Jovan Byford, Potiskivanje I Poricanje Antisemitizma

Jovan Byford
0
Potiskivanje i poricanje antisemitizma
1

Br. 6

Jovan Byford

POTISKIVANJE I PORICANJE ANTISEMITIZMA

Seanje na vladiku Nikolaja Velimirovia
u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi
Jovan Byford
2

Jovan Byford
POTISKIVANJE I PORICANJE ANTISEMITIZMA:
seanje na vladiku Nikolaja Velimirovia

IZDAVA: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji

ZA IZDAVAA: Sonja Biserko

***

UREIVAKI KOLEGIJUM:
Latinka Perovi
Sonja Biserko
Seka Stanojlovi

PREVOD:
Mira Orlovi
Ljiljana Nikoli

PRELOM: Neboja Tasi

KORICE: Ivan Hraovec

TAMPA: "Zagorac", Beograd 2005.

TIRA: 600

ISBN - 86-7208-117-X

Ova edicija objavljena je zahvaljujui finansijskoj pomoi
Evropske unije. Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji snosi
iskljuivu odgovornost za njen sadraj za koji se ni pod kojim
okolnostima ne moe smatrati da odraava stav Evropske unije.
***
This document has been produced with the financial assistance of
the European Union. The contents of this document are the sole
responsibility of the Helsinki Committee for Human Rights in
Serbia and can under no circumstances be regarded as reflecting
the position of the European Union.
Br. 6
3

Jovan Byford

POTISKIVANJE I PORICANJE
ANTISEMITIZMA

seanje na vladiku Nikolaja Velimirovia
Jovan Byford
4
5

Sadraj:

Zahvalnost ..................................................................................................... 7

GLAVA 1

Uvod ............................................................................................................. 9
Materijali korieni za ovu studiju ........................................................... 18

GLAVA 2

Sporna biografija Nikolaja Velimirovia i promenljiva slika o njemu
u srpskoj javnosti 1945-2003. godine ........................................................

25
Ocrnjivanje i marginalizacija: Velimiroviev status u posleratnoj
Jugoslaviji ....................................................................................................

37
Apoteoza i sveopte divljenje: Velimiroviev status danas .................. 42

GLAVA 3

Kolektivno pamenje i kolektivno zaboravljanje: Seanje na vladiku
Nikolaja Velimirovia i potiskivanje kontroverzi ...................................

47
Diskurzivna dinamika drutvenog zaboravljanja: Potiskivanje kao
zamena .........................................................................................................

57
Velimirovi u logoru Dahau: 'Muenitvo' kao supstitutivni mit ....... 60
'Mit o muenitvu' u kontekstu: Pria o Velimirovievom stradanju i
uspon srpskog nacionalizma ...................................................................

71
Pamenje radi zaboravljanja: Mit o muenitvu i potiskivanje ............ 76
Dinamika svakodnevnog zaboravljanja: Kontinuitet i rutina
potiskivanja .................................................................................................

85

GLAVA 4

Od potiskivanja do poricanja: Odgovor Srpske pravoslavne crkve
na optube za antisemitizam ....................................................................

91
Diskurs, moralna odgovornost i negiranje predrasude ........................ 96
'Srbi nikada nisu mrzeli Jevreje': Kategoriko poricanje
antisemitizma ..............................................................................................

99
'Papagaji', 'ljudi kratke pameti', 'mumije pameti': Poricanje i
ofanzivna retorika ......................................................................................

105
Jovan Byford
6
Poreenje Srba i Hrvata i retorika 'nadmetanja u muenitvu':
Komparativno poricanje antisemitizma .................................................. 111
Nacionalna samoglorifikacija u istorijskom kontekstu ......................... 116
Poricanje antisemitizma i distanciranje od 'ekstremizma' .................... 118
'Mi nismo antisemiti, ali...': Poricanje i retorika ograivanja ................ 121

GLAVA 5

'On je samo citirao Bibliju': Poricanje Velimirovievog antisemitizma 127
Uzdizanje iznad kritike: Odbijanje rasprave kao oblik poricanja ........ 130
'Komarii' i moni 'orao': Ko ima pravo da pamti Nikolaja
Velimirovia ................................................................................................ 134
Pismo jedne 'Jevrejke': Vladika Nikolaj kao spasilac Jevreja ................ 139
Dve vrste antisemitizma: Retorika interpretativnog negiranja ............ 148
Ponavljanje rei boije: Autoritet jevanelja i reifikacija
antisemitskog diskursa .............................................................................. 154
'Onda smo svi mi antisemiti': 'Antijudaizam' i pravoslavni
hrianski identitet ..................................................................................... 165
Sporne granice izmeu antijudaizma i antisemitizma .......................... 169
Bogoubistvo kao opravdanje za stradanje Jevreja: Holokaust kao
boija kazna ................................................................................................. 180

GLAVA 6

Antisemitizam kao proroanstvo: Drutvena konstrukcija
Velimirovieve svetosti ............................................................................. 189
Prva etapa za kanonizaciju: Stvaranje verskog 'kulta' ........................... 191
Kanonizacija u pravoslavnoj crkvi i potreba za boanskom
potvrdom svetosti ...................................................................................... 196
Pronalaenje 'odgovarajueg' uda: Netrulenost motiju i
udotvorne ikone ........................................................................................ 201
Vladika koji se 'naao licem u lice sa ivim Bogom': Velimirovi i
udo bogojavljenja ...................................................................................... 204
Velimirovi kao 'prorok': Konstruisanje 'srpskog Jeremije' .................. 210

GLAVA 7

Zakljuak ...................................................................................................... 217
Reference ........................................................................................................ 225
7

Zahvalnost

Najdublju zahvalnost na ukazanom poverenju upuujem
Meunarodnom centru za istraivanje antisemitizma "Vidal Sasun" (Vidal
Sassoon International Centre for the Study of Antisemitism, Hebrew
University, Jerusalem) koji je obezbedio sredstva za ovo istraivanje.
Posebno zahvaljujem profesoru Robertu Vistriu (Robert Wistrhich),
direktoru Centra Vidal Sasun i dr Leonu Voloviciju (Leon Volovici),
predsedniku istraivakog odseka.
Mnogo dugujem i Majklu Biligu (Michael Billig) i Filipu Davidu,
njihovoj podrci i prijateljstvu.
Zahvaljujem izdavau, Helsinkom odboru za ljudska prava,
lanovima ureivakog kolegijuma Latinki Perovi, Sonji Biserko i Seki
Stanojlovi, kao i prevodiocima Miri Orlovi i Ljiljani Nikoli na zalaganju
da rezultati ove studije postanu dostupni javnosti.
Mojoj porodici, pre svih supruzi Sabini Mihelj, veliko hvala na
ohrabrenju, strpljenju i ljubavi.

Jovan Bajford,
Notingem, Velika Britanija
decembar, 2005.

Jovan Byford
8
Jovan Byford
9
Glava 1

Uvod

Onaj ko kontrolie prolost, taj kontrolie budunost. Onaj
ko kontrolie sadanjost,taj kontrolie prolost.

