MEĐUNARODNI IZVORI

Međunarodni izvori regulišu međunarodne privredne odnose, a to su odni

odnosi koji su regulisani privrednim ugovorima, pri čemu sedišta ugovornih
strana moraju da se nalaze na teritorijama različitih država.
Kao i u nacionalnim privrednim ugovorima, tako i međunarodne ugovorne
strane moraju da imaju karakter privrednih subjekata.
Privredni subjekti su pravna i fizička lica koja su registrovana za obavljanje
određene privredne delatnosti.

NAČELO AUTONOMIJE VOLJE – ugovornih strana je osnovni princip

međunarodnog provrednog poslovanja, a znači slobodu ugovornih strana da
sadržinu ugovora regulišu po sopstvenim potrebama.
Međutim, postoji izvesna granica u toj slobodi, kada ugovorne strane
moraju da poštuju određena pravila.
Koja su to pravila i kada ih treba primeniti odgovor daju međunarodni
izvori.
Izvori međunarodnog privrednog prava se dele na dve velike grupe, i to:
1. međunarodne izvore i
2. nacionalne izvore

Međunarodni izvori, s obzirom na to ko ih donosi, dele se na :

1. međunarodne konvencije i
2. autonomne izvore
Dok međunarodne konvencije donose određene međunarodne
organizacije, pri čemu države moraju da ih aktom o ratifikaciji uključe u
nacionalno zakonodavstvo, dotle autonomne izvore donose sami privredni
subjekti – preduzeća i njihove asocijacije.

MEĐUNARODNE KONVENCIJE
- subjekti koji ih donose –
Međunarodne konvencije donose određene međunarodne organizacije, od
kojih su najvažnije:
1. UNCITRAL – Komisija UN za međunarodno trgovinsko pravo;
2. UNIDROIT – međunarodni institut za unifuikaciju međunarodnog
privatnog prava;
3. UNCTAD – Konferencije UN za trgovinu i razvoj;
4. MTK – međunarodna trgovinska komora;
5. ECE – Ekonomska komisija UN za evropu

1
 - kako se donose-
Svaka međunarodna organizacija koja preuzme posao na donošenju neke
međunarodne konvencije, formira radnu grupu (ekspertsku), koju čine
istaknuti stručnjaci, pri čemu se vodi računa o regionalnoj zastupljenosti. U
izradi prvih tekstova buduće konvencije radna grupa je suočena sa dve
grupe problema:
PRVI PROBLEM:
- teškoća proizilazi iz činjenice da u međunarodnim privrednim odnosima,
učestvuju privredni subjekti iz nerazvijenih država, država u razvoju i
razvijenih.
U formulacijama određenih pravila potrebno je pomiriti razlićite interese
svih ovih subjekata.
DRUGI PROBLEM:
Proizilazi iz okolnosti da postoje dva različita pravna sistema, i to :
- anglosaksonski(commmon law)pravni sistem i
- evropsko-kontinentalni (civil law) pravni sistem

Evropsko- kontinentalni pravni sistem se zasniva na institucijama rimskog

prava, koje su nepoznate u anglosaksonskom pravnom sistemu, koji se još
naziva i precedentnim pravom, zbog toga što sudske presude predstavljaju,
ključni izvor za regulisanje nekih odnosa.
Zbog ovih razlika:
-u pravnim sistemima i
-ekonomskom stepenu razvijenosti učesnika,
svaka međunarodna konvencija je kompromisnog karaktera, jer je smisao
konvencije da bude prihvaćena od što većeg broja država.
TREĆI PROBLEM:
Političko uređenje
- zemlje sa tršišnom privrednom – zapadne i
- zemlje bivše socijalnističke sa planskom privredom

- donošenje konvencija-
Kada se sačini prva verzija teksta buduće konvencije, ona se dostavlja
državama članicama međunarodnih organizacija, na mišljenje, sugestije.
Povratne informacije se analiziraju i delimično ugrađuju, da bi se konačan
tekst u formi nacrta izneo na diplomatsku konferenciju te međunarodne
organizacije.
Na diplomatskoj konferenciji su prisutni predstavnici svih država članica
međunarodnih organizacija i na njoj se donosi međunarodna konvencija.

