Sonja Dekani Janoski

Kritika istorija stare engleske knjievnosti

2

BIBLIOTEKA LICEJ

KNJIGA II

Izdavai
Filoloki fakultet, Beograd
IDP Nova svetlost", Kragujevac

Za izdavae
Dr Slobodan Grubai
Urednik
Mr Malia Stanojevi

Urednik u redakciji
Miodrag Stojilovi

Recenzenti
Dr Veselin Kosti
Dr Vida E. Markovi




3

Sonja Dekani Janoski





KRITIKA ISTORIJA
STARE ENGLESKE
KNJIEVNOSTI


Drugo, ispravljeno izdanje









Filoloki fakultet, Beograd
,,Nova svetlost, Kragujevac
4

SADRAJ

Uputstvo o itanju napomena 7
Uvod 9

I DEO
ISTORIJSKO I KULTURNO OKRUENJE U DELIMA STARE
ENGLESKE KNJIEVNOSTI
1. Uvodne napomene 14
2. Dolazak germanskih osvajaa prema knjievnim izvorima Gilde, Bida i Nenija 16
3. Herojski kodeks u istoriji i knjievnosti 22
3.1 Drutveni odnosi u kojima je kodeks nastao 23
3.2 Dunosti ratnika prema gospodaru 23
3.3 Dunosti ratnika prema porodici 26
3.4 Sukob lojalnosti kao knjievni motiv 27
3.5 Uloga kodeksa u tumaenju stare engleske poezije 29
4. Pokrtavanje Anglosaksona i reformatorski uticaj hrianstva na tradicionalno
kulturno naslee 30
4.1 Germanska batina u koju je uvedeno hrianstvo 35
4.2 Principi i metodi pokrtavanja Anglosaksona 32
4.3 Stara knjievnost kao prirodni hibrid dveju kultura 35
5. Manastirska kultura i knjievnost na latinskom jeziku 32
5.1 Organizacija crkve i manastirskih kola 36
5.2 Manastirske biblioteke 39
5.3 Knjievnost na latinskom jeziku 40
5.4 Kenterberijska knjievna kola 41
5.5 Nortambrijska knjievna kola 50
5.6 Uticaj latinske knjievnosti na anglosaksonsku kulturu 60





5


II DEO
STARA ENGLESKA POEZIJA

6. Rukopisi i njihov sadraj 69
7. Jezik i stil stare engleske poezije 72
7.1 Versifikacija 72
7.2 Poetski jezik, formule i stilske figure 79
8. Najstarija germanska herojska poezija: rodovi i predstavnici 89
8.1 Mnemonika poezija - tule Vidsit i Deor 93
8.2. Herojska pesma - Valder, Bitka kod Finsburga,
Bitka kod Brunanburga, Bitka kod Moldona 99
9. Kedmon i hrianska tematika u tradicionalnoj poeziji 113
9.1 Kedmonova himna 113
9.2 Starozavetna i apokrifna poezija Kedmonove kole:
Postanje A, Postanje B, Izlazak, Danilo, Azarije, Judita 115
10. Prva velika sinteza: Beovulf 131
10.1 Znaaj i tumaenja Beovulfa 131
10.2 Struktura epa 134
10.3Stilske osobine: gradacija, kontrasti paralelizmi 142
10.4 Lik Beovulfa, istorija i legenda, simboliko znaenje i
hrianski nauk koji nagovetava 144
11. Druga velika sinteza: Kinevulf i hrianska epika 152
11.1 Kinevulfov kanon i srodna dela 152
11.2.Stilske i tematske osobine Kinevulfove kole 154
11.3 Ecclesia militans u likovima svetaca Kinevulfa i njegove kole:
Julijana, Sudbine apostola, Andreja, Gatlak A i B, Jelena 159
11.4 Christus triumphans u poezij i Kinevulfa i njegove kole:
Hristos i Sotona, Silazak u ad, Hristos I, II, i III, Poslednji sud I i II, San o raspeu 172
11.5. Mit i realnost u anglosaksonskoj religioznoj poeziji 190
12. Alegorijska, elegina i didaktina poezija 193
12.1 Alegorije iz anglosaksonskog Fiziologa: Feniks, Panter, Kit, Jarebica 193
12.2 Elegije: Vulf i Edvaser, Muevljeva poruka, enina tubalica,
Potuka, Moreplovac, Ruevine, Rimovana pesma 193
12.3 Didaktina poezija: Darovi ljudi, Sudbine ljudi,Tatina, Saveti,
Ekseterske gnome, Gnome iz Kotnove zbirke, Dua i telo,
Razgovori Solomona i Saturna, Pesma o Runama, Zagonetke, Bajalice 217

6


III DEO
STARA ENGLESKA PROZA
13. Najstarija izvorita prozne tradicije 241
14. Proza Alfredovog doba - rodovi i predstavnici 246
14.1 Alfredova prosvetiteljska politika 246
14.2 Alfredovi prevodi 251
14.3 Proza Alfredovog doba: Martirologija, Anglosaksonska hronika,
Boldova knjiga - vidarica 261
15. Proza benediktinske renesanse 264
15.1 Elfri i njegovo delo 265
15.2 Vulfstan i njegovo delo 271
15.3 Homilije iz Bliklinga i Homilije iz Verelija 274
16. Poslednja prozna dela stare knjievnosti i prvi viteki roman 277

BIBLIOGRAFIJA 284
Uvodne napomene 284
Lista skraenica 288
Bibliografija 290












7



UPUTSTVO O ITANJU NAPOMENA

Da bi se izbeglo optereenje teksta velikim brojem podnonih napomena (fus-
nota) one su obraene po sledeem sistemu:
U okruglim zagradama nalaze se:
1. sve uputne napomene (cross references). Npr. (str. 138) znai: uporedi sa
materijalom izloenim na str. 138 ove knjige ;
2. stihovi iz dela koja se navode. Oni su obeleeni ili samo brojem u okrugloj
zagradi: (116-58), ili skraenicom sth. ispred broja: (sth. 115-20).
Slova a i b oznaavaju prvi, odnosno drugi polustih, ako navod to zahte-va. Npr.:
(112b-118) ili (130b-140a).

U uglastim zagradama nalaze se:
1. sve dokumentarne ili izvorne napomene (documentary references) koje se
odnose na dela iz bibliografije na kraju knjige. Npr.: 712/ znai: o tome se
govori u delu navedenom kao bibliografska jedinica br. 12 .
Ako se navodi vie bibliografskih jedinica koje govore o istoj temi, svaka je
stavljena u posebnu ugiastu zagradu. Npr: /22/, /17/, /131/.
Izuzetno na str. 35 oznaka /74-82/ znai: vidi sve bibliografske jedinice od br.
74 do br. 82. .
2. ako u jednoj uglastoj zagradi stoje dva broja, npr: /72, 131/, ili /74, lxxi/, ili /75,
131-3/, prvi broj oznaava bibliografsku jedinicu, a brojevi iza zareza odnose se
na stranicu (ili stranice) u navedenom delu.
Skraenica n. obeleava napomenu (fusnotu) u delu koje se navodi. Npr: /72, 131
n. 5/ znai: vidi delo navedeno u bibliografiji pod brojem 72, strana 131,
napomena br 5 .
8

Izuzetak je Patrologia Latina, /88/, u kojoj rimski broj oznaava tom, a broj posle
njega kolofon. Npr. /88, CL, 32/.
3. U navedenim citatima primedbe i objanjenja autora ove knjige stoje takoe u
uglastim zagradama, da bi se razlikovale od okruglih zagrada, koje ponekad stoje
u originalnom tekstu.
Napomene (fusnote) u tekstu obuhvataju:
1. izvornike koji nisu navedeni u bibliografiji, jer ne pripadajudelima koja se
odnose na staru englesku knjievnost;
2. objanjenja i dopune autora ove knjige, ili tzv. eksplikativne napomene
(explanatory notes).



9

UVOD

Pod pojmom stare engleske knjievnosti koja je predmet ovih prouavanja
podrazumevaju se pisani tekstovi iz perioda VII XII veka, koji imaju umetniku
vrednost i koje su opisali, delom na latinskom, a delom na staroengleskom jeziku,
potomci germanskih plemena koja su poela da naseljavaju Veliku Britaniju oko
449. godine.
Sintagma stara engleska knjievnost upotrebljena je u gornjoj definiciji na
isti nain kao kad se kae stara srpska knjievnost, da oznai prve poetke
knjievnog stvaralatva u istoriji kulture jednog naroda. Ali pridev staroengleski
(jezik) nije upotrebljen u istom smislu u kome mi upotrebljavamo pojam
staroslovenski ili crkvenoslovenski (jezik). Jer ovaj je bio jedinstveni
knjievni crkvenoslovenski koine sa redakcijama koje nisu bile nikakva prepreka
komunikaciji i transplantaciji literature
1
, drugim reima bio je zajedniki
jezik svih obrazovanih ljudi na Istoku Evrope, onako kao to je latinski bio na
Zapadu. Staroengleski jezik nije ni izdaleka bio neto slino. Niti, pak, izmeu
njega i latinskog postoji bilo kakva veza koja bi se mogla uporediti sa srodnostima
koje srpskoslovenska redakcija ima sa jedinstvenim crkvenoslovenskim jezikom.
Pridev staroengleski (Old English) unet je u naunu literaturu sredinom XIX
veka, kada se ustalio obiaj da se engleski jezik, knjievnost i kultura uopte dele
na stari , srednji i moderni period, i danas se upotrebljava ravnopravno
sa pridevom anglosaksonski , ali samo u naunoj literaturi.

Anglosaksonski je termin koji je u nauku uveo Vilijam Kemden, engleski
istoriar i skuplja starina, poetkom XVII veka, i to na latinskom (anglo -
saxonicus). U naunoj literaturi pojam anglosaksonski se nikad ne
upotrebljava u onom smislu u kome se danas moe uti u svakodnevnom
saobraaju, naroito na radiju, televiziji i u dnevnoj tampi, gde oznaava
savremeni engleski i ameriki narod i njihove institucije ( Anglosaksonski
maniri naslov romana Angasa Vilsona, ,, anglosaksonska politika , itd. ).

1 Dimitrije Bogdanovi, Predgovor : Poetika stare ruske knjievnosti, od S. Lihaova. prev.
Dimitrije Bogdanovi, SKZ Beograd, 1972. str. xix.
10


Inae, sam kralj Alfred, u IX veku, nikada nije upotrebljavao re Saxon da oznai
svoj jezik, vec (po starom pravopisu) Englisc. Obiaj da se upotrebi re Saxon
uveli su tek elizabetinci, u XVI veku.

U definiciji se, takoe, kae da e se prouavati tekstovi koji imaju umetniku
odnosno priznatu estetsku vrednost. Zakoni, povelje i slini dokumenti u mojima
je pisani tekst upotrebljen prvenstveno kao sredstvo informacije a ne kao sredstvo
umetnosti rei , nisu ovde posebno obuhvaeni. O njima e biti rei samo onoli-
ko koliko su vrili uticaj na formiranje stila najranije engleske proze, i ukoliko su
neophodni za razumevanje ireg kulturnog okruenja. Ukoliko nekoga bude inte-
resovao i taj neliterarni korpus, moe pogledati katalog N. K. Kera /14/ i dela
navedena pod odrednicom sabrani dokumentarni materijal u bibliografiji na kraju
ove knjige.

Osim ovog izbora materijala koji nam namee estetski kriterijum, postoji jo i
izbor koji nam je nametnula istorija sama. Vreme i ljudska destruktivnost uinili
su svoje, tako da ovde neemo moi da razmatramo pretpostavke o delima koja
su postojala, a nisu se sauvala, kao to je, recimo, legenda o Vejdu i sva ona
usmena narodna tradicija i legende iji se tragovi mogu naslutiti tu i tamo u
zapisanim i sauvanim delima. O tome postoji izvanredna knjiga R. M. Vilsona
/151/ i ta tema je predmet veoma uskospecijalizovanih studija i disertacija.

Meutim, i problem sauvanih rukopisa nije jednostavan. Po pravilu, naroito
kada je u pitanju poezija, postoji razlika izmeu datuma nastanka jedne pesme i
datuma prvog sauvanog rukopisa u kome se ona moe nai. Smatra se, na primer,
da je rukopis poznat pod imenom Ekseterski kodeks koji sadri veoma raznorod-
nu zbirku stare engleske poezije napisan izmeu 970. i 990. godine, da je poetski
materijal za taj rukopis bio sakupljan izmeu 890, i 940. godine, a same pesme,
po svojoj sadrini i stilu, stoje u neposrednoj vezi sa starom germanskom tradici-
jom nastalom u periodu izmeu IV i VI veka. Opti raspored poglavlja u ovoj
knjizi odgovara, priblino, hronologiji nastajanja stare engleske knjievnosti,
onoliko koliko je to mogue, a da se ne narui celina izlaganja. Jer sistem
prouavanja je takav da je prednost, u principu, data anrovskoj i tematskoj, a, ne
hronolokoj klasifikaciji.

11

Vremenske odrednice, izmeu VII i XII veka, takode nisu proizvoljne. U VII
veku tanije, u periodu oko 670. godine stvara svoja dela Kedmon, prvi anglo-
saksonski pesnik o kome postoje istorijski podaci, a u XII veku tanije, godine
1100. prestala je da se vodi Anglosaksonska hronika, istorijski dokument koji, bar
u nekim svojim delovima, nije bez umetnikih vrednosti.

I konano, onaj deo definicije koji govori o dva jezika i o potomcima germanskih
plemena koja su poela da naseljavaju Veliku Britaniju oko 449. godine, zasluuje
posebnu diskusiju i njoj e biti posveen prvi deo ove knjige, jer time se
uspostavlja drutveno i kulturno okruenje u kome je stara engleska knjievnost
nastala. Nijedno umetniko delo ne raa se i ne postoji u vakuumu, kao to ni ljudi
ne mogu da postoje izolovani, ve delom bivaju formirani, a delom i sami utiu
na svoje doba. Nain na koji ljudi ive, njihovo ekonomsko, drutveno, politiko,
kulturno okruenje utie na njihov sistem vrednosti, na njihov pogled na svet
kako se obino kae. A taj pogled na svet utie na literaturu do izvesne mere.
I obrnuto, knjievno delo u izvesnoj meri utie na svoje doba. Zato svako
tumaenje knjievnosti pored isticanja autohtonih vrednosti jednog dela ( ili vie
srodnih dela, kada se radi o kritikoj istoriji ) mora imati u vidu one detalje
ire drutvene sredine koji su imali uticaja na to delo i bez kojih bi upravo ono to
je u njemu samosvojno izgubilo od svoje upeatljivosti. Pod ovim detaljima ire
sredine koji utiu na delo podrazumevaju se (a) kulturoloki aspekti sistema
vrednosti u drutvu - koji se odraavaju u znaenju dela, i (b) tradicionalni oblici
knjievnih rodova i vrsta kojima to delo pripada i koji utiu na njegov stil.
Pogled na svet , sistem vrednosti su prilino uoptene sintagme. ta ovi
pojmovi konkretno znae kada je re o staroj engleskoj knjievnosti?
Odkako je Mekluanova teorija komunikacije ula u savremenu naunu
paradigmu prihvaena je postavka da se ono to ovek kae (poruka) tano
odraava u nainu na koji to kae (stil). Drugim reima, ako se ovekove
percepcije obue na jedan odreeni nain (a to ne mora da podrazumeva svesnu
indoktrinaciju, ve prosto istorijsku uslovljenost dobom u kome ovek ivi) on e
stvarnost poeti da tumai i sagledava na takav nain.

U doba u kome je nastala stara engleska knjievnost umetniko poimanje
stvarnosti i umetnikov dijalog sa njom bili su neposredno uslovljeni, dakle
obuavani iz tri kulturna izvora i tri drutvene klase. Ta tri izvora kulture bili su,
12

hronoloki gledano (a) stara germanska batina tradicionalne religije, legendi i
narodne mudrosti, (b) stari germanski aristokratski sistem moralnih vrednosti, tzv.
herojski kodeks i (c) ranohrianska keltska i rimokatolika crkvena doktrina
i simbolika. U delima koja su se sauvala, meutim, ovaj redosled je obrnut.
Pogled na svet koji su imali plemstvo i svetenstvo (dakle, herojski kodeks
i hrianska simbolika i pouka) ima daleko nadmoniji uticaj u knjievnosti, kao
stoje uostalom, imao i u svakodnevnom ivotu.
U delima Kedmona i Kinevulfa i njihovih sledbenika, u elegijama, u
manastirskoj knjievnosti pisanoj na latinskom i u celokupnoj anglosaksonskoj
prozi (s malim izuzecima), osea se najneposredniji uticaj Biblije i patristike
literature. Po tumaenju crkvenih otaca svet i priroda uopte, pa i ovek i njegovo
delanje neraskidivo su vezani u jedan sistem, koji potie od bojeg stvaranja i dela
prema bojoj promisli, a cilj mu je da dostigne ideal, boje carstvo , onaj
praoblik kosmikog ustrojstva koji se naziva rajem, i koji je bio poremeen
prvobitnim grehom Adama i Eve. Zato su sistem (forma) i simbolika dva kljuna
inioca u razumevanju manastirske knjievnosti. Knjievni rodovi i vrste kao to
su epistola, hagiografija, hronika, traktat, homilija i propoved imaju tano
propisane oblike i gde god je mogue imitiraju prototipove iz Biblije: epistole se
piu po ugledu na Pavlove poslanice, hagiografije po ugledu na jevaneljski
model Hristovog ivota na zemlji itd. Jer Biblija je, i po formi, sveti ideal.
Tumaenje tih biblijskih tekstova, tzv. egzegeza, uspostavlja simbolizam i dublje
znaenje stvarnosti, koja je, opet, samo prolazna slika iji duhovni i metafiziki
smisao treba otkriti. Sve ono o emu knjievnost govori, kao i nain na koji to
iskazuje stoji u funkciji tog otkrovenja.
U najstarijoj germanskoj mnemonikoj poeziji i u herojskoj pesmi, i (donekle
izmenjena) u epu Beovulf pojavljuje se jedna druga slika sveta, ratnika i
aristokratska. Svet ratnika to je sistem drutvenih i moralnih vrednosti, sistem
nazvan herojski kodeks . Sva ljudska zbivanja se procenjuju u odnosu na te
vrednosti. Junaki podvizi heroja priaju se kao niz dogaaja, ali ne zato da bi
se tumaili, ve da bi se izloili oceni drugih ratnika i heroja. Time se uspostavlja
i izgrauje ,, herojska reputacija plemia i njegove porodice u kojoj vernost
gospodaru igra najvaniju ulogu. Ta ocena javnosti je ono to se naziva slavom,
a tenja slavnom imenu je zato jedna od najvanijih herojskih vrlina. I u ovoj
knjievnosti kao i u religioznoj, ovek nije individua ve deo sistema. Ali ne
kosmikog sistema ve sistema ljudskih vrednosti.
13

Uporedo sa ove dve vladajue slike sveta i filozofijom koja iz njih proizlazi
postoje od pamtiveka i podzemne vode, ona strujanja koja samo retko i sluajno
ulaze u zapisanu literaturu. To su stara germanska religija i mitologija, narodna
verovanja i legende, i narodna mudrost. Njihovi tragovi se retko mogu nai u
knjievnosti jer su sve sto je ostalo zapisano zapisivali hrianski pisci i
prepisivai, koje to nije zanimalo. I sam narod, prihvativi hrianstvo, poeo je
svoje stare bogove da smatra demonima. Taj svet, naseljen demonima,
vilenjacima, duhovima umrlih i divovima to su se dugo borili protiv Svevinjeg,
tim udovinim Kainovim potomcima kako kae pesnik epa Beovulf to je
svet u kome ovek iz naroda opstaje i brani se hrianskim molitvama, svetom
vodicom i motima, a iznad svega mudrou predaka poukama o zivotu koje su
mu oevi ostavili u naslee. To je svet koji se javlja u anglosaksonskim
zagonetkama, poslovicama, bajalicama i raznim manje znaajnim delima o
kojima e ovde takoe bili rei.

Stara engleska knjievnost, dakle, predstavlja svojevrsnu sintezu ova tri
elementa. U svakom delu oni se uzajamno proimaju i dopunjavaju, gradei novi
i neponovljivi kvalitet. Nain na koji to ine predstavlja poruku rekao bi
Mekluan. Ta poruka i posle trinaest vekova na mahove zrai lepotom.




14

I DEO
ISTORIJSKO I KULTURNO OKRUENJE U DELIMA
STARE KNJIEVNOSTI

1. Uvodne napomene

Tema koja se ovde obrauje nee biti istorija u pravom smislu te rei. Oni koji
se interesuju za i storiju nai e u bibliografiji, na kraju ove knjige, potrebnu lite-
raturu. Izuzev ovih nekoliko uvodnih napomena, koje e sadravati zaista samo
najosnovnije podatke o najranijoj istoriji Britanskih ostrva, drutveno - istorijska
prouavanja svodie se iskljuivo na materijal koji postoji u knjievnim izvorima
i koji je, prema tome, bitan za razumevanje tih dela.

Otprilike tri milenijuma pre n.e. nomadska plemena koja su po jednoj teoriji po-
ticala sa istonih obala Baltika, a po drugoj iz podruja oko Crnog Mora, poela
su da naseljavaju Evropu na zapad i Aziju na istok sve do Kine. Govorila su
jezikom koji se smatra pretkom svih evropskih jezika, tzv. protoindoevropskim.
Hiljadu godina kasnije, otprilike dva milenijuma pre n.e, plemena Ibera naselila
su Britanska ostrva. uveni Stonehenge jedan je od spomenika tog pradavnog
naroda.

U VII veku pre n.e. Kelti koji su pripadali latenskoj kulturi ( nazvanoj po mestu
La Tne, najveem arheoloskom nalazitu iz tog perioda, koje se nalazi u dana-
njoj vajcarskoj ) poeli su da prodiru sa Evropskog kontinenta na Britanska ostr-
va. Prvi su se naselili Godi ili Geli, dva veka kasnije Briti, a poslednji Belgi. Ple-
mena koja su sama sebe zvala Briti (Brittones) naselila su najvei deo ostrva Veli-
ka Britanija, koje je po njima dobilo ime. Poreklo drugog imena, Albion, koje se
ponekad moe nai u literaturi nepoznato je. Keltski jezici koji se i danas mogu
uti na Britanskim ostrvima potiu od dva osnovna stara dijalekta, britonskog
(Brythonic) i gojdelskog (Goidelic). Gojdelski se razvio i podelio na irski (Irish),
kotski gelski (Scottsh Gealic) i manski (Manx), od kojih se ovaj poslednji danas
ve moe smatrati izumrlim. Od britonskog potie velki (Welsh), dok je drugi
britonski jezik kojim se govorilo u Kornvolu (Cornish) izumro jo u XVIII veku.
Jezik kojim se danas govori u francuskoj pokrajini Bretanji (Breton) takode potie
od starog britonskog dijalekta.
15

Kelti su, poput svih ostalih naroda u ranom stadijumu razvoja kulture, negovali
metode i sredstva usmenog prenoenja narodne tradicije, tj. verovanja, obiajnih
zakona, mitova, rodoslova, i narodnih umotvorina, naroito knjievnosti. Meu
ljudima koji ne poseduju pisanu re pamenje je izvebano i razvijeno do te mere
da nama, koji smo navikli na pisani tekst, to izgleda upravo neverovatno. Jedan
od najboljih naina da se odreeni sadraj upamti i saopti drugima upravo su
poezija i retorika, jer one taj sadraj uobliuju i uvruju stavljanjem u formu
bez koje bi se brzo iskvario drugim podacima i nestao iz seanja. Zato su Kelti od
pamtiveka veoma paljivo negovali usmenu poeziju i govornitvo, tako da su im
se i sami Rimljani, Cezar i Katon, divili.
Rimske legije koje je vodio Cezar ule su u Britaniju oko 55. godine pre n. e, ali
tek jedan vek kasnije, (43. godine n. e.), imperator Klaudije je zaista pokorio
Britaniju i pripojio je rimskim posedima. Za vreme rimske vladavine koja je
trajala oko tri i po veka Kelti su se potpuno romanizovali. U vreme imperatora
Konstantina (ija je majka, Jelena, bila poreklom iz Britanije) primili su i
hrianstvo, koje je u to vreme ve bilo postalo zvanina dravna religija rimskog
carstva. Rimljani su u Britaniji izgradili mreu puteva /60/ koji su povezivali
gradove i vojna utvrenja. Najznaajnija takva utvrenja su bila Hadrijanov zid
/59/, na granici sa kotskom, podignut radi zatite od divljih plemena Pikta, i niz
utvrenja na istonoj obali koja su Rimljani podigli da bi se branili od gusarskih
upada Saksona, tzv. Saksonska obala /64/. Saksonsku obalu izgradili su
neposredno pred svoje povlaenje iz Britanije, 410. godine n.e. Ti spomenici
rimske moi, koji jo uvek stoje, mora da su delovali toliko upeatljivo da su ih
anglosaksonski pisci nazivali delom divova :
,, Gradovi se vide izdaleka, ta mudro izvedena dela divova, udesna kamena
utvrenja rasuta po ovoj zemlji.
Tako poinje jedan od rukopisa Anglosaksonske hronike.





16

2. Dolazak germanskih osvajaa prema knjievnim izvorima Gilde, Bida i
Nenija

Ako je verovati legendi iji se tragovi mogu uoiti u pisanim delima koja
obrauju ovu temu, izgleda da je u kratkom periodu bezvlaa koje je nastupilo
nakon povlaenja Rimljana jedan od sitnih provincijskih vladara pozvao u pomo
Saksone da bi se lake izborio za prevlast. injenica je da su germanski varvari
prvi put pregazili Britaniju izmeu 441. i 443. godine. Jedan deo pobeenih Brita
tom prilikom prelazi morem u tadanju Armoriku, sada Bretanju, i osniva u njoj
svoja naselja. Meu te izbeglice dolazi kasnije Gilda, kome su njegovi sledbenici
dali nadimak ,, mudri (sapiens), monah aristokratskog porekla i, za svoje doba,
izuzetno obrazovan ovek. On nam je ostavio prve podatke o osvajanju Britanije,
iji je bio savremenik. Njegovo delo O propasti i osvajanju Britanije (De excidio
et coquestu Britanniae), nastalo oko 547. godine, pisano je po ugledu na latinske
hrianske istorijske traktate iz tog perioda kakve su pisali sv. Ambrozije, Sinesije
iz Kirene, Silvijan iz Marselja. U tim traktatima se varvarski napadi objanjavaju
kao kazna boja za grehe i poroke Rimljana, ukljuujui tu i hriane. Rimljani
su protiv sebe samih bili gori neprijatelji nego to su bili njihovi spoljni
neprijatelji, jer su se sami unitavali jo vie mada su ih varvari ve bili slomili
pie Silvijan oko 440. godine /48, 38/.
Upravo to je tema Gildinog traktata, koji neki smatraju hronikom a koja je, u
stvari, jedna vrsta propovedi, tzv. homilija
2
, upuena velkim kraljevima, u kojoj
ih on ogoreno napada zbog nemorala, nesloge i politike kratkovidosti, uz mno-
go odgovarajuih biblijskih citata. Tekst su dananji izdavai podelili na ,,uvod
- u kome pisac, po obiaju onoga vremena izraava skromnost svojih mogunosti
i namera - ,,Istoriju, gde se, uz odgovarajui biblijski tekst ukratko prikazuje
istorija Brita do, priblino izraunato, 490. godine, tj. bitke kod Badona, i
epistolu ili poslanicu, upuenu neimenovanim kraljevima Velsa. Ova epistola
koja sadri moralne pouke i savete, etvorostruko je dua od uvoda i istorije
zajedno, a osim toga, iz celog teksta se vidi da Gilda nije imao nameru da pie

2
Homilija (gr. ,, skuptina, zbor ; eng. homily) je najstariji i najjednostavniji oblik
propovedi koji se sastoji od objanjavanja jednog dela Svetog pisma tiz praktine moralne
pouke i savete. Razlikuje se od propovedi (gr. re, govor eng. sermon) po tome to
prati redosled biblijskog teksta i nema formu retorskog iskaza. Propoved je namenjena javnom
nastupu sa govornice (lat. orado), homilija ne mora imati tu namenu.

17

istoriju, jer na mnogo mesta protivurei sam sebi, izostavlja mnotvo istorijskih
injenica i, krajnje dosledno, nigde ne spominje imena. Oigledno je da mu ta
istorija slui samo kao argument za tezu da su Briti vlastitom ludou i tatinom
prokockali svoj opstanak na zemlji i u bojem carstvu koje e uslediti, pa su
stoga odgovarajue moralne pouke tema od prevashodnog znaaja.

Uprkos Gildinom veoma emotivnom, unom i na mahove haotinom nainu
izlaganja, kao i oiglednoj pristrasnosti u prikazivanju dogaaja, ostaje injenica
daje to jedini dokument o anglosaksonskom osvajanju Britanije koji je napisao
savremenik tih dogaaja, koji ipak nije mogao da izmisli neto ega nije bilo i koji
je, ilustrujui svoje argumente, moda i nesvesno zabeleio poneku legendu od
knjievnog znaaja.

,, ... tada stie iznenadna vest da neprijatelji sa severa /Gilda najverovatnije misli
na Pikte, S. J./ nameravaju da preduzmu novo, jo stranije osvajanje. U isto
vreme zaraza i pomor opustoie zemlju. Tada su svi kraljevi savetnici bili
zaslepljeni, kao i sam oholi tiranin /Vortigern? S. J./ i pozvae stoga ogavne
Saksone (...) Odgovorivi na poziv, Saksoni stigoe u tri broda i u poetku se
nastanie, po nareenju zlosrenog tiranina, u istonom delu ostrva. Njihovo
uspeno doseljavanje navede i ostale da pou njihovim putem. Pravei se da e se
upustiti u opasne bitke u korist Brita, zatraie sledovanja. Poto su ih dobili,
umukli su neko vreme, ali najzad ipak stadoe da se ale da im je premalo dalo i
zapretie, ukoliko /on/ prema njima ne bude izdaniji, da e mu opustoiti celu
zemlju. A to na kraju, uz pomo novih pridolica i uinie, i opustoie svu zemlju,
od mora do mora. Neki od stanovnika izgiboe, neki se predadoe u ropstvo, neki
pobegoe preko mora, a neki se posakrivae u planinama.

Gilda oigledno ne tedi epitete, to mu pomae da to bolje izrazi vlastiti
moralizatorski stav. Retorsko nabrajanje u poslednjoj reenici ( neki... neki ,
upor. str. 67. ovog teksta), jasno pokazuje uticaj usmene tradicije na koju se
oslanja.

Sledei pisani dokument potie iz 731. godine, dakle priblino dva veka kasnije,
i iz pera jednog od najveih umova epohe, preasnog Bida (Beda Venerabilis),
anglosaksonskog monaha u Manastiru sv. Pavla u benediktinskoj opatiji Derou,
jednom od centara uenosti i kulture koje je Engleska tada imala. /51/, /124/,
/126/. Bid je, za razliku od Gilde, imao nameru da napie istoriju i tako je i nazvao:
18

Crkvena istorija Angla (Historia ecclesiastica gentis Anglorum). U predgovoru
navodi sve svoje izvore to svedoi o sistematinosti i ozbiljnosti njegovog dela.
Dananji naunici, meutim, smatraju da je po svoj prilici raspolagao i Gildinom
homilijom, iako je nije izriito naveo /84/, /121/. Koliko je vodio rauna o
verodostojnosti onoga to kae svedoi i injenica da njegova Istorija sadri
relativno malo greaka i da savremena istorijska istraivanja neprestano potvruju
mnoge navode iz njegovog dela. Nema sumnje da se Bid trudio da uporedi i
proveri informacije kojima je raspolagao i da ih poreda po hronolokom
redosledu, kao da iako mu to nije bila osnovna namera to tanije prikae
verovanja, obiaje i ivot svoga doba. Kao to zakoni istorije zahtevaju , kae
on u svom predgovoru, poteno sam se trudio da prenesem sve ono to sam
saznao na osnovu podudarnih izvetaja sa raznih strana, da bi posluilo potomstvu
kao pouka . Zato bi se Bidov prikaz anglosaksonskih osvajanja mogao smatrati
prvim pravim istorijskim dokumentom napisanim u svesnoj nameri da to i bude.

,, Godine gospodnje 449. Marcijan postade imperator zajedno sa Valentijanom,
kao etrdeset esti naslednik cara Avgusta i vladae sedam godina.

U njegovo vreme Angli i Saksoni dooe u Britaniju na poziv kralja Vortigerna.
Doli su u tri broda i bili su im dodeljeni posedi u istonom delu ostrva, pod
uslovom da tite zemlju: ali oni su u stvari nameravali da je napadnu. U poetku
se sukobie sa neprijateljima sa severa /Pikti ? S. J./ i pobedivi ih poslae vesti
o svome uspehu natrag u domovinu, dodajui da je zemlja plodna i da su Briti
kukavice. Na to smesta pristie jo vea flota, sa jo vie vojske, i kada se ta vojska
udrui sa onom koja je ve bila tamo stvori se nepobediva armija. I oni dobie
zemlju u posed od Brita, pod uslovom da odravaju mir i bezbednost ostrva protiv
neprijatelja svake vrste.

Te pridolice behu poreklom iz tri najstranija germanska naroda, Saksona,
Angla i Juta. Od Juta vode poreklo ljudi iz Kenta i na ostrvu Vajt, a oni to ive
u pokrajini Veseks, preko puta ostrva Vajt, jo i danas nazivaju sebe Jutima. Od
Saksona a njihova zemlja se sada naziva Starom Saksonijom /Bid misli na
oblast koja se nalazi na evropskom kopnu S. J./ vode poreklo zapadni,
istoni i juni Saksoni. A od Angla tj. iz zemlje znane pod imenom Angulus
to lei izmeu zemlje Juta i Saksona /opet na evropskom kopnu S. J./... potiu
istoni i srednji Anuli Merani svi Nortambrijci tj. narodi to ive severno od
reke Hamber i ostali narodi Engleske. Prve njihove poglavice, kau, bili su
19

Hengist i Horsa (... ) oni su bili sinovi Vitgilza, od oca Vite, od oca Vekte,
Vodnovog sina i iz te porodice nastala je kraljevska loza koja je vladala nad
mnogim oblastima. I uskoro nakon to se takve grupe stranaca umnoie na
ostrvu starosedoci, oni isti to ih behu svojevremeno pozvali da dou, stadoe da
ive u strahu, jer Angli neoekivano sklopie savez sa Piktima, koje su tek
nedavno bili proterali i pripremie se da svoje oruje okrenu protiv dotadanjih
saveznika.
Poeli su time to su zahtevali vie hrane, a potom, traei povoda za svau,
zapretie da e (...) raskinuti ugovor i opljakati celo ostrvo, i bez oklevanja
ostvarie tu pretnju. Ukratko reeno, vatre koje su pagani potpalili pokazae se
kao boja kazna za grehe naroda, ba kao to su i vatre koje ugae Haldejci
unitile zidine i palate Jerusalima. Jer, kao to odredi pravedni sudija, ti
neznaboaki osvajai opustoie okolne gradove i sela proirivi poare (...)
preko itavog prokletog ostrva. Javne i privatne zgrade su bile sravnjene sa
zemljom: svetenici ubijani pred oltarom: biskupi i narod, bez obzira na stale,
behu unitavani ognjem i maem i niko ne preive da sahrani surovo poubijane.
Nekolicinu preivelih kukavica, to ih pohvatae po brdima, izmasakrirae na licu
mesta a ostali, poludevi od gladi, izioe iz skrovita i predadoe se neprijatelju
za hranu, znajui da su time osueni na doivotno ropstvo, ukoliko uopte budu
poteeni od klanja na licu mesta. Neki, u svojoj bedi, izbegoe preko mora a
drugi, drei se domaeg ognjita, bedno i mukotrpno su tavorili u planinama,
gorama i urvinama, veito na oprezu pred opasnou.


Dovoljan je i povran pogled na ova dva teksta da se vidi zastoje ba Bid, meu
svojim savremenicima koji su svi manje vie pisali kao Gilda, stekao laskavu
titulu ,, oca engleske istorije . Ostajui u okvirima tradicionalnog nizanja
dogaaja, uz komentare o bojoj kazni i po koji primer, tzv. exemplum, iz Biblije,
Bid ipak uspeva da da kontinuiran istorijski prikaz i da, istovremeno, zapie i
tradicionalne prie i predanja (rodoslov Hengista i Horse koji poinje bogom
Vodnom, detalj o tri broda, poreklo germanskih doseljenika, legenda o
Vortigernu) i da sve to obogati ivou vlastitog knjievnog stila kada opisuje
uase rata i patnje pokorenog naroda. I ovaj mali izvod je dovoljan da se vidi zbog
ega je jedna dobro napisana hronika pre svega knjievno delo, dostojno stilskog
prouavanja. Sem toga, svi podaci koje Bid navodi o poreklu naroda koji su
naselili Britanska ostrva potvreni su savremenim istorijskim i arheolokim
istraivanjima. Oblast koju naziva Starom Saksonijom nalazi se u donjem toku
20

reke Elbe, a ,, Angulus je poetak poluostrva na kome lei savremena Danska.
Juti su, oigledno, iveli severno od te oblasti, drugim reima na samom
poluostrvu, koje se i danas zove Jitland.

Pojedini istoriari osporavaju tanost Bidovog podatka o Jutima, jer arheologija
i kulturna ostavtina Kenta srodnija je franakim spomenicima oko Rajne nego
spomenicima sa Jitlanda. No, bez obzira odakle poticali, Juti su nesumnjivo bili
germanskog porekla, a jezik im je pored oiglednih srodnosti sa
zapadnosaksonskim dijalektom imao slinosti i sa frizijskim, jezikom koji se
govorio u oblasti dananje Belgije.

Interesantna je legenda o velkom kralju Gilda ga ne imenuje, a Bid kae da se
zvao Vortigern koji je pozvao Germane da se nasele u Britaniji, kao i pria o
njihovom postepenom osvajanju ostrva. Ona moe da poslui kao odlina
ilustracija o tome kako se ono to je bilo usmena tradicija (kod Gilde) pretvara u
istoriju (kod Bida) a potom opet prelazi u legendu, sada ve obogaenu novim
motivima u duhu jedne kasnije epohe. Taj proces se najbolje da pratiti kada se
prethodne dve verzije uporede sa Nenijevom priom iz Istorije Brita (Historia
Brittonum) koja potie iz IX veka.

,, U to vreme stigoe iz Germanije tri broda sa iseljenicima, medu kojima su bila
braa Hors i Hengist. Vortigern ih lepo primi i dade im ostrvo Tanet (... ) Obea
da e dati Saksonima hranu i odeu koja im bude potrebna a oni se za uzvrat
obavezae da e se valjano boriti protiv njegovih neprijatelja. Ali kada su se ti
varvari namnoili, Briti vie nisu mogli da ih hrane i rekoe im da odu, jer im
njihova pomo vie nije potrebna. Njihove /Saksonske S. J. / stareine se
posavetovae i reie da zaponu rat. Ali Hengist je bio bolji politiar. Videi da
je Vortigern nesposoban a Briti slabi, ponudi se da zatrai jo ljudi iz Germanije,
da se bore za Brite. Vortigern pristade i dooe esnaest brodova, s najboljim
ratnicima, a s njima stie i prekrasna Hengistova ker. Hengist priredi gozbu za
Vortiger na i njegove ljude (...) i naredi devojci da ih slui vinom i oni se opie.
Tada Sotona ue u Vortigernovo srce i on zavole devojku i zatrai je od oca, preko
svog prevodioca, govorei: , Sve to bude traio dau ti, makar to bilo i pola
moga kraljevstva . Hengist se posavetova sa svojim ljudima i sloie se da mu u
zamenu za devojku zatrae oblast koja se na britonskom zove Canturguoralen, na
naem jeziku Kent. (...) Posle nekog vremena Hengist ree Vortigernu: , Ja sam ti
sada tast i savetnik, i ja u, da ne bi vie morao da se plai ma kog oveka ili
21

naroda, pozvati svog sina i bratovljevog sina da se bore sa kotima. Daj im oblast
na severu, oko Zida . Vortigern pristade, i na to dooe Okta i Ebisa sa etrdeset
brodova... itd.

Teite izlaganja oigledno lei na Hengistovoj dovitljivosti i ljubavnoj strasti
nesposobnog kralja, dok sve vei broj brodova (brojke imaju stilsku a ne istorijsku
vrednost) sa osvajaima pristie u britanske luke... ak i kada ne bi bilo upravnog
govora, svojstvenog umetnikoj prozi, jasno je da se ovde vie ne radi ni o homiliji
ni o istoriji. Ono to imamo pred sobom u ovom odlomku jeste rudimentarna
narodna pria, gde se vide tragovi kasnije dobro razraenih i poznatih knjievnih
tipova dovitljivog varalice i pohotnog starca a rastui broj brodova koji
pristiu svemu daje jedan sudbinski ton.

Inae, sama legenda o Vortigernu i saksonskim osvajanjima postae u engleskoj
knjievnosti XIII i XIV veka jedna od tema hronika u stihu i vitekih spevova o
kralju Arturu. Za sada je dovoljno samo izvesti zakljuak da ova tri primera jasno
pokazuju koliko su istorija, legenda i knjievnost uzajamno tesno proete u ovom
ranom periodu engleske kulturne istorije. Razluivanje istome od legende je tema
kojom se bave istoriari, a o estetskoj ulozi legendarnog materijala u hronikama,
kao i stilskim osobinama same hronike, tog posebnog knjievnog roda, bie rei
kasnije.

Zaokruiemo, dakle, ovo razmatranje prikaza doseljavanja Angla, Saksona i
Juta u Britaniju konstatacijom da se sve verzije dogaaja, ma koliko matovite ili
pristrasne bile, slau u jednom; prvi germanski doseljenici dospeli su na Britanska
ostrva uz odobrenje starosedelaca, a kasnije su, uz priliv sve veeg broja svojih
ljudi oteli deo zemlje od domaina. U stvari, oteli su june, istone i severoistone
delove ostrva Velika Britanija, one gde se nalazi najbolja obradiva zemlja jer ova
su plemena, osim rata i pljake, ivela i od zemljoradnje. Starosedeoci, Kelti, bili
su potisnuti u planinska podruja Velsa i kotske. Dananji istoriari teko da bi
se sloili da su pokolji koje opisuju Gilda i Bid bili ba do te mere istrebljujui.
Ali injenica je da je staroengleski naziv za starosedeoce, wealh, takoe sluio i
kao zajednika imenica rob , to samo po sebi dovoljno kazuje. Uticaj
britonskog jezika na staroengleski praktino je zanemarljiv, a isto se moe rei i
za uticaj romanizovane keltske kulture. Angli, Saksoni i Juti su oigledno odrali
svest o svom germanskom poreklu i nastavili su i u novoj domovini da odravaju
poeziju i tradicije svoje postojbine. U te tradicije spadaju i kraljevski rodoslovi
22

koji poinju boanskim pra - pretkom, kakvog pominje Bid za Hengista, i koji nas
neposredno uvode u sledeu temu.

3. Herojski kodeks u istoriji i knjievnosti

3.1. Drutveni odnosi u kojima je kodeks nastao

U rodovskom drutvu, kao to je bilo drutvo starih Germana, rodoslovi, junaka
dela predaka i vlastita herojska reputacija pojedinca nisu ni iz daleka bili samo
pitanje sujete. Rimski istoriar Tacit u svojoj Germaniji (Germania), napisanoj
pred kraj I veka n. e. kae da se samo kraljevi biraju na osnovu plemenitog
porekla, dok voe plemena postaju to zahvaljujui vlastitim podvizima i slavi.
Oko onog poglavice koji ima vei ugled od ostalih okupljaju se u ratniku druinu
(comitatus) i ratnici iz drugih plemena.

,, Drutveni ugled i mo zavise od neprestanog prisustva velike grupe vrsnih
mladih ratnika, to u miru predstavlja poseban ugled, a u ratu zatitu. Veliki broj
i ratniki ugled lanova druine ne donose voi slavu i priznanje samo u vlastitom
narodu, ve ga potuju i susedna plemena. (...) esto ve i sama reputacija tih ljudi
unapred odluuje o ishodu rata.

Dakle, ne samo drutveni ugled pojedinca ve i opstanak celog plemena zavisi
od ratnike reputacije. Bez preterivanja se moe rei da je bilo veoma vano
uhvati strah u kosti okolnim plemenima u jednom drutvu u kome, ako ne
sumnjamo u Tacita, borba za opstanak nije bila samo metafora, kao danas.

,, Germani ne vole mir; slava se lake stie kroz opasnosti, a sem toga, velika
ratnika druiina ne moe se izdravati drukije sem nasiljem i ratom. Njeni
lanovi neprestano postavljaju zahteve dareljivosti svoga voe. traei od njega
as bojnog konja, as koplje umrljano krvlju neprijatelja (...) a takva velika
izdanost i deljenje poklona moe se hraniti samo ratovima i pljakom.

Po pravilu, ratnik svoj plen predaje voi druine, a on odluuje da li e da ga
vrati njemu ili da mu da neto drugo za uzdarje. To pravilo se odnosi i na poklone
dobijene od nekog drugog. U anglosaksonskom epu Beovulf (Beowulf) glavni
junak, Beovulf, predaje svome kralju, Hidelaku, sve poklone koje je za svoje
podvige dobio u susednoj Danskoj. U pesmi Vidsit (Widsith) putujui peva
23

Vidsit predaje svom gospodaru dragoceni prsten kojim ga je gotski kralj
Eormanrik nagradio za pesmu, a gospodar mu za uzvrat daje zemlju u posed.

Vidsitov primer nije bio nikakav izuzetak. Iz Bidovog pisma arhiepiskopu
Egbertu (734. godine) vidi se da je bio obiaj da mladi ratnik koji se istakne u
slubi dobije od gospodara zemlju na poklon, kako bi mogao da zasnuje porodicu
i imanje /34/.

Ratnici dele sa svojim vodama i darodavcima sve blagodeti gozbi i veselja, ali
se istovremeno smatraju obaveznim da uzvrate to odlunijom i valjanijom
borbom kada se za to ukae potreba. U sauvanom odlomku anglosaksonske
herojske pesme Bitka kod Finshurga (The Fight at Finsburg) pesnik kae:
nikada se bolje neka ratnika druina nije oduila voi za svu onu lepu medovinu
sto je s njim ispila, nego to se ovi mladii oduie Hnefu . U Bici kod Moldona
(The Battle of Maldon) mladi ratnik Elvin bodri svoje drugove; ,, sada se podsetite
kako smo nekada pili medovinu i na gozbi se hvalili svojim podvizima. Neka onaj
koje hrabar sada to delom dokae . Ostareli Beovulf sa zadovoljstvom se sea
kako je verno sluio svome kralju: U bitkama sam mu se oduivao za blago koje
mi je poklanjao...

U potpuno istom duhu obratie se Sotona svojim davolima u hrianskoj
apokrifnoj pesmi Postanje B (Genesis B): Ako sam ikada obdario blagom nekog
od svojih ratnika, u onim danima kad smo iveli sreni u onom plemenitom
carstvu (...) takav bi sad morao da mi uzvrati svojim podvigom u vreme kad mi je
najpotrebniji . Hrianstvo nije uticalo na promenu ovih odnosa.

Oni ine sastavni deo jednog sistema vrednosti, ponaanja i moralnih principa
koji se najee naziva herojski kodeks. To nije nikakav zbornik zakona ve
odreeni oblik ponaanja u drutvu uslovljen odreenom etikom, koji se tokom
vekova razvio kao neminovni uslov opstanka u germanskom rodovskom
drutvenom sistemu i postao osvetan tradicijom. Najprostije reeno, on se sastoji
od dve vrste dunosti: prema gospodaru i prema porodici.

3.2. Dunosti ratnika prema gospodaru

,, Na bojnom polju sramota je za vou da ga njegovi ratnici hrabrou nadvise, a
za ratnike da ne budu po hrabrosti ravni svome voi. Povui se iv iz boja, nakon
24

to je voa poginuo, predstavlja sramotu i ljagu za ceo ivot. Braniti ga, tititi, ak
i vlastite podvige pripisivati njegovoj slavi to je vrhunska obaveza ratnike
zakletve na vernost. Voa se bori za pobedu, a ratnici za svoga vou.

Ove etike norme koje opisuje Tacit u Germaniji mogu se nai u najizvornijem
vidu i netaknute promenama i u anglosaksonskoj knjievnosti, ak i onoj koja je
zapisana devet stolea posle Germanije. Bez poznavanja herojskog kodeksa
praktino je nemogue tumaiti anglosaksonsku knjievnost, bez obzira na to da
li se glavni junak dela zove Beovulf ili Isus Hristos. Poto primera u celoj
knjievnosti ima veoma mnogo, ovde e biti rei samo o onim delima u kojima su
ti primari najoigledniji.

U Beovulfu pesnik na jednom mestu naziva kralja Hidelaka ,, ubicom
Ondenteova , iako ga nije ubio on lino ve njegovi ratnici, iji podvig, na taj
nain, postaje deo kraljeve reputacije. Osveta poginulog voe vrhunska je dunost
koju ispunjava danski junak Hengist ubijajui frizijskog kralja Fina u tzv. ,,
Epizodi o Finu iz Beovulfa (sth. 1063-1159). U jednom od rukopisa
Anglosaksonske hronike nalazi se pria o tome kako je erl Kineherd muki ubio
vesekog kralja Kinevulfa (str. 192-3), napisana stilom koji nosi nesumnjive
tragove jedne stare sage /153, 26-27/, /511/, /512/ /514/. U toj prii ratnici iz
Kinevulfove pratnje odbijaju da se predaju nakon ubistva kraljevog i ginu do
poslednjeg, ,, osim jednog velikog taoca , kae hroniar, ,, a i on je bio teko
ranjen . Pravila kodeksa odnosila su se i na goste i taoce i uopte, na sve koji su
iveli na dvoru gospodara. U ve pomenutoj pesmi Bitka kod Moldona, koja je
jedna od poslednjih herojskih pesama u staroj engleskoj knjievnosti (nastala u
periodu 991 - 1000 . godine), moe se videti istovetna herojska odlunost i
reenost da se poginuli voa osveti borbom do istrage: Stameni ratnici sa /jezera/
turmera nee moi da mi prebace da sam se vratio kui bez gospodara koji je
poginuo kae jedan od ratnika nakon pogibije vojskovoe Birtnota. Jedan
obian vojnik, seljak, pridruuje mu se, dodajui stih koji neodoljivo podsea na
narodne pouke gnomske poezije /254, 65-79/: Ne sme se dvoumiti onaj ko treba
da osveti gospodara u bici i ne sme se bojati za vlastiti ivot . Jedan veteran veli:
,, Star sam i neu se povui: elja mi je da poivam ovde, pored svog gospodara,
oveka koga sam toliko voleo .

Kao to je osveta poginulog voe vrhunska dunost, tako je i izdaja gospodara
vrhunski zloin, koji mora ostati zapamen, ,, na zazor i sramotu izdajnikovog
25

potomstva. Zato pesnik Moldona pored imena heroja paljivo navodi i imena
sinova izvesnog Ode: Godria, Godvina i Godviga, koji su prvi pobegli iz bitke.

,, Odbaciti svoj tit (u znak predaje) predstavlja vrhunsku sramotu i oveku koji
je sebe na takav nain obeatio zabranjuje se da prisustuje prinoenju rtvi i
zasedanju skuptine. Mnogi od onih koji su na takav nain preiveli bitku kasnije
okonaju svoju sramotu obesivi se.

Tako kae Tacit, a devet vekova kasnije, u potpuno drugom kontekstu jednog
hrianskog epa, Andreje, sveevi pratioci ovim reima odbijaju da ga napuste i
iskrcaju se na kopno iz broda koji tek to nije potonuo u oluji:

,, Ako te napustimo, gde da odlutamo bez gospodara i sami, nesreni u svemu?
Omraeni emo biti u svakoj zemlji, svuda gde hrabri ratnici sede na okupu i
raspravljaju koji je od njih najbolje branio gospodara u bici, kad ruka i tit odbijaju
otricu, kad maevi seku, na polju gde se sudbina deli.

( Andreas, 405 - 414 )

Hrianska crkva nije se suprotstavljala germanskom herojskom kodesku.
Vernost gospodaru doslovce je prenela u svoje institucije, zamenivi samo
linosti, ali ne i principe. Umesto voama plemena, vernost i poslunost sada se
duguju opatima, odnosno biskupima. Aldhelm, biskup od erbona i jedan od tri
najistaknutija autora knjievnih dela, pisanih na latinskom jeziku, upuuje jednu
poslanicu svetenicima biskupa Vilfrida od Nortambrije i preporuuje im da pou
zajedno s njim, ,, jer ak i oni koji ne poznaju boji zakon bivaju izloeni optem
preziru ako u nevolji napuste gospodara koga su priznavali u blagodeti. Alkuin,
biskup od Jorka i drugi uveni autor latinskih knjievnih dela ne ustee se da
preporui Karlu Velikom oveka koji je prekrio boju zapovest Ne ubij :
Torhtmund je verni ratnik kralja Etelreda, ovek prokuan u veri, vian oruju,
koji je hrabro osvetio prolivenu krv svoga gospodara . Istini za volju, valja
primetiti da crkva ipak u principu nije odobravala ubijanje iz osvete i da je u
svakoj prilici insistirala na plaanju naknade za prolivenu krv, koju su
Anglosaksoni zvali vergild ( wer ovek, ratnik : gyld zlato, novac ).

Osveta ubijenog gospodara esto se podudarala sa dunou krvne osvete za
ubijenog roaka, jer je, ipak, veina ratnika poticala iz istog plemena. Kada
26

Beovulf kree u rat da osveti smrt kralja Hidelaka on sveti i gospodara i ujaka.
Mladi Elvin, koji je ovde ve bio pomenut u kontekstu Bitke kod Moldona (str.
22) kae za Birtnota: Meni je njegova smrt posebno teka, jer bio mi je i roak
i gospodar.

Odnosi ratnika i gospodara po pravilu su predstavljali doivotnu obavezu na
vernost, ak i kada meu njima nije bilo krvnog srodstva. Gospodar je pred
kraljem odgovarao za svaki prestup koji bi uinio neko od njegovih ljudi, a ako
nije bio iz njegovog plemena ak i za prestupe koje je poinio pre nego to je
postao lan njegove ratnike druine. Zato je svaka pridolica morala da se
podvrgne paljivom ispitivanju, i tu su poreklo i prethodna herojska reputacija
itekako imali znaaja. U epu Beowulf kada glavni junak sa svojom druinom stie
u Dansku da bi ponudio svoju pomo kralju Hrotgaru, tri puta, na tri razliita
mesta, mora da objanjava koje i ta trai, i koje podvige je ve izvrio, pre nego
to mu kralj dozvoli da se pridrui njegovim ljudima (upor. str. 106). U pesmi
Potuka, ratnik koji je izgubio gospodara gorko tuguje za njim, jer zna da nee
tako lako nai drugog (str. 16J-2). Imati gospodara znailo je imati mir, sigurnost
i zatitu. Gospodar je imao pravo da osveti smrt svoga oveka ili da trai vergild,
i zato se retko ko usuivao da napadne ratnika ili njegovu porodicu ako su iza njih
stajali moni gospodar i slavna druina.

U odnosima gospodara i ratnika gospodar je, praktino, igrao ulogu koja je po
mnogo emu bila nalik na ulogu oca u patrijarhalnoj porodici. Zato ne iznenauje
to na vie mesta u anglosaksonskoj poeziji ratnici izraavaju ljubav prema svom
gospodaru. To treba shvatiti isto onako kao to shvatamo oveka koji govori o
svom ocu. U Bici kod Moldona vojskovoa Birtnot pre poetka sukoba obilazi
svoje vojnike i svkom ponaosob daje savete, onako kako bi brini otac postupao
sa sinovima ( upor. str. 86 7 ).

3.3. Dunosti ratnika prema porodici

,, Naslednici su duni da preuzmu na sebe i prijateljstva i neprijateljstva svog oca
ili roaka.

Ove Tacitove reci potrebno je dopuniti samo jo jednom injenicom poznatom
iz anglosaksonskih zakona: ukoliko nije bilo direktnog potomstva, najblii roaci
su preuzimali na sebe sve obaveze naslednika /32/, /33/, /34/. Praktino, ovek je
27

u svemu zavisio od svoga roda i najvea nesrea koja je mogla da ga zadesi nije
bila smrt, ve izumiranje njegovog plemena. Zato je potuka, iz istoimene pesme,
toliko oajan zbog gubitka porodice i gospodara. Odlomak iz Beovulfa poznat pod
nazivom ,, elegija poslednjeg preivelog ( The Elegy of the Last Survivor sth.
2247 66) govori upravo o jednom takvom oveku, koji zakopava blago svoga
plemena i pun tuge tumara po svetu dok negde ne skona. Njegova tubalica je
jedno od najdirljivijih mesta u staroj engleskoj knjievnosti (str. 109). To je bol
oveka koji vie nema ni prolost ni budunost, koji traje u agoniji, oekujui smrt
kao spasenje.

Kao sto je gospodar bio jamstvo sigurnosti za oveka i njegovu porodicu, tako
je bila i porodica za pojedinca. Ubistvo jednog od njenih lanova navlailo je na
ubicu i njegov rod krvnu osvetu ili plaanje obeteenja, vergilda, i to je bilo
pitanje asti. Iznos vergilda odgovarao je drutvenom poloaju ubijenog i bio je
odreen zakonom. Isti zakoni su, zatim, tano odreivali koji deo vergilda mora
da plati ubica, a koji deo njegovi roaci po oevoj i majinoj liniji. Krvna osveta,
takoe, nije bila toliko stvar emocija koliko drutvena institucija, strogo
regulisana zakonom. Po zakonu ona se nije mogla izvriti ako je ubica ubio
branei svoga gospodara, lana svoje porodice ili svog slugu od napada koji nisu
skrivili, ili ako je ubijeni bio zateen u krai ili nekom drugom veem prestupu.
Zato se u Beovulfu bol Beovulfovog dede, kralja Hredela, za sinom koga je ubio
roeni brat, uporeuje sa bolom oveka koji gleda svog sina na vealima (sth.
2444 62). To su situacije kada otac ne moe niti da izvri krvnu osvetu niti da
zatrai vergild, i primoran je da gleda sina ne samo mrtvog ve i obeaenog.

3.4. Sukob lojalnosti kao knjievni motiv

Daleko najdramatinija i za knjievnu obradu najzahvalnija situacija nastaje
kada se dunosti koje nalae kodeks sukobe sa linim oseanjima, odnosno kada
doe do tzv. sukoba lojalnosti. Ishod takvog sukoba mora biti tragian. U ve
pomenutoj epizodi o kralju Hredelu iz Beovulfa stari kralj umire od tuge i sramote,
jer ne moe da osveti smrt jednog sina time to e ubiti drugog. No, Hredelova
tragedija retko se sree i u ivotu, a u staroj engleskoj knjievnosti to je jedini
takav primer.

Slina, ali ea dilema nastaje kada drutvene dunosti nametnu oveku pitanje
da li da rtvuje roake po krvi ili roake po branoj. O tome govori u tzv. ,, epizodi
28

o Ingeldu iz Beovulfa (sth. 2024 69). Ingeld, kralj plemena Hedobarda Frevaru,
erka danskog kralja, sklapaju brak da bi se time uvrstio ugovor o pomirenju
nakon jednog sukoba. Ali oni lanovi Ingeldovog plemena koji su izgubili roake
u tom ratu i koji moraju da ili osvete vre sve vei pritisak na mladog kralja.
Nakon dugog oklevanja on je prinuen da obnovi sukob, svestan da e tada morati
da ubije one koji su mu u meuvremenu postali roaci po branoj vezi.

Poseban vid ove tragedije predstavlja sudbina Ingeldove ene, Frevaru, koja je
samo jedan od niza primera, jer takvi brakovi su bili relativno esti. U samom
Beovulfu postoji jo jedan. U epizodi o Finu , iz epa Beovulf, vidimo Finovu
enu, kraljicu Hildeburh, kako narie kraj lomae na kojoj gore leevi njenog sina
i brata. Ma kakav bio ishod rata, ene poput Hildeburh i Frevaru osuene su da
izgube bilo mua i sinove, bilo oca i brau, a najee i jedne i druge.

Epizoda o Finu zasluuje da se razmotri iz jo jednog ugla, jer nam pokazuje
jo jedan vid sukoba lojalnosti, onaj koji e se javiti kod ratnika koji je sticajem
okolnosti promenio gospodara. Poto su Friani i njihov kralj Fin ubili danskog
princa Hnefa, brata Finove ene Hildeburh, Hnefovi pratioci nastavljaju bitku do
poslednjeg, onako kako to kodeks zahteva. Ali oni su dobro zabarikadirani i Fin,
videi da e ga pobeda skupo stajati, nudi im da prihvate mir i stupe u njegovu
slubu uz obeanje da e ih smatrati asnim ljudima i da im niko nee smeti da
prebaci to su stupili u slubu ubice svoga gospodara poto ih nuda bee na to
naterala . Fin tu ima u vidu injenicu da su brodovi Danaca zaleeni i da se ne
mogu vratiti svojima, ak i kad bi pobedili u tom sukobu.

Hengist, najstariji ratnik meu preivelim Dancima, prihvata Finovu ponudu.
Cele zime Flengist je nesrean i zamiljen i na prolee, kada su mu stigli posetioci
iz Danske da ga podsete ta mu je dunost, on vie ne moe da izdri. Sukob se
obnavlja, Hengist ubija Fina, a kraljica Hildeburh se vraa svojoj porodici.

Epizode o Ingeldu i Finu iz Beovulfa potiu iz tradicionalnog usmenog poetskog
repertoara severnogermanskih herojskih pesama i saga. U njima, kao i u ove dve
prie, prisutan je uvek jedan znaajan detalj oklevanje glavnog junaka da
preduzme bilo ta, dok konano ne popusti pod pritiskom okoline (ustvari,
kodeksa). Time se preutno ukazuje na estinu duevne borbe, na strahotu odluke
i posledice koje trpe oni ija se oseanja sukobljavaju sa drutvenim dunostima
koje kodeks nalae.
29


Jer kodeks je veoma jasan i odreen: kada se dunosti prema porodici sukobe sa
dunostima prema gospodaru, porodica i svi drugi obziri moraju biti rtvovani.
Zakoni kralja Alfreda nalau ratniku da se bori za svoga roaka, ako je napadnut
osim protiv svoga gospodara /27/, /32/, /34/, /137/. Da je Hengist bio manje
ovean prema svojim preivelim drugovima i roacima, i da nije stupio u Finovu
slubu, postupio bi prema kodeksu. O tome svedoi ve pomenuti odlomak iz
Anglosaksonske hronike o Kinevulfu i Kineherdu (upor. str. 23 i 192-3). Kada je
kralj Kinevulf bio ubijen njegovi pratioci su se nali u istoj situaciji kao Hengist i
njegovi ljudi. Naime, erl Kineherd im je ponudio da prihvate njega za gospodara,
napominjui da meu njegovom pratnjom ima mnogo njihovih roaka. Ali
Kinevulfovi ratnici izjavljuju ,, ... da im nikakav roak nije miliji od njihovog
gospodara ikad nee stupili u slubu njegovog ubice i, kao to smo ve videli,
ginu do poslednjeg.

Iz perspektive nae dananje civilizacije ovakva samoubilaka reenja moraju
delovati udovino. Ali ne smemo zaboraviti da je sistem vrednosti
anglosaksonskog drutva bio drukiji, to su bili ljudi ije je lino samopotovanje
do kraja zavisilo od miljenja okoline. Takav ovek radije e izabrati smrt nego
sramotu, ( i tom herojskom stoicizmu i mirenju sa neminovnim, u toj pobedi nad
samim sobom ovek, u krajnjoj liniji, pobeduje i samu smrt. U tome je sadrana
veliina i ljudska lepota ovih likova. Ili, kako kae jedan stari ratnik u Bici kod
Moldona:

,, Odluka mora biti sve vra,
Srce smelije, hrabrost tim vea,
Sto snaga vie opada.

3.5. Uloga kodeksa u tumaenju stare engleske poezije

Herojski kodeks je od kljunog znaaja za tumaenje stare engleske herojske
poezije, dela kao to su Vidsit, Deor, Valder (Waldere), Bitka kod Finsburga,
Bitka kod Moldona i ep Beovulf. Ali poznavanje kodeksa je takoe neophodno i
kada se tumai hrianska epika, dela poput Andreje, Julijane (Juliana) i druga,
zatim za razumevanje starozavetne narativne poezuje, kao to su Postanje B i
Judita (Judith), kod tumaenja elegija, kao to je ve pomenuti Potuka
novozavetne apokrifne poezije, kao to su Hristos i Sotona (Christ and Satan)
30

praktino celokupna stara poezija proeta je motivima i duhom herojskog
kodeksa. Ali bitno je ve ovde, na samom poetku, naglasiti sutinsku razliku u
upotrebi kodeksa u aristokratskoj, herojskoj poeziji i onoj ija je tematika
prevashodno religiozna. U toj religioznoj poeziji kodeks je samo spoljna forma,
koja zajedno sa tradicionalnim epskim stilskim figurama predstavlja najpogodniji
nain da se saopti jedno pre svega duhovno i religiozno znaenje. U herojskoj
poeziji, naprotiv, kodeks jeste znaenje, a hrianski detalji, kada ih ima, (kao to
je, recimo, Birtnotova molitva kod Moldona), predstavljaju ne toliko spoljni ukras
koliko duhovno obogaenje i potvrdu vrednosti jedne prastare tradicije.

Zato je to tako, postae jasno kada se detaljnije razmotri kako je izgledala
politika pokrtavanja Anglosaksona.

4. Pokrtavanje Anglosaksona i reformatorski uticaj hrianstva na
tradicionalno kulturno naslee

4. 1. Germanska batina u koju je uvedeno hrianstvo

Kao to je ve reeno (str. 21), germanska plemena su po dolasku u Britaniju
nastavila da odravaju poeziju i tradicije svoje postojbine. Zajedno sa drutvenim
ustrojstvom i pravilima kakav je bio kodeks, preneli su i svoju religiju, legende,
narodna verovanja i narodnu mudrost.

a. Religiju starih Germana uzgred pominje Tacit (gl. 10 i 40. Germanije) koji
kae da Germani oboavaju bogove Merkura /to je bog Woden/, Jupitera /Thunor/
i Marsa /Tiw/, i opisuje rituale Majke Zemlje koju zove Nerta /Nerthus/. U
anglosaksonskim izvorima ta imena su se sauvala u geografskim nazivima
(Wodnesburgh, Thundridge, Tueslay) i u etimologiji nekih rei (thunder,
Tuesday), a Bid nam je ostavio da je Uskrs, jedan od hrianskih praznika
(Easter), dobio ime po boginji Eostre. Osim imena bogova u jeziku, nita drugo
se nije sauvalo. Knjievnih spomenika nema.

b. Legende o polubogovima mogu se nai uzgred spomenute u poeziji, kao
recimo u Pesmi o runama ( The Rune Poem ), / rune su staro germansko pismo/,
gde dvadeset druga runa nosi ime legendarnog Inga, koji ima atribute boga
plodnosti /165/, /254/. Na poetku Beoovulfa govori se o ildu, takode
31

legendarnom kralju sa atributima boanstva, koga su kraljevi Veseksa smatrali
osnivaem svoje loze i od njega poinjali svoje rodoslove.

e. Narodna verovanja takoe se pominju u poeziji, kao to je, recimo, u Beovulfu
opis kacige ukraene figurama veprova zato da je ne bi mogao presei ma ili
bilo koje oruje . Ali najbolji izvor su upravo Bajalice (Charms) poput one O
devet trava: Dopuzala je zmija, rastrgla oveka na komade /sic/; a Vodn tada
uze devet arobnih granica i probode njima tog gmaza i on se rastavi u devet
delova . (Naravno, iluzorno je traili smisao ovakvih tekstova. Time se bave
specijalisti / 446/).

d. Narodna mudrost sauvala se u Gnomskim pesmama (Maxims), Poslovicama
(Distichs of Cato) i dijalozima, kakav je recimo, dijalog oca i sina u Poukama
(Precepts): Nemoj ogovarati, nemoj laskati, nemoj u mislima prezirati druge
ljude; nastoj da bude omiljen i neka ti misli budu vedre, jer tako e sauvati
bodrost duha .

I ovako najuopteniji i najuproeniji pogled na materijal kojim danas
raspolaemo dozvoljava da se izvede zakljuak da se tragovi starog germanskog
religioznog i folklornog naslea mogu nai u literaturi veoma retko i samo onoliko
koliko su to dozvolili manastirski zapisivai i prepisivai tih dokumenata. Drugim
reima. o bogovima, mitovima i ritualima vezanim za njih nije ostalo nita, jer to
su hricanski pokrstitelji morali najtemeljnije iskorenjivati. Ono, pak, to je ostalo
od legendi, narodnih verovanja i pouka bilo je proeto hrianskim duhom.
Zahvaljujui delovanju crkve, pokrteni Anglosaksoni vremenom su svoje stare
bogove poeli da smatraju demonima. Vodn je stvorio idole, a Svevinji nebesa,
iroko nebo , kae pesnik u jednoj Gnomskoj pesmi. To miljenje potvruje i
jedna od bajalica protiv strela bogova, patuljaka i vetica . Drugim reima, stari
bogovi postali su zli duhovi, koji na ljude alju strele bolesti ili zavisti, napadajui
nekad telo, nekad duu. Zato pesnik Tatine (Vainglory), jedne didaktike pesme,
govori o strelama zavisti, varljivih iskuenja koje avo alje oveku. O tome
govori i sam avo u Julijani ( sth. 382 - 405), a isti motiv upotrebljava i kralj
Hrotgar u Beovulfu ( sth. 1740 - 47 ). Stari germanski bogovi anglosaksonskih
doseljenika, ija imena se jos mogu nai u knjievnosti VII i VIII veka, toliko su
ve zaboravljani u X veku, da opat Elfri (lfric) kad govori o njima u svojim
traktatima upotrebljava imena bogova koja su doneli danski Vikinzi, jedan vek
ranije, jer ona prvobitna, anglosaksonska, oigledno ne zna (str. 213).
32


Upravo zbog ovako oskudnih podataka u engleskim zapisima neophodno je biti
veoma oprezan u zakljuivanju o prisutnosti germanske mitologije u starim
engleskim knjievnim izvorima. Savremena nauka po pravilu rekonstruie staru
germansku mitologiju na osnovu dveju Eda (Starija Eda, tzv. Pesmarica Eda
i Mlaa ( ili Prozna ) Eda nastale u periodu izmeu X i XIII veka i obe
zapisane izmedu 1200. i 1300. godine ) i na osnovu pesama i odlomaka koji se u
literaturi obino pojavljuju pod zbirnim imenom Eddica minora
3
. Sav ovaj
materijal teko da se sa sigurnou moe primeniti na staru englesku knjievnost
koja, setimo se, traje do 1100. godine, dakle zavrava se ceo jedan vek pre nego
sto je najstarija eda uopte zapisana. Daleko je verovatnija teorija koju zastupa
Doroti Vajtlok / 58, 26 - 8 / da sistem germanske mitologije u vreme doseljavanja
Anglosaksona u Britaniju nije bio tako detaljno razraen i razvijen. Prema tome,
staru englesku knjievnost mogue je prouavati samo kao sistem ranih
germanskih i hrisanskih verovanja toliko uzajamno isprepletanih i proetih da
grade jednu potpunu samosvojnu, hibridnu celinu. To je nesumnjivo bila
posledica odreene politike pokrtavanja, o kojoj e sada biti rei.

4. 2. Principi i metodi pokrtavanja Anglosaksona

Dogaaj kojim je zapoela nova epoha u istoriji i kulturi Britanskih ostrva
zabeleen je krajnje jednostavno, samo jednom reenicom, u Anglosaksonskoj
hronici:

,, 597. U ovoj godini papa Grgur posla Avgustina u Britaniju, zajedno sa mnogim
kaluerima, i oni poee da propovedaju Boju re engleskom narodu.

Pokrtavanje germanskih plemena u Britaniji koje je zapoeo biskup Avgustin
(N. B. treba ga razlikovati od sv. Avgustina iz Hipa, ije je jedno delo preveo kralj
Alfred (str. 203)) znailo je uvoenje novih vrednosti i novih predstava o svetu,
oveku i umetnosti u sistem nasleene germanske kulture. Iako je hroanska
crkva, kao to je ve reeno, postojala u Britaniji jo od rimskih vremena, ona je
bila i duhovno i teritorijalno ograniena na keltske starosedeoce u Velsu, Devonu,
Kornvolu, Kambriji i Stratklajdu i nije imala mnogo uticaja meu germanskim

3
Upor. Milan V. Dimi, ,, Predgovor : Predanja starih Germana, izabrao, priredio i preveo
Milan V. Dimi, Beograd 1964, str. 18

33

doseljenicima, kao to, uostalom, ni sami Kelti nisu imali nikakav drutveni
znaaj. Ali ta Irska crkva , kako su je zvali, izvrila je trajan uticaj na religioznu
literaturu koja se razvila u Engleskoj posle pokrtavanja. Ono to je za nju bilo
karakteristino, a to su kasniji pisci religiozne knjievnosti prihvatili, bili su
ideali ranog hrinastva: skromnost, siromatvo, asketizam, kao vrhunske ljudske
vrednosti; naglaavanje znaaja hodoaa i iznad svega odricanje od prolaznih,
ovozemaljskih i tatih ciljeva u ime duhovnog izgraivanja oveka.
Ranohrianske svetitelje i misionare koji su doli da pokrtavaju varvare Irska
crkva smatrala je herojima i ,, vojnicima Hristovim u borbi protiv Sotone.
Motiv izgnanstva odnosno simbolino tumaenje oveka kao izgnanika iz
raja koji je prinuen da vodi mukotrpan ovozemaljski ivot pre nego to se poput
hodoasnika vrati svom pravom ,, nebeskom domu (str. 168), i ideja o svetitelju
kao vojniku Hristovom (str. 149) proimaju celokupnu staru religioznu
knjievnost, a naroito hriansku epsku poeziju Kinevulfove kole i jednu grupu
lirskih pesama koje se najee nazivaju elegijama /322/, /341/, /351/, /355/, /397/.
ak se i u epu Beovulf mogu nai tragovi ovog ranohrianskog duha /319/.

U staroj engleskoj poeziji ovaj sistem hrianskih vrednosti i knjievni motivi
nastali iz njega skoro da se i ne mogu nai odvojeno od vrednosti i motiva
proizalih iz nasleenog germanskog herojskog kodeksa. Ovako isto proimanje
dve, na prvi pogled nepomirljive ideologije bilo je omogueno posredstvom
Avgustina i njegovih pokrstitelja koji su se u svom radu pridravali odredene
politike koju je pred njih postavio papa Grgur I. Principi te politike mogu se nai
u Grgurovoj Poslanici Melitu (jednom od Avgustinovih saradnika) koja potie iz
601. godine i iji propis, direktno iz papskih arhiva, Bid navodi u svojoj Crkvenoj
istoriji Angla (gl. 30). Pored istorijske vrednosti, ova poslanica se odlikuje i
stilskim savrenstvom, zbog kojeg e kasnije biti uzeta za primer kada se bude
govorilo o epistoli kao knjievnom rodu. Zato e ovde biti navedena u celini.

,, Naem najdraem sinu, opatu Melitu, Grgur, sluga slugu bojih.
Od kako ste ti i tvoji pratioci otputovali, Mi smo poeli da se brinemo, jer ne
dobijamo nikakvih vesti o uspenom ishodu vaeg putovanja. Zato, kada s Bojom
pomou budete stigli do Naeg najpotovanijeg brata, biskupa Avgustina, elimo
da ga obavestite da smo Mi ovde dobro razmislili o svim problemima u vezi s
Englezima i da smo doli do zakljuka da se neznaboaki hramovi u toj zemlji
nikako ne smeiu poruiti. On / Avgustin / treba da uniti kumire, ali hramove same
treba pokropiti svetom vodom, podii oltare i u njih ugraditi svete moti. Jer ako
34

su te zgrade dobro i temeljno sagraene, treba ih oistiti od neznaboakih obreda
i posvetiti ih, tako da ubudue slue istinskom Gospodaru. Nadamo se da emo
time postii da narod, videvi da mu hramovi nisu razrueni, napusti oboavanje
lanih idola i, vrativi se po navici svojim starim mestima obreda i okupljanja,
pone tu da oboava istinskog Boga. A poto ve imaju obiaj da avolima /
paganskim bogovima S. J. / rtvuju stoku neka na mesto paganskih svetkovina
budu stavljene hrianske, kao, recimo, Dan Posveenja tog hrama ili Praznik
onog svetog muenika ije se moti nalaze u oltaru. Tom prilikom neka vernici
izgrade sebi od odseenih grana zaklone protiv kie oko crkava to su nekad bile
paganski hramovi, i neka proslave praznik pobonom gozbom. Tako nee vie
prinositi rtve avolu, ve e klati stoku radi hrane i u slavu Gospoda, i upuivae
svoju zahvalnost Onome koji sve darove nae daje. Ako se narodi, na taj nain
omogue neka svetovna zadovoljstva, manje e se odupirati da primi i poeli
duhovne blagodeti. Jer sve greke u tim tvrdoglavim umovima nikako nije
mogue izbrisati jednim potezom, i ko god eli da se popne na vrh brda mora to
initi korak po korak, a ne jednim skokom. Tako isto se i Gospod nekada ukazao
Izrailjcima u Egiptu, dozvolivi da se rtve prethodno nuene demonima sada
ponude Njemu. Naredio im je da Njemu prinose rtve da bi, kada budu poueni u
veri, napustili pogrena uenja o rtvi i prihvatili prava. I premda su nastavili da
obavljaju obrede rtvovanja, oni su te rtve sad upuivali Gospodu a ne idolima,
i time preobrazili ideju rtve kao takve. Molim te, da svojom dobrotom obavesti
Naeg brata Avgustina o ovoj politici, tako da sam moe da razmotri kako da je
primeni na licu mesta. Neka te Gospod titi dragi moj sine.
Datirano sedamnaestog juna devetnaeste godine vladavine naeg pobonog
gospodara i cara Mauricija Tiberija Avgusta, i osamnaeste nakon njegovog
imenovanja za Konzula. etvrti indikt.

Iz Grgurovog teksta i biblijskog primera koji navodi iz Druge knjige Mojsijeve
oigledno je da je politika pokrtavanja ila za postepenom i smiljenom
asimilacijom onih vrednosti tradicionalnog germanskog etosa koje crkvi nisu
smetale i za njihovim ukljuivanjem u hrianski sistem. Istovremeno, ono to je
smetalo menjalo se iz korena, ali ne tako da se potpuno ukloni, ve da se opet
asimiluje, menjanjem bitnih atributa. Dojueranji bog postajao je demon. Nije
bivao potpuno uklonjen iz sistema, ali je umesto pozitivne dobio negativnu
vrednost. Time je bivala izbegnuta duhovna trauma slina sukobu lojalnosti dok
se istovremeno ,, svetovnim zadovoljstvima , kako to Grgur kae, narod
35

primamljivao da prihvati nove vrednosti. Ove injenice su bitne za odreivanje
prirode stare knjievnosti.

4.3. Stara knjievnost kao prirodni hibrid dveju kultura

Meavina paganskih i hrianskih elemenata u staroj knjievnosti koja je
prisutna na svim njenim nivoima poev od renika, preko stilskih figura,
tematike i motiva pa do najprefinjenijih opteoveanskih i metafizikih znaenja
koja u njoj trepere nije dakle bila rezultat nasilne cenzure i unoenja isto
formalnih i besmislenih hrianskih interpolacija u stare tekstove, kao to su neki
kritiari i naunici verovali u prvoj polovini ovog veka. Neto pod uticajem
impresionistiko romantiarske oaranosti onim to su smatrali autentinim
, primitivnim , prirodnim , a delom zahvaljujui i odreenim mistinim
predstavama o duhu rase , ti teoretiari su u staroj knjievnosti videli samo
ruevine nekakvog iskonskog germanskog Panteona koje su novi vlasnici okitili
ikonama i time ga naruili i falsifikovali. Ali kada se stvari sagledaju sa stanovita
savremene nauke, a to e rei sa manje emocija i vie dijalektike, postaje jasno
daje stara knjievnost jedna prirodno izrasla sloena celina, nastala vievekovnim
stapanjem i proimanjem dveju kultura koje je stvorilo jedan novi kvalitet. Zato
se odrednice kao to su germanska ili ,, paganska i hrianska poezija
moraju shvatiti krajnje uslovno. Beovulf i Birtnot umiru zahvaljujui molitvom
Gospodu na milosti koju im je za ivota ukazivao, a anglosaksonski seljak
izgovara Oena kao magijsku formulu da se njome zatiti od demona svojih
dojueranjih bogova. Teite je, dakle, nekad ,, paganskom , nekad na
hrianskom znaenju, ali zato je i ono drugo sve vreme prisutno. I to ne samo
prisutno, ve i aktivno ukljueno, uticajno i podsticajno.

Zato trenutak kada pesnik Kedmon pone celu Bibliju da pretae u stihove
tradicionalne germanske narodne poezije (upor. str. 49-50) predstavlja samo
prirodni ishod Grgurove politike i Avgustinove delotvorne primene te politike.
Zato nema nieg neprirodnog u slici biskupa Aldhelma koju nam prikazuje
Vilijam od Malmzberija / 15, 330 - 344 / kako stoji na mostu pevajui
anglosaksonske narodne pesme i pratei samog sebe na harfi, da bi privukao narod
da saslua njegovu pobonu propoved. On samo, tradicionalnim sredstvima
lutajueg narodnog pevaa nainom na koji su ljudi navikli priprema te
tvrdoglave umove , kako kae Grgur, da to bolje usvoje boji nauk koji e im
dati.
36


Dananji teoretiari komunikacije bi ovo nesumnjivo nazvali remek delom
propagande i ne bi pogreili. Hrianska crkva je od poetka bila efikasna i
pragmatina organizacija koja je znala da e postii svoj cilj samo ako se priblii
narodu i s njim se, naizgled, izjednai. Ono to je bitno, meutim, za prouavanje
knjievnosti, jeste da je odreeni cilj irenje i uvrivanje hrianstva praen
odreenom politikom asimilacijom uslovio i prirodu sredstava. Tako je
odreenom selekcijom i supstitucijom nastala jedna knjievnost hibridna po
prirodi, a ova priroda uslovljava i nain na koji emo joj pristupiti. Tumaiemo
je kao celinu, u kojoj teite znaenja u datom delu lei na jednom od elemenata,
ali nikako ne iskljuujui iz razmatranja ostale inioce od kojih se to delo sastoji.
Celokupna stara knjievnost slui odreenom cilju, ona je namenska, a nije ,,
originalna u smislu koji ta re danas ima. Originalnost se u njoj sastoji u
specifinom variranju jedne tradicionalne teme ili jednog tradicionalnog stilskog
elementa. I u tim varijacijama, povremeno, pojavljuju se se klice novog, onoga
to e se nastaviti u kasnijim periodima i time dokazati svoj znaaj i svoju
vrednost.

5. Manastirska kultura i knjievnost na latinskom jeziku

5.1 Organizacija crkve i manastirskih kola

Avgustin je bio prijateljski primljen i Etelbert, kralj Kenta i sizeren svih vladara
juno od reke Hamber, dao mu je da osnuje arhiepiskopiju u Kenterberiju.
Etelbertov neak, kralj Eseksam prihvatio je Melita koji je postao biskup
Londona. Uskoro je hranstvo prihvatio i Edvin, kralj Nortambrije o emu nam
je Bid ostavio jednu od svojih najlepih pria ( str. 48 ) i Paulinije je trebalo da
postane biskup od Jorka. Tako je plan pape Grgura u glavnim crtama bio ispunjen
(papa je, naime, predvideo da Engleska bude podeljena u dve arhiepiskopije,
junu i severnu, sa seditima u Londonu i Jorku, i dvadeset etiri biskupije, po
dvanaest u svakoj arhiepiskopiji). Ali kralj Edvin je ubrzo zatim poginuo u jednoj
bici i Nortambrija se vratila u paganstvo.

To je bilo samo prvo u nizu slinih vraanja staroj veri koja su potom usledila i
koje je bespredmetno opisivati u detalje. Pokrtavanje, uprkos izvanredno
smiljenoj strategiji, nije ilo bez kriza i trzavica. Tokom sledee dve decenije
misionari su, ne bez muke i rtava, nastojali da preobrate ,, tvrdoglave umove .
37

Veliku pomo pruila im je Irska crkva i zahvaljujui uglavnom naporima iz
Ajone (Iona), uvenog keltskog manastirskog centra u zapadnoj kotskoj,
hrianstvo je u Nortambriji bilo ponovo uspostavljeno. Ta Irska crkva
odbijala je da prihvati Avgustina za svog vrhovnog poglavara kao to je traio
papa Grgur i drala se svoje stare organizacije i rituala. Izmeu ostalog svoj
pokretni praznik, Uskrs, slavila je po starom kalendaru a ne po novom, koji je
upotrebljavala rimska crkva.

Izvesno vreme engleska crkva je bila podeljena. Istona Anglija i Kent priznavali
su Avgustina i arhiepiskopiiu u Kenterbcriju. Veseks je imao svog biskupa, ali je
u sutini i on priznavao autoritet Rima, a sva ostala Engleska sledila je obiaje,
organizaciju i raunanje vremena po naredbama biskupa iz Ajone.

Na saboru u Vitbiju, 663. godine, Irska crkva je prihvatila novi rimski
kalendar, ali veina svetenstva u Nortambriji, Mersiji i Velsu i dalje je gajila duh
ranog hricanstva o kome je bilo rei.

Po svojoj organizaciji ta Irska crkva je bila isto monastika; svi njeni lanovi
iveli su u manastirima i svi su se pokoravali stareini manastira opatu ak i
oni koji su imali biskupsku titulu. Nisu imali svoje parohije ve su po potrebi
putovali po okolini, propovedajui, krtavajui, ispovedajui i uopte, obavljajui
sve one duhovne slube koje su vernicima bile potrebne. Osloboeni svih linih
ambicija i organizacionih stega privlaili su ljude svojom toplinom i
entuzijazmom, asketizmom i vrstom pobonocu. Nije sluajno to su neki od
njih posluili kao uzor za likove svetaca u anglosaksonskoj poeziji i prozi.

U rano doba, doba pokrtavanja, takva organizacija bila je neobino podesna.
Ali u kasnijem periodu, kada se hrianstvo ve ustalilo, toj organizaciji
nedostajali su vrstina i stalnost kakve je obezbedivao sistem parohija, sa jednim
popom i crkvom specijalno graenom u tu svrhu, onako kako je Rim propisivao.
Konana prevlast rimske crkve u Engleskoj ima se dobrim delom pripisati i
injenici da je bila organizovana tako da odgovori novonastalim potrebama epohe
koja je bila na pomolu.

Tri godine nakon sabora u Vitbiju, 667. godine, engleska crkva se organizovala
kao jedinstveno telo, sa sistemom parohija koje su potpadale pod biskupije, a ove,
opet, pod dve glavne arhiepiskopije, severnu i junu, sa centrima u Jorku i
38

Kenterberiju. Ovakva organizacija crkve uslovila je i stvaranje dva glavna
kulturna centra, a ovi opet dve knjievne kole, dva pravca, u staroj knjievnosti
pisanoj na latinskom jeziku / 66 /.

Prema pravilima koja je nalagala rimska crkvena organizacija, svaki biskup je
morao imati u svome sedistu kolu za obrazovanje buduih svetenika koji e
sluiti po parohijama. Posebno nadareni uenici odlazili su potom u kolu pri
arhiepiskopiji i od njih je trebalo da postanu budui biskupi. Pretpostavlja se da
je prvu takvu kolu osnovao jo Avgustinu Kenterberiju / 71 /. Sredinom VII veka
prva generacija anglosaksonskih aka dobila je od pape biskupsku palicu, irski
kalueri nisu zaostajali. U isto vreme, tj. sredinom VII veka, jedan mali roak
kralja Ine od Veseksa, po imenu Aldhelm, koji e postati biskup od erborna,
pohaao je irsku manastirsku kolu Malmzberiju koju je vodio opat Meldub
(Maeldubh). Ime Malmzberija (Malmesbury) pojavljuje se u anglosaksonskim
dokumentima u dva oblika, Aldhelmesburg i Maeldufesburg u spomen irskog
sveca i njegovog engleskog uenika / 5 /.

Osnovni kolski program obuhvatao je etiri predmeta neophodna za vrenje
svetenike slube po parohijama: (1) latinski jezik; (2) egzegezu, odnosno
pruavanje i tumaenje biblijskih tekstova to je bilo neophodno za dranje
propovedi; (3) raunanje vremena, da bi se znalo kada padaju praznici i postovi i
(4) duhovnu muziku, za potrebe slube boije u crkvi.

Iz ovog programa kasnije e se u srednjovekovnom kolstvu, podelom na dva
dela i detaljnijom razradom, razviti artes liberales ,, slobodne vetine / 3 /.

Manastirske kole imale su svoj veliki procvat u drugoj polovini VII veka, kada
je papa poslao u Kenterberi, 668. godine, grkog arhiepiskopa Teodora od Tarza
i opata Hadrijana. Njih dvojica su u rimske i irske tradicionalne kolske programe
uneli plodonosni uticaj grke i istono hrianske kulture, i stvorili su od
Kenterberija nauni i kulturni centar kakav se u to vreme retko mogao nai u
Evropi / 123 /. Njihov uenik, biskup Benedikt osnovao je u Nortambriji
manastire Vermaut i Derou, koji su se, kao centri kulture, pridruili ve
postojeoj opatiji Lindisfarn / 124 /. U ova dva centra, junom i severnom, koji u
osnovi odraavaju dvojnu administrativnu podelu crkve i dva razliita pristupa
duhu hrianstva, razvile su se dve knjievne kole, dva pravca, kojima se
uglavnom jedino i moe pripisati tzv. ,, zlatno doba latinske knjievnosti u
39

Engleskoj (VII i VIII vek). Aldhelm, koji je poeo da ui kolu u Malmzberiju i
zavrio je u arhiepiskopskoj koli u Kenterberiju, i preasni Bid, o kome je ve
delimino bilo rei, svojim delom obeleavaju vrunac tog ,, zlatnog doba .

5. 2. Manastirske biblioteke

Avgustin je, dolazei u Kent, nesumnjivo nosio sa sobom i knjige, i tu biblioteku
kasnije su uveali Teodor i Hadrijan. Vilijam od Malmzberija / 15 / zabeleio je
priu o Aldhelmu kako pretura po tek istovarenoj robi na pristanitu u Doveru,
traei knjige uvezene iz Italije. Bid kae da je biskup Benedikt, putujui esto u
Rim, skupljao usput vredne rukopise za svoju biblioteku. A i dela pisaca latinske
i anglosaksonske stare knjievnosti pokazuju da su dobro poznavali ranu
sredujovekovnu latinsku knjievnost / 84 /.

Smatra se da su pored Biblije i religiozno filozofskih dela prvih hrianskih
crkvenih otaca tzv. patristike i Bid i Alkuin poznavali hrianske istoriare,
Euzebija (u prevodu s grkog na latinski), Orozija, Kasiodora, Grgura od Tura.
Nema sumnje da su se u njihovim bibliotekama nalazila i dela Isidora od Sevilje
i drugih latinskih gramatiara, a delo jednog od njih, Julijana od Toleda, bilo bi
izgubljeno za potomstvo da nije ostao sauvan upravo jedan prepis iz Engleske.
itija svetaca, kakve su pisali Paulin, Posid, Konstantin i drugi, nalazila su se u
skoro svakoj blblioteci i sluila za sve vrste propovedi i homilija, kao i za pisanje
poezije. Pored toga, Aldhelm pokazuje nesumnjivo poznavanje ranih hrianskih
pesnika, Juvencija, Prudencija. Prospera, Sedulija, Laktancija / 84 /. Od klasinih
antikih pisaca Vergilije i Plinije Stariji su obavezno ulazili u svaki iole
ambiciozniji kolski program, a Aldhelm je jo navodio, meu ostalima, i
Lukijana Ovidija, Cicerona i Salustija / 83 /, / 84 /, / 85 /.

I konano. postojao je i jedan mali broj apokrifnih dela, mali broj zato to ih
zvanina crkva odbacila iz svog kanona, ali su upravo ti apokrifi imali ogromni
uticaj na knjievnost i umetnost uopte. itija svetaca, homilije i propovedi,
didaktika i refleksivna poezija, kao i dela rane likovne umetnosti ne mogu se
zamisliti bez apokrifa. Jevanelje Nikodemovo, Dela apostolska, Otkrovenje
apostola Pavla. Otkrovenje Baruhovo, Judita, Pseudo jevanelje po Mateji,
Legende o Bogorodici, dela su koja neprestano susreemo i na koja se vraamo
ne samo kad tumaimo staru englesku knjievnost, ve i srednjovekovnu
knjievnost uopte / 74 - 82 /, / 387 /, / 484 / itd.
40


Umetnost prepisivanja i ukraavanja knjiga ornamentima i minijaturama ( tzv.
iluminacije ) cvetala je u Engleskoj u VII veku. Meu najlepim primercima valja
posebno pomenuti Gregorijanska jevanelja (Gregorian Gospels MS Corpus
Christi College 268, Cambridge), i Jevanelja iz Lindisfarna (Lindisfame Gospels
MS Cotton Nero D. IV British Museum).

5. 3. Knjievnost na latinskom jeziku

U uslovima ovako bogatih kulturnih tradicija nije nikakvo udo sto je VII vek u
Engleskoj dao dve velike knjievne kole i dva autora od kojih jedan, preasni
Bid, pripada najveim umovima srednjovekovne Evrope / 110 /. Po miljenju
istoriara on je jedan od etiri utemeljivaa epohe (ostala trojica su Boecije,
Kasiodor i Isidor od evilje) / 48, 160 - 1 /.

Kenterberijska kola, Aldhelm i njegovi sledbenici, Tetvin, Euzebije i sv.
Bonifacije kao i nekoliko anonimnih autora, bila je vie pod uticajem
hrianskih poetskih tradicija Istoka Aleksandrije i Levanta. To je bez sumnje
bila posledica delovanja Teodora od Tarza i Hadrijana, ali isto tako i posledica
odreene sklonosti ka misticizmu fantastici i bizarnosti, i traganju za skrivenim
simbolizmom prirode. Engleski kritiari to obino nazivaju ,, keltskom
osobinom i ona je bez sumnje poticala od Melduba iz Malmzberija, koga Aldhelm
pominje kao jednog od svojih ,, najdraih uitelja .

I dok je kenterberijska kola teila misticizmu ranog hrianstva, nortambrijski
pisci su razvijali njegovu asketsku stranu. Nortambrijska knjievna kola bila je
stroa, vie racionalna, vie i iskrenije odana svojim prosvetiteljskim ciljevima.
Jednostavnost i loginost izraavanja njene su stilske karakteristike. Pisci
nortambrijske kole rukovodili su se u svom radu principima koje je Bid najbolje
izrazio: ,, Ne elim da moji sinovi itaju neistinu, niti da se posvete beskorisnom
radu posle moje smrti . Bidovo i Alkuinovo delo, i delo nekolicine njihovih
anonimnih sledbenika do kraja je podreeno prosvetiteljskoj duhovnoj misiji, u
skladu sa najboljim tradicijama njihovih prethodnika na tom tlu - pokrstitelja iz
Ajone.

Stara engleska knjievnost uopte, a manastirska posebno, u principu je
posveena pouci, a ne zabavi. Pouka podrazumeva tumaenje stvarnosti i
41

usvajanje tog tumaenja. Tumaenje zahleva sistem, odnosno model stvarnosti
koji se u ovom sluaju zasniva na principima hrianske dogme i filozofije.
Usvajanje tako protumaenog sistema od strane slualaca ili italaca ima takode
svoje zahteve. Na prvom mestu je to jednostavniji i prirodniji jezik, drugom
pozivanje na svima poznate primere iz Biblije i patristike (tzv. exempla) da bi se
njihovom aksiomatskom snagom potkrepilo i dokazalo ono to je reeno i,
konano, sve to treba da stoji u tradicionalnoj i opet svima dobro poznatoj formi,
odnosno u osvetanim knjievnim rodovima kao to su bile poslanice (epistole),
hronike, ivotopisi svetaca (hagiografije), homilije, propovedi i traktati. Dakle, ni
jezik, ni sadraj, ni forma ne smeju imati ma ta neoekivano, novo, originalno u
dananjem smislu rei. Na taj nain panja sluaoca ili itaoca usredsreuje se na
primanje i usvajanje poruke, a ne na njeno prethodno deifrovanje. Kritiari od
romantizma do naih dana koji staroj knjievnosti zameraju da je ,, dosadna i puna
ponavljanja , ,, neoriginalna , itd. zaboravljaju da je ona pisana sa namerom da
upravo takva i bude. Meutim, i takva kakva je, ona ima svoje neosporne
umetnike domete, a oni nastaju u trenucima kada se jednostavni jezik, logini
stil i konvencionalna forma ujedine sa emotivno efeknim tonom ili sa napetou
dramatikom jedne opteljudske situacije. U VII veku to je polazilo za rukom
jedino Bidu, i tek je Elfri, tri stolea kasnije, uspeo da dostigne neto slino u
prozi / 493 /. U poeziji, takoe znatno kasnije, to jedinstvo koje prua vrhunski
umetniki doivljaj dostigli su pesnik Beovulfa i, povremeno, pesnici Kedmonove
i Kinevulfove kole / 297, 46 - 8/, / 344 /, / 400 /, / 401 /. Zato je u latinskoj
knjievnost i, i ne samo u njoj, Bid ostao nedostian. Zbog odreenih preterivanja
u jeziku i formi, esto izvetaenih, Aldhelm i njegova kola nikada nisu uspeli
da dostignu Bidovu severnjaku jednostavnost i uzvienost.

5. 4. Kenterberijska knjievna kola

Iako ne toliko velika po knjievnim dostignuima, Kenterberijska kola ipak se
ne moe zaobii, jer njen uticaj na anglosaksonsku kulturu bio je ogroman,
Aldhellm (ca. 640 - 709) je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena.
Uenik sv. Melduba u Malmzberiju, Hadrijana u Kenterberiju, nadaleko uven i
omiljen o emu svedoe i mnoge anegdote o njemu od kojih su ovde bile
pomenute samo dve, zavrio je svoju karijeru kao biskup od erborna / 108 /.
Njegov rad je, po recima jednog istoriara knjievnosti / 43, 458 /:

42

,, prvi izraz nove hrianske kulture u Engleskoj, koja se pojavila nakon
pokrtavanja Anglosaksona, izmeu 650. i 680. godine, i u njemu su se ne samo
irski i rimski, ve i grko - orijentalni (Teodor od Tarza) i afriki (Hadrijan)
uticaji spojili sa britanskom i anglosaksonskom batinom.

Ta velika sinteza koju predstavlja Aldhelmovo delo nije u potpunosti preivela
zub vremena i pustoenja ljudi. Zna se, recimo, da je pisao i pesme na engleskom
jeziku, jer kralju Alfredu, dve stotine godina posle Aldhelmove smrti, jedna takva
pesma bila je najmilija lektira. Ali od njegovih dela na engleskom ni jedno se nije
sauvalo. Ono to je preostalo na latinskom svedoi pre svega o njegovoj uenosti
i irini interesovanja.

Aldhelm je jedan od najpoznatijih pisaca epistola. Epistola, pismo ili poslanica,
bio je jedan od omiljenih knjievnih rodova u ranoj hrianskoj literaturi. Za uzor
su sluile Poslanice apostola Pavla iz Novog zavela, iako su crkveni oci
poznavali Cicerona i druge antike autore koji su bih utemeljivai tog knjievnog
roda. Zvanino pismo, tzv. poslanica, i obino pismo jo od antike su imali svoje
stilske zakone. Poetak, ili zaglavlje, morao je da sadri utivu formulu i ime
adresata, tj. onoga kome je upueno (,, Naem najdraem sinu, opatu Melitu,
Grgur, sluga slugu boji! ). Zatim je dolazio tekst pisma koji je na poetku morao
sadravati tezu ili problem na koji e se odnositi poruka ( Mi smo ... dobro
razmislili o svim problemima u vezi s Englezima...), zatim poruka sama (,, i doli
smo do zakljuka... ), i konano utivi pozdrav i lepe elje: ,, Neka te Gospod
titi, dragi moj sine ). Zvanina pisma, poput ove Grgurove poslanice Melitu, i
kraljevske povelje u kojima su se davala uputstva i nareenja potinjenima, imala
su na kraju i podatke o mestu i vremenu kada su napisana, kao i o broju ciklusa (
Datirano sedamnaestog juna, devetnaeste godine... itd. etvrti indikt ). Ta forma
pisane poruke strogo funkcionalnog karaktera, kakve su bile poslanice, ostala je i
danas u upotrebi. Poslanice, kao i privatna pisma u kojima autor govori o sebi,
kao to je bilo, recimo Aldhelmovo pismo velkom kralju Gerentu, nezamenljiva
su kao istorijski izvor, ali retko imaju knjievnu vrednost. Medjutim, pored
ovakvih, postojala je jo jedna vrsta epistole ona koja je predmet knjievnog
prouavanja, i koja ima samo formu pisma, a u sutini je esej oblik
argumentativne proze u kome autor izraava svoje vlastito vienje nekog
problema i o tom raspravlja, branei svoje gledite. Takvo je jedno od
Ciceronovili pisama Atiku, koje je u sutini rasprava o upravljanju provincijama.
Ponekad se pod epistolom ne krije esej ve homilija, kao to je bila Gildina poruka
43

upuena velkim kraljevima (str. 17). Nekada je to ak i traktat o metrici, kao
sto je Aldhelmovo pismo kralju Aldfridu od Nortambrije, poznato pod imenom
Epistola ad Acircium /Acircius je lat. prevod imena Aldfrith/. Ali bez obzira ta
se krilo pod imenom epistole, bitno je za takve tekstove da su oni izraz autorovog
linog stava i stila, jedini knjievni rod toga doba u kome su se mogla bar
donekle ispoljavati lina, individualna gledita i oseanja.

Ne postoji uena rasprava koja bi bolje prikazala Aldhelmovu kulturu i njegov
raskoni, na mahove pretrpani istonjaki stil, nego to je ovaj kratki citat iz
njegovog Pisma Vihtfridu, mladiu koji treba da ide u jednu manastirsku kolu u
Irskoj:

,, Stigle su do mene vesti da se sprema preko mora, na nauke, u Irsku. Molim te,
ui, da bi pobijao lai paganske poezije. Kako je glupo lutati kroz isprepletane,
vijugave stazice tih legendi, odbijati bistre izvore Svetog pisma, zato da bi ovek
gasio ed u blatnjavim, ustajalim barama, to vrve milijardama aba krastaa,
odjekuju od njihovog grlenog kreketanja! Pomisli samo, kakve koristi ima
pravovernik da marljivo eprka po ogavnoj ljubavi Prozerpine da radoznalo
zaviruje u ono o emu je nedolino govoriti da eli da sazna sve o Hermioni i
njenim raznoraznim ljubavnim pustolovinama, da epskim stilom opisuje obred
Prijapa ili luperkalije?

U ovih nekoliko reenica upotrebljena je jedna antiteza, dve proirene metafore,
jedno nabrajanje sa varijacijama tzv. katalogizacija jedno retorsko pitanje i
(poto su svi primeri takvi da aludiraju na seksualnu radoznalost za koju se
smatralo da je svojstvena mladiima poput Vihtfrida) sve to krunisano je jo i
ironijom.

Aldhelmov prozni traktat Pohvala devianstvu (De laudibus virginitatis...) jedne
enske manastirske kole u Barkingu, takode obiluje stilskim ukrasima, koji na
mahove deluju razmetljivo, ak i za ono doba. Jo bi se i mogli nai pisci koji ce
upotrebiti metafore kao to su zlaana ogrlica vrlina , ,, beli dragulji zasluge ,
purpurni cvetovi skromnosti , ali teko da bi iko pisao o ,, otvaranju kapija
neme tiine ili o blistavim svetiljkama estitosti u kojima gori ulje
skromnosti.

