Marjan Ivkovi1 Beograd

Izvorni nauni lanak UDK: 316.2 Primljeno: 08. 09. 2010. DOI: 10.2298/SOC1001001I

HABERMASOVA KONCEPCIJA SISTEMSKE KOLONIZACIJE SVETA IVOTA

Habermas Concept of Systemic Colonization of Lifeworld
ABSTRACT This paper aims at comprehending the specific nature of Habermas critical perspective on modernization, defined through the concept of systemic colonization of the lifeworld. The comprehension should be reached through a relatively detailed analysis of the fundamental elements and insights of the theory of communicative action. The first to be analyzed should be the conceptual apparatus that Habermas develops on the basis of synthesizing Meads symbolic interactionism and Durkheims concept of social development. Then the paper focuses on the complex concept of lifeworld, that Habermas formulates on the grounds of this conceptual apparatus. The focus of the paper is on understanding Habermas concept of colonization as a specific communicative-theoretic reinterpretation of the analysis of reification. In the final part, the weaknesses of Habermas approach to the phenomenon of colonization are considered, such as neglecting the question of contemporary forms of colonization, as well as the overall defensive nature and rationalistic reductionism of his theory. KEY WORDS Habermas, communicative action, modernization, rationality, system, colonization, lifeworld APSTRAKT Rad nastoji da, kroz relativno detaljnu analizu osnovnih elemenata Habermasove teorije komunikativnog delanja, shvati specifinost kritikog stanovita ove teorije spram modernizacije, izrazenu kroz koncepciju sistemske kolonizacije sveta ivota. Najpre se razmatra Habermasov konceptualni aparat razvijen na temelju sinteze Midove teorije simbolike interakcije i Dirkemovog shvatanja drutvenog razvoja. Zatim se pristupa analizi sloenog pojma sveta ivota koju Habermas poduzima na temelju pomenutog konceptualnog aparata. Fokus rada je na tumaenju Habermasovog poimanja modernizacije kao paradoksalnog procesa, kako bi se pokualo izgraditi kritiko razumevanje Habermasovog koncepta kolonizacije kao svojevrsne komunikativno-teorijske reinterpretacije analize postvarenja. U zavrnom delu rada, razmatraju se nedostaci Habermasovog pristupa fenomenu sistemske kolonizacije sveta ivota, poput zapostavljanja pitanja savremenih oblika kolonizacije, kao i defanzivnosti i racionalistikog redukcionizma njegove teorijske perspektive. KLJUNE REI Habermas, komunikativno delanje, modernizacija, racionalnost, sistem, kolonizacija, svet ivota
1

marjani663@gmail.com

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

U ovom radu pokuao bih da razmotrim nastojanje Jirgena Habermasa da iz perspektive teorije komunikativnog delanja konceptualizuje proces modernizacije u svoj njegovoj kompleksnosti, i da njegovu konfliktnu prirodu obuhvati pojmom sistemske kolonizacije sveta ivota. Pojmovi sistema i sveta ivota, i odgovarajui koncept kolonizacije, kome e biti posveena posebna panja, predstavljaju osnovni Habermasov kategorijalni aparat u analizi modernizacije. U radu u nastojati da ukaem na injenicu da se modernizacija u perspektivi teorije komunikativnog delanja pojavljuje u formi jednog paradoksalnog procesa istovremenog proirenja delatne slobode pojedinca i sve obuhvatnijeg postvarenja drutvene stvarnosti. Samo shvatanje modernosti kao protivurenog fenomena nije novo ono je prisutno ve u Marksovoj i Veberovoj perspektivi, kao i u kritikoj teoriji prve generacije Frankfurtske kole, ali ono to Habermasovu analizu ini originalnom i, po naem miljenju, veoma plodotvornom za razumevanje sloenosti savremene drutvene dinamike, jeste pristup koji se karakterie shvatanjem o diferenciranosti drutva na domene utemeljene na razliitim formama racionalnosti i, sledstveno tome, razliitim oblicima drutvene integracije radi se o domenima sistema i sveta ivota. Kada se predstava o dvoznanosti modernizacije postavi u kontekst sloene interakcije sveta ivota i sistema, mogu se, po naem miljenju, prevazii jednostranosti, kako onih pristupa koji modernost tumae kao epohu apsolutne determinacije delatnosti pojedinca savremenim tehnologijama vladanja (kritika teorija), tako i onih koji doba kasne moderne tumae u kategorijama radikalno fragmentovane stvarnosti u kojoj se vie ne moe govoriti o odnosu subjekt-svet (neki modaliteti postmodernizma). Ako elimo da razumemo na koji nain teorija komunikativnog delanja prilazi svom drutvenoanalitikom zadatku, moramo prvo prepoznati njenu izuzetnu sloenost, koja nas navodi da joj pristupimo, kako bi se sam Habermas izrazio, "rekonstruktivno". To bi, po naem miljenju, podrazumevalo da pre svega razmotrimo konceptualni aparat kojim Habermas pristupa analizi drutvene strukture i dinamike. Na tim osnovama mogli bismo zatim poduzeti razmatranje sloenih pojmova sistema i sveta ivota, kao i Habermasove analize modernizacije koja na ovim pojmovima poiva. Koncept kolonizacije izdvojiemo kao znaajan element pristupa teorije komunikativnog delanja fenomenu modernosti, kako bismo u zavrnom delu rada razmotrili njegovu plodotvornost za kritiku analizu dinamike poznokapitalistikih drutava, poto se Habermas na kraju svog dela osvre na temu savremene kritike teorije. Pokuaemo na kraju i da, na tragu nekih od kritiara Habermasove teorije, ukaemo na izvesnu defanzivnost kritike perspektive teorije komunikativnog delanja, koja proizlazi iz usvajanja sistemsko-teorijskog naslea, kao i na injenicu da Habermas, uprkos svojoj kritici moderne filozofije subjekta, ne uspeva u potpunosti da izae iz okvira krutog racionalizma i evrocentrizma.

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

Osnovni elementi teorije komunikativnog delanja

Razvoj konceptualnog aparata na temelju Midove teorije simbolike interakcije U centru Habermasovog teorijskog sistema nalazi se pojam komunikativnog delanja fenomena koji se moe pojmiti samo intersubjektivno, dakle ne kao odnos subjekt-objekt, ve kao jezika interakcija dvaju ili vie aktera orijentisanih ka sporazumevanju: "Koncept komunikativnog delanja razvija intuiciju da je jeziku svojstven telos sporazumevanja" (Habermas, 2002: 82). Pojam komunikativnog delanja Habermas razvija na temelju analitike filozofije jezika (Karnap, Poper, Vitgentajn, Ostin), teorije govornog ina Dona Serla i socijalnog biheviorizma Dorda Herberta Mida. U pitanju je diferenciran koncept koji obuhvata kako jeziku interakciju orijentisanu ka sporazumevanju, tako i jeziku koordinaciju ciljno usmerene delatnosti aktera (u potonjem sluaju jezik preuzima funkciju meusobnog usklaivanja stratekog delanja pojedinanih aktera). Komunikativno delanje se uvek realizuje u specifinim kontekstima razliitih komunikativnih situacija. U dotinim situacijama, akteri komuniciraju putem jezikih iskaza koji mogu biti asertoriki, normativni i ekspresivni (Habermas, 1985: 62). Asertoriki iskazi orijentisani su ka faktikom svetu koji okruuje govor nika; normativni su orijentisani ka nematerijalnoj sferi drutvenih vrednosti, a ekspresivni ka subjektivnom svetu govornika, dakle artikuliu njegova iskustva, afekte i omoguuju intersubjektivizaciju introspekcije. Habermasov pojam komunikacije uglavnom korespondira sa Midovim pojmom jezikog stupnja simbolike interakcije. Habermas pod procesom jezikog sporazumevanja podrazumeva jedan drutveno-kulturni fenomen koji lei u temelju ljudske civilizacije, a iji se nastanak i razvoj moe sagledati kako iz filogenetske, tako i iz ontogenetske perspektive. On preuzima Midovo razmatranje ontogeneze simbolike interakcije, u smislu u kome Mid ovaj proces tumai kao razvijanje individualne sposobnosti da se preuzme uloga drugog u komunikativnoj situaciji. U procesu odrastanja, pojedinac ui da koristi jezik, kao simboliku strukturu, u svrhu proizvoenja eljenog odgovora kod osobe kojoj upuuje iskaz. Da bi iskaz bio pravilno formulisan i imao odgovarajui efekat, pojedinac mora biti u stanju da anticipira odgovor drugog, tj. da formulie odgovor u sopstvenoj svesti, na osnovu poznavanja pravila jezike interakcije (Habermas, 1985: 22). Na poetku procesa socijalizacije, pojedinac usvaja elemente odreenog partikularnog konteksta jezike interakcije, da bi u kasnijim fazama nauio da interiorizuje celokupan normativni poredak drutva (tzv. "uopteni drugi"). Na temelju poznavanja normativnog poretka drutva, koji strukturie jeziku interakciju, pojedinac moe da preuzima, u procesu socijalizacije, sve vei broj drutvenih uloga. Time sama njegova svest biva sve vie simboliki restrukturirana,