2
Uobičajeno je da se ne glasa, nego se usvaja putem konsenzusa
(usaglašavanjem).
Kada je međunarodna konvencija doneta, ona ne počinje da proizvodi
pravno dejstvo, sve dok ne stupi na snagu.
Svaka međunarodna konvencija počinje da proizvodi pravno dejstvo tek
stupanjem na snagu, a to je predviđeno u prelaznim i završnim odredbama
svake međunerodne konvencije.Naprimer: formulacijom – konvencija stupa
na snagu kada je ratifikuje 10 država. Sve dok je poslednja država ne
ratifikuje Konvencija nema dejstvo.
Pošto od trenutka donošenja međunarodne konvencije pa do njenog stupanja
na snagu, može da protekne više godina, a međunarodno pravni odnosi su
vrlo dinamični, javlja se problem potrebe za čestim izmenama
međunarodnih konvencija.

IZMENE
Pošto međunarodne konvencije regulišu dinamične međunarodne pravne
odnose česta je potreba za njihovim izmenama. Uobičajeno je da se izmene
međunarodne konvencije vrše na diplomatskim konferencijama i to po
proceduri istoj kao i za donošenje osnovnog teksta konvencije.
To znači da se saziva diplomatska konferencija. Zatim da se države najčešće
KONSENZUSOM izjašnjavaju o predloženim izmenama i da tako
izmenjena konvencija mora biti ponovo ratifikovana, jer je predhodni tekst
stavljen van snage.

Osnovna ideja o pojednostavljenom postupku, izmene međunarodne

konvencije, koju je još 60. godina izložio Franc. prof. Rene David je
modifikovana, pa je danas situacija u pogledu izmene međunarodnih
konvencija sledeća:
1. važnije odredbe međunarodnih konvencije, naročito onih koje se tiču
odgovornosti ugovornih strana, se i dalje menjaju po uobičajenoj
proceduri na diplomatskim konferencijama.
2. manje važne odredbe (pretežno tehničke prirode) se menjaju, tako što
odgovarajuće telo međunarodne organizacije, koja je donela
međunarodnu konvenciju, na inicijativu, obično 2/3 država, napravi
izmenu koja automatski važi za sve države, koje su ratifikovale
predhodni tekst konvencije, izuzev za one koje izjave da tu izmenu ne
prihvataju.

3
 TUMAČENJE MEĐUNARODNIH KONVENCIJA

Imajući u vidu da se međunarodne konvencije kompromisnog karaktera i

da su zbog toga česte odredbe, koje nisu dovoljno jasne u praksi se često
prilikom primene međunarodnih konvencija, javlja potreba za njihovim
tumačenjem.

Svesni toga, tvorci same međunarodne konvencije, u tekst konvencije unose

odredbe o njenom tumačenju.
Uobičajeno je da se upućuje na dva osnovna principa tumačenja, a to su;
1. princip savesnosti i poštenja i
2. princip poštovanja duha i jednoobrazne primene međunarodne
konvencije

