Hram Sagrada Familije je delo u rukama

Bojim i u volji naroda...

Shodno svom visokom naumu,
Provienje e delo privesti kraju.
Unutranjost hrama bie kao uma.
Antoni Gaudi
VITEZ
Prvi deo
1.
Barselona, 6.juna 1926.
- Mora da izgleda kao nesrean sluaj, je l jasno? - zagrobnim glasom
rekao je ovek s maskom.
- Nita ne brinite, Asmodeo. Tako e i biti - potvrdio je jedan od
dvojice to su, preplaeni, stajali pred njim.
Obojica behu stigli do kripte u vreme koje im je naznaio ovek kojeg
su nazvali Asmodeom. Obukli su svoje odore od crne vune i pokrili glave
velikim kukuljicama. Potom su pristupili oltaru, pentagonu isklesanom u
jednom bloku crnog mermera, gde ih je ekao Asmodeo. Kripta,
smetena pod gospodstvenim zdanjem Sijete Puertas, bila je osvetljena
sveama iji se plaviasti plamen odbijao od zidova, stvarajui avetinjsku
atmosferu. Dva kandelabra, sa obe strane oltara po jedan, obasjavala su
Asmodeovu priliku, dok je on sam pripremao putir. Lagano ga je spustio
na oltar i digao pogled prema dvojici pod kapuljaama. Njegova maska
venecijanskog karnevala sevnula je pod slabanim osvetljenjem. Skrivala
je lice koje nijedan od lanova Konzole nikad nije video. Neznatnim
pokretom desne ruke stavio im je do znanja da sad mogu da progovore.
- Dugo smo ga pratili, kao to ste nam i naloili. Stari uvek ide istim
putem. Izlazi iz svoje radionice oko pola est po podne pa se upuuje ka
crkvi na trgu San Felipa Nerija - rekao je vii od dvojice uhoda.
- Potena etnja.
- Stari veruje da je to dobro za njegov reumatizam potvrdio je drugi
bir.
Ovaj je bio krupniji, a glas mu je bio piskav i nikako nije bio u skladu s
njegovom surovom fizionomijom. Mada, ako se bolje pogleda, obojica su
dosta liili. Kao da se zlo, s malobrojnim varijacijama, uvek uobliava u
isto lice.
- Ide Gran Vijom i prelazi na drugu stranu ulice u visini Bajlena, pored
trga Tetuan. Zatim nastavlja Urkinaonom a potom Fontanelom, sve do
kapije Puerta del Anhel. Otuda nastavlja ulicom Arks, trgom Nova,
Bizbaovom ulicom, kapijom San Severa i zavrava, kao to smo vam rekli,
kod San Felipa Nerija - rekao je i pogledao u svog kompanjona kako bi
ovaj dopunio izvetaj.
- Stari ostaje u propovedaonici sve do zatvaranja. Onda se vraa istim
putem...
- Ali kad stigne na trg Urkinaona zastaje kod kioska i kupuje veernje
izdanje Veu da Katalunja. Potom se vraa u radionicu - skratio je prvi.
- Stie nazad oko deset uvee - zakljuio je drugi.
Da su mogli da vide lice maskiranog, uoili bi izraz zadovoljstva.
Zaista su dobro radili. Nije pogreio to ih je izabrao meu svim
lanovima Konzole.
- Stari se pretvorio u pravog raba Bojeg, ko bi rekao! Via li koga?
- Oca Agustina Masa, u crkvi San Felipa Nerija.
- On je njegov duhovni voa - potvrdio je razbija piskavog glasa.
- Izabrao sam vas jer ste najbolji. Ne sme da bude greke.
- Ne brinite - rekao je onaj vii.
Drugi kao da se dvoumio, pa je Asmodeo to i primetio.
- Neki problem?
- Dete.
- Dete?
- Da. Ve danima starca prati jedno dete. ivi s njim u radionici;
uverili smo se u to.
- Od kada?
- Ve nekoliko meseci.
- Koliko?
- Skoro godinu dana... jedanaest meseci.
- A ta e dete, u radionici, sa jednom starom ludom?
Dok su njih trojica tako razgovarali, ulazili su i drugi ljudi pod
kukuljicama. Kako bi uli, tako bi se uredno namestili na nekoliko metara
od dvojice razbijaa koji su razgovarali sa Asmodeom. Stali bi na crno-
bele ploe, sline ahovskoj tabli, i ponavljali neke udne rei. Rei koje
su, od silnog ponavljanja, postajale sve glasnije i stvarale nekakav
duboki, teki amor, koji kao da je izlazio iz same utrobe zemlje.
Asmodeo je ponovio pitanje ispod glasa, kao da ga postavlja samom
sebi:
- A ta e dete, u radionici, sa jednom starom ludom?
Uhoda piskavog glasa pokuao je da pitanju umanji znaaj:
- Nekim prepodnevima etaju bez odreenog cilja, a popodne ga prati
na misu. Mislim da ne bi trebalo da se optereujemo zbog jednog deteta.
Moemo...
- Ne! - presekao je Asmodeo. - Dva nesrena sluaja pobudila bi
previe sumnji.
- Ne brinite za malog, i to emo da sredimo. Ionako je to samo dete.
- Je li mu to neki roak?
- Mislimo da nije. Stari inae ivi sam u radionici, kao pustinjak. udan
tip.
- Da, vrlo udan. Protraen ivot iju duu oekujem da sutra popodne
predate njegovom Bogu. Onda ete mi doneti njegovu tajnu.
- Zar to uvek nosi sa sobom? - upitao je onaj piskavog glasa.
- Uvek. ak i kad spava - potvrdio je. - Svrite s njim, pretresite ga i
donesite mi njegovu tajnu. Neete imati mnogo vremena, ali e ga ipak
biti dovoljno dok svetina ne pone da se okuplja. Neu nikakve omake.
- Nee ih biti. Uzdajte se u nas.
- Tome se i nadam.
I oni su se tome nadali. Za sopstveno dobro. Obojica su znali da
Asmodeo nikad ne prata greku.
- Dei Par! Dei Par! Dei Par!
To su bile rei koje su zakukuljeni neprekidno ponavljali otkad su
stigli; njih dvadesetak, raunajui i njihovog predvodnika. Neobina
molitva dobijala je na jaini. Ono to bee poelo kao molitva preraslo je
u iscrpljujui agonijski poj. Bio je to vapaj ake umobolnika koji su
izgovarali besmisleno ime...
- Dei Par!
Asmodeo je ispruio ruku dvojici razbijaa i obojica su poljubila prsten
s crnim oniksom petougaonog oblika, koji je simbolizovao njegovu mo.
Kada je galama poprimila oajniki, gotovo neljudski prizvuk, dvojica
razbijaa su zamoila ruke u krv koja se nalazila u metalnoj posudi to ju
je nekoliko asaka pre toga drao Asmodeo. Svi su u savrenom redu
proli ispred oltara i potapali ruke u crni metalni putir.
Molitva je sada dosezala vrhunac. Prilike pod kapuljaama poele su
da se klate kao na talasima dok su ruke prinosili licu da ga namau krvlju.
Reski Asmodeov glas otvorio je to tamno more i ona dvojica su
napustila taj prostor, ostavljajui za sobom krvav trag dok su prolazili
kroz palir zakukuljenih. Poverena im je misija koju treba i da ispune. Za
njima su se mrani talasi zaklapali i razlivali se kroz hodnik. Prisutni su
plakali, uzvikivali ime niice prikovani za pod, kao obuzeti nekom
izvitoperujuom snagom, i lizali krvav trag koji su za sobom ostavila
dvojica odabranih.
- Dei Par! Dei Par!
Ubrzo posle toga, ovek koga su zvali Asmodeom ostao je sam u
kripti. Napokon, posle tako dugog vremena, tajna e biti u njegovom
posedu. Moda je stari bio najbolji od svoje fele, ali ne moe se
istovremeno sluiti i Bogu i avolu. Jo u studentskim danima poeo je da
stie drevna znanja, tajno umee graditelja, majstora gradilita. Ljudi
Konzole su ga u to doba doveli u iskuenje, ali on je ipak odbio da
pristupi njihovom bratstvu. Neprijatelji Konzole, Sedmorica vitezova
Morije, uspeli su da ga zavrbuju i, kasnije, pod uticajem monog
pokrovitelja, a ve u posedu tajne, postao je najbolji od svih i nosilac
najvee enigme.
Ali Konzola je uvek bila na pozoru, i njeni lanovi su godinama pratili
starevo kretanja. Stari je primio dar, otkrovenje i nalog da ispuni Veliko
delo. Ljudi konzole bili su spremni da ga u tome spree. Starac, ba kao
ni Mojsije, nikad nee stupiti u Obeanu zemlju. Nikad nee ni biti
Obeane zemlje. Asmodeo je znao dokle je stigao. Taj ovek je celog
ivota radio imajui na umu samo jednu jedinu misao. A misao samo to
nije bila ostvarena. Iscrtao je mapu, godinama je razvijao projekat, znao
je pravu lokaciju, take, koordinate, konstrukcije, kombinaciju tanih
simbola, jezik arkana. Konzola ga je godinama putala na miru, dok su
uhode izvetavale o svakom novom koraku. Nisu ga ometali. ak su mu i
pomagali. Starac je radio za njih, a da to nije ni slutio. Oni su pak od
poetka znali gde se i kada desila predaja.
Sada je vreme da umre.
Dei Par, razmiljao je Asmodeo. Istovetni bogovi. Barselona, grad
venog dvojstva. Osnovali su ga Herkul, Sunce, svetlost, ali i Mesec,
Tanit, mrak. Izabrani grad. Dei Par. Nastupilo je nae doba.
Asmodeo je znao kako da prikriva svoju pravu linost, to je bilo od
ivotnog znaaja. Samo je on imao pristupa tajnim prolazima. Saekao je
odgovarajue vreme, dok se nije uverio da je zaista sam. Sada e
povratiti izgled uglednog graanina. Iziao je ogrnut svojim tamnim
platom, drei tap u levoj ruci. Dva lana njegove line pratnje ekala
su ga napolju. Voza je otvorio vrata hispano-suize, parkirane na
trotoaru. Dao je znak koji su svi odmah razumeli. Nisu odmakli ni
nekoliko metara kad ga je zagluujua buka zaustavila u mestu; potom je
usledila pucnjava; potom i vika. Dvojica telohranitelja krenula su napred,
prema sredini ulice. Jedan od njih prie pa mu ree:
- Iz sindikata. Veeras imaju posla, nije bezbedno ii peice, agituju u
kraju. Bolje e biti da uete u automobil.
Barselona je bila opasan grad, ali ponekad bi poeleo da peai;
ponekad bi radije da se vrati kui bez pratnje, mada je to bila prava
nesmotrenost. A ta no je bila posebna, mora da hoda sam, da uiva u
opasnosti, da zaluta meu senkama. Imao je potrebu da oseti snagu
mraka; da se priseti starih vremena, kad je njegovo ime bilo Bitru, i kad
je bio samo princ koji je tek prieljkivao da postane novi Azmodej.
Oduvek je bilo tako, vekovima. Sada je neki drugi Bitru zauzimao njegovo
mesto, neki drugi princ tame, koji e se jednom pretvoriti u novog
Azmodeja.
Ubrzo se njegova prilika izgubila u noi. U to gluvo doba na ulici su
bile samo magla i neke ostarele kurve, sred smrada iz luke Barsaluneta.
Sakrio se u pomrini ulaza neke kue, saekao nekoliko asaka i opet
navukao masku. Nastavio je da hoda ispod stubova. Leto e biti veoma
toplo. Pogledao je na drugu stranu etalita Izabele Druge, u zgradu
Loe. Nigde ive due. U to doba taj deo Barselone postajao je grad
senki. To mu se svialo. Mislio je na to kad ga neko uhvati pod ruku.
- Oe lepo da se provede sa mnom?
Okrenuo se i trgao miicu. Upravo ga bee dotakla brljotina od ene,
neka prljava i smrdljiva grdoba, vrea svakojakih boletina.
- Pusti me!
- Zar si toliko ruan da mora da pokrije lice? Meni su takvi ba slatki.
Pomislio je da bi mogao da je zadavi. Samo joj je njegovo gaenje
spaslo ivot. Brzo se udaljio.
Skrenuo je ulicom Avinjo i posle nekoliko asaka ve je zakoraio na
Kraljevski trg.
Hteo je ponovo da ih vidi.
Zaputio se trgom. Meu palmama, na postolju od kamena stajale su
te dve svetiljke sa po est krakova i fenjerima od bronze, gvoa i stakla.
Podigao je tap i njime nasrnuo na ivotinju iskovanu na jednoj od njih:
bila je to sklupana zmija. Udarci su odjeknuli trgom.
- Alo, roae! ta ti je zgreila ta muenika svetiljka?
Okrenuo se i video pijanca koji mu je, teturajui se, i dalje govorio da
ostavi svetiljku na miru. Pijanac je gledao u njega.
Poslednje to je nesrenik video u ivotu bile su oi napadaa. Strah
ga je prikovao za mesto. Nepogreivim pokretom Asmodeo je povukao
drku tapa. I otar ma zario mu u srce.
Potom se zadovoljno nacerio. Te noi e dobro spavati.
2.
6.jun 2006.
Huan Hivelj se oseao kao guter na suncu. Sedei na jednoj klupi u
bati Doma za stare, pitao se da li je to to bi poput rafala povremeno
proletelo kroz njegovu glavu bilo neto to je sanjao, neto to je
izmislio, ili moda nekad i proiveo. Devedeset dve su mu godine, barem
je tako uo. Jutros? Jue? Huan Hivelj ne zna. Njegova svest je kao let
golubova. Kako bilo, uivao je na suncu. Na klupi, u bati. Ona mlada
bolniarka u belom bee ga tamo posadila, kao i svako jutro, na njegovu
omiljenu klupu.
- Da li vam je tu dobro?
- Jeste, dete, kako se zove?
- Eulalija.
- Lepo ime! Kao ime one svetice. Zatitnice Barselone. Nju je
muenikom smru ubio upravitelj Dakijan godine 304, u okviru progona
koji je naredio Dioklecijan. Njen praznik se slavi 12. februara.
Ti trenuci razboritosti uvek su iznenaivali bolniarku.
- To je moja omiljena klupa, jel tako? - upitao je starac.
- Jeste, kao i svako jutro.
- Ovde je lepo, mnogo volim ovu klupu.
- Znam. Ako vam neto zatreba, tu sam blizu.
- Hvala, dete.
- Nema na emu.
Bolniarka samo to se nije udaljila, kad ju je Huan Hivelj upitao:
- Kako se zove, dete?
- Eulalija, kao i svetica... Ve znate, zatitnica Barselone koju je
mueniki ubio Dakijan.
- Jeste, prelepa je to pria. I uasna.
Eulalija Pons se snudeno udaljila. U domu je radila od pre dve
godine, ali nikad se nee privii. emu to tuno ljudsko propadanje?
Kakav je smisao toga? Jedno je znati da se to deava, drugo je
proivljavati to iz dana u dan; starati se o svim tim starcima koji ne znaju
ni gde su ni ko su. Otkad radi u domu, Eulalija je prestala da veruje u
Boga.
Starac je ostao sam. Dozvoljavao je da ga uljuljkuje prolost, kad
utom, neko sede pored njega.
- Hoe karamelu? Kad si bio mali, ba si voleo karamelice.
Huan pogleda nalevo, prema visokom i krupnom oveku koji mu je
nudio karamelu; taj ovek je liio na koarkaa. Osmehnuo se dinu i
prihvatio je ponudu. Drhtavim prstima skinuo je omot i stavio je u usta.
- Hmmm, valja.
- Znam. Nego, kako si ti, Huane?
- Dobro. Ba. Hoemo li da sakrijemo tajnu?
- Neemo, Huane. Mnogo vremena je otada prolo, zar se ne sea?
- Ne.
Din je znao da on lae.
- Znam da se ipak sea. Moda ne sve vreme, ali se tano sea.
- Ne moe ti da bude din. On je stariji ak i od mene. Tvoja gusta i
tamna brada ista je kao i one noi. Avaj, toliko je vremena proteklo...
- Ne i za mene. Pre mnogo godina sklopio sam ugovor s vremenom.
- Ja sanjam.
- Ne sada, Huane. Moda si nekad i sanjao, ali sada ne. Tu sam, pored
tebe.
- Znai li, onda, da neemo da uvamo tajnu?
- Ne znai, Huane. Sada treba da je spasemo. Kucnuo je as. Plan
mora da se ostvari.
Huanova glava se klatila. Huan je znao da njegova unuka Marija treba
da dovri delo. Zato je din i bio tamo. Ali godinama je pokuavao da je
zatiti, odvajajui je od svega toga.
- Samo nju imam. Ubie je. Ako doznaju, bie ubijena.
- Mi emo je zatititi.
- Isto kao i maestra?
Din ne odgovori.
- Unuka mi je jedino to imam na svetu - ponovio je.
Din je znao da mora da iskoristi taj trenutak, pre nego to se mrak
iznova spusti na um Huana Hivelja.
- Mozak mi je kao crna rupa. Ponekad nestaje. Tako sam barem uo...
Ovde ponekad govore kako mi nestaje... ali, nikad se ne setim.
- Doi e ona, kao i svako popodne.
- Je'l svaki put doe?
- Da, otkako se vratila. Ve ti rekoh, svako popodne.
- Znam. Ali nisam znao da dolazi svakog dana.
- E pa, sad zna.
- Dobra je moja unuka. Znai, njoj treba da predam...?
- Svakako. A treba i sve da joj ispria; sve ega se bude setio.
- Ne znam gde sam to sakrio. Ti si ostao napolju. Nisi hteo da mi
pravi drutvo.
- Nisam mogao. Nije trebalo; moje je bilo samo da te titim. Ti si bio
uvar. Ja sam te samo podigao na svoja ramena da preemo reku. To je
bio moj zadatak, ja sam samo Boji sluga.
- I te kakav sluga!
Jeste, i te kakav sluga, pomislio je rmpalija. Njegove krupne tamne
oi, oiviene sitnim borama, bile su ispunjene dobrotom. Njegov pogled
kao da jezdi kroz vreme. On, Kristobal, bee se zakleo da e sluiti
najmonijem gospodaru na zemlji. Zbog toga je sad i bio tamo, pored tog
starca ishlapelog pamenja kome je, jo davno, obeao da e ga zatititi.
- Ona e doi. Mora da joj ispria sve ega se bude setio - ponovio
je din.
Huan uuta. Tu mi je..., govorio je sebi, stavljajui ruku na grudi.
Kad je ponovo pogledao ulevo, din vie nije bio tamo.
Prisetio se. On je vitez. Moda poslednji meu njima. I mora da ispuni
obeanje dato don Antoniju. Budunost sveta je tu, zaturena u nekom
kutku njegove svesti. Valja se setiti. Ne ostaje mnogo vremena.
3.
Tog popodneva Marija Hivelj je ula na glavni ulaz Doma za stare u
ulici Numansija, u tom mirnom delu grada iza Dijagonale, blizu Ilje. Dom
je imao veliki vrt u kojem su starii mogli da se etkaju i sunaju se.
Otkako se pre tri meseca vratila iz SAD, nije proao nijedan dan a da
nije obila svog dedu. Ponekad je on ne bi prepoznao. Marija bi sela
pored njega, uz prozor, pa bi mu priala o svemu to joj se deava, ili bi
mu itala knjigu sve do kraja posete. Nije imala stalan posao i ono malo
sati koje je provodila u Fondaciji, dva dana u nedelji, omoguavalo joj je
da sve lepo uklopi kako bi sa dedom bila to due. Dugovala mu je to.
Dugovala mu je sve.
S njime je ivela od smrti svoje majke. Kad je napunila sedam godina
prvi put ga je upitala ta se desilo. Njena majka je izdahnula na
poroaju. Deda nikad nije doznao ko joj je bio otac. Nije voleo da govori
o tome.
Njeno detinjstvo bilo je kao ugodno jutro pored starijeg oveka koji je
uvek bdeo nad njom, itao joj bajke, priao joj prie, odvodio u park
Guelj, u Sagrada Familiju, na izlet do Munsarata ili u bioskop, da gledaju
crtane filmove koje je ona toliko volela. ak ni u ranom devojatvu nije
zadavala brige tom starcu koji je stalno brinuo o njoj. Bila je priljena
uenica, moglo bi se rei prava treberka. Pomalo povuena i
nedrueljubiva devojica, sa uasnom protezom za zube, stoiki je
podnosila podsmeh svojih kolskih drugova.
Prvi simptomi dedine bolesti javili su se dok je bila na studijama. Kad
je zavrila fakultet, deda ju je nagovorio da usavravanje nastavi u SAD.
- Neu da te ostavim, deko. Ne sada - rekla mu je.
On je bio uporan. Isplanirao joj je ivot.
- Niti moe da se stara o meni niti je to potrebno. Devedeset mi je
godina i um mi se gubi. Bie mi dobro u domu. Ti treba da ode u
Ameriku; to je jedino to e me usreiti. Pa da tamo ui, da upotpuni
svoje obrazovanje. Tamo su najbolji. Kad se vrati, moi e da me
poseuje kad god bude htela.
Tako je i bilo. Nikada nije protivreila dedi. On nikad nije podigao
glas, nikad je nije kaznio. Nikad se nije prema njoj ophodio kao prema
detetu, nego kao prema sebi ravnom. Uvek je govorio da su deca ljudi, a
ne patuljci. Deca sve razumeju, ako im se lepo objasni. Pa je to i uradio i
sve joj lepo objasnio. Njegova odluka bila je najbolje reenje. Tako je to
Marija shvatila. Njujork joj je otvorio oi prema drugaijem svetu.
Sada ima dvadeset est godina. Odluna je i privlana. Pomagala je u
Fondaciji i dovravala doktorat. Bila je briljantna istoriarka umetnosti
koja je, iako ne ba rasna lepotica, privlaila poglede svih koji su bili
kadri da uhvate zavodljiv blesak koji su isijavale njene prelepe zelene oi.
Bila je visoka, vitka, a njene obline bile su naprosto kako i treba da budu.
No, moda zbog svog samotnjakog a zatienog detinjstva, oko nje se
irila i aura izvesne melanholije i bespomonosti.
- Bolest napreduje. Za ove dve godine ozbiljno se pogorala. Znam da
to nije neka uteha, ali va deda... tek, malo ko poivi njegove godine -
rekao joj je upravnik Doma, pre nego to je pola do dede.
Marija je paljivo sluala.
- Ima trenutaka razboritosti; povremene nalete lucidnosti... ali sve
ree. inimo jedino to je u naoj moi i pazimo ga to bolje umemo, no i
sami znate da toj bolesti nema leka.
- Trebalo je da ostanem.
- I ta biste radili te dve godine? Nita. Kao to sam vam ve rekao,
doneli ste ispravnu odluku. Ni vi ga ne biste bolje negovali. Dosta je onih
koji nikako to da shvate. Mi smo tu da starima preostale godine uinimo
to ugodnijim. - Lekar je zastao u objanjavanju, da bi potom jo
uverljivije ustvrdio: - Nita niste mogli da uinite.
- Kako mu je danas?
- Ovih dana je neto uznemiren, uznemireniji nego inae.
- Da, i ja sam to primetila za ovih nekoliko poslednjih poseta.
- Iskoristite trenutke dedine razboritosti. Malo mu je takvih ostalo.
- Hoe li se pretvoriti u biljku?
Lekar nije mogao da je slae. Nije eleo ni da zabauri odgovor, kao
to je ponekad radio sa rodbinom koja nije bila kao Marija.
- Pitanje je vremena.
- Ponekad ni mene kao da se vie ne sea.
- To je normalno. A doi e i dan kad e vas potpuno zaboraviti. To je
tako, i mi ne moemo da se zavaravamo.
Dok je ila prema sobi, setila se rei koje joj je uputio onog dana kada
ju je zamolio da ga smesti u dom za stare. Moj um je kao let golubova.
ivot mi je bio dobar, Marija. Pun ivot. Ti si ono to sam najvie voleo na
svetu. Moja dika i moj ponos, mada se, verovatno, uskoro ni toga neu
setiti. Tamo e mi biti dobro i ne treba ti da se stara o meni, niti to
moe. Idi, ui, provedi se to bolje. Ja u te ekati. Pa, ako se i ne setim
ni tvog ni svog imena, elim da zna da sam te voleo vie od svega na
svetu. Tada je vie puta ponovio svoja objanjenja. Vraao se stalno na
jedno te isto. Da, bio je bolestan; nepovratno bolestan, pomiljala je
devojka pre nego to je otputovala na drugi kontinent.
Ula je u sobu. Sedeo je pored otvorenog prozora i ona mu polagano
prie s lea; neno ga dozva, gotovo apatom. Nije znala da li e je
prepoznati, moda ga je ve izgubila zauvek. Treba da se ponaa
prirodno; bez zaprepaivanja, bez izliva oseanja. Stala je pred njega,
ne zaklanjajui mlaz zlatne svetlosti koja je kupala njegovo lice.
- Zdravo, deko. Ja sam, Marija.
Nije joj odgovorio. Pogled mu je bio zagubljen daleko od bliskih stvari.
Sela je pored njega i ekala. Potom ga je uzela za ruku.
- Marija?
- Da, deko.
Dodir ruke njegove unuke vratio ga je iz duboke provalije.
- Zato nita nisi rekla kad si ula?
- Nisam htela da te prekidam - slagala je.
Oboje su zautali.
- Zna ko sam ja? - upitala je Marija pet minuta kasnije.
- Znam, kako ne bih znao. Nisam ba poludeo, samo ponekad nisam
pri pameti - naalio se deda.
- Hoe da ti proitam neto?
- Neu. Treba ja tebi da kaem poneto. Ali prvo reci ti meni. Izlazi li
s nekim?
- Da.
- Kako se zove?
- Migel.
Deda se tre.
- Migel! Kako bi se drugaije i zvao! - rekao je veoma glasno - Kao
arhanel, lovac na adahu! I ime se bavi?
- Ne lovi adaje, deko, ako je to ono to te brine - naalila se i Marija.
- No, dobro, sve je ionako stvar vremena. To i jeste ono to hou da ti
ispriam. Pre toga mi ipak reci: ta radi, stvarno. Priaj mi o njemu. A pre
svega, da li te voli?
Uutala je nekoliko asaka, svakog dana ju je pitao isto. Duboko je
udahnula pa mu je odgovorila kao i svakog dana:
- Mnogo, deko, mnogo - umalo da ne doda koliko i ti, ali se uzdrala.
- Matematiar je. Predaje na univerzitetu, a uz to se bavi naunim
istraivanjima.
- To znam. Pre etiri godine je dobio Fildsovu medalju, neto kao
Nobelovu nagradu za matematiku. Sa samo trideset est godina... Ali,
zaista te voli?
Mariju vie nisu udile te oscilacije u pamenju, nastojala je da sledi
razgovor.
- A ta istrauje?
- Pa, pokuava da rei jedan od sedam problema milenijuma. Po ceo
dan se bavi proraunima o stvarima koje ja ne razumem; teorijama i
hipotezama o geometrizaciji. Ali, nemoj misliti da je on neki knjiki
moljac. Veoma je zabavan i ima raznorodna interesovanja, voli muziku,
knjige. Migel je sasvim na zemlji.
- Tako i treba da bude. Niko ne moe da bude dobar ni u emu ako
izgubi perspektivu. Moj uitelj je govorio da priroda nudi najbolja reenja.
Treba samo znati kako da se gleda... Je l on ume da te gleda? Da li te
stvarno voli, Marija?... Mislim, hoete li se uzeti, zasnovati porodicu...
Pravo da ti kaem, ja sam ovek starinskog kova, ne razumem ove
dananje parove, te sluajne prijatelje, eto, sreli se, ali bez obaveza...
Svako nastavlja svojim putem, slobodan, nezavisan, usredsreen jedino
na profesionalnu karijeru.
Pre odlaska u SAD Marija je raspravljala s dedom o toj temi, ali danas
se obradovala. Pobojala se bila da e ga zatei u gorem stanju. Mogla je
da se uveri da ga razgovor udaljava od njegove crne rupe. Koliko e jo
protei dok opet u nju ne upadne?
- Da li bi mogla sve da napusti zbog njega? A on? Da li bi on mogao
da ostavi svoju matematiku i svoju karijeru jednostavno zato to te voli?
Poto je to rekao, deda se okrenuo i pogledao je u oi. Marija je bila
potresena; bio je potpuno pribran i ona je bila presrena zbog toga.
Takvog ga je pamtila. Ali to pitanje ju je pomalo zbunilo. Da li bi zaista
mogla? A on? Da li bi Migel sve ostavio zbog nje?... Ama ba sve?... I ta
je to sve? Dobar posao, profesionalna priznanja, dobar stan, lagodan
ivot, bez trzavica, i... ta jo?
- Bitno je da mi kae istinu... - insistirao je starac.
- Deda, mi... mi ne elimo da se obavezujemo... Oseamo uzajamnu
naklonost, ali mi smo odrasli ljudi, nezavisni, razumi me. Svet se mnogo
promenio otkad si ti bio mlad. Nama je posao vrlo vaan, mi se
potujemo. Ne elimo da zasnujemo porodicu, mi se volimo i...
Deda je odmahivao glavom i ponovo se okrenuo prema prozoru;
osmotrio je ta je napolju, oslunuo buku sa ulice.
- No, neemo da se raspravljamo zbog toga, mada mi je sve to veoma
udno... valjda je dananja mlaarija takva. Danas ipak moram da ti
ispriam stvari koje e ti moda zauvek promeniti ivot. A strah me je, jer
to to u ti rei mogu da razumeju samo istinski zaljubljeni ljudi, oni koji
su spremni da sve daju zbog ljubavi, makar za uzvrat ne dobili nita. Kad
bude naila na nekoga zbog koga e biti spremna na sve... Kada bude
naila na nekoga ko je kadar sve da daje zarad tebe, onda e se desiti
udo... Znam da to vie nije u modi, ali proiveti ivot ne znajui ta je
istinska ljubav zaista je alosno...
Marija nije znala ta da odgovori. Migel ju je privlaio, delili su neke
sklonosti, slagali su se u krevetu, izlazili na veere, esto se viali; ali, bili
su slobodni i bez obaveza. Osim toga, u onom osnovnom, nije dedu
razoarala niti e ga ikad razoarati: ona je osoba snanog karaktera i
potovala je i uvaavala njegove pouke.
Starac se ponovo okrenuo i zagledao se unuci u lice. Ona je u
njegovom pogledu uoila da je sasvim dobro, kao da je povratio
celokupno pamenje, mada je znala da je to samo varka i da svakog
trena moe opet propasti u bezdan.
- Nemoj da se rastui, Marija, kad kucne as umee da prepozna to
o emu ti govorim... Siguran sam da je za tebe neko poseban, vrlo
poseban, ko e imati veru u tebe... Nije bitno ako se ne uzmete, ako ne
budete imali dece, ako ne budete iveli zajedno, nita od toga nije bitno,
ali, kada naie na osobu koju istinski voli, makar bila daleko, uvek e
je nositi u srcu, volee je vie nego sopstveni ivot.
Jedna suza je kliznula niz Marijin obraz. Deda podie kaiprst i,
beskrajno neno, pokupi kap, potom je pogleda spram svetlosti koja je
dopirala kroz prozor. Zlatasti zrak popodnevnog sunca osvetli suzu.
- Vidi li, Marija? Tu je ceo svemir... Uitelj mi je to stalno govorio... U
ivotu jednog oveka nalazi se itavo oveanstvo. U ovoj malenoj kapi
mogu da vidim celu vasionu, vreme, ivot, zvezde... Ona je kao ogledalo.
Da...
Starac je nekoliko asaka ostao zamiljen. Marija je pomislila da su to
bili poslednji trenuci razboritosti. Grlo joj se steglo jer je on izabrao
najlepi nain da se od nje oprosti, moda zauvek. Ali jo nije bilo vreme,
i starac ju je iznenada upitao:
- Zna li ko mi je bio uitelj?
Marija nikada nije saznala ime se njen deda nekada bavio niti ko je
bio taj uitelj koga je stalno pominjao. Pamtila ga je u ve poodmaklim
godinama, odavno penzionisanog i vazda okruenog knjigama iz
arhitekture.
- Ko? - upitala je Marija radoznalo.
- Antoni Gaudi.
Nije bilo teko poverovati u takvu tvrdnju. Mada, kad je paljivo
izraunala, deda je bio dete kad je Gaudi preminuo. Oduvek joj je bilo i
vie nego jasno da on prema genijalnom arhitekti osea ogromno
divljenje; bilo je to divljenje koje je uspeo da prenese i na nju. Uz to,
dedino znanje o Gaudiju izdvajao ga je od proseka. Moda je tom
tvrdnjom deda hteo da kae da je upoznao neke od majstorovih
saradnika. Izvesno je bilo da je sve to je znala o Gaudiju poticalo od
njenog dede, no kad je bila mala i kada bi ga pitala da li je upoznao
Gaudija, on bi joj odgovarao: Jednog dana, mila, jednog dana znae
istinu. inilo se da je taj dan stigao.
- A sad u ja da govorim. Sada se priseam nekih stvari. Moda u ih
ubrzo i zaboraviti; zna da mi pamenje dolazi i odlazi... a naroito odlazi.
Moram danas sve da ti ispriam. Vano je da zna. Neu poiveti dugo.
Znam da u uskoro umreti.
- Nemoj tako da govori, deko.
- Ja to znam.
Starevo uzbuenje je raslo. Marija ga opet uze za ruku. Odavno nije
u dedinim oima videla takav sjaj, barem ne takvu, gotovo neobuzdanu
strast.
- Ja sam bio sa Gaudijem onog dana kad su ga ubili.
4.
Marija je s tugom shvatila da joj je deda potpuno poremetio pameu.
Onaj dragoceni trenutak, kada joj je govorio o ljubavi, o ivotu, o svemiru
u jednoj suzi, svakako je bio poslednji. Deda se od nje oprostio jednim
stihom. Sada vie nije bio isti, sada je govorio kao da je siao s uma,
gotovo je i ne gledajui. Grebao je po onome za ta je verovao da su
seanja, nizao jedno za drugim, vezao je jednu fantastinu priu koja bi
je na trenutak pokolebala. Ali ne, sve je to nemogue. Vie ne rasuuje
normalno, pomislila je neizrecivo utuena dok je on stalno iznova
zahtevao od nje da paljivo slua svako njegovo objanjenje, a ona se
grevito trudila da ne brizne u pla. Pa ipak, taj niz neverovatnih pria bio
je poduprt podacima koji su se istorijski poklapali. Zapanjilo ju je
starevo kazivanje o njegovom dedi Alfonsu Hivelju, koji je iveo i
Rijudomsu i koji je bio Gaudijev prijatelj, i o prvim danima jednog i
drugog u Barseloni. Kako je mogue da bolestan ovek tako besprekorno
utka stvarnost i fikciju u tako nespojivu skasku? No, ono toje usledilo
prenerazilo ju jejo i vie.
- ta to pria, deko? Antoni Gaudi je pao pod tramvaj - rekla je
Marija kad se deda iznova vratio na tu temu.
- Tano, mila, na njega je naleteo tramvaj na raskrsnici Bajlena sa
ulicom Kortesa, koja se sada zove Gran Vija. Kao to rekoh, bio sam s
njime. Imao sam jedanaest ili dvanaest godina. Bilo je pola est po
podne tog sedmog juna hiljadu devetsto dvadeset este. Ali to nije bio
udes.
- Deda, molim te.
Marija nije mogla ponovo da slua jedno isto. Kiosk, ubice, bekstvo,
tajna koju treba sakriti, din koji mu je pomogao, a koji se i danas vratio.
Ne, to je zaista mnogo. Ipak, mora da slua, iz samilosti. ta joj drugo
preostaje?
- Bio sam na sahrani, sakrio sam se meu ljudima koji su ekali pored
zida i oko Sagrada Familije. Znao sam da mi preti opasnost, da e oni biti
tamo, da me trae, kao to se i ispostavilo. Jedva sam nagovorio dina da
me pusti da idem. Ali morao sam da vidim uitelja, da mu kaem da je
zavet ispunjen. Pa sam to i uradio. Onda sam ih ugledao... a oni mene
nisu. Samo sam jednom video njihovog stareinu, ali sam ga odmah
prepoznao, isto kao i njegovog posilnog. Znao sam da su to oni jer se
uitelj potrudio da budu predstavljeni na Sagrada Familiji. Isklesao ih je u
kamenu. Zlo ima uvek isto lice, sea li se oveka konzole?
- Onog demona?... Ali, deda, to je bilo tako davno...
- Bila si mala, uvek te je pomalo plaio, ali si uvek iznova htela da ga
vidi.
- Kako se ne bih seala, to je onaj anarhista sa orsinijevom bombom u
ruci, isklesan u kamenom podupirau kod proelja Hristovog roenja
Sagrada Familije - rekla je Marija i zaokruila - ovekovo iskuenje;
mitsko udovite koje oveku die za vrat; koje mu daje snagu; gura ga
ka zlu. Napamet znam, deko.
Jeste, jo se seala mnogobrojnih odlazaka u Sagrada Familiju, kad ju
je deda tamo vodio, jo kao malu.
- Budi veoma obazriva!... Taj ovek postoji... Seti se njegovog lica; to
je lice zla. Zlo uvek ima isto lice, ponavlja se; zlo se stalno obnavlja ali se
ujedno i menja, ponekad se preruava... nemoj nikome verovati! Jer, kao
to rekoh, to bie iz pomrine, ije je lice isklesano u kamenu, bilo je
tamo i trailo me sred gomile sveta koji je doao na pogreb.
Starac je zautao, prestravljen, kao da udovite o kome govori vidi
tu, u sobi.
Marija je pomislila da, ako je uopte jo u ivotu, taj zlotvor malo zla
moe jo da priini. Prolo je osamdeset godina i bie da je to sada
starac kao i njen deda. Godine prolaze i za zlikovce.
- ta je onda bilo? - upitala je, ne bi li ga prenula.
- Posle su me moji drugovi sakrili. Ja ih jo nisam poznavao, barem ne
sve.
- Koji drugovi?
- Vitezovi reda.
- Reda?
- Da, vitekog reda u koji sam uveden sa jedanaest godina. Sedmorica
vitezova zaduenih da bdiju nad velikom tajnom i da je uvaju. Tajnu mi
je inae predao veliki majstor Gaudi.
- Hoe da kae da je Gaudi bio mason? I da ti, deko, pripada nekoj
tajnoj sekti?
- Ne, zaboga! Nita nisi razumela! Gaudi nije bio mason. Gaudi je
verovao u Isusa Hrista, u naeg Gospoda Boga. Zavetovao se u
poniznost, poslunost i siromatvo. Do poslednjeg svog dana iveo je
siromaki kao sveti Franja. Masoni smatraju da je Isus Hrist bio dobar
ovek, veliki voa, dalekovid prorok, ali nita vie. Mi verujemo i znamo
da je on Sin Boji.
- Mi?
- Da, mi, vitezovi Morije. - Starac je zastao, moda svestan posledica
koje bi naredno otkrie moglo da ostavi na duevno stanje njegove unuke
- Ja sam poslednji veliki majstor vitezova Morije a Antoni Gaudi je bio
moj prethodnik.
Ova izjava se Mariji uinila preteranom; uinila joj se kao trenutak
ludosti koji nije znala kako da opovrgne.
Strpljivim pokretom, ali i te kako iznenaena uvi po prvi put ime
Morije, ona ree dedi:
- Deko, ta je to Morija? ta to govori?
- Pa zar ne slua ta ti govorim? Vekovima se nas sedmorica vitezova
smenjujemo u vremenu uvajui najveu tajnu hrianstva. Branei je ne
samo od njenih neprijatelja, ve i od ponekog od lanova same Crkve!
Hristove Crkve!... Znam da krui mnotvo legendi o svakojakim sektama.
Poseu za nekim obredima, itava ta srednjovekovna udesa, ona
ezoterija koja vie nema nikakvog smisla... Sve ti je to praznoverje, sami
arlatani. Mi, autentini vitezovi, znamo da postoji jedna istina, jedno
bitno unutranje otkrovenje. U nama je stari ovek umro da bi ustupio
mesto novom oveku... To iskustvo nas trajno obeleava. Nas sedmoro
vitezova na svetu smo da ispunimo misiju. Sakriveni smo u anonimnosti, i
to je nae najjae obezbeenje. Mi smo sedam dua koje uvaju tajnu, a
sada si tu ti, Marija... Ti treba da dovri misiju... U tebi je znak, Ogledalo
zagonetke. Sve je u tvojim rukama. Hoe li u to poverovati?
Ne, Marija nije mogla u sve to da poveruje, ak joj je bilo teko da
prepozna sopstvenog dedu, koji sada kao da je bio obuzet njoj
nepoznatom silinom, ak i estinom. U njegovim reima, meutim, bilo je
toliko uverenosti, toliko strasti... Pa ipak, upitala je:
- Deda, a ta znai to da si ti jedan od vitezova Morije?
- Ja sam poslednji veliki majstor vitezova Morije.
- Znai, ti si monah?
- Monaki vojni redovi su sada mit. Mi, vitezovi Morije, nismo monasi
vojnici, makar se i oblaili kao oni, nego smo mi predani vitezovi odani
Hristu, spremni i ivot da poloimo... Uglavnom, vekovima se zalaemo
da zemaljsko zlo ne pretegne u ravnotei. Tako da ni sada ne smemo da
izgubimo bitku.
- Od koga da izgubite?
- Od jednog satanskog drutva: od Konzole. To je izopaeni ogranak
masonerije koji koristi njene simbole i obrede sa njihove mrane strane.
Ubice koje oskvrnjuju hostiju, znamen rtve, ubijaju decu, upranjavaju
krvave rituale i oboavaju Bafometa... Jedno od Sotoninih oblija.
- To je ono to se stalno pria o satanistikim sektama - rekla je
Marija preko volje.
- Znam da mi ne veruje. Ne krivim te. Da je meni neko doao s
ovakvom priom i meni bi bilo teko da u nju poverujem, a pogotovo da
tu priu jo iznosi starac ije pamenje ima vie rupa nego sir - rekao je
alobnim glasom, ali je u trenu povratio snagu da doda - Ali, ak i tako,
moram to da uradim, jer od toga zavisi tvoj ivot. titim te otkako si se
rodila, ali oni su se vratili. Znam da su me pronali. Zbog toga moramo da
ispunimo svoju sudbinu.
- Ko te je naao? Kakva sudbina, deko?
- Oni koji su ubili mog uitelja. Oni isti koji e i tebe pokuati da ubiju.
To saznanje ju je uplailo. Zato bi neko hteo nju da ubije? Za ta je
ona izabrana?
- Sasluaj me! Nemamo vremena! Ubili su ga! Razume li? Ubili ga...
Tajna je zatrovana, onaj koji je krije u opasnosti je. Tako je bilo, tako jo
jeste, sve dok ti...
Deda je poeo oteano da govori, isprekidano.
- Oni su stupili u vezu s Gaudijem... u mladosti... Odbio ih je...
Satanisti... Treba preokrenuti... Povratak avola... Ali, ne... hram
siromanih...
- Deda, ne razumem te.
Marija je znala da e deda uskoro upasti u bezdan i da e ga izgubiti.
A koja je to opasnost to nju vreba?
- Ja sam bio s Gaudijem... onoga dana kada su ga ubili...
- To ve znam. ta jo?
Odluila je da ga pusti da govori, da ga ne prekida, pa da, posle,
pokua da povee dedine rei.
- Vodio me je u Zaaranu kuu.
- U umsku kuu?
- Da, u tu, Marija... Tamo sam iveo... Na poetku... Posle...
radionica... Ovaj grad je kao uma, govorio mi je...
On... Da se prokri put... kamenjem... zgradama... izgubljenim...
dolazak... on mi je predao klju... Mora da pogleda, da naui kako da
gleda kroz Ogledalo zagonetke... Ti ga nosi.
Deda uuta. Pogled mu je bio izgubljen.
- Reci mi, deko, sluam te. Tu sam, s tobom, kao kad sam bila mala, a
ti mi priao neku bajku.
Ta poslednja re kao da ga je otrgla iz obamrlosti. Deda ponovo
progovori, ali je vie nije gledao.
- Tako je, dete, kao kod Ivice i Marice.
- Ti si uvek menjao kraj.
- Tako mora da bude... Seti se igre pogaanja!... Pogodi ta je...
- ta si to sakrio, deko?
- ta sam sakrio? - ponovio je. Starac je vie nije sluao.
Ponovo je utonuo u utanje. Marija je saekala; znala je da treba
ekati. U tom oronulom telu odvijala se velika borba.
- Kost, kost! - poeo je da vie dok je pokuavao da raskopa dugmad
na koulji.
Starevi prsti su nespretno neto traili oko vrata.
- Kost, kost! - ponavljao je neprekidno.
- Dozvoli da ti pomognem, deda.
Nije bilo potrebno; uzeo svoju unuku za ruku i u aku joj stavio
predmet koji je do maloas visio o njegovom vratu. Zatvorio joj je
pesnicu i snano je stisnuo.
- ta je to?
- To je jedna koica, duo. Svakog dana vetici pokazujem ovu kost
kroz reetke. Ona misli da sam previe mrav pa mi daje jo hrane, hoe
da budem lepo podgojen kada me bude pojela. Kao u onoj igri... Moram
da reim pitalicu... Sada je tvoja... ali, pre toga, arhaneo e morati da
ubije Zver Treih vrata. Morae da ubije zver koja ide uz.... i da vidi
zvezde. Ti upotpunjava mapu... sve je u tebi... Uzmi kost... zapamti.
Onda je deda drhtavim glasom izgovorio onu deiju pitalicu:
Tvrdo odozgo,
tvrdo odozdo,
lice zmije,
noge drvene.
- Kornjaa?
- Jeste! - uzviknuo je starac zadovoljno, i dodao - Pametnica dedina,
jata, kornjaa! Nju si najvie volela... Ima ih dve... Lice zmije, noge
drvene.
Kad je bila mala, uvek se s njom igrao pitalica. ak je bio izmislio igru
koja se sastojala od male table, kao za ah, na kojoj je svaki podeljak
sadravao neki simbol. Onda bi izmislili pitalicu na koju je trebalo da ona
odgovori... Tako su mogli da ubiju veticu i da je gurnu u pe, a da se
Ivica i Marica vrate kui sa velikim blagom.
Niti su lavovi niti su postelje
ali se zatura itave nedelje.
U seanje su joj navirale mnoge pitalice koje joj deda bee pokazao.
Pa i ona koja joj se najvie dopadala:
Idem iz elije u eliju,
ali nisam u zatvoru.
Ali, kakve veze imaju pitalice sa svim tim?
- Kost... na kornjai... Lice zmije... Noge drvene... Jednog dana alfa e
te spasiti... U Sagrada Familiji... prva zagonetka... onda e ti Honas
pomoi... Moram da vidim Honasa... Treba da kae: Kako na nebu tako
i na zemlji... Oni e odgovoriti: Ono to je gore istovetno je onome to
je dole... Trku e otpoeti kornjaa... Nema mnogo vremena... Malo je
dana ostalo... Ne dozvoli da te sustignu...
Ove poslednje rei je ponavljao poput litanije.
Marija je bila oajna; suze su mutile njene lepe oi. To vie nije bio
njen deda. Vee se beznadeno spustilo. Marija ustade i upali svetlo.
- Ubiti Zver Treih vrata, trka, kornjaa... Idi brzo... sutra... u est..., u
est, sutra u est - ponavljao je Huan Hivelj, kao navijen, neprobojnog
pogleda, irom otvorenih oiju izgubljenih u noi sopstvene due. Marija
ga je poljubila.
- Vraam se sutra, deda.
- Saekaj, stani. Marija, znam da e patiti. to god da se desi, obeaj
mi da nee stati da plae... Malo je dana ostalo i mora da ispuni
proroanstvo.
- Ali, deda, o emu ti to opet?
- Obeaj!
- U redu, obeavam.
Izala je iz sobe.
Marija je vrsto stiskala ono to joj deda bee stavio u ruku. Nije se
usuivala da pogleda i, kada se najzad usudila da pogleda, videla je da
dri klju.
5.
Izala je iz Doma i ulicom Numansija uputila se prema aveniji
Dijagonal. Bila joj je potrebna etnja, sreivanje itave te gomile
nesvodivih utisaka koji su se zbrda-zdola tiskali u njenom umu. Saobraaj
u Dijagonali bio je gust. Stigla je do hotela Hilton, potom i do robne
kue E1 Korte Ingles, a zatim i do zgrade tedionice La Kaa, one dve
crne kocke koje su joj se oduvek sviale, a koje ovoga puta nije ni
primetila. Kod raskrsnice ispred velikih robnih kua reka ljudi umalo da je
ne obori na tlo. Ali ona je i dalje ila, besciljno. Sela je na jednu klupu i,
kad je htela da zapali cigaretu, seti se da je ostavila puenje.
Sputalo se vee.
Otvorila je tanu, klju je bio tu. Izvadila ga je iz torbe, drala ga na
dlanu, razgledala. Oblik mu je bio neobian, teko da bi mogao da ue u
bilo koju od uobiajenih brava. Ali taj klju... ta kost, ako je dobro
razumela, i nije za otvaranje vrata, nego kornjae. A kornjau mora brzo
da nae, do est ujutro.
Ustala je s klupe, nastavila jo malo da hoda i ula u Bugi, bar kojeg
se seala iz studentskih dana na fakultetu. Naruila je kafu i sela za sto.
Bugi je, kao i obino, bio pun.
Pokuala je da se priseti svega to joj je rekao deda, u nameri da u
svom pamenju pribelei svaku pojedinost, sve rei. inilo joj se da je
razumela da postoje dve kornjae i neka trka. inilo joj se da se to
odnosi na one iz Sagrada Familije, ali nije bila sigurna. Nikako da
odgonetne ta je znailo ono Ubiti Zver Treih vrata, niti ono, Kako na
nebu tako i na zemlji. ta je deda hteo da joj kae kad je rekao da ona
dopunjuje mapu?
Kad su joj doneli kafu primetila je da jo vrsto dri klju u desnoj
ruci. Nije ga vratila u torbu, nego ga je instinktivno spustila u desni dep
farmerki.
Zato joj je bilo tako teko da se seti svog detinjstva? Dede,
prostranog stana sa mnogo soba u aveniji Gaudi. Jeste, deda je bio toliko
opsednut svojim uiteljem, da je ak i iveo u ulici s njegovim imenom,
veoma blizu njegovog remek-dela. I te kakvog remek-dela! Bezbroj etnji
po okolini, dok je bila mala, drei dedu za ruku, da bi posmatrali jedno
od tri proelja Sagrada Familije temeljnije nego druga dva: bilo je to
proelje Hristovog roenja.
- Dete, ovo nije bilo kakav hram, ovo je crkva okajavanja greha, ija
je zamisao potekla od jednog knjiara. Katedrala ubogih! Hram koji e
nas podseati na naela nae vere i vraati nas njenoj sutini!
To je bila jedna od stvari koje joj je deda stalno ponavljao, kad god bi
tamo zastali. Ali, ime se njen deda uopte bavio? To nikada nije saznala.
- ta si ti, deda, radio kad si bio mlad? - pitala ga je devojica vie
puta.
- Bdeo nad naom verom - odgovarao bi joj uz osmeh dok bi je gladio
po glavi.
Ta dvosmislena reenica nita joj nije razjanjavala. Prestala je da
zapitkuje. Moda nikada i nee saznati. Ali od tog asa vie nije prestala
da ga posmatra dok je radio u svojoj biblioteci. Sve u nastojanju da
dozna ta je to to ga najvie zanima. U toj dedinoj radnoj prostoriji
tiskale su se knjige i lanci o srednjovekovnim graevinama, romanikim
kapelama, knjige o katedralama, matarijama. Mnogo je crtao. A i pisao
je, najee u belenicu koju bi, kad bi bio gotov s pisanjem, zakljuavao
u glavnoj fioci svog radnog stola. Da, toga svega se seala, ali samo
toga.
Godinama pothranjuje svoje ludilo, pomislila je. No, ta ako je tano,
ako je taan dobar deo onoga to je ispriao? Sva ta otkria uzdrmala su
joj duu. Posebno to to je ona navodna izabranica, ona kojoj preti velika
opasnost, koja mora, zajedno sa arhanelom, da otvori kornjau i ubije
neku zver koja obitava kod tree kapije. Upinjala se da dovede u red
njegove rei, da im da smisao.
Setila se tada i igre pogaanja, te zaista bitno drugaije verzije kraja
bajke o Ivici i Marici koju je izmislio deda. U nekom kutku ostave je tabla.
ezdeset etiri polja, ezdeset simbola, a na preostala etiri, glavna
polja, Zaarana kua skrivena pod jednim crnim kartonom. U toj igri je
bio dobar deo ikonografije koju je Gaudi primenio u svojim delima...
Salamander, zmaj, znamenje boga Merkura, zmija obmotana oko krsta,
heksagon, kornjaa, drvo ivota, bik... Trouglovi, krugovi, jo neki
geometrijski oblici... Sea ih se. Njen deda Huan je to za nju i napravio.
Kutija je liila na ahovsku tablu, ali je bila znatno deblja, jer je u njoj bio
mehanizam. Na svakom uglu je bila drvena noga. Deda je traio
znamenje, simbol; dva, ili pak tri... Za svaki od njih izmislio bi pitalicu.
Potom bi pritiskivao eliju, zapravo polje, a zatim bi povukao poprenu
ruku, potom bi pokrenuo nekakvu bonu polugu, onda bi se otvorio
prozor zelene boje. to je znailo da je mehanizam stavljen u pokret i da
igra moe da pone... Ipak, postajalo je sve tee. Deda bi poeo s
jednom pitalicom na koju je ona morala da odgovori; a tada, kad bi dola
do simbola, pritisula bi eliju na tabli, pa ako bi pogodila, uvukao bi se
sredinji crni karton, upalila bi se svetlost a Vetica bi izgorela u pei
Zaarane kue... Posle bi deda nastavio sa serijom od dve, tri, etiri, pet
pitalica... Postupak bi uvek bio isti. Ona treba da odgovori, da pogodi na
koji se simbol odnosi i da potom pritisne elije predvienim redom. Imala
je samo jednu priliku.
Deda joj je rekao da treba da se igra u Zaaranoj kui... Zato? pitala
se sada. Ona zna koja je Zaarana kua, kao dete ju je mnogo puta
razgledala sa dedom, u parku Guelj... Kada stignem kui, potraiu
plou... tablu... Odloila sam je u ostavu. Ako je prozor zelen, onda moj
deda... Moda je tamo ostavio neku poruku? Ali, kakve pitalice treba sada
da reim? Za sada barem imam klju, znam da treba da odem do
kornjae. Znam gde je!
Moda nije sve istina, ali dobar deo sigurno jeste. Ne, nije deda bio
nikakav udak u godinama dok je ivela s njim. Seala ga se kao
ozbiljnog oveka zdravog razuma, koji joj je usadio ljubav prema dobroj
knjizi, muzici, lepim stvarima. I nauio ju je da gleda. Ima mnogo naina
gledanja, a neki su varljivi. Ponekad ono to vidimo nije istinito, govorio
bi joj. Jer sad gledamo kao pomou ogledala - u zagonetki. Deda joj je
usadio moralna naela, radost ivljenja i zadovoljstvo u otkrivanju, u
radoznalosti, to, kako je sada uviala, predstavlja najbolji deo njenog
nasledstva. Uvaavaj dobre, voli slabe, bei od zlih, ali nikoga nemoj
mrzeti. Srce mudrih nalazi se tamo gde se neguje vrlina, dok je srce
priglupih tamo gde se slavi tatina. Zato se sada seala tolikih stvari?
Deda joj nije poremetio pameu. Neto se deava to ona ne razume,
a to mora da otkrije. Bar toliko mu je duna.
Marija je napustila bar i uputila se prema autobuskoj stanici. Ve je
pao mrak. Autobus dugo nije stizao i, dok ga je ekala, i dalje je
razmiljala o svakoj rei, u nastojanju da im iznae smisao.
Neznanac u crnom pribliio se stanici. Stao je blizu nje. I ne znajui
zato, Marija se uznemirila. Iako je neznanac pokuavao da se pretvara
gledajui napred, ka drugoj strani Dijagonale, ona je imala utisak da on
motri na nju. Autobus je kasnio; pogledala je na sat. ekala je skoro
petnaest minuta. Neto kasnije, jo jedan neznanac, i on u crnom, priao
je stanici sa suprotne strane i takoe je stao nedaleko od nje. Kao da su
blizanci, pomislila je. Ne znajui zato, seti se oveka konzole, prizora
anarhiste isklesanog u Sagrada Familiji. Isti su kao i on... ali, ta ja to
radim?... To su deje fantazije, ree u sebi s namerom da ostane
prisebna. Ali nije uspevala. Osetila se ugroenom. Prvi od njih, sa
cigaretom u ustima, sporo krenu prema njoj. Skrenula je pogled. Jeste,
imao je iste oi kao i ovek sa orsinijevom bombom. Poelela je da
pobegne u trku, ali se pobojala. Okrenula je glavu i videla drugog
blizanca kako joj se pribliava s druge strane. Izgledalo je kao da su
sinhronizovani, kao simetrine, istovetne senke, i shvati da nema
odstupnicu. Nikoga nije bilo na ulici. Niko drugi nije ekao na stanici.
Strah ju je obuzimao sve vie.
Nekakva kripa ju je trgla. Neka vrata su se u pokretu otvorila pred
njom. Sve se desilo u magnovenju. Pre toga, jo i zaslepljivanje. Snop
svetlosti, kratak, brz, u trenutku.
- Ulazite li? - upitao je voza, koji upravo bee otvorio vrata pred
njenim preplaenim licem.
Marija je brzo ula, a da mu nije ni odgovorila. Ula su i dvojica
neznanaca. Ponitila je kartu i za to vreme hitro osmotrila unutranjost
autobusa. Malo putnika. Svega estoro. Nije se usudila da ode prema
zadnjem delu vozila. Sela je na jedno od prednjih zasebnih sedita.
Ispred nje je bila jedna gospoa u godinama. Iza, visoki, krupan mladi s
bradom, nalik na kakvog koarkaa; noge su mu zauzimale susedno
sedite, delovao je kao da se udubio u svoju knjigu. Pre nego to je sela,
ovek podie glavu i nasmei joj se. Marija je pogledala naslov knjige
koju je itao: Gaudijev klju.
Jedan od one dvojice ostao je na drugom kraju a onaj drugi, i on u
crnom, stao je pored izlazne platforme. Nisu prestajali da je posmatraju.
Marija je izvadila mobilni telefon...
S floretom u ruci Migel presee vazduh i dah svog protivnika. Visok i
vitak, kretao se s lakoom. Seivo ovog oruja, laganog i otrog,
smrtonosno je u rukama onoga ko njime veto barata. Migel je bio vet.
Sreom po njegovog protivnika, posredi je bio samo trening; maevalaka
vremena odavno su prola. Migel je u nekoliko pokreta runim zglobom
razoruao protivnika. Vrh maa je zastao na centimetar-dva od njegovih
grudi.
- Tue! - rekao je Migel.
U tom trenutku mu je zazvonio mobilni telefon. Pogledao je i
prepoznao broj na displeju. Objavio je da je as gotov i skinuo titnik s
lica, izduenog i privlanog, sa dubokim, prodornim oima. Kretao se kao
ovek vrstih miia velike fizike spremnosti, prikrivene otmenom
vitkou. Elektronska ica bila je prikopana na njegovo potpuno belo
odelo.
- Marija?
Njen glas se jedva uo, kao apat. Slab domet nije doprinosio
razumevanju onoga to mu je govorila.
- ... slab je dom... Doi brzo po mene.
Migel se uputio prema jednom od prozora fiskulturne sale.
- ta se deava?
- Molim te, hitno je. Pokupi me za deset minuta na autobuskoj stanici
Balmesa, pored Kooperative Abakus.
Signal se konano bio stabilizovao.
- Neto se deava?
- Veoma je vano da stigne tamo i da me eka.
- Ali kod Balmesa ne mogu da se parkiram.
- Ti ipak stani. Nemoj gasiti motor!
- Stiem za tri minuta - rekao je Migel.
Razgovor se prekinuo. Marija je iskljuila telefon i ne saekavi njegov
odgovor. Pokuala je da zakamuflira taj razgovor, ali nije ba bila sasvim
ubeena da ona dvojica u crnom nisu sve uhvatili. Pogledala je oko sebe.
Onaj dugajlija s prekrtenim nogama na susednom seditu i dalje je
itao. ena bee sila na prethodnoj stanici. Jedan od dvojice u crnom
sada je sedeo na njenom mestu. Mogla je da mu vidi snaan potiljak, kao
i vilicu kao u lovakog psa.
Vreme kao da je stajalo. Trenuci su se produili itavu venost. Setila
se dedinih rei: ona je izabranica i preti joj velika opasnost.
Lagano je ustala, ne bi li se zapravo tako smirila. Prila je izlaznoj
platformi. Dvojica u crnom uinila su to isto. Jedan je stao s njene desne
strane a drugi ode prema drugim izlaznim vratima, na kraju autobusa.
Autobus je stao, ali Marija nije sila. Jeste pritisla dugme za
zaustavljanje, ali nije nainila nijedan pokret kojim bi pokazala da
namerava da sie iz autobusa. Ni ona dvojica nisu sila. Pogledala je ka
prednjem delu autobusa, ali nije videla nikakva kola da ekaju na nju.
Palo joj je na pamet da iskoi dok joj je srce pumpalo bujicu adrenalina;
nije ba sigurna ta joj je valjalo uraditi. Zato da iskae? Dovoljno e biti
ako odgurne neznanca i brzo izae otuda.
- Namerava li neko da sie? - upitao je voza.
Niko nije odgovorio. Marija je napeto stisnula pesnice.
Voza samo to nije nastavio vonju, ve se spremao da pokrene
mehanizam automatskog zatvaranja vrata. Ipak, pre toga je jo jednom
upitao:
- Silazi li neko?
Tajac. Voza je upravo hteo da pritisne dugme.
Ona mora da prestane da misli, mora da pone da dela. Pitanje
asaka.
Odgurnula je oveka s desne strane i potrala prema prednjem delu
autobusa. Sve se odigralo tako munjevito da je oveku u crnom trebalo
nekoliko trenutaka da reaguje. Onda je potrao za Marijom. Ali mladi din
koji je itao knjigu pre toga bee ustao, te je sad stajao izmeu njega i
devojke. ovek u crnom ga je odgurnuo.
- Ej, ta se deava? - naoko nemarno rekao je mladi dok ga je
hvatao.
- Pusti me, kretenu! - dreknuo je ovek dok ga je udarao.
Jednim skokom, Marija je sila iz autobusa preko prednje platforme,
na vozaevo iznenaenje, i ve je trala ulicom Balmes u pravcu mora. I
dvojica u crnom su brzo izala iz autobusa. Ona je imala prednost, ali nije
videla automobil. Gde li su ta prokleta kola? pitala se, ne prestajui da
tri. Za nju je sve bilo u tami. Nita nisu vredele svetiljke ulice Balmes.
Sve je bilo u mraku. Gone je pa e je i stii.
U tom trenutku jedno vozilo, parkirano na ploniku, svega nekoliko
metara dalje, upalilo je svetla.
- Uskai!
- Rekla sam ti da ne gasi motor! - rekla je ona zatvarajui vrata za
sobom.
- Motor je stao... ta se to deava?
- Kreni!
- Ali, ta se deava?
- Hoe li da krene ve jednom?
Migel, jo u belom maevalakom odelu, baci pogled na retrovizor.
Jedan ovek poskoi na zadnji deo kola. Drugi je trao nedaleko od
njega. Dao je gas. Tokovi su zakripali kao ranjena ivotinja. Onda su
zauli onaj zvuk, jedanput, dvaput, tri puta.
- Je l to pucaju u nas?
- Da.
Migel nikako da doe k sebi od uda. Uopte se nije zaustavio kod
crvenog semafora na uglu Balmesa i Roseljona. Projurio je u punoj brzini.
- Ne mogu da verujem! Pucaju na nas!
6.
Migel je pokuao da je umiri im su stigli kui. Ali mu je Marija kazala
da mora neto vano da mu ispria. Seo je pored nje, uzeo je za ruku i
spremio se da je saslua.
- Ti to meni govori da je tvoj deda umislio da je vitez i da pripada
nekakvom redu? - upitao je Migel gotovo neujno, poto je nekoliko
asaka pokuavao da sloi uglavnom zbrzana a najee nesreena
Marijina objanjenja.
- Da, kao to ti upravo i govorim, on tvrdi da je poslednji veliki
majstor reda koji se zove vitezovi Morije, i da mu je Gaudi prethodio -
potvrdila je ona gotovo kao da trai izvinjenje, ubeena da joj on nee
verovati.
Migel nikako da se povrati od uda.
- A ti si u to poverovala?... Pa, tvoj deda boluje od senilne demencije i
ti treba to da prihvati - rekao je on pomirljivom tonom.
- Da, znam... Ali posle svega to mi se danas desilo, ne znam ta da
mislim.
- Deda nije dobro, starci izmiljaju prie. On je bolestan, to je suta
istina, a ti se osea krivom - nastavio je on istim tonom, nastojei da je
ipak ne povredi.
- Znam, znam - ponovila je. - Ali, ta emo sa onom dvojicom iz
autobusa? - upitala je, hvatajui se za slamku.
- Ili dva lopova, ili dva tipa koji bi malo da se provesele sa zgodnom
curom. Jedino ne razumem zato su te pratili, jo manje zato su pucali
na nas. Ubeen sam da je posredi nesporazum... Moda su te pomeali s
nekim... Otkud znam! - rekao je Migel, i stvarno mu nije bilo ba sasvim
jasno. Mogu li dvojica uspaljenih probisveta da otvore vatru zbog jedne
sluajne prolaznice?
Oigledno, mogu, pomislio je Migel; ali, injenica je da to i nije tako
uobiajeno. Nita nije odgovorio. Nije znao ta da preduzme da je umiri.
U stvari, isprva je pomislio da pozove policiju, ali ga je ona spreila u
tome, pre toga treba da je saslua, rekla je ona jo kod vrata.
- Ne veruje mi, je l tako?
- Nije u tome stvar. Stvar je u tome to hou da ti verujem - rekao je
on, privlaei je sebi. - A hou, jer te volim. Ipak, i sama shvata da to ne
ide tek tako, samo to smo uli, a ti meni o tome kako ti deda pripada
jednom drevnom monakom vitekom redu... Nekakvoj tajnoj
organizaciji, nekoj sekti...
- Ne, oni nisu takvi, uopte nisu. Moj deda nije monah, nego vitez...
Njih je sedam... - Marija je zastala. - Dobro, priznajem, loe sam poela.
Izvini, uznemirena sam - objasnila je.
- Znam. Hajde ovako. Ja u skuvati kafu, lepo emo da sednemo, a
onda, to mi ne bi sve ispriala od poetka? Onda emo znati ta treba da
uradimo. Dotle, malo se odmori, ta misli?
Klimnula je glavom. Migel je otiao da skuva kafu. Slutio je da e no
biti duga. Za to vreme, Marija je pokuavala da dovede svoje misli u red.
- Moj deda je unuk Alfonsa Hivelja, Gaudijevog prijatelja iz mladosti.
Zajedno su ili u kolu Padres Eskolapios, a posle i u arhitektonsku
kolu; izgleda da se tamo neto desilo.
- ta? - upitao je zaista znatieljno.
- Nisam ba najbolje razumela. Neko je pokuao da stupi u vezu s
njima. Neka satanistika organizacija ili tako neto. Oni su bili dvojica
mladih idealista koji su u nekom trenutku moda koketirali sa sektom, ali
na kraju su odluili da joj ne pristupe.
- A to se ovima nije dopalo. Niko ne izlazi tek tako iz jedne
satanistike sekte.
- Pa oni nisu ni morali da izau. Stupili su na kratko s njima u vezu,
videli o emu je re i shvatili da nemaju nita s tim, s tim to tu odluku
ovi ludaci nisu ba lepo primili. Nikad im nisu oprostili to su odbili da
pristupe njihovoj organizaciji ili emu ve...
Migel ju je pomno prati. I pratio ju je. Primetio je, naime, da se Marija
polako smiruje, kako kazivanje odmie, i kako i sama pokuava da sloi
zbrkane delove prie svoga dede.
- Nastavi, molim te - zatraio je Migel.
- Izgleda da su se opredelili za utopijski socijalizam. Ve sam ti rekla,
bili su veoma mladi i prepuni ideala. Posle su zajedno studirali u
Barseloni, u Pokrajinskoj arhitektonskoj koli, upoznali mnogo ljudi,
povezali se s intelektualcima toga doba. Moe to zamisliti... njih dvojica
provincijalci... Dobro, ne ba iz provincije; bili su iz Reusa...
Otpila je jedan gutljaj i nastavila da pria:
-... Bili su u Barseloni krajem XIX veka, u uzavrelom gradu u punoj
ekspanziji, u sreditu svih politikih i drutvenih strujanja toga doba, u
spoju svih tokova tadanje Evrope u stalnom previranju: te anarhisti, te
socijalisti; komunisti; karbonari; masoni; te svi oni pokreti koji se, ovako
ili onako, klanjaju tajni. Dok mi je to priao, palo mi je na pamet da i
Renaixenga,
1
to jest katalonska renesansa, i potonji modernizam,
direktno proistiu iz svih tih pokreta...
Marija je zastala, otpila iz olje i nastavila:
- ... to je tema koja me je indirektno i privukla u mojim istraivanjima
u Fondaciji. Svaki umetniki pravac napaja se iz svog drutvenog
okruenja i tesno je povezan s njime... Jesi li znao da je u Barseloni u
vreme renaense, odnosno modernizma, postojalo esnaest loa, i da je
svaka od njih sledila sedam zapovesti? Grad je u svakom smislu rastao i
irio se, inilo se kao da utie na sve te tokove, a ujedno kao da je bio
njima privuen. Niz umetnika i intelektualaca toga doba bili su u nekoj
vezi sa svim tim tajnim sektama. Barselona je tada ak i Lionu preotela
primat i grad se pretvorio u prestonicu tadanjeg ezoterizma.
- Sad sam pomalo zateen, Marija. Nisam znao da se u Fondaciji
bavite ezoterijom, sektama, masonima...
- Ne. Samo kaem da je modernizam procvetao u upravo takvom
drutvenom okruenju...
- A kakve je veze tvoj deda imao sa svim tim? Nije bio mason, kae,
a nije ni Gaudi. Mislim, barem ti je to ve na poetku odmah stavio do
znanja - prokomentarisao je on, opet sa zanimanjem.
- U redu, on je valjda iz nekog razloga hteo da mi to bude jasno. Bie
da ima veze sa njegovom tajnom. Pokuavam i sama da sloim sve to
mi je popodne otkrio, da to poveem s priama koje mi je priao u
detinjstvu. Seam se jedne legende u kojoj se kae da je Barselonu
osnovao Herkul pri svom devetom podvigu, na putu ka vrtu Hesperida, u
potrazi zaplodovima Drveta ivota... Pomorandino drvo od antimona!
- I dalje ne razumem - rekao je Migel, koji je poinjao da se gubi a
nije eleo da ispusti nit tako nestvarne prie.
- Ne razumem ni ja. Ali pokuavam da povezujem ono to znamo. -
Marija je zastala, a potom dodala - Gaudi je u parku Guelj, na imanju
izradio pomorandino drvo od antimona, a takoe i zmaja od kovanog
gvoa, koji je njegov uvar. Osim toga, antimon je element od sutinske
vanosti za alhemiare. Alhemija je nauka i drevno znanje u neposrednoj
vezi sa gotikim periodom. Smatra se, zapravo, da su katedrale knjiga
alhemiara u kamenu...
U isto arhitektonskom pogledu, katalonska renesansa je pokret koji
uistinu nastoji da preporodi gotiku umetnost.
- Stani malo, Marija! Nemoj tako brzo! Zna dobro da ono to ja znam
iz istorije umetnosti, iz tvoje struke, i nije neto... Poznate su mi neke
knjige koje si mi preporuila, i proitao sam ih... Ali me tvoj pristup opet
iznenauje... Hoemo li sad poeti sa pseudoteorijama onog alhemiara
Fulkanelija? - upitao je, i dalje se trudei da bude uljudan i da je ne
povredi, no ne naputajui ulogu drvenog advokata. - Zar ne uvia da si
na osnovu dedinih nepovezanih pria sebe dovela u mentalni procep, sve
u pokuaju da povee istorijske injenice i ezoterijske postavke kako bi
dospela ni sam ne znam kamo.
Suzdrao se, da joj da vremena, i da ublai ton. Izvinio joj se i zamolio
je da nastavi. Marija mu je prenela nastavak razgovora s dedom sve dok
nisu stigli do dela koji je Migelu ve bio poznat: do dana ubistva njegovog
uitelja.
- Kunem ti se da je bio veoma uverljiv, kao da je kroz sve iznova
prolazio. Povremeno bi se izgubio usred prie pa mi nije bilo lako da ga
pratim, ali se on svaki put vraao na priu i to sa jo veim arom, ako je
to uopte mogue.
Kako ju je Migel gledao sa nevericom, mada se zaista trudio da je
paljivo prati, ona je dodala:
- Zamolila sam ga da se potrudi, da pokua da se seti. Neki udan lik
mu je pomogao te noi. Oni ljudi su ga proganjali. Traili su predmet koji
je Gaudi njemu dao.
- Kakav predmet?
- Nije mogao da se seti.
- Pa, naravno, kad je prolo osamdeset godina, a uz to, boluje od
alchajmerove bolesti...
- Ali se sea da je to sakrio.
- Ne zna, meutim, gde - uzvratio je Migel, nastojei da ona uvidi
besmislenost itave te prie.
- Ne, ni toga se ne sea - priznala je ona.
- A onda su ga ti njegovi prijatelji Morija, ili kako se ve zovu, skrivali
sve te godine.
- Sve do kraja Graanskog rata.
Nastao je tajac. Dugi tajac koji je Migel iskoristio da dolije kafu u
olje.
On je matematiar, navikao na matematike probleme poput
Rimanove hipoteze, a nit njegovih istraivanja rukovodi se pokuajem da
pretpostavke pretvori u teoreme. Voli matu. Zna da bez nje nije mogue
biti matematiki genije. Takoe, uiva u knjievnosti, i nije mu teko -
ako je dobro napisana a pripoveda ume da ga zavede - da se udubi u
priu gde se glavni junak ve na prvoj strani pretvara u buba-vabu. Ali
bilo mu je prilino teko da poveruje u to to mu je ona sada ispriala,
uprkos onoj dvojici koji su krenuli za njima i poeli da pucaju u ulici
Balmes. S druge strane, iako nije ekspert za Gaudija, ima svoj pogled na
celu tu stvar. Njegova arhitektura je svakako genijalna, bila je nova,
jedinstvena; ali je bila isto tako bez morala kao i itava gotika. Za Migela
su katedrale, crkve, hramovi, sazdani na narodnom strahu, bili nemoralni.
To je bila arhitektura koja se drala eme monika; arhitektura u slubi
moi. Crkva nije Boje delo. A i samog Boga izmislili su ljudi da bi
iskoritavali druge ljude. Stvar je bila prosta da prostija ne moe biti.
Tako on misli. Ostatak mozga bio mu je zaokupljen stvarima koje ljude
ipak ispunjavaju radou. Jo u ranoj mladosti je shvatio da upravo
matematika to ini kroz istoriju. Ako ima nekog boga na ovome svetu, i u
svemiru uopte, to je onda matematika. To je bog koji neemu slui. To
je nauka koja je i te kako razumljiva, uz predanost, zalaganje i
izuavanje: to je dokaziva nauka.
- Koliko mi je poznato, ako izuzmemo njegove socijalistike zanose u
mladosti, Gaudi je bio olienje apostolskog katolikog hrianina koji je
svoje poslednje godine poiveo kao monah. Sad hoe ak i da ga
proglase svecem.
- Nije se obraao Mariji, nego je govorio za sebe, u pokuaju da
same i utvrdi kuda sve to vodi. - A sada nam se ukazuje jedan Gaudi
mason, templar, lan nekakvog tajnog drutva ili tako neto. .. i eto ga
kako uva veliku tajnu koju, pre nego to e biti, je li, ubijen, predaje
jednom detetu, a to dete, sada ve starac, ne moe da se seti ta je
uradio s tim, gde je to sakrio...
- Moda e nam kost razjasniti dilemu. Po prilici, to je ono to su one
protuve traile - prekinula ga je Marija.
- Kost? - upitao je sa oseanjem da ovo sad ve pomalo prevazilazi
njegove mogunosti poimanja...
-Jeste... Deda mi je ovo dao... Rekao je da je to kost...
Bez rei, Migel je pogledao neobian klju.
- Deda ti je dao ovo?
- Da, moda e nam klju otvoriti vrata najvee tajne hrianstva.
Verujem dedi, Migele. Znam da zvui kao ludost, ali ja mu verujem.
Sumnja u mene?
Migel nije znao ta da odgovori; utao je nekoliko asaka,
pokuavajui da brzo obradi sve to mu Marija bee kazala do tog
trenutka; potom je rekao:
- Ne, ne... Mislim da veeras treba da se odmorimo, sutra emo
smirenije razgovarati o svemu... Samo te molim da i ti mene razume.
Stavi se na moje mesto...
- U redu je... znam da sve izgleda suludo, ali... Hoe li me sutra
pratiti do Sagrada Familije? Treba da budem tamo u est, tako mi je
deda kazao.
- Naravno, to da se pretvaram? I mene kopka ovaj klju...
- Mislim da otvara jednu kornjau - rekla je Marija.
Migel nije odgovorio. Ve se nasluao neverovatnih stvari.
- Deda mi je rekao: trku e poeti kornjaa; preostalo je malo dana,
nemoj da te oni sustignu... Nita ne razumem.
Izali su na balkon. Bila je skoro pono. S druge strane ulice Pase da
Grasija, ulevo od prozora, mogli su da posmatraju osvetljenu La Pedreru.
Oko sebe je imala auru kao s drugog sveta, neto nestvarno, to se pred
njima izdizalo kao litica maginih oblika. Migel je i dalje razmiljao o
poslednjim Marijinim reima... bio je potpuno zbunjen; suvie se toga
dogodilo u jednom treptaju.
- Zar ti ne izgleda nadstvarno? - upitala je Marija i dodala - Moe li da
ostane? Ne bih da ovde ostanem sama veeras.
Nijednog trenutka nije ni pomislio da je te noi ostavi samu. Moda i
ne moe da poveruje u sve to mu je Marija ispriala, ali je injenica da
su je ganjala dva dripca, da su pucali u njih, da je Marija stvarno
uzrujana, i da joj je on potreban.
- Pa naravno da ostajem! I nemoj da se sekira. Matematika upravo
dokazuje da svi problemi imaju svoje reenje... i da je ono uvek logino -
rekao je u elji da je umiri.
- Ima jo neto - kazala je ona stidljivo, jer joj je bilo jasno da bi to
moglo biti vie nego mnogo za jednu no.
- Jo neto? Dobro, hajde i to da ujem, mislim da sam sada spreman
na sve - naalio se.
- Znam da mi nee verovati... ali saekaj sekund.
Otila je do ostave, zapravo, male prostorije na kraju hodnika.
Potraila je meu policama, u gornjem delu. Napokon joj je ruka dotakla
kartonsku kutiju. Paljivo ju je spustila i iz nje izvadila dedin izum.
Obuzimalo ju je nemalo uzbuenje dok je brisala prainu s njega.
Pogledala je bonu stranu... bila je zelena!
Deda joj je ostavio pripremljenu igru.
Kada ju je Migel ugledao kako se vraa ozarenog pogleda sa tom
udnovatom tablom u rukama, nije vie mogao da se snae. Hoe li se u
ovo doba noi jo igrati i nekih njenih dejih igra? Ona je rekla:
- U svom bunilu, eda mi je danas kazao da treba da se igram...
Insistirao je na tome.
Zapanjen, Migel nije skidao oi sa te table koju je ona spustila na sto:
polja su bila kao u ahu, s malim crteom na svakom.
- To su simboli koje je Gaudi primenjivao u svojim delima - rekla je
ona.
Potom mu je objasnila princip igre.
- Deda je to napravio za mene.
Migel je odmah uoio da je sve raeno runo, ali je izgledalo kao da
unutra ima neki mehanizam. Zaista remek-delo zanatskog umea.
- Vidi? Prozor je na zelenom. To znai da igra moe da pone.
- Misli da je tvoj deda ovu igru pogaanja ostavio pripremljenu za
tebe?
- Ne znam, ali...
Migel je hteo da pritisne jedno polje ali mu je ona zaustavila ruku.
- Ne! Imamo samo jednu priliku. Samo jednom moemo da igramo:
takva su pravila... a i nemamo pitalice.
- Hoe da kae da e se, ako pogodi simbole pitalica, otvoriti
sredinje polje i da... da emo tamo nai jednu poruku?
- Da, upravo tako!
- Moemo da reimo rebuse tvoga dede sada odmah! - uzviknuo je
odluno. - Daj mi zavrtanj, eki i...
- Zaboga, Migele!... Misli da bi kod dede to tako ilo?
- I potvrdila je: treba igrati. Prvo treba upotrebiti klju. U est ujutro
biemo u Sagrada Familiji pa emo pokuati da saznamo koja se kornjaa
otkljuava. Treba da se igramo, ali ne veeras.
Ne veeras. Umorni su, a uz to, ponovila je Marija, nedostaju pitalice.
- Plaim se - rekla je Marija pred spavanje.
Migel ju je zagrlio. Ona je utonula u njegove grudi; traila je toplinu i
zatitu.
- Ne brini, ja sam s tobom.
- Volim te - rekla je Marija diui glavu i gledajui ga u oi.
- I ja tebe volim.
Ona je izabrana, nikako da to izbaci iz glave, a to, slutila je,
predstavlja opasnost.
- Hajde, idi legni, ja u doi.
Marija je pola u sobu, ali nije mogla da zaspi dok joj se u glavi
vrzmao itav taj skup neverovatnih otkria do kojih je toga dana dola.
Ni Migel nije mogao da spava. Poao je na umivanje i pogledao sebe
u ogledalu. Preao je rukom po kratko podianoj kosi, tek neznatno
poprskanoj belom rosom preuranjene zrelosti; nikako da sa lica izbrie
onu snagu koja izviruje iz njegovih iskriavih i tamnih, veoma ivih oiju,
koje su prikrivale jednu radoznalu linost analitike prirode, naviknute da
sebi samoj postavlja izazove, mada nikad nije to ispoljavala. Ali ova pria
je bila i suvie neverovatan izazov.
erlok Holms, kome se on divi, posee za dve lule da bi reio jedan
sluaj. Njemu je dovoljan zvuk televizijskog aparata. Tako je i sada
postupio. Ukljuio je televizor i seo pred ekran ne obraajui panju na
slike, samo je pokuavao da sloi sve ono to mu je Marija ispriala, i da
iz toga izvue neki smisao. Deda joj je rekao da ima malo vremena, da
treba obii kornjau i iskoristiti njenu prednost... ta je time hteo da
kae? Ekran mu je vraao sliku iz prolosti. Alvaro Kliment se pojavljivao
u prvom planu nekog senzacionalistikog programa o natprirodnim
temama. Migel je prekinuo razmiljanja da ga uje. Alvaro je upravo
teoretisao o tajni Atlantide. Koliko nije obiao svog prijatelja? Njegova
slika podsetila ga je na trenutke iz prolosti. Na oduevljenje logikom,
koja ga je dovela do matematike. Strasti za maevanjem se, takoe,
seao iz mladosti. Taj ti je sport ista matematika, rekao mu je stari
prijatelj koji mu je preneo ljubav prema maevalatvu. Alvaro je studije
matematike napustio ve na prvoj godini da bi preuzeo voenje oeve
knjiare i okrenuo se, potom, svojim opsesivnim temama. A evo ga sada,
na televiziji, govori o Atlantidi i o jednoj iezloj civilizaciji.
- ta radi? - upitala je Marija, koja bee ustala.
- Mislim.
- Gledajui TV program?
- Ne gledam televiziju; njen zvuk mi omoguuje da se ja iskljuim.
Inae, ovo mi je stari drug - rekao je pokazujui na ekran - studirao je sa
mnom.
Onda je ustao i ugasio televizor.
- Vraam se u krevet.
- I ja u brzo.
Ali se opet malo zadrao. Vie nije bio obuzet mislima ve je poeo da
trai po Marijinoj polici, traio je sve dok nije naao ono to je traio.
Opruio se na sofi, pokuavajui da se udubi u itanje Gaudijeve
biografije.
Bilo je ve veoma kasno kada je zaklopio knjigu i uao u Marijinu
sobu.
A bilo je jo i kasnije kad je najzad zaspao, jer je neko vreme, ni sam
ne zna koliko dugo, bdeo nad njenim nemirnim snom, posmatrajui lice te
ene koja e mu izmeniti ivot.
UITELJ
Drugi deo
7.
Huan Hivelj se prevrtao na postelji. Sa svoje devedeset dve godine,
stvarnost je doivljavao kao daleki odjek prolosti. Umoran je. Moda ona
treba da zna, sve da zna. Ali, ta to? Pamenje mu se gubi. Dolazilo je i
odlazilo. Nestajalo. Iznenada bi se vratilo. Zaklopio je oi i video svog
starog uitelja kako ubrzanim korakom hoda u filcanim papuama. Za
ruku vodi dekia od jedanaest ili dvanaest godina. To je on. Prepoznao
je sebe i srce mu je poskoilo.
Roditelji su mu umrli od tifusne groznice. Njegov deda, jedini roak
koji mu je preostao u Rijumdomsu, poslao je jedno pismo u prestonicu.
Jednog popodneva, dve-tri nedelje kasnije, neobian stranac doao je
u njegovo selo. Na sebi je imao stari izlizani kaput, nekakav crni eir,
iznoene cipele, a ispod njih su se mogli videti vuneni obojci oko
glenjeva. Ali njegova bela brada, prodorne svetle plave oi i pokreti
govorili su da to nije obina skitnica.
Huan vide kako se njegov deda i taj nepoznati grle ne izgovarajui ni
re. Potom je taj udan ovek ostao da stoji kod vrata. Deda ga nije
pozvao da ue i nepoznati nije skinuo eir.
- Duguje mi uslugu, Antone - rekao je deda.
Nepoznati je klimnuo glavom.
Deda je ve bio spremio zaveljaj: espadrile, pantalone, dve koulje i
neto hleba i katalonske kobasice za put.
Zagrlio je dete sa suzama u oima.
- Poi, Huane. Gospodin je moj najbolji prijatelj. On e te odvesti u
prestonicu, starae se o tebi i jednog dana e i ti biti cenjen ovek.
Mali Huan nije hteo da poe, drhtao je od straha. Nikad ranije nije
odlazio iz Rijudomsa. Selo je bilo njegov svet, tamo su mu bili drugovi.
Pepe Svilenko i Andres Tri Prie, koga su tako zvali jer je izmiljao prie
koje bi uvek priao u nizovima od po tri. Andres mu je rekao da je
prestonica mnogo velika i da deca koja se tamo zagube posle bivaju
pronaena obeena o svetiljke. Huan je znao da Andres uvek preteruje, a
osim toga, on nikad nije video nijednu svetiljku.
ekale su koije. Huan grevito zagrli dedu kroz pla. On mu je bio
sve to mu je jo ostajalo na svetu.
- Videe, prestonica e ti se dopasti. Ja sam tamo studirao i radio sa
ovim gospodinom. Ali tome ima ve mnogo vremena. Pamti svoje
roditelje, svoje ime, svoju porodicu. Moj prijatelj Antoni e te nauiti kako
da i sam bude gospodin.
Huan se oprostio od dede i pruio neznancu ruku.
Imao je knedlu u grlu, ali nije htelo ponovo da zaplae. Zato ga ceo
svet naputa? Tek tada vide oi neznanca. Oigledno, to je bio ovek sa
stavom, ali oi su mu bile dobroudne.
- Jesi li ikad putovao vozom?
Voz! Sva deca u selu su sanjala o tome da vide voz. Neto tako
magino, tajanstveno i udesno kao more, koje takoe nije video osim na
starim fotografijama putujueg prodavca, kad god bi naiao u selo sa
svojim taljigama prepunim svega i svaega.
Dete ne odgovori.
Popeli su se na koiju i onda je koija poterao konje. Uputili su se ka
Reusu. Put je zalazio u gustu umu kroz koju su proli; to je bila mea,
granica njegovog malog svemira koji je sada ostajao iza njega. ta je iza
ume?
to su se vie udaljavali, to je dete obuzimala sve vea teskoba.
Huanu se uini da preivljava onu bajku o bratu i sestri koje je otac
napustio u umi, a koju mu je deda uvee esto priao, i to se njemu
toliko dopadala. Zato me uvek naputaju? Prvo mama i tata, sada i
deka, ponovo se zapitao.
Koijama nije bilo potrebno mnogo da prevale ona etiri kilometra
koja razdvajaju Rijudoms od Reusa. Dnevno svetlo je jenjavalo, zalazak
sunca je nekoliko asaka produavao poslednje probleske svetlosti.