Dord Orvel, Hiljadu devetsto osamdeset etvrta, 1948

Poslednjih godina je meu istoriarima, sociolozima, politiko-
lozima i psiholozima poraslo interesovanje za temu 'kolektivnog seanja'
(Misztal, 2003; Kansteiner, 2002; Olick, 1999; Wertsch, 2002; Irwin-
Zarecka, 1994; Maier, 1997; Middleton i Edwards, 1992). Uprkos tome to
su tano znaenje i obuhvatnost termina kao to su kolektivno seanje,
drutveno seanje, drutveno pamenje, nacionalno i javno pamenje
itd. i dalje predmet rasprave (Wood, 1999), ini se da se strunjaci slau
bar u jednom: kolektivne, esto sporne, predstave o prolosti koje povlae
granice izmeu drutvenih grupa, i predstavljaju sastavni deo drutvenog
identiteta, zasluuju detaljno nauno prouavanje.
Mnotvo radikalnih promena u prikazivanju prolosti koje su
pratile, a ne retko i same bile deo postkomunistike tranzicije u Istonoj
Evropi, doprinele su da se u poslednjih dvadesetak godina obnovi
interesovanje za kolektivno seanje (Todorova, 2004; Muller, 2002;
Wertch, 2002, Jedlicki, 1999). Pad komunizma u regionu propraen je
opsenim preispitivanjem istorije u nameri da se opovrgnu komunistika
tumaenja prolosti koja su dominirala nacionalnim istoriografijama i
Jovan Byford
10
kolektivnim pamenjem od kraja II svetskog rata. Ovoj proces je u mnogo
sluajeva doveo do drastinih pojava istorijskog revizionizma i rehabi-
litacije jednog broja istorijskih linosti koje su u proteklom periodu bile
osuivane zbog antisemitizma ili faistikih i pronacistikih opredeljenja.
Od kraja 1980-tih godina, biografije ljudi kao to su kardinal Stepinac i
Ante Paveli u Hrvatskoj, Antoanesku u Rumuniji, Tiso u Slovakoj, Horti
u Maarskoj i drugi, bivaju podvrgnute sveobuhvatnim prepravkama,
ime se njihov status menja i oni od zloinaca postaju heroji, a od krivaca
rtve (Shafir, 2002, Ramet, 1999, Volovici, 1994).
Talas istorijskog revizionizma, koji je zapljusnuo Evropu posle
pada Berlinskog zida nije zaobiao ni Srbiju (Kulji, 2002, Popov 1993).
Iako za vreme Miloevievog kvazi-socijalistikog reima istorijski revizi-
onizam uglavnom nije imao zvaninu podrku drave, ve je poticao od
desno orijentisanih politikih partija (Srpski pokret obnove; Radikalna
stranka, itd.) i raznih uticajnih nacionalnih (nacionalistikih) institucija
(Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, Udru-
enje knjievnika Srbije), u zemlji je tokom godina dolo do znaajnih
promena u predstavama o izvesnom broju nacistikih kolaboracionista iz
vremena II svetskog rata, poput generala Milana Nedia, Dimitrija Ljotia,
Drae Mihajlovia, Momila ujia i Pavla uriia (Popov, 1993).
Ova studija istrauje jedan konkretan primer revizionizma u
srpskom drutvu posle pada komunizma. U njoj se obrauje proces u
kojem je Nikolaj Velimirovi, kontroverzni pravoslavni mislilac i
velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve iz prve polovine XX veka, koga
su komunisti igosali kao antisemitu, izdajnika i faistu, tokom poslednjih
dvadeset godina postao linost koju danas veina pravoslavnih Srba
potuje kao sveca i najveeg srpskog pravoslavnog pisca i filozofa od
srednjeg veka na ovamo.
U istraivanju Velimirovieve rehabilitacije, panja e biti
usmerena na kolektivno pamenje. U poglavljima koja slede
prouavaemo diskurs javnog pamenja: prikazivanje Velimirovia u
medijima, prilikom komemorativnih sveanosti, u politikom i crkvenom
govoru, u knjigama i pamfletima, u crkvenoj umetnosti i drugim
vidovima srpske pravoslavne hrianske kulture. Istraivaemo i
pamenje u kontekstu govornog dijaloga, kroz analizu trinaest intervjua,
obavljenih iskljuivo za potrebe ove studije s javnim linostima koje su
11
aktivno uestvovale u Velimirovievoj rehabilitaciji tokom poslednje dve
decenije.
Poto se u studiji bavimo drutvenim pamenjem, a ne opisima
Velimirovievog ivota i dela u zvaninoj istorijskoj literaturi, izbegava-
emo koncept istorijskog revizionizma. Iako je odnos izmeu istorije i
pamenja kompleksan i kontroverzan, nesumnjivo je da postoje znaajne
razlike u institucionalnoj, epistemolokoj i retorikoj dinamici izmeu
istoriografije kao akademske discipline i svakodnevnog drutvenog pam-
enja (Kansteiner, 2002; Misztal, 2003, itd.). Novik (Novick, 1999) ak tvrdi
da kolektivno pamenje nije samo neistorijsko ve i protivistorijsko.
Nasuprot onome kakva bi istorija barem trebalo da bude, pamenje je
uvek uproeno, ideoloki angaovano, nestrpljivo s dvosmislenostima i
sklono da sve dogaaje svodi na mitske arhetipove (str. 4-5). Kao to e-
mo videti, ove karakteristike drutvenog pamenja uoavaju se u seanji-
ma na Nikolaja Velimirovia u Srbiji danas. Javno pamenje Velimiro-
vievog ivota i dela u srpskoj pravoslavnoj kulturi je fragmentarno i
neujednaeno, i sastoji se gotovo iskljuivo od kratkih prikaza, izdvojenih
epizoda i upeatljivih slika u kojima nema hronolokog sleda, kritikog
uvida i koherentne naracije, karakteristinih za istorijske spise.
Koncept istorijskog revizionizma je neadekvatan i zbog toga to
podrazumeva postojanje zvaninog stava o istoriji ili prolosti koji jeste, ili
bi trebalo da bude, predmet revizionizma (White, 2000). U domenu
kolektivnog pamenja ne postoji unitaristiko, hegemonistiko prika-
zivanje prolosti. Umesto mnemonikog konsenzusa (Olick i Robbins,
1998), tu je mnotvo paralelnih seanja koja se bore za prevlast i drutveni
uticaj. Kao to to primeuje Berk (Burke, 1989), seanje je neraskidivo
vezano s konceptom drutvenog identiteta. Podele u drutvu na osnovu
politike, verske, nacionalne, etnike ili polne pripadnosti odreuju i
zajednice pamenja, iji suprotstavljeni prikazi prolosti odraavaju
razliite identitete, motive i ideoloka opredeljenja. U pluralistikom svetu
mnotva paralelnih seanja, kolektivno pamenje ne predstavlja samo
opis prolosti, ve i podruje sporenja, simboliki prostor u kome se
razliite zajednice pamenja nadmeu za posedovanje i interpretiranje
prolosti (Thelen, 1989).
Pluralizam pamenja zahteva prepoznavanje inherentno
polemine prirode seanja. Pamtiti ne znai samo seati se prolosti, ve
Jovan Byford
12
seati je se na nain koji iskljuuje alternativna kontra-seanja. Osim toga
to u sebi sadri jednu verziju prolosti, pamenje podrazumeva i
zaboravljanje potencijalno neprijatnih ili nezgodnih aspekata prolosti,
potkopavanje kredibiliteta tvoraca alternativnih pogleda, i predstavljanje
sopstvene vizije prolosti kao neoborivog aspekta empirijske stvarnosti i
zbira istorijskih injenica. Po Gur-Zevu i Papeu (Gur-Zeev & Pappe,
2003), pamenje ukljuuje simboliko nasilje: njegova retorika dinamika
tei da efikasnije '[pozicionira] neiju linu priu, interese, vrednosti,
simbole, ciljeve i kriterijume, dok se istovremeno stara da to isto kod onog
Drugog marginalizuje, iskljui ili uniti (str. 93). Osim toga, polemiki
kontekst, koji se sastoji od spleta javno dostupnih kontra-seanja
odreuje koje teme vredi zapamtiti i kako (Shudson, 1989). Kao to emo
videti, nain na koji su njegovi sledbenici pamtili Velimirovia u
kontekstu njegove rehabilitacije, bio je uveliko odreen prirodom kontro-
verzi koje okruuju njegov ivot i njegovo pisano delo. Oni su se, u prika-
zivanju Nikolaja Velimirovia, direktno ili pak samo implicitno, uvek
osvrtali na manje povoljne interpretacije njegove line istorije (bilo da se
radi o ostacima stare komunistike kritike ili o negativnim ocenama koje
se danas mogu uti od strane liberalne javnosti i predstavnika jevrejske
zajednice u Srbiji) nastojei da ih oslabe i umanje njihovu vanost .
Osnovno neslaganje u pogledu vrednovanja Velimirovievog
ivota i rada, oko kojeg se spore razliite zajednice pamenja u Srbiji, i
koje uslovljava retoriku drutvenog pamenja, jeste - antisemitizam. Sr
prepirke u vezi sa seanjem na Nikolaja Velimirovia je u sledeem: treba
li ga pamtiti kao Boijeg oveka i najveeg srpskog duhovnika posle
svetog Save, ili kao vladiku koji je politiki zastranio i ija
kleronacionalistika filozofija, vrsto ukorenjena u ideoloki kontekst
tridesetih godina XX veka, sadri neprihvatljive predrasude prema
Jevrejima karakteristine za faistiku tradiciju u Evropi.
U poglavljima koja slede, pokazaemo da je seanje na Nikolaja
Velimirovia u poslednjih dvadesetak godina bilo uslovljeno potrebom da
se on prikae kao neko ko nije bio antisemita. Ovaj neprestani napor da se
potisne, dovede u sumnju, porekne ili opravda Velimirovieva
netrpeljivost prema Jevrejima, da se njegova biografija oisti od svih
kontroverzi i da se popularie proiena verzija njegovog ivota koji
predstavlja glavnu tema ovog istraivanja otkriva da je osnovna
13
preokupacija Velimirovievih pristalica, ono to se u diskurzivnoj i
retorikoj psihologiji naziva upravljanje moralnom odgovornou
('moral accountability management', Burr, 2003). Studije iz oblasti
diskurzivne analize pokazale su da pojedinci ili grupe uestvuju u
svakodnevnom drutvenom ivotu u sklopu preovlaujueg sistema
vrednosti, vladajui se prema pravilima o tome ta je ispravno, a ta
neispravno, ta prihvatljivo, a ta neprihvatljivo. U svakodnevnoj
komunikaciji i interakciji, ukljuujui tu i pamenje, uesnici u
drutvenom ivotu dosta vremena troe na pravdanje sopstvenih
uverenja i ponaanja, pokuavajui da obezbede sebi adekvatno i
verodostojno mesto u postojeem moralnom univerzumu (Burr, 2003). Od
kljunog znaaja za ovu raspravu jeste injenica da ovakvo 'upravljanje
moralnom odgovornou' ini sr politike debate o meurasnim,
meuetnikim, meuverskim i drugim oblicima odnosa u drutvu
(Augoustinos et al. 2002; Woodak, 1991; Van Dijk, 1984, 1987, 1992, 1993,
Rapley, 2001; Le Couteour et al. 2001; Biling, 1990, itd.). Kada artikuliu
svoja gledita o, po miljenju mnogih, kontroverznim pitanjima rasne ili
etnike pripadnosti, govornici se svojski trude da pokau kako nemaju
predrasuda, predstavljajui svoja uverenja i svoje delovanje kao neto to
je u skladu sa snanom drutvenom normom protiv javnog izraavanja
netolerancije (Van Dijk, 1992, 1993; Billig, 1990; Wetherell i Potter, 1992).
Voljnim zaboravljanjem ili potiskivanjem Velimirovievog
antisemitizma, kao i retorikom negiranja, koji predstavljaju sastavni deo
naina na koji vladikini sledbenici pamte svog heroja, nastoji se da se
Velimiroviu i njegovom ideolokom stavu obezbede kredibilitet,
autoritativnost i integritet u irem drutvenom kontekstu, u kojem bi neke
od njegovih ideja mogle biti shvaene kao krenje vladajuih normi
etnike i rasne tolerancije i gde je njegova reputacija izloena neprestanoj
kritici drugih zajednica pamenja. Pored toga to titi reputaciju Nikolaja
Velimirovia, potiskivanje i poricanje njegovog antisemitizma
istovremeno obezbeuje odgovarajui drutveni uticaj njegovim
sledbenicima i oboavaocima, iji je kolektivni identitet definisan
njihovom privrenou kontroverznom vladiki i zajednikom pozitivnom
predstavom o njegovom ivotu i radu koju promoviu u javnosti.
Pored toga, retorika potiskivanja i poricanja ima jo jednu
dodatnu i iru dimenziju. Za razliku od rimokatolike i protestantske
Jovan Byford
14
veroispovesti, istone crkve, ukljuujui i Srpsku pravoslavnu crkvu, do
sada se nisu formalno pozabavile problemom hrianskog antisemitizma
iz doktrinarne ili eklezioloke perspektive (orevi, 1988, Tabak, 2001;
Hackel, 1988; Rudnev, 1995; Gurevich, 1995). Stremljenje ka onome to
Helig (Hellig, 2002) naziva odgovorna teologija vidljivo u mnogim
zapadnim crkvama od vremena holokausta mimoilo je pravoslavne
crkve. Nepokolebivi tradicionalizam i vrsto verovanje u nepromenljivost
Svete tradicije obezbeuje istrajavanje srednjevekovnih predrasuda
prema Jevrejima u savremenoj pravoslavnoj kulturi (Tabak, 2001). Mada
je tradicionalno uenje o preziru prema Jevrejima (Isaac, 1964) uglavnom
implicitno, pa se ne bi moglo rei da igra znaajnu ulogu u svakdnevnom
verskom ivotu pravoslavaca, preivele i poraavajue ideje hrianskog
antisemitizma ipak istrajavaju u zvaninoj verskoj doktrini i liturgijskoj
praksi pravoslavnog hrianstva.
Neodreeni status hrianskog antisemitizma u uenju
pravoslavne crkve namee dodatne retorike zahteve Velimirovievim
pristalicama. Pravdanje i negiranje antisemitizma mora biti konstruisano
ne samo na nain koji vladikina gledita dovodi u sklad s vaeim
svetovnim normama etnike tolerancije, ve i tako da ni na koji nain ne
podriva tradicionalistiku i reakcionarnu ideoloku poziciju Crkve u
odnosu na Jevreje. Kao to emo videti, ova ideoloka dilema (Billig et al,
1988) igra znaajnu ulogu u odreivanju prirode potiskivanja i poricanja.
Ova je studija, ba kao i svako drugo predstavljanje Velimi-
rovievog ivota, smetena u polemiki kontekst u ijem se centru nalazi
vladikino kontroverzno delo. Radi toga bi moda bilo korisno da se na
samom poetku objasni autorov stav o ovom pitanju. Ova knjiga zauzima
nedvosmisleno kritiki stav prema Velimirovievim gleditima o
Jevrejima i smatra ih poraavajuim i neodbranjivim. Autor je takoe
izuzetno kritian prema nespremnosti i nesposobnosti Srpske pravoslavne
crkve da se distancira od Velimirovievih kontroverznih gledita. U
stvari, jedan od glavnih argumenata ovog dela jeste to da su Velimi-
rovieve pristalice u pokuaju da ga opravdaju od kritike i povrate
njegovu reputaciju sa marginalnog mesta u istoriji koje mu je namenila
komunistika verzija prolosti, nastojale da najkontroverznije stavove
svog heroja predstave ne samo kao prihvatljive, ve esto i kao neotuivi
deo pravoslavnog hrianskog verskog identiteta. Kao to emo videti,
15
dinamika potiskivanja i poricanja je opravdavanjem, minimiziranjem i
trivijalizovanjem Velimirovievog antisemitizma, transformisala hri-
ansku netrpeljivost prema Jevrejima u prihvatljiv, neproblematian i ak
u nekim krugovima srpske pravoslavne kulture normativan stav. Tako
je Srpska pravoslavna crkva kao eminentna nacionalna institucija iji je
moralni uticaj u srpskom drutvu u neprestanom porastu propustila
priliku da se ozbiljno pozabavi Velimirovievim napadima na Jevreje i da
se od njih ogradi. Ona je, na taj nain, dala legitimitet Velimirovievom
antisemitizmu i omoguila da antijevrejske predrasude opstanu kao deo
ideologije konzervativne politike opcije u Srbiji.
Znaaj ovog istraivanja lei u injenici da su i srpski
antisemitizam i predstave o Nikolaju Velimiroviu u srpskom drutvu
nedovoljno istraene teme. Uprkos istaknutom mestu koje Velimirovi
zauzima u savremenoj srpskoj kulturi, popularnost njegovih politikih
stavova do sada nije bila podvrgnuta sistematinom kritikom ispitivanju.
Iako je izvestan broj komentatora u srpskim medijima (npr. Ivan olovi,
Mirko orevi, Filip David, Aleksandar Lebl, Milorad Tomani) osudio
Velimiroviev antisemitizam i antiliberalizam, ove sporadine kritike dela
vladike Nikolaja nadjaane su daleko brojnijim pozitivnim interpre-
tacijama njegove zaostavtine.
Osim toga, studije o antisemitizmu objavljene u Srbiji u
poslednjih deset godina uglavnom se svode na istorijske analize srpsko-
jevrejskih odnosa (npr. Lebl, 2000; Sekelj, 1995) i izvetaje koji doku-
mentuju prisustvo i rasprostranjenost antijevrejskih predrasuda (Sekelj,
1997; IJPR, 1997; Izvetaj Helsinkog odbora za ljudska prava u Srbiji,
2001, 2003a i 2003b). Za razliku od ove studije, nijedan od ovih izvetaja
nije detaljno ispitao retoriku antisemitizma i nain na koji se uz pomo
autoriteta Nikolaja Velimirovia legitimizuju antijevrejske politike ideje.
tavie, ideoloka spona izmeu zvaninih krugova Srpske pravoslavne
crkve i ekstremistike struje u srpskoj pravoslavnoj kulturi, na koju se ova
studija takoe osvre, do sada je bila potpuno zanemarena u relevantnim
naunim istraivanjima o savremenom srpskom drutvu.
Glava 2 daje pregled Velimirovieve biografije, s posebnim osvr-
tom na ono to je kontroverzno u njegovom ivotu i delu. U njoj se anali-
zira i kampanja koja je protiv njega voena u vreme komunizma, a margi-
nalno mesto koje je kontroverzni vladika zauzimao u javnom pamenju u
Jovan Byford
16
to vreme stavlja u kontrast s velikom popularnou koju on danas uiva u
Srbiji. Ovo poglavlje priprema teren za etiri empirijska ili analitika po-
glavlja, koja prouavaju specifine aspekte procesa njegove rehabilitacije.
Glava 3 istrauje dinamiku drutvenog ili kolektivnog zaborava.
Ona e pokazati da je rehabilitacija Nikolaja Velimirovia posebno
krajem 1980-tih i poetkom 1990-tih godina - kontinuirano i sistematski
potiskivala i zanemarivala kontroverzne aspekte biografije vladike Niko-
laja. Oslanjajui se na radove Ivone Irvin-Zarecke (Iwona Irwin-Zarecka,
1994) i Majkla Biliga (Michael Billig, 1997a, 1999a, 1999b) ovo poglavlje
objanjava kako su negativni aspekti vladikinog ivota bili potiskivani
forsiranjem adekvatne zamene, odnosno mita koji Velimirovia prikazuje
kao muenika i rtvu nacistikog progona. Pri tome, istovremeno, ispituje
dinamiku kojom je isticanje vladikinog navodnog muenitva doprinelo
da se iz drutvenog pamenja odstrane sporna pitanja u vezi sa njegovim
ivotom i delom.
Glave 4 i 5 usmerene su na razne strategije poricanja antisemitiz-
ma koje su dole do izraaja poslednjih godina, pogotovo nakon 2000, ka-
da je nekritiko slavljenje vladike u srpskoj pravoslavnoj kulturi podvrg-
nuto paljivijem ispitivanju i kritici liberalnog javnog mnenja. Glava 4 is-
pituje retoriku drutvenog poricanja, naime tvrdnju da u srpskom drutvu,
a posebno u krugovima srpske pravoslavne kulture, nikada nije bilo an-
tisemitizma. Istraivanje retorike konstrukcije ovog opteg mita nacio-
nalne samoglorifikacije ukazuje na osnovne komponente drutvenog pori-
canja kao to su kategoriko negiranje, korienje ekstremnih formulacija,
razni oblici komparativnog poricanja, primena ofanzivne retorike, itd. U
ovoj glavi se takoe pokazuje kako drutveno poricanje odvlai panju od
specifinih kontroverzi vezanih za ivot i rad Nikolaja Velimirovia i do-
prinosi podrivanju kredibiliteta onih zajednica pamenja koje propagi-
raju kritiki stav prema njegovoj reputaciji i, to je najvanije od svega,
ukazuje na injenicu da odravanje mita o inherentnoj tolerantnosti Srba,
pored toga to titi od kritike reputaciju vladike Nikolaja, skida temu anti-
semitizma sa dnevnog reda javnosti i olakava odbijanje da se ta pojava
prizna kao problem koji zahteva panju i reakciju institucija u ovom
drutvu.
Glava 5 se detaljnije bavi nainom na koji Velimirovieve
pristalice odgovaraju na optube za antisemitizam upuene direktno na
17
njegov raun. U njoj su obraene razne retorike strategije, od kojih je
najvanija retorika interpretativnog poricanja, oliena u tvrdnji da je
Velimiroviev stav prema Jevrejima jedan vid prihvatljivog teolokog ili
biblijskog antisemitizma, koji vue korene iz Jevanelja. Kroz
prouavanje i ispitivanje ove tvrdnje, pokazuje se da ovaj tip retorike
omoguava da hrianski antisemitizam i drugi oblici antijevrejske
predrasude budu prihvaeni kao normalni, pa ak i normativni aspekti
savremenog pravoslavnog hrianskog identiteta.
Konano, Glava 6 obrauje kampanju za kanonizaciju Nikolaja
Velimirovia koja je zapoeta krajem 80-tih godina XX veka, a zavrena
maja 2003. godine, kada je vladika i zvanino upisan u Diptih srpskih
svetaca. Analiza konstrukcije Velimirovievog svetiteljstva pokazuje da
su, bez obzira na pokuaje da se tokom kampanje pitanje njegovog
antisemitizma nekako zaobie, izvesne predstave o vladikinoj svetosti
ipak ostale neraskidivo povezane s kontroverzama iz njegovog
ovozemaljskog ivota. ta vie, postaje jasno da je socijalna konstrukcija
Velimirovieve svetosti dala antisemitskom aspektu njegove ideologije
skoro boanski autoritet i time upravo onome to je najproblematinije u
misli i delu Nikolaja Velimirovia obezbedila trajno mesto u seanju na
njega kao na srpskog nacionalnog sveca.
Sledi kratak pregled tampanog materijala korienog u izradi
ove studije i podataka o intervjuima obavljenim u istu svrhu.
Jovan Byford
18

