na njihovu logičku zasnovanost, pa se kao vrsta stavova u
okviru ostalih stavova izdvajaju predrasude- i one predstavljaju stavove, ali takve za koje je
karakteristično da su logički neosnovani, da se teško menjaju i da su po pravilu praćeni intezivnim
emocijama. U socijalnoj psihologiji predrasudama se poklanja velika pažnja, jer su predrasude u
vezi sa pojedinim društveno važni pojavama koje se javljaju kod većeg ili manjeg broja članova
društva, važan činilac društvenog ponašanja.

Dimenzije stavova
Veliki broj pojedinaca može imati stav prema istim objektima, a da se njihovi stavovi razlikuju
međusobno. Ispitujući stavove, treba voditi računa o takvim razlikama jer stavovi prema istim
objektima nisu jednaki po svojoj strukturi. Stavovi, iako prema istim objektima nisu jednaki kod
svih koji ih imaju. Oni se mogu razlikovati s obzirom na: direkciju, složenost, ekstremnost,
usklađenost, doslednost, snagu stava i otvorenost stava. O razlikama stavova prema istom objektu
govorimo kao o dimenzijama stavova.
Direkcija stava označava da li je odnos prema objektu prema kome imamo stav pozitivan ili
negativan. Ova karakteristika stava ponekad se naziva i valencijom stava.
Složenost stava označava količinu i vrstu saznanja, emocija i tendencija ka akciji uključenja u stav.
Rekli smo da svaka od komponenata stava može biti više ili manje složena, uključivati više ili
manje saznanja ili osećanja i težnji ka akciji u vezi sa objektom prema kome postoji stav. Kad je reč
o složenosti kognitivne komponemte, složenost ove komponente dolazi do izražaja ne samo u
količini znanja u vezi sa objektom prema kojima postoji stav, nego i u vrsti saznanja i u sadržaju
sudova i ocena o tom objektu. Može se govoriti o kongnitivnom sadržaju stava. Stavovi prema
istom objektu, pa i isti po direkciji, mogu kod različitih osoba da se vezuju uz različite sadržaje,
npr. neko je za socijalizam zbog toga što smatra da se samo u socijalističkom sistemu mogu u
potpunosti otkloniti nemaština i beda, drugi u prvom redu zato što smatra da je socijalizam jedini
društveni sistem koji omogućava puni razvitak ličnosti, treći zbog toga što u socijalizmu vidi jedino
društveno uređenje u kome se mogu ostvariti demokratski odnosi.
Ekstremnost ili stupanj pristajanja uz neki stav- ispitujući stavove mi nastojimo utvrditi i stepen u
kome se neki objekt prihvata ili odbija. Kvantitativno izražavanje ekstremnosti stava postiže se
svrstavanjem stavova pojedinaca koje ispitujemo u linearni kontinuum koji se proteže od ekstremne
naklonosti preko neutralne tačke do ekstremne suprotnosti.
O usklađenosti stava govorimo kad su tri komponente koje čine stav iste valencije, npr. kad su sve
tri negativne ili sve tri pozitivne. Usklađenost je utoliko veća ukoliko su i, osim podudaranja u
valenciji, veća podudaranja i u stepenu valencije pojedinih komponenti: ukoliko su sa izrazito
pozitivnim mišljenjem o objektu stava povezane i intezivno povezano osećanje i snažna dispozicija
za akciju u prilog objekta prema kome postoji stav. Prema Adornu, kod antisemitske predrasude
postoji izrazita konzistentnost ili usklađenost, jer njegova ispitivanja pokazuju visoku korelaciju
između negativnosti mišljenja o Jevrejima, negativnih osećanja prema njima i spremnosti za razne
74
vrste represalija protiv njih. Ponekad se o usklađenosti stavova govori u jednom drugom značenju-
misli se na to koliko se pojedini stavovi koje pojedinac ima podudaraju sa njegovim drugim
stavovima, koliko su stavovi o određenim društvenim pitanjima u skladu sa stavovima prema
drugim pitanjima. Naime, ukazuje se na pojavu da ko ljudi postoji tendencija da se stavovi među
sobom povezuju i usklađuju u jedinstven sistem.
Doslednost stava se ogleda u tome u kojoj se meri stavovi primenjuju na sve slučajeve gde ih je
moguće primeniti.
Snaga stava manifestuje se u otpornosti stava prema podacima koji su suprotni stavu, u njihovoj
otpornoosti prema menjanju. Najotpornija vrsta stavova su predrasude, zato je snaga njihovog
delovanja velika, a mogućnost suzbijanja mala.
Otvorenost ili izrazitost stava- ova se karakteristika stava ogleda u spremnosti da se stav
manifestuje, da se ispolji. Neki pojedinci stavove spremno i otvoreno ispoljavaju, a drugi, iako kod
njih stavovi nisu manje sažni, ipak ih ne pokazuju i ne iznose.
Sve ove odlike stavova nazivaju se dimenzijama stava tj. takvim osobinama koje nalazimo kod
svakog stava i koje mogu biti izražene u većem ili manjem stepenu i za koje je moguće označiti taj
stepen razvijenosti.

75
30. Istraživanje strukture socijalnih stavova (Ferguson, Gilford, Panić, Ajzenk)

Ne javljaju se pojedini stavovi izolovani, naprotiv, oni se redovno javljaju povezani sa nizom
drugih stavova. Npr. kod pojedinaca kod kojih konstatujemo određeni stav prema nekoj određenoj
pojavi, negativan stav prema nekoj etničkoj grupi ili rasi, možemo očekivati i sasvim određene
stavove i prema mnogim drugim pitanjima- prema drugim narodima, prem apitanju religije i crkve,
atomskom naoružanju i ratu... U stvari, kad za nekog pojedinca kažemo da je po svojim
shvatanjima konzervativan ili napredan, želimo reći da ima ne samo jedan određen stav prema
jednom određenom pitanju nego da kod njega postoji ceo niz srodnih stavova prema većem broju
pitanja.
Iako je retko da se pojedini stavovi javljaju izolovano, obično se javljaju povezani jedni sa
drugima sa kojima čine sistem stavova, retko i da su svi stavovi koje pojedinac ima potpuno
povezani i usklađeni sa svim drugim njegovim stavovima. Ako takav slučaj postoji govorimo o
izgrađenoj jedinstvenoj ideologiji, jedinstvenom pogledu na svet ili jedinstvenoj životnoj filizofiji.
Međuti, češće je da se samo neki od stavova povezuju u sistem, u sindrom, dok su mnogi drugi
stavovi o raznim pitanjima više ili manje neusklađeni sa tim sistemom stavova.
Učinjeno je više pokušaja da se utvrdi koji se socijalni stavovi javljaju često zajedno, kao i da se
nađu zajedničke osnove javljanju pojedinih grupa stavova, zato što nas utvrđivanje određenih
sistema stavova potpunije informiše o društvenom ponašanju, a pre svega doprinosi razumevanju
socijalnog ponašanja uopšte- govori se o strukturama stavova.
U literaturi, kad se govori o strukturama stavova ne podrazumevaju se uvek isti pojmovi. Ponekad
se pod izrazom struktura stavova podrazumeva veza između određenog broja stavova koji se
zajedno pojavljuju i čine sindrom, a ponekad se pod tim izrazom podrazumevaju osnovni faktori,
koji se nazivaju i osnovnim ili bazičnim stavovima, a koji izazivaju javljanje niza drugih stavova,
odnosno koji se manifestuju u određenom broju drugih sekundarnih stavova. Izraz se može
upotrebiti i u još jednom značenju i govoriti o strukturi jednog pojedinačnog stava- u tom slučaju
se misli na odnos između afektivne, kognitivne i konativne komponente koji čine stav.
Neki autori, baveći se pitanjem strukture stavova, nastojali su da strukture stavova utvrde na taj
način što bi našli neke faktore koji se mogu označiti kao primarni ili bazični ili kao osnovni
stavovi, koji izazivaju javljanje određenog broja drugih stavova, koji se pojavljuju bilo kao
manifestacija tih stavova ili grupišu oko tih osnovnih stavova. Redovno se utvrđivanje takvih
osnovnih stavova pokušava putem faktorske analize, korelacijom između odnosa velikog broja
ispitanika prema velikom broju pojava.
Jedan od prvih sistematskih pokušaja da se na taj način utvrde osnovni socijalni stavovi bio
je pokušaj Fergusona- on je sa 10 Terstonovih skala za merenje stavova ispitao stavove 185
studenata prema ratu, religioznosti, patriotizmu, smrtnoj kazni, cenzuri, evoluciji, kontroli rađanja i
komunizmu. Dobijene odgovore podvrgao je faktorskoj analizi i došao do zaključka da se mogu
utvrditi 3 faktora koji predstavljaju osnovu svih ispitivanih socijalnih stavova. Takvi osnovni
faktori ili bazični stavovi po Fergusonu jesu:
1) religioznost koja se manifestuje pozitivnim stavom prema postojanju boga, negativnim prema
evoluciji i prema kontroli rađanja
2) humanitarnost koja se manifestuje u negativnom stavu prema smrtnoj kazni i prema ratu, a u
zalaganju za blag postupak prema kriminalcima
3) nacionalizam koji se manifestuje u negativnom stavu prema komunizmu i prema kontroli
privredne aktivnosti i u pozitivnom odnosu prema patriotizmu (nacionalističkom).

Jedan od pokušaja da se faktorskom analizom utvrde osnovni stavovi je i pokušaj Gilforda.


Analogno pokušaju da ličnost odredi utvrđivanjem osnovnih dimenzija sposobnosti,
temperamenta, hormetičkih i morfoloških osobina, Gilford pokušava da odredi i osnovne
dimenzije socijalnih stavova koje bi predstavljale faktore koji čine osnovu socijalnih stavova.
Naziva ih dimenzijama jer smatra da mogu biti u različitom stepenu razvijene, da se mogu kretati
od jednog, pozitivnog, ekstrema preko sasvim slabe razvijenosti do drugog, negativnog ekstrema.
Kod različitih osoba ove dimenzije ili osnovni faktor socijalnih stavova mogu biti razvijeni u
različitom stepenu.

76
Na osnovu postupka faktorske analize većeg broja drugih istraživača, kao i na osnovu vlastitih
istraživanja, Gilford polazi od zaključka da se svi socijalni stavovi mogu svesti na 5 dimenzija:
1) liberalizam- konzervativnost
2) religioznost- areligioznost
3) humanitarizam- nehumanitarizam
4) nacionalizam- internacionalizam
5) evolucionalizam- revolucionarnost.
Svaka od ovih dimenzija manifestuje se, po Gilfordu, u nizu stavova, u celom sindromu stavova.
Ona je u vezi sa osnovnim crtama ličnosti pojedinca, sa njegovom motivacijom i njegovim
osobinama temperamenta. Svaka od njih predstavlja orijentaciju prema širokoj grupi raznih
društvenih pojava i uključuje veći broj stavova i mnjenja o različitim društvenim pitanjima. Važne
su za razumevanje socijalnog ponašanja ljudi određene zajednice. Socijalna organizacija, po
Gilfordu, zavisi u znatnoj meri od toga da li kod članova zajednice pretežu više ili manje izražene
pojedine dimenzije, ali i razvijenost ovih dimenzija zavisi od socijalnih uslova u kojima ljudi žive.
Navažnijom od ovih 5 dimenzija smatra dimenziju liberalnost- konzervativnost i nju
Gilford najdetaljnije prikazuje. Na osnovu većeg broja analiza mnogih autora, moguće je utvrditi
postojanje većeg broja stavova kojima je svima u osnovi ova dimenzija.
Prema tome koji je pol ove dimenzije razvijeniji, nalazimo i određene stavove. Kod pojedinaca
kod kojih je izražen ekstrem koji označavamo liberalizmom srećemo stavove:prihvatanje učenja o
evoluciji vrsta, prihvatanje kontrole rađanja, zalaganje za olakšanje razvoda braka, naklonost
prema komunizmu, spremnost za prihvatanje novog i sklonost ka kritikovanju kapitalističkog
sistema. Kod pojedinaca kod kojih je razvijen drugi ekstrem ove dimenzije- konzervativnost-
imamo suprotne stavove.
Na osnovu većeg broja istraživanja, postoji korelacija sindroma stavova koji označavaju
liberalizam sa nekoliko obeležja: sa socijalno-ekonomskim položajem pojedinca- korelacija je
0,30; sa inteligencijom- korelacija se kreće kod različitih grupa ispitanika od 0,50 do 0,45, posebno
je liberalizam povezan sa kreativnom inteligencijom; sa starosnom dobi- sa starenjem se povećava
sklonost ka konzervativizmu; sa obrazovanjem- sa kojim postoji izvesna pozitivna korelacija.
Kod onih koji prihvataju liberalne stavove postoji tendencija da poštuju naučnike, pronalazače,
umetnike, državnike, dok kod onih sa konzervativnim stavovima češće je poštovanje vojničkih
vođa, atleta i sportista, industrijalaca.
S obzirom na religijsku pripadnost, između mnogobrojnih religijskih grupa u SAD nalazi da veću
liberalnost pokazuju pripadnici jevrejske veroispovesti, unitarijanci, baptisti i metodisti, nego
katolici i neke druge protestantske grupe u SAD.
Liberalne stavove upoređujući američke političke partije u najvećoj meri prihvataju komunisti,
socijalisti, demokrate i republikanci.
Ostale 4 dimenzije su prikazane manje iscrpno jer ima manje istraživanja i manje saglasnosti među
istraživačima.
Dimenzija religioznost- nereligioznost ogleda se u čvrstini vezanosti za neku organizovanu
religioznu grupu ili doktrinu. Tri osnovna indikatora ove dimenzije su: verovanje u boga,
prihvatanje tj. neprihvatanje evolucije i prihvatanje kontrole rađanja. Kod pojedinaca kod kojih
postoji razvijena karakteristika religioznosti nalazimo verovanje u boga, neprihvatanje evolucije i
kontrole rađanja. Postoji korelacija ove dimenzije sa dimenzijom liberalizam- konzervativizam.
Manje religiozni pokazuju češće liberalne stavove, a više religiozni češće konzervativne stavove.
Postoji izvesna korelacija i sa pripadnošću polu: žene pokazuju veću religioznost; sa socijalno-
ekonomskim statusom, oni sa višim statusom češće pokazuju religioznost; sa veličinom mesta u
kome žive pojedinci- u većim mestima manja je religioznost.
Humanitarnost- nehumanitarnost (nekad se označava ternimina Džemsa osetljivost-
neosetljivost) manifestuje se stavovima prema smrtnoj kazni, tretiranju kriminalaca i ratu. Kod
onih kod kojih je razvijen humanitarizam nalazimo protivljenje ratu, odbacivanje smrtne kazne i
zalaganje za blaži tretman kriminalaca. Neki autori navode da je humanitarizam razvijeniji kod
žena nego kod muškaraca, a razlog tome ležao bi u materinskom nagonu.
Nacionalizam- internacionalizam, manifestuje se u naglašavanju tj. nenaglašavanju
važnosti patriotizma, zastupanju ili odbijanju opracdanosti ratova, zalaganju ili protivljenju
kontroli i cenzuri društvenog života, odbacivanju komunizma tj. sklonosti ka komunizmu,
77
zalaganju za zaštitu tj. odbijanju zaštite vlastitog tržišta i carine, u pozitivnom tj. negativnom
odnosu prema sindikalnim organizacijama.
Evolucionizam- revolucionizam ogleda se u shvatanju o tome kakvim postupkom i kakvim
tempom treba sprovoditi socijalne, ekonomske i političke promene u društvu.

Ovaj Gilfordov pokušaj da se socijalni stavovi svedu na 5 faktora ili dimenzija ne može se smatrati
dovoljno proverenim i sigurnim. Stavovi koji se navode kao karakteristični za pojedine dimenzije,
u stvari nisu stavovi koji bi se dosledno manifestovali u svim situacijama u kojima se pojedinac
nađe. Njihova razvijenost zavisi od toga u kojoj socijalnoj sredini pojedinac živi, kao i od
momentalne društvene i lične situacije. Razni stavovi koji se navode kao stavovi jednog sindroma
su nebitni, kao što i nema jasne razlike između pojedinih stavova vezanih uz razne dimenzije: uz
liberalizam, humanitarizam, internacionalizam.
Ali, iako Gilford ne uspeva da da proverenu i sugurnu sliku socijalnih stavova, njegova analiza
ubedljivo potvrđuje postojanje povezanosti stavova i njihovo javljanje u sindromima.
To što Gilford označava dimenzijama ili osnovom i faktorima stavova veoma je srodno pojmu
vrednosti. Te dimenzije predstavljaju veoma opšte odnose koji determinišu znatan broj stavova,
predstavljaju tako veoma široke i za društveno ponašanje veoma bitne orijentacije. To zacelo
govori u prilog opravdanosti i korisnosti Gilfordovog postupka.

78
31. Hajderova teorija ravnoteže

U svojoj koncepciji Hajder polazi od shvatanja da ljudi nastoje da formiraju što koherentniju i
uravnoteženu sliku o svojoj okolini i pojavama u njoj, kao i o sebi samima. Oni teže kognitivnoj
stabilnosti i skladu između onoga što znaju o raznim objektima, kao i između znanja o objektima i
osobama koje su u vezi sa tim objektima, isto tako kao i između znanja o osobama i objektima i
vlastitog delovanja.
Da bi postojala ravnoteža, mi nastojimo da ne protivreče naša znanja, naše ocene i naši postupci.
Ako neko ocenjuje da je neko X korisno ili dobro, a neko Y isto tako korisno i dobro, onda on ne
može smatrati ni da je X u odnosu na Y rđavo i štetno. Simboli X i Y mogu označavati stvari, ljude,
ljudske proizvode i karakteristike ljudi.
Hajderova teorija je opšta teorija kojom pokušava objasniti socijalno ponašanje ljudi u celini, iako
on sam navodi da njegova teorija treba da posluži objašnjenju procesa opažanja osoba- objašnjenju
socijalne percepcije. Međutim, ona predstavlja i jedno objašnjenje menjanja stavova i upravo kao
koncepcija o menjanju stavova imala je veliki uticaj na konstruisanje mnogih drugih teorija
stavova.
Hajder razlikuje dve vrste odnosa kako između ljud tako i između ljudi i objekata. Jedan je
emocionalni oodnos, koji Hajder naziva sentiment-relation, a drugi je odnos zajedništva, union-
relation. Prvi odnos uključuje emocije kao što su naklonost, divljenje, ljubav. Kod odnosa koje
nazivamo stavovima uvek imamo i ovu vrstu odnosa. Drugi odnos ogleda se u oceni sličnosti,
bliskosti, kauzalne veze ili neke druge veze ili među osobama, ili među osobama i objektima.
U dijadnoj situaciji (situaciji udvoje) postoji ravnoteža ako su oba odnosa, emocionalni i
zajedništva, pozitivna ili oba negativna. Ako osoba P voli neko X npr. cveće i istovremeno ista
osoba P poseduje X; ili P ne voli X i istovremeno ne poseduje X. U oba ovakva slučaja obe vrste
odnosa imaju isti znak i u oba slučaja postoji ravnoteža.
U tzv. trijadnim situacijama, u kojima imamo tri elementa, dve osobe (P i O) i neki objekt X-
ravnotežu imamo ako su sva tri odnosa među elementima pozitivna ili ako su dva odnosa negativna
a jedan pozitivan. Npr. ako osoba P voli osobu O i istovremeno voli X (ima npr. pozitivan odnos
prema socijalizmu), a istovremeno zapaža da osoba O ima takođe pozitivan odnos prema X
(socijalizmu)- mi imamo ravnotežu. Ravnotežu imamo takođe ako P voli O i ne voli X, a uočava da
i osoba O ne voli X. Ma koja kombinacija dva negativna i jednog pozitivnog odnosa u trijadi
daje uvek ravnotežu.
Neravnotežu imamo ako postoje dva pozitivna, a jedan negativan odnos. Ako osoba P voli osobu O
i voli X- ima pozitivan odnos prema određenom kandidatu na izborima, a opaža da osoba O ne voli
X- ima negativan odnos prema kandidatu, imamo neravnotežu. Opet u ma kojoj kombinaciji da se
pojave dva pozitivna odnosa i jedan negativan, uvek će postojati neravnoteža.
U slučaju kad postoje tri negativna odnosa, P ne voli O i ne voli X, a ni O ne voli X, Hajder kaže da
će postojati nestabilnost koja će pokazivati tendenciju da se izmeni u dva negativna i jedan
pozitivan odnos i tako iz stanja koje nije sasvim određeno, ni kao stanje ravnoteže ni kao stanje
neravnoteže, dođe do stanja ravnoteže.
Kada dođe do jednog od slučajeva neravnoteže, javlja se potreba za uspotavljanjem balansa, kojio
se uspostavlja ili menjanjemm odnosa (stava) prema nekoj pojavi ili menjanjem odnosa (stava)
prema drugoj osobi. Osoba P koja voli O i ima pozitivan odnos prema određenom kandidatu kad
uoči da osoba O ima prema tom istom kandidatu negativan stav, može da promeni svoju ocenu o
osobi O (da kaže da njegov prijatelj O nije dovoljno sposoban da oceni kandidata i da uopšte ne
vredi toliko koliko je on smatrao da vredi) ili da promeni svoj odnos prema kandidatu (prema X i
da kaže da je kandidat X manje sposoban nego što je pre mislio i uopšte da manje vredi nego što je
smatrao ranije). U oba slučaja od dva pozitivna i jednog negativnog odnosa među elementima
trijade, a što predstavlja neravnotežu, dobijamo jedan pozitivan i dva negativna odnosa među
elementima, što predstavlja uspostavljanje ravnoteže. Ne znači da će se uvek uspostaviti
poremećena ravnoteža ili da će se uopšte uspostaviti, ali uvek postoji tendencija da se ona uspostavi
i ona deluje na menjanje stavova.
Hajderova teorija je samostalna i dobro obrazložena primena geštaltističkog učenja o postojanju
tendecije za redom i jednostavnošću kao karakteristike svih naših psihičkih procesa na oblast
socijalne psihologije.
79
32. Teorija kognitivne disonanca (osnovne postavke i oblasti primene)

Festingerova teorija kognitivne disonancije slična je Hajderovoj i drugim teorijama koje kao
osnovnu ideju naglašavaju težnju za usklađenošću. Ona predstavalja proširenje Festingerovih
teoretskih uopštavanja o socijalnom upoređivanju prema kojima je za ljude karakteristična težnja da
utvrđuju da li su njihova mišljenja ispravna upoređujući ih sa mišljenjima drugih osoba. Zbog toga
što žele da njihova mišljenja budu ispravna, oni svoja mišljenja upoređuju sa mišljenjima onih koji
su im slični. Potreba da se zna da li je naše mišljenje ispravno u teoriji kognitivne disonancije
proširuje se u potrebu da naša znanja, kognitivni elementi, ne budu disonantni, neusklađeni i da
naša mišljenja budu usklađena međusobno, a ne samo sa mišljenjem drugih.
Ova opšta i trajna težnja ljudi za usklađenošću manifestuje se u nastojanju da stavovi koje imamo
budu međusobno usklađeni- ako imamo pozitivan stav prema demokratiji ne možemo imati
pozitivan stav prema fašizmu, marljiv i savestan čovek u jednom poslu pokazuje marljivost i
savesnost i u drugim poslovima, da između stavova koje imamo i postupaka koje činimo bude
relativna usklađenost- neko ko ima pozitivan stav prema obrazovanju preduzimaće mere da njegova
deca steknu obrazovanje.
Ali, postoji tendencija za skladom među kognitivnim elementima naših uverenja i stavova. Pod
kognitivnim elementima Festinger podrazumeva znanja, mišljenja, ideje o stvarima, kao i o samom
sebi, i o vlastitom ponašanju. Kognitivni elementi su neusklađeni ili u disonanciji ako, posmatrajući
svaki od njih zasebno, iz jednog proizilazi suprotno od onoga što sledi iz drugog kognitivnog
elementa. Festinger navodi primer: ako neko zna da najviše što može da plati za auto je 2500 $, a
on potpisuje obavezu na 3000 $, onda su ta dva elementa (znanje koliko može da plati i znanje
kakvu je obavezu preduzeo) u disonanciji. Iz činjenice da ima i da može da plati samo 2500 $
proizilazi da ne može da plati 3000 $.
U konsonanciji su dva kognitivna elementa ako iz jednog proizilazi drugi, ako su logički usklađeni:
u konsonanciji je znanje da smo mokri i znanje da pada kiša. Naravno da kod pojedinca uvek
imamo veliki broj kognitivnih elemenata koji nisu svi međusobno povezani. Mi znamo da se
Zemlja okreće oko Sunca i znamo da je zdravo uzimati proteine, ali ova dva kognitivna elementa
međusobno su nerelevantni i između njih ne može biti ni konsonancije ni disonancije.
Disonancija može biti manja ili veća . Stepen disonancije zavisi od:
~ važnosti elemenata koji su u disonanciji
~ broja elemenata koji su u dosonanciji
~ odnosa između broja disonantnih i broja konsonantnih elemenata u vezi sa jednim određenim
objektom.
Formula za stepen disonancije bi glasila: disonancija= važnost disonantnih el. x broj disonantnih el.
važnost konsonantnih el. x br. konson. el.

Iz ove formule proizilazi da će disonancija biti utoliko veća ukoliko je, u vezi sa nekim objektom,
više disonantnih a manje konsonantnih elemenata. Ako broj disonantnih elemenata bude veći od
broja konsonantnih elemenata, disonancija postaje veća od 1. Takva disonancija postaje neugodna,
a čovek se nastoji osloboditi neugodnosti, ona ga pokreće na aktivnost da je redukuje, deluje kao
motiv. Pre svega, čovek nastoji da izbegne situacije i informacije koje mogu povećati disonanciju.
Ukoliko je disnancija veća sve veći je pritisak da se otkloni i čovek se više ne zadovoljava samo
izbegavanjem situacija koje mogu povećati disonanciju, nego pristupa aktivnom procesu da je
smanji ili otkloni.
Za smanjenje disonancije koriste se tri načina:
1) menjanje vlastitog ponašanja, menjanje postupaka- ako uvidimo da je naše saznanje o nekom
objektu u neskladu sa našim postupcima prema tom objektu, najjednostavniji put za usklađivanje
jeste da prekinemo sa tim postupcima koji su u neskladu. Ako neki pušač dođe do uverenja da je
pušenje štetno, nesklad se može otkloniti tako što će prestati da puši, to je najjednostavniji način,
ali ne i najčešći.
2) menjanje pojedinih kognitivnih elemenata- disonancija između zadovoljstva u pušenju i znanja
da je pušenje štetno i da izaziva rak pokušava se otkloniti na taj način što se traže podaci suprotni
podacima o tome da pušenje izaziva rak, npr. poziva se na mišljenje autoriteta koji zastupaju
shvatanje da pušenje ne izaziva rak ili na činjenicu da i mnogi lekari puše.
80
3) otklanjanje disonancije dodavanjem novih kognitivnih elemenata. Kad je teško izmeniti
postojeće kognitivne elemente, mogu se tražiti novi kognitivni elementi koji su u konsonanciji sa
ranijim kognitivnim elementima na kojima je naš stav počivao. Pušač koga su uznemirile
informacije o raku počinje da pravda dalje pušenje isticanjem da pušenje dvodi do smanjenja
tenzije, do oslobođenja od uznemirenosti i da tako u stvari pomaže zdravlju.

Naglašavanje potrebe za skladom, pa i objašnjavanje uslova u kojima dolazi do nesklada nije ništa
novo. Festingerovu teoriju karakteriše razmatranje procesa koji nastaje posle odluke (posle
zauzimanja stava) formirane usled uočene disonancije. Ali, i ova odluka opet rađa disonanciju;
prihvatanju jedne alternative suprotstavlja se verovanje u eventualnu prednost neizabrane
alternative. Sad se ponovo javlja i težnj aza redukcijom disonancije (koja se javlja i pre odluke ili
zauzimanja određenog stava). Da bi se odluka stabilizovala nastojaće se izmeniti kognitivni
elementi tako da odluka dobije veću vrednost. Ulaže se napor da se izabrana alternativa ili zauzeti
stav doživi kao bolj aalternativa, kao opravdani stav.
Festinger konstruiše zanimljive eksperimente kojima nastoji da proveri konsekvencije tih postavki.
Na primer, iz teorijske postavke da će biti oštriji pritisak da se otkloni disonancija koja se javlja
posle odluke ukoliko je disonancija veća, Festinger izvodi zaključak naoko protivurečan opštem
iskustvu- da će ljudi više napora uložiti da pokažu ispravnom odluku ili opredeljenje kad je nagrada
za postupanje koje proizilazi iz te odluke manja nego kad je nagrada veća. U eksperimentu koji je
sproveo, on je dao ispitanicima da obave jedan dosadan i neugodan zadatak. Zatim je od ispitanika
tražio da drugim osobama, budućim ispitanicima, saopšte da je zadatak bio prijatan i interesantan.
Za ove izjave, obmane, on je ispitanike nagrađivao.
Ispitanici su u jednoj grupi kao nagradu dobijali jedan dolar, u drugoj po 20 $. Formirao je i treću,
kontrolnu grupu od koje nije traženo da obmanjuje druge buduće ispitanike i koja nije nagrađivana.
Pošto su ispitanici dobili nagrade, od njih je zahtevano da iznesu koliko im je stvarno bio neprijatan
i dosadan zadatak. Rezultati su pokazali da su oni ispitanici, koji su za svoje izjave drugim budućim
ispitanicima da im je zadatak bio prijatan kao nagradu dobili 1 $, u ovom naknadnom ispitivanju
ocenjivali čak da je zadatak u izvesnoj meri bio prijatan. Oni koji su dobili 20 $ ocenjivali su da
nije bio ni prijatan ni neprijatan, da je bio neutralan. Ispitanici iz kontrolne grupe izjavili su da je
zadatak bio neprijatan. Zaista, pokazalo se da su oni, koji su dobili za izvršenje zadatka manju
nagradu, izjavljivali da je zadatak bio prijatniji nego oni koji su dobili veću nagradu. Dakle,
rezultati podržavaju Festingerovu pretpostavku da manja nagrada može biti efikasnija u izazivanju
menjanja stavova nego veća.
Festingerova teorija se pokazala veoma simulativnom za istraživanje i on sam je organizovao veći
broj veoma intezivnih i po rezultatima vrednih istraživanja.
Kao što kažu Dojč i Kraus teorija nije rešila probleme i dala definiivno teorijsko objašnjenje, ali je
postavila veći broj zanimljivih pitanja u vezi sa menjanjem stavova, a posebno u vezi sa procesima
koji se javljaju posle odluke i opredeljivanja. Zahvaljujući istraživanjima za koje je predstavljala
hipotetsku pretpostavku, dovela je do voše zanimljivih nalaza, između ostalog do nalaza da je
moguće da bude više pristrasnosti i predrasuda u ocenjivanju alternativa posle odluka i opredeljenja
nego pre donošenja odluke. Opravdani su prigovori Festingerovoj teoriji da su neki pojmovi koji se
koriste suviše opšti i nedovoljno jasni, i nije jasno određen motivacion karakter doživljene
disonancije, ne određuje se da li je to opšti i urođen motiv, iako ga Festinger naziva nagonom, ili je
to motivaciona snaga stečena na osnovu iskustva u određenoj kulturi.
Ne vidi se jasno koji momenti doprinose pojačavanju motivacione snage doživljenog nesklada
među kognitivnim elementima, a koji slabljenju. Neke postavke od kojih polazi teorija veoma su
diskutabilne, npr. ne zna se da li se ljudi zaista osećaju zadovoljni u stanju bez tenzije i da li zaista
teže za punim skladom.
Rezultati pojedinih eksperimentalnih istraživanja, koje je Festinger organizovao radi provere
hipoteza koje proizilaze iz njegove teorije, mogli bi se tumačiti i drugačije nego što on čini i ti
rezultati, iako od vrednosti sami po sebi, nisu tako ogičledna potvrda Festingerovih teorijskih
postavki kao što to on navodi.

81
33. Osgud- Tanenbaumova teorija podudarnosti
(stvranje otpornosti prema promeni stava)

To je specifičan oblik teorije balansa (primena principa ravnoteže), koji se posebno bavi
problemima predviđanja promene direkcije pojedinčevog stava pod uticajem persuazivnih
(ubeđivačkih) poruka ili komunikacije. Ova teorija promene stava uzima u ozbir sledeće varijable:
- pojedinčev prvobitan stav prema izvoru poruke
- pojedinčev prvobitan stav prema onom objektu (pojmu) koji izvor vrednuje
- prirodu evaluativne tvrdnje o objektu koja je sadržana u poruci koju izvor emituje.
P- osoba, S- izvor, O- sama poruka.
Izvor emituje neku tvrdnju o objektu koja se onda prezentuje osobi (verbalno, preko medija...)
Ova teorija se ne bavi promenama u pojedinčevom opažanju sadržaja poruke, već promenama u
njegovom vrednovanju bilo objekata stava, bilo stava.
Prve dve varijable definisane su na skali „prihvatanje- neprihvatanje“ (dobar- loš), a treća
varijabla tretira se ili kao asocijativna- izvor odobrava objekat ili disocijativna- izvor ne odobrava
objekat.
Stanje kongruiteta, usklađenosti je kada su sve tri relacije pozitivne ili 2 negativne i 1 pozitivna
(kao kod teorije balansa). Razlika je u tome što se teorija kongruiteta bavi time kako neka
komunikacija o objektu koji emituje izor utiče na pojedinčeve stavove i prema iizvoru i prema
objektu. Da bi se postigla usklađenost, moraju da se promene oba stava.
Primer: S- izvor (studio B) iznosi pozitivnu tvrdnju o JUL-u. P ima veom apozitivan stav
prema STB i pozitivan stav prema JUL-u→ usklađenost. Ali, S- izvor (studio B) iznosi pozitivnu
tvrdnju o JUL-u, P ima pozitivan stav prema STB i negativan stav prema JUL-u→ neusklađenost.
Kongruentnost podrazumeva snagu stava koja se može meriti na skali od +3 (veoma pozitivan) do
-3 (veoma negativan), sa 0 (neutralan) u sredini.
Primer: menjanje političkih stavova: izvor poruke- svoja ili protivnička politička stranka ili
medij koji smatramo režimskim ili nezavisnim, objekat stava S.M.tvrdnja: da li je ili nije S.M.
ratni zločinac.
Na primer:
1) SPS kaže da S.M. nije ratni zločinac- neko ko ima pozitivan stav prema SPS i pozitivan
stav prema S.M., a ova tvrdnja je u suštini afirmativna u odnosu na objekat stava→ stanje
kongruencije.
2) DOS kaže da S.M. nije ratni zločinac: neko ko ima pozitivan stav prema dOS, negativan
stav prema S.M., a ova tvrdnja je u suštini afirmativna u odnosu na S.M. (objekat stava)→
stanje inkongruencije.
Stanje neusklađenosti imamo i kada se izvor i objekat pozitivno vrednuju, ali je tvrdnja o
jednom ili drugom disasocijativna (negativna): za pristalice SPS koji podržava S.M. kada SPS
kaže S.M. jeste ratni zločinac→ stanje neusklađenosti (izvor, komunikator koga pozitivno
vrednujemo o nekome koga takođe pozitivno vrednujemo iznosi nešto negativno, napada ga).
Ako postoji asocijativna veza imeđu izvora i pojave (objekta stava), maksimalna usklađenost se
postiže kad pojedinac i izor i pojavu vrednuje pozitivno i to u istoj meri, npr. oboje se ocenjuju sa
+2.
Ako je veza disasocijativna, maksimalna usklađenost se dobija ako se izvor i objekat nalaze u
asimetričnoj poziciji od nulte tačke na evaluativnoj skali (jedan se ocenjuje sa +2, a drugi sa -2).
Osnovni princip kongruiteta je da se promene u vrednovanju odigravaju uvek u pravcu povećanja
kongruentnosti (usklađenosti) sa postojećim okvirom referencija.
Tendencija za usklađivanjem: inkongruencija se smanjuje ili otklanja tako što S.M. počinje
da se ocenjuje manje negativno, a DOS manje pozitivno (menja se izraženost stavova o njima), ili
u drugom slučaju i izvor i objekat stava počinju da se procenjuju manje pozitivno. Međutim, u
procesu uspostavljanja ravnoteže, samim tim što jača usklađenost, smanjuje se i spremnost za
dalju promenu stava prilikom iznošenja persuazivnih (ubeđivačkih) argumenata (povećava se
otpornost).
Osgud i Tanenbaum pretpostavljaju da će se jačina pojedinčevog vrednovanja bilo izvora, bilo
objekta menjati, pri čemu će ta promena biti obrnuto proporcionalna jačini (ekstremnosti) te

82
evaluacije. Najjači stavovi se najmanje menjaju. To je u sklau sa shvatanjem da se ekstremni
sudovi izražavaju sa većim stepenom ubeđenosti i da su zato manje podložni promeni.
Tanenbaum pretpostavlja 4 postupka ili strategije stvaranja otpornosti prema ubeđivanju tj. prema
menjanju stavova:
1) poricanje veze sa izvorom napada: poriče se samo tačnost činjenice da je izvor preneo
određenu poruku (u primeru da je SPS ili DOS saopštio da S.M. nije ratni zločinac). Istraživanja
su pokazala da ova strategija nije efikasna i da nije uticala na to da se napadom znatnije ne
smanjuje uverenost.
U skladu sa svakodnevnim iskustvom je da prosti demanti, o tome da neko nema veze sa nekom
kritikom, ostaju bez efekta. Ali, ako izvor ne samo demantuje da je saopštenje njegovo, već i
iznese svoje mišljenje, i to pozitivno, odbrana stava se pokazuje efikasnom, a otpornost prema
napadu povećanom.
2) kritikuje se i obezvređuje sam izvor poruke, npr. da su SPS ili DOS sačinjeni od
korumpiranih ljudi..
Ova strategija pokazala se efikasnom samo ako je odbrana sprovedena pre napada (imunizacija),
ali ne i kada je sprovedena posle napada.
3) nastoji da se oslabe argumenti sadržani u napadu, da se dovede u sumnju njihova
vrednost i verodostojnost, obično pozivanjem na neki drugi kompetentan izvor, npr. da
međunarodna zajednica smatra da je S.M. ratni zločinac. Ova strategija se pokazala veoma
efikasnom, najefiksnijom od sve četiri, i to kada se argumenti iznose i pre i posle napada.
4) pokušaj da se početni stavovi učine što intezivnijim, da se pojača uverenost u njih.
Polazi se od principa da će pritisak na menjanje stava i efekat promene biti manji ako je uverenost
u stav intezivniji. Pokazalo se da je pojačavanje stava (metodom imunizacije) dovelo do veće
otpornosti ka menjanju.
Najuspešnija kombinacija je povezivanje strategije pobijanja stavova sa strategijom
obezvređivanja izvora.
Osgud i Tanenbaum isticali su da se njihova teorija ne može primeniti na sve vrijable koje bi
mogle produkovati ili ihibirati promenu stavova, jer bi to bilo pojednostavljenje stvarnosti.
Predviđanje ove teorije mogu se primeniti samo na promenu stavova koja se dešava u okviru
postojećeg referentnog okvira, ali ona ne odgovara na pitanje kako je taj okvir uspostavljen.
Težnja ka kognitivnoj ravnoteži može da se sukobljava sa drugim psihološkim silama kao što su
usvojene vrednosti, članstvo u nekim grupama i pokoravanje njihovim normama i slično.

83
35. Istraživanje vrednosti u našem društvu: vrednosne pretpostavke
demokratske transformacije u nas

Osnovna pitanja: u kojoj meri preovlađujuće, vrednosti i politička kultura u Srbiji utiču na promene
ili je to otpor i prepreka promenama. Kakav je odnos između vrednosne tradicije ovog društva i
mogućnosti i dometa njegove demokratske transformacije.
Kao glavne prepreke demokratskim promenama izdvajaju se sledeće karakteristike društvene
svesti:
1. neprevladani tradicionalizam (kao nedovršen proces modernizacije)
2. izražena autoritarnost (kulturno uslovljena konstanta)
3. grupne identifikacije (etnički i parohijalni identitet)
4. etatistička i liberalna svest

Ove generalizacije ne pokazuju razliku između trajnih dispozicija (koje su kulturno i strukturalno
uslovljene) i manifestacija nedemokratskih političkih orijentacija koje su uzrokovane datom
situacijom (trenutne)- ovo je osnovna zamerka.

TRADICIONALIZAM I RETRADICIONALIZAM

Tradicionalizam na ovim prostorima se ispoljavala kao patrijarhalnost. To je sistem vrednosti


izgrađen na nekadašnjem načinu života koji karakteriše ograničena proizvodnja, ruralna kultura i
združen način života. Ovaj sistem vrednosti obuhvata autoritarni paternalizam, egalitarizam,
kolektivizam i solidarizam, naglašen nacionalni identitet, religioznost.
Dolazak komunista označio je prekid ovog sistema vrednosti, ali ne u svim elementima. Afirmacija
ateizma i naučnog pogleda na svet. Modernizacija je zahtevala odbacivanje tradicionalnih
vrednosti, ali pojedinci su usvajali nove vrednosti iz koristi od nove vlasti tako da je ova
modernizacija imala instrumentalni karakter.
Ali, stvarna modernizacija je onemogućavana jer se autoritarni model i paternalistička država,
egalitarna raspodela nadovezivao na tradicionalne vrednosti održavajući staru vrednosnu strukturu,
tako da su one društvene grupe koje su bile najtradicionalnije ostale van procesa modernizacije.
70-tih godina situacija se menja, naročito kod mladih ljudi kod kojih preovladava modernizam.
Tome su doprineli urbanizacija i industrijalizacija i masovno obrazovanje. Vrednosti su se
razlikovale zavisno od klasne i političke pripadnosti. Propast socijalizma uslovljava proces
retradicionalizacije.

Danas je tradicionalizam u Srbiji heterogen. Najprihvaćenije vrednosti su etnički identitet i


religijske vrednosti, dok su odnosi među polovima uglavnom modernizovani. Afirmacija
nacionalne prošlosti, kulturnih i religijskih običaja. U kom stepenu se ispoljava novi
tradicionalizam zavisi od stepena obrazovanja, zanimanja i klasne pripadnosti.
Sistemska vrednost socijalizma- samoupravljanje zamenjena je tradicionalizmom.
Tradicionalizacija je postala uporište antisemitskih opredeljenja. Tradicionalizacija ima psihološku
funkciju, ne oslanjanje na proverene tradicionalne vrednosti već raskid sa prethodnim
komunističkim vrednostima. Obrazovanije kategorije se sa nostalgijom okreću liberalno
demokratskoj tradiciji koja je prekinuta dolaskom komunizma. U ovom drugom slučaju
neotradicionalizam ima emancipatorsku ulogu.

PATRIJARHALNA AUTORITARNOST

To je sklonost ka prihvatanju paternalističkog vođe- ranije oca porodične zadruge, i predstavlja


kulturnu konstantu (nikada nije dovedena u pitanje). Ona predstavlja podređivanje pojedinca
autoritetu vođe, nekritičku lojalnost grupi i ponašanje u skladu sa ulogom, tako da je direktnom
sukobu sa demokratskim vrednostima.

84
Autoritarni sindrom u Jugoslovenskoj populaciji nije nastao kao proizvod porodičnih uslova
(potisnute agresivnosti i odbrambene identifikacije), već je usvojena direktnim socijalnim učenjem.
Ona je karakteristična za tradicionalnu kulturu.
Autoritarnost zavisi od obrazovanja. Usvajanjem elastičnog kognitivnog stila koji je podloga
liberalizma, čovek se oslobađa stega tradicionalizma.
Čini se da je najveći problem u tome što je zakasnela modernizacija dovela do spajanja
tradicionalnih i novih vidova autoritarnosti, stvarajući novi obrazac (tip) autoritarnog ponašanja.
Dolazi do supstitucije autoriteta u politici.
Istraživanja su pokazala visok nivo autoritarnosti u jugoslovenskom društvu. 80-tih godina ona je
bila veća među omladinom nego starijima istog nivoa obrazovanja. Naročito je bila izražena u
nacionalnim enklavama i predstavljala je mehanizam očuvanja nacionalnog identiteta.
Psihološka uloga autoritarnosti je obezbeđivanje grupne identifikacije, etničke kohezije u
periodima društvenih kriza. U tim periodima kada se ljudi osećaju ugroženi, povećava se broj onih
koji su netolerantni prema različitim društvenim grupama.

85
37. Shvatanje Ajzenka i Rokiča o povezanosti političkih opredeljenja i
ličnosti

Ajzenkovo shvatanje i kritika tog shvatanja


Polazeći od svoje ideje o hijerarhijskoj organizaciji stavova (specifične reakcije na pojedine
socijalne situacije objedinjuju se u mišljenja i mnjenja, ova u stavove, a stavovi u ideologiju),
Ajzenk anlogno svojoj koncepciji o strukturi ličnosti pokušava da utvrdi i osnovne faktore na koje
se mogu svesti politički stavovi i političko ponašanje.
Političko ponašanje ljudi, po njemu, moguće je objasniti kao rezultantu kombinacija dva faktora na
koje se mogu svesti stavovi. On razlikuje dve osnovne dimenzije na koje se političko ponašanje, a i
socijalno ponašanje uopšte, može svesti: jednu dimenziju, koju on naziva R-faktorom, a koja prema
njemu reprezentuje prihvaćene političke stavove i drugu, koju on naziva T-faktorom, a na koju se
mogu svesti trajne osobine ličnosti i to prvenstveno one koje dolaze do izražaja u političkom
opredeljivanju.
R-dimenzija ili R-faktor predstavlja prelaz od krajnjeg radikalizma do krajnjeg konzervativizma.
Oni koji su radikalniji prihvataju tvrdnje iz Ajzenkove skale kao što su: da treba ukinuti privatno
vlasništvo, da treba ukinuti smrtnu kaznu, da je praktikovanje tzv. engleske nedelje zastarelo, da je
patriotizam snaga koja ometa mir među ljudima....Na osnovu faktorske analize odgovora,
zaključuje da se odgovori mogu grupisati u nekoliko opštih stavova, pre svega pacifizam, verovanje
u društveni napredak i zastupanje većih sloboda ličnosti (slobodniji razvod braka, humanost u
izricanju kazni.....)
Oni koji su konzervativniji prihvataju tvrdnje kao što su: da je nacionalizacija industrije nekorisna,
da treba razvijati religioznost ljudi, da su obojeni narodi inferiorni, da su građani koji iz određenog
ubeđenja odbijaju da prime oružje izdajice..... Iz odgovora onih koji prihvataju ove tvrdnje izvodi
postojanje 4 opšte dispozicije, 4 stava koji karakterišu konzervativnost, po njemu, to su:
etnocentrizam, strogost u vaspitanju dece, religioznost i patriotizam (nacionalistički).
Navedeni radikalni stavovi redovno idu zajedno, kao što idu povezano i pomenuta 4 konzervativna
stava. Oni čine radikalnu, odnosno konzervativnu ideologiju: dva ekstrema suprotne ideologije na
R-dimenziji.
R-dimenzija izražava ideološki sistem karakterističan za određenog pojedinca. Kod raznih
pojedinaca on može biti manje ili više ekstreman u jednom ili drugom pravcu. Ideologija se stiče
tokom života. Ajzenk smatra da se ona uči instrumentalnim uslovljavanjem. Kod onih koji su
bogatiji, koji imaju viši socijalno-ekonomski status, češća su konzervativna politička shvatanja, jer
su takva shvatanja za njihove interese korisnija. Obrnuto, kod onih koji imaju niži društveni status i
koji su siromašniji češća su radikalna shvatanja, jer su na osnovu iskustva naučili da su takva
shvatanja više u skladu sa njihovim interesima.