44

Ta ,, pirotehnika stila i jezika , kako kae jedan od dananjih autora /129, 218/
svojstvena je iskljuivo Aldhelmu koji, po miljenju istog autora, ,, ... interesu
oratorike i retorskih efekata esto vodi ljuti rat sa znaenjem, a i sa zvuanjem
jezika /129, 219/.

Ovakvom stilu treba dodati injenicu da je Aldhelm svakom svom tekstu upravo
neiscrpan u nabrajanju uenih exemplorum. U ovom sluaju to su linosti iz
Biblije i hagiologije (nauka o svecima ) koje su se istakle strogim celibatom. Iz
Biblije proroci Ilija, Jeremija, Danilo, Jovan Krstitelj, apostol Pavle... zatim
crkveni oci Klemen, Ambrozije, Martin, Feliks... polom svete device Marija,
Cecilija, Lucija, Eulalija... i ovo je samo nekoliko na dohvat uzetih imena iz
njegovog teksta. Reklo bi se da nema nijednog imena u crkvenom kalendaru koje
je prenebregnuo.

Stihovana verzija istog ovog teksta (De laudibus virginum) jo je sloenija.
Poinje dvostrukim akrostihom: poetna slova svakog stiha odozgo nadole grade
jedan kompletan heksametar, a zavrna slova istih stihova daju isti heksametar
ali odozdo navie. Ova, slobodno se moe rei metrika akrobacija, praena je
nizom ve pomenutih primera, s tim to su neki izostavljeni, neki dodati, stih je
heksametar, a na kraju je dodat i kratak opis osam najopasnijih grehova i iskuenja
za onog ko ivi u celibatu i sve to zavrava pozivom na molitvu.

Heksametar i akrostih su pored neverovatne uenosti i poznavanja drugih
pisaca Aldhelmove karakteristike. Njegova ve pomenuta Epistola ad Acircium,
poznata i pod nazivom Knjiga o broju sedam (Liber de septenario) sadri sve ove
elemente. Poinje jednom duom raspravom o mistinom znaenju broja sedam,
nastavlja sa objanjavanjem latinske metrike uopte, a heksametra posebno, i sve
to biva opet potkrepljeno obiljem primera iz dela latinskih pisaca ija se imena
danas mogu nai jo jedino po enciklopedijama. U tome tekstu nalazi se i grupa
Zagonetki (nigmata) kojom je Aldhelm, uglavnom, i stekao sebi mesto u istoriji
knjievnosti. Te Zagonetke opet poinju uvodom u dvostrukom akrostihu, ovog
puta paralelnom, odozgo nadole, tako da poetna i zavrna slova svakoga stiha
grade opet jedan stih: Aldheim je sainio ode od hiljadu stihova (Aldhelmus
cecinit millennis versibus odas).

Da li tu ima zaista hiljadu stihova sporedno je pitanje, ali daleko je interesantnija
injenica da je Aldheim svoje delo nazvao odama. Sa njegove take gledita tako
45

i jeste. Te zagonetke, svaka za sebe i sve zajedno, jesu jedna zbirka oda koje slave
udo Postanja, i nije sluajno to se na kraju nalazi Zagonetka o prirodi (nigma
de creatura), jer priroda svojom raskonom raznovrsnou i paradoksalnom
ravnoteom suprotnosti ilustruje slavu i mo svoga Tvorca. Otprilike stotinak
zagonetki o najraznovrsnijim stvarima, kao to su oblak, zvezde, vaga, lav,
minotaur, orgulje, tit, jednorog, tablica za pisanje, zolja, lastavica, zvezda
Danica, pancir - koulja, slon da nabrojimo samo neke u sutini su opet
exempla koji potvruju glavnu temu iz gore navedene Zagonetke o prirodi. ta
vie, iako to nama danas ne izgleda tako, ceo taj komplikovani i, na prvi pogled,
nepovezani spis, ta epistola, poev od simbolizma sedmice, preko metrike koja je
u vezi sa metrikom i numerologijom, preko knjievnih dela i preko prikazaobilja
i raskoi ovozemaljskog ara sve je to jedan jedini, objedinjeni i vrsti sistem,
jedan makrokozam koji je Bog stvorio, a Aldhelm, u stvari, slavi Boga. Uenost
je po Aldhelmu, i ne samo po njemu, jedan od oblika pobonosti koji i sam za
sebe ima svoju ulogu u tom sistemu. Zato mu je i stil drukiji, nenametljiv i
jednostavan, gotovo svean, a nain postavljanja zagonetki takav da veoma esto
zahteva uenost od itaoca. Takva je, recimo, zagonetka O azbuci:

,, Mi, sedamnaest sestara, iako bez glasa, objavljujemo:
onih est drugih su kopilad, nisu iz nae porodice.
Raa nas gvoe, a umiremo
opet od gvoa; ponekad poteknemo
i iz pera ptice, to visoko leti.
Tri brata nas dobijaju od nepoznate majke,
pred onim sto udi za mudrou mi,
utke i smesta, rasprostiremo blago rei.

Ovu zagonetku ne moe reiti onaj ko ne zna da je est slova latinske azbuke, po
tvrenju Isidora iz Sevilje, usvojeno iz drugih izvora ( h, k, q, x, a, z ), zatim da
je zailjeni gvozdeni tapi ( stilus ) i imao drugi kraj zaobljen za brisanje. Tri
brata su palac, kaiprst i srednji prst kojima se dri stilo ili pero.

Isto tako, onaj ko ne zna legendu o jednorogu iz Plinijeve Istorije prirode
(Naturalis historia) nee moi da odgonetne Aldhelmovu zagonetku:

,, Iako meu visokim brdima lovac podstie
pse, to uzalud laju pravei samo buku,
46

i zasipa me gvozdenim kopljima, ja se ne bojim
Marsovog gneva, ve uzdajui se u svoju mo
hrabro juriam i na slonove same i obaram ih,
teko ranjene. No ipak, svirepa Sudbina
prevarila me u jednom: mene, to ubijam
monike ko od ale, moe da zarobi goloruka devica;
jer takva lepotica, kada ogoli grudi,
za as me sputati moe, initi sa mnom ta hoe,
i odvesti me na uzici, pokornog, u svoj tvrdi grad.
Rog koji nosim dao mi je ime na grkom,
a tako me i Latini zovu, na svom jeziku.

Ali Aldhelm ume da promeni ton u skladu sa temom i pored uenih ima i
duhovite zagonetke, po koju obscenu, po koju prosto, bizarnu. Takva je zagonetka
o eni koja raa blizance:

,, Imam est oiju; a i uiju toliko.
Dva puta trideset prstiju nosim,
a od njih, kad mi se etrdeset otrgnu od tela,
gle, ipak e mi dvadeset ostati.

Veina su, ipak, opisne lirske minijature, ispevane u slavu lepote i tajanstva
prirode. Takva je i zavrna Zagonetka o prirodi, koja zavrava nizom izvanrednih
paradoksa:

,, tako je i moja mudrost vea od umotvorina
uenih filozofa; a nisam uila
iz kitnjastih knjiga, i nikad nisam saznala
za rimu, niti ta je to slog.
Suvlja od leta, u suncu to blista,
ja ipak kapljem kapima rose, valnija od potoka
to istiu iz nadolazeih izvora; slanija sam
od monih grudi samog uskomeanog okeana
no ipak teem sveija od blagotvornih kopnenih voda;
ukraena sam svim bojama i nijansama
to ulepavaju ar ovoga sveta
no ipak, sura kako samo moe biti.
47

Pouj, i veruj mojim reima, teko odgonetljivim
i uenjaku, veta jezika; no ipak,
onaj ko im porekne smisao nee ih
na kraju smatrati tako beznaajnim! Pitam vas,
oholi filozofi, kako mi je ime?

Do sada je ve poslalo oigledno da Aldheim ima svoje izrazito individualne i
ne uvek najsrenije stilske obrte kada pie line tekstove epistole. Takode i
kad god se obraa uenicima (mladom Vihtfridu ili kaluericama iz Barkinga),
kao da eli primerom da im pokae, uz malo ironije, do kakvih se stilskih visina
moe vinuti onaj ko dobro ui kolu. Ali svoju punu umetniku vrednost Aldhelm
dostie tek u Zagonetkama, gde mu je jezik manje razmetljiv i zato smisao i
duhoviti intelektualni obrti dolaze do punog izraaja. Zato nije udo to su
njegove zagonetke prve u nizu slinih, koje su pisali drugi autori, jer su
odgovarale duhu i ukusu vremena i publike. Himne i ode prirodi, kao ovaploenju
Bojeg stvaranja, sastavni su deo hrianske poetske tradicije uopte, o emu
svedoi i himna na engleskom jeziku koju je ispevao Aldhelmov savremenik
Kedmon (str. 90) kao i kasnija dela pesnika tzv. Kedmonove kole. Aldhelmova
namera da napie delo te vrste, dakle, u skladu je s njegovim duhovnim
okruenjem. S druge strane, nabrajanje, kao i nabrajanje spojeno s variranjem
opisa omiljena je stilska figura anglosaksonskih narodnih pevaa, a zagonetanje,
isto kao i izmiljanje poslovica i epigrama, tradicionalni su deo svakog folklora
pa i anglosaksonskog. Tako se u Aldhelmovim Zagonetkama na najbolji mogui
nain spojilo ono to je bilo tradicionalno u narodu i u manasiiiskoj kulturi. O
njihovoj ogromnoj popularnosti svedoi injenica da su Aldhelmovi sledbenici,
Tetvin, Bonifacije i Euzebije, takode pisali zagonetke, a sauvana je i jedna zbirka
zagonetki na engleskom jeziku, tzv. Ekseterske zagonetke (jer su sauvane u
rukopisu koji se zove Knjiga iz Eksetera Exeter book) u kojoj zagonetke br. 40
(O prirodi) i br. 35 (O pancir - koulji) potiu iz Aldhelmove zbirke. Prema tome,
iako su Aldhelmove zagonetke u principu vie uene nego poetski nadarene,
injenica je da imaju veliku kulturnu vrednost i da su neposredno uticale i na neka
od vrednijih poetskih ostvarenja meu Ekseterskim zagonetkama.

Iako skromnih umetnikih dometa, Aldhelm i ostali pisci kenterberijske kole
dali su veliki doprinos razvoju stare knjievnosti, ne samo latinske ve i
anglosaksonske, a neke od optih srednjovekovnih tema i motiva koje su oni prvi
upotrebili ostali su da traju i posle Normanskog osvajanja.
48


Pre svega, versifikacija anglo - latinske poezije ostala je, sve do normanskog
osvojenja, potpuno pod Aldhelmovim uticajem. Aleksandriiski akrostih, koji je
on upotrebljavao, moe se nai jo i u Tetvinovim zagonetkama i u jednoj pesmi
sv. Bonifacija. Heksametar kasnije biva usvojen i na severu, u Nortambriji, i
postaje gotovo neka vrsta standardnog stiha latinske poezije u Engleskoj.

Ali zato ostaje otvoreno pitanje da li je bas Aldhelm uticao na latinske pisce
nortambrijske kole da pojedina svoja dela piu dva puta, jedanput u stihu, drugi
put u prozi. Taj obiaj, koji potie od ranohrianskog pesnika Sedulija (Carmen
i Opus Paschale) prvi je u Engleskoj primenio Aldhelm, ali nema pouzdanih
dokaza da su se Bid i Alkuin ugledali ba na njega kada su pisali svoje ivotopise
svetaca, Bid ivotopis sv. Katberta (Vita sancti Cuthberti), a Alkuin ivot sv.
Vilibrorda (Vita sancti Villibrordi). Pre bi se moglo rei da je to bio obiaj
manastirskog pisanja uopte / 130, 18. n. 20 /.

Isti argument vai i za epistolarnu knjievnost, iako su autori kenterberijske
kole prvi pisali epistole u Engleskoj, ne moe se rei da su uticali na optu
rasprostranjenost tog knjievnog roda u latinskoj manastirskoj knjievnosti.
Epistola je bila toliko opte poznata i internacionalna knjievna forma u crkvenoj
kulturi Zapada i toliko individualna po karakteru ( ,, individualna , naravno, u
tadanjem smislu ), da se teko moe govoriti o nekom uticaju jednog pisca na
druge. Epistole sv. Bonifacija, po kojima je on, uglavnom, i uao u istoriju
knjievnosti, daleko su vie apostolske po tonu i tematici od Aldhelmovih. Bidove
i Alkuinove, opet, mnogo su jednostavnije po stilu i uglavnom didaktine.

Uticaj kenterberijske kole na knjievnost pisanu na engleskom jeziku bio je,
iako to zvui paradoksalno, mnogo vei. Pesnici kenterberijske kole prvi su
poeli da kombinuju unutranju, tzv. leoninsku, rimu sa aliteracijom /122. I, 173/.
Leoninska rima, nazvana tako po jednom legendarnom ranohrianskom pesniku
koji se, navodno, zvao Leo, ali o kome nema nikakvih podataka, pripada
hrianskoj latinskoj poeziji, a aliteracija je, opet, jedna od bitnih karakteristika
germanskog stiha, kojim je pisana celokupna anglosaksonska poezija.
Kombinujui ove dve tradicionalne forme dveju kultura, pesnici kenterberijske
kole ostavili su svoj trajni umetniki uticaj na poeziju pisanu na engleskom
jeziku. O tome svedoe pesme Jelena (Helen), Feniks (Phoenix), a naroito
Rimovana pesma (Rhyming poem). Ti primeri rimovanja u anglosaksonskoj
49

poeziji pre su izuzeci nego pravilo. Ali i ti izuzeci imaju svoj knjievno - istorijski
znaaj. Ako nita drugo, bar pomau da se dovede u pitanje jedna od povrnih
teza nekih kritiara s poetka ovog veka koji su tvrdili da nema nikakvog
kontinuiteta izmeu stare i srednjovekovne engleske knjievnosti koja poinje
posle normanskog osvojenja. Savremena nauka sve vie potvruje taj kontinuitet
/135/, /435/, a upotreba leoninske rime u anglosaksonskoj poeziji X i XI veka
pokazuje da bi stara engleska poezija moda i sama, autohtono, dola do
rimovanja i obogatila svoju versifikaciju i bez normanskog osvojenja i francuskog
uticaja. Prema tome, tu se radi pre o ubrzavanju jednog ve nastalog prirodnog
procesa razvoja nego o uvoenju potpuno novih elemenata u razvoj engleske
knjievnosti.

injenica je da se jedna batina kenterberijske kole, tradicija pisanja zagonetki,
nije odrala nakon normanskog osvojenja. Ali zato su ostale dve sveprisutne teme,
koje je u anglo - latinsku knjievnost uveo jedan od Aldhelmovih sledbenika,
Bonifacije, a koje su potom prele u knjievnost pisanu na engleskom jeziku i tu
doivele svoj najvei uspon u XIII i XIV veku. Re je o motivu sedam smrtnih
grehova i o otkrovenjima ,, sa onoga sveta .

U Bonifacijevim zagonetkama, pisanim po ugledu na Aldhelma i, naravno, u
heksametru, prvi put se pojavljuju zagonetke o apstraktnim pojmovima, o
vrlinama i gresima. Prikaz personifikovanih vrlina i grehova omiljena je crkvena
tema koju potie jo od Prudencijevog dela Borba za duu (Psyhomachia) u IV
veka. Bila je naroito omiljena u likovnim umetnostima /3/, a u anglo - latinskoj
knjievnosti prvi je, u izvesnom smislu, upotrebio Aldhelm u stihovanoj verziji
svojih Pohvala devianstvu. Iz ranih dela kenterberijske kole ovaj motiv e prei
u knjievnost pisanu na engleskom jeziku, u propovedi i homilije, a kasnije u
srednjovekovnu didaktinu liriku i dramu konkretno u moralitete, da bi svoj
vrhunac doiveo u nezaboravnim portretima sedam smrtnih grehova iz
Langlandovog alegoriskog speva Vilijamova vizija o Petru Orau (The Vision of
William Concerning Piers the Plowman) u XIV veku. Tokom vremena, naroito
u drami, vrline se sve ee izostavljaju, a grehovi se sve ee javljaju kao jedina
tema. Zato su grehovi postali toliko popularni teko je rei, ali jedan od razloga
je sigurno bio i taj to njihovo prikazivanje prua neiscrpne mogunosti za smeh
i satiru a to je oduvek, u svim istorijskim periodima, unapred obezbeivalo
uspeh kod publike. Iz srednjovekovnih moraliteta sedam smrtnih grehova e prei
u interlude, a potom i u renesansnu dramu, ali sada ne vie kao alegorijski, ve
50

kao tipini komini likovi. Naravno, ti likovi su u meuvremenu postali daleko
sloeniji i obogaeni novim uticajima, tako da se u njima vie ne prepoznaje
srednjovekovno poreklo.

U Bonifacijevim epistolama, u Crkvenoj istoriji njegovog suvremenika Bida, i
kasnije, poetkom IX veka u jednoj pesmi kaluera Etelfulfa iz Lindisfarna /129,
240/ na nekoliko mesta se govori o otkrovenjima ,, sa onoga sveta koja takoe
predstavljaju poetak jedne srednjovekovne knjievne tradicije /120/. O jednom
od tih otkrovenja, uvenoj Drihthelmovoj viziji pakla i raja iz Bidove Crkvene
istorije bie jo rei (str. 51 2).

Apokrifna po svom poreklu (u staroj engleskoj knjievnosti glavni izvori su
Jevanelje Nikodemovo i Otkrovenje apostola Pavla), ova knjievna vrsta koja se
naziva jo i apokaliptinom literaturom, vizijama, snovienjima, prela je iz
misionarske irske tradicije najpre u anglo - latinsku manastirsku knjievnost, a
potom u homilije i propovedi (uveno je ,, Pavlovo vienje pakla / 484 / homiliji
br. 16 zbirke Blickling Homilies), a odatle u prozu srednjevekovnih mistika gde
su vizije i apokalipse omiljena tema. Ova knjievna vrsta, koja je, izgleda, vie
pogodovala rimokatolikoj tradiciji u Engleskoj je nastala relativno rano, zajedno
sa preovlaujuim uticajem protestantizma, i nikada se nije ni pribliila
knjievnim kvalitetima Danteove Boanstvene komedije. Ali iako nestaje
relativno rano kao knjievna vrsta, vizija ili snovienje ostaje kao konvencionalni
knjievni motiv koji predstavlja uvod u gotovo svaku alegoriju, svako iole
apstraktno poetsko matanje od Bonifacija i Bida do osera. U staroj engleskoj
knjievnosti jedna od retko uspelih pesama snovienja je San o raspeu (The
Dream of the Rood) nepoznatog pesnika Kinevulfove kole (str. 145-48).

5.5. Nortambriiska knjievna kola

Kao to Aldhelm predstavljla centralnu linost latinske knjievnosti koja se
razvila na jugu Engleske i pod istonjakim uticajem, tako se u linosti i delu
preasnog Bida (Bede, 673 - 735), kako su ga savremenici zvali, skupljaju i
prelamaju, kao u ii soiva, sve najbolje osobine nortambrijske kole: pounost
kao cilj, sistematinost kao oblik pristupa i jednostavnost kao karakteristika stila
uz povremene istinske poetske uzlete.

51

to detaljnije prouavamo Bidov ivot i delo sve mu se vie divimo. U njemu su
se susrele i spojile dve duhovne struje strasni jevanelizam keltskih misionara i
strogo disciplinovana pobonost benediktinskih kaluera. iveo je u doba koje je
bilo toliko blizu prvim pokrstiteljima da je imao priliku da se lino susretne sa
ljudima iz pratnje misionara iz Ajone i da sam oseti uzbuenje njihovog
pobedonosnog entuzijazma. Ali to doba je istovremeno bilo i toliko daleko od
njihovog, da je on ipak odrastao u jednoj drukijoj atmosferi i formirao ga je
upravo sistem koji je ukinuo i zamenio njihov. Bio im je jo uvek toliko blizu da
je mogao da uoi njihove zasluge, i bio je isuvie plemenit da ih porie. Bio je
dovoljno poboan da bi potovao njihove svetake osobine, ali i dovoljno mudar
da im uoi mane. I tako je stojao na razmei dva doba on, benediktinski kaluer
okruen tradicijom keltske pobonosti koja je jo bila iva. Englesko ae u
raskonom obilju keltske uenosti, uenik Rima inspirisan intelektualnom strau
Irske.

Bid je bio uenik nortambrijskog biskupa Benedika (str. 34), imenjaka sv.
Benedikta iz Nursije, koji je osnovao monaki red koji e sve do XIII stolea biti
glavni nosilac kulture u Zapadnoj Evropi. Drei se svog gesla, ora et labora,
,, moli i radi , benediktinci su se pored duhovnog i kulturnog bavili i manuelnim
radom. U svojim manastirima razvijali su i negovali zanate i poljoprivredu,
isuivali movare, krili ume, skupljali lekovito bilje i leili bolesne. Takoe su
odravali kole, prepisivali i skupljali stare rukopise i cuvali ih u svojim
bibliotekama i arhivama. Pored teologije i filozofije prouavali su i prirodne
nauke naravno u okvirima i tumaenjima svoga doba. Veran svom
benediktinskom zavetu stabilitas loci stalnost mesta , Bid je ceo ivot proveo
u manastiru Derou i do kraja ivota strogo se pokoravao manastirskoj disciplini,
fizikom radu i redovnom prisustvovanju slubama osam puta dnevno. Tu je,
takoe, stekao obrazovanje iz svih sedam slobodnih vetina (trivium: gramatika,
dijalektika, retorika; i vii stupanj, quadrivium: aritmetika, geometrija,
astronomija, muzika), dakle, najire obrazovanje koje se moglo dobiti u Evropi
njegovog doba / 109 /, /126 /. Sve ovo donekle objanjava irinu i svestranost
interesa, kao i izuzetnu sistematinost pristupa koji ispoljava u svojim
mnogobrojnim delima. Bio je najvei astronom i meteorolog svoga doba, a
istovremeno i utemeljiva srednjovekovnih knjievnih i istorijskih nauka. Spisak
dela za koja se sa sigurnou moe tvrditi da ih je on sam napisao, tzv. Bidov
kanon, obuhvata naune traktate, pisma, dva ivotopisa svetaca ( hagiografije ),
52

od kojih jednu u dve verzije u prozi i u stihu, zbirku biografija i hroniku Crkvena
istorija Angla, kao i jo neka manje znaajna poetska i prozna dela /98/, /114/.




a. Nauni traktati

Bidovi nauni traktati donekle odraavaju sistem obrazovanja o kome je upravo
bilo rei i mogu se, po analogiji, podeliti na traktate iz oblasti triviuma i iz oblasti
kvadriviuma.

Medu prvima, najznaajniji su mu traktati O metrici (De arte metrica), O
pravopisu (De orthographia) i O sistemima i tropama Svetog pisma (De
schematibus et tropis Sacrae Scripturae). U svom traktatu O metrici Bid je
postavio temelje srednjovekovnoj knjievnoj teoriji /119 /. Tu on diskutuje najpre
o latinskoj abecedi, zatim daje definiciju sloga i diskutuje o znaaju sloga u stihu.
Potom sledi prikaz klasinih latinskih vrsta stihova i strofa, a u zakljuku se
govori o poetskim rodovima i vrstama koji su bili poznati u njegovo doba. Traktat
O pravopisu je, u stvari, posveen pojedinim slovima abecede, pre nego pravilima
pisanja. Ovaj traktat je pisan pod uticajem uvene rasprave Isidora od Sevilje,
Etymologiarum Libri XX, koja je bila neka vrsta enciklopedije toga doba i koju su
svi ueni ljudi znali, poev od Aldhelma. Traktat iz oblasti retorike i egzegeze O
sistemima i tropama... kroz ogroman broj primera objanjava tzv. trope opta
mesta u Bibliji, daje njihova tumaenja i simboliku, a naroito mnogo mesta
posveuje svemu onome to je u vezi sa alegorijom. Bid kao da je predoseao da
e alegorija postati jedna od najznaajnijih knjievnih vrsta u stoleima koja
nailaze /105/.

U Bidovom kanonu se takoe nalazi i nekoliko traktata iz oblasti prirodnih na-
uka, koji se bave pitanjima hronologije, medicine, astronomije i meteorologije.
Traktat O vremenskim jedinicama (De temporibus) poinje uvenom reenicom
koja se esto navodi da ilustruje Bidov sistematian i egzaktan pristup: Vreme
se deli na trenutke, asove, dane, mesece, godine, stolea i epohe . injenica da
nama danas ova reenica zvui sasvim obino upravo dokazuje koliko je Bid bio
ispred svoga doba. Treba se vratiti na Aldhelmovu Knjigu o broju sedam i
53

pogledati njenu kompoziciju, ili njegov renik u Pohvalama devianstvu da bi se
mogla uoiti razlika.

Iako se u principu dri tekstova Isidora od Sevilje, Bid u ovom svom delu po-
kazuje toliku nezavisnost u rasuivanju da je zbog toga bio ak optuen za jeres.
Verovatno toj optubi treba pripisati nastajanje njegovog drugog i znatno
obimnijeg dela na istu temu, O raunanju vremena, sa posebnim osvrtom na
astronomski obrazloen metod izraunavanja uskrnjih praznika tog osetljtvog
crkvenog pitanja u Engleskoj. Na delima Isidora i Plinija zasniva se i Bidovo
poslednje i najvee delo te vrste, enciklopedijsko delo O prirodi (De natura
rerum).

Ova tri dela predstavljaju najegzaktnije naune rasprave svoga doba koje jo
vekovima nee biti nadmaene, ne samo u Engleskoj ve u celoj Zapadnoj Evropi.

Bid je takoe zasluan za prvo medicinsko delo u Engleskoj koje sadri taan
anatomski opis krvnih sudova O putanju krvi (De phlebotomia), a u ve
pomenutom delu O prirodi on, izmeu ostalog, diskutuje i o uticaju meteorolokih
promena na javljanje bolesti. To je bila jedna od teorija poznatog rimskog lekara
Galena, koji je, sve do krstakih ratova i uticaja arapskih medicinskih vetina, bio
glavni izvor mcdicinske nauke u Evropi.

Svi ovi traktati, iako veoma znaajni za razvoj knjievnih i prirodnih nauka u
Engleskoj, nemaju sami po sebi neku umetniku vrednost.

b. Pisma

Kao i nauni traktati, ni mnogobrojna pisma upuena uglavnom prijatelju Aki
(Acca), biskupu Heksamskom, i veoma poznatom oveku u crkvenim krugovima
/310/ nemaju sama po sebi neku umetniku vrednost. Posveena su uglavnom
raspravljanju o alegorijskim tumaenjima likova, imena i dogaaja iz Starog i
Novog zaveta, praktino istoj tematici kao i traktat O sistemima i tropama...

I traktati i pisma, meutim, otkrivaju neke od bitnih karakteristika Bidovog
naina pisanja koje e se pokazati znaajnim prilikom ocenjivanja njegovih
knjievnih dela. To su, pre svega, sistem i red u kompoziciji, jednostavnost jezika
i stila, dokumentovani i jasni zakljuci.
54




c. ivotopisi svetaca i biografije

Prvo Bidovo knjievno delo je hagiografija ivotopis sv. Katberta (Vita sancti
Cuthberti) koji je prvo napisao u stihu, a kasnije, u skladu sa tradicijom, opet u
prozi. Taj prvenac je, meutim, bez veih umetnikih vrednosti. U opatiji Lindis-
farn u to vreme je ve postojao jedan anonimni ivotopis sv. Katberta, sroen ve-
oma realistiki, kao da ga je sainio neko ko je sveca lino poznavao, i sa dosta
legendarnih i folklornih, povremeno ak i humoristikih detalja. Da je taj tekst
posluio Bidu kao uzor nema nikakve sumnje, naroito kada se ima u vidu
njegova prozna verzija istog teksta, u kojoj on pokuava da imitira realistiki
pristup anonimnog autora tako to opis sveeve smrti stavlja u usta jedne istorijske
linosti za koju se zna da je bila sveev savremenik. No, opte uzev, ta Bidova
hagiogratija, u obe svoje verzije, nije toliko uspela kao tekst anonimnog autora /
90 /.

ivotopisi svetaca su, odmah iza epistola, bili najpopularniji knjievni rod u
Bidovo vreme, o emu svedoe mnogobrojna dela, delom iz kenterberijske, a
mnogo vie iz nortambrijske kole. Najstarija poznata hagiografija u Engleskoj
potie od anonimnog autora iz Vitbija koji je iveo pre Bida /115/ i obrauje ivot
sv. Grgura ( pape ), a sauvani su pored Katbertovog, i ivotopisi svetaca Vilfrida,
Gatlaka, eolfrida, Bonifacija, Vilibrorda, Vilibalda da pomenemo samo neke.
Kao uzori za pisanje svetakih ivotopisa sluili su Evragijev ivot sv. Antonija s
kraja IV veka i ivot sv. Martina koji je napisao Sulpicije Sever oko 400. godine.
Iza tih dela potiu konvencije koje su se upotrebljavalje u tzv. prologu uvodnom
delu hagiografije u kome je autor najee isticao da e u okviru svojih skromih
mogunosti govoriti o hvale vrednom i uzornom ivotu sveca i podvlaio tvrdnju
da je pria istinita. U prologu bi se nabrajale i sve sveeve vrline. Sam tekst
ivotopisa, koji bi potom sledio, po svojoj tematskoj strukturi i motivima
pridravao se opisa Hristovog ivota iz Novog zaveta, tako da su mu osnovni
elementi bili (1) sveevo detinjstvo i mladost, sa odgovarajuim simbolinim
dogaajima koji mu predskazuju veliku budunost, odluka da se odrekne
svetovnog ivota i posveti se duhovnom uzdizanju (2) zrelo doba iskuenja,
propovedanja, udesna isceljelenja, proroanski dar (3) na kraju predskazivanje
55

vlastite smrti, oprotaj sa uenicima, umiranje uz molitvu i udesa koja posle smrti
ine njegove moti /115/, /116/.


Bid je napisao jo jednu hagiografiju, ivot sv. Feliksa koja se smatra njegovim
najslabijim delom. Meutim, ovde je neophodno istai da Bid u izvesnom smislu
predstavlja izuzetak medu piscima svetakih ivotopisa u Engleskoj. Kao svaki
dobar katolik i on je verovao u uda, ali ne bez rezerve, i uvek je navodio izvore
iz kojih je saznao za neko udesno iscelenje , ,, udesno oivljavanje i sline
dogaaje. Time on nastoji da potvrdi verodostojnost uda autoritetom izvora.
Ostali autori se nee ni toliko potruditi da obrazloe ono to smatraju
natprirodnim. Zato, kada Bid navodi dokaze , bez obzira na to koliko oni danas
deluju naivno, treba ga zato potovati. Piui o sv. Katbertu, npr, Bid kae:
Svakodnevno se dogaaju uda posredstvom njegovih moti (...) a jedno se
dogodilo i meni samom, kada mi je jezik ozdravio od jedne bolesti dok sam pisao
pohvalu njegovim udesima... . Bilo bi bespredmetno i nepravedno govoriti o
koincidenciji i oekivati dananju racionalnost od oveka koji je iveo u doba
kada su ljudi jo uvek ,, optili sa anelima (upor. priu o Kedmonu str. 50) i
kada se posredstvo Svevinjeg pronalazilo i u svakodnevnim dogadajima, a
pogotovo u onim malo neobinijim. U to doba, koje se s razlogom naziva doba
vere ve i sama injenica da jedan autor preutno daje itaocima pravo na
sumnju, time to e se truditi da im neto dokae predstavlja presedan koji
zasluuje da se istakne.
Upravo taj element udesnog jedna je od bitnih razlika izmeu obinog
ivotopisa (biografije) i svetakog ivotopisa (hagiografije). Naroito kada su u
pitanju biografije duhovnika. Zato se Bid moe smatrati prvim piscem biografija
jer u njegovom delu Istorija svetih opata (Historia sancti abbatis), u kome govori
o ljudima koje je sam poznavao, nema ni jednog jedinog uda. U tom pogledu on
je obazriviji od mnogih kasnijih autora. Bid ovde daje prikaz istorija manastira
Vermota i Deroa kroz biografije pet opata koii su se smenjivali na tom poloaju
dok je on tamo iveo, naglaavajui njihov intelektualni i duhovni znaaj za
crkvenu istoriju uopte. Ta biografska hronika , kako je nazvao jedan autor
/130, 18/, predstavlja odreenu prethodnicu iroke i sveobuhvatne Crkvene
istorije Angla, njegovog najznaajnijeg dela.



56

c. Crkvena istorija Angla

Ve sam naslov knjige, Historia ecclesiastica gentis Anglorum, ukazuje na
jednu znaajnnu injenicu: Bid je prvi u istoriji upotrebio izraz ,, engleski narod
da oznai Angle, Sasksone i Jute. Iz naslova se vidi da je Engleze (Angli)
smatrao jednom nacijom (gens). Kod nas se uvreio prevod ,, Crkvena istorija
Angla , a trebalo bi u stvari da bude Istorija crkve engleskog naroda , jer Bid
u svojoj knjizi nigde ne govori izriito o istoriji plemcna Angla, ve o Englezima
podrazumevajui tu sva tri germanska pleimena koja ive u Velikoj Britaniji.

Druga znaajna injenica vidi se ve na prvim stranicama. Delo je napisano 731.
godine i nosi posvetu Najslavnijem kralju, eolvulfu, od Bida, svetenika i sluge
Hristovog . U tom uvodnom pismu posveti, Bid nabraja sve svoje izvore: stare
legende, dela svojih prethodnika, dokumenta i obavetenja koja je dobio od
engleskih biskupa, prepise iz papskih arhiva, svedoanstva oevidaca ili bar
savremenika nekih dogaaja. Njegova sposobnost da odabere, usaglasi i povee u
jednu ne samo razumljivu ve i estetski prijatnu celinu sve to obilje usitnjenog
i raznorodnog materijala s pravom izaziva divljenje /104, 27/:

ak i dananji istoriar, koji uiva prednosti daleko monijeg naunog aparata i
oslanja se na naune rezultate itavih pokolenja strunjaka nae se pred
izvanredno tekim zadatkom kad treba da napie istorijski prikaz nekoliko
vekova. Ako jo imamo u vidu koliko su Bidovi radni uslovi i sredstva bili
ogranieni, postaje nam jasno da njegovo delo predstavlja jedinstven podvig.

Bida su nazvali ocem engleske istorije i zato to je prvi u doba kada su se
hronike s retkim izuzecima svodile na puko zapisivanje dogaaja i datuma
napisao zaokruenu i celovitu istoriju. On je, takoe, prvi primenio hronoloki
metod koji je izumeo Dionizije Egzigius u VI veku i po kome se datumi
izraunavaju u odnosu na godinu Hristovog roenja, dakle hronoloki metod koji
se i danas upotrebljava /112/.

Bidovo delo je svojevrstan podvig i sa isto knjievnog, ne samo istoriografskog
stanovita. Ono predstavlja vrsto organizovanu i komponovanu celinu, u kojoj
svi istorijski, biografski, legendarni, pa i isto anegdotski detalji imaju svoj
smisao i ulogu, bilo to daju podatke o oveku i delu (pria o Kedmonu), to
navode na razmiljanje i traenje dubljeg smisla (legenda o pokrtenju
57

Edvinovom), to na prijatan i duhovit nain oivljavaju pripovedanje (legenda o
Grguru i engleskim deacima), ili to saoptavaju legendu o udu koje treba
da deluje pouno (Drihthelinova vizija sa onoga sveta ). I sve je to napisano
tonom nerazmetljivog, jednostavnog pripovedanja protkanog istinskom toplinom
i neposrednou narodnog uitelja.

Organizujui taj ogromni materijal Bid je, sa ve poznatom sistematinou, po-
delio period od prvog naseljavanja Germana do godine zavretka svoje Istorije
(731) na pet razdoblja, tako da se njegova Istorija sastoji od pet knjiga. Svaka od
prve etiri knjige zavrava se po jednim vanim dogaajem iz crkvene istorije
(I smru pape Grgura; II pogibijom kralja Edvina i raspadom nortambrijske
crkve, III saborom u Vitbiju; IV smru sv. Katberta), a poslednja, V knjiga,
koja predstavlja svojevrstan zakljuak, sadri pregled savremene situacije,
sinopsis svega to od poetka reeno i spisak Bidovih dela. U svakoj od poslednje
etiri knjige nalazi se i po jedan krai ivotopis: pape Grgura u II knjizi biskupa
Ferse (Fursa) u III, sv. Katberta u IV i opata Vilfrida u V knjizi.

Ova kompozicija etiri kljuna dogaaja, etiri linosti iz crkvene istorije
protkana je od poetka do kraja zanimljivim detaljima, duim i kraim priama i
anegdotama, opisima, komentarima, legendama, i upravo u tome lei ona prisna,
a ipak uzviena lepota ove neobine hronike. Majstorslvo Bidovog pripovedanja
moda e najbolje ilustrovati legenda o pokrtenju Edvinovom iz II knjige
Istorije, koja ulazi u same vrhove engleske proze i moe se nai u svim
antologijama i istorijama knjievnosti ali se, uprkos tome, uvek moe navoditi
iznova.

,, Kada je Paulinije /biskup Paulinije upor. str. 32 / zavrio, kralj odgovori da je
i voljan i duan da prihvati veru koju mu on propoveda, ali dodade da se prethodno
mora posavetovati sa svojim velikodostojnicima i prijateljima. On okupi svoje
savetnike i zatrai od svakog poimence da mu kae svoje miljenje o toj novoj
veri i novom bogu.
Prvosvetenik Koifi odgovori bez oklevanja: , Velianstvo, moramo pokloniti
punu panju tom novom uenju jer ja, evo, otvoreno priznajem da mi vera koju
smo do sada ispovedali izgleda i bezvredna i bez moi. Nema tvog podanika koji
je odanije od mene sluio bogovima, pa ipak je mnogo onih kojima si ti
naklonjeniji, koji uivaju vee poasti i imaju vie uspeha od mene ma ta
preduzeli. Da ovi nai bogovi zaista imaju neku mo, sigurno bi najveu milost
58

ukazivali meni, koji ih najsvesrdnije zastupam. Prema tome, ako se nakon
proveravanja pokae da je ovo novo uenje bolje i delotvornije prihvatimo ga
bez oklevanja .
Jedan stari ratnik sloi se s tim mudrim obrazloenjem i nastavi: , Velianstvo,
kad uporedimo ovekov ivot u sadanjosti sa onim vremenom o kome nita ne
znamo, on mi izgleda poput usamljenog vrapca, to kad - kad hitro proleti kroz
tvoju gozbenu dvoranu dok u njoj, zimi, blaguje sa svojim ratnicima i
savetnicima. Tu, unutra, toplo ognjite nas razgaljuje i svetli nam dok napolju
besne zimske oluje, sneg i kia. Taj vrabac samo hitro uleti na jedna vrata dvorane
i izleti kroz druga. U tom magnovenju. dok je tu, unutra, zaklonjen je od hladnoe
i bure ali ve posle nekoliko ugodnih trenutaka ieznue u onu istu tamu iz koje
je doao. Tako se i ovek pojavljuje na ovom svetu tek za koji trenutak, i niko ne
zna ta je bilo pre ovog ivota i ta e biti posle. Pa, ako ova nova vera moe da
nam prui neka pouzdanija saznanja, onda je sasvim prirodno daje prihvatimo.

Bilo bi potrebno napisati posebnu knjigu o psihologiji religije da se objasni sve
ono to ova kratka parabola o vrapcu , kako je neki zovu, poruuje obinim,
svakodnevnim jezikom. Kroz neposredni umetniki doivljaj ona prua uvid u
otuenu psihologiju svetenika od karijere i njegovo pragmatino shvatanje religi-
je kao sredstva moi, dok na suprotnoj strani stoji samo jedna obina ljudska
potreba za utehom, teskoba starog ratnika koji je celog ivota gledao smrti u oi,
ali je nije pobedio i priznaje to. Praiskonski ovekov strah od kosmike sile kojom
ne moe da ovlada, taj osnovni emotivni razlog prihvatanja svake religije ne
samo hrianske, ovde je majstorski saet u nekoliko obinih reenica, u jednu
obinu, svakodnevnu sliku. I danas, posle trinaest vekova razvitka civilizacije i
racionalnog miljenja, ta slika nagoni nas na razmilljanje.

Ona je morala imati daleko snaniji, isto emotivni, efekat u Bidovo doba kada
se, na primern u Zakonima kralja Vihtreda od Kenta /27, 24 - 31/ iz 695. godine,
moe nai ovakva odredba: ,, Ako putnik izdaleka ili stranac sie s druma i pri
tom ne obznani svojc prisustvo vikom ili duvanjem u rog, smatrae se
razbojnikom i moe ga svako ubiti ili zarobiti za otkup . Danas jo potreban
izvesni napor da ovek sebi predstavi strah u kome su iveli ti ljudi koji su u
svakom strancu koji im utke prilazi videli razbojnika koji se prikrada, a da se i
ne spominju ,, rat, glad i kuga koji, ipak, nisu bili deo svakodnevnice. U takvoj
situaciji i uz ondanju optu neukost, dakle bez ikakvih mogunosti
racionalizacije, Bog koji voli i mogunost ivota posle smrti predstavljaju
59

kakav - takav melem. U tom istorijskom kontekstu Bidova pria dobija zaista
moan emotivni naboj.

Legenda o pokrtenju Edvinovom samo je jedna od mnogih pria, legendi i
anegdota koje Bid seje po stranicama svoje Istorije i jedna od umetniki najjaih.
Ali mudri i skromni Bid ne bei ni od obinih duhovitosti, svestan da pouka, kad
je zabavna, biva lake usvojena. Moram vam ispriati , kae on, ,, jednu priu
koja objanjava duboku elju pape Grgura da spase na narod :

,, Priali su nam da su jednom neki trgovci, tek prispeli u Rim, izloili svoju
raznovrsnu robu na pretrpanoj trnici. Razgledajui je, Grgur zapazi nekoliko
deaka koji su bili izloeni za prodaju. Imali su svetlu kou, lepo srezane crte lica
i plavu kosu. Posmatrajui ih sa interesovanjem, on zapita iz kog su naroda i iz
koje zemlje. , Iz Britanije su , rekoe mu, , i tamo svi tako izgledaju . On tada
zapita da li su hriani ili neznaboci. , Neznaboci su , odgovorie mu. , Avaj!
kaza Grgur, uzdahnuvi od srca, , kakva teta to se tako lepi ljudi jo uvek nalaze
u kandama Gospodara tame, i to tako lepa lica skrivaju due koje jo ne
spoznae milost boju! Kako se zove taj narod? , Zovu se Angli /Angles/ , rekoe
mu. , Zaista im pristaje , odvrati on, , jer imaju aneoska / angelic / lica, i trebalo
bi da uu u drutvo anela. A iz koje su provincije? , Iz Deire / Deira / , glasio
je odgovor. , Dobro. Zaista bi i trebalo da budu de ira spaeni od bojeg gneva
i prizvani Hristovoj milosti. A kako im se zove kralj? Ela /lla/ , kazae mu.
, I zaista bi i trebalo da se u njihovoj zemji zapeva Aleluja /Alleluia/ u slavu
Gospoda naeg tvorca , zakljui Grgur, pravei igru rei od tog imena.

Naravno, teko da je i sam Bid verovao da je ba takav bio povod za slanje
misionara u Englesku. Ali imao je smisla za dobru anegdotu i, kako sam kae,
prosto je ,, morao da je prepria. I dok priice ovakve vrste ne slue niem
drugom osim ivosti pripovedanja i nekoj vrsti rastereenja tog obimnog i veoma
ozbiljnog tiva, postoji i jo iedna vrsta legendi, ona koja u sebi krije prave i
istorijske podatke. Pria o Kedmonu spada u tu vrstu materijala, kao uostalom i
ve navedeni Bidov opis naseljavanja Anglosaksona u Britaniju. To je materijal
kome i dananji naunici poklanjaju panju, da bi razdvajanjem istine od legende
doli do odreenih zakljuaka. Ovde e tekst biti naveden uz manja skraenja.

,, U tom manastiru u Vitbiju iveo je jedan brat koga je Gospod istakao nad
ostalima svojom milou. Bio je toliko vet u sastavljanju duhovnih pesama da je
60

za tren oka umeo da pretoi ma koji deo Biblije koji bi mu preveli u prekrasnu i
dirljivu pesmu na svom maternjem, engleskom jeziku ( ... ). Premda se bavio
svetovnim zanimanjem, sve do poznih godina svoga ivota nije uspeo da naui
umetnost pevanja: ta vie, kada bi na nekoj gozbi ili sveanosti uesnici redom
krenuli da otpevaju po neto za drutvo, on bi ustajao od stola i odlaziokui im
bi video da mu se harfa pribliava.
Jednom takvom prilikom napustio je zgradu u kojoj je bila zabava i otiao u staje,
jer je te veeri bila njegova dunost da nahrani stoku. Tamo je legao i zaspao i u
snu ugledao oveka koji ga je pozvao po imenu. , Kedmone , rekao je, , otpevaj
mi neto. , Ali ja ne umem da pevam , odgovorio je on, , i upravo zbog toga
sam i otisao sa gozbe i dosao ovamo. Tada ovek koji ga je oslovio ree: , Ali
meni e pevati. , O emu da pevam? , zapita on. , Pevaj mi o Postanju ,
odgovori taj ovek. I Kedmon smesta stade da peva stihove koje nikada ranije nije
uo: , Pojmo u slavu Tvorca nebeskog carstva, moi i boanske promisli naeg
Stvoritelja, u slavu svevinjeg Oca nebeskog. Pevajmo kako je veiti Gospod,
tvorac svih udesa, najpre stvorio nebeski svod za sinove ljudi, da ih pokrije,
poput krova; i kako im jc svemogui Gospodar i Zatitnik podario zemlju da na
njoj ive . Ovo je samo opti smisao, a ne i same rei koje je Kedmon u snu
pevao; jer te stihove je ncmogue prevesti s jednog jezika na drugi a da ne izgube
mnogo od svoje lepote i uzvienosti, ma koliko savreni bili. Kad se Kedmon
probudio, seao se svega to je ispevao u snu i ubrzo dodao jo stihova u istom
stilu, slavei njima Svevinjeg.
Jo istog jutra otiao je svom pretpostavljenom, nadzorniku crkvenog imanja, i
ispriao mu o daru koji je dobio. Nadzornik ga odvede gospi opatici (...) Ona je
bila oduevljena to je Bog takvom milou obdario tog oveka i posavetova mu
da napusti svetovni ivot i da se zaredi. I kada ga je primila za redovnika, naredi
brai da ga poue svemu to se zbivalo u Svetoj knjizi. Tako je Kedmon paljivo
pamtio sve to su mu govorili (...) i sve to pretvarao u milozvune stihove, tako
da se njegovi uitelji uskoro preobratie u oduevljene sluaoce. Pevao je o
stvaranju sveta, o poreklu ljudskog roda i o svemu o emu govori Knjiga Postanja.
Pevao je o Izlasku Izrailjaca iz Misira, o njihovom dolasku u obeanu zemlju i o
mnogim drugim dogaajima iz Starog zaveta. Opevao je Ovaploenje Gospoda
naeg, njegovo Raspee, Uskrsnue i Voznesenje, dolazak Svetog Duha i uenja
apostolska. Takoe je spevao mnoge pesme o uasima Poslednjeg suda, o
stravinim mukama u paklu i o radostima rajskog naselja. Pored ovih pesama,
sastavio je jo nekoliko o blagoslovima i kaznama Bojim, kojima je nameravao
61

da preobrati svoje sluaoce da prestanu voleti zlo i da se nadahnu ljubavlju i
dobrim delima.




Kad se odbaci oigledna izmiljotina o udu kojim je Kedmon stekao svoj
pesniki dar /383/, /385/, u ovom tekstu ostaju podaci kojima se jo i danas slue
istoriari knjievnosti, jer to su jedini podaci koji postoje o Kedmonu i o njegovim
delima. Pored toga, ovaj tekst sadri i opis kako se stvarala narodna usmena
poezija u Kedmonovo vreme (oko 680. godine), u kojim prilikama se pevala i uz
koji instrument. Za sada je dovoljno konstatovati da se u ovom tekstu pored
obavetenja koja prua nalazi i jedna podatak koji svedoi o Bidovom krajnje
ozbiljnom i dubokom poimanju jezika i knjievnog teksta. On odbija da prevede
Kedmonove anglosaksonske stihove na latinski, svestan da se i najbolja poezija
ne moe prevesti, a da joj se ne osiromai smisao. Njihov problem je tema kojom
se, danas vie nego ikad, jo uvek bave teoretiari prevodenja i primenjena
lingvistika.

Bidovo majstorstvo u pripovedanju nije sluajno to je zrela i dobro razraena,
svesno koncipirana umetnost. On je za ondanje vreme veoma solidan teoretiar,
a u svojoj Istoriji, kao to je iz dosadanjih navoda ve postalo oigledno,
izvanredno ume da prilagoava ton pripovedanja, kreui se od uzvienog i
metafizikog do duhovitog i anegdotskog, od verodostojnog i istorijski
informativnog do krajnje fantastinog. Ova poslednja osobina njegovog
knjievnog postupka ogleda se u dve poznate vizije sa onoga sveta iz V knjige
Istorije, koje su dostojne da uu u svaku antologiju knjievne fantastike. Neki ih
ubrajaju meu estetski najjae Bidove stranice /129, 23/. Drihthelmova vizija
pakla i raja moe da poslui kao ilustracija. Dovoljno je navesti samo poetak:

,, U to vreme desilo se u Britaniji jedno udo, poput onih iz starih dana, dostojno
da se zabelei. Jer, da bi ive opomenuo da ne umru duhom jo za ivota, jedan
preminuli ovek bio je vraen iz mrtvih da bi ispriao mnogo vanih stvari koje
je video, a od kojih u ja pomenuti samo one najvrednije. (...)
On je to opisao ovako: , Jedan lep ovek u sjajnim haljinama bio mi je vodi i
utke smo hodali u pravcu istoka. I tako smo doli do jedne iroke dubodoline
koja se protezala u beskraj. S nae leve strane gorela je uasna vatra, a s desne je
62

urlala isto tako strahotna meava i sneni vihori vitlali su na sve strane. Na obe
strane sve je vrvelo od ljudskih dua koje kao da je pobesnela oluja bacala s jedne
strane na drugu. Kada ti nesrenici vie nisu mogli da izdre udare strane vreline,
skakali su u samo sredite grozne hladnoe; i ne naavi tu utoita i spokoja,
bacali bi se natrag, da ih pali neugasivi plamen. Bezbroj unakaenih dua muilo
se tako bez prestanka, dokle je oko dopiralo, i ja pomislih da je to moda pakao o
ijim sam nepodnoljivim mukama sluao za ivota. Ali vodi koji je iao ispred
mene ree, kao da odgovara na moje misli: , Ne pomiljaj na to, jer to nije pakao,
kao to ti se ini .
I dok me je vodio dalje, veoma uplaenog od ovog groznog prizora, iznenada stade
da se smrauje, dok napokon sve oko mene ne utonu u tminu. Kad smo uli u nju
vremenom je postalo toliko mrano da sem te tame nita nisam video i samo sam
nazirao obrise svetlucave haljine svoga vodia. I dok smo se tako kretali kroz
mrkli mrak, sve ee stadoe pred nas da iskau ogromni crni plamenovi, koji
kao da su se dizali iz nekakvog bezdana i opet tonuli u njega. Kada me vodi
dovede do tog mesta, odjednom ieze i ja se obreh sam samcit u tmini, i videh
uasan prizor: mase plamena bez prestanka su iskakale i padale natrag u ponor i
ja videh, dok su se plameni jezici uzdizali, da su puni ljudskih dua, nalik na
varnice to se kovitlaju u dimu, i videh kako ih vatra baca visoko u vazduh, da bi
odmah potom utonule natrag, onako kako se viju i gube plamena isparenja. Uz to
je, zajedno s isparenjima, navirao u naletima nekakav neopisiv smrad,
ispunjavajui to odvratno mesto.
Dugo sam tako stojao, preplaen, ne znajui ta da radim, kuda da krenem, ta e
mi se sluiti kad iznenada zaub iza sebe najoajniju i najjeziviju kuknjavu i
jecanje, praeno hrapavim grohotom, kao da se neka surova gomila podsmeva
zarobljenim neprijateljima.

Nije potrebno navoditi dalje da bi se uoilo o kakvoj je vrsti teksta re i o kakvom
stilu. U staroj engleskoj knjievnosti, koja inae ne obiluje opisima, ovo je jedan
od najslikovitijih. ula vida, mirisa, sluha sva uestvuju da bi se doarao utivsak
strave. Slika ljudske gomile koja se komea u plamenu i ledu istilita, ili kao
oblak varnica leluja gore - dole nad crnim plamenovima pakla dostojna je kiice
jednog Brojgela. Naravno, Bidovoj pripovedakoj vetini treba zahvaliti za ivost
i upeatljivost opisa, ali sama ideja, kao i pojedini detalji, nisu njegovo delo, ve
niz optih mesta iz ve pomenute apokaliptine literature. Zato se odreene
slinosti sa Danteom, na koje aludiraju neki dananji autori /129, 225 i 231/
moraju shvatiti krajnje uslovno, isto kao i slinost Beovulfa i Eneide /352/.
63


Aneo - vodi kroz zagrobni svet oigledno je samo opta konvencija anra koju
Bid prenosi, ali se zato retko moe sresti motiv crnog plamena pakla . On se
zasniva najverovatnije opet na apokrifnoj bilo bi preterano rei gnostikoj
koncepciji dva suprotstavljena sveta dobra i zla, svetla i tame, Boga i Sotone.
Paka,. kao stanite zla i mraka, prirodno je, mora imati i vatru koja e u principu
biti suprotna normalnoj vatri nee svetleti. Izvesni tragovi ovakvog shvatanja
mogu se zapaziti i vekovima kasnije, u opisu pakla iz I knjige Miltonovog
Izgubljenog raja (sth. 63) gde se opisuje ,, ne svetlost ve tama vidljiva kojom
zrai paklena vatra.

Ovo su bile etiri osnovne vrste epizodnog materijala koji Bid, kao to je ve
reeno (str. 47) upotrebljava u razliite svrhe tokom pripovedanja i koji ilustruje
umetnike kvalitete njegove proze. Ali koliki je znaaj i kakve su estetske odlike
Crkvene istorije Angla postaje potpuno jasno tek kada se ona stavi u istorijsku
perspektivu. U periodu pre normanskog osvojenja ne postoji ni jedna hronika
nalik Bidovoj. uvena Anglosaksonska hronika najveim delom ima oblik anala,
odnosno ne povezuje i ne objanjava dogaaje, onako kako to ini Bid.

Hronika u formi anala (lat. annus godina) postojala je u svakom veem
manastiru u Engleskoj. U stvari, postojao je obiaj da se u tzv. Uskrnje tablice,
pomou kojih su kalueri izraunavali datum Uskrsa u odreenoj godini upisuju
vaniji dogaaji koji su se te godine odigrali /115, 116/, /476/: dolazak novog
biskupa, smena na prestolu, bitka, epidemija, a naroito neka neobina prirodna
pojava za koju se verovalo da neto predskazuje. Deavalo se i da prostor pored
zapisane godine ostane neispunjen. Ponekad to se iz teksta vidi dodavane su
interpolacije. Primera radi, evo jednog navoda iz Anglosaksonske hronike:

772. U ovoj godini umro je biskup Milred.
773.
774. U ovoj godini Nortambrijci proterae kralja Alhreda od Jorka, oko
Uskrsa, i izabrae Etelreda, Molovog sina na njegovo mesto. I on vladae etiri
godine. I na nebu se ukaza veliki crveni krst posle sunevog zalaska. Stanovmci
kenta sukobili su se sa Meranima kod Otforda; neobini gmizavci pojavili su se
u Saseksu.

64

injenica da je Etelred vladao etiri godine oigledno je kasnije dodata
interpolacija. Ali kada i gde se pojavio krst na nebu ? Zato je to vano? Da li
je on predskazao sukob kod Otforda? Ne zna se sigurno. Ko je predvodio
sukobljene vojske?

I da li su to uopte bile vojske ili samo neka lokalna seljaka svaa? Zato je do
tog sukoba dolo? Koja vrsta gmizavaca i po emu su bili neobini? Sve ovo ostaje
bez odgovora.

Za razliku od ovakvih anala, Bidova hronika, ak i kada se zanemari estetski
element, predstavlja daleko savreniji nain pisanja istorije. A kada se i knjievna
vrednost uzme u obzir moe se slobodno rei da se delo poput Bidovog hronika
koja na celovit i osmiljen nain prikazuje istorijske dogaaje, daje mnoga
potrebna objanjenja, komentare, legende, oivljava sve to dijalozima da se
takva hronika nee ponovo pojaviti u engleskoj knjievnosti sve do XII veka.
Hronika koju je napisao Etelverd (thehweard) u X veku u stvari je uglavnom
nemuta i vrlo loim latinskim jezikom napisana kompilacija delom iz Bida,
delom iz Isidora od Sevilje, delom iz Anglosaksonske hronike, i dananje istorije
knjievnosti je, u najboljem sluaju, tek uzgred spominju. Anglonormanski autori,
koji su posle normanskog osvojenja pisali na latinskom, Vilijam od Malmzberija
(William of Malmesbury), Henri od Hantingtona (Henry of Huntington) i Defri
od Monmuta (Geoffrey of Monmouth), taj najvei romansijer meu hroniarima,
bie prvi koji e krenuti Bidovim stopama, ali tek nakon tri stolea. I tek tada
hronika e dostii estetske vrednosti knjievnog teksta, one koje joj je dao Bid.

Ako se ostave po strani nekoliko manje znaajnih poetskih dela anonimnih
autora, uglavnom himne i hagiografije, nortambrijska knjievna kola dala ie
pored Bida samo jo iednog znaajnijeg pisca. To je bio Alhvina, ije se ime uvek
navodi samo u svojoj latinskoj verziji Alkuin (Alcuin). Rodio se iste one godine u
kojoj je Bid umro 735, a umro 804. godine, svega dve decenije pre nego to e
Vikinzi poeti da osvajaju Britaniju. Bio je najpre uenik, a potom i uitelj i
upravitelj arhiepiskopske crkvene kole u Jorku, koja je nasledila Vermaut
Derou, postavi nortambrijski kulturni centar. Oko 782. godine, na poziv Karla
Velikog (Charlemagne) otiao je u Francusku, gde je postao jedan od pokretaa
karolinke renesanse, prvog velikog procvata nauke i umetnosti u
srednjovekovnoj Zapadnoj Evropi. Njegova delatnost u Francuskoj, ma koliko
bila istorijski znaajna ne ulazi u domen engleske knjievnosti /113/.
65


ovek koji je ceo ivot proveo u kolama najpre u Jorku, potom u Ahenu,
prestonici Karla Velikog, i konano u opatiji sv. Martina u Turu ta e drugo
pisati nego uene rasprave, odnosno traktate. Alkuinovi traktati, esto u
epistolarnoj formi, i u oblasti egzegeze, crkvene doktrine i etike, smatraju se
najboljim traktatima karolinke renesanse. Pored ovih epistola traktata sauvala
se i jedna njegova hagiografija i nekoliko poetskih dela.

Tradicionalni metod nastave u srednjovekovnoj koli, nasleen jo iz antike, bio
je razgovor uitelja i uenika. Uitelj je usmeravao razgovor tako da uenik bude
naveden da sam izvue logine zakljuke o pojedinim temama. Dijalogu kao
knjievnoj formi odgovara u retorici stilska figura poreenja po suprotnosti, tzv.
antiteza ili kontrast. Alkuinovi traktati su esto pisani u obliku dijaloga, u kojima
se suprotstavljaju dve teme ili dva razliita gledita o istoj temi. ak je i njegov
komentar biblijske Knjige Postanja (Genesis Prva knjiga Mojsijeva) napisan u
obliku dijaloga. U veini svojih traktata o crkvenoj doktrini, koji su posveeni
polemikom pobijanju jedne tadanje jeresi, tzv. adopcionizma, Alkuin obilato
koristi antitezu. Ta stilska figura lei i u osnovi njegovog najuvenijeg etikog
traktata, O vrlinama i porocima (De virtutibus et vitiis). Postavivi na poetku
glavnu tezu da se vrhunska mudrost moe stei samo ako se ponizno slui Bogu
Alkuin e prei na iscrpno opisivanje osam poroka ili grehova, i kroz njihovo
negiranje, metodom tzv. negativne definicije, odredie etiri osnovne vrline. Ovaj
traktat je jo jedan primer knjievne obrade ve pomenutog opteg motiva
grehova i vrlina. Zbog ove teme, naravno, taj traktat je postao veoma popularan.
Elfri je pojedine odlomke uneo u svoje Katolike homilije (Catholic Homilies)
zajedno sa jo nekim delovima ve pomenutog komentara Knjige Postanja /128/,
/447/, /470/. Traktat je u obliku pisma, naslovljenog vojvodi Vidu (Wido) da mu
poslui kao neka vrsta etikog prirunika u kome bi ovaj vojskovoa i kraljev
sudija trebalo da nae savete i reenja za probleme iz svakodnevnog ivota i
karijere. Slian po zamisli i formi je i drugi Alkuinov traktat, ovoga puta o odnosu
morala i politike i obliku dijaloga izmeu Albinusa (Alkuin) i Karolusa
(Karlo Veliki), sa neoekivanim naslovom O retorici i vrlinama (De rhetorica et
virtutibus) / 127 /. Oba traktata predstavljaju prve primere etike i politike teorije
u engleskoj kulturi.

Alkuin je napisao i jednu hagiografiju o svom roaku, sv. Vilibrordu, i to, slino
Aldhelmu i Bidu u dve redakcije u prozi i u stihu. Ali obe se smatraju
66

neuspenim sa knjievne take gledita, Slino Bidu i njegovoj biografskoj
hronici Alkuin pie Pesmu o arhiepiskopima i svecima crkve u Jorku (De
pontificibus et sanctis ecclesiae Eboracensis carmen), takoe bez veih
umetnikih rezultata.

To se meutim ne moe rei za njegovu izvanrednu molitvu Deus cui omne cor
patet ( Gospode, kome se svako srce otvara... ) koja jo i danas ini zvanini
deo liturgije u anglikanskoj crkvi. Ta molitva ima istinske knjievne kvalitete
saet stil, izvanredan renik i uzvien ton tako da ostavlja snaan emotivni
utisak. Meu uspela poetska dela ubraja mu se i Rasprava izmeu Prolea i Zime
(Conflictus veris et hiemis). Upotrebljavajui svoju omiljenu figuru, antitezu dva
suprotna pojma, Alkuin ovde pie pesmu u obliku rasprave ili disputa, poznate u
klasiinoj antici, ali prvu te vrste u engleskoj knjievnosti. Iz klasine antike
potie i pastoralni pejza u kome se rasprava deava. Posebno mesto u pesmi
zauzima figura kukavice (cuculus) koja je vesnik prolea i ivotne radosti. Veza
izmeu te kukavice i istovetno upotrebljene figure u anglosaksonskim elegijama
Moreplovac i Muevljeva poruka (Husbands Message) nije sluajna.

Tradicionalne germanske pesme sluale su se rado i esto u manastirima krajem
VIII veka, o emu svedoi i podatak iz uvenog Alkuinovog pisma kaluerima
opatije Lindisfarn /34/. Alkuin ih prekoreva to za obedom sluaju herojske pesme
uz harfu umesto propovedi svetih otaca koje bi trebalo da im ita brat lektor.
Tvrdei da je kua duhovnika isuvie mala da bi u nju stali i germanski kraljevi
heroji i Kralj nebeski, on im postavlja uveno retorsko pitanje Quid Hinieldus cum
Christo ( ta trai Ingeld uz Hrista ? ) ? Iz daljeg teksta ove knjige postae jasno
da su se Ingled i Hristos, u stvari, odlino slagali.

5. 6. Uticaj latinske knjievnosti na anglosaksonsku kulturu

Bid i Alkuin, jedan na poetku, drugi na kraju VIII veka, kao da obeleavaju pe-
riod najveeg procvata stare engleske knjievnosti pisane na latinskom jeziku.
Posle Alkuina, izuzev Eerove (Asser) biografije ivot i junaka dela kralja
Alfreda (Vita et rebus gestis Alfredi) prve svetovne biografije u Engleskoj
nije bilo znaajnih dela /99/, /102/.

Nema sumnje da je to u velikoj meri bila posledica drutveno - istorijskih
okolnosti. Poetak IX veka obeleen je stravinim razaranjem naselja i mnogih
67

manastirskih centara pod naletima vikinke invazije. Kada su, u drugoj polovini
veka, zahvaljujui vojnim pobedama i prosvetiteljskoj politici kralja Alfreda, u
obnovljenoj zemlji kultura i pismenost poeli opet da oivljavaju, prvi korak je
bio da se znaajna dela prevedu sa latinskog na engleski jezik. Time je engleski
jezik stekao osnovu da postane sredstvo komunikacije i knjievnog stvaranja i
meu uenim klasama u drutvu te su, savim prirodno, dela pisana na engleskom
jeziku nadmaila latinska u pogledu estetskih kvaliteta. Krajem X veka, u doba
engleske benediktinske renesanse /67/, /72/, poetska dela kao to su Beovulf i
Kinevulfova hrianska epika, a takoe i proza Elfria i Vulfstana (Wulfstan)
pokazuju da je knjievnost stvarana na engleskom jeziku dostigla nivo svesno
negovane umetnosti koja tei odreenim estetskim efektima i u kojoj je lepota
izraavanja postala isto toliko vana koliko i didaktina pouka.

Iako je u to vreme bila skromnija po kvalitetu, latinska knjievnost i dalje je
opstajala i to poglavito hagiograifije i liturgijska dela, a neki pisci, kao Elfri,
pisali su ista dela na dva jezika latinskom i engleskom. I dok je normansko
osvojenje 1066. godine preseklo i bar za tri veka unazadilo pisanu knjievnost na
engleskom jeziku, latinska knjievnost nastavila je da traje bez ikakvog prekida.
ta vie, u XII veku knjievnost na latinskom jeziku ponovo doivljava procvat i
poinju opet da se javljaju uticajna i estetski vredna dela. Moe se bez preterivanja
rei da se odreeni kulturni kontinuitet u engleskoj knjievnosti ouvao upravo
posredstvom latinskih manastirskih pisaca i da je to bio jedan od znaajnijih
inilaca koji su omoguili obnovu knjievnosti na engleskom jeziku u XIII i XIV
veku. Dekor civilizacije ne menja se brutalno sa velikim invazijama kae
jedan francuski istoriar /48, 151/ ,, tradicionalna arita kulture, uprkos
pljakanju i unitavanju retko kada prestaju da postoje i zrae od danas do sutra
. Upravo zahvaljui tome, latinska manastirska kniievnost u Engleskoj je u dva
maha odigrala odluujuu ulogu u istoriji knjievnosti pisane na narodnom jeziku.
Prvi put u doba vikinkih najezdi prevodi sa latinskog koje je sam pisao i
podsticao kralj Alfred znaili su, u stvari, nastajanje engleske knjievne proze, a
drugi put, posle normanskog osvojenja, latinska knjievnost obezbedila je osnovu
za stvaranje kasnijih dela. Upravo zato to je bila pisana na latinskom, koji je bio
zajedniki jezik svih obrazovanih ljudi na Zapadu u to doba, bila je manje
podlona drutveno - politikim kolebanjima i promenama i uspevala je da odri
kulturni identitet. I zato, kada se govori o knjievnosti na latinskom jeziku (ili
latinskoj, ili anglo - latinskoj knjievnosti) i knjievnosti na engleskom jeziku (ili
anglosaksonskoj knjievnosti) treba uvek imati na umu da se u sutini radi o dva
68

aspekta jedne iste kulture i o delima koja su pisali isti ljudi. Radi se o jednoj
jedinstvenoj, staroj engleskoj knjievnosti.

Latinska hrianska knjievnost koju su u Englesku uveli Aldhelm, Bid i Alku-
in, unela je i jedan novi, isto intelektualni i racionalni element u tradicionalni
nain miljenja Anglosaksona. Ona je kod tih ljudi, koji su se odlikovali vrstim
rodovskim moralom i ljubavlju prema tradiciji i pouci, razvila jo i svest o
sistemu, o nainu da se misao i logiki, ne samo retorski, organizuje i prakticno
upotrebi. Ali ono najvanije emu je nauila te germanske doseljenike koji su
odbijali da se meaju sa starosedeocima bio je kako da asimiluju i pretvore u novu
i bogatiju stvarnost kulturne uticaje drugih naroda. Ta sposobnost da se prihvati
novo a ne odbaci staro, da se na praktian i delotvoran nain stvori odreeno
jedinstvo suprotnosti i novi kvalitet, predstavlja jednu od najlepih i
najkreativnijih osobina stare engleske knjievnosti. I zato se i moglo dogoditi da
Anglosaksoni stvaraju na svom jeziku umetnika prozna dela i stignu ak do
poetka vitekog romana4 u vreme kada ostali narodi na Zapadu nisu jo ni
pokuavali da se emancipuju od crkvenog latinskog. Ta izuzetna ivotna snaga i
brzo umetniko sazrevanje upravo su rezultat stvaralake asimilacije dveju
knjievnih tradicija.










4 O tome vidi poslednje poglavlje ove knjige.
69

II DEO

STARA ENGLESKA POEZIJA


6. Rukopisi i njihov sadraj

Gotovo sve to se sauvalo od stare engleske poezije zapisano je u etiri velike
zbirke rukopisa. Tri se nalaze u Engleskoj a etvrta u severnoj Italiji.

a. Cotton Vitellius A. XV uva se u Nacionalnoj biblioteci u Britanskom
muzeju u Londonu. Poznat je i pod nazivom rukopis Beovulfa (Beowulf
MS) jer sadri jedini sauvani tekst istoimenog epa. Od poetskih tekstova,
sem Beovulfa u tom zborniku se nalazi i starozavetni apokrifni spev Judita
(Judith)
5


b. Exeter Book se nalazi u biblioteci katedrale u Ekseteru. Ekseterska knjiga
(Liber Exoniensis) ili Ekseterski kodeks (Codex Exoniensis) najvei je
sauvani zbornik stare poezije. Sadri, izmeu ostalog, dve najstarije
anglosaksonske pesme pisane u duhu germanske tradicije, Vidsit (Widsith)
i Deor (Deor), zatim nekoliko lirskih i didaktinih odlomaka velike poetske
vrednosti koji se najee nazivaju Elegije (Elegies) i obuhvataju pesme
Potuka (Wanderer), Moreplovac (Seafarer), Ruevine (Ruin), Vulf i
Edvaser (Wulf and Eadwacer), enina tugovanka (Wifes Lament),
Muevljeva poruka (Husbands Message), Rimovana pesma (Rhyming
Poem) i Pomirenje sa sudbinom (Resignation) koju jo zovu i Molitva
apokajnika (Penitents Prayer). Pored elegija rukopis sadri i zbirku
Zagonetki (Exeter Riddles), Fiziologa (Physioiogus), Gnomske stihove
(Exeter Gnomes ili Maxims I), spev o hrianskoj muenici Julijana
(Juliana) u tri grupe novozavetnih apokrifnih pesama poznate kao Hristos
I (Christ I ili Advent Lyrics), Hristos II (Christ II ili Ascension) i Hristos III
(Christ III ili Judgment Day). Hristos II sadri i odlomak apokrifne legende

5
Svi naslovi pesama su u stvari nazivi koje su im dali izdavai i koji su se vremenom ustalili.
U originalnim rukopisima tekstovi su bez naslova, i esto nisu ak ni odvojeni jedni od drugih.
Ovde se pominju samo poetska dela. Prikaz celog sadraja zbornika rukopisa moe se nai kod
Renvika i Ortona /10/, a sadraj i opis rukopisa kod Kera /14/.
70

Hristov silazak u ad (The Descent into Hell ili The Harrowing of Hell).
Julijana i Hristos II nose potpis pesnika Kinevuifa.

c. Junius XI ovaj rukopis nalazi se u Bodlejanskoj bibiioteci u Oksfordu i
popularno je nazvan Kedmonov rukopis (The Caedmon MS . Nazvan je
tako jer sadri pesme koje bi trebalo da pripadaju repertoaru nepismenog
pesnika Kedmona (str. 49 - 50 i str. 91 - 103). Iako veina naunika da-nas
smatra da Kedmon nije mogao biti autor svih tih pesama, rukopis je zadrao
svoje ime. Sadri starozavetne narativne pesme Postanje A (Genesis A) sa
interpolacijom Postanje B (Genesis B), Izlazak (Exodus), Danilo (Daniel)
sa interpolacijom Azarija (Azarias) i Hristos i Sotona (Christ and Satan).

d. Vercelli Book, Knjiga iz Verelija ili Kodeks iz Verelija (Codex
Vercelliensis) uva se u biblioteci katedrale u italijanskom gradu Veriliju.
Najvei deo zbirke su homilije u prozi, a od est poetskih tekstova
najvaniji su Andreja (Andreas), Jelena (Elene), Sudbine apostola (The
Fates of the Apostles) i San o raspeu (The Dream of the Rood). Jelena i
Sudbine apostola nose potpis pesnika Kinevulfa.

Pored ove etiri zbirke rukopisa valja pomenuti jo i MS Corpus Christi College
201, Cambridge, koji sadri knjievno najvredniju od svih pesama o Poslednjem
sudu, tzv. Poslednii sud II (Judgment Day II), (upor. str. 135). To je
anglosaksonska verzija latinske poeme De die judicii koja je bila pripisivana i
Bidu i Alkuinu. U etri od sedam rukopisa Anglosaksonske hronike, u zapisu za
godinu 937. nalazi se tekst Bitke kod Brunanburga (The Battle of Brunanburh).
Ta etiri teksta se donekle raziikuju meu sobom. Najbolji je onaj koji se nalazi u
tzv. Parker Chronicle: MS Corpus Christi College 173, Cambridge.

Odlomak, (ili odlomci? /395/) anglosaksonske herojske pesme Walder
(Waldere), sauvan je samo na dva lista pergamenta koji se nalaze u Kraljevskoj
biblioteci u Kopenhagenu (MS 167 B Nyes Kugeluge Samlung). Originalni
rukopisi druge dve herojske pesme, Bitka kod Finsburga (The Fight at Finsburg)
i Bitka kod Moldona (The Battle of Maldon) vie ne postoje, tako da se kao
izvornik koristi prvo izdanje (editio princeps) koje je bilo tampano u vreme kada
je jo postojao original ili bar prepis neposredno sa originala. Za Bitku kod
Finsburga to je izdanje Dorda Hajksa iz 1705. godine /208/, a za Bitku kod
Moldona izdanje Tomasa Herna iz 1726. godine /207/.
71


Ve i ovo nekoliko najosnovnijih podataka pokazuju da su ti rukopisi, tokom
hiljadu godina svoga postojanja i prirodnog propadanja, bili izloeni i raznim
oteenjima tako da dananji naunici moraju da uloe ogromno znanje i trud kada
treba da prirede originalni tekst za tampu. esto je neophodno upotrebiti vie
izvornika i ustanoviti njihove uzajamne veze. Neka kao primer poslui tekst
Beovulfa, odnosno rukopis Cotton Vitellius A. XV /131, 14 33/. Lingvistikim i
paleografskim istraivanjima utvreno je da je postojei rukopis, koji datira
priblino oko 1000. godine, u stvari prepis jedne zapadnosaksonske redakcije
jedne jo starije verzije zapisane u Angliji ili Mersiji sredinom VIII veka. Taj
najstariji tekst, ili prototip, najverovatnije je bio uniten tokom vikinkih invazija.
Na osnovu rukopisa, odnosno grafolokih razlika, utvreno je da su postojei tekst
pisala dva prepisivaa, jedan do stiha 1939, a drugi od tog mesta do kraja. Tekst
je preiveo razaranje manastira i unitenje manastirskih biblioteka u vreme
Henrija VIII; u XVII veku neko ga je povezao u jedan tom, zajedno sa jo jednim
rukopisom iz XII veka. U tom, tako nastalom kodeksu, pronaen je potpis
Laurence Nouell i pretpostavlja se da je to ime Lorensa Nouela (Nowell),
kanonika katedrale u Lifildu koji je rukopis najverovatnije i spasao i pronaen je
datum 1563. Tako uvezan i obeleen rukopis se zatim obreo u biblioteci Ser
Roberta Kotna (Cotton), engleskog ljubitelja i skupljaa starina, gde je upisan u
katalog kao XV knjiga na polici A ispod biste imperatora Vitelija (Vitellius A.
XV). U poaru koji se dogodio poetkom XVIII veka (1731.), tada je nepovratno
uniten veliki deo Kotnove zbirke od neprocenjive vrednosti, ovaj tom je bio
spaen, ali nagoreo i oteen. Jedan drugi bitelj starina, Islananin po imenu
Torkelin (Thorkelin). prepisao je tekst 1786 - 87 godine, prilikom jedne posete
Engleskoj (tzv. Transcript B) / 213 /, a poneo je sa sobom jo jedan prepis koji
mu je uradio neko drugi ko nije znao stari engleski jezik (Transcript A). Tako su,
zahvaljujui iskljuivo Torkelinovoj predostronosti, sauvana dva prepisa iz
vremena kada su nagorele ivice rukopisa bile u boljem stanju nego danas. Oni se
danas nalaze u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu. Krajem XIX veka
napravljeno je fototipsko izdanje sada ve jako oteenog originala za Early
English Text Society /214/, a kasnije je to isto izdanje ponovljeno, ovog puta uz
pomo infra - snimka, kojim se rekonstruiu izbrisani delovi teksta /215/. Poto je
ovo izdanje imalo odreenih nedostataka, 1963. godine napravljeno je drugo
/212/. Ta fototipska izdanja i dva Torkelinova prepisa predstavljaju osnovu
dananjih tampanih izdanja /220/, /243/, /264/.

72

Datumi rukopisa jo uvek su predmet lingvistikih i paleografskih prouavanja.
Smatra se da su etiri glavna zbornika napisana, najoptije reeno, oko 1000.
godine, dok datumi nastanka samih pesama ne mogu da se utvrde. Jedino se moe
rei da su Beovulf i srodne pesme, kao i pesme Kedmonove kole, nastale izmeu
druge polovine VII i prve polovine VIII veka. Kinevulfove i njima srodne pesme
su iz IX veka. a tokom IX i X veka, najpriblinije reeno, nastali su Postanje B,
Judita i pesme o bitkama kod Brunanburga i kod Moldona. Jo tee je odrediti
datum nastanka gnomskih i didaktinih pesama, a najtee je utvrditi kada su
nastale elegije, koje, kako to duhovito kae Stenli Grinfild /130, 78 - 79/, razni
autori stavljaju u praktino svaki vek, poev od VII do X.

7. Jezik i stil stare engleske poezije

U istoriji svake civilizacije usmena knjievnost prethodi pisanom tekstu, a
poezija prozi. Poezija je ovekov iskonski i najprirodniji nain da izrazi svoja
oseanja reima i ritmom. Zatim se spontano, vievekovnom selekcijom, u tom
prastarom pevanju koje nastaje i doivljava se kao kolektivni in i ritual,
vremenom ustale i postanu tradicionalne odredene vrste stiha, a takoe i odreeni
oblici pesnikog jezika formule i stilske figure.

U razvoju anglosaksonske poezije dva inioca su uslovila tu selekciju. Prvi je
bio priroda samog jezika i nain pevanja: reitativ uz pratnju harfe. On je uslovio
stvaranje karakteristinog aliterativnog akcenatskog stiha sa cezurom. Drugi
inilac, koji je uslovio svesni izbor i prirodu stilskih figura, bio je oblik
komunikacije koji je zahtevao lako pamenje (usmeno predanje) i odreena
herojska i duhovna tematika koju su diktirale drutveno klasne okolnosti (str. 13
- 14).

7. 1. Versifikacija

Staroengleski ili anglosaksonski jezik pripada porodici germanskih jezika. Jedna
od osnovnih karakteristika po kojoj se ti jezici izdvajaju od ostalih indoevropskih
jezika jeste veza izmeu naglaska (akcenta) i onih jezikih struktura koje su
nosioci znaenja. Na nivou morfologije to znai da e akcenat u rei redovno biti
na korenom slogu, jer koren je nosilac znaenja, ili veoma retko na prefiksu,
ukoliko taj prefiks menja znaenje rei. Npr. staroengleska re ,, riht ( right )
u poreenju sa ,, unriht (,, wrong ). Na nivou sintakse to znai da e u reenici
73

formalnog iskaza a to je iskaz poezije glavni reenini akcenat padati na
imenice i prideve i, ponekad, glagole u linom obliku. Zamenice, prilozi, predlozi
i sveze nisu nosioci glavnog (ili primarnog) reeninog akcenta, sem u
sluajevima kada upravljaju znaenjem cele reenice pa je zato potrebno da se
posebno istaknu (,, It is to you that I am speaking Tebi se obraam ).

Ova osobina germanskih jezika u tesnoj je vezi sa prirodoni stiha poznatog pod
imenom germanski stih. Taj stih je svojstven svim tzv. visokogermanskim
jezicima, zatim staroislandskom, starosaksonskom i staroengleskom. Najstariji
zapisani germanski stih datira iz IV ili V veka n.e. i urezan je u jedan zlatni pehar
u obliku roga koji se zove Galehusov rog .


Ek Hlva gstir Hltijr hrna twido.
(,, I, Hlevagast, Holts son made /this/ horn. )
6


Uporedimo ovaj stih sa jednim stihom iz Beovulfa (sth. 1409):


Stap stnltho tige narwe.
( Steap stone slopes, paths narrow. )

U oba primera glavni akcenat pada na (a) koreni slog rei i (b) na imenice i
prideve, a u prvom primeru i na glagol u linom obliku (tawido) jer on je znaajan
za poruku.

Na gornjim primerima se takoe vidi da se suglasnik h (u prvom primeru) i
suglasnika grupa st (u drugom primeru), koji stoje na poetku rei vie puta
ponavljaju. To je tzv. inicijalna germanska rima ili aliteracija. Osnovna pravila
aliteracije nalau da pojedini suglasnici i suglasnike grupe st, sp, i sc mogu da
aliteriraju iskljuivo sami sa sobom, dok samoglasnici aliteriraju sa bilo kojim
drugim samoglasnikom. Diftonzi se ponaaju isto kao i samoglasnici i imaju isti
metriki kvantitet. U praksi se aliteracija jednog stiha odreuje na osnovu treeg

6
U svim navedenim primerima simbol () oznaava glavni ili primarni akcenat, simbol ()
sekundarni akcenat a simbol () nenaglaen slog. Originalni tekst primera praen je prevodom
na savremeni engleski jer se tako bolje nego na srpskom uoavaju osnove originalnih jezikih
struktura.
74

naglaenog sloga. On mora aliterirati sa prvim naglaenim slogom, ponekad sa
drugim, etvrtim. Na primer:

On fgne flr fend treddode.
(,, along the bright floor the fiend stepped his way )

Beowulf. 725


Ponovni pogled na gornje primere uverie nas da i aliteracija i reenini akcenat
padaju uglavnom na iste slogove. Praktine posledice su oigledne: poto slogovi
koji nose znaenje rei aliteriraju, a rei bitne za poruku reenice nose akcenat,
ovakav stih je izuzetno pogodan za dugotrajna usmena kazivanja. Prirodno je da
panja sluaoca posle izvesnog vremena popusti. Ponavljanje i naglaavanje
smisaonih celina pomae da se u svesti primaoca zadri neki opti utisak o poruci,
ak i u vreme kada nije naroito koncentrisan. S druge strane, pesnik lake pamti
(uz pomo ritma) i lake e po potrebi na licu mesta stvoriti ovakav tekst.

Aliteracija ima jo jednu ulogu. Ona povezuje dva polustiha u jedan potpun stih.
Jer, pored akcenta i aliteracije germanski stih ima jo jednu karakteristiku: on je
pauzom, ili cezurom, podeljen u dva dela:

Ek Hlevagastir Holtijar / horna tawido.
Steap stanlitho / stige nearwe.
On fagne flor / feond treddode. itd.

Cezura ili pauza prirodno nastaje kada se reitativ propraa akordima sa
instrumenta u ovom sluaju jedne vrste harfe /180/, /160/, /164/. Prirodno je da
tekst koji ide uz jedan akord, jedan udarac rukom po instrumentu, ne traje mnogo
due od samog zvuka. Pauze koje govornik ili peva pravi posle smisaonih celina
da bi udahnuo vazduh, tzv. breath pauses nisu isto to i cezura koja pravilno,
metriki, deli stih u dva dela.

Osnovna metrika jedinica anglosaksonskog stiha jeste polustih. Svaki polustih
najee ne uvek sadri po dva naglaena sloga, ceo stih etiri. Broj
nenaglaeih slogova nebitan je i nema metriki znaaj.

75

Nemaki naunik Eduard Sivers (Sievers) jo 1884. godine /178/ postavio je
teriju o pet osnovnih tipova germanskog polustiha. U sledeim primerima /131,
40/ koji su svi iz Beowulfa kosa crta ne predstavija cezuru ve razdvaja stope u
polustihu, poto su svi primeri polustihovi:

A: / lnge / hte lng he rled them (31)

B: / hie wrd / forswop them fte destryed (477)

C: / on Fran / wre ,, in Gds keping (27)

D: / swn / el - glden bar ll - glden (1111)

ili; / Fr / nar tstp frth narer wnt (745)

E: / Hngstes / hap Hngst his trop (1091)



Opte reeno, polustihovi A, D i E podseaju na trohej, dok je B oigledno jamb.
Za C se moe rei da predstavlja neku vrstu meavine izmeu troheja i jamba.

Naravno, klasifikacija koju daje knjievna teorija je jedno, a itanje samih
pesama neto sasvim drugo. Zavisno od promene oseanja, teme, opteg tona,
anglosaksonski stih e bezbroj puta odstupiti od gornje eme. Najee se javljaju
dve vrste odstupanja: dodavanje sloga na poetku stiha ili dodavanje cele
prekobrojne stope. Dodavanje prekobrojnog sloga na poetku stiha zove se
anakruza (gr. anakrisis). Sivers ovu pojavu zove Auftakt, po analogiji s muzikom,
i ona je zaista, po miljenju nekih drugih autora, i bila uslovljena muzikom
pratnjom, tj. normalni stih je imao takt 4/8 a stih sa anakruzom 4/4 /175/. Npr.


ic t gehre polustih sa anakruzom.
( I have heard that )
Beowulf, 290

Dodavanjem jedne ili dve prekobrojne stope dobija se tzv. produeni aliterativni
stih, koji se po pravilu upotrebljava kada se prelazi na posebno znaajnu temu ili
na svean ton izlaganja:
76


Sw cw snttor on mde gest him sndor t rne
( Thus spoke the wise in heart as he set apart in privacy )

Wanderer, 111

Takav produeni stih, sa est naglaenih slogova umesto uobiajena etiri esto
se javlja u hrianskoj poeziji kasnijeg datuma (Kinevulfova kola), ali to ne znai
da je tada i nastao. Naprotiv, sudei po Runskom zapisu na krstu iz Ratvela (Runic
inscription on the Ruthwell Cross) /165/, taj stih je bio poznat i korien u
Nortambriji jo u VII ili VIII veku.

Upravo ovakve, i mnoge druge metrike varijacije anglosaksonskog stiha bile su
predmet ive naune diskusije /172/, /173/, /170/, pre svega one koja se odnosi na
muziku pratnju, jer taj element je Sivers bio zanemario /175/, /174/. Ovde ne
moemo ulaziti u detalje tih diskusija. Dovoljno je rei da je rezultat svega bio da
je Siversova teorija u principu zadrana, uz odgovarajue dopune /166/, /167/,
/168/.

Opta struktura anglosaksonske pesme takoe je imala svoje karakteristike.
Germanska metrika na principu polustihova bila je izuzetno pogodna za figuru
poznatu pod imenom opkoraenje (enjambement) odnosno, povezivanje jednog
ili vie stihova u smisaone celine time to se reenica ne zavrava na kraju stiha
ve se smisao razliito prenosi iz jednog stiha u drugi da upotrebimo
Miltonovu formulaciju. Na primer:

a com of more under misthleoum
Grendel gongan Godes yrre baer

( Then from the moorland undercover of mists
Grendel came stalking; Gods wrath he bore )

Beowulf, 710 - 11

Vezivanje niza stihova u metrike forme vee od opkoraenja u strofe, nije
svojstveno anglosaksonskoj versifikaciji. U svega dve pesme (Deor i Wulf and
Eadwacer) javlja se refren, to bi moglo da ukae na prve pokuaje stvaranja
77

strofe. Ali to su, ujedno, i jedina dva takva primera. Strofa, dakle, gotovo i ne
postoji.

Ali zato, naroito u poeziji kasnijeg datuma, postoji vie primera rimovanja. To
je unutranja rima, ili leoninska rima (str. 41) o kojoj je ve bilo rei. Rimuju se:
poslednje rei iz dva polustiha, ali se celi stihovi ne rimuju jedan s drugim:

us ic frod on fus urh t fcne hus
wordcraeftum wf ond wundrum ls
ragum reodode ond geanc reodode
nihtes nearwe...

( Thus I, aged and ready to depart because of this
deceitful bodily frame, wove with skilful words and wondrously gathered matters,
from time to time pondered and sifted them in my thought by night...)

Elene, 1236 - 9a

Za razliku od sporadine upotrebe unutranje rime u jednom ili vie izolovanih
stihova, to bi se moglo pripisati i sluaju (The Battle of Maldon), ovaj primer iz
Kinevulfove Jelene, kao i slini delovi iz pesme Feniks svedoe o svesnim
pokuajima rimovanja. Da se ti pokuaji nisu zavrili na svega nekoliko odlomaka
dokazuje Rimovana pesma koja se cela sastoji od aliterativnih stihova sa
unutranjom rimom. Meutim, sve ovo su jo uvek pokuaji menjanja
tradicionalne germanske forme. U staroj engleskoj knjievnosti nije se sauvalo
nita nalik na staroislandsku poeziju skalda /157/, /159/ u kojoj se aliteracija i
unutranja rima kombinuju u sloene strofe da proizvedu jedinstven estetski
doivljaj. Ono to su Islanani uspeli da stvore dodue znatno kasnije
Anglosaksoni su tek pokuavali. Nije se sauvao ni jedan tekst koji bi posvedoio
da su odmakli dalje od prvih pokuaja. Meu mnogim i ozbiljnim posledicama
traginog sukoba kod Hestingsa ova i ne pada toliko u oi.

Ali normansko osvojenje nije preseklo i ukinulo ritam engleske reenice i sistem
akcentovanja, koji su ostali bitno nepromenjeni od najstarijih vremena do danas.
Istraivai su dokazali da u dananjem engleskom jeziku reklamne parole, naslovi
romana i pozorinih dela, tzv. frazalni idiomi i jo neke druge strukture
78

potpuno odgovaraju osnovnim metrikim sistemima staroengleskog stiha /169/,
/177/.

injenica je, bolje reeno aksiom, da poezija, bez obzira kakva ak i dananji
,, slobodni stih koji ne podlee klasinim pravilima metrike analize mora biti
u skladu sa sistemom jezika na kome je pisana. Jeziki sistemi dozvoljavaju
mnogo varijacija ali njihov broj ipak nije neogranien jer, u protivnom poruka
gubi koherentnost, smisao se pretvara u buncanje. Jezik i njegovi sistemi, ak i
kad nisu precizno definisani u svesti pesnika ve se samo maglovito nazivaju
oseanjem za jezik imaju presudnu ulogu u kvalitetu poezije, to, inae, dobro
znaju urednici asopisa i drugi koji su osueni da itaju moderna diletantska
ostvarenja. Metrika e samo brojno ograniiti taj ve ogranieni broj jezikih
struktura, odnosno izostavie neke od njih koji se inae upotrebljavaju u prozi iii
govornom jeziku. Ali ona ne moe izmisliti neto to u tom jeziku ve ne postoji
u drugim oblicima izraavanja. Na prvi pogled proizvoljni sistemi modernog
slobodnog stiha i govorni sistemi iz kojih je nastala stara engleska poezija imaju
velikih slinosti. Isto tako, anglosaksonski stih i renesansni blank verse su
priblino iste duine i akcenatski se poklapaju. Jedno istraivanje /168/ pokazalo
je da stihovi kao to su:

maiden and mistress of the months and stars

ili

there is a silence where no sound may be

ili

and the fog rose out of the Oxus stream

savreno dobro mogu stajati i u nekoj staroengleskoj pesmi. Ovakva poreenja
staroengleske i moderne metrike besumnje e pomoi da se stara poezija priblii
dananjem itaocu i da je on lake estetski doivi, ali nikada ne treba gubiti iz vida
injenicu da su i razlike znatne.



79

7. 2. Poetski jezik, formule i stilske figure

Uoavanje metrikih i strukturalnih principa na kojima se zasniva versifikacija
stare engleske poezije prvi je korak ka njenom estetskom poimanju. No, da bi se
mogli doneti vrednosni sudovi koji se ne zasnivaju na linim utiscima i oseanju
, to je samo drugo ime za predrasude i pristrasnost, potrebno je jo mnogo ta-
kvih koraka. Sledei vodi u pesniki jezik koji se u staroj knjievnosti znatno
razlikuje od onoga to smo navikli da podrazumevamo kad mislimo na dananje
pesme.

Bilo je ve rei o tome da je na jezik stare poezije uticala injenica da se ona
prvobitno prenosila usmeno i daje imala tano odreenu tematiku jer stvarali su
je ratnici i kalueri za publiku iz istog drutvenog kruga. Poezija koju su pevali
pripadnici niih slojeva drutva, oni koji pevaju uz harfu na gozbi u Bidovoj prii
o Kedmonu nije zapisana, tako da o jeziku stare poezije moe da se sudi
ugiavnom na osnovu herojskih i religioznih pesama.

Izgleda da su herojske i religiozne pesme postojale u anglosaksonskom drutvu
jo pre doseljavanja u Britaniju, na ta ukazuju siedee Tacitove tvrdnje:

,, U tradicionalnim pesmama koje su njihovo jedino svedoanstvo o prolosti
Germani slave jednog boga roenog od zemlje koji se zove Tiusto /Tiw S. J./.
Za njegovog sina Mana /Mannus/ veruje se da je bio praroditeij toga naroda (...)

(Germania, gl. II)

,, Kae se da je Germane kao i mnoge druge narode nekada posetio Herkul, i oni
pevaju o njemu kao o najveem heroju, kada se spremaju za bitku.

(Germania, gl. III)

Ova poslednja Tacitova reenica izvanredno se slae sa nekim savremenim
naunim istraivanjima /136, 166/:

,, Kada je u sudanskom plemenu Fulbe plemi kretao u rat on je pevao, uz pratnju
gitare, o herojskim delima svojih predaka jer na taj nain je pokazivao kakav je
ovek on sam i kakve mu obaveze njegovo poreklo namee. Uoi bitke, priali su
80

nam, gitara bi ila iz ruke u ruku kako bi svaki plemi postao svestan dunosti
koje ima prema sebi samom i prema drugima.

Ta prva poezija, dakle, sluila je ouvanju svesti o identitetu plemena i
aristokratskih, ratnikih porodica, i ratniku ukazivala na njegove dunosti u
skladu s herojskim kodeksom. Bila je, takoe, strogo ritualna.

Ritual, u neto izmenjenom vidu, postojao je i prilikom manje formalnih
okupljanja kao to su bile gozbe. Govorei o gozbama Tacit ne pominje pevanje
pesama ali zato postoji svedoanstvo jednog anonimnog rimskog pesnika,
zapisano tri veka nakon Tacitovog, u kome se kae da Goti imaju obiaj da na
gozbama redom svako otpeva poneku pesmu /131, 75/. Isti obiaj pominje Bid u
svojoj prii o Kedmonu. Aristokratske, ratnike gozbe takode predstavijaju
odreenu vrstu rituala, gde okupljeni uesnici, uz jelo i pie, razgovaraju o veoma
ozbiljnim temama (,, pomirenje dve zavaene strane, ugovaranje branih veza,
biranje poslova, ak i pitanja rata i mira navodi Tacit). Zavisno od teme javie
se i odgovarajua prigodna pesma. U Beovulfu se na vie mesta (sth. 89 - 90, 496,
867 - 74, 1063) pojavljuje, sada ve profesionalni peva skop koji uz pratnju
harfe peva pesme na odgovararjue teme. Uglavnom su to stare legende, ali ako
se ukae potreba, skop ume da improvizuje na licu mesta. Upravo o tome govore
stihovi 867 - 74 iz Beovulfa. Sutradan nakon Beovulfovog prvog podviga, pobede
nad Grendelom, Danci su se okupili da to proslave:

,, S vremena na vreme jedan od kraljevih ljudi, ovek vian pesnikom jeziku i
koji pamti stare pesme, koji ume da prizove u seanje mnoga stara predanja,
spevao bi na licu mesta (fand) nove stihove (word oer) pravilno sroene (soe
gebunden): potom je poeo veto da sklapa i majstorski da recituje odgovarajuu
pesmu, sve novim i novim, sve raznovrsnijim reima.

Deor, junak istoimene pesme, bez sumnje je bio jedan od takvih dvorskih pevaa
koje su izdravali kraljevi i plemii. Njegov poloaj u ratnikoj druini u osnovi
bio je isti kao i ostalih lanova, samo to se od njega pre svega trailo da peva, i
za tu pesmu, a ne za junake podvige gospodar ga je nagraivao blagom. Takav
profesionalni peva, koji oigledno nije mogao da se proslavlja junatvom, sticao
je u mladosti reputaciju putujui i pevajui po drugim dvorovima, a nagrade koje
je pri tom dobijao davao je gospodaru isto kao i oni ratnici koji su osvajali blago
81

u bitkama. O tome svedoi Vidsit, opet junak istoimene pesme (Wi sith na
staroenglekom znai onaj koji daleko putuje ) /132/, /137/, /139/.

Ta herojska poezija koju su negovali pesnici od zanata, skopi, ini najvei deo
usmene poezije. To je poezija koja je, kao to se moglo zakljuiti, ritualna,
prigodna po tematici i pevana na osnovu zapamenog teksta, ,, iz glave kako
bi deca kazala, te stoga nuno strogo formalna, sloena u sisteme, da bi se lake
rnogla pamtiti. Kasnije, kada su kalueri poput onih kojima Alkuin prebacuje to
vole da sluaju o Ingeldu poeli da zapisuju ono to im se dopalo i to su mislili
da im moe koristiti, bez sumnje su nastajale i odreene izmene. Ti stari zapisivai
bez sumnje su svoj posao obavljali na isti nain na koji su prepisivali i prevodili
stare autore. Pisali su ili po diktatu (poput Kedmonovih zapisivaa) ili po seanju,
nekada su se doslovno drali izvora, nekada parafrazirali, dodavali ili ulepavali
po svom ukusu. Jedino to nisu mogli da izmene bili su forma i stil koje su razvili
germanski skopi, jer bez te forme i stila nije ni postojaia poezija na engleskom
jeziku. A to naslee skopa podrazumevalo je pored germanskog aliterativnog stiha
i tradicionalni poetski jezik naroito strukture i rei koje se retko ili nikada ne
upotrebljavaju u prozi, tzv. poetske formule, zatim odreene sloenice, metafore,
sinonime, varijacije, nabrajanja zvana katalogizacija sve ono to se vekovima
usmenom tradicijom razvilo da olaka pamenje pevau i sluanje publici koja je
biia vaspitavana i od malena naviknuta na tu vrstu pesnikog izraavanja.

Naravno, izbor odgovarajuih stilskih figura u velikoj meri je zavisio od teme.
U svom religioznom prapoetku ova poezija je verovatno imala i zadatak da
sauva u pamenju i saopti drugima magijske i ritualne simbole, poput runa koje
su se sauvale urezane u drvo i metal. Pored svesti o nacionalnom i porodinom
identitetu i ratnikim dunostima, ta poezija je takoe izraavaia i sve ono u emu
su germanski ratnici nalazili lepotu i uivanje: borbeni duh i postojanost u
nedaama, ratniku ast, ljubav prema oruju i iepo izraenim skupocenim
predmetima, uzvieni govor i zdravice, plemenitost i dostojanstvo u ophoenju.
Kasnije, istim nasleenim pesnikim sredstvima i na herojski nain, ta poezija
sada ve u pisanom obliku obraivala je biblijske i hagiografske teme. Jedino
to su Kedmon i njegovi sledbenici uneli kao novinu u tu tradicionalnu formu bio
je odreeni misticizam, asketizam i simbolika prirode.

Tako se vremenom, najpre kao posledica potreba da se pesma usmeno prenese i
sauva u pamenju, a kasnije i potrebe da se prilagodi noviin temama, razvio
82

sistem poetskih formula, koji je jedna od najupadljivijih obiika anglosaksonske
poezije. Poetska formula je grupa rei koja se redovno ponavlja pod istim
metrikim uslovima da izrazi odreeni pojam /199, 80/. Pojam prolosti, npr,
izraava se formulom in gear dagum (in days of old) ,, u danima davnim ,
pojam trajanja formulom lange hwile ili lange rage (for a long time) koja se
na na jezik moe prevesti samo kao dugo vremena . Ove formule, koje se
danas uglavnom obrauju raunarima /189/, /vidi takoe OEN, 18 (1985)/, neki
naunici su smatrali neoborivim dokazom da je celokupna stara engleska poezija
u sutini usmena, tradicionaina tvorevina nepismenih narodnih pevaa, zapisana
kasnije /199/, /200/, /197/, 198/, dok su drugi tvrdili da je ona pisano (anonimno)
autorsko delo pojedinaca koji su se samo sluili tradicionalnim formulama
usmene poezije /183/, /186/, /139/, /297/. injenica je da takve formule postoje u
svakoj poeziji koja se usmeno prenosi, o emu su upravo nae narodne pesme
uzimane kao dokaz /197/, /190/. No, to jo uvek ne iskljuuje mogunost i pisanog
nastanka, o emu najbolje svedoi Kinevulfov kanon (str. 120 - 1). Ne ulazei u
detalje ove naune rasprave /206/, dovoljno je zakljuiti da obilje poetskih
formula koje karakteriu staru poeziju ima ne samo svoj praktini ve i estetski
smisao. Naroito kada se nau kombinovane u tzv. sistem formula, jer tada
odreuju ton i emotivni naboj cele pesme ponekad, upuuju sluaoca na odreeni
anr /348, 30-59/, /182/.

Grupa od dve ili vie takvih formula ine sistem, koji se moe definisati kao
sintagma iii grupa sintagmi koje imaju istu metriku vrednost i koje su po
znaenju meusobno sline, tako da nema sumnje da ih je pesnik koji ih je koristio
poznavao ne samo kao pojedinane formule, ve i kao formule odreenog tipa
/199, 85 - 6/.

Tako formula Hwere cwom (lat. ubi sunt) Gde je sad... uvodi tubalicu i
smesta asocira na elegiju. Elegine su po tonu i tzv. izgnanike formule duguum
bedled (of joys deprived), bukvalno lien radosti ratnikog prijateljstva , i ele
bedled (of native land deprived) lien otadbine da pomenemo samo neke
/194/ . Formula sum... sum (some... some) neki... neki uvodi nabrajanje ili
katalogizaciju kojom se po pravilu ilustruje i doarava u pojedinostima neka
neprijatna opta tema kao, npr, kada potuka iz istoimene pesme nabraja razne
naine na koje je smrt zadesila njegove prijatelje ili kad avo u Julijani nabraja
na koje sve naine ubija due u ivim ljudima. Takva pojedinana nabrajanja
(upor. kraj Gildinog teksta, str. 18) ine da se jezovitost glavne teme oseti mnogo
83

neposrednije. Isto tako, formula poznata pod nazivom beasts of battle ivotinje
koje prate bitku ili jo bolje tri ieinara jer to su po pravilu vuk, gavran i
orao (u naoj poeziji se javljaju kao ,, dva vrana gavrana ) priziva u svest groznu
sliku opustelog bojnog polja prekrivenog leevima. Spomenuti ma koju od te tri
ivotinje znai isto to i govoriti o crvima i epitafima na modernom engleskom. ,,
Spomenuti vie od jedne znai evocirati sve ono ega se ratnici najvie uasavaju
/204, 443/.

