udna sudbina jedne knjige

27/10/2011 20:29 Pre otprilike pet godina objavio sam knjigu pod naslovom Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua. Knjigu su recenzirala i preporuila za tampu tri renomirana profesora Beogradskog univerziteta (dr Momilo Zeevi, dr Ljubodrag Dimi i dr Milan Ristovi). Posle objavljivanja ona je dobila nekoliko veoma pozitivnih kritika i bila je publikovana, u vidu feljtona, u dva dnevna lista.

Odmah potom, knjiga i ja, kao njen autor, bili smo izloeni estokim napadima koje su sprovodili nekoliko poznatih teologa i svetenika SPC (episkop Atanasije (Jevti), Ljubomir Rankovi, Dragan Terzi i Velibor Domi). Oni su mi zamerili najpre to to se, kao ateista i bivi udba, bavim crkvenom istorijom, a onda i jo mnogo toga drugog. Uz to, svi su oni, a posebno episkop Atanasije i Domi, izrekli itav niz neistina, insinuacija i kleveta, zbog ega sam morao da uem ne samo u otre polemike sa njima, nego i u nekoliko sudskih procesa u Srbiji i Crnoj Gori. To to je moja knjiga doivela takve napade najkonzervativnije i najekstremnije teologe SPC i nije toliko udno, budui da je ona ne samo dirnula nego i dovela u pitanje mit o muenikoj sudbini patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja (Velimirovia) u nacistikom konclogoru Dahau. Mnogo je udnije to to me je slinim renikom i argumentacijom napao i moj nekadanji kolega, bivi pomonik ministra unutranjih poslova, Vladimir Boovi. On je, najpre, pozvao ministra Joia da zatiti episkopa Nikolaja od mojih navodnih napada, traei da odmah budem proteran sa Kriminalistiko-policijske akademije, a zatim je poslao i pismo pokojnom patrijarhu Pavlu i Svetom arhijerejskom sinodu SPC, u kome osuuje moju knjigu i ograuje se od nje. Ovih dana se pomenutim teolozima i Booviu iznenada pridruio jo jedan moj nekadanji kolega, bivi pomonik ministra unutranjih poslova (u kabinetu ministra D. Mihajlovia), poznatiji, inae kao prvi direktor BIA-e, dr Andreja Savi. On je, naime, bez ikakvog valjanog osnova i opravdanja, u naunu polemiku koju vodi sa mnom, na stranicama asopisa Vojno delo (povodom svoje knjige Nacionalna bezbednost), uveo i moju knjigu SPC i tajna Dahaua. Uz druge neistine i insinuacije na moj raun, Savi za ovu knjigu tvrdi da je doivela karakter nacionalne afere uz, maltene, plebiscitarnu osudu i strune i laike javnosti u Srbiji i dijaspori, pri emu se poziva na jednu, u sutini, hagiografsku knjigu kao meritornu literaturu u naunoj raspravi. udna sudbina jedne knjige i jo udnije saveznitvo protiv nje i njenog autora izmeu jednog biveg julovca i efa RDB-a i BIA-e (sada lan GO SDS-a), jednog biveg SPOovca i generalnog inspektora policije (sada lana SNS-a) i poznatih klerikalaca iz redova SPC. Ili, moda, to i nije tako udno? Predrag Ili, pomonik ministra unutranjih poslova Srbije od 2001. do 2004. godine - See more at: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cudna_sudbina_jedne_knjige.46.html?news_id=226 851#sthash.owA1qdPg.dpuf
http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/cudna_sudbina_jedne_knjige.46.html?news_id=226851

Pod lanim oreolom muenika

Zagorka Uskokovi | 06. avgust 2006. 18:58 | Komentara: 8

Knjiga profesora dr Predraga Ilia o boravku patrijarha Gavrila Doia i episkopa Nikolaja Velimirovia U Dahauu baca potpuno novo svetlo na njihovo zatoenitvo proveli su tamo samo neto vie od mesec dana a ne nekoliko godina kako se do sada predstavljalo javnosti. Oni su u logoru uivali status "poasnih zatvorenika". Nisu bili mueni i omalovaavani - tvrdi dr Ili u svojoj knjizi "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua" SUDBINA srpskog patrijarha Gavrila Doia i epsikopa Nikolaja Velimirovia tokom Drugog svetskog rata, a posebno njihov boravak u koncentracionom logoru Dahau, odnosno razliiti i protivreni podaci o tome, bili su povod profesoru dr Predragu Iliu za viegodinje arhivsko istraivanje. Rezultat je nedavno objavljena knjiga "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua". Dopunski naslov na samim koricama ovog uzbudljivog tiva glasi : "Mit i istina o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovia u Dahauu". Iz toga se odmah da zakljuiti da mnoge stvari nisu onakve kakve su do sada bile predstavljene javnosti. To se, pre svega, odnosi na duinu boravka ove dvojice crkvenih velkodostojnika u Dahauu, ali i na njihov tretman ne samo u ovom koncentracionom logoru, ve i posle njihovog izvoenja iz njega, odnosno do kraja Drugog svetskog rata. - Krenuo sam u istraivanje zbog totalno protivrenih tvrdnji na koje sam nailazio o ovom pitanju - navodi autor, inae docent na Kriminalistiko-policijskoj akademiji u Beogradu, na predmetu "Meunarodno javno pravo i meunarodni odnosi" - Od toga, da su u Dahau upueni da bi tamo bili dodatno mueni ili, ak, i likvidirani, do toga da uopte nije sigurno da li su uopte i bili tamo. Od podataka da su ceo Drugi svetski rat proveli u Dahauu, do podataka da su tamo bili svega dva do tri meseca ... Posebno me je zaintrigirala injenica da se u najveem delu crkvene literature koja je vezana za taj period, o boravku ove dvojice crkvenih velikodostojnika u Dahauu, govori najee samo u jednoj ili dve reenice. NISU BILI JEDINI ak su se i zvanini biografi ovih linosti zadovoljavali samo konstatacijom da su oni boravili u pomenutom koncentracionom logoru, ne navodei nikakave detalje o tome, pa, ak, ni najelementarnije podatke hronoloke prirode. To je bilo utoliko udnije to su mnogi autori tvrdili da je njihovo zatoenitvo u Dahauu trajalo ako ne ceo rat, a ono bar nekoliko godina. - Kako sam i u tako oskudnim osvrtima naiao na niz neistinitih ili poluistinitih tvrdnji i zakljuaka, odluio sam se za ozbiljno istraivanje ne samo postojee literature, ve i dostupne arhivske i druge grae - navodi na sagovornik. - Na osnovu svega toga sam i napisao ovu knjigu. U ovoj knjizi se, inae, po prvi put kod nas dokumentovano govori o injenici da su nacisti u Dahauu koncentrisali svoje protivnike iz redova svetenstva (vie od 2.700 njih, iz 20-ak evropskih drava), meu kojima je bilo i mnogo visokih crkvenih dostojanstvenika. Time je odbaena teza mnogih crkvenih, ali i nekih svetovnih, autora da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatoeni od nacista i koji su proli pakao logora Dahau. U njoj su, date i biografije 11 obinih svetenika i monaha Srpske pravoslavne crkve, kao i

jednog visokog inovnika njene patrijarije, koji su, takoe, bili zatoeni u Dahauu, a kojima , iz nekih razloga, crkvena istoriografija, do sada, nije posveivala nikakvu panju. - Posle svih istraivanja, iji su rezultati saeti u knjizi, moj utisak je da je svesno, odnosno namerno, stvaran mit o navodnoj muenikoj sudbini patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau - navodi profesor Ili. - Moja istraivanja, meutim, pokazuju da se taj mit ne zasniva na realnim injenicama. injenice, pak, govore sledee. Patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj nisu bili zatoeni u Dahauu ni nekoliko godina, ni nekoliko meseci, kako tvrde brojni autori, ve samo neto vie od mesec dana - od 25. septembra 1944. do prvih dana novembra iste godine. POSLE LOGORA - BANJA Rezultati istraivanja dr Ilia pokazuju da su oni tamo bili prebaeni iz manastira Vojlovice, kod Paneva, zbog strahovanja nacista da bi mogli da budu osloboeni od strane partizana ili Crvene armije, koja se pribliavala Beogradu i Panevu. Gestapo je najpre planirao da ih prebaci u uveno odmaralite Vinervald, kod Bea, ali je naknadno procenio da to ne bilo dovoljno bezbedno, zbog neprestanog bombardovanja Bea i okoline u to vreme. Zato se odluio da ih, privremeno, smesti u nekom od koncentracionih logora, za koje je s razlogom pretpostavljao da nee biti meta saveznike avijacije. - Prebacivanje dvojice velikodostojnika Srpske crkve u Dahau je, dakle, bilo iznueno, privremeno, reenje, dok se za njihovo interniranje ne nae bolja lokacija, primerena znaaju koji su oni imali za efove nacistike policije i diplomatije - navodi autor. - U skladu sa tim znaajem, odnosno sa nacistikim planovima za njihovo angaovanje u svojoj borbi protiv SSSR-a i Titovih partizana, patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj u Dahauu nisu bili mueni i maltretirani kao ogromna veina njegovih logoraa. Naprotiv. Imali su status takozvanih "poasnih zatvorenika". Bili su smeteni u objektu zvanom "Bunker", odnosno u njegovom posebno odvojenom delu, namenjenom uglednim crkvenim, politikim i drugim visokim linostima. Autorova istraivanja pokazuju, zatim, da su lideri Srpske crkve iz Dahaua poslati u jedno turistiko-banjsko mesto na obali jezera lirze, udaljeno 70 kilometara od Minhena. Posle dvoipomesenog oporavka u tom mestu prebaeni su u Be, gde su naredna dva i po meseca proveli u tamonjim hotelima. - Kasnije su ih Nemci, zajedno sa Dimitrijem Ljotiem i drugim izbeglim srpskim kvinslinzima, vodili po Sloveniji i Austriji da obiu i da blagosiljaju udruene ljotievske i etnike vojne formacije - opisuje dr Ili. - Kraj Drugog svetskog rata doekali su u hotelu " Grand" u austrijskom gradiu Kicbilu. U zakljunim razmatranjima svoje knjige, dr Ili ukazuje i na motive koji su uticali na stvaranje mita o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu, kao i na odgovornost pojedinih linosti i crkvenih i svetovnih krugova za nastanak i odravanje brojnih nedoumica i mistifikacija oko tog zatoenitva. POSEBAN TRETMAN - PATRIJARH Gavrilo i episkop Nikolaj nisu za vreme svog boravka u Dahauu bili

mueni, izgladnjivani, maltretirani, omalovaavani i vreani kao ogromna veina logoraa, niti su bili podvrgavani prisilnom radu - navodi dr Predrag Ili. - Oni su u tom logoru uivali status poasnih zatvorenika - nisu bili oiani, ni obrijani, nisu morali da nose logoraku odeu, dobijali su kvalitetnu hranu iz kuhinje za SS-ovce ... PRIVILEGIJE U "BUNKERU" Zgrada u kojoj su bili smeteni patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj, zajedno sa jo nekim inostranim crkvenim funkcionerima, nosila je popularni naziv Bunker. Bila je to specijalno projektovana zgrada strogog zatvora unutar koncentracionog logora, odvojena (visokim zidovima) od ostalih delova tog logora, u kojoj su nacisti sadistiki muili i ubijali logorae poznate po svom antinacizmu, zatim nedisciplinovane logorae, a posle 1941. i otpale pripadnike iz svojih redova. U zapadnom delu tog zatvora, nacisti su, meutim, jedan broj elija preuredili za smetaj takozvanih . poasnih zatvorenika, sa veoma blagim, odnosno privilegovanim, zatvorenikim reimom, pa je taj deo zatvora dobio naziv Poasni bunker. U knjizi dr Predraga Ilia, prikazan je po prvi put kod nas istorijat Bunkera i mnoge njegove ekskluzivne fotografije i eme.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:186644-Pod-laznim-oreolom-mucenika

Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua

Patrijarh i vladika u koncentracionom logoru

Posle est decenija rasvetljeno pitanje o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logoru Dahau Zato su patrijarh Gavrilo Doi i episkop Nikolaj Velimirovi bili zatoeni u zloglasnom nacistikom logoru Dahau, koliko je trajalo to zatoenitvo i kako je proteklo, neka su od vanih pitanja na koje naa istoriografija donedavno nije dala pouzdane odgovore. U proteklih est decenija ponueno ih je sijaset, meusobno protivrenih, a ponekad i potpuno neloginih i udnih. Predrag Ili, docent na Policijskoj akademiji, dobar znalac istorije verskih zajednica na prostoru jugoslovenske drave i jedan od naih malobrojnih strunjaka za Vatikan, rezultate dugogodinjih istraivanja je uobliio u tek objavljenu knjigu (samostalno izdanje) intrigantnog naslova "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua", uz naglasak, u podnaslovu, da knjiga raspravlja "mit i istinu" o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u ovom logoru. Najpoznatiji i najpozvaniji crkveni istoriari, teolozi i funkcioneri SPC redovno su doticali ovaj problem, ali su mu posveivali zauujue malo panje i prostora, a slino su se prema njemu odnosili i mnogi svetovni istoriari i publicisti kae dr Ili.

Unitavanje SPC O logoru Dahau je kod nas nedovoljno pisano zato je malo poznato da su nacisti u njemu zatoili 2.771 svetenika razliitih veroispovesti i nacionalnosti iz dvadeset evropskih drava. Oko stotinu njih je imalo visoki rang u hijerarhiji svojih crkava, a najvii po inu i zvanju bio je upravo patrijarh Doi. S teritorije Jugoslavije u logoru je bilo zatoeno 48 svetenih lica, od kojih i 13 pripadnika Srpske pravoslavne crkve, nesumnjivo najstradalnije crkve tokom Drugog svetskog rata, jer su je nacisti stavili na vrh liste svojih neprijatelja u okupiranoj Jugoslaviji. Unitavanje SPC obavljano je sistematski. Od njenih 577 svetenika i monaha na teritoriji NDH ubijeno ih je ak 217, a 334 prisilno deportovano u Srbiju. Crkve i manastiri su paljeni, rueni i konfiskovani podsea dr Ili. Zato i udi to istoriografija SPC preutkuje da je u logoru Dahau, pored patrijarha Doia i episkopa Nikolaja, bilo jo jedanaest svetenika i jedan vii inovnik SPC. Svi su u logoru bili due i doiveli znatno teu sudbinu od dva velikodostojnika SPC, naglaava Ili. Ni nova, poratna komunistika vlast nije insistirala na toj injenici. Neka vrsta preutne saglasnosti o ovoj temi omoguila je da istinu nadomeste poluistine i neistine, sve do oblikovanja mita o viegodinjem stradanju i muenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logoru Dahau. Voe Treeg rajha su se uplaile da bi velikodostojnike SPC, konfinirane u manastiru Vojlovica (kod Paneva), mogle da oslobode jedinice Crvene armije, odnosno partizanske vojske 1944. godine, posle ega bi to iskoristili u propagandne, antinacistike svrhe. Istovremeno, nacisti su raunali da e bar na kraju rata pridobiti patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja za antikomunistiku borbu, to su oni odbijali da uine tokom konfinacije u Srbiji. Akcija Gestapoa Otuda je odluku o njihovom deportovanju u Trei rajh doneo vrh nacistikog policijskobezbednosnog aparata (Hajnrih Himler, Ernst Kaltenbruner i Hajnrih Miler), bez konsultovanja Ministarstva inostranih poslova. Deportaciju je obavio Gestapo. Akcija je zapoeta 14. septembra 1944. i trajala je narednih jedanaest dana. U samom logoru Dahau velikodostojnici SPC su bili od 25. septembra do kraja oktobra ili prvih dana novembra 1944. godine. Za to vreme nisu bili mueni, maltretirani, izgladnjivani, omalovaavani i vreani, kao ogromna veina logoraa, niti su terani na prisilan rad. Imali su status "poasnih zatvorenika", privilegovan ak i u odnosu na druge "poasne zatvorenike" smetene u "Bunkeru", zasebnom delu logora Dahau. Nisu dobili logorake brojeve, logoraku odeu, nisu bili brijani ni oiani, imali su redovnu

zdravstvenu zatitu a iz logora Dahau otputeni ve u novembru 1944. godine, na predlog Hermana Nojbahera, uz saglasnost Joahima fon Ribentropa i rukovodstva Gestapoa. Na ovakvu odluku u znaajnoj meri su uticali Dimitrije Ljoti i Milan Nedi, ustanovio je Ili. Posle toga su smeteni u jedan hotel u lirzeu, mestu na istoimenom jezeru, sedamdesetak kilometara udaljenom od Minhena. U tom hotelu su imali tretman poasnih gostiju, uz puni komfor i zdravstvenu negu. Zatim su, krajem januara 1945. godine, prebaeni u Be (opet u jedan hotel), posle ega su prihvatili saradnju s nacistima u ujedinjavanju preostalih srpskih antikomunistikih i kvislinko-kolaborantskih snaga u Srbiji i van nje navodi na sagovornik. Poslednje dane aprila i prve dana maja 1945. godine proveli su u hotelu "Grand" u austrijskom gradu Kicbilu, osloboeni internacije, ali jo pod nacistikom kontrolom. Iz te i takve situacije oslobodile su ih amerike trupe 8. maja, ostavljajui im mogunost da se opredele za povratak u domovinu ili za odlazak u politiku emigraciju. Posle godinu i po dana patrijarh Gavrilo se vratio u Beograd i stao na elo SPC, dok se episkop Nikolaj odluio za emigrantsku sudbinu, doekavi kraj ivota u SAD, 1956. godine, kae Predrag Ili. Zahvaljujui dugogodinjim istraivanjima ovog autora, itaoci naeg lista e od sutra, na stranicama feljtona, saznati mnoge nepoznate injenice, kojima se konano osvetljava ovo vano pitanje iz nae prolosti. Slobodan Kljaki objavljeno: 26.07.2006. http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/t2339.lt.html

Predrag Ili

Jo jednom o insinuacijama Velibora Domia i drugim primedbama na moju knjigu

Pokuavajui da rezimiram sve ono to je reeno u drugom krugu ove rasprave, ja moram da poem od onoga to je i kako je govorio gospodin Domi i da se, na alost, najveim delom na tome i zadrim. Magistar Domi mi je, naime, uz ostalo, zamerio i to to nisam odgovorio na sve njegove kritike primedbe i primedbe drugih autora iz redova SPC. Prvo to mi je u vezi sa tom primedbom upalo u oi jeste ono: nae kritike i izostanak polemisanja sa nama. Iako je u nekoliko navrata tvrdio da nema nikakvog orkestriranog napada na mene iz redova SPC, gornje formulacije, ipak, upuuju na suprotan zakljuak. Oigledno je da on sebe vidi kao deo jedne grupe uesnika ove rasprave, grupe koja odluno i

hrabro brani ne samo SPC, nego i istorijsku istinu, od mene i nekih drugih uesnika ove rasprave, koji, po njemu, pripadaju drugoj grupi. Ne ulazei u raspravu o tome kuda ovakvo gledanje na uesnike ovog skupa moe da vodi, iznosim jo samo utisak da g. Domi govori tako kao da sebe smatra liderom, odn. glasnogovornikom grupe kojoj pripada. A upravo mi je on teko zamerio t ga doivljavam kao zvaninog predstavnika SPC, to ja nisam uinio. Drugo. Ono to je on danas izgovorio o meni i mojoj knjizi, a pogotovu ono to je ranije objavio u Svetigori, Dverima srpskim i na jo dva mesta, to ja ne doivljavam kao pravu i ozbiljnu kritiku, ve kao grub i necivilizovan napad, garniran masom neistina, kleveta i insinuacija. na moj raun. Iako sam dugo bio u dilemi da li uopte treba odgovarati na takvu kritiku, ja sam, ipak, pokuao da to uinim u prvom delu svog izlaganja. Nevolja je, meutim, u tome to se na takve primedbe, odn. optube i diskvalifikacije ne moe odogovoriti samo sa da ili ne, niti sa samo dve-tri reenice, pa sam odgovarao samo na one najgrublje i za ovu raspravu najvanije. Tako u, s obzirom na ogranieno vreme, i sada morati da uradim, ostajui duan odgovora i na neke prave kritike primedbe i pitanja nekih drugih uesnika u ovoj raspravi. Ja sam se, recimo, ponadao da vie neu troiti vreme oko njegove krajnje proizvoljne i apsolutno neistinite tvrdnje o nekakvoj vezi izmeu moje knjige i knjige Ljubice tefan iz 1996, jer sam u vezi sa tim dao pun i jasan odgovor. Gospodin Domi, meutim, ne misli tako. Kao da mu je malo ono to je o tome ranije napisao i to je ovde izgovorio u svom prvom izlaganju, on ponovo insistira na tvrdnji da je moja knjiga plagijat one koju je napisala Lj. tefan. On, dodue, danas nije ponovio sve one klevete i teke uvrede na moj raun, koje je objavio u navedenim glasilima, ali je ostao pri svojoj osnovnoj tvrdnji, odnosno insinuaciji. Ne verujui mi da sam knjigu tefanove prvi put video pri samom zavretku svoje knjige, on me potsea na injenicu da je ona bila objavljena (u vidu feljtona i pod pseudonimom) jo 1989, u katolikom Glasu koncila. Kako je siguran da sam ja morao da proitam taj feljton i da, jo od tada, znam stavove Lj. tefan o zatoenitvu episkopa Nikolaja u Dahauu, on skoro trijumfalno tvrdi da ne stoji moja pria o tome, te da je moj navodni plagijat nesporan. Iako mi je ve muka od injenice da je mr Domi danas bar 20 puta pomenuo tefanovu i navodnu vezu izmeu njene i moje knjige, ja, eto, moram jo jednom da se pozabavim time. Najpre o tome da li sam ja, zaista, morao da imam u rukama feljton iz Glasa koncila koji pominje mr Domi. Vredi li, uopte, bilo ta govoriti oveku koji tako kategoriki izjavljuje da niko ne moe da ga ubedi da do Ilia i tadanjeg SDB-a nije dolazio Glas koncila? Od tog, naizgled, beskorisnog napora ja, ipak, ne odustajem, zbog toga to mi je stalo da svi uesnici ove rasprave, kao i njeni budui itaoci, znaju punu i pravu istinu i o ovoj Domievoj tvrdnji. Pokuavajui da odri i pojaa svoju argumentaciju o mom navodnom plagijatorstvu, mr Domi se povremeno ponaa kao da je on radio u SDB-u i kao da bolje zna moju tadanju radnu i nauno-istraivaku situaciju od mene samog. Zbog tako