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

tj. sve vie proeta drutvenim poretkom, "uoptenim drugim" (Habermas, 1985: 23). Sa druge strane, neophodnost koordinacije i harmonizacije sve veeg broja uloga unutar pojedinane svesti podrazumeva uslonjavanje strukture linosti (razvoj ega i superega). U pitanju je integracija sve diferenciranije svesti, na viem stupnju razvoja. Socijalizacija u Midovoj perspektivi podrazumeva svojevrsno uenje intersubjektivnosti, dakle istovremeno podrutvljavanje i individuaciju. Habermas, dakle, utemeljuje paradigmu intersubjektivnosti na Midovoj koncepciji uoptenog drugog, to je ila Benhabib, po naem miljenju, s pravom kritikovala u tekstu "Utopijska dimenzija u komunikativnoj etici" kao jedan vid teorijskog redukcionizma. Koncept sporazumevanja, po njenom miljenju, utemeljen je, u Habermasovoj perspektivi, iskljuivo na poimanju drugog kao racionalnog bia ovlaenog za ista prava i dunosti koja bismo eleli da se pripisuju nama (Benhabib, 1996: 74). Na odnos prema drugom, kako smatra, u perspektivi teorije komunikativnog delanja voen je iskljuivo "normom simetrinog reciprociteta: svako je ovlaen da oekuje i preuzima od nas ono to moemo oekivati i preuzimati od njega (ibid: 75). Ovakav koncept intersubjektivnosti, prema ili Benhabib, mora biti dopunjen stanovitem "konkretnog drugog", koje nas, suprotno prethodnom, navodi da sagledamo drugog u njegovoj jedinstvenosti i osobenosti. Po naem miljenju, ila Benhabib dobro uoava racionalistiki redukcionizam Haber masove perspektive, koji se ogleda u proceduralistikom poimanju intersubjektivnosti. Postavlja se pitanje zato Habermas proputa da u svoje zasnivanje paradigme sporazumevanja inkorporira ve ostvareni uvid postmodernizma u neophodnost uvoenja ne samo proceduralnog, ve i hermeneutikog senzibiliteta za idiosinkratinost Drugog u drutvenu teoriju, to predstavlja sutinski preduslov oslobaanja od imperijalizma filozofije subjekta, koji tako sistematski kritikuje u "Filozofskom diskursu moderne". Habermasovo redukovanje postmodernizma na antiprosvetiteljstvo, odnosno na antimodernizam, po naem miljenju, u velikoj je meri neopravdano. U njegovom teorijskom projektu uoava se, kako nam se ini, izvesna tenja ka monopolisanju zadatka prevazilaenja subjektocentrine drutvene teorije, kao i ka diskreditovanju teorijskih pravaca koji slede isti cilj. Na problem racionalistikog redukcionizma teorije komunikativnog delanja vratiemo se kasnije. Sinteza Midove i Dirkemove perspektive u Habermasovom poimanju modernizacije Na temelju razmatranog koncepta komunikativnog delanja, Habermas formulie shvatanje drutvenog razvoja kao procesa pojeziavanja svetog. Pod ovim pojmom podrazumeva se, u najirem smislu, racionalizacija drutva putem

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

prenoenja tereta legitimizacije poretka sa religijskih svetonazora i ritualnih praksi na sam medijum jezike komunikacije. Naime, na stupnju prvobitnih zajednica, integrisanih ritualnom praksom i mitsko-religijskim interpretacijama sveta, nalazimo najvei diferencijal racionalnosti koji se ogleda u strogom razgranienju domena svetog i profanog. Proces pojeziavanja svetog predstavlja postepeno nivelisanje diferencijala racionalnosti, to jest sve vee prodiranje komunikativne racionalnosti u sakralni domen legitimizacije drutvenog poretka. Dakle, formiranje osnovnog vrednosnog konsenzusa, sa uslonjavanjem drutva, sve vie se oslanja na temeljni princip "prinude boljeg argumenta", inherentan komunikativnom delanju "autoritet svetog postepeno biva zamenjen autoritetom postignutog konsenzusa" (Habermas, 1985: 77). Komunikativno delanje se tako oslobaa normativnih stega zatienih sakralnom aurom. Fenomen pojeziavanja svetog predstavlja, kako se moe uoiti, racionalizaciju procesa ostvarenja vrednosnog konsenzusa kroz postepeno kontrahovanje sakralne sfere. Ovakvu konceptualizaciju smera drutvene evolucije Habermas utemeljuje na Dirkemovom shvatanju promene oblika drutvene integracije, izloenom u O podeli drutvenog rada. U pitanju je poznato shvatanje o evoluciji drutvene solidarnosti od mehanike ka organskoj, koja se sastoji iz tri osnovna procesa: racionalizacije svetonazora, uoptavanja vrednosti, kroz univerzalizaciju zakona i morala i, najzad, jaanja individualizma sve do razvoja modernog "kulta pojedinca" (Habermas, 1985: 84). Habermas prihvata ovu koncepciju drutvenog razvoja i postavlja je u kontekst delovanja jezika kao medijuma racionalizacije. Sva tri procesa odvijaju se, po Habermasu, posredstvom jezika, kome on pripisuje tri odgovarajue funkcije: uvanje i prenoenje kulturnih obrazaca, realizaciju vrednosti i formiranje linosti. Habermas naglaava da sva tri procesa, konstituentna za modernizaciju, konvergiraju u pravcu restrukturacije temelja normativnog poretka drutva, koji postaje sve vie baziran na konsenzusu ostvarenom kroz komunikativno delanje, a sve manje poiva na autoritetu svetog. Oslobaanje potencijala komunikativne racionalnosti predstavlja postepen proces koji karakteriu promene u formama razumevanja. Pojam forme razumevanja odnosi se na razliite stupnjeve diferencijala racionalnosti u razliitim etapama drutvenog razvoja (Habermas, 1985: 190). Forma razumevanja je, slino Fukoovom pojmu dubinskog znanja, fenomen koji ograniava opseg mogunosti diskurzivnog tematizovanja stvarnosti. U predmodernim formama razumevanja, racionalizacijski potencijal komunikativnog delanja bio je neutralizovan. Meutim, proces pojeziavanja svetog koji tee kroz istoriju omoguio je progresivno smanjenje diferencijala racionalnosti, te je u tom smislu doveo do sve veeg povlaenja sfere neupitnog, argumentovanju nedostupnog domena sakralne legitimizacije. U tome se sutinski sastoji proces racionalizovanja socijalne integracije. Idealnotipsko dovrenje moderne u stvari

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

podrazumeva da komunikativna racionalnost prome celokupnu sferu simbolike reprodukcije drutva. Paralelno sa ovim procesom, tee i, takoe komunikativnim delovanjem posredovana, diferencijacija drutva na kulturu, institucionalni sistem i linost diferencirano drutvo se potom komunikativno integrie, kroz izgradnju neprisilnog konsenzusa. Kao rezultat procesa, javlja se meutim i potreba za koordinacijom sve guih mrea delanja, koordinacijom koja ne podlee logici sporazumevanja, ve funkcionalno proima posledice individualne delatnosti (Habermas, 1985: 117). Radi se o sistemskoj integraciji, koja predstavlja komplement socijalnoj. Sva tri procesa pojeziavanje svetog, diferenciranje drutva i razvoj sistemske integracije, predstavljaju komponente sloenog procesa modernizacije. Da bismo prikazali celovitu sliku kompleksne dinamike modernih drutava, moramo se upoznati sa Habermasovim konceptima sistema i sveta ivota.