Poetske formule, specifini vokabular i stilske figure te tri najvee oblasti na
koje se moe podeliti staroengleski poetski jezik potiu iz jednog zajednikog
germaskog praizvora, jer se istovetni deskriptivni i figurativni jeziki sistemi
mogu i u islandskoj Mlaoj Edi i u visokonemakoj Pesmi o Hildebrandu
(Hildebrandslied) /131, 48/.

Pod specifinim poetskim vokabularom podrazumevaju se rei koje se
upotrebljavaju samo u poeziji, najee arhaizmi i metonimije. Npr. mece ,, ma
(re u optoj upotrebi je sweord ,, sword ), ili ceol brod (bukvalno:
keel re koja oznaava samo tzv. kilj, kobilicu broda). Taj posebni pesniki
jezik u Engleskoj su naroito negovali dvorski skopi, a na Islandu, u poeziji skalda
imao je ak i posebno ime heiti /157/, /159/. Po ugledu na skalde anglosaksonski
pesnici razvili su do savrenstva jedan poseban oblik metafore koji se zove kening
(kenning od staroislandske rei kent heiti) /191 /, /102/. To je sloenica koja
se sastoji od glavne rei (head-word) i odrednice (modifier) u genitivu, koja
opisno odreuje glavnu re na osnovu nekog od njenih atributa. Na primer u
keningu hron-rad osnovna re je rad staza za jahanje , a odrednica u genitivu
je hron kitova . Umesto da kae more pesnik e rei kitova staza .
ijenica da je to posebna vrsta staze za jahanje doprinosi da se u svesti stvori
slika kita koji se kree po moru kao ogromni konj na irokoj, valovitoj ravnici.
Ovakva izuzetna saetost i istovremeno slikovitost izraza ini posebnu estetsku
vrednost keninga. Zato ga jo zovu i saetom metaforom. Strela e postati zmija
bitke jer je munjevita i smrtonosna, ak i otrovna, poput zmije. Ma je bljesak
bitke (hilde-leom) re koja smesta doarava sliku izmeane ljudske gomile u
oblaku praine kroz koji sevaju maevi. ena je tkalja mira jer paljivo i
mudro, poput vete tkalje, stvara postepeno sklad izmeu raznorodnih interesa u
svojoj porodici ili kod dva susedna plemena (upor. str. 116).

84

Pored keninga, koji se po pravilu sastoji od dve imenice od kojih je jedna u
genitivu, postoje i druge sloenice koje isto tako slikovito mogu doarati neki
pojam. Npr. banhus (bukvalno: bone house) telo , ili goldwine (bukvalno:
gold-friend) gospodar, voa ratnike druine . U prvom sluaju potrebna su
dva proirena poreenja da bi se dobila predstava o pojmu: ono to je kua za
oveka to je telo za duu, a kostur oveiji koji dri telo slian je drvenoj
konstrukciji na kojoj poiva kua. Jo je dublji i bogatiji znaenjima kontekst rei
goldwine: gospodar ukazuje svoju naklonost ratniku darujui mu zlato, a ujedno
taj poklon ima i simbolini smisao jer ukazuje na uzajamnu vernost, prijateljstvo
i oslonac u ivotu (str. 24-25).

U pesmi Potuka cela jedna ljudska tragedija stala je u sloenicu anhaga onaj
koji ivi sam samcit, prognanik (str. 161). U istoj pesmi (sth. 24) sloeni pridev
winter-cearig zimski tuan podrazumeva da je usamljenik tuan (cearig)
zbog same zime koja na njega deluje depresivno, a istovremeno i zabrinut (cearig
u znaenju koje ima mod. engl. care) pomiljajui na starost koja mu se
pribliava. Jer staroengleska re winter oznaava i pojam kalendarske godine.
Fraza waema-gebind ledom okovanih valova pokazuje da potuka putuje
morem koje je poelo da se ledi. U germanskom folkloru pojam zaleenog mora
kao vode koja je sputana i okovana ledom, (kao da je obmotana lancima),
predstavlja takorei opte mesto. Prevod stiha 24 iz Potukaa glasio bi: putovao
sam, zimski tuan, preko ledom okovanih valova (/Ic/ wod winter-cearig ofer
waema gebind).

To je korektan prevod sa jezike take gledita ali ne moe ni priblino da
prenese bogatstvo znaenja originala. Jo je gore pokuati da se taj stih prevede
prozom, nalik na: Putovao sam, potiten hladnoom i pun strepnje pri pomisli
na usamljeniku starost koja mi se blii, preko valova koje je prvi led ve poinjao
da sputava svojim okovima . To je tano prepriana poruka originala, ali tu vie
nema poezije.

Jezik ovako majstorski saet i snaan po izrazu nije neto to se razvija preko
noi. On svedoi o generacijama pesnika koji su glaali i izmiljali to
sugestivnije i krae izraze. Potreba da se sve same u jedan kening, jednu
sloenicu, jednu efektnu frazu, kao i obilje sinonima koje ova poezija uz sve to
poseduje, nesumnjivo je bila nametnuta aliteracijom. Nemogue je spevati makar
i kratku aliterativnu pesmu o epu da se i ne govori ako se ne raspolae
85

ogromnim brojem rei slinog znaenja ali sa razliitim poetnim slovom. Zato
e se esto u toj poeziji nai i kovanica koje je pesnik upotrebio samo jednom.
Uspeh poetskog izraza u aliterativnoj pesmi u velikoj meri zavisi od obima
poetskog vokabulara.

Ali nije samo aliteracija osnovni razlog ovom obilju rei. Postoji i drugi, ne
manje znaajan inilac u stvaranju sugestivnog i po znaenju vieslojnog
izraavanja. Po reima jednog kritiara /297, 37-8/:

,, Opte uzev, renik poezije nastaje i iz potrebe za jezikom koji je u stanju da
izrazi misli i oseanja samog pesnika. I ako svu teinu koju argument zasluuje
stavimo na nagomilano stvaralatvo vie pesnikih generacija, jo uvek moramo
priznati da i pojedinac osea potrebu da komunicira i sposoban je da tu potrebu
zadovolji. Usmeno stvaralatvo i saobraanje ne ograniavaju poetski jezik uvek
i nemilice, i ne potiskuju svaku individualnost izraavanja.

Odgovarajuim izborom iz tradicionalnog fonda rei i stilskih figura
anglosaksonski pesnik moe da postigne veliku sugestivnost, da prenese na
sluaoca onu karakteristinu atmosferu , kojom se odlikuje simbolizam svake
velike poezije i, u tom izboru, pre nego u izmiljanju novih izraza, ispoljie se
njegova darovitost i posebnost pesnikog izraavanja koje je iskljuivo njegovo
/334/, /196/, 95//201/.

uvena su dva opisa Grendelove movare iz Beovulfa. Prvi reima kralja
Hrotgara (sth. 1357-76) i drugi (sth. 1408-30), vien oima Beovulfa i njegovih
drugova dok se pribliavaju mestu okraja sa Grendelovom majkom. Po
Hrotgarovim ima, Grendel i njegova majka ive

,, u tajanstvenoj zemlji, vujih padina,
vetrovitih visoravni, opasnih, zaraslih staza,
gde se planinski potok sputa u mranu dubodolinu,
podzemna voda. Nedaleko odatle
mereno miljama, movaru e nai.
Nad njom visi zaleeno bunje, drvee
dubokog korenja nadnosi se nad vodu.

Nou se moe videti jeziva i udna pojava:
86

vatra nad vodom. Nema tog mudraca
meu sinovima ljudi koji zna gde je dno
toj crnoj vodi. ak i onaj to luta pustarama,
jelen razgranatih rogova, kad gonjen
psima uleti u tu umu,
radije e poginuti na obali
nego da se spase skoivi u tu vodu.
Neprijatno je to mesto. Iz te bare se diu
uskovitlani talasi i crna isparenja
sve dok sam vazduh ne potamni
i nebo pone da roni suze.

Ve i povran pogled dovoljan je da se utvrdi veoma smiljen izbor prideva kao
to su tajanstven , vuji , opasan , podzemni , ,, jeziv , udan to
zajedno sa efektnom priom o jelenu savreno doarava oseaj nelagodnosti i
straha. Kad se Beovulf sa svojom druinom pribliava movari pesnik dodaje
nove detalje strave i uasa: krv koja pliva po vodi, vodena udovita, glavu ratnika
Eera oblivenu jo toplom krvlju na jednoj steni. Od prethodno upotrebljenih
prideva ne ponavlja se skoro ni jedan: movara je tmurna , a potomak
plemenitih junaka ree se preko strmih , kamenitih padina, uskim
stazama kojima ne mogu ii vojica uporedo dakle sve ukazuje na opasnost lcoja
vreba.

U oba sluaja ilustrativni detalji izabrani su tako da se nema utisak opisa u
pravom smislu te rei, utisak o nekom odreenom pejzau, ve preovladava jedno
opte oseanje straha i nasluuju se mrane sile koje tu vladaju. Movara nije
predmet opisa ve simbol simbol zla u njegovom najjezivijem vidu. Ovako
prilagodljiv, sugestivan i umetniki snaan poetski jezik nemogue je pripisati
nekakvoj optoj tradiciji. Takav izbor rei moe da bude samo rezultat
darovitosti pojedinca.

Izborom odgovarajuih rei, naroito atributa, daroviti pesnik uspeva da sa vie
strana osvetli neki pojam. Priajui kralju Hidelaku o svojoj borbi s Grendelom,
Beovulf zapoinje ovako:


87

,, .... Poto je dragulj neba /kening: sunce S. J./ obiao zemlju, gnevni zloduh
doe, grozan, nou najstraniji...
(sth. 2072b-2075a)

U tri prideva Beovulf je opisao Grendelov bes (gnevan), njegov nakazni izgled
(grozan) i osobinu da napada samo nou, kada su sile zla najjae (nou
najstraniji). Pred publikom se nalazi ceo portret paklenog udovita koje mrzi
ljude, ono na ta je u prethodnom tekstu bilo utroeno dvanaest stihova (sth. 102
- 14).

Odavde do stilske figure koja se zove varijacija samo je jedan korak. Varijacija
je po definiciji Stenlija Grinfilda /130, 77/ dvostruko ili viestruko
ponavljanje jednog pojma, i svako od tih ponavljanja izborom rei ukazuje na
neku optu ili specifinu osobinu, na drugi atribut tog pojma. Takva ponavljanja
mogu (...) i ne moraju (...) biti apozicija. . Npr:

,, .................. Zatraiu to
od gospodara Danske, kralja /plemena/ ildinga,
tano kao to zahteva od naeg darodavca...

(Beovulf, sth. 350b-353a)

U originalu prva varijanta gospodar Danske (wine Deniga) ukazuje na
bliskost izmeu Hrotgara i njegovih ratnika, jer re wine znai i prijatelj ; druga
kralj ildinga (frean Scyldinga) pokazuje njegovo gospodstvo, jer re frean
znai moni i velianstveni gospodar ; trea darodavac (beaga brytta)
bukvalno gospodar koji deli prstenje oznaava njegovu izdanost u deljenju
osvojenog blaga, to je jedna od najveih vrlina anglosaksonskog vladara.
Kraljevo ime, Hrotgar, ne pominje se, ali publika zna da je o njemu re.

,, Varijacija je (...) glavna karakteristika poetskog izraavanja (...) Ona obuzdava
tempo stare engleske narativne poezije, daje dijalogu ili monologu onaj
neuurbani, dostojanstveni karakter, reljefno istie one pojmove koje pesnik eli
da naglasi i omoguava mu da predmet svojih misli prikae iz svih uglova. Ali
ona ume da bude i opasna u rukama loeg pesnika: s jedne strane moe ostaviti
utisak nepotrebne opirnosti, a s druge neprijatno isprekidanog ritma
88

pripovedanja; moe uiniti da stil postane krut i da se protok misli zagui /297,
39/.

U dananjoj poeziji varijacija je gotovo nepoznata stilska figura. Ona, kao,
uostalom, i svi prethodno navedeni elementi staroengleske poetske forme i stila,
pripada vremenu kada je poezija jo bila ritual neto to ne pripada svakodnevici
ali je zato savreno uprilieno i svima poznato u okvirima svoga trajanja i svog
domena. To je bio jedan zaokrueni i samodovoljni vid stvarnosti u koji se ulazilo
uz odreenu pripremu. Onaj kome se uri, ko nema strpljenja za ponavljanja, za
pronicanje u nove nijanse znaenja neega to mu izgleda ve odavno poznato
ne treba da ita staru poeziju. Jer svojom formom i strukturom, i u svakom svom
detalju ona je namenjena trajanju. Svojim strogo odreenim sistemima jezika i
versifikacije ona ima za cilj da umetnikovu oseajnost i trenutna raspoloenja
upravo ono to nae doba ceni podvrgne diktatu volje i razuma. Nita nije
preputeno sluaju, ak je i inspiracija svedena na vetinu izbora iz ve postojeih
ema i ablona. Sve je podignuto na nivo opteg. Ali upravo zbog toga to nije
stvarana ex tempore ta poezija onome ko je u stanju da se disciplinuje i prihvati
njen ritual i njene vrednosti ne pokuavajui sebe da nametne tekstu vremenom
otkriva jedinstven estetski doivljaj. To je ono oseanje mita, veitog ponavljanja
i venosti ovekove sudbine, oseanje da niko od nas nije ostrvo kako bi
rekao Don Don, da je sve ono to se dogaalo Deoru, Beovulfu ili Ingeldu neto
to se stalno ponavlja, iako nikada nije sasvim isto; da je postojalo od pamtiveka
i da e postojati i onda kada nas vie ne bude. To oseanje, bez obzira da li ga
trenutno doivljavamo kao utehu ili kao frustraciju, igra znaajnu ulogu u naem
poimanju realnog sveta i sveta mate i umetnosti. Taj veiti i uvek isti sistem
istovetnih ili veoma slinih stihova i stilskih figura koji se neumitno ponavlja
poput plime i oseke, u ritmu koji je on sam izabrao, a ne ovek koji recituje ima
u sebi neeg kosmikog, datog, sudbinskog i lei u osnovi svake velike usmene
poezije, Homerove kao i Kedmonove.

Sve to je do sada reeno odnosi se na zapisanu poeziju, onu koja nam je ostala.
No, to je samo vrh ledenog brega. Jer pored ove, zapisane poezije aristokratskih
skopa i uenih kaluera, postojala je bez sumnje i narodna pesma u pravom smislu
te rei. O tome nam je Bid ostavio podatke u svojoj prii o Kedmonu. Obiaj da
se na gozbi peva uz harfu vladao je, oigledno, od dvora do kolibe i udo o kome
govori Bid kad pria kako je Kedmon propevao, nije bilo udo to je nepismeni
seljak nauio da peva, ve to je pevao o biblijskim temama i to ,, milozvunim
89

stihovima onakvim kakve su stvarali aristokratski skopi. Pesme seljaka
sigurno su se razlikovale od ovih za koje znamo i na osnovu kojih se donose
zakljuci o anglosaksonskom poetskom stilu. Ako nita drugo morale su biti
prostije, stilski manje uglaene, metriki nesavrene.

Ali kada je tragini sukob kod Hestingsa zauvek uutkao skope, i kada je tek
posle tri stolea normanske okupacije u doba tzv. obnove aliteracije (Alliterative
Revival) prvi put izronila iz zaborava i bila zapisana aliterativna pesma na
engleskom jeziku, to je bila upravo takva, neuglaena i metriki veoma
nepravilna pesma, koja je vrvela nespretnim poreenjima, beskrajnim opisima i
krajnje nerazumljivim metaforama. Moda nije preterano rei da je upravo
zahvaljujui svojim nepravilnostima i slobodi forme, ta poezija nadivela
blistavo zanatsko savrenstvo aristokratskih skopa.

8. Najstarija germanska herojska poezija: rodovi i predstavnici

Sudei po ve navedenim Tacitovim podacima (str. 64-5), germanska plemena
u I veku n. e. imala su ve razvijenu usmenu poeziju koja je bila posveena
mitolokim i herojskim temama. Normalno je pretpostaviti da se to odnosi i na
plemena Angla, Saksona i Juta pre njihovog doseljavanja u Britaniju. Takoe se
moe smatrati da su tu poeziju preneli u svoju novu postojbinu. I tu sve
mogunosti hipoteza o tome kakva je ta prvobitna anglosaksonska herojska
poezija bila uglavnom i prestaju. Nepoznati pesnici koji su je stvarali davno su
poumirali, a pesme koje su ostale zapisane nalaze se u rukopisima znatno kasnijeg
datuma. Pa ak i te i takve pesme ne mogu biti predstavnici celokupnog
originalnog poetskog korpusa iz vie razloga. Prvi je, naravno, selekcija koju su
vrili sami kalueri zapisivai i koja je, kao to je ve reeno, imala za posledicu
da je jo u samom poetku sav germanski religiozni i mitoloki materijal suzbijen
asimilacijom i zaboravljen. Drugo, politika crkve takoe je nametala izbor po
kome su se pesme svetovnog karaktera a tu ulazi i herojska poezija smele
zapisivati samo ako su se mogle upotrebiti u poune svrhe. Estetski kriterijumi
dolazili su tek na drugo mesto. ak je i Beovulf, najverovatnije, sauvan samo
zato to se mogao itati i tumaiti u duhu hrianske pouke. I tree, pergament se
morao tedeti i nije ga uvek bilo, tako da se i ono to je ve zapisano kasnije
ponekad moralo brisati da bi se isti list upotrebio za zapisivanje pounijeg i manje
svetovnog teksta. Tako se, recimo, herojska pesma Valder sauvala u svega dva
odlomka, a i ti odlomci su preiveli zahvaljujui samo pukoj sluajnosti. Listovi
90

na kojima se nalaze trebalo je da poslue kao unutranji omot ( forzac ) za
povezivanje drugih rukopisa u knjigu.

Zato se o najstarijoj germanskoj herojskoj poeziji u anglosaksonskoj
knjievnosti moe govoriti samo uslovno. U stvari, re je samo o nekoliko pesama
uglavnom odlomaka koje su poznog datuma ali nose tragove germanske
usmene tradicije iz IV, V i VI veka n. e. To su Vidsit, Deor i odlomci Valder,
Bitka kod Finsburga i Vulf i Edvaser. To su, naravno, naslovi koje su im dali
izdavai. Originalni rukopisi su bez naslova. Veliki anglosaksonski ep Beovulf
iako nosi tragove stare germanske tradicije, isuvie je sloeno i po znaenju
mnogostruko delo da bi se mogao tumaiti iskljuivo satog stanovita. On je pravi
proizvod anglosaksonske hibridne knjievnosti (str. 31-2), njena prva velika
sinteza i zato od kritiara zahteva pristup koji se razlikuje od pristupa gore
navedenih pesama.

Prvo to pada u oi prilikom itanja tih pet poetskih zapisa jeste injenica da je
jezik jedino u njima to je izrazito anglosaksonsko. Po svojim anrovskim
karakteristikama, kao i po linostima i legendama koje se u njima pominju te
pesme u stvari pripadaju danskoj, skandinavskoj i donjonemakoj tradiciji. Ne
ulazei u neko iscrpno nabrajanje, koje se lako moe nai na drugom mestu /156/,
ovde je dovoljno istai da se, npr. u Vidsitu, pominju gotski kralj Eormanrik i
lombardski kralj Elvin (Alboin); u Deoru se pominje Veland, legendarni kova iz
junogermanskih pria zajedno sa istorijskim linostima, kraljevima
Eormanrikom i Teodorikom koji su bili Goti; u Bici kod Pinsburga sve se dogaa
na dvoru kralja Fina, koji je poreklom Jut i kralj Friana, a jedna od linosti,
Hengist, moda je isti onaj Hengist koji je po tradiciji doveo Angle, Saksone i Jute
u Britaniju /39, 52/, /243, 242 n. 25, 30/. Neke od ovih linosti, Veland,
Eormanrik, Fin i Hengist bie pomenute i u epu Beovulf, a Ingeldova i Finova
tragedija, dve poznate epizode iz Beovulfa, pominju se takoe i u Vidsitu.
Hronologija tu ne igra nikakvu ulogu, jer se u Vidsitu, recimo, Eormanrik i Alboin
pominju zajedno, a zna se da je prvi vladao u IV, a drugi u VI veku /375/. Isto
tako, Guter i Hagena, dve linosti iz odlomaka Valdera, iji tekst najverovatnije
datira oko 1000. godine /240, 4/, u stvari su burgundski kralj Ginter i njegov vazal
Hagen, linosti optepoznate u germanskim legendama, od kojih je najpoznatija
ona o Nibelunzima, i to u svojoj donjonemakoj verziji /158/, /156/. Linosti iz
pesme Vulf i Edvaser nisu identifikovane. Jedan pokuaj da se Edvaser
91

identifikuje kao Odoakar, ozloglaeni uzurpator Zapadnog rimskog carstva iz V
veka n. e, nije bio prihvaen u naunoj literaturi /129, 193 n. 10/.

Oigledno je da ove pesme predstavljaju izuzetno interesantan legendarni i
istorijski materijal i dugo vremena su sa tog stanovita bile i prouavane, dok je
njihov estetski aspekt bio u drugom planu. Ali one su veoma interesantne i sa
knjievno-teorijskog stanovita, jer pripadaju najstarijim rodovima usmene
poezije. Miljenja su, naravno, podeljena, i to uglavnom kada je re o Deoru i
odlomku Vulf i Edvaser. Deora su pojedini autori smatrali elegijom /130, 228-9/,
/345/, bajalicom /291/, pesmom kojom lutajui peva prosi da bi preiveo /323/,
/324/, ili prosto, pesmom koja pripada germanskoj herojskoj tradiciji, bez nekih
bliih odrednica /131, 80/. Odlomak Vulf i Edvaser bio je smatran zagonetkom
/280/, /260/, elegijom /346/, /130, 223-4/, a postojali su i pokuaji da se objasni
kao deo jedne vee legende na koju se aludira u Deoru /331/, /332/.

Ne iskljuujui mogunost da se u oba sluaja radi o elegijama jer obe pesme,
naroito Vulf i Edvaser, jesu napisane u eleginom tonu, ipak izgleda da je u oba
sluaja vanija jedna druga injenica koja postaje oigledna ako se primeni
princip da se u tumaenju pesme pre svega treba rukovoditi njenim tekstom /150,
3/, 406, 353/. Jedino tako mogu se razdvojiti logine od manje loginih
predpostavki. injenica je da u anglosaksonskoj poeziji jedino Vidsit i Deor
sadre tzv. tule (od staroislandske rei ylr) /159/, odnosno mnemonike poetske
kataloge koji se dovode u vezu sa verovatno najstarijim anrom usmene poezije,
tzv. mnemonikom poezijom. Tula je karakteristina za usmeno stvaralatvo
uopte i mogla bi se najjednostavnije opisati kao svojevrstan stihovani spisak
legendarnih i istorijskih linosti i tema koje pesnik pamti po odreenom kljuu,
tako da je u svako doba spreman da odrecituje celu legendu, samo ako mu se
pomene odieeno ime ili dogaaj. Vidsit i Deor, iji sauvani tekstovi potiu iz X
veka predstavljali bi, dakle, dve savrenije redakcije prastarih tula. Savrenije zato
to tule u njima nisu vie same sebi cilj ve samo element u jednoj estetski svesno
obiikovanoj celini. Medjutim, da je taj element od bitnog znaaja moe se lako
utvrditi ako se tule izbace iz teksta. U Vidsitu e ostati samo uvodni deo, dva - tri
komentara koji sad postaju bez smisla, i zakljuak. U Deoru ostae samo refren
za koji se, takoe, vie ne moe znati na ta se odnosi, i zakljuak. Prema tome,
Vidsit i Deor su, u sutini, tule.

92

Kako god tumaili odlomak Vulf i Edvaser uvek e biti prisutna injenica da je
to lirski, elegini monolog koji izgovara (nepoznata) ena koja tuguje jer je
razdvojena od oveka koga voli (takoe nepoznatog). Elegini ton ove pesme ni
malo se ne kosi sa pretpostavkom da pripada najstarijoj germanskoj tradiciji
lirskih enskih pesama (Frauenlieder) /386/. Kao to je prethodna diskusija
pokazala, sve ostalo to bi se u toj pesmi moglo uzeti kao podatak nije dovoljno
vrst oslonac za bilo kakve pretpostavke. Zato izgleda najpodesnije da se o ovoj
pesmi govori u poglavlju o elegijama, poto u ovoj vrsti razmatranja anrovska
klasifikacija ima prednost nad hronolokom.

Odlomci Valder i Bitka kod Finsburga predstavljaju daleko manji problem. Su-
dei po stilu i po analognim izvorima /158/ izdavai Valdera /251/, /265/
uglavnom se slau da su to ostaci jedne due pesme koja je imala oko 1000
stihova. Jezike osobenosti Bitke kod Finsburga /33 8/ ukazuju na relativno pozni
datum sauvane redakcije, ili svi izdavai pretpostavljaju da je u pitanju tekst
otprilike istog datuma kao i Beovulf /243/, /259/, /264/, /308/ to ne znai da je i
sama pesma tada nastala, poto se nastanak samog Beovulfa stavlja u razne
periode izmeu VIII i XI veka /235, 5-25/. Pozni datum ukazivao bi da je u pitanju
deo veeg epa, ali za razliku od Valdera stil pokazuje da je originalni tekst bio
jedva neto dui od sauvanog odlomka, i zato su tu nepodeljena miljenja da
Bitka kod Finsburga pripada anru herojske pesme (heroic lay) za koji se
pretpostavlja da je prethodio epu. Herojska pesma se razlikuje od epa pre svega
po duini, a i po tematici jer opeva samo jedan podvig nekog junaka ili samo jednu
uvenu bitku, bez opisa i epizoda. Dogaaj je, dakle, od prevashodne vanosti.
Zato je herojska pesma sva usredsreena na akciju, dijalozi i monolozi su kratki,
jezgroviti, bez mnogo varijacija i ukrasa /304/. Iako sauvani odlomci Valdera, u
stvari dva monologa, deluju opirno i ukazuju na veu celinu, injenica je da se
odnose na jedan jedini dogaaj i da zajedno sa svim prethodnim pesmama ukazuju
na opte-germansku pre nego na anglosaksonsku poetsku tradiciju. S druge strane,
analogni izvori ne mogu predstavljati dovoljno pouzdan dokaz o prirodi
konkretnog teksta. Zato izgleda najpodesnije da se sauvani tekst Valdera takoe
tretira kao herojska pesma koja opeva jedan dogaaj, o kome se, kao i kod Bitke
kod Finsburga podaci o irem kontekstu mogu dobiti samo iz analognih izvora.
/Potpuna legenda o Finsburgu nalazi se u tzv. epizodi o Finu , sth. 1063-1159
Beovulfa i o njoj je ve bilo lei (sti. 26)/.

93

I konano, iako po nainu i datumu nastanka ne pripadaju ovoj grupi, po svojim
anrovskim i tematskim karakteristikama dve herojske pesme, Bitka kod
Brunanburga i Bitka kod Moldona, bie analizirane u ovom poglavlju. To su
jedine izrazito anglosaksonske pesme koje govore o linostima i o dva dogaaja
poznatim iz engleske istorije, i obe su napisane (ne usmeno ispevane) u desetom
veku. Ali uprkos ovako poznom datumu i pisanom poreklu, obe ove pesme u
punoj meri oivljavaju autentinu ratniku germansku tradiciju Valdera i Bitke
kod Finsburga, u obe se osea ono isto oduevljenje u trenutku kad tit zazvoni
pod kopljem , u obe vuk, gavran i orao dolaze po svoj plen, a vernost ratnika koji
ginu za svoga vou i herojska postojanost do smrti isti su kao i u Tacitovo doba.

8. 1. Mnemonika poezija tule Vidsit i Deor

Vidsit je pesma za koju se pretpostavlja da je nastala jo u Bidovo doba, krajem
VII veka /227/, /248/, iako je konani oblik najverovatnije dobila u X veku /375/.
Sauvana je u Ekseterskom kodeksu iz X veka. Dananji izdavai su joj dali taj
naslov nesumnjivo rukovoeni injenicom da je imaginarni skop koji o sebi
govori u prvom licu i iji monolog u stvari i ini ovu pesmu, mnogo putovao (str.
65).

Pesma se sastoji iz prologa u kome se predstavlja Vidsit, njegovog monologa
i pounog, uoptenog epiloga. Monolog se opet deli u tri dela ili fita (fitts)
kako su ih zvali Anglosaksoni, a svaki je od njih po jedna tula, uvedena drukijom
kom formulom. Svaka tula zavrava malim, pohvalnim komentarom o Vidsitu i
njegovoj pesnikoj vetini koji nas svaki put vraa na linost govornika i izmeu
ostalog time pomae da se odri jedinstvo pesme. Takva kompozicija, sva u
funkciji broja 3 takoe je mnemonika po karakteru (u srednjovekovnom Velsu
su bardi upotrebljavali umesto tula tzv. trijade ).

Sve tri tule su komponovane po oreenoj formuli i versifikacija im je starijeg
tipa nego to je materijal iz prologa, komentara i epiloga. To ukazuje na
interpolacije tokom transmisije teksta. Prolog i epilog imaju svaki po devet
stihova, odnosno tri tri puta po tri.

U prologu, po tradicionalnoj rodovskoj formuli ime, poreklo, reputacija
uvodi se linost skopa sa simbolinim imenom, Vidsit, daju se podaci o njegovom
poreklu i ukazuje se na glavnu osobinu kojom se razlikuje od svojih saplemenika
94

mnogo je putovao. Istie se njegova poseta Eormanriku, ostrogotskom kralju i
njegovj eni, tkalji mira . Tako se da naslutiti da je taj dogaaj bio od izuzetnog
znaaja za njegovu reputaciju. To e se kasnije pokazati kao tano. Potom, nakon
nekoliko pounih gnomskih stihova poinje prva tula (sth. 18) po formuli ,, A je
vladao (nad) B : Atila je vladao Hunima, Eormanrik Gotima... itd. Posebno
je naglaeno junatvo kralja Ofe, koji je vladao Anglima, i danskih kraljeva
Hrotgara i Hrotvulfa (sva trojica pominju se i u Beovulfu). Potom (sth. 50) sledi
krai komentar, nekoliko pohvalnih rei o Vidsitu samom da bi posle est stihova
(sth. 57) poela sledea tula, ovoga puta po formuli Bio sam kod (naroda, kralja)
C : ,, Bio sam kod Huna i kod plemenitih Gota... itd. Naglaena je dareijivost
burgundskog kralja Gutera (Gintera) i lombardskog kralja Elvina (Alboin) ali
posebna panja posveena je kralju Eormanriku i kraljici Elhildi. Od Eormanrika
kae peva dobio je prsten ogromne vrednosti koji je po povratku predao svom
gospo-daru i dobio od njega zemlju u posed (str. 22), a od kraijice je dobio slian
poklon i zato je hvali i njenu slavu pronosi svojim pesmama svuda gde putuje.
Drugu i treu tulu povezuju opet est stihova (130-8) kojima Vidsit opisuje svoj
najvei podvig: kako je pesmom stekao dragocene poklone od Eormanrika :

,, Kad smo iling i ja, jasnim glasom,
zajedno zapevali pred tim nepobedivim kraljem,
kad se uz harfu uzvila zvonka pesma,
mnogi su odlinici, vini pevanju,
bili prisutni; i svi su oduevljeno rekli
da nikada nisu sluali bolju pesmu.


Da li je iling ime drugog pevaa ili ime harfe nije potpuno jasno /164/, ali
Vidsitovo hvaljenje samog sebe, koje se u ovom drugom komentaru jo jasnije
ispoljava nego u prvom treba shvatiti u istorijskom okruenju toga doba. Smatralo
se normalnim da ratnik hvali sebe, nabrajajui svoja junaka dela na gozbi, pri
zdaravicama i drugim prilikama. To je bio deo dvorske etikete, ritual kojim se
procenjivao ugled pojedinaca i njihovih porodica (heroic boasting). Vidsit u svoja
dva komentara hvali svoju pesniku vetinu i nabraja nagrade koje je dobio na isti
nain kao ratnik svoje podvige. Jer on je peva, nije ratnik. Zato je teko
poverovati tvrdnji jednog dananjeg autora da je Vidsit ustvari istinski peva koji
trai zaposlenje /333/.
95

Nakon tree tule, po formuli Potraio sam D : ,, Potraio sam Hetka, i Bedeka
i Harlunge... Vidsitov monolog u prvom licu zavrava se sa nekoliko didaktikih
opaski o vrlinama vladara, kojima se ukraava zavretak poslednje tule.

Re ukraava ovde nije nasumice izabrana. O estetskoj funkciji takvih stihova
arls Ren daje ubedljive argumente:

,, Ono to dananjem itaocu mora da izgleda kao banalno moralisanje, ini se
daje staroengleskoj publici bilo izvor zadovoljstva; jer prosto je nemogue
poverovati da bi onako veti i obdareni pesnici koji su ispevali Beovulfa i
Potukaa unosili u svoja dela te moralizatorske teme kad ne bi bili sigurni da e
im sluaoci u njima nai ne samo pouku ve i uivanje. Drugim reima, izgleda
da su Anglosaksoni nalazili isto estetska zadovoljstva u ponavljanju ak i u
najboljim pesmama neega to predstavlja oigledne etike injenice.
/131, 13/

Vidsit je daleko od toga da ue u krug najboljih anglosaksonskih pesama. Ali
njega je ispevao pesnik koji je, jasno se vidi, bio veoma vet u komponovanju
pesnikih formi i zato nije teko zakljuiti da je isto tako svesno ukraavao svoje
delo gnomskim stihovima koje je publika znala napamet i ba zato u njima
uivala.

Epilog, poslednjih devet stihova, zajedno sa prologom iste duine lepo i
simetrino zaokruuje celu pesmu. Poto je publika u njoj upoznala jednu idealnu
sliku pevaa, prirodno je da e epilog biti opet jedna moralna pouka o ivotu skopa
i o njegovom znaaju u drutvu:

,, Putuju pevai, onako kako im sudbina odredi,
kroz mnoge zemlje. Reima izraavaju svoje potrebe,
reima i svoju zahvalnost. Poli ka severu ili jugu,
uvek e sresti nekoga ko ume da ceni dobre stihove,
ko nije krt na poklonima, i eli
da mu slava raste pred plemenitim ratnicima
da ini podvige, sve dok ne prou i ivot
i svetlost dana. Onaj ko ini dela vredna /pesnikove hvale/
stei e najveu slavu pod nebesima.
/sth. 135-43/
96

Dananjem itaocu, sem ako nije strunjak, nabrajanje imena u tulama vie nita
ne kazuju, kao ni ukrasi u vidu gnomskih stihova koje je Ren onako dobro nazvao
oiglednim etikim injenicama . Ali veta kompozicija, raznovrsnost
metrikih sistema u pojedinim tulama i jednostavnost izraavanja kvaliteti su koji
se i danas mogu uoiti pri paljivijem itanju i koji jo uvek imaju odraenu
vrednost. Zato se nekima moda nee uiniti preteranom ocena koju ovoj pesmi
daje jedan od njenih izdavaa /248, 76/:

,, Ova pesma je zaista malo remek - delo strukture i stila. Na pesnik se
prevashodno istie svojim stilom, jer sa uspehom doarava privid jednostavnosti
neemu to je, ustvari, veoma sloeno. Njegove komplikovane reenice su tako
veto isprepletane da italac ukoliko ne obrati panju ne primeuje zanatsko i
umetniko savrenstvo pesme, pa mu se im da je jezik jednolian i ist, kao u
narodnoj pesmi. Istini za volju, stilskih ablona ima u izobilju, ali oni (kao i u
narodnim pesmama) upravo zato to su nam toliko dobro poznati i oigledni samo
doprinose prividnoj jednostavnosti koju pesnik, u stvari, sve vreme i eli da
postigne.

Vidsit je po datumu nastanka mnogo stariji od Deora, i njegova prva tula
verovatno je najstariji poetski sastav na engleskom jeziku koji uopte postoji.
Deor, takoe iz Ekseterskog kodeksa i takoe sa izmiljenim pevaem kao
naratorom, koji takoe nosi simboliko ime (deor plemenit , cenjen )
ipak se bitno razlikuje od Vidsita. Razlikuje se po vrsti tula, po tonu i po strukturi,
kao i po injenici da ima refren, to je, prirodno, izazvalo ve pomenuta razliita
miljenja o tome kom anruova pesma pripada.

Tekst je jo u samom rukopisu, to je inae retkost podeljen u grupe stihova
nejednake duine (od tri do osam stihova u jednoj grupi) i svaka je obeleena tako
da podsea na strofu: ima veliko poetno slovo i refren na kraju. Taj refren
nedostaje estoj strofi (sth. 28-35) koja je na taj nain ustvari spojena sa
sedmom i poslednjom strofom . Osim Deora jedino jo Vulf i Edvaser ima
neto to podsea na refren, ali nita nalik tako doslednoj podeli u strofe ne postoji
u staroj engleskoj poeziji. Deor je u tom pogledu jedinstven.

Za razliku od putujueg Vidsita, Deor je skop koji ivi na dvoru i zavisi od
milosti svog gospodara. Ali podatke o njemu saznaemo tek na kraju pesme. Jer
Deor nema prologa, ve su delovi koji sadre materijal koji se u Vidsitu nalazio u
97

prologu i epilogu stavljeni na kraj pesme. Na taj nain cela pesma biva jasno
podeljena u dva dela: na tulu izdeljenu u strofe i protkanu refrenom i zakljuak
od dve spojene strofe koji se ceo zavrava opet istim refrenom. Delovi tule
uzajamno su spojeni asocijacijom, a ne jezikim formulama, a zakljuak je spojen
sa celom tulom opet po sistemu asocijacije. Tula govori o pet primera iz
germanskih legendi koji ilustruju razne oblike ivotnih patnji i tragedija.
Zakljuak povezuje Deorovu ivotnu tragediju sa legendarnim primerima.

,, alostan ovek sedi, lien radosti,
turobna srca; ini mu se
da su mu dosuene patnje bez kraja.
Neka tad pomisli da irom ovog sveta
mudri Gospod stalno unosi promene;
mnogim ljudima on dodeljuje
poast i slavu, nekima, pak, i deo patnji.
Evo ta u o sebi da kaem:
bio sam nekada skop /plemena/ Hedeninga,
drag svom gospodaru; ime mi bee Deor.
Mnogo zima sam uivao lep poloaj,
milost gospodara, sve dok Heorenda,
vian pevanju, ne dobi od gospodara
pravo na zemlju koju je gospodar bio meni dodelio.

/sth. 28-41/

Poslednji stih u pesmi /sth. 42/ opet je refren: s ofereode; isses swa mg.
Taj refren moe se prevesti na dva naina i od njegovog prevoda zavisi tumaenje
cele pesme. Prva varijanta bila bi da se pet prethodnih refrena (sth. 7, 13, 17, 20 i
27) prevedu To je prolo; i ovo e proi , a poslednji refren sa moji jadi
minue, i vai e tako . Razlog ovakvom prevodu lei u injenici da se pet puta
u toku pesme refren odnosi na upravo isprianu legendu (to je prolo) i na jednu
nesreu koja tek treba da doe (i ovo e proi). Po analogiji, poslednji refren (sth.
42) odnosio se na upravo isprianu nesreu (Deorovu) i neku drugu, jo nepoznatu
buduu nesreu (moda itaoevu ili sluaoevu), kako primeuje jedan od
izdavaa /240, 18-19/. Deor tako postaje samo jo jedan od primera koji slui da
dovede do neke vrste optimistinog zakljuka ,, kad su svi oni mogli (mg) da
prebrode (ofereode overcome ), kad sam mogao i ja moi ete i vi , odnosno
98

moji jadi minue i vai e tako . Smisao se nee promeniti, ali prevod e biti
manje lep ako se refren prevodi kroz celu pesmu jednako s tim da se glagol
ofereode upotrebi u bezlinom povratnom obliku: ,, To se prebrodilo, tako e se
moi (maeg) i ovo.

Druga mogunost, koja se najee javlja u prevodima, jeste da se u poslednjem
sluaju (sth. 42) narui princip analogije i da se refren sve vreme prevodi ,, to je
prolo i ovo e proi. U tom sluaju, teite znaenja lei na rei aes koja moe
imati u staroengleskom jeziku znaenje priloga za vreme, tako da bi bukvalni
prevod bio tada je prolo; i sada e moi (da proe) misli se na vreme ali
poto to ne odgovara ni savremenim engleskim ni naim jezikim sistemima
gornji prevod sa objektom to i ,, ovo izgleda pogodniji i lepi. U stihu 42,
dakle, umesto da se odnose na prolost i budunost, rei ,, to je prolo i ovo e
proi odnose se na prolost i sadanjost. Konkretno, ,, to je prolo odnosi se
na nekadanju Deorovu sreu, dok je bio skop Hedeninga, a ,, i ovo e proi na
njegovu sadanju nesreu izgubio je svoj poloaj u drutvu. Poruka se praktino
svodi na rezigniranu konstataciju da vreme lei sve rane, i da je uvek tako bilo,
otkako je sveta i veka. Deor e, dakle, morati da se pomiri sa svojom nesreom,
kao to i sve one legendarne linosti koje navodi nisu mogle da oekuju neki
boljitak. Ovako pesimistian zakljuak svodi se na stoiko trpljenje svega dobrog
i loeg to ivot oveku donosi, i u skladu je sa gnomskom poukom iz navedenih
stihova 28-34 koji kazuju da ovek ne upravlja vlastitom sudbinom. Herojski
stoicizam, mudrost steena kroz patnju je osnovna poruka na koju ukazuju
legendarni primeri iz tule i Deorovi vlastiti, pseudoautobiografski stihovi. Bog
koji se ovde pominje nije hrianski bog ve olienje sudbine (Wyrd) iz
anglosaksonske germanske tradicije /396/, koja je u mnogo emu slina
Boecijevoj Fortuni /144/. Po svemu tome Deor je prevashodno svetovna i
tradicionalna pesma u duhu herojske germanske etike, i njen elegini ton kao i
prividna hrianska pouka nisu u suprotnosti sa svetovnom tradicijom o emu
svedoe brojni primeri iz Beovulfa. Jezik pesme, koji obiluje formulama
izgnanstva da bi izrazio elegini ton /194/ takoe ide u prilog ovoj tvrdnji.

No, kako god ga tumaili, injenica je da Deor u odnosu na Vidsita predstavlja
drukiji kvalitet, iako koristi ista sredstva poetskog izraavanja monolog
profesionalnog pevaa i tulu. I dok je Vidsit ostavljao utisak prvenstveno
savrenstvom kompozicije i stila, u Deoru e panju privui pre svega
produhovljeni, misaoni tekst eleginog tona. Pored toga, Deor zauzima i posebno
99

mesto u istoriji staroengleske versifikacije (upor. str. 63). Deorove strofe razliitih
duina, to takoe stvara odreeni stilski i estetski utisak, umetniki su skladno
objedinjene impresivnim i zagonetnim refrenom, koji navodi na razmiljanje,
kako god ga tumaili. Deor moda najbolje od svih pesama stare poezije pokazuje
kako se tradicionalne formule i teme mogu prilagoditi novim, isto filozofskim
asocijacijama i kako mogu ostaviti sve utisak novine kad ih upotrebi onaj kome
je zaista Gospod dodelio dar pevanja kako bi rekli Deorovi savrememci.

8. 2. Herojska pesma Valder, Bitka kod Finsburga,
Bitka kod Brunanburga, Bitka kod Moldona

Dva meusobno nepovezana odlomka poetskog teksta na staroengleskom jeziku
poznog X veka otkrivena su 1860. godine u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu
Smatra se da je to prepis neke ranije redakcije teksta koji je imao oko 1000 stihova
i koji je nastao u VIII veku, ako ne i ranije. Izdavai su mu dah naslov Valder.

Epska legenda o Valteru od Akvitanije, ili Valteru od panije, jedan je od bonih
ogranaka velikog narativnog ciklusa nemakih i skandinavskih saga o
Volsunzima i Nibelunzima iz kojih je kasnije nastala poznata donjonemaka
Nibelungenlied. Odlomci staroengleske verzije Valdera svega ezdesetak
stihova jo jednom svedoe koliko je legendarni epski materijal bio
rasprostranjen meu svim germanskim narodima kao zajednika batina. Da nema
podataka koji se mogu nai u sagama analognim Valderu, postojea dva odlomka
ne bi se uopte mogla razumeti /158/. Ovako, zahvaljujui tim legendama, a pre
svega latinskom epu Waltharius koji jedini potie otprilike iz istog doba kao i dva
staroengleska odlomka, moe se rekonstruisati cela pria, onakva kakvoj bi
najverovatnije mogli da pripadaju sauvani staroengleski odlomci.

Glavne linosti su Hildegunda (u staroengleskoj verziji Hildegit iako se to ime
ne pominje u samom tekstu moe se nai na drugom mestu /143, 86 n. 1/),
burgundska princeza, Valter (st. engl. Waldere ili Walthere) princ od Akvitanije i
Hagen (st. engl. Hagena), franaki plemi. Njih troje su zajedno odrasli kao taoci
na dvoru hunskog kralja Atile, gde su ih poslali jo dok su bili deca. Valter i
Hildegunda postaju ljubavnici, a Valter i Hagen pobratimi. Kasnije se Hagen
vraa svom gospodaru Gunteru, kralju Burgundije (st. engl. Guter Guthere).
Valter i Hildegunda bee zajedno sa Atilinog dvora, ponevi sa sobom ogromno
blago. Lakomi kralj Gunter odluuje da im ga otme i zajedno sa dvanaest svojih
100

ratnika meu kojima je i Hagen opseda Valtera i Hildegundu u uzanom
planinskom klancu. Prvog dana Valter uspeva da poubija sve ratnike izuzev
Guntera i Hagena. U skladu sa herojskim kodeksom Hagen je, izgleda, odbijao da
se bori protiv svog pobratima. Sledeeg dana, videvi da je jo jedino on preostao
da tit, svog gospodara, Hagen ulazi u borbu. U tom sukobu Hagen gubi jedno
oko, a Gunter i Valter bivaju takoe osakaeni. Sklapa se primirje i Valter se vraa
u svoju zemlju, zajedno sa Hildegundom i nosei odbranjeno blago.

Dva sauvana odlomka staroengleskog teksta, iji redosled jo nije definitivno
utvren /307/, /395/ u sutini se sastoje od tri monologa. Dva na jednom odlomku
i jedan na drugom. Za ovaj poslednji se svi istraivai slau da ga izgovara
Hildegunda, odnosno Hildegit, koja hrabri Valdera i podstie ga da se bori jer
pravda je na njegovoj strani i mora pobediti. Drugi odlomak teksta sa preostala
dva monologa sadri uobiajeni herojski topos: izazov i odgovor na izazov. Iz
teksta se vidi da bi izazov trebalo da izgovara Valder, ali nije sigurno da li mu
odgovara Gunter ili Hagen /240, 22-23/. No daleko znaajnije u ovom sluaju
izgleda da je pitanje tradicionalnih herojskih motiva koji se u tim odlomcima
pojavljuju. Kult blaga i kult oruja, naroito maa, koji su karakteristini za
herojsku poeziju ovde se nalaze u prvom planu. I izaziva i njegov protivnik hvale
se svojim maevima koji su, u skladu s obiajem, personifikovani i ak nose lina
imena. Valderov ma zove se Miming (Mimming) i iskovao ga je legendarni
kova Veland, koji se pominje i u Deoru. Kralj Teodorik poklonio ga je
Velandovom sinu, junaku Vidiji (Widia), odakle je dospeo do Valdera. Ista
formula predstavljanja: ime, poreklo, posebne odlike upotrebljava se za maeve
kao i za ljude. Maevi su prosto neka vrsta projekcije vlastitih gospodara.

Mesto sukoba takoe je jedna od tradicija germanske herojske legende i moe se
nai i u skandinavskim, islandskim i donjonemakim herojskim pesmama i
sagama. Po pravilu to je skueni prostor sa tesnim pristupom, u kome je jedna
strana uhvaena u klopku i opsednuta jaom silom. Opsednuti se relativno lako
brani jer ga protivnici ne mogu napasti svi odjednom niti mu prii s lea, ali zato
nije u mogunosti da se spase bekstvom. U Valderu takva klopka je planinski
klanac, u Bici kod Finsburga opsednuta gozbena dvorana, u Bici kod Moldona
ostrvo u movari. Mesto borbe, personifikovani maevi i ogromna vrednost koja
se pridaje blagu, Hagenov sukob lojalnosti koji se podrazumeva i Valderov koji
je eksplicitno naveden ( Hej, zar si zaista mislio, kralju Burgundije, /da e me
savladati Hagenovom rukom/ i odvratiti me njome od bitke - sth. 14-16 a), sve
101

su to tradicionalni herojski motivi. Ali postoji u Valderu i jedan element koji je
inae redak u herojskoj poeziji uopte, a u staroj engleskoj knjievnosti se javlja
samo u nekoliko primera: ljubav izmeu mukarca i ene. Za razliku od nekih
drugih primera, kakav je recimo onaj Vulfa i Edvasera gde je prikazana ista
ljubavna strast, odnos Valdera i Hildegit kao da predstavlja ivu ilustraciju
Tacitovog opisa braka u Germana iz XVIII glave Germanije.

,, ena ne sme da pomisli da je zauvek iskljuena iz bilo kakvih nastojanja da
dostigne muke vrline, ili da je zatiena od ratnih opasnosti. Zato joj, ve na
poetku samog sveanog ina venanja, ukazuju na injenicu da ulazi u kuu
svoga mua zato da bi zajedno s njim snosila tegobe i opasnosti, da bi i u ratu i u
miru delila s njim patnje i podvige.

To je odanost i zajednitvo u radu u borbi, u kome mu i ena dele ivot u
punom smislu te rei i oslanjaju se jedno na drugo. Upravo tako verna Hildegit
nastoji da pomogne iscrpljenom Valderu, hrabrei ga posle celog dana
provedenog u borbi, dok se neprijatelji opet spremaju da napadnu:

,, ......................... sluala ga paljivo;
, Sigurno nee omanuti Velandovo delo /ma - S. J./
niti izdati onoga ko moe da rukuje monim Mimingom.
U bici su esto padali okrvavljeni ratnici,
zbog rana koje bi im naneo.
O, hrabri ratnie Atilin, ne daj da ti hrabrost
i muevna snaga danas popuste.
Jer ovo je dan kad mora uiniti jednu
od dve stvari, o, Elfherov sine:
il poginuti il stei venu slavu meu ratnicima
(Wald. sth. 1-10)

Hildegit se ne pojavljuje u tradicionalnoj ulozi tkalje mira ve naprotiv, kao
aktivni podstreka na junatva, kao borac na strani svog oveka. Tu se ona bitno
razlikuje kako od ostalih ena anglosaksonske poezije tako i od kasnijih junakinja
u vitekim spevovima, iako ima autora koji u Valderu vide neku vrstu prapoetka
vitekog romana u engleskoj knjievnosti /131, 86/.

102

Valder je nesumnjivo odlomak jednog veeg speva, dakle neke vrste prelaznog
oblika izmeu herojske pesme i epa. Bitka kod Finsburga, meutim, svojim
stilskim osobinama pokazuje da nikada nije mogla biti deo epa, ve da je herojska
pesma u pravom smislu, koja potpuno odgovara zahtevima anra (str. 74). U njoj
je obraen jedan detalj tragine legende o Finu i Hengistu, koja je pripadala
optegermanskoj poetskoj tradiciji. Imena nekih ratnika iz Bitke kod Finsburga
pojavljuju se i u Vidsitovim tulama, a jedna epizoda iz Beovulfa (sth. 1068-1159),
koju najee zovu epizoda o Finu (The Finn Episode) ili epizoda o
Finsburgu (The Finnsburg Episode), daje najvie materijala za rekonstruisanje
legende. Naravno, kao i u sluaju Valdera, takva rekonstrukcija je samo
hipotetina. Ona predstavlja najverovatniju priu o Finsbergu ali ne i jedino
moguu priu, jer se oslanja na prilino oskudne podatke. U herojskoj pesmi, kao
i u epizodi iz Beovulfa, o Vidsitu da se i ne govori dakle u sva tri postojea
izvora pesnik osvetljava samo najdramatinije trenutke, pa i njih tek kroz
nagovetaje, jer recituje pred publikom koja dobro poznaje sve detalje stare
legende. Nama, posle vie od hiljadu godina, mnogo tih detalja ostae zauvek
nepoznato.

Na osnovu, dakle, epizoda iz Beovulfa i odlomka od 48 stihova iji rukopis ne
postoji ve samo pominjano Hajksovo prvo izdanje (zajedno sa Hajksovim
grekama) legenda bi trebalo da izgleda otprilike ovako:

,, Rat (ne zna se kakav i zato) izmeu Danaca i Friana (ili Juta?) privremeno je
okonan pomirenjem, i pomirenje osigurano udajom princeze Hildeburh za
frizijskog kralja Fina. (injenica da je ona poreklom iz plemena koje je samo u
vazalnom odnosu prema Dancima, a u stvari pripada istoj etnikoj giupi kao i
Finovo pleme, kasnije e, kad sukob opet izbije, samo doprineti traginom utisku
cele prie). Mnogo godina kasnije, kada su sinovi Fina i Hildeburh ve odrasli,
njen mlai brat, Hnef, dolazi im u posetu sa svojom ratnikom svitom. Nakon
lepog prijema i gozbe, kada su umorni gosti zaspali u gozbenoj dvorani Finovi
ljudi ih napadaju i razvija se ogorena bitka /podvukla S. J./ u kojoj ginu Hnef i
njegovi i sestrii (zato je izbio sukob ne zna se). Hnefov naslednik u vostvu i
najstariji ratnik, Hengist, uspeva da se zabarikadira tako dobro da Fin
(najverovatnije) uvia da ga nee moi pobediti bez mnogo gubitaka u vlastitoj
vojsci. Zato Fin nudi Hengistu primirje i mesto u vlastitoj ratnikoj druini,
odnosno, nudi mu da stupi u njegovu siubu (str. 26). Hengist prihvata, iako je to
potpuno u suprotnosti sa pravilima kodeksa (zato? Mogua su samo nagaanja).
103

Cele zime Hengist je zamiljen i sumoran (to verovatno ukazuje na njegovu
duevnu borbu zbog sukoba lojalnosti v. str. 26), ali kada je led stao da puca i
njegovi saplemenici (i sami pod obavezom da osvete gospodara?) ga podseaju
sve ee na to ta mu valja initi, Hengist donosi odluku. Nastaje novi sukob, Fin
biva ubijen, a kraljica Hildeburh (i sama razdirana sukobom lojalnosti, upor. str.
26) vraa se svom plemenu zajedno s pobednicima.

U toj traginoj legendi, koja se oigledno sva zasniva na temi sukoba lojalnosti
i obiluje nedoreenostima, herojska pesma Bitka kod Finsburga tematski pokriva
samo onaj deo koji je podvuen u gornjem tekstu samo taj detalj. Prostor koji
on zauzima u celoj prii moda najoiglednije i najslikovitije pokazuje
nesrazmeru onoga to znamo, to je zapisano i sauvano, i onoga o emu samo
moemo nagaati kada prouavamo staru englesku poeziju. Ali umetniki
kvaliteti te kratke herojske pesme takoe najoiglednije ilustruju koliko je to malo
to je preostalo poetski snano.

Jer tih 48 stihova, velianstveno lakonskih i slikovitih, uspevaju da doaraju ne
samo opis dogaaja ve i sve ono to se zove herojski duh i na ta se misli
kada se govori o herojskoj poeziji . Odlomak poinje od sredine jednog stiha,
koji je oigledno govorio o nekom udnom svetlu koje je uznemirilo princa Hnefa
i njegove drugove. Pretpostavke o tome kako je izgubljeni poetak izgledao
raznovrsne su i u sutini ne znae mnogo. Dovoljno je konstatovati da taj
izgubijeni deo, sudei po zgusnutom izlaganju i pravilima anra, nije mogao biti
mnogo dugaak, moda samo nekoliko stihova.

,, ........................ grede na krovu ne gore.
Tad progovori Hnef, mladi ratnik i kralj:
, Nije to zora na istoku, niti je ognjeni zmaj u letu,
niti se u ovoj dvorani krov zapalio.
Ustajte, drugovi moji! uje se zov ptica leinara,
a onaj u sivom krznu /vuk S. J./ ve zavija; treperi
drvo ratniko /koplja i titovi/,
tit se odaziva koplju. Eno meseca gde sija,
luta pod oblacima: ustaju opet aveti negdanjih patnji
koje e okonati sukob izmeu dva naroda.
Ustajte, ratnici moji!
Svaki nek uzme svoj tit i misli na junatvo;
104

pohitajte u prve borbene redove, budite odluni!
Tad poustajae plemii, zlatom okieni, pripasae maeve,
a dva gospodstvena ratnika, Siefert i Ea,
priavi vratima isukae borbene otrice /maeve/.
Drugim vratima prioe Ordlaf i Gatlaf,
za njima poe Hengist lino!
Tada Garulf ree Guteru
da u prvom napadu ne ulazi u dvoranu
ne izlae svoj plemeniti ivot opasnosti
jer ljuti neprijatelj e mu ga uzeti. A potom on /?/
taj smeli borac, zapita otvoreno
ko je to zaposeo vrata.
, Zovem se Siefert iz plemena Sedana , odgovori ovaj,
, ratnik sam uven na daleko; a ti e danas
iz moje ruke odabrati sebi sudbinu: smrt ili slavu!
Tada zatutnja dvorana od smrtonosne bitke
titovi povijeni u luk gotovo popucae u rukama
ratnika, ak su i grede u zidovima odzvanjale!
Garulf pade u bici, prvi meu plemiima
i stanovnicima kopna /kening ljudi S. J./
Gatlafov sin. A oko njega mnogih junaka
naslagae se mrtva tela. Gavran je kruio nad njima,
ptica oroena perja. Maevi su bletali
kao da je sav Finsburg u plamenu.
Jo nikada nisam uo da se ezdeset monih ratnika
bolje dralo u bici; niti da su se ikad oni neiskusniji
valjanijom borbom oduili svom gospodaru
za svu onu lepu medovinu to su je zajedno ispili
nego to su to uinili Hnefovi mladii.
Pet dana su se borili i niko nije poginuo,
niko od Hnefovih ratnika junaki su branili ulaze.
Tada jedan ranjeni ratnik napusti boj:
ree da mu je pancir koulja probijena,
oklop uniten, lem takoe proboden.
Odmah ga zatitnik naroda /Fin/ upita
kako ratnici preivljavaju ljute rane i koji od mladia...
105

Na prvi pogled ova herojska pesma deluje pomalo turo. Ona je u skladu sa
tradicijom anra sva u jednom gru, koncentrisana iskljuivo na sam dogaaj
bitku. Hnefova retorska antiteza po formuli Nije to A, niti je B, ve je C
praktino predstavlja uvod, ukraen jo i tipinim motivom tri leinara. Time se
uspostavlja atmosfera. Ostatak pesme sledi najjednostavniju narativnu formulu
Tada... tada i tako dalje, niu se dogaaji. Ritual izazova napadaa i junakog
odgovora napadnutog, koji je takoe jedno opte mesto, topos herojske pesme,
ove je sveden na jednu jedinu reenicu napadaa Sieferta ( a ti e danas...
itd.). Obiaj da se imena i poreklo istaknutih ratnika pominju da bi se pamtila ovde
je takoe sveden na samo dva tri imena.

Istorijski gledano, Bitka kod Finsburga je najstariji i najjednostavniji
kompozicioni oblik anra koji emo u poznom i potpuno razvijenom vidu moi
da sagledamo na primeru Bitke kod Moldona. Sa estetske take gledita bilo bi
nepravedno smatrati je prozainom i loom, ali i hvaliti je kao veliki domet
primitivnog usmenog pesnitva. Ako se ima u vidu da njena svrha jeste da opeva
samo dogaaj i nita vie, onda se dinaminost kazivanja i promena slika,
lakonsko izraavanie i svedenost na najbitnije elemente, kao i iluzuja da ju je
napisao oevidac, moraju smatrati nesumnjivim kvalitetima. U tom sluaju, neka
velika raspevanost samo bi smetala.

Bitka kod Brunanburga i Bitka kod Moldona, od kojih se prva nalazi u veini
rukopisa Anglosaksonske hronike, a druga postoji samo kao editio princeps
Tomasa Herna iz 1726, poslednje su dve herojske pesme u staroj engleskoj
knjievnosti i bile su svojevrstan anahronizam ve u vreme kada su nastale. One
se mogu shvatiti i kao neka vrsta minijaturnog nacionalnog epskog ciklusa iz X
veka. Prva polovina veka, iz koje potie Bitka kod Brunanburga, bilo je doba kada
su Alfredovi unuci, kralj Etelstan od Veseksa i njegov brat Edmund, porazili
ujedinjenu vojsku kotlanana, Velana i danskih Vikinga i premda za kratko
povratili nekadanji sjaj ujedinjene Engleske pod zastavom Veseksa. Bitka kod
Brunanburga slavi taj dogaaj kao neka vrsta rodoljubive ode. Nasuprot njoj stoji
Bitka kod Moldona, koja u herojskom ali traginom tonu opisuje poraz vitekog
erla Birtnota u bici sa vikinkom vojskom slavnog Olafa Trigvasona (965-1000.
god.) koji e kasnije postati kralj Norveke. Ona kao da odraava turobnu drugu
polovinu X veka, kada je engleska drava pod vladavinom nesposobnog kralja
Etelreda poela da propada da bi konano bila unitena kod Hestingsa 1066.
106

godine. Bitka kod Moldona je poslednji blesak herojskog duha jedne epohe na
umoru.

Artur Broder je bio prilino nepravedan kada je svojevremeno konstatovao da je
Bitka kod Brunanburga bogata tradicionalnim renikom, a siromana mislima
/297, 17/. Jer ta pesma nije ni napisana sa ciljem da pobudi na razmiljanje, ve
da izazove divljenje pred najveim trijumfom u dotadanjoj istoriji engleskog
naroda:

,, I nije bilo veeg pokolja
u istoriji ovog Ostrva,
niti je vie ljudi palo pokoeno
otricom maa, kau nam knjige
i mudri starci jo od vremena
kada su Angli i Saksoni doli s Istoka.
Prebrodivi iroku, opasnu puinu,
ti gordi kovai bitke / ,, kenning ratnici/ nadvladae Brite
junaci osvojie sebi ovde dom.
(sth. 65-73)

Oduevljenje borbom i ratniki zanos kao da obuzimaju i samog pesnika dok
opisuje kako su Etelsten i Edmund prosekli sebi put kroz zid od titova da bi
odmah potom doarao prizor bojnog polja:

,, Njihovi razjareni dumani, koti i Vikinzi
padahu, smru pokoeni; polje je bilo klizavo
i crnelo se od krvi, /poev/ od trenutka kad se
u zoru podiglo blistavo Sunce, ta sjajna Boja baklja,
pa sve dok nije, preav preko ravnice,
ta velianstvena tvorevina venog Gospoda
utonula na poinak.
(sth. 11-17)

Opisa same bitke takorei i nema, najvei deo teksta je posveen proganjanju
pobeenog neprijatelja koji nastoji da spase glavu. Na kraju pobedonosni
Alfredovi unuci naputaju bojno polje i na njega ulaze leinari, da uzmu svoj
danak.
107

Za razliku od ostalih herojskih pesama Bitka kod Brunanburga je statina, nije
posveena opisivanju akcije ve samo prikazivanju velianstvene panorame
prizora pobede koji se izlae divljenju publike. Traiti u njoj neku misaonost
isto je to i oekivati filozofsku raspravu na vojnoj paradi. Njena lepota lei u
vizuelnim efektima i trijumfalnom tonu, a ne u produhovljenosti. U poreenju sa
kasnijom, jeziki i metriki daleko slobodnijom Bitkom kod Moldona ova pesma
pokazuje da je njen autor svesno i namerno nastojao da se pridrava
konvencionalnog jezika i klasinih pravila germanskog aliterativnog stiha /281/.
Ako u njoj ima odreene izvetaenosti, ona je verovatno namerno uneta, valjda
da bi se i tim arhainim stilskim sredstvima uticalo na publiku da Etelstenovo i
Edmundovo herojstvo povee sa podvizima slavnih predaka. Naravno, ako je
izvetaenost svrsihodna ne znai da je i opravdana. Ima i drugih naina da se
postigne uklapanje u legendarni kontekst, ali to su sada ve pitanja linog ukusa
pesnika, kritiara.

Ako se Bitka kod Finsburga i Bitka kod Brunanburga strukturno uporede dolazi
se do jedne opte eme herojske pesme kao anra. Ta strukturna ema da je tako
nazovemo sastoji se od sledeih elemenata:

1. Uvod: opis poloaja dve vojske i uspostavljanje atmosfere opte napetosti
koja prethodi bici. Voa bodri svoje ratnike.
2. Izazov napadaa.
3. Odgovor napadnutih.
4. Opi prizor bojita na poetku bitke.
5. Opis bitke u detaljima kao niz pojedinanih dvoboja. Imena ratnika koji
uestvuju u njima se paljivo navode, i to ne samo imena ve i poreklo.
6. Pobeda i gonjenje protivnika.
7. Motiv tri leinara koji ulaze na naputeno bojno polje.

Naravno, kao i u sluaju metrikih sistema, pravila su jedno, a konkretna pesma
neto sasvim drugo. Svaka e vie ili manje odstupiti od eme, ili neki detalj u
njoj razraditi vie od ostalih, ili, pak, neki detalj izmeniti, zavisno od namere
pesnika. Tako e u sauvanom odlomku Bitke kod Finsburga motiv tri leinara da
se pojavi ve u uvodu da bi zajedno sa avetima negdanjih patnji pojaao
napetost. U Bici kod Brunanburga upravni govor je potpuno izostavljen to znai
da nedostaju elementi 2 i 3, uvod je modifikovan i poinje kao u svakom analu: ,,
937. Te godine kralj Etelsten... itd, a izmenjen je i element 5 utoliko to se ne
108

opisuje borba ve se nabrajaju imena poginulih, dok se elementi 6 i 7 posebno
naglaavaju, na raun ostalih. U Bici kod Moldona, koja upravo sledi, svi elementi
od 1 - 5 bice veoma paljivo i opirno razraeni ali e, zbog prirode samog
dogaaja poslednja dva elementa biti iz osnove promenjena. Tako e Bitka kod
Moldona da se zavri na sledei nain:

6. Herojska pogibija vojskovoe.
7. Junatvo preostalih ratnika koji ostaju da izginu na bojnom polju. Ono je
podvueno jo vie uporeenjem sa ponaanjem izdajnika i kukavica koje
bee im vide da im je voa poginuo. Junaci bodre jedan drugog da istraju
onako kako ih je vojskovoa bodrio na poetku i time se stvara zaokruena
celina pesme.

Nauka jo uvek nije utvrdila gde se Brunanburg zapravo nalazio, ali se zato tano
zna gde je bio Moldon: na uu reke Blekvoter, koju su Anglosaksoni zvali Panta
/374/. No, to je ipak injenica koja nema velikog znaaja za samo knjievno delo,
kao uostalom ni pitanje da li je Bitka kod Moldona napisana odmah nakon to se
sam dogaaj odigrao ili nije /374/, /285/. Kao to pokazuje primer Vidsita, u kome
su Eormanrik, Atila, Teodorik i Alboin prikazani kao savremenici, kada se istorija
pretoi u pesmu i postane legenda njene linosti i dogaaji utapaju se u jednu
drukiju i vanvremensku stvarnost. Uavi u seanje potomstva, junak praktino
postaje besmrtan. To su skopi i njihova publika dobro znali. Zato je lofgeorn
udnja za herojskom slavom jedna od najveih vrlina herojskog kodeksa i nije
sluajno to ona krasi i poetski lik vojvode Birtnota, glavne istorijske linosti
Bitke kod Moldona. Privid realnosti je kao to pokazuje Bitka kod Finsburga
samo rezultat pesnikove zanatske vetine, i bez obzira na to koliko glavobolje
zadavao istoriarima, kritiari ga uglavnom smatraju jednim od dokaza umetnike
vrednosti dela.

Bitka kod Moldona moda je najoigledniji primer kojim se moe ilustrovati ve
u nekoliko navrata pomenut odnos istorije i legende. Istorijski dogaaj zapisan je
u Anglosaksonskoj hronici na sledei nain:

991. Te godine doe Anlaf /Olaf Tryggvason S. J./ sa devedeset i tri broda do
Fokstona i opustoi svu okolinu, pa poe zatim u Sandvi, odatle za Ipsvi i
pregazivi celo podruje krenu na Moldon. Tu mu vojvoda Birtnot i njegovi
109

ratnici izioe na megdan i borie se s njim. I oni ubie vojvodu i zadobie bojno
polje.

U pesmi je istorijski dogaaj jedan pljakaki vikinki pohod na Istonu
Angliju zamenjen prikazivanjem samo jednog detalja (Bitke kod Moldona) i
usredsreenou na jednog junaka (Vojvoda Birtnot) i njegovu ratniku druinu.
Tako dogaaji poinju da bivaju motivisani odlukama pojedinaca, koji reaguju
svaki na svoj nain na pritiske i zahteve koje pred njih u toj situaciji postavlja
herojski kodeks. Istovremeno, sve je to prikazano tako da sledi osnovne strukturne
elemente herojske pesme kao anra. I tako se od istorije dobilo knjievno delo.

Redosled strukture ove herojske pesme, o kojoj je ve bilo rei, donekle je
izmenjen. Element 5 stavljen je na kraj, da bi se to bolje istakao ideal ratnike
lojalnosti koji je glavna tema pesme.

1. Pesma poinje prikazom Birtnotove vojske, iji borbeni moral ilustruju
izjave dvojice ratnika da su spremni da delom opravdaju svoje junake
hvale (sth. 1-16). Zatim se pojavljuje vojskovoa koji vri poslednju smotru
pred bitku:

,, Tada Birtnot na konju obie svoju vojsku; svakog ratnika je savetovao kakav
poloaj da zauzme i da ne ustukne, kako da dri tit uspravno i vrsto i da nikada
ne klone duhom.
(sth. 17-21)

Ve ovde u uvodu naglaeno je prijateljstvo i upravo oinsko staranje koje
Birtnot kazuje prema svojim ratnicima. Time je ocrtan njegov lik kao idealnog
voe herojskom kodeksu (str. 24-5), to e kasnije predstavljati loginu
motivaciju za herojsko dranje njegovih Ijudi.

2. Glasnik vikinke vojske dovikuje Birtnotu preko reke:

,, Poslali su me tebi mornari udaraca hitra
traei da ti kaem da moe smesta poslati
prstenje kao otkup: i da je bolje za tebe
da ova koplja naa pomou danka odvrati,
da ne bismo mi, stameni ratnici, s tobom megdan delili.
110

(sth. 29 - 33)

3. Birtnotov odgovor se svodi na obeanje da e dati

,, .............. koplja kao danak,
otrovne dilite i maeve stare.
(sth. 46b-47)

On je spreman da pogine branei svoj narod i svoga kralja Etelreda.
U stihovima koji zatim slede neki autori su videli glavni uzrok traginog
engleskog poraza kod Moldona /325/, /362/, /141/. Vikinzi su uhvaeni u klopku
na na renom ostrvu sa koga samo jedan gaz vodi do kopna (str. 80) i taj gaz dri
Birtnotova vojska. Pobeda im je, takorei, u ruci. Medjutim, vojvoda Birtnot, for
ofermod kako to penik kae iz preterane borbenosti i elje za slavom postupa
viteki prema protivniku i doputa mu da pree reku da bi borba bila ravnopravna.

4. Poinje bitka, koja je najpre opisana kao opti prizor bojnog polja:

,, Tada se podie graja, gavrani su kruili nebom,
i orlovi, eljni plena; na zemlji se zaue krici.
Dobro naotrena koplja poletee ratnicima iz ruku
bacali su dilite britke.
Lukovi su radili na sve strane, titovi odbijali strele.
Silan je bio nalet bitke: ratnici su padal
i na obe strane; mladi i neiskusni izginuli su prvi
(sth. 106-112)

6. Birtnot junaki gine, okruen telima pobijenih neprijatelja. Pred smrt jo
stie da se pomoli Bogu.

7. im je poginuo, kukaviki sinovi Ode ija imena pesnik veoma
paljivo nabraja (str. 23) bee sa bojnog polja.

Isto tako paljivo pesnik e se postarati da celih 138 stihova kasnije, veliajui
hrabrost heroja, ime jednog junaka ne bude grekom zamenjeno za ime kukavice:
,, To nije bio onaj Godri koji je utekao iz bitke (sth. 325). Ovo posebno staranje
pesnika da imena ratnika, i kukavica i heroja sauva za potomstvo, u skladu je sa
111

tradicijom (str. 83) i ima posebni drutveni znaaj. Nema sumnje da je upravo ta
potreba da se pamti i zabelei kako se ko drao u nevolji prvobitno i navela
pesnike ovog anra da uz opti opis bitke dodaju i opis detaljima, kao niz
pojedinanih (i poimeninih) dvoboja. U Bici kod Moldona je to opte mesto, iz
ve navedenih razloga, stavljeno na kraju pesme, u poslednjih pedesetak stihova:

5. ,, Na borbenoj liniji jo je stajao Edvard Visoki,
spreman i borbe eljan. Hvalei se ree
da nee odstupiti ni koraka
niti se povui, sad kada mu je gospodar pao.
Probi se kroz zid titova i borae se ljuto
sve dok na moreplovcima nije dostojno osvetio
svog plemenitog gospodara to leae meu poginulima.
Isto uini i Eteri, Sibirtov brat, plemeniti drugar, boja eljan i smeo.
(...) Tada u borbi ubi
Ofa mornara jednog, tako da pade na zemlju;
roaci Geda takoe padoe,
a uskoro i Ofa bi pokoen u bici... itd.
(sth. 273-81, i 285b-88)

Paljivo i detaljno izveden kontrast izmeu izdajica i junaka uinjen je tim ,,
realnijim to nisu postavljeni neposredno jedni do drugih, ve je izmeu
kukaviluka Godrievog i njegove brae i upravo navedenih stihova o junatvu
Edvarda i njegovih drugova umetnut deo u kome pojedini ratnici bodre svoje
drugove da istraju (upor. str. 23). Na taj nain se opis pojedinanih podviga
prirodno uklapa u radnju, kao logini ishod tih ohrabrenja. Lojalnost i Ijubav koju
ratnici ispoljavaju prema svom poginulom voi takoe se mogu sagledati i u
svetlu idealnog odnosa koji je vladao izmeu Birtnota i njegovih ratnika i koji je
bio nagoveten u poetku.

Pesniku Moldona treba odati priznanje to je uspeo da od niza optih mesta
napravi jednu loginu i uzrono povezanu celinu. Njemu je polo za rukom da
jedini, u poreenju sa prethodnicima koji su stvarali Bitku kod Finsburga i Bitku
kod Brunanburga, umesto opisa prui publici radnju.

Ali svakako najupeatljiviji trenuci su oni kada se u pesmi velia ideal uzajamne
vernosti i ratnikog drugarstva u najlepem smislu te rei. Oni kulminiraju u ve
112

pomenutim monolozima kojima ratnici hrabre jedni druge. Jer oni u tom trenutku
rtvuju svoje ivote da bi osvetili smrt oveka koga su voleli. Herojski kodeks,
onako kako je tu prikazan ne gubi nita od svog prastarog germanskog etosa ve
biva obogaen i jednom dubokoljudskom dimenzijom. Nje nema u sauvanim
fragmentima Bitke kod Finsburga i Valdera i ona je doprinos jedne razvijenije i
etiki sloenije civilizacije anglosaksonske.

Za razliku od germanskih junaka Birtnot, kao i Beovulf, umire zahvaljujui Bogu
za radosti koje mu je podario za ivota i molei ga da mu duu posle smrti primi
u svoje okrilje. Taj detalj, prirodno, ne postoji u germanskoj herojskoj pesmi ali
zato neodoljivo podsea na Bidove i druge hagiografske opise smrti svetaca. Ovo
uzajamno proimanje germanskog ratnikog duha sa hrianskom
produhovljenou svojstveno je u staroj engleskoj knjievnosti uopte i daje
herojima upravo tu novu, anglosaksonsku odliku. Rei kojima se mladi ratnik
Elvin obraa svojim (sth. 209-224) veoma podseaju na one kojima mladi Viglaf
opominje Beovulfove ratnike da se nau gospodaru u nevolji (sth. 2631-2660).
To ne znai da je pesnik Moldona pisao po ugledu na pesnika Beovulfa, ve pre
da su se obojica napajali istom tradicijom.

Ratniki duh je isti, a razlike su uglavnom anrovske prirode. Beovulf je ep, sa
opirnom radnjom punom epizoda, sa razraenim likovima, koji govore
dostojanstvenim i uzvienim jezikom. Bitka kod Moldona je saeta herojska
pesma, svedena na jedan dogaaj, i premda se u njoj moe nazreti neto nalik na
krajnje uproenu radnju i lik glavnog junaka, ona je jo uvek znatno manjeg
obima i bez ikakve pompe. Jezik Beovulfa je arhaian, a metrika mu je uzor
klasinog anglosaksonskog sistema. Jezik Moldona je jednostavniji, na ivici da
bude obini govorni jezik, a metrika mu je nepravilnija.

No, moda ba zbog svoje saetosti i zbog jednostavnosti tona, pesnik Moldona
na mahove postie istinski patos dok opisuje tragediju poraza Birtnotove vojske,
a u jednom trenutku mu ak polazi za rukom neto to u opirnijoj poetskoj formi
ne bi bilo mogue: da nakon pogibije vitekog vojskovoe uhvati i osvetli onaj
vrhunski metafiziki trenutak kada se poraz pretvara u moralnu pobedu, kada duh
nadvlada materiju i kada se raa legenda za potomstvo:

,, Tad iskoraie gordi ratnici,
hrabri junaci pohrlie u boj;
113

i svi su imali samo jedno na umu:
da poloe ivote ili da osvete dragog gospodara.
(sth. 205-8)

9. Kedmon i hrianska tematika u tradicionalnoj poeziji

9. 1. Kedmonova himna

Postoji bar nekoliko valjanih razloga zbog kojih je Bidova anegdota o Kedmonu
(str. 49-50) dragocena za istoriare stare engleske knjievnosti. Prvi je taj to su
to jedini podaci kojima savremena nauka raspolae o postojanju pesnika
Kedmona. Bez njih za njega se ne bi znalo. Drugi razlog (str. 50) lei u injenici
da se u toj prii nalazi autentino svedoanstvo o postojanju usmene narodne
poezije koju manastirski skriptorijumi nisu sauvali i za koju se moe
predpostaviti da joj je stih bio mnogo slobodniji (najverovatnije neka pretea stiha
koji se moe nai u Langlandovom Petru Orau iz XIV veka). Trei, takoe ve
pominjani razlog (str. 121/2) bio je da se udo koje su Bid i kalueri manastira
opatice Hilde u Vitbiju smatrali nesumnjivim delom Boijeg provienja /383/,
/385/, u sutini svodilo na injenicu da je neko ko nije bio obuavan od detinjstva
da upotrebljava poetski stil aristokratskih skopa odjednom to poeo da ini i to
opevajui jednu izrazito hriansku temu kakva je Knjiga Postanja. U
Kedmonovoj himni, dakle, trebalo bi da postoje bar neki tragovi ovog pesnikog
postupka.

Poznato je, i ve pominjano (str. 51) da je Bid vodio rauna da parafrazira, a ne
da prevodi na latinski jezik Kedmonovu himnu. Izvorni tekst, dakle, ne bi se
mogao nai kod Bida. Meutim, sauvane su dve kopije Bidove Istorije koje
umesto latinske parafraze sadre pun tekst pesme na nortambrijskom dijalektu,
umetnut u odgovarajui pasus Bidovog latinskog originala /87/. Ta dva rukopisa
The Moore MS (koji se uva u Univerzitetskoj biblioteci u Kembridu) i The
Leningrad MS (Narodna biblioteka u Lenjingradu) napisani su, priblino reeno,
60-80 godina nakon Kedmonovog uda (Moore, 737. godine, Leningrad, 746)
i smatraju se tekstovima koji bi bili najblii autentinoj Kedmonovoj himni da se,
nekim sluajem, sauvala. Iz anglosaksonskog prevoda Bidove Istorije, koji je u
doba kralja Alfreda i verovatno po njegovoj elji nainio biskup Verfert
(Woerferth), /459/, jasno se vidi da se Kedmonova himna uvala i cenila kao
svetinja, jer Verfertov prevod na tom mestu nije prevod Bidove latinske parafraze,
114

ve zapadnosaksonska (jezik kralja Alfreda) redakcija nortambrijskog teksta,
onakvog kakav postoji u rukopisima Moore i Leningrad /131, 95 /.

,, Zapevajmo u slavu uvara nebeskog carstva,
moi Stvoriteljeve i njegove promisli
i dela to ga stvori Otac vaskolike slave.
/Opevajmo/ kako je on, veiti Gospodar,
postavio poela svih udesa ovoga sveta.
On, koji je sveti Gospod Tvorac,
stvori prvo nebesa, da budu krov nad sinovima ljudi;
potom, Zatitnik oveanstva, veni Gospod,
veni Vladalac, saini zemni ar za stanite ljudi.

(Moore: text. cit. 131,96-7)

U devet stihova ove pesme ima bar devet stilskih figura koje pripadaju
tradicionalnom aristokratskom poetskom reniku, a injenica da su upotrebljene
u religioznom kontekstu predstavlja onu prekretnicu u istoriji stare knjievnosti o
kojoj smo govorili. Dovoljno je pomenuti samo nekoliko najupadljivijih primera
varijacije, koji se ogledaju u razliitim nazivima za Boga, (u gornjem prevodu
tampanim velikim poetnim slovom). Tako re Metod Stvoritelj koja na
anglosaksonskom nosi u sebi konotaciju pojmova merenja i deljenja i stoji u
neposrednoj semantikoj vezi sa biblijskim i patristikim tumaenjem stvaranja
sveta iz bezobline materije koju boanska mudrost rasporeuje po meri, broju i
teini /70, 46/, ovde se upotrebljava kao pojam koji varira kening izrazito
svetovnog germanskog sadraja rices weard uvar carstva . Kening je i sam
modifikovan da bi odgovorio hrianskom pojmu i glasi heofon - rices weard
uvar nebeskog carstva . Slina je i upotreba sloenice wuldor - fder Otac
vaskolike slave (do tada se re wuldor upotrebljavala samo u ratnikom
kontekstu), ili pojma vladara kao Zatitnika naroda (folces weard) koji u ovoj
pesmi oznaava Boga, ovog puta u svojstvu Zatitnika oveanstva (mon -
cynnes weard), itd.

Time je u stvari nasleeno poetsko blago germanske tradicionalne poezije
nastavilo da ivi i da se razvija preneto u novi kulturni kontekst. Heroji te nove,
hrianske kulture, bez obzira na to da li potiu iz Biblije i hagiologije ili iz
anglosaksonske istorije i legende bie od tada uvek predstavljani u jezikom i
115

stilskom ruhu germanske herojske tradicije. Time je Kedmon ili bolje reeno,
Kedmonova pesnika kola koja je negovala Kedmonov stil u predstavljanju
starozavetnih tema uspostavila novi duh i dala ton celokupnoj staroj engleskoj
poeziji. Alkuinovoj zabrinutosti (Quid Hinieldus cum Christo?) u stvari nikada
nije ni bilo opravdanja. Jo mnogo pre nego to je postavio to pitanje, Ingeld je
ve poeo da slui Hristu.


9.2. Starozavetna i apokrifna poezija Kedmonove kole:
Postanje A, Postanje B, Izlazak, Danilo, Azarije, Judita

Moglo bi se rei da postoji i etvrti razlog zbog kojeg je Bidova pria o Kedmonu
dragocena za istoriju engleske knjievnosti. To je podatak koji Bid daje o
Kedmonovom repertoaru:

,, ... Pevao je o stvaranju sveta, o poreklu ljudskog roda i o svemu o emu govori
Knjiga Postanja. Pevao je o izlasku Izrailjaca iz Misira, o njihovom dolasku u
obeanu zemlju i o mnogim drugim dogaajima iz Starog zaveta. Opevao je
Ovaploenje Gospoda naeg, njegovo Raspee, Uskrsnue i Voznesenje, dolazak
Svetog duha i uenja apostolska. Takoe je spevao mnoge pesme o uasima
Poslednjeg suda, o stravinim mukama u paklu i o radosti rajskog naselja. Pored
ovih pesama sastavio je jo nekoliko o blagoslovima i kaznama bojim...

(upor. str. 50).

Kedmonov repertoar, dakle, obuhvatao je delove iz Mojsijevog Petoknjija, i to,
naroito prvu knjigu (Genesis) i drugu knjigu (Exodus). Zatim, jo neke delove
Starog zaveta i pojedine delove Novog zaveta, konkretno, izbor iz
etvorojevanelja i Otkrovenje Jovanovo (Apocalypsis Iohannis). Na ovo bi
trebalo dodati i nekoliko didaktinih religioznih pesama, neto nalik na gnomske
stihove Sudbine ljudi (The Fortunes of Men).

Izgleda da je najverovatnije ba ovaj Bidov tekst naveo holandskog
anglosaksonistu Junija da prvo izdanje u Amsterdamu 1655. rukopisa koji i
danas nosi njegovo ime (Junius XI) nazove Poetska parafraza Postanja od
kaluera Kedmona... itd. (Caedmonis monachi paraphrasis poetica Genesios...
etc.). Taj naslov prvog izdanja doprineo je i da jedan ugledni naunik kasnije ceo
116

sadraj rukopisa, koji se uglavnom slae sa Bidovim opisom Kedmonovog
repertoara, pripie Kedmonu /211, cvi/. Nije mogue na ovom mestu ulaziti u sve
detalje oko Kedmonu pripisanih dela u rukopisu Junius XI /220, I, xlviii-lxviii/,
ali dananja nauka je uglavnom stala na stanovite da se Kedmonu u najboljem
sluaju mogu pripisati najvie 54 stiha iz teksta Postanje A /413/.

U sutini, sadraj rukopisa Junius XI zaista obrauje ovekovu istoriju od
Postanja do Poslednjeg suda, onako kako to prikazuje Bid. Starozavetni materijal
koji se tu nalazi u siobodnom prepevu obuhvata tzv. Postanje A sa apokrifnom
interpolacijom (sth. 235-852), Postanje B, zatim delove Druge knjige Mojsijeve
Izlazak, delove Knjige proroka Danila i, u tom delu teksta, jo jednu interpolaciju
(sth. 279-361) tzv. Danilo B. Ta interpolacija je veoma slina jednom tekstu iz
Ekseterske knjige koji su izdavai nazvali Azarija i koji je mnogo kasnijeg
datuma. Odnos ova dva rukopisa nije tano utvren ali se zna da Azarija nije
prepis Danila B /130, 160-1/. Apokrifni novozavetni tekst koji su izdavai nazvali
Hristos i Sotona sadri (a) tubalicu palih anela prognanih iz raja, (b) Hristov
silazak u ad, (c) Vaskrsenje, (d) Hristovo suenje na Poslednjem sudu, (e)
Hristovo kuanje u pustinji.

Detaljnija istraivanja pokazala su, meutim, da te pesme nije pisao isti autor jer
se razlikuju i od Kedmonove himne i meusobno. Postanje je veoma slobodna
parafraza biblijskog teksta Prve knjige Mojsijeve od poetka do rtve Avramove
(gl. 22. 13) sa ve pomenutom umetnutom apokrifnom priom o Sotoninoj
pobuni, i pisano je renikom germanske herojske poezije. Izlazak bi se gotovo
mogao nazvati epom, iako nepotpunim, sa Mojsijem kao glavnim junakom i
prelaskom preko Crvenog mora kao centralnom temom. Jer taj spev pokazuje
nesumnjivo jedinstvo mesta, vremena i radnje, kao i specifinu upotrebu
pesnikog jezika, potpuno razliitu od manira stare poezije i na mahove ak slinu
modernom nainu pevanja. Danilo je opet parafraza biblijskog teksta (Dan. gl. 1-
5), ali u potpuno drukijem stilu od Postanja, a heterogeni tekst Hristos i Sotona
najmanje je nalik na ostale pesme iz tog rukopisa, i po svom naizmeninom
kontrastiranju lirskih i dramatinih delova pre podsea na Kinevulfovu nego na
Kedmonovu kolu. Za Kinevulfovu poeziju ga vezuje i deo koji govori o Silasku
u ad, Vaskrsenju i Poslednjem sudu, i vie podsea na neku uskrnju homiliju
nego na biblijski tekst. Oevidno je da ta pesma pripada kasnijem periodu stare
engleske poezije, kada se sa starozavetnih tema prelo na lirsku i moralno-
didaktinu obradu Novog zaveta, hagiologije i patristike.
117

Postanje A je dugo vremena smatrano skupom nepovezanih odlomaka iz Prve
knjige Mojsijeve i pominjano je uglavnom sa dve - tri reenice, dok je glavna
panja kritiara bila uvek koncentrisana na umetniki daleko snaniju
interpolaciju Postanje B. Jedinstvo i smisao Postanja A postali su jasni tek kada
je jedan od kritiara tumaei tu pesmu primenio pravila katolike egzegeze,
onakva kakva su u detalje razradili sv. Avgustin, Grgur, Isidor od Sevilje, Bid i
drugi /360, 206-7/:

,, Postanje A nije obina parafraza biblijskog teksta. Ono je komponovano tako
da razrauje srodne pojmove greha i iskupljenja prikazane u Knjizi Postanja da
bi se na taj nain potkrepila osnovna tema najavljena jo na poetku pesme
potovanje Boga. Poevi tom temom, pesnik najpre prikazuje blaenstvo anela
koji pevaju u slavu Tvorca i, nasuprot njima, gorku sudbinu palih anela koji nisu
hteli da ga potuju. Zatim govori o stvaranju sveta koji e, Bojom voljom naseliti
ljudski rod koji e se pokazati dostojnim da nasledi upranjena mesta na nebu
time to e se pokoravati Gospodu. Umetnuti tekst Postanje B govori potom o
sagreenju oveka. Ostatak teksta Postanja A razrauje one delove Biblije koji
simbolino prikazuju prokletstvo i iskupljenje oveanstva, poev od Adamovog
i Evinog izgnanstva iz raja (...) rtvovanje Isaka simbolino prikazuje da e Bog
ispuniti zavet koji je dao Avramu, da e se roditi Hristos i iskupiti ovekov greh.
Pesma zavrava kao to je i poela zahvalnicom. Tema celog opusa jeste da
ovek treba da potuje Boga da bi ponovo zadobio svoje mesto na nebu koje je
izgubio jer se nije pokoravao Bojoj volji, jer samo tako se moe spasti kazne koja
eka prokletnike.

Ovako simbolino i duhovno objanjenje Postanja A jedino je na osnovu kojeg
se delo moe sagledati kao jedinstvena celina i nai razumno opravdanje za
umetnut tekst Postanja B. Ako se ono prihvati, onda se samo treba diviti pesniku
koji je uspeo da takvu tematiku odene u jezik herojske poezije. I zato mu se i
mogu oprostiti i mnogi promaaji, kojih nesumnjivo ima, jer Postanje A je, u
celini, tek osrednje umetniko delo. Najuspelije su, prirodno, ratnike scene,
premda su i one previe uoptene, kao ova koja opisuje kako je vojska cara
Elamskoga osvojila Sodomu i Gomoru:

,, Tada se stadoe okupljati vojske spremne za borbu;
titovi su odzvanjali; a mrka ptica oroena perja /gavran/
oglasi se meu kopljima eljna svog plena.
118

Ratnici hrabra srca hitali su u monim odredima
sve dok se, heroji pod kacigama, ne okupie u jednu vojsku
i oni sa severa i oni s juga. Zae se surova bitka,
razmena smrtonosnih kopalja, komeanje ratne igre,
galama sukoba. Ljudi isukae
iz korica prstenjem ukraene maeve
monih seiva. Bilo je borbe do mile volje
i ratnicima i onima koji se jo nikad ne behu
okuali u bici. Izdajniki se ponee ljudi sa Severa
prema narodu s Juga; borci Sodome i Gomore
ostadoe u tom boju bez svog dareljivog gospodara,
druga po oruju. I razbeae se s bojnog polja
da spasu ivote, iako su ih protivnici gonili i ubijali;
iza njih ostadoe da lee mrtvi kraljevi sinovi,
njihovi drugovi, uspavani maem za navek.
(Gen. A. sth. 1982. 2003)

I tako dalje, monotonim ritmom, stereotipnim gomilanjem varijacija ( surova
bitka , razmena smrtonosnih kopalja , komeanje ratne igre , galama
sukoba ), uoptenim prizorima, bez ijednog uzvika, bez dijaloga, bodrenja nalik
na ono u Finsburgu, bez traga patosa i herojske veliine makar izdaleka nalik na
Moldon. Zakljuak je oigledno da su u pravu oni koji u toj pesmi ne nalaze nekih
vrednosti. Postanje A je, jednostavno reeno dosadna pesma.

Utoliko vee osveenje predstavlja interpolacija Postanje B, ustvari prevod
jedne starosaksonske (donjonemake) pesme iz IX veka, iji je odlomak otkriven
u Vatikanskoj biblioteci tek 1894. godine. To je malo remek-delo po ivosti i
uverljivosti likova Sotone, Adama i Eve, tako da moe pobuditi interesovanje i
dananjih italaca. U odnosima Sotone i njegovih sledbenika jasno se osea duh
herojskog kodeksa.

Postoje miljenja da je Postanje B posluilo Miltonu kao inspiracija da napie
Izgubljeni raj. injenica je da je Milton poznavao Junija i da je Junije imao taj
rukopis u Londonu pre nego to je Milton oslepeo. No, ono na emu se zasniva
veina gore navedenih miijenja je izuzetno velika slinost izmeu lika Sotone u
Postanju B i uvenog Miltonovog Sotone iz Izgubljenog raja. Ta slinost se ne
ogleda toliko u tekstu koji izgovaraju jer da postoje slinosti verbatim njihove
119

uzajamne veze ne bi ostale samo na pretpostavkama. Ali ko god je proitao
stihove 105-24 iz I knjige Izgubljenog raja i stihove 278-91 iz Postanja B ne moe
porei da u oba odlomka postoji sutinska slinost misli i iskaza:

,, Pa ta ako je bitka izgubljena?
Nije izgubljeno sve; nepobediva volja,
smiljanje osvete, neugasiva mrnja
i hrabrost to se ne da pobediti niti se predaje:
Da l ita tome moe odoleti?
Tu slavu njegov gnev i sila nikada nee
uspeti da mi otmu. Klanjati se i moliti za milost
pokorno kleei, i smatrati boanskom mo
onoga koji je do skora i sam sumnjao u nju,
pun straha od ove moje miice to bi zaista bilo nisko.
Bio bi to sram i ponienje vee
od ovog pada; a poto voljom sudbine snaga bogova
i ova carstvujua sutina ne mogu propasti,
i poto smo iskusili ovaj veliki dogaaj
da smo mu ravni po snazi, a po dalekovidosti jai od njega,
moemo s vie nade uspeh odluiti
da silom il lukavstvom povedemo veni rat,
nepomirljivi prema svom velikom Neprijateiju,
koji sad trijumfuje i, van sebe od sree,
ko samodrac vlada nebesima.
(Izgubljeni raj, I, 105-24)

, Zato da se borim? ree on , Meni ne treba
gospodar; vlastitim rukama mogu stvoriti
isto toliko udesa; imam moi da pripremim
sebi jo bolji presto, jo vie na nebu.
Zato bih sebe predao njemu na milost,
klanjao se pred njim? I ja mogu da budem Bog
kao i on. Imam uz sebe hrabre ratnike,
heroje postojana srca koji me nee izneveriti.
Oni su mene izabrali za gospodara.
Moni ratnici! Sa takvima se moe
120

smiljati ratovanje, uz takvu podrku moe se uspeti.
Verni su prijatelji u srcu i dui;
mogu im biti gospodar i vladati ovim kraljevstvom.
Zato mi ne izgleda pravedno da se dodvoravam Bogu
po svaku cenu: neu vie da mu sluim!
(Postanje B. sth. 278-91)

Nepomirljivi i gordi buntovnik koji je svojevremeno onako oarao pesnika
Blejka (Venanje neba i pakla) i mnoge potonje romantiare meu pesnicima i
kritiarima ovde se pojavljuje u punom sjaju. Naravno, bilo bi nepravedno
porediti Miltonove rafinirane i daleko sadrajnije stihove sa anglosaksonskim
prepevom starosaksonske poeme, jer izmeu njih lei ni manje ni vie nego cela
jedna civilizacija. Ali oba teksta napisana su u istom duhu, iako ne istim reima.
ta se podrazumeva pod ovim razlikama u slinosti moda najbolje ilustruje
poreenje Sotoninog monologa iz IX knjige Izgubljenog raja (sth. 115-130) sa
slinim razmiljanjima palog anela u Postanju B (sth. 364-72). Milton je dao
metafiziku sliku same destrukcije kao principa i prikazao strahotu u kome ivi
bie kojim jedan takav princip vlada:
,, O, kad bih mogao bar malo da uivam u slatkoj naizmeninosti
brda i dolina, reka, uma i livada,
kopna, as mora i obala umama ovenanih,
stenja, uvala i peina; ali za mene nigde tu nema
mesta ni utoita; i to vie gledam
ta zadovoljstva oko sebe, to vie oseam
u sebi muke paklene, ko da me opsedaju mrske
suprotnosti: sve to je dobro meni postaje
pogubno, a jo bi mi gore bilo da sam na nebu.
Ali ni ovde ni na nebesima ne bih
iveo, sem ako ne bih nadvladao nebeskog svevladara
Niti se nadam da u sam biti manje bedan
ako dobijem to elim, ve samo elim da druge uinim
takvima kakav sam i sam, iako time jo tee mi biva.
Jer samo u unitenju nalazim olakanje
od misli koje me uporno proganjaju.

121

Anglosaksonski Sotona je mnogo prizemniji i mnogo vie nalik obinom
zavidljivcu. Zavist, taj Kainov greh zbog kojeg je Grendel u Beovulfu prikazan
kao odvratno udovite osnovni je motiv oajanja ovog zarobljenog titana.
,, Ba to me najvie boli,
to Adam, taj to je od blata skrpljen
treba da sedi na mom slavnom mestu
i ivi u blaenstvu, dok se mi muimo
u ovom paklu. Avaj! Kada bih opet imao snagu u rukama
i bio slobodan samo jedan sat,
makar i zimski sat, s ovom bih vojskom mogao...
Ali obuhvaen sam elinim sponama, okovi su na meni
ne mogu da maknem, okovi pakla su me stegli.

U nastavku pesme, videvi da je sam nemoan, Sotona se obraa svojim
pratiocima tradicionalnim jezikom ratnike druine:
,, Ako sam ikada obdario blagom nekog od svojih ratnika,
dok smo jo iveli sreno u onom plemenitom carstvu
i svak od nas bio slobodan i imao svoje mesto,
takav bi sad morao da mi uzvrati
svojim podvigom u vreme kad mi je najpotrebniji:
ako meu mojim pratiocima ima takvog,
neka se otrgne odavde,
probije se iz ove mrane tamnice,
da bi mogao da poleti u Velandovom oklopu
od perja, da se u vihoru vine preko oblaka
do mesta gde borave Adam i Eva, stvoreni
u zemaljskom carstvu, okrueni blagodetima,
dok smo mi sunovraeni tu, u ove ponore.
(sth. 409-21)

Jedan od njegovih vernih pratilaca preuzima na sebe zadatak. On najpre
pokuava da nagovori Adama da uzme jabuku i kada ovaj odbija uspeva da ubedi
Evu, prikazavi joj lanu viziju raja koju ona prihvata kao dokaz da je on zaista
glasnik koga Bog alje. Poto je ceo dan ubeivala Adama, on najzad poputa.
122

Tragino prepoznavanje nastupa odmah. avo zlurado otkriva ko je i vraa se
pobedonosno u pakao, a Adam i Eva mole Boga da im oprosti.
Neki autori, verovatno pod uticajem Miltonovog velianstvenog epa, smatraju
da injenica to Sotona lino ne uestvuje u obmani Adama i Eve, predstavlja ,,
izmenu biblijske prie /130, 152/ to nije tano. Pre svega zato to je sam
biblijski tekst na tome mestu zagonetan. U Knjizi Postanja na tome mestu se nigde
ne pominje re avo ili Sotona ve pie zmija . Biblija, naravno, ne
sadri onaj prethodni, apokrifni deo iz kojeg bi se moglo saznati ko je u stvari ta
zmija. Ali injenica je da se u Bibliji pojavljuje Sotona u knjizi o Jovu pre svega
i to ba pod tim imenom (satan inae na hebrejskom znai protivnik ). Na
drugim mestima pojavljuje se ponekad re ,, avo . Biblija, dakle, pravi razliku
izmeu Sotone kao Jehovinog glavnog protivnika i avola koji je samo jedan
od mnogih sotoninih sledbenika. Mogunost da je ta biblijska zmija bila ipak
samo avo , dakle postoji. Ako je neko menjao biblijski tekst to je pre bio
Milton.
Ovo izgleda tim verovatnije to mnogi detalji Postanja B ukazuju na injenicu
da se pesnik sve vreme drao neke apokrifne legende, a ne Biblije. Drvo ivota
prikazano je kao odvratno i runo, dakle, drvo smrti; ceo prizor navoenja na greh
poinje nagovaranjem Adama, a toga u Bibliji nema. Nema ni detalja o lanoj
viziji raja, a ni zavrne scene u kojoj Adam i Eva mole oprotaj, ve u Bibliji
Adam pred Bogom okrivljuje Evu, a Eva zmiju. Diskusija o tome da li treba
smatrati da je Eva moralno ista jer nije zgreila svesno ve je bila obmanuta
/130, 155/ ili je, naprotiv, namerno poverovala /403/ zbog svoje tatine i elje da
uradi neto bolje od Adama /434, 197/, prevazilazi ciljeve i obim ove knjige, isto
kao, uostalom, i rasprava o tome da li je kazna nastupila kao prirodna posledica
pogrenog rasuivanja, a ne kao kazna za moralni prekraj /321, 115/. Ako se
prihvati ve navedeno Hupeovo tumaenje celine koju predstavljaju Postanje A i
Postanje B (str. 92) onda ovakve teoloke finese nisu toliko bitne. Jer ako je tema
celog opusa , kako kae Hupe, da ukae na potrebu da Boga treba potovati,
onda je Postanje B samo jedan exemplum koji potkrepljuje glavnu temu. I ma
koliko Eva delovala simpatino u svojoj ljudskoj slabosti a ona u ovoj pesmi
tako i deluje njena i Adamova tragedija samo su deli jedne mnogo vee
kosmike kataklizme. To to je taj deli tako suptilno uraen svedoi o
nesumnjivim umetnikim kvalitetima njegovog tvorca. Sotona, Adam i Eva su
prvi likovi u staroj knjievnosti koji imaju i neto od one svakodnevne, realne
ljudskosti.
123

Slino Postanju, Danilo je takoe parafraza biblijskog teksta. I to prvih pet glava
Knjige proroka Danila, pa su je izdavai, valjda zbog toga, i nazvali Danilo. Jer
ako se pogleda tekst kao takav videe se da se prorok u njemu gotovo i ne pominje.
Glavna linost je zloglasni asirski car Navuhodonosor, i sve do 485 stiha (od
ukupno 764) radnja je uglavnom usredsreena na priu o tri deaka koje je aneo
udom spasao iz uarene pei u koju ih je bacio car - tiranin. Danilo se pojavljuje
tek pred kraj, kada tumai caru njegov drugi san, onaj o udesnom drvetu (Knjg.
pr. Dan. 4. 19-27). Sledi ludilo Navuhodonosorovo, izgnanstvo i povratak, zatim
Valtazar nasleuje carstvo i pesma zavrava uvenom gozbom na kojoj nevidljiva
ruka ispisuje na zidu zloslutne rei mene, tekel, ufarsin (Knj. pr. Dan. 5. 5).
Slinost izmeu ve pominjane interpolacije Danilo B (str. 92) i Azarija iz
Ekseterske knjige lei u molitvi Azarijevoj, prikazu udesnog gaenja vatre u
uarenoj pei i pesmi tri deaka kojom slave Gospoda. Pesnikov komentar da su
deaci bili spaeni jer su im srca bila ista, a vera vrsta ukazuje na to da ceo taj
deo treba da poslui kao kontrast drugom delu pesme, gde se prikazuje propast
tiranina i prorie izumiranje njegove loze zbog zloina koje je inio i odbijanja da
se pokaje. U tom poreenju po suprotnosti lei i didaktina poruka celog speva.
Danilo A potie iz perioda oko 700. godine: Danilo B (i Azarija) tek iz IX veka.
Danilo A je, dakle, iz istog perioda iz koga i Kedmonova himna i moe se nazvati
tipinim to ne znai i estetski najuspelijim predstavnikom Kedmonove kole.
Izlazak je daleko bolja pesma, ali Danilo je tipino Kedmonovski tekst, i to po
datumu, po tematici (biblijska parafraza sa simbolinom moralnom poukom) i po
nainu na koji opise prirode spaja sa oboavanjem Gospoda. Po tradiciji koju smo
sreli jo kod Aldhelma, a koja potie u sutini od Filona Aleksandrijskog i
njegovih prethodnika, jevrejskih egzegeta, lepota i celishodnost svemirskog
ustrojstva, jedinstvo svega ivog i neivog, navode vernika na razmiljanje o
tvorcu te lepote i reda:
,, Neka te lepota sveta koji si stvorio i sve na njemu,
neka te nebesa i aneli na njima slave, blagi Oe!
I bistre vode to po tvom nareenju
borave na nebeskom svodu, neka te slave.
I sva stvorenja i zvezde to nebom zrae
kruei svojim stazama, i sunce i mesec,
zvezde nebeske, rosa i dragocena kia
neka te slave! Neka te due slave,
svemogui Boe! Pusti da buktavi plamen i blistavo leto
124

slave Spasitelja, no i dan zajedno!
I pusti da mraz i sneg, ljute zimske oluje
i oblaci to lutaju nebom slave Tebe u visinama,
o, moni Gospodaru! I hitra munja to bljesne iznenada
neka te slavi! I sav zemaljski ar,
brda, ravnice i gorostasne planine
slani valovi, talasi to se propinju i rue,
i vrela to nadolaze iz zemlje, svi slave tebe,
veiti Gospodaru, pravedni Boe.