neinteligentnog i samouverenog pristupa, on pravi neke netane pretpostavke, na osnovu kojih, opet, izvodi olake i potpuno pogrene zakljuke, odn. optube na moj raun i raun moje knjige. Prva netana pretpostavka je da su svi crkveni asopisi i sve crkvene knjige svih crkava i verskih zajednica u to vreme...stizali u tajnu komunistiku policiju.... U to vreme a treba li podseati da je ono neposredno prethodilo razbijanju socijalistike Jugoslavije ve je odavno bila naputena tako totalitarna i revnosna kontrola verske tampe i verske izdavake produkcije. Pojedine ustanove SDB su se, dodue, pretplaivale na tu tampu, ali ne na svu, ve samo na onu najznaajniju, posveujui joj sve manju i manju panju u odnosu na neka ranija vremena. Kada je u pitanju moj pristup verskoj tampi u to vreme, situacija je bila sledea. Ja sam tada, ve godinama bio u kolskom centru SDB SSUP-a, na poslovima koji nisu imali direktne veze sa praenjem odnosa izmeu drave i verskih zajednica. Budui da me je ta problematika i dalje interesovala, pre svega u nauno-istraivakom smislu, ja sam molio rukovodstvo moje ustanove da se pretplati bar na dva-tri najpoznatija verska glasila u SFRJ i da mi tako omogui njihovo praenje. Ta mi molba nije bila usliena, zbog navodnog nedostatka finansijskih sredstava za te svrhe. Zbog toga sam se ja snalazio kako sam znao i umeo. Kada mi je finansijska situacija to dozvoljavala, kupovao sam tu tampu, a kad nije, nisam. Povremeno sam je i pozajmljivao iz nekadanje Republike verske komisije, iji sam bio lan, ali mi se, na moju veliku alost, deavalo da mnoge brojeve propustim. Tako je i moglo da se desi da propustim ne samo pomenuti feljton, nego i mnoge druge za mene vane tekstove i informacije. Ali, ak da sam tada i proitao taj feljton, to ne bi nita promenilo u meritumu ovog pitanja, jer su decenijama pre tefanove o Poasnom bunkeru i poasnom tretmanu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu pisali mnogi domai i strani autori. Da je mr Domi iole poten i objektivan, on ne bi smeo da previdi injenicu da sam u svojoj knjizi citirao tekst dahauskog logoraa Branka orevia o tome, jo iz 1945, a zatim i tekstove Bediha Hofmana, iz 1946, Jana Domagale, iz 1957, Rudolfa nabela, iz 1966, oke Slijepevia iz 1966. i 1981. i ivana Bezia iz 1976. Zato me, pitao sam to ve, mr Domi nije optuio da sam plagirao nekog od tih autora, nego ba tefanovu iz 1989, odnosno 1996.? Pria, kako on kae, o poasnom zatvorenitvu dvojice velikodostojnika SPC u Dahauu nije izum ni tefanove, ni moj, ve prosto konstatovanje jedne injenice iz njihovog zatoenitva, koju je utvrdilo mnotvo pomenutih autora i pre nje i pre mene. Ja sam to citirao, na uobiajeni nain i komentarisao na svoj nain. Ali se nisam zadrao samo na tome. Ja sam pronaao i javnosti predoio i neke izuzetno vane nacistike dokumente, u kojima se, jo 1944. govorilo o poasnom tretmanu velikodostojnika SPC u Dahauu. Je li mogue da se mr Domi ne sea tog mog doprinosa utvrivanju prave istine, koga, inae, nema ni kod tefanove, niti kod bilo kog od pomenutih autora? Poto sam uveren u negativan odgovor na ovo pitanje, ja mislim da on dovoljno govori o njegovoj neobjektivnosti i nedobronamernosti.

Gospodin Domi nema odgovora ni na pitanje kako sam ja to mogao da napiem knjigu od skoro 300 stranica na osnovu jednog dela bilo ije tue knjige od svega 5-6 stranica. Kao ni na pitanje zato bih se brukao da prepisujem neto to i sam smatram nenaunom i tendencioznom literaturom, kada iza sebe imam godine napornog nauno-istraivakog rada i arhivsku dokumentaciju kakvu tefanova nikada nije imala. Njegove prie o pozajmljivanju osnovnih teza, terminologije i metoda rada i zakljuivanja tefanove samo su logian nastavak ve pomenute i opovrgnute osnovne teze o mom navodnom plagijatorstvu. Ja sam, inae, ustanovio ne jednu, ve mnoge bitne razlike izmeu te dve knjige, ali bih voleo kada bi svi oni koje interesuje moja knjiga i njena tema, uzeli tu knjigu u ruke i sami je uporedili sa onom koju je napisala tefanova. Jer, moje je duboko uverenje da su se i mr Domi i njegovi istomiljenici ovako obruili na mene i moju knjigu, pre svega iz straha da bi se i njihovi vernici mogli odluiti da je proitaju i da, sami, donose sud o njenoj pravoj vrednosti. Iako sam u prvom delu svog izlaganja odgovorio na klevetu o nekakvoj mojoj vezi sa navodnim nestankom dosijea episkopa Nikolaja iz UDB-e, odn. BIA-e, mr Domi insistira i dalje na njoj. Ja, meutim, smatram da ona ne zasluuje ni jednu re vie. Kao ni njegova ponovljena nagaanja o mom radnom statusu i zvanju. Umesto da konkretno ukae na eventualne greke i propuste u mojoj knjizi, on, uz gornje insinuacije, uporno pria o mojoj navodnoj nedobronamernosti, nestrunosti, nenaunom, necrkvenom i anticrkvenom pristupu Srpskoj crkvi, o vetom sluenju ljotievskom literaturom, o zadravanju na poluvekovnim komunistikim, ljotievskim i ustakim neistinama o odnosu episkopa Nikolaja i Dimitrija Ljotia. Posebno mi zamera to, navodno, guram svetog Nikolaja u ideoloko i politiko naruje D. Ljotia i to preutkujem njegovu (Domievu) obimnu polemiku sa ljotievcima, kao da sam ja pisao studiju o odnosima izmeu pomenutih linosti, a ne o zatoenitvu episkopa Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu. Nastavljajui tim naopakim putem, mr Domi se jako potrudio da me prikae kao autora koji ne poznaje crkvu o kojoj pie, preporuujui mi, naizgled dobronamerno, da se bavim nekom drugom temom i drugom institucijom. Odbijajui ovaj savet, kao ograniavanje svoje slobode naunog stvaralatva, pitam se zato je njemu toliko stalo da me prikae u gornjem svetlu, kada se ja, koliko se seam, nigde nisam ni hvalio nekim svojim posebnim poznavanjem SPC? I, kad za obradu osnovne teme moje knjige i nije potrebno neko specijalno poznavanje te crkve? Ali, kad smo ve kod ovog pitanja, ja ne mislim da je neka velika greka to to sam jednom upotrebio izraz funkcioneri za oznaavanje episkopa SPC, kada sam u 99% ostalih sluajeva koristio izraze velikodostojnici i elnici? (Taj se izraz nikako ne moe dovesti u istu ravan sa izrazom svetenici islamske crkve, kako tvrdi gosp. Aleksi.) Ne mislim da su sporni ni izrazi rukovodstvo SPC, portabl-oltar i sl.? A ako je uopte vano kako sam upoznavao SPC, onda bi mr Domi morao da zna da to nisam inio samo kroz svoj profesionalni angaman, ve i kroz angaman u radu nekadanje Republike i (beo)gradske komisije za odnose sa verskim zajednicama, a najvie kroz prouavanje dela Nikodima Milaa, Nikolaja Velimirovia, Justina Popovia, oke Slijepevia, Duana Kaia i mnogih drugih autora iz SPC, kao i kroz itanje Glasnika SPC,

Bogoslovlja, Pravoslavlja i nekih drugih asopisa i listova SPC. Ako je to bio pogrean put, ba bih voleo da ujem za neki ispravniji i bolji. Zbog bavljenja gore navedenim diskvalifikacijama i insinuacijama, meni je preostalo vrlo malo vremena za komentarisanje onih primedbi mr Domia koje bar lie na pravu kritiku. Telegrafski reeno, nije tano da sam zatoenitvo dvojice velikodostojnika SPC u Dahauu postavio kao centralno pitanje SPC od 1941. do danas. Naprotiv. Ve na prvoj stranici svoje knjige oznaio sam ga samo kao segment njihove biografije i sudbine SPC u Drugom svetskom ratu. Nije tano da sam Memoare patrijarha Gavrila tretirao kao svoj kljuni crkveno-istorijski izvor, jer sam ih u nekoliko navrata estoko kritikovao. Nije tano da sam namerno preskoio golgotu SPC za vreme tog rata. Drugi deo moje knjige poinje ba sa podacima o toj golgoti. Tano je da nisam pisao o stradanju SPC u komunistikoj Jugoslaviji, ali to nisam preskoio. To pitanje, jednostavno, nema nikakve veze sa zatoenitvom svetenika SPC u jednom nacistikom logoru, pa i nije bilo u mom istraivakom vidokrugu. To to nisam ni privirio u arhiv SPC nije moj propust, ve hendikep za koji ne snosimo krivicu ni ja ni moji uvaeni recenzenti. Ja sam pokuao da ostvarim uvid i u taj arhiv, ali mi odgovorni iz njega to nisu dozvolili. A to kako sam nadoknadio taj hendikep nisu nikakvi novi metodi istraivanja, ve stari i esto korieni u istoriografiji metod intervjua i analize sadraja. Primedbu o svojoj velikoj zastupljenosti u medijima posle objavljivanja knjige ne bih ni komentarisao da i u vezi sa njom mr Domi nije izrekao nekoliko neistina i runih aluzija. Prvo. Ja se zaista ne seam da sam bilo gde i bilo kada izjavio da je moja knjiga najoriginalnija, najbolja i sl. Drugo. Ja prvi put sada ujem da me neko prikazuje kao nekakvog muenika, i to veeg od pomenutih velikodostojnika SPC zajedno. Lino se ne oseam kao muenik, ve samo kao ovek koji je grubo i neosnovano napadnut zbog svog nauno-istraivakog rada i objavljene istine o jednom interesantnom i osetljivom pitanju. Tree. Ako je i tano da sam ja sam izazvao reakcije i kritike osvrte na svoju knjigu, ja nemam nita protiv kritike. Ali one prave. Naune i strune. Njoj se radujem i zahvaljujem. Protiv sam kleveta i diskvalifikacija koje bi htele da se prikau kao kritika. etvrto. Kao to alim to mi Pravoslavlje ve godinu dana ne objavljuje odgovor na napad episkopa Atanasija, isto tako mi je ao to Politika nije objavila reagovanje mr Domia na moj feljton i knjigu (ako je to, naravno, tano). Da sam konsultovan po tom pitanju, ja bih, bezrezervno, podrao objavljivanje tog reagovanja. I peto. Ako, zaista, ne postoji zvanini stav SPC o mojoj knjizi, kako se, onda, moe razumeti odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC da se u Pravoslavlju objavi ono runo, denuncijantsko, pismo Vladimira Boovia patrijarhu Pavlu, u kome je izvren jo jedan teak napad i na moju knjigu i na mene lino u tampi SPC (a koje, inae, mr Domi podrava i brani)? Na kraju ovog svog odgovora mr Domiu moram da kaem da mi njegova izjava kako on nema nita lino protiv mene i da se mi, u svakom sluaju, ljudski ... moemo potovati zvui sasvim neiskreno i licemerno. Pitam se, naime, kakvo je to potovanje meu nama mogue posle svih gore navedenih i mnogih drugih njegovih kleveta i insinuacija? Ako sve to ne smeta mr Domiu da me stvarno potuje, meni smeta i ja ne mogu da mu uzvratim slinom izjavom. Toliko sasvim neosnovanih i runih uvreda na

moj raun ine mi se neprimerenim i alosnim za jednog svetenika i intelektualca i za dijalog koji smo danas pokuali da vodimo. Poto je veina primedbi mr Aleksia identina sa primedbama mr Domia, ja u se, ovde, osvrnuti samo na onu koja se tie kvantiteta moje knjige, tj. na konstataciju da je u njoj evidentno novo samo nekih dvadesetak stranica. Meni je zaista udno da jedan istoriar moe da kae da je jedna ovako interesantna i osetljiva tema, ma kako bila uska, mogla da se obradi na samo 20-ak stranica. Na ta bi liio taj isti tekst, pitam se, ako on ne bi sadravao pregled dosadanje literature, pune najrazliitijih teza i zakljuaka? To, meutim, nije obino prepriavanje tuih tekstova i zakljuaka, kako tvrdi mr Aleksi, ve njihova kritika analiza. Ja sam se trudio da ona bude krajnje ozbiljna, objektivna i konstruktivna. A da je bila neophodna, u to uopte ne sumnjam ni posle ove rasprave. Pitam se, dalje, kako bi se ozbiljno moglo pisati o bilo ijem zatoenitvu u jednom nacistikom logoru, ako se, najpre, ne bi, bar ukratko, opisao taj logor i njegova uloga u stradanju stotina hiljada protivnika nacizma iz itave Evrope? Na kraju, zato bih izdvajao sudbine obinih svetenika SPC u Dahauu, kada je i njihovo zatoenitvo, kao i zatoenitvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, bilo integralni deo nacistike politike prema SPC i srpskom narodu, a ostalo je do danas potpuno neobraeno? Kada, u stvari, bolje razmislim, ova primedba i nije ba mnogo udna. Njena je prava svrha da dodatno omalovai moj dugogodinji nauno-istraivaki rad i njegov rezultat, po svaku cenu i svakakvom nazovi-argumentacijom. Koliko takav pristup mojoj ili bilo ijoj knjizi prilii jednom profesoru buduih svetenika SPC ostavljam poslenicima te crkve da sami prosude. Vreme koje mi je preostalo pokuau da iskoristim za komentarisanje primedaba i pitanja koje mi je uputio gosp. Dimitrijevi. Iako je on jedini autor iz SPC koji je priznao neke vrednosti moje knjige, i on je, na alost, naao za shodno da najpre uputi niz otrih rei na moj lini raun, pa da tek onda govori o knjizi. Poto je u svom dananjem izlaganju pomenuo samo neke od tih rei, ja se o njima neu definitivno izjanjavati dok ne proitam integralni tekst iz knjige koju je pomenuo. Slutim da to nisu jedine, a moda ni najtee, uvrede koje je izrekao na moj raun. Stim u vezi, nije mi, zaista, jasno otkuda ljudima koji naglaavaju svoje hriansko opredeljenje tolika potreba za invektivom i sloboda da vreaju ljude koje ne poznaju lino. Objanjenja koja je g. Dimitrijevi dao u vezi sa tim, u drugom delu svog izlaganja, ne mogu da prihvatim. Ako je neko iz slube u kojoj sam nekada radio uinio bilo kakve zloine, on mora da ima ime i prezime i da bude izveden pred sud. Olako proglaavanje svih ljudi koji su radili u nekadanjoj UDB-i i SDB-u, ili rade u BIA-i za zloince ili za suodgovorne za bilo kakve zloine nije samo (po)greno, ve i neprihvatljivo i opasno. Budui da je g. Dimitrijevi svoje primedbe na moju knjigu izneo u 13 taaka, i ja u pokuati da svoje kratke odgovore formuliem na slian nain:

1). Tano je da sam ja, u svojoj rekonstrukciji dogaaja o kojima sam pisao, esto upotrebljavao izraze tipa moda je, po svemu sudei i sl. To sam inio uvek kada za svoje pretpostavke nisam imao dovoljno vrstih dokaza u arhivskoj i drugoj grai do koje sam doao. Zar g. Dimitrijevi misli da je trebalo da donosim kategorike zakljuke i onda kada sam za to imao i onda kada nisam imao osnova? Inae, na pitanje zato su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj odvedeni 1944. u Dahau, ja sam u knjizi dao sasvim jasan i nedvosmislen odgovor. 2). I naa i strana istoriografija su iznele na svetlo dana toliko nesumnjivih dokaza o saradnji Drae Mihailovia sa nemakim okupacionim vlastima, da to, ni za koga objektivnog nije sporno. S druge strane, nije sporno ni to na ijoj su strani bile simpatije dvojice velikodostojnika SPC izmeu 1941. i 1945, zbog ega je Herman Nojbaher onako uporno radio na njihovom angaovanju u borbi protiv jugoslovenskih i sovjetskih komunista. 3). ta bi se desilo sa patrijarhom i episkopom Nikolajem da su ih oslobodili crvenoarmejci i titovci nije ba tako veliko pitanje kao to misli g. Dimitrijevi. Je li patrijarh Gavrilo bio utamnien, muen ili ubijen kada se vratio u Jugoslaviju? Moda bi i episkop Nikolaj proao slino? Nema, inae, nikakve sumnje u to da deportovanje dvojice staraca iz Vojlovice u Dahau nije moglo da bude prijatno za njih, ali ni pouzdanih podataka da bi se ono moglo nazvati pravim muenjem. 4). Velikodostojnici SPC su bili u Dahauu, ali vrlo kratko i to u Poasnom bunkeru, poteeni muenja, gladovanja i klasinog logorakog tretmana. U vreme surove zabrane Titovog reima da se Nikolaj, kao ratni zloinac u javnosti uopte pominje, ja sam objavio tekst kojim sam upozorio tu javnost na netanost i tetnost takve optube (to su registrovali i neki meni ne ba naklonjeni crkveni pisci). 5). Tekst episkopa Nikolaja koji pominje g. Dimitrijevi potvruje moje nalaze o smetaju dvojice velikodostojnika u Poasnom bunkeru i nije pouzdana osnova za zakljuivanje o nekom njihovom tekom stradanju u Dahauu. 6). Oni su posle putanja iz Dahaua bili jo izvesno vreme internirani, ali ne i posle januara 1945. 7). Nema nikakvih pouzdanih osnova za zakljuivanje o psihikom maltretiranju velikodostojnika SPC od strane Gestapoa posle putanja iz Dahaua. Nojbaherovi kontakti sa njima pre su liili na pregovore i ubeivanja, nego na bilo kakvo maltretiranje i pritiske. 8). Nojbaherovi izvetaji iz januara i marta 1945. potvruju da su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj, ipak, pristali da se angauju na ostvarenju njegovog plana o objedinjavanju preostalih srpskih antikomunistikih snaga u prolee 1945. Oni u Sloveniji nisu blagosiljali samo trupe Drae Mihailovia, ve i trupe Dimitrija Ljotia, iji kvislinki karakter niko ozbiljan ne dovodi u pitanje. 9). Niko do sada nije osporio injenicu da su velikodostojnici SPC kraj rata u Evropi i krah Treeg Rajha doekali u hotelu Grand, u Kicbilu, zajedno sa Milanom Nediem i drugim poznatim srpskim i balkanskim saradnicima nacista. 10). O ovome je ve bilo rei u okviru 3. take. 11). Pomenuti tekst episkopa Nikolaja opisuje samo jedan dogaaj iz njihovog zatoenitva u Dahauu, ostavljajui otvorenim sva vanija pitanja u vezi sa njim. Pisac njegovog formata mogao je, da je hteo, da napie mnogo informativniji i jasniji tekst o tom zatoenitvu i tako onemogui sve one mistifikacije o kojima sam pisao. 12-14). Ja nisam pisao samo o episkopu Nikolaju, ve i o patrijarhu Gavrilu, i to samo o njihovim ratnim sudbinama, sa naglaskom na epizodi iz Dahaua. Za mistifikacije oko te epizode najveu odgovornost snose oni sami i njihovi najblii saradnici i crkveni istoriari, koji sve do poetka 21. veka nisu hteli da objave svedoenja i dokumentaciju koja se uvala u arhivu Svetog arhijerejskog sinoda o tome (niti da je stave na uvid svetovnim istoriarima). to se tie

tvrdnje o najveoj neistini koju sam, navodno, napisao u svojoj knjizi, lino sam se u vie navrata uverio u oportunizam dravnih organa za odnose sa verskim zajednicama i u njihov strah od naunog istraivanja svih osetljivih tema iz te oblasti. To, naravno, ne znai da nije bilo i onih predstavnika komunistikog reima koji su insistirali na etiketama ratni zloinac i profaista za episkopa Nikolaja, iako za to nije bilo osnova. A da je bio drainovac, to niko ne spori i ne smatra blaenjem. Kad je u pitanju moja tvrdnja da je reim zatoenikog boravka u Vojlovici bio vrlo liberalan, ja ostajem pri njoj, uprkos onolikom Dimitrijevievom pozivanju na svedoenja jeromonaha (i kasnijeg episkopa) Vasilija. Da je g. Dimitrijevi bio malo objektivniji ili, bar, paljiviji, on je u dnevnikim zabelekama istog autora iz Vojlovice mogao da pronae mnotvo dokaza u prilog mojoj tvrdnji. Ali, to nije bila glavna tema moje knjige, pa je, moda, raspravu oko tog pitanja bolje ostaviti za neku drugu priliku. Sve u svemu, da nije bilo onih diskvalifikacija u stilu sluga, stari cinik i ko zna jo ega to, verovatno, sadri knjiga g. Dimitrijevia, ja bih mu, u stvari, bio veoma zahvalan na onom to je danas izrekao o mojoj knjizi. I to ne samo na priznanjima o njenoj ozbiljnosti, sistematinosti i otkriu tajne Poasnog bunkera, nego i na primedbama i pitanjima koje mi je uputio. Ovako mi ostaje da se nadam da e i on i bar neki drugi moji oponenti pokuati da se oslobode prakse neosnovanog etiketiranja i vreanja neistomiljenika i da e stvarno podrati praksu voenja dijaloga i polemika i po ovom i po drugim interesantnim i vanim pitanjima. Jo jedanput hvala svima koji su doli na raspravu o mojoj knjizi, a posebno njenim organizatorima. http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_zecevic2c.htm

BOOVI: JOIU, ZATITI VLADIKU!

