Вы находитесь на странице: 1из 12

PSIHOLOŠKI RIZIČNI FAKTORI KOJI UTIČU NA RAZVOJ I ODRŽAVANJE KARDIOVASKULARNE BOLESTI KOD ŽENA

V. Kutlešić

Odeljenje za psihijatriju, Univerzitet Kejs Vestern Rizrv Klivlend, Ohajo, S.A.D.

Sažetak

U SAD-u, kardiovaskularne bolesti (KVB) su vodeći uzrok smrti i hospitalizacija žena. Psihološki I fiziološki faktori rizika koji doprinose nastanku i održavanju KVB primarno su ispitivani kod muškaraca ili u grupi muškaraca i žena. Sve je veći broj studija koje obuhvataju samo grupu žena, ali je zaključeno da se nalazi studija mogu primeniti na oba pola. Jedan od dominantnih trendova je nalaz psiholoških faktora rizika koji doprinose kardiovaskularnim bolestima. Visok nivo stresa i negativnih emocija, uglavnom bes i neprijateljstvo su visoko udruženi sa KVB. Žene imaju niži nivo kvaliteta života i manju podršku nego muškarci, kako tokom akutnih tako i hroničnih bolesti. Drugi značajni psihološki faktori uključuju: visoko stresne profesije, ozbiljni negativni životne događaje i loše životne navike. Tip A ličnost ili način ponašanja takođe su značajni za nastanak KVB, i uključuju visoke nivoe samo-kritičnosti, vremenske urgentnosti, ljutnje i besa. Psihosocijalni programi, uglavnom anti stres program, popravljaju efekte rehabilitacije i redukuju recidive bolesti. Žene pacijenti su na visokom riziku za preveremeni prekid programa rehabilitacije iz nedovoljno razjašnjenih razloga.

U Sjedinjenim Američkim Državama, kardiovaskularne bolesti su vodeći uzrok smrti i razlog za hospitalizaciju kod žena (American Heart Association, 2004). Ovaj rizik se povećava sa godinama starosti, sa najvecim rizikom kod osoba starijih od 45 godina. Više od 40% uzroka smrti u ženskoj populaciji u S.A.D., vezano je za kardiovaskularne bolesti, koje ukljucuju i infarkt miokarda i šlog. U 2001. godini, skoro pola miliona žena u S.A.D. su umrle zbog neke vrste kardiovaskularne bolesti, što je skoro dvostruko veći broj od broja smrti žena od svih vrsta raka ukupno. Kada se upoređuju muški i ženski bolesnici, i pored toga što žene imaju značajno manji rizik da dožive infarkt miokarda, one imaju veći rizik smrti nakon pretrpljenog infarkta (American Heart Association, 2004). Naime, 38% ženskih pacijenata, za razliku od 25% muških pacijenata, umre za vreme prve godine posle infarkta miokarda. I pored ovakve statistike, žene u S.A.D. nisu svesne

25

ozbiljnosti rizika za kardiovaskularne bolesti. U jednom istraživanju, sprove- denom od strane Američkog udruženja za srce u 2003. godini, koje je obuhvatilo 1.000 ženskih učesnika, samo 13% žena su bile svesne ozbiljnosti rizika srčane bolesti i šloga kao vodećih zdravstvenih problema i razloga smrti kod žena u S.A.D. Žene koje pripadaju različitim etničkim manjinama su jos manje informisa- ne, iako za njih postoji još veći rizik za ove bolesti. Uzroci razlika u incidenciji kardiovaskularnih bolesti kod raznih demograf- skih grupa su povezani sa biološkim faktorima i životnim navikama tih osoba (Sarafino, 2002). Najčći faktori rizika su starost, pol, nacionalnost, hipertenzija, porodična istorija srčane bolesti, ishrana (t.j. povećani unos soli, masti, hole- sterol), pušenje, visoki nivo LDL-a i niski nivo HDL holesterola, dijabetes, alkoho- lizam, slaba fizička aktivnost, gojaznost, i psihosocijalni faktori. Psihosocijalni faktori koji su ključni za kardiovaskularne bolesti su povećani nivo stresa i negativnih emocija, najčće gnev i nasilnost. Nažalost, mali broj istraživanja je uporedilo razlike između ženskih i muških kardiovaskularnih bolesnika u odnosu na razne psihosocijalne faktore. Neka istraživanja su pokazala da ženski bolesnici imaju značajno niži kvalitet života za vreme bolesti i tokom oporavka, u poređenju sa muškim bolesnicima (Emery, 2000). Žene imaju manji nivo dru- štvene podrške nego muškarci, koji se brže fizički oporavljaju, u skladu sa većom društvenom podrškom. Druga istraživanja su pokazala da ženski bolesnici manje učestvuju i pre prekidaju programe rehabilitacije u odnosu na muške bolesnike, a razlog tome nije dovoljno ispitan (Blanchard et al., 2002). Jedan od razloga što većina istraživanja koja se odnose na psihosocijalne faktore koji su vezani za kardiovaskularne bolesti, koja su obavljena bez upoređivanja razlika između muških i ženskih bolesnika je i činjenica što je većina pacijenata do danas muškog pola, ma da broj ženskih bolesnika raste (Sarafino, 2002). Povećani broj ženskih pacijenata koje pate od kardiovaskular- nih bolesti, često se povezuje sa povećanjem zaposlenosti žena. Sa većim učeš- ćem žena u tradicionalnim muškim poslovima i ulogama, vidimo i povećane inci- dencije raznih tradicionalno muških bolesti. Zbog nedostatka istraživanja, u ko- jima bi ženski kardiovaskularni bolesnici bili ispitani odvojeno od muških bo- lesnika, fokus ovoga teksta će biti na opštim psihosocijalnim faktorima i inter- vencijama, koji su značajni za oba pola, a kada postoje podaci koji se odnose samo na žene, biće posebno naglašeno.