(Dan. sth. 362-85)
Ritmino nabrajanje koje uvek ostavlja utisak ritualne pesme i sveanog tona
ovde je spojeno sa tekstom koji govori o lepoti prirode i tu se upravo nalazi jo
jedan novi estetski kvalitet te poezije. Tu je monah koji je itao Vergilija obogatio
staru herojsku tradiciju koja je umela da se divi prizoru bitke i ojstvu junaka ali
ne i udesnoj lepoti sveta koji je okruuje. Jedino u Beovulfu, znatno posle
Kedmonove pesnike kole, nai e se u herojskoj poeziji neto slino kada se
opisuje putovanje morem ili prikazuje, ve pomenuta, zlokobna Grendelova
movara. Epski karakter jednog dela ne mora znaiti da opisima prirode tu nema
mesta, to zna svako ko je itao Homera. Ali injenica je da su ti opisi uli u
staroenglesku epiku tek nakon pojave Kedmona i pesama Kedmonove kole.
I u Izlasku, naroito kada se govori o putovanju pustinjom, pojavie se slike
prirode, mnogo sugestivnije i pune simbolike, a trenutak kada se dinovski talasi
Crvenog mora sklope nad faraonovom vojskom predstavlja ve antologijsku
scenu. Izlazak je prva pesma u kojoj se naracija i deskripcija sreno spajaju, i prvi
nagovetaj velike sinteze herojskog i hrianskog duha koja e stvoriti Beovulfa.
Ni ova pesma ne obuhvata celu Drugu knjigu Mojsijevu. U stvari obrauje samo
njen najdramatiniji deo (Exodus, 13. 7-14. 31), a u njemu, opet, samo
najupeatljivije trenutke. Mojsijev ivot, sve do osloboenja Izrailjaca, saet je u
prvih ezdesetak stihova, ija je namena ne toliko da ispriaju priu (deset pomora
koje Bog alje Misircima ovde su svedeni samo na jedan da uzmemo
najupadljiviji primer) koliko da istaknu mudrost i vrstinu Mojsijevog herojskog
lika, koji u tom pogledu ima slinosti sa Beovulfom /368/. Kada faraon popusti i
oslobodi Izrailjce, Mojsije ih povede kroz pustinju:

125

,, Hitali su ka severu; znali su da u pravcu juga
lei zemlja Sinova sunca: opaljena brda
i narod sav crn od suneve vreline.
Tu Gospod zatiti svoj narod od uasne toplote
prebaci zastor preko gorueg neba;
drugo se udo raalo svake veeri plameni stub;
nijednom nije propustio da obasja ratnike.
titovi su svetlucali, senke se povlaile u stranu,
taj novi noni straar nadnosio se nad njima
da ih zatiti ako im u oluji due poele
da pobegnu, od iznenadnog straha.
(Ex. sth. 68-80)
Ovakvo putovanje koje se ve granii sa mistinim doivljajem prekida se
vestima o dolasku faraonove vojske. U stihovima koji zatim slede (sth. 154-204)
pesnik Izlaska, po reima jednog kritiara /130, 155-6/:
,, ... pokazuje znatne scenske vetine, koristei upravo kinematografsku tehniku
prebacivanja ,, oka kamere s jedne na drugu vojsku dok se pribliavaju. Prvo
pokazuje preplaene Jevreje kako posmatraju odred blistajue konjice koja im
se primie, dok leinari oroena perja krue nad leevima i duama koje odleu
nespretna upotreba formule jer do bitke jo nije dolo, ali svakako delotvorna za
stvaranje atmosfere (...) Pesnik tada prikazuje scenu gledanu oima konjice koja
napreduje, sa kraljem koji blista u oklopu. Kratki, uzgredni flashback kamere na
Jevreje uhvaene u klopku, a onda dugi opis broja, organizovanosti i odlunosti
egipatske vojske da se osveti na izrailjskim plemenima za pomor svoje brae.
Opet se kamera upravlja ka Izrailjcima, iji strah raste u kreendu
zapomaganja; neprijatelj je neumoljiv, a rastojanje se sve vie smanjuje; iznenada
se umea Boji aneo i rastura neprijateljsku vojsku obavivi je oblakom mraka.

Slian metod opisivanja primenie i pesnik Judite, samo dve stotine godina
kasnije, kada bude opisivao kljunu scenu sukoba Jevreja i Asiraca /401/.
Mojsijeva propoved narodu i prelazak preko Crvenog mora imaju nesumnjivo
alegorijsko znaenje ovekovog puta ka spasenju due kroz veru u Boga /241, 20,
29/, /312/, /360, 217-23/, a Elfri je liturgijskoj simbolici ove teme posvetio svoju
poznatu Uskrnju homiliju (Catholic Homilies, II. 15). Dananja tumaenja
Izlaska koja u toj pesmi vide carmen paschale, jednu vrstu Uskrnje pesme nisu
sasvim bez osnova /296/.
126

No bila alegorijska ili ne, ova pesma poseduje istinsku poetsku snagu. Scena
koja istovremeno predstavlja i ironini kontrast onoj iju smo analizu upravo
navodili ubraja se meu poetski najjae scene Izlaska. To je trenutak kada se,
odmah nakon prelaska Jevreja preko dna Crvenog mora iji su se talasi na molitvu
Mojsijevu razdvojili da ih propuste, faraon upuuje istim putem, gonjen mrnjom
i eljom za osvetom. Scena je koncentrisana na prizor u kome se vodena stihija
obruava na tu istu vojsku koja je prethodno bila prikazana kao udo ratnike
organizacije i odlunosti:
,, Panika obuze ljude, strah pred nabujalom vodom
stee im tuna srca. Ponor je pretio smru,
gorostasne vodene planine behu proete krviju.
More je bljuvalo krv, talasi huali,
a voda bila puna oruja. Smrtonosna uzmaglica lebdela je nad vodom.
Egipani ustuknue, razbeae se u stranu,
iznenada suoeni s uasom. Obeznanjeni od straha
poelee svoje domove tuno su sada zvuala nekadanja hvalisanja.
Crni se kovitlac vode sklopi nad njima. Nijedan se nee vratiti,
jer Sudbina /Wyrd/ im je vodom zapeatila put.
Tamo gde su do skora pred njima leale staze sada je besnelo
more, voda ih opsela sa svih strana.
iknue uvis talasi, a jo i vie na nebu oluja taj najmoniji od svih urlika.
I ratnici su vritali u samrtnom strahu.
ak je i vazduh potamneo, a krv zacrnila vodu.
Dinovski se vodeni bedemi sunovratie
nebo jo nikad nije videlo takvu poplavu,
niti davljenje poput onog to zadesi vojsku na smrt osuenu.
Kada se nadoli valovi ledenog okeana,
tog vesnika tuge, mranog lutalice,
vratie u svoje veno prebivalite, gde im je mesto,
plavo nebo je bilo podliveno krvlju.
I tako nadolo more okona njihov ivotni put
strahom i smru, tada kada mu je istinski Bog,
Mojsijevom rukom, oslobodio sav bes.
(Exodus, sth. 447-71)
Jezik ratnike i manastirske poezije ovde prvi put postie jedinstven umetniki
izraz koji e od tada postati odlika celokupne stare poezije. Sugestivni
127

apokaliptini opis, urlanje oluje pomeano sa ljudskim kricima, uas onih koji su
ugledali strano lice ivoga Boga savreno se slau sa germanskim pojmom
neumitne sudbine Wyrd onako kako je sreemo na drugim mestima u staroj
knjievnosti /396/, /424/. Ironino podseanje na ratnika hvalisanja u dvorani za
gozbu samo podvlai didaktinu poruku o krhkosti svega, naroito tatine kada se
suoi sa fundamentalnim pitanjima ivota i smrti.
Ovaj pregled pesama Kedmonove kole ne bi bio potpun kad mu se ne bi
pridruio i spev Judita, uprkos svome znatno kasnijem datumu (X vek) i injenici
da je zapisan u drugom rukopisu (Cotton Vitellius A. XV). Jer taj spev i tematski i
stilski pripada, reklo bi se, maniru Kedmonove kole. Tema mu je, pre svega,
starozavetna; zatim, postupak u obradi teme slian je postupku koji primenjuje
autor Izlaska iz biblijske prie o Juditi (koju je rimokatolika crkva priznala, a
protestantski reformatori kasnije odbacili kao apokrifnu) pesnik je izabrao samo
najdramatinije delove, ne beei ni od surovih scena, uz povremenu primenu ve
pominjane kinematografske tehnike /401/. Po svim tim osobinama Judita bi
se mogla smatrati delom kakvo bi najverovatnije napisao autor Izlaska da je iveo
dva veka kasnije i imao za sobom celokupno pesniko iskustvo Kedmonove i
Kinevulfove kole. Jer Judita pokazuje i odreene slinosti sa Kinevulfovom
kolom, pre svega u prikazivanju likova, o emu e biti rei na sledeih nekoliko
stranica.
Izgled rukopisa i rimski brojevi na marginama koji obeleavaju oeljke (tzv.
fitts) naveo je mnoge na pomisao da je Judita samo sauvani odlomak, jedva jedna
etvrtina nekog veeg epa. Poreenje sa rukopisom Junius XI /432/ pokazalo je,
meutim, da je po odreenom sistemu tim brojevima obeleavan tekst koji
pripada jednom autoru, tako da niz od 1 do 55, npr. moe da obuhvati vie
poetskih dela i ne mora se pojaviti ispisan u kontinuitetu, ve se niz moe
prekinuti pa kasnije opet nastaviti u okviru jednog toma. Ta injenica, kao i
slinost poetnih i zavrnih stihova koji istiu vrstu veru heroine i njeno uzdanje
u boju pomo, pokazuju da je tekst pesme sauvan u potpunosti. Ovo pitanje je
znaajno za odreivanje anra dela. Jer ako se prihvati tumaenje da Judita nije
samo odlomak jednog veeg epa, onda je to ako se takav izraz moe upotrebiti
religiozna herojska pesma, posveena jednom znaajnom dogaaju iz jevrejske
istorije, analogno Brunanburgu ili Moldonu.
U korist ove tvrdnje govore i istorijske injenice, jer Judita bi trebalo da datira
iz istog perioda iz kojeg i Bitka kod Brunanburga. Jedan autor je u njoj ak video
i alegorini prikaz istorijskih dogaaja, u kome Asirci predstavljaju Vikinge,
128

Jevreji stanovnitvo Veseksa, a Judita Etelfledu, sestru Edvarda Starijeg. Po
njegovom miljenju, stilske karakteristike pesme koje odgovaraju ovom periodu,
tj. prvoj polovini X veka, potvruju ovu hipotezu /329/. Ne ulazei u njenu
verodostojnost niti u metodologiju takvog zakljuivanja, moe se ipak izvui
neto to je nepobitno: po svojim stilskim karakteristikama Judita, zajedno sa
Brunanburgom i Moldonom, pripada onom kratkotrajnom miholjskom letu
germanske herojske tradicije na umoru, koje je ostavilo svoj peat na poeziji X
veka.
Ova veoma slobodna adaptacija biblijskog teksta poinje odlaskom Judite u
logor asirskog vojskovoe Holoferna, a zavrava njenim trijumfalnim povratkom
svome narodu (sa Holofernovom glavom u korpi) i prikazom borbe u kojoj Jevreji
pobeuju pod njenim vostvom. Holofernovo oruje i blago, koji po germanskoj
pripadaju ovoj eni-ratniku i koje joj oduevljeni sunarodnici poklanjaju, samo je
simbol vee nagrade koja je oekuje od nebeskog Gospodara . Ali za razliku
od germanske herojske poezije ovde se oigledno tei da se veoma izotrenom
tipizacijoml likova postigne neto slino hrianskoj alegoriji. Holofern je
prikazan kao svirepo i poudno udovite od oveka, dok Judita, devica lepa
kao vila koja se moli sv. Trojstvu /sic/ pre nego to e mu odsei glavu (sth. 83-
86) ima sve osobine svetica kakve se mogu sresti u pesmama Kinevulfove kole.
Njena vrsta i nepokolebljiva vera u Boga ini je slinom Julijani, a spremnost da
svoj narod povede spasenju Jeleni (str. 129, 132). Njeni ratniki podvizi, pak,
pokazuju da joj nije strana ni neka valkira, poput Brinhilde (Brynhild) iz Sage o
Volsunzima o kojoj je uveni islandski pesnik, Egil Skalagrimson, pevao Eriku
Krvavoj sekiri u Jorku oko 936. godine. Sem Beovulfa, gotovo da i nema
anglosaksonskog epskog dela koji bi se po irini moguih asocijacija i po
savrenoj usklaenosti obe tradicije germanske i hrianske moglo meriti sa
Juditom.
Gozba u asirskom logoru, odmah nakon Juditinog dolaska (sth. 7-32), najbolje
pokazuje kako se tradicionalni herojski motiv moe uspeno parodirati da bi se
upotrebio u hriansko didaktine svrhe /3 82/. Umesto uglaenog rituala, sa
dostojanstvenim zdravicama, ratnikim hvalisanjem i pesmom dvorskog pevaa
kakav se moe videti na vie mesta u Beovulfu ovde je to pijanka u kojoj ratnici
padaju pod sto, a njihov voa Holofern, koga pesnik sa oiglednom ironijom
naziva darovalac blaga , nazivom koji se upotrebljava za prave germanske
kraljeve-heroje, ponaa se najrazuzdanije od svih:
,, ................ Tada se Holofern,
129

darovalac blaga, ispuni vinskom radou.
Smejao se i urlao, vikao i galamio
tako da su sinovi ljudi ve izdaleka mogli da uju
kako se taj hrabri ratnik veseli, obuzet piem.
One koji su sedeli oko njega stalno je podsticao da piju, da se dre pri piu onako
kako dolikuje junacima
(Jud. sth. 21-27)
Oigledna ironija u stihovima 25 ( hrabri ratnik ) i 27, (u kome se renik bitke
upotrebljava za orgijanje) zavrava se farsom u trenutku kada Holofern odlazi u
ator da potrai Juditu:
,, .... On ue, taj njihov veliki vojskovoa,
i srui se preko postelje, tako pun vina
da mu je mozak obamro. Njegovi pratioci
urno napustie odaju.
(sth. 67-70)
Ali nakon to mu je Judita, onako pijanom, odsekla glavu i vratila se u svoj rodni
grad, Betuliju drugim reima kada se zbivanja prenesu u jevrejski logor, ova
parodija prestaje i u opisu bitke koji uskoro sledi pojavljuje se prastari herojski
epski stil u svom najlepem vidu. Taj odlomak se smatra jednim od najboljih te
vrste u celokupnoj staroj engleskoj poeziji.
,, ......................... Tada se obradovae
izgladneli vuk u umi i gavran mrka perja,
eljni plena. Znali su obojica da ratnici
nameravaju da ih do gue snabdeju
telima na smrt osuenih; u stopu za njima
leteo je orao, mrkog, oroenog perja,
tvrda kljuna, pevao je svoju ratniku pesmu.
ili borci krenue u redovima,
pokrivajui se okovanim titovima od lipovine.
To behu jevrejski ratnici, oni koji su do skora
trpeli podsmevanja i prezir pagana.
Tuno uzdarje dobie Asirci za ono
to su inili, kada im Jevreji
pod ratnim zastavama umarirae u logor.
Jevrejski strelci napee svoje lukove
130

sa iljcima od roga, i kia otrovnih strela
zasu Asirce s neba, grad otrih iljaka.
Razljueni Jevreji kricima su pratili
pljusak kopalja, kojim zatim zasue neprijatelja.
Gnev ih je gonio napred.
Moni ratnici razbudie, ne ba neno,
svoje dumane to leahu unaokolo umorni od pia;
isukae sjajne, ukraene maeve, i tim
prekaljenim otricama navalie na Asirce,
svoje podle neprijatelje. Ne potedee ivot
nijednom, ni voi ni obinom ratniku.
Ubijali su koga god su stigli.
(slh. 205-31)
Kinematografska tehnika opisivanja, slina onoj u Izlasku, primenjena je i
ovde. Najpre se vidi nastupanje jevrejske vojske pod zastavama, u pratnji tri
leinara, koji i ovde, kao vie puta ranije, unose odreenu atmosferu groze. Zatim
se ,, kamera usredsreuje na prve redove (strelci), pa na sledeu formaciju
(koplja) i konano na samu borbu prsa u prsa, kada Jevreji poinju da kolju jo
bunovne Asirce.
Nastojanje da sve deluje verodostojno, kao da se prate dogaaji na licu mesta,
da se motiv osvete i mrnje zbog nekadanjih poraza jasno istakne, i, iznad svega,
ivopisni tradicionalni stil daju ovim stihovima upeatljivost koja se ne sree ba
esto u poeziji ove vrste. Dovoljno je uporediti ih sa ve navedenim stihovima
Postanja A (str. 99-100) da bi se videlo koliko visoko mesto zauzimaju u
hijerarhiji pesnikih vrednosti Kedmonove kole.
U nastavku teksta vide se Asirci kako bee, a potom se kamera zaustavlja
nagrupici doglavnika koji hitaju u Holofernov ator da ga obaveste o nevolji.
Mala digresija ka glavnom popritu tek da se povea napetost a onda se
prikazuje jedan od njih kako ulazi u ator i oklevajui prilazi leaju pod
baldahinom sa navuenim zavesama. On unapred strepi od tiraninovog besa kad
ga bude uznemirio. Tiho se prikrada, pomera zavesu i nagli ok u trenutku kad
je ugledao krvavi, obezglavljeni trup ispod baldahina. Krici bola i straha smenjuju
se sa prikazom potpunog unitenja preostalih Asiraca i scena se zavrava
ponovljenom slikom tri leinara kojima pobedonosna jevrejska vojska preputa
bojno polje.
131

Majstorstvo poetske naracije praeno je i odgovarajuim promenama stiha. U
tom pogledu Judita zauzima posebno mesto u svakom prikazu anglosaksonske
versifikacije. Procenat rime i produenih stihova ovde je izuzetno velik. Stihovi
normalne duine upotrebljavaju se za naraciju, a produeni stih kad god se eli da
se podvue neki pouni komentar ili psiholoki znaajan deo.
U mnemonikoj poeziji i herojskoj pesmi moe se sagledati raanje epske forme
u njenom najprimitivnijem vidu kao i svedoanstvo o rasprostranjenosti epskog
materijala u germanskom svetu. U narativnoj poeziji Kedmonove kole jedan za
drugim niu se primeri pomou kojih se moe pratiti kako je ta praiskonska epska
tradicija stilski bila prilagoena hrianskim temama i oplemenjena uticajem
klasine poezije prirode . Tri stotine godina je trajala evolucija dok nije
iznedrila dve velike sinteze: Beovulfa i hriansku epiku Kinevulfove kole.

10. Prva velika sinteza: Beovulf

10. 1. Znaaj i tumaenja Beovulfa
Tekst kojem je izdava Kembl (Kemble) 1833. godine dao naslov Beovulf
sauvan je u jedinom rukopisu iji istorijat je ve pominjan (str. 58-9). Beovulf je
najstariji sauvani herojski ep u knjievnosti Zapadne Evrope i anglosaksonski
kulturni spomenik od prvorazrednog znaaja. Moda je upravo ta injenica
donekle bacila u zasenak njegove isto knjievne kvalitete, tako da je gotovo sto
godina bio prouavan sa istorijskog, lingvistikog i etnolokog stanovita. Tek
kad je D. R. R. Tolkin (J. R. R. Tolkien) 1936. godine skrenuo panju naune
javnosti na injenicu da je Beovulf pre svega umetniko delo i da ga kao takvog
treba prouavati /424/, poele su da se javljaju i kritike studije, i to u tolikom
broju da bi danas, skupljene zajedno, bez sumnje ve ispunile jednu osrednju
biblioteku. To je i prirodno, jer Beovulf po svim kriterijumima predstavlja
vrhunsko umetniko delo i najvee koje je dala stara engleska knjievnost za svih
est vekova svoga postojanja.
Kao svako veliko delo, i Beovulf se rnoe tumaiti na vie naina. Postoje
tumaenja koja naglaavaju germansko ili keltsko mitoloko i folklorno poreklo
samog junaka i njegove borbe sa udovitima /284/, /306/, /197/, /243, xii-xxi\,
/320/. Zatim tumaenja koja tee da mu odrede rnesto u germanskoj epskoj
tradiciji /308/, /376/, /134/, /343/,/344/, ili da kroz uporedna prouavanja ukau
132

na veze Beovulfa i antikog epskog naslea /352/. Neki kritiari su uspeli da u
Beovulfu sagledaju i elemente hagioloke simbolike, onakve kakve su u
hriansku kulturnu tradiciju uneli pesnici poput Prudencija /405/, /353/. Postoji i
prilian broj studija koje u Beovulfu vide pre svega hriansku alegoriju /360/,
/290/, /350/, dok izvesna umerenija gledita trae u njemu samo onu najosnovniju
hriansku simboliku o borbi dobra i zla, svetlosti i tame /150/, /437/, koja se u
tekstu da uoiti i bez mnogo dubokoumne teologije i egzegeze. Postoji i jedno,
dodue ne esto miljenje, da je Beovulf delo koje je bilo namenjeno iskljuivo
zabavi i da ga kao takvo treba i itati /416/.
Sva ta tumaenja zasnivaju se na pretpostavkama o drutvenom i kulturnom
okruenju u kome je delo nastalo i o publici kojoj je bilo namenjeno, a ovo opet
povlai za sobom i pitanje datuma nastanka dela. Iako je rukopis Cotton Vitellius
A. XV, kao to je ve reeno (str. 58) napisan oko 1000. godine, samo delo nastalo
je, najverovatnije, jo u VIII veku; jo nije definitivno utvreno da li poetkom
/419/, sredinom /264/ ili krajem veka. Postoje i gledita koja Beovulfa stavljaju u
jo raniju epohu /138/, no veina naunih miljenja se slae da je VIII vek, doba
procvata kulture, nortambrijske knjievne kole i mnogobrojnih manastirskih
skriptorijuma u Veseksu i Mersiji pravi trenutak nastanka Beovulfa.
Arheoloki nalazi kod Saton Hua /160-164/, sada izloeni u Britanskom muzeju
u Londonu, ne samo da nesporno potvruju opis pogreba ilda efinga kojim
poinje ep, nego sadre i mnoge predmete, pre svega uvenu harfu, koji pokazuju
da je pesnik verno prikazao pojedine detalje iz ivota engleske aristokratije u VIII
veku, tom zlatnom dobu anglosaksonske civilizacije.
Unutranjih dokaza o vremenu nastanka epa naravno, nema, jer se, kao i u
Vidsitu, istorijski i legendarni materijal, anglosaksonski i optegermanski uklapa
u jedan vanvremenski kontekst. U mnogobrojnim epizodama i digresijama /294/
linosti iz germanske istorije, Eormanrik, Fin, Hengist, skladno se prepliu sa
mitolokim Sigemundom ubicom zmaja ili sa legendarnim Ingeldom /384/.
Linosti iz anglosaksonske istorije, kao to su Ofa i kraljica Trit koji su vladali
Mersijom, potpuno se uklapaju u ovaj optegermanski kontekst kada se ima u vidu
da je Hengist verovatno onaj isti Hengist koga pominju Bid i hronike kao vou
anglosaksonske vojske u osvojenju Britanije, i da se Finovo ime nalazi u nekoliko
rodoslova kraljeva Anglije /308/, /376/. Iako je sam glavni junak, Beovulf,
legendarna linost, njegov ujak i sizeren kralj Hidelak je zaista postojao, i ako je
verovati francuskom hroniaru Grguru od Tura (Historia Francorum) bitka u
kojoj je poginuo i koja se pominje u epu zaista se dogodila 520. godine.
133

Beovulf ima u sebi dosta hrianskog materijala, ali ne takvog koji bi bio u vezi
sa dogmom i liturgijom, ve pre sa moralom i poukom. Na primer, uveni
Hrotgarov monolog (sth. 1700-84) o gordosti koja moe da probije oklop kojim
je zatiena istota due zvui kao propoved koja se mogla uti u bilo kojoj
anglosaksonskoj crkvi i ne ukazuje na neke posebno uene teoloke izvore. S
druge strane, u epu je oigledno posveena posebna panja dvorskom
ceremonijalu, lepoti oruja, govora i ponaanja, herojskom kodeksu dakle
svemu to ukazuje na prevashodno aristokratsku sredinu. Opisi lepote prirode, taj
nesumnjivi uticaj manastirske kulture, ovde se ispoljavaju na drukiji, svetovni
nain: suncem obasjane visoravni, brod razvijenih jedara koji lako i brzo klizi po
zapenjenim talasima ,, nalik na pticu , odblesak sunca na pozlaenim kacigama
ponositih mladih ratnika koji mariraju iza svog voe. Ti, nazovimo ih
impresionistiki trenuci u opisima vie su po ukusu svetovne publike nego
duhovnika. Aii ta publika je, istovremeno morala biti i dobro obavetena o
legendarnoj tradiciji, hrianskoj kao i svetovnoj. Jer ono to dananja kritika i
itaoci esto nazivaju nerazjanjenim mestima u tekstu, razne aluzije i
digresije, pokazuje da pesnik nije oseao potrebu da se uputa u objanjavanje i
prepriavanje onoga to je svima u to vreme biio poznato. Doroti Vajtlok je
jamano u pravu kada na osnovu te injenice pretpostavlja da je Beovulf bio
namenjen obrazovanoj svetovnoj pubiici sa dvora nekog bogatog aristokrate i to
sudei po stepenu hrianskog obrazovanja koje pesnik podrazumeva kad joj se
obraa verovatno iz druge polovine VIII veka /150/.
U kritikoj literaturi esto se pominje i termin pesnik Beovulfa . Tu se, u stvari,
ne podrazumevaju toliko pretpostavke o samoj linosti autora, ve diskusija o
tome da li je taj ep bio od poetka napisan u obliku u kome danas postoji, ili je
samo zapisani tekst koji je recitovao nepismeni skop, to bi znailo da je u celini
bio rezultat usmene tradicije.
U stvari, pitanje autorstva Beovulfa bilo je predmet uenih rasprava jo od
Torkelinovog prvog izdanja 1815. godine. Mnogo se pokuavalo zakljuivati na
osnovu istorijskih podataka koji se u epu pominju i to, naravno, nije nikoga dovelo
do identiteta samog autora. Moda je to zaista bio ovek koji je bio dovoljno
obrazovan i umetniki nadaren da sam sastavi ep, kao Vergilije Eneidu ili Milton
Izgubljeni raj. Mogao je to takoe biti i neko ko je pripadao manastiru u kome je
tekst napisan /304/, ili neko ko je, piui svoj ep, koristio ve postojee stilske
formule ili cele pesme iz nesauvanog usmenog korpusa narodne poezije o
Beovulfu /421/. Druga pretpostavka naime, da je neki nepismeni skop, na nain
134

opisan u samom epu (upor. str. 65) prvi proslavio neiji podvig, pa za njim
generacije pesnika tu temu prihvatile i razradile, takoe ne vodi daleko, jer se i tu,
kao uvek u narodnoj poeziji, nloe postaviti pitanje ko je bio onaj poslednji
pojedinac u tom nizu, onaj iz ijih usta je pesma zapisana. Zato se veina naunika
danas sloila sa prilino neutralnom definicijom da je pesnik Beovulfa bio onaj
hrianski autor koji je poemi dao opti ton i oblik u kome je sauvana /150, 3/.
Isto tako ostalo je otvoreno i pitanje da ii je pesnik poznavao klasine epove
Grke i Rima ili nije; i tu se svi zakljuci zasnivaju uglavnom na poreenjima i
pretpostavkama. injenica je da izmeu anglosaksonske epike i klasinih epova
postoji dovoijno slinosti da bi se mogli svrstati u isti anr. Jedan od autora smatra
da se Beovulf moe u najirem smislu povezati sa grkim epovima jer kao i oni
odraava ponaanja i ideale jednog doba koje se najee naziva herojskim
/376/; drugi takoe uoava izvesne opte slinosti sa herojskim duhom
Homerovih epova, i premda odbacuje mogunost bilo kakvog direktnog uticaja
smatra da ,, taj uticaj nije ni malo manje delotvoran zato to je posredan /308,97/;
postoji i miljenje da Beovulf daleko vie podsea na Eneidu nego na Ilijadu ili
Odiseju. Uticaj Vergilija ogleda se u irini drutvenog okruenja koje je ugraeno
u ep kao i u mnogim osobinama stila /352/.

10. 2. Struktura epa
Beovulf poinje tipinom uvodnom epskom formulom, koja se esto sree u
germanskoj poeziji, a takoe i u anglosaksonskoj hrianskoj epici kao to su
pesme Izlazak, Jelena, Andreja, Sudbine apostola. To je formula nasleena jo iz
usmene tradicije kojom pesnik poziva publiku da obrati panju na ono to se
sprema da im otpeva, da se umiri i slua:
,, Poujte ta sam doznao o minuloj slavi danskih
kraljeva i o junatvu njihovih vladara!
7


Zatim sledi opis osnivanja dinastije ildinga u kome se moe naslutiti da je
praotac, ild, boanskog porekla, koga su poslale neke tajanstvene sile da obavi
veliki zadatak /243, 121/ i koji e se vratiti u taj tajanstveni, mitski svet poto

7
Navodi iz Beovulfa uzeti su iz prevoda dr Ivanke Kovaevi /277/
135

od Danske bude stvorio monu dravu. Opis zavrava potresnim i mistinim
prikazom njegove sahrane (sth. 32-52).
Time je uvod zavren. Na kraju epa prikazan je pogreb samog Beovulfa, uz
nekoliko dirljivih rei pohvale njegovom ivotu i podvizima. Tako se ve od
samog poetka uspostavlja zaokruena forma i tragini ton celoga epa, koji
poinje i zavrava velikom i sveanom tajnom srnrti.
Rodoslov danske kraljevske loze zavrava Hrotgarom, kraljem koji je doveo svoj
narod do vrhunca moi i podigao Heorot, najvelianstveniju zgradu sa najveom
gozbenom dvoranom na Severu. Ali taj vrhunac svetovne moi i ugleda Danaca
istovremeno je i poetak njihove tragedije jer Grendel, udovite Kainovog roda
i nosei u sebi Kainov greh zavist, poinje da napada na Heorot, ubijajui svake
noi Hrotgarove ratnike i niko mu se ne moe odupreti. Tako se opet ve na
samom poetku uspostavlja moralna pouka koju e razviti Hrotgar u svom, ve
pominjanom govoru, i za koju ceo ep, u izvesnom smislu, predstavlja odreeni
exemplum: svetovna mo i bogatstvo su prolazni /353/.
Beovulf, mladi princ plemena Geta iz june vedske /328/ i roak i podanik
njihovog kraija Hidelaka, dolazi u pomo sa odabranom ratnikom druinom u
svojoj pratnji. Tokom tri susreta (str. 24), sa straom na obali, straarom pred
Heorotom i Hrotgarovim savetnikom Unferdom, pesnik postepeno izgrauje pred
nama Beovulfovu herojsku linost, njegovu dotadanju reputaciju i ponaanje,
koje ne samo da je u skladu sa ritualom civilizovanih normi ophoenja na dvoru
ve otkriva i mudrost i uzdrljivost, neobine za tako mladog ratnika /290/, /408/,
/365/. Publika ima pred sobom ne samo lik glavnog junaka, ve i odreeno
jamstvo da e uskoro uivati u opisima zaista velikih junakih dela.
Posle gozbe, kada su se svi povukli, ostavivi u Heorotu samo Beovulfa i njegove
ratnike dolazi Grendel. To je takoe jedan od antologijskih odlomaka stare
knjievnosti, u kojem pesnik majstorski doarava atmosferu pritajene strave i
napetosti /297, 88-94/, /318/, /400/, /182, 49-50/.
Najpre se samo oekuje dolazak udovita:
,, Po mrkloj noi prikrade im se onaj koji je po mraku tumarao. Svi vojnici ija je
dunost bila da straare u tom dvoru sa iljatim krovom bili su pospali sem
jednog. Vojnici su znali da neman ne moe da ih odvue u pomrinu ako Bog to
ne dopusti. A Beovulf je pun srdbe motrio na dolazak neprijatelja, spreman za
okraj /277, 51/.
136

Zatim ga vidimo kako se primie izdaleka:
,, Onda Grendel, koji je bio mrzak Gospodu, stie sa movara ispod golih brda.
Opaki pustahija smerao je da prevarom ugrabi nekog iz Heorota. Kretao se pod
oblacima dok se pod njim nije jasno ukazao veliki dvor koji je sijao pozlatom.
Nije mu bilo prvi put da pohaa Hrotgarov dom, ali ga srea ni pre ni posle nije
tako loe posluila pri susretu sa braniocima /277, 52/.
Grendel je pred vratima:
,, Neman se priblii zgradi i navali na gvoem okovane vratnice, koje odmah
popustie. Pun zlobe i besa dumanin stupi preko praga i zakorai po uglaanom
podu. Iz oiju mu je sevao ljuti plamen /277, 52/.
Grendel je uao:
,, U dvorani je zatekao veliku druinu ratnika kako spavaju. To je obradovalo srce
gnusnog udovita, koje je nameravao da ih pre zore pobije sve do jednog te se
radovalo bogatoj gozbi. Ali mu vie nije bilo sueno da posle ove noi prodire
ljude /277, 52/.
Ovako je postepeno prikazana scena za koju Broder kae da je slika smrti koja
koraa i od koje se die kosa na glavi /291, 90/. Postepeno pribliavanje
Grendelovo praeno je i gradacijom emocija. U poetku on samo smera da
ugrabi nekog iz Heorota , zatim je ve pun zlobe i besa i konano se oveku
zaista digne kosa na glavi kad ga vidi kako unapred uiva pri pomisli na pokolj
koji sprema. Nije to samo smrt, to je i zlo koje napreduje, i strah ne samo od smrti
ve i sadistikog uivanja u njoj.
Ona dva nagovetaja da e Beovulf ipak pobediti, suprotno oekivanju ne
pomau da se ublai opta napetost. Napetost moe da se odri i kada se unapred
zna kako e se neto zavriti: ona poiva u stepenu i kvalitetu emocionalne tenzije
kojoj je podvrgnut slualac; u delotvornom produavanju stalnog sukobljavanja
straha i nade /297, 89/.
Utoliko efektnije deluje iznenadni ok koji nastaje u trenutku kada Beovulf
zgrabi udovite i kada pritajena jeza ustupa mesto nagloj akciji, galami i meteu.
Beovulf uspeva da udovitu iupa ruku i ono bei, poraeno, da skona u svojoj
movari.
Sutradan, u optem veselju koje nastaje, Hrotgarov skop peva dve pesme koje
kao da opet, u trenutku najvee ovozemaljske radosti i trijumfa, unose ton tragine
137

ironije. Jer pesma o Sigemundu, ubici zmaja (sth. 864-98) ija je pobeda
istovremeno bila i njegovo prokletstvo nagovetava Beovulfovu vlastitu pogibiju
u borbi sa zmajem i propast njegovog naroda (upor. /295/); ve vie puta
pominjana ,, epizoda o Finu nagovetava propast Danske, poto e kao to je
publika Beovulfa dobro znala sukob izmeu Danaca i Hedobarda koji e Hrotgar
pokuati da izgladi dajui svoju ker, Frevaru, za enu hedobardskom princu
Ingeldu imati iste tragine posledice kao i dogaaji u Finsburgu /363/, /379/, /384/.
Heorot e, tom prilikom, izgoreti do temelja.
Drugi Beovulfov podvig nastaje kao posledica prvog, jer ve sledee noi
napada Grendelova majka jo stranije udovite i jo tajanstvenije. Dok se za
Grendela bar znalo da je nesrenik u ljudskom obliku (sth. 1351-2) o njegovoj
majci ne zna se ni toliko. Pesnik i ovde ne opisuje i ne objanjava ve doarava
atmosferu jeze. Osveujui smrt svoga sina ona ubija Hrotgarovog najmilijeg
ratnika Eera, i Beovulf i njegovi ljudi zajedno s Dancima kreu za njom u
avetinjsku movaru iji opis podsea na slike pakla iz hrianskih homilija (str.
69) konkretno na jednu od tzv. Homilija iz Bliklinga /403/, /484/. Ta slika
nagovetava prirodu udovita. Ono se pokazuje i kao mnogo opasniji protivnik.
Beovulf je prinuen da je potrai u njenom obitavalitu, podvodnoj peini, i tu mu
ni snaga miica, ni ma koji mu je bio pozajmio Unferd ne pomau. U trenutku
kada ve sve izgleda izgubljeno Beovulf otkriva jedan stari ma koji tu visi na
zidu, delo divova , i taj ma, koji oigledno ima natprirodne moi, konano
ubija udovite.
Oduevljeni Hrotgar bogato nagrauje mladog heroja. Nakon detaljnog opisa
darovanog blaga, u emu je anglosaksonska publika oigledno uivala, Hrotgar
se oprata od Beovulfa velianstvenim govorom u hriansko-moralizatorskom
tonu, upozoravajui mladog ratnika da ne podlegne gordosti koju uspeh u ivotu
esto nosi sa sobom:
,, udesno je kako svemogui Bog deli mudrost, zemlju i poloaj ljudskom rodu.
On svime upravlja. Nekad dopusti oveku visoka roda da uiva u uspehu, prua
mu zemaljska zadovoljstva; daje mu upravu nad tvravom punom posade, tako
da ovaj u svojoj gordosti ne oekuje da e tome ikad doi kraj. Poto ivi u
izobilju, ne brine za bolest i starost; nikakva nevolja mu ne zagorava misli;
neprijatelji mu ne izazivaju oruane sukobe; svet se vlada po njegovoj volji. On
za nesreu ne zna.
138

U njemu gordost raste, a savest mu se uspavljuje. I ukoliko ga vie obuzimaju
line brige, utoliko njegova savest spava dubljim snom. Jedan ubica podmuklo ga
pogaa strelom iz neposredne blizine, ispod oklopa, po sred srca; a on ne moe
da se brani jer vlast nad njim ima sam avo. Ono to je taj ovek ve dugo
posedovao ini mu se nedovoljno jer je postao pohlepan. Nikome ne deli zlatno
prstenje. Poto ga je Bog obasuo blagoslovima, on se i ne osvre na sudbinu. Na
koncu njegovo telo slabi i umire, kao to je sueno. Drugi za njim dolazi na vlast,
koji tedro deli dugo sakupljano blago, jer nije krt i u tome nalazi zadovoljstvo.
uvaj se takvog zla, moj dragi Beovulfe; izaberi drugi put koji e ti doneti venu
korist. Kloni se gordosti, veliki ratnie. Jedno kratko vreme bie na vrhuncu
svoje snage, a onda e neto doi da ti je oduzme. Bolest ili ma umanjie ti snagu,
uinie to, moda, vatra ili uzburkano more, ili udarac noa, ili fijuk koplja, ili,
pak, odvratna starost. Zamuene oi e ti potamneti i smrt e doi po tebe, ratnie.

/277, 77-8/
Hrotgarova ,, propoved u stihu (sth. 1700-84), kako je jedan kritiar nazvao i
je u duhu anglosaksonske poune retorike (tema darova bojih na poetku i
formula sum... sum na kraju) i nema sumnje da je za tadanju publiku imala i
estetski znaaj (upor. str. 76). Ali ona, po miljenju mnogih kritiara ima i svoju
ulogu u strukturi celog epa. Slino prethodnim digresijama, ovi stihovi kriju u sebi
traginu ironiju, predskazujui Beovulfovu sudbinu kada postane kralj. Jer jedno
od kljunih pitanja u tumaenju epa jeste kao to e se uskoro videti da li je
Beovulf i u starosti, do kraja ivota, ostao savreni heroj i u svetovnom i u
duhovnom smislu, ili je, nastojei da se do kraja dri vrlina herojskog kodeksa
doao u protivurenost sa hrianskim idealom savrenstva kakav mu prikazuje
Hrotgar /350/, /319/, /377/.
Nakon trijumfalnog povratka u domovinu Beovulf kralju Hidelaku ukratko
prepriava ta se dogaalo u Danskoj. Opet smo svedoci vrlina njegovog
herojskog lika, jer to je prikaz kratak, sveden na injenice, bez pokuaja
samohvalisanja koje bi bilo ne samo tradicijom dozvoljeno ve, u ovom sluaju,
i potpuno opravdano. Mudrost i trezvenost koje je mladi ratnik pokazao jo u
razgovoru sa Unferdom opet dolaze do izraaja.
U nekoliko irokih poteza pesnik zatim daje sliku istorijskih dogaaja koji su
usledili i koji su doveli Beovulfa na getski presto. Nakon pedeset godina njegove
mudre i srene vladavine pojavljuje se zmaj, i od tog trenutka (sth. 2210) ton
139

poinje da se menja, raspoloenje je sve sumornije, jer to bie zla za razliku od
prethodnih donee smrt Beovulfu i propast Getima.
Prirodno je, dakle, to u ovom delu epa ima i najvie eleginih digresija koje
govore o prolaznosti ovozemaljskih vrednosti. Blago koje zmaj uva potie od
jednog izumrlog naroda, i to je prilika da se uvedu uveni stihovi, obino nazvani
,, elegoka poslednjeg preivelog (sth. 2247-66):
Zemljo, sad ti uvaj kneevsko blago koje ljudi ne mogae sauvati. Junaci su
nekad uzeli ovo blago od tebe. Smrt u borbi, pokolj na bojitu odnese sve do
jednog moje saplemenike koji su nekad uestvovali u veselju za dvorskom
trpezom.
Ne ostade mi niko da razmahuje maem, da glaa zlatne pehare i skupoceno
posue. Otili su hrabri ratnici. Sa vrste kacige otpae zlatni ukrasi. Spavaju oni
koji bi trebalo da glaaju te kacige. Oklopi koji su odolevali udarcima maeva
usred zveke titova trunue zajedno sa ratnicima. Oklope nee pronositi junaci na
leima, poto su ratnici izginuli. Nema vie slatkog zvuka harfe; nema sokola da
proleti kroz dvoranu; ni brzih konja da biju kopitama u dvoritu. Surova smrt
prognala je one koji su ovde iveli.
/277, 91/
Elegina formula (ubi sunt...) kojom se ovaj odlomak zavrava podvlai temu
beskorisnog blaga koja e se opet pojaviti na kraju, posle smrti glavnog junaka,
kada se bude govorilo o propasti Geta. Na taj nain postignuto je jedinstvo tona
svega to se dogaa, paralelizam prolosti i budunosti, i tragini hrianski nauk
o uzaludnosti ovozemaljskih ambicija.
Neki neoprezni lopov, koji je uspeo da ukrade jedan zlatan pehar, budi kod zmaja
gnev i elju za osvetom. Svake noi on izlee i krui nad zemljom Geta, bljujui
vatru i smrt. Ostareli kralj-heroj, Beovulf, prinuen je da se suoi sa udovitem
da bi spasao svoj narod. Njegove zle slutnje, koje pesnik unosi neupadljivo ali
delotvorno, na nain dostojan jednog Sofokla, pokazale su se opravdane. Beovulf
pobeuje ali i sam biva smrtno ranjen, i niko od njegovih ratnika, izuzev mladog
roaka Viglafa, nije se usudio da mu pritekne u pomo. Zato Viglafov glasnik,
koji odlazi da obnaroduje vest o Beovulfovoj smrti pretskazuje propast Getima:
... To je naa raspra i uzrok mrnje sa veanima. Oni e nas, bez sumnje,
napasti im uju za smrt Beovulfa, koji je do sada branio nau zemlju i vlasnitvo
od neprijatelja /upor. str. 21 S. J./ koji se brinuo za dobro naroda i vazda bio na
140

glasu junak. Najbolje to sada moemo uiniti jeste da odemo do mesta gde lei
na kralj i da ga prenesemo na posmrtnu lomau. Sa njim emo spaliti i jedan deo
blaga mnogo je dragocenosti, nebrojenog zlata i prstenja koje je skupo platio
glavom sve to mora plamen progutati, oganj sagoreti. Kneevi nee nositi taj
nakit za uspomenu, niti e devojke stavljati ogrlice oko vrata, ve e alosni, bez
zlatnih ukrasa, tumarati u izgnanstvu, poto je narodni vojskovoa prekratio smeh
i zadovoljstvo. A ranim jutrom mnoga e ruka hvatati hladno koplje. Nee zvuk
harfe buditi junake ve e crni gavran obletati mrtve, hvalei se orlu kako je s
vukom delio gozbu nad poginulima.
/277, 109/
Beovulfu je prireen velianstven pogreb. Pepeo njegovog spaljenog tela,
zajedno sa blagom koje je osvojio od zmaja poloen je u ogromnu humku na
morskoj obali. Dvanaest vojskovoa kneevskog roda jau u krug oko humke,
pevajui tubalice. Pesnik zavrava kratkom i utoliko dirljivijom pohvalom
mrtvom junaku /277, 112/:
,, Geti su alili svog gospodara koji je sa njima delio svoju trpezu, govorei da je
bio najblagorodniji meu ljudima, najbolji prema narodu i da se najvie brinuo o
svom dobrom glasu.
Radi jasnoe i preglednosti ovog analitikog prikaza poetskog materijala i
njegovog rasporeda u epu mestimino je bilo neophodno da se samo ovla pomene
ili ak sasvim izostavi pravo obilje detalja, digresija i epizoda koje su
karakteristina odlika Beovulfa. Slika o epu moe biti potpuna tek ako se uzme u
obzir i taj dodatni materijal za koji je jedan od izdavaa utvrdio nakon to ga je
izdvojio i popisao /243, liii/ da obuhvata oko 700 od ukupno 3182 stiha, dakle
gotovo jednu etvrtinu epa.
Prirodno je da e se te epizode i digresije u onom delu prie koji se odigrava u
Danskoj odnositi prvenstveno na istoriju Danaca: na detaljni rodoslov Sildinga i
podvige vladara poreklom od te loze, zatim na priu o jednom Hrotgarovom
pretku, na sukob Danaca i Friana u prii o Finu, na sukob Danaca i Hedobarda u
prii o Ingeldu. Tu valja ubrojati i aluzije na budue izdajstvo Hrotgarovog neaka
Hrodulfa (koji je u istoriji poznat kao danski kralj Hrlf Kraki) i na sudbinu
Heorota. Ima i neto mitskog (pesma Hrotgarovog skopa o Sigemundu) i
apokrifnog materijala (pesma Hrotgarovog skopa u Postanju i o prokletstvu
Kainovom i njiegovom potomstvu). U okviru Beovulfovog dijaloga sa Unferdom
pominju se i Beovulfovi mladalaki podvizi pre dolaska na Hrotgarov dvor
141

takmienje u plivanju sa Brekom, poglavicom Brondinga, i ubijanje morskih
udovita. Na anglosaksonski legendarni materijal odnosi se jedna aluzija na
kralja Ofu od Anglije i njegovu zlu i samoivu suprugu Trit.
Kada se Beovulf vrati u domovinu sve epizode i digresije, izuzev elegije
poslednjeg preivelog , odnose se na dogaaje iz istorije Geta i opisuju: tragediju
dinastije Hredlinga, pogibiju kralja Hidelaka, dva rata veana sa Getima i u
okviru tih ratova pogibiju vedskog kralja Ondenteova, ubistvo getskog kralja
Herdreda, poslednjeg maloletnog vladara iz dinastije Hredlinga, i Beovulfov
olazak njegovu osvetu nad vedskim kraljem Onelom.
Sav taj raznorodni materijal jedan od istraivaa pokuao je da klasificira
podelivi ga na epizode i digresije /294, xi/:
,, Striktno govorei, epizodom se moe smatrati jedna manja zasebna celina koja
ipak pripada glavnom toku pripovedanja, dok je digresija nalik na neku vrstu
dodatka i po pravilu izaziva iznenadno prekidanje naracije.
Kao klasian primer epizode on navodi epizodu o Finu, a kao primer digresije
pominjanje kraljice Trit (sth. 1931-62).
U svome kritikom prikazu dotadanjih teorija o strukturi Beovulfa /308, 112-
17/ ejmbers je doneo zakljuak sa kojim se, preutno ili eksplicitno u osnovi
slau svi dananji autori:
,, ... ep se deli u dva osnovna dela: priu o tome kako je Beovulf u Heorotu ubio
Grendela i Grendelovu majku i priu o zmaju, koga je, pedeset godina kasnije,
ubio u svojoj zemlji. Ta dva dela povezana su odeljkom u kome se govori o tome
kako se Beovulf vratio iz Heorota kui i kako ga je kralj Hidelak primio sa svim
poastima.
/308,117/
ejmbersovo tumaenje istie jedinstvo dela i u osnovi je, kao takvo, nesporno.
Meutim, ono ne uzima u obzir epizode i digresije, pa ga je neophodno dopuniti
i rezultatima kasnijih istraivanja Dona Lejerla /378/ o tzv. prepletenoj strukturi
kao narativnom metodu pesnika Beovulfa. Po Lejerlu ta prepletena struktura se
najbolje moe objasniti kada se uporedi sa ornamentima na umetnikim delima iz
tog perioda (VII-VIII vek) kao to su, npr, zlatna kopa iz Saton Hua /161/ ili
iluminacije u rukopisu Kodeksa iz Lindisfarna (Codex Lindisfarniensis). Taj stil
ornamentike sastoji se od etiri do est linija koje su meusobno isprepletane i
142

izukrtane na neverovatno sloene naine i zavravaju se stilizovanim glavama
ptica ili ivotinja.
,, Narativna struktura Beovulfa, iz priblino istog doba i mesta nastanka, takoe
je isprepletana: ona se sastoji od veoma komplikovane are uzajamnih preseka i
ponovljenih delova sa varijacijama, ali ima relativno malo osnovnih tema, koje,
ako se paljivo prate, redovno zavravaju glavama udovita.
/377, 89/
Takva struktura omoguava pesniku da ne ide hronolokim redom, da detalje
prie saima ili proiruje, zavisno od znaaja koji im pridaje. Moda je najbolji
primer drugi deo Beovulfa u kome se dogaaji koji su trajali pedeset godina
prepriavaju u vremenskom okviru od nekoliko asova poslednjih nekoliko
asova Beovulfovog ivota, kada se on sea i svodi raune sa samim sobom i sa
Svevinjim. U celom epu, kao to se do sada moglo uoiti, dogaaji izmeu kojih
postoji ogromni vremenski razmak postavljeni su jedan do drugog, uzajamno
uporeeni i tako povezani da otkrivaju traginu ironiju sudbine koja se inae ne
bi mogla zapaziti da je pria tekla hronolokim redom. Takve kombinacije same
za sebe nose odreeno znaenje, a posmatrane u preseku sa drugim dogaajima
nose i dodatna znaenja i svaki deo je neraskidiva celina sa svim ostalim
delovima. Rezultat ovakvog narativnog metoda je sloeno, vrsto prepleteno i
jedinstveno delo, koje u tom pogledu nema premca u celoj staroengleskoj poeziji.

10. 3. Stilske osobine: gradacije, kontrasti, paralelizmi

Ne moe se porei da Beovulfu, kao to je rekao jedan izdava, nedostaje
ravnomerni tempo razvoja radnje /242, lvii/. Za dananji ukus pria se zaista
sporo odvija (preko 1300 stihova su monolozi) i moda nije preterano rei da
pesnik Beovulfa opisuje radnju , a ne da je stvara. Meutim, kada se ita sam
tekst to se manje primeuje nego kad se prepriava sadraj. Jer, uprkos elokvenciji
i ceremonijalnom, dostojanstvenom govoru likova, pesnik sve vreme uspeva da
odri odreeno oseanje kulminacije, jedan polagani ali sudbinski neumitni
kreendo koji dovodi do traginog finala. udovita su sve stranija, sve
tajanstvenija i Beovulf ima sve vie muke da ih pobedi. Grendela je savladao
goloruk, u borbi s njegovom majkom ve mu je bio potreban arobni ma, a u
borbi sa zmajem ni oruje nije pomoglo. Istovremeno, junak sve vie i vie biva
143

preputen sam sebi. U prvoj bici ratnici su bili okupljeni oko njega, spremni da
pomognu; u drugoj su ga ekali na obali uklete movare, i premda su Danci, kako
kae pesnik, posle nekog vremena otili, ubeeni da je Beovulf naao smrt pod
vodom, njegova ratnika druina, ljudi iz njegove pratnje, ostali su da ekaju, da
vide ko e da izroni, spremni da tu, na obali, izginu ako bude potrebno, osveujui
smrt svoga gospodara. U poslednjoj bici svi ratnici bee, izuzev Viglafa,
preputajui svog kralja njegovoj sudbini /406/.
Taj objedinjujui i sve intenzivniji tragini ton jo vie je naglaen onim to je
jedan kritiar nazvao strukturalnim kontrastom dva pojma /130, 86-9/. Mladost i
starost glavnog junaka stoje u neposrednoj vezi sa pojmovima uspeha i neuspeha
i, na jednom irem planu, sa usponima i propastima naroda. U prvom delu
prikazuje se uspon dinastije ildinga u Danskoj i dogaaji na Hrotgarovom dvoru
kad su kralj i narod na vrhuncu moi. Sama scena na kojoj se dogaaji odvijaju,
nain na koji se deavaju, epizode i digresije sve to ukazuje na idealni germanski
herojski milje, kakav se moe nai u starim legendarna. Nasuprot tome, u drugom
delu je prikazano opadanje i propast dinastije Hredlinga i samih Geta. Istorijski
dogaaji imaju prevagu nad legendarnim i umesto raskonih dvorskih gozbi je
slika vetrovite i hladne pustare u kojoj se, na ulazu u podzemnu peinu, jedan
starac oajniki bori sa zmajem, sam i naputen.
Mladost i starost, uspon i propast, praeni su i ve pominjanim promenama u
tonu izmeu dva dela epa (str. 109). U prvom delu preovlauje herojski
optimizam mladog junaka da se suprotstavi sudbini:
,, Bolje je osvetiti prijatelja no za njim aliti. Svi znamo da e doi kraj naim
ozemaijskim danima. Ko moe nek se proslavi pre smrti, jer e najbolji pomen
poginulom ratniku.
/277, 70/
Ove Beovulfove rei upuene Hrotgaru koji tuguje zbog pogibije svog miljenika,
Eera, najbolje ilustruju opti ton prvog dela epa. U drugom delu to bi se moglo
rei samo za ve navoenu elegiju poslednjeg preivelog .
Epizode i digresije obezbeduju odreene paralelizme, kako u samoj prii, tako u
dva dela epa. Aluzije na poar koji e progutati Heorot, na izdajstvo Hrodulfa u
govoru kraljice Velteov, bespomonost samog Hrotgara i njegovih ratnika pred
Grendelom i njegovom majkom, aluzije, ve u prvom delu, na Hidelakovu smrt
144

imaju zloslutni prizvuk. I tako tragedija polako narasta od poetka, poput lavine,
da bi konano zauvek pokopala heroje i kukavice, udovita i blago.

10. 4. Lik Beovulfa, istorija i legenda, simbolino znaenje i
hrianski nauk koji nagovetava

Beovulf kao idealni heroj i kralj /299/, /152/, /377/, /363, 2-15/, predstavlja rtvu
sudbinske kontradikcije koja lei u samoj osnovi herojskog koeksa. Kodeks
nalae pojedincu da ne poklekne pred tekoama, da do kraja tei herojskoj slavi
i junakim delima. Ali taj isti kodeks zahteva od kralja da vie vodi rauna o dobru
i blagostanju svojih ratnika i nacije nego o svom vlastitom prestiu. Tako gledano,
idealni kralj je Hrotgar, jer on je, u skladu sa moralnom poukom svoje ,, propovedi
(str. 194-5), pobedio vlastitu gordost, nije izloio svoj ivot opasnosti da se sam
sukobi sa Grendelom, ve je mudro rtvovao svoju sujetu i od dva zla, ,, odvratne
starosti , kako sam kae i vlastite smrti, izabrao ono manje. Jer, kao to mnogi
primeri prepletene strukture pokazuju /377/, smrt vladara predskazuje bedu
(mors regum miseriae signum est), kao to kae Alkuin u jednom pismu
Enbaldu, arhiepiskopu od Jorka (upor. /150, 88-9/). Hrotgar nije bio slabi, kao
to potovanje njegovih Ijudi i samog pesnika prema njemu pokazuju. On je samo
bio mudar ovek i dobar kralj.
Da je posluao njegov savet, od trenutka kada je prihvatio da bude kralj Geta,
Beovulf vie ne bi smeo dozvoliti sebi da slavno pogine. Ili, kako je to izvanredno
formulisao jedan od kritiara /377, 97/:
,, Poema predstavlja kritiku jedne bitne slabosti drutva koje prikazuje. Takva
kritika je prema kriterijumima D. H. Lorensa obeleje velike literature. Herojsko
drutvo samo po sebi podstie kralja da bude junak, a ipak takav kralj - heroj, ma
koliko bio slavan, istovremeno je i smrtna opasnost za vlastiti narod. elja za
slavom pojedinca, domes r dthe /slava pre smrti S. J. / po reima samog
Beovulfa (1388) postaje sve opasnija onako kako raste i njegova odgovornost kao
voe. ak i kad nema te elje, voino preterano samopouzdanje i vera u vlastite
snage lako mogu dovesti do katastrofe. Birtnotova ofermod (89) kod Moldona
moe da poslui kao primer.
Uprkos svemu, nepobediva volja heroja priznaje isti kritiar, nosi u sebi
neospornu lepotu, kakva se ne moe sresti u onom svetu koji se sastoji od spavaih
145

soba i kakav prikazuju oserov Troil ili Ser Gavejn i zeleni vitez. Beovulf je
grandiozan lik i kao takav zasluuje divljenje /377, 98/.
U ovo nae dananje doba individualizma nije teko shvatiti divljenje koje osea
moderni kritiar. Ali kako to da su ga oseali i pesnik Beovulfa i pesnik Moldona,
ljudi koji su pripadali dobu u kome bi, po svakoj logici, kralj kao Beovulf i
vojskovoa poput Birtnota trebalo da se smatraju prestupnicima kodeksa a ne
velikanima?
Ve se moglo uoiti, a mestimino je ve i bilo rei o tome, da se istorijske
injenice u trenutku kada postanu legenda menjaju tako da se izgubi svaka
predstava o hronologiji (str. 72, 86) i da se iri istorijski dogaaji svode na
prikazivanje ponaanja i motivacije pojedinaca i njihovog comitatusa (str. 86).
Tako vremenom manja plemena i manje znaajni kraljevi polako padaju u zaborav
i njihovi podvizi poinju da se pripisuju nekolicini velikana, ime se njihova
veliina jo vie potencira. Konano se iznedri jedan veliki herojski lik: junak koji
do smrti odrava svoju reputaciju na taj nain to dosledno, do samounitenja
odoleva svim izazovima koje mu, kao linosti, namee situacija. Ti izazovi
najee direktno stavljaju na probu osnovne kvalitete vernosti i hrabrosti,
suoavajui heroja ili sa sukobom lojalnosti, ili sa potrebom da se bori do smrti
iako vidi da nee pobediti. Tragedija i patos tu su oevidni, ak i kada su emocije
koje izazivaju samo nagovetene, i smrt heroja, uprkos oseanju gubitka koji je
neizbean, istovremeno je i trenutak njegovog najveeg trijumfa, njegov vrhunski
podvig. Stalno prisutni izazov i potencijalno tragini ishod daju legendi o njemu
odreenu dinamiku koja bi nedostajala kada bi se pria svodila na neprekidno
nizanje lako postignutih pobeda, i tako upravo voe koje gube postaju sredite
ciklusa legendi, a potom, ponekad, i jednog epa. Ono to nikada ne izgube, to
predstavlja njihovu konanu pobedu i glavni razlog pesnikovog interesovanja za
njih, upravo je ta herojska reputacija, slavno ime koje ostavljaju potomstvu. I nije
sluajno to se ep o Beovulfu zavrava reima ...da se najvie brinuo o svom
dobrom glasu . U tom dobrom glasu sadrane su i sauvane najvee ljudske
vrednosti epohe, koje su se kroz pokolenja vezale za njegovo ime.
Postavi stecite i ovaploenje svih ideja i oblika kroz koje se ispoljavaju etiki
principi i predstave o vrlinama jednoga drutva, heroj se delimino pribliava i
pojmu koji bi Jung verovatno nazvao arhetipom, a koji je samo konkretizovani
skup svih onih praiskonskih sadraja ovekove psihe koji su vezani za predstavu
o dobrom. To su sadraji koji delimino prevazilaze svest i u tom pogledu su
srodni simbolima.
146

Heroj je, dakle, stecite i svesnih i nesvesnih sadraja psihe ljudi odreene epohe.
On nije ni tip, ni alegorijski lik, ni simbol u pravom smislu te rei. On stoji na
razmei izmeu svesnog i nesvesnog, izmeu oveka i simbola, on je bogoovek,
quasi humanum, ovek obdaren nadljudskim moima, pojedinac u koga su
generacije obinih ljudi uloile svoju najbolju arhetipsku sadrinu, najbolji deo
svog vekovnog ljudskog naslea. Kroz poeziju, kroz legendu, ljudi posredstvom
takvog heroja uspostavljaju dodir sa svojim praizvorima i svaki put, kroz oseanje
da nisu sami, da su deo jedne velike i vekovne celine, stiu odreeno
regenerativno i katarzino oseanje moi i sigurnosti.
Ti praiskonski svesni i nesvesni sadraji ovekove psihe vezani za heroja kao
njihovo ovaploenje predstavljaju veoma sloenu kategoriju ija razrada i
definisanje spada u specijalizovane domene antropologije, psihologije i
sociologije, i ne mogu se definisati na uproen nain. Ali ako se teko definiu
ne znai da se ne mogu videti na delu, i to gotovo svakodnevno. Poev od
detinjastog oboavanja pop - pevaa pa do zrelog i dubokog potovanja koje svet
ukazuje velikanima svoje istorije i kulture.
Nasuprot heroju, na onoj istoj razmei koja razdvaja svest i nesvesno, kontrolu
i stihiju, dobro i zlo, nalaze se i udovita. Kao to je poznato iz antropologije,
prvi i najstariji izvor iz koga su potekla jesu one nepredvidljive, mone i
ovekovom poimanju i kontroli nedostupne sile prirodne stihije, sile spoljnog
sveta i biolokih zakona kao to je, npr, smrt. U strahu od njih lei, kao to je ve
bilo pomenuto (str. 48) i poreklo religije. Kasnije, uporedo sa razvojem
drutvenog ustrojstva u najirem smislu te rei i s razvojem svesti pojedinca o
nunosti da pripada tome ustrojstvu, to podrazumeva potrebu za
disciplinovanjem svojih nagona i podsvesti, u oveku se razvija i druga vrsta
straha. To je strah od demona koji ui u njegovoj vlastitoj dui, od onih isto tako
nepredvidljivih, monih i nekontrolisanih sila mikrokozma, od stihije podsvesti
koja tinja u njemu samom, ne u svetu u kome ivi. I u ovom sluaju, kao i u
prethodnom, strah je izazvan oseanjem nemoi da se tim silama vlada, oseanjem
da one u datom trenutku mogu ovladati ovekom.
Psiholoke pojmove koji se danas struno nazivaju invazija podsvesti, incest
tabu, regresija, Edipov kompleks itd. primitivni ovek je sebi simbolino
predstavljao kao udovita. Ako im nije znao strune nazive, ne znai da njihovo
dejstvo nije oseao na sebi. Za njega su ona bila realnost. Zato udovita u
srednjovekovnoj literaturi treba shvatati ozbiljno, jer u njima se nalaze, kao i u
147

heroju, okupljeni i koncentrisani svi oni doivljeni i nesvesni sadraji psihe
generacija ljudi. I udovita su arhetipovi, samo sa negativnim predznakom.
Pesnik Beovulfa je jo jednom dokazao veliinu svoga genija time to je
udovita upravo tako i predstavio kao arhetipove. Izuzev nekoliko aluzija i
najneophodnijih detalja bez kojih se ne bi mogla uvesti u priu, pesnik nigde ne
pokuava da svoja udovita objasni ili ak opie. Ne zna se kako je izgledao
Grendel ili njegova majka; postoji samo opis Grendelove iupane ruke i
Hrotgarova lakonska primedba o njihovom humanoidnom obliku (sth. 1343 i
1349), zatim pesnikovo pominjanje vatre koja seva iz Grendelovih oiju. To je
sve. Svako ko danas ita Beovulfa ima optu predstavu o tome kako je izgledao
zmaj ali ne na osnovu pesnikovog opisa. Pesnik samo kae da je leteo nou,
bljuvao vatru i da je bio gmizavac sa krljutima. Kako su pesnik i njegova publika
zamiljali zmajevu glavu? Da li je imao noge ili se kretao kao neka vrsta krilate
zmije? Pesnik ne daje odgovore. Ali zato i dananja publika moe u punoj meri
da oseti grozu i strah i da nagaa o prirodi tih udovita na osnovu atmosfere koja
ih okruuje i koju pesnik majstorski uspeva da doara: kroz opis movare, kroz
opis pribliavanja Grendela Heorotu, kroz sliku pustoi koju zmaj ostavlja za
sobom. Ovakvim stilskim postupcima pesnik u nama izaziva predstavu upravo o
toj univerzalnoj, arhetipskoj prirodi svojih destruktivnih udovita, koja se ne
moe shvatiti sveu i razumom, ve samo naslutiti iskustvom oblika njenog
ispoljavanja, kroz posledice koje se vide na svetlosti dana, dok se sama njihova
aktivnost odvija nou, jer mrak i podsvest su njihova prirodna sredina.
Ali pored toga to su univerzaini simboli destruktivne stihije prirode (Grendel i
njegova majka su vodena udovita, zmaj je asociran sa vatrom), pojmova zla i
tame /437/, ta udovita imaju u sebi i ljudsku komponentu, ega je pesnik takoe
svestan. On ne samo da se poigrava telesnom ovekolikou Grendela i njegove
majke, on svim svojim udovitima daje i savreno ljudske motivacije za sukob
sa herojem, pokazujui nam tim putem da mogunost identifikacije sa ovekom
uvek postoji, i to ih ini jo stranijima. Jer ona su, u sutini, fiziki i psiholoki
izvitoperena ljudska bia, posebno destruktivna u odnosu na drutvo i njegove
vrednosti.
Grendel je inkarnacija zla i potomak prvog ubice u biblijskoj istoriji ljudskog
roda, ali njegova slinost sa anglosaksonskim ratnikom sputa ga i na jednu
konkretizovanu razinu i dovodi ga u sukob sa vrednostima herojskog kodeksa. On
ne pripada ni jednom drutvu i zato je nesrenik u ljudskom obliku (sth. 1351-
2) koji zavidi radostima comitatusa. On je sve drugo samo ne ono to
148

anglosaksonski pesnik podrazumeva kad uzmimo kralja Ofu za primer (sth.
1958) za nekoga kae da je hrabar u bici. On ne napada neprijatelja otvoreno,
pun borbenog elana, s orujem u ruci, prsa u prsa. On se prikrada po mraku, pun
satanskog gneva i sadizma. On prezire oruje i ratniku vetinu jednostavno
zgrabi iz potaje protivnika i prodere ga, kao zver. On i jeste zver, zver u oveku,
i tu upravo iei pesnikova moralna pouka: ako se borbene moi i ratnika vetina
ne upotrebljavaju u nekom etikom, drutveno opravdanom interesu i na nain
koji herojska hrabrost podrazumeva, borac postaje udovina parodija ratnika.
Beovulfova pobeda nad njim je trijumf dobrih nad zlim konotacijama herojskog
kodeksa. U trenutku kada ga Beovulf zgrabi on shvata da je pobeen i urlajui
bei, iupane ruke. U sukobu s njim Beovulf lako pobeuje.
Grendelova majka je, na slian nain, parodija idealne anglosaksonske ene.
Dovoljno je uporediti je sa ve pominjanim likovima Hildeburh i Frevaru, tim
tkaljama mira koje svesno potiskuju svoje prirodne porodine osaje i izlau se
opasnosti da izgube svoje najmilije za opte dobro. Za razliku od njih,
Grendelova majka ivi sama, voli jedino svoga sina i mrzi ljude toliko da je
spremna da ih unitava. I dok Hrotgarova kraljica Velteov prua sliku idealne
supruge i domaice koja odrava sve rituale i duh gostoprimstva i stara se da
ouva civilizovano ophoenje u ratnikoj druini svoga mua, Grendelova majka
ne samo da je i fiziki udovite od ene (sth. 1259), ona svojim ponaanjem
izvitoperava sve vrline gostoprimstva. Pesnik njenu podvodnu peinu naziva
kuom (1507) i neprijateljskom dvoranom (1984). Isti izrazi koje na drugim
mestima upotrebljava za Heorot ( kua sth. 1236; prijateljska dvorana
sth. 1984) ukazuju na ironiju po kojoj je njena prazna podvodna jazbina parodija
Heorota. Umesto da sedne kraj svoga gosta, Beovulfa, i ponudi mu pehar, ona e
ga oboriti pokuae da ga udavi. Sve to su vie nego sluajni paralelizmi. Ali
motiv njenog napada na ljude (osveta sina) nije potpuno bez opravdanja po
pravilima kodeksa, kao i njen nain ubijanja (ona ne kolje svakog koga dohvati,
ubija samo Eera). Zato Beovulf ima toliko muke da je pobedi i mora da pribegne
oruju, dodue, arobnom.
Zmaj je tu najzagonetniji i njegova priroda i ishod Beovulfovog sukoba s njim
su od kljunog znaaja za svaku kritiku interpretaciju. Tolkin ga je smatrao ,,
udovitem koje je ljui i zlobniji protivnik od bilo kojeg ljudskog bia u kui ili
kraljevstvu /425, 259/, a to isto miljenje je delio i Adrien Bonur /295/.
Poreklo zmaja lei do te mere u opteljudskoj prolosti i on je, kao simbol, do te
mere sveprisutan poev od Kine, Japana i Meksika da je bespredmetno
149

uputati se u neka ira tumaenja. U Beovulfu zmaj je asociran sa vatrom, blagom
i smru. Ni istorija blaga, kao ni razlog prokletstva koje nosi takoe se ne mogu
rekonstruisati bez mnogo nagaanja /416 /.
,, On je surov, zao i ope uzev destruktivan za oveka i ovekove tvorevine, ali to
nije isto to i neprijatelj samoga Boga, kao Grendel. Zmaj gine borei se u tesnacu
na ulazu u njegovu earthsele /peinu S. J./ to je klasini borbeni poloaj
germanskih heroja. Njegov le prihvata more, za razliku od Grendelovog: him hel
onfeng /njega pakao uze S. J./. Geti mu mrtvo telo bacaju u more, kao to bi
porinuli pogrebni brod. Ne moe se daleko ii u opravdavanju zmaja, ali on
oigledno nije zlo stvorenje poput Grendela, ve pre destruktivna sila prirode koja
igra ulogu izvrioca sudbine.
/377.91/
Po miljenju istog autora, zmajeva motivacija je takoe opravdana, on se sveti
za krau i unitava tuu svojinu zato to je njegova ukradena. Ovo poslednje
tumaenje, meutim moe se dovesti u pitanje (kako spaliti imanja i kue, a da
ljudi koji u njima spavaju ostanu ivi?), a ako se povee sa ulogom izvrioca
sudbine (Wyrd) onda ak i samo sebi protivurei. Sutinu zmaja zaista je
nemogue do kraja objasniti, ali njegova uloga u epu oigledno nije samo osveta,
sudbina i unitavanje imovine.
Zmaj nema ljudski oblik, ali strast za zlatom mu je osobina koja je veoma
svojstvena Ijudima. Posedovanje blaga povezuje ga na odreeni nain sa pojmom
germanskog kralja, dakle i sa samim Beovulfom, darovaocem blaga (sth. 1012)
i prijateljem koji daruje zlato, izdanim gospodarem (2584). Za razliku od
idealnog vladara i voe comitatusa, zmaj ne deli svoje blago sa drugima ve ga
ljubomorno uva. Zato je blago beskorisno . Zmaj je pervertirana slika idealnog
vladara po herojskom kodeksu, bolje reeno slika takvog vladara u odnosu na
njegovu ratniku druinu. On je olienje srebroljublja, pohlepe i sebinosti.
I tu se dogaa nepredvieni obrt Beovulf i sam gine, poto je ubio udovite.
On je u tom pogledu izuzetak i poreenju sa tradicionalnim likovima germanskih
boraca sa zmajem, Sigemundom, Heremodom, Zigfridom. Zato je pesnik, ovoga
puta, izneverio tradiciju?
Hrotgarova propoved nije jedini pokazatelj koji bi kritiara doveo u iskuenje
da donosi zakljuke o promenama koje su se, eventualno, mogle odigrati u liku
Beovulfa. Ne dajui opise situacija, pesnik slino kao to je postupio sa
150

udovitima kroz aluzije, detalje i optu eleginu atmosferu koja sugerira
nekadanju slavu na zalasku daje da se nasluti da Beovulf moda vie nije onaj
isti heroj koji je nekada bio. Dovoljno je pomenuti samo tri znaajna detalja.
Beovulf je ostareo: on na samrti trai od Viglafa da mu donese zlato i dragulje da
bi umro uivajui u njima; njegovi pratioci su, kao to je ve pomenuto, pobegli
u trenutku kada je trebalo da mu pomognu.
Ne izgleda potpuno bez osnove pretpostavka da je Beovulf, vremenom, borei
se i savlaujui udovita i sam postepeno stao da se udaljuje od vlastitog ljudskog
lika, da je u trenutku kada se sukobio sa zmajem u stvari uao u borbu protiv
samog sebe. Iako se ima u vidu ve pominjano gledite da je ep u celini kritika
herojskog drutva koje kralja dovodi u traginu protivurenost izmeu elje za
linom slavom i potrebe da se ne izlae riziku, pojavljuje se i onaj drugi deo slike
o Beovulfu koji sadri pesnikovu didaktinu poruku i hriansku poentu celoga
epa: herojski kodeks etike moe oveka, pojedinca, da dovede samo do odreene
take u ivotu i karijeri ali mu ne omoguuje i da umre kao ovek ako tu taku
pree. Pobeujui bez prestanka, savlaujui jedan po jedan izazov, Beovulf se
istovremeno penje i na lestvicama drutvenog uspeha i zalazi u sve sloenije
drutvene odnose koji e se na kraju sukobiti sa njegovom ovenou. U svom
usponu on zavrava na samom vrhu, potpuno otuen ali ne porocima ve
herojskim vrlinama. Jer herojska etika je bar to se ini da pesnik eli da porui
u krajnjoj liniji samoubilaka ak i za pojedinca, ako nije pod starost ublaena
hrianskom skromnou i predavanjem sebe drugima. Kada se mladi ratnik
oslobodi zavisti koju osea prema boljima od sebe ili onima koji su njegovom
gospodaru miliji drugim reima kad pobedi Grendela u sebi; kada se oslobodi
instinktivne slabosti prema porodici u kojoj je odrastao i kada postane spreman
da je rtvuje u interesu opteg dobra dakle kada pobedi Grendelovu majku
ratnik postaje heroj i polako se pretvara u legendu, uz njegovo ime poinju da se
vezuju pozitivni svesni i nesvesni sadraji kolektivne psihe. To je nevidljivi ali
ogromni teret koji on ve nosi u trenutku kada je zbog junakog ugleda i reputacije
izabran i postao uvar svog naroda junak koji taj narod mora obezbediti
vlastitim prestiom i ovek za koga je, kako kae Tacit sramota da ga njegovi
ratnici prevaziu u hrabrosti . Istovremeno on mora stalno, neprestanim ratovima
(poput ildinga, Hredlinga i samog Beovulfa-kralja) osvajanjem plena i izdanim
poklonima u zlatu da potkrepljuje sliku o sebi i podstie lojalnost svojih ljudi
/423/. ta se dogaa kad jednog dana takav kralj-heroj ostari i kada vie ne moe
da se vlastitim snagama odrava na pijedestalu na koji su ga, u oima njegovih
ljudi, uzdigli junatvo i dareljivost? Ne mogui vie maem da osvaja blago koje
151

mu je potrebno da li e moda postati tvrdica? I zavriti kao zmaj, pokopan, leei
na beskorisnom blagu , omrznut i prezren?
Pesnik je izvanredno, sa puno oseanja za meru dao da se nasluti ova mogunost.
To je poslednja opasnost, poslednji izazov koji preti i kraljevima poput Hrotgara,
onima koji su uvajui svoj narod izabrali odvratnu starost . I Hrotgar i Beovulf
vladali su pedeset godina pre nego to ih je sustigla sudbina i ponienje u vidu
udovita to izlazi nou (sth. 100-1 i 2210-11). Ali Beovulf nije hteo da krilatog
zmaja progoni velikom vojskom /277, 93/, nije dozvolio ni onoj jedanaestorici
svojih pratilaca da mu pomognu: Ovo nije vaa bitka, niti iija do moja; ja sam
jedini pozvan da se ogledam sa nemani i da steknem slavu. Jedno e se zbiti ili u
svojom snagom zadobiti zlato, ili e va kralj poginuti u borbi /277, 98/.
Moe se sve to pripisati i sujeti /377/ ali tolika sujeta je, najblae reeno,
zbunjujua za nekoga ko je jo kao mladi ispoljavao onoliko mudrosti i
suzdranosti u odnosima sa Unferdom, tako da ga je ak pridobio za prijatelja u
onom kratkom periodu koliko je boravio na Hrotgarovom dvoru /365/. Zar ovek
koji je svom kralju Hidelaku skromno i u najosnovnijim detaljima, bez i rei
samohvale prepriao svoje podvige u Danskoj da se onoliko hvalie pred svojim
ratnicima, zabranjujui im da, u poetku, uu u borbu, gotovo se pravdajui to
nosi tit i oklop /277,98/! Izgleda verovatnije da se u njegovom usamljenom i
prema kodeksu potpuno nepotrebnom sukobu sa zmajem krije ljudski uzvieni
gest samoubilakog ponosa, odbijanje da umre kao ostarela tvrdica, jer mu vlastita
priroda, neukrotiva volja za junatvom, onemoguava da izabere mudro i
poniavajue Hrotgarovo reenje. Sudbina je sustigla heroja koji je postao simbol
drutvenih vrednosti i, time to je odbio da ustukne, pokazao koliko ih potuje. U
odreenom smislu, iako je Hrotgar po kodeksu uzor, vladar onakav kakav bi
trebalo da bude, Beovulf se pokazuje veim i od samog kodeksa, i pesnik,
aludirajui na staraku samoivost, istovremeno pokazuje otvoreno divljenje
prema Beovulfu. Uz to on kritikuje i kodeks koji ne dozvoljava oveku da izabere
dostojanstveno reenje. Beovulf ne sme da se uzda u bilo ije milosre, za njega
nema hrianskog izlaza koji se sastoji u priznavanju vlastite nesigurnosti, kao to
bi uinio sv. Andreja (str. 126) ili u oslanjanju na boju pomo dok ovek sam,
bez molitve, nita ne preduzima, onako kako to ini Julijana (str. 127). Beovulf
mora poginuti da se i sam ne bi pretvorio u zmaja, ako prihvati odvratnu starost
. Sa take gledita oveka to je reenje, ali sa take gledita hrianstva nije.
Pesnik je primoran, iako suptilno, da kritikuje svog junaka.
152

Beovulf jeste nosilac pesnikove hrianske pouke, ali je istovremeno utoliko
delotvorniji u toj ulozi ukoliko je kao lik vie dostojan divljenja. Pesnik Beovulfa
bio je u stanju da prikae u jednoj krajnje efikasnoj i snanoj sintezi kritiku drutva
i veliinu pojedinca, ali ne kroz njihovo suprotstavljanje i crno - bela,
propagandna reenja, ve kroz uzajamno saimanje sudbinskih prednosti i
nedostataka dva etosa hrianskog i germanskog.
Tako se u Beovulfu, toj prvoj velikoj sintezi, nalaze knjievni i estetski elementi
koji su, sudei po svemu, odgovarali ukusu obrazovane, aristokratske, hrianske
anglosaksonske publike.
Uz odgovarajue mudre, gnomske komentare, pesnik Beovulfa ispriao je priu
o opasnim borbama, slavnim deloma koja zahtevaju ratniki i moralni heroizam,
o svetovnom sukobu lojalnosti i o hrianskom sukobu dobra i zla, u onom
vanvremenskom, delom legendarnom, a delom arhetipskom kontekstu
smetenom u okruenje istorijskih dogaaja vezanih za dve severnogermanske
dinastije.

11. Druga velika sinteza: Kinevulf i hrianska epika

11.1. Kinevulfov kanon i srodna dela
U dva od etiri velika kodeksa anglosaksonskih rukopisa, u Ekseterskom i
Kodeksu iz Verelija, sauvana je jedna grupa dela srodnih po stilu i izrazito
hrianske tematike. Nalazi se u rukopisima tzv. pozne zapadnosaksonske
redakcije, koja se jo smatra i klasinim staroengleskim standardnim jezikom, a
pripada periodu benediktinske renesanse, oko 950 - 1050. /42/, /68/, /72/.
Ime pesnika Kinevulfa (Cynewulf ili Cynwulf) pojavljuje se ispisano runama
/165/ na kraju etiri od tih pesama, uz molbu itaocima da se pomole za spas
njegove due. Ovakav epilog je, inae, opte mesto manastirske knjievnosti. Sa
nekim izuzecima /414/, dananja nauka uglavnom smatra da je pesnik bio
poreklom sa severa Engleske, iz Nortambrije ili Mersije, i o njegovom identitetu
postoji nekoliko pretpostavki /230, lxxii - lxxvi/. Nekada se smatralo da je
Kinevulf (ko god da je bio) autor svih pesama o kojima e ovde biti rei. Kasnije,
nakon detaljnih stilskih i jezikih prouavanja, ispostavilo se da samo etiri
potpisane pesme Jelena, Julijana, Hristos II i Sudbine apostola (str. 58) mogu
153

sa sigurnou da se pripiu Kinevulfu i one se najee zovu zbirnim imenom
Kinevulfov kanon; za pesme San o raspeu, Gatlak B i Hristos (str. 58)
pretpostavlja se da su nastale pod njegovim neposrednim uticajem, dok su
Andreja, Feniks, Gatlak A i Hristos III (str. 58) napisane takoe u duhu
Kinevulfove kole i tu se obino i svrstavaju, ali imaju najmanje slinosti sa etiri
potpisane pesme /316/, /409/.
Sve su ovo, naravno, naslovi koje su tim pesmama dali izdavai, a ne autori koji
su, uzgred budi reeno, svi anonimni sem Kinevulfa. ak i od Kinevulfove
biograflje ako se pomenute pretposfavke shvate kao ono to i jesu: samo
hipoteze u knjievnim dokumentima ostalo je samo ime. O Kedmonu je Bid
ostavio bar legendu, ma koliko ona bila istorijski nepouzdana. Postoje takoe i
legende o Bidu i Aldhelmu; o Kinevulfu nijedna. Jedno vreme se verovalo da
bar stihovi na kraju Jelene, oni sa runskim potpisom koji kau da je vodio grean
ivot sve dok ga Bog nije obdario pesnikim talentom (sth. 1247-77),
predstavljaju neki podatak. Sada je dokazano da je i to samo topos, a ne lina
ispovest /130,108/. Na osnovu tekstova koje je ostavio moe se samo zakljuiti
da je pripadao crkvenom staleu, bio uen, iako ni izdaleka ne tako kao Bid, da
mu je maternji jezik bio najverovatnije mersijski i da je iveo u prvoj polovini IX
veka /414, 27-8/.
Dela su mu, meutim, sauvana u zapadnosaksonskoj redakciji u rukopisima
koji potiu iz perioda koji je usledio bar sto godina, ako ne i vie, nakon njegove
smrti. Originalni rukopisi nisu mu se sauvali jer su, najverovatnije, bili uniteni
tokom vikinkih osvajanja i pljakanja u IX veku. Kralj Alfred, o ijoj e
prosvetnoj politici jo biti rei, nije se toliko bavio crkvenom kulturom ve je tu
svoju politiku delom zasnivao na svetovnom obrazovanju i za svetovne potrebe
(str. 196). Svi istorijski podaci iz doba kralja Alfreda ukazuju na potpuni pad
manastirske kulture tokom IX veka /68, 33/. U doba Etelstena, velikog
pobednika kod Brunanburga (str. 84) ,, u Engleskoj nije postojao nikakav
organizovan manastirski ivot /68, 36/. Sve dok sv. Danstan (Dunstan) nije
postao opat u Glastonberiju 940. godine nije, dakle, moglo biti rei o nekom
istinskom kulturnom kontinuitetu pismenosti jer postojei manastiri, ti jedini
srednjovekovni centri kulture, nisu ni brojno ni organizaciono bili u stanju da
sistematski rade na uvanju i daljem razvijanju pisane tradicije. Tek su Danstan u
Glastonberiju, Etelvold /thelwold/ u Vinesteru i Osvald (Oswald) u Vusteru
iako su sami pisali iskljuivo na latinskom uspeli da pokrenu i iskoriste
darovitost onih svetenika koji su dobro pisali na engleskom jeziku. Tako je velika
154

obnova crkvenog ivota i manastirske kulture koju su oni pokrenuli i koja se
obino naziva benediktinskom renesansom znaila istovremeno i obnovu
knjievnosti i hrianske poezije na engleskom jeziku. Tu su konano nala svoje
mesto i dela Kinevulfa, odnosno njihovi prepisi u drugoj jezikoj redakciji,
zajedno sa delima njegovih sledbenika. Iako su najvei knjievni dometi
benediktinske renesanse ostvareni u prozi, ova poetska dela, u celini gledano, u
mnogo emu nadmauju poeziju Kedmona i njegove kole. Ona se skladno
uklapaju u svoju epohu, o kojoj jedan naunik kae /131, 12/:
,, To je bilo doba u kome su cvetale i razvijale se do savrenstva sve vrste
umetnosti izrada ukrasnih predmeta od metala i emajla, vajarstvo, radovi od
slonovae, pisanje i prepisivanje knjiga i iluminacija rukopisa, arhitektura,
liturgija i prozna dela na engleskom jeziku. Bilo je to zaista doba renesanse; jer
renesansa ne mora nuno znaiti i originalnost, sve dok u sebi nosi onaj elan vital,
koji joj daje ivototvornu snagu.

11. 2. Stilske i tematske osobine Kinevulfove kole
Kao to Beovulf predstavlja najplemenitiji domet herojske poezije u staroj
knjievnosti, tako se i u pesmama Kinevulfa i onih koji su pisali posle njega
ogledaju autentine vrednosti hrianske kulturne batine i naziru se poeci
buduih, umetniki bogatijih pravaca razvoja nakon normanskog osvojenja. Ali
za razliku od herojske poezije, u kojoj je hrianska etika bila samo dodatna i
oplemenjujua patina, dok je pravu sutinu inio herojski kodeks, u delima
Kinevulfa i pesnika njegove kole vrednosti kodeksa kao to su hrabrost, vernost
gospodaru i nepokolebljiva volja heroja slue samo kao ovozemaljska ilustracija
sutinskih, hrianskih duhovnih vrednosti svetaca i svetica koje opisuju. Jer to je
poezija izrazito religiozna i didaktina, poput homilija u stihu, a teme su joj
uglavnom uzete iz latinskih martirologija
8
, ili iz Novog zaveta i to ne samo
kanonskih ve i apokrifnih jevanelja kao i legendi o apostolima /74-82/. U to su
utkane jo i alegorijske parabole crkvenih otaca, prilagoene staroengleskom stilu
i duhu.

8
Lat. martyrologium. Knjiga koja sadri popis muenika, svetaca i blaenika i kratak opis
njihovog muenitva i smrti. Pripada prvom delu katolikog brevijara koji se zove prima i moli
se svakodnevno.

155

Istorijski gledano, Kinevulfova kola nastavlja i obogauje delo Kedmona i
drugih ranohrianskih pesnika. Pesnici Kedmonove kole uinili su prve
pokuaje da stvore neku vrstu biblijskog epa u engleskoj knjievnosti, a Kinevulf
i pisci benediktanske renesanse su tome dodali i potpuno razraene hagioloke
epske likove, koje su uz to uinili otvoreno i namerno didaktinim. Usvojivi
opise bitaka i opise prirode iz prethodnih dela i iz herojske poezije, dodali su im
alegorijska znaenja, a u pogledu versifikacije zapoeli su i svesno
eksperimentisanje (kod Kinevulfa ve se moe nai leoninska rima u spoju sa
aliteracijom), inae potpuno nepoznato pesnicima Kedmonove kole. Svemu
tome valja dodati i neospornu vetinu naracije koja je mnogo blia Beovulfu nego
starozavetnoj poeziji Kedmonove kole. Ona na mahove dostie dubinu i snagu
emocije blisku lirskoj pesmi ili ak drami. U toj poeziji ve se mogu naslutiti
prapoeci mistine lirike, alegorije i liturgijske drame XIII i XIV veka, jer ona se
ne zadovoljava samo homiiijom i biblijskom poukom. S druge strane, neosporne
slinosti, ponekad skoro doslovne, sa Beovulfom /334/ i herojskom pesmom, kao
i potovanje anglosaksonske klasine metrike uprkos svim eksperimentima
opte gledano, ipak vezuju ovu poeziju za period krajem VIII veka i poetkom IX
veka, a ne za one slobodnije varijante versifikacije koje su karakteristine za X
vek.
Te pesme odzvanjaju poznatom tradicionalnom formulom ve na samom poet-
ku:
,, Poujte ta sam doznao o minuloj slavi
dvanaest junaka, ratnika Gospodnjih...
(Andreas, sth. 1-2)
ili

,, Poujte ta sam, umoran od puta,
saznao s mnogo strana o tome
kako su se junaci prouli svojim delima,
podvizima slavnim. Dvanaest ih je bilo,
koje je Gospod odabrao...
(Fates of the Apostles, sth. 1-5)
Nisu samo uvodne formule sline, ve i sam ratniki stil pripovedanja, to je
navelo jednog kritiara da duhovito primeti kako Hristos i njegovi sveci ulaze
marirajui, u mnogo emu nalik na Beovulfa ili Birtnota . /130, 102/ Dvanaest
156

ratnika iz gornjih navoda oigledno su dvanaest apostola, a Hristos se esto nazi-
va monim gospodarem , ija se razliitost od ovozemaljskih kraljeva iskazuje
kroz varijacije standardnih keninga kao npr. zatitnik prineva (varijacija
keninga zatitnik naroda ) ili slava kraljeva (varijacija slave naroda ,
keninga kojim se izraava pojam uvenog vladara).
Ne moe se porei da ta ratnika terminologija u duhovnikom kontekstu moe
zvuati neobino:
,, Njihova slava nikada nije omanula
u bici, kad se sukobe dve protivnike zastave.
Proslavili su se irom sveta,
ti odvani i ratoborni podvinici,
hrabri ratnici, kada na bojnom
polju ruka i tit brane kacigu.
(Andreas, sth. 3-8)
Otkuda ovaj, na prvi pogled, neobini spoj apostola sa vikingom i o kakvim
bitkama je tu re? Uvodni stihovi Kinevulfove Sudbine apostola razjanjavaju o
emu se radi:
,, Omiljeni behu za ivota; proslavie se nadaleko
sav svet upoznade njihovu mo,
to je velika slava za ratnike Monog Gospodara.
Sudbina je vodila tu svetu druinu
da propovedaju Boje Jevanelje,
ire ga meu ljudima.
(Fates of the Apostles, sth. 6-11)
Oigledno je da se propovedanje hrianskog uenja shvata kao podvig ravan
herojskoj pobedi nad silama mraka. Normalno je, dakle, oekivati u ovim
pesmama svojevrsni nastavak alegorijske tradicije Prudencijeve psihomahije (str.
42). Na to ukazuju i one stilske nijanse koje se razlikuju od pravih herojskih
motiva. To je, npr. elegini ton poetne formule u prvom licu u Sudbini apostola
(str. 122) kao i injenica da se njihovi podvizi pominju uopteno, apstraktno, bez
pravih detalja ratnikog sukoba i zveke oruja iz herojskih pesama /130, 110/. Ta
metaforinost celog iskaza postaje jo jasnija kada se ve navoena analiza
Grendelovog dolaska u Heorot (str. 107) uporedi sa ovim sugestivnim stihovima:

157

,, Tada e, iznenada, moni Dan Gneva
svemogueg Sudije, u sred ponoi
epati sve ivo na zemlji, sva ta prelepa stvorenja; poput razbojnika,
lopova to se prikrada kreui se u tami,
u mrklu pono iznenadie
bezbrine ljude, utonule u san
i oboriti se na one to ga ne oekuju spremni.
(Hristos III, 867-74)

Ideja o Poslednjem sudu koji grenike zatie nespremne je ono to je u ovom
poreenju bitno, a ne slika stvarnog neprijatelja koji se nou prikrada da ubije. Jo
upeatljivije deluje kada se tradicionalno germansko udovite poput Grendela
pretvori u alegorijski prikaz hrianske ideje o smrti /275, 256/:
,, Nikada nijedan od sinova ljudi,
smrtni ratnik, jo od postanja sveta
nije izbegao gutljaj onog gorkog napitka
iz pehara Smrti. Kad prispe sudnji as,
reza se sama od sebe digne i otvore se vrata.
I nikada jo smrtnik, od mesa i puti,
moan ii bednik, nije spasao svoj ivot,
kad bi se Sinrt ustremila da ga pohlepno zgrabi.
Tako se taj usamljenik to nou hoda,
ratnik upala lica, eljan plena,
prikrade Gatlaku...