U praksi se kao predmet tumačenja najčešće javljaju opšti pojmovi, čija

sadržina nije precizno definisana, pa se ostavlja mogućnost ugovornim
stranama, da sadržinu takvog pojma popune prema odredbama sopstvenog
nacionalnog zakonodavstva.
Na taj način se dolazi do jednoobrazne primene pravila.
Naprimer: U praksi je ćest slučaj da se opšti pojam „VIŠA SILA“, tumači
na različite načine.
Naprimer: u evropskom kontinentalnom sistemu kao VIS MAIOR(prirodni
događaj i ljudske radnje), a u anglosaksonskom samo kao „ACT of GOOD“
– prirodne ranje.
U praksi ovaj problem ugovorne strane najčešće rešavaju konsultujući
arbitražne odluke, koje su objavljene, a donete su povodom sličnih
slučajeva ili konsultujući zvanična saopštenja međunarodnih organizacija.
Posle održane diplomatske konferencije, jasno je koje odredbe će biti
predmet različitog tumačenja. U praksi.
Zbog toga diplomatska konferencija izdaje zvanična saopštenja u kojima
se kaže da je namera diplomatske konferencije bila da se pod pojmom,
napr: VIŠE SILE – podrazumeva značenje, koje ona ima u civil law
sistemu. Ova saopštenja nisu pravno obavezujuća, ali predstavljaju dobar
osnov za zajedničko tumačenje sporne odredbe.

4
 PREGLED NAJVAŽNIJIM MEĐUNARODNIH KONVENCIJE
Pošto se međunarodno privredno pravo može podeliti u četiri oblasti svaka
od njih je uspešno pokrivena međunarodnim konvencijama.
I. Međunarodna prodaja robe
Najvažnije konvencije su:
a) Konvencija UN o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. (Bečka
konvencija);
b) Haška konvencija o merodavnom pravu iz 1955. godine koje je
protokolom izmenjena 1985. godine;
c) Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne prodaje
robe iz 1974. godene( izmenjana 1980. godine)
II. Međunarodni saobraćaj
Za svaku vrstu prevoza donete su odgovarajuće konvencije, pa tako:
- za železnički saobraćaj:
a) Konvencija o međunarodnim železničkim prevozima iz 1980. godine
– COTIF
- za drumski saobraćaj:
a) Konvencija o međunarodnom drumskom prevozu robe iz 1956.
godine, izmenjena 1979. godine - CMR
- za pomorski saobraćaj:
a) Konvencija UN o prevozu robe morem (Hamburška pravila) iz 1978.
godine
- za vazdušni saobraćaj:
a) Varšavska pravila iz 1929. godine,
b) Haški protokol iz 1955. godine
c) Montrealski protokol iz 1979. godine
- za rećni saobraćaj:
a) Konvencija UN o prevozu robe unutrašnjim vodenim putevima
CRTD iz 1988. godine.

III. Međunarodna arbitraža

a) Konvencija o izvršavanju inostranih arbitražnih odluka iz 1927.
godine
b) Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka
(Njujorška konvencija) iz 1958. godine;
c) Konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži iz 1961. godine,
d) Konvencija o rešavanju investicionih sporova između država i
državljana drugih država iz 1965. godine

5
 IV. Međunarodno plaćanje
Menično pravo je regulisano:
a) Konvencija o jednoobraznom meničnom zakonu o trasiranim i
sopstvenim menicama iz 1930. godine,
b) Konvencija o rešavanju sukoba zakona u vezi sa menicama iz 1930.
godine,
c) Konvencija o taksama u vezi sa menicama iz 1930. godine.

d) 1988. godine doneta je nova konvencija UN o međunarodnim

trasiranim i sopstvenim menicama.

I oblast čekovnog prava je takođe unifikovana donošenjem Konvencije o

jednoobraznom zakonu o čeku iz 1931. godine

AUTONOMNI IZVORI

Za razliku od međunarodnih konvencija - autonomni izvori međunarodnog

prava su izvori koje donose sami privredni subjekti (preduzeća i njihova
udruženja).
Dok međunarodne konvencije donose međunarodne organizacije po strogo
formalnoj proceduri, gde je neophodno učešće države koja mora da
ratifikacijom uključi konvenciju u svoje nacionalno zakonodavstvo, dotle
kod autonomnih izvora međunarodne organicije i države nemaju
nikakvog uticaja.
Autonomne izvore donose sami privredni subjekti i samostalno odlučuju o
njihovoj primeni.
Autonomni izvori se ispoljavaju u tri konkretna vida:

1. Tipski (formularni) ugovori;

2. Opšti uslovi poslovanja i
3. Običaji.
Tipski formularni ugovori su unapred pripremljeni obrasci nekog ugovora
koji sadrži sve ključne elemente budućeg ugovora.
Prazan prostor je ostavljen samo za individualizaciju podataka o ugovornim
stranama, kao i za preciziranje predmeta ugovora.