Uticaj stresa

Istraživanja koja su se bavila postojanjem stresa kod kardiovaskularnih bolesnika, identifikovala su psihosocijalne rizične faktore koji uticu na nivo stresa. Jedan psihosocijalni rizični faktor koji je značajan, je profesija osobe, posebno ako se radi o profesiji koja zahteva visoku odgovornost, veliki rad i nisko poslovno zadovoljstvo (Cottington & House, 1987; Quick, Quick, Nelson, & Hurrell, 1997). Na primer, osobe koje rade kao kontrolori leta imaju znacajno

26

povecani rizik za ovu bolest, u poređenju sa drugim radnicima u istoj kancelariji koji se ne bae ovim poslom. Osobe koje rade na velikim aerodromima sa velikim brojem putnika, pokazuju i više stresnih simptoma nego oni na manjim aerodro- mima (Cobb & Rose, 1973). Drugi psihosocijalni faktor koji utiče na nivo stresa je kvalitet i stanje životnog okruženja, pogotovo gužva i agresivnost u životnoj sredini. Ovakvi stresovi dovode do hroničnog stresa i povećanja kardiovas- kularne aktivnosti vezane za hipertenziju (Fredrikson & Matthews, 1990; Manuck, 1994; Menkes et al., 1989). Treci faktor je doživljavanje više ozbiljnih, negativnih životnih događaja u kratakom vremenskom intervalu, koje često dovodi do infarkta miokarda(Garrity & Marx, 1979). Četvrti psihosocijalni faktor koji po- većava stres vezan za kardiovaskularnu bolest, su negativne lične crte bolesni- ka, kao što su pesimizam, gnev i nasilnost (Sarafino, 2002). Postoji više mehanizama stresa koji dovode do povećanog rizika za na- stanak kardiovaskularne bolesti (Sarafino, 2002). Prvo, stres dovodi do pove- ćane koncentracije hormona kateholamina i kortikosteroida u krvi, koji dovode do nastanka aterioskleroze i hipertenzije. Drugo, stres može da izazove aritmiju koja može da dovede do infarkta ili smrti. I trece, sa bihejvioralne strane, stres je povezan i sa pušenjem i upotrebom alkohola, što pogoduje razvoju kardiovasku- larnih bolesti.

Uticaj negativnih emocija

Istraživanja su pokazala da žene i muškarci koji doživljavaju visok nivo gneva, depresije ili anksioznosti, imaju veći rizik da dožive kardiovaskularnu bolest i hipertenziju (Weidner & Mueller, 1999). Ove negativne emocije imaju dva glavna načina uticaja. Prvo, negativne emocije dovode da nepovoljnijih životnih navika (npr. lošu ishrana, malo spavanja, slaba fizicka aktivnost). Drugo, negativne emocije dovode do fizioloških promena u telu koje su slične prome- nama izazvanim visokim nivoom stresa, povećanom količinom hormona kate- holamina i kortikosteroida koji štete srcu i krvnim sudovima (Pope & Smith, 1991; Suarez et al, 1991). Istraživanja su pokazala da epinefrin (vrsta kateholamina) povećava mogućnost nastanka tromba, koji može da zablokira arterije i dovede do infarkta (Markovitz & Matthews, 1991). Profil ličnosti osoba koje imaju sklonost ka negativnim emocijama vezanim za kardiovaskularnu bolest se zove profil ličnosti tipa A (Smith, 1992). Osobe sa karakteristikama profila ličnosti tipa B, imaju suprotne crte ličnosti i značajno manji rizik za kardiovaskularnu bolest. Opisi infarkta miokarda, pokazuju povezanost sa stresom i negativnim emocijama (Sarafino, 2002). Infarkt miokarda se najčće događa ponedeljkom (pogotovu kod zaposlenih osoba), u jutarnjim časovima, od 6 do 11 sati, a najmanje se događaju za vreme spavanja (Muller et al, 1987; Somers, Dyken, Mark, & Abboud, 1993; Willich et al., 1994). Ovaj povećani rizik infarkta u jutar- njim časovima, najverovatnije se događa zato što san, neposredno pre buđenja, i povećanje aktivnosti nakon buđenja, podižu krvni pritisak i nivo kateholamina, što

27

povećava agregaciju krvnih pločica u krvi, t.j. njihovo slepljivanje, što stvara opasnost od nastajanja ugruška i tromboze arterija (Sarafino, 2002).