Materijali korieni za ovu studiju

tampani materijali

Ova studija bazirana je na detaljnoj analizi predstava o Nikolaju
Velimiroviu u brojnim tekstovima objavljenim u vodeim tampanim
medijima, knjigama (Bigovi, 1988; Jani 1994; Jankovi 2002a, 2002b,
2003; Jevti 2003; Samardi 2004, itd.), popularnim hagiografskim
napisima (npr. Radosavljevi, 1986; Najdanovi, 2000, itd.), crkvenoj
tampi, kao i tekstovima u asopisima koje izdaje hrianska desnica u
Srbiji (asopisi kao to su Dveri, Novine srpske, Ogledalo, Pogledi itd.; ali i
Gavrilovi, 1998; urevi, 1997, 2001, 2002; Krsti, 2002 i drugi). Crkvena
tampa analizirana u ovoj studiji ukljuuje publikacije kao to su
Pravoslavlje, glasilo Patrijarije Srpske pravoslavne crkve, list Glas crkve
koji izdaje abako-valjevska eparhija i koji je predstavljao glavno orue u
popularizaciji Velimirovievog dela krajem osamdesetih i poetkom
devedesetih godina prolog veka, Hrianska misao koji tampa
Bogoslovski fakultet u Beogradu, Svetigora, izdanje Crnogorsko-primorske
mitropolije, iki blagovesnik, izdanje ike eparhije, Sveti knez Lazar
Rako-prizrenske eparhije i Jefimija, nezavisna publikacija grada
Trstenika. Ostali tampani mediji iji su napisi o Nikolaju Velimiroviu
takoe proueni u ovoj studiji obuhvataju, pre svega, vodee dnevne
listove kao to su Politika, Danas, Glas javnosti, Veernje novosti, Blic, i
druge, i nedeljnike kao to su npr. Vreme, NIN i ostali, a delimino su
obraeni i elektronski mediji kroz izvetaje sa komemorativnih sveanosti
koje su objavljivali Radio B92 i Radio slobodna Evropa.
U istraivanju tampanih medija posebna panja posveena je
izvetajima i zapisima sa komemorativnih sveanosti posveenih vladiki
Nikolaju. Govore i propovedi crkvenih velikodostojnika u takvim
prilikama esto je, tokom 1980-tih i 1990-tih godina, prenosila crkvena
19
tampa (pre svih Glas crkve i Pravoslavlje), a u neto skorije vreme i
nezavisni mediji kao to su Vreme, Radio B92 i Radio slobodna Evropa, ali u
kritikom kontekstu.
Pored toga to prouava napise o Nikolaju Velimiroviu u
medijima tokom poslednjih dvadeset godina, ova studija se bavi i
predstavljanjem vladike u prethodnom periodu, odnosno izmeu 1946.
godine i sredine 1980-tih. Taj materijal se sastoji uglavnom od rasprava u
tampi o vrednosti filozofije vladike Nikolaja i prirodi njegovog politikog
stava za vreme II svetskog rata. (Najznaajnije rasprave su voene
1949/50, 1967, 1976, 1980 i 1986. godine vidi narednu glavu.) Analiza
ranih sporenja o Velimirovievom antisemitizmu i njegovom navodnom
kolaboracionizmu s nacistima prua uvid u pozadinu kontroverzi i u
polemiki kontekst u kom je zatim trebalo izvriti njegovu rehabilitaciju.
Sa druge strane, analiza materijala objavljenih od 1986. godine posebno je
usmerena na retoriku i diskurzivnu dinamiku uz pomo koje je Nikolaj
Velimirovi postepeno vraen u red srpskih nacionalnih velikana.

Podaci o intervjuima

Iako se studija uglavnom bavi prouavanjem novinskih tekstova i
medijskih izvetaja, ta analiza je dopunjena snimljenim razgovorima sa 13
javnih linosti iz razliitih politikih i profesionalnih krugova, koje su u
poslednjih 20 godina uestvovale u popularizaciji lika i dela Nikolaja
Velimirovia. U julu i avgustu 2003. godine autor je obavio razgovore s
predstavnicima Srpske pravoslavne crkve, intelektualcima i piscima kao i
sa aktivistima desno orijentisanih hrianskih politikih organizacija.
Intervjui su imali za cilj da ispitaju na koji nain ljudi privreni Nikolaju
Velimiroviu, u kontekstu govornog dijaloga, savlauju problem
kontroverzi vezanih za njegovo delo. Ovi intervjui su omoguili autoru da
mnogim protagonistima Velimirovieve rehabilitacije, koji su se tokom
godina oglaavali u medijima, postavi pitanja o specifinim temama koje
su predmet ove studije. Intervjui su snimani i naknadno profesionalno
transkribovani.
Slede detalji o intervjuima i linostima intervjuisanim za potrebe
ove studije:
Jovan Byford
20
Protojerej dr Ljubivoje Stojanovi Stojanovi je pravoslavni svetenik
koji slui u manastiru svete Petke u Beogradu. On je i predava pastirskog
bogoslovlja sa omilitikom na Bogoslovskom fakultetu. U vreme kada je
pravljen ovaj intervju, Stojanovi je bio urednik Pravoslavlja, zvaninog
lista Patrijarije Srpske pravoslavne crkve. Stojanovia smatraju jednim od
naprednijih glasova u SPC. On se povremeno pojavljuje u nacionalnim i
lokalnim medijima s komentarima verskih i crkvenih pitanja. Razgovor,
koji je trajao oko 120 minuta, voen je u Stojanovievoj kancelariji u
manastiru.

Protojerej-stavrofor Milan Jankovi - Jankovi je sekretar Svetog sinoda
Srpske pravoslavne crkve i urednik obimne trotomne zbirke dokumenata
o Nikolaju Velimiroviu koja je objavljena 2002. (tom 1 i 2) i 2003. godine
(tom 3) pod naslovom Vladika Nikolaj: ivot, misao i delo. Jankovi je odbio
da d intervju, ali je pristao da u pisanoj formi odgovori na pet pitanja
koja su njegovoj kancelariji u Patrijariji poslata potom. Odgovori, u vidu
dokumenta od est strana, dostavljeni su autoru uz napomenu da
predstavljaju Jankovievo lino miljenje, a ne zvanini stav Srpske
pravoslavne crkve. Tokom kratkog susreta u zgradi Patrijarije, Jankovi
je izrazio nameru da u bliskoj budunosti objavi svoj odgovor u jednoj od
publikacija Srpske pravoslavne crkve.

Protojerej Radovan Bigovi Radovan Bigovi je svetenik u manastiru
svetog arahanela Mihajla u Zemunu i predava uporednog bogoslovlja
na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Smatraju ga jednim od vodeih
znalaca dela vladike Nikolaja. Njegova doktorska teza o Velimiroviu,
kasnije objavljena kao knjiga Od Sveoveka do Bogooveka: hrianska
filosofija vladike Nikolaja Velimirovia (1998) predstavlja jednu od
najsveobuhvatnijih studija o Velimirovievom ivotu i delu koje su do
sada napisane. Bigovi je takoe poznata i potovana javna linost, i esto
se pojavljuje u medijima s komentarima o pitanjima vere i mestu crkve u
drutvu. Razgovor s Bigoviem trajao je oko 45 minuta.

akon Rado Mladenovi Mladenovi je direktor Pravoslavnog
duhovnog centra Vladika Nikolaj Velimirovi u Kraljevu. Intervju je
voen u Centru, koji je smeten u kui u kojoj je Velimirovi iveo od
21
1934. do 1941. godine, kao vladika iki. Mladenovi je, do nedavno,
predavao filozofiju na Nikikom univerzitetu u Crnoj Gori. Bio je bio
akon vladike Atanasija Jevtia, jednog od vodeih zagovornika
Velimirovieve filozofije u Srpskoj crkvi. Razgovor s Mladenoviem trajao
je oko 180 minuta.