Oni su se javili početkom 20. veka, kao posledica potrebe da se ubrza i

pojednostavi zaključivanje ugovora, povodom robe koja se u velikom broju
zbog industrijskog razvoja pojavila na tržištu.

6
Danas se najveći broj ugovora međunarodnog privrednog prava, kada se
radi o standardizovanoj robi zaključuje ovim ugovorima.

Jedino, ako se radi o ugovorima izuzetno velike vrednosti.

( UGOVOR O GRAĐENJU) zaključuju se posebni ugovori.

Zbog njihove masovne primene u poslovnom svetu su utvrđena zajednička

pravila koja se odnose na tipske ugovore.
Jedno od njih je:
- da su ugovorne strane slobodne da u principu pregovaraju o promeni
neke od klauzula iz tipskog ugovora,
- ova mogućnost ne postoji jedino kod jedne posebne vrste tipskih
ugovora, a to su adhezioni ugovori ( ugovori po pristupu), kod kojih
ugovorna strana, kojoj se nudi takav ugovor, može samo da ga
prihvati ili da odbije takav ugovor u celini.
Zbog činjenice da se princip ugovornih strana ne ostvaruje u pravoj meri,
kod formularnih ugovora ustanovljen je poseban princip u tumačenju ovih
ugovora, koji je izražen kroz
načelo: IN DUBIO CONTRA PREFERENDUM. Ugovor se tumači u
korist ugovorne strane koja je pristupila ugovoru.
Ovaj princip u tumečenju koji se inače ne pojavljuje kod drugih ugovora,
koji se ne zaključuju putem tipskih ugovora, predstavlja korektiv činjenice
da ugovorne strane nisu ravnopravne.

Osim toga što one mogu biti ekonomski neravnopravne, pogotovu ukoliko
ponudilac tipskog ugovora ima monopolski položaj , na tržištu njihova
nejednakost proističe iz činjenice da je ugovorna strana, koja sastavlja
obrazac tipskog ugovora u boljem položaju, jer može da angažuje
stručnjake, koji će unošenjem odgovarajućih klauzula maksimalno zaštititi
interese ponudilaca.

Naš ZOO, kao i brojne međunarodne konvencije, predviđaju ovaj princip

tumačenja tipskih ugovora.

U praksi se postavlja pitanje, dali ovaj princip znači, da se on primenjuje

kao primarni metod u tumačenju što bi značilo da uvek treba prihvatiti
tumačenje slabije ugovorne strane o značenju neke klauzule, koja je predmet
različitih tumačenja?

7
Opšte prihvaćeno stanovište je da se ovaj metod tumačenja koristi
uporedo sa drugim metodima tumačenja koji se primenjuju u ugovornom
pravu.
To znači da će se i kod ugovora međunarodnog privrednog prava, koji su
zaključeni putem tipskih ugovora, kao osnovni metod tumačenja, primeniti
CILJNO ( TELEOLOŠKO) TUMAČENJE, čiji je smisao da se otkrije
prava volja ugovornih strana.
Da bi se došlo do prave volje ugovornih strana, kao pomoćni metodi se
koriste:
1. ISTORIJSKI – analiza pregovora i prepiske vođene
pre zaključenja ugovora;
2. JEZIČKI – značenje određenih termina u različitim
jezicima;
3. SVI DRUGI – UOBIČAJENI METODI- koji važe za
ugovorno pravo uopšte.
Paralelno sa tim metodama primenjuje se METOD „IN DUBIO CONTRA
PREFERENDUM“ . ali kao ravnopravan metod sa svim ostalim
tumačenjima ugovora.