Nije manje problematičan njegov zaključak o postojanju druge dimenzije, T-faktora, koji utiče na
političko ponašanje. Ovu dimenziju naziva T-faktorom na osnovu Džemsovog shvatanja da se
mogu razlikovati dva suprotna pola temperamenta. Jedan pol Džems naziva tolerantnim-
tenderminded= nežan, osetljiv, tolerantan; drugi netolerantnim- toughminded= surov, bezobziran,
netolerantan.
Ajzenk pokušava da i empirijskim putem proveri i potvrdi postojanje ove dimenzije. On subjektima
prezentuje veći broj tvrdnji i zahteva od njih da označe stepen u kome ih prihvataju, odnosno ne
prihvataju. Tvrdnje u toj skali slične su tvrdnjama u Adornovoj F-skali.
Na osnovu rezultata faktorske analize zaključuje da se odgovori mogu grupisati na jednoj dimenziji
koja se proteže od jednog ekstrema, koji nalazimo kod onih koji odlučno prihvataju tvrdnje iz
Ajzenkove skale, do drugog suprotnog ekstrema, kod onih koji odlučno odbijaju tvrdnje iz
Ajzenkove skale. Drugim rečima dolazi do zaključka da se može govoriti o jednoj opštoj dispoziciji
ličnosti, a koja predstavlja dimenziju pod koju se mogu svrstati pojedinci s obzirom na stepen
tolerantnosti i netolerantnosti koju pokazuju.
Ova T-dimenzija je projekcija osobina temperamenta na oblast socijalnih pojava, ona pokazuje
kako ljudi određenog temperamenta reaguju na društvene pojave i politička zbivanja, jer

86
temperament ima svoju biološko- fiziološku osnovu datu nasleđem, pa Ajzenk zaključuje da
nasledni momenti igraju izvesnu ulogu i u političkom opredeljivanju.

*postoje prigovori za oba faktora, ne razumem ih!


On kombinacijom ova dva faktora, R i T, pokušava da objasni razne vrste političkog ponašanja, da
protumači osnovne uzroke opredeljivanja za određene političke partije.
Kmbinovanjem stepena razvijenosti R i T faktora kod pojedinaca pokušava da objasni predeljivanje
za pojedine političke partije u Engleskoj. Za pristalice komunističke partije bili bi karakteristični:
visok stepen netolerantnosti i radikalizam; za fašiste: visok stepen razvijenosti netolerantnosti i
konzrvativizam; za laburiste: razvijenost radikalizma i srednja razvijenost T-dimenzije; za
konzervativce. Konzervativizam i srednji stepen razvijenosti T-dimenzije; za liberale: razvijenost
tolerantnosti i srednja razvijenost R-dimenzije.
Zaključak koji Ajzenk izvodi iz svoje šeme je da su konumisti, po svojim osobinama ličnosti, slični
fašistima. Oni u istoj meri pokazuju autoritarnu strukturu ličnosti.
Primer
Ajzenkovi zaključci oštro su kritikovani u literaturi i njegov zaključak da se F-skalom dobijaju
jednaki stupnjevi autoritarnosti i kod komunista i kod fašista, sa se, dakle, F-skalom utvrđuje i
autoritarnost komunista, opravdano je odbačen kao neispravan.

87
38. Rokičevo shvatanje autoritarnosti

Da je Ajzenkov zaključak da se F-skalom jednako utvrđuje autoritarnost komunista kao i fašista


neispravan, pokazuju i mnoga ispitivanja američkih i engleskih istraživača o stepenu autoritarnosti
kod pristalica različitih političkih stranaka. Npr. u Adornovoj studiji nalaze se podaci za ispitanike
koji sami sebe smatraju i označavaju pristalicama komunizma. Ovi podaci pokazuju veoma nizak
stepen autoritarnosti.
Rokič saopštava rezultate ispitivanja pristalica komunizna iz Engleske i konstatuje da je kod njih
utvrđen niži stepen autoritarnosti nego kod pristalica svih drugih partija koji su u istom ispitivanju
ispitivani (konzervativaca, liberala, laburista i levih laburista). Iako su uzorci u ovom ispitivanju
mali, dobijeni rezultati su od značaja jer svi pokazuju veoma niske rezultate autoritarnosti kod
komunista. Zato ovi autori, a takvo je mišljenje većine istraživača, zaključuju da F-skala zaista meri
autoritarnost kod pristalica fašističke ideologije, a da takve autoritarnosti nema kod pristalica levo
orijentisanih političkih partija (koja se meri i utvrđuje F-skalom).
Rokič zaključuje da to ipak ne znači da kod pristalica svih partija nema autoritarnosti. Oni smatraju
da kod pristalica svih partija, kao i kod pristalica različitih pokreta i organizacija, možemo naći
pojedince koji pokazuju autoritarnost. Opravdano je zaključiti da F-skala ne meri kod njih
autoitarnost. Oni iz toga izvode: da F-skala meri samo jednu formu autoritarnosti, a da ne meri
autoritarnost uopšte.
Zato oni pokušavaju konstruisati drugačiju skalu za merenje autoritarnosti, koja bi merila opštu
autoritarnost. Rokič smatra da bi takav instrument morao biti slobodan od ideološkog sadržaja, da u
njemu ne bi smele biti tvrdnje koje se odnose na nešto što predstavlja ubeđenje ma koje grupe.
Opštu autoritarnost treba shvatiti kao način mišljenja, a ne kao sistem uverenja. Naziva je
dogmatizmom. Glavna karakteristika dogmatizma je da je zatvoren sistem uverenja, zatvorena
svest- kako se Rokič izražava closed mind, čvrsto povezan sistem uverenja pri kom se uporno
odbija prihvatanje svega što tom sistemu uverenja protivreči.
Ali, Rokičeva ideja da za ispitivanje opšte autoritarnosti treba konstruisati takvu skalu u kojoj neće
biti tvrdnji čiji se sadržaj odnosi na neka uverenja o društvenim pojavama, je teško pa i nemoguće
ostvariti. Kod pristalica različitih ideologija i pokreta postoji veoma širok sistem uverenja. Njihova
ideologija često utiče na ocenjivanje raznolikih i mnogobrojnih pojava života budući da predstavlja
jedan veoma razrađen koherentan sistem, pa je uz prihvatanje ili neprihvatanje nekih tvrdnji veoma
teško zaključiti da li je njihovo opredeljivanje posledica određene više ili manje dogmatske
strukture ličnosti ili određene ideologije.
Kritiku Rokičevog pokušaja iznose neki autori: Braon smatra da bi za utvrđivanje opšte
autoritarnosti trebalo uzeti drugačiji kriterij od Rokičevog. Po njegovom mišljenju trebalo bi je
utvrđivati na osnovu toga kakva vrsta informacija dovodi do promene stavova. Ako do promene
stavova dovodi naprosto lični autoritet nekog vođe, onda imamo posla sa autoritarnošću. Kod
nekoga ko ne bi posedovao autoritarnost, do promene stavova moglo bi doći samo u slučaju ako
postoje određeni argumenti dovoljno logički obrazloženi ili takvi kojima se apelira na onoga koga
ubeđujemo. Međutim, ne može se reći ni da je time nađen put za utvrđivanje opšte autoritarnosti.

Nema sumnje, opravdano je pretpostaviti da među pristalicama svih partija i organizacija ima i
pojedinaca koji kao ličnu osobinu pokazuju i autoritarnost. Ima ih iz prostog razloga zato što
političko opredeljivanje nije determinisano samo ili prvenstveno osobinama ličnosti.
Pokušavajući da nađu neki instrument kojim bi se merila autoritarnost uopšte, autori vrlo često žele
da ostvare i jednu nameru koja se ne može smatrati naučnom i koja je izraz dosta proširene
predrasude i među naučnicima na Zapadu. Često iza tih pokušaja leži namera da se utvrde da i kod
pristalica ekstremnih desnih i ekstremnih levih partija postoje slične karakteristike.
Uzrok ovakvom mišljenju je u dosta proširenom i neopravdanom identifikovanju marksizma i
sacijalizma sa određenom njegovom interpretacijom, pre svega sa staljinizmom, dakle u jednoj
zabludi, u jednoj predrasudi. Verovatnije je da postoji, upravo kod ubeđenih pristalica marksizma, u
velikom broju slučajeva neautoritarnost, jer je suština marksističko- socijalističkog pogleda na svet
i ljude humanizam, naročizo naglašen u marksističkom učenju, i tolerantan odnos prema ljudima.
U mnogim slučajevima marksistička ideologija po sebi ima značajan uticaj na formiranje
neautoritarnih osobina ličnosti. Opravdano je pretpostaviti da će opšte humanističko gledanje,
88
karakteristično za marksizam, uticati na razvijanje humanosti i tolerantnosti i kod onih pojedinaca
kod kojih ove dve karakteristike nisu izrazite lične osobine- ukoliko ono marksizam i socijalizam
zaista sa ubeđenjem prihvataju.

40. Socijalni uticaj: poslušnost

89
Posebna oblast socijalne psihologije bavi se pojavama nastojanja i posledicama pokušaja da se
utiče na način na koji pojedinci misle, osećaju ili ponašaju se. Postavlja se pitanje: da li su samo
autoritarne ličnosti podložne pokoravanju autoritetu ili je to sastavni deo univerzalnih zakonitosti
procesa socijalnog uticaja.
Opstajanje svakog društva zahteva neki stepen konformiranja u odnosu na socijalne norme.
Društvo traži od ljudi da se povinuju, iskažzu poslušnost, zahtevima koje pred njih postavlja i da se
ponekad pokoravaju autoritetima, ali ljudi se ne konformiraju i ne pokoravaju slepo kad god dođu
u takvu situaciju.
Svaki pojedinac ima jedinstven osećaj sopstvenog identiteta.
Odbijanje da se pridruži masi može da ima ozbiljnih posledica za pojedinca: od ostrakizma
(odbacivanje od strane grupe) do hapšenja ako prekrši zakon, ukoliko ne sačuva sopstveni osećaj
identiteta, posledice mogu biti nisko samopoštovanje, nisko sapouzdanje, a u ekstremnim
slučajevima depresija i apatija.
Poslušnost je spremnost za prihvatanje tuđih zahteva bez spoljne prisile i pritiska.
Međutim, neće uvek doći do pokoravanja korišćenjem spoljne prisile. Ljudi, ipak, odbijaju da
učine ono što se od njih zahteva.Spoljni pritisak često ima granice efikasnosti, npr. vojnik koji je
zarobljen iako se na njega vrši oštar pritisak, odbija da da podatke koje od njega zahteva neprijatelj
koji ga je zarobio.
Istraživači o ovoj pojavi reagovanja u suprotnosti sa zahtevom govore kao o pojavi reaktancije.
Ljudi nastoje da zadrže slobodu svoje akcije. Kad im izvršeni pritisak izgleda kao nešto što
ugrožava slobodu njihove akcije, oni svoju slobodu čivaju tako što obijaju da prihvate zahtev ili
čak na taj način što učine nešto suprotno.
Da bi se postiglo potčinjavanje nekom zahtevu, često je uspešnije od pojačavanja spoljnog pritiska
koristiti druge načine, koristiti angažovanje unutrašnjih psiholoških faktora. Često se npr. postiže
prihvatanje nečega što želimo da bude prihvaćeno na taj način što se subjektu ukazuje pažnja,
nastoji se učiniti zadovoljnim i raspoloženim. U takvoj situaciji pojedinac se oseća obaveznim
prema onome za koga ocenjuje da je dobronameran prema njemu i da želi da mu pomogne. Teško
mu je da odbije zahtevano i pokazuje spremnost da postupi onako kako se od njega traži. Takvom
načinu sličan je postupak laskanja ili ingracijacije.
Dva su posebna načina kojima se apelovanjem na određene psihološke karakteristike pokušava
postići prihvatanje zahteva. To su nastojanje da osoba prihvati neki manji zahtev s tim da se posle
iznese veći, te korišćenje osećanja krivice koje se ili namerno izaziva ili za koje je utvrđeno da
postoji.
Prvi od tih načina, nastojanje da se obezbedi potčinjavanje time što se najpre postiže prihvatanje
manjeg zahteva, imamo često u propagandi. Od potencijalnih kupaca traži se da učine nešto što je
u vezi sa korišćenjem reklamirane robe, npr. da odgovore da li su zadovoljni uzorkom robe koji je
poslat, sa uputstvom da ukoliko nije, mogu robu da vrate. Pokazuje se da je vrlo često efekat taga
da potencijalni kupac postaje stvarni kupac robe.
U jednom ogledu traženo je od domaćica u jednom američkom gradu da potpišu peticiju za
preduzimanje mera za sigurnost u vožnji. Gotovo sve domaćice kojima su se obratili saradnici
istraživača, potpisale su peticiju. Nekoliko nedelja posle toga drugi saradnici posetili su iste
domaćice i grupu drugih domaćica od kojih ranije nije traženo da potpišu peticiju. Od svih je sada
traženo da pred svoje kuće stave plakate, koji namerno bili veliki i namerno ružni, sa pozivom
vozačima da voze pažljivo. Od onih domaćica koje su potpisale peticiju pristalo je 55%, a od onih
kojima se obratilo prvi put, i to odmah sa većim zahtevom, prihvatilo je samo 17%.
Prihvatanje malog zahteva dovodi do uključivanja u određenu akciju. Osim toga, u konkretnom
primeru ogleda, i slika o samom sebi se menja. Kad je neko uzeo makar malo učešće u nekoj
opštoj akciji, kao što su domaćice koje su potpisale peticiju za preduzimanje mera za veću
pažljivost pri vožnji, on se uključio u društvenu akciju i na sebe gleda kao na lice koje je postalo
aktivno u društvenom životu.
Drugi način korišćenja unutrašnjih faktora da bi se postiglo potčinjavanje je operisanje sa
osećanjem krivice. Kada neko učini nešto što sam smatra neispravnim i nepravednim, on se oseća
krivim. On nastoji da to osećanje krivice umanji na nekoliko načina:
1) tako što će izvršiti neko dobro delo koje zahteva izvesno odricanje ili napor i na taj način postići
ravnotežu između rđavog i dobrog postupka
90
2) tako što samom sebi nameće neku neprijatnost, izvršenje neke akcije koja mu je neugodna koju
inače ne bi učinio i tako samog sebe kažnjavao za svoju krivicu
3) tako što pokušava da umanji negativnost svog postupka koji je izazvao osećanje krivice
pravdajući taj postupak i nalazeći racionalizaciju za njega.
Pokazuje se da prva dva načina imaju za posledicu stvaranje veće spremnosti da se prihvate tuđi
zahtevi. Zato se može izvesti zaključak da ljudi koji se osećaju krivim lakše prihvataju tuđe
zahteve, postaju skloniji da prihvate ono što se od njih traži od osoba koje se ne osećaju krivima.
Priznavanje krivice dovodi do redukcije osećanja krivice, ali i do spremnosti na potčinjavanje.

4 osnovne tehnike koje utiču na poslušnost tj. potčinjavanje zahtevu bez spoljne prisile,
apelovanjem na određene psihološke faktore:
1) UMANJIVANJE NEČIJEG SAMOPOŠTOVANJA→ na taj način što se ljudi dovode u situaciju
da kažu ili urade nešto smešno, i to stvara veću podložnost da se povinuju zahtevima da bi povratili
ugled.
2) OSEĆANJE KRIVICE→ kad je neko uhvaćen da radi nešto loše, biće skloniji da posluša
kasnije zahteve koji mu se upućuju. Osećanje krivice može se umanjiti: izvršenjem dobrog dela,
nametanjem samom sebi neprijatnosti, racionalizujući svoj loš postupak
3) RECIPROČNOST→ ljudi kojima je prethodno učinjenja neka usluga biće skloniji ka
poslušnosti nego oni kojima nije učinjena usluga.
4) NOGA U VRATA→ osoba prvo zatraži malu uslugu, a zatim sledi zahtev za mnogo većom-
efikasno sredstvo da se čovek navede da posluša zahtev: veliki ružni natpis- vozi pažljivo. Ljudi su
u osnovi skloni da učine uslugu i ne opiru se da poslušaju male zahteve. Kad su već jednom pristali
na mali zahtev, oni pokušavaju da održe konzistentnu (pozitivnu) sliku o sebi i osećaju se
obaveznim da nastave sa prihvatanjem zahteva koji slede.

41. Socijalni uticaj: konformizam (eksperimentalna istraživanja konformizma)

91
Šerif- eksperiment sa optičkom iluzijom tzv. autokinetičkim efektom je pokazao da se ljudi
konformiraju grupnim normama kad se nađu u nejasnim ili novim situacijama.
U mračnoj sobi na ekran je projektovana svetla tačka i u tim uslovima nepomična tačka izgleda
kao da se pomera. Od subjekata je traženo da procene opseg pomeranja.
Kad su subjekti bili sami u sobi, njihove procene su pokazivale veliku varijabilnost. Kad je od iste
osobe traženo da ponovi zadatak, ona je formirala svoj sopstveni standardni opseg procene u koji
su se uklapale sve njene procene. Ali, između pojedinaca su postojale velike razlike u veličini tog
standardnog opsega, npr. kod nekoga je to bilo 20-30 cm, a kod drugog 60-80 cm.
Međutim, kad je u sobi bilo više osoba (dve čije su procene prethodno bile slične i jedna čije su se
procene veoma razlikovale) i kad je od njih traženo da glasno saopštavaju svoje pojedinačne
procene kretanja tačke, dolazilo je do ujednačavanja procena: pojedinac koji se ranije razlikovao u
procenama približio se procenama ostale dvojice. On se konformirao grupnoj normi.
U eksperimentima u kojima je odmah uvedena grupa subjekata (koji nisu svi prethodno imali svoj
referentni okvir procene), znači jedan „nov“ i dva „iskusna“ subjekta, dolazilo je do prilagođavanja
procena u pravcu procena koje je davala većina.
Na osnovu istraživanja Šerif je doneo zaključke o ponašanju pojedinca u grupi. Ističe pojavu
konvergencije- sudovi i norme pojedinaca kada su u grupi i ocenjuju iste objekte konvergiraju
jedni drugima i postaju slični.
Konvergencija koja je konačni rezultat približavanja nije prosek pojedinačnih ocena, jer je uticaj
nekih članova grupe veći od uticaja drugih. Obrazuje se sličan sud i norma- opšta ili grupna
norma.
Obrazovanje zajedničke norme nastaje brže ako pojedinci nisu prethodno formirali svoje
individualne norme. Kada kasnije, pošto su formirali zajedničku normu, sami bez prisustva drugih
reaguju, članovi grupe se ponašaju u skladu sa formiranom normom.
Grupne norme predstavljaju kompromis članova grupe na osnovu odstupanja od ranijih
individualnih normi.
Kasnija istraživanja drugih autora otkrila su da pojava kolektivne norme nije tako automatski
proces, kako je Šerif pretpostavljao.
Uticaj grupe na konformiranje sa prethodno formiranim normama će biti veći:
1) što je veća nejasnost situacije i manje iskustvo pojedinca sa takvom situacijom
2) kada se pojedinci u grupi doživljavaju kao bliski (prijatelji) ili ako se opažaju kao slični
3) kada su subjekti uvereni da je fenomen koji procenjuju stvaran, a ne samo optička iluzija
(kada im se unapred kaže da je to optička iluzija, konvergencija je manja).

Ašov eksperiment:
U Šerifovom ogledu utvrđeno je da u nedovoljno određenoj, čak i perceptivnoj situaciji na naše
sudove odlučno utiču sudovi osoba sa kojima smo u kontaktu. Aš u ogledima želi da proveri kako
će se ponašati subjekti kada se sretnu, sa jedne strane, sa sasvim određenom i jasnom
perceptivnom situacijom, i, sa druge strane, sa namerno netačnim sudovima članova grupe o toj
određenoj i nedvosmislenoj situaciji.
Objekt suđenja su razlike među vertikalnim linijama, dovoljno uočljive i o kojima, kada nema
pritiska grupe, subjekti bez dvoumljenja donose tačne sudove. U ogledima, ispitanici se nalaze
suočeni sa, prema dogovoru sa istraživačem a o kome ispitanici ne znaju, namerno pogrešnim
sudovima članova grupe.
Aš je pretpostavio da će u takvoj nedvosmislenoj perceptivnoj situaciji uticaj neispravnih grupnih
sudova biti sasvim malen. Međutim, pokazalo se da je i u takvoj situaciji bio znatan.
Zamislio je eksperiment u cilju istraživanja konformiranja grupnom pritisku. On je prvi uveo
pojam konformizam u objašnjenjima ovakvih fenomena.
Osnovni eksperimentalni obrazac sastojao se u prezentiranju subjektima (studentima) jedne linije
standradne dužine i tri linije koje je trebalo porediti sa njom. Subjekti su imali jednostavan zadatak
da procene koja od tri linije je najbliža po dužini standardnoj.
Aš je dovodio svoje naivne subjekte u sobu gde je bilo još 7 ljudi (njegovih saradnika koji su bili
instruisani kako da daju procene).

92
Trebalo je da svi glasno saopšte koju od tri linije smatraju po dužini istom ili najsličnijom u odnosu
na standardnu. Naivni subjekti su postavljeni na kraj reda tako ad su mogli da čuju prethodne
peocene svih drugih i tek onda da daju svoju procenu. Bilo je 18 zadataka, tj. konfiguracija linija
koje je trebalo procenjivati. Kod prva dva zadatka, instruisani subjekti je trebalo da daju ispravan
odgovor, a kod svih sledećih primera trebalo je da svi daju pogrešan odgovor.
Kontrolna grupa studenata davala je procene dužine linija u situaciji odsustva grupnog pritiska.
Aša je interesovalo da li će se subjekti konformirati jedinstvenim mada pogrešnim procenama
većine.
Subjekti iz kontrolne grupe u 95% slučajeva davali su tačan odgovor, za razliku od njih u prisustvu
jedinstvene grupe koja je namerno davala pogrešne procene 80% subjekata se bar jednim složilo
sa netačnim procenama većine, 8% se svaki put složilo- prosečno, subjekti su se konformirali
procenama većine između 4-5 puta u 12 pokušaja.
Aš je intervjuisao svakog subjekta posle eksperimenta. Oni koji su se konformirali iznosili su
različite razloge svog ponašanja:
- da je grupa u stvari bila u pravu,
- da nisu želeli da pokvare nalaze eksperimenta,
- da nisu želeli da unesu disharmoniju i konflikt u grupu.
Oni koji se nikada nisu konformirali izjavili su ili da su bili uvereni u svoju procenu, ili da su
mislili da su drugi u pravu, ali nisu mogli da se slože jer oni sami nisu tako videli.
Znači, nije se promenila percepcija pod uticajem slepe sugestije većine ili autoriteta, već su
subjekti racionalizovali, iznosili racionalne razloge za, svoje konformiranje. U osnovi ove pojave
je kognitivni, a ne perceptivni proces (stepen uverenosti u svoj sud).
Aš je izveo niz ovakvih eksperimenata varirajući broj prisutnih osoba. Pokazalo se da je uticaj
jedne osobe veoma mali, da se povećava sa brojem osoba, ali da je dodatni uticaj posle broja od 4
osobe neznatan (posle određene tačke, apsolutna većina nema uticaja).
Takođe, broj konformiranja se smanjivao ukoliko je razlika u dužini linija bila očiglednija, teži i
nejasni zadaci proizveli su više konformiranja, kao i ako se među instruisanim subjektima izdvajao
neko ko bi, ipak davao korektne procene.
Aš nije tvrdio da je pogrešno konformiranje u ovom smislu predominantan ili tipičan odgovor
pojedinaca, već samo ukazuje na to da se ono u takvim situacijama pojavljuje.
U drugim eksperimentima u kojima od subjekata nije traženo da javno iznesu svoj sud,
konformiranje je bilo znatno manje.
Kelman- reč je o delovanju različitih procesa konformiranja kad se sud iznosi javno odnosno
privatno: javnom pristajanju i privatnom usvajanju (internalizaciji).
Javno pristajanje- javno se konformira grupnim normama, ali privatno podržava drugačije
mišljenje, pojedinac je ovde pod normativnim pritiskom da se konformira.
Internalizacija ili privatno prihvatanje- kad pojedinac veruje da je grupa u pravu i prihvata ta
uverenja lično, reč je o informacionom pritisku, grupa pruža informacije o realnosti koju treba
interpretirati.
Što je situacija nejasnija, veći je informacioni pritisak, što je situacija jasnija veći je uticaj
normativnog pritiska ka konformiranju.

Konformizam
93
Obično se izučava kao karakteristika grupnog ponašanja i u odnosu na poslušnost razlikuje se na 2
načina:
1) obuhvata promenu u ponašanju u skladu sa ponašanjem grupe ili socijalnom normom
2) reč je o pritisku od strane grupe ljudi, a ne o zahtevu nekog pojedinca.
Konformizam je promena u ponašanju ili uverenjima u pravcu grupnih ponašanja i uverenja, a koja
je proizvod stvarnog ili imaginarnog grupnog pritiska.
Rot smatra da je ova definicija suviše uska, do konformiranja može doći zbog grupnog pritiska, ali
i zato što se prihvata ponašanje većine kao model, da bi se izbegao napor sopstvenog traženja
odgovarajućeg ponašanja u datoj situaciji.

Faktori koji utiču na konformiranje

- normativni socijalni uticaj veći je u situacijama licem ulice, nego kada se ljudi izjašnjavaju
privatno
- privlačnost grupe za pojedinca, što je privlačnija veće je konformiranje
- referentnost grupe, grupe koje nam se dopadaju i sa kojima se poredimo imaju posebno
snažan uticaj na konformiranje
- ljudi koji imaju visoko samopoštovanje, manje se konformiraju
- ljudi koji sebe smatraju kompetentnim u nekoj oblasti manje se konformiraju od onih koji
sebe smatraju nekompetentnim
- potkrepljenje (nagrada) pojačava konformizam
- odsustvo konsenzusa u okviru većine smanjuje konformiranje pojedinca
- strah da će neko biti identifikovan kao onaj ko odstupa od većine, donekle povećava
konformiranje

42. Konformizam u širem socijalnom kontekstu

94
Dva značenja pojma konformizam:
I značenje: konformizam kao vid socijalne interakcije→ osnovni rezultati socijalne interakcije
su konformiranje društvenim normama, saradnja među pripadnicima grupe i odgovornost za
zajedničke ciljeve.
Svako društvo teži da ih institucionalizuje kao kulturne vrednosti i da, procesom socijalizacije,
formira pojedinca koji je u osnovi konformista, kooperativan i socijalno odgovoran.
Prilagođavanje oblicima ponašanja koji od njega drugi očekuju (roditelji, vršnjaci, škola...)- u
ovom smislu konformizam znači društvenu prilagodljivost, prihvatanje zajedničkih vrednosnih
sistema i ponašanja.
Konformizam omogućava stabilnost, ali onemogućava promenu.
II značenje: u kriznim društvenim situacijama, situacijama promena, konformizam je prepreka
društvenim promenama.
U ovom smislu značenje konformizma je negativno, kao nekritičko prihvatanje normi i ponašanja
bez sopstvenog osmišljavanja činjenica, ličnog stava, kao prikrivanje vlastitih interesa i slabosti
zaklanjanjem iza bezličnosti grupe.
Ova dva značenja se ne isključuju, mada ih treba posmatrati kao dve kvalitativno različite pojave-
potreba prihvatanja određenih oblika ponašanja kao pretpostavke realizacije zajedničkih vrednosti,
sa jedne, i potreba za samostalnošću, kritičkim preispitivanjem sadržaja socijalizacije kao
pretpostavkom daljeg razvoja, sa druge strane.

Vilis razlikuje tri osnovna tipa konformizma:


1) normativni→ podrazumeva neposredni grupni pritisak, postojanje manifestne grupne
norme i vrednosti u čijem se sklopu određeni vidovi ponašanja nagrađuju, a drugi kažnjavaju.
Prisutan je kad grupa ima neposrednu važnost za pojedinca.
Postoje dva oblika ispoljavanja:
- interesni (instrumentalni)- pojedinac je svestan nagrade i kazne. Pošto je opasno neslagati se,
pojedinac se javno saglašava sa grupom sve dotle dok opaža situaciju pretnje, ali se intimno u sebi
ne slaže.
- iskreni- pojedinac se javno i privatno slaže sa grupom, slaganje je stabilno i trajno i onda kad ne
postoji grupni pritisak. U osnovi je interalizacija (pounutrenje) grupnih normi.
Deker je smatrao da je podvrgavanje grupnim normama, osnova autoritarnosti.
2) informacioni→ postoji u situacijama koje su nejasne, neodređene, ambivalentne u
kojima pojedinac nema sigurnu osnovu za samostalno prosuđivanje (kao u Šerifovom
eksperimentu). Pošto je nesiguran, pojedinac traži oslonac u nekom autoritetu i povodi se za onima
za koje misli da poznaju problem.
3) udvorički→ postoji kad pojedinac želi da bude prihvaćen i priznat od strane drugih,
mada ne postoji grupni pritisak.Posebno se javlja u situacijama hijerarhijske strukture i zavisnosti
pojedinca (karijerizam).
Anticipativna socijalizacija je usvajanje ponašanja vezanog za određene uloge ili status koji se
tek očekuju.

Festingerova teorija socijalnog poređenja daje objašnjenje motivacione osnove konformiranja:


ljudi teže da procenjuju svoja uverenja, sposobnosti, stavove, upoređivanjem sa drugim ljudima, a
drugi kao referentna grupa, (tj. kao standard koji predstavlja uputstvo za odgovarajuće ponašanje),
ona daje informaciju o odgovarajućem ponašanju ili ponašanju koje se od nas očekuje
(informativni konformizam).
Drugi su tako uvek osnova našeg samo-vrednovanja. Naše pozitivno samo-vrednovanje, pak
povećava naše samopoštovanje i samopouzdanje. Otuda poriv da se socijalno prilagodimo.
Možemo se konformirati i da bi izbegli konflikte (normativni konformizam), da ne bismo štrčali iz
grupe, tj. da podržimo grupnu koheziju. Zadovoljiti druge može biti i samo po sebi nagrađujuće.
Koji vid konformiranja će se jviti zavisi od socijalnog konteksta.
Suprotni pojmovi: nekonformizam i antikonformizam→ pojedinac nije nezavistan od grupe, već ili
samerava svoje ponašanje datoj grupi i ponaša se suprotno, ili odbacuje norme jedne, a prihvata
norme druge grupe.
95
Nezavistan pojedinac je oslobođen svakog sameravanja svog ponašanja grupi, on se može
konformirati, ali na osnovu sopstvenih nezavisnih procena i sudova da je dato ponašanje adekvatno
situaciji.

Izvori konformističkog ponašanja

1) URBANIZACIJA, modernizacija, ukidanje primarne zajednice, stvaranje sekundarnih


socijalnih odnosa praćeno je gubitkom privatne sfere i razvojem površnih interakcija među
ljudima. Konformizam prema zajednici zamenjen je konformizmom prema društvu,
podložnost prema autoritetu porodice zamenjena je podložnošću prema autoritetu države i
svih oblika vlasti.
2) SREDSTVA MASOVNIH KOMUNIKACIJA- sve više zamenjuju neposredno primarno
komuniciranje, postaju informativna i formativna, informacija je osnova socijalne moći.
Pojedinac traži oslonac u drugome „ko zna“. Potreba za razumevanjem i sistematizacijom
složenog sveta, javlja se pojačana stereotipizacija (smisao u smuslu koji drugi daju).
3) NAGLE PROMENE KULTURNIH OBRAZACA- nemogućnost praćenja naglih i čestih
društvenih promena (vrednosnih, tehnoloških) dovodi do težnje ka prihvatanju
interpretacija onih o kojima se misli da znaju i konformira se sa njima.
4) POLITIZACIJA DRUŠTVA- snažne političke konfrotacije, ideologizacija političkih
odnosa koji kao izraz određenih socijalnih interesa prilaze interesima drugih, insistirajući
na sopstvenom. U jako politizovanom društvu niko ne postaje po strani, traži se
opredeljlenje po svaku cenu- lojalnost stranci, državi, pojedinac ne može da bude neutralan,
od njega se traži podrška i akcija.

43. Socijalni uticaj: pokoravanje autoritetu

96
Ljudi često relativno lako i bez otpora prihvataju da učine nešto što se od njih zahteva iako taj
zahtev ne samo da nije obrazložen i opravdan nego često nije ni u skladu sa principima ponašanja
ljudi niti sa etičkim normama.
Ljudi ne samo da se lako konformiraju tj. da pod pritiskom grupe menjaju svoja shvatanja i ocene,
nego su spremni da postupaju prema tuđim zahtevima iako se ti njihovi postupci mogu opravdano
označiti nehumanim i neetičkim.
Da postoji spremnost za potčinjavanjem tuđim zahtevima u određenim uslovima, čak i u slučaju da
se zahtevaju postupci koji se nikad ne bi činili kad takvog zahteva ne bi bilo i koji su u suprotnosti
sa prihvaćenim normama i principima, potvrđuje laboratorijski ogled Majlgrema.
Majlgrema je na istraživanje podstakla spremnost ljudi da se pokoravaju nalogu različitih vrsta
autoriteta i onda kada je izvršavanje naloga suprotnost svakoj humanosti i etičkim principima. Bez
ove spremnosti ne bi bilo moguće najmasovnije uništavanje do koga je došlo dolaskom nacista na
vlast u Nemačkoj.
On je postavio kao zadatak ispitivanje da proveri dokle će ići spremnost ljudi da na zahtev nekog
autoriteta nanesu drugim osobama, sa kojima nisu bile ni u kakvom kontaktu i koje ne poznaju,
teške povrede, pa i smrt.
Da bi to istražio organizovao je dosta složen eksperiment: subjektima, dobrovoljcima u
eksperimentu rečeno je da će se proučavati efekat kažnjavanja na uspešnost u učenju. Ispitanicima
je rečeno da će biti obrazovani parovi subjekata. U svakom paru jedan član će biti učitelj koji će
primenjivati kaznu, a drugi će biti učenik na kome će biti primenjena kazna.
U stvari, onaj član u paru koji je dobio ulogu učenika radio je tačno prema uputstvu istraživača.
Stvarni ispitanici u istraživanju bili su oni subjekti kojima je dat zadatak da izvršavaju kaznu kada
se pokaže neuspeh u učenju, oni koji su imali ulogu učitelja. Ovim ispitanicima je rečeno da je
njihov zadatak da postignu da drugi član u paru upamti listu reči i da za svaku njegovu grešku
primeni kažnjavanje.
Kažnjavanje će biti električnim šokovima koje ispitanik može sam da izazove koristeći generator u
laboratoriji. Na generatoru su označeni stupnjevi inteziteta od 15-150 volti. Na generatoru su bili i
natpisi kojima je označeno da se daje slab ili jak el. šok.
Subjektima učiteljima pre početka dat je šok od 15 volti, dosta jal el. šok, ali još bezopasan, dat je
radi toga da se uvere da će manipulisati stvarnim el. šokovima.
Drugi subjekt u paru, koji je bio u savezništvu sa istraživačem, trebalo je daje veliki broj pogrešnih
odgovora. Broj tih pogrešnih odgovora trebalo je da bude toliki da je učitelj uskoro posle početka
učenja mogao da primeni veoma jake šokove. Istovremeno mu je dato uputstvo kako treba da
reaguje na svako pojačanje el. šoka jer to nisu stvarni el. šokovi.
Saradnici istraživača trebalo je da kad njihov učitelj primeni šok od 75 volti da počnu da
prigovaraju, da stenju, od 120 volti da traže da se prekine sa ogledom i da izjave da ne žele da
učestvuju u ogledu, kod 180 volti da viču da ne mogu više izdržati bol, kod 270 volti da odaju
glasove kao da su agoniji, kod 300 volti da odbijaju svaki odgovor naglašavajući da neće više
učestvovati i da se smatraju oslobođenim svake obaveze.
Subjekti učitelji, kad bi se obratili sa pitanjem šta treba da rade pošto bi čuli proteste, odbijanje,
stenjanje, glasove koji su ličili na agoniju, eksperimentator bi odgovarao da treba da produže sa
započetim istraživanjem. Eksperimentator je davao uputstva da, i onda kad tobožnji učenici više ne
daju odgovore, produže sa povećanjem šokova i da neodgovaranje tretiraju kao pogrešan odgovor.
Ogled je bio završen kada su ispitanici- učitelji odlučno odbili da produže sa daljim davanjem
šokova. Subjekti u ovom ogledu bili su odrasli muškarci između 20 i 50 godina raznih zanimanja.
Rezultati ovog istraživanja su:
A) kad je žrtva bila u odvojenoj sobi, a ispitanici nisu mogli ni da je vide ni da čuju drugo osim
protestvovanja žrtve lupanjem o zid, 66% ispitanika je išlo do kraja u davanju el. šokova, a
samo 34% je odbilo ranije da produži sa eksperimentom.
B) kad žrtvu nisu videli, ali su mogli da čuju sve njene glasove, proteste i žalbe, do kraja
eksperimenta je išlo 62,5%
C) kad je žrtva bila u istoj prostoriji sa ispitanikom, na pola metra udaljenosti od nje, 40% je
išlo do kraja
D) kad je žrtva bila u sobi i pri davanju šoka intezivnijeg od 150 volti, zahtevajući da se
prekine ogled, odbijala da sama stavi ruku na predmet preko koga je tobože dolazila struja,
97
tako da je ispitanik bio prisiljen da sam stavi silom ruku tobožnjeg učenika na ploču, 30% je
išlo do kraja ogleda.
Rezultat ovog ogleda pokazuje da se 2/3 subjekata povinuje nalogu da drugoj osobi nanese
smrtonosne povrede, ne obazirući se na njene molbe i preklinjanja da to ne učini, a u sučaju da ne
vidi žrtvu.
Kad ne samo čuje, već i vidi žrtvu, još uvek 40% ispitanika čini sve što se od njih zahteva.
Čak 30% ispitanika stavlja silom ruku žrtve na aparat da bi žrtve mogle biti izložene smrtonosnim
šokovima.

44. Socijalni uticaj: uticaj preuzetih uloga


98
Autoritet uključuje dve komponente:
- pravo da se zapoveda
- moć koja mu to omogućava.
Za Vebera je legitimitet pravo da se upravlja zasnovano na socijalnoj organizaciji. Postoje tri tipa
legitimnosti autoriteta: tradicionalni, harizmatski, racionalno- birokratski.
U modernim društvima autoritet se smatra svojstvom uloge. On je u osnovi relacioni pojam jer
podrazumeva odnos između uloga dva aktera- nosioca autoriteta i podređenih, npr. uloga autoriteta
dozvoljava im da postavljaju neke zahteve građanima, a uloga građana obavezuje ih da prihvataju
te zahteve.
Jedna vrsta socijalnog uticaja proističe upravo iz uloge koju neko ima: roditelj, učitelj, policajac, i
norme i očekivanja o ponašanju koja su povezana sa njom.
Značajan psihološki efekat preuzimanja uloga jeste da se lični identitet zamenjuje grupnim
identitetom ili onim koji je vezan za ulogu, jer to pojedincu daje anonimnost. Posledica toga može
biti tzv. deindividuacija- gubljenje socijalnih, moralnih i societalnih ograničenja (normi) u pogledu
nekih vidova ponašanja.
Zimbardo je (1973) istraživao efekat deindividuacije kao posledice preuzimanja određenih uloga, a
ta kontroverzna studija poznata je kao Stanfordski zatvorski eksperiment koji istražuje
interpersonalnu dinamiku u zatvorskim uslovima.
Deo univerzitetske zgrade pretvoren je u zatvor sa tri ćelije, samicom i stražarskom sobom.
Subjekti su 21 dobrovoljac koji su fizički i mentalno procenjeni kao stabilni, od toga 9 zatvorenici,
a 12 stražari.
Zatvorenicima je rečeno da će biti pod stalnom prismotrom, da će im neka građanska prava biti
uskraćena, ali da neće biti fizičkog zlostavljanja.
Stražarima je naloženo da treba da održavaju razuman stepen reda u zatvoru kako bi on uspešno
funkcionisao.
Zatvorenici su bili uhapšeni u svojim kućama od strane policije, dovedeni u zatvor, svučeni i
naterani da se okupaju, obučeni u zatvorska odela, sa najlon kapama koje je trebalo da simuliraju
kratko ošišanu kosu, brojeve, lance na nogama i rukama...
Stražari su nosili uniforme, zatamljene naočare za sunce, svakome je data drvena palica i pištaljka.
Data su im široka ovlašćenja. Svi su boravili u zatvoru sve vreme.
Na iznenađenje istraživača, stvari su ubrzo izmakle kontroli i eksperiment je morao biti okončan za
svega 6 dana, trebalo je da traje dve nedelje.
Veoma brzo subjekti su izgubili kontakt as realnošću i pokazali su se određeni oblici ponašanja:
zatvorenici su sebe počeli da potcenjuju, postali su veoma pasivni i počeli su da prave planove da
napadnu stražare. Stražari su postali sve agresivniji i sadistički raspoloženi, nastojali su da
demonstriraju totalnu kontrolu nad zatvorenicima, npr. odlazak u toalet tretirali su kao privilegiju, a
ne pravo.
Sve u svemu, efekat na zatvorenike je u toj meri bio dehumanizujući da je petoro njih moralo da
bude pušteno zbog depresivnosti, plakanja i akutne anksioznosti. Kada je eksperiment završen oni
su ispoljili veliko olakšanje, ali su stražari bili nesrećni pošto su otkrili da je osećanje moći veoma
uzbudljivo.
U zaključku eksperimenta istraživači su naglasili da su za manje od nedelju dana natprosečno
inteligentni i emocionalno stabilni pripadnici američke srednje klase postali patološki i
antisocijalni. I zatvorenici i stražari su veoma brzo preuzeli stereotipno ponašanje povezano sa
ulogama koje su im dodeljene, pokazujući karakteristike ličnosti i ponašanje koje im je u
normalnim uslovima potpuno strano.
Istraživanje je ubedljivo pokazalo kako uloga može da preuzme osobu i pomeri lične i etičke
standarde pojedinca u drugi plan.
Ove eksperimente mnogi autori su smatrali neopravdanim sa etičkog, zakonskog i praktičnog
stanovišta. Osnovno pitanje je zašto je potrebna simulacija kada postoje pravi zatvori i mogućnost
primene metode opservacije sa učestvovanjem.
Osnovno opravdanje je u nameri istraživača da pobiju tzv. dispozicionu hipotezu tj. postavku da je
za ovakvo ponašanje u prirodnim uslovima odgovorna ljudska priroda ili trajne osobine ličnosti-

99
baterije za merenje osobina ličnosti koje su primenjene pre eksperimenta nisu predviđale
mogućnost da se ispolji ovakvo ponašanje.

100
45. „Zločin poslušnosti“

Specijalan slučaj socijalnog uticaja istraživani su kao studije slučaja- povod je Mi Laj masakr.
Pokolj kod Mi Laja primer je one vrste nasilja koji se može nazvati tolerisanim masakrom- činom
neselektivnog, svirepog i sistematskog masovnog nasilja koje sprovode pripadnici vojske ili
paravojnih formacija tokom zvanično tolerisanih akcija nad bespomoćnim civilima, među kojima
ima starijih ljudi, žena i dece.
Sećamo se nacističkog „konačnog rešenja“ za Jevreje, turskog pokolja Jermena, velikih čistki u
Sovjetskom Savezu, Masakara u Indoneziji, Bangladešu, Bijafri, Južnoj Africi...
Njihove zajedničke odlike su konekst i cilj takvog nasilja.
Tolerisani masakri najčešće se događaju u kontekstu šire politike koja je eksplicitno ili implicitno
genocidna- smišljena da uništi celinu ili deo kategorije ljudi određene po etničkim, nacionalnim,
rasnim, religijskim kriterijumima. Takva politika može biti cilj po sebi, svesno usmerena an
sistemsko i samosrhovito istrebljenje jedne grupe stanovnika- što je bio slučaj sa holokaustom
tokom 2. svetskog rata.
Druga karakteristika tolerisanih masakara je ad ljudi koji su njihov cilj ne predstavljaju nikakvu
pretnju počiniocima nasilja i ne učstvuju ni u kakvim neprijateljskim akcijama protiv njih. Žrtve
su bespomoćni civili- žene, deca, stariji ljudi.
Postoje istorijski i situacioni razlozi koji objašnjavaju zašto određene grupe postaju žrtve
tolerisanih masakara, a u njih ne spadaju neposredna opasnost po napadače ili nasilje prema njima.
Naprotiv, odabir tih grupa za metu zločina u datom trenutku može se povezati sa njihovim mestom
u širem političkom kontekstu. Njihovo eliminisanje može se smatrati korisnim sredstvom ili se
njihov život smatra preprekom u sprovođenju politike.
U tim prilikama gotovo da uopšte ne postoje uslovi koji obično pružaju bar neki stepen moralnog
opravdanja za nasilje. Ni razlog za nasilje ni njegova svrha nisu takvi da bi se mogli opravdati.
Kada govori o učesnicima u nacističkim pokoljima, Hana Arent insistira na tome da oni nisu
sadisti ili ubice po prirodi. Naprotiv, sistematski su isključivani ljudi koji izvlače psihološko
zadovoljstvo iz onoga što čine.
Mržnja i bes igraju značajnu ulogu u tolerisanim masakrima. Karakteristično je da postoji duga
istorija mržnje prema grupama koje su trpele nasilje, mržnje zbog koje mogu da postanu pogodne
žrtve.
Neprijateljstvo igra važnu ulogu i u trenutku kad se zločin događa. Na primer, Liftonovi opisi Mi
Laja navode da su ti zločini bili praćeni opštom pomamom i izrazima besa i osvete pream
žrtvama. Ali, ne bi se moglo reći da neprijateljstvo prema žrtvi inicira te nasilničke radnje. Izrazi
besa u takvim situacijama mogu se smatrati posledicom nasilja nego njegovim uzrokom. Pomoću
njih počinioci mogu da objasne, racionalizuju svoje nasilne radnje. Bes nije primarni izvor takvog
nasilja. Neprijateljstvo prema žrtvi, istorijski ukorenjeno, značajno doprinosi nasilju, ali više tako
što dehumanizuje žrtve nego što direktno navodi na nasilje protiv njih.
Tolerisani masakri ne mogu se adekvatno objasniti postojanjem psiholoških sila- bilo da su to
dispozicije za učestvovanje u krvožednom nasilju ili neprijateljstvo prema žrtvi- koje bi bile toliko
snažne da moraju naći izraz u nasilničkim aktima nesputanim moralnim obzirima.
Glavni podstrek za ovu vrstu nasilja proističe iz političkog procesa. Pitanje koje zahteva
psihološku analizu glasi: zašto je toliko mnogo ljudi voljno da izražava, pravda politiku ili da
učestvuje u politici koja poziva na masovno ubijanje nezaštićenih civila. Zato je mnogo poučnije
sagledati ne motive za nasilje, nego uslove pod kojima uobičajene moralne inhibicije prema
nasilju slabe.
Možemo identifikovati tri društvena procesa pogodna za razvijanje takvih uslova: autorizaciju,
rutinizaciju, dehumanizaciju.
Putem autorizacije data situacija se tako jasno određuje da je pojedinac oslobođen odgovornosti
da vrši lični moralni izbor.
Putem rutinizacije, radnje se tako organizuju da ne postoji mogućnost za postavljanjem etičkih
pitanja.
Putem dehumanizacije stavovi učesnika u zločinu prema žrtvama i prema drugim akterima
dobijaju takvu strukturu da odnose između njih nije niti potrebno niti moguće sagledati sa
stanovišta morala.
101
AUTORIZACIJA

Tolerisani masakri se događaju u situacijama koje kontroliše vlast, situacijama u kojem za mnoge
učesnike više ne važe moralna načela koja obično vladaju u međuljudskim odnosima. Zbog toga,
kad se nasilje eksplicitno naredi, ohrabruje, odobrava ili dozvoljava od strane legitimne vlasti,
raste i spremnost ljudi da ga čine i pravdaju.
Činjenica da su odobrene, autorizovane, njih automatski opravdava.
Sa bihejviorističkog stanovišta, autorizacija uklanja potrebu za prosuđivanjem ili vršenjem izbora.
Ne samo da uobičajena moralna načela postaju nedelotvorna, nego se najčešće, i to posebno kada
su nasilne radnje eksplicitno naređene, nameće drugačija vrsta moralnosti, povezana sa dužnošću
da se poštuju naredbe nadređenih.
Simptomatično je da u situaciji koju kontroliše vlast pojedinci osećaju obavezu da se pokoravaju
nadređenjima nadležnih, bilo da ona odgovaraju njihovim ličnim sklonostima ili ne. Dokle god
prihvataju legitimnost naređenja i vlasti koje ih izdaju, oni smatraju da nemaju izbora.
Osnavna struktura situacije u kojoj postoji legitimna vlast zahteva od potčinjenih da se ponašaju u
skladu sa svojim obavezama, a ne prema ličnim sklonostima- oni mogu da budu otvoreno
nepokorni jedino ako ospore legitimnost vlasti. Ljudi se često bespogovorno pokoravaju čak iako
ponašanje na koje su se obavezali može povući sa sobom velike lične žrtve ili naneti drugima
veliku štetu.
Važna posledica je to što učesnici često sebe ne smatraju lično odgovornim za posledice svojih
dela. Pošto smatraju da nemaju izbora u tome što čine, oni ne osećaju ni ličnu odgovornost. Kao
vršioci radnje oni nisu ličnosti, nego tek produžena ruka vlasti. Zbog toga oni, kada njihove ranje
nanose veliku štetu drugima, mogu da se osećaju relativno oslobođenim od krivice.
Glavno merilo vojnog uspeha bio je bilans leševa, broj poginulih neprijateljskih vojnika.
Akcije pod parolom „pronađi i uništi“, ustanovljavanje zona za slobodno otvaranje vatre,
korišćenje protivpešadijskog naoružanja, bombardovanje čitavih sela za koje se sumnjalo da kriju
gerilce, prisilno preseljenje velikog dela seoskog stanovništva i uništavanje ogromnih šumskih
prostanstava, pomogli su da se ozakoni masovno nasilje poput onog u Mi Laju.
Po nekim postupcima u Mi Laju moglo bi se pomisliti da je odnos prema vlastima počivao na
bespogovornoj poslušnosi prema naređenjima odozgo, ma kako destruktivne bile radnje koje su
ona zahtevala.