Pojmovi sistema i sveta ivota: dvostepeni model drutva

Struktura i dinamika sveta ivota Na temelju sinteze Midove i Dirkemove teorije, Habermas razvija dvodimenzionalni koncept integracije delanja u savremenim drutvima. Kao to smo napomenuli, moderna drutva diferencirana su na tri fundamentalna aspekta: kulturu, institucionalni sistem i linost. Naznaili smo da se reprodukovanje sva tri aspekta vri posredstvom komunikativnog delanja, kroz procese transmisije kulturnih obrazaca, realizovanja vrednosti i socijalizacije. Celokupna pomenuta dinamika u perspektivi teorije komunikativnog delanja predstavlja socijalno integrisanje drutva kao sveta ivota. Da bi se shvatio koncept sveta ivota, potrebno je povezati dve teorijske ravni na kojima ga Habermas, po naem miljenju, upotrebljava. Jedna od njih je ravan razmatranja socijalnog integrisanja modernih drutava putem komunikativnog delanja. Druga ravan je fenomenoloka i svet ivota tumai kao referentni okvir sporazumevanja. to se tie prve ravni, moe se rei da nam se drutveni totalitet otkriva kao svet ivota, kada celokupan proces drutvene reprodukcije posmatramo kao neposredni uesnici. U svakoj pojedinanoj komunikativnoj situaciji, u kojoj sagovornici razmenjuju iskaze upuujui jedan drugome zahteve za vaenjem, moemo videti "jedinicu" celokupne drutvene reprodukcije (Habermas, 1985: 120/1). U njoj se sagovornici orijentiu prema sve tri dimenzije drutvene stvarnosti, potvrujui njihovo "vaenje": prema injeninom poretku u asertorikim iskazima, afirmiui kulturni obrazac kao okvir tumaenja objektivne stvarnosti; prema institucionalnom poretku u normativnim, potvrujui validnost normi na kojima se temelje zahtevi za vaenjem; i najzad prema sopstvenom unutranjem svetu u

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

ekspresivnim iskazima, utvrujui strukture linosti formirane u procesu socijalizacije. Kao to se vidi, Habermas formulie jedno kompleksno, "strukturacijsko" shvatanje fenomena socijalne integracije i reprodukcije, posredovanih jezikom komunikacijom. U komunikativnom delanju, kao "tranzitnoj stanici energija drutvene solidarnosti", kristalizovane forme kulturnog obrasca, institucionalni sistem i strukture linosti istovremeno uslovljavaju delatnost pojedinaca u jezikoj interakciji, i bivaju njome reprodukovani. Kako Habermas naglaava u Postmetafizikom miljenju: "Izmeu sveta ivota kao resursa iz koga se napaja komunikativno delanje, i sveta ivota produkta tog delanja, postoji kruni proces u kojem ieznue transcendentalnog subjekta nije ostavilo nikakvu prazninu" (Habermas, 2002: 55). Nasuprot uslovljenosti izgraenim strukturama sveta ivota stoji bazina sloboda konstitutivna za drutveno-reproduktivni proces sloboda zauzimanja da/ne stanovita svakog sagovornika u komunikativnoj situaciji. Dakle, vidimo da se pojam sveta ivota moe shvatiti makrostrukturalno kao totalitet drutvene stvarnosti u procesu socijalnog integrisanja kroz komunikativno delanje. Da bi se razumelo kako taj proces tee na nivou svakodnevne jezike interakcije, treba spustiti pogled na konkretne komunikativne situacije i videti kako se sagovornici sporazumevaju, reprodukujui sve aspekte drutvenog poretka i istovremeno realizujui svoju slobodu delanja. Habermas se, u konkretizaciji pojma sveta ivota, oslanja na Huserlov istoimeni fenomenoloki koncept, tumaei svet ivota kao zalihu kulturnih samorazumljivosti, na temelju koje sagovornici grade zajedniku definiciju situacije u kontekstu razliitih tema jezike interakcije. To je, dakle, druga ravan na kojoj Habermas upotrebljava pojam sveta ivota. Postavljanje pojma sveta ivota u okvire teorije komunikativnog delanja podrazumeva da se njegova zajednika priroda shvati intersubjektivno, jer se on realizuje i reprodukuje kroz jeziko sporazumevanje. Teorija komunikativnog delanja svet ivota poima kao kompleksnu celinu kulture, institucija i linosti. Komunikativne situacije su, kako smo ve naglasili, strukturacijske u trostrukom smislu. Delanje, ili ovladavanje situacijama, otkriva se kao proces u kome je akter istovremeno inicijator svog uraunljivog postupanja i proizvod tradicija u ijim se okvirima nalazi (kultura), grupa solidarnosti kojima pripada (normativni sistem), kao i socijalizacije i procesa uenja kojima je podvrgnut (linost). Habermas identifikuje tri glavna procesa drutvene reprodukcije kroz komunikativno delanje. Proces kulturne reprodukcije podrazumeva povezivanje novih situacija sa postojeom celinom ve interpretiranih u semantikom domenu, ime se osigurava kontinuitet tradicije. Socijalna integracija (u uem smislu) sveta ivota takoe osigurava povezivanje novih situacija sa ve interpretiranim, ali u prostornoj dimenziji. Svrha komunikativnog delanja u ovom sluaju jeste stabilizacija grupnih identiteta. Najzad, proces socijalizacije novih lanova

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

podrazumeva da se komunikativnim delanjem vri kontekstualizacija novih situacija u dimenziji istorijskog vremena (Habermas, 1985: 141). Kao to se moe videti, drutveno-kulturni razvoj u velikoj je meri uslovljen ogranienjima koje postavlja komunikativno delanje. Evoluciona teza teorije komunikativnog delanja, utemeljena na pojmu sveta ivota, tvrdi, dakle, da "to se vie strukturne komponente sveta ivota i procesi koji doprinose njihovom odranju diferenciraju, konteksti interakcije sve vie bivaju uslovljeni racionalno motivisanim sporazumevanjem, to jest formiranjem konsenzusa koji sutinski poiva na autoritetu boljeg argumenta". (Habermas, 1985: 145). Ishodite modernizacije trebalo bi da predstavlja stanje u kome reprodukcija sveta ivota nije vie samo posredovana medijumom komunikativnog delanja, ve postaje utemeljena u interpretativnim postignuima samih delatnika. Dvostepeni model drutva: racionalizacija sveta ivota i osamostaljivanje sistemskih domena Habermasov dvostepeni model drutva treba da omogui sagledavanje procesa modernizacije kao istovremenog napredovanja dve forme integracije, sistemske i socijalne, u funkciji povezivanja sve diferenciranijih struktura sveta ivota. Sistemska integracija poiva na funkcionalnom koordiniranju posledica ciljno usmerenog delanja pojedinaca, i kao takva izmie percepciji aktera u komunikativnoj situaciji. Kao to Habermas naglaava, iz perspektive aktera itava drutvena dinamika otkriva se kao konsenzualna reprodukcija drutva kroz medijum komunikativnog delanja. Iz perspektive posmatraa koji, pak, ne uestvuje u simbolikoj reprodukciji drutva, celokupna dinamika poprima karakteristike sistemske stabilizacije, to jest funkcionalno-racionalnog delovanja, ime iz vidokruga nestaje aspekt intersubjektivnosti i njemu inherentne komunikativne racionalnosti. Najvaniji zadatak teorije komunikativnog delanja jeste upravo da sintetizuje obe partikularne perspektive kroz dvostepeni model drutva (ili, tanije, drutvene modernizacije). Realizacijom ovog zadatka ispunjava se jedan od, po Habermasu, sutinskih imperativa drutvene teorije, koji formulie u Filozofskom diskursu moderne ouvanje predstave o kompleksnosti modernizacijskih procesa. Tako biva aktuelizovan, u dvostepenom modelu drutva, motiv modernizacije kao istovremenog oslobaanja i podvrgavanja jaoj kontroli individualnog delanja, u kome racionalizacija sveta ivota postaje sutinski aspekt emancipacije. Fenomen sistemske integracije u kontekstu teorije komunikativnog delanja ne treba posmatrati kao antipod socijalnoj, ve kao njen korelat koji se javlja na odreenom stupnju racionalizovanosti sveta ivota. Treba, kako nam se ini, imati u vidu da Habermas dinamiku sistema i sveta ivota poima u dvostrukom smislu. Na epistemolokoj ravni, u kritici drutveno-teorijskog redukcionizma, Habermas ove