Slino opisu prikradanja Grendela Heorotu (na koji poslednjih nekoliko stihova
lie i verbatim, to se u prevodu ne vidi) i ovde je dolazak smrti prikazan u tri
etape, uz postepeno poveavanje napetosti i groze. Smrt je najpre prikazana
uopteno i izdaleka, kao neko ko e sve nas usluiti svojim gorkim napitkom ,
da bi se u sledeoj slici jeza poveala u konkretnom prizoru nalik na filmove
strave i uasa, kada se avetinjska vrata otvaraju kao sama od sebe, da bi se
konano postigla kulminacija u direktnom napadu stranog ratnika upala lica .
Ovakva primena tehnike poetskog opisa kakvu smo navikli da sreemo u
Beovulfu i ratnikoj poeziji uopte kad god se govori o neemu to kod ratnika
izaziva stravu nije ovde ograniena samo na hrianske pojmove smrti i sudnjeg
158

dana, odnosno na podjednako stravine slike. Tu tehniku emo nai ak i u
opisima prirode, koji su, kao to je reeno, svojstveni ba hrianskoj poeziji (str.
98) i kulturi odakle su dospeli u Beovulfa, i to u kontekstu koji je izraavao
divljenje lepoti sveta. Svojevrsni izuzetak bile su scene potopa i ve navoeni deo
Izlaska koji govori o unitenju faraonove vojske, gde je stihija prirode sluila kao
instrument bojeg gneva. Meutim, ovaj opis bure na moru samo prividno je
analogan opisu iz Izlaska:
,, Tada se uznemiri okean, staza kitova,
sabljarka iskoi kao strela, prosecajui tamne dubine,
sivi galeb je kruio, eljan plena.
Svetiljka neba potamne, vetar huknu;
talasi stadoe da ibaju, voda da besni;
pramac zakripa, i jedra se promoie.
(Andreas, sth. 369-75)
Kroz niz pojedinanih detalja, onako kako se to deavalo u herojskoj pesmi pri
opisu bitke, more je ovde prikazano ba kao poprite bitke i akcije, nita manje od
Moldona ili Brunanburga. A bitka koja se na njemu vodi ustvari je kosmika
drama sveta izmeu stvaranja i propasti: borba dobra i zla, Boga i Sotone i
njihovih vojnika svetaca i avola u stvari, jedna, moe se ak rei vremenski
strogo ograniena dramska radnja sa jedinstvenom i neponovljivom peripetijom
kao vrhuncem: pojavom Spasitelja. U Andreji on e se pojaviti i lino, zajedno sa
svoja dva anela u vidu krmara koji e brod (alegorijski prikaz vernika koji prolazi
kroz ovozemaljski ivot) spasti od oluje (sth. 250-2). U Julijani ue se samo
njegov glas, kad bude usliio molitvu svetice i pomogao joj savetom; u Jeleni
javie se samo simbolino, kao vizija krsta koja u najkritinijim trenucima
zbivanja epa ukazuje na pravi put; u Gatlaku A u slinoj ulozi pojavie se njegov
izaslanik sv. Vartolomej.
Da se, dakle, u ovoj poeziji zaista odigrala bitna promena u pristupu neka na
kraju posvedoi i uveni alegorijski prikaz ovekovog ivota kao putovanja
morem iz Hrista II /399/, odnosno upotreba klasinog motiva iz Beovulfa (sth.
205- 24; 1903-12) u isto hrianske svrhe.
,, Sada je zaista kao da putujemo
brodovima po moru, po toj ledenoj plimi,
naim morskim konjima po irokoj puini.
Vrtlozi su sve opasniji, valovi bez kraja,
159

dok prolazimo kroz ovaj svet pun mna;
talase vetar goni nad dubokim moreuzom.
Put je bio teak, pre nego to smo se
dohvatili zemlje preko podvodnog stenja;
i tada nam je dola pomo i prevela nas
do luke spasenja: duhovni Sin Gospodnji
i udelio nam je milost da jo na brodu
saznamo gde emo nasukati svoje morske konje,
privezati za sidra iskusne atove
za put po talasima.
(Hristos II, sth, 850-63)

11.3. Ecclesia militans u likovima svetaca Kinevulfa i njegove kola: Julijana,
Sudbine apostola, Andreja, Gatlak A i B, Jelena
U prelazu sa konkretnog ka metaforinom stilu i znaenju ogleda se i onaj veliki
prelaz od ranohrianskog idealizma ka sistemu i hijerarhiji crkve kao
organizacije, uvrivanje rimokatolicizma meu duhovnicima i prvi nagovetaji
budueg otuenja crkvene prakse od narodne vere. Crkva je postala organizacija
za osvajanje moi, ecclesia militans, vojujua crkva, koja se u ikonografiji
simbolizuje kao muenitvo brae Makabejaca /3/ i koja e u svojoj pragmatici sa
duhovnog uskoro krenuti i u praktina osvajanja krstake ratove. U tome svetlu
treba posmatrati i pojavu novog izvora pesnikih tema, tzv. muenikoslovlje
ili martirologiju. Prvu takvu knjigu sainio je sv. Jeronim jo u IV veku i kasnije
je dopunjavana praktino svuda, ali u anglosaksonskoj poeziji postala je izvor
inspiracije tek u doba benediktinske renesanse, na razmeu X i XI veka, uoi
krstakih ratova. Tada se na alegorijski nain, kroz likove svetaca i muenika koji
postaju sve popularniji poetski junaci arhetipska umetnika tema borbe dobra i
zla, svetlosti i tame, prenela sa konkretnog, tradicionalnog germanskog i
herojskog, fizikog, na duhovni, hriansko - crkveni, metafiziki plan.
U liku anglosaksonskog heroja, kao to je ve reeno, ovaploene su i
idealizovane najvee aristokratske etike vrednosti: aktivna borba protiv
materijalno postojeeg, opipljivog neprijatelja, vernost gospodaru i herojski
stoicizam. U liku hrianskog sveca najbitnija osobina je nepokolebljiva vera u
Boga (u stvari slika u ogledalu germanske ratnike lojalnosti) i umesto aktivne
borbe ponizno hriansko trpljenje. Time se svetac odupire napadima
160

(iskuenjima) sila Zla u velikoj borbi izmeu videla i tame, tako on postaje
Hristov vojnik, miles Christi.
Hriansko spokojno trpljenje nije isto to i onaj stoiki fatalizam s kojim
Beovulf ulazii u borbu sa zmajem, kada kree u susret svojoj slavnoj sudbini .
To je smireno poverenje i uzdanje u boanskog oca koji e sve nepravde na kraju
izravnati i sve poremeaje u kosmikom ustrojstvu izazvane delom Sotone dovesti
na svoje mesto. Zato u liku sv. ora koji ubija zmaja hrianski pesnici
pokuavaju da nau odgovor na traginu protivurenost koja je slomila kult
paganskog heroja. Jer za razliku od tog velianstvenog bogooveka, koji sem sebe
samog nema drugog oslonca i drugog merila, hrianski svetac figurativno
reeno uiva podrku odozgo i moe sebi dozvoliti da bude obian ovek. Iz
usta germanskog heroja bile bi upravo nezamislive rei koje izgovara sv. Andreja
u trenutku kada mu Bog poverava zadatak da sa svojom druinom otplovi preko
mora i oslobodi apostola Matiju koga je zarobilo ljudodersko pleme
Mirmidonaca:
,, O, Gospodaru neba i slavni Gospode,
kako da krenem na tako dalek put
preko dubokog okeana i tako, nekako odmah!
Pa tvoj aneo bi to obavio s lakoom:
sa neba on vidi sva prostranstva okeana,
sve staze labudova i slane morske struje,
i sve puteve to se pruaju irom kopna.
Nemam ni jednog prijatelja meu tim strancima,
ne znam ta misle; a vodene staze
preko ledenog mora nepoznate su mi.
(Andreas, sth. 191-10)

U ovoj prvoj reakciji uplaenog oveka koju je jedan kritiar nazvao toliko
ljudskom /130, 106/, nema ni traga elji za herojskom slavom, samouverenom
hvalisanju koje e na kraju biti potvreno delom. Dodue i Andreja e na kraju
odneti pobedu ali uz pomo jedne druge hrabrosti hrabrosti u trpljenju, koju mu
uliva uverenje da Bog, taj vrhunski princip dobra, mora na kraju pobediti i da je
on, Andreja, iako sam po sebi tek neznatni crvi u toj gigantskoj borbi dobra i zla,
ipak vaan i neto predstavlja im se i sam svemogui Gospod oslanja na njega,
onako kao to se u Bibliji oslonio na Jova. Ta velika pouka, da nema stvorenja
161

koje je toliko nie, toliko neznatno i malo da ne bi moglo zasluiti carstvo
nebesko i tako dati svoj doprinos borbi sa Sotonom, lei i u osnovi jedne druge
velike promene u pristupu koja se zapaa u Kinevulfovoj poeziji: to je, naime,
injenica da sada i ene mogu da budu heroji. Muenice poput Julijane, svetice
poput Jelene, predstavljaju dotad nezapamene enske likove u poeziji koju su
prevashodno stvarali ratnici, o ratnicima i za ratniku publiku. ene su u toj
poeziji i to ne samo herojskoj ve i onoj starozavetnoj bile tek ovla pominjane
i tano im se znala uloga. U Beovulfu ih najee viamo kako slue goste za
stolom ili oplakuju poginule. U najboljem sluaju enski lik e posluiti kao
ilustracija sukoba lojalnosti ili da prikae, kao Hildegit u Valderu, odreeni vid
drugarstva i podrke na koji je verovatno mislio i Aristotel kada je jednom rekao
da se u izuzetnim sluajevima ljubav izmeu dvoje suprunika moe uporediti sa
ljubavlju izmeu dva prijatelja. Biblijski likovi poput Eve (Judita u doba kada je
iveo Kinevulf jo nije bila napisana) nisu igrali neku pozitivnu ulogu, a jo manje
glavnu. I premda u staroj engleskoj knjievnosti nema niega to bi se ma i
izdaleka moglo uporediti sa kultom Bogorodice iz druge polovine XI veka u
Evropi, ipak valja uoiti presedan koji je uinio Kinevulf kada je ene izabrao za
glavne likove ak dva svoja speva. I moda se ba na primeru njegove Julijane
najbolje mogu uoiti promene koje je herojski etos pretrpeo u trenutku kada su
prave ratnike zamenili vojnici i sluge Hristove .
Prema latinskom ivotopisu rimske muenice Julijane koji je Kinevulfu
posluio kao izvor Julijana je bila devojka iz ugledne porodice koja je tajno
primila hriansku veru. Kada je otac zaeleo da je uda za senatora Eleuzija, ona
mu je priznala da, pre svega, ne eli da se udaje kako bi ostala verenica Hristova
, a sem toga, ako bi i pristala na udaju, to bi se desilo samo pod uslovom da i
mladoenja bude hrianin. Razljueni otac prepustio je uvreenom mladoenji,
po ijem nareenju su je stavili na muke da bi se odrekla svoje vere. Zatim slede
opisi sedam vrsta muenja uz sve one sumorne sadistike detalje kojima obiluju
dobre martirologije, no devica Julijana ostaje nepokolebljiva u svom odbijanju da
se odrekne vere u Hrista, i konano joj odseku glavu. Tako ona uspeva da zadobije
nagradu palmovu granicu muenitva i oreol svetosti.
Potpuno je jasno da je u ovoj vrsti prie zbivanje preneto sa materijalne na
duhovnu ravan. Tamo gde su se u herojskoj poeziji fiziki sukobljavali junak i
njegov protivnik (bilo da je u ljudskom obliku ili udovite materijalizovani
simbol pervertiranih ljudskih vrednosti) ovde se nalaze dve suprotstavljene volje
Julijanina i njenih muitelja; jedna koja se ne da pokolebati, druga koja je izlae
162

sve novim i novim iskuenjima. Pobeda junakinje takoe je iskljuivo moralna
pobeda, a umesto konkretnog blaga ona dobija kao nagradu simbole koji joj
odreuju mesto u duhovnoj ne drutvenoj hijerarhiji. I dok u svetovnoj poeziji
konkretni, ovozemaljski nivo stoji u prvom planu, pa se tek kroz proces tumaenja
i apstrahovanja moe govoriti o arhetipskom sukobu dobra i zla, u hrianskoj
poeziji koju predstavlja Julijana upravo taj metafiziki sukob je ono to je bitno,
a konkretne linosti su tu samo da ilustruju tu glavnu tezu.
To se moda najbolje da uoiti u jednoj epizodi iz Julijane, koja je u latinskom
tekstu tek usput pomenuta, a koju je Kinevulf znatno proirio pridajui joj
oigledno veliki znaaj /263/, /130, 112/. On pria kako je Julijani, dok je bila u
tamnici izmeu dva muenja, doao avo preruen u anela i slagao je kako ga je
Bog poslao da joj porui da se odrekne svoje vere da bi je potedeo daljih muka.
Ali se Julijana, za razliku od Eve (str. 96), obraa Bogu molitvom da joj otkrije
istinu. On joj odgovara savetom da zgrabi posetioca i da ga natera da joj sve kae.
Ona tako i uini. avo se predaje smesta, bez ikakvog otpora, i obraa joj se
jednim poduim monologom u eleginom tonu /341/ kakav i odgovara
prognaniku iz raja i sluzi najomraenijeg gospodara, Sotone (upor. str. 136):
,,Sad ujem da u zbog tvoje molitve
biti prinuen da tebi, to si me odbila,
otkrijem svoje namere, onako kao to nareuje
i da pretrpim patnje. Tuga mi je golema,
muke bezmerne! Moram ispuniti
sve to od mene trai,
otkriti svoje grehe, mrana dela,
sve to sam ikad uinio.
(Jul. sth. 461-8a)
Ovaj lament pobeenoga nastavlja se nabrajanjem po formuli neki... neki (sum...
sum):
,, .... esto sam otimao oinji vid,
oslepljivao bezbrojne ljude zlim mislima,
ili kacigom magle prekrivao svetlo zenica,
ili otrovnim dahom, ili podmuklom ranom;
nekima sam, pak, pomou surovih zamki
lomio noge; neke sam poslao da gore
u zagrljaju plamenih jezika tako da im se
163

zameo svaki trag; neke sam zgnjeio,
tako da im je krv briznula iz tela na sve strane
i naglo ih stao naputati ivot
u mlazevima iz vena; neke dok su plovili... itd.
(Jul. sth. 468b-78)
Sutinu metafizikog sukoba, koji je opisan pravim ratnikim slikama i stilom
otkrivaju ovi stihovi:
,, Ali kad se suoim s hrabrim ratnikom,
zatonikom Bojim, to ne ustupa u borbi,
ve protiv mene die, uvajui srce,
svoj duhovni tit;
i ne naputa Gospoda, ve, stojei na meti
i dalje je veran i moli se e, tad moram beati,
ponien u borbi, tuna srca, traei utoite
u okrilju plamena, oplakujui svoj jad
to nisam mogao da pobedim u toj bici.
Tad moram, kukavac sinji, nai nekog slabijeg,
manje odvanog pod zastavom, koga mogu uhvatiti u zamku,
zavesti iskuenjima i nadvladati u borbi.
On moda u poetku ima i dobre namere,
al ja mu hitro naem najtajnije misli,
vidim kako mu je srce utvreno, odbrana rasporeena.
Uz pomo pokvarenosti polako dubim kapiju na zidu.
Kad je kula probijena, ulaz otvoren,
u duu mu smesta, uz pljusak kopalja,
odapinjem strele zlih misli.
(Jul. 385-405)
Zavretak naroito podsea na Hrotgarovu propoved iz Beovulfa (str. 108):
,,I onda mu gordost stane da klija u srcu,
tajno posejana da cveta. I dok mu uvar due
spava, dok savest miruje, a svet
se sve bre kree, ubica mu se prikrada, nosei
dobro zategnut luk sa stranim strelama.
I ti otri vrhovi pogaaju cilj, odapeti
pravo u njegove grudi.
164

Nema mu spasa. I tako biva ranjen,
uz avolovu mranu taktiku.
(Jul. sth. 406-14)

Pada u oi daje, sudei po ovoj epizodi, osnovni avolov protivnik Bog, ne
svetica Julijana. Jer ona se Bogu obraa za pomo. tavie, dok je u Beovulfu Bog
sve vreme ostajao nekako u pozadini, prisutan ali istovremeno i bez vidljivog
meanja u tok ogaaja i samo nam je pesnik u deklarativnom obliku prikazivao
ta taj Bog zapravo hoe, ovde on postaje jedan od aktivnih uesnika.
Drugo, dok su udovita u Beovulfu prisutna na isto fizikom nivou ni zmaj
ni Grendel ne mogu da se pojave ili ieznu po svojoj voiji avo se materijalizuje
i nestaje, pokazujui time da je po svojoj prirodi duh, apstrakcija. I dok je
mogunost identifikacije heroja sa udovitem uvek postojala (str. 115-17) ovde
je ona unapred uklonjena upravo razlikama u prirodi protivnika sveca i avola.
Oni nisu ravnopravni, i smrtni ovek (svetac) moe pobediti metafiziki princip
zla (avo) samo uz pomo suprotnog metafizikog principa (Bog). I upravo zato
to nije on taj koji u krajnjoj liniji odluuje, svetac je heroj koji ne moe imati
traginu greku. On se nikada ne moe ponosito osloniti na vlastite snage, poput
Beovulfa, jer tada vie ne bi bio ono to jeste. Sveevo savrenstvo sastoji se
upravo u poniznosti pred Bogom. Ona odgovara herojskom ponosu i asti
pred ljudima. Kada se Beovulf obraa Bogu on to ini na nain na koji se obraao
Hidelaku, smireno i svestan svojih vrednosti. On ne trai pomo koju trai
Julijana u asu kad posumnja u svog posetioca. Ona, poput Andreje, nema
poverenja u vlastite snage jer zna da moe uspeti samo uz Boju pomo.
Ta bezgrenost na koju su likovi svetaca osueni samom svojom prirodom
uklanja napetost koja je postojala u herojskom epu. Ne postoje protivurenosti, ni
u sveevoj prirodi ni u svetu koji ga okruuje, sve je to deo jednog savrenog,
loginog i usklaenog sistema. Zato je avo, ,, one snage deo to veno hoe zlo,
a veno dobro stvara kako kae Gete, po pravilu uvek interesantniji od svog
savrenog protivnika. I zato Kinevulf i pesnici njegove kole pokuavaju da
nadoknade nedostatak napetosti u radnji i likovima pomou kontrasta jednog
mnogo slabijeg stilskog sredstva:
,, avolova brza predaja im ga je Julijana zgrabila i njegovo izdajstvo svog
gospodara, Sotone, slue u strukturi pesme kao kontrast kojim se istie
165

postojanost svetice i njena nepokolebljivost u veri, i to pod mnogo teim
okolnostima /130, 112/.
Postoje i paralelizmi koji istiu glavnu temu. U Julijani avo je duhovni dvojnik
Eleuzija, a muke i nesree koje nanosi oveanstvu podseaju na muenja kojima
je podvrgnuta Julijana.
Druga Kinevulfova pesma, Sudbine apostola, u poreenju s Julijanom kratka je
i uoptena. Nakon ve pomenutog uvoda, pesnik se zadovoljava najosnovnijim
podacima o ivotima apostola i opisima njihovih muenikih smrti. Ova pesma u
rukopisu Knjige iz Verelija sledi neposredno nakon Andreje i ranije je ak
smatrana epilogom Andreje. Poto ju je potpisao Kinevulf, to je i spev Andreja
svojevremeno bio njemu pripisivan /131, 128/.
Dve pesme koje ne pripadaju Kinevuifu, ali su po tematici veoma srodne Julijani
i Sudbinama apostola nesumnjivo su Andreja i Gatlak A i B.
Apostol Andreja koji e kasnije postati svetac - zatitnik kotske izgleda da
je pobuivao veliko interesovanje anglosaksonskih autora jer su se pored pesme
u Knjizi iz Verelija sauvale i dve prozne verzije, dve homilije. Jedna se obino
zove Homilija br. 19 i nalazi se u zbirci homilija iz Bliklinga /460/, tzv. Blickling
homilies, a druga je sauvana u rukopisu Corpus Christi College 198, u
Kembridu. U prii o Andreji, koja inae stilom i jezikom u svim verzijama
neodoljivo podsea na Beovulfa /103, 103-4/, centralno mesto zauzima alegorijski
opis putovanja morem veoma nalik onom iz Hrista II (str. 124), koji postaje
izuzetno dramatian kada se podigne oluja (str. 124) i kada druina odbije da
napusti Andreju (str. 134). Tada se Hristos pojavljuje u vidu krmara (upor. str.
124) i spasava lau. Krmar i Andreja vode savreno spokojan i miran razgovor o
Hristovom ivotu iz jevanelja dok oko njih besni stihija i taj kontrast zrai
izuzetno snanom porukom, slino Bidovoj paraboli o vrapcu. U drugom delu
speva opisuje se Andrejino zatoenitvo i muenje u Mirmidoniji, to se sve
razreava udom (dakle opet bojom intervencijom) kada veliki stub u
neznaboakom hramu stane da bljuje ogromne koliine vode i preiveli
Mirmidonci prihvataju hrianstvo.
Oigledna nastava koju Bog obavlja s Mirmidoncima prilino je sumnjiva
kao metod pokrtavanja (papa Grgur koji je sigurno znao za legendu o Andreji
nigde je u svojim spisima ne pominje verovatno s razlogom), a pored toga i ceo
drugi deo speva, opte gledano, predstavlja svojevrstan pad u odnosu na prvi
166

/364/. Andreja je u celini, iako podsea na Beovulfa, mnogo slabije delo.
Meutim, kao to dobro primeuje Stenli Grinfild /130, 105/:
,, Ne bi trebalo smatrati nekim velikim nedostatkom to to Andreja nije po
poetskim kvalitetima ravan Beovulfu, jer u celokupnoj engleskoj knjievnosti
malo je dela koja se po umetnikoj snazi mogu pribliiti tom staroengleskom
epu.
Spokojstvo kojim zrai razgovor Andreje i Spasitelja, i s kojim Apostol kasnije
podnosi muke na koje ga bacaju avoli i Mirmidonci (koji, zauzvrat, sve vreme
kipte od besa i zavisti) karakteristino je i za Gatlaka, jednog od svetaca domaeg
porekla, koji je umro kao pustinjak u movarama Linkolnira 714. godine. Na
zahtev Elfvalda (lfwald), kralja Istone Anglije, kaluer Feliks od Kroulenda
napisao je latinsku hagiografiju Vita Guthlaci najverovatnije izmeu 730. i 740.
godine /91/. Taj ivotopis, ili tanije reeno njegov prevod na engleski jezik (MS
Cotton Vespasian D. XX, danas u Britanskom muzeju), posluio je kao osnova za
jednu homiliju u Knjizi iz Verelija i za pesme iz Ekseterskog kodeksa koje su
izdavai nazvali Gatlak A i Gatlak B.
Ratnik koji se zakalueri i zavri ivot u isposnitvu nije velika retkost u istoriji
toga doba. Ali autori svih verzija Gatlakovog ivotopisa nali su u tome liku
idealnu mogunost da prikau ne samo odricanje od ovozemaljske slave ve i
neposredan sukob dobra i zla, sveca i demona, u kome doskoranji svetovni ratnik
postaje miles Dei i odoleva stalnim napadima, pretnjama i iskuenjima avola.
Tako je osnovnatema Gatlaka A opisivanje upravo tog sukoba, u kome pobesneli
demoni Kroulendskih movara iji je opstanak ugroen Gatlakovim
doseljavanjem i molitvama pokuavaju da ga oteraju na sve mogue naine, a
prvenstveno time to nastoje da u njemu izazovu sumnju i oajanje umesto vere i
nade.
Grinfild je skrenuo panju na ono malo umetnikih kvaliteta koje ima Gatlak A
/130, 119-20/. To su pre svega naglaeni kontrasti u strukturi pesme, kao i kod
Julijane, samo to se ovog puta vrlina pojedinca suprotstavlja grenoj gomili,
zemaljska prolaznost nebeskoj nepromenljivosti, prazne rei delima. U tom
kontekstu valja pomenuti i protivureni uticaj Dobrog i Zlog anela na Gatlakovu
duu. Dobri i Zli aneo, koji su u ovu pesmu dospeli nesumnjivo pod uticajem
klasine psihomahije (str. 42) predstavljaju standardne likove srednjovekovnih
moraliteta, i interesantno je konstatovati da su ve tako rano bili poznati u
anglosaksonskoj tradiciji. Naravno, o bilo kakvom zaetku drame tu jo nema ni
167

govora, i Dobri i Zli aneo prikazani su iskljuivo kroz epski kontrast bez ikakvog
pokuaja mimetikog predstavljanja, ak i bez dijaloga.
Za razliku od teksta A, Gatlak B samo ukratko govori o sveevom ivotu i delima
da bi se gotovo iskljuivo usredsredio na opisivanje njegovog umiranja i po-
sveenja. Katolika tradicija ars bene moriendi ( umetnost dobrog umiranja )
koja ima za cilj da oveku olaka poslednje asove ivota pripremajui ga za smrt
pojavie se na Zapadu tek krajem XIII veka i zato je moda ipak preuranjeno
smatrati Gatlaka B prvim meditativnim tivom tog anra, ali po svom
neskrivenom interesovanju za sveevo umiranje neki prapredak tradicije kao
takve bi ipak mogao da bude. Gatlak umire dugo, iznuren boleu, sve vreme
uopte ne pomiljajui na sebe ve teei svoga slugu i pouavajui ga
bogougodnim delima. Tema smrti razvija se od samog poetka, tzv. prologa, o
ijim je poetskim kvalitetima ve bilo rei (str. 123). Lepota svetake smrti
naglaena je ne samo kroz iskreno i duboko prijateljstvo koje vlada izmeu
Gatlaka i njegovog sluge i toplinu koja stalno provejava u njihovom dijalogu ve
i kroz opis njegove smrti i apoteoze:
,, I tako se dizae dah svetog oveka
itavog dana do veeri.
Tada blistava svetiljka neba
krenu na poinak; crno severno nebo
natuti se pod oblacima; svet se umota
u maglu, prekri tamom;
no se sunovrati na zemlju
i prekri sve njene dragulje.
Tada zasjae zraci svetla nad svetlima,
prosue se, jasni, sa svetih nebesa,
blistajui nad gradovima, tim stanitima ljudi.
(Guth. B. 1276-85)

Malo je stihova u staroj engleskoj knjievnosti koji se mogu meriti sa ovima po
lepoti i simbolinom znaenju. Izbegavi neposredan opis samog trenutka
umiranja, pretvorivi ga u arhetipski prizor umiranja dana, pesnik je izvanredno
efektno postupkom slinim onom u Beovulfu samo nagovestio ono to je
neizgovorivo, nedostupno umu: veliku kosmiku tajnu smrti. Isto tako, kada se
168

svetlost rajske apoteoze pojavi na nebu pobeujui smrt i no, nema tog opisa
blaenstva koji moe zameniti ovu jednostavnu sliku.
Trijumf svetlosti nad tamom, dobra nad zlom, prisutan je i u Jeleni, koja se
smatra najzrelijim Kinevulfovim delom /131, 125/.
,, Jelena se razlikuje od ostalih svetakih ivotopisa jer se ne bavi temom
muenitva i smrti, ve nizom otkrovenja, a udesima u fizikom, spoljnom svetu
odgovaraju unutranja, duhovna ozarenja. U stvari borba dobra i zla, koja je kod
Kinevulfa stalno prisutna tema, ovde je predstavljena kao kontrast svetlosti i
mraka, i na fizikom i na duhovnom nivou.
/130, 114/
Glavna linost je Jelena, majka cara Konstantina, (str. 6) i pesma poinje epskim
prikazom poslednjih nekoliko godina njegove vladavine, kada pod stalnim
napadima Franaka i Huna, dakle u bukvalno najmranijem periodu svoga ivota,
Konstantin doivljava blistavu viziju krsta (uveni Konstantinov krst crux
gemmata /3/) sa natpisom in hoc signo vinces ,, u ovom znaku e pobediti .
Konstantin nareuje da se napravi takav krst i da se nosi umesto zastave u bici s
Hunima koja mu predstoji i u kojoj uz tradicionalne opise pokolja i uz obavezna
tri leinara njegova vojska odnosi pobedu. Tako on biva preobraen u
hrianstvo i alje svoju majku Jelenu u Jerusalim da trai krst na kome je Hristos
bio razapet. Sledi opis putovanja morem, tema koja po samoj svojoj prirodi prosto
zahteva tradicionalne epske poetske figure, kao to je i prethodni deo nametao
tradicionalni ratniki stil kazivanja i sliku Konstantina koji vie lii na
germanskog poglavicu comitatusa nego na rimskog imepratora.
Najvei deo pesme posveen je Jeleninom traganju za krstom i teolokim
raspravama u kojima ona uspeva, citirajui Davida, Isaiju i Mojsija, da ubedi
Jevreje da joj pokau mesto gde bi trebalo da se nalaze ostaci krsta na kome je
Hristos bio razapet. Uz pomo mudroga Jude (ne treba ga meati sa apostolom
Judom Tadejem, a jo manje sa Judom Iskariotom) koga je uspela da preobrati i
koji je pristao da ih vodi, Jelena i njeni ljudi stiu na Golgotu. Tu se odigrava
konana borba izmeu videla i tame koja nije bez dramatinih efekata. Na Judinu
molitvu Bog odgovara udom: Na odreenom mestu podie se stub dima i na tom
mestu bivaju iskopani ostaci tri krsta. Jo jedno udo vaskrsavanje jednog
umrlog oveka pokazuje im koji je krst pravi. Tada se pojavljuje razgnevljeni
Sotona lino, pretei Judi najstranijom smru, zato to ga je izdao. Ali Juda,
mudri junak, heroj nepokolebijiv u bici , odgovara mu da e on, Sotona, u stvari
169

stradati jer e na kraju biti baen u ambis pun muka, ponien i proklet . Zatim
se govori o Judinom konanom pokrtenju i imenovanju za biskupa jerusalimskog
pod novim imenom Cirijak (lat. Cyriacus) i o tome kako je u ovom novom
svojstvu pomogao da se nau sveti klinovi kojima je Hristos bio prikovan za
krst. Jelena se vraa u Rim, nosei sa sobom relikvije, i time se pria o njoj
zavrava.
U epilogu autor u eleginom tonu govori o sebi, i premda je ovaj tekst samo
standardno opte mesto u duhovnoj poeziji (str. 120), vredi zapaziti vetinu s
kojom je uspeo ne samo da napie stihove iji e sadraj ukljuiti imena runskih
znakova od kojih se sastoji njegovo ime, Cynewulf, ve i da tim stihovima da
odreenu stilsku ulogu u okviru speva kao celine. Prevedeni prema Elitovom
tumaenju runa /165/, Kinevulfov potpis i nekoliko sledeih stihova glasili bi:
,, Do tada su oveka stalno morile sve vee muke, bio je poput baklje (C)
to tinja, ak i kad bi dobijao blago u dvorani za gozbu,
rumeno - zlatno poput jabuke. Naputeni ratnikov luk (Y),
taj drug mu u nevolji (N) patio je i sam, pritisnut tugom,
zabrinut i tuan, tamo gde mu je nekada bojni konj (E)
miljama ponosito galopirao u bogato ukraenoj opremi.
Radosti (W) je sve manje, a i zadovoljstva, onako kako godine prolaze;
minula je mladost i negdanja slava. Muevna snaga (U)
nekada je bila. zadovoljstvo mladosti. Sad su ti dani proli,
prola je ivotna radost, kao to se i voda (L) povlai
plima opada. Bogatstvo (F) je tu samo privremeno,
svakome ko ivi pod nebesima; lepote zemaljske prolaze
poput vetra to naglo hukne i ustremi se u oblake,
besnei nad ljudima, pa isto tako iznenada utihne
i klone, sputan i zatvoren, savladan jaom moi.
Tako e proi i ovaj svet, i surovi plamen e na slian nain unititi sve roeno na
njemu, kad Gospod Bog, s vojskom anela, doe da sudi.
(Elene, sth. 1256-74)

Po miljenju Stenlija Grinfilda ovakav epilog odraava u saetom vidu
najvanije delove pesme /130, 118/. Ratnike slike podseaju na uvod gde se
govori o Konstantinu, voda asocira na Jelenino putovanje morem a prikaz
170

Poslednjeg suda odraava razna pominjanja venog prokletstva tokom cele pesme
.
Jelena nosi u sebi tragove nekoliko tradicionalnih hrianskih legendi. Poznato
je iz istorije da je krst u starom Rimu bio pojam sramnog pogubljenja najteih
zloinaca i pobunjenih robova, pa je zato imperator Konstantin nakon zvaninog
proglaavanja hrianske vere elei da krstu oduzme to znaenje naredio da
se ogromni krst, ukraen zlatom, dijamantima i biserima obesi pod kupolu crkve
na Golgoti. Taj uveni Konstantinov krst, poznat jo kao i jerusalimski krst i kao
ukraeni krst (crux gemmata) vekovima se javljao u ikonografiji /3/. U vezi s tim
krstom nastala je i legenda o otkrivanju istinskog krsta (inventio crucis) i taj
legendarni dogaaj proglaen je za crkveni praznik (3. maja) koji je poeo da se
slavi u Engleskoj u drugoj polovini VIII veka, pa se smatra da je i Kinevulfova
Jelena napisana tim povodom /131, 124/. Poto ivotopis sv. Cirijaka dolazi
odmah zatim u Acta Sanctorum, (4. maja), Kinevulf je izgleda povezao legendu
Inventio crucis sa ivotopisom sv. Cirijaka (Acta Cyriaci). Postoje i miljenja da
je koristio i jednu irsku verziju latinske legende /238, 15-20/.
Pesma o Jeleni namerno je ostavljena za kraj ovih razmatranja jer moe da
poslui kao neka vrsta uzorka za donoenje zakljuaka o optem karakteru onog
dela Kinevulfove i srodne poezije koja govori o svetakim podvizima, a
istovremeno moe da poslui i kao polazna taka za razmatranje onog dela istog
poetskog korpusa u kome figurira Hristos kao glavni junak. Taj deo je tematski
posebna celina i zato e se o njemu govoriti odvojeno.
Pesme o hrianskim svecima po pravilu predstavljaju poetske parafraze
zvaninih latinskih izvora koji spadaju u oficijelnu crkvenu literaturu i najee
su deo brevijara. Na odreenim mestima pesnici te svoje parafraze saimaju ili
proiruju u poreenju s izvorima (epizoda s avolom u Julijani, lik i delovanje
Jude u Jeleni) da bi to bolje podvukli osnovnu arhetipsku temu svemirskog
sukoba dobra i zla, svetlosti i tame. Te pesme su pisane tradicionalnim herojskim
renikom i stilom (deo o Konstantinu u Jeleni, elegini monolog avola u Julijani,
odbijanje Andrejinih pratilaca da ga napuste u buri), ali se u njemu ve mogu
nazreti poeci alegorijskog pristupa svojstvenog poeziji poznog srednjeg veka
(opisi putovanja morem u Jeleni, personificirana smrt i Dobri i Zli aneo u
Gatlaku). I konano, u liku hrianskog sveca pokuano je da se da odgovor na
traginu protivurenost germanskih heroja-kraljeva. Nedostatak napetosti i
unutranjeg sukoba koje svetaki likovi i teme samom svojom prirodom nameu,
171

pesnik nastoji da nadoknadi kontrastiranjem likova ili delova strukture odreene
pesme.
Ako se zanemari odreeni fanatizam koji u dananjem kulturnom kontekstu
direktno smeta moda upravo u tom nedostatku napetosti i lei razlog jedne
naizgled paradoksalne injenice: Te pesme u istorijskom smislu predstavljaju
nesumnjiv napredak u razvoju stare poezije, veu zrelost i umetniku vetinu, ali
ipak dananjeg itaoca uglavnom ostavljaju hladnim. Na jednom intelektualnom
nivou, uz odgovarajui napor istorijske mate kako bi rekao K. S. Luis
mogu se shvatiti ili, bolje reeno, delimino shvatiti znaaj i estetski kvaliteti te
poezije za ondanju publiku. Jer to je bila bez sumnje obrazovana laika ili
redovnika publika koja za razliku od dananje nije umetniki doivljaj traila
u intenzitetu i neposrednosti emotivnih katarzi linog proivljavanja, ve pre u
pobonom i spekulativnom odgonetanju onoga to je smatrala da su krajnje
duhovne istine, skrivene u delovanju boje promisli i u udu Postanja: ko smo mi,
odakle potiemo i kuda idemo, koje su norme ivota i koji je put koji vodi
osloboenju od patnji. Odgovori koje je tada nala danas spadaju u domen
teologije, ne poezije.
Trenuci kada ta poezija ipak i danas moe da izazove estetski doivljaj upravo
su oni momenti kada zazvui lirskom toplinom i ljudskou (Andrejina
strahovanja, Gatlakov predsmrtni dijalog sa slugom), ili kada se ponekim
izuzetnim simbolinim uzletom priblii neizrecivom. No, takvi trenuci su pre
rezultat individualne i, moe se slobodno rei, nesvesne stihotvornosti
talentovanog autora nego to predstavljaju karakteristiku epohe. I moda ba zbog
toga kada se dogode plene svojom umetnikom snagom i intenzitetom lirskog
doivljaja, isto kao to i oaza u pustinji deluje drukije od iste takve grupe rastinja
u umi ili nekoj drugoj okolini. Tu je ne bismo ni primetili.
Ovaj sporadini lirski pristup u poeziji o Hristu postae dominirajui. Zato je taj
deo korpusa izdvojen u posebnu celinu.
Jelena je na odreen nain povezana sa ciklusom pesama o Hristu prvenstveno
svojim asocijacijama sa vrhunskom pesmom tog ciklusa, Snom o raspeu. Prvo,
obe pesme su sauvane u Knjizi iz Verelija, drugo obe govore o viziji krsta i u
obe te vizije krst koji se pojavljuje je isti ukraeni Konstantinov crux gemmata,
a ne neka druga od ukupno 42 mogue verzije krsta koje su poznate u ikonografiji
/3/. Pored slinosti u stilu i iz jo nekih drugih razloga San o raspeu nekada se
pripisivao Kinevulfu, no ta teorija je sada uglavnom naputena /131, 125 i 134/.
172


11.4. Christus triumphans u poeziji Kinevulfa i njegove kole: Hristos i Sotona,
Silazak u ad, Hristos I, II i III, Poslednji sud I i II, San o raspeu

Prirodno je da lik Spasitelja, te kljune linosti u peripetiji kosmike drame
sukoba dobra i zla, odvajkada pobuuje najvei interes u hricanskoj mitologiji i
umetnosti. Hristos kao druga boanska osoba svetog Trojstva, sin Boga
stvoritelja, njegova Mudrost (Sapientia) i Re (Logos), koji se ovaplouje u
smrtno bie da bi pouio ljudski rod normama ivota koji vodi spasenju i da bi,
konano, i samog sebe prineo na rtvu radi iskupljenja oveanstva od
praroditeljskog greha glavna je linost etiri kanonska i nekoliko apokrifnih
jevanelja. Kao osniva crkve, nakon svog Uskrsnua, i ustanovitelj njenih
sakramenata i obreda, Hristos se pojavljuje u Poslanicama i Delima apostolskim,
i konano, u Apokalipsi, tom poslednjem tekstu Novog zaveta (kanonskog kao i
apokrifnog). Njegov lik se pojavljuje poslednji put, na zavretku istorije
oveanstva da kao pravedni sudija i kralj (Rex justus) plati svakome po delima
njegovim. Dakle ceo Novi zavet (a ne samo etvorojevanelje kako sto se
obino misli), apokrifi, spisi crkvenih otaca iz prvih stolea hrianstva
(patristika), meditacije svetaca (mistika) kao i mnogobrojna narodna verovanja,
sujeverice, legende, ukljuujui tu i privatne objave raznih vizionara sve su
to izvori bezbrojnim delima srednjovekovne umetnosti posveenim Hristu, meu
kojima se nalazi i anglosaksonski poetski korpus.
On obuhvata, pored ve pominjanog dijaloga Hristos i Sotona (str. 92) i jedan
trodelni spev o Hristu, u kome prvi deo, Hristos I, sadri tzv. Pesme adventa
9
;
drugi deo, Hristos II, obrauje Voznesenje (Ascension), a trei deo, Hristos III,
zove se jo i Poslednji sud. Nezavisno od te pesme postoje jo i dve didaktike
poeme Poslednji sud I i II (od kojih je druga znatno uspelija od prve), zatih Hristov
Silazak u ad i San o raspeu. Pesma Hristos II nosi Kinevulfov potpis.
Poetska dela koja su izdavai nazvali tim imenima mogla bi se grupisati u neku
vrstu tematskog ciklusa o Hristovom ivotu i delovanju. Njih su pisali razni
anonimni autori (sa izuzetkom jednog Kinevulfovog dela) u raznim razdobljima,
a sauvala su se u vie rukopisa. Dijalog Hristos i Sotona u MS Junius XI; Hristos
I, II, III, Silazak u ad i Poslednji sud I u Ekseterskom kodeksu; pesma San o

9
Lat. adventus dolazak . Advent je deo liturgijske godine koji se sastoji od etiri nedelje uoi Boia.
173

raspeu u Knjizi iz Verelija; a Poslednji sud II u MS Corpus Christi College 201,
iz XI veka (upor. str. 58).
Ve pominjani dijalog Hristos i Sotona potie iz pera tri razliita prepisivaa i
sudei po paleografskim studijama znatno je kasnijeg datuma nego ostatak
rukopisne knjige popularno nazvane Kedmonov kodeks . Rukom poslednjeg
prepisivaa naslovljen je Liber II to bi podrazumevalo da je odvojena celina u
odnosu na narativni starozavetni deo o kojem je ve bilo rei (str.92) i koji bi
trebalo da bude Liber I Spev je podeljen u tri dela. Prvi deo sadri Sotoninu
eleginu tubalicu nakon to je bio pobeen i prognan iz raja, drugi deo se odnosi
na biblijske i druge prie o Hristovom Silasku u ad, Uskrsnuu, Voznesenju i
Poslednjem sudu, a trei deo izdvaja iz Hristovog ivota po etvorojevanelju
jednu od ranih epizoda, kuanje u pustinji (Mt. IV. 1-11 i Lk. IV, 1-13). Ovakav,
najblae reeno, hronoloki neobian raspored materijala u odnosu na opte
poznati redosled, kao i injenica da se jasno razlikuju tri rukopisa navodila je na
pomisao da su u pitanju tri razliita dela, ali je na kraju preovladalo miljenje da
je u pitanju ipak jedna jedinstvena pesma /228/, /220/. Objanjenje celine dao je
Bernard Hupe /360, 227-31/ koji je teite znaenja pesme stavio na temu
svemoi boje koju ilustruju svi pomenuti delovi, jer svi u krajnjoj liniji govore
o raznim vidovima Sotoni poraza pred Bogom. Poslednji deo nosi poruku oveku
da treba da bude nalik Hristu u pustinji i odbije avolova iskuenja.
Sotonin elegini lament (sth. 1-365) koji obiluje formulama izgnanstva 34 /346/,
jo jednom ocrtava sliku prokletstva kakvu su ve pruili Grendel u Beovulfu i
avo u Julijani. To je pre svega ogromna usamljenost i nemo da se pripadne ma
kakvom drutvu srodnih bia s kojim e se deliti sve ivotne radosti i tuge. Na
slian nain izvitoperene su i ostale drutvene vrednosti, o emu e biti rei
kasnije. Sotona je prikazan poput zlog, omrznutog vladara kome vlastiti ratnici
prebacuju da je kriv za njihove muke. Slika pakla, u kome on izgovara svoju
tubalicu sipajui otrov i varnice kad progovori, takva je da Drihtelmova vizija
(str. 51-2) pored nje deluje veoma sreeno, ak civilizovano ako bi se takva re
mogla ovde upotrebiti. Jer ova mrana peina na ijem ulazu straare zmajevi i
po kojoj due prokletnika puzaju izmeane s gmizavcima, gde se kroz avetinjski
plamen probijaju samo njihovi krici i siktanje otrovnica to je slika prvobitnog
mraka i haosa, one kosmike kolevke zla koja je preostala kada je Bog odvojio
svetiost od tame.
Utoliko je vea i sjajnija slika olakanja i trijumfa kada se iznenada raspuknu
kapije pakla i u njega ue Hristos, okruen svetlou koja je lepa od ma koje
174

to je videh, izuzev one kad smo bili gore, s anelima veli Sotona. Pojanje
anela nadjaava siktanje zmija, isto kao to i Hristos nadjaava arhiavola i
izvodi due starozavetnih pravednika iz pakla.
Apokrifna legenda iz Jevanelja Nikodemovog /74/ poznata pod imenom Silazak
u ad ili Silazak u limb, govori o tome kako je vaskrsli Hristos siao u predvorje
pakla (ad ili limb) da iz njega izvede i povede u raj sve due starozavetnih
pravednika i predaka oveanstva, poev od Adama i Eve, koje su tamo ekale na
as iskupljenja od prvobitnog greha.
U kanonskim jevaneljima, odnosno u zvanino priznatim crkvenim verzijama
Hristovog ivota po Mateji, Marku, Luki i Jovanu, nema ni traga toj prii, ali se
njeni odjeci mogu uhvatiti tu i tamo u Delima apostolskim (I, 27) i Pounim
knjigama (npr. Prva poslanica Petrova, III, 18-20). Oigledno je da su od
najranijih vremena u hrianstvu postojala verovanja (a) da oni koji nisu hriani
ne mogu ui u raj i (b) da ipak nije pravedno da oni koji su iveli pre Hrista i
potovali Boga (praktino sve istaknute linosti iz Starog zaveta koje se obino
zovu patrijarsi , u srnislu stareine i preci : Adam i Eva, Noje, Mojsije, Jov,
Car David, Jovan Krstitelj i dr.) budu posle smrti baeni u pakao kao i hrianski
grenici. Zato ih ranohrianske legende stavljaju u predvorje pakla, mesto gde
due, navodno, ne trpe rnuke kao due prokletih, ali su svejedno zatoene i
duhovno pate. Iste legende vele da je u periodu izmeu svog polaganja u grob i
uskrsnua (dakle na Veliku subotu uoi Uskrsa) Hristos siao u ad i oslobodio
due u njemu, koje od tada borave s njim u raju oekujui Poslednji sud.
Ova, naizgled obina i veoma efektna legenda zadavala je grdne muke teolozima
(i neukim umetnicima), tako da samo Toma Akvinski mora celo jedno poglavlje
svog uvenog dela Summa Theologica (III, 52-2) da posveti pitanjima nalik na
ova: da li je samo Hristov duh silazio u ad dok mu je telo ostalo u grobu do
Vaskrsenja? Da li ve i sama pojava Hristova nije olakala duhovne muke
patrijarha, tako da su proveli s njim dva dana u adu, ekajui Vaskrsenje ili nisu?
Da ii se Hristos zaista borio sa Sotonom ili tu borbu za due pravednika treba
shvatiti kao alegoriju itd. No, uprkos tim problemima legenda je bila veoma
popularna, i mogla se nai praktino svuda: u homilijama, propovedima, poeziji,
kasnije i u moralitetima, a naroito u ikonografiji gde u vizantijskoj tradiciji taj
motiv Silaska u ad (tzv. anastasis ustajanje ) potpuno zamenjuje scenu
vaskrsenja /3/.
175

Interesantno je da staroengleska pesma Silazak u ad pokazuje odreena
odstupanja i od Novog zaveta i od apokrifnog Jevanelja Nikodemovog i ako se
tako moe rei blia je istonim verzijama prie i vizantijskoj ikonografiji.
Struktura pesme u celini podrazumeva da se Silazak u ad odigrao na Uskrnju
nedelju, drugim reima, onda kad i samo Vaskrsenje. Poinje poznatom scenom
iz etvorojevanelja (Mt. 28, 1-6; Mk. 16, 1-8; Lk. 24, 1-12; Jv. 20, 1-3) kada
ene mironosnice dolaze da pohode Hristov grob oekujui da u njemu nau
mrtvo telo. Umesto toga prema staroengleskoj pesmi nalaze otvorenu
grobnicu, okruenu anelima. Istoga asa veli pesnik Hristovo telo oivljava,
zemlja se zatrese, a due u adu poinju da se smeju, sa olakanjem i pobedonosno.
Jovan Krstitelj im se obraa smejui se i predskazuje Hristov dolazak. Zidovi
pakla se rue, Hristos ulazi jaui (!) i odmah biva okruen mnotvom dua. Jedna
od njih (Jovan? Adam? - /357/, /254, 40 - 1/) obraa mu se govorom zahvalnosti
koji zavrava zahtevom da sada te due budu krtene da bi mogle otii u raj. Time
se pesma zavrava.
Grobnica okruena vojskom anela, istovremenost Vaskrsenja i Silaska u ad,
ili ak Silazak posle Vaskrsenja, kao i govor kojim se pesma zavrava nemaju
slinosti ni sa etvorojevaneljem ni sa Jevaneljem Nikodemovim. Zato moraju
biti veoma bukvalno shvaene rei Stenlija Grinfilda da je izvor te pesme samo ,,
u krajnjoj liniji /podvukla S. J./ Jevanelje Nikodemovo /130, 141 /. U sutini
pesnika vie interesuje umetniki efekat nego sam izvor, i zato je ova pesma
moda loa teologija ali veoma dobra poezija. Postupak koji pesnik primenjuje
isti je kao i kod svih ostalih veoma slobodna parafraza. Rezultat je poetsko delo
znatne psiholoke uverljivosti i emotivnog naboja, umetniko delo sui generis, a
ne obino prepriavanje izvora ili ilustracija crkvene doktrine. Centralno mesto u
pesmi zauzima prizor Hristovog trijumfalnog ulaska u ad:
,, Gospodar oveanstva hitao je napred;
zatitnik nebesa nameravao je da srui
bedeme pakla; najvei vladalac
krenuo je protiv te mone tvrave.
Nije se postarao da povede ratnike pod kacigama,
niti da predvodi oklopnike u juriu
na gradske kapije. Brave su popustile same,
ipovi popadali. Kralj je ujahao.
(sth. 33-40)
176

Ako igde postoji prava slika onoga to prorok Isaija naziva Gospod nad
vojskama (Is. 25, 6) onda je to ova. Hristov je trijumf upravo zato toliko veliki
to se ne bori sa Sotonom. Ta borba, tzv. Osvojenje pakla (The Harrowing of
Hell), bie prikazana tek kasnije, u XIII veku /77/. Svojim uzdravanjem od
neposrednog opisa sukoba te inae veoma zahvalne herojske teme koja se esto
prikazuje i u ikonografiji /3/ pesnik je pokazao umetniki senzibilitet i snagu
izraza ravnu onoj iz Beovulfa (str. 209).
Motiv Hristovog silaska u ad pojavljuje se i u trodelnom spevu Hristos, koji je,
inae, najmanje od svih ovih pesama podloan uticaju apokrifa. Poto nosi
Kinevulfov potpis ranije se smatralo da su u pitanju jedan autor i jedno delo /220/,
/230/, ali savremena nauka je tu tezu u principu odbacila /316/, /409/, /226/.
Izdavai su, u skladu s tim, spev podelili u tri dela, Hristos I (sth. 1-440), Hristos
II (sth. 441-866) i Hristos III (sth. 867-1664) od kojih svaki obrauje pojedine
delove Hristovog ivota uglavnom onako kako su poznati iz etvorojevanelja.
Hristos I sastoji se od dvanaest lirskih obrada crkvenih antifona
10
koji se pevaju
za vreme dok traje advent (str. 135 n. 9) i zato se taj deo zove jo i Pesme Adventa
(Advent Lyrics). Bilo je ak miljenja da je ceo taj trodelni spev o Hristu bio
namenjen za crkvenu upotrebu o praznicima od Boia do Uskrsa i da je zato i
uao u Ekseterski kodeks /131, 126/. Hristos II, koji se zove jo i Voznesenje,
jeste Kinevulfova poetska parafraza tzv. Homilije 29 iz Moralia pape Grgura (88,
LXXVI, col. 1218-19) u koju je Kinevulf uneo i epizodu o Hristovom silasku u
ad, dok trei deo ovog speva, Hristos III, u glavnim crtama sledi ideju jedne tzv.
azbune pesme pesme ukojoj se stihovi niu tako da prva re uvek poinje
slovom po alfabetnom redu koji Bid navodi u svom traktatu De arte metrica
(Apparebit repentina dies magna Domini...) kao jedno od dela o Poslednjem sudu
/119/, /409, 37/, /230, 171-77/.
No, uprkos ovim uenim izvorima, u sva tri dela poeme o Hristu osea se jedan
prevashodno lirski, a ne intelektualni pristup. Lirski u smislu emotivni, ali ne i
lino emotivni, onako kako se taj termin upotrebljava u postromantiarskim
delima. Normalno je da se u obradama antifona u Hristu I smenjuju oseanja
radosti i tuge, zavisno od liturgijskog teksta. Ali iste promene tona nai e se i u
Hristu II, u sceni njegovog rastanka sa apostolima, i u Hristu III, u kome stravina
slika sudnjeg dana i svi uasi apokalipse na kraju ipak bivaju krunisani blaenom
lepotom rajskog smirenja kojom zrae poslednji stihovi.

10
Antifoni su pevani liturgijski tekstovi, najee psalmi, koji se pevaju u dva poluhora.
177

Dvanaest lirskih pesama adventa imaju nekoliko zajednikih tema koje ih, u
stvari, i objedinjuju u celinu nazvanu Hristos I. To su: boanska priroda Hristova,
Marijina istota i misterija bezgrenog zaea, ovekova nemo da shvati tajnu
boanske promisli, i konano, njegovo prolazno i muno bitisanje na zemlji kome
je neophodna milost boja i otuda i potreba da se Bog slavi i zaziva njegovo
milosre /130, 128/. Ova poslednja tema naroito je podvuena slikama
izgnanastva u pesmama br. 2 (progon Adama i Eve iz raja), br. 5 i 6 (gde due u
adu prizivaju dolazak Izbavitelja), br. 8 (rasuto stado vernika nakon Raspea) i br.
10 (gde se govori o ovekovom duhovnom izgnanstvu i potrebi da ga obasja boja
milost) /341/.
Pesme adventa nesumnjivo pripadaju najlepim lirskim dometima staroengleske
religiozne poezije. Ali one imaju i istorijski znaaj jer u njima su jo odavno
zapaeni delovi teksta koji podseaju na liturgijsku drarnu. U pesmi br. 4 (,, O,
joy of women in heavenly glory... ) Wlker je jo 1885. godine video dijalog
Bogorodice (jedan deo hora) sa graanma Jerusalima (drugi deo hora) /129, 207 i
211 n. 2/, a opte je prihvaeno miljenje da je pesma br. 7 (,, O, my Joseph... )
u stvari izvanredno zanimljiv dramski dijalog izmeu Josifa i Marije o njenom
bezgrenom zaeu koje, sasvirn prirodno, zbunjuje Josifa / 305 /, /226/, /230,
xxxv - xliii/.
Pesma poinje njenim naivnim pitanjem zato je izbegava i odbacuje, i poto joj
on odgovori da se nasluao raznih ogovaranja koja ga vreaju ona mu, jo uvek
ne shvatajui, veli da je on takav ovek da nema ta sebi da prebacuje. Tada joj
Josif objanjava svoju nedoumicu: ne radi se samo o optubama zlih jezika i
njegovom linom ponienju ve i o moralnom raskolu koji osea u samom sebi
da li da kae istinu i time je optui za preljubu to podrazumeva da e enu koju
voli izloiti uasnom pogubljenju kamenovanjem, ili da provede ivot kao
laljivac, prikrivajui njen prestup i prezren meu ljudima . Marija mu tada
objanjava ta se s njom zbilo i time je problem reen.
Pesma ne samo da je u obliku dijaloga ve zaista i podsea na odlomak iz
dramske radnje jer se iskljuivo kroz ponaanje i rei uesnika (Aristotelova
mimesis) moe videti zaplet. Nigde se eksplicitno ne navodi da je Marija trudna,
ali se pominju ogovaranja i muevljeva sramota, a iskljuivo njeno neshvatanje o
emu se radi od poetka ukazuje na njenu nevinost i daje ubedljivost objanjenju
koje e uslediti. Isto tako psiholoki suptilno prikazan je i lik Josifov i njegova
ljubav prema njoj, jer on odbija da kae otvoreno svoje sumnje i ne eli da je
optui. Za razliku od ostalih anglosaksonskih pesama, pa ak i samog Beovulfa
178

ovo nije opisivanje neke radnje ve njena mimetika obrada. Po tome je ova
pesma jedinstvena u celoj staroj knjievnosti, jer u njoj se ne radi vie samo o
odstupanju u detaljima od nekog, inae poznatog izvora.
,, Poreklo ovoj pesmi se ne zna; ne zasniva se ni na jednom antifonu, ali njene
ramske osobine, psiholoki realizam i stil toliko drukiji od ostalih
anglosaksonskih pesama ukazuju na neki posebni izvor inspiracije njenog autora
/130, 128/.
Meutim, jedno je potpuno sigurno u svim pretpostavkama o ovom zagonetnom
tekstu koji je jedan od izdavaa, u nedostatku ma kakve bolje anrovske
odrednice, nazvao prosto Passus /230/: pesnik je ideju da na ovakav nain obradi
svoju temu morao uzeti iz same dramske prirode liturgijskog obreda koji je kao
to je opte poznato bio izvor srednjovekovne drame.
,, Poreklo drame je u verskom ritualu, i ve u IX veku postoje zapisi o
manastirskim proslavljanjima Uskrsa u kojima su aneli i tri Marije pevali na
latinskom dijalog u stilu antifona nad grobom uskrslog Hrista. Ovaj napeti
razgovor izmeu Marije i Josifa (sth. 164-214) veoma je blizu toga da liturgijski
dijalog u Uskrnjoj misi proiri u istinski dramski fragment /131, 131/.
Veoma blizu , ali jo uvek nije to. Svaka pretpostavka o liturgijskoj drami kod
Anglosaksona ne moe se odrati zbog proste injenice da sem ovog dijaloga, koji
zaista veoma lii na dramu, ni jedan takav tekst nije sauvan u literaturi bilo pre
bilo posle Kinevulfa. uvena tropa Quem queritis? iz katedrale u Vinesteru
najstariji je zaista dramski fragment koji se sauvao, ali njegov datum je kraj X
veka.
Zato izgleda najrazumnije zakljuiti da ovaj tekst ima istorijsku vrednost samo
kao prvi primer svesne upotrebe odreene knjievne forme iz koje e se mnogo
kasnije razviti iiturgijska drama. To to je taj tekst mnogo ivlji, i slobodno bi se
moglo rei, dramatiniji (odnosno, kako kae Ren, napet ) od bilo koje
kasnije nastale trope, moda je ba zasluga njegovog nepoznatog autora. Tradicija
ne mora uvek da iskljuuje individualni talenat, o emu najbolje svedoi ve
pominjano Broderovo miljenje (str.69).
Kinevulfov Hristos II moe se smatrati i nekom vrstom poetske epistole, jer
autor se obraa nepoznatom slavnom oveku i trai od njega da razmisli zato
aneli prilikom Hristovog roenja nisu bili obueni u belo, a nosili su bele haljine
kada se uzneo na nebo. To pitanje, inae, prvi je postavio papa Grgur u ve
179

pominjanoj homiliji (str. 138) i odmah dao odgovor: roenje je bilo trenutak kada
se Bog ponizio, uavi u smrtno ljudsko telo, a prilikom Voznesenja se ljudski rod
uzvisio, jer od tada nosi u sebi boansku prirodu Hristovu. Za razliku od Grgura,
Kinevulf ne daje odgovor odmah, ve preputa itaocu da ga nasluti dok sam
opirno razrauje Grgurovu teoriju o Hristovom ivotu u pet stupnjeva :
Ovaploenje, Roenje, Raspee, Skidanje s krsta i Polaganje u grob, Voznesenje.
Izmeu Polaganja u grob i Voznesenja Kinevulf je ubacio i estu, apokrifnu fazu,
Silazak u ad. U epilogu, koji sadri njegov runski potpis Kinevulf govori o
Poslednjem sudu i zavrava svoju pesmu velikim alegorijskim prikazom
putovanja morem o kome je ve bilo rei (str. 124). Silazak u ad, sudei po svemu,
nije u pesmu dospeo sluajno. U prethodnom tekstu Kinevulf na jednom mestu
govori o darovima koje je Bog dao ljudima to je inae tradicionalna
pesnika tema /313/ i koji, kod Kinevulfa, obuhvataju obdarenost za muziku,
vetinu orijentacije pod zvezdama, ratnike vetine i moreplovstvo. Po tumaenju
Stenlija Grinfilda /130, 130/, ovim svetovnim darovima Gospod je dodao i
duhovni u trenutku kada je oslobodio pravednike iz pakla, a to, opet, mogu da
razumeju samo oni koji su dovoljno mudri da o tom razmiljanju, poput slavnog
oveka kome je pesnik naslovio svoje delo.
Tema Poslednjeg suda iz zakljunih stihova Hrista II opirno je razraena u
Hristu III, iji je snani, sugestivni poetak ovde ve bio naveden (str.123). Moni
i stravini prizor biblijske Apokalipse u ovoj pesmi je prikazan onako kako bi
izgledao u oima ljudi, a manje je voeno rauna o redosledu i znaenju biblijskog
teksta. etiri anela sa trubama najavljuju dolazak Hrista sudije, a potom se
opisuje pustoenje sveta (devastatio mundi) i ustajanje mrtvih da pristupe suenju.
Pesnik zatim podsea itaoca na Hristove muke na krstu, kada je sav svemir
tugovao samo su grenici ostali tvrda srca, Poto je tako obrazloio motiv Bojeg
gneva (Dies irae), pesnik prelazi na opisivanje tri oblika blaenstva pravednih i
tri vida patnji prokletih. Na kraju Hristos pozdravlja blaene due i prima ih u raj,
iji je idilini opis suprotstavljen grozoti poetnih stihova i istovremeno daje
optimistiku zavrnicu celoj poemi.
I u ovoj pesmi, kao i u prethodnoj, naglaava se da je put spasenju stalno
razmiljanje i preispitivanje sebe, da bi ovek na vreme otkrio zlo u svojoj dui.
Poslednji sud I i II su slini prethodnoj pesmi utoliko to obrauju istu temu. I
to ne samo Apokalipsu kao takvu, ve pounu poruku da e samo onaj ko misli
kao to treba imati sreu da stekne rajsko naselje . Poslednji sud I je u
umetnikom pogledu znatno loija pesma od Poslednjeg suda II jer je pun
180

ponavljanja i lutanja s teme na temu. Ukoliko se tu i moe govoriti o nekoj
strukturi, bolje reeno principu na kome je delo komponovano, onda je to
asocijacija po poukama, kao u Ekseterskim gnomskim stihovima (Maxims I i II).
Na prvi pogled reklo bi se da pesnik poinje in medias res, jer veoma kratko i
poslovno veli:
,, Evo ta e se desiti: more e nabujati,
prekrie zemlju; i to e biti kraj ivotu
svakog od nas...
(sth. 1-13)
No ve posle prvih nekoliko stihova pesnik prelazi na opisivanje ne vode,
kojom je poeo, ve velike vatre koja e progutati svet, tako da e se sav pretvoriti
u ugljevlje:
,, ... taj svet kojim sad vladaju
ljudi tvrda srca, to gomilaju blago...
(sth. 13a-14)
I umesto da nastavi o buduem sudnjem danu, pesnik je ve utonuo u opis
savremenih grenika da bi se opet potom vratio na vatru, ali sada to nije vie vatra
oienja iz Apokalipse, ve paklena vatra koja kanjava grene due. Napravivi
nekoliko optih primedbi o kratkovidosti onih koji gree kao da ne znaju ta ih
eka, pesnik opet poinje gotovo identinom formulom: Evo kakav e dan
doi... (sth. 34b) i kao da opet sve poinje iz poetka.
Nije potrebno navoditi dalje da bi se videlo kakav je tekst u pitanju. Haotinost
kompozicije je oigledna, ako se izostavi mogunost neke vrste slobodne
asocijacije koja moda ne bi smetala dananjim nadrealistima, ali je potpuno
nezamisliva u bilo kom drugom kontekstu. Ponavljanja takoe ne otkrivaju
nikakvu strukturu, ali bar ukazuju na pesnikovu nameru da mu publika dobro
naui lekciju. Konano, i sam pesnik to kae:
,, ... zato mi je elja neprestano da poduavam
ljude da slave Boga
u visinama, da ive u veri, nadajui se
spasenju, i stiu delima svojim
ljubav Boju, pre nego to nastupi onaj dan...
(sth. 46b-51a)
181

I ova njegova konstatacija je uvod u jo jedno ponavljanje.
U otvorenoj samouverenosti naivnog autora koji zna sve o tome kako e izgledati
Sudnji dan ( Evo ta e se dogoditi... ), i uopte ne sumnja da on moe i zna
neprestano da poduava svet ta mu valja initi, vidi se tradicionalno naslee
narodne gnomske poezije /254/, o emu e jo biti rei. Moda je upravo zato,
zbog prevashodno pounog i praktino - moralizatorskog karaktera ove pesme
linost Hristova u drugom planu, bolje reeno gotovo da je i nema.
No to je ipak pesma koja je po tematici srodna Hristu III, a isto bi se moglo rei
i za Poslednji sud II, jer sva tri dela, u krajnjoj liniji raspravljaju o tome koji je
bio smisao i svrha Hristovog ivota na zemlji i njegove rtve. U sva tri dela se
takoe naglaava znaaj i neophodnost samoispitivanja i meditacije o Poslednjem
sudu kada e sve izai na videlo, kada e se nebo izmai kao knjiga kad se savije
kako kae Jovan Bogoslov (Ap. 6, 14-17) i kada niko nee moi da se sakrije
od bojeg gneva. Treba se, dakle, za to pripremiti.
Poslednji sud II se samo u osnovnim crtama zasniva na jednom latinskom izvoru
(str. 58) i kao to je ve reeno, predstavlja daleko uspelije poetsko delo od
Poslednjeg suda I. Opte uzev, u ovoj pesmi preovlauje lirski, a ne didaktiki
pristup. Kada bi Kinevulfov slavni ovek iz Hrista II posluao njegov savet i
zaista utonuo u mistine meditacije, verovatno bi mu se misli kretale nalik na
Poslednji sud II. Jer tu su upravo izloene misli govornika, jednog fiktivnog ,, ja
opet u skladu sa didaktinom tradicijom (str. 170) koji se osamio, poput
pustinjaka i sav je opsednut strahom od sudnjeg dana.
,, Nesreni um svoj ja pitam:
Zato toliko okleva i ne sme
da se pojavi pred svojim Isceliteljem?
O, greni jezie moj, zato uti?
(sth. 65-8)
Ovakvi lirski izlivi oajanja i straha stoje u otrom kontrastu sa lepotom prirode
koja pesnika okruuje i koja, po miljenju jednog kritiara /360, 80-94/ podsea
na rajski vrt, to naravno asocira na prvobitni greh, potrebu za pokajanjem i
Poslednji sud. Sledi dramatini prikaz pojedinih detalja Apokalipse. Plamen i led
pakla (upor. Drihthelmovu viziju kod Bida, str. 51-2) sruie se na grenike koji
e morati da podnose sve vrste fizikih i duhovnih muka, i to u venosti, bez kraja,
bez nade. Zato sledi pesnikovo lino pokajanje (sth. 175-79) i konano, slika
pravednika koji uivaju u rajskom naselju:
182

,, Tu nema tuge, ni bola, ni klecave starosti,
ni tekog rada, gladi, niti ei,
ni nonih mora; nema groznice ni bolesti
ni naglih pomora i poasti, ni prodrljivih poara,
ni odvratne zime.
(sth. 255 - 8)
U ovom nabrajanju jasno se prepoznaje pomalo naivna slika ivotnih tegoba
ondanjeg obinog oveka iz naroda i isto tako naivna nada da e rajsko
blaenstvo pre svega znaiti osloboenje od tih konkretnih, ovozemaljskih muka.
Moda ova dirljiva i priprosta projekcija zlatnih snova o raju i nema onu poetsku
lepotu opisa koja se moe sresti u pesmi Feniks (str. 154), ali upravo ljudska
neposrednost koja iz nje zrai daje joj u oima dananjeg itaoca posebnu
vrednost.
Sud, raj i pakao, tri od etiri poslednje stvari u hrianskoj eshatologiji
11

(prva u tom redosledu je smrt) neizbeno navode i na motiv sedam smrtnih
grehova o kome je ve bilo rei (str. 42). Prisustvo tog motiva u Poslednjem sudu
II, iako neodoljivo asocira na nmogo kasnije moralitete, ipak u ovom sluaju nije
u vezi sa dramom ve prosto, sa eshatoloskom tradicijom koja ga vezuje za temu
pokajanja i oienja:
,, Pijanstvo i Prodrljivost e pobei,
Smeh i Ruganje otii ruku pod ruku,
Pohotljivost i Pohlepa daleko e se uputiti,
Porok e nestati i svako preterivanje
ko krivac e pohitati da se skrije u magli.
I San e odleteti, slab i istroen,
sav bunovan e tiho iileti.
(sth. 234 - 40)

Malo je neobian ovaj spisak. Smeh shvaen kao (pod)smeh moe jo i da se
ubroji u smrtne grehove kao jedan vid ludosti (stultitia), koja se obino
suprotstavlja vrlini razboritosti (prudentia). Ali San ne pripada ovom skupu
ukoliko se pod tom anglosaksonskom rei ne podrazumeva samozaborav, ili smrt
duha (oblivio mentis) koja uspavljuje ovekovu savest i ini da on istraje u grehu,
to ga automatski vodi u veno prokletstvo. O tome opirno raspravlja papa Grgur

11
O eshatologiji vidi str. 148
183

u jednoj od svojih homilija /88, LXXV. col. 652 - 53/ ali te rasprave ne ulaze u
temu ove knjige. Meutim, ovakav prikaz smrtnih grehova pokazuje da se tu jo
uvek ne radi o pesnikom postupku koji vodi u dramu, ve o alegoriji koja ima
prevashodno didaktinu i meditativnu namenu.
Od svih pesama koje ulaze u tematski ciklus o Hristu San o raspeu bez sumnje
je najinteresantnije delo, i po istorijskom znaaju i po umetnikoj vrednosti. Njen
istoriski znaaj naroito je postao predmet ispitivanja od kako je otkrivena slinost
izmeu te anglosaksonske pesme i dva natpisa na krstovima potpuno razliitih
datuma i mesta porekla.
Iz VIII veka ili ak iz druge polovine VII potie runski natpis urezan u bogato
izrezbareni kameni krst iz Ratvela, mesto koje se nalazi u dananjoj Skotskoj, a
tada je pripadalo Nortambriji /165/, /233, 1-13/:
,, Gospod svemogui pripremio se
da se uspne na stratite,
hrabro, i na oigled sviju
da se prikloni... (runski znak)
Nisam se usuivao da drim
Monog kralja, Gospodara nebesa. Ljudi nas psovahu obojicu;
bio sam natopljen krvlju
koja je tekla... (runski znak)
Hristos je bio na krstu.
Ali dobri ljudi pohitae izdaleka,
da budu kraj oveka sve sam video.
Bejah pritisnut tugom
ponien... (runski znak)
izranjavljen avlima.
Spustie ga, izlomljenog;
stajahu mu elo glave
upirui pogled u nebesa.

Pored ratvelskog krsta, jednog od najlepih spomenika nortambrijske umetnosti
iz Bidovog doba kada je to bila jedna od vodeih kultura na Zapadu /62/ postoji
i relikvijar u obliku krsta, optoen srebrom u koje je urezan natpis:
184

,, Ja sam drvo krsta
12
, nekada sam nosio Monog kralja, drhtalo, natopljeno
krvlju. Ovaj relikvijar izradili su Etelmer i Etelvold, njegov brat, u slavu Hrista i
za spas due Elfria, njihovog brata.
/233, 13-15/
Relikvijar se nalazi u katedrali u Briselu i zove se briselski krst. Datira iz poznog
X veka otprilike istovremeno kada i anglosaksonska pesma San o raspeu u Knjizi
iz Verelija.
U oba natpisa, i ratvelskom i briselskom, upotrebljena je ista poetska konvencija
kao i u anglosaksonskoj pesmi. To je odreena vrsta personifikacije poznata pod
imenom prozopopeja kada neka stvar progovori u prvom licu i pria svoju
istoriju. Ako se tome doda injenica da se u oba natpisa mestimino mogu nai
doslovno iste fraze kao i u Snu o raspeu nije nikakvo udo to je uzajamna veza
izmeu ovih tekstova bila predmet mnogih diskusija /129, 152 n. 50/, /130, 136/,
/131, 136-7/, /233/, /300/, /433/. Danas je uglavnom naputena ideja da natpis na
ratvelskom krstu potie od Kedmona, i da je pesma San o raspeu samo proirena
verzija istog teksta. U pesmi se prvih 79 stihova koji opisuju sam in razapinjanja
po stilu veoma razlikuju od preostalih 77, koji bi mogli biti neki kasniji dodatak.
Ali, gledano u celini, ta pesma je toliko samosvojna da bi se teko mogla nazvati
parafrazom natpisa na ratvelskom krstu. Isto tako, naputene su i teorije o njenim
moguim asocijacijama sa latinskim himnama /131, 137/ i San o raspeu ostaje
ne samo anonimna ve i izrazito originalna tvorevina po svojoj koncepciji,
jedinstveno umetniko delo pozne anglosaksonske religiozne poezije /300/, /433/.
Naslov potie od izdavaa Bendamina Torpa (Thorpe) koji je 1836. godine
napravio editio princeps poetskih tekstova Knjige iz Verelija. Taj naslov, San o
raspeu (The Dream of the Rood) pojavljuje se u nekim izdanjima kao Vizija o
krstu (The Vision of the Cross) /233/, a u stvari to je i vizija i san istovremeno,
ono to bi se moda najbolje izrazilo naom rei snovienje. Meutim, kod nas se
ustalio prevod San o raspeu,a ne Snovienje o raspeu, pa e i ovde biti usvojen
ovaj ustaljeni naziv.
Snovienje nije bilo neka naroita novina u anglosaksonskoj knjievnoj tradiciji
(upor. str. 42-3), a vizije u snu imali su i Kedmon i car Konstantin, ako je verovati
delima u kojima se spominju. Ali snovienje u kombinaciji sa prozopopejom
latinskom stilskom figurom koju su upotrebljavali uglavnom pisci zagonetki, nije
do tada korieno u poetskoj tradiciji. Veoma originalno za ono vreme bilo je

12
O razlici pojmova Rood i Cross vidi /4/
185

i spajanje sna sa alegorijom. To je tek mnogo kasnije postala standardna knjievna
konvencija.
U prva tri stiha pesnik daje ton svome delu, karakteristino oseanje spokojstva
tiine koje jo od antikih grkih vremena prethodi svakom boanskom
otkrovenju:
,, Poujte! Ispriau vam najlepi san
to mi se spustio na duu u pono,
to tino doba kad sve poiva.
(sth. 1-3)
Zatim sledi opis vizije u kojoj nije teko prepoznati sliku ukraenog krsta (crux
gemmata) koji simbolizuje pobedu hrianstva nad silama mraka. Tako je pesnik
uspostavio ton i nagovestio temu svoga dela u svega osam stihova:
,, Uini mi se da vidim udesno drvo
kako stremi nebu, blistavi krst,
sav okupan svetlom, optoen zlatom;
dragulji su bili posejani oko njega po zemlji,
a pet ih je blistalo na krstu samom.
(sth. 4-8)
Pogled na suze pravednika i kapi Hristove krvi (jer to je alegorijski prikazano
drago kamenje posejano po zemlji i na samom krstu) izaziva kod pesnika pored
divljenja i uenja i oseanje straha i pokajanja:
,, Bilo je to drvo pobede i sjaja, a ja pred njim
stajah, okuen grehom. Pa ipak sam ga video
gde blista od sree, ukraeno zlatom,
prekriveno njime drvo Gospodnje
sve blistavo od dragog kamenja.
I tada, kroz ukrase spazih tragove
negdanje patnje, mrlje od krvi
na desnoj strani. Bejah uzbuen i uplaen
tim prizorom. I ono se stade menjati.
U trenutku blistavo, sada je bilo umrljano
krvlju to kapae s njega; potom opet zasja ko srebro.
(sth. 13-23)
186

Ovo je bio jo jedan majstorski izveden prelaz na novu temu, jer krst ukraen
zlatom i dijamantima, a ipak okrvavljen simbolino uvodi itaoca u kljuni deo
pesme sam trenutak raspea, kada je boanskim paradoksom Isus, u trenutku
svog najveeg ponienja i patnji kao ovek, doiveo svoj vrhunski trijumf kao
Bog pobedu nad silama mraka. Ali nije ideja kao takva ono to daje umetniku
snagu tim stihovima ve sam prizor raspea koji krst opisuje pesniku na nain na
koji bi, recimo, lan ratnike druine opisivao smrt svog vojskovoe kome ne
samo da ne moe da pomogne ve mora i da uestvuje u njoj:
,, Tada ugledah Gospodara sveta
gde hrabro i odluno hita da se popne na me,
a ja se ne usudih da se savijem il slomim
bez njegove naredbe. Osetih kako zemlja drhti.
Mogao sam da smrvim sve njegove neprijatelje,
pa, ipak, ostadoh uspravno.
(sth. 33b-38)
ta je ovo ako ne specifian oblik sukoba lojalnosti, u kome se krst pokora elji
svog gospodara uprkos vlastitim oseanjima.
,,Tada mladi heroj, Gospod svemogui, skide odeu
sa sebe i hrabro se, ne oklevajui, pope na raspee
na oigled sviju. Zeleo je da iskupi svet.
(sth. 39-41)
Ovakav prizor ne podsea na ikonografske scene Hristovog ponienja i muka
raspea ve istie neto to bi se pre moglo oekivati kod Beovulfa i junaka slinih
njemu herojsku volju, spremnost da se izvri podvig po cenu ivota. To Hristovo
velianstvo u patnji karakteristino je i za ranu romaniku ikonografiju koja
prikazuje ivog Hrista (za razliku od gotikog, mrtvog Hrista koji e se
pojaviti oko 1160. godine), pobednika smrti (Christus Triumfhans), negde ak i
sa kraljevskom krunom na glavi umesto trnovog venca /3/. Christus Triumphans
ulazi u kategoriju najranijih knjievnih prikaza arhetipske teme pobede nad
smru, koja e vekovima ostati prisutna u poeziji, sve do Dona Dona i Dilena
Tomasa.
Ali tu jo nije kraj gradacije. Vrhunac umetnikog izraza pesma dostie kada krst
opisuje svoj doivljaj onoga to se desilo na Golgoti:

187

,, Zadrhtah kada me njegove ruke obgrlie, pa ipak, nisam se
smeo saviti, sruiti se na zemlju, morao sam ostati vrsto.
Bio sam podignut da budem krst, da nosim telo Gospodara,
Kralja nebeskog. Nisam se smeo saviti.
Proboli su me otrim avlima, jo uvek se vide
rane na meni. Ali nisam smeo da ih povredim, ni jednog.
Psovali su nas obojicu; bejah sav natopljen krvlju,
to je isticala iz ovekovog tela; on ispusti duu.
Mnogo sam svireposti ve bio video
na tome brdu, a videh sada i Gospoda nad vojskama
gde lei razapet. Oblaci su se valjali iz tame da sakriju telo to je blistalo u slavi;
olovna senka neba prekri svetlost dana. Vasiona je tugovala, oplakujui svog
Kralja. Hristos je bio na krstu.
(sth 42-55)
Hristos je bio na krstu . Jednostavna reenica, puna patosa, veoma nalik na
onu iz Silaska u ad: Kralj je ujahao . Pa, ipak, tako znalaki upotrebljena da
oveku od nje staje dah. Ako u poeziji postoji neto ime se moe izraziti sutina
jednog mistinog strahopotovanja koje danas najee doivimo kad sluamo
veliku muziku, onda je to takva reenica i ba tako upotrebljena. I nita manje ili
vie od toga.
Scena skidanja s krsta koja potom sledi uspeva takoe da na izuzetno efektni
nain spoji umetniki izraz i teoloku doktrinu:
,, Ali dobri ljudi pohitae izdaleka,
da budu uz oveka u tom asu.
Sve sam video. Pun tuge, savih se voljno
u ruke poniznih. Oni uzee Boga svemogueg,
iznee ga iz muka; ratnici me ostavie tako
da stojim, okrvavljen i izboden avlima.
Spustie ga, izlomljenog, i stadoe mu elo glave,
motrei Kralja nebeskog kako mirno spava,
iscrpljen mukama i bolom. Stadoe praviti grobnicu,
na oigled ubica. Isklesae je u belom kamenu
i smestie u nju Kralja svih pobedilaca.
(sth. 56-66)
188

U prikazivanju Hrista koji spava , poput ratnika iscrpljenog borbom pesnik je
opet umetniki efektno upotrebio jedan topos da opie mrtvog Hrista. Ali nain
na koji upotrebljava varijaciju (ovek, Bog svemogui, Kralj Nebeski, Kralj svih
pobedilaca, itd.) bez sumnje je jedinstven po svom estetskom efektu i zato je
izazvao sledei komentar /433, 151-2/:
,, U trideset stihova dramatinog opisa Raspea (...) mogu se uoiti deset primera
communicatio idiomatum /sjedinjenost boanskih i oveanskih svojstava S. J./
i svaki od njih iznova podstie iznenaenje izazvano tim paradoksom, i to
iznenaenje biva sve vee onako kako se pesma sve dalje odvija (...) Varijacija
kao stilsko poetsko sredstvo i bogatstvo sinonima u anglosaksonskoj poeziji
pomau pesniku da svaki put upotrebi neki novi atribut boji (...) Time je savreno
istaknut teoloki nauk da je Hristos tek svojim raspeem postao u punoj meri i
Bog i ovek istovremeno, a postignut je i pun imaginativni efekat to ga izaziva
communicatio idiomatum, naime uenje pred velikim paradoksom hrianstva
da Gospod Bog mora tako neto da pretrpi.
Ostatak pesme, kao to je ve reeno (str. 144) stilski se razlikuje od prethodnog
teksta. Najvie pada u oi odreeni pad emotivnog intenziteta, bez sumnje usled
toga to su reenice koje zapoinju glagolom u linom obliku zamenjene tzv. sceal
reenicama (sceal treba da...) koje podrazumevaju pouni i propovedni ton.
I tako taj deo pesme, koji govori kako hodoasnici jo uvek dolaze da vide simbol
Hristove pobede nad silama mraka neizbeno dobija karakter homilije, uprkos
dirljivoj iskrenosti s kojom je izraena nada u pomo s neba kroz jo jednom
prizor Hristovog silaska u ad. San o raspeu se, kao i Kinevulfova Jelena,
zavrava epilogom u duhu pobone meditacije da pomenemo jo jednu slinost
izmeu ta dva dela. Kao i u Jeleni, pesnik samo prividno govori o sebi, dok u
eleginom tonu izlae niz optih mesta:
,, Malo je ostalo monih ljudi
koji su mi prijatelji; svi su napustili
radosti ovozemaljske, otili da slue najslavnijem Kralju,
Oni sad ive na nebu, sa Ocem u visinama,
borave u slavi; a ja se nadam
svakoga dana da e me Krst gospodnji
to ga gledam na zemlji poneti u visine,
odvojiti me od ovog prolaznog ivota
i odneti me velikoj srei, radosti
nebeskoj, tamo gde Gospod sa svojim ratnicima
189

sedi na gozbi i gde je veno blaenstvo,
i gde e me On pustiti da sednem
i da ostanem zauvek, boravei u slavi,
delei radost i sreu sa svetiteljima.
(sth. 131-44)
Ma koliko se trudio, Anglosaksonac e uvek ostati ono to jeste, pa e i u
najpobonijim meditacijama predstavljati sebi rajsko blaenstvo kao veliku
herojsku gozbu zadovoljne i srene ratnike druine iji je on lan. Ali, mora se
priznati da ta slika uopte ne deluje neprirodno. Za Hristovim stolom nalo se
mesto i za Ingelda.
Po svojoj prirodi i tokom cele svoje istorije hrianska crkva je opstajala u
odrednicama koje bi se mogle smatrati razdobljem izmeu bojeg iskupljenja
oveanstva putem rtve Hristove i konanog ispunjenja svrhe tog iskupljenja na
kraju sveta, kad nastupi Poslednji sud. Otuda i veliki znaaj kako za crkvu kao
religioznu ustanovu, tako i za vernika, pojedinca svih onih tema koje govore o
krstu, raspeu, iskupljenju i Poslednjem sudu. Tokom prvih hiljadu godina
poseban naglasak u crkvenoj doktrini, kulturi i umetnosti bio je stavljen na
injenicu da je boja volja promenila i da e jo menjati ovekovu sudbinu. U tom
kontekstu treba shvatiti i naglasak koji hrianska umetnost stavlja na pobedu koju
je Isus - Bog i Isus - ovek izvojevao na krstu. Jer od tada je otvorena mogunost
da avo izgubi svoju vlast nad oveanstvom. Svaki ljudski stvor mogao je od
tada da se spase venog prokletstva koje ga je pratilo jo od prvobitnog greha
Adama i Eve, ako bude sledio nauk Hristov. Spasenje oveanstva, kao i svakog
pojedinca u njemu, bilo je, dakle, neto to je tek trebalo da nastupi. Dogmu o
oekivanju tog krajnjeg ishoda (tzv. eshatologiju) u Zapadnom hrianstvu
utemeljio je jo sv. Avgustin iz Hipa u V veku. Po njemu Bog je, kroz Apokalipsu,
predvideo kraj oveanstva kada e svi mrtvi vaskrsnuti da bi im Hristos konano
sudio i kada e i grenici i pravednici dobiti ono to su zasluili veno
prokletstvo (u paklu) ili veno blaenstvo (u raju). Zato je Poslednji sud, po
Avgustinu, bio dan konanog ispunjenja i nada celog oveanstva i svakog
pojedinca u njemu.
Anglosaksonska religiozna knjievnost, pa i pesme Kinevulfa i njegove kole,
obrauje upravo te teme i to u skladu sa duhom svoga razdoblja (450 1100.
godine), stavljajui naglasak na objektivnu, opteoveansku stranu crkvene
doktrine. Otuda motiv Hrista vladara i borca, i motiv Hrista koji trijumfuje nad
smru, kao i posebni naglasak na svetakom ivotopisu kao optem obrascu koji
190

ipak, u sutini, ne pripada ovom svetu. Otuda i pojam zla na zemlji kao kosmike
tragedije koja se moe shvatiti samo kroz sliku borbe koja se zavrava
eshatolokim ispunjenjem. U periodima koji e kasnije nastupiti, u lirici,
moralitetima i mistinoj prozi XII, XIII i XIV veka, ovakav pristup e opet u
skladu sa duhom toga doba biti zamenjen veim naglaavanjem subjektivnog
doivljavanja hrianske doktrine. Knjievna dela o Hristovom ivotu vie e se
baviti prirodom i sutinom njegove ljubavi i patnje, to e u ikonografiji biti
praeno prikazivanjem mrtvog Hrista i veim obiljem motiva zvanim imago
pietatis prizor Hristovih muka /3/. Razmiljanje o njima, uivljavanje u njih sa
eljom da se tim putem doivi ujedinjenje sa boanstvom veoma esto su tema
mistine lirike i proze koje se u principu bave odnosom Bog i ja, ja u njemu .
Kinevulfovi i drugi pozivi itaocima da razmiljaju o Hristu i ispituju svoju duu
prvi su nagovetaji tih kasnijih srednjovekovnih dela.
S druge strane, obovanje Hrista spojeno sa oseanjem line obaveze i eljom
da se ovek posveti njegovoj slubi potpuno je u duhu sa nastupajuim periodom
krstakih ratova. ta vie, moe se rei da je njihova propaganda u Evropi u velikoj
meri zavisila upravo od takve ideoloke podrke. Jedan od traktata Bernara od
Klervoa (Bernard de Clairvaux) nazvan Militia Christi pored teorijske osnove i
opravdanja za voenje krstakog rata upuivao je i na meditiranje o svetim
mestima u kojima je Isus iveo, od Vitlejema do Golgote 1551.
Ali nije potrebno ii tako daleko u budunost. Ve u anglosaksonskim zakonima
moe se nai konstatacija da su kalueri u svojim manastirima ratnici boji
(Godes cempan innan heora mynstran) /32, 431/ i Andreja, Gatlak i Julijana u
svojoj pasivnosti i oslanjanju na Boga da ih zatiti i da on bude taj koji e odneti
pobedu ponaaju se potpuno u skladu sa tradicijom ratnika bojih. No mora se
imati u vidu da oni pripadaju onom periodu kada se borba protiv zla ili bar onoga
to je crkva takvim bila proglasila jo uvek nije vodila s orujem u ruci. I upravo
zahvaljujui tome to su jo uvek na nivou opteljudske idealizacije hrianskih
vrednosti, a ne i konkretne propagande crkvene borbe za mo, anglosaksonske
religiozne pesme imaju odreeni umetniki znaaj i u nae vreme. One su jo uvek
na nivou mitskom i arhetipskom koji je vanvremenski.

11. 5. Mit i realnost u anglosaksonskoj religioznoj poeziji
Isto kao to su u herojskoj poeziji udovita i neprijatelji predstavljali
izvitoperene drutvene vrednosti anglosaksonskog comitatusa tako se i u
191

religioznoj poeziji zlo predstavlja kao pervertirana duhovna imitacija dobrog.
Sotona pokuava da imitira Boga, grenici imitiraju Sotonu i doivljavaju istu
sudbinu: veno izgnanstvo i uskraivanje boje milosti. Ono to i Sotonu i njegove
sledbenike navodi na pokuaj da dostignu svoje uzore u stvari su negativne
emanacije duhovnih vrednosti zavist i gordost.
Sistem vrednosti u kome se ispoljava takva imitacija koja vodi u parodiju u
sutini je isti kao i sistem realnog anglosaksonskog drutva. Sa take gledita
herojskog kodeksa Sotona je, svojom pobunom, uskratio slubu gospodaru i zato
je bio prognan iz njegove nebeske ratnike druine. Otuda tolike elegine
lamentacije i formule izgnanastva u njegovim monolozima iz Postanja B i iz
Hrista i Sotone. Parodija nastaje u trenutku kada se jasno vidi da u paklu u kome
je bio sa svojirn sledbenicima Sotona pokuava da uspostavi drukije, svoje
carstvo: odbacivi moralne vrednosti jednog, nazovimo ga rajskog herojskog
kodeksa on ne moe svoju vladavinu da zasnuje na tim istim vrednostima i doveo
je samog sebe u paradoksalnu situaciju. Zato njega interesuje iskljuivo vlast kao
takva i rivalstvo s Bogom, i zato su odnosi koji vladaju u paklu samo izvitoperena
slika nog herojskog comitatusa. Gordi pobunjenik koji se s onoliko ponosa poziva
na svoju druinu i apeluje na njenu lojalnost u Postanju B (str. 166-9) u stvari je,
kao to je jo tamo nagoveteno, samo zavidljivi tiranin, ije se carstvo zasniva
na strahu i mrnji, a ne na uzajamnoj lojalnosti i ljubavi.
Takva slika je jo bolje razraena u pesmama Kinevulfa i njegove kole. U pesmi
Hristos i Sotona nije samo pakao to Sotonino carstvo prikazan kao tragina
parodija raja (upr. str. 136 sa str. 142, 148, 154) ve su i odnosi uzajamne
lojalnosti i ljubavi neto to je u tim uslovima nezamislivo. U Andreji (sth. /1343-
44) Sotona prebacuje avolima to nisu uspeli da sprovedu njegov naum, a oni
mu drsko odgovaraju da je trebalo sam da izae na megdan (sth. 1345-57). U
Julijani /sth. 325-44/ avo se ali na Sotoninu tiraniju i unapred strepi od njegove
kazne za svoj neuspeh. U paklenom comitatusu niti je voa spreman da se bori u
prvim redovima i titi svoje ratnike niti su mu oni odani i vole ga, ve ih samo
goni napred strah od njegove kazne. Njegovo carstvo opstaje samo dotle dok on
uspeva da odri svoju strahovladu i u Hristu i Sotoni avoli mu ak otvoreno
prebacuju da ih je zaveo lanim obeanjima.
Osnovni biblijski izvor koji govori o pobuni anela je Knjiga proroka Isaije (14,
12-15) u kojoj se pominje kako je Lucifer hteo da se podigne i izjednai sa
Vinjim . Ta njegova gordost esto se pominje u anglosaksonskoj religioznoj
poeziji (Julijana, 424; Gatlak, 663-5; Hristos i Sotona 50, 69, 225). Zbog te
192

gordosti i Sotona i njegovi sledbenici odbijaju da se pokaju, i ostaju u veitom
progonstvu iskljuivo po svom vlastitom izboru (Hristos III, 1519-20), nalazei
zadovoljstvo u grehu i zlu (Gatlak A, 508-9).
U delima crkvenih otaca provlai se ideja da su svi ljudi roeni nakon prvobitnog
greha i izgnanstva iz raja u stvari izgnanici, koji to nisu postali svojom voljom.
ak i Adam i Eva, iako su na odreeni nain imitirali Sotonu i poeleli da se
izjednae s Bogom, bili su rtve prevare i zato se mogu nadati spasenju. U jednom
svom komentaru Knjige Postanja, na pitanje zato ovek moe biti spasen, a pali
aneo ne moe, Alkuin odgovara /88, C. col. 517/:
,, Zato to je Aneo sam bio uzronik svoga greha, a ovek je bio obmanut pa je
zgreio. Prema tome, to je vie bio uzdignut u slavi, aneo e utoliko stranije
stradati; a to je po prirodi svojoj bio slabiji, ovek e tim lake dobiti oprotaj.
Ova doktrina koja lei i u osnovi legende o Hristovom silasku u ad podrazumeva
takoe da e svaki hrianin - izgnanik koji to nije postao svojom voljom moi
da se vrati u svoju rajsku postojbinu ako bude sluio Bogu verno i dragovoljno.
Vernost gospodaru koga je ratnik sebi izabrao ili ijoj porodici pripada nije
nepoznata u herojskom kodeksu. Isto tako i potreba da se porodini (u ovom
sluaju lini) interesi podvrgnu jednoj vioj slubi princip je na kome se ne
zasniva samo germanska ratnika druina ve i militia Christi. ak je i onaj
najstraniji od svih izbora rtvovanje samoga sebe radi gospodara koji se voli
bio poznat ratnicima kod Moldona. Drugim reima, rtva iz ljubavi nije bila
nepoznata u anglosaksonskom ratnikom moralu. Ali poniziti se do te mere da
ovek rtvuje sebe iz ljubavi koja ukljuuje i vlastitog ubicu bilo je zaista
nezamislivo. Tu prestaje ovek i poinje Bog. Hristos, kao vrhunsko, arhetipsko
ispunjenje oba ideala je pojam koji anglosaksonski pesnik pokuava da shvati
svojom intuicijom. Kad mu to poe za rukom, kao u prizorima Hristovog trijumfa
u Silasku u ad i Snu o raspeu, nastaje velika poezija. U njoj Ingeld i Hristos
konano postaju jedno Bie.





193


12.Alegorijska, elegina i didaktina poezija

12. 1. Alegorije iz anglosaksonskog Fiziologa: Feniks,
Panter, Kit, Jarebica
U Ekseterskom kodeksu nalazi se grupa pesama koja se najee zove Fiziolog
(Physiologus), po uzoru na prie o ivotinjama poteklim iz Aleksandrije u V veku,
u kojima su, ve tada, ivotinjama pridavana alegorijska znaenja. Fiziolog je
osnova celog jednog anra u knjievnosti, tzv. bestijarija, koji je aleksandrijsku
ideju prilagodio patristikoj koncepciji da se u materijalnom svetu (visibilia)
moe otkriti skriveni smisao onoga to je boja promisao u taj svet ugradila
(invisibilia Dei). Sve to je Bog stvorio, (creatura), kosmos u celini i svaki njegov
deli za sebe nose skrivenu boju poruku. Alegorija (gr. allos drugi i
agoreion govoriti ) je samo jo jedan od naina koji su ovde ve bili
pominjani da se ta ideja izrazi. U njoj se apstrakcije i duhovni pojmovi prikazuju
u konkretnom materijalnom obliku, i zato svaka alegorija, pa i ona iz bestijarija,
ima dva znaenja: skriveni smisao i njegovo tumaenje. Moda je najbolji primer
upravo Feniks, jedna od pesama iz Ekseterskog Fiziologa koji je i formalno
podeljen u dva dela. U opisu mitske egipatske ptice feniksa u prvom delu krije se
sensus spiritualis, koji u drugom delu biva razjanjen kroz sensus litteralis
pesnikovog egzegetskog tumaenja. Feniks, koji samog sebe obnavlja raajui se
uvek iznova iz vlastitog pepela postaje tako alegorijska slika ovekovog
iskupljenja i prefiguracija Hrista i Vaskrsenja po biblijskoj tradiciji. Na slian
nain, samo mnogo krae i manje ueno, a istini za volju, i sa znatno manjim
poetskim efektom, u Ekseterskom Fiziologu prikazani su jo Panter, Kit i
(pretpostavlja se) Jarebica. Panter je prikazan kao plemenita, blaga i krotka
ivotinja (!) prema svima osim prema zmaju. Spava tri dana u svojoj peini, a
zatim se budi uz strahoviti urlik, dok mu iz usta izbija slatki miris koji privlai sve
ljude i ivotinje. Prema pesnikovom objanjenju, panter je figura Hrista, koji je
blag prema svima izuzev prema Sotoni (zmaj kao slika Sotone postoji i u
ikonografiji /3/). Njegov san i buenje oznaavaju Hristovu smrt i Vaskrsenje.
Slatki miris koji mu izlazi iz usta i koji je delimino nalik na tradicionalno
verovanje da moti svetaca takoe imaju prijatan miris jesu dobra dela koja
privlae pravednike.

194

Ovaj detalj ima svoju ironinu paralelu u opisu kita, koji takoe, kad je gladan,
razjapi eljusti iz kojih izlazi miomiris koji privlai sitnije ribe. Samo kit ih, za
razliku od pantera, proguta. Kit kao alegorijska figura avola koji obmanjuje
grenike jo bolje je ilustrovan popularnom legendom o tome kako ima obiaj da
izroni tako da mu lea, nalik na ostrvo, vire iz vode. Umorni mornari, privueni
tak ostrvom , iskrcaju se na njega i zapale vatru, i u trenutku kada se najvie
opuste, drugim reima kad vrlina opreznosti (prudentia) potpuno zaspi, kit
iznenada zaroni i tako ih podavi. U prvoj od ove dve prie o kitu nije teko uoiti
srodnost sa ikonografskim prikazima pakla kao razjapljenih eljusti udovita
Levijatana /3/ koji se, uzgred budi reeno, mogu uoiti i na dananjim freskama o
Stranom sudu. Levijatan potie iz starojevrejske mitologije, gde je prikazan kao
vodeno udovite sa ogromnim eljustima, nalik na krokodila (Knjiga o Jovu, 40,
25-41-26), a pojavljuje se kao zmaj i u novozavetnoj Apokalipsi (Otkr. Jovanovo,
20, 1-3). Taj avo, Adaja velika, stara zmija, koja se zove avo i Sotona, koji
vara sav vasioni svet... (Otkr. Jov. 12, 9) prikazan je kao vodeno udovite u
Knjizi o Jovu i sasvim je logino da i u Fiziologu podmukli kit koji mami ivotinje
i ljude u propast bude alegorijska figura Sotone. Jarebica (?) je fragment od samo
16 stihova ostatak je izgubljen, i o njoj se ne moe mnogo rei. Ali i iz ovoga
to je do sada reeno moe se doneti zakljuak o jednoj osobini po kojoj se
alegorija razlikuje od svis ostalih knjievnih rodova. U njoj svaki detalj, i svaka
linost, imaju tano i precizno tumaenje, A = B. Po tome se alegorija razlikuje
od simbolizma, jer simboli, kao to smo videli, imaju i znaenja koja prevazilaze
racionalno tumaenje i mogu se osetiti samo intuicijom, znaenja koja se obino
nazivaju arhetipskim slikama. S druge strane, alegorija se kao pesniki pristup
tradicionalne hrianske poezije razlikuje i od tipologije. Alegorija polazi od
apstrakcije i prikazuje je kao konkretnu figuru ili detalj u prii. Tipologija polazi
od konkretnog, vidljivog sveta i trai u nizu visibilia ono to im je zajedniko,
tipino, da bi tako otkrila skriveni dublji smisao. Zato se, u krajnjoj liniji,
celokupna anglosaksonska poezija moe smatrati simbolinom sa izuzetkom,
naravno, Fiziologa. Uprkos injenici da postoje kritiari koji uvek u tim pesmama,
ak i onim svetovnim, vide alegoriju /360/, /350/, /290/, i uz sve duno potovanje
njihovom nesumnjivom doprinosu u mogunostima da se ta dela sagledaju i iz
takvog ugla, (jer ona kao i svaka dobra umetnost mogu biti shvaena na vie
naina), izgleda ipak svrsishodnije usvojiti jedan umereniji pristup u njihovom
tumaenju /407/, /348/. U tom ogledu nije na odmet pamtiti upozorenje Defrija
eperda (Geoffrey Shepherd).
195

,, Izgleda mi da anglosaksonski pesnici prilikom stvaranja svojih dela nisu ba
uvek ispoljavali toliku suptilnost, uenost i dovitljivost koju pokazuju dananji
kritiari, trudei se da dokau jedinstvo i logiku njihove koncepcije. /148, 151/
Ako se ovaj, u sutini umereni istorijski pristup dovede do ekstrema, pa se rei
nisu ba uvek proitaju kao nikada nisu , dolazi se do stava koji je
svojevremeno izazvao jedan od veih problema u tumaenju Feniksa /311/.
Pitanje je bilo da li Feniks, po tome to pokazuje znatna odstupanja od svog
izvora koji nije isti kao izvor ostalih delova Fiziologa
13
po svom poetskom
savrenstvu /275, 221/ i komplikovanosti svojih alegorijskih znaenja koja se
ogledaju u stilu /348, 140-5/, moe zaista da se smatra delom Fiziologa ili moda
ini zasebnu pesmu.
injenica je da je Feniks, iako u sutini mitska ptica, bio za svoga pesnika
stvaran i pripadao je kategoriji visibilia /407, 12-13/, dakle mogao je da se uklopi
u jednu alegorijsku koncepciju Plinijeve Istorije prirode. Postojala je i jedna
unutranja logika, u skladu s tradicijom, da pored pantera, kita i jarebice koji su
predstavnici ivotinja koje pripadaju zemlji, vodi i vazduhu, treba u Fiziolog
ubrojati i feniksa, koji je asociran sa suncem i vatrom /131, 133/, da se i ne
pominje izrazito alegorijski pristup pesnika koji je oevidan i u samoj podeli
pesme o emu je bilo rei. Savrenstvo stila je, pak, neto to se moe pripisati
iskljuivo autoru, a ne izvoru, i zbog te svoje osobine Feniks zasluuje posebni
kritiki osvrt u svakom razmatranju staroengleskog Fiziologa.
Iako izgleda preterana tvrdnja da je Feniks moda najelegantnija i zanatski
najsavrenija meu sauvanim staroengleskim religioznim pesmama /275, 221/,
injenica je da sadri nekoliko nezaboravnih odlomaka, koji nemaju svoju
paralelu u latinskom originalu. Pesma pseudo - Laktancija poinje samo jednom
kratkom konstatacijom da postoji jedno blaeno mesto daleko na Istoku (Est locus
in primo felix oriente remotus 223, 88). Nepoznati anglosaksonski pesnik
proiruje tu lakonsku reenicu u est stihova sroenih u tradicionalnom epskom
stilu, po kome je felix locus preveden kao najplemenitija zemlja (pelest
londa):



13
kod Feniksa taj izvor je Carmen de ave phoenice pesma koja se pripisivala Laktanciju dok
se anglosaksonski Fiziolog u principu zasniva na Pliniju.
196

,, Priali su mi da se daleko odavde,
na Istoku, nalazi najplemenitija zemlja
za koju se zna. Taj predeo nije
lako dostupan mnogima na ovoj zemlji,
ve je voljom Stvoritelja smeten
daleko od onih koji zlo ine.
(sth. 1-6)
Laktancijeva pesma ima samo 170 stihova, Feniks ima ukupno 677, a stihovi
381 - 667 nemaju svoju paralelu u Laktanciju. Pesnik je dakle neto manje od
polovine uzeo od latinskog pesnika, a ostatak je ispevao sam, i u tim stihovima se
mogu otkriti uticaji ne samo Plinijevi (jer i Plinije i Herodot pominju legendu o
feniksu) ve i biblijskih knjiga, Postanja, Jezekilja i poslednjeg dela Otkrovenja
Jovanovog koje opisuje Nebeski Jerusalim /361/.
Pesma zapoinje opisom rajskog vrta, Edena, prekrasne, mirisne i raskone
zemlje ispunjene lepotama koje svedoe o slavi njihovog Tvorca. Tu, u jednoj
umi, ivi feniks, boanska ptica koja se svake noi dvanaest puta kupa u sveem
potoku da bi potom uzletela zajedno sa suncem koje se raa i pesmom proslavila
blistavo nebesko znamenje Stvoritelja. Jedanput u hiljadu godina feniks odlee na
zapad, u Siriju (moda ga zato oser na jednom mestu zove Feniks od Arabije
), gde pravi sebi gnezdo na vrhu palmovog drveta. Vreli sunevi zraci zapale
gnezdo, zajedno sa pticom, i u pepelu se nae udesna jabuka iz koje izlazi
najpre crv (taj detalj potie iz Plinija), a potom od njega, kao od larve, nastaje
mladi feniks koji se trijumfalno vraa u svoj rajski vrt, praen ostalim pticama
koje pevaju njemu u slavu. Tako je besmrtna ptica feniks upotrebljena kao
metafora za doktrinu o vaskrsenju, i u svakoj fazi svog preporoda daje tipologiju
za figure dobrog hrianina i njegovog Spasitelja . /367, 13/
Ono to Feniksa ini izuzetno lepom pesmom upravo su oni delovi koji nemaju
odgovarajue latinske izvore i koji uglavnom govore o raju. Ne postoji ni jedno
anglosaksonsko poetsko delo koje je do te mere proeto toplim dahom egzotinih
predela. Pesnik kao da i sam uiva dok blistavim bojama slika svoj zlatni san o
raju zemaljskom, o pitomom pejzau toplog podneblja. Jedva tridesetak latinskih
stihova proireno je ovde u 84 kada se, na poetku, opisuje feniksova postojbina:
,, To je prijatna ravnica; zelene ume
prostiru se pod nebesima. Ne mogu ni kia ni sneg,
ni ledeni mraz, ni plamen vatre,
197

ni pljusak grada, ni popalo inje,
ni vrelina sunca, ni ljuta hladnoa,
ni toplo vreme, ni zimski pljusak
da je narue, ve ta ravnica ostaje
uvek ista i rascvetana.
(sth. 13-20a)
Kao i svi opisi raja, te zemlje blaenih dua, i ovaj je sainjen u nizu negacija,
to je inae u evropskoj knjievnosti bila ustaljena tradicija jo iz Homerovih
vremena. Za ovog pesnika, meutim, karakteristino je da raj zamilja kao jedan
nepromenljivi, veno lepi predeo to nije uvek sluaj u drugim opisima raja (str.
142) i da je umeo da upotrebi unutranju leoninsku rimu sa izvanrednim
efektom, poput onog to ga pokazuje Kinevulf u svojoj Jeleni i Hristu II.
,, ne frostes fnst, ne fyres blst,
ne haegles hryre, ne hrimes dryre
(sth. 15-16 gore)
Kasnije (sth. 60-84) pesnik e ovu sliku proiriti dodavanjem slika vode,
dvanaest rajskih potoka koji podseaju na vode ivota iz Biblije (Otkr. Jov.
22, 1).
Vizuelni efekti dopunjeni su i zvunim naroito u opisu feniksove trijumfalne
pesme koja je, kao i sve to nije ,, od ovoga sveta pojmljiva samo kroz negacije:
,, Sazvuje te pesme je slae
i lepe od ma koje muzike, nenije
od svake melodije. Ni truba ni rog,
ni treptaji harfe, ni ljudski glas,
ni pisak frule, ni blago pojanje,
ni krilo labuda, ni ma kakvo uivanje
koje je Bog smislio da oveku olaka ivot
na ovoj odvratnoj zemlji, ne moe se uporediti
s tom pesmom.
(sth. 129-37a)
Nije potrebno navoditi dalje da bi se videlo ta to Feniksa ini izuzetnom
pesmom. Ali ipak, s njim ili bez njega, staroengleski Fiziolog u celini jo uvek se
ne moe uporediti sa svojevrsnim opte ljudskim temama i humorom tim
198

posebno privlanim dodatkom engleskih i francuskih bestijarija iz XII i XIII
veka.

12. 2. Elegije: Vulf i Edvaser, Muevljeva poruka, enina tubalica, Potuka,
Moreplovac, Ruevine, Rimovana pesma
Pesme kojima je izdava Torp 1836. godine dao pojedinane naslove i
klasificirao ih kao elegije sve se nalaze u Ekseterskom kodeksu i imaju dve
objedinjujue teme koje ih odvajaju u kategoriju za sebe. Prva je tema izgnanstva,
bilo iz realne, ovozemaljske sredine bilo iz nebeske prapostojbine (str. 150-1), a
druga je seanje na nekadanju sreu i ivotne radosti i tuga zbog tog gubitka,
koju hrianski pesnik moe da podnese samo kad misli na sreu rajskog naselja
koje ga eka. Ali samo Potuka, Moreplovac i Rimovana pesma mogle bi se zaista
nazvati hrianskom poezijom. Vulf i Edvaser, enina tubalica, Muevljeva
poruka i Ruevine, mnogo su blie germanskoj tradiciji, a meu tim pesmama
prve tri su najblie pojmu svetovne ljubavne lirike u staroj knjievnosti. Ruevine
su prva topografska pesma eleginog tona u engleskoj knjievnosti, i smatra se da
je mesto koje pesma opisuje Bat /245, 22-36/ ili ester /322/.
Vulf i Edvaser (Wulf and Edwacer), odlomak koji sledi odmah nakon Deora u
Ekseterskom kodeksu, nazvan je najstarijim lirskim izlivom ljubavnog bola koji
je napisan na staroengleskom /131, 84/. Obino se smatra daje to najstarija
pesma u ovoj grupi, iako je pitanje periodizacije jo uvek nereeno (str. 59 i 72-
3). Isto tako nereeno je i pitanje izvora. Pretpostavlja se da su protagonisti ena
iji je to monolog, njen ljubavnik Vulf, i Edvaser (njen mu?) glavne linosti:
(a) neke zaboravljene germanske legende nalik na one koje nabraja Deor u svojim
tulama 331 /; ili (b) izgubljene prie iz herojske tradicije o Odoakru (Edwacer?),
to bi ih stavilo u istorijski kontekst /280/; i (c) neke pesme iz germanske folklorne
enske poezije o ljubavnom trouglu, za koju bi enina tubalica predstavljala
drugi takav prirner u engleskoj knjievnosti /386/, /420/.
Sve ove pretpostavke slau se u tome da je pesma veoma stara, bar koliko Vidsit
i Deor, i da njena esta nedoreenost ukazuje na poreklo u usmenoj tradiciji, kada
je publika bila dobro upoznata sa linostima i dogaajima koji stoje s njima u vezi.
,, Za moj narod to je kao da im je neko uinio poklon;
Oni e ga primiti ako ga neko zlo snae
drukije je sa nama.
199

Vulf je na jednom ostrvu, a ja na drugom;
njegovo je ostrvo tvrava, movarom okruena,
svirepih ljudi na tom ostrvu ima.
Oni e ga primiti ako ga neko zlo
snae drukije je sa nama.
O Vulfu i njegovim putovanjima s tugom sam razmiljala;
kada bi vreme bilo kino i ja sedela plaui,
tad bi me ratnik (Edvaser?) zagrlio svojim rukama:
to mi je bila radost, a ipak mi nije prijalo.
Vulfe, moj Vulfe, enja za tobom
uini da se razbolim, tvoje retke posete,
ojaeno srce, a ne glad za hranom.
Cuje li Edvaseru? To nae kukavno derite odnee vuk (?) u umu.
Lako je rastaviti ono to nikad spojeno ne bee, pesmu (?) nas dvoje.