RUTINIZACIJA

Procesi autorizacije stvaraju stanje u kom se ljudi upuštaju u neku radnju ne razmišljajući o
njenim posledicama i ne donoseći prave odluke. Kad jednom načine prvi korak, oni dospevaju u
novo psihološko i socijalno stanje u kome su pristisci da nastave dalje veoma snažni.
Uprkos tim silama, i s obzirom na prirodu radnji u okviru tolerisanih masakara, čovek bi se mogao
ponadati da će se moralne skrupule ipak pojaviti, ali verovatnoća moralnog otpora drastično se
smanjuje ako se radnja transformiše u rutinsku, mehaničku, potpuno programiranu operaciju.
Rutinizacija ima dve funkcije. Prvo, ona smanjuje potrebu za donošenjem odluka, pa tako
smanjuje i broj situacija u kojima se mogu javiti etička pitanja. Drugo, zahvaljujući njoj mogu se
izbeći implikacije takvih radnji, jer se vršilac usmerava na detalje posla pre nego na njegovu
suštinu.
Ovaj efekat se lakše postiže kod ljudi koji u tolerisanim masakrima učestvuju izdaleka- iz svojih
kancelarija ili čak iz kabina u bombarderima.
Rutinizacija se odvija i na nivou individualnog počinioca i na organizacionom nivou. Izvršenje
pojedinačnog posla izdeljeno je na niz odvojenih koraka koji se uglavnom izvode na
automatizovan i već ustanovljen način. Tako se lakše zaboravlja priroda proizvoda koji proističe iz
tog procesa. Kada poručnik Keli za Mi Laj kaže da nije bilo ništa naročito, on verovatno misli da
je sve bilo pitanje rutine, posao kao i svaki drugi posao.
Organizaciono gledano, zadatak se deli na razne kancelarije, od kojih je svaka odgovorna za
njegov manji deo. Tako se rasipa odgovornost i limitira se saldo i domašaj neophodnih odluka.
Organizacioni procesi doprinose daljem ozakonjenju radnji svakog učesnika.

102
Postupajući rutinski, različite jedinice podržavaju jedna drugu u uverenju da je sve što se događa
valjda savršeno normalno, ispravno, zakonito.
Zajednička iluzija da svi oni učestvuju u zakonitom poduhvatu pomaže učesnicima da prilagode
svoje aktivnosti drugim ciljevima, kao što su efikasnost njihovog rada, produktivnost.
Proces ustaljivanja zverstava teži je ukoliko postoje stalni signali o pravoj svrsi čitavog
poduhvata. Administrativne jezičke doskočice pomažu da se ta svrha prikrije, npr. SS je imao
zbirku jezičkih pravila, Sprachregelungen, kojima se parafrazirao program istrebljenja. Šifre za
ubijanje i likvidaciju bile su „konačno rešenje“, „evakuacija“, poseban tretman“. Rat u Indokini
dao je sopstvenu zbirku eufeminizama, kao što su „preventivno reagovanje“, „pacifikacija“ i
„prinudni plan urbanizacije i modernizacije“.
Pomoću eufeminizama učesnici tolerisanih masakara svoje postupke mogu da razdvoje od
uobičajenog ubijanja i uništavanja, te da tako izbegnu suočavanje sa njihovim pravim značenjem.

DEHUMANIZACIJA

Pored svega ovoga, otpor prema ubijanju drugog ljudskog bića je, uopšte, tako jak da žrtva mora
biti lišena statusa ljudskog bića ako treba da bude objekat sistematskog ubijanja. Ukoliko se žrtva
dehumanizuje, uobičajena moralna načela na nju se više ne odnose.
Tolerisani masakri postaju mogući u meri u kojoj žrtva u očima počinioca gubi dve ključne
osobine koje je deklarišu kao ljudsko biće i koje su deo moralnog ugovora koji upravlja
međuljudskim odnosima:
- identitet (da su nezavisne, jedinstvene ličnosti, sposobne da donose odluke i s pravom da
žive svoj život)
- zajednicu (članstvo u prepletenoj mreži međusobnih odnosa individua koje brinu jedna o
drugoj i poštuju individualnost i prava drugog).
Stoga, kada se grupa ljudi u celini odredi preko kategorije kojoj pripada i kada se ta kategorija
isključi iz ljudskog roda, moralni obziri prema ubijanju pripadnika dotične kategorije prevladavaju
se sa manje teškoća.
Dehumanizaciaj neprijatelja je uobičajena pojava u svakom ratnom stanju. Tolerisani masakri
iziskuju radikalniji stepen dehumnizacije, utoliko što ubijanje nije direktan odgovor na pretnje ili
provokacije od strane žrtve.
Žrtve ne žigoše na smrt ono što su učinile, nego ono što jesu- kojoj kategoriji sticajem okolnosti
pripadaju. Ti ljudi su žrtve politike koja na njihovo sistematsko istrebljenje gleda kao na poželjan
cilj ili na prihvatljivo sredstvo.
Žrtve obično pripadaju nekoj drugoj rasnoj, etničkoj ili političkoj grupi koja važi kao inferiorna ili
opasna.
Dinamika samog procesa masakra dodatno povećava sklonost njegovih učesnika da dehumanizuju
svoje žrtve. Oni koji učestvuju kao deo birokratskog aparata u većoj meri gledaju na svoje žrtve
koa na tela koja treba izbrojati i uvrstiti u izveštaje, kao na bezlične brojke koje utiču na njihovu
stopu produktivnosti i unapređenja. Oni koji neposredno učestvuju u masakru, na terenu, već i
zbog toga što su svedoci viktimizacije, još više doživljavaju žrtve kao niža bića.
Jedini način na koji mogu da opravdaju ono što i oni sami i drugi čine tim ljudima, i jedini način
na koji mogu izvući nekakav smisao iz apsurdnih događaja u kojima su se kao učesnici zatekli
jeste da poveruju da su žrtve niža bića i da zaslužuju ad budu istrebljene. I tako se proces
dehumanizacije hrani sam sobom.

103
47. Publika

Publika je nestruktuirana i neorganizovana skupina ljudi, okupljena na ograničenom prostoru, sa


pažnjom usmerenom na određeni objekat ili zbivanje, čije je reagovanje više reaktivno i receptivno
nego aktivno i angažovano, a kod koje postoji relativno slaba interstimulacija koja dolazi do
izražaja u spremnosti za uzajamnim podražavanjem ponašanja, npr. publika na nekom koncertu ili
skupina prolaznika čiju je pažnju privuka upravo nastali sudar auta.
Može se razlikovati slučajna publika od namerno okupljene publike ili publike u užem smilsu.
Saradnici istraživača na dogovoreni znak javljanja svetla na prozoru 6. sprata zgrade u
prometnoj ulici usmeravaju poglede prema prozoru. Pri tom je praćeno ponašanje 1424 slučajna
prolaznika. Varira broj osoba- saradnika istraživača koji po dogovoru usmeravaju pogled prema
prozoru. Kad samo jedna osoba usmerava pogled, i 42% slučajnih prolaznika usmerava svoj
pogled, zastajući na kratko. Kad 15 osoba počinje sa usmeravanjem pogleda, 80% prolaznika
takođe gleda gore, a od njih 40% zastaje duže vreme.
Istraživači zaključuju da je broj učesnika slučajne publike važan faktor od koga zavisi uticaj na
druge slučajne prolaznike.
Slučajna publika, npr. skupina nastala radi posmatranja posledica auto nesreće, može imati tri
transformacije.
Prvo, posle izvesnog vremena može prestati da postoji, učesnici posle nekog vremena napuštaju
mesto nesreće i odlaze svaki svojim poslom.
Drugo, može da se pretvori u drugu vrstu nestruktuirane grupe, u agresivnu gomilu. Ako slučajna
publika oceni da je nesavesnost vozača, njegova bezobzirnost, dovela do nesreće, može da dođe do
revolta i ogorčenja, pa se članovi, dotad pasivno- receptivne publike, ustremljuju na osobu
ocenjenju kao krivca i pretvaraju se u agresivnu masu.
Treće, ako posmatrani prizor unesrećenih i povređenih izazove kod nekih učesnika publike
prosocijalne dispozicije, spremnost i želju da se pomogne drugome, nestruktuirana skupina može
da se pretvori u struktuiranu grupu koja organizovano preduzima mere da pomogne unesrećenima.
Namerno okupljena publika ili publika u užem smislu- razlikuje se publika okupljena radi
zabave, npr. publika koja gleda film, sluša koncert, od publike okupljene radi sticanja informacija-
publike na predavanju.
I te vrste publike imaju iste karakteristike kao slučajan publika: nestruktuiranost, polarizacija
interesovanja, homogenost ponašanja, okupljenost na određenom prostoru i izvesnu
interstimulaciju. Interstimulacije se kod namerne publike izražava u povećanom, bilo pozitivnom
ili negativnom, reagovanju na zbivanje na koje je usmerena pažnja.
Može se pretvoriti u struktuiranu grupu ili u gomilu. U grupu se pretvara npr. ako posle završenog
predavanja dođe među slušaocima do duže diskusije. Pretvaranje namerne publike u gomilu
imamo kad deo posmatrača utakmice, ozlojeđeni neuspehom kluba za koji navija, u
nekontrolisanom besu napada sudiju ili igrače, i pretvara se u agresivnu gomilu.
Kod obe vrste publike interstimulacija dolazi verovatno do izražaja i u pojavi pod nazivom
socijalna facilitacija. Pod tim se podrazumeva uticaj na ponašanje pojedinaca usled prostog
prisustva drugih osoba. Takvo prisustvo nekad pojačava aktivnost, a nekad koči određene funkcije,
ali uvek utiče i donekle menja ponašanje pojedinaca.
Neki autori kao vrstu publike tretiraju i slušaoce radija, gledaoce tv, čitaoce određene periodične
publikacije, uopšte korisnike masovnih sredstava komunikacije. Iako se i za te kategorije
populacije može govoriti o polarizaciji pažnje na isti objekat i, usled uticaja tih objekata, o nekim
zajedničkim karakteristikama ponašanja, nema nikakvog uzajamnog uticaja, nema ni slabe
interstimulacije, jedne od bitnih karakteristika svake skupine.

104
48. Pojam gomile ili mase (osnovne karakteristike masovnog ponašanja)

U mnogim starijim i novijim filozofskim, istorijskim i sociološkim raspravama ukazuje se na


nepredvidivost ponašanja, emocionalnost, iracionalnost ponašanja, na njegovo odudaranje i
odstupanje od uobičajenog i normalnog ponašanja, često i na moralnu i intelektualnu inferiornost
ponašanja ljudi u tzv. masovnim situacijama.
Proširene i uticajne ideje o masama i masovnom ponašanju izneli Le Bon i Frojd. Izučavanje
masovnog ponašanja je važno i zbog toga što su oblici masovnog ponašanja često sastavni deo
raznih društvenih pokreta i zbivanja.
Termin masa upotrebljava se u različitim značenjima. Nekad se time označava jednostavno veliki
broj ljudi koji i ne čine nikakvu skupinu i nemaju nikakve posebne karakteristike. Kada se u
političkom žargonu govori o širokim masama, misli se na veliki broj ljudi, na veliki deo
stanovništva. Nije retko da se, podrazumevajući pod masom veliki broj ljudi, pretežni deo
populacije, ona prikazuje kao inferiorna, pa se toj pretežnoj većini, navodno manje vrednoj,
stanovništva suprotstavlja visokovredna manjina, elita.
Masom se često naziva svaka velika skupina ljudi. Ima autora koji svakoj velikoj skupini ljudi,
označavajući je masom, pridaju negativne karakteristike koje smatraju odlikama masovnog
ponašanja. Oni smatraju da, kad je veliki broj ljudi na okupu, svi prisutni menjaju svoje osobine i
svi postaju manje vredni. Takvo mišljenje karakteristično je za romansku sociološku školu- Sigele,
Feri, Le Bon.
U socijalnoj psihologiji masom se ne naziva svaka velika skupina ljudi. Neki autori sve vrste
nestruktuiranih skupina nazivaju masom, npr. Mek Dejvid i Harari.
Drugi, kao Braun, tim terminom nazivaju određenu vrstu nestruktuirane skupine, ona koja u
određenim uslovima pokazuje određene karakteristike ponašanja njenih članova- sugestibilnost,
emocionalnost i neracionalnost, homogenost ponašanja.
Masovnom ponašanju počinje se posvećivati posebna pažnja u drugoj polovini 19. veka, zato što se
u to doba javljaju organizovani pokreti proleterijata. Jedno od sredstava borbe buržoaske klase,
koja se oseća ugroženom, jeste i prikazivanje takvih pokreta kao pokreta gomile koje su nužno,
zato što su velike skupine ljudi, inferiorne i koje tobože ugrožavaju tekovine civilizacije.
Ta ideja o inferiornosti mase dominira naročito u prikazima i knjigama Le Bona. On ističe da se
pojedinci u gomili radikalno menjaju. Ne samo da se menja njihovo ponašanje, koje postaje
neracionalno, afektivno i agresivno, već se menja i njihova ličnost. Dolazi do dominacije
primitivnog i nesvesnog dela ličnosti, izbija kod ljudi svima zajednička primitivna kolektivna svest,
a gubi se svesna ličnost koju karakterišu individualnost, samokontrola i moralnost.
Le Bon navodi tri bitne karakteristike ponašanja u gomili:
1) niveliranje individualnih razlika i opšta homogenost ponašanja. To je posledica
preovladavanja primitivnih i nesvesnih delova ličnosti, a koji su kod svih ljudi slični, i
gubljenja svesnog dela ličnosti, nosioca individualnosti. Tu homogenost ponašanja prate
netrpeljivost prema svakoj razlici, osećanje vlastite moći i lična neodgovornost.
2) puna intelektualna inferiornost i nepristupačnost razlogu, lakovernost i nesposobnost
zaključivanja.
3) promena u emocionalnom ponašanju: preterana emocionalnost i naglo bujanje i javljanje
ekstremnih emocija.
Posledica svih tih izmena u psihičkim funkcijama je spremnost na nasilje i destruktivno ponašanje.
Procesi kojima se te promene ostvaruju i objašnjavaju su prema Le Bonu, procesi psihičke zaraze,
do koje u gomili dolazi kao što dolazi do epidemije neke bolesti, i javljanje ekscesne
sugestibilnosti, a koja čini učesnike gomile potpuno nekritičnim i potpuno podložnim uticaju osobe
koja dobija moć nad gomilom, njenog vođe. Osnovni proces je neka vrsta hipnotičke sugestibilnosti
u masovnoj situaciji.
Iako ukazuje na neke stvarne promene koje se u određenim uslovima dešavaju, preterujući u
njihovom prikazivanju i generalizujući neopravdano o javljanju tih promena, Le Bon nije pomogao
upoznavanju masovnih pojava.
Frojd kaže da u gomili ili masi dolazi do dvostrukih libidinoznih veza: uzajamnih veza između
članova gomila i vezanosti učesnika gomile za vođu. Vezanost za vođu je jača. Identifikacijom sa
njim i introjekcijom on postaje ego-ideal. Odatke podložnost vođi. Budući da svi usvajaju ego-ideal
105
dolazi do homogenosti ponašanja u masi. To je ponašanje u stvari regresija, do koje dolazi jer se
aktivira u svakoj osobi želja za zaštitom i tako ponavlja odnos otac-sin. Uz ontogenetsku, dolazi i
do filogenetske regresije i vođa se doživljava i kao strašni praotac koji poseduje neograničenu moć.

106
49. Vrste i karakteristike gomila

Najčešće je razlikovanje tri vrste gomila: agresivne gomile, gomile u panici i ekspresivne gomile.
Agresivnu gomilu karakterišu izgredi i nasilje. Mnogo razmatran oblik agresivnog
masovnog ponašanja u literaturi SAD jeste linčovanje- divljačko ubijanje crnaca, optuženih za
neki prestup ili zločin, najčešće za silovanje bele žene. Analize linčovanja pokazuju da su učesnici
bile osobe koje su se osećale nesigurnim i ugroženim, da su znatnu ulogu često imali izrazito
agresivni pojedinci, da je bilo razlika u individualnom ponašanju i da nije učestvovala celokupna
populacija teritorije na kojoj je došlo do linčovanja.
U savremenim masovnim ispadima, u kojima dolazi do besmislenih uništavanja objekata i masilja,
među važnim podstrecima su nezadovoljstvo i nemir, osećanje beskorisnosti i nemoći, ogorčenost
na određeno stanje kod populacije iz koje je agresivna gomila.
Braun naglašava da agresivno ponašanje u masi nije opšta ljudska crta i neće se javiti kod svih
prisutnih u masi, kao što je smatrao Le Bon, ali da bi i kod jednog dela populacije došlo do takvog
ponašanja, treba da postoje određeni uslovi:
- da ima više agresivno spremnih osoba
- da su ljudi sakupljeni na jednom mestu
- da je uvek veliki broj prisutnih da bi se osetili dovoljno snažnima da postupaju suprotno
društvenim normama i da bi mogli ostati anonimni i tako se osećali bezbednim od
mogućih akonskih sankcija.
Taj veliki broj učesnika doprinosi i tome da se stvara uverenje da je akcija koju preduzimaju
opravdana i da ponašanje koje manifestuju nije nedozvoljeno.
Psihološke analize ističu neke procese za nastajanje agresivne gomile. Dolazi do okupljanja na
određenom mestu i ostajanja za neko vreme u stanju očekivanja.U tom periodu postoji
komuniciranje među prisutnima, kretanje i kontakti koji dovode do saznanja da postoje isto
raspoloženje i premnost za agresiju. Time jača spremnost za nasilje. I u prethodnom i u tom
periodu važnu ulogu ima širenje glasina koje podstiču agresivnost, o krivici i odgovornosti onih
na koje se agresivnost usmerava, o opravdanosti napada na njih i o nekažnjavanju agresivnosti.
Majlgram i Toh taj period i proces nazivaju mlevenje- u tom periodu se priprema buduća
agresivna akcija. Da bi došlo do agresivnog ponašanja potrebno je da neko bude pokretač, da
počne sa agresivnošću i preuzme neku vrstu vođstva. Obično su takva lica osobe sa slabo
izraženim društvenim normama, često inferiorne i intelektualno, a neretko i osobe sklone
delikvenciji i već kažnjavane za prestupe.
Gomila u panici je druga vrsta gomile. Za nju je karakteristično da se brani od nečega ili
beži pred nečim i da pri tom dolazi do neorganizovanog, ali inteziviranog ponašanja, po pravilu,
necelishodnog i često u suprotnosti sa prihvaćenim i pridržavanim normama.
Do masovnog paničnog ponašanja može doći prilikom nenadane nesreće- kod potresa, poplava,
požara, rušenja.
Panika se manifesuje u uzbuđenom ponašanju, veoma povećanoj i u suštini nekorisnoj aktivnosti,
koja je izraz težnje da se osigura lična bezbednost, ne obazirući se pri tom na druge, pa i na štetu
drugih.
Po Braunu, svaka velika opasnost ne izaziva panično ponašanje. Razne velike nesreće- poplave,
eksplozije- ne izazivaju redovno poniku. Izazivaju emocije, žalosti, straha, očajanja, ali ne i za
paniku karakteristično neorganizovano, intezivirano i bezobzirno ponašanje. Čak i kad nema
nekakvog izgleda za spas, npr. pri nesreći u rudniku, ne dolazi redovno do paničnog ponašanja.
Po Braunu, ono se javlja u situaciji u kojoj postoji opasnost za sve i ocena da postoje izgledi da se
spasu samo neki, a ne svi. Upravo u takvim slučajevima dolazi do manifestovanja sebičnog i
bezobzirnog ponašanja, karakterističnog za paniku.
Panično reagovanje je univerzalnije nego agresivno. Više pojedinacapodleže panici, nego što ih
prihvata agresivno masovno ponašanje. Dok je za agresivno ponašanje potrebno prisustvo velikog
broja ljudi, do panike može doći i kad nema mnogo prisutnih. Dovoljno je da je ograničena
mogućnost da se svi spasu.
Tipična situacija za javljanje panike je u prostoriji iz koje se može izaći samo u toku kratkog
vremena. U strahu da će svi nagrnuti na izlaz i da će uspeti da izađu samo neki, oni koji su prvi,
svi nastoje da izađu prvi.
107
U načelu se od ovakvog paničnog ponašanja ne razlikuje otimanje da se pre drugih nabavi neki
artikal koga je malo ili da se osigura mesto u vozu ili autobusu kad je došlo do navale putnika.
Sebičnost, bezobzirnost i odstupanje od opštih normi ponašanja dolaze do izražaja u takvim
prilikama.
Ekspresivna gomila se pominje kao treća vrsta gomile. To je gomila koja je okupljena da
bi manifestovala svoje ideje i stavove, da bi protestvovala protiv nečega. Neki autori u ovu vrstu
gomile ubrajaju i skupine koje intezivno manifestuju svoju razdraganost i raspoloženje, kao što su
skupine na karnevalima i raznim proslavama. Karakteristična je dominacija emocija i odstupanje
od uobičajenog ponašanja, oslabljena kontrola impulsa, napuštanje socijalnih konvencija.
Masovno ponašanje, posebno ponašanje u agresivnoj i paničnoj gomili, je oblik ponašanja koji
zaista odstupa od uobičajenog i ima svoje specifične odlike, a to su:
- povećana emocionalnost i povećana uloga emocije u ponašanju
- izrazita iracionalnost ponašanja izražena kao nekritičnost, odsustvo rezonovanja i
lakovernost
- intenzivirana aktivnost celog organizma, a posebno nagona i impulsa
- ponašanje koje odstupa od normalnog i normativnog.

108
50. Socijalni pokreti- socijalno psihološki aspekti

Socijalno pokret su prelaz između nestruktuirane i struktuirane skupine. Socijalni pokreti nisu
organizovane i struktuirane grupe, kad to postanu imamo posla sa organizacijama ili velikim
društvenim grupama.
Njihova važna odlika je da imaju neki ideološki sadržaj, određene ideje i uverenja, zajedničke za
sve pripadnike, a usmerene na ostvarenje nekoih promena i rešenja nekog problema.
Dejvid i Harari govore o nekoliko vrsta socijalnih pokreta. Razlikuju akvizitivni ili
propagandistički socijalni pokret- pokret je usmeren na ostvarivanje nečega što pripadnici još
nemaju, a smatraju opravdanim da imaju. To su pokreti usmereni na poboljšanje društvenog
položaja određenih delova populacije, npr. pokret za crnačka prava u SAD ili pokret za
ravnopravnost žena.
Drugu vrstu pokreta čine defanzivni socijalni pokreti- čija je svrha odbrana ili spasavanje od
nečega i gde identifikacijom sa pokretom pripadnici smanjuju anksioznost ili strah od nečega i
postižu osećanje zaštićenost, primer za takve pokrete bile bi grupe koje veruju u skoru propast
sveta i pripremaju se da je spremno dočekaju.
Češći su protesni pokreti- socijalni pokreti kojima se protestvuje protiv nečega i traži
zadovoljenje nekih određenih potreba. Takvi se protesni pokreti obrazuju laške i lakše se uočavaju
od protagonističkih pokreta- pokreta čiji se pripadnici zalažu za neke određene promene. Obično
je laške znati protiv čega je neko nego za šza je neko. Često se povezuju protesni i protagonistički
karakter pokreta. Hipijevski pokret 50-tih i 60-tih mogao bi se svrstati u tu vrstu složenih pokreta,
a delimično i studentski pokret krajem 60-tih.
Kad se od protesta protiv nečega prelazi na akciju za ostvarenje nečega, protesni pokreti se
pretvaraju u akvizitne. Oni su bliski i defanzivnim pokretima jer se njima brani od nečega
nepoželjnog. Takvi po karakteru složeni pokreti su u savremenom svestu dosta česti (ekološki
pokreti).
Može da se govori o agresivnim pokretima, pokretima čiji bi smisao bio gajenje mržnje prema
nekim grupama ili delovima populacije. Takvi su rasistički pokreti, kao npr. antisemitizam.
Postoje i ekspresivni pokreti, čiji je smisao manifestovanje određenih uverenja ili osećanja. Njima
su bliski kultni pokreti, čija je svrha veličanje neke osobe ili nekog verovanja- razni religiozni
pokreti.
Za različite pripadnike socijalnih pokreta, pripadnost može imati različit smisao- za neke je
odbrana od strahovanja, za druge sredstvo za ličnu afirmaciju i potvrdu vlastite vrednosti, za treće
put ispoljavanja nagomilane agresivnosti i mržnje, za četvrte nalaženje smisla egzistencije.
Socijalni pokret, psihološki posmatrajući, je napor velikogbroja ljudi da reše problem za koji
osećaju da im je zajednički, postoji odgovarajuća zajednička interpretacija socijalne situacije.
Nastaju usled toga što društvo ne pruža institucionalne okvire i mogućnosti za rešavanje tih
problema.
Mogu biti veoma različiti po svom usmerenju i sadržaju, kao i po nivou na kom problematizuju
postojeće društvene odnose.
Razlikuju se globalni socijalni pokreti- traže promenu ukupnih društvenih odnosa (nacionalni,
klasni)
Parcijalni socijalni pokret- usmereni na neki specifičan segment društva ili aktuelni problem
(položaj žena, zaštita okoline, pokreti za mir).

Opšta obeležja
To su kolektivna ponašanja koja su:
1) relativno dugotrajna- nužno zahtevaju određeno vreme za oblikovanje svojih ideja i
zadobijanje podrške
2) imaju jasan cilj i program- za razliku od svakodnevnog standardnog političkog procesa
koji na rutinski način rešavaju konkretne probleme, socijalni pokreti su usredsređeni na
jednu osnovnu ideju (emancipaciju žena, promenu vlasti, zaštitu okoline...)
3) masovne kolektivne akcije- koje zahvaljujući svojoj masovnosti uspevaju da mimo
institucionalnih rešenja postignu svoj cilj, zajednički napor da se reši zajednički problem.

109
Kada je pokret već formiran, on iam sledeće odlike:
a) neki vid intelektualne razrade, neki relativno celovit sistem ideja zasnovan na kritičkom
preispitivanju društvene prakse i viziji željenih odnosa
b) emocionalna zasićenost, snažno osečanje pripadnosti pokretu, prožima celinu osećanja i
doživljaja učesnika, postaju temelj i kriterijum ispravnosti ponašanja, pojedinci imaju
potrebu da iskazu svoju pripadnost
c) organizacijska struktura, racionalna, struktuirana i hejerarhijska, mada je izvan institucija, u
njemu se uspostavljaju određeni odnosi u kojima dominira Vođa- personifikacija- često se
između vođe i pokreta stavlja znak jednakosti, Gandijev pokret.

Osnovne faze u nastajanju socijalnih pokreta:


Svaki pokret ima svoju vremensku dimenziju, razloge nastajanja i nestajanja, pretvaranjem u neke
formalizovane, organizacijske oblike.
1) Socijalni nemir- relativno dugotrjano stanje raširenog, difuznog nezadovoljstva
prouzrokovano nesposobnošću sistema da prevlada nagomolane probleme u društvu
(ekonomske, političke, međusobne odnosa grupa), primer Srbija 90-tih- nezadovoljstvo
uzrokovano ratom, sankcijama, siromašenje, autoritarna vlast..
2) Sveopšte uzbuđenje- kao rezultat neke konkretne društvene situacije, omogućava da se to
difuzno i latentno nezadovoljstvo ovaploti u određenom obliku i sadržaju, npr. sumnja u
rezultate izbora 1996/97- masovni protesti koji imaju obeležja socijalnog pokreta
3) Formalizacija- proces pretvaranja difuznog nezadovoljstva i sveopšteg uzbuđenja u
konkretan programski sadržaj, primer: 96/97 opozicija nije uspela da se ujedini i artikuliše
nezadovoljstvo iskazano u protestima u pravi pokret, 2000. uspela da se ujedini, uspostavlja
se stranačka organizacija i mreža DOS, isticanje određene ličnosti- harizmatsko vođstvo
izrazito karakteristično za socijalne pokrete.
4) Institucionalizacija- ujedno označava završetak samog pokreta, pretvara se u jedan
segment celovitog institucionalizovanog (političkog) sistema, gubi jednoznačnu
usmerenost na kritiku postojećeg, postaje stvar organizacije, administracije, čvrstih pravila.

Psihološke pretpostavke uključenosti u socijalni pokret

Ako želi da bude uspešan, socijalni pokret mora mobilisati svoje potencijalne pripadnike i
pretvoriti ih u verne sledbenike. Dva su procesa: regrutovanje i stvaranje privrženika
(preobraćanje).

PROBLEM REGRUTOVANJA- zašto neki ljudi pristupaju socijalnim pokretima? Faktori


koji se vide kao krucijalni u determinaciji regrutovanja:
1) težnja za značenjem- pojednostavljene ideologije pokreta daju značenje haotičnoj
stvarnosti koju pojedinac inače ne može da shvati (složenost, konfuzija, beznadežnost,
besciljnost, anomičnost)
2) autoritarnost- važna osnova pristupanja ekstremističkim pokretima (dogmatski,
predrasudni, nesigurni pojedinci). Podređivanje spoljašnjem autoritetu, kompenzira
osećanje sopstvene neadekvatnosti- verni sledbenik, gubi sopstvo u kolektivnoj masovnoj
akciji.
3) traganje za identitetom- kolektivno traganje za identitetom, karakteristično za masovna
društva. Potreba da društvo svakom pojedinci garantuje osećanje vrednosti i dostojanstva.
4) socijalna izolacija i potraga za identitetom- prijemčivost za učestvovanje u socijalnim
pokretima delom je funkcija postojanja slabe povezanosti ili perifernog položaja pojedinca
ili grupa u odnosu na postojeću mrežu socijalnih odnosa, oni kojima nedostaje niz
socijalnih pripadnosti i grupnih lojalnosti- iizmešteni iz mreže socijalnih odnosa.
5) osećanje lične bespomoćnosti- kao motiv participacije. Uverenje da je nečiji život
proizvod sudbine ili usuda. Dve linije argumentacije: mali nivo osećanja unurašnje kontrole
motiviše participaciju, ili jak osećaj lične kontrole nad svojom sudbinom, povezan sa

110
niskim nivoom socijalne kontrole ili tendencijom ka okrivljavanju sistema- vodi pojačanoj
sklonosti ka participaciji u socijalnim pokretima.
6) statusna usklađenost ili nekonzistentnost- frustracije ili tenzije koje proističu iz
neusklađenosti ili nekonzistentnosti statusa pojedinca. Statusna pretnja je ugrožavanje
postojećeg statusa ili prestiža postojećeg stila života.
7) relativna deprivacija- osećanje akutne deprivacije nastaje kada ono što ljudi žele ili misle
da treba da imaju nije u skladu sa onim što zaista imaju. Deprivacija se samerava u odnosu
na željeni okvir referencije- često referentne grupe- a ne u odnosu na opseg onoga što neko
poseduje. Kada se jaz između očekivanja i stvarnog zadovoljenja povećava i postaje
nepodnošljliv, smatra se da su ljudi posebno prijemčivi za pristupanje pokretima.
Postavlja se pitanje zašto se nekom pokretu radije pristupa nego nekom drugom, dve su suprotne
pretpostavke:
a) postoji veza između osobene vrste deprivacije ili alijenacije i socijalnih pokreta koje sadrže
osobene ideologije. U zavisnosti od tipa psihološke osujećenosti pristupa se različitim
pokretima.
b) pokreti crpu članove iz nekog vida rezervoara potencijalnih učesnika, oni koji su prijemčivi
za jedan, prijemčivi su i za druge pokrete, bez obzira na njihovu ideologiju. Pokreti su
međusobno zamenljivi, tj. funkcionalno ekvivalentni jedan drugome. Oni nude slične
mogućnosti nalaženja značenja, zajednica, identiteta, osećanja lične moći ili zadovoljenja
drugih potreba.
U oba ova objašnjenja, pokreti se smatraju kao funkcije određenih socijalno-psiholoških atributa.
Ono što ostaje kao problem je ad se empirijski identifikuju psihološke karakteristike ili kognitivna
stanja koja neke ljude čine osetljivim na apele nekih socijalnih pokreta i motivišu ih ili sprečavaju
participaciju u njima.
Ostaje otvoreno pitanje zašto u nekim socijalnim, političkim, istorijskim...okolnostima i periodima
neki socijalni pokreti stiču izuzetnu popularnost, a ne neki drugi, kao i koja je to zajednička
motivaciona osnova koja omogućava da se skup pojedinačnih nezadovljstava, frustracija,
deprivacija, alijenacija...pretoči u zajednički napor usmeren ka promociji socijalnih ili političkih
promena, u zajedničku socijalnu i političku akciju.
Istraživanja su pokazala da veza između određenih motivacionih stanja i učešća u socijalnim
pokretima nije nikako direktna: deprivacija ili alijenacija samo uslovljavaju određeno kognitivno
stanje koje može voditi ka, ali nije dovoljno za, uzimanje učešća u nekom socijalnom pokretu. One
oplođuju tlo za participaciju, ali je same ne uslovljavaju nužno, inače bi, kako je govorio Trocki,
mase uvek bile u stanju revolta.

Katalizatori regrutacije za socijalni pokret:


- mreža socijalnih odnosa
- ideologija

1) Mreža socijalnih odnosa- sociolozi ukazuju na važnu ulogu prethodno razvijenih socijalnih
odnosa i mreža u struktuiranju i kanalisanju regrutovanja za socijalni pokret (primarne i
sekundarne grupe). Ne bira pojedinac pokret u koji će se učlaniti, već je on regrutovan kroz svoju
pripadnost nekoj grupi ili mreži socijalnih odnosa čiji su neki članovi tog pokreta.
Naglašava se važnost interpersonalnih odnosa za regrutovanje. Teorija socijalnog identiteta
naglašava zajedničko osećanje grupne pripadnosti (zajednički socijalni identitet) ili zajedničku
interpretaciju socijalne situacije, kao osnovu motivacije pristupanja socijalnom pokretu.
2) Mobilizacijska funkciaj ideologije- zajednička interpretacija socijalne stvarnosti data je kroz
određenu ideologiju socijalnog pokreta: ona služi da poveže životnu situaciju budućeg učesnika u
pokretu sa ciljevima tog pokreta.
Ideologija podupire i opravdava ciljeve pokreta, pruža sliku sveta kakav on jeste i kakav bi trebalo
da bude, predstavlja vodič za akciju kojom bi željene promene bile najefikasnije postignute-
određuje šta je pogrešno, pripisuje krivicu i odgovornost, ukazuje na to šta da se radi.
Ideologija nije toliko izraz psihičkih predispozicija koliko pruža kognitivnu mapu kojom se
artikuliše problem, fokusira krivica i opravdava akcija. Socijalna mrežapredstavlja kanal kojim se
111
ove ideje razmenjuju i šire. Tako, socijalna mreža (grupna pripadnost) i ideologije pokreta
funkcionišu na međusobno povezan način i determinišu širenje socijalnog pokreta.

Osećanje privrženosti socijalnom pokretu

Posvećenost se odnosi na volju ljudi da čine ono što će pomoći održanju grupe pošto im ona
omogućava da zadovolje svoje potrebe....vezivanje sopstvenih interesa za socijalne zahteve.
Vezivanje za grupu tako snažno da ono što pojedinac želi da radi (vođen unutrašnjim osećanjima)
jeste isto ono što on mora da radi (u skladu sa spoljašnjim zahtevima)- definicija ekstrema totalne
privrženosti. Ali, privrženost je u stvari stepenovana, varira ne samo od pokreta do pokreta nego i u
okviru istog socijalnog pokreta.
Neki pokreti pokušavaju da kontrolišu totalnost života svojih članova u sopstvenom interesu,
govori se i pohlepnim pokretima.
Drugi socijalni pokreti zahtevaju samo periodičnu participaciju. Gde će se pokret naći na ovom
kontinuumu zavisi, sa jedne strane, od njegove ideologije i ciljeva, a sa druge strane, od načina na
koji se opaža i prihvata od strane društva u kojem se razvija.
Pokreti čija je orijentacija reformatorska ili normativna i koji se definišu kao ugledni, manje su
zahtevni u odnosu na članstvo. Oni koji se definišu kao jedinstveni i revolucionarni, mnogo su
zahtevniji i sveobuhvatniji. Participacija znači izbor između pokreta i normalnog života, npr. Hare
Krišna, oslobodilačka armija..
Postoji različit stepen privrženosti članstva unutar pokreta, oni nisu monolitni entiteti:
- postoji instrumentalna, zasnovana na interesu
- kohezivna ili afektivna, zasnovana na emotivnoj uključenosti i vezama članova
- kontrolna ili moralna privrženost, koja reflektuje vrednosnu usmerenost ka pokretu i
njegovoj ideologiji.
Ljudi mogu učestvovati u socijalnim pokretima ne samo na različite načine i iz raznih razloga, već
i onda kada ne usvajaju stvarne vrednosti pokreta. Za neke osobe, međutim, vrednosti pokreta
predstavljaju primarni autoritet.

KONVERZIJA (preobraćenje)

Proces interiorizacije vrednosti pokreta, usvajanja kao sopstvenih. Konvertit je onaj koji
dramatično menja uverenja, od jednih ka drugima.
Psihološki pristupi problemu konverzije:
a) fiziološka psihologija posmatra konverziju sa stanovišta fiziološke psihologije- produkt
fiziološke disfunkcije mozga- pojedinac je ekstremno prijemčiv za nove ideje, a fizički
nesposoban da procenjuje i evaluira ispravnost i tačnost tih ideja.
b) model prinude je mešavina fiziološke psihologije i psihoanalitičke teorije. „Pranje mozga“
za vreme Korejskog rata, informaciona kontrola, manipulacija ličnošću, prisilna priznanja,
destrukcija ega, zakon tri D (dread, dependency, deprivation)- zastrašivanje, zavisnost,
deprivacija potreba.
c) pristup koji uzoke traži u istoriji socijalizacije osoba i njenim karakteristikama ličnosti. Oni
koji su vaspitani u detinjstvu da usvajaju apsolutan skup vrednosti i uverenja, posebno su
osetljivi u ovom pogledu. Ovaj model usmerava pažnju na izuzetne događaje ili iskustva
osobe koji dovode do njegovog prosvetljenja.
d) sociološki pristup posmatra konverziju kao proces postepenog socijalnog učenja (uloga), a
ne kao posledicu dramatičnih događaja, stare činjenice se sagledavaju u novom svetlu.

112
51. Struktuirane grupe (opšte karakteristike i klasifikacija)

Tri glavne struktuirane skupine ili grupe su male grupe, organizacije, velike društvene grupe. O
njima se govori kao o grupama u užem smislu.
O ovim trima vrstama grupa govorimo kao o struktuiranim grupama zato jer njihovi članovi radi
ostvarenja zajedničkih ciljeva organizuju svoju aktivnost tako da svaki njihov član ima svoje mesto
u grupi i svoje zadatke i poslove.
Karakteriše ih usklađenost i povezanost funkcija u realizovanju ciljeva grupe, a što dolazi do
izražaja u postojanju određenih položaja i u zahtevu za određenim ponašanjem svakoga od
članova, kao i određenm odnosima među njima u izvršavanju zadataka, a to znači u struktuiranosti
grupe.
Struktuirane grupe imaju i posebne karakteristike kojima se razlikuju od nestruktuiranih skupina.
Zajednička odlika jednih i drugih grupa je da ih čini određeni broj članova, da postoji
interstimulacija između članova i da i kod njih nalazimo neku vrstu polarizovanosti ili usmerenosti
interesovanja.
Broj članova struktuiranih skupina može da varira još više nego kod nestruktuiranih. Može iznositi
dva člana, kao što je to kod dijadne grupe, a mogu se kretati do desetine miliona, koliko broje neke
velike društvene grupe.
Interstimulacija među članovima je mnogo raznovrsnija i složenija kod struktuiranih skupina, a ne
sastoji se samo u povećanju, usled uzajamnog uticaja članova, afektivnosti ili interesovanja kao
kod nestruktuiranih grupa.
Treća zajednička odlika- polarizovanost ima drugačiji smisao. Nije to više samo usmerenost na
određeni sadržaj koji je centralan za mentalnu okupaciju članova nestruktuiranih skupina dogod
one traju. Objektom usmerenosti skupina mogu se označiti cilj radi čijeg realizovanja grupa postoji
i brojne razne aktivnosti u vezi sa realizovanjem tog cilja.
Moguće je istaći 5 posebnih odlika, izraženih pre svega kod malih grupa i organizacija, a donekle
prisutnih i kod velikih društvenih grupa:
1) Zajednički cilj članova grupe. Kod publike, gomile, socijalnih pokreta može se govoriti o
istim ciljevima njihovih učesnika, ali ne uvek o zajedničkim. Za struktuiranu grupu postoji
zajednički cilj koji se ostvaruje objedinjenom aktivnošću svih članova.
2) Zajednička akcija ili interakcija članova grupe. Članovi sarađuju u ostvarivanju zajedničkih
ciljeva, svaki od članova obavlja određene poslove koje je neophodno izvesti da bi se cilj
grupe ostvario. Interstimulacija među članovima ostvaruje se upravo u toku interakcije.
Interakcija dovodi do uzajamnoh uticaja jednih članova na druge što je osnov za formiranje
određenih specifičnih odnosa među članovima i za javljanje određenih normi ponašanja.
3) Podela funkcija među članovima grupa izražena određenim sistemom položaja i uloge.
Podela funkcija služi ostvarivanju ciljeva grupe, organizovanosti grupe i usklađenoj
interakciji njenih članova. Dovodi do određenih odnosa među članovima koji se stabilizuju
i predstavljaju strukturu grupe.
4) Postojanje sistema pravila o ponašanju pojedinih članova grupe, pre svega u vezi sa
ponašanjem važnim za funkcionisanje grupe. O tim pravilima koje neki autori
objašanjavaju kao mehanizme kojima se reguliše ponašanje članova grupe, govori se kao o
grupnim normama. Njima se fiksiraju kako oblici ponašanja u vezi sa zadacima koje treba
sprovoditi radi realizovanja cilja grupe, tako i sasvim određeni odnosi jednih članova
prema drugima.
5) Svest o pripadnosti određenoj grupi. Redovno sa njom ide i svest o zajedništvu sa ostalim
članovima grupe. Kod nekih grupa je svest o pripadnosti veoma izražena, kao što je kod
mnogih malih grupa, npr. kod porodične grupe. Kod nekih velikih društvenih grupa, kao
kod nacija, ta je karakteristika suštinska odlika grupe.
Polazeći od ovih odlika struktuiranu grupu možemo definisati kao socijalnu zajednicu koja se
sastoji od dva ili više pojedinaca, ili dve ili više podgrupa pojedinaca, koji interakcijom posedujući
pri tom određenu strukturu, određene norme i svest o svojoj pripadnosti grupi, rade na ostvarenju
zajedničkih ciljeva.

113
Jedna od odlika koja karakteriše većinu struktuiranih grupa u odnosu na nestruktuirane je i njihova
relativnost/ trajnost. Nestruktuirane grupe su uvek povremene, kratkotrajne grupe. Posle izvesnog
vremena prestaju da postoje ili se transformišu u struktuirane.

Klasifikacija struktuiranih grupa

Grupe se mogu klasifikovati prema 8 kriterijuma:


1) Po složenosti, tj. prema tome da li se sastoje od ograničenog broja osoba povezanih u
jednu grupu ili od više ili manje grupa, a u svaku od njih je uključeno manje ili više članova-
razlikujemo male grupe, organizacije i velike društvene grupe.
Mala grupa je samo jedna struktuirana grupa sa ograničenim brojem članova, npr. porodica. Više u
sistem integrisanih grupa čine organizaciju, npr. neko preduzeće. Najsloženije su velike društvene
grupe koje se sastoje od velikog broja raznih vrsta grupa.
2) Prema intezitetu interpersonalnih odnosa razlikujemo primarne i sekundarne grupe.
Porodica je primer primarne, a neki upravni odbor sekundarne grupe.
3) S obzirom na aktuelni uticaj koji grupa ima na ponašanje svojih članova, s obzirom na
neposredni uticaj na njihovo ponašanje, a koji nije efekat socijalizacije, govorimo o referentnim i
nereferentnim grupama. Grupa koja ima takav uticaj, kao što obično ima prijateljska grupa u koju
smo uključeni, naziva se referentnom grupom.
4) Na osnovu toga da li su funkcije članova formalno utvrđene ili nisu, razlikujemo
formalne i neformalne grupe. Statutom i drugim aktima određeni su, npr. obaveze i mnogi oblici
ponašanja i studenata i nastavnika. Zato fakultet, koji je uvek i organizacija, predstavlja formalnu
grupu kao što su to izabrani upravni odbor ili imenovana komisija, dok su prijateljska grupa ili
neki socijalni pokret neformalne grupe.
5) Podela grupe prema ciljevima radi čijeg ostvarenja postoje. I ova podela može biti prema
različitim klasifikacijama ciljeva. Jedna je prema tome koja je opšta svrha postojanja grupe. To je
podela na socio-grupe, koje se ponekad nazivaju i sociološkim grupama, i na psiho-grupe ili
psihološke grupe.
Socio-grupe su grupe koje služe ostvarenju nekih objektivnih ciljeva, nekih posebnih zadataka.
Razne proizvodne grupe su primeri takvih grupa.
Psiho-grupe postoje radi potrebe i zadovoljstva pripadanja njima, a ne radi nekih posebnih
zadataka. Primer je prijateljska grupa u koju su članovi uključeni radi zadovoljstva boravkom u
njima. Odnosi su izrazito lični i privatni i upravo održavanje tih odnosa je i smisao njihovog
postojanja.
Posebna podela prema ciljevima je ona koju navode Kreč i saradnici:
- proizvodne ili radne grupe kojima je cilj proizvodnja društveno korisnih dobara
- diskusione grupe ili grupe za rešavanje problema koje postoje radi donošenja odluka putem
diskusije
- grupe radi pružanja zadovoljstva ili gratifikacione grupe koje se obrazuju na osnovu naklonosti, a
radi zadovoljstva koje pruža boravak u njima (psiho-grupe)
- grupe društvene akcije čiji je cilj angažovanje u ostvarivanju određenih društvenih vrednosti i
društvenih promena u skladu sa uverenjima članova.
6) S obzirom na nastanak, mogu se razlikovati veštačke i prirodne grupe. Veštačke mogu
biti eksperimentalne. To su one koje se namerno stvaraju radi izučavanja nekog problema grupnom
ponašanja, a formiraju se obično u laboratoriji. Nemaju veštačke grupe za cilj samo proučavanje
nekog problemapsihologije grupe. Njihov cilj može da bude obučavanje radi sticanja nekih
poželjnih osobina ličnosti i nekih poželjnih oblika ponašanja ili otklanjanje nepoželjnih crta i
oblika ponašanja. Takve su npr. T- grupe ili grupe za trening, grupe za uvežbavanje celishodnih
načina interakcije sa drugim osobama.
Prirodnim grupama se nazivaju sve koje nisu formirane radi istraživanja ili lečenja nego nastaju i
formiraju se u toku raznovrsne svakodnevne ljudske delatnosti.
7) Prema trajanju razlikuje se privremene i trajne grupe. Prve, kao npr. mnoge veštačke
grupe, imaju kratak vek. Traju dok se, ako se radi o istraživanju, neki problem izučava i dok se
posmatra ponašanje članova. To su ad hoc, za neki određen cilj, obrazovane grupe. I u
svakodnevnom životu dolazi često do takvog kratkotrajnog udruživanja dve ili više osoba.
114
Obrazuju se npr. grupe od nekoliko putnika u vozu ili autobusu (postavlja se pitanje da li se to
može označiti grupnim ponašanje ili samo kao socijalna interakcija, jer kod njih ne dolazi do
stabilizovanog sistema odnosa).
8) Moguće je razlikovati grupe na osnovu odnosa prema njima, na osnovu toga da li se
ocenjuju kao vlastite i naše, kao grupe kojima pripadamo, ili kao vanjske i tuđe, kao grupe kojima
ne pripadamo. Dakle, ocenjuju se na osnovu taga kako se doživljavaju određene grupe.