OPŠTI USLOVI POSLOVANJA

Predstavljaju širi spisak uslova poslovanja jednog privrednog subjekta koji
se zbog svog obima ne unose direktno u sadržinu ugovora, nego se po
pravilu štampaju u vidu POSEBNIH BROŠURA.
Opšti uslovi poslovanja postaju sastavni deo ugovora, odnosno obavezuju
ugovorne strane, ukoliko su one IZRIČITO UPOZNATE sa njihovom
sadržinom , ali
Ukoliko su one u stalnim POSLOVNIM ODNOSIMA, onda te obaveze
nema prilikom zaključivanja svakog ugovora ( Prećutno nastavljanje
saradnje).
Ponekad se mogu nalaziti odštampani na poleđini brošure, tj. Formulara
ugovora.
Bez obzira u kojoj su formi oni sačinjeni, oni obavezuju ugovornu stranu, a
ta se obaveza najčešće ustanovljava KLAUZULOM u tipskom ugovoru:
„Sastavni deo ovog ugovora čine opšti uslovi poslovanja“
Obaveza je ponudilaca tipskog ugovora da stranu koja pristupa ugovoru
upoznaju sa sadržinom opštih uslova poslovanja, ali ukoliko oni to ne
učine , a uneta je ova klauzula, smatra se da je stranka upoznata sa
sadržinom ugovora, tj. bila je obaveza stranke da zatraži opšte ulove
poslovanja.

8
Mada su ključni subjekti koji donose tipske ugovore i opšte uslove
poslovanja sami privredni subjekti, ima slučajeva da neke
međunarodne organizacije donose Modele tipskih ugovora i opštih
uslova poslovanja.
Najpoznatiji su ženevski tipski ugovori i opšti uslovi poslovanja, koje je
sačinila Ekonomska komisija UN za Evropu (ECE), dajući model za
zaključuivanje 17 različitih vrsta ugovora o prodaji .
NAPRIMER: prodaja žitarica, južnog voća, mesa, industrijske robe i isti
broj MODELA Opštih uslova koji prate konkretne ugovore.

OBIČAJI
- Pojam –
Nacionalni pravni propisi po pravilu ne sadrže definicuju običaja, pa tako
i naš ZOO to ne čini.
U suštini običaji su sudska praksa ili način poslovanja, koji se redovno
poštuje u nekom mestu ili struci, tako da se opravdano može očekivati da
će biti poštovani u takvim privrednim transakcijama.
- Osnov primene –
Bez obzira na različita teorijska shvatanja o stepenu obaveznosti primene
običaja, u poslovnoj praksi se potvrdilo sledeće pravilo:
= Običaji se primenjuju bez obzira na to da li su ugovoreni ili ne.
Može se dogoditi da u ugovoru nema nikakvih odredaba o primeni
običaja, a da se običaji ipak primene. Jedino u slučaju da ugovorne
strane ne žele da primene običaj, na ovaj ugovorni odnos, one to moraju
izričito isključiti u ugovoru.
Ovo znači da se primena običaja ne ugovora, ali zato se ugovara njegova
neprimena.

- Dokazivanje običaja –
Ako se radi o uzansama- kodifikovanim običajima – onda se prezentuje
tako objavljen običaj.
Ukoliko se radi o običnim običajima, onda se oni najlakše dokazuju –
uverenjima trgovačkih asocijacija, NAPRIMER: Komora, berze , i td.

