191 broj 4, jesen 2006.

Piter L. Berger
Sociologija: povlaenje poziva?

U ovoj fazi svog ivota smatram da imam malo
veze sa svojim identitetom kao sociologom.
Ako bi me upitali za moju akademsku discip-
linu, odmah bih izloio ovo odreenje, ali ono
ima malo veze sa onim ta radim ili sa onim to
smatram da jesam. Poklanjam oskudnu panju
onome u ta su ukljueni ljudi iz iste discipline,
i usuujem se da kaem da mi je komplimenat
uzvraen. To je sasvim u redu. Ipak, ponekad
me podsete na injenicu da sam, u svojoj bur-
noj mladosti, prilino strasno pozivao druge u
ovu disciplinu, i u tampanim radovima (koji se
jo uvek dotampavaju) i u svojim predavan-
jima. Da li bi trebalo da poalim zbog toga?
Da li bi moda trebalo da uputim sveano
povlaenje poziva, kako ne bih bio odgovoran
za jo vie nedunih studenata koji su namam-
ljeni ka onome to najverovatnije izgleda kao
bankrotirano preduzee? Smatram da odgovor
na oba pitanja nije snano ne ne, jer i dalje
smatram da je vrsta sociologije koju sam neka-
da zastupao danas isto tako valjana kao to je
uvek i bila nije snano negativan odgovor, jer
sam svestan injenice da to nije ono to veina
ljudi koji sebe nazivaju sociolozima u stvari
ine. Postoji li ikakva ansa da se promeni ovo
stanje stvari? Verovatno ne, i to zbog dobrih
sociolokih razloga. Meutim, pre nego to
se procene izgledi za terapiju, trebalo bi stei
neku jasnou u pogledu dijagnoze.
Truizam je rei da ivimo u vremenu masivne
i brze promene. To je samo ubrzana faza
ogromne transformacije, koju je iznedrio pro-
ces modernizacije, prvo u Evropi, a potom i u
celom svetu. Pouno je setiti se da je sociologi-
ja kao disciplina nastala upravo kao pokuaj
da se razume i, ako je mogue, da se stekne
vea kontrola nad ovom ogromnom transfor-
macijom. To je oigledno bio sluaj u tri zem-
PITER L. BERGER
urnal za sociologiju 192
lje u kojima su se pojavile prve prepoznatljive
socioloke tradicije Francuskoj, Nemakoj, te
Sjedinjenim Dravama. I to da bi se razumela,
verovatno i kontrolisala modernost straan
predlog! Nije nikakvo udo onda to su rane
mase sociologije inili pojedinci zadivljujuih
intelektualnih i, u veini sluajeva, linih spo-
sobnosti. Bilo bi pogreno oekivati da njihovi
naslednici, nekoliko akademskih gene racija
posle, imaju sline osobine. Ali bi se ipak
oekivao odreeni kontinuitet intelektual-
nog stanovita, kontinuitet u formi, ako ne i u
sadraju. Bilo bi problematino tvrditi da je ovo
sluaj. Sociologija se u svom klasinom periodu
negde izmeu 1890. i 1930. bavila velikim
pitanjima svoga vremena; izgleda da danas
sociologija u velikoj meri izbegava ta pitanja te
da se, kad ih ne izbegava, njima bavi na veoma
apstraktan nain.
Klasini sociolozi su bili paljivi u posmatranju
socijalne stvarnosti na objektivan nain, bez
obzira na sopstvene predrasude ili elje (to je
Maks Veber saeo u veoma malignom pojmu
vrednosne neutralnosti); veliki broj sociolo-
ga danas ponosno objavljuju svoju ne-objek-
tivnost, svoje partizansko zastupanje. Jedno
vreme sociologija u Americi je bila inventivna u
kultivisanju snanog empirizma, to je Luis Virt
saeo u reenici zaprljati ruke istraivanjem,
to bi se moglo nazvati i kultivisanjem
sociolokog nosa. Danas se mnogi sociolozi
ponose apstraktnim, antiseptinim kvalitetom
svog rada, uporedivog sa stvaranjem istih
modela ekonomista teoretiara. Mogli bismo
se zapitati da li su ovi ljudi ikada intervjuisali
ivog oveka ili sa znatieljom uestvovali u
ivom drutvenom dogaanju.
ta je polo naopako? I da li se moe neto
uiniti po tom pitanju? Uopte nisam siguran
da sa autoritetom mogu da iznesem ni dijag-
nozu ni terapiju. Niti mogu da tvrdim da sam
sve vreme bio imun na ono to zadaje bol dis-
ciplini, ta god to bilo. Ali pokuau onda bar,
ako ne u davanju razumljive dijagnoze, a ka-
moli obeavajui terapije, da prikaem neke od
simptomatinih nedostataka. I to u da uinim
u svetlu razvoja etiri znaajna dogaaja koji
su se zbili nakon Drugog svetskog rata. Svaki
od ovih razvoja potpuno je iznenadio veinu,
ako ne i sve sociologe. tavie, ak i nakon to
su se ovi dogaaji jasno pojavili u razmatra-
njima, sociolozi su shvatili da su nesposobni da
ih objasne ili da im odrede smisao unutar okvi-
ra socioloke teorije. S obzirom na znaaj ovih
dogaaja, neuspeh sociologije da ih predvidi,
ili bar da ih shvati, ukazuje na to da je tu neto
ozbiljno loe.