Starac se trudio da zapodene neki razgovor s malim kako bi ga razonodio
i razvejao mu tmurne misli. Mora da stekne njegovo poverenje. Na kraju
krajeva, on je jedno izgubljeno dete. Izgubljeno kao i on sam, u umi,
pomislio je starac.
- Zna li da su i moj otac i moj deda bili iz tvog sela. Obojica su bili
kazandije.
- ta je kazandija?
- Onaj to pravi kazane.
Odgovor nije bio ba uverljiv za malo dete, znao je to. Ali ako ga
razgovor iole zanima, ve e pitati, to je deak i uradio.
- A ta je to kazan?
- Velika okrugla posuda od metala koja se koristila za zagrevanje vode
ili ega drugog. Pravili su i bakarne kazane za destilisanje alkohola iz
groa.
- A vaa majka?
- Ne, ona nije pravila kazane.
- Ne to, nego da li je i ona iz Rijudomsa.
- Ne, dete. Mati mi je bila iz Reusa. Evo, samo to nismo stigli.
Bili su u predgrau. Huan je posmatrao okolni predeo sa zebnjom, ali i
uzbuenjem. Onda je tu i tamo video svetla. Prozori na kuama i
zgradama osvetljavali su se jedan za drugim. Bio je navikao na svoju
kuu u Rijudomsu, osvetljenu sveama. Ali u gradu vie nema svea, ree
mu jednom deda. Oi mu se zagledae u skupinu niskih kua sa
mnotvom malih prozora iz kojih je izbijao intenzivan sjaj. Veoma ga je
zaudilo to to stanovnicima tih kua treba toliko svetlosti. Iznenada
ugleda neto to ga zaista zapanji: ta svetla su se pomerala. Protrljao je
oi, nikako da im poveruje. Pa se smrtno prepao. Udaljio se od prozora i
potraio zaklon meu kolenima onoga koji treba da mu postane uitelj i
tako pokrio lice.
- ta se desilo, Huanito?
- Video sam Zaaranu kuu... Kuu u umi. Istu kao ona iz bajke o Ivici
i Marici. Plaim se, hou svome dedi. Molim vas, gospodine... nemojte me
ovde ostaviti!
- Video si Zaaranu kuu? A gde je?
- Pogledajte, eno je napolju... video sam njena svetla... To je kua
koja tri u mraku. Kao svetlosna glista. Zaarana umska kua!
Starac se grohotom nasmejao.
- Ma ne, nikako... ta kae: Zaarana kua? Blagi Boe, kakva
naivnost! Ne boj se, Huanito, nisu to svetla nikakve kue. To je voz. Voz
koji izlazi sa stanice.
Stareve rei, njegove oi obasjane iznenaenjem malo su umirile
Huana i on se polako pridigao da bi ponovo gledao kroz prozor, mada je i
dalje zazirao.
Starac ree koijau da napravi krug po gradu pre nego to produi
prema stanici, imali su vremena napretek.
- Tako e ti se oi privii na nove stvari, Huane.
Deak nikad ranije nije bio u Reusu, sad je prvi put bio u gradu. Sa
ushienjem je sve posmatrao kroz prozor.
- Ima mnogo sveta! - uzviknuo je.
- Naravno; trideset hiljada stanovnika.
- Svi ive ovde?
- Da.
- I svi mogu da stanu?
- U Barseloni ih je mnogo vie.
Na deakovo iuavanje, koija su nastavila da krue po nekim od
glavnih ulica grada u pravcu eleznike stanice. Kad su stigli u ulicu Sant
uana on zinu gledajui jednu kuu.
- Lepa je, zar ne?
- Je l to ona iz bajke? - rekao je sa neskrivenim arom u glasu.
- To je Kua Rulj. Vidi li one biljne ukrase, ono cvee?
- Izgleda kao pravo - reklo je dete.
- Tako je, dete, ono oivljava. To je veoma lepa kua sa udesnim
vrtom.
- Ko ju je napravio?
- Jedan od najveih arhitekata, Domenek i Muntaner. Ovaj grad se
zahvaljujui njemu i jo mnogima veoma izmenio. Sad je drugi grad!
Huan je takoe zinuo kad su stigli na stanicu. Sve ga je ushiivalo.
Maine, vagoni sa bezbroj obasjanih prozora; zaista su liili na kue, ali
su imali tokove uglavljene na ine. Nikad nije tako bio zamislio voz. U
snovima mu se samo ukazivala jedna ogromna lokomotiva koja je
bljuvala mnogo dima, kao na staroj fotografiji putujueg prodavca.
- Hoemo li se popeti na voz?
- Hoemo.
- U neki jako brz?
- ta misli o ekspresnom?... To je voz koji staje samo na glavnim
stanicama i ide veoma brzo.
- Koliko brzo?
- etrdeset kilometara na sat. Raunam da emo, ako sve bude u
redu, u Barselonu stii za etiri i po sata.
- Neto nije u redu, gospodine?
- Zato pita?
- Zato to gledate na sve strane otkad smo stigli na stanicu. Kao da
ste se uplaili.
To dete je bistro i dobro zapaa, pomislio je starac. Potraio je
izgovor.
- Ne, dete. Gledam jer moda ugledam nekog poznanika pre nego to
se popnemo na voz. Ve sam ti rekao da mi je ovde roena mati. A i ja
sam se ovde rodio.
Drei se za ruke, proli su kroz stanicu dok nisu stigli do voza. Starac
je pomogao malom da se popne. Nije bilo mnogo putnika i bili su gotovo
sami u vagonu.
- Dakle, zna bajku o Ivici i Marici?
- Da, deda mi je esto pria.
- Hoe da ti je ispriam i ja?
- Ne. Sada ne, hvala.
- Ja je znam neto drugaiju. U mojoj bajci se pojavljuje zmaj.
- Ako vam ne smeta, ja bih radije spavao, gospodine.
- Nikako, dete. Samo ti spavaj. Dug je put pred nama.
Posle nekog vremena, dete je upitalo:
- Pojavljuje se zmaj?
- Da. I jedan suncokret, jedan krst, jedan pelikan, neki kameni ratnici i
jo mnoga uda.
- Hoete li da mi je ispriate dok ne zaspim?
- Naravno, dete, sad u ti je ispriati.
Huan je pustio da mu taj ovek iznova tumai bajku. A starac je
zapoeo priom o dvoje dece koje su otac i maeha smislili da ostave u
umi.
- Pre mnogo vremena, u jednoj velikoj umi, iveo je siromani
drvosea sa enom i dvoje dece; sin se zvao Ivica a ki Marica. Jedne
godine nastupi glad i u celoj je zemlji zavladala oskudica, ni hleba nije
bilo. Uvee bi drvosea zaspao skrhanim tunim mislima. Pa ree svojoj
eni, koja je deci bila maeha:
- ta e biti s nama? Kako emo da prehranimo nau decu?
A ena odgovori:
- Sutra rano ujutro povee decu u umu i tamo emo ih ostaviti pa
emo ih se osloboditi.
- Kako u svoju decu ostaviti samu u umi!?
- Ba si glup! Zar vie voli da sve etvero umremo od gladi? Lepo
moe ve sada da pone da tee sanduke!
I nije ga ostavila na miru dok ga nije ubedila.
Ali deko je sve uo pa je ispriao sestri.
- Teko nama! - ree Marica.
- Ne brini - ree Ivica. - Smisliu kako da se spasemo.
Na putu kroz umu, kamo ih je poveo otac, deko je za sobom
neopazice bacao kamike koji e im pokazati put povratka, pa su se
uvee ve bili vratili kui.
Maeha se veoma rasrdi.
Deko je svako jutro punio depove kamicima pa su tako on i
njegova sestra mogli svaki put da se vrate kui.
Ali jednog jutra Ivica zameni kamike mrvicama hleba, ptice ih
pokljucae te tako nisu pronali put natrag.
Stigli su u kuu u kojoj je iveo zao zmaj koji, kad nae neko dete,
ubija ga, skuva i pojede. Zatvorio je Ivicu u kavez i svakog dana je
govorio Marici:
- Dii se, lenugo! Pripremi neto lepo za svoga brata. Kada se
ugoji,ja u ga pojesti.
Onda bi iao do kaveza pa bi Ivici rekao:
- Isprui prsti, da vidim da li si se ugojio.
Ali Ivica je uvek izbacivao jednu koicu, pa se zmaj, kome se pogled
mutio, udio to se deak nikako ne goji.
Posle etiri nedelje zmaj, nestrpljiv, vie nije hteo da eka.
- Hodi, Marice, ovamo! Donesi vodu. Debeo ili mrav, danas u ga
pojesti.
Marica je podloila pe i stavila na vatru lonac s vodom.
- Prvo emo da ispeemo hleb - ree zmaj. - Proveri penicu.
I gurnu Maricu prema pei da bi je ispekao. Ali Marica je prozrela
njegove namere pa je rekla:
- Ja to ne znam. Kako se to radi?
- Glupa devojice - ree zmaj. - Pogledaj! Zar ne vidi koliko su vrata
iroka? ak bih i ja mogao da stanem unutra.
Onda zmaj uvue glavu i Marica ga snano ugura i zakatani vrata.
Zmaj je poeo jezivo da zapomae, ali ga je Marica pustila da se ispee.
Brzo je potrala da oslobodi lvicu.
- Sad smo slobodni! Zmaj je mrtav!
Onda su uzeli zmajevo blago i odluili da se vrate kui.
Stigli su, tako, do jedne velike reke, ali na njoj nije bilo mosta da
preu i...
Rei i zvuk glasa bili su mu bliski jer, iako se pria malo razlikovala, to
je bio isti dedin glas. Uz to i ritam i kloparanje voza doprineli su da on
polako utone u san.
Toga puta ne u onaj deo kada Ivica i Marica treba da preu reku
kako bi se vratili kui, jer je vrsto zaspao.
U prestonicu su stigli uvee. Peron je bio pust. Ipak su ih ekali. Na
njih su ekala jedna kola. Deak je i dalje spavao. U polusnu je zauo
starev glas kako tiho poruuje da ga ne bude. Neko ga je uzeo u
naruje. Nije to bio starac. Bio je to din ogromne snage koji ga je
podigao uvis i paljivo ga preneo na svojim rukama.
Neto kasnije taj din crne guste brade, duge kose i blagorodnih oiju
stavio ga je u krevet i pokrio ga. Spavao je.
Sa uiteljem je proveo skoro godinu dana. Prvo, nekoliko meseci, u
onoj kui ruiaste boje iz bajke; posle, u njegovoj radionici.
8.
Starac se netremice zagledao u tavanicu sobe preplavljene tminom.
Pokuavao je da se seti ko je i gde se nalazi. Bio je to veoma udan
oseaj. Spavalo mu se ali se svim silama borio, nije eleo da se preda pre
nego to povrati jedan glas, neku sliku, neki miris, neto od njega samog
to bi mu otkrilo ko je zapravo, deo njegovog ivota... Sve je bilo uzalud
pa je odustao; no onda se desilo udo.
Pod vodom nepovezanih uspomena, toliko godina kasnije, Huan Hivelj
e se poslednji put setiti davnanjeg popodneva kada ga je njegov uitelj
poveo da mu pokae stazu zvezda.
Huan je inae uvek ostajao u radionici. Ali od pre nekoliko dana poeo
je da mu pravi drutvo i u njegovim etnjama, naizgled bez odreene
putanje. Tada bi starac zavukao ruke u dep, izvadio mrvice hleba i bacao
ih na tlo. Huan je znao da je to znak, kao u bajci, i da mora da tu, na
mestu gde su mrvice baene, iznae simbol, pa da to sauva u seanju.
Bila je to samo igra. Znakovi su veoma kratko trajali jer su ih kao
pomahnitala sledila itava jata golubova; neki golubovi su mrvice hvatali
ak u letu. Ljudi su ih gledali, ali se inilo da starac za to ne mari, a mali
se zabavljao. Najbolje se ui kroz igru, pomislio bi tada uitelj.
Popodne, ve nekoliko nedelja, takoe ga prati do crkve San Felipa
Nerija.
Jednog dana, pre nego to su izali na ulicu, predao mu je platnenu
vreicu sa vrpcom i rekao da je sauva u depu. Sadrina male vree nije
bila teka, savreno je stajala na njegovom dlanu. Znao je da je to to je
upravo stavio u dep veoma vano za njegovog uitelja. Nije znao ta
krije, ali je zato znao ta treba da uini s vreom u sluaju da se uitelju
neto desi.
- Moe da izvadi ruku iz depa, nee ti ispasti.
Huan ne odgovori, uzvrati uitelju osmeh i izvadi ruku iz depa.
- Promuuran si ti, Huane, veoma promuuran. Zapamti da smo mi
vitezovi i da treba da ispunimo jednu misiju.
Uvek su se igrali vitezova, ali sada je Huan znao da je posredi neto
to je bilo vie od igre. Znao je da su zlikovci, iako ih nikad nije video,
stvarni, i da e jednog dana morati da se suoi s njima.
- Ako mi se neto desi, Huane, ne treba da se uplai. Nemoj mi tada
prii niti pokuavati da me spase. Potri to bre moe, razume?
- Da, gospodine.
- U depu dri tajnu vitezova i mora da je ostavi zna ve gde.
Sea se, zar ne?
- Da, gospodine.
- Dobro, tako i treba, Huane. U vreici je poruka za tebe; proitae je
kad za to doe vreme.
- Hoe li vam se neto desiti, gospodine? Jeste li videle zlikovce?
- Jesam, Huane, video sam zlikovce. Oni to ne znaju, ali ja sam ih
video i znam ta smeraju.
- Boriemo se! - ree deak odluno.
- Ne, Huane, neemo se boriti. - Starac se sagnuo da stavi ruke na
deakova ramena. Seti se da je tvoja misija da sakrije tajnu. ta god
da se desi, ne osvri se, bei. Nai e te tititi.
- Nai? Ima jo vitezova?
- Ima, dragi moj Huane. A sada natakni kapu ili emo zakasniti.
- Da, gospodine.
- Koliko puta treba da ti ponovim da mi ne kae gospodine nego
deda?
Izali su na ulicu.
- Da, gospodine - rekao je Huan dok mu je pruao ruku.
Kad su u visini Bajlena prelazili Gran Vije, shvatio je da ih prate.
Dvojica u crnom, veoma kratko podiani, gotovo obrijanih glava. Mada
je jedan bio vii a drugi krupniji, izgledali su kao blizanci. Bila je to
besmislena protivrenost, ali zlo se uvek ponavlja, pomislio je. U nekom
od svojih dela ak je to i ovekoveio. Ispustio je nekoliko mrvica hleba i
rekao deaku:
- Zapamti, Huane: grad je kao uma, a ja sam ivot proveo
ispunjavajui ga belezima da bih mogao da se vratim kui, kao Ivica i
Marica. Seti se uvek bajke koju ti je priao deda, one koju sam ti i ja
rastumaio u vozu, i koju sam ti toliko puta ispriao.
- Neto se deava?
- Sea li se simbola? - upitao je ne odgovarajui na deakovo pitanje.
- Da, naravno da ih se seam. Toliko ste mi ih puta ponovili... -
Spremao se da ih nabroji nauenim redom, kad ga je utom uitelj
prekinuo.
- Tiina! - povikao je.
Huan se uplaio.
- A zvezdane staze? - gotovo apatom je rekao, i dalje gledajui
ispred sebe.
- murei - promrmljao je sasvim tiho jer mu je bilo jasno da se
sprema neto ozbiljno.
Starac je pokuao da se pribere. Bili su blizu trga Tetuan, izmeu
irone i Bajlena. Dve muke prilike u crnom, na samo nekoliko metara od
njih, pretvarali su se da su sluajni prolaznici. Starac je znao da je samo
pitanje trenutka kada e se neto desiti; mora da spase malog. Pogledao
je na svoj sat: bilo je est i pet. Deak nee s njime prei ulicu Kortes. Ta
ulica je u stvari bila iroki bulevar sa drvoredima s obe strane i jednim
sredinjim kolovozom za saobraaj u oba smera. Sredinom kolovoza bili
su postavljeni stubovi od kovanog gvoa, elektrini vodovi za napajanje
grada strujom i naponski vodovi za tramvaj koji saobraaju u oba smera.
Tu e ga presresti, pomislio je. To je prometno, javno mesto, kao
porueno za ubice koje dobro znaju svoj posao, pa e, koristei optu
zbunjenost, dejstvovati brzo i odluno.
On, koga je pratio glas oveka nezgodne naravi, poeleo je da zagrli i
poljubi deaka, ali nije smeo da privue panju one dvojice. Deak je
mnogo toga nauio, znao je ta mu valja uraditi. Na poetku nije bio
saglasan sa ostalima. Kako moe da poduava dete i da ga pretvori u
jednog od vitezova, u poslednjeg meu njima, u onoga koji e biti
zaduen da prvo sauva, a potom i ispuni proroanstvo? Pa, upravo zbog
toga, zbog toga to je dete u pitanju. Niko nee u njega posumnjati.
Osim toga, deak je bio izabran.
Ali bio je jo mali, a za koji as e ostati sam, pomislio je.
- Huane, skokni do kioska i kupi mi novine - rekao mu je, pruajui mu
novi.
- Ali nikada novine ne kupujemo ovde.
- Posluaj to ti kaem, jesi li razumeo?
Razumeo je. Znao je da je kucnuo as. Deak je uzeo novi. Starac
ga je stegao za zglavak.
- Mi smo se izgubili, Huane. Zapamti. Izgubili smo se u umi a treba
da se vratimo kui. Zbog toga sam ivot proveo punei ovaj grad
kamenjem, znakovima, iscrtavajui mapu. Seti se Zaarane kue; u njoj
ivi zlotvor. Treba ga savladati da bi se dobilo blago. Tada, i samo tada,
moi emo da se zauvek vratimo na svoje. Jer on e doi. Zapamti,
Huane, zapamti to to sam ti vie puta rekao: ni ti ni ja neemo stupiti u
Obeanu zemlju, ak ni tvoja deca. Mnogo e vremena protei pre nego
to se proroanstvo obistini. Ali, iako hramnije gotov, sve jeve iscrtano.
Obistinie se na poetku novog hiljadugodita i to e uraditi neko od
tvojih, kome e nadenuti ime Marija.
Deak je pokuao da ga zagrli.
- Ne, ne sme! Idi sad! Nai e ti pomoi. Din e te pronai... I seti se
kornjae, moda e jednog dana morati da sakrije tajnu.
Huan se okrenuo put kioska prolazei ispred one dvojice. Zatraio je
primerak lista Veu da Katalunja, platio i saekao. Ni trenutka nije skidao
pogled sa uitelja.
Deak je sve video.
Sporim korakom, uitelj je preao raskrsnicu do poprenog kolovoza.
Dvojica u crnom su postupili isto tako i namestili se sa obe strane. Uitelj
je video kako se iz ulice irona primie tramvaj. Drugi tramvaj je iao u
suprotnom smeru. Tada je osetio da ga neko snano gura, izgubio je
ravnoteu i udario glavom o metalni stub. Zavrtelo mu se u glavi, ali ga
neka nova sila obori nazad i na lea pade preko ina. Deak je video
kako drugi tramvaj prelazi preko njegovog tela i kako se ona dvojica,
poto su gurnula uitelja, bacaju na njega da mu pretresu odeu,
koristei optu pometnju, vrisku i zbrku koju je navodni udes izazvao.
Umalo da ne potri prema uitelju i izudara onu dvojicu zlikovaca. Ali ne,
morao je verno da ispuni sve to mu je uitelj rekao.
Pre nego to se dao u bekstvo, video je lice ubica. Oni su ga traili
pogledom, ali nisu mogli da ga vide jer se bio sakrio. On, meutim, jeste
video to to su pokazivale oi zlotvora: strah, razoaranje i okrutnost.
Nita im nije vredelo. Nita nisu pronali.
Graja se poveala, prili su neki prolaznici. Neko je predloio da
skitnicu odvedu u prihvatilite za beskunike San Pedro, ali nijedan od
trojice vozaa najbliih taksija kao da nije bio raspoloen da preveze tog
bednika bez ijednog dokumenta uz sebe.
Dvojica nasilnika su i dalje koristili mete i tako doli do kioska.
- Gde je deak?
- Koji deak? - upitao je prodavac novina.
Obuzeti nervozom i srdbom, zapodenuli su raspravu sa prodavcem;
to je privuklo panju jednog pripadnika Benemerite, koji bee stigao na
mesto navodnog udesa.
- Krenimo! - rekao je svom sadrugu razbija piskavog glasa.
Udaljili su se zverajui na sve strane - obuzimala ih je rastua
strepnja.
Gde se denulo to prokleto dete?
Obojica su znali da ga nee nai. Obojica su znali da su ve mrtvi.
9.
- Omanuli ste.
- Stari nije imao nita sa sobom.
- Jeste li sigurni?
- Temeljno smo ga pretresli. U jednom depu je imao neto suvog
groa, kikiriki i mrvice hleba.
- Mrvice hleba?... kikiriki?... Jo mi se podsmevate?
- Taman posla! Ve smo vam rekli da je stari lud. Ponekad bi mrvice
bacao golubovima koji su ga stalno pratili. Ljudi su ga gledali u udu, bio
je to pravi cirkus. esto je prosio na ulici. Oblaio se kao skitnica i niko
nije mogao da ga prepozna.
- Znam da je sav svoj novac dao za siromahe, za svoje veliko delo, ali
ne i da je prosio na ulici!
Asmodeo je bio besan. Povod tom sastanku nije bio u tome da sazna
zato je jedan aavi starac, prepun para, pri tom jedan od ljudi kojima
se svi u gradu najvie dive i potuju ga, iveo kao prosjak, zato se nosio
kao bednik i zato je delio sva svoja dobra. Ne. Desilo se neto to je
izmicalo njegovoj kontroli a to je upravo i bilo ono to je eleo da sazna.
Hteo je da sazna zato prokleti starac nije tajnu nosio sa sobom, kad je
godinama spavao s njom.
- Nita drugo nije imao?
- Jedno izdanje jevanelja u drugom depu. Nita drugo. Ni jedan
jedini papir koji bi omoguio njegovu identifikaciju.
- Temeljno smo ga pretresli - ponovio je onaj drugi, kao da moli za
oprotaj.
- Pretpostavljam da je mrtav.
- U to nema sumnje.
- Jeste li doneli knjigu?
utanje dvojice uhoda jo ga je vie raestilo. Nisu je doneli. Toj
dvojici kretena nije ni proletelo kroz glavu da Jevanelje moda sadri
neki klju, neki trag o najveoj tajni u istoriji. Asmodeo je mogao tog
asa da ih skrati za glavu.
- Vi mislite da ja nareujem da neko iz ista mira bude ubijen? -
upitao je izvan sebe.
Nisu odgovorili jer, mada to nije bio sluaj, ta je mogunost, ipak,
postojala u Asmodeovoj glavi. Dobro su to znali. Ubijanje radi ubijanja
predstavlja zadovoljstvo koje jedino onaj koji ga je iskusio moe da
razume i pravilno vrednuje. Zadovoljstvo teko uporedivo s bilo kojim
drugim.
- ovek koga ste likvidirali posedovao je tajnu koja moe da izmeni
istoriju sveta. Prokleti starac i oni njegovi godinama su se ve nosili
milju da nas potpuno izbriu sa lica zemlje. Ne samo nas, nego i mnoge
od onih koji za sebe tvrde da su njihovi sledbenici.
- Nita ne razumem - rekao je onaj krupniji.
- ta ima i da razume, idiote! Obojica ste doveli u opasnost na
opstanak. Vekovima pazimo da se ne ostvari to prokleto proroanstvo.
- Moda ju je sakrio negde drugde. Moemo da provalimo u njegovu
radionicu. Nee nam biti teko, uveravam vas. Nai emo je, samo nam
treba nekoliko asova.
- Nema vremena. Verovatno su ve otkrili ko je starac koji lei na
tramvajskim inama pa radionici nee moi da se prie. Osim toga, zar
mislite da su njegovi tako ogranieni?... Ne, tajna nije tamo. Tu se neto
ne uklapa.
Njih dvojica su to znali. Znali su koja se karika u ovom lancu ne uklapa
pa im se inilo prosto neverovatnim to to Asmodeo nije i sam ve doao
do toga. Njihov cilj nije bio da pretresaju radionicu, ve da dobiju u
vremenu i pokuaju da nau tog balavca pa da, ako ga ne pronau,
pobegnu to dalje od njega i ostanu sakriveni zanavek. Ako na zemlji ili u
paklu uopte i postoji takvo mesto.
Kada je postavio sledee pitanje, znali su ve da je prekasno.
- Neko dete je bilo s njim, zar ne?
- Da, deak je iao sa starim.
- On je zastao, jer ga je stari poslao po novine.
- I nita niste posumnjali?... Zar nije on novine uvek kupovao u kiosku
na trgu Urkinaona?
birovi nisu odgovarali.
- Mislim da je znao da e umreti - rekao je onaj sa piskavim glasom.
- Naravno da je znao, budale! Prozreo vas je i posluio se deakom
kao pismonoom. Tajna je bila kod deaka, a vi ste dozvolili da vam
pobegne!
- Nai emo ga. Ovoga puta neemo promaiti.
- Nee biti ovoga puta. uvam vas za drugu misiju.
- Nije mi jasno... ne idemo dakle po tog balavca?
- Poite sa ostalima. Uskoro u vas pozvati.
Asmodeo je video kako izlaze. Kad je ostao sam skinuo je masku.
Njegove pepeljaste oi, tvrde i bezizraajne, liile su na vatrene
plamenove. Ovi glupaci e skupo platiti. Ponovo je stavio masku i rekao:
- Bitru!
Njegovverni pomonik iskrsnu iz senki. Stajao je skriven u kripti, iza
jednog od lukova, prislukivao je razgovor sa tom dvojicom upljoglavaca
koje e po prilici sada morati da smakne. Bitru ne izgovori ni re nego
poe s njim do druge odaje.
Odavno nije u nju ulazio. Tamo je poloio zakletvu o pristupanju loi.
Petougaona krstionica je i dalje bila u sredini zamraene prostorije, sa
idolom u svojoj unutranjosti. Nad krstionicom je, poput lampe, bila
zakrvavljena metalna konstrukcija. Iz nje jedno telo je postepeno
prolivalo svoju krv preko Bafometove glave. To je vrsta smrti koja eka i
onu dvojicu: sporo umiranje koje moe potrajati satima, ivi zatvoreni u
hermetikoj armaturi dok ne ispuste i poslednji uzdah.
- Smrt je ivot... Vatra prodire moje ile, ali moja ruka dri bode -
rekao je gledajui u oveka koji je polako krvario u unutranjosti metalne
reetke nad krstionicom.
- Spreman sam - rekao je Bitru.
Bilo je priznanja, potpune odanosti i bespogovorne predanosti u glasu
naslednika trona. On je bio njegov Bog.
- Re je o deaku od nekih jedanaest godina. Izgubio se u gradu i
sada je preplaen. Za njega je grad uma... zna ve kakva su deca...
Ne, nije znao; i sam je prestao da bude dete kada ga je, sa tri godine,
napastvovao otac, uvek mastan pijanac koji je i bazdio na alkohol, a koji
je radio u Kopnenom i pomorskom mainskom preduzeu.
-... preplaen je - ponovio je - ali mora da krije tajnu dok ne kucne
as.
- Taj as nee kucnuti.
- Tako je, Bitru. Mora tako da bude, ili emo zauvek nestati.
- Neu to dozvoliti.
- Znam; znam da e uraditi sve to bude u tvojoj moi, ali ne
verujem da e veeras nai deaka; ta dvojica bilmeza, osim to su
pogubili trag, uinili su da izgubimo dragoceno vreme. Ipak, moramo da
pokuamo; veeras imamo mnogo posla.
- Ubiu ga, srce u mu svojim rukama iupati.
- Bitru, ne preteruj. Potreban mi je iv. Siguran sam da e ga oni
tititi. Znaju koliko i mi. Poznajem ih previe dobro. Bez svetlosti nema
tame, razume, Bitru?
- Ne. Odavno ste mogli da ih unitite. Oni su nai neprijatelji, znaju za
nae postojanje, zadaju nam udarce, ubijaju nas i...
- Tako je ve vekovima - presekao je Asmodeo.
- Ali, ja sam ih drao u aci; mogao sam da ih raznesem u vazduh.
Svrena stvar. Savren plan... Ne razumem zato...
- Bitru, Bitru, sine moj! - uzviknuo je pokroviteljski.
- Ti i tvoji prikani revolverai i palikue. Ti si najbolji, ali se ponekad
ponaa kao malo dete. Bombe i pucnjava su u redu, ali za druge stvari.
To i jeste jedan od naih ciljeva: da se potrudimo da ovaj grad i alje
ostane opasan. ta se nas tiu poslovi tih trulih buruja i usranih
industrijalaca i njihovih govnjivih radnika!... Zar misli da ja imam duu
anarhiste? Da mene zanimaju budalatine kakva je svakome prema
sposobnosti, svakome prema potrebama? Da se zanosim beskonfliktnim
drutvom, zasnovanim na ueu pojedinca? Zar zaista veruje da me
zanima osvajanje hleba, ili da se zalaem kako bi vajni preduzetnici i
buruji nastavili da pregovaraju po svome dok i dalje povaljuju radnice u
svojim fabrikama u Pueblu Nuevu, i dok pucnjavom rasteruju njihove
mueve rogonje to se zamajavaju anarhizmom, socijalizmom i tim
smrdljivim komunizmom...? Ne, Bitru, nikako. Vaan je opti haos, stalni
nered u drutvu! Grad fiziki i drutveno bolestan, izjedan zloinom i
divljanjem. Zbog toga ti i doputam da i dalje baca te svoje bombice i
da puca u slatke male radnike, u prodane popove i u te debeloguze
preduzetnike. To, dodue, nije sada najpree, ali jeste sastavni deo
plana. Ovaj grad i dalje mora da bude pakao.
- Dakle, i dalje mogu da ih ubijam?
- Naravno, sine moj. Ali bez uivljavanja, i samo u slobodno vreme. A
naroito bez ikakve ideologije. Ne sme da se izlae i da nas
kompromituje.
- Znam ko je moj gospodar.
- To je u redu, sine. ovek mora uvek da se seti ruke koja ga hrani a
ti... ti nisi anarhista, kao tvoj otac.
Poslednja re ga je potpuno izbacila iz ravnotee, kao da mu se
orsinijeva bomba raspukla u grudima.
- Ja nemam oca! Vi ste moj otac!
- Izvini, Bitru, nisam hteo da te uvredim. Samo elim da se ne
zavarava i da ne smetne s uma da si ti ubica i psihopata.
- Naravno. Vi ste me svemu nauili. Jo se seam vaih rei kada sam
smakao onog jadnika koji je samo nastojao da mi pomogne.
- Tvoj prvi zloin?
- Prvi se ne rauna, Asmodeo; tada sam isterivao pravdu. Osim toga,
verovatno bi umro i ovako i onako.
- Jo se sea mojih rei?
- Jednom treba poeti, taj trenutak je tako dobar kao i bilo koji drugi
- prisetio se Bitru.
Da, njegov najbolji uenik, pomislio je zadovoljno.
- Pa, jesam li bio u pravu?
- Jo kako! Ubiti je kao i bilo ta drugo. Treba samo poeti. Posle
prvog ubistva, ostala dolaze sama.
- Idi, sinko, nemoj da se zadrava; imamo posla.
10.
Bitru se rodio kao Edmundo Ros jednog kinog februarskog jutra u
jednoj uzanoj uliici, u kvartu Barsaluneta, koja se zavravala kod pijace.
U toj etvrtini kue - staro ribarsko zdanje je etiri puta pregraivano dok
nije spalo na trideset pet kvadratnih metara, gotovo bez ventilacije i
osvetljenja - njegovoj majci Huani Vidal na poroaju su pomogle dve
susetke. Dete e se zvati Edmundo, kao mladi iz onog romana koji se
njoj toliko svia, a koga su izneverila njegova tri najbolja prijatelja.
Huana Vidal nije umela da ita, ali je zato znao paroh koji je svako
popodne nekoliko stranica iz te knjige itao svoj deci te zabiti u Taragoni.
Sa devetnaest godina devojka je poela da radi kao sluavka u kui
nekih buruja u ulici Kumers, preko puta pijace Borne. Njene gazde su
drale nekoliko tezgi na pijaci i nekoliko prodavnica semena i kolonijalne
robe u oblinjoj ulici Monkada.
Mesec dana poto je stupila na taj posao, gazda ju je potraio i, pod
pretnjom da e je otpustiti, pridobio je njenu naklonost. Ubrzo potom,
ostala je u drugom stanju. Gazdarica je primetila i devojka joj je priznala
istinu.
- Moj mu to ne radi s kurvama - odgovorila je prezrivo.
Izbacila ju je na ulicu kao pseto.
Gospodin Fito jeste bio enskaro, to je bilo jae od njega, ali prvi put
u ivotu oseao je potovanje prema nekome koji je, uz to, nosio njegovo
dete. U tajnosti je pomagao devojci, dok njegova ena nije i to otkrila, pa
mu dala ultimatum.
Gospodin Fito je potraio reenje. Kod njega je radio ovek od
poverenja iji je sin bio zaposlen u Mainskom preduzeu.
- Nije ba neka pamet, gospodine.
- Ali, hoe li pristati?
- Pa ako gospodin sve sredi, on moe da se oeni devojkom i da se
stara o detetu. Poznajem svoga sina. Ne vredi previe, ali ako je devojka
ista i savesna i vi sve lepo sredite, stvar je dogovorena.
Fito je obeao da e svakog meseca isplaivati utvrenu svotu, a ona
e obilato da uvea platu to ju je mladi Rafael Ros zaraivao u
Kopnenom i pomorskom mainskom preduzeu. Venali su se.
Ali na dan poroaja Ros je vie voleo da se provede u jednoj krmi
Barsalunete jedui hobotnicu i pijui crno vino dok se kartao; na kraju
krajeva, to kopile i nije njegovo.
Tri godine kasnije novac je prestao da pristie. Pijanenje i batinanje
su stigli ubrzo posle toga. Huana je to mogla jo nekako i da izdri.
Najzad, i njena majka je godinama ivela u slinim okolnostima. Ali njen
otac nikad nije dotakao neko dete. A ovaj perverznjak, poto bi je istukao
i zakljuao u sobi, mnogim noima je davao sebi oduka pogano se
iivljavajui nad malim.
Edmundo Ros je iveo u paklu ispunjen svakojakim strahovima dojutra
15. marta 1908. Bilo mujetada osam godina.
Tih dana se desilo nekoliko atentata u razliitim krajevima Barselone.
Povod je bila poseta Njegovog velianstva don Alfonsa XIII. Atentati su
poeli 10, kada su tri eksplozivne naprave eksplodirale na keju Zidine a
sutradan jo nekoliko u Ataransasu. Iza tog talasa atentata bio je, sasvim
izvesno, Huan Rulj koji je, uz to, bio gradonaelnikov ovek.
Tog jutra, 15. marta Edmundo je pratio Rosa u okolini pijace Bokerija.
Ros se bio dogovorio da se nae sa dvojicom starih drugova za koje je
trebalo da obavi neki posao.
- Saekaj me tu, kenjcu - rekao je Ros deaku lupajui ga po glavi.
Deak je ostao sam pored jedne cveare na Ramblama dok je Ros
prelazio ulicu put ulaska na pijacu. Tamo su ga ekali drugovi. Deak je
video kako Ros vadi mali paket iz depa i kako ga predaje jednome od
njih. Drugi mu je ispruio, ne brojei, sveanj novanica koji je Ros primio
zadovoljan sobom. Posle toga vie nita nije video.
Zagluila ga je buka. Brdo praine, dima i vatre sruilo se na tri
mukarca i na jo neke ljude koji su u tom trenutku prolazili pored njih.
Eksplodirala je jedna bomba.
Edmundo je uo buku na sve strane i preao na drugu stranu ulice kao
u snu. Svi su se udaljavali s lica mesta; umesto toga, on se primakao dok
dim nije i njega obavijao. Edmundo se nije plaio.
Ros je leao na podu. Topla i raskrvavljena, njegova leva ruka se jo
pomerala na nekoliko metara od tela. Ostala dvojica su bila mrtva,
doslovno raznete utrobe.
- Bie sve u redu, mali... Pomozi mi... ova anarhistika ubrad. Jebem
ti bombu! Ba je mene morala da strefi... Ali... ta to radi, bre? Mrdni se
ve jednom!
Edmundo je kleao pored njega i samo se smekao.
- Kad ti kaem da mi pomogne, pederino! - rekao je lupajui mu dva
amara preostalom rukom.
Edmundo je dohvatio komad kaldrme koju eksplozija bee razlokala.
- ta to radi! - povikao je Ros.
Edmundo nije prestajao da ga tim tekim komadom ritmiki udara,
sve dok Rosovo lice nije postalo bezoblina masa koja se na kraju
rastvorila u zemlji.
A onda ga je ugledao. Tamo je bio i Asmodeo, sa svojom maskom,
svojim platom i svojim tapom. Asmodeo isprui ruku deaku i deak
poljubi prsten. Edmundo je konano imao pravog oca.
Edmundo Ros se nije vratio kui.
Deset godina posle toga, polovina orsinijevih bombi koje su prtale po
Barseloni nosila je njegova obeleja. On nije imao ideala ali, sa
sedamnaest godina, uestvovao je u prvom revolucionarnom generalnom
trajku i sukobio se s vojnicima koji su sa trga Katalunje upravljali
topovima uperenim na aveniju Puerta del Anhel. Nekoliko meseci kasnije,
radnici su izdejstvovali uvoenje osmoasovnog radnog dana, a
sedmoasovnog u rudarstvu. To e pokrenuti lavinu, pomislio je
Edmundo.
I tako je i bilo, jedanaestog oktobra kralj je potpisao ukaz kojim se u
Barseloni ustanovljava meovita komisija radnika i poslodavaca s ciljem
da se iznadu socijalna reenja u celoj Kataloniji. Ali udruenje
poslodavaca, ve pogodeno osmoasovnim radnim danom, postajalo je
sve ratobornije. ak je pripretilo vladi, upozoravajui je da nee due
trpeti opte rasulo u drutvu.
Edmundo je bio jedan od zaduenih za organizovanje revolveraa pri
udruenju poslodavaca, a po nalogu barselonskog guvernera. Rat meu
razliitim drutvenim snagama bio je pripremljen, a on je osposobio
jednu i drugu stranu za baratanje vatrenim orujem i eksplozivima.
Edmundo je krenuo u protivnapad - posle smenjivanja barselonskog
guvernera zbog prekoraenja dunosti, kako to je to vlada sroila. Bio
mu je potreban efektan potez, neto krupno. Tako je organizovao atentat
u kojem umalo nije poginuo lider anarhosindikalista Anhel Pestanja.
Trebalo je da odri miting u Manresi, pa su se onamo uputili Edmundo i
njegovi ljudi. teta to su ga samo ranili.
Edmundo je ipak bio bez premca i to se tie bacanja runih bombi.
Prema policijskim podacima, za pet godina je preko trista pedeset ljudi
nastradalo od njih u Barseloni. Na Edmunda otpada preko polovine tog
broja.
Nema sumnje da mu sindikalci najbolje lee, kao, uostalom, i onog
martovskog predveerja. Bilo je sedam i pet. Popio je svoje pivo i izaao
iz bara u ulici Rubados, gde je saekao da bude vreme da se nae sa
svojom rtvom. Od bara do broja devetnaest ulice San Rafael bio je samo
jedan korak. Tamo su ve bili njegovi pomonici, koji su ekali na njega
poto su ve zauzeli poloaje. On je stigao pre rtve i stao je da je eka
na dogovorenom mestu. Prolo je bilo samo desetak minuta dok
sindikalni prvak nije konano naiao ulicom u pratnji jo jedne osobe, a
da ni slutio nije ta e mu se desiti.
Emundo je preao ulicu, priao rtvi, odluno podigao pitolj i
ispraznio arer u njegov potiljak.
Salvador Segi, poznat kao eerko, predstavnik umerene frakcije
Nacionalne konfederacije rada, pao je na mestu mrtav. Bilo je sedam i
petnaest.
Asmodeo je znao da je taj junoa najbolji. uvao ga je i poduavao
kao svoga sina. Grad Barselona i neprekidni sukobi izmeu radnika i
poslodavaca postali su njegov poligon za uvebavanje. Edmundo je naao
pravog oca koji mu, uz to, nita ne uskrauje, ve ga uvodi u tajne
Konzole. Prihvatio je promenu imena, kao i da radi za njega, irei uas i
nered na svakom koraku.
Bio je novi kraljevi, novi princ, prestolonaslednik, sa zadatkom da
sebi postepeno napravi isto lice: masku zla. Edmundo Ros, sada Bitru,
bie njegov naslednik; novi Azmodej. Asmodeo mora da ga uvebava: to
je tako ve vekovima.
Bitru ga je samo za jedno zamolio.
Huana Vidal vie nikad nije videla svoje dete, ali joj je svake nedelje
stizao koverat sa dovoljno novca da ivi lagodnije ak i od generalnog
kapetana Katalonije.
11.
Huan je znao ta treba da uradi, ali je bio veoma uplaen. Posluao je
uitelja i brzo se udaljio s kobnog mesta. Ali strah ga je zbunio pa se na
kraju izgubio. inilo mu se da na licima malobrojnih prolaznika vidi lica
ubica svog uitelja. Bio je ubeen da idu za njim da ga ubiju i otmu mu
tajnu.
Ali on je bio izabran i nikako ne sme da izneveri uitelja. Osim toga,
on je vitez. Najmlai od svih. Vitez koji poznaje ogroman rad svog
uitelja. Mnogo puta mu je ponovio: Potrebno je mnogo godina da se
dovri delo kao ovo koje ja radim, kao i rad niza pokolenja. Moji
nastavljai e utisnuti peat svoje linosti; nije to vano, jer ono glavno je
ve uraeno, plan je ve postavljen i sad moe da se upotpuni... Ni ti ni
ja neemo stupiti u Obeanu zemlju... bie to neko od tvojih, kome e
nadenuti ime Marija.
Da, Huan je znao ta treba da uradi. Samo treba da se seti redosleda;
on e mu ukazati na put kojim treba da nastavi dalje. Ali se mnogo
plaio. Nesvesno, koraci ga odvedoe u blizinu radionice. To je bila
greka, jer e ga ubice najverovatnije potraiti tamo, pomislio je Huan.
Ali, moda e ga tamo potraiti i uiteljevi prijatelji.
Predveerje tog sedmog juna imalo je neto tajnovito u sebi. Bilo je
veoma toplo; njemu je, meutim, bilo hladno. Nebo je dobijalo crvene
prelive kao od prolivene krvi. Sakrio se u skladitu graevinskog
materijala blizu radionice. Pokuao je da misli, da dovede u red svoje
misli. Ne sme da podbaci. Treba da savlada strah. Nije znao koliko je
vremena ve proveo tamo, ali ve je no pala i na osnovu agora koji se
razlegao oko radionice, shvatio je da mora da je ve veoma kasno i da se
uiteljevo odsustvo ve proulo. Mogao je da pree istinu i da se
domogne radionice. Tamo bi bio bezbedan. Ali ne, on mora da ispunjava
nalog svoga uitelja. Uz to, inilo mu se da vidi ubice kako se vrzmaju
okolo, reklo bi se da nisu sami; jo ga neki ljudi trae. Huan je odluio da
se udalji otuda.
Potrao je sve dok nije stigao do ume koja je delila grad na dva dela.
Treba da je proe i da izbije na drugu stranu, a da ne bude otkriven.
Sakrio se iza drveta. Nikoga nije bilo. Proao je kroz umu i nastavio da
silazi. Pogreio je. I ne primeujui, bee stigao do trga Tetuan, vrlo blizu
mesta gde je uitelj ubijen. Osetio se izgubljenim, ali je ipak morao da
nastavi. Bat njegovih koraka meao mu se s koracima njegovih
progonitelja. I ne znajui kako, zaao je u lavirint uzanih uliica. Srce mu
je bilo kao razulareni konj. Hteo je da sazna gde je. Pogledao je natpis,
ali jedva da ga je proitao, koliko je bilo mrano. Konano proita Kare
dal Vidra". Produio je dalje. Ulica je izbijala na veliki pravougaoni trg sa
ogromnim natkrivenim tremom. Seo je na tle i naslonio se na jedan od
stubova. Mora da se povrati i da razmisli. Nita ne dobija trei s kraja na
kraj grada. On zna redosled jer mu je uitelj nedeljama pokazivao put
bacajui mrvice hleba. Mrvice su oznaavale mesta koja treba da upamti
a, osim toga, ko je to mogao i da pomisli? Samo su njih dvojica znali,
ostali su viali aavog starca koji, u pratnji nekog deaka, golubovima
baca mrvice kao da nema pametnija posla. Po prilici, to su pomislili i
starevi neprijatelji koji su ga uhodili iz dana u dan. Huan se setio
redosleda. Upravo se spremao da ustane i da nastavi, kad ga neka
nadljudska snagapodieuvis. Hteo je da vrisne, ali jedna ogromna aka
zaklopila mu je usta.
- Nemoj da vie, mladiu! Ja sam prijatelj.
Deak se nije ak ni otimao.
- Bio sam prijatelj tvog uitelja i tu sam da ti pomognem. Jesi li
razumeo ta sam ti rekao? Ako jesi, lagano podigni jednu ruku pa u te
pustiti.
Huan je uradio kako mu je naloio din.
Nepoznati ga je pustio. Taj din, nalik na beskunika, pobuivao mu je
oprena oseanja: s jedne strane je oseao privlanost i poverenje; s
druge, nemir mu je mutio razum. Din je izgledao kao da je doao iz
nekog drugog vremena: imao je dugu kosu, gustu i veoma crnu bradu, a
bio je obuen kao monah. Huan je video kako je ispod mantije isukao
veliki ma. Sve se odigralo vrlo brzo, ali je uspeo da na koulji ispod
mantije vidi sliku kedra.
- Ti si vitez!
- Tiina, mladiu! Jesam, ja sam vitez.
- I ja sam - rekao je deak. Sada je znao da moe da se uzda u dina.
- Video sam ih kako se vrzmaju ovuda... ak sam video i samog
Bitrua...
- Bitrua?
- Da, najgoreg meu njima, sinko. Bezduni ubica. On je stalno u lovu.
Bolje da poemo odavde u tiini.
Onda deak nije mogao vie da se suzdri pa se zaplakao. Din ga je
primakao sebi dok se on guio u isprekidanim jecajima.
- Ubili su ga... oni su ga gurnuli. Sve sam video. Njega je pregazio
tramvaj.
- Smiri se, mladiu; znam. Ja u ti pomoi. Treba da se priseti, to je
vano. Moda ti je uitelj neto rekao.
- U poslednje vreme nisam ostajao da se igram u radionici, zajedno
smo odlazili na misu. Uitelj mi je ispriao da je grad uma, da ivimo
izgubljeni u njoj, da je ceo ivot proveo punei umu kamenjem i
znakovima kako bi se vratio kui. To je sve to mi je rekao.
- Da, izgubljen u umi, kao u bajci - rekao je din.
- I moj deda mi je priao tu bajku kad sam bio mali, posle i uitelj,
sada vi...
- Jeste, mladiu: treba da ide stazom bajke, mora da se zagubi u
umi da bi je razumeo.
- Gospodine, ali oni su njega ubili... -ponovio je deak.
- Prava tragedija, jeste. Ali mi je potrebno da naini jo jedan napor.
Ne sme da se rastui. Zar nisi vitez?
- Jesam, gospodine, kao i vi.
- Mi emo te tititi, pokazaemo ti mnogo toga kako bi mogao da
razume, ali sada je vano da se priseti. Imaj na umu da ima zlih ljudi
koji nikako nee da uitelj uspe.
- Ponekad bismo pre podne etali zajedno i uitelj je tada bacao
mrvice hleba na mestima uz put kojeg treba da se setim; onda bi mi
pokazao simbol.
- Ti si veoma promuuran deak, zato je uitelj imao poverenja u
tebe. Osim toga, ko bi posumnjao u dete?
- Zbog toga mi je ovo dao - rekao je Huan poto je iz depa izvadio
malu vreu.
- Tajna! - rekao je din zapanjen. - Sauvaj je, moramo da je
odbranimo ak i ivotima, ako bude trebalo. Nikako ne moe da padne
Asmodeu u ruke.
- Ko je Asmodeo?
- Makar ne znao ko je, im ga bude video, ti e ga prepoznati. Daj
Boe da se to nikada ne desi.
Ali da, sada ga se seao, jednom ga bee video, jedne noi dok je
uitelj radio.
Deak vie nita nije upitao, zavukao je ruku u vreicu i rekao:
- Tu je jedan papir.
- Treba da ga proita. Posle emo ga unititi.
Huan je izvadio papir i proitao:
- Huane, dragi moj mali pomonie, nemoj da se plai. Moja braa
e ti pomoi. Sada treba da sauva tajnu, treba da je krije drei se
uputstava. Ona e ti pomoi. Posle, kada ispuni svoju misiju, treba da
saekamo dok se put ne pojavi iznova. To e se desiti kroz mnogo
godina, Huane. Kada se ispune rei Oenaa Kako na nebu tako i na
zemlji. Tada e neko tvoje krvi ispuniti proroanstvo.
Gotovo. Moete da ga spalite - zakljuio je Huan predajui pismo
dinu.
Tako i bi uraeno.
Jednu ruku je dao deaku, drugom je drao ma. U meuvremenu su
ve bili stigli do sredine trga, do svetiljke oko sredinje fontane.
- Huan, Huan,
2
pa da... kako se nisam toga ranije setio? Pa ti se
zove isto kao i Krstitelj, naravno. Potrebno je da on poraste i da se ja
smanjim - rekao je priseajui se reenice iz Jevanelja. - Jovan Krstitelj
je prethodio novom oveku... stari ovek mora da umre... i Otkrivenje
Jovanovo to najavljuje; to je bilo omiljeno tivo tvog uitelja. - Din, sav
potresen, pogledao je u deaka i potvrdio:
- Godinama je gradio temelje novog Jerusalima.
- Znam - rekao je deak.
Onda je din podigao ma i pokazao na jednu svetiljku.
- A tu je, mladiu, prvi klju: zmija. Uroboros, sve u jednom... En to
pan, svetlosna zmija koja obitava na nebu, na Mlenom putu. Zmija
Jormungand iz nordijske mitologije. Kruni simbol vrhunskog dela,
poetak i kraj koji spaja svesno sa nesvesnim. Vidi li dve isprepletane
zmije na svetiljki?
- Vidim, ali mi nita nije jasno.
- Hermesov kaducej! Re je o veoma staroj vetini... o alhemiji.
Primetio je da deak ne razume nita od onoga to mu govori. Iako je
vitez, predstoji mu jo mnogo uenja, uistinu, malo je vremena proveo s
njim i on je tek poetnik.
- Duga je no pred nama, Huane. Moramo da ispunimo misiju koju ti
je uitelj poverio. Samo ti zna tano mesto gde treba da odloi svetinju
sve dok ne doe dan. Posle emo te skrivati kako te ne bi nikad nali; to
je naa misija. Poimo sada u vrt Hesperida. Tamo nas eka zmaj, on je
njihov uvar.
12.
Oko pola jedanaest uvee vratar hrama koji se, zajedno sa enom,
brinuo o sobi i ishrani maestra i njegovog egrta, uputio se ka kui
paroha Hila Paresa. Maestro i deak se nisu vratili u uobiajeno vreme te
su on i njegova porodica veoma zabrinuti. To nije njima svojstveno.
- Saekaemo jo malo - rekao je otac Pares, koji je teko prikrivao
sopstvenu zabrinutost. - Ako se uskoro ne pojave, unajmiemo taksi pa
emo u prihvatilite. Nita mi drugo ne pada na pamet.
No je bila mirna i veoma topla. udan spokoj ju je proimao. Nisu se
uli pucnji; grupe anarhista i revolveraa kovali su planove i zavere po
umezima i jazbinama.
Otac Pares i vratar unajmili su jedno vozilo.
- Ja u da poem, oe, vi ostanite ovde. Ako neto saznam, javiu
vam.
Vratar ode u prihvatilite Ronde.
- Oko est smo primili starijeg oveka koji odgovara opisu, ali nije
imao nikakav dokument uz sebe. Na njega je naleteo tramvaj u ulici
Kortes.
- Gde je? U kojoj sobi? - upitao je vratar.
- Ne, nije ovde. Starac je bio u veoma loem stanju i mislim da su ga
prebacili u Kliniku bolnicu.
Vratar se vratio po oca Paresa, ali pre toga se zaustavio kod broja
dvadeset est San Pedrovog venca. Tamo ivi arhitekt Domingo
Sugranjes. Vratar ga je kratko izvestio o ozbiljnosti sluaja i obojica su
produili do kue oca Paresa.
- Imamo le koji odgovara opisu. Ve je bio mrtav kad je primljen.
Svoj trojici se krv sledi u ilama. Ne moe biti da je maestro mrtav!
- Jeste li sigurni da je to on?
- Imamo zaputenog starca koga je pregazio tramvaj.
- Mnogi nastradaju od tramvaja - rekao je arhitekt.
- Moemo li da ga pogledamo? - upitao je otac Pares.
- Naravno, oe, samo izvolite.
Uli su u mrtvanicu. Otac Pares je podigao arav. Bilo mu je ao
nesrenika, ali, s druge strane, obradovao se jer to nije bio maestro. Bog
e mu ve oprostiti na radosti.
- Ako elite, mogu da pozovem prihvatilite gde su mu ukazali pomo.
Obino vozai hitne pomoi odluuju kuda e odvesti povreene - rekao
je slubenik.
- Bili bismo vam veoma zahvalni - odgovorio je arhitekt.
Slubenik je obavio razgovor.
- Jeste, tamo je jo jedan beskunik na koga je naleteo tramvaj...
Verovatno je prebaen u Santa Krus.
- Hvala - rekli su sva trojica u isti glas.
Poli su prema bolnici.
ovek sa eirom naie na grupu asnih sestara. Bio je sav u crnom, u
besprekornim lakovanim cipelama i sa tapom ija je drka bila od
slonovae. Jedna asna sestra je sa strane pogledala neobian oblik
drke i osetila da je podilazi jeza. ovek nije nainio nijedan gest,
nikakavpozdrav nije uputio, nego je produio dalje, sporo hodajui
hodnicima bolnice Santa Krus. Pogledao je na sat: deset do dvanaest.
Nedugo zatim stigao je do sale Santo Tomas i priao leaju pod
brojem devetnaest. Tamo je bio stari. Upravo se bee ispovedao.
ovek u crnom stao je ispred kreveta. Prikovao je svoje neosetljive oi
uz lice umirueg. Talas vruine bee zahvatio pola sveta, ali ovek u
crnom to nije primeivao. Njegova krv bila je kao u zmije. tapom je u
vazduhu iscrtao neke nerazumljive znakove dok je izgovarao udnovato
nadgrobno opelo. Umirui se primetno uzbudio, gotovo kao da je bio u
gru. inilo se da je povratio svest, borio se, a taj napor ga jo vie
iznuruje.
- Dobro, vidim da me se sea. Smiri se... Jeste, prizvao sam njegovo
ime i ti si doao k svesti. Mnogo je vremena proteklo od tada.
Iz starevog grla je izaao neujan apat. Jedno ime. Potom ga je
ponovo oborio zamor.
- Da, ja sam. Mnogo je vremena proteklo, sea se? Zlikovac se
primakao, gotovo je dodirivao starevo lice.
- Sada se zovem Asmodeo. - Napravio je pauzu a potom nastavio: -
Nisi hteo da nam se pridrui. Mogao si da ima sve, ali si ti odabrao
pogrean put. Odabrao si svet slabih. Pogledaj se, ti si stari prosjak. Bez
iega, bez porodice. Nita ti nije ostalo.
Asmodeo se udaljio pa je poeo da se vrti oko kreveta kao vuk oko
lovine; napravio je tako nekoliko krugova i onda nastavio da govori.
- Doao sam da ti kaem da je tvoj plan propao. etrdeset tri godine
rada nizata. Pola ivota - prezrivo je izgovorio poslednju re. - Na neki
nain ti se divim, zna li to? Oduvek sam bio tvoja senka, otkad si odbio
da me sledi, da mi se pridrui. Uvek sam znao na emu radi. Napravio
je pauzu a potom je okrutnim glasom rekao Dohvatili smo egrta. Propao
si. Tvoja igra je zavrena.
Starac se estoko uzbudi, odmahujui glavom.
- Da, imamo ga.
Starac je prikovao svoje plave oi uz Asmodea. Zagledao se u dubinu
njegove due i nasmejao se. Znao je da njegov protivnik lae. Zatvorio je
oi i mir se vratio u njega. Asmodeo nikada nee imati tajnu. Spasen je, a
njegov plan, ranije ili kasnije, bie ostvaren.
- Prokleti luae! Ti, propali kazandijo! - uzviknuo je Asmodeo
preputajui se napadu besa. Podigao je tap i pripretio umiruem dok
mu je dalje upuivao psovke. Gde je mali?
Asmodeo shvati da mu to ovaj nikada nee rei. Bio je na korak od
smrti i eleo je da na onaj svet ode u miru.
Asmodeo samo to nije spustio tap na starca kad je zauo korake.
Neki ljudi su ulazili pa su se pribliavali s kraja hodnika. Pokuao je da
povrati dranje. Imao je vremena jo samo da kae:
- Dabogda trunuo zajedno s tim svojim Bogom!
Otac Pares i Sugranjes stigli su u bolnicu tano u pono. Rekoe im da
maestro ne moe da bude tamo; nema njegovog imena u registru
primljenih.
- A da li je primljen neko ko bi odgovarao opisu koji smo vam dali?
ovek pogleda u registar.
- Da, oko osam uvee. Prosjak na koga je naleteo tramvaj. Nalazi se
na traumatolokom odeljenju bolnice Santo Tomas. Doktor Prim je
deurni lekar i on moe da vam prui vie informacija.
- Hvala.
Tri oveka se uputie ka traumatolokom odeljenju bolnice Santo
Tomas. Mimoili su se sa udnim ovekom potpuno u crnom. Poeleli su
mu laku no, ali neznanac nije odgovorio. Sva trojica su stigla do postelje
pod brojem 19.
Jeste, bio je to on.
13.
- Ima tri slomljena rebra, ali to je najmanje zlo. Mnogo je ozbiljnije to
to je doiveo teak potres mozga, a i srce mu je veoma oslabljeno -
rekao je doktor Prim, koji je bio deuran na odeljenju.
- Koliko je dugo bez svesti?
- Otkad je primljen - odgovorio je lekar.
Doktor je upitao o kome je re, jer starac nije imao nikakav
dokument. Otac Pares mu je kazao ko je pacijent u njegovim rukama.
Lekar nikako da se povrati od iznenaenja. inilo mu se nemoguim, ali
nee dovesti u pitanje tvrdnju svetenog lica koje pri tom dolazi u bolnicu
u to neoekivano doba.
- Niko ga nije prepoznao, oe - rekao je lekar i dodao.
- Ko je mogao i da pomisli da se pod ovako neuglednom odeom krio
tako znamenit ovek?
- Nije se krio. Bio je svetac. Zavetovao se na siromatvo pa je tako i
iveo. Nekom prilikom je ak izjavio da bi. voleo da umre u bolnici za
siromane, kao jedan od njih.
Lekar samo to ne ree da je u tome uspeo, ali se uzdrao. Njegovu
iskrenost mogli su da protumae kao neukusnu alu. Znao je, meutim,
da je pitanje asa kad e asna starina biti upokojena u Bogu.
Otac Pares, arhitekt Sugranjes i vratar vratili su se svako svojoj kui.
Ali u preostalom delu noi nijedan od njih nije uspeo oka da sklopi. U est
ujutro otac Pares je poslao poruku kanoniku i verskom stareini don
Fransisku, starevom duhovnom voi, ocu Agustinu Masu. Dogovorili su
se da oko osam i petnaest pou u bolnicu zajedno sa Segranjesom.
Kada su stigli na odeljenje, nekoliko lekara je radilo na identifikaciji
povredenog, meu njima i doktori Trenks i Oms. Svi su se slagali u
dijagnozi: mogua fraktura baze lobanje, potres mozga, vie kontuzija po
nogama i drugim delovima tela, erozije obraza i na levom uhu, i tri
slomljena rebra. Prijatelji su upitali da li je prebacivanje u neku privatnu
kliniku izvodljivo.
- Vonja ambulantnim kolima je opasna - rekao je jedan.
- Mi emo ga negovati kao to bi ga negovali i na privatnoj klinici -
potvrdio je njegov kolega.
- Ne sumnjamo u to. Ni trenutka nismo nameravali to da dovedemo u
sumnju - rekao je otac Pares.
Dogovorili su se da pacijent bude prebaen u zasebnu sobu. Na
uzglavlju su okaili litografiju svetog Josifa i jednu brojanicu iz Lurda. Bio
je u gipsu. Izgledalo je kao da mu se svest vraa pa su ga upitali da li
hoe da primi poslednju priest; glavom je odgovorio potvrdno. Neto
kasnije im se uinilo kao da kae Boe moj, Boe moj iako ga nije bilo
lako razumeti.
Vest je prostrujala gradom i na hiljade itelja Barselone zahvatila je
duboka alost kad su saznali za maestrov udes. U jedanaest pre podne
biskup dioceze, doktor Miraljes, otiao je u bolnicu da obie slavnog
pacijenta. Ostao je pored njegovog kreveta i mada je pacijent pokuao
da progovori, samrtna tucavica mu nije dala da bilo ta izusti. Pored
njega su bili njegov bezuslovni prijatelj, otac Pares, kao i Fransisko
Bonet, maestrov neak, arhitekt Buenaventura Kunilj i drugi prijatelji, koji
su pohitali u bolnicu im su uli vest. Gospodin Ribe, u ime
gradonaelnika, ponudio se za sve to bude trebalo. Posetio je bolesnika
u nekoliko navrata i pre i po podne. To je isto uinio i predsednik
Skuptine, gospodin Mila i Kamps.
Tri dana kasnije, u pola est po podne, maestro je svoju duu
upokojio u Bogu okruen prijateljima koji su bili uz njega u njegovim
poslednjim trenucima.
Agonija bolesnika dugo je potrajala. Poela je u etiri ujutro.
- Huane, Huane, moje dete - inilo se kao da ponavlja.
Ali niko nije uspevao da razabere maestrove rei.
U pet po podne tog desetog u njegovu sobu uao je neobian ovek.
Izgledao je kao din. Imao je na sebi mantiju koju niko od prisutnih nije
umeo da prepozna. Maestro, koji je ve dugo bio bez svesti, kao da se za
tren vratio iz dubokog bezdana i prema nepoznatom podigao ruku uz
jecaj koji je potresao sve prisutne.
Din je kleknuo pored uzglavlja i primaknuo usne do maestrovog
desnog uha. Niko nije uo ta je din rekao; niko, izuzev maestra.
- Dete je na sigurnom. Misija je ostvarena.
Starac sklopi oi. Din se pridie i izae iz sobe sa suzama u oima.
Niko nita ne ree.
Pola sata kasnije maestro je izdahnuo.
Jedanaestog dana tog kobnog meseca pokojniku je odrano opelo.
Nije se dugo ekalo na izraze sauea gradskih uglednika: svoje
sauee su izrazili gradonaelnik Barselone, baron Viver; civilni guverner,
general Milans dal Bosk; biskup Hose Miraljes Sbert. Kao i hiljada itelja
Barselone koji su, nemi od bola, iskazivali svoje duboko potovanje
zemnim ostacima maestra...
Dvanaestog dana obrazovana je povorka na ijem je elu bila gradska
konjika garda. Reka ljudi je ulicama grada ila za povorkom.
Blizu zida, jedno dete je ekalo kod ulaza u hram, okruen mnotvom
sveta koji je u tiini doao na maestrov ispraaj. Dete je ekalo da se
pogrebna kola pojave.
Znalo je da mogu da ga prepoznaju, ali nije marilo. ekalo je na svog
uitelja.
Videlo je kako pogrebna kola prolaze ispred njega na svega metar
razdaljine. Gotovo da je moglo da ih dotakne pruajui ruku.
- Uitelju, uspeo sam. Tajna je na svom mestu. Tamo gde ste vi hteli -
ree mali Huan tihim glasom, da ga niko ne uje.
Pogrebna kola sa zemnim ostacima ula su u Sagrada Familiju.
Antoni Gaudi, maestro i uitelj, genijalni graditelj, sahranjen je u kripti
svoga hrama.
SVETINJA
Trei deo
14.
Godina 1000. pre Hrista, Sveta zemlja
Poznato je da je Morijabrdo u Jerusalimu na kojem je Solomon
sagradio Hram, skoro hiljadu godinapre Hristovog roenja. Iz tog
vremena potiu i Stabla Morije - kako se u poetku zvao red Sedmorice
vitezova Morije - nazvanih po sedam kedrova koji su rasli na proplanku na
kome je Hram podignut; od onih kedrova od kakvih je bio i Koveg
zaveta. Ime im je izgovarano apatom, poput hujanja vetra kroz neku
staru umu. Duboko tajanstvo prekrivalo je velom legendu kojoj se trag
gubio u tmini pradavnih vremena. Sedmorica vitezova bili su uvari tajne
Hrama, pre nego to su i postojali templari. Zadatak im je bio da uvaju
svetinju, a po snazi i odvanosti znali su ih i preko Galilejskog mora.
Njihovo orue iskivano je u kovnici Hrama, kao i njihovi maevi. Vekovali
su tako u vremenu pod okriljem utanja i tajanstva. Posle smrti cara
Solomona naila su smutna vremena i, kao i uvek, iz mraka je izronila
Konzola, sluge zla koje su zapoele bespotedni rat protiv Stabala Morije.
Ljudi Konzole neprekidno su kovali zavere iz svoje mrane jazbine u
blizini Crnog pentagona. Uporedo sa osvajanjem zemlje Izrailja stigla su i
mrana sirijska i fenianska boanstva i obesvetila Hram. Ali je duh
Stabala Morije iveo, i uvek bi iznova izvojevao pobedu nad silama
mraka. Hram je u vie navrata obnavljan za vladavine Jezekije i Osije. No
onda su stigli Vavilonci, predvodeni kraljem Nabukodonosorom II i, 587.
godine pre n. e., do temelja razorili stari Hram.
Izrailjci behu izgnani, no Sedmorica uvara Hrama bdeli su nad
njegovom obnovom. Zrna peska su bez prestanka curila u divovskom
peaniku istorije, a mrane sile su uplitale svoje prste. Nova
skrnavljenja, nove smrti; ponovo ruenje i, na velika vrata su, kao to
obino biva, ula lana boanstva. Ula su u palatu Izrailjevog plemena,
posle ega je usledio pad svetog grada Jerusalima pred Antiohijem IV,
koji je, sa svoje strane, naredio da se postavi pagansko oblije grkog
gromovnika Zevsa. Sedam stabala Morije pokrenuli su jevrejski narod na
ustanak za vreme bune Makabejaca, na elu sa Judom Makabejskim, za
koga se govorilo da je jedan od njih. Kako bilo, Hram je obnovljen 150.
godine pre n. e. Sa irenjem Rimskog carstva, on je, meutim, opet bio
ugroen. Ipak, kralj Irod Veliki vratio mu je nekadanju velianstvenost
dvadesete godina pre nove ere.
I vitezovi Morije uli su o proroku iz Nazareta koji je drao propovedi i
inio uda po celoj Galileji. Taj ovek je sobom privlaio mnoinu ljudi i
njegova slava se bila pronela kroz itavu Judeju. Jednog dana taj prorok,
koga je Jovan krstio u vodama reke Jordana, zajedno sa svojim
apostolima doao je u Hram. uvari su bili tamo, utopljeni meu
svetinom. Tog dana Isus Hristos je razotkrio svu iskvarenost koja je
vladala meu viim slojevima njegovog naroda. Stupio je u Hram i na silu
izgnao napolje trgovce i zelenae i poruio tezge sa golubovima za
prodaju u kavezima. Neuvena pometnja je bila sveopta. Za to vreme
Nazareanin je vikao: U Pismu stoji: Dom moj dom molitve neka se
zove; a vi nainiste od njega peinu hajduku. U hram su potom pristigli
slepi, hromi, nepokretni, i taj Nazareanin ih izlei. Vrhovni svetenici i
drugi pisari grdno su se raestili kad su ga videli, i k tome jo uli kako
deca uzvikuju Osana, sinu Davidovom...
Od tog asa vitezovi Morije su znali da je taj ovek istinski Mesija i
stali su neupadljivo da ga prate i sluaju sve njegove propovedi.
Jednog dana, izaavi iz crkve, Isus je izrekao proroanstvo: Ne vidite
li sve ovo? Zaista vam kaem: nee ostati ovde ni kamen na kamenu koji
se nee razmetnuti. Meutim, rekao im je, ne treba da strepite, jer e
doi dan kada e Bog odobriti novu graevinu i njenih sedam vrata bie
uvek otvorena za ovekovo iskupljenje. To e biti moj istinski hram.
Isus Nazareanin, koji je odprvogtrenutka prepoznao Stabla Morije,
pozvao ih je na stranu i rekao im da njihova misija i alje traje,
predoavajui im da e oni morati da se staraju o ostvarenju
proroanstva, sve dok ne doe dan, ma kako dalek bio, kada e Boje
stanite konano ugledati svetlost.
Jedan od dvanaestorice Hristovih apostola, ribar po imenu Simon
Petar, uoio je prisustvo tih tajanstvenih ljudi. Petar, koji je lako
padao u vatru, pomislio je da je te ljude poslao prvosvetenik, pa se
uplaio za svog uitelja. Od tog trenutka, svaki put kad bi Isus
Hristos propovedao, nastojao je da se postavi to blie, motrei na
svaki pokret tih ljudi, spreman da se ustremi na njih, i da svojim
ivotom spase Uitelja.
Jednog dana, na putu za Kesariju Filipovu, u podnoju planine
Hermon, na severu Palestine, Isus pozva Petra pa mu ree:
- Simone, nemoj da strepi: ljudi na koje tako pomno motri ne
ele da me uhvate niti da me predaju vrhovnom sveteniku...
- Ali, uitelju, ja sam ih video u hramu... Nisu kao ostali. Mislim da
su u Kajafinoj slubi, mogao bih da se kunem da...
- uti, Petre, nije li pisano da je sin ovekov doao da obnovi
istinski hram u kojem e svi ljudi dobre volje nai utoite... Sluaj
me paljivo, jer su oni sedmorica uvara Morije, uvari Hrama.
- Ali, uitelju, toje samo jedna stara legenda...
- Simone Petre, kada vie ne budem bio s vama shvatie ove
rei. Mnogi hram e biti sagraen u moje ime, svetilita prekrivena
zlatom i dragim kamenjem, kule vie od Vavilonske izazivae nebo, a
na oltarima e biti postavljeni novi idoli, moniji od zlatnog teleta
koje je dovelo do propasti naeg naroda kad se Mojsije spustio sa
gore s Tablicama zakona.
Petar, preke naravi, podie pesnicu uvis i odgovori:
- Uitelju, neu dozvoliti da se to desi, makar ivotom platio! Niko
nee sagraditi lani hram u tvoje ime!
Isus mu tuno odgovori:
- Uveravam te, Petre, da e se ti, pre nego to doe dan da dom
oca moga bude podignut u duama skromnih, odrei prave svetinje
koju ti ovde otkrivam u Kesariji Filipovoj.
Sedamdeset godina posle Hristovog raspea i smrti, sa pobunom
zilota ispunjen je prvi deo proroanstva; hram je potpuno razoren.
Svetinja je ostala u Kesariji Filipovoj, preputena milosti onoga ko bude
hteo da je spase.
Vekovima je, meutim, misija uvara bila nesustala potraga za
izgubljenom relikvijom. Maevi iskovani od metala koji je posekao sedam
kedrova Morije ili su iz ruku u ruke, pokoljenje za pokoljenjem.
Mnogo godina kasnije, godine 1126, sazvee Zmaja postavljeno
tano na nebu nad Jerusalimom najavilo je poetak ostvarenja drugog
dela predskazanja: put prema obnovi novog hrama. Kao reka koja ponire
u zemlju da bi nastavila svoj podvodni tok, tako su se i Morije ponovo
pojavili da spasu svetinju koju svi behu odbacili s prezrenjem i odneli je
do temelja novog Jerusalima. Sada se ukazala prilika i oni e umeti da je
iskoriste.
Konjanik je jahao tamnom liticom planine Hermon, blizu Galilejskog
mora. Bilo je to vulkansko podruje gde je ito raslo bre i snanije nego
na drugim mestima jer je edno upijalo suneve zrake. Iz Kapernauma, ili
sa samog Galilejskog mora, prilikom posmatranja te oblasti jasno se
naziralo tamno zemljite, te je zbog toga mesto i bilo poznato kao
zemlja senki. Tu je izvirao Jordan, i tekao od severa na jug.
Jedan konjanik je sledio tok reke Jordan od planine prema Galilejskom
moru a potom i do Mrtvog mora, blizu Jerihona. Reka je uzanim koritom
tekla tamna, valjajui sa sobom nanose renog materijala. Ali njen izvor
je poseban. Tu kristalno iste vode reke Jordana lie na deli izgubljenog
Edenskog vrta.
Prema nekom nepoznatom mestu, blizu izvora svete reke u ijoj je
vodi prorok Jovan krstio Hrista, zaputio se bio usamljeni jaha uz padine
zemlje senki. U glavi mu je odzvanjao etrdeset drugi psalam, koji je na
tom mestu i zapisao: Kao to kouta trai potoke, tako dua moja trai
tebe, Boe! edna je dua moja Boga, Boga ivoga, kad u doi i pokazati
se licu Bojemu?
Konjanik je trebalo da se nae sa sufijem, muslimanskim asketom,
jednim od poslednjih ljudi na svetu koji su znali pravila reda vitezova
ljubavi. Kau da je bio sledbenik Zelenog, veno ivog E1 Hidra,
Mojsijevog vodia. Sufi se odrekao svog imena, bio je niko, njegovo telo,
glas, um, njegova dua, bili su plamtea baklja u mranoj peini u kojoj
je uvao svetinju. Uistinu, samo je on slepo verovao u svetu vrednost
neuglednog predmeta. ivot je posvetio da zatiti relikviju, danonono
straarei u tami pilje. Ali, niko mu nije verovao, svi su ga prezirali,
odbacili su pravu svetinju, a on ju je u potaji i dalje predano i s najveom
ljubavlju uvao. Napustili su ga kao umobolnika. Nisu mu poverovali ni
oni njegove vere, Muhamedovi sledbenici, kao to mu nisu verovale ni
hrianske nevere.
Samo su asketa i njegova jedina vera u svetinju ouvali predanje u
ivotu. Znao je da e mu se ivot rasplinuti i da e se pretvoriti u prah
kada je bude predao neverniku. Ali nije se bojao doba smrti jer je u
proroanstvu bilo zapisano: Stii e jedan od Sedam stabala Morije do
izvora reke Jordan i tajna e mu biti predata da bi verni mogli da
uspostave novi Jerusalim.
Konjanik sjaha i priveza uzde uz mrku stenu nalik glavi koja izviruje iz
zemlje. Poe jednom stazom, zau zvuk vode - vrelo Jordana. Onamo se
bio uputio. Priao je reci, otpio gutljaj kristalne vode i stao da eka. Nije
ga primetio, ali na drugoj obali jedan je ovek sedeo na zemlji i ve neko
vreme posmatrao ta on radi. Napokon, hrianin uoi priliku prekrivenu
mrkom tunikom; liio je na prosjaka koji ga posmatra s neprobojnim
izrazom lica. Isposnik prostreli njegovu duu pogledom i razotkri sve
njegove tajne, onda utvrdi da je on jedan od njih, u to vie nije bilo
sumnje, on je uvar - jedan od Morija.
Konjanik ustade, isuka ma i pretei ga podie uvis. Potom ga obema
rukama pobode u zemlju. ovek na drugoj obali veoma sporo poe ka
njemu, umesto da hoda, inilo se kao da se lagano sputa padinom. Bio
je bos, ali bio je okretan iako je izgledao kao starac. Kosa i brada su mu
bile bele kao sneg. Proao je vodu i stao ispred maa; tada se sagnuo,
otkinu komad svoje vunene tunike, okrenuo se i zamotao neto to je
dotle drao skriveno u rukama. Svetinja koju su vitezovi Morije godinama
traili sad e biti pod nadzorom jednog od njih.
Sufi se naglo okrenuo i predao to to je drao u ruci uvaru gledajui
ga u oi. Vitez je gledao preda se jer je gledati u tajnu zabranjeno;
trebalo je samo da je preuzme i da je ivotom brani sve dok je ne odnese
na neko udaljeno mesto.
Konjanik poe, ne osvrui se. U pastirskoj torbi nosio je svetinju i
preneo je do jedne luke u Palestini. Tamo ga je ekao brod koji e ga
odvesti u Evropu. Trka je poela.
Godine 1230. Sedmorica uvara poverili su svetinju na uvanje
vitezovima templarima u Parizu. U to su doba templari, ili hramovnici,
upravo bili povratili Jerusalim. Od njihovog prisustva se strahovalo, a
njihova utvrenja bezuslovno su potovana. Tamo e svetinja biti
bezbedna, dok stotinama godina kasnije ne bude otpoela izgradnja
novog hrama.
Godine 1290, dakle ezdeset godina kasnije, inilo se da se predanje
o vitezovima Morije razvejalo u izmaglici kraja jednog vremena krstaa,
mudraka i jeretika apokalipse koji su lutali svetom zemljom. Bila su to
nepredvidiva vremena sila pakla usmerenih da po svaku cenu unite
svetinju, kao to stotinama godina pre Hrista bile namerne da oskvrnu i
razrue Hram. I neprijatelji Morije su kao i vitezovi sami imali mo da se
ovekovee, i generacijama su se svim sredstvima borili da ostvare svoj
cilj.
Samo je svetlost jednog oveka blistala sopstvenim sjajem u tim
mranim i turobnim vremenima. Bio je to mudri misionar po imenu
Ramon Ljulj, poengleenim imenom Rejmond Lil, pravi alhemiar rei koji
svoj ivot bee posvetio izradi metoda razmiljanja na osnovu boanskog
nadahnua kojim je nameravao da islamski svet preobrati u hrianstvo -
to bi bila ars magna. Logika i mistika su se stapale u tom neobinom
obrascu sa mehanizmom koncentrinih krugova u kojem su se meala
pitanja i odgovori, imenice i prilozi, sto Bojih imena i svi njegovi atributi.
Tako se u bici simbola i rasuivanja stari Ljulj nadmetao s muslimanskim
mudracima. Njegovo ime je odjekivalo na svim hrianskim i
muhamedanskim dvorovima. Ali niko nije znao pravu tajnu ovog
neumornog putnika i pisca, oveka koji se bezrezervno opredelio za
jeziko umee da bi i Jevreje i muslimane ubedio u svoju jedinu teoloku
istinu. Tako je. Ramon Ljulj je bio jedan od Sedam stabala Morije.
Posle pada Akre 1291. godine ugled vitekih vojnih redova naglo je
opao na itavom kontinentu. Ljulj je poslao dopis kojim je papi predlagao
njihovo objedinjavanje, objedinjavanje hospitalaca, templara, Uklesa to
jest vitezova reda maa Santijaga, i vojnog reda Kalatrave. Iz tog
ujedinjenja trebalo je da nastane red Svetog duha, sa teolokim
uiteljem i poznavaocima jezika arapskog i jevrejskog sveta, sa
filozofima, svetiteljima i mudracima koji e otpoeti svoj misionarski rad u
istonim zemljama kako bi preobratili nevernike. Ali dogaaji su dobili na
ubrzanju. Zamisao je pretrpela poraz. Francuski kralj Filip Lepi, zatrovan
napitkom pohlepe koji je bio naveden da popije, pokrenuo je klevetniku
kampanju protiv monog Reda hrama, ija je ekonomska mo iz dana u
dan rasla u staroj Evropi uprkos tome to su u Svetoj zemlji izgubili sve.
Pretnja je bila tako oigledna da je ostareli a ve i pomalo umorni
misionar Ramon Ljulj sazvao hitan sastanak Sedmorice uvara. I tako je
vetar ambicije razgrnuo pepeo sa predanja, a plamen uvara iznova je
obasjao maeve Morije.
Zatraili su od velikog majstora reda templara aka de Molea ono to
im je pripadalo. Ramon Ljulj, lino, tajno se sastao s njime u Parizu.
Hramovnici su, pak, odbili da vrate svetinju koja je bila kod njih na
uvanju. Moda su im strah ulile pretnje francuskog kralja, moda gubitak
saveznika u Rimu, tek, njihovo srce se zatvorilo za istinu i jo su se i
pobunili... A vitezovi Morije su samo traili ono to im je pripadalo.
Ostareli Ljulj je shvatio da je doao kraj. Jedan od uvara, meutim,
zauzimao je visok poloaj u upravljanju pariskim poslanstvom, u jednom
trenutku on e stupiti u dejstvo.
S redom hramovnika je bilo gotovo oktobra 1307. Francuski kralj Filip
Lepi, sa svojim snagama, zarobio je aka de Molea. Parisko poslanstvo je
savladano; redovnici, na prepad, uhvaeni. Samo jedan pripadnik reda
izuzetne snage, pravi din po imenu Kristobal, uspeo je da se izvue kroz
tajni prolaz, a sa sobom je nosio svetinju. Krenuo je preko Pirineja.
Dani Reda siromanih vitezova Hrista i Solomonovog hrama,
poznatijih kao templari, bili su pak odbrojani, usled nezajaljive
gramzivosti pape Klimenta V i francuskog kralja Filipa IV.
Kristobal je preao reke, brda i doline, i tako stigao do zamka Miravet,
na obalama Ebra. Vitezovi su se tu uanili za odbranu; nikad se nee
predati. Templarska uporita sveg hrianstva jedno za drugim su padala
u ruke monarhija, inkvizicije, plemstva. Svi zamkovi i posedi templara,
jedan za drugim, oduzeti su im za nekoliko nedelja. Vitezovi, monasi i
vodei duhovnici zarobljeni su i utamnieni, a onda je poeo muan
proces tokom kojeg su optuivani za bogohuljenje, za oboavanje Satane,
za pljuvanje krsta, a takoe i za sodomiju. Red hrama vie nije postojao,
samo zamak u Miravetu, koji je kao neosvojivo utvrenje uporno
odolevao.
Veliki majstor ak de Mole osuen je na smrt zajedno sa nizom
velikaa reda. Za to vreme, Miravet je pruao otpor.
U svojoj pariskoj eliji Mole se prisetio tajnog sastanka koji je odran
nekoliko meseci pre nego to e red pasti. Odnosio se na veoma osetljivu
i neodlonu temu. Ramon Ljulj je pokazao ma vitezova Morije i zatraio
svetinju koja je templarima bila predata samo na uvanje.
Mudri Ljulj je tvrdio da je ta relikvija najvee blago hrianstva i da je
ona izvrila natprirodni uticaj na Red hrama. Za sedamdeset godina njen
se uticaj rairio kao paukova mrea iz sredita Pariza, gde je svetinja
odloena, do ostalih drava Evrope, podreujui sebi sve templare. Ali e
red unititi upravo ta mo, jer je svetinja trebalo da bude prebaena na
svoje mesto. Niko se nije obazirao na rei mudraca s Majorke. Ne htedoe
da ga pouju ni kad je, kao jedan od sedmorice uvara Morije, zatraio
njen povraaj. Nadmenost, strah i novac doli su im glave.
ak de Mole je u tamnici shvatio da mu je Ramon Ljulj predoio ta e
se desiti, da e se desiti propast. Crkva kao mati zatitnica hramovnika
napustila ih je u umi posrtanja. Poslednji veliki majstor reda nekoliko
asaka pred smrt razmiljao je o svemu tome. Odbijanjem da svetinju
vrati pravim vlasnicima izgubio je ast. To je bio njegov jedini greh, a ne
besmislene klevete u vezi s radnjama i obredima koje oni nikad nisu
upranjavali. ak de Mole napokon je zatraio oprost i pao niice pred
krstom Reda hrama, obinom, ogoljenom drvenom slikom. Bilo je to
jedino to mu je inkvizitor iz samilosti dao, koji as pre nego to e mu
izrei smrtnu presudu na lomai.
15.
Miravet, 1836.
U ventvortskoj rezidenciji, u udolini uz Temzu na tridesetak kilometara
od Londona, stari karlistiki general, legendarni Ramon Kabrera, Tigar
Maestrazga, svakog dana je primao neobinog posetioca pristiglog
izdaleka. Tigar mu je iznosio svoj ivot, blistavu bojnu iz prvog
karlistikog rata, posle koje je dosegao najvii vojni in, a, takoe, i titulu
grofa od Morelje, utvrenog grada koji je on osvojio i koji je posle
pretvorio u neosvojivi bastion i sredite sopstvenog malog carstva.
Bio je on mlaani itelj Tortose, kad je taj grad napustio u elji da
stekne slavu i bogatstvo. Mladi Ramon Kabrera, ne znajui tano kuda da
krene kad je napustio svoj grad na obalama Ebra, podigao je svoju
maramicu. Vetar je odigao belo platno u pravcu planina, prema srcu
Maestrazga, Morelje. Ne asei ni as, on krenu u tom pravcu i pridrui se
onima koji su se u grupama okupljali u tom gradu da bi branili
pretendenta na pansku krunu, Huana Karlosa Mariju Isidra Burbonskog,
brata pokojnog kralja Ferdinanda VII.
Neposredno pre smrti, bez mukog potomstva, Ferdinand VII je ukinuo
zakon Marsovih svetenika kojim se zabranjivalo da ena zauzme panski
presto. Kraljica Marija Kristina Napuljska, uz podrku Liberalne partije,
postala je namesnica u ime Izabele II, tada dvogodinje keri iz braka s
Ferdinandom VII. To je bio povod rata koji je i u jednom istom naselju
izbio meu braom, sugraanima, prijateljima. Izbio je i taj graanski rat,
najgori inae od svih ratova.
Kabrera je pripovedao svoja seanja pred posetiocem koji je paljivo
sluao njegovu priu: njegove zgode i nezgode tokom Prvog karlistikog
rata koji je zapoeo 1833. godine. Prolo je bilo od tada etrdeset godina,
ali taj oruani sukob ga je iz usuda da zauvek ostane niko i nita
odjednom vinuo do visova moi, slave i legende o Tigru. Tigar
Maestrazga uestvovao je u Drugom karlistikom ratu i na titulu grofa od
Morelje pridodao je titulu markiza od Tera, zbog bitke koju je dobio kod
Pasterala krajem juna 1848. Nije bio uesnik i Treeg karlistikog rata
1872, bio se zavadio sa nadmenim pretendentom Karlosom VII, a tri
godine kasnije je ak priznao Alfonsa XII, sina Izabele II.
Ve je podue bio izgnanik u Engleskoj, gde je upoznao Marijan Katrin
Riards. Njome se oenio 1850. godine i potom su i deca poela da se
raaju. Tu u Londonu, na ventvortskom imanju, u rezidenciji u kojoj je
kao dentlmen provodio svoje starake dane, umoran i podalje od
politike, Kabrera je otvorio jedan prozor svog seanja. Iz predela
mladalakih godina, kada je uspeo da postane neprikosnoveni karlistiki
voa koji se borio protiv odbrambenih liberalnih vojski regentkinje Marije
Kristine, zapahnuo ga je dah poletnosti.
inilo mu se neverovatnim, prosto nemoguim, gotovo udesnim. Oni
nisu imali nita, ak ni oruje, samo hrabrost, odvanost i planine kao
skrovite. Borili su se kao gerilci, u malim ali stalnim naletima, i svaki put
bi u zasedu uhvatili kolone regularne vojske. Oduvek se borio svojim
tapom. Postao je struni matador kad bi izbila borba prsa u prsa, pod
belim platom. Zajedno sa svojim dobrovoljcima, uz pokli Avant!, bili
su nepobedivi.
Savladao je sve kraljiine generale i na kraju ga je samo bolest, ta
udnovata boljka koja ga je muila jo iz detinjstva, prikovala za krevet,
pa je njegovo carstvo, utvrenje po utvrenje, poelo da se rui kao kula
od karata, tako da mu nije preostalo nita drugo nego da ode u
izgnanstvo. Tako je okonao Prvi karlistiki rat.
Seanja su mu navirala sa svih strana, ali od svih tih odlomaka
uspomena, ratova, ljubavi i pustolovina, danas se seao drugaije
deonice. Setio se epizode koju nikad nikome, pa ni svom posetiocu nee
otkriti, nego e to poneti sa sobom u grob. Re je o dogaaju koji nikakve
veze nije imao sa karlistikim ratovima, sa dvorskim spletkama, sa
stranakom politikom... Seao se zaveta koji mu je poloio monah to je
doao u njegov ator u Miravetu u noi na Veliki petak 1836, nekoliko
meseci poto je brutalno streljana njegova majka Marija Grinjo.
Epizoda je pobudila kod njega pomeana oseanja ouenja i
produbljenog, veoma dubokog razmiljanja, jer je tom prilikom izgubio
svog mladog sedamnaestogodinjeg sestria, prema kome je inae
oseao posebnu naklonost. Na mladia bee preneo svu svoju nenost,
svu svoju privrenost posle majinog streljanja u Tortosi, jo jednog
pogubljenja nevine rtve, koje je naredio vazda omraeni general
Nogeras.