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

pojmove tretira kao sveobuhvatne analitike perspektive. Celokupnoj drutvenoj stvarnosti moe se prii iz perspektive sveta ivota (to je akterski, "razumevajui" pristup) ili iz perspektive sistema (struktural-funkcionalistiki pristup), pri emu teorija komunikativnog delanja predstavlja pokuaj sinteze (Habermas, 1985: 118). Na ravni analize modernizacije, pak, pojmovi sistema i sveta ivota poprimaju znaenje dvaju domena savremenih drutava koje karakteriu razliiti principi integracije: socijalne, koja se ostvaruje na temelju komunikativne racionalnosti, i sistemske, koja poiva na funkcionalnoj. Pojam sistema u kontekstu analize modernizacije moemo najsaetije definisati kao segment drutvene stvarnosti u kome je ostvarivanje integracije preneeno s medijuma jezika na nejezike medije novca i moi. Time dotini segment postaje u sutini autonoman u odnosu na totalitet svetoivotne reprodukcije drutva, jer ne podlee normativnim zahtevima inherentnim komunikativnom delanju (Habermas, 1985: 263). Medij osloboen normativnih zahteva slui za koordinaciju ciljno-racionalnog delanja pojedinaca koji slede sopstvene interese, i na taj nain sistemski stabilizuje komplekse delanja. Akteri su unutar sistemskog domena osloboeni imperativa ostvarivanja jezikog konsenzusa od njih se oekuje samo prihvatanje legitimnosti medija. Na taj nain drutveno delanje moe sve vie da se modeluje prema principu efikasnosti, koji predstavlja temeljno naelo sistemske integracije. Habermas u analizi modernizacije pod sistemskim domenima podrazumeva privredu, koja poiva na mediju novca, i politiko-administrativni domen, utemeljen na mediju moi. Analiza modernizacije kroz prizmu dvostepenog modela drutva Habermas modernizaciju tumai, pomou dvostepenog modela drutva, kao proces "diferencijacije drugog reda. Sa jedne strane, sistem i svet ivota postaju diferencirani iznutra sistem se uslonjava, a svet ivota racionalizuje. S druge strane, dva domena drutvene stvarnosti diferenciraju se jedan u odnosu na drugi sistemi stiu autonomiju u odnosu na svet ivota, postajui segment i "anormativne drutvenosti". Ipak, svet ivota, kao domen simbolike reprodukcije kulturnog obrasca, institucionalnog sistema i linosti, i dalje definie poredak celokupnog drutva. Iz tog razloga, osamostaljeni domeni sistemske integracije moraju biti "ukotvljeni" u svetu ivota (Habermas, 1985: 154). Sutinu procesa modernizacije, po Habermasu, predstavlja postepeno razdvajanje sistemske i socijalne integracije, koje su u prvobitnim drutvima stopljene, to se moe videti na primeru ekonomske razmene. Habermas u tom smislu koristi poznato socijalno-antropoloko zapaanje Malinovskog, da je razmena u tzv. "primitivnim drutvima" imala ne samo funkciju materijalnog odranja drutva, ve i simbolike integracije, potvrivanja solidarnosti kao temelja

10

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

kohezije. U savremenim drutvima, pak, domen ekonomske razmene osloboen je funkcije reprodukcije vrednosnog sistema, jer interakcija poiva na anormativnom medijumu novca. Proces osamostaljivanja sistemskih domena Habermas naziva objektifikacijom drutvene stvarnosti, kojom "drutveni sistem definitivno izlazi iz okvira horizonta sveta ivota, i izmie intuitivnom znanju svakodnevne komunikativne prakse (Habermas, 1985: 173). Dakle, drutvena stvarnost postaje kroz modernizaciju sve vie rascepljena na dva domena: na sferu reprodukcije sveta ivota koja ostaje dostupna akterima, i na sferu anormativnog delanja regulisanog medijima novca (ekonomija) i moi utemeljene na birokratskom poretku (administracija). Rastua potreba za efikasnom koordinacijom delanja u sve sloenijim drutvima uslovljava povratno delovanje sistema na racionalizovani svet ivota, tako da sve vei deo interakcije biva koordiniran sistemskim medijima. Svet ivota je sve manje potreban kao kontekst integracije delanja, jer svetoivotna integracija predstavlja kompleksan proces izgradnje neprisilnog konsenzusa, koji sa sobom nosi i veliki vremenski troak i veliki rizik od neuspeha uspostavljanja konsenzusa. Zbog potreba brzog prevazilaenja potencijalno dezintegriuih izazova, moderno drutvo pretpostavlja efikasnu sistemsku integraciju socijalnoj. Nejeziki mediji novca i moi poinju da povezuju delanje u sve sloenije mree u prostoru i vremenu, koje nijedan akter ne mora da razume i za koje niko ne mora biti odgovoran (Habermas, 1985: 184). Meutim, kao to je pomenuto, sami mediji novca i moi u krajnjoj liniji zavise od ukotvljenosti u svetu ivota. U tom smis lu mogu je uticaj u oba smera Habermas smatra da nejeziki mediji mogu posredovati uticaj sistema na svet ivota podjednako kao i uticaj potonjeg na prvo (ibid: 185). Proces ekspanzije sistemske integracije na raun racionalizovanog sveta ivota, posredovan medijima novca i moi, Habermas naziva "medijatizacijom" sveta ivota. On prihvata medijatizaciju kao nuan ishod uslonjavanja drutvene stvarnosti usled racionalizacije sveta ivota. Sloenost zadatka reprodukcije savremenih drutava podrazumeva prenoenje koordinacije sloenih mrea delanja na nejezike medije. Proirenje domena funkcionalne racionalnosti u modernim drutvima je nuno, paralelno sa racionalizacijom sfere simbolike interakcije. Upravo u ovoj istovremenosti napredovanja obe forme racionalnosti funkcionalne i komunikativne, sastoji se paradoks modernizacije. Osvrnuli smo se ranije na pojam forme razumevanja. U kontekstu interakcije sistemske i socijalne integracije, razvoj moderne forme razumevanja podrazumeva kako osamostaljivanje sistemskih domena od sveta ivota, tako i proces oslobaanja komunikacije od izvanjezikih ogranienja. To znai da normativne prepreke komunikativnom delanju nestaju sa racionalizacijom sveta ivota. Dotine prepeke u realizaciji komunikativne racionalnosti imale su, u formi religijskih svetonazora i

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

11

ritualnih praksi, prevashodno ulogu legitimacije drutvenih nejednakosti. Da bi se uspeno ostvarila materijalna reprodukcija klasnog drutva, bilo je potrebno "imunizovati" svet ivota od razvijanja kritikog potencijala inherentnog komunikativnoj racionalnosti (Habermas, 1985: 189). Ovakva imunizacija uspevala je na temelju razgranienosti svetog i profanog. Na jednom kraju evolutivne skale formi razumevanja, u mitolokoj formi, nalazi se ritualna praksa, a na drugom, u modernoj formi, praksa argumentacije, diskurzivnog formiranja volje, u kojoj ne postoje ogranienja racionalnom sporazumevanju. Racionalizacija sveta ivota podrazumeva, kao to je ve naglaeno, prenoenje legitimizacije na sam medijum jezika. Do kraja racionalizovani svet ivota (koji predstavlja idealni tip u teoriji komunikativnog delanja) bio bi, dakle, u potpunosti osloboen sputavanja racionalnog potencijala jezike interakcije u cilju proizvodnje pristanka na nejednakosti.

Pojam kolonizacije sveta ivota

Kolonizacija u svetlu Veberove teorije modernosti Na Veberovo naslee Habermas se oslanja preuzimajui koncept birokratizacije i Veberovo poimanje modernosti uopte, koje se od Parsonsovog razlikuje senzibilitetom za probleme pojedinanog aktera. Veberova perspektiva je zapravo plodotvornija od Parsonsove jer omoguava bolji uvid u sloenosti i protivurenosti modernizacije, ali njen osnovni nedostatak predstavlja redukcionistiko poimanje racionalizacije kao napredovanja samo jedne dimenzije racionalnosti instrumentalne. Kao i u Parsonsovom sluaju, nedostatak dimenzije komunikativnog delanja onemoguava teorijsko sagledavanje dvostrukosti racionalizacije kao istovremenog napredovanja funkcionalne, sa jedne, i komunikativne racionalnosti, sa druge strane: "racionalizacija konteksta komunikativnog delanja i razvoj podsistema ciljno-racionalnog ekonomskog i administrativnog delanja jesu dva procesa koji se moraju strogo analitiki razdvojiti" (Habermas, 1985: 303). Zbog jednodimenzionalnog poimanja racionalizacije, Veber negativne posledice modernosti poima prevashodno u terminima napredovanja instrumentalne racionalnosti, liene vrednosnog utemeljenja, na raun vrednosno-racionalno motivisanog delanja utemeljenog, u sluaju zapadnih drutava od esnaestog veka naovamo, u etici protestantizma. Interna napetost modernizacije kod Vebera se shvata prevashodno kroz prizmu birokratizacije, kao centralnog elementa racionalizacije zapadnih drutava. Meutim, zbog odsustva komunikativnog delanja iz Veberove perspektive, ne mogu se na temelju koncepta birokratizacije razgraniiti pojmovi medijatizacije i kolonizacije. Kolonizacija nastupa u trenutku kada se kriza

