Вы находитесь на странице: 1из 28

1

Uzronost u kriminologiji
Uzronost predstavlja zakonitost u kretanju svih prirodnih i drutvenih pojava. Uzronost je nuan
odnos izmeu uzronih i posledinih pojava, jer nema posledice bez uzroka. Sve prirodne i drutvene
pojave posledice su prethodnih uzronih pojava i u uzronom procesu one predstavljaju uzroke drugih
pojava koje se u odnosu na njih javljaju kao posledice. Saznavanje uzronosti ima praktine posledice
jer je za promenu ili spreavanje prirodnih i drutvenih pojava neophodno poznavati uzroke tih pojava.
Kriminalna etiologija pokuava da rei veite probleme kriminologa: kako pouzdano utvrditi uzroke
kriminaliteta, da li je kriminalitet nastao delovanjem jednog ili vie uzroka, imaju li svi uzroci
podjednako ili razliito dejstvo i sl.
Nasuprot shvatanjima koja negiraju mogunost saznavanja uzroka kriminaliteta i odbacuju bilo kakvo
istraivanje uzronosti u kriminologiji, postoje shvatanja koja insistiraju na utvrivanju uzronih veza
izmeu kriminaliteta i drugih pojava. Moderne kriminoloke teorije o uzronosti koriste odreena
saznanja iz optih filozofskih shvatanja i metoda, povezujui uzronost sa pojedinim tipovima
kriminaliteta. Takode se navode razliiti tipovi uzronosti i uzronih veza: linearna, viestruka,
interaktivna i dijalektika uzronost.
Linearna uzronost se sastoji iz lanca sekvenci (delova) u kome svaka podsekvenca (pod deo) moe da
deluje na javljanje dogadaja i stvaranje uzroka za sledei dogaaj, sve dok kriminalitet ne postane
oigledan, Empey i Stafford opisali su ovaj tip uzronosti kao nezavistan ii ilustrovali ga Hirshijevom
kontrolnom teorijom delinkventnog ponaanja: slab kontakt sa roditeljima - moe da prouzrokuje slab
kontakt sa kolom - to prouzrokuje slabo vezivanje za konvencionalna shvatanja - dolazi do
identifikacije sa delinkventima - javlja se delinkventno ponaanje. Ovaj model zavisi od svake karike
lanca, svaki proli dogadaj neophodanje za posmatranje svakog sledeeg dogadaja i kompletnog
posmatranja delikvencije.
Viestruka uzronost se ispoljava kao uzronost sa mnogo uzroka i kao kombinacija uzroka. Kod
viestruke uzronosti sa mnogo uzroka svaki dogaaj ili faktor je dovoljan da prouzrokuje zloin, ali
nije neophodan za nastanak zloina. To znai da delinkvencija moe biti prouzrokovana velikim
brojem uzroka, ona moe biti direktan rezultat ili slabog kontakta sa roditeljima ili slabog kontakta sa
kolom ili stupanja u kontakt sa delinkventima. Kod visestruke uzronosti sa kombinacijom uzroka,
nekoliko uzroka mora zajedno da deluje. Za razliku od linearne uzronosti, ova uzronost zahteva
neophodnost pojavljivanja odredenih uzroka zajedno. Nijedan uzrok sam nije dovoljan da dovede do
delinkvencije, ve samo kombinacija vise uzroka.
Interaktivna uzronost zahteva kompleksno delovanje uzroka i posledice jer su oni ciklino povezani.
Empey, Stafford (1991) i Di Cristina (1995) opisali su interaktivnu uzronost kao ciklinu i kao
"reciproni sluaj" i to ilustrovali sledeim primerom: deca iji je odnos sa roditeljima ve slab, mogu
da oslabe taj kontakt tako to e upadati u razne probleme u koli ili e se druiti sa decom
delinkventima, to e, opet, povratno, delovati na odnos roditelja prema njima i situaciju u porodici
koja zbog toga postaje jo gora.
Dijalektika uzronost polazi od toga da u uzronom procesu (odnosu) postoje dva osnovna elementa -
uzrok i posledica koji se meusobno dopunjuju. Uzrok u uzronom procesu prethodi drugoj pojavi i
izaziva je, a posledica je pojava koja dolazi iza prve (uzrone) pojave kao rezultat odreenog uzronog
procesa. Uzrok prethodi posledici, posledica proizilazi iz uzroka.
1. ANTIKA MISAO O KRIMINALITETU
Antiki period obuhvata sve drave starrog veka, od Egipta do propasti rimskog carstva.U
pravu poznati su samo neki od zakona i kazni n u okviru njih:Hamurabijev zapis, Mojsijev,
Drakonov i sl. O kriminalitetu u tom periodu malo je ta poznato. O kriminalitetu najpoznatiji
su zapisi starogrkog filosofa Platona i Aristotela i kada se govori o kriminalitetu u antiko
vreme misli se na njihove zapise.
Platon-kriminal tumai u dijadi-dvojno kao posledica psiholokih i fiziolokih faktora.
Kao psiholoke uzroke nalazi u uticaju strasti ,traenju zadovoljenja-to za posledicu ima
psiholoki nered i bolesnu duu.Kazna treba da ima dva efekta: popravljanje zloinca i
2

njegovo spreavanje da ne vri zlo.Zloinci kojio postaju zbog fiziolokih i spoljnih uticaja,
nemaju mogunost da se poprave i jedino reenje je smrtna kazna.Platon je pretea biolokih
i antropolokih teorija o zloinu.
Aristotel uzroke kriminaliteta trai u drutvenom ureenju koje je zasnovano na
siromatvu i bogatstvu.Zloinci su neprijatelji drutva, od kojih treba da se lei zakonodavnim
kaznama.Za one koji se ne mogu popraviti Aristotel predlae njihovo unitenje ili proterivanje
iz drutva.
2. SREDNJOVEKOVNA MISAO
U feudalizmu kriminalitet je shvatan kao greh protiv bojih zapovesti i boanskog reda, a
kazna kao boja pravda.U srednjem veku krivac se nije smatrao razumnim biem na koje
utiu spoljni faktori, nego biem u koje je usaen zao duh.Glavni predstavnici ovih shvazanja
su: Augustin i Toma Akvinski.
Sv.Augustin, kako je kasnije nazvan, u svom delu O bojoj dravi zastupao je stav da kazna
predstavlja otkuplivanje za izvreno delo, a svrha kanjavanja je izazivanje kajanja kod
izvrioca.Prema njegovom shvatanju, zloincem dominira zao duh, a lek i obaveza Crkve je
da ga popravi tako to e isterati avola iz grenika.
Akvinski je pored apsolutne boje pravde isticao i postojanje relativne pravde, iji je cilj
spreavanje najteih krivinih dela kako ne bi unitavali ljudsko drutvo.Zalagao se da se
primenjuje relativna pravda kojom treba da se sankcioniu postupci pokvarene i nesaavrene
ljudske prirode. Kazna je potrebna kao sredstvo leenja izvrioca dela.

1. KLASINA KOLA
Klasina kola predstavlja prvo sistematizovano teorijsko razmiljanje o kriminalitetu.
Ovaj kriminoloki pravac nastao je krajem 18. i poetkom 19. veka.kola je nastala pod uticajem
francuske revolucije kao reakcija na surove kaznene sisteme i iroka diskreciona ovlaenja vlasti u
tom periodu u Evropi.
Prema osnovnim shvatanjima kole, sloboda oveka je najvea drutvena vrednost, a zloin je povreda
etikog reda i izraz slobodne volje oveka.
Znaajan doprinos klasine kole ini:
a) uvoenje principa zakonitosti i jednakosti u krivinom pravu,
b) uvoenje principa individualizacije kazne,
c) ukidanje inkvizitorskog postupka,
d) ograniavanje smrtne kazne i
e) ukidanje telesnih kazni.
Najvea slabost klasine kole: - zanemarivala je drutvenu uslovljenost delinkvencije.
Italijanski pravnik ezare Bekarija, zaetnik ove kole, u svom delu O zloinu i kaznama znaajno je
uticao da se njegove ideje ugrade u:
- Krivini zakonik Francuske iz 1791.,
- Napoleonov krivini zakon iz 1813. i
- Bavarski krivini zakon iz 1813., kao i
- Krivine zakone Srbije i Crne Gore.
Prema njemu, zloin je prvenstveno izraz loih zakona, a ne posledica vladanja loih ljudi, zbog ega
zakoni treba da garantuju jednak tretman svih ljudi.
3

Nemaki teoretiar Anselm Fojerbah, u svojim delima, izmeu ostalog, definisao je i teoriju generalne
prevencije, sa tezom da je svrha kanjavanja spreavanje potencijalnih kriminalaca da ne ine prestupe.
Engleski filozof i pravnik Deremi Bentam isticao je da oveka u devijantnom ponaanju vode tenje
za isticanjem.

Antropoloka teorija ezare Lombroza
Osniva antropoloke kole u kriminologiji je italijanski psihijatar, profesor medicine i vojni lekar
ezare Lombrozo. Lombrozo je stvorio antropoloku teoriju o oveku delinkventu (zloincu), koju je
izloio u svom uvenom delu "ovek zloinac i koja e kasnije postati teorija o roenom zloincu.
Smatra se daje Lombrozova teorija nastala pod uticajem tri razliita izvora:
antropolokih studija u uem smislu, koje nastoje da otkriju odnose izmeu delinkvencije i izvesnih
anatomskih i psiholokih osobina,
zatim iz radova psihijatara, koji su posmatrali zloince kao duevne bolesnike i smatrali da kod njih
postoji "moralno ludilo"
i iz koncepcije koje povezuju kriminalitet sa naslednim faktorom.
Na osnovu ovih istraivanja, Lombrozo je doao do sledeih zakljuaka:
Kriminalitet je oblik atavizma - pojavljivanja drutvenih i telesnih osobina nasleenih od dalekih
predaka. On je karakteristian za ivotinje i divljake, ali se gubi razvojem vrste, tako da njegovo
javljanje u civilizovanim sredinama predstavlja atavistiki povratak u davnu prolost,
ovek se raa kao delinkvent, to je roeni, atavistiki tip zloinca karakteristian po odreenim
fizikim svojstvima koja govore o njegovoj predodreenosti za kriminalnu aktivnost,
Uzroci kriminaliteta su u antropolokim osobinama linosti, jer je krivino delo plod organske
degeneracije.
Lombrozo je opisao kriminalitet i prostituciju ena, tvrdei da su ene od roenja podreene mukarcu.
Kriminalitet je izuzetak u graanskom drutvu, a kriminalitet ena je izuzetak u kriminalitetu, jer je
primitivna ena vie prostitutka nego prestupnica. ena kriminalac je udovite greno i bezono.
Prostitucija ena je. ekvivalentaa zamena za kriminalitet ena, a manje uee ena u zloinu samo je
prividno, jer, kada bi se sluajevi prostitucije dodali brojkama enskog zloina, te brojke bi dostigle i
prestigle kriminalitet mukaraca.
U okviru antropoloke teorije, Lombrozo je izvrio tipologiju kriminalaca, po kojoj, pored rodenog
zloinca, postoje jo: duevno bolesni kriminalci, kriminalci iz navike, kriminalci iz strasti i sluajni
kriminalci.
Duevno bolesni kriminalci imaju sve osobine roenih krimnalaca, a boluju i od duevnih bolesti. Dele
se na moralne ludake (kod njih je zakrljalo moralno ulo i vre krivina dela pod dejstvom impulsa),
duevno bolesne krivce (koji krivina dela vre pod dejstvom procesa duevnih obolenja) i matoide
(poluludake koji predstavljaju najblai stepen roenog krivca).
Kriminalci iz navike su ljudi koji imaju uroene dispozicije za vrenje krivinih dela, slabo su otporni
prema povodima, moralno su neuravnoteeni. Ove osobine pri postojanju povoljnih uslova navode ih
na vrenje krivinih dela, to im kasnije prelazi u naviku. Ovi kriminalci najvie vre imovinska
krivina dela i esto se javljaju kao povratnici. Svoj prvi, najee imovinski, prestup, vre u mladosti
zbog moraine slabosti, a ne iskljuivo uroenih osobina. Zatvor, alkoholizam, nedostatak drutvene
pomoi prilikom putanja na slobodu, ine da se oni vraaju prestupu.
Sluajni kriminalci nemaju uroenih ili steenih sklonosti za vrenje krivinih dela, ve krivina dela
vre pod uticajem spoljnih povoda. Ovu kategoriju Lombrozo naziva kriminaloidima i deli ih na prave
kriminaloide, koji vre krivina dela manje teine, i pseudokrivce, koji vre nehatna krivina dela.
Lombrozova teorija je uivala veliku popularnost u vreme kada se pojavila i to kako meu naunicima,
tako i medu laicima. Ova teorija je bila prihvaena, jer je bila potkrepljena autoritetom nauke i pruala
je sigurnost ljudima koji nisu imali antropoloske anomalije. Sem toga, znaaj Lombrozove teorije je u
tome to je skrenula panju nauke i prakse na uinioca krivinog dela kao na bie koje je podlono
uticajima zbog ega ga je neophodno prouavati u cilju utvrivanja onih uzroka koji su uticali na
njegovo formiranje i orijentaciju u pravcu kriminalne aktivnosti.
U pitanju su teorije koje svoju zasnovanost temelje na miljenjima da su bioloke predispozicije
osnovni kriminogeni faktori.Tu se posebno ubrajaju: uroene, nasledne, organske, fizioloke i druge
bioloke funkcije koje uslovljavaju delinkventno ponaanje pojedinih lica.

4

Psihopatoloke teorije
Psihopatoloke teorije u kriminologiji nastale su iz vie razloga: 1. kao rezultat prodora medicinske,
posebno psihijatrijske misli u kriminologiju; 2. usled neizvesnosti i neodreenosti granice izmeu
duevno zdravog i duevno bolesnog; 3. postojanja nedostatka oseanja krivice kod velikog broja
kriminalaca, to su psihijatri odredili kao simptom defektne linosti; 4. postojanja duevno bolesnih lica
meu izvriocima krivinih dela.
Psihopatoloke teorije imaju zajednikih karakteristika sa raznim biolokim i antropolokim
objanjenjima, a i u okviru psihoanalitikog pravca postoje koncepcije prema kojima doivljaji iz ranog
detinjstva mogu izazvati duevne poremeaje ili prema kojima takvi doivljaji jednim posrednim putem
mogu dovesti do kasnijeg kriminalnog ponaanja. Treba spomenuti i shvatanja nastala u okviru tzv.
"patoloke psihologije", ijem su razvoju naroito doprineli radovi filozofa Riboa, preneta u
kriminologiju, prema kojima svi konflikti sa zakonima koji reguliu ivot u drutvu ukljuuju
nenormalnost.
Tako se u oblasti. kriminalno psiholoke prakse pojavljuju tri kategorije: l.nenormalni pojedinci
postavljeni u nenormalne situacije, 2. nenormalni pojedinci postavljeni u normalne situacije, 3.
normalni pojedinci stavljeni u nenormalne situacije.
Psihopatoloke teorije su uglavnom pruile zastarela i neprihvatljiva objanjenja o nastanku
kriminaliteta. Mnoga istraivanja su pokazala da se delinkventna lica mentalno i emocionalno ne
razlikuju od nedelinkvenata i da je meu izvriocima krivinih dela vei broj onih koji nemaju duevne
poremeaje, ne boluju od duevnih obolenja i da ak postojea duevna bolest kod jednog lica ne mora
u konkretnom sluaju da bude uzrok krimnalnog ponaanja. Sem toga, psihopatoloke teorije ne
posmatraju mentalnu patologiju kao drutvenu bolest koja se manifestuje kao bolest pojedinih lica.
Ipak, to ne znai da treba sasvim odbaciti injenicu da mentalna obolenja i poremeaji u mentalnom
ivotu imaju kao kriminogeni faktor znatnu, ak nekad i presudnu ulogu. Prema tome, veza izmeu
mentalnih obolenja (funkcionalnih psihoza: izofrenije, paranoje, manino-depresivne psihoze i nekih
organskih psihoza,. posebno poroajne) i mentalnih poremeaja (mentalnih defektnosti, neuroza,
psihopatija) postoji u onim sluajevima kada su priroda obolenja i okolnosti spoljanje sredine takvi da
dovedu do zloina.

Psiholoska teroija
Medju psiholoskim teorijama uocavaju se 2 tendencije:
prva se sastoji u otkrivanju veze izmedju odredjenih psiholoskih svojstava I pojedinih oblika
delikventnog ponasanja.
Druga nastoji da na osnovu paralelnog ispitivanja licnih osobina delikventnih I nedelikventnih grupa I
nadjenih razlika u njihovim psihickim strukturama ustanovi psiholoske determinate.
Teorija frustracije
U optoj psihologiji frustracija se najee definie kao spreavanje, osujeenje zadovoljenja motiva.
Psiholoko stanje u kome se nalazi pojedinac kada neto spreava zadovoljenje njegovih motiva naziva
se frustraciona situacija.