115
52. Pojam i karakteristike male grupe

Malim grupama nazivaju se struktuirane grupe sa ograničenim brojem članova. Male grupe mogu
imati između 2-20 članova, ako se radi o neformalnoj intimnoj grupi broj ne prelazi 8-10 članova.
Najprisniji odnosi uspostavljaju se kad grupa ima 2-5 članova.
Treba razlikovati optimalni broj članova grupe, broj pri kome je grupa najefikasnija, tj. najuspešnije
obavlja svoju funkciju, od broja članova koje može da ima a da bi zadržala karakteristike male
grupe. Optimalni broj je znatno manji.
Treba imati na umu da broj članova male grupe zavisi od njene osnovne aktivnosti. U porodici,
prijateljskoj grupi, pa i tzv. diskusionoj grupi broj članova obično ne prelazi 10.
Ali malom grupom treba smatrati i onu radnu jedinicu u kojoj svi članovi rade u istoj prostoriji,
opažaju se međusobno i dolaze jedan sa drugim u neposredni kontakt.
Dogod postoji neposredna interakcija među članovima grupe, opravdano je govoriti o maloj grupi.
Broj članova će zavisiti od vrste male grupe, od aktivnosti kojom se članovi bave i uslova u kojima
deluju. Taj broj iznosi ne samo do 20 nego može biti preko 50, pa i do 70.
Navode se još 4 posebne odlike male grupe:
1) ograničeni broj članova- taj broj je različit, manji ili veći, ali nikada tokilo veliki da ne bi
bili mogući neposredni uzajamni kontakti među svim članovima grupe.
2) uzajamno opažanje članova- svaki od članova ne samo da poznaje svakog drugog, i u
obavljanju osnovne aktivnosti grupe dolazi sa njim u neposredni dodir, u odnos licem u lice.
3) neposredna interakcija članova grupe- u svakoj grupi u ostvarivanju njenih zajedničkih
ciljeva postoji interakcija. U velikoj grupi kao što je organizacija, ona je posredna, a u maloj
grupi je neposredna saradnja svih njenih članova.
4) uzajamna zavisnost i uzajamni uticaj- kao što u izvršavanju zadataka grupe zavise jedni od
drugih, tako i utiču uzajamno na ponašanje. Utiču i na to kako će obavljati poslove, kao i na
ponašanje koje nije u neposrednoj vezi sa zadacima grupe.
Mala grupa se može definisati kao socijalna jedinica koju čini ograničen broj pojedinaca među
kojima ne postoje samo stabilizovan sistem odnosa i određene norme ponašanja, a radi ostvarivanja
zajedničkih ciljeva, nego i kontakt licem u lice i neposredna interakcija i znatan uzajamni uticaj.

Male grupe se mogu razlikovati po broju članova koji čine i po delatnostima koju obavljaju.
S obzirom na veličinu male grupe možemo razlikovati:
- sasvim male grupe u kojima je svega nekoliko članova
- male grupe u kojima broj članova ne prelazi 10 pojedinaca
- veće male grupe u kojima je više od 10 osoba.
Dve po broju najmanje male grupe su dijada koja se sastoji od 2 člana, kao što je npr. bračni par, i
trijada, mala grupa od tri člana, kao što su mnoge prijateljske grupe.
Male grupe sa više od 3, ali ne sa više od 10 članova mogu biti razne vrste malih grupa: prijateljska
grupa, razni odbori, komisije pojedine neformalne grupe.
S obzirom na delatnost koju obavljaju možemo razlikovati:
porodična grupa, proizvodna ili radna grupa, vršnjačka i adolescentska grupa, grupe za rešavanje
problema, pojedine vrste veštačkih malih grupa- T grupe ili grupe za uvežbavanje (trening)
određenog ponašanja, i psihoterapeutske grupe.
Razlikovanje malih grupa pream osnovnim ciljevima koje ostvaruju i delatnostima koje obavljaju
važno je jer grupe sa raznim osnovnim aktivnostima pokazuju i neke svoje specifičnosti.
Ukoliko je grupa manja, više se zadovoljavaju mnoge od ličnih potreba svakog pojedinca: potreba
da budu prihvaćeni, njihova potreba za afilijativnošću, potreba da budu priznati i uvažavani i
njihova težnja za ličnom afirmacijom, kao i njihova potreba za postignućem i samoakualizacijom.
Čim je veća grupa, iako je sve više mogućih komunikacionih kanala i veća mogućnost
komunikacije za svakoga, udeo većeg dela članova u komunikaciji opada, a samo nekih pojedinaca
raste.
Veće po broju grupe pokazuju se manje stabilnim, manje je zadovoljstvo članova boravkom u
njima, komuniciranje u većim grupama za veliki broj članova je smanjeno i otežano, dolazi do

116
manjeg individualnog učešća u aktivnosti većine članova, kad je uspešna u rešavanju nekih
zadataka, brojno veća mala grupa manje je uspešna u rešavanju drugih zadataka.
Ali, i suviše mali broj članova u grupi može imati negativne posledice. On dovodi do suzdržavanja
u izražavanju neslaganja, do pasivnosti članova, do stalnog i preteranog obaziranja na druge i
uopšte na ograničenja slobode u ponašanju svih članova grupe.
Može se zaključiti da se u diskusionim i prijateljskim grupama najveće zadovoljstvo postiže kad je
grupa dovoljno velika da članovi mogu slobodno izraziti svoje osećanje i bez ustezanja izneti svoje
mišljenje o rešenju zadatka, pa makar to dovodilo do sukobljavanja, a ipak da je dovoljno mala da
se o svakom članu vodi računa i da se niko ne ignoriše.

117
54. Pojam grupne strukture i vrste grupnih struktura

Terminom struktura označavaju se odnos i povezanost delova neke celine. Kada između delova ili
elemenata postoje odnosi kojima se ti elementi povezuju, govorimo o strukturi.
Struktura znači uvek neki raspored i neku organizovanost. Jedna od karakteristika je i trajnost-
raspored se uočava kao karakterističan za neki predmet ili pojavu koji traju, zato se u definicijama
struktura nalazi i oznaka tajnost ili bar relativna trajnost. Kaže se: struktura je relativno trajni
raspored delova u nekoj relativno stabilnoj celini.
Može se reći da su tri pojma u suprotnosti sa pojmom strukture: neorganizovanost (nesređenost,
bezobličnost), trenutnost i promenljivost pojave.
Struktura ličnosti predstavlja se, zavisno od koncepcije o ličnosti, kao sastavljena od
nagona, ili potreba, ili crta, ili pak nekih drugih jedinica. Prema psihoanalitičkom učenju strukturu
ličnosti čine tri njena bitna dela: id, ego i superego.
Budući da je grupa složena celina, moguće je govoriti i o njenoj strukturi. I pod strukturom grupe
podrazumevamo relativno trajni odnos među određenim jedinicama i elementima. Upravo
redovnost javljanja određenih odnosa u grupi podstakla je traženje takvih sklopova koji su opšti i
relativno trajni, kojima se prevazilazi idisinkratičnost odnosa u grupi u nekom trenutku- Kolins i
Rejven.
Tražen je neki opšti, trajan odnos koji je karakterističan za određenu grupu, kao i za grupu uopšte.
Postavilo se pitanje koji je to karakterističan odnos za socijalnu jedinicu kao što je grupa, odnosno
šta čini socijalnu strukturu grupe.
Prvo i osnovno pitanje u vezi sa strukturom grupe jeste koje su to jedinice ili elementi iz kojih se
sastoji njena struktura. Ne postoji opšte prihvaćena koncepcija o grupnoj strukturi- Kartrajt i
Zender. Oni pominju 4 različita shvatanja:
- shvatanje strukture grupe kao sistema pozicija
- kao sistema uloga vezanih uz pozicije
- kao sistema međuličnih odnosa
- kao sistema rangiranja članova prema nekom kriterijumu, npr. po prestižu.
Svi ti pristupi su mogući, opravdani i korisni. I u okviru pojedinih od njih mogući su specifičniji
pristupi. Postoje različiti aspekti strukture, tj. stabilnih odnosa među elementima grupe, kao i
različita određenja pojma strukture.
Razni aspekti strukture grupe mogli bi se svesti na dva pristupa, na dve osnovne vrste grupne
strukture:
1) s obzirom na pozicije članova grupe
2) s obzirom na članove grupe i njihovo ponašanje.
U sociološkim razmatranjima strukture pažnja je usmerena na pozicije koje se predviđaju u grupi.
Pod pozicijama ili položajima podrazumevaju se funkcije koje članovi grupe treba da ostvaruju i
zadaci koje treba da obavljaju da bi grupa mogla ostvariti ciljeve radi kojih postoji i da bi uspešno
funkcionisala. Pozicije su mesta u grupi koja zauzimaju članovi grupe, a za koje se predviđaju
određene aktivnosti.
Kada se sa određenom namerom formira neka grupa, predviđa se koje će funkcije trebati ostvariti i
koje će zadatke biti neophodno obaviti, a to znači koja će mesta ili položaji postojati. Kada se npr.
predviđa upravni odbor nekog društva, utvrđuju se položaji predsednika, potpredsednika,
sekretara, blagajnika...nabrajaju se poslovi koje svaki od njih treba da obavlja. Položaji se
predviđaju i kada se formira organizacija. Statutom se fiksira struktura organizacije s obzirom na
pozicije, odnosno funkcije i zadatke koje delovi i članovi organizacije treba da obavljaju.
I u neformalnim grupama, u grupama u kojima se ne predviđaju unapred mesta i funkcije, može se
govoriti o strukturi s obzirom na pozicije. Npr. u toku trajanja prijateljske grupe neki članovi
postaju najuticajniji i vode u jednoj od delatnosti grupe, a drugi u drugoj, neke karakteriše slaganje
sa iznetim predlozima, a druge primedbe i kritike takvih predloga.
Dirkem ističe da je za svaku grupu karakteristična određena podela funkcija koje treba određeni
članovi grupe da obavljaju. Svaka grupa poseduje određenu strukturu. Sociolozi prikazuju društvo
i društvene grupe iznoseći koje su to pozicije i funkcije karakteristične za određenu vrstu grupa, za
porodičnu grupu npr. u određenom društvu i određenom periodu vremena.

118
Psiholozi kao suštinu grupne strukture ističu pozicije koje postoje u grupi i odnose među njima.
Kreč i saradnici navode da izdiferencirani sistem položaja sačinjava strukturu grupe. Šo kaže:
sklop odnosa među pozicijama u grupi obrazuje strukturu grupe. Drugi govore o strukturi kao
sistemu uloga, kao sistemu ponašanja vezanog uz određene pozicije.
Treba reći da suštinske razlike između ovih određenja nema sve dok se pod ulogama podrazumeva
sasvim određeno očekivano ponašanje koje zahteva određena pozicija. Razlika je samo u tome na
koji momenat se obraća pažnja.
Sociolozi prvenstveno govore o osnovnim funkcijama koje treba obaviti u grupi i mestima koja
treba da postoje da bi se funkcije obalive.
Psiholozi, koji strukturu definišu kao sistem položaja i pre svega očekivanih uloga, misle
prvenstveno na zahtevano i očekivano ponašanje vezano uz predviđene položaje.
Zato se često oba ova pristupa povezuju i struktura grupe određuje kao sistem položaja i uloga tj.
kao predviđena mesta i funkcije za određenu grupu i uz njih vezani i zahtevani načini ponašanja.
U sociološkim prikazima razmatraju se prvenstveno položaji, tj. funkcije i poslovi koji oni sadrže,
a u socijalno-psihološkom smislu uloge, tj. očekivano ponašanje vezano uz položaj, prava,
obaveze, očekivani postupci i odgovarajući stavovi.

Vrste struktura

Dve osnovne kategorije struktura su propisani sistem položaja i uloga i stvarni sistem položaja i
uloga koji postoje u grupi. Oni nisu međusobno nezavisni sistemi.
Realna struktura (stvarni sistem položaja i uloga u grupi) uvek je zavisna od propisanih i
zahtevanih položaja i uloga. Kad te zavisnosti ne bi bilo, i kada bi razlika među ta dva vida
strukture bila suviše velika, grupe ne bi funkcionisale.
O propisanom sistemu položaja i uloga govori se i kao o formalnoj strukturi ili kao o
predviđenoj strukturi statusa i uloga. To je normama fiksirana struktura, zahtevani model i
ponašanja svih članova grupe koji zauzimaju određena u grupi predviđena mesta. Često je
ponašanje i propisima predviđeno, kao što je to slučaj pri osnovanju formalnih organizacija. S
obzirom na sadržaj, takva struktura je složena. Ona uvek uključuje navođenje poslova i aktivnosti
koje treba obaviti, prava i obaveze koje se vezuju uz određena mesta ili položaje u grupi, kao i
način primanja i upućivanja obaveštenja. Formalna grupna struktura obuhvata i propisima
predviđene odnose među članovima grupe.
Formalna grupna struktura usklađena je sa ciljevima i zadacima grupe. Upravo zbog toga ona je
osnovna struktura grupe i osnova za sve druge vidove ili vrste struktura. Ona obuhvata i
predviđene položaje, tj. mesta i funkcije u grupi, i za svaki položaj predviđeno ponašanje ili ulogu,
kao i povezanost položaja među sobom i određene među članovima grupe koji te položaje
zauzimaju. Naki autori o toj predviđenoj povezanosti položaja i odnosa govore kao o strukturi
uzajamne zavisnosti. Oni žele time da istaknu da je za obezbeđenje funkcionisanja grupe potrebno
ne samo da postoje određeni položaji za određene funkcije, zatim uloge ili predviđeni način
ponašanja za članove grupe koji budu zauzimali određene položaje, nego da isto tako važno
predvideti povezanost položaja i funkcija i odnosa među osobama koje će biti na datim položajima.
Stvarni sistem položaja i uloga ne podudara se u potpunosti sa propisanim i predviđenim. U
zavisnosti od mnogih činilaca- osobina ličnosti članova grupe, kulture, društvenog sistema,
situacije u organizaciji i grupi, obrazuje se realna struktura, konkretan i za određenu grupu
karakterističan sistem položaja i uloga i odnosa među njima. Čine ga ostvareni, a ne predviđeni
položaji, izvršavane, a ne predviđene uloge, dati, a ne planirani odnosi.
Analizirajući realizovanu i stvarnu strukturu grupe možemo izdvojiti različite sadržaje grupne
interakcije. Prema tim sadržajima, ponašanja članova grupe i odnosima među članovima i
manifestovanju razlikovanih vidova ponašanja, možemo razlikovati nekoliko aspekata realne
strukture grupe. O njima se ponekad govori kao o dimenzijama strukture, a često kao o vrstama
strukture.
Najčešće se prema osnovnim sadržajima i odnosima interakcionog ponašanja razlikuju:
- struktura s obzirom na moć
- komunikaciona struktura
- afektivna ili sociometrijska (evaluativna)
119
- struktura s obzirom na prestiž.
Prve dve su veoma zavisne od formalne strukture položaja i uloga. Iako se uvek ostvaruju zavisno
od ličnosti koje ih realizuju i različitih uslova u kojima se realizuju, prvenstveno su determinisane
formalnom struktrom položaja i uloge. Može se tolerisati izvesno odstupanje u sadržajima
izvršavanih uloga od propisanih uloga. Ali ne preveliko, jer bi to ometalo ostvarivanje ciljeva
grupe i bilo u neskladu sa njenim zamišljenim funkcionisanjem.
Druge dve s obzirom na sadržaj razlikovane strukture nisu toliko determinisane formalnom
strukturom položaja i uloga kao prve dve. Iako i one zavise od formalno fiksirane strukture
položaja i uloga, udeo ličnih karakteristika u formiranju je znatno veći.
Struktura se još deli na vertikalnu i horizontalnu.
Pod vertikalnom se podrazumevaju odnosi među članovima grupe koji su na hijerarhijski
različitim položajima. Jedni od njih su sa većim, a drugi sa manjim pravima. Takav hijerarhijski
odnos postoji u dimenziji grupne strukture o kojoj se izlaže kao o strukturi moći, a u znatnoj meri i
u komunikacionoj strukturi.
Pod horizontalnom strukturom podrazumevaju se delovi organizacije sa raznim funkcijama
koji ravnopravno sarađuju na ostvarivanju zadataka organizacije, kao i odnosi među članovima
grupe koji su na istom hijerarhijskom stupnju. Takva bi delimično bila sociometrijska struktura.

120
55. Struktura moći: pojava moći i tipovi moći u psihologiji grupe

Odnosi moći javljaju se redovno u odnosima među živim bićima. Posmatranja pokazuju takav
odnos kod raznih vrsta životinja. Navode se podaci o razlici u moći kod ptica u jatu- stroga
hijerarhija kod kokošaka govori o redu kljucanja kod njih: postoji jedna kokoška koja kljuca sve
ostale, sledi druga koja kljuca sve osim prve, i jedna koju sve tuku, a ona nijednu.
Postoje hijerarhije moći u grupama majmuna- određeni majmuni uvek imaju prvenstvo. Oni prvi
uzimaju hranu, prvi biraju mesto na kome će se smestiti i napadaju sve ostale.
Struktura moći javlja se u svim vrstama grupa. Ona se, po pravilu, svesno i namerno uspostavlja
jer je korisna za funkcionisanje grupe. Ali, u grupama nije samo instrumentalnost moći, tj. njena
korisnost za ostvarenje zadataka grupe, izvor određenog rasporeda moći, nego su izvor moći i
nastojanja pojedinih kategorija članova da steknu veću moć ili zadrže ranije stečenu prednost,
zatim tradicionalno shvatanje i drugi činioci.
Ona se javlja ne samo u porodici nego i u ostalim vrstama malih grupa, organizacijama. Pojavljuje
se kao odnos među pojedincima koji su članovi grupe, kao odnos među podgrupama koje se
obrazuju u okviru pojedinih grupa i kao odnos među grupama i sistemima grupa koje čine
organizaciju. Istraživanja pokazuju da se javlja i među kategorijama osoba koje inače rade na
istom poslu i imaju isti položaj i jednake predviđene uloge u grupi.
Ali, i pored učestalosti javljanja odnosa moći u međuljudskim odnosima, ne može se reći da je taj
odnos prirodom dat i neizbežan. Moć u odnosima ljudi pre svega ima instrumentalnu funkciju-
služi u grupama i organizacijama osiguranju njihovog funkcionisanja, ali često i kao sredstvo
pojedinaca da sebi obezbede određene prednosti.
Za društvo u celini naročito značajan oblik odnosa moći je odnos među klasama i slojevima
društva. Kao što su društveni odnosi, odnosi moći među kategorijama populacije, tako je i
društveno kretanje u suštini borba za moć među njima. Revolucije su nagle promene u odnosima
moći, a društveno- politički sukobi su u osnovi borba za vlast i novu raspodelu moći u društvu.
Od neformalne grupne strukture moći, koja po pravilu ima izvor u određenim ličnim
karakteristikama onoga ko poseduje moć, obično veći značaj za grupu ima formalna struktura
moći. To je moć koja se namerno vezuje uz određene položaje u grupi.
Struktura moći u grupi ima višestruki izvor. Šo pominje tri uzroka postojanja moći u grupi:
- potreba za efikasnošću grupe
- lične karakteristike nekih članova grupe
- određene uslove u fizičkoj i socijalnoj sredini.
Nije određena struktura moći neizmenljiva i nužna karakteristika odnosa među pojedincima u
grupi i među grupama, nego je odnos koji zavisi od različitih činilaca, odnos koji nastaje i postoji
radi određene svrhe, koji se menja, razvija, ili slabi i gubi.
Kolins i Rejven definišu socijalnu moć: potencijani uticaj koji ima neka osoba O na drugu osobu P.
Uticaj se precizira kao promena u psihičkom stanju osobe P nad kojom osoba O ima moć, kao
promena saznanja, stavova, postupaka ili emocija.
Moć se obično tretira kao interpersonalni odnos u kome jedna osoba ima kontrolu nad drugom,
može manipulisati njome, a druga se osoba potčinjava prvoj koja poseduje i koristi svoju moć.
Međutim, moć ne dolazi do izražaja samo u odnosu jedne osobe prema drugoj, nego i u odnosu
neke grupe prema osobi ili jedne grupe prema nekoj drugoj grupi. Zato je potpunije određenje
pojma socijalne moći da ona predstavlja sposobnost pojedinca i grupe da utiču na ponašanje drugih
pojedinaca i grupa.
Grupe, podgrupe i pojedinci koji imaju mogućnost uticaja nazivaju se centrima moći. U nekoj
socijalnoj jedinici, grupi ili organizaciji može postojati jedan ili više centara moći. Kada je više
centara moći, o odnosu moći koju poseduje svaki od centara govorimo kao o distribuciji ili
raspodeli moći.
Često se u vezi sa terminom moći javljaju i nazivi: uticaj, kontrola, autoritet, status, rukovođenje.
Treba razlikovati moć i uticaj: moć je potencijalni uticaj, sposobnost ili mogućnost da se utiče,
potencijalni uticaj koji se nakad koristi, a nekad ne; uticaj je korišćena i manifestovana moć, moć
koja je aktualizovana, uticaj znači menjanje ponašanja osobe nad kojom se ispoljava moć.
Kontrola bi bila uspeo i prema planu ostvaren uticaj, efikasno korišćenje moći. Uticaj imamo i kad
rezultat upražnjavanja moći nije podudaran sa očekivanjima onoga koji je koristi, npr. i onda kada
121
vozač auta ne stane na znak saobraćajca, plašeći se da će biti kažnjen zbog nekog saobraćajnog
prekršaja, pa umesto da stane, on ubrza vožnju, saobraćajac koji poseduje moć, ustvari je uticao na
ponašanje, iako nije izazvao ono ponašanje koje je želeo da izazove.
Autorite jeste moć, ali određena vrsa moći, a ne moć uopšte. U formalnim organizacijama autoritet
je moć koju prema propisima organizacije poseduje osoba na određenom položaju.
Rukovođenje predstavlja samo jedan određeni način korišćenja u određenim sferama, u tzv.
funkcijama rukovođenja- korišćenje raspoloživih sredstava kontrole nad drugim osobama samo u
određenim situacijama i od osoba na određenim pozicijama u grupi.
Uticaj koji neka osoba vrši na drugu može biti konstantan ili privremen, veći ili manji, pa prema
tome i moć koju osoba ili grupa poseduje može biti trajna ili privremena, veća ili manja. U
literaturi se govori o dometu i obimu (opsegu uticaja) moći.
Pod dometom se podrazumeva broj pojedinaca na koje onaj ko ima moć ostvaruje uticaj, a pod
obimom oblici i vrste ponašanja koje može korišćenjem svoje moći da izmeni.

Tipovi moći

Moć se može razlikovati po tome da li predstavlja odnos među osobama (dijadna situacija) ili
među grupama (organizacije).
Može se razlikovati kao formalan moć- predviđeni položaj uz koji ide određeni domet i obim moći
i sredstava pomoću koji se moć ostvaruje, kao i neformalna moć- koja nije nikakvim propisima
predviđena, kad postoji uticaj pojedinih osoba koji nije vezan uz njihovu poziciju u grupi, nego
proizilazi iz određenih karakteristika ličnosti osoba u interakciji.
Najčešće se govori o razlici na osnovu sredstava ili izvora moći. Da bi neko imao moć, potrebno je
da raspolaže nekim karakteristikama koje mu tu moć osiguravaju: nekim ličnim svojstvima ili
nekim drugim sredstvima uticaja. O raspolaganju svojstvima koje omogućavaju korišćenje moći
govorimo kao o izvorima moći. Da bi se realizovaal moć, potreban je, pored posedovanja izvora
moći, još jedan uslov: neke karakteristike osobe nad kojom se ostvaruje moć, a što dovodi do toga
da se ona povinuje nečijom moći.
Da bi neko,nagrađujući ili kažnjavajući, mogao uticati na promenu nečijeg ponašanja, drugome
mora biti stalo do takve nagrade ili ga mora biti strah od takvog kažnjavanja. Zato se pored izvora
moći kao jednog od njenih uslova, pominje i motivaciona baza moći kao drugi uslov njenog
realizovanja. Kod osobe nad kojom se upražnjava moć mora postojati nekim motiv da prihvati
uticaj druge osobe.
Izvori moći mogu biti mnogobrojni: znanje i informisanost, mogućnost da se nagrađuje ili
kažnjava, privlačnost ličnosti, položaj...
Prema izvorima moći koje primenjuje osoba O prema osobi P, ili kako se izražavaju Frenč i Rejven
prema osnovama moći, moguće je razlikovati 5 njenih tipova:
- moć nagrađivanja
- moć prisile
- referentna moć
- stručnjačka moć
- legitimna moć, Rejven i Rubin razlikuju i 6. tip moći, moć informisanja ili informisanost.

Moć nagrađivanja i moć prisile

Osnova moći nagrađivanja leži u mogućnosti osobe O da osigura neku korist ili neko
zadovoljstvo za osobu P. Pri tom je važno da 1) osoba P ocenjuje da osoba O poseduje to svojsvo,
ocenjuje da može da obezbedi nagradu do koje je njoj stalo, i da 2) osoba O zna da određeni način
njenog ponašanja izaziva kod osobe prihvatanje zahteva koje osoba O postavlja.
Sredstva nagrađivanaj kojima se obezbeđuje uticaj mogu biti veoma različita. Takvim sredstvima
raspolaže poslovođa koji na osnovu procene učinka radnika može da predloži veći dohodak ili
unapređenje; tu vrstu moći koristi i nastavnik koji ima pravo da daje višu ili nižu pozitivnu ocenu.
Efikasno sredstvo nagrađivanja u radnim organizacijama je lični dohodak ili plata. Onaj ko može
uticati na to da se poveća plata koju dobija radnik za svoj posao samim tim stiče moć. Povećanje
plate koristi se za uticanje na različite oblike ponašanja, po pravilu za podizanje učinka rada.
122
Sredstvo nagrađivanja može se sastojati i u manifestovanju naklonosti. Uskraćivanje naklonosti
može biti moćno sredstvo kažnjavanja i moći. U brojnim međuljudskim odnosima koristi se
manifestovanje naklonosti i nenaklonosti: u odnosima roditelja i dece, među prijateljima, u
heteroseksualnim odnosima pre braka i u braku.
Postoji dosta nalaza empirijskih istraživanja i o delovanju odobravanja i neodobravanja, o
saopštavanju o slaganju ili neslaganju sa nečijim postupcima i ponašanjem, kao sredstvima moći.
Često je dovoljno, da bi se postiglo da neki željeni način reagovanja druge osobe postane njen
trajni način ponašanja, tj. način reagovanja, nekoliko puta potkrepiti ga izjavom- „to je dobro“.
Postoji snažan ljudski motiv za priznanjem od strane drugih, tj. za odobravanjem. Odobravanje ili
neodobravanje postaju naročito efikasna sredstva delovanja posle socijalne izolacije.
Moć prisile počiva na oceni osobe P da će je osoba O kazniti ako se ne povinuje njenom
zahtevu. Osoba O poseduje mogućnost da nanese štetu i neprijatnost, da poseduje mogućnost da
kazni. Takvom moći raspolaže poslovođa koji može da utiče na smanjenje plate radnika ili
nastavnik koji može da da učeniku negativnu ocenu.
Moć prisile je veoma efikasna moć, posebno u uslovima u kojima je osoba na koju se primenjuju
nezaštićena i ne može da se brani od opasnosti koju sadrži ta moć. Primer za to je moć vlasnika
sredstava za proizvodnju koji može da otpusti osobe zaposlene u njegovom preduzeću. U
autoritarnim društvima ta vrsta moći je veoma korišćeno sredstvo vladanja.
Zajedničko za obe ove vrste moći je da predstavljaju nad nečijom sudbinom kontrolu ili
upravljanje sudbinom drugih osoba, za razliku od drugih vrsta moći koje predstavljaju neposrednu
kontrolu ponašanja.
Korišćenjem prisile više se kontroliše spoljne ponašanje nego što se kontrolišu motivi, uverenja i
stavovi. Nagrađivanje osobe P ima za posledicu da ona manifestuje željeno ponašanje, da se ona
trudi da se ponaša na način na koji želi osoba O koja nagrađuje.
Kažnjavanje dovodi samo do prikrivanja ponašanja koje osoba O kažnjava, do suzdržavanja od
njegovog manifestovanja, a ne do usvajanja kao trajnog vlastitog ponašanja onog ponašanja koje
osoba O želi da bude karakteristično ponašanje osobe P.
Nagrađivanje doprinosi razvoju ličnosti, dok kažnjavanje kao često korišćen oblik moći može
štetiti pozitivnom razvoju ličnosti.
Jednim vidom moći prisile može se smatrati i ako osoba O namerno menja sredinu u kojoj živi
osoba P, a radi toga da bi se izazvala promena ponašanja osobe P. Osoba O ne obraća se direktno
osobi P, nego pokušava posredno da utiče na njeno ponašanje. Takvu indirektnu kontrolu nečijeg
ponašanja imamo kad rodittelji, u nameri da spreče drugovanje svog deteta sa nekim sa kim oni ne
žele da im se dete druži, šalju dete u drugo mesto, tj. smeštaju u drugu sredinu.

Referentna moć

Ova moć pošiva an pozitivnom odnosu osobe P prema osobi O, ili bar prema određenom
ponašanju osobe O. Izrazito referentna moć osobe O temelji se na identifikaciji osobe P sa njom.
Razlikuje se od pojam referentne funkcije grupe. Može se shvatiti kao oblik funkcije upoređivanja,
tj. kao upoređivanje vlastitog ponašanja sa ponšanjem osobe O, a koje služi kao model i koja se
želi podržavati.
Ali, referentna moć neke osobe O dolazi do izražaja ne samo u podražavanju njenog ponašanja od
strane osobe P, nego i u nastojanju osobe P da se ponaša onako kako to želi osoba O. Zato se može
govoriti o dejstvu referentne moći i u slučajevima kada nema podražavanja tuđeg ponašanja. Kad
dete podražava ponašanje roditelja sa kojim se identifikuje ili koje voli, ili se ponaša onako kako
smatra da očekuje roditelj čiju ljubav želi, imamo referentnu moć. Omiljeni nastavnik, cenjeni
rukovodilac, bračni drugovi među kojiam postoji uzajamna naklonost i uvažavanje, poseduju
referentnu moć.
Prednost ove moći nad prve dve je da ne postoji potreba za kontrolom ponašanja osobe P, tj. nema
potrebe ni za nagrađivanjem ni za kažnjavanjem. Osoba P se ponaša na način koji želi osoba O po
svojoj volji i jer želi tako da se ponaša.
Ne mora uvek postojati odnos naklonosti da bi došla do izražaja ova vrsta moći. Kolins i Rejven
iznose mišljenje da u slučajevima kada dolazi do uticaja tzv. socijalnog upoređivanja, možemo
govoriti o delovanju referentne moći. Može se prihvatiti nečije ponašanje i bez obzira da li nekoga
123
volimo ili ne; kad ne znamo kako da u određenoj prilici postupamo, nedoumicu rešavamo
podražavanjem tuđeg ponašanja u sličnoj situaciji.
Kad osoba P traži orijentaciju kako da se ponaša, pa oceni da osoba O daje primer ponašanja koje
može da bude korisno da podržava i oslobodi se nedoumice, dolazi do izražaja referentna moć
osobe O. Ali, da bi osoba O postala model, da bi došla do izražaja njena referentna moć u takvim
situacijama, potrebno je da potoje određeni uslovi:
- da je osoba O važna za osobu P, posebno kada je ponašanje u pitanju
- da se P do neke mere identifikuje sa osobom O
- da se P smatra sličnim osobi O
- da osoba O privlači osobu P i da jenaklonjena osobi O.
Može se govoriti i o negativnom referentnom uticaju. Kad osoba P sebe ne ocenjuje sličnom sa
osobom O, nego različitom, ili je ne voli i za nju je odbojna , javlja se tendencija da se osoba P
ponaša suprotno ponašanju osobe O. Radnik koji ne voli svog poslovođu sklon je da ne prihvati
njegova uputstva ukoliko se ne plađi posledica. Ako već i mora da se ponaša prema uputstvu, neće
preuzeti njegove stavove nego često upravo suprotne.

Stručnjačka moć

Počiva na oseni osobe P da osoba O poseduje znanje i kompetentnost važnu za nju, od značaj za
aktivnost osobe P uopšte ili za konkretni zadatak koji osoba P treba da obavi, npr. kad članovi
radne grupe prihvataju savete poslovođe o tome kako da obave određeni posao, jer smatraju da je
njegovo znanje veće od njihovog i da mogu da ga koriste.
Posmatranja i istraživanja pokazuju da ta moć zavisi od više činilaca. Ne zavisi samo od količine
znanja koju određena osoba O poseduje, nego i od načina na koji svoje stručno znanje prenosi.
Ako je to uz omalovažavanje, izbegavaće se kontakti sa takvim stručnjakom.
Kolins i Rejven navode da je stepen te moći funkcija stepena u kom osoba P priznaje osobi O
stručnost, i stepena u kom osoba O može izražiti svoje ponašanje. Znači, zavisi od ocene stručnosti
osobe O, znanja koje osoba O ne samo poseduje nego se njime može i ume koristiti, kao i od
razlike u znanju o istom predmetu između osobe O i P.
Uticaj osobe O biće utoliko veći ukoliko je zadatak koji osoba P treba da obavi teži, složeniji i
neodređeniji.
I stepem samopouzdanja osobe P ima odraza na stepen uticaja osobe O. Ako je osoba P ranije
doživela neuspeh ili je iz ma kog drugog razloga njeno samopouzdanje smanjeno, uticaj
stručnjačke moći biće veći nego da je osoba P sa većim samopouzdanjem.
Iako se uticaj stručnjačke moći odnosi prvenstveno na oblast u kojoj je osoba O stručna, njen uticaj
se prenosi i na druge oblasti. Preporuka lekara, čija se stručnost ceni, prihvata se i kad se odnosi i
na pitanje podizanja dece ili neko drugo nemedicinsko pitanje za koje lekar nije po profesiji
stručan.
Veoma važan činilac je i poverenje u stručnjaka, uverenost da on ne samo poznaje određenu oblast,
nego da svoje znanje koristi bez posebnih sebičnih namera, a sa namerom da pomogne. Kad se
ocenjuje da stručnjak svoju kompetenciju koristi da bi obmanuo drugoga, ili radi toga da bi za sebe
osigurao neku korist, stručnjačka moć neće biti uticajna ili će čak imati negativan uticaj- javiće se
tendencija da se postupi suprotno savetu takvog sebičnog i za druge nezainteresovanog stručnjaka.

Legitimna moć

Za delovanje grupa i organizacija najvažnija je legitimna moć ili moć legitimnog autoriteta. Počiva
na priznatom i prihvaćenom od strane osobe P pravu osobe O da određuje način njenog ponašanja.
To pravo može počivati na tradicionalnim normama, npr. prihvata se u porodici jer je tako bilo u
patrijarhalnoj porodici čije norme još deluju, da o svemu odlučuje otac, pa i o ženidbi sina i udaju
ćerke.
Legitimna moć može počivati na aktuelnim normama, npr. danas u većini gradskih porodica deca
imaju relativnu samostalnost u izboru zanimanja, ženska deca imaju znatno veću slobodu
ponašanja nego unazad 30 i više godina. Davanje izvesne samostalnosti deci uključuje se u
savremenu normu ponašanja.
124
Česta osnova legitimne moći je u fiksiranim pravima osoba na određenim položajima u grupi ili u
društvu. To je najvažniji osnov moći u organizacijama.
Da bi se organizovala koordinirana i efikasna delatnost, predviđene su pozicije i uz njih uloge koje
uključuju obavezu kontrole nad određenim brojem članova oprganizacije i pravo manifestovanja
moći nad tim članovima. Postoji čitava hijerarhijska mreža legitimnog autoriteta. Naređenja se
daju i prihvataju na osnovu zakonskih, propisima i statutom predviđenih, legitimnih prava osoba
na određenim položajima.
U legitimnu moć, po pravilu, uključene su i moć nagrađivanja i moć prisile kao priznata sredstva
osoba sa određenom legitimnom moći.
Postoje organizacije u kojima je sistem legitimne moći, i istovremeno, sistem hijerarhije
legitimnog autoriteta veoma razrađen. Takva je vojna organizacija. U njoj su tačno utvrđeni odnosi
moći i uticaja, strogo se zahteva održavanje tih odnosa.
Legitimna moć je povezana ne samo sa moći nagrađivanja i kažnjavanja, nego isa stručnjačkom i
referentnom moći. Onaj ko poseduje legitimnu moć redovno poseduje i formalno utvrđenu moć
nagrađivanaj i kažnjavanja. Legitimna moć neke osobe spremnije se prihvata ukoliko su izrazitija i
njena stručnjačka i referentna moć. Čim je veća stručnost osobe koja ima legitimnu moć, ili čim se
više njeno ponašanje uzima kao model za vlastito ponašanje, tim se potpunije i doslednije prihvata
i pravo osobe sa legitimnom moći da naređuje i zahteva.
Legitimna moć postaje naročito efikasna ako su te norme na kojima ta moć počiva internalizovane.
Internalizacija tih normi doprinosi povezivanju ciljeva organizacije sa ličnim ciljevima i interesima
njenih članova. Uspešno upravljanje uvek uključuje preduzimanje mera koje doprinose tome da
članovi svoje lične interese i očekivanja povezuju sa aktivnošću organizacije i da organizaciju
dožive kao vlastitu i kao instituciju koja deluje i u njihovom ličnom interesu.
Postoji nekoliko vrsta uticaja na druge osobe kojima je izvor u moći koja je povezana sa
legitimnom, a po nekima predstavlja vid legitimne moći.
Jedan od tih vidova može se označiti kao moć zavisnosti. Sastoji se u prihvaćenom pravu nekoga
ko je u nevolji i zavisi od pomoći drugoga da zahteva pomoć. Takva osoba poseduje legitimno
pravo da traži pomoć, a onaj kome se obraća ima moralnu obavezu da joj pomogne, npr. slepa
osoba ima takvo prihvaćeno pravo da traži od prisutnih da joj pomognu da pređe ulicu. To je
legitimna moć bespomoćnih.
Drugi vid legitimne moći je moć obavezivanja. Ako osoba O jednom ili više puta učini neku
uslugu osobi P, osoba P će se osećati obaveznom da učini ono što kasnije od nje osoba O bude
tražila. Osoba O stiče moć nad osobom P i može uticati na njeno ponašanje, obavezujući svojim
uslugama osobu P. Ponekad osoba O traži uzvraćanje svojih ranijih usluga i kad ono što zahteva od
osobe P nije u skladu sa važećim normama i propisima. Takvo obavezivanje jedan je od načina
korumpiranja i korišćenja tzv. ličnih veza.
U psihološkim eksperimentima dolazi do izražaja jedan poseban oblik legitimne moći, moć
eksperimentatora. Uočeno je da subjekti u psihološkim ogledima prihvataju zahteve za koje sam
eksperimentator nije očekivao da će ih prihvatiti. Oni u toku dužih perioda vremena obavljaju
sasvim besmislene aktivnosti, spremni su da učine nešto što je ne samo neugodno, već očigledno
potencijalno opasno za njih ili za druge, postupaju suprotno moralnim načelima kojih se inače sami
drže. Eksperimentator poseduje svojim položajem isvojom funkcijom veliku i neočekivanu moć
nad onima kojima eksperimentiše- Majlgremov ogled o pokoravanju. Ispitanici pokazuju
spremnost da na zahtev eksperimentatora daju drugim osobama el. šokove za koje su uvereni da su
opasni. Ponašaju se kao da sve što je eksperimentator tražio od njih je legitimno traženje, njegovo
legitimno pravo. Odatle prihvatanje izvršenja zahteva i naređenja koja su u suprotnosti sa
osnovnim moralnim principima.

Moć informisanosti

Kad se govori o toj vrsti moći, misli se na uticanje na druge osobe na osnovu obaveštenosti i,
posebno, na delovanje ubedljivosti i argumentovanosti podataka koji se saopštavaju.
Saopštavanjem određenih sadržaja osoba O može da izazove menjanje ponašanja osobe P. Sadržaj
koji saopštava osoba O deluje bez obzira na karakteristike osobe O, bez obzira na njen autoritet,
njenu privlačnost ili omiljenost. Deluje samo informacija i njen sadržaj.
125
Svako ko poseduje određene informacije i iznosi ih ubedljivo može da utiče na promenu ponašanja
osobe kojoj informaciju saopštava. Takvu vrstu moći koristi svaki dobar nastavnik iznoseći
podatke i dokaze o temi koju izlaže i menjajući tako neznanje u znanje. Svako ko snagom podataka
i argumenata utiče na menjanje nečijeg ponašanja, koristi tu moć.
Moć informisanosti razlikuje se od ostalih moći po svojoj relativnoj stabilnosti i relativnoj
nezavisnosti od raznih uslova. Dok se koristi nema potrebe, kao npr. pri primeni moći nagrađivanaj
i kažnjavanja, pratiti i kontrolisati ponašanje. Snaga argumenta, pokazavši se jednom efikasnom,
deluje kontinuirano na ponašanje, dugotrajno je i stabilno dejstvo te moći. Ona ne zavisi od odnosa
prema osobi koja poseduje informacije i znanja, kao što zavise referentna ili druge vrste moći. Ona
deluje sadržajem informacije.
Ali ta stabilnost i nezavisnost su ipak samo relativne. I na tu moć utiču i karakteristike osobe koja
koristi tu moć, koja raspolaže informacijama, kao i odlike osobe na koju se želi uticati i kojoj se
saopštavaju informacije.
Zavisi od položaja koji ima u grupi i društvu osoba koja iznosi informacije, kao i od njene
privlačnosti. Iste informacije saopštene od različitih osoba mogu da imaju različito dejstvo.
Dejstvo saopštenja zavisi isto tako od karakteristika osobe kojoj su upućena, njene inteligencije,
motivacije i drugih oblika.
Moć informisanosti kojom raspolaže neka osoba ili grupa osoba ili neka institucija, može da se
zloupotrebi, tako što se važni podaci kojima se raspolaže ne saopštavaju upravo onima kojima su
važni, što se iskrivljuju, što se netačno interpretiraju. Posebno predstavlja veliku moć u rukama
onih koji imaju vlast nad sredstvima informisanja.
Kada moć informisanja poseduju oni koji drže političku vlast, a tako je po pravilu, postaju
efikasniji i ostali vidovi moći kojima raspolažu.
Moć informisanosti snažno je sredstvo uticanja zato jer može da deluje na različite oblike
ponašanja, jer može da bude sistematsko i kontinuirano ubeđivanje kome je teško da se odupre,
kao i zato što utiče na širok krug populacije. Uvek je važno i snažno sredstvo održavanja političke
vlasti.