Generalni inspektor trai da se MUP ogradi od profesora Policijske akademije Predraga Ilia, koji tvrdi da je vladika Nikolaj bio poasni zatvorenik u Dahauu BEOGRAD - Generalni inspektor policije Vladimir Boovi poslao je Njegovoj svetosti partijarhu Pavlu pismo u kome se ogradio od knjige docenta Predraga Ilia "Srpska

pravoslavna crkva i tajna Dahaua", saznaje Kurir. Vladimir Boovi nam je potvrdio ovu informaciju, dodajui da je pisao i drugim nadlenim institucijama. - Tano je da sam poslao pismo Njegovoj svetosti, kao i Sinodu, i u njemu se ograujem od sadraja knjige Predraga Ilia i od reklamiranja i promovisanja iste u glasilu "Policajac". Meutim, povodom ovog sam pisao premijeru i ministru unutranjih poslova - objanjava Boovi. On dodaje da bi rad Predraga Ilia na Policijskoj akademiji trebalo ozbiljno preispitati. - Taj ovek treba da obrazuje i vaspitava budue generacije mladih ljudi u Srbiji, a na najgori mogui nain pie o najveim srpskim svetiteljima. To je nedopustivo. Interesantno je da je taj ovek donedavno bio pomonik ministra unutranjih poslova i bio zaduen za obrazovanje, to je tek skandalozno - tvrdi Boovi. Generalni inspektor poziva Ministra unutranjih poslova da se izjasni o tome da li stoji iza ove knjige. - Javno pozivam ministra unutranjih poslova da kae da li on i MUP stoje iza ove knjige. Ukoliko stoje, onda jo jednom elim da ponovim da se lino ograujem od tog tiva kae Boovi. Kako smo nezvanino saznali, Policijska akademija se ogradila od knjige Predraga Ilia, a nekoliko njegovih kolega je odbilo da napie recenziju za nju. Da podsetimo, Ili u drugom delu knjige "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua", s podnaslovom "Mit i istina o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovia u Dahauu", iznosi tvrdnje da su oni u Dahauu zadrani samo mesec dana i da su u tom logoru uivali status "poasnih zatvorenika", a zatim poetkom novembra 1944. godine prebaeni u jedan hotel na jezeru arlize. Ovu knjigu MUP Srbije je u svom zvaninom glasniku "Policajac" promovisao na itavoj strani. (A. M.) http://arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2006/novembar/06/V-04-06112006.shtml

O knjizi Predraga Ilia Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua

Momilo Zeevi
utorak, 15. januar 2008.

Prvo bih eleo da pozdravim ideju redakcije asopisa Nova srpska politika misao da organizuje raspravu o ovoj knjizi dr Predraga Ilia, oko koje je u javnosti bilo mnogo suprotstavljenih ocena i neobino mnogo runih i za nauni dijalog neprimerenih rei i kvalifikacija. Svedoci smo jedne gotovo orkestrirane kampanje, pre svega iz krugova Srpske pravoslavne crkve i to ne toliko o samoj knjizi, njenom sadraju i istraivakim rezultatima, koliko o strunim, moralnim, politikim i drugim osobinama i vrednostima, tanije manama i slabostima autora. U napadu na njega nisu se upotrebljavale rei iz uobiajenog strunog i naunog dijaloga,ve preteno ostraene diskvalifikacije, koje su zanemarivale stvarne sadraje napisane knjige, imajui za glavni cilj omalovaavanje i kompromitovanje njenog autora. Uz to mu je onemogueno da prui odgovore na kritiku u listovima gde je ona objavljivana, to je bila i ostala elementarna pretpostavka za voenje ravnopravnog i objektivnog dijaloga. Vrhunac besprimerne kampanje protiv pisca ove knjige bilo je uplitanje biveg glavnog inspektora policije, koji se, umesto da zatiti svog uglednog nastavnika na Policijskoj akademiji od neargumentovanih napada u javnosti, brutalno obruio na njegovu linost, pa ak i na egzistenciju njegove porodice. U svom privatnom pismu Patrijarhu SPC, koje se odmah nalo na stranicama lista Pravoslavlje, inspektor obeava da e zahtevati da se pod hitno preispita Iliev status na Policijskoj akademiji! Jer, ta mogu nove generacije naih policajaca da naue od jednog ovakvog profesora i oveka? To je i bila nekakva poenta kritike misli veine Ilievih oponenata i prava je teta to ih danas nema na ovoj raspravi, da suele svoje kritike argumente sa prisutnim autorom, ali i sa onima koji su ozbiljno i argumentovano pisali o dometima istraivakih rezultata u ovoj knjizi. U itavoj dosadanjoj javnoj polemici pada u oi injenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost ovog Ilievog rada i preporuili ga za objavljivanje. I to oigledno nije bilo sluajno, jer su i recenzenti odgovorni ako su stali iza nekog rukopisa koji ne sadri naune i strune kvalitete ili ima bilo kakve vannaune pobude i ciljeve. A ocenjivai su trojica profesionalnih istoriara, redovni profesori univerziteta, specijalisti za period i tematiku o kpjoj se u knjizi govori. Ako izuzmem svoju malenkost, druga dvojica recenzenata su meu vodeim istoriarima savremene istorije na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za moju odluku da se prihvatim ocene ovog rukopisa bili su znaajni sledei razlozi: dr Predrag Ili je doktor nauka sa uglednog Pravnog fakulteta u Beogradu, svojom prethodnom knjigom i drugim radovima dokazan i uvaen nauni poslenik u svojoj oblasti; rukopis koji sam dobio na recenziju sadrao je sve odlike solidnog naunoistraivakog rada, korektnog u organizacionom smislu, u primeni kritikog istoriografskog metodolokog postupka i u istraenosti arhivske grae, periodike, domae i strane literature; pored objektivne okolnosti da istorijsku nauku sputavaju slabosti njene relativnosti i personalnosti, pregledajui Iliev rukopis dobio sam utisak da je u pitanju ozbiljna i injeniki fundirana istraivaka radnja koju, uz manje korekcije i dopune treba tampati, jer definitivno iz nae savremene istoriografije brie jednu nejasnu i iz raznih okolnosti mistifikovanu stranicu o boravku Patrijarha Doia i vladike Velimirovia u koncentracionom logoru Dahau; za razliku od pomenutih Ilievih kritiara, ja sam u

rukopisu video i injenicu da su oba velikodostojnika SPC bili zatvorenici i sunji nemakog okupatora, koji je iz svojih interesa i ciljeva prema njima blae postupao, ali i pored svih nastojanja nije uspeo da ih privoli na neposrednu saradnju, to je, svakako, bila i ostala znaajna injenica u njihovim biografijama. I to je bio jedan od vanih razloga da preporuim ovaj rukopis za objavljivanje, kako bi i ira javnost mogla da sazna pravu istinu, kao i razloge zato se do nje nije ranije dolo. Uostalom, da ne bih ponavljao neke injenice i ocene o ovoj knjizi i nastaloj polemici oko nje, predlaem da se , kako smo se ve dogovorili, umesto mog daljeg izlaganja, saopte a zatim i objave u asopisu integralni sadraji recenzija. Time e i naa dananja rasprava dobiti na ozbiljnosti, a ira javnost celovitu sliku o njoj. U zajednikoj recenziji koju smo sainili i potpisali prof. dr Ljubodrag Dimi i ja reeno je sledee: Kolega dr Predrag Ili dobar je poznavalac istorije verskih zajednica na prostoru jugoslovenske drave, posebno socioloko-religijskih i pravno-politikih aspekata njihovog delovanja u 20. veku. Dugogodinje istraivako bavljenje tim irokim tematskim krugom pitanja pokazalo je da postojea istoriografska literatura esto ne prua odgovarajue strune odgovore. Poluznanje, stereotipne predstave prolosti, nedovoljna istraenost brojnih pitanja vezanih za istoriju i delatnost crkve i njenih prelata, izricanje rezolutnih istina u koje se ne sme sumnjati i tvdnji toliko razliitih od znanja koje nikad nije konano, doprinosili su nastajanju mitova. Deo njih je zatim, kako to obino biva, nekritiki prihvatan od dela istoriara i bez provere ugraivan u njihove naune radove. Sumnja bez kraja preduslov je naunih istraivanja. Ona podstie istoriara da se iznova vraa postojeoj literaturi i istorijskim izvorima. Radoznalost uvek trai nova obavetenja nove istorijske izvore, nove injenice, nova tumaenja. Tako se, uz ostalo, i izlazi iz okvira ve osvojenog znanja o prolosti i kree u istraivaku avanturu. Rukopis o kome piemo rezultat je jedne takve avanture, proistekle iz injenice da ni est decenija posle zavretka Drugog svetskog rata srpska istoriografija nije ponudila pouzdane odgovore na brojna vana pitanja vezana za zatoenitvo patrijarha Gavrila Doia i episkopa Nikolaja Velimirovia u koncentracionom logoru Dahau. Podatak da su dva najvia predstavnika Srpske pravoslavne crkve tokom ratne 1944. godine boravila u koncentracionom logoru Dahau u postojeoj literaturi predstavlja opte mesto. ta je bio razlog deportovanja patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logor Dahau, ko je doneo takvu odluku, koliko dugo je trajalo njihovo zatoenitvo, u kakvim uslovima su velikodostojnici SPC proiveli logorske dane, da li su bili izloeni torturi, bila su samo neka od pitanja koja istoriari nisu otvarali. Utisak da su prelati Srpske crkve podelili sudbinu ostalih logoraa zloglasnog logora sam se nametnuo. injenice i tumaenja koje prezentuje rukopis kolege Predraga Ilia umnogome menjaju postojeu istoriografsku sliku tog iseka istorije Drugog svetskog rata. O interesovanjima autora reito svedoi kompozicioni reljef rukopisa Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua. U njemu uz veoma instruktivni predgovor i koncizni

zakljuak dominira pet poglavlja posveenih optim prilikama pod kojim se svetenstvo nalo u koncentracionom logoru Dahau, kratkim biografijama svetenika SPC koji su ratne godine proveli u tom zloglasnom logoru, ratnim godinama patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, utvrivanju duine boravka ta dva velikoodostojnika u logoru, tretmanu koji su imali u danima logorovanja. U prvom poglavlju, naslovljenom Svetenici u koncentracionom logoru Dahau (1-13 str.), autor je uopteno progovorio o fenomenu koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu i ponudio osnovne podatke o logoru Dahau. Koristei dostupne brojke veoma ubedljivo je prikazao prisutnost svetenika meu logoraima (bilo je zatoeno 2.771 svetenika iz 20 zemalja od kojih oko 100 sa najviim rangom u crkvenoj hijerarhiji). Dunu panju posvetio je razlozima hapenja i internisanja svetenika u Treem Rajhu. Posebno se osvrnuo na svetenstvo sa prostora jugoslovenske drave prezentujui njihov broj, nacionalni identitet (30 Slovenaca, 5 Hrvata, 13 Srba), utvrujui pripadnost crkvi (33 rimokatolika, 13 pravoslavaca, 1 evangelist i 1 starokatolik), duinu boravka i uslove u kojima su proiveli logorske dane. Drugo poglavlje (Svetenici Srpske pravoslavne crkve u logoru Dahau , 13-30 str.) rekonstruie biografije svetenika SPC koji su u godinama 1941-1945 bili zatoenici logora Dahau. Biografije 12 svetenika svedoe da su u pitanju bili ljudi razliitog doba (dve generacije svetenika), ivotnog iskustva, sudbine, politikog opredeljenja. Pokuaj da se rekonstruisane biografije svetenika SPC nau na jednom mestu svakako treba pohvaliti. teta je to autor nije uinio dodatni napor i komparativnim povezivanjem prezentovanih biografija dosegao do grupnog portreta zatoenih svetenika. Miljenja smo da delovi ovog poglavlja u kojima autor konstatuje utanje svetenika o danima koje su proveli u logoru, izrie svoje pretpostavke o razlozima zbog kojih je to injeno, raspravlja o Memoarima patrijarha Gavrila, analizira postojeu literaturu i drugo po svome karakteru vie pripada predgovoru koji bi na taj nain prerastao u ozbiljnu raspravu o navedenom pitanju. U treem poglavlju (Sudbina patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Drugom svetskom ratu do dovoenja u Dahau , 30-42 str.) autor rekonstruie biografije patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja do dovoenja u manastir Vojlovica. Poseban prostor u tim delovima teksta dat je ratnim dogaajima (1941. i 1942. godina). Celinu za sebe predstavlja vreme konfinacije (od 21. maja 1943. do 14. septembra 1944.) koje su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj proveli u manastiru Vojlovica kod Paneva. etvrto poglavlje rada (Koliko je trajalo zatoenitvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau , 42- 98 str.) ima karakter rasprave u kojoj autor, koristei sve dostupne podatke, poput medijaveliste utvruje duinu boravka dva velikodostojnika SPC u logoru Dahau. Ono do ega kolega Ili dolazi kao zakljuak je da se o tom pitanju nedozvoljeno licitiralo. Njegove analize pokazuju da utvrivanje datuma odlaska patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahau ne prati samo zbrka u datumima (autor identifikuje tri grupe i vie podgrupa autora koji licitiraju sa datumima boravka velikodostojnika u logoru) ve i terminoloka nepreciznost koja doprinosi zamagljivanju posmatrane pojave. Posebnu panju kolega Ili je posvetio preciznom

definisanju datuma polaska, ulaska i izlaska iz logora. Opisane su etape transportovanja do Dahaua, razlozi zadravanja u Budimpeti i Beu kao i sve ono to je, kao istoriografska kontroverza, pratilo naputanje logora. I u tim delovima teksta kolega Ili je dosledno nastojao da ponudi brojna postojea objanjenja koje nudi literatura i obrazloi argumentaciju koja je njega opredeljivala u zakljuivanju. Autor je podrobno analizirao okolnosti i motive koji su nemaku okupacionu vlast i njene pojedine slube (Gestapo) nagnali da patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja deportuju u Dahau kao i one koji su odredili duinu njihovog boravka u logoru (oktobar 1944). Veoma efektnim smatramo nain na koji je autor izvrio hronoloku rekonstrukciju vremena omeenog septembrom 1944 i oktobrom 1944. Deo analiza autor je potkrepio izvorima (najee ih preuzima iz literature i objavljenih zbornika grae) koji svojim sadrajima ubedljivo demantuju pojedine pisce sa kojima polemie. Rukopis kolege Ilia zasvouje poglavlje Tretman patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu (98-135 ). Autor je temeljno rekonstruisao sve rei koje su o boravku u Dahauu izrekli ili napisali patrijarh Gavrilo i Nikolaj. Posebnu panju posvetio je analizi literature crkvene provenijencije, gotovo sasvim unisonoj (izuzimajui radove . Slijepevia). Sa podjednakom sistematinou analizirana je i istoriografska literatura. U potrebnoj meri autor je koristio izabrane citate koji oslikavaju paletu pogleda sa kojima se italac do sada mogao sresti u literaturi. Zakljuke poput onih o smetaju velikodostojnika u tzv. Bunkeru, privilegijama koje su u logoru uivali i statusa koji je govorio da oni nisu bili logorai u prvom smislu te rei, autor je nastojao da to ubedljivije obrazloi i dokumentuje. Uz sve navedeno, treba naglasiti i sledeu injenicu. Iako se rukopis dr Ilia bavi pre svega jednom temom vezanom za istoriju Srpske crkve i nau nacionalnu istoriju, u njoj je obraeno i nekoliko vanih tema meunarodnopolitikog i meunarodnopravnog karaktera. To je bilo neophodno ve zbog injenice da su glavna tema ovog rada dogaaji iz vremena Drugog svetskog rata, koji je, sam po sebi, meunarodnopolitiki i meunarodnopravni fenomen par ekselans. U tom kontekstu dr Ili pie i o estoaprilskom ratu i o okupaciji i osloboenju Jugoslavije, kao i o politici nemakog okupatora prema Srpskoj crkvi, srpskim kvislinkim i kolaboracionistikim strukturama i pokretima, o interniranju civilnog stanovnitva itd. Sve su to znaajne teme jugoslovensko-nemakih i srpsko-nemakih odnosa za vreme Drugog svetskog rata, ali i teme meunarodnog ratnog i meunarodnog humanitarnog prava. Budui da mu je to ua struna oblast, dr Ili je ove teme obradio na saet, ali jasan i ubedljiv nain. Smatramo potrebnim da autoru skrenemo panju na sledee: Namee se potreba da se istraivanje ovog tipa, koje na momente ima oblik rasprave, prezentuje kao jasno odreen teorijski okvir za koji se autor zalae i koji sledi; dobro je to je autor promenio raniji naslov knjige (Nacisti i Srpska crkva tajna Dahaua) u daleko adekvatniji i precizniji i to je zamenio re licitiranje iz nekih podnaslova iz IV poglavlja;

 potrebno je poraditi na strukturi rukopisa koji u ovakvom obliku iskazuje izvesnu neuravnoteenost i neravnomernost. U rukopisu ima na vie mesta ponavljanja ve saoptenih podataka i ocena, kao npr. na stranicama 105 (citiranje Vasilija Kostia i dr.), str. 100-101, 106-107 (R. Bigovi i dr). Potrebno je ponovo razmotriti celishodnost ovakvih ponavljanja, ostaviti samo ona koja su u funkciji novih dokazivanja. Isto tako treba ujednaiti i napomene ispod teksta kao npr. br. 219 dr M Stefanovi ili M Stefanovi umesto Stefanovi dr M. Slino i npr. br. 114, 202 i dr. Kroz itav rukopis potrebno je reiti i pitanje titulisanja pojedinih autora, npr: dr R. Radi, doktorka Radi (str. 70), i dr. Sve ove i sline nedoslednosti i nesaglasnosti oko napomena i titulisanja treba usaglasiti prema poznatim strunim normama; potrebno je izbaciti razvrstavanje na grupe i podgrupe brojevima (A, A1, B i sl.) i ostaviti samo opise iskazane reima. Smatramo, takoe, da je rukopis pre objavljivanja potrebno lektorisati; potrebno je uiniti dodatni napor da pojedini delovi (I, II i III poglavlje) budu uraeni sa vie ambicije kako bi bila prekoraena kompilativna ravan istraivanja koja opstaje na nivou ve dostupne i ture informacije; potrebno je uneti vie komparativnosti u pristupu i ne samo uzgredno sagledati sudbine drugih najviih velikodostojnika na prostoru Jugoslavije i Evrope; potrebno je napraviti jasnu razliku izmeu onoga to je istoriografija i onog njenog dela koji moemo smatrati naunom istoriografijom (istoriari i/ili istoriari u kojoj meri se neto htelo sakriti a u kojoj meri, bavei se znatno irim temama, autori preuzimaju ve postojee stavove; postoji i mogunost utvrivanja ko ta od koga preuzima); potrebno je osloboditi se u pisanju svega to moe liiti na malicioznost i omalovaavanje onih sa kojima se struno spori, to se moe izbei i doslednim titulisanjem; potrebno je osloboditi se svake tendenciznosti u tekstu; potrebno je jo jednom temeljno pretresti stranu literaturu koja govori o Drugom svetskom ratu i fenomenu logora; neophodno je uiniti istraivaki napor i dodatno pretresti sadraje jugoslovenskih, nemakih, austrijskih i, eventualno, sovjetskih arhiva kao i grae koje te institucije u kontinuitetu objavljuju (npr. deo dosijea koje je sainila UDB-a odnedavno se nalaze u Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda; nedavno je u Arhivu VII pronaeno vie stotina neregistrovanih fascikli; nedavno je Arhiv SAN-u dobio preko 200 kg grae iji se jedan deo tie radio emisija koje je objavljivao srpski radio iz zarobljenikih logora u Nemakoj i Austriji a kasnije i iz SAD; treba uporediti sadraje objavljenih dokumenata u Zbornicima VII i originala i drugo). Miljenja smo da rukopis kolege Ilia ima snagu vee rasprave koja se moe objaviti i