12

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

u domenu materijalne reprodukcije moe izbei samo po cenu naruavanja poretka simbolike reprodukcije, to jest, kada materijalna kriza na biva transponovana na nivo svetoivotne interakcije kao subjektivna kriza identiteta. Habermas, na temelju Veberovog shvatanja birokratizacije, navodi tri kljuna aspekta racionalizacije: 1. Nastanak modernih kapitalistikih drutava podrazumeva institucionalno utemeljenje motivacionih struktura (unutar organizacija) baziranih na postkonvencionalnom moralu i formalnom pravu. 2. Kapitalistika modernizacija podrazumeva takav obrazac da kognitivno-instrumentalna racionalnost prelazi okvire ekonomskog sistema i drave i preliva se u druge, komunikativno strukturirane domene drutvenog ivota i potiskuje komunikativnu racionalnost. 3. Ovakav proces rezultira smetnjama u sferi simbolike reprodukcije sveta ivota (Habermas, 1985: 305). Veberova perspektiva omoguava sagledavanje prvog aspekta, meutim, racionalizacija sveta ivota, kao i njeno ugroavanje irenjem sistemske racionalnosti, ostaju zanemareni. Veberovo shvatanje modernizacije usredsreeno je na racionalizaciju delatnih orijentacija aktera, i stoga ne razgraniava pojmove sistema i sveta ivota. Uvoenjem komunikativnot eorijskog koncepta razdvajanja sistema i sveta ivota kao razliitih formi drutvene integracije, proces birokratizacije poima se u manje problematinom svetlu, kao napredovanje sistemske racionalnosti u sferama materijalne reprodukcije drutva. Da bi se shvatilo u kom trenutku irenje sistemske integracije poinje da naruava strukture simbolike, potrebno je konceptualizovati drutvenu dinamiku kao sloenu interakciju sistema i sveta ivota. Karakteristike ove interakcije u modernim drutvima Habermas predstavlja jednom etvorolanom shemom. Svet ivota u modernom drutvu strukturiran je u kategorijama javne i privatne sfere prva predstavlja savremenu nuklearnu porodicu, a druga domen javnosti. Javnost predstavlja domen politike delatnosti i svesti graana u savremenim demokratijama, proet komunikativnom racionalnou, u kome se delanje oslanja na princip argumentacije diskurzivnog formiranja volje koje poiva na prinudi boljeg argumenta. U kontekstu racionalizacije sveta ivota, i privatni domen porodice podlee, u procesu modernizacije, racionalizovanju komunikativne prakse u smislu povlaenja nediskurzivnih autoriteta iz unutarporodinih odnosa. Domeni porodice i javnosti reprodukuju se simboliki kroz komunikativno delanje, a stoje naspram osamostaljenih sistemskih domena ekonomije i drave, tj. administrativnog poretka. Habermasova shema konceptualizuje dve vrste odnosa: izmeu privatnog domena sveta ivota i ekonomskog sistema, i izmeu javnosti i administrativnog aparata. Prvi odnos karakteriu dve dimenzije razmene: radne snage za novani prihod kroz ulogu zaposlenog, i potranje za materijalna dobra i usluge, kroz ulogu potroaa. to se tie odnosa javnosti i administrativnog sistema, osnovne dimenzije interakcije predstavljaju, sa jedne strane, razmena poreza za organizaciona postignua drave, a sa druge razmena politikih odluka (sistema) za

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

13

masovnu lojalnost (javnog mnjenja). U prvom sluaju pojedinci preuzimaju na sebe ulogu klijenta socijalne drave, a u drugom ulogu graanina uesnika u demokratskom upravljanju drutvom. Ovakvim modelom interakcije sistema i sveta ivota, teorija komunikativnog delanja dolazi u mogunost da Veberove teze o gubitku slobode i smisla razvije u kontekstu negativnog sistemskog dejstva na sferu simbolike reprodukcije. Naime, prvoj dimenziji interakcije dveju sfera odgovara pojam monetarizacije rad biva apstrahovan kroz novanu kvantifikaciju, i redefinisan u kategorijama organizacione racionalnosti. Usled toga pojedinac u savremenom drutvu poinje da osea da potencijal slobode, kao kreativnog samoostvarenja kroz rad, ostaje nerealizovan. Ovakvo oseanje mogue je stoga to je pojedinac socijalizovan u privatnoj sferi sveta ivota modernoj porodici, gde usvaja shvatanje o radu kao delatnosti kroz koju gradi lini identitet. Krucijalno je shvatiti da je izgubljena sloboda, u ovom sluaju, upravo prvobitno steena kroz racionalizaciju sveta ivota. Upravo u tome se, prema naem shvatanju Habermasa, sastoji paradoks modernizacije kao istovremenog osvajanja i gubitka slobode, emancipacije i porobljavanja, paradoks koji Veber nije mogao u potpunosti da obuhvati svojom koncepcijom racionalizacije. Monetarizacija, dakle, predstavlja jednu dimenziju sistemske kolonizacije sveta ivota, u trenutku kada poinje da podvrgava pojedinca organizacionim principima savremene ekonomije u toj meri, da potiskuje estetiko-praktiku racionalnost iz osnova njegove delatne motivacije. Drugu dimenziju predstavlja birokratizacija, u sluaju kada prodiranje birokratskog organizacionog principa u domen javnosti poinje da potiskuje moralno-politiku racionalnost, kao temelj delanja politiki svesnog graanina. Kolonizacija se, dakle, ogleda u istovremenoj monetarizaciji i birokratizaciji komunikativno ve racionalizovane svakodnevne prakse u privatnoj i javnoj sferi. Ovakvim shvatanjem Habermas komunikativnoteorijski elaborira Veberovu kritiku dijagnozu vremena. Nakon razmatranja birokratizacije i monetarizacije, Habermas se okree pitanju komunikativno-teorijskog redefinisanja Veberove ideje gubitka smisla (Sinnlosigkeit). Kolonizovani svet ivota moe proizvoditi samo jednodimenzionalne ivotne orijentacije u politikom i radnom domenu, usled prodiranja sistemske racionalnosti u privatnu i javnu sferu. Ovaj proces predstavlja za Habermasa jedan aspekt kolonizacije. Poima ga prevashodno kao prodiranje kognitivne (sistemske) racionalnosti, oliene u anormativnim i objektifikovanim fenomenima birokratije i kapitalistikog trita, u sfere moralno-politike i estetiko-praktike racionalnosti, koje lee u osnovi svetoivotnih domena politike prakse i kreativne samorealizacije kroz rad. Drugi aspekt kolonizacije predstavlja kulturno osiromaenje, koje nastaje kao rezultat razvoja ekspertskih kultura (Habermas, 1985: 327). Naime, svet ivota se,

14

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

kao to je pomenuto, diferencira s obzirom na tri komunikativna zahteva za vaenjem kognitivnim, normativnim i ekspresivnim, tako da se problemi odnoenja pojedinca prema stvarnosti diferenciraju u kategorijama istinitosti, normativne ispravnosti i autentinosti, odnosno lepote. Racionalizacija u savremenom drutvu dostie stupanj institucionalizacije razliitih svetoivotnih dimenzija: u kognitivnoj oblasti u formi naunog diskursa, u normativnoj dimenziji morala i prava u formi naunog izuavanja prava, i u domenu umetnosti, u formi profesionalne produkcije i kritike umetnikih dela. Moglo bi se rei da u ovom modelu ekspanzija objektivirajueg naunog diskursa ima i reifikujuu ulogu : "... u meri u kojoj objektivirajui opisi drutva ulaze u s vet ivota, mi sami sebi, kao komunikativno delatni subjekti, postajemo strani (Habermas, 2002: 196). Dakle, kolonizacija se mora konceptualizovati istovremeno kao sistemski indukovana reifikacija, u smislu monetarizacije i birokratizacije, i kao profesionalizacijom uslovljeno kulturno osiromaenje sveta ivota. Kolonizacija u kontekstu marksistike perspektive Pomenuli smo da se, po naem miljenju, sutinska interna napetost modernizacije sastoji za Habermasa u istovremenosti racionalizacije diferenciranih sfera sveta ivota i kolonizujueg dejstva osamostaljenih sistemskih domena na svetoivotnu simboliku reprodukciju (u formi birokratizacije i monetarizacije). Habermas ovakvo shvatanje formulie detaljnije kroz tretiranje pojma kolonizacije iz Marksove perspektive, nastojei istovremeno da prevazie njena ogranienja. On Marksovu kritiku poima u kategorijama utopije razuma, kao produkta osamnaestovekovnog Prosvetiteljstva. Radi se, po njemu, o graanskoj ideologiji koja se razvila nasuprot nastajuim drutvenim realnostima industrijalizacije. Utopija razuma, kako smatra, podrazumeva konceptualizovanje slike poeljnog drutva kao potpuno racionalizovanog sveta ivota, u kome je komunikativno delanje potpuno autonomno, oslonjeno na interne principe, i ograniava dinamiku osamostaljenih sistemskih domena i ekspertskih kultura, prevazilazei na taj nain izazove reifikacije i gubitka smisla (Habermas, 1985: 329). Habermas nastoji da Marksovu analizu modernizacije sagleda u komunikativno-teorijskim kategorijama i povee je sa ve reinterpretiranim Veberovim nasleem. Centralni pojam koji marksistikom tumaenju modernizacije daje originalnost predstavlja koncept realne apstrakcije, pod kojim se podrazumeva transformacija realnog rada u apstraktni, monetarizovani (Habermas, 1985: 335). Meutim, marksizam potcenjuje znaaj interakcije moderne politike sfere (birokratskog sistema) i sveta ivota, tj. znaaj birokratizacije, na koju se, pak, fokusira Veberova perspektiva. Ono to povezuje obe perspektive jeste, ve