Smatra se da do frustracija dolazi usled delovanja objektivnih, fizikih faktora
(nema hrane da bismo zadovoljili glad; spremili smo se da poemo u etnju a pokvarilo se vreme i sl.),
smetnji socijalne prirode, osobina same linosti (nesposobnost linosti da postigne postavljeni cilj) i
sukoba raznih motiva u oveku. U frustracionoj situaciji ljudi se razliito ponaaju: kod nekih dolazi do
ljutnje, besa i agresije (destruktivne frustracije), a kod drugih do pojaanih napora da drugim nainima
zadovoljenja motiva dou do cilja (konstruktivne frustracije). Istie se da su znaenje koje frustracija
ima za neku osobu i karakter te osobe presudni za delovanje frustracije u destruktivnom ili
konstruktivnom pravcu.
Teorija frustracije polazi od toga da kriminalno ponaanje nastaje usled frustracije. Agresija u obliku
kriminalnog ponaanja javlja se kao neposredna reakcija na frustraciju. Lica koja karakterie
agresivnost brzo prelaze u akciju, bez razmiljanja i proveravanja, nije im svojstven nijedan sistem
vrednosti, ne kaju se za uinjeno delo i imaju "snien prag tolerancije na frustraciju", tj. zbog frustracije
agresivno reaguju na najmanji podsticaj sa strane.
Tei oblici prestupnitva, prema teoriji frustracije, nastaju u onim sluajevima kada, pored frustracija iz
detinjstva i mladosti, nastupe druge frustracije, i doe do njihovog kumuliranja i fiksiranja devijantnog
ponaanja.
5

Negativna posledica frustracijc, sem agresivnosti,.moe da bude dezorganizovano ponaanje, kada se
gube sloeniji i finiji naini reagovanja, pa reagovanje u frustracionoj situaciji postaje nerealistino i
kruto. Moe da se javi i anksioznost, oseanje nespokojstva, nesigurnosti, teskobe, strepnje,
neodreenosti i straha. Anksioznost i agresivnost meusobno su povezani i uzajamno se pojaavaju.
Oseanje nesigurnosti izaziva anksioznost a, s druge strane, zbog toga to sopstvenu agresivnost
doivljavamo kao suprotnu drutvenom moralu ili to se plaimo da e izazvati tudu agresivnost prema
nama, agresivnost dovodi do anksioznosti.
Prema teoriji frustracione agresije "pojava agresivnog ponasanja uvek pretpostavlja postojanje
frustracije i obmuto, postojanje frustracije uvek vodi nekoj vrsti agresije". Teorijom frustracije se tako
moe objasniti kriminalitet donjih slojeva, koji zbog reakcije na nezadovoljstvo vre imovinska i druga
krivina dela.
Teorija frustracije sadri izvesne racionalne elemente proverene empirijskim istraivanjima. Ona moe
korisno da poslui objanjenju kriminalnog ponaanja, jer kriminalno ponaanje moe da nastane usled
agresije koja je posledica frustracije. Meutim, teorijom frustracije se ne moe objasniti kriminalitet
kao drutvena pojava, niti svi sluajevi kriminalnog ponasanja (maloletnika delinkvencija, mali obim
kriminaliteta invalida, koji su zbog svojih fizikih nedostataka najee frustrirane osobe, ali sa
neznatno ispoljenom agresijom i kriminalnim ponaanjem).
Psihoanalitika teorija Sigmunda Frojda
Psihoanalitika teorija u kriminologiji smatra se jednom od psiholokih teorija koja vodi poreklo iz
shvatanja austrijskog psihijatra Sigmunda Frojda i njegove psihoanalitike kole
Re "psihoanaliza", prema Frojdu, oznaava tri pojave: skup odreenih psiholokih saznanja; metod
kojim se prouavaju duevni procesi i tehnika leenja neurotinih smetnji zasnovana na odreenoj
istraivakoj metodi. Za kriminologiju su prva dva znaenja prvenstveno vana.
Iz mnotva sloenih psihoanalitikih shvatanja mogu se izdvojiti kao osnovna: uenje o nesvesnom i
nagonskom kod oveka; podela psihike linosti oveka na tri glavna sistema id, ego i superego;
objanjenje porekla zloina i kazne i zloinca iz oseanja krivice; povezanost kriminalnog ponaanja sa
duevnim konfliktima, napetostima ili nedostacima u razvitku psihikog aparata.
Psihoanalitika objanjenja kriminaliteta nalaze se u stalnom razvoju, ona nisu ni konana ni
jednoobrazna. Stalno su izloena kritici samih psihoanalitiara, koji nastoje da svoju doktrinu unaprede
i dopune novim shvatanjima, ali i kritici protivnika psihoanalitikih objanjenja. Frojdovo prvo
sistematsko i empiriko izuavanje nesvesnog, njegovo otkrie da ovek nije gospodar samoga sebe u
onoj meri u kojoj veruje da to jeste, da je oblast njegovog svesnog ivota skuenija od oblasti
nesvesnog, izazvali su estoku reakciju "uvreenog" oveanstva opsednutog idejom o sopstvenoj
svemoi i vladanju nad sobom i prirodom. Psihoanalitikoj teoriji je najvie zamerana jednostranost u
objanjenjima i nastojanje da postane opta ideologija ili opti pogled na svet. Kritikovali su je
marksistiki orijentisani psiholozi i filozofi, pristalice amerike kulturalistike kole , antropolozi dr.
Ipak, psihoanalitika objanjenja kriminaliteta imaju odreenu vrednost, kao i ostale teorije u
kriminologiji i ta vrednost se meri mogunostima praktine primene psihoanalitikih objanjenja.
Objanjenje kriminaliteta od strane Ferija i Garofala
Feri je smatrao da je kriminalno ponaanje nekog lica odreeno itavim nizom kriminogenih faktora
ije delovanje je kod raznih delinkvenata na razne naine kombinovano, a na osnovu tih kombinacija
mogue je izvriti klasifikaciju delinkvenata. Istovremeno, Feri je odbacio tezu o postojanju slobodne
volje pojedinca. Uzimajui u obzir razne kriminogene faktore Feri je nastojao da doe do saznanja o
tome zbog ega meu licima koja su podvrgnuta jednakom uticaju drutvene sredine neka postaju
delinkventi, a neka ne. Pri tome, on je ukazao na tri vrste faktora: antropoloki faktori, faktori fizike
sredine i faktori drutvene sredine.
Prema Feriju delinkvente je mogue klasifikovati u pet kategorija i to: roeni zloinci, duevno bolesni,
delinkventi iz navike, sluajni delinkventi i delinkventi iz strasti. Oito pod jakim uticajem Lombroza,
on je zadrao kategoriju roenog zloinca uz isticanje da se ne radi o licu koje je roenjem konano
predodredeno da bude kriminalac poto uslovi drutvene sredine mogu delovati u pravcu
predupredivanja njegovog kriminalnog ponasanja.
Uzimajui za osnovu svoju klasifikaciju delinkvenata, Feri je ukazivao na potrebu individualizacije
krivinih sankcija, odnosno da pri kreiranju kriminalne politike treba voditi rauna o kojoj kategoriji
delinkventa je re. Za roene zloince, duevno bolesne i delinkvente iz navike Feri je predlagao
6

razliite mere neutralizacije krirninalnog ponaanja, za sluajne delinkvente mere drutvene
readaptacije, a za delinkvente iz strasti samo naknadu izazvane tete.
Feriev doprinos razvoju kriminalne politike ogleda se i u veem broju preventivnih mere ije je
uvoenje predlagao: slobodna trgovina, ukidanje monopola, bolje ulino osvetljenje, kontrola raanja,
sloboda braka i razvoda, dravna kontrola proizvodnje oruja i dr.
Garofalo, drugi italijanski kriminolog pozitivistikog pravca, zastupao je koncepciju "prirodnog
kriminala" kojim se ugroavaju osnovna moralna oseanja solidarnosti i potenja koja slue kao osnova
za zajedniki ivot ljudi. Po njemu, prestupnik je lice koje karakterie nedostatak saaljenja i potenja.
Garofalo, dakle, odbacuje pravno shvtatanje kriminaliteta i zadrava se na "prirodnom kriminalu" koji
postoji u drutvu nezavisno od zakona i zakonodavca. Na toj osnovi on je smatrao da je mogue stvoriti
meunarodni krivini zakonik i u tom smislu moe se smatrati preteom savremenih ideja o zatiti
ljudskih prava i u onim sluajevima kada nacionalni zakoni ne predviaju sankcije za njihovo krenje.
Garofalo deli uzroke kriminaliteta na tri grupe. Na prvo mesto, pod oiglednim uticajem Lombroza, on
stavlja uticaj biokonstiticionalnih anomalija, a na tree mesto uticaj drutvenih uzroka kojima poklanja
znaajnu panju. Meutim, za razliku od Lombroza, Garofalo stavlja vei akcenat na psiholoke nego
na fizike karakteristike delinkventa.
S obzirom na to da je iza sebe imao sudijsku karijeru, Garofala su interesovali i praktini problemi,
posebno oni koji su se odnosili na kanjavanje delinkvenata. On je do detalja razradio teoriju
kanjavanja, baziranu na osnovnim postavkama darvinizma, po kojoj drutvo treba da eliminie one
koji svojim kriminalnim ponaanjem pokazuju da se nisu adaptirali na civilizovani ivot. S tim u vezi,
Garofalo predlae tri naina eliminacije delinkvenata: smrt za one ije kriminalno ponaanje proizilazi
iz psiholokih anomalija koje ih zauvek ine nesposobnim za drutveni ivot; delimina eliminacija
koja podrazumeva dugotrajni ili doivotni zatvor za one koji su u stanju da ive jedino na nain na koji
se ivi u nomadskim hordama ili primitivnim plemenima, odnosno neto blaa izolacija u
poljoprivrednim kolonijama za mlae delinkvente i one za iju socijalnu adaptaciju ima nade; i
naknada tete za one koji su izvrili krivino delo pod pritiskom izuzetnih okolnosti za koje se ne moe
oekovati da e se ponovo javiti.
Garofalo e ostati upamen i po tome to je prvi upotrebio termin kriminologija nazvavi tim imenom
svoj rad objavljen 1885. godine.
Makro i mikro nivo uzronosti
Kriminoloke teorije objanjavaju kriminalitet uzrocima vezanim za linost ili socijalnu sredinu.
Pristup izuavanju uzronosti kriminaliteta, imajui u vidu brojne faktore koji utiu na kriminalitet ili
ga direktno prouzrokuju, moe da bude na optem nivou (prouavanje uzroka kriminaliteta kao
masovne drutvene pojave), posebnom nivou (prouavanje uzroka pojedinih tipova kriminaliteta) i
pojedinanom nivou (uzroci kriminaliteta vezani za linost kriminalca). Polazna taka za posmatranje
uzronosti kriminaliteta je opta uzronost, zbog toga to je kriminalitet istorijski i drutveno uslovljen
i zavisi od okolnosti vezanih za odredene drutveno-ekonomske sisteme i odnose. Prilikom ovakve
analize uzronosti mora se imati u vidu da je svako kriminalno ponaanje, kao individualni akt,
ukljueno u optu uzronost. Slino je i prilikom posmatranja uzronosti pojedinih tipova kriminaliteta.
Samo ono to je karakteristino za veinu zloina moe biti kvalifikovano kao uzrok zloina u celini,
na optem nivou. Uzroci otkriveni na nivou analiza pojedinih kriminalnih ponaanja moraju se
uoptavati i posmatrati generalno. Otkrivanjem uzroka vezanih za pojedinano kriminalno ponasanje,
istraiva dolazi do zakljuka o optoj uzronosti prouavanog kriminaliteta. S druge strane, opta
uzronost uslovljava posebnu i pojedinanu uzronost.
Opta i posebna uzronost kriminaliteta mogu se odrediti kao makro polje delovanja kriminogenih
faktora, a pojedinana uzronost kao mikro nivo uzronosti. Analiza uzronosti na makro nivou
obuhvata delovanje veih sistema: ekonomskih, socijalnih i kulturnih inilaca na javljanje kriminaliteta
kao masovne drutvene pojave i kriminalnog ponaanja kao pojedinane pojave. Makro uzrono
objanjenje locira uzronu silu na iri nivo socijalne organizacije, kao to je, na primer drutveno-
ekonomski i politiki sistem, drutvena struktura, moralna shvatanja, kultura, drutvena pokretljivost
itd. Analiza uzronosti na mikro planu obuhvata delovanje kako faktora uzronosti iz ue socijalne
sredine (porodica, kola, susedstvo, devijantna ponaanja), tako i uticaj faktora vezanih za linost koja
se kriminalno ponaa. Prema tome, prilikom posmatranja uzronosti na bilo kom nivou moraju se uzeti
u obzir meusobno povezani objektivni i subjektivni faktori. Objanjenja kriminolokih teorija o
uzronosti kriminaliteta mogu pomoi da se pronau konkretna i praktina reenja uzronosti.
7

Kriminogeni faktori - pojam i podela
Najoptije posmatrano, pod kriminogenim faktorima se podrazumevaju objektivni i subjektivni inioci
koju deluju procesu nastanka, formiranja i konane realizacije kriminaliteta kao masovne drutvene
pojave i pojedinanog ponaanja. Kriminogeni faktori deluju na genezu kriminaliteta, te se taj proces
njihovog delovanja u literaturi naziva kriminogeneza. Kriminogeni faktori mogu da deluju na javljanje
kriminaliteta kao uzroci, uslovi i povodi.
Kao to postoje razlike u odreivanju pojma kriminogenih faktora, postoje razlike u i u shvatanjima
teoretiara oko podele i odredivanja njihovog dejstva.

Feri je delio kriminogene faktore na tri grupe:
antropoloki (organska i fizika konstitucija, line osobine kriminalaca), fizike ili kosmotelurne i
drutvene faktore. Grispinji je izvrio klasifikaciju kriminogenih faktora na one koji uslovljavaju
javljanje kriminaliteta kao drutvenog fenomena (drutveni uzroci kriminaliteta, koje izuava
kriminalna sociologija) i one koji su vezani za linost (individualni faktori kriminaliteta, koje izuava
kriminalna antropologija).
U kriminolokoj teoriji najvie je prihvaena podela kriminogenih faktora koju je formulisao Gabrijel
Tard. To je podela na egzogene (spoljne) i endogene (unutranje) faktore. Slina ovoj podeli je podela
na objektivne i subjektivne kriminogene faktore. Objektivni kriminogeni faktori se odnose na
socijalne uzroke i uslove delinkventnog ponaanja i formiranja delinkventne linosti. Subjektivni
kriminogeni faktori osvetljavaju razne psiholoke aspekte i njihov uticaj na formiranje delinkventne
linosti. Objektivni i subjektivni kriminogeni faktori deluju povezano u tom smislu da samo jedni ili
samo drugi ne mogu dovesti do kriminalnog ponaanja. Objektivni i subjektivni faktori sjedinjuju se u
linosti, koja predstavlja jedinstvenu organizaciju osobina. Povezanost objektivnih i subjektivnih
faktora pokazuje daje ovekovo ponaanje rezultat interakcije individue i sredine i da izuavanje
uzronosti kriminaliteta mora biti zasnovano na analizi socijalnih i psiholokih inilaca, uticaja
drutvene sredine i razvoja linosti.
Kriminogeni faktori deluju povezano, sintetiki i kompleksno. Neki od njih imaju optiji karakter i
odnose se na vei broj razliitih oblika kriminalnog ponaanja, drugi deluju samo na odreen tip
kriminalnog ponaanja. Uticaj jednog broja faktora je jai, drugih slabiji i udaljeniji od kriminalnog
ponaanja. Povezanost i kompteksnost delovanja kriminogenih faktora ogleda se u tome to nijedan
faktor, sam za sebe, nije dovoljan da dovede do kriminalnog ponaanja, niti se samo jedan od njih moe
smatrati osnovnim uzrokom za sve njegove oblike.
Uzroci, uslovi i povodi kriminalnog ponaanja
Prema intenzitetu dejstva i uticaju pojedinih kriminogenih faktora na javljanje kriminalnog ponaanja,
kriminogeni faktori mogu da se jave kao uzroci, uslovi i povodi.
Uzrok (lat. causa) se defmie kao objektivna, realna promena koja nuno i najneposrednije dovodi do
neke druge realne promene (posledice), a koja opet, u daljem redosledu kretanja u prirodi i drutvu,
dovodi do dalje promene. Svaka objektivna promena u uzronom nizu istovremeno je uzrok nekoj
posledici i svaka posledica uzrok novoj posledici. Ovaj niz neprekidnog delovanja opisuje se kao
uzroni lanac ili uzroni niz, nesagledivo zamren i beskrajan splet u kome neki uzroci deluju
postepeno, u vremenskom redosledu, dok drugi deluju istovremeno ili trenutno. Uzroci kriminaliteta se
odreuju kao odluujui i presudni kriminogeni faktori koji u datoj situaciji izazivaju kriminalno
ponaanje. Njihovo dejstvo na javljanje kriminaliteta je najneposrednije i direktno. Uzroci kriminaliteta
su mnogobrojni i mogu da budu podeljeni u razliite grupe i prema razliitim kriterijumima. Postoje
opti i konkretni uzroci, uzroci prvog i drugog reda, glavni i sporedni, subjektivni i objektivni,
kompletni i specifini. direktni (neposredni) i posredni.
Uslovi kriminalnog ponaanja definiu se kao aktivnosti i uticaji koji omoguavaju i olakavaju
javljanje kriminalnog ponaanja ili preduzimanje kriminalnih akcija. Uslovi ubrzavaju dejsto
neposrednih uzroka, oni doprinose da do kriminalnog ponaanja doe i zbog toga se esto zovu
doprinoseim ili dopunskim okolnostima kriminalnog ponaanja. Oni sami po sebi ne mogu izazvati
kriminalno ponaanje, ali ga omoguavaju i stimuliu, zbog ega su veoma znaajni. Avanesov
svrstava uslove u sledee grupe: pratei uslovi (dogaaji vezani za okruenje, mesto i vreme),
neophodni uslovi (bez njih ne bi bilo dogadaja), dovoljni uslovi (svi ostali uslovi). Kao uslovi
kriminalnog ponaanja najee se navode: nedovoljna preventivna borba protiv kriminaliteta,
situaciona pogodnost za izvrenje kriminalne aktivnosti, slabo uvana imovina, negativan uticaj
sredstava masovne komunikacije, slaba organizacija slobodnog vremena, odsustvo line odgovornosti
itd.
8

Povodi su izvesni spoljni uticaji vezani za situaciju izvrenja kriminalne aktivnosti, koji utiu na
donoenje konkretne odluke za preduzimanje kriminalne aktivnosti. ire posmatrano, povodi imaju
dejstvo uslova i zavise kako od spoljnih okolnosti tako i od svojstava linosti. Neznatni povodi mogu
da lica sa kriminalnim sklonostima navedu na kriminalno ponaanje, te je stoga saznavanje povoda
znaajno sa stanovita etiologije, utvrivanja krivine odgovornosti, tretmana i resocijalizacije. Kao
povodi mogu da deluju: izazivanje i vreanje od strane rtve, pretnje, nagovaranja, podstrekavanje,
pomaganje itd.
Pored uzroka, uslova i povoda, u literaturi se navodi delovanje odreenih okolnosti ili konkretne
situacije na kriminalno ponaanje. Koncept okolnosti se generalno upotrebljava kada treba da ukaemo
na neto to se konkretno pojavilo i razvilo u odreenom momentu oko odreene osobe koja se
kriminalno ponaa. Pod situacijom se podrazumeva poloaj ili pozicija skupa okolnosti koje utiu na
kriminalno ponaanje.
Dejstvo uzroka, uslova i povoda ne ispoljava se uvek i u svakom konkretnom sluaju na isti nain; oni
mogu da menjaju svoja mesta i da se javljaju sa razliitim dejstvom. U literaturi se najee navodi
primer alkoholizma kao kriminogenog faktora da bi se ilustrovalo primarno i sekundarno dejstvo
uzroka, uslova i povoda. Alkoholizam se smatra jednim od neposrednih uzroka kriminalnog ponaanja,
naroito kriminaliteta nasilja i saobraajne delinkvencije. Neko lice moe direktno pod uticajem
prekomerne upotrebe alkohola da izvri krivino delo.

Socijalni kriminogeni faktori-makrosocijalni faktori
Ekonomija, ekonomski sistem i razvoj

Povezanost ekonomskog sistema i kriminaliteta uoena je jo na poetku razvoja kriminologije kao
nauke, ali je nain prouavanja ove povezanosti bio razliit. Prva prouavanja su se odnosila na
utvrivanje povezanosti izmedu ekonomskih prilika (siromatva, bogatstva) i kriminaliteta.
Siromatvo se danas posmatra u mnogo irem smislu nego ranije jer se prilikom definisanja siromatva
ukljuuje i postojanje, odnosno nepostojanje mogunosti i ansi za ostvarivanje prava na ivot u
dostojanstvu, kao to su pristup resursima i mehanizmima ostvarivanja i zatite ljudskih prava i uee
u odluivanju.