56. Uslovi održanja i funkcionisanja grupe (usvajanje grupnih ciljeva i zadataka)

126
Dve grupe aktivnosti koje treba obavljati u svakoj grupi i organizaciji da bi se one održale i
uspešno funkcionisale su aktivnosti usmerene na održavanje i neometano funkcionisanje grupe i
aktivnosti usmerene na izvršenje zadataka. Obe ove vrste aktivnosti nalazimo i u organizaciji i u
svakoj grupi, dakle i u maloj grupi. Uspešno rukovođenje vodi brigu o tome da se obe ove funkcije
obavljaju.
Aktivnosti usmerene na ostvarivanje zadataka grupe obezbeđuju da grupa uspešno ostvaruje
delatnosti radi kojih je formirana i radi kojih postoji: proizvodna da proizvodi, grupa za rešavanje
problema da donosi odluke. U proizvodnoj grupi te aktivnosti su radne operacije, u grupi za
rešavanje problema aktivnosti se sastoje u diskusiji orijentisanoj na problem. Ali, u svim grupama
aktivnosti usmerene na rešavanje zadataka obuhvataju i brojne dopunske radnje, pre svega
prikupljanje informacija. U proizvodnoj grupi obuhvataju i organizovanje proizvodnje, tehnološko
usavršavanje, usavršavanje kadrova...
Smisao aktivnosti usmerena na održanje grupe je razvijanje spremnosti članova da podrže grupu i
zalažu se za ostvarivanje grupnih ciljeva i zadataka, zatim staranje da se održi solidarnost članova i
kohezivnost grupe, a da se konflikti izbegavaju, ublažavaju i neutrališu. I ta aktivnost uključuje
mnogo raznih mera i radnji.
Ima mnogo podataka o procesima i odnosima kojima se ostavruju obe osnovne aktivnosti grupe,
kao i o brojnim faktorima koji na njih utiču. Među odnosima i procesima to je izgrađivanje
strukture grupe i ostvarenje stabilizovanog odnosa među njenim članovima, razvijanje sistema
položaja i uloga, osiguranje celishodnog načina rukovođenja i uticaja, razvijanje normi ponašanja,
kao i razni procesi i mere koji se javljaju i preduzimaju u toku funkcionisanja grupe.
Brojni su činioci koji se navode da utiču i na ostvarenje zadataka i na održanje grupe. To su
usvajanje ciljeva i zadataka grupe, kooperacija, kohezivnost, način donošenja odluka i način
rukovođenja, sistem komuniciranja, kao i brojni faktori koji utiču na efikasnost grupe.
Za održanje grupe i uspešno ostvarenje grupnih ciljeva i zadataka važno je da članovi grupe usvoje
njene ciljeve, i to pre svega ciljeve koji su razlog formiranja i održavanja grupe, npr. jedan od
takvih ciljeva je racionalna proizvodnja određene vrste društvu potrebne robe.
Ciljevi koje je važno da usvoje članovi grupe mogu biti osnovni ciljevi postojanja grupe ili samo
posredni ciljevi, tj. oni preko kojih se osnovni realizuju. O njima se govori i kao o opštim i manje
opštim zadacima grupe. Zbog značaja usvajanja ciljeva i zadataka od strane članova dosta su
istraživani faktori koji doprinose prihvatanju grupnih ciljeva i zadataka kao vlastitih ciljeva.
Prvi takav faktor koji doprinosi usvajanju grupnih ciljeva je uočavanje važnosti
realizovanja grupnih ciljeva za zadovoljenje ličnih potreba, jer se njihovim realizovanjem
zadovoljavaju individualne potrebe, neke neposredno, neke posredno. Što potpunije članovi to
uočavaju, to će se više zalagati za ostvarenje grupnih cilljeva. Sa usklađenosti grupnih ciljeva i
ličnih potreba dolazi i do posebne karakteristike grupe koja sa svoje strane doprinosi ostvarivanju
grupnih ciljeva- dolazi do kohezivnosti. Može se reći da stepen zadovoljena ličnih potreba
determiniše i stepen prihvatanja grupnih ciljeva i zadataka koje je potrebno izvršiti da bi se ciljevi
ostvarili.
Kreč i saradnici pokazuju da one radne grupe koje ocenjuju da njihovo preduzeće podržava
zadovoljenje potreba radnika, daju podršku zahtevu uprave da se podigne produktivnost i pokazuju
tendenciju prihvatanja visoke produktivnosti. Nasuprot tome, one radne grupe koje ocenjuju da
preduzeće ne podržava zadovoljenje njihovih potreba i ne vodi računa o tome, ne prihvataju
podizanje produktivnosti kao cilj, nego pokazuju tendenciju ka smanjenju produktivnosti.
Drugi činilac koji utiče na prihvatanje grupnih ciljeva je poznavanje tih ciljeva i zadataka i
njihovo jasno postavljanje. Jasnoća o grupnim ciljevima, kao i znanje o putevima i načinima
kojima se mogu ostvariti i uočavanje povezanosti vlastitog rada sa radom i ciljevima cele
organizacije doprinose osećanju vezanosti za grupu i prihvatanju ciljeva grupe.
To potvrđuju eksperimentalna istraživanja u kojima je deo subjekata znao šta treba da bude
konačni proizvod i koji je deo njihovog rada u njegovoj proizvodnji, a deo subjekata to nije znao.
Oni koji su to znali osećali su se vezanijim za grupu, bili su spremniji da prihvate njen uticaj i više
su prihvatali ciljeve grupe od onih subjekata kojima nije bilo jasno čemu služi ono što rade.
Važan faktor koji utiče na usvajanje ciljeva i zadataka grupe je učestvovanje u postavljanju
ciljeva i zadataka i razmatranju načina njihovog ostvarenja- participacija u donošenju odluka.
Uočeno je da je lakše obezbediti prihvatanje određenih zadataka ako u tom, makar samo
127
delimično, učestvuju i oni koji treba da ih izvrše. Mogućnost da se tim putem doprinese usvajanju
postavljenih ciljeva, a pre svega podizanju produktivnosti i ublažavanju konflikata u grupi bio je
jedan od razloga da se ponegde uvede tzv. participacija radnika, učestvovanje radnika preko svojih
predstavnika u rešavanju nekih pitanja upravljanja. Ali, nisu uopšte dobili pravo učestvovanja u
odlučivanju o bitnim pitanjima, nije došlo totalne participacije, niti je delimična participacija
uvedena u širim razmerama.
Posebno važan uslov usvajanja grupnih ciljeva i zadataka je kohezivnost grupe. Ona
uključuje prisustvo i dejstvo velikog broja raznih faktora, a utiče ne samo na usvajanje grupnih
ciljeva i zadataka nego i na mnoge odnose u grupi, kao i na celokupno njeno funkcionisanje.

57. Kohezivnost grupe

Sama reč kohezivnost znači povezanost. Različito se određuje:


128
1) privlačnost grupe za članove
2) jedinstvo članova u raznim pitanjima
3) moral grupe
4) stepen koordinacije napora koji ulažu članovi grupe u izvršavanju zadataka
5) stepen motivisanosti članova grupe da izvrše grupne zadatke.
Sve ove karakteristike su jedna sa drugom u pozitivnoj korelaciji. Sve su i izraz i izvor
karakteristike koja se naziva kohezivnost. Zbog toga što postoje brojne determinante kohezivnosti,
često se prihvata određenje koje navodi Festinger- da je kohezivnost rezultanta svih snaga koja
deluje na članove da ostanu u grupi. U skladu sa tim određenjem, o kohezivnosti se najčešće
govori kao o privlačnosti grupe za njene članove ili kao o vezanosti za grupu. Ta vezanost za grupu
je vezanost za njene članove i interakciju sa njima.
Kohezivnost dolazi do izražaja višestruko, pominje se više njenih indikatora: želja da se ostane u
grupi, odbijanje da se ona napusti, stepen identifikacije sa grupom (koji dolazi do izražaja u
učestalosti upotrebe zamenici „mi“, a ne „ja“ kada se saopštava nešto u vezi sa grupom),
spremnost da se zalaže za ostvarenje zadataka grupe, usvajanje grupnih ciljeva, lojalnost prema
drugim članovima grupe. O tim i drugim indikatorima kohezivnosti najčešće se i opravdano govori
i kao o njenim efektima.
Kohezivnost se može posmatrati i kao zavisna varijabla, tj. kao posledica određenih odlika grupe, i
kao nezavisna varijabla, tj. kao pojava koja izaziva određene posledice i karakteristike grupe.
Međutim, nije uvek sa sigurnošću moguće utvrditi šta su sve izvori kohezivnosti, a šta sve njeni
efekti, jer između izvora i efekata postoji uzajamno dejstvo.
Pregled izvora, indikatora i efekata kohezivnosti dat je uglavnom na osnovu Kartrajtovog prikaza:

Kohezivnost

IZVORI INDIKATORI EFEKTI

1. motivaciona baza članstva 1. želja da se ostane u grupi 1. snaga grupe da zadrži


članove
2. karakteristike grupe 2. identifikacija sa grupom 2. moć uticaja grupe
3. očekivanja članova 3. zalaganje za zadatke 3. učešće članova u izvršavanju
zadataka
4. upoređivanje sa drugim 4. usvajanje grupnih ciljeva 4. osećanje sigurnosti članova
mogućim članstvom
5. lojalnost prema članovima 5. efikasnost grupe

58. Vođe i vođstvo: pojam i vrste vođstva

129
Kao što su grupe i organizacije univerzalne poajve i postoje u svim društvima, i pripadnici svakog
društva su članovi većeg ili manjeg broja formalnih i neformalnih grupa, tako je i izraženiji uticaj
pojedinih članova grupe na ostale članove redovna pojava. Takav istaknut i uočljiv uticaj jednog ili
više pojedinaca na ostale članove grupe označava se kao vođstvo.
U svakoj grupi postoje dominantni položaji nekih članova grupe kao jedna od karakteristika
strukture grupe. Kad takvi položaji nisu unapred predviđeni, oni predstavljaju položaje koji se
među prvima formiraju u toku delovanja grupe.
Pojedinci koji imaju takav istaknut položaj ili vođe postoje u svim struktuiranim grupama: u malim
grupama raznih vrsta, u organizacijama, kao i u velikim društvenim grupama. Oni se javljaju i u
nekim od nestruktuiranih grupa: u socijalnim pokretima i većini vrsta masa. Ali, ne može se
govoriti o vođama u potpuno nestruktiranoj skupini kao što je publika ili mnoštvo.
Kao o vođama govori se i o pojedincima koji su imali ili imaju značajn uticaj na društveni i
politički život svoje zemlje, ali i na nauku, umetnost, tehniku, kao i na ideje, shvatanja i pokrete
raznih vrsta, uopšte o ličnostima koje imaju veliki privremen ili trajan uticaj na život neke zemlje
ili celog ljudskog društva.
Takvo nerazlikovanje ni oblasti na koje utiče ni veličine grupe na koju utiče u
razmatranjima o vođstvu dolazi do izražaja i u pokušajima razlikovanja tipova vođa. Tako, npr.
Meklang Li kaže da je vođa osoba koja:
1) ili ima status vođe, tj. za određenu kulturu karakterističan položaj dominacije ili kontrole u
nekoj grupi ili društvu, kakav ima npr. nasledni kralj
2) ili predstavlja i zalaže se za neki pokret, npr. osoba na čelu sindikalnog pokreta
3) ili čak i takva osoba koja ima malo ili nijednog neposrednog sledbenika, ali je uticajna ili
će kasnije biti od uticaja, npr. neki poznati pisac ili neki autor koji će tek kasnije postati
cenjen.
Votson daje klasifikaciju na autoritarne i demokratske vođe. Tri glavne vrste autoritarnih vođa su:
harizmatske- fasciniraju svoje sledbenike koji su im odani i koji u njima vide izuzetne osobe
obdarene posebnom moći i sposobnošću (Mojsije, Buda, Hrist); vođe na osnovu tradicije- su one
vođe koje time što zauzimaju određeni položaj dobijaju moć nad ljudima koji im se pokoravaju jer
je to zakon ili običaj (kralj, imenovani birokratski vođa); vođe koje vladaju pomoću nasilja-
diktatori. Poseban tip vođe nastao na osnovu autoriteta su stručnjaci. Navodi se primer vođe oca
patrijarhalne porodice.
Demokratske vođe poštuju tuđe ideje i vrednosti, podstiču saradnju i doprinos svih u rešavanju
zadataka.
U izlaganjima o vođstvu u socijalno- psihološkoj literaturi koriste se tri termina: vođstvo, vođa,
rukovođenje.
Koristeći izraz vođstvo misli se na pojavu u celini i posebno na proces uticaja- vođstvo je poseban
odnos između dve ili više osoba pri kome postoji uzajamni uticaj, ali je pri tom uticaj jedne ili više
osoba veći od uticaja ostalih.
Rečju vođa označava se osoba koja zauzima poseban položaj i ima posebnu ulogu u grupi, što joj
omogućava veći uticaj na ostale članove.
Rukovođenje označava osnovne aktivnosti vođe i osnovne funkcije koje vođstvo ima, a koje su
važne za održavanje grupe, njeno funkcionisanje i ostvarenje njenih ciljeva.

Definicije vođe

Drugačiji su i položaj i funkcija vođe u prijateljskoj od položaja i funkcija vođe u diskusionoj


grupi, drugi je smisao vođstva u maloj, a drugi u velikoj i složenoj grupi kao što je organizacija, a
drugačiji u različitim velikim društvenim grupama kao što su država i nacija.
Kad se sve razne kategorije vođa obuhvate jednom definicijom, dobija se opšte određenje: pod
vođama se smatraju pojedinci koji su značajno uticali na druge osobe sa kojima su bili u
neposrednom ili posrednom kontaktu.
Džib navodi 7 pristupa i 7 definicija pojma vođe:
1) prvi pristup je vezan za specifičan položaj u strukturi grupe. Vođa se određuje kao osoba
koja ima dominantan položaj u grupi, pre svega s obzirom na moć i uticaj, položaj koji
omogućava da deluje na ponašanje ostalih članova grupe.
130
2) drugo određenje je da je vođa osoba koja predstavlja centralnu figuru za članove grupe. To
je definicija prema psihoanalitičkoj koncepciji Redla, prema kojoj se vođom grupe treba
smatrati osoba koja je bitna za članove grupe, prema kojoj postoji zajednički intezivan
emocionalni odnos i koja ima odlučujući uticaj za njihovo ponašanje. Često je to odnos
identifikacije, pa je vođa deo super ega ili ego ideal. Ali, u grupama ne postoji uvek
intezivan emocionalan odnos prema vođi, a još manje identifikacija sa njim.
3) vođa kao osoba sa najpozitivnijim sociometrijskim statusom. Vođa je najomiljenija i
najčešće birana osoba u grupi. Najpozitivniji sociometrijski izbor ne znači uvek izbor za
vođu. Netačna je uopšte postavka da je vođa uvek i najomiljenija osoba.
4) vođa je osoba koja utiče na druge. Verovatno se takva definicija često pojavljuje jer
omogućava svstavanje pod tako određeni pojam vođe, pojedince koji imaju uticaja na ma
koju oblast delatnosti. Naime, na svakog člana ma koje vrste grupa utiče veliki broj drugih
članova, a i svaki od članova vrši neki uticaj, makar na neki od ostalih članova grupe.
Mogu pojedinci imati veliki uticaj na većinu ili sve članove grupe, ali ako taj uticaj nije u
vezi sa ciljevima grupe i njenim funkcionisanjem, nije opravdano o njima govoriti kao o
vođama grupe. Može se prihvatiti da je intezitet uticaja pojedinca na otale članove grupe
kriterijum vođstva. To se može prihvatiti ako se takvo određenje dopuni navođenjem da to
nije uticaj na ma koju vrstu ponašanja nego upravo na održavanje i ostvarenje ciljeva
grupe.
5) vođa je član grupe čiji se uticaj dobrovoljno prihvata. Džib smatra da treba praviti razliku
između vođa (leader) i starešina ili glavara (head). Vođom se može smatrati samo osoba
koja svoj uticaj održava, uticaj koji članovi dobrovoljno i spontano prihvataju, a ne počiva
na formalnom autoritetu. Vođa je samo ona uticajna osoba koja je članovima bliska, za koju
su vezani pozitivnim osećanjima i koja se zalaže za ostvarenje onih ciljeva kojima teže i
članovi grupe. Nije tako kada su u pitanju formalno imenovana lica na čelu neke grupe, kao
što su postavljeni šefovi i rukovodioci. Oni bi po Džibu bili starešine, a ne vođe. Ali,
opravdano je i takve rukovodioce, koji nisu spontano prihvaćeni, smatrati vođama čim
imaju odlučujući iticaj na aktivnost članova grupe. Nije samo referentna moć, izrazita kod
prihvaćenog i omiljenog vođe, sredstvo uticaja. To su i druge vrste moći, a posebno je
takvo sredstvo legitimna moć.
6) vođa kao osoba koja utiče na grupu u celini, na sintalitet grupe (Katel). Vođa je osoba koja
ima uočljiv uticaj na sintalitet grupe, podrazumevajući pod sintalitetom specifičnost grupe,
a koju, kao što ima svaka ličnost, ima i svaka grupa.
7) poslednja definicija koji Džib spominje je operaciona definicija, prema kojoj je vođa osoba
koja se angažuje u aktivnostima vođe. To je definicija za koju su se zalagali stručnjaci koji
su zastupali shvatanje da je najkorisniji način proučavanja vođstva proučavanje aktivnosti
koje vođa vrši, proučavanje rukovođenja. Problem sa takvim određenjem je u tome što je
aktivnosti koje vođe vrše mnogo i što ih ne obavlja samo on, nego više članova grupe, ali
on ih češće vrši od ostalih.
Spominje se još jedno shvatanje koje je prevaziđeno, a to je da je vođa osoba koja poseduje
određene osobine ličnosti. Mada određene osobine doprinose tome da neko stekne položaj vođe, to
ne može biti dovoljno da svaki pojedinac koji ih poseduje postane vođa, pa se ne može na osnovu
crta ličnosti identifikovati i definisati vođa.
Bitne odlike vođe u struktuiranim grupama su:
A) poseban položaj u strukturi grupe, takav položaj koji omogućava raspolaganje određenim
sredstvima koja omogućavaju veću ili manju moć i uticaj
B) izrazit uticaj na članove grupe i grupu u celini, i to takav uticaj koji je od važnosti za
održanje grupe i ostvarenje ciljeva grupe
C) obavljanje aktivnosti rukovođenja i ostvarivanje uloge koja se vezuje uz položaj vođe.
Pod vođom u struktuiranoj grupi podrazumeva se osoba koja ima položaj vođe, ostvaruje ulogu
vezanu za taj položaj i time izrazito utiče na ponašanje članova značajno za održanje grupe i
ostvarenje ciljeva grupe. Ova definicija važi za formalne vođe formalnih grupa.
Za definisanje neformalnog vođe, određenje mora biti šire i opštije- vođa je osoba koja ima izrazit
uticaj na ponašanje članova grupe od važnosti za održanje grupe i za ostvarenje njenih ciljeva.

131
Vrste vođa

Neki autori zastupaju shvatanje da se vođom može smatrati samo član grupe čiji se uticaj
dobrovoljno i spontano prihvata- vođe su uvek od članova grupe prihvaćene, osobe, za koje su
članovi vezani pozitivnim osećanjima, koji angažovano rade na ostvarivanju ciljeva koji su uvek i
ciljevi članova, koji su bliski svim članovima grupe, nisu socijalno distancirani od njih i čiji se
autoritet spontano prihvata.
Od vođa treba razlikovati starešine ili glavare. Oni dominantan i rukovodeći položaj zauzimaju jer
je takav položaj predviđen organizacijom grupe, i jer im je dodeljen. Oni ostvaruju unapred
postavljene ciljeve grupa, a koji po Džibu nisu izraz želja članova. Između njih i članova navodno
postoji jaz i velika socijalna distanca i članovi nisu za njih vezani pozitivnim emocijama, a njihov
autoritet počiva na dodeljenoj im moći i prisili.
Nije opravdano ograničavanje pojma vođe samo na dobrovoljno prihvaćene pojedince sa izrazitim
uticajem u grupi. Ne samo da pojedinci na predviđenim rukovodećim položajima imaju istaknut,
najveći uticaj na ostvarenje ciljeva grupe, na održavanje grupe, nego oni često postaju i omiljeni i
prihvaćeni i svoj autoritet ne zasnivaju samo na moći prisile nego i na ostalim vrstama moći.
I starešine, formalne rukovodioce u formalnim grupama, npr. vojne rukovodioce na čelu vojnih
jedinica treba smatrati vođama. Takve formalne vođe se mogu razlikovati od u grupi izniklih vođa
po tome što su postavljeni, imenovani. Mogu se razlikovati i po načinu na koji su stekli položaj
vođe. Ali, to su takođe vođe, neomiljene ili više ili manje omiljene i prihvaćene.
Opravdano je razlikovanje formalnih i neformalnih vođa.
Pod formalnim vođama podrazumevaju se osobe postavljene ili izabrane na položaj vođe
predviđen organizacijom grupe i formalnim aktom (statutom) o strukturi grupe. Oni su stvarni
rukovodioci grupa i organizacija. Za njih su utvrđeni određeni poslovi rukovođenja, fiksirana prava
i ovlašćenja i predviđena sredstva moći kojima će ostvariti svoj uticaj. Formalne vođe imamo samo
u formalnim grupama.
Neformalne vođe postoje u neformalnim grupama koje postoje ili kao samostalne, npr. neka
prijateljska grupa koju čine pojedinci koji inače rade na raznim mestima, a povremeno se sastaju,
ili kao deo formalnih grupa. Neformalne vođe javljaju se kad formalni vođa ne obavlja uspešno
sve funkcije rukovođenja. U takvom slučaju pojedinac koji uspešno ostvaruje aktivnost koju je
formalni vođa zanemario, npr. pružanje pomoći u ličnim teškoćama ili staranje o dobrim odnosima
među članovima, postaje najuticajniji član u obavljanju zanemarene aktivnosti, tj. neformalni vođa
za neku oblast grupne delatnosti.
Međutim, neformalne vođe mogu da postoje i kad formalni vođa uspešno ostvaruje sve funkcije
rukovođenja. U takvim slučajevima neformalne mogu da pružaju podršku formalnom vođi
zalažući se, u krugu članova na koje imaju uticaja, za ostvarenje zajedničkih ciljeva grupe.
Mogu da predstavljaju i najuticajniju osobu neformalne grupe koji čini deo članova nezadovoljan
svojom ili opštom situacijom u grupi. Često su neformalne vođe samo najuticajniji članovi manjih
prijateljskih grupa obrazovanih u okviru formalne grupe.
Važno je razlikovati vođstvo u malim radnim grupama- nema hijerarhijskog sistema vođstva kao
što uopšte nema više formalnih vođa; i vođstvo u organizacijama- postoji uvek veći broj vođa.
Kako je organizacija hijerarhijski organizovana i vođe se razlikuju po stepenu moći.
U proizvodnim organizacijama npr. postoje vođe prve linije ili neposredne vođe- poslovođe, zatim
njima nadređene vođe ili vođe druge linije- rukovodioci pogona, i kao najviši rukovodioci
organizacije- direktori. Jedna od karakteristika rukovođenja onih vođa koji nisu najviši
rukovodioci je dvostrukost njihove uloge. Oni treba da ispunjavaju zadatke i zadovoljavaju zahteve
koje im postavljaju nadređeni rukovodioci, a istovremeno treba da zadovolje potrebe i ispune
očekivanja onih kojima oni neposredno rukovode.
Prema načinu sticanja položaja vođe, moguće je razlikovati postavljene, izabrane i u grupi
iznikle vođe.
Prema vrstama delatnosti kojom rukovode, moguće je razlikovati razne vrste vođa, npr.
poslovođe u proizvodnim organizacijama, rukovodioce psihoterapeutskih grupa, predsedavajuće
diskusionih grupa...

132
Jedna od veoma značajnih jeste razlika prema sredstvima kojima vođe osiguravaju svoj uticaj i
prema odnosu koji imaju prema članovima grupe kojom rukovode, pa se razlikuju
demokratske i autokratske vođe.

59. Ličnost i situacija kao determinante vođstva

Potraga za crtama ličnosti


133
Mnoga istraživanja, a pod uticajem koncepcije o velikim ljudima kao predodređenim vođama, bila
su posvećena utvrđivanju crta ličnosti vođe. U istražvanjima se polazilo od pretpostavke da, isto
tako kao u društvu u celini, i u grupama postaju vođe pojedinci koji poseduju određene izuzetne
osobine. Takve osobine poseduje samo ograničeni broj osoba. Te osobe, upravo jer ih poseduju, i
postaju vođe. Više stotina istraživanja bavilo se traženjem crta ličnosti koje čine pojedince vođom i
koje sve vođe poseduju.
U potrazi za crtama ličnosti vođe korišćena su dva postupka. Prvi se sastojao u utvrđivanju, putem
testova ličnosti i drugih instrumenata, crta ličnosti svih članova grupe, vođa i onih koji nisu bili
vođe. Očekivalo se da će se upoređivanjem nalaza utvrditi oštra razlika između ličnosti vođe i
ličnosti ostalih članova grupe i naći univerzalne lične karakteristike vođa. Najčešće su ispitivani
članovi malih diskusionih grupa, ponekad i članovi drugih vrsta radnih grupa. Pošto je
posmatranjem utvrđeno ko ima ulogu vođe, davani su svima testovi ličnosti ili upitnici i skale
procene, i vođama i onima koji to nisu.
Drugi način, najpre korišćen u armijama za izbor vojnih rukovodilaca, je eksperimentalni postupak
poznat pod nazivom „grupna diskusija bez vođe“ ili LGD postupak (prema engleskom nazivu
leaderless group discussion), a naročito ga je razvio Bas. Sastoji se u tome da se grupi od 4-10
osoba postavi neki problem i od nje zahteva da problem u određenom periodu, npr. u toku pola
sata, reši. Članovi grupe se ne poznaju i niko nije dobio uputstvo da vodi diskusiju. Posmatra se
ponašanje svih članova grupe u toku rešavanja problema. Posebno se prati ponašanja onoga od
članova koji stiče položaj vođe i ispituju njegove karakteristične osobine. Pokazalo se da rezultat
utvrđivanja vođa na taj način visoko korelira sa procenama koje daju poznavaoci tih osoba o
njihovoj podobnosti za vođe, npr. sa procenama podesnosti za poslovođu u proizvodnim grupama.
Više autora je pokušalo da izvede generalizacije o karakterističnim crtama ličnosti vođe.
Berd- utvrđuje: inteligencija, inicijativnost, smisao za humor i ekstravertnost.
Stogdil je zaključio da vođe u većoj meri nego ostali članovi grupe pokazuju:
a) neke sposobnosti: inteligenciju, sposobnost uviđanja suštine situacije, verbalnu sposobnost
i prilagođavanje
b) crte socijabilnosti: osećanje odgovornosti, aktivitet i socijalan participacija, kao
kooperativnost i popularnost
c) motivacione karakteristike: inicijativnost i upornost.
Man ističe 7 karakteristika:
inteligencija vođe- češće je kod vođa u grupama čija delatnost zahteva intelektualnu aktivnost
nego u grupama u kojima se obavlja rutinska aktivnost.
prilagođenost ili fleksibilnost koja garantuje da se vođa neće zbuniti u novim situacijama.
ekstravertiranost koja se manifestuje u otvorenosti i lakom uspostavljanju kontakta sa drugima.
dominantnost koja se izražava u želji za prestižom i moćo i koja podstiče da se teži za položajem
vođe.
samopouzdanje i sugurnost u sebe, crta koja izaziva poverenje u onoga ko je poseduje, o njoj se
govori kao o maskulinosti.
interpersonalna senzitivnost, sposobnost tačnog ocenjivanja tuđih motiva, namera i stavova.
manja konzervativnost- postoji izvesna korelacija između vođstva i konzervativnosti. Vođe su
manje konzervativne od članova grupe. Međutim, kada su članovi grupe autoritarne ličnosti, onda
se i kao vođe preferiraju autoritarne, to znači obično i konzervativne osobe.
Po Borgati i saradnicima, crte po kojima se vođe razlikuju od ostalih članova su: umešnost u
rešavanju zadataka grupe i uočavanje te sposobnosti za zadatke od strane članova grupe, upornost i
angažovanost u grupi i ocena o istaknutoj participaciji od strane ostalih, kao i socijalna
prihvaćenost ili popularnost koja se izražava u zadovoljstvu da se sarađuje sa vođom.
Mek Dejvid i Harari zaključuju da su osobine karakteristične za vođu grupe: osetljivost za potrebe
i zahteve članova, fleksibilnost koja omogućava prilagođavanje promenama, kao i osećanje
odgovornosti za napredak grupe, koje se manifestuje u spremnosti da se preuzme inicijativa i
eventualni rizik za postupke koje se očekuje da će doprineti uspehu grupe.
Na osnovu velikog broja istraživanja prihvata se da se određene crte ličnost češće sreću kao
izraženije i razvijenije kod vođe nego kod ostalih članova grupe. Nisu te crte odlučujuće
determinante, ali su važan faktor u sticanju i održavanju položaja vođe.
134
Ali nije sigurno da je nađena korelacija između vođstva i navedenih crta opšta i da važi za vođe u
svim vrstama grupe i za sve situacije. Ispitivanja su vršena uglavnom sa mladim ljudima, najčešće
sa studentima i pretežno u diskusionim grupama, zato nalazi i važe prvenstveno za takve grupe.
Druga kritička primedba je načelnija i važi i za grupe u kojima su ispitivanja o povezanosti crta
ličnosti i vođstva vršena. U tim ispitivanjima ne vodi se računa o delovanju brojnih situacionih
faktora, a pre svega o tome da samo zauzimanje položaja vođe zahteva i izaziva određeno
ponašanje i razvija određene osobine.
Mnoga istraživanja pokazuju kao važniju korelaciju vezu između zauzimanja položaja vođe i
ponašanja koje dolazi do izražaja u pokretanju aktivnosti važnih za ostvarenje ciljeva, kao i u
angažovanosti i učešću u rešavanju zadataka grupe. Vođe grupe najviše doprinose rešavanju
grupnih zadataka, i to bez obzira o kojim vrstama grupa i zadataka je reč. Ako nisu vođe, članovi
koji pokreću akcije koje vode do rešavanja teškoća verovatno će to postati. Kada se nečije
ponašanje ocenjuje kao ponašanje koje doprinosi uspehu grupe, ono se potkrepljuje, nagrađuje na
razne načine. To još više pojašnjava tu aktivnost, a time i izgleda da oni koji se ističu takvim
ponašanjem budu prihvaćeni kao vođe.
U diskusionim grupama inicijativnost se manifestuje u iznalaženju ideja o pojavama o kojima se
diskutuje, a aktivnost u količini govora, u čestom uzimanju reči u diskusiji, zato količina govora,
obim verbalnog učešća doprinosi sticanju položaja vođe.

Situacione varijable

Nije utvrđeno postojanje jedne specifične crte ličnosti, niti neki trajni sklop crta po kojima bi bilo
moguće uvek i svuda razlikovati osobe podesne za vođu od onih koji to nisu, tj. vođe od ostalih
članova grupe.
Suprotno tome, pokazalo se da su značajni, i za zauzimanje položaja vođe i za uspešno obaljanje
uloge vođe, situacioni faktori. To je podstaklo razvijanje situacionih teorija, suprotnih teoriji o
rođenom vođi i koncepciji o crtama ličnosti kao osnovnoj determinanti vođstva.
Osnovna postavka situacione teorije je da ne određuju crte ličnosti ko će biti vođa, već to zavisi od
različitih situacionih faktora, od različitih uslova u kojima grupa deluje.
Prema ekstremnom situacionom shvatanju, svaki od članova grupe, u načelu, može ba bude vođa.
Da li će to postati zavisi od sticaja okolnosti, a pri tom lične karakteristike nisu važne. Već i sama
situacija, što se neko našao na položaju vođe, nametnuće da se ponaša onako kako se od vođe
očekuje i zahteva. Npr. moguće je da dotad povučena i neinicijativna osoba, dovedena na položaj
vođe, menja svoje ponašanje i počinje da se ponaša kao što se od nje očekuje da se osoba na tom
položaju ponaša: uzima inicijativu, postavlja zadatke i prati njihovo izvršavanje.
Manje ekstremno situaciono shvatanje je da se u raznim situacijama razne osobe pokazuju
pogodnim vođama, ne svi članovi grupe, ali svi oni koji poseduju situaciji odgovarajuće osobine.
Ali pojedinac, uspešan vođa u određenim uslovima, prestaje da bude uspešan vođa kada se
situacija izmeni. Određene osobine ličnosti imaju značaja, ali su aituacioni faktori važniji od
karakteristika ličnosti, po tom umerenijem situacionom shvatanju.
Konkretan zadatak koji su sebi postavili istraživači, polazeći od situacione koncepcije o vođstvu,
bio je utvrditi koji od situacionih faktora imaju odlučujući značaj za nastojanje i ponašanje vođe.
Broj situacionih varijabli od kojih zavisi vođstvo je veoma veliki.
Jedan od takvih faktora je zauzimanje položaja vođe. Mogu razne osobe da steknu položaj
vođe, da budu postavljene za vođu ili se nekim sticajem okolnosti nađu u tom položaju. Samim tim
što su se našle na položaju vođe, one preuzimaju i ulogu vođe i ponašaju se onako kako se u
određenoj grupi očekuje da se vođa ponaša. Menjaju svoje dotadašnje ponašanje. Sadapostavljaju
zadatke ostalima, daju uputstva kako da ih izvrše, koordiniraju aktivnosti članovima grupe. I
članovi grupe menjaju svoje ponašanje prema osobi koja se našla na položaju vođe, manifestuju
spremnost da prihvate njene uloge. Te promene, i u ponašanju osobe koja se našla na položaju
vođe i u ponašanju ostalih članova prema osobi na položaju vođe, dovode i do razvijanja osobina
koje se navode kao karakteristične za vođu: do porasta samopouzdanja, razvijanja dominantnosti i
manifestovanja drugih osobina koje su karakteristične za vođu.
Jedan od važnih situacionih faktora je vrsta grupe. U formalnim grupama vođe se
drugačije ponašaju nego u neformalnim. U organizacijama, i formalnim grupama uopšte,
135
predviđeni su i položaji i uloge vođa. Položaje vođa pojedinci dobijaju, po pravilu, ne na osnovu
posedovanja određenih crta ličnosti, nego na osnovu drugih kriterijuma: obrazovanja, stručnosti,
staža, preporuka. Stekavši položaj vođe, osobe koje su ga dobile nastoje da ga zadrže, podešavajući
svoje ponašanje zahtevima nadređenih i nastojeći da ne iznevere potpuno očekivanja onih kojima
rukovode. Da li će se zadržati na položaju vođe zavisi pre svega od toga da li je njihovo ponašanje
u skladu sa zahtevima nadređenih i da li nije u sukobu sa očekivanjima onih koje vode.
U neformalnim grupama osoba koja želi da ima istaknut uticaj, želi da bude vođa, svoje ponašanje
mora podesiti samo željama i interesima članova neformalne grupe.
Kada se govori o uticaju vrsta grupa na vođstvo, može se navesti da na sticanje i zadržavanje
položaja vođe utiče i veličina grupe. U sasvim maloj grupi vođa i nije neophodan, a u većoj je
potreban. Ukoliko je grupa veća, ona je spremnija da prihvati direktan način rukovođenja i veću
moć vođe.
Drugi faktori koji utiču na javljanje vođe, način rukovođenja i zadržavanja položaja vođe su sastav
i karakteristike grupe i članstva: stepen inteligencije članova grupe, njihova autoritarnost,
homogenost tj. heterogenost, grupna klima, zadovoljstvo boravkom u grupi, kohezivnost i
uspešnost grupe.
Sticanje položaja vođe i zadržavanje tog položaja zavisi od ciljeva i zadataka grupe vezanih za
određene položaje rukovodilaca, npr. drugačije treba da su vođe i način rukovođenja u diskusionim
grupama nego što su poslovođe i njihovo ponašanje u radnoj jedinici neke proizvodne organizacije.
U grupama za rešavanje problema npr. autoritarno vođstvo ometa uspešnost grupe znatno više
nego u proizvodnoj grupi. U grupama u kojima treba brzo reagovati na promene u sredini,
korisnija je podela odgovornosti nego koncentracija moći u rukama jednog rukovodioca, dok je
tamo gde je važno stalno koordiranje aktivnosti centralizovano rukovođenje celishodnije.
Imenovanje i izbor vođe u organizacijama zavisi i od toga da li su njihovi politički stavovi
istovetni sa političkim stavovima onih koji imaju vlast, ponekad i od nacionalne i regionalne
pripadnosti, kao i od raznih drugih vrsta povezanosti i veza između osoba koje imaju uticaja na
izbor za rukovodioce i između kandidata za rukovodioce.

60. Načini rukovođenja: demokratsko i autokratsko rukovođenje

136
Uticaj na grupu, vođe ostvaruju na različite načine, koristiće različita raspoloživa sredstva moći.
Neki više naređuju i više zahtevaju pokoravanje koristeći više moći nagrađivanaj i kažnjavanja.
Drugi više ubeđuju i podstiču motivaciju članova da ostvare zadatke i koriste više stručnjačku
moć, moć informisanja i legitimnu moć.
Koja će se sredstva moći i njihove kombinacije koristiti zavisiće od mnogih uslova: od ličnih
karakteristika vođa i njihovih shvatanja o ljudskoj prirodi, od zadataka i ciljeva grupe, od sastava
grupe i odnosa u njoj, od tradicije i shvatanja karakterističnih za određenu kulturu. Po pravilu,
vođe koriste više moći kojima raspolažu, ali se razlikuju po tome koje vrste moći preferiraju.
Prema preferiranju određenih vrsta moći i njihovom kombinovanju pri rukovođenju, teorijski bi
bilo moguće razlikovati veliki broj načina rukovođenja.
Ali, ističu se pre svega dva načina, različita po vrstama moći koje koriste i po načinu na koji se
vođe odnose prema članovima- to su autokratski i demokratski način rukovođenja.
Da su to dva osnovna načina rukovođenja, pokazalo je i prvo eksperimentalno proučavanje efekta
različitih načina rukovođenja koje je izvršio Levin i saradnici. Trebalo je proveriti pretpostavku da
će različiti načini rukovođenja izazvati različitu grupnu atmosferu, različit odnos člaova prema
grupi kojoj pripadaju i različite uzajamne odnose članova grupe.
Istraživači su zamislili tri načina rukovođenja čije dejstvo treba pratiti: autokratski, demokratski i
treći način pri kome se vođa što manje meša i koji su nazvali laissez- faire.
Za autokratski način su predvideli da vođa grupe sam planira aktivnost, sam donosi odluke, da
članovima ne saopštava šta će se ubuduće raditi, da svakome sam određuje kratkotrajne zadatke, da
ih hvali i grdi bez obrazloženja.
Pri demokratskom načinu rukovođenja trebalo je da vođa planira i donosi odluke na osnovu
savetovanja sa članovima grupe, da članovima nudi alternative za akcije, da ocenjuju učinak
objektivno i da ga prema objektivnim kriterijumima hvali ili kudi.
Za treći način rukovođenja, zanemareno ili liberalno, ili laissez- faire rukovođenje, predviđa se da
vođa prepusti članovima da saopšteni cilj ostvare kako hoće, da za učinak ne budu ni nagrađeni ni
kažnjeni, a ukoliko neko potraži neko objašnjenje, vođa će ga dati.
Istraživanje o načinu rukovođenja Levin i saradnici: formirane su grupe od po 5 dečaka od
11 godina. Grupe se obrazuju kao klubovi u kojima se dačaci sastaju po jednom sedmično
radi toga da, kao slobodnu aktivnost posle nastave, izrađuju neke predmete: maske, delove
za pecanje... U svakoj grupu vođe su odrasle osobe, saradnici istraživača, od kojih svaki
rukovodi grupom na jedan od predviđenih načina. Da bi se videlo ponašanje članova,
stvaraju se i posebne situacije: vođe na pojedine sastanke kasne namerno ili napuštaju za
neko vreme grupu.
Uvežbani posmatrači prate i registruju ponašanje i vođe i svih članova. Utvrđeno je da su
vođe zaista rukovodili na način kako im je rečeno da čine: 60% aktivnosti vođa u
autokratski rukovođenim grupama činilo je davanje naređenja, opominjanje i
nekonstruktivna kritika, dok je pri demokratskom i laiseez- faire načinu rukovođenja
grupama takva aktivnost predstavljala samo oko 5% ponašanja vođe. Pri demokratskom
rukovođenju najveći deo aktivnosti sastojao se u podsticanju rada i iznošenju predloga i u
diskusiji o njima. Kod laissez- faire vođa najčešće je bilo davanja odgovora na pitanja.
Na osnovu struktuiranog neposrednog posmatranja, intervjuima i drugim načinima
prikupljanja podataka, istraživači su zaključili da se kao posledica različitih načina
rukovođenja mogu razlikovati 4 vrste grupne atmosfere:
apatično- autokratska,
agresivno- autokratska,
demokratska i
laiseez- faire.
Na autokratsko rukovođenje članovi su reagovali obično apatičnošću i pasivnošću, a u
nekim grupama agresijom prema vođi i prema nekom od članova. Demokratsko
rukovođenje je imalo za posledicu najveće zadovoljstvo boravkom u grupi i najbolje
odnose među članovima. U laissez- faire grupama najmanje je urađeno, a i manje su
članovi bili zadovoljni boravkom u tim nego u demokratski vođenim grupama.
Istraživači su zaključili da različiti načini rukovođenja uslovljavaju različito ponašanje članova
grupe. Demokratsko rukovođenje dovodi do vezanosti za grupu i dobrih odnosa u njoj. I
137
produktivnost je dobra, iako nije uvek kao i u autokratski vođenoj grupi, gde je produktivnost
visoka, ali ima mnogo agresivnosti i zavisnosti od vođe, kad je prisutan, grupa radi dobro, ali slabo
kad ga nema.
Pokušane su i drugačije klasifikacije načina rukovođenja, pa je razlikovano na zadatke orijentisano
rukovođenje nasuprot na ljude orijentisano, direktivno nasuprot participativnom, autoritarno
nasuprot egalitarističkom. Ali, i pored različitih naziva te razlike u načinu rukovođenja su u suštini
slične razlikovanju između autokratskog i demokratskog rukovođenja.
Uprkos primedbama da se podela na demokratsko i autokratsko rukovođenje povezuje povezuje sa
političkim ideološkim opredeljenjima i da to utiče na evaluaciju nalaza, i danas se obično kao dva
glavna i jedan drugome suprotna načina rukovođenja razlikuju autokratski ili autoritarni način
rukovođenja nasuprot demokratskom.
Autokratsko rukovođenje karakteriše: centralna i dominantna uloga vođe, koji sam sve rešava, od
koga članovi i delatnost grupe u potpunosti zavise, naglašavanje poslušnosti i pokoravanja,
razvijanje osećanja ugroženosti i nesigurnosti članova, a radi toga da bi se povećala njihova
zavisnost od vođe.
Demokratsko rukovođenje odlikuje: uključivanje članova u planiranje zadataka i poslova
podsticanja, podsticanje samostalnosti i individualnog doprinosa, uvažavanje ličnosti i potreba
svakog člana.
Načini rukovođenja se menjaju sa razvitkom društva i društvenih odnosa, kao što se menjaju i
shvatanja o ljudima i njihovim pravima. Dok je nekad autokratsko rukovođenje, kao izraz potpune
moći nad ljudima, bilo bezobzirno i za njega bilo irelevantno da li će vođa i njegovi zahtevi biti
prihvaćeni, a glavno je bilo da nalozi budu izvršavani, danas i autokratski način rukovođenja mora
voditi računa o tome da vođstvo onakvo kakvo jeste bude prihvaćeno. Majer navodi da se zato
razvijaju nove varijante autokratskog načina rukovođenja.
Jedan od njih je paternalizam koji između vođe i članova stvara odnos sličan odnosu oca
patrijarhalne porodice i njenih članova. Vođa nastoji da ga članovi dožive kao osobu koja se stara o
njima i štiti ih, ali on kao najmudriji jedini zna šta valja i zato odlučuje o svemu.
Drugu noviju varijantu autokratskog rukovođenja Majer naziva tehnikom prodaje. Svoju punu
vlast vođa obezbeđuje pokazivanjem pokazivanjem pažnje prema članovima, ljubaznošću,
demagogijom, stvarajući utisak da je autokratski način na koji on rukovodi lakši i za sve korisniji
od svakog drugog načina.
I demokratski način rukovođenja se dalje razvija i ne ostaje njegova odlika samo vođenje računa o
potrebama i interesima članova i podsticanje aktivnosti članova i omogućavanje da članovi iznesu
svoje primedbe i sugestije, nego u sve većoj meri karakteristika demokratskog rukovođenja postaje
uključivanje članova u donošenje odluka.
Da li će rukovođenje biti autokratsko ili neće, zavisi u znatnoj meri od ličnosti vođe i od situacije u
kojoj se grupa nalazi. Autoritarne ličnosti teže autokratskom načinu rukovođenja. U kriznim
situacijama za grupu se javlja sklonost prema autokratskom rukovođenju, iako je do tada bilo
demokratsko karakteristično za grupu. Zato stručnjaci naglašavaju da nije autokratsko rukovođenje
samo u društvima sa autokratskim diktaturama. Pojavljuje se i u demokratskom sistemu, mada se
opravdano postavlja pitanje u kojoj meri može u demokratskom društvu ovaj način rukovođenja
grupama i organizacijama da bude proširen da ne ometa demokratski razvitak.

61. Psihologija vođe i vođstva u politici


138
O ovoj problematici prvi je govorio još Konfučije, a posebnu pažnju je posvetio Makijaveli.
Vođa u politici mora imati harizmu, snažnu ličnost, tzv. politički eros, viziju,m ora personifikovati
program stranke i opredeljenje biračkog tela.
Vođa u politici mora imati jasan znak prepoznavanja, svoj personaliti, on je uvek čovek javnosti
zato kod njega moraju biti razvijene sposbnosti javnog nastupa, verbalne sposobnosti, sposobnost
uveravanja i pridabijanja.
Osobine vođe: mora da ima sposobnost da preuzme inicijativu u socijalnim situacijama, da planira
i organizuje akcije i da osigurava saradnju.
Herman razlikuje 5 bitnih osobina vođe:
1) politička uverenja određuju ciljeve i strategije, njihov značaj zavisi od prirode
političkog društva. Na osnovu toga koliko čvrsto vođa drži do svojih uverenja možemo razlikovati:
- vrednosno rigidne vođe koji u skladu sa svojim uverenjem menja društvene odnose
- pragmatske vođe koji se prilagođava konkretnim uslovima i spreman je da promeni svoja
polazišta.
2) politički stil ogleda se u načinu interpretacije sa sledbenicima- da li je neposredan ili se
oslanja na posrednike. Razlikuju se brižljiv, ceremonijalan, individualistički, izvršni, programski.
Stil je najčešće neka njihova mešavina.
3) motivacija- razlozi zbog kojih pojedinac želi postati vođa: primitivna dominacija (u
svakom čoveku postoji tendencija da dominira), moć nad drugima, potreba za statusom, potreba da
se reši problem, potreba kompenzacije, nevoljno vođstvo kad pojedinca socijalna sredina prisili da
preuzme odgovornost.
4) reakcija na stres- da bi bio uspešan vođa treba da nauči kad treba da se suočava sa
stresom, mora imati visok stepen samokontrole
5) ulazak u politiku- misli se na njegov prvi politički položaj, političko iskustvo i klimu u
vreme njegove socijalizacije jer oni utiču na njegovo aktuelno ponašanje i imaju neposredne
posledice na njegovo dalje političko delovanje.
Postoje 4 osnovne grupe osobina koje su značajne za ponašanje vođa u politici:
- međusobno uvažavanje vođe i sledbenika
- iniciranje strukture, doprinos odnosima u grupi
- podsticaj izvršenja ciljeva, animiranje i inicijativa
- osećaj za sopstvene uspehe i neuspehe
Odnos vođa- sledbenici
Postoje dva osnovna motiva ljudi da slede vođu i da ga podržavaju:
- pomoć u rešavanju problema
- potreba pripadanja, ovaj odnos je nadomeštaj odnosa otac- dete. Zavisnost od vođe je veća
u tradicionalnim, autoritarnim društvima, za razliku od modernih demokratskih društava.
Na temelju potrebe pripadanja daje se tipologija vođe:
1) partijarhalan- sledbenici osećaju veliko divljenje, očinski tip vođstva
2) harizmatski- sledbenici mu se dive, emocionalni odnos bez straha
3) tiranin- na položaju je zahvaljujući nasilju i strahu podanika, prisutne su negativne emocije
4) vođa organizacije- postoji u demokratskom društvu, ali ga se ne boje, ali ga i ne vole.
Zvonarević daje tipologiju sledbenika, dve dimenzije:
1) homocentričan- ideocentričan→ sledbenik je usmeren na ličnost vođe, pa je uz njega čak i
kada on promeni svoj program.
2) racionalno- iracionalni→ sledbenik je vazan za konkretan program i napušta vođu ukoliko
ga ovaj menja.
Na osnovu ovih dimenzija razlikuje 4 tipa sledbenika:
- racionalni homocentrik, sledbenik se vezuje za vođu, nezavisno od ideologije, racionalno
procenjujući da će mu on doneti korist
- iracionalni homocentrik, opčinjen harizmom vođe, bez racionalne argumentacije
- racionalni ideocentrik, sledbenik racionalno prihvata određeni program nezavisno od
vođe, čak je često i u sukobu sa njim
- iracionalni ideocentrik, emocionalno je vezan za program, često i ne razumevajući ga.
62. Odnos pojedinca i grupe: individualistička i grupna perspektiva
139
Kako teorije tako i eskperimentalna istraživanja u socijalnoj psihologiji više su se bavila
pojedincem nego grupom i više među indivudualnim interakcijama nego grupnim procesima na
nivou društva. Na taj način osobenosti grupnih identiteta na makro nivou, tj. ponašanje ljudi kao
pripadnika velikih socijalnih kategorija i društvenih grupa u okviru stratifikovanih društvenih
sistema ostala su zanemarena. Indivudualizam i psihološki redukcionizam u teoriji socijalne
psihologije bili su neminovna posledica razlaganja socijalne grupe na pojedince, što znači njenog
sklanjanja iz istraživačkog vidokruga.
Dok su noviji pristupi (kao što je pristup socijalnog identiteta) ispravili ovaj propust, drugi
paradoks je i dalje prisutan- on je sadržan u činjenici da se socijalna psihologija više bavila
sukobima, neprijateljstvom i agresivnošću u grupnim i međugrupnim odnosima nego konsenzusom
i saradnjom.
Klasično postavljena pitanja su: da li postoji psihološka razlika između individualnog ponašanja,
odnosno ponašanja ljudi u interpersonalnim odnosima i njihovog ponašanja kao članova
kolektiviteta (grupnog ponašanja), da li je grupa nešto što je kvalitativno drugačije i više od zbira
pojedinaca koji je sačinjavaju, šta znači grupa u psihološkom smislu?