Arhimandrit Jovan Radosavljevi Arhimandrit Jovan Radosavljevi je
jedan od nekolicine preostalih ivih saradnika vladike Nikolaja.
Tridesetih godina XX veka, Radosavljevi je slubovao u Velimirovievoj
eparhiji gde je postao jedan od tienika vladike Nikolaja. Radosavljevi
je, 1993. godine, napisao knjigu ivot i stradanje ie i Studenice pred rat,
pod okupacijom i posle rata (1939-1945) koja sadri detaljni opis ivota
vladike Nikolaja za vreme II svetskog rata (drugo dopunjeno izdanje ove
knjige objavljeno je 2003. godine). Razgovor s Radosavljeviem trajao je
oko 45 minuta.

Protoakon Ljubomir Rankovi Ljubomir Rankovi je direktor Glasa
crkve, jednog od vodeih izdavaa crkvene literature u Srbiji sa seditem u
Valjevu. Tokom 1980-ih Rankovi je bio akon vladike abako-
valjevskog Jovana Velimirovia, sinovca vladike Nikolaja. Vladika Jovan i
akon Ljubomir Rankovi bili su vodee linosti u kampanji za
rehabilitaciju vladike Nikolaja krajem 1980-tih godina. Ova dva
duhovnika su u asopisu Glas crkve, koji su njih dvojica i osnovala,
promovisala dela vladike Nikolaja, a bili su i prvi koji su objavili
Velimirovieva dela u postkomunistikoj Srbiji. Danas je Rankovi i
direktor i glavni voditelj na radiju Glas crkve, prvoj srpskoj hrianskoj
radio stanici osnovanoj 1996. godine. Razgovor s Rankoviem, koji je
obavljen u prostorijama Glasa crkve u Valjevu, trajao je oko 90 minuta.

Mladen Obradovi Obradovi je voa Otaestvenog pokreta Obraz,
jedne od vodeih desniarskih politikih organizacija u Srbiji, osnovane
sredinom 1990-tih, iji se principi zasnivaju na ideologiji vladike Nikolaja
Velimirovia (vidi Byford, 2002). Obradovi je preuzeo vostvo nad
Obrazom nakon smrti osnivaa ove organizacije, Neboje Krstia 2001.
godine. Razgovor s Obradoviem trajao je oko 90 minuta.

Jovan Byford
22
Milan Bates Bates je voa Udruenja studenata 'Sveti Justin Filozof', u
javnosti poznatog pod imenom Justin, osnovanog 2001. godine. U
poetku svog postojanja, Justin je bio ekstremistika nacionalistika
organizacija, ali je u poslednjih par godina ublaio svoju retoriku u
nastojanju da se oslobodi imida ekstremistike organizacije. Sada
funkcionie kao priznata studentska organizacija s kancelarijom na
Filozofskom fakultetu u Beogradu. Nikolaj Velimirovi je ostao njen
glavni ideoloki i duhovni autoritet. Razgovor s Batesom, voen u
Beogradu, trajao je oko 120 minuta.

Branimir Nei Nei je voa Srpskog sabora Dveri, jo jedne hrianske
desno orijentisane omladinske organizacije koju uglavnom ine studenti
Beogradskog univerziteta. Dveri redovno organizuju javne tribine na
Mainskom fakultetu, koje su esto posveene popularizaciji
Velimirovieve kleronacionalistike filozofije. Organizacija objavljuje
asopis Dveri srpske, iji je Nei urednik. Nei je u jesen 2004. godine
postavljen za operativnog urednika Pravoslavlja. Razgovor je voen u
Beogradu i trajao je oko 220 minuta.

Slobodan Mileusni (19472005) Mileusni, istoriar umetnosti i teolog,
bio je jedan od najistaknutijih poznavalaca crkvene umetnosti u Srbiji, i
dugogodinji direktor Muzeja Srpske pravoslavne crkve smetenog u
zgradi Patrijarije u Beogradu. Izmeu 1989. i 1992 godine bio je glavni
urednik lista Pravoslavlje a jedno vreme je obavljao i funkciju sekretara
Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Mileusni je bio priznati strunjak za
srpske svece i proces kanonizacije u pravoslavnom hrianstvu. Nakon
Velimirovieve kanonizacije, Srpska crkva je objavila tree, obnovljeno
izdanje njegove knjige Sveti Srbi (2003), u koju je uneo i poglavlje o
Velimiroviu. Razgovor je trajao oko 45 minuta.

Matija Bekovi Bekovi je jedan od vodeih srpskih pesnika i javnih
linosti. U poetku kampanje za rehabilitaciju Nikolaja Velimirovia
krajem 1980-tih godina, Bekovi je bio redovan uesnik na
komemorativnim sveanostima posveenim Velimiroviu koje su
organizovale Velimirovieve pristalice iz abako-valjevske eparhije. To je
nastavio da ini do dananjeg dana: na sveanosti otkrivanja spomenika
23
vladiki Nikolaju u manastiru Soko 2002. godine, Bekovi je odrao govor
u slavu Velimirovia. Smatra se da je Matija Bekovi blizak s
Velimirovievim sledbenicima u Crkvi, posebno s mitropolitom
crnogorsko-primorskim Amfilohijem Radoviem. Razgovor je odran u
Beogradu i trajao je oko 75 minuta.

Vuk Drakovi Drakovi je popularni srpski pisac i politiar. Krajem
1980-tih i poetkom 1990-tih, kao voa Srpskog pokreta obnove (SPO),
Drakovi je bio jedan od glavnih protivnika Slobodana Miloevia. Bio je
i jedan od vodeih pobornika rehabilitacije etnikog pokreta u
postkomunistikom periodu. Krajem 1980-tih godina, redovno je
prisustvovao komemorativnim sveanostima organizovanim u
Velimirovievu ast i znaajno je doprineo popularizaciji vladikinog dela
u to vreme. Nakon uspeha njegove partije na parlamentarnim izborima
odranim u decembru 2003. godine, kada se SPO pridruio vladajuoj
koaliciji, Drakovi je dobio poloaj ministra spoljnih poslova u Savetu
ministara Srbije i Crne Gore. Razgovor sa Drakoviem trajao je oko 60
minuta.

ore Jani - Jani je pisac i istoriar. Meu njegovim radovima nalazi se i
studija o Nikolaju Velimiroviu pod naslovom Hadija venosti (1994).
Jani trenutno pie drugu knjigu o Velimiroviu u kojoj prouava
Velimirovieve politike stavove. Razgovor s Janiem trajao je oko 100
minuta, ali izvodi iz ovog razgovora se ne navode u studiji.

Jovan Byford
24
25
Glava 2

Sporna biografija Nikolaja Velimirovia
i promenljiva slika o njemu u srpskoj javnosti
19452003. godine

Nikolaj Velimirovi roen je 5. januara 1881 godine (23. decembra
1880. po starom kalendaru) u selu Leli u okolini Valjeva kao prvo od
devetoro dece u porodici skromnih i pobonih seljaka, Dragomira i
Katarine Velimirovi.
Biografski podaci o Velimirovievom ivotu govore da je mali
Nikola (koji je, kada se u 29. godini zamonaio, uzeo arhaini oblik svog
imena, Nikolaj) od ranog detinjstva pokazivao 'natprosenu intelektualnu
obdarenost i veliku revnost u uenju i sticanju znanja' (Bigovi, 1998, str.
27). Seoski uitelj Mihajlo Stuparevi koji je deaka uzeo pod svoje okrilje,
negovao je njegove intelektualne sposobnosti i podsticao ga da ui kolu.
Poto je sa uspehom zavrio valjevsku gimnaziju, a nije primljen na vojnu
akademiju, Velimirovi se upisao na beogradsku Bogosloviju. Profesori su
ga brzo zapazili kao jednog od boljih studenata, pa je Nikolaj 1905. godine
dobio stipendiju za studije u vajcarskoj na Starokatolikom fakultetu u
Bernu gde je, 1908. godine, stekao i diplomu doktora nauka. Velimirovi
je, narednih godina, nastavio kolovanje u Oksfordu, enevi i Petrogradu
i ubrzo postao 'jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena' (Bigovi,
1998, str. 30). Zamonaio se 1909. godine i godinu dana kasnije postao
suplent Bogoslovije u Beogradu (Jankovi, 2004, str. 10).
Velimirovievi biografi neizostavno istiu da su 'zidovi uionice
bili tesni za vrednog i ambicioznog mladog duhovnika (Radosavljevi,
Jovan Byford
26
1986, str. 8; Bigovi, 1998). Kada je napunio trideset pet godina
Velimirovi je ve imao iza sebe nekoliko knjiga o filozofiji i pravoslavnoj
duhovnosti (meu kojima su najzapaenije Religija Njegoeva, 1911. i
Besede pod gorom, 1912. godine), a mnogo je objavljivao i u brojnim
verskim asopisima i teolokim publikacijama. Redovno je putovao po
Srbiji i Bosni, prelazei ih uzdu i popreko, i propovedao pred sve veim
brojem oduevljenih slualaca. Njegove propovedi nisu bile posveene
samo verskim pitanjima, ve su zagovarale i nacionalni i duhovni
preporod Srba, posebno u Bosni koja je bila pod habsburkom
okupacijom. Pria se da je Velimirovi imao veliki uticaj na lanove Mlade
Bosne iji su aktivisti u Sarajevu juna 1914. godine ubili austrijskog
nadvojvodu Ferdinanda (Radosavljevi, 1986; Bigovi, 1998).
Pred poetak I svetskog rata, tadanji premijer Srbije Nikola Pai
poslao je Velimirovia u diplomatsku misiju u Englesku i Sjedinjene
Drave. Nikolaj je ratne godine proveo putujui po zapadnim dravama i
promoviui srpsko nacionalno pitanje. Taj je zadatak poveren
Velimiroviu ne samo zbog njegove uenosti, znanja engleskog jezika i
visoko cenjenih govornikih sposobnosti, ve i zbog dobrih veza koje je
sve vreme odravao s Anglikanskom i Episkopalnom crkvom u Britaniji i
SAD. Obavljajui svoju misiju u Britaniji, Velimirovi se sprijateljio s
tadanjim iesterskim biskupom Dordom Belom, s kojim je narednih
decenija nastavio da se dopisuje, a kenterberijski nadbiskup Randal
Tomas Dejvidson napisao je predgovor za englesko izdanje Nikolajeve
knjige Srbija u svetlosti i mraku, 1916. godine (Heppell, 2001).
Kada se 1919. godine vratio u Srbiju, gde je njegova diplomatska
aktivnost tokom ratnih godina hvaljena kao veliki uspeh, Velimirovi je
izabran za episkopa u staroj ikoj eparhiji. U toj ranoj fazi njegove
svetenike karijere, na Velimirovia se uglavnom gledalo kao na
naprednog mladog teologa i liberalnu snagu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
- oveka koji bi svojim temeljnim znanjem i oduevljenjem za zapadnu
filozofiju i teologiju mogao da povede Srpsku crkvu modernim putem.
Velimirovi je smatran za anglofila naklonjenog protestantizmu jo iz
vremena njegovih studija u Bernu, enevi i na Oksfordu. Poznati srpski
istoriar, knjievni kritiar i Velimiroviev savremenik Jovan Skerli
jednom prilikom je Nikolaja uporedio s Ernestom Renanom, hvalei ga
kao 'kaluera koji je pomno liio na slobodnog mislioca, koji je imao
27
smelosti da racionalno pogleda u religiozne obmane (navedeno prema:
Bogdanovi, 1931).
Veliko potovanje i divljenje koje je Velimirovi uivao meu
vernicima u Srbiji moe se pripisati tome to se on po svom izuzetnom
obrazovanju, govornikim sposobnostima i linoj harizmi razlikovao od
najveeg dela srpskog pravoslavnog svetenstva, uglavnom slabo
obrazovanog i nesposobnog za obavljanje drutvene i duhovne funkcije
crkve. Piui o stanju u kom se nalazilo srpsko pravoslavno svetenstvo u
prvim decenijama XX veka, Milan Jovanovi Stoimirovi (Stoimirovi,
2003) belei da se Velimirovi probio u prvi plan u vreme kada srpski
svetenici najee regrutovani iz redova siromanog i neobrazovanog
stanovnitva 'nisu imali ni svetske manire ni svetska iskustva' (str. 12).
Pre Velimirovia, u Srbiji je bilo 'vrlo malo svetenika koji su neto znaili
u intelektualnom smislu' (str. 11). U to vreme se na sveteniki poziv
uglavnom gledalo kao na leglo provincijalizma, neznanja i korupcije -
stereoptip ovekoveen u delima dva najpopularnija srpska komediografa
tog vremena, Branislava Nuia i Jovana Sterije Popovia. Tako se u
jednom izvetaju o stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi objavljenom 1905.
godine navodi slian zakljuak: 'Nae su bogomolje puste i prazne, nae je
svetenstvo daleko ispod prosene mere savremenih zahteva za umnu i
moralnu sveteniku spremu' (navedeno prema, Radi, 2003, str. 167).
Velimirovi, koji je pripadao prvoj generaciji mladih, talentovanih i dobro
obrazovanih svetenika, nagovetavao je bolju budunost i kraj ve
tradicionalnog pomanjkanja intelektualnog i duhovnog vostva u srpskoj
crkvi.
Meutim, Velimirovieva reputacija kao liberala bila je relativno
kratkog veka. On je 1920. godine izabran za vladiku ohridskog i zaduen
za Bogomoljce, reakcionarni jevanelistiki pokret koji je nastao u okviru
Srpske crkve posle I svetskog rata (Suboti, 1966).
1
Druei se s pobonim
'obinim narodom' koji je inio okosnicu Bogomoljaca i pod duhovnim
vostvom monaha iz oblinje Svete gore, Velimirovi je narednih godina