Uticaj profila ličnosti tipa A

Profil ličnosti tipa A koja je povezana sa kardiovaskularnim oboljenjem je slučajno otkrivena, dok su dva kardiologa, dr. Meyer Friedman i dr. Ray Rosen- man, ispitivali razlike unošenja holesterola kroz ishranu između muških srčanih bolesnika i njihovih supruga (Friedman & Rosenman, 1974). Supruga jednog bolesnika je spontano rekla da je ključni faktor infarkta njenog muža stres na po- slu, što je potom dalo ideju Friedmanu i Rosenmanu da uporede crte ličnosti srčanih bolesnika i zdravih osoba. U ovom istraživanju, Friedman i Rosenman su otkrili 3 značajne crte ličnosti koje razlikuju srčane bolesnike od osoba koje nemaju tu bolest, i nazvali taj profil ličnosti, tip A (Chesney, Frautschi, & Rosen- man, 1985; Friedman & Rosenman, 1974). Prva crta profila ličnosti tipa A je ori- jentisanost prema konkurenciji i dostignuću. Ove osobe često su veoma samokri- tične, teže ka svojim ciljevima bez osećaja zadovoljstva i često ne uživaju u svo- me uspehu. Pored toga, često biraju zahtevne situacije koje stvaraju izazov i us- put povećavaju doživljaj stresa kod ovih osoba. Druga karakteristika osoba sa profilom ličnosti tipa A je da vreme shvataju sa osećajem urgentnosti, i često su u borbi sa nedostatakom vremena. Važno im je da imaju ličnu kontrolu, posebno oko stresnih situacija. Često gube strpljenje sa različitim zastojima, sa neproduktivno provedenim vremenom, zakazuju obaveze previse blizu, i trude se da završe više stvari u isto vreme (npr. čitaju dok jedu, i slično). Treća karakteristika je da se lako uzbuđuju i često doživljavaju gnev i nasilnost, koju ne iskazuju uvek. Gnev je karakteristika koji neki istražiivači predlazu kao najbitniju za srčane probleme (Williams, 1989; Williams & Barefoot, 1988). Gnev je često spoljno iskazan, ciničan i paranoidan, i stvara odbojnost i odbacivanje u interpersonalnim odnosima (Houston & Vavak, 1991). Suprotno, profil ličnosti tipa B, obuhvata nizak nivo konkurentnosti, manji osećaj vremenske urgentnosti i doživljaja gneva i nasilnosti. Osobe sa profilom ličnosti tipa B su više opuštene, podržavaju životnu filozofiju čija je osnovna karakteristika da je život za uživanje (Friedman & Rosenman, 1974). Razlike između ženskih i muških osoba sa tipom A, nisu jasne u nalazima raznih istraživanja i teško se ispituju jer zavise od više karakteristika okoline gde se osoba nalazi (npr. sredine, radnog mesta) (Sarafino, 2002). Jedan trend koji se ponavlja u većem broju istraživanja je da je sklonost tipa A da više fiziološki reaguju na stres, veća kod muških nego kod ženskih osoba (Carver, Diamond, & Humphries, 1985; Contrada & Krantz, 1988; Houston, 1986). Ova razlika postoji i između muške i ženske dece, što može biti indikacija da su ove razlike urođene ili da su stečene tokom detinjstva (Lawler, Allen, Critcher, & Standard, 1981; Lundberg, 1986; Matthews & Jennings, 1984; Thoresen & Pattillo, 1988). Veza između tipa A profila ličnosti i kardiovaskularne bolesti kod ženskih i muških pro-

28

fesionalaca se povećava sa obrazovanjem za oba pola (Booth-Kewley & Fried- man, 1987; Haynes & Matthews, 1988; Matthews, 1988) Ponašanje karakteristič- no za tip A profil, se zove i“koronarno-sklono ponašanje” (Sarafino, 2002).