kao posebno samostalno izdanje. Smatramo da osetljivost teme zahteva izvesne dorade. I pored ovih primedbi i sugestija, koje su date iskljuivo u cilju podizanja kvaliteta naune i strune vrednosti ove studije, elimo jo jednom istai da je u pitanju vredan istraivaki rezultat koji je i u ovom obliku dao argumentovan dopinos demistifikaciji jedne znaajne i zanimljive teme iz nae novije istorije. Autor je svojim istraivanjima, uporednom analizom i kritikim odnosom prema izvorima i postojeoj literaturi, kao i svojom objektivnom interpretacijom, omoguio itaocu da i sam doe do uverenja ta je istina u vrlo sloenoj misteriji teme, koja je tako dugo ekala svog istoriara. (Beograd, 20. 5. 2006.) Miljenje koje je o ovoj Ilievoj knjizi napisao i potpisao prof. dr Milan Ristovi u celini glasi: Rukopis koji sam imao priliku da proitam, nastao je kao rezultat paljivog i obimnog istraivanja svih autoru dostupnih neobjavljenih izvora domae i strane provenijencije, kao i duge liste razliitih tekstova (monografija, kraih studija, lanaka, rasprava, memoarske literature, novinskih lanaka), koji se bave ratnom sudbinom najistaknutijih linosti Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Gavrila (Doia) i episkopa Nikolaja (Velimirovia), tanije, onim delom njihovog suanjstva, provedenog u nemakom koncentracionom logoru u Dahau. Kako je Srpska pravoslavna crkva bila stavljena na sam vrh liste srpskih nacionalnih institucija neprijateljskih prema nacionalsocijalistikom okupacionom reimu i osovinskoj okupaciji, ona je na svim jugoslovenskim teritorijama od poetka aprila 1941. godine bila izloena brutalnim merama progona, unitavanja hramova, ubijanju i deportaciji svetenstva i pastve. Nemake okupacione vlasti u Srbiji smatrale su da SPC predstavlja neposrednu opasnost koju treba neutralisati, ukljuujui i hapenje patrijarha Gavrila i najuticajnijeg meu pripadnicima episkopata vladike Nikolaja Velimirovia. Njihova ratna sudbina je do sada bila detaljno, u vie mahova, istraivana, ali su do danas ostale upadljive kontradiktornosti i nepodudarnosti podataka vezanih za poslednji period njihovog boravka pod nadzorom nemakih vlasti, od odvoenja iz Srbije u jesen 1944. godine do kraja Drugog svetskog rata. To je, imajui u vidu i neizbeno ukljuivanje i ideolokih i politikih razloga, koji su proteklih decenija dodatno komplikovali i bojili diskusiju otvorenu oko dahauskog suanjstva dva najvia velikodotojnika SPC, stvorilo jo jednu, po koliini nepreciznosti i kontradiktornosti u naoj novijoj istoriji (i istoriografiji) konfuznu situaciju. Na taj nain je stanje puno nagaanja, neproverenih tvrdnji, netanosti, instrumentalizovanja i politizacije pogodovalo da se cela stvar udalji od onoga to se, u ovakvoj situaciji, nametalo kao potrebno za njeno razreenje: paljivo, nepristrasno istraivanje, motivisano pre svega potrebom da se utvrdi istorijska istina. Jedan od mnogih paradoksa, na koji je u svom rukopisu ukazao dr Ili, jeste da je dosta rano najuravnoteeniji i najpribliniji opis zatoenitva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau dao odlian i pouzdan poznavalac istorije SPC, oka Slijepevi, ali je, vremenom na neobjanjiv nain, taj njegov rezultat sve vie previan.

Ukrtajui miljenja, tvrdnje i rezultate velikog broja autora o prirodi i motivima nemakih vlasti da donesu odluku o prebacivanju dva srpska crkvena velikodostojnika u Dahau, kao i njihovom poloaju u logoru, duini i uslovima zatoenitva, dr Ili je kroz rukopis svoje knjige uspeo da razmrsi i uverljivo objasni, oslanjajui se iskljuivo na proverene podatke iz izvora razliitog porekla, sloeno klupko upleteno od svega onoga to je on nazvao dahauskim mitom. Ako ovom mozaiku nedostaje nekoliko kamenia za potpunu sliku, razlog je samo u nepostojanju ili nedostupnosti nekih od dokumenata. Ovo osetljivo pitanje osvetljeno je na takav nain, da na jednoj strani, uklanja mnoge od postojeih dilema i nejasnoa, dok na drugoj, ne umanjuje ozbiljnost stanja, specifinost i teinu poloaja u kojem su se dva velikodostojnika SPC nalazila tokom Drugog svetskog rata, to je, bez sumnje, ostavilo dubokog traga na njihove ivote. Imajui u vidu sve izloeno, slobodan sam da iznesem miljenje, da je dr Ili ovom svojom knjigom uspeo da jasno osvetli ovaj deo ratne biografije patrijarha SPC Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovia, ali i da ukae na neke od motiva koji su uticali da on postane predmet sporova, zamagljivanja i instrumentalizacije. Autoru je sugerisano da izvri neke manje intervencije i pojanjenja u tekstu. Rukopis dr Ilia svakako zasluuje da bude objavljen. Na kraju elim da istaknem da je u objavljenoj knjizi autor uvaio najvei deo recenzentskih primedbi i sugestija, ali je isto tako ostao pri nekim svojim tvrdim stavovima i zakljucima, na ta je kao nauni radnik i pisac imao pravo. O izvesnim digresijama i propustima u knjizi, koje su na taj nain, uprkos sugestijama recenzenata ostale, moe se rei da nisu ugrozile celinu istraivakog rezultata i da su ostavile razlog za struni i nauni dijalog. http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/o-knjizi-predraga-ilica-srpska-pravoslavna-crkva-itajna-dahaua.html?alphabet=l

Slobodan G. Markovi O knjizi Predraga Ilia

Predrag Ili. Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua. Mit i isina o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovia u Dahauu, Beograd 2006. Predrag Ili je napisao knjigu Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua sa jasnim zadatkom da istrai duinu trajanja zatoenitva patrijarha Gavrila

Doia i episkopa ikog Nikolaja Velimirovia u logoru Dahau. Pored toga, autor se pozabavio i zarobljenitvom dvanaest lica iz SPC-a u ovom logoru. U ovom radu najpre u da navedem vrline ove knjige. U drugom poglavlju naslovljenom Svetenici Srpske pravoslavne crkve u logoru Dahau autor izlae novu i zanimljivu grau o sudbini jedanaest svetenika i jednog slubenika SPC-a u ovom logoru, zbog ega ovo poglavlje biografski i tematski doprinosi sagledavanju stradanja SPC-a tokom Drugog svetskog rata. U preostala tri poglavlja autor se bavi konfinacijom patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, kao i vremenom i uslovima njihovog boravka u logoru Dahau. Iako uzgred razmatra odnos nemakih civilnih i policijskih vlasti u Srbiji od sredine 1944, on je uspeo da pojasni ve poznate nesaglasnosti ovih vlasti po mnogim pitanjima uopte, kao i u sluaju srpskih prelata. Autor se u celoj knjizi korektno koristio naunim aparatom, pri emu je konsultovao relevantnu bibliografiju. Pored toga, on je pribavio recenzije uglednih istoriara, to ovo delo, sa formalne take gledita, ini naunim radom. Meutim, postavljaju se etiri dileme. Prva je koliki je lini doprinos autora glavnim nalazima knjige. U zakljuku autor optuuje za pogreno iznoenje injenica o boravku patrijarha Gavrila Doia i episkopa Nikolaja Velimirovia, politiku emigraciju, samog patrijarha i episkopa Nikolaja, srpske svetovne istoriare i komunistiki reim u Jugoslaviji. Ispada da je ova heterogena grupa skrivala i menjala injenice o njihovom boravku u Dah a uu, a da je autor razotkrio ono to u podnaslovu knjige naziva mit o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovia u Dahauu. Iako je ova grupa heterogena, autor u prvom redu stavlja na teret odgovornost licima iz SPC-a, i smatra da je ovakav stav bio prisutan u SPC-u u cilju kanonizacije Nikolaja Velimirovia: On je (mit), inae bio jedan od osnova za nedavno (2003) proglaavanje episkopa Nikolaja za svetitelja Srpske crkve. Ne ulazei u netanost ovog navoda, potrebno je primetiti da u pravoslavnim crkvama proces kanonizacije ide sasvim drugaije nego u rimokatolikoj crkvi, gde postoje posebne komisije. Kod pravoslavnih sm verujui narod proglaava nekoga za svetitelja, a crkva to samo potvruje. Pri tome, pre SPC-a, Nikolaja Velimirovia je kanonizovala Ruska pravoslavna zagranina crkva, tako da nije bio potreban nikakav poseban mit da bi se zavrila kanonizacija. Kada je u pitanju mit koji je prema autoru svesno irila SPC, problem nastaje kada se analizira autorov doprinos dvema glavnim tezama knjige. Prva je da je zatoenitvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu trajalo oko 40 dana, a najvie do dva meseca, a druga da su imali poseban tretman u logoru. Izvor za ove teze autor je, paradoksalno, pronaao upravo u publikacijama koje je objavila SPC. Tako je pitanje datuma odlaska u Dahau autor prevashodno razreio na osnovu knjige Milana D. Jankovia, dugogodinjeg sekretara Patrijarije, koji je 2004. objavio opseno delo Sveti Nikolaj srpski od roenja do kanonizacije (str. 127129), a isto tako i pitanje premetanja iz Dahaua (str. 199).

I pitanje posebnog tretmana razreeno je ve u knjizi Mjurijel Hepel koja vrlo precizno navodi: U stvari, oni nisu proli kroz najgore uase koncentracionog logora. Bili su zatvoreni odvojeno od ostalih logoraa, u takozvanom poasnom bunkeru', gde im je bilo doputeno da nose svoju odeu i gde nisu morali da idu na prinudni rad. Ali, njihovo kretanje je bilo ogranieno iskljuivo na bunker i malo dvorite koje je bilo okrueno visokim zidom. (1) Ova knjiga objavljena je na engleskom jeziku 2001. u Birmingemu, a u srpskom prevodu 2003. sa predgovorom i blagoslovom mitropolita crnogorskoprimorskog Amfilohija. Ovo nas navodi na pitanje kako se moe nazvati mitom SPC- a neto to je u samim, i to veoma istaknutim publikacijama SPC-a ve objavljeno. Zato je deo naziva knjige najblae reeno pretenciozan. Jasno je da su netani navodi o boravku patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja bili posledica nedovoljne izuenosti ove teme i nepostojanja dovoljne tradicije biografskog anra u srpskoj istoriografiji, a ne proizvod mita, kako to autor istie. tavie, kada se oduzmu navodi iz knjige Milana Jankovia i Mjurijel Hepel, autor je rekao malo toga novog osim to je razradio njihove teze. Smatram da knjiga Predraga Ilia ima pogrean i nekorektan podnaslov, koji implicira mnogo vei doprinos autora ovoj temi nego to je to zaista sluaj. Autor jeste uloio veliki trud da sakupi svu grau o ovom pitanju i rezultat je pregled stavova raznih autora o vremenu i uslovima zatoenitva elnika SPC-a u Dahauu, ali ne i razotkrivanje onoga to autor neumereno naziva mitom, jer su sve relevantne injenice o njihovom boravku u logoru iznete ranije u publikacijama SPC-a. U tom smislu, autorov doprinos je u tome to je svu raspoloivu grau okupio na jednom mestu. Drugo pitanje tie se ideoloke matrice. Autorova biografija upuuje na to da je trideset godina bio saradnik zloglasne Slube dravne bezbednosti Srbije, koja je u opisu posla imala i to da nadzire i prati rad verskih zajednica, da stvara u njima raskole i da ih, po potrebi, proganja. Iskustvo rada u ovoj slubi moglo je da utie na stavove autora u dva pravca da prihvati odreene ideoloke anticrkvene matrice, ili da se iz oseanja pokajanja odlui da glorifikuje verske zajednice. Drugim reima, on je mogao da postane kritiar ili apologeta SPC-a. ta je tano postao, ostavljamo itaocima da prosude. Autor pokazuje ideoloku usmerenost posebno u dva sluaja. Kod iznoenja ocena o delu Nikolaja Velimirovia i o pokretu enerala Dragoljuba Mihailovia, komandanta Jugoslovenske vojske u otadbini i ministra vojnog Kraljevine Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata. Na 92. strani autor navodi da je episkop Nikolaj u svojoj delatnosti ispoljavao naglaeni antikomunizam, antikatolicizam, klerikalizam i uopte konzervativna politika uverenja. Po tim uverenjima, ali i lino, bio je veoma blizak sa Dimitrijem Ljotiem, osnivaem Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor' i najpoznatijim sledbenikom Hitlera i Musolinija u Srbiji. Na ovom mestu autor pravi niz materijalnih greaka. Prvo, Ljoti nije uopte bio sledbenik Hitlera, ve prevashodno francuske grane faizma oliene u arlu Morasu,

koga je karakterisala velika privrenost hrianstvu, tj. rimokatolikoj veri, to kod Hitlera uopte nije bio sluaj. Drugi problem je svrstavanje Nikolaja Velimirovia u sledbenika Ljotia. Ovu tvrdnju negira paradoksalno sm autor, i to ve na sledeoj strani, gde istie da je Velimirovi aktivno uestvovao u svim akcijama rukovodstva Srpske crkve protiv potpisivanja Trojnog pakta, a da ga neki pisci smatraju pravim autorom ve pomenute poruke tog tela, koju je patrijarh Gavrilo proitao na radiju 27. marta 1941. Konano, autor govori o tome da su Nemci i pre napada na Jugoslaviju znali za proenglesku orijentaciju episkopa Nikolaja. Tako se, po Iliu, ispostavlja da je Velimirovi blizak saradnik najpoznatijeg hitlerovca u Srbiji, jedan od najaktivnijih boraca u redovima episkopata SPC- a protiv hitlerizma, kao i podravalac Engleske. Na ovim stranama najjasnije se vidi tendencioznost i ak povrnost kojom autor prilazi linosti Nikolaja Velimirovia. Tendencioznost se uoava i u opisu boravka patrijarha i episkopa u zatvoru u manastiru Vojlovica. Pri tome, autor ne poznaje istorijat evropskih zatvora, i zato se olako uputa u ocene o tome ta je strog zatvor, a ta nije. Sa stanovita zatvora iz 19. veka, uslovi u Vojlovici mogu se oznaiti kao veoma strogi. Naime, u 19. veku politiki zatvorenici su esto imali pravo da naputaju dvorite zatvora i idu po oblinjim mestima, uz obavezu da se vrate pre zalaska sunca. Takav je bio poloaj zatvorenika Srpske slobodoumne stranke u ugarskim zatvorima krajem 19. veka. Na 102. strani autor opisuje konfinaciju patrijarha i episkopa u manastiru Vojlovica i kae: Nikakvo maltretiranje, ikaniranje, fiziko muenje i sline radnje uobiajene u drugim nacistikim zatvorima i logorima nisu primenjivane prema njima. Nisu prisiljavani na bilo kakav rad. Naprotiv. Imali su toliko slobodnog vremena da veina njih esto nije znala ta sa njim da uradi, odnosno kako da bori protiv dosade. Ovakav stav, mora se naglasiti, spada u domen neukusa, a na isti nain mora da se oznai i nedopustivi eufemizam autora u pogledu ocene boravka patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja na str. 259 gde kae: Iako su u Dahauu uivali zaista privilegovani poloaj, ipak je za njih logorski ambijent morao da bude neprijatan. Tako Ili zatvorske uslove iz Vojlovice svodi na dosadu, a boravak u Dahauu na neto to je neprijatno. Ovakav stav izazvao je razumljiv bes krugova iz SPC-a. Ili zamera Velimiroviu to nije nigde pisao podrobnije o boravku u Dahauu i posebnom tretmanu koji je tamo imao ne samo on, ve i ostale verske i politike voe koje su tu bile zatvorene. Autor, meutim, ne postavlja pitanje kakve bi bile posledice da je Velimirovi o tome pisao. Svakako da bi pisanje o posebnom tretmanu samo ilo naruku odbrani nacista posle Drugog svetskog rata i negiranju holokausta jer bi antisemitske organizacije u SAD, koje su bile izuzetno jake i pre i tokom i posle Drugog svetskog rata, upravo mogle da iskoriste takve navode za svoju propagandu relativizovanja holokausta. U zakljunim razmatranjima autor je svrstao u kvislinke i kolaboracionistike snage Ljotia, Nedia i Drau Mihailovia (str. 265). Tu se nastavio na matricu komunistike istoriografije prema generalu Mihailoviu koja je gotovo u potpunosti odbaena, poevi od radova Branka Petranovia, pa sve do radova Koste Nikolia i drugih srpskih istoriara mlae generacije. U ovom smislu, autor pie u ideolokim maticama iz

ezdesetih i sedamdesetih godina, iako se sam uverio koliko su nalazi perjanice ovog pravca Milana Borkovia nepouzdani, esto i potpuno netani. Konano, autor uopte ne pominje komunistike progone SPC-a i crveni teror koji je poeo septembra 1944. godine iako pokriva razdoblje do 8. maja 1945. Zbog toga antikomunistiki stavovi Nikolaja Velimirovia nisu stavljeni u istorijski kontekst koji autor, stie se utisak, namerno izostavlja, ime stradanja crkve svodi samo na progon ustaa i nacista. U odgovoru na drugo pitanje moemo rei da je autor postao kritiar SPC-a i tako nastavio ideoloku matricu SDB-a prema crkvi. Naredni problem tie se nedovoljnog poznavanja biografija pojedinih linosti. Iz tog razloga autor nije u stanju da stavi njegovu delatnost tokom 1945. u potreban kontekst. Ugled koji je uivao Nikolaj Velimirovi u protestantskim crkvama Britanije i SAD bio je takav da nema premca u istoriji SPC-a. Upravo zato su se Nedi, Ljoti i Draa Mihailovi otimali za njegovu naklonost. Oni su znali da je Velimirovi tokom Prvog svetskog rata svojim govorima mogao da fascinira uenu publiku irom Britanije, a bio je visoko cenjen i u Njujorku. Vladika je uivao ugled kod najviih anglikanskih episkopa. Nije bilo pogodnije linosti koja bi mogla da se upotrebi u propagandne svrhe kod saveznika u trenutku kada je za sve tri formacije bilo od kljunog znaaja da obezbede pristup saveznicima. Zato su i eleli da prebace episkopa Nikolaja u vajcarsku. Meutim, njegovo dranje tokom boravka u Beu, a jo i vie posle Drugog svetskog rata jasno pokazuju da je on lino bio pristalica pokreta Drae Mihailovia, a ne Dimitrija Ljotia. U tom smislu treba posmatrati injenicu da su upravo publicisti bliski ljotievskom pokretu prvi i pokrenuli preispitivanje duine i uslova boravka Nikolaja Velimirovia i patrijarha Gavrila u Dahauu. Za njih je Velimirovi bio ideoloki neprihvatljiv kao suvie blizak pokretu generala Mihailovia, a patrijarha Gavrila su sumnjiili da je bio blizak komunistima. To su injenice koje je autor propustio da istrai i pomene. Svedoanstvo o tome koliki je bio ugled Nikolaja Velimirovia u SAD dolo je odmah po njegovom dolasku u Ameriku kada je proglaen za poasnog doktora Univerziteta Kolumbija, to potvruje da su Nedi, Ljoti i Mihailovi pravilno ocenili kakve bi koristi mogli da imaju od njega. Iz knjige se, meutim, stie utisak da se Nikolaj priklonio njima i njihovim ideologijama. Poslednje vano pitanje tie se kritike izvora. Najdue poglavlje knjige jeste etvrto, naslovljeno Koliko je trajalo zatoenitvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau. Ono obuhvata 94 strane, ili priblino 36 odsto knjige. Autor nastoji da dokae da je zatoenitvo trajalo oko 40 dana, najvie dva meseca. To ini tako to najpre dokazuje gde su elnici SPC-a bili u maju 1945, zatim u martu i aprilu 1945, zatim u januaru 1945, i na kraju u decembru 1944. Ovakav postupak potpuno umara itaoca i naruava inae jasan Iliev stil. Celo poglavlje moglo je da se izloi na desetak strana, uz navode Milana Jankovia i pregled drugaijih stavova o ovom pitanju. Izgleda da je autor ve odmakao sa pisanjem ovog poglavlja kada je proitao Jankovievu knjigu, i onda nije eleo da se odrekne

glavnine svoje knjige. Objavljivanjem Jankovieve knjige celo poglavlje je izgubilo na prvobitnom znaaju, a Ili oigledno nije bio spreman da se suoi da ovom injenicom. Pored toga, Ili odstupa od kanona kritike izvora, koji se sastoji u tome da se identifikuje prvi izvor odreenog podatka, i da se zatim rekonstruie niz svih ostalih sekundarnih izvora, koji slede prvi izvor i koji samim tim to su sekundarni imaju daleko manji znaaj. U tom smislu, autor bespotrebno rea izvore bez ikakvog znaaja, pri emu mestimino koristi sekundarne izvore kao primarne. Ono to je autor eleo da uini i to je uinio u treem poglavlju, struno reeno, jeste ustanovljenje terminus ante quem-a i terminus post quem -a dolaska i odlaska patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja iz koncentracionog logora Dahau. Kao terminus post quem dolaska episkopa i patrijarha u logor Dahau utvren je, na osnovu knjige Milana Jankovia, 14. septembar, kada su bili u Bekereku, odakle su nastavili put preko Bea do Dahau (Ili, str. 146), a kao terminus ante quem za njihov dolazak u Dahau utvren je 23. septembar na osnovu jednog dokumenta Ministarstva inostranih poslova Nemake (Ili, str. 155). Kada je re o odlasku iz Dahaua, jasno je da su patrijarh i epsikop bili 22. oktobra u Dahauu na osnovu Nojbaherovog pisma, pa je to terminus post quem za odlazak iz Dahaua. Jankovi pominje kao vreme odlaska novembar bez datuma (Ili, str. 199). Poto nije naveden taan datum, iz toga bi ispadalo da je terminus post quem 1. novembar, a terminus ante quem 30. novembar. Ipak, pravi pouzdani terminus ante quem za odlazak iz logora Dahau, na osnovu grae koju je citirao Ili, jeste Boi, a ne moe se pouzdano utvrditi da li katoliki ili pravoslavni. Zato se pri utvrivanju terminus ante quem - a za odlazak iz Dahaua mora da uzme kasniji datum, tj. 7. januar 1945. Na osnovu Velimirovievog pisma, on i patrijarh nali su se u Bavarskoj na Boi. Ovo pismo, takoe, navodi Jankovi (Ili, str. 172). Prema tome, deo zatoenitva koji su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj proveli u logoru Dahau trajao je izmeu mesec i po dana i tri meseca. Ovo je saetak Ilievih nalaza, premda se on upustio i u smelija preciziranja od ovih koje smo naveli. Ovi nalazi mogli su da se izloe na desetak strana, pa ak i na dve tri strane, da se autor drao propisanih istoriografskih pravila. Ovako se ini da autor uverava samog sebe da je zatoenitvo srpskih prelata trajalo to krae. U zakljuku se moe rei da je u pitanju rad u koji je uloen znaajan trud i koji zadovoljava vei deo istoriografskih postulata. Naalost, veliki trud je delimino bio uzaludan jer autor nije uspeo da se oslobodi ideolokih nanosa i zato to je pokazao nedovoljnu kompetentnost pri nainu utvrivanja terminus ante i post quem-a, to upravo ini sr knjige. Konano, preterane ocene kada je u pitanju boravak srpskih prelata u konfinaciji i u logoru Dahau nepotrebno bacaju senku na samu knjigu. Slobodan G. Markovi, Institut za evropske studije i Fakultet politikih nauka, Beograd. Fusnote: 1. Dr. Mjuriel Hepel, Dord Bel i nikolaj velimirovi, Svetigora, Cetinje, 2003, str. 100.