Poetkom Velike nedelje 1836. bio je zaokupljen organizovanjem
napada na zamak Miraveta, predvoenog Tornerom, momkom iz samog
mesta, u kojem behu potraili utoite preostali delovi poraene kolone
liberala u blizini Tortose, tanije, u naselju Roketes. Ili su uz obalu reke,
preli je kod monog prelaza Barufemesa i zaklonili se u bastionu. Bio je
to utvreni templarski zamak koji su kasnije zauzeli hospitalci, a potom
ga napustili i oni. Delom je bio u ruevinama, ali mu je odbrambeni sklop
bio jo dovoljno sauvan kako bi se iz njega pruao estok otpor. Uz to,
bio je smeten na vrhu brda iznad naselja Miraveta, sa bedemima od
prirodnih stena koje su se naglo, kao u bezdan sputale u divlje vode
Ebra, zelene reke na svom putu prema plavetnilu delte na Sredozemnom
moru.
Vojnika je bilo svega tridesetak, a bila je tu i sedmolana delegacija
civila. Po svemu, kada su ih Tigrove trupe iznenadile u Roketesu, oni su u
tajnoj misiji ili u zamak Miravet. Shodno tome, cela kolona se rtvovala
kako bi ova malobrojna skupina, uz sveenu pratnju, ipak stigla do
Miraveta. Ali te i druge pojeinosti Kabrera je doznao tek kasnije, kada je
u njegov ator stupio stari monah.
Opsaeni su se junaki odupirali. Kao iskusni poznavalac terena,
Torner je uspeo da se sa reke popne uz jedan od kamenih bedema. U
noi na Veliki etvrtak uvukao se u utvrenje sa grupom karlista. Pobili su
pet liberala i zarobili jo desetoricu, meu njima jednog porunika. I oni
su pobijeni, jer je u tom bratoubilakom ratu vladao talion, zakon
odmazde, po kojem nijedna od zaraenih strana nije drala zarobljenike,
makar se sami predali. Preostali, pola njih, zajeno sa sedmoricom civila,
uanie se u srcu utvrenja koje je bilo zatvoreno tekim dverima na
ulazu u prostrano dvorite zamka.
Tada Tigar, na svom konju Garigo, sa svetim tapom pocrnelim od
krvi koju je upio tokom pokolja i neprekidnih borbi prsa u prsa, i koji mu
je toliko pobeda pribavio, te pod svojim belim platom i karlistikom
kapom sa zlatnom kiankom, provalio je u utvrenje sa sto ljudi.
Opkoljeni su se celog dana branili. Don Ramon, kako su ga odani
dobrovoljci zvali, razapeo je ator na jednoj od unutranjih zaravni, ipak
zaklonjenoj tako da je bila izvan domaaja neprijateljskih metaka.
Popodne, Kabrera je uputio izaslanike ne bi li se opsaeni predali. Ali
ovi su odbili. Bila je to samoubilaka odbrana, pre ili posle prodree
unutar bedema i tu e svi pasti pokoeni kao muve. Oni su vie voleli da
izginu nego da se predaju.
Don Ramon je naredio predvodniku Torneru da jo jednom pokua da
pregovara; bilo je devet uvee. Po povratku, Torner mu je izloio
situaciju:
- To su svetenici; svih sedam civila su monasi... Kad vam kaem.
Nose monake mantije, ali i maeve, a na grudima im je otisnuto jedno
drvo. Oficir liberala mi je rekao da su stvarno monasi i da nikada nee
izai otuda jer su doli po tajnu o kojoj posle treba da vode rauna sve do
svetilita Crne Bogorodice Munsarata... Onih petnaest vojnika iz redova
liberala hoe da se preda. Oficir koji me je ispratio do izlaza kroz dveri
sasvim mi je jasno to stavio do znanja. Monasi su poludeli, zatvorili su se
u zamku, u kuli riznice, i nee nikad izai otuda. Te lude nemaju vatreno
oruje, nee ga; samo starinske maeve irokog seiva. Oficir mi je rekao
da e te noi uoi Velikog petka, u praskozorje, otvoriti kapiju; on e se
predati zajedno sa svojim vojnicima, ali me je zamolio da njima
potedimo ivot... Veeras treba da odgovorim, tano u pono, tako to
u zapaliti baklju ba tamo, na tom delu zidina, to e biti znak... ta
kaete, don Ramone?
- Dogovoreno, Tonere... Potedeemo im ivot. Moe da upali
baklju... Nego, kakvi su to monasi koji uvaju tajnu da bi je odneli na
planinu Munsarat? ta to znai, Tonere? I, jesi li siguran u to to si mi
rekao, da nemaju vatreno oruje, samo stare maeve?
- Da, don Ramone... Oficir koji mi je to objasnio bio je isto tako
zaprepaen kao vi ili ja. Do ovog trenutka izgleda da to ni sami nisu
znali, njima je samo reeno da treba svojim ivotom da brane tu misiju
dok ne stignu do zamka Miravet, a potom do Munsarata.
U osvit Velikog petka, zajedno sa odredom elitnih strelaca koji je bio
njegovo lino obezbeenje, a iji je lan bio njegov sestri Huan, Kabrera
je uao u prostrano paradno dvorite. Oficir i petnaest vojnika se predalo
u tiini. Kabrera je jo jednom porazgovarao sa oficirom, ispitivao ga je.
ovek mu je potvrdio sve to mu Torner bee kazao. ivot im je
poteen, ali don Ramon naredi da im se odseku prsti obe ruke kako ne
bi nikad vie mogli da budu u vojsci. U zamku su bila sedmorica monaha.
Kabrera nije mogao da se povrati od uda, nikako da shvati ta se to
zbiva... Monasi koji uvaju neku tajnu, a tu tajnu treba da odnesu na
Munsarat? Tu meni nisu ista posla...
Iz dvorita do vrata koja vode do sredita bastiona bilo je neka etiri
metra visine. Sedmorica monaha, ludi ili ta god bili, kada su videli izdaju
odmah su sklonili merdevine i zatvorili vrata.
To isto prepodne, sa jedne osmatranice, jedan od tih monaha glasno
je prozborio:
- Izazivam te, Kabrera... na dvoboj maem, ovde u dvoritu. Izaberi
svog najboljeg vojnika. Znam da si ovek od rei. Od tebe samo traim,
ako pobedim, da nas pusti da odemo. Mi smo vitezovi monasi.
Tigar je na ovu drskost odgovorio paljbom. U podne tog Velikog petka
pokuan je upad u zamak kroz ulazna vrata iz dvorita, uz pomo
merdevina koje je narod doturio. inilo se da operacija nije opasna jer
tokom itavog tog prepodneva opkoljeni, koji su mogli da pucaju sa
nekog bonog prozora, nisu ni provirili. Huan, Kabrerin sestri, hrabri
mladi koji je oboavao ujaka, hteo je svakako da uestvuje.
Ne bi nijednog metka puke, kremenjae, samarice ili trabakule...
Nijedno vatreno oruje. Ali sa gornje strane zamka poelo je da pada
ogromno kamenje, gotovo blokovi, na one koji su nametali merdevine.
Bio je to potpuno neoekivani zaokret koji nije ostavio vremena za
prestrojavanje. Kabrera, koji je bio na nekoliko metara, povikao je
oajno:
- Huane!
Njegov sestri je izdahnuo pod kamenom ploom koja mu je
razmrskala lobanju i prosula mozak. Jo tri dobrovoljca izgubila su ivot, a
njih petorica su ranjeni.
Don Ramon se izbezumio od bola i besa. Vikao je, plakao, razdirala ga
je nemo dok je u naruju drao sestria smrskane glave;
neprepoznatljivu gomilu mesa i kostiju...
- Huane! 0 moj Boe! ta su ti to uradili?... Ubili su mi ga! Platie za
to ivotom! Osveta! Jadna moja sestra! Prvo moja majka, a sada ti, koga
sam najvie voleo na svetu...
Pokuali su s penjanjem sa spoljne strane bedema, ali se i taj pokuaj
pokazao neizvodljivim: kamenje i kameni ukrasi sa gornjih zubaca
krunita bivalo je srueno na one koji su pokuavali da se penju.
Uvee je stanje bilo neizmenjeno; sedmorica monaha, ne ispalivi
nijedan hitac, i dalje su bili unutra. Kabrera je nekako obuzdao prvi nalet
besa. Gorko se isplakao nad mrtvim telom svog sestria Huana i zakleo
se da e svojim rukama lino zadaviti svih sedam monaha. Onda onaj isti
glas doviknu:
- Kabrera, nikad neete ui! Imamo dovoljno hrane i vode... Izazivam
te... Dvoboj maem ovde u dvoritu. Izaberi svog najboljeg oveka. Ako
izgubimo dvoboj, tano u pono se predajemo. Ako pobedimo, u to isto
vreme odlazimo...
Kabrera je povikao odozdo:
- Manje prie, pope, ili ta god da si! Prihvatam dvoboj! Ja u se sam
boriti svojim tapom... do smrti; ako me ubije, moji e vas ljudi pustiti...
Ali ako ja pobedim... Vi ete se predati, a onda zna ta vas eka.
Platiete ovu neuvenu drskost...
- Ima moju re, Kabrera! Pripremi se za bojno polje, dnevna svetlost
istie.
U dvoritu su ukrug postavili baklje; karlisti su se smestili naokolo.
Kabrera, golih grudi i sa tapom u ruci, ekao je sa gnevom koji mu se
ocrtavao na licu. Kapija se otvorila. ovek obuen u dugu otvorenu tuniku
i belu koulju sa znakom kedra na grudima siao je niz konopac. Bio je
mlad, plave brade i kose; svi ga propustie, napravie mu palir.
- To je moj sin Giljermo, Kabrera... Preklinjem te da uzme jedan ili
dva maa, koplje, buzdovan, tit... Borba je na smrt i nee imati
samilosti.
Glas se zauo odozgo, sa jednog od prozora kroz koji su se na vrhu
zidine videle neke senke.
- Nita mi nije potrebno da bih osvetio pogibiju svog sestria Huana...
Ko god da si, bolje ti je da se pomoli. Jer te eka smrt.
Molitva koju su na latinskom oitali ti monasi razlegala se odozgo
dvoritem. Kabrerin protivnik se prekrsti, podie ma i prinese pesnicu na
elo...
- Hajde! ta eka! Ubiu te, i ti si mi neki monah! Ne bojim te se!
Osvetiu smrt svog zlosrenog sestria!... Huan je bio... bio je jo dete...
jo je bio dete.
Borba je zapoela. Monah se spretno kretao, otrica glomaznog maa
igrala je u vazduhu, zvidala je. Tigar je skakao s jedne na drugu stranu,
uspevao je da izbegne nepogreivo sevanje tog starinskog oruja kojim je
mladi monah majstorski baratao. Kabrera je znao da svoj ma ne moe
da ukrsti s metalom jer bi mu se drvena palica slomila ma koliko da je
drvo bilo ovrslo na aru maslinovog drveta, po bojnim poljima gde je
posejao uas meu trupama liberala. Njegova strategija je bila jasna.
Mora da se usredsredi, a da ne izgubi reflekse, mora da bude hladnokrvan
i da osvetu ostavi za kasnije. Morao je da izmakne njegovim pokretima,
da poskakuje, da bude stalno u pokretu, da se izvue; igra nogu; kruenje
i opet kruenje; biti strpljiv; ekati na pravi trenutak, dok se protivnik ne
bude umorio, a protivnik neko ko je njemu ravan, ali ipak i on ovek i,
kao takav, mora i on imati granicu izdrljivosti. Tada e on stupiti u
dejstvo, zadae precizan udarac i to e biti dovoljno da ga obori. Kao to
je David pobedio diva Golijata.
U jednom napadu monah je uspeo da seivom okrzne Kabrerine grudi.
Krv je ubrzo potekla iz duge posekotine koja mu je i bradavicu zahvatila.
Kabrera je osetio probadajui bol metala, osetio je svrab, ali se povratio.
U tim trenucima njegov protivnik je znao da ga dri u aci pa je
udvostruio svoje neprekidne napade, priterujui ga uz upaljene baklje
koje su stvarale opekotine na Kabrerinim leima. Razrogaenih oiju,
Kabrera je slutio najgore, ne sme sada da promai, jedan pogrean
pokret i taj ma e ga rasporiti. Prilikom skoka u stranu ma mu razdera
butinu: bio je to ist rez, ne previe dubok; krv se slivala niz nogu, grudi
su mu bile potpuno crvene. Kabrera je osetio nesvesticu, hramao je. Ali
pokreti njegovog protivnika, posle vie od pola sata bez predaha, vie
nisu bili tako precizni kao na poetku. Sve je tee dizao svoj teki ma.
To je bio Tigrov trenutak i konano je uspeo da ga tapom udari po
miici. Nije to bilo nita, ali karlisti su povikali, pozdravili su svog vou.
Monah, koji dotle ne bee oklevao, ustuknu jedan korak kad je Kabrera
prvi put pretei zavitlao tapom iznad njegove glave. To je bio taj
trenutak protivnikove slabosti na koji je ekao. Tigar je poskoio iz sve
snage, potraio levu stranu, suprotno od maa, i nainio veoma brz
pokret kad se monah okrenuo da se odbrani; tada mu je zadao strahovit
udarac u elo... Povici nabujale radosti i euforije bili su zagluujui.
Karlisti su gromoglasno skandirali. uo se i smeh likovanja. Kabrera se
zagledao u mladog maevaoca izgubljenog pogleda, lica oblivenog
znojem; bilo je to u magnovenju. Pretei je podigao ruku, as na jednu
stranu, as na drugu. Monah nita nije video, udarac u elo ga bee
zaslepio i mlaz krvi je oticao iz njegovog nosa i bojio plavu bradu
natopljenu crvenom tenou. Mlatio je maem bez ikakvog reda, te
napred, te nazad, okretao se, dahtao, bio je gotov. Sad je Tigar njega
drao u svojim kandama i duboko je udahnuo posmatrajui ga sa
izrazom istovremenog zadovoljstva i mrnje. Reka besa, gneva, osvete
koju je hlano obuzdao tokom megdana pokuljala je kao podivljala
bujica.
Poigrao se s njime kao maka sa miem meu apama. Prvim
udarcem mu je izbio ma i zdrobio mu prste; drugim mu je slomio koleno,
njegove kosti su zakripale. Potom ga je tresnuo u rame, pa u lice.
Svakim udarcem mu je lomio sve vie kostiju; jadni momak je stenjao od
bola, slep, teturajui se nasumice ispruenih ruku, ne znajui kuda da
poe dok je smeh karlista odjekivao meu zidovima prostranog dvorita.
Odozgo su se uli bolni povici molei milost, uli se uzvici koji bi bili
zaklopljeni razularenom grajom ljudi oko obrua baklji. Kabrera se samo
okretao, dizao tap i, bez gledanja, zadao bi nov udarac. Dok na kraju,
ve zasien takvom igrom, nije naredio ljudstvu koje se smejalo i mahnito
mu klicalo da uuti. Ledena tiina pokrila je celo dvorite. Sa prozora
zamka amor glasova postajao je sve jai. Bila je to posmrtna molitva.
Tigar podie tap obema rukama. Monah je kleao pred njim, poraen,
ekao je smrtni udarac. No i tako, podigao je jednu ruku kako je znao i
umeo i na jedvite jade se prekrstio. Kabrera se osvrnuo oko sebe, neto
mu je bilo vrlo udno. Nije prepoznavao sopstvene ljude. Njihova lica su
bila sva ista, to su bile maske... Da, on ih je video kao karnevalske
maske, sve jednake, bez ikakvog izraza. Oseaj mrnje i osvete ga je
obuzeo i, ne mislei, protivniku je spustio zverski udarac posred lobanje,
u visini temena. I nastavio je da udara, zaposednut kao demon dok ga je
i dalje udarao viui...
- Umri! To je za moga Huana, mog malog Huana! Oni su mu smrskali
glavu... Ja u tebi to isto. Osveta! Osveta!
Potpuno izvan sebe, Ramon Kabrera je i dalje udarao taj le koji je
leao na zemlji. Podigao je glavu i video kako njegovi ljudi ute pod onim
maskama.
- Sine moj! - povikao je jedan od monaha s prozora.
- Ne! Kabrera!... Prestani, imaj milosti! Sine moj! - Te poslednje
razdirue rei, zajedno sa plaem oca koji je uasnut posmatrao kako
Kabrera komada lice i telo njegovog sina ostavie bez daha sve koji su
prisustvovali tom krvavom piru.
Niko nije mogao da mu prie iako su svi utali. Kabrera, bez snage, i
dalje je udarao to beivotno telo, kleei, plaui, viui od besa i od
muke. Bio je van sebe. Napad nekontrolisanog gneva bee ga obuzeo,
njegovi dobrovoljci su ga poznavali, znali su da u takvim trenucima ne lii
na sebe.
Povikao je:
- Garigoa, dovedite mi mog Garigoa!... Hou da raskomadam ovoga
ovde.
Privezao je za konja beivotno telo tog mladog monaha vojnika i
uzjahao na sedlo. Po dvoritu je poterao konja u kas pa u trk. Svi su ga
posmatrali bez rei, u neverici; niko se nije usuivao da bilo ta kae.
Napravio je tako nekoliko krugova dok iznuren, jer je u dvoboju uzgubio
mnogo krvi, nije pao s konja. Otac mladog viteza, koji i bee predloio
odmeravanje snaga na smrt, sada je s prozora vikao iznemoglim glasom.
Kabreru su odveli do atora da ga pregleda lekar. Dok su ga nosili na
rukama, Tigar se uspravio i povikao:
- Dovedite mi tog nesrenika...! Neka ga niko ne dira, on je moj... To
je moj plen, moja osveta... Jeste li me uli? Moj je! Meni pripada!... Ubiu
onoga koji ga bude dirao...
Dva autanta su ga smesta posluala: dovukli su le po podu i ostavili
ga privezanog za koi ispred Kabrerinog atora, gde su mu lekari uivali
rane na grudima i na nozi.
Neposredno pre ponoi Kabrera se uznemireno trgnuo iz sna.
Pomonik mu je pomogao da se uspravi...
- Deder, dobro sam...
- Lekari su rekli da ne smete da se pomerate, don Ramone...
- Dobro mi je, mome... sve je prolo.
Kabrera ode do ulaza u ator, razgrnu ciradu i zagleda se u tu gomilu
mesa na podu, u unakaeni le mladog monaha... Vratio se unutra i
upitao:
- Jesu li se predali?
- Jo ne, don Ramone. Otii e tano u pono, tako su rekli... Sada se
mole... Zar ne ujete njihov poj?
- Da, stvarno...
- elite li neto za jelo?
- Ne, moe da ode... Hou da budem sam.
- Ali, don Ramone... Ja sam na strai.
- Posluaj me, uje... Udalji se od atora. Hou da budem sam...
- Kako vi kaete.
Verni dobrovoljac se udaljio. Kabrera je izaao napolje, ponovo se
zagledao u namueni le, ali pred sobom je samo video smrskano lice
svog sestria Huana i lice svoje majke, streljane u Tortosi. Vrhom izme
okrenuo je le... Video je tada neto to mu je privuklo panju. Nesrenik
je oko vrata imao privezanu malu konu vreu. Bila je potpuno umrljana
krvlju. Sagnuo se da je istrgne i time jo vie unizi svoju rtvu, ali neto
zadra njegovu ruku. Snaan udarac vetra podie oblak praine oko njega
dok se posmrtna molitva monaha gubila uz obale reke. Kabrera je osetio
veliki umor pa je uao u ator. Tu je razgovetnije uo monahe; bie da
nedostaje svega jo malo do ponoi, vreme predvieno za njihovu
predaju, i Kabrera se zamislio ta da uini s njima. Bio je sit tolike smrti
pa ih moe i pustiti da odu. Jo nije bio siguran u svoju odluku, kad je,
utom, zauo korake blizu atora. Potraio je svoj tap. Sedeo je na
poljskoj konoj stolici i nije imao vremena da ustane...
- Don Ramone... Smilujte se na mene... Ja sam samo ucveljeni otac i
dolazim da od vas zatraim telo svoga sina kako bih ga hrianski
pokopao...
Prepoznao ga je: bio je to monah s kojim se dogovorio o dvoboju.
Otac poginulog viteza, postariji ovek koji olazi nenaoruan, u tunici i s
kedrom na grudima. Kosa i brada su mu bile bele kao sneg. Starac pade
niice i poljubi njegova stopala...
- Bezumnie... U smrt si poslao sopstvenog sina. Zato? - prezrivo mu
je rekao Tigar.
- Bio je nepobediv s maem... Najbolji.
- Dok se nije spotakao o moj tap. Ve si izgubio jednog sina... Hoe
li sada i ivot da izgubi, budalo matora? Kako si se usudio da doe i
stane pred onoga ko ti je ubio sina?
Starac podie glavu i ree mu:
- Setite se svoga oca, Kabrera, njemu je isto toliko godina kao i meni i
ve je prevalio zloslutni prag starosti... Doao sam da preuzmem sina
koga ste mi ubili, smilujte se na mene, jer samilost meni sleduje jo i
vie, poto sam se usudio da uradim neto to niko drugi nije: da
prinesem usnama ruku onoga koji je usmrtio moga jedinca. On je samo
mene imao na svetu...
Tako je govorio ostareli vitez dok je meu svojim rukama stiskao
Tigrovu ruku i ljubio je kroz suze. Seanje na nedavno umrlu majku
uzdrmalo je Ramona Kabreru. Bio je potresen, poeleo je da plae za
svim voljenima, za sestriem Huanom, snanim i plemenitim mladiem
prema kome je oseao ogromnu naklonost. Kabrera je sestri obeao da
e njenog sina tititi svojim ivotom, a sada je mrtav... Tigar je briznuo u
neutean pla kad se prisetio oca, koji je umro kad je njemu bilo devet
godina. A onda se setio lica majke, okrutno streljane po nalogu generala
Nogerasa. Seanje na te trenutke potpuno ga je dotuklo.
Starac i Kabrera su pali jedan drugome u zagrljaj dok su u atoru
oplakivali svaki svoje. Napokon ga je Kabrera neno odmakao od sebe i
kazao mu ove rei:
- Povedi svog sina, stare... Izai iz mog atora, nemoj da me dovodi
u iskuenje, sahrani ga, idi dok mi se suze nisu osuile i dok me jo dri
seanje na moje voljene koje si ti iskopao iz grobnice mog pamenja...
Sada je na tebi da dostojno sahrani sina: bio je odvaan ratnik, borio se
srano i zasluuje dostojanstveni ispraaj.
- Tako u i uraditi, Kabrera... Hou da ga odvedem do svete planine
Munsarat. Do svetilita Crne bogorodice. Tamo u mu svojim rukama
iskopati grob...
Starac se okrenuo, ali kad se ve spremao da izae, Kabrera mu ree:
- Stani! Gde kae da e ga sahraniti?
- Na Munsaratu...
Kroz Tigrov um je proletelo ono to mu Torner bee rekao na poetku
pregovora, a to je potom potvrdio i oficir liberala koji im je otvorio
kapiju...
- Munsarat? Zar se niste tamo zaputili u tajnoj misiji zbog koje ste
dobili pratnju liberala?
Starac se skamenio. Nije znao ta da odgovori, proteklo je nekoliko
napetih trenutaka. Kabrera dohvati tap koji je stajao tu blizu i podigao
ga... Starac je pognuo glavu... Ponovo je pao niice na pod.
- Saekajte, don Ramone... Mislim da treba da znate celu istinu. Moja
oseanja i moj bol bili su iskreni kad sam doao ovamo da potraim
svoga sina. Nemojte u to uopte sumnjati. Ali, jeste, ima tu jo neto... i
mislim da sada mogu da govorim otvoreno sa vama... samo vas jedno
molim: moraete da mi se zakunete da o tome to vam budem ispriao
neete nikom rei ni re...
- Ti od mene jo i zahteva i zakletve?
Starac je kleknuo pa mu je vrstim glasom, bez oklevanja, rekao:
- Ne bojim se smrti. Ubijte me, ako je to vaa elja, moj ivot vam
pripada... Vi ste astan ovek i razumem vae razloge. Nita ne mogu da
vam otkrivam ako mi se prethodno ne zakunete. Imate moju re.
Ovakav stav je iznenadio Kabreru.
- U redu je, stare, veeras se previe toga dogodilo, umoran sam i
nije me volja da sad ubijem jo i bespomonog starca koji ima smelosti
da doe u moj ator da zatrai le svoga sina kojeg sam mu ubio u
pravinom dvoboju... Govori ve jednom i kunem ti se da nikad nikom
neu obelodaniti tvoje rei.
- Kabrera, moj sin je bio nosilac tajne... Nosio ju je oko vrata u
malenoj konoj vrei. Mi smo sedmorica uvara Morije, brda u Jerusalimu
na kome je sagraen Solomonov hram. Naa zadubina osnovana je
hiljadu godina pre Hrista, mi smo se ovekoveili u vremenu. Ima tome
mnogo godina kako su vitezovi koji su nam prethodili doneli u Svetu
zemlju najdragoceniju svetinju hrianstva. Red Hrama nam je sluio jer
smo mi bili njihovi oevi. Iz tog razloga svetinja je bila pohranjena u
Parizu, pod nadzorom vitezova templara, ali kad je njihov red pao 1307.
godine, relikvija je preneta ovamo, u zamak Miraveta, koji je grevito
odolevao. Tu je ostala skrivena preko pet stotina godina. Nas Sedam
stabala Morije ovekoveili smo se u vremenu, nas sedmorica vitezova
uvali smo tajnu koja je upravo ovde sakrivena, na jednom mestu kule
riznice. Niko ne bi nikad mogao da nasluti gde je. Ova tvrava je ila iz
ruke u ruku, prvo su tu bila braa hospitalci, potom je tvrava naputena.
Svetinja je sve vreme ovde, moda bolje uvana nego ikada; mi smo to
znali i bili smo uvereni da je ovo pusto i naputeno mesto zaista
najpogodnije... ali ovaj graanski rat, najava da e trupe zaposesti
zamak, da ima ak planova da se bedemi i zidovi podupru i ojaaju,
naveli su nas na bojazan, pobojali smo se da je svetinja ugroena. Zbog
toga smo odluili da neto preduzmemo. Morali smo da dodemo po tajnu
i da je premestimo na Munsarat. Tamo e biti na sigurnom. Za nekoliko
godina, krajem ovog veka, mora da bude predata velikom neimaru koji e
sagraditi hram. To je sve.
- Stare, ve kad si poeo, hou da mi kae istinu do kraja... Kakva je
to tajna?
- Kabrera, izaimo iz atora pa ete je videti svojim oima.
Ostareli general zauvek je zatvorio prozor prolosti. Za trenutak se
prisetio vizije tajne, setio se prizora svetinje. ak ju je na as drao u ruci
sve dok udarac vetra ne zazvida odajama zamka. Onda je opet u
magnovenju video masku nestvarnogbleska. Glasovi monaha su se tog
istog asa ugasili. Bilo je dvanaest asova u noi Velikog petka 1836. Don
Ramon je neto osetio u ruci. Neto hladno, neto toplo... Neto to ga je
preplavljivalo. Zaista se uplaio, osetio je jeziv strah, a u isto vreme i
neobjanjiv poriv koji se raao u najdubljem sloju njegov svesti, to mu
je govorilo da treba da tom jadnom starcu pomogne da ispuni svoju
misiju.
I tako je i postupio. Don Ramon Kabrera naredio je grupi svojih
autanata da prate monahe do Munsarata, gde je tajna skrivena u jednoj
ogromnoj pilji ispod svete planine, pored lea mladog viteza Morije koga
je on ubio u ravnopravnom dvoboju.
KORNJAA
etvrti deo
16.
- U ovoj etvrti sam provela preko pola ivota - rekla je Marija dok je
ispijala svoju olju kafe.
Ujutro u sredu sedmog juna, pre odlaska u Sagrada Familiju gde je
bila kornjaa, zastali su u jednom baru i ulici Marina. Kroz velike izloge
mogli su da vide hram.
- Deda je bio veliki poklonik Gaudijevog dela. U stvari, poznajem hram
kao roenu kuu. esto smo ga obilazili, isto kao i park Guelj.
Migel ju je sluao. Nije eleo da komentarie, ali je pomislio kako se
starac dugo preputao svom ludilu. Kada ga je sustigla bolest, vie nije
mogao da razlui stvarnost od uobrazilje. A svaka Marijina re to mu je
potvrivala.
- Govorio je da je Gaudi iao ispred svoga vremena, uvek bez ostatka.
Nikad niko nije nita slino napravio pre toga, a ni posle. Izgleda da
njegovo delo i njegova zadubina nemaju kontinuiteta. Tako mi je
govorio. Gaudi je improvizovao u hodu, stalno je neto menjao i
ispravljao, jednako je radio rame uz rame sa konstruktorima, zidarima,
stolarima, kovaima, radnicima uopte. Kaem ti, stalno ispravljajui,
poput umetnika. Govorio je da je gotika nesavrena umetnost i da njena
zdanja stiu lepotu samo u ruevinama, kada ih obavije priroda iznova
zastala je, pokazala na hram i nastavila. - Totalno delo, spoj skulpture i
arhitekture... Odblesak prirode. - Opet je napravila pauzu i rekla - Sad bi
bilo nemogue napraviti takvo zdanje. Ne uklapa se ni u jedno
urbanistiko reenje, i, naizgled, nita tu nije opravdano, valjano
obrazloeno, bar poduprto odgovarajuim nacrtima.
Meu njima dvoma usledio je podui tajac. Jo nije bilo est sati, ali je
odjednom pozadinska gradska vreva preplavila ukupnu atmosferu. Migel
je i dalje posmatrao hram, u glavi je obilazio njegovu unutranjost. I on
je graevinu poznavao kao svoj dlan. Uostalom, ko u gradu ne poznaje
Sagrada Familiju?
- Zato smo stali ovde?
- Hou neto da ti pokaem. Da platimo?
Izali su iz kafeterije i u tiini poli prema kapiji Hristovog roenja, na
istonom proelju. Toj fasadi, to gleda na istok, prilazi se iz ulice Marina
u kojoj su bili njih dvoje. Jedinstveno zdanje opet je na njih ostavilo
snaan utisak. Bio je to uznemiravajui oseaj koji je u njihovom duhu
pokrenuo neto duboko. Preli su ulicu i uputili se pravo prema kapiji.
Napokon su stigli do nje. Onda je Marija pokazala na ono to su traili.
- Evo ga, tu je ovek konzola. vidi li ga?
Migel ga je video.
- ovekovo iskuenje; otelovljeno zlo sa orsinijevom bombom u ruci.
Sve skulpture na ovoj fasadi osmislio je Gaudi. Skulptorsku kompoziciju
izveo je njegov saradnik Ljurens Matamala.
Migel ju je sluao ne skidajui oi sa skulpture. ovek s bombom u
ruci, spreman da je baci. Bilo je neto strano u toj kompoziciji. Oseao je
to u sebi.
-To je on... Ne znamkako da objasnim. Videla sam ga u autobusu.
Ona dvojica koja su me pratila bili su identini; bili su kao blizanci, njihov
izgled, njihov izraz. To je bio on! - ree pokazujui rukom. - Zato uti?
- Zvui mi kao potpuna ludost... Moramo hladno da razmislimo. To to
mi govori je nemogue. Mora da ima na stotine, na hiljade ljudi koji lie
na ovu figuru. Ti se predaje iluziji.
- Dakle, to to su nas proganjali mecima bilo je samo iluzija!?
- Ne, hou samo da kaem da povezuje stvari koje nisu u vezi.
Slaem se da je ono jue bilo upavo. Ta nismo mi neki narko-bosovi pa
da otvore vatru na nas usred ulice Balmes, ali od toga pa do toga... da je
ova skulptura foto-robot zlikovca... To je zaista bizarno, Marija.
U sutini, Migel nije bio duboko uveren u to to je govorio. Kada se
jedan od razbojnika bacio na auto, u tom kratkotrajnom magnovenju, dok
je davao gas, jeste u tom nasilniku bilo neega zbog ega mu se sada
uinio slinim tom kamenom liku. No vie je voleo da to porekne. Nije
eleo da je dodatno zabrine.
Nastavili su da razgledaju hram. Neto ih je podstaklo da podignu
glave. I oboje su, u isto vreme, osetili kao da hodaju po unutranjosti
jedne ogromne ume; po samom sreditu ume izuzetno visokih stabala i
grana, gotovo prozranih, ije se kronje ne naziru jer se gube meu
oblacima.
Migelu se uinilo kao da je na mestu tajanstvenih linija i
nematerijalne svetlosti odakle se izdiu raznobojni odsjaji vitraa. Sve je
bilo kao u nekoj izmaglici.
Sa matematikog stanovita, bio je zaista zadivljen. Ne razume se u
arhitekturu, ali zato poznaje matematiku. Tu je podruje sredinje
praznine, jedan nestvaran prostor odakle kao da se cela zgrada uobliuje.
Hram je ivo bie; iva biljka. A ta savrena serijalizacija, to gotovo
prirodno nizanje koje uspostavlja dinamiki red pre je matematiki negoli
arhitektonski koncept. Gaudi je oigledno vladao matematikom ivota,
fraktalnim redom; ponavljanjem istog modela u beskonanost, dovodei u
pitanje zakone fizike, ali i Njutna, Euklida i Pitagoru. Celokupna nauka
prolosti svedena na nulu. Jedna mala, neznatna decimalna neravnotea,
broj to: 3,14159... neophodan za izraunavanje svoda, kruga, bilo koje
povrine u prirodi, uvek zatalasanoj jer se opire pravoj liniji, savrenom
kvadratu.
A potom, kako se razvija izvorni model, tako to malo odstupanje koje
on vue sa sobom poprima razmere to e na kraju upropastiti ceo
proraun. Gaudi se smejao svemu tome. Njegove ruke su bile vete sa
kanapom.
- Na ta misli?
- Na matematiku.
Oboje su se oseali privuenim i uhvaenim tim prostorom. Blaga
promena svetlosti preobraava unutranjost tako to postaje slap
polutame.
- Postoje dokazi o njegovim politikim stavovima u mladosti - rekla je
Marija.
- ijim? - upitao je on, rasejano.
- Gaudijevim. Toga sam se jutros setila.
- I to ti je deda rekao?
Ona je nastavila, ne obazirui se na njegovo pitanje.
- U svom ranom razdoblju uenja, kad je pohaao gimnaziju u Reusu,
sprijateljio se s jo nekim uenicima, meu njima su bili Eduard Tuda i
uzep Ribera. Ovaj je bio iz LAspluge, blizu manastira Publeta. Njih
nekoliko je odlazilo na izlet u manastir. Bili su puni zanosa i sanjali su o
njegovoj restauraciji. ak su izradili jedan plan i sastavili zvanini
memorandum. Namera im je bila da Publet pretvore u komunu, u neku
vrstu samodovoljne proizvodne i potroake zajednice. To su isto
zastupali tadanji utopijski socijalisti. U tom smislu, antiklerikalizam te
grupe mladih nije mogao da bude izriitiji.
- Dobro, neka su i bili utopijski socijalisti, ali, kuda eli da stigne tim
putem?
- Ne znam; samo sam se setila da ima mnogo toga nepoznatog o
Gaudijevom ivotu. Samo to.
Bez rei su izali kroz kapiju Hristovog stradanja, Pasije.
- Hajdemo, kornjaa nas eka.
Nije bila jedna, nego su bile dve kornjae. Ali Marija je i to ve znala.
Jedna, lice zmije; druga, noge drvene... tvrdo odozgo, tvrdo odozdo,
razmiljala je. Zajedno podupiru stubove koji sa obe strane uokviruju ulaz
u hram.
- ta treba da uradimo?
- Prvo, da odaberemo kornjau, onda da vidimo da li ovo ulazi u nju -
rekla je ona, vadei neobian klju iz depa.
Sreom, u to vreme nije bilo posetilaca. Migel je stao ispred Marije
dok se ona saginjala i ispitivala odabranu kornjau: prvu sleva gledajui
hram spreda.
- Zato ovu na levoj strani?
- Pa, za poetak treba jednu izabrati... Lice zmije. Druga nema lice
zmije, ali, da udno je, ta nema ni drvene noge a, prema pitalici, jedna
treba da ima lice zmije, dok druga treba da ima drvene noge.
Migel se oseao smenim, ali je nastavio da je pokriva dok ona
ispituje kornjau. Poela je da je opipava traei mesto u koji bi klju
mogao da ue. Onda joj pade na pamet. Stavila je klju preko jednog
kornjainog oka i pritisnula. Nita se nije desilo. To je isto pokuala s
drugim okom.
Onda su njih dvoje odjednom zauli onaj udnovati zvuk kao kad se
tromi zupanici pokreu. Prednji deo, dakle glava i obe kornjaine prednje
noge polagano su se otvorile kao kutija.
- Vidi ti ovo! - uzviknuo je Migel, koji bee prestao da dri strau i
sada je gledao kako se, veoma sporo, ta kamena fioka izvlai napolje sve
dok se nije sama od sebe zaustavila. Jedna pomisao mu je proletela kroz
glavu i mahinalno je pogledao na sat: bilo je est i est ujutro.
- Ahil i kornjaa... Zenonovparadoks... Trka je poela.
- ta kae - upitala je Marija.
- Ne, nita; ne znam... neto sam valjda glasno razmiljao.
Neto je bilo tamo unutra. Marija je zavukla ruku: na dnu, isklesano u
kamenu, bilo je lice zmije. Fioka je tad poela, opet veoma sporo, da se
zatvara. Marija se ponovo prisetila pitalice: Lice zmije.... Ali, onda... ta
je s drvenim nogama? ree u sebi. Bez razmiljanja prila je drugoj
kornjai, uglavila klju na jedno oko, potom i na drugo. Migel ju je
zaueno gledao, ne shvatajui ta ona to radi... Klju nije odgovarao.
ta je s drvenim nogama? Iz prve kornjae su izvukli samo jednu kutiju.
Bila je to omanja pravougaona kutija nekih dvadeset centimetara
duine i etrnaest irine. Visina nije dosezala etiri centimetra. Izradena
je od kedrovine svetle boje. Na gornjem delu ima reljefne brojeve od nule
do devet, a na bonoj strani, neto kao malu fioku bez ikakve brave.
Migel je zatresao kutiju, iznutra se zauo metalni zvuk. Zatim je kutiju
ispitao sa svih strana ne bi li pronaao nain da je otvori, pa je tako
pritisnuo nekoliko brojeva graviranih na gornjoj strani.
- Siguran sam da je to neka kombinacija. Ali bez nekog poetnog
traga, mogunosti su beskrajne.
- Hajdemo odavde - rekla je Marija.
- Zato?
- Na otvorenom smo, neko moe da nas vidi.
- lanovi neke satanistike sekte? - naalio se Migel.
Ona nije odgovorila. U sutini, ni Migelu nije bilo do ale. Posle ovoga
to se desilo s kornjaom, vie nije znao ta da misli. Stavio je kutiju u
unutranji dep sakoa, potom su otili.
To popodne Migel je odluio da poe sa Marijom u dom za stare. Ako
iko moe da im omogui kombinaciju za otvaranje kutije, to je svakako
bio gospodin Hivelj. Ali starac je bio u dubokoj magli.
Nije ni primetio njihovo prisustvo.
Marija mu je pokazala kutiju. Ali starcu je pogled bio izgubljen.
- Sea li se brojeva?... Kombinacije?... Kako se otvara, deda?
- Uiteljeva smrt - rekao je posle dueg iekivanja tako krhkim
glasom da su jedva razabrali ta govori.
- ta kae, deko?
- Uiteljeva smrt - ponovio je.
Ostali su pored njega vie od sat vremena. Vee se ve sputalo kad
su odluili da odu.
- Uiteljeva smrt - jo jednom je ponovio dok su oni zatvarali vrata.
- Vratiemo se sutra - pokuao je Migel da je obodri poto je upalio
automobil.
- Da, moda emo biti bolje sree - rekla je Marija neuverljivo.
17.
Ujutro osmog juna Huan Hivelj se molio. U naizmeninom ukljuivanju
i iskljuivanju pamenja, kada bi se svest stropotala niz bezdan nitavila,
on se grevito drao molitve; bila je to jedina uteha koja mu je jo
ostajala.
U sobi doma za stare njegov um je opet plutao. Kleao je ispred
kreveta pred jednostavnim drvenim raspeem.
U prvim jutarnjim asovima njegovum je bio bistar i, ne gubei vreme,
dugo je razgovarao sa ocem Honasom. Deda mu je sve ispriao, ba
sve... sve ega se seao, pod tajnom ispovesti.
Pokucali su na vrata. Huan se nije obazreo, znao je da je blizu granice
bezdana, da e mu svest iileti. To lupkanje preko drveta bilo je kao
neki odjek. Dopirao je izdaleka. Vrata su se otvorila.
- Imate posetu... Va prijatelj iz detinjstva - rekla je bolniarka koja je
te noi bila deurna pre nego to sada ode s posla.
Oi starca su zasijale kao eravica u mraku. Vihor prizora i seanja
preplavio mu je svest. Pogledao je bolniarku pravo u oi i ona obori
glavu.
Bila je njihova; nema u to sumnje. Pronali su ga.
Znao je da je kucnuo njegov as. ekao ga je... Toliko se plaio tog
ubilakog, tog neljudskog pogleda koji je vrebao na njega jo od
detinjstva... Od onog dana kada je stari uitelj pao nasred ulice...
Neko je uao i bolniarka je polako zatvorila vrata za sobom, dok se
inilo da posetiocu potvrdno klima glavom.
- Asmodeo... - promrmljao je deda praznog pogleda.
- Bilo je pitanje vremena kad u te pronai.
Stari vitez je znao da je to nemogue.
- Ja sam s tobom odavno svrio - rekao je stari vitez vie kao za sebe.
Zlo uvek pokazuje isto lice, setio se stari vitez da mu je uitelj
mnogo puta ponovio.
- Ali ne i sa zlom, to ti je jasno, zar ne?
Da, jasno mu je bilo.
- Skini masku. Hou da vidim tvoje novo lice. Da znam ko si sada.
- Uvek imamo isto lice. Mi se ovekoveujemo. Besmrtni smo.
Ne. Zlo nije besmrtno. Zato je tako dugo i uvao tajnu. Zbog toga je
ta utvara sada tamo. Zato to se zlo ne plai. Zato to druge ugroava.
Da, isto lice... ali drugi ubica. Doli su po njega. Ipak se plae, pomislio je
stari vitez.
- Nali smo te, Huane. Ve sam ti rekao da je bilo pitanje vremena. Mi
zapravo znamo za tebe otkad si ostao sam. Mogli smo odavno da te
uklonimo s puta, ali mi hoemo tajnu. Jesi li to nekome ispriao?
Stari vitez je kleknuo i nastavio da se moli.
- Oe na, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da bude carstvo
Tvoje, da bude volja Tvoja kako na nebu tako i na zemlji,...
- Nita ti tvoje nebo nee pomoi; doao sam da te ubijem. Njoj si
ispriao, zar ne? Jesi li joj rekao gde si je sakrio? - prekide ga.
Ali je stari vitez nastavio da se moli.
- Jesi li to rekao Honasu?
To mu je ime zazvualo kao iz velike udaljenosti: Honas?
- ...da bude volja Tvoja kako na nebu tako i na zemlji - ponavljao je
stari vitez.
Ubica ga je pogledao u oi i shvatio da je starac ponovo utonuo u
bezdan, u neko mesto odakle vie ne moe da ga uje.
- Drtino izlapela! - povikao je srdito. - Gde si?
Ali stari vitez ga nije uo.
- ... hleb na nasuni - nastavljao je sa nekog drugog sveta.
Asmodeo bee prekasno stigao. Sad je ona bila na redu.
- Ti mi vie nisi od koristi - rekao je prezrivo.
Otvorio je vrata sobe i pogledao na obe strane: hodnik je bio prazan.
Pri dnu je bilo stepenite.
Asmodeo je uzeo starca pod ruku. Stari vitez je ustao i pitomo pustio
da bude voen dok je dovravao molitvu. Pogled mu je bio zagubljen u
zaaranoj umi. Huan vie nije znao ko je, njegovo pamenje je bilo kao
let golubova. Sporo su ili sve do prvog stepenika. ovek mu je tu zadao
teak udarac u potiljak i onda odgurnuo beivotno telo niz stepenite.
Telo se otkotrljalo i celim putem bivalo dodatno izudarano, sve dok
kraj stepenita nije zaustavio taj pad, kojim je telo zavrilo gotovo u
fetusnom poloaju. Asmodeo se spustio niz stepenite, uklonio je starca
nogom. Lice starog viteza bilo je kao u novoroeneta. Nije bilo bola.
Samo spokoj. Kao da je pronaao svoj put. Let golubova uputio se ka
nebu, izgubio se u ogromnom i svetleem plavetnilu; vie im krila nee
zaustaviti, nikad se vie nee vratiti na obalu.
Asmodeo je osetio da ga mrzi, da mrzi to lice. Mrzi taj ivot koji je on
zauvek okonao. Mrzi tu matoru budalu. Mrzi sve to on predstavlja.
Otrov se cedio u dnu njegovih zenica, pretvorenih u tamne dimnjake iz
kojih je kuljao dim zla.
Bolniarka je dotrala i videla ceo prizor. Ali u njenom izrazu nije bilo
uasa.
- Otac Honas je poslednji bio s njim - rekla mu je.
Potom mu je prenela adresu parohije.
Asmodeo je napravio neku ivotinjsku grimasu pomeanih oseanja i
nezadovoljstva i zadovoljstva.
Nita vie nije rekao. Iziao je polako. Udaljio se. Napustio je to
mesto; napustio ga je kao utvarna senka koju oivljava bolesna u
pakla.
Bolniarka je stala da eka pored starca. Stajala je. Nije se pomakla.
Tiina je u domu bila sveopta. Minut. Dva. Onda je pozvala na uzbunu.
18.
- Gospoice, veoma nam je ao... Teak udes. - Upravnik doma je
pokuavao da bude ljubazan.
Kada ju je tog jutra pozvao telefonom nije znao kako da joj saopti
vest, ali devojka je odmah naslutila kakva je ta vest pa je petnaestak
minuta kasnije ve bila u domu sa Migelom.
- Deda... - ree Marija iskidanim glasom kad ga je prepoznala.
Leao je na nosilima; pokrivao ga je arav natopljen krvlju.
Ambulantna kola su ekala napolju, na ulazu u dom.
Videli su je kad je stigla, kad je izala iz taksija, a ona strepela od
najgoreg. Pored ambulantnih kola, preko puta su bila parkirana i
policijska kola, na nekoliko metara od ulaza.
Istrani sudija i vetak za sudsku medicinu stigli su jo ranije i ve su
bili zavrili posao dizanja lea. Nesreni sluaj, po svemu sudei; alostan
udes.
- Smiri se - rekao je Migel grlei je kad je video da je potok suza
potekao njenim licem.
Marija je pokuavala da se pribere, da ostane pribrana.
Nije mogla to da izbegne, pa se udaljila od njih, i od Migela i od
upravnika doma. Povukla se sva snuena, pognute glave. Dva mukarca
su ostala ne znajui tano ta jedan drugom da kau. Oko njih,
radoznalci, i bolniarke i policajci. Migel ih, meutim, nije video. Bili su
oko njega, ali on ih nije video. Upravnik ga je pogledao ne znajui ta da
mu kae. Onda se ona vratila.
- Dobro sam - rekla je iskidanim glasom.
Ali to nije bilo istina.
Tokom vonje taksijem pobojali se najgoreg, a posle se ispostavilo da
je bojazan bila osnovana. Preko telefona nisu hteli da joj kau istinu, celu
istinu. Samo da hitno doe.
- Nismo mogli nita da uinimo, on je bio bolestan. Kao to i sami
znate, u poslednje vreme njegova bolest... sve se vie pogoravala. Mogli
ste u to da se uverite prilikom poseta.
- Ali, zar ga vi niste negovali? ta se desilo?
- Mislimo da se stropotao niz stepenite i teko udario glavu... tako je
rekao vetak za sudsku medicinu. - A u vidu izvinjenja, dodao je: - inimo
sve to je u naoj moi, ne moe da bude po jedna bolniarka za svakog
bolesnika. Treba da razumete: ovo nije zatvor. Nai bolesnici treba da
imaju svoj prostor. Jesu oni pod nadzorom, ali elimo da veruju da imaju i
izvesnu samostalnost.
- Nadzor koji ba i nije neki - rekla je ona pomalo ojaeno.
- Imamo tri deurne bolniarke po spratu. Pretpostavljamo da se udes
desio kada su sve tri bile zauzete po razliitim sobama. Osim toga...
Upravnik je zastao. Kako da kaem, pomislio je.
- Osim toga? - upitao je Migel.
- Policija ne iskljuuje mogunost samoubistva.
- Moj deda se nije ubio! Nikad mu tako neto ne bi ni palo na pamet.
- U normalnim okolnostima, ne, ali...
- Nikad! - ponovila je tako odluno i s tolikim jedom u glasu, da je
upravnik na tren ostao bez rei.
- Shvatite, mi mislimo da je udes, da je pao niz stepenite i da je
nezgodno udario potiljak. Ali policija... uostalom, znate ve: ona nikad ne
odbacuje nijednu mogunost.
- Moj deda je bio poboan. Takva mogunost mu nikad ne bi prola ni
kroz matu. Uveravam vas da je ekao moju dananju posetu.
Upravnik je utao kako se ne bi dalje raspravljao s devojkom.
- Hou da ga vidim poslednji put - rekla je ona oteenih oiju i iznova
vlanih obraza.
Upravnik i Migel su je ispratili do mesta gde je bio le koji su nosila
dva bolniara i koji samo to nije unet u ambulantna kola. Upravnik im je
dao znak i oni su se zaustavili. Pored njih, a u pratnji dvojice policajaca,
ovek srednjih godina, ne preterano visok, neto je zapisivao u svojoj
belenici dok je besno vakao lilihip. Priao je skupini.
- Ja sam inspektor Mortimer, Agustin Mortimer... Vama na usluzi,
gospoice, veoma mi je ao... -rekao je dok se predstavljao i vadio
lizalicu iz usta.
Marija kao da ga nije ni ula. Migel stisnu ruku koju mu je inspektor
pruao. Potom je naloio jednom policajcu da podigne arav koji je
pokrivao starevo lice.
Ona nije mogla to da izdri pa se prepustila Migelovom naruju.
- Nemoj da plae...
- Mnogo nam je ao. Ovo je ozbiljna stvar za ustanovu na ijem sam
elu. Ako vam neto bude potrebno... - ponovio je upravnik doma.
Ona ne odgovori.
- Ako nije problem, trebalo bi da vam postavim nekoliko pitanja -
rekao joj je inspektor Mortimer.
Ona potvrdno klimnu glavom.
- Ko je poslednja osoba koja ga je videla ivog? - upitao je Migel
upravnika.
- Bolniarka koja je noas bila deurna, naravno... Gospoa Rosario.
Potpuno jeutuena, onajevrstan profesionalac. Pozvali su je iz druge
sobe, a izgleda da su i njene koleginice bile zauzete. Sve bolniarke nose
ureaj na koji pacijenti mogu da ih zovu kad god ele; imaju dugme iznad
kreveta. To je prvo to naue...
- Da, ali nisam mislio na bolniarku... Nego, da li je razgovarao sa
nekim? - insistirao je Migel.
- Saekajte trenutak... da, jeste, sa ocem Honasom, ispovednikom, on
ga je poslednji video jutros.
- Otac Honas? Ispovednik? - iznenadio se Migel.
To ime je uzbunilo Mariju. Honas... ta joj deda bee rekao u vezi sa
Honasom?
- Mi smo laika institucija, ali mnogo pacijenata je katolike
veroispovesti. Onda traimo da doe otac Honas. On nam uvek stoji na
raspolaganju, pravi je svetac, a sa gospodinom Huanom je vodio duge
razgovore. On je bio njegov duhovni voa. U stvari, on je bio mnogo vie
od toga; bili su prijatelji.
- Pa ga je tako rano posetio?
- Pa, otac Honas ima misu u pola devet. I mada moe da izgleda
udno, esto je gospodina Huana obilazio u neuobiajeno vreme, pre
mise.
- Mogu li da ga vidim? - upitao je Migel.
Od svih tih pitanja inspekor Mortimer se primetno uzvrpoljio. Nije
voleo da mu preotmu ulogu. On je taj koji postavlja pitanja. Osim toga,
sve je to ve uneto u izvetaj, ali se nije usudio da prekine.
- Ne ivi u domu. Kao to sam vam upravo rekao, ovo je laika
institucija. On je u parohiji San Kristobal, u Slobodnoj zoni.
- I ak je otuda dolazio da ispoveda dedu? - upitala je Marija, koja je
pomno pratila razgovor.
-Tako je on zatraio kada ste jue otili. Insistirao je pa smo ga
pozvali telefonom. Otac Honas dolazi i odlazi... kao da je jo jedan lan
ove kue.
- Moete li da mi date njegovu adresu? - upitao je Migel. - Moda bi
mogao da nam pomogne.
- Ne brinite, mi smo ga ve lokalizovali... Mi znamo svoj posao... -
rekao je Mortimer.
Inspektorova nervoza nije promakla Migelu. inilo se kao da je bio
veoma osetljive prirode. Moda i previe, pomislio je.
Upravnik, koji je naizmenino gledao u policajca i u mladi par, za
trenutak je oklevao, uzdravao se, ali je bio Marijin dunik te je na kraju
saoptio adresu kao da se zbog neega izvinjava. Mortimer ga prostreli
pogledom dok je na pod bacao tapi lizalice. Migel je upamtio adresu.
- No, nemojte da brinete, mi emo ovo pitanje reiti... Sad bi trebalo
da vam postavim nekoliko pitanja - rekao je Mortimer prilazei Mariji.
- Moete za trenutak da nas izvinite...? Moram da popuim jednu
cigaretu - rekao je Migel.
- Samo izvolite - odgovorio je inspektor.
Poli su prema glavnom ulazu, izvan Mortimerovog i upravnikovog
vidnog polja.
- Ali, ti ne pui - rekla je ona im su zamakli iza ugla.
- Moe li da ostane sama?
- Deda mi je pominjao izvesnog Honasa, sea se?
- Moe li sama da ostane sa policajcem?
- Zato?
- Zbog toga to si upravo rekla. Moram da naem ispovednika.
- Trebalo je da mi otac Honas pomogne. Misli li da mu je deda neto
rekao?
- Ne znam, ali moram da se vidim s tim svetenikom... Imam... - nije
se usuivao da izgovori re.
-... neki predoseaj.
Nije voleo tu re. On je matematiar.
- Da. Predoseaj.
19.
Nikad ranije nije bio tamo. Tu etvrt je poznavao samo sa knjievnog
stanovita zahvaljujui romanima Paka Kandela, pisca koga je smatrao
nepravedno zapostavljenim. Kasas Baratas: deo grada etvrtastih
zgradurina. blokova udovinih viespratnica, jeftina gradnja iz pedesetih
i ezdesetih godina, ljudska konica, mesto na kojem ivi na hiljade
porodica koje su se tu sjatile posleratnih godina, najduih, najemernijih i
najtunijih u itavoj Evropi. Posleratno razdoblje i jedna etvrt koju mu je
Kandel zario u srce dok je u ranoj mladosti itao njegove romane.
Pravi primer antiarhitekture, pomislio je Migel; meutim,
funkcionalnost, a naroito rentabilnost, bile su oigledno maksimalne.
etvrtaste ili pravougaone zgrade od betona, bez ikakvog kriterijuma
izuzev to veeg broja spratova, to se teren vie isplati. Tim su vie
novca zgrtali halapljivi investitori sirotinjskih kua. One su izgraene kao
zatvorske elije za radnike. Za jadnike iz Mursije od dinamita, pomislio
je, seajui se pesnika Migela Ernandesa. Tu je mogao da vidi tih trideset
hiljada peseta po oveku; tamnice onih drugih Katalonaca i njihovih
potomaka. ta li se desilo sa starim piscem, s tim dooem u
Parlamentu ije je hronike svojevremeno pratio?... Kakav uas, pomislio
je dok je traio mesto za parkiranje kruei oko jednog bloka.
Eto ga sad ovde. Crkva San Kristobal, zdanje kao istrgnuto iz
najcrnjeg soc-realizma, od skromnog materijala. To jeste autentini hram
siromanih.
Pronaao je prazno mesto u ulici Uljdakona, na pedesetak metara od
crkve, i tu je zaustavio automobil. Parkirao se. Spremao se da izae iz
vozila, ali to nije uradio. Plonikom preko puta iao je ovek obrijane
glave u dugom kaputu... ovek konzola, i odmah, im je pomislio, znao je
da je potpuno iracionalno to to je pomislio. Ali ipak nije izaao iz
automobila, nego je iz njega pogledom ispratio neobinog oveka. Nije
uspeo da ga vidi spreda. ovek se zaustavio, otvorio vrata crnog audija i
upalio motor.
Migel je onda izaao iz auta, uputio se ka parkomatu i izvadio karticu.
ovek konzola, ponovio je u sebi. Posle je prevalio tih pedesetak metara
koji su ga odvajali od crkve San Kristobal.
Crkva je nasred izduenog, hladnog i sumornog betonskog trga,
okruena omanjim vrtom. Stara stabla poteena su, moda i udom,
kada je itav taj kraj opustoen zbog nekog urbanistikog hira. Proao je
pored ograde, neka deca su igrala lopte na trgu s leve strane. Glavni ulaz
u crkvu bio je zatvoren. Migel je napravio ceo krug oko crkve. Sa zadnje
strane bila su jo neka manja vrata, kroz uzani prolaz koji se zavrava
slepom ulicom. Betonski zidovi parka zaklapaju taj deo crkve. Moda je
na toj strani unutra sakristija, pomislio je. Izgledalo jekao da suvrata
zatvorena tako da je pokucao o vratnice i onda ustanovio da su vrata
otvorena, jer su se i otvorila.
Miris voska i tamjana irio se mranom prostorijom. Kontrast u odnosu
na spoljanju svetlost za trenutak ga zaslepi. Nainio je korak napred,
rukom je potraio prekida za svetlo na bonom zidu, ali pre nego to ga
je pritisnuo, obuzela ga je opet jedna slutnja, pa je od toga odustao.
Saekao je nekoliko asaka dok su mu se oi prilagodile na unutranju
tamu. Postepeno su poeli da se ukazuju predmeti, obrisi. Snop svetlosti
je ulazio kroz drveni dovratak i tako je uspeo da vidi prekida. etvrtasta
bela kutija. Priao je i pritisnuo ga laktom.
Prizor koji je ugledao skamenio ga je. To to je video prevazilazilo ga
je. Stresao se. Osetio je strah, ali nije smeo da poklekne. Vrtoglavica ga
je oamutila i eludac mu se prevrnuo. Nee moi da izdri, pomislio je;
nee moi ni korak vie da napravi pred tom velikom barom krvi kod nogu
i unakaenim telom ubijenog svetenika, to je leao baen na pod kao
bezoblina vrea.
Sada je znao, ovek u crnom je podli ubica.
Sveteniku je utroba bila prosuta po podu, krv je i dalje oticala iz
njegovog tela. Mirisao je na smrt. Izgledalo je kao da se svetenik vukao
po podu ostavljajui tako creva za sobom po toj nevelikoj prostoriji
ogoljenih zidova. Pri dnu, zasvoena vrata kroz koja se pristupa crkvenom
oltaru. Sa desne strane, sto sa knjigama, razni papiri i iskljueni raunar.
Sve ispreturano. Vrata velikog ormana na bonom zidu irom su bila
otvorena. Odea razbacana po podu, fioke isprevrtane... Na drugom zidu,
jedno raspee.
Za ime sveta! Ko je mogao ovako neto da uradi? Morao je negde
da se nasloni jer ga noge nisu drale. Ipak je klonuo, poeo je da klizi
nadole oslonjen leima na zid. Sklonio je pogled sa tog stravinog prizora
i zabio glavu meu kolena.
Pokuavao je da misli. Bio je preneraen. Da se makar mentalno
udalji od te strahote. Da li da pozove policiju? Da to pre pobegne? ta
on trai tamo? Sva srea to Marija nije pola s njim. Kakav je smisao tih
dveju smrti? Opet je ustao.
Prvi poriv mu je bio da pobegne, ali mu je nagon naloio da ne
napusti to mesto. eli da zna. eli da vidi, ali, ta? Znao je da po prilici
nema mnogo vremena. Policija... onaj inspektor, Mortimer, oni su u
domu i verovatno e i oni poeleti da porazgovaraju sa ispovednikom...
Ne smeju da me nau ovde.
Njegovum je nagonski iao napred. Izgleda da se svetenik vukao do
ulaznih vrata u crkvu s nekom namerom, ali je taj jezivi prizor kod njega
izazivao gaenje i elju za povraanjem. Naprosto grozno. Nije mogao da
odvoji oi od svetenika, oca Honasa, koji je beivotno leao postrance.
Krv je polako oticala. Nije moglo mnogo vremena da protekne otkad je
mrtav. Kad bee ugledao oveka u crnom? Pre deset minuta? Petnaest?
Dvadeset? Zagledao se u le, bio je u neprirodnom poloaju, dobro se
zagledao: ispruena ruka, inilo se kao da je prstima pokuao neto da
nacrta po podnim ploicama. Iz tog poloaja nije mogao jasno da vidi,
osim toga krv se postepeno razlivala po celom podu. Ako je neto i
napisao, vrlo brzo e prekriveno krvlju. as neizdrive napetosti.
Da li je mogue da je ovek u crnom ubio Marijinog dedu? Da je on
poinio i ovo svirepo ubistvo? Da je neko iz doma obavestio ubicu da je
otac Honas poslednji koji je razgovarao s dedom? Pitanja su mu navirala
dok je posmatrao le, beivotno svetenikovo telo.
Paljivo je nainio jedan korak, u nastojanju da ne umrlja cipele. Jo
jedan korak, pa jo jedan, morae da ide udesno, sve pliva u krvi.
Pogledao je pod i video komad pocrnelog mesa, nije hteo ni da razmilja
ta je to. Udahnuo je duboko i naterao sebe da produi napred, prema
svetenikovom licu. Oprezno se sagao, gotovo da nije mogao ni da se
pomera, krv je bila posvuda. Ipak je morao da mu vidi lice... Gospode!...
Iskopali su mu oi!... Ko je to mogao... tako neto? Uspeo je da se
pribere tako to je disao duboko, udiui na nos i izdiui na usta, u
velikim udisajima. Posle se polako okrenuo i pogledao isprueni prst
pokojnika: bio je umrljan krvlju; njime bee neto iscrtao ili zapisao, kao
neki trougao... Ne, nije trougao... Nego veliko latinino slovo v
naopako. Tano iznad vrha, slovo B sa izduenom uspravnom crtom...
kao... Kao grko slovo beta? Ispod velikog izokrenutog slova v bilo je
jo neto; sagnuo se jo malo, sve je bilo mutno, a i krv iz velike lokve
nadirala je kao reka uarene lave iz vulkana u erupciji. Prvi znak se
izbrisao, samo se nazirao donji deo, potom, jo neki... Paljivo je
osmotrio i... da,jedan broj, jeste... sada ga vidi. Bio je veoma uznemiren,
i suvie uzbuen, ali mora da upamti taj broj. U glaviponovi brojke...
jedan, jedan, osam... Tuje svepostajalo nerazgovetno, bila je to tek
mrlja; posle, opet, dva broja... Dva, dva. Ponovio je to u glavi: jedan,
jedan, osam... to moe da bude i nula ili, ne... ne moe da se razabere, a
onda dvadeset dva, to je...
Ponovo je pogledao izokrenuto slovo v. Moglo je to da bude i veliko
grko i, naopako postavljeno, ali crta je mnogo kratka... Paljivo se jo
jednom zagledao, to ga je na neto podsealo, podsealo ga je na neto
to je on esto imao u rukama, naroito kao student, dok je crtao.
Potraio je u svojoj glavi, adrenalin je u potocima kuljao su njegovim
ilama. Srce mu je dobilo na ubrzanju i, najzad... estar! Ogroman estar,
nema u to sumnje, sa slovom beta iznad. Sada treba da upamti brojeve:
118... 22, nedostojao je etvrti broj, onaj u sredini, i onaj prvi... Pogledao
je jo bolje pa u sebi ree: Prva brojka je vea, mogla bi da bude neki
znak, ili moda neka petica, neko slovo. Ne mogu due da se zadravam,
ako me ovde zateknu morao bih da im pruim previe objanjenja.
Krvje i dalje tekla, potok se irio, sve je za sobom brisao, pod je bio
poplavljen. Treba da izae otuda pomerajui se paljivo kako se ne bi
umrljao. Za ime sveta, koliko ima krvi u jednom ljudskom telu! Uz veliki
napor pokuao je da preskoi lokvu, ali ovoga puta nije u tome uspeo,
krvavi tragovi njegovih cipela ostali su otisnuti na podu. Stigao je do
vrata, bio je veoma uzrujan pa se i nehotice rukom pridrao za dovratak;
potom je brzo izaao napolje.
Dok se brzim koracima udaljavao, u glavi je ponavljao brojeve. Deca
koja su se igrala u parku ve su bila otila. Naizgled vie nikog nije bilo
na ulici. Ubrzao je korak dok nije stigao do kola. Otvorio je vrata i seo
unutra.
Duboko je udahnuo i izdahnuo pa je potraio hemijsku olovku i papir u
kaseti pored volana gde to inae dri. Preko volana, na papiru je ponovio
crte i broj koji je svetenik ispisao svojom krvlju. Sve je iscrtao, onako
kako se toga seao... To je bila poruka, neto to ukazuje na ubicu... Da,
vrlo verovatno, ali o emu je re? 0 emu je otac Honas hteo da ostavi
svedoanstvo?
Sloio je papir i potraio kontaktni klju u depu.
Jedno policijsko vozilo primicalo mu se s leve strane. To vozilo se
zaustavilo na nekoliko metara od njega. Pre nego to se sagao, uspeo je
da vidi da kroz levi prozor viri tapi lilihipa. Policija... Mortimer! Tako je
pomislio, i sakrio se tonui jo vie na seditu. I zaista, inspektor koji je
doao u dom, njegovpomonik i jo jedan policajac izali su iz kola i
uputili se ka crkvi San Kristobal. Migel je saekao nekoliko asaka dok ih
nije izgubio iz vida. Onda je upalio motor i udaljio se. Ubrzao je im je
stigao do prvog ugla. Onda se setio da je ostavio upaljeno svetlo... Zlo i
naopako! U toj brzini... ini mi se da sam se naslonio na dovratak i na
vrata... Mora da su moji tragovi na sve strane. Osetio je veliku
malaksalost. Cipele... mora da ih se rei.
20.
Jukio Fumiko se tog jutra etao plaom. Voleo je da eta uz more pre
nego to osvane. Da vidi kako sunce polako izlazi. Obala Kadakesa ga je
u neko odreeno doba jutra i popodneva podseala na njegovu zemlju.
Taj deo katalonskog priobalja jo je imao tamu, ivotnu snagu. Kamenje,
zelenilo, planine, voda, sve je posedovalo energiju tamua.
Ali to mu nije bilo dovoljno da povrati svoj mir.
Brige mu prethodne noi nisu dale da spava. Otkad je shvatio da su
njegove sumnje osnovane, Jukija Fumika je san napustio, kao i Magbeta.
Trebalo bi to preduprediti.
Jukio Fumiko ni s kim ne bi sklopio posao, a da ga pre toga ne vidi
kako jede; za starog jakuzu, obredi su bili od prvorazrednog znaaja.
Ponaanje pri obedovanju bilo je veoma vano, a to mnogi Zapadnjaci ne
razumeju. Taj Katalonac bio je drugaiji: ume da se ponaa za stolom,
pun je potovanja i dri se kao pravi daimjo plemikog roda; ali to nije
bilo dovoljno da bi mu ita dalje davao.
Morae da ga sprei.
Posle etnje obavio je obred iskazivanja potovanja svojim precima.
Stari Jukio se sa arom pomolio i poloio simbolini dar. Voleo je tradiciju
i bio vrsto uveren u putanju bogova. Bez toga, njegova bi zemlja
propala a porodica se raspala. Za to se borio i njegov otac, koga nije
upoznao, ali kome je upravo odavao potu. Otac je bio verni oficir u slubi
generala Toja Hidekija. Kad je izgubljen rat, Amerikanci su ga izveli pred
sud. Oni su razorili njegovu zemlju, zemlju osam miliona kamija i sam
car je, poto se odrekao svog boanskog porekla, poeo da sarauje sa
snagama okupatora. Ti bezbonici su se usudili da dekretom ponite
intoistiku veru. Japan njegovih predaka vie nije postojao. Kao to nije
postojao veliki deo njegove porodice, poreklom iz delte reke Ota, iz
Hiroime.
Majka mu je bila u estom mesecu trudnoe kad su izdaleka videli
veliku peurku. Njemu je tada bilo tri godine, ali se jo seao onog bleska
koji je zauvek ugasio sve to je nekada bilo.
Rodila mu se sestra i sve je naizgled bilo u redu. Prolo je trideset pet
godina. Onda se desilo. udnovato oboljenje koje se u njoj od roenja
inkubiralo bez ispoljavanja, pokosilo ju je odjednom.
Tada je Jukio preuzeo brigu o svojoj tek roenoj sestriini.
Godinama kasnije, kada je 7. januara 1989. godine novi car Akihito
oznaio svoje kraljevanje u sklopu ere Heisej, ponovo steenog mira,
Fumiko se rasplakao. Plakao je u svetilitu Jasukuni u Tokiju, gde se
odaje pota rtvama rata. I tada se zavetovao ocu koga nikad nije
upoznao.
Bili su ga nauili da oboava lik cara i nikakav dekret ne moe to da
promeni, ali se sa carskom politikom nije slagao. Fumiko se nee smiriti
dok se ne bude osvetio.
Sada, sa ezdeset etiri godine, bio je jedan od bosova jakuze koga su
najvie potovali. Meu njegovim mnogobrojnim poslovima nijedan ga
nije ispunjavao tolikim zadovoljstvom kao trovanje omladine SAD zajedno
sa junoamerikim kartelima. Italijani su kasno uli u trgovinu drogom;
oklevali su. On nije. To e mu omoguiti da doe do dovoljne koliine
novca koji e mu omoguiti da kupi ceo jedan kontinent i sve njegove
politiare. Ali nije to ono to je on eleo. On je eleo neto slino velikoj
peurki koju bee video u detinjstvu i od koje je, posle, nastradala i
njegova sestra.
A to je eleo u krvi svakog Severnoamerikanca starijeg od dvanaest
godina.
- Oe.
Jukio nije odgovorio. Zavrio je molitvu pa je ustao.
- Jesi li poslao po mene, oe? - upitao je njegov sin.
- Da, sine.
Onda je izaao na veliku terasu pored mora. Seo je na ezlong.
- Zna ve zato sam te pozvao.
- Znam, oe.
- Mora da ga sprei. Taj odnos ne sme da ima ni sadanjost ni
budunost.
- Porazgovarau sa Bruom.
- Ne, prvo sa njome.
- Tako u uiniti, oe.
21.
Eduardo Noges je podigao tapi lilihipa koji njegov ef upravo bee
bacio na zemlju. To je bio trei tog dana. Jo mu samo to treba, da preko
cele te svinjarije ef jo i zagadi pozornicu ovakve udovine strahote, jer
to vie nije bio zloin, to je pravo zverstvo.
Vetaci za sudsku medicinu ve su radili dva-tri sata i sainili prvi
preliminarni izvetaj.
- ta to imamo? - upitao je Mortimer, potpuno izbezumljen.
- Neto nije u redu, efe? Vidim da ste napeti.
Eduardo Noges je u odeljenju uivao glas da je hladnokrvan: bio je
kadar da pojede komad tortilje od krompira sa grudi mafijakog kolovoe
poloenog na stolu za seciranje. Ali Mortimeru nije bilo do takvih podviga.
Zato li je taj manijak ostavio upaljeno svetlo, razmiljao je.
- Moete da ga pogledate, efe; mleveno meso u koliinama. Taj to
je ovo uradio oigledno ima konjski eludac.
- Nogese, nemojte da potroite i to malo strpljenja to mi je ostalo,
nego mi samo podnesite izvetaj.
- Izgleda da su ono popovsko iite...
- Malo potovanja, Nogese - presekao ga je Mortimer.
- Rasporili su mu utrobu, efe, i to milimetar po milimetar, kao da u
tome uivaju. A i oi su mu izvadili. Ali je popa, upravo zato to je bio
popa, jo stigao i da se pomoli.
- Kako to mislite?
- Tako to posle svega to su mu uradili, izgleda da je ipak uspeo jo i
da puzi, to je svakako ravno udu. Elem, bio je iv kad su ga ostavili;
nema sumnje, popa je posle toga jo ipuzao. Ima jasnih dokaza... Je l
vidite? To jepoetni poloaj - rekao je pokazujui mesto.
Mortimer je zaustavio disanje i progutao pljuvaku. inilo se kao da
mu je glava na drugom mestu.
Noges je ve bio navikao na te trenutke efovog potpunog povlaenja
u sebe pa mu je kazao:
- Krenite opet da puite... Toplo vam preproruujem; toliko lizalica
nikako ne moe da bude dobro za zdravlje, verujte mi.
- Prestani da lupeta... - odgovorio mu je pretpostavljeni pa mu
naredio da nastavi sa izvetajem.
- U redu, efe: onda je stigao dovde i... eto, sve je natopljeno krvlju...
kao da je hteo da nam neto porui; fotografije nam moda ukau na
neki trag. Ali druga osoba takoe je zamutila tragove.
Mortimer se spremao da baci tapi novog lilihipa, ali mu Noges ree:
- Ne preporuujm vam da to uradite, efe.
Mortimer ga nije posluao, bacio je tapi, a Noges ga je uhvatio u
letu.
- Druga osoba? - upitao je Mortimer veoma radoznalo. - Bila su, dakle,
dvojica?
- Ne znam da li su obojica ubice. Tragovi njegovih koraka pokazuju da
je uao kasnije. Pored tragova crnog popa, to je jedini od koga imamo i
otiske prstiju, ovde, vidite...? Na dovratku i na vratima. Ubica je valjda
koristio rukavice.
- Otkud to znamo?
- Da su bila dvojica? Po cipelama. Imamo dve razliite vrste. to se
tie tragova, ni o drugome nemamo sumnji. Sklon sam pretpostavci da
nisu ili zajedno. Nego da je drugi uao posle, video sitno seckanog,
skapirao da e biti rigoleto pa se dao u trk.
- Lepo se izraavajte, Nogese. Vi ste policajac, a ne neki lik iz
Policajaca iz Majamija.
- Izvinite, efe. To je zbog filmova. ovek ih se toliko nagleda da
poinje da govori kao ti panduri na teveu.
- ta mislite o motivu? Imate li neku predstavu?
- Ne znam ta da mislim, efe. Naravno, niko ko je zateen u pokuaju
da iz crkve iznese priloge od milostinje nee poiniti ovako neto. Je l
mislite da ovo ubistvo ima neke veze sa smru dedita iz doma? Popa je
bio njegov ispovednik, osim toga, on je poslednji koji je razgovarao sa
starim.
Mortimer nije odgovorio.
22.
- Jurij, mora da mi pomogne - rekao je Bru.
Jurij e biti kod kue za pola sata. Neke stvari se ne mogu zatraiti
preko telefona. Bru nije imao poverenja u tu bandu zaluenika koje je
finansirao. Nije to inio zato to je to voleo, ve zato to je u osnovi bio
ovek od rei. A porodina obeanja treba da budu ispunjena. Ali hoe
svesku. Ako taj dnevnik sadri neto to e mu pribaviti mo, hoe tu
belenicu. Uz to, nije imao poverenja u Asmodea a jo manje se uzdao u
njegove dounike. aka fanatika.
auma Bru ima pedeset osam godina. Nije se oduvek tako zvao. U
registru, na poetku demokratije i kada su mu prijatelji politiari tako
posavetovali, on je promenio pansko Haime u katalonsko auma jer
treba da se prilagodi novim vremenima. Njemu je svejedno, Haime ili
auma, kao to mu je svejedno i za politike stranke; on je jedan od
najbogatijih ljudi u gradu i svima daje novac.
Njegova ogromna kua, pravi dvorac, saetak je sjaja iz prolosti i
sadanjosti njegove loze: nametaj s poetka XX veka i figure, komadi i
slike velike vrednosti ukraavaju njegov dom.
Njegova porodica je bila mecena renaense. Mogli su to sebi da
priute: imali su razgranate poslove na Kubi pre nego je stekla
nezavisnost, a i nekoliko fabrika u Pueblo Nuevu. Sve zahvaljujui
mranom izvoru njihovog bogatstva: trgovini robovima. Vekovima je to
bila porodica koja se bavila tom trgovinom, kako u vezi sa ugovaranjem i
prodajom crnakih robova u XVIII veku, tako i u vezi sa radnicima poev
od druge polovine XIX veka.
Gubitak Kube je bila propast za poslove Bruovih. Slabost i
nesposobnost trule vlade u Madridu, rat sa SAD... teak ekonomski udar
za njih i mnoge druge preduzetnike. Ali Bruovi su uvek umeli da se
izvuku. Ve poetkom dvadesetog veka njegov deda Markos Bru je
unajmljivao revolverae kako bi orujem doveli u red radnike koji su u
njegovim fabrikama prigrlili anarhizam i ugroavali ekonomski prosperitet
koji on bee uveao tokom Prvog svetskog rata: njegovi brodovi vie nisu
prevozili robove, ali su zato trgovali sa svim silama u sukobu tako to je,
pod zastavom neutralne zemlje koja ne uestvuje u tom sukobu, svim
zaraenim stranama obezbeivao ta je svakoj potrebno. Bruovi nisu
patili od skrupula. Poto se zavrio Prvi svetski rat a njihovo bogatstvo
bilo triput uveano, nee dozvoliti da ti nezadovoljnici i besprizornici
dovedu u pitanje ijednu od peseta koju su stekli u protoku vekova. Grad
je bio njihov jer su ga oni i platili pa su se tako mogli videti u Konjikom
klubu, u Palauu, u Velikom pozoritu Liseu, u Privrednoj komori, u
seditu ustanove za pitanja rada i razvoja i u svim ostalim krugovima
kojima su oni pomagali, a koji su bili znamenje njihove klase i
ekonomskog sjaja.
Kada su neredi preplavili grad, a ispostavilo se da politiari iz Madrida
opet nisu dorasli situaciji, Markos Bru je naredio generalnom kapetanu
Katalonije da preuzme stvar u svoje ruke.
Mir je kratko potrajao i tokom tog kratkog vremena mir nije ak bio ni
potpun. Nekoliko godina kasnije Bru je takoe uloio novac u operaciju
kojom e avionom biti doveden jo jedan general kako bi stao na elo
vojnog udara. Ali nije uspeo da izae iz Barselone, bio je uhvaen, takve
su bile okolnosti. On je, meutim, i sa time raunao. Tri godine je proveo
u kui u republikanskom okruenju i niko, nijedan komunista, nijedan
pripadnik narodne milicije i nijedan anarhista nije smeo da mu prie.
Markos Bru je izaaona ulicu 26. januara 1939. Stao je na Dijagonali kao
jo jedan i odluno podigao ruku. Onda je zaplakao. Tri godine, tri duge
godine tokom kojih nije smeo da izlazi, da proeta ulicama koje su bile
njegove, kroz grad koji je bio njegov. Markos Bru se zaplakao jednako
tronut kao na dan kada je preminula njegova sveta supruga: velika ena,
runa, katolikinja i sentimentalna. Horistkinje, radnice i kurve bile su
neto drugo. Prema njima je oseao istu privlanost kao prema
ampanjcu. im se isprazni jedna boca, on baca bocu i prelazi na drugu
profuknjau. Ali njegova supruga... Prava svetica! Porok je uvao za
druge.
Diktatura je dola kao premija za poslovanje Bruovih.
Otac auma Brua bio je dostojni nastavlja porodine tradicije i
odlino je izlazio na kraj sa tim generalom koji nije voleo da se mea u
politiku.
- U pravu ste, Fransisko; dobro postupate. Vi nemojte da se meate u
politiku, prepustite to nama. Vi imate svoje, imate kasarne, celu paniju.
Poslovi i politika idu preko nas. ta kaete, don Pako, zar Barselona nije
maka?
Hose Bru bi mu tu i tamo neto natuknuo na katalonskom, za sluaj
da se general osmeli da ga u intimnim krugovima govori.
- Da, veoma je lepa, gospodine Bru.
- A Fudbalski klub Barselone? ta kaete na to, Pako?
- Dobar, veoma dobar.
- Ako elite, ja u da vas ulanim. Biete poasni lan, naravno,
neete ni pesetu da platite.
- Ja u stvari volim da pecam.
- Onda, idemo na pecanje! Imam brodi u Palamosu, nita posebno,
pa kad budete hteli, idemo na pecanje.
-A reke?
- Imam i reke. Na jedan moj mig pastrmke pune oveku koaricu.
Hose Antonio Bru bio je jedan od retkih koji se generalu obraao po
imenu, pa ak i po nadimku. Poneki nakit za donju Karmen, nekoliko
miliona za ljude reima, i tako je mogao lepo da posluje, kao i uz malo
guje digerice mina za generala kad god bi doao u posetu Barseloni:
to mu je omoguilo da mirno ivi skoro etrdeset godina.
Prisnost izmeu Generalisimusa i katalonskog magnata uveana je
kada su obojica odluili da pod pseudonimom Dejkajma Bura zajedno
napiu seriju lanaka uperenih protiv masonerije, koje je objavio dnevnik
Ariba. lanci su sabrani u knjizi pod naslovom Masonerija. Dnevnik No-
Do je preneo navodni intervju izmeu Kaudilja i gospodina Dejkajma
Bura, u stvari Hosea Antonija Brua preruenog u Engleza. Shodno tom
dnevniku: Kao to se moglo i pretpostaviti, razgovor je protekao u
srdanoj atmosferi.
- Pako, mora da mi uini jednu uslugu - rekao je Hose Antonio Bru
Generalisimusu jednom prilikom.
Tako su jednog dana 1952. godine Franko i Hose Antonio Bru posetili
restaurisani manastir Publeta i general je, u prisustvu katalonskog
magnata, zatraio od opata cistercitskog bratstva da izmeste grob
jednog od najizopaenijih ljudi svoga doba. Opat je to i uradio i ostaci
vojvode Vartona su preneti u privatno groblje monaha. Filip Varton,
zajedno sa malobrojnom grupom Engleza, osnovao je 1728. godine prvu
masonsku lou u paniji.
auma Bru, sin Hosea Antonija Brua, prokuratora Kortesa i
Kaudiljovog linog prijatelja, bio je poslednji izdanak kaste. Obrazovanje
je stekao u uvenoj Nemakoj koli u Barseloni; na kraju krajeva, njegov
otac je tokom rata bio germanofil, a njegov deda bee pokrio trokove
postavljanja Vagnerovih dela u Liseuu. Zaokruio je to sjajno obrazovanje
u Engleskoj. Njegov mentalitet, njegov nain sagledavanja i razumevanja
sveta bili su pak kopija oevog naina; genetsko pitanje. Po nekim
drugim pitanjima njih dvojica se nikad nisu slagali. auma Bru je mrzeo
oca, tog gadnog starca koji se raspada na drugom spratu kue. Obeao je
da e preuzeti oevo poslovanje, ali o njegovim ludostima nije hteo ni da
uje.
auma Bru je posmatrao grad i shvatao da je jo njegov, kao i jo
etvorice drugih; tako je oduvek bilo i tako e i nadalje biti. Kao to je
tako i sa Njujorkom, Londonom ili Parizom: i oni pripadaju etvorici njih.
Barem se to nije promenilo u svetu.
auma Bru je i te kako promuuran, dok uporedo sa legalnim
poslovima odrava i porodinu tradiciju. Pad Istoka bio je kao znak
provienja. Bru je sveim mesom snabdevao ne samo burdelje u
Barseloni i na celoj sredozemnoj obali, nego je imao filijale u glavnim
evropskim gradovima. Robovlasnika prolost njegovih predaka sasvim se
lepo uklopila sa ruskim mafijaima sa kojima je obavljao veoma uspene
transakcije. Globalizacija njegovih poslova je svrena stvar: Kineskinje,
Tajlananke, Burmanke i Japanke takoe su prole kroz njegove bordele.
Ali, moda usled porodine tradicije, trgovina crnkinjama je deo posla koji
ga ispunjava najveim zadovoljstvom. Meutim, crnkinje su visoko
defektan materijal, preko polovine njih stie sa sidom i to je vrlo tetno
za tu delatnost. Treba odbaciti tako problematian materijal.
- Zadri moje Poljakinje i ostavi crnkinje. Moje cure su iste, mlade i,
ako ih natera, mogu da budu prilino nestane. Svidee ti se - govorio
mu je Jurij, jedan od njegovih ortaka.
- Meni se sviaju crnkinje.
- OK. Ali polovinu treba pokopati, ukloniti ih s puta; pune su govana.
Bru, nema problema, ja u to, za to i jesu prijatelji. Ali gubi pare.
- Imam ih dovoljno. Osim toga, emu slue pare, ako ne za poneki hir?
- Pa jeste, znam da si slab na crnkinje i na Azijatkinje.
- Ne, na Azijatkinje nisam. Samo na Japanke - razjasnio je.
- Ba si udan, Kataloncu jedan. Vi ste Katalonci inae udni - rekao
mu je. - Zato ba Japanke?
- Porodina tradicija. Neki moji preci bili su misionari u Japanu.
- Oduvek ste imali i tu humanu crtu - naalio se Japanac.
- Nemoj da se smeje, Jurij. Ne potiem iz porodice stepskih divljaka
koja se odaje kanibalizmu jer nema ta da jede. Moja porodica je istorija,
imamo naela, i oduvek verujemo u Boga.
- Daj, Bru, ne zajebavaj!
- Mi smo gospoda... De porcs i de senyors se n'ha de venir de mena.
- ta?
- Nema veze, ionako ne bi razumeo.
- OK. Ali ta da radim sa crnkinjama?
- Isto to i inae, do novog naloga. Imam ideju.
Ideja nije bila nova, re je o vaspostavljanju porodine tradicije. Kako
mu to nije ranije palo na pamet? Onda je stvorio farme. Imao je tri u
Africi i jednu u Marezmi. Ne treba vie. Kupovali bi devojice i deake u
ranom dobu; oni zdravi bili bi nekoliko godina hranjeni i paeni, njima bi
ak bilo prueno osnovno obrazovanje i uenje jezika zemlje u kojoj e
raditi. Njihovo plasiranje na tritu moe da traje izmeu pet i deset
godina; pet za najmlae, koji se koriste u porno industriji i u specijalnim
filmovima ime im je snuffmovies, mada se on nije mnogo razumevao u
kinematografiju - za koje se plaa brdo para. Najsreniji ipak stupaju na
posao po tajnim burdeljima.
Neki parovi se odvajaju za priplod, kako je Bru voleo da kae. Ta se
deca kasnije komercijalizuju. Ali njegovo poslovanje kavom, tj.
katalonskim ampanjcem, pokazalo mu je da se i strpljivo ekanje isplati.
Ni sa defektnom decom koja ne prolaze lekarski pregled ne mora da bude
na gubitku: trite ljudskim organima je odlian posao, a Jurij je u tom
pogledu pravi ekspert, koji mu uvek nudi dobru cenu.
Tako su se odvijali njegovi poslovi kad je auma Bru izaao na terasu.
Posmatrao je grad. I dalje je njegov i jo etvorice drugara, kao i uvek. U
takvim je razmiljanjima bio kad je ona izala, svukla se i skoila u bazen
koji zauzima dobar deo terase. Bru prie ivici. Ona se pribliila ronei,
izronila je kao uta sirena i poljubila Brua.
- Zdravo, efe - rekla je Taimacu.
- Nisam ja tvoj ef. Ti si sama svoja efovica i moe to da ostavi kad
god hoe.
- Ni u bunilu! Fondacija je pola mog ivota.
- Mislio sam da sam ja tvoj ivot.
- Ti si druga polovina.
- Prestar sam za tebe. Znam da me voli zbog mojih novaca.
Taimacu je bila izuzetne maije lepote. Izgledala je kao da joj je
jedva dvaeset godina. U svakom sluaju, Bru je bio skoro dvaput stariji.
- Ne davi. Moj ujak ima vie novca od tebe. Tebe volim jer si dobar,
zabavan, kulturan, zgodan, elegantan...
- U redu, u redu.
- Osim toga, vlasnik si Fondacije koja je za mene san snova.
Taimacu je direktorka Fondacije prijatelja secesije, koju je osnovalo i
koje finansira preduzee Bru nekretnine A.D, jedno od vodeih u tom
sektoru, sa filijalama u ekoj, Maarskoj, Poljskoj i drugim zemljama
Istone Evrope. auma Bru bee kupio secesionistiku zgradu u ulici Bruk,
izmeu ulica Prunevsa i Maljorka, kao budue sedite Fondacije.