- Karakteristične vrste običaja _

1. Vertikalni običaji – običaji jedne trgovačke struke (Napr: u

građevinarstvu, turizmu i sl)

9
 2. Horizontalni običaji – Običaji koji su zajednički svim trgovačkim
strukama

S obzirom na teritoriju na kojoj se primenjuju:

1. Nacionalni običaji
- regionalni i
- lokalni
2. Međunarodni običaji

UZANSE
To su trgovački običaji koji su kodifikovani, Napr: kod nas Opšte uzanse
za promet robom iz 1954. godine, čije se područje primene suzilo
donošenjem ZOO, jer se one više ne primenjuju na odnose koji su regulisani
ZOO
- postoje brojne posebne uzanse, Napr: u građevinarstvu, trgovini,
žitaricama ...
U praksi je najbolje da se primena Uzansi izričito ugovori, zbog toga što
nedovoljno jasna formulacija iz ZOO, daje osnov za različita tumačenja.
PRAVILO je da u primeni , Posebne uzanse uvek imaju prioritet u odnosu
na opšte uzanse shodno opštem pravnom Načelu: Lex specialis derogatio
legi generali.

HIJERARHIJA IZVORA MEĐUNARODNOG PRIVREDNOG PRAVA

Osnovno načelo privrednog i međunarodnog privrednog poslovanja je -

AUTONOMIJA VOLJE – ugovornih strana.
To znači da su ugovorne strane slobodne da odluče, da li će zakljućiti neki
posao i kako će ga regulisati.
Jedino ograničenje autonomije volje ugovornih strana su imperativne
norme koje mogu biti sadržane u međunarodnim konvencijama i
nacionalnim zakonima.
Ukoliko bi ugovorne strane u ugovor unele odredbu koja je suprotna
imperativnim normama, takva odredba ne bi proizvodila pravno dejstvo.
Ovakav stav je logičan , jer imperativne norme –
- štite javni poredak i
- osnovna moralna načela

10
Ovakva sloboda ugovornih strana znači da su prilikom sastavljanja ugovora,
one slobodne da ugovorni odnos regulišu pozivajući se na dispozitivne
norme, ali imaju i mogućnost da predvide i drugačija rešenja.
Otuda se s pravom postavlja pitanje - u čemu je značaj međunarodnih
privrednih normi za međunarodno poslovanje?
Pravna pravila – sardžana u dispozitivnim normama predstavljaju
optimalna rešenja za ugovorni odnos i nude se kao moguće pravilo koje se
može uneti u konkretan ugovor.
Prilikom izvršavanja ugovornih odnosa, može se konstatovati da neki
odnosi u praksi nisu regulisani u ugovorima, pa imamo pravnu prazninu
u konkretnom ugovoru ( napr: zbog požara je roba u prevozu oštećena i
postavlja se pitanje
– kako je uređena odgovornost ?
U slučaju pravnih praznina u ugovoru – postavlja se pitanje njihovog
popunjavanja – a odgovor nalazimo u hijerarhiji primene izvora
međunarodnog privrednog prava.
Hijerarhija izvora je sledeća:
1. Imperativne norme
2. odredbe iz ugovora i opštih uslova poslovanja
3. ZOO – dispozitivne norme – u našem pravnom sistemu
4. Običaj – u međunarodnim privrednim odnosima imaju prioritet nad
dispozitivnim normama, i to po ovom redosledu:
 Posebne uzanse,
 Posebni trgovački običaji,
 Opšte uzanse,
 Opšti trgovački običaji
5. Sudska i arbitražna praksa – pri čemu je sudska praksa u
anglosaksonskom pravnom sistemu obavezujući izvor, a u evropskom
pravnom sistemu, stavovi viših sudova formalno ne obavezju niže
sudove, ali suštinski ta mišljenja imaju pravnu težinu,
6. Pravna nauka – koja ima samo interpretativnu funkciju. To znači da
nije samostalni izvor prava, ali kritički stavovi mogu da utiču na
zakonodavna rešenja i sudsku praksu.