http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_sl_g_markovic1.htm

Predrag Ili, "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua", Mit i istina o zatoenitvu patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja Velimirovia u Dahauu, izdanje autora, Beograd 2006, str. 294 Odgonetnuta tajna Dahaua
Zatoenitvo patrijarha srpskog Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovia za vreme nemake okupacije najee se povezuje s njihovim tobonjim stradalnitvom, "muenitvom za pravoslavnu veru i otadbinu" i taj stav, premda bez ikakvog realnog osnova, danas, naalost, dominira u naoj publicistici i istoriografiji. tavie, svaki pokuaj objektivne istorijske nauke da demistifikuje to "muenitvo" i "stradalnitvo" i pokae stvarnu sliku o njihovom zatoenitvu kako u okupiranoj zemlji (Rakovici, Ljubostinji, Vojlovici) tako i u Nemakoj u logoru Dahau nailazi na estoke osude Srpske pravoslavne crkve, odnosno njezinih velikodostojnika, a autori takvih pokuaja bivaju podvrgavani otrim i nemilosrdnim kritikama i stigmatizovani kao nepatrioti i duhovni izrodi. Nisam siguran da slino nee proi i ova knjiga Predraga Ilia, a ni sam autor, s obzirom da je uloio ogroman nauno-istraivaki napor da - tragajui po vrlo oskudnoj ali i izuzetno arolikoj literaturi o ovom pitanju (memoarska graa, seanja, uzgredna zapaanja o internaciji dvojice velikodostojnika SPC u delima koja za osnovu imaju sasvim drugu temu, novinski napisi, feljtoni, polemike u emigrantskoj, pre svega u etnikoj i ljotievskoj tampi na Zapadu i sl.), kao i po dravnim i crkvenim arhivima utvrdi injenino stanje. A ono se dugo skrivalo unutar Srpske pravoslavne crkve, i osim ovetalih floskula o "neuvenom martiru" ove dvojice (a naroito kada je o episkopu Nikolaju re), njihova internacija je bila istinska tabu-tema o kojoj se nije smelo priati, a nekmoli detaljnije istraivati. Crkvi je odgovarala veto smiljena i papagajski ponavljana fraza da je vladika Nikolaj muenik i da je tokom internacije i naroito tokom "zarobljenitva" u logoru Dahau bivao izloen najveim stradanjima poput ranohrianskih svetaca. Zapravo, tokom perioda od nekih etrdesetak godina nakon Drugog svetskog rata u naoj iroj javnosti se zatoenje patrijarha Gavrila Doia i vladike Nikolaja Velimirovia gotovo uopte nije spominjalo zbog ateistikog karaktera drave i odnosa ove dvojice, a naroito vladike Nikolaja prema komunistikom reimu. Naime, dok se patrijarh Gavrilo pokajniki vratio u zemlju 1947. godine, priznao Titov reim i ponovo preuzeo patrijarijski tron, dotle je Nikolaj otiao u Ameriku i do svoje smrti 1956. bio ogoren protivnik nove Jugoslavije. Buenjem velikosrpskog nacionalizma ozvanienog Miloevievom instalacijom na vlasti sredinom i krajem osamdesetih, a naroito tokom ratnih devedesetih godina, poeo se prvo u krilu Srpske pravoslavne crkve, a docnije u celom drutvu, preko tekstova pojedinih crkvenih velikodostojnika (Amfilohija Radovia, Atanasija Jeftia, Jovana Velimirovia, Artemija Radosavljevia), razvijati mit o svetosti vladike Nikolaja upravo na osnovici njegovog "stradalnitva u zloglasnom logoru smrti u Dahauu". Kao to je naoj javnosti poznato, moti vladike Nikolaja prenete su 1991. uz veliku javnu pompu iz Amerike u njegovo rodno mesto Leli kraj Valjeva, to je bio prvi korak ka njegovom kanonizovanju. Dvanaest godina docnije (2003), uprkos mnogim kontroverzama vezanim za njegov ne

ba svetaki ivot i rad, pa i prvobitnom protivljenju samog patrijarha Pavla ("postoje neke okolnosti u njegovom ivotu koje zasad onemoguavaju da bude kanonizovan"), Crkva e ga proglasiti za sveca, po znaaju "prvog posle svetog Save". U svim tim tekstovima i panegiricima nije bilo nimalo ozbiljnih pokuaja da se istrae injenice o datumu odlaska, duini boravka i tretmanu vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu. tavie, patrijarh Gavrilo (koji oito nije figurirao kao kandidat za sveca!) u tim tekstovima crkvenih ali i nacionalistiki ostraenih svetovnih pisaca, gotovo da nije bio uopte pominjan, a nekmoli glorifikovan. Ako ga je ko i pominjao to je bilo stoga to je bio zatoen zajedno sa Nikolajem, dakle bio je neka vrsta uzgredne pojave, odnosno "kolateralne tete" u procesu hotimine idealizacije linosti i dela vladike Nikolaja kao prve stepenice ka izgradnji njegovog kulta i svetakog oreola. Upravo stoga autori brojnih hvalospeva o Nikolaju nimalo nisu poklonili panje tome ta se zaista zbivalo s njim (i sa Gavrilom) u Dahauu, ve su ponavljali sopstvena i tua ponavljanja o njegovom muenitvu. Ova knjiga, meutim, prvi put u naoj istoriografiji na ozbiljan i nauno fundiran nain obrauje ovu temu. Naime, komparirajui sve to je kod nas do danas objavljeno, kako u feljtonistici tako i u istorijskoj nauci, ukljuujui u analizu i strane, pre svih nemake izvore (a oni su brojni i mnogo pouzdaniji od srpskih), naroito kada je 2002. godine Srpska pravoslavna crkva za javnost otvorila arhivsku grau o episkopu Nikolaju, autor je mogao da se upozna sa dotad nepoznatim momentima njegove biografije i sa slubenom prepiskom koja je voena izmeu kvislinke Nedieve vlade i Svetog sinoda, odnosno skopskog mitropolita Josifa koji je zamenjivao patrijarha Gavrila. Sva ta graa pomogla je autoru da sklopi mozaik zbivanja i da naoj javnosti prezentuje vrlo pouzdanu verziju o vremenu odlaska Nikolaja i Gavrila iz manastira Vojlovica kod Paneva u Dahau, trajanju logorisanja i njihovom tretmanu u tom logoru. ta je autor ove izvrsne studije, koja je rezultat neverovatno velikog i savesnog istraivakog napora, izveo kao zakljuak? Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili zatoeni u koncentracionom logoru Dahau tokom cele okupacije Jugoslavije, kako to tendenciozno i neistinito tvrde njihovi biografi i pojedini crkveni pisci. Na osnovu temeljnog pregleda svih relevantnih dokumenata i njihovim meusobnim kritikim uporeivanjem, proizlazi nedvosmislen zakljuak da su obojica stigli u Dahau 25. septembra 1944. godine i da su tamo bili najdalje do kraja oktobra, a svakako ne due od 7. novembra iste godine, to znai da su u konfinaciji proveli jedva neto vie od mesec dana. Ovakva tvrenja imaju jako uporite u nekoliko nezavisnih dokumenata. Jedan koji u citirati je zapravo neka vrsta dnevnika ora Kolakovia, jednog od Ljotievih pristalica koji je, studirajui agronomiju, jo od 1942. godine iveo u Beu: "Koliko se seam, oko 10. oktobra 1944. godine, stigao je u Be general Milan Nedi sa svojom vladom. Prilikom moje prve audijencije kod generala Nedia u hotelu 'Bristol', stavio mi je do znanja da e biti puteni iz koncentracionog logora Dahau Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gavrilo i Episkop iki dr Nikolaj Velimirovi i da ja gledam da ih doekam i to je najbolje smestim u Beu. Ne seam se tano datuma, ali verujem da to bilo negde oko 15-og oktobra 1944. godine kada smo dobili taan izvetaj o dolasku voza u kome e biti

Njegova Svetost Patrijarh Gavrilo Doi i Episkop iki dr Nikolaj. Na elezniku stanicu smo izali prota Vlastimir ipka, paroh srpske crkve u Beu, manastirski ak i bogoslov Mirkovi koji je bio dirigent naeg crkvenog hora i ja. Na peronu stanice tog hladnog jesenjeg dana, saekali smo dugu kompoziciju voza koji je stigao u Be. Ve pri kraju... videli smo prvo kamilavku Njegove Svetosti Patrijarha Gavrila i njegovu visoku priliku... za Patrijarhom je iao Vladika Nikolaj. Iza njih se pojavio Jova Saraevi..." Da su Gavrilo i Nikolaj izali iz Dahaua pre kraja oktobra meseca Albrecht Drer, Saint Jerome and a svedoi i jedan tekst novinara i Skull, -publiciste, inae ljotievca, Milana Jovanovia Stojimirovia: "... kada sam se oktobra 1944. naao u izbeglitvu u Minhenu, ja sam tu uo od Srba da su njih dvojica u svetenikom odeljenju logora Dahau. I pored sve strogosti reima u tome logoru, ovi Srbi su imali neku tajnu vezu sa ljudima u njemu. Ja sam preko njih poslao Nikolaju jednu kutiju od sto cigareta 'Morava' i pitao ih da li mu treba to od medikamenata, a odmah sam pisao Damjanu Kovaeviu u Be da mu javim gde se nalaze Patrijarh i dr Nikolaj, molei da uini sve da se ti ljudi puste i izbave... Nekoliko dana docnije Kovaevi mi je javio da su mere za putanje preduzete... A nepunu nedelju dana iza toga jedna nemaka slikarka, koja nije bila Hitlerovka, dola je k meni i rekla mi da se dva srpska crkvena poglavara (zwei serbische Kirchenfurasten) nalaze u jednome hotelu na jezeru lirze u Bavarskoj... Tada mi je bilo jasno da ih Nemci nisu mogli niti hteli da neposredno iz logora otprave u Be, nego su ih prvo drali u lirzeu da se koliko toliko oporave, operu i odmore od dahauskih uasa, pa su im tek onda dali dozvolu da idu u Be". Kakav je bio stvarni tretman vladike Nikolaja i patrijarha Gavrila u Dahauu? Da li je bilo "uasa", kako retoriki veli Stojimirovi, za dvojicu crkvenih velikodostojnika u logoru Dahau? Na osnovu svih raspoloivih dokumenata autor ove knjige je dokazao da nije. Naime, obojica su bili smeteni u paviljon sa posebnom namenom za visoke politike i verske linosti, tzv. poasni bunker. Nisu bili mueni, maltretirani i izgladnjivani, omalovaavani i vreani kao ostali logorai, niti su morali da idu na prisilan rad. Oni su uivali status "poasnih zatvorenika", privilegovanih ne samo u odnosu na obine

logorae nego i u odnosu na ostale "poasne" zatvorenike. Nisu morali da nose logorsku odeu, nisu dobijali logorake brojeve, nisu bili brijani ni iani, uz sveteniku odeu mogli su da zadre asovnike i druge line stvari, dobijali su kvalitetnu hranu iz kuhinje za esesovce, uivali redovnu zdravstvenu zatitu (ona je u vie navrata u samom logoru ukazivana i Gavrilu i Nikolaju!), mogli su da itaju asopise i knjige, vladika Nikolaj je ak imao vremena i za razmiljanje i pisanje svojih tekstova, mogli su da slobodno etaju izvan "poasnog bunkera". Odravali su kontakte sa spoljnim svetom preko Srba iz Minhena i od njih dobijali cigarete i druge potreptine, to im oigledno nije bilo zabranjeno od strane logorskih vlasti. Zato su ova dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika imala takav tretman? Nije nepoznato da je episkop Nikolaj pre rata imao velike simpatije za Hitlera i njegovu nacionalsocijalistiku partiju, to je u vie javnih nastupa obelodanio. Njemu je nemaki poslanik u Beogradu svojevremeno uruio jedno od visokih nemakih odlikovanja, Gvozdeni krst, kao znak zahvalnosti nemake vlade za razvijanje jugoslovenskonemakih odnosa i saradnje. Meutim, Nikolaj e zajedno sa patrijarhom Gavrilom 27. marta 1941. podrati Simovievu vladu i javno preko radija pohvaliti puiste to su razvrgli sramni pakt. To im Nemci nisu oprostili i, uprkos ranijim Nikolajevim zaslugama, obojicu konfinirali: patrijarha Gavrila prvo u manastir Rakovica (od 5. maja 1941. godine - uz osmomeseni prekid jer je od novembra 1941. do jula 1942. bio na leenju u Beogradu - pa do 21. maja 1943), a potom u manastir Vojlovica (od 21. maja 1943. do 14. septembra 1944. kada je upuen u Dahau gde je stigao 25. septembra); episkopa Nikolaja prvo u manastir Ljubostinju (od 12. jula 1941. do 16. decembra 1942), a potom u manastir Vojlovica (od 16. decembra 1942. do 14. septembra 1944. kada je zajedno sa patrijarhom Gavrilom upuen u Dahau gde je stigao 25. septembra). Iako su bili internirani, obojica su imala potpunu slobodu da se kreu u manastirskom krugu, da primaju crkvene velikodostojnike, predstavnike novoformirane Komesarske uprave i docnije Nedieve vlade, nedeljom su sluili liturgiju, molili se i uopte odravali puni i nesmetani duhovni ivot. Dozvoljeno im je primanje hrane i pia, pa ak (Nikolaju kao strasnom puau!) i cigareta od strane prijatelja i potovalaca. Odnos okupacionih nemakih vlasti bio je vie nego tolerantan, Gavrila su redovno poseivali i izvetavali ga o crkvenim stvarima mitropolit Josif i ostale vladike, a obojicu su nesmetano poseivali odmah po internaciji ef Komesarske uprave Milan Aimovi, a docnije i predsednik kvislinke srpske vlade Nedi i njegovi "ministri" Olan, Velmar-Jankovi, Velibor Joni, te voa "Zbora" i nemaki ovek Dimitrije Ljoti, inae najblii Nikolajev prijatelj, i drugi. ak i samo prebacivanje u Dahau nije bilo plod nekakve nemake elje da se ova dvojica crkvenih velikodostojnika ponize i mue. Naprotiv, tamo su prebaeni kako ne bi pali u ruke Titovim partizanima i boljevikoj Crvenoj armiji koja je nadirala prema jugoslovenskim granicama. Oni su im bili odlina zaloga za budue eventualne pregovore sa zapadnim saveznicima. Osloboeni su krajem oktobra 1944. upravo iz tih razloga i to na predlog nemakog poslanika za Balkan Hermana Nojbahera i njegovog efa, ministra spoljnih poslova Rajha, Joakima fon Ribentropa uz punu saglasnost efova RSHA Hajnriha Himlera, Ernsta Kaltenbrunera i Hajnriha Milera. Na ovakvu odluku svojim neprestanim molbama svakako su uticali i Milan Nedi i Dimitrije Ljoti koji su u svojim usmenim i pismenim zahtevima nemakoj strani iznosili uverenja da su dvojica duhovnika neophodni kao simboli ujedinjenja kvislinkih snaga izbeglih u Sloveniju za

"odlunu borbu protiv partizana i komunizma" koja je trebalo da pone u prolee naredne, 1945. godine. Ili ispravno zakljuuje da su Nemci sa patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem postupali krajnje utivo i s uvaavanjem jer su im bili potrebni. Posle putanja iz logora Dahau oni su bili smeteni u jednom hotelu u mestu lirze, na istoimenom jezeru, gde su uivali tretman poasnih gostiju sa punim komforom i zdravstvenom negom. Kada su se oporavili, stigli su u Be 24. januara 1945. gde su ostvarili pune kontakte sa Dimitrijem Ljotiem, Milanom Nediem, Milanom Aimoviem, efom bive Komesarske uprave koji je u tom trenutku bio izaslanik generala Drae Mihajlovia koji se, pak, nalazio u Bosni i upravo tih dana pismeno molio "Njegovu Ekselenciju Poglavnika" da omogui nesmetan prolaz etnikih jedinica kroz Hrvatsku na putu za Sloveniju, istovremeno izraavajui nadu da e se "u ovom tekom trenutku za sve nas" i "Vaa Ekselencija" prikljuiti "zajednikom frontu protiv nadirue komunistike nemani". Tokom aprila 1945. patrijarh Gavrilo, a naroito vladika Nikolaj isticali su se redovnim obilaskom kvislinkih trupa u Sloveniji (blagosiljajui "srpske junake" vrili su "smotru" trupa Srpskog dobrovoljakog korpusa Dimitrija Ljotia u Postojni, ali i etnikih jedinica popa Momila ujia koji je takoe bio na "slobodnoj teritoriji"). Oni su 31. marta 1945. napustili Be i ceo april proveli na "slobodnoj teritoriji". Ve prvih dana aprila u Feldenu, gde su bili smeteni, posetili su ih Momilo uji, Dimitrije Ljoti, Dobrosav Jevevi, general Miodrag Damjanovi, a od Nemaca dr Alojz maus, SS obergrupenfirer Odil Globonik i grof ernin, sin biveg austrougarskog ministra spoljnih poslova. Ljotievac i istoriar SPC dr oko Slijepevi je takoe bio prisutan i o tim danima kae: "... Znam i video sam da su oni (Nemci - prim. Z. M.) prema patrijarhu Gavrilu i prema episkopu Nikolaju veoma paljivi. Obojica su bili smeteni u jednom veoma lepom hotelu... Dimitrije Ljoti se usrdno zalagao da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj dou meu nae jedinice u Sloveniji... Razume se da su nacionalne jedinice rado pozdravile pojavu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja..." Kako su saveznike trupe sve vie napredovale prema austrijskoj granici, a bombardovanja Bea i ostalih nemakih gradova bivala sve razornija, Nojbaher je, iz bezbednosnih razloga, predloio Berlinu da se dvojica velikodostojnika iz Svetog Petra kraj Gorice prebace prvo u Kicbil, a potom u vajcarsku. Ovaj plan su podrali Ljoti i predsednik srpske vlade Nedi koji se sa ostacima svoje vlade nalazio u Kicbilu. Dimitrije Ljoti je 23. aprila dobio radio-depeu da hitno otputuje u Sveti Petar kod Gorice da se pozdravi sa patrijarhom Gavrilom i episkopom Nikolajem, pred njihov put u Kicbil. Tom prilikom Ljoti im je poneo "vana dokumenta o stanju u zemlji" koja je trebalo sauvati u cilju antikomunistike propagande i delovanja kod zapadnih saveznika. Istog popodneva, meutim, u saobraajnoj nesrei Ljoti je poginuo, a sutradan, 24. aprila, sahranjen je u Svetom Petru gde su se jo uvek nalazili Gavrilo i Nikolaj. Svom najveem prijatelju Ljotiu episkop Nikolaj je odrao opelo i poznati govor u kojem poziva na borbu protiv partizanskih jedinica a u odbranu pravoslavlja i srpstva. Te veeri su obojica, i Gavrilo i Nikolaj, otputovali u Kicbil gde su bili smeteni u hotelu "Grand" gde je ve bio smeten Nedi sa svojim ministrima. Ispred hotela ih je doekao i ljubazno pozdravio Herman Nojbaher i izrazio im sauee povodom tragine smrti Dimitrija Ljotia. Tom prilikom im je rekao da e vrlo brzo biti prebaeni u vajcarsku odakle e moi da nastave borbu protiv komunista. Meutim, 1. maja 1945. godine Nojbaher je posetio patrijarha i episkopa Nikolaja i saoptio im da su "na alost, putevi

prema vajcarskoj dovedeni u opasnost od amerikih i francuskih trupa te je nemogue u ovom trenutku naputati Kicbil". Ali 8. maja 1945. Amerikanci su uli u Kicbil tako da od puta u vajcarsku nije bilo nita. Ve pomenuti dr oko Slijepevi navodi sledee: "Ameriki general je ve sutradan posetio generala Nedia, a zatim episkopa Nikolaja. Sa episkopom Nikolajem, koji je znao engleski, otiao je kod patrijarha. I patrijarhu i episkopu Nikolaju ponuene su dve mogunosti: da odu u dobrovoljnu emigraciju ili da se vrate u otadbinu..." Iz Ilieve knjige jasno proizlazi zakljuak da mi do danas nismo imali celovitu i istinitu verziju internacije patrijarha srpskog Gavrila Doia i episkopa Nikolaja Velimirovia, kako u pogledu duine njenog trajanja, tako ni u pogledu tretmana koji je prema njima bio primenjen. Nekritikim pisanjem crkvenih autora prikrivane su osnovne injenice o toj internaciji, izmiljana su tobonja muenja i torture, sve u cilju razvijanja mita o stradalnitvu obojice, a naroito Nikolaja, kako bi se lake prihvatila ideja nekolicine ekstremnijih srpskih episkopa o proglaenju Nikolaja za sveca, to je na kraju i uinjeno. Autor na neki nain "okrivljuje" i vancrkvene autore Titove Jugoslavije, dakle istoriare, koji su iz oportunistikih razloga izbegavali da se bave ovom temom upravo iz razloga da se rezultatima temeljnog istraivakog rada na ovu temu, odnosno otkrivanjem pune istine ne pomute dobri odnosi Titovog reima sa Srpskom pravoslavnom crkvom i osobito patrijarhom Germanom. Zakljuak ovog prikazivaa, pak, mogao bi glasiti: ovom knjigom naa istoriografija je konano demistifikovala mitove i poluistine koje su plasirali i koje i dalje plasiraju neki crkveni pisci u vezi s nimalo svetakim ivotom episkopa Nikolaja i njegovim "svetakim stradalnitvom". Konano je odgonetnuta "tajna Dahaua". Zlatoje Martinov http://www.republika.co.rs/392-395/18.html