Prvi sluaj: u kasnim 1960-im i ranim 1970-im,
desio se kulturni i politiki preokret u veini
zapadnih industrijskih drutava. To je bilo
potpuno iznenaenje. Gledajui kroz naoare
konvencionalne sociologije, to je postavilo
zabrinjavajue pitanje: kako je mogue da su
se neki od najprivilegovanijih ljudi na Zemlji,
uistinu u istoriji, nasilno pobunili protiv istog
SOCIOLOGIJA: POVLAENJE POZIVA?
193 broj 4, jesen 2006.
drutva koje im je omoguilo takvu privilegov-
anost? Ako se vratimo amerikoj sociologiji, kao
to se nekad uilo i jo uvek se ui na brojnim
kursevima na koledima, nailazi se na tvrdnju da
ljudi postaju vie konzervativniji to su bogatiji.
Ova tvrdnja mogla je da bude sasvim ispravna
sve do spomenutog dogaaja. Zasigurno nije
bila valjana kada se pojavila politiko-kulturna
kataklizma, kao to i danas vie nije odriva.
Naprotiv, i u politici i u kulturi, progresivni
pokreti drutveno su bili smeteni u bogatoj
vioj srednjoj klasi Nova levica i Nova politika,
antiratni pokreti, feminizam, pokret za zatitu
ivotne sredine, Zeleni, i tako dalje. Nasuprot
tome, noviji konzervativni pokreti bilo da ih
vode Ronald Regan, Margaret Taer, ili Helmut
Kol svoje birae su pronali u nioj sred njoj
i radnikoj klasi, vukui sa sobom nevoljni
stariji konzervativni establiment. U SAD-u
(vrlo sline reakcije pojavile su se u Britaniji i u
nekadanjoj Zapadnoj Nemakoj) staromodni
kantri-klupski republikanci drali su visoko
svoje noseve dok su se rukovali, ljubili decu, sa
marginalnim evanelistima, kulturno besnim
etnikim manjinama, antiabortus aktivistima, i
mnogim drugim socijalnim tipovima koji se ne
mogu ni pominjati. Nasuprot tome, radikalni
intelektualci iz srednje klase nali su se u istom
kou, politiki ako ne i kulturno, ne sa radnim
masama sa kojima se identikovala njihova
ideologija, nego sa navodnim predstavnicima
donje klase i drugim marginalnim grupacija-
ma.
Jasno se seam scene u etvrti Bruklina gde
smo iveli od sredine 1960-ih do kasnih 1970-
ih. etvrt je bila u procesu brzog stvaranja gos-
podskog sloja (mi smo bili deo tog procesa),
menjajui se iz etnike radne klase u profesiona-
lnu viu srednju klasu. U jednoj ulici skoro sva-
ka kua je izloila ono to su tada bile politiki
korektne mirovne karte u prozorima SAD,
napolje iz Vijetnama, Vodimo ljubav, a ne
rat, Spasimo kitove, i tome slino. Sa jednim
izuzetkom: jedna kua je prikazivala poruke
kao to su Podrimo nae trupe u Vijetnamu,
Podrimo nau lokalnu policiju, i Registrujte
komuniste, a ne oruje. U ovoj kui je iveo
stariji invalid, udovac, veteran. Jednog dana,
ovaj ovek je izbaen. Vojnici su doli i izneli
njegove stvari na ulicu. Onda su njega ostavili
na ulici, dok je on sedeo u svojim invalidskim
kolicima, nosei kapu amerike Legije. Neki
njegovi prijatelji su doli i odveli ga sa sobom,
a zatim su i njegove stvari negde poslane. Ve
sledee nedelje novi ljudi su se uselili u kuu.
Ubrzo, mirovni znaci pojavili su se u svim pro-
zorima.
Danas konvencionalno stanovite dri da su
kasne ezdesete prola istorija, nedavno
ponovo probuene u obliku nostalgije. To je
ustinu pogreno shvatanje: kasne ezdesete
nisu nestale; one su institucionalizovane, i
kulturno i politiki. Jedino donekle ubedljivo
socioloko objanjenje ovih dogaaja bila je
takozvana teorija nove klase, koja je kratko iz-
bila na povrinu u 1970-im, i otada se nije puno
PITER L. BERGER
urnal za sociologiju 194
spominjala. Zanimljivo je to je ovo objanjenje
imalo svoju i leviarsku i desniarsku ver-
ziju, artikulisane respektivno od strane Alvina
Guldnera i Irvinga Kristola. Nijedna od ver-
zija ne odgovara u potpunosti injenicama,
tako da ostaje teak zadatak reformulisanja
socioloke teorije klasa u naprednim industrij-
skim drutvima. Ali to nije moj zadatak ovde.