Taimacu nije ama ba nita znala o njegovim pravim poslovima, kao
ni o poslovima svoga ujaka Jukija. Odmalena je ivela pod staklenim
zvonom. Istoriarka je umetnosti, strunjak za katalonsku secesiju koja je
u Kataloniji poznata i kao modernizam. Prvi put je doputovala u
Kataloniju kad joj je bilo deset godina, kada su ujak i ujna kupili kuu u
Kadakesu koju im je Bru prodao. Taimacu je verovala da prijateljstvo
njenog ujaka i Brua potie iz tog doba. Ona i ujna i ujak provodili su tri
letnja meseca u toj kui u Kadakesu. Ponekad bi Bru svratio kao gost.
Ona se zaljubila u njega. Pre dve godine je dola u Barselonu da preuzme
Fondaciju. Ujak nije imao primedbi, mada nije nita znao o tajnoj vezi
izmeu svoje sestriine i katalonskog mafijaa. Njena druga ljubav je bila
sama Barselona; bila je oarana gradom. Imala je prelep udoban stan u
etvrti Grasija, u tom bunom i veselom delu grada prepunom kafia koji
joj se toliko sviaju jer u njima uvek ima toliko zanimljivih i duhovitih
ljudi, blizu bioskopa Verdi, gde je povremeno mogla da gleda i neki film
iz svoje zemlje. Taimacu je slobodna, srena, ima posao koji voli i ivi u
gradu u kojem se izdiu zdanja onoga koga je ona smatrala najboljim
neimarom svih vremena. Njena strast prema Bruu samo raste. Za nju je
taj zreli i privlaan mukarac bio dobrotvor i najtosniji lik na svetu.
Zaista je zaljubljena. Za Taimacu on predstavlja polet katalonskog
preduzetnitva i ljubav imunog graanstva prema umetnosti. Ljudi
dostojni divljenja. Drutvo preduzimljivih, obrazovanih i filantropski
nastrojenih kneeva koje se, prema njoj, ulanuje u japanski nain
shvatanja ivota. Ti stavovi su veoma uveseljavali Brua.
Najavie mu Jurijev dolazak.
- Neka saeka - naloio je Bru. - Hoemo li ruati zajedno? - upitao je
devojku.
- Ne mogu, ve sam se dogovorila sa drugaricom.
- S kojom? - upitao je i odmah se pokajao. Znao je da ona ne voli da
je iko presliava. Ali Bru nije pitao iz tog razloga. Jednostavno je voleo da
zna sve.
- Sa Marijom, Marijom Hivelj. Nedavno sam je upoznala i ba smo se
sprijateljile; izvodi neke radove za Fondaciju. Ne zna je.
Taimacu je greila; i te kako je poznaje. Ovako ili onako, Bru je znao
sve ili gotovo sve o onima koji rade za njega.
- Malo me hvata trema; jo malo, pa e biti velika no. Fondacija
prijatelja modernizma samo to nije sveano otvorena.
- Nita ne brini, sve e biti u redu.
- Odoh ja - rekla je ona i poljubila ga.
Potom je uveden Jurij.
-Kao to sam ti ve rekao, potrebna mi je jedna usluga.
23.
Uao je bojaljivo, odenuo crnu tuniku i uputio se prema oltaru gde ga
je Asmodeo ekao. ovek je sagnuo glavu pred svojim gospodarom u
znak podreenosti i strahopotovanja.
- ta hoe? im si zatraio ovaj susret treba da je neto veoma
ozbiljno!
- I jeste - usplahireno je odgovorio i dodao: - Bitru ga je ba preterao.
Ne svia mi se taj tip. Vi ve znate da mi se ne svia, gospodaru. To je
psihopata koji se opija krvlju. Oni odozgo ele da istraujem. U starakom
domu stvar moe da se sredi, ali u parohiji, ovo sa popom... Stvarno je
preterao.
Asmodeo mu je dao znak da skine kapuljau. Mortimer ga je posluao,
ali i dalje nije smeo da ga gleda. Ona maska je ostavljala veliki utisak na
njega.
- Otac Honas je bio jedan od njih. Zna ve kako to ide. Treba im
isprazniti utrobu, povaditi sve... Oduvek se tako radilo. Oni to isto rade
nama, trebalo bi ve da zna.
- Vade nam utrobu? - upitao je, uasnut. Kad se prikljuio sekti nije
raunao s tim. Iz dana svoje inicijacije naroito se seao maske i prstena
za crnim petougaonim kamenom koji mu je Asmodeo pruio na celivanje.
- Ubijaju nas, idiote. Kad im se ukae prilika da skenjaju nekog od
naih, uopte se ne dvoume.
- Ipak, nije isto, nije to isto - ustvrdio je lakej.
Asmodeo nije eleo da se upusti u raspravu o razliitim nainima
umiranja sa podreenima, samo je dodao:
- Lepo su nas nasamarili ubacujui agenta u nau organizaciju i mi
smo naseli... Ne sme da bude samilosti.
- Da, ali ovo moe da nakodi misiji; ono to je vano jeste krajnji cilj,
a za sada, mi nemamo nita - rekao je bez smelosti da podigne glas.
- Znam da e umeti sve da sredi. Imam poverenja u tebe, mnogo se
popravlja i svakako e napredovati...
- Ipak, psihopata mi je gadno zabiberio stvar... Do mile volje se
naigrao sa Honasom, ali kad je lepo otiao, popa je jo bio iv.
- Nemogue!
- Pravo udo, to ree Noges, onaj agent koji radi sa mnom...
- Ne razumem. Bitru nije trapav, ima klikere i najbolji je matador...
Izgleda da ga je priroda obdarila tom vetinom, nikad ranije...
- Kad vam kaem, ostavio ga je ivog. Nakratko, ali ivog... A ima i jo
neto...
- Jo neto? Nemoj da okolia...
- Kad smo stigli tamo, svetlo je bilo upaljeno...
- Svetlo, upaljeno? Zaista nemogue. Bitru nikad ne radi pri upaljenom
svetlu, on to ne podnosi, tada ne bi ni mogao da radi... Osim toga, to je
bilo obredno smaknue; mrak mu je bio potreban. Jesi li siguran?
- Najsigurniji.
- U tom sluaju...
- Stvar se komplikuje... Ima indicija da je, po svemu sudei, jo neko
bio na mestu zloina.
- Moda je na kasapin prekardaio, to me ne zabrinjava... Mada, uvek
deluje sam. Ne razumem, sve je bilo besprekorno utanaeno... Nije mi
jasno... iv, a svetlo upaljeno? Stigao si i...?
- Da... -prekinuo ga je, shvatajui istog asa da je trebalo da saeka
da njegov gospodar i gospodin dovri reenicu. Razjasnio je: - Pola
sataposle smaknua, a prema planu. - Zastao je za trenutak, a onda
nastavio: - U tom intervalu neko je doao tamo i... kad je odlazio otuda,
ostavio je upaljeno svetlo. Mada ja mislim da je to previd ovog kretena.
- Nije, Bitru mrzi svetlo... Jeste, voli krv, ali tim pre nikad ne bi
zaboravio svetlo... Jo je neko bio tamo, moda svega koji minut pre
tebe... Misli li da je neto video?...
- Ne znam. Moram iznova da pregledam snimke. Popa se vukao po
podu, imao je ispruenu ruku. Moda je neto i zapisao... Neto to je
velika lokva krvi posle prekrila. U stvari, kad sam pogledao infracrvene
fotografije, video sam samo neke udne znakove, dosta nejasne.
Prepoznao sam ono to bi moglo da bude znak, a i neke brojke ispod. Ali,
ve sam vam rekao, moram natenane da ih prouim. Za to e mi biti
potrebno nekoliko asova.
- Misli li da nas je odao?
- I ta mogunost postoji...
- Ako je tako, onda je Bitruova greka veoma ozbiljna. Nije smeo da
ode a da prethodno ne proveri da li je mrtav. Prosto neverovatno.
Verujem da i tu ima naina da se stvar popravi.
- Za sada, slabi su izgledi da se uspostavi veza izmeu stareve smrti i
smrti njegovog ispovednika. Ne mogu ni ja sve da drim pod kontrolom.
Ve znate u kakvim uslovima radimo. Ako se jo neko udubi u ovu priu,
na kraju e moda ipak sve povezati, a onda e se nama crno pisati.
- Dakle, ti misli da je jo neko bio tamo, u parohiji San Kristobala,
posle Bitrua?
- Bojim se da ste u pravu - rekao je apatom.
- Matematiar je bistriji nego to sam mislio.
Nastala je tiina. Mortimer je znao da Asmodeo prati sve unukine
korake...
- Dobro obavlja svoj posao, bie nagraen za to.
- U domu je postavljao pitanja a upravnik mu je rekao da je starac tog
jutra poslednji put razgovarao sa ocem Honasom, ispovednikom. Ako
hoete da ga smaknemo, nee biti teko... Imamo njegove otiske - rekao
je u nastojanju da oraspoloi efa.
- Ne, za sada nam to ne odgovara; ipak, treba pojaati pritisak. Inae,
posle svega to je video, mora da je prilino isprepadan. Matematiar
samo to nije zakroio u sasvim drugaiji svet, a mislim da nije
pripremljen za to rekao je kao da ga poznaje, i nastavio: - A ta ti
predlae?
- Morau da dajem objanjenja, imamo tragove matematiara koji ga
mogu povezati sa smru oca Honasa.
- Ubedljiv si, nema ta... Znae ve kako da dobije u vremenu. Ali,
za sada nam ne odgovara da ona i matematiar budu uvueni. Zapravo,
mislim da e nam oni biti od velike koristi, s tim to moramo da ih drimo
pod prismotrom. A im ostvarimo svoj cilj, ubiemo i nju i njega.
- Uiniu sve to bude do mene, u to nemojte ni da sumnjate. to se
tie Bitrua, dajte mu malo voljno... Neka se taj levak do daljnjeg ne
mea, inae e sve da upropasti. Neka barem na nekoliko dana bude
povuen iz opticaja... Ve smo imali posla na pretek kad je poslao da
devojku prate ona dva debila koja su pripucala u ulici Balmes.
- Ima li jo neto? - upitao je.
- Ima, gospodine. Znamo da su njih dvoje bili u Sagrada Familiji.
Jedan od naih ih je pratio; otili su pravo na istonu kapiju, i tu su neko
vreme razgledali proelje Hristovog roenja. Kao da su neto traili.
- Proelje Hristovog roenja?
- Tako je, gospodine. to? ta ima u tome?
U razgovoru je nastao tajac. Asmodeo je saekao nekoliko trenutaka;
kroz njegovu glavu su prolazile slike, davni razgovori, pretpostavke...
- Nita... Jedino to je taj deo hrama projektovao, ali i za ivota
dovrio, isti arhitekt. ta su potom uradili?
- Potom su prili fasadi i... neete mi verovati...
- Reci ve jednom.
- Neto su nali u...
- ta? Gde?
- U jednoj kornjai, gospodine. U jednoj od onih kornjaa to podupiru
stubove hrama.
- Kornjaa! - povikao je Asmodeo i dodao: - Odbrojavanje je poelo!
- Kako rekoste?
- Boje delo je zavreno za est dana; sedmog se Bog odmarao.
- Gospodine, zar estica nije sveti broj Jevreja?
- Simbolizuje est pravaca u prostoru. Gaudi je po celoj Barseloni
posejao etvorokrake krstove na krovu maltene svake zgrade... prostorne
krstove koji su pokazivali svih est pravaca. Nastanak estog dana je
granino vreme za ostvarenje proroanstva.
- Nita vas ja ne razumem, efe.
- Nije ni bitno, ionako sam govorio za sebe. Osim toga, nemoj mi
govoriti efe.
- Oprostite, maestro Asmodeo. U kornjai je bila jedna kutija.
- Da, sa sveskom unutra.
- Sa sveskom? Otkud znate?
- To je jedino priznanje koje je Bitru uspeo da izvue od Honasa. To
mu je priznao dok ga je muio. Neto smo o tome i pre toga znali i sami.
Znali smo da starac ima svesku u kojoj neto belei, neke crtee koje
preslikava, nekakve eme starih isposnica, kapitele, prorauna svodova,
strukture katedrala...
-To je sve to je starac ostavio iza sebe? Jednu svesku?
- Da. Ali, treba da bude u njegovoj koi... On zna da mu se um
muti... Zna da poseduju neku tajnu; zna da ju je sauvao; da verovatno
vie nee znati gde... ne sea se vie gde, niti ta treba s njom da uradi...
Otuda sveska...
- I zato su ga sad ukebali?
- Imali smo informaciju da mu je prilikom poslednjeg susreta sa
unukom bilo znatno bolje. Kao da je ekao da se neto esi kako bi mu
se mozak deblokirao. Nismo mogli da ga eliminiemo, jer je on bio jedini
svedok, jedini koji je mogao da nas odvede do tajne. Ali, nije bilo tako.
Uvereni smo da je unuka novi uvar.
- A sada treba da doemo do sveske, je lte?
Zato to objanjavati podreenom? Nije odgovorio na pitanje, a
podreeni je shvatio ili protumaio njegovo utanje tako to je sam
rekao:
- Da, shvatam. Treba doi do sveske, ali pre svega treba putati do
daljnjeg unuku, jer e ona sve doznati, a onda e nama propevati.
- Ne tri pred rudu... Ja u ti lino ve rei to treba, kad bude vreme.
To je trka protiv asovnika. Treba dobiti u vremenu.
Asmodeo je naglo uutao. Bio je uveren da je stareva unuka Marija,
uz Migelovu pomo, jedina koja moe sve da povee. Njihovo je samo da
prate taj par i da stupe u dejstvo u pravom trenutku.
- Slobodan si.
Mortimer klimnu glavom i izae.
24.
Migel je ostavio kola u podzemnoj garai. Kad je izaao na ulicu,
zastao je za trenutak ispred izloga Kase del Libro i izloga knjiare
Hajmes, na nekoliko metara, ali to je uradio po inerciji, nije gledao u
knjige. Onda je preao ulicu Pase da Grasija i poao nadole. Imao je
dogovor sa Marijom i Taimacu da ruaju u Ka Karmagi; ekale su ga na
jednoj terasi, ili restoranskom delu ulice na otvorenom, na Pase da
Grasiji. Nije znao da li da joj ispria istinu; oito, ne bi to bio najpogodniji
trenutak, pred Taimacu. Osim toga, nije imao vremena da ostane s
njima. Mora da bude sam, da misli, da ispita. Da li treba policiji da kae
da je bio na mestu zloina? Da raspolae nekim dokazima koji bi mogli da
joj budu od koristi? Ali, ime zapravo raspolae? Nekim brojkama,
nekakvim oblicima iscrtanim krvlju? Pobogu! 0 emu je re?
Nastavio je da ide ulicom Pase da Grasija dok ih nije ugledao na
jednoj terasi tano ispred Kaze Batljo.
Pokuao je da deluje smireno. Poljubio je Mariju, pozdravio se s
Taimacu i seo pored njih. Naruio je pivo, one su ve ispijale sokove.
- Marija mi je sve ispriala - rekla je Taimacu.
- alostan udes - dodao je Migel.
Primetio je da Marija nije mogla da prikrije bol na licu. Tragina
dedina smrt i svi dogaaji koji su je propratili kao da su je doslovce
pritiskali na toj stolici. Htela je da otkae sastanak sa Taimacu, ali nije
uspela da je nae. Provela je dobar deo prepodneva u domu, sa svim
papirima oko sahrane, i bila je vidno utuena.
- Kako je bilo sa ocem Honasom? - upitala ga je Marija setnog
pogleda.
- Dobro. U stvari, nita, samo je doao da ga ispoveda.
Marija je uvidela da on ne eli da govori o tome pa su promenili temu.
Migel im je tada saoptio da nee moi da ostane s njima jer mora da
zavri neke poslove, ali da mogu da se nau posle toga.
- Ostau s vama samo nakratko - zakljuio je on.
- Pre nego to si stigao, nas dve smo razgovarale o Gaudiju. Marija mi
je ispriala da je njen deda bio veliki poznavalac njegovog dela i da ti
upravo prouava vezu izmeu Gaudija i fraktalne geometrije.
Osetio se kao da ga je neko polio kofom hladne vode.
- Da, rekla sam Taimacu da radi na tome.
- Do ega si doao? Koja je tvoja teza? - upitala je Taimacu.
Migel je morao brzo da misli.
- Pa... u stvari... jo ne znam. To je samo ideja, ak ni to. Slutnja
zasnovana na primeni prirodnog naela rasta grana na drveu za koje bi
se reklo da ga je Gaudi pretoio na stubove Sagrada Familije... a i na
modulovanje, na reanje nizova, na ponavljanje oblika, prevashodno
helikoidalnih i parabolodalnih, u razliitim razmerima. Ali zapravo nemam
jo nita, tek sam poeo.
- Dobro, kada bude malo vie razradio svoju polaznu postavku, volela
bih da je ujem - rekla je Taimacu.
- Zato ste vi Japanci tako opinjeni Gaudijem? - upitao je Migel da
promeni temu, a i zato to ga stvarno zapanjuje koliina Japanaca koji iz
godine u godinu dolaze u Barselonu da razgledaju dela graditelja iz
Reusa.
- Naa kultura je veoma povezana sa zen uenjem... Svaka ljudska
delatnost, ma kako jednostavno izgledala, jeste put ka undo, tj.
savrenstvu. Za nas Gaudi kao da je dosegao satori, prosvetljenje, to e
rei da je napustio tehniku kako bi se okrenuo stvaralatvu. Uitelji zena
ue da prst moe da ti koristi da pokae mesec, ali kad si ve pronaao
mesec, vie ne gleda u prst. Gaudi je izgradio kue, zgrade, izgradio je
prste da bi nam pokazao zvezde, nebo, duh... Ali mi i dalje gledamo prst.
Moda zbog tog razloga, osim ostalog, posle Gaudija nijedan arhitekt nije
nastavio njegovim putem.
- Tvoja teorija je zaista zanimljiva, moda ak i preduboka za
zapadnjaka... Ovde je sve povrno... Ali zar ne misli da je Gaudi bio
jedinstven...
- Molim te, nemoj da mi se podsmeva...
- Izvini, Taimacu, nisam ti se podsmevao. Ja verujem u Gaudija,
njegova zdanja su pre svega odraz prirode, na neki nain podseaju na
stene, na drvorede... Mene podseaju na vae kue, na vae bate... A
naroito na stvaranje intimne atmosfere, polutama ogromnog drvea,
svetlotamno.
- U pravu si. Gaudi je razumeo i prihvatio veliku vanost koju naa
kultura pridaje umetnosti prirode a takoe i nekim delatnostima koje se
na Zapadu smatraju nievrednim umetnostima, vie nekakvim
vetinama... A upravo obrnuto, u Japanu je to prava umetnost, sa velikim
slovom... Umetnost araniranja cvea, ikebana, na primer, ili bonsai.
Duga tradicija naeg lutkarskog pozorita, ili pozorita maski... Gaudi je
uvek improvizovao u hodu, dok je radio sa zidarima, pomonim
arhitektama, crtaima a, naroito, sa zanatlijama, kovaima,
kamenorescima, modelarima. Makar se tome smejao, u mojoj kulturi
zanatlije se potuju kao pravi umetnici, oni tee savrenstvu u svom
radu; nama je takav pogled na umetnost sasvim blizak, ovaj pogled na
esto anonimno zanatstvo. I Gaudi jeto znao...
- Moda zato to je Gaudi bio sin kazandije? Ipak, malo me
iznenauje ta predstava koju u Japanu imate o umetnosti, tamo i od
najneverovatnijih stvari pravite umetnost...
- Opet mi se podsmeva, Migele.
- Tek sam poeo da prikupljam podatke o Gaudiju, ve sam rekao,
treba da prikupim to veu dokumentaciju kako bih mogao da razradim
svoju teoriju, pa me sve zanima, posle u ve napraviti selekciju... Znam
da je evoluirao, u nekom trenutku svog ivota bio je oduevljen
arhitektom Viole-le-Dikom, centralnom figurom preporoda gotike, ali
Gaudi ga je prevaziao, smatrao je ak da su neka arhitektonska reenja
gotike nalik na take. Pitanje prirodnog osvetljenja bilo je od kljunog
znaaja za njega. Zato je izmenio kriptu Sagrada Familije kada je 1883.
definitivno preuzeo projekat, menjajui prvobitni Viljarov plan.
- Vidim da si se ba udubio u maestrov rad - rekla je Taimacu.
- Nemoj misliti. Ogromna je Gaudijeva sloenost... Nemoj praviti ale
na moj raun... Sad se ti meni podsmeva.
Marija nita ne ree, ali je bila istinski iznenaena Migelovim arom.
Ona je oduvek mislila da mu se Gaudi uopte ne dopada. Da prezire
arhitekturu jer je to umetnost u slubi moi.
Ali Migel je nastavio i ne primeujui utisak koji ostavlja na njih dve.
- Mislim da je to naprosto jedna estetska komponenta, nita drugo.
Gaudi polazi od neogotike umetnosti koja je kao stil preovladavala u to
doba. Kao to ti je svakako poznato, Viljar je postavio projekat Sagrada
Familije kao katedrale siromanih, sa jednim potpuno konvencionalnim
neogotikim pristupom. Gaudi prevazilazi taj stil i ide znatno dalje. Neki
su ga kritikovali; neki su ga omalovaavali, optuivali ga da se zanosi
eklektinom arhitekturom, da je to to radi haotina fuzija svakojakih
stilova. Jeste Gaudi na neki nain poao od neogotike umetnosti, ali i od
mavarske, mudeharske, umetnosti, i mnoga njegova zdanja odiu
romantikom, to se neposredno nadovezuje na prirodu.
- Jeste, tako je, predajem se pred tvojim procenama, Migele. Ali
nemoj misliti da je re samo o estetskom pitanju. Gaudi je bio vrlo
poboan, naroito pred kraj ivota, a njegova arhitektura nam ukazuje na
njegovu duhovnost. Pri tom ne mislim samo na hriansku simboliku koju
primenjuje, pa ak ni na hermetinu simboliku, ne, nikako... Mi govorimo
o samom zdanju u celini... On je gradio ive zgrade, njegova arhitektura
je organska, iva je.
- Da, ini mi se da sam ovo ve negde uo... Stari alhemiari takoe
su smatrali da su kamenje i metali koje su talili u svojim peima ive,
organske stvari.
Nastavili su tako da razgovaraju o nizu vidova Gaudijevog dela i o
njegovom liku, ali Marija ih nije pratila, nije mogla da prestane da misli
na dedu. Da li je stvarno potpuno izgubio razum, jer se i to deava? A ta
ako je istina? U redu, moda i nije vitez, ali ako mu je Gaudi poverio neku
tajnu na uvanje, ta onda? Koja bi to tajna mogla da bude tako vana
da bi Gaudi bio ubijen, a osamdeset godina kasnije i, verovatno, deda?
Ko je to u stanju da eka osamdeset godina? Nemaputeva, rekao je on,
Izgubljeni smo u umi. A treba ubiti Zver koja vreba kod Treih vrata, to
su poslednje rei koje joj deda bee uputio...
- Marija? - upitala je Taimacu.
- Oprostite, neto sam odlutala.
- Marija, Taimacu je iznela zbilja neobinu injenicu: u Japanu se ne
gleda blagonaklono na iskrenost, jezik uvek mora neto da prikrije,
naravno, suptilno. Japancima strahovito smeta zapadnjako preobilje
iskrenosti... To smatraju agresivnim, ak i nepristojnim. Moda im se zato
toliko svia Gaudi. Njegova zdanja natovarena simbolima, sa izgledom
stena, drvea...
Taimacu ga prekide.
- To je odraz prirode... To je vrludavi arhitektonski renik, nita
pravolinijsko, preovladava krivulja, u prirodi nema pravih linija. Svaka
pojedinost je nabijena znaenjem, moda i skrivenim, ak je primenjivao
i mnotvo ponekad nedokuivih ezoterinih simbola. Mislim ipak da nije
samo do estetike. To nije upravni govor... Treba ga protumaiti. Treba
proitati kamen, ciglu, tzv. trencadis, slomljene ploice, delie stakla...
Umetnost tananog nagovetavanja, govorenja nita ne rekavi... to je
zen. Gaudi je umeo da unutra sakrije pravu tajnu kako bi je svako
otkrivao, kako bi otkrio sopstvenu duhovnost... Njegova arhitektura,
njegova bogata simbolika, jeste jedan do, put do prosvetljenja. Gaudi
nam pria jednu priu, ali na svom jeziku on nam nikad ne obelodanjuje
kraj, tajnu... Nudi nam voe da bismo mi otkrili njegov ukus, njegovu
teksturu... Kakvog bi smisla imalo za Gaudija da nam ponudi ve
zagrizeno voe...? To je put zena, nagovetavanje... Re koja nita ne
kazuje ali sadri sve, i to krajnje istanano. Prst koji pokazuje zvezde. Mi
smo ti koji treba da ih posmatramo. Kao i kod ikebana, umea slaganja
rezanog cveaprema japanskom simbolinom govoru cvea, ili kod
bonsaija, ali ja mislim da je Gaudijeva arhitektura jo blia suisekiju.
Marija se tu pretrgla; upitnim pogledom okrenula se prema prijateljici
a ona joj je odgovorila:
- Re suiseki dolazi od san-sui-kej-jo-seki, to znai planina, voda,
predeo, oseaj...
- ta je suiseki?
- To je umetnost kamenja... inoi suiseki, umetnost koju je priroda
stvorila... Veoma je stara, potie iz Kine, nastala je oko 2.000 godina pre
nove ere, u Japan je stigla oko petog veka i ubrzo je stekla veliku
popularnost.
- Da... - slabano je potvrdio Migel, koji je pokuavao da se priseti. -
Video sam nekoliko izlobi, to je sitno kamenje, kao minijaturni pejzai.
- To je umetnost suisekija, kamen koji opisuje predeo ili vaseljenu.
Prirodni kamen koji priziva kompletan predeo. Jedan svemir.
- Je li to kao umetnost bonsaija? - upitala je Marija.
Taimacu joj je odgovorila:
- Na neki nain, jeste... Bonsai reprodukuje drvo u malom, i ono je
ivo... Suiseki je kao minijaturni predeo. Mali kamen predstavlja model
prostranog predela u vrlo svedenim razmerama... Ali suiseki je i umetnost
razliita od bonsaija, kudikamo je sloenija i dublja i, kao to upravo
rekoh, veoma je povezana sa zenom, sa ajnom ceremonijom, sa sodom.
Suiseki je kamen koji ivi usled vodene struje; u vezi je sa jednom veoma
naom postavkom: sa usklaivanjem vaskolikog sveta, to je vabi-sabi.
Gaudijeva zdanja, a posebno park Guelj, zaista su suiseki. A njegova
uvena La Pedrera, na primer, vrlo jasno doarava ovo o emu govorim...
Zaista je fascinantno zamisliti zgradu kao kamen, kao suiseki, umetnost
koju je priroda stvorila, kao malo ogledalo na kojem se odraava ivi
predeo: za nas to ima izuzetno sugestivnu mo.
Taimacu je zaista bila i uena i potkovana i, dok ju je sluao, Migel
oseti da ona u njemu ostavlja snaan utisak. Bilo je dubine i lepote u
svemu to je govorila, ali je bilo i neeg skrivenog, kao i u vezi sa onom
priom koju im je ispriao Huan Hivelj, a u koju su se oni upleli kao u
paukovu mreu. Ubiti Zver Treih vrata, potraiti tajnu, to je bila poruka
Marijinog dede, a Marija je izabranica. Na sve to, smrt paroha crkve San
Kristobala, oca Honasa... ta je Honas znao? ta je ostavio napisano iza
sebe? Kako je znao da e on doi? Jer, za koga je Honas, nego za Mariju,
inae napisao tajanstvenu poruku koju sada treba da odgonetaju? Sve
mu je prolazilo sveu kao kometa preko nebeskog svoda, kao zvezda
koja putuje svemirom. Uznemiravajui sled prizora. Crkva San Kristobala;
San Kristobal, sveti Hristifor, zatitnik putnika. Zato mu tako neto pada
na pamet?
Taimacu ga vrati u razgovor, udaljavajui ga od njegovih razmiljanja.
- Pogledajte, na primer, gde se to nalazimo - rekla je Taimacu
pokazujui na Kazu Batljo.
Svi upree pogled prema zgradi preko puta.
- Dok je Gaudi radio na toj kui, svi su je savremenici nazivali Kuom
kostiju, kosturnicom; izgleda kao kuica izbajke... kao iz...
- Ivice i Marice? - predloila je Marija.
- Da, to! Obratite panju na delove od livenog gvoa koji lie na
maske, ja bih ak rekla... japanske...
- Jeste, Taimacu, u pravu si: to je estetika koja me veoma podsea na
onu lutkarsku predstavu na koju si me odvela... Ljubavnici samoubice iz
Sonezakija... Prelepo predanje.
- U Japanu ima mnogo stilova pozorita maski i lutaka. Ta predstava
Sonezaki inhu izvodi se na nain poznat kao bunraku, to je jedan od
najlepih u Japanu. Lutke su impozantne i svaku pokree troje ljudi, uz
to, tu je i narator gidaju-bui, kao i muziar koji svira troiani laut
amisen... Meni se on najvie svia, a naroito ovo delo, koje je napisao
Minzaemon ikamacu iz 17, ili XVIII veka. Smatraju ga japanskim
ekspirom... Ljubavnici samoubice iz Sonezakijaje prva pria u kljuu
naroda Seva-mono.
Marija se prisetila legende o tim ljubavnicima koju joj je prvo Taimacu
ispriala, da bi je posle zajedno gledale u pozoritu. Glavni junaci su
Tokubej, egrt u jednoj prodavnici soje u Osaki, i Ohacu, prostitutka iz
Sonezakija... Njihova ljubav je nemogua. Ohacu tuguje u Tenmaji, u kui
zakazanih poseta. Tokubej, koristei mrak, ide po nju i u pono izlaze
zajedno, drei se za ruke, dok ih niko ne vidi. Pred zoru se ubiju u umi
Tnehima i samo je gavran na grani jednog drveta svedok samoubistva. U
tamnom pogledu gavrana, kao na crnom ogledalu, preslikava se prizor
samoubistva. Marija je u svom pamenju zadrala mrani i krvoedni
pogled tog gavrana.
- Mene te maske uvek pomalo plae - rekla je Marija.
- Zato? - upitao je Migel.
- Seate li se pesme Maske zla?
- Da, to je Breht, Bertlolt Breht - rekla je Marija.
Marija poe da kazuje:
Na mome zidu visi japanski drvorez
maska zlog demona, prevuena zlatnim lakom.
Saoseajno gledam
nabrekle vene na elu, slutim
koliki je to napor, biti zao.
Taimacu ree kroz smeh:
- Mislim da preteruje, ja nikad nisam uspostavila takvu slinost
izmeu ovih pretpostavljenih obrazina i Brehtove pesme.
- Pa, znam da postoji tzv. vremenska distanca... samo kaem da me
podseaju na pesmu.
Taimacu nije elela previe da se udalji od teme, iako je volela da
pria o scenskim umetnostima, o pozoritu, o plesu njene zemlje, o tom
plesu i o toj zemlji tako bogatoj raznolikostima. S druge strane, volela je i
Brehtovo delo, no ipak je preusmerila razgovor.
- Zanimljiva je pria kue Batljo jer je re o jednoj reformi. Kua je
ve postojala, nju je kupio industrijalac Hose Batljo. Bila je to
nezanimljiva kua i utoliko je njeno preureenje 1904. narueno od
Gaudija. On je izveo niz dramatinih izmena, tako da na kraju njegovo
zdanje vie nije imalo nikakve veze sa prvobitnom kuom. Fasada
prizemlja i prvog sprata praktino je potpuno nova, od kamena iz
Monujika; ako obratite panju, videete da je ustalasanost povrine
postignuta udarcima pijuka, potom je takvo lomljenje ploica primenjeno
na desetine komada bojenog stakla i polihromne keramike.
- Da, rezultat je nestvaran, izgleda kao ogledalo... rekla je Marija.
- Ideja je bila da jutarnje sunce, padajui iskosa na fasadu, istakne
polihromiju stakala. Izgleda da je Gaudi, stojei nasred ulice Pase de
Grasija, radnicima govorio koje boje treba da uzmu iz korpi u kojima su ti
komadi bili, kako bi ih postavili onako kako im je on govorio.
Migel i Marija su graevinu videli hiljadu puta, ali svaki put bi bili
iznova zadivljeni njome jer mi stvari i ljude uvek vie cenimo to vie o
njima znamo.
- A gornja figura? Figura na zatalasanom krovu?
- Zmaj? Zmaj bez glave i repa, koji se zavrava na valjkastoj kuli? On
je izraen od velikih komada keramike razliitog oblika; to su loptaste,
poluvaljkaste ploice; boje im se menjaju.
- Pod dejstvom svetlosti?
- Pod dejstvom svetlosti, naravno, ali i zbog samih boja tih keramikih
ploica i njihovih kombinacija. - Taimacu je napravila pauzu i potom
dodala: - Zanimljivo je i to to se na Gaudijevoj katedri uva snimak
gospodina Batljoa na kojem on objanjava da je sva graa dizana
obinim ekrkom, a da su skele bile drvene privrene konopcima.
Upotrebljeni materijal su bile cigle, kamen i krenjaki malter.
- Da li bi se moglo porazgovarati s nekim sa te Gaudijeve katedre?
- Je l to zbog tvoga rada na Gaudiju i fraktalnoj geometriji?
- Da - slagao je Migel.
- Bi, naravno. Kada?
- Ne znam... to pre.
Taimacu je izvadila mobilni iz tane, udaljila se nekoliko metara i
okrenula jedan broj. Razgovor je bio tako kratak da Migel nije stigao da
bilo ta kae Mariji o najnovijim dogaajima.
- Sutra po podne u pet, da li ti odgovara?
- Savreno - rekao je Migel koji nikako da se udom naudi brzini
Taimacuine intervencije.
- Onda dogovoreno. Gospodin Konesa nas je pozvao u svoj kabinet.
Moemo sve troje da poemo.
25.
Poto se rastao od Marije i Taimacu, Migel se zatvorio u svom
kabinetu na fakultetu, ispred kompjutera, reen da neto izvue iz poruke
to ju je otac Honas zapisao sopstvenom krvlju pre nego to ga je svirepo
ubio ne zna se ko niti zbog ega. Poeo je da trai preko interneta
informacije o sektama, masonima, tajnim drutvima, satanistikim
grupama. Njegova znanja iz simbologije nisu bila prevelika, ali estar je
jedna od alatki arhitekata, graditelja i preduzimaa; stoga ga je doveo u
vezu sa masonerijom, u kojoj je estar simbol prvorazrednog znaaja.
Naao je razliite verzije estara, mada je veina informacija naglasak
stavljala na injenici da estar kao takav oznaava svetlost umea i
savrenstva. Pojavio mu se i Solomonov hram i ime njegovog graditelja
Hirama, koji je sobom poneo tajnu to izvire iz svetlosti estara, to e
rei, ljudskog savrenstva. Tako je to sa internetom: prava pometnja;
polazi se od jednog podatka a onda, tako tragati za informacijama,
pretraujui razliite veb-sajtove, ovek moe potpuno da se izgubiti na
mrei ukoliko nije oprezan, ili, to je jo gore, moe da naie na
informacije bez posebne vrednosti ili nedovoljno razliite u odnosu na
ostale.
Migel nije zaboravio ni da tano iznad estara otac Honas bee ispisao
slovo beta grkog alfabeta... ta li znai to slovo?, zapitao se pomalo
nestrpljivo. Migel je imao oskudna znanja o masoneriji, znao je otprilike
isto to i velika veina nas, jer do tog trenutka to je bilo neto izvan
njegovih delatnosti i zanimanja. Natenane je proitao jednu od definicija
koju je naao na mrei i koja mu se uinila najpouzdanijom:
Slobodni zidari ili masonerija je vrsta organizacije koja se definie
kao filosofsko i filantropsko bratstvo ijije cilj izgradnja uslova za
materijalno i moralno poboljanje kako ovekovog bia, tako i
ljudskog drutva, a ijaje osnovna struktura loa. Masonske loe
obino su razvrstane okojedne strukture vieg reda, koja se naziva
velikom loom ili velikim Orijentom.
Nastavio je da ita i da hvata beleke proiavajui i saimajui
informacije.
Masoni imaju znatan simboliki tovar koji potie upravo od
graditeljstva i njegovih osnovnih alatki. Pored estara, tu su jo ivisak,
uglomer, dleto, eki, kamenorezaka kecelja, merdevine sa devet
stepenika koji simbolizuju devet stupnjeva uspenja. Unutar masonerije
postoji bezbroj uenja i obreda koji se mogu i znatno razlikovati izmeu
sebe, iako im je svima zajedniki cilj ovekoljublje, shvaeno kao
pojedinano i zajedniko usavravanje. Tu su i uvene krilatice iz doba
Francuske revolucije: jednakost, bratstvo, sloboda. U stvari, upravo poev
od tih naela nastaje masonerija u obliku u kojem je danas poznajemo,
mada sami masoni trae svoje korene u prolosti, u zidarskim esnafima i
meu graditeljskim majstorima gotikih katedrala. Obred inicijacije ili
uvoenja, stupnjevi egrta, kalfe i majstora, takoe se pojavljuju gotovo
u svim doktrinama. Sve loe za simbol imaju estar, a on se skoro uvek
prikazuje ukrten sa uglomerom, tako to obrazuje neku vrstu Davidove
zvezde. estar se nikad ne pojavljuje sam... Zato? pitao se Migel. Dok je
pretraivao po toj nepreglednoj gomili podataka, Migela je jo neto
iznenadilo: svim masonskim doktrinama je zajedniko i izuzetno
potovanje prema velikom graditelju svemira. Kada govore o tom
vrhovnom arhitekti, i kada prizivaju njegovo ime na svojim obredima,
masoni, koriste akronim GADU... GADU... Gaudi... udnapodudarnost,
pomislio je; ima slinosti, ali to jo nita ne znai.
Posle nekog vremena osetio se obeshrabrenim, iscrpljenim. Toliko ima
sajtova na mrei... Ulazio je u njih i izlazio a da nije naiao ni na kakav
trag. Preputao se tom oseanju koje, svakako, ima brodolomnik,
ophrvan tolikim informacijama u bespuu. Zamor, dosaa, zbunjenost, a
povremeno i malo iznenaenje, neki kuriozitet. Tema je bila preobimna
da bi mogao da je pretrai za nekoliko asova. Bili su hiljadu i jedna
varijanta, sekta, kategorija, stupanj, pravilo, obred. inilo mu se da
jeposredi jedan nepristupaan svet u koji se nije lako probiti i jo ga je
tee bilo dokuiti, obavijen aurom tajanstva koji ga ini gotovo
nedostupnim neupuenima, svima onima koji nisu ve u njemu. ini se
ipak kao da masonsko poreklo nastaje ukrtanjem nekoliko klasinih
mitova. Hram kralja Solomona, graditelji katedrala, a pre njih, graditelji
piramida. Ali, tu su i templari, i rozenkrojceri... Neverovatni amalgam koji
je samo uveavao zbrku, dvosmislenost. I opet nije imao nita. Za sada,
nacrtani estar mogao bi da ukae na neku masonsku lou. Ali imajui u
vidu informaciju kojom raspolae, ubice ne bi mogle da budu masoni.
Kako bi sekta posveena sveoptem bratimljenju mogla da poini onakvo
zverstvo kao to je poinjeno nad ocem Honasom? Ne, ti koji su tako
neto uradili mora da su grdno skrenuli sa izvornog puta. Ako i jesu
masoni, to e pre biti devijacija neke loe, govorio je sebi, to je skretanje
neke mrane loe koja nema niega zajednikog sa klasinom
masonerijom, ali koja koristi njene simbole. Ili da nju kompromituje, ili iz
nekog drugog razloga. Da li je to sve u vezi sa onom sektom koja je,
kako bee rekao Marijin deda, svojevremeno stupila u vezu s Gaudijem?
Migel se usresredio na brojeve l<oje je otac Honas zapisao...
118..22. Da to nije neki telefonski broj? Teko je utvrditi... Ispred je bio
jo jedan znak, izgleda kao broj pet, ali je vei, moda je i to neki
simbol... Neko slovo?...
I dalje nije niim posebnim raspolagao, ali je zato bio zbunjen i
pomalo zateen. Ipak, bez dvoumljenja je potraio na mrei to ime je
ipak raspolagao. Ukucao je loa, 118...22.1 stao da eka ishod. Nita,
osim ponovne zbrke. Potom je pokuao dodajui brojkama i rei:
kabalistiki, hermetini, ezoterini broj... Izlazile su mu besmislene
stranice, dobijao je i neke postotke, ponekad i na drugim jezicima.
Ostatak vremena je proveo iitavajui knjige koje je podigao iz
fakultetske biblioteke kako bi pravio svoje beleke o Gaudijevom ivotu i
njegovom delu.
Posle vieasovnog rada sustigao ga je umor. Pogledao je na sat.
Vreme bee proteklo u jednom dahu.
Iskljuio je kompjuter. Treba da se nae s Marijom. Ne bi ba da je
ostavi samu.
Treba li da joj ispria sve o smrti oca Honasa veeras, kad je ona
ionako potresena? ta se to zapravo deava? ta li to ima u toj paklenoj
kutiji? ta to znai da je trka poela?
Mora da razmisli pre nego to se sutra sretne sa Konesom.
26.
- Godinama smo uvali svoju tajnu dok ne doe veliki dan na koji smo
tako dugo ekali. Veliki dan je veoma blizu. Ona je promuurna, samo je
pitanje vremena kad e sebi postaviti prava pitanja i na njih dati taan
odgovor.
- Moramo izbliza da je nadziremo.
- Ne moe nita da joj se desi.
- Njen deda je bio jedan od naih pa je opet izgubio tajnu.
- Greka je u tome to je nije sa nama podelio u pravom trenutku.
- On je bio izabranik. Niko nije mogao da pretpostavi da e s
vremenom sve zaboraviti.
- Dobro, ta je tu je. Ali slutim da smo sada veoma blizu.
- Da, ali nai neprijatelji su mnogobrojni i vrlo moni.
- Oduvek smo imali mone neprijatelje. Ljudi konzole, mrana sekta.
Ali posle toliko vekova, i mi smo tu. Opstali smo.
- Jesmo, ali, kako?
- Na jedini mogui nain, prilagoavajui se raznim razdobljima,
skrivajui se u tiini vremena.
- Mi smo tek senka onoga to smo bili.
- Ali i dalje sluimo istog gospodara. I dalje sluimo Hristu. To je
neto to su mnogi ve zaboravili. Imamo mo. Ali je mi neemo da
bismo se njome okoristili, slino svetenstvu, mafiji, bankarima ili
politiarima, nego da bismo nastavili svoj posao, a pre svega da bismo
sluili Hristu.
- Ne smemo smetnuti s uma da je svet stecite odmeravanja: Dobro
protiv Zla. Veita borba. A granica je obeleena izuzetno tankom linijom,
slinom otrici noa. Sreom, nismo pali u iskuenje da skliznemo na
stranu tame. Druga braa su, posle tolikog vremena, to uinila. Mi ne. Mi
sledimo pravila naeg Gospoda. Branimo puteve hodoasnika, svih onih
koji se otiskuju stazom dobra, na zatitnik sveti Hristifor nas uva, on je
Hristovnosilac, on nas nadahnjuje, uvek nam izlazi u susret... Mi smo
stene, vrste i tvrde, prelazimo reku ivota s detetom u naruju, mi smo
hramovi otporni na iskuenja, ustajemo u odbranu ponienih i onih koje
su nevernici povredili.
- Sada nevernici nastanjuju nae zemlje.
- Jeste, zlo nas okruuje. Izdali su nas gospodari kojima smo
vekovima verno sluili.
- Hoe da kae je papa ateista?
- Kaem da bi u najboljem sluaju voleo da veruje u Boga.
- Malo je onih koji slue Gospodu.
- Zato moramo da vaspostavimo red. Ne samo da je ovek prestao da
veruje u Boga, to je neoprostivi greh, nego ovek vie ni u sebe ne
veruje. A to je ve u suprotnosti sa Bojim delom. Sa njegovim velikim
delom.
- Mi smo poslednji vitezovi. Isklesani smo u kamenu. Neki drugi e
zauzeti nae mesto. Ali stene, za onoga koji ume da ih ita, zauvek e
uvati seanje na nas.
- Sada treba da se pomolimo za duu naeg brata Honasa. Otkrili su
ga i svirepo ubili upajui mu utrobu, vadei mu oi... Obredno ubistvo,
kao u drevna vremena. To je Bitru. Ostavio je svoj peat, svoju okrutnost.
Honas je bio spreman da izdri sve. Celog ivota je bio uzoran vitez, odan
naoj stvari i po cenu neizdrivih bolova koje je on ipak izdrao, izdrao je
gnusno muenje kojem ga je podvrgao aneo tame. Honas je znao da e
umreti i sauvao je svoj poslednji dah da bi sastavio jednu poruku,
poslednju koju je napisao, siguran sam u to... Arhaneo je bio tamo,
uveren da je naao poruku, ali ne ume da je protumai; moramo da mu
pomognemo.
- Hoe da kae da je prevario Bitrua, da se napravio kao da je ve
mrtav?
- Tako je, srce mu vie nije kucalo, utroba mu je povaena, vie nije
ni disao, ali sauvao je poslednji dah pred kapijom smrti da nas upozori...
On je poslednji razgovarao sa Huanom Hiveljom. Sada moramo da
naemo svedoka, mi moemo da odgonetnemo poruku, moramo da
delujemo pre nego ta ga Mortimer nae.
- Svedok?
- Da, Marijin verenik. Ime mu je Migel i matematiar je. Moramo da
ga titimo, moda jo nije trenutak da se oglasimo. Asmodeo e pokuati
da iz njega po svaku cenu izvue celu informaciju... Konzola e krenuti u
akciju. Ali mi moramo da budemo obazrivi, treba oprezno da se
oglaavamo. Ne znamo da li e nam poverovati, on je racionalan ovek,
po prirodi sumnjiav. Ali moramo to da uradimo. On to jo ne zna, ali
preko njega deluje uvar, arhandeo.
- Onda...
- Treba da ga pustimo. Ako je onaj koga ekamo, nastavie napred na
svoju ruku, pokuae da doe do kraja a onda... onda emo mi stupiti u
dejstvo.
- Da, nebo nam ga je poslalo. Blii se dan.
- Upravo tako. Blii se dan. Ali je ostalo vrlo malo vremena.
- Dan zveri ili dan siromaha... Gaudi je sagradio rtveni hram za to...
to je Hram siromanih, Sagrada Familija.
- Proroanstvo se ostvaruje... Kako na nebu tako i na zemlji. Peati
e biti istrgnuti, moramo biti pripravni. Sekta mraka e biti tamo.
Suoiemo se sa Asmodeom i njegovim kompanjonima, naa je borba do
istrebljenja. Ako oni pobede, carstvo tame e ovladati svetom, nita nije
izvesno, ali ljudski rod moe da utone u mrak. Kad vie nikoga ne bude
bilo samilosnog, kad ne ostane nijedan neduni, kad vie niko ne bude
bio spreman da se odrekne sveta i da prigrli materijalnu oskudicu kako bi
dosegao duhovno bogatstvo, tada e sve ve biti izgubljeno... I aneo
unitenja vatrom e razneti novi Vavilon... Barselonu.
- Tako dugo ekanje... Sve mi je veoma neobino, pomalo
neobjanjivo. Ovo je bila Obeana zemlja, vrt Hesperida. Na veliki
majstor Ramon Ljulj ukazao nam je na pravi trenutak za ostvarenje
velikog dela. Sve je bilo spremno, varvarska legenda je prela u
hrianstvo preko Vagnerove muzike.
- Nijedna greka se nije potkrala. Ovo jeste zemlja mestra Huana...
Veliko delo je zapoeto buenjem, renaensom... Ali oni su iskrsli iz
pomrine, ispreili se...
- Da, Asmodeo... I delo nije moglo da bude dovreno, pa su
Barselona, i vrt Hesperida, i obeana zemlja postali pakao, osovina zla...
Rasputene su sile pakla. Rat, smrt, jad... svetinja je ostala skrivena
osamdeset godina, u seanju, u zaboravu jednog oveka... Moramo da
pomognemo novom nosiocu proroanstva; nije mu ostalo mnogo
vremena.
- Moramo neizostavno da se svi okupimo. Ti e pokrivati Migela i, ako
bude potrebno, obelodanie mu sledei korak.
Plan je zacrtan i svi ga oni znaju, konjunkcija drutvenih snaga ulila se
u duhovnu struju, Hristov nosilac prelazi reku istorije i svetinja koju je
papa odbacio, isto kao i imami i mnogi drugi svetenici, godinama
skrivana ispod velike planine, pod zatitom Crne bogorodice, predata je
novom arhitekti siromanih na Dan slave... I otpoe tada tajno uvoenje
u vrhovnu umetnosti... Za ivota je posluila svim gospodarima zemlje i
pakla da bi zavrila svoje dane prelazei reku siromanih, poput svetog
Hristifora. Samo je ona znala tano mesto dela... Sve izgleda jasno, kao
proleni dan...
27.
Ramon Konesa ih je primio popodne narednog dana u svojoj
kancelariji u ulici Maljorka na uglu sa ulicom Pau Klaris. Bila je to tipina
zgrada iz doba ensana, dakle proirenja grada; bila je to zgrada visokih
tavanica, iju su prvobitnu unutranju konstrukciju, sa velikim
uvaavanjem, sauvali Konesa i njegovi saradnici u porojektantskom
birou.
Konesi je nekih pedesetak godina, ali izgleda kao da mu nije ni
trideset pet. U elegantnom odelu Gonsala Komelje izgleda kao teniser
koji se povukao iz aktivnog igranja. Glas mu je odmeren, pokreti smireni i
vidi se da mu u ivotu dobro ide. ovek koji se bavi onim to voli i o emu
govori sa strau. Jedan je od najistaknutijih lanova Gaudijeve katedre i
pasionirani poklonik arhitekture genija iz Reusa iji je ivot i delo drao u
malom prstu.
Srdano je pozdravio troje posetilaca, ponudio im je da sednu i upitao
da li bi neto popili; sve troje su odbili tu ponudu.
- Taimacu mi je rekla da vas zanima maestrovo delo sa stanovita
fraktalne geometrije... To je vrlo zanimljiva i vrlo svea tema, mislim da
je to bio francuski matematiar poljskog porekla...
- Jeste, Mandelbrot, on je to definisao 1975. godine, jednu geometriju
koja izuava nepravilne oblike, one koji se deavaju u prirodi, oblake,
predela, lie... Ima primenu i na stvarima, na oblicima koji se
beskonano ponavljaju pri razliitim razmerama, a svi polaze od iste
matrice.
- Gaudi je sebe definisao pre svega kao geometra i u njegovom delu
priroda je i te kako prisutna; moda postoji izvesni paralelizam izmeu te
fraktalne geometrije i Gaudijeve organske arhitekture, ne znam...
- Pa, postoje dve vrste fraktala: matematiki i prirodni... Mislim da je
Gaudi koristio oba modela u nizu svojih dela. Stubovi u obliku drveta,
helikoidalni oblici... spirale.
- Veoma zanimljivo, novo polje istraivanja...
- Da. Ipak, voleo bih da steknem saetu ali celovitu predstavu o
maestru, pre nego to uem u materiju.
- Ne znam da li u vam biti od pomoi, ali u odgovoriti na sva vaa
pitanja. ta elite da saznate?
Migel nije znao odakle da pone. Htede da odgovori da ga sve
zanima, ali bi to bio previe neprecizan odgovor u vezi s nekim za koga se
pretpostavlja da je doao ovamo sa konkretnim pitanjima i, uopte, sa
upitnikom kojeg inae nije imao.
Konesa kao da je to shvatio. Kao da shvata da je iznenadna poseta
zatekla matematiara pomalo nespremnog, iako je on taj koji je zatraio
prijem kod njega. Ne asei ni asa, Konesa je poeo da iznosi Gaudijeve
osnovne biografske podatke: koreni, obrazovanje, prvi projekti.
Migel je sluao paljivo.
Konesa je zaokruio taj prvi deo izlaganja rekavi:
- Gaudi je bio jednostavan ovek, voleo je svoju rodnu grudu i svoj
jezik. Nije bio sledbenik teorijskih postavki; sagledavao je stvarnost stvari
nekonvencionalno bez profesionalnog zastranjivanja.
- Voleo bih da neto kaete o njegovim prvim radovima.
- Kod Gaudija je primetna ne samo izuzetno zanimljiva evolucija, ve i
nadmona i inovativna. Nakon poetnikih radova razvio se u pravcu
istonjakog uticaja. U to doba imao je trideset godina, ve je bio
proitao Voltera Pejtera i Dona Raskina. Iako su druge arhitekte toga
doba, kao Ljuis Dumanek i Muntaner nadahnue crpeli iz nemake
arhitekture koja je bila u modi posle francuskopruskog rata, Gaudi je
potraio u arhitekturi egzotiku Indije, Persije i Japana...
- Mislite li na Kaprio de Komiljas?
- I na imanje i palatu Guelj.
- Ne zaboravljajui pri tom kuu Vinsans - oglasila se Taimacu.
- Dakako - uzvratio je Konesa. - Velianstvena je upotreba gledosane
keramike kod tih istonjakih oblika, kao i parabolinog luka kod
vodopada u bati.
- A nije zanemario ni unutranje ureenje - dodala je Taimacu.
-Tano. Gaudi je dizajnirao nametaj, upotrebio je papje-mae za
unutranju dekoraciju. Imao je, kao u sluaju palate Guelj, i dobre
saradnike, kao to su to bili slikari Alehandro de Riker ili Aleho Klapes, i
arhitekta Kamilo Olivares.
- Da li se u tom trenutku pojavjuje Huan Marturelj Munteljs? - upitala
je Taimacu.
- Da, arhitekt Marturelj je imao pedeset godina i bio je izuzetno
poboan ovek, veliki prijatelj Gaudija kome je posle postao i pokrovitelj.
On je povezao Gaudija sa porodicom Guelj i sa Komiljasovima, i onda ga
je i preporuio za radove na Sagrada Familiji. Huan Marturelj je gradio
crkve i manastire; divio se arhitekti Viole-le-Diku, velikom poznavaocu
gotike umetnosti. Gaudi, koji je radio sa Martureljom na nekim od
njegovih dela, od njega je nauio sve o neogotici, koja je tada prosto
harala. Gaudi nije oseao nikakvo posebno divljenje prema renesansnim
arhitektama, koje je smatrao pukim dekoraterima. Nasuprot tome, tvrdio
je da je gotika najstrukturalniji od svih arhitektonskih stilova. Premda je
isto tako mislio da je gotika umetnost nesavrena, da je samo polovino
reena. Sam Gaudi je izjavio da je dokaz da gotikim delima manjka
plastinost taj to ta dela proizvode vee uzbuenje kad su oteena,
prekrivena brljanom i obasjana meseinom... Neu da vas zamaram
nabrajajui koja je sva dela tada uradio, svakako ih znate...
Taimacu je kao pravi znalac podsetila na dekoraciju u koli asnih
sestara u San Andreu del Palomar i u Taragoni, na projekat kapele za
parohijsku crkvu San Feliks de Alelja i na izmene koje je uneo u zavrnim
radovima na koli asnih sestara Sante Terese u etvrti San arvasi, na
palati biskupa Astorge i na Kazi de los Botines.
-... Voleo bih ipak da pomenem - nastavio je Konesa
- Beljasguard, na brdu Koljseroli. Tu je bila srednjovekovna kua
kralja Martina poznatog kao kralj E1 Humano. Njegov sekretar i veliki
pesnik Bernart Meta je tom mestu i nadenuo ime, na panskom Belja
Vista, u znaenju lep pogled: Beljasgurad. U seanje na poslednjeg kralja
katalonske dinastije, Gaudi jeprojektovao jedno delo nadahnuto
katalonskom gotikom iz petnaestog veka i tim delom je postavio sasvim
nova i veoma smela strukturalna reenja. Ako budete itali Basegudu
videete kako je Gaudi, kome su jednostavno naruili stambenu kuu
okrenutu na etiri strane sveta, pretvorio tu jednostavnu narudbinu u
odavanje poasti, u pravi oma kralju. Gaudi je obnovio ruevne zidine,
skrenuo je put groblja u San arvasi jer je podelio imanje na pola i
sagradio vijadukt pored Belenovog potoka, te je sagradio zamak koji je,
kao to vam ve rekao, nadahnut oblicima graanske gotike, koristei
lune prozore, bifore i rozete, kao i kulu sa zailjenim tornjem sa
etvorokrakim krstom i zupastim pojasom. A sad prelazimo na period
koji vas najvie zanima.
- Njegovo organsko delo... -potvrdio je Migel.
- Fraktalno, kako izgleda da vi volite to da nazovete.
- Najkreativniji Gaudijev period - podvukla je Taimacu.
- Ali i niza neuspelih projekata. Hou da kaem, nisu imali srean
ishod.
- Prava teta. Pretpostavljam da mislite na misionarska naselja u
Tangeru i na hotel koji je projektovao za Njujork.
- Misionarska naselja u Tangeru? - upitao je Migel sa ivim
zanimanjem, ne obazirui se na drugi projekat.
- Bila je to narudbina markiza od Komiljasa - razjasnila je Taimacu.
- Skreem vam panju na to da preskaemo itavu jednu etapu -
rekao je Konesa.
- Ne mari, vratiemo se na nju - odgovorio je Migel sa jednakim
zanimanjem.
Konesa je odluio da udovolji Migelovoj radoznalosti.
- Markiz mu je 1892. naruio projekat jedne zgrade u okviru Katolikih
franjevakih misionara u Tangeru; kompleks je obuhvatao crkvu, bolnicu i
kolu. Gaudi je zavrio projekat za godinu dana ali su franjevaki
svetenici pomislili da je suvie kooperan. Nije im se dopala ni ideja da
centralna kula bude visoka ezdeset metara.
- Nije im se dopala kula?
- Mislim da nije bilo samo to. Moda se franjevcima nisu dopala
arhitektonska reenja.
- Koja vrsta reenja?
- Genijalna! Kosi zidovi, prozori u obliku hiperbole a kule u obliku
paraboloida, meutim, kao to rekoh, to nije sagraeno. Gaudija je
veoma pogodilo to to nije mogao da radi misionarsko naselje.
- teta, stvarno. Izgubljen projekat.
- Nije.
- Nije? - upitao je sa sve veim zanimanjem.
- Poev od 1903. Gaudi je premestio tu ideju na kule proelja
Hristovog roenja na Sagrada Familiji.
- To je prirodno - rekla je Taimacu.
- Ipak, to ne umanjuje neobinost sluaja - dodao je Migel. - A ta je
bilo sa drugim projektom, sa njujorkim hotelom? - upitao je Migel
iznova.
- Jeste, 1908. posetila su ga dva severnoamerika preduzetnika koji
su mu naruili projekat hotela. Posredi je bila zgrada od gotovo trista
metara visine. Hotel je imao lanani profil kako bi se postigla savrena
ravnotea graevine.
- A zato ovaj drugi projekat nije ostvaren?
- Ne zna se tano. Izgleda da se 1909. Gaudi razboleo. U svakom
sluaju, oba projekta su bila od sutinskog znaaja za konano
uobliavanje rtvenog hrama Sagrada Familije. Kako otmenost kula u
Tangeru, tako i monumentalnost njujorkog projekta podstakle su
Gaudija prilikom izrade zavrnih maketa projekta Sagrada Familije.
Proistio je svoje studije o povrinama ureenim u obliku hiperbola ili
hiperbolikih paraboloida, kao i vitke oblike stubova centralnog broda
hrama.
- Maloas ste rekli da idemo ispred dogaaja.
- Jeste. Pre ovih projekata Gaudi je shvatio da u prirodi ne
prevladavaju estetske, ve funkcionalne pobude. Gaudi ulazi u period koji
nazivamo prirodnjakim a iji je izvor posmatranje biljaka, ivotinja,
planina. Shvatio je da u prirodi ne postoji prava linija niti savrena ravan,
ve ogromna raznolikost zaobljenih oblika.
- Hoete da kaete da nije projektovao na ravnom? upitao je Migel.
- Hou da kaem da se odmah usmerio na treu dimenziju, uz pomo
maketa i modela.
- Kaza Batljo - rekla je Marija, koja sad pokazuje da zna koliko i
Konesa, mada je utala tokom veeg dela razgovora.
U Migelovoj pratnji provela je skoro celo prepodne u mrtvanici.
- I Kaza Mila - dodao je Konesa.
- Prema vaem miljenju, bio bi to vrhunac njegovog prirodnjakog
perioda.
- No, dobro, prema mom miljenju, ali i po miljenju najveih
strunjaka. Primer prvog bili bi organski oblici glazirane keramike, dok bi
primer drugog bio taj grebenasti oblik: to je oblik mora, ali i valovitog
katalonskog kopna. To moemo da proverimo i na staklima katedrale na
Maljorci i kod Hristovog vaskrsenja na planini Munsarat - Park Guelj je
dobar primer tog naturalizma koji ste pomenuli - rekao je Migel.
- Tano, i ako mi dozvolite digresiju, to je vreme kad je musen Sinto
Vardage napisao Atlantidu, pesmu koju je posvetio markizu od
Komiljasa koji je, kao to verovatno znate, bio Gueljov tast. Ali vraajui
se na park, tu je on prilagodio oblik ulica i staza topografiji terena i
projektovao je vijadukte kako ne bi menjao prvobitnu konfiguraciju tla, te
je gradio upotrebljavajui kamen sa lica mesta, ne upropaujui ga, ve
je iskoristio ostake jedne jame; iz nje je izvukao raznobojne stene koje je
razmestio po celom parku. Kao to ve rekoh, polazio je od strasnog
zanimanja za prirodu, u kojoj nema linije ni ravni.
- To nije ba svojstveno arhitektama, naviklim na estar i na uglomer
- ustvrdila je Taimacu.
- Ali on nije poticao iz porodice arhitekata, ve kazandija i livaca
bakra. Njegov otac je imao radionicu na sadanjem trgu Prim da Reus,
tano na uglu gde se sad nalazi poslovnica jedne banke. Njegov deda
Fransisko takoe je bio kazandija u Rijudomsu, na etiri kilometra od
Reusa. Arhitekta Huan Baseguda zastupa stanovite da je u radionici
Gaudi kao dete, pred prizorom helikoidalnih oblika serpentina i krivina
kazana, doao do prostornog koncepta arhitekture; da je zato oduvek bio
kadar da zamilja u tri dimenzije a ne na nain na koji ue studenti
arhitekture, preko dva plana, uz pomo nacrtne geometrije i perspektive.
I ne hvalei se time, Gaudi je oduvek smatrao da je od Boga primio dar
da stvar vidi i zamisli u prostoru.
- Hoete li da kaete da njegov nain rada nema nikakve veze sa
onim to je uobiajeno u arhitekturi? - upitao ga je Migel.
- Pa, vidite, od priramida do Jeo Ming Pejevog novog ulaza u dvoritu
Luvra, arhitekte su oduvek radili na isti nain: uz pomo estara i
uglomera projektuju dvodimenzionalne oblike, a uz pravilne poliedre,
kocku, tetraedar, oktaedar, ikosaedar i tako dalje, prelaze na treu
dimenziju. Ali Gaudi je na osnovu zapaanja doao do toga da tih
pravilnih oblika u prirodi nema, ili da su veoma retki.
- Doveo je u pitanje sakralizaciju koju je Platon predloio u Timaju i
koja se poistoveuje sa etiri elementa: vatrom, vodom, vazduhom i
zemljom - rekla je Taimacu.
- I sa kvintesencijom. Vidim da ste proitali Basegudine lanke.
- Kao i radove Garsije Gabaroa, prvog panskog arhitekte koji je
doktorsku tezu posvetio Gaudiju, sa naglaskom na izuavanje prirodnih
oblika. Ali vi to objanjavate bolje od mene; nastavite, molim vas.
- Kakve je oblike video u prirodi?
- Shodno Basegudi - rekao je Konesa smeei se Taimacu - Gaudi je
mogao da se uveri da nema boljeg stuba od stabla, ili kostiju ljudskog
kostura. Ili da nijedna kupola nije ravna savrenstvu ovekove lobanje, te
da treba posmatrati planine da bi se postigla ravnotea graevine.
- Jednostavno - rekla je Marija.
- Da, jednostavno. Sve to je jednostavno je genijalno... Ali ga prvo
treba videti, a potom treba biti vet da se takve konstrukcije izvedu na
gradilitu. eleo bih neto da vam pokaem.
Iz jedne koverte Konesa je izvukao neke fotografije i poeo da ih rea
dve po dve na stolu.
- Pogledajte ovo.
Onda im je pokazao fotografiju Sagrada Familije i fotografiju jedne
biljke.
- Re je o ednjaku, biljci sedum acre, koja raste u okolini Reusa.
Taimacu i Marija su jo ranije imale priliku da vide te fotografije. Ali
Migel je bio istinski zaprepaen. Izgled Sagrada Familije i oblika te biljke
bio je kao preslikan.
Konesa je nastavio sa itavim nizom fotografija.
Na jednoj se vidi maketa kapije Nebeske slave, istovetne onoj do
sebe: fotografiji jedne peine u Nerhi, u pokrajini Malaga.
Sledei par fotografija pokazivao je s jedne strane crte crkve Kolonije
Guelj, a s druge vrha Mon Blana, opet zapanjujue slinosti.
Zatim je sledila fotografija dimnjaka Kaze Mila, iji je oblik isti kao i
kod koljke. Jedna uma Taragonskog polja moe da se presadi na
maketu stubova Sagrada Familije.
Konesa je nastavio da vadi fotografije koje su pokazivale zaista
genijalne analogije izmeu radova arhitekte iz Reusa i prirodnih oblika.
Migel i dve devojke oseali su kako njihovo uzbuenje raste pred tim
slikama i Konesinim objanjenjima.
- Kao to vidite, ovi prirodni oblici ostali su skriveni za oi arhitekata,
sledbenika euklidovske geometrije. Ali ne i za Gaudija, koji je otkrio na
hiljade takvih oblika u sva tri carstva prirode i primenio ih u svojoj
arhitekturi. Ne treba smetnuti s uma ni injenicu da je bio veoma osetljiv
i da je gajio veliko potovanje prema narodnom neimarstvu, ne
zaboravimo da potie i Taragonskog polja. Setite se na primer katalonske
vinogradarske kuice koja je savreno uklopljena u svoje okruenje.
- Ukratko, vi tvrdite da Gaudijeva reenja lie, pored ostalog, na
geoloke, botanike i zooloke oblike.
- To nije nikakva tajna. S time se ceo svet slae. Njegova svojevrsna
geometrija polazi od botanike, geologije ili anatomije. On uoava kako
zakon zemljine tee i priroda iscrtavaju paraboloidne i ulanane profile na
liu, na granama i na kronjama drvea. Helikoidalna su stabla
eukaliptusa i nekih puzavica. Krin je helikoidalan a bedrena kost je
hiperboloidalna... ali, ne znam, moda vas zamaram, moda ne uspevam
da budem jasan?
Moda Migel nije razumevao sve pojmove, ali je shvatao sutinski
smisao. Genijalna Gaudijeva ideja: da koristi te oblike kako bi svojim
graevinama podario veu vrstinu i konstruktivnu otpornost. Ali uza svu
veliinu takve ideje, samo je vrh ledenog brega, mislio je Migel. Hteo je
da zna zato.
- Zato?
Pitanje je iznenadilo Konesu, ali je dokuio duboki smisao koji je
podstakao matematiara da postavi tako jednostavno pitanje.
- Da bi nastavio Boje delo - odgovorio je Konesa bez oklevanja.
- Da li je Gaudi bio mason?
Migel je prenaglio; moda e uvaeni strunjak promeniti miljenje
koje je do tada imao o njemu. Ali ve je postavio pitanje.
- Da li bi mason upotrebio obian kanap da projektuje svoje
graevine? Da li bi mason odbacio uglomer i estar, dva od tri masonska
svetla? Ne mogu da zamislim Gaudija kao sledbenika tajnog drutva iji
Bog estarom postavlja granice vaseljene. Ne, mislim da nije bio mason.
Gaudi je zapravo bio svetenik arhitekture u kojoj je sledio boanske
zakone vraajui svoj pogled na veliko Boje delo: na prirodu. On pravi
vodoskoke, ptiija gnezda, mravinjake, stalaktite, planine, drvee, stene,
biljke, i pretvara ih u kule, kupole, stubove, kolonade, razne spodobe.
Gaudi je govorio da je originalnost u tome da se ovek vrati korenima i
da je lepota blesak istine. A za njega je istina bila otelovljena u Sinu
Gospodnjem.
- Da se nije njegovo delo ravnalo prema nekom skrivenom naumu?
- Ne znam ta bi za vas bio skriveni naum. Pretpostavljam da pesnici,
pisci i ostali stvaraoci stalno tragaju za idejama koje smatraju
transcendentalnim i koje su okosnica njihovog dela. Gaudi je, kako ja to
shvatam, iao za sublimacijom duha. On zapravo gradi Boju kuu.
- Govorite o Sagrada Familiji?
- O hramu iskupljenja Sagrada Familije. Ne zaboravite, iskupljenje.
To je hram okajanja greha emu je posvetio pola svog ivota. Ne, Gaudi
nije bio mason; nije bio nikakav srednjovekovni zidar. Gaudi je verovao u
ovekovo spasenje u Hristu i oseao je istinsku odanost prema
Bogorodici. Na frizu Pedrere moe da se proita molitva Devici Mariji
prema Angelusu, to jest Andelu Bojem.
3
- Ave gratia plena Dominus tecum - kazala je Taimcau.
Konesa je potvrdno klimnuo glavom.
- ak je bilo zamiljeno da na proelju bude predstavljena Bogorodica
sa Hristom u pratnji svetih arhangela Mihaila i Gavrila - dovrio je
domain.
- A ipak to nije uraeno?
- Odliven je u gipsani otisak kompozicije u prirodnoj veliini, ali zbog
dogaaja Tragine nedelje gospodin Mila se nije usudio da postavi taj
vajarski skup. No, to i nije bitno. Bitno je istai da je Gaudi bio duboko
poboan ovek koji je poslednje dane posvetio radu i koji je kao isposnik
iveo unutar hrama. iveo je samo za njega.
- Recite nam neto o nastanku hrama.
- Prvi kamen je postavljen 1882. godine na dan svetog Josifa. Zamisao
je iskrsla kad je Prvi vatikanski koncil svetog Josifa proglasio zatitnikom
cele crkve. Knjiar Hose Marija Bokabelja osnovao je Drutvo privrenih
svetom Josifu. Cilj tog udruenja bio je primena socijalne doktrine
Katolike crkve na katalonske radnike. Bokabelja je otkupio dananji
ekvivalent jednog bloka barselonskog ensana u etvrti San Martija da
Pruvansalsa, u nameri da se tamo podigne hram iskupljenja greha.
Arhitekt Viljar je za hram poklonio svoj projekat. Potom, usled niza
okolnosti, Viljar se povukao i Gaudi je 1883. poeo da radi na tom
projektu. Gaudiju se Viljarovprojekat nije dopadao, ali nije imao naina
da promeni glavnu osu crkve. Kao to sam vam rekao, Gaudi je na njoj
radio etrdeset tri godine. Vie od pola svog ivota. Dovrio je optu
maketu hrama, dovrio je proelje Roenja i tano je razjasnio simboliku
svih elemenata koji treba da se nau u hramu.
- Dobar deo te simbolike ne nalazi se samo u Sagrada Familiji, mislite
li da je ona na tragu neeg...?
- Neeg tajnovitog? - upitao je Konesa sa dozom ironije u glasu.
Migel nije odgovorio, nije hteo da se o njemu stekne utisak da je
neto to on zapravo nije. On je matematiar, i upravo iz tog razloga,
jednostavno nije hteo da odbaci nijednu mogunost, ma koliko delovala
neprimereno.
- Svata je o njemu napisano. Meu stvarima koje sam itao, naravno
bez ikakve autorove merodavnosti, jeste i ta da je Gaudi bio alhemiar u
potrazi za kamenom mudrosti, kao i da je u mladosti bio leviar,
antiklerikalac.
- Ali, da se vratimo simbolima.
- Kako ja to vidim, oni koji nisu u vezi sa hrianskim motivima tu su
radi dekoracije.
- Da moda ne kriju neku poruku?
- U to se ne razumem.
- ta je tano u vezi s gljivom amanita muscaria?
- Mislite, u vezi sa svim tim priama o tome da je Gaudi kao pod
dejstvom halucinogenih muhara?
- Da.
- Zaboga! Koje su to gluposti! Da li ste obratili panju na kuu Kalvet?
- ta bi tu trebalo da zapazim?
- Mnotvo gljiva na njenom proelju, na primer. On je to uradio da
ugodi poruiocu, gospodinu Kalvetu, koji je inae bio mikolog. Kao to
vidite, stvarnost je znatno jednostavnija i on demantuje tu i mnoge druge
kojetarije koje su o njemu napisane.
- A zmija? - upitala je Taimacu.
- Koja zmija?
- Glava zmije koja je u parku Guelj napravljena od keramikih ploica
iz Valensije.
- Verovatno je re o Nehutanu, zmiji od mjedi koju je Mojsije nosio
na svom pastirskom tapu.
- A mistina rua? - iznova je upitala Taimacu.
Taimacu je znala simboliku vrednost svega to je navodila, ali je
elela da uje Konesino miljenje a, naroito, da Migel moe da uje tako
vrsnog strunjaka.
- To je simbol Marijinog devianstva, a Marija je, kao to znamo,
kraljica neba i majka Isusa Hrista. Nalazi se u kui Mila - La Pedreri.
- Lavirint? - nastavila je ona.
- Kod srednjovekovnih katedrala ti lavirini su poznati kao Chemins de
Jerusalem, kao putevi za Jerusalim, i shvatani su kao zamena za
hodoae u Svetu zemlju kad bi ih ih vernik prevaljivao na kolenima dok
se moli. Lavirint u katedrali u artru ima dvanaest metara prenika i
preeni put iznosi dvesta metara.
- Salamander?
- Salamander ili dadevnjak je izlazee sunce pravde, to je na
Gospod Isus Hristos. Simbol smrti i potonjeg vaskrsenja.
- A kornjaa?
- Prema svetom Ambroziju, od njenog oklopa moe da se napravi
muziki instrument sa sedam ica koji svojom umetnou uveseljavaju
srce. Predstavlja smirenu snagu i potragu za zatitom od svakog spoljnjeg
neprijatelja. Figure kamenih kornjaa kakve su, na primer, one na
proelju Roenja, a koje dre sav teret na svojim leima, jeme
stabilnost kosmosa. Ima ih dve, jedna je kopnena, druga morska.
- I pelikan je predstavljen u Sagrada Familiji. To je u alhemiji vrsta
retorte iji oblik posea na pelikana a, uz to, to je prikaz kamena
mudrosti koji, kada se potopi u teno olovo, topi se i nestaje da bi
pogodovao pretvaranje olova u zlato.
- Zato su pripadnici rozenkrojcera nazivani vitezovima pelikana - rekao
je Migel.
- Moe i tako, ali ja vie volim da ostanem pri onome to njegovu sliku
povezuje uz Hristovu rtvu. Srednjovekovni Bestijarium ili Zverinjak
komentarie jednu zaboravljenu liturgijsku pesmu: Pie pelicane, Jesu
Domine. U znaenju, Milostivi pelikane, Isuse Gospode. Tu se kae da
je odlika te ivotinje ta to ne unosi vie hrane nego to joj je neophodno
da bi opstala u ivotu, slino isposniku, koji jede jedino hleb i ne ivi da
bi jeo, ve jede da bi iveo. Zar vas to ne podsea na poslednju
Gaudijevu etapu, kada maestro nije izlazio iz radionice kako bi dovrio
svoje veliko delo?
Svi su naas uutali, zamiljeni nad ovim Konesinim reima. Ali
Taimacu ubrzo nastavi.
- A duga?
- Da, nju imamo na fasadi kue Visans. Gaudijeva ideja je bila da mlaz
vode u mermernom bazenu prilikom pada na eliptinu mrenjau
obrazuje, poput pauine, zatalasane povrine koje se, kad na njih padne
zalazee sunce, razlau na dugine boje.
- Da, to je tehniko objanjenje i reenje, ali...
- U Knjizi postanja 9, 11 nailazimo na znak Boga da od tog trenutka
nadalje vie nee biti potopa da zatre zemlju. To je boanski simbol
blagorodne sadrine. I Svetski sudija na koncu vremena esto se
prikazuje kako sedi na dugi. U srednjem veku, u okviru hrianske
simbolike, tri glavne dugine boje objanjavane su tako to je plava
oznaavala potop, crvena poar sveta, a zelena novu zemlju. Sedam boja
oliavaju sedam svetih otajstava i sedam darova Svetoga duha a, uz to,
simbolizuju Bogorodicu, koja izmiruje nebo sa zemljom.
Kao i dve devojke, Migel je bio zadivljen Konesinom erudicijom.
Sedamboja, sedam vitezova, pomislio je; neobina podudarnost.
- A broj est? - upitao je Migel.
- Veoma zanimljiv broj u Gaudijevoj simbolici. Kod Jevreja to je broj
Boga. Sveti Ambrozije ga je smatrao simbolom savrene harmonije; treba
imati na umu da je Bog stvorio svet za est dana i da, naravno, tu je i
est pravaca prostora: gore, dole, sever, jug, istok i zapad.
- to nas opet vraa na Gaudijeve prostorne krstove - uzvratio je
Migel.
Taimacu je nastavila sa pitanjima:
- uma?
- Svakako veoma rasprostranjen simbol. U predanjima i u bajkama
nastanjena je zagonetnim, preteim i opasnim stvorenjima: veticama,
zmajevima, avolima, dinovima, patuljcima, vilenjacima, lavovima,
medvedima. To su simboliki elementi koji personifikuju opasnosti s
kojima se suoava adolescent prilikom inicijacije, tj. uvoenja u zrelo
doba; tada mlado bie obino polae ispit zrelosti i, ukoliko eli da se
preobrati, da se preobrazi, podvrgava se pristupnom obredu. Svetlost,
koja se esto pojavljuje u bajkama, i to tako to se probija kroz stabla,
oznaava nadu. A ta je pa drugo hram? Svetlost koja osvetljava putanju
meu senkama, koja podstie da se gleda uvis radi preobraanja i
preobraenja.
- Krst?
- Nalazi se na mnogim Gaudijevim delima. Sa hrianskog stanovita,
to je simbol Hristovog raspea. To je najuniverzalniji simbol i ne svodi se
samo na hrianstvo. Prvobitno je predstavljao orijentaciju u prostoru,
izmeu gore i dole, desno i levo. Predstavlja etvorno naelo, ali i princip
dovrrnosti, uostalom kao i broj pet. U mnogim kulturama vaseljena je
predstavljena u obliku krsta. Na taj nain je predstavljen i biblijski raj, sa
etiri reke koje iz njega izviru. Mislim da je u Gaudijevom delu to
oigledno: predstavlja patnju, smrt i nadu u Hristovo vaskrsenje.
- A broj trideset tri?
Konesa je bio kratak i nepokolebljiv u odgovoru kojije dao:
- Hristove godine, naravno. Ali i broj spevova u Boanstvenoj
komediji, kao i broj stepenika mistine lestvice.
Taimacu se spremala da pita za simboliku lestvica, ali je postavila
pitanje koje je ve neko vreme imala na umu.
- Kazan za destilaciju?
Konesa se slatko nasmejao.
- Oprostite -- izvinio se Konesa - stvar je u tome to je to element za
kojim su neki posegli da bi govorili o Gaudiju kao o alhemiaru.
Ostavljajui takve besmislice po strani, taj kazan je u stvari simbol pei
za taljenje i pei za hleb. Jung je smatrao da, upaljena, ona predstavlja
ivotnu energiju u vidu vatre a da, ugaena, zbog svog udubljenog oblika,
predstavlja materinstvo. Ako se pak vratimo deijim bajkama, Ivica i
Marica, na primer...
Pomen te bajke je pojaao Marijinu panju.
-... u pei u kojoj sagoreva vetica koja je htela da pojede Ivicu
predstavlja lomau koja proiava jer unitava zlo, i onda vie ne ostaje
ni traga od njegove zemaljske materije. Ako se vratimo Bibliji, u knjizi
proroka Danila kae nam se kako samo Boji izabranici mogu da odole
vatri kao ona tri mladia koje Nabukondonosor baca na lomau zbog toga
to nisu hteli da se poklone idolu. Gaudiju, a prema mom skromnom
miljenju, pe ili kazan za destilaciju predstavlja odavanje poasti svom
poreklu, svom ocu i svom dedi, kazandijama. Nema tu vie nita.
- A zato je onda uklonjen sa stepenita parka Guelja, da bi se na to
mesto stavilo kosmiko jaje? Kao to i sami znate, u alhemiji filozofsko
jaje je pramaterija koja e kasnije postati kamen mudraca...
- Ili kamen mudrosti - presekao je Konesa.
- Upravo tako.
- Nije mi poznato zato je uklonjen, ali Gaudijeva simbolika je
drugaija. Gaudi nije bio alhemiar - dovrio je i nasmejao se, nekako
umirujue po sve.
- Ipak, ta je sa uskrnjim jajetom, simbolom prolea? - upitao je
Migel.
- Moglo bi da bude predstavljanje samog Uskrsa. Ali ja mislim, imajui
kao i uvek u vidu vrsta Gaudijeva verska uverenja, da predstavlja Hrista,
shodno hrianskom poreenju, kada iz groba vaskrsava kao to pile
izlazi iz jajeta. Njegova bela ljuska simbolizuje njegovu istotu i njegovo
savrenstvo. Nita magijsko ili pak u vezi sa ezoterijom - zakljuio je
Konesa.
- Zar vam se hrianstvo ne ini dovoljno magijskim ili ezoterinim? -
upitao je Migel.
Taj komentar je zasmetao Mariji. Ona veruje.
- To zavisi od uverenja svakog od nas, a ja se sada neu u to uputati.
Neu sad da sumnjam u elektricitet samo zato to sam nesposoban da ga
vidim - rekao je Konesa, povreen u svojoj katolikoj veri.
- Izvinite, nije mi namera bila...
- Znam, ne morate da se izvinjavate.
Taimacu se iznova vratila na pitanja, ne bi li preusmerila razgovor.
- A ta je sa stepenitima? Prepuno ih je svako Gaudijevo delo.
- Kao i kod svih ostalih arhitekata - potvrdio je Konesa.
- Ali mene zanimaju Gaudijeva. Kod masona mistine lestvice, sa dva
puta po sedam stepenika, jesu simbol tridesetog stepena unutar, da
kaemo, organizacije.
- Da, i svaki stepenik je jedna od sedam slobodnih vetina srednjeg
veka.
Gramatika, retorika, logika, aritmetika, geometrija, muzika i
astronomija, presliao se u sebi Migel dok je istovremeno pratio razgovor.
Opet sedmica, pomislio je.
- A i pravda, dobrota, skromnost, vernost, radinost, odgovornost i
velikodunost - dodala je Taimacu.
- Jeste, ali Gaudi nije bio mason - ponovio je Konesa.
- Unutar hrianstva, a to je ono u ta je Gaudi verovao i nikad neu
prestati to i da ponavljam, lestvice su simbol spajanja neba i zemlje.
Seate li se Jakovljeve vizije?
- Da, i to je iz Postanja. Jakov je usnio san u kojem je video lestvice
kojima su se penjali i sputali nebeski aneli - dovrila je Marija.
- U redu, s tim to ja mislim da one predstavljaju Hristovo uspenje.
- Sa guterom, to jest zmajem na poetku? - upitao je Migel mislei na
park Guelj.
- Pa, ako emo tako da priamo, lestvice koje vi pominjete mogle bi
da budu one koje vode ka askezi, iji je prvi stepenik zmaj greha kojeg
treba zgaziti. Tako idemo dalje u okviru hrianske simbolike.
Ta tvrdnja se svima troma uinila blistavom. Konesa je nastavio:
- Ali ja i dalje verujem da lestvice slede vizantijsko tumaenje po
kojem se Devica Marija naziva Stepenicama neba, po kojima se, preko
Isusa Hrista, Bog spustio do ljudi, kako bi im omoguio da se uspnu na
nebo.
- Vi ste neoborivi - uzviknuo je Migel.
- A Zver Treih vrata? - upitala je Marija ne dajui arhitekti ni da
predahne.
Konesa se dvoumio. Ponovio je reenicu u sebi.
- Samo as... da. Mislite na zmaja. Opet na zmaja, draga moja.
- Na zmaja ili gutera iz parka Guelj?
- Ne, nego na onoga na Gueljovom imanju. Gaudijev mecena je
otkupio trideset hektara izmeu Las Kortsa i Sarijaa. Prvobitno su bila dva
imanja: Kan Feliu i Kan Kuas da la Rijera. Jedno imanje je izdeljeno na
manje parcele kad je Eusebio Guelj preminuo. Jedan deo su vrtovi i
palata Pedralbes, u vlasnitvo Kraljevske kue: druge parcele je kupio
univerzitet radi izgradnje Studentskog grada; u tim paviljonima smo mi,
ova katedra. Elem, Gaudi je probio troja vrata kroz zidine, i jedna su
ispred kapije groblja Las Kortsa. Druga su sruena kad je izgraen
Farmaceutski fakultet, iako su kasnije obnovljena. Trea vrata su glavna,
kod etalita Manuela Hirone i tamo je, kao to znate, zmaj.
- Okovani zmaj - rekao je Migel.
- Privezan za stub od cigala na ijem je vrhu pomorandino drvo od
antimona.
- Kakvo je znaenje toga?
- To je Ladon, zmaj koji uva zlatne plodove u vrtu Hesperida.
Vrt Hesperida, grad Barselona. Zmaj koji ga uva, pomislili su
istovremeno Marija i Migel, su se sauesniki i pogledali.
- Mogli bismo tako u nedogled - produio je Konesa.
- Ali, po meni, tu nema nieg ezoterinog; nema kod Gaudija
skrivenog ili tajanstvenog. On nije bio ni mason, ni alhemiar, ni templar
ni rozenkrojcer ni karbonar. Sve je to dobro za neki roman, ali istina je
bitno drugaija. Slikar i arhitekt uzep Fransesk Rafols govorio je da je
Gaudija teko razumeti ako se on posmatra izvan vere.
- Uostalom, kao i pisac uzep Pla, koji je izuio Gaudijeve kljune
oblike, taj beskrajni svet udesa, u svetlosti simbolike katolike liturgije,
ali koji je tome pristupio sledei njegove zemaljske korene, pretvarajui
simbolike apstrakcije u ostvarene simbole, to jest u stvarne znakove -
rekla je Taimacu.
- Gaudi je bio Mediteranac i ovek i Taragonskog polja, njegova
simbolika nema nikakve veze sa ezoterijom - zakljuio je Konesa.
Marija se ukljuila u razgovor, iako je tokom njega uglavnom utala.
- Moj deda je bio veliki potovalac Gaudijevog dela i on mi je ispriao
da su poari unitili deo maestrovog legata.
- Tako je. To se desilo u toku Graanskog rata. Gaudi je sastavio
oporuku u kancelariji belenika Ramona Kantoa. Ona je izgubljena 1936.
zajedno sa celokupnom arhivom belenika.
- Onda kako znamo da je sastavio oporuku? - upitao je Migel.
- Tako to se u Notarskoj koli Barselone, ali i u Generalnoj direkciji
arhiva i notarskih poslova u Madridu uvaju kartice o tom testamentu.
- Ali bilo je jo poara - rekla je Marija.
- Da. Gaudijeva arhiva, isto kao i njegov radni sto, izgoreli su u poaru
koji je 1936. izbio u Sagrada Familiji.
- Zar vam se ne ini da je premnogo poara?
- Pa, treba imati u vidu da se to deavalo u toku Graanskog rata,
kada je izgorelo mnogo crkava. Kripta Sagrada Familije je opljakana i
zapaljena ve 19. jula, sutradan po izbijanju Graanskog rata, i to je
uradila grupa ostraenih. Oskvrnuta je grobnica knjiara Bokabelje i isto
bi se desilo sa Gaudijevim grobom da se tome nije ispreio njegov stari
saradnik Rikardo Opiso. Nekoliko meseci kasnije policija je otvorila
Gaudijev grob, mislila je da se u njemu krije oruje. Kada su januara
1939. trupe generala Franka ule u grad, grob je privremeno zaklopljen.
Krajem te godine trajno je zatvoren, poto je zvanino potvreno da je u
njemu Gaudijev le.
- Ba i nije neka vesela pria!
- Kao to nisu ni mnoge druge koje su se desile u toku rata. Prava
teta. Njegov studio u Sagrada Familiji nalazio se pored svetenikove
kue, iznad bakalnice. Bio je izdeljen na tri dela: na crtaku sobu, na
radnu sobu i na foto-laboratoriju. Tavanice su bile prekrivene gipsanim
kalupima vajarskih radova u hramu. Zamislite koja je divota nestala u
vatrenoj stihiji.
- A kako i to znamo?
- Izgleda da je u laboratoriji bilo jedno zenitno svetlo i sklop od etiri
ogledala koja su Gaudiju omoguavala da fotografske snimke posmatra
sa pet razliitih poloaja: sa prednje strane, kao i sa svih ostalih koje se
odraavaju na ogledalima. Ve sam rekao, bio je genije koji je svoju
genijalnost podupirao krajnje jednostavnim reenjima.