Upitnici obeleavaju samo neka od nerazjanjenih mesta u pesmi. ,,Oni se
valjda odnosi na ,, moj narod (sth. 2 i 7), vuk (sth. 16) moe da bude istinski
vuk, a moda je u pitanju i igra rei sa imenom ljubavnika (Wulf). Vuk je
usamljena i divlja ivotinja, moda je Vulf odmetnik? Na to bi upuivao i
simbolizam imena Edvaser, koja na anglosaksonskom znai uvar svojine
/204/. Oigledno je jedino da ena mrzi dete koje ima sa Edvaserom, dakle i njega,
i da ezne za Vulfom i ne treba mnogo domiljanja da bi se shvatilo da je kino
vreme simbolini izraz njene tuge, i da je ostrvo simbol njihove
razdvojenosti. Govoriti o ljubavnoj strasti kao o bolesti je topos u baladama i,
uopte u usmenoj ljubavnoj poeziji.
Kratkoa odlomka ne dozvoljava neke pouzdanije zakljuke ali zato ini da
unutranji intenzitet teksta bude ogroman. Opti utisak snanog umetnikog dela
iji se samo tragovi mogu ovde naslutiti uglavnom je posledica upravo te kratkoe
teksta i saetosti izraza.
I u znatno duoj pesmi, eninoj tubalici, vidi se da je pesnik eleo da evocira
raspoloenje, ne da pria priu /245, 10/. U sutini, ova pria je isto toliko
nedoreena kao i prethodna, i isto kao i njoj, ne zna joj se izvor. Mogue je da je
to bila tradicionalna verzija prie o odbaenoj kraljici Konstanci, koju e
kasnije obraditi i Gauer (Gower) i oser (Chaucer) /410/, ili pak, bajka o
Krescentiji (Crescentia), koja takoe ima motiv odbaene supruge u centru radnje
/420/, a postoje i neke asocijacije sa irskim legendama /245, 9-10/. Ono to je jo
200

vezuje za tradiciju enskih pesama je i injenica da je to takoe monolog koji
izgovara ena. Njen mu je morao da ode preko uskovitlanih valova (sth. 7),
ona ne kae zato. Ostala je sama da trai utehu. Njegovi roaci pokuavaju
spletkama da ih razdvoje. Iz pesme se ne vidi zato tek, on joj je naredio da
potrai sebi drugo boravite. Ona sada ivi sama, u peini okruenoj umom, i tu
razmilja o nekadanjoj srei i sadanjoj nesrei koja ju je snala. Ima nagovetaja
da je neki drugi ovek, bar delimino, bio uzrok ovom njenom progonstvu (sth.
18-21a). Ona se sea zakletve na vernost koju su ona i njen mu davali jedno
drugom: a sada je sve to poreknuto kao da ga nikad nije ni bilo (sth. 23).
Priroda koja je okruuje u skladu je s njenim raspoloenjem:
,, Tune su doline, brda ogromna,
ti otri zatitniki bedemi, bunjem obrasli,
boravita liena radosti. esto bi me ovde epala
tugom pomisao na odlazak mog gospodara. Ima parova
to ive u ljubavi, dele postelju,
dok ja, u zoru, koraam usamljena gore - dole,
kroz ovu peinu pod hrastom.
I tu presedim dan dug mi je kao godina
i tu oplakujem svoju bedu,
jade mnoge, i zato nikada neu moi
da se odmorim od svojih patnji,
ni od enje koja me je obuzela.
(sth. 30-41)
Zatim se, poev od sth. 42 naglo menja ton i prelazi se sa line ispovesti na
bezlinu gnomsku formulu sceal ( treba da... ), a potom se opet pominje
prijatelj koji sedi sam (...) vodom optoen u pustom dvoru (sth. 46b-50). Ovi
stihovi mogu se razliito shvatiti, ne zna se da li ona misli na mua, roake ili
onog nepoznatog oveka koji je bio uzrok njenim patnjama (130, 226 n. 8). Ipak
je moda najloginije objanjenje jednog od izdavaa koji smatra da ena tu opet
misli na svoga mua:
,, Upravo ta ivost s kojom zamilja njegovu situaciju podsea je opet na tugu
koju osea to je odvojena od njega, i time se objanjava i njen zavrni krik
enje.
/245, 8/
201

Ti zavrni stihovi su istovremeno i poruka i opta slika raspoloenja cele pesme:
Avaj onome koji eka na ljubljenog svoga (sth. 52a-53).
Izlivi oseanja, krici slomljenog srca , kako ih je nazvao arls Ren /131, 84/,
ne samo da pesmi daju psiholoku ubedljivost, ve su njima, poput neke vrste
emotivnog ako ne i verbalnog refrena obeleene smisaone celine u pesmi.
,, ... u tajnosti snuju da nas razdvoje
ne bi li nas dvoje, to je mogue vie
bili rastavljeni: i ja da patim od enje.
(sth. 12-14)
,, Naredio mi je da ivim u umi,
pod hrastovim stablom, u peini.
Stara je ta podzemna kua. Sva opsednuta mojom enjom.
(sth. 27-29)
,, i zato nikad neu moi
da se odmorim od svojih patnji
i svih svojih enji to me u ovom ivotu obuzimaju.
(sth. 39b-41)
Taj, nazovimo ga emotivni, refren enje ujedno ovoj pesmi daje i nekakav
strukturalni okvir, ako se o formi tu uopte moe govoriti. Pre bi se mogao otkriti
neki sistem po principu asocijacije. Ali za razliku od, npr, Poslednjeg suda I, u
kome asocijacija samo vodi u ponavljanje optih mesta bez ikakvog umetnikog
znaaja, ovde je ona upravo zbog intenziteta subjektivnog emotivnog sadraja
pravi oblik za postizanje psiholoke ubedljivosti. To je ena koja pati ali se ne
zavarava nadama u neki bolji ivot, makar i onaj zagrobni. Njen raj je ovde, na
zemlji, i ona zna da ga je izgubila. Drugi ne trai ili, moda, ni ne zna za njega.
Ima u tom stavu neke iskrenosti i herojstva, neke unutranje snage i stoicizma,
poput onoga u ratnika koji kree u susret svojoj slavnoj sudbini da se nikada
vie ne vrati.
Potpuno je drukija pesma koju je viktorijanac Torp u svom izdanju nazvao
Muevljevom porukom iako se na osnovu teksta ne moe sa sigurnou tvrditi da
je poiljalac poruke bio zaista u braku sa enom kojoj je poruka upuena. Njegovo
nastojanje da je ubedi u svoju vernost kao da podrazumeva da nije mnogo siguran
da e ona pristati da nastavi ivot sa njim /245, 18-19/ to nije dokaz, ali bar
dovodi u sumnju mogunost da se tu radi o branoj vezi. No, ovo pitanje je u
202

krajnjoj liniji sporedno, i po ve ustaljenom postupku, ovde e biti prihvaen
naslov pod kojim je pesma poznata i izdavana. Ono samo pokazuje sa koliko se
malo sigurnosti moe govoriti o znaenju tako nejasno definisanih situacija kakve
su ove u elegijama.
Muevljeva poruka, u stvari, teko da bi se i mogla nazvati elegijom, jer je u
sutini veoma optimistina i prosto zrai eljom da se pone ivot iznova. Ratnik
koji je morao da napusti voljenu enu i ode (pobegne?) u progonstvo preko mora
opet je stekao u novoj sredini istaknuti poloaj u drutvu, obogatio se, i sada alje
glasnika eni koju je ostavio da ga eka i poziva je da mu se pridrui, da nastave
ivot onako kako dolikuje njenom visokom rodu (nazvana je prinevom keri
sth. 48). Glasnik kao znamen nosi drvenu ploicu u koju je poiljalac urezao rune
koje potvruju njegovu odanost voljenoj eni /165/.
Ovako bar izgleda tumaenje koje veina autora daje tom, inae prilino
oteenom tekstu. Krajem prolog i poetkom ovog veka postojala su gledita da
je ta pesma u vezi sa eninom tubalicom /245, 18 n.1/ ali danas su uglavnom
odbaena kao neubedljiva /245, 18-20/.
Pesma se ne moe nazvati eleginom ni po svojim stilskim osobinama jer
formule izgnanstva, ma koliko bile tipine za anglosaksonsku eleginu poeziju
/194/, ipak su neto to se prirodno moe oekivati u svakoj pesmi koja govori o
razdvojenosti dvoje ljubavnika i o njihovoj elji da se opet sastanu. Ono to ovu
pesmu ini ako nita drugo ono bar srodnom prethodnim elegijama upravo je ta
tema razdvojenost i enja. Bogatstvo i mo nita ne znae ako ovek nema
voljenu enu da joj to sve pokloni:
,, sad je taj ovek opet stekao blago,
i nita mu nee nedostajati,
ni bojni konji, oi drago kamenje, ni gozbe,
ni ma kakvo blago na ovoj zemlji
nita sem tebe, o prineva keri.
(sth. 44b-48)
Tako kae glasnik zavravajui svoju poruku.
Tu nema onog beznaa iz enine tubalice ni bolesne enje Vulfove dragane.
Ali nema ni tog emotivnog intenziteta. Ne samo sredina koja se pominje ve i sam
ton pesme je aristokratski, suzdran, rei paljivo odabrane. Cela poruka ima
odreenu formu.
203

Glasnik se prvo predstavlja gospoi (sth. 1-12) a potom joj prenosi poruku svoga
gospodara da se seti nekadanjih zakletvi iz vremena dok su jo iveli u
blagostanju i im bude ula tunu kukavicu (sth. 23) kako se oglaava u umi
neka se odmah ukrca na brod i doputuje kod njega. Kukavica kao vesnik prolea
pominje se i u Moreplovcu (sth. 53-55), a prolee je doba kada se led na moru topi
i kada se moe isploviti. U Moreplovcu kukavica je simbol enje i elje za
promenom. U Muevljevoj poruci taj topos ima trostruku ulogu, simbolizuje
promenu sa goreg na bolje (zima prelazi u prolee); ovekovu enju za voljenom
osobom (iako tuna kukavica inae ne postoji u severnjakom folkloru, njen
glas samo oznaava dolazak prolea kao kod nas prva lasta ); i elju da se pone
ivot iznova (moe se krenuti na put).
Pesma se zavrava kratkim epilogom od svega pet stihova u kome se nalazi
runski zapis. Taj zapis urezan u pare drveta pominjan je u vezi sa Zagonetkom
br. 60, koja u Ekseterskom kodeksu stoji neposredno ispred Muevljeve poruke,
ali u tom sluaju cela pesma bi se morala tumaiti kao prozopopeja, nalik na onu
iz Sna o raspeu /369/. Takvo tumaenje, ipak, ne izgleda mnogo ubedljivo /348.
145-53/. Zato izgleda loginije danas ve ustaljeno miljenje /245, 12-22/, /130,
226-8/, /131, 151/ da su rune samo znamenje vernosti poiljaoca i da se pesma
zavrava opet glasnikovim reima da e njegov gospodar
,, ispuniti obeanje i odrati zakletvu
na vernost dok je iv, onako kako ste
vas dvoje nekada esto govorili.
(sth. 51-4)
Iako govornici u prethodne tri pesme nisu linosti u pravom smislu te rei ve
jedno uopteno ,, ja ili, kako ga Grinfild zove, persona, za te pesme se ipak moe
rei da na razne naine izraavaju jedno subjektivno elegino raspoloenje
izazvano gubitkom voljene osobe. U pesmi Ruevine nema ni persone ni
subjektivnih, linih patnji. Ruevine su izraz svetskog bola , uoptena
razmiljanja o prolaznosti ovozemaljskih vrednosti. Ta pesma je ako se upotrebi
poreenje sa primerima koji su vremenski blii naem dobu po svome tonu blia
Grejovoj Elegiji napisanoj na seoskom groblju (Gray, Ellegy written in a Country
Churchyard) nego Tenisonovoj In Memoriam (Tennyson, In Memoriam).
Otprilike jedna treina ove kratke pesme od ukupno 49 stihova, koja sledi
neposredno nakon Muevljeve poruke u Ekseterskom kodeksu, izgubljena je zbog
oteenosti rukopisa. Razmiljanja pesnikova pred ostacima nekog starog
204

rimskog grada, dela divova (enta geweorc sth. 2) veoma su slina
razmiljanjima potukaa iz istoimene elegije koji posmatra staro delo divova
(eald enta geweorc sth. 87). Ruevine simbolizuju propadanje svega
ovozemaljskog i poznati elegini lajtmotiv drugog dela Beovulfa lyf is lne,
ivot je prolazan ovde je jedina i glavna tema. Ali slino Beovulfu i za razliku
od Potukaa razmiljanja o prolaznosti ovde nisu praena hrianskim
moralisanjem:
,, Sjajne behu gradske palate, kupatila mnoga,
visoko obilje zabata, ratnika buka velika,
i mnoga dvorana za medovinu puna veselja
dok sve ne ieznu o, sudbino mona!
Padahu zidovi na sve strane, doli su dani poasti.
Smrt ih sve odnese, valjane ratnike,
opustee njihovi bastioni.
Propada grad; graditelji su popadali,
vojske na zemlju.
Zato su sada zgrade opustele
i crvene izrezbarene opeke odvajaju se
od kostura krova. Ruevine na tlo padoe
smrvljene u hrpu kamenja, tu, gde nekadanjih ratnika mnotvo,
veselo i blistavo od zlata sijae u svojoj
ratnikoj opremi, ponosno i vinom razgaljeno.
I gledali su junaci blago, srebro, alem - kamenje,
nakit, bogatstvo i sve posede ovog sjajnog grada irokih domena.
(sth. 21-37)
Gornji navod potvruje prethodno izneto miljenje da pesma ne nosi nikakvu
eksplicitnu hriansku poruku. Uzrok propasti grada je u sutini germanska
sudbina (wyrd sth. 24), a ne boja volja. Etimoloka i semantika istorija rei
wyrd /424/ pokazuje sledea znaenja: (a) ono to se dogodilo (uopte ili
pojedincu); (b) ono to se sluilo (kako bismo mi rekli igrom sudbine ili
sticajem okolnosti ); (c) udesni dogaaj; (d) udotvorno delo. Poslednja dva
znaenja javljaju se iskljuivo u hrianskom kontekstu. Ali uopte uzev, ni jedno
od ova etiri znaenja sudbine ne protivi se ostalima. Sudbina (wyrd, ,, fate , lat.
fatum) i pojam boje volje (wyrd ,, destiny , lat. praedestinatio) stoje u
uzajamnom odnosu koji je Boecije detaljno razradio /144/, a anglosaksonska
interpretacija /464, 128/ svodila se na to da je boja volja ili promisao (Godes
205

foreonc bukvalno God's forethought ) ono to Bog zna da e se dogoditi, a
kada se to zaista i desi, kad se boja volja materijalizuje, postaje sudbina (wyrd).
Prema tome, znaenje rei wyrd u jednom anglosaksonskom tekstu zavisie
iskljuivo od konteksta pesme u celini. Ova injenica ne samo da pokazuje optu
istinu da nije ni lako ni preporuljivo odvajati otrom granicom hrianske
interpolacije od paganskih originala, o emu je ve bilo rei (str. 31-2), ve
objanjava i zato se, npr, polustih ,, o, sudbino mona! (24b) u Ruevinama
drugaije tumai od polustiha 5b u Potukau /424, 27-30/, koji glasi sudbina je
nepromenljiva (str. 300). Iako je osnovna tema o prolaznosti ista u obe pesme u
Ruevinama se ne vidi da je epidemija koja se pominje u stihu 25 na bilo koji
nain bila prouzrokovana bojom voljom, a u Potukau se ona itekako
podrazumeva.
Jedan od izdavaa uoio je u pesnikovom postupku smenjivanje optih,
panoramskih pogleda sa otrim koncentrisanjem na znaajne detalje /245, 28/.
Ono to je u prethodnim elegijama bilo na nivou konkretizovanom likovi
protagonista upleteni u svoje specifine tragine situacije ovde je zamenjeno
prikazivanjem propadanja znaajnih detalja : kula (sth. 3), vrata (sth. 4),
vetrobrana (sth. 5), zida koji je posiveo od liaja i crvenilom posut (sth. 10),
krova (sth. 30-1). Tih detalja zaista ima isuvie mnogo da bi se tu nali tek
sluajno. Oni igraju odreenu ulogu i metod prikazivanja slike koji ih ukljuuje
isti je kao i kinematografska tehnika pripovedanja u starozavetnoj narativnoj
poeziji (str. 98-9), isti koji pesniku nalae da ponekad upotrebi formulu
nabrajanja, tzv. sum...sum (str. 67) formulu. Ti detalji kroz konkretizovane,
pojedinane prizore ivopisno doaravaju sliku opte tragedije: smrt koja je
neizbena, i uzaludnost svih ljudskih napora. Neskriveno divljenje koje pesnik
pokazuje pokuavajui da zamisli kako je grad nekada izgledao samo podvlai tu
glavnu temu.
Ista ta tema prolaznosti, ali ovoga puta hrianski obojena, nalazi se i u drugom
delu Potukaa, jedne od najlepih i za tumaenje najsloenijih elegija. Ako se
ostave po strani tumaenja iz prve dve decenije ovog veka koja su imala za cilj da
odvoje izvorne ili paganske delove od naknadnih interpolacija
hrianskih prepisivaa /359, 516/, jo uvek je preostalo pitanje strukture i anra
oko kojih se miljenja razilaze. Potukaa koji je esto bio tumaen zajedno sa
Moreplovcem ili u poreenju sa njim razliiti autori su smatrali: alegorijom
/418/, pokajnikom pesmom /204/, gnomskom pounom pesmom /293/,
dijalogom odnosno disputom dve suprotstavljene strane (lat. disputatio) /398/,
206

uteiteljskom pesmom (lat. consolatio) /398/, /314/. Naravno, nikada nije bilo
uverljivo dokazano da Potuka ne pripada staroengleskim elegijama. Navedena
raznovrsna tumaenja su u slinostima Potukaa sa konvencionainim
srednjovekovnim anrovima traila opravdanje za jedinstvo strukture i
pretpostavke o glavnoj temi, pokuavajui da utvrde ono to bi se moglo nazvati
poetskom koncepcijom dela. Opti elegini ton pesme je toliko oigledan da nikad
nije bio dovoen u pitanje.
Sudei po promenama iskaza (konkretno oznaenim kao promene iz prvog u
tree lice jednine glagolskih oblika) moe se rei da se Potuka u principu sastoji
iz dva dela (I sth. 6-62a; II sth. 62b-111). Prvi deo izgovara fiktivno ,, ja i
on je posveen njegovoj linoj sudbini. Drugi deo, iako je po miljenju mnogih
persona ostala ista, ipak je sav u treem licu i sadri uoptena razmiljanja o
prolaznosti ovekove sree i svih ovozemaljskih vrednosti. Ta dva dela uokvirena
su kratkim prologom (sth. 1-5) i epilogom iste duine (sth. 112-16), u kojima prvi
stih prologa i poslednji stih epiloga pominju milost boju , to, sudei po
svemu, nije sluajno.
,, I usamljenik esto doeka milost
Od Boga, iako, pun munine,
puteve morske dugo mora
da preorava svojim veslima, ledenu puinu
da prevaljuje, staze lutanja. Sudbinaje nepromenljiva!
(sth. 1-5)
U sledea dva stiha taj usamljenik (anhaga) iz prologa biva i formalno
predstavljen, sada ve kao potuka (eardstapa) i poinje da opisuje surovu
ivotnu situaciju u kojoj se naao
,, tada, kada je mog dareljivog gospodara
crna zemlja pokrila, a ja, kukavac, lud od bola,
tuan kao zima, preko talasa ledom okovanih
alosno sam udeo za dvorom drugog darodavca,
gde bih, blizu ili daleko, mogao nai nekoga
ko e podeliti sa mnom radost gozbene dvorane,
ili me, bar, naputenoga teiti,
postupati sa mnom prijateljski.
(sth. 22-9)
207

Teinu tragedije koju dananji italac moe shvatiti samo u istorijskom
kontekstu (str. 24-5) potuka izraava kroz jezike figure poput poreenja tuan
kao zima i slike talasa ledom okovanih (str. 68), ali je ipak najsugestivnija
antiteza koja se javlja u sth. 32-3:
,,Onaj ko je to doiveo najbolje zna
kako je svirep pratilac tuga
onome ko nema pravih zatitnika:
njegove su staze - lutalice, a ne eeno zlato,
smrznuti oklop oko srca a ne ivotne radosti.
(sth 29-33)
Zeeno zlato i smrznuto telo ( oklop oko srca ) simbolizuju gubitak
materijalnih udobnosti i blagostanja, a staze - lutalice i ivotne radosti
gubitak duhovnih vrednosti ratnikog prijateljstva, gozbi, podele blaga. Kada
ovek izgubi i jedno i drugo, ta mu preostaje? Tu je beda izgnanstva dovedena
do kraja, a izgnanik do granica ljudskog postojanja.
U agoniji totalne usamljenosti ovek se i dalje bori. Kada mu je sve uskracen i
pokuae bar da ivi u iluzijama:
,, esto san i tuga udruenom snagom
obhrvaju bednog beskunika,
pa mu se u duhu prikae kako gospodara svoga
grli i ljubi, i na koleno mu polae
ruke i glavu, ba kao nekada...
(sth. 39-43)
Ali tog idealnog voe comitatusa, koji mu je oigledno bio poput oca (upor. str.
24-5) vie nema i njegovo bekstvo iz stvarnosti, kao i sva ostala takva bekstva
zavrie se razoarenjem. Kontrast lepog sna i sumorne jave prikazan je kroz sliku
zimskog morskog pejzaa koji je i ovde, kao i u mnogo ranijih primera, u skladu
s govornikovim raspoloenjem:
,,Tada se opet budi ovek bez prijatelja
i vidi pred sobom samo mutne talase,
olujne morske ptice mokrog perja,
i ledenu susneicu kako pada, izmeana s gradom.
(sth. 45-8)
208

Iluzije su sruene i potuka konano shvata da je svet njegove mladosti propao.
To jo vie potvruju utvare njegovih nekadanjih prijatelja koje plivaju kraj njega
,, na putu (on weg sth. 53) u carstvo smrti /418/, /205/, /204/, preko one iste
ledene puine (sth. 57) kojom je pesma i zapoela (sth. 4). Razoarani potuka
opet se naao u istom zaaranom krugu beznaa i patnji.
Put kojim e prevazii ovo stanje i prei na razmiljanja koja e ga uteiti vodi
preko desetak gnomskih stihova (sth. 62-9) koji govore da ovek tek sa starou i
iskustvom stie umerenost ponaanja i misli, i jedan uravnoteeni pogled na svet
(latinski pisci bi ga verovatno nazvali prudentia, imenom jedne od kardinalnih
vrlina hrianstva). Njegova razmiljanja sada poinju da se kreu oko teme
prolaznosti i pribliavanja sudnjeg dana, to je inae opte mesto u propovednoj
literaturi. Isto tako ve poznato deluje i injenica da se ova razmiljanja odvijaju
pored jedne zidine, vetrom ibane, mrazom raspuknute, ruevine neijeg
boravita (sth. 77b-8). Ali neponovljiv je nain na koji pesnik spaja dve
stereotipne stilske figure anglosaksonske poezije, katalogizaciju i retorsko pitanje,
ili, bolje reeno sum...sum i ubi sunt formule:
,, Polako se krune gozbene dvorane dok ratnici lee
venim snom ophrvani; ratniki cvet nacije klonuo je
u ponosu svome kraj bedema: sumorni rat je jednoga
odveo na daleki put, drugog je orao odneo
preko puine sinje, ponekog sivi vuk
smrti na poklon dao, a jednoga je njegov tuni ratnik
skrio u peinu pod zemljom.
Tako je stvoritelj ljudi opusteo ovu zemlju
umuknuo je agor stanovnika zidina
i drevno divova delo ostalo je prazno.
A onaj ko je razmiljao o temeljima ustrojstva stvari,
ko je mislima prodro u dubine ovog mranog ivota,
mudar i star, u duhu svome esto se sea
bitaka mnogih i ovim reima zbori:
, Gde ode konj? gde ode jaha? gde ode darovalac blaga?
Kamo nestae ta mesta gde se slavilo? Gde su sad gozbe?
Avaj, pehari zvonki! Avaj, vi ratnici u pancir - kouljama!
Avaj, kneevska slavo! Kako li samo prohujae ta vremena,
utonue u senku pod kacigom noi kao da ih nije ni bilo!
(sth. 79-97)
209

Melanholino mrmljanje starog mudraca prerasta odmah potom u prizor bliskog
unitenja pesnikovog sveta. Sada je ve svejedno da li je to imitacija Ragnareka
(Ragnarok), sumraka bogova ili poetak otvaranja sedam peata apokalipse.
Jer to je, prosto dobra poezija:
,, Iza ratnika milih preostae samo te zidine,
udesne visine, zmijolikih ara:
plemie je zbrisala silina jasenovih kopalja,
oruja ednog krvi sudbina ta slavna!
A o liticu ovu vetrina se slama,
oluja to se obara; zemlju okiva
zimska grozota. Zatim nastaje tama,
sve mranija biva senka noi, sa severa alje
ledene meave, ljudima na strah.
Sve je puno muka u ovom zemaljskom carstvu
i odluka sudbine menja ovaj svet pod nebesima:
smrtan je ovek, smrtna je ena
pa i ova vrsto postavljena zemlja opustee jednoga dana!
(sth. 98-111)
U poreenju sa ovom olujom ledena susneica /koja/ pada izmeana s gradom
(sth. 48) lii na deju igru. Oluja koja se obara na zemlju, nalik na no iz
Gatlaka B (str. 240) sa asocijacijama vetra, hladnoe i okivanja nosi u sebi utisak
paklene strave, koju jo vie podvlai zimska grozota (wintres woma sth.
104) termin toliko prepun podteksta da se moe samo opisno prevesti. To je avet
mraza, udovite bez lica koje samo ujemo kako nam se pribliava kroz neto
to je Ren pokuao da prevede kao stranu lomljavu zimskog vetra /131, 51/,
a to je daleko od svega ostalog, neizrecivog, to podrazumeva. Senka noi
(nihtscua sth. 105) kao to se vidi iz teksta je varijacija koja objanjava zimsku
grozotu, a istovremeno je i personifikacija noi i simbol smrti, na nain koji ima
svoje paralele u Beovulfu (sth. 649-51) i Gatlaku B (sth. 1097-8). Semantika i
morfoloka veza izmeu rei senka noi (nihtscua) i senka smrti
(deathscua) oigledna je. Ali senka smrti kojom se opisuje i jedno drugo
udovite bez lica, Grendel u Beovulfu (sth. 160), ima jo jedno znaenje koje se
danas ve izgubilo. U religioznoj poeziji ista re upotrebljava se da oznai avola
(Hristos i Sotona, sth. 450-4; Hristos I sth. 118), a u crkvenim tekstovima umbra
mortis oznaava i pojam venog prokletstva:
210

,, Senka smrti /umbra mortis/ tumai se na tri naina u svetim spisima. U jednima
se pod njom podrazumeva samozaborav due /oblivio mentis/, u drugima
podraavanje avola /imitatio diaboli/, u nekima, opet, smrt telesne puti /mors
carnis/.
/88, LXXV. cols. 652-3/
Za Anglosaksonca koji je redovno sluao propovedi o smrtnim grehovima (str.
143) navedeni stihovi iz Potukaa nosili su u sebi pre svega pouku i upozorenje.
Naravno, u kulturnom kontekstu savremene knjievnosti kao to je reeno to
znaenje nije preivelo. Ali navedeno je prosto da bi se ilustrovalo koliko u onome
to se danas naziva hrianskim moralisanjem moe da bude ogromne sugestivne
snage kada se pretoi u umetnost i kada to uini pravi majstor. Retko ko je danas
itao Moralne pouke /Moralia/ pape Grgura iz kojih je uzet gornji navod. Ali i
bez njih taj vanvremeni, arhetipski prizor svetske kataklizme u Potukau zrai
sugestivnou koja, eto, traje ve najmanje hiljadu godina. Jer ti stihovi nose u
sebi pre svega simbol, neto to prevazilazi sva razumna i analitika tumaenja
onoga to se naziva apokaliptinom literaturom.
Ve kod navedenih stihova 108-11 osea se odreeni pad intenziteta, jer
pripadaju svome dobu i hrianskoj pouci. To se isto moe rei za epilog u kome
,, mudri ovek, upuen u tajne mnoge (snottor on mode sth. 112) konstatuje
da jedino to oveku preostaje jeste da trai milost od Nebeskog oca (sth. 115-
16).
Lumjanski /380/, a potom Grinfild /340/ skrenuli su panju na promene koje
doivljava lik protagoniste, samo dok je Lumjanski te promene vezivao iskljuivo
za uticaj Boecijeve filozofije, Grinfild je ne protivei se tome miljenju ipak
uspeo da razradi jedno tumaenje lika i pesme u celini koje se ne zasniva na
paralelnim tekstovima:
,, To je, po mome miljenju, suptilni komentar pesnika o razvoju misli u
potukaevom govoru. Jer, nazivajui govornika prosto eardstapa u uvodu, ali
snottor on mode u zakljuku, pesnik ustvari uporeuje potukaevo napredovanje
od oveka koji je zaokupljen ovozemaljskim stvarima i koji se uzalud nada da e
nai sigurnost kod novog zemaljskog gospodara, do mudraca koji savreno dobro
sagledava promenljivost ovozemaljskih stvari i nemogunost da se nae sigurnost
u ovome svetu (...) Jedistvo Potukaa postaje jasno kada se pesma sagleda u ovom
svetlu. U uvodu se konstatuje hrianska istina: Bog je jai od sudbine, on moe,
a esto zaista i ukazuje milost onima koji su dugo patili u njenim neumitnim
211

kandama. Pesma u celini ilustruje nepopustljivi tok sudbine: u obliku
potukaevog monologa ona nam govori o neumitnom unitenju oveka i prirode
(...) i opisuje granice do kojih ovekova inteligencija i hrabrost, bez ikakve druge
pomoi, mogu da se odupru sudbini tj. da ga dovedu do svesti o univerzalnosti
promene i propadanja. Zakljuak razvija logini odgovor sa hrianske take
gledita: u obliku gnomskih stihova on bodri oveka da postane svestan svojih
najboljih ljudskih mogunosti i da se ponaa u skladu sa njima; ali poto je to
nedovoljno da bi se stekla istinska sigurnost, ovek mora aktivno teiti da
obezbedi za sebe milost od Boga da bi olakao intervenciju te milosti u svoju
korist. Iako ovo jedinstvo moda nije po volji modernom ukusu, to je ipak jedno
prihvatljivo jedinstvo.
/340, 463-5/
Kasniji pokuaji da se ovo miljenje dovede u pitanje /398/ bili su uspeno
pobijeni /347/ i Grinfildovo tumaenje je ostalo prihvaeno u dosadanjoj lite-
raturi.
,, Teko je odoleti iskuenju da se Moreplovac tumai u poreenju s Potukaem.
O tome svedoe i brojni takvi pokuaji u naunoj literaturi. Poreenje je zaista i
oigledno do izvesne granice. U obe pesme govornik je persona (to uopteno ,,
ja je poznato kao stilska figura etopoeja) i u oba sluaja taj zamiljeni
protagonista je ovek koji luta morem; i jedan i drugi monolog imaju prividan
preokret misli negde oko sredine teksta i prelaenje sa pojedinanog primera na
opte izlaganje; osnovna tema je ista prolaznost sree na zemlji i venost sree
koja se moe nai u duhovnim stvariina i pod zatitom Boga. To je mnoge, s
pravom, navelo na pomisao o istovetnosti anra, a jednog autora ak i na pomisao
da je u pitaniu isti pesnik /418, 152-3/. A da se i ne govori o slinosti detalja kao
to je motiv koji jako potsea na ubi sunt formulu (sth. 80b-85) i ideje o bliskom
kraju sveta prikazane na nain koji neposredno asocira na Potukaa:
,, Sve tamnija bivae senka moi; sa severa je padao sneg,
mraz okivae zemlju, grad je obasipao njen ar, to najhladnije semenje.
(sth. 31-33)
Meutim u obe pesme postoje i razlike, i to isuvie bitne da bi se mogle
zanemariti.
Dok je u Potukau protagonista bio u sreditu izlaganja i tema pesme polako
izranjala iz njegovih razmiljanja kako se tvrdi u Grinfildovom tumaenju koje
212

je ovde usvojeno u Moreplovcu je linost protagoniste u drugom planu, a
centralno mesto zauzima tema, odnosno ve postavljena hrianska istina koju
glavni junak eli da sledi. Na to bar lii njegova odluna tvrdnja ,, Ne verujem da
svetovna blaga traju veito (sth. 66b-67). Jedini razlog koji on navodi za ovaj
svoj stav jeste da mu toplije i ivlje izgledaju radosti koje Gospod nudi od ovog
mrtvog ivota, prolaznog na zemlji (65-66a). Kako je dolo do ovakvog stava
nigde se u pesmi ne vidi, jer ni on kao linost ne poseduje onu specifinost koju
je potukau davala njegova intimna tragedija. On nita nije izgubio, jer
ovozemaljska uivanja kojih se odrie ne mogu se nazvati gubitkom. On ih
unapred smatra bezvrednim, i to i kae. Njegova jedina dilema je borba izmeu
slabe puti i jakog duha :
,, I zato me mue sada
moga srca misli to kau da debelo more,
razigrane talase slane sam istraujem
navaljuje elja srca moga svaki as,
srce eljno puta traei da ja, daleko odavde strane zemlje potraim.
Jer nema na zemlji oveka tako ponosna srca,
ni u poklonima izdanog, ni zbog mladosti odvanog,
ni u delima tako hrabrog, niti mu je gospodar tako plemenit,
a da se, na putovanju morem, ne zabrine
o sudbini koju mu je Nebeski gospodar namenio.
Misli mu nisu o harfi ni o dobijanju prstenja,
niti mu je zadovoljstvo u eni, ni radost u zemaljskim stvarima,
niti misli ma o emu drugom sem o valjanju talasa:
O, zauvek e patiti onaj ko se otisne na more.
(sth. 33b-47)
Navigare necesse est. Uprkos svemu. I zato moreplovac svoju dvoumicu da li
da izabere lagodni ivot na kopnu ili da se otisne u neizvesnost, dilemu slabe puti
i jakog duha, reava u korist duha:
,, Gajevi se behar zaodenuli, gradovi se okitili,
livade se prolepale, svet je oiveo.
Sve to podstie misli nestrpljive,
srce za put spremno u onog ko vazda smilja
da se otisne daleko po stazama morskim.
Tako i kukavica poziva svojim tunim glasom,
peva taj uvar leta, enju oglaava
213

gorku u grudima. To ne zna onaj ratnik
koji je blagosloven udobnou. Ne zna ta podnose oni
koji kre staze izgnanike do poslednjih granica.
I zato se dua moja sada otre od tamnice srca,
misli mi zajedno sa plimom
putuju stazama kitova,
tim predvorjem sveta, pa mi se tek vrate
pune enje; klike taj usamljeni leta
podstie neodoljivo moje srce ka stazama kitova,
ka debelom moru, jer ivlje i toplije su mi
radosti koje Gospod nudi nego ovaj mrtvi,
prolazni ivot na zemlji.
(sth. 43-66a)
Alegorijska tumaenja /418/ na kakva bi ovi stihovi mogli da navedu ipak su
teko primenjiva jer poetak pesme je tako ivopisan da daje utisak konkretnog
ljudskog doivljaja:
,, O sebi u istinitu pesmu da pevam
priau o onome to sam doiveo:
kako sam u onim tegobnim danima
nevolje duge podnosio mnoge,
i gorke patio srca bole,
istraio na brodu mnoga mesta tuge,
to grozno talasa poigravanje, i obhrvan bivao
brinim nonim bdenjem na pramcu broda svog
dok bi kraj grebenja grabio napred. Hladnoom sputane
behu noge moje, mraznim okovane
okovima hladnim, a vreli oaja vapaj
stezao je srce: glad, mi je razdirala
duu, morem iznurenu.
(sth. 1-12a)
Zvuni i vizuelni utisci (nabrajanje ptica) samo potvruju utisak individualne
impresije:
,, Nita ne uh tamo, sem urlika mora,
ledenih talasa. Pesma divljeg labuda
bee mi ponekad razonoda, divlje guske krik;
214

klepetanje ljuke zamenjivalo je ljudski smeh,
kretanje galebova zdravice uz medovinu.
Oluj je ibao hridi, a morska lasta mu se odazivala,
ptica zaleenog perja; esto bi orao kliktao
unaokolo, perja oroenog; i ni jednog srodnika, ili zatitnika,
da utei srce usamljeno.
(sth. 18-26)
Oigledno je da su doivljaji moreplovca isuvie konkretni (ili moda isuvie
opteljudski i simbolini) da bi se uklopili u sistem alegorije /237, 8-10/, /351/,
/346/, /429/, /345, 11-15/. Pokuaj da se pesma tumai kao disput /398/ bio je
pobijen /347/. Pokuaj da se protumai kao pokajnika pesma takoe ne stoji, jer
u Moreplovcu nema jednog od bitnih elemenata anra ispovesti grehova.
Gnomske pesme i homilije daju daleko bolji izvor poreenja /351 /, /237, 12-32/.
Na to bar izgleda da upuuju stihovi koji odjekuju ubi sunt porukom i
eshatolokim optim mestima:
,, Prohujae dani,
sva velianstva zemaljskih carevina;
nema vie kraljeva, nema cezara,
nema ni darovalaca blaga kakvih nekada bee,
kada su najvei meu njima podvige inili
i iveli u gospodskoj slavi.
Popadao je taj cvet junatva, radost iezla;
sad ive samo slabotinje i one dre ovaj svet,
dre ga s mukom. Slave nema vie.
Plemstvo na zemlji stari i gasi se,
kao i svaki ovek na ovom svetu.
Starost mu se blii, lice bledi,
osedeo tuguje, zna da mu je nekadanji gospodar
plemenita roda zemlju napustio.
Nee mu vredeti ovaj omota od mesa kad bude ivot izgubio,
nee okusiti poslastice ni osetiti bol,
ni ruku pokrenuti, ni duhom misliti svojim.
Iako e poeleti da zlatom obloi grob
brat bratu svome, da sahrani kraj mrtvaca
blago raznovrsno ono nee otii s njim;
niti e dui njegovoj, prepunoj greha
215

pred gnevom bojim pomoi zlato
to ga je zgrnuo jo za ivota na ovom svetu.
(sth. 80b-112)
Po svemu sudei izgleda daje najprihvatljivije tumaenje koje daje jedan od
izdavaa na osnovu odreenih tekstualnih poreenja, i po kome Moreplovac
pripada grupi lirskih elegija (a ne konvencionalnih lamentacija koje potiu iz
latinske crkvene poezije, /237, 13-14/) u kojima je
,, lirsko - elegina tema razvijena i koriena kao simbol koji prikazuje hodoae
ili peregrinatio (str. 30. S. J.), dobrih hriana ka njihovoj nebeskoj otadbini.
Meutim ta tema nije postala samo jedan pogodan nain da se izrazi hrianska
metafora. Ona je zadrala svoj lirsko - elegini karakter koji na fizikom i
emocionalnom nivou stvarnog iskustva osvetljava i nagovetava ono to
simbolizuje /237, 8/.
Da je takvo tumaenje koje stavlja u prvi plan religiozno i simbolino znaenje
dela ispravno svedoi i zakljuak Moreplovca u obliku psalma:
,, Velika je i strahotna mo boja, zbog nje e
zemlja skrenuti sa svog puta,
to ustrojeno, vrsto tlo,
predvorja zemlje i nebesa vinja.
(sth. 103-5)
koji odmah potom prerasta u propoved:

,, Lud je onaj ko se Gospoda ne boji,
smrt e ga snai nepripremljenog.
Blaen je onaj koji ivi u pokajanju; snai e ga nebeska milost.
Svevinji e mu duu ojaati jer on veruje u njegovu mo.
(sth. 106-8)
da bi, odmah potom preao u gnomske stihove:

,, ovek mora upravljati silinom svoje udi i drati je vazda na uzdi,
prema ljudima poten biti iveti neokaljano.
(sth. 109-10)
216

i na kraju psalam, propoved i gnome prerastaju u homiliju i molitvu:
,, Razmislimo najpre gde je dom na,
a zatim kako emo do njega stii,
a uz to jo nastojmo da budemo primljeni
u to veno blaenstvo,
gde je izvor ivota u ljubavi bojoj
visoko na nebesima. Neka je Bogu svetom hvala
i slava mu budi, presvetlom vladaru,
veitom gospodaru, vo vjeki vjekova
Amen
(sth, 117-24)
Ovaj zavrni katalog raznih stihova bolje nego bilo kakav komentar ilustruje
raznovrsne uticaje pod kojima se formirala pesma koju je jedan od kritiara
nazvao najpoetinijom od svih elegija /131, 145/.
Pesma koju je Torp 1842. godine nazvao Rimovanom pesmom i za koju je
verovao da je veoma slobodna parafraza gl. 29 i 30 biblijske Knjige o Jovu, nosi
sve karakteristike pokajnikog anra, i u tom pogledu je slina Molitvi pokajnika.
Ona govori o ratniku plemenita roda koji je uivao sve ovozemaljske blagodeti
(sth. 1-42) da bi potom, ne zna se kako, zgreio i postao ponien i usamljen (sth.
43-54), to ga navodi da svoju linu tragediju prevede na optiji nivo prolaznosti
i propadanja sveg zemaljskog (sth. 55-69). Ta vrsta razmiljanja logino vodi u
konstataciju da i njega samog eka smrt i raspadanje tela (sth. 71-79) te da mora
potraiti put koji vodi spasenju due, poto je sve materijalno uvek osueno na
propast (sth. 80-87). Jedinstvo mikrokozma i makrokozma na koje je ukazao D.
E. Kros /341, 11-15/ jedina je injenica od znaaja pri tumaenju ove, inae veoma
minorne pesme.
Rima, po kojoj je pesma i dobila svoje ime, jeste leoninska rima u kombinaciji
sa aliteracijom o kojoj je ve bilo rei (str. 41-2 i 63). injenica da su mnoge rei
izvitoperene da bi se uklopile u rimu pokazuje da je pesnik bio prilino nevet i
da je cela pesma pre neka vrsta metrikog eksperimenta nego zanatski uspelo
poetsko delo. No, ne moe joj se porei ni dostojanstvo ni dubina oseanja i misli,
ma koliko one bile neveto sroene.


217

12.3. Didaktina poezija: Darovi ljudi, Sudbine ljudi, Tatina, Saveti, Ekseterske
gnome, Gnome iz Kotnove zbirke, Dua i telo, Razgovori Solomona i Saturna,
Pesma o Runama, Zagonetke, Bajalice

Jedan od savremenih anglosaksonista, arls Ren, veoma precizno i jeziki
iznijansirano definisao je etiri specifine karakteristike anglosaksonske kulture
,, pa prema tome i poezije /131, 18/:
(a) ljubav prema cermonijalu i ukraavanju,
(b) uroeni dar da se sauva tradicija,
(c) gnomsko moralisanje,
(d) znatno ispoljena sposobnost prilagoavanja i asimilovanja stranih uticaja.

Gnomsko moralisanje je jedina kategorija kojoj Ren nije dodao odrednicu
poput uroeni dar ili znatno ispoljena sklonost , a trebalo je, jer pouka je
sveprisutni element anglosaksonske poezije. Poev od mnemonikih pesama,
preko herojskih pesama i Beovulfa o hrianskoj epici i elegijama da se i ne
govori svuda je uoljiva, moe se bez preterivanja rei znatno ispoljena
sklonost ka aforizmima i drugim oblicima iskaza kojima se definiu ustrojstvo
sveta i ljudskog drutva i nastoji se da se odredi mesto pojedinca u njemu putem
saveta i pravila ponaanja. Inae, zahtev da knjievnost mora sadrati da
upotrebimo formulaciju Metju Arnolda (Matthew Arnold) moralnu ideju
ostao je i danas prisutan u engleskoj kulturi /131, 17-34/.
Ali ta moralna ideja koja u savremenoj knjievnosti jo uvek postoji dakle
ne smeta u anglosaksonskoj poeziji danas deluje odbojno na itaoca i uzrok je
mnogih predrasuda o loem kvalitetu tih pesama kod manje strpljivih i
neobavetenih kritiara. Teko je, npr, shvatiti da neko troi vreme i hartiju da bi
zapisao: Ima mnogo ostrva irom sveta i na njima ive razna stvorenja (Exeter
gnomes, sth. 14-15a). A jo je manje shvatljivo da generacije ljudi posle njega
uvaju takav tekst u kome, izmeu ostalog stoji i ovakva mudrost: Kad se ovek
razboli, treba mu lekar (sth. 45). Potreban je mali napor istorijske mate , kako
bi rekao K. S. Luis, pa da se shvati da ni autor tih stihova ni ljudi koji su ih sauvali
nisu bili svi sili s uma, ve su i ovakve oigledne i banalne injenice primali i
potovali kao deo jednog opteljudskog iskustva u kome su pokuavali da nau
odgovore na vekovno pitanje: ta je svet i ta ja, kao ovek, predstavljam u
njemu?
218

Didaktina anglosaksonska poezija u principu se bavi razmiljanjima o raznim
oblicima i nainima ivota, nastojei da odgonetne kako ovek moe postii uspeh
u ovozemaljskom ivotu i posle njega.
Neke od tih pesama esto su uporeivane sa Potukaem i Moreplovcem /254, 1-
3/ po isto formalnim slinostima. U takvim pesmama se, kao i u elegijama,
pojavljuje persona, imaginarno ,, ja govornika, koji je obino mudrac ili ovek
velikog ivotnog iskustva i koji pouava svog aka ili sina. Ali za razliku od
elegija, ti govornici se ve posle nekoliko uvodnih stihova izgube sa konkretnog
prelazi se na uopteni iskaz, sa glagola u prvom licu jednine prelazi se na glagole
u treem licu i na bezline oblike sceal i bith jer nisu ni zamiljeni da budu
linosti niti da govore o svojoj pojedinanoj sudbini.
Moda je to jedan od razloga to veini pouka koje takav mudrac izgovara
nedostaje teina linog iskustva i emotivni stav koji samo takvo jedno iskustvo
moe da stvori. Zato one zvue neverovatno banalno, a esto su i toliko nejasno
formulisane da se to ne moe smatrati sluajnim. Pesnik je, kao svi nedoueni i
naivni ljudi, verovao da neto mora biti reeno na to komplikovanji i nejasniji
nain da bi zvualo ueno. Ta banalnost misli, udruena sa nejasnim stilom, i sve
to krunisano navikom da se nabraja, da se u beskraj niu primeri za neto to od
poetka nije bilo jasno definisano ini da loije pesme anglosaksonske
didaktine poezije zaista treba prenebrei. Ali to ne znai da one bolje ne
zasluuju panju dananjih strunjaka i italaca uopte. I to ba zato to se toliko
razlikuju od svega to smo navikli da nazivamo knjievnou u ovom
postromantiarskom periodu. Tek kada se one proue mogu se potpunije i na
autentian nain bez nasilja, predrasuda i ,, uitavanja u tekstove nekakvih
znaenja koja oni nemaju shvatiti bar neki od temelja na kojima poiva dananja
engleska knjievnost i koji se esto isuvie olako odbacuju:
,, Anglosaksonska mudrost izgleda da nisu ni znanje, ni vera, ni moralni principi,
ve jedna neugodna meavina svega toga i jo kojeega, nain ivota pre nego
posed, jedna vrsta ravnotee koja se moe stei (kao to nekolicina pesnika i kae
ili podrazumeva) tek u poznim godinama i kroz iskustvo, a ne itanjem pesama.
oveku se mirne due moe oprostiti ako pomisli da su te pesme tada imale neku
svrhu, ali da danas zaista vie niemu ne slue. Pa, ipak, opte je poznato da sve
civilizacije, ukljuujui i ovu nau, precenjuju tanost i objektivnost svojih
sudova. U svim didaktinim pesmama stare engleske poezije postoje tanane niti
smisla i lepote, i kritiarima i istoriarima isplatie se ako ih budu pratili: one nas
219

vode ka boljem razumevanju pojma poezije kod Anglosaksona, a mogu nam
otkriti i neke njihove kulturne preokupacije. /254, 4/
Pesme o kojima e ovde biti rei i koje su nabrojane u naslovu spadaju u tu
kategoriju. Rasejane su u raznim rukopisima. Veina je u Ekseterskom kodeksu;
Dua i telo imaju dve verzije, jednu u Ekseterskom kodeksum drugu u Knjizi iz
Verelija. Ta druga verzija, poznata kao Dua i telo I smatra se uspelijom i o njoj
e ovde biti rei. Isto tako, od Razgovora Solomona i Saturna, koji su sauvani u
vie tekstova /242/, ovde e biti rei samo o tzv. Drugom razgovoru iz rukopisa
MS Corpus Christi College 422, Cambridge. Ekseterske gnome (Exeter Gnomes)
ili Mudre izreke I (Maxims I) zovu se tako po Ekseterskom kodeksu u kome su
zapisane, kao to se i Gnome iz Kotnove zbirke (Cottonian Gnomes) ili Mudre
izreke II (Maxims II) zovu po rukopisu MS Cotton Tiberius B.I, u kome su se
sauvale. Pesma o Runama sauvala se blagodarei iskljuivo tampanom prvom
izdanju Dorda Hajksa /208/, jer je originalni rukopis izgoreo u velikom poaru
Kotnove biblioteke 1731. godine. I konano, Bajalice se nalaze rasejane ak u pet
rukopisa, od kojih se etiri uvaju u Britanskom muzeju (MS Cotton Caligula A.
VII, MS Harley 585, MS Royal 12 D. XVII, MS Royal 4 A. XIV) i jedan u
Kembridu (MS Corpus Christi College 41). Inae same pesme potiu iz VIII i
prve polovine IX veka.
To su samo najpoznatije pesme iz didaktinog anglosaksonskog korpusa koji je,
inae, znatno vei. U ovim razmatranjima izostavljene su pesme namenjene
iskljuivo za manastirsku i liturgijsku upotrebu, kao to su Uputstvo o
hricanskom ivotu, Poziv na molitvu, Molitva pokajnika, Pesme o oenau (kojih
ima tri), i takoe tri pesme pod nazivom Gloria Patri /261 /, zatim Menologium
(stihovani crkveni kalendar), Postovi itd. Sve ove pesme nalaze se u Knjizi iz
Verelija i u rukopisu Junius XI. Isto tako, izgledalo je nepotrebno razmatrati i
takve diletantske tvorevine kao to su udopostanja i Ustrojstvo sveta, koje na
konfuzan i zanatski neuglaen nain manje kau u svojih stotinak stihova nego
Kedmonova himna (str. 90) u svojih devet.
Darovi ljudi i Sudbine ljudi su dve nabrajalice (catalogue poems) i kao takve
ulaze po svojoj formi meu najstarije oblike mnemonike poezije, veoma nalik na
tule iz Vidsita. Obe koriste standardnu sum... sum formulu i obe imaju istu
jednostavnu strukturu: uvod, nabrajanje i pouni zakljuak. Ali u pristupu se
znatno razlikuju, i upravo tu se moe uoiti i razlika izmeu prosene i dobre
didaktine poezije.
220

U uvodu, pesnik Darova ljudi prosto konstatuje da je Bog ljude razliito obdario.
Nekima je dao jedne, drugima druge zanate i vetine. Nabrajanje koje zatim sledi
obuhvata izmeu ostalog poetski dar, ratnike vetine, vetinu da se stekne
bogatstvo, sticanje mudrosti, graevinarstvo, sviranje u harfu, vetinu gaanja iz
luka, moreplovstvo, igranje aha, lov sa sokolima itd. U zakljuku se opet
konstatuje da je Bog bio pravedan jer je svakome dao poneto da opstane u svetu.
To je sve.
U poreenju s takvim pristupom odmah pada u oi da se pesnik Sudbina ljudi
nije zadovoljio obinim nabrajanjem, ve je u vidu svojevrsne antiteze izloio
razliite primere nesrenih i srenih ljudskih sudbina. Isto tako, ve na poetku
pada u oi da je prenebregao jednu od konvencija anra i nije uveo personu i nije
davao nikakve savete. Priroda tematike upravo i zahteva takvo odstupanje.
Sudbina je neto to se dogaa ili ne dogada kao to pesnik podvlai
ponovljenom frazom onako kako Bog hoe (sth. 1 i 58) i tu mudrac i njegovi
saveti ne pomau. Bilo bi ak i bogohulno pokuati bilo ta protiv tako shvaene
sudbine, i zato pesnik mirnim i potpuno bezoseajnim tonom opisuje razne
grozote koje se mogu dogoditi ukljuujui i sliku obeenog oveka kome gavran
kljuje oi (sth. 33-42). Ma koliko ta smirenost delovala danas udovino /245, 10/,
ona je ipak savreno normalna i ak preporuljiva u svom istorijskom i kulturnom
kontekstu.
Opisi sa tog mranog spiska nisu bez umetnike snage:
,, Jedan e u umi pasti s visokog drveta;
nema krila a ipak e leteti, uvijajui se
u vazduhu, jer nee vie visiti poput
voke na grani. Tada e pasti,
razbiti se o korenje, pun oajanja;
dua e mu biti oteta, ivot ga napustiti.
(sth. 21-26)
Letenje bez krila ovde nije cinizam ve slui da podvue agoniju oveka koji se
u padu bespomono uvija na sve strane, pokuavajui da se uhvati za neku granu.
Kulminacija nastupa njegovim oajanjem u magnovenju pre nego to e poginuti,
kad shvati da vie nema nade. Slika nije mnogo prijatna, ali je verna i upeatljiva.
Takvih prizora ima u ovoj pesmi nekoliko.
Niz srenih sudbina u drugom delu pesme govori o blagodetima koje su ve
poznate iz herojske poezije, i meu kojima glavno mesto zauzimaju blago, pesma,
221

gozbe, lov sa sokolima. Istorijski je znaajan opis dvorskog pevaa koji sedi kraj
nogu svog gospodara, prebira vetim prstima po harfi i dobija darove (sth. 77-84).
Redosled izlaganja sa loeg na dobro u mnogome doprinosi da pesma ipak
ne ostavi gorak utisak na itaoca. Pesnik kao da veli: To su sudbine ljudi, nita se
ne moe uiniti protiv boje volje i zato valja uvek potraiti onu lepu sliku ivota
jer kukanje ne pomae. U tom stavu ima rezignacije ali ne i oajanja. Iako to na
prvi pogled nije uoljivo, pesma Sudbine ljudi odie istim onim herojskim
stoicizmom zbog kojeg je Beovulf toliko hvaljen.
Potpuno je razliita Tatina, koja imaton propovedi. Izgovara je persona, koja
se pojavljuje samo u prvih osam stihova. Pesma je podeljena u dva dela: Ljudski
su umovi podeljeni u dve vrste, jer nisu svi ljudi slini (sth. 21b-23a). Jedni su
nalik na bojeg sina (sth. 6 i 80), a drugi su deca avola (sth. 47). Imitatio
diaboli (str. i 64) bie, naravno, u vidu gordosti, a ona e se useliti u oveka na
nain koji opisuje Hrotgar u Beovulfu (sth. 1743-7) pomou strela koje avo iz
zasede odapinje na duu neopreznog oveka. Ovako prikazana iskuenja
neastivog potiu, pored hrianske metafore, i iz anglosaksonskog verovanja da
se ovek moe fiziki razboleti ako ga pogodi strela zlog duha /204/.
Slikajui svoga grenika pesnik je sav usredsreen na potrebu da mu taj portret
ispadne to odvratniji. U svega dvadesetak stihova (sth. 23-44) polazi mu za
rukom da nabroji gordost, zavist, razmetljivost, neznanje, ogovaranje,
prodrljivost, izdajstvo i da ih sve pripie samo jednom oveku, svom tipinom
greniku . Oholost due, koja mrzi sve to je bolje od nje, prikazana je i fiziki
odvratnom slikom tela lcoje je svo naduveno od jela i pia, pa dahe i podriguje
(sth. 28a).
,, ... i budi siguran: ako takvog oveka sretne
meu drugim ljudima, znae po ovim
osobinama da je to dete neastivog
u ljudskom telu...
(sth. 44b-8a)
Jedan od izdavaa duhovito primeuje /254, 9/ da je upozorenje pesnikovo ,,
toliko nepotrebno da je upravo smeno to uopte postoji, jer bi nekoga u kome
se tako upadljivo spajaju zloa i fizika odvratnost izbegavali ak i oni koji se ne
odlikuju nekim naroitim darom zapaanja . Nasuprot njemu stoji ovek koji
slui za uzor i koji ivi u miru sa svima, ak i sa svojim neprijateljima:
222

,, ... i zapamti dobro:
ako sluajno sretne skromnog oveka,
meu drugim ljudima, s njim e uvek
biti u drutvu i sam Sin boji
gost kakav se samo poeleti moe
ako me onaj prorok nije prevario.
(sth. 77b-81)
Ovaj neoekivani zavretak kao da nagovetava da i sam pesnik dobro zna da se
takvi ljudi obino ne sreu u stvarnom svetu.
Slinim formulama upozorenja i pouke ,, i zapamti dobro (sth. 77b) dri se
toga (sth. 8), Strogo potuj ovo pravilo (sth. 16 i sth. 30), uvek imaj na umu
(sth. 50) obiluje i pesma Saveti u kojoj otac deset puta savetuje sina kako da
se vlada da bi uspeo u ivotu. Forma je oigledno analogna sa deset bojih
zapovesti, tzv. Dekalogom, ali su saveti oigledne i banalne ivotne istine, kao
npr. da su gnev i pijanstvo opasni, da ne treba kriti zakon niti se druiti s loim
ljudima. Ali zato stav pesnika nije ravnoduan, kao u Sudbinama ljudi. estim
upozorenjima kao to su ona gore navedena, on uspeva da ostavi utisak da je ,,
ocu zaista stalo da mu sin primi pouku i da u tome vidi jedino sredstvo koje
e ga u ivotu zatititi od zla. Mudrost predaka i hrianski moral bili su oigledno
pomo onome ko treba da spozna svoj identitet i opstane u okvirima linih i
drutvenih pravila ponaanja. Zato su i imali toliki znaaj i uvali se zapisani u
poetskim delima.
Ista je svrha i gnomskih stihova ili Mudrih izreka (Maxims I i II) koje se razlikuju
od poslovica (proverbs) u pravom smislu te rei. Gnome su po pravilu bukvalne,
opirne i u obliku saveta:
,, Mladia treba pouavati i podsticati da upozna
stvari, pre nego to se osamostali (...)
Ne treba ga esto grditi dok je jo dete, pre nego
to je u stanju da se dokae; tako e se postii
da stekne vrstinu i samopouzdanje meu drugima.

(Maxims I, 45-50)


223

Poslovice su mahom lakonske i metaforine:
,, U svakoj reci, to gori gaz to bolja riba.
(Proverbs of Alfred)
Mudre izreke I ili Ekseterske gnome poinju kratkim uvodom koji je oigledno
obraanje uitelja ueniku, u situaciji koja veoma podsea na kolokvijum (str.
212-13):
,, Postavljaj mi pametna pitanja. Ali ne skrivaj
svoje miljenje, jer ono to najdublje poznaje
tako nikada nee izai na svetlo dana. Ni ja tebi
neu saoptiti svoja tajna znanja ako bude krio
od mene snagu svoje pameti i misli koje su ti u srcu.
Ljudi koji jasno spoznaju stvari treba da razmenjuju svoju mudrost.
(sth. 1-4)
Tu mudrost je prepisiva podelio u tri dela, oznaivi ih sa A, B, i C. Prvi deo
(A) govori o tome kako je Bog stvorio svet, velik i raznolik, i podvlai prolaznost
i promenljivost oveka u antitezi s Bogom. Zatim se naglaava znaaj razuma,
koji bi, kao i u Savetima (str. 173), trebalo bar donekle da oveku obezbedi mir i
sigurnost:
,, Mudri ljudi treba da se sastaju;
jer misli su im sline.
Oni uvek mire zavaene i ue nas miru
koji su nesrenici, u svojoj zloi
prethodno poremetili.
Dobar savet ide s mudrou, pravda je uz mudraca,
a dobar ovek uz dobrog oveka.
(sth. 18b-22a)
Poto je na ovaj nain poeo u mislima da spaja po dva pojma, govornik u stihu
22b prelazi na drugu vrstu parova na mua i enu, potom na raanje i smrt, i to
ga dovodi do zakljuka u kome spaja mudrog i glupog oveka i koji asocira na
Moreplovca (sth. 106-8):
,, Lud je onaj ko ne poznaje Boga, smrt e ga zatei nespremnog;
mudrac vodi rauna o svojoj dui, pravdom odrava svoju istinu.
(sth. 35-6)
224

Sa smrti se zatim prelazi na bolest i na druge tegobe, da bi se potom konstatovalo
da nije samo telo vano ve i duh, i zato poinje tema o ovekovom ulasku u ivot
i znaaju dobrog vaspitanja (str. 173-4). Ljudska razularenost (podrazumeva se,
valjda, da je ona posledica loeg vaspitanja) poredi se sa olujom na moru koja e
se ipak razbiti o tvrde stene.
Nije potrebno nabrajati dalje da bi se uoilo da je asocijacija jedini princip
izlaganja /317/, to daje privid haotinosti, ali istovremeno pokazuje da je pouka
ovde na prvom mestu, a ne forma. Stalno meanje mikrokozma i makrokozma
najverovatnije pod uticajem patristike ostavlja utisak jednog jedinstvenog i
celovitog pogleda na svet u kome je ovek deo opteg sistema svega to je Bog
stvorio. Na taj nain a ne prividom linog iskustva pesnik postie ubedljivost
onoga to govori. Njegove pouke dobijaju teinu prirodnih zakona, one su prosto
tu, oigledne, nepobitne i ne podvrgavaju se analizi. One su samo jo jedna
kosmika injenica pomou koje pesnik pokuava da odredi i razgranii mesto
oveka u tom vaseljenskom, sveobuhvatnom jedinstvu.
Deo B i C prelaze na konkretniji nivo i podrobno razrauju ustrojstvo ljudskog
drutva i odnose u njemu: kako treba da se ponaa kralj, kako ratnici i
najverovatnije po asocijaciji sa vernou kako ena treba da se ponaa prema
muu. Tom prilikom istie se primer ene frizijskog mornara:
,, svoga najdraeg pozdravlja
ena Frianina, kada mu se brod
ukotvi u luci, vrati se s njenim ovekom,
hraniteljem porodice. Ona ga prima
s radou, pere mu odeu i daje istu,
i prua mu sve ono za im mu ljubav udi.
(sth. 94-99)
Pored Valdera, enine tubalice, Muevljeve poruke i Vulfa i Edvasera, ovo je
jo jedini preostali tekst u staroj engleskoj knjievnosti koji govori o ljubavi
izmeu mukarca i ene. Taj esto citirani odlomak vie podsea na praktine i
zdravorazumske odnose kakve opisuje Tacit u svojoj Germaniji (gl. XVIII) nego
na strasne izlive iz Vulfa i Edvasera. Zato se i smatra da ima nesumnjivu istorijsku
vrednost u rekonstruisanju drutva, obiaja i pogleda na svet Anglosaksona.
Trei deo (C) posebno naglaava temu ovekove usamljenosti i potrebe za
drutvom:
225

,,Nesrenik bez prijatelja udruie se i s vukom,
najprevrtljivijom zveri. Taj drugar e ga rastrgnuti.
uvaj se sive zveri, sahrani mrtvaca.
Ali sivi vuk samo misli na glad
i nee obilaziti grob uz tubalicu.
(sth. 9-13a)
ivot u zajednici, pripadanje drutvu, oigledno pesniku nisu samo etiki ideali
nego i nunost koju namee surova ivotna injenica ne moe se opstati sam,
drutvo oveku prua ono najneophodnije: hranu i sigurnost u ivotu. Ni Bog nee
voditi brigu o neverniku i bezobzirnom oveku, o oveku koji lae i zavidi (sth.
2-6). I zato ratnici treba uvek da se dre zajedno, do smrti, i da ne dozvole da ih
zli jezici razdvoje.
Ratnika druina, uzajamna vernost, ljubav ratnika prema gospodaru i njegov
oinski odnos prema njima svi ti pojmovi na kojima se temelji herojski kodeks
ovim dobijaju jo jednu novu vrednosnu dimenziju. Oni vie nisu pitanje izbora
ve nunost koju namee potreba za opstankom. Prosto reeno, nema ivota izvan
comitatusa. Biti pripadnik neije druine neizbena je potreba, neumitna kao i
sudbina sama.
Mudre izreke II (Maxims II) ili Gnome iz Kotnove zbirke (Cottonian Gnomes)
razlikuju se od prethodnih po tome to je u njima jo tee uoiti neku, makar i
asocijativnu vezu. Gotovo da je svaki stih posveen nekoj drugoj temi, i misao se
retko objanjava zavisinim reenicama. Priroda i ovek, ustrojstvo makrokozma i
sistem ovekovog drutva i kulture tesno su proeti jedni s drugima i svaka
pojedinost u tom sistemu ima svoje mesto. Soko boravi na rukavici sokolara,
usamljeni vuk u umi; koplje je namenjeno ruci ovekovoj,
,, Lopov se prikrada nou,
udovite ivi u movari,
usamljeno na zemlji
(sth. 42-44a)
Neodoljiva asocijacija na Grendela postaje jo jaa zbog stihova:
,, Zmaj mora da ivi u peini,
star i gord na svoje blago.
(sth. 26b-27)
226

Meutim u pitanju je jedno opte kulturno naslee pre nego neposredna veza s
Beovulfom. Veza izmeu lopova koji se prikrada i udovita to ivi u movari
stoji na istoj razini kao i veza izmeu iskusnog ratnika i maa:
,,Ratnik mora biti hrabar,
ma mora iskusiti udarce o lem.
(sth. 16b-17)
ili veza izmeu stada ovaca i zvezda na nebu:
,, Stoka na zemlji treba
da se mnoi; zvezde na nebu treba
da sijaju, onako kako Gospod nareuje.
(sth. 48b-50)
Sve su to delovi jednog opteg sistema i igraju u njemu odreenu ulogu.
Poslovice iz Darama (Durham Proverbs Durham Cathedral MS B. III 32), su
najstarije poslovice u engleskoj knjievnosti. Sline su gnomama utoliko to
upotrebljavaju formulu treba da... (tzv. sceal i byth formule) ali su istovremeno
esto lakonske i aforistine, kao poslovice kasnijih razdoblja. Pored toga a to je
osobi-na koja se veoma retko sree u staroj knjievnosti te poslovice na mahove
bivaju i humoristine: ,, Ne svaaju se oni koji su razdvojeni , ak i cinine:
Ovo mi nikako ne lii na dobro, ree onaj koji je uo kuknjavu iz pakla /221,
125/.
Pesma Dua i telo sauvana je u dve verzije, prva u Knjizi iz Verelija, a druga
u Knjizi iz Eksetera. Postoje i nekoliko homilija u prozi koje razrauju taj omiljeni
propovedni motiv, u ijoj osnovi lei eshatoloka doktrina o sudbini ovekovoj
posle smrti.
Dijalozi due i tela su topos srednjovekovne religiozne literature koji je i kasnije
privlaio interesovanje umetnika, sve do pred kraj XVII veka. Tako, npr, Endru
Marvel (Andrew Marvell, 1621-1678) u svom nevelikom ali znaajnom opusu ima
i pesmu Dijalog izmeu due i tela (Dialogue between the Soul and Body). Taj
dijalog je u stvari u obliku disputa, odnosno rasprave izmeu dva suprotstavljena
ivotna principa, telesnog i duhovnog, i kao takav knjievni oblik neposredno se
nadovezuje na srednjovekovnu tradiciju /354/.
Meutim staroengleska pesma Dua i telo (I i II) nije u obliku dijaloga, a jo
manje disputa, i po tome se bitno razlikuje od kasnijih delate vrste. Zato je
227

ponekad zovu Govor due telu /427/. Od dve sauvane pesme smatra se da je ona
iz Knjige iz Verelija, odnosno Dua i telo I, daleko bolja od Ekseterske verzije.
U njoj se dua svake sedme noi (sth. 10) vraa pogrebenom telu i ogoreno mu
prebacuje za grehove koje je inilo za ivota i zbog kojih ona sada ispata:
,,Ti zemaljska gnusobo, sva smeurana,
ti glinena maso, nisi ni pomiljao
gde e ti dua... itd.
(sth. 17-) 9a)
,, ... Ti hrano za crve,
nisi pomiljao dok si se uivanjima
odvratnim preputao da e i ti biti
gozba crvima u zemlji.
(sth. 21b-24a)
Prebacivanja puna mrnji i slike ponienja grenog tela kulminiraju u opisu
njegovog raspadanja, kojem nema premca u staroj knjievnosti:
,, Lobanja se raspukla, ruke odvojile od tela,
vilice zjape, usta su razderana,
ile i tetive omekale, vrat izglodan,
prsti pootpadali. Gladni crvi glou rebra,
razdiru jezik u deset delova,
da zadovolje glad: zato ono /telo/ ne moe
razmeniti rei sa prokletom duom.
(sth. 108-14)
Slike strave i uasa, pored nesumnjivo senzacionalistikog efekta, pokazuju
takoe i da pesnik nema ba mnogo simpatija za telo i da se slae s duom u njenoj
osudi. Pored toga, ovi stihovi duhovito objanjavaju i zato je pesma u obliku
monologa, a ne dijaloga telo bez jezika ne moe da odgovori, ak i kada ga
izbezumljena dua oajniki pita: ta emo sada? ta da kaemo Gospodu?
Materijalni, ovozemaljski svet (telo) tu je nemoan. Nesrena dua vraa se u
pakao plaui od muke . Konano je shvatila da je sada prekasno, da alost i
bes ne pomau, da pomoi nema. Otuda snano oseanje traginog gubitka.
Kontrast izmeu nepominog i nemonog tela i danas bi se reklo neurotinog
ponaanja proklete due, koja nema mira i spokoja i uvek se vraa na isto mesto
uzalud traei spasa, izvanredno je upeatljiv.
228

Valjda da bi ublaio ovu mranu sliku i postigao pun efekat svoje didaktine
poruke da se na vreme treba postarati za spas due, pesnik na kraju uvodi suprotni
primer, blaenu duu koja tei svoje telo:
,, Najdrai drue, iako te crvi
jo uvek napadaju, evo tvoje due,
ozarene milou, gde dolazi
iz Oevog carstva. O, gospodine, kad bih
mogla da te povedem sa sobom
da vidi sve anele i lepote nebeske... itd.
(sth. 135-40)
iri strukturni kontrast izmeu proklete i blaene due podvlai pouku pesme ali
nema onu umetniku snagu opisa i emocije, koji ima deo koji govori o prokle- toj
dui i njenom telu.
injenica da je u pitanju monolog due, a ne dijalog izmeu nje i tela, opis
raspadanja tela deo po deo, kao i jo neke pojedinosti, naveli su jednog autora
/372/ da izvor ovoj anglosaksonskoj pesmi potrai ne u latinskoj poeziji, kao to
je sluaj sa srednjovekovnim verzijama, ve u patristikoj literaturi, konkretno u
jednoj propovedi koja se nekada pripisivala sv. Avgustinu. U njoj nepoznati autor
pria o uasavajuem primeru (exemplum horribile) jednog egipatskog
bogataa ija dua posle njegove smrti nije htela da izie iz tela, jer je videla
avole kako na nju ekaju. avoli su se vrpoljili razgovarajui: Zato okleva?
to ne izlazi? Hajdmo po nju . urilo im se jer su se bojali da bi arhaneo
Mihailo mogao da doe i otme im plen. Ali jedan ih umiri: Naa je, ne brinite.
Bio sam uz njega za ivota i danju i nou . uvi to, dua pada u oajanje i
poinje da napada telo to se za ivota predavalo grenim uivanjima i proklinje
ga, opisujui mu paklene muke koje ga ekaju. Telo isputa duu. avoli je grabe
i nose je u pakao, kanjavajui deo po deo (membratim punientes), odnosno
zabadajui svoje trozupce u oi, usta, srce, ruke, noge jer svi su ti delovi tela
greili.
Anglosaksonska pesma se znatno razlikuje od propovedi, ne samo po tome to
nije toliko naivna i detinjasta, ve i po jednom znaajnom detalju: ona se ne bavi
trenutkom same smrti (exitus animae) ve izriito kae da je to jedno od obraanja
due telu jedanput u sedam dana (sth.10). Ta razlika je veoma znaajna jer
verovanje o vraanju due, koje potie iz apokrifne Apokalipse po Pavlu /78/, /79/,
crkveni oci nisu zvanino prihvatili, ali je zato bilo veoma popularno u Evropi sve
229

do Danteovog doba. Najranije svedoanstvo o tom verovanju upravo je ova
anglosaksonska pesma. Jo jedna jeres, ideja da je dua za ivota pasivna i da telo
upravlja njenom sudbinom posle smrti, ne bi izdrala iole ozbiljniju teoloku
raspravu. Pesnika oito nije interesovala doktrina on je teio za umetnikim
efektima. Zato je ova pesma, iako teoloki neprihvatljiva, umetniki snana, a
njena apokrifna verovanja ine je veoma znaajnom za razumevanje kasnijih dela.
Pored apokrifne prie o vraanju due telu u odreenim vremenskim intervalima,
u ovoj pesmi se nalazi i detalj kojeg u Apokalipsi po Pavlu nema, naime ve rovanje
da dua odlee i vraa se u pakao ,, kad petao kukurikne i kada zajedno sa
raanjem dana duhovnici upuuju prve molitve Gospodu. Tu vidimo neto to
vie nije spajanje hrianskih i paganskih elemenata, ve sam proces nastajanja
hrianskog folklora, koji jo uvek ivi na Zapadu, u paraliteraturi, ali je nekada
imao i tako slavnog domaina kao to je ekspirov Hamlet. U novije vreme teme
proklete due koja se vraa svome telu i odlazi kad petao zapeva prela je, pre-
ko tzv. gotskog romana i pria strave i uasa Edgara Alana Poa, u paraliteraturu
horor anra i svela se najveim delom iskljuivo na vampirizam. To je i
logino, jer injenica da mora da se vrati u pakao kad se rodi sunce, duu praktino
pretvara u stvorenje mraka, poput Grendela ili trolova iz nordijske literature,
automatski joj pripisuje arhetipske atribute zla (jer zlo je u neposrednoj vezi sa
mrakom) i odatle do vampira samo je jedan korak.
Naravno, bilo bi besmisleno tvrditi daje apokrifna Apokalipsa po Pavlu
prethodnik, npr, Poovoj prii Pad kue Aer, a da se ne istaknu svi oni
mnogobrojni uticaji koje je hrianska sujeverica o povratku due pretrpela tokom
tih hiljadu i pet stotina godina. Ali zato nije preterano tvrditi da upravo
anglosaksonska pesma Dua i telo pomae da se rasvetli bar jedan od knjievnih
motiva koji su nastali pod uticajem narodnih verovanja ranijih epoha:
,, Kada se uporede sa irokim i dobro utabanim putevima pravovernih patristikih
dela, apokrifne knjige su tek sporedne stazice ne ba uvek raiene i prijatne
za etnju. Ali kada bi neki budui istoriar eleo da shvati i doivi verovanja
mnogih obinih hriana naega doba, bez sumnje bi mu u mnogome pomogle
bapske prie iz poslednjih tridesetak godina. Isto toliko informacija o
verovanjima prosenih hriana ranijih epoha mogu se skupiti iz apokrifnih
knjiga.
/78. 15/
230

Dua i telo su oigledno jedna od tih niti koje vredi slediti (str. 171) u
prouavanju istorije ideja. I uprkos tome to danas moe delovati na mahove
detinjasto ili senzacionalistiki, to na mahove odie proraunatom mrnjom
asketizma i strahom od smrti /372/ ne mogu joj se porei ni poetske vrednosti.
Solomon i Saturn, Pesma o runama, Zagonetke i Bajalice mogu se svrstati u
posebnu kategoriju anglosaksonske didaktine poezije. Zajednika im je tenja da
se sauva tajno znanje (re run na staroengleskom ima dva znaenja: runa
i ,, tajna ). Zato se u njima mogu nai na okupu hrianska apokrifna tradicija i
sujeverice, homeopatska magija i tragovi germanskog folklora, kao i ona
karakteristina sklonost ka verbalnim i slovnim igrarijama koja je postojala jo
kod latinskih pesnika kenterberijske kole i koja se najee pripisuje irskom
uticaju.
Razgovori Solomona i Saturna (u skraenom obliku samo Solomon i Saturn)
sauvali su se u dve poetske i dve prozne verzije /457/, /242/, /250/. Dve poetske
verzije potiu oigledno od dva razliita autora i razlikuju se po stilu.
Razgovor Saturna, princa haldejskog (Haldejci su bili uveni po svojim
magijskim znanjima), sa Solomonom po svoj prilici potie iz jevrejskog folklora
koji je opisivao nadmetanje izmeu Solomona i nekog demona. U nekoliko
evropskih verzija koje su znatno kasnijeg datuma od jevrejskih izvora i ve pod
arapskim uticajem (dakle kasniji i od anglosaksonskog materijala), taj demon se
zove Markalf. Anglosaksonska verzija je najstarija evropska verzija te prie i u
njoj Solomon ne figurira kao jevrejski kralj ve kao prototip hrianskog mudraca
to je oigledan istorijski i teoloki apsurd a Saturn, po miljenju istoriara
/131, 162/, moe u krajnjoj liniji da se dovede u vezu s germanskim bogom magije
i mudrosti Vodnom, kao i sa nekom germanskom folklornom predstavom o
rimskom bogu Merkuru.
U prvom poetskom dijalogu, tzv. Solomon i Saturn I, koji veoma podsea na
kolokvijum /492/ u kome uestvuju uitelj i uenik, Saturn moli Solomona da mu
objasni magijska svojstva Oenaa. Najvei deo pesme posveen je zatim
Solomonovom objanjenju udesnih i egzorcistikih moi svakog od devetnaest
poetnih slova latinske molitve Pater noster. Slova latinice zamenjena su sa
devetnaest runskih simbola koji se, personifikovani, bore protiv avola, uz mnogo
upotrebe maeva, bieva i mamuza, ne izbegavajui ni tako konkretne stvari kao
to je razbijanje zuba i upanje kose. Jedan od izdavaa /250/ rekao je da se u
231

pesmi jasno vidi fantastino sujeverje i upravo detinjasta sklonost ka bukvalnom,
konkretizovanom opisu. Nije teko sloiti se sa njegovim miljenjem.
U drugoj pesmi, Solomon i Saturn II, Saturn se pojavljuje kao potpuno drukija
linost. On nije vie naivni uenik ve mag, uen bar isto toliko koliko i ekspirov
Prospero, i on sa Solomonom raspravlja na ravnoj nozi. Pesma zapoinje kao
pravi sholastiki disput u kome dva uena doktora raspravljaju o ozbiljnim i laiku
teko razumljivim stvarima. No, uprkos tome to bukvalnog prikazivanja vie
nema, sujeverje je ostalo prisutno. Isto kao to se u prvoj pesmi tvrdi da onaj ko
isue ma treba da izmoli Pater noster da se avo ne bi umeao i zaarao mu
otricu, tako se i ovde tvrdi da onaj ko hoe da podigne sa zemlje isputeni komad
hrane treba da ga blagoslovi i oslobodi od ini.
Teme razgovora su raznovrsne: postanak svemira i sveta, odnos dobra i zla i
njihov neprestani sukob, sudbina i predskazanje, starost i prolaznost ivota.
Saturnova pitanja su esto u obliku zagonetke:
Saturn ree: Koje je to udo to putuje irom sveta i,
nezaustavljivo, potkopava sve temelje?
Plaemo zbog njega, a esto navraa?
Ni zvezda, ni dragulj to oko privlai,
ni voda, ni zver, ne mogu ga prevariti,
ve mu i naprasiti i blagi,
i mali i veliki, kad - tad dopadnu aka.
Svake godine pojede petnaest hiljada
svega to ivi na zemlji, u moru,
i u vazduhu.

Solomon ree: Starost ima mo nad svim stvarima;
irok je obuhvat ropskih joj lanaca,
tvrdi okovi, dugako ue.
na zarobljava sve to poeli.
Oas smrvi drvo i slomi mu grane,
i jo ga, usput, iupa iz korena.
Potom proguta divlju pticu u vazduhu.
Ona se bori bolje od vuka,
eka due i strpljivije od kamena,
jaa je od elika, gvoe ak izjede rom:
a isto to ini i s nama.
232

(sth. 104-23)
Kako pesma dalje odmie tako se rasprava sve ee pretvara u slaganje i
uzajamno dopunjavanje:
Saturn ree: No je najmranije doba, nuda najtea sudbina
tuga je najtei teret, san najsliniji smrti.

Solomon ree: Lie je zeleno samo za asak;
potom pouti, pada na zemlju
i trulei pretvara se u prah.
Isto tako padaju i oni koji su dugo
inili zlodela, iveli u mrnji,
krijui blago, uvajui ga ljubomorno
da bi avo u njemu uivao.
I jo oekuju, glupaci, da e ih Bog
sluati, kad mu se obrate!

Saturn ree: To e postati jasno svima, kad more
bude smelo da preplavi zemlju. Nee
se zaustaviti, kada mu kucne as,
i kad bude ulo trube Sudnjega dana!
(sth. 135-49)
Ton se polako menja, i Solomon sve ee u svojim odgovorima ukazuje Saturnu
na reenja koja hrianska doktrina daje za probleme koji Saturna opsedaju, a koji
su u sutini isti kao i oni iz gnomske poezije i Sudbina ljudi: Tuga i radost
neizbeno se smenjuju u ljudskom ivotu, sve je prolazno i podlono starenju i
propadanju, sudbina je neumoljiva, a ovek pred njom nemoan. Na Saturnovo
pitanje, slino onome iz Potukaa, zato ne bi trebalo da tuguje kad sve to vidi,
Solomon mu uzvraa da ovek ipak za ivota ima priliku da izabere pravi put, da
uprkos mranim i destruktivnim silama prirode i stalnom sukobu dobra i zla
pravednika uvaju aneli. Nesreni i sumnjiavi Saturn polako se preobraava od
protivnika u paljivog i sve skromnijeg sluaoca. I pesma zavrava neoekivanim
i naizgled paradoksalnim zakljukom: Saturn je pobeen i srean istovremeno:
,, Tako je mudri Davidov sin pobedio
i posramio haldejskog princa, pa ipak,
on, koji je doputovao iz daleka, radovao se:
233

nikada se tako od srca nije smejao.
(sth. 333-6)
To je smeh oveka kome je laknulo.
U pesmi je stalno prisutna emotivna napetost, poev od prvog verbalnog sukoba,
punog otrih i kratkih pitanja i odgovora, pa sve do umirujueg i oslobaajueg
zavretka. Naravno, istraivae je mnogo vie mamilo otkrivanje danas ve
uveliko zaboravljenih tajnih znanja . Ali nezavisno od pitanja ta pojedini
delovi dijaloga zapravo znae, ostaje injenica da je Solomon i Saturn II, u prikazu
Saturnovog lika i u postupnom razreenju poetnog emotivnog naboja, pesma
koja se i danas moe itati sa zadovoljstvom.
Verovanje u natprirodne moi runskih simbola i neki od elemenata zagonetke
mogu se nai i u Pesmi o runama, koja bi se mogla nazvati germanskom verzijom
alfabetskih pesama koje su se pisale u latinskoj poeziji, i po ugledu na koje je
najverovatnije i nastala. Starogermanska runska azbuka, zvana fupark, od
pamtiveka se upotrebljavala u magijske i ritualne svrhe /165/. Anglosaksoni su je
donekle modifikovali i na 24 germanska runska simbola dodali jo 9, uz
odgovarajua imena:






Neka od tih imena, kao to se vidi iz gornje tabele, ostala su nereena, a neka su
bar ako je suditi po Pesmi o runama dvosmislena. Razliiti autori, npr, razliito
tumae (i prevode) imena runa ger i os:
,, Ger svi oekuju s radou, kada Bog,
sveti nebeski kralj, puta da zemlja
prui svoje plodove i bogatima i siromanima.
(sth. 32-4)
234

Re gear (ova varijanta u pisanju smatra se normalnom) u staroj poeziji ponekad
oznaava novu godinu, ili poetak godine (Beowulf, sth. 1134) i zato bi bilo
prirodno da se ovde shvati kao prolee . Ali iz teksta pesme se vidi da je pre
re o letnjoj ili jesenjoj etvi. Leto i jesen, s druge strane, nikad se ne oznaavaju
reju gear. Isto tako, os od starogermanske arhaine rei ansuz ,,bog moe da
se odnosi, i etimoloki i kontekstualno na boga Odina ili Vodna, ali veina
izdavaa radije tumai tu re latinskim homonimom os usta , pa stihovi 10-12
Pesme o runama mogu da glase:
,, Usta su Odin je izvor svakog govora,
podrka mudrosti, uteha mudracu,
i svakom plemiu olakanje i utoite.

Naravno, treba imati u vidu da je predikat, u ovom sluaju glagol biti u
prvom licu razliit po broju samo u srpskom. U engleskom rei mouth i Odin su
obe u treem licu jednine, tako da se na osnovu predikata ne moe odrediti kako
glasi subjekat.

No uprkos toj i slinim nejasnoama, pesma je sa istorijskog stanovita izuzetno
interesantna, jer daje podatke o nekim germanskim mitolokim linostima koje su
od znaaja za tumaenje stare knjievnosti. Mit o Ingu nije se sauvao nigde u
pisanim spomenicima, i iskljuivo na osnovu ovog teksta Kleber je u svom
izdanju Beovulfa /243/ lik ilda efinga protumaio kao mitsku linost, u
asocijaciji s Ingom:
,, Inga su prvo ugledali Istoni Danci
a kasnije se vratio na more,
dok su mu se kola kotrljala za njim. (?)
Eto, tako su ga ratnici nazvali.
(sth. 67-70)
Stihovi koji se odnose na more (lagu) izgledaju kao veoma saeti prikaz
zagonetke o oluji, odnosno zagonetke br. 2 i 3 u Ekseterskom kodeksu (str. 185):
,, More ljudima izgleda beskrajno
ako isplove u nesigurnom amcu,
morski ih talasi izpunjavaju strahom
a njihov morski konj vie ne slua uzdu.
(sth. 63-66)
235

Morski konj (brimhengest) je standardni kening koji obeleava brod kada
hitro klizi po talasima, ljuljajui se, poput konja koji jezdi po breuljcima.
Zagonetke po kojima su Aldhelm i njegovi saradnici postali uveni prele su i u
poetski korpus pisan na staroengleskom jeziku. Najstarija zagonetka na
engleskom je slobodni prepev Aldhelmove latinske zagonetke Lorica ( pancir-
koulja ), poznate jo i kao br. 33 u zbirci nigmata /103/. Taj slobodni prepev
na nortambrijskom dijalektu sauvan je u jednom rukopisu iz IX veka koji se uva
u Univerzitetskoj biblioteci u Lajdenu i poznat je kao Lajdenska zagonetka (The
Leiden Riddle). Smatra se da je napisana u VIII veku i da od toga doba, otprilike,
datira pisanje zagonetki na staroengleskom jeziku. Lajdenska zagonetka ima
mnoge osobine kasnijih zagonetki iz Ekseterskog kodeksa: prozopopeju,
definisanje predmeta na koji se odnosi kroz niz negativnih konstatacija ili,
ponekad, i paradoksa:
,, Mokra zemlja, stravino hladna,
ispustila me je iz svoje utrobe.
Ne seam se da su me ikad oblagali
vunenim nitima, tkali me
na razboju, udesnom vetinom.
Ne znam ta su to uzdune ni poprene niti,
niti se, pak, tkanje iri oko mene;
a tkaki unak nikada nee
zbog mene da se protne
ma u kom pravcu. Svilene bube
nisu me tkale, one to ukraavaju
arama utim kraljevske haljine.
Pa, ipak, irom sveta me zovu
odeom to nosi sreu ratnicima.
Ti to veto misli, mudro
reci, i istinito, kakva je to odea?
(220, VI, 109)
Kao to je ve reeno, ta zagonetka sauvana je i u kasnijoj zapadnosaksonskoj
redakciji, kao br. 35 u Zagonetkama iz Ekseterskog kodeksa. U tom rukopisu
zbirka zagonetki je podeljena u tri grupe, a izdavai su potom pojedine zagonetke
obeleili brojevima. Prva grupa se sastoji od brojeva 1 - 59, zatim sledi druga
verzija zagonetke br 30 iz te grupe i zagonetka br 60 koja neposredno prethodi
Muevljevoj poruci, i o kojoj je ve bilo rei (str. 159) i konano grupa 61-95.
236

Poslednjih nekoliko zagonetki su oteene, rukopis je nepotpun i ne zna se da li
ih je bilo vie /260/, /266/.
Predmeti na koje se zagonetke odnose nisu svi sa sigurnou identifikovani jer
rukopis za razliku od latinskih ne sadri i reenja. Prepisivai kao da su eleli
da sve do kraja ostane zagonetno. Izdavai su, uglavnom, sigurni da se
zagonetke odnose na pet kategorija pojmova (1) prirodne pojave, kao to su oluja,
zima, led; (2) nebeska tela sunce i mesec; (3) zemaljska stvorenja, kao to su
labud, kukavica, gavran; (4) predmete iz svakodnevnog ivota: oruje, alat, harfa,
medovina itd.; (5) manje uobiajene stvari, kao to je rukopis Biblije, ili ak tako
ekscentrina bia kao to je moljac koji jede knjige ili jednooki prodavac belog
luka.
Raznovrsnost stila u skladu je sa raznovrsnou tematike. Poetna formula u
prvom licu jednine i prozopopeja kao u Lajdenskoj zagonetki javljaju se
najee, a isto tako i zavrna formula reci (pogodi) kako se zovem? . Ona se
ponekad javlja u jednom jo starijem obliku, koji potie jo iz indijskih vedskih
himni /131, 173/: Pitaj kako se zovem?
Slino Pesmi o runama, na poetku teksta moe se pojaviti runski simbol ije
ime daje odgovor na zagonetku. Kriptogram na poetku teksta takoe e imati istu
funkciju. Tako u zagonetki br 23 re ,, luk (za strele), odnosno na
anglosaksonskom boga, kojom tekst zapoinje, zapisana je unazad, a b je
zamenjeno za f (to se inae dogaa u rukopisima) tako da prvi stih zapoinje
kriptogramom ,, Agof /boga/ je moje ime .
Igra rei ponekad je praena i onomatopejskim efektima, kao u zagonetki br. 28
(harfa) u kojoj se zvuanje muzikog instrumenta imitira ponovljenim glasovima
i ritmom, dok same rei nemaju neku vrstu smisaonu vezu. Tekst originala ovde
moe biti od pomoi:
,, Corfen, sworfen, cyrred, thyrred,
bunden, wynden, blced, wced,
frtwed, gtwed, feorran lded,
to durum dryhta.
(sth. 4-7)
,, Seena, svinuta, svedena, suena,
vezana, varena, izbeljena, umekana,
ukraena, ulepana, izdaleka donoena
237

u kue plemenitih ratnika.

Od najveeg istorijskog znaaja i ne bez poetskog efekta su zagonetke koje nose
tragove folklornog naslea, kao to je ona o suncu i mesecu (br. 29) ili ona o
kukavici (br 9) koju su roditelji napustili, mislei da je mrtva, i spasla je jedna
roaka. Ali nezahvalna ptica je izgurala iz gnezda ptiice svoje pomajke. Isti
motiv e se nai kasnije u srednjovekovnom disputu Sova i slavuj (The Owl and
the Nightingale).
Normalno je oekivati da prastara umetnost zagonetanja, jo od biblijske prie o
Samsonu (Knjiga o sudijama, 14, 12-19) i poznatog antikog mita o Edipu i
Sfingi, uvek podrazumeva pitanje koje je formulisano tako da pronalaenje
odgovora zahteva vrhunsko otroumlje i dovitljivost. Intelektualna igra znaajnija
je od poetske lepote. Meutim, kada ona preovlada, kao npr. u tri zagonetke o
oluji (br. 1, 2 i 3 u Ekseterskom kodeksu), reenje je toliko oigledno da nije vie
ni vano, ali je zato lepota opisa ravna bilo kom drugom takvom odlomku u staroj
poeziji. Tri zagonetke o oluji zasnivaju se na grkim i rimskim izvorima (Platon,
Lukrecije, Plinije), kao i na ranim srednjovekovnim kosmolokim delima Isidora
od Sevilje i Bida /326/. Na tu osnovu anglosaksonski pesnik je dodao sva ona
asocijativno bogata poetska sredstva da bi doarao opis prirodne stihije, ravan
onima koji se mogu nai u Andreji, Izlasku, i Moreplovcu. Prva zagonetka opisuje
oluju na kopnu maglovite visoravni, zlokobno nebo, potmulu i stravinu
grmljavinu nad stanitima ljudi , ubilaki blesak munje. Zagonetke br. 2 i 3
koje se mogu tumaiti i kao jedna celina opisuju buru ispod vodene povrine,
buru ispod zemlje (zemljotres), oluju koja besni na puini i baca brodove i, opet,
oluju na zemlji.
Oluja na puini i grevita borba mornara izuzetno mnogo podseaju na
prethodne sline opise:
,, Ponekad ja uzburkam talase,
i uskovitlanu, tamnu masu vode
bacam na obalu. Zapenjeni valovi
rvu se sa stenjem, dok se uzdiu,
mrani i suri, nad dubinama.
Tad se uzavrele mase crne vode
sudaraju, nabujale, dok kroz njih dopiru
krici mornara. Visoke stene kao da su se
ukoile za tren, oekujui moni udarac vode,
238

dok u vihoru lomi sve pred sobom.
Nema tog broda koji se nee grevito boriti,
ako se u tom zlosrenom asu nae na moru,
pun ljudskih ivota. Jer tad postaje
sasvim bespomoan dok pokriven penom
poigrava na vrhovima talasa. Tada
pred ljudima koje ujem kako se bore za
ivot na ogromnom, ubilakom moru
izranja prikaza uasa i straha.
Ko e je umilostiviti?

Ni jedan prevod ne moe dobro preneti iroki i raznoliki poetski vokabular koji
se ovde javlja, kao i veoma individualne i esto neobine slike opisa. U poreenju
sa odgovarajuim tekstovima iz Izlaska i Andreje moe se samo naslutiti iskonska
snaga i lepota ovih stihova.
Prostor ne dozvoljava dalje razmatranje tih raznovrsnih i ivopisnih zagonetki.
Neke od njih su gotovo alegorine, ona o knjikom moljcu koji se najeo knjiga pa
ipak nije postao pametniji toj alegoriji dodaje i satiru, groteska o jedookom
prodavcu belog luka isto je tako duhovita kao i vragolasta i opsceno dvosmislena
pria o vezenoj koulji /422/. Ta matovita zbirka svega i svaega podjednako je
interesantna i za umetnika i za folklorno - mitoloka prouavanja, i otkriva jednu
neoekivanu stranu anglosaksonskog duha.
Bajalice na mahove deluju isto tako svee i neusiljeno kao i zagonetke, ali ni
jedna ne dostie poetsku upeatljivost ravnu onoj iz zagonetke o oluji. One su
interesantne za istoriara knjievnosti zato to njihova slobodna i esto
neujednaena metrika ukazuje natragove usmene tradicije kojaje jo starija od
anglosaksonske poezije /426/, a za antropoloke i kulturoloke studije one takoe
pruaju obilje materijala.
U rukopisima koji su ve pomenuti i koji svi datiraju iz X ili XI veka sauvalo
se ukupno oko dvanaest bajalica, pomeanih sa proznim uputstvima za spravljanje
i primenu raznih medikamenata od lekovitih trava /220, VI, 116-28/, /239/, /256/,
/270/.
Najpotpunija i znaenjem najbogatija je Bajalica za plodnost zemlje, koja ne
upotrebljava trave ve je isto ritualna po karakteru. Iako oigledno potie iz
prastarog paganskog kulta plodnosti i kao sve bajalice ima iskljuivo magijsku
239

namenu, tekst joj je potpuno hrianski, sa prizivanjem sv. Trojstva, Bogorodice
i etiri evanelista, sa pevanjem tri bogoslubene molitve (Sanctus, Benedicite i
Magnificat), uz itanje Oenaa tri puta i estu upotrebu znaka krsta. Latinske
fraze i delovi iz liturgije takoe su posejani po tekstu. Sve ovo upuuje na uee
svetenika koji bi trebalo da obesnai ini, jer (ovo se podrazumeva), zemlja je
izgubila plodnost zato to ju je neko urekao. Tom sveteniku, izgleda, nije smetalo
to zamena paganskih bogova hrianskim onako kako je svojevremeno
preporuivao papa Grgur (str. 30-1) nije u tekstu ove egzorcistike slube
sprovedena do kraja, pa se sauvao i uveni stih:
,, Ere, Ere, Ere, majko zemlje
kojim se tri puta priziva paganska boginja plodnosti.
Pet bajalica u rukopisu Harley 585 obino se zovu staroengleskim imenom
lacnunga ( isceliteljke ) jer govore o izradi i primeni lekova od trava 270/. Meu
njima je ve pominjana (str. 28) uvena Bajalica o devet trava (Nine Herbs
Charm), koja, izgleda, treba da pomogne u leenju lumbaga kod oveka koga su
napale vetice ili zli vilenjaci elfi. Poznata je i pod naslovom Protiv iznenadnih
probada (For a Sudden Stich), koji su joj dali neki izdavai /220/.
Ideja o tome da su vetice svojim nevidljivim kopljima izazvale kod bolesnika
lumbago, jasno se vidi iz sledeih stihova:
,, Bune su bile, da, bune dok su jahale nad brdima,
odlune su bile, dok su jahale po zemlji.
Zatiti sebe da bi preiveo njihovu mrnju.
Napolje, malo koplje, ako si tu unutra!
Napolje, koplje! Ne ostaj, ve izlazi, koplje!
(sth. 3-7)
U sledeih dvadeset stihova bajalica opisuje kako vetice, zli bogovi i vilenjaci
pripremaju svoja kratka koplja i gaaju njima rtvu. Svaki put se ponavlja ve
navedeni refren (sth. 6-7), u kome se taj nevidljivi dilit tri puta poziva da izie,
dok vra, po homeopatskom principu, mimikom vadi slino kratko koplje iz svoga
boka i baca ga na zemlju. Poto je tako suzbio ini vetica, bogova i vilenjaka (jer
ne zna se koji od njih su u konkretnom sluaju ranili bolesnika), vra na kraju
isteruje zlog duha i obraa se bolesniku neoekivanom hrianskom formulom:
Budi zdrav i neka ti Gospod pomogne . Tako je, za svaki sluaj, na kraju
paganskog rituala prizvan i hrianski Bog jedna od te dve sile e svakako
240

pomoi. Praktini Anglosaksoni oigledno nisu bili mnogo izbirljivi, i bilo im je
svejedno koje je boje maka, samo ako lovi mieve , da upotrebimo popularnu
kinesku izreku.
Ova i druge zagonetke otkrivaju nastojanje da se sauvaju germanska magija i
tajna znanja , u obliku koji je samo povrno prilagoen novoj veri, tako da ih
mogu koristiti hriani umesto nekadanjih vraeva. Ne treba naglaavati od
kakve su ogromne vrednosti bajalice kao dokument jedne epohe. Ali kao
knjievni spomenik nemaju izuzetne umetnike kvalitete.



