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

15

pomenuto, jednostrano sagledavanje modernizacije kao napredovanja iskljuivo instrumentalne racionalnosti i zanemarivanje racionalizacije sveta ivota. Kod Marksa je, to predstavlja prednost u odnosu na Vebera, prisutna diferenciranost teorijske perspekt ive, u vidu senzibiliteta za dva razliita vida drutvene integracije. Marks se u svojoj analizi modernizacije bavi kako problemima sistemske integracije, oliene u principima funkcionisanja savremenog kapitalistikog drutva, tako i razaranjem tradicionalnih formi socijalne integracije do kojih dolazi usled industrijske revolucije. Habermas smatra da se Marksova analiza moe podeliti na dva aspekta teoriju vrednosti, u kojoj se tretira sistemska integracija savremenog drutva kroz prizmu koncepta komodifikacije, i teoriju klasne borbe, u kojoj se analizira razaranje predmodernih drutvenih formi koje rezultira iskorenjenou oveka i proletarizacijom. U Kapitalu su prisutna oba teorijska jezika, ali ih je bilo nemogue na adekvatan nain povezati bez koncepta komunikativne racionalnosti. Osnovni nedostatak Marksove teorije jeste usvajanje Hegelovog naslea "miljenja totaliteta". Ono podrazumeva da se korenita drutvena transformacija predmodernog u kapitalistiko drutvo posmatra iskljuivo sa stanovita "izgubljenog jedinstva" (sistemske i socijalne dimenzije integracije). Marks potpuno zanemaruje mogunost da je diferencijacija drutva u smislu osamostaljivanja kapitalistikog privrednog sistema i dravne administracije istovremeno i jedan vii i evolutivno napredniji stupanj integracije u odnosu na tradicionalna drutva (Habermas, 1985: 339). Usled shvatanja drutva kao totaliteta, Marks previa intrinsine kvalitete delingvistifikovanih medija, koji razaraju pred-moderne, feudalne strukture stalekog drutva. On ne pravi razliku izmeu opteg nivoa sistemske diferencijacije kao evolutivno vieg stupnja drutva, i klasno-specifinih formi u kojima se pomenuti nivo diferencijacije institucionalizuje (ibid: 340). Pored toga, Marks zanemaruje dimenziju racionalizacije sveta ivota, koja se odvija pre, i potom paralelno sa, osamostaljivanjem sistemskih domena i u stvari ga omoguuje. Njegov koncept revolucije zapravo podrazumeva ponovno uspostavljanje totaliteta drutva, u kome se sistemska integracija (u smislu kapitalistike reprodukcije) stapa sa socijalnom, svetoivotnom, bivajui zapravo supsumirana pod njene principe. Slian prigovor Habermas upuuje marksizmu i filozofiji prakse i u Filozofskom diskursu moderne: "Filozofiju prakse vodi intuicija da i pod funkcionalnim ogranienjima vrlo kompleksnih drutvenih sistema ima izgleda za ozbiljenje ideje udorednog totaliteta" (Habermas, 1984: 63). Nakon razmatranja nedostataka Marksove analize modernizacije, Habermas izlae shvatanje prema kome se u savremenom kapitalizmu kolonizacija sveta ivota odvija prvenstveno kroz delovanje socijalne drave. Videli smo da je pojam kolonizacije ve prilikom razmatranja Veberove teorije modernizacije konceptualizovan kao proces istovremenog monetarizovanja i birokratizovanja sveta

16

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

ivota. U tom pogledu kljuni elementi kolonizacije bili su odnosi ekonomskog sistema i pojedinca u privatnoj sferi, i odnosi politikog sistema i individue u sferi javnosti. Ovakva koncepcija kolonizacije moe se obuhvatiti marksistikom perspektivom klasne borbe uprkos nedostatku uvida u proces racionalizacije sveta ivota marksizam moe da analizira uticaj ideoloke produkcije masovne lojalnosti u politikoj interakciji i komodifikacije u ekonomskoj. Meutim, u poznokapitalistikom drutvu kolonizacija poprima neto drugaiji, marksizmu stran oblik, to u sutini predstavlja posledicu evolucije sistema u 19. i 20. veku. Evolucija drave predstavlja proces poveanja kompleksnosti sistema, kroz koji se sistem prilagoava racionalizovanom svetu ivota i njegovim zahtevima formulisanim u prosvetiteljskoj graanskoj ideologiji. Prilagoavanjem sistem nastoji da neutralizuje sveto-ivotno ograniavanje funkcionalno-racionalnih imperativa. Habermas analizira ovaj proces kroz pojam juridifikacije, tj. evolucije dravno-administrativnog sistema u epohi moderne. Dakle, evolucija drave se moe shvatiti kao komplement racionalizaciji sveta ivota, kojim se osloboeni kritiki potencijal nastoji podvesti pod sistemsku integraciju. To se postie instituciona lizovanjem drutvenih protivurenosti, kako ne bi bio ugroen imperativ kapitalistike ekspanzije. Habermas naglaava da su kapitalizam i demokratija sutinski suprotstavljeni, poto poivaju na principima razliitih formi integracije (Habermas, 1985: 345). Razvoj socijalne drave predstavlja najvii nivo sistemskog obuhvatanja racionalizovanog sveta ivota, u funkciji reprodukcije poretka nejednakosti. Dravni intervencionizam u ekonomskoj sferi omoguava ublaavanje materijalnih nejednakosti bez opasnosti po temeljne principe kapitalistike drutvene reprodukcije. Politiki sistem masovne demokratije pretvara aktivistiki potencijal osloboen kroz racionalizaciju sveta ivota u sterilnu formu birakog prava, kojim se zapravo ne omoguava sutinski uticaj na oblikovanje politike. Radi se, dakle o proceduralnosti masovnih demokratija. Najzad, princip institucionalizacije kolektivnog pregovaranja izmeu zaposlenih i poslodavaca u socijalnoj dravi neutralizuje klasni konflikt pretvarajui ga takoe u proceduralni fenomen. Vano je zapaziti da se sa pojavom socijalne drave, proces kolonizacije iri na one elemente sistemsko-svetoivotne interakcije koji su ranije bili manje znaajni: na interakciju ekonomskog sistema i potroaa, sa jedne strane, i politikog sistema i klijenta, sa druge. Kroz ove dimenzije interakcije vri se sistemska kompenzacija za posledice reifikacije i kulturnog osiromaenja. Kao to Habermas navodi u tekstu "Nova nepreglednost": "Za optereenja koja su jo uvek povezana sa jednim nafatiranim statusom zavisnog rada za zaradu, graanin je obeteen pravnim zahtevima u svojoj ulozi klijenta birokratije drave blagostanja, i kupovnom moi u svojoj ulozi potroaa masovnih dobara" (Habermas, 1987: 30). Gubitak slobode u sferi rada kompenzuje se kroz ulogu potroaa (pacifikacija klasnog konflikta), dok

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

17

se istovrsni gubici u politikoj sferi nadometaju kroz brigu socijalne drave za pojedinca-klijenta (alijenacija politike participacije). U tome se sastoje specifinosti savremene forme kolonizacije. Moe se zakljuiti iz Habermasove analize poznog kapitalizma da je za njega osnovna napetost unutar savremenog drutva ista kao i u prethodnim drutvenim formacijama u pitanju je problem reprodukcije nejednakosti. Uprkos transparentnosti moderne forme razumevanja, izgleda da mehanizmi savremene sistemske kolonizacije i dalje spreavaju "dovrenje moderne", to jest potpunu racionalizaciju sveta ivota. Izostalo je ostvarenje emancipatorskog potencijala, stvorenog racionalizacijom simbolike reprodukcije, koje bi podrazumevalo da upravljanje drutvom poiva u potpunosti na diskurzivnoj proceduri argumentacije.