- Pa zar vam nije udno to je sve to nestalo? - upitao je Migel.
- Bio je rat. Vi mislite da je posredi neka zavera? Da su u pitanju
veoma moni neprijatelji koji su bili ljubomorni na njegovu genijalnost?
- Ne bi trebalo nita da odbacujemo.
- Dragi moj prijatelju, Gaudi nije mogao da ima neprijatelje. Gaudi je
bio sveti ovek. iveo je sa ocem i jednom neakom na raznim adresama
i u parku Guelj, dok njih dvoje nisu umrli. Onda, godinu dana pre smrti,
preselio se u Sagrada Familiju, ijem se projektovanju bio posvetio telom
i duom, poput monaha ili isposnika... Neki kau da je iveo s jednim
detetom. Jedino je izvesno da su ga doktor Santalo i vajar Ljurens
Matamala povremeno obilazili, nedeljom. Kao to sam vam rekao, u
svojoj radionici je iveo krajnje skromno, sasvim jednostavno; hranu mu
je spremala ena vratara hrama. Ne, Gaudi nije imao neprijatelje. Jedino
to su zaslepljenost i razularena glupost jednog neljudskog rata unitile
znatan deo njegove zaostavtine.
28.
- Hoete li mi sad rei ta se zapravo deava? - upitala je Taimacu
poto su izali iz kabineta Ramona Konese. Imala je utisak da njeno
dvoje prijatelja nisu bili iskreni prema njoj.
Marija i Migel su se zgledali. Marija je potvrdno klimnula glavom.
- Svakako - rekao je Migel. - Ali ne ovde. Suvie se toga dogodilo.
- Idemo kod mene - rekla je Marija.
Taimacu je naizmenino gledala as jedno, as drugo. Nije mogla ni
da zamisli to to e joj uskoro biti obelodanjeno.
- Taimacu, jo si u prilici da izbegne da bude upletena u ovo - rekao
je Migel.
- Nestrpljiva sam da otkrijem o emu se radi, zar nismo prijatelji? -
uzvratila je obraajui se Mariji i traei njenu podrku.
Marija nije odgovorila.
- Osim toga, ja sam ekspert za ovaj period i zaljubljenik u Gaudija...
kao i svi Japanci - zakljuila je kroz smeak.
- To to mi znamo nije za doktorsku disertaciju - rekla je Marija.
- Onda emo napisati dobar roman - odgovorila je Japanka u ali.
- Graa kojom za sad raspolaemo vie je za ludake, Taimacu.
Zapravo, mislim da bi trebalo da odem do policije. Tvoj roman je tako
nestvaran da... eto, iziskivao bi od itaoca mnogo lakovernosti.
Taimacu nije htela da se upusti u raspravu o teoriji romana ili o
nastanku bestselera; nije to bila njena tema, ali je ipak imala jasnu
argumentaciju.
- Jedino to ovime uspeva da postigne, Migele, jeste da umirem od
radoznalosti. Molim te, zar ne bih i ja mogla da budem upoznata sa
temom?
Onda je Migel poeo da pria, sve do ubistva oca Honasa.
- Ubistvo? Opa! Pa ovo zaista postaje zanimljivo! uzviknula je
Taimacu.
- Ubistvo, i to svirepo. Idemo kui... Prvo hou da ti pokaem neto -
rekao je Migel.
Zastali su nasred ulice, Taimacu nije mogla da prikrije svoju
znatielju...
- Pre nego to je izdahnuo, otac Honas je svojom krvlju ovo zapisao
na podu.
Migel je izvadio papir koji je kopirao u kolima... Marija se tada
uznemirila. Drhtala je, kao i dan ranije, kada je to prvi put videla. On ju
je umirio. Taimacu je upitala:
- ta je?
Oklevajui, Marija joj je kazala:
- Dan pred svoju smrt, deda mi je pomenuo oca Honasa... Rekao je da
on treba neto da mi kae...
- Onda... to to je na papiru...
- Da, to bi bila ta poruka - prekinuo je Migel. - Mi nismo uspeli da je
odgonetnemo.
Japanka je paljivo gledala dok je ponavljala:
- Grko slovo beta... estar i neki znak razlomljen jednim brojem,
118... 22... Nemam predstavu, ali...
Nastavili su da hodaju dok su je upoznavali sa ostatkom dogaaja.
Marija je bila istinski uplaena. Smrt oca Honasa potvruje njen
predoseaj da je i njen deda ubijen. Njen siroti deda. Ona je izabrana, a
ne zna zato. Ali zato zna da ovo sve znai smrtna pretnja i da joj ostaje
malo vremena.
- Nemoj se plaiti, zajedno smo - rekla je Taimacu.
- Jesmo, pred ubicama koji po svemu sudei nee oklevati da me
ubiju. Neu u to da te uvlaim.
- Ve sam uvuena - odgovorila je Taimacu.
Migel nita nije rekao. Ponudio je svoju ruku Mariji i ona ju je snano
stegla dok su nastavili da hodaju.
Kad su stigli kui odmah su preli u radnu sobu i na stolu su joj, pod
lampom, pokazali kutiju koju su nali u unutranjosti kornjae.
- A ne znamo kako da je otvorimo - rekla je Marija.
- Neemo na silu to da pokuavamo - dodao je Migel.
- Mogli bismo da pokvarimo to to je u njoj - upotpunila je Marija.
Taimacu je uzela kutiju i neno provukla prste preko reljefnih brojeva.
- ta je deda rekao kad ste mu pokazali kutiju?
- Nita, ve je bio potpuno izgubljen.
- U stvari, ponavljao je jednu te istu reenicu - rekao je Migel.
- Koju reenicu?
- Uiteljeva smrt, smrt uitelja - dodala je Marija.
Taimacu se zamislila drei kutiju u rukama. Prolo je svega nekoliko
sekundi dok njene oi nisu odjednom zablistale a onda je, opet neno,
kaiprstom desne ruke pritisnula etiri broja.
Kutija se otvorila.
Iznenaenje se odraavalo i na Migelovom i na Marijinom licu.
- Kako si uspela? - upitali su je u isti glas.
- Pa... to je osnovno. On vam je to i rekao: uiteljeva smrt. Jedan,
devet, dva, est: 1926, godina kad je Gaudi ubijen - rekla je Taimacu uz
slavodobitni osmeh dok je Mariji predavala kutiju.
Ne bi se moglo rei da su se razoarali, ali ta obina plava sveska sa
dva do tri tabaka od po trideset i dve stranice bar na poetku nije
odgovarala oekivanjima koja su oni gajili. Ni medaljon na konoj vrpci
nije mnogo obeavao. Nije bio ni preterano star; bio je veliine metalnog
novia od dva evra, s jednim slovom; na jednoj strani bilo je slovom
alfa, a na drugoj, izgravirana ptica.
Nita drugo nije bilo u kutiji od kedrovine.
- Izgleda da se tvoj deda bavio kopiranjem minijatura iz
srednjovekovnih knjiga...
- Ipak mora da ima neki smisao. ta jo?
- Neki podui tekstovi; neki i s datumom. Deluju kao uspomene. I
kratke reenice, sline aforizmima... poneka je na latinskom - rekao je
brzo prelistavajui svesku.
- Zato je ne proitamo? - upitala je Taimacu.
Marija je briznula u pla. Satima se trudila da ostane mirna, ali u tom
trenutku vie nije mogla da se uzdri.
Migel ju je zagrlio.
- Hoe malo da se odmori?
- Ne, dobro mi je. Hou i ja da znam ta pie u belenici - rekla je
briui suze nadlanicom. - Dobro sam ponovila je.
Potreseni, uzbueni i ispunjeni novim iekivanjima pripremili su se da
preu na itanje belenice. Kako budu odmicali u tom itanju, tako e u
drugoj belenici zapisivati napomene.
Drhtavim rukama Marija je otvorila prvu stranici te krenula naglas da
ita:
Dnevnik
Na kraju svog grenog ivota, dok prekriven sedom kosom i
iznemogao kao i svet ekam da se izgubim u provaliji bez dna svoga
pamenja koje se sve vie povlai, te polazei tako od ono malo svetlosti
koja me jo vodi, u ovoj sobi svog voljenog doma gde me ovo trono i
obolelo telo jo dri, elim da u ovoj belenici ostavim pisani trag o
zapanjujuim i uasnim dogaajima kojima mi se zalomilo da
prisustvujem u detinjstvu (s ciljem da se sprei dolazak Antihrista i u
nameri da se u tebi, mila moja, ostvari proroanstvo koje mi je
najavljeno).
Neka mi Gospod podari milost da pruim verodostojno
svedoanstvo o dogaajima koji su se zbili u gradu ije je ime nemogue
preutati pod platom milosra: Barseloni.
Da bi se bolje razumeli dogaaji kojima sam i sam bio svedok,
moda nije na odmet prisetiti se onoga to se tih decenija deavalo,
onako kako sam ja to tada shvatio dok sam sve doivljavao i posmatrao,
te onako kako se sada seam, obogaeno onim to sam naknadno sluao
o tome, ukoliko mi pamenje dozvoli da poveem toliko i tako ve zbrkane
dogaaje.
Govoriu o svom uitelju, kome je Bog svakako ve oprostio
povremene izlive intelektualne nadmenosti, a i zato to je u moje vreme
mladima bilo svojstveno da budu privueni starijim i mudrijim ovekom
koji mi je predao svoju tajnu da bih je ja uvao za tebe i time pomogao
da bude ostvareno proroanstvo koje je povereno lanovima nae
porodice. Pod ifrom piem one delove za koje raunam da e ti umeti
da odgonetne kako bi ispunila misiju na jo veu slavu naeg Gospoda
Isusa Hrista i zasluenu nagradu onih ubonika kojima je ona inae
preko potrebna.
Stigao sam u Barselonu u vrlo burnom trenutku. Za jedne,
Barselona je tada bila pakao; za druge, privatni posed. Tri godine pre
mog dolaska Primo de Rivera, generalni kapetan Katalonije, sebe je
proglasio naelnikom nekakve vojne uprave koju je kralj panije
prihvatio ne trepnuvi. Konzervativci u Barseloni bili su opredeljeni za
ono to su oni nazivali redom i mirom Njih je generalova ideja drala,
zbog toga su se i zalagali za to vojno izjanjavanje, i ne samo to: oni su
ga i podrali aktivno uestvujui u njegovoj pripremi. Primo de Rivera je
lako pronaao zajedniki jezik sa njima i obeao im dovoljnu regionalnu
autonomiju, pod njegovim nadzorom, kao i pod nadzorom njegovih vojnika,
kako bi pripadnici tog konzervativnog stalea mogli i dalje da posluju i
da zadre svoje posede. Katalonski konzervativci poverovali su mu iz
najproverenijih razloga. U Madridu nita poteniji nisu bili u pogledu
ustavnog sistema; vlada je znala za zaveru, ali nita nije preduzela da
je predupredi. Konzervativci cele panije su je zapravo prieljkivali; oni
su je i skovali i sve dali od sebe kako bi uspela, tako to su se izmeu
sebe o tome ak i dogovorili. Barselona je postala pozornica na kojoj je
Primo de Rivera objavio proglaenje. General je uz to uivao bezuslovnu
podrku generala Sanhurha, drugog oveka u vojsci Aragona, kao i
generala Milansa del Boska, koji je bio naelnik Doma vojske kralja
Alfonsa Trinaestog. Jo nije imao potvrdu ostalih glavnih kapetanija, ali
je bio uveren da kad se jednom desi pu, a imajui na umu pomo koja je
dotle prikupljena, kao i sve one koji su ga iz pozadine bodrili, i ta e
potvrda uslediti. Kao to je i usledila.
Sa time se ipak nije sloila radnika klasa. Vojni udar je bio
uperen protiv radnog naroda, protiv naroda uopte. No, koga narod
zanima? Narod je nered; ti koji treba da dovedu svet u sklad kako bi
narod bio u redu, upravo ti su naslepo udarali na sve redom. Meu
prvacima koji su se takvom poretku usprotivili bio je i Salvador Segi,
koga su zvali eerkom. On je jedini shvatio ta se sve sprema. Uz to,
on je smislio plan generalnog trajka ako se stvarno desi vojni udar a,
osim toga, pokuao je da pokrene razne pregovore kako bi se uinio kraj
terorizmu Nacionalne konfederacije rada. Segi je znao da i jedni i drugi
jedino mogu da postignu da radnika klasa zadugo ne digne iznova
glavu, i da se drutvene tekovine tako odloe u nedogled. eerni
momak je ubijen jednog martovskog popodneva dok je sa prijateljem
etao ulicom Santa Rafaela. Neki plaeni ubica pogodio ga je u potiljak
dok su drugi kompanjoni pucali naokolo kako bi pokrili bekstvo
plaenika. Pet meseci kasnije usledilo je vojno izjanjavanje. General je
u Barseloni obnarodovao manifest u kojem kae da e, s obzirom na
potrebu da se spase otadbina kojoj preti opasnost od politikih
profesionalaca, u Madridu obrazovati privremenu vojnu upravu, koja e
biti na snazi dok se vode ne vrate u svoje korito, dok zemlja ne izae iz
tog opteg nereda koji je pretio da je raskomada.
U pet u zoru nekog dana sredine septembra, iz Generalne
kapetanije poao je konjiki odred Montese sa zadatkom da po ulicama i
trgovima grada Barselone u slubeni zapisnik unesu sve one koji
priznaju ratno stanje, te i da civilno rukovodstvo katalonskih pokrajina
Barselone, Ljeide, Zirone i Taragone povere odgovarujuim vojnim
naelnicima. Oni e ve znati da izdaju precizne naredbe. Valjesa i
Pualsa, predsednika Poslanikog doma, intervjuisalo je nekoliko
novinara kako bi on izneo svoje miljenje o nastaloj situaciji. Predsednik
je odgovorio:
- Mi prihvatamo Ustav i ustavnu vlast, tako da emo joj biti odani.
U etiri, u zoru, ljudi su ve razgrabili novine koje su tek objavile
izjavu generalnog kapetana. Tog jutra rasprodata su sva izdanja. Ali
grad je izgledao kao i inae; kao i pre te vesti. Vojne vlasti su samo kod
Telegrafa, Telefona, Odbora za finansije i drugih zvaninih centara
postavile svoj nadzor.
Tog i narednih dana general je i dalje obeavao da e bdeti nad
javnim redom, obeavajui isto tako da e razna ministarstva i druge
institucije normalno funkcionisati, samo da se potpuno sprei stranaki
upliv. Drao se parole mir, mir i samo mir, sve zato da obezbedi red i
dobrobit nacije.
Posle je raspustio Kortes, tj. Skuptinu, i onda je u celoj zemlji
proglasio ratno stanje i ukinuo javne slobode. Nije mu mnogo trebalo -
moda mesec dana - da raspusti i ukine optinske uprave, te da
ozvanii regulativu po kojoj se na centralnom i pokrajinskom nivou
uspostavlja nov nain organizovanja. Ukinuo je mogunost uestvovanja
na konkursima za razna radna mesta u administraciji. Socijalni mir,
jedno od njegovih velikih obeanja katalonskim konzervativcima, zaista
je brzo usledio. Spasli su se jedino katoliki sindikati i Slobodan
sindikat; ostali sindikalci su teko nagrabusili. tavie, sve njihove
elije su zabranjene, isto kao i mogunost bilo kakvog organizovanja,
tako da su se sindikalne voe vratile u ilegalu, dok su neki drugi otili
u izgnanstvo.
Primo de Rivera nije ispunio obeanja data konzervativnim
nacionalistima u Kataloniji, a u vezi sa regionalnom autonomijom.
Meutim, ti nacionalisti, pre svega zabrinuti za interese svoje klase, a
sve u iekivanju boljih vremena, nisu se ni posle toga usprotivili
generalu koji ne ispunjava obeanja.
Stigao sam u Barselonu jedne zimske noi, poto me je uitelj
pokupio u Rijudomsu, a iz Reusa krenuli vozom, dok nas je na
barselonskoj stanici ve ekao fijaker.
Tako sam stigao do Zaarane kue u parku Guelj, gde je iveo moj
uitelj. Ubrzo posle toga preselili smo se u radionicu u kojoj je radio, u
rtvenom hramu Sagrada Familije.
Barselona je u to vreme prolazila kroz velike preobraaje u svojoj
urbanoj strukturi povodom Svetske izlobe koja je trebalo da se odri
tri godine kasnije. Glavne akcije odnosile su se na Gotiku etvrt, na
brdo Tibidabo, na Monujik, na Zooloki vrt i na Sagrada Familiju,
monumentalni arhitektonski projekt na kojem je moj uitelj ve godinama
radio.
Kasnije sam saznao da su uitelj i moj deda zajedno ili u kolu,
da ih je vezivalo veliko prijateljstvo i da me je zbog toga, kao i zbog niza
izuzetno bitnih stvari koje sam naknadno ispitao i saznao, deda i
poverio Antoniju Gaudiju.
ivot u radionici bio je bolji nego to sam ja zamiljao kada sam
napustio svoje selo. Gaudi se ophodio prema meni kao da sam mu unuk.
Poslao me je u kolu, a kada bih se ja otuda vratio, video bih ga kako
radi sve do odlaska na misu. Ja bih veerao s vratarom i njegovom
enom dok se on ne vrati, a onda bi on nastavio da radi i putao me da
ostanem pored njega dok mi je objanjavao ta radi. Ponekad bi po
povratku uzeo da ita Veu da Katalunia i sa mnom se osvrnuo na vesti.
Sada se upravo seam nekih neobinih vesti, kao i njegovih osvrta
u vezi s njima.
- Vidi, ovde pie da je jedan kotlananin izmislio radio koji se
vidi.
Re je bila o nauniku Donu Bardu koji je u Kraljevskoj instituciji
upravo predstavio aparat koji prenosi slike na daljinu. udnovata je to
bila naprava koja je preko jedne cevi pretvarala elektrine impulse u
slike koje su se projektovala na ekranu slepljene uz cev.
Uitelj je voleo da prati tehnike inovacije kroz tampu.
- Sinko, za dvadeset godina emo se stvoriti na Mesecu - rekao
mi je drugom prilikom.
- Na Mesecu? Kako to, uitelju?
- Ovde kae da je izvesni Robert Godart sa svoje farme pored
kue u nekom naselju Masausetsa lansirao u prostor raketu koja radi
na teno gorivo.
- Pa emo otii na Mesec?
- Dobro, ne odmah, to je pitanje vremena, Huanito. Ali pazi ta sam
ti rekao: za dvadesetak godina svi odosmo na Mesec!
Jedne karnevalske noi uitelj je primio neobinog posetioca.
Gaudi je upravo crtao na velikom listu biljnog papira privrenog
za drveni stalak u visini njegovih oiju. Crtao je olovkom i povremeno se
udaljavao da bi posmatrao celinu. Ja sam bio pored njega, on se bio
vratio sa mise i, poto smo veerali zajedno, vratio se crtanju. Ja sam
ga posmatrao u tiini.
- ta sad radite, uitelju?
- Vreme je za spavanje, Huanito.
- Volim da gledam dok crtate, deda.
Gaudi se nasmejao. Tu i tamo bi mi izletela ta re a njemu je bilo
drago.
- Vrlo je lepo, ta je to?
- Crtam sve to treba da ide na proelje Hristovog stradanja
Sagrada Familije.
Namestio sam se s njegove leve strane, nekoliko metara iza njega,
i seo na hoklicu, u nameri da mu uopte ne smetam.
Onda je uitelj prestao da crta pa je potraio neki drugi crte meu
fasciklama i ostalim papirima. Postavio ga je preko onoga koji je tek
radio i rekao mi:
- Ovaj e hram biti delo vie narataja, sine. Ali ja sam u obavezi
da postavim smernice kako bi bio dovren onako kako sam zamislio.
Nee biti potrebno da hram bude gotov da bi bilo ono to treba da bude.
-Na ta mislite, uitelju?
- Ovaj hram je kraj puta. To je Biblija za narod i najavljuje dolazak
Novog Jerusalima. Hristos je potreban siromanima i proroanstvo mora
da se ostvari.
-Ne razumem, uitelju.
- ivimo u burnim vremenima pa je vreme da se to promeni; vreme
je da se vratimo kui. Sve je u zvezdama. Na Gospod eka.
Uitelj je govorio kao za sebe.
- ovek se, mali moj, kree u jednom dvodimenzionalnom svetu, dok
se aneli kreu u trodimenzionalnom. Vreme je da se ljudskoj patnji
uini kraj. Hodi, prii blie.
Priao sam uitelju onako kako mi je rekao i onda mi je kazao,
pokazujui mi crte:
- Na ovom listu je sadrano celokupno uenje, plan Sagrada
Familije.
Crte je predstavljao, onako kako je poeo da mi objanjava,
simboliku hrama. Bila je to sinoptika slika koja nije zauzimala ceo list.
Uitelj je poeo da nabraja sve to je nacrtao:
Tri vida Svete Trojice i njihova veza sa tri teoloke vrline i prve tri
zapovesti.
Sedam svetih otajstava i njihova veza sa sedam molbi Oenaa.
Sedam dana stvaranja sveta.
Sedam zapovesti zakona muza.
Sedam darova Svetoga duha.
Sedam osnovnih vrlina.
Sedam smrtnih grehova.
Sedam dela Milosra.
- Sedam puta sedam? - rekao sam.
Uitelj se nasmeio i video sam kako su mu plave oi zablistale.
Oigledno sam bio shvatio neto ije mi je znaenje jo izmicalo.
Odlino se seam toga dana. Bili smo sami u radionici. U daljini su
se zaula zvona i ta zvonjava mi je malo odvukla panju. Kao i uvek, u
glavi sam izbrojao satove. Ne znam ta se tano desilo. Tek, izgubio
sam raun kad je odjeknuo poslednji otkucaj. Onda sam pogledao u
uitelja. Iznenadio me je njegov stav. Bio je podigao glavu i irom otvorio
oi. Taman sam hteo da ga upitam ta se deava, kad mi je on brzim
pokretom prsta dao znak da utim. U izrazu uzbune na njegovom licu
video sam da nam preti neka opasnost, da nam je pretila ve u samoj
prostoriji. Nikad ranije ga nisam takvog video. Prelamanje poslednje
zvonjave jo je titralo u vazduhu, a iz nekog mesta u blizini je poelo da
raste neko disanje. Bio sam na oprezu. Pomislio sam da je maka,
moda i pas, koji je unutra ostao zatvoren. Posle sam shvatio da to
dahtanje ima neeg ljudskog, ali i ivotinjskog. Dopiralo je iz tamnog
dela radionice gde su slagani kipovi i gipsani kalupi. Uitelj je
neprirodno piljio u tom pravcu. Bio je kao oduzet. Moje oi pole su ka tom
tamnom delu i zaustavile se na nekoj silueti. Prilino uznemiren, tamo
sam otkrio tamni profil kipa koji ranije nije bio tamo, bio sam u to
uveren. Ponovo sam pogledao uitelja i njegova nepominost, izraz
njegovih oiju, veoma su me iznenadili i zbunili. Osetio sam strah. ta
se deava?
Ne znam da li je to bila moja uobrazilja, ali kada sam ponovo
pogledao tamnu siluetu u pozadini, osetio sam kao da me obavija njeno
hladno prisustvo, osetio sam kako njen dah prodire u moje telo, kako se
iri svud po njemu, kao neka nevidljiva i vrlo gusta magla. Uzdrhtao
sam. Nisam mogao da se pokrenem. Uitelj je bio tamo, no, meni se
uinilo kao da je i on neki beivotni kip. Nisam mogao nita da uinim.
Bio sam tako sam i tako bespomoan da je celo moje bie osetilo
vrtoglavicu. Preda mnom se otvarala nesaglediva provalija. Moje ile i
itavo moje telo su se ledili; onda sam pomislio da ta neuhvatljiva stvar
nije od ovoga sveta. Od te pomisli poeo sam da se tresem. Mogao sam
razgovetno da ujem njen itavi hropac, stvar me je kao apatom
dozivala po imenu. Ja sam se u sebi borio da ode, da iskljuim taj glas
koji me je privlaio, a istovremeno mi bio muan... Seam se da je to bilo
prvi put da sam osetio da gotovo mogu da vaem taj besmisleni i
udnovati nemir koji reima ne mogu ni da opiem. Strah od mraka ili
ak od smrti nije bio nita u poreenju sa oseanjem panike pred
nepoznatim kakav sam u tom trenutku iskusio. Odzvanjanje poslednjeg
otkucaja, njegov metalni odjek, kao da se zgruao u vazduhu, gubio se
tako sporo da je mene povlaio ka pomrini. Uas pred neim
natprironim to se nalazilo tamo, u radionici, do te mere mi je pritiskalo
grudi da sam isprekidano disao. Plakao sam utke, bilo mi je dobovalo u
glavi, hteo dam da viem, da pobegnem trei, meutim, shvatio sam da
sam i ja jedan kip.
Tada je crna silueta, ije je lice bilo pokriveno maskom, nainila
korak napred. Njegov bat mi je u uima odzvonio kao inovski bubanj.
Nastavio je da ide napred.
Uiteljev iskidani glas me je trgao iz panike, iz oseanja
naputenosti.
-Napolje! - povikao je i odmah potom izgovorio neke rei na latinskom
koje nisam uspeo da razumem.
Silueta je zastala.
- Hodi, Huanito, sakrij se iza mene, brzo - rekao mi je uitelj viui
sav van sebe.
Jo ne znam kako sam uspeo, ali sam reagovao, nisam imao snage
da poskoim, pa ak ni korak da napravim tako da sam se sruio na
pod, vukao sam se njime, i ruke i noge su mi bile ukoene. Stao sam iza
uitelja kako sam znao i umeo, tano ispod jednog stola prepunog
planova.
Nisam razumeo ta su govorili, ali sam ubeen da se tada vodila
ugasna bitka. Obe prilike na nogama, jedna pred drugom, razmenjivale
su pokude i kletve na nekom udnom jeziku. Bile su kao udarci maem u
prazno. Uiteljev glas je poeo da se uobliava kroz molitvu dok se inilo
da ovek s maskom poinje da se krivi od bola. Seam se da sam morao
da zaklopim ui od njegovog jezivog urlanja. Maska mu se ugarila,
blesak je bio tako snaan da sam morao da skrenem pogled. Ne znam
koliko je trajala borba, znam samo da je taj oseaj guenja iznenada
prestao i zvuk poslednjeg zvona izgubio se zauvek.
Celo mi se telo treslo, nisam mogao da se savladam... Tankim
glasom, posle velikog napora, upitao sam:
- Jeste li dobro, uitelju?
Uitelj je bio iznuren, kao da je naglo ostario mnogo godina, bio je
pogrbljen, oputenih ruku, dahtao je... Nisam se usudio da izaem iz
svog skrovita, gledao sam na sve strane. Posle dugog iekivanja,
kada mu se disanje smirilo, obratio mi se:
- Otiao je...Nee se vraati. Plan mora da se ostvari. Nemamo
mnogo vremena.
Uitelj je tad seo. murio je, duboko je disao. Onda sam jednim
skokom izaao i uurio se meu njegovim nogama, od pretrpljenog
straha sam se rasplakao...
- Sve je prolo, Huanito... Ne boj se. Obeavam ti da se nee
vratiti...
- Uitelju, uitelju... On, on me je zvao po imenu...Nisam mogao
nita da uradim. ta je to bilo, uitelju?
- Mali moj Huanito, mora biti jak... Vrlo brzo e nauiti kako da
se brani...
- Uitelju, ja, ja... Mnogo se plaim. Taj ovek i nije ovek, to neto,
znam...
- Imaj poverenja u mene... Jednog dana e ga ti savladati... I u
tome e uspeti.
- Ali, uitelju, to nije ovek, to je, toje... Zato krije lice?
- To je najmanje vano. Znam mu ja lice. Zlo uvek ima isto lice... to
nemoj nikad da zaboravi. Ja sam ga isklesao u kamenu. Pogledaj! -
rekao mi je i pokazao mi jednu fotografiju.
Bila je to skulptura postavljena na jednoj od konzola kod kapije
Hristovog roenja Sagrada Familije. ovekovo iskuenje; ovek, kome
avo predaje Orsinijevu bombu. Uitelj je mnogo voleo tu skulpturu, kao i
enino iskuenje. Na Parisku izlobu 1910. poneo je dva gipsana
modela koja su izloena u Gran Paleu.
-Jednog dana je taj ovek doao i rekao mi da je on slika zla za
kojom tragam; da je on uzor. Tada nije nosio masku i na poetku ga
nisam prepoznao. Posle sam saznao da je to on. Mogao sam tada da ga
ubijem, ali sam se oseao starim i umornim. Taj ovek me godinama
proganja, stalno me izaziva. Pokuava na sve naine da me omete u
dovravanju dela. A tog dana se ak drznuo da stane ispred mene da
ga fotografiem... posle onolikih godina.
Ja sam znao za tu uiteljevu sklonost. Ta sklonost me je
uasavala i nikad nisam eleo u tome da ga pratim. Gaudi je u svojoj
foto-laboratoriji izraivao slike svakojakih ljudi kako bi mu one
posluile kao osnova za kipove svetaca, anela, evanelista ili proroka.
ak je poseivao direktora porodilita i mrtvanice u potrazi za modelom
umirue dece, ljudi na samrti i leeva. Ponekad bi se pak okrenuo
ljudima koje je poznavao da bi mu bili model. Kralj David je u stvari
zidar koji se zvao Ramon Artigas.
Nisam vie nita rekao. Pustio sam da se uitelj smiri i da mi
ispria ta se zapravo deava samo ako on tako poeli.
Tako je i bilo.
- Hou neto da ti ispriam i to u ti ispriati kao da si odrastao,
jer znam da e me razumeti - zapoeo je uitelj. - Tvoj deda i ja smo
zajedno studirali u arhitektonskoj koli. Bili smo veoma mladi, bilo nam
je osamnaest godina i Barselona nasje opinila. Na predavanjima smo
se sprijateljili sa jednim nimalo briljantnim studentom. Zvao se Luis
Sekejra i njegov je otac bio veliki ovek, kako sam kasnije proverio, i nije
zasluio da ima takvog sina. Njegova majka je bila erka izdavaa koji
je, u pokuaju da se dodvori diktaturi kako bi politiki napredovao,
potpuno zanemario posao i na kraju je bankrotirao. Sreom po njega,
Primo e Rivera mu je pomogao. Pokrenuo je tampariju iz koje je
pornografski materijal stizao u sve zatvore panije. Ali to je sada
druga pria, Huanito. Sekejra je bio razbarueni vrtirep, zapravo
enskaro, ali nama je priao kako se sa jo nekim drugarima sastaje
u jednom podrumu sedam vrata radi uea u nekakvim obredima
inicijacije. Tvoj deda i ja smo bili pomalo smotani, imali smo neke ideje
koje sada ne bih mogao da podrim, ali smo bili eljni toga da vidimo,
upoznamo, iskusimo. Jednog dana nas je ubedio da poemo s njim. Otili
smo na va-tri sastanka i uestvovali u nekim obredima koji su nam na
poetku izgledali bezazleno. Kako smo nastavili da idemo, tako nam je -
tvom dedi i meni - meutim, sve jasnije postajalo da su svi ti tipovi pod
kapuljaama zapravo umobolni. Jedne noi, poslednje jer posle smo
prestali da idemo, ne smem ni da ti kaem ta smo sve videli, jer bih te
samo prestravio. U to doba je u Barseloni bilo esnaest masonskih loa
pri sedam viih vlasti. Mnogi umetnici i intelektualci bili su povezani sa
tim tajnim drutvima. Luis Sekejra nije pripadao nijednom od njih. Nije
bio mason. On je pripadao jednom satanistikom drutvu. Isprva nismo
to znali; tek kad smo bili unutra shvatili smo kuda vodi sve to ludilo.
Bila je to Konzola, ali su njeni lanovi voleli i da ih nazivaju vitezovima
Judine brae. Iznad oltara gde su odravali svoje obrede, pored crnog
estara i crnog uglomera postavljenih naopako, bili su izgravirani
inicijali HIG... Kao to moe i sam da zakljui, to su inicijali naeg
Gospoda Isusa Hrista, ispisanih unatrag. Rekao sam ti, to je bila
satanistika sekta, jedno odstupanje koje se odmetnulo na tamnu
stranu. Ubice koje su skrnavile, ubijale, podmetale atentate,
uestvovale su u obredima koje ne mogu da ti pomenem kako se ne bi
uplaio, prizivali su demone i oboavali su avola i idola po imenu
Bafomet. Pita se ta smo tamo traili. Rekao sam ti i to, isprva nismo
nita znali o tome... barem ja nisam znao; mislio sam da je to tajno
drutvo kakvih je u gradu bilo na hiljade, ali iji je smisao bio u tome da
razumeju svet kako bi spoznali Boga, te da su smatrali da se ukupna
priroda ukazuje preko postepenih otkrovenja koja mogu da nas odvedu
do Bia nad Biima. Kao to vidi, nikakve veze s mestom na koje smo
zalutali. Kada nam se Luis Sekejra obratio, tvog dedu je najvie
zanimalo ta se to tamo kuva. Uistinu, on me je i odvukao na te prve
sastanke. Tek sam mnogo kasnije shvatio dedino zanimanje. Tvoj deda
je bio ubaen spolja. Vreme je prolo i mi vie nismo govorili o tome. Ali
Sekejra nam nije oprostio to to smo napustili njegovu organizaciju. U to
doba sam imao utisak da me uhode. Znatno kasnije tvoj deda i ja
pristupili smo Izletnikom centru. Poseivali smo razna mesta Katalonije
voeni strau prema arhitekturi. Pisali smo izvetaje, konsultovali se,
iznosili projekte restauracije; takav je sluaj sa crkvom San Estebana u
Granuljesu. Obili smo mnoga mesta i jedne noi, na Munsaratu, sve mi
je ispriao. Tvoj deda je bio vitez, jedan od Stabala Morije: sedmorice
vitezova koji su uzeli ime po planini na kojoj je Solomon podigao hram,
ovekoveuju se kroz vekove i zadueni su da uvaju najveu tajnu
hrianstva. Znam da ti nee biti lako da mi poveruje, a moda i nee
biti tako teko, upravo zato to si jo dete, a mata, radoznalost i
pustolovina deo su tvog sveta. Da, Huane, deda ti je bio vitez. Ve je to
bio kad smo se upoznali, kada smo hteli da pristupimo Ljudima konzole.
Ta sekta je kroz vekove imala za cilj da sprei ostvarenje plana Morije.
Zato je tvoj deda zaao meu njih, kao uhoda. Kaem ti, sve mi je to
ispriao one noi na Munsaratu. Onda je poeo da mi pria o sedmorici
vitezova uvara tajne. I ja sam im se pridruio. Predali su mi tajnu i s
vremenom sam postao njihov veliki majstor. Od tada se itavo moje delo,
sve to sam uradio u ovom gradu, dri jednog plana. Znam da, kao
Mojsije, neu stupiti u Obeanu zemlju. Ali sve je pripremljeno da se
proroanstvo obistini. Poput Krstitelja, treba da ti predam svedoka i
kroz mnogo godina, kao to je i zapisano, jedan od tvojih potomaka, kome
e nadenuti ime Marija, zatvorie krug.
To je ono to mi je uitelj Gaudi obelodanio posle one neobine
posete.
Potom smo u tiini izali iz radionice. No je bila hladna i proli
smo gradskim ulicama ne progovarajui ni re sve dok nismo stigli u La
Pedreru.
Tada, uzimajui za svedoke kamene ratnike na krovu, Antoni
Gaudi me je proglasio vitezom Morije.
Ja sam bio izabran za uvanje tajne do dana kad u je tebi
predati. Tih dana ujutro bismo etali naizgled bez cilja. On je bacao
mrvice hleba a ja sam morao da prepoznam simbole na tano odreenim
mestima.
Kada je moj uitelj ubijen, vitezovi su me sakrili, obuili me, podelili
sa mnom svoje tajne i, s vremenom, i ja sam postao njihov veliki majstor.
Voa sedmorice izabranih za uvanje tajne. Tajne koja je bila sa mnom,
koju sam ja sakrio i za koju me oni nisu nikad pitali. Njihova je misija
bila, kao to sam ti rekao, da me uvaju, jer su tako uvali tajnu i jemili
ostvarenje proroanstva.
Samo sam jednom reio da izaem na svetlost dana. Ve je bilo
prolo deset dugih godina i nemili dogaaji koji su se tada zbili nagnali
su me da preuzmem rizik. Moji drugovi su hteli da me odvrate. Ali ja
bih ih sve proburazio svojim maem da su pokuali da me spree.
Bitru i njegova fajta spalili su zaostavtinu mog uitelja i
oskrnavili njegov grob. Moja krv je traila osvetu.
Njihova organizacija je prosta: ef dobija ime Asmodeo i posilnoga
koga zovu Bitru, on je prestolonaslednik. Kada Bitru biva unapreen, on
postaje novi Asmoeo dok drugi dolazi na mesto starog Bitrua. Njihova
imena su stara koliko i svet, pripadaju dvojici najgorih demona u paklu.
Preko svojih gnusnih delatnosti uspevaju da imaju jedno jedino lice i
ponekad bivaju pobrkana. Lice zla, to im je najvee htenje. Kau da je
Meduza bila majka prvog Asmodea.
Znali smo da se neki Ljudi konzole sastaju na jednom mestu
Paralela, kod El Paradisa. Mjuzikli, kako su ih tada nazivali, ve su
godinama bili u modi. Tamo su dolazili raznorazni ljudi kako bi dali
oduka svakoj vrsti poroka. Neki su vie puta zatvarani po nalogu
vlasti. uveni su bili Bataklan, Rojal Konsert, Pompeja i Konsert
Apolo.
Uputio sam se ka El Paradisu kad sam mogao da proem kao
ete noi i magle. Morao sam da ga naem. Bitru je nakon tolikih godina
postao novi Asmodeo. Negov prethonik, Luis Sekejra, umro je nedugo
pre toga, pomraenog uma usled sifilisa, pa je princ tame preuzeo
njegovo ime i vodstvo nad Ljudima konzole.
Uao sam tamo traei svog protivnika, pretvarajui se, naravno,
ali su mi oi bile kao kod pomahnitalog vuka. El Paradis je bio prepun
nonih dama, bumbara, impresarija, tatinih devojica kojima je dosadno
u ivotu, tabadija, inovnika, protuva i vucibatina. Ali, tamo je bio i on,
za jednim stolom pored bine, u drutvu etiri prostitutke i dvojice
ortaka. Nije mi bilo teko da ga prepoznam. Poao sam ka njemu kao da
me je uhvatio amok, ali on me je ugledao kad sam ve bio blizu njega.
Isprva se iznenadio, posle mislim da je i on mene prepoznao i oi su mu
zasijale od mrnje. Stavio je ruku u dep, izvadio pitolj i nanianio.
Nisam mu dao vremena ni za ta drugo. Potrao sam ka njemu kao
hitronogi Ahil i isukao ma dok sam se bacao na njega. Prvim udarcem
sam mu odsekao ruku i ona je tupo pala na sto dokje pitolj okidao;
metak je proao kroz srce jedne od prostitutki iz njegovog drutva.
Drugim udarcem sam mu glavu rastavio od tela koje je svom teinom
palo na sto, gde se zakotrljalo pored aa i zaustavilo pored jedne boce
ampanjca. Muzika je zamukla, a tiina je bila grobna. Video sam kako
njegovo telo pada unazad na stolicu i onda sam mu zario seivo u srce.
Svi su gledali u Asmodeovu glavu pored boce, uasnuti. Onda se
desilo neto to me i danas potresa kad se toga setim: njegove usne su
izgovorile jednu re, mama. I oi su mu se zauvek sklopile.
Odluno sam izaao odatle koristei opti strah, izaao sam ne
gledajui ni levo ni desno i onda nestao u noi. Ta smrt nita nije
vredela. Drugi je zauzeo njegovo mesto.
Ako si stigla dovde, mila moja, to je zato to si odgonetnula
zagonetku i zato to si pronala ovu svesku.
Tvrd odozgo,
tvrd odozdo,
lice zmije
a noge drvene.
Sea li se kako si kao mala volela zagonetke?
Idem iz elije u eliju ali nisam u zatvoru.
Ta ti je bila omiljena.
Moe se desiti da ova sveska dospe u ruke Ljudi konzole i zbog
toga moram da budem oprezan.
Uzdam se, meutim, u to da e ve znati da rei jednostavne
zagonetke u njoj, da e otkriti tajnu i da e shvatiti ta treba s njom
da uradi da bi se proroanstvo obistinilo.
To je neto to, mila moja mala, takoe treba za sebe da otkrije.
Tako je zapisano.
Ali pre toga arhaneo mora da se obnovi. Mora da veruje u tebe
da bi se plan ostvario.
Morate da ubijete Zver Treih vrata da biste mogli da se obnovite.
To je prvi korak. U njemu je i mapa... tamo je blago... ali nedostaje jedan
deo.
Tajna je u tebi od dana tvog roenja. Kao i sve, mi smo deca
zvezda.
Seti se Oenaa... Kako na nebu tako i na zemlji.
Godine 1126. u Svetoj zemlji je poelo odbrojavanje kad je
pronaena svetinja.
Godine 1926. Gaudi mi ju je predao pre nego to e biti ubijen.
Godine 2006. ja je predajem tebi, Marija, da bi se proroanstvo
obistinilo. itaj srcem a ne razumom i nai e istinu kod poslednjih
vrata koja se zatvaraju za mnom.
Do tog mesta Marija bee itala naglas. Migel i Taimacu su hvatali
beleke dok su sluali. Migelu, naviklom na reavanje matematikih
problema, panju su privukla dva datuma u belenici: godine Gaudijeve
smrt 1926, i godine 1126, kada je shodno Dnevniku otpoelo
odbrojavanje. Osam stotinu godina razdvaja ta dva datuma, a osamdeset
od Gaudijeve smrti do tog trenutka. Prema tome, mogua je izvesna
veza, jedna prosta progresija: osam pomnoeno sa sto i osam
pomnoeno sa deset.
Marija je okrenula list i ponovo privukla Taimacuinu i Migelovu panju.
- Evo ih!
Bili su na kraju pasusa koji upravo bee proitala, u kojem su tekstovi
izgledali kao zagonetke. Svaka je zapoinjala jednim slovom grke
azbuke krupno ispisnim na samom poetku.
- Moj deda je voleo zagonetke, ali ove... Ne seam ih se.
Marija ih je pokazala Migelu i Taimacu i sve troje su proitali:
Alfa
Meu palmama i karanfilima okree se sunce ue.
Beta
ivot mu daje svetlost, iako nije stonoga, da bi podloio pe noi
koja obasjava plodove vrta Hesperida.
Gama
Treba da izrauna broj merdevine bez stepenika da bi mogla da
vidi znak koji sadre sve etiri strane.
Delta
Tvoja mati je voda, tvoj otac vatra. Ti nisi brod nego putuje kroz
vreme utonula u temelje jednog novog grada koji ratnici posmatraju.
Ipsilon
Ni vatre svetog Elma ne mogu da osvetle tvoje oi izgubljene u
pomrini.
Zeta
Mudra je ludost i, makar je videla, nee je nai iznad empresa.
Eta
Kod prvog slova ovog doma mudraci su videli krst i srce svetlosti
Neokaljane Marije.
Mora da se igra, Marija, kao kad si bila dete. Nije ostalo mnogo
vremena. Iskoristi svoju prednost.
Nadalje je sveska bila pravi haos crtea, skica, reenica, udnovatih,
nemoguih geometrijskih ema. Izgledalo je kao da tu vie nema ikakvog
reda. ak je bilo napomena i crtea jednih preko drugih. Marija je
nasumce okrenula nekoliko stranica, potitena, slutei da iza takvog
pisanja stoji demencija i oajanje njenog dede. Nije mogla da nastavi, oi
su joj se napunile suzama pa je otila u kuhinju.
- Hoete li neto da popijete?
Migel i Taimacu su zautali. Potovali su njen bol i saekali njen
povratak. Marija se vratila nekoliko minuta kasnije.
- Dobro sam - rekla pred nenim Migelovim pogledom. - Da
nastavimo?
Oi su joj bile crvene i sjajne; drala je au vode u ruci.
Nastavili su da prelistaju svesku. Pred kraj je bila kopija neke
srednjovekovne minijature ili ikone na kojoj se pojavljuje monah sa
pseim licem, kao i jedno ime, Marmitae, a ispod toga nepotpuni natpis:
e te titi na p.... Posle je bila neitka brljotina, mrlja mastila koji je
autor iskoristio da nacrta izdanak dveju glava.
Taimacu je bila oarana kopijom minijature.
- Monah sa pseim licem... Ne razumem, mislim da u egipatskoj
mitologiji Anubis, bog mrtvih, takoe ima pseu glavu, ali ne znam sad
tano, morala bih da proverim - rekla je.
- Ipak, izgleda kao neki redovnik - odgovorio je Migel, zagolican tim
detaljem.
- ta ste pronali - upitala je Marija koja bee propustila poslednje
otkrie.
- To je jedna srednjovekovna minijatura, je l vidi? Ali ova reenica je
nedovrena: M... e te tititi na p.... Mislim da nam tvoj deda neto
poruuje. To M... siguran sam da misli na tebe. Da li prepoznaje crte?
- Ne... Mada je to pravoslavni krst, mislim da se zove Lorenski krst,
kao i krst Karavake, to je ono to me udi. Ipak, u srednjem veku
minijature su bile veoma rasprostranjene, prikazi udovita... Drevna
boanstva, tu se ak javlja izvesni sinkretizam u kojem se stapaju stara
paganska verovanja i maglovita predanja s hrianskim mitovima.
- Potraiemo preko interneta... Moda naiemo na neko
iznenaenje... - odluno je ustvrdio Migel.
Ubrzo su neto i pronali... Pretraujui po internetu doli su do
stranice na kojoj se pojavljuje monah sa pseom glavom koji simbolizuje
svetog Hristifora, zatitnika putnika i vozaa. Po svemu sudei, u
pravoslavnoj grkoj ikonografiji sveti Hristifor potie iz plemena divova ili
udovita iz Afrike koje se zvalo marmitae. Takve slike su poznate kao
kinokefala.
Marija se neega prisetila...
- Da... Sad se seam da sam legendu proitala kod Fulkanelija, pre
dosta godina... ekaj da se setim... Re je o veoma popularnom mitu u
srednjem veku, u doba izgradnji katedrala. Moj deda se veoma divio
alhemiaru Fulkaneliju. Stalno ga je pominjao. Dok sam bila sasvim
mlada, naterao me je da proitam Misteriju katedrala.
- I ta legenda kae o tom svecu? - upitao je Migel.
- Kaem, ta pria je bila veoma rasprostranjena u srednjem veku,
naroito za vreme izgradnje katedrala. Mata i stvarnost se meaju. Meni
se vie dopada sam mit. Izgleda da se odnosi na mladia dinovskih
razmera iz Kane koji je hteo da slui najmonijem kralju na svetu. Poto
je ve neko vreme bio u toj slubi, jednog dana je naiao na avola i
upitao ga je ko je. avo mu je odgovorio da on slui Sotoni, princu tame,
najmonijem od svih. Onda se mladi stavi u njegovu slubu, jer je
Sotona bio znatno moniji od kralja kome je sluio. avo i zgodni din
poli su tako drumom i na jednoj okuci su pronali jedan krst. avo
pobee u trku jer se uplaio krsta. Tada se sveti Hristifor, videvi da se
avo plai krsta, stavio u Boju slubu, jer je Bog oigledno bio moniji i
od avola. Pade niice pred krstom i zamoli Boga da mu kae kako bi
mogao da mu slui. Bog mu ree da se veoma blizu nalazi reka i da e
svojim stasom i svojom snagom biti od velike koristi putnicima namernim
da preu tu reku. Od tog dana sveti Hristifor je poeo da slui Bogu, bio
je nosa, na svojim ramenima je prenosio sve putnike i tako su prelazili
reku. Jednog data neko malo dete mu zatrai da ga prebaci na drugu
obalu. Sveti Hristifor ga stavi na ramena i kad su bili na sredini matice,
teina tog deteta se tako uveala da din nije mogao ni da se pomeri...
Ko si ti, kad si toliko teak? Ja sam mali Isus, odgovori mu, i tog trena
je sveti Hristifor uspeo da izae iz vode, pa je onda kleknuo pred sinom
Gospodnjim... To je legenda koju sam proitala u Misteriji katedrala.
Marija je drala svesku u rukama, okretala je stranice jednu za
drugom a nita nije videla sem gomile krabotina, slova udnih azbuka,
nesreenih poteza...
Migel ode po Fulkanijevu Misteriju katedrala, zaturenu u nekoj polici.
Hteo je da je proita, za sluaj da neto pronae, a nije znao ni ta
zapravo trai. U sutini, sve mu je delovalo sumanuto.
Taimacu se oprostila od njih, bila je umorna, a dan otvaranja
Fondacija bie svakako zgusnut. Uz to, posle toga mora u Pariz povodom
putujue izlobe za koju je zatraena njena struna pomo. Ali pre nego
to je pola svojoj kui zatraila je od Marije dozvolu da iz belenice
skenira nekoliko stranica koje su privukle njenu panju, tako da je pored
one sa kinokefalom iskopirala jo neke, jednu od njih naprosto zato to ju
je crte na njoj podsetio na Fudijamu, najveu planinu u njenoj zemlji,
iako se pri dnu stranice pominje planina Hermon - na severu Izraela i
Kesareje Filipove, jednog mesta u toj oblasti - a uz to je tamo bila i
zagonetna reenica, za koju je rekla da e pokuati na miru da je rei u
svojoj radnoj sobi: U podnoju Hermona, u Kesariji Filipovoj. Tree ivo
Bie Nebeskog Oboavanja... 16, 18.
Izvukla je dva kompleta kopija i jedan je predala drugarici.
- Nikad se ne zna - rekla je.
29.
im je stigla kui, Taimacu je otila u radnu sobu. Rairila je
fotokopije dnevnika Marijinog dede, kao i zapis udne poruke koju je
Migel naao u parohiji oca Honasa.
Taimacu nije mogla da zaspi. Sve joj se to inilo tako neverovatnim
da zapravo nije ni htela da se preda spavanju. U svojim rukama i sama
dri jednu misteriju. Moda ak i veliku tajnu stvaralatva onog stvaraoca
kome se najvie divi: Antoniju Gaudiju. Ko bi i mogao zaspati s takvom
bombom u rukama?
Bacila se na paljivo prouavanje tih papira kad, utom, zazvoni
telefon.
- Ja sam, Jasunari - turo ree njen sagovornik im je Taimacu podigla
slualicu.
- Jasu! - rekla je, iznenaena, ali zadovoljna. Mahinalno je pogledala
na sat. Bilo je ba kasno. Kako to da je tad zove? - Je li se neto desilo?
- Moram da te vidim.
- Sada?
- Sada.
- Gde si?
- Pred tvojim vratima.
- Pred vratima?... A ta e tu?...
Jasu ne odgovori.
- Penji se.
Timacu je taman stigla da skloni sve papire u fioku pre nego to je
zazvonio interfon. Otvorila je.
Jasu nije bio preterano srdaan kad je uao. Nju je iznenadilo takvo
dranje rodaka. I vie nego roacima, oduvek su jedno drugo smatrali
bratom i sestrom. On je njoj bio stariji brat koji ju je kao malu uvek titio.
Podsetila ga je na to.
- O tome i jeste re - rekao je Jasu. - elim da te i dalje titim.
Isprva je Taimacu oklevala. Od ega da je titi? Nije mogue da Jasu
ita zna o tome u ta se uplela. Ne, to nije mogue. Saekala je da on
objasni.
- Moj otac je veoma zabrinut za tebe; izlazi sa ovekom koji je
dvaput stariji od tebe... i koji je Zapadnjak.
- Za ime sveta, Jasu, ba si me bio uplaio! - uzviknula je Taimacu,
uvidevi da velika tajna nje i njenih prijatelja nema nikakve veze s
razgovorom koji e sada uslediti.
- I treba da se plai; taj ovek ti ne odgovara.
- Da ga poznaje ne bi tako mislio.
Jasu se ugrize za jezik. I te kako ga poznaje. Ali nee sada da se
uputa u raspravu. On je doao da joj naredi da ga ostavi. I taka.
Taimacu mora da se povinuje miljenju starijih.
- Jasu, svet se promenio. Nismo u Japanu. Osim toga, ponavljam ti, da
ga poznaje ne bi tako mislio.
- Otac mi je veoma razoaran. Svarno, Taimacu, ne odgovara ti. Reci
mi makar da e o tome razmisliti.
Zaljubljena sam, Jasu; zaista zaljubljena, to je ono to je htela da
mu kae. Ipak se nije usudila.
- Dobro, razmisliu.
- Hoe li zaista?
- Razmisliu.
- Uvek si me vukla za nos kad si bila mala.
- Ali si ti to znao pa si se stavljao na moju stranu.
- Ovoga puta ne, Taimacu. Ovoga puta ne mogu da budem na tvojoj
strani. Suvie te volim za tako neto.
- Sad me stvarno malo plai.
- ovek koga si odabrala nije dobar. Ne zasluuje te, Taimacu. Veruj
mi.
- Moe li bar jo neto da mi kae?
- Ne mogu. Osim da mi veruje, kao to si mi uvek verovala.
ZVER TREIH VRATA
Peti deo
30.
- Bitru, neu da pravim pitanje od tvojih metoda. Sad e nai
neprijatelji imati razloga da nas se jo i vie boje. Ali si poinio greke
koje sebi ne smemo da dopustimo - rekao je Asmodeo.
Bitruu je bilo neugodno; ta on je princ, onaj koji e ga naslediti. Ali je
znao da ef ne trpi greke. Glas mu je bio nekako peinski a do grla mu je
dopro kao sa dna nekog bunara.
- Greke?
- Ostavio si ga ivog.
Ta tvrdnja je uinila da Bitrua oblije hladan znoj.
- Nemogue!
- Bitru, ne vii! Treba da si pokoran, tako smo te nauili. I da ini ast
svom imenu. Drugi su ga poneli pre tebe i pruili su velike usluge. Jednog
dana ti e zauzeti moje mesto i primiti prsten.
Bitru je zautao i pognuo glavu.
- Svetenik je bio jo iv kad si ti otiao. Ne treba nikad da
potcenjuje svoje rtve. Zna da su jake, pripremljene za bol, muenje i
smrt.
Da, Bitru je sve to znao. Ali on je dobro obavio posao. Obavio je obred
onako kako ga je nauio.
- To nije mogue. Bio je mrtav. Mrtav - ponavljao je.
- Nije, Bitru. Bio je iv. Osim toga, svetlo je ostalo upaljeno; neko je
bio tamo posle tebe.
- Kako znate sve to?
- Mortimer - saeto je odgovorio.
Bitru je mrzeo tog oveka, nije mogao da smisli tog policajca.
- Kad je tamo stigao, svetlo je bilo upaljeno, a naao je i tragove da
je neko bio tamo posle tebe. Sad mi reci: nisi nita primetio? Dobro
razmisli.
- Dobro sam obavio svoj posao - rekao je Bitru.
- Naravno, znamo kako ga ti obavlja. Zato se sada i udimo. Uvereni
smo da se popa vukao po podu i da je ostavio neku poruku ispisanu
sopstvenom krvlju. Samo ne znamo ta je zapisao i da li je uljez to stigao
da uoi.
- A ko je on?
- Devojin momak.
- Arhaneo?
- Da, mada on to jo ne zna. A verovatno nee znati da protumai ni
smisao poruke. Ali mi emo im pomoi.
- Pomoi?
- Oni e pronai neto to pripada nama. Kada se to desi, stupiemo u
dejstvo. Treba da ih pustimo da ispitaju, ali moramo da budemo stalno
budni i da ih ne izgubimo iz vida.
- Dobro, ja u ih drati na oku.
- Ne, Bitru; ti treba da se sabere. Za tebe imam neto drugo. Sada
treba da se povue u mranu komoru, da meditira, da isprazni svoju
duu i da se pomoli.
- To sam ve uradio u mraku. Onako kako nalae obred.
- Svakako, sinko, ne sumnjam. Ali sada treba da se povue. Mortimer
e se pobrinuti za matematiara.
Bitru je shvatio da je razgovor zavren pa je poljubio prsten i povukao
se iz prostorije.
Asmodeo je ostao sam. Mora da misli. Dae im vremena da ispitaju
onu svesku. Ali, on je hoe; mora da bude njegova. Tako e imati dve
ekipe na istraivakom zadatku: svoju i neprijateljsku.
U prolosti je poinjeno mnogo greaka. tavie, u jednom trenutku je
izneto miljenje da ukoliko ne dou do tajne, vatra treba da uniti sve.
Tako su i postupili.
Asmodeo je poslednji u dugom nizu i on je taj koji e uspeti u onome
za ta se vekovima bore.
Sada su uzburkana vremena, teko dolaze do novih pristalica... a da
ne budu sve sami diletanti, nekakvi psihopati, bogatai koji se dosauju,
ili obine ubice. Zloin i teror su u redu, ali to nije sve. Konzola oduvek
deluje drei se jasne ideje. Nisu oni obine ubice. Asmodeo osea da
mo zla gubi tlo pod nogama. Kada su ubice pristrasne, kada zlo ne sledi
veliku ideju, sve je uzalud. Banalnost zla... dno dna! Kakva vremena,
pomisli Asmodeo. Ne, to je borba protiv Boje prevlasti, u korist paklenog
gneva. Ostalo su beznaajni zloini.
A on nije ceo svoj ivot uloio u to da bude sitan kriminalac, ve da
stekne slavno lice zla i da uspostavi svoje carstvo na zemlji.
Prisetio se ta mu je ispriao prethodnik.
Slavna prolost. Onda kada su nastupili Bitruovi dani, dani najboljeg
od svih, koji je zavrio tako to mu se glava otkotrljala na stolu neke
jazbine Paralela.
Goreli su manastiri Barselone. Svetenici, kaluderice i fratri
pogubljivani su odlukom prekih sudova, ukoliko bi ih uopte i bilo.
Svetenstvo je palo u nemilost. A oni su ve devetnaestog jula hiljadu
devetsto trideset este, koristei dogadaje tog nacionalnog divljatva
koje je nagovetavalo da e potrajati, odluili da obesvete, opljakaju i
spale kriptu Sagrada Familije. Bitru je bio glavni na elu razularene
svetine.
Oskvrnuli su grob knjiara Bokabelje i samog Gaudija. Nita nisu u
njemu pronali. Znali su da je tajnu sakrilo dete, ali nije bilo na odmet da
se baci pogled meu stareve ostatke. Zatim je Bitru spalio sve
maestrove planove, makete i projekte.
Pre vojne pobune praeno je mnogo tragova. Prokleto dete nestalo je
bez traga.
Ljudi konzole su se svrstali na stranu pobunjene vojske, ali njen udar
je pretrpeo poraz u gradu. Morali su da saekaju ulazak generala Franka
u Barselonu kako bi iznova upali u hram. Ali i taj prokleti general, koji je
iza sebe ostavio milion mrtvih, smatrao je sebe katolikom pa je naredio
da se Gaudijev mrtvaki sanduk privremeno zaklopi. Onda je odluio da
se koveg i trajno zatvori, poto su rukovodilac radova u hramu, izvesni
Kintana, kao i neki koji su poznavali Gaudija, potvrdili da je to zaista
njegov le.
Onda se pojavilo dete eljno osvete. U meuvremenu je izrastao u
mladia koji je proao kroz obuku vitezova uvara; postao je jedan od
njih. Potraio je Asmodea. Ubio ga je. Onda je opet nestao i godinama se
nita o njemu nije znalo.
Pronali su ga mnogo kasnije. Ljudi konzole ne miruju. Motrili su na
njega. Nita ne bi vredelo da su ga oteli i podvrgli muenju da bi mu
iupali tajnu. On je bio obuen za bol i nita iz njega ne bi izvukli.
Saekali su.
Ali, suvie su dugo ekali.
Dete je postao starac ija je glava odlutala u ko zna kakve svetove.
Jedina nada je, sada, njegova unuka.
Ona e im predati tajnu.
I ne znajui, Marija e raditi za njih.
31.
Marija je ila iza kovega i mislila je na mnogo stvari u isto vreme.
Seala se da ju je kao devojicu deda vodio na izlete i da su uvek radili
isto. Menjali su se mesta, predeli i gradovi, ali zgrade, spomenici, pa i
sama mesta, uvek su priali istu priu. Sada, prilikom ove poslednje
etnje sa Migelom, dva dedina poznanika iz doma, za nju nepoznata, pa
upravnik doma, one dve bolniarke... Taimacu jo nije bila stigla pa je
pomislila da je zauzeta oko priprema za sveano otvaranje Fondacije.
Kola su sporo prolazila ulicama groblja Monujika, dok je ona i dalje
razmiljala, priseala se. Kao da na toj poslednjoj etnji s dedom eli da
prizove sve uspomene koje je uz njega vezuju, i dobre i teke trenutke,
sve je istovremeno pohrlilo u njenu svest, stotinu hiljada zgoda, prilika,
razgovora, tiskalo se u njenom umu, guralo se da odaju dedi poslednju
poast.
Jednog prolenog prepodneva posetili su Munsarat. Dan je bio blistav,
boja neba je bila jarkoplava, povetarac se probijao meu drveem Svete
planine, kako je deda voleo da je naziva, blizu krsta svetog Mihaila na
vrhu planine. Popeli su se iarom. Ona je s mukom pratila dedu po
stazama oko severnog dela groblja... Medu pukotinama na kamenju
iupali su jednu travku, u narodu poznatu kao arnika. Tog dana joj je
deda govorio o Gaudiju, neke neobine stvari joj je rekao o skrivenom
basnoslovnom blagu, pa i na Munsaratu. U stvari, ispodplanine. udno.
Zato se toga ba sad sea? Jedan zaboravljeni razgovor, iz vremena kad
je bila dete, a koji je sad iskrsao dok ide iza pogrebnih kola koja su se u
tom trenutku zaustavila u jednoj od ulica. Marija se trgnu kad je ugledala
otvorenu niu na zidu, bila je poslednja u tom redu, sve ostale su bile
zazidane, sa uvelim, izguvanim cveem, portretima, krstovima,
epitafima... Migel joj je blago stegao miicu, doao je as da se kae
zbogom, to je poslednji ispraaj.
Htela je da plae, ali nije mogla. Bio je to udan oseaj, kao da joj
deda iz kovega alje neku energiju koja poprima glas, i kao da taj glas u
njenom seanju vaspostavlja onaj izlet na Munsarat, kada su razgovarali
o Gaudiju a, isto tako, i o smrti. Sada se tano sea dedinih rei. Napunila
je bila devet godina i u tom trenutku nita joj nije bilo jasno. Ceo ivot je
bio pred njom, ak je mislila da deda i ona nee nikad umreti, moda je i
zato zaboravila na rei koje joj se sada vraaju... Marija, u mermeru
poslednjih vrata koja se budu zatvorila za mnom nai e mapu
zvezdanog puta. Da, to su upravo bile njegove rei! Nita ona tada nije
razumela. Deda ju je ve bio navikao na svoje zagonetke, na deje
pitalice i pogaanja. Ali ponekad je na isti nain govorio i o stvarima koje
nije mogla da razume. Marija se u ovom asu utke pitala: Kako je
mogue da je ovo seanje, da je taj prizor u meni sada tako iv, a da sam
na njega bila potpuno zaboravila? ta se to desilo?
Htela je da ispria Migelu, da mu iznese svoja seanja, on bi svakako
naao neki putokaz, neku poruku u celoj ovoj prii koju upravo
proivljavaju. Progoni, smrti, tajna... Tajna... vrzmalo joj se u glavi i
nije mogla da plae, mora da saeka da se zatvore poslednja vrata da bi
dokuila znaenje.
Dva radnika pogrebnog zavoda unela su koveg u niu uz Migelovu
pomo. Potom su podigli mermernu plou s poda i postavili su je ispred.
Zatvorili su niu. Ta radnja je potrajala nekoliko minuta, posle ega su se
radnici povukli. Marija je stajala malo po strani, podigla je glavu i videla
Migela s neobinim izrazom lica. Upravo je itao natpis na ploi... Poruka
na poslednjim vratima, pomislila je Marija. Svi iz malobrojne skupine
upravo su itali natpis. Marija je tog asa shvatila: deda joj alje
poslednju poruku sa groba; znala je da je u njoj po prilici deli koji
nedostaje u slagalici.
Videmus nunc per speculum in aenigmate:
tunc autem facie ad faciem. Nunc scio ex parte:
tunc autem cognoscam sicut et cognitus sum.
Sveti Pavle, I Korinanima poslanica, 13, 12
- To je epitaf koji je on izabrao - objasnio je upravnik doma.
- Hvala - rekla je Marija uz blago klimanje glave.
Marija je paljivo proitala epitaf, bio je to deo jedne od dveju
poslanica svetog Pavla Korinanima. Migel ju je zapisao na jednom listu
papira. Najzad se zaplakala, suze su joj potekle niz obraze. Migel joj je
obgrlio ramena. Svi su joj izrazili sauee i utivo se pozdravili. Njih
dvoje su jo neko vreme stajali ispred zatvorene grobnice. Kad se smirila,
Marija mu je doapnula na uvo:
- Mislim da nam deda alje poslednju poruku.
- I ja mislim da je ovo neki putokaz.
Ona je nastavila da govori sasvim tiho:
- Mogu da je prevedem... Jer sad gledamo kao pomou ogledala - u
zagonetki, a onda emo licem u lice;... Lice... Lice Boga...
- Ogledalo, Marija, taj simbol se ponavlja... Kako na nebu tako i na
zemlji. Odsjaj... More; voda je ogromno ogledalo neba...
- A vatra...
- Vatra?
- Da, Migele, vatra je ogledalo zvezda...
- Dvojnost... Voda i vatra... More i zvezde. Nebo i zemlja... Kamen i
vazduh. Nulaijedan... Binarni sistem. itav na svet, civilizacija, logika
nauke, sve se zasniva na tom modelu... Otvoreno i zatvoreno, nula i
jedan... Beskonane serije, lanci od nula i jedinica. Kombinatorika... Ovim
renikom moemo da opiemo svet. To je jezik raunara.
- Otvorena i zatvorena vrata... Za mog dedu zatvaraju se poslednja
vrata. On nam, meutim, otvara sledea.
Posle ovih rei usledila je podua tiina. Ona je razmiljala o reenici
ugraviranoj na nadgrobnoj ploi... U ogledalu, kao u zagonetki... Boje
lice bez ijedne maske... prava istina^. Maska slui za sakrivanje lica...
Svet je beskrajni odsjaj ogledala... To je zagonetka... Beskonanost je
maska sveta.
Jutro je neumoljivo odmicalo. Bili su sami i Migel joj je dao znak da
pou.
- Idi po kola, Migele, saekaj me kod ulaza, elela bih da ostanem
nasamo...
- U redu, nemoj dugo...
Marija je ostala sama. agor saobraaja na priobalnom putu koji je
kruio u podnoju brega stizao je gore kao amor mnotva promuklih
glasova. Duboko je udahnula i poto je tiho ponovila reenicu podigao se
blagi povetarac. Migel bee otiao jo pre nekoliko minuta. Ona se
osvrnula oko sebe. Nia je nakraju jedne od ulica, ispred nje se ulica
rava sa nizovima grobova koji su izgledali svi isti. Nikoga nije bilo.
Dedi bee neto obeala, ali nije uspela da ispuni obeanje. Bila je
sama i zaplakala je svom tugom koju je potiskivala otkad je u domu
videla beivotno dedino telo. Prepustila se plau dok joj se pogled nije
sasvim zamutio a uspomene je, jedna za drugom, terale u jo neuteniji
pla.
- ao mi je, deda; znam da sam ti obeala da neu plakati dok ne
zavrim to to ni ne znam ta je... oprosti mi - rekla je briui suze.
Povetarac je bio kao isprekidani apat samrtnika. Bio je kao agonija
nekog odjeka koji je prodirao u tiinu grobova. Marija je prosto mogla da
opipa pustoni mir koji je nastao posle poslednjeg disanja samog
vazduha i upravo tog asa oseti uznemirenost. Na kraju desne ulice, od
mesta njenog ravanja, pored groba koji je izvirivao ispod mnogo uvelog
cvea, uinilo joj se da prepoznaje neto. Moda je to bio samo neki
odsjaj, blesak svetlosti koja se razlivala na groblju brda Monujik,
Jevrejskog brda iznad mora. Marija je krenula napred i zastala u sredini,
na mestu gde se nalazio kip anela sa poreanim klupicama oko njega.
Pogledala je na jednu i na drugu stranu, istovetne ulice gubile su se u
svim pravcima. Izgledalo je kao lavirint grobova. Produila je jednom od
leja, prela jo jednu ulicu i tog asa joj se uinilo da je krajikom oka
uhvatila neki nagli pokret. Zastala je, uznemirena, malo okrenula glavu i
videla... Bila je to venecijanska maska, bila je sigurna u to, maska ju je
posmatrala stojei na kraju ulice, na drugoj strani.
Osetila je uasan strah i smesta se dala u trk; skretala je desno,
skretala je levo, srce joj je sumanuto udaralo u grudima. Nije znala kuda
da se uputi, bee izgubila pravac, orijentaciju. Znala je da je Migel eka u
kolima kod ulaza i povikala je:
- Migele!
Ali njen glas se utopio meu svim tim ulicama u zvuku njenih
sopstvenih koraka i morski povetarac koji se u tom trenutku podigao, a
sada nije liio na disanja nekoga na samrti, na uvo joj je aputao... Tri,
Marija! Tri, Marija!
Okrenula se i videla masku iza sebe; okretno se kretala i delovalo je
kao da poznaje tajnu tog lavirinta. ekala je na nju na jo jednoj
raskrsnici ispred nje. Igrala se s njom. ekala ju je kod svakog skretanja.
Marija je jedva isala, bila je veoma uplaena, beala je, a da nije znala
kuda, a kad bi pomislila da je izmakla opasnosti i podigla pogled, opet bi
ugledala ravnodunu masku kako je posmatra mirno naslonjena na neki
nadgrobni spomenik, na jo jednom kraju ulice. Kao beskrajni odraz
jednog istog izopaenog lica koje ju je muilo, koje ju je meu grobovima
proganjalo bez predaje.
Dok je trala pokuavala je sebe da ubedi u to da je taj prizor
nestvaran, da je to proizvod njene uobrazilje, da ona samu sebe plai.
Onda, dok bi nastavila da tri, bacila bi pogled na fotografije pokojnika i
inilo joj se da i tamo vidi maske. Mora da se obuzda, ako se bude tako
izbezumila skonae iscrpljena, prestravljena, izgubljena u tom
ogromnom lavirintu grobova. Pokuala je da misli. Ne sme da se izgubi.
Sada tri sa odreenim ciljem, svakako u oajanju, ali s ciljem. Prilikom
skretanja iza jednog ugla nabasala je na nekoga...
-Taimacu... To si ti?
Bila je ona. Nakon razgovora s roakom ostala je dugo budna, a posle
se uspavala.
- Marija, ta je? Zakasnila sam, ao mi je. Ali Migel te eka kod ulaza,
on mi je rekao da si jo ovde. Ali, zato si tako uzrujana...? Smiri se malo!
Zamurila je, poela je da die duboko... Pogledala je naokolo,
nalazila se tano ispred dedinog groba, a tamo je bila i njena prijateljica.
- ao mi je, Taimacu... Ba sam se uznemirila. Pomislila sam da me
neko juri pa sam se dala u trk. Izgleda nemogue, prosto kao ludost, ali
ja sam se izgubila. Ne znam ta mi se desilo; videla sam oveka sa
venecijanskom karnevalskom maskom. Sigurna sam u to, bio je ovde i
pratio me je... Izgubila sam se.
- Smiri se, sve je ve prolo... Hajdemo, Migel nas eka u kolima. Je li
ti bolje?
- Jeste... - rekla je osvrui se na sve strane.
Pola je drei Taimacu pod ruku. Neki auto je zatrubio.
-To je Migel...
- Da, idemo.
Napustile su groblje. Migel je nestrpljivo stajao pored automobila.
- ta se desilo?
- Nita. Jesi li moda video nekoga da ulazi ili izlazi dok sam ja bila
unutra?
- Ne. Zato pita?
Taimacu preduhitri odgovor:
- ini joj se da je videla nekoga sa karnevalskom maskom... Izgubila
se meu grobovima...
32.
Migel je ostavio veoma preplaenu Mariju ispred njenog ulaza; ipak,
mora da se odmori posle sahrane i da malo bude sama. On je zato
odluio da ode u Biblioteku Katalunje. Svratie kasnije.
Kad je stigao u biblioteku, pokuao je da se usredsredi. ta trai tamo
i kakvu informaciju oekuje? Izvukao je beleke koje bee zapisao u vezi
sa dedinom sveskom. Natenane je proitao zagonetke. Oigledno, taj deo
e morati da prepusti Mariji, ona je strunjak za to.
No, ako je deda tvrdio da je vitez jednog reda starijeg i od templara,
najbolje e biti da potrai informacije o tom vitekom redu: ko su njegovi
lanovi, kada je osnovan, koja su pravila reda a, naroito, kakvi su mitovi
i predanja koja o njemu krue, pomislio je.
Premda podataka o vojnim redovima ima napretek, nije bilo ni retka o
vitezovima Morije.
Nije hteo da gubi vreme sa onom vrstom senzacionalistikih knjiga
slabe istorijske verodostojnosti. On je ipak naunik. Od svega to je
proitao, ponovo se vratio na razdoblje krstakih ratova.
Vratio se nazad i pregledao je svoju belenicu. Na jednom listu, posle
itanja dedine belenice, zapisao je tri datuma: 1126,1926. i 2006, kao i
podatak da je trkapoela u Svetoj zemlji. Kasnije se prisetio da je dan
pred smrt dea rekao Mariji da trku mora da otpone kornjaa. Kornjaa?
Trka? Uzeo je olovku i zapisao: Zenon. Zenonovparadoks. Bio je to
nagovetaj koji kao da mu je vodio ruku. Onda se zapitao kakav bi
smisao imalo povezivanje tog sleda godina koje se u dedinoj belenici
pojavljuju kao Zenonov paradoks... Jo jednom se prisetio Marijinih rei:
Deda mi je rekao da trku e otpoeti kornjaa, da je ostalo malo dana.
Ni to nije bilo neto, u stvari, to nije nita. Ali, trka i kornjaa su odvele
matematiara do najslavnijeg paradoksa u istoriji: do trke u kojoj su se
nadmetali najbri ovek na svetu, Ahil, i kornjaa, najsporija ivotinja. Da
nije deda hteo da Mariji ukae na neki putokaz? Sve je bilo tako
besmisleno da nije mogla da se iskljui nijedna mogunost, ma kako
udaljena bila. Ni u ta nije bio siguran, nego je tek instinktivno, ne
znajui kamo eli da stigne, poeo da trai.
Zenon Elejac, predsokratovski filozof, sledbenik Parmenidove kole,
bio je uven po svojim aporijama - paradoksima. Njima je hteo da pokae
da nas ula varaju i da se istina jedino nalazi u razumu. Migel je dobro
poznavao paradoks o streli koja miruje i nikad ne stie na metu, onaj o
relativnosti kretanja, takozvani stadion, ili onaj sa Ahilom i kornjaom,
koji je i najpoznatiji. Svi Zenonovi paradoksi vrteli su se oko iste ideje:
neto to je u pokretu nikad ne moe stii do cilja jer u prostoru mi
unedogled moemo da pravimo beskrajne potpodele. Re je o
geometrijskoj seriji koja se progresivno umanjuje. Za reenje tog
problema nude se dve pristupa: matematiko i fiziko. U protoku istorije
filozofi i matematiari doli su do mnotva objanjenja za taj paradoks, i
gotovo sva su se odnosila na zbir beskonanih sa konanim ishodom.
Beskonaan, ili tanije, beskonani niz i konvergencija ine koncept za
koji se u Staroj Grkoj nije znalo. Migela je u tom trenutku vie zanimala
primena fizikog modela.
Migelov um se pokrenuo. Polazak je smeten u godini 1126. a cilj u
godini 2006. Ukupno 800 godina. Ahil, koji tri deset puta vie od
protivnika, daje mu prednost.
Ahil se postavlja kod polazita, to e rei u taki 1126, a kornjaa kod
take 1926, to znai da ima 800 bodova prednosti. Poinje trka. Oboje
kreu istovremeno. Kada kornjaa napreduje 80 i stie na mesto 2006,
Ahil je na taki 1926, napredovao je deset puta, dakle 800. Naredni
kornjain korak, drei se sleda serije, bio bi taka 8... U Zenonovom
paradoksu nastavile bi se potpodele prostora, to jest, kad bi Ahil stigao
do take 8, kornjaa bi bila u taki 0,8, a kada bi Ahil stigao do 0,8,
kornjaa bi bila kod 0,08... i tako smanjujui se u beskonanost. U tome i
jeste paradoks: Ahil je nikad ne sustie jer se uvek nalazi u prethodnoj
potpodeli. Zenonjezaustaviovreme. U svetu kornjae i Ahila postajao je
samo beskonaan prostor. U tome je greka. Pa ipak, Migel je nastavio sa
empirijskim, odnosno fizikim reenjem. U stvarnom svetu, kada je neto
u pokretu, u tom kretanju uestvuju dve koordinate: prostor, ali i vreme,
te, prema tome, Ahil, koji tri deset puta bre od kornjae, uvek e je
sustii.
Migel je zamiljao trkae koji se kreu u skokovima, tada je znao da
e Ahil sustii kornjau kada ona naini trei skok, a sad su upravo u tom
trenutku... onda se prisetio jo jednog vanog podatka: Marijin deda bee
rekao da je ostalo malo dana. ... I nastavio je da rauna. Broj sleda je
800, 80, 8... Prema tome... Pre devetog dana Ahil e nas sustii. Naa
kornjaa je poela da tri 7. juna u est ujutro, kad smo pronali kutiju sa
belenicom i medaljonom u njoj. Ve je prolo tri dana otkako je kornjaa
poela trku u Sagrada Familiji: prvi dan je bio sreda 7, drugi etvrtak, 8, a
danas je petak 9... Za pet dana! To je granino vreme. Ali, granino za
ta?
Bilo je kasno i Migel je pogledao oko sebe; ostalo je malo sveta,
svega troje italaca. Za to vreme dosta ljudi bee prolo kroz biblioteku.
Dolazili su, ostajali neko vreme i odlazili. Primetio je da je jedan od njih
proveo maltene isto toliko vremena kao i on u itaonici. Oigledno neki
svetenik, jer je nosio mantiju, mada Migel nije mogao da odredi da li je
franjevac ili svetenik nekog drugog reda. Nije bio previe upuen u to.
ovek je ve zaao u ozbiljne godine, mada Migel nije mogao da odredi
ni njegovu starost. Odluio je dapoe.
Iziao je na ulicu i reio malo da eta da razbistri glavu, kasnije e
uzeti taksi da se nae s Marijom. Iako je imao nedoumica, hteo je da joj
ipak predoi do ega je doao. Do odnosa, do brojane progresije izmeu
1126, 1926 i 2006, to jest 800, 80, 8... Bila bi to previe neobina
sluajnost... Moda ima i neki smisao? Osam dana vremena? Nita mu
nije jasno. Pri tom, da, dedu su ubili jednog osmog, u etvrtak. Znao je
da moda to i nema znaenja, ali je svejedno eleo da sve to ispria
Mariji.
Iao je ulicom Ospital. Ulica je bila veoma iva a prodavnice su jo
bile otvorene i sa dosta prometa, ali on je ve shvatio da ga prate. Onaj
redovnik iz biblioteke. Pokuao je da se kree vijugavom putanjom bez
cilja, ali i monah je tako krenuo za njim. Kad je stigao do trga San
Agustin, kod raskrsnice sa Herusalenom, zastao je na uglu ulice. Ulica je
bila prazna. Saekao je steui pesnice, pokuavajui da se smiri. Ako su
njegove pretpostavke tane i ako je ovek naoruan, crno mu se pie.
Bila je greka to se uopte zaustavio. Najbolje bi bilo da je produio
prema Ramblama, uzeo taksi i otiao odande naglim skretanjem iza
nekog ugla. Ali Migel je eleo da zna i ta elja je bila jaa od straha koji
je poeo da osea.
Njegov progonitelj nije imao vremena da reaguje: kada je i ovek
zamakao iza ugla, Migel se bacio na njega i oborio ga na pod.
- Ko ste vi? Zato me pratite?
- Doao sam da vam pomognem. Verujte mi. Molim vas.
Migel mu nije dao da ustane, vrsto ga je drao.
- Zato bih vam verovao?
- Zato to sam bio prijatelj oca Honasa. Zato to mogu da pomognem
u deifrovanju poruke i zato to se nalazite u velikoj opasnosti.
Migel je popustio pritisak i to je bio trenutak koji je oboreni ovek
iskoristio da izvrne uloge.
- Kako na nebu tako i na zemlji? - upitao je Migel priseajui se
reenice koja mu Marija bee rekla.
- Ono to je gore istovetno je onome to je dole - rekao je starac
pokazujui mu jedan medaljon. Na poleini je bilo izgravirano jedno
slovo.
- To je slovo beta - rekao je Migel.
Medaljon je bio isti kao onaj to je kod Marije.
- Svaki od nas ima medaljon sa drugaijim slovom. Sedam medaljona.
- Ona ima slovo alfa.
- Tano. Ona je sada alfa. No, nemamo vremena, a ja moram mnogo
toga da vam objasnim. Znali smo da je Huan Hivelj, Marijin deda, ocu
Honasu otkrio deo plana pod zakletvom ispovesti.
- Koji deo plana?
- Jedna poruka koju samo mi moemo da deifrujemo, a koju ona
mora da otkrije. Slova, simboli, moda neki odlomak Svetog pisma.
Znamo da ste bili tamo pre nego to je stigla policija.
Migel je oklevao.
-Marmitae, sveti Hristifor... titie te u...
- Otkud vi to znate? - presekao je Migel seajui se reenice iz
belenice i srednjovekovne minijature kaluera sa pseom glavom.
Shvatio je da mora da veruje tom oveku. Previe je bilo podudarnosti.
Obojica su ustala.
- Bio sam tamo. Video sam ta je otac Honas zapisao. Svojom krvlju
je nacrtao slovo beta, veliki estar i neke brojeve: 118, 22, mada je pre
brojeva bio jo neki znak.
- Jeste li sigurni?
- Potpuno. Slovo beta gore, dole veliki estar, a unutra ovi brojevi.
- Tim redom ispisana poruka znai jedno, ali ako se red preokrene,
ona ima drugo znaenje. - Starac je zastao.
- Mislim da vam je Honas otkrio gde je tajna.
- Gde? Kakva je? ta treba da uradimo s njom? Koliko nam je
vremena ostalo?
- Da ponemo od vaeg poslednjeg pitanja. Sve mora da se ostvari
tog savrenog dana; u poetku bee re, savren broj. To ete nai na
prvim stranicama Postanja, kad je sve i poelo. Maestro je mnoge svoje
zgrade krunisao brojem koji treba umeti protumaiti. Mislim da ete ga
lako nai: vi ste matematiar. Ali to treba sami da postignete, ja ne mogu
vie da vam kaem o... Uostalom, i ne znam ta bih vam rekao. Samo da
e trku poeti kornjaa...
- Da li vam je poznat Zenonov paradoks? Onaj sa Ahilom i kornjaom?
Mislim da se u dedinoj belenici...
- Jeste... Starom Huanu Hivelju su se dopadali rebusi, zagonetke, igre
te vrste... Ali, nemojte se previe obazirati na to, nemojte se uplesti u
brojeve. Vi jednostavno treba da shvatite poruku... da proniknete u
sutinu. Imajte na umu da moda postoji i laan putokaz. ta ako
kornjaina prednost nije ni u vremenu ni u prostoru...
- Ne razumem... ta tano hoete da kaete?
- Hou da kaem da Ahil nee nikad sustii kornjau dok ona bude
dovoljno veta i uspe da napravi novu potpodelu prostora... Da se izgubi
u beskonanosti. Razumete li? Morate da uhvatite ideju.
- Dovesti Ahila na kornjain teren? Igrati na sopstvenom terenu?...
Beskonanost?
-Tano, dragiprijatelju... Na to je mislio Huan Hivelj. I brojevi mogu
da nas nasamare, da nas opsedaju, mogu da uine da izgubimo razum,
perspektivu, globalnu ideju, duboki smisao; brojevi mogu da postanu
zamka, i to najgora - ovek je uutao.
Migelove misli kretale su se vrtoglavom brzinom. itav haos brojeva
rojio se u njegovoj glavi. Jedna progresija, 800, 80, 8... Ali, kako da ue u
beskonanost? To je nemogue! Sve te misli dobovale su mu u glavi,
pravi zaarani krug, zatvoren krug, zatvor iz kojeg nikako da se izbavi.
Migel, navikao da barata brojevima, konkretnim granicama koje se mogu
definisati, zna za beskonanost koja se primenjuje u matematici. Ali sad
ne moe da izbegne utisak zbunjenosti i nemira koji mu sam taj pojam
stvara. Jednom je ak pomislio da bi to moglo da bude kao taka na lupi,
nain prevare, granica dokle razum see, a dalje... ta ima dalje? Nita.
Beskonanost. I ta je u stvarnosti? U tom trenutku, oajan, pomislio je
na Mariju, video njeno nasmejano lice. Lepo se razumeju, njih dvoje su
savren par. Svako ivi svoj ivot, slobodni su, nee da se obavezuju.
Onda mu je kroz glavu proletela jedna misao: upitao se da li je zaista
voli? Koliko je kadar da je voli? Beskrajno? Kako se neko moe voleti do
beskonanosti? Dalje od ivota i smrti? Migel nikad ranije nije sebi
postavljao takva pitanja. Od tog asa uznemirenosti i neizvesnosti koji bi
doiveo kada je uvodio pojam beskonanosti u matematike probleme,
sada kada ga uvodi u oseanja i primenjuje ga na ivot, podila ga je
jeza, oseao se kao na rubu provalije, znao je da moe da naini jo
jedan korak, da ode dalje, ali to je ujedno bio raskid sa svim njegovim
emama. Srce mu je snano lupalo. Tada se setio, a da ne zna ni kako ni
zato, razgovora sa Ramonom Konesom. Na ekranu svog uma munjevito
vide Mariju, a potom i savren broj. Broj stvaranja. Broj ivota, kada je
sve i poelo. To je trajalo jedan asak.
- Sluajte, vratite se sebi... Nemamo mnogo vremena, mislim da nas
prate. Sada da se usredsredimo na poruku oca Honasa - nastavio je
monah. - Beta je mesto i estar, tano mesto gde je skrivena, a trei red
potvruje da je re o svetinji.
Migel nije nita shvatao.
- U belenici ete nai jo poruka; morate da otkrijete simbole i da ih
dovedete u red.
- Slova da sredimo?
- Da.
- Ali, ne znamo tu simboliku... te zagonetke.
- Izlaete se velikoj opasnosti. Konzola e se boriti svim snagama da
sprei da se ona rei. Njihov simbol je izokrenuti pentagram.
Migel se sve vie gubio. Onda mu je starac otkrio:
- Slovo beta odgovara parku Guelj. Tamo ete nai estar, a u njemu
se krije...
Nije mogao da nastavi. Neznanac se presavio i Migel ga je zadrao u
padu.
- ta vam je? - upitao je Migel dok ga je pridravao.
Starac se ipak sruio na pod.
Onda je video kako krv istie iz njegovih grudi. Isticala je iz rupe od
metka, ali on ne bee uo nikakav pucanj. Pogledao je prema poetku
ulice; pokuao je da se pridigne, ali opet nikoga nije video. Onda se
neznanac uhvatio za njegovu koulju, dok je drugom rukom pritiskao ranu
na grudima.
- Nemamo... vremena - rekao je isprekidano. - Sve mora da se ostvari
tog dana, savreni broj.
Neznanac je oteano disao na usta, bio je obliven krvlju. Dohvatio je
Migelovu ruku, inei poslednji napor, i apatom mu kazao:
- Mer... ak, Mer... ak.
- ta ste rekli?
Neznanac nije mogao nita vie da izusti. Bio je mrtav.
Migel na trenutak nije znao ta da radi. unuo je pored starevog
beivotnog tela. Nije bio uas to to je tada osetio, ve je imao oseaj
potpune nestvarnosti; oseanje da nije mogue da se to upravo deava.
Tada je zauo zvuk nekih koraka, neki smeh. Dvoje mladih, zagrljeni,
alei se, uli su u tu ulicu.
Zastali su, nisu mogli da veruju u to to vide. Jedan tip lei u krvi, a
drugi, obliven znojem i oduzet od straha, ui pored njega.
Migel je potraio medaljon koji je monah imao oko vrata i tako traei
video je da ispod svetenike odore, na koulji ima otisnuto neto to je
izgledalo kao deo drveta. Uzeo je medaljom i otkinuo ga. Sasvim
mahinalno je uzeo ruke pokojnika i prekrstio mu ih preko grudi. Kad je to
uradio zauo je neki metalni zvuk. Ustao je i pobegao u pravcu ulice
Karmen.