Pitanje je zato su sociolozi bili toliko neveti
u bavljenju tako masivnom pojavom? Donekle
je, verovatno, to otpor menjanju prihvaenih
teorijskih paradigmi.
Sociolozi levice pokuavali su, veoma
neuspeno, da uguraju taj fenomen u
marksistike kategorije kao to su proletarizaci-
ja srednje klase. Vie burujske kolege mrm-
ljale su neto o statusnoj politici. Meutim,
verovatno je najbolje objanjenje da je veina
sociologa uveliko bila deo istog fenomena.
Generacija koja je ula u profesiju tih godina, a
sada tumara u odmaklim srednjim godinama,
imala je znake mira okaene kod srca. Za njih,
to je bio konikt izmeu dobrih i loih moma-
ka, i jo uvek jeste iako su se politiki korektni
markeri donekle promenili. Ljudi nisu voljni
da prihvate socioloka objanjenja sopstvenih
uverenja ak i ako su profesionalni sociolozi.
Drugim reima, neuspeh sociologije da razume
ovaj razvoj dogaaja uveliko je posledica
ideolokih poveza na oima.
Drugi sluaj: jedna od fundamentalnih trans-
formacija u savremenom svetu bilo je us-
postavljanje brze ekonomske nadmoi Japana
i drugih zemalja istone Azije. Ono ta se tu
deava nije samo jo jedno od ekonomskih
uda ogromnih proporcija, koje se pojavljuje
velianstvenom brzinom, nego prvi primer
uspene modernizacije u nezapadnom kul-
turnom kontekstu koji bi trebalo da bude od
posebnog interesa za sociologe. Kao to sam
tvrdio neko vreme, ovde se radi o drugom
sluaju kapitalistike modernosti, oigledno
od velikog interesa unutar fenomena i sam po
sebi, ali i od snanijeg znaaja sa stanovita
teorije modernog drutva. Jednostavno
reeno, Japan je znaajan za nae razumeva-
nje, ne toliko zbog njega samog, koliko zbog
nas. Opet, niko to nije oekivao. Da je neki od
njenih pristalica bio zapitan u 1950-im, vre-
menu kad je razvijena takozvana teorija mode-
rnizacije, koja azijska zemlja bi najverovatnije
bila sledea u smislu ekonomskog razvoja,
odgovor bi verovatno bio Filipini, danas jedna
od ekonomskih katastrofa u kapitalistikom
sektoru regiona. Na konferenciji koja se tada
odrala i koje se neki od uesnika nerado
seaju, iroko je bila rasprostranjena saglas-
nost da je konfuijanizam bio jedna od tekih
prepreka razvoja u Koreji i kineskim drutvima.
Danas, ovo kulturno naslee obino se navodi
kao jedan od uzroka uspenih ekonomskih
pria istone Azije.
Teorija modernizacije slomljena je pobu-
nom u kasnim 1960-im, kada je bila uveliko
omalovaena kao ideologija zapadnog imperi-
SOCIOLOGIJA: POVLAENJE POZIVA?
195 broj 4, jesen 2006.
jalizma. Leviarski sociolozi su u meuvremenu
bili zauzeti poraanjem takozvane teorije
zavisnosti, prema kojoj kapitalizam nuno
ovekoveava nerazvijenost; reenje bi, narav-
no, bio socijalizam. Postoji bizarna sinhronija
izmeu empirijskih i teorijskih razvoja. Ba
kako je u kapitalistikoj istonoj Aziji planuo
zadivljujui ekonomski rast i prosperitet dok
su sva socijalistika drutva, od Indokine do
Kariba, tonula u beznadenoj stagnaciji, sve
vie i vie sociologa zaklinjali su se na vernost
teoriji prema kojoj je suprotno bilo neizbeno.
Jedan od najsmenijih dogaaja kojem sam
prisustvovao pre nekoliko godina bila je kon-
ferencija na Tajvanu, domovini jednog od ve-
likih ekonomskih uda modernog doba. Bila je
to konferencija o Tajvanu i kako bi ga trebalo
razumeti. Iz razloga koji nikada nisu bili sasvim
jasni, veina pozvanih amerikih akademika
bili su teoretiari zavisnosti koji su prethodno
radili na sluaju Latinske Amerike. Oni su se
hrabro trudili da smeste u svoje teorije ono
to su mogli da vide da se deava svuda oko
njih na Tajvanu. Veliki teorijski uspeh konfer-
encije bio je koncept zavisnog razvoja koji je
navodno objanjavao sluaj Tajvana. Razum-
ljivo je da su neomarksisti bez prethodnog
iskustva u oblasti izvan Latinske Amerike mogli
ovo objanjenje smatrati verodostojnim. Tee
je prihvatiti da je nekoliko prisutnih tajvan-
skih drutvenih naunika klimali glavom sa
odobravanjem dok je ova orijentalistika ver-
zija zavisnosti bila iznesena pred njih. Mogue
objanjenje je ovo: dok je teorija zavisnosti bila
uveliko pogrena u smislu svetske ekonomije,
ona moe da ima neku predviaku vrednost
u smislu svetske kulture; intelektualci prvog
sveta sa superiornijim resursima i patronatom
na raspolaganju, zaista imaju klasu sebi jed-
nakih u manje razvijenim zemljama.