U kriminolokoj literaturi siromatvo je dugo godina smatrano dominantnim i osnovnim
kriminogenim faktorom. Mnogi pisci su isticali da je kriminalitet proizvod loih materijalnih uslova
ivota, bede, nematine tzv, "donjih drutvenih slojeva" i ovo tvrenje dokazivali su empirijskim
istraivanjima. Na dejstvo siromatva kao kriminogenog faktora ukazivao je Engels, imajui u vidu
drutveni poloaj engleskih radnika u industrijskoj eri kapitalizma. Engels je u knjizi "Poloaj radnike
klase u Engleskoj" istakao da su teki i nehumani uslovi ivota stavili radnike u izuzetno teak poloaj,
tako da su u mnogim gradskim etvrtima velikih industrijskih gradova stvorena "gnezda zloina". Dalje
prouavanje se kretalo u pravcu ukazivanja na neposredno dejstvo faktora siromatva kao uzroka
kriminalnog ponaanja (naroito kod imovinskih krivinih dela) i na posredno dejstvo ovog faktora,
kao uslova koji omoguava dejstvo drugih faktora. Smatra se da je posredno dejstvo vie
rasprostranjeno i sastoji se u uticaju materijalne bede na neprosveenost; nizak nivo obrazovanja i
kulture; primitivnost; postojanje predrasuda; zaostalih shvatanja; demoralizaciju; nesloge,
netrpeljivosti, nerazumevanja u porodici, pri emu svaki od ovih faktora moe i samostalno da utie na
pojavu kriminaliteta. Uticaj bogatstva na javljanje kriminaliteta razmatran je u kriminolokoj literaturi
kada je uoeno da meu izvriocima krivinih dela ima dosta pripadnika bogatih drutvenih slojeva, sa
visokim drutvenim i ekonomskim standardom. Mnogi pisci su ukazali na injenicu da bogati slojevi
vre najtea krivina dela klasinog kriminaliteta (ubistva, telesne povrede, imovinska krivina dela),
ali i takva krivina dela koja su povezana sa njihovim drutvenim poloajem (zloupotreba slubenog
poloaja, mito, korupcija, prevare). Ovaj tzv. "kriminalitet blagostanja" vri se da bi se stekle jo vee
materijalne koristi i potvrdio drutveni presti.
Ekonomske krize znaajno utiu na obim i strukturu kriminaliteta. Ekonomske krize mogu da budu
cikline i temeljne. Cikline krize se javljaju u relativno stalnim vremenskim razmacima, od prilike
svakih desetak godina i izazvane su hiperprodukcijom, odnosno snanijim razvojem proizvodnje roba,
veim ulaganjem u sredstva rada i novacije, a manje ulaganjem u radnu snagu i radnike. Takva
raspodela ulaganja stvara vie robe na tritu, ali dovodi do osiromaenja stanovnitva, koje nema
sredstva da robu kupi. Finansijski tokovi su poremeeni, javlja se nedostatak novca, pad nadnica,
otputanje sa posla, nezaposlenost itd. Temeljna kriza nastaje usled suprotnosti izmeu privatnog
9

prisvajanja i kolektivnog, zajednikog stvaralatva u drutvenim okvirima i suprotnosti izmeu
razvijenih i nerazvijenih zemalja u intradrutvenim, odnosno globalnim svetskim okvirima. Raspodela
profita i akcija data je u vidu piramide, odnosno hijerarhije sticanja bogatstva. Mali broj ljudi, na vrhu
piramide, dri najvee bogatstvo, to su superbogati iji je broj ogranien na nekoliko stotina porodica.
U nerazvijenim zemljama mali krug ljudi dri devet desetina drutvenog blaga.
Uticaj ekonomskih kriza na kriminalitet moe se posmatrati u Srbiji poev od devedesetih godina
prolog veka pa nadalje. Posebno je kao godina krize zapamena 1993. godina. Pored ratnih zbivanja
na teritoriji bive Jugoslavije, u oblasti ekonomskih odnosa dolo je do tada u istoriji gotovo
nezabeleene hiperinflacije od skoro 2.000% meseno, pada ivotnog standarda, naglog osiromaenja
najirih drutvenih slojeva, to je dovelo do porasta svih oblika kriminalitata i drugih drutveno
nedozvoljenih ponaanja.
Uticaj globalizacije i tranzicije na kriminalitet
Globalizacija je termin koji se iroko, ali esto neodreeno, koristi da bi oznaio rastuu homogenost
nacionalne ekonomije, politike i kulture. Pretpostavlja se da je ovaj proces uglavnom voen
internacionalnim tokovima slobodnog kapitala, informacija i ljudi i da njime dominira multinacionalna,
neoliberelna ekonomija i tehnologija. Prilikom definisanja globalizacije esto se pojavljuje kao sporno
pitanje da li je globalizacija zaista neto novo ili je samo moderna verzija kolonijalizacije. Globalizacija
podrazumeva dve meusobno povezane transformacije. Jedna proizilazi iz potrebe privlaenja
internacionalnog kapitala i borbe protiv internacionalnog kriminaliteta, to navodi vlade da usvoje
sline ekonomske, socijalne i krivinopravne mere; druga je zasnovana na sutinskoj promeni u
dravnim i trinim odnosima gde neoliberalne koncepcije "slobodnog trita", koje vode
multinacionalne korporacije, podstiu razvijanje politike koja je manje bazirana na principima
odgovornosti, socijalnoj zatiti i socijalnoj jednakosti, a mnogo vie se zasniva na socijalnoj
nejednakosti, krizi javnog sektora i privatizaciji. "Rat drogama" i "rat teroru" , koje vode Amerikanci,
esto se uzimaju kao primer takvog internacionalnog razvoja.
Neoliberalni model ekonomske globalizacije pored ogromnog ekonomskog i tehnolokog razvoja,
breg protoka kapitala i podsticanja ekonomskog razvoja u svetskim razmerama, na jednoj strani,
doveo je do pogoranja ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova pojedinaca i grupa, posebno osetljivih
marginalnih grupa (ene, invalidi, stari, migranti i dr.), doprineo porastu siromatva, poveanju razlika
izmeu bogatih i siromanih, razvijenih i nerazvijenih zemalja, sve veoj drutvenoj iskljuenosti i
pravnoj i optoj nesigumosti. Ekonomsku globalizaciju prati koncentracija politike moi u rukama
manjeg broja pojedinaca, to jo vie produbljuje nejednakost po polnoj, rasnoj, etnikoj, nacionalnoj,
klasnoj i ekonomskoj osnovi, siromatvo, sukobe i onemoguava ostvarivanje ekonomskih i socijalnih
prava veine ljudi.
Pored globalizacije, drutvena tranzicija krajem osamdesetih i poetkom devedesetih godina 20.
veka, predstavlja proces koji ima veoma veliki uticaj na fenomenoloka obeleja kriminaliteta. Zemlje
u tranziciji su posebna grupa zemalja u savremenom svetu, to su post-socijalistike zemlje koje su u
periodu od pet do sedam decenije bile izloene tranziciji iz kapitalizma u socijalizam i obrnuto, iz
socijalizma u kapitalizam. Tranzicija iz socijalizma u kapitalizam se odvija veoma brzo u savremenim
uslovima i praena je nizom globalnih promena, posebno politikog sistema i strukture vlasnitva
(prelazak sa planirane, centralizovane privrede na trinu privredu i privatizaciju dravne imovine).
U zemljama u tranziciji radni status je nesiguran, dolazi do brzog bogaenja i naglog osiromaenja, to
uslovljava produbljivanje razlika izmeu bogatih i siromanih, sistem vrednosti se menja i javlja se
nova ideologija, usled krize institucija, posebno drutvenih slubi i krivinopravnog sistema, dominira
pravna i opta nesigurnost i sve vie se ispoljava protivurenost izmeu ciljeva i mogunosti za njihovo
zadovoljavanje.
Globalizacija i tranzicija imaju znaajan uticaj na promene u obimu i strukturi kriminaliteta. Pored
poveanja obima imovinskog i kriminaliteta nasilja (kraa automobila, kraa iz automobila,
razbojnitvo, razbojnike krae, kraa line imovine, fiziko nasilje uz upotrebu sile) u veini zemalja
u tranziciji, posebno se razvija kompjuterski kriminalitet, kriminalitet korporacija, trgovina ljudima,
transnacionalni organizovani kriminalitet (meunarodni terorizam, trgovina drogama, trgovina ljudima,
orujem, cigaretama, umetnikim delima i sl.), seksualno nasilje nad enama i decom, prostitucija,
nasilje u porodici, maloletnika delinkvencija i nasilje nad decom, korupcija u javnim slubama i
prevare potroaa, ekspanzija seks industrije i pornografije.
Rat i kriminalitet
10

Rat, kao oblik drutvene dezorganizacije, praene paralisanim ili pristrasnim radom policije i organa
pravosua, po pravilu stvara pogodne uslove za porast kriminaliteta, slabi inhibicije, ohrabruje
primitivne nagone i, na taj nain, doprinosi privremenoj transformaciji obima, strukture i karakteristika
kriminalnih ponaanja. Podaci koji se odnose na Prvi i Drugi svetski rat, na primer, pokazuju da u toku
i posle rata kriminalitet raste pri emu posebno belee porast vojna, imovinska i nasilna krivina dela
kao i maloletnika delinkvencija i enski kriminalitet dok opada broj prijavljenih seksualnih delikata uz
istovremen porast tamne brojke kod ovog oblika kriminaliteta. Takoe, rat utie i na promenu
regionalne strukture kriminaliteta.
Porast kriminaliteta u toku rata moe se objasniti i uz pomo teorije uenja i teorije anomije. Pre svega,
ljudi ue kriminalne motive preko opte kulture. Kada je nasilje jednom prihvaeno kao legitimno
sredstvo reavanja konflikata, ljudi poinju da veruju da, ako njihove voe mogu da reavaju
meusobne sukobe upotrebom nasilja, onda to mogu da ine i oni. Ovaj oblik uenja kriminalnog
ponaanja je posebno karakteristian za mlade ljude i predstavlja dobar okvir za objanjenje porasta
maloletnike delinkvencije tokom rata. U procesu uenja kriminalnih motiva tokom rata vanu ulogu
igraju i mediji. Idolizacija kriminalaca nudi model za ponaanje velikog broja mladih ljudi uei ih da
je biti kriminalac daleko profitabilnije od konformistikog ponaanja.
Zabrana ubijanja postaje u rata relativna stvar to vodi racionaliziciji i ubistava van neposrednih ratnih
dejstava i ini ljudski ivot bezvrednim. Na ovaj nain se, na primer, moe objasniti porast ubistava
ucinjenih od strane bivih vojnika do kojeg je u Srbiji dolo krajem i po zavretku rata u bivoj
Jugoslaviji. Drugo, dopunsko objanjenje, odnosilo bi se na traumu izazvanu ueem u rata (tzv. post-
vijetnamski sindrom).
U toku rata rasta i razni oblici organizovanog kriminaliteta, posebno organizovana trgovina orujem,
drogama i enama. Ovi oblici kriminaliteta su tokom rata korisni za drave ali ih drave posle rata
obino nastoje da suzbiju. Meutim, jednom stvorene, te organizacije je teko iskoreniti i one samo
menjaju polje svoje ilegalne aktivnosti orijetiui se obino na opasnije i manje "korisne" aktivnosti.
Nakon rata, drutvo se suoava se posledicama rata, meu kojima su svakako najozbiljnije one koje su
ostavili iroko rasprostranjena kriminalizacija i viktimizacija, kao i gubljenje jasnih granica izmeu
dozvoljenog i nedozvoljeng ponaanja. Uz to, postratno drutvo je suoeno i sa iroko rasprostranjenim
poricanjem ratnih zloina koje je izvrila sopstvena strana u sukobu, uz istovremeno preuveliavanje
zloina izvrenih od strane koja se doivljava kao neprijateljska.
Socijalni kiminogeni faktori-mikrosocijalni faktori
Porodine prilike i odnosi (deficijentna i degradirana porodica)
Porodica je uvek bila predmet naunog interesovanja drutvenih i prirodnih nauka. Mnogi sociolozi
smatraju porodicu "kamenom temeljcem drutva", osnovnom jedinicom bez koje je teko zamisliti
funkcionisanje ljudskog drutva. Porodica je onaj deo drutvenosti pojedinaca i organizacijske strukture
drutva koji je zajedniki svim ljudima, bez obzira na njihovu klasnu pripadnost, drutvenu mo i
uticaj.
U savremenom drutvu ima sve vie porodica koje su degradirane i deficientne i u kojima se porodini
odnosi ne odvijaju usklaeno i harmonino. Takve porodice su predmet izuavanja kriminologije,
posebno radova posveenih maloletnikoj delinkvenciji. Zbog toga se u kriminologiji ne moe ni
zamisliti objanjenje uzronosti kriminaliteta bez izuavanja porodice kao kriminogenog faktora. Jo je
Lombrozo uoio meu kriminalcima veliki broj dece poronih roditelja, vanbrane dece i siroadi.
Smatrao je da ovaj faktor deluje pored faktora nasleivanja i postavio pitanje: "Kako da se nesreno
dete sauva od zla kada mu ga drugi predstavljaju u najlepim bojama i, to je jo gore, kada mu ga
namee autoritet i primer njegovih roditelja i vaspitaa
Prilikom analize kriminogenog uticaja porodice treba imati u vidu da na porodini ivot, atmosferu,
interpersona ne odnose, utie niz spoljnih i unutranjih okolnosti (materijalno stanje, zanimanje,
zaposlenost lanova porodice, stambene prilike, obrazovni novo, ali i lina svojstva lanova porodice),
koje mogu da doprinesu njenoj deficijentnosti ili degradiranosti.
a) Nepotpuna (deficijentna) porodica analizirana je u mnogim kriminolokim radovima kao
potencijalna opasnost za pojavu kriminaliteta. Na osnovu jednog broja istraivanja dolo se do
zakljuka da je veliki udeo maloletnih delinkvenata iz nepotpunih porodica. Meutim, ima autora koji
naglaavaju da pojam nepotpune porodice nije sasvim razjanjen ni tano odreen i da se ne vodi
rauna o porodinim odnosima koji su prethodili nastanku deficijentne porodice. Sem toga, ukazivano
11

je da nepotpuna porodica usled smrti jednog roditelja moe da ima bolju porodinu atmosferu nego
nepotpuna porodica usled razvoda.
S obzirom na razliite rezultate istraivanja i razliita teorijska shvatanja, ini se prihvatljivom
konstatacija da nepotpuna porodica, bez sagledavanja celokupne atmosfere i odnosa u porodici nije
odluujui faktor kriminaliteta. Svakako da nedostatak jednog roditelja doprinosi pojavljivanju
emocionalne nesigurnosti i nestabilnosti kod dece, onemoguava pozitivnu identifikaciju sa roditeljima,
dovodi do oseanja odbaenosti i usamljenosti, to sve moe da predstavlja kriminogeni faktor. ,
Istraivanjem prestupnitva maloletnika u industrijskim naseljima SFRJ u periodu 1958-1962 utvreno
je da vei broj prestupnica potie iz porodica deficijentnih zbog razvoda braka, da ih mnogo vie
pogaa smrt roditelja i da je vei procenat vanbrano roenih prestupnica. Samo jedna etvrtina
prestupnica ivela je u vreme izvrenja prestupa sa oba roditelja, nasuprot vie od polovine delinkve-
nata mukog pola.
b) Porodica sa loim porodinim odnosima (degradirana, razorena porodica) u kriminolokoj
litreraturi se istie kao znaajniji faktor kriminaliteta od deficijentne porodice. Kako porodica esto
"nije pristanite u kome se odmaraju duh i telo, ve leglo nemira u kome cvetaju sukobi i emocionalne
napetosti" asocijalno i antisocijalno ponaanje moe da nastane usled porodinih kriza. Porodini
odnosi i celokupna porodina atmosfera sagledavaju se kroz odnose izmeu branih drugova, roditelja i
dece, dece koja ive u porodici, ostvarivanje vaspitnog uticaja i metoda vaspitanja i postojanje
socijalno patolokih pojava u porodici. Najsnaniji kriminogeni uticaj imaju loi odnosi izmeu branih
drugova i poremeeni odnosi izmedu roditelja i dece. Prema Ekermanu najznaajniji za odreivanje
emocionalne atmosfere porodice je nain na koji roditelji pokazuju svoju uzajamnu ljubav i ljubav
prema deci. Konflikti izazivaju napetost i ako se ne ublae mogu ugroziti porodinu organizaciju. Ako
se roditelji meusobno vole, dete voli oba roditelja, ako se roditelji mrze, dete je prinueno da stane na
stranu jednog od njih. Ovo rada strah, jer dete mora biti spremno da izgubi ljubav onog roditelja koga
odbacuje u korist drugog. Porodini odnosi i stanje u porodici znaajno utiu na razreavanje konflikata
i odbranu od anksioznosti.
Loa porodina atmosfera manifestuje se najee primenom nasilja u porodici. Svae i tue meu
roditeljima ne samo da razbijaju harmoniju porodinog ivota ve degradiraju njihov autoritet prema
deci. Slino je i sa meusobnom netrpeljivou, nepotovanjem i slinim pojavama.
Odnosi u porodici zavise od postojanja socijalno patolokih pojava u porodici, pre svega alkoholizma,
kocke, narkomanije. Najmlai lanovi porodice na osnovu imitacije i identifikacije oponaaju starije, a
istovremeno roditelji sa devijacijama u ponaanju gube autoritet i kontrolu nad decom. Zbog toga se u
nizu kriminolokih istraivanja konstatuje da postoji visoka korelacija izmeu kriminalnog ponaanja
roditelja, kao najteeg oblika devijantnog ponaanja, ostalih devijantnih ponaanja i kriminaliteta
maloletnika. Direktan kriminogeni uticaj na maloletne lanove porodice ostvaruje porodica u kojoj su
roditelji delinkventi ("kriminogeno porodino ognjite" - porodica u kojoj roditelji vre krivina dela i
utiu na decu da se samostalno ili sa njima kriminalno ponaaju). Prema Gasenu, ovaj uticaj proizilazi
iz dva izvora: uenje nasilja kroz porodino nasilje prihvatanje delinkvnetnog naina ivota roditelja
putem imitacije.
Deficijentne i degradirane porodice predstavljaju kriminogeni faktor tzv. porodinog kriminaliteta. U
kriminolokoj literaturi se pod porodinim kriminalitetom podrazumeva vrenje krivinih dela u okviru
porodice i krivinih dela determinisanih negativnim porodinim uticajem. Porodini kriminalitet
obuhvata delinkvenciju maloletnika i dece, kriminalitet izmeu branih drugova i kriminalitet roditelja
prema deci.
kola i obrazovanje
kola, kao organizovana dratvena institucija za vaspitanje i obrazovanje, predstavlja znaajan faktor
socijalizacije. Pored porodice, kola je takode jedna od primarnih grupa u kojoj se formira linost u
pozitivnom smislu.
Meu mnogim faktorima vezanim za kolu i kriminalitet, posebno se istie neuspeh u koli i nizak nivo
obrazovanja. Slab uspeh u uenju, ponavljanje razreda, slabo napredovanje u savlaivanju kolskog
gradiva, utiu na nemogunost sticanja potrebnog znanja i obrazovanja, nedostatak radnih navika, ali,
isto tako, na pojavu odreenih smetnji u ponaanju, kao to, su: beanje od kole, skitnja, alkoholizam,
narkomanija, prostitucija, vrenje krivinih dela. U istraivanju, koje je uradila grupa autora Instituta za
kriminologiju u Ljubljani, neuspeh u koli je na treem, odnosno drugom mestu u pogledu povezanosti
sa prestupnitvom. Prilikom istraivanja prestupnitva u industrijskim naseljima, dolo se do zakljuka
12