Protojerej mr Velibor Domi O ''metodologiji'' i ''injenicama'' akademika Momila Zeevia, recenzenta i branitelja knjige-plagijata Predraga Ilia
Preskromno je i preblago ako kaem da sam zateen i zapanjen nakon itanja teksta ''O ''metodologiji'' i ''injenicama'' nekih kritiara knjige Predraga Ilia'' (diskusija na Okruglom stolu u Zavodu za prouavanje kulturnog razvitka Srbije, 9. juna 2007.g.) , koji je napisao uvaeni akademik Crnogorske akademije nauka i umetnosti (CANU) g. Momilo Zeevi i koji je, zajedno sa tekstovima ostalih uesnika na Okruglom stolu, objavljen na veb sajtu Nove srpske politike misli . I ne samo to. Ozbiljno sam se presabrao i zapitao da li smo se uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi i moja malenkost, kao i jo petnaestak naih sagovornika, 9. juna 2007. godine nalazili na istom mestu.

Uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi me je ozbiljno doveo u dilemu da li da verujem svojim uima i onome to sam 9. juna 2007.g. na Okruglom stolu od njega uo ili da verujem svojim oima i onome to sam, nepunu godinu kasnije, proitao, a to je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi napisao, potpisao i objavio. Na svu sreu, moja dilema je veoma kratko trajala zahvaljujui tome to postoji viesatni nemontirani video zapis sa Okruglog stola, koji su povodom knjige ''Srpska Crkva i tajna Dahaua'' Predraga Ilia organizovali Nova srpska politika misao i Udruenje za politike nauke Srbije 9. juna 2007.g. u Zavodu za prouavanje kulturnog razvitka Srbije u Beogradu. U svakom sluaju, na poetku valja konstatovati da je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi pogodio samo datum i povod. Na alost, sve ostalo je promaio i bestragao. No, i to je dovoljno. Da je Zeevi kojim sluajem promaio i datum i povodom onda ne bismo ni mogli da polemiemo. Nakon pregleda video-zapisa sa Okruglog stola i njegovog uporeivanja sa onim to je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi napisao da je toga dana i tom prilikom izgovorio - ustanovio sam da je re o istom falsifikatu. Jedino to u tome vidim da je dobro odnosi se na injenicu da uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi nije falsifikovao druge nego sebe i po tome e, na moju veliku alost, ostati poznat i u naunoj i u iroj javnosti! Dakle, uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi je falsifikovao jedan dogaaj iz nedavne prolosti, tj. svoju diskusiju sa Okruglog stola od 9. juna 2007. godine. Uvaeni akademik CANU i doktor istorijskih nauka g. Momilo Zeevi je na taj nain u ovom sluaju pokazao ne samo novu nego i sopstvenu ''metodologiju'' prilikom pristupanja odreenim ''injenicama'' i dogaajima iz nedavne prolosti, a Okrugli sto o knjiziplagijatu Predraga Ilia (na kome su se sreli i svoje stavove izneli neistomiljenici) svakako predstavlja dogaaj iz nedavne prolosti koji niko, pa ni Zeevi, nema pravo da falsifikuje, bestraga i prekomponuje. Poto je uvaeni akademik CANU i doktor istorijskih nauka Momilo Zeevi pribegao falsifikatu kao metodu prilikom sopstvenog pristupanja dogaaju iz nedavne prolosti u kome je uestvovao i o kome, pored validnog i kvalitetnog video zapisa, postoji i petnaestak ivih svedoka - njegovih sagovornika onda takav postupak svakog oveka od logike i zdravog razuma navodi na razmiljanje o tome kako je ovaj uvaeni crnogorski naunik ''metodoloki pristupao'' dogaajima iz dalje prolosti o kojima je pisao, a u kojima nije uestvovao i o kojima nema ni video zapisa, a ni ivih svedoka. Osim loe namere i nedopustivog nenaunog pristupa u ovom sluaju, ostavljam mogunost da je seda glava uvaenog akademika CANU Momila Zeevia razlog ovakvom ''metodolokom pristupu'', ali ga onda ubudue, ako je to u pitanju, radi njega samog, treba drati podalje od olovke! Istine radi, itaoce, a i uvaenog akademika CANU Momila Zeevia, recenzenta knjige-plagijata i branitelja esdebeovskog plagijatora Predraga Ilia, moram da podsetim na zajedniki dogovor organizatora Okruglog stola i svih uesnika. Svaki uesnik na

Okruglom stolu je imao pravo da iznese svoje uvodno izlaganje o temi, a potom i da, kroz uee u diskusiji, potvrdi ili oponira iznetim stavovima i miljenjima ostalih uesnika. Svi su, pa i Momilo Zeevi, prihvatili ponuena pravila i saglasili se njima. Takoe, svi su prihvatili obavezu da organizatorima Okruglog stola u razumnom roku dostave svoja izlaganja i diskusije u pisanoj formi. Svi uesnici su dobili pravo i mogunost da u svoje diskusije unesu i neto za ta, zbog vremenskog ogranienja i veeg broja uesnika, nisu imali priliku da saopte, ali se podrazumeva da se izreeno ne moe brisati gumicom, a neizreeno postavljati u nivo izreenog. Niko, dakle, pa ni crnogorski akademik Momilo Zeevi, od organizatora Okruglog stola nije dobio pravo da falsifikuje i menja sadraj izreenog u izlaganju i diskusiji nego samo da izreeno stilizuje, lektorie i eventualno dopuni. Objavljeni sadraji izlaganja i diskusija uesnika Okruglog stola to pokazuju i dokazuju. Postignuti dogovor, koji spada u nivo intelektualnog potenja i korektnosti, prekrio je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi i to falsifikovanjem svoje diskusije. Falsifikat se dogodio nakon to je na sajtu Nove srpske politike misli objavljen tekst moje diskusije na Okruglom stolu koja je, inae, krajnje nepovoljna po njega kao recenzenta knjige-plagijata. Po svemu sudei, izgleda da je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi tvrdo verovao da neu objaviti sve ono to sam kao primedbe izneo u svojoj diskusiji na Okruglom stolu kako na raun Predraga Ilia kao tvorca knjige-plagijata tako i na raun Zeevia kao recenzenta knjige-plagijata. To mi je uvaeni i u falsifikatu uhvaeni akademik CANU Momilo Zeevi, prilikom jednog sluajnog susreta u hodniku Istorijskog instituta u Beogradu, napomenuo u zavijenoj formi. Meutim, kada je na veb sajtu Nove srpske politike misli video da sam, potujui dogovor i pravila koja su odredili organizatori Okruglog stola i koja su svi uesnici prihvatili, objavio sve ono to sam saoptio onda, pretpostavljam, uvaeni crnogorski akademik nije verovao da u uporediti ono to je rekao na Okruglom stolu 9. juna 2007.g. sa onim to je objavio nepunu godinu kasnije. Bojim se da je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi Okrugli sto na kome smo uestvovali doiveo kao priu radi prie u kojoj emo mi mlai, ''zapanjeni njegovom veliinom'', kao aksiome prihvatiti sve ono to on o neemu, a u ovom sluaju o navedenoj knjizi-plagijatu, izrekne. Uz duno potovanje Zeevievih godina, sede glave, zvanja i znanja, ipak ne spadam u one koji e se u ime toga pogaati oko istine i zbog toga prelaziti preko kleveta koje klevetnici iz UDB-e ili SDB-a, uz podrku svojih mentora i recenzenata, izriu na raun moje Crkve i moga naroda. Akademik Zeevi poturanjem falsifikata umesto originala svoje diskusije nije samo grubo postupio prema mojoj malenkosti. Na alost, na takav nain je obmanuo stotine hiljada italaca tekstova na veb sajtu Nove srpske politike misli, ali je, bez razloga, potcenio i koeficijenat inteligencije urednitva veb sajta, a, bogme, i svih nas njegovih sagovornika navedenog dana na navedenom mestu. S obzirom da su itaoci i posetioci veb sajta Nove srpske politike misli imali priliku da proitaju tekst Zeevieve falsifikovane diskusije, duan sam da njihovoj italakoj panji ovom prilikom, na kraju ovog mog odgovora, u vidu priloga uinim dostupnom i

prepustim tekst originalne, nefalsifikovane diskusije uvaenog akademika CANU Momila Zeevia. Iz teksta originalne Zeevieve diskusije se jasno uoava da on tog dana uopte nije polemisao sa mojom malenkou nego sa drugim uesnicima. Jo manje mu ide u prilogu veoma uoljiva i lako proverljiva injenica da je bio prisutan kada sam, pored ostalih, iznosio primedbe i o knjizi-plagijatu i njemu kao recenzentu knjige-plagijata. Meutim, itaoci su obmanuti sadrajem objavljenog teksta falsifikovane diskusije kako bi stekli uverenje da je crnogorski akademik Zeevi bio jako kuraan, pa je meni kao sveteniku i magistru oitao bukvicu ba onako kako on to ume i kako mu prilii!?! Nije, zaista, bilo potrebe za ovakvom pucibrukom uvaenog akademika CANU Momila Zeevia. Red je bio da objavi ono to je rekao onako kako je rekao, a ne bi bilo problema da je u nekom novom tekstu pokuao nemogue, tj. da popravlja izgubljene poloaje pogotovo ako mu je docurela naknadna pamet ili ako su mu pristigla neka nova saznanja. Postavlja se pitanje: zato je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi iz teksta svoje diskusije na Okruglom stolu izbacio ono to je izgovorio, a ubacio ono to nije izgovorio? Verovatno zbog toga to nije zadovoljan izreenim. Sa onim to je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi rekao, a bogme ni sa ovim to je predstavio da je rekao, nisu, kako ujem, zadovoljni ni ostali, jer se od jednog profesionalnog istoriara (kako Zeevi sam sebe voli da naziva), a uz to i akademika CANU, oekivalo i potenije, i odgovornije, i strunije, i bolje, i sistematinije, i zrelije, i dublje i, naravno, argumentovanije. Momilo Zeevi se, u cilju popravljanja izgubljenih poloaja u ovoj raspravi, upustio u izmiljanja i naknadno otvaranje novih pitanja kojih se nije setio tokom rasprave. Meni, nakon obavezne konstatacije o Zeevievom falsifikatu sopstvene diskusije, ne preostaje nita drugo nego da mu odgovorim na ono to u diskusiji na Okruglom stolu nije govorio te to je naknadno smatrao da treba da iznese kao primedbu. Zeevi je na poetku teksta falsifikovane diskusije zamenio teze i optuio i mene i jo neke sagovornike na sledei nain: ''Mislim da je krajnje deplasirano i nekorektno osporavati pravo trojici profesionalnih istoriara, univerzitetskih profesora, da kao recenzenti imaju svoj stav o Ilievoj knjizi, svoje uverenje o celishodnosti njenog objavljivanja, ne samo zbog struke kojoj pripadaju, ve i zbog naroda kome ele da slue''. Ni moja malenkost, a ni bilo ko od ostalih sagovornika koji su se kritiki osvrnuli na pomenutu knjigu-plagijat nijednom jedinom reju nismo osporavali ni Zeeviu ni preostaloj dvojici recenzenata pravo na stav i miljenje o knjizi-plagijatu. Iznete su ozbiljne zamerke recenzentima, ali niko im, tom prilikom, nije osporio ni strunost, ni pravo, ni pobudu, ni interesovanje da budu recenzenti pomenute knjige-plagijata. Pitanje odgovornosti recenzenata je upravo samokritino pokrenuo uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi i to na poetku svog izlaganja (a govorio je prvi). Zeevi je konstatovao, valjda da bi bio ubedljiviji, da ''u itavoj dosadanjoj javnoj polemici pada u

oi injenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost Ilievog rada i preporuili ga za objavljivanje. I to oigledno nije bilo sluajno, jer su i recenzenti odgovorni ako su stali iza nekog rukopisa koji ne sadri naune i strune kvalitete ili ima bilo kakve vannaune pobude i ciljeve''. Ove rei je na Okruglom stolu izgovorio, a potom i na veb sajtu Nove srpske politike misli pod svojim imenom i prezimenom objavio uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi. Kada sam se tokom diskusije samo ukratko osvrnuo na ovu Zeevievu konstataciju, a pre mene i mr Budimir Aleksi, onda uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi nije reagovao. A kada sam reeno i objavio onda se uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi naao uvreen do bola pri emu bi i meni, a izgleda i drugima rado osporio pravo da imamo i iznosimo svoj stav o knjiziplagijatu o kojoj smo govorili i iji smo plagijat i nenaunost dokazali. Uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi je verovatno smatrao da je za sve nas vie nego dovoljno to to on ima svoj stav o toj knjizi te da niko drugi nema pravo, a ni razlog da se o tome izjanjava. Na alost, uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi je napred izneto izmislio kako bi na poetku krenuo u napad vodei se onom da je napad najbolja odbrana. Potvrda za ovakvu konstataciju nalazi se na video materijalu sa Okruglom stola koji uvaenom akademiku CANU Momilu Zeeviu moe da osvei pamenje, ali i koji svakom zainteresovanom itaocu mogu da pruim na uvid. Kad promai prva obino promai i naredna. Tako je i kod uvaenog akademika CANU Momila Zeevia. Odmah je mene i mr Budimira Aleksia optuio da ''demagoki i politikantski diskvalifikujemo autora i recenzente knjige o kojoj govorimo'' ocenivi, naravno naknadno, a ne pred nama, ''da zaista nema smisla to da sluamo (mislei na sve uesnike Okruglog stola prim. V.D.). Zeevi je kompartijski, jednopartijski, ideoloki istoriar i to znaju vrapci na granama i on je sebe u nauci sa svojom podrkom knjiziplagijatu dovoljno politikantski diskvalifikovao tako da nema potrebe da ni ja, a ni bilo ko drugi tome neto dodaje niti bi imalo ta vie da se dodaje. Iako je sve to tako, na Okruglom stolu ga nisam na bilo koji nain ni kao oveka ni kao istoriara uvredio. Primedbe koje sam u diskusiji izneo i uputio na raun sve trojice recenzenata i dalje stoje i nema potrebe da ih ponavljam. Znam da te primedbe bole te da ozbiljno naruavaju nauni kredibilitet recenzenata, ali bole i nepravda i bezbroj kleveta koje su zbog te knjige upuene na raun Srpske muenike Crkve. O tome Zeevi ne razmilja. U opsednutosti svojom veliinom i zvanjima za Zeevia je vano da ga niko ne dira, a kad se udara i klevee po Srpskoj Crkvi, pa i sa njegovom naunom preporukom i recenzijom, i to jo od viedecenijskog oficira tajne komunistike policije zaduenog za Crkvu, onda to i nije nikakav problem. Udaralo se toliko decenija, a Zeevi je, kao i mnogi slini njemu, utao, a da ne kaem i odobravao. Zeevi se u svom falsifikatu pokazao i kao svojevrsni manipulator. Vezujui se za moju reenicu da ''do pojave ove knjige nikada nisam uo za Predraga Ilia'', Zeevi eli da manipulie pa, koristei svoju ideoloku i decenijama primenjivanu ''metodologiju'', izvodi sledei ''zakljuak'': ''Ako je tako, onda treba verovati da Ili kao ''dugogodinji visoki oficir tajne komunistike policije zaduen za Crkvu'', i kasnije, u demokratskoj vladi DOS-a, 2001.-2004. godine, kao pomonik ministra unutranjih poslova, i nije bio neki opaki ''udba'', jer bi, u protivnom, za njega morao znati''. Odakle bih ja i kako bih ja

mogao da znam za Predraga Ilia kao oficira tajne komunistike policije zaduenog za Crkvu? To sam saznao u isto vreme kada su saznali i drugi itaoci i to iz uvoda knjigeplagijata. Nema razloga da podvlaim da sam bio iznenaen drskou jednog udbaaesdebeovca i pripadnika itavog korpusa dojueranjih gonitelja Crkve da se u ovom tzv. tranzicionom periodu presvlai i pod naunom obrazinom javlja kako bi, nakon gonjenja, svojim drskim i bezonim klevetama, a sa Zeevievom preporukom, prikivao Srpsku Crkvu na stub srama optuujui je za tobonje ''namerno stvaranje mita o Patrijarhu Gavrilu i Svetome Nikolaju ikom''. Crnogorski akademik Zeevi je izgleda zaboravio ta je govorio na Okruglom stolu 9. juna 2007. godine pa kae da ga ''optuujem da Lakievu knjigu nije itao, a recenzirao ju je, te da je tako potpisao dve suprotne tvrdnje koje iznose Laki i Ili o boravku Patrijarha Doia u nemakom zatoenitvu i u logoru Dahau''. Neverovatno je, ali istinito da Zeevi pokuava da meni pripie sopstvene rei. U diskusiji sam konstatovao i dokumentovao injenicu da se Zeevi pojavljuje kao recenzent dvojici autora koji o Patrijarhu Gavrilu dijametralno suprotno piu. Zeevi mi je, dok sam to izgovarao, upao u re i pred svima glasno rekao da Lakievu knjigu nije itao, a pojavio se kao njen recenzent. Dokaz za ovo nalazi se u izvornom, nefalsifikovanom tekstu Zeevieve diskusije. I, poto se izrekao, sada bi da mene prikae kao onoga koji njega optuuje za neto to je sam rekao i to ni ja, a ni ostali prisutni nikako i ne bismo mogli da znamo!?! Uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi se veoma uvredio zbog mojih, a i zbog kritika jo nekih sagovornika. Umesto da je pokuao da argumentovano dokae da nismo u pravu, Zeevi je u tekstu falsifikovane diskusije ocenio da ''nema smisla da od crkvenih istoriara sa titulama magistara sluamo demagoke i politikantske kvalifikacije autora i recenzenata knjige o kojoj govorimo''. Osim konstatacije da je Predrag Ili ''udba'', tj. esdebeovac (kako insistira da ga nazivamo) ni jedne jedine rune rei na tom skupu nije bilo. Jeste bilo ive i temperamentnije diskusije, ali uvreda i neprimerenih rei nije bilo (o tome svedoi i neformalni zakljuak skoro svih uesnika Okruglog stola). Pojedini biografski detalji Predraga Ilia koje sam pomenuo ne predstavljaju nikakvu pikanteriju nego pozivanje na ono to je o sebi u pomenutoj knjizi-plagijatu naveo Ili. To ni u kom sluaju ne moe da uputi na zakljuak da sam se bavio Iliem kao linou niti da sam se bavio (pr)ocenjivanjem Ilieve esdebeovske biografije. Mene Ili kao linost ne interesuje kada govorim i piem o pomenutoj knjizi-plagijatu ve me interesuje profesionalna deformacija linosti kao posledica obavetajne slube koju je Ili decenijama obavljao u tajnoj komunistikoj policiji, a ta sluba je u Srbiji, kao to je svima poznato, uglavnom bila uperena protiv Srpske Crkve, tj. episkopata, svetenstva, monatva i vernog naroda Boijeg. U cilju skretanja panje kritike i javnosti na drugu stranu uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi nas je u tekstu falsifikovane diskusije obavestio da je Predrag Ili autor knjige ''Vatikan i slom Jugoslavije''. Zeevi za tu knjigu tvrdi da je ''uspeno odbranjena doktorska disertacija na Pravnom fakultetu u Beogradu''(kao da postoji neuspeno odbranjena doktorska disertacija!?!). Zeevi, na alost, ne samo da nije proitao tu knjigu nego nije proitao ni njen predgovor, a ni pregledao njen sadraj. Da je uvaeni Zeevi makar prelistao knjigu ''Vatikan i slom Jugoslavije'' video bi da ona ne