Psihološki izazovi i intervencije posle infarkta miokarda

Dan ili dva posle infarkta miokarda, pacijenti doživljavaju visok nivo anksioznosti (Sarafino, 2002). Mnogi pacijenti koji dožive anksioznost, upotrebe mehanizam odbrane, negirajući da su doživeli infarkt; na taj način smanjuju anksioznost. To ih dovodi do rizika da ne prihvate važne predloge i da promene način života kako bi sprečili eventualne buduće infarkte (Froese, Hackett, Cas- sem, & Silverberg, 1974). Bez obzira na to da li se koristi mehanizam negiranja, posle nekoliko dana nivo anksioznosti opada, mada ostaje povećana, upore- đujući je sa zdravim osobama, i tako ostaje za sve vreme boravka u bolnici (Cay, Phillip, & Dugard, 1972; Froese, Hackett, Cassem, & Silverberg, 1974). Srčani pacijenti koji najteže prihvataju svoju bolest, nisu oni koji su najteže bolesni, nego oni koji su doživljavali uznemirenost i interpersonalne probleme i pre infarkta. Prekomerna anksioznost, depresija, ili negiranje, mogu da spreče oporavak, tako da psiholoska intervencija može biti potrebna (Erdman, 1990). Posle hitne medicinske intervencije, počinje dugotrajna rehabilitacija ovih pacijenata (Sarafino, 2002). Psihosocijalne intervencije u ovoj fazi su vezane za promene u životnim navikama. Najčće se preporuči da se prekine pušenje, da se smanji suvišna kilaža, da se redovno vežba, da se smanji unos masti i hole- sterola, da se smanji upotreba alkohola. Zbog visoke incidencije stresa i gneva kod ovih pacijenata, ovi pacijenti prolaze edukaciju u stress management-u, savladanje stresa/napora (Langosch, 1984). Zapravo, mnogi srčani bolesnici koji promene neke nezdrave životne navike i svoje stavove prema svome zdravlju, često žive duže nego osobe koje nisu doživele infarkt. Nekim pacijentama je lakše da prate preporuke iz rehabilatacionih programa, drugima je teško i zame- raju što su im uskraćene neke slobode. Pacijenti koji imaju malo samopouzdanja da mogu ispuniti preporuke za oporavak i koji shvataju da imaju malo socijalne podrške, manje se drže tretmana i sporije se oporavljaju nego oni koji imaju visok nivo društvene podrške (Bastone & Kerns, 1995; Fontana, Kerns, Rosenberg, & Colonese, 1989; Friis & Taff, 1986). Postepena fizička aktivnost je veoma bitna za oporavak kardiovaskularnog sistema, i zato što se popravljaju psihosocijalni rizični faktori i dolazi do po- pravljanja raspoloženja, stabilizovanja kardiološkog reagovanja na stres i do po- većanja samog procenjivanja (Miller, Balady, & Fletcher, 1997). Nažalost, mnogi pacijenti ne počinju neki program vežbanja, a 50% od onih koji započnu takav program ga prekinu tokom prvih 6 meseci (Dishman, 1982; Dishman, Sallis, & Orenstein, 1985). Pacijenti koji prekidaju programe su najčešcće ženskog pola, oni koji puše, koji pripadaju radničkoj klasi, koji počinju program u lošijem zdravstvenom stanju, imaju veću telesnu težinu, manje su fizički aktivni, imaju

29

veći nivo anksioznosti i depresije (Blanchard et al., 2002, Blumenthal et al., 1982; Dishman, 1981; Oldridge & Spencer, 1985). Pristanak na programe za vežbe je povećan kada zdravstvena ustanova ponudi prostor i opremu za vežbanje, nego kada pacijenti treba sami da se organiziju. Psihološke intervencije mogu da ponude strukturu i podršku za stvaranje novih životnih navika i stavova prema zdravlju i prema svojim sposobnostima.

Psihosocijalni uticaj kardiovaskularne bolesti

Pacijenti koji dožive infarkt su često uplašeni i pitaju se do koje mere mogu da se bave svakodnevnim obavezama, kao što su vožnja auta, kućni poslovi, dizanje teških predmeta, jer se plaše da mogu da izazovu novi infarkt (Erdman, 1990). Povratak na posao je važan faktor za oporavak psihološkog stanja kod većine pacijenata i često je znak za pacijenta da se oporavlja (Croog, 1983). Oni koji se ne vrate na posao, često dožive dugotrajnu depresiju i uznemirenje. Porodična podrška je veoma bitan faktor koji utice na oporavak pacijenata posle infarkta. Pacijenti (posebno ti muskog pola) koji imaju jaku podršku porodice brže se oporavljaju i žive duže nego pacijenti sa manjom podrškom (Berkman, 1995; Reifman, 1995). Često, porodični problemi (npr. seksualni ili finansijski problemi), koji su postajali pre infarkta postaju gori posle infarkta (Croog & Fitzgerald, 1978; Swan, Carmelli, & Rosenman, 1986). U porodicama koje doživljavaju konflikt, nastane ciklus krivice i optuživanja. (Croog, 1983). Na primer, pacijent može da okrivi suprugu i decu za infarkt, a oni da se osećaju krivi i njega okrive što ne radi i ne podržava finansijski porodicu, što dovodi do osećaja krivice kod pacijenta. Jedna losa konsekvenca preterane porodične podrške je ako porodica podrži kod pacijenta “kardiolosku invalidnost”, to jeste zavisnost i bespomoćnost pacijenta koji je sposoban za značajno veći nivo funkcionisanja (Taylor et al., 1986). U jednom istraživanju je pronađeno da ako supruga pacijenta fizički proba vežbu zadatu pacijentu, imaće realnije očekivanje fizičkih mogućnosti pacijenta nego ako samo posmatra dok pacijent obavlja vežbu ili ako uopste ne zna za program.

