SUDJENJE PO NAČELU PRAVIČNOSTI

Sudjenje po načelu pravičnosti (ex aequio et bono, amiable

composition) znači da arbitri nisu dužni da se pridržavaju propisa, već
mogu da sude na osnovu ugovora, medjunarodnih trgovačkih običaja ili
opštih načela prava.
Pravilo je da arbitri mogu da sude, pridržavajući se načela pravičnosti samo i
isključivo, ako su ih na to ugovorom ovlastile ugovorne strane.
S tim u vezi Pravilnik Spoljnotrgovinske arbitraže predvidja da „arbitri
mogu doneti odluku držeći se isključivo načela pravičnosti samo ako su im
stranke dale takvo ovlašćenje“.
Isto pravilo sadrže i arbitražna pravila UNCITRALA-a i navode (čl.33) da
„Arbitražni sud odlučuje kao amiable compositeur ili ex aequio et bono samo
ako su ga stranke na to izričito ovlastile i ako pravo merodavno za
arbitražni postupak dozvoljava takvu arbitražu“.
Bez obzira što bi se moglo zaključiti, da arbitri imaju neograničenu diskreciju u
pogledu donošenja odluke, jasno je da oni moraju da vode računa o
kogentnim normama sedišta arbitraže /i ordre public-u) moraju da uzmu u
obzir i propise zemlje u kojoj će se tražiti priznanje i izvršenje njihove
odluke.
Iako ih formalno oslobadja obaveze poštovanja odredjenih zakonskih propisa,
sudjenje po načelu pravičnosti, kako ističu pisci koji se bave ovom materijom,
ne znači da su amiables compositeure dobili blanko ovlašćenje bez ikakvih
granica.
Ističe se da sudjenje po načelu pravičnosti ima prednosti u odnosu na
primenu propisa jednog odredjenog nacinalnog sistema, jer će arbitri, pošto
su i sami poslovni ljudi, da primenjuju pravila i običaje svoje struke, koja su im
dobro poznata.

Iako ima zemalja, koje ne poznaju ovaj način arbitražnog sudjenja

(Engleska,npr.), ovu mogućnost dopuštaju mnogi pravni sistemi, a uneta je i
u neke medjunarodne tekstove (čl. VII Evropske konvencije o medjunarodnoj
trgovinskoj arbitraži, na primer).