33.
Marija je odluila da proeta, i to dugo, pre nego to ode kui. Bio joj
je potreban sve vazduh, otvoren prostor i, pre svega, mnogo ljudi.
Moda tako nee smeti nita da joj urade. Lutala je besciljno Bulevarom
Rosa a onda je ula u jedan kafi da joj vreme bre proe - nije htela da
misli. Ali preplavljivale su je uspomene i mutile joj pogled. Njen deda
nikad nikome nije naudio. Sea ga se kao dobroudnog, blagog,
ljubaznog oveka. Meutim, ubili su ga. Treba da se vrati, Migel samo to
nije stigao. Nije ga videla jo od jutronje sahrane.
Doi e po nju posle biblioteke.
Vrata kue bila su otvorena. Sa strahom je ula.
- Migele? - pozva.
Niko nije odgovorio.
Sve je bilo ispreturano. Neko je tu bio pre nje i sve joj pretumbao.
Uprkos tiini, oseala je neije prisustvo. Ne, nije Migel, pomislila je.
Ula je u hodnik kratkim i sporim koracima da se smiri i otme tom
nesvakidanjem oseanju koje ju je postepeno obuzimalo.
Potom je, iza lea, ula sasvim neznatan zvuk, kao neko pucketanje.
O, Boe! Oni su tu!, ree u sebi sa oseajem neopisive zebnje. Ali
nije mogla da se zaustavi, njena radoznalost bila je jaa od teskobe koju
je oseala pa je nastavila dalje. U tom trenutku ulazna vrata su poela
veoma sporo da se zatvaraju a ispred njih je iskrsnula maskirana prilika u
crnom.
- Sveska - naredio joj je nepoznati pruajui joj ruku u rukavici.
Pola je unatrag, polako, dok joj se maskirani pretei pribliavao.
- Daj mi svesku - ponovila je senka.
Marija se tresla od straha; progutala je pljuvaku i odgovorila:
- U trpezariji je, na stolu...
Maskirani izvue iz tapa veliko i otro metalno seivo. Nije joj
verovao. Ve je sve pregledao u tom delu stana.
- Okreni se polako i hodaj prema trpezariji. Ja u biti iza tebe, pokua
li neto, neu oklevati da te ubijem... Ako mi preda svesku, nita ti se
nee desiti.
Marija je mislila da e umreti, bila je uverena da taj krvnik ima
svejedno da je ubije, sa belenicom ili bez nje. Osetila je njegovo disanje
iza svojih lea. Ili su hodnikom kad su zauli zvuk brave na ulaznim
vratima.
- Budi mirna - apnuo joj je maskirani.
Sve se odigralo veoma brzo. Migel je otvorio vrata. Marija je ispustila
krik uasa da ga upozori; bio je to jezivi krik.
On je odmah shvatio ta se zbiva i brzo je reagovao. Iz draa
kiobrana na ulazu uzeo je jedan kiobran i suprotstavio se protivniku dok
je ona potrala na kraj prostorije i poela da gaa neznanca svime to bi
joj dopalo ruke.
Borba je bila zbrkana i na kraju se maskirani iskrao prema ulaznim
vratima pod kiom svakakvih predmeta i uboda protivnika, izaao je na
odmorite i urno pobegao niz stepenite. Migel je pokuao da ga stigne.
Kad je stigao do kapije, senka je ve bila nestala.
- Jesi li dobro? - upitao je Migel grlei Mariju kad se vratio.
Marija je briznula u pla. Drao ju je u zagrljaju, putajui je da iskali
svoju muku.
- Traio je belenicu.
Migel nije odgovorio. Kako da joj sada kae da su ubili jo jednog?
- Razbili su igru rebusa - rekla je pokazujui mu slomljenu kutiju i
njene delove razbacane po podu, kao i sve figure sa simbolima. Neke su
jo bile privrene za plou. Jedna od drvenih nogu takode je
prepolovljena. Marija je uzela jednu od elija, onu koja je odgovarala
kornjai, koja je bila rasparana sred premetaine... Kao mala oseala je
posebnu naklonost prema tom simbolu. To je njen deda znao, zato joj je
dao klju. Onda se setila zagonetke i uzviknula:
- Ima, Migele!... Ima dve kornjae... Deda mi je rekao... Lice zmije i
noge drvene... Lice zmije je bilo u Sagrada Familiji. I ti si video lice zmije
u kamenoj kutiji koja je bila u kornjai... A sad imamo...
- Drvene noge?
- Da... Ploa ove igre ima etiri drvene noge... Ovo je druga
kornjaa... Noge drvene!
Marija se zagledala u mali kvadrat dok se priseala: Tvrd odozgo,
tvrd odozdo. Okrenula ga je:
- Pogledaj! Ovde je poruka druge kornjae!
Bio je to dedin rukopis, prepoznala ga je, i naglas proitala to je
deda bio napisao ispod: Bistra devojka, Marija... Pravu igru mora da
potrai u Zaaranoj kui.
Migel je bio zbunjen. To je bila igra izmeu Marije i njenog dede,
jedna partija koja traje dalje od ivota i od smrti. U srcima ljudi postoji
jedna matematika koja nije uslovljena istim razumom... Marija je
stiskala taj mali kvadrat meu rukama. Mora da sredi misli, da opet bude
mala devojica, da povrati uspomene, snove, duge etnje s dedom.
Posle nekoliko minuta utanja, odluno je rekla:
- Mislim da bi trebalo da posetimo zmaja.
- Da, ali pre toga moram neto da ti kaem o Zenonu i kornjai, kao i
o onome to se desilo kad sam izaao iz biblioteke - rekao je Migel.
Onda joj je ispriao o smrti poslednjeg viteza; pokazao joj je
medaljon. Pria se oigledno uslonjava tim novim ubistvom i najnovijim
otkriima. Migel je pokuao da se smiri i da smiri Mariju.
- Ne smemo da budemo uzrujani - rekao je Migel.
Morao je da se usredsredi i da podeli svoje zakljuke sa Marijom.
- Mislim da znam koliko imamo tano dana za ostvarenje
proroanstva. Odbrojavanje je poelo od kornjae, u sredu 7. juna, kada
je kutija otvorena. Seti se dedinih rei: trku je poela kornjaa, malo je
dana ostalo.
- Da, seam se.
- Elem, u biblioteci sam bio prilino izgubljen. Nisam znao ta da
traim, ni gde... Posle, dok sam pregledao ono to sam zapisao dok si ti
itala svesku, uoio sam ove datume: 1126, 1926 i...
-2006?
- Tano, jedna progresija: 800, 80, a naredna e biti...
- Osam?
- Tako je.
- To znai da imamo jo osam dana?
- Ne. Ovako. Ja sam se zainatio oko Zenonovog paradoksa. Kornjaa
ima prednost i Ahil ne moe da je stigne...
- Sad kad to kae... Seam se, deda je voleo sve takve igre...
Ponekad mi je govorio o njima, ali sam javie volela igre pogaanja...
- Kad sam izaao iz biblioteke, pre nego to su ga ubili, monah mi je
dao putokaz koji me je naveo da mislim na tebe, na nau vezu...
Migel se rasejano zagledao u nju. Marija ga je naterala da se povrati:
- Putokaz?
- Da... Pomenuo mi je savren broj.
- Savren broj?... Molim te, Migele, zna da ja i matematika...
- Broj je savren ako je zbir njegovih delitelja (osim samog broja)
jednak tom broju.. Euklid je otkrio formulu kako se dolazi do savrenih
brojeva. U staroj Grkoj znali su samo za etiri takva broja; danas ih je
poznato trideset i devet. Tanije, poslednji je otkrio Majkl Kameron 2001,
s tim to bi mu bio potreban papir dui od deset hiljada metara da ga
ispie. To su udnovati brojevi; nazivaju ih i Marsenovim samodeljivim
brojevima, u ast franjevakog svetenika koji je razradio neke teorije o
brojevima...
- Izvini to te prekidam. Nita ja tu ne razumem.
- Izvini ti, Marija. Prvi savreni broj je est! Postanje... svet je stvoren
za est dana; sedmog se Bog odmarao. Seti se ta nam je Konesa rekao.
Gaudi je gotovo sva svoja zdanja krunisao prostornim krstom u...
- U est smerova - rekla je Marija.
- Da. Mislim da je granica est dana, otkad je u Sagrada Familiji
poela trka sa kornjaom... Prolo je tri dana i ostalo nam je svega jo
toliko. Do est ujutro u utorak, trinaestog, moramo da pronaemo.
- Ali, ta?
- To tek treba da doznamo. Najvanije, kao to su me nauili u nauci,
nisu odgovori, ve kvalitet pitanja. ta traimo? Gde se to nalazi? ta
treba da uradimo kad to naemo? Zato? A nemamo mnogo vremena. Ali
monah e mi dati odgovor... Ako budemo zajedno...
Migel je hteo da kae: Ako se budemo voleli bez ogranienja,
besl<onano..., ali je zautao. Marija ga je gledala blistavih oiju i tano
je naslutila ta znai njegovo utanje. Ali, Migel treba da naini korak, i
da se baci u ponor beskonanosti. Pokuao je da prikrije to to je upravo
oseao i samo je dodao:
- Mislim da ako budemo zajedno... Ahil nee stii kornjau.
- Idemo do zmaja - rekla je Marija.
34.
No se sputala na La Pedreru. Tamo su se vitezovi okupili.
Zgrada je sva tajanstvena; to je jedno od poslednjih graanskih
zdanja koja je Gaudi napravio. U to doba maestro je ve imao bogato
iskustvo i uivao veliki ugled. Godinama je isprobavao nove forme i
materijale i razvio svoju nesluenu matu, a timu je prikljuio i svog
pomonika uzepa Mariju Puola i druge arhitekte, koje je putao da rade
po svom nahoenju i doputao im da svoju matu stope s tajnom
matematikom struktura. Neki su ga optuivali kao eklektiara,
preoptereenog prirodnim barokom i preobiljem biljnih motiva, ali nema
sumnje da njegovo delo, rasuto po celoj Barseloni, vrhuni katedralom
siromanih, dakle Sagrada Familijom. itava jedna alegorija.
Pored toga to je proirio i produbio tehnika i arhitektonska pitanja,
Gaudi je proistio svoj simboliki renik. To je renik koji ima sopstveni
unutranji smisao, jedno jedino tumaenje, koje onome ko ume da ita ni
o emu drugome ne govori ve o tajnoj misiji. Da li je tamo, u La Pedreri,
bio nadahnut Ovidijevim Metamorfozama, s obzirom na to da su tri slike u
holu kao mogui motiv imale upravo to delo? Ovidijevo delo kao da je jo
ponajprisutnije na ustalasanoj fasadi zgrade, u igri dnevnog svetla koje
strukturu preobraava u ivu kou, u povrinu mora u oluji, u podvodni
svet, u niz oblaka koji se izdiu nad horizontom... Gaudi je doao do
najvie take svog iskustva kad mu je postalo jasno da svetlo treba da
odigra sutinsku ulogu, kakvu inae igra u ivotu i njegovom
umnoavanju u neprekidnoj meni prirode. To saznanje je posle preneo na
unutranjost Sagrada Familije.
ivot je san, mislio je Gaudi na tragu Kalderona kome se toliko
divio, i zato je doao do zakljuka da bi terasa bila idealni scenario za
izvoenje njegovih sopstvenih verskih jednoinki i druga dramska dela ili
dela religiozne sadrine. Sve se preobraava, ono to lii na jednu stvar
sasvim je druga... kamen je kost, zid stub, stub je obojen... ivot je san.
Ali, uz to, terasa te organske zgrade, u kojoj je ivot doaran
neprekidnom promenom svetlosti i oblika, treba da bude mesto sastanka
Sedmorice vitezova Morije, onih to bdiju nas stvarnou kako bi se
ostvario plan vieg reda.
A dramsko delo pobonog sadraja, onako kako ga je on zamislio,
dakle kao auto sakramental, sada se nalazi na krovu optoenom
dimnjacima: to su ti ratnici, ti veito budni vitezovi, okrenuti velikom
delu. Oni su vrh strele koji ukazuje na sazvee Lava, na Sunce. Na
svetlost ili prosvetljenje.
Tek, tamo su se sad okupili vitezovi Morije. Sad ih je jo samo etvoro
ostalo. Znaju da su poslednji i da e zauvek nestati, ali da pre toga treba
i ivot da poloe ako bude potrebno. Red samo to se nije ugasio, ali to
je zato to e tajna uskoro biti obelodanjena, a proroanstvo mora da se
ispuni...
Uesnici sastanka su se drali vekovnog protokola, niko ne namee
svoje stavove, tu su da porazgovaraju i jedni druge sasluaju. U toku
proteklih dana ivot su izgubili brat Huan, brat Honas i brat David. Tri
viteza su utke ekala Kristobala.
Jedan din crne kovrdave brade pojavio se iza ogromne figure koja
gleda na Pase da Grasija, a na elu nosi krst koji se sve vreme okree,
to je znamen bratstva hleba i uzviene metamorfoze.
Dok se Kristobal prikljuivao skupini, sestra Magdalena je rekla:
- Mislim da bismo morali da im pomognemo, da im otkrijemo plan,
korake koje treba da naine... Sve bi bilo mnogo jednostavnije... Ljudi
konzole vrebaju i znaju koliko i mi.
- Ne moemo to da uradimo - prekinuo je Kristobal.
- Marija mora sama da otkrije put... Taj je put zapisan u njoj. Mi treba
samo da je titimo. Ona mora da otkrije istinu bez iije pomoi. Naa
misija nije otkrivanje, ve bdenje.
Brat Joakin, koji je bio pored jednog od kamenih ratnika na krovu La
Pedrere, uzeo je re:
-To je tano... U pravujebrat Kristobal. Mislim da je brat Honas otiao
predaleko.
- Ne, i to je bio deo plana - rekao je Kristobal.
Hoakin je pristupio za nekoliko koraka i postavio se u sredini. Visok je
i tanak, blag povetarac pripija tamnu odoru uz njegovo telo.
- Brao, jednodunost treba da bude pravilo meu nama... U vreme
maestra zatraili smo intervenciju Sapinijere; u nju je imao puno
poverenje. Brao, setite se puta sazdanog od sto pedeset kuglica
brojanice... Maestro ga je napravio u lavirintu. Treba da se pomolimo, da
saekamo bolja vremena, neka dotle tajna ostane gde je... Radi nae
bezbednosti, radi bezbednosti sveta...
Joakin bee pokrenuo kontroverznu temu meu sedmoricom vitezova
uvara. Svi znaju da je Sapinijera ifrovano ime tajnog drutva. To ime
glasi Soladitium Pianum i odnosi se na organizaciju malobrojnog lanstva
koju je osnovao papa Pije X, pontifeks koji se svim raspoloivim
sredstvima suprotstavio opasnoj najezdi masonskih loa i drugih tajnih
drutava u Evropi poetkom minulog veka. Sveti Otac je monsinjora
Boea zaduio za organizovanje Sapinijere, sloenog pijunskog i
obavetajnog reda podreenog Vatikanu, ija je najbolja tekovina bila
njihov sistem uzajamnog saobraanja tajnim iframa. Delovali su u okviru
raznih misija, ubacujui se u loe i tajne organizacije da bi ih ometali,
predupredili, spreili ih u njihovom delovanju. U tu svrhu su irili i lane
informacije. Maestro je oseao istinsko potovanje prema Piju X pa je u
svojoj kui u parku Guelj, u spavaoj sobi, drao sliku Svetog Oca.
Moda pod uticajem Sapinijere, ili usled njene neposredne
intervencije, tek, maestro je preuzeo svoju sudbinu. Opasnost je vrebala,
svetinja mora da ostane skrivena: to je bio argument Sapinijere. To je, u
stvari, bila ideja koja se, posle osamdeset godina, opet razmatrala, tu, na
terasi La Pedrere.
Brat Sebastijan, zamenik biskupa u barselonskoj episkopiji, osetio je
hladno, veoma hladno probadanje u grudima. Istorija se ponavlja:
Vatikan, mo Rima; opet se ustaljena pria, kao i uvek, bori za
odravanje moi nad onima koji prostoduno veruju u nekakav vii sklad,
ve kad su za ivota samo prostoduni, te time i robovi. Nova Crkva bi
mogla da oznai kraj nadmoi takve istorije. tavie, nova Drava Boja
moe da stavi taku na papski sistem stvoren od spletki i preutkivanja...
radi zemaljske vlasti i prevlasti. Prava vera bie uvek u nama, dok e se
zvanina Crkva svim silama boriti za to da sutinska tajna ostane zauvek
skrivena. Jer to je tajna koja, ako se obelodani, moe i te kako da ugrozi
veru onih najdobronamernijih; moe, time, da ugrozi i sopstveni
kontinuitet, pa ak i stabilnost venog Rima. Kroz njegov um naas su
proleteli zastraujui rafali. Um mu je nainio skok u vremenu pa se tako
setio operacije Letee ribe, (Exocoetidae), dakle prodaje egzoset
raketa argentinskoj diktaturi za vreme Foklandskog rata. Argentinska
diktatura je operaciju izvela preko kompanije Belatriks sa seditem u
Panami, u vlasnitvu Vatikanske banke i njene finansijske mree.
Korupcija, veze s mafijom, pranje novca. Podrka Somozinoj diktaturi u
Nikaragvi i Divalijeu na Haitiju. Sve je to dobro znao, a zna i otkad potie.
Godina 1945. Organizacija: Vatikanski koridor. Cilj: izvoenje operacije
Manastir, sa zadatkom da se omogui bekstvo istaknutim lanovima
naci-partije u junoamerike zemlje. Meu njima, Hansu Fibuku, SS-
generalu; Adolfu Ajhmanu, najodgovornijem za tzv. konano reenje u
smislu istrebljenja miliona Jevreja, kao i Jozefu Mengeleu, lekaru iz
Auvica...
Godinama kasnije lozinka je i dalje bila jasna: osujeivanje bilo kakve
pomisli na obnovu same Crkve. Sapinijera je, uz pomo CIA, pokrenula
bespotedni rat protiv teologije osloboenja, ne oklevajui ak ni kad je
poela da proganja i kleveta Leonarda Bofa, svoga prijatelja i nadu Crkve
meu razbatinjenima diljem planete.
Brat Sebastijan se najeio seajui se svega toga; treba da sprei da
Vatikan, preko bilo kakve tajne organizacije, ima ikakvog upliva u plan
koji je zacrtao maestro. No, najgore od svega bilo je to to je brat Hoakin
izriito pomenuo Sapinijeru. Do koje je mere najtajnija organizacija
Vatikana, po zadatku internih pitanja, pustila pipke i na ovu stvar?
- Ne... Protivim se njenom ueu. Vatikan ne moe da bude miroija
u svakoj orbi. tavie, uveren sam da je Rim doao do kraja. Tim pre e
se tamo grevito drati vlasti... Pokuae na svaki nain da Crkve
siromanih nikada i ne bude... Svi mi dobro znamo kakav je njihov stav u
odnosu na obnovu. Imamo primer upravo kod teologije osloboenja...
- To je jo jedna jeres... Brate Sebastijane, mislim da me nisi
razumeo... Ako je ovo tvoje miljenje, pitam se ta uopte radi unutar
Crkve, zauzimajui u njoj ak veoma visoki poloaj?
- Hoakine... Molim te... Pa valjda niega i nema izvan Crkve... Tek e
unutar nje procvetati nova nada, jedna obnova...
- A ta ako to propadne? Hoemo li Crkvu ugroziti, sa svim onim to u
njoj valja i to ne valja? Ne branim postupke Rima; bilo je tu svakako i
greaka... To stoji. Ali iz greaka smo se i nauili. Osnovno je da nada u
Hrista opstojava. Ako tajna dopadne u ruke Konzole, mi smo gotovi; to
nam je valjda jasno...Zbog toga i kaem da bi tajna morala da ostane
skrivena, do boljih vremena. Mi, Morije, treba da i dalje budemo budni,
dok ne nastupe ta vremena.
- Ta vremena nikad nee nastupiti... Ta nada o kojoj se govori nee
nikad biti ostvarena... Rim za to uopte i ne mari. Brate Hoakine, i ti to
dobro zna. Vatikan nije spreman za obnovu, smatra da bi tada izgubio
mo. Premnogo je vremena proteklo otkad smo mi, mnogi hriani,
izgubili veru u Vatikan. Vlast sve izjeda...
-To je jeres, brate Sebastijane! -ponovio je jo jednom.
Sebastijan se zamislio a potom je izgovorio nekoliko maestrovih
reenica, koje su, sreom, svi prepoznali:
- Spasenje oveanstva lei u Hristu i njegovoj slavi; u njegovom
stradanju zarad spasenja; spasenje lei u pobedi, odnosno u Hristovoj
gloriji. Hasta la victoria siempre. Hram siromanih ima dva proelja:
Roenja i Stradanja ili Pasije. Ova nova Crkva zasniva se na Otkrivenju,
tamo gde pie: Crkva je gusto drvo pod kojim potoci teku... Sreni su oni
koji peru svoju odeu da steknu pravo da budu deo drveta ivota, i da
uu na vrata u grad.. A napolju su psi i vraari i i krvnici i idolopoklonici i
svaki koji ljubi i ini la... Veruje li brat Hoakin da e Vatikan stupiti u
novi Boji grad kako bi jo jednom preuzeo dizgine vlasti?
- Ispod temelja Crkve nalazi se...
- Hristos je ugaoni kamen, onaj kamen to su ga neimari odbacili -
presekao je Sebastijan.
Rasprava izmeu Sebastijana i Hoakina se zahuktava... Svi je pomno
prate. Na neki nain, i jedan i drugi su u pravu. Magdalena se ipak
svrstava na Sebastijanovu stranu. Sapinijerinu intervenciju nije smatrala
neophodnom. Kristobal i dalje uti. On slua razliita miljenja. Napokon
je rekao:
- Mi emo i nadalje da titimo. tiemo izabranicu. Svuda emo je
pratiti i pomoi joj. Plan mora da se ostvari. Ne smemo da izneverimo
maestra. Tako je zapisano. Trka je poela pre osam stotinu godina, a
sada je ostalo svega tri dana.
Sastanak se time zavrio. Od tog trenutka svako je znao ta treba da
uini.
35.
- Nogese, ta imamo?
- Jo jednu leinu, efe.
- To ve znam - rekao je Mortimer besno grickajui lilihip.
- Pogodili su ga s lea. Devetka... po svoj prilici, sa priguivaem.
Mortimer nije odgovorio.
Noges je priao leu i razvezao vor kojim je bila privezana
pokojnikova odora.
- Razumete li se u popove, efe?
- Ne.
- Izgleda kao neka vrsta franjevca, mada se ia moda spremao za
karneval. Sve je vrlo udno, efe. Mislite li da ovaj sada ima neke veze sa
svetenikom iz crkve San Kristobal?
Noges je do kraja razgrnuo mrtvaevu odeu dok je odgovarao na
pitanje a ujedno i postavljao novo.
- Nemam pojma, Nogese. Ima li neki dokument?
- Nita, efe.
Kad je odea razgrnuta, na koulji koja se pojavila odozdo videla se
velika otisnuta slika kedra.
-To je crte, kao i oni templarski krstovi i sve ono to su starinski
vitezovi nosili, efe... Znam to preko onog svog H. H. Benitesa. Ipak, ta
to sve znai, efe?
- Znai da u naelu imamo nekoga ko ba voli da ubija popove i
franjevake kaluere uopte.
- Nose li franjevci maeve? - upitao je Noges poto je otkrio ma koji
je monah nosio ispod mantije.
- Da se ispita par koji je otkrio le.
- Ve sam to obavio, efe, dok ste vi bili na putu ovamo. Izgleda da je
neki ovek bio pored mrtvaca.
- Jesu li vam ga opisali?
- Da, ve znate; momak one devojke iji je deda umro u starakom
domu.
Mortimer je priao leu i poeo da ga istrauje.
- Traite li neto, efe?
Noges je video kako Mortimer ispituje pokojnikov vrat.
- Jeste, efe. Neto je nosio oko vrata. To su mu iupali. Verovatno
medaljon, a na osnovu tragova na vratu, reklo bi se da je visio o prilino
debelom lancu.
Mortimer nije uspeo da prikrije izraz razoaranja koji nije promakao
Nogesu.
- Trebalo bi da obavimo informativni razgovor sa matematiarem i
njegovom curom. Moda je re samo o podudarnosti, ali...
- Da, treba da porazgovaramo s njima. Ali ne jo - rekao je Mortimer.
odseno.
36.
Odluili su da uzmu taksi. Posle dvadesetak minuta videli su zeleno
svetlo i on je podigao ruku. Uli su u vozilo. Migel je rekao vozau:
- Do paviljona Gueljovog imanja... U Pedralbesu...
Marija je utala. Imala je nekakvu slutnju; moda je samo
podudarnost u pitanju, ali taksista je mnogo, zaista je mnogo liio na
onog dugajliju u autobusu koji se u pravom trenutku ispreio ispred
dvojice nasilnika to su ih posle pucnjavom Jurili po ulici Balmes. Taksista
je maltene dodirivao tavanicu. Veoma je visok, pravi grmalj. Lice mu je
iroko, brada crna, kosa razbaruena. Ali njegov pogled je ist, i on se
smei itavim licem. Sa retrovizora je visila figurica koju su Migel i Marija
odmah prepoznali. Figura svetog Hristifora. Taksista je to primetio pa je
rekao:
- To je na sveti zatitnik... teta to je papa ukinuo njegov praznik.
Mi vozai ga ipak i dalje potujemo; ak imamo jedno udruenje, jedno
bratstvo.
- Zaista? - upitno je odgovorio Migel.
- Da, veoma staro... Osnovano je pre vie od pet stotina godina...
- Kad su se gradile katedrale?
- Da, naravno... Ali sa nekih katedrala je uklonjena slika sveca. U
Seviljskoj jo stoji, kao i na Santijagovom putu...
inilo se da je taksista raspoloen za priu; inilo se, bez daljnjeg, da
je raspoloen da ih poduava. Neka ga: oni su ga pustili; sluali su ga.
- Duga je to tradicija... sa ovolikim brojem svakodnevnih udesa ne
znam kako je papa doao na to da svetom Hristiforu ukine praznik -
ponovio je taksista. - Stvarno ne razumem... U stvari, da, razumljivo je...
Taksista je zautao, i dalje se smeio, bilo je kao da iza te nedovrene
reenice ostavlja odkrinuta vrata. Migel se suzdrao, ali je Marija
zagrizla mamac, htela je da ode dalje...
- Kako to mislite?
- Ma, nita... Samo onako sam rekao... Ne bih da vas zamaram...
- Ne, taman posla, samo vi nastavite...
- Mi u bratstvu prireujemo niz kulturnih programa, uvek nauimo
neto novo, idemo na izlete, dolaze nam predavai. Veoma nas zanimaju
srednjovekovne legende vezane uz naeg zatitnika... Pre neki dan, na
primer, predava, inae istoriar, govorio nam je o Santijagovom putu, jer
izgleda da hodoasnici oseaju veliko potovanje prema naem svecu.
Predava nam je rekao da su to sve simboli... da je put, hodoae,
prevaljivanje tog Santijagovog puta in obnove. Da, tako je rekao... da je
to kao umiranje i ponovno roenje... Kao ubijanje zmaja... Zamislite! Ko
bi to rekao? Toliko smo puta videli kako sveti ore ili arhanel Mihailo
ubijaju adaju, a ispostavlja se da je to sve jedan simbol, da je sve isto.
Dodue, takve prie danas samo jo malo koga zanimaju. Kad ovek
naie na ljude poput vas, to je ravno udu, pri emu ja ivim u taksiju,
da, moe i tako da se kae... Kroz moje vozilo proe mnogo sveta, ali
gotovo nikoga ne zanimaju ovakve prie; prebrzo se ivi... niko se ne
usuuje da ubije adaju... Ha, ha, ha! Ba sam se napriao gluposti,
oprostite, molim vas... Nadam se ipak da vam nisam bio dosadan? -
upitao je taksista.
- Ne, nikako... - rekla je Marija steui Migelovu ruku.
- Eto, ve smo stigli... Ovde je...
- Da li biste mogli da nas priekate?
- Takve stranke volim, kao to ste vas dvoje. Neu da vam naplatim
ekanje...
Onda je taksista iz kasete izvadio posetnicu i dodao:
- Evo, uzmite, ako vam drugi put zatrebaju moje usluge, samo me
pozovite. - Migel je uzeo posetnicu. - Idite, saekau vas.
Izali su iz vozila parkiranog na uglu Manuela Hirone i polako su poli
prema ogradi Gueljovog imanja koje je bilo na nekoliko metara. Preli su
ulicu. Nikoga nije bilo; bilo je veoma kasno. Migel se okrenuo, taksi je i
dalje bio parkiran pored plonika.
- Na ta misli? - upitao je Mariju.
- Na taksistu, ta to je onaj isti ovek iz autobusa.
- Ma, ta kae?
- Kad ti kaem... To je on... U autobusu je itao neku knjigu o Gaudiju
i namerno se ispreio ispred jednog od Ljudi konzole da bih ja imala
vremena da iskaem.
- Idemo prema Treim vratima, da ne gubimo vreme, Zmaj nas eka -
rekao je Migel.
Nekoliko asaka su zadivljeno posmatrali velelepnu gvozdenu ogradu:
tamo je bio zmaj Ladon sa razjapljenim eljustima, u tako preteem
stavu da je izgledalo kao da je iv. Doao sam da te ubijem, govorio je
u sebi Migel, ali, kako? ta treba da uradim? Kako da ubijem ovo
gvozdeno udovite? ta se oekuje od mene? Sve je u njemu kljualo,
sve je bilo dobrano uzavrelo. Marija ga je posmatrala. Znala je ta se sve
u njemu lomi. Mora da veruje; da bi ubio adaju, mora da veruje. Mora
da razume da ono to se zapravo trai od njega jeste da veruje u nju, i to
verom, bespogovornom. Mora da veruje ak i u dobru staru ljubav.
Preobraaj; obred prolaska. Proi kroz nevericu, obnoviti se, biti drugi;
gledati novim oima. Biti ljubavlju obnovljen. Nita drugo. To je sve to
njen saputnik treba da razume; nita manje, nita vie. Posle svega to
se desilo, kako moe uopte jo da sumnja. Oko njega ljudi umiru, on je
uvuen u priu koja je, uprkos svemu, moda i puka ludost. Da li je? Nita
nije izvesno, pomislio je Migel.
Migel je podigao pogled ka zvezdama; za trenutak je posmatrao
zvezdano nebo. Uprkos svetlosnoj zgusnutosti barselonskog neba, nazirao
je veernjau na severu, a Velikog i Malog medveda kako se primiu
zmajevom sazveu. Jo jedan zmaj, pomislio je Migel, na nebu. Ono
to je gore istovetno je onome to je dole. Ubiti zmaja, ponovo se roditi...
ta se deava? Zato drhtim? Okrenuo se prema Mariji i pogledao je;
ona je plakala. Niz obraze su joj se neujno slivale suze.
- ta je?
- Kako ne shvata? To je dedina poruka... To je poetak, ako
zapoinjemo put moramo ponovo da se rodimo, moramo da verujemo...
Znam da je to za tebe veoma teko, ali tako je, ne moemo dalje ako pre
toga ne...
- Zmaj natkriljuje vrata...
- Da, put Ivice i Marice... Staza koja se gubi u umi... Shvata?
- Molim te, Marija... Ne znam ta da mislim. Sve ovo je... ne znam ta
treba da radim. ta to krije zmaj? Tvoj deda je neto zapisao preko jedne
karte; preko polovine karte kojoj nedostaje druga polovina, jer je ona u
tebi. ta ja treba da radim?
Migel je rukama preao preko zmajevog obrisa i tako opipao lance,
zastraujue eljusti, zailjene kugle vezane za lance. Pokuavao je da
utisne tu sliku u svoj um.
- Odluka je tvoja. Ti si sam ispred svoga zmaja, zar ne shvata?...
Nieg drugog nema... Nikakva misterija... ne treba da u zmaja zarije
svoj ma.
- Ve treba da ga zarijem u sebe, je l to?
- Ja sam odluila, nastavljam dalje. Kao Vergilije, moe da ostane
pred vratima... ili da poveruje.
Onda mu je sve postalo jasno. On je voli. Voli Mariju kao to nije ni
mogao da zamisli. Ne moe da je napusti, da je ostavi samu. On je voli.
- Ti veruje u mene?
- Ja tebe volim.
Osetio se veoma malim ali, ujedno, i veoma velikim, tamo, pod
zvezdama, pred tim udovitem koje mu poruuje: naao si ljubav svog
ivota, zar e sad da je ostavi?
On je tako racionalan, tako skeptian, strahovao je od lomljenja
oklopa. Ali tu je ona. Ona.
Pogledao je zmaja, svog zmaja, zakucao je svoje oi u one eljusti i
rekao:
- Volim te. S tobom sam i uvek u biti... ako ti to eli.
Marija je videla njegovo lice, potpuno izmenjeno.
Oboje su se stopili u dugom zagrljaju, u beskrajnom poljupcu. Zmaj
uva ovaj novi vrt Hesperida.
Bili su sami. Kao Ivica i Marica. Ali su znali da zajedno treba da
pronau umsku stazu.
ak nisu ni primetili da je taksista upalio motor i da se veoma sporo
udaljavao.
Migel je dalje bio u njenom zagrljaju, a u isto vreme je gledao u
zmaja preko Marijinog ramena. Sve dok mu se ta slika nije urezala u
pamenje.
GAMA
esti deo
37.
U nedelju popodne poele su da pristiu zvanice u sedite Fondacije.
Zgradu, smetenu u ulici Bruk, bee projektovao nepoznati arhitekta.
Verovatno datira iz 1901, ali datum se nije pouzdano znao. Lepa je to
porodina zgrada simetrine kompozicije sa sredinjim ulazom. Ulaz je
prostran, a zidovi su ukraeni istonjakim geometrijskim crteima. Hol,
sa arama na beloj podlozi, jo je uvao prvobitnu plou sa zvoncima.
Balkoni su od kovanog gvoa a fasada je ukraena cvetnim
kompozicijama sa neobinim ptiijim oblicima na vrhu te inae ne previe
upadljive zgrade koja ipak ima svoju dra i svoje zanimljivosti.
Po basnaslovnoj ceni Bru je od firme za prodaju motocikala u njoj
kupio celo prizemlje i tri stana na prvom spratu, s namerom da to bude
sedite Fondacije kojom rukovodi Taimacu, njegova tienica.
Marija i Migel su stigli kad je gradonaelnik zavravao govor. U
prizemlju je postavljena mala bina a oko nje dugi stolovi.
Svi gradski uglednici doli su na otvaranje. Migel i Marija ostali su
blizu ulaza i odande su uli obraanje savetnika za kulturu i Taimacu.
Onda je poelo slavlje, zaliveno najboljim piima Bruovih podruma.
Taimacu je blistala izlazei u susret poznanicima. Isto kao i Bru koji,
kao dobar pokrovitelj umetnosti, nije zanemarivao ni goste iz sveta
privrede i finansija.
Marija je pokuala da prie Taimacu dok se Migel probijao kroz
zvanice kako bi se dokopao dveju aa ampanjca.
- Da li se lepo provodi?
Migel se okrenuo. Alvaro Kliment mu je, nasmejan, ispruio ruku.
- Alvaro! Posle toliko vremena! - uzviknuo je ugledavi druga iz
mladosti koga je pre neki dan video na televiziji.
Srdano su se pozdravili. Alvaro Kliment je stari drug s fakulteta koji
je na prvoj godini napustio matematiku i preao na istoriju. Bavio se
porodinim poslom, vodio je malu knjiaru u ulici Frauras gde je Migel
proveo mnogo prijatnih trenutaka kopajui po policama. Alvara su uvek
pozivali kao sagovornika u televizijske emisije senzacionalistikog tipa na
ezoterijske teme i o nereenim misterijama.
- Eto vidi, a sada sluamo politiare o ciljevima Fondacije, o vanosti
modernizma, o institucionalnoj podrci privatnoj inicijativi na polju kulture
i sve tako. Koliko je vremena prolo?
- Deset godina?
- Najmanje toliko. Ti si isti. Malo sam pratio tvoj rad. Dakle, kad e ti
dati Nobelovu nagradu? - naalio se.
- Alvaro, mislim da si pronaao algoritam za zaustavljanje vremena.
- Kako zamilja da mogu da zaustavim strelu vremena pre nego to
bude odapet luk? Pre bih govorio o algoritmu belog luka. Mada se u
poslednje vreme drim formule oraha...
- Vidim da nastavlja sa svojim programima ishrane...
- Veruj mi, Migele, treba da izbaci pasulj iz svog jelovnika... Pitagora
ga bee zabranio. Polje s pasuljem je pakao matematiara...
- I dalje si na ezoterijskim temama, onako obuzet misterijama
istorije? Ponekad te viam na televiziji.
- Knjiara dobro ide i to mi omoguava da se bavim temama koje
volim. Postao sam ti pravi autoritet. Ima li neku obavezu posle ovoga?
Mogao bi da svrati u knjiaru, da se tamo ispriamo pa da odemo na
veeru...
- Nisam sam. Ovde sam sa... - hteo je da kae sa jednom
prijateljicom, ali se zaustavio.
- Sa devojkom?... E, to jeste novina. Ko bi rekao? Moj omiljeni
matematiar i bivi dravni prvak u maevanju, zaljubljen.
- Pa, nismo dugo zajedno. Ali da. Zaljubljen sam - potvrdio je Migel.
- Pa to je fantastino! Je li ona u blizini?
- Doi da ti je predstavim.
Poli su do Marije koja je bila sa Taimacu i jo nekoliko saradnika
Fondacije. Marija se udaljila od te skupine.
Migel ih je predstavio.
Marija ga je prepoznala, i ona ga je viala na televiziji.
- Televizija je udo jedno. Svi te prepoznaju.
Knjiar je pokazao zanimanje za Mariju.
- To je dobra kombinacija, matematiar i istoriarka umetnosti. Radite
li zajedno na nekoj temi?
To pitanje ih je iznenadilo.
- Pa, moglo bi se rei.
Migel mu je tada ukratko izloio svoju teoriju o fraktalnoj geometriji i
nekim delima katalonskog modernizma.
- Obraujete nekog konkretnog graditelja?
- Gaudija.
- Neobian lik, veoma neobian... i enigmatian. Pravi pravcijati
mason.
- Gaudi nije bio mason - uzviknula je Marija moda i sa previe ara.
Alvaru Klimentu to nije promaklo.
- Dobro, ne kaem da je bio veliki majstor, ali, koliko mi je poznato,
njegove veze sa masonerijom su dokazane. Radio je sa braom uzepom
i Eduardom Fontsereom, deklarisanim masonima. Uz to, esto je obilazio
manastir u Publetu, gde se nalazi ili se bar nalazio grob izvesnog Vartona,
ubogog siromaha poto je zavrio u potpunom krahu sluei kralju Felipeu
V u jednom puku u Ljeidi.
- I ta to dokazuje? - upitala je Marija.
- Dobro, to su samo neki podaci, ali mogu da vam pribavim jo neke.
Na primer, pisac Luis Karandelj smatra da je park Guelj projektovan kao
masonski grad, kao neka vrsta loe koju je finansirao njegov mecena -
rekao je knjiar.
- Huan Baseguda, arhitekt i direktor Kraljevske katedre Gaudi, smatra,
meutim, upravo suprotno. Iako je Gaudi u mladosti delio ideale
socijalizma, katolika vera koju je celog ivota negovao potpuno ga je
udaljila od masonerije. Uz to, Baseguda tvrdi da bi se njegovo ime, da je
stvarno bio mason, nalo na spisku neke od desetina i desetina loa
kakvih je bilo u Barseloni - odgovorila je Marija.
- Dobro, svi znamo da prilikom pristupanja loi svako bira simboliko
ime.
U tom trenutku pridruila im se Taimacu.
- Ne volim da prekidam, ali potrebna si mi - rekla je Mariji.
Marija se izvinila, pozdravila se sa Alvarom i udaljila se s Taimacu.
Dvojica prijatelja su ostali sami.
-Tano je, Migele, ti si se zaljubio. Desilo se udo. Ti, neosvojiva
tvrava, momak koga jedino zanima raun i teoreme, najzad si pao u
Afroditino naruje.
- Nemoj mi se podsmevati.
- Ne podsmevam ti se, radujem se. Osim toga, devojka je veoma
zgodna i izgleda da zna ta hoe. Ozbiljno, zato posle ne biste doli u
knjiaru? Sada moram da krenem, ali moemo da se dogovorimo za
devet. Samo me zovni. Ja u biti tamo; moe se rei da ja, praktino,
ivim u knjiari.
Migel nije nita obeao, ali je rekao da e se dogovoriti s Marijom.
- Ovo ovde nee trajati jo dugo - reko je Alvaro.
Migel je ostao sam i potraio Mariju. Ugledao ju je u grupi od petoro
ljudi meu kojima je bila i Taimacu. Odluio je da jo ne prie. Otkrio je
da voli da je posmatra. Marija je blistala. Da, zaljubljen je u nju, ne moe
to da porekne. ak je i njegov drug to primetio. udan je tip, ali milo mu
je to ga je sreo posle toliko vremena. Poznavali su se jo iz srednje
kole, i neko vreme su bili nerazdvojni. Imali su isti krug prijatelja i esto
su zajedno ili u bioskop ili izlazili na neka druga mesta, a esto su i uili
zajedno. Alvaro je bio pasionirani italac i okrenuo se temama koje njega
nisu privlaile; knjiara njegovog oca bila je dobro snabdevena takvim
knjigama, jer su imale dobru prou. Kasnije, kad je Alvaro napustio
matematiku, ispustio ga je iz vida. Svega se toga priseao ne skidajui
oi s Marije. Zmaj. Da, zmaj. Ali, ta se uistinu desilo? I sve i nita. I sam
primeuje da vie nije isti. Zmaj ga je probudio. ta je stvarno oseao
prema Mariji do tog trenutka? Puku privlanost? Meu njima je vladao
odnos dvoje odraslih koji se nipoto ne bi odrekli svoje samostalnosti.
Bila mu je draga, lepo mu je bilo s njom, jedva je ekao da je vidi, ali nije
ak ni uzeo na razmatranje mogunost da ive zajedno, a jo manje da
se obavezuje na neto dublje. Tako bi nastavili dok se neko od njih ne
umori i ne okona vezu, ili bi nastavili da se viaju, da vode ljubav,
zabavljajui se zajedno. Ali nita vie. Neka promena mogla bi lako sve
da prekine, bilo premetaj na drugi univerzitet, bilo neka stipendija, ili
ako bi ona reila da iz profesionalnih razloga ode negde drugde. Do tog
trenutka sve je bilo jasno. Ali sada se sve promenilo. Sada ne moe da
ivi bez nje. Sada mu je razumljiva ona krilatica: vera je poverenje, ne
znanje. Pred zmajem mu se desila slatka smrt. Sada treba da proivi
novo stanje uz sposobnost menjanja. A novina je Marija. Marija je
prestala da bude zgodno reenje da bi postala njegovo jedinstvo, njegova
sloboda i njegov predeo, ista dua. Sada vie ne ide ka nitavilu.
Sa drugog kraja prostorije i Marija je njega posmatrala. Bili su sami.
Oko njih nikoga i niega nije bilo. Shvatili su da oboje oseaju isto jedno
prema drugom.
38.
- Misli li da moemo da se uzdamo u njega? - upitala je Marija.
- Mislim da moe da nam pomogne. Predloio je da svratimo u
knjiaru.
- Ali, da li se moemo uzdati u njega?
- Prijatelj mi je. Poznajem ga odavno i veliki je strunjak za sekte i
ezoteriju. Rekao sam ti, ima antikvarnu knjiaru. Provodi ivot zatvoren u
njoj.
- I pojavljujui se na televiziji.
- Da - rekao je kao da trai opravdanje - ali mislim da je to ovek koji
nam je potreban da reimo zagonetke tvoga dede... mada neemo nita
preduzimati ako ne eli.
- Jesi li mu ve neto ispriao?
- Nisam... a nije ni potrebno da mu ispriamo sve; samo ono to je
nuno.
Marija je utala. Otili su sa slavlja i sada su hodali uz ulicu Bruk
prema Dijagonali. Skrenuli su ulevo, ulicom Provensa.
- Jesu li ti kola blizu?
- Jesu, na uglu kod Pasea da Grasije, iznad La Pedrere.
Izgledalo je kao da Marija razmilja dok tako idu u tiini. Nije joj
sasvim jasno u emu im taj knjiar moe pomoi. vrsto je stiskala torbu.
Od provale maskiranog u stan nije smela da ostavlja dnevnik kod kue.
Tu je klju, meu pitalicama, belekama i crteima. U onoj nepreglednoj
umi rei.
- Marija, bio sam svedok dva ubistva i verovatno ni smrt tvog dede
nije bila nikakav nesrean sluaj.
- Znam ja to. Uverena sam da su ga ubili.
- I ja sam uveren. Nego, udi me da me posle svega policija jo nije
pozvala na razgovor. Mislim da e me uskoro uhapsiti.
- Uhapsiti?
- Kako i ne bi! Mojih tragova ima posvuda. Jedan par me je video
pored... viteza Morije. Jeste, Marija, nee im dugo trebati da sve poveu.
Ako ve nisu. A ta mogu ja da im kaem?
- Ne moemo nita da im kaemo. Moramo da naemo...
- ta da naemo?
- ... to to je deda sakrio. To pitanje moramo mi da reimo.
- Kad bismo barem znali ta traimo!
- A potom, i ta treba posle da uradimo - dodala je Marija.
- Mislim da emo ve znati ta treba dalje da radimo kada to
pronaemo.
- Da li je potrebno da pokaemo svesku?
- Kome?
- Tvom prijatelju, naravno.
- Mislim da treba da mu damo odreenu informaciju, ali nita vie.
- A zloini?
- U naelu, samo u vezi sa ocem Honasom, ali moramo da mu
pokaemo medaljone.
- A dedina pria?
- To moramo da mu ispriamo... kako inae da nam pomogne?
- U redu.
Stigli su do ulaza u parking i spustili se niz bono stepenite. Na kraju
je bio naplatni automat. Migel je ubacio karticu i uzeo izlaznu kartu. Proli
su kroz pristupna vrata i nastavili da hodaju tom podzemnom prostorijom
ne bi li uoili vozilo. Svetlost je bila priguena. Nikoga vie nije bilo. Bili
su sami i Marija je osetila strah; nagonski se uhvatila za Migelovu miicu.
- taje?
- Bojim se.
- Zato da te laem, i mene je strah.
Imali su oseanje da ih neko prati. Zastali su i osvrnuli se oko sebe.
Nikoga nije bilo. Automobil su ugledali pri dnu. Ubrzali su korak. Kad su
bili na svega nekoliko metara, iznenada su ih u magnovenju zaslepili
farovi nekog vozila. Sve se odigralo munjevitom brzinom. Neko je izaao
iz kola parkiranih iza njih. Bio je naoruan. Oboje su zastali, ne znajui
ta da uine. Iz automobila iji su im farovi i dalje bletali pravo u oi
izaao je drugi ovek. I on je bio naoruan.
- Stoj ili pucamo.
Gurnuli su ih preko haube nekog automobila.
- Mirni! Ne okreite se! Onda vam se nee desiti nita.
Posluali su.
Jedan od nasilnika poeo je da ih udara.
- ta hoete? Nemojte da je povredite! - povikao je Migel.
- Umukni!
Migel je primetio da obojica imaju istonjaki naglasak.
- Gde je sveska? Znamo da je s vama - rekao je drugi batina.
Nisu odgovorili. Migel je osetio strahovit bol s desne strane. Zadali su
mu takav udarac da je za trenutak ostao bez daha.
- Kod mene je! Nemojte ga udarati! - rekla je Marija podiui torbu ne
okreui se i ne odiui glavu sa haube.
Grubo su joj istrgli torbu. ula je kako su stvari iz torbe poispadale na
pod. Prilikom udarca, mobilnom telefonu je ispala baterija.
- Na kolena! - povikao je jedan od batinaa.
Posluali su. Batinai su bili svemoni u tom asu.
Migel je pomislio kako je s njima dvoma gotovo. Te protuve e im
prosvirati mozak ne trepnuvi. im dou do belenice.
- Evo je! - rekao je jedan od njih, poto se sagnuo da pokupi svesku s
poda.
U tome ipak nije uspeo.
Migel je iz blizine zauo zvuk koji mu je bio toliko blizak; zauo je fijuk
maa kroz vazduh.
Potom i bolan krik i udar tela o tlo. Zaulo se i nekoliko pucnjeva.
Migel je podigao Mariju i pogurao je izmeu dva parkirana vozila.
- Ne mii se!
- ta se deava?
Migel joj je podigao glavu. Jedan od dvojice koji su ih napali leao je u
lokvi krvi na tlu, glave rastavljene od tela. Instinktivno se sagnuo kad je
uo novu pucnjavu. Neko naoruan maem saterivao je u mat-poziciju
dvojicu razbijaa sa Istoka. Nije se usuivao da podigne glavu. Mogao je
da uje kako neko tri dok psuje na nepoznatom jeziku. Potom zvuk
pokretanja motora i kola koja su punom brzinom prola ispred njih.
uo je nekoga kako tri prema izlazu iz parkinga.
- ta se desilo?
- Mislim da nam je neko pritekao u pomo; jednog je sredio. Drugi je
pobegao, a taj neko je nestao. Video sam ga kako tri prema izlazu. Kako
je uspeo da umakne mecima, a da ga ne pogode?
- Mrtav je - rekla je Marija, mislei na kriminalca na podu.
- I te kako. Ali mi smo ostali bez belenice tvoga dede. Njegov ortak
ju je odneo.
- Hteli su da nas ubiju - rekla je ona, ne mogavi da prikrije strah i
uznemirenost.
- To bez daljnjeg. Ubili bi nas ovde kao zeeve. Da nije bilo naeg
tajanstvenog prijatelja...
- Jedan od sedmorice vitezova?
- Neko ko barata maem kao olimpijski prvak.
- Izaimo odavde - rekla je Marija.
- Moraemo da pozovemo policiju.
- Hajde da izaemo, molim te. Nikakvo zvanje policije. Poimo pre
nego to nas neko vidi.
Uli su u kola i u tiini napustili parking.
- Sve je veoma udno. Ovi tipovi nisu Konzole.
- Hoe da kae da ima jo upletenih?
- Rekao bih da ovu dvojicu nisu unajmili ljudi Konzole, oni su sebi
dovoljni.
- ta emo sad?
- Prvo emo da popijemo jednu jaku kafu, a onda emo kod mog
prijatelja. Nita drugo mi ne pada na pamet. Jedino znam da nam je
ostalo svega dva dana. Dva dana, a mi jo ne znamo ta traimo! Sva
srea, Taimacu nam je izradila fotokopiju belenice.
- Strano se plaim - ponovila je Marija.
-I ja, ija.
Ali nije mogao da joj kae da se plai za nju, ne sme da joj povea
nemir. Migel je bio uveren da Marijino spasenje zavisi od ostvarivanja
proroanstva, a da je za to ostalo vrlo malo vremena.
39.
auma Bru i Taimacu nisu saekali da ode i poslednji gost da bi
napustili Fondaciju. Vratili su se u kuu magnata ustreptali od neodlone
elje. eleli su da vode ljubav. Bru nije nikad ranije video Taimacu tako
ozarenu. Otvaranje je bilo potpun uspeh i ona je sad bila sva ushiena i
ispunjena. On se divio njenoj ivotnoj radosti, njenoj strasti za ivotom i
arkoj elji da uiva u punoi svakog trena. Taimacu je uvek tako srena
da ne moe to da prikrije sve i da hoe. Za nju, svet je bio najbolji od
moguih svetova. Dobro je svet sazdan. Jedino ne bi da ga ona iim
poremeti ili upropasti. Ona uspeva da iz svoje okoline odagna svaki bol,
bilo koju neprijatnost. Nije dola na svet zato da pati, ve da ga slisti za
doruak svojim radom i svojim trudom. Svet je bio prepun mogunosti i
ne moe da razume kako se neki stalno ale na njega i na sve redom. Zar
je mogue da zaista nita ne sluti u vezi s poslovima svoga ujaka? Pa ak
i u vezi s onima koje on vodi? Ona naprosto nije bila kadra da pojmi
mutne radnje. Ali, Bru nije samo mutan lik; on je profesionalni
pokvarenjak. U tome je pak on uivao. Taimacu je bila njegova
suprotnost i, moda upravo zbog toga, ludo se u nju zaljubio. Zaljubio se
u etrnaestogodinju devojicu dok je skupljala koljke po plai
Kadakesa. Od onda je prolo dosta vremena. A on, koji je u odnosu na
sve ene u svom ivotu oseao ruilako nestrpljenje, tu je ipak saekao.
Saekao je da njegova Japanica poraste. U tiini je saekao, i sam kao
neki kolarac; ekao je tako to je povremeno svraao do njenog ujaka,
samo da bi je video.
Isprva, kad je shvatio da je voli, ljutio se na sebe. Ne sme sebi da
dozvoli takvu slabost. Ionako moe da ima svaku i sve ene i da ih posle
odbaci. To ga je i rasrdilo, to to nee da ona bude njegova, pa ni da je
titi, da bude njen prijatelj: nije hteo ak ni da je voli. ta onda hoe od
te proklete Japanke? Tako se on tada pitao. To to je oseao bilo je
poraavajue za njega. Samo su mu dve rei navirale u vezi s tim:
neizbeno i bezuslovno.
Uglavnom, poludeo je za njom, ili je barem tako hteo da to sebi
rastumai, ali se zbog tog ludila koje i nema tumaenje nije osetio
muenikom niti bespomonim. Naprotiv, sa oseanjem olakanja jer ga je
to zapanjujue ludilo odravalo u ivotu kao poar koji se hrani vetrom,
prepustio se lirskom raspoloenju koje dotle nije ni slutio, a sa oseanjem
miline izvan stvarnosti prepustio se i Taimacu kao savrenstvu kakvog
muzikog dela koje je neki genije napisao, a koje izvodi virtuoz.
On, ve napola truo ali koji se na to nije alio, vide kako ga ta
devojica gleda kao to ga niko nije dotle gledao. Ona ga je gledala kao
da u njemu vidi plemenito bie. Naravno da zna kako stvari stoje: on
nikad nije bio niti e ikada biti plemenit. Ali prepoznavanje takve
bezazlenosti u neijem pogledu potpuno ga je na kraju razorualo. I ona
voli njega.
Od tog trenutka ne bi proao nijedan dan a da ga neto ne podseti da
mora da misli na nju, kao to je inae na nju sve vreme i mislio, i tako
dvanaest godina. Nije urio. Za prozaina pitanja imao je sve ostale. Ona
je bila druga pria. A sada su, najzad, bili zajedno.
Kod kue, kad su stigli, predali su se ljubavnom zanosu bez ikakvih
prenagljivanja, ve oputeni, sa umeem grnara. Ona ga je tome
nauila. Umee ljubavi je umee sporosti i raspoznavanja. Ni blage veze s
iskustvima iz njegovih javnjaka; nita ni blizu onoga s crnkinjama koje
maltene nasmrt izudara poto se prethodno zadovolji. Sa Taimacu je
otkrio drugaiji nain voenja ljubavi i osetio se razoruanim. Ljubili su
se, milovali, uzajamno se otkrivali u plesu na postelji uz neno
dodirivanje - Bru je ak alio trenutak same penetracije. Po prvi put
potpuno spokojstvo bez ogranienja zamenjivalo je ivotinjsku
neodlonost. Oseao je da bi mogao sve da napusti i da je, kao kolorac,
zapita da li bi pola s njim na pusto ostrvo. Spreman je bio da izgovara
stvari o kojima nikad ranije nije razmiljao; gomilu gluposti bez ikakvog
smisla; bio je gotov da joj na primer kae da je ludo voli, da je on, inae,
kriminalac i zlikovac, ali da je spreman da sve to ostavi te da s njom ivi
gde god ona poeli, vo vjeki vjekov; da mu je dovoljno da je gleda, da je
vidi nasmejanu, da je pomiluje po kosi, da uje njen glas, da bude pored
nje, stalno, stalno, stalno. Neto od toga joj je jednom valjda i rekao,
iako se tada osetio kao potpuna budala. Ali, bilo mu je svejeno. Ona je
svet, a on je spreman da ga obie, ako mu ona ostavi prostora.
- E, jesi lud, auma - rekla bi mu tada Taimacu, nasmejana dok ga je
grlila.
Da, lud je. Ali ako je to slatko ludilo ljubav, spreman je da da sve to
ima da se ona nikad ne zavrila. Taimacu je besmrtnost.
- Moram da idem - rekla je Taimacu.
- Zar ve?
- Posao me eka.
- Posao? Kakav posao? Zar nije veoma kasno?
- Na emu smo? Da li je prerano, ili opet prekasno?
Bru se nasmeio.
- Idi ako treba, posao e ionako svakako zavriti.
- Volim te.
- A ja tebe ne.
- Ne?
- Ja tebe ljubim.
Taimacu se oblaila dok on nije prestajao da je, zadovoljan, gleda.
Onda je ona ula u kupatilo.
Potom je zazvonio telefon. Jurij. eka.
- Ima li je? - upitao je.
- Imam. Ali je jedan od mojih riknuo.
- Pet minuta. Saekaj me.
I spustio je slualicu.
ta ga briga to je tamo overen neki j... Rus?
40.
Na kraju su odluili da Alvaru ispriaju sve to im se dotle dogodilo,
Migel je verovao da e njegov drug umeti da im ukae na neki putokaz.
Ionako nita nemaju; nita ne znaju; nikud nisu odmakli. U stvari, jedino
su otkrili da je trku otpoela kornjaa, i da im je od tog asa preostalo
est dana da zaokrue nekakav plan, nekakvo proroanstvo. Od tih est
dana ve je etiri prolo i ostaju im svega jo dva. Zaista im se uri.
Vreme istie, za dva dana. Ne mogu to vreme da gube. Posle dogaaja
na parkingu vie nemaju izbora i ne mogu da biraju ta da se ispria; ta
ne. Sve su izgubili, i svesku i igru. Sreom, imaju kopiju koju im je
napravila Taimacu.
U knjiaru su stigli jo pre pola sata. Knjiara je bila smetena na
malom prostoru u ulici koja se Mariji uinila kratkom i senovitom, dakle u
ulici Frausa; uli su onamo iz San Pera Mes Baa poto su kola parkirali
na Viji Lajetani.
Stranji deo knjiare bio je, meutim, znatno vei. Tamo je Alvaro
drao svoje svetilite. Prostorija je inae bila bez ijednog prozora. Sva
etiri zida bila su prekrivena drvenim policama pretrpanim knjigama, od
kojih su mnogima bile istrgnute stranice, a sve zajedno bile su
rasporeene maltene kao da su pretrpele brodolom. Vrata pri dnu, na
suprotnoj strani od izlaza iz lokala, izbijala su na uzani hodnik koji je opet
izbijao na nekakav umivaonik i jedan sobiak, opet bez prozora. Ta
prostorija je zapravo bila neka vrsta skladita. Tamo je knjiar imao svoj
radni sto od pocrnelog drveta, prepun antikvarnih knjiga, rukopisa, starih
mapa, pergamenata i svitaka koji su boga molili da ne zavre na podu.
Raunar je stajao sa strane, a u neto raskrenijem kutku ulubljeni globus
sa metalnim alkama koje s opisivale putanju pet planeta. Pored radnog
stola stajala je sofa sklona padu, stoi sa poutelim asopisima,
plastinim aama, ostacima hrane i ispranjenim kesicama ipsa. U uglu
friider i mala polica na zidu koja je nekako uspevala da se izbori s
teinom mikrotalasne penice, kao i mali ureaj za kafu.
- Izvinite zbog nereda... ali moe se rei da ja zapravo ivim ovde.
Alvaro je pokupio ae, prazne boce i ostatke hrane. Otvorio je friider
i izvadio nekoliko piva. Poto sve troje nije moglo da stane na sofu,
knjiar je otiao u radnju po stolicu na rasklapanje.
Marija je u nekom trenutku opirnog objanjenja osetila
uznemirenost, ali Migel je imao poverenja u svog prijatelja. Bilo je ve
kasno kad je Alvaro uzeo re, poto su prethodno pomenuti Gaudi,
templari, uvari Morije, masoni i itav niz stvari koje su i sami pokuavali
da poveu dok su sluali o njima. Izgledalo je kao da je Alvaro dobro
upuen u Gaudijeve veze s nekim tajanstvenim likovima iz svoga doba.
Meu pojedinostima koje je Alvaro izloio oboje su posebnu panju
obratili na nesvakidanji susret kojem je Gaudi prisustvovao na nekom
mestu u Oksitaniji. Onamo je stigao preko Izletnikog centra, a s njim je
bio veliki pesnik uan Maragalj, njegovprijatelj. Izletnikom centru,
osnovanom krajem XIX veka, pripadale su ivopisne linosti toga doba,
kao to su Ljuis Domenek i Muntaner, Fransisko Ferer i Gvardija, Anselmo
Lorenso i Eliseo Raklus, geograf, anarhista i slobodni zidar.
- Fulkaneli, poslednji alhemiar - svakako ste uli za njega - bio je vie
puta u Barseloni. Kao to pretpostavljam da znate, njegovo pravo ime je
an-ilijen ampanj; rodio se u maloj seoskoj zajednici na nekih
dvadesetak kilometara severno od Pariza, u Vilije le Belu. U Parizu je
umro 1932. godine u najveoj bedi. Kako rekoh, u Barselonu je doao u
vie navrata, ali ga Gaudi nije upoznao u gradu, nego preko zajednikog
prijatelja, arhitekte Viole-le-Dika. Susret se odigrao u Oksitaniji. Gaudi je
do smrti uvao radove Viole-le-Dika, koji je, kao to znate, radio na
rekonstrukciji gotikih katedrala. Neizmerno mu se divio. Fulkaneli je bio
u prisnim prijateljskim odnosima i sa njime a i sa Gaudijem. Nemam
nikakve nedoumice da su sva trojica bili majstori ar gota.
- Ar got? - upitao je Migel.
- Da, oni su dobro poznavali taj izgubljeni jezik... Alhemiar Fulkaneli
je odgonetnuo jezik isklesan u kamenu... Gaudi je hteo da ode dalje i to
ih je razdvojilo, upravo kada je poinjao da posveuje svoj ivot Sagrada
Familiji.
Poto se inilo da se rasplinjava, pre nego to je prijatelj nastavio,
Migel ga je bez okolianja upitao:
- Sve je to lepo i krasno. Ali, ta mi traimo? ta misli da je Gaudi
dao njenom dedi?... Pod pretpostavkom da ima neku predstavu o tome.
Nije nam ostalo mnogo vremena.
Alvaro je zautao. U sobi je bilo malo svetlosti. Stona lampa na
jednom kraju, antikvarni komad sa isprepletanom zmijom, jednim
kaducejem. Mariji nije promakao ni taj ni mnogi drugi detalji u toj
neobinoj sobi.
Alvaro je i dalje utao. Polako, kao da zapoinje neki obred, ustao je,
otvorio friider, video je znatieljno lice svog prijatelja Migela i njegove
devojke Marije u iekivanju nekog odgovora... Svaki put kad bi vlasnik
knjiare otvarao friider da izvadi jo piva, svetlo bi ih naas zaslepilo...
Uzeo je tri limenke i onda se naglo okrenuo. Sad se iroko osmehivao,
njegove oi su iskrile. Zatvorio je friider pokretom glave, i dok su njih
dvoje jo bilo zaslepljeni usled kratkotrajnog bleska iz friidera,
znaajnim glasom je rekao:
- Omfalos... Nemam nikakve nedoumice.
- ta?
- Ugaoni kamen, Pupak sveta. To je ono to je Gaudi predao tvom
dei. Zato? Pojma nemam.
- Moe li, ipak, da nam to malo blie objasni? - upitao je Migel.
- Kamen je u mnogim kulturama simbol boanske moi.
- Jeste, koristimo ga za pravljenje orua i alatki, ba i ne vidim ta je
tu boansko - rekao je Migel zbunjeno.
- Kamen je prva faza ljudske kulture. Ali ja ti neto drugo govorim.
Zidanje verskih graevinavelikimkamenim blokovima, poput menhira,
dolmena, sa kamenim krugovima i proseenim avenijama od kamenih
blokova, potie jo od nekih 6.000 godina pre Hrista. Na drevnom Istoku
kamen je bio znak boanskog prisustva i njemu su prinoene takozvane
rtve ljevanice.
- Krv?
- I ulje... Kamen je postao oltar, Betel ili Boja kua.
- Dobro, ne sumnjam u tvoje znanje... Ali to je isto mitsko
razmiljanje, to su mentalne konstrukcije koje ljudi...
- Doputa mi da nastavim - otro ga je prekinuo knjiar.
Migel je podigao glavu i Alvaro je sporim glasom nastavio izlaganje...
- U Izlasku, Drugoj knjizi Mojsijevoj, 20, 25, kae: Ako li mi naini
oltar od kamena, nemoj nainiti od tesanoga, jer ako povue po njemu
gvoem, oskvrnie ga.
- U redu, sada znamo nastanak oltara. Ali, ta mi traimo?
- Ne budi nestrpljiv.
- Pusti Alvara da nastavi s kamenjem, pretpostavljam da hoe nekud
da nas povede - rekla je Marija, zaista poneta svim onim to im je Alvaro
govorio.
- Malo strpljenja, dragi moj. Ono to hou da ti kaem jeste da je
kamen konstanta u ljudskoj istoriji, u svim kulturama, i da e nam
njegova simbolika i njeno tumaenje pruiti klju koji traimo. Drugo je
pitanje kako i gde. Ali, kao to sam rekao, osim u nadgrobnim
spomenicima, kamen ima ulogu i u starim ceremonijama krunisanja, na
primer u vidu prestola. Na Tari, na staroirskom Teamhair - Taur, brdu u
Irskoj, nalazi se kamen sudbine. Tu su bila i dva kamena tako blizu
jedan drugom da ruka nije mogla proi izmeu njih. Ali ako bi ta dva
kamena prihvatila izabranog budueg kralja, onda su se pred njim
razdvajali i putali ga da proe svojim koijama. Legenda o kralju
Arturu... ma Ekskalibur poboden u kamen... Neki preistorijski dolmeni u
Bretanji bili su, kako se verovalo, nabijeni energijom, pa bi nerotkinje,
sedei na njima, poprimile snagu zaea iz kostiju majke zemlje. Toplota
tog kamenja simbolizuje ivotnu energiju koja omoguava stvaranje
poroda. Ukratko, u nekim kulturama kamenu je pripisivano svojstvo
skladitenja snage zemlje i smatralo se da on moe da je prenese u
dodiru s ljudima. Sad emo malo da samemo vremeplov. Dolazimo do
slobodnog zidarstva, u ijoj simbolici grubi kamen koji jo nije stekao
oblik predstavlja stupanj egrta. Ali cilj je tesani kamen koji se tano
uklapa u veliko zdanje Hrama oveanstva. Ta simbolika potie jo od
srednjovekovnih katedrala, u kojima je obrada kamena bila od
prvorazrednog znaaja. Majstor kamenorezac esto je ostavljao svoj znak
kod spoja na svodu. U svetu alhemije lapis philosophorum tzv. kamen
mudraca, ili mudrosti, simbol je krajnjeg cilja drevnog nastojanja da se uz
pomo tog kamena neplemeniti metal pretvori u zlato.
- Ali to nije ono to traimo.
- Nije. Nije to bila velika Gaudijeva tajna.
Knjiar je zastao.
- Proroite u Delfima je najvanije svetilite antikog sveta i ono se
nalazi na mestu koje se jo od pamtiveka smatra svetim.
- Da, bilo je posveeno Apolonu koji je oliavao ideju vene mladosti,
lepote, harmonije i ravnotee. Njegovo najrasprostranjenije ime bilo je
Svetlonosni Feb - uskliknula je Marija.
- Odlino, vidim da si dosta verzirana u grkoj mitologiji. Dakle, u
Delfima se nalazio Omfalos, predstavljen pupanim kamenom koji je bio
sredite sveta.
- Pod straom strane zveri.
- To je piton, zmija, odakle i potie Pitijino ime. Pitija je bila vrhovna
svetenica sibila i delfijska proroica. Da bi se toga domogao Apolon je
morao da svojim zlatnim strelama ubije pitona. - Knjiar je nainio pauzu.
- Vi ete morati da savladate udovite da biste postigli svoj cilj.
- Omfalos - ponovio je Migel.
- Da, ali onaj koji odgovara naoj tradiciji...
- Sad te ne razumem... I u naoj tradiciji ima...?
- Ima, Migele... Pie u Jevanelju po Mateju... Konkretno, u glavi 16, u
18. versetu... Tu je saeto sve to je Crkva kao institucija... To je
poglavlje posveeno pripremi Hristovog stradanja, pasije, kada Isus
svojim uenicima otkriva koja e biti njihova misija na zemlji. Isus je
svoje uenike upitao, seate se, Ko sam ja?. Neki odgovorie da je on
prorok; samo je Simon, Jonin sin, tano odgovorio... Sve se to desilo u
Kesariji Filipovoj, u podnoju planine Hermon...
- Jeste, sad se seam jedne stranice koju nam je Taimacu
fotokopirala... Bila je neka reenica u kojoj se neto kae o planini
Hermon, o Kesariji Filipovoj...
- To je vulkanski predeo... Na severu dananjeg Izraela...
- Ali, ta se tamo desilo? ta kae Jevanelje?
Alvaro promeni izraz lica.
- Petar je bio jedini uenik koji je Isusu kazao: Ti si Hristos, Sin Boga
ivoga. Isus njemu onda ree: A i ja tebi kaem: ti si Petar, i na ovom
kamenu sazidau crkvu svoju, i vrata paklena nee je nadvladati.
- Hristos je Petru predao kamen da sazida Crkvu? Izvini, Alvaro, ali
mislim da to Crkva u stvari shvata simboliki...
- Rei i jo rei... Vladaju umeem govora... prikrivaju, zaklanju iza
vela... Ali re krije kamen, tamo se uva tajna. To je jedna od enigmi
koju je Fulkaneli otkrio u svom delu... Treba ubiti re da bi se otkrila
istina. Crkva kao institucija pospeila je, ili dopustila, da krue mnogi
mitovi, legende o svetom Gralu, o Hristovim svetinjama, o avlima, o
Svetom pokrovu... kada bismo sakupili sve drvene delove krsta na koji je
Hristos razapet, a koji su rasuti po katedralama, crkvama, isposnicama
gde se uvaju relikvije i predmeti dubokog potovanja, verovatno bismo
mogli da napravimo itavu kuu... Longinovo koplje... Bezbroj svetinja
svetaca i anela kojima se ljudi klanjaju takoe se ljubomorno uvaju,
pokazuju se na povorkama... Vatikan se ne suprotstavlja tome, on
dozvoljava sve ove manifestacije koje bi se ak mogle smatrati
paganskim... Zauzvrat, kroz vekove umeo je da sauva svoju pravu tajnu,
iz koje izvire itava njegova mo... Kamen, iz njega izvire prava mo, iri
se po celoj Evropi, grana se, raste... Hramovi, svetilita, isposnice...
Katedrale... Najvea tajna hrianstva jeste ona koja nam je najblia,
pred oima, ali ona je sauvana, prekrivena reima... Ko bi mogao i da
pomisli da...?
- Da jedan obian kamen... - rekla je Marija zaueno, upadajui u re
Alvaru, no on je odmah nastavio dalje:
- Jeste, koji je sam Isus dotakao svojim rukama... Na tom kamenu
sazidau svoju Crkvu... I tako je i bilo... To je centar sveta.
Knjiar je promenio ton glasa. Marija je primetila neto neobino kod
njega kad je rekao:
- Temelj nae vere i kulture Zapada. Sveti kamen. Rimska vlast se
potrudila da sauva Hristovu tajnu, tajnu koja je zapisana u Jevanelju,
jasnim i preciznim reima, bez dvosmislenosti, bezparabola... Nisu,
meutim, umeli da je vide pa je Petar sazidao Crkvu na pogrenim
temeljima i u hriansku veru posejae mrnju i krv. Da je svetinja izbila
na svetlost dana i da je greka ustanovljena, Crkva ne bi vladala... Dve
hiljade godine vlasti na zemlji. Nijedna drava, nijedno carstvo, ako
izuzmemo Egipat, nije se tako dugo odralo. Pri tom, danas nema vojsku,
jo manje nuklearno naoruanje... Samo putem rei, iz jednog siunog
grada, Vatikan uspeva da se razgrana po celom svetu... Znali su da
sakriju tajnu koja nam je svima pred oima, koju moemo da dotaknemo
rukama. Re je veo... I u Meki, sreditu svih velikih religija sveta, tano
na severoistonom uglu abe, smeten je uveni crni kamen, jo jedan
pogrean kamen koji je svet polio krvlju. Ortodoksna verzija kae da su
ga Ibrahim i njegov sin Ismail postavili u Meki posle potopa; ima,
meutim, i onih koji kau da ga je neka sufistika sekta postavila na
mestu gde mu se sada svi muslimani klanjaju.
- Alvaro, stvarno mislim da je sve to izuzetno zanimljivo, ali, opet, i to
je jo jedna legenda... No, neka bude i tano. To onda znai da je onaj
kamen u Kesariji Filipovoj, u podnoju svete planine Hermon, skriven...
Onda bi trebalo tom kamenu to ga je Isus dotakao kada je apostolima
otkrio koja treba da bude njihova misija na zemlji, da pripiemo posebna
svojstva...
- Natprirodna? A ta je natprirodno? Ono to nauka, razum,
matematika, proraun... jo nisu otkrili? - rekao je Alvaro pomalo jetko.
-To je jedno objanjenje... To je ono to imamo.
- Da, da... Sud inkvizicije je mnogo znao o tome... i Galilej je to
znao... Podui je spisak uenjaka spaljenih na lomai. Ali, objanjenje, da
kaemo mitoloko objanjenje, u stvari nita ne znai. Pitanje glasi ta je
za nas natprirodno. Zar nije sam svet, priroda, zar nije ivot, put tajni
koje tek treba otkriti, zar nije i to sve natprirodno... To je paradoks...
Zapravo, ta mi znamo? Misli li da ima neki smisao ako se matematiki
predskae smak sveta? Prema uglednim naunicima i astronomima,
unutar broja dignutog na stepen konkretnih godina koje se mogu
izraunati, svemir e nestati... Usledie entropija, savrena ravnotea...
Nee biti nijednog nebeskog tela, ni planeta ni zvezda... nita... niega...
Svemir pretvoren u beskonanu supu protona... Misli li, Migele, da to ima
nekakvog smisla? Ja mislim da nema. tavie, mislim da je put ka
nitavilu, rastvaranje, najnatprirodnija stvar koje se u poslednje vreme
naunici dre kao dokazane i prouene injenice.
Migel nije hteo da raspravlja sa Alvarom kao neki drveni advokat.
Njegov prijatelj je nastavio:
- Prema drevnom predanju kamen iz Kesarije Filipove pao je u
zaborav, odbaen je sa omalovaavanjem. Petar je sazidao Hristovu
Crkvu na simbolinom kamenu. Veliki graditelji svih religija preli su
preko pravog kamena i tako je on dugo ostao zaturen. Dok ga uvari koji
su ili za njim i traili ga nisu najzad i nali...
- Stabla Morije - apnula je Marija.
- Tako je.
Alvaro je ustao i, pogleda izgubljenog na nekoj neodreenoj taki na
tavanici, okrenut njima dvoma leima, rekao je:
- Sedmorica vitezova Morije, nekadanji uvari Solomonovog hrama,
bili su prisutni kad je Isus Nazareanin napravio skandal i poizbacivao
trgovce i menjae iz hrama. Morije su poli za njim i on im je otkrio
proroanstvo, konano razaranje Solomonovog hrama i...
- Zidanje nove Crkve... - prekinuo ga je Migel.
- Tano. Pravi Hristov plan... Isus je u Kesariji Filipovoj svojim
uenicima otkrio koja je njihova misija. Petru je predao svetinju. Rekao
mu je, uzmi, vidi, na tom kamenu u sazidati svoju crkvu. Isus je znao
da Simon, onaj to je bio plahovit i jedini meu njima rekao da je Isus
mesija, u tom trenutku velike napetosti nije mogao da razume pravu
poruku. To je bio jednostavan svet, to su bili ribari, jo nisu bili primili dar
Duha Svetog. Nisu shvatili da kamen uopte moe da bude vaan. Da im
je dao dragi kamen, ili neko oruje... ali obian kamen. Isus je uvek
govorio u parabolama, iznosio je primere, pa je Petar pomislio da su rei
koje uitelj izgovara samo jedan simbol. Pomislio je da mu Isus govori o
potrebi da se sagradi crkva vrsta kao stena, ali nikad nije pomislio da je
onaj kamen u njegovim rukama bio sama energija.
- Onda znai da kamen...
- Mislim da si uhvatio sutinu, Migele. Kako bi u tom trenutku znali da
njihov voljeni uitelj Petru predaje ugaoni kamen? Kako su mogli da
zamisle da je taj najobiniji kamen pravo blago, temelj, osnov novog
hrama?
Tada se umeala i Marija:
- Da razjasnimo... Hoete da kaete da nijedan apostol, da ak ni
Petar nije razumeo Isusa Hrista?
Alvaro ju je pogledao sa blagom ironijom u osmehu.
-To je ono to kae predanje. Kamen je ostao tamo u Kesariji
Filipovoj. Isus je to znao. Znao je da ti jednostavni ljudi, njegovi uenici,
jo nisu spremni, jo ne mogu da razumeju poruku sadranu u obinom
kamenu; za njih je Mesija bio mo, za njih je on bio sve... Hristos je znao
da e ti ljudi proneti svetom njegovu poruku, da e svet pripremiti za
pravi dolazak, koji e se zbiti izgradnjom pravog hrama... Dve hiljade
godina posle rtve na krstu. Oni, njegovi uenici, pa i sam Petar, vukli su
na svojim leima taj veliki teret, moda je to bio preveliki zahtev za njih,
moda svet jo nije bio spreman...
- A uvari Morija? ta se desilo s njima? - upitao je Migel.
Alvaro se naglo okrenuo prema njemu:
- Oni, da. Legendarna Stabla Morije... oni su potraili mesto...
Vekovima su ga traili. Znali su da moraju da budu pripravni, da odre
upaljenim plamen koji gori preko hiljadu godina. Isus im je izloio plan,
oni su znali kada e nai tajnu... Kada vojske krsta uu u Jerusalim...
- U doba krstakih ratova... - rekla je Marija veomaiznenaena.
-Tako je. ak se pominje jedan datum... 1126. Jedan sufi, jedan
asketa ga je naao, moda putem boanskog otkrovenja, tek, kae se da
ga je jedan aneo poveo do tanog mesta i da mu je vatrenim maem
pokazao kamen. Sufi ga je uvao do dolaska Morije... Potom se kae da
je kamen prenet u Evropu, ak se veruje da su u nekom trenutku
vitezovima Morije pomogli i templari... Ali su vitezovi s krstom na grudima
nestali... Svetinja je ostala zaboravljena na nekom mestu na jugu
Katalonije. Naposletku, kamen je prenet na svetu planinu Munsarat...
Gaudi ga je naao, ili, bolje rei, predat mu je kad je zapoeo gradnju
hrama... Gaudi jepostao jedan odvitezova Morije iz prolog veka. Njegov
zadatak je bio da kamen postavi na nekom mestu nove Crkve... Klju
svoda? Niko to ne zna... To je kamen koji je Gaudi pre smrti predao tvom
dedi. To, dragi moji prijatelji, vi traite. Gde je tvoj deda sakrio kamen?
Alvaro je svoje prodorne oi uperio prema Mariji; oi su mu zasijale
kao eravice kad je ona postavila pitanje:
- Htela bih da ti verujem, ali... Sve mi je tako besmisleno...
Hrianstvo, Rim, irenje jevanelja, mo... Sve to na temeljima niega...
Carstvo koje poiva na nitavilu? Ratovi, smrti, nesrea, vekovi
uzajamnog klanja meu verama. Meu hrianima, muslimanima i
Jevrejima... Mo ljudi, iskvarenost... To nije mogla da bude, to ne moe
da bude prava Hristova Crkva, njegova poruka ljubavi i skromnosti...
Kako se moe ubiti na hiljade ljudi i ena u ime Boga koji propoveda
ljubav, mir, razumevanje? rekla je Marija poneta srcem. Ali Alvaro ju je
prekinuo.
- Znam da ti zvui i suvie fantastino... Znam. Moda i vie od toga,
ali meu muslimanima, a islam, zna se, spada u religije sa najvie
vernika na svetu, takoe ima naunika, ena i mukaraca zdravog
razuma, koji razmiljaju manje-vie kao i hriani, ima mudrih, pametnih
ljudi, nesklonih praznoverju... A oni oboavaju jedan kamen, abu, simbol
moi, sredite islamskog sveta... Pravilo je ak da ga vernik makar
jednom obie na hodoau... Are je o kamenu... Legenda? Misterija?
Izmiljotine, uobrazilja...? To preputam vama, vi ste me pitali i ja sam
vam prosto izneo ono to znam... Ali od svih izgubljenih svetinja
hrianstva, moda je upravo ta najsuvislija, najrazumnija. A ima i jo
neto...
Nastala je napeta tiina. Onda je knjiar rekao:
- Neki kau da je to Sveti Gral, drugi veruju da je tamo pravo
jevanelje koje je napisao Hristos... Svi isto trae... Mo. Verovatno ima
ljudi spremnih da ubiju da bi se dokopali tog kamena.
41.
Starac, koji zajedno sa krevetom nema ni etrdeset kilograma iako
prikopan na mali milion aparata, paljivo ga je sasluao. Tokom itanja,
povremeno bi se iz starevog grla oteo kripavi jecaj. Tada bi se auma
Bru zaustavio, ali starac bi mu davao znak da nastavi. Bru je dovrio
itanje belenice.
Usledila je duga tiina koju je ipak starac prekinuo.
- Mora da je preda Asmodeu, on e ve znati ta e s njom.
- To je njegov bajni kamen, zar ne, oe?
- Zlo i naopako! U kakvom mi to svetu ivimo! Omladina vie nee
nita da ui pa i da naui, slepci vode druge slepce i stropotavaju ih niz
provalije, ptice se usuu i pre nego to polete, a...
- Oe, pustite sad citate, ta i ja sam itao Ime rue.
ivi le, ije je lice ulivalo strah poto je izgledalo kao da ima sve
godine ovoga sveta, najmanje, pokuao je da se uspravi.
- Ostao sam u ivotu samo da bih video kako moj neprijatelj naputa
ovaj svet. I da budem siguran da se njegov plan nee ostvariti. A sad smo
tako blizu...
- Da li je to vredno novca?
- Novac, novac! Zar te niemu nisam nauio?
- Da, oe, svemu. ak sam poslove nauio da vodim bolje od vas.
- Nisam te ja nauio voenju poslova! Nauio sam te jednoj filozofiji
koju si ti odbaco! Mogao si da postane moj naslednik.
- Ve jesam: ja sam va naslednik.
- Ne, nisi ti moj naslednik. Nisi hteo da bude novi Asmodeo, moj
pravi naslednik.
- Gluposti, oe! Zar ste stvarno pomislili da u gubiti vreme oko te
blesave sekte? Dovoljno ve inim to izravam tu aavu bandu koja je
godinama bila pod vaom komandom. Svet se promenio.
- Svet se uopte nije promenio, budalo jedna. Osim to danas ni u ta
ne veruje, osim u jo vee gluposti. To je veita borba izmeu svetlosti i
mraka. A ti si zloa bez traga moralnih naela. Nisi uopte shvatio da zlo,
kao suprotnost, jeste filozofija, nain da se svet sagleda, nain da se on
promeni. Jer ionako ne valja. Mi smo tu da bismo opovrgli protivnika.
inio sam zlo jer mi je to u prirodi, a ti zato to od toga ima koristi.
Promaio sam kao otac jer nisam uspeo da uobliim tvoje bie; nisam
uspeo da te nauim sagledavanju svetlosti iz mraka.
- Oprostite, oe, ali to su puka naklapanja. Moram vam inae rei da
ja radim to mi je volja, kad me je volja i kako mi je volja. Mogu da
uzmem i oduzmem bilo iji ivot, i da sa njime uradim to god mi se
prohte. ak mogu da zavijem u crno gomilu ljudi, samo ako mi se tako
prohte. Oe, moan sam, vrlo sam moan. Mogao bih ovu zemlju da
kupim dvadeset pet puta, i jo bi mi para preteklo da otkupim ostatak
kontinenta. Nemojte sad vi meni tu s nekim avoljim priama! avo sam
ja! Mogu da izaem na megdan bilo kom oveku, ako ima u tome razlike,
i neastivom!
- Ma, to je isto i Odisej uradio. Pa mu je bilo potrebno mnogo godina
da se vrati kui.
- Bog ne postoji, kao ni to neko zvere koje vi oboavate. ta biste,
oe, hteli? Da nataknem kapuljau kao i sve ove vae budaletine?
Starac nije odgovorio. Sa sinom je ve o tome bezuspeno razgovarao
bezbroj puta. Sin je odbio da mu bude naslednik. On je morao da izabere
drugog Asmodea meu lanovima Konzole. Takav promaaj kao oca nee
nikad moi sebi da oprosti.
- Zato onda nisi pristao da me smeste u bolnicu?
- Ovde imate sve to vam je potrebno. Ceo jedan sprat samo za vas,
sa svim lekarima i potpunom uslugom. Makar i kao senka senke, vi ste,
oe, hteli i dalje da ivite. To sam vam i omoguio: da budete i dalje u
ivotu.
- Jeste. Redovno me obilazi. Zato?
- Hteo sam da ujem kako se trune.
Starac se nasmejao.
- Vidim da nije sve izgubljeno. Bie neto odtebe. Pravi si kukin sin.
- Kao i vi, dragi oe.
- Idi sad. Idi, i predaj svesku Asmodeu.
- Mogao bih i da je prodam.
- Nee valjda!
Sprave su pojaale pitanje i starevo lice se skupilo. Bru se slatko
nasmejao; pogodio mu je slabu taku. Otac mu se prevrnuo medu
aravima, njegov izraz je ispoljavao slepu mrnju, zajedno sa oseanjem
potpune nemoi to je u tom umiruem telu, i to ne moe sina da
zadavi.
- Mislim da e Vatikan to dobro platiti.
- Nee, valjda, tako neto!
- Neu, oe, naravno da neu. Vama sam obeao da u nai svesku, a
ja uvek ispunjavam obeanja.
42.
auma Bru je saekao. Asmoeo samo to nije stigao. Ve je bilo
veoma kasno ali je posluzi rekao da oekuje jednu posetu i da je uvedu
im stigne. Pustio je disk da bi ekanje bilo prijatnije, seo je na omiljenu
fotelju poto je sebi nasuo konjak i namestio beine slualice.
Nije mogao da prestane da misli na starca koji ivi na gornjem spratu,
okruen itavom armijom lekara i bolniarki samo za sebe. Kako moe
toliko dugo da izdri? Ne poznaje nikoga sa tolikim brojem oboljenja i
tako alosno fiziki propalim. Ali ga uopte nije alio. Duboko ga je
mrzeo, zato ga dri u blizini. Jo kao dete ga se plaio. S vremenom mu
je izgled lica postao tako jeziv da bi se i sam Dorijan Grej prestravio. Ali
sad ga se ne plai. Ne vie.
Bru se setio da ga je jednom i voleo. No njegov otac ne prihvata
nikakav znak nenosti ili privrenosti. Uvek ga je grubo terao od sebe.
Tako neto je za slabie. Mukarac ne sme nikoga da voli, jedino sebe
samog. Postupao je s njim kao sa psom kojeg je poeo da zove Bitru. Pas
je prestao da se umiljava.
Isto se desilo i s majkom, koja je poludela i zavrila u ludnici. Nikad
nije dozvolio da je poseti.
- Ona je luda, a ludaci ne pripadaju naem svetu. Zaboravi je, ti
nema majku.
Ali, ipak je imao majku i ponekad bi je obiao. Tajno. Ona ga,
meutim, vie nije prepoznavala. Bilo mu je dvadeset godina kada je
umrla, ve zaboravljena, u sobi natopljenoj alkoholnim isparenjem.
- Sahranite je - rekao je otac kad su ga preko telefona izvestili o smrti.
Odmah je spustio slualicu. Nije mu dozvolio da ode na sahranu.
Isto tako, nije uspeo da stekne prijatelja.
- Prijatelji nas oslabljuju. Moramo da sasluamo njihove probleme, da
im se naemo, da provodimo vreme zajedno, da im estitamo, da im
poaljemo neki poklon kad dobiju decu, da ujemo njihovo politiko
opredeljenje. Dovoljno je imati saradnike ili ljude koji slue.
Za vreme studija u Londonu primao je novac, nita vie. Otac ga
nijednom nije zvao, a kamoli posetio. Poto je diplomirao i vratio se kui,
njegovog oca nije bilo u njoj. Kad je uao u svoju sobu, zatekao je u njoj
dve prostitutke i ceduljicu. Lepo se provedi.
To je i uradio. Nije bio spreman da protivrei ocu.