Osnovno pitanje u psihološkim istraživanjima grupe:

Da li je grupa stvarna?
Postoje dva ekstremno suprotna pristupa u istoriji socijalne psihologije grupa:
1) reifikacija grupe- grupa kao ekstra psihološki entitet koju impliciraju termini grupni um,
kolektivno nesvesno, mentalno jedinstvo mase, uvodi se metafizički pojam grupnog uma,
koji je nešto i nadindividualno i nadgrupno. Kao reakcija na ovaj klasičan pristup,
ekstremno suprotno stanovište je
2) individualistička postavka- grupe nemaju sopstvenu realnost, to su samo konvencionalni
nazivi kojima se označava sveukupno ponašanje nekog skupa pojedinaca.
Le Bonovom i Mek Dugalovom metafizičkom pojmu grupnog uma, suprotstavili su se tvrdi
zagovornici individualizma, čiji je najistaknutiji predstavnik Olport. On je zastupao stanovište da
nema psihologije grupa koje u osnovi i u potpunosti nije psihologija pojedinca, da pojedinac
predstavlja jedini psihološku realnost, a da je grupa tek pojmovni konstrukt.
Pojedinci se u grupi drugačije ponašaju samo zato što su uobičajeni interpersonalni faktori koji
utiču na individualno ponašanje prisutni u većem broju ili snažnije ispoljeni.
Odbacujući zablude o grupi, činilo se da su socijalni psiholozi koji su podržavali ovakvo stanovište
odbacivali i grupu uopšte kao teorijski pojam, redukujući sve grupne procese na interpersonalnu ili
individualnu dinamiku.
Posledica toga bila je ad su svi fenomeni grupnog i međugrupnog ponašanja veoma dugo tumačeni
kao projekcije individualno psiholoških procesa i funkcija.
Do skora preovlađujućem individualizmu upućivane su teorijske primedbe koje se mogu svesti:
- da poriču psihološku realnost grupe
- da pogrešno shvataju grupne procese kao nešto što je suprotstavljeno individualnoj
racionalnosti
- da pojedinca izoluju iz socijalne realnosti, stvarajući tako teorije koje je teško osmisliti u
socijalnom kontekstu.
3) značajna kritika individualizma u psihologiji grupa došla je prvo sa stanovišta teorija polja,
geštalta, a kulminirala je sa razvojem teorijskih stanovišta evropske socijalne psihologije,
kasnih 60-tih i ranih 70-tih, od strane kognitivističkih usmerenih socijalnih psihologa (tajfel,
Moskovici). To je ujedno i treći generalni pristup fenomenu grupnog ponašanja- pristup
socijalnog identitea. Socijalni identitet je ujedno teorijska perspektiva, pristup i poseban tip
teorije (meta teorije), integrisan skup pretpostavki koji objašnjava odnos između
sociokulturalnih sila i vidova i sadržaja pojedinčevog socijalnog ponašanja.

140
Osnovni pristupi ili modeli objašnjenja grupne pripadnosti i grupnog ponašanja

Tek sa razvojem societalne psihologije, koja je ustanovljena kao protivteža preovlađujućoj


preokupaciji socijalne psihologije pojedincem, naglasak je pomeren na socijalne fenomene u
pravom smislu reči, u okviru ukupnog društvenog, institucionalnog i kulturnog konteksta.

Model instikta gomile i grupnog uma

Problem identifikacije pojedinca sa socijalnom grupom dospeo je u sedište pažnje u kontekstu


proučavanja ljudi u masi. Naime, pripadnost i podređivanje pojedinca grupi dovođeni su u vezu sa
gubljenjem ličnog identiteta (de- indivudualizacijom) i javljanjem pratećih fenomena dezinhibicije
primitivnih i destruktivnih impulsa. Ovakva stanovišta dugujemo idejama i uticaju Le Bona.
Opisujući fenomene destruktivnog masovnog ponašanja, on je pretpostavio da postoje neke
mentalne i emocionalne osobenosti pojedinaca. Prema zakonu mentalnog jedinstva mase,
specifičnosti ponašanja ljudi u gomili rezultat su slepe identifikacije pojedinaca sa grupom.
Psihološka transformacija pojedinaca u okviru grupe po njemu ima za posledicu gubljenje svake
individualnosti, sličnost i homogenost svetsi i ponašanja njenih pripadnika, intelektualnu regresiju,
iracionalnost, primitivizam i antisocijalno zadovoljavanje destruktivnih i nasilnih instikata.
Mek Dugal je prvi istakao ideju da je urođeni gregarni motiv izražen u težnji da se pripada nekoj
grupi i od te grupe bude prihvaćen, što je najvažnija osnova društvenog života. Gregarni motiv je
često shvatan kao osnova vezanosti pojedinca za različite grupacije ljudi, a posebno vezanosti za
određenu naciju. Smatralo se da je on osnova nacionalnog osećanja, kao i jedan od glavnih faktora
koji motiviše patriotizam.
Mek Dugal je verovao da se grupno ponašanje razlikuje od individualnog zato što interakcija ljudi
u grupi (masi) rađa grupni um koji postoji nezavisno i kvalitativno se razlikuje od osobina
pojedinaca koji je sačinjavaju.

Model psihodinamike

Frojd je tumačio ponašanje ljudi u masi kao posledicu oslobađanja agresivnih instiktivnih id-
impulsa. Njegov pokušaj da objasni razvoj socijalne i grupne identifikacije uopšte bio je zasnovan
na teoriji libida: bazirao se na tezi o razrešenju Edipovog kompleksa posredstvom internalizacije ili
simboličke identifikacije sa roditeljem istog pola, na koji način dete preuzima i vrednosti, norme i
obrasce ponašanja svog društva.
Kasnija psihoanalitička tumačenja nacionalizma i nacionalne vezanosti pokušavala su da pokažu
kako nacionalizam predstavlja izraz agresivnih i seksualnih impulsa i nudila psihodinamičke
interpretacije nacionalnih heroja, nacionalnih mitova.
Frojdove ideje uticale su na neke najznačajnije teorije o kolektivnom ponašanju i međugrupnim
odnosima, posebno one koje su se bavile tamnom stranom ljudske socijalne prirode- međugrupnim
predrasudama, diskriminacijom, nasiljem.
Istraživanja nacionalizma i nacionalnih sentimenata usmeravala su pažnju na njihove ekstremne i
agresivne oblike ispoljavanja- fanatički nacionalizam i nacionalistički šovinizam. Ona su
povezivala određene karakteristike ličnosti i agresivni nacionalizam. Nacionalizam je posmatran
kao aspekt konzervativne ili autoritarne ličnosti, a ekstremni nacionalista kao produkt izrazito
represivnog društva i porodice.
Autoritarni etnocentrizam sastojao se u tendenciji da se bude rigidno vezan za svoju grupu i da se
odbacuje sve što je u vezi sa drugim i drugačijim grupama. Druge grupe se uvek opažaju kao
pretnja sopstvenoj, tako da njen opstanak zavisi od eliminacije svih drugih.

Model geštalta i fenomenološke realnosti grupe

Šerif i Aš predložili su drugačije stanovište o odnosu pojedinca i grupe, odnosno o uslovima i


efektima njegove identifikacije sa grupom. Potrebno je shvatanje o grupnim procesima koje
priznaje primarnu realnost i indivudue i grupe- dva stalna pola svih socijalnih procesa.

141
Ne odbacujući ideju da je pojedinca osnovni nosilac psiholoških procesa, oni su smatrali da i grupa
ima osobenu fenomenološku realnost, te da ne može svesti na sumu svojih delova. Takođe,
ponašanje u grupnom kontekstu ne može su u celini objasniti procesima individualno- psihološkog
funkcionisanja.
Ovo je kognitivistički pristup izučavanju grupnog ponašanja. Oba autora naglašavaju ulogu
perceptivnih i kognitivističkih procesa u proizvođenju psihološke realnosti grupe.
Po principu geštalta, Šerif smatra da članovi grupe ne opažaju sebe kao izolovane pojedince, već
kao članove jednog socijalnog entiteta, organizovane celine ili sistema, što utiče na njihova kasnija
iskustva i ponašanje i proizvodi grupu kao psihološku činjenicu i objektivnu realnost.
Prema Ašu, odnos pojedinca i grupe u suštini je odnos dela i celine, a grupno ponašanje je proizvod
zajedničkog socijalno strukturiranog psihološkog polja. Usklađena grupna aktivnost, podređivanje
pojedinca zajedničkim ciljevima, pa i sama ideja kolektivnog cilja, mogući su zato što svaki
pojedinac poseduje strukturalno slične kognitivne reprezentacije koje obuhvataju aktivnosti drugih i
njihove međusobne odnose kao članova grupe.

142
63. Teorija socijalnog identiteta (osnovni pojmovi i postavke)

Temeljna kritika individualizma i redukcionizma u socijalnoj psihologiji, posebno u izučavanju


međugrupnog ponašanja i odnosa, došla je upravo iz redova evropskih socijalnih psihologa.
Svi modeli koji naglašavaju ulogu neposrednih interpersonalnih odnosa, kako u procesu formiranja
tako i u funkcionisanju socijalnih grupa, pokazali su se nepogodnim za objašnjenje procesa
socijalne identifikacije koji posreduje nastanak i međusobne odnose velikih društvenih grupa.
Van dometa socijalno- psihološke analize na ovaj način ostaju društvene grupe koje nastaju na
osnovu velikih skupina populacije ili socijalnih kategorija ljudi za koje je karakteristično osećanje
zajedničke pripadnosti ili čiji članovi dele sličnu sudbinu, mada među njima ne postoji međusobna
interakcija, često ni prostorna vezanost, niti bilo kakav oblik neposrednih kontakata i uticaja.
Velike skupine ljudi kao što su nacije, etničke grupe, različite regionalne zajednice, rase, socijalne
klase...mogu da funkcionišu kao grupe u socijalno- psihološkom smislu, mada ne moraju da
zadovoljavaju većinu teorijskih kriterijuma grupne pripadnosti.
Ovi entiteti su istorijski i kulturalno zasnovani i prethode međusobnim odnosima njihovih
individualnih pripanika. Nametnute su svojim članovima opštim socijalnim konsenzusom bez
obzira na to da li zadovoljavaju njihove individualne potrebe. Nemaju uvek izgrađenu strukturu,
tj. jasno određene položaje i uloge svojih članova, ni jasne norme koje regulišu ponašanje, ne
podrazumevaju uvek usklađenu socijalnu akciju njihovih pripadnika u interesu ostvarivanja
zajedničkog cilja.
Ipak, kako kaže Turner, njihovi pripadnici imaju tendenciju da sebe definišu i da budu od strane
drugih određeni kao poseban socijalni entitet, pod određenim uslovima velika većina će osećati da
pripada članstvu te grupe, da deli slične emocije i stavove, a nastojaće da se ponašaju na kolektivan
način u odnosu na svoju socijalnu okolinu.
Tajfel je pokušao da objasni specifičnosti međugrupnog ponašanja→ zakonitosti socijalnog
ponašanja i odnosa između velikih društvenih grupa, i njegovo razlikovanje u odnosu na
međuindividualno ponašanje, polazeći od socijalno- psihološke definicije grupne pripadnosti.
Tajfel se poziva na analogiju sa definicijom nacije- skup ljudi koji osećaju da su nacija. U ovakvoj
širokoj definiciji kriterijum samoopažanja ili kriterijum identiteta se ističe kao najznačajniji.
U psihološkom smislu, pripadnicima neke nacije smatraju se oni koji sami sebe uz veliki stepen
međusobne saglasnosti svrstavaju u istu nacionalnu grupu, i kada su konsensualno od strane drugih
svrstani na isti način.
Ovaj unutrašnji ili psihološki kriterijum može, a ne mora, da se slaže sa spoljašnjim, objektivnim
kriterijumima nacionalne pripadnosti, kriterijumima koje primenjuje neki spoljašnji posmatrač,
npr. Crnogorski identitet- mada se ukazuje na, objektivno istorijsko srpsko poreklo, neki od njih se
smatraju posebnom nacijom, a neki ne. Različite objektivne- istorijske, političke, socijalne i
ekonomske- okolnosti mogle su da uslove nastanak ovakvog socijalnog konsenzusa u pogledu toga
ko je „u“, a ko „izvan“ grupe, ali to za psihološku definiciju grupne pripadnosti nije važno.
Relevantna je samo socijalna kategorizacija na osnovu koje sami pripadnici društva konstruišu
socijalnu realnost, tj. kriterijumi grupne pripadnosti koje primenjuju oni iznutra.
Ovakvo psihološko određenje onoga šta je grupa, može da uključi od 1 do 3 komponente:
- kognitivnu komponentu (znanje da neko pripada grupi)
- evaluativnu komponentu (pojam grupe i članstva u njoj može imati pozitivno ili negativno
vrednosno značenje)
- emocionalnu komponentu (kognitivni i evaluativni aspekti grupe i članstva u njoj mogu biti
praćeni emocijama- ljubav ili mržnja, dopadanje ili nedopadanje koje su usmerene prema
sopstvenoj grupi i prema drugim grupama koje su sa ovom u određenom odnosu).
Znači, da bi neka kategorija ili skup ljudi predstavljao grupu, oni moraju sebe jasno da prepoznaju
i definišu kao poseban socijalni entitet- kao „mi“ naspram „njih“. Ono što je za određenje grupe
važno jeste subjektivni kriterijum grupne pripadnosti (identifikacija sa grupom).
Pri tom, osećanje grupne pripadnosti ne mora da bude uslovljeno postojanjem ličnih kontakata
između svih ili većine članova grupe. Međutim, razvoj i uslovi stvaranja ovakvog osećanja grupne
pripadnosti veoma značajno utiču na ponašanje prema pripadnicima sopstvene i drugih relevantnih
grupa.

143
Socijalno ponašanje se kvalitativno značajno menja pošto oni uslovljavaju pretvaranje
međuindividualno u međugrupno ponašanje.
Za Tajfela, ovakav pristup definiciji grupe predstavlja polazište za analizu socijalnih i socijalno-
psiholoških uslova koji determinišu nastanak konsenzusa u pogledu grupne pripadnosti i efekata
koje to može imati na socijalno ponašanje (na odnose prema članovima svoje i drugih društvenih
grupa). Ovakav konsenzus predstavlja one socijalno- psihološke aspekte društvene stvarnosti koji,
u interakciji sa socijalnim, političkim i ekonomskim događajima, određuju sadašnju i buduću
sudbinu grupe i njenih odnosa sa drugim grupama.
Pojam socijalnog identiteta direktno se odnosi na psihološki proces posredstvom kojeg se
prvobitno neutralne socijalne kategorije pretvaraju u ljudske grupe kao psihološke entitete, a iz
socijalne realnosti nastaje psihološka realnost.
Zato se kaže da, za razliku od tradicionalnog socijalno- psihološkog pristupa koji se bavio
pojedincem u grupi, ovaj pristup teži da istraži grupu u pojedincu.

Osnovne pretpostavke teorije socijalnog identiteta

Tajfel je, uvodeći pojam socijalnog identiteta, na specifičan način pokušao da objasni problem
samo- definicije (pojma o Ja) pojedinca u socijalnom kontekstu. Njegov pristup zasnovan je na
određenim pretpostavkama o prirodi ljudi i društva i njihovoj međusobnoj povezanosti, a
najvažnije među njima su:
1) čovekova predstava o svom Ja (pojam o Ja: totalitet samo-opisa i samo-procena) utkana
je u mnoštvo njegovih samo-identifikacija, npr. samoidentifikacija „vojnik“ uključuje samo-opise
kao što su lojalan, čvrst, agresivan, hrabar.., a „sin“ nežan, požrtvovan, voli majku...
Ove samoidentifikacije mogu biti u sklopu dva podsistema identiteta: u sklopu socijalnog
identiteta ili personalnog identiteta, koji čine dva dela celokupne predstave o sebi.
Socijalni identitet: ljudi zasnivaju subjektivni pojam o sebi velikim delom na osnovu svog
objektivnog pripadništva pojedinim socijalnim kategorijama (nacija, pol, zanimanje...)
Personalni identitet čine identifikacije i opisi koji su lične prirode, specifični atributi pojedinca
zasnovani u međuindividualnim odnosima.
Pristup socijalnog identiteta usmeren je primarno na socijalni identitet. On pretpostavlja da pod
određenim okolnostima socijalni identitet postaje izraženiji nego personalni u određivanju nečijeg
pojma o sebi i da to proizvodi kvalitativno drugačije ponašanje- grupno ponašanje.
2) pojedinac teži da postigne u osnovi zadovoljavajući (pozitivan) pojam ili predstavu o sebi.
Usvajanje osobenog (pozitivnog) socijalnog identiteta jedan je od uslova da se takva slika stekne.
Fundamentalna individualna motivacija za samopoštovanjem zadovoljava se u kontekstu
međugrupnih odnosa na taj način što se vrši poređenje između grupa u društvu i naglašavaju one
različitosti (dimenzije razlikovanja) između sopstvene i drugih grupa na osnovu kojih sopstvena
grupa zadobija prednost.
3) svako društvo je hijerarhijski struktuirano prema jednom broju socijalnih kategorija koje
se međusobno razlikuju prema kriterijumima moći, statusa ili prestiža.
4) stoga su socijalni identiteti ili samo-definicije pojedinaca zavisni od toga kojim grupama
oni pripadaju (ili sa kojima se identifikuju), odnosno od položaja tih grupa u datoj društvenoj
strukturi moći, statusa i prestiža. Činjenica da je on član brojnih socijalnih grupa znači da to
članstvo može, na pozitivan ili negativan način, da doprinese predstavi koju on ima o sebi.
5) socijalni identiteti, tj. grupa kao kognitivni entitet koji ima neko vrednosno značenje za
pojedinca u određenom periodu vremena, posreduju između socijalnih kategorija kao objektivnih
statističkih ili istorijskih entiteta i ponašanja pojedinaca kao člana grupe, stvarajući, pod određenim
okolnostima, osobeno grupno ponašanje.

Osnovni pojmovi teorije socijalnog identiteta

Tajfel uvodi 4 povezana pojma koji čine osnovu njegove teorije: socijalna kategorizacija, socijalni
identitet, socijalno poređenje i psihološka grupna posebnost (distinktivnost).

144
1) SOCIJALNA KATEGORIZACIJA→ da bismo došli po pojma socijalne kategorizacije treba
reći da ova teorija naglašava da je svako društvo sastavljeno od socijalnih kategorija koje nalaze
međusobno u određenim odnosima moći, statusa i prestiža. Ovi odnosi čine određenu socijalnu
strukturu.
Socijalne kategorije odnose se na činjenicu podele ljudi na osnovu nacionalnosti, rase, klase,
zanimanja, pola, religije...Kategorije ne postoje nezavisno- smislene su jedino kada su jedne
suprotstavljene drugima koje predstavljaju kontrast i kada omogućavaju razlikovanje (npr. crno-
belo).
Pojedinac je objektivno član mnogih socijalnih kategorija istovremeno (mada, pri tom, ne može
istovremeno da bude član kontrasnih kategorija, npr. protestant i katolik u Irskoj, belac i crnac...).
Stoga, on ima pred sobom repertoar različitih mogućih identiteta, ali samo neke od socijalnih
kategorija kojima objektivno pripada, postaće osnova njegovog socijalnog identiteta (tj. predstave
o sebi). Od čega zavisi koje će to kategorije biti? U svakom društvu pojedine socijalne kategorije
nalaze se u određenim međusobnim odnosima moći i statusa.
Odnosi moći, statusa, prestiža odnose se na činjenicu da neke socijalne kategorije u društvu
imaju veću moć, prestiž, viši status..nego one druge. One se nalaze u hijerarhijskom odnosu prema
ovim objektivnim kriterijumima razlikovanja. Sledstveno tome, one obezbeđuju svojim
pripadnicima različitu osnovu za uspostavljanje predstave o sebi, tj. različitu osnovu njihovog
samo- vrednovanja i samo- poštovanja.
Socijalna struktura- priroda ovih socijalnih kategorija i njihov odnos u nekom društvu čine
osobenu socijalnu strukturu tog društva. Socijalna struktura nije statična, već je u neprestanoj
promeni (postepenoj ili nagloj) i kretanju, što je posledica ekonomskih, istorijskih procesa:
menjaju se i nastaju nove kategorije, njihov međusobni odnos se menja. Sledstveno tome, menjaju
se i socijalni identiteti ljudi.
Pojam socijalna kategorizacija odnosi se, u stvari, na subjektivnu kategorizaciju ljudi u nekom
društvu. Ljudi teže da klasifikuju ne samo sebe, već i sve druge ljude u određene kategorije i to
nikada ne čine na nepristasan i objektivan način, na koji se npr. klasifikuju ptice.
Socijalna kategorizacija se uvek vrši s obzirom na sebe samog. Mi smo, takođe, ljudi i stoga
kategorizacija drugih ima direktne implikacije za nas same, ona nešto govori i o nama samima,
odnosno o odnosima između kategorija kojima pripadamo mi i drugi.
Mi težimo da klasifikujemo druge na osnovu njihove sličnosti ili razlika u odnosu na nas same, pri
tom stalno druge opažamo ili kao članove iste kategorije kojoj i sami pripadamo (svoja grupa) ili
kao članove kategorije koja je različita od naše (tuđa grupa).
Istovremeno, mi i sami sebe kategorizujemo, naglašavajući sličnosti sa članovima svoje i razlike u
odnosu na pripadnike tuđe grupe. Ove sličnosti i razlike naglašavaju se ne prema svim, već prema
prototipskim karakteristikama članova ovih grupa, onima koje generalno definišu grupu u celini.
Pri tom, članovi svoje i drugih grupa se opažaju ne kao pojedinačne osobe (sa posebnim
individualnim karakteristikama po kojima se međusobno razlikuju) već prvenstveno kao
predstavnici grupa i karakteristika grupa kojima pripadaju.
Socijalna kategorizacija je sistem orijentacija koje pomažu pojedincu da psihološki stvori i
definiše svoje mesto u društvu.

2) SOCIJALNI IDENTITET→ odnosi se na činjenicu da ljudi zasnivaju svoj identitet (osećanje


svog Ja, pojam o Ja) velikim delom na osnovu članstva u socijalnim grupama i kategorijama
kojima pripadaju. Socijalni identitet jeste jedan od veoma važnih izvora samo- vrednovanja i
samo- poštovanja pojedinaca. On je povezan sa pojedinčevom svešću da pripada određenim
socijalnim grupama i značaju (u emotivnom i evaluativnom smislu) koji pridaje toj pripadnosti.
Socijalni identitet je onaj deo pojedinčevog pojma o sebi koji proističe iz njegovog znanja o
sopstvenoj pripadnosti nekoj socijalnoj grupi (ili grupama) zajedno sa vrednosnim i emocionalnim
značajem koji se toj vrsti pripadnosti pridaje.
Socijalni identiteti, u smuslu takvih socijalnih kategorija kao što su nacionalnost, religija, pol,
profesija, etnicitet ili politička orijentacija, su internalizovani i čine potencijalno važan deo
pojedinčeve predstave o sebi. Oni čine okvire posredstvom kojih ljudi posmatraju sebe i svet oko
sebe.

145
Neki od ovih grupnih pripadništva su značajnija od drugih, a njihova se značajnost može
vremenom menjati u zavisnosti od različitih socijalnih situacija. Prihvatanjem nekih socijalnih
kategorija kao osnove slike o sebe, tj. njihovim usvajanjem kao osnove sopstvenog samo-
vrednovanja- u prenosnom smislu reči, formira se grupa u pojedincu.
Ovi psihološki procesi- subjektivna važnost pripadnosti nekim grupama, utiče na prevođenje
međuindividualnog u grupno ponašanje, kao i na različite oblike međugrupnog ponašanja.
Pojam socijalnog identiteta odnosi se na psihološki proces koji utiče na prevođenje socijalnih
kategorija u ljudske grupe, na stvaranje psihološke realnosti iz socijalne realnosti. Umesto
pojedinca u grupi- grupa u pojedincu.
Pozitivan socijalni identitet je važna pretpostavka teorije socijalnog identiteta da pojedinci imaju
potrebu da postignu pozitivan socijalni identitet.

3) SOCIJALNO POREĐENJE→ proces socijalne kategorizacije sam po sebi podstiče samo-


evaluaciju pojedinca kroz proces tzv. socijalnog poređenja. Naime, nečije samopoštovanje koje
proističe iz njegove pripadnosti nekoj grupi zavisi od ishoda poređenja sopstvene i tuđih grupa.
Pojam socijalnog poređenja predstavlja proširenje Festingerove teorije socijalnog poređenja,
prema kojoj pojedinci vrednuju svoja uverenja, stavove i sposobnosti upoređujući ih sa onima koje
imaju drugi ljudi.
Festingerov pojam odnosi se na poređenje pojedinaca unutar grupe (između onih koji su
međusobno slični) i ima kao rezultat konformizam i uniformnost ponašanja.
Značenje koje teoretičari socijalnog identiteta pridaju terminu „socijalno poređenje“ nešto je
drugačiji. Oni smatraju da je svo naše znanje derivirano posredstvom socijalnog poređenja,
uključujući i ono o fizičkom svetu: nečije poverenje u istinitost svojih stanovišta stvara se
uspostavljanjem konsenzusa, saglasnosti među ljudima.
Kada je o međugrupnom socijalnom poređenju reč, tj. poređenju između pojedinaca kao člana
svoje grupe i drugih koji su članovi drugih grupa, postoji težnja da se maksimiziraju međugrupne
osobenosti, tj. da se podvuče što više razlika između grupa na što većem broju dimenzija
(kriterijuma) po kojima se one mogu razlikovati.
Pošto su dimenzije socijalnog poređenja pretežno evaluativne, ovo naglašavanje razlika ide u
pravcu naglašavanja i podvlačenja prednosti sopstvene grupe. Upoređujući sopstvenu od drugih
grupa na dimenziji na kojoj je sopstvena grupa na pozitivnom polu, sopstvena grupa stiče
pozitivnu različitost, a njeni članovi pozitivan socijalni identitet- to stvara kod pojedinca osećanje
saopstvene vrednosti i poštovanja.
Procesi kategorizacije i socijalnog poređenja deluju zajedno i stvaraju specifičan oblik ponašanja-
grupno ponašanje. Ono obuhvata međugrupnu diferencijaciju i diskriminaciju, favorizovanje
sopstvene grupe, opažanje vrednosne superiornosti svoje grupe u odnosu na tuđe, stereotipno
opažanje svoje, tuđih grupa i samoga sebe, konformiranje grupnim normama, afektivna
preferencija svoje u odnosu na tuđe grupe...
Kategorizacija vodi stereotipnom opažanju svoje, tuđih grupa i sebe samoga, kao i određen stepen
prenaglašavanja međugrupnih razlika.
Socijalno poređenje je odgovorno za selektivnost efekata prenaglašavanja (prenaglašavanje postoji
uglavnom kod dimenzija poređenja kojima se obezbeđuje sopstvena prednost) i stepen
preuveličavanja međugrupnih razlika i unutargrupnih sličnosti.

146
64. Manjinski identitet: spoljašnji i unutrašnji kriterijumi manjinske
pripadnosti

Kriterijumi manjinske pripadnosti su:


1) manjine su podređeni segmenti u okviru složenih državnih zajednica
2) odlikuju se specijalnim fizičkim ili kulturnim karakteristikama koje dominantni segmenti
društva smatraju inferiornim, ne cene ih
3) to su samosvesne celine društva čijim članovima su zajedničke određene sličnosti i
određene socijalne nepovoljnosti (hendikepi)
4) članstvo u manjinskoj grupi se prenosi sa generacije na generaciju na osnovu pukog
porekla, čak i kada ne postoje neke izražene kulturne ili fizičke osobenosti
5) orođavaju se samo međusobno (stupaju u brak)
6) kriterijum brojnosti ne igra važnu ulogu.
Npr. separatistički pokret u Kvebeku u okviru Kanade- stanovnici Kvebeka koji govore francuski,
iako manjina u okviru složene države, većina su u okviru ove provincije i stvaraju sve veće
probleme sopstvenoj manjini, onima koji govore engleski. Sličan primer su i Albanci u okviru
SRJ, odnosno Kosova- manjina u složenoj državi, ali u drugom smilu većina koja stvara probleme
sopstvenoj manjini.
Tajfel pravi razliku između socijalnih kategorija i socijalnih grupa. Postoje socijalne kategorije
ljudi kao što su crvenokosi, niski, levoruki, debeli...oni se odlikuju sličnim međusobnim
osobinama, koje se često smatraju hendikepom, ali oni ne čine socijalnu grupu.
Da bi se neki skup pojedinaca smatrao socijalnom grupom pored psihološkog kriterija- da se
ljudi osećaju pripadnicima grupe i da se za njih misli da su pripadnici istih, mora da zadovolji još
neke kriterijume:
- izbor članova grupe mora biti zasnovan na jasnim principima razlikovanja od drugih
- moraju imati neku vrstu strukture (uloge i organizacija)
- prihvaćen sistem internih normi koje regulišu ponašanje
- moraju biti trajnije prirode
- odlikovati se nekom vrstom kohezivnosti, lojalnosti članova
- identifikacija članova sa grupom
- međugrupna zavisnost u ostvarivanju cilja, i u zadovoljavanju potreba.
Katkad neki skup pojedinaca koji čini socijalnu kategoriju unutar društva, postepeno, pod
određenim uslovima, prerasta u socijalnu grupu. Između kategorija na jednomkraju i grupe na
drugom kraju kontinuuma, odvija se složen socijalno-psihološki proces kojim kategorija
postepeno postaje socijalna grupa.
Pripadnici neke kategorije postepeno usvajaju zajednička uverenja, reakcije i stavove o svom
specijalnom statusu u društvu.
Postoje spoljašnji i unutrašnji kriterijumi manjinske pripadnosti.
Spoljašnja definicija kao uslov nastanka osećanja manjinske pripadnosti je da postoji spoljašnji
konsenzus među većinom u društvu da su oni na neki način drugačiji i taj spoljašnji kriterijum
pripadnosti manjinskoj grupi prethodi njihovom unutrašnjem psihološkom kriterijumu, tj.
osećanju da su manjina.
Šta više, spoljašnja definicija često upravo proizvodi osećanje da se pripada manjinskoj grupi.
Kategorije ljudi određenih socijalno relevantnih karakteristika (boja kože, starosti, etnicitet,
zajedničke osobine) ostali članovi društva opažaju kao osobe koje imaju nešto zajedničko, kao
posebnu kategoriju i ponašaju se na određen način prema njima i to slično prema svim
pripadnicima te kategorije.
Nametnuta definicija i zajednička sudbina postepeno dovode do svesti o posebnom položaju i
tretmanu (diskriminaciji), zajedničkim interesima i tako se odvija osećanje pripadnosti nekoj
manjinskoj grupi. Tek onda može doći do organizovanja takve grupe, sticanja normi i vrednosti,
ciljeva....može, ali ne mora.
Unutrašnja definicija manjinske pripadnosti- mnoge definicije manjina uključuju neke
subjektivne karakteristike njihovog članstva- stereotipi, uverenja, samosvest, identifikacija. da bi

147
manjina postala prepoznatljiv socijalni entitet, među članovima mora da postoji svest da su im
zajedničke neke karakteristike i da ih te karakteristike razlikuju od drugih članova društva.
Socijalno relevantne karakteristike moraju biti posebne vrste da bi mogle da stvore osećanje o
pripadanju manjinama, a društvo se i sastoji od manjina- profesionalnih, regionalnih, uzrasnih...
Manjinski identitet može se stvoriti tek onda kada je to što nekoga ubraja ili on sam sebe ubraja
među pripadnike neke posebne kategorije, povezano sa opažanjem nekih socijalnih posledica koje
iz toga slede, poseban tretman od strane drugih, a koji se odnosi na sve članove kategorije. Ove
posledice uključuju diskriminaciju od strane drugih i negativne stvove u odnosu na neki od
kriterijuma pripadnosti toj kategoriji (boju kože, dužinu kose, poreklo...).
Da bi se shvatilo šta u psihološkom smislu znači manjinski identitet mora se napraviti jasna
razlika između individualnih i grupnih razlika.
Crvenokosi ljudi, niski, debeli, levoruki...ne mogu steći osećanje da su članovi određenih manjina.
Ove karakteristike, iako su zajedničke velikom broju ljudi, imaju značaj samo kao individualne
karakteristike u njihovom privatnom životu. Teško je zamisliti štetne grupne posledice koje slede
iz levorukosti, mucavosti, npr. u ličnom životu, one imaju veliki značaj i mogu predstavljati
hendikep pojedinačno.
Npr. u novinama će članak retko početi: debeli gospodin X krao auto...ali će zato veoma često
tamnoputi mladić romskog porekla, ili ruska barska igračica ili dva Rumuna ubila bračni par.
Razlika individualnih atributa (gojaznost, mucanje) i onih koji upućuju na pripadnost manjini
(Rumuni, Romi) je u tome što prvi nisu karakteristike ljudi iz kojih se mogu izvući neki drugi
socijalni zaključci. Na osnovu toga što je neko debeo ne može se ništa zaključiti o drugim
osobinama drugih ljudi izi kategorije debelih. Debljina, mucanje, levorukost se ne koriste kao
važni kriterijumi socijalne tipologije. Tek kada i ako te karakteristike steknu određeno značenje u
socijalnom kontekstu, tj. postanu važni kriterijumi socijalne tipologije, one počinju da vrše jak
uticaj na stavove i ponašanje drugih prema ovim kategorijama ljudi.
Rezultat toga je da su levoruki, mucavi, debeli..skupovi pojedinaca, dok Romi, Rumuni, bivši
zatvorenici...jesu ili lako mogu da postanu manjinska grupa u psihološkom smislu, ali ne moraju
to da postanu, to zavisi od društveno- istorijskih okolnosti.
Ono što je zajedničko Romima, Rumunima...je to što se za njih vezuju šireoko rasprostranjeni
negativni stereotipi koji sadrže i jedan broj drugih karakteristika koje se pripisuju svim ili većini
pripadnika ovih kategorija. Ali, razlikuju se po tome što ne prihvataju svi oni (npr. barske ruske
igračice, dugokosi tinejdžeri) da su na neki način povezani međusobno i različiti od drugih
socijalnih kategorija.
Uslovi prihvatanja manjinskog identiteta, svesti da im je zajedničko to što su manjina nižeg
statusa u odnosu na ostale, da su nešto posebno i odvojeno, zavisi od mnogih socijalnih i
socijalno- psiholoških uslova. To zavisi od načina na koji pojedinci, pripadnici manjina, opažaju
zamišljene granice između svoje i drugih većinskih grupa, svoju odvojenost od ostalih.
Način na koji pripadnici manjine opažaju granice većinske i svoje grupe zavisi od uverenja koja
oni imaju o sebi i društvu u celini. Postoje tri sistema uverenja:
1) uverenje da su kriterijumi njihove posebnosti takvi da je nemoguće bilo kom pripadniku
manjine da individualno napusti grupu i postane član većine, koji se neće razlikovati od
drugih, npr. da Crnac pređe u Belce. Osuđenost na svoju grupu, tj. to je uverenje da
individualna socijalna mobilnost neće sprečiti, npr. to što će neko postati lekar, advokat,
učitelj, u važnim socijalnim situacijama, da ga prepoznaju kao pripadnika manjine.
2) uverenje da karakteristike koje ih odvajaju i razlikuju kao manjinu (boja kože, jezik) ili im
se pripisuju svima, proizvode određene socijalne posledice za sve, nediskriminativno,
određujući njihovu zajedničku sudbinu.
3) Uverenje koje sami pripadnici manjine imaju o svojoj sopstvenoj posebnosti u odnosu na
druge. To znači da imaju osećanje manjinske pripadnosti, insistiraju na svojoj
posebnosti.
Tri uslova nastanka i jačanja osećanja manjinske pripadnosti:
A) na osnovu nametanja spolja→ nametnuta socijalna kategorizacija, koja se onda
interiorizuje i pretvara u spiralu psihološke posebnosti, određeni stavovi i tretman spolja.
B) na osnovu tradicije posebnosti koja se razvija na osnovu kulturnih, socijalnih, istorijskih
uslova. U tom slučaju, uverenja o nemogućnosti da se pređe u drugu grupu nije samo
148
spolja nametnuto, već postoji snažan socijalni pritisak unutar grupe (religijske sekte, neke
etničke manjine, ideološki pokreti...), znači, već postoje kao posebna grupa koja nastoji da
očuva poseban identitet. Postoji težnja da se očuva odvojeni identitet, ali kasnije postoji
interakcija spoljašnjih i unutrašnjih ograničenja.
C) neke manjine, mada svesne svoje kulturne, socijalne..posebnosti, daju sebi pravo da
promene neke od ovih razlika ako i kada to žele, npr. Crnogorci u Jugoslaviji, Škoti u
Engleskoj, katolici u SAD. Psihološka ograničenja (spoljašnja i unutrašnja) tada
vremenom slabe i oni se mešaju (asimiluju) u šire društvo, mada zadržavaju druge
osobenosti. Ali, gubi se postepeno psihološka osnova manjinske pripadnosti. Međutim,
kada postoje prepreke tome, novi i jaki oblici grupnog identiteta mogu da se pojave, ili da
se oživi stara pripadnost.

149
65. Psihološki efekti manjinske pripadnosti

Manjine se najčešće definišu na osnovu kriterijuma posebnosti koje su nametnute spolja, od strane
većine. Manjina je odstupanje od norme, ova posebnost je povezana sa stigmatizacijom i
pretpostavljenom inferiornošću.
Problem očuvanja pozitivnog socijalnog identiteta: pripadnici manjina imaju ne samo zajednički
identitet nego i neke zajedničke probleme vezane za svoju manjinsku pripadnost, to je konflikt
između zadovoljavajuće samo- realizacije (i slike o sebi) i ograničenja koja im nameće realnost
pripadanja manjinskoj grupi.
Generalna ljudska karakteristika jeste da nastoje da postignu i očuvaju sopstveno samo- poštovanje
i da obezbede poštovanje od strane drugih, da održe pozitivnu sliku o sebi. Stoga je manjinama
teško da podnesu prezir drugih i da očuvaju pozitivan socijalni identitet.
Socijalni identitet je svest o pripadnosti grupi zajedno sa emotivnim i vrednosnim značenjem koji
se toj pripadnosti pridaje. Smatra se da će se pojedinci pre identifikovati sa grupama koje
doprinose njihovom pozitivnom socijalnom identitetu, a da će težiti da napuste (psihološki ili
stvarno) grupe koje ga narušavaju.
Sve dok važe spoljašnji kriterijumi vrednovanja pripadnosti manjinskoj grupi i ona se definiše kao
odstupanje od norme koju predstavlja većina, pojedinci koji pripadaju manjini imaće problema sa
samo- poštovanjem i predstavom o sebi.
Na koji način pripadnici manjine reaguju na tu jednostranu definiciju koja im nameće inferioran
status u društvu? Koja rešenja ili strategije manjinske grupe koriste da bi održale pozitivan
socijalni identitet?
1) PRIHVATANJE
Jedan od načina reagovanja je prihvatanje i usvajanje negativne predstave o sebi, verovanje u
sopstvenu inferiornost, a to nastaje pod sledećim uslovima:
- kada u društvu postoji opšta saglasnost u pogledu prirode osobina koje se pripisuju manjini
- manjina u nekoj meri i sama prihvata te kriterijume razlikovanja koji su joj spolja nametnuti
- nepostojanje alternative, tj. ideje daje takvo stanje u društvu nelegitimno i da ne mora da bude
trajno
- teškoće da se pređe iz stigmatizovane grupe u neku drugu
- činjenica da neki slučajevi uspešne individualne socijalne mobilnosti iz manjinske grupe nisu
uticali na prirodu generalno uspostavljenih odnosa između manjine i drugih
Primer istraživanja: proces usvajanja svesti o manjinskom identitetu počinje od ranog detinjstva.
Klark i Klark- eksperiment sa crnom i belom lutkom (decu su pitali na koju liče, koja im se više
dopada, koju bi želeli za prijatelja), crna deca imaju ozbiljnih problema sa identitetom,
identifikacijom i preferiranjem sopstvene grupe. Oni se pogrešno identifikuju sa belom lutkom i
preferiraju svetliju boju kože. Preferiraju ne svoju, nego druge grupe koje imaju superioran status.
Usvajaju stereotipe sredine.
Kod odraslih: manifestacija prihvatanja nepovoljne slike o sebi kroz tzv. geto psihologiju. U
potrazi za identitetom manifestovali povlačenje od šireg društva, njihovog sistema normi,
vrednosti, standarda i postignuća i poređenja sa drugima i stvaranje sopstvenih zatvorenih grupa
koje imaju sosptvene standarde, vrednosti suprotne onima koje su opšte prihvaćene. Strategija koja
samo pothranjuje postojeće stereotipe i podele.
Mada se negativna slika o sebi internalizuje (prihvata i usvaja) ona ne postaje centralni aspekt
individualnog identiteta (poređenje se vrši unutar grupe) i stoga ne ugrožava mnogo lični identitet,
zato neko može ostati srećan i zadovoljan u Getu sve dok on opstaje.
2) ODBACIVANJE
Očigledno je da psihološki status manjine ima određenih posledica po pojedinčevo samo-
poštovanje, dostojanstvo i predstavu o sebi. Ove posledice posebno dolaze do izražaja u
situacijama koje provociraju direktno poređenje između većine i manjine.
Socijalno poređenje je od suštinske važnosti za razvoj naše predstave o sebi. To može biti
poređenje većine i manjine, ili bilo koje dve socijalne grupe, između pojedinaca koji pripadaju tim
grupama.

150
Posebno u situacijama konflikta ili tenzija među grupama, to može postati centralni aspekt ove
predstave, zato je uvek opterećeno snažnim emocijama. Čak i neutralne i benigne razlike između
grupa stiču jaku vrednost i emocionalnu konotaciju (primer nacionalizma).
Uporedna predstava o sebi kod pripadnika manjina je često negativna i ugrožava samo- poštovanje.
Stoga oni koriste jedan broj psiholoških rešenja ovih problema. Vrste rešenja ili strategije koje
koriste da bi izašli na kraj sa svojim manjinskim identitetom zavise od socijalnih uslova u kojima
žive.
3) ASIMILACIJA
To je pokušaj da se manjinske grupe asimiluju u većinu, da učestvuje u životu pire zajednice.
Postoji nekoliko varijanti ovog procesa asimilacije u psihološkom i socijalnom smislu:
a) pokušaj ili težnja da napuste grupu i pridruže se grupi višeg statusa, kada ne postoje
prepreke za socijalnu mobilnost koje bi postavila bilo koja od grupa. Slučaj nekih etničkih
grupa koje su imigrirali u SAD. Tada manjine prestaju da postoje, to je psihološko mešanje.
Asimilacija grupe u celini. U osnovi su uverenja o socijalnoj mobilnosti, npr. Nemci u
Americi- usvojili engleski jezik.
b) Neki ljudi prelaze u većinsku grupu i jedno vreme učestvuju u njoj bez ograničenja, ali
ipak nisu u potpunosti prihvaćeni (posmatraju se kao izuzeci od pravila) niti je time
rešen problem manjinske grupe u celini, niti su time predrasude otklonjene. Primer: u
nekim evropskim zemljama sa jakom tradicijom antisemitizma, jedan broj Jevreja se probio
kroz barijere predrasuda i diskriminacije i čak stekao visoke društvene položaje, ali je
problem manjinske grupe u celini ostao nerešen kao i postojeće predrasude.
Drajfusova afera u Francuskoj- njegova identifikacija sa većinom kao Francuza i kao
oficira armije, koji se nije razlikovao od bilo kog Francuza bila je totalna.
Ratenau- nemačko jevrejski industrijalac i ministar spoljnih poslova Nemačke koji je
ubijen 1923.- 20-tak godina pre dolaska Hitlera na vlast pisao je o „zaštiti plemenite krvi
od mešanja“.
Ovakva asimilacija pojedinaca, kada se njihovagrupa i dalje smatra drugačijom, odvojenom
i inferiornom, stvara psihološke probleme i često vodi tome da oni postaju „veći katolici od
pape“- često jače naglašavaju negativne osobine sopstvene grupe.(identifikacija sa
agresorom). Potreba da se uspostavi psihološka distanca u odnosu na grupu kojoj su
prethodno pripadali.
c) treći vid je ilegalna asimilacija- skrivanje svog porekla da bi sebi obezbedili prolaz,
npr. menjanje prezimena u SAD (nemačka prezimena po-amerikanizirali), u Istri, u
Makedoniji ić se dodaje i oduzima, u nacističkoj Nemačkoj skrivanje jevrejskog porekla.
U ovom slučaju odbacivanje sopstvene grupe je čak jače nego u prethodnom.
Predostrožnost da budu demaskirani uslovljava pojačavanje napada na sopstvenu grupu.

4) AKOMODACIJA
Posebna strategija je tzv. akomodacija: socijalna kompeticija sa većinom, manjina nastoji da
sačuva svoj poseban identitet i osobenost, ali istovremeno pokušava da se približi većini u
mogućnostima da postignu ciljeve i obezbede poštovanje koje se u širem društvu vrednuje. Teže da
redefinišu ili reinterpretiraju elemente socijalnog poređenja. Uverenja socijalne kreativnosti.
To se postiže:
- promenom valence (negativne) karakteristike prema kojoj se porede
- promenom same karakteristike prema kojoj se porede
- promenom grupe sa kojom se porede.
Primer za prvo: socijalni pokret Crnaca u Americi: važan aspekt militantnog crnačkog pokreta 60-
tih bio je sadržan u pokušaju nove afirmacije crnačkog identiteta, sadržano u čuvenom sloganu
„Crno je lepo“.
Poruka je da manjina ne mora da postane slična drugima (većini) da bi mogla da dođe do istih
ekonomskih i socijalnih šansi i mogućnosti u društvu. Nasuprot tome, naglašava se poseban
kulturni identitet, tradicija i koreni. Odbacuje se vrednovanje nametnuto spolja. Nije stvar u tome
da „boja kože nije važna“.

151
Cilj nije da se neutralizuje negativno vrednovanje te osobine već da se ono preokrene. Pokret
„jednaki, ali različiti“. Nije cilj da se bude kao većina, već da se ostane različit, ali bolji. Nije cilj
da se kao pojedinci integrišu u većinu, već da deluju kao grupa i promene odnose među grupama.
Pokušaji da se ponište, modifikuju ili preokrenu tradicionalno negativno vrednovanje osobina
manjinske grupe.
Drugi način je pokušaj ne samo da promene status svoje grupe na nekoj dimenziji vrednovanja,
već da promene samu dimenziju poređenja- samu vrednost kriterijuma. Strategije socijalne
kreativnosti stvaraju novu grupnu različitost:
- re- avaluacija postojeće manjinske karakteristike koja sadrži negativnu konotaciju→
potražiti u prošlosti grupe nešto iz njihove tradicije ili neki poseban atribut, oživeti ih, i dati
im nov i pozitivan značaj. Izmisliti novu karakteristiku grupe koja ima pozitivnu vrednost,
primer: mitovi iz prošlosti, nebeski narod, mitski junaci...
- traže se nove konstruktivne karakteristike kao dimenzije međugrupnog poređenja.
Manjinske grupe koje u svojoj prošlosti ne mogu da nađu ništa što bi naglasilo njihov
poseban identitet, izmišljaju: stvaraju se nove ideologije koje ideologizuju razlike, primer:
bivša Jugoslavija, novi jezik- hrvatski, crnogorski.
Treći način je lateralno poređenje ili poređenje sa nižima od sebe.

5) SOCIJALNA PROMENA
Strategija socijalne promene u okviru odbacivanja inferiornog statusa: osnivanje socijalnih
pokreta koji imaju za cilj da preokrenu u stvarnosti inferioran status manjine u superioran.
Promene u strukturi odnosa u društvu su promene relativnih pozicija svoje i drugih grupa u odnosu
na relevantnu dimenziju statusa- socijalni konflikti.