Dugotrajne psihološke posledice kardiovaskularne bolesti

Posle infarkta miokarda, većina pacijenata ima više nego prosečni nivo anksioznosti i depresije prvih sedmica ili meseci, ali njihova uznemirenost počinje da se smanjuje narednih godinu ili dve (Carney, Freedland, Rich, & Jaffe, 1995; Doehrman, 1977). Većina pacijenata se prilagodi prilično dobro, posebno ako imaju visok nivo društvene podrške (Holahan, Moos, Holahan, & Brennan, 1997). Ako se visok nivo anksioznosti i depresije nastavlja više od nekoliko meseca, ovi simptomi postaju znaci slabog prilagođavanja i dovode do slabog praćenja rehabilitacionog programa i do pogoršanja fizičkog zdravlja pacijenta. Pacijenti sa ozbiljnom depresijom ili problemom anksioznost, i u nedeljama posle infarkta,

30

su u većoj opasnosti da dožive dodatne kardiološke probleme, kao sto je aritmija, ili da umru u godini odmah posle infarkta (Carney et al., 1988; Frasure-Smith et al., 1999; Moser & Dracup, 1996).

Psihosocijalne intervencije za kardiovaskularnu bolest

Psihosocijalne intervencije namenjene da podrže dugotrajni oporavak i prilagođavanje na kardiovaskularnu bolest su se pokazale efikasnim(Sarafino,

2002). Obično, ove intervencije uključuju edukacije o održavanju opšteg zdravlja

i režima za oporavak kardiovaskularnog sistema, kao i psihosocijalno saveto-

vanje koje pruža podršku za psihološke teškoće i prilagođavanje koje prate ovu bolest. Dve meta-analize su obavljene sa nalazima više istraživanja koja su po- kazala efikasnost psihosocijalnih intervencija sa srčanim pacijentima (Dus- seldorp et al., 1999; Linden, Stossel, & Maurice, 1996). U većini ovih istraživanja, lekari ili medicinske sestre obavljali su edukaciju i savetovanje, bez učća profesionalaca iz oblasti mentalnog zdravlja. Kada se uporedio oporavak pacijenata koji su učestvovali u psihosocijalnoj intervenciji, sa onima koji nisu, pronađena su 3 glavna rezultata. Grupa koja je učestvovala u intervencijama je:

1) doživela značajno manju incidenciju mortaliteta i recidivizma kardiovaskularnih problema u sledećoj godini ili dve, 2) programi su uspešno smanjili pojavu i po- goršanje više rizičnih faktora, uključujući krvni pritisak, nivo holesterola, telesnu težinu, ishranu, fizičku aktivnost i pušenje, 3) ove intervencije nisu popravile de- presiju i anksioznost kod ovih pacijenata. Sarafino (2002) tvrdi da prethodni programi koji jesu bili uspešni u fiziološ- kom oporavku srčanih pacijenata, nisu bili uspešni u poboljšanju psiholoških sim- ptoma, zato što intervencije nisu obavljali profesionalci trenirani za psihološke metode. Sarafino (2001), u svom istraživanju je pronašao da kardiološki pacijenti koji učestvuju u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji doživljavaju poboljšanje raspoloženja i smanjivanje nivoa depresije i anksioznosti. U sličnim psihološkim intervencijama sa dobrim rezultatima, obično u programu za “stress management” se obavlja psihoedukacija o oporavku (t.j. fiziološkom i psihološkom) vezanim za kardiovaskularnu bolest, treniranje za vežbe relaksacije da se smanji nivo stresa, i kognitivno-bihejvioralne tehnike da se smanje strahovi i negativno razmišljanje o svojim sposobnostima za vreme oporavka (Oldenburg, Perkins, & Andrews, 1985; Gruen, 1975). Rehabilitacioni programi koji uključuju modul “stress management-a”, su pokazali da smanjuju: incidenciju dnevnih napada angine pektoris za 40% (Bundy, Carroll, Wallace, & Nagle, 1994), tip A ponašanje i krvni pritisak (Friedman et al., 1986; Powell et al., 1984), napredovanje ateroskleroze posle infarkta (Ornish et al., 1990), i negativne emocije (Sarafino, 2002). Dakle, oporavak posle infarkta miokarda nosi sa sobom složene fiziološke

i psihološke izazove za ove bolesnike i njihove porodice (Sarafino, 2002). Reha- bilitacioni programi zahtevaju da pacijenti prate stroge režime koji uključuju stro- ge promene u ishrani, fizičkoj aktivnosti, lekovima, i smanjivanju stresa. Dugo-

31

trajni efekat kardiovaskularne bolesti često uključuje emotivne, poslovne i bračne probleme, koji često mogu biti olakšani psihološkim intervencijama koje imaju empirijski dokaz za uspeh. Potrebna su istraživanja koja bi bolje razjasnila po- sebne izazove i potrebe ženskih i muških pacijenata, da im zdravstvena zajed- nica što bolje izađe u susret i pruži potrebnu pomoć.

Literatura

1.

American Heart Association (2003). Internet website.

2.

American Heart Association (2004). Internet website.

3.

Bastone, E. C. & Kerns, R. D. (1995). Effects of self-efficacy and perceived social support on recovery-related behaviors after coronary artery bypass graft surgery. Annals of Behavioural Medicine, 17, 324-330.