Ali otac je bio u pravu. Taj spartanski ivot na kraju ga je ojaao.
Kada mu je otac pomenuo da je na elu neke udne organizacije koja
vekovima traga za najveom svetinjom hrianstva i da su suprotstavljeni
sedmorici vitezova koji se takoe ovekoveuju kroz vreme, nije odoleo pa
se grohotom smejao ocu pred oima. Otac se razbesneo, ali je ve bio
ostario i nije mogao protiv sina. Sina uopte nije zanimala itava ta
smejurija. Sasvim mu je bilo svejedno da li je Gaudi bio vitez Morije ili
koarka. Ne veruje ni u Boga ni u avola. Dovoljno ima godina da bi
gubio vreme oko paranormalnih pojava.
Mislio je na sve to kad je otvorio oi i video ga pred sobom. Bru skide
slualice.
- Kako si uao?
Maskirani nije odgovorio na njegovo pitanje.
- Nije trebalo da radi na svoju ruku - rekao je.
- ta se krije iza te maske? Smean si ovako. Skini je, ionako smo
sami. Voleo bih da ti makar jednom vidim lice, mada slutim da nije ba
kao u Adonisa.
- Malo potovanja, moliu. Nije trebalo da radi na svoju ruku -
ponovio je.
- Ma, ko tebe plaa? Da se ne zavaravamo. Ti meni duguje, osim
ostalog, i potovanje. Ja te finansiram, tebe i tu tvoju druinu udarenih u
mozak. Morao sam ja da se pobrinem za tu svesku jer su ti tvoji totalni
nesposobjakovii.
- ta zna o belenici?
Bru ga nije udostojio odgovora.
- A tvoja Japanica? ta ona zna o belenici?
- Nemoj u to da je uplie. Osim toga, ona nije moja Japanica. Samo
paljivo, jesi li me razumeo. Nemoj da je uplie, inae u ti iupati tu
tvoju pokvarenu duu pa u je baciti psima.
Bru je ustao i uzeo svesku koju bee ostavio na polici.
- Na ti.
Maskirani ju je uzeo.
- Idi do moga oca, eka te - rekao mu je s prezirom koji nije ni
pokuao da prikrije.
Maskirani se spremao da poe.
- Idi internim liftom. Neu da te osoblje vidi. Pomislie da u kui ima
utvara. Da, i drugi put kucaj pre nego to ue kod mene.
Nema drugog puta, pomislio je maskirani dok se udaljavao. Dolo je
vreme osvete.
43.
Taimacu je ve neko vreme pokuavala da sastavlja delove slagalice.
Usredsredena u radnoj sobi svog nevelikog stana, povremeno je ustajala
da potrai neku knjigu sa polica. Na stolu su bile fotokopije rukopisa i
raunar sa nekoliko otvorenih stranica interneta.
Otkad se rastala od svojih prijatelja, i poto je paljivo proitala
fotokopije, jedna ideja, jo neodreena, nastajala je u njenoj glavi.
Taimacu je pokuavala da je uoblii; na tim stranicama i crteima nalazi
se klju za kojim tragaju. Ideja je poela da raste u njoj od one noi kad
se rastala od prijatelja, nakon posete roaka.
Zamiljena, prisetila se broja i simbola to ih otac Honas bee ispisao
svojom krvlju pre smrti. Migel je time bio opsednut. Tano se sea
razgovora. Ispred prve brojke bio je neki vei znak... Migel misli da je to
petica. Razabirao se samo donji, vijugavi deo. Taimacu se usredsredi na
to pitanje... Petica? Ne, verujem da Migel grei... Moe da bude neki
znak, moda jedno slovo... Slovo slino broju pet, eto. Veliko slovo...?
Izokrenuto latinino c? Kakavbi bio smisao? Ne, ne ide; Migel je ba bio
siguran, slovo ili znak sa poetka nastavlja se nagore, uvija se... - Onda
je ispred broja stavila drugi znak, najvijugavije slovo latininog pisma,
slovo S.-S 118.22... Da, moe biti. Da vidimo ta e gugl rei...
U prvom pokuaju nije nita nala, samo stranice svakakvih statistika,
propisa, kataloga... Za trenutak je stala da razmisli. Moram da stavim
neku drugu referencu... Otac Honas umire i upisuje S 118.22 unutar
izokrenutog velikog v... Pokuau sa Honas S 118.22.
Taimacu se malo trgla kad je videla podatke koji su se pojavili na
ekranu... meu njima i jedna biblijska stranica sa linkovima sa Honasom,
ali je tu bilo neto to ju je iznenadilo: Pa da Psalam... Psalam 118.22.
Ukucala je to i onda joj se pojavio tekst koji je traila: Kamen koji
odbacie zidari, posta glava od ugla. Sad je bila veoma uzbuena i u
sebi se pitala zato je otac Honas pred smrt naveo psalam 118.22. ta je
hteo da kae? To i nema neki smisao. Nastavila je da pretrauje na
mrei, razne napomene u vezi s tim psalmom, reenice koje je izdvajala i
prepisivala u posebnom folderu. Dobijala je gomilu informacija ali je
morala da vri odabir; haos preobilja moe da je proguta. Neke
informacije su se odnosile na Dela apostolska, druge na Poslanice svetog
Petra i svetog Pavla, pa na samog Isusa, koji i pominje psalam... Posle
dosta vremena provedenog u pretragama, u nastojanju da se ne izgubi
sred toliko podataka, na sajtu jedne katolike organizacije naila je na
sledee objanjenje:
Simbolika stene nije bio samo igra rei sa Petrovim imenom, nego
potie iz tradicije Starog zaveta, pa ak i pre njega. Kod Is. 28.16
itamo: Zato ovako veli Gospod: ja meem u Sionu kamen, kamen
izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd.
Od tog trenutka u glavi joj je nastala nova slutnja, moda ak i
hipoteza. Ali jo nije mogla da se smatra pobednicom. Potraila je meu
fotokopijama crte jedne planine. Dobro je se sea jer je u prvom
trenutku pomislila da je to moda vulkan Fudijama. Mada, u stvari,
najvia i najpoznatija planina Japana nema nikakve slinosti sa planinom
Hermon, koji je bio na crteu. Marijin deda bee neto napisao na tom
crteu. Evo, pronala je! Pronala je taj zapis. Jeste, crte, a ispod njega
zagonetna reenica koju bee napisao: U podnoju Hermona, u Kesariji
Filipovoj... Tree ivo bie nebeskog oboavanja... 16,18.
Sada je potraila enciklopediju Espasa-Kalpe da prikupi informacije o
planini Hermon... To je najvia planina Palestine. U stvari, vulkan kao i
Fudijama, pomislila je, pa zato i bee privukao njenu panju. Prema
miljenju geologa, to je najstarija stena u Kani, gde izvire reka Jordan. '
Biblija govori o tom mestu kao o nebeskom mestu uspenja i zato i ima
posebno znaenje, mistini karakter za sve tri monoteistike religije,
dakle za Jevreje, za muslimane i za hriane. A Kesarija Filipova je
upravo mesto u podnoju te planine... Za sada je ve uspostavila jednu
vezu, tako da je nastavila da istrauje... Da vidimo sad ta znai ono
tree ivo bie nebeskog oboavanja. Od tog asa Taimacu je dobila na
ubrzanju konsultujui razne renike i svoj primerak Biblije, ali posle nekog
vremena odustala je od takvog naina pa se vratila internetu. Ukucala je
nebesko oboavanje i ubrzo joj se pojavilo nekoliko stranica Otkrovenja
Jovanovog. Nebesko oboavanje tano se pojavljuje u etvrtoj glavi.
Proitala ju je u tiini od poetka, i kad je stigla do 7. verseta nala je
ono to je traila:
4. 7:1 prvo ivo bie bee kao lav, a drugo ivo bie kao junac,
tree pak ivo bie imae lice kao lice oveka, i etvrto ivo bie bee
kao orao koji leti.
Posle toga joj nije bilo teko da shvati da ta etiri iva bia, povezana
sa simbolom, uistinu predstavljaju etiri jevanelista. Prvo ivo bie, lav,
jeste Marko; drugo, tele, jeste Luka; etvrto, orao, jeste Jovan, a tree
ivo bie, ovek, jeste Matej. Taimacu je bila zadovoljna kao devojica na
roendanskom slavlju: uspela je da odgonetne starevu reenicu. Sad je
ve znala da je ovek, tree ivo bie nebeskog oboavanja, jevanelista
sveti Matej, jo samo da ga povee sa planinom Hermon, sa Kesarijom
Filipovom i sa ona dva broja, 16 i 18, na kraju reenice.
Taimacu je jasno videla: sveti Matej, 16, 18. To je jevanelski navod:
sveti Matej, 16,18. Potraila je u Novom zavetu glavu esnaest i poela
da je ita; nakon 13. stiha srce joj je poskoilo:
16. 13: I kada Isus doe u okolinu Kesarije Filipove, pitae svoje
uenike govorei: ta kau ljudi, ko je Sin oveiji?
16. 14: Oni rekoe: jedni - da je Jovan Krstitelj, drugi - da je Ilija,
a trei - da je Jeremija ili jedan od proroka.
16. 15: Ree im: a ta vi kaete, ko sam ja?
16. 16: Odgovori Simon Petar i ree: ti si Hristos, Sin Boga ivoga.
16. 17: A Isus odgovori i ree mu: blaen si, Simone, sine Jonin,
jer ti to ne otkri telo i krv, nego Otac moj koji je na nebesima.
16. 18: A i ja tebi kaem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidau
crkvu svoju, i vrata paklena nee je nadvladati.
16. 19: I dau ti kljueve carstva nebeskoga, i sve to svee na
zemlji bie svezano na nebu, i to razrei na zemlji bie razreeno
na nebu.
Pa da! Jona, na panskom Honas! Sat na raunaru je pokazivao tri po
ponoi. Taimacu ne zna koliko sati ve sedi traei, ali je najzad to i
nala. Jo jednom je pregledala sve beleke, psalam 118.22, kamen koji
su zidari odbacili... Isaijine navode: Ja meem u Sionu kamen, kamen
izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd. Planina Hermon, kod
Kesarije Filipove, tree ivo bie, sveti Matej... sve vodi ka... Jednom
kamenu!, uzviknula je Taimacu u tiini svoje radne sobe. Uz to, ve je
proverila: ostali jevanelisti ne pominju taj dogaaj. Jedini sveti Matej
pominje Kesariju Filipovu. Kamen! Gaudi je dao neki kamen Marijinom
dedi. To je klju, to je tajna... Da, moda je to stena koju je Isus dotakao
kad je rekao, Petre, na ovoj steni sazidau Crkvu svoju... Stena koju je
lino dotakao Isus iz Galileje, Sin Boga ivoga kada je najavio stvaranje
Crkve! Neverovatno... Obiankamen, stvaranje Crkve!
Tog trenutka je zastala, nije mogla da se obuzda, njen mozak je iao
dalje; mora da nastavi... Kroz glavu su joj proletale, meale se mnoge
stvari, mislila je na suiseki, na tu japansku umetnost... Kakavli je taj
kamiak? Odlomak ivota, prava divota meu divotama... Gaudi ga je
imao i njime je mislio da krunie svoje delo. Klju svoda jednog itavog
ivota posveenog mistinom neimarstvu iji e vrhunac biti komadi
kamena koji su velike monoteistike religije odbacile... A ko su odbaeni
na ovome svetu? Pa, stradalnici, razbatinjeni, siromani, oni koji nita
nemaju... Da, Gaudi je nameravao da ga negde ugradi... Hram... Znam!
Sigurna sam da znam! Pa gde bi drugde i moglo... Ali, on je umro, a
Marijin deda ga je posle sakrio...
Taimacu, iako nije bila katolikinja, savreno je poznavala simbole i
istoriju hrianske umetnosti, njene graevine. Zaista je bila
prezadovoljna. Otkrila je tajnu i u to nije sumnjala, znala je da je to od
najvee vanosti za Migela i Mariju; sada ve mogu da znaju ta trae.
Bez odlaganja je otvorila elektronsku potu da poalje poruku Mariji.
Prilikom ukucavanja lozinke, hipostil, sustigao ju je neki predoseaj...
Setila se parka Guelj. Ona, kao vrhunski strunjak za katalonski
modernizam, odlino ga je poznavala, pa je utoliko za svoj imejl i
odabrala lozinku koja se odnosi na hipostilsku dvoranu parka Guelja, to je
ona dvorana sa osamdeset est dorskih stubova koji podupiru veliki trg
ograen velikim vijugavim zmajem. Taimacu se setila i velike hipostilske
dvorane Ramzesa II koju je ila da vidi sa Bruom. Posle piramida, to je
najvelianstvenija i najspektakularnija struktura egipatske arhitekture.
Onda joj je postalo jasno da je Gaudi, hrianin mistinog pozvanja, na
neki nain uveo tu egipatsku tekovinu u svoje delo, makar simbolino...
Sagrada Familija je hram otvoren za narod. S druge strane, tu je jo
jedan arhitektonski kompleks koji itavom svojom simbolikom tano
odgovara hramu svedenom samo na posveene... Park Guelj. Dokaz toga
je kolonada hipostilske dvorane koja podupire terasu, dokaz je i zmaj,
velika klupa koja, ukrug, kao da prati zmajev oblik. U hramovima
zatvorenim za obian svet, stari Egipani su uvek gradili jednu hipostilsku
dvoranu iju tavanicu podupiru stubovi. To je bila prolazna dvorana koja
prethodi svetom mestu u koji su imali pristupa samo faraon i poneki
svetenik.
Kroz glavu su joj proletele slike parka Guelj, kao i podaci, knjige,
proitana dokumenta... Iznenada je podigla glavu: estar... u parku je
bilo i rekonstrukcija... ini mi se da se seam da je na glavnom
stepenitu bio jedan estar. Jeste... ali je kasnije uklonjen. To su isto
uradili i sa kosmikim jajetom, kojim su zamenili cev kazana za destilaciju
na kraju irokog stepenita... estar... Otac Honas je u svojoj poruci
iscrtao estar iznad psalma 118... Dakle, kamen je u parku Guelj, na
mestu gde je ranije bio... Sa velikim uzbuenjem napisala je na
zapoetom imejlu Mariji:
Re je o kamenu, nema sumnje. Klju je u Jevanelju po Mateju,
16,18. Honas je iscrtao estar iznad psalma 118,22... On je u parku
Guelj. Tanije, bio je, kod glavnog stepenita... Posle su usledile
razne izmene...
Odjednom ju je podila jeza. U njen stan, u sobu, bee uao
Maskirani. Sad je bio iza nje. Taimacu je oseala njegov dah.
- Ne pomeraj nijedan prst.
Pod pretnjom takvog glasa, Taimacu nije uspela da dovri reenicu,
mada je najvanije ve bilo napisano, a to je bila informacija potrebna
Mariji i Migelu.
Asmodeo joj se lagano pribliio.
Taimacu je i dalje drala ruke na tastaturi. Bila je zaista uplaena...
Nije mogla vie da pie. Na ekranu je treptao kursor. Poto je nekako
smogla hrabrosti, ipak je pomerila jedan prst i pritisla slanje. Uspela je da
poalje poruku. Ali su se na ekranu videle njene rei. Kako ih ne bi
maskirani video, iupala je gajtan i kompjuter se ugasio. U tom trenutku
tap ju je udario po ruci i razbio tastaturu. Drugi udarac tapom pogodio
ju je u glavu i ona je izgubila ravnoteu, ali ne i svest, pa je tako uspela
da uje rei tog odvratnog stvorenja.
- Prokleta japanska drolja! Ali, ne mari... Pre ili posle e se otkriti...
Sve je zacrtano.
Osetila je bol kad ju je precizno udario po kolenima i ak je ula kako
joj se kosti lome. Potom ju je udario po laktovima i poeo da je vue za
kosu. Stenjala je od bola, htela je da vikne ali nije mogla. Jo jedan
udarac, ovoga puta po ramenu blizu vrata, i, tada se onesvestila.
Kad se probudila vrtelo joj se u glavi i oseala je bol u udovima; bilo
je kao da joj po rukama i nogama gamiu staklene zmije koje cepaju sva
njena tkiva... Bila je privezana za stolicu u modernistikom stilu koju joj
Bru bee poklonio. Po Gaudijevom nacrtu, pravi dragulj. Nita nije mogla
da vidi, lampa sa njenog stola bila je usmerena prema njenim oima...
ula je glas koji joj apue na uvo:
- Sad e da bude dobra devojica... Rei e mi ta znae ove linije
preko mape Barselone... Ovi krugovi... Rei e mi gde je kamen.
Taimacu je pogledala svoje ruke i uas joj je presekao dah. Na runim
zglobovima je imala pobodena etiri koia, nekakve metalne ice, koje
su joj preko itavog tela stizale do ramena. ice su bile povezane za kabl
elektrine struje, kao i za bateriju koju ona nije mogla da vidi...
Spustila je glavu: i po nogama su joj bili jo neki kablovi. Pokuala je
da se svega toga oslobodi i povikala je iz sve snage, obuzeta jezivim
strahom. Udarac pesnicom posred lica uini kraj njenom vikanju. Potom
je osetila elektrino pranjenje koje nije dugo potrajalo, ali je bilo tako
jako po celom njenom telu, da je ostala bez glasa.
- Za ime sveta, ta mi to radite? Molim vas... ja nita ne znam...
Taimacu je tu neuteno zaridala. Maskirani joj je najnenije obrisao
suze, i to besprekorno belom maramicom natopljenom mirisom
pomorandinog cveta.
- Bie sad dobra devojica... Samo da mi kae ta ti sve zna... Nita
vie... Ako mi ne odgovori, morau ponovo da pritisnem prekidai koji
drim u ruci, onda e struja opet da proe kroz tvoje noge, kroz tvoje
ruke, ispod tvoje koe... Ne, nije to visoki napon... Sakloni me Boe...
Nikako... struja e ui u tvoje telo i ona e ti sporo, veoma sporo, spriti
unutranja tkiva, miie, hrskavicu, krvne sudove, kapilare, sve... Sve, do
usijanja... Jesi li shvatila? Keri moja, sagoree iznutra, ivu u te
ispei... ali od toga ipak nee izdahnuti. Samo e se poprilino muiti.
Tu sam ti dobar... Osetie vatru u sebi... Neki koji su takvo iskustvo
nekako i preiveli kau da je to najgori bol koje ljudsko bie moe da
podnese, a da ne izgubi svest. Naravno, dete moje, sve zavisi i od
izdrljivosti svesti.
- Molim vas... nita ja ne znam... Neu ovako da umrem! Molim vas!
Taimacu nije htela da ponovo doivi to golicanje, taj unutranji
mravinjak koji joj se irio po rukama i nogama, kao kad utrnu i jo gore:
bol je samo rastao, ali ga je ona jo izdravala.
Meutim, maskirami je iznova pritisnuo prekida. Posle nekoliko
asaka, Taimacu je vrisnula od bola i gneva, potom oajanja... Munina,
povraanje, a i taj nepodnoljivi bol... Grenje. Trzaji. Taimacu je
pomislila da je ivu prodiru milioni insekata.
Maskirani joj je blago obrisao usne, govorei joj:
- Svakako zna: princip ovog malog izuma je veoma prost. Treba
samo da se pogodi to vei broj nervnih zavretaka, pa da se onda po
njima izazovu oluje, bez milosti... To ti je kao golema zubobolja po
itavom telu... Bezbroj otrovnih igala probija ti kou... Zar se ve ne
osea kao le u raspadanju?... Gomila crva te izjeda iznutra. Priznaj.
- Vi ste ludi.
- Svakako. Mogue. Tek, to i nije tema. Keri moja, tebi nita nije
jasno. Hou da za ivota iskusi kako e izgledati raspadanje tvog
sopstvenog tela. Bol koji e ti priiniti crvi dok te budu prodirali, to e
da oseti. Moj prijatelj, doktor Mengele, lekar u Auvicu, izumeo je ovu
spravu, a takoe i njen udesni koncept... Najvanija je uvek ideja. On je
tu ideju primenio na stotinama jevrejske deice, ak i na onoj deci koja
su pupanom vrpcom jo bila vezana za majku. Zar ne deli moje
miljenje da je ovo naprosto genijalno? Njegov lekarski tim izvodio je opit
istovremeno sa majkom i sa novoroenetom. Doktor Mengele je
smatrao da je to najuzvieniji trenutak itave zamisli... Raanje i smrt se
dodiruju, to je ista stvar... Poetak i kraj. Re je o preokretanju biolokog
vremena, o hodu unazad. Od smrti do roenja... Razume? Ti si ve
povelika da bi se pretvorila u bebu, meutim, opit e te mentalno vratiti
u prolost, moda emo ak uspeti da stignemo do utrobe tvoje mame.
Videemo!
- Vi ste potpuno ludi! - uprkos stravinim bolovima Taimacu nije
mogla stvarno da poveruje da joj se sve to zaista dogaa. - Molim vas...
Sve u vam rei, sve... Hoete mene? Uiniu to elite. Ali, molim vas,
prestanite... Zar nemate nimalo milosti? Ubijte me ve jednom ako
hoete! - Taimacu je bila odluna kad je izgovorila poslednju reenicu.
Maskirani ju je pogledao u oi.
- Nije mi stalo do tvog tela, ve do tvoje due... Ui u u tvoj duh... To
je ishod eksperimenta prema Mengeleovim belekama... U svakom
sluaju, to je kudikamo zanimljivija sveska od one koju vi pokuavate da
deifrujete... Sve e mi ispriati, zar ne?
- Da, hou, sve to znam, kunem se... Nita nije vano, ubijte me...
ali, nemojte opet, molim vas...
- Onda budi dobra devojica i reci mi ono to elim da znam. Gde je?
- Ne znam... kad vam kaem... Verujte mi. Ali znam o emu je re.
- I ja to znam, glupao! Sada hou da znam gde je starac sakrio
prokleti kamen!
- Znam da je u parku Guelj, i ako mi date malo vremena moda u
uspeti da otkrijem tano gde.
- Ti vie nema vremena. Tvoji prijatelji e to uraditi za tebe.
- Ne mogu da izdrim - preklinjala je Taimacu.
- Znam, keri moja, znam... U tome i jeste stvar.
Tako su prola tri beskrajna sata neizrecivog muenja.
Vapaji, molbe, povraanje, milovanja. Ali je bilo i kratkotrajnih
predaha tokom kojih su razgovarali, i njoj se tad inilo kao da je uspela
da ga umilostivi. Puko privienje. Ti intervali su bili sastavni deo zla koje
je maskirani nosio u sebi, njegove izopaenosti i njegove igre. Uivao je.
- Nema smisla da mi ovo radite.
- Ima, vie nego to moe i da pretpostavi.
U najmanje oekivanom trenutku nastupio bi as novog bola i nove
patnje.
- Budi spokojna, nita ne brini, znam da mnogo pati... Sad e manje
da traje, videe. Prodirem u tebe, lepojko... Upravo ide moja
penetracija.
Postupak je uvek isti. A ona se svaki put sve vie i fiziki i psihiki
gubila. Zapomagala je i jecala kao malo dete. Maskirani bi pritisnuo
dugme a onda bi joj obrisao znoj sa ela, neno bi joj se obraao.
Povremeno se Taimacu inilo da su to dva razliita oveka, jedan dobar,
veoma dobar, a drugi zao, neizrecivo zao. Taimacu je ve buncala.
Stupnjevi ponienja i iivljavanja u reima maskiranog i u nainu
njegovog postupanja bili su naprosto ispod praga bilo kakve ljudskosti.
Bol joj je oduzimao udove. Vie nije mogla ni da vie i njen glas je sporo
umirao, kao i njeno telo. Ali je i dalje govorila, odgovarala je na svakakva
pitanja i spremala se za novi talas bola.
U magnovenju bi se setila svoje zemlje, videla bi Fudijamu i planinu
Hermon, dve prozrane planine stopile bi se jedna preko druge. Poelela
je da je samuraj i da raspori sebi utrobu, da izvri harakiri. Taimacu vie
nije imala snage da prua bilo kakav otpor, maskirani je bio strpljiv,
pokreti su mu bili spori, sve je mirno izvodio, ak joj je gladio kosu,
obraz...
- Hajde, jo malo. Odlino sve radi... Ti si hrabra devojica. Skoro u i
da svrim, kad bi samo znala kako mi je lepo... Zar ne osea kako ulazim
u tebe sada kada si ve kao bebica?
- Poludeli ste sasvim. - A nije znala da li to izgovara glasno ili za sebe.
Muenje se nastavilo.
Na kraju, kad je ve svitalo, maskirani je brutalno iupao ice koje joj
bee uvukao u telo. Ona vie nije oseala nikakav bol. Primetila je da ice
izlaze iz ruku i nogu i odahnu. Disala je kao da hre. Ali sve je najzad
prolo, pomislila je.
- Prava teta... Sada nema nazad, keri moja... Znam da si mi rekla
istinu. Uveren sam u to... Hoe da ponemo ispoetka?
Taimacu je odreno pokrenula glavu, u oima su joj se videle samo
beonjae. Nije mogla da govori, samo je isputala samrtne izdisaje.
Maskirani ju je pomilovao i poljubio u elo blago ga pritiskajui metalnim
usnama maske. Njoj je pogled bio izgubljen, oi poluzatvorene, dahtala
je... Kapi krvi su polako padale sa njenih runih i nonih zglobova.
Maskirani je priljeno obrisao kapi svojom maramicom.
- ao mi je; unutranja oteenja i opekotine su tako ozbiljni da tebi
nema vie spasa... Umree, keri moja, pa e se odmoriti... No, poljubi
moj prsten, to e te okrepiti, a posle otpij malo... Sada si puna mene.
Bezvoljno je otvorila usta, oteena i pomodrela. ovek sa
venecijanskom maskom silovito joj je ugurao bocu u grlo, pre nego to je
ona stigla da zatvori usta. Potom, kad se flaa ispraznila, on ju je izvadio
iz njenih usta i u njih stavio belu maramicu natopljenu istom tenou...
Bio je to alkohol od pomorandinog cveta.
- Mirna, to je samo kratko... Treba zaokruiti predstavu.
Upaljaem je zapalio maramu i udaljio se.
Plaviasti plamen je izbio iz njenih usta. Grudni ko i trbuh su nekoliko
asaka bubnjali. Ali ispod Taimacuine koe boja se naglo promenila.
Upravo su joj goreli unutranji organi, grlo... Bol je bio nepodnoljiv,
vatra se irila u njoj tokom nekoliko neizdrljivih trenutaka, ona je budna
trpela do iscrpljenja. Maskirani ovek je pogledao kroz prozor, svetlost
dana je brzo rasla, voleo bi da je odri u ivotu do kraja, moda bi to
potrajalo jo jedan sat. Ali mora da poe; podigao je tap i njime
precizno udario Taimacu po kljunoj kosti. Izgubila je svest uz neki
zagrobni krik.
Ali nije umrla, iako se vie nee probuditi.
44.
- Ne oseam se dobro.
- Marija, ne moemo sad da stanemo. Ovo je vano, ne smemo to da
smetnemo s uma. Savreno dobro zna da sam ja skeptian, da mi je
dugo trebalo da se odluim, ali sad ne moemo da stanemo - rekao je
Migel i ostavio komplet fotokopija belenice na sto.
Migel se praktino preselio kod Marije. Nije hteo da je ostavi samu ni
tren.
- Previe ljudi je nastradalo, moj deda, otac Honas... Osim toga,
uvukla sam u ovo one koje najvie volim na svetu, moda je i Taimacu u
opasnosti zbog mene. To ne bih nikad sebi oprostila. A ne mogu da se
otmem utisku da tapkamo u mestu... Pria iz belenice, zagonetke...
Nita ne znamo. Kao da se za sve to vreme nismo ni pomakli. Potpuno
sam smetena, mislim da smo zakoraili u lavirint i da sad ne umemo iz
njega da izaemo, niko ne moe, ni deda...
- Ne. Nije tako. Sad znamo ta traimo. Kamen. Samo da saznamo
gde se nalazi. Zaboravila si jednu stvar, Marija... Seti se reenice iz
belenice... itaj srcem, ne razumom, pa e istinu nai na poslednjim
vratima koja se zatvaraju za mnom. Epitaf na grobu tvog dede. Mislim
da je tamo klju svega.
- Jer sad gledamo kao pomou ogledala - u zagonetki...
- Jeste, Marija... Uhvaeni smo u odrazu ogledala, to i jeste najgori
lavirint, beskonanost. Molim te, sasluaj me... Stvari mi postaju sve
jasnije. Tvoj deda nije mogao otvoreno da govori, morao je da krije
tajnu. I on je to razumeo posmatrajui delo svog uitelja Gaudija. Sve je
to i suvie veliko, premnogo ljudi eli da stvar propadne.
- Ne razumem, Migele....
- Nemam ni ja odgovore. Ali mislim da je klju za izlazak iz lavirinta,
klju zagonetke u tebi... samo ti, Marija, moe da ga nae. Moramo da
mislimo, da naemo neki put.
- Put zvezda.
- Kako si rekla?
- U belenici se esto pominju zvezde. One iscrtavaju sve puteve. Ivica
i Marica su se vratili kui, kao i stari moreplovci, jer su otkrili da je svaka
zvezda klju nekih vrata... Jer pravo blago je put... Od zvezda dolazimo i
ka zvezdama idemo... ta si se zamislio?
- Razmiljam o svemu. ekaj sekund... Kao to znamo, Gaudi je u
svojim strukturama koristio paraboloidni hiperboliki luk, luk koji arhitekti
retko koriste jer ga smatraju antiestetskim... Meutim, Albert Ajntajn je
u svojoj teoriji relativiteta vasioni dao oblik hiperbolinog paraboloida. Uz
to, kod Gaudija, u njegovom nainu rada, u njegovim maketama... takoe
postoji veza izmeu onoga to je gore i onoga to je dole. Gaudi je pravio
modele na maketama po principu iare.
- Re za iaru je u mnogim jezicima izvedena prema latinskoj osnovi
funiculum, a mislim da to znai ue, konopac. Maketa napravljena od
konopaca. Jeste, neto od toga nam je i Konesa objasnio.
- Takva maketa - nastavio je on - jeste Gaudijev doprinos za sistem
izraunavanja uravnoteenih struktura. Tako su drevni narodi otkrili
geometriju, matematiku...
- Jednim konopcem.
- Tako je, Marija. Gaudi je za oba kraja vezivao konopac za tavanicu,
on je tako lebdeo u vazduhu; onda bi tu kaio tegove, to predstavlja
optereenje. Intenzitet i smer tovara koji deluju na konopac uspostavljaju
jednu krivulju, takoe na principu iare, to je paraboloid koji ima
sopstvenu jednainu. Znamo da je Gaudi, poto bi utvrdio sloenu
ravnoteu optereenja na maketi od konopca, prelazio na paus kako bi joj
dao zapreminu. Znamo i da je pravio fotografije, da bi ih okrenuo
naopako i da je time dolazio do projekcije, jedne ili vie slika zgrade koju
eli da sagradi. Nita prostije, naizgled. Ali Gaudi je pre svega nauio iz
posmatranja prirode, jer nije re o spoljanjem obliku ve o unutranjoj
strukturi. U prirodi, u genetskom kodu svih ivih bia postoji model rasta
zasnovan na paraboloidnom luku... Kod ivotinja, kostiju, hrskavica,
miia, i kod biljaka, kod njihovih drvenastih vlakana; kod elija svih ivih
bia koja obrazuju sloeni sistem u kojem sile, te ive strukture,
uspostavljaju dinamiku ravnoteu. To je korenito drugaija ravnotea od
ravnotee vage, koja je statina. Priroda, u stalnim menama, ipak mora
da stoji, ona stalno trai svoje teite. Sva iva bia izgrauju svoju
organsku arhitekturu sa tom unutranjim matricom u kojoj se stapaju
geometrija, fizika, mehanika... Sve je osnovano, sve je racionalno, niega
nema ni manje ni vie nego to treba da ga bude, svaki deo ima svoj
smisao... Gaudi je to nauio i primenio steeno znanje, a to je interna
arhitektura ivota, to je bio njegov geometrijski model u kojem se
proimaju estetika i statika, njegovi arhitektonski oblici su odraz,
ogledalo prirode. Moda je puka sluajnost, ali u tom globalnom konceptu
arhitekture, ak i u njegovom neobinom nainu rada, javlja se jedna
nesvakidanja simetrija...
- Kamo si naumio?
- Odraz, uvek odraz. Arhitektura koja je u svakom trenutku zamiljena
kao ogromno ogledalo stvaranja sveta, stvarnosti... ak i na maketama.
Kako na nebu tako i na zemlji...
- Ono to je gore istovetno je onome to je dole. Simetrija ogledala?
Jer sad gledamo kao pomou ogledala - u zagonetki... Poslanica svetog
Pavla Korinanima.
- Bie da sve ima neki smisao. Arhitektura, shvaena kao uzviena
umetnost, kao ljudski odraz, kao gradnja ogledala boanskog. Mislim da ti
je deda u epitafu dao poslednji odgovor, odgovor koji je u tebi, Marija...
Osim toga, tvoje ime. Jesi li znala da tvoje ime znai Ogledalo neba?
Migel je imao neko predoseanje. Bila je samo slutnja, neodreden
poriv u toj noi bez meseine. Letnja oluja je prouzrokovala prekid struje
u nekim delovima grada, naroito meu ulinim svetiljkama. Kvar e
ubrzo biti otklonjen, tako su barem izjavile vlasti. Barselona bez ulinog
svetla potpuno je drugaiji grad, ak se i sa Pasea da Grasije moe
videti znatno vie zvezda nego drugim noima...
- Marija, idemo u Monujik... Moram neto da pogledam. Nita ne
mogu da ti kaem. Idemo.
Ona je pola za njim, seli su u kola i ubrzo su se parkirali na jednoj
zaravni, Barselona im je bila pod nogama, sa malo svetla, samo po
kuama i zgradama, uline svetiljke su bile u mraku, to je bilo dovoljno
da pogledaju zvezdano nebo kao to ga nikad ranije nisu videli.
Nisu izali iz kola, pogledali su se, voleli su se, od nekog vremena
pokuavaju da izau iz lavirinta a nita ne nalaze. Oseali su se
izgubljenim, imali su samo jedno drugo. Zagrlili su se. Marija je bila
oajna, ali joj je Migelovo prisustvo prenosilo neki neobjanjiv oseaj.
Poelela je da vodi ljubav s njim kao nikad dotle. Migel ju je neno
poljubio u usta.
Svukli su se u automobilu i njihova tela su uzdrhtala u uzajamnom
stapanju, treperili su kao kad dvoje ljubavnika prvi put vode ljubav. Ljubili
su se ne mislei ni na ta drugo. Sve je stalo, ak je i to zvezdano nebo
nad Barselonom delovalo kao uhvaeno u nekoj vremenskoj laguni.
Munja ljubavnog vrhunca ostavila ih je iznurene. Marija se prislonila na
Migelove grudi. On joj je milovao gola lea. Dok je posmatrao zvezde
mislio je na mnogo toga u isto vreme. Prikovao je pogled na jednu taku
na nebeskom svodu, bilo je to sazvee Velikog medveda, tano iznad
grada. To je bilo sazvee Zmaja, uvara vrta Hesperida. Onog zmaja to
ga je preobrazio jedne noi sline ovoj. Zatvorio je oi, ali su u njegovoj
mati sijale svetlucave take Kola, zvezda koje ine sazvee Velikog
medveda. Naslonio je glavu na devojin vrat. Polako je otvorio oi.
Marijina lea, bela kao sneg, odudarala su od mraka noi. Migel ih je
obiao pogledom, pratio je skupine pegica kojima su bila posuta. One iste
pegice koje je na njenom telu otkrio onog dana kad je shvatio da je voli
celim biem. Odjednom se trgao, malo se odmakao da bolje osmotri lea.
Marija je primetila promenu.
- ta je, Migele?
- Marija, pege na tvojim leima...
- ta je s njima? Jeste, imam pegice, kao mala bila sam jo pegavija,
ve sam ti rekla...
- Ne mogu da verujem.
- Pa, ipak mi reci.
- To je Veliki medved, tu, na tvojim leima. Pegice se podudaraju sa
sazveem.. Natvojoj koi... Pogledaj nebo.
Marija se uspravila i pogledala kroz vetrobransko staklo: Veliki
medved je bio tano iznad grada.
- Prosto neverovatno... Nije mogue...
- ta to?
- To si ti, Marija, u tebi je klju... Sad sam sve razumeo. Na tvojim
leima je iscrtana zvezdana mapa, Veliki medved. Tvoj deda je to znao.
On ti je to i rekao, ali nismo umeli da odgonetnemo njegove rei.
- Moda je to ipak samo sluajnost... Ali, kakve to veze inae ima
sa...?
- Kako na zemlji, tako i na nebu. Jer sad gledamo kao pomou
ogledala-... Shvata? Hajdemo napolje, houneto da proverim, pa ako
budem u pravu, moi emo da izaemo iz lavirinta...
- Ali, nisam obuena!
- Onda se neim ogrni!
Oboje su se obukli. Migel je na vetrobranu rairio mapu Barselone i po
njoj zaokruivao najznaajnija Gaudijeva ela. Potom je krugove povezao
pravim linijama.
- Zaista neverovatno!... Glavna Gaudijeva dela u Barseloni obrazuju
sazvee koje tano odgovara Velikom medvedu... Pogledaj nebo, Marija,
tano kao ogromno ogledalo. Kako na nebu tako i na zemlji.
- Ali...
- Sad je ipak sve jasnije. Treba samo jo jednu stvar da proverimo.
Seti se rei onog oveka. Bio je jedan od sedmorice vitezova, nosio je
medaljon sa slovom beta, on je deifrovao poruku oca Honasa, sea li
se?
- Merak... bee li to izgovorio pred smrt?
- Da... Imarri predoseaj, ako je to ime povezano sa Velikim
medvedom, vie neu biti u nedoumici. Mislim da emo moi da reimo
svih sedam pitalica iz belenice tvog dede.
Marija je bila zbunjena. Migelove oi se pak zacaklie.
- Moramo odmah kui.
Uli su u kola i bez rei su se vratili u okviru dozvoljene brzine.
Petnaestak minuta kasnije bili su pred kompjuterom. Nedugo posle toga,
ve je imao to to je traio.
- Eureka!
Marija je bila pored njega pa je izgovorila:
- Dubhe, Merak, Fad, Megrez, Aliot, Mizar/Alkor, Alkaid... Nazivi
zvezda Veliko gmedveda. Uz to, sazvea se reaju prema grkom
alfabetu...
- Merak... Merak, to odgovara slovu beta.
- Ipak ne razumem...
- Kad sam izaao iz biblioteke, monah mi je govorio o ocu Honasu i
pomogao mi je oko deifrovanja poruke. Kad su pucali u njega, s lea...
- Da...
- Umro mi je na rukama, izgovarajui tu re... Merak. Zar nije prosto
da prostije ne moe biti? Merak je jedna od zvezda Velikog medveda... A
svaka zvezda je povezana sa po jednim slovom grke azbuke, kao i sa po
jednim od sedmorice vitezova: alfa, beta, gama, delta, ipsilon, zeta i
eta... Da li ti to neto kazuje?
- Misli na zagonetke iz belenice? Jeste, njih je sedam, a tako se i
zovu...
- To ne moe biti puka sluajnost, Marija. Ne bih rekao. Veliki medved
je u tebi, ti si odraz neba. Gaudi je u Barseloni gradio pratei sazvee
Velikog medveda, tog istog kojeg ima na leima... To sazvee u kojem
svaka zvezda ima svoje ime...
- I po jedno slovo grke azbuke... Ukupno, sedam. Mislim da se
konano sve uklapa. Sada stvarno prepoznajem dedu. Uverena sam da
onih sedam pitalica odgovara svaka po jednoj od sedam zvezda... Ali?
- Polovina karte, sea se? - rekla je Marija
- Da, druga polovina je bila kod zmaja. Tako je pisalo u belenici.
Migel ode do polica.
- ta trai?
Nije odgovorio. Bila je to Gaudijeva monografija. Tamo je potraio
sliku zmaja na Gueljovom imanju, i onda mu se sve razjasnilo.
-Zabogamiloga! Svejeinaebilojasno da jasnije biti ne moe! Zmaj
nam je sve rekao! - govorio je Migel, vidno uzbuen, dok je crvenom
olovkom povlaio linije na fotografiji sa zmajem.
- ta je jasno da ne moe biti jasnije?
- Poloaj zmaja kod treih vrata isti je kao i poloaj zvezda u sazveu
Zmaja i Herkula. Njegov rep opisuje Velikog medveda i ukazuje na
poloaj zvezda preko zailjenih kugla - rekao je pokazujui joj crte.
- Stvarno! - uzviknula je ona sa iznenaenjem koje nije mogla da
prikrije.
- A ti si deo koji nedostaje mapi: ti si Veliki medved. Pogledaj.
Onda je ponovo uzeo zvezdanu mapu i kartu Barselone na kojoj je
iscrtao sazvee.
- Kako na nebu tako i na zemlji. Ono to je gore istovetno je onome
to je dole... Jer sad gledamo kao pomou ogledala. Ta dva kljua se u
potpunosti podudaraju. Ne moe jasnije da bude... Zvezda Dubhe je alfa,
Merak je beta, Fad gama, Megrez delta... Ovo su kola a tri vola koja je
vuku su Aliot, to odgovara slovu ipsilon. Mizar/Akor je zeta, a poslednja,
Alkaid, jeste eta...
Migel je uzeo kartu grada sa zgradama koje je Gaudi sagradio, a koje
je on obeleio crvenim krugom, i poeo je da u svaki krug belei zvezdu
Velikog medveda koja mu sleduje, slovima grkog alfabeta.
Odjednom je Marija sve shvatila.
- Zaista je neverpvatno. Kaza Visans je alfa; park Guelj je beta;
Sagrad^-Familija gama, La Pedrera delta...
Migel je nastavio:
- Ipsilon, Kaza Batljo; zeta, Kaza Kalvet, i eta, Gueljova palata...
- Sedam slova grkog alfabeta odgovaraju po jednoj zvezdi Velikog
medveda i po jednom Gaudijevom delu...
- Mislim da smo nali nain da reimo rebus...
- A ostao nam je samo jo jedan dan!
eleli su da zovu Taimacu da joj sve ispriaju. Nali su smisao, vezu, i
moda e sad moi da ree sedam zagonetki iz belenice. Ve je bilo
veoma kasno pa su odluili da je ne uznemiravaju u to doba; sutra mora
da otputuje u Pariz prvim avionom; zvae je ujutro. Iako su znali da e
Taimacu biti odsutna nekoliko dana, pretpostavljali su da e se
obradovati kad uje ta su otkrili; uz to, njeno ogromno znanje o
Gaudijevom delu bie im od velike pomoi, ako se ispostavi da je tano
sve to je Migelu i Mariji prolazilo kroz glavu...
Marija ode po fotokopije koje im je njena prijateljica privremeno
napravila. Potraila je stranicu sa zagonetkama, skenirala je i
odtampala. Pored svakog slova zapisala je naziv odgovarajue
graevine.
Alfa. Kaza Visens
Meu palmama i karanfilima okree se sunce due.
Beta. Park Guelj
ivot mu daje svetlost, iako nije stonoga, da bi podloio pe noi koja
obasjava plodove vrta Hesperida.
Gama. Sagrada Familija
Treba da izrauna broj lestvi bez stepenika da bi mogla da vidi znak
koji sadre sve etiri strane.
Delta. La Pedrera
Tvoja mati je voda, tvoj otac vatra. Ti nisi brod nego putuje kroz
vreme usaena u temelje jednog novog grada koji posmatraju ratnici.
Ipsilon. Kaza Batljo
Ni vatre svetog Elma ne mogu da osvetle tvoje oi izgubljene u
pomrini.
Zeta. Kaza Kalvet
Mudra je ludost i, makar je videla, nee je nai iznad empresa.
Eta. Gueljova palata
Kod prvog slova ovog doma arobnjaci su videli krst i srce svetlosti
Preiste Bogorodice.
- Posao je pred nama. Moramo u obilazak Barselone, da po
gradevinama traimo zvezde koje obrazuju Velikog medveda - to je
odgovor na zagonetke.
- Ali prvo moramo da razmislimo, da potraimo informaciju o
zgradama.
- A ne smemo da gubimo vreme.
45.
Ve je svitalo a oni su jo razmiljali o zagonetkama. Migel je
pogledao na svoj sat. Bilo je est ujutro. Dvadeset etiri sata. Toliko im
je vremena preostalo.
Ali, kakav je smisao obilaska? Zato ih deda primorava da idu od
graevine do graevine? Hoe li ih tako odvesti do kamena? Bilo je jasno
da moraju da pou, ve su se previe zadrali oko fotokopija i zagonetki.
- Moramo da krenemo - rekao je Migel poto je napravio fotokopiju
stranice sa zagonetkama i stavio je u dep.
Marija nije odgovorila.
Migel se okrenuo prema njoj. Bila je zaspala za stolom a da on nije ni
primetio.
Kad se, malo kasnije, spremao da je probudi, zazvonio je mobilni
telefon.
- Ovde Alvaro. Morate da svratite u knjiaru. Vano je.
- Sada?
- Sada.
- O emu je re?
- Ne mogu preko telefona. Istraivao sam i mislim da imam neto.
- U redu, za sat vremena.
- Za pola sata, i nemoj kasniti.
Alvaro Kliment zavri razgovor. Migel je pogledao na sat. Bilo je devet
i etvrt. Ostalo im je manje od dvadeset etiri sata.
Probudio je Mariju ljubei je u vrat i lagano joj masirajui lea.
- Moramo da podemo. Zvao je Alvaro. Izgleda da ima neto vano da
nam kae.
Na ulazu su ekala policijska kola. Mortimer hoe da ih vidi na stanici
u Viji Lajetani, saoptio im je agent. Migel htede da protestuje, ali je
najbolje bilo da se ipak otarasi policajca pa da se potom to pre nae sa
Alvarom.
- Moraete mnogo toga da mi objasnite - rekao je Mortimer poto ih je
pozvao u jednu kancelariju na prvom spratu.
- Ne znam odakle da ponem - rekao je Migel.
- Od poetka - rekao je Mortimer nimalo aljivo.
Noges je u tiini posmatrao celu scenu.
Sasluanje je bilo dugo i dosadno. Marija i Migel su se dobro drali.
Nisu imali poverenja u tog policajca. Osim toga, ta da mu i kau? Pria
je bila takva da e, pre negoli u zatvoru, zavriti u ludnici.
- Vi znate da je skrivanje dokaza u policijskoj istrazi teak prekraj? -
rekao je Mortimer posle pola sata neprekidnog ispitivanja.
- Rekli smo vam ve da nita ne znamo. Ne znamo ni kakve veze
imamo sa ovom priom. Ne znamo ak ni kakvajeto pria.
- S obzirom na to da nita ne znate, zaista je zanimljivo kako to da se
zateknete ama ba svuda gde je poinjen zloin. Nemojte vi meni priati
bajke, nego, brzo, da ujem ta znate!
- Ne mislite valjda da sam ja uestvovao u svim tim zloinima?
- Ne. Mislimo da vi znate neto to moe da baci svetlo na njih, da
moete da nam pomognete u istranom postupku, i ne razumem zato to
ne inite - umeao se Noges znatno ljubaznijim tonom nego njegov ef.
- Mog dedu su ubili, a vi ste ti koji morate da utvrdite ko je to uradio -
rekla je Marija.
- Da, znam da je to na posao. Ali nama biste i taj posao
pojednostavili kad nita ne biste tajili, kad biste nam pomogli da
uspostavimo vezu meu svim tim zloinima. Odakle vam ideja da je va
deda ubijen?
- Nije mogao da izvri samoubistvo. U to sam sigurna.
Pitanja su postavljana i dalje. Ali su oni ostali pri svom iskazu.
- Znate li da moemo da vas uhapsimo i sa ovim to imamo? - rekao
je Mortimer Migelu.
Migel nije odgovorio.
- Moete da odete - rekao je Mortimer nimalo prijateljski.
Kad su izali iz kancelarije, Noges je otvorio fasciklu na stolu.
- isti su, efe. Dva, to kau, potena graanina. Ispitali smo njihove
raune, pratili smo ih. Nita izvan normale. Ne pripadaju nikakvoj sekti
niti politikoj stranci. Novac troe kao i sav svet, glasaju za levicu,
otplauju kredite. Drimo ih pod kontrolom. Njihove reference su sjajne.
Znate ve, ona je istoriarka umetnosti a on ugledni matematiar na
fakultetu. Pravi klikera. Moda dobije i Nobela. Nikakav nezamislivi
porok. Poslednji film koji su uzeli iz video-kluba bio je il i Dim.
- ta je to?
- Stari francuski film. 0 ljubavi.
Noges je nastavio da pregleda fasciklu. Mortimer je iz prikrajka gledao
prokletu marku prstena koji je Noges skidao dok bi radio. Morao je sebi
da prizna da sumnja koja ga izjeda nije nita do mala opsednutost,
utvara koja bi se rasprila im bi ga gledao ili uo kako govori.
- Tu je i jedan zanimljiv podatak. Matematiar je u mladosti bio
ampion panije u maevanju.
- Maevanje?
- Tako je, efe.
- Drugim reima, to su besprekorni graani koji plaaju porez i uredno
primaju platu.
- Tako je, potpuno su normalni, efe.
- Onda nam se loe pie; i dalje nita nemamo.
Mortimer je izaao iz prostorije a Noges je ostao sam da proita
predmet do kraja. Oigledno je to bio najudniji sluaj koji mu se ikada
zalomio. U ta se upustilo to dvoje golubova? Ako misle da se igraju
detektiva, nee se lepo provesti. Tu je neka maka u daku, pomislio je
Noges. Morao bi da pregleda dokumentaciju o satanistikim sektama.
Poslednji le naen na parkingu prilino ga zbunjuje. ta e jo i
Ukrajinac u svemu ovome? Jer, jasno je da je to ista pria. A nije obraun
meu bandama sa Istoka. Drugaije se ti razraunavaju meu sobom, ne
seku glave jedni drugima maem. Utom ponovo ue ef.
- Imamo jo dva.
- Jo dva? Lepo nas jutro oekuje, efe!
- Neki tip koji je iv spaljen u jednoj knjiari, i neka Japanka.
- Isto iva spaljena?
- Da, ali iznutra.
- Kuda emo prvo?
- Ti u knjiaru, ja kod Japanke.
46.
Bru nije mogao da poveruje u to to mu je policija saoptila preko
telefona. Kad je stigao kod Taimacu, ona vie nije bila kod kue; kola
hitne pomoi su je ve bila prebacila u bolnicu Del Mar.
On je sam seo za volan. Kola je uparkirao pored mora. Predstavio se
kao devojin pretpostavljeni i prijatelj i poveli su ga do obdukcione sale.
Kad ju je ugledao, poeleo je da umre. Taimacu je bila kao zgnjeeni
lokvanj na stolu za seciranje. Prepoznao ju je. Uloio je nevieni napor da
mu ne grunu suze i ne srui se pred svim tim ljudima. Bru nije plakao jo
od ranog detinjstva. Nije zaplakao ni kad mu je mati umrla. Mrnja koju
je u tom trenutku osetio prema ocu bila je jaa od sveg bola koji je osetio
kad je saznao za majinu smrt. Hulja mu nije dozvolio ni da je obie.
Izaao je iz bolnice i doao do Morskog etalita na plai Barsalunete.
eleo je da se baci u more. Da se baci i pliva i samo pliva, dok ga umor
ne savlada. A onda u njemu da se utopi, dok vie ne bi oseao nikakav
bol. Ali prvo mora da obavi neke stvari. Ovo e mu skupo platiti. Sve e ih
zbrisati s lica zemlje.
Kad je priao kolima video je kako se pribliava devojin ujak. Stvari
sa Fumikom ostavie za kasnije. Nee se protiviti. Sad mu nita nije
ostalo.
47.
Policijski kordon je zatvarao ulaz u ulicu Freuras iz San Pere Mes
Bae. Vatrogasna kola su posao privodila kraju u ulici. Sve je obavijao
gusti crni dim.
Migel i Marija su prili do ute trake. Jedan policajac ih je zaustavio.
- ta se desilo? - upitao je Migel.
- Izgorela je jedna knjiara.
- Je li nekoga bilo unutra?
- Knjiar. Molim vas, odbijte; nisam ovlaen da pruam bilo kakve
informacije.
- Pa mi ga znamo, mi smo prijatelji tog knjiara.
- Bili ste, jer je po svoj prilici mrtav. Kola hitne pomoi odnela su
njegov le.
Udaljili su se od trake. Migel je pogledao u daljinu. Uinilo mu se da
prepoznaje Mortimerovog pomonika meu policajcima i vatrogascima
koji su se sjatili ispred ulaza u zgradu.
- Moramo brzo odavde. Ne smemo da dozvolimo da nas Noges vidi -
rekao je Migel.
- Ubili su ga.
- To je oigledno, nije to sluajni poar. Kad me je jutros pozvao ve
je bio veoma nervozan. Neto je bio otkrio pa je hteo da nam to prenese.
- I ta emo sad?
- Da odemo. Imamo mnogo posla... pre nego to ubiju i nas.
48.
Najavili su mu posetu i Bru naredi da ih uvedu. Oekivao ih je. Znao je
da nee dugo ekati da dou i zatrae da im poloi raune. Ne mari. ak
je to i prieljkivao. Ipak, samo je Jasunari uao, druga dvojica Japanaca
ostala su da ekaju napolje.
Jasunari i Bru su se pogledali, ali bez mrnje. Dok je iao prema
Bruovoj kui, Jasunari je zamislio hiljadu i jedno muenje. Ali njegov otac
je bio izriit: Bru mora da umre dostojanstveno, onako kako je to
Taimacu bilo uskraeno. Zbog nje e tako postupiti. Jasunari se nije
slagao s tim; zbog njega i otac pati. Ali kada je uhvatio pogled tog
slomljenog oveka, shvatio je da se ogreio o njega. Bru je voleo
Taimacu. Vie i nije bio na ovome svetu i samo je eleo ako je to ikako
mogue da se na onom svetu sastane sa Taimacu.
- Vreme je - rekao je Janusari nudei mu samurajski ma.
- Znam, ali mi je potrebno deset minuta. Ne brini, neu pobei.
Japanac se zamislio.
- Samo deset minuta, Jasu. Ako mi ih ne odobri, biu prinuen da te
ubijem. I nemoj sumnjati uopte da u onda to i uraditi. Deset minuta -
ponovio je. - Posle moe sa mnom ta god hoe.
- Dobro, saekau.
Bru izae iz radne sobe.
Bru je naredio bolniarki da napusti sobu. Ona je ostavila na fotelju
knjigu koju je dotle itala bolesniku i izae.
- Mora da ima neto jako vano da mi kae kad dolazi u ovo doba i
prekida moje itanje - rekao je ivi le jedva ujnim glasom.
Bru nije mogao a da ne baci pogled na korice knjige. Tom zlikovcu su
upravo itali svetog Jovana od Krsta.
Boe, ako u meni milina,
u toj nadi da u te videti,
a vidim da mi se moe oteti,
jo me snaniji bol obuzima;
ivei uas od praznina,
i ekajui kao to ekam,
ja umirem to jo bivam.
Poto je izgovorio stihove, oronuli starac rekao je palacajui jezikom:
- Odlina pesma. Niko nije govorio o naem Bogu kao on o svom.
- Ja nemam Boga.
- Jesi li doao da mi pria o teologiji? - rugao se starac. Bru bi mu u
tom trenutku golim rukama iupao srce.
- Zato si naredio da je ubiju? ta ti je ona uradila? I to, onako... -
Slomio mu se glas i nije mogao da nastavi.
- Onako, svirepo? Ne, nisam ja to naredio, ali mi se zamisao veoma
dopala.
- Zato?
- Zato! Nema zato. Ili moda ima. Ti si slabi, sine. Nita nisi nauio.
- Voleo sam je.
Starac ga je pogledao s mrnjom i gaenjem.
- To je razlog. Zar nisi uvideo da te ljubav pretvara u roba?... ta si
hteo?... Da podeli s njom ostatak ivota? Zar je to ono emu sam te
uio?
- Ti... ti... - Bru nije znao kako da nastavi. - Ti me niemu nisi nauio!
Ti nikad nisi hteo sina, ve ivotinju sa zverskim srcem.
- Vara se. Oduvek sam stremio tvom duhovnom napretku. Svako od
nas ima duu, a tvoja pripada paklu. Da si uopte shvatio kakvu milinu
prua zlo; to beskrajno blaenstvo, ta unutranja vatra koja te stalno
iznutra ee... Avaj! Ti zaista ne moe sve da razume... jer si u osnovi
dobar. ak i kad ti je mati umrla a ja ti pruio priliku, opet nisi bio kadar
da to uradi, da raskine okove, da se spusti do pakla.
Ta nakaza je ubila dve ene koje je najvie voleo. Naravno da Bru ne
moe da razume. To udovite, ta ogavna betija ne moe da bude
njegov otac. Ono to ga zapravo boli jeste to to ne moe hiljadu puta da
ubije takvu zver. To moe samo jednom. Napokon jednom! Svet je
smrdljiv i nepravedan. Divlja jarost je rasla u njemu i onda je osetio
uragan koji ga je nagonio da razbije u paramparad sve aparate to su u
ivotu jo odravali tog demona zla, da iupa sve cevice koji takvom
gmazu ponora omoguuju da i dalje ivi. Bruovbes se umnoavao;
podigao bi jednu spravu i razbio bi je o drugu. Pretvorio se u tajfun koji je
raznosio sve pred sobom dok je urlao:
- Idi zbogom, sa svojim Bogom! Odlazi u pakao, proklet da si senkama
unazad, i sedni levo od Sotone!
Pre nego to je umro, starac se oglasio rikanjem koje nije bilo od
ovoga sveta. Jezivi, siloviti arlauk u kojem su se stapali bol i vrhunsko
zadovoljstvo dok mu je lice poprimalo izraz dubokog spokoja. Poslednji
trzaji protresali su mu telo, a onda je duh predao gospodaru podzemnog
sveta.
U sobu su uletele tri bolniarke, uzbunjene galamom. Ostale su
skamenjene na vratima. Bru je demolirao celu sobu, a pacijent je
beivotno leao, sa jednom od pomonih alatki zabodenom u grudi.
- Napolje! Napolje! - povikao je Bru.
Iz lica mu je izbijala vatra i taj povik sa nalogom da izau, da odu,
zazvuao je neprimereno, potpuno neprikladno. Bolniarke su se
razbeale pred sinom izoblienim od bola.
Sav znojav i sa izgledom prebijenog vuka, Bru je izaao u hodnik.
Ruke su mu bile iseene i raskrvavljene. Uao je u lift i spustio se do svog
sprata.
Sluga je ustuknuo kad ga je video kako u takvom stanju, izgubljenog
pogleda, ide prema svojoj radnoj sobi.
Japanac ga je ekao stojei, u istom poloaju u kojem je bio kad ga je
Bru zamolio da mu da deset minuta. Bru ga i ne pogleda. Podigao je
slualicu i okrenuo jedan broj.
- Sve ih pobij, Jurij! Sve! Zna ve gde se sastaju. Nije bitna cena;
platiu ti dvaput vie nego to mi kae. Ubij ih kao skotine!
Spustio je slualicu.
Onda se stropotao u fotelju i oborio glavu preko ruku na stolu.
- Taimcau! Taimacu! - dozivao je.
Kad je podigao glavu, oiju zamuenih od plaa, kao kroz zamagljeno
ogledalo video je Jasunarija pred sobom, sa maem u ruci.
- Vreme je - rekao je Jasunari nudei mu ma.
- Jeste, vreme je.
Bru je otvorio glavnu fioku radnog stola.
- Mi to ovako radimo.
Zavukao je desnu ruku u fioku, izvadio pitolj, prislonio ga na
slepoonicu i pucao sebi u glavu.
49.
Noges je pomislio kako ima dana kad je bolje da se ovek pokrije
jorganom preko glave i uopte ne izae iz kue. Jedna Japanka ubijena,
jedan knjiar ugljenisan, a sada jo i meana salata pucnjave na trgu
Palasija.
Stigli su na lice mesta etiri minuta poto su dobili poziv iz policijske
uprave. Tri agenta su pola s njima. Kad su izali iz automobila, ptice ve
behu odletele. Tokom vonje pokuao je da lokalizuje efa preko
mobilnog. Gde li se to ef zagubio, pomislio je Noges. Nije ga video
otkako je otiao na uviaj Japankinog ubistva.
Prodavci i gazde gurali su se ispred tezgi bazara, isto kao i gomila
radoznalaca koje su morali da rasteraju kako bi sebi prokrili put.
- efe, ja sam vas pozvao - rekao je Pakistanac samo to ga je
ugledao.
Bio je to mlad ovek, krezub, obuen u tamno, a na zapadnjaki nain.
On je bio vlasnik prodavnice ureaja za domainstvo ija polovina,
pomislio je Noges, potie od okolne gamadi to po okolini pljaka turiste.
Ali Noges nije zato doao.
- Golema pucnjava, efe; golema... Radnja mi je bila puna; onda,
bum, bum - uporno je ponavljao pokazujui na ulaz u radnju izmeu
ubogog pansiona i prodavnice raznoraznih drangulija. - Onda su istrali,
efe. Mnogo njih. est, osam...
- Na emu smo? est ili osam?
- Osam, bilo ih je tano toliko - rekao je neko drugi.
- Isparili su kolima, dvoja kola, evo, ovde su bila parkirana - nastavio
je Pakistanac pokazujui na lananu ogradu koja opasuje Nautiku kolu
preko puta ulice.
Noges i policajci uli su u zgradu vadei oruje. Ispod lifta su bila neka
otvorena vrata. Poto su proli njima, spustili su se niz zakrvavljeno
stepenite koje je na kraju izbijalo u podrum zgrade.
- Policija! - povikao je Noges.
To mu je najvie prijalo. Ponekad je pomiljao da je postao policajac
samo da bi mogao tu re da izgovara, kao na filmu.
Niko nije odgovorio.
Na kraju stepenita nali su se u nekoj vrsti velikog vinskog podruma,
bar to se tie broja hodnika i okuka. Krenuli su napred pokrivajui jedni
druge dok nisu stigli do prilino prostrane prostorije. Pri dnu, uprkos
mraku, Noges je razabrao neto to mu je liilo na oltar; imao je
estougaoni oblik i bio je od crnog mermera. Izvadili su baterijske lampe,
ali pre nego to je upalio svoju, njegova desna noga nagazila je na neto
mekano. Uperio je upaljenu bateriju na to. Na podu, u lokvi krvi leao je
le nekoga obuenog u plat sa kukuljicom. Jedan od policajaca potraio
je prekida. Kad je prostorija osvetljena, Noges i njegovi ljudi bili su
zaprepaeni onim to su videli. Vie od esetine leeva u prostoriji, i svi
overeni metkom.
- Ba su preterali!
- Ovo podsea na Kuma, efe - rekao je jedan od policajaca.
Noges nije odgovorio. Nastavio je dalje, pazei kuda gazi, dok je
navlaio rukavice. Sunce mu kalajisano, ta li se tu tek dogodilo?
- Da niste nita takli dok ne dou kolege iz sudske medicine - naredio
je Noges.
- efe, ovaj kao da je Rus.
Policajac bee registrovao jedini le koji je bio u tamnom odelu na dva
reda. Drao je tanu u rukama i on je potraio ta je u njoj.
- Ukrajinac - ponosno je potvrdio policajac dok je Nogesu dodavao
naena dokumenta.
- Svi su mrtvi - rekao je drugi policajac.
- Sve unesite u zapisnik i odmah napolje. Da nita niste dirali!
Policajci su se rasporedili po podrumu i poeli sve da istrauju. Noges
se nije pomerao s mesta. Izbrojao je leeve: ukupno sedamnaest,
raunajui tu i Ukrajinca.
- Jebote! - uzviknuo je Noges, potpuno izbezumljen.
- ta bi Tarantino napravio od ovoga!
- Nikog vie nema, efe. Ali bi trebalo da pogledate ovo. Tu unutra je
neka vrsta metalne sprave za muenje koja visi s tavanice, a ispod toga,
kip od kojeg vam se odmah gae napune.
- Kao neki idol - razjasnio je drugi policajac.
- Saekajte me napolju - naredio je Noges.
Kad je ostao sam, odluio je da pregleda celu prostoriju. Kretao se
meu leevima traei neki trag. Neki putokaz. Stvar je inae bila jasna:
tu se sastajala druina opsednutih koji oboavaju avola ili kuku koja ih
je donela na svet, svejedno, da bi se onda posvetili satanistikim
obredima. Nasred veselja, oigledno su Ukrajinci upali i sve ih poubijali.
Na mnogim leevima prostrelna rana je bila otvorena na leima, i ti su
leali potrbuke. Kad su braa Ukrajinci banuli i poeli da pucaju,
zakukuljeni su se po svemu sudei rastrali na sve strane. Nita im to nije
pomoglo. Samo je jedan od napadaa pao, pogoen mecima koji su mu
proli kroz grudi. Ostali su se razbeali po obavljenom poslu. Noges ipak
nije mogao da dokui razlog takvog pokolja.
Onda je video na podu, odmah pored oltara, tapi lilihipa. Sagao se,
izvadio hemijsku i njome odvojio tapi. Potom je tapi paljivo stavio u
dep.
Zatim je izvadio svoj mobilni telefon i okrenuo jedan broj. Saekao je.
Protekao je svega tren dok se nije zaula muzika iz Siti-lajfa. Bila mu je
inae poznata, na stranu to se ula sasvim izbliza. Noges je pogledao
nalevo i proao dalje meu leevima. Siti-lajf se uo iz sve vee blizine.
Noges je obiao i etvrti le.
- Bog te tvoj! - uzviknuo je Noges, koji nije mogao da veruje u ono to
je gledao svojim oima.
50.
Migel i Marija su izali iz metroa kod Fontane. Jo jedan ubijeni: ubili
su Alvara; verovatno e i njih pokuati da ubiju, pomislili su dok su se u
trku penjali prema ulici Major de Grasija, ka trgu Trilja. Skrenuli su levo,
uputili se ulicom Karolinas i doli do broja 18. Sagledali su lepotu zgrade i
pre nego to su do nje stigli. teta to je tako zabaena, u toj uliici,
pomislio je Migel. Preli su na drugu stranu ulice da je bolje vide.
Kaza Visens je prvo zdanje koje je Graudi sagradio. To je bila zgrada
mavarskog nadahnua - tanije, nadahnua mudeharske umetnosti -
smetena u Grasiji, dakle u etvrti koja je nekada bila odvojena od
Barselone. Cela fasada je prekrivena ukrasnom keramikom. Horizontale
prizemlja i prvog sprata odudaraju od terase, ukraene uspravnim
linijama.
Prvo to je privuklo njihov pogled bila je ograda, kovina sa motivom
autohtonih palmi u nizu, iji je zajedniki nazivfulles de margallo... Lie
mlade palme.
- Palme... Migele, upravo smo pronali palme...
- Alfa: Meu palmama i karanfilima okree se sunce due -
izdeklamovao je Migel.
- Sad moramo da potraimo karanfile.
U isto vreme, Migel je drao na oku obe strane ulice. Kao Indijanci
su: vide nas ali se sami ne vide, pomislio je.
- taje?
- Tu su negde, uveren sam.
- Ali nam nee nita... dok ne naemo to to i oni trae.
- U to ve i nisam tako uveren - odgovorio je sa neskrivenom zebnjom
u glasu. - Ako nas sad ubiju, trka je gotova i onda su oni pobedili - dodao
je.
- Ali onda nee imati to to ve vekovima trae.
- Moda si u pravu, ali, ne smemo da se opustimo.
Migel ju je ipak uzdrmao.
Ponovo su preli ulicu; primakli se zgradi; razgledali fasadu izbliza.
U prvobitnom projektu, zgrada je imala i poveu batu koja se
prostirala do avenije Prinsipe de Asurijas, a i velelepni vodoskok, vrt i
paviljon na uglu...
- Mislim da je kod parka Guelj deo batenske ograde koju su uklonili
prilikom nekih naknadnih radova. Ako emo pravo, sadanji izgled zgrade
uopte ne odgovara Gaudijevim nacrtima - rekla je Marija, i dalje
zagledana u fasadu. - Nadajmo se da sa reformama nisu prebrisali
tragove - dovrila je misao.
Svih pet ula bilo im je irom otvoreno, oboje su bili uzbueni i
usredsreeni na zgradu pred kojom su se nalazili. Traili su karanfile, a
nisu nali nijedan. Migel je reio da pogleda u beleke koje je zapisao
prethodne noi. Tu bee zapisao da na terasi gde je izgraena Kaza
Visens raslo cvee ije je ime clavells de moro, dakle mavarski, zapravo
indijski karanfil; kadifica, tek; cvet, ute boje. Gaudi je zamislio da tim
cveem ukrasi fasadu...
- Tu su! Tu su cvetovi, Marija! To je ovo uto cvee na keramikim
ploicama... kadifica... Cvee koje je ovde raslo pre zidanja zgrade -
rekao je poto je prepoznao cvet.
Marija je rekla:
- Deda je voleo igre rei. Ponekad mi nije bilo lako da ga pratim.
- Prema tome... okree li se sunce due?
- Mislim da mi ova i nije tako teka... Ova pitalica je laka... Okretanje:
suncokret... suncokret.
- To! Mogao bi to da bude suncokret due!
- U Gaudijevoj simbolici suncokret mora da je povezan s duom.
Nastavili su da trae. Koja je logika takve potrage, pomislio je Migel.
Iznenadio ga je guter, ili mali zmaj, koji je iskovan na jednom od
prozora: zmaj je delovao kao da treba da zaplai prolaznike na ploniku.
Kapija, s leve strane, bila je otvorena, a pri dnu su stajala neka kola.
Marija je ula. Tu je bilo velikih palmi; preovladavala je senka. Tu mora
da je nadstrenica, rekla je u sebi Marija. Srce joj je snano tuklo,
oseala je kako joj raste uzbuenje... iako jo nisu nali suncokrete.
Marija je podigla pogled i na tren je ostala nepomina.
- Migele, Migele...
- Molim?
Ona je i dalje gledala nagore.
- Suncokreti!
Meu bezazlenim katalonskom porukama, tipa Kuvarice, manje zbori,
da ti ruak ne zagori; ali koje ovde glase Sol solet, vinem a veure, Oh, la
sombra de l'istiu i de la llar lofosch, visca lofosch de lamor, to e na
primer rei Sunce, sunae, doi u moje mestace, tano iznad te
nadstrenice naslonjene na kuu, prema unutranjem delu gde se nekad
po prilici nalazio i vrt, bila je i keramika u reljefu.
- Suncokreti! Prikaz due - rekao je Migel pobedonosno.
- Znai, sad imamo alfu... Prvu zvezdu sazvea Velikog medveda.
Suncokret. Idemo sad u park Guelj, do zvezde bete.
Iz istih stopa vratili su se na stanicu podzemne eleznice Fontana; jo
jedna stanica zelenom linijom, i metro e ih odvesti do Lesepsa. Vagon je
bio pun i Marija se privila uz njega, ne bi li se dodatno odvojila od ostalih
putnika. U Kazi Visens Migel ju je ipak uzdrmao. U takvim okolnostima,
bez po muke neko bi mogao da ih sredi brzim bodeima... zbrka... vrata
se otvaraju a ubica izlazi iz voza potpuno nekanjen, dok njihova
beivotna tela oblivena krvlju lee na podu. Svetla su se na trenutak
pogasila i Marija je kriknula.
- ta je sad to? - upitao je Migel sa primetnim olakanjem im su se u
vagonu ponovo upalila svetla, uprkos ispitivakim pogledima putnika iz
njegove neposredne blizine.
- Nita! To nije nita! Smiri se!
- Ti se smiri, mila moja - rekao je on dok ju je grlio, dok je pokuavao
da je smiri ne isputajui iz vida sve koji su bili oko njih.
Izali su iz metroa i prevalili nekoliko ulica dok nisu stigli do ulice Olot,
ispred jednog parka.
Stali su ispred ulazne kapije, pored koje su bila dva paviljona, pri
emu je jedan prvobitno bio namenjen kuepazitelju, dok je drugi, onaj
levo, ija je zapremina izgledala kao da je u pokretu, oigledno bio
zamiljen kao ekaonica. Iznad njega je duga igla od sedamnaest metara
koja se zavrava karakteristinim ravnokrakim krstom arhitekte. Pred
njima se otvarao park Guelj sa svojim trgovima, stazama, vijaduktima,
mostovima, stepenitima i piljama.
Marija se prisetila:
- Zvezda Merak... Zagonetka kae:
Beta.
ivot mu daje svetlost, iako nije stonoga, da podloi pe noi koja
obasjava plodove vrta Hesperida.
Proli su preko krune leje sa strane glavnih vrata i uputili se ka
ogromnom dvokrakom stepenitu koje je vodilo prema grkom pozoritu.
U tom trenutku sunce se pojavilo iza itavog sloja oblaka.
- Jesi li dobro?
- Jesam. Idemo dalje.
Poto su se popeli glavnim stepenitem, jednoglasno su izgovorili:
- Salamander? Dadevnjak...
Migel je zastao ispred spektakularnog gmizavca napravljenog od
komadia raznobojnih keramikih ploica i rekao:
- Za alhemiare je simbol vatre, a osim toga... Tamo gore je bila cev
sa kazanom, tanije, alhemiarska pe u kojoj se ostvaruje veliko delo,
kamen mudrosti... da bi se zapalila pe noi koja osvetljava plodove vrta
Hesperida - odrecitovao je i dodao: - Marija, mora da je salamander.
- Da, ali se neto ne uklapa do kraja... Ne znam tano ta, ali moramo
da traimo dalje. Neto mi se vrzma po glavi... Kao da je ovo previe...
kako da kaem... previe lako. Osim toga, tamo pie: ivot mu daje
svetlost iako nije stonoga.
Traili su jo neko vreme. to se tie prostranstva, nalazili su se pred
najambicioznijim Gaudijevim delom i, u svakom sluaju, najznaajnijim
svetovnim ostvarenjem; to je bio itav jedan urbani kompleks, grad-vrt,
zatien ogradom kojom je opasan, a tu su bila i dva neobina paviljona
kod ulaza, onako kako su se u to vreme gradili u Engleskoj. Bio je to
celovit zahvat na povrini od dvadeset hektara.
- Simbolika parka zaista je fascinantna... Gaudi je prvobitno
projektovao sedam vrata, kao u mitskom gradu Tebi. Ali, na kraju je taj
projekat urbanog ivljenja propao. Samo je Gaudi iveo ovde... Dvadeset
godina... - prisetio se Migel, iako je i ona znala sve to.
- Deda i ja smo hiljadu puta bili ovde kad sam bila mala. Kako sam
mogla da znam da je on iveo ovde sa svojim uiteljem?... Kao da me je
celog svog ivota pripremao za ovaj trenutak.
Bili su veoma blizu Ruiaste kule, tamo gde je Gaudi iveo od 1906.
do 1925, dakle do godinu dana pre smrti. Kad je jedanaestogodinji Huan
Hivelj sa uiteljem stigao iz Rijudomsa, i sam se smestio tamo, proveo je
nekoliko meseci u toj kui dok se nisu preselili u radionicu Sagrada
Familije. Nije Gaudi sagradio Ruiastu kulu, ve njegov pomonik
Fransesk Berenger, u nameri da napravi tipsku stambenu jedinicu u tom
nesvakidanjem naselju, u gradu-vrtu parka Guelj. Ime potie od
maestrove odanosti Devici Ruze, odnosno Ruinjaka. Kuu je 1963.
otkupilo Drutvo prijatelja Gaudija, koje ju je posle preuredilo kao
Gaudijevu kuu-muzej, sa nametajem i crteima jedinstvenog neimara.
Marija je rekla:
- Ivica i Marica se oslobaaju, uspevaju da spale veticu u kuhinji i
vraaju se kui sa velikim blagom...
To joj se i dalje motalo po glavi.
- Idemo, eka nas jo mnogo posla - rekao je Migel.
Iako, kao to ona ree, neto se nekako nije uklapalo, odluili su da
prihvate kao pravilan prvi odgovor: za sada drugi simbol, onaj koji
odgovara zvezdi beti i parku Guelj, jeste salamander.
Kad su se spremali da odu, nebo se razvedrilo, sunevi zraci sada su
neposredno padali na keramike delove koji su odjednom zabletali.
Marija se okrenula, podigla je glavu i odozdo se zagledala u veliku
zmijoliku klupu na gornjoj terasi, zagledala se u ljuspastu krestu
vijugavog zmaja. Prelamanje svetlosti stvorio je optiki efekat i za
trenutak se njoj uinilo da se zmaj pomera. Migel je bio nekoliko koraka
ispred nje pa ju je dozvao:
- Marija, idemo... ta je?
- Saekaj sekund, Migele, mislim da smo pogreili...
Svetlost bee oivela zmaja ije su skrame pravljene neobinim
Gaudijevim trankadisom. Uz to, Marija je uoila jo neto. Zmaj se
nalazi iznad hipostilne dvorane, iznad dorskog hrama parka, a dvorana
ima osamdeset est dorskih stubova, i mada je na prvobitnom projektu
bilo sto stubova, dvorana je svejedno bila zamiljena kao trnica grada-
vrta. Marija se nasmejala i uzviknula:
- Deda nije mogao to tako da mi uprosti! Uvek je govorio da nam je
istina ponekad tako blizu oiju da nismo ni kadri da je vidimo! Simbol
bete nije salamander, Migele...
- Nego?
- Zmaj. Ognjeni zmaj... Pogledaj, je l vidi? - rekla je pokazujui na
veliku klupu i nastavila: - Obrati panju na svetlost, na suneve zrake.
Svetlost mu daje ivot. Uz to, nije stonoga, iako ga podupire osamdeset
est stubova.
- Ognjeni zmaj nije stonoga, ima...
- Osamdeset i est nogu - dovrila je Marija.
51.
Peice su preli deonicu do sledee zvezde, Game, koja odgovara
Sagrada Familiji. Poli su ulicom San uzepa Da La Muntanja i skrenuli
kod Travesere Dal Dalta i Mara Da Deua Da Munsarata dok nisu stigli do
Kartahene, onda su nastavili u pravcu mora i tako stigli do Gaudijeve
avenije. Deonica nije uopte bila kratka, ali od uzbudenja to nisu ni
osetili. Sudarali su se s ljudima na svakom koraku. Ali tu je bio hram, na
kraju avenije.
Rebus je glasio:
Gama
Treba da izrauna broj merdevine bez stepenika da bi mogla da
vidi znak koji sadre sve etiri strane.
Pomislili su da nema potrebe da uu u hram. Do sada su sve rebuse
reili izvan graevina. Sagrada Familija nee biti izuzetak, pomislili su.
Ostatak prepodneva proveli su razgledajui i zagledajui se u svaki kutak
proelja, meutim, nita nisu nali. Dok je on i dalje traio i pretraivao,
Marija je odluila da pozove Taimacu. Moda prijateljica moe da joj da
neke kljune odgovore o znaenju tog obilaska, o toj trci protiv asovnika,
uz stalni oseaj da ih neko posmatra izbliza. Njena pomo joj je bila
potrebna.
Pokuala je nekoliko puta, ali stalno se ukljuivala automatska
sekretarica.
- udno to ne odgovara. Da joj se nije neto desilo?
- Taimacu je sada ve u Parizu. Pretpostavljam da e nas ona pozvati
im se smesti u hotelu, ne brini. Sada treba da se usredsredimo kako
bismo nali stepenite bez stepenika, znak kojeg obuhvataju sve etiri
strane.
Marija se sloila i, posle nekoliko asaka, zatresla je glavom i izvila
obrve.
- ta se deava?
- Nita, ali znak kojeg sve etiri strane obuhvataju...
Migel ju je razumeo a da ona nije morala da nastavi, pa je tada
uzviknuo:
- Tano...! Znak obuhvaen sa etiri strane je znak unutar
etvorougaonika.
- Kvadrat?
- Da, a moe da bude i romb, pravougaonik, trapez, trapezoid. Ali vie
mi se svia kvadrat, a znam gde se jedan nalazi...
Proli su kroz naos Sagrada Familije i stali tano kod kapije Hristovog
stradanja na Zapadnom proelju prema ulici Sardenje. Skulpture su delo
savremenog vajara uzepa Marije Subiraka, ali Gaudi pred smrt bee
postavio plan i simboliku koju treba da sadri.
Na zapadnom proelju su predstavljene Hristove muke i golgota. Ima
troje ulaznih vrata sa predvorjem sa est stubova i etiri zvonika.
Posveeno je teologalnim vrlinama. Sve Subirakove skulpture su otrih,
tvrdih, ogoljenih geometrijskih oblika. Marija je uzela Migela za ruku.
Bojala se, srce joj je snano lupalo. Ubrzo su stajali pred glavnom
kapijom. Na gornjempragu je simbol etiri elementa, dva trougla spojena
bazom. Romb... Zagledali su se u njega. Ali to nije bio romb, to su dva
trougla spojena bazom, jo jedan jasan primer simetrije ogledala. Sa
desne strane, dve skupine skulptura predstavljaju prizore golgote,
razapetog Hrista; gore, pri donjem delu, grupa rasplakanih ena, levo,
ovek koji vue neto to lii na neobian krst, mada odozdo izgleda kao
uglomer. Pod njim, a okrenut prema glavnom ulazu, etvrtasti stub ukoso
izdeljen na devedeset stepeni, sa vidljivim lavirintom...
Marija se postavila ispred grede kod glavnog ulaza dok je Migel
gledao na sve strane... Ona je imala jednu slutnju i o njoj je razmiljala
razmatrajui je iz svih uglova, onda je u sebi rekla: Ako je ono gore
istovetno onome dole, zar ne bi moglo da bude da je ono levo istovetno
onome desno?.
- Tako na istoku kako na zapadu...
Migel se pribliio:
- Ovde imamo magini kvadrat. Video sam uvenu Direrovu graviru
nazvanu Melanholija, na njoj se takoe pojavljuje magini kvadrat... U
njemu su brojevi... Palindrom, zbir uspravnih i vodoravnih brojeva uvek je
trideset etiri...
Kvadrat je na zidu.
- Da, ali kod ovoga zbir je uvek trideset tri... Sleva nadesno, odozdo
nadole. Ukrteno, razume?
- To je ono to je obuhvaeno sa sve etiri strane! To je stepenite
bez stepenika!... Mora da sabira broj.
- Ve sam sabrao, trideset tri - ponovio je Migel i dodao: - Ali, re je o
znaku, ekaj... pa koji je simbol Hrista koji je razapet na krstu kad mu je
bilo trideset tri godine?
- Stradanje ili golgota... Krst!
- Karakteristini Gaudijev ravnokraki krst koji krasi gotovo sve njegove
graevine. Ovaj kvadrat sadri krst u etiri pravca... I u svakom od njih
zbir je trideset tri.
- Prostorni krst.
- Tano. Marija, mislim da ve imamo i trei simbol.
Ve su imali suncokret, zmaja i prostorni krst, koji odgovaraju
zvezdama alfa, beta i gama. Jo etiri rebusa, pa e reiti celu igru.
Moraju da poure. Premda ih ne mogu videti, znaju da Ljudi konzole
vrebaju. Malo im je asova ostalo.
52.
Bili su veoma blizu zvezdi Delta, tj. Kazi Mila, poznatijoj kao La
Pedrera. Marija je ponovo okrenula Taimacuin broj, ali se sa mobilnog
njene prijateljice i dalje niko nije javljao. Migel je pokuao da je umiri
dok su ili dalje. Ne smeju da stanu.
- Imala je posla u Parizu, moda je let kasnio pa jo nije stigla u hotel.
Uostalom, ti je bolje poznaje. Potpuno se predaje poslu. U stanju je da
se iskljui iz sveta.
Migela je odjednom obuzeo oseaj nelagode. Ona je to primetila.
- ta ti je?
- Nita.
- Mene ne moe da prevari.
Odluio je da joj ispria.
- Jesi li primetila da smo reili tri zagonetke usred bela dana, bez
posebnih tekoa?...
Marija se osvrnula oko sebe. Nigde sumnjivih.
- Posmatraju nas, Marija, siguran sam.
- Ali e saekati da mi reimo i poslednji rebus i da naemo kamen.
Tek e nas onda ubiti.
- Dobro, do sada nisu ni mogli. A ja neu dozvoliti da ti se ita desi.
- Migele, to su ubice, naoruani su.
- Da sad ne mislimo na to; tako smo blizu... Treba da se usredsredimo
na sledeu zagonetku.
- La Pedrera, delta.
Delta
Tvoja mati je voda, tvoj otac vatra. Ti nisi brod nego putuje kroz
vreme utonula u temelje jednog novog grada koji ratnici posmatraju.
- Mislim da ve znam ta je - rekla je Marija poto je dovrila sendvi,
to je bio ceo njen ruak.
- Ve si reila ovaj rebus? - upitao je on, zapanjen.
- Ne znam jo izvesno. Klju je u tome da naemo neku vezu sa
zgradom. U ovom sluaju cela zgrada se odnosi na jedan jedini simbol.
Sea se razgovora sa Taimacu o umetnostima u Japanu?
- Da, bonsai, ikebana, lutkarsko pozorite... ali ne uspevam da vidim...
da naem neki odgovor.
- Ne gubi strpljenje, ne bih da te pourujem. Da bismo traili, morali
bismo da posmatramo La Pedreru izbliza.
Zgrada, koju su iz njenog stana toliko noi gledali svu osvetljenu, sada
je bila prepuna turista koji nisu prestajali da kljocaju. Oboje su prouili
zgradu ponavljajui zagonetku po seanju, dok Marija nije rekla:
- Mislim da Taimacuine rei imaju smisla.
- Na ta misli? Ne razumem.
- Na suiseki...
- Na umetnost kamena?
- Tako je! Seti se, ona nam je to rekla. Zar ne uvia. To je jedan
kamen! Zgrada iji su zidovi od neobraenog kamena, a njen oblik
vijugav. Njeno ime...
- Da, da, moe da bude jedan greben, ili neka stena... Naravno...
- A sada te pitam: ta moe da bude zakopano u temeljima jednog
grada?
- Kamen?... Prvi kamen.
- Jeste, Migele. Jedan kamen...
- Pa da, a oni ratnici na krovu, oni gledaju u...
- U Sagrada Familiju. U novi grad.
-To je neobraeni kamen... Jedan suiseki. Kamen na kojem alhemiari
ostvaruju svoje delo.
- Imamo, znai, i etvrti simbol...
- Kola Velikog medveda se upotpunjuju: suncokret, zmaj, prostorni
krst i kamen.
Nastavili su brzim hodom kroz Pase da Grasija do ipsilona, kod broja
43.
Marija se sruila na ulicu.
- Jesi li dobro?
- Jesam. Samo sam se spotakla. Idemo dalje.
Kaza Batljo, tano pored Kaze Amatljer, sa lepom stepenastom
fasadom flamanskog nadahnua koju je sazidao uzep Pud i Kadafalk
zajedno obrazuju jednu od najlepih celina u gradu; kad ih ovek vidi,
ima utisak da je na nekom drugom svetu. Migel je izvadio papiri i
proitao:
Ipsilon.
Ni vatre svetog Elma ne mogu da osvetle tvoje oi izgubljene u
pomrini.
Marija je izdelila proelje i predvorje prvog sprata na segmente, u
nastojanju da se upravo udalji od celine. Savila je obe ruke oko desnog
oka kako bi ograniila vidno polje. On ju je radoznalo posmatrao. Voleo bi
da je mogao da ponudi neki odgovor, ali nema sumnje da je strunjak za
pitalice bila njegova voljena. Neega se prisetio kad je opet pomislio na
Taimacu: delo samoubica iz Sonezakija; mislio je na oi gavrana, crne i
sjajne, u kojima se urezao uasan prizor samoubistva.
- ta bi moglo da bude? - upitao je Migel.
Ona je oigledno ve nasluivala odgovor. Tajna je u povezivanju
zagonetke sa odgovarajuom zgradom. Sada joj je bilo jasno, to je bilo
tu, pred njenim oima, na fasadi. Ali je elela da proveri i da se uveri, pa
je upitala Migela.
- Vatre svetog Elma... Gde se one pojavljuju?
- Pored ostalog i na grobljima. To se fosfor iz kostiju, lobanja, kao
izmaglica izie nad grobovima...
- Ova kua je u narodu bila poznata i kao Kua kostiju ili Kosturnica,
sea se? To nam je Taimacu objasnila... - rekla je Marija i dodala: -
Dobro, sad ve imamo i vatre svetog Elma.
- Kosti - rekao je Migel zamiljenog izraza.
- Vatra koja ne moe da osvetli oi izgubljene u pomrini... - nastavila
je ona ne bi li ipak bio on bio taj koji pogaa odgovor to ga je ona ve
imala.
- Tamne oi, moda?
- Lice praznih oiju... ta je to?
- Mrtvac, lobanja?
- Pogledaj proelje pa e videti...
- Ne mogu da se koncentriem, Marija, blokiran sam, reci ta ima na
umu.
- Seti se razgovora s Taimacu, govorili smo o lutkarskom pozoritu u
Japanu...
- Balkoni, balkoni... Pa da! To su maske! Pa to je tako oigledno... Ceo
svet to zna.