1
Bogomoljce je osnovala crkva u nastojanju da predupredi dalji rast
nezainteresovanosti za veru, omete sve 'agresivniju propagandu' Adventistike
crkve i sprei uspon boljevizma u Srbiji, smatrajui da sve to podriva uticaj
pravoslavnog hrianstva u situaciji nastaloj nakon zavretka Prvog svetskog rata
(vidi Suboti, 1996).
Jovan Byford
28
doiveo duboku linu transformaciju (Bigovi, 1998; Radosavljevi, 1986;
Stanii, 1976). Napredni mladi uenjak i teolog nekada poznat po
uredno oeljanoj kosi, svilenim mantijama i samouverenosti koja se
graniila s oholou postao je pustinjak, asketa i u neku ruku
konzervativan lik. U knjizi Misli o dobru i zlu, Velimirovi ovako
objanjava svoj preobraaj:
Tako smo i mi bili prihvaeni i zavoeni velikim vodama ovoga
ulnoga sveta. I kao to nam voda sa naeg kladenca nije tako slatka
kao kad joj se vraamo sa bremenom razoarenja i grlom ispeenim
od slanih i gorkih voda, tako i hrianska vera nikad nam nije milija,
nego kada joj dolazimo iz daljine kao pokajnici, sa mnogo stida i
razoarenja (navedeno prema: Bigovi, 1998, str. 39-40).
Iskustva koja je Velimirovi stekao u Ohridu snano su uticala na
njegova filozofska gledita. Divljenje prema Zapadnoj Evropi i simpatije
za ekumenski pokret koje je gajio u mladosti, ustupile su mesto
ksenofobnoj struji srpskog kleronacionalizma i populizma (Popov, 1993;
orevi, 1996). Velimirovi je poeo da propoveda jedinstvo crkve i
drave, uspostavljanje drutva zasnovanog na principima pravoslavne
hrianske tradicije i poseban srpski oblik hrianskog nacionalizma i
monarhizma (npr. Velimirovi, 2001; Suboti, 1996; Popov, 1993).
Zagovarao je i odbacivanje individualizma, jednakosti, verske tolerancije,
demokratije i drugih vrednosti modernizma i prosveenosti (Suboti,
1993). Sredinom tridesetih godina XX veka, antizapadnjatvo je postalo
Velimirovieva opsesija. Njegov ivot je bio posveen tome da upozorava
srpski narod na opasnosti koje mu prete od Zapada i njegovih kulturnih
tradicija.
U delima koja je napisao krajem dvadesetih i tridesetih godina XX
veka, Velimirovi velia Srbe i Balkan kao 'nekakav specifini kulturni,
civilizacijski i nacionalni entitet koji se bitno razlikuje od svih drugih
naroda, rasa i plemena' (orevi, 1996). Krajem tridesetih godina
njegovo miljenje o srpskom narodu kao o simbolu autentinog,
hrianskog pogleda na svet poprimilo je neskriveno rasistiki prizvuk. U
eseju iji si ti, mali narode srpski, iz 1939. godine, Velimirovi o Srbima
govori kao o 'Bojoj deci i ljudima arijevske rase, kojima je sudbina
dodelila poasnu ulogu da budu glavni nosilac hrianstva u svetu'
(Velimirovi, 2001, str. 40), i tvrdi: 'Mi smo po krvi arijevci, po prezimenu
29
Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu hriani' (ibid.). Govorio je da su
Srbi i drugi Sloveni uvari na kapijama Evrope, 'da plemena slabije rase i
nie vere ne bi uznemiravala krtenu Evropu u njenom mirnom razvijanju
i napredovanju' (ibid.).
Velimirovieve pristalice, i nekadanje i sadanje, smatraju da je
ohridsko preobraenje bilo neosporno pozitivan dogaaj, koji je Nikolaju
omoguio da postane pravi predstavnik srpskog nacionalnog i verskog
duha (Radosavljevi, 1986, str. 22). Vladika Artemije Radosavljevi to, na
primer, opisuje sledeim reima:
U ovom drugom periodu svoga ivota, Nikolaj otura od sebe i
svoga naroda razne oblike tuintine i povrnog zapadnjatva.
Njega u celini obuzimaju i proimaju tople struje Pravoslavlja,
oduevljava ga i pleni prekrasni i spasonosni lik Hristov i
crkvenonarodna delatnost Svetoga Save. Svetska slava mu postaje
nitavna, ljudske pohvale otune, preterano negovan knjievni izraz
lii mu na praznoslovlje, a svetsko mudrovanje na duhovno ubotvo
i prosjatvo. Ovo ne znai da se Vladika uprostaio, nego da se
produhovio i pojednostavio. Za njega Hristove rei: Ja sam Put,
Istina i ivot (Jn.14,6) postaju sve i sva (Radosavljevi, 1986, str. 14).
Radosavljevi o ovoj promeni govori kao o trenutku u kojem od Nikolaja
genija zapoinje Nikolaj svetitelj (ibid.). Slino tome, Amfilohije Radovi
kae da se Nikolaj u mladosti 'zanosio za Evropom, i velikim idejama
niklim u Evropi' i 'otvorio srce svim onim svetskim udesima'. Meutim,
kasnije je 'osetio svu tragiku evropske misli, evropske kulture, evropske
civilizacije' i poeo da 'ide u dubinu' ('Bogoljubac i narodoljubac', Glas
Crkve, broj 3, 1991, str. 41, takoe vidi Radovi 2003, str. 508). Radovan
Bigovi porie da postoji jasna razlika izmeu dela koja je napisao pre i
posle ohridskog perioda, ali ipak smatra 'da je Nikolaj u po-ohridskom
periodu bogoslovski znatno napredovao' (Bigovi, 1998, str. 10).
Arhimandrit Jovan Radosavljevi, koji se prvi put sreo s Nikolajem
Velimiroviem 1934. godine kada je kao jedanaestogodinjak doao na
ispomo u vladianski dvor u Kraljevu, u svojoj nedavno objavljenoj
knjizi objanjava da je Nikolaj u Ohridu postao:
'Ne samo izrjadni arhipastir, ve i Apostol srpski, po mnogo emu
ravan Svetom Savi. On je tada u javnom ivotu vaio kao sin svoga
naroda, sa najveim autoritetom i poverenjem, i u Crkvi i u dravi.
Jovan Byford
30
Bio je kao duhovni i nacionalni voa i u pravom smislu duhovni
otac svoga naroda, koji je u njega imao neogranieno poverenje i
prema njemu neogranienu ljubav. A isto tako, u njegovom srcu bila
je velika oinska ljubav za svakog oveka pa i grenika, a pogotovu
za hrianina i svoj pravoslavni srpski narod (J. Radosavljevi,
2003, str. 116).
Meutim, za Velimirovieve kritiare je period koji je vladika
proveo u Ohridu oznaio njegov kraj kao progresivnog verskog filozofa i
politikog mislioca. Sve to je Velimirovi posle toga napisao, po miljenju
knjievnog kritiara Milana Bogdanovia, ne predstavlja 'nita drugo do
aforistiko parafraziranje najstroije kanonske dogme jednog
konzervativca koji glorifikuje crkvu kao instituciju i to neskriveno se
izraavajui za pravoslavni ceremonijal' (Bogdanovi, 1931, str. 78).
Publicista Mirko orevi je, u skorije vreme (1996), primetio da
Velimirovieva kasnija dela 'nisu donela teologiji nita novo, ve da samo
reprodukuju ideje ruskih slavenofilskih mislilaca kao to su bili
Dostojevski, Leontijev i Homjakov, i primenjuju ih u srpskom
pravoslavnom kontekstu. orevi jo poleminije tvrdi da Velimiroviev
nacionalizam i sve ispolitizovanija retorika 1930-tih godina otkrivaju
uticaj ozloglaenog francuskog desniara i faiste arla Morasa (orevi,
'Trijumf palanakog uma', Danas, subota/nedelja, 20-21 jul 2002).
Lini i filozofski preobraaj koji je Velimirovi doiveo 1920-tih
godina, zasluuje panju i zbog brojnih kontroverzi vezanih za vladikin
ivot i rad u to vreme. To je, pre svega, vreme kada antisemitske ideje
dobijaju znaajnije mesto u Velimirovievoj misli. Brojni antijevrejski i
antijudaistiki stavovi, jasno uoljivi u njegovim delima iz dvadesetih i
tridesetih godina XX veka, predstavljaju meavinu verskog antisemitizma,
koji ima dugu istoriju u hrianstvu (vidi Poljakov, 1974; Carrol, 2002;
Reuther, 1974; itd.) i tradicije antisemitskog zaverenitva koja se pojavila u
zapadnoj Evropi sredinom XIX veka i dostigla vrhunac popularnosti
irom kontinenta tridesetih godina XX veka (npr. Cohn 1957; Pipes 1998).
U svom knjievnom stvaralatvu, Velimirovi esto pominje
Jevreje kao ubice Hrista i satanski narod koji je izdao Boga. U najkontro-
verznijoj Velimirovievoj knjizi Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor,
koju je napisao u zavrnim godinama II svetskog rata, on kae da su
Jevereji osudili i ubili Hrista 'zadahnuti smradnim duhom Satane', i tvrdi:
31
Oni su se pokazali gori protivnici Boji negoli neznaboac Pilat, jer
su u jarosti zlobe svoje izrekli onu stranu re: Krv Njegova na nas i
nau decu! Tako je nevina krv postala bi koji ih goni kao stoku kroz
vekove iz zemlje u zemlju, i kao oganj koji sagoreva sva njihova
slagalita spletki protiv Hrista. Jer tako ih ui avo, otac njihov;
avo ih je nauio kako da ustanu protiv Sina Bojeg Isusa Hrista.
avo ih je uio kroz sve vekove do sada kako da se bore protiv
sinova Hristovih, protiv dece svetlosti, protiv sledbenika jevanelja
i ivota venoga (Velimirovi, 1998, str. 193).
Sline, mada uglavnom manje grube, optube na raun Jevreja
kao Hristoubica i neprijatelja hrianstva, pojavljuju se i u drugim
njegovim delima, kao to su Nove besede pod gorom, Ohridski prolog, Indijska
pisma, i alegorina propoved Pria o vuku i jagnjetu koja je 1928. godine,
kada je prvi put objavljena, izazvala otru reakciju beogradskog rabina,
doktora Isaka Alkalaja (Vreme, 15 januar, 1928, str. 3).
Antijevrejske pogrde su, u Velimirovievim delima, ugraene u
njegov iri antizapadnjaki i antimodernistiki pogled. Velimirovi smatra
da iza modernizma i sekularnih evropskih vrednosti tog vremena, koje on
anatemie, stoji satanska zavera Jevreja iji je cilj da 'na presto Hristov
stave svog jevrejskog mesiju' (1998, str. 194). Delo Indijska pisma, za koje se
tvrdi da ga je Nikolaj napisao za vreme boravka u Ljubostinji izmeu jula
1941. i decembra 1942. godine, sadri i alegorinu priu u kojoj je Satana
predstavljen u liku zle Jevrejke 'Rebeke Natan', zavodnice i predvodnika
komunistikog ustanka. Lik Jevrejke simbolizuje ono to Velimirovi
sagledava kao destruktivnu, nemoralnu, antireligijsku i revolucionarnu
stranu zapadne kulture i civilizacije (Jani, 1999). Slino tome, u delu Rei
srpskom narodu kroz tamniki prozor, vladika Nikolaj tvrdi:
'[Evropa] nita ne zna osim onoga to joj idovi prue kao znanje.
Ona nita ne veruje osim onog to joj idovi zapovede da veruje.
Ona ne ume nita da ceni kao vrednost dok joj idovi ne postave
svoj kantar za meru vrednosti Sva moderna gesla evropska
sastavili su idi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i trajkove, i
socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveoptu
revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi idova,
odnosno oca njihova avola' (Velimirovi, 1998, str. 194).
Drugi sporni aspekt Velimirovieve biografije, koji njegovi kriti-
ari ne proputaju da istaknu, odnosi se na injenicu da ga je 1935. godine
Jovan Byford
32
nemaki kancelar Adolf Hitler odlikovao civilnim ordenom, u znak
zahvalnosti Nemake za njegov doprinos obnovi nemakog vojnog grob-
lja iz I svetskog rata u makedonskom gradu Bitolju 1926. godine. Kao to
to Velimirovieve pristalice s pravom istiu, njemu je ovo odlikovanje do-
deljeno za 'plemenito' delo i in hrianskog milosra, i samo po sebi ne
ukazuje ni na kakvu ideoloku ili politiku vezu izmeu Velimirovia i
nacista (npr. Atanasije Jevti, 'Povodom napada na vladiku Nikolja',
Pravoslavlje, 1. septembar 1986, str. 11). tavie, u pokuaju da umanje
znaaj ove epizode, Velimirovievi sledbenici tvrde da je vladiki bilo vrlo
neprijatno to je ovo odlikovanje uopte dobio i da ga nikada nikome nije
pokazivao.