4.

Berkman, L. F. (1995). The role of social relations in health promotion. Psychosomatic Medicine, 57, 245-254.

5.

Blanchard, C. M., Rodgers, W. M., Courneya, K. S., & Daub, B. (Winter 2002). Self-efficacy and mood in cardiac rehabilitation: Should gender be considered? Behavioral Medicine Internet Website

6.

Blumenthal, J. A., Williams, R. S., Wallace, A. G., Williams, R. B., & Needles, T. L. (1982). Physiological and psychological variables predict compliance to prescribed exercise therapy in patients recovering from myocardial infarction. Psychosomatic Medicine, 44, 519-527.

7.

Booth-Kewley, S., & Friedman, H. S. (1987). Psychological predictors of heart disease: A quantitative review. Psychological Bulletin, 101, 343-362.

8.

Bundy, C., Carroll, D., Wallace, L., & Nagle, R. (1994). Psychological treatment of chronic stable angina pectoris. Psychology and Health, 10, 69-77.

9.

Carney, R. M., Freedland, K. E., Rich, M. W., & Jaffe, A. S. (1995). Depression as a risk factor for cardiac events in established coronary heart disease: A review of possible mechanisms. Annals of Behavioral Medicine, 17, 142-149.

10.

Carney, R., M., Rich, M. W., Freedland, K. E., Saini, J., TeVelde, A., Simeone, C., & Clark, K. (1988). Major depressive disorder predicts cardiac events in patients with coronary artery disease. Psychosomatic Medicine, 50, 627-633.

11.

Carver, C. S., Diamond, E. L., & Humphries, C. (1985). Coronary prone behavior. In N. Schneiderman & J. T. Tapp (eds.), Behavioral medicine: The biopsychosocial approach. Hillsdale, NJ: Erlbaum.

12.

Cay, E. L., Vetter, N., Philip, A. E., & Dugard, P. (1972). Psychosocial status during recovery from an acute heart attack. Journal of Psychosomatic Research, 16, 425-435.

13.

Chesney, M. A., Frautschi, N. M.& Rosenman, R. H. (1985). Modifying Type A behavior. In J. C. Rosen & L. J. Solomon (eds.), Prevention in health psychology. Hanover, NH: University Press of New England.

14.

Cobb, S. & Rose, R. M. (1973). Hypertension, peptic ulcer, and diabetes in air traffic controllers. Journal of the American Medical Association, 224, 489-492.

15.

Contrada, R. J., & Krantz, D. S. (1988). Stress, reactivity, and Type A behavior: Current status and future directions. Annals of Behavioral Medicine, 10, 64-70.

16.

Cottington, E. M. & House, J. S. (1987). Occupational stress and health: A multivariate relationship. In A. Baum & J. E. Singer (eds.), Handbook of psychology and health (vol. 5). Hillsdale, NJ: Erlbaum.

17.

Croog, S. H. (1983). Recovery and rehabilitation of heart patients: Psychosocial aspects. In D. S. Krantz, A. Baum, & J. E. Singer (eds.), Handbook of psychology and health (vol. 3). Hillsdale, NJ: Erlbaum.

32

18. Croog, S. H. & Fitzgerald, E. F. (1978). Subjective stress and serious illness of a spouse: Wives of heart patients. Journal of Health and Social Behaviour, 19, 166-178.

19. Dishman, R. K. (1981). Biological influences on exercise adherence. Research Quarterly for Exercise and Sport, 52, 143-159.

20. Dishman, R. K. (1982). Compliance/adherence in health-related exercise. Health Psychology, 1,

237-267.

21. Dishman, R. K., Sallis, J. F., & Orenstein, D. R. (1985). The determinants of physical activity and exercise. Public Health Reports, 100, 158-171.

22. Doehrman, S. R. (1977). Psycho-social aspects of recovery from coronary heart disease: A review. Social Science and Medicine, 11, 199-218.

23. Dusseldorp, E., van Elderen, T., Maes, S., Meulman, J., & Kraaii, V. (1999). A meta-analysis of psychoeducational programs for coronary heart disease patients. Health Psychology, 18, 506-

519.

24. Emery, R. A. (2000). Press release of the American Psychological Association Convention held in in Chicago Illinois.

25. Erdman, R. A. M. (1990). Myocardial infarction and cardiac rehabilitation. In A. A. Kaptein, H. M. van der Ploeg, B. Garssen, P. J. G. Schreurs, & R. Beunderman (eds.), Behavioral medicine:

Psychological treatment of somatic disorders. Chichester: Wiley.

26. Fontana, A. F., Kerns, R. D., Rosenberg, R. L., & Colonese, K. L. (1989). Support, stress, and recovery from coronary heart disease: A longitudinal causal mode. Health psychology, 8, 175-

193.

27. Frasure-Smith, N., Lesperance, F., Juneau, M., Talajic, M., & Bourassa, M. G. (1999). Gender, depression, and one-year prognosis after myocardial infarction. Psychosomatic Medicine, 61,

26-37.