predstavlja Ilievu disertaciju poto je naslov Ilieve disertacije ''Jugoslovenskovatikanski odnosi od poetka Drugog svetskog rata do napada na Jugoslaviju''. Knjiga koju u tekstu falsifikovane diskusije pominje uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi predstavlja Iliev magistarski i doktorski rad. Zeevi u tekstu falsifikovane diskusije za tu knjigu navodi da se ''meu strunjacima, po svom znaaju, svrstava odmah iza dela Viktora Novaka, Branka Petranovia i Dragoljuba ivojinovia''. Meutim, Zeevi je na Okruglom stolu pred svima saoptio da ''Ili nije neki poznati istoriar da nam bude jasno. Uradio je jednu solidnu knjigu. Uradio je nekoliko tih priloga. On je vie pedagog nego pisac u tom smislu''. Kada italac proita i ono to predstavlja nefalsifikovani i ono to predstavlja falsifikovani tekst diskusije uvaenog akademika CANU Momila Zeevia po istom pitanju onda zaista dolazi u dilemu da li, kada i koliko uopte sme da mu veruje. Bojim se da to uvaenom akademiku CANU kao dobrom poznavaocu Ilievog spisateljstva jo uvek nije jasno te da ni on jo uvek ne zna da li, kada i koliko i sam sebi sme da veruje. No, ima i vremena, a bie i prilike da se uvaeni akademik CANU konano odredi po ovom, a i po nekim drugim pitanjima. Smatram da je blie istini stav koji je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi izneo na Okruglom stolu, tj. da Ili nije neki istoriar i da nije poznat u naunim krugima, a da nas policijski i politiki krugovi ne interesuju. Uostalom, i Zeevi se ogradio od Ilievih istupa u javnosti povodom knjige-plagijata. Slobodno se moe konstatovati sledee: da nije bilo takve neprimerene medijske akcije i kleveta koje je, povodom knjige-plagijata, izneo protiv SPC, Predrag Ili bi za iru i uu naunu javnost i dalje ostao anonimus. Na alost, uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi nije odgovorio na ozbiljne i argumentovane primedbe koje sam izneo na raun knjige-plagijata. Umesto toga, a nemajui adekvatne argumente, uvaeni crnogorski akademik je u tekstu falsifikovane diskusije pokuao da skrene panju tvrdnjom da su ''i mladi skojevci, za koje uvek bio ''etniki sin'', imali vie takta i stila kada su ga napadali i gurali nazad''. Uz duno potovanje, moram da napomenem da me apsolutno ne interesuje biografija Zeevievih roditelja. Smatram da je njihovo uvoenje u kontekst knjige-plagijata i ove rasprave apsolutno neprimereno. Takav pristup ne potie iz naune metodologije. U pitanju je neka druga metodologija u koju su se, verovatno sa eljom da ostvare neki interes i kritiare navedu na nenaunu sentimentalnost, upleli i Predrag Ili i Momilo Zeevi. S obzirom da je Zeevi pomenuo da je navodno decenijama bio napadan kao ''etniki sin'' moram da napomenem da ni onima koji ga decenijama poznaju nije poznato da je negde javno napadan, a posebno ne kao ''etniki sin''. Postavlja se pitanje: zato bi skojevci napadali Zeevia koji je bio viedecenijski lan Saveza komunista Jugoslavije? U toj partiji je bio sve dok se ona nije raspala. to se tie odnosa izmeu etnika i partizana kao pitanja koje je, opet mimo teme Okruglog stola, otvorio uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi, moram da kaem da bi njegova misao o tome bila izuzetno dragocenija da je stao na stranu istorijske istine ako ne ranije, a ono makar pre dvadesetak godina, kada je objavljena knjiga ''Saveznici i jugoslovenska ratna drama'' dr Veselina uretia. Niko nije zapazio da se uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi ni tada, a ni kasnije o tome oglasio kao to sada ''hrabro ustaje'' protiv Zakona o izjednaavanju prava etnika i partizana kao pripadnika dva anti-faistika pokreta, koji je legitimno usvojen u Skuptini Srbije i koji, inae, predstavlja mrtvo slovo na papiru.

Uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi mi kroz tekst falsifikovane diskusije naknadno poruuje ''da bi trebalo da znam da je istraivanja o SPC-u kao mlad magistar zapoeo pre nego to sam se ja i rodio, da je doktorirao na dominatno crkvenoj tematici klerikalizmu Katolike crkve, da je istraivao SPC u dijaspori i da se nije bavio ovom temom zato to mu nisu omoguena istraivanja u arhivu Svetog Sinoda SPC-a''. Primio sam k znanju ova dodatna Zeevieva obavetenja, ali i ona iziskuju odreena pojanjenja i komentar. Ni iz jednog relevantnog izvora, pa ni iz biografije Momila Zeevia, koja je dostupna na veb sajtu CANU, nisam mogao da saznam ni jednu informaciju o Zeevievim navodnim istraivanjima o SPC (a ne o SPC-u, kako pogreno pie akademik Zeevi). Nisam, naravno, o tome mogao ni da proitam nita poto uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi o tome nigde nije nita ni objavio. Zeevi je u tekstu nefalsifikovane diskusije rekao da je 1959.g. u Institutu drutvenih nauka napravljen projekat ''Drava i SPC'' te da je on bio zaduen za ta istraivanja. Meutim, u biografiji uvaenog crnogorskog akademika Momila Zeevia pie da se 1959.g. zaposlio u Institutu za izuavanje radnikog pokreta, a ne u Institutu drutvenih nauka. Ako se sve ovo zna onda se moe zamisliti koliko su za Srpsku Crkvu tematski bila vezana i kakva su bila istraivanja koja su u vreme najgore brozomore poveravana Institutu za izuavanje radnikog pokreta u kome se uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi zaposlio i zapoeo neka, do dana dananjeg nedovrena, istraivanja pre nego to sam se ja i rodio!?! Dobro je poznato kakvi su bili i za kakve potrebe su sluili razni komunistiki instituti (ast retkim izuzecima), pa je sasvim prirodno i razumljivo da nikome od vladika iz tadanjeg Svetog Sinoda, a ni godinama kasnije nije padalo na pamet da komunistikim istoriarima poverava crkvenu arhivu i ulazi u takvu neveselu priu. Kao to se vidi u napred citiranom delu teksta falsifikovane diskusije, Zeevi tvrdi da se ''dalje nije bavio ovom temom (SPC-om) samo zato to mu nisu omoguena istraivanja u arhivu Svetog Sinoda SPC'' (a ne SPC-a, kako pogreno pie uvaeni akademik). Meutim, uvaeni g. Zeevi nas je u originalnoj, izvornoj, tj. nefalsifikovanoj diskusiji na Okruglom stolu 9. juna 2007.g. obavestio da ga je od tog projekta tvrdnjom ''da je budala'' zapravo oterao Milutin Moraa, narodni heroj, general i funkcioner tzv. Savezne verske komisije. Zeevi nam je na Okruglom stolu saoptio da se nakon tako neprijatnog razgovora sa Milutinom Moraom uplaio i da je odustao poto ga je Moraa oterao te da se tom temom nije vie bavio. Ne udim se osionosti Brozovog generala Milutina Morae to je u mladom, poletnom i, dodue, nekuranom asistentu i buduem akademiku CANU prepoznao budalu. Ali, konstatujem da je renik Milutina Morae u sluaju Momila Zeevia bio neprimeren i smatram da je bilo mudrije da je uvaeni akademik CANU sve ovo ostavio za neku drugu priliku, a to je naknadno optuio Srpsku Crkvu kao instituciju koja je ometala njegov nauni razvoj!?!. Iz biografije uvaenog akademika Momila Zeevia, koja je dostupna na veb sajtu CANU, saznao sam da je poetkom ezdesetih godina HH veka bio u Americi i Kanadi. Meutim, u crkvenoj dokumentaciji nije zabeleeno da je vrio bilo kakva istraivanja u tamonjim crkvenim arhivama. Ne bi bilo teko izvesti takav zakljuak sve i da nema dokumentacije o tome. Crkvena arhiva je do 1979.g. bila u posedu Eparhije AmerikoKanadske u Manastiru Svetoga Save u Libertivilu kod ikaga. Ta eparhija od 1963.

godine, nakon to je Brozov reim prouzrokovao crkveni raskol u Americi, nije bila pod patronatom beogradske Patrijarije. Sveti Arhijerejski Sabor SPC je tri nove eparhije u Americi i Kanadi (Srednjo-amerika, Zapadno-amerika i Istono-amerika i kanadska) osnovao 1963. godine, a to znai da one u to vreme i nisu imale nikakvu arhivu osim tekue dokumentacije. Da ne govorimo o tome da blaenopoivem Episkopu AmerikoKanadskom Dionisiju (Milivojeviu) kao dokazanom anti-komunisti ni u snu ne bi palo na pamet da arhivu Eparhije Ameriko-Kanadske ustupa za istraivanje bilo kom komunistikom istoriaru, pa ni Momilu Zeeviu. I logiki je nemogue da Zeevi dobije na uvid crkvenu arhivu u emigraciji, a da je ne dobije u Beogradu. Ne sporim da je Momilo Zeevi kao mlad magistar moda imao nameru da se bavi odnosom komunistike drave i Srpske Pravoslavne Crkve, ali znam da o tome nije objavio nijednu knjigu to jasno govori da on po (ne)objavljenim radovima uopte nije referentan za oblast istorije SPC. Sve i ako prihvatimo Zeevievu naknadnu tezu iz teksta falsifikovane diskusije na Okruglom stolu da je zbog navodnog nedostatka arhivske grae, a ne zbog nerazumevanja Milutina Morae, odustao od istraivanja istorije SPC moram da kaem da uopte nema potrebe da o tome naknadno informie mene i itaoce veb sajta Nove srpske politike misli. Bolje bi bilo da je o tome govorio Predragu Iliu kada mu je doneo rukopis knjige-plagijata na recenziju. Valjda je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi, pouen svojim bogatim naunim iskustvom, morao da primeti da Predrag Ili nije ni privirio u arhiv Svetog Sinoda. I umesto da se zbog tog ozbiljnog metodolokog propusta i nenaunog pristupa ljutio na Predraga Ilia, uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi se, naknadno i bez ikakvog razloga, ljuti na mene samo zbog toga to sam taj ozbiljni nedostatak uoio, na njega javno ukazao i stavio primedbu recenzentima!?! Uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi je u tekstu falsifikovane diskusije potvrdio da je komunistiki istoriar. U trotomnoj knjizi koju sam poodavno objavio, a koja nosi naslov ''Stradanje Srbske Crkve od komunista'' neoborivo sam dokazao da su Brozovi komunisti za vreme i nakon zavretka Drugog svetskog rata, uglavnom bez suda, suenja i presude, ubili 480 svetenika i monaha SPC, a da su Pavelieve ustae tokom etiri godine trajanja genocidne NDH ubili 219 srpskih svetenosluitelja. ao mi je to uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi nije, makar i u tekstu falsifikovane diskusije, javno osudio zloine koje su, po Brozovom nareenju, odmah nakon zvaninog zavretka rata nad svetenosluiteljima u Sloveniji poinili komunisti. Umesto toga, Zeevi je u tekstu falsifikovane diskusije pokuao da relativizuje (da ne kaem i da opravda) te zloine tvrdnjom da ''oni (svetenici) tamo (u Sloveniji) nisu u rukama drali Sveto Pismo'' nagaajui da li bi ''bolje proli oni svetenici SPC iz partizanskih redova da su, kojim sluajem, pobedili etnici, nedievci i ljotievci''. Prvo, Zeevi ne zna da komunisti u Sloveniji nisu ubili 200 nego oko 90 svetenika. Odgovorno tvrdim, a i svedoenja preivelih oevidaca idu u prilog tome, da ni 5% tih svetenika nikada tokom rata nije bilo naoruano. Ali, sve i da su ti svetenici bili naoruani, zar bi to bio dovoljan razlog da akademik CANU Momilo Zeevi opravda zloin koji je nad njima poinjen nakon zvaninog zavretka Drugog svetskog rata i to bez suda, suenja, presude i prava na albu, a uz prethodno poniavanje i muenje do krajnjih granica? Za uenje je i to to uvaeni akademik CANU ni u naknadno saoptenom stavu, a, na alost, ni u srcu nema ni

jedne sastradalne ljudske rei za te nevine rtve komunizma. Vie od 90% svetenika koje su u Sloveniji u drugoj polovini maja i prvoj polovini juna 1945.g. pobili Brozovi komunisti nisu bili ni etnici, ni nedievci, ni ljotievci. Oni su bili svetenici i nisu bili komunisti. To im je, prema sudu njihovih muitelja, ubica i delata, bio jedini, dovoljni i neoprostivi greh na osnovu koga su ''udostojeni'' masovnih, neobeleenih i vie od pola veka poganjenih i neopojanih grobnica oko Kamnika, Bistrice, Koevskog Roga i drugih stratita! Da ne govorim o tome da komunisti u Sloveniji nisu ubijali samo etnike, nedievce i ljotievce nego i neduni narod koji je iz Crne Gore do Slovenije odstupao putem ''od Vezirovog do Zidanog Mosta''. Da li e uvaenom istoriaru i crnogorskom akademiku Momilu Zeeviu biti od koristi ako ga podsetim da je svega 2000 nacista od 350 hiljada vojnika zloglasne Lerove grupe armija posle rata osueno za ratne zloine, a da su samo 23 od njih osueni na smrt streljanjem. Ne treba da naglaavam da su svi pripadnici Hitlerove i Lerove vojske bili naoruani i da su uestvovali u stravinim zloinima nad nedunim narodom gde god su doli, a bolje su proli od naih paenika i stradalnika nad ijim sudbinama, nakon ezdeset i vie godina, u polimici sa mnom seiri ovaj crnogorski akademik!?! itaoci ove polemike imae priliku da o svemu ovome donesu svoj sud i zakljuak. Meutim, ne mogu da se otmem utisku da je uvaeni akademik CANU Momilo Zeevi majstor ne samo za falsifikate i manipulacije nego i za skretanje teme raspravu na drugu stranu. Na alost, u sva tri dela je uhvaen. Na itaocima je da procene koliko je i kada Zeevi privren istini, a koliko je i kada privren sebi i svojim interesima u raznim reimima. Na kraju, moram da zakljuim da je potpuno prirodno to su se na istom poslu klevetanja Srpske muenike Crkve nali Ili kao pripadnik tajne komunistike policije i Zeevi kao komunistiki istoriar. Dok se dosta njihovih ideolokih saboraca danas veto krije po strankama i nevladinim organizacijama dotle pomenuti dvojac, iako zaogrnut nekim novim odorama, mlae narataje navodi na pitanje: kako je to izgledalo nekada ako oni danas ovako falsifikuju i kleveu Srpsku Crkvu? No, i pored toga, gorostasne linosti Patrijarha Gavrila Ispovednika i Svetoga Vladike Nikolaja ostaju takve u istoriji, pamenju i dui Srpskog naroda i njegove muenike Crkve. http://starisajt.nspm.rs/debate_2007/2008_dzomic2.htm

Neto o knjizi Predraga Ilia nakon susreta sa njim : novinar 2.117 : 25.10.2007

pie: Vladimir Dimitrijevi

Uvodna re

Ako nekom spali kuu i pobije mu porodicu, ne moe biti siguran da u toku veere s njim neete doi i na tu temu. Vudi Alen Citirajui starog cinika Vudija Alena, poinjem ponovo da piem o knjizi Predraga Ilia (Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua, izdanje pisca, Beograd 2006). O ovoj knjizi pisao sam u svojoj studiji Oklevetani svetac / Vladika Nikolaj i srbofobija, Lio, Gornji Milanovac 2007. U njoj sam, pored primedbi na rezultate Ilievih istraivanja, upotrebio i niz otrih rei na raun samog autora, koji je, po sopstvenom priznanju, bio dugogodinji pripadnik Slube dravne bezbednosti (SDB), da bi, dolaskom na vlast DOS-a, izvesno vreme bio pomonik ministra policije Duana Mihajlovia. Ilia sam nazvao Titovim akom, starim cinikom Titovog NKVD-a, vernim slugom UDBE, itd. Ali tada se desio susret u ulici Rige od Fere 4 u Beogradu Ustvrdio sam, tom prilikom, da bi tu trebalo postaviti spomen-plou jer su se, prvi put od smrti vladike Nikolaja, na istom mestu nali ljudi sa potpuno suprotnim gleditima o Nikolaju od krajnjeg osporavanja, preko, uslovno govorei, neutralnih pozicija, do onih koji ga, kao i otac Justin (Popovi), smatraju najveim Srbinom posle svetog Save. I to je delovalo izvanredno: na jednoj strani svetenik Velibor Domi, na drugoj Zlatoje Martinov; na jednoj strani Budimir Aleksi, na drugoj Miodrag Zeevi Da li se o tome moglo i sanjati? Toliko se, u Srbiji umornoj od medijske buke i lai, govorilo o dijalogu i toleranciji i tako je malo bilo pravog dijaloga i istinske trpeljivosti da se ve pomislilo da ih vie nikad nee ni biti. Zahvalnost za ovaj susret, bez sumnje, treba iskazati gospodi edomiru upiu, Slobodanu Antoniu i oru Vukadinoviu, koji su pokazali da je mogue razgovarati i sa krajnje suprotstavljenih polazita. Posle svega, uzeo sam da ponovo pogledam knjigu Predraga Ilia, podstaknut prvenstveno njegovom izjavom da je zaprepaen tekim reima kojima je obasut od pojedinaca iz Srpske crkve. Ili je prilikom susreta u Rige od Fere istakao da je svom istraivanju pristupio ozbiljno, s potovanjem prema linostima patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja. Takoe, ukazalo se i na to da se prvi sistematski pozabavio sudbinom srpskih svetenika u Dahau i da je otkrio tajnu tzv. poasnog bunkera u konclogoru, u kome su bili i srpski velikodostojnici. Kao hrianin, ne elim da vream bilo koga, a pogotovu ne oveka koji kae da ima dobre namere kad se bavi crkvenom tematikom. Susret sa Iliem, kada sam njemu i prisutnima rekao nekoliko bitnih stvari koje su mi, godinama, na umu i srcu, olakao mi je i pisanje ovih redova. Dakle, nesporno je da je Ilieva knjiga ozbiljna. Obradio je stradanja srpskih svetenika u logoru Dahau, podrobno se pozabavivi njihovim sudbinama. Takoe, delimino je pokazao i odnos nacista prema hrianima-antinacistima (recimo, pastoru Martinu Nimeleru), kao i funkconisanje tzv. poasnog bunkera, u koji su hitlerovci smetali svoje ugledne zatoenike.