Na primer, u pismu upuenom dnevnom listu Danas Branislav
Skrobonja, urednik asopisa Glasnik Kosova i Metohije tvrdi da je Vladika
Nikolaj, kada je poeo Drugi svetski rat, u znak protesta vratio odliko-
vanje ('Poveli ste se za miljenjem Filipa Koena', Danas, 27. jul 2002). Ova
i sline tvrdnje su netane, jer su se neki od Velimirovievih saradnika
pozvali na orden trudei se da odobrovolje Nemce posle vladikinog hap-
enja jula 1941. godine. Uz to, ovakve pokuaje distanciranja opovrgava i
injenica da je, poto mu je nemaki ambasador u Beogradu uruio odli-
kovanje (na velikoj sveanosti kojoj je prisustvovao i patrijarh Varnava),
Velimirovi nedugo zatim javno izjavio da je nacistika Nemaka na putu
da ostvari njegov sopstveni nacionalistiki ideal. U govoru naslovljenom
Nacionalizam svetog Save, Velimirovi hvali Hitlera i ak ga po znaaju
poredi s osnivaem Srpske crkve, svetim Savom. Govorei o Hitlerovoj
elji da navodno stvori nacionalnu crkvu, vladika Nikolaj kae:
'Ipak se mora odati potovanje sadanjem nemakom Voi, koji je
kao prost zanatlija i ovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez
vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u
XX veku on je doao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u
svom narodu onaj najvaniji posao, koji prilii jedino svetitelju,
geniju i heroju' (Velimirovi, 2001, str. 36).
Takoe, posle vladikinog hapenja za vreme okupacije, Ljoti i
njegovi sledbenici pokuali su da se za njega zauzmu kod Nemaca i ubede
ih da je Nikolaj pre rata pohvalio Hitlera i da ga zato ne treba smatrati
neprijateljem (vidi Radi 2002, str. 80 i pisma koja je Ljoti slao nemakim
vlastima objavljena u knjizi Sabrana Dela Dimitrija Ljotia, Knjiga VIII u
izdanju Nove Iskre).
33
Tree sporno pitanje odnosi se na veze koje je Velimirovi
tridesetih i etrdesetih godina odravao sa srpskim faistikim pokretom
Zbor i njegovim osnivaem Dimitrijem Ljotiem. Za vreme nemake
okupacije Srbije (1941-1944). Zbor je bio najrevnosnija kolaboracionistika
organizacija, ije se vojno krilo, Srpski dobrovoljaki korpus (SDK), borilo
na strani Nemaca protiv ustanika partizana i etnika. Pored toga, Ljotievi
dobrovoljci su za vreme okupacije Srbije aktivno uestvovali u
organizovanju pogubljenja civilnog stanovnitva iz odmazde, kao i
hapenja i ubijanja Jevreja (Marti, 1990; Stefanovi, 1984). U jednom od
svojih poslednjih intervjua koji je dao srpskim emigrantskim novinama u
Americi 1953. godine, Velimirovi tvrdi da je on bio duhovni voa i siva
eminencija srpskog verskog nacionalizma ovaploenog u Zboru (Popov,
1993). Ovu tvrdnju potvruje i injenica da se u godinama neposredno
pred II svetski rat lanstvo Zbora u znaajnoj meri poklapalo s
Bogomoljcima koji su delovali pod patronatom Velimirovia. Prema
nekim izvorima, vostvo Zbora je od 1935. godine pa nadalje inilo
'kimu' pokreta Bogomoljaca (Suboti, 1996, str. 195), dok drugi kau da
su Bogomoljci kolektivno pristupili Ljotievoj organizaciji krajem 1930-tih
godina (Stefanovi, 1984). Poznato je, takoe, da je Velimirovi visoko
cenio Dimitrija Ljotia. Kada su jugoslovenske vlasti 1940. godine
zabranile Zbor, izdale nalog za Ljotievo hapenje i nekoliko njegovih
sledbenika osudile na zatvorsku kaznu (meu njima i jednog od
Velimirovievih uenika Dimitrija Najdanovia), Velimirovi je napisao
protestno pismo srpskom premijeru Dragii Cvetkoviu u kojem opisuje
Ljotia kao oveka 'kome su njegova vera u boga i njegov karakter
dovoljna odbrana' (navedeno prema: Jankovi, 2003). Na Ljotievoj
sahrani aprila 1945. godine, Velimirovi je na isti nain govorio o tada ve
neosporno nacistikom kolaboracionisti i ratnom zloincu kao o
'politiaru s krstom' i 'ideologu hrianskog nacionalizma' koji je 'zaao u
krugove svetske politike' (Velimirovi, 2001, str. 58).
Kao to emo ubrzo pokazati, komunistike vlasti su u
posleratnom periodu iskoristile kontroverznu prirodu Velimirovievog
politikog delovanja 1930-tih i 1940-tih godina, kao i antisemitske i
pronacistike navode u njegovim pisanim delima da ga diskredituju i,
pored ostalog, optue za 'saradnju s nacistima'. Pa ipak, neke injenice iz
Velimirovievog ivota, pre i za vreme II svetskog rata, kao da se kose s
Jovan Byford
34
ovakvim optubama. Na primer, Velimirovi je u nekim od svojih radova
krajem 1930-tih godina kritikovao Trei rajh. Aprila 1939. godine on,
recimo, pie:
Na zapadu postoji elja za velikim zapadnim carstvom. Za velikim
Rajhom. Pravi Rajh osnovao je Napoleon. Ovaj Rajh (zapadno
carstvo) trajao je osam godina, pa je pao i propao. U stvaranju Prvog
Rajha predvodili su Francuzi. Drugi Rajh osnovan je pedeset godina
posle prvog. Ovaj Drugi Rajh (drugo zapadno carstvo) osniva se
pod vostvom Pruske i Austrije i saveznicom Italijom, s nadom da
iz svetskog rata iznesu tapiju ovog carstva, kome je i ime bilo
naeno. Zvalo bi se ovo carstvo: Mittel-Europa, no na nau sreu,
a njihovu nesreu, ostala zamisao utopija. Prvi Rajh izazvao je
svetsku rat i propali su sami izazivai. Drugi Rajh izazvao je svetski
rat i opet su propali sami izazivai. Sada se osniva Trei Rajh, pod
vostvom Nemake, Italije i Japana. I on e izazvati svetski rat. Ali
kakva e biti sudbina ovoga Treeg Rajha, pokazuje sudbina prva
dva ('Um za morem-smrt za vratom, iki blagovesnik, April 1939,
na unutranjoj strani korica).
Konkretnije, marta 1941. godine vladika Nikolaj je zajedno sa
jednim brojem istaknutih pripadnika Srpske pravoslavne crkve
(ukljuujui i tadanjeg patrijarha Gavrila Doia), podrao pu, kada je
svrgnut regent Pavle Karaorevi i poniten pakt izmeu Jugoslavije i
sila Osovine, potpisan nekoliko dana ranije. Pu je dobio znaajnu
podrku javnosti u Srbiji i izazvao napad nacistike Nemake na
Jugoslaviju aprila 1941. godine. Mnogi veruju da je Velimirovi napisao,
ili bar nadahnuo, uveni patriotski govor srpskog patrijarha Gavrila
Doia u prilog prevrata, proitan na dravnom radiju neposredno posle
pua (Radosavljevi, 2003, str. 19; Jevti, 'Kosovska misao i opredeljenje
Episkopa Nikolaja', Glas crkve, 1988, broj 3, str. 24).
Ta podrka puu iz marta 1941. godine, navela je nemake
okupacione snage u Srbiji da se prema Velimiroviu odnose s
podozrenjem. Ima indicija da su nemake vlasti pre rata u predanom
nacionalisti i antikomunisti vladiki Nikolaju videle potencijalnog
kandidata za kolaboraciju.
2
Meutim, posle dogaaja iz marta 1941.

2
U januaru 1969. dopisnik Politike iz Bona izvetavao je o suenju koje je
u to vreme odravano u Nemakoj na kome je bivi nemaki agent u Srbiji
35
godine, na njega se gledalo kao na prevashodno pro-britanski
orjentisanog oveka i linost od uticaja meu etnicima u centralnoj Srbiji,
koji su se poetkom leta 1941. godine borili protiv nemakih trupa. U julu
1941. godine, Velimirovi je priveden pod sumnjom da odrava veze s
etnicima i zadran u manastiru Ljubostinja pod nemakim nadzorom.
Godinu i po dana kasnije, bio je i zvanino uhapen i prebaen u manastir
Vojlovicu nedaleko od Beograda, gde je skoro dve godine ostao u kunom
pritvoru zajedno sa srpskim patrijarhom Gavrilom Doiem. Za vreme
svog zatoenitva u Vojlovici dvojica srpskih crkvenih velikodostojnika
odolevala su estim pritiscima da sarauju s Nemcima. Oni su uporno
odbijali da potpiu javni proglas protiv Tita i partizana, kao i da uestvuju
u stvaranju pro-nemake vlade nacionalnog spasa kojom su nacisti
nameravali da zamene kvislinku upravu generala Milana Nedia
(Domi, 2003; J. Radosavljevi, 2003).
Septembra 1944. godine kada su nemake trupe poele da se
povlae iz Srbije pred naletima sovjetske Crvene armije, Velimirovi i
Doi su prebaeni u inostranstvo, prvo u Austriju, a potom u Nemaku.
Na kraju su se obreli u ozloglaenom koncentracionom logoru Dahau.
Velimirovi i Doi su u logoru drani kao 'poasni zatvorenici'
(Ehrenhafling) neto manje od tri meseca. Pitanje zato su Velimirovi i
Doi puteni u decembru 1944. godine i dan danas je sporno. Meutim,
istorijski dokazi upuuju na to da su ovu dvojicu crkvenih
velikodostojnika nemake vlasti koristile kao adut u pregovorima sa
srpskim nacionalistima i kolaboracionistima, kao to su bili Dimitrije
Ljoti i Milan Nedi. Putanje Velimirovia i Doia iz logora Dahau bilo
je deo pogodbe Ljotia i Nedia s nemakim izaslanikom Hermanom
Nojbaherom (Petranovi, 1983; Kosti, 1949; Pareanin, 1971).
Poto su puteni iz Dahaua, Velimirovi i Doi su pod
nemakom pratnjom sprovedeni u Sloveniju gde se Ljoti sa drugim
srpskim nacionalistikim vojskovoama pripremao za konanu ofanzivu
protiv Titovih partizana. Za vreme boravka u Sloveniji Velimirovi je
blagoslovio Ljotieve dobrovoljce, kao i druge kolaboracioniste i ratne