Poteno govorei, moj drugi sluaj nije
uopte nalik prvome jer je zaista bilo znatnih
pokuaja sociologa da razumeju ovu pojavu,
iako je nisu oekivali. Prethodno spomenuta
postkonfuijanska hipoteza, iako je isprva for-
mulisana od strane nesociologa, bila je pred-
met estokih i detaljnih rasprava meu soci-
olozima, kako u samom regionu, tako i izvan
njega. Levica oigledno nije bila sposobna
da uestvuje u tome iz ideolokih razloga.
Meutim, ni neleviarski sociolozi nisu se is-
takli u raspravi, izuzev onih koji su bili speci-
jalizovani za region. Drugi teak zadatak jeste
modikovanje koncepta modernog drutva,
kako se on razvijao, recimo od Maksa Vebera
do Talkota Parsonsa, to se moe postii shva-
tanjem nove nezapadne modernosti.
Ovo je zaista veliko pitanje. Ono je nezamislivo
ljudima ija perspektiva je usko etnocentrina,
i koji su predani metodama koje im ne
doputaju velika pitanja. Ono to je potrebno
jeste sociologija u klasinom kljuu, utemeljena
na poznavanju istorije, metodoloki eksibilna,
te proeta kosmopolitskim duhom beskrajno
znatieljnim za svako ispoljavanje ljudskog
ivota. Nepotrebno je rei da je prilino teko
PITER L. BERGER
urnal za sociologiju 196
pronai sociologe koji na taj nain praktikuju
svoj zanat. to je jo gore, moglo bi se rei
da su sistemi obuavanja i nagraivanja pro-
fesije pametno (iako, verovatno, nenamerno)
smiljeni da spree da se takvi ljudi pojave.
Trei sluaj: druga teorija za koju se inilo da
je dobro postavljena u 1950-im i 1960-im bila
je takozvana teorija sekularizacije. Ukratko,
ona postavlja tvrdnju da modernizacija sa so-
bom nuno nosi opadanje znaaja religije u
ljud skom ivotu, kako u drutvenim instituci-
jama, tako i u pojedinanim svestima. Ova
tvrdnja ima dugu istoriju u zapadnoj misli,
unazad sve do prosvetiteljstva u 18. veku,
ako ne i dalje. Meutim, poteno govorei,
ona je osnaena pronalascima sociologa re-
ligije, posebno u Evropi. Dati su dobri razlozi
za navodnu vezu izmeu rasta UDP-a i smrti
bogova. Moderna, izgraena na temeljima
nauke i tehnologije, sa sobom je donela ra-
cionalnije umove koji vie nisu smatrali vero-
dostojnim verovatno iracionalne religijske
interpretacije sveta.
Ostavimo sada po strani sumnjivu pret-
postavku o iracionalnosti religije pret-
postavku koja je zasigurno utemeljena u
prosvetiteljskoj lozoji. Izgledalo je da je
teorija utemeljena u empirijskim dokazima,
te je stoga bila otvorena empirijskom ospo-
ravanju. Do kasnih 1970-ih bila je osporena sa
osvetom. Kako se na kraju pokazalo, teorija
nije ni imala mnogo empirijskih utemeljenja
koji bi je podrali. Bila je ispravna, i jo uvek
jeste, za jedan deo sveta, Evropu, za nekoliko
rasutih teritorija, kao to je Kvebek, koji je
proao kroz zauujui proces sekularizacije
nakon Drugog svetskog rata, te za malobro-
jan sloj zapadno obrazovanih intelektualaca
svuda po svetu. Ostatak sveta je strasno re-
ligiozan kao to je uvek i bio, te moda i reli-
giozniji nego to je bio pre u ovom veku.
Dva dogaaja u kasnim 1970-im usmerila su
panju javnosti na ovu injenicu. U SAD-u, is-
pravnost teorije je ve bila stavljena pod pi-
tanje takozvanim religioznim oivljavanjem u
1950-im, te kontrakulturom 1960-ih, premda
su sociolozi religije bili skloni da prvi dogaaj
shvataju samo kao duboku religioznost,
a potonji kao marginalno religiozan. Ono
to je teoriju pokazalo neodrivom bila je
evaneoska revitalizacija, emu je iroku
panju doneo predsedniki kandidat Dimi
Karter, a potom glasno pojavljivanje moralne
veine i slinih grupa. Odjednom je postalo
jasno da, iako je to bilo slabo primeeno u
intelektualnom miljeu, ameriko drutvo
sainjavaju milioni preporoenih hriana i
da su oni, alarmantno, nastavljali da se sve
vie ire, dok su glavne crkve prilino demo-
grafski opadale. Evaneoski fenomen po-
kazao je mnogo fundamentalniju injenicu:
Amerika se od Evrope razlikovala upravo po
svome religioznom karakteru.