daje veliki broj maloletnih prestupnika 32,4% imao slab uspeh u koli ili je ponavljao u poslednjem
razredu pre prestupa.
Kriminoloka istraivanja su utvrdila da meu maloletnim delinkventima postoji znatan broj onih koji
su ravnoduni prema koli ili se u njoj loe oseaju, koji imaju lo odnos prema drugovima ili se
oseaju diskriminisanim od strane nastavnika. Konflikti odnosi i drugi neprijatni doivljaji uenika u
koli mogu dovesti do delinkventnog ponaanja zbog elje za osvetom, linom afirmacijom i
samopotvrdivanjem. Prekidi u kolovanju i promene kolske sredine mogu da nastanu iz opravdanih
razloga - preseljenje porodice, bolest, loe materijalno stanje, ali i usled slabog uspeha maloletnika u
koli, iskijuenja iz kole, loeg odnosa nastavnika i uenika i sl.
Pod obrazovanjemse podrazumeva sticanje odreenih znanja kolovanjem. Odrediti odnos izmedu
obrazovanja i kriminaliteta nije jednostavno jer ima mnogo suprotnih, ali argumentovanih tvrdenja o
ovom odnosu. U XIX veku smatralo se da je nepismenost i nedostatak obrazovanja znaajan faktor
kriminaliteta. Uviajui znaaj kolovanja i obrazovanja za formiranje linosti knjievnik Viktor Igo je
istakao: "Otvaranje jedne kole vodi zatvaranju jednog zatvora".
Nii stepen obrazovanja ne mora u svakom sluaju da se ispolji kao kriminogeni faktor, kao to visoko
obrazovanje ne predstavlja neminovno zatitu od ispoljavanja kriminalne aktivnosti. Dosadanja
istraivanja jo uvek nisu dovoljna da potvrde ili negiraju opadanje i porast kriminaliteta sa porastom
obrazovanja. Zbog toga su, svakako, neophodna dalja istraivanja, koja e u odreenim vremenskim i
prostornim okvirima osvetliti odnos izmeu obrazovanja i kriminaliteta.
Religija, religijske grupe i sekte
Religija, kao jedan od oblika drutvene svesti, vri veoma znaajan uticaj na ponaanje ljudi. Svaka
religija se sastoji iz manjeg ili veeg broja stavova prema odreenim vrednostima i odnosima ljudi, kao
to su ivot, zdravlje, brak, porodica. Osnovno u svakoj religiji je verovanje u odreene religijske
zapovesti i dogme, na primer o zagrobnom ivotu ili o tome da su dogaanja u prirodi i drutvu
unapred odredena i da ovek ne moe da ih promeni. Samo onaj pojedinac koji veruje, koji odstranjuje
razum i logiki put u saznanju, koji se ista srca predaje, moe zadobiti milost najvieg bia ili Boga.
"Verujem da bih razumeo". Zbog navedenog osnovnog stava, koji veru stavlja na najvii nivo ovekove
duhovnosti, iznad ula i razuma, sve do XV i XVI veka, do pojave humanizma i renesanse, teologija je
bila "kraljica nauka" a filozofija "slukinja teologije".
U svakoj religiji postoje izvesne moralne norme koje upuuju vernike da se pridravaju drutvenih
vrednosti. Verski postulati, kao to su "ne ubij", "ne kradi", "ne svedoi lano", "ko tebe kamenom, ti
njega hlebom" i sl. imali su odreen uticaj na vernike i delovali su preventivno protiv kriminaliteta.
Drugo shvatanje potpuno negira bilo kakav uticaj religije na kriminalitet. Tree shvatanje odreduje
religiju kao kriminogeni faktor u nekim posebnim sluajevima sujeverja, verskog fanatizma i slinih
verskih fenomena povezanih sa psihikom uznemirenou.
Mali broj istraivanja o religiji kao kriminogenom faktoru ne daje dovoljno osnova da bi se izmedu
religije i kriminaliteta uspostavio kauzalni odnos
Religija svakako ne deluje na javljanje kriminaliteta neposredno i nezavisno od drutvene sredine,
mesta i uloge crkve i religije u toj sredini, ekonomskih uslova i drugih kriminogenih faktora. Jai
kriminogeni uticaj religioznih verovanja ispoljava se u sluajevima verskog fanatizma i delovanja
pojedinih destruktivnih i totalitarnih sekti.
Verski fanatizamse sastoji u apsolutnoj pokornosti dogmama svoje religije i duhovnoj netrpeljivosti
prema drugim religijama. Verski fanatizam je podsticao masovne sukobe - ratove izmeu pripadnika
razliitih religija, kao i graanske ratove na osnovu razliite nacionalne i verske pripadnosti. Pored
toga, sa verskim fanatizmom povezano je samoubistvo kao jedna od socijalno patolokih pojava.
Uz postojee verske zajednice, poslednjih godina jaaju verske sekte. Za razliku od verskih zajednica,
verske sekte su neformalne grupe, odvojene od zvanine crkve i njenog uenja, zatvorene, kohezivne
celine, iji su lanovi upueni jedni na druge sa jakim oseanjem grupnog identiteta. Sekte esto
odbacuju norme i vrednosti ireg drutva, nameu svojim lanovima stroge obrasce ponaanja,
zahtevaju potpunu lojalnost svojih lanova, privrenost i ispunjenje svib zahteva. Njih takode
karakterie apsolutizacija sopstvenih stavova i uverenja, verski fanatizam, iskljuivost, mrnja, agresija,
nasilje u svim oblicima, netrpeljivost prema drugom, izdvajanje i izolacija od drugog, kao i nihilizam -
negacija samog ivota. U svom delovanju verske sekte koriste razliite metode mentalne kontrole,
sredstva masovne komunikacije (poslednjih godina Internet), podmiivanje, vrbovanje, zastraivanje,
13

ucenjivanje. Njihove rtve su najee mladi ljudi, izbeglice, siromani, bolesni, ranjenici. Svoje
delovanje maskiraju zatitom ljudskih prava, humanou, demokratijom, milosrem.
Sekte se najee pojavljuju u razdobljima naglih drutvenih promena. Kada se tradicionalne norme
razaraju, sekta nudi podrku tesno povezane organizacije i zajednice, obeavajui spasenje.
Voe pojedinih sekti zahtevaju od svojih lanova izvrenje ili neizvrenje odreenih radnji koje imaju
obeleja krivinih dela ili drugih devijantnih ponaanja, na primer odbijanje sluenja vojske, naputanje
porodice, ubijanje radi spasenja i odlaska u "drugi svet" i si. lanovi pojedinih sekti vre kolektivna
samoubistva i ubistva. Tako je decembra 1995. Francuskoj pronaen ritualni krug od 14 leeva
spaljenih na zajednikoj lomai. Svi su pripadali sekti "Red sunanog hrama", mistinoj organizaciji,
ija je deviza "ivot je bolji na drugoj strani".
Ritualna ubistva i samoubistva povezana sa pojedinim verskim sektama zabeleena su i u Srbiji. Prema
podacima iz 1996., u Srbiji postoji oko 60 sekti, u kojima se okuplja preko 100.000 mlaih ljudi. Posle
nekoliko ubistava vojnika u apcu, Trsteniku i Vranju, saznalo se da su izvrioci tih ubistava pripadnici
satanistikih sekti. Devojka iz s. Vukovice kod Gue, verujui da se u nju reinkarnira "bog", ubedila je
oca i majku da posle stranog iivljavanja ubiju njenu baku spaljujui je ivu.
Slobodno vreme i kriminalitet
Dobro organizovano slobodno vreme obuhvata nekoliko segmenata: dobro organizovanu "pokretnu
aktivnost" (sport, izviatvo, planinarenje, etnja), manuelnu aktivnost ili male elementarne radove iz
"hobija", kao to su rezbarije, vrtlarstvo, fotografija, radiotehnika itd., kao i one aktivnosti koje
rastereuju oseanja (muzika, horsko pevanje, dramski amaterizam) i razvijaju misli (posete
bibliotekama, klubovima kulture itd.). Ovako organizovano slobodno vreme ima preventivno dejstvo
protiv devijantnih ponaanja i kriminaliteta, jer razvija interesovanja, menja stavove i shvatanja u
pozitivnom smislu, razvija pozitivne vrednosti kod pojedinaca.
Izvesni istraivai su doli do zakljuka "da su svi omladinski zloini poinjeni u dokolici" i da je
"prestupnitvo mlaih proizvod zloupotrebe slobodnog vremena". Polazei od ovih konstatacija,
razlikuje se nekoliko teorijskih shvatanja o uticaju slobodnog vremena na kriminalitet maloletnika.
Prema jednom shvatanju, kriminalitet maloletnika je oblik prevazilaenja dosade koja ispunjava
slobodno vreme. Drugo shvatanje tumai kriminalitet maloletnika kao oblik zadovoljenja njihove
potrebe za igrom, dok tree shvatanje polazi od toga da nedostatak klubova, igralita i drugih
objektivnih uslova za organizovano korienje slobodnog vremena, moe znaajno da doprinese
javljanju kriminaliteta i drugih devijantnih ponaanja maloletnika.
Prilikom kriminoloko-sociolokog izuavanja maloletnikih bandi (Todorovi, 1973) utvreno je da se
neadekvatno korienje slobodnog vremena maloletnikih bandi ogleda u raznim vidovima devijantnih
aktivnosti. To su oblici tzv. "kolektivnih razonoda", kao to su igranke, priredbe, urevi i sl., koje su na
poetku korektne, a kasnije prerastaju u svoju suprotnost. Istraivai u Francuskoj zapazili su da do
kriminaliteta dolazi kada maloletnici, lanovi bande, imaju najvie vremena, a to je vikend, praznik ili
kolski raspust i odlazak na letovanje. Maloletnici obino odlaze na more u manjim grupama,
autostopom, motorom ili "pozajmljenim" vozilom, tamo ive nomadskim ivotom, bez kontrole, ne
uvaavajui zakone i pravila, skitaju, kradu, napadaju prolaznike. Naroito ih privlae mesta ureena za
zabavu i razonodu. Na tim mestima piju, tuku se, razbijaju sve oko sebe, uivajui da se drugi od njih
plae i sklanjaju. Pored strasti za sluanjem izuzetno glasne muike, koja obiluje ritmom, oduevljavaju
se brzom vonjom motorima, luksuznim automobilima oduzetim od vlasnika. Zelja za pokretom,
zanesenost brzinom, elja za moi i prestiom, u velikoj meri utie na njihovo kriminalno ponaanje.
Obim i nain korienja slobodnog vremena uslovljeni su materijalnim i socijalnopolitikim
drutvenim uslovima, kao i faktoiima vezanim za osobine linosti. Iako se jedan broj krivinih dela,
posebno onih iji su izvrioci maloletnici, vri u slobodno vreme, ne moe se rei sa je neorganizovano
korienje slobodnog vremena uzrok kriminaliteta. Slobodno vreme ima ulogu uslova ili faktora koji
omoguava da dejstvo drugih faktora sa neposrednijim uticajem dode do izraaja. Zbog toga je veoma
znaajno stvoriti takve uslove u drutvu da odreene delatnosti - sport, umetnost, nauka, tehnika, koje
bi ispunile slobodno vreme, budu dostupne svim ljudima, pogotovo mladeg uzrasta, ali i pojaati iru
drutvenu akciju za obezbeenje uslova neophodnih za uspeno organizovanje slobodnog vremena. U
ve pomenutom istraivanju kriminaliteta maloletnica (Miladinovi, Konstantinovi, uri, 1992),
utvreno je da su maloletne prestupnice neorganizovano provodile slobodno vreme - van kue, po
parkovima, na autobuskim i eleznikim stanicama. Neorganizovano korienje slobodnog vremena
bilo je povezano sa ispoljavanjem socijalno patolokih pojava, najee sa skitnjom, prosjaenjem i
14

prostitucijom i to mnogo vie nego kod deaka delinkvenata istog uzrasta. Takoe je utvreno da su
maloletnice koje su neorganizovano koristile slobodno vreme vie bile isloene mogunostima za
vrenje krivinih dela.
Sredstva masovnih komunikacij a i kriminalitet
Pod sredstvima masovnih komunikacija ili informacija (masovni mediji) podrazumevaju se drutvene
aktivnosti putem kojih se posredstvom odredenih tehnika daju obavetenja o socjalnim pitanjima,
procesima, odnosima i drugim dogaajima. Pored obavetavanja, njihova namena je da kod graana
izazovu odreene utiske i reakciju. Kada informiu javnost o kriminalitetu sredstva javnog informisanja
u znaajnoj meri utiu na formiranje javnog mnjenja o kriminalitetu i razvijaju pozitivne predstave o
naporima nadlenih organa usmerenih ka suzbijanju kriminaliteta. Zbog toga je objektivno i tano
informisanje jedan od osnovnih zadataka sredstava javnog informisanja, dok je njihova uloga da
prenose informacije koje daju nadleni organi i struna tela o nainu zatite graana od kriminaliteta.
Broj i vrste sredstava masovnih komunikacija razlikuju se u razliitim periodima razvoja ljudskog
drutva, ali se kao najzastupljenija pominju: literatura, tampa, radio, televizija, video ureaji,
informisanost preko kompjuterske mree.
Na osnovu brojnih analiza o medijskom prikazivanju zloina dolo se do sledeih zakljuaka:
kriminalitet prikazan u medijima koncentrisan je uglavnom na nasilniki kriminalitet meu ljudima koji
nisu u odnosima srodstva, prijateljstva ili poznanstva. Takoe se prikazuje i nasilje u porodici, meu
srodnicima, prijateljima, susedima ili poznanicima se ne prikazuje ili se retko prikazuje. Nasilje se
ulepava, tetne posledice se ne pokazuju. Saobraajni, imovinski i privredni kriminalitet u masovnim
medijima predstavljaju sporednu temu.
prikazivanje kriminaliteta u masovnim medijima usredsreuje se na izvrenje i otkrivanje dela. Ono je
usmereno na spoljanju formu izvrenja dela, podizanje optube i presuenje. Nastajanje krivinog dela
pre izvrenja i kasniji razvoj uinioca i rtve posle presuenja gotovo i ne predstavljaju temu
razmatranja.
u "medijskom svetu kriminaliteta" uinilac krivinog dela je neastan, nesimpatian, bezobziran i
egoistian, ve kanjavan, planski prilazi izvrenju dela. Motivi ostaju van razmatranja, nema analize
linosti, podataka o socijalnom poreklu, socijalnom statusu, porodici.
u "medijskom svetu kriminaliteta" rtva je simpatina, drutveno korisna, potpuno iznenaena
krivinim delom, bespomona i potpuno preputena uiniocu. Ako rtva krivinim delom pretrpi neku
tetu, to je gotovo uvek smrt. Socijalna i psihika oteenja rtve se u masovnim medijima ne
osvetljavaju, ostaju nepoznata i ne predstavljaju nikakav ozbiljan problem.
masovni mediji ne istrauju u dovoljnoj meri uzroke zloina. Dogaaj je izdvojen iz socijalnog i
personalnog sastava, prilagoen konstruisanom i od stvarnosti otuenom toku predstave. S ovim
"potiskivanjem u daljinu" kriminalitet postaje dramatian, napet i senzacionalan, ali nerealan i
nerazumljiv.
agresivna pornografija ima za posledicu nasilniki stav prema enama. Patnja, bol, telesne i prihike
povrede silovane ene ne prikazuju se na pornografskim filmovima i video snimcima. "Ulepanim" i
'lanim"prikazivanjem seksualnog nasilja predoava se da rtva u silovanju nalazi zadovoljstvo.
Uticaj sredstava masovnih komunikacija na kriminalitet treba posmatrati polazei od objektivnih i
subjektivnih kriterijuma. Objektivni kriterijum obuhvata nain prikazivanja, sadraje koji se preko mas
medija prenose i meuzavisnost sa drugim drutvenim uticajima i faktorima. Subjektivni kriterijum se
odnosi na proces interakcije izmeu mas medija i lica na koje se prenosi sadraj mas medija.
Sadraji koje prikazuju sredstva masovnih komunikacija mogu imati znaajnu ulogu u formiranju
maloletnikih bandi. Dejstvo negativnih vrednosti masovnih komunikacija ispoljavaju se na razne
naine: podsticanjem mladih da formiraju bandu; odreeni uzori iz masovne komunikacije mogu da
slue odravanju kohezije ve formirane bande i da joj pruaju uputstva za preduzimanje odredenih
kriminalnih akcija. Sem toga, uestalost izvetavanja o delinkventnim aktivnostima maloletnikih
bandi putem masovnih medija pogoduje jaanju vrstine i povezanosti bandi.
Kriminalitet i drugi oblici devijantnosti
Alkoholizam i kriminalitet
Alkoholizam je veoma rasprostranjen oblik ispoljavanja devijantnosti i jedan od najozbiljnijih
socijalnih problema. Skoro svako istraivanje alkoholizma konstatuje daje "alkoholizam bolest broj tri"
savremenog oveanstva.
15