Gertenmajer svedoio kako je Velimirovi bio nemaki kandidat za preuzimanje
vostva u Srpskoj pravoslavnoj crkvi , bez obzira na njegovu sklonost prema
Engleskoj i tesne veze koje je odravao s Anglikanskom crkvom ('Kako je
Gertenmajer vrbovao Nikolaja ikog, Politika, 16. januar, 1969, str. 4).
Jovan Byford
36
zloince poput etnika Momila ujia i Dobroslava Jevevia (Kosti,
1949; Pareanin, 1971).
Velimirovi je napustio Sloveniju posle Ljotieve pogibije u
automobilskoj nesrei aprila 1945. godine i, preko Austrije, vajcarske i
Engleske, emigrirao u Ameriku, gde je, zajedno sa disidentskim
emigrantskim organizacijama, aktivno uestvovao u subverzivnom
delovanju protiv komunistikih vlasti u Srbiji. Meutim, ogoren zbog sve
manjeg uticaja u domovini, on je - ozlojeen i razoaran - proveo svoje
poslednje godine ivei kao samotnjak u ruskom manastiru Sveti Tihon u
Saut-Kananu u dravi Ilinoj. Zvanino je ostao episkop iki sve do svoje
smrti 18. marta 1956, u 76. godini. Velimirovievi posmrtni ostaci -
prvobitno sahranjeni u vrtu srpskog manastira u Libertivilu, Ilinoj -
preneti su 1991. godine u Srbiju i poloeni u kapelu u njegovom rodnom
Leliu (vidi nastavak teksta).
37

Ocrnjivanje i marginalizacija:
Velimiroveev status u posleratnoj Jugoslaviji

Komunistike vlasti u posleratnoj Jugoslaviji svojski su se
potrudile da skrajnu i marginalizuju desniarske elemente u Srpskoj
pravoslavnoj crkvi, posebno one koji su pripadali populistikoj tradiciji
1930-tih godina nadahnutoj Velimirovievim klerikalnim nacionalizmom
(Sekelj, 1997; Perica, 2002).
U skladu sa ovim optijim ciljem, Velimirovi je odbaen kao
'kleronacionalista', 'izdajnik' i 'neprijatelj socijalistike revolucije'.
Dravljanstvo mu je oduzeto, a ime stavljeno na nezvaninu listu autora
ija se dela nisu mogla objavljivati u zemlji. Velimirovia su se odrekle ak
i neke institucije Srpske pravoslavne crkve. Jedna od njih, Savez
Udruenja pravoslavnog svetenstva FNRJ, organizacija pravoslavnih
svetenika pod pokroviteljstvom drave, bila je predvodnik javne
kampanje koja je imala za cilj da ocrni Velimirovia. To udruenje je, u
stvari, dobilo zadatak da 'vodi borbu protiv najreakcionarnijih episkopa
preko tampe, konferencija, skuptina', a naroito protiv vladika Nikolaja
Velimirovia, Dionisija Milivojevia i Irineja orevia, koji su iveli u
izgnanstvu u Engleskoj i Americi (Radi, 2002a, str. 321).
U asopisu ovog udruenja Vesnik, redovno su objavljivani lanci
o Velimiroviu. Zanimljivo je to da u ranim fazama posleratne tranzicije,
najvea vladikina greka u oima vlasti i brojnih kritiara iz vladajueg
establimenta nije bila ni njegova veza sa Zborom 1930-tih, ni aktivnost u
Sloveniji u prolee 1945. godine, pa ak ni njegov antisemitizam. Nikolaja
su kritikovali pre svega zbog toga to je emigrirao u SAD i stao na stranu
'imperijalista'. Na sveanosti osnivanja Saveza pravoslavnih svetenika,
delegati su izdali proglas u kojem se kae:
Takoe se ograujemo i osuujemo rad i episkopa Nikolaja
Velimirovia, i Irineja orevia koji su se i posle osloboenja nae
Jovan Byford
38
otadbine zadrali u taboru imperijalistikih zemalja i sa
imperijalistima prieljkuju i kuju ponovo ropstvo za nae narode i
seju lai, mrak i neznanje ('Osnovan je savez udruenja
pravoslavnog svetenstva FNRJ', Vesnik, 1. april 1949, str. 1).
Velimirovi i drugi episkopi u izgnanstvu nazivani su
'dezerterima, izdajnicima svoje zemlje i crkve i plaenicima stranog
kapitala'. Nikolaj je apostrofiran kao 'sluga amerikog imperijalizma',
'neprijatelj svih tekovina narodnooslobodilake borbe' i 'huka na nemir
u naoj zemlji i podstreka na rat' ('Sa skuptine svetenstva NR Srbije',
Vesnik, 15. oktobar, 1949), 'izdajnik svoga naroda' i 'rak rana na tijelu nae
Srpske Pravoslavne crkve (svetenik Ratko Jeli, Pred zasedanje svetog
Arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, Vesnik, 5. maj 1950, str. 2)
i zaverenik 'protivu interesa svoje zemlje' (svetenik Bogomir orevi,
Nismo protiv arhijereja, ve protiv njihovih postupaka Vesnik, 15. mart
1950, str. 2).

Tek s vremena na vreme itaoci su podseani na dublje
poreklo vladikinog 'izdajstva' kada bi, samo uzgred, bilo pomenuto
Velimirovievo saveznitvo s nacionalistima tokom II svetskog rata:
U ovom ratu smo imali etiri vladike kao izdajnike, od kojih su
trojica danas u Americi. Nikolaj Velimirovi, Irinej orevi i
Dionisije Milivojevi. alosna je slika, brao da ova trojica vladika
ne smeju se povratiti u svoj narod zbog njihovog izdajstva
(Svetenik Jovo Radovi, Vesnik, 1. januar 1950, str.9)
U jednom drugom uvodniku u istim novinama, Velimirovi je
nazvan nemakim izmearom (Kome ne ide u raun da Srpska
pravoslavna crkva nae svoj pravi put, Vesnik, 25. jun 1950, str. 4).
Jedan od razloga to su kritike upuivane na raun Velimirovia
tokom 1940-tih i 1950-tih godina bile usredsreene na njegov status disi-
denta i sluge imperijalistikih sila, a ne faiste i kolaboracioniste, moda
lei u tome to je isticanje vladikinih tekuih 'greha' bilo vie u skladu sa
optim ideolokim kontekstom posleratnog pomirenja i poetkom
hladnoratovskih podela. Crkvene vlasti su istovremeno slavile patrijarha
Gavrila Doia, koji se 1946. godine vratio u Srbiju i ostao poglavar Crkve
sve do 1950. godine, kao ratnog heroja Srpske pravoslavne crkve. Patrijarh
Gavrilo je u Glasniku Srpske pravoslavne crkve 1946. godine opisan kao
organizator protesta koji su usledili nakon pua 1941. godine, pobornik
otpora protiv Nemaca i rtva nacistikog progona. U izdanju ovog istog
39
asopisa objavljenom povodom patrijarhove smrti 1950. godine navedene
su gotovo istovetne tvrdnje o Doievim patriotskim zaslugama.
Imajui u vidu da su Doi i Velimirovi najvei deo vremena
tokom II svetskog rata proveli zajedno (1942-1945) internirani u manastiru
Vojlovica, u logoru Dahau i sa Ljotiem u Sloveniji, pominjanje Velimiro-
vievih aktivnosti tokom rata neizbeno bi potkopalo verodostojnost
predstave o patrijarhu Gavrilu kao o patrioti. Zato su kritike na raun Ve-
limirovia maksimalno isticale razlike izmeu njega i Doia, paljivo
zaobilazei njihove slinosti. Ovu strategiju odraava i jedna od kritika na
raun Velimirovia objavljena 1980-tih godina: osuda 'izdajnika' Velimiro-
via zasnovana je na njegovom poreenju sa 'svetlom linou patrijarha
Gavrila uz tvrdnju da su njih dvojica predstavljali 'antipode' ('Duhovnik
iz mraka', Nedeljne novosti, 22. septembar 1986, str.8). Isto tako, u napisima
o Doievom ivotu objavljenim u verskoj tampi 1940-tih i 1950-tih godi-
na, Velimirovi se jedva i pominje. Njegovo ime se redovno izostavlja iz
svedoanstava o patrijarhovom patriotizmu i zatoenitvu tokom II svet-
skog rata.
Kako je vreme proticalo, javna kampanja protiv Velimirovia u
tampi zamenjivana je drugaijom strategijom strategijom marginali-
zacije. Posle 1960. godine osude Velimirovia su relativno retke i
pojavljuju se samo kao odgovor na pokuaje krugova iz Srpske crkve da
rehabilituju vladiku ili promoviu njegovo delo.
Na primer, kada je u zvaninom glasilu Patrijarije Srpske
pravoslavne crkve Pravoslavlje 1968. godine tampana jedna od
Velimirovievih kontroverznih propovedi - prvobitno objavljena 1939.
godine u kojoj autor govori o Srbima kao o 'ljudima arijevske rase', to je
izazvalo je otre reakcije urednika lista Politika ('iji si ti mali srpski
narode?', Politika, 7. jul 1968, str. 7; 'ta je u emigraciji govorio i radio
episkop Nikolaj', 4. avgust, 1968, str.8). Pokuaj Srpske pravoslavne crkve
da 1969. godine objavi jednu od Velimirovievih manje kontroverznih
knjiga, Religija Njegoeva, kritikovan je u nedeljnom izdanju Veernjih
novosti ( ta hoe Pravoslavlje?, Nedeljne novosti, 5. oktobar, 1969, str.6) i
nedeljniku NIN (Politiki tamjan, NIN, 8. oktobar, 1969, str. 31-35).
Nacionalistika propoved oca Justina Popovia iz 1976. godine u kojoj
hvali i velia Velimirovia izazvala je kritiki komentar u Nedeljnim
novostima (Atentat na budunost', 23. maj 1976, str. 4). Poetkom 1980-tih
Jovan Byford
40
godina, sarajevski dnevni list Osloboenje osudio je pokuaj oivljavanja
Velimirovievog pokreta Bogomoljaca u Bosni (Ljubia Jaki,
Kleronacionalisti protiv vlastitih naroda, 7. jul 1981, str. 3; uro Kozar,
'Pokuaji zloupotrebe pravoslavlja', etiri lanka objavljena od 18 do 21.
septembra 1981). Zatim je 1986, godinu dana nakon objavljivanja prvog
izdanja Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor u Nemakoj, hrvatski
asopis Danas tampao kritiki odgovor pod naslovom 'to se zbiva u
SPC?' (Nenad Ivankovi, Danas, 5. avgust 1986, str. 24-25). Neto kasnije te
iste godine arhimandrit Atanasije Jevti napisao je lanak u Pravoslavlju
protestujui protiv napada na Velimirovia ('Povodom napada na vladiku
Nikolaja, Pravoslavlje, 1. septembar 1986, str.11; pet godina pre toga Jevti
je sline tvrdnje izneo u lanku Kome slui uravnilovka?, Pravoslavlje, 1.
avgust 1981, str. 4). Jevtiev lanak je izazvao ogorenu raspravu u
srpskim medijima i nove napade na Velimirovia u dravnoj tampi
('Suze za izdajom', Novosti, 7. oktobar 1986, str.8; 'Ljotievci i Nikolajevci
stari i novi', Novosti, 6. oktobar 1986, str 8; Pero Simi 'Izdaja pod
indigom', Novosti, 21. septembar, 1986, str.8).
Za razliku od vremena neposredno po zavretku II svetskog rata,
napadi na Velimirovia u nacionalnoj tampi ezdesetih, sedamdesetih i
osamdesetih godina bili su usmereni na njegove aktivnosti tokom
nacistike okupacije. Vladika je prikazivan ga kao 'faista' ('Politiki
tamjan', NIN, 8. oktobar 1972); predstavnik 'klasinog faizoidnog
antikomunizma i antisemitizma (Pero Simi, Izdaja pod indigom,
Novosti, 21. septembar 1986, str.8); 'najmranija linost u istoriji srpskog
naroda, 'Ljotiev ideolog, oboavaoc Hitlera' i 'antisemita zagrieni'
(Ljotievci i Nikolajevci stari i novi, Novosti, 6. oktobar 1986, str.8).
Sarajevske dnevne novine Osloboenje su 1980. godine ak igosale
Nikolaja kao 'ratnog zloinca'. U jednom od uvodnika ovog lista osuene
su narastajue klerikalistike tendencije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi kao
naslee 'ideologije koju je primenjivao ratni zloinac episkop iki Nikola
Velimirovi', ija je 'ratno-zloinaka biografija dovoljno saznanje o tome
kakvi bi efekti ovakvog organizovanja pravoslavnih vernika mogli biti, i
kakvi su ciljevi kleronacionalista iz ovih redova' (Ljubia Jaki,
Kleronacionalisti protiv vlastitih naroda, 7. jul 1981, str. 3).
Sa druge strane, i dalje su korieni neki od argumenata iz druge
polovine 1940-tih i iz 1950-tih godina. Tako je Velimirovi i sedamdesetih
41
godina prikazivan kao ovek koji je 'pozivao iz emigracije na krstaki i
bratoubilaki rat protiv svog naroda, stavljajui se tako u red zaverenika
protiv roene zemlje, a sve radi linih interesa i interesa nekih stranih
obavetajnih slubi' ('Atentat na budunost', Novosti, 23. maj 1976, str.4).
Optuivan je i da je uestvovao u 'viegodinjoj emigrantskoj aktivnosti u
posleratnom periodu, usmerenoj na okupljanje svih reakcionarnih
izbeglikih krugova iz Srbije radi podsticanja neprijateljske aktivnosti
protiv Jugoslavije' (ta je u Americi govorio i radio episkop Nikolaj?,
Politika, 4. avgust 1968, vidi i Ljotievci i Nikolajevci stari i novi, Novosti,
6. oktobar 1986).
Osim ovih periodinih napada, Velimirovi je uglavnom gurnut u
zaborav. Njegov doprinos teologiji je ignorisan, a njegovo delo iskljueno
iz nastavnih programa pravoslavnih bogoslovija. Nikolajevo zavetanje
potajno je odravao u ivotu samo mali krug njegovih vatrenih pobornika
s margina Srpske pravoslavne crkve okupljenih oko Velimirovievog
biveg saradnika i aka, disidenta monaha oca Justina Popovia. Meu
Velimirovievim sledbenicima u crkvi su, pored Justina Popovia, bila i
etiri i Justinova aka, Atanasije Jevti, Artemije Radosavljevi, Amfilohije
Radovi i Irinej Bulovi, kao i Nikolajev sinovac Jovan Velimirovi,
vladika abaki i valjevski od 1960. do 1989. godine (Tomani, 2001).
Velimirovi je takoe imao i znatnu podrku nacionalistikih organizacija
u dijaspori. Neke izdavake kue - npr. Iskra i Sveanik, sa seditem u
Minhenu - objavljivale su Velimirovieve radove tokom 1960-tih i 1970-tih
godina. One su bile pod upravom Velimirovievih aka Dimitrija
Najdanovia i istoriara oke Slijepevia, bivih saradnika Dimitrija
Ljotia i funkcionera u srpskoj kolaboracionistikoj vladi Milana Nedia
(1941-1944). Pored toga, poetkom osamdesetih godina, tadanji episkop
zapadnoevropski Lavrentije Trifunovi objavio je u Nemakoj prvu, i do
sada jedinu kompletnu, ediciju Velimirovievih sabranih dela.
Meutim, ako se izuzmu njegovi vatreni pobornici na marginama
Srpske pravoslavne crkve, Velimirovi uglavnom bio zaboravljen u
najveim delom sekularizovanoj jugoslovenskoj javnosti. Posleratne
generacije nisu o njegovom ivotu, ili njegovoj bogoslovnoj misli, znale
mnogo vie od onoga to se o njemu govorilo u sporadinim napadima
nacionalnih medija.
Jovan Byford
42