152
66. Međugrupni konflikt: psihoanalitički pristup

Jedno od osnovni pitanja u proučavanju međugrupnih odnosa je kako pojedinci stiču predrasudna
stanovišta o drugim grupama i kakvi su ishodi ovih stavova na ponašanje prema njihovim
pripadnicima.
Psihodinamička istraživanja polazila su od uverenja da su predrasude i, sledstveno tome,
diskriminacija, produkt određene karakterne strukture- autoritarne ličnosti. Adorno i saradnici, za
koje se vezuje ovaj pojam, usvajaju Frojdov psihodinamički model ljudske svesti i protežiraju
ideju da su predrasude, pre svega etničke i rasne, simptom poremećaja psihičkog funkcionisanja.
Pionirska istraživanja nacionalizma bila su usredsređena na vezu između karakteristika ličnosti i
nacionalističkih sentimenata. U okviru političkog miljea obeleženog pojavom snažnih fašističkih
pokreta, istraživanja su usmeravala fokus pažnje na tzv. ekstremni ili fanatički nacionalizam, tj.
nacionalistčki šovinizam.
Zaključci ovih istraživanja ukazivali su da ličnost ekstremnog nacionaliste karakterišu latentna
agresivnost, rigidni stavovi i navike, stereotipno mišljenje, sklonost predrasudnosti, narcizam,
opsednutost moći, „slab ego“... Nacionalizam je posmatran kao aspekt konzervativne ili autoritarne
ličnosti, a ekstremni nacionalista kao produkt izrazito regresivnog društva u kojem porodica često
ima ulogu proizvođača autoritarnih ideologija.
Prema ovom shvatanju, autoritarni sindrom ličnosti razvija se kod dece odgajane od strane
restriktivnih i strogih roditelja koji su opsednuti pravilima, dužnostima, konvencijama i
autoritetom, i koji pospešuju zavisnost i poslušnost emocionalnim ucenama. To stvara
ambivalentan odnos deteta prema njima- oni se istovremeno idealizuju i mrze.
Identifikacija sa roditeljima prenosi se na sve figure autoriteta. Mržnja se potiskuje i projektuje na
strance, odnosno na grupe nižeg statusa i moći. Potisnuti aspekti ličnosti (seksualnost i agresija)
pripisuju se drugim grupama kao tipične karakteristike, na koji način se racionalizuje njihov izbor
kao objekata agresije.
Autoritarna ličnost je podređena autoritetu, opsednuta hijerarhijom i statusom, netolerantna na
nesigurnost i nejasne situacije, ima potrebu za jasno definisanim i rigidno uređenim svetom i
ispoljava mržnju i diskriminaciju prema slabijima. Na taj način ona je predisponirana da bude
predrasudna, posebno u odnosu na marginalizovane, socijalno prokažene ili nekonvencionalne
grupe. Takođe, ona pokazuje generalno neprijateljstvo prema svemu različitom, pa tako i prema
drugim, različitim, etničkim grupama.
Autoritarni etnocentrizam se ovde shvata kao tendencija da se bude rigidno vezan za svoju grupu i
da se odbacuje sve što je u vezi sa drugim i drugačijim grupama. Druge grupe se uvek opažaju kao
pretnja sopstvenoj, tako da opstanak svoje grupe za tipičnog autoritarca zavisi od eliminacije svih
drugih.
Mnogi drugi autori koriste tradiciju psihoanalitičkih ili evolucionih teorija u objašnjavanju
međugrupne agresije i isključivog nacionalizma, implicirajući da su stavovi i uverenja čoveka koji
se odnose na društvenu sredinu nus proizvod tendencija duboko zakopanih u njegovoj evolucionoj
prošlosti ili isto tako ukorenjenih u njihovo nesvesno.
Frojd koristi postavke psihodinamičke individualne psihologije (o načinima zadovoljavanja i
odbrane od instiktivnih impulsa) da bi objasnio dinamiku grupnog ponašanja uopšte.
Erikson je spekulisao o načinima kojima agresivni i seksualni instiktivni porivi doprinose stvaranju
različitih i odvojenih osećanja grupnog identiteta, koja se pojačavaju uverenjem da „drugi“ ne
pripadaju ljudskoj vrsti.
Jedan broj psihoanalitičkih pisaca istražuje kako pojedinčev doživljaj svoj Ja korespondira sa
njegovim doživljajem etniciteta i nacionalnosti, tj. kako doživljaj samog sebe raste i opada u
skladu sa sudbinom nacije. Volkan pojmom eksternalizacije opisuje i psihoanalitičkim terminima
tumači genezu poznatog menahizma žrtvenog jarca (projektovanje nepoželjnih i impulsa na
druge).
Tumačenja psihičke osnove nastanka agresivnog nacionalizma i šovinizma u nas koristila su
upravo psihodinamički pristup, i to onaj u čijem je središtu pojam autoritarne ličnosti.
S jedne strane, ukazivano je na antropološko- kulturološki okvir tradicionalnog i
patrijarhalnog društva koje je pružalo otpor procesima modernizacije i čija je tipična porodica
predstavljala okvir za razvoj autoritarne ličnosti, npr. Rot navodi da je etnocentrički nacionalizam
153
često posledica defanzivne identifikacije i pomerene potisnute agresivnosti, mada može biti i
posledica određenih sadržaja socijalizacije. Rot i Havelka tumačeći nalaze o izrazito visokom
stepenu autoritarnosti koje su zabeležili kod kg srednjoškolaca pripisuju ovo obarscima vaspitanja
u patrijrhalnoj porodici. Njihovo tumačenje poziva se na individualne psihodimaničke mehanizme
razvoja ličnosti u specifičnoj kulturi.
Isključivi nacionalizam i šovinizam, koji ima dugu istoriju na Balkanu, pripisuje se specifičnom
društvenom (nacionalnom) karakteru, tj. svodi na autoritarni etnocentrizam. Istraživanja tzv.
etnotipova ličnosti, bliska istraživanjima nacionalnog karaktera, takođe ukazuju na izvesne osobine
tipičnih ličnosti sa ovih kulturnih prostora koje se u nekim elementima poklapaju sa
pretpostavljenim osobenostima autoritarnih ličnosti.
Ovom tipu tumačenja pripadaju i sva ona objašnjenja koja ishodište aktuelnih međunacionalnih
sukoba i diskriminacije vide u iracionalnim individualnim i li kolektivnim porivima.
Druga vrsta tumačenja, koja se poziva na pojam autoritarnosti javlja se tek u skorije vreme,
u okviru kritike svih komunističkih i bivših socijalističkih režima. Socijalizacija autoritarnog tipa
ličnosti, koja je predodređena za usvajanje neprijateljskih stavova i predrasuda prema drugim
socijalnim grupama, pripisuje se nasleđu nedemokratskog, autoritarno ustrojenog društva i njegove
oligarhijske političke organizacije. Ovde je reč o autoritarnim oblicima ponašanja koji se prenose
(generalizuju) sa jedne oblasti društvenog života (politike) na sve druge.
Pripisivanje autoritarnosti poklonicima komunističke ideologije zasniva se na Ajzenkovim i
Rokičevim radovima u kojima se odbacuju Adornovi zaključci da je autoritarnost svojstvo samo
desničarskih ideologija i nude dokaze da je ona podjednako karakteristična za ekstremiste svih
vrsta.
Bilo koje tumačenje da je u pitanju, u osnovi je ista teza: kulturni i politički milje u bivšoj
Jugoslaviji izrazito je pogodan za diseminaciju autoritarnih ličnosti, znači ličnosti predisponiranih
za usvajanje ekstremnih političkih stavova i uverenja, čiji je najtipičniji primer isključivi
nacionalizam, odnosno međugrupna (međuetnička) diskriminacija.
Bilo da se shvata kao proizvod kulturnog obrasca vaspitanja u patrijarhalnoj porodici ili kao
produkt procesa političke socijalizacije u okviru autoritarnog i nedemokratskog političkog režima,
psihodimanički pristup objašnjavanju geneze međugrupnih predrasuda, mržnje i diskriminacije
koja je obeležila 90-te u nas, ne problematizuje tezu da su izvori etnocentrizma i predrasudnosti u
ličnosti, odnosno da su odgovarajući nivoi analize i tumačenja- individualne razlike. Adornova
tvrdnja da se ličnost može smatrati determinantom ideoloških preferencija, mada ona nastaje pod
uticajem socijalne okoline, zadržava svoju aktuelnost.
Psihodinamički pristup bio je u opštoj psihološkoj literaturi izložen kritici.
Najozbiljnije kritičke primedbe zasnivaju se na nalziam istraživanja koja pokazuju da kulturalni
faktori ponekad mogu biti značajniji za pojavu grupne diskriminacije i predrasuda od personalnih.
Zaključuje se da faktori ličnosti utiču na pojavu prerasuda, pre svega, prema onim grupama koje su
postojećim ideologijama već predodređene za objekte predrasuda.
Istraživanja su pokazala da opažanje ili tumačenje odnosa između sopstvene i specifičnih drugih
grupa često više utiče na međugrupno neprijateljstvo nego psihička predispozicija da se bude
predrasudan. Predrasude mogu u velikoj meri da budu izraz konformiranja grupnim normama, kao
što je npr. netolerancija vernika prema homoseksualcima. Kao važan faktor javljanaj predrasuda
navodi se i istorija odnosa između grupa u određenom društvu..
Najozbiljnija kritika objašnjenja etničke prerasudnosti i etnocentrizma isključivo u terminima
ličnosti dolazi od opštije kritike individualističkog pristupa u socijalnoj psihologiji. Ovaj pristup
optužen je za psihološki redukcionizam, tj. za manir objašanjavanja socijalnih fenomena na
makrodruštvenom nivou individualno-psihološkim svojstvima pojedinca. Osnovni argumenti ne
idu u smeru umanjenja važnosti individualnopsiholoških faktora, ali se tvrdi da se time ne može
objasniti baš sve, a posebno ne specifičnosti u javljanju nacionalističkih ili rasističkih pokreta (na
određenim prostorima, u određenim istorijskim vremenima, u posebnim društvenim i političkim
okolnostima).
Takođe, smatra se da bi odnosi između socijalnih grupa bili relativno fiksirani i nepromenjivi kad
bi bili proizvod jedino relativno stabilnih karakteristika (predispozija) ličnosti osoba koje u njima
učestvuju. Stoga se ovim (što je od posebne važnosti za pokušaje objašnjenja eksplozije

154
nacionalizna u jug. društvu) ne može u potpunosti objasniti zašto se i kako nacionalna mržnja i
animoziteti katkad javljaju i iščezavaju u kratkom vremenskom intervalu.
Upravo zbog ovih kritika potrebno je ukazati i na druga, pre komplementarna, nego alternativna,
objašnjenja nastanka međugrupnih neprijateljstava i sukoba uopšte, tj. isključivog nacionalizma i
nacionalističkih ideologija- posebno ona koja pridaju važnost socijalnoj stvarnosti, onakvoj kakvu
je opažaju i tumače pripadnici pojedinih etničkih grupa, tj. situacionim i kognitivnim faktorima
kao determinantama međugrupnih odnosa.

155
67. Međugrupni konflikti: hipoteza „frustracija-agresija“

Teorije međugrupnih odnosa zasnovane na primeni hipoteze „frustracija-agresija“ predstavljaju


pokušaj da se predrasude i agresivnost prema drugim grupama (etničkim) objasne ne
psihopatološkim disfunkcijama ličnosti, nego u okviru normalnog svakodnevnog čovekovog
psihološkog funkcionisanja. Valja reći da ove hipoteze i dalje zadržavaju psihodinamički okvir.
Međutim, one preciznije određuju uslove pod kojima međugrupno ponašanje postaje
neprijateljsko.
Dolard i saradnici izneli su hipotezu da je frustracija neophodan uslov za javljanje agresivnog
ponašanja uopšte.
Kad je pojedinac osujećen u postizanju nekog cilja ili u ostvarenju želje, biva narušena njegova
psihička ravnoteža i on doživljava neutrošenu energiju kao psihičku tenziju i uzbuđenje koje se
može olakšati samo agresivnošću. Agresivnost je obično usmerena prema uzročniku osujećenja, ali
kada stvarni uzročnik nije dostupan ili kada postoji mogućnost da direktna agresija izazove
povratnu reakciju- kaznu, ona se preusmerava na alternativni cilj. To može da bude cilj koji je
sličan uzročniku frustracija (generalizacija stimulusa), ali i sasvim različita osoba, u tom slučaju
govorimo o pomeranju agresije.
Primenjena na grupni nivo ponašanja, ova hipoteza objašnjava međugrupne predrasude i
neprijateljstva kao pomeranje agresije, usmerene na sopstvenu grupu ili njene članove, na
pripadnike drugih, različitih grupa.
Hovland i Sirs elaboriraju ovu hipotezu razvijajući obuhvatnu teoriju žrtvenog jarca, prema kojoj
pripadnici osujećene većinske grupe gotovo po pravilu usmeravaju (pomeraju) agresiju na
pripadnike manjinskih, deprivilegovanih grupa, posebno kada postoji društveni konsenzus u
pogledu legitimnosti takve agresije.
Ako ovaj mehanizam prihvatimo kao automatski, ostaje da se analiziraju socijalni uslovi koji
dovode do kolektivnih frustracija.
Ekonomske frustracije su posebno pogodan uslov za razvoj masovnih međugrupnih
neprijateljstava i diskriminacija, o čemu svedoče i masovne pojave bujanja desničarskih pokreta u
društvima koja su pogođena ekonomskom krizom i recesijom.
Politička potčinjenost može biti snažan izvor kolektivnih frustracija.
Analitičari geneze etničkih sukoba na tlu bivše Jugoslavije posebno ističu period dugotrajne i
duboke ekonomske krize, koja je obeležila 80- te godine, kao osnovni društveni preduslov
nastanka agresivnog nacionalizma. Smatra se da su kontinuirane socijalne i ekonomske frustracije,
socijalna nesigurnost, egzistencijalna ugroženost i naglo siromašenje velikog dela stanovništva,
pogodovali međunacionalnim tenzijama, koje su kulminirale u otvorenom sukobu.
Ovakva objašnjenja ostavljaju otvoreno pitanje zašto se socijalne, političke ili ekonomske
frustracije prenose baš na nacionalni plan, zašto se agresija koju one izazivaju nije pomerila na
„klane neprijatelje“ ili na klasične marginalne žrtvene grupe kao što su Jevreji ili Cigani. Nalazi
istraživanja ukazuju na slabljenje distance u odnosu na tradicionalno prokažene socijalne grupe, na
račun njenog povećanja u odnosu na druge etničke i neke ideološko- političke grupe koje postoje
na ovim prostorima.
Osnovne zamerke ovakvim tumačenjima izražene su u Biligovoj generalnoj kritici, i odnose se na
to da ona ne objašnjavaju zašto se baš određena grupa bira kao cilj pomerene agresije, ni kako
individualne frustracije dovode do agresije kao kolektivnog fenomena.
Kao posledica ovakvih kritika, hipoteza frustracija- agresija u objašnjenju međugrupne agresije i
neprijateljstva u socijalnoj psihologiji donekle je modifikovana.
Odbačena je njena psihodinamička osnova, a ona sama preformulisana na taj način što se prihvata
da frustracija proizvodi spremnost za agresiju koja se otvoreno ispoljava samo u određenim
uslovima. Ove uslove određuju kako opažene karakteriostike samog cilja agresije, tako i procene
ukupne socijalne situacije. To nije automatski proces, nego je kognitivno posredovan određenim
uverenjima i procenama.
Osnovni socijalni uslov koji pogoduje nastanku kolektivnog nasilja, Berkovic vidi u fenomenu
relativne deprivacije. Pojam relativne deprivacije odnosi se na osećanje da smo, u odnosu na
druge ljude, ili grupe ljudi, koje smatramo relativno sličnima sebi, uskraćeni za željeni objekat,

156
odnosno u drugoj verziji, na osećanje koje prati diskrepanciju između očekivanog i realnog stanja
stvari.
U svakom slučaju, subjektivna uverenja i socijalno poređenje posreduju između frustracija i
nasilja.

157
68. Međugrupni konflikt: Šerifov pristup (postavka o konfliktu realnih interesa)

Najkarakterističniji pristupu u sociološkoj i politikološkoj analizi nastanka sukoba između


društvenih grupa zasniva se na pretpostavci o postojanju realnih, oštrih i nepomirljivih konflikata
međugrupnih interesa.
Ovaj pristup ima svoju socijalnopsihološku paralelu u tzv. modelu funkcionalne međuzavisnosti ili
teoriji realističkih konflikata, koju je razvio Šerif. Ova teorija upravo pruža odgovor na pitanje na
koje prethodna nije uspela da odgovori, a to je koje će grupe međusobno porediti- tu one među
kojima postoji konflikt interesa, tj. koje se takmiče oko postizanja istovetnih ciljeva.
Šerif polazi od toga da je međugrupna situacija nešto sasvim drugo od međuindividualne situacije i
da se ne mogu vršiti ekstrapolacije sa jedne na drugu.
On daje definiciju međugrupnog ponašanja kao onog koje postoje kada pojedinci koji pripadaju
nekoj grupi stupaju u odnose, kolektivno ili individualno, sa drugom grupom ili njenim članovima
u smislu svoje grupne identifikacije.
Individualni motivi i međusobni odnosi unutar grupe ne odslikavaju se jednostavno na odnose
između grupa, nego upravo obratno. Umesto pretpostavke da individualne frustracije, deprivacije
ili uverenja vode neprijateljskom ponašanju prema drugim grupama, Šerif smatra da se odnosi
između sopstvene i drugih grupa mogu, za njihove članove, sami po sebi da budu izvor frustracija i
neprijateljstva.
Naime, kada se grupa formira, njeni pripadnici sebe prirodno psihološki diferenciraju u odnosu na
pripadnike neke druge, spoljašnje grupe. Ova kategorijalna podeljenost praćena je određenom
vrstom vrednovanja koje ide u prilog sopstvene grupe, a nauštrb spoljašje. Prema drugim grupama,
posebno ako postoji sukob interesa među njima, razvija se neprijateljstvo i distanca.
Šerifova istraživanja razvoja međugrupnih odnosa pokazuju da važnu komponentu razlikovanja
svoje od drugih grupa čine stereotipi čiji sadržaj, u stvari, zavisi od stvarnih ili na određen način
opaženih odnosa između grupa koje su u pitanju. Ako je odnos među grupama kompetitivan u tom
smislu da je nešto što je dobro za jednu loše za drugu, stereotipi rivalske grupe biće negativni, a
stavovi neprijateljski.
Dakle, postojanje dveju rivalskih grupa koje se nadmeću za isti cilj koji je samo jednoj dostupan,
koje su, znači, kompetitivno međuzavisne, dovoljan je uslov za javljanje međugrupnog
neprijateljstva.
Šerifovi eksperimenti izveli su dokaze o diskontinuitetu između individualnih i grupnih procesa.
Neprijateljski međugrupni stavovi i ponašanja posmatraju se kao funkcija međugrupnih odnosa, a
ne međuindividualnih osobenosti. Konflikti između grupa stvaraju se kompeticijom za stvarna
dobra, a ne osećanjima deprivacije.
Međugrupno ponašanje je kolektivni fenomen, a ne statistički skup sličnih individualnih
postupaka. Pri tom, nadmetanje oko ciljeva utiče na jačanje grupne kohezije, tj. stepena
međusobnog privlačenja članova svake grupe ponaosob.
Međutim, njegov pristup ne razjašnjava koji su uslovi neophodni i dovoljni za stvranje
međugrupnog neprijateljstva. Nalazi nekih istraživača doveli su u sumnju zaključak da je
kompeticija neophodan uslov za stvaranje sukoba između grupa. Takođe, izgleda dakompetitivnost
nije uvek rezultat inkompatibilnih ciljeva.
Teorija realističkih konflikata ne razjašnjava ni odakle potiče kompetitivnost u međugrupnim
odnosima. Pripadnici grupa često se osećaju kompetitivno i u nekompetitivnim uslovima, a
subjektivno osećanje kompetitivnosti, katkada, bolje predviđa favorizovanje sopstvene grupe nego
objektivno definisani odnosima prema ciljevima. Sukob interesa utiče na jačinu diskriminacije u
korist sopstvene grupe, ali nije direktno odgovoran za njeno javljanje. Pitanje da li je postojanje
objektivnog konflikta interesa neophodan i dovoljan uslov za kolektivno ispoljavanje agresivnih
stavova i ponašanja, ostaje otvoreno.
Teza o postojanju realnih konflikta interesa kao uslova za pojavu međunacionalne mržnje,
predrasuda, negativnih stereotipa i diskriminacije može se lako dokazati na primeru
međunacionalnih sukoba u Jugoslaviji (borba oko teritorija, ekonomskih resursa, političke
dominacije...). Bilo bi apsurdno tvrditi da očekivanja objektivnih nagrada (u smislu
pretpostavljenog povećanja ekonomskog standarda i kvaliteta života) nisu važne determinante ovih
sukoba. Ne može se poreći da veliki deo onoga što karakteriše današnje međunacionalne odnose na
158
tlu bivše Jugoslavije ima malo veze sa realnim interesima ovih grupa, a često je i u suprotnosti sa
njima, što stvara utisak delovanja iracionalnih motiva u ovom domenu. Očigledno da doživljaj
rivalstva i kompetitivnosti u odnosu na druge etničke grupe nije uvek izazvan stvarnom kolizijom
interesa, već da pitanje grupnog (nacionalnog) prestiža često nadilazi važnost stvarnih
ekonomskih, političkih i drugih ciljeva.

159
69. Socijalni identitet i promene socijalne strukture (Tajfelov model)

Pristup socijalnog identiteta značajno je doprineo razumevanju dinamike odnosa između velikih
društvenih grupa: međugrupnih konflikata u etnički pluralnim i stratifikovanim društvima,
kolektivnih akcija, socijalnih pokreta..
Naglasak na makro-socijalnim fenomenima učinio ga je pogodnim i za objašnjenja procesa
identifikacije sa specifičnim socijalnim kategorijama, sa etničkim i rasnim grupama, odnosno sa
nacijom kao političkom zajednicom u složenim nacionalnim državama.
Poseban doprinos u ovom pogledu ostvario je u domenu razumevanja društvenih promena. Ovaj
makro- socijalni naglasak posebno je značajan jer se on direktno tiče odnosa između socijalnih
procesa i individualnog ponašanja- dijalektičkog odnosa između pojedinca i društva, posredovanog
socijalnim identitetom.
Teorija socijalnog identiteta polazi od toga da je socijalna stratifikacija u društvu povezana sa
hijerarhijskim razlikama među socijalnim kategorijama (u moći, statusu, prestižu)i da niži status
grupe implicira negativni socijalni identitet njenih članova.
Dominantne grupe imaju materijalnu moć da promovišu sopstvenu verziju prirode društva u celini,
grupa koje ga sačinjavaju i njihovih međusobnih odnosa. To znači da ona nameće dominantni
sistem vrednosti i ideologiju koji su pažljivo projektovani tako da budu u sopstvenu korist i da
legitimišu i podržavaju status quo.
Pojedinci su rođeni u okviru ovakve strukture i posredstvom svog mesta rođenja, boje kože,
porekla...svrstavaju se u neke od postojećih kategorija, a u neke ne. U onom opsegu u kojem oni
internalizuju dominantnu ideologiju i identifikuju se sa ovim, spolja nametnutim kategorijama, oni
usvajaju osobene socijalne identitete koji mogu usloviti, u evaluativnom smislu, pozitivno ili
negativno samo-opažanje.
Pripadništvo podređenoj grupi potencijalno sa sobom nosi negativan socijalni identitet i nisko
samopoštovanje njenih članova. To predstavlja nezadovoljavajuće stanje stvari i mobiliše
pojedince da pokušaju da ga otklone. Oni to mogu učiniti na različite načine, što delimično zavisi
od subjektivnih struktura uverenja, tj. pojedinčevih verovanja koja se odnose na prirodu društva i
odnose između grupa u okviru njega.
Subjektivne strukture uverenja obično odslikavaju dominantnu ideologiju, ali ta dominantna
ideologija ne mora nužno da se poklapa sa stvarnom prirodom društva.
Postoje dva generalna tipa struktura subjektivnih uverenja koje mogu usvojiti pripadnici podređene
grupe:
- uverenja o socijalnoj mobilnosti
- uverenja o socijalnoj promeni.
Socijalna mobilnost odnosi se na uverenja da su granice među grupama propustljive, pojedinci
lako mogu da pređu iz jedne grupe u drugu. Oni to mogu kao pojedinci, na osnovu vrednog rada,
veza...i na taj način mogu da budu prekategorisani ili predefinisani (najverovatnije sa pripadnicima
svoje porodice) u članove dominantne grupe.
Verovanje u socijalnu mobilnost jednostavno vodi članove podređenih grupa da usvoje
individualističke strategije u cilju otklanjanja svog podređenog socijalnog identiteta (sa
potencijalno negativnim konotacijama i materijalnom inferiornošću) u korist socijalnog identiteta
dominantne grupe, koji je praćen pozitivnim vrednovanjem i materijalnim privilegijama.
Ova strategija ostavlja status quo društva, odnosno odnose između grupa netaknutim i
nepromenljivim (u pogledu moći, statusa, prestiža) i sprečava kolektivnu akciju (kao što su nemiri,
demonstracije) pripadnika podređenih grupa.
Stoga je u interesu dominantne grupe da protežira ideologiju socijalne mobilnosti. To je „mit“ o
individualnoj slobodi („mit“ pošto ne odgovara uvek stvarnim mogućnostima individualnog
napredovanja). Pojedinačni uspesi samo potkrepljuju mit, npr. o crncu- advokatu, ženi- pilotu...
Uverenja o socijalnoj promeni odnosi se na uverenje da su granice između grupa rigidne,
fiksirane i nepropustljive, ne mogu se preći. Pojedincu nije moguće kao pojedincu da jednostavno
odbaci usud pripadnosti podređenoj grupi i preuzme ulogu pripadnika dominantne grupe.
On je obeležen potencijalno negativnim statusom svoje podređene grupe i jedina mogućnost koju
ima jeste da pribegne onim strategijama koje mogu poboljšati socijalni položaj njegove grupe u
celini. To su grupne, a ne individualne strategije i one mogu biti dvojake:
160
a) strategija socijalne kreativnosti
b) strategija socijalne kompeticije.

Strategija socijalne kreativnosti usvajaju se onda kada pojedinac ne može subjektivno da sagleda
kognitivne alternative postojećem stanju. To znači da pojedinac nije u mogućnosti da sagleda bilo
kakvo drugačije socijalno ustrojstvo od onoga kakvo već postoji. Dominantna grupa može stvoriti
ideologiju koja osnažuje ovakvo stanovište, npr. genetički argumenti suprotni naučnim nalazima
koji služe tome da se potčine žene, ili religijske ideologije koje pripadnost podređenoj grupi
pripisuju sudbini (kastinski sistem).
Strategije socijalne kreativnosti ne menjaju status quo, ali ipak mogu učiniti socijalni identitet
članova podređenih grupa pozitivnijim. One mogu obuhvatiti sledeće:
- podređena grupa može izabrati druge dimenzije (kriterijume) međugrupnog poređenja, one
na kojima može biti pozitivnije vrednovana, npr. muzički ili sporstki talenat Crnaca, bolji
imunitet žena...
- pripadnici podređene grupe mogu pokušati da prevrednuju (evaluativno redefinišu)
tradicionalno negativne karakteristike, npr. slogan „crno je lepo“ američkih Crnaca iz 60-
tih, ili slični pokušaji feministkinja da promene tradicionalno negativne stereotipije o
ženama
- pripadnici podređene grupe mogu da izaberu drugu referentnu grupu za poređenje- umesto
da se porede sa dominantnom ili „višom“ grupom, kada je rezultat uvek i nužno negativan
(nisko samopoštovanje), poređenje može biti sa drugim podređenim grupama (lateralno
socijalno poređenje, ili čak bolje, sa grupama još nižeg statusa, (primer: fenomen radničkog
„seksizma“ ili rasizma siromašnih belaca: niže grupe ispoljavaju više ekstremnih
predrasuda prema drugim grupama niskog statusa).
Pojedine strategije socijalne kreativnosti koriste se zavisno os istorijskih okolnosti koje
uslovljavaju koja će od njih biti predominantno zastupljena.
Reakcija dominantnih grupa zavisiće od korišćenja strategije: lateralno socijalno poređenje među
podređenim grupama ne nailazi na odgovor (prema pravilu zavadi pa vladaj), ali ako podređena
grupa izabere druge dimenzije poređenja sa dominantnom grupom ili pokuša da redefiniše polove
postojećih vrednosnih dimenzija, dominantna grupa mora da spreči da taj proces ode suviše
daleko: ona će (ideološkim sredstvima) onemogućiti takve pokušaje ili opet vratiti i legitimisati
druge dimenzije međugrupnog poređenja (kontrola medija joj to omogućava).
Strategije socijalne kompetitivnosti- stvarna konfrotacija između dominantnih i podređenih
grupa moguće je da izbije samo onda kada podređene grupe mogu naći kognitivne alternative
postojećem stanju. To se dešava onda kada se legitimnost status quo dovede u pitanje. On se ne
posmatra više kao stabilan i nepromenljiv i alternativna socijalna ustrojstva i sredstva da se ona
ostvare počinju da se osmišljavaju i artikulišu.
Moguća je stvarna socijalna promena, a podređena grupa ne vidi više potrebu da ostane podređena.
Razvija se neka radikalna alternativna ideologija koja projektuje podređenu grupu u direktno
suparništvo sa dominantnom. Ovakva konfrontacija može da ima oblik političke borbe u okviru
ustava i zakona (pokreti za prava crnaca, žena..), nasilnog terorizma (crni panteri, učk), građanskog
rata (bosna), revolucije (oktobarska) ili pasivnog otpora (gandi).

161
70. Etničke stereotipije

Priroda i funkcije
Nacionalizan i etničke predrasude manifestuju se u etničkim stereotipijama. Živeći u nacionanim
državama i osećajući se pripadnicima određenih nacija, a okruženi drugim nacionalnim državama,
mi nužno formiramo shvatanja i slike o drugim narodima, koje su psihološki složeni oblici
ponašanja. U stvari, stavovi prema drugim narodima uključuju tri osnovne funkcije i komponente:
kognitivnu, afektivnu, konativnu. Kognitivnu čine shvatanja o karakteristikama neke nacije. Te su
karakteristike redovno uprošćene i krute i nazivaju se stereotipijama ili etničkim stereotipijama.
Stereotipije o nacijama su kao šabloni koji daju uvek isti otisak.
Pridajući određene atribute pojedinim nacijama mi uz te atribute redovno vezujemo i određene
afektivne reakcije, određeni afektivni odnos. Prema nekim nacijama pokazujemo sklonost i tim
nacijama pridajemo više pozitivnih ososbina, a prema drugim nesklonost pa im pridajemo pretežno
negativne karakteristike. U slučajevima kad u kognitivni sadržaj slike o drugim narodima ulaze i
pozitivne i negativne karakteristike, verovatno je da će afektivni odnos biri ambivalentan, da će biti
kombinovanje sklonosti i nesklonosti ili eventualno neutralan odnos.
Pod etničkim stereotipijama mi podrazumevamo deo kognitivne komponente odnosa prema
pojedinim narodima i o takav deo kognitivnog odnosa koji karakteriše relativno uprošćeno i rigidno
shvatanje o karakteristikama pojedinih naroda. Ocene o osobinama pojedinih naroda uprošćene su i
neadekvatne jer su ishod tendencije ka simplifikaciji, a radi lakšeg snalaženja. Rigdne su i teško
promenljive zbog toga što su zasićene emocijama. Kad su emocije prema nekom narodu negativne,
kao što je to kod nacionalnih predrasuda, i etničke stereotipije su negativne.
Pored uprošćenosti i rigidnosti, etničke stereotipije karakteriše i njihova proširenost. Po pravilu,
veliki deo pripadnika jednog naroda ima uprošćene i rigidne slike o mnogim drugim narodima, i o
onima sa kojima ima dodira, ali i o mnogim jedva poznatim ili nepoznatim narodima.
Mogu se razlikovati dva shvatanja o prirodi stereotipija: jedno ih izjednačava sa predrasudama ili u
njima vidi izvor predrasuda, i drugo koje zastupa Aš po kome su stereotipije na osnovu iskustva o
pojednim narodima izvedeni zaključci o njihovim osobinama. Oni mogu biti pogrešni kao i sve
generalizacije.
Iako etničke stereotipije mogu počivati na izvesnim podacima, ukoliko su one zaista stereotipije, tj.
shvatanja koja su rigidna, veoma uprošćena i koja su veoma proširena kod pripadnika određene
grupe, a istovremeno su i negativne karaktrizacije, po pravilu su u vezi sa predrasudama. One su
obično racionalizacija postojećih neprijateljskih osećanja prema pojedinim grupama. Kada bismo
imali posla sa neopravdanim generalizacijama, ne bi bilo osnove govoriti o stereotipima, u tom
slučaju zaista ne bi bilo razlike između po svom sadržaju pogrešnih pojmova i stereotipija. Ali, o
stereotipijama govorimo onda kada se takva pogrešna shvatanja uporno održavaju, nasuprot
podacima i činjenicama. Zato se ne može prihvatiti da su negativne etničke stereotipije samo
pogrešne generalizacije, nego je nužno smatrati ih psihičkim pojavama povezanim sa
predrasudama.
Postoje i dva shvatanja o njihovoj funkciji.
Po jednom shvatanju, stereotipije se formiraju zbog toga što predstavljaju generalizacije korisne za
ocenjivanje različitih pojava u životu i što nam omogućavaju relativno stabilnu sliku sveta i lakše
snalaženje u složenim i stalno promenljivim pojavama sa kojima se srećemo. Omožu nam da
objasnimo mnoge stvari, da svrstamo različite pojedinačne pojave u određene kategorije i da se na
taj način lakše orijentišemo. Ovu funkciju stereotipija naglašava i autor, koji je skovao termin
stereotipija, Lipman.
Drugo je shvatanje da je funkcija stereotipija ne u tome da nam omogućuje kategorizacije i
objašnjavanje različitih pojava nego da nam posluže kao opravdanje našeg neprijateljskog odnosa
prema pojedinim grupama. Drugim rečima, da služe kao racionalizacija predrasuda, kao način da
ispoljimo nagomilanu agresivnost i da se na taj način oslobodimo potisnutih agresija.
Stereotipije služe i za ocenjivanje pojava, njihovo kategorisanje i dobijanje neke stabilnije slike
sveta. Ali, zato što su- posebno negativne stereotipije, obično povezane i sa predrasudama, njihova
funkcija je i u pravdanju neprijateljskog odnosa prema pojedinim grupama. Ove dve funkcije mogu
biti više ili manje izražene u zavisnosti od karaktera stereotipije.

162
I etničke stereotipije, kao i etničke predrasude, mogu biti različite vrste. Naprosto, mogu biti
uprošćena i kruta shvatanja o pojedinim etničkim grupama, proširema u određenoj sredini i
prihvaćena od nje. A mogu biti izrazi intezivnih negativnih predrasuda, važan deo njihove
kognitivne komponente koji služi obrazloženju i opravdavanju neprijateljstva prema grupama
prema kojima postoje predrasude.

163
72. Ispitivanje etničkih stereotipa

Zbog proširenosti etničkih stereotipija i zbog njihove važnosti za međusobne i međugrupne odnose,
izvršen je, i danas se vrši, veoma veliki broj ispitivanja o karakterističnim etničkim stereotipijama
kod pojedinih grupa. U veoma velikom broju ponavljana su klasična ispitivanja etničkih stereotipija
u različitim zemljama, koje su vršili Kac i Brejli. Ispitivanje su izvršili na grupi studenata jednog
američkog univerziteta. Formirali su tri grupe ispitanika:
~ Prva grupa imala je da označi karakteristične lične osobine 10 nacija. Te su osobine ispitanici
označavali birajući sa jedne liste koja je sadržavala 84 različite osobine, one koje su smatrali
karakterističnim za pojedine nacije, odnosno onih 5 za koje su držali da između već označenih
karakterističnih osobina predstavljaju najizrazitije osobine ovih naroda.
~ Druga grupa ispitanika imala je da, koristeći skalu od 1 do 10, proceni poželjnost svake od
označenih osobina.
~ Treća grupa imala je zadatak da 10 etničkih grupa, prema kojima su ispitivane stereotipije, poređa
prema preferenciji, prema tome koliko im je sklona.
Na osnovu dobijenih rezultata konstatovali su da svakoj od nacija o kojima je vršeno ispitivanje
relativno veoma veliki broj ispitanika pridaje određeni broj karakteristika, da zaista pri ocenjivanju
osobina pojedinih naroda imamo stereotipno ocenjivanje. Ovakve karakteristike pridavane su ne
samo onim narodima sa čijim pripadnicima su ispitanci imali dodira i o kojima su nešto eventualno
mogli znati, nego i o onim narodima koje su malo ili nimalo poznavali.
Ispitivanje je pokazalo da prema svim nacijama o kojima je vršeno ispitivanje postoje stereotipije.
Međutim, stereotipije o nekim narodima bile su određene tj. navođen je manji broj osobina kao
karakterističnih za njih i uniformnije, tj. veliki je postotak ispitanika označavao iste karakteristike, a
o drugim narodima manje određene i manje uniformne (proširene). Zato autori zaključuju da se kao
o dve dimenzije stereotipija može govoriti o njihovoj određenosti ili strukturi i uniformnosti ili
proširenosti. Obično između ove dve karakteristike postoji pozitivna korelacija.
Jedan od ciljeva koji su u ovom ispitivanju istraživači sebi postavili bio je i da provere postoji li
veza između stereotipija i predrasuda, i od spomenutih grupa ispitanika zahtevali su da ocene
poželjnost pojedinih osobina i da označe preferencije nacija o kojima je vršeno ispitivanje.
Dobijeni podaci su pokazali da postoji podudarnost između broja karakteristika označenih kao
negativne i stepena nesklonosti prema pojedinim nacijama. Onim narodima koji su na skali
preferencije bili niže pridato je više negativnih osobina nego onim narodima koji su bili pri vrhu te
skale. Kao najpozitivnije osobine ispitanici, američki studenti, ocenili su one koje su pridavali
vlastitoj naciji- Amerikancima.
Kao najviše preferirana nacija označeni su Amerikanci,a zatim Englezi, a kao etničke grupe
prema kojima je najmanje sklonosti označeni su Turci i Crnci.

Podaci potvrđuju vezu stereotipija i predrasuda i iz njih je opravdano zaključiti da su etničke


stereotipije, makar delimično, izraz negativnih etničkih predrasuda. To potvrđuju i podaci da su
najodređenije i najuniformnije etničke stereotipije, koje su istovremeno i negativne, prema onim
narodima sa kojima je vlastita grupa ili momentalno u konfliktu i sporovima ili je to bila u toku
svoje istorije.
Treba spomenuti i ispitivanje koje su organizovali i kojim su rukovodili dva američka istraživača-
Bušanan i Čantril. U ovom ispitivanju izvršenom u 8 zemalja- Engleska, Francuska, Holandija,
Italija, Norveška, Zapadna Nemačka, SAD i Australija, ispitivano je i kako pripadnici pojedinih od
ispitivanih naroda ocenjuju sami sebe (autostereotipije) i koje osobine kao karakteristične pripadaju
drugim narodima (heterostereotipije). Kao što se moglo očekivati, utvrđeno je da se uvek vlastitom
narodu pridaju pozitivne osobine, i to uglavnom slične pozitivne osobine kod svih ispitivanih
naroda.
Npr. Amerikanci su označili da je za njih karakteristično da su inteligentni, velikodušni,
miroljubivi, progresivni, hrabri, vrlo marljivi...
O drugim narodima nisu sve ocene bile tako pozitivne, njima su pridavane u manjem ili većem
broju i negativne osobine.

164
Persistencija i menjanje stereotipija
Veći broj ispitivanja pokazuje da su etničke stereotipije relativno veoma trajne. Slične
karakterizacije pojedinih naroda postoje i u toku godina ne samo kod pojedinaca, nego sličnost
među stereotipijama postoji i među generacijama. Postoji podudarnost između ispitivanja
stereotipija i posle 20 godina. Međutim, u izvesnoj meri promenila se druga dimenzija stereotipija:
njihova uniformnost. Kao što kaže autor, stereotipije su znatno izbledele. Smanjio se postotak
ispitanika koji su navodili određene osobine kao karakteristične za pojedinu naciju: npr. tako je
postotak ispitanika koji su za Crnce naveli da su lenji pao od 84% na 31%, onih koji su Jevreje
označili da su lukavi od 79% na 47%, onih koji su za Italijane naveli da je karakteristično da su
skloni umetnosti od 83% na 28%.
Po mišljenju autora, razlozi zašto su stereotipije postale manje proširene u stanovmništvu leže u
tome što je, zahvaljujući većoj proširenosti informacija o taznim narodima putem sredstava
masovnih komunikacija, došlo do boljeg međusobnog poznavanja, što je smanjena propaganda
protiv pojedinih naroda, što su ostvareni bolji odnosi među narodima.
Autor zaključuje da uopšte postoji tendencija za smanjenjem stereotipnih karakterizacija, ali treba
istaći da neki podaci pokazuju da ovakvo smanjenje može biti samo privremeno. Sa zaoštravanjem
odnosa i izbijanjem sporova između pojedinih naroda može opet doći do povećanog javljanja
etničkih predrasuda u izvesnim etničkim stereotipijama. Ovo potvrđuje i ispitivanje izvršeno pre
nekoliko godina u Indiji. To ispitivanje demonstrira da se u zavisnosti od promene odnosa među
narodima i državama može promeniti i sadržaj stereotipija.
Dva indijska autora sproveli su 1959. ispitivanje 200 studenata jednog univerziteta u Indiji
o etničkim stereotipijama prema 9 nacija: Amerikanci, Rusi, Englezi, Pakistanci, Kinezi. Ispitivanje
je pokazalo da postoje stereotipije prema svim ispitivanim narodima i da je njihova uniformnost
relativno visoka. Isto tako pokazala su postojanje korelacije između ocene pozitivnosti pridatih
osobina i preferencija pojedinih naroda, dakle: vezu između predrasuda i stereotipija. Ispitanici su
najpozitivnije osobine pripisali Indijcima, a zatim Kinezima i Rusima- ova dva naroda su označena
kao najviše preferirana. Najviše negativnih osobina pridali su Crncima i Pakistancima, ove dve
grupe su bile i na dnu lestvice preferencija.
Autori su 10 meseci kasnije ponovili ispitivanje na drugom uzorku od 200 subjekata, ponovivši u
celini ranije ispitivanje. Dok je prvo ispitivanje bilo početkom 1959., drugo ispitivanje obavljeno je
u decembru iste godine. U međuvremenu od ova dva ispitivanja izbio je spor sa Kinom zbog
granica, (spor koji još i danas traje). Upoređujući podatke dobijene prvim i drugim ispitivanjem,
autori su konstatovali da su sadržaj i proširenost stereotipija prema svim narodima, osim prema
Kinezima, ostali isti. Međutim, ocene o osobinama Kineza značajno su se izmenile. Stereotipije su
se promenile i s obzirom na svoju strukturu (sadržaj) i s obzirom na svoju uniformnost (smisao za
umetnost, religioznost, marljivost, prijatnost, progresivnost, poštenje,- agresivnost, sklonost
prevari, sebičnost, sklonost umetnosti, sklonost za rat, okrutnost). Rezultati ispitivanja pokazuju da
su pre sukoba Kinezima pridavane samo karakteristike koje su označene kao pozitivne, a na skali
preferencije ispitivanih naroda Kinezi su bili u gornjoj polovini. Posle sukoba, od 10 najčešće
navedenih osobina- 7 je bilo negativnih, a u redosledu preferencija Kinezi su došli na poslednje
mesto. Dakle, ispitivanje pokazuje da su stereotipije, iako su po pravilu konzistentne i trajne, u
velikoj zavisnosti od promene odnosa među grupama.
Ovu zavisnost stereotipija od međunarodnih odnosa potvrđuje i ispitivanje o stereotipijama koje su
Amerikanci imali o Rusima 1942. i 1948.god. Godine 1942. Amerikanci i Rusi su bili saveznici u
ratu protiv fašističkih sila, a 1948. postojao je veoma intezivan rat, tzv. hladni rat, i vrlo proširena
propaganda o agresivnim namerama Rusa.

Podaci pokazuju da je, u zavisnosti od promene međudržavnih odnosa, došlo do promene i u


etničkim stereotipijama. Amerikanci su, kao što pokazuju podaci, 1942. navodili za Ruse
pozitivnije osobine nego 1948. (vrlo marljivi, inteligentni, praktični, uobraženi, okrutni, hrabri)- i
ovi podaci pokazuju da su pod uticajem promena odnosa među državama, pogoršanja tih odnosa,
osobine koje su označene kao pozitivne pridavane sada u manjim postocima, a osobine koje
predstavljaju negativne karakteristike u većim.
Pitanje tačnosti stereotipnih ocena

165
Neki autori smatraju da je opravdano zaključiti da stereotipije uvek, makar delimično, izražavaju
činjenično stanje. Samo zbog toga što su delimično tačne, one su tako univerzalne i uniformne. Ovi
autori smatraju da one sadrže uvek neko jezgro istine.
Autor Taft je pokušao da odgovori na pitanje o tačnosti stereotipija: proveravao je u kojoj meri
zavise od (tačnih ili netačnih) informacija kojima raspolažu subjekti koji daju stereotipne ocene, a u
kojoj meri od stepena naklonosti prema pojedinim narodima prema kojima postoje stereotipije.
Našao je visoku korelaciju i sa jednim i sa drugim momentima: informisanost- 0,80, a sa
preferencijama 0,85. Taft je zaključio da stereotipije uvek zavise i od raspoloživih podataka i od
njihovog karaktera (pozitivnosti ili negativnosti) i da, prema tome, sadrže makar delimično tačne
odgovore.
Iako stereotipije zaista mogu sadržavati tačne ocene i predstavljati, delom ocenu tzv. nacionalnih
karakteristika pojedinih naroda, veći broj ispitivanja pokazuje da je moguće da stereotipije u
potpunosti ne odgovaraju stvarnosti i da nisu ni u kakvoj korelaciji sa činjenicama. Na to ukazuju i
spomenuta ispitivanja indijskih autora o stereotipijama prema Kinezima- bez ikakvog logičkog
opravdanja, samo usled toga što je došlo do sukoba između Indije i Kine, ispitanici odriču svim
Kinezima pozitivne osobine koje su im neposredno pre tog sukoba pridavali, a pripisuju im ceo niz
negativnih osobina koje ranije uopšte nisu spominjali.
Možemo reći: stereotipija predstavlja uprošćavanje i već zbog toga nije u potpunosti tačna. Ali,
ukoliko nije izraz intezivnih negativnih osećanja prema pojedinim narodima, ona može biti
delimično tačna. Ukoliko se više gubi uticaj predrasuda i ukoliko je manja njihova rigidnost,
stereotipije se utoliko više približavaju emocionalno neutralnim ocenama nacionalnih
karakteristika. Ali, treba spomenuti da su i te ocene nacionalnih karakteristika nesigurne i, takođe,
redovno uprošćavanja koja nikad nisu, već zbog toga što su uprošćavanja, potpuno tačne. I zato su
u zavisnosti od karaktera, stereotipije u većem ili manjem stepenu netačne ocene karakteristika
pojedinih naroda.