Prema medicinskim kriterijumima, alkoholizam je hronina progredijentna bolest (sindrom) koja utie
na bioloku, psihiku i socijalnu sferu ovekovog ivota. Alkohlizam je takoe jedna od toksikomanija,
ijim se prouavanjem, prevencijom, leenjem i rehabilitacijom bavi socijalna psihijatrija. Zbog brojnih
medicinskih, psiholokih i socijalnih posledica koje ostavlja alkoholizam, ova socijalno patoloka
pojava se sagledava interdisciplinarno. Sa farmakolokog stanovilta alkohol je droga koja utie na
fizike i psihike funkcije i ponaanje. Pijenje alkoholnih pica jedan je od najrasprostranjenijih obiaja
u svetu. Skoro da ne postoji drutvo u kome se taj obiaj ne potuje.
Prema najvie prihvaenoj definiciji Svetske zdravstvene organizacije (1951) alkoholiarem se smatra
osoba koja ekcesivno pije i ija je zavisnost od alkohola tolika da pokazuje vidljive duevne
poremeaje ili takve pojave koje ukazuju na oteenja fizikog i psihikog zdravlja, poremeaje odnosa
sa drugim ljudima i pogoranje njenog socijalnog i ekonomskog stanja ili pokazuje samo znake takvog
razvoja.
Tipologija alkoholiara. Najpoznatiju klasifikaciju tipova alkoholiara dao je Jelinek. Prema njegovoj
klasifikaciji alkoholiari se dele na: alfa alkoholiare (kod njih postoji psihika zavisnost od alkohola,
alkoholno pie slui za ublaavanje telesnih i duevnih patnji, pijenje prelazi drutveno dozvoljenu
granicu, ali se ne javlja gubitak kontrole i nemogunost apstinencije), beta alkoholiare (alkoholizam
uslovljen preteno obiajima i navikama pijenja, postoji psihika zavisnost, a zbog promene u
ponaanju, mogunost sukoba u porodici), gama alkoholiari (postoji psihika i fizika zavisnost i
pojava apstinencijalnog sindroma kada prestanu da piju, javljaju se teki oblici poremeaja ponaanja),
delta alkoholiari (pokazuju povienu toleranciju na alkohol i znake psihicke i fizike zavisnosti od
alkohola a za razliku od gama alkoholiara mogu jo uvek da kontroliu uzimanje alkohola), epsilon
alkoholiari (dipsomani, povremeno dobijaju neodoljivu elju za alkoholnim piem i danima piju sa
nastupima amnezije, smatraju se neuraunljivim).
Faze alkoholizma. U literaturi se navodi da proces razvoja alkoholizma traje u proseku oko dvadeset
godina i ima nekoliko faza. Prema Jelineku u prvoj osnovnoj, prealkohliarskoj fazi, koja traje od est
meseci do dve godine, pije se u drutvu, na sedeljkama, najee subotom i nedeljom, samo povremeno
i u izuzetnim prilikama pije se prekomemo ili se opija. U drugoj pretoksikomanskoj fazi nastaju
predznaci alkoholizma: simptomi zaboravljanja, alkohol postaje sve vie potreba, konzumiranje je sve
ee, nastupa stanje strasti za alkoholom. Za ovu fazu je karakteristino tzv. jutarnje pijenje kao
kritina taka u samodefinisanju osobe kao alkoholiara. U periodu od jedne do tri godine, u stadijumu
alkoholne adikcije, poto je navikao na jutamje pijenje, alkoholiar poinje da ima ozbiljne probleme,
sukobe i poremeaje u porodici, na poslu, sa prijateljima, javlja se mrnja, egocentrizam, nemogunost
kontrole. Neki alkoholiari pokuavaju da menjanjem naina pijenja ili pijenjem samo odreenog pia,
kontroliu pijenje, ali u tome ne uspevaju. Poslednja, toksikomanska, hronina faza, odlikuje se
kompulzivnim pijenjem, padom tolerancije i nemogunou apsinencije. Javtja se neodoljiva elja za
pijenjem alkoholnih pia, to postaje samo po sebi cilj oko koga se koncentrie itava ovekova
aktivnost. Tremor ruku i nedefinisani strahovi, odlike su ove faze koja traje oko tri godine, posle ega
dolazi do fizikog i psihikog , propadanja i potrebe za bolnikim leenjem.
Uticaj alkoholizma na oveka. Alkoholizam kao bolesno stanje manifestuje se trojako: utie na
organska oteenja, psihike poremeaje (akutna patoloka napitost dovodi do ispoljavanja
agresivnosti, delirijum tremensa, halucinoze i ispade u pamenju ili Korsakijeve psihoze) i neuroloke
bolesti. U toksikomanskoj fazi alkoholizma dolazi do alkoholne amnezije ili gubitka pamenja, gubitak
kontrole ponaanja, pad tolerancije i nemogunost apstinencije. U stanju pijanstva smanjuje se
sposobnost pojedinca da kontrolie sopstvene postupke, oslobaa se agresivnost, otupljuje volja i svest,
dolazi do promena u psihofizikim svojstvima, gubi se oseaj za odgovornost.
Socijalne karakteristike alkoholiara. Na osnovu pregleda 8.062 istorije bolesti leenih alkoholiara
(Despotovi), dolo se do zakljuka da je najvie leenih alkoholiara izmeu 30 i 40 godina, da su
iveli u neadekvatnim porodinim uslovima, mnogolanoj porodici i loim ekonomskim prilikama. U
istom istraivanju konstatovano je da meu leenim alkoholiarima preovladuju mukarci (94%), to
moe da znai da se ene alkoholiarke ree javljaju na leenje i da, kada su u pitanju ene, postoji
veliki broj skrivenih sluajeva alkoholizma. Neke analize pokazuju da alkoholizam ena ima izvesne
posebne karakteristike: ene se prijavljuju na leenje najee izmedu 30 i 40 godina starosti, izmedu
40 i 49 godina se zapaa pad broja ena alkoholiara i mali porast u dobu 50-54 godine (ii).
Psiholoke karakteristike alkoholiara. U psiholokom pogledu alkoholiari se najee opisuju kao
emocionalno labilne osobe, preosetljive, infantilne, zavisne, nesigurne i depresivne. Kod alkoholiara
16

se ispoljavaju neurotine crte linosti, impulsivnost, nesposobnost kontrolisanja afekata, povrnost,
nedostatak strpljenja i istrajnosti uz povrnu socijabilnost. Takoe je zapaeno oseanje krivice, izrazita
anksioznost, tekoe u prilagoavanju i prevazilaenju stresova i frustracija u ivotu.
Uzroci alkoholizma se objanjavaju uglavnom teorijski, vrlo malo ima empirijskih potvrda teorijskih
objanjenja. U istraivanjima je najtee utvrditi da li su odredeni ispitivani inioci prethodili
alkoholizmu ili su nastali u toku njegovog trajanja. Teorijska objanjenja uzroka alkoholizma polaze od
delovanja bioloko- fiziolokih, psiholokih i socijalno-kulturnih faktora na javljanje alkoholizma.
Delovanje genetskih predispozicija, poremeaja metabolizma i funkcionisanja lezda sa unutranjim
luenjem, konstitucionalnih i biolokih karakteristika na alkoholizam nije u potpunosti empirijski
dokazano. Psiholoke teorije zasnivaju svoja objanjenja na utvrivanju postojanja "alkoholiarske
linosti", koja se odlikuje posebnim crtama linosti alkoholiara, kao to su: nizak prag tolerancije na
frustracije, slaba samokontrola, poriv za samounitenjem i sl.
Povezanost alkoholizma sa kriminalitetom i drugim devijantnim ponaanjima. O uticaju alkoholizma
na kriminalitet postoje brojne studije i nauna istraivanja. U krivinom pravu uticaj alkoholizma se
razmatra u odnosu na krivici uinioca (actiones liberae in causa). Krivini zakonik Srbije predvia da
se krivica uinioca krivinog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi nain doveo u stanje u
kojem nije mogao da shvati znaaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvruje se prema
vremenu neposredno pre dovoenja u takvo stanje (l. 24 st. 1 KZ RS), kao i da se uiniocu koji je pod
ovim okolnostima izvrio krivino delo u stanju bitno smanjene uraunljivosti, ne moe po tom osnovu
ublaiti kazna (l. 24 st. 2 KZ RS).
U kriminologiji se alkoholizam posmatra kao kriminogeni faktor, s tim to se shvatanja kriminologa
razlikuju u oceni veliine i znaaja kauzaliteta alkoholizma na kriminalno ponaanje.
Sklonost alkoholiara agresivnom ponaanju postaje sve izrazitija ukoliko alkoholizam vie napreduje,
a poremeaj brano-porodinih odnosa dobija tee i sloenije forme. Ovakav porodini ivot i
postojanje hroninog branog konflikta nisu u stanju da obezbede zdrav psihosocijalni razvoj deteta.
Rizik za razvoj psihosocijalnih problema podjed- nak je za muku i ensku decu iz alkoholiarskih
porodica, ali su po intenzitetu neto jae zastupljeni kod deaka nego kod devojica.
Narkomanija (zavisnost od droge) i kriminalitet
Pored alkoholizma, u bolesti zavisnosti (toksikomanije) spada narkomanija, zloupotreba droga ili
zavisnost od droge. Postoje podaci da hiljadama godina ljudi koriste razliita prirodna sredstva (biljke:
mak, hai, koka, razliite gljive i dr.) koja menjaju njihovu svest, raspoloenje, miljenje i ponaanje.
Upotreba ovih sredstava bila je ograniena na odreene sluajeve (za leenje, smirivanje bolova,
suzbijanje gladi, otklanjanje umora) ili prilike (magijsko-religijski obredi) uz kontrolu zajednice.Tano
se znalo ko sme da uzima drogu u koje vreme i sa kojim ciljem.
Druga definicija nastala je ezdesetih godina i umesto termina adikcije (toksikomanije, narokomanije)
koristi termin "zavisnost od droge". Zavisnost od droge je stanje psihike ili fizike zavisnosti ili i jedne
i druge zavisnosti od droge, koje nastaje kod osobe koja periodino ili stalno uzima drogu. Ovom
definicijom je naglaeno da svaka droga ima svoj poseban tip zavisnosti, da se opta psihika zavisnost
razvija kod svih oblika uzimanja droga, a kod nekih vrsta droga i fizika zavisnost.
Prema defmiciji Svetske zdravstvene organizacije, droga je svaka supstanca unesena u
organizam moe da modifikuje jednu ili vise funkcija. Droge mogu da budu prirodnog i sintetikog
porekla, njihova upotreba moe da bude drutveno tolerisana (alkohol, duvan, neki zaini i sl.) ili
regulisana odreenim meunarodnim konvencijama i nacionalnim zakonima. Lista opojnih droga ili
psihotropnih supstanci, koje imaju psihoaktivne efekte, utvrena je meunarodnim konvencijama na
predlog Svetske zdravstvene organizacije. Klasifikacija droga vri se po razliitim kriterijumima: vrsti
toksinosti (droge visokog i manjeg stepena toksinosti), vrsti zavisnosti (droge koje izazivaju samo
psihiku ili i psihiku i fiziku zavisnost), prema poreklu (prirodnog porekla i sintetike droge) i prema
uticaju na ponaanje oveka (narkotici, depresanti, stimulansi, halucinogene droge, droge koje se
dobijaju iz kanabisa (konoplje) i koke.
U Krivinom zakoniku Srbije u okviru Glave XXIII "Krivina dela protiv zdravlja ljudi" inkriminisana
je neovlaena proizvodnja, dranje i stavljanje u promet opojnih droga (l. 246) i omoguavanje
uivanja opojnih droga (l. 247).
Veza izmeu narkomanije i kriminaliteta moe da bude posredna i neposredna. Posredna uslovljenost
ogleda se u tome to veliki broj narkomana potie iz tzv. kriminalnih sredina i to su bili skloni
kriminalnom ponaanju i pre nego to su postali zavisni od droge. Neposredna veza se ogleda u
17

postojanju takvih krivinih dela koja su povezana sa ilegalnom proizvodnjom, posedovanjem,
krijumarenjem i prodajom droge i krivinih dela koja vre narkomani pod uticajem droge ili da bi do
drogu nabavili.
Povezanost narkomanije i kriminaliteta najee se ispoljava na taj nain to narkomani vre krivina
dela da bi doli do droge. To je tzv. iznueni oblik kriminalnog ponaanja koji stoji direktno u funkciji
nabavka droge.

Za narkomansku subkulturu veoma su znaajni preprodavci droge ili tzv. "pueri"
(pusher). Meu njima se razlikuju najmanje etiri kategorije: importeri, koji unose drogu iz
inostranstva a sami je retko uzimaju; profesionalni prodavci droge na veliko, koji takoe retko
postaju narkomani; preprodavci droge na "sitno" ili "dileri"(dealer), koji se, sem preprodaje droge,
bave i drugim kriminalnim aktivnostima i esto uzimaju drogu; preprodavci droge koji preprodajom
zarauju da sebi nabave drogu.
Prostitucija i kriminalitet
Prostitucija, kao jedan od najstarijih oblika devijantnog ponaanja, pratila je razvoj svih naroda u
razliitom obimu i oblicima zavisno od ekonomskih i drutvenih uslova i okolnosti. Prvi podaci
ukazuju na postojanje hramske prostitucije jo 1.500 godina p.n.e. u Vavilonu u sklopu kulta boice
Melite - boginje plodnosti.
Prostitucija se definie kao vrenje nedoputenih seksualnih odnosa lica enskog pola na komercijalnoj
osnovi, na osnovu prodavanja svoga tela i sluajnog, uzgrednog susreta sa licima sa kojima stupaju u te
odnose i koje karakterie oseaj ravnodunosti. Ovako je definisana "enska" prostitucija. Meutim,
kako je prostitucija pruanje seksualnih usluga drugim osobama, koje mogu da budu istog ili razliitog
pola, prostitucija moe da bude heteroseksualna - prostitucija ena sa mukarcima ili mukaraca sa
enama i enska homoseksualna ili muka homoseksualna prostitucija. enskoj heretoseksualnoj
prostituciji posveivano je mnogo vie panje, jer je ona u toku vekovnog postojanja postala
organizovana i relativno vie drutveno stigmatizirana.
Znaajan elemenat u defmisanju prostitucije je plaanje za seksualne usluge novcem ili drugim
vrednostima da bi se postigla materijalna korist. Na taj nain seksualni odnos postaje obian ugovorni,
robno-novani odnos, u kome jedan partner "prodaje" seksualne usluge drugom koji u tome nalazi
seksualno zadovoljstvo. O obimu prostitucije ne postoje pouzdani statistiki podaci i nemogue je
pratiti rairenost ove pojave u pojedinim zemljama. Razlozi za nemogunost tanog sagledavanja
obima ovog devijantnog ponaanja su, pored ostalog, u tajnosti i anonimnosti svih uesnika u
prostituciji (prostitutki, makroa, muterija, podvodaa, organizatora), postojanju izvesnog stepena
tolerantnosti drutva i utanja o ovoj pojavi, razliitom tretiranju u zakonodavstvima (krivinopravna ili
prekrajna inkriminisanost) i nedovoljnom empirijskom istraivanju.
Oblici prostitucije su razliiti i zavise od tradicije, kulture, drugih drutvenih okolnosti i promena u
drutvenim odnosima. Glavni istorijski tipovi prostitucije su: religiozna (odnosi se na ene koje
odreeno vreme ili doivotno vre "slubu" pri nekom hramu kao "svete bludnice"), ritualna (povezana
sa religioznim shvatanjima i sastoji se u vrenju prvih seksualnih odnosa udatih ena u obliku javnog
rituala), kompenzaciona (kao kompenzacija za nedostatak seksualne nenosti u braku), supstituciona
(vrenje seksualnih odnosa sa prostitutkama umesto sa svojim enama), profesionalna kao savremeni
oblik prostitucije. Neki autori razlikuju neorganizovanu i organizovanu prostituciju. Neorganizovana
prostitucija ili ulina prostitucija karakterie se nepostojanjem posrednika izmeu prostitutke i
muterije, nepovezanou izmedu prostitutki i bavljenjem prostitucijom u slobodno vreme, mesto
prostituisanja je ulica, park, naputene kue, dok neto bogatije prostitutke imaju sopstveni stan i
automobil. Organizovana prostitucija se odvija u javnim kuama, posrednikim kuama, poslovnim
organizacijama, koje se javno bave nekom drugom legalnom delatnou a tajno organizuju prostituciju
(modne kue, kue za lepotu, poslovnu pratnju i si.). ene u javnoj kui su podinjene, ekspoloatisane a
njihovo ponaanje se strogo kontrolie. Vlasnici javnih kua i posrednici - makroi, koji se predstavljaju
prostitutkama kao njihovi "zatitnici", uzimaju za sebe najvei deo ili sav novac koji prostitutka zaradi.
Zavisno od oblika prostitucije vre se razliite klasifikacije prostitutki. Najoptija klasifikacija je prema
nainu vrenja prostitucije na: uline (nezavisne i organizovane), motorizovane (sa sopstvenim stanom
i automobilom), prostitutke u javnim kuama, prostitutke na poziv i one koje rade za poslovne i
privredne organizacije. Prostitutke se razlikuju prema drutvenom statusu koji zauzimaju u grupi
prostitutki, koji zavisi ne samo od oblika prostitucije, ve od visine zarade, mesta pronalaenja
muterija, drutvenog poloaja muterija, broja klijenata i sl.
18

U feministikoj literaturi svi oblici prostitucije se posmatraju kao vrsta seksualne ekspoloatacije ena.
Istie se da se prostitucijom, kada ensko telo postaje roba za kupovinu i prodaju, naruavaju enski
telesni integritet i ljudsko dostojanstvo kao osnovna ljudska prava, a istovremeno se ispoljava mo
novca i prisile. ene u prostituciji su najee ene na najnioj drutvenoj lestvici, najsiromanije, bez
osnovnih sredstava za ivot. Prema enama koje su prinuene da se bave prostitucijom drutvo vrei
diskriminaciju a u isto vreme ih "proizvodi" i ekspoloatie.
O uzrocima prostitucije postoje razliita shvatanja, ali se ona uglavnom svode na razmatranje faktora,
koji deluju da se neka osoba odlui na bavljenje prostitucijom. Razliita stanovita o uzronosti
prostitucije mogu se podeliti na tri grupe: psiholoka, koja objanjavaju prostituciju strukturom
linosti, psiho- patoloka, koja uzroke nalaze u mentalnim poremeajima prostitutki i socioloka
objanjenja, koja polaze od drutvenih uzroka prostitucije. Posmatrano sa stanovita drutvene
devijantnosti, uzroci prostitucije se sagledavaju u pokuajima drutva da ogranii i kontrolie seksualni
nagon, da odri instituciju braka (koji ne moe da zadovolji sve ljudske potrebe i oseanja u vezi sa
seksualnim nagonom), u postojanju drutvene nejednakosti ena i mukaraca (subordiniranost ene i
svoenje ene na njene bioloko-reproduktivne funkcije), duplih standarda seksualne moralnosti za
mukarce i ene (osuuje se promiskuitetno ponaanje ene a ne mukarca) i sl.
U Srbiji je bavljenje prostitucijom prekraj protiv javnog reda i mira, a posredovanje u vrenju
prostitucije je predvieno kao posebno krivino delo (61. 184 KZ RS). Prostitucija je povezana takoe
sa vrenjem imovinskih delikata, posebno kraa, kada se prostitutke javljaju kao izvriteljke. Sem toga,
prostitutke mogu da uestvuju u prikrivanju kriminalaca, sakrivanju ukradenih stvari ili preprodaji.
Istraivanja pokazuju da se veliki broj prostitutki pojavljuje kao rtva krvnih i seksualnih delikata -
ubistava, tekih telesnih povreda, silovanja. Najopasniji vid povezivanja prostitucije i kriminaliteta je
kroz organizovani kriminalitet ili preko kriminalnih organizacija, kada se kao "zatitnici" prostitutki
javljaju lanovi kriminalnih bandi, a javne kue predstavljaju jedan od punktova organizovanog
kriminaliteta. Meu prostitutkama ima alkoholiarki i narkomanki, koje to postaju pod uticajem
podvodaa, sredine u kojoj rade i "muterija". Prostitucija se povezuje i sa kockanjem, kada se na
jednom mestu, u kockarnicama i privatnim stanovima, sem kockanja pruaju i usluge prostitutki.
Kockanje i kriminalitet
Kockanje je jedna od najstarijih i veoma rairenih ljudskih aktivnosti, koja se sastoji u igri za novac ili
druge vrednosti na osnovu odreenih pravila u formi klaenja u elji da se neto dobije ni za ta ili
mnogo za malo. Osnovni elementi kockanja i drugih hazardnih igara su srea i neizvesnost
U igrama na sreu uestvuje vei broj fizikih lica, ali se svim uesnicima prua mogunost sticanja
dobitka (novac, stvari, usluge), s tim to ishod igre ne zavisi od znanja i umenosti, ve od sluaja ili
nekog neizvesnog dogadaja. Kada prestane da bude igra za zabavu i razonodu, izbegne dravnoj i
drutvenoj kontroli i postane organizovana, profesionalna aktivnost, stalni obrazac ponaanja, navika i
strast, kockanje postaje drutvena devijacija i devijantno ponaanje. Za razliku od drugih oblika
devijantnosti, koji su vezani za odredenu strast nosioca (uivanje alkohola i droga) ili predstavljaju
redovno zanimanje (prostitucija), kockanje je istovremeno i zanimanje i strast.
Kockanje, kao drutvena devijacija i devijantno ponaanje, veoma je malo prouavano u kriminolokoj
literaturi. Dok se na zakonodavnom planu, u naunoj i strunoj javnosti vodi stalna polemika o obliku
drutvene reakcije na kockanje (legalizacija ili zabrana), ne postoje sistematske kriminoloke studije
niti opsenija istravanja o kockanju. Kao drutvena devijacija kockanje obuhvata sve oblike
organizovanog i komercijalizovanog kockanja, koje kontroliu ljudi i organizacije koje se iskljuivo
bave kockanjem i nalaze se pod kontrolom organizovanog kriminaliteta, kao i razliite forme
profesionalizovanog kockanja manjih grupa ili pojedinaca.
Negativne posledice kockanja su mnogobrojne: zanemaruje se lina, porodina i drutvena
odgovornost, dolazi do drutvene i line degradacije pojedinca - kockara, troe se ogromne sume
novca, ime se smanjuje porodini budet i dovodi u pitanje ekonomska sigurnost porodice. Najtea
posledica kockanja je povezanost sa kriminalitetom. Povezanost kockanja kao devijantnog ponaanja sa
kriminalitetom je viestruka. U krivinim zakonodavstvima veine zemalja u svetu kockanje u vidu
zanata i profesionalne aktivnosti predvieno je kao krivino delo. Krivini zakonik Srbije predvida kao
krivino delo neovlaeno organizovanje igara na sreu (l.352), dok je u Zakonu o igrama na sreu
predvideno niz prekraja u vezi sa organizovanjem igara na sreu.
Zapaeno je da se kockanje naroito pojavljuje u nekim posebnim uslovima ivota, Kada se velike
grupe ljudi odvajaju od spoljanjeg sveta za dui vremenski period, kockanje moe da postane deo
19