28. Fredrikson, M., & Matthews, K. A. 1990). Cardiovascular responses to behavioral stress and hypertension. A meta-analytic review. Annals of Behavioral Medicine, 12, 30-39.

29. Friedman, M. & Rosenman, R. H. (1974). Type A behavior and your heart. New York: Knopf.

30. Friedman, M., Thoresen, C. E., Gill, J. J., Ulmer, D., et al. (1986). Alteration of Type A behvior and its effect on cardiac recurrences in post myocardial infarction patients: Summary results of the Recurrent Coronary Prevention Project. American Heart Journal, 112, 653-665.

31. Friis, R. & Taff, G. A. (1986). Social support and social networks, and coronary heart disease and rehabilitation. Journal of Cardiopulmonary Rehabilitation, 6, 132-147.

32. Froese, A., Hackett, T. P., Cassem, N. H., & Silverberg, E. L. (1974). Trajectories of anxiety and depression in denying and nondenying acute myocardinal infarction patients during hospitalization. Journal of Psychosomatic Research, 18, 413-420.

33. Garrity, T. F. & Marx, M. B. (1979). Critical life events and coronary disease. In W. D. Gentry &

R.

B. Williams (eds.), Psychological aspects of myocardial infarction and coronary care (2 nd ed.).

St.

Louis: Mosby.

34. Gruen, W. (1975). Effects of brief psychotherapy during the hospitalization period on the recovery process in heart attacks. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 43, 223-232.

35. Haynes, S. G., & Matthews, K. A. (1988). Review and methodological critique of recent studies on Type A behavior and cardiovascular disease. Annals of Behavioral Medicine, 10, 47-59.

36. Holahan, C. J., Moos, R. H., Holahan, C. K., & Brennan, P. L. (1997). Social context, coping strategies, and depressive symptoms: An expanded model with cardiac patients. Journal of Personality and Social Psychology, 72, 918-928.

37. Houston, B. K. (1986). Psychological variables and cardiovascular and neuroendocrine reactivity. In K. A. Matthews, S. M., Weiss, T. Detre, T. M., Dembroski, B. Falkner, S. B. Manuck, & R. B. Williams (eds.), Handbook of stress, reactivity, and cardiovascular disease. New York:

Wiley.

38. Houston, B. K. & Vavak, C. R. (1991). Cynical hostility: Developmental factors, psychosocial

33

correlates, and health behaviors. Health Psychology, 10, 9-17.

39. Langosch, W. (1984). Behavioural interventions in cardiac rehabilitation. In A. Steptoe & A. Mathews (eds.), Health care and human behaviour, London: Academic Press.

40. Lawler, K. A., Allen, M. T., Critcher, E. C. & Standard, B. A. (1981). The relationship of physiological responses to the coronary-prone behavior pattern in children. Journal of Behavioral Medicine, 4,

203-216.

41. Linden, W., Stossel, C., & Maurice, J. (1996). Psychosocial interventions for patients with coronary artery disease. Archives of Internal Medicine, 156, 745-752.

42. Lundberg, U. (1986). Stress and Type A behavior in children. Journal of the American Academy

of Child Psychiatry, 25, 771-778.

43. Manuck, S. B. (1994). Cardiovascular reactivity in cardiovascular disease: “Once more unto the breach.” International Journal of Behavioral Medicine, 1, 4-31.

44. Markovitz, J. H., & Matthews, K. A. (1991). Platelets and coronary heart disease: Potential psychophysiologic mechanisms. Psychosomatic Medicine, 53, 643-668.

45. Matthews, K. A. (1988). Coronary heart disease and Type A behaviors: Update on and alternative to the Booth-Kewley and Friedman (1987) review. Psychological Bulletin, 91, 293-

323.

46. Matthews, K. A., & Jennings, J. R. (1984). Cardiovascular responses of boys exhibiting the Type

A behavior pattern. Psychosomatic Medicine, 46, 484-497.

47. Menkes, M. S., Matthews, K. A., Krantz, D. S., Lundberg, U., Mead, L. A., Qaqish, B., & Liang, K. Y. (1989). Cardiovascular reactivity to the cold pressor test as a predictor of hypertension. Hypertension, 14, 524-530.

48. Miller, T. D., Balady, G. J. & Fletcher, G. F. (1997). Exercise and its role in the prevention and rehabiliation of cardiovascular disease. Annals of Behavioral Medicine, 19, 220-229.

49. Moser, D. K., & Dracup, K. (1996). Is anxiety early after myocardial infarction associated with subsequent ischemic and arrhythmic events? Psychosomatic Medicine, 58, 395-401.

50. Muller, J. E., Ludmer, P. L., Willich, S. N., Tofler, G. H., Aylmer, G., Klangos, I., & Stone, P. H. (1987). Circadian variation in the frequency of sudden cardiac death. Circulation, 75, 131-138.

51. Oldenburg, B., Perkins, R. J., & Andrews, G. (1985). Controlled trial of psychological intervention

in myocardial infarction. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 53, 852-859.