11
 ARBITRAŽNO REŠEVANJE SPOROVA

- prednosti arbitražnog rešavanja sporova u odnosu na sudsko-

Arbitražno rešavanje sporova u međunarodnim privrednim ugovorima je
mnogo češće od sudskog, zbog određenih prednosti:
- arbitraža nema nacionalni karakter kao sudovi,
- manje je formalna,
- jednostepena je ,
- po pravilu pruža mogućnost angažovanja stručnjaka, koji ne moraju
biti pravnici.
- kako se ugovara nadležnost arbitraže-

Da bi uopšte došlo do primene arbitraže , neophodno je da postoji

arbitražni sporazum između ugovornih strana.
To znači da je pravni osnov za arbitražno rešavanje sporova jedino
punovažan arbitražni sporazum.
On mora biti u pismenoj formi i može se javiti u dva vida, i to:
1. kompromisorna klauzula – koja se unosi u sporazum za sve moguće
buduće sporove. Ona najčešće u najjednostavnijoj formi i
glasi:“ povodom sporova koji mogu da nastanu iz ovog ugovora –
biće nadležna AD HOC ili – institucionalna arbitraža...“
2. klauzula, kao kompromis – je klauzula koja se u vidu aneksa dodaje
uz osnovni ugovor i ona se potpisuje samo onda kada je spor iz
ugovora nastao.

Bez obzira dali se radi o kompromisornoj klauzuli ili kompromisu – sudbina

arbitražnog sporazuma – odnosno njegova punovažnost se ceni nezavisno
od osnovnog ugovora. To znači da osnovni ugovor može biti nepunovažan,
a arbitražni sporazum punovažan.
- šta treba da sadrži kompromisorna klauzula –
Kompromisorna klauzula može da ima krajnje jednostavnu formu- gde se
unosi samo podatak o izboru AD HOC ili institucionalne arbitraže.

12
 - AD HOC – arbitraža je privremena arbitraža – koja se formira samo
za taj konkretan slučaj ( spor) i uvek je neparna - najčešće tročlana –
po jednog predlaže svaka ugovorna strana , a trećeg biraju njih dvojica
- Druga mogućnost je izbor institucionalne arbitraže- koje najčešće
postoje pri nekim organizacijama – privrednim komorama i sl. a
kod nas je to Spoljnotrgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije u
Beogradu.
o U Evropi su najznačajnije komore:
- MTK - arbitraža pri MTK u Parizu;
- Arbitraža u Cirihu;
- Arbitraža u Londonu
o U Amenici su najznačajnije komore:

- Arbitraža u u Vašingtonu i u Njujorku

U institucijonalnim arbitražama – postoje Pravilnici koji predviđaju

postupak arbitražnog rešavanja sporova i svaka arbitraža ima listu stalnih
arbitara sa koje ugovorne strane mogu da biraju arbitre.
U principu su skuplje od AD HOC arbitraža i njima se pribegava kod
ugovora velike vrednosti
Klauzula MTK glasi: „Svi sporovi nastali u vezi sa ovim ugovorom
rešavaće se pri MTK – od strane jednog ili više arbitara, a u skladu sa
pravilima ove arbitraže.“
Pored ove jednostavne forme kompromisne klauzule, ugovorne strane
imaju mogućnost da u nju unesu još neke elemente.
Tako se - pored izbora vrste arbitraže, može uneti:
- mesto održavanja arbitraže –
važno je da se za sedište izabere mesto u državi koja je prihvatila
Njujoršku konvenciju o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka –
jer se na taj način olakšava eventualno priznanje i izvršenje odluka van
zemlje - u kojoj je odluka doneta.
- jezik arbitraže –
koji može biti jezik na kome je ugovor sastavljen ili neki treći
-merodavno materijalno pravo –