svakodnevnog ivota pacijenata bolnica, vojnika u kasarnama, posade brodova, internatima, vaspitno-
popravnim domovima i sl. U zatvorskoj sredini, u kojoj postoje ograniene sume novca ili stvari od
vrednosti kod zatvorenika, kockanje je uslovilo stvaranje "zelenatva" - davanje novca na zajam uz
visoke kamate. Zatvorenici "zelenai", koji eksploatiu zatvorenike, imaju podrku kockara, kojima
pomau da vrate kockarske dugove. na taj nain se jedan oblik devijantnog ponaanja povezuje sa
drugim, a mnoga nasilnika ponaanja u zatvoru povezana su sa meusobnim razraunavanjem
kockara.
Linost kockara je veoma sloena. Osnovne karakteristike linosti kockara su nestabilnos i
povodljivost. Slino alkoholiaru, kockar postaje rob kockanja, bez mogunosti da se kockanja
oslobodi. Dobitak stimulie kockare da nastave igru, pohlepa ih tera da stalno rizikuju, nada ih nagoni
da zaponu igru i istraju uprkos gubitka. Da bi mogli da igraju, kockari zapostavljaju obaveze prema
porodici, drutvenoj sredini i orijentiu se na krug saigraa. Na taj nain kockarski svet postaje zatvoren
drutveni krug, stvara se kockarska subkultura u kojoj su sve vrednosti i norme ponaanja odreene
kockanjem.

Inteligencija i kriminalitet
Meu osobinama linosti posebnu grupu osobina ine sposobnosti
Razlikuju se tri grupe sposobnosti: intelektualne ili vie mentalne sposobnosti (inteligencija),
psihomotorne sposobnosti i senzorne sposobnosti.
Intelektualne ili vie mentalne sposobnosti u psihologiji se obino nazivaju inteligencijom.
Inteligencija se deflnie kao sposobnost snalaenja putem miljenja u novim situacijama ili kao
sposobnost reavanja problema putem miljenja. Osnovna psihika aktivnost, koja dolazi do izraaja
kod inteligentnih radnji je uvianje bitnih i vanih odnosa koji e dovesti do uspenog reenja. U
psiholokoj nauci je utvreno da je mogue vriti ocenu stepena intelektualnih sposobnosti posebnim
mernim instrumentima - testovima. Na osnovu dobijenih rezultata putem testova, odreuje se umna
zrelost ispitanika. Stepen inteligencije se odreuje na taj nain to se mentalni uzrast dobijen putem
testa podeli sa kalendarskim uzrastom i pomnoi sa 100. Dobijeni broj (rezultat testa) predstavlja
kvocijent ili kolinik inteligencije i oznaava se sa IQ. Za stepen inteligencije uloga nasleenih osnova
znatno je vea nego kod ostalih osobina, ali na razvitak inteligencije utiu sredina i uslovi ivota.
Postoje razliita shvatanja o odnosu inteligencije i delinkventnog ponaanja. Prema jednom shvatanju,
inteligencija ne utie na kriminalno ponaanje i uopte se ne moe dovoditi u vezu sa kriminalnim
ponaanjem. Prema drugom shvatanju, naroito zastupljenom meu nemakim autorima, inteligencija
je utoliko vei faktor kriminalnog ponaanja ukoliko je nii njen nivo, pa je svako slaboumno lice
potencijalni delinkvent. Slaboumno lice je ogranieno u logikom miljenju i zakljuivanju, lako se
odluuje za kriminalno ponaanje i teko se odvikava od takvog ponaanja. Ovo shvatanje je nastalo
kao rezultat istraivanja prema kojima u delinkventnoj populaciji preovlauju osobe sa niskom
inteligencijom. To znai da nije dokazan postojan odnos izmeu, inteligencije i kriminaliteta i da se
odreene pravilnosti mogu sagledavati samo posmatranjem stepena inteligencije i pojedinih vrsta
kriminalne delatnosti. Lica sa niom inteligencijom ee vre odreene vrste krivinih dela, kao to su
sitne krae, silovanja i drugi oblici seksualnog nasilja i to kao saizvrioci, dok se lica sa viom
inteligencijom pojavljuju kao falsifikatori, izvrioci privrednih delikata, "kriminalci belog
okovratnika", organizatori zloinakih udruenja.
Savremena shvatanja o povezanosti inteligencije i kriminaliteta istiu da inteligenciju kao mentalnu
sposobnost treba posmatrati u sklopu delovanja ostalih psihikih sposobnosti i ostalih uzroka
kriminalnog ponaanja. Navodi se primer manje inteligentnog maloletnika, koji se tee snalazi u
savlaivanju nastavnog gradiva u koli, ne postie dobar uspeh, dolazi u frustracione situacije zbog
neuspeha u koli, bei sa asova, dolazi u sukob sa roditeljima, ima kolmpleks nie vrednosti itd., to
sve, u krajnjoj posledici tog uzronog spleta, moe dovesti do kriminalnog ponaanja. U tom spletu
uzroka i inteligencija ima svoje mesto i ne treba je zapostaviti u analizi kompletne kriminogeneze, ali
joj takoe ne treba pridavati odluujui znaaj.
Temperament i osobine temperamenta kao endogeni faktori kriminaliteta
U psihologiji postoji shvatanje da se osobine temperamenta ogledaju u tome koliko lako, koliko esto,
kojim intenzitetom i u kom trajanju se javljaju emocije, kao i u tome koji emocionalni ton preovlaue,
da li se ee javljaju emocije prijatnosti (pozitivne) ili neprijatnosti (negativne). Meutim, u novijim
psiholokim radovima o temperamentu, istie se da se temperament i osobine temperamenta ne
20

manifestuju samo u emocionalnim reakcijama, nego se izraavaju u celokupnoj aktivnosti oveka, u
svim vrstama psihikog reagovanja. Temperament ne pokazuje samo emocionalni nain reagovanja
pojedinca, ve brzinu, snagu i trajanje reakcije pojedinca.
Najpoznatiju klasifikaciju temperamenta dao je grki lekar i mislilac Hipokrat. Prema Hipokratovoj
klasifikaciji, razlikuju se etiri tipa temperamenta: kolerini, sangvinini, flegmatini i melanholini
temperament.
Kolerinom tipu svojstvena su jaka oseanja, lako odluivanje na akciju, este, nagle i jake reakcije.
Osobe koje se odlikuju kolerinim temperamentom lako se naljute, manifestuju svoju ljutnju, dolaze u
sukob sa drugima.
Sangvininom tipu temperamenta svojstveno je brzo reagovanje, ali oseanja nisu jaka i ne traju dugo.
Ljudi koje odlikuje sangvinini temeprament lako menjaju raspoloenje i brzo prelaze iz negativnog u
pozitivno raspoloenje.
Flegmatini tip temperamenta odlikuju retke i spore reakcije, slabija oseanja, apatinost i
ravnodunost.
Melanholinom tipu temperamenta svojstvene su retke, spore, ali jake reakcije. Kod osoba sa ovim
temperamentom preovlauju neprijatna oseanja, tuga i zabrinutost.
Prema izvesnim crtama temperamenta pojedinci se dele na optimiste i pesimiste, introvertirane
(povueni su u socijalnim kontaktima, izbegavaju prikazivanje u javnosti) i estrovertirane tipove (vrlo
komunikativni, nametljivi).
Podela ljudi prema tipovima temperamenta ne znai da se svi ljudi mogu svrstati u navedene tipove.
Veoma retko se sreu ljudi sa osobinama iskljuivo jednog tipa temperamenta jer kod najveeg broja
ljudi dolaze do izraaja osobine karakteristine za razliite tipove temperamenta.
Temperament i osobine temperamenta mogu imati odreen uticaj na genezu kriminalnog ponaanja, ali
bi bilo pogreno osobu sa jednim od tipova temperamenta smatrati vie sklonom kriminalitetu od osobe
sa drugim tipom temperamenta. Na osnovu opisa osobina pojedinih tipova temperamenta i nekih
istraivanja osobina temperamenta pojedinih delinkvenata, moe se zakljuiti da su kolerino
temperamentni ljudi vie skloni agresiji od flegmatinih i da su estravertni tipovi podloniji
kriminalnom ponaanju. Ovaj zakljuak moe biti primenljiv samo ukoliko se osobine temperamenta
posmatraju u sklopu ukupnosti svih uzroka koji su delovali u pojedinanom sluaju kriminalnog
ponaanja.
Karakter i karakterne osobine kao endogeni faktori kriminaliteta
U psihologiji se pod karakterom podrazumeva zbir svih psihikih osobina jedne osobe, najbitnije
osobine pojedinca koje daju peat celokupnom njegovom ponaanju. Sem ovog shvatanja postoje i
druga objanjenja: pod karakterom se oznaavaju voljne ili kognitivne osobine oveka, kao to su
upornost, odlunost, doslednost u ponaanju, inicijativnost i sl, a pod karakternim osobinama se
podrazumevaju takve osobine koje pokazuju karakteristino ponaanje pojedinca s obzirom na moralne
principe i moralna shvatanja odreenog drutva, na primer, potenje, sebinost, nesebinost, skromnost,
savesnost i sl.
U starijoj psiholokoj literaturi navode se kao vrste karaktera dobar i lo karakter, vrst i slab ka-
rakter. Dobar karakter bi imao ovek koji se odlikuje moralnim osobinama, dok ovek sa loim
karakterom nema takve moralne osobine. vrst karakter postoji kod oveka koji, pored moralnih
osobina, poseduje energinost, upornost u ponaanju. Slab karakter ima onaj ovek koga odlikuju
moralne osobine, ali nema odlunosti da ih primeni. Karakterne osobine se formiraju preteno pod
uticajem inilaca iz okoline i okrenute su prema okolini, pa se smatra da je karakter slika neke linosti
u oima drugih.
Poredstvom karaktera dolaze do izraaja stavovi, interesi i druge dinamike osobine oveka u svim
odnosima - branim, porodinim, rodbinskim, susedskim radnim, poslovnim. Meutim, svaka
karakterna osobina, zavisno od situacije u kojoj se manifestuje, moe biti socijalno prihvatljiva ili
neprihvatljiva. Tako, na primer, upornost kao karakterna osobina, ukoliko se ispoljava u postizanju
nekog korisnog cilja, uenja, pronalaenja izvesnih novina u nauci i si., bie pozitivno ocenjena, dok,
naprotiv, ta ista osobina prilikom vrenja nekih krivinih dela predstavlja kvalifikatornu okolnost za
tei oblik krivinog dela.
Karakter i karakterne osobine mogu biti povezani sa kriminalnim ponaanjem. Na osnovu
kriminolokih istraivanja uoeno je da se kod izvrilaca krivinih dela u veoj meri ispoljavaju neke
21

karakteme osobine. To su: primitivizam, egoizam, egocentrinost, malicioznost, rigidnost, agresivnost,
izopaenost i nastranost.
Primitivnu osobu odlikuje nizak kulturni nivo, nedostatak vaspitanja, nepotovanje etikih i drugih
drutvenih normi. Primitivizam se najvie ispoljava prilikom vrenja krvnih delikata, posebno ubistava
zbog netrpeljivosti, mrnje, obesti ili osvete.
Egoizam, se manifestuje kao svesna, spontana i stalna beskrupulozna tenja za sticanjem materijalnih
vrednosti i kao tenja da se spostvene potrebe, motivi i drugi lini interesi, bez obzira na njihove
vrednosti, stavljaju iznad tuih. Egoisti svoje potrebe stavljaju iznad potreba drugih i svoje odnose
prema drugima posmatraju iskljuivo kroz sopstvene interese i potrebe.
Egocentrinost je usko povezana sa egoizmom. Sastoji se u precenjivanju svojih osobina, stavljanju
sopstvenih peokupacija iznad potreba drugih lica i sl. Kod delinkvenata egocentrinost moe da se
pojavi prilikom vrenja krivinih dela protiv ivota i tela, kada dolazi do izraaja netrpeljivost i
netolerantnost.
Malicioznost se ispoljava kroz traenje mana, nedostataka i greaka kod drugih ljudi da bi ih
neosnovano kritikovali, ogovarali ili optuivali. Maliciozne osobe su pakosne, podmukle, zlonameme,
podozrive i zlobne. Prema drugim osobama, maliciozne osobe su bez oseaja, nemaju ni za koga
razumevanja, ne umeju da vole ili ale.
Rigidnost kao karakterna osobina ogleda se u otpornosti prema zahtevima za promenu ponaanja. Ova
osobina se naroito ispoljava kod recidivista i njeno postojanje oteava resotijalizaciju.
Agresivnost je odlika karaktera velikog broja kriminalaca. Ispoljava se naroito kod krivinih dela sa
elementima nasilja: krvnih i seksualnih delikata.
Emocije i kriminalitet
U strukturi linosti i celokupnoj fizikoj i psihikoj aktivnosti oveka posebno mesto imaju emocije ili
oseanja. ovek nije samo racionalno bie, koje svoje postupke preduzima iskljuivo na osnovu
razmiljanja i zakljuivanja, ve na njegove postupke utiu u velikoj meri emocije ili oseanja. Emocije
ili oseanja se definiu kao doivljaj naeg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima,
ljudima, dogaajima i sopstvenim postupcima. Razlikuju se jednostavni ili elementarni doivljaji
prijatnosti i neprijatnosti, od sloenih oseanja, koja se nazivaju emocijama (radost, alost, strah, gnev).
Najvanija oseanja upravljena prema drugim osobama su: oseanje ljubavi, nenosti, ljubomore,
zavisti i mrnje. Prema intenzitetu i trajanju emocije se dele na afekte, raspoloenja (emocionalna
stanja manje burnog toka, ali dueg trajanja) i strasti (vrlo intenzivna emocionalna stanja dueg
trajanja). Intenzivna emocionalna stanja koja se naglo javljaju, imaju buran tok i praena su izrazitim
telesnim promenama u psihologiji se nazivaju afektima. Svaka emocija, naroito primarna emocija,
ukoliko se razvije do velikog intenziteta postaje afekat (bes, panian strah, neobuzdana radost).
Naroito je izrazit uticaj afekata na intelektualne procese, te postojanje afekta smanjuje svesnu kontrolu
sopstvenih postupaka.
Postoje tri karakteristike emocionalnog ponaanja: prvo, karakteristine fizioloke promene u
funkcionisanju pojedinih unutranjih organa (organa za krvotok, disanje, varenje i drugih), drugo,
promene u pokretima lica (mimika), tela (pantomimika) ili glasa, tree, karakteristini doivljaji pri
emocionalnom reagovanju (prijatnost, neprijatnost, doivljaji o organskim promenama pri
emocionalnom reagovanjii i opaajima, predstavama ili mislima uz koje se emocije vezuju). Naslee
ima znaajnu ulogu u emocionalnom ponaanju, ali razvitak oseanja zavisi i od linog iskustva, od
uenja.
U kriminalnoj etiologiji jo uvek nije dovoljno prouen odnos izmeu emocija i kriminaliteta, pa se
utvrivanje tog odnosa zasniva na rezultatima pojedinih istraivanja. Za razliku od inteligencije, koja je
relativno stabilna i odreena, emocije su kolebljive, promenljive, esto nejasne. Zbog ovih
karakteristika emocija veoma je teko utvrditi da li je neka emocija uzrok kriminalnog ponaanja u
odredenoj situaciji ili je ona postoji nezavisno od ispoljenog kriminalnog ponaanja. Ipak, na osnovu
kriminolokih istraivanja u literaturi se smatra da postoji veza izmeu odredenih emotivnih svojstava
delinkvenata, posebno emocionalne nestabilnosti, razdraljivosti, uznemirenosti, emotivne napetosti,
afektivnih smetnji i emocionalne nezrelosti sa kriminalnim ponaanjem.
Emocionalna nestabilnost kod delinkvenata se ogleda u poveanoj razdraljivosti,uznemirenosti,
tekoama u kontroli emocija, preteranoj osetljivosti, netolerantnosti prema tekoama prilikom
ostvarenja pojedinih ciljeva, a nastaje kao posledica frustriranosti, odbaenosti, inferiornosti,
potitenosti, ljubomore i slinih stanja. Emocionalna nestabilnost se naroito javlja kod lica sa
22