- Vatre svetog Elma ne uspevaju da osvetle oi maske. Nema te vatre
koja moe da ih osvetli, jer oiju i nema. Samo pomrina...
- Ti si to ve znala, priznaj.
- Htela sam da proverim. Imamo jo jedno reenje: masku.
53.
Zeta.
Mudra je ludost i, makar je videla, nee je nai iznad empresa.
Proitali su zagonetku kad su stigli u Kazu Kalvet, u ulici Kaspe. Bilo je
pet po podne. Imaju jo trinaest sati, ali jo nemaju nita, pomislio je
Migel. Ipak ne treba da posustanu, nego treba da se usredsrede na
zgradu.
Nekada je pripadala gospodinu Kalvetu, bogatom industrijalcu tekstila
i aktivisti Katalonske solidarnosti koji je s Gaudijem delio njegovu ljubav
prema zaviaju i jeziku.
Marija je pogledala empres iznad glavnog ulaza.
- Zna, kad sam prvi put proitala tu zagonetku, pomislila sam na
empres u Sagrada Familiji...
- I ja isto. Pomislio sam na trem Milosti na jednoj od kapija proelja
Hristovog roenja, dekorisan belim golubovima koji su inae simbol
istote. empres je simbol gostoprimstva, a zbog naina na koji se izdie
prema nebu, i, takoe, simbolizuje duhovno uspenje. Koren mu raste na
isti nain: pravo prema srcu zemlje; to je i simbol podzemnog sveta,
otuda veza s grobljima. Ali do kljua za reenje ove i svih zagonetki doi
emo kad na zgradi naemo to neto to ukazuje na zvezdu.
- Pogledaj iznad empresa, kovanu ogradu: peurke. Migele, to su
peurke.
- U pravu si. Izgleda da je gospodin Kalvet bio veliki poklonik peuraka
i njihovog sakupljanja. Uostalom, to je u Kataloniji tradicija... Moda je
mislio na to? Pa da, peurke rastu u umi, ispod drvea. Zbog toga
zagonetka i kae da makar je videla, nee je nai iznad empresa.
- Moda bi i mogla da bude neka gljiva, jedna peurka... Ali,
najreprezentativnija kod Gaudija je amanita muscaria.
- Nje ima i na zgradi kod ulaza u park Guelj - potvrdio je on i nastavio:
- Neki ak tvrde da je i jeo muharu. U to doba, mnogi umetnici
modernizma su je okusili. Imali su halucinacije...
- To je deo legende. Seti se ta nam je rekao Konesa. Meutim,
zagonetka...
- Marija, mislim da je sve jasno; treba samo da proverimo jednu stvar.
- Koju?
- Zanima me na ta se odnosi...
- Mudra ludost?
- Prihvatimo zasad da je muhara taan odgovor. To je gljiva iz deijih
bajki, u kojoj ive patuljci i vilenjaci... To je i gljiva umobolnika...
Uostalom, u Kataloniji je poznata i kao ou defoll, neto kao jaje ludaka.
Ova gljiva nastaje u obliku jajeta narandaste boje, kao i njena sestra
amanita cesarea, koja spada u jestive peurke, izvrsnog ukusa; zato je
bila omiljena hrana cezara, a njeno ime na katalonskom je ou de reig,
kraljevsko jaje.
- Nisam znala da si toliki strunjak za gljive.
- U stvari, moj otac je bio pravi strunjak; ja sam samo iao s njim.
Bilo je kasno kad su stigli do poslednjeg zdanja Velikog medveda: to
je Gueljova palata, koja odgovara slovu ipsilon. Gaudi ju je sagradio za
svog mecenu Euzebija Guelja i Basigalupija. Osim to ju je zamislio kao
dom svoga dobrotvora i njegove porodice, zamislio ju je i kao mesto
odravanja najznaajnijih drutvenih dogaaja, knjievnih veeri i
kulturnih susreta koji su Guelju bili po volji. Gaudi je grofu podneo niz
predloga za fasadu, a katalonski magnat je odabrao onaj predlog koji se i
Gaudiju najvie dopadao. U prizemlju i u mezaninu, proelje je obloeno
mermerom; iznad toga je od maltera. Dva parabolina luka savrene
simetrije ine glavni ulaz u palatu.
Proitali su zagonetku:
Eta
Kod prvog slova ovog doma mudraci su videli krst i srce svetlosti
Preiste Bogorodice.
- Ovo je moda najtei rebus, najhermetiniji - rekao je Migel.
- Da, ali mora da ima neke veze sa zgradom.
Oboje su stajali ispod katalonskog grba, sa orliem na vrhu. Bio je to
nesvakidanji grb. Izgleda da je u trenutku kad su ga postavljali Gaudi
upitao nekog prolaznika kako izgleda, i da je ovaj odgovorio - nikako.
Tada je maestro i oluio da ga tamo ostavi.
Migel je priao dvama vratima glavne kapije. Paljivo je posmatrao
slova reetke. Jedno E iznad jednih, i jedno G iznad drugih vrata.
- Marija, tu su nam inicijali Euzebija Guelja. Prvo slovo ovog zdanja je
E... Mudri magi su videli krst, srce svetlosti Preiste Bogorodice. A ja bih
rekao da je to E od same zvezde, na panskom estrella... Rekao bih da se
odnosi na petokraku zvezdu repaticu za kojom su ila tri mudraca da se
poklone tek roenom Isusu.
- Ima jo jedna mogunost. Prvo slovo ovog zdanja moglo bi se
odnositi jednostavno na palatu, dakle na P.
Marija je nastavila glasno da razmilja:
- Muraci su videli krst i srce svetlosti... Zvezda tri mudraca... A gde
ive ti magi, gde su ta tri kralja; gde kraljevi ive?
- U palati... u Gueljovoj palati.
- Mislim da ako pretpostavimo da je to P od palate, treba da
pronaemo vezu izmeu zvezde repatice koju su sledila sveta tri kralja -
mudraca, Gapar, Melkior i Baltazar, i prvog slova ovog zdanja, to e rei
slovo P, kao paterfamilias, od oca, od palate.
Migel se iznenada dosetio neega:
- Marija, mislim da je osnovni simbol hrianstva Hristov monogram,
taj hristogram, kao onaj koji je car Konstantin prvi dao da mu se izveze
na barjaku, inae njega su graditelji otiskivali na glavnoj potpornoj gredi
isposnica, crkava, hramova. Latinino slovo P je u srcu hostije, prilikom
priea; ono je i u srcu nafore, to je isto to i hostija, s tim to je
hostija od beskavsnog, a nafora, zapravo anafora, od hleba s kvascem.
Tek, tu je ono otac; ima i jedno ukrteno latinino slovo X, koje
simbolizuje sina, a sa jedne strane je alfa, dok je s druge omega...
Poetak i kraj... Sve je sadrano u tom simbolu. To jedno E jeste inicijal
Euzebijevog imena... Nije od estrelja... ve od priesne hostije, dakle od
euharistije...
- Da: euharistija, prikazana Hristovim anagramom na hostiji. Krug.
Stvarno bi to moglo da bude to. Taj simbol. Na stranu to to je krug
enski znak...
Marija je ipak imala svoje nedoumice. Slutila je, jo jednom, da deda
nije mogao to tek tako da joj predoi. Setila se da je on imao obiaj da,
dok je ona bila mala, izvede malu prevaru kod zagonetki. Voleo je da
poseje neku malu sumnju. To je bilo tipino za njega; to, da te navede da
ipak sve preispita. Znala je ona za to.
Iako su u tome proveli ceo dan, bili su reili sve zagonetke bez veih
nevolja. A to je ono to ju je upravo navodilo da posumnja. To se ne
uklapa u dedinu linost. Sa svoje strane, Migel je i dalje povezivao,
razmiljao, traio...
- Gaudi je koristio slova, inicijale, kao simbole... G od Gaudi, ili jo i
pre, od Guelj, nalazi se na raznim mestima u okviru njegovog dela...
- Kao i P, ali ne od palata... nego od park, park Guelj.
- Na ulazu. Pogledaj, tu mi je...
Migel je izvadio Gaudijev vodi, sa amblematskim zgradama
znamenitog graditelja. Potraio je park Guelj, i tamo je to i bilo. Onda je
naas zanemeo.
Ipak je prozborio:
-Vidi... Inicijal parka, slovo P.
I stvarno, unutra je bila petokraka zvezda, zvezda maga, sveta tri
kralja - mudraca, uz to i, sred srca svetlosti, jedan crni pentagon, to jest
izokrenuti pentagon. Kad je Marija to pogledala, rekla je:
- Migele, mudraci su videli srce svetlosti, srce petokrake zvezde...
- To je u stvari pentagram, poznat jo i kao pentalfa... Nastaje od
pentagona koji je u njemu, dok istovremeno u sebi obrazuje jo jedan
pentagon... Proces je beskrajan, to je upravo geometrijski fraktal.
Moramo da proverimo da li je takav pentagon u vezi s Devicom Marijom;
moramo da se konsultujemo. Mada ja ve sad imam utisak da
pentagram, vie nego li na simboliku oko Device Marije, pre svega
asocira na satanistike kultove. I to nije sve, mislim da je Crkva
demonizovala taj simbol... Marija, imamo dve mogunosti, a moda i tri:
euharistiju, pentagon ili petokraku zvezdu... Petokraku ili pentagram.
- Ne... Samo ih je dve... Srce zvezde; tamo je i pentagon... Ili pak
euharistija. To je ta mala zamka koju je deda uneo u sedmu zagonetku.
54.
Vratili su se kui. Potreban im je bio predah, a, naroito posle itavog
dana provedenog u reavanju rebusa od jedne zgrade do druge; imali su
potrebu da razmisle. Marija je ponovo okrenula Taimacu. Sad je ve bila
stvarno zabrinuta. Ve je bilo veoma kasno, a njen mobilni je i dalje
zvonio u prazno. Migel je iskoristio to vreme da i preko interneta potrai
podatke o pentagramu, a neto od toga i pribelei.
- Marija, sluaj ta sam naao:
Postoji veza izmeu zlatnog preseka u obliku petokrake,
paganskog simbola kojije kasnije katolika Crkva usvojila radi
predstavljanja Device Marije, kao to ga jepreuzeo i Leonardo da
Vini, da bi u njemu ucrtao oveka na osnovu prorauna i preseka
slavnog arhitekte Vitruvija iz starog Rima.
- ... A na drugom sajtu, o engleskoj knjievnosti, na kojem dat i osvrt
na srednjovekovni ciklus pesama posveenih kralju Arturu, meu kojima
je i ona pod naslovom Ser Gavejn i Zeleni vitez, u vezi sa pentagonom
pie:
To je petokraka zvezda koja moe da se iscrta ne podiui pero
sa hartije. Ovafigura, koju Englezi nazivaju - kako nas pesnik
izvetava - beskonanim vorom (jasnog ezoterinog znaenja)
smatra se Solomonovim simbolom. Sadripet godina, petula,
petprstiju (u smislu spretnosti), pet Hristovih rana, petradosti Device
(Gavejnje s unutranje strane tita nosio sliku Kraljice neba) i pet
vitekih vrlina (prijemivost, uvaavanje i nenostprema nemonijim;
umerenost, utivost i saoseajnost i inae). Prema tome, broj pet je,
kao neparan broj, broj savrenstva. Pentagonje, uz to,figura koja
moe da se upie u krunicu, koja sa svoje strane jo jednom
predstavlja zaokrueno, zatvoreno nebo.
Poto je to proitao, Migel je rekao:
- Gospo, zbrka Vam je posluena... Krug, zvezda, pentagon... ta biste
da naruite?
- Izvini, nisam te sluala. Sad sam ve uznemirena zbog Taimacu. Ceo
dan je zovem, a ona nikako da odgovori. Trebalo bi da skoknemo do nje,
do Fondacije, nisam pametna... Moda da pitamo Brua, njenog
poslodavca.
- U jedanaest uvee? - upitao je Migel.
- Da, samo da iskljuim kompjuter pa idemo.
- Saekaj, ipak da pogledam svoju elektronsku potu. Hou da joj
poaljem poruku. Moda je negde izgubila mobilni telefon...
Marija je otvorila potu i tu nala novu poruku. Taimacu. Pogledala je
vreme slanja: tri iza ponoi. Od onda je prolo dvadeset asova..
- Hodi da ti pokaem.
Zajedno su proitali na ekranu:
Re je o kamenu, nema sumnje. Klju je u Jevanelju po Mateju,
16, IS. Honas je iscrtao estar iznad psalma 118,22... On je u parku
Guelj. Tanije, bio je, kod glavnog stepenita... Posle su usledile
razne izmene...
55.
Kad su napustili zgradu u kojoj je stanovala Taimacu, otili su pravo u
bolnicu Del Mar. Jedna susetka im je ukratko ispriala ta se sve dogodilo
poto su dotle njih dvoje bezuspeno pritiskivali dugme na interfonu:
Jutros su je odveli ambulantnim kolima, ree, ta da vam kaem,
sirotica se ba namuila i u smrti. A bila je tako paljiva kominica... Da
ovek umre takvom smru.
Oaj joj i dah obezboji dok su taksijem ili u bolnicu. Marija je lebdela
kao u nonoj mori. Nikako da poveruje; nikako da prihvati da joj je
drugarica ubijena. A kako i da ne bude? Ta ne bi bila prva rtva onih
krvnika. Poeli su od njenog dede i nee se zaustaviti dok ne dou do
kamena; dok ne dou do njih dvoje.
- Ubie i tebe i mene - rekla je Marija. - im naemo kamen, ubie i
nas.
Migel nije odgovorio. Oseao se bespomonim ali, ujedno, bio je
dovoljno van sebe. Mogao je da se nosi sa svim tim ubicama. Ne, nije on
spreman da umre. On je spreman da pobedi.
Kad su stigli u bolnicu, raspitali su se, i tamo dobili potvrdu o tome ta
se desilo.
Marija je briznula u oajniki pla. Zar i nju, Taimacu? Migel ju je
zatitniki zagrlio.
- Sedi... Sedi, ovo je predaleko otilo... Mora da bude jaka, ljubavi.
- Migele, to je sve zbog mene... Znala sam... ta li su joj uradili?
- Sad moramo da odemo. I odavde. Idemo - rekao je.
Na kraju hodnika upravo je ugledao njemu poznato lice. Ugledao je
Nogesa, Mortimerovu desnu ruku. Neto je razgovarao s nekim radnikom
bolnice.
- Marija, moramo brzo da odemo odavde - ponovio je on, pokazujui
na Nogesa.
Ali se ona nije pomerala.
- Ne mogu - izustila je.
- Moe. Mora. Ti to moe. Ako sad ne idemo do kraja, ni ovo do
sada nee imati smisla. Misli li da bi Taimacu volela da sad odustanemo,
kad je ona sve od sebe dala, pa i samu sebe, da bismo konano bili tako
blizu?
-Ali... Nje vie nema... Mrtva je...
- Mi jo nismo, iako ni mi nita ne moemo. Ipak, ako sada
odustanemo, bie da je Taimacu izgubila bitku, isto kao tvoj deda; kao
svi mi... A mi se ne borimo; ne bijemo bitke... Mi se samo zalaemo...
Seti se ta ti je deda rekao: nema plakanja; samo dalje... Poto znamo
da su nam protivnici nemilosrdni, dodatno emo se s njima suoiti. Pre
toga ipak moramo da zavrimo zapoeto. Na posao!
Noges je video kako izlaze iz bolnice, ali nikakav pokret nije nainio
da ih zaustavi; samo je izvadio mobilni.
Njih dvoje su odluili da se vrate kui, da o svemu jo jednom
razmisle, ako budu u stanju, pa da vide koji im naredni korak valja
preduzeti. Tako su stigli i do taksi stanice ispred bolnice.
Pratila su ih druga kola.
56.
Popeli su se u stan, ali nisu upalili svetlo. Znali su da je opasnost
blizu. Onda je ona duboko udahnula, pokuavala je da se povrati dok su
se vraali, da odnekud izvue snagu; Migel je u pravu, treba da idu do
kraja. Upustili su se u trku protiv asovnika i ne ostaje im mnogo
vremena. Sada znaju da treba da odu u park Guelj. Taimacu je potvrdila
knjiarevu slutnju. Moda je i on, pre nego to su ga ubili, doao do istog
zakljuka. Tajna je tamo, u kuhinji Zaarane kue eka ih igra.
Popili su jaku kafu, no e biti duga. Migel je pogledao kroz prozor.
- Tu su... Video sam ih.
Marija je odmah upitala:
- Tu su?
- Sada ne mogu da ih vidim, ali oigledno uvaju ulaz.
- Ima li broj taksiste?... Onog to nas je odvezao do zmaja na
Gueljovom imanju... Sea se, dao nam je svoj telefon pre nego to je
otiao...
Migel nije shvatao kakav je Marijin plan. Svakako e morati da iziu
na ulicu. Ona je kazala:
- Znam da e nam taksista pomoi.
- Kako zna? Sad ve sumnjam u sve i u svakoga.
- Znam, Migele: on je jedan od sedmorice vitezova, uverena sam u to.
- U redu.
- Objasni mu situaciju. On e znati ta treba.
- Kako moe da bude tako sigurna? Kako u taksisti da ispriam sve
ovo?
- Znam da moramo u njega da se uzdamo.
Migel je obavio razgovor preko mobilnog, nije uspeo da odredi da li je
to bio isti taksista. Nije mu rekao da ih proganjaju ve samo da im je
hitno potreban taksi. Jo mu je rekao da ih eka na ploniku sa upaljenim
migavcima, da e oni odmah sii. Taksista nije nita pitao. Samo je
rekao da e stii za pola sata.
- Pola sata? - zbunjeno je uzviknuo Migel: to mu je izgledalo kao
itava venost.
Taksista je saekao nekoliko asaka a onda rekao:
- Kako na nebu tako i na zemlji.
- ta se deava? - upitala je Marija.
Migel ju je pogledao i nastavio telefonski razgovor:
- Ono to je gore istovetno je onome to je dole.
Ona je odmah shvatila. Bila je u pravu: bio je njihov saveznik, jedan
od sedmorice vitezova Morije.
- U pravu si bila, on je na. Bie tu za pola sata...
- Moramo da se vratimo u park Guelj, sada znamo gde da traimo, a
imamo i zagonetke.
- Pre toga emo se zaustaviti kod Sagrada Familije. Klju je u Sagrada
Familiji. Osim to je to zbornik svih inovacija koje je razvijao u svom
svetovnom graditeljstvu, Gaudi je hram pretvorio u knjigu...
- Koju treba itati srcem.
- Prosto neverovatno. Sad poinjem da razumem. Prostorni krstovi
koje je Gaudi postavio na veini svojih zdanja. Ravnokraki krst koji
pokazuje na est pravaca u prostoru...
- Prostor, zvezde...
- Tano, Marija. Gaudi je preko grada sazidao jedan ogroman hram.
Hram zvezda, jednu... vasionsku platformu. Ali, za ta? ta treba da
uradimo sa kamenom?... Klju svega je u Sagrada Familiji. U hramu
siromanih; u kamenoj knjizi, kao to su to radili i graditelji gotikih
katedrala...
Migel je otvorio prenosivi raunar dok joj je govorio:
- Zvezda Fad, kojoj odgovara slovo gama, odnosi se na Sagrada
Familiju.
- Migele, mislim da ovde imamo neto...
- Moe biti... Zvezda Fad, povezana sa Megrezom, pokazuje pravac
Lava; zvezda Regulus u srcu Lava...
- Znak Hrista Spasitelja... Kralj, Regulus, sunce...
- Lav: tamo gde se ostvaruje vrhunsko delo. Kosmika sila... elektrina
energija. Sin sunca, Spasitelj. U jezgru svakog semena ima neto sunca i
to nazivamo ivotom, jer ivot dolazi od sunca... od hristonike snage.
Re Hristos olazi iz grkog i ne znai samo miropomazan, nego i
svetlost. Spasitelj je svetlosna snaga koja nas u nama iskupljuje, spasava
i uzvisuje kada se povezuje sa sredinjim suncem, sa ocem...
- Dovoljno je, Marija... Jo ne razumem ta treba da uradimo s
kamenom...
- ... Da ga postavimo na nekom mestu Sagrada Familije, u ravni sa
zvezdom Megrez koja pokazuje Lava, Sunce... Hrista, Kralja, Spasitelja.
- Negde u hramu - nastavio je Migel - treba da ima neto, neki simbol
koji e nam pokazati tano mesto. Mislim da je i Gijom od Pariza, majstor
graditelj Bogorodiine crkve, takoe, izabrao jedno naroito mesto da
sakrije kamen mudrosti.
- Migele, mi treba da naemo kamen iz Kesarije Filipove. Kamen koji
je sam Hristos dotakao svojim rukama. Ugaoni kamen koji su graditelji
odbacili i koji treba da poslui... za ta?
- Ne znam, ali uskoro emo saznati... Katedrala siromanih, Sagrada
Familija. Sve e se uklopiti, uveren sam. Ali nam je ostalo svega pet sati.
Noas treba da se desi, ili e nas Ahil sustii pa emo izgubiti trku.
Marija je sluala, a u isto vreme je pretraivala na kompjuteru...
- Migele, stvarno je zapanjujue... I egipatske piramide su podignute
sledei isti raspored; Megrez, Fad; u pravcu Lava... To je linija koja
razdvaja kosmiki meridijan. Nebeski svod.
Jedna kola su stala ispred kue, Migel je pogledao na sat, prolo je
tano etvrt sata. Sva etiri migavca su upaljena a kola su stala sa dva
bona toka na ploniku.
- Idemo, ve je tu...
Istrali su kroz ulazna vrata ne gledajui ni levo ni desno. Taksista je
otvorio vrata i odmah dao pun gas.
- Do Sagrada Familije... mada pretpostavljam da vi to ve znate.
Na retrovizoru Marija je videla lice taksiste: smeio se. Da, to je onaj
isti koji joj je pomogao u autobusu, a, po prilici, i onaj koji ih je spasao
na parkingu, kada im je ukradena sveska.
Migel ga je upitao:
- Moete li da nam pomognete? Odgonetnuli smo veliki deo enigme,
imamo simbole, ali jo ne znamo tano gde je tajna... Mora da je na
nekom mestu stepenita u parku Guelj, gde je ranije bio estar.
- Ne verujem da vam tu mogu biti od naroite pomoi... Ali u vas
tititi do kraja, to je moja misija. U parku Guelj izvrene su razne
rekonstrukcije.
Migel se obratio Mariji:
- U Sagrada Familiji postoji jedan lavirint, zar ne?
- Da, u proelju stradanja... Tano ispred maginog kvadrata, tamo
gde smo otkrili simbol game, ravnokraki krst.
- Gaudi je tano znao ta radi. Izgradio je lavirint simbola, neku vrstu
haosa, iluzije, kao neku psihedelinu halucinaciju. Zato je gljivom
muharom ukrasio zgrade na ulazu u park. On je znao da e mnogi doi
tamo u potrazi za kamenom. Ali samo kod tebe, na tvom telu, zapisan je
klju za odgonetanje lavirinta. Ne smemo smetnuti s uma reenicu iz
Oenaa, zlatno pravilo alhemiara...
- Ne razumem te potpuno.
- Moramo da se penjemo. Da gledamo zvezde. I mi smo se vrteli
ukrug, izgubljeni u halucinaciji, to je obmana uma, ula, sve je to isto,
stvarnost je samo odsjaj. Sada ve znamo da, ako elimo da vidimo
istinu, da se izdignemo iznad iluzije stvarnosti, moramo da se uspnemo,
moramo da stignemo na vii stepen svesti kako bismo umakli zamkama
razuma, ula, same iluzije. To je ogledalo enigmi, kao kod Borhesa... A ja
pitam: ta koristimo za penjanje?
- Merdevine?
-Tano... Jedan od masonskih simbola. Ali i jedan od hrianskih
simbola koji je Gaudi koristio.
- Na proelju Hristovog stradanja postoji stepenite.
- Da, stepenite kojim se pristupa lavirintu... Ali Sagrada Familija je
samo knjiga uputstava... U stvari, treba da potraimo Merak. Dakle, betu:
park Guelj.
- U parku Guelj ima vie stepenita.
- Jeste... Tu je glavno, ali ima ih jo... Moe da bude bilo koje od njih.
Naa potraga se ipak suava. Na tremu stradanja Hristovog, pasije, treba
da naemo koje je to stepenite... na koju je stranu okrenuto. Moramo
neto da naemo, neki znak, neki trag koji e nas odvesti do pravog
stepenita. Idemo, ne gubimo vreme...
- Saekajte.
Oboje su nestrpljivo ekali; znali su da e im biti od velike pomoi bilo
ta to im bude rekao jedan od vitezova Morije. Ve su bili sasvim blizu
Sagrada Familije. Taksista im je rekao:
- Takoe treba da znate da nai neprijatelji odavno dre park Guelj
pod svojom kontrolom... Mi smo oduvek znali da je to lavirint. To je
tano, Migele, ali oni su tamo traili godinama. Prilikom rekonstrukcije
cev kazana za destilaciju koju maestro bee postavio na vrhu stepenita
zamenjena je kosmikim jajetom. I estar je izbrisan.
- Onda i oni to znaju! Deifrovali su poruku oca Honasa!
- Asmodeo je veoma prepreden, inae svi znaju mnogo toga, ni u
koga nemaju poverenje, on je od Taimacu izvukao sve informacije pre
nego to ju je ubio... Mislim da vas dvoje treba da se uzdate u sebe ako
ve imate simbole.
- Seti se zagonetke u vezi s gamom... sa Sagrada Familijom: Treba
da izrauna broj merdevina bez stepenika da bi mogla da vidi znak
kojeg sadre sve etiri strane.
- Trideset tri... Trideset tri stepenika. Skalina u parku Guelj.
irom otvorenih oiju, Migel je rekao:
- Da se vratimo u park, mora da je tamo.
Jedno crno vozilo ih je pratilo. Oni su bili i suvie uzbueni da bi to
primetili.
Ubrzo su stigli. Popeli su se preko zida. Taksista im je pomogao i
rekao im da e ih ekati. Kad su bili unutra, Migel je rekao:
- Marija, mislim da su i oni ovde. Moramo brzo.
Uputili su se ka glavnom ulazu i, drei se za ruku, poeli da se penju
stepenitem brojei stepenike. Srce im je sve snanije lupalo. Mnogo
prizora im je proletelo kroz glavu... Salamander, vatra, zmaj... Imali su
utisak da penjanje nije samo fiziko, ve i duhovno. Stigli su do kraja i u
isti glas, tiho, oboje su rekli:
- Trideset tri stepenika...
Ispred njih je bila cev, zapravo, kazan ili pe alhemiara, ista pe koju
Gaudi bee preneo, moda sa rozete Bogorodine crkve. Sada je sve bilo
veoma drugaije, poli su pravim stopama. Meutim, i dalje se neto nije
uklapalo. Simboli, zagonetke... Sve se to Migelu vrzmalo po glavi.
- Saekaj sekund... Magini kvadrat je stepenite bez stepenika i
nalazi se tano ispred lavirinta. To su dva ogledala koja jedno drugom
vraaju odraz, najgori mogui lavirint. - Onda je uinio jedan pokret
glavom i ustvrdio:
- Tajna nije ovde! To je jo jedan lani putokaz tvog dede; otac Honas
je to znao pa je umro; rtvovao se za to...
- Pa kuda emo?
- Idemo u kuu u kojoj je Gaudi iveo.
U tom trenutku su se zauli prigueni zvukovi u okolini. Oni su se
neujno sagli i videli neke senke kako brzo promiu. Migel je izbrojao dva
pratioca, za koja mu se uini da imaju pitolj, i jo jednog, koji kao da ih
je vodio dok su se polako penjali skalinom. Oni su se sakrili na drugom
kraku ravastog stepenita, priljubljeni uz pe. Ubice su bile s druge
strane; kad ih vie nisu uli, polako i neujno su sili, a kad su bili u
podnoju stepenita skrenuli su desno, ostavljajui trg iza sebe, i poli su
u pravcu Zaarane kue. Stigli su tamo za nekoliko minuta. Sve je bilo u
mraku. Obili su kuu. Migel je traio nain kako da ue u nju. Marija je
uala pored vrata dok je on i dalje traio. Marija je dotakla ulazna vrata,
i zaudo, ona su se otvorila.
- Migele... - proaptala je.
- ta je? Saekaj, mislim da u morati da razbijem staklo.
Ona je pola do njega i rekla:
- Ne mora... vrata su otvorena...
- Otvorena? Idemo, onda... Ali, ko li je ostavio otvorena vrata?
Moramo da budemo oprezni... Mislim da oni znaju koliko i mi, i imam
utisak da nas posmatraju.
Uli su u kuu, sagnuti, dok su sluali kako se neki glasovi udaljavaju
otuda... Migel je znao da je kuhinja na prvom spratu, na prostoru koji
sada slui kao skladite iza male prostorije na ulazu. Na kraju se nazirao
dimnjak, trebalo da bi da to bude Gaudijeva kuhinja.
Sve su pretraili i popeli se na gornje spratove, ali nita nisu nali.
Naposletku su sili u podrum, gde je prvobitno bila ostava. I ta vrata su
bila otvorena; Migel je zverao na sve strane, kao kakav davnanji
putujui prodavac.
Bilo je kartonskih i drvenih kutija sa jednim konopcem. Poneki orman
i, na kraju, blizu malog prozora, reetka za ventilaciju koja je, po prilici,
bila u visini tla a preko koje su bili poreani jo neki manji ormani.... Zrak
meseine ude kroz mali prozor i obasja mali komad nametaja tamne
boje sa etiri noge, Migel ga je osvetlio svojom baterijskom lampom.
- Marija, to je poret!...
Ona je polako prila. Bio je to stari poret na ugalj, nita posebno nije
bilo na njemu - model iz doba kad je Gaudi proveo onih dvadeset godina
u toj kui. Verovatno ga je novi vlasnik odloio ovamo... Nita na njemu
nije privlailo panju. Kod prednjeg dela vrataca za loenje uglja, sa
strane mala pe, a odozgo dva poklopca, takoe gvozdena.
- Ovde nema nita - rekao je Migel razoarano.
Marija je utala, mislila je na mnogo toga u isto vreme, dok je Migel
uporno ispitivao poret, osvetljavajui ga izbliza, ali i dalje nita nije
uspevao da nae. Ona je, meutim, premotavala bajku: Ivica i Marica;
spaljivanje vetice; zmaj. Znala je da ne slede laan trag, da ne gree.
- Saekaj malo... Mislim da znam gde je igra.
Otvorila je svoju torbu i izvadila ogledalce koje je uvek nosila, zajedno
sa karminom.
- Hou da proverim.
Oboje su stajali ispred poreta i Marija je postavila ogledalce ispod
njega, okrenuto nagore.
Migel je uperio baterijsku lampu nadole.
U prvom trenutku nisu videli nita posebno, dole je bio kao neki reljef.
Migel je unuo; jednom rukom je drao baterijsku lampu, drugom je
opipavao reljef...
- Neverovatno!... Marija, tu je!... Igra je tano ispod poreta!...
- Znala sam! - uzviknula je ona slavodobitno.
Inkrustirana odozdo, tamo se nalazila ploa sa reljefnim poljima koja
treba pritiskivati pravilnim redosledom.
- Nita nije sluajno! Simetrija ogledala. Sve se uklapa. Ono to je
gore istovetno je onome to je dole. - Migel ju je zagrlio i dodao: - No,
sad treba da se igra...
- Znam...
Marija se sagla dok joj je on osvetljavao lampom. Papirnatim
maramicama paljivo su prebrisali neke od simbola na toj ploi sa
ezdeset etiri polja. Na svakom od njih, po jedan od Gaudijevih simbola.
Ona je bila spokojna kada je pritisnula prvo polje: suncokret. Polje je
lagano popustilo, bila je pogodila. Migel je rekao:
- Gledaj, na ovom uglu je zmaj.
- Polako, moramo da budemo sigurni, moda ih ima vie, pored
salamandera... Ne smemo da pogreimo; imamo samo jednu priliku.
Mora da bude ognjeni zmaj, sa plamenom koji suklja iz eljusti; ne sme
da bue drugi.
I zaista, bilo je vie od jednog zmaja, a bili su tu i salamander, i
sklupana zmija sa krilima, druga koja jede svoj rep, Uroboros. Najzad su,
blizu suncokreta, pronali zmaja koji bljuje vatru kroz razjapljene eljusti.
To je ognjeni zmaj koga su traili. Marija je pritisnula, i simbol je
popustio za jedan centimetar.
Sa narednim simbolom nije bilo muke, odmah je pronala etvorokraki
krst. Malo vie vremena joj je trebalo da pronae neobraeni kamen...
Potom je pritisnula masku i muharu. Sve se uklapalo; polja su lagano
poputala.
Nedostajao je jo samo jedan simbol da igra bude zaokruena. Migel
ju je osvetljavao lampom. Pronali su oba simbola, euharistiju, to jest
hostiju sa izgraviranim monogramom, i jedan pentagon. Polja su bila
jedno pored drugog. Marija je oklevala, ali je morala da se odlui za
jedno od njih.
- Uzdaj se u sebe.
- Migele, moram malo da razmislim... Mislim da mogu da reim ovu
novu dedinu zamku... Zamisli da neko otkrije zagonetke, kao mi... Oni su
nam sino ukrali belenicu...
Bistriji su nego to mi mislimo te su prema tome moda i oni reili
zagonetke, ali kod poslednje...
- Nali su se pred dva mogua odgovora... Hristov monogram ili
pentagon; mogu samo jedan da odaberu, inae im sve propada.
- Ipak, mogli su i da pogode. A to je bio najlaki nain da se sve izgubi
i da Gaudijev plan propadne.
- Ali ko e sve da baci kroz prozor kad je ve tako blizu? Ne, i oni su
morali da nastave... ili da nam dopuste da mi to uradimo za njih. Oni su
nas pustili, Marija. A sada e nas ubiti, im naemo poslednji klju... jer
oni znaju, i to ve vekovima, ta treba da se uradi sa kamenom.
- Tano, Migele, stavi se na njihovo mesto: pentagon je simbol koji
oni koriste u svojim obredima... To je prostor na podu koji omeuju krvlju
da bi prizvali Sotonu... Nasuprot tome, Hristov monogram je osnovni
simbol hrianstva... To je euharistija... Hristova poruka je cela u njoj...
- Oni bi odbacili sopstveni simbol; izabrali bi monogram, Hristov
monogram, bez sumnje, euharistiju, to mi je loginije...
- Ne, Migele, njima se desilo to i meni sada... Oklevali su... jedna
greka, i ko zna ta se moe dogoditi. Misija je i suvie vana. Samo
jedna greka, i nee nas biti da o njoj pripovedamo. Tako mora da se
uva tajna. Stavljamo glavu u torbu, Migele.
- Oklevanje?
- To i jeste svrha poslednje enigme... Zato i jesmo ovde, Migele.
U tom trenutku on je sve shvatio i sav se stresao...
Ugasio je baterijsku lampu i apnuo joj:
- Vrata su bila otvorena, suvie smo lako uli.
- Jeste, oni su bili ovde pre nas. Traili su ali nisu nita nali. Ipak,
sada imaju belenicu, ve su reili zagonetke, ali kod poslednje
zagonetke, sumnja ih je spreila da nastave, nisu hteli da sve stave na
jednu kartu jer znaju da imaju samo jednu jedinu priliku. U pravu si...
- Oni ekaju da mi... Da ti...
- Da... Upravo tako.
- Oni su napolju i ekaju.
- Mi moramo da im zavrimo posao.
Migel je osetio vibriranje u depu: Izvadio je mobilni telefon i rekao:
-To jetaksista...
Migel je odgovorio:
- Mi smo u Ruiastoj kuli i verovatno motre na nas; uhvatie nas kad
izaemo i tada e nas ubiti... Treba nam pomo... U redu... Ne, jo ne...
Za koji minut. Kad uete u kuu, ako vas rie spree, znate u kojoj
prostoriji vas ekamo...
- ta ti je rekao?
- Pomoi e nam da izaemo odavde.
- Kako?
- On e nas tititi. Na putu je ovamo.
- Misli da je jedan od njih?
- Ne znam, Marija; ne znam da li treba da se uzdamo u bilo koga osim
u sebe same. Ali sad je kucnuo as, mora da se odlui za jedan od dva
simbola.
Nije mogao da se uzdri, zagrlio ju je.
- Hou da zna da...
- Znam - rekla je ona, lica najednom ozarenog.
On ju je grlio, neno je milovao.
- Ne, ne zna. Hou da zna da te volim. Volim te kao nikad nikoga.
Mnogo si propatila i...
- I ti - prekinula ga je ljubei ga.
Migel nije mogao da se zaustavi, bio je potpuno preobraen i obuzet
ushienjem.
- Samo to nismo uspeli! Uspeemo zajedno! Posle tolikih lomova,
tolikog napora, konano smo na pragu da uspemo.
- Ali e nas ubiti.
- Ne, nee! Zajedno moemo sve! Marija, veruj mi, vidim sebe kako
starim pored tebe. Ja to vidim, Marija!... Mogu to da vidim!
-Ti si lud!
- Jesam, lud sam! Lud za tobom, ljubavi! Ali, ja to mogu da vidim...
Imaemo dvoje dece... ne, troje! Studirae muziku i zvae se Olga, Pol,
Feran, Andreu, Anhel.
- To je ve petoro! Za Boga miloga! Pa ti si mi potpuno poludeo!
- Uspeemo, Marija! Ja to znam... A sada, nazad na igru.
Odvojili su se. Marija je prstom pokazivala na monogram, ali je
oklevala; potom je pokazala na pentagon, ali se nije usuivala...
- Mora da se odlui, ne moemo dalje da ekamo. A ja ti u ovome
ne mogu pomoi... Mora ti. Hajde, ti to i moe.
Najzad, dok se sva tresla a grlo joj se suilo, sklopila je oi i odabrala
pentagon, simbol mranih; to je bio njihov simbol, i zato su se i dvoumili.
Migel je zaustavio disanje, slepo je verovao u nju makar se i najgore
desilo i zauvek se izgubila tajna: on je voli kao nikad nikoga.
Polje je popustilo; onda su zauli neznatnu metalnu kripu, kao da je
proradio unutranji mehanizam poreta. Iznenada, u donjem delu
poreta, ivica se otvorila uz malo jau kripu... i kao na feder otvorila se
neka vrsta sanduka. Migel je osvetlio njegovu unutranjost... Tamo je u
platnenoj vreici, bila tajna. Marija je zavukla ruku i izvadila je.
Na samom poretu razmotala je platno i oboje su videli kamen. Nita
na njemu nije bilo natprirodno. Bio je to obian kamen crnkaste boje;
izgledao je kao komad meteorita, ali nije to bio. Znali su da je to kamen
koji je Hristos dotakao u Kesariji Filipovoj, onaj koji je on predao Petru,
svom ueniku, kad mu je rekao. Petre, na ovom kamenu sazidau Crkvu
svoju.
Posmatrali su nekoliko asaka. Potom su na platnu razabrali neke
simbole, onda su ga okrenuli i Migel ga je osvetlio baterijskom lampom...
Tu je bio Veliki medved, svaka zvezda je imala po jedno slovo grkog
alfabeta... Ali slovo gama, koje odgovara Sagrada Familiji, bilo je znatno
vee, a iznad njega je bio i simbol koji su oni odmah prepoznali:
- Pelikan. Poruka je jasna: kamen mora da bude poloen kod pelikana
u Sagrada Familiji... - rekao je Migel.
- Pelikan, simbol Hrista i rozenkrojcera... Raskrvavljena rua! Tamo
treba da stavimo kamen: u hramu siromanih.
U donjem delu platna bila je i jedna reenica, odlomak koji su njih
dvoje takoe prepoznali, a koji je bio deo Pavlove poslanice Korinanima:
Videmus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad
faciem. Nunc scio ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus
sum.
- Jer sad gledamo kao pomou ogledala - u zagonetki, a onda emo
licem u lice - Marija je prevela i uzviknula:
- Dedin epitaf!
- Da, Marija, mislim da je Gaudi primio ovu istu poruku i da ju je
protumaio. Zato je i podigao veliki hram: po nebeskom obliju!
- Zato?
Migel nije imao vremena da joj odgovori, zauli su neki zvuk. Neko je
uao u kuu. Migel je ugasio lampu. Marija je zamotala relikviju istim
platnom u kome se nalazila, vrsto je stisnula pesnicom i tiho upitala:
- Da li je to taksista?
- Ne znam... Nadajmo se da jeste, on jedini moe da nam pomogne
da izvuemo ivu glavu. Ne moemo ni u koga da se uzdamo, ali ako je
neko od Konzola, taj e pravo ovamo... Naem prijatelju nisam rekao u
kojoj smo prostoriji. Razume?
- Pustili su nas da udemo da bismo im razreili nedoumicu - prisetila
se Marija iznova.
- Ako je to uvar koji nas titi, ekae nas na vratima.
Saekali su nekoliko asaka. Potom se Migel neujno popeo sam.
Video je neiju siluetu pored vrata kako eka. apatom je rekao:
- Kako na zemlji tako na nebu.
ovek je odgovorio:
- Ono to je gore istovetno je onome to je dole...
- Treba da je zatitimo - rekao je Migel.
- Vrlo dobro. Sve mere opreza su nedovoljne, zlo vreba... Dok se sve
ne ostvari, ona je u velikoj opasnosti.
Bio je to zaista taksista, visok i snaan, ali nije uspeo dobro da mu
zagleda lice, oko vrata je nosio medaljon koji je pokazao Migelu.
- Ipsilon.
- To je moj simbol... Oni su svuda naokolo, ja sam uspeo da se
uvuem tako da me ne vide... Ali sada nas je troje. Bie nam tee da se
iskrademo... Zna li kuda treba da odemo?
ovek je pogledao Migela, a on mu je odgovorio protivpitanjem:
- Kako emo izai?
- Ostala braa e stii svakog asa. titie nas dok budemo pokuavali
da se izvuemo.
- Koliko ih ima?
- Pet - rekao je bez oklevanja i dodao: - Znamo ta treba da uradimo,
pripremljeni smo. Na znak jednog od mojih drugova mi emo pobei.
- Dogovoreno - rekao je Migel udaljavajui se.
- Kuda e?
- Po svoju devojku, da joj izloim plan.
- Nemojte se zadravati.
Migel je ponovo siao osvetljavajui pod baterijskom lampom. Uao je
tamo gde ga Marija ekala je. Drao je lampu u ruci i naas,
usmeravajui svetlo na jednu pa na drugu stranu, uinilo mu se da vidi
neto udno, neki odsjaj. Marija je bila ispred njega, i ona je to isto
videla.
- Migele, iza vrata...
On se okrenuo i osvetlio zid iza vrata. Tamo se nalazio veliki oval
visok metar i po, izgledao je kao metalno ogledalo privreno za zid; na
ivici je bilo neto napisano, izgravirano. I Mariju je iznenadio taj predmet,
ne sea se da ga je videla ranije. utke su proitali:
Videmus nunc per speculum in aenigmate: tunc autem facie ad
faciem. Nunc scio ex parte: tunc autem cognoscam sicut et cognitus
sum.
- Dedin epitaf, Migele! To su poslednja vrata. To je ista reenica kao i
na platnu kojim je kamen umotan...
- Da... To pre nije bio ovde. Moe biti da se pojavilo kad je igra kod
poreta pokrenula jo neki mehanizam...
uli su korake, neko je silazio. Migel je uhvatio Mariju pod ruku.
- Taksista?
- Nije to on. Ovo je bio neko od njih. Prvo mi je pokazao medaljon i to
me je zbunilo, pomislio sam da bi stvarno mogao da bude na saveznik.
Ali kada sam ga upitao koliko e nam njih pritei u pomo, sve mi je bilo
jasno.
- ta ti je odgovorio?
- Da e ih doi petorica. A to je nemogue. Ima sedam vitezova, i
raunajui njega, ostalo ih je svega etvoro. Konzola je likvidirala ostale,
i tvog dedu meu njima.
- ta emo sad?
- Da sledimo uputstva tvog dede pre nego to nas se taj tip doepa.
Ovo je izlaz, kao u Alisi u zemlji uda - rekao je pokazujui ispred sebe.
Pritisnuo je ovalno ogledalo od metala i ono se otvorilo. im su njih
dvoje proli, ono se opet zatvorilo uz veliku kripu. Vie nije bilo prolaza:
vrata su bila zapeaena. Baterijskom lampom osvetlio je put i video
silazno stepenite... Marija je bila veoma uplaena. Sili su... Zauli
udaljene glasove, tupe udarce o metal.
Tunel iskopan u podrumu bio je irok dva metra, koliko je bio i visok;
uperili su snop svetlosti ispred sebe i videli da skree nadesno.
- Poruka sa platna koje obmotava kamen, Marija... Kad se otvorila
igra, sanduk poreta, uo sam neki udan zvuk, ali smo bili zaneti suvie
igrom...
- Gaudi je sve isplanirao...
- Tano tako... Ovo je tajni izlaz. im se mali sanduk otvorio, u pogon
je puten mehanizam poslednjih vrata. I tvoj deda ti je to rekao, Marija...
Ovo su poslednja vrata. Sve postaje suvislo.
57.
Ko je mogao da pretpostavi da se u jednom podrumu parka Guelj
nalazi kripta? Da li ju je Gaudi sagradio? Moda je bila prirodna, moda je
ve bila tamo? To pitanje ostaje bez odgovora. Oigledno je, inae, da je
Gaudiju i njegovom pokrovitelju Euzebiju Guelju bilo veoma stalo da kupe
taj plac. Na estougaonom mozaiku kod ulaza u park, kojeg danas
vienema, bilo je ispisano jedno mesto ijedan datum: Reus, 1898... Taj
isti natpis, uz ampanjske ae, nalazi se i u Gueljovoj palati.
Kupovina tog rustinog imanja, na brdu okrenutom moru blizu
Tibidaba, ije je ime bilo Kan Muntar dal Dalt, a koje je bilo u vlasnitvu
Salvadora Samaa, markiza od Marijanaoa, obavljena je u hotelu
Londres u Reusu. Gaudi i Euzebio Guelj bili su zaista oarani. Radovi na
tom gradu-vrtu zapoeli su 1900. godine. Od samog poetka arhitekt se
usprotivio ravnanju brda, potovao je prirodno okruenje, uklopio se u
njega.
Migel se svega toga priseao dok je bacao snop svetla na ogromne
fosile koji ukraavaju veliku kriptu. Oboje su se pitali da li su to vajarska
dela ili delo prirode, ali ishod je bio jednako zapanjujui i divotom
zadivljujui. Kosturi protoistorijskih ivotinja podupiru koljke, a iz
njihovih lebova vise stalaktiti; neka vrsta serpentina koje se zavravaju
petokrakim cvetovima, kao zvezdama... Sve je skamenjeno, ali u bojama
razliitih nijansi koje se uklapaju u celinu. Tano u sredini te
velianstvene dvorane ogroman kornjain oklop obrazuje neku vrstu
kapele. Njih dvoje su proli ispod nje i osvetlili tavanicu. Tu su stali kao
ukopani: videli su kako se sa unutranje strane oklopa iri bezbroj
providnih ila kojima tee voda. Pogledali su sa strane, i stvarno je
kapalo. Tada su primetili da je i pod ukraen gomilom okamenjenih riba
koje kao da su obrazovale mozaik. Poto su izali ispod oklopa, prenuo ih
je zvuk vode. Dah im je zastao od nestvarne lepote... Sa tavanice te nove
galerije visio je kostur nekog udnovatog, velelepnog stvorenja
sklopljenih krila, nalik na mumiju. Voda je padala s tavanice stvarajui
oko njega male slapove koji su ga inili fantazmagorinim jer je izgledalo
kao da se pomera i kao da ima sopstveni ivot. Ispod toga, jezerce
srebrne vode usled dejstva okolnih stena odraavalo je tu skulpturu ili to
prepotopsko bie sa tavanice. Pomislili su da je to dinovski imi. Gaudi
je znao da uklopi slepe mieve meu ornamente ponekog svog zdanja.
Marija se setila onog na vetrokazu Gueljove palate, ispod krsta, ime je
predstavio Hristovu mo nad zlom i pomrinom. Ali ovo stvorenje bilo je
neki izoblieni spoj. Migela je to podsetilo na jednu od Gaudijevih
obrnutih maketa od kanapa i tegova koju maestro bee osmislio za
Gueljovu kriptu...
Nisu mogli da se zadravaju, treba da ispune misiju; vreme istie.
Imaju manje od dva sata. Proli su jo nekim galerijama sa svakojakim
oblicima fosilizovanih ivotinja po zidovima, podu i tavanici, pri emu su
se ti oblici savreno uklapali u sve te prirodne lagume, obrazujui tako
prostorne celine, galerije ili barokne graevine koje su se skladno
proimale sa raskonim drveem od kamena koje je prualo granje po
svodovima peine; sve to, uz mnotvo detalja najrazliitijeg lia, biljaka,
egzotinog voa i okamenjenih ptica. Neke druge jame obrazovala su
nemogua stepenita kao mermer uglaanih kostiju. Kapiteli, zidni i
krovni venci, armature od kostura izumrlih vrsta ine velike paraboloide
koji kao galerije nadsvouju visoke zidove. Nizovi nakrivljenih stubova,
svodovi ukraeni tamnim kristalima. U drugim delovima jame veliki fosili
koji su visili s tavanice bili su isprepleteni tako da obrazuju praumu
lijana, kao da kameno korenje goleme ume. U jednoj od galerija imali su
utisak da su u utrobi kakve morske nemani. Bezbroj ivotinja, koljki, riba
i drugih stvorova bilo je otisnuto u podu, na tavanici i bonim zidovima,
stvarajui tako dinovski mozaik. Migel je sve to osvetljavao svojom
slabanom lampom, to je jo pojaavalo oseanje siunosti. Oseanja
su im i inae bila uzburkana pred tim udesnim spletovima, dok su, na
primer, posmatrali jo jednu vajarsku celinu privrenu uz zid koja se
vodoravno prelamala po jami i tako stvarala hirovite oblike ivotinja,
stilizovanih kostura, izduenih kao igle, koji kao da su lebdeli u praznom
prostoru. Peina se odjednom suavala i onda su poli nekom vrstom
prolaza koji su inili izuzetno visoki boni zidovi, tako da im se inilo da e
pasti, a ipak su vrsto stajali u ravnotei koja se protivila svim fizikim
zakonima. Bilo je to arhitektonsko delo izuzetne lepote, zapravo
svetilite, katedrala u samoj utrobi ivota. Sada vie nisu imali
nedoumica: to je delo prevazilazilo ljudske moi. ak ni stvaralaka
snaga jednog Gaudija, najboljeg graditelja svih vremena, ne moe se
uporediti sa radom koji je sama priroda tu ostvarila. To je mesto,
oigledno, bilo nalazite fosila. Bilo je to svetilite u kome je, po prilici,
Gaudi opinjeno posmatrao svoju veliku uiteljicu prirodu.
Dok je ila po toj peini i razgledala neobine fosilne oblike po
zidovima, Marija se setila Hesiodove kosmogonije, setila se legende
poetka, Geje, majke Zemlje koja je roila Urana a onda se s njime
spojila da bi bili stvoreni Kiklopi i Titani, meu njima i neukrotivi Hronos,
Vreme. Hronos je pak ocu odsekao genitalije kosom koju bee napravila
njegova majka, Zemlja Geja. Ta peina kojom prolaze moda je pupak
ivota, Omfalos, sama utroba ivog sveta, mesto gde je s neba palo
Uranovo seme, novi ivot koji je oplodio svet, jer evolucija mora da
nastavi svoj tok. Hronos je bio jo jedan tiranin koji je tamanio svu svoju
i Reinu decu. Ali je Rea, kada je rodila Zevsa, da bi ga spasla smrti
Hronosu podmetnula kamen zamotan u pelene... Zevs je potom ubio oca
i tako okonao tiraniju. Zevs je poetak sveta... Bog koji je gromovima i
munjama vladao Olimpom. Marija se prisetila da je Zevs izmakao sigurnoj
smrti zahvaljujui jednom kamenu...
Dok su prolazili peinom Migel nije razmiljao o grkim mitovima i o
stvaranju sveta. Naprotiv, to nestvarno mesto za njega je bilo kao neki
Lavkraftov san, setio se lektire iz rane mladosti, deonice iz knjige, za
njega jedne od najupeatljivijih koje je ikada proitao: U planinama
ludila. Vraao mu se prizor nekog podzemnog mesta, prostranog skladita
koljki i kostiju, nepoznata prauma dinovskih paprati, gljiva iz
mezozoika, skamenjenih uma palmi, tercijernih palmi i
skrivenosemenjaa, izumrlihvrsta izkrede, eocena, silura, ordovicijuma...
Otvorena vrata ka tajnama zemlje i minulim razdobljima.
Na kraju tog prolaza koji se sve vie suavao ugledali su u zidu ovalni
otvor. Uputili su se onamo. Migel je uperio svoju baterijsku lampu: bilo je
to iskrivljeno kruno stepenite koje se pelo navie. Peli su se njime dok
nisu stigli do jedne potpuno okrugle crne komore. Baterija se polako
troila, ali lampa je jo bacala dovoljno svetla da bi se razabrao disk
prenika jednog metra koji kao da je bio uzrezan na zidu, sa metalnom
alkom po sredini.
- Marija, mislim da je ovo izlaz: pridri mi lampu.
Pokuao je da povue alku ali nikako nije u tome uspevao. U jednom
pokuaju osetio je, meutim, da alka moe da se pomeri na jednu stranu.
Pritisnuo je svom snagom i kameni disk se takoe pomerio na tu stranu.
- Idemo...
Drei baterijsku lampi u ruci, Marija je prva izala; za njom je poao
Migel. Izbili su u kanalizacioni hodnik koji nije bio mnogo visok, ali su ipak
mogli da hodaju uspravljeni. Usmeravali su svetlo na sve strane.
- Moramo da naemo izlaz.
Ni dva koraka nisu napravili, kad ih je iznenadio zvuk iza lea. Kruni
otvor, kroz koji upravo behu proli hermetiki se zatvorio i ostao potpuno
zakamufliran u zidu.
Ili su tako dok nisu nali merdevine od zaralog gvoa.
- Ovuda... - rekao je Migel.
Izbili su na ulicu kroz aht koji je tano izlazio na uglu jedne uliice na
Traveseri Dal Dalta. Nisu imali predstavu o vremenu provedenom u tim
podzemnim galerijama, ali kad su pogledali na sat ustanovili su da im je
ostalo manje od ezdeset minuta dok ne pone da svie i da se ostvaruje
proroanstvo.
58.
- Moramo da idemo u gamu, u Sagrada Familiju - rekla je ona vagajui
kamen u ruci.
Saobraaj u to doba je redak. Poli su prema Sagrada Familiji u
pravcu mora. Povremeno bi zastali da provere da ih neko ne prati. Bila je
to iscrpljujua trka u kojoj su pretee senke izbijale iza svakog ugla no,
napokon, ipak su stigli u katedralu siromanih.
Bili su potpuno iznureni.
Migel je neno poljubio Mariju i rekao:
- Sada ja ne mogu da te pratim... Ti treba sama da ostvari
proroanstvo. Potrai pelikana; on e ti pokazati mesto gde treba staviti
kamen...
- Pelikan?
- Da, Marija, dok smo beali postalo mi je jasno: pogled gavrana na
Bogorodinoj crkvi pokazivao je mesto gde je njen graditelj Gijom od
Pariza sakrio kamen mudrosti... U alhemiji gavran oznaava iskvarenost;
ovekovu iskvarenost, jer trai taj kamen zbog pohlepe. Nasuprot tome,
pelikan je ptica rozenkrojcera... To je ptica koja sebi otvara srce,
obrazujui tako ruu, samo da bi prehranila svoje mlade, zar ne shvata?
To je simbol svetog Isusovog srca!... Srce Lava, spasitelja!... Tamo treba
da stavi kamen koji su graditelji odbacili, mada se jo ne zna zato. Ali
mora to da uradi, a vie i nemamo vremena; samo to nije osvanulo.
Nikoga nije bilo u okolini. Migel joj je pomogao da preskoi spoljnu
ogradu; on je ostao napolju a ona se uputila prema portalu Hristovog
roenja. Opipala je rukom vrata - bila su otvorena. Napolju, na ulici, u
tom asu se zaula kripa tokova nekih kola. Zauli su se i povici i ona se
uplaila za Migela. Srce je htelo da joj iskoi iz grudi. Prola je kroz hram
drei kamen u ruci. Bila je veoma uplaena i rastrojena, ali neka ju je
sila vukla napred. Uinilo joj se da uje glasove, neku vrstu veoma tihog
ali i veoma dubokog pojanja. Pogledala je tavanicu: kroz apsidu se
ruiasta svetlost zore uvlaila kroz vitrae i irila se po celom hramu
obrazujui sled iezavajuih stubova... Zaarana uma. Osetila je neku
vrstu vrtoglavice, vrsto je stezala kamen. Mora da nae pelikana.
Hodala je kroz umu kao kroz zemlju senki u potrazi za svetlom, dok
nije pala niice.
- Boe, ne mogu vie...! Ne mogu vie!
Iznenada, iza nje joj jedan duboki glas ree:
- Marija, ve si stigla, ne oajavaj. ekao sam te. Ti si izabrana...
Marija je za trenutak oklevala. Taj glas ju je osvojio i ona u sebi ree:
Najzad; onda se okrenula i videla priliku. Bio je to ovek u iznoenoj
sivoj mantiji, pokrivene glave i ruku skrivenih u irokim rukavima. Prilika
se sporo uputila prema njoj. U daljini se zaulo neko graktanje i to ju je
uplailo.
- Ne boj se, Marija. Ovde si na bezbednom, niko ti nita ne moe.
Prilika zaklonjena kukuljicom stala je ispred nje i izvadila ruke iz
rukava. Zrak svetlosti, ili moda prvi odsjaj jutra koje se raalo, obasjao
je njegove ruke u visini srca kao u obliku rue.
- Poveli smo te dovde da bi ispunila delo... ta misli, ko ti je otvorio
vrata?
Marija je ula spoljnu buku koja je unutra stizala ve priguena, i
seala se Migelovih rei: rua i krst, raskrvavljeno pelikanovo srce,
Hristov simbol. Tamo treba da stavi kamen!
- Pogledaj moje ruke.
Marija je polako prila. Bila je umorna, strahovito umorna, ali je bila
uverena da upravo tamo treba da poloi ugaoni kamen. Onda je na
rukama videla mrlje crvene kao krv, dok su napola raireni prsti delovali
kao da obrazuju crvenu ruu...
- To je otvorena rua u grudima; ona koju trai i gde treba da ostavi
kamen.
Marija vie nije oklevala, sporim koracima je ila prema monahu. Ali
jedan glas, jedan urlik, odjednom se prolomio hramom rastuom silinom i
njegov odjek se sudarao sa umskim stubovima. Zakukuljeni podie
glavu. Tada mu je Marija uhvatila pogled i stresla se. U crnim oima tog
oveka koji je okrvavljenim rukama obrazovao ruu ugledala je
uasavajui prizor. Pristizala joj je u pomo njena prijateljica Taimacu: u
tom trenutku se naime setila one tune legene koju im je Taimacu
ispriala o ljubavnicima iz Sonezakija to se gube u umi i sa prvim
svetlima novog dana izvravaju samoubistvo, dok je samo jedan gavran
svedok njihove smrti te u njegovom pogledu ostaje odraena ta
poslednja slika uasa.
U crnom pogledu monaha, Marija je videla svoju i Migelovu smrt. Bio
je to jeziv trenutak. Njih dvoje su bili ljubavnici izgubljeni u umi.
Shvatila je da je taj monah - gavran. Znala je da je taj ovek tu da je
ubio. Osetila je strahovit bol u grudima, nije mogla da die, meutim, u
sebi je ula Migelov glas, glas dragog dede, a i glas prijateljice Taimacu
koja joj je i pokrenula seanje na legendu kojom je sada razotkrila
gavrana, pticu iskvarenosti... Marija, imaj vere... Tri.
Povici su bili sve blii. Bila je ubeena da joj to Migel pristie u pomo.
Odazvala se i ustuknula jedan korak. Monah je od besa skinuo kukuljicu.
Pogleda pomuenog od strave, Mariji se uini da ga prepoznaje: to je bio
ovekkonzola. Izgovarao je rei na nekom udnovatom jeziku i graktao
kao gavran dok je isukivao veliki ma. Potrala je to je bre mogla i
sakrila se iza jednog stuba, bila je u stravinom strahu. Monah je neujno
poskoio, kretao se kao maka, spretno, oprezno. Jednim skokom ve je
bio iza nje. Nita ne govorei, sa zloslutnom grimasom osmeha na licu,
podigao je ma... Marija to nije ni opazila, i dalje uurena, sa kamenom
u ruci i srcem u petama. Od panike se tresla, znojila i preznojavala,
pokuavala je da se sakrije od tog krvoloka koji joj bee nestao sa vidika.
Instinktivno se okrenula i tada je videla monahove oi podlivene krvlju,
videla je njegovo neprirodno lice i izraz mrnje dok je povlaio drku svog
tapa i vadio metalno seivo kojim je zavitlao nad njenom glavom. Jedan
ma se ispreio putanji tog seiva. Ona se pomakla u stranu i tada je
prepoznala taksistu. To je bio onaj din, njen zatitnik, na njegovoj odei,
na grudima, bila je velika crvena rua... svojim maem on je zaustavio
smrtonosni udarac kojim bi joj glava bila odrubljena.
Dva maevaoca su se borila na ivot i smrt, zveket metala odjekivao
je na sve strane, skakali su as tamo as ovamo, voeni nekom
neuhvatljivom silom.
- Prokleti uljezu! Prvo u morati da svrim s tobom, pa u onda da joj
seem glavu.
- Dugo sam ekao, Asmodeo. Ali tvoj kraj se blii.
- Va plan se nikad nee ostvariti. Promenio si gospodara i to e te
skupo kotati.
- Izabrao sam jedinog Gospoda koji je dostojan toga da mu se slui. A
sada je njegov dolazak blizu.
- Ali zato sam ja tu, da to spreim.
Njihovi maevi su plesali u vazduhu, sekli su dah, kamen je prtao od
njihovih nasuminih udaraca i na sve strane se ula gromovita buka.
Poskakujui sve vreme, pokuavali su jedan drugom da zadaju udarac.
uurena iza stuba, Marija je posmatrala taj dvoboj na kraju kojeg e
jedan od dvojice protivnika duu predati Bogu ili pak avolu. Znala je da
od toga zavisi i njen ivot.
Asmodeo je uspeo da zada precizan udarac taksisti u rame. Krv je
potekla iz posekotine, din je morao da dri ma obema rukama i to je
sada inio samo da bi zaustavio silovite udarce svog neprijatelja. ovek-
konzola se cerekao kao hijena, udarcima maa saterivao je protivnika
prema stubu iza kojeg je Marija drhtala od straha. Kad su ve bili bizu,
din nije uspeo da izdri poslednji udarac, poslednji napad svog
neprijateja.
Bio je razoruan. Kleknuo je i pogledao Mariju kao da je moli za
oprotaj zbog poraza, onda se prekrstio. ovek konzola mu je jednim
udarcem odrubio glavu dok je urlao od radosti.
Ona je zgranuta plakala dok joj se taj sotonin sledbenik pribliavao
viui:
- Droljo...! Droljo...! Hajde i ti sa avolom.
Stavio je vrh maa sasvim blizu njenih grudi i kazao:
- Zariu ti ga do dna, do dna srca, posle u unititi zauvek kamen.
Omfalos!
Njegov grohot odjeknuo je po celom hramu sred ume od stubova.
Asmodeo je video kako Migel dotrava prema njima s drugog kraja
naosa.
- Pusti je! - vikao je.
Bilo je prekasno.
- Ja sam ti ostavio sva vrata otvorena da bi ti obavila posao. Odavno
sam mogao da te ubijem, kao tvog dedu ili tvoju prijateljicu Taimacu...
Ali ti si mi sve pokazala, ti... A sad u svriti s tobom. Dolo je vreme mog
gospodara, umri!
ovek konzola snano je zario vrh maa. Marija je pala nazad i kamen
koji je dotle vrsto stiskala otkotrljao se po podu. Krv je potekla u vidu
tankih mlazeva iz grudi, kao velika rua, rua krst...
- Marija! Marija! - vikao je Migel koji je sada bio na svega nekoliko
metara.
- Pa dobro, sad u i s tobom da zavrim.
Migel je obema rukama pokupio ma monaha kome je Asmodeo
posekao glavu. Ispunjavao ga je nazadriv bes, ali je znao da mora da se
obuzda. Bes nije dobar pratilac ako zaista eli da izae na kraj sa tom
huljom. On jeste dobar maevalac, ali taj ma je suvie teak da bi njime
rukovao uobiajenom spretnou... Ugledao je Mariju, plakalo mu se, ona
je bila nepokretna, sklopljenih oiju, rana na grudima joj je krvarila.
Bojao se najgoreg. Okrenuo se prema svom protivniku i onda ga je
prepoznao:
-Ti! To si ti!
Migel je prepoznao Alvara, iako je izraz njegovog lica bio tako jeziv da
je izgledao kao preslikani kip oveka sa orsinijevom bombom u ruci. Taj
ludak bio je Alvaro Kliment; njegov drug iz mladosti; knjiar. Ipak nije
mogue, Alvaro je nastradao u poaru koji je zahvatio knjiaru.
Kao da je itao misli koje su brzo proletale kroz glavu njegovog
nekadanjeg prijatelja, Alvaro Kliment je rekao:
- U mojoj knjiari su nali ugljenisanog Bitrua, to je bila poslednja
misija koju je obavio za nas.
- Ma kakve veze ima ti sa svim tim? Nikad ne bih u tebe posumnjao...
- Zar jo ne shvata? Sluim svog Gospodara kao oni svog - rekao je
pokazujui na Kristobala. - Ti si oduvek bio nevera, ti si lud za naukom.
Ali ja sam otkrio da postoji neto jo nadmonije to pokree svet: uas!
Ne mogu da umrem, prijatelju, moram da zavrim posao koji mi je
poverio moj gospodar. A to je da se plan ne ostvari, da se prokleti kamen
razbije, i da jednom za svagda satremo vitezove Morije koji su vekovima
ekali na svoj trenutak, na ostvarenje svog proroanstva: drugi Hristov
dolazak na zemlju. Mene su izabrali da spreim taj dolazak i da pripremim
novo kraljevstvo mog Gospoda! To je svet zasnovan na uasu, na panici;
to je neizvestan, proizvoljan, razulareni svet. Svet po meri avola.
Asmodeo je ispustio grohot koji je zvuao kao krik pomahnitale zveri;
onda mu je dozvolio, pokretom maa, da prie Mariji.
- Moe da joj prie. Poto tebe ubijem, odsei u joj glavu pa u je
poneti kao trofej.
- Ne, nee! Prvo u ja tebe ubiti! - rekao je kleei pored nje,
uzimajui je u naruje i prislanjajui je na svoje grudi.
Asmodeo se podrugljivo nasmejao.
- Bio sam strpljiv; vi ste me doveli dovde. Ja ne bih stigao tako
daleko. Mogao sam vie puta da vas ubijem, ali ja sam vam prokrio put
jer ste radili za mene. Pokazao si se veoma visprenim reavajui Zenonov
paradoks. Ali Ahil je stigao: sustigao sam te!
Asmodeo je nastavio da govori, ali ga Migel nije sluao. Pogledao je
raskrvavljene grudi svoje voljene, kao velika crvena rua; milovao ju je
dok joj je raskopavao koulju. Na grudima je ugledao krvlju umrljan
medaljon sa slovom alfa i jednim udubljenjem u sredini. Alfa e ti spasti
ivot, prisetio se. Onda joj je prislonio dva prsta na vratnu ilu i
ustanovio da nije mrtva: srce joj je kucalo. Medaljom njenog dede joj je
spasao ivot. Pokuao je da prikrije svoju radost: Ahil jo nije stigao
kornjau. Marija se sprema da pristupi beskonanom prostoru i vremenu.
Asmodeo se polako pribliavao sa preteim seivom dok je i dalje
priao. U tom asu ona je otvorila oi i Migel je privi na svoje grudi viui:
- Mrtva je! Ti si je ubio!
- Jesam, dragi prijatelju, obino nikad nijedan udarac ne mogu da
promaim, a najgore je to to jo ne zna za ta i emu slui kamen.
- Ne znam, ali zato e mi ti to rei, zar ne?
- Rei u ti, ionako e umreti, a zasluuje da zna ta vam je bio cilj.
Ve zna poreklo kamena, ali ne zna njegovu svrhu. Gaudi je godinama
pravio kartu barselonskog neba i jedan hram: katedralu siromanih,
Sagrada Familiju. Bokabelja, knjiar koji je kupio plac za hram, znao je za
to, isto kao i Guelj, njegov prokleti mecena. Gaudi je napravio zvezdanu
mapu da bi ona iznova vodila Spasitelja, da pospei drugi Hristov dolazak
na zemlju. Tome slui kamen koji treba da se postavi na odreenom
mestu Sagrada Familije, i da se u tom trenutku rodi novi Spasitelj.
Ponovo e Re postati meso, a za trideset tri godine, kada Sagrada
Familia bude gotova, on e ui u novi Jerusalim, u Barselonu, i Hristovo
kraljevstvo e izmeniti lice zemlje...
Migel nije mogao da poveruje u to to je svojim uima uo. Ipak, sve
je poinjalo da se uklapa...
- Mora da mi veruje. Tako je zapisano. Gaudi, ovek leviarske
prolosti koga smo i masoni i mi bezuspeno zvali u svoje redove,
podigao je spomenik svojoj veri. ta misli, ta oznaava Proelje
Roenja sa svoja troja vrata: Verom, Nadom i Milou,? Njima e proi
siromani i ljudi dobre volje. Gaudi je to ostavio i napismeno, a mi smo to
ve znali. On je to i potvrdio: Gaudi je napisao da je spasenje
oveanstva u Hristovom roenju i u njegovom stradanju. Zato hram i
ima dva proelja koje su tome i posveena. - Asmodeo je napravio pauzu,
a kada je odluio da nastavi, njegov glas je zvuao pobedonosno. -
Godinama smo se borili da spreimo Hristov povratak. Templari su to
znali, ali, uz Papinu pomo, mi smo ih unitili; i katari su to znali, pa smo i
njih unitili; i ovi sledbenici teologije osloboenja to znaju, ali i njima je
ugled ukaljan. Godinama se ja, sada Asmodeo, inae Azmodej,
ovekoveujem u vremenu sluei silama zla i radei protiv Stabala Morije,
onih sedam vitezova koji treba da kriju tajnu i da bdiju kako bi se
proroanstvo ostvarilo. Pa, ako nisi znao, poslednji takav vitez, Marija,
tvoja Marija, nosi isto ime kao ona u kojoj se Bog odrazio i umnoio preko
Hrista. Zar ti to nita ne govori? Marija: Ogledalo neba. Zar se ukupna
vaseljena ne smatra odrazom boanske sutine? Pa lepo, ali ja sam onaj
koji je odreen da slomi to ogledalo i da uspostavi novo kraljevstvo:
kraljevstvo Tamnog ogledala, onog koji se odnosi na nesreu i na smrt.
Ja sam ubio tvog Boga tako to sam spreio da se vrati, da bih otvorio
vrata svom Bogu!
Migel je pogledao u umu stubova u kojoj su se nalazili i izgovorio je
odlomak Otkrivenja koji je imao meu svojim belekama:
- Crkva je razgranato drvo pod kojim potoci teku.
- Jeste... i mi smo na njemu: u katedrali siromanih... Ti se sad ipak
spremi da umre.
Besno je nasrnuo napred ne bi li i nju i njega proburazio. Migel je
predvideo tu reakciju pa je odgurnuo Mariju u stranu govorei joj:
- Probudi se... Potri... Ostvari svoju sudbinu, Marija...
Migel je uspeo da izbegne udarac maem. Asmodeo je tresnuo maem
o pod, udarac metala o kamen zagrmeo je ve i odjekom. Bio je van
sebe; gledao je Mariju i Migela, na suprotnim stranama od sebe, i nije
znao na koga pre da se ustremi. Za to vreme ona je pokupila kamen i
otrala, dok je Migel sebe isturao izmeu njih vitlajui maem koji je
pripadao Kristobalu.
Unezverena, dok je trala kroz umu stubova, Marija je oseala bol u
grudima. Mora da pronae pelikana koji je prvobitno trebalo da bude kod
trema Roenja, ali koji ju je sad ekao u zaboravljenom hodniku muzeja
Sagrada Familije.
Za to vreme Migel je skoio napred drei ma obema rukama te tako
uspeo da Asmodea rani u nadlanicu, gotovo u visini levog ramena ruke
kojom je drao ma. Bilo je to dovoljno da mau skrene putanju.
Obnevideo od besa i sumanuto urlajui, Asmodeo je odgurnuo Migela kao
ranjena zver. Pokuao je da predupredi napad svog protivnika
zadravajui njegov ma obema rukama.
Marija bee nestala, ali je Asmodeo znao gde bi mogla da bude, pa je
potrao za njom. Jo malo, pa e sve biti gotovo. Vreme stie svom kraju.
Jo su se neki glasovi zauli u hramu.
- Stoj! Policija!
Bio je to Noges, koji je poeo da ih juri meu stubovima.
Marija bee prela mali drveni most i sada je brzo ila po unutranjosti
muzeja sred maketa, starih fotografija, planova i crtea koji pokazuju sve
radove to su prethodili samoj izgradnji hrama. ula je glasove koji su bili
sve blii. I tada ga je videla, sa svoje leve strane, videla ga je pred
sobom, rairenih krila. Od pelikana ju je odvajalo svega nekoliko metara i
jedna plava traka privezana za dve metalne ipke. Ona je prola kroz
traku, izvadila kamen iz vreice i prila ispruene ruke.
U tom asu se i Asmodeo stvorio. Migel ga je pratio. Marija je
primakla kamen srcu pelikana i, upravo u tom trenutku, zrak je uao kroz
vitrae hrama; zrak zlatne svetlosti koja je smesta obasjala pticu, a koja
je ujedno pokazivala mesto gde treba da bude stavljen kamen koji su
graditelji bili odbacili.
- Ne! - oajniki je zaurlao Asmodeo, ispreivi se izmeu pelikana i
Marije.
Svetlost ga je probila kao uareni ma. Krik koji je usledio bio je
zagrobni. Bio je to krik koji se iz pomrine izdizao nad tornjevima Sagrada
Familije. Tresak propraen krkljanjem i zverskim graktanjem orio se po
celom iako jo usnulom gradu, a Asmodeovo telo se razgradilo dok se
nije pretvorilo u gomilicu crnkastog praha koji je povetarac razneo po
muzeju dok se nije sasvim rasprio.
Noges je stajao pored Migela; nepomino, obojica upravo behu
prisustvovali Asmodeovom kraju.
Marija je kleala na kolenima i obema rukama je dizala kamen prema
svetlosti, prema grudima pelikana. Zlatna svetlost ju je okupala. Potpuno
ju je obavila i, pred zaprepaenim oima Migela i inspektora Nogesa,
Marija se sruila obavijena tom svetlou.
- Da li je mrtva? - upitao je Noges.
- Ne znam - rekao je Migel, grlei svoju najdrau i uzimajui je u
naruje. Ona je bila sve...
Odavno, zaista odavno nije zaplakao, nije se seao kad mu se to
poslednji put desilo. Sada se, meutim, iz petnih ila upinjao da zaustavi
navali suza. U trenu su mu kroz glavu proletele njene slike, prizori
poslednjih dana. On nije vernik, pa ipak, to to je proteklih dana proiveo
s Marijom otvorilo mu je vrata prema neemu to jo nije uspevao da
dokui... Sve bi inae dao, pa i sopstveni ivot, ali sada je imao snage jo
samo da joj posmatra lice, koje kao da se ipak smeilo... Voli je do
bezumlja i ta snaga, taj oseaj koji nie iz najdubljeg dela njegovog bia,
istisnuo mu je suzu nadanja koja je pala tano na Marijine usne. Bilo je to
udo.
Alfa, beta, gama, delta, ipsilon i zeta zasijali su istovremeno. Jedna
svetlost koja je razgrnula oblake obasjala je u noi svih sedam zdanja. S
najvie take grada neki iznenaeni sugraani koji su izali napolje mogli
su da vide dva istovetna sazvea. Jedno od njih je bilo nad sredozemnim
licem Barselone, ije kamenje nebu pokazuje put povratka.
Migel sa Marijom u naruju i Noges, izali su iz hrama. Zlatna
prozranost zaslepljivala ih je i dalje. Izali su kroz kapiju Roenja
Hristovog preko puta svetlosti do Gaudijeve avenije. Otuda su bacili
pogled na hram. Cela Sagrada Familijabila jeveliki, zlatni, plamen;
oglasila su se njena zvona i nisu prestajala da zvone. Nikad ranije ne
behu uli takav zvuk. Ljudi su poeli da izlaze na balkone, na prozore, na
ulicu. Zaas se avenija Gaudi pretvorila u mravinjak ljudi koji nisu mogli
udom da se naude.
- ta je sad ovo? - zaprepaeno je pitao Noges.
ta je mogao da mu kae? Istinu?
Sa telom svoje voljene u naruju, nasred avenije Gaudi, zastao je
okrenut osvetljenom hramu. Tom hramu, podignutom po nebeskom
obliiju, po njegovoj slici i prilici. Katedrali niih.
Potom je pogledao Marijino lice. Bilo je to lice device.
59.
Afrika, 2006.
Jedne noi zaustavie se Kola neba na vrhu brda Fad i iz njih e izai
Zvezdana putnica. Ona e doneti svetlost da osvetli kolibu u kojoj se dete
raa. To predanje, oivljavano dahom rei starih, ponavljalo se s kolena
na koleno. Glad tokom poslednjih godina, meutim, sue i poasti, kao i
sida, desetkovali su mesno stanovnitvo. Malo je onih je koji sluaju
okupljeni oko ognjita, ili oko svetlosti sred naselja. Krljava deca, ene i
mukarci koji ne doive ni etrdeset godina. Ni traka nade na njihovim
licima, ni znaka beznaa ili nemoi: nita. Njihova lica ne pokazuju nita,
jer nita i nemaju, jedino ih predanje odrava u ivotu.
Svake noi prepriavaju isto predanje, pokazuju nebo. Najmanji ostaju
u njega zagledani irom otvorenih oiju i, gotovo ne diui, nekoliko
asaka u tiini ekaju dugo iekivano udo. Ali Kola godinama
nastavljaju svojim putem i udaljavaju se dok ne nestanu na nebu. Neki su
mislili da je to samo pria, baklja pamenja jednog naroda koju su
njegovi pripadnici i njihovi preci odrali upaljenom. Kola su se ipak
zaustavila kod brda Fad, na stenovitom vrhu izjedenom vetrom.
Te noi trenuci utanja bili su kao venost. Neto se dogodilo. Stari su
ustali ne prestajui da gledaju u zvezde.
Nisu mogli da poveruju svojim oima. Doaptavali su se izmeu sebe.
ene su zapevale i zaplesale oko vatre. Nisu imale nikakvu sumnju,
ostale zvezde i dalje su se kretale na nebeskom svodu. Ali Kola tu su.
Kucnuo je as. Neobino uzbuenje ozarilo je sva lica. Najmladi potrae,
napustie naruja svojih majki, izioe izvan naselja, krenue u potragu
za putnicom. Proroanstvo e se ostvariti.
Jedan od staraca tiho je upitao da li su tu svi, da li je neko odsutan.
Rekoe mu da se te noi jedna ena sprema da rodi. Tada starac podie
svoj tap i utia galamu. Dve ene pomau porodilji. One uvek pomau
pri donoenju novog ivota na svet. Starac je izdao tana uputstva. etiri
mukarca, najbolja inae, potrae u sva etiri pravca da obnaroduju
udo. Jedan od njih e obavestiti i tri oca iz oblinje misije.
Deija graja se samo uveavala, isto kao i grevi porodilje. Tada je iz
daljine ugledae: bila je to Zvezdana putnica: bela ena koja najavljuje
proroanstvo. U rukama nosi odlomak zvezde. Deca je opkolie,
razdragana u svojoj ogoljenoj bezazlenosti. Starci stupie napred i svojim
tapovima pokazae na kolibu. Svi su ekali napolju, sedei ispred kolibe.
Bela ena ue. Ue Zvezdana ena. Starice je i ne pogledae, jer su
bile i previe zauzete oko ene koja se upravo tad bee porodila.
Zvezdana putnica odie sa zemlje malu plou i tamo poloi kamen,
postavljajui ga to dublje u zemlju dok je u istom asu prvi zrak svetlosti
obasjao tu svetsku zabit. Prvi detetovpla izazvao je nezadrivu radost
meu ostalim seljanima koji su ekali napolju. Oglasie se bubnjevi. Za tri
dana i za tri noi nee stati.
Novoroene, obmotano istim platnom, poloene je na plou. Potom
ga je majka podojila. Ona, ta bela ena, bila je tamo, na nogama.
Posmatrala je dete, i sama u udu. Tek kad su ula trojica oeva misije,
ona se osvestila. Jedan od njih je govorio njenim jezikom pa ju je upitao
ko je.
- Dolazim izdaleka i zvezde su me dovele dovde, do naselja.
- Vi dolazite iz ara jednog predanja nadanja. Znamo za vas ve
vekovima - odgovori jedan od otaca ije je ime Baltazar.
Drugi meu belim oevima prie dipu i otuda donese nekoliko
darova.
- Ovo vam je od misije - rekoe majci.
- Za dete, naravno - dodadoe.
- Vi moete s nama, ako tako elite. Vi ste svoj posao obavili - ree
otac Baltazar.
- Jeste. Vreme je da se vratim kui - odgovori Zvezdana putnica.
Proroanstvo se ispunilo. To dete, roeno u srcu Afrike, u siromanom
naselju zaboravljenom od sveta, u podnoju brda Fad, u oblasti kanjenoj
glau i bedom jednog dana, za trideset tri godine, ui e u katedralu
siromanih i izmenie svet.
60.
Barselona, 2006.
Marija je otvorila oi. Migel ju je posmatrao. asovima ju je ve
posmatrao.
- Ljubavi, uspela si.
Izrazi zahvalnosti
Na prvom mestu elimo svoju zahvalnost da izrazimo Ramonu Konesi
iz Agencije Karmen Balseljs, jer je od poetka verovao u ovu priu.
Bez daljnjeg zahvaljujemo se i svojim suprugama, koje su bile
preputene samoi dok smo nas dvojica radili na njoj.
Zahvalni smo i svojoj deci, u elji da shvate, kao i Alber Kami, da
ljudska bia ipak daju vie povoda za divljenje nego za prezrenje.
Kao i Rakel Hisbert, naoj urednici, a i Antoniju Kintanilji.
Isto tako, i sledeim autorima i medijima koji su, svojim delima i
prilozima, ovu priu i uinili moguom, a njihova imena su:
Kunzol Balseljs, uan Baseguda Nunelj, Hans Biderman, Horhe Luis
Borhes, Bertoldt Breht, Hose Kalvo Pojato, Fransesk Kandel, uzep Marija
Karandelj, avi Sasinos, sveti Jovan od Krsta, Diccionario de Historia de
Espana u izdanju Reviste de Oksidente, Umberto Eko, Karlos Flores,
Fulkaneli, Gustavo Garsija Gabaro, braa Grim, avije Guelj, Hesiod,
Homer, Horacije, Lovkraft, Ernesto Mila, Hauard Filips, Oriol Pi da
Kabanjas, Isidra Pud-Buada, Havijer Sijera, Juniiro Tanisalci, Manuel
Tunjon de Lara, La Vanguardija, Oskar Vajld.
Zahvalnost prevodioca
I Prevodilac je pun zahvalnosti. Pun zahvalnosti, pre svega
okolnostima koji od njega ine most. Most meu ljudima, poev od
razumevanja. Moda Prevodilac i ne zna nijedan jezik do kraja; moda
tim vie osea svaku re; voli i sve tiine u njoj. U ovom sluaju,
Prevodilac ipak zna i katalonski, a i nain razmiljanja, ne samo
ovdaenjeg itateljstva, ve i domaih izdavaa.
Zato svoj rad na mostogradnji nee dodatno da poskupljuje jo
jednom kesicom kikirikija koju bi zauzvrat dobio otvaranjem beskrajnih
fusnota - ionako bi one samo optereivale roman. Roman je, inae, na
tragu dobitne kombinacije Da Vinijevog koda Dena Brauna. S tim to na
temu Gaudija ovoga puta nije bilo plagijata. Autori su se samo izmeu
sebe posvaali kad su ih velike pare snale nakon knjige koja je i u SAD
sa velikim uspehom prevedena, a sama knjiga u vezi s tamo nekim
zanesenjakom koji, kao i na Tesla, samo zvezde izvan zastava dosledno
sledi.
Tek, Prevodilac se nakon rada obavljenog u roku koji se od njega ve
oekuje zdravo za gotovo, iako svakog dana u svakom pogledu sve vie i
vie probija Ginisove rekorde, a za sve manje ve pominjane kesice,
zahvaljuje upravo izdavau koji ga je postavio pred ovakav izazov.
I ta sad da kaem, osim da je sad ve svanulo, ali da mi se pre toga
nije ni spavalo. Jer, trebalo je moda upravo na dananji dan prevod i
zavriti. Neka zvezda na nebu e ve znati zato.
U meuvremenu, svi mi moemo i preko gugla - umesto fusnota - da
doemo, ne samo do gljive ili peurke koja se u narodu zove muhara; pa
ak ne ni do tanih imena i naziva ija transkripcija s jedne strane treba
da se povinuje Matiinim pravilima po kojima ono je odomaeno to se
odomailo (makar i preko drugih romanskih jezika, pre svega francuskog,
dok domaa hispanistika jo nije postojala, i to na univerzitetskom
stupnju) dok s druge strane tek u padeu ono sve to je pravilno izvedeno
moe ponekad da zvui dodatno rogobatno, pri emu se uvek iznova
reava pitanje kada i dokle uopte prevoditi znaenje pojedinih imena ili
naziva: svi mi zapravo moemo, povodom romana koji budi dodatnu
radoznalost u vezi sa minulim vremenima sopstvenog etinjstva, da ve i
jednim klikom na tekuu elektroniku vidimo i peurke u kojima su patuljici
nekad iveli, i zamkove stvarnih matovnjaka za optu budunost.
Dovoljno je kliknuti, dakle, na Gaudija; na njegova dela; na neke
pojave iz neposredne prirode koje se, kao okosnica njegovog
graditeljstva, i na nebu - pa i u svima nama - ipak deavaju na zajedniku
radost.
Utoliko je Prevodilac i autorima knjige zahvalan, na povodu za novim
saznanjima. Zahvalan je na primeru iz knjige, kad niko nikad ne odlazi na
spavanje, bar dok ne istera do kraja svoj san.
Moda e posle svega i Prevodilac konano blaeno da zaspi.
Pre toga eli i on da zahvali.
Mami, tati i deci. Potom prijateljima i drugim renicima. Kao i
lektorima, naroito kad i sami znaju svoj zvezdani posao.
A sad, poto jutro ve svie kroz moj prozor nad Svetosavskim
hramom, ja bih jo i itaocima da izrazim zahvalnost. Na njih je
Prevodilac posebno mislio upravo dok je iz jezika u jezik pretakao nazive
ulica, parkova, zgrada. Mislio je na to kako e te uzane uliice, te udesne
parkove i te nezaobilazne zgrade moi da pronau i putujui kroz
stvarnost.
PS: Prevodilac dodatno zahvaljuje kolegama uri Daniiu i dr
Emilijanu M. arniu na prevodima Starog i Novog zaveta ije je pojedine
deonice preuzeo, bez obzira na to to se te deonice ve i izmeu sebe
negde razlikuju, iako nae Biblijsko drutvo stoji iza oba prevodioca.
Zahvaljuje im sa najveim moguim potovanjem, pa ak i bez obzira na
to to Oena i kod jednog i kod drugog glasi suprotno od rei panskog
izvornika. Sve je inae prevod prevoda...
Silvija Monros-Stojakovi
Beleka o piscima
Andreu Karansa je pisac i novinar. Sarauje sa La Vanguardiom i sa
drugim tampanim i elektronskim medijima. Napisao je pet knjiga, i za
svaku od njih je dobio ugledne nagrade.
Esteban Martin je pisac i izdava. Godine 2001. osnovao je izdavaku
kuu Littera Books. Sarauje s publikacijama za popularizaciju istorije i
pored redovnog pisanja za niz novina i asopisa, est je gost radio
programa iz kulture.
Gaudijev klju je njihov prvi zajedniki roman i prava za njega su ve
traili brojni izdavai iz SAD, Nemake, Koreje, Poljske, Holandije...
1 Katalonski naziv za renesansu, izgovara se reneensa (Prim.prev.)
2 Huan je panska verzija hebrejskog imena Yohanan, u srpkom
Jovan, dakle, misli se na Jovana Krstitelja. (Prim.ur.)
3 Aneo Gospodnji ili Angelus je pobona veba zvonjenja i molitve
koja omoguuje sluateljima i moliteljima da se seaju utelovljenja tri
puta dnevno. (Prim. prev.)