13
(izuzetno je značajno da ugovorne strane odrede koje je to pravo
merodavno za rešavanje konkretnog spora.
Pod tim pravom se podrazumeva - pravo po kome je regulisan ugovorni
odnos- ali i ono pravo koje služi za rešavanje spora.
Ugovorne strane pri izboru merodavnog materijalnog prava, imaju
sledeće mogućnosti :
o Mogu da se odluče za konkretno međunarodno pravo – ukoliko se
radi o ugovoru o kupoprodaji – BEČKU KONVENCIJU.
o Mogu da unesu odredbu da će putem kolizione norme odrediti
merodavno pravo ili mogu da unesu odredbu „EX AEQUO ET
BONO“ – kada se arbitrima daje najveća sloboda – pri donošenju
arbitražne odluke - odnosno da po sopstvenom osećaju pravičnosti
( često ne navodeći nikakve činjenice ) donesu arbitražnu odluku.
- odredba o isključenju dvostepenosti –
arbitražni propisi u većini država se razlikuju u pogledu dvostepenosti
arbitraže, pa ima zemalja gde se neka od pravnih pitanja koja se javljaju u
arbitražnom postupku mogu ponovo rešavati pred sudom ili se čak pred
sudom može raspravljati o meritumu stvari.
Zbog toga je najbolje utvrditi da se spor za koji se donosi odluka ne može
više razmatrati pred sudom i da ima snagu pravosnažne sudske presude, što
znači:
„arbitražna odluka je konačna i nema mesta žalbi“.
IZVORI

1. Konvencija o priznanju i izvršenju inostranih arbitražnih odluka –

Njujorška konvencija iz 1958. godine, koja omogućava da se i van
zemlje donošenja prizna i izvrši arbitražna odluka.
2. Evropska konvencija o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži – iz 1961.
godine
3. Model zakon – UNCITREAL-a - o međunarodnoj trgovinskoj
arbitraži iz1985. godine.
4. Konvencija o reševanju investicionih sporova između država i
državljana drugih država iz 1966. godine.
Na osnovu ove konvencije Svetska banka za obnovu i razvoj osnovala
je_ međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova, čiji je cilj da

14
 olakša rešavanje sporova između stranih ulagača i drugih ugovornih
strana, a sedište je u Vašingtonu.

EKONOMSKA KOMISIJA UN ZA EVROPU

Ženevni opšti uslovi i tipski ugovori

Podela:
1. investiciona oprema i
2. generična roba

MTK
I. INCOTERMSI - 1936. godine ...... 2000. godine
(transportne klauzule), su:
 odnosi između prodavca i kupca,
 dispozitivna pravila,
 izrićito ugovaranje lauzila

- KARAKTERISTIKE –
1. Svaka klauzula ima dva dela, i to :
- naziv klauzule
- geografsko mesto ( franko fabrika)
2. E, F, C, D – obaveze prodavca stepenasto rasu,
3. Samo fizička predaja stvari – simbolička predaja ne
4. određene obaveze uvek ima prodavac – da obezbedi ambalažu za
robu, da snosi troškove kontrole robe

II. jednoobrazna pravila za dokumentarne akreditive iz 1993. godine;

III. Jednoobrazna pravila za INKASO iz 1993. godine
IV. Jednoobrazna pravila za ugovorne garancije iz 1978. godine

- OBIČAJI:
- Subjektivna teorija: < ZOO
< izričito ugovaranje,
- objektivna teorija – primena običaja se podrazumeva, a neće se
primeniti, ako strane izričito ugovore- da se neće primeniti

15
MEĐUNARODNE KONVENCIJE:
- Dokazivanje:
1. Uzanse,
2. Potvrda
3. sudska praksa
4. Literatura

- Dobri običaji: - moralna pravila – moraju svi da ih poštuju;

- Poslovni običaji: -vezani za poslovanje privrednika.

DOMAĆI ZAKONI
Mogu biti:
1. dispozitivni i
2. imperativni.
3. STO(WTO) i Klauzila najvećeg povlašćenja

31.05.2006.g.

16