mentalnim poremeajima i kod psihopata. Psihopate su emocionalno veoma nestabilna lica i ta njihova
emocionalna nestabilnost se dovodi u vezu sa njihovim kriminalnim ponaanjem. Emocionalna
nestabilnost i emocionalna nezrelost uoeni su prilikom istraivanja maloletnike delinkvencije. U
periodu adolescencije, koji neki psiholozi nazivaju periodom neuravnoteenosti, nesigurnosti,
napetosti, neodlunosti, adolescenti nastoje da okolinu prilagode sebi radije nego to se njoj
prilagoavaju. Psihike promene emocionalne prirode esto su kod njih rezultat sukoba izmeu elja,
volje i mogunosti. Veliki znaaj u javljanju kriminalnog ponaanja pridaje se emotivnoj napetosti i
afektivnim smetnjama. Ubistvo na mah moe da se izvri za vreme jake razdraenosti izazvane
napadom ili tekim vreanjem od strane rtve. Oseanja jake razdraenosti ili prepasti su oseanja
jakog intenziteta koja se javljaju prilikom izvrenja krivinog dela u prekoraenju nune odbrane.
J arost (razjarenost) je patoloki afekt gneva koji se odlikuje velikom agresivnou i kriminalnim
posledicama, dok je prepast (zaprepaenje, prestraenost) patoloki afekt straha jakog intenziteta, pri
emu najpre nastaje prikoenost, a zatim slede odbrambene reakcije u cilju spasavanja. Lica kod kojih
postoji emotivna napetost tee mogu da se prilagode datim drutvenim procesima i prilikama, ona nisu
sposobna da pravilno sagledaju i ocene stvarnost, zbog ega dolaze u konflikte, koji se esto zavravaju
kriminalnim ponaanjem
Afektivno stanjeili neko drugo emocionalno stanje, koje postoji u momentu izvrenja krivinog dela,
moe da dovede do blaeg kanjavanja (tzv. Privilegovani oblici krivinog dela ubistva: ubistvo na
mah, edomorstvo), postojanja kvalifikatornih okolnosti kod pojedninih krivinih dela (na primer,
ubistvo iz bezobzirne osvete, ljubomore, drugih niskih pobuda i sl.) ili oteavajuih i olakavajuih
okolnosti prilikom odmeravanja kazne.
Sklonosti (navike) za kriminalno ponaanje
Sklonosti i navike su takve psihike osobine koje se stvaraju, razvijaju i menjaju na osnovu
ponavljanja odreenih delatnosti i relativno stabilizovanih oblika ponaanja. Sklonosti i navike nastaju
kao rezultat individualnog iskustva, one se stiu u procesu drutvenog ivota zavisno od odreenih
interesa i stavova. Ako se jedno lice trajnije nalazi pod uticajem izvesnih okolnosti, one izazivaju u
njemu odreene reakcije i kod njega formiraju odreene manje ili vie stabilne psihike crte. Uticaji
pod kojima se ovek formira mogu biti pozitivni ili negativni, te tako sklonosti i navike mogu biti
pozitvne i negativne. Delovanjem pozitivnih uticaja, ovekova linost se formira u pozitivnom smislu i
stvaraju se pozitivne navike. Negativni uticaji dovode do formiranja protivdrutvenih pobuda i tenji i
stvaranja sklonosti i navika za asocijalno ponaanje.
Kriminologija i kriminalna psihologija objanjavaju formiranje i dejstvo kriminalnih navika i
kriminalnih sklonosti na ponaanje oveka. Feri i Garofalo su u svojim radovima opisivali kriminalce iz
navike i kriminalce po sklonosti. Ovi tipovi kriminalaca prouavaju se naroito u vezi sa recidivizmom
jer su sklonosti i navike znaajne psiholoke crte linosti recidivista koje doprinose ponavljanju
njihovog kriminalnog ponaanja.
Navika predstavlja svojstvo oveka da se u istim situacijama podjednako ponaa, dok sklonost
predstavlja svojstvo oveka da se u slinim situacijama podjednako ponaa. lako na prvi pogled razlika
izmeu sklonosti i navika nije velika, ona, ipak, postoji, i zbog te razlike u kriminologiji se prilikom
objanjenja uzroka recidivizma ee pie o kriminalnim sklonostima nego o kriminalnim navikama.
Smatra se daje kod povratnika koji ponavljaju ista krivina dela (specijalni povrat, posebni povrat)
mogue postojanje kriminalnih navika, dok kod viestrukih povratnika koji ponavljaiu raznovrsna
krivina dela (opti povrat) verovatno postoje kriminalne sklonosti.
Sklonosti za kriminalno ponaanje veoma su znaajne u javljanju pojedinih oblika kriminalnog
ponaanja i naroito dolaze do izraaja kod pojedinih kategorija delinkvenata. Kod agresivnih
kriminalaca, za koje je bitno delovanje u afektu i nepostojanje inhibitornih oseanja, sklonost za
kriminalno ponaanje predstavlja trajniju karakteristinu crtu njihove linosti. Ova kategorija
kriminalaca pokazuje sklonost za vrenje najteih krivinih dela, kao to su krvni i seksualni delikti.
Sklonost za kriminalno ponaanje manifestuje se kod profesionalnih kriminalaca prilikom vrenja
krivinih dela koja pripadaju imovinskom kriminalitetu, privrednom kriminalitetu, ali i krvnim
deliktima. Imajui u vidu da su kriminalne sklonosti trajnija komponenta linosti delinkventa u nekim
krivinim zakonima postoji kao poseban tip delinkventa "prestupnik iz navike" a u literaturi se govori o
"potencijalnom kriminalitetu", koji se javlja kao izraz kriminalnih sklonosti.
Stavovi i shvatanja kao endogeni faktori kriminaliteta
23

Stavovi i shvatanja predstavljaju vane dinamike crte linosti i uslove neophodne za objanjenje i
razumevanje ponaanja uopte, pa i kriminalnog ponaanja neke osobe. Kako se radi o srodnim
psiholokim kategorijama teko je razlikovati stavove od shvatanja. Ipak, smatra se da kod stavova vie
preovlauje emocionalni sadraj, dok kod shvatanja dominira intelektualni sadraj.
U psiholokoj literaturi postoje razliite definicije stavova. Olportova definicija prema kojoj se pod
stavom podrazumeva neuralna i mentalna spremnost, formirana na osnovu iskustva, koja vri
direktivni ili dinamniki uticaj na reagovanje pojedinca na objekte i situacije sa kojima dolazi u dodir.
Iz navedene definicije pristie da su bitne karakteristike stavova: I. dispozicioni karakter - postoji
odreena neurofizioloka organizacija koja uslovljava nain reagovanja u odreenoj situaciji, to znai
da stavovi ne postoje uvek manifestno, nego samo kao spremnost, predispozicija koja se moe u
odreenoj situaciji aktuelizirati, 2. steenost u toku ivota - stavovi nisu nasleeni ili uroeni, ljudi se
ne raaju sa stavovima prema nekoj rasi, religiji ili naciji, ve se ti stavovi stiu u toku ivota, pod
odreenim drutvenim uticajima i na osnovu linog iskustva, 3. direktno i dinamiko dejstvo - od
stavova zavisi ne samo procena situacije i miljenje, nego i akcija, 4. sloenost - kroz stavove se
integru tri osnov- nepsihike funkcije: kognitivne (intelektualne), emocionalne i konativne (voljne)
funkcije.
Stavovi se dele na line i socijalne. Lini stavovi su karakteristini za pojedinca (stav prema
roditeljima, prijateljima, nekom predmetu i sl.) i njih izuava psihologija linosti. Socijalni stavovi,
zajedniki za vei broj osoba, odnose se na drutveno znaajne pojave (stav prema religiji, braku,
porodici, naciji, sistemu vaspitanja, smrtnoj kazni i sl.) i izuavaju se u okviru socijalne psihologije.
Socijalni stavovi se razlikuju s obzirom na njihovu logiku zasnovanost. Posebna vrsta stavova su
predrasude. Predrasude su logiki neosnovani stavovi, koji se javljaju u vezi sa pojedinim drutveno
vanim pojavama. One se teko menjaju i po pravilu su praene intenzivnim emocijama. Predrasude
imaju znaajnu ulogu u javljanju kriminalnog ponaanja.
Pojmovi srodni pojmu stavova su: shvatanja (odnose se na intelektualni doivljaj i znae prihvatanje ili
odbacivanje neke pretpostavke ili tvrenja), uverenja, verovanja, interesa, vrednosti itd. Pojam
vrednosti koristi se u raznim naukama (filozofiji, ekonomici, matematici) sa razliitim znaenjima. U
psihologiji se vrednostima oznaavaju dispozicije za odreeno ponaanje i ciljevi na ije ostvarenje je
ponaanje uvek usmereno. Vrednosti slue za upoznavanje pojedine linosti i objanjavanje socijalnog
ponaanja. Na osnovu kriminolokih istraivanja utvreno je da postoji razlika u vrednostima izmeu
delinkventne i nedelinkventne omladine.
Stavovi i shvatanja kod jedne osobe mogu biti razliiti, ak suprotni, to dovodi do unutranjih i
socijalnih konflikata. Za kriminologiju je znaajna pojava stereotipije kod shvatanja. Radi se o sistemu
shvatanja koji se zbog ponavljanja u svim situacijama pretvara u iskrivljavanje injenica. Jednom
formirano pogreno shvatanje utie na postojanje lanog ali snaog emocionalno pozitivnog ili
negativnog odnosa prema nekoj osobi, grupi, objektu ili situaciji. Stereotipnost u shvatanjima, na
primer odvratnost prema pripadniku neke etnike grupe ili prema nekim fizionomijama, moe u
odreenim situacijama predstavljati vaan kriminogeni faktor kod osobe koja sa takvim shvatanjima
ocenjuje drugu osobu.
Fizioloke i bioloke osobine delinkvenata
Psiholoke osobine povezane su sa biolokim svojstvima, pre svega sa nervnim, endokrinim sistemom i
fizikom konstitucijom, kao osnovnim biolokim faktorima koji utiu na formiranje linosti.
Rot smatra da morfoloke osobine (visina, obim i oblik glave, duina udova, miiavost) i fizioloke
osobine (osobenosti endokrinog sistema, vegetativnog nervnog sistema, modanih talasa i dr.) mogu
biti karakteristini za pojedinca i dopunjuju sliku linosti pojedinca, ali je za poznavanje linosti njihov
znaaj manji nego to je znaaj ostalih grupa osobina linosti. Izmeu morfolokih i fiziolokih osobina
na jednoj strani i psihikih osobina na drugoj, istie Rot, postoji mogunost podudarnosti. Morfoloke
osobine su uglavnom a psihike osobine delom (osobine temperamenta i inteligencije) zavisne od
naslea, pa je mogue da odreeni nasledni faktori izazovu istovremeno odreene telesne i njima
odgovarajue psihike osobine. Drugu uslovljenost ove podudarnosti Rot vidi u tome to telesni izgled
i neke psihike osobine (naroito temperament) zavise delom i od funkcionisanj a endokrinog sistema
(sistema lezda sa unutranjim luenjem).
Od telesnog izgleda pojedinca esto zavisi kako e se drugi ljudi prema njemu ponaati, a stav okoline
utie na formiranje odreenih psihikih osobina (uobraenost, postavljanje velikih zahteva, sigurnost u
sebe i sl.). Prema ljudima sa telesnom manom okolina reaguje sa odbijanjem, prezirom ili saaljenjem.
24

Takvo reagovanje okoline esto kod ljudi sa telesnom manom izaziva osobine kao to su: povlaenje u
sebe, oseanje nesigurnosti, oseanje manje vrednosti, zlobu ili agresivne tendencije. Sve navedene
psihike osobine mogu predstavljati pogodnu osnovu za kriminalno ponaanje. Posebna istraivanja,
koja prouavaju uticaj organskih nedostataka na formiranje ovekove linosti u negativnom smislu,
ukazuju na znaaj reagovanja drugih lica na telesne mane, razne fizike i bioloke abnormalnosti.
Telesno i zdravstveno stanje svakako ne deluju neposredno na javljanje kriminolkog ponaanja ve na
njega posredno utiu. Stanje fizikog i psihikog zdravlja odraava se na izbor zanimanja, odnose u
porodici, uspeh u koli, odnose sa poznanicima i prijateljima i sl. Sem toga, vea telesna snaga utie na
izvrenje delikata nasilja.
U literaturi posveenoj delinkvenciji maloletnika opravdano se istie da se delinkvencija maloletnika
javlja i kao izraz neusklaenosti izmeu biolokog i psihikog sazrevanja. Raskorak izmeu ubrzanog
fizikog razvoja i nedovoljnog psihikog sazrevanja karakteristino je za tzv. "prestupnike u razvoju".
Ranije telesno sazrevanje kod adolescenata nije uvek praeno odgovarajuim psihikim sazrevanjem,
to moe da dovede do izvrenja seksualnih i drugih delikata.
Motivi kriminalnog ponaanja
Motivi se u psihologiji definiu kao organski ili psiholoki faktori koji pokreu ili reguliu ponaanje
radi postizanja odreenih ciljeva. Proces motivacije je proces pokretanja, usmeravanja i upravljanja
ovekovom aktivnou. Motivi su povezani sa ciljevima, interesima i potrebama zbog ega ispoljavaju
veliki uticaj na ponaanje ljudi. Povezanost motiva sa ciljevima daje im karakter dinamikih impulsa
koji pokreu i usmeravaju ovekovu delataost u odreenom pravcu.
U objanjavanju karaktera i izvora motiva razlikuju se tri teorijska pristupa.
Prvi pristup je instinktivistiki - karakterie ga psihoanalitiki prilaz jer polazi od unutranje strane
linosti prestupnika, od uroenih tendencija za vrenje krivinih dela. Kriminalno ponaanje se dovodi
u vezu sa defektno razvijenim instiktom - kraa se javlja kao izraz instikta za prisvajanjem, seksulani
delikti zbog preteranih seksualnih nagona i sl.
Drugi pristup objanjenju motiva je motivacionistiki. Prema ovom pristupu, svako ponaanje se javlja
kao izraz "unutranjih podstreka na akciju" povezanih sa biolokim nagonima koji se menjaju na
osnovu iskustva, u procesu kulturalizacije. Kriminalno ponaanje se javlja kada neko lice ne moe da
zadovolji svoje potrebe na drutveno prihvatljiv nain. Motivacionistiki pristup je kao i instiktivistiki
psihoanalitiki orijentisan jer polazi od podsvesnih unutranjih impulsa, elja i nagona.
Najprihvatljiviji je interakcionistiki prilaz problemu motiva jer objanjava poreklo socijalnih motiva
koji se javljaju u toku ivota i koji su veoma brojni. Interakcionistiki pristup polazi od toga da odnosi
oveka sa drugim licima u drutvenoj sredini predstavljaju osnovu za svako, pa i kriminalno ponaanje.
Izvor motiva se nalazi u samom drutvu, u drutvenoj sredini u kojoj se stvaraju elementi i odnosi koji
doprinose kriminalnom ponaanju.
Motivi su povezani sa ciljevima i namerama. Cilj je promena ili stanje kojem uinilac tei vrei
krivino delo, dok je namera takav psihiki odnos uinioca prema delu i posledici, gde pored direktnog
umiljaja postoji i predstava o nekim daljim posledicama dela. Izmeu motiva i cilja postoji tesna veza,
meusobna uslovljenost i korelativnost. Cilj je izvan motiva i da bi se razumeo motiv, moraju se
uzimati u obzir ciljevi.
U teoriji se pominju tri glavne vrste konkurencije motiva: konflikti dvostrukog privlaenja, dvostrukog
odbijanja i istovremenog privlaenja i odbijanja. U prvom i drugom sluaju postoje dva motiva jednake
vrednosti i snage privlanosti, pa se motivisana osoba teko odluuje. Svaki rezultat je negativno
vrednovan. Istovremeno privlaenje i odbijanje najkomplikovanije je i najtee za motivisanu osobu. U
veini sluajeva kod potencijalnog delinkventa javie se konflikt izmeu negativne posledice kanjive
radnje, kazne, ako bude otkriven, to ga odbija od izvrenja takve radnje i, na primer, materijalne
koristi koju oekuje od krade, pronevere i sl., to ga eventualno privlai.
U situaciji kada ne mogu u potpunosti da se zadovolje motivi, ponaanje pojedinca moe da bude u
pravcu ulaganja posebnih napora i preduzimanja razliitih postupaka da bi se savladale prepreke i
ostvarili motivi. Tada se govori o prilagoavanju. Kada naiu tee prepreke i nemogunost ostvarenja
motiva, onda dolazi do frustracije i razliitih posledica firustracije. Frustracijomnazivamo
spreavanje, osujeenje zadovoljenja motiva. Psiholoko stanje u kome se nalazi pojedinac kad neto
spreava zadovoljenje njegovih motiva nazivamo frustracionom situacijom, Do frustracija dolazi usled
postojanja prirodnih, drutvenih ili psiholokih prepreka izmedu potreba i ciljeva.
25

U frustracionim situacijama razliito se reaguje. U socijalnoj psihologiji reagovanje na frustracione
situacije javlja se kao: reorganizacija aktivnosti (ako ne ide na ovaj, ii e na drugi nain), obraanje
drugima za pomo (trai se uteha, savet od prijatelja, strunjaka i sl.), okretanje protiv drugih najee
agresijom, okretanje od ljudi, kompenzacija i identifikacija.
Osnovna podela motiva je na bioloke (motiv gladi i ei, materinski motiv i seksualni motiv) i
socijalne motive(motiv za drutvom, motiv borbenosti, sigurnosti, motiv za sticanjem, motiv
samopotvrivanja itd). Svi ovi motivi mogu u nekim svojim formama da usmeravaju ovekovo
ponaanje ka kriminalitetu. Na primer, motiv gladi i ei ponekad, usled svog intenziteta, moe voditi
ka vrenju imovinskih delikata ili zbog.dezorijentacije, koju ovi motivi stvaraju, moe doi do
preovlaivanja bilo kog drutveno negativnog motiva. Seksualni motiv moe uticati na vrenje
seksualnih delikata. Socijalni motivi takoe mogu usloviti kriminalno ponaanje. Motiv za drutvom
ponekad vodi prikljuenju zloinakim grupama i prihvatanje njihovog naina ponaanja, motiv
samopotvrivanja, koji ponekad prelazi u motiv za prestiom, javlja se kod mladih osoba koje krimi-
nalnim ponaanjem ele da skrenu panju na sebe, motiv borbenosti i agresivnosti su u osnovi veine
krvnih delikata i delikata nasilja uopte (ispoljavaju se kao motiv osvete, ljubomore, mrnje,
netrpeljivosti), altruistiki motiv, koji se smatra jednim od najnekriminalnijih, u nekim sluajevima, na
primer kod eutanazije, moe da dovede do kriminalnog ponaanja.
Motivi se menjaju u promenjenim okolnostima i pod novim uticajima. Promenljivost motiva uoena je i
kod kriminalnog ponaanja, kada motivi koji su jedno lice pokrenuli na vrenje krivinog dela prestaju
da deluju im je delo izvreno. Umesto tog motiva pojavljuje se niz drugih, vezanih za postizanje
drugih ciljeva, koji mogu uslovljavati zakonito ili ponovo kriminalno ponaanje.