241

III DEO

STARA ENGLESKA PROZA


13. Najstarija izvorita prozne tradicije

U poglavlju o jeziku i stilu poezije (str. 59-71) bilo je opisano kako je ta umetnost
prirodno izrasla iz jezikih i drugih tradicija stare Engleske. Ona je u osnovi
zadrala svoj tradicionalni germanski etos i poto su je preuzeli ueni kalueri
Kedmonove i Kinevulfove kole i u nju uneli uticaje latinske manastirske kulture.
Za razliku od poezije, proza je prvo zapoela na latinskom jeziku dakle ne
spontano i od samog poetka bila je svesno didaktini oblik saobraanja sa
publikom koja je bila na viem stupnju duhovnog razvitka i od najuenijeg
anglosaksonskog ratnika. Ti ljudi koji su proli kroz crkvene kole i razvili naviku
da se slue pisanom rei imali su i drukija shvatanja o knjievnosti. Ona za njih
vie nije bila kolektivni umetniki in koji pre svega deluje na uho i srce, ve
individualni intelektualni napor, izotren kroz dijaloge i rezonovanje, kroz svesnu
i razumom obrazloenu upotrebu stila i retorike, kroz zanatsko savrenstvo:
Umetnost (ars) se zove po tome to poiva na vrstim (artis) naelima i pravilima

14
. posao je Isidor od Sevilje.
Po ugledu na latinsku prozu i kroz prevoenje, proza na engleskom jeziku se tek
u IX i X veku razvila do te mere da je postigla i autentine knjievne vrednosti.
Poto je za uzor imala latinske modele, engleska proza se istie prvenstveno
stilom i zanatom, dok istovremeno nastavlja da neguje latinske didaktine
sadraje i namenu.
U doba benediktinske renesanse (str. 121), kada je dostigla najvii nivo svog
stila, engleska proza je i dalje ostala namenjena pouci, a ne zabavi. To je bila tzv.
propovedna proza Elfiria i Vulfstana, koji su prvi uspeli da ujedine didaktinu
tematiku sa emotivnim izrazom koristei se vetinom govornitva (oratio). To im
je bilo neophodno da bi zadrali panju slualaca tokom propovedi, a i da bi ti
sluaoci lake primili pounu poruku. Njihova proza namenjena je itanju naglas,

14
Cit. po Rozario Asunto, Teorija o lepom u srednjem veku, prev. Gligorije Ernjakovi,
Beograd, 1975, str. 142.
242

pa otud i upotreba poetskog ritma i sintaksike strukture sa po dva nukleusa (na-
glaene rei) u paralelnim reenicama /493/, /499/, /497/. Takav stil jasno
pokazuje da su bili svesni potrebe da im tekst ima isto zvune efekte koji e
publici olakati emotivni doivljaj.
No, iako su bili namenjeni glasnom itanju, tekstovi propovedne proze nisu i
nastajali uz mnemoniku pomo usmenog kazivanja. Zato su se, po pravilu,
zasnivali na nekom dobro poznatom latinskom izvoru. U stvari, ako se izuzme
Anglosaksonska hronika i ono to je pisao kralj Alfred, a to nisu prevodi, moe
se slobodno rei da latinski izvori lee u osnovi celokupne umetnike
anglosaksonske proze. ak je i Apolonije od Tira, jedina svetovna ljubavna pria
sauvana u prozi, prevod latinskog (ne grkog) originala /494/.
I zato, ako se eli da se staroj engleskoj prozi pristupi sa knjievnog, a ne sa
filolokog ili drutveno - istorijskog stanovita (premda je ona i u tom pogledu
vie nego zahvalan materijal), taj pristup e nuno biti usmeren na jezik i stil, pre
nego na tematsku podlogu.
Prouavanje jezika i stila podrazumeva bar delimino uzimanje u obzir i onih
tekstova koji nisu prevashodno umetnike prirode. Izuzev jedne interpolacije u
Anglosaksonskoj hronici o kojoj e jo biti rei, engleska proza iz vremena koje
je prethodilo vladavini kralja Alfreda (stupio na presto 871. godine), nije
knjievna po svom karakteru. Ona obuhvata zakone, povelje, testamente, kraljeve
naredbe (writs) i tzv. glose engleski prevod latinskog teksta koji su prepisivai
najee ubacivali izmeu redova originala.
Zakoni kralja Etelberta od Kenta /27/, /32/ koje pominje Bid u svojoj Istoriji /32,
610/ nisu se sauvali kao poseban tekst, ali se smatra da zajedno sa zakonima
kralja Vihtreda predstavljaju deo anglonormanskog zakonika sainjenog u vreme
kralja Henrija I, koji se uva u biblioteci katedrale u Roesteru pod naslovom
Textus Roffensis /32, 351/. Najstariji sauvani zakoni pre Normanskog osvojenja
su, prema tome, zakoni kralja Alfreda, koji se sluio i zakonima kralja Ine iz ranog
VIII veka. Ti Alfredovi zakoni, s kraja IX veka, nalaze se u jednom od sedam
rukopisa Anglosaksonske hronike (MS Corpus Christi College 173, Cambridge),
nazvanim jo i Rukopis Parker (Parker MS), po imenu prvobitnog vlasnika,
arhiepiskopa Parkera, koji ga je poklonio svome koledu 1575. godine. Trei
zbornik pravnih tekstova je MS Corpus Christi College 173, Cambridge, koji
sadri zakone kralja Etelreda, s poetka XI veka, u ijoj izradi je uestvovao i
243

arhiepiskop Vulfstan, pisac uvene propovedi Sermo Lupi ad Anglos (str. 214-
15).
Jezik i stil prva dva zbornika pokazuju mnoge mnemonike formule koje u
sutini vode poreklo iz obiajnog prava anglosaksonske usmene tradicije /479/. Ti
zakoni, koje su pamtile stareine plemena, morali su obilovati formulama,
aliteracijom, asonancom, ak i ritmikim povezivanjem pojedinih fraza. U
pisanom tekstu taj kodifikovani jezik usmenog prenoenja je manje upadljiv,
pogotovu u prevodu, ali se povremeno moe prepoznati:
,, 26. Ako se slobodnjak uhvati da poseduje robu za prodaju,
kralj e odluiti o jednoj od ove tri stvari:
ili e biti pogubljen, ili prodan u ropstvo,
ili otkupljen za iznos svoga vergilda.
/478, 3/
U zakonima kralja Etelreda (1008. godine) moe se prepoznati paljivo skrojena
Vulfstanova reenica, u kojoj sveze i sa negacijom, i ve sa afirmacijom odravaju
ravnoteu dveju sintaksikih struktura:
,, 2. I odluka je naega kralja i njegovih savetnika da nijedan hrianin i ni jedan
neosueni ovek ne budu prodani u ropstvo van zemlje, i nikako neznabocima.
Ve treba paljivo voditi rauna da one due koje je Bog otkupio po cenu svog
ivota ne budu unitene.
/478, 7/
U poveljama kojima se dodeljuje zemlja pojedinim vlasnicima /31/ ili u
testamentima mogu se ponekad nai i dui narativni delovi, koji govore o tome
kako je odreeni posed pripao vlasniku koji ga poklanja ili daje u naslee. Ali
takvi odlomci pripadaju jednom relativno poznom razdoblju, poto najstarija
povelja pisana na engleskom jeziku datira tek iz godine 828. /468, 443-4/. Do tada
su se povelje i testamenti pisali na latinskom, a ta tradicija je nastavljena i kasnije,
tako da su ti tekstovi na engleskom jeziku relativno malobrojni i njihov stil nije
od nekog posebnog znaaja u poreenju s drugim dokumentima.
Kraljeva naredba (Royal Writ) je zvanino pismo koje vladar alje nekom od
svojih visokih inovnika sa uputstvima i naredbama o pojedinim pitanjima od
opteg znaaja i njen tekst se obino objavljuje. Kao potvrdu svoje autentinosti,
takva naredba obavezno nosi i kraljev peat na svilenoj traci. Njena forma je u
sutini ista kao ve pominjana forma poslanice (str. 37), i ostala je nepromenjena
244

u Engleskoj do danas /29/. Jedan od najvanijih dokumenata Alfredovog doba,
njegov poznati predgovor prevodu Pastirske knjige (Cura Pastoralis) pape
Grgura, u stvari je jedna takva naredba upuena biskupu Verfertu, u kojoj Alfred
izlae koncepcije svoje prosvetne politike i daje mu uputstvo kako da postupi sa
knjigom koju mu alje. Taj tekst (str. 194-5) je jedan od malobrojnih za koje se sa
sigurnou moe tvrditi da ih je sroio Alfred lino, i predstavlja vaan istorijski
i knjievni spomenik.
I konano, tradicija ispisivanja glosa u bogoslubenim knjigama, naroito
psaltirima, koja je poela jo krajem VIII veka /510/, doprinela je vetini
prevoenja, iako je ono bilo ,, re po re kako kae Alfred (str. 195) a ne ,,
po znaenju . Te glose su vaan i jedan od najstarijih lingvistikih izvora.
Naroito su u tom pogledu informativne tzv. Glose iz Vespazijana, nazvane tako
po rukopisu Cotton Vespasian A.I, odnosno po delu rukopisa koji se zove
Vespasian Psalter /458/. Takve glose su prethodile prvim prevodima Biblije na
engleski jezik. Ustvari, najstariji engleski prevod jednog biblijskog teksta upravo
i potie iz Alfredovog vremena. To je prozni prevod prvih 50 psalama iz tzv.
Pariskog psaltira (Paris Psalter) /471/.
Iz svega do sada reenog vidi se da se ne samo latinska ve i anglosaksonska
proza po tradiciji koja ne mora nuno biti crkvena oduvek smatrala
utilitarnom, odnosno pisala se da bi se mogla praktino upotrebiti na sudu, za
dokazivanje prava poseda, kao naredba ili uputstvo, za prevoenje. Tom
injenicom se bar delimino moe objasniti upadljivi nedostatak umetnike proze
u ranoj anglosaksonskoj batini. Ukoliko je i bilo umetnike proze makar i
usmene u periodu pre Alfredove vladavine, ona je ili ostala nezapisana ili se nije
sauvala iz istih razloga iz kojih i mnoga poetska dela iz tog doba (str. 172). Jedini
izuzetak u tom pogledu je zapis za godinu 755. u Anglosaksonskoj hronici, u ve
pominjanom rukopisu Parker (str. 190). Taj zapis je mnogo opirniji od ostalih,
koji su velikom veinom lakonski anali (str. 52-3), i deluje kao interpolacija jedne
starije anglosaksonske sage, koja je tu dospela iz usmene tradicije /39, 26/. Njen
stil pokazuje upadljivu slinost sa klasinim islandskim istorijskim sagama, koje
su prepriavali profesionalni pripovedai i koje su zapisane znatno kasnije /514/,
/153/. Taj tekst je prvi primer zapisane narativne proze, ne samo u engleskoj, ve
u germanskim knjievnostima uopte /131, 205/, /54, 208 n. 3/.
Jedna od osobina istorijske sage je da nastaje ubrzo nakon dogaaja koje opisuje;
otprilike 20 do 50 godina kasnije njen tekst ve biva utvren. Za zapis za godinu
755 u stvari 757, jer postoji greka u datiranju /438/, /465, 10/ utvreno je da
245

je prepisiva koristio jedan izgubljeni stariji dokument /465, 6-7/; a poto njegov
rukopis prestaje godine 891, i njegov posao preuzima neko drugi to se iz
rukopisa vidi moe se pretpostaviti da je njegov izvornik, izgubljeni dokument,
nastao u gore navedenim vremenskim odrednicama. Stil i nedoreenost teksta
upuuju takoe na injenicu da je morao biti namenjen publici koja je znala za
zbivanja i uzajamne veze izmeu protagonista.
,, 755 /757/. Te godine, Kinevulf i savetnici kraljevine Veseks oduzeli su
Sigebertu, jer je krio zakone, sve njegove posede izuzev Hemira; a i njega je
zadrao samo dotle dok nije ubio onog jedinog vou plemena koji mu je poslednji
ostao veran. I Kinevulf ga tada protera u Veld, gde je iveo sve dok ga jedan pastir
nije proburazio pored reke Privet, osvetivi tako smrt svoga voe plemena koji se
zvao Kumbra. I taj Kinevulf je esto ratovao sa Velanima; i u trideset prvoj
godini svoje vladavine odluio je da protera erla Kineherda; a taj Kineherd je bio
Sigebertov brat. I on je saznao da je kralj otiao da poseti svoju ljubavnicu u
Mertonu, sa malom pratnjom. I on ga tamo iznenadi: oni opkolie njenu kuu pre
nego to su ljudi iz kraljeve pratnje mogli da ih primete. I kada je kralj to video,
on izie na vrata, i hrabro se branio sve dok ne ugleda erla, i tada jurnu na njega i
teko ga rani; i oni se svi okomie na kralja, dok ga nisu na kraju ubili. I tada
enini krici upozorie kraljeve ratnike da se desila nesrea, i ko god je od njih bio
spreman hitro je dojurio na poprite. I erl svakom od njih ponudi novac i da mu
potedi ivot, i ni jedan od njih ne pristade, ve su se borili sve dok nisu svi
izginuli, osim jednog velkog taoca, a i on je bio teko ranjen.
Kada su sledeeg jutra drugi ratnici iz kraljeve pratnje oni koje je bio ostavio da
ga saekaju saznali da je kralj ubijen, svi su odjahali na to mesto: i njegov
vojskovoa Ozrik, i ratnik Vigfrid, i svi drugi koje je ostavio za sobom. I nali su
erla u utvrenju u kome je leao ubijeni kralj, i oni /Kineherd i njegovi ljudi S.
J./ su ve bili zamandalili kapiju. I erl im tada ponudi da sami izaberu onoliko
novca i zemlje koliko ele, samo da pristanu da im on bude kralj. I ree im da su
s njim njihovi roaci koji ne ele da ga napuste. I oni mu odgovorie da je isto to
ve nudio njihovim drugovima koji su bili s kraljem, pa su odbili. I rekoe mu da
im ni jedan roak nije miliji od njihovog ubijenog gospodara i da nikada nee
pristati da slede njegovog ubicu. (...) I borili su se na kapiji sve dok se nisu probili
unutra, i ubili erla i sve njegove ijude, izuzev jednog koji je bio vojskovoino
/Ozrikovo S. J./ kume, i on mu je zato potedeo ivot, iako je ovaj bio ranjen
na vie mesta.
/462, 46 i 48/
246

Uproena fabula svedena je samo na bitne dogaaje, bez epizoda, bez digresija,
ak i bez objanjenja. Odnosi izmeu protagonista mogu se samo naslutiti /498/,
jer tadanja publika, kao to je ve reeno, nije imala potrebe za objanjenjima.
Obian, govorni jezik, stalno zapoinjanje reenice sa ,, i... , a iznad svega
vetina da se krizni trenuci u prii istaknu i zablistaju bez ikakvih komentara,
emotivnih izliva ili retorike, ona nepojmljiva, homerovska vetina da se prostim
nizanjem injenica koje govore same za sebe izazove pun umetniki efekat to
su sve karakteristike stila svojstvenog sagama germanske usmene tradicije /498/.
U ponaanju onih koji pripadaju obema zaraenim stranama jasno se ispoljava
tradicionalni germanski herojski duh i kodeks to asocira na herojsku pesmu, ali
samo tematski. Po svemu ostalom to nije prepriana pesma, ve autentina
pripovedna proza, za koju neki autori smatraju da je snana i puna ivota /511/.
Kasniji razvoj anglosaksonske prozne knjievnosti nije se nastavio tim putem.
Razlog su bili istorijski dogaaji, koji su naterali kralja Alfreda da, silom prilika,
pone iz poetka i da prevoenjem klasinih latinskih hrianskih dela ponovo
postavlja temelje kulture koju su vikinzi bili unitili.

14. Proza Alfredovog doba rodovi i predstavnici

14. 1. Alfredova prosvetiteljska politika
Trideset godina posle Alkuinove smrti, napadom na luku ipi (835. godine)
danski Vikinzi su zapoeli osvajanje Britanskih ostrva. Taj prvi nalet njihove
invazije nije trajao ni pola veka ali je, sudei po svedoenju savremenika (ak i
kada se uzme u obzir neizbeno preterivanje), iz temelja razorio sve na svom putu.
Bio je okonan velikom bitkom kod Edingtona (878. godine) u kojoj je kralj
Alfred Veliki (849 - 900?) pobedio Vikinge, i tokom sledee decenije uspeo da
utvrdi svoju vrhovnu vlast u dravi Veseks, koja tako postaje politiki i kulturni
centar stare Engleske.
Otprilike deceniju i po posle bitke kod Edingtona, negde izmeu 890. i 896.
godine, Verfert, tadanji biskup od Vustera, primio je knjigu u kojoj se nalazila
bogato ukraena traka za obeleavanje stranica na kojoj je visio dragi kamen i
koja je podseala na traku s peatom kojom se overavala kraljeva naredba (str.
191). U muzeju Emol, u Oksfordu, danas se nalazi uveni Alfredov dragi
kamen od kristala i emajliranog zlata u koje je urezan natpis Alfred je naredio
247

da me naprave , i za koji se veruje da je pripadao takvoj traci za obeleavanje.
Propratno pismo, u formi kraljeve naredbe (Royal Writ str. 191) izdavai su
nazvali Alfredovim predgovorom i uneli ga u sva izdanja njegovog prevoda knjige
pape Grgura zvane Cura Pastoralis (orig. naslov Liber regulae pastoralis), koju
je sam Alfred, inae, nazvao pastirska knjiga (Hierdeboc). Taj Alfredov
predgovor smatra se prekretnicom u istoriji engleske proze /131, 218/, /147,140-
7/. Poto je ne samo dragoceni izvor istorijskih podataka, ve i jedan od retkih
primera neprevedene, originalne anglosaksonske proze toga doba, bie naveden u
potpunosti:
,, Ova knjiga da se otpremi u Vuster.
Kralj Alfred alje pozdrave biskupu Verfertu, svojim reima, ljubaznim i
prijateljskim:
I elim da ti saoptim da sam esto razmiljao o tome kakvih je nekad bilo uenih
ljudi u svom naem engleskom narodu i u svetenim i u svetovnim staleima; i
kako su kraljevi koji su tada vladali potovali Boga i njegove zastupnike na zemlji,
odravali mir, moral i svoju vlast u dravi, a pokoravali i druge svojoj vlasti; i
kako su imali uspeha u ratu i mudrosti u miru; a takoe i kako su svetenici
predano uili sami i poduavali druge, i savesno sluili Gospodu; i kako su ljudi
iz daleka dolazili u ovu zemlju traei znanje i pouku, a kako sada, ako elimo da
dou, moramo mi njih da pozivamo da oni nas poduavaju. Uenost je toliko
opala u engleskom narodu, da se s ove strane Hambera moe nai veoma malo
onih koji su u stanju da razumeju slubu boju na engleskom, a kamoli da prevedu
neko pismo s latinskog na engleski; a mislim da ih nema ba mnogo ni s one strane
reke Hamber. Toliko ih je malo da se ja ne seam ni jednog jedinog juno od
Temze, u vreme kada sam nasledio presto. I treba da zahvalimo Bogu
svemoguem to jo uopte i imamo ponekog uitelja. I zato ti nareujem a
verujem da i sam to eli da se to je mogue ee oslobaa svetovnih poslova,
da bi mogao mudrost koju ti je Gospod podario preneti drugima gde god moe.
Seti se kako smo bili kanjeni u vreme kad svoja znanja ni sami nismo voleli niti
ih inili dostupnim drugima hteli smo samo da nas zovu hrianima, ali malo ih
je bilo koji su voleli vrline.
I setivi se svega toga, setio sam se i kako sam pre nego to je Engleska bila sva
opljakana i popaljena viao svuda crkve ispunjene blagom i knjigama, i
mnotvom bojih slugu, a nisu im te knjige mnogo koristile, jer nita u njima nisu
razumevali, poto nije bilo napisano na njihovom jeziku. I kao da i sami rekoe:
248

, Nai dedovi koji nekada ivljahu u ovim svetim mestima voleli su nauku i
pomou znanja stekoe bogatstvo i nama ga ostavie. Jo uvek se mogu videti
otisci njihovih stopala, ali mi te tragove ne moemo vie pratiti i zato smo izgubili
i bogatstvo i znanje, jer nismo umove svoje priklonili njihovom putu . I setivi se
svega toga grdno se zaudih tim dobrim mudracima to su nekada iveli u
engleskom narodu i prouili sve te knjige a nisu poeleli da makar i deo prevedu
na svoj vlastiti jezik. Ali tad odmah odgovorih samome sebi i rekoh: , Nisu ni
pomiljali da e ljudi ikada postati tako nemarni i uenost toliko opasti: namerno
nisu prevodili nadajui se da e znanje u ovoj zemlji bivati tim vee to vie jezika
budemo znali .
A potom sam se setio kako je boji zakon prvi put zapisan na hebrejskom, a zatim,
kad su Grci nauili taj jezik preveli su ga celog na svoj jezik, a i sve druge knjige.
A isto tako i Rimljani, kada su saznali za njih preveli su ih sve na svoj jezik
pomou uenih prevodilaca; i svi drugi hrianski narodi prevedoe ih bar delom
na svoje jezike. I zato mi izgleda da e bolje biti, ako i ti tako misli, da mi
takoe prevedemo na jezik koji svi znamo neke od tih knjiga, one najneophodnije,
koje bi trebalo svi da proitaju, a takoe i da uinimo to e nam s bojom
pomou lako uspeti ako ne budemo jo ratovali da svi engleski mladii, sinovi
slobodnih ljudi, koji su dovoljno bogati da se mogu posvetiti uenju, pohaaju
kole dokle god ne mogu biti od koristi na neki drugi nain, i to sve dok ne budu
u stanju da dobro piu i itaju na engleskom jeziku; a potom bi se moglo nastaviti
sa poduavanjem iz latinskog jezika onih meu njima koje se eli unaprediti u
crkveni stale.
A potom, kada sam se setio kako je znanje latinskog jezika bilo opalo u ovom
engleskom narodu, a ipak su mnogi jo uvek umeli da itaju engleske tekstove,
poeo sam, uprkos zaokupljenou raznim poslovima ovog kraljevstva, da
prevodim na engleski knjigu koja se na latinskom zove Pastoralis, a na engleskom
Pastirska knjiga, nekad re po re, a nekad po znaenju, kao to su me nauili
arhiepiskop Plegmunt, i biskup Eer, i svetenik Grimbold i svetenik Jovan. Kad
sam je prouio preveo sam je na engleski onako kako sam je razumeo i kako mi
je izgledaio da e biti najjasnije. I poslau po jedan primerak u svaku biskupiju u
svom kraljevstvu, a u svakom tom primerku bie po jedna traka za obeleavanje
stranica vredna pedeset mankuza. I u ime Boga nareujem da niko ne sme ukloniti
tu traku, niti
,
pak, knjigu samu iz katedrale: ne znamo dokle emo jo imati tako
uenih biskupa kao to ih sada, Bogu hvala, imamo gotovo svuda; i zato elim da
249

se te knjige uvaju na tom mestu, ukoliko ih sam biskup ne uzme k sebi, ili ih
negde ne uzmu na zajam, ili ne budu na prepisivanju.
/466, tom. 45, 3-9)
Slika epohe koja izranja iz Alfredovog teksta pokazuje da je zlatno doba latinske
uenosti VII i VIII veka otilo u nepovrat, a divljenje kraljevo pred otiscima
stopala dedova meu koje ulaze i anglolatinski autori, nije daleko od
divljenja njihovih varvarskih predaka kada su ugledali ostatke rimske civilizacije,
delo divova. Alfred, naravno, preteruje, jer crkva je, po reima jednog
dananjeg autora bila itekako iva i zdrava tokom celog IX veka /129, 260/, o
emu e uskoro posvedoiti i procvat benediktinske renesanse. Meutim, daleko
je vanija Alfredova briga da osnuje kole, to je i uinio, kako tvrdi njegov
biograf Eer /99, gl. 75/. Njegova elja da obezbedi obrazovanje na maternjem
jeziku svim mladiima iz plemikih porodica i bogatijih slojeva srednjeg stalea
pokazuje da je nameravao da od njih stvori ono to se danas naziva dravnom
administracijom: ljude koji e sprovoditi ono to je neophodno da bi se odralo
drutveno i politiko ustrojstvo zemlje. Ali crkvenu i svetovnu vlast oigledno
nije nameravao da razdvaja na viim nivoima, jer je latinski jezik jo uvek smatrao
obaveznim za one koje se eli unaprediti u crkveni stale .
Bilo mu je jasno da se te namere nee moi sprovesti bez dobrih kola, a kole
su pripadale iskljuivo crkvi, bez obzira da li su se u njima obrazovah laici za
svetovna zanimanja ili svetenici. Trebalo je obezbediti obrazovane uitelje meu
svetenstvom, a to nisu mogli samo pojedinci poput Verferta, ak i kada bi se
potpuno oslobodili administrativnih biskupskih dunosti kako im je kralj
nareivao . Otuda njegova elja da obezbedi najneophodnije knjige koje bi svi
trebalo da proitaju u prevodu ,, na jezik koji svi znamo , to e rei
zapadnosaksonski dijalekt, koji e od tada postati standardni jezik staroengleske
kulture. Tom prevoenju Alfred je pristupio sam, uz pomo grupe uenih ljudi
ija imena navodi, i meu kojima se nalazio i biskup Eer, pisac kraljeve
biografije na latinskom jeziku (str. 55). U vreme kada je Alfred radio taj svoj prvi
prevod, svoju pastirsku knjigu , kako je sam naziva, biskup Verfert kome je
navedeni tekst bio upuen i koji je, kako Eer kae, bio Alfredov lini prijatelj,
ve je bio preveo Dijaloge Grgura Velikog /454/. To je bila zbirka legendi o
ranohrianskim svecima koja je sudei po priama o isterivanju avola i
vaskrsavanju mrtvih uz pomo svete mise oigledno bila namenjena za pisanje
propovedi irokim narodnim slojevima.
250

Ali knjige iz kojih je trebalo da ue uitelji bile su, naravno, neto sasvim drugo.
Da bi im obezbedio neophodni prirunik u svakodnevnim aktivnostima Alfred je
preveo knjigu pape Grgura Liber regulae pastoralis /88, LXXVII, 13-128/, koju
su jo Bid i Alkuin svojevremeno preporuivali biskupima a preko njih i niem
svetenstvu /130, 30/. I jedni i drugi bili su u oima pape Grgura pastiri ljudskih
dua , i zato je knjiga koja im je davala uputstva kako da svojim vernicima
pomognu da na hrianski nain reavaju svoje svakodnevne ivotne i ljudske
probleme (da lee due ), bila popularno nazvana Cura Pastoralis, bukvalno:
pastirsko leenje pa ju je Alfred prekrstio u Pastirsku knjigu (Hierdeboc).
Da bi se upoznali sa istorijom svoje vlastite crkve i naroda, Alfred je kako je
danas definitivno utvreno /130, 31 n. 7/ izdao nareenje da se prevede Bidova
Historia ecclesiastica gentis Anglorum /459/. On sam, pak, uzeo je na sebe da
prevede Orozijevu Istoriju protiv pagana /467/, (Historiarum adversum Paganos
Libri VII), zvanu jo i Univerzalna istorija (Historia universalis), koju je ovaj
panski svetenik napisao na zahtev svoga uitelja, sv. Avgustina od Hipa,
poetkom IV veka, da bi dokazao da tadanje nevolje rimske carevine nisu nastale
kao posledica primanja hrianstva i uvrede koja je time naneta starim bogovima.
Poto je tako istoriji engleske crkve i naroda dodao i jednu istoriju sveta u
osvedoeno hrianskom duhu, Alfred je verovatno smatrao da sledei stepen
njegovog obrazovnog programa treba ve da zae u apstraktnije sfere, pa je
preveo Boecijevo delo O utesi filozofije (De consolatione Philosophiae Libri V)
/464/, takoe jedno od nezaobilaznih klasinih dela srednjovekovnog hrianstva.
Konano, da bi i sebi i onima koji su savladali praktinu, istorijsku i moralno -
filozofsku osnovu tadanje kulture dao povoda za meditiranje o vrednostima koje
su vene i uputio ih u hrianske duhovne discipline. Alfred je napravio na svom
jeziku zbirku tekstova koju je sam nazvao cvetovi (Blostman), a koja je u stvari
najveim delom bila prevod Avgustinovih Monologa (Soliloquia), uz odlomke
drugih Avgustinovih dela kao i dela pape Grgura i sv. Jeronima. To su bili tekstovi
posveeni hrianskoj meditaciji, koje je Alfred u svom prevodu ustvari slobodno
parafrazirao i esto ih koristio kao povod za vlastita razmiljanja.
Alfredov sistematini i dalekovidi pristup narodnom prosveivanju, kao i ovaj
njegov curriculum, izgleda da su bili toliko dobro smiljeni i uspeno primenjeni,
da je skoro dva veka kasnije, 1072. godine, poklanjajui tek osnovanoj biblioteci
ekseterske katedrale izvestan broj knjiga koje je smatrao neophodnim , biskup
Lefri meu njih ubrojao je i sva navedena dela iz Alfredovog kolskog programa
/31, 226 - 30/, /478, 19 - 21/. Alfredov program, drugim reima, jo nije bio
prevazien. Otprilike u isto to vreme, Elfri, jedan od najveih umova
251

benediktinske renesanse, sa aljenjem je mogao da konstatuje da na engleskom
jeziku nema dobrih prevoda svetih otaca, izuzev onih koje je Alfred ostavio
(Catholic Homilies, II, 116-118). Zato je IX vek u anglosaksonskoj prozi dobio
ime Alfredovo doba . Elfriovo doba , koje je zatim usledilo (X i XI vek),
iako po mnogo emu znaajno i na umetniki daleko viem nivou, verovatno ne
bi nikada dostiglo svoj puni sjaj da nije bilo utemeljeno na delima ovog velikog
dravnika i prosvetitelja.

14. 2. Alfredovi prevodi
Prevodei knjige svetih otaca Alfred je inio ono to i svi drugi srednjovekovni
autori uglavnom je prevodio ,, po znaenju , to e rei da je pravio veoma
slobodnu parafrazu originala, saimao ili potpuno izostavljao pojedine delove koji
su mu se inili manje znaajnim, a proirivao objanjenjima ili ak potpuno novim
materijalom ono to mu je izgledalo vano. Najmanja odstupanja od originalnog
teksta ima u njegovom prevodu Pastirske knjige /481 /, a navie u Oroziju i
Avgustinu. Tamo gde je dopisivao svoje delove teksta Alfred je pisao tenom i
jednostavnom prozom, bez mnogo umetnutih reenica i stilskih ukrasa, koja u
mnogome podsea na latinsku prozu nortambrijske kole. Ona je primer
autentinog engleskog knjievnog teksta iz IX veka.
Sedam knjiga Orozijevog originala Alfred je sveo na est /442/, 14671, znatno
proirivi geografsko - etniki na raun istorijskog materijala. Orozije je, naime,
svoju Istoriju protiv pagana zapoeo na ustaljeni srednjovekovni nain, prikazom
delova sveta . Naravno, to je bio svet onakav kakav su poznavali Orozije i
njegovi savremenici delovi Evrope, Azije i Afrike oko Mediteranskog bazena.
Ono malo podataka koje je Orozije dao o skandinavskim zemljama Alfred je
dopunio onim to je njemu bilo poznato o oblastima i narodima srednje i severne
Evrope, a uz to jo i opisima putovanja dva moreplovca, Ohtera i Vulfstana, onako
kako su ih, navodno, ispriali svom gospodaru, kralju Alfredu . Prevedeno na
nomenklaturu dananje geografije, Ohter je putovao du severnih obala Norveke
i stigao do Belog mora. Vulfstan je plovio du june obale Baltikog mora i stigao
do ua Visle u Gdanjskom zalivu /469/, /500/. Ti prvi putopisi na engleskom
jeziku predstavljaju dragocen istorijsko - etniki materijal jer pored dalekih i
nepoznatih severnih predela opisuju i narav i obiaje tamonjih naroda, jedinih
severnih plemena koja nisu indoevropskog porekla, Laponaca, Fina i Estonaca.
Ohter govori o Laponcima, koji ive u divljim i zabaenim mestima severne
252

Norveke, hranei se uglavnom ribom i lovei moreve, jer ta stvorenja imaju
veoma plemenitu kost u zubima /478, 34/.
,, Juno od ove zemlje, s druge strane planinskog lanca lei zemlja veana, koja
se prua na sever; a du njene severne granice lei zemlja Finaca. Ponekad Finci
ratuju s Norveanima, preko planina, ponekad Norveani s njima. I svuda po tim
planinama ima mnogo velikih, slatkovodnih jezera; i Finci nose svoje amce
preko kopna, sve do jezera, i odatle, onda, ratuju s Norveanima; amci su im
veoma mali i laki.
/478, 35/
Isto tako jednostavnim i prirodnim jezikom, Vulfstan opisuje neobine pogrebne
obiaje Estonaca i nain na koji dele imovinu:
,, Tada poloe na zemlju najvei deo pokojnikove ostavtine, milju daleko od
naselja; potom drugi, manji deo, pa trei i tako dalje, dok sve nije rasporeeno u
prostoru od jedne milje tako da najmanji deo ostavtine bude najblii mestu u
kome lei pokojnik. Onda se svi oni koji imaju najbre konje okupe na pet do est
milja od pokojnikove imovine. Zatim svi, u galopu, pojure k njoj: onaj ko ima
najbreg konja stigne do prvog i najveeg dela, onaj drugi do sledeeg, i tako
redom, dok sve ne bude prisvojeno (...) Zato su brzi konji tamo na velikoj ceni.
/478, 36-7/
Vredna panje je i tajna pravljenja leda u svako doba godine, za koju su znali
Estonci. Lord Bekon kae jedan od dananjih autora /129, 272/ ,, u
sedamnaestom veku, bio bi oduevljen ovim estonskim dostignuem, ali u
Alfredovoj prii ono je samo jedna injenica koja se pominje i nita vie. Eto, po
tome se vidi razlika izmeu srednjovekovnog i modernog oveka .
Alfred je gotovo doslovno i bez vlastitog umetnikog nadahnua preveo
Orozijeve istorijske delove. U ostalom, ni sam Orozijev original nije mnogo
inspirativan. Pojedine prie iz grke i rimske istorije, poput onih o Aleksandru
Velikom i o Antoniju i Kleopatri, pune zanimljivih dogaaja i dramatinih
ljudskih odnosa, tek e srednjovekovni i renesansni pisci umeti da iskoriste kako
treba. Alfred je sudei po svemu prvenstveno imao u vidu didaktinu i
informativnu namenu svoga rada /505/.
Utoliko je upadljivija razlika kada se pree na Alfredov prevod Boecija, koji se
smatra njegovim najboljim i najzrelijim delom /131, 219/. Ve sama linost i
253

tragina sudbina velikog mislioca, kao i okolnosti u kojima je pisao svoju knjigu
O utesi filozofije jedno od najveih filozofskih i etikih dela srednjovekovne
civilizacije ostavljali su snaan utisak na Alfreda i njegove savremenike, a i na
ljude potonjih vekova.
Anicije Manlije Severin Boecije, roen oko 480. godine, bio je poreklom iz jedne
od najuticajnijih patricijskih porodica, gens Anicia, koja je dala mnoge konzule,
dva imperatora i jednog papu. Odrastao je u kui svoga ouha i budueg tasta,
takoe veoma uglednog konzula Simaha, koji je rano uoio deakovu obdarenost
i uputio ga u svet filozofije i knjievnosti. Ve u dvadesetoj godini Boecije postaje
senator, jedan od miljenika varvarskog kralja Teodorika Ostrogota, konzul u
tridesetoj, i neto kasnije magister officiorum najpotovanija linost na dvoru.
Sam Boecije kae da je doiveo vrhunac sree kada mu je Teodorik 522. godine
ukazao do tada nevienu ast i oba njegova sina, koji su bili jo maloletni,
imenovao titulamim konzulima. Boecijev vrtoglavi uspon u karijeri, kao i njegovi
strogi etiki principi i platonski ideali o savrenoj dravi kojom treba da vladaju
filozofi morali su ga kad - tad dovesti u sukob sa okolinom. U velikom teolokom
i politikom sakobu izmeu Istonog i Zapadnog carstva, koji je zapoeo jo 484.
godine, i koji je Teodorik uspeno koristio da uvrsti svoju mo, Boecije je
podravao Istok, pokuavajui da pomiri dve zavaene strane. Verovatno je i on
imao udela u zvaninom pomirenju 519. godine, kojim je, bar prividno, bila
zaleena velika izma, i Teodorikov poloaj bio opet ugroen. Jo uvek nisu
potpuno razjanjene sve okolnosti jedne zavere koja je imala za posledicu optubu
da je Boecije pokuao da Senat uzdigne iznad imperatora. Bio je uhapen i poslat
u Paviju, dok se ne odlui njegova sudbina. Senat, u strahu od Teodorika, potvrdio
je presudu, i Boecije je bio svirepo pogubljen 524. ili 525. godine svega tri
godine nakon to je doiveo najvee poasti.
Boecijev spektakularni uspon i isti takav pad, njegova stalna unutranja borba
izmeu tenje da se posveti filozofiji i onih aktivnosti koje je smatrao svojom
graanskom dunou, uinili su od njegove linosti i ivota svojevrsnu
paradigmu u hrianskoj kulturi Zapada, donekle slinu traginom oreolu koji su
u antici nosili Ciceron i Seneka /70, 359/. Ali iako je za razliku od njih iveo
u doba kada je zlatni vek rimske kulture bio ve na izdisaju, Boecijev potonji
uticaj na zapadnu kulturu daleko je prevaziao njihov /144/. Ne ulazei u znaaj
njegovih traktata o aritmetici, astronomiji i mehanici kojiina je utemeljio kolski
quadrivium (str. 44); njegovih teolokih spisa u kojima je primenio Aristotelovu
logiku i tako postao poslednji Rimljanin, prvi sholastiar /144, 127/; njegovog
254

traktata o muzici koji je bio standarni udbenik u Oksfordu sve do XVIII veka
dovoljno je rei da su Aristotelova dela o logici ula u srednjovekovnu naunu
paradigmu iskljuivo zahvaljujui Boecijevim prevodima, i da je paljivim
prevoenjem grkih filozofskih termina na latinski jezik Boecije stvorio potrebni
vokabular i modele svim srednjovekovnim sholastiarima.
Ali De consolatione philosophiae zauzima poasno mesto meu njegovim
delima jer ono je mnogo vie od obinog filozofskog argumentativnog teksta. To
su razmiljanja oveka koga vie ne interesuju toliko logike finese ve iroki,
opteljudski stav koji e mu pomoi da suoen sa vlastitom smru, rei problem
ivota; da odgovori na kljuna pitanja koja pred oveka stavlja etiki ista i
dostojanstvena egzistencija. Zato je to delo imalo najvie uticaja u umetnosti. I
zato e Dante, i posle sedam vekova, Boecija postaviti na jedno od najviih mesta
u svome Raju, (Il Paradiso, X, 125), i ceo spev zavriti podseanjem na Boecijevu
caelo imperitus amor ljubav koja pokree sunce i druge zvezde .
U engleskoj knjievnosti, Alfredov prevod Boecija samo je prvi u nizu takvih
pokuaja, meu kojima su najpoznatiji oserov prevod i prevod kraljice Elizabete
I, prvi po kvalitetu, a drugi po imenu prevodioca. Sa Boecijem se neposredno
moe uporediti i Uteni razgovor (Dialogue of Cumfort against Tribulation) ser
Tomasa Mora (1478 1535), koji je takoe napisan u tamnici i u oekivanju
pogubljenja, kada je ovaj takoe poznati dravnik, filozof i bivi kraljev tienik
doiveo istu gorku sudbinu kao i Boecije, i kao i on, poeo da preispituje znaenje
pojma ovekove sree.
,, Karakteriui psiholoke premise religiozne svesti, religijski pragmatist Vilijam
Dejms je pisao: , injenica da moemo umreti, ili ak da se moemo razboleti,
stalno nas uznemirava; to to smo sada, u izvesnom trenutku zdravi, ne uklanja
taj nemir. Mi bismo eleli ivot nevezan sa smru, zdravlje nepodlono bolesti,
dobro koje ne prolazi, tj. faktiki takva dobra, koja izlaze van okvira promenljivih
dobara prirode .
/70, 417/
Upravo to je osnovna tema Boecijevog dela, i njen arhetipski kvalitet bez sumnje
je razlog to je to delo bilo toliko uticajno. Ali i u knjievno - estetskom pogledu,
Boecije je autor koji se ne moe zaobii. Njegova knjiga De consolatione
philosophiae /88, LXIII i LXIV/ nastavlja tradiciju prastarog consolatio anra (str.
161) koji u rimsku kulturu iz Grke prvi prenosi Ciceron, svojim De amicitia O
prijateljstvu . U Senekinim delima ve postoji meditacija koja prua moralni
255

lek za sve ljudske patnje. Konvencije anra kao to su lek i isceljenje koje
prua filozofija, Fortunin toak, istorijska exempla koja ilustruju bezvrednost
zemaljske slave nale su svoje mesto i u Boecijevoj knjizi. Forma u kojoj je
izloio svoja razmiljanja jo je starija od anra, i vodi poreklo jo od biblijske
Apokalipse i apokrifne Druge knjige Ezdrine. To je tzv. sveti razgovor u kome
se autoru teksta prikazuje neznana natprirodna sila, koja rnu otkriva neku
boansku tajnu. Boecije je sveti dijalog udruio sa grkom menipejskom
satirom, knjievnom formom u kojoj se smenjuju stihovani i prozni delovi teksta.
Obino se smatra da se on tu ugledao na delo Marcijana Kapele, Venanje
Filologije i Merkura, ali ono to je on uinio od menipejske satire daleko
prevazilazi Kapelino delo. Trideset i devet pesama posejanih kroz Utehu filizofije
u poetku slue kao neka vrsta predaha od uenog dijaloga, da bi kasnije postale
sve ree i da bi se delo suprotno menipejskoj satiri zavrilo ozbiljnom i
uenom prozom. Boecije se tu pokazao kao darovit pesnik. Neke od tih pesama,
kao uvena elegija Ubi sunt (II, 7) Gde su sad kosti Fabricijeve? ili ona o
Orfeju i Euridiki (III, 12) su antologijski odlomci, a velianstvena Gloria (III, 9)
O, Ti to vlada venim razumom... koja u sebi spaja neoplatonsku himnu sa
hrianskim psalmom i danas ne ostavlja itaoca ravnodunim.
Delo je podeljeno u pet knjiga. U I knjizi Boecije pria kako je lano optuen,
eka pogubljenje i zato je izgubio veru u pravednost i pao u oajanje. Njegove
muze pesniko nadahnue ne mogu da mu prue utehu. Pojavljuje se jedna
velianstvena ena koja mu se predstavlja kao filozofija, njegova pratilja u ivotu
i uteiteljka, koja i sada eli da ga izlei . Na kraju jednog podueg
sokratovskog dijaloga ona zakljuuje da je uzrok njegovom oajanju upravo
sumnja u boju pravdu i verovanje da zlo prolazi nekanjeno. U II knjizi ona mu
dovodi boginju sree Fortunu, i dokazuje mu da su blagodeti koje ona prua
prolazne i nezadovoljavajue. Zatim mu, u III knjizi, pokuava da dokae da je
Bog najvee dobro, pa prema tome i istinska srea. Budui da je svemogu i da
ne eli zlo, Bog je istovremeno i negacija postojanja zla. U IV knjizi, Boecije, koji
ba nije ubeen da zlo ne postoji, trai da mu se objasni zato dobri propadaju a
zli uspevaju, ako je Bog zaista tako svemogu i dobar. Filozofija mu, uz
odgovarajue primere, dokazuje da zlo uspeva samo prividno, i da na kraju uvek
biva kanjeno. Svaka ljudska sudbina je dobra, ako se uzme u obzir boja
promisao u odnosu na slobodnu volju i predodreenost. U V knjizi ona uporeuje
ovekovu slobodnu volju sa bojom promisli i dokazuje da jedna drugoj ne
protivuree i da se obe sjedinjuju u Bogu. Ljubav boja, vrhunski princip koji
256

upravlja kosmosom i ljudima vodi oveka sjedinjenju sa boanstvom to je za
oveka najvee i neprolazno dobro i srea.
Alfredov prevod sauvao se u dve verzije; jedna je napisana u vreme njegove
vladavine (MS Cotton Otho A. VI), a druga je prepis iz XI veka (MS Bodleian NE
C. 311). One se meusobno razlikuju po tome to su Boecijevi poetski tekstovi u
starijoj Alfredovoj verziji prevedeni u aliterativnom stihu, dok su u kasnijoj verziji
u prozi /464/. Na pitanje koja je od njih autentini Alfredov prevod jo nije naen
odgovor. Obe verzije se ve na prvi pogled razlikuju od Boecijevog originala po
rasporedu teksta. Alfredov prevod nije podeljen u pet knjiga ve u 24 poglavija, a
ona, opet, u mnogo odeljaka. Alfred je, takoe, na vie mesta menjao i tekst /477/,
pokuavajui da ga prilagodi i uini to razumljivijim publici svoga vremena
/502/. Ponekad takve izmene i prilagoavanja jednoj drugoj, germanskoj
kulturnoj tradiciji mogu potpuno da izmene poruku originala. Boecije, npr, kae
u jednoj od navedenih pesama (II, 7):
,, Gde su sad kosti Fabricijeve?
Gde lei nepokolebljivi Katon? Gde je Brut?
Kratka je slava upisana u kamen,
tek redak dva praznih pohvala:
znamo im sjajna imena, al ne znamo njih same.
I ti e tako leati nepoznat,
i nema priznanja koje moe da te obesmrti:
jer ako misli da slava produuje ivot,
da smrtna Fama venim te ini,
znaj da e doi dan i tvoga zaborava
i tu na tebe eka druga smrt.

Kod Alfreda taj tekst glasi ovako (gl. XIX):

,, Gde su sad kosti Fabricijeve?
Gde je vrsti Katon? Gde je Brut?
Gde su sad kosti slavnog i mudrog
kovaa Velanda? Mudrim ga nazivam,
jer onaj ko je nekoj vetini vian,
nikad je nee izgubiti, niti e biti
nje lien, kao to se ni sunce
ne moe pomeriti sa svoga puta.
257


Mitski kova Veland, taj svojevrsni germanski Dedal koji se pominje i u Deoru,
oigledno je kod Alfreda izazvao drukije asocijacije od onih na koje upuuje
Boecijev tekst.
Boecije i sam pokuava da kroz metaforiko prikazivanje konkretizuje i uini
razumljivim neoplatonske apstrakcije, kao to je ova koja govori o odnosu
venosti i vremena, bojeg provienja i promenljivog kretanja sudbine (IV, 6):
,, Zamisli izvesni broj koncentrinih krugova koji se okreu. Onaj najmanjeg
obima najblii je nepominom centru, dok i sam predstavlja centar za one koji su
veeg obima od njega. Krug najveeg obima rotira kroz najiru putanju i to je
dalji od nedeljive i jedinstvene take centra, utoliko vei prostor opasuje (...) Isto
tako, sve ono to je udaljeno od Prvobitnog uma biva tim vre upleteno u lance
sudbine, a to je blie centru svih stvari, tim je slobodnije. A ako se sjedini sa
nepomerljivim umom bojim, oslobaa se svakog kretanja i svih nevolja koje mu
sudbina namee.
Alfred e otii korak dalje i jo vie pojednostaviti razumevanje poruke, uvodei
svima poznate slike iz svakodnevnog ivota toak i tipove ljudi:
,, Kao to se na osovini kola tokovi okreu, a osovina stoji nepomino premda je
nosilac svega kretanja, tako da se glavina toka, koja je tik uz osovinu, kree
vre i stabilnije od njegove spoljne ivice, isto tako ta osovina predstavlja
najvee dobro, koje nazivamo Bogom, a najbolji ljudi se kreu odmah uz njega,
kao to se i glavina okree oko osovine... (poreenje se nastavlja, pa se srednji
ljudi uporeuju sa paocima toka, iji je jedan kraj na glavini, a drugi na spoljnoj
ivici. Ti ljudi as misle na ovozemaljski ivot, as diu pogled ka Bogu itd.).
/130, 36/
Ali ova obrada rimskog filozofa tako da bude razumljiv engleskom laiku iz IX
veka nigde nije tako upadljiva kao u Alfredovim nastojanjima da prelepe i
poetine antike mitove, pune arhetipskog simbolizma, svede na hriansku
alegoriju. Boecijeve prie o Orfeju i Euridiki (III, 5), Odiseju i Kirki (IV, 3), za
Alfreda su samo prie pune lai koje imaju smisla iskljuivo kao pouni
primeri. No, izgleda da se ni on ne moe oteti lepoti Boecijeve pesme o Orfeju,
pa njegova proza dobija na tom mestu onu naivnu istotu narodnih bajki (gl.
XXXV):
258

,, Bio jednom jedan svira na harfi u zemlji koja se zvala Trakija, u kraljevini
Grkoj. Taj svira je bio bez premca. Zvao se Orfej. Imao je enu neviene lepote.
Zvala se Euridika. I onda sam doznao o tom svirau da je umeo da povlai strune
tako lepo da se uma njihala i kamenje se komealo na te zvuke, i divlje ivotinje
su mu pritravale i stojale unaokolo kao da su pitome...
Cela pria o Orfeju ispriana je verno i u tom uljuljkujuem, oaravajuem
ritmu, sve do kraja kad Orfej izvodi Euridiku iz ada pod uslovom da je ni jednom
ne pogleda:
,, Ali ljubav se moe obuzdati teko ili nikako: Avaj! Poujte! Orfej je vodio svoju
enu sve dok nije stigao do one granice koja razdvaja svetlost i tamu. Iziavi na
svetlost, osvrnuo se i pogledao enu; i ona je smesla iezla.
I tu dolazi Alfredov neoekivani zakljuak:
,, Svaki ovek eli da pobegne iz mraka pakla i da izie na svetlo istinskog
Gospoda, ali ne sme se ni za trenutak osvrnuti na svoje stare poroke, jer e inae
nastaviti da ih upranjava kao i ranije.
Boecije, koga je Kasiodor hvalio kao najveeg helenistu V veka, verovatno bi se
uasnuo kad bi znao da jedan engleski varvarin naziva nesrenu Euridiku ,, starim
porokom . Ali u IX veku nikome to nije izgledalo udno. To ne znai da su Alfred
i njegovi savremenici mrzeli ene, ve da je tradicija egzegeze bila uhvatila
dubokog korena u prozi tom prevashodno didaktinom vidu izraavanja. Ono
to Alfred daje u ovom svom prevodu, kao i u svim ostalima, ustvari je jedno
potpuno drugo delo, u kome je slika sveta prilagoena njegovoj epohi i njegovom
kulturnom okruenju.
U svom prevodu /445/ Avgustinovih Monologa /88, XXXII, 896-904/, Alfred se
poduhvata tekog zadatka, da na engleski jezik prenese razmatranja sv. Avgustina
od Hipa, ,, oca patristike , o prirodi Boga i ovekove due. Jedini sauvani tekst
Alfredovog prevoda potie iz XII veka i danas se moe nai povezan zajedno sa
Beovulfom i Juditom u MS Cotton Vitellius A. XV. Avgustinov original podeljen
je u dva dela, od kojih se u prvom istrauju dokazi za postojanje Boga, a u drugom
dokazi o besmrtnosti ovekove due. Na ta dva dela Alfred je dodao i trei
videemo zato.


259

Avgustinove logike bravure poput ove /70, 248/:
,, 1) Sve istinito jeste takvo zbog sudelovanja u istini; 2) ako nema istine, ne moe
biti ni istinitoga; 3) ali ako bi istine nestalo, bilo bi u svakom sluaju istinito da
istine nema... itd.
potpuno su van Alfredovog domaaja. Na poetku on se dri originala, ali
postepeno sve vie odstupa od njega, kao da se trudi da samom sebi razjasni
Avgustinove deduktivne paradokse u koje se i on sam u toj knjizi upleo /70, 248-
9/. Na kraju, kada i sam Avgustin kae da se odgovori na pitanja iz drugog dela
Monologa nalaze u njegovom delu De videndo dei (O vienju Boga) Alfred
prelazi na taj tekst, pa poto izgleda ni tu nije naao jasan odgovor, ukljuuje
u svoje izvornike i delove Avgustinove Boje drave, Dijaloge; Moralne pouke i
Homilije pape Grgura i Jeronimove komentare Starog zaveta i Jevanelja po Luki.
Tako nastaje i dodatna, trea knjiga, jedna vrsta antologije koju je sam Alfred
nazvao Cvetovi (str. 197).
Zato se, uopte uzev, o Alfredovom prevodu Monologa ne moe govoriti kao o
prevodu, ak i u srednjovekovnom smislu te rei. To je potpuno novo, trotomno
delo za koje se u najboljem sluaju moe rei da je samo inspirisano Avgustinom.
O nastanku toga dela postepenim dodavanjem sve novih i novih izvora,
najreitije govori Alfredov predgovor, u kome kralj na alegorijski nain govori o
svojoj knjizi kao o kui u kojoj nalazi utehu u svim ivotnim tegobama (promene
godinjih doba) i opisuje kako je radio (skupljanje graevinskog materijala) i
izvore na koje se oslanjao (drvo iz ume). Taj predgovor, koji je sam za sebe
uspela knjievna tvorevina bolie nego ijedan drugi Alfredov tekst govori i o
linosti svoga tvorca /478, 37-8/:
,, Tada sam prikupio kijae, stubove i poprene grede, i dralja za sav alat koji
sam umeo da upotrebim, i drvo za gradnju i ipove, i koliko god sam mogao da
ponesem najlepeg drveta za svaku graevinu koju sam umeo da podignem. Svaki
put kad bih se vratio kui sa tovarom poeleo bih da mogu poneti sa sobom celu
umu; u svakom stablu video sam poneto to mi je bilo potrebno za kuu. I zato
savetujem svakoga ko moe a usto raspolae i mnogim kolima za prevoz da
se uputi u tu istu umu gde sam isekao svoje grede. Neka jo vie donese za sebe,
i natovari svoja kola lepim granama, da bi mogao od njih da isplete mnogo lepih
zidova i sagradi mnogo lepih kua, dok ne podigne itav grad u kome e boraviti
veselo i udubno i zimi i leti, onako kako se meni do sada nije pruila prilika. Ali
onaj koji me je nadahnjivao, i kome se uma dopadala, ima tu mo da uini da
260

ivim udobnije i u ovoj privremenoj kuici pored druma, dok sam na ovome svetu,
a takoe i u onom venom domu koji nam je On obeao preko sv Avgustina, sv.
Grgura, i sv. Jeronima i preko mnogih drugih svetih otaca.
Ovim predgovorom, po miljenju jednog autora /131, 221/, Alfred kao da se
oprata od svog knjievnog i prosvetiteljskog rada, na isti nain na koji je
predgovorom Pastirskoj knjizi oglasio svoje poetke. Na to se moe dodati i
konstatacija da e onaj ko proita ta dva predgovora stei uvid ne samo u Alfredov
rad, ve i u njegovu skromnu i portvovanu linost. Ima neega to podsea na
Bida u njegovoj skromnoj elji da drugi, koji budu krenuli njegovim putem i budu
bolje opremljeni znanjima (kola za prevoz) urade vie od njega. Alfred je svojim
delom postavio osnove intelektualnog pogleda na svet u Engleskoj IX i X veka,
tako da se Elfri, krajem X veka, jo uvek poziva na njega. Ali on sam nije bio ni
naunik, ni filozof, ve pre svega ovek koji se trudio da svoje sposobnosti i
znanje iskoristi kako je najbolje umeo za dobrobit svoga naroda.
U pamenju potomstva ostala je njegova slika kao velikog dravnika i
prosvetitelja. Elfri je verovao da je Alfred preveo Bidovu Istoriju, ali dananja
istraivanja su pokazala da to nije tano /130, 31 n. 7/, isto kao to jo uvek nije
sa sigurnou utvreno da li je trea knjiga Alfredovog prevoda Monologa u stvari
njegov Enchiridion ili liber manualis (prirunik), koji pominju i Eer 199, gl. 89/
i Vilijam od Malmzberija u XII veku /15, V, sec. 188/ kao knjigu koju je kralj
stalno nosio sa sobom i u nju upisivao tekstove u kojima je nalazio duhovno
okrepljenje. Tradicionalna predstava o Alfredu kao nekoj vrsti engleskog mudrog
kralja Solomona jo uvek je toliko jaka u XII veku, da se u jednoj anonimnoj
zbirci poslovica /473/ izriito tvrdi da potiu od njega, iako su u stvari kompilacija
latinskih Katonovih distiha, Alfredovog Boecija (u odlomcima) i biblijske knjige
Ponovljenog zakona (Liber Deuteronomii). Zato autor pesme Sova i slavuj (The
Owl and the Nightingale) iz 1200. godine, jo uvek poinje reenicu sa Alfred
je rekao... kad god navodi neku mudru izreku. Alfredovo ime imalo je snagu
autoriteta, a ono to je ,, on rekao bio je automatski argument u diskusiji.
Vilijam od Malmzberija takoe navodi i podatak da je kralj Alfred, do pred smrt,
prevodio jedan psaltir koji je ostao nedovren /15, II, 123/. Pretpostavlja se da je
to bio prozni deo dananjeg Pariskog psaltira /471/ iji tekst, prema
paleografskim podacima, vremenski odgovara Alfredovom dobu (str. 191).
Takoe je utvreno da njegove stilske karakteristike veoma podseaju na
Alfredove prevode Boecija i pape Grgura. Taj tekst, bi se, dakle, mogao smatrati
poslednjim Alfredovim prevodom /130, 39/.
261

U istoriji engleske knjievnosti Alfred e ostati zabeleen kao utemeljiva
vetine prevoenja na engleski jezik, koji ga je prvi obogatio terminima iz oblasti
filozofije i teologije. Tako je taj narodni jezik, jezik ratnika i seljaka, postao
sredstvo kojim su se mogli izraziti i veoma ueni i apstraktni pojmovi. Alfred je
takoe bio i prvi zaetnik originalnih knjievnih proznih tekstova koji se ne
oslanjaju na latinske izvore. U istoriji engleske kulture on je bio i prvi osniva
svetovnih kola, gde su se bar u onoj koju pominje Eer /99, gl. 76/ prouavale
humanistike nauke (artes humanae) ,, i psalmi i saksonske knjige naroito
poezija . Ali Alfred je zaduio i potonje generacije kao inicijator prikupljanja,
prepisivanja i uvanja istorijskih i poetskih dela, i nije preterano rei da je
iskljuivo njegova zasluga to najvei deo stare knjievnosti danas uopte i
postoji. Autori i prepisivai benediktinske renesanse X i XI veka, iji su rukopisi
danas jedini sauvani, temeljili su svoj rad uglavnom na prepisima iz Alfredovog
doba, koji su kasnije, veinom, uniteni.

14. 3. Proza Alfredovog doba: Martirologija, Anglosaksonska hronika,
Boldova knjiga vidarica

Smatra se da je Alfred, okupivi oko sebe plejadu saradnika od kojih neke
pominje u svom Predgovoru Pastirskoj knjizi (str. 195), pokrenuo prevoenje
veeg broja knjiga. Verfertov prevod Dijaloga pape Grgura i prevod Bidove
Istorije bili su svojevremeno pripisivani Alfredu, pa je to opovrgnuto /503/. Neki
rukopisi prevoda Bidove Istorije (naroito MS Tanner 10 u Bodlejanskoj
biblioteci u Oksfordu) pokazuju uticaj jednog ranog originala, poreklom iz
Mersije /496/. Isti uticaj moe se videti i u ivotopisu sv. ada (The Life of st.
Chad) koji je sauvan u jednom jedinom prepisu iz ranog XII veka, nainjenom u
Vusteru, na zapadnosaksonskom, Alfredovom, dijalektu /472/. Na osnovu tih
podataka moe se pretpostaviti da je u Mersiji pre Alfredove vladavine, u VIII
veku, postojala izvesna knjievna tradicija, kojoj moda pripada i izgubljeni
prototip Beovulfa (str. 59). Ako je to tano, onda je Alfred pomogao da se bar deo
te tradicije sauva u prevodima na zapadnosaksonski. ivotopis sv. ada je deo
jedne vee Martirologije za koju se zna da potie iz Alfredovog doba.
Ali Alfredov najvei doprinos ouvanju tradicije bez sumnje je podsticaj da se
prikupi i sauva Anglosaksonska hronika. Taj podsticaj je bio toliko delotvoran
da se pisanje Hronike nastavilo i sledea dva veka posle Alfredove smrti. Pod
imenom Anglosaksonske hronike, tog nezaobilaznog spomenika stare engleske
262

istorije i kulture koji je ovde bio pominjan u vie navrata, krije se u stvari sedam
rukopisa, sedam anala poteklih sa raznih mesta, koji su se poeli pisati jo pre
Alfredove vladavine, ali su tek na kraljevu naredbu bili prikupljeni i sreeni, i
posao bio kasnije nastavljen. Kada se, dakle, uzme u obzir svih sedam rukopisa,
Anglosaksonska hronika pokriva period od 60. godine pre n.e. do 1158. godine.
Njihov najpoznatiji izdava Plamer /462/, obeleio ih je slovima abecede po
hronolokom redu i taj sistem je postao opte prihvaen.
A je najstariji, ovde ve pominjani rukopis Parker (str. 95 i 351), koji se sada
nalazi u Kembridu, a po mestu porekla zove se jo i Vinesterska hronika /465/,
/438/. Ona traje do 1001. godine, a potom se dalje pie u Kenterberiju do 1070.
godine. Rukopisi B i C zovu se Abingdonka hronika i pripadaju Kotnovoj zbirci
u Britanskom muzeju (B Cotton Tiberius A. VI; C Cotton Tiberius B. I.).
Nekada ih jo nazivaju i kraom i duom Abingdonkom hronikom, zato
to prva (B) zavrava godinom 977, a druga (C) traje sve do 1066. Rukopis D,
uvena Vusterska hronika, takoe pripada Kotnovoj zbirci u Britanskom muzeju
(Cotton Tiberius B. IV) i zavrava godine 1079. Dodatak iz srednjoengleskog
perioda pokriva samo jo jednu godinu 1080. Isto tako uvena je i Hronika iz
Piterbora (rukopis E) koja se danas uva u Bodlejanskoj biblioteci u Oksfordu
(MS Laud 636). Ona se zavrava 1154. godine i najbolje obrauje materijal iz XI
i XII veka. Najdramatiniji i najlepi delovi pripadaju dobu posle normanskog
osvojenja, u kome je naroito period nesrene vladavine kralja Stivena (1135-53)
isprian sa mnogo ivih pojedinosti. Ona praktino ve pripada srednjeengleskom
istorijskom periodu. Isto bi se moglo rei i za dva poslednja rukopisa, takoe iz
Kotnove kolekcije u Britanskom muzeju. Rukopis F (Cotton Domitian A. VIII) i
sauvani fragment rukopisa H (Cotton Domitian A. IX) oba su poreklom iz
Kenterberija. Rukopis F je delimino pisan i na latinskom, a ima i delova na
normanskom francuskom jeziku, i zavrava se godine 1058, dok je rukopis H ceo
na zapadnosaksonskom i prestaje ve 1001. godine.
Na tim rukopisima radile su generacije letopisaca razliitih pripovedakih
sposobnosti /485/. Neki su ak imali i pesnikog dara, o emu svedoi Bitka kod
Brunanburga i jo nekoliko manje znaajnih stihovanih delova. Dramatina saga
o Kinevulfu i Kineherdu ve je pomenuta. Alfredovi ratovi sa Dancima opisani su
u slinom stilu, reito ali suzdrano, tako da injenice govore same za sebe.
Interesantno je uporediti taj deo Vinesterske hronike sa onim koji govori o drugoj
danskoj invaziji koju je vodio Svejn (1004. godine), kada se jedan daleko manje
junaki kralj, Etelred, suprostavljao neprijatelju podmiivanjem, umesto da se
263

bori, a njegov vojskovoa Elfri se pretvarao da je bolestan da bi izbegao bitku sa
Svejnom. Kada se zna da je to bilo i doba u kome je nepoznati pesnik napisao
Bitku kod Moldona, njen herojski duh dobija jo vei znaaj.
U Abingdonkoj hronici najlepi i najdramatiniji je deo koji govori o sukobima
kralja Edvarda Ispovednika i erla Godvina 1051. godine. To su dogaaji koji su
imali svoj tragini epilog u bici kod Hestingsa 1066. godine. U Hronici iz
Piterbora pored ve pominjane vladavine kralja Stivena postoji i jedan kratki
portret Vilijama Osvajaa (zapis za godinu 1086.) kome nema premca u
savremenoj literaturi.
Anglosaksonska hronika je, kao to se vidi, daleko od toga da bude samo
istorijski dokument. Ona ima svojih izvanrednih pripovedakih minijatura,
isprianih tako ivo da imaju privid autentinog svedoanstva oevidaca /485/.
Iako ona, striktno govorei, nije knjievno delo, neosporno je da bi stara engleska
knjievnost bez nje bila osiromaena.
Ona je, takoe, jedini anglosaksonski dokument koji je bio smatran dovoljno
znaajnim da bude preveden na latinski jezik. Krajem X veka Elfriov prijatelj
Etelverd napravio je na latinskom neku vrstu skraenog i uproenog izdanja
kako bi se danas reklo, Anglosaksonske hronike /444/. Etelverdov latinski
jezikje veoma lo, a i prilagoavanja koja je pravio u tekstu nisu najuspelija, tako
da je njegova hronika interesantna samo utoliko to se izgleda sluio jednim
veoma dobrim tekstom, drukijim od ovih koji su se sauvali.
Verovatno je postojalo jo vie istorijskih proznih dela u vreme kralja Alfreda i
njegovih sledbenika, ali ona su unitena, delimino potiskivanjem knjievnosti na
engleskom jeziku posle normanskog osvojenja tako da se prepisi nisu sauvali
a delimino i rasputanjem i pljakanjem katolikih manastira u vreme Henrija
VIII. S druge strane, svetovna proza, za razliku od homilija, nije se vie ni
prepisivala ni itala u XII veku, i tako je Anglosaksonska hronika ostala
jedinstveni knjievni i istorijski spomenik koji je po mnogo emu, ne samo
hronoloki, bio prvi u Evropi.
Za Alfredovo ime vezana je i jedna neobina knjiga u tri dela, napisana oko 950.
godine, Boldova knjiga - vidarica (Balds Leechbook), nazvana tako po
prvobitnom vlasniku rukopisa /441/, /446/. U njoj se, pri kraju drugog dela, tvrdi
da je neke od vidarskih recepata kralju Alfredu poslao lino jerusalimski patrijarh
Ilija (Elias) valjda da bi ti recepti izgledali autoritativnije. Prvi deo govori o
leenju putanjem krvi, dakle tematski je slian Bidovom traktatu o flebotomiji
264

(str. 45). Drugi deo daje zaista precizne anatomske opise pojedinih organa i
simptoma bolesti koji se u njima javljaju, opise kakvih se ne bi postideli ni mnogo
kasniji medicinski tekstovi. Ali kada se pree na lekove, nastaje najfantastinija
meavina tajnih znanja Istoka i Zapada puna magijskih rituala /482/. Trei deo
je potpuno posveen toj vrsti recepata homeopatske medicine i simpatike magije.
Povremeno se ak i ne govori o bolestima, ve se prelazi na najprizemnija
vraanja:
,, III, 57. Protiv enskog ogovaranja: u vreme posta pojedi nou jednu rotkvicu.
Sledeeg dana ogovaranje nee moi da ti nakodi.
/478, 185/
ta treba raditi u vreme kada nema postova, naravno, ne pie. Izgleda da je i
samom prepisivau ponekad bilo smeno ono to pie. Tako je bar zakljuio
Stenli Grinfild /130, 41/:
,, Knjiga - vidarica teko se moe nazvati literaturom, ali povremeno iz njenog
teksta izbije onaj opori lekarski humor, kao u ovom komentaru na kraju recepta
protiv zmijskog ujeda u kome se preporuuje da se upotrebi kora drveta koje raste
u raju: , tada onaj koji je napisao ovu knjigu ree da se do nje teko moe doi.

15. Proza benediktinske renesanse

Prvih ezdeset godina nakon Alfredove smrti (901 - 960), knjievnost kao da je
bila potpuno zamrla u Engleskoj. Izuzev Bitke kod Brunanburga ni
Anglosaksonska hronika nije u to vreme imala neki vei zapis, vredan pomena.
Alfredovi biskupi, ma koliko sposobni, izgleda da nisu uspeli da za sobom ostave
iste takve naslednike. Tek kada je sv. Danstan postao opat u Glastonberiju, 940.
godine i preneo iz Francuske u Englesku tada aktuelnu reformu benediktinskog
reda, u Engleskoj crkvi i kulturi osetile su se prve blagotvorne posledice
zapadnoevropskog pre- poroda koji se obino naziva benediktinskom renesansom
(str. 220-1).
U tom drugom zlatnom dobu manastirske kulture (prvo je bilo u VIII veku i zovu
ga Bidovim dobom), kada je pisanje i prepisivanje knjiga dostiglo do tada
nezapamene razmere, propovedna proza doivljava svoj najvei procvat, a njen
jezik i stil svoje najvee umetnike domete (str. 349). Homiliju i propoved dva
265

do tada razliita, iako srodna anra Elfri je prvi spojio u skladnu celinu, u kojoj
je misaona egzegeza homilije bila obogaena elokvencijom i melodijom
izgovorene rei /493/. Londonski biskup i uveni orator Vulfstan doveo je tu vrstu
proze do savrenstva /499/. Njihovo delo u svim istorijama knjievnosti baca u
zasenak druga, nesumnjivo dobra knjievna ostvarenja kakve su bile anonimne
Homilije iz Bliklinga /440/, /460/, i Homilije iz Verelija /210/.
Iako prevashodno religiozni pokret, benediktinska renesansa proizvela je i prve
lingvistike tekstove na engleskom jeziku i prve traktate iz oblasti prirodnih
nauka. Pionir na tom polju bio je Elfri kome kasnija tradicija nije bez razloga
dala nadimak Grammaticus. Njegova Gramatika sa glosarom /474/ i Razgovor
(Colloquium) /451/, kao i prevod, naravno sa dopunama, Bidovog traktata De
temporibus anni /455/ prva su dela te vrste na engleskom jeziku.
Zajedno sa ve pomenutim homilijama ta dela predstavljaju u izvesnom smislu
kulturni presek cele epohe. Zato se ona ponekad i naziva Elfriovim dobom /483/.

15.1 Elfri i njegovo delo
Iako najznaajnija linost anglosaksonske knjievnosti u periodu izmeu
Alfredove smrti i normanskog osvojenja (1066. godine), Elfri (c. 955 c. 1020)
nije bio duhovni voa i ovek od inicijative poput velike trojice benediktinskog
preporoda (str. 121). Kao i preasni Bid, Elfri je vie voleo povueni monaki
ivot i proveo je mladost u Vinesterskoj opatiji, a zrelo doba (989 - 1005) u
manastiru ernel (Cernel) u Dorsetu, gde je napisao gotovo sva svoja dela.
Poslednjih dvadeset godina ivota bio je opat manastira Ejnam (Eynsham) u
Oksfordiru /495/.
Elfri je, kao i Alfred, u osnovi bio prosvetitelj. Ali za razliku od Alfreda, koji
nije bio svetenik ve samo ueni laik koji se trudio da iri prosveenost, Elfri je
bio kolovani benediktinski intelektualac, koji je jasno pravio razliku izmeu
potreba svetovne i crkvene publike. Svoje homilije, ivotopise svetaca, prevode i
komentare Biblije bio je namenio svetenicima koji ive i rade po parohijama a
preko njih i svetovnoj publici. To se jasno vidi iz predgovora koji je napisao
svome najveem delu, ivotima svetitelja (Lives of Saints) /469/, /470/, /473/, gde
kae da e namerno preutati sve one teme koje nisu za svetovnu upotrebu, kao i
izvesne stvari koje ,, ni mi sami ne moemo potpuno razumeti . Latinsku
266

gramatiku i kolokvijum, kao i traktat iz prirodnih nauka Elfri je napisao imajui
u vidu iskljuivo redovnike i njihove mlade uenike akolite.
Dananji autori se uglavnom slau da je redosled njegovih dela /509/ bio sledei:
u periodu 990 994. godine napisao je iako on sam skromno tvrdi da je samo
preveo dve velike zbirke propovedi koje je sam nazvao Sermones catholici,
(Propovedi pravovernih), a koje su danas poznate pod nazivom koji im je dao
njihov prvi izdava Velok (Wheloc) 1643. godine Katolike homilije (Catholic
Homilies) /470/, /473/. Pisane su da poslue kao propovedi i budu u vie prepisa
razaslate po parohijama u zemlji pod pokroviteljstvom kenterberijskog
arhiepiskopa Sijeria (Sigeric) kome je Elfri posvetio svoja dva predgovora,
pisana na engleskom i latinskom. Svaka od te dve knjige sadri priblino po 40
propovedi, i svaka propoved odgovara po jednom prazniku u liturgijskoj godini.
Poto je tako obezbedio tekstove pogodne i za svetenike i za laike, Elfri se
posvetio potrebama svetenika i preveo, odnosno napravio slobodnu adaptaciju
na engleskom jeziku Bidovog traktata De temporibus anni /455/, koji je sluio
kao uputstvo za izraunavanje datuma pokretnih crkvenih praznika. Zatim je
napisao latinsku Gramatiku sa glosarom /415/ da bi najmlai uenici manastirskih
kola mogli na svom maternjem jeziku da dobiju osnovna objanjenja latinskih
gramatikih termina i klasifikacije. To je bila prva bilingvalna gramatika u Evropi.
Za njim je sledio latinski Razgovor (ColIoquium), takoe sa engleskim glosama,
koje najverovatnije nije pisao sam Elfri, ve ih je neko kasnije dodao izmeu
redova /451, 8-11/.
Poslednje veliko delo u Elfriovom prosvetnom programu /509 /je trea zbirka
od 37 propovedi poznata pod nazivom ivoti svetitelja (Lives of Saints) /469/,
/470/, da bi se razlikovala od zvanine crkvene knjige Vitae Patrum (88, LXXIII),
koju je i sam Elfri u svom predgovoru naznaio kao jednu od onih stvari o kojima
nee govoriti. ivoti svetitelja su napisani izmeu 993. i 998. godine, na zahtev
njegovih prijatelja i za njihove potrebe. To se vidi iz predgovora u kome Elfri
kae da je u prethodne dve knjige preveo ivotopise onih svetaca koje
engleski narod slavi o praznicima , i da se na zahtev prijatelja Etelmera i
Etlevulfa u ovoj poslednjoj zbirci nalaze ivotopisi onih svetaca koje kalueri
slave meu sobom .
Tokom rada na ovim svojim najveim i najznaajnijim delima, a i kasnije, Elfri
je pisao epistole i prevodio i komentarisao delove Biblije, tako da i ti tekstovi ine
veliki deo njegovog bogatog opusa. Meutim ta nazovimo ih prigodna dela
vie su istorijskog nego knjievnog znaaja. Od epistola najpoznatije su mu tzv.
267

Pastoralne poslanice (Canones) /450/. To su Pisma Vulfsiju (Letters to Wulfsige),
u kojima objanjava principe reforme benediktinskog reda, i dva pisma
arhiepiskopu Vulfstanu (Letters to Wulfstan), na latinskom i engleskom u kojima
raspravija o dunostima svetenika. Od ostalih epistola valja pomenuti i njegovo
Pismo Sijeverdu (Letter to Sigeweard) koje je, kako sam kae, napisano jednom
oveku, ali moe biti od koristi mnogima . U obliku epistole, a po ve poznatim
tradicijama toga anra (str. 37) Elfri je u stvari napisao traktat u dva dela koji
sadri iscrpne komentare i tumaenja Starog i Novog zaveta, tako da se ovo Pismo
Sijeverdu veoma esto naziva Elfriovim traktatom O Starom i Novom zavetu (On
the Old and New Testaments) /447/.
Najpoznatiji prevodi su mu iz oblasti egzegeze. To su Heptateuh (Heptateuch)
/447/ i Pitanja Sijevulfova (Interrogationes Sigewulfi), koje ine uvodni deo u
ivote svetitelja, i koja je Elfri zasnovao na Alkuinovom komentaru biblijske
Knjige Postanja (str. 53).
Pred kraj ivota napisao je i latinsku hagiografiju ivotopis sv. Etelvolda ( Vita
sancti thelwoldi) /461/.
Dve knjige Katolikih homilija raziikuju se po tematici. Prva knjiga se bavi
tumaenjem osnovnih problema hrianske vere i doktrine o Bogu, postanju.
oveku i prvobitnom grehu, o prirodi sv. Trojstva, o liku i delovanju Hristovom.
Druga knjiga je vie okrenuta crkvi kao organizaciji, objanjavanju znaenja
rituala i sakramenata i ivotima svetaca kao uzorima koje vernici treba da imaju
na umu. Elfri u svojim predgovorima tvrdi da je bio samo prevodiiac i da su mu
izvori bili Avgustin od Hipa, Jeronim, Grgur Veliki i Bid. Ali u sutini on nije
prevodio ve parafrazirao i adaptirao njihove tekstove, koristei se povremeno i
drugim egzegetiarima iz VIII veka.
Iako je sam svoja dela nazivao propovedima (sermones) i uvek zapoinjao
propovednom formulom obraanja pastvi (,, Dearly beloved... ) on se striktno
pridravao pravila pisanja homilije. Najpre bi preveo odreeni odlomak iz Biblije,
zatim dao iscrpno tumaenje prema zvaninim crkvenim kanonima, potom
raspravu o moralnoj i duhovnoj pouci koja iz tumaenja sledi i konano savete i
uputstva.
U tumaenjima se drao doslovce svih pravila egzegeze:
,, Na hebrejskom jeziku ovaj deo godine se zove Pascha, na latinskom Transitus,
na engleskom Passover / prelazak /, jer na dananji dan boji narod je iz Egipta
268

preao preko Crvenog mora, iz ropstva u obeanu zemlju. Na Gospod je takoe
u ovo doba godine preao iz ovoga sveta svome Nebeskom Ocu, kao to kae
jevanelista Jovan. I mi treba da sledimo svoje izvore, i da preemo od avola
Hristu, iz ovog prevrtljivog sveta u njegovo postojano kraljevstvo; ali najpre treba
u sadanjem ivotu da preemo sa grehova na svete vrline, sa loih navika na
dobre, ako elimo da nakon ovog prolaznog ivota preemo u veni, i da nas posle
naeg vlastitog vaskrsenja prihvati Hristos Spasitelj.
/478, 96/
U ovom kratkom odlomku njegove homilije O uskrnjoj rtvi (On the Sacrifice
of Easter Day Cath. Hom. II, 15), koji na prvi pogled izgleda veoma jednostavan
i lak za razumevanje, kriju se sva etiri nivoa znaenja koje zahteva egzegeza /73/:
(1) bukvalni prelazak Jevreja preko Crvenog mora /Exodus, 13, 17-15, 21/; (2)
alegorijski njihov prelazak je prefiguracija Hristovog prelaenja iz zemaljske u
nebesku egzistenciju; (3) tropoloki prelazak iz greha u vrline; (4) anagogijski
u egzistenciji posle smrti, prelazak due u veiti ivot uz Hrista /73/, /130, 50/.
Elfri je posedovao onaj retki talenat dobrog uitelja da i najtee stvari izloi na
jednostavan i razumljiv nain, a da pri tom ne zaluta u proizvoljna tumaenja, i
da ne vulgarizuje temu, onako kako se Alfredu ponekad deavalo. Homilija iz
koje potie prethodni citat uvena je po njegovom nenadmanom tumaenju
simbolizma i realizma euharistije, a preko njega i jednog od najtrnovitijih
problema katolike doktrine problema transsupstancijacije. Pedeset godina pre
nego to je Rimski Koncil osudio preterano simbolistiko tumaenje ove svete
tajne, dva stolea pre nego to su se vodile metafizike rasprave o tome da li se
priesni hleb i vino zaista pretvaraju u telo i krv Hristovu (lat. transsubstantinatio)
ili ne, i celih est vekova pre nego to e anglikanski arhiepiskop Parker, iz
polemikih razloga, dati da se ta Elfriova homilija tampa u Londonu 1567.
godine /131, 233/ Elfri je pisao:
,, Zato se euharistija naziva telo i krv Hristova, ako to nije? U stvari hleb i vino
koje svetenik posveuje prilikom mise drukije se prikazuju ovekovom razumu
u spoljnom svetu, dok u unutranjem, u njegovoj dui i srcu, evociraju potpuno
druge stvari (...) Telo je oblije u kojem je Hristos podneo rtvene muke i koje je
bilo od krvi i mesa (...), a njegovo duhovno telo, koje nazivamo euharistijom (...)
ne sastoji se od krvi i kostiju, udova i due; zato se i ne moe tumaiti u telesnom
ve u duhovnom smislu (...) zato se euharistija i naziva boanskom tajnom, jer
jedno se u njoj vidi, a drugo podrazumeva. /470, II, 268-70/
269

Poto je emotivna pozivanja na duu i srce vernika i Hristove patnje veto
spojio sa najjednostavnijim rezonovanjem, Elfri e u vrhunskom stilu religiozno
strahopotovanje pred boanskom tajnom dovesti do oslobaajueg razreenja,
i tako dati svojim sluaocima isto emotivnu motivaciju da ne razmiljajui
prihvate njegove argumente:
,, Ta tajna je zakletva i simbol; Hristovo telo je istina. Zakletvu emo mistino
potovati dok ne stignemo do istine i tada emo biti razreeni zakletve. Zaista vam
kaem, to je telo i krv Hristova, ne u telesnom ve u duhovnom smislu. Ne treba
da razmiljate kako je to /pretvaranje S. J./ uinjeno, ve da verujete da je tako
uinjeno.
/470, II. 272/
I kao pisac homilija i kao stilista Elfri oigledno ima jedinstvenu osobinu da
jednostavno izloen i racionalan argument ujedini sa iskrenom pobonou i da
kod slualaca izazove ono praiskonsko religiozno oseanje koje trai samo veru i
intuiciju, nadvladavi razum. Obino se smatra da su Vulfstanove propovedi
efektnije. Meutim, Elfri je umeo kad je hteo i kada je tema to nalagala, da se
uzdigne do govornikih vatrometa koji ne ustupaju mnogo Vulfstanovima:
,, Bogati i siromani samo su putnici na prolazu kroz ovaj svet. Bogata nosi teko
breme svoga blaga, a siromah ide praznih ruku. Bogata nosi vie nego to mu je
potrebno, siromah praznu torbu. Zato bogata treba da podeli svoj teret sa
siromahom; tako e umanjiti breme svojih grehova i pomoi e siromanome. Svi
smo mi siromasi pred Gospodom. I zato treba da posvetimo svoju panju
siromanima koji nam se obrate, da bi i Bog posvetio svoju panju nama, kada od
njega neto zatraimo. Ko su ti koji trae od nas? Ljudi nesreni, slabi i smrtni.
Od koga oni trae? Od ljudi nesrenih, slabih i smrtnih. Izuzev svojih poseda, oni
to trae i oni od kojih trae jednaki su. O, kako ete se usuditi da bilo ta
zatraite od Gospoda, ako svome blinjem uskratite ono to mu tako lako moete
pruiti?
/478, 87/
Prevod ne moe dovoljno da istakne aliteraciju i reenini akcenat koji su
karakteristini za Elfriovu ritmiku prozu. Donekle se moe uoiti struktura
reenice, paralelizam, ponavljanja, gradacija i retorska pitanja. Meutim, upravo
aliteracija i akcenti su ono to Elfriovu prozu izdvaja od dotadanjih dela i
pribliava je poeziji. ak su i neki izdavai tampali ivote svetitelja u obliku
270

stiha /469/. Da li je Elfri tu svoju ritmiku prozu preuzeo od latinskih pisaca /480/
ili je prosto sledio prirodni sistem starog engleskog jezika /140/, /493/ ostaje jo
uvek nereeno pitanje. Ali injenica je daje uinio veliki doprinos razvoju
anglosaksonske proze.
I kao prevodilac Elfri je pokazivao izuzetan smisao za jezik i stii. To se moe
videti iz njegovog prevoda odabranih biblijskih tekstova iz Mojsijevog
Petoknjija (Pentateuch), Knjige Isusa Navina (Liber Josuae) i Knjige o sudijama
(Liber Judicum). Sakupio ih je i izdao Edvard Tvejts (Edward Thwaites) 1698.
godine i dao im udan naziv koji asocira na Mojsijevo Petoknjije Elfriov
heptateuh (lfrics Heptateuch). Meutim taj naziv ostao je do danas. U tom
svom sedmoknjiju Elfri je svojim izborom obuhvatio uglavnom one delove
koji govore o borbi Jevreja za nacionalnu emancipaciju, imajui u vidu pouke koje
se mogu primeniti na tada aktuelnu borbu Engleza sa Dancima. U tom cilju vrio
je potrebna prilagoavanja biblijskih tekstova da bi to delotvornije podsticao
patriotizam anglosaksonske publike i na kraju je biblijskim herojima dodao imena
tri velika engleska pobednika nad Vikinzima: Alfreda, Etelstena i Edgara. No, bez
obzira na te adaptacije, prie su uvek ispriane jasno, efektno i sa smislom za
dramsku napetost. Elfri je svesno koristio izraajni medijum engleskog jezika o
emu svedoi i njegov Predgovor Knjizi Postanja, u kome kae:
,, Onaj ko prevodi sa latinskog na engleski, ili poduava na tim jezicima, mora
uvek da podesi da engleski jezik sauva svoje specifine osobine izraavanja.
Inae e ga veoma teko itati onaj ko ne zna kakve su osobine latinskog jezika.
/131, 229-30/
Koliko je i sam posveivao panju izraavanju svedoe i ispravke koje je
svojeruno uneo u dva rukopisa Katolikih homilija /507/.
Od vremena Alkuinovog (str. 54) pa sve do XVIII veka /451,1 n. 1/ razgovor je
u engleskoj knjievnosti bio tradicionalna forma u kojoj je u obliku dijaloga
autor izlagao neki svoj traktat, kao to je inio Alkuin, ili se u obliku razgovora
izmeu uitelja i njegovih aka uio latinski jezik. Ova poslednja forma je, u
stvari Elfriov colloquium. Ali on se, za razliku od ostalih udbenika te vrste, ne
sastoji samo od pitanja uenika i odgovora uitelja, ve od poetka uenici imaju
glavnu ulogu i najvie oni govore. Uitelj samo postavlja pitanja ili usmerava
diskusiju. Otuda ivost i spontanost obinog govornog jezika koji upotrebljavaju
uenici u ulogama ribara, lovca, oraa, itd, jer razgovor je posveen raznim
vrstama zanimanja od kojih su iveli ljudi srednjeg i nieg stalea u tadanjem
271

anglosaksonskom drutvu. Utisak realizma je potpun, tako da je to delo, u
izvesnom smislu, i istorijski dokument.
Na kraju uitelj podstie raspravu izmeu tih predstavnika pojedinih zanimanja
o tome iji je posao najvaniji. Tako se prelazi potpuno neosetno na vii
stupanj srednjovekovne nastave, sa razgovora se prelazi na diskusiju ili disput.
Tokom celog razgovora prave se neupadljiva poreenja i zakljuci, a likovi ili
bolje reeno tipini predstavnici svoga stalea potpuno su uverljivi. Sve je to
navelo jednog od dananjih kritiara da konstatuje /130, 52/:
,, Elfriovo delo je dobar primer kako i materijal koji sa moderne take gledita
najmanje obeava moe postati knjievno delo u rukama majstora.
Meu jedinstvena dela u svojoj vrsti moe se ubrojati i Elfriov traktat O lanim
bogovima (De falsis deis) koji govori o poreklu antikih bogova i o germanskim
bogovima koji im odgovaraju, ali prvenstveno danskim (str. 29). Taj neobini
traktat je potpuno u ritmu slobodnog stiha, i smatra se da je bio napisan prvo na
latinskom, pa tek potom preveden na engleski /457, II, 120-5/. Taj traktat i jo
jednu Elfriovu homiliju De septiformi spiritu (prevedeno: On the Sevenfold Gifts
of the Holy Spirit), O sedmostrukim darovima svetog Duha, pozajmio je biskup
Vulfstan /423/ i donekle doterao /497/, verovatno dok je i sam eksperimentisao
trudei se da svoje propovedi to vie prilagodi iskljuivo govornoj komunikaciji.
Smatra se da je Elfri napisao i Slubu benediktinskog reda (Benedictine Office)
u koju je Vulfstan kasnije uneo samo neke manje izmene /471/. Meutim ima i
drukijih miljenja, koja pobijaju Elfriovo autorstvo /130, 58 n. 27/. Zato nije
teko sloiti se sa mudrom i opreznom konstatacijom Stenlija Grinfilda da ,, jo
mnogo toga treba da se razjasni o literarnim vezama izmeu ta dva najeminentnija
prozna stilista u Engleskoj ranog XI veka /130, 58/.

15. 2. Vulfstan i njegovo delo
Elfriov savremenik Vulfstan takoe je pripadao benediktinskom redu, ali su
njegove sklonosti i ivotni put bili sasvim drukiji. Ne zna se kada je roen i gde,
zna se samo da je to bilo u istonoj Angliji. Zabeleeno je, meutim, daje bio
biskup u Londonu 996. godine, i da je od 1003. do 1017. drao i biskupski poloaj
u Vusteru i arhiepiskopski u Jorku. Godine 1017. napustio je Vuster i ostao u
Jorku sve do smrti, 1023. /513/. Pored najviih poloaja u crkvi drao je i
najuticajnije poloaje u dravnoj upravi. Kao jedan od najbliih savetnika kralja
272

Etelreda i kasnije Knuta, napisao je delo koje je danas poznato pod imenom koje
mu je dao izdava Torp, 1840. godine /32, II, 304-40/: Osnovi dravne zajednice
(The Institutes of Polity). U tom svom delu, najstarijem tekstu te vrste u zapadnoj
Evropi /456/, Vulfstan govori o pravima i dunostima, osobinama i vrlinama svih
stalea.
,, Svaki zakoniti presto koji stoji pravo, oslanja se na tri stuba: prvi su oratores,
drugi laboratores, a trei bellatores. Oratores su oni koji se mole i moraju
sluiti Bogu, moliti ga za milost danonono u ime cele nacije. Laboratores su
radnici koji obezbeuje ono od ega ivi ceo narod. Bellatores su vojnici, koji
brane zemlju orujem. U svakom hrianskom narodu presto poiva na ta tri
stuba. Ako makar i jedan popusti, presto e se odmah zaljuljati; ako se makar i
jedan od njih srui, sruie se i presto, a to je veoma loe po narod. Zato neka budu
marljivo uvreni i ojaani mudrim uenjem boanskih i svetovnih zakona; to e
naciji doneti trajne dobrobiti.
/478, 127/
Zatim slede uputstva za sve stalee i slojeve stanovnitva osim robova, koji ne
podleu zakonima. Vulfstan je to oigledno znao, jer je i sam uestvovao u pisanju
zakona (str. 190). Ovaj tipini dokument srednjovekovnog dravotvorstva nije
knjievno delo. U knjievnosti Vulfstan e ostati zabeleen kao pisac nevelike ali
znaajne zbirke propovedi /443/, /439/.
Napisao je svega 21 propoved, i sve su prilino kratke u poreenju s Elfriovim.
Tematski se takoe razlikuju. Dok se povueni i sistematini Elfri trudio da
napie propoved za svaki praznik u crkvenom kalendaru, Vulfstan je prvenstveno
nastojao da obradi opte i aktuelne teme, one koje odgovaraju trenutnom
interesovanju najire publike i nije se mnogo bavio teologijom. etiri osnovne
tematske oblasti po kojima se njegove propovedi klasificiraju su /443/:
1. eshatoloka gde se naglaava potreba da se misli na Poslednji sud. Takve
apokaliptine teme su tipine za kraj milenijuma (str. 217);
2. verska gde se raspravlja o znaenju Oenaa i vjeruju, o krtenju, hrianskom
ivotu, darovima sv. Duha i opasnostima od lanih bogova ;
3. pastoralno - arhiepiskopska koja se odnosi na posveivanje biskupa,
posveivanje nove crkvene zgrade, pravila ponaanja redovnika i davanje
oprotaja grehova;
273

4. moralno - didaktina koja se izriito bavi temom propasti sveta zbog grehova
ljudi, i tipina je za drutvo u rasulu, izloeno varvarskim napadima (str. 17).
U ovu poslednju oblast spada i njegova najuvenija Propoved Vuka engleskom
narodu (Sermo Lupi ad Anglos) /474/, u kojoj se pod pseudonimom Lupus (eng.
Wulf) obraa 1014. godine Englezima, u doba kada su zaista i prolazili kroz jedan
od najmranijih perioda svoje istorije, vladavinu nesposobnog i nemoralnog kralja
Etelreda:
,, Voljeni ljudi, priznajte istinu koja je pred vama: ovaj svet se uurbano blii
svome kraju, i to due bude trajao, sve gore e biti na njemu...
/478, 116/
Smesta i neposredno, bez biblijskog teksta i uenih tumaenja, ali sa mnogo
govornikog ara i zastraujue sugestivnosti, Vulfstan podsea svoju pastvu na
razne primere strahota i patnji iz neposredne stvarnosti koja ih okruuje, u kojoj
ive. Sve te nesree su posledice poroka i nemorala koji su uhvatili korena u
drutvu, i zato Vulfstan poinje prosto da iba reima svoje sunarodnike,
neumorno im nabrajajui njihove grehe /478, 120/:
,, I nikakvo udo to nam ovako loe ide. Jer veoma dobro svi znamo da ve
mnogo godina ljudi ne vode rauna o onome to ine reima i delom; i ne samo
to, ve se ova nacija potpuno iskvarila kroz mnogobrojne grehove i mnogostruka
nedela: kroz smrtne grehove i kroz zloine, kroz tvrdienje i kroz pohlepu, kroz
krau i kroz pljaku, kroz prodaju ljudi i kroz paganske poroke, kroz izdaje i kroz
zavere...
Parovi sinonima nastavljaju da teku, sve jedan gori od drugog, poput serije
amara, da bi se posle jo nekih razmiljanja u istom tonu prelo na zavrne savete
i poruke /478, 122/:
,, No, poujte, u ime Boga, dajte da uinimo ono to treba, da se branimo kako
najbolje umemo da ne bismo svi zajedno propali (...) priklonimo se pravdi i
ostavimo nepravdu, i paljivo nadoknadimo sve ono to smo do sada unitili (...)
I ispravimo svoje rei i dela, istinski oistimo svoju savest, i vodimo rauna da
ispunjavamo svoja obeanja i zakletve, i budimo jedni drugima verni bez
prevare...
Mnoge karakteristike Vulfstanovog stila mogu se uoiti ve na ovo nekoliko
odlomaka prevoda. Karakteristino spajanje sinonima i retorsko nabrajanje
274

odmah padaju u oi. Paralelizam i kontrast, dva omiljena stilska sredstva u
anglosaksonskoj poeziji nalaze se i ovde, kako u manjim sintaksikim
segmentima kao to su dve fraze, tako i u irim narativnim jedinicama
pasusima, pa i u optoj kompoziciji. Jezik je pun emfatinih prideva i priloga, tako
da je emotivni intenzitet ogroman i neposredan.
Poreenja na originalnom jeziku izmeu Elfriovih homilija koje je Vulfstan
preuzeo i tih tekstova onakvih kakvi su potekli od samog Elfria /497/, /130, 57/,
/131, 239/, /457, II, 120-5/ pokazuju da su Vulfstanove reenice znatno krae od
Elfriovih, i da se pored aliteracije (koja je postojala i kod Elfria) sada vezuju i
sa po dva akcenta dakle jo vie su nalik na stih (str. 190). U stvari, one jo bolje
od Elfriovih reenica ispunjavaju zahteve i namenu njegove ritmike proze
/499/. Drei se najveim delom Elfriovog teksta Vulfstan zamenjuje pojedine
izraze njihovim emfatinijim ekvivalentima, a ponekad Elfriov jednostavan i
razumljiv vokabular zamenjuje komplikovanijim i za tadanja shvatanja
sveanijim i dostojanstvenijim izrazima, kao to i dolikuje gospodstvenom
poloaju koji mu pripada u crkvi i dravi. Ali zato ipak, u krajnjoj liniji, Elfri
esto ostavlja dublji i trajniji utisak na itaoca i mnogo vie navodi na
razmiljanje.

15. 3. Homilije iz Bliklinga i Homilije iz Verelija
Elfriovo doba, doba tekih politikih prilika u zemlji, intenzivne crkvene
obnove i velikog interesovanja za homilije i propovedi kojima se nastojala
vratiti stabilnost poljuljanom drutvu i moralu verovatno je obilovalo
propovednom literaturom. Medjutim, sauvale su se samo dve anonimne zbirke:
Homilije iz Bliklinga (Blickling Homilies), nazvana tako po mestu gde su se uvale
pre nego to su prodate jednom privatnom kolekcionaru u SAD /440/, /460/, i
Homilije iz Verelija /210/, koje su dobile ime po Kodeksu iz Verelija, gde se
nalaze zapisane, zajedno sa nekim poetskim delima (str. 58).
Obe ove zbirke nikada ne dostiu Vulfstanovu emotivnu retoriku niti Elfriovu
duboko uenu i briljantno jednostavnu teologiju. One se pre mogu shvatiti kao de
lo manje obrazovanih svetenika, koji su se esto oslanjali na narodne i apokrifne
bapske prie (str. 179-80), poput gnomskih pesnika, i iji je jezik esto
nekontrolisan a o svesnoj upotrebi ritma, aliteracije, asonance, ne moe biti ni
rei. Ali zato esto ostavljaju utisak spontanog umetnikog izraza, koji podsea
na poetsku sugestivnost anglosaksonskih skopa.
275

Devetnaest Homilija iz Bliklinga upisano je po redosledu praznika u liturgijskoj
godini poev od Blagovesti ali za razliku Od Elfriovih Katolikih homilija
znaenju tih praznika ne pristupaju sa stanovita teolokih autoriteta.
Apokrifne prie, sujeverice, narodne legende, mogu se naroito dobro uoiti u
homiliji br. 13, koja govori o uspenju Bogorodinom, i u kojoj se u detalje opisuje
njeno telesno uspenje, u skladu sa svim elementima istonjake tradicije,
ukljuujui i neverovatnu, zaslepljujuu belinu njenog tela i duge govore
okupljenih ljudi. Slina je i propoved br. 15. koja je, ustvari, narodna pria o
nadmetanju apostola Petra i Pavla sa Simonom Magom. Propoved br. 17, napisana
oigledno prigodom posveenja jedne crkve sv. Mihaila, pokazuje nam ba njega
lino kako dolazi da prisustvuje osveenju svoje crkve, i zavrava se priom koja
potie iz apokrifne Vizije sv. Pavla (Visio Pauli) /484/, o tome kako je arhandjeo
Mihailo poveo sa sobom sv. Pavla i pokazao mu pakao:
,, Dok je sv. Pavle gledao ka severnoj strani ovoga sveta, ispod koje poniru sve
vode, ugledao je nad vodom jednu suru stenu. A severno od nje behu izrasle
zaledjene ume; i kovitlale su se crne magle; a ispod stene je bilo boravite
vodenih udovita i zlih duhova. I video je na tom grebenu kako mnogobrojne
cme due vise okaene vezanim rukama za zaledjene grane; i avoli u obliku
vodenih udovita iskakali su da ih dohvate, poput gladnih vukova. I voda pod
kamenom bila je crna; a izmedju vode i vrha stene bilo je oko dvanaest milja. I
kada bi se tanje grane slomile, due koje su visile na njima pale bi dole i vodena
udovita bi ih epala.
/478, 75/
Asocijacija sa opisom Grendelove movare iz Beovulfa nije sluajna. Na vie
mesta autor homilija kao da je bio inspirisan anglosaksonskom poezijom.
Homilija br. 19, koja govori o ivotu sv. Andreje esto se poklapa sa istoimenim
spevom. Homilija br. 10, koja govori o bliskom kraju sveta, mestimino veoma
podsea na sline delove Potukaa i Moreplovca i, ne manje, na gnomsku poeziju:
,, I neka ni jedan podanik ovog svetovnog kraljevstva ne bude suvie brzoplet u
mislima, ni telom odvie snaan, ni odve spreman za sukobe, ni previe hrabar u
bici (...) I neka niko ne pretpostavlja da mu telo moe pomoi da lake podnese
teret svojih grehova u grobu; ve tamo, u glini, ima da trune i eka Sudnji dan
kada e svemogui Gospod odluiti da okona postojanje ovoga sveta, i kada e
izvui svoj plameni ma i rasei zemlju i probosti telo, i raspolutiti vaseljenu: i
276

mrtvi e ustati. Tada e tek telo biti oieno kao staklo, i sve ono to je zlo nee
se vie moi skrivati.
/460, 106-7/
Apokaliptina literatura cvetala je krajem X veka, pa su i ove homilije, (u ho-
miliji br. 11 stoji datum 971. godine), potpuno proete duhom milenijuma, kada
se verovalo da e Hristos doi na Poslednji sud tano 1000. godine. Uskrnja
homilija br. 7, iji su izvori uglavnom apokrifni, cela je posveena toj temi. Prvi
deo govori o ve poznatom Hristovom silasku u ad prema Jevanelju
Nikodemovom /76/ i Knjizi iz erna /80/, a drugi deo je posveen znacima koji
predskazuju da e apokalipsa nastupiti uskoro, i zasniva se na Apokalipsi po Tomi
/75/.
Dvadeset i tri Homilije iz Verelija svojim temama prate poetske delove u
Kodeksu: Andreju, Sudbine apostola, Duu i telo, San o raspeu. Bilo bi preterano
tvrditi da svaka pesma ima svoj prozni odgovarajui odlomak, jer ima i homilija
koje se ne vezuju za te teme, ali podudarnost je procentualno ipak isuvie velika
da bi bila sluajna. Postoji miljenje da je ceo Kodeks iz Verelija sakupljen
verovatno krajem X veka u Vusteru bio zamiljen kao neka vrsta antologije
poetskih i proznih tekstova koji bi se mogli koristiti prilikom odgovarajuih
praznika u liturgijskoj godini /210/. injenica je da taj plan nije dosledno
sproveden, ako je uopte i postojao, tako da su kasnije, kako je zbirka rasla, u nju
ule i druge teme.
Homilija o sv. Gatlaku, poslednja u nizu, govori o epizodama poznatim iz Ga-
tlakovog ivotopisa (MS Cotton Vespasian D. XX) /452/, koji je, u stvari, slobodni
prevod latinskog teksta Feliksa od Krolenda /91/, /452/, (str. 130).
U stvari, gotovo sve Homilije iz Verelija su prevodi i adaptacije popularnih, a
ne patristikih latinskih izvora. U tom pogledu razlikuju se od homilija koje su
pisali Elfri i Vulfstan, a i od Homilija iz Bliklinga, koje su izrazito apokrifne i
mnogo se vie oslanjaju na lokalnu tradiciju.