SOCIOLOGIJA: POVLAENJE POZIVA?
197 broj 4, jesen 2006.
Izvan SAD-a, pak, dogaaj koji je poremetio
teoriju koja povezuje modernizaciju sa seku-
larizacijom, bila je iranska revolucija. Ponovo,
vaan dogaaj je doao u centar panje, koji
teorijski nije uopte trebalo da se pojavi. Otada
je religijsko uzdizanje svake vrste poelo da
iskrsava u svim delovima sveta. Neotradicio-
nalan, ili fundamentalistiki, protestantizam
i islam dva su najvanija igraa na globalnoj
skali, premda je svaka religiozna tradicija u
svetu doivela sline pokrete revitalizacije. A
sociolozi svih boja i dalje su ostali zbunjeni.
Moja jedina poseta Iranu bila je dve godine pre
ove revolucije. Naravno, uglavnom sam razgo-
varao sa intelektualcima, od kojih je veina
snano bila protiv reima aha, i radovala se
njegovom uklanjanju. Niko nije oekivao da
e se to desiti pod islamskim patronatom.
Nigde nisam uo ime Homeini. Negde u vreme
moje posete Iranu, Briit Berger je bila na
predavanjima po Turskoj, zemlji koju nikada
ranije nije posetila i iji jezik nije govorila. U
Istanbulu je primetila mnogo automobila sa
zelenim zastavama, i prednje strane damije
takoe prekrivene zelenim zastavama, koje
je prepoznala kao islamske simbole. Kada je
spomenula svoja zapaanja svojim turskim
domainima, oni su bili jako iznenaeni. Oni
su ili smatrali da je ona pogreno protumaila
da se deava neto religiozno, ili su odbacili
pojavu kao sasvim nevanu. Ljudi sa kojima
je razgovarala, uglavnom drutveni naunici
i svi sekularni intelektualci, bukvalno nisu vi-
deli ono to im se odvijalo pred oima opet,
zbog toga to nita od ovoga nije trebalo da se
deava.
Sociolozi su imali tekih problema da se po-
mire sa snanim religioznim karakterom savre-
menog sveta. Bilo da su politiki na levici ili ne,
oni boluju od ideolokih poveza na oima kada
se radi o religiji, te zbog toga postoji sklonost
da se pogreno objasni ono to ne moe biti
objanjeno. Izuzimajui ideologiju, ovde je usk-
ogrudost isto tako bitan faktor. Sociolozi ive u
istinski sekularizovanim miljeima akademi-
jama i drugim institucijama proizvodnje profe-
sionalnog znanja i ini se da nisu nita vie
imuni nego to su socioloki neuvebani usled
uobiajene pogrene predstave da se moe
generalizovati o svetu iz svog malog ugla.
Najzad, etvrti sluaj: to je znaajan kolaps
sovjetskog carstva, te ono to se, bar za sada,
ini svetskim kolapsom socijalizma, kako kao
stvarnosti, tako i kao ideje. ak su i poeci ovog
svetskog istorijskog dogaaja veoma skoranji,
a posledice se jo uvek ire nesmanjenom brzi-
nom. Stoga bi bilo nepravedno da se bilo ko
okrivi zbog toga to nije imao teoriju kojom
bi se to objasnilo. Podjednako nepravedno
bi bilo izdvajati pojedine sociologe; ba kao
to niko to nije predvideo (ukljuujui i trupe
potvrenih sovjetologa), tako isto svi imaju ve-
like probleme da to ukljue u bilo koji teorijski
okvir koji bi imao smisla. Ipak, treba rei da ni
sociolozi, ak i oni sa relevantnom regional-
PITER L. BERGER
urnal za sociologiju 198
nom strunou, nisu bili bolji u predvianju
dogaaja, kao to nisu bolji ni u njegovom
objanjenju. Treba se zapitati kako e im biti u
godinama koje e doi.