52. Oldridge, N. B. & Spencer, J. (1985). Exercise habits and perceptions before and after graduation of dropout from suprvised cardiac exercise rehabilitation. Journal of Cardiopulmonary Rehabilitation, 5, 313-319.

53. Ornish, D., Brown, S. E., Sherwitz, L. W., Billings, J. H., Armstrong, W. T., Ports, T. A., McLanahan, S. M., Kirkeedie, R. L., Brand, R. J., & Gould, K. L. (1990). Can lifestyle changes reverse coronary heart disease? Four-year follow-up of the Lifestyle Heart Trial. Journal of the American Medical Association, 280, 2001-2007.

54. Pope, M. K.& Smith, T. W.(1991). Cortisol excretion in high and low cynically hostile men. Psychosomatic Medicine, 53, 386-392.

55. Powell, L. H., Fridman, M., Thoresen, C. E., Gill, J. J., & Ulmer, D. K. (1984). Can the Type A behavior pattern be altered after myocardial infarction? A second year report from the Recurrent Coronary Prevention Project. Psychosomatic Medicine, 46, 293-313.

56. Quick, J. C., Quick, J. D., Nelson, D. L., & Hurrell, J. J. (1997). Preventative stress management

in organizations. Washington, D. C.: American Psychological Association.

57. Reifman, A. (1995). Social relationships, recovery from illness, and survival: A literature review. Annals of Behavioral Medicine, 17, 124-131.

58. Sarafino, E. P. (2002). Health psychology: Psychosocial interventions. New York: John Wiley & Sons.

59. Somers, V. K., Dyken, M. E., Mark, A. L., & Abboud, F. M. (1993). Sympathetic-nerve activity during sleep in normal subjects. New England Journal of Medicine, 328, 303-307.

34

60. Smith, T. W. (1992). Hostility and health: Current status of a psychosomatic hypothesis. Health Psychology, 11, 139-150.

61. Suarez, E. C., Williams, R. B., Kuhn, C. M., Zimmerman, E. H., & Schanberg, S. M. (1991). Biobehavioral basis of coronary-prone behavior in middle-aged men. Part II: Serum cholesterol, the Type A behavior pattern, and hostility as interactive modulators of physiological reactivity. Psychosomatic Medicine, 53, 528-537.

62. Swan, G. E., Carmelli, D., & Rosenman, R. H. (1986). Spouse-pair similarity on the California Psychological Inventory with reference to husband’s coronary heart disease. Psychosomatic Medicine, 48, 172-186.

63. Taylor, R. L., Lam, D. J., Roppel, C. E., & Barter, J. T. (1984). Friends can be good medicine:

Excursion into mental health promotion. Community Mental Health Journal, 20, 294-303.

64. Thoresen, C. E. & Pattillo, J. R. (1988). Exploring the Type A behavior pattern in children and adolescents. In B. K. Houston & C. R. Snyder (eds.), Type A behavior pattern: Research, theory, and intervention. New York: Wiley.

65. Weidner, G. & Mueller, H. (1999). Emotions and heart disease. In M. B. Goldman & M. C. Hatch (eds.), Women and health (pp. 789-797). San Diego, Academic Press.

66. Williams, R. B. (1989, January/February). The trusting heart. Psychology Today, pp. 36-42.

67. Williams, R. B. & Barefoot, J. C. (1988). Coronary-prone behavior. The emerging role of the hostility complex. In B. K. Houston & C. R. Snyder (eds.), Type A behavior pattern: Research, theory, and intervention. New York: Wiley.

68. Willich, S. N., Lowel, H., Lewis, M., Hormann, A., Arntz, H. R., & Keil, U. (1994). Weekly variation of acute myocardial infarction: Increased Monday risk in the working population. Circulation, 90, 87-93.

PSYCHOLOGICAL PROFILES AND RISK FACTORS CONTRIBUTING TO THE DEVELOPMENT AND PROGNOSIS OF CARDIOVASCULAR DISEASE IN WOMEN

Summary

In the United States of America, cardiovascular disease (CVA) is the leading cause of death and hospitalization among women. Risk factors that have contributed to the development and continuation of CVA are both physiological and psychological in nature, and have primarily been studied in research samples of males or combined samples of males and females. An increasing number of research studies are being conducted with female only samples; though, generally it has been accepted that the findings of mixed gender research samples apply to both sexes. Some of the predominant trends found regarding psychosocial risk factors that contribute to cardiovascular disease include the following. High levels of stress and negative emotions, particularly anger and hostility are highly associated with CVA. Female patients also experience a markedly lower level of quality of life and less support than male patients, both during the time of their acute illness and long-term. Other significant psychosocial risk factors include: being in a high stress profession, crowding in one’s living environment, a series of negative life events, and poor life habits. The Type A personality or behavior pattern is also significantly related to the

35

development of CVA, and involves high levels of self-criticism, time urgency, and anger and hostility. Psychosocial programs, particularly stress management programs, have been found to improve rehabilitation and reduce recidivism. However, female patients are at a higher risk of discontinuing these programs prematurely, for reasons that have not yet been clearly defined.

36