Mentalne devijacije kao kriminogeni faktori
Mentalne devijacije nastaju usled raznih faktora i okolnosti. Psihijatrijska shvatanja istiu nasledne i
steene faktore, trovanje centralnog nervnog sistema, bakterijske infekcije, infektivna obolenja, tumore
i povrede mozga, poremeaje lezda sa unutranjim luenjem, ali i socijalnu sredinu, stresne i krizne
situacije. U socijalnoj psihopatologiji naroito se istie vanost socijalnih faktora za javljanje stresnih i
kriznih situacija, koje mogu dovesti do nastanka mentalnih devijacija. Individualne krize uslovljene su
naroito nesigurnim, nestabilnim i nervoznim tempom ivota, velikom pokretljivou stanovnitva,
ekonomskom nesigurnou, nemogunou da se ostvare postavljeni ciljevi, sukobima u okviru
porodice i sl. Poznato je da se mnoga nasledna duevna obolenja ne pojavljuju kod potomaka ukoliko
oni ive i razvijaju se u uslovima povoljne socijalne sredine.
Utvrdivanje postojanja meuzavisnosti kriminaliteta i mentalnih devijacija obino se svodilo na
povremene pokuaje odreivanja broja izvrilaca krivinih dela meu psihiki nenormalnim licima ili
broja psihiki nenormalnih lica meu izvriocima krivinih dela. Broj izvrilaca krivinih dela meu
psihiki nenormalnim licima teko je odrediti jer je psihiki ivot tih lica jo uvek neobjanjiv, a
tanost u postavljanju dijagnoze i mogunost leenja menjali su se tokom proteklih decenija. Osim
toga, nedostaju tani podaci o procentu mentalno devijantnih lica meu celokupnom populacijom.
Psihopatoloka objanjenja kriminalnog ponaanja bila su kritikovana iz vie razloga. Isticalo se da je
istraivanjem bio obuhvaen mali uzorak na osnovu kojeg je nemogua generalizacija, da je
psihijatrijski interes za zloin usmeren na "neobine i udne" kriminalce, najee seksualne
delinkvente ili ubice, dok izvrioci imovinskih delikata, zloinci "belog okovratnika" i profesionalni
kriminalci ostaju van istraivanja. Osim toga, zamereno je da su psihijatrijske dijagnoze nepouzdane i
da se psihijatri esto ne mogu sloiti koje kriterijume treba koristiti prilikom procenjivanja mentalnog
zdravlja ili mentalnih aberacija. esto je nedostatak objektivnih kriterijuma za ovu procenu uticao da
psihijatri izjednaavaju kriminalitet sa "boleu". Druge primedbe se odnose na prenaglaavanje uticaja
iskustava iz detinjstva, posebno u okviru porodice, pri emu se zaboravlja da linost nastavlja svoj
razvoj pod uticajem drugih grupa i socijalnih institucija.
U ranijoj kriminolokoj literaturi esto je isticana identifikacija krirninaliteta i mentalnih bolesti i
kriminalno ponaanje osoba sa mentalnim poremeajem smatrano je sinonimom te poremeenosti. Bilo
je rasprostranjeno shvatanje o velikom udelu osoba sa mentalnim devijacijama meu izvriocima svih,
posebno najteih, krivinih dela. Meutim, u novijoj krimifiolokoj literaturi naglaava se da kvan-
titativna pitanja odnosa mentalnih devijacija i kriminaliteta jo uvek nisu razjanjena. Mnoga
savremena istraivanja ne pokazuju veu zastupljenost osoba sa mentalnim devijacijama meu
delinkventima, odreeni mentalni poremeaji i simptomi nisu automatski povezani sa kriminalnim
26

ponaanjem, a moe se dogoditi da se kod odreenog prestupnika primete odreene mentalni
poremeaji koji nisu u vezi sa njegovim kriminalnim ponaanjem ili da mentalna devijacija nastane
posle izvrenja krivinog dela. Zbog svih navedenih tekoa u odreivanju veze izmeu mentalnih
devijacija i kriminalnog ponaanja, ini se najprihvatljivijim shvatanje, po kome navedena veza nema
apstraktni karakter. Naprotiv, ta veza ima konkretne manifestacije i zavisi od karaktera odreenog
obolenja. Ona se ispoljava preteno kao veza izmeu odreenih oblika mentalne devijacije i odreenog
oblika kriminalnog ponaanja.
Mentalne defektnosti i kriminalitet
Mentalne defektnosti znae postojanje poremeaja inteligencije usled zaostalosti u duevnom razvoju
(oligofrenije) ili gubitka inteligencije koja je bila razvijena (demencije). U duevno zaostale osobe
spadaju: debili, imbecili i idioti. Debili (IQ 50-70) su plitkoumne osobe koje uspevaju da steknu
osnovno obrazovanje i obavljaju ablonske poslove ili poslove koji ne zahtevaju vei intelektualni
napor. Imbecili (IQ 35-49 umerena duevna zaostalost, IQ 20-34 teka duevna zaostalost) nisu u stanju
da steknu osnovno obrazovanje, nesposobni su da samostalno obavljaju poslove i da se sami o sebi
staraju. Izrazito su sugestibilni i povodljivi, lako prihvataju tude predloge za akcije od kojih oekuju
trenutne koristi, mogu da budu seksualno agresivni. Idioti (IQ ispod 20) su bezumne osobe, teko
govore, stalno im je potrebna tuda briga i nega.
O povezanosti niske intelektualne razvijenosti i krirninaliteta najvie se raspravljalo u okviru teorije
inteligencije. Pristalice ove teorije smatrali su da do krirninaliteta dolazi usled niske inteligencije.
Meutim, istraivanja su pokazala da meu delinkventima ima kako onih sa niskom i prosenom, tako i
delinkvenata sa visokim stepenom inteligencije. Zbog toga se isticalo da vrenje krivinih dela ne
zavisi od stepena inteligencije ili da umna defektnost moe u pojedinim sluajevima, naroito kod
maloletnih lica, dovesti do kriminalnog ponaanja. Nemogunost pravilnog rasuivanja i integracije u
drutveni ivot, nedovoljna svest o posledicama preduzete radnje, postojanje niza frustracija, kao i
vidljivo ostavljanje tragova posle izvrenog krivinog dela, neki su od razloga za odreeno uee
mentalno zaostalih lica u optem kriminalitetu, kao i za lako otkrivanje njihovog kriminalnog
ponaanja.
Jedno istraivanje odnosa izmeu oligofrenije i kriminalnog ponaanja, zasnovano na analizi 165
nalaza i miljenja lekara vetaka u kojima je postavljena dijagnoza oligofrenija, pokazalo je da se meu
mentalno zaostalim licima kriminalno ponaaju najee oni ija je stepen inteligencije vii, odnosno
debili. Posebne specifinosti u pogledu pojavnih oblika i strukture kriminaliteta nisu utvrene jer su
zastupljene skoro sve vrste krivinih dela. Izuzetak predstavlja visok procenat ubica (17%), to je
protumaeno praksom sudova da u postupku za najtea krivina dela trae pomo lekara - vetaka.
Takode je utvren veliki broj paljevina (7,56% od ukupnog broja izvrenih krivinih dela), to je isticao
i Selig tvrdei da idioti esto pale kue ("kreten palikua"). Visok je i broj seksualnih delikata (14%),
to se takoe slae s miljenjem veine autora da oligofreni, zbog toga to ne mogu lako doi do
seksualnog partnera, pribegavaju zadovoljenju polnog nagona na nain koji ih dovodi u sukob sa
zakonom. Osim toga, oligofrena lica ee od ostalih uestvuju u vrenju krivinih dela ako se nau na
okupu.
Mentalna defektnost i zaostalost svakako imaju odreenu ulogu kod odredenih oblika kriminalnog
ponaanja i mogu se pojaviti kao kriminogeni faktor sa dejstvom uslova ili okolnosti koja doprinosi da
se kriminalno ponaanje ispolji.
Psihoze (duevna obolenja) i kriminalitet
Psihoze ili duevna obolenja su teki poremeaji duevnog ivota kod kojih dolazi do promena u svim
psihikim funkcijama, emocionalnom ivotu, misaonom toku i doivljavanju sopstvene linosti.
Osobe sa takvim psihikim promenama i svojstvima nisu svesna posledica svojih postupaka, tretiraju se
kao duevni bolesnici i ne podleu odgovornosti u krivinopravnom smislu.
U pogledu odnosa izmeu psihoza i kriminalnog ponaanja postoje suprotna shvatanja. Prema nekim
autorima psihoze ispoljavaju kriminogeno dejstvo, dok prema drugim procenat duevno bolesnih lica
meu izvriocima krivinih dela nije nita vei od procenta ovih bolesnika meu onima koji ne vre
krivina dela. Statistiki podaci takoe ne potvruju veu zastupljenost duevno bolesnih lica meu
delinkventima. Meutim, pojedine psihoze, na primer shizofrenija, zbog karaktera samog obolenja,
mogu da stvore pogodne uslove za kriminalno ponaanjs:
Prema poreklu psihoze se najee dele na organske, koje se vezuju za fizike ili organske promene i
funkcionalne, koje ne proistiu ni iz kakve fizike bolesti, ve se vezuju za duevne sukobe i nasledne
27

osobenosti. Organske psihoze su: progresivna paraliza, traumatske psihoze, epilepsija, senilne
demencije, poroajne psihoze i psihoze trovanjem.
Progresivna paraliza koja se karakterie "progresivnim unazaivanjem" celokupne linosti moe da
utie na kriminalno ponaanje u poetnom stadijumu bolesti, kada se vre krae, prevare, falsifikati.
Kod traumatskih psihoza, koje nastaju usled povrede mozga, moe da doe do znaajnih promena u
linosti, osetljivosti na alkohol, lakog uzbuivanja i sklonosti nasilnikim deliktima. Senilne demencije
se ispoljavaju u vidu slabljenja fizikih i mentalnih sposobnosti, dolazi do emocionalnih poremeaja,
gubljenja kontrole nad seksulanim nagonom, to sve moe dovesti do izvrenja uvreda, kleveta, krvnih
i seksualnih delikata. Poroajna psihoza se javlja kod majki za vreme i posle trudnoe, kada se
ispoljava stanje anksioznosti zbog roenja vanbranog deteta, loih materijalnih uslova spojenih sa
fizikim zamorom, to moe da utie na izvrenje krivinog dela ubistva deteta pri porodaju. Epilepsija
je naglo nastali, prolazni poremeaj funkcije mozga, koji naglo i prestaje, ali ima tendenciju da se u
razliitim vremenskim razmacima ponavlja. Kriminalna aktivnost epileptiara ispoljava se kroz vrenje
agresivnih delikata, ubistava i telesnih povreda. Epileptiari vre i druga krivina dela, najvie
paljevine i skloni su naglim izlivima naizgled nemotivisanog nasilja. Od psihoza trovanjem
najkriminogenija je alkoholna psihoza, poremeaji koji nastaju usled prekomemog uzimanja alkohola.
Akutni alkoholizam utie na vrenje velikog broja krivinih dela: ubistava, telesnih povreda, nasilja u
porodici, silovanja, uvreda, imovinskih krivinih dela, saobraajnih nezgoda.
Najvanije funkcionalne psihoze povezane sa kriininalnim ponaenjem su: paranoja, manino-
depresivna psihoza i shizofrenija.
Paranoja je duevna bolest kod koje su glavni psihopatoloki sadraji sumanute ideje. Sumanute ideje
dominiraju umnim sposobnostima, emocionalno-afektivnim ivotom i delatnostima. Prema sadraju
sumanute ideje se dele na: sumanute ideje veliine, visokog porekla, pronalaatva, nepriznatog prava,
linih zasluga, proganjanja, religioznosti, ljubomore i dr. Ove sumanute ideje mogu biti povezane sa
kriminalnim ponaanjem, najee krvnim deliktima. Paraniok moe da uobrazi da mu je neko
neprijatelj i da treba da ga u samoodbrani ubije ili da mu je sveta religiozna dunost da ubije lanove
svoje porodice.
Manino-depresivna psihoza odlikuje se naizmeninim javljanjem manije i depresije uz promene u
emocionalno-afektivnom ivotu. Dominantni psihopatoloki sadraji kod ove bolesti su poremeaji
afekta koji dovode do poremeaja drugih psihikih funkcija. Sa kriminalnim ponaanjem povezana je
tzv. delirantna manija u kojoj se pojavljuje izrazita agresivnost i vrenje tekih telesnih povreda i
ubistava. Manini bolesnici zbog prirode patolokih sadraja mogu da se jave kao izvrioci seksualnih
delikata, uvreda, kleveta, prevara i si. Suprotno maninoj fazi, faza depresije manje je povezana sa
kriminalnim ponaanjem, a mnogo vie sa samoubistvima.
Shizofrenija, kao trajno i progresivno duevno obolenjekoje dovodi do poremeaja celokupne licnosti
ili "rascepa psihikih funkcija", najee se dovodi u vezu sa kriminalnim ponaanjem, posebno
ubistvima. Prema postojeim istraivanjima psihopatoloki sadraji kod shizofrenih bolesnika, kao to
su nesklad emocija sa sadrajem misaonog procesa, emocionalna preosetljivost i razdraljivost,
postojanje sumanutih ideja proganjanja, ljubomore, religiozne sumanute ideje, doivljavanje
halucinacija, imaju podsticajno motivacionu vrednost za kriminalno ponaanje. Pojavni oblici
kriminaliteta shizofrenih bolesnika su razliiti, ali se najee pojavljuju najtea i drutveno najopasnija
krivina dela - ubistva i teke telesne povrede. Kriminalna aktivnost najizraenija je na poetku bolesti,
kada se pojavljuje strah velikog intenziteta i nepoverenje prema okolini. Strah se kod shizofrenih
bolesnika kumulira, postaje intenzivniji i u odreenom momentu i pod odreenim okolnostima
transformie se u agresivnost. Do ispoljavanja agresivnog i kriminalnog ponaanja dolazi zbog toga to
se bolesnik plai da e neko unititi njegovu linost. Sumanute ideje (ljubomore, proganjanja) kod
shizofrenih bolesnika takoe mogu da dovedu do kriminalnog ponaanja. Opasnost od ispoljavanja
kriminalnog ponaanja utoliko je vea ukoliko se u sumanutom sistemu nalazi manji broj lica, odnosno
samo jedno lice, koje je za bolesnika "progonitelj".
Psihopatije (duevne nastranosti) i kriminalitet
Pod psihopatijom ili duevnom nastranou podrazumeva se sklop izvesnih ljudi kod kojih se
intelektualne funkcije odvijaju bez naroitih smetnji, ali postoji nastranost u oblasti emocija, volje i
nagona, to im oteava prilagoavanje socijalnim i moralnim normama drutva u kome ive.
Psihopate (sociopate) su granini sluajevi izmeu normalnih i nenormalnih lica i smatraju se
28

uglavnom odgo vornim za svoje postupke. Prema psihijatriskoj literaturi i postojeim istraivanjima
karakteristike psihopata koje mogu uticati na njihovo kriminalno ponaanje su:
oteano prilagoavanje drutvenim normama ponaanja, odsustvo drutveno usklaenog ponaanja i
oseanja drutvene odgovornosti,
agresivnost i impulsivnost, brzo, burno, razdraljivo reagovanje, esto na beznaajne povode, psihopate
ne vode rauna o posledicama svojih ponaanja i ne kaju se za svoje postupke, nemaju oseanje
samokritike,
u emocionalnoj sferi postoji emocionalna labilnost, neuravnoteenost, razdraljivost, hladnoa,
bezoseajnost, netolerantnost, to uslovljava agresivnost prema drugima,
slabost i nestabilnost volje, nepostojanje jasnih ciljeva i opredeljenosti,
ispoljavanje crta depresivnosti, nesigurmosti u sebe, klevetanje i omalovaavanje drugih (tzv.
"paranoina tuakala").
preterana osetljivost, koja se ogleda u tome to se beznaajni dogaaji ocenjuju kao omalovaavanje i
vreanje njihove linosti, zbog ega se reaguje agresivno i brutalno.
Prema klinikoj podeli psihopatije se dele na: shiziodne, cikloidne, epileptoidne, histeroidne i
seksualne. Socioloka podela psihopatija polazi od kriterijuma ponaanja linosti psihopate u socijalnoj
sredini i njihove aktivnosti u drutvenoj zajednici. Prema ovoj podeli psihopate se dele na preteno
agresivne, preteno pasivne i preteno kreativne. Svojstva preteno agresivnih psihopata najvie se
dovode u vezu sa kriminalnim ponaanjem. Ova grupa psihopata ima izrazite karakteristike
asocijalnosti i antisocijalnosti. Oni su agresivni i impulsivni, ne prihvataju drutvene norme ponaanja,
esto prekomerno koriste alkohol ili drogu.
Navedena svojstva licnosti psihopata, posebno njihova abnormalna emocionalnost, dovode se u vezu sa
kriminalnim ponaanjem. Veina kriminologa smatra da ove osobine linosti psihopata pogouju
lakem odluivanju za vrenje krivinih dela. Istraivanja su pokazala da psihopate najee vre
nasilnike i agresivne prestupe (krvni delikti, seksualni delikti), javljaju se kao izvrioci prevara i
falsifikovanja, ponavljaju vrenje krivinih dela (psihopatska struktura linosti jedno je od
najznaajnijih obeleja recidivista), skloni su drugim devijantnim ponaanjima (skitnja, alkoholizam,
narkomanija i dr.).
Neuroze i kriminalitet
U psihijatriji postoje razliita shvatanja o tome ta su neuroze (ili psihoneuroze). Prema Jevtiu
neuroze su psihosomatske pojave nastale zbog poremeaja vegetativnog nervnog sistema, to je
prouzrokovano psihikim nadraajima. Psihiki doivljaj se moe izraziti i u telesnim pojavama jer su
sve telesne pojave u funkciji psihikog ivota i pokazuju intrapsihika zbivanja. Stojiljkovi odreuje
neuroze kao psihopatoloke promene linosti, od kojih dotina linost pati doivljavajui niz raznih
subjektivnih tekoa i koje istovremeno remete harmoninost u odnosima linosti prema okolini. Sa
sudsko-psihijatrijskog stanovita posebno su znaajne: neuroza straha, histerija, fobina neuroza,
prisilna neuroza, depresivna neuroza, neurastenija, hipohondrina neuroza. Neki pisci smatraju da
postoje "delinkventi neurotiari" kao poseban tip delinkventa za koje je karakteristian "neurotini
karakter".
Odnos izmeu neuroza i kriminaliteta i uticaj neurotinih poremeaja na javljanje kriminaliteta nisu
dovoljno proueni. Istraivanja pokazuju da se neuroze relativno retko javljaju kao faktori
kriminaliteta, a i kada se neurotiari jave kao izvrioci krivinih dela nije sasvim sigurno da je njihovo
kriminalno ponaanje nastalo kao rezultat mentalnih poremeaja niti je sigurno da su ti poremeaji
nastali u vreme izvrenja dela. Pojedine neuroze mogu biti povezane sa kriminalnim ponaanjem usled
nervnim ili emotivnih poremeaja koji uslovljavaju odreene promene linosti. Tako, na primer,
opsesivne i kompulsivne neuroze dovode se u vezu sa seksualnim deliktima, kod kleptomana postoji
strast za kraama, kod piromana za poarima, dok kod poriomana za skitnjom i putovanjima. Histerije,
koje karakterie emotivna napetost, mogu da budu u vezi sa lanim optuivanjem, posebno sa pisanjem
anonimnih pisama, lanim svedoenjem, lanim predstavljanjem, prevarama, ucenjivanjem,
iznuivanjem, kraama, utajama, ali i telesnim povredama i ubistvima (na svirep i podmukao nain,
sadistiko muenje i ubijanje dece, ubistvo trovanjem i sl.). Prema tome, neuroze nisu znaajno
zastupljene u izazivanju kriminalnog ponaanja, pa se na sadanjem stepenu razvoja kriminoloke misli
ne moe govoriti o postojanom odnosu izmeu neuroza i kriminaliteta.