Slabosti Habermasove kritike kolonizacije

Problem analize savremene forme kolonizacije Kritika analiza kolonizacije temelji se u normativnom smislu na konceptu komunikativne racionalnosti, koja proima simboliku interakciju u racionalizovanom svetu ivota. Ostaje meutim, po naem miljenju, otvoreno pitanje kako se zapravo pristupa analizi savremene forme kolonizacije. Trebalo bi ispitati da li se u okviru teorije komunikativnog delanja nalazi elaboriran model dinamike kolonizacije u poznokapitalistikim drutvima, na temelju kojeg bi se mogla razviti kritika kao svojevrsna "odbrana komunikativnog uma". Iako je Habermas oslobodio kritiku teoriju balasta marksistike filozofije istorije, preuzeo je neke od kljunih pojmova marksistike perspektive, poput reifikacije i realne apstrakcije, i primenio ih u analizi kolonizacije. Iz toga bi se moglo zakljuiti da, iako odbacuje dimenziju klasne borbe u analizi kolonizacije poznokapitalistikih drutava, Habermas zadrava koncept klasne suprotstavljenosti. Tu suprotstavljenost bi, u teoriji komunikativnog delanja, trebalo shvatiti kao suprotnost izmeu interesa drutvenih grupa iji povlaen poloaj poiva na pristupu mehanizmima funkcionalne integracije drutva, i interesa onih iji svetoivotni konteksti svakodnevnog ivota postaju sistemski kolonizovani. Poto je klasna borba u poznom kapitalizmu pacifikovana institucionalizacijom socijalne drave, glavna dimenzija konflikta sistema i sveta ivota trebalo bi da poiva na odbrani sveta ivota od institucionalizacije, kao sutinskog supsumiranja simbolike interakcije pod sistemsku. Dakle, nosioci ove borbe sveta ivota protiv institucionalizacije ne mogu biti tradicionalne politike partije i pokreti, koji su se konstituisali na osnovama predstave o klasnoj borbi, kao borbi sveta ivota protiv monetarizacije i birokratizacije.

18

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

Habermas u kontekstu kritike uloge teorije komunikativnog delanja pominje razvoj novih drutvenih pokreta koji tematizuju itav spektar fenomena savremene drutvene stvarnosti, ali ne razvija jedan koherentan komunikativnoteorijski koncept reakcije sveta ivota na savremenu formu kolonizovanja u vidu institucionalizacije. U analizi kolonizacije, kljuno je, po naem miljenju, ispitati koji se vidovi politikog organizovanja sveta ivota mogu razumeti upravo kao otpor podvrgavanju pojedinca sve guim mreama sistemske kontrole simbolike reprodukcije drutva. etvorolani model interakcije, koji smo razmatrali, omoguava sagledavanje procesa monetarizacije i birokratizacije. Meutim, ako teorija komunikativnog delanja treba da preuzme ulogu kritike teorije drutva u epohi postfordizma, ona bi morala da razvije konceptualni aparat koji omoguava analizu institucionalizacije simbolike reprodukcije, kao svojevrsnog sistemskog nastojanja da ostvari monopol na proizvodnju i reprodukciju legitimnih struktura sveta ivota. Po naem miljenju, Habermas proputa da se sistematski poslui pojmom hegemonije, za koji nam se ini da je neraskidivo povezan sa analizom kolonizacije. Proces racionalizacije sveta ivota moe se vrlo lako interpretirati kao oslobaanje svakodnevne jezike interakcije, i njenog drutveno-kritikog potencijala, od apriornog pristanka na reprodukciju nejednakosti, nametnutog kroz ograniavanje komunikacije u pred-modernim formama razumevanja. U tom sluaju racionalizacija sveta ivota jeste oslobaanje od religijsko-ideoloke hegemonije vladajuih drutvenih grupa. U analizi savremene sistemske kolonizacije sveta ivota, trebalo bi postaviti sledee pitanje ukoliko je moderna forma razumevanja rastvorila strukture ideoloko-religijske svesti i onemoguila dalje proizvoenje pristanka na reprodukciju nejednakosti na tim osnovama, na kojim mehanizmima poiva hegemonija u poznom kapitalizmu. Ako bi se polo od ovako formulisanog pitanja, koncept kolonizacije u pozno-kapitalistikim drutvima mogao bi se razviti u model mehanizama neutralizacije potencijala kulturne modernosti. Pojam kolonizacije, po naem miljenju, povlai sa sobom pitanje savremenih tehnologija vladavine i, u njihovim okvirima, prostora za autonomno delanje aktera. Pravno kodifikovanje sve brojnijih elemenata sveta ivota bi se, u tom smislu, u modelu savremene kolonizacije moglo shvatiti kao tehnologija vladavine kojom se proizvodi privid da sistemski domeni ine ustupak svetu ivota, zadovoljavajui njegove zahteve za pravednou u sferi svakodnevne interakcije. Na taj nain bi se moglo ukazati na jedan od mehanizama ostvarivanja post-ideoloke hegemonije u savremenim drutvima. Time bismo doli i do pitanja kako razgraniiti emancipatorni uticaj (pritisak) racionalizovanog sveta ivota na sistemske domene koji rezultira institucionalizacijom komunikativne racionalnosti ("svetoivotna kolonizacija

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

19

sistema"), od suprotnog procesa institucionalizacije domena svakodnevne interakcije u cilju njihovog podvrgavanja sve efikasnijoj kontroli koja se sprovodi prema kriterijumima efikasnosti kapitalistike reprodukcije drutva. Upravo bi ovo pitanje zahtevalo senzibilitet za specifinu formu poznokapitalistikog paradoksa modernizacije, kao istovremenog proirenja prostora za autonomno delanje i sve obuhvatnijeg podvrgavanja svih formi drutvene interakcije kontroli njihove funkcionalnosti. Tako bi se ovim razgranienjem mogao prevazii nedostatak jednostrane percepcije dinamike pozne moderne u Kritikoj teoriji prve generacije, prema kojoj je potencijal za dalju humanizaciju razvijenih drutava presahnuo i ustupio mesto neogranienom irenju reifikacije. Defanzivnost Habermasove kritike kolonizacije Nakon to smo razmotrili neophodnost elaboracije koncepta savremene sistemske kolonizacije sveta ivota, trebalo bi se osvrnuti na jo jedan problem koji se javlja u vezi sa kritikom ulogom Habermasove analize kolonizacije, na koji je ukazao Tomas Mekarti, u tekstu "Kompleksnost i demokratija, ili zavodljivosti teorije sistema". Mekarti kritikuje Habermasovu teorijsku strategiju "pozajmljivanja" od teorije sistema u konceptualizovanju drutvene dinamike poznog kapitalizma. Kritiku ulogu teorije komunikativnog delanja Mekarti posmatra na sledei nain: "Jedan od naelnih ciljeva Teorije komunikativnog delanja je u stvari razvijanje adekvatnije verzije teorije reifikacije" (Mekarti, 1996: 39). Ovakvo shvatanje u skladu je sa gore izneenim miljenjem da Habermas u analizi kolonizacije i dalje sutinski sledi perspektivu klasne suprotstavljenosti, ali naputa jednostrano poimanje modernizacije kao razaranja drutvenog totaliteta. Korak koji Habermas poduzima u izgradnji dvostepenog modela drutva, a koji prema Mekartiju tupi kritiku otricu analize kolonizacije, jeste redukcija politikog domena drutvene stvarnosti na administrativni sistem, sa jedne strane, i politiki u uem smislu, koji ima funkciju legitimisanja poretka u masovnim demokratijama (Mekarti, 1996: 46). Habermas, po Mekartiju, bez odgovarajueg empirijskog utemeljenja prihvata ovu sistemskoteorijsku redukciju pojma politike i time zapravo pribliava svoj teorijski poduhvat sistemskoj teoriji Parsonsa i Lumana. Ako Habermas prihvata sistemskoteorijsko poimanje politike kao domena koji se iscrpljuje u dva funkcionalna podsistema, administriranja i proizvoenja legitimnosti, onda on na temelju ovog shvatanja dolazi u sukob sa sopstvenom prosvetiteljskom orijentacijom ka "maksimiziranju drutvenog samorazumevanja", koje bi se moralo ostvariti upravo u politikom domenu. To je sutina Mekartijeve kritike - Habermas u pokuaju sinteze sistemske i akterske perspektive ustupa