Ali, bez obzira na to, moji osnovni stavovi zabeleeni u knjizi Oklevetani svetac ostali su nepromenjeni. A oni su sledei: I Ilieva rekonstrukcija dogaaja oko odvoenja patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau puna je izraza tipa moda je, po svemu sudei, izgleda, mada nema dovoljno podataka, ipak Tako Ili tvrdi da je gestapovac Fajstricer 14. septembra 1944. obavestio mitropolita Josifa i Sinod SPC o tome da su Nemci sproveli Gavrila i Nikolaja u Vinervald kod Bea, gde e ovi imati punu slobodu i moi da primaju lekara. To, po Iliu, nije bila lana informacija Gestapoa, nego precizna, kao i ranije informacije o njima dvojici davane Sinodu. Pa ipak, Gavrilo i Nikolaj nisu ostali u Vinervaldu, nego su otili u Dahau. Ili ovaj momenat tumai: To to porunik Fajstricer narednih desetak dana nije mogao da kae gde se nalaze dvojica velikodostojnika Srpske crkve posledica je banalne injenice da oni danima nisu stizali do Bea. S druge strane, kad su ve stigli u Be, oigledno je da je neto iskrslo to je Gestapo pokolebalo u nameri da ih tu zadri. ta je to moglo da bude, ne vidi se iz sauvane nemake dokumentacije. Najverovatnija pretpostavka u vezi sa tim vezana je za nepostojanje garancija vezanih za njihovu bezbednost u tom gradu, krajem septembra 1944. i ubudue, s obzirom na teka bombardovanja kojima je Be u to vreme bio izloen. Ako je tako, zato ih odvode u Dahau kad je i Nemaka neprestano pod bombama? Ako je tako, zato ih u povratku iz Dahaua opet dovode u Be? To to Herman Nojbaher nije znao gde su Gavrilo i Nikolaj, ne znai da Fajstricer nije znao gde su oni jer Nojbaher je bio inovnik Ministarstva spoljnih poslova Nemake, a Fajstricer oficir Gestapoa, koji je, ne obavetavajui Ministarstvo spoljnih poslova, obavio prebacivanje srpskih velikodostojnika. Iz Nojbaherovog protesta Ribentropu i Ribentropovih daljih akcija vidi se da je Gestapo bio spreman da pree preko njihovih opaski i da radi po svome, smatrajui da je to u optem interesu. II Ili veruje da je eneral Mihailovi bio saradnik Hitlera u vreme Drugog svetskog rata. Veliki deo njegovih rekonstrukcija dogaaja iz ove epohe zasniva se na injenici da Ili osea netrpeljivost prema Gavrilovom i Nikolajevom stavu o jugoslovenskoj vojsci u otadbini. On pokuava da nas uveri, na jedan posredan nain, da su Nojbaher, Draa, Nedi, Ljoti, Gavrilo i Nikolaj u izvesnom smislu bili povezani u borbi protiv NOV i POJ, koje je vodio mudri maral Josip Broz Tito. Istina je, meutim, vrlo jasna: vrh SPC jeste bio uz Drau zato to je bio uz kralja Petra II. Ali vrh SPC nije bio uz Hitlera. Predlaui da se patrijarh oslobodi neposredne nemake strae, da mu se omogui da slui u srpskim hramovima u Austriji, da se ostavi suptilan nadzor ljudi s kojima se via, kao i da mu se dopusti veza sa episkopatom SPC, Nojbaher kae da Gavrilo tek mora da se oporavi od loeg tretmana poslednjih godina. (Dakle, Nojbaher je svestan da je nemaki tretman prema srpskom prvojerarhu bio lo; nasuprot tome, Mirko orevi, Jovan Bajford i Predrag Ili tvrde da je taj tretman bio dobar, katkad odlian.) to se Drae tie, pokuaj Nojbahera da ga uvue u dalekosene kombinacije nee uspeti. Draa

e drati vezu s mnogima, ali e ostati veran zapadnim saveznicima. Na ijoj su strani bile i Gavrilove i Nikolajeve simpatije i te 1945, kao i 1941. godine, jasno se vidi iz injenice da su patrijarh srpski i vladika iki poslali pismo Drai Mihailoviu polovinom marta 1945. Draa se nalazio u Bosni. Tom prilikom, dobio je i jednu ikonu Majke Boje na blagoslov od svetog Nikolaja ikog. Draa je 18. marta 1945. poslao poruku u kojoj je izrazio elju da srpski arhijereji odu u SAD, gde bi se borili za nau nacionalnu stvar. Nikolaj e tim putem i krenuti, im bude mogao, dok e se Gavrilo vratiti u Srbiju da tamo ponese krst, skupa sa svojim mnogostradalnim narodom. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj su, odmah po izlasku iz Dahaua, pokuali da stupe u vezu sa eneralom Mihailoviem i ohrabre ga. Tako je vojvoda Jevevi od Gavrilovog sekretara, dr Mitra Dakovia, primio poruku za Drau (17. decembra 1944) da e Gavrilo ostati i u dobru i u zlu sa eneralom, kome estita nastupajue Hristove praznike. U to vreme, Nojbaher je nastojao da patrijarha srpskog i vladiku ikog angauje za potrebe Nemake. U telegramu upuenom januara 1945. ministru Ribentropu, Nojbaher kae: Za nas je od prevashodne vanosti da srpskog patrijarha pridobijemo za aktivno angaovanje protiv komunizma. Nojbaher je eleo da Nedia, Ljotia i Drau povee sa patrijarhom radi srpske nacionalne akcije protiv sovjetske politike na Balkanu. III 1. Ili tvrdi da patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu odvedeni u Dahau da bi bili mueni i ubijeni, nego da bi ih Nemci sklonili od sovjetskih trupa i Titovih partizana, koji bi mogli da ih oslobode i to iskoriste u propagandne svrhe protiv nacista. Takoe, nacisti su se nadali da e patrijarha Gavrila pridobiti za borbu protiv Titove NOV i Sovjetskog Saveza, kao i Nikolaja. Trudei se da to urade, uzdali su se u to da e naterati patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja poznate kao velike protivnike komunizma na saradnju sa nacistikim Treim rajhom, odnosno sa kvislinkim i kolaborantskim politikim snagama u Srbiji i Jugoslaviji. ta bi se desilo s patrijarhom Gavrilom i vladikom Nikolajem kad bi ih oslobodili crvenoarmejci i titovci veliko je pitanje. Pogotovu za vladiku Nikolaja, koji je komunistikim uzurpatorima bio krv na oima. Moe biti da bi utamanili, posle muenja, kao to su uinili sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Joankijem; a moda bi ga opet utamniili, kao to su uinili sa svetenoispovednikom Varnavom i kasnije mitropolitom crnogorsko-primorskim Arsenijem Bradvareviem. injenica da su hitlerovci raunali na Gavrila i Nikolaja kada su eleli da ih iskoriste za antikomunistiku konferenciju evropskih crkava nije nita manje injenica od fakta da su Gavrilo i Nikolaj to odluno odbili. 2, 3. Gestapo jeste izvrio deportaciju Gavrila i Nikolaja u Dahau, ne konsultujui Nojbahera, inae prilino razumnog diplomatu Treeg rajha. Deportovanje staraca bilo je pravo muenje oni su voeni do Dahaua pod tekim ratnim uslovima, vrlo naruenog zdravlja.

4. Patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj iki nisu bili dugo u Dahau, ali su bili, i to upravo u Dahau. Oni su, pored pastora Martina Nimelera, najugledniji hriani antinacisti koji su u tom logoru bili. Greke u ranim biografijama Nikolajevim uglavnom potiu iz nemogunosti da se doe do validne istorijske grae i surove zabrane Titovog reima da se Nikolaj, kao ratni zloinac, u javnosti uopte pominje (godine 1978. zvanino je zabranjeno unoenje njegovih dela u SFRJ). Ove greke nisu posledice zle namere, nego istoriografije pod nadzorom (Ljubodrag Dimi), gde su razne udbake kreature na sebe uzimale ulogu sudija i delata znaajnim istorijskim linostima srpskog naroda. Manje opravdanja ima za one koji su se, od poetka devedesetih godina 20. veka, bavili Nikolajevom biografijom. Oni su morali da budu mnogo ozbiljniji jer su, zbog svoje povrnosti, dali povoda za tvrdnje kako se o Nikolajevom muenitvu stvarao mit. 5. Patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj nisu bili na smrt mueni u Dahau zato to nacistima nisu bili potrebni mrtvi, nego ivi. Ali oni su doiveli stradanje, o emu se jasno vidi iz Nikolajevog teksta Patrijarh Gavrilo. 6. Gavrilo i Nikolaj su, na intervenciju Nojbahera, koga su podrali Nedi i Ljoti, puteni iz Dahau, ali nisu osloboeni iz nemakog ropstva. 7. Oporavak Gavrila i Nikolaja u banji lirze bio je samo fiziki. Oni su i dalje bili izloeni psihikom maltretiranju gestapovaca, koji su ih primoravali na saradnju. 8. Patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj iki nisu pristali ni na kakav nacistiki plan o ujedinjenju preostalih srpskih antikomunistikih, kvislinko-kolaboracionistikih snaga u Srbiji i van nje, nego su otili da u Sloveniji blagoslove nacionalne trupe pod vrhovnom komandom enerala Mihailovia. Ove trupe su htele da se ujedine sa slovenakim antikomunistima projugoslovenski orijentisanim radi borbe protiv Titove okupacije Jugoslavije i pozivanja kralja Petra II na slobodnu teritoriju Slovenije, odakle je trebalo da otpone, uz pomo zapadnih saveznika, restauracija Kraljevine Jugoslavije kao slobodne drave. Plan nije uspeo jer su eril i Ruzvelt Jugoslaviju prepustili krvoloku Staljinu i njegovom vernom slugi Josipu Brozu. Patrijarh i vladika iki su u Sloveniji pokazali krajnju uzdranost; blagoslovili su trupe, a Nikolaj je odrao govor nad Ljotievim odrom iskazujui zadovoljstvo zbog udruivanja srpskih nacionalnih trupa pod komandom enerala Drae i zahvalnost Ljotiu zbog pomoi oko putanja iz Dahau (toliko im je bilo lepo u Dahau da Ili kae da su srpske vladike uivali redovnu zdravstvenu zatitu i relativno slobodno etali po dvoritima oko Bunkera). 9. Boravak Gavrila i Nikolaja u hotelu Grand u Kicbilu za Ilia je opet poasni tretman, koji su uivali M. Nedi i drugi poznati srpski i balkanski saradnici nacistikog okupatora (obratimo panju na ton iskaza, i ko tu jo treba da bude pridruen spisku srpsko-balkanskih kolaboracionista Hitlera). Nisu maltretirani, nego poasno tretirani, smatra Ili. 10. Patrijarh Gavrilo se u Srbiju vratio da se stavi na elo SPC, surovo gonjene pod Titom, kad je procenio da mu ivot nee biti neposredno ugroen; Nikolaj je bio svestan

da bi ga Tito i njegova OZNA zatoili ili ubili i zato je ostao u Americi, pomaui Srbima koji su stenjali pod brozomorom. 11. Ili tvrdi da su patrijarh Gavrilo i sveti Nikolaj iki lino krivi za mistifikacije vezane za njihov boravak u Dahau jer nikad nisu pisali i govorili o tome. To nije istina: Nikolaj je napisao tekst o uslovima njihovog ivota u Dahau, koji je u Srbiji bio nedostupan jer je objavljen u etnikom, velikosrpskom, Amerikanskom Srbobranu, a nedostupan je bio upravo zbog vernih slugu UDBE. Gavrilo i Nikolaj nisu bili komunistiki narodni heroji koji se hvale svojim podvizima u stilu Otpisanih i Bate ivojinovia; ali, ko je hteo, mogao je da doe do njihovih svedoenja o stradanju. 12-14. Najveu odgovornost za nesporazume oko Nikolajeve biografije snose Titove sluge i policajci, koji su mu oduzeli dravljanstvo i proganjali ljude koji su izdavali njegova dela (poput episkopa abako-valjevskog Lavrentija); oni, kao BIA, i dalje spreavaju pristup tajnim arhivama Titovih reima i jo nisu dali uvid u dosije tajnog praenja svetog Nikolaja ikog. Crkveni i svetovni istoriari pet decenija nisu mogli slobodno da se bave Nikolajem, a od poetka devedesetih godina 20. veka inercija prolog vremena i zaplitanje u povrnosti su ih takoe spreavali u tome. Najvea Ilieva neistina je da komunistiki reim u Jugoslaviji nije podsticao istraivanje ovog pitanja da bi bio u dobrim odnosima sa SPC. Ne, nego je cilj komunistikog reima bio da se Nikolaj zauvek oblati kao hitlerovac i drainovac (a Draa je, zna se, takoe hitlerovac) koji je isto to i Stepinac. Otrina? Razlozi Jedan od osnovnih razloga mojih otrih rei na raun Ilia (pre no to smo se sreli) jednostavan je: Ili je radio u SDB, i to u odeljenju koje je pratilo verske zajednice Ili je tu, kako sm ree na skupu u Rige od Fere, bio od 1972. do 1980. godine, u najzloudnije vreme, pred Titovu smrt, kada je borba komunistikog reima protiv kleronacionalizma i klerofaizma bila najea mogua. Komunistiki reim Josipa Broza bio je surovo bogoboraki: u svojoj prvoj fazi taj reim je ubijao svetenike (sto dvadeset svetenih lica masakrirali su komunisti samo u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, skupa s mitropolitom Joanikijem Lipovcem); u drugoj fazi, episkopi i svetenici su gonjeni i zatvarani (vladike Arsenije i Varnava surovo su, na robiji, mueni i poniavani, a svetenomuenik Varnava, po svemu sudei, ubijen je.) Srpska crkva je uvek bila unutranji neprijatelj Titovog reima. Jo je iv svetenik Savo Jovi (sada sekretar Sinoda SPC), koji je pet godina proveo u zenikoj tamnici (zbog neprijateljske propagande, koja se, izmeu ostalog, sastojala u pozivima narodu da se krtava i venava). On je svoje stradanje od udbaa (SDB-ovaca, svejedno), opisao u knjizi Aneli zverinje kue. Jo je iv svetenik Stepkovi, koji je dobio dve godine zatvora jer je u vojsci hvalio vladiku Nikolaja. U manastiru Voljavi, u selu Bresnica kod aka, poiva prota Sava Bankovi, koji je, u dva navrata, robijao

devetnaest godina zbog svog odlunog srpskog pravoslavnog dranja (njegova knjiga U predvorju pakla zasluuje svaku panju.) Jo ima ljudi koji su tueni zato to pomau manastirima i koji su robijali jer su ili u zabranjene litije A posao UDBE (SDB) u izazivanju raskola SPC u Americi? A Rankovievo meanje u izbor srpskog patrijarha? A uloga UDBE u ubijanju srpskih emigranata? Jednom reju, Ili je pripadao organizaciji koja je Srpskoj crkvi i narodu nanela mnogo zla. To ne znai da je on lino zloinac, nego da je bio zaposlen u organizaciji koja je inila zlo. I zato je njegova odluka da se bavi izuavanjem sudbine Nikolaja u Drugom svetskom ratu neto to, kod veine pravoslavnih, u najmanju ruku izaziva podozrenje. Pogotovo ako se zna (a to je obelodanio svetenik Velibor Domi) da je dosije UDBE o Nikolaju negde nestao, a da ga je, u svom radu, pre nestanka, koristio Ili. Ilieva knjiga se, po svemu sudei, pojavila u nezgodno vreme, bar to se tie pravoslavnih publicista koji se bave Nikolajevim ivotom: izala je posle niza kontinuiranih napada na njega kao kriptohitlerovca i antisemitu (od Pisma upozorenja grupe intelektualaca 2002, preko izvetaja Meunarodne krizne grupe, nastalog posle smrti premijera Zorana inia, do studije Jovana Bajforda Potiskivanje i poricanje antisemitizma). I ona se, na svoj nain, uklopila u optu shemu: Nikolaj antisemita, govorio pohvalno o Hitleru pre rata, i ak, primio Hitlerov orden, bio zatoen u poasnom bunkeru u Dahau. Ili je, na skupu u Rige od Fere, ostao pri svojoj tezi da su Nemci bili blagi prema Gavrilu i Nikolaju. Koliko su Ilieve teze tane u odnosu na pravo stanje stvari, govori njegova tvrdnja da je reim zatoenikog boravka u Vojlovici bio vrlo liberalan, pri emu taj liberalizam podrazumeva da su zatoenici mogli da se sastaju i razgovaraju meu sobom, itaju i piu i da se mole Bogu; uzimali su knjige iz biblioteka, imali su hartiju i pribor za pisanje. Nisu smeli ni s kim da se dopisuju, ali su to ilegalno radili, a hranili su se vie nego dobro, iz manastirske kuhinje. Evo kako je to zaista izgledalo, po svedoenju jeromonaha Vasilija (kasnije episkopa banjalukog i ikog), koji je s Gavrilom i Nikolajem bio u Vojlovici: 1. Nemci su od prvih dana okupacije sasluavali Nikolaja u vezi sa njegovim ueem u puu 27. marta 1941. Sasluavali su ga ili u ikom konaku, ili u etnjama po ikoj porti, i sve vreme ga drali pod straom; 2. Okupator je naterao Nikolaja da napusti iku katedru i bira mesto konfinacije. On je odabrao Ljubostinju, odakle, po Kostiu, nigde nije smeo da ide i gde ga je esto sasluavao ef Gestapoa za Balkan, Tajhman. On nikad nije pristao da se preko radija obrati Srbima i pozove ih na pokornost okupatoru. 3. Na Preobraenje 1941, nemaki vojnici upadaju u crkvu i vre pretres celog manastira, hapse vladiku Nikolaja i odvode ga u Kruevac, gde ga jedan nemaki general sasluava

do ponoi. Iako je vladika bolestan, general mu ne nudi ni da sedne. Vladika je uhapen zbog pretpostavljene veze s etnicima. 4. Od 9. do 14. oktobra 1941. vladika je, u pratnji oca Vasilija (Kostia), doao u Kraljevo da moli da se njegov narod potedi streljanja. Major Alfonz Maucijevi je traio pritvor za vladiku, strogo se odnosei prema njemu i pretei mu. Nikolaj mu je rekao da mu Bog nee ostati duan zbog takve surovosti. Poto je Nikolaj hteo da moli etnike i partizane da prestanu da napadaju Kraljevo da Nemci vie ne bi ubijali nevin narod, Maucijevi je, nakon razgovora sa pretpostavljenima, oterao Nikolaja natrag u Ljubostinju, nazivajui ga anglofilom i najveim germanofobom. 5. U sredu, 16. decembra 1942, nemaka vojska ulazi u Ljubostinju i hapsi Nikolaja. Uslovi ivota u Vojlovici, gde je odveden, bili su skoro zatvorski sloboda kretanja mnogo manja nego u Ljubostinji i stalni nadzor: Vrata od naih soba morala su biti otvorena u toku noi. Tako je straa naredila radi kontrole. Preko noi dvaput su obilazili sobe (u poetku). I jo: Ne daje nam straa nigde iz sobe, te sve vreme provodimo u sobi. Tu vrimo i molitve jer se u crkvu ne sme. Vladika esto plae. Pominje mati Saru i ostale sestre u Ljubostinji. Kad idu u crkvu, prati ih straar pod orujem. Vladika eli da umre, gledajui stradanje svog naroda. Nemake mere bezbednosti podrazumevale su uklanjanje svih mlaih monaha iz manastira i spreavanje okolnog naroda da dolazi u hram na slube. Zabranjeno je da bilo ko od monaha bude u oltaru kad slui jeromonah Vasilije da ne bi mogao da predaje poruke za spoljni svet. 6. Bilo im je i hladno; recimo, 9. januara 1943, na trei Boi, otac Vasilije belei: Duva i jak vetar, koji nanosi sneg kroz nesigurne prozore u nae sobe, naroito u vladiinu. Ona je najhladnija. Sedelo se i u mraku, bez osvetljenja (14. april 1943). 7. Vaskrs 1943. doekan je ovako: Sluimo najradosniju slubu, slubu Vaskrsenja, a vladika svojim suzama kvasi antimine na prestolu. Cela eparhija i ceo srpski narod oekuju od njega danas duhovne hrane, a on, stenjen i pritenjen ovde, nema s kim ni slubu ljudski da slui. 8. Odnos pojedinih agenata i straara prema zatoenicima: Smenjen je danas i agent ivkovi. Kinjio nas je skoro pet meseci. Ovakav neovek teko se moe nai u bilo kom narodu. (27. maj 1943) 9. U zatvoru je bilo stenica. (15. septembar 1943) 10. Zbog psihikih trauma koje je trpeo, vladiki Nikolaju su oslabili ivci. (23. novembar 1943)

11. Nedi i Joni su esto navraali kod patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja (oito, eleli su da ih privole na saradnju, ali im to nije polazilo za rukom). Reim zatoenja je katkad bio stroi, katkad blai (Nemci su donosili srpskim arhijerejima darove iz manastira, pre svega hranu), ali oni nikad nisu mogli da izau van manastirske porte i da slobodno opte sa spoljnim svetom. Jednom reju, bili su u kunom zatvoru, no nita manje u zatvoru. to se Dahaua tie, Gavrilo i Nikolaj su u njemu iveli kao ljudi bez slobode, izloeni bombardovanju saveznika i ikaniranju od strane nacista, koji su patrijarha Gavrila, obolelog od crvenog vetra, primoravali da svaki as ustaje iz postelje i ide u sklonite (to je on odbijao), a Nikolaja, zbog jasnog izraavanja otpora takvim postupcima prema Gavrilu, izmeu ostalog, zatvarali i u samicu. Oni nisu imali nikakvu poslugu sastavljenu od obinih logoraa, kako insinuira Ili, nego je Nikolaj usluivao Gavrila. (O tome pie Nikolaj u svom tekstu Patrijarh Gavrilo, objavljenom 1952.) Uostalom, sami nacisti, ije dokumente Ili citira, znali su kako su tretirali Gavrila i Nikolaja. Izvesni doktor Bobrik u beleci od 7. novembra 1944, nainjenoj u nemakom ministarstvu inostranih poslova, citira policajca Najhausa koji mu je rekao da Gavrilo i Nikolaj nisu do skoro bili ba najbolje smeteni (oito je da Nemci svoj poasni bunker u Dahau nisu smatrali nekom poau). Ako crkvi uini sva zla koja se mogu uiniti, od ubijanja svetenika do izazivanja raskola, ne moe biti siguran da kao pripadnik ideologije koja je ta zla proglasila moralno opravdanim (komunistike) i tajne slube koja je toj ideologiji sluila (SDB), prilikom razgovora sa ljudima koji ive u toj crkvi, neete doi ni do takve teme. Pogotovo ako si ostao na istim ideolokim pozicijama i ako je eneral Draa za tebe i dalje kvisling i kolaborater, a NOV i KPJ pozitivci Drugog svetskog rata na teritoriji bive Jugoslavije. Ipak, dijalog je poeo. Ulica Rige od Fere svedok je tog velikog poetka, a Predrag Ili zasluuje da mu se oda priznanje na spremnosti da svoju knjigu prui kao povod za dijalog. Ako dijaloga ne bude, uguiemo se u monologu. Ideolokom, svakako. A to je, na ovim prostorima, deja vu. (Autor je pisac knjige Oklevetani svetac vladika Nikolaj i srbofobija i uesnik okruglog stola posveenom knjizi Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua Predraga Ilia, koji su 09. juna 2007. organizovali NSPM i Udruenje za politike nauke.)
http://www.novinar.de/2007/10/25/nesto-o-knjizi-predraga-ilica-nakon-susreta-sa-njim.html