277

16. Poslednja prozna dela stare knjievnosti i prvi viteki roman

Poetak XI veka bio je u engleskoj knjievnosti period kada su blagotvorne
posledice benediktinskog preporoda poele da izbijaju na videlo. I premda se
anglosaksonska proza u celini teko moe porediti sa estetskim kvalitetima
poezije, ona je ipak u to doba bila najbolja u Evropi, prednjaei bar za dva veka
u odnosu na prozu drugih naroda, koja se teko i sporo oslobaala od prevlasti
latinskog jezika. Zahvaljujui Elfriovim naporima to je ve bila izuzetno visoko
razvijena i kultivisana umetnost, sposobna da na lep ponekad ak i otmen nain,
govori o teolokim, filozofskim, lingvistikim i istorijskim temama, pa i o temama
iz oblasti egzaktnih nauka, da ih uoblii u odreene kanone i forme, da im da
ivost i ubedljivost. Uoi normanskog osvojenja 1066. godine ve su se poele
pojavljivati i isto umetnika, beletristika dela, namenjena pre zabavi nego
pouci, ije obavezno prisustvo su svela na drukiji, neupadljiviji oblik. Ve su se
zainjali onaj specifini umetniki jezik i pogled na svet koji e anglosaksonska
proza ostaviti buduim pokolenjima /135/.
Ako ostavimo po strani vetinu prevoenja, koja u tom periodu dostie svoje
vrhunce prevodom Novog zaveta tzv. Zapadnosaksonskim jevaneljima (West
Saxon Gospels), prvim evropskim prevodom Biblije u veem obimu, koji je, po
nekim miljenjima, ,, u svakom pogledu bolji od Viklifovog /131, 258/ i ako
ostavimo po strani prevode i pisanje drugih crkvenih knjiga, pada u oi za ono
doba veliki broj dela koja nisu prevashodno religiozna po karakteru.
Pre svega, tu su sve ei pripovedaki uspeli delovi Anglosaksonske hronike,
koja sada iz anala zaista prerasta u hroniku nalik na onu koju je pisao Bid i kakvu
e pisati Vilijam od Malmzberija. Ti delovi su ve bili pomenuti (str. 206). Zatim,
postoji i veliki broj kraih i duih tekstova nalik na Bajalice i Boldovu knjigu
vidaricu, koji u sebi spajaju elemente folklora, magije i empirijske informacije.
Meu njima se izdvajaju staroengleski Herbarius Apuleii, pripisivan latinskom
autoru uvenog Zlatnog magarca, i traktat Medicina de quadrupedibus /446/, koji
nije veterinarski prirunik, ve uputstvo o tome kako se razliiti delovi
ivotinjskog tela mogu koristiti za leenje ovekovih obolenja. Kao i ostala dela
te vrste i ova su prvenstveno materijal za socioloka i istorijska prouavanja jer
predstavljaju prvorazredni dokument o obiajima i verovanjima Anglosaksona
/489/. Izgleda da je interesovanje publike za tu vrstu tekstova bilo uzrok to su se
javile i prozne verzije dijaloga izmeu Solomona i Saturna /457/.
278

Daleko je ozbiljniji Birhtfertov prirunik (Byrhtferth's Mannual) /448/ u kome
ovaj ugledni astronom i matematiar iz opatije Remzi (Ramsey) daje prikaz
neoplatonske i Ptolomejeve slike univerzuma, povezujui u jednu vrstu i
sveobuhvatnu celinu nebeskatela, raunanje vremena, krug zodijaka, godinja
doba, etiri elementa, etiri ovekova ivotna doba. Prvi put na engleskom jeziku
pojavljuju se principi srednjovekovne kosmologije, slika sveta koja lei u osnovi
svih velikih knjievnih dela sve do Miltonovog Izgubljenog raja.
Ali Birhtfert nije samo umeo da prikae neto to se u njegovo vreme smatralo
visokom naukom, ve je to umeo da prikae i na kako bi Rimljani rekli
elegantan nain. Njegova proza nije bez knjievnih kvaliteta, uravnoteenih i
jasnih reenica, a povremeno, kao npr. pri kraju svoga uvoda u Prirunik, on ume
da razvije i lepu alegorijsku sliku, slinu onoj koju je razvio Alfred u predgovoru
prevoda Avgustinovih Monologa:
,, Svojim veslima uskomeali smo talase nad ogromnim dubinama; ugledali smo
planine koje okruuju obalu mora; i razvivi jedra, uz povoljan vetar, uspeli smo
da pristanemo i da podignemo logor u najlepoj zemlji (...) Ja neu utati zato to
su drugi drugi autori reitiji, ili zato to ueni ljudi o ovome ne moraju da
raspravljaju. Jer mi smo dodirnuli duboko more i planine njihovog dela. Uz boju
pomo odgajiemo i ovo nae /delo/ dok ne donese obilje plodova.
/478, 188/
Birhtfert je pisao i homilije i hagiografije na latinskom jeziku /130, 61 n. 35/ i
uopte, bio je svestrano obrazovan i plodan pisac. injenica da je kod
savremenika imao pre svega reputaciju astronoma i matematiara govori da kao
pisac verskih tekstova nije imao onog autentinog duhovnikog ara svojih
prethodnika homilista. Iako sam toga nije bio svestan, on je ve bio zakoraio u
jedno drugo doba koje je bilo na pomolu i iji su proireni horizonti sve vie poeli
da obuhvataju ovaj materijalni svet.
U reformisanim manastirima XI veka poeo je ponovo da oivljava uticaj Istoka
i egzotike, koji je posle Alkuina i kenterberijanske kole vekovima ivotario i
izbijao na povrinu tek povremeno, u uspelijim prepriavanjima apokrifnih
tekstova. S druge strane, elegije i herojske pesme ve su pripadale cenjenoj i
svima dragoj prolosti, zapisivale se i uvale, ali i sve manje bivale izvor
inspiracije i kreativnosti; a Alfred, Elfri i Vulfstan ve su bili utrli put novom
nainu proznog izraavanja i dali umetnicima jezik koji je u toj formi ve mogao
da se otisne u najvie sfere mate i lepote.
279

Herojstvo ratnika i muke svetitelja ma koliko lepo ispriani vie nisu
zadovoljavali istananije duhove. Epska i hagiografska tradicija postale su isuvie
sputavajue, ograniene. Umetnici su osetili potrebu i raspolagali jezikim
mogunostima da slobodnije biraju svoje teme i da ih vie ne izraavaju samo
aliteracijom i ritmom. Drugim reima, javila se potreba za pravom umetnikom
prozom, za priom radi prie, koja vie nee biti samo exemplum uenih teologa.
Novi prodori u neobine pustolovine, u zemlje daleke i udesne, bili su u XI
veku jo uvek skromni i nesigurni, jo uvek ogranieni na prevoenje po smislu
. Tek kasnije, u XIII i XIV veku, a naroito u predrenesansnom periodu, oni e
procvetati u svoj svojoj raskoi i dati romanse i cikluse vitekih romana, taj
najlepi cvet koji je ikada nikao iz snova poznog srednjeg veka. Njegovi prvi
zameci mogu se naslutiti u tri anglosaksonska dela: u Apoloniju od Tira
(Apollonius of Tyre) /453/, u udesima Istoka (Wonders of the East), i u
Aleksandrovom pismu Aristotelu (The Letter of Alexander to Aristotle) /463/.
Iako naslov Apolonija od Tira ukazuje na grke izvore, anglosaksonski tekst iz
prve polovine XI veka zasniva se na latinskoj verziji Historia Apollonii regis Tyri,
koja potie iz III veka. Ta ljubavna pria pozne grke kulture, poreklom iz Male
Azije, u III veku i u svom latinskom izdanju ve je bila pretrpela hrianske
uticaje. U rukopisu MS Corpus Christi College 201, Cambridge sauvala se jedina
anglosaksonska verzija, pa i ona nije potpuna. Sauvali su se samo poetak i kraj,
dok ceo jedan tabak od 24 arka nedostaje iz rukopisa.
Apolonije se udvara keri tiranina Antioha, i reivi zagonetku koja mu daje
pravo na njenu ruku, ipak je primoran da bei, da bi spasao ivot od gneva
ljubomornog oca. Posle brodoloma nalazi ga jedan ribar, daje mu odeu i alje ga
u grad Pentapolis. Tamo on sluajno, u javnom kupatilu, sree kralja Arkestrata,
koji ga poziva na gozbu. Tako dolazi na dvor, postaje uitelj kraljevoj keri, koja
se zaljubi u njega i izabere ga za mua i pored trojice uglednih prosaca.
Tu se anglosaksonska pria prekida i nastavlja se tek pred kraj. Ali iz latinskog
teksta koji pripada zbirci Gesta Romanorum iz ranog XV veka, obino se
rekonstruie izgubljeni deo. Tim pre to se i sauvani anglosaksonski odlomak na
kraju prie slae sa tom rekonstrukcijom.
Apolonije se eni princezom i, saznavi da mu je neprijatelj Antioh umro, kree
na put preko mora da se vrati u svoje kraljevstvo. Princeza na brodu raa ker i
pri tom umire. U kovegu je bacaju u more, ona otplovi u Efes, gde je pronalaze,
vraaju u ivot, i ona postaje svetenica boginje Dijane. Apolonije je odgajio
280

svoju ker i dao da se vaspitava u kui njegovog prijatelja Strangila. Ali
Strangilova ljubomorna ena nareuje sluzi da ubije devojku. Spasavaju je gusari,
prodaju u ropstvo i nakon jo mnogo pustolovina i peripetija na kraju zli bivaju
kanjeni, dobri nagraeni, a Apolonije nastavlja da ivi sreno sa enom i erkom
koje je u meuvremenu pronaao.
Ve samo na osnovu ovakvog prepriavanja sadraja uoljive su raziike izmeu
ovog dela i herojskog epa. Na Apolonija se potpuno moe primeniti Spenserova
reenica o njegovoj Vilinskoj kraljici: ,, Fierce warres and faithfull loues shall
moralize my song . Osvajanje devojine ruke reavanjem tekog zadatka, ljubav,
pustolovine, brodolom, gusari, razdvajanje i ponovni susret ljubavnika, izdajnici,
zla maeha , zli sluga, ljubomora, lepotica koja prividno mrtva plovi u
stranu zemlju: sve su to potpuno novi elementi naracije, kojih nema u sauvanim
angiosaksonskim delima ali kojima e obilovati poeme i viteki romani poznog
srednjeg veka, bajke i balade. Priu o Apoloniju ispevae i Don Gauer (John
Gower) krajem XIV veka u svojoj Ispovesti zaljubljenog (Confessio Amantis), da
bi je konano ekspir obesmrtio u svom Periklu.
Anglosaksonski prevodilac dao je svojoj prii onaj blagi ton naklonosti prema
dvoje ljubavnika, koji je uvek prisutan u vitekom romanu, a nikada u herojskom
epu. I uprkos tome to govori o stvarima koje pripadaju potpuno drukijoj kulturi
i podneblju, on esto ubacuje prisne detalje human touches, kako kau Englezi
koji njegove linosti ine prihvatljivijim.
Ono to je bilo izvan moi izraavanja, ili moda ispod dostojanstva epskog
pesnika, u ovoj prii moe da se ubroji meu najlepe detalje. Takav je razgovor
izmeu Apolonija i ribara koji ga je spasao; ili trenutak kada Apolonije shvati da
ga je princeza izabrala za mua, ,, i im je video da je voljen, sav pocrvene u licu
. Moe li iko zamisliti Beovulfa kako se zaljubio, a pogotovu kako je
porumeneo u trenutku kad mu se ta ljubav otkrila? bio je lucidni komentar
jednog dananjeg autora /129, 377/.
Nesumnjivo je lep i trenutak kada kralj Arkestrat shvati daje njegova ki izabrala
za mua svog uitelja Apolonija, koji se i njemu samom dopada:
Raduj se, raduj, Apolonije, jer moja ki eli ono to elim i ja! Odista, u tim
stvarima nita se ne dogaa mimo boje volje! Arkestrat se zatim obrati trojici
mladia i ree: Ono to sam vam malopre kazao da niste doli u pogodno
vreme da prosite moju ker istina je; kada se manje bude posveivala uenju
javiu vam . /453, 34/
281

Kraljeva neposrednost i dvosmisleni humor oigledno vie ne pripadaju epskoj
tradiciji, pa ak ni kasnijoj engleskoj knjievnosti, onoj koja se prvi put javlja vek
posle Hestingsa. Tek e majstori poput Malorija i osera prvi umeti da poseju po
svojim delima takve dragulje,
Njih nema ni u preostala dva dela, Aleksandrovom pismu i udesima Istoka.
udesa Istoka pripadaju sredini XI veka (MS Cotton Tiberius B. V; MS Cotton
Vitellius A. XV) i kao i Aleksandrovo pismo u osnovi vode poreklo od jedne
latinske zbirke udesa (Mirabilia), u kojoj se prikazuju razne fantastine stvari
koje putnik navodno moe da vidi kad putuje po dalekim zemljama. Plinije i
Herodot bez sumnje su bili meu izvorima, kao, uostalom, u ve pominjanom delu
Fiziolog. Ali udesa ga daleko prevazilaze po matovitosti, i ne nose nikakvu
moralnu pouku ili alegoriju. Dvoglave zmije, rogati magarci, udovita nalik na
pse sa konjskom grivom i veprovim zubima koja bljuju vatru i razna druga
neverovatna stvorenja, zaprepaujueg izgleda i jo strahovitijih latinskih imena,
praktino ispunjavaju ceo tekst, tako da posle izvesnog vremena poinju ak i da
zamaraju. U tom pogledu je ipak lake za itanje Aleksandrovo pismo Aristotelu
(MS Cotton Vitellius A. XV) jer u njemu bar postoji neka objedinjujua pria, ili,
preciznije reeno, legendarni prikaz Aleksandrovih osvajakih pohoda na Istok, u
kome su udovita i fantastini predeli ipak podreeni kakvoj - takvoj fabuli. Na
kraju se pojavljuje svetenik, star trista godina, visok deset stopa, koji Aleksandra
dovodi do tajanstvenog drveta i ono mu prorie skoru smrt. Do tada oholi
pobednik menja nain pripovedanja, eli da se vrati kui u Makedoniju, majci i
sestrama, i u zavrnom pozdravu svome uitelju Aristotelu predvia da e njegov
ivot biti uzor mnogim velikim kraljevima.
Aleksandravo pismo Aristotelu prvi je engleski tekst legende o Aleksandru, koja
e postati jedan od tri velika ciklusa srednjovekovnih vitekih romana. Izvor svih
srednjovekovnih pria o Aleksandru, pa i ove anglosaksonske, u krajnjoj liniji
vodi do Pseudokalistena, ije delo predstavlja vrhunac grke usmene tradicije o
Aleksandru, onako kako se skupljala oko linosti velikog kralja. Njega je Julije
Valerije preveo na latinski 340. godine, u IX veku taj prevod je bio poznat i
prepisivan u Engleskoj u obliku nekoliko epistola, a anglosaksonski sauvani tekst
potie od jednog izgubljenog starijeg prototipa iz X veka.
Poto su Aleksandrovo pismo i udesa Istoka sauvani u rukopisu Beovulfa (MS
Cotton Vitellius A. XV), a poto ceo rukopis poinje legendom o sv. Kristoferu
koji je, navodno, bio divovskog rasta i poreklom od psoglavih ljudodera,
kinokefala (Cynocephali), bilo je pretpostavki daje ceo rukopis bio svojevremeno
282

zamiljen kao knjiga o udovitima, liber monstrorum, za zabavu uenih
benediktinaca /414/. Ta pretpostavka, meutim, ne objanjava odkuda onda i spev
Judita u istom rukopisu, i uopte, s tom pretpostavkom teko e se sloiti svako
ko je bez predrasuda proitao Beovulfa. Jer ljudi tako istananog ukusa kao
Danstan i njegovi sledbenici, ma koliko bili zaslepljeni svojom visokom
teologijom, sigurno ne bi nikada do te mere potcenili jedan veliki ep kao to to
ine pojedini dananji kritiari.
U vekovima koji su usledili nakon smrti Vilijama Osvajaa (jer otprilike u to
vreme prestaje Anglosaksonska hronika), stara knjievnost prestala je da privlai
panju umetnika, prvenstveno zato to je pripadala pokorenom narodu i bila
pisana njegovim jezikom. Izuzev jednog kratkog perioda u XIV veku, poznatom
pod imenom aliterativna obnova (alliterative revival) metrike forme stare poezije
vie nisu bile oivljene.
Meutim, sve znaajnije knjievne vrste iz starog perioda nastavile su se i jo
vie procvetale u poznom srednjem veku. Narativna poezija ep i herojska pesma
ustupili su mesto ciklusima vitekih romana i vitekim poemama.
,, Pisci vitekih romana, nastavljajui svoje delo nakon herojske knjievnosti,
uglavnom su zamenili pliim, ogranienijim i formalnijim likovima iroke i
slobodne portrete herojskog doba, nadoknaujui taj nedostatak u linostima
preterivanjima druge vrste zbivanjima, nainom izraavanja, sentimentalnim
patosom, retorskim finesama. /143, 354/
Lirika je dobila obilje novih vrsta stihova uglavnom pozajmljenih iz Francuske
ali refleksivna poezija, ljubavna pesma, razni oblici didaktine i religiozne lirike
zadrali su se i dalje. Pod uticajem francuske trubadurske lirike ljubavna poezija
doivee veliki preokret u pristupu i oseajnosti ve u XIII veku. A kada jo
Riard Rol od Hempola (Richard Rolle of Hempole) unese u refleksivnu poeziju
misticizam XIV veka, svi osnovni elementi potonje lirske poezije nai e se na
okupu. Njihove odjeke mogue je pratiti kod Spensera. kod metafizikih pesnika
XVII veka, kod Vordsvorta, Jejtsa, Hopkinsa. Naravno, forme su se menjale,
znaenja rasla i bivala sloenija, bogatija novim iskustvima i novim kulturnim
uticajima, jezik se menjao onako kako se menjala i rasla civilizacija. Ali kada
ekspirov Magbet kae da je ivot samo senka koja luta , kada Hopkins poeli
da ode tamo ,, gde prolea ne prolaze , njihove rei imaju odjek koji makar
izdaleka podsea na elegine delove Beovulfa ili na sliku zemaljskog raja iz
Feniksa.
283

Drama, balada i ljubavna alegorija tri su nova srednjovekovna anra koje stara
knjievnost nije poznavala. Nagovetaji liturgijske drame postojali su, dodue, i
u anglosaksonskom dobu (str. 138-9), a znalo se i za alegoriju, iako ne ljubavnu.
S druge strane, obilje religiozne proze kasniji vekovi su sveli na znatno manji
obim, a to se isto dogodilo i sa gnomskim i prirodoslovnim delima. Interes za
religioznu prozu bio je oiveo u jednom kratkom periodu u doba reformacije, kada
su arhiepiskop Parker, Lorens Nouel, Vilijam Lombard i drugi, sredinom XVI
veka pokuali da u starim engleskim spisima nau opravdanje za svoje ideje o
uspostavljanju samosvojne engleske crkve i nezavisne drave. Ali njihovo
interesovanje nije obuhvatilo i knjievnu vrednost tih tekstova. Meutim,
protestantizam kojim je obojena engleska kultura sve do XX veka uvek je u osnovi
teio moralnoj pouci u umetnosti. Moda nije preterano rei da je i u engleskoj
prozi, za sve vreme njenog postojanja, uvek bila prisutna nekad manje, nekad vie
upadljiva moralno - didaktina crta.
Na vie mesta u ovoj knjizi pominjani su prvi nagovetaji buduih knjievnih
motiva, formi i tema, koje e tek sledei vekovi obogatiti i razviti ih u punom
sjaju. Pominjani su i klasini odlomci staroengleske knjievnosti koji snagom
umetnikog izraza uspevaju da dosegnu do praiskonskih, opteljudskih sutina.
Moe li se od bilo koje knjievnosti, u bilo kom istorijskom razdoblju oekivati
neto vie?











284

BIBLIOGRAFIJA

Ova bibliografija zamiljena je kao uvod u samostalan naunoistraivaki rad i
zato je (a) selektivna i (b) propraena brojnim optim uputstvima kao i estim
anotacijama uz pojedine naslove. Izbor obuhvata osnovnu literaturu zakljuno sa
1983. godinom. Uputstva i anotacije trebalo bi da pomognu onima koji ele da
piu magistarske ili doktorske teze iz ovog knjievnog perioda, jer najtee je
poeti.
Materijal je klasificiran tako da u najosnovnijim crtama odgovara redosledu
izlaganja grae u ovoj knjizi, ali ga ni u kom sluaju ne treba shvatiti kao
obaveznu propratnu lektiru uz pojedina poglavlja pogotovu ne na nivou opteg
kursa, jer tu bi u tom sluaju dolo do nepotrebnog detaljisanja. U skladu sa svojim
planom i programom, kao i sa mogunostima dostupnog bibliotekog fonda svaki
nastavnik e moi da preporui svojim studentima ta da proitaju ukoliko nae
za shodno. Zato je i izbor dela u ovoj bibliografiji neto iri, iako ni izdaleka ne
obuhvata sve to poslednjih godina napisano u ovoj oblasti. Imajui u vidu da su
nai biblioteki fondovi, naroito kad je u pitanju stara engleska knjievnost i
kultura tog perioda, silom prilika esto veoma aroliki i nesistematini, polo se
od pretpostavke da e malo vei broj naslova olakati izbor dostupne literature.
Dostupnost materijala bila je i razlog to se u ovoj bibliografiji daje prednost
zbornicima, antologijama kritikih tekstova i slinim izdanjima u kojima se mogu
nai na okupu pretampani lanci iz strunih asopisa. Pretpostavka je bila da je
lake doi do jedne takve knjige nego do desetak i vie brojeva usko strunih
asopisa koji se teko a najee nikako ne mogu nai u naim bibliotekama.
U elji da se poetniku to vie olaka prvi pristup naunoj literaturi iz ove
oblasti bibliogrfaski materijal klasificiran je na odeljke (obeleene rimskim
brojevima), pododeljke (obeleene arapskim brojevima) i tematske pododeljke
(obeleene slovima abecede). Klasifikacija je sledea:




285

I. Prirunici
1. Enciklopedije i leksikoni
a. opti
b. posebni

2. Bibliografije
a. opte koje obuhvataju i staru knjievnost
b. posebne posveene iskljuivo staroj knjievnosti

3. Katalozi

II. Drutvo i kultura epohe
1. Izvorni materijal izdanja i prevodi
a. istorije i hronike
- izdanja
- prevodi

b. sabrani dokumentarni materijal (sa prevodima)

2. Opte studije
- istorija drutva i kulture
- arheologija izuzev nalazita kod Saton Hua

3. Posebne studije Anglo - latinska manastirska kultura
a. crkvena istorija i filozofija
b. apokrifi
c. manastirske biblioteke
d. paleografija (latinskih rukopisa)


286

III. Knjievnost na latinskom jeziku
1. Tekstovi izdanja i prevodi
a. fototipsko izdanje
b. sabrano izdanje
c. ostala izdanja i izdanja sa uporednim prevodima
d. prevodi

2. Studije i kritike

IV. Knjievnost na engleskom jeziku
1. Opti deo
a. istorije stare engleske knjievnosti
b. opte studije stare engleske poezije i proze
c. uporedni knjievni i nauni izvori
d. spomenici materijalne kulture od znaaja za prouavanje stare
engleske knjievnosti
- arheoloko nalazite kod Saton Hua
- runski zapisi

2. Posebni deo
A. Stara engleska poezija
a. versifikacija
b. jezik i stil
c. tekstovi izdanja i prevodi
- prva izdanja koja zamenjuju originale
- fototipska izdanja i paleografske studije (rukopisa na engleskom jeziku)
- sabrano izdanje
- ostala izdanja
- prevodi
d. studije i kritike



287

B. Stara engleska proza
a. tekstovi izdanja i prevodi
- fototipska izdanja
- ostala izdanja i izdanja sa uporednim prevodima
- prevodi
b. studije i kritike

U okvirima gornjih odeljaka i pododeljaka pojedine bibliografske jedinice
numerisane su kontinuirano, od 1 do 514, arapskim brojevima.
Da bi se izbeglo ponavljanje istih naslova pod razliitim odrednicama
interdisciplinarna dela klasificirana su kao opte studije (primera radi, u
bibliografiji Renvika i Ortona /10/, jedinica Growth of Literature /40/ pojavljuje
se jedanput u kategoriji etnologija , a drugi put kao knjievna istorija i kritika
. Ovde je ona svrstana u tematski odeljak II. Drutvo i kultura epohe pod
odrednicom opte studije , jer predstavlja neizbeni opti uvod za podrobnije
razmatranje bilo koje teme iz oblasti stare knjievnosti).
Iz istih razloga da bi se poetniku olakao prvi pristup naunoj literaturi
pojedina dela koja bi normalno trebalo da uu u kategoriju optih studija
odeljka II, svrstana su tamo gde tematski imaju najbolju primenu. Tako su
bibliografske jedinice koje se odnose na arheoloko nalazite kod Saton Hua i
runske zapise ule u odeljak IV. Knjievnost na engleskom jeziku opti deo, jer
imaju znaaja prilikom postavljanja teorija o versifikaciji kao i za tumaenja
delova Beovulfa, Sna o raspeu i Kinevulfovih dela. Iz istih razloga paleografske
studije latinskih i engleskih rukopisa su odvojene jedne od drugih i stavljene tamo
gde je to tematski najcelishodnije.







288

LISTA SKRAENICA

ABC An Anthology of Beowulf Critcism / Ed. Lewis Nicholson, Univ. of Notre
Dame Press, Indiana, 1963/.

AGB Studies in Old English Literature in Honour of Arthur G. Brodeur /ed. S.
B. Greenfield, Oregon, 1963/

AL Anglo-Latin in the Context of Old English Literature /ed. P. Szarmach,
OEN Subsidia 9, Binghampton, N. Y. 1983/.

BP The Beowulf Poet: A Collection of Critical Essays /ed. Donald K. Fry,
Englewood Cliffs, New Jersey, 1968/.

CB Continuations and Beginnings: Studies in Old English Literature /ed. E.
G. Stanley, London, 1966/.

EAS Essential Articles for the Study of Old English Poetry /ed. Bessinger and
Kahrl, Hamden, Conn. 1968/.

EEMF Early English Manuscripts in Facsimile
EETS Early English Text Society
EETS.OS Early English Text Society, Original Series
EETS.SS Early English Text Society, Special Series
JEGP Journal of English and Germanic Philology
OEE Old English Elegies; New Essays in Criticism and Research /
ed. Martin Green, London, Toronto, 1983/.

OEN Old English Newsletter
289

OEPES Old English Poetry; Essays on Style /ed. Daniel Calder, Berkeley, L.
A. 1979/

PBA Proceedings of thh British Academy
PMLA Publications of the Modern Languages Asscociation of America
SH Studies in the History of OE Litarature /ed. Kenneth Sisam, Oxord,
1953/.



















290

BIBLIOGRAFIJA

I. Prirunici
1. Enciklopedije i leksikoni
a. opti
1. Enciklopedija Leksikografskog zavoda SFRJ
2. Encyclopaedia Britannica

b. posebni
3. Badurina, Anelko, prir. Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike
Zapadnog kranstva. Liber, Zagreb, 1979. rprt. 1985.

4. Gross, L, ed. The Oxford Dictionary of the Cristian Church. Oxford, 1957.
5. Ekwall, Eilert, ed. The Oxford Dictionary of the English Place - Names.
Oxford, 1936.

6. Harvey, Sir Paul, ed. The Oxford Companion to English Literature. 3rd. ed.
Oxford, 1946.
2. Bibliografije
a. opte koje obuhvataju i staru knjievnost
7. Annual Bibliography of English Language and Literature: published for
the Modern Humanities Reserch Association, Cambridge.

8. Annual Bibliography PMLA, New York
- poev od 1956. godine ova bibliografija registruje i dela objavljena van
SAD -

9. The Cambridge Bibliography of English Literature. Vol. I, Cambridge,
1941. i Vol.V, Supplement. Cambridge, 1957.

10. Renwick, William L. and Orton, Harold, eds. The Beginnings of English
Literature to Skelton, 1509. 2nd. ed. London, 1952.
291


11. The Year's Work of English Studies. Oxford
- izlazi svake godine poev od 1921. -
b. posebne
12. Bonser, Wilfrid. An Anglo - Saxon and Celtic Bibliography, 450-1087.
Berkeley, Cal. 1957.

13. Greenfield, Stanley, B. and Robinson, Fred C. A Bibliography on
Publications on Old English Literature to the end of 1972. Toronto and
Manchester, 1980.
Za literaturu koja je tampana posle 1972. godine najbolje je pregledati OEN:
published for the Old English Division of the Modern Languages Association of
America, State University of New York, Binghamton. Ova publikacija izlazi dva
puta godinje i obuhvata i dela objavljena van SAD.
3. Katalozi
14. Ker, N.R, Catalogue of Manuscripts Containing Anglo-Saxon. Oxford,
1957.
- za razliku od kataloga starijeg datuma ovaj je raen po principima
savremene naune obrade rukopisa. Sadri veoma iscrpan opis rukopisa i
njihov sadraj. -
Pored ovog kataloga mogu se koristiti ukoliko su dostupni i katalozi
pojedinih univerzitetskih biblioteka, naroito The Bodleian Library, Oxford, i The
University Library, Cambridge, i katalozi biblioteka pojedinih kembridskih
koleda koje je uradio M. R. James. U katalogu Britanske nacionalne biblioteke,
The National Library, British Museum, London, zbirke rukopisa Cotton, Harley,
Lansdowne i Additional Manuscripts. Katalozi manastirskih biblioteka esto se
mogu pronai u publikacijama naunih drutava (a uputno je pregledati i druga
njihova izdanja). To su Camden Society, Canterbury and York Society, Caxton
Society, Early English Text Society, English Historical Society, Pipe Roll Society,
Roxburghe Club.

II. Drutvo i kultura epohe
1. Izvorni materijal izdanja i prevodi
292

a. Istorije i hronike
izdanja
15. Hamilton, N.E.S.A. Willam of Malmesbury: Gesta pontificum Anglorum.
Rolls Series, London, 1870.

16. Mommsen, Theodore. Gildas: De excidio et conquestu Britanniae.
Monumenta Germaniae historica: Auctorem antiquissimorum, XIII. Berlin,
1898, str. 1-110.

17. ________. Nennius: Historici Britonum. ibid. str. 113-219.
18. Sleeman, J. H. Tacitus: Agricola and Germania. 7th. ed. Cambridge, 1958.
prevodi
19. Fisher, Peter. transl. Saxo Grammaticus: History of the Danes. Vol. 1. text,
ed. Hilda Elis Davidson. Cambridge, 1979. Vol. II commentary. Hilda Elis
Davidson and Peter Fisher. Cambridge, 1980.

20. Giles, John A. Works of Gildas and Nennius. London, 1841.
- prevod Momzenovog izdanja /16/ /17/. -

21. _______. Six Old English Chronicles. London, 1848.
- sadri prevode hronika Gilde, Nenija i Etelverda, kao i Aserove biografije
kralja Alfreda. Preostala dva autora (Defri od Monmuta i Riard od
irenstera) pripadaju periodu posle 1066. godine -

22. Mattingly, H. transl. rev. by S. A. Handford. Tacitus: The Argicola and
The Germania. Harmondsworth, 1970.
- prevod Slimanovog izdanja /18/. -

23. Mierow, Charles Christopher. The Gothic History of Jordanes. 2nd ed.
Cambridge and New York, 1915.

24. Rolfe, John C. ed. & transl. Ammianus Marcellinus: History. London and
Cambridge Mass. 1935-9.
- latinski tekst sa uporednim prevodom -

293

25. Wade-Evans, A.W. Nennius's " History of the Britons " together with " The
Story of the Loss of 'Britain ". London, 1939.
- prevod i komentar tekstova Nenija i Gilde. -

b. Sabrani dokumentarni materijal (sa prevodima)

26. Ashdown, Margaret. English and Norse Documents relating to the Reign
of Ethelred the Unready. Cambridge, 1930.
- sadri originalne tekstove i uporedne prevode. -

27. Attenborough, F. L. The Laws of the Earliest English Kings. Cambridge,
1922.

28. Chambers, R. W. England before the Norman Conquest. London, 1928.
- sadri, izmeu ostalog, i izbor izvornog istorijskog materijala sa
komentarima. -

29. Harmer, F. E. Anglo-Saxon Writs. Manchester, 1952.
30. Robertson, A. J. The Laws of the Kings of England from Edmund to Henry
I. Cambridge, 1925.

31. _______. Anglo-Saxon Charters. Cambridge, 1939.
32. Thorpe, Benjamin. Ancient Laws and Institutes of England. London, 1840.
33. Whitelock, Dorothy. Anglo-Saxon Wills. Cambridge, 1930.
34. _______. English Historical Documents, I, 500 - 1042. London, 1953.
- obuhvata skoro svu istorijsku prozu, naroito hronike i zakone, i epistole
anglo - latinskih autora, sa bibliografijom i uvodom. Dokumenti su svi u
prevodu. Ne navodi originalne tekstove. -

2. Opte studije

35. Artz, Frederich B. The Mind of the Middle Ages, A. D. 200 - 1500: a
historical survey. New York, 1953.

294

36. Ault, Norman. Life in Ancient Britain. London, 1920.
- dobar opti uvod u praistoriju i najstarije civilizacije na tlu Britanije. -

37. Blair, Peter Hunter. Roman Britain and Early England, 55 B.C. 871 A.D.
Edinburgh, 1963.
38. _____. An Introduction to Anglo-Saxon England. Cambridge, 1956.
39. Chadwick, H. M. The Origin of the English Nation. Cambridge, 1907.
40. ______ and Chadwick, Nora K. The Ancient Literature of Europe, Vol. I
of The Growth of Literature. Cambridge, 1932.

41. Clemoes, Peter and Hughes, Kathelin. eds. England before the Conquest.
Cambridge, 1971.

42. Crawford, S. J. Anglo - Saxon Influence on Western Christendom. London,
1933.

43. Curtius, E. R. European Literature and the Latin Middle Ages. transl. W.
R. Trask. London, 1953.

44. Haverfield, F. The Roman Occupation of Britain. Oxford, 1942.
45. Hodgkin, R. H. A History of the Anglo-Saxons. 3rd. ed, Oxford, 1936.
- obrauje samo period do smrti kralja Alfreda. -

46. Kendrick, Thomas D. A History of the Vikings. London, 1930.
47. Kovaevi ukovi Ivanka. Istorija Engleske: kratak pregled. Beograd,
1982.
- str. 1-54 odnose se na anglosaksonski period. -

48. Le Goff, Jacques. Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope. prev.
Dobrila Stoi, struna red. Dr Sima irkovi. Beograd, 1974.
- klasino delo marksistikog pristupa srednjovekovnoj epohi. -

49. Levison, Wilhelm. England and the Continent in the Eighth Century.
Oxford, 1946.

50. Musset, Lucien. The Germanic Invasions: The Making of Europe A.D.
400-600. transl. Edward and Columba James. London, 1975.
295


51. Sims Williams, Patrick. " Gildas and the Anglo-Saxons ". Cambridge
Medieval Celtic Studies, 6 (1983), str. 1-30

52. _______ " The Settlement of England in Bede and the Chronicle ". Anglo-
Saxon England, 12 (1983), str. 1-41.

53. Southern, R. W. The Making of the Middle Ages. London, 1953.
54. Stenton, Sir Frank W. Anglo - Saxon England. 2nd, ed. Oxford, 1947.
55. Thompson, J. W. The Middle Ages, 300-1500. London and New York,
1931.

56. Wadstein, E. On the Origin of the English. Uppsala, 1927.
57. Wallace - Hadrill, J. M. The Barbarian West 400-1000. 3rd. rev. ed.
London, 1967.

58. Whitelock, Dorothy. The Beginnings of English Society. Pelican History
of England, II. Baltimore and London, 1952.



arheologija (izuzev nalazita kod Saton Hua)
59. Brown, Paul. The Great Wall of Hadrian in Roman Times. London, 1936.
60. Codrington, Thomas. Roman Roads in Britain. London 1903.
61. Collingwood, R. G. Roman Britain and English Settlements. Oxford. 1936.
62. Kendrick, Tomas D. Anglo - Saxon Art to A.D. 900. London, 1938.
63. Leeds, Edward T. Early Anglo - Saxon and Celtic Archaelogy, London.
1936.

64. Mothersole, Jessie. The Saxon Shore. London, 1924.

3. Posebne studije Anglo - latinska manastirska kultura


296

a. Crkvena istorija i filozofija
65. Duckett, Eleanor S. Anglo - Saxon Saints and Scholars. New York and
London, 1947.

66. Godfrey, John. The Church in Anglo - Saxon England. Cambridge, 1962.
67. King, M. and Stevens W. M. eds. Saints, Scholars and Heroes: Studies in
Medieval Culture in Honour of Charles W. Jones. Collegeville, MN. 1979.

68. Knowles, Dom David. The Monastic Order in England. 2nd. ed.
Cambridge, 1963.

69. Leff, G. Medieval Thought: St. Augustine to Ockham. Harmondsworth,
1958.

70. Majorov, G. G. Formiranje srednjovekovne filozofije: latinska patristika.
prev. Petar Vujii, Beograd, 1982.

71. Mason, A. J. The Mission of Saint Augustine to England according to the
Original Documents. Cambridge, 1897.

72. Robinson, J. Armitage. The Times of St. Dunstan. Oxford, 1923.
73. Smalley, Beryl. The Study of the Bible in the Middle Ages. 2nd. ed. Oxford,
1952.

b. Apokrifi
74. Crawford, S. J. ed. The Gospel of Nicodemus. Edinburgh, 1927.
75. Forster, Max. " Apocalypse of Thomas ". Anglia, 73 (1955), str. 17-33.

76. Hulme, William Henry. " The OE Version of the Gospel of Nicodemus ".
PMLA, 13 (1898), str. 457-541.

77. ________ The Middle English Harrowing of Hell and Gospel of
Nicodemus. EETS, ES. 100. London 1907.
- u uvodu Helm daje istorijat tradicije i obuhvata i ceo stari period. -

297

78. James, M.R. ed. Apocrypha Anecdota: Texts and Studies. Cambridge,
1893.

79. ________. transl. The Apocryphal New Testament. Oxford, 1924. rev. ed.
1953.

80. Knypers, A. B. ed. & tr. Book of Cerne. Cambridge, 1902.
- sadri i odlomak latinskog teksta Hristovog silaska u ad. -

81. Roberts, A. and Donaldson, J. transl. The Ante - Nicene Fathers. New
York. 1908.
- sadri izbor apokrifnih jevanelja i legendi. -

82. Tischendorf. Evangelia Apocrypha. Leipzig, 1876.

c. Manastirske biblioteke
83. Bressie, Ramona. " Libraries in the British Isles in the Anglo - Saxon
Period ". The Medieval Library: Collection of Essays. ed. James W.
Thompson. Chicago, 1939.

84. Ogilvy, J. A. D. Books Known to Anglo - Saxon Writers from Aldhelm to
Alcuin. Cambridge, Mass. 1936.

85. Wormland, F. and Wright, C. E. eds. The English Library before 1700:
Studies in its History. London, 1959.
- u ovom zborniku posebno su znaajni eseji:
C. H. T'albot. " The Universities and the Medieval Library "; R. M. Wilson,
" The Contents of the Medieval Library " i F. Wormland. " The Monastic
Library ". -
d. Paleografija
Paleografija latinskih rukopisa je usko struna oblast koja daleko prevazilazi
potrebe onih koji se bave starom engleskom knjievnou. Veina anglo
latinskih autora, navedenih u ovoj knjizi, zastupljena je u:
86. Lowe, E. A. Codices Latini Antiquares: A paleographical guide to Latin
manuscripts prior to the ninth century. Oxford, 1935.
298

III. Knjievnost na Iatinskom jeziku

1. Tekstovi izdanja i prevodi
a. Fototipsko izdanje
87. Baedae Historia Ecclesiastica. EEMF, II i IX eds. O. Arngart (1952); P.
H. Blair and R. A. B. Mynors (1959). Copenhagen and London.
- sadri dva najstarija rukopisa Bidove Crkvene istorije... tzv. Moore MS. i
Leningrad MS. U njima se nalaze i izvorni tekstovi Kedmonove himne. -
b. Sabrano izdanje
88. Migne, J.P. Patrologia Latina. Paris, 1844-55.
- ogromna kolekcija koja sadri gotovo celu evropsku manastirsku
knjievnost pisanu na latinskom jeziku. Izmeu ostalog i pisma i celokupna
dela Aldhelma, Bida, Alkuina i ostalih anglo - latinskih autora, kao i sve
to su Elfri, Vulfstan i ostali pisci benediktinske renesanse pisali na
latinskom. Najautoritativnije nauno izdanje. -
c. Ostala izdanja i izdanja sa uporednim prevodima
89. Browne, R. A. British Latin Selections, A. D. 500 to 1400. Oxford, 1954.
90. Colgrave, Bertram. Two Lives of St. Cuthbert. Cambridge, 1940.
- sadri tekstove i uporedni prevod ivotopisa od anonimnog autora i obe
Bidove verzije, proznu i stihovanu. -

91. ________. Felix's Life of St. Guthlac. Cambridge, 1956.
- Tekstovi i uporedni prevod ivotopisa koji se pripisuje kalueru Feliksu.

92. Ehwald, Rudolph. Aldhelmi Opera. Monumenta Germaniae historica:
Auctorem antiquissimorum, XV, Berlin, 1919.

93. Giles, J. A. Bonifacii opera omnia. London, 1844.
94. Giles, J. A. The Venerable Bede Miscellaneous Works in Latin, with
translation of the Historical Works. 2 toma. London, 1843. i 1848.

95. Jaff, Phillip. Monumenta Alcuniana. Bibliotheca rerum Germanicarum.
Berlin, 1873.
299


96. Jones, Charles, W. Baedae opera De Temporibus. Cambridge, Mass, 1943.
97. King, J.E. Baedae opera historica. London, 1930.
- latinski tekst i uporedni prevod.

98. Plummer, Charles. Venerabilis Baedae opera historica. Oxford, 1896.
- smatra se najboljim izdanjem Bidovih istorijskih dela. Plamer daje i
hronologiju Bidovog stvaralatva na kojoj se kasnije zasnivaju sve naune
pretpostavke o Bidovom kanonu. -

99. Stevenson, W. H. Asser's Life of King Alfred. 2nd. rev. ed, Oxford, 1959.
- ovo drugo izdanje (prvo 1904.) sadri i bibliografski esej Doroti Vajtlok.-
d. Prevodi
100. Emerton, Ephraim. The Letters of St Boniface. New York, 1940.
- Neka od ovih pisama prevela je i Doroti Vajtlok /34/. -

101. Howel, W. S. The Rhetoric of Alcuin and Charlemagne. Princeton
Studies in English, 13. Princeton, 1941.

102. Jane, L. C. Asser's Life of Alfred, London, 1964.
- prevod Stivensovog izdanja 1991. -

103. Pitman, James H. The Riddles of Aldhem. New Haven, 1925.
- prevod u stihu. -

104. Sherley - Price, Leo. Bede: A History of the English Church and People,
rev. rprt. Harmondsworth, 1965.
- prevod Plamerovog izdanja /98/. -

105. Tanenhous. " Bede's De Schematibus et Tropis a Translation ".
Quarterly Journal of Speech, 48 (1962), str. 237-253.
2. Studije i kritike
106. Bolton, W. F. " A Bede Bibliography: 1936 - 1960 ". Traditio, 18 (1962),
str. 436-445.
300


107. Bonner, Gerald. ed. Famulus Christi: Essays in Commemoration ofthe
Thirteenth Centenary of the Birth of the Venerable Bede. London SPCK,
1976.

108. Browne, George F. St. Aldhelm: His Life and Times. London, 1903.
109. Brown, George H. " The Age of Bede ". AL str. 1-6.
110. Chambers, R. W. " Bede ", Annual Lecture of the Master Mind, PBA,
22. London, 1937. str. 129-156.

111. Colgrave, Bertram. "The Earliest Saints Lives Written in England".
PBA, 42. London, 1959. str. 35-60.
112. Davidse, Jan. " The Sense of History in the Works of Venerable Bede ".
Studi Medievali, 23 (1982). str. 647-695.
113. Duckett. Eleanor S. Alcuin. Friend of Charlemagne. New York, 1951.
114. Gillett, N. M. Saint Bede the Venerable. London, 1935.
- pokuava, drukije od Plamera /98/, da rekonstruie Bidovu biografiju
i kanon na osnovu originalnih dokumenata. -

115. Jones. C. W. Saints' Lives and Chronicles of Early England. Ithaca, N.
Y. 1947.
- jedna od najboljih studija itija kao knjievnog roda. -

116. Kurtz, B.P. From St. Anthony to St, Guthlac. Univ. of California
Publications in Modern Philology, 12 Berkeley, 1926.
- odlina studija itija kao knjievnog roda.

117. Martin, Ronald H. " Alcuin on Style ". Proceedings of Leeds
Philosophical and Literary Society, 18 (1981), str. 25-37.

118. Montague, Jatnes R. Two Ancient English Scholars. Glasgow, 1951.
-sadri studiju o Aldhelmu. -

119. Palmer, R. B. " Bede as Textbook Writer: A Study of His De Arte
Metrica ". Speculum, 34 (1959), str. 573-584.

301

120. Patch, H. R. The Other World. Cambridge, Mass. !950
- nezaobilazna studija koja ini osnovu za prouavanje anra vizija i
apokalipsa. -

121. Papperdene, M. W. " Bede's Historia Ecclesiastica: A New Perspective
". Celtica, 4 (1958) str. 253-262.

122. Raby, F. J. E. A History of Secular Latin Poetry in the Middle Ages.
Oxford, 1934.
- sadri studije Aldhelmove i Alkuinove poezije. -

123. Stallbaumer, V. R. " The Canterbury School of St Gregory's Disciples ".
American Benedictine Review, 6 (1955-56), str. 389-407.

124. ______" St Benedict Biscop's Wearmouth Jarrow Monastic School ".
Benedictine Review, 17 (1962), str. 11-35.

125. Szarmach, Paul. ed. Anglo Latin in the Context of Old English
Literature. OEN Subsidia 9. Center for Mediaeval and Renaissance Studies,
State University of New York, Binghampton, N. Y. 1983.

126. Thompson, A. Hamilton. Bede, His Life, Times and Writings. Oxford,
1935.

127. Wallach, L. Alcuin and Charlemagne. Cornel Studies in Classical
Philology, 32. Ithaca, N.Y. 1959.

128. ______" Charlemagne and Alcuin: Studies in Carolingian
Epistolography ". Traditio, 9 (1959) str. 149-151.

IV. Knjievnost na engleskom jeziku
1. opti deo
a. Istorija stare engleske knjievnosti
129. Anderson, George K. The Literature of the Anglo Saxons. Princeton,
1949.
302


130. Greenfield, Stanley B. A Critical History of Old English Literature. New
York, 1965.

131. Wrenn, Charles L. A Study of Old English Literature. London, 1967

b. Opte studije stare engleske poezije i proze
132. Anderson, L. F. The Anglo Saxon Scop. Univ. of Toronto Studies in
Philology, 1 (1903).

133. Bowra, Sir Maurice. Heroic Poetry. London, 1952.
134. Chadwick, H. M. The Heroic Age. Cambridge, 1912.
135. Chambers, R. W. " On the Continuity of English Prose from Alfred to
More and His School ". Harpsfield's Life of More. ed E. V. Hitchcock.
EETS 186. London, 1932.
- pretampano vie puta u mnogim zbornicima i antologijama. -

136. De Vries, Jan. Heroic Song and Heroic Legend. transl. B. J. Timmer.
London, 1963.

137. Gatch, M. M. Loyalties and Traditions. New York, 1971.
138. Girvan, Ritchie. Beowulf and the Seventh Century. London, 1935.
139. _______. " The medieval Poet and His Audience ". English Studies
Today. ed. G. Bullough and C. L. Wrenn. Oxford. 1951.

140. Gordon, I. A. The Movement of English Prose. London, 1966.
141. Janoski, S. ,, Tragine implikacije germanskog herojskog kodeksa u
staroengleskoj knjievnosti . Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Niu.
ur. G. Zajearanovi i M. Ceki, Sv. III Ni, 1975. str. 211-226.

142. Keiser, A. The Influence of Christianity on the Vocabulary of Old
English Poetry. Urbana, III. 1919.

143. Ker, W. P. Epic and Romance. 2nd. rev. ed. London, 1908. rprt. New
York, 1957.
303

144. Patch, Howard R. The Tradition of Boethius, a Study of His Importance
in Medieval Christian Culture. New York, 1935.
- izuzetno znaajno za prouavanje elegija i Alfredovog prevoda Boecija. -

145. Robinson, Fred C. " The Significance of Names in Old English Literature
". Anglia, 86 (1968), str. 14-58.
- etimologija i tradicionalna simbolina tumaenja znaenja imena imaju
veliku ulogu u razumevanju stare knjievnosti. -

146. Shippey, T. A. Old English Verse. London, 1072.
147. Sisam, Keneth. Studies in the History of Old English Literature. Oxford,
1953.
- sadri znaajne studije stila u Beovulfu i Kinevulfovim i Elfriovim
delima. -

148. Stanley, Eric G. ed. Studies in Old English Literature: Continuations and
Beginnings. London, 1966.

149. Wardale, Edith E. Chapters on Old English Literature. London, 1935.
150. Whitelock, Dorothy. The Audience of Beowulf. Oxford, 1951.
151. Wilson, R. M. The Lost Literature of Medieval England. London, 1962.
152. Wormland, Patrick, ed. et. al. Ideal and Reality in Frankish and Anglo -
Saxon Society: Studies presented to J. M Wallace - Hadrill. Oxford, 1983.

153. Wright, Cyril E. The Cultivation of Saga in Anglo Saxon England.
Edinburgh, 1939.
c. Uporedni knjievni i nauni izvori
154. Allen, Michael J. B. and Calder, Daniel G. Sources and Analogues of Old
English Poetry: The Major Latin Texts in Translation. Cambridge and
Totowa, 1976.

155. Calder, Daniel, et. al. Sources and Analogues of Old English Poetry II:
The Major Germanic and Celtic Texts in Translation. Cambridge, 1983.

156. Gillespie, George T. A Catalogue of Persons Named in German Heroic
Literature (700-1600). Oxford, 1973.
304


157. Hollander, Lee H. The Scalds. New York, 1945.

158. Smyser, H. M. and Magoun, F. P. jr. Survivals in Old. Norvegian of
Medieval French and German Literature together with the Latin Versions
of the Heroic Legend of Walter of Aquitane. Connecticut College
Monograph, I. Baltimore, 1941.

159. Turville Petre, E. O. G. Scaldic Poetry. Oxford, 1976.

d. Spomenici materijalne kulture od znaaja za prouavanje stare engleske
knjievnosti arheoloko nalazite kod Saton Hua
160. Bessinger, J. B. " Beowulf and the Harp at Sutton Hoo ". Univ. of Toronto
Quarterly, 27 (1959). str. 148-168.

161. Bruce - Mitford, Rupert. The Sutton Hoo Ship - Burial. Provisional
Guide, British Museum, 1947.

162. ______. " The Sutton Hoo Ship Burial ". Appendix to 3rd. ed. Hodgkin:
History of the Anglo - Saxons, Vol. 2. Oxford, 1952. str. 698-734. notes
749-756.
- najbolji od svih kratkih prikaza nalazita kod Saton Hua i posebno dobro
obrauje vezu sa Beovulfom. -

163. Wrenn, C. L. " Sutton Hoo and Beowulf ". Mlanges de linguistique et
de philologie in memoriam Fernand Moss. Paris, 1959. str. 496-507.
- pretampano u ABC. -

164. _______. " Two Anglo Saxon Harps ". Comparative Literature, XIV
(1962), str. 119-128.

runski zapisi
165. Elliott, Ralph W. V. Runes. Manchester, 1959.
305

- jedino delo koje ne samo to daje dobar opti uvod u ovu, inae specifinu
problematiku, ve obuhvata i analizira sve anglosaksonske runske zapise,
ukljuujui i Kinevulfove potpise i zapis na Ratvelskom krstu, koji stoji u
vezi s pesmom San o Raspeu. -

2. posebni deo
A. Stara engleska poezija
a. versifikacija
166. Bliss, Alan J. The Metre of Beowulf. Oxford, 1958.
- odbrana Siversove teorije /178/ dopunjena najnovijim naunim
rezultatima. Smatra se nezaobilaznim delom u diskusiji o staroengleskoj
metrici. -

167. An Introduction to Old English Metre. Oxford, 1962.
- veoma saeta (samo 32 str.), informativna i konkretna analiza namenjena
studentima koji se upoznaju sa temom. -

168. ______. " The Appreciation of Old English Metre ". English and
Medieval Studies (1962).
- iscrpno poreenje stare i moderne engleske metrike. -

169. Daunt, M. " Old English Verse and English Speech Rhythm ".
Transactions of Philological Society (1946). str. 56-72.
- jezike konstrukcije koje su preivele od starog do modernog perioda u
istoriji engleskog jezika.

170. Heusler, A. Deutsche Versgeschichte. Berlin, 1925
- napada Siversovu teoriju /178/. -

171. Lehmann, Winfred Phillip. The Development of Germanic Verse - Form.
Austin, Texas, 1958.
- komparativna studija anglosaksonske versifikacije i germanskog sti- ha
na lingvistikim osnovama. -

306

172. Leonard, W. E. " Beowulf and the Niebelungen Couplet ". Univ. of
Wisconsin Studies in Language and Literature, 11 (1918), str. 99-152.

173. _____ . " Four Footnotes to Papers on Germanic Metrics ". Studies in
English Philology: A Miscellany in Honor of Frederick Klaeber.
Minneapolis, Minn. 1929, str. 1-13.

174. Nist, John A. The Structure and Texture of Beowulf. Sao Paolo, 1959. gl.
VII.
- Podrava Poupovu teoriju /175/. -

175. Pope, John C. The Rhythm of Beowulf New Haven, Conn. 1942.
-odlian istorijski prikaz metrike uz uvoenje muzike pratnje kao bitnog
elementa u pesmi. Najbolje do sada napisano delo koje pobija Siversovu
teoriju /178/. -

176. Schipper, Jakob. A History of English Versification. Oxford, 1910.
177. Scott, F. N. " The Accentual Structure of Isolable English Phrases ".
PMLA, 33 (1918). str. 73-84.

178. Sievers, Edouard. " Zur Rhythmik des altgermanichen
Alliterationsverses ". Paul Braunes Beitrge zur Geschichte der deutschen
Sprache und. Litteratur: tom X. Halle, 1884.
- prvi prikaz teorije o pet metrikih tipova koja je, u osnovi, jo uvek
prihvaena u naunoj literaturi. -

179. ______. Altgermanische Metrik. Halle, 1893.
- potpuno razraena i objanjena i dopunjena teorija koju je Sivers prvi put
izloio 1884.

180. Slay, D. " Sorae Aspects of the Technique of Composition of Old English
Verse ". Transactions of the Philological Society, London, 1952. str. 1-14
- prikaz sintaksike i metrike funkcije odreenih nenaglaenih rei u
anglosaksonskom stihu. -

307

181. Quirk, Randolph. " Poetic Language and Old English Metre ". Early
English and Norse Studies. ed. A. Brown and P. Foote. London, 1963. str.
150-171.
- veze izmeu sintaksikih i metrikih sistema u jeziku i poeziji. -
b. jezik i stil
182. Bartlett, Adeline C. The Larger Rhetorical Patterns in Anglo Saxon
Poetry. New York, 1935.
- pokazuje kako stilske figure ujedinjuju po znaenju pojedine pesme za
koje se na prvi pogled ne bi reklo da imaju slinosti. -

183. Benson, Lary D. " The Literary Character of Anglo Saxon Formulaic
Poetry ". PMLA, 18 (1966). str. 334-341.
- iscrpno poreenje stihovanih prevoda sa latinskim originalima kao dokaz
da upotreba formule ne mora automatski da oznaava da je delo poreklom
iz usmene tradicije. Suprotstavlja svoje gledite Pariju /199/, /200/ i Lordu
/197/. -

184. Calder, Daniel G. ed. Old English Poetry: Essays on Style. Berkeley, Los
Angeles, 1979.
185. ______" The Study of Style in Old English Poetry: A Historical
Introduction ". ibid. str. 1-65.

186. Campbell, Jackson, J. " Learned Rhetoric and Old English Poetry ".
Modern Philology, 63 (1966). str. 189-201.
- pokazuje kako su anglosaksonski pesnici upotrebljavali klasine latinske
stilske figure upor. /183/. -

187. Cross, J. E. " Ubi sunt Passages in Old English: Sources and
Relationships ". Vetenskaps Societetens i Limd Arsbok. Lund, 1956. str.
25-44.

188. ______. " Aspects of Microcosm and Macrocosm in Old English
Literature ". Comparative Literature, 14 (1962). str. 1-22.

189. Edwards, Carol L. " The Parry Lord Theory Meets Operational
Structuralism ". Journal of American Folklore, 96 (1983). str. 151-169.
308


190. Foley, John Miles. " Literary Art and Oral Tradition in Old English and
Serbian Poetry ". Anglo Saxon England, 12 (1983), str. 183-214.

191. Gardner, T. " The Old English Kenning: A Characteristic Feature of
Germanic Poetical Diction ". Modern Philology, 67 (1969). str. 109-115.

192. _______. " The Appllication od the Term 'Kenning ". Neophilologus, 16
(1972). str. 464-467.

193. Gribble, Barbara. " Form and Function in Old English Poetry ".
Language and Style, 16 (1983), str. 456-467.

194. Greenfield, Stanley B. " The Formulaic Expression of the Theme of Exile
in Anglo Saxon Poetry ". Speculum, 30 (1955), str. 200-206.
- razmatra odnos izmeu formule i teme, konvencije i originalnosti u staroj
poeziji. -

195. _______. " The Canons of Old English Criticism ". Journal of English
Literary History, 34 (1967), str. 141-155.
- dokazuje da i verbalne i sintaksine formule uvek stoje u funkciji znaenja
pesme i da se ne biraju proizvoljno. -

196. Leslie, Roy F " The Editing of Old English Poetic Texts: Questions of
Style ". OEPES. str. 111-125.

197. Lord, A. B. The Singer of Tales. Cambridge, Mass. 1960.
- ispitivanje poetske formule kao dokaza o usmenom poreklu jedne pesme.-

198. Magoun, Francis P. " Oral Formulaic Character of Anglo Saxon
Narrative Poetry ". Speculum, 28 (1953), str. 446-467.
- pretampano u ABC. U osnovi dokaz u prilog Pari Lordove teorije. -
199. Parry, Milman. " Studies in the Epic Technique of Oral Verse Making,
1: Homer and Homeric Style ". Harvard Studies in Classical Philology, 41
(1930), str. 73-147.

309

200. " Studies in the Epic Technique of Oral Verse Making, II: The Homeric
Language as the Language of Oral Poetry ". Harvard Studies in Classical
Philology, 43 (1932), str. 1-50.
- ovaj i prethodni lanak su osnova teorije o formuli kao dokazu o usmenom
poreklu jedne pesme. Tu teoriju je Lord /197/ praktino proverio najednom
jugoslovenskom uzorku a Magun /198/ je razradio u anglosaksonskom
kontekstu. -

201. Robinson, Fred C. " Lexicography and Literary Criticism: a Caveat ".
Philological Essys in Honour of H.D. Meritt. ed. J. L. Rosier. The Hague,
1970. str. 99-110.
- ukazuje na potrebu da se znaenja pojedinih anglosaksonskih rei tumai
prema kontekstu pesme a ne prema reniku, to je znaajno za razumevanje
poetskog jezika.

202. ______. " Two Aspects of Variation in Old English Poetry ". OEPES.
str. 127-145.

203. Rogers, R. L. " The Crypto Psychological Character of the Oral
Formula ". English Studies, 47 (1966), str. 89-102.

204. Stanley, Eric G. " Old English Poetic Diction and the Interpretation of
the Wanderer, the Seafarer and the Penitent's Prayer ". Anglia, 73 (1955-
1956), str. 413-466.
- u prvom delu eseja autor daje veoma znaajnu studiju anglosaksonskog
poetskog jezika uopte i njegove veze sa ,, stvarnou . -

205. Wyld, Henry Cecil. " Diction and Imagery in Anglo Saxon Poetry ".
Essays and Studies by Members of the English Association, tm XI. London,
1925, str. 49-91.

206. Watts, A. C. The Lyre and the Harp. New Haven and London, 1969.
- revizija teorije o poetskim formulama. -
c. tekstovi izdanja i prevodi
prva izdanja koja zamenjuju originale
310

207. Hearne, Thomas. Johannis Confratris et Monachi Glastoniensis
Chronica sive Historia de Rebus Glastoniensibus. London, 1726.
- editio princeps izgubljenog teksta Bitke kod Moldona. -

208. Hickes. George. Linguarum Vetterum Septentrionahum Thesaurus. Vol.
I. Oxford, 1705.
- na str. 192-3. nalazi se editio princeps Bitke kod Finsburga. -
Fototipska izdanja i paleografske studije
Danas ve postoje fototipska izdanja sve etiri zbirke rukopisa anglosaksonske
poezije /209/, /210/, /211/, /214/. Pojedinani tekstovi redovno izlaze od 1951.
godine u ediciji EEMF, iji su urednici K. Malone, K. Schisbye i B. Colgrave.
Osnovni principi i ciljevi ove edicije izloeni su u uvodu u prvi tom /213/.
209. Chambers, R. W, Frster, Max and Flower, Robin. eds. The Exeter Book
of Old English Poetry, with Introductory Chapters. Printed and Published
for the Dean and Chapter of Exeter Cathedral. London, 1933.

210. Frster, Max. ed. II Codice Vercellese con Omelie e poesie in lingua
anglosassone a cura della Bibliotheca Vaticana. Roma, 1913.

211. Gollancz, Sir Izrael. ed. The Caedmon Manuscript of Anglo Saxon
Biblical Poetry, Junius XI in the Bodleian Library. for the British Academy.
London, 1927.

212. Malone, Kemp. The Nowel Codex: British Museum Cotton Vitellius. A.
XV. Second MS. EEMF. tom XII. Copenhagen and London, 1963.

213. ______. The Thorkelin Transcript of Beowulf EEMF, tom 1.
Copenhagen, 1951; London 1952.

214. Zupitza, J. Beowulf Reproduced in Facsimile from the Unique
Manuscript British Museum MS Cotton Vitellius A. XV. EETS OS. 77.
London, 1882.

215. Beowulf Reproduced in Facsimile from tthe Unique Manuscript British
Museum MS Cotton Vitellius A. XV. With a Transliteration and Notes. 2nd.
ed. EETS OS. 245. London, 1959.
311

- fototip pravljen pomou infra - snimka i razlikuje se od prvog izdanja
1882. Uvod napisao Norman Davies. Ima za cilj da reprodukuje i
rekonstruie tekst prethodne redakcije. Miljenja o ovom pokuaju su
podeljena. -
paleografija
216. Denholm - Young N. Handwriting in England and Wales. Cardiff, 1954.
217. Dodwell, C. R. The Canterbury School of Illumination. Cambridge,
1954.

218. Falconer, Madan. Books in Manuscript: A Short Introduction to Their
Study and Use. London, 1893.

219. Hill, B. " Early English Fragments and MSS Lambeth Palace Library
487, Bodlerian Library Digby 4. " Proceedings of the Leeds Philosophical
and Literary Society, 14 (1972), str. 269-280.
- komentar o navodnom tekstu Bitke kod Finsburga na koji se poziva Hajks
/208/. -
sabrano izdanje
Naipoznatije i najbolje sabrano izdanje stare engleske poezije izlazilo je u est
tomova od 1931 - 1942. To je:
220. Krapp, G. P. and Dobbie, E. v. K. The Anglo Saxon Poetic Records.
Tom 1: The Junius Manuscript, ed. Krapp; tom II: The Vercelli Book. ed.
Krapp; tom III: The Exeter Book. ed. Krapp and Dobbie: tom IV: Beowulf
and Judith, ed. Dobbie; tom V: The Paris Psalter and the Meters of
Boethius; tom VI: The Anglo Saxon Minor Poems, ed. Dobbie. London,
1931 1942.
ostala izdanja
221. Arngart, O. The Durham Proverbs. Lunds Universitets Arsskrift. tom LII,
No.2. Lund, 1956.

222. Blackburn, F. A. Exodus and Daniel. Boston and London. 1907.
223. Blake, N. F. The Phoenix, Manchester, 1964.
- sadri i tekst latinskog izvornika. -

312

224. Brooks, Keneth R. Andreas and the Fates of the Apostles. Oxford, 1961.
225. Campbell, Alistair. The Battle of Brunanburh. London, 1938.
226. Campbell, Jackson J. The Advent Lyrics of the Exeter Book. Princeton,
1959.
- poznatjo i kao Christ I, ovaj tekst je ovde izdat sa prevodom i potpunim
naunim aparatom. -

227. Chambers, R. W. Widsith. Cambridge, 1912.
- pored izdanja u ovoj knjizi nalazi se i ejmbersova studija teksta, koja se
smatra jednom od najboljih. -

228. Clubb, Merrel D. Christ and Satan. New York, 1915.
229. Cook, Albert S. The Old English Elene, Phoenix and Physiologus. New
Haven, 1919.

230. ______. The Christ of Cynewulf. Boston, 1900.

231. ______. The Old English Physiologus: with a Verse Translation by
James Pitman. New Haven, 1921.

232. Dickins, Bruce. Runic and Heroic Poems of the Old Teutonic Peoples.
Cambridge, 1915.
- sadri i staronordijske tekstove kao i jedno od najboljih izdanja
anglosaksonske Pesme o runama. -

233. and Ross, A.S.C. The Dream of the Rood. 4th. ed. London, 1954.
234. Dobbie, Elliott van Kirk. The Manuscripts of Caedmon's Hymn and
Bede's Death Song. New York, 1937.
- potpuna studija svih poznatih rukopisa. -

235. Fry, Donald K. Finnsburgh Fragment and Episode. London, 1974.
236. Gordon, E. V. The Battle of Maldon. London 1937.
237. Gordon, Ida. The Seafarer. London, 1960.
- naroito znaajan uvod, koji povezuje pesmu sa patristikom tradicijom i
starim velkim elegijama. -

238. Gradon, Pamela. Cynewulf's Elene. London, 1958.
313

239. Grendon, F. The Anglo Saxon Charms. New York, 1930.
240. Hill, Joyce. Old English Minor Poems. Durham, 1983.
- pored izdanja Vidsita, Deora, Valdera i Bitke kod Finsburga, sadri i
odlian uvod i bibliografiju. -

241. Irving, Edward. The Old English Exodus. New Haven. 1953.
242. Kemble, Jolin M. The Anglo Saxon Dialogues of Solomon and Saturn.
Published for the lfric Society. tom 3. London, 1848.
- izdanje sadri prozne tekstove (u prva dva toma) i poetski tekst u ovom,
treem tomu. Pored toga sadri i studiju celokupnog apokrifnog i
folklornog materijala o ovoj temi, i ta studija jo uvek ima naunu vrednost.
-

243. Klaeber, F. Beowulf and the Fight at Finnsburg. Boston, 1922: 3rd.
edition with Supplements, Boston and London, 1950.
- smatra se najiscrpnijim i najboljim akademskim izdanjem. Sadri potpun
nauni aparat i kritiki prikaz tekstova, kao i srodne pesme, Valder, Deor i
delove Vidsita. -

244. ______. The Later Genesis and Other Old English and Old Saxon
Texts Relating to the Fall of Man. 2nd. ed. Heidelberg, 1931.
245. Leslie, R. F. Three Old English Elegies. Manchester, 1961.
246. Lucas, Peter J. Exodus. London, 1977.
247. Malone, Kemp. Deor. London, 1933; 4th.rev.ed. Exeter, 1977.
248. _____. Widsith. Anglistica, XII. Copenhagen 1962.
249. Macrae Gbson, O. D. The Old English ' Riming Poem '. Cambridge,
1983.

250. Menner, R. J. The Poetical Dialogues of Solomon and Saturn. New York,
1941.
- sadri magijsku Pesmu o Oenau (Pater Noster Poem). -

251. Norman, F. Waldere. London, 1936; 2nd. ed. 1949.
252. Schwab, Ute. Waldere: Testo e Commento. Messina, 1967.
253. Scragg, D.G. The Battle of Maldon. Manchester, 1981.
314

254. Shippey, T. A. Poems of Wisdom and Learning in Old English,
Cambridge, 1976.
- sadri uporedne prevode, bibliografiju i ceo nauni aparat, kao i iz-danja
pesama: Tatina, Sudbine ljudi, Gnomski stihovi iz Kotnove zbirke i
ekseterske knjige, Pesma o runama, Drugi dijalog Solomona i Saturna. -

255. Smith, A. H. Three Northumbrian Poems. London, 1933.
256. Storms, G. Anglo Saxon Magic. The Hague, 1948.
- sadri, pored ostalog, i tekstove bajalica sa uporednim prevodima. -

257. Timmer, B. J. Judith. London, 1952.
258. _____. The Later Genesis. 2nd. rev. ed. Oxford, 1954.
- sadri i starosaksonski tekst Postanja B. -

259. Tolkien, J. R. R. (ed. A. J. Bliss). Finn and Hengest: The Fragment and
the Episode. London, 1982.
- Tolkinovo izdanje posthumno priredio Blis.

260. Tupper, Frederick. The Riddles of the Exeter Book. Boston, 1910.
261. Ure, James, M. The Benedictine Office. Edinburg, 1957.
- poznat jo i kao Paris Psalter; ovaj tekst sadri pedeset psalama u prozi,
iji se prevod esto pripisivao kralju Alfredu, i stotinu psalama u stihu. -

262. Williams, Blanche C. Gnomic Poetry in Anglo Saxon. New York, 1914.
263. Woolf. Rosemary. Cynewulf 's Juliana. London, 1955.
264. Wrenn, Charles L. Beowulf London, 1953; 2nd. rev. ed. 1958; 3rd. ed.
rev. by W. F. Bolton, 1973.
- izdanje nije tako iscrpno kao Kleberovo /243/ ali se izdava u uvodu vie
bavi isto knjievnim vrednostima epa. U primedbama ima znaajnih
inovacija u odnosu na Kleberova reenja. -

265. Zettersten. Arne. Waldere. Manchester, 1979.
prevodi
266. Baum, P. F. Anglo Saxon Riddles of the Exeter Book. Durham, 1963.
267. Bone, Gavin. Anglo Saxon Poetry. Oxford, 1943.
315

- prevod odabranih pesama propraen izvrsnim kritikim uvodom. -

268. Donaldson, Talbot E. Beowulf: A New Prose Translation. London, 1967.
- prevod Renovog izdanja /264/ izuzetno itljiv i savremen. -

269. Gordon, R. K. Anglo Saxon Poetry. 2nd. ed. rev. London, 1954.
- prozni prevodi gotovo celokupnog poetskog korpusa stare knjievnosti,
ali je jezik veoma arhaian i teak za itanje. -

270. Grattan, J. H. G. and Singer, Charles. Anglo Saxon Magic and
Medecine. London, 1952.
- prevodi tekstova iz rukopisa Harley 585, British Museum. -

271. Garmonsway, G. N. and Simpson, Jacqueline. Beowulf and its
Analogues. London and New York, 1968.
272. Hall, J. Clark. rev. by C. L. Wrenn. Beowulf London, 1950.
- prozni prevod. Sadri i uvodni esej o versifikaciji koji je napisao J. R. R.
Toikin. Veoma iscrpno delo.

273. Kennedy, Charles F. Old English Elegies Translated into Alliterative
Verse with Critical Commentary. Princeton, 1936.
- Kenedijevi prevodi se jo uvek smatraju najboljim prevodima u stihu, jer
nisu bez potrebe ,, slobodni , a ipak lako itljivi i u duhu modernog jezika.-

274. ______. Beowulf, The Oldest English Epic, Translated into Alliterative
Verse. New York, 1940.

275. ______. Early English Christian Poetry, Translated into Alliterative
Verse with Critical Commentary, Princeton, 1952.

276. Kovaevi, dr Ivanka. Iz stare engleske knjievnosti: izbor, komentari,
prevod. Beograd, 1968.

277. Kovaevi, dr Ivanka, Beovulf: staroengleski junaki spev i odlomci iz
junakih pesama. Beograd, 1982.
278. Malone, Kemp. Ten Old English Poems put into Modern Alliterative
Verse. Baltimore, 1941.
316

279. Morgan, Edwin. BeowuIf: A Verse Translation into Modern English.
Addington, Kent. 1952.
- sadri i dva uvodna eseja od kojih je onaj o prevoenju izuzetno dobar.
d. Studije i kritike
280. Adams, J. C. " Wulf and Eadwacer: An Interpretation ". Modern Language
Notes, 73 (1958), str. 1-5.
281. Addison, James C. Jr. " Aural Interlace in the Battle of Brunnanburh ".
Language and Style, 15 (1982) 267-76.
282. Allen, Mark. " Name Play and Structure in the Old English Exodus ".
Literary Onomastics Studies, 10 (1983). str. 301-313.
283. Amies, Marion. " The Journey Charm: A Lorica for Life's Journey ".
Neophilologus, 67 (1983), str. 448-462.
284. Barnes, Daniel R. " Folktale Morphology and the Structure of Beowulf ".
Speculum, 45 (1970), str. 416-434.
285. Bessinger, J. B. " Maldon and the Olafsdrapa: An Historical Caveat ".
Comparative Literature, 14 (1962), str. 23-35.
286. _____ and Creed, R. R. eds. Franciplegius: Medieval and Linguistic Studies
in Honour of Francis F. Magoun. New York and London, 1965.
287. _____ and Kahrl, S. J. eds. Essential Articles for the Study of Old English
Poetry. Hamden, Conn. 1968.
288. Blake, N. F. " Caedmon's Hymn ". Notes and Queries, New Series, 9
(1962), str. 243-246.
289. Bloomfield, Joan. " The Style and Structure of Beowulf " Review of
English Studies, 14 (1938), str. 396-403.
- pretampano u BP. -
290. Bloomfield, Morton W. " Beowulf and Christian Allegory: An
Interpretation of Unferth ". Traditio, 1 (1949-51) str. 410-15.
- pretampano u BP. -
291. _______ " The form of Deor ". PMLA. 79 (1964). str. 534-541. - zastupa
gledite da je Deor bajalica. -
317

292. _______ " Patristics and Old English Literature ". AGB. str. 41-43.
- daje tumaenje Kedmonove himne u skladu s pravilima katolike egzegeze. -
293. ______ " Understanding Old English Poetry". Annuale Medievale, 9 (1968).
str. 5-25. - smatra Potukaa i Moreplovca gnomskom poezijom. -
294. Bonjour, Adrien. The Digressions in Beowulf Medium AEvum Monographs.
Oxford, 1950.
295. ______ " Monsters Crouching and Critics Rampant: or the Beowulf Dragon
Debated ". PMLA, 43 (1953). str. 304-312.
296. Bright, J. W. " The Relation of the Caedmonian Exodus to the Liturgy ".
Modern Language Notes, 27 (1912). str. 97-103.
297. Brodeur, Arthur G. The Art of Beowulf. Berkeley, 1959.
298. ______ " Design and Motive in the Finn Episode ". Univ. of California
Publications in English, 14 (1943), str. 1-42.
299. Brynteson, William E. " Beovvulf, Monsters and Manuscripts: Classical
Associations ". Res Publica Literarum, 5, no. 2 (1982), str. 41-57.
300. Butow, W. Das altenglische " Traumgesicht vom Kreuze ". Heideiberg,
1935. - izuzetno dobra studija pesme San o Raspeu. -
301. Cabaniss, Alen. " Beowulf and the Liturgy ". JEGP, 54 (1955). str. 195-201.
302. Caie, Grahm D. The Judgment Day Theme in Old English Poetry.
Publications of the Department of English, University of Copenhagen, 2.
Copenhagen, 1976.
303. Calder, Daniel G. " Setting and Mode in The Seafarer and The Wanderer ".
Neuphilologische Mitteilungen, 72 (1971), str. 264. 275.
- tvrdi da se Potuka moe tumaiti kao alegorija ali Moreplovac ne moe. -
304. Campbell, A. " The Old English Epic Style ". English and Medieval Studies
Presented to J. R. R. Tolkien. London, 1962, str. 10-21.
- na str. 14-15. izuzetno dobro prikazana razlika izmeu epa i herojske pesme.
305. Campbell, J. J. " Structural Patterns in the Old English Advent Lyrics ". ELH:
A Journal of English Literary History, 23 (1956). str. 239-255.
318

306. Carney, James. " The Irish Element in Beowulf ". Studies in Irish Literature
and History. Dublin, 1957. gl. III.
307. Carrol, B. H. jr. " An Essay on the Walther Legend ". Florida State University
Studies, 5 (1952). str. 123-179.
308. Chambers, R. W. Beowulf, an Introduction to the Study of the Poem with a
Discussion of the Stories of Offa and Finn. Cambridge, 1921; 3rd. ed. with
Supplements by C. L. Wrenn, Cambridge, 1959. rprt. 1963.
- smatra se jednom od najboljih studija o Beowulfu uopte. Dopunski
materijal i bibliografija arlsa Rena daju naune rezultate zakljuno sa
godinom 1957.
309. Clark, Cecily. " On Dating the Battle of Maldon. Certain Evidence Reviewed
". Nottingham Medieval Studies, 27 (1983). str. 1-22.
310. Cook, A. S. " The Old English Andreas and Bishop Acca of Hexam ".
Transactions of the Connecticut Academy, 26, New Haven, 1924. str. 245-332.
311. Cordasco, F. " The Old English Physiologus. Its Problems ". Modern
Language Quarterly, 10 (1949). str. 351-355.
312. Cross, J. E. and Tucker, S. I. " Allegorical Tradition in the Old English
Exodus ". Neophilologus, 44 (1960). str. 122-127.
313. Cross, J. E. " The Old English Poetic Theme of the ' Gifts of Men ' ".
Neophilologus, 46 (1962). str. 66-70.
314. Cross, Tom Pete. " On the Genre of the Wanderer ". Neophilologus, 45
(1961). str. 63-75.
- Potuka pripada consolatio anru. -
315. Crotty, G. " The Exeter Harrowing of Hell: A Reinterpretation ". PMLA, 56
(1939). str. 349-358.
316. Das, Satyendra Kumar. Cynewulf and the Cynewulf Canon. Calcutta, 1942.
317. Dawson, R. MacGregor. " The Structure of the Old English Gnomic Poems
". JEGP, 61 (1962), str. 14-22.
318. Dietrich, Lana Stone. " Syntactic Analysis of Beowulf's Fight with Grendel
". Comitatus, 14 (1983). str. 5-17.
319

319. Donahue, Charles. " Beowulf and Christian Tradition: A Reconsideration
from a Celtic Stance ". Traditio, 21 (1965). str. 55-116.
- tipoloko tumaenje zasnovano na keltskoj, a ne rimokatolikoj hrianskoj
egzegezi, po kome heroj postaje u krajnjem vidu, figura Hrista. -
320. Dronke, Ursula. " Beowulf and Ragnarok ". Saga Book of the Viking Society,
17 (1969). str. 302-325.
321. Du Bois, A. E. " The Unity of Beowulf '', PMLA, 49 (1934). str. 374-405.
322. Dunleavy, G. W. " A De Excidio Tradition in the Old English Ruin ''.
Philological Quarterly, 38 (1959). str. 112-118.
323. Eliason, Norman F. " Two Old English Scop Poems ". PMLA, 81 (1966). str.
185-192.
- Deor i Vidsit su " begging poems ". -
324. _______ " Deor a Begging Poem? ". Medieval Literature and Civilization.
ed. D. A. Pearsall and R. A. Waldron. London, 1969. str. 55-61.
325. Elliot, R. W. V. " Byrthnoth and Hildebrand: A Study in Heroic Technique
". AGB, str. 57-59.
326. Erhardt Siebold, E. von. " The Storm Riddles ". PMLA, 64 (1949). str. 884-
888.
327. Evans, J. M. " Genesis B and its Background ". RES. NS. 14 (1963). str. 1-
16; 113-123.
328. Farrell, R. T. Beowulf, Swedes and Geats. London, 1972.
329. Finnegan, Robert E. " The Gospel of Nacodemus and The Dream of the Rood
148b-156 ". Neuphilologische Mitteilungen, 84 (1983). str. 338-343.
330. Foster, Gregory T. Judith. Studies in Metre Language and Style. Strasbourg,
1892.
331. Frankis, P. J. " Deor and Wulf and Eadwacer. Some Conjectures ". Medium
vum, 31 (1962). str. 161-175.
332. ______ " The Hild Story (Hjaningavg) as a Saga Motif ''. Proceedings of
the Fourth International Saga Conference. Munich, 1979.
333. French, W. H. " Widsith and the Scop ". PMLA, 60 (1945). str. 623-630.
320

334. Frey, L. H. " Exile and Elegy in Anglo Saxon Christian Poetry ". JEGP, 62
(1963). str. 293-309.
- uporeuje ovaj motiv u tekstovima Andreje i Beovulfa, ukazujui na slinost
tradicije ali i inferiornost pesnika Andreje u odnosu na pesnika Beovulfa. -
335. Fry, Donald K. ed. The Beowulf Poet: Collection of Critical Essays.
Englewood Cliffs, New Jersey, 1968.
336. ______. " The Artistry of Beowulf ''. ibid. str. 1-7.
337. Gang, T. M. " Approaches to Beowulf ''. RES. NS. 3 (1952). str. 1-12.
338. Girvan, Ritchie. " Finnsburuh ". PBA, 26 (1940). str. 327-360.
339. Green, Martin. ed. The Old English Elegies: New Essays in Criticism and
Research. London and Toronto, 1983.
- sadri i bibliografiju: " Elegy scholarship, 1973-82 ". naravno, to je
selektivna bibliografija. -
340. Greenfield, Stanley B. " The Wanderer: A Reconsideration of Theme and
Structure ". JEGP, 50 (1951). str 451-465.
341. ______- " The Theme of Spiritual Exile in Christ I ". Philological Quarterly,
32 (1953). str. 321-328.
342. ______. " The Formulaic Expression of the Theme of ' Exile ' in Anglo
Saxon Poetry ". Speculum, 30 (1955). str. 200-206.
343. ______. " Geatish History: Poetic Art and Epic Quality in Beowulf ''.
Neophilologus, 47 (1963). str. 211-217.
344. ______. " Beowulf and Epic Tragedy ". Comparative Literature, 14 (1962).
str. 91-105.
- pretampano u AGB. -
345. ______. ed. Studies in Old English Literature in Honour of Arthur G.
Brodeur. Oregon, 1963.
346. _______. " The Old English Elegies ". CB str. 142-175.
347. _______. " Min, Sylf. and Dramatic Voices in The Wanderer and The
Seafarer ". JEGP, 68 (1969). str. 212-220.
- Pobija Poupovu teoriju /397/ o dijalokoj strukturi ovih pesama. -
321

348. ______. The Interpretation of Old English Poems. London and Boston, 1972.
349. Grendon, F. The Anglo Saxon Charms. New York, 1930.
350. Goldsmith, Margaret E. The Mode and Meaning of Beowulf. London, 1970.
- tumaenje alegorijsko, u tradiciji neoplatonske hrianske egzegeze Grgura i
Avgustina, po kome heroj nikada ne moe dosei ideal Hrista. / upor. 319/. -
351. Gordon, Ida. " Traditional Themes in The Wanderer and The Seafarer ". RES.
NS. 5 (1954). str.1-13.
352. Haber, T. B. A Comparative Study of the Beowulf and the neid, Princeton,
N. J, 1931.
353. Hamilton, Marie Padgett. " The Religious Principle in Beowolf ". PMLA, 61
(1946). str. 309-331.
- pretampano u ABC. -
354. Heningham, E. K. An Early Latin Debate of the Body and Soul. New York,
1939.
- pokazuje veze koje postoje izmeu anglosaksonskih pesama te vrste i
apokaliptine literature uopte. -
355. Henry, P. L. The Early English and Celtic Lyric. London, 1966.
- tumai Potukaa i Moreplovca kao tzv. ,, pokajnike pesme. -
356. Hermann, John P. " Some Varieties of Psychomachia in Old English ".
American Benedictine Review, 34 (1983). str. 74-86; 188-222.
357. Hill, T. D. " Cosmic Stasis and the Birth of Christ: the Old English Descent
into Hell, lines 99-106 ". JEGP, 71 (1972). str. 382-389.
358. Hotchner. Cecilia A. Wessex and Old English Poetry with Special
Consideration of' The ' Ruin '. New York. 1939.
359. Hupp Bernard F. " The Wanderer: Theme and Structure ". JEGP. 42 (1943).
str. 516-538.
360. _______. Doctrine and Poetry: Augustune's Influence in Old English Poetry.
New York, 1959.
- zalae se za alegorijska tumaenja stare engleske knjievnosti u duhu
rimokatolike egzegeze, jer smatra da je ta knjievnost pisana iskljuivo radi
(po Avgustinu) ,, usavravanja due (caritas) i te da se u tom svetlu moe
322

jedino i tumaiti. Upor. suprotstavljena gledita Grinfilda /348/ i Rolinsona
/407/.
361. Irving, Edward B. Jr. " On the Dating of the Old English Poems Genesis and
Exodus ". Anglia, 77 (1959). str, 1-11.
- raspravlja ne samo o datumu ve i o strukturi tri pesme ili jedna -
362. ______. " The Heroic Style in the Battle of Maldon " . Studies in Philology,
58 (1961). str. 457-467.
363. ______. A Reading of Beowulf. New Haven, 1968.
- posebno naglaava traginu ironiju i simbolizam dela. -
364. ______. " A Reading of Andreas: The Poem as Poem ". Anglo Saxon
England, 12 (1983). str. 215-237.
365. Janoski, Sonja. " Unferth the Thyle: His Double Role in Beowulf ". Zbornik
radova Katedre za anglistiku Filozofskog fakulteta u Niu u ast prof. Ljiljane
Mihailovi. ured. Vida E. Markovi, Ni, 1980. str. 151-161.
366. ______. ,, Savremena tumaenja staroengleske poezije: esej o metodologiji
. Gradina, god. XVIII, br. 3 (1983). str. 71-86.
367. Kantrowitz, J. S. " The Anglo Saxon Phoenix and Tradition ". Philological
Quarterly, 43 (1964). str. 13-27.
368. Kaske, Robert E. " Sapientia et Fortitudo as the Controlling Theme of
Beowulf ". Studies in Philology, 55 (1958).
- pretampano u ABC. -
369. _____. " A Poem of the Cross in the Exeter Book: ' Riddle 60 '
and ' The Husband's Message ' ". Traditio, 23 (1967). str. 41-71.
- tumai Muevljevu poruku kao alegoriju. -
370. _____. " Beowulf ". Critical Approaches to Six Major English Works. ed. R.
M. Lumiansky and H. Baker. Philadelphia, 1968. str. 3-40.
371. Klinck, Anne L. " Christ as Soldier and Servant in The Dream of the Rood ".
Florilegium, 4 (1982). str. 109-116.
372. Kurtz, B. P. " Gifer the Worm ". Univ. of California Publications in English,
2. Berkeley, 1929. str. 235-261.
323

373. Laborde, E. D. " The Style of the Battle of Maldon ". Modern Language
Review, 19 (1924). str. 401-417.
374. _____. " The Site of the Battle of Maldon ". English Historical Review, 40
(1925). str. 161-167.
375. Langenfelt, Gsta. " Some Widsith Names and the Background of Widsith ".
VI Internationaler Kongres fr Namenforschung. Mnchen, 24-28 August
1958. ed. Gerhard Rohlfs and Karl Puchner. (Mnchen, 1960-1). Vol. III, str.
496-510.
376. Lawrence, William W. Beowulf and the Epic Tradition. Cambridge, Mass.
1928: rprt. 1961.
377. Leyerle, John. " Beowulf, the Hero and the King ". Medium vum. 34 No. 2
(1965). str. 89-102.
378. ______. " The Interlace Structure of Beowulf ". Univ. of Toronto Quarterly,
37 (1967). str. 1-17.
379. Liggins, Elizabeth. " Irony and Understatement in Beowulf " Perergon, 29
(1981). str. 3-7.
380. Lumiansky, R. M. " The Dramatic Structure of the Old English Wanderer ".
Neophilologus, 34 (1950). str. 104-112.
381. ______. " The Dramatic Audience in Beowulf ". JEGP, 51 (1952). str. 545
550.
- pretampano u BR
382. Megennis, Hugh. " Adaptation of Biblical Detail in the Old English Judith:
The Feast Scene ". Neuphilologishe Mitteilungen, 84 (1983). str. 331-337.
383. Magoun, Francis P. jr. " Bede's Story of Caedmon: The Case History of the
Anglo Saxon Oral Singer ". Speculum, 30 (1955). str. 49-63.
- pokuava da racionalizuje priu o ,, udu koje se dogodilo Kedmonu,
objanjavajui to kao uklanjanje psiholokog bloka, koji moe biti izazvan
tremom pred javnim nastupom. -
384. Malone, Kemp. "The Tale of Ingeld". Studies in Heroic Legend. eds. S.
Einarrson and N. A. Eliason. Copenhagen, 1959. str. 1-62.
- upor. potpuno drukije tumaenje A. Brodera /297/, str. 157-181. -
324

385. _____. " Caedmon and English Poetry ". Modern Language Notes, 76 (1961).
str. 193-195.
- tvrdi da je Magunovo tumaenje prie o Kedmonu /383/ potpuno nebitno za
knjievnu istoriju. -
386. ______. " Two English Frauenlieder ". AGB. str. 106-128.
387. McCulloch, J. A. The Harrowing of Hell: A Comparative Study ofan Early
Christian Doctrine. Edinburgh, 1931.
388. McNamee, M. B. Honor and the Epic Hero. New York, 1960.
- tumai lik Beowulfa u kontekstu sukoba lojalnosti. -
389. Mitchell, Bruce. " Until the Dragon Comes... Some Thoughts on Beowulf ".
Neophilologus, 47 (1963). str. 126-138.
390. Nicholson, Lewis. ed. An Anthology of Beowulf Criticism. Univ. of Notre
Dame, Indiana, 1963.
391. Niles, John D. Beowulf The Poem and Its Tradition. Cambridge, Mass. and
London, 1983.
392. Norman, F. " Deor: A Criticism and an Interpretation ". Modern Language
Review, 32 (1937). str. 374-381.
393. Orton, P. R. " Caedmon and Christian Poetry ". Neuphilologische
Mitteilungen, 84 (1983). str. 163-170.
394. Patch, H. R. " The Liturgical Influence on The Dream of the Rood ". PMLA,
34 (1919). str. 233-251.
395. Pheifer, J. D. " Waldere I. 29-31 ". RES. NS, 11 (1960). str. 183-186.
- diskusija redosleda odlomaka u Valderu. -
396. Phillpotts, P. S. " Wyrd and Providence in Anglo Saxon Thought ". Essays
and Studies by Members of the English Association. 13 (1928). str. 7-27.
397. Pilch, Herbert. " The Elegiac Genre in Old English and Early Welsh Poetry
". Zeitschrift fr celtische Philologie, 29 (1964). str. 209-224.
398. Pope, John C. " Dramatic Voices in The Wanderer and The Seafarer ".
Franciplegius /v. 286/. str. 164-193.
325

- kritikuje ranije teorije o strukturi i znaenju te dve pesme tvrdei da su one u
stvari dijalog, odnosno disputatio. -
399. Pulsian, Phillip. " The Sea of Life and the Ending of Christ II ". In
Geardagum, 5 (1983). str. 1-12.
400. Renoir, Alain. " Point of View and Design for Terror in Beowulf ".
Neuphilologische Mitteilungen, 63 (1962). str. 154-167.
- pretampano u BP. -
401. ______. " Judith and the Limits of Poetry ". English Studies, 43 (1962). str.
145-155.
402. ______. " Wulf and Eadwacer: A Noninterpretation ". Francipleguis /v. 286/,
str. 147-163.
403. ______. " The Self Deception of Temptation: Boethian Psychology in
Genesis B ". Old English Poetry: Fifteen Essays. ed. R. Creed. Providence,
Rhode Island, 1967.
404. ______. " The Old English Ruin: Contrastive Structure and Affective Impact
". OEE /v. 339/. str. 148-173.
405. Robertson, D. W. " The Doctrine of Charity in Medieval Gardens: A Topical
Approach through Symbolism and Allegory ". Speculum, 26 (1951). str. 29-
49.
- pretampano u ABC. -
- tumaenje Beovulfa u asocijaciji sa itijama svetaca i alegorijama poput
Prudencijevih. -
406. Rogers, H. L. " Beowulf 's Three Great Fights ". Review of English Studies,
6 (1955). str. 339-355.
- pretampano u ABC. -
407. Rollinson, Phillip. " Sorne Kinds of Meaning in Old English Poetry ".
Annuale Medievale, 11 (1970). str. 5-21.
- zalae se za slobodniju interpretaciju poetskih anrova nego to to dozvoljava
alegorijski ili istorijski pristup staroj knjievnosti. -
408. Rosier, J. L. " Design for Treachery: The Unferth Intrigue ". PMLA, 77
(1962). str. 1-7.
409. Schaar, Claes. Critical Studies in the Cynewulf Canon. Copenhagen, 1949.
326

410. Schlauch, Margaret. Chaucer 's Constance and Accused Queens. New York,
1927.
- povezuje eninu tubalicu sa optim motivom oklevetane supruge. -
411. _____. " Widsith, Vthfrull and Some Other Analogues ". PMLA, 46 (1931).
str. 969-987.
412. Shepherd, A. " The Prophetic Caedmon ". RES. NS. 5 (1954). str. 113-122.
413. Sievers, E. " Caedmon and Genesis ". Britannica: Max Frster zum
sechzigsten Geburtstage. Leipzig, 1929. str. 57-87.
- zastupa tezu da bar 54 stiha teksta Genesis A pripada zaista Kedmonu. -
414. Sisam, Keneth. " Cynewulf and His Poetry ". SH. str. 1-28.
415. ______. " The Compilation of the Beowulf Manuscript ". SH. str. 65-96.
416. ______. The Structure of Beowulf. Oxford, 1965.
- na mahove veoma subjektivno suprostavljanje modernim tumaenjima epa
i naglaavanje nejedinstva njegove strukture. -
417. Sleeth, Charles R. " Christ and Satan ". The Explicator, 42. no. 1 (1983). str.
2-4.
418. Smithers, Geoffrey V. " The Meaning of The Seafarer and The Wanderer ".
Medium vum, 27 (1957). str. 137-153; 28 (1959). str. 99-104.
- najubedljivije od svih alegorijskih tumaenja ovih pesama, naroito
Moreplovca. Argumenti potkrepljeni poreenjima sa homilijama. -
419. Stanley, Eric G. " Beowulf ". CB. str. 104-141.
420. Stefanovi, S. " Das angelschsische Gedicht Die Klage der Frau ". Anglia,
32 (1909). str. 399-433.
421. Stevick, R. D. " Christian Elements in the Genesis of Beowulf ". Modern
Philology, 61 (1963). str. 79-89.
422. Stewart, Ann Harleman. " Double Entendre in the Old English Riddles ".
Lore and Language, 3. no. 8 (1983). str. 39-52.
423. Swanton, Michael J. Crisis and Development in German Society 700- 800:
Beowulf and the Burden of Kingship. Gppinger Arbeiten zur Germanistik,
333. Goppingen, Ktimerle, 1982.
327

424. Timmer, Benno J. " Wyrd in Anglo Saxon Prose and Poetry ".
Neophilologus, 26 (1940). str. 24-33; 27 (1941). str. 213-228.
425. Tolkien, J. R. R. " Beowulf: The Monsters and the Critics ". PBA 25 (1936).
str. 245-295.
- pretampano u BP, u ABC i izdato kao separat UOP. 1936. Tekst koji
predstavlja prekretnicu u prouavanju stare knjievnosti uopte. -
426. Vaughan - Sterling, Judith A. " The Anglo Saxon Metrical Charms: Poetry
as Ritual ". JEGP, 82 (1983). str. 186-200.
427. Willard R. " The Address of the Soul to the Body ". PMLA 50 (1935). str.
957-983.
428. Whitebread, T. " The Old English Poems of the Benedictine Office and Some
Related Questions ". Anglia, 80 (1962). str. 363-378.
429. Whitelock, Dorothy. " The Interpretations of The Seafarer ". Early Cultures
in North West Europe. ed. Cyril Fox and Bruce Dickins. Cambridge, 1950.
str. 261-272.
- tipoloko tumaenje pesme u kome se moreplovac sagledava kao hodoasnik
koji hoe da spase svoju duu. -
430. Whitman, F. H. " Riddle 60 and Its Sources ". Philological Quarterly, 50
(1971). str. 108-115.
431. Woolf, Rosemary. " The Devil in Old English Poetry ". RES. NS, 4 (1953).
432. _____. " The Lost Opening to Judith ". Modern Language Review, 50 (1955).
str. 168-172.
433. _____. " Doctrinal Influences on The Dream of the Rood ". Medium vum,
27 (1958). str. 137-153.
434. _____. " The Fall of Man in Genesis B and the Mystere d'Adam ". AGB, str.
187-199.
- ukazuje na veze teolokih tradicija jevrejskih apokrifa i hrianske egzegeze
u spevu. -
435. Wrenn, C. L. " On the Continuity of English Poetry ". Anglia, 76 (1958). str.
41-59.
- osnovne ideje koje e autor temeljno razraditi u istoimenom poglavlju 2 svoje
knjige /v. 131/.
328

436. ______. " The Poetry of Caedmon ". PBA, 32 (1946). str. 277-295.
437. Wright, Herbert. " Good and Evil; Light and Darknees; Joy and Sorrow in
Beowulf ". RES. NS. 8 (1957). str. 1-11.
- pretampano u ABC. -

B. Stara engleska proza

a. Tekstovi izdanja i prevodi
fototipska izdanja
438. Flower, Robin and Smith, Hugh. The Parker Chronicle in Facsimile.
London, 1941.
- u uvodu izloen taan metod korekcije datuma tako da odgovaraju
gregorijanskom kalendaru. -
439. Loyn, N. R. A Wulfstan Manuscript. EEMF, 10. Baltimore, Copenhagen and
London, 1971.
440. Willard, Rudolph. The Blickling Homilies. EEMF, 10. Baltimore,
Copenhagen and London, 1961.
441. Wright, C. E. Bald's Leechbook. EEMF, 5. Baltimore, Copenhagen and
London, 1955.
Ostala izdanja i izdanja sa uporednim prevodima
442. Bately, Janet. The Old English Orosius. EETS. SS. Oxford, 1980.
443. Bethurum, Dorothy. The Homilies of Wulfstan. Oxford, 1957.
444. Campbell, A. The Chronicle of thelweard. Edinburg, 1959.
445. Carnicelli, A. King Alfred's Version of St. Augustine Soliloquies. Harvard,
1969.
446. Cockayne, Oswald. Leechdoms, Wortcunning and Starcraft in Early
England. London, 1864 1866.
- izmeu ostalog sadri i Boldovu Knjigu vidaricu. -
329

447. Crawford, S. J. The Old English Version of the Heptateuch: lfric's Treatise
on the Old and New Testaments and his Preface to Genesis. EETS. OS. 160.
London, 1922.
448. ______. Byrhtferth's Manual. EETS. OS. 177. London, 1929.
449. Earle, John. Two of the Saxon Chronicles. Oxford, 1865.
- uvodni tekst jo uvek ima naunog znaaja. -
450. Fehr, B. Die Hirtenbriefe lfrics in altenglischer und lateinischer Fassug.
Hamburg, 1914.
451. Garmonsway, G. N. lfric's Colloquy. Methuen 2nd. ed. London, 1947.
- sadri i tekst i glose. -
452. Gonser, Paul. Das angelschsische Prosa Leben des heillgen Guthlac.
Angelistische Forschungen. 27 Heidelberg, 1909.
- jo uvek znaajno kritiko izdanje sa uporednim latinskim i staroengleskim
tekstom i fototipskim ilustracijama. -
453. Goolden, Peter. The Old English Appolonius of Tyre. Oxford, 1958.
454. Hecht, Hans. Bischof Werferths bersetzung der Dialoge Gregors des
Grossen. Hamburg, 1907.
455. Henel, H. lfric's De Temporibus Anni. EETS. OS. 213. London, 1942.
456. Jost, Karl. Die " Institutes of Polity, Civil and Ecclesiastical ". Bern, 1959.
457. Kemble, John M. Anglo Saxon Dialogues of Solomon and Saturn.
Published for the lfric Society, London tom 1, 1845; tom II, 1847.
- uporedi podatke sa jedinicom br. 242 u ovoj bibliografiji. -
458. Kuhn, Sherman. The Oldest English Texts. Ann Arbor, 1965.
459. Miller, T. Historia Ecclesiastica Gentis Anglorum: The Old English Version.
EETS. OS. 95, 96, 110, 111, London, 1890-1898.
- sve staroengleske verzije Bidove Crkvene Istorije. -
460. Morris, R. The Blickling Homilies. EETS. OS. 58, 63, 73. London, 1874-
1880.
461. Needham, G. I. lfric's Lives of Three English Saints. London. 1966.
330

462. Plummer, Charles. Two of the Saxon Chronicles Parallel: with
Supplementary Extracts from Others: A Revised Text edited with Introduction,
Notes, Appendices and Glossary. on the Basis of an Edition by John Earle.
Oxford, 1892-1899.
- smatra se standarnim naunim izdanjem i esto se citira u skraenom obliku
kao " Earle and Plummer ". upor. br. 449. -
463. Rypins, Stanley. Three Old English Prose Texts in MS Cotton Vitellius A.
XV. EETS. OS. 161. London, 1924.
- sadri uda istoka, odnosno Aleksandrovo pismo Aristotelu. -
464. Sedgefield, Walter John. King Alfred's Old English Version of Boethius' De
Consolatione Philosophiae. Oxford, 1899.
465. Smith, A. H. The Parker Chronicle (832-900). London, 1935, rprt. 1966.
466. Sweet, Henry. King Alfred's West Saxon Version of Gregory's Pastoral Care.
EETS. OS. 45, 50. London, 1871; 1872.
- sadri i prevod na moderni jezik. -
467. _____. King Alfred's Orosius. EETS. OS. 79. London, 1883.
- sadri i Orozijev latinski original. -
468. _____. The Oldest English Texts. EETS. OS. 83. London, 1885.
469. Skeat, W. W. lfric's Lives of Saints. EETS. OS. 76, 82. London 1881; 94,
114. London, 1900.
- sa uporednim prevodom. -
470. Thorpe, Benjamin. The Homilies of the Anglo Saxon Church. Published for
the lfric Society, London, 1844-1846.
- Elfriove Katolike homilije sa uporednim prevodom. -
471. Ure, James M. The Benedictine Office. Edunburg, 1957.
- prvih pedeset psalama. Upor. bibl. br. 261.
472. Vleeskruyer, R. The Life of St. Chad: an Old English Homily. Amsterdam,
1953.
473. Warner, R. D .N. Early English Homilies. EETS. OS. 152 London. 1917.
- na str. 3-7 nalazi se tekst poslovica, tzv. The Proverbs of Alfred, ili Distichs
of Cato. -
331

474. Whitelock, Dorothy. Sermo Lupi ad Anglos. London, 1952.
475. Zupitza, Julius. lfric's Grammatik und Glossar. Berlin, 1880.
prevodi
476. Garmonsway, G. N. The Anglo Saxon Chronicle. London, 1953. rprt. 1972.
- prevod tzv. ,, Earle and Plummer izdanja. Upord. 462. -
477. Sedgefield, Walter John. King Alfred's Version of the Consolations of
Boethius: Done into Modern English with an Introduction. Oxford, 1900.
- prevod njegovog izdanja iz 1899. /upor. br. 464/. Delovi teksta kojih nema u
Boecijevom latinskom originalu tampani su kurzivom, tako da se odmah
mogu uoiti ,, slobodni prevodi iz Alfredovog pera. -
478. Swanton, Michael. Anglo Saxon Prose. London, 1975.
- do sada najbolja antologija proznih tekstova u prevodu koja daje presek kroz
celokupnu grau, i jezik prevoda je takav da se moe upotrebiti i na optem
kursu, za rad sa studentima.

b. Studije i kritike
479. Bethurum, Dorothy. " Stylistic Features in the Old English Laws ". Modern
Language Review, 27 (1932). str. 263-279.
480. _____. " The Form of fric's Lives of Saints ". Studies in Philology, 29
(1932). str. 515-533.
481. Brown, W. H. " Method and Style in Old English Pastoral Care" . JEGP, 68
(1969). str. 666-684.
482. Cameron, M. L. " Bald's Leechbook: Its Sources and Their Use in its
Compilation ". Anglo Saxon England, 12 (1983). str. 153-182.
483. Chase, Colin. " The Age of lfric ". AL. str. 17-24.
484. Cillufo, Gilda. " La versione anglosassone della Visio Pauli ". Schede
Medievali, 4 (1983). str. 78-83.
485. Clarke, C. " The Narrative Mode of the Anglo Saxon Chronicle before the
Conquest ". England Before the Conquest, ed. Peter Clemoes and K. Hughes.
Cambridge, 1971. str. 215-235.
332

486. Dalbey, M. A. " Hortatory tone in the Blickling Homilies ". Neuphilologische
Mitteilungen, 70 (1969). str. 641-658.
487. Ekblom, R. " Alfred the Great as Geographer ". Studia Neophilologica, 14
(1941-2). str. 115-144.
488. Emmerson, R. R. " From Epistola to Sermo: The Old English Version of
Adso's Libellus de Antichristo ". JEGP. 82 (1983). str. 1-10.
489. Flom, George. " On the Old English Herbal of Apuleus, Vitellius, C. III ".
JEGP, 40 (1941). str. 29-37.
490. Fowler, R. " Some Stylistic Features of the Sermo Lupi ". JEGP, 65 (1966).
str. 1-18.
491. Frantzen, Allen J. " The Age of Alfred ". AL. str. 7-15.
492. Garmonsway, G. N. " The Development of the Colloquy ". The Anglo
Saxons. ed. Peter Clemoes. London, 1959. str. 248-261.
493. Gerould, G. H. " Abbot lfric's Rhythmic Prose ". Modern Philology,
22(1925). str. 353-366.
494. Goepp, P. H. " The Narrative Material of Appolonius of Tyre ". English
Literary History, 5 (1938). str. 150-172.
495. Hurt, J. lfric. New York, 1972.
496. Knovvles, Dom David. Bede's Ecclesiastical History of the English Nation.
London, 1954.
- pored latinske daje studiju i svih engleskih verzija. -
497. Kubochi, Tadao. " A Note on Prose Rhythm in Wulfstan's De Falsis Dies
/sic/ ". Poetica, 15-16 (1983). str. 57-106.
498. Magoun, Francis P. jr. Cynewulf, Cyneheard and Osric. Anglia, 57 (1933).
str. 361-376.
499. Mclntosh, Angus. " Wulfstan's Prose ". PBA, 35 (1949). str. 109-142.
500. Malone, Kemp. " King Alfred's North: A Study in Medieval Geography ".
Speculum, 5 (1930). str. 139-167.
333

501. Orton, P. R. " King Alfred's Prose Preface to the Old English Pastoral Care,
11. 30-42 ", Peritia, 2 (1983). str. 140-148.
502. Payne, F. A. King Alfred and Boethius. Madison, 1969.
503. Potter, Simeon. On the Relation of the Old English Bede to Werferth's
Gregory and to Alfred's Translation. Prague, 1931.
504. _____. " The Old English Pastoral Care ". Transactions of the Philological
Society, 1947. str. 114-125.
505. _____. " Commentary on King Alfred's Ororsius ". Anglia, 71 (1953). str.
385-437.
506. Sisam, Keneth. " The Publication of Alfred's Pastoral Care ". SH. str. 140-
147.
507._____. " MSS Bodley 340 and 342: lfric's Catholic Homilies ". SH. str. 173.
i 174.
508. _____. " The Verses Prefixed to Greorgy's Dialogues ". SH. str. 225-231.
509. _____. " The Order of lfric's Early Books ". SH. str. 298-301.
510. Tolkien, J. R. R. " Sigelwara Land ". Medium vum, 1 (1932). str. 183- 196.
511. Towers. T. H " Thematic Unity in the Story of Cynewulf and Cyneheard ".
JEGP, 62 (1963). str. 310-316
512. Waterhouse, R. " The theme and Structure of 755, Anglo Saxon Chronicle
". Neuphilologische Mitteilungen, 70(1969). str. 630-640.
513. Whitelock, Doron. " Archbishop Wulfstan, Homilist and Statesman ".
Transactions of the Royal Historical Society, 4th series, 24 (1942). str. 25-45.
514. Wrenn, Charles L. " A Saga of the Anglo Saxons ". History. 25 (1940) str.
208-215.




334

Sonja Dekani Janoski
Kritika istorija stare engleske knjievnosti

Izdavai
Filoloki fakultet, Beograd
IDP Nova svetlost , Kragujevac

Korektura
Vesna Toni

Likovno grafika oprema
Aleksandar okovi

Slog i prelom
Deje iskre , Kragujevac

tampa
NIG DP Svetlost , Kragujevac
Tira
1000



CIP Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
820 (091) (075.8)
DEKANI Janoski, Sonja
Kritika istorija stare engleske
knjievnosti / Sonja Dekani Janoski.
Beograd : Filoloki fakultet; Kragujevac :
Nova svetlost, 1998 (Kragujevac : Svetlost).
- 257 str. ; 24 cm. -
Prema predgovoru, ovo je 2, ispravljeno izd,
Tira 1000. Bibliografija: str. 223-257.
ISBN 86-7247-023-0
a) Engleska knjievnost Istorija kritika
ID= 64920332