20

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

previe prostora sistemskoj, ime obesmiljava koncept "dovrenja moderne" kao uspostavljanja samotransparentnog drutvenog poretka radikalne demokratije, zasnovanog na etici diskursa. Teza o sutinskoj suprotstavljenosti kapitalizma i demokratije, kao fenomena koji poivaju na razliitim formama drutvene integracije i razliitim oblicima racionalnosti, takoe je dovedena u pitanje identifikovanjem politike kao sistemskog domena drutvene stvarnosti U svom ranijem delu Teorija i praksa, Habermas naglaava da se "iracionalnost vladavine, koja je danas postala kolektivna ivotna opasnost, moe savladati samo politikim obrazovanjem volje, koje se vezuje uz naelo opte diskusije slobodne od vladavine" (Habermas, 1980: 363). Dakle, svet ivota se protiv "iracionalnosti vladavine" (to bi se moglo tumaiti kao: sistemske racionalnosti vladavine), moe boriti samo odbranom politike kao sfere demokratskog obrazovanja volje od agresije sistema koji nastoji da politiku pretvori u domen "proizvoenja legitimnosti" za kapitalistiki poredak. U Teoriji komunikativnog delanja ini se da je ishod borbe unapred odreen u korist sistema, poto je politika smetena u njegove okvire. Definisanjem domena politike u sistemskim kategorijama, Habermas u stvari "dediferencira" dvostepeni model drutva uklanjajui politiku sferu kao polje na kome se komunikativna racionalnost moe suprotstaviti sistemskoj u borbi za prevlast u motivacionim strukturama pojedinanih delatnika. Tako je ravnotea a priori osetno pomerena u korist sistema, pa kritika teorija nuno postaje defanzivna, ostavljajui svetu ivota jedino mogunost da u sferama javnosti i privatnosti donekle zaustavi napredovanje sistemske racionalnosti, ali ne i da stremi "dovrenju moderne" kao proimanju celokupne drutvene stvarnosti etikom diskursa. Habermas priznaje da je njegova kritika perspektiva defanzivna. U odgovoru Mekartiju on ovako konceptualizuje otpor koji svet ivota moe pruiti kolonizaciji: "Radi se o tome da se dre u ahu sistemski imperativi intervencionistikog dravnog aparata, ba kao i imperativi privrednog sistema. To je defanzivno formulisan zadatak, ali ta defanzivna promena pravca nee uspeti bez radikalnog i iroko sprovedenog demokratizovanja" (Habermas, 1996: 139). Sistemski imperativi se "dre u ahu" delovanjem autonomnog javnog mnjenja, po modelu svetoivotne "opsade" sistema. Mekarti, po naem miljenju, s pravom ukazuje na mogunost da kritika teorija sam proces demokratizovanja formulie kao nastojanje da se sfera politikog oslobodi od sopstvene redukovanosti na intervencionistiki dravni aparat. Postideoloka hegemonija u savremenim drutvima mogla bi se shvatiti upravo u smislu irenja predstave o politici kao sistemskom domenu efikasnog upravljanja drutvom, rezervisanom za eksperte.

Marjan Ivkovi: Habermasova koncepcija sistemske kolonizacije sveta ivota

21

Pitanja racionalistikog redukcionizma i evrocentrizma teorije komunikativnog delanja Razmotrili smo Mekartijevo stanovite, koje Habermasu zamera defanzivnost. Habermasov teorijski sistem moe se, meutim, kritikovati i sa suprotnog stanovita moe mu se, njegovim sopstvenim reima, pripisati "filozofski fundamentalizam", koji predstavlja jednu od kljunih tema njegove kritike moderne drutvene teorije.Postavlja se pitanje u kojoj meri Habermas zapravo uspeva da iskorai iz okvira evrocentrine prosvetiteljsko-racionalistike filozofije i da zaista omogui jedan drugaiji pristup drutvenoj stvarnosti. Kritiari Habermasove teorije poput erara Delantija s pravom, po naem miljenju, ukazuju na zarobljenost teorije komunikativnog delanja u okvirima zapadnog racionalizma i rigidno prosvetiteljske perspektive kojoj nedostaje senzibilitet za kulturni pluralizam, polimorfnost modernizacijskih procesa i heterogenost vrednosnih sistema. erar Delanti kritikuje teoriju komunikativnog delanja u tekstu "Habermas i zapadni racionalizam: politika identiteta, drutveno uenje i kulturne granice moralnog univerzalizma", ukazujui na heuristiku ogranienost komunikativnoteorijske perspektive. Teorija koja svoju analizu drutvene stvarnosti bazira iskljuivo na univerzalistikom konceptu izgradnje neprisilnog konsenzusa gubi iz vida jednako vanu potrebu kulturnog razumevanja kao temelja drutvenosti. "Znaaj ovih (kulturnih) konflikata je u tome to ne mogu tako lako biti objanjeni tezom o kolonizaciji sveta ivota: to su kulturni konflikti inherentni svetu ivota" (Delanty, 1997: 31). Po Delantiju, analitiki okvir teorije komunikativnog delanja mora da se proiri u toj meri da obuhvati problematiku kulturnog pluralizma i politike identiteta, to bi podrazumevalo da se analiza odvija paralelno na dve ravni: konsenzualnog sporazumevanja i kulturnog dijaloga. Delanti ukazuje na "fundamentalnu slabost teorije da pristupi analizi kulturnih problema" (ibid: 34). Racionalistika analiza interakcije sistema i sveta ivota podrazumeva da se drutveni konflikti pojavljuju iskljuivo na relaciji funkcionalnakomunikativna racionalnost, unutar kulturno homogenog i harmoninog drutva, to predstavlja teorijsku fikciju. Delanti primeuje da je Habermasova teorija modernosti izgraena u potpunosti na poreenju sa predmodernim drutvima, i da gotovo uopte nema razmatranja savremenih ne-zapadnih drutava (ibid: 39). Intersubjektivnost je u Habermasovoj teoriji, kao to zapaa ila Benhabib, jednodimenzionalno shvaena, a mogli bismo dodati i da ona zapravo ostaje u granicama filozofije subjekta. Komunikativnoteorijski koncept intersubjektivnosti ne implicira razumevanje drugog u njegovoj posebnosti, ve iskljuivo sporazumevanje na temelju univerzalnih, apstraktnih pravila jezike komunikacije. Habermasov proceduralni racionalizam temelji se na principu "relativizovanja sopstvenog ivota u odnosu na legitimne zahteve drugih naina ivota, to jest da se

22

SOCIOLOGIJA, Vol. LII (2010), N 1

drugima, sa svim svojim idiosinkratinostima i nerazumljivostima, priznaju ista prava kao sebi, da se ne insistira na univerzalizovanju sopstvenog identiteta..." (Habermas u: Delanty, 1997: 36). Uviamo, dakle, da je Habermasovo shvatanje intersubjektivnosti u velikoj meri formalistiko, i da komunikativno delanje ima primarnu funkciju da onemogui subjektocentrino "supsumiranje" drugog pod sebe. U Habermasovoj perspektivi komunikativno delanje je tu da sprei prisilu kako bi pojedinci mogli da ostvare konsenzus, ali ne i da omogui meusobno razumevanje razliitih kultura, naina ivota, praktika identiteta. Trebalo bi, slaemo se sa Delantijem, raditi na takvom proirivanju teorije komunikativnog delanja koje bi omoguilo da paradigma sporazumevanja izae iz krutih okvira proceduralistikog racionalizma kako bi u jo veoj meri obuhvatila sloenost savremene drutvene stvarnosti.

Literatura
Apel, Karl-Oto: "Normativno utemeljenje kritike teorije putem rekursa na obiajnost sveta ivota?", u: Srpska politika misao, br. 1-4 za 1996, Beograd Benhabib, ila: "Utopijska dimenzija u komunikativnoj etici", u: Srpska politika misao, br. 1-4 za 1996, Beograd Delanty, Gerard: "Habermas and Occidental Rationalism: The politics of Identity, Social Learning, and the Cultural Limits of Moral Universalism", u: Sociological Theory, vol. 15:1, 1997, Washington Habermas, Juergen: "The Theory of Communicative Action", Vol.2 - "Lifeworld and System: Critique of Functionalist Reason", 1987, Beacon Press, Boston Habermas, Jirgen: Filozofski diskurs moderne, 1986, Globus, Zagreb Habermas, Jirgen: Teorija i praksa - socijalnofilozofske studije, 1980, BIGZ, Beograd Habermas, Jirgen: Postmetafiziko miljenje, 2002, Beogradski krug, Beograd Habermas, Jirgen: "Smisao poslednjeg utemeljenja u moralnoj teoriji (odgovor Apelu)", u: Srpska politika misao, br. 1-4 za 1996, Beograd Habermas, Jirgen: "Problemi dvostepenog koncepta drutva: sistem i svet ivota (odgovor Mekartiju)", u: Srpska politika misao, br. 1-4 za 1996, Beograd Habermas, Jirgen: "Racionalnost i politika: intervju sa Habermasom", u: Srpska politika misao, br. 1-4 za 1996, Beograd Habermas, Jirgen: "Moderno i postmoderno", u: Polja, God. 34, br. 348/349, 1988 Habermas, Jirgen: "Nova nepreglednost", u: Pavlovi, Vukain (prir.): Obnova utopijskih energija, 1989, Beograd, Istraivako-izdavaki centar SSO Srbije Mekarti, Tomas: "Kompleksnost i demokratija, ili zavodljivosti teorije sistema", u: Srpska politika misao, br. 1-4 za 1996, Beograd