166
73. Pojam i karakteristike predrasuda; dvostruka funkcionalnost predrasuda

Pojam predrasuda ima više značenja. U najširem značenju njime se označava iznošenje tvrdnji uz
koje se pridružuje uverenost u njihovu tačnost, iako te tvrdnje nisu potkrepljene činjenicama niti
zasnovane na argumentima, nego su donešene bez prethodnog proveravanja njihove tačnosti i bez
prethodnog razmišljanja o tome. Ovo značenje je i najbliže etimološkom poreklu izraza: predrasude
su sudovi koji se odnose bez prethodnog rasuđivanja. Kad se u socijalnoj psihologiji govori o
predrasudama, ne misli se o ovoj vrsti psihičkih pojava. Pod predrasudama se u socijalnoj sihologiji
podrazumeva vrsta stavova. I predrasude su stavovi, ali takvi koji imaju svoje posebne
karakteristike.
Ali i određivanje predrasuda kao vrsta stavova nije uvek jednostavna, i ovo određenje se
upotrebljava u više značenja: prvo, pod njim se podrazumevaju stavovi kod kojih je očigledan
nedostatak opravdanosti, njihova logička neosnovanost, koji su praćeni intezivnim emocijama koji
se uporno održavaju i uporni su prema menjanju. Pojam predrasuda korišćen u ovom smislu može
uključivati i pozitivan i negativan odnos.
Međutim, često se pod predrasudama podrazumeva i negativan odnos, pa se tad podrazumeva
osuđivanje, potcenjivanje, neprijateljski stav, spremnost da se pristupi aktivnosti protiv grupa ili
pojava prema kojima postoje predrasude. Često se tom pojmu daje još uže značenje i pod
predrasudama se podrazumevaju negativni stavovi prema pojedinim grupama ljudi: prema
pripadnicima neke rase, neke etničke grupe.
U socijalnoj psihologiji najviše pažnje se poklanja izučavanju negativnih etničkih i rasnih
predrasuda, zbog toga što su takve predrasude od posebnog značaja za odnose među ljudima,
posebno među pojedinim grupama. Negativna etička predrasuda je nesklonost prema određenim
grupama, zasnovana na pogrešnoj i promeni teško pristupačnoj generalizaciji. Bitna odlika takvih
predrasuda je neosnovanost, neopravdanost opšteg odnosa prema određenoj grupi pojava. I mnogi
pojmovi koje koristimo pogrešni su, neopravdane generalizacije, ipak ih ne nazivamo
predrasudama zato što takve pojmove menjamo kad saznamo za nove podatke koji nisu u skladu sa
ranijim sadržajem pojma. Predrasude se razlikuju od pogrešnih pojmova po tome što su ne samo
neopravdane generalizacije nego i takve generalizacije koje se uporno održavaju. Predrasude su
krute, nefleksibilne, otporne prema podacima i kad su ti podaci u suprotnosti sa generalizacijama
koje one sadrže. Uključuju neprijateljska osećanja koja mogu, a obično se to i događa, da se u
izraze u neprijateljskim postupcima.
Pojam grupnih predrasuda sadrži i 4. karakteristiku- takve predrasude predstavljaju stav prema
određenoj grupi i svim pojedincima koji se ocenjuju kao pripadnici te grupe. Neko ko ima
predrasude prema Crncima, smatrajući ih lenjima, lakoumnima, praznovernima i slično, ocenjuje
tako sve Crnce po pravilu.
Predrasude kao vrsta stavova imaju sve spomenute karakteristike kao i stavovi, one su stečene,
stiču se u toku života socijalnim učenjem, najčešće putem učenja po modelu. Ispitivanja pokazuju
da mala deca nemaju etničkih predrasuda- to pokazuju ispitivanja na američkoj deci u jednoj od
južnih država SAD u kojoj živi mnogo Crnaca i gde postoje izrazite predrasude prema Crncima.
Ispitivanje pokazuje da se crna i bela deca zajedno igraju i da ne prave razliku među sobom s
obzirom na boju kože sve dotle dok roditelji ne počnu zabranjivati beloj deci da se igraju sa svojm
crnim drugovima. To potvrđuju ispitivanja, koja pokazuju da predrasude kod dece idu uporedo sa
predrasudama njihovih roditelja.
Predrasude prema grupama sadrže i sve ostale karakteristike stavova: pored stečenosti, one
predstavljaju trajne dispozicije reagovanja, deluju na ponašanje i osnova su doslednosti u
reagovanju na određene draži, složene su, sadrže kongnitivnu, emotivnu i konativnu komponentu,
od kojih su poslednje dve, a posebno emotivna veoma izrazite.
I kod etničkih predrasuda možemo razlikovati dimenzije tj. osobine koje mogu biti izražene u
različitom stepenu, kao i kod svih stavova: ekstremnost, složenost, usklađenost, doslednost i snagu.
Predrasude predstavljaju neopravdane generalizacije i uverenja za koja ne postoje razložni osnovi,
a uporno se odražavaju uprkos svim razlozima protiv njihovog održavanja. Umesto prihvatanja
istog prava za sve, predrasudama se krši princip pravednosti jer se prema grupi prema kojoj postoje
predrasude čine postupci nepravde i prema njoj ponaša diskriminatorski. Sastavni deo predrasuda je

167
i nepoštovanje ljudskog dostojanstva kod pripadnika progonjene manjine i puna nehumanost u
ponašanju prema njima.
Iako sve negativne grupne predrasude uključuju negativne emocije i spremnost da se pristupi akciji
protiv grupe prema kojoj postoje predrasude, važno je razlikovati predrasude s obzirom na intezitet
njihove emotivne i konativne komponemte. Neke predrasude su posledica konformiranja,
podražavanja i usvajanja neopravdanog i pogrešnog shvatanja proširenog u sredini u kojoj
pojedinac živi. Takve predrasude ne moraju biti praćene negativnim emocijama i izrazitim
neprijateljstvom prema grupama prema kojima postoje predrasude. Takve se predrasude najlakše
suzbijaju.
Drugu vrstu čine predrasude koje su čvrsto povezane sa tradicionalnim načinom života i
tradicionalnim shvatanjima. Takve predrasude predstavljaju sastavni deo ponašanja i reagovanja.
One su već dublje ukorenjenje u ličnost i teže ih je otkloniti.
Treću grupu čine predrasude praćene veoma intezivnim negativnim emocijama koje imaju svoj
koren u ličnim osobinama pojedinaca, u njihovoj ličnoj nesigurnosti i u nagomilanoj agresivnosti.
Za njih su predrasude sredstvo kojim pokušavaju ublažiti lične teškoće. Oni su deo njihove
strukture ličnosti i upravo zbog toga one se najteže otklanjaju i suzbijaju.

168
74. Uslovi javljanja i širenja predrasuda

Ima dosta podataka o uslovima koji pogoduju javljanju i širenju predrasuda. Često se razlikuju dve
grupe takvih uslova. Prvu čine društveno-ekonomski i kulturni činioci, a drugu psihološki faktori u
vezi sa ličnosti.
Istoričari, sociolozi i antropolozi interesuju se za spoljne, društveno-ekonomske i kulturološke
faktore, a psiholozi za psihološke procese putem kojih ovi gaktori deluju.
Navodeći neke od važnih faktora javljanja predrasuda treba istaći ekonomske činioce:
ekonomsku eksploataciju, ekonomsku kompeticiju među grupama i pojedincima, ekonomske
teškoće grupe u kojoj se javljaju predrasude, kao i potencijalne i aktuelne konflikte među grupama.
Da bi se osigurala i, kad je potrebno opravdala, eksploatacija jedne grupe od strane druge,
eksploatisana grupa se prikazuje kao manje vredna. Aristotel govori o robovima kao oruđima za
rad kojima nedostaju osnovne ljudske osobine.
Mnogi istoričari i sociolozi pokazuju da postoji korelacija između javljanja izrazitih predrasuda
prema pojedinim narodima i rasama i ekonomskih teškoća u zajednici. Već u situacijama javljanja
različitih prirodnih nesreća- gladi, požara, poplava, uz razne vrste praznoverice često se širi i
uverenje da su za nevolje krive neke grupe, i prema tim grupama se predrasude pojačavaju.
Jedan od faktora koji doprinosi širenju predrasuda je i institucionalizovanje predrasuda
prema određenoj manjini u grupi. Klakhon iznosi mišljenje da je za svaku socijalnu strukturu, od
kamenog doba do danas, karakteristično da se neke kategorije ljudi progone i da se progon tih
kategorija ljudi ne samo toleriše nego smatra prirodnim i opravdanim. Diskriminacija prema
pojedinim grupama predstavlja često sastavni deo kulture, neku vrstu kulturnih normi. Pripadnici
neke kulture nužno se sreću sa predrasudama prema određenoj manjini i usvajaju te predrasude ka
nešto što se samo po sebi razume.
I načini na koje društvene zajednice nastoje da razviju lojalnost svojih pripadnika mogu da
doprinesu javljanju i širenju predrasuda, npr. kada se lojalnost razvija ne samo na taj način što se
ističu zajedničke karakteristike članova zajednice, kao što su jezik, običaji i kultura, nego i time
što se istorija vlastite grupe i nacije prikazuje kao posebno slavna, izuzetno bogata podvizima,
pobedama i velikim delima. Takvo prikazivanje uključuje ocenu drugih naroda kao manje
istaknutih, manje slavnih i manje vrednih. Na taj način se, i bez svesne namere, u nastavi školskih
predmeta, istoriji posebno, mogu stvoriti uslovi za razvijanje predrasuda i širenje nacionalizma.
Predrasude se razvijaju i zbog toga što nalaze koren u određenim uslovima formiranja
ličnosti i osnovu u određenim karakteristikama osoba. Postoje ljudi koji su zbog svojih ličnih
karakteristika skloni da manifestuju agresivnost prema drugim grupama, da vlastitu naciju
smatraju superirnom prema drugim nacijama, a određene etničke i rasne grupe da ocenjuju kao
inferiorne i manje vredne. Izlagano je da je Adorno takve ličnosti nazvao autoritarnim ličnostima.
Da bismo mogli razumeti veliku proširenost predrasuda, njihovo lako javljanje i širenje, nužno je
pretpostaviti postojanje nekih opštih karakteristika ljudske prirode koje omogućavaju da određeni
uslovi dovedu do predrasuda.
Osnovu za javljanje predrasuda čine i tri sledeća momenta:
- vezanost za grupu
- sklonost ka generalizacijama i kad za to nema opravdanja
- agresivnost kao prirodna reakcija na nezadovoljenje različitih potreba i motiva.
Postoji ljudska potreba da se pripada grupi. Pripadnost grupi je uslov za egzistenciju
pojedinaca, kao i što je neophodna za njegov socijalni i psihički razvitak. Vezanost za određenu
grupu toliko je intezivna da se grupa za koju smo vezani doživljava kao deo vlastite ličnosti.
Pripadnici grupe osećaju se kao bliski, a svi oni koji ne pripadaju grupi doživljavaju se, bar po
nekim karakteristikama, kao drugačiji i kao stranci. Iako lojalnost prema vlastitoj grupi ne mora
nužno da bude praćena neprijateljstvom prema drugim grupama, ipak uvek postoji drugačiji odnos
prema pripadnicima drugih grupa nego prema pripadnicima vlastite grupe.
Drugu osnovu javljanja predrasuda predstavlja zakonita sklonost ljudi ka generalisanju i
uprošćavanju. Tendencija simplifikacije i uopštavanja funkcionalna je za snalaženje čoveka. Čovek
mora, ocenjujući sve oko sebe da koristi ograničen broj kategorija i u njih svrstava ogroman broj
različitih pojava. Ogromnu raznolikost koja nas okružuje mi moramo da sredimo i svrstamo u
manji broj opštijih pojava da bismo se snašli i da bismo mogli delovati. Kategorije u koje
169
svrstavamo raznolikost sa kojom se srećemo omogućavaju nam da brzo reagujemo na pojave. Ali
te kategorije nisu uvek dovoljno i jednako racionalne.
Racionalne kategorije su naučni pojmovi, ali i iracionalni momenti vrlo često imaju veliku ulogu u
njihovom obrazovanju. Mi lako stvaramo opšte pojmove iako za to ne postoje opravdani razlozi i
tako npr. sve pripadnike određenih naroda ocenjujemo kao jednake, a određenom narodu, bez
dovoljnog opravdanja, pridajemo izvesne karakteristike kao opšte.
Neracionalne kategorije se čak lakše, brže i češće formiraju od racionalnih. Budući da su zasićene
emocijama, uporno se održavaju i teško koriguju, kao što je slučaj sa predrasudama.
Treća karakteristika ljudske prirode je spremnost na agresivno reagovanje kad dođe do
ometanja zadovoljenja različitih ljudskih potreba i želja. Na sprečavanje zadovoljenja vitalnih
potreba zakonito se reaguje agresivnošću. Ma koja koncepcija o poreklu agresivnosti da se
prihvati, agresivno reagovanje kao pojava u ljudskom ponašanju mora da se prizna. Agresivnost se
veoma često i veoma spremno manifestuje u odnosu na određene etničke, rasne ili verske grupe.

170
75. Teorije o poreklu socijalnih predrasuda

Zbog proširenosti etničkih predrasuda i njihove važnosti za međunacionalne odnose, iam više
pokušaja objašnjenja porekla i izvora etničkih i rasnih predrasuda. U svojoj opširnoj monografiji o
nacionalnim predrasudama Olport razlikuje 6 grupa teorija o predrasudama.

Teorije opravdane reputacije- earned reputation


Prema shvatanju pristalica ovakvih teorija, u osnovi nenaklonosti prema pojedinim narodima i
neprijateljstva prema različitim grupama, leže stvarne razlike između tih naroda i grupa i realna
suprotnost između njihovih osobina. Predrasude prema pojedinim manjinama postoje zbog toga što
pripadnici tih manjina poseduju lične osobine koje predstavljaju opasnost za društvo i ometaju
društveni napredak. Takva shvatanja zastupaju, pre svega, pristalice različitih rasističkih
koncepcija.
Međutim, Olport naglašava da nema nijednog ozbiljnijeg naučnika koji bi prihvatio takvo
objašnjenje porekla nacionalnih predrasuda. Takvo je objašnjenje neprihvatljivo i zbog toga što
nema nijedne osobine ličnosti kod ma koje grupe koja bi bila karakteristična za sve članove te
grupe i po kojoj bi se oni razlikovali od svih članova neke grupe, nacije, rase. Danas se diskutuje o
postojanju konzistentnih fizičkih razlika među tzv. rasama, a sasvim je sigurno da psiholoških
razlika- (kao što su u osobinama ličnosti koje bi bile karakteristične za sve pripadnike neke rase ili
nacije i koje bi počivale na urođenim osnovama)-nema.

Fenomenološke teorije predrasude


Predrasude i neprijateljstva prema pojedinim grupama javljaju se, prema shvatanjim akoja
zastupaju tzv. fenomenološke teorije predrasuda, zbog toga što se te grupe opažaju i ocenjuju kao
nosioci negativnih osobina. Te ocene ne moraju biti ispravne, one po pravilu to i nisu, ali bitno je za
naše reagovanje kako nešto opažamo. Prema ovom shvatanju, prema Crncima postoje kod znatnog
dela američkog belog stanovništva predrasude zbog toga što to stanovništvo opaža Crnce kao lenje,
neznalice, neuredne, nečiste iako takva generalizacija o jednoj velikoj skupini u kojoj ima veliki
broj pojedinaca sa različitim osobinama ne može biti tačna.
Mnogi koji iznose ovakvo mišljenje prihvataju ga samo kao delimično objašnjenje, dodajući da
postoje određeni uzroci zašto se pripadnici određene grupe opažaju kao osobe sa negativnim
osobinama i zašto izazivaju nenaklonost i neprijateljski stav. Tako se fenomenološko objašnjenje
povezuje sa pokušajem nekog kauzalnog objašnjenja. Ali, čak i kad se fenomenološko objašnjenje
kombinuje sa nekom drugom vrstom objašnjenja, ne može se prihvatiti, jer kao osnovni razlog
postojanja predrasuda naglašava način kako neko opaža, jer inače ne bi bilo fenomenološko, ili bar
prihvata način opažanja i uzroke načina opažanja kao jednako važne uzroke, ne razlikujući
primarne od sekundarnih uzroka.

Psihodinamičke teorije
Ovu grupu čine brojne varijante psihodinamičkih teorija. Za sve njih je karakteristično da suštinu
predrasuda vide u tome da su predrasude posledica i izraz delovanja određenih unutrašnjih,
dinamičkih snaga i da se javljaju usled određenih karakeristika onih koji imaju predrasude, a ne
karakteristika onih prema kojima postoje predrasude.
Jedan oblik ovih teorija je i već dosta stara instiktivistička koncepcija koja izvor predrasuda vidi u
urođenoj agresivnosti ljudi, npr. takvo shvatanje nalazimo kod Hobsa po kome je fundamentalna
ljudska težnja, težnja za moć. Da bi je zadovoljio svaki pojedinac nastoji da bude moćniji od
drugoga, da ga nadjača, a istovremeno okrivljuje druge, napada i potcenjuje. Stoga su sukobi,
sporovi i ratovi između ljudi i grupa ljudi, kao i negativno ocenjivanje protivnika neizbežni. To je u
prirodi ljudi i efikasnog sredstva u borbi protiv toga nema. Kritikujući ovu koncepciju, autori
navode da mi to kod male dece ne vidimo, a kad bi zaista postojali urođeni instiktivni osnovi
predrasuda. Pojavljuje se i kod njih agresivnost, ali kao rakcija na sprečavanje zadovoljenja
različitih potreba, a ne kao težnja koja se nastoji zadovoljiti zbog sebe same.
Najproširenije psihodinamičko shvatanje izvora predrasuda jeste tzv. frustraciona teorija
predrasuda, formulisali su je Dolard i saradnici, koji je nazivaju i teorijom traženja žrtve ili
teorijom žrtvenog jarca. Osnovni pojmivi koje koristi ova teorija jesu pojmovi frustracije, agresije i
171
dinamičkih mehanizama- represije i projekcije. Sprečavanjem zadovoljenja motiva, dolazi do stanja
frustracije. Izvori frustracije mogu biti različiti, kao što su različite i vrste frustracija koje se javljaju
kao reakcija na sprečavanje zadovoljenja motiva. Nisu sve frustracije u istoj meri izvor za javljanje
predrasuda.
U manjoj meri su to frustracije izazvane telesnim defektima ili akutnim organskim potrebama,
bolestima i drugim nedostacima pojedinca. Ove vrste frustracije češće dovode do različitih formi
kompezacije nego do predrasuda, npr. mali rast, slabo zdravlje, nedostatak hrane, po pravilu nemaju
kao posledicu agresivnost upravljenu prema grupama. Olport smatra da hronično sprečavanje
zadovoljenja nekih oganskih potreba (za hranom, seksualne potrebe) može dovesti do prenošenja
(projekcije) unutrašnjeg netadovoljstva na neku grupu ljudi.
Druga vrsta frustracija, socijalne frustracije, predstavljaju češći izvor predrasuda, npr. frustracija do
kojih je došlo u porodici usled nedovoljne ljubavi prema deci ili nesređenih odnosa i svađa u
porodici, pa frustracije koje se doživljavaju pri kontaktu sa različitim osobama (u školi, na poslu, u
krugu vršnjaka) predstavljaju već takve vrste frustracija koje često dovode do agresivnosti prema
etničkim grupama, obično manjinama.
Kad dođe do frustracija uvek i neizbežno dolazi i do javljanja agresivnosti. Ta se agresivnost
potiskuje zbog toga što ju je štetno ispoljiti. Kad ispoljavanje agresivnosti prema stvarnom izvoru
frustracije krije potencijalnu opasnost da manifestovana agresivnost bude uzvraćena, ona se pomera
ili projektuje na neku grupu prema kojoj nije opasno ispoljiti agresivnost.
Među primedbama na ovu teoriju navodi se da nije tačno da je agresivnost jedina reakcija na
frustraciju. Često je odgovor na frustraciju ponovljeni i bolje organizovani pokušaj da se savlada
teškoća koja je izazvala frustraciju. Uostalom, kad bi bila tačna šema: frustracija-agresivnost-
pomeranje-predrasuda, onda bi svi ljudi imali predrasude, jer svi stalno u većoj ili manjoj meri
doživljavaju frustracije. Agresivnost se ne usmerava uvek prema drugim osobama. Često se
agresivnost izazvana frustracijama upravlja prema sebi samome i u tom slučaju nema traženja žrtve
u nacionalnim grupama. Zatim se navodi da projektovanjem agresivnosti prema određenim
grupama i ne dolazi do prestanka frustracije. Siromašni belci sa juga SAD neće popraviti svoju
ekonomsku situaciju progonima Crnaca. Na Crnce upravljena agresivnost u vidu predrasuda dovodi
do povremenog olakšavanja frustracionog stanja, ali ne do zadovoljenja frustriranog motiva.
Treća varijanta psihodinamičnih teorija jeste ona koja u svom objašnjenju naglašava postojanje
određene strukture ličnosti kao izvora predrasuda. Samo određeni tipovi ljudi razvijaju predrasude.
To su anksiozne, nesigurne u sebe, autoritarne ličnosti. Izvor takvih karakteristika ličnosti može biti
različit, po pravilu je u doživljajima iz detinjstva (Adorno).
Ppsihodinamičke teorije nam pomažu da razumemo zašto neke osobe, iako u sličnim ili istim
sredinama kao druge, imaju predrasude, a druge osobe ih nemaju. Ali, one nam ne mogu objasniti
zašto se predrasude javljaju u intezivnijem obliku u određenim dobima i u određenim sredinama i
zašto se agresija usmerava na određene grupe, a ne na neke druge grupe ljudi.

Situacione teorije
Njihova karakteristika je da objašnjenje porekla predrasuda vide u aktualnoj situaciji u kojoj se
pojedinac nalazi. I među ovim teorijama ima više varijanti, zavisno od toga koji se od situacionih
faktora ističe kao glavni uzrok predrasuda.
Jedna od takvih varijanti je tzv. teorija atmosfere- izvor predrasuda je u neposrednom uticaju i
prenošenju shvatanja koje postoji u sredini u kojoj pojedinac živi. Na jugu Amerike česte su
predrasude prema Crncima, jer je pojedinac već od detinjstva pod uticajem negativnih stavova
prema Crncima koje sreće kod svojih roditelja i ostalih osoba sa kojima dolazi u kontakt. Dete se
konformira ovim shvatanjima i prihvata ih ne razmišljajući o njihovoj opravdanosti i ne vodeći
računa o tome. One su neposredni odraz onoga što vidi, čuje i saznaje u svojoj sredini.
Druga shvatanja naglašavaju neke druge momente: nezaposlenost, povećanu socijalnu mobilnost ili
neke druge aktuelne pojave u određenoj sredini. Nezaposlenost izaziva ekonomsku kompeticiju i
traženje izlaza iz situacije u okrivljavanju neke grupe ili manjine za tu tešku situaciju. Kad dođe do
procesa socijalne mobilnosti prema gore, kad dotad niži slojevi u društvenoj hijerarhiji u većem
broju uspevaju da prodru u više slojeve, onda prema mišljenjima nekih autora, kod slojeva od ranije
sa višim statusom dolazi do neprijateljskog raspoloženja i predrasuda prema onima koji žele da se
uspnu u društvenoj hijerarhiji, posebno ako su poreklom iz neke druge etničke grupe.
172
Sve ove koncepcije ukazuju na faktore koji mogu doprineti pojačavanju predrasuda, ali teško je da
mogu da budu potpuna objašnjenja predrasuda. Ni situacione ni druge teorije koje kao izvor
predrasuda naglašavaju društvene uslove ne mogu nam objasniti zašto se predrasude kod nekih
pojedinaca javljaju, a kod nekih ne. Sitacione teorije ne mogu nam objasniti ni relativnu trajnost
određenih vrsta prdrasuda. One nam eventualno mogu objasniti privremenu nenaklonost prema
nekoj grupi, ali ne mogu protumačiti najčešće i najintezivnije predrasude koje su usmerene prema
određenim uvek istim etničkim grupama.

Kulturološke teorije
Ove teorije kao izvor predrasuda naglašavaju određene socijalne norme, vrednosti i shvatanja
karakteristična za neku kulturu. Te su teorije srodne situacionim teorijama. Od njih se razlikuju po
tome što faktor koji prikazuju kao izvor predrasuda ne posmatraju kao kratkoročan, kao aktuelan
samo u određenom periodu, nego kao relativno trajnu karakteristiku nekog društva.
Među ove teorije može se ubrojati i shvatanje koje izvor predrasuda vidi u naglom procesu
urbanizacije određenih društava, npr. ima autora koji antisemitizam objašnjavaju time što nagla
utbanizaciaj dovodi do intezivne kompeticije, povećanja ekonomske nesigurnosti, smanjenog
kontakta među ljudima, do prestanka mirnog i manje napregnutog načina života, a kao nosioce
toga- na kompeticiju, na brzo bogaćenje usmerenog načina života- ocenjuju Jevreje, u kojima vide
uzročnike i predstavnike procesa urbanizacije.
U užem smislu kulturološka koncepcija je koncepcija da su izvor predrasuda određena
tradicionalna grupna shvatanja. Gotovo u svakoj grupi postoje etnocentrički stavovi, upravljeni
prema određenim etničkim grupama. Te predrasude predstavljaju ukorenjena shvatanja i vrednosti
u nekoj grupi ili nekoj kulturi. Kod različitih naroda mi nalazimo sa generacije na generaciju
prenošenje shvatanja o pojedinim drugim narodima kao narodima sa negativnih osobinama i
narodima prema kojima je opravdano imati neprijateljski stav. Ova tradicionalna shvatanja
prihvataju pojedinci, članovi tih grupa i u tome treba videti osnovni izvor predrasuda prema
određenim grupama.

Kulturološka koncepcija u užem smislu ne može nam npr. objasniti zbog čega postoje u određenoj
kulturi određeni etnocentrički stavovi. Objašnjenje na osnovu procesa urbanizacije i ocene jevreja
kao nosilaca tog procesa, čak i kad bi pretpostavljao faktor koji je uzrok predrasuda u pdređenom
momentu ne može nam objasniti zašto predrasude postoje i tamo gde je taj proces manje intezivan
ili ga nema ulu gde je proces utbanizacije prestao da se razvija ranijim tempom.

Društveno-istorijske teorije
Ove teorije izvore predrasuda traže u celokupnom društveno-istorijskom procesu. Antisemitizam,
koji je imao neobično velik obim intezitet u nacističkoj Nemačkoj, ne može se objasniti samo
trenutnim zbivanjem koje se odvijalo u to doba u Nemačkoj nego amo uzimajući u obzir da je
antisemitski stav postojao kod Nemaca kroz vekove.
Najvažnija među ovim teorijama je teorija koja izvor predrasuda vidi u produkcionim odnosima,
konkretno u klasno borbi izazvanoj određenim klasnim odnosima, koju Olport spominje kao teoriju
eksploatacije. Predrasude se formiraju kod one društvene skupine koja ima povlašćeni položaj i u
čijem je interesu širenje predrasuda prema određenim grupama, npr. iz sasvim određenih
ekonomskih razloga razvijaju se koncepcije o inferiornosti kolonijalnih naroda kojima vlada
metropola. Različite varijante rasnih teorija stvaraju se upravo zbog toga da bi se, ukazujući na
tobožnje nedostatke i negativnosti određenih manjina, te manjine držale u neravnopravnom
položaju i eksploatisale. Postojanje predrasuda i diskriminacija određenih grupa daje sasvim
određene i praktične prednosti grupi koja takve predrasude širi. Za nju je ekonomska dobit iz takvih
predrasuda očigledna.
I ovoj se teoriji postavljaju razni prigovori: zašto prema onom vlastitom delu naroda koji se
eksploatiše nema razvijenih predrasuda, nego su one usmerene, po pravilu, prema pojedinim
stranim grupama, zašto u određenim periodima postoje intezivnije predrasude nego u drugima,
odakle razlike u predrasudama među pojedincima.

173
76. Psihološki sadržaj nacionalizma

Etničke predrasude dolaze do punog izražaja u ideologiji ili sistemu vrednosti i stavova koji
nazivamo nacionalizmom, tj. etnocentričkim i šovinističkim nacionalizmom. Predrasude se
pojavlju, s obzirom na njihovu opštu proširenost, i uz druge oblike nacionalne vezanosti, ali ne
tako redovno i ne tako izrazito.
Pri određenju pojam nacionalizma sreću se dve grupe nacionalizma.
Prve izjednačuju nacionalizam sa nacionalnom svesti uopšte. Grickov kaže: nacionalizam
ili nacionalan lojalnost ili partiotizam ili osećanje nacionalne povezanosti su sinonimi čija je
zajednička karakteristika da predstavljaju predispoziciju da pojedinci reaguju pozitivnom
podrškom prema svojoj nacionalnoj državi, bilo da ona već stvarno postoji, bilo da se tek takva
nacionalna država želi uspostaviti.
Tom određenju slične su i definicije prema kojima je nacionalizam ideologija ili uverenost koja se
manifestuje u rešenost da se zalaže za jedinstvo, nezavisnost ili interese ljudi koji sebe ocenjuju
kao članove iste zajednice.
Primer za drugu grupu definicija, koje razlikuju nacionalizam od drugih oblika nacionalne
vezanosti, predstavljaju određenja koja naglašavaju da je nacionalizam stanje svesti pri kome je
lojalnost svojoj nacionalnoj državi superiornija svim ostalim lojalnostima i za koje su (stanje
svesti) karakteristični izrazi ponos na svoju nacionalnost i uverenje u njenu neospornu izuzetnost i
svetsku misiju.
Često se nacionalizam definiše i kao uverenje da je lično dobro i dobro grupe zavisno od
održavanja i širenja moći i snage sopstvene nacionalne države. Prema ovom određenju,
nacionalizam bi bio specifičan vid nacionalne vezanosti i lojalnosti, poseban i izrazit oblik
lojalnosti, isključiva vezanost za svoju naciju. Njegove bi karakteristike bile, pored isključive
lojalnosti prema sopstvenoj nacionalnoj državi, prihvatanje superiornosti i izuzetnosti svoje nacije,
težnja da se učvrsti i proširi moć svoje nacionalne države. Takvu definiciju nalazimo kod Duba.
Za koje ćemo se od ovih određenja pojma nacionalizma opredeliti u velikoj meri stvar je
konvencije.
Za određenje koje pojam nacionalizma ograničava na jedan poseban oblik nacionalne lojalnosti
govori svakodnevna upotreba tog pojma i njegovo izjednačavanje sa nacionalnim šovinizmom.
Za šire određenje pojma nacionalizma, za njegovo određenje kao nacionalne lojalnosti uopšte
govori činjenica da su izvori svih oblika nacionalne lojalnosti slični, da su i mnogi sadržaji slični i
da je u mnogim slučajevima razlikovanje među pojedinim oblicima nacionalne lojalnosti veoma
neodređeno i teško. Uvek će biti neophodno da govoreći o nacionalizmu označimo šta pod tim
podrazumevamo. Radi jasnoće sporazumevanja korisno je razlikovati nacionalizam od drugih
oblika nacionalne vezanosti.
Nacionalizam je ideologija nacionalne države. On uključuje mnoge stavove i vrednosti. Kac
iznoseći svoja razmatranja o pojavi nacionalizma razlikuje tri grupe stavova i vrednosti koje čine
sadržaj nacionalizma.
Prvu grupu čine stavovi i vrednosti u vezi sa naglašavanjem suvereniteta i autoriteta
nacionalne države. Kac ih naziva statizmom. Za ovu grupu vrednosti i stavova karakteristično je da
se ističe značaj suvereniteta države, da se država postavlja kao legitimni izvor odluka koje
obavezno važe za sve pripadnike države, da se ona postavlja kao najviša vrednost, da se naglašava
neophodnost lojalnosti i odanosti državi, a država prihvata kao vrhovni arbitar.
Nacionalni simboli, koji se glorifikuju, treba da doprinesu učvršćenju ovakvih uverenja, simboli
kao: zastava, armija, šef države.
Često se država postavlja kao biće koje je iznad naroda, kao posebni i večni entitet. Tretira se kao
nešto što postoji izvan i iznad stanovništva, kao nešto što je radi sebe same, kao što se i nacija
postavlja kao vrednost sama po sebi i za sebe.
Kac smatra da bi više realističko uverenje bilo kad bi se nacionalan država shvatala samo kao
sredstvo da se reše zajednički i opšti problemi građana.
Drugu grupu stavova i vrednosti čine takvi stavovi i vrednosti kojima se naglašavaju
pojedine institucije karakteristične za određenu nacionalnu državu. Koje će se institucije isticati
zavisi od društvenog i političkog sistema države, npr. američki nacionalizam kao institucije koje
predstavljaju najviše vrednosti ističe slobodu konkurencije, određen politički sistem građanske
174
demokratije, tzv. američki način života, razvijenost tehnologije i podržavanje razvijanja
tehnologije.
Druge nacionalne države ističu druge vrste institucija postavlljajući ih kao vrednosti čijem stalnom
ostvarivanju treba dosledno težiti.
Unapređenje nacionalnih interesa i obezbeđenje nacionalnog suvereniteta vezuje se uz postojanje i
razvijanje određenih institucija koje se proklamuju kao suštinske za određenu nacionalnu državu.
Vrlo često se ove institucije označavaju kao vrednosti koje ne važe samo za određenu nacionalnu
državu nego se prikazuju kao osnovne i opšte ljudske i društvene vrednosti i nastoje proširiti na
ostale narode i nametnuti drugim državama. U takvom slučaju imamo jasnu pojavu agresivne
nacionalističke ekspanzije.
Treću grupu stavova čine stavovi kojima se ističe kulturna osobenost, naglašavaju
specifične karakteristike naroda koji čini naciju, kao što su kulturno nasleđe, jezik, običaji, tj.
naglašava se kulturni identitet i specifična samosvojnost određenog naroda. Upravo ovi stavovi
čine ono što nazivamo nacionalnom svešću.
Tek kad isticanje ovih vrednosti dostigne ekstremni oblik, kada se karakteristike vlastite nacije
smatraju ne samo različitim i drugačijim od karakteristika svih drugih nacija nego naglašavaju i
ocenjuju kao izuzetne i superiorne, a vlastita shvatanja i vrednosti kao jedine prave vrednosti, kao
vrednosti koje su superiornije vrednostima drugih naroda, imamo posla sa etnocentričkim
nacionalizmom ili nacionalističkim šovinizmom.
I ova grupa vrednosti vezuje se sa isticanjem značaja nacionalnog suvereniteta i značaja institucija
karakterističnih za pojedinu nacionalnu državu.

175
79. Pojam i merenje etničke distance

Pojam socijalne distance prvi je upotrebio sociolog Park, ali je taj pojam danas najviše vezan za
ime Bogardusa, jer je on sredinom 20-tih sačinio karakterističnu skalu za merenje ovog fenomena.
Socijalna distanca je stepen razumevanja i psihološke bliskosti odnosno udaljenosti u odnosu na
različite pojedince ili grupe. Socijalna distanca se ispituje kao spremnost za uspostavljanje oodnosa
različite bliskosti.
Bogardus je za svoju skalu odabrao 7 karakterističnih odnosa:
1) blisko srodstvo putem braka
2) članstvo u istom klubu kao izraz bliskog prijateljstva
3) susedstvo
4) zaposlenje u istoj profesiji
5) državljanstvo u istoj državi
6) poseta zemlji
7) isključenje iz zemlje
Od ispitanika se zahteva da odgovorima „da“ ili „ne“ iskaže da li sklon da prihvati svaki od ovih
odnosa sa pripadnikom neke grupe.
Prvih 5 odnoda funkcionišu često kao kumulativna skala, jer se mogu poređati od najmanje do
najveće bliskosti. Ali, poslednja dva odnosa su više od slabe bliskosti, oni izražavaju jak negativan
stav.
Skala se može upotrebljavati za ispitivanje odnosa prema različitim grupama: političkim,
marginalnim, rasnim i etničkim.
U vreme kad je nastala, još nisu postojale skale stavova, pa je praktično ovaj instrument
upotrebljivan za te svrhe bez obzira što se govorilo o socijalnoj distanci, a ne o socijalnim
stavovima.
Kad su nastale savršenije skale i ispitivanje stavova uzelo maha, postavilo se pitanje u kakvoj su
vezi pojmovi socijalne distance i stava. Najčešće se socijalna distanca posmatra kao konativna ili
bihejvioralna komponenta stava, ali se sa pravom sumnja da socijalna distanca reprezentuje
celokupnu bihejvioralnu komponentu, a pogotovo ne stav u celini.
Ipak, distanca jeste značajan pokazatelj aktuelnog raspoloženja (pa utoliko i stava), a zanimljiva je
kao fenomen za sebe.
Do sada je najčešće ispitivana socijalna distanca prema različitim narodima i nacijama, pa se
govori i o etničkoj distanci. Takva istraživanja su aktuelizovala pitanje odnosa između ukupnog
stava prema drugim nacijama i etničke distance, odnosno nacionalne svesti i etničke distance.
U toj oblasti se upotrebljavaju termini i pojmovi: nacionalizam, etnocentrizam, isključivi
nacionalizam, militantni nacionalizam, šovinizam, a na drugom polu internacionalizam,
mondijalizam, opšteljudska vezanost, nacionalno otuđenje...
Tako se i termin nacionalizam upotrebljava u značenju nacionalnog identiteta i nacionalnih
osećanja, ali i u značenju etnocentrizma i negativnog stava prema drugim nacijama.

176
80. Glasine i širenje glasina

Karakteristične promene u pamćenju, o kojima govori Barltet, naročito izrazito se pokazuju u


pojavi glasina. Olport i Postman, koji su se bavili eksperimentalnim proučavanjem glasina,
određuju glasine kao specifične vrste tvrdnji koje se zasnivaju na verovanju, a koje kolaju od osobe
do osobe, obično usmenim putem i bez oslonca na utvrđena fakta.
Glasine se mogu definisati kao neverifikovane tvrdnje o neko događaju koje usmeno cirkulišu i
koje se u toku cirkulisanja menjaju u svom sadržaju. Njihove bi karakteristike bile:
~ neverifikovanost podataka koji se primaju i prenose kao stvarno postojeće činjenice
~ prenošenje tvrdnji o tim podacima od osobe na osobu
~ promene u sadržaju u toku prenošenja tvrdnji.
Treba istaći da nije svako prenošenje saopštenja širenje glasina. O glasinama možemo govoriti tek
kad imamo posla sa prenošenjem na osnovu neevidentiranih podataka, kad se ti podaci u toku
prenošenja tranformišu i kad se prenošenje ostvaruje putem većeg broja lica.
Takve neverifikovane, a po pravilu znatnim delom i netačne tvrdnje, postaju naročito brojne i
proširene kada za članove društva nastupi izuzetno važna ili posebno teška situacija.
Veliki broj glasina koje kruže kod velikog dela stanovništva javljaju se npr. u ratnim situacijama. U
svojoj studiji o glasinama, Olport i Postman navode veliki broj primera glasina koje su kolale u
SAD u toku 2.sv.rata. Posebno je japanski napad na Perl Harbor,1942.godine, prilikom koga su
Japanci potopili znatan deo američke pacifičke ratne flote, bio povod za širenje glasina. Prenosili su
se glasovi da vlasti priznaju samo mali deo stvarno uništenih pomorskih jedinica, da su Japanci
zauzeli Havaje, da je cela američka flota potpuno uništena. Ispitivanja su pokazala da je takve
glasine prihvatila velika većina stanovništva, npr. na jednom od univerziteta 68% svi studenata
verovalo je u sve te tvrdnje od kojih ni jedna nije bila tačna.
Glasine koje su širile u toku rata, konstatuju Olport i Postman, bile su izraz straha. Kad god bi bio
objavljen neki neuspeh američkih jedinica, a uspeh neprijatelja, to je bio povod za širenje određenih
glasina, npr. ovi autori saopštavaju da kada je potonuo jedan američki brod za prenošenje uglja,
proširena je glasina da je neprijatelj torpedovao jedan od najvećih američkih brodova na kome je
bilo ukrcano nekoliko hiljada američkih bolničarki. Glasine su se u toku rata produžale i onda kada
se vojna situacija sasvim izmenila u prolog SAD. Sad su dobile prcenstveno one glasine koje su
imale izvor ne u strahu, nego takve kojima je izražavano neprijateljstvo prema nekim grupama
stanovništva prema kojima su već postojale predrasude. I kad se nazirala pobeda, javljale su se
mnoge glasine, sada im je izvor prvenstveno bio u željama i očekivanjima. Tim glasinama je
prikazivano da se nešto stvarno dogodilo što želi da se dogodi.
Na osnovu ovih analiza Olport i Postman razlikuju tri vrste glasina:
~ glasine koje su prvenstveno izraz straha
~ glasine koje sadrže neprijateljstva prema pojedinim grupama stanovništva
~ glasine kojima se izražavaju želje.
Izvor glasina je u strahovanju za sebe i svoju grupu i u postojanju agresivnih i
neprijateljskih tendencija prema određenim grupama Obično su ova dva izvora glasina međusobno
povezana, npr. strahovanje u situaciji kad je japanska mornarica napala američku flotu u Perl
Harboru, izazvalo je napetost i emocionalnu tenziju. Ona se ublažava samim tim što se saopštava o
strahovanju, ublažavanje je još veće ako se neko okrivi kao uzročnik teškoća koje su uzazvale
strahovanje.
Po pravilu, kod ljudi postoje usled različitih frustracija, potisnute agresivnosti. U teškoj situaciji
koja je dovela do strahovanja, ljudu ispoljavaju agresivnost usmeravajući je prema grupama prema
kojima postoje predrasude.
Izvor glasina može da bude u sukobu motiva kod pojedinaca i u tenziji koja usled tog
sukoba nastupa, npr. kad neko ko inače zastupa stavove protiv rata, u slučaju rata ipak želi da se
protivnik njegove zemlje napadne i uništi, on će sukob između miroljubivih principa i
neprijateljskih stavova na neki način ublažiti time što će isticati vesti o okrutnosti i nedelima
protivnika, govoriti o njegovoj nehumanosti i lošim osobinama.
Kao izvor glasina neki autori spominju i težnju pojedinaca da se istaknu u društvu među
drugima, oni govore o rivalstvu u konverzaciji kao o jednom od izvora glasina. Pojedinci, u želju
da u sredini u kojoj se nalaze obrate pažnju na sebe, saopštavaju nešto što će privući interes grupe.
177
Dva su osnovna faktora od kojih će zavisiti širenje glasina kao i to da li će se proširiti na
veći ili manji deo stanovništva, to su: važnost sadržaja glasina i nesigurnost situacije u kojoj dolazi
do širenja glasina. Po Olportu i Postmanu, stepen širenja glasina može se prikazati kao proizvod
važnosti sadržaja glasina i nesigurnosti i nejasnoće situacije u kojoj se glasine saopštavaju. Nije
dovoljno da postoji jedan od ovih faktora, nego je neophdno da su oba prisutna. Neće biti širenja
glasina ako je neki sadržaj važan, ali situacija nije nejasna, kao što neće biti kolanja glasina ni ako
je situacija veoma nejasna, ali događaj koji se zbio nije od značaja. Delovanje ova dva faktora
ilustruje i već spomenuti primer u vezi sa napadom na Perl Harbor- glasine su se posle tog napada
veoma proširile zbog toga što se radilo o jednom veoma važnom događaju za celu zemlju i zbog
toga što je situacija, bar za neko vreme bila nejasna.
Važni uslovi za širenje glasina su i dramatičnost i zanimljivost sadržaja koji se glasinom
prenosi i izgled autentičnosti saopštenja kojim se glasina prenosi. Ako je nešto neobično,
zanimljivo i privlačno, to lako postaje predmet prepričavanja i glasina. Širenju doprinosi i prividna
autentičnost prepričavanog sadržaja. Ta se autentičnost ostvaruje na taj način što se iznose veoma
konkretni detalji, npr. podaci o tačnom mestu gde se nešto zbilo, tačnom vremenu u kom se zbilo, o
broju lica koji je tom događaju prisustvovao- ialo o svemu tome stvarnih podataka nema.
S obzirom na njihovo poreklo, mogu se razlikovati dve vrste glasina: spontano nastale i
namerno konstruisane glasine. Navedeni primeri glasina bili su primeri spontanih glasina kojima je
izvor bio u stvarnom strahovanju i u neizvesnosti situacije. Ali, glasine mogu i namerno da se
ubacuju sa određenim ciljem. Tako se u propagandi, posebno u ratnoj propagandi, namerno ubacuju
određene glasine kao sastavni deo tzv. psihološkog rata. Glasine se namerno koriste kao sredstvo i
u unutrašnjim političkim borbama među strankama i grupacijama, a postoje podaci da se svesno
koriste i u trgovini radi uništenja konkurencije, npr. američki autori saopštavaju da su organizovano
širenje glasina da se u jednoj od poznatih fabrika cigareta pojavila kuga ili da se određena vrsta
robe koju proizvodi određeno preduzeće izgrađuje od nečistog materijala. Oni govore da postoje
određene organizacije za širenje takvih glasina- rumor racketing.

Zbog brojnosti glasina u toku rata i njihove opasnosti za borbenu sposobnost zemlje, u SAD je u
toku 2.sv.rata pristupljeno sistematskom praćenju i proučavanju glasina. Olport i Postman pristupili
su eksperimentalnom ispitivanju glasina koristeći postupak serijske reprodukcije, kojim se služio i
Bartlet pri proučavanju promena u sadržaju zapamćenog u procesu retencije (zadržavanje). Utvrdili
su da se u sadržaju glasina javljaju iste one vrste promena o kojima je Bartlet govorio da se javljaju
u procesu retencije. Pre svega, javlja se niveliranje sadržaja (leveling), time označavaju promenu
koju je Bartlet nazvao simplifikacijom. Glasine, konstatovali su ovi autori, nasuprot dosta
proširenom shvatanju da se po sadržaju uvećavaju, postaju konciznije, sadrže sve manje podataka i
reči i sve se manje detalja u njima spominje, ukoliko se dalje prenose. Broj detalja opada naročito u
početku, kasnije je njihovo opadanje znatno sporije. Međutim, ne dolazi nikad do tako velikog
zaboravljanja i gubitka sadržaja kao što se to javlja kod normalnog procesa zaboravljanja.
Određeni, preostali deo sadržaja posle prenošenja preko nekoliko osoba stabilizuje se i dalje
gubljenje podataka je veoma usporeno. Sadržaj se povezuje u određenu celinu, koja se obično tako
formuliše da se lako pamti i prenosi. Zadržavaju se oni detalji koji doprinose tome da celo zbivanje
predstavlja smislenu celinu i ono podaci koji mogu da posluže da se potvrdi ono što se očekuje i što
se želi. Naki autori navode da u stvarnom životu, za razliku od eksperimentalne situacije, mi
nemamo prenošenje na osnovu prethodnog opažanja i konstatovanja nekih faktora, nego da širenje
glasina najčešće počinje od sećanja i tumačenja, zato već i na početku nema mnogo detalja, ali ni
kasnije mnogo uprošćavanja.
Druga karakteristika i kod glasina i kod retencija je usklađivanje sadržaja glasina shvatanjima onih
koji glasine prenose. Ovu karakteristiku koju Bartlet naziva racionalizovanjem, Olport i Postman
označavaju kao pojavu asimilacije. Asimilacija se vrši u zavisnosti od većeg broja faktora. Menja se
sadržaj pojedinih delova sa ciljem da celo saopštavanje postane povezana zaokružena celina.
Iskrivljavanje se vrši radi toga da bi se nešto što je nedorečeno do kraja objasnilo. Veliki uticaj sa
sadržaj imaju i predrasude. I situacije i osobe koje se u glasinama spominju prikazuju se u skladu sa
predrasudama koje prenosilac glasina ima.
Treća vrsta promena, o kojima Bartlet govori kao o dominaciji ili naglašavanju pojedinih tema, kod
Olporta i Postmana označava se kao akcentuacija, isticanje pojedinih detalja. To ponekad mogu biti
178
beznačajne pojedinosti, ali obično su istaknuti takvi detalji koji su neobičniji, koji privlače pažnju i
upadljivi su. Isticanje može biti na taj način što se povećava broj ili se povećava veličina nečega što
se spominje u glasinama, što se nešto što se zbivalo u prošlosti prikazuje kao nešto što se događa
sada. Vrlo često se ističu različiti simboli i stereotipna tumačenja, zatim kretanje, obim i drugo.

179