Oni na strani levice, naravno, imae svoj udeo
u optoj konfuziji (moe li se to nazvati kogni-
tivnom anomijom?) zajedno sa ostalima u ovoj
ideolokoj zajednici. Ostavimo po strani one u
levici koji su, uprkos svemu, smatrali da su Sov-
jetski Savez i njegovi imitatori bili deo pleme-
nitog eksperimenta. Greke su napravljene, ali
je ipak bilo prisutno verovanje da i potopljeni
socijalizam donosi vie nade nego kapitalistiki
sistem koji je, navodno, beznadeno pokva-
ren. Ipak, ak i oni na levici kojima su odavno
unitene iluzije o sovjetskom eksperimentu,
beskrajno su posmatrali horizont u potrazi za
istinskim socijalizmom, koji je morao doi,
jednom, jer je to zahtevala logika istorije. To
nije bila samo stvar le coeur d la gauche; bila
je to svest levice, sa svojim bazinim kogni-
tivnim pretpostavkama. A najosnovnija pret-
postavka od svih bila je da se istorijski proces
kree od kapitalizma ka socijalizmu. Kako se
onda suoiti sa tranzicijom od socijalizma ka
kapitalizmu? Aktuelni leviarski asopisi puni
su tekih pokuaja da se interpretira razvoj
dogaaja u nekoliko poslednjih godina u Ev-
ropi i drugde, od kojih su veina pokuaji da
se porekne oigledno. Stvarno oekujem da e
sociolozi zaista uestvovati u ovom podvigu,
hrabro voeni starim kohortama teorije zavis-
nosti. Moemo li iekivati jo jedan briljantan
koncept, recimo zavisne nerazvijenosti, koji
bi nekako spasao teoriju?
Kolaps sovjetskog carstva i svetska kriza socijali-
zma postavljaju izuzetan izazov sociolokom
razumevanju modernosti. A nisu samo sociolozi
leviari nepripremljeni da se suoe sa ovim iza-
zovom, koji nisu ni mogli da znaju unapred o
ovim dogaajima nita vie nego njihove levo
naklonjene kolege. Ono to je potrebno jeste
temeljno ponovno promiljanje odnosa izmeu
ekonomskih, politikih i drutvenih institucija u
savremenom drutvu. To me podsea na stare
dosetke, koje ponekad jo uvek mogu da se
vide na natpisima u trgovinama u prijateljskim
susedstvima: Ako nisi dobar ni za ta drugo, jo
uvek moe sluiti kao lo primer. to se tie
socioloke teorije, loi primeri isto su tako ko-
risni kao i oni dobri. Interesantnije pitanje nije
zato su oni doiveli slom, nego zato mi
nismo. Ovo je sutinska teorijska poenta koju je
mnogo sociologizovanja previdelo. Problem
nije socijalna dezorganizovanost, nego soci-
jalna organizovanost brak umesto razvoda,
potovanje zakona umesto kriminala, rasna
harmonija umesto rasnog razdora, i tako dalje.
Moemo mirno da pretpostavimo koristei
zgodnu frazu ana Romena (Jan Romein) da
je zajedniki ljudski obrazac beznadenost,
nasilje i mrnja. Ove manifestacije ljudske
prirode teko da trebaju objanjenja, izuzev
moda kod zoologa. Ono ta treba da se objas-
ni su oni sluajevi u kojima, zauujue, drutva
uspevaju da obuzdaju i civilizuju te sklonosti.
SOCIOLOGIJA: POVLAENJE POZIVA?
199 broj 4, jesen 2006.
ta ovi sluajevi otkrivaju o onome to danas
zadaje bol sociologiji? Moe se ukazati na etiri
simptoma: ogranienost, trivijalnost, racional-
izam, te ideologija. Svaki od njih je paralizujui.
Njihova kombinacija je bila smrtonosna. Ako
se pogleda opus velikih klasinih sociologa, na
elu sa Maksom Veberom i Emilom Dirkemom,
podseamo se Veslijeve (Wesley) izreke: Svet
je moja parohija. Mali broj sociologa bi to dan-
as mogao da kae, a oni koji kau veoma esto
odaju nezgodan nedostatak istorijske dubine.
U sutini se radi o neem veem od pristras-
nosti u nekoj vrsti prenjenog kosmopolitiz-
ma. Neko moe da bude izvrstan ziar a da
nikada nije iskoraio izvan svog drutva; znam
da ovo ne vai kada su u pitanju sociolozi. Ra-
zlog tome je jednostavan. Modernizacija jeste
velika sila transformacije u dananjem svetu,
ali to nije uniformni, mehaniki proces. Ona
ima razliite oblike, izaziva razliite reakcije.
Zbog toga sociologija, disciplina par excellence
u tenji da razume modernost, nuno mora da
bude komparativna.
Ovo je, naravno, bilo jedno od Veberovih
temeljnih shvatanja; danas je relevantnije nego
ikada pre. Zbog toga sociolozi moraju da pos-
matraju Japan kako bi razumeli Zapad, socijal-
izam da bi razumeli kapitalizam, Indiju da bi
shvatili Brazil, i tako dalje. Ogranienost u soci-
ologiji je mnogo vie od kulturnog nedostatka;
to je uzrok paralizujuih neuspeha percepcije.
Trebalo bi da nerazdvojan obuavanja svakog
sociologa bude zadobijanje detaljnog znanja
o barem jednom drutvu koje je umnogome
drugaije od sopstvenog podvig koji, nepot-
rebno je rei, ukljuuje ono od ega bei mno-
go studenata: uenje stranih jezika.
Trivijalnost je isto tako plod ogranienosti,
ali je u sluaju sociologije znaajniji koren
metodoloke prirode. Ovo oboljenje discipline
vue korene jo iz 1950-ih godina. U uzalu-
dnom i teorijski pogrenom pokuaju imiti-
ranja prirodnih nauka, sociolozi su razvili ak
prenjenije kvantitativne metode istraivanja.
Nema nieg loeg u tome, sociologija sadri
mnoga dobra pitanja koja zahtevaju anketna
istraivanja; to su bolje kvantitativne metode,
to e podaci biti pouzdaniji. Ali ne zahtevaju
sva socioloka pitanja takav pristup, a neka su
takve prirode da zahtevaju veoma drugaije,
kvalitativne pristupe. Izjednaavanje naune st-
rogosti sa kvantikacijom uveliko je ograniilo
polje sociologije, esto na usko ograniene
teme koje na najbolji nain omoguuju kvan-
titativne metode. Trivijalnost koja je iz toga
proizala ne bi trebalo da bude iznenaenje.
Sociologija e nuno, kao nauka, biti primena
racionalnosti. Taj vapaj je veoma udaljen od
verovanja da je uobiajeno drutveno dela-
nje voeno racionalnou. To je bilo dobro
shvaeno u klasinoj sociologiji, verovatno
najdramatinije od strane Vilfreda Pareta,
matematiki orijentisanog ekonomiste koji se
okrenuo sociologiji upravo zbog toga to je ot-
PITER L. BERGER
urnal za sociologiju 200
krio da je veina ljudskih aktivnosti, kako ih je
nazivao, nelogina. Disciplina ekonomije, avaj,
odbila je da prihvati ovo shvatanje i nastavila
da operie sa veoma racionalnim modelom
homo oeconomicusa. Sledstveno tome, ona
spektakularno ne uspeva, uvek iznova, da ra-
zume, a kamoli da predvidi, dinamiku trita.
Veliki broj sociologa pokuava da imitira eko-
nomiju, usvajanjem teorijskih modela zas-
novanih na paradigmi racionalnog delanja
u svojoj disciplini. Moemo sigurno da pred-
vidimo da e intelektualni rezultati ovog pris-
tupa umnogome da slie na one u ekonomiji.
Da, sociologija je racionalna disciplina; svaka
empirijska nauka to jeste. Ali ona ne sme da za-
padne u fatalnu pogreku brkanja sopstvene
racionalnosti sa racionalnou sveta.
U nekoj meri ova kritika odgovara kritici K. Raj-
ta Milsa u Sociolokoj imaginaciji. Mils je pisao
pre nego to je ideoloka promena u kasnim
1960-im preuzela polje. Ne moemo znati ta
bi Mils uradio da je iveo u ovom dobu. Znamo
ta su uinili mnogi njegovi itaoci, posebno
oni koji su bili najvie impresionirani njegovom
kritikom. Oni su se zaglavili u ideolokom de-
lirijumu, najvie oblikovanom marksistikim i
kvazimarksistikim stavovima, za koje se inilo
da predstavljaju lekove za sve boljke discipline.
On je pruio teorijsku orijentaciju koja se bez
sumnje bavila velikim pitanjima, i to u inter-
nacionalnim okvirima (svetski sistemi, nema
ta), nije preterano bila oduevljena kvantita-
tivnim metodama, i naposletku, iako je za sebe
smatrala da je uistinu nauna, isto tako je sma-
trala da sve druge mui lana svest.
Na nesreu, ispostavilo se da su odgovori
na velika pitanja bili pogreni, a svet je od-
bio da se ponaa na nain koji je predvidela
teorija. Prerano je proglasiti smrt marksizma, a
kamoli marksizantskih doktrina koje su pot-
puno uspeno ostale odvojene od ukupnog
marksistikog korpusa. Najgora posledica ide-
ologizacije discipline koja se odigrala tokom
ezdesetih i sedamdesetih jeste persistentno
uverenje da su objektivnost i vrednosna neu-
tralnost nemogui, i da sociolozi, shvativi ovo,
trebaju izriito da nastupaju kao zastupnici.
Ovaj stav uopte ne mora da bude ogranien
samo na levicu. U velikim metodolokim
raspravama tokom klasinog perioda soci-
ologije, posebno u Nemakoj, bilo je mislilaca
na strani desnice koji su najsnanije zauzeli
ovo stanovite. Protivotrov lanom idealu
objektivnosti bila je nemaka nauka, a naje-
legantnija formulacija zastupnike nauke dola
je, od koga drugog, nego od pokojnog dokto-
ra Gebelsa: Istina je ono to slui nemakom
narodu.
Kako levica opada u amerikom intelektual-
nom ivotu, ako opada, mogu da se primete
druge ideologije koje usvajaju isto stanovite.
To je stanovite koje transformie nauku u pro-
pagandu; ono oznaava kraj nauke bilo gde
da se usvoji. Feministkinje i multikulturalisti
SOCIOLOGIJA: POVLAENJE POZIVA?
201 broj 4, jesen 2006.
danas su vodei predstavnici ovog stanovita
u amerikim drutvenim naukama, ali sigurno
moemo da oekujemo da se pojave i drugi.
Neki bi mogli da budu na strani levice.
U postavljanju dijagnoze stanja sociologije, ne
bi trebalo da stvari posmatramo izolovano.
Njeni simptomi su oni koji mue celokupan
intelektualni ivot. Druge nauke o oveku
nisu u boljem stanju. Veina ekonomista zaro-
bljena je u svojim racionalistikim tvrdnjama, i
izgleda da veliki broj politikih naunika pada
mutatis mutandis u istu zamku. Antropolozi
su verovatno najvie ideologizovani od svih
drugih disciplina drutvenih nauka, a izgleda
da istoriari i humanistiki naunici padaju na
svaku doktrinarnu modu koja dolee preko At-
lantika, obino putem Air Francea, od kojih je
svaka nejasnija i intelektualno vie varvarska
nego njena prethodnica.
Moda je previe da se oekuje da sociolozi
budu bolji. Ali sociolozi imaju specian prob-
lem koji nema nijedna druga nauka o oveku
(uz mogui izuzetak antropologa). Sociologija
nije toliko oblast koliko perspektiva, i ukoliko
ta perspektiva ne uspe, nita ne ostaje. Prema
tome, neko moe da prouava ekonomiju,
ili politiki sistem, ili seksualne rituale Samo-
anaca iz perspektiva koje su sasvim razliite,
od kojih je jedna sociologija. Socioloka per-
spektiva ula je u kognitivni instrumentarij
veine nauka o oveku sa velikim uspehom.
Malo je istoriara koji nisu ukljuili socioloku
perspektivu u svoj rad. Za razliku od drugih
humanistikih naunika, sociolozi ne mogu
da proglase specinu empirijsku oblast kao
nji hovu. Uglavnom je njihova perspektiva ono
to mogu da ponude. Ve prikazana oboljen-
ja upravo uzrokuju razaranje te perspektive,
inei time sociologiju zastarelom.
Moglo bi se rei da takva zastarelost nije ve-
lika intelektualna katastrofa, jer ono to je so-
ciologija izvorno imala da ponudi, uveliko je
ukljueno u korpus drugih oblasti. Meutim,
ako se pogledaju ova polja, moe se jedino
zakljuiti da ona imaju veliku potrebu za do-
brom dozom sociologije, kao discipline kako
je bila shvaena u svom klasinom periodu, a
ne samo za delovima i deliima sociolokog
znanja koji su usvojeni. Drugim reima, postoje
dobri intelektualni razlozi zato ne bi smelo da
se aplaudira moguoj smrti discipline.
Moe li ova sudbina da se preokrene? Uopte
nisam siguran. Sada patologija zaista ide veo-
ma duboko. Mogue je predloiti neke uslove
za takvo preokretanje sudbine. Zaista, nave-
dena zapaanja ve su istakla neophodne kon-
ture: govorimo o sociologiji koja se vratila na
velika pitanja klasinog doba, sociologiji koja
je kosmopolitska i metodoloki eksibilna, te
koja je empatino i militantno antiideoloka. Ali
koji su institucionalni uslovi za takav preokret?
Jasno je da se to ne moe postii putem konfe-
rencija, manifesta, i drugih izbeglikih intelek-
tualnih napora. Oivljavanje discipline mora da
PITER L. BERGER
urnal za sociologiju 202
bude utemeljeno u jednom ili vie akademskih
programa kojima se obuavaju sociolozi, vero-
vatno (iako naalost) na elitnim univerzitetima.
A proces mora da bude u rukama mlaih ljudi,
onih koji imaju dve ili vie decenija aktivnog
profesionalnog ivota pred njima zato to
je to potrebno. Da li je ita od ovoga mogue?
Verovatno ne. Ali jedno od sutinskih uvianja
klasine sociologije jeste da ljudske radnje
mogu da budu iznenaujue.
Sa engleskog prevela: Milana Bokovi
Piter L. Berger (Peter L. Berger) je direktor Instituta za
prouavanje ekonomske kulture (Institute for the Study
of Economic Culture) na Bostonskom univerzitetu (Bos-
ton University). Meu mnogim njegovim delima su: In-
vitation to Sociology: A Humanistic Perspective; The Capi-
talist Revolution: Fifty Propositions about Property, Equal-
ity, and Liberty; Pyramids of Sacrice: Political Ethics and
Change; Religion in Revolutionary Society; Sacred Canopy:
Elements of a Sociological Theory of Religion; i In Search of
an East Asian Development Model.