Apoteoza i sveopte divljenje:
Velimiroviev status danas

Osuda Velimirovia u vodeim tampanim medijima u Titovo
doba i njegov marginalni poloaj u srpskom drutvu posle II svetskog rata
u otroj su suprotnosti sa njegovom dananjom reputacijom. Velimirovi
je danas najuvaenija crkvena linost u Srbiji posle svetog Save. U
verskim krugovima, Velimirovia po vanosti redovno porede sa svetim
Jovanom Krstiteljom i svetim Jovanom Zlatoustim. U crkvenoj literaturi se
stalno navode i ponavljaju rei kojima je Nikolaja opisao Justin Popovi
koji ga smatra 'trinaestim apostolom', 'svetim srpskim jevanelistom'
'najveim Srbinom posle svetog Save'. Vladika Amfilohije Radovi
nedavno je opisao Velimirovia kao 'proroka i misionara kakav se retko
raa' (navedeno prema: 'Srpski Zlatousti', Politika, 26. maj 2003, str. 22),
dok ga je vladika abako-valjevski Lavrentije Trifunovi nazvao
'najveim sinom, duhovnikom i misliocem posle svetog Save ije delo
predstavlja 'duhovni neboder... planinu prirodnog blaga jo neotkrivenog
i neispitanog' (Trifunovi, 2002). Velianje Velimirovia u krugovima
crkve dostiglo je vrhunac u maju 2003. godine kada je Sveti arhijerejski
sabor Srpske pravoslavne crkve jednoglasno odluio da ga kanonizuje i
njegovo ime unese u crkveni kalendar kao 77. po redu srpskog
nacionalnog sveca (vidi glavu 6).
Velimirovieva popularnost u Srbiji protee se i izvan krugova
Srpske pravoslavne crkve. Brojna izdanja njegovih knjiga, ukljuujui tu i
neke kontroverzne naslove kao to su Rei srpskom narodu kroz tamniki
prozor, Nacionalizam svetog Save i druge, mogu se nai u knjiarama irom
Srbije. akon Ljubomir Rankovi, urednik Glasa crkve, izdavake kue
koja je od poetka 1990-tih godina objavljivala Velimirovieve radove (a
danas je samo jedna od mnogih u ijim se katalozima nalaze i vladikina
dela), tvrdi da je ona do sada prodala preko milion primeraka njegovih
43
knjiga. Ako je to tano, onda je Velimirovi ubedljivo najprodavaniji
sprski autor u poslednjih petnaest godina. Velimiroviev uticaj uspeo je
da prodre i u tradicionalno kosmopolitske i progresivne krugove srpske
kulture kao to je rokenrol muzika. Tako je 2001. godine, Produkcija
gramofonskih ploa Radio televizije Srbije, u saradnji sa Srpskom
pravoslavnom crkvom, izdala album na kojem neke od vodeih rok grupa
u Srbiji u ritmu rokenrola interpretiraju Velimirovievu versku poeziju
(Pesme iznad istoka i zapada, PGP-RTS, 2001).
Veliko potovanje prema Velimiroviu pokazuju i pripadnici
srpskog politikog establimenta. Vladan Bati, tadanji ministar pravde,
je, na primer, 2001. godine izjavio da je vladika Nikolaj neosporni moralni
i intelektualni autoritet u Srbiji. U januaru 2003. godine, slino pozitivno
miljenje o Velimiroviu izneo je i istoriar Duan Batakovi, tada vrilac
dunosti srpskog ambasadora u Atini uestvujui u popularnom
televizijskom programu 'Utisak nedelje' (TV Studio B, 5. januar 2003). to
je jo vanije, u otvorenom pismu koje je uputio uesnicima simpozijuma
o Velimiroviu u manastiru ia aprila 2003. godine, predsednik
Demokratske stranke Srbije i aktuelni srpski premijer Vojislav Kotunica
nazvao je Velimirovia 'na putovoa', koji 'jeste i bie vazda sa nama',
navodei njegovo uenje kao odgovarajui model za 'pravi patriotizam',
odnosno prihvatljivu post-miloevievsku verziju srpskog nacionalizma
(navedeno prema: Jevti, 2003, str. 321-323; vidi i 'Roduljublje nije mrnja'
Veernje novosti, 1. april 2003, str. 3). Govori koje je tokom izborne
kampanje decembra 2003. godine Kotunica drao na brojnim javnim
skupovima irom Srbije bili su protkani citatima iz Velimirovievih dela.
Izgleda da Kotunicino divljenje prema Velimiroviu deli i Vojislav eelj,
voa Radikalne stranke, haki optuenik za ratne zloine kome se
trenutno sudi u Hagu. U avgustu 2003. godine, eeljeva supruga
Jadranka je u izjavi za tabloid Kurir rekla da njen mu provodi dane u
zatvoru prouavajui Statut Meunarodnog suda za ratne zloine
poinjene u bivoj Jugoslaviji i itajui sabrana dela Nikolaja Velimirovia
(eelju prija Hag, Kurir, 5. avgust 2003).
Ovde bi trebalo napomenuti da ovoliko prihvatanje Velimirovia
u redovima politike elite retko dobija protivteu u vidu kritikih glasova
liberalnih politikih krugova. ini se da je u politikim partijama u Srbiji
rairena svest o tome da je kritikovanje Velimirovia politiki tetno i da
Jovan Byford
44
odbija Srpsku crkvu, koja vrsto dri poziciji jedne od tri najuticajnije
institucije u zemlji. Zato je kritika Velimirovia ograniena na pojedine
medije (Danas, Vreme, Republika, Radio B-92), relativno uzak krug srpske
liberalne inteligencije (Neboja Popov, Mirko orevi, Radmila Radi,
Olivera Milosavljevi, Filip David, Ivan olovi, i drugi), predstavnike
jevrejske zajednice (Aca Singer i Aleksandar Lebl) i jedan broj nevladinih
organizacija, meu kojima je najotvoreniji Helsinki odbor za ljudska
prava u Srbiji.
Velimirovieva dela su oigledno popularna i meu pripadnicima
jo jedne vodee institucije u srpskom drutvu, naime vojske (vidi Byford,
2002; Helsinki odbor, 2003a). Ova popularnost datira jo s kraja 1990-tih
godina, posebno iz vremena NATO bombardovanja Jugoslavije, kada su
ideolozi srpskih oruanih snaga usvojili Velimirovievo delo kao Bibliju
antizapadnjatva i nacionalistikog samovelianja. tavie, u to vreme je
seanje na Velimirovia postalo simbolian okvir u kojem su razne
antizapadne politike opcije u Srbiji, ukljuujui i vojsku, pronalazile
dodirne take. Jedna od centralnih manifestacija kojima je marta 2002.
godine obeleena trea godinjica NATO bombardovanja Jugoslavije bilo
je otkrivanje spomenika Nikolaju Velimiroviu u manastiru Soko pored
apca. Najvii dostojanstvenici koji su prisustvovali tom dogaaju bili su
srpski patrijarh Pavle i tada prvi ovek jugoslovenske vojske, naelnik
generaltaba general Neboja Pavkovi. Veza koja je tada uspostavljena
izmeu uspomene na Nikolaja Velimirovia i seanja na NATO
bombardovanje, potvrdila je vladikin status kao simbola
antizapadnjatva. Osim toga, zvanina izdavaka kua vojske Srbije i Crne
Gore Novinsko-izdavaki centar 'Vojska' je 2001. godine objavila dve
knjige Vojska i vera i Pravoslavlje i rat - u kojima su Velimirovievi radovi
najee citirana dela.
3
asopis Vojska zapoeo je 2001. godine kampanju
za 'duhovni preporod' oruanih snaga. U periodu od dva meseca asopis
je objavio seriju lanaka o vladiki Nikolaju u kojima se itaocima
pozitivno tumae njegovi pogledi na vojsku i ratovanje (Sveti Vladika
Nikolaj Velimirovic, u pet nastavaka, 15. februar 22. mart 2001). Autor

3
Zbirka eseja Vojska i vera sadri priloge nekolicine kontroverznih desno
i antisemitski orijentisanih mislilaca ukljuujui i oca arka Gavrilovia, urednika
prvog izdanja Rei srpskom narodu objavljenog u Srbiji 1995. godine, i Neboju
Krstia, osnivaa desniarske nacionalistike organizacije Obraz.
45
ovih lanaka je Neboja Krsti, kontroverzni mladi teolog i osniva
Otaastvenog pokreta Obraz, desniarske organizacije koja se 2000.
godine pojavila na srpskoj politikoj sceni (vidi Byford, 2002).
Velimirovieva popularnost u Srbiji dostigla je vrhunac u maju
2003. godine kada ga je Srpska pravoslavna crkva zvanino kanonizovala.
Tako se Velimirovievo ime ustalilo u pravoslavnim obredima kroz tropar
i kondak napisane njemu u slavu. Ikone s njegovim likom redovno se
viaju u crkvama, u kuama vernika, pa ak i u taksi vozilima, na tabli
iznad upravljaa. Kanonizacija je podstakla i znaajnu proizvodnju
raznorazne robe: privezaka za kljueve, razglednica, laminiranih depnih
ikona i drugih suvenira s Nikolajevim likom koji se mogu kupiti u
prodavnicama crkvenih zadruga. Osim toga, crkva je poslednjih godina,
pripremajui se za kanonizaciju, uloila znaajnu sumu novca
prikupljenog od donacija privatnih lica i preduzea, u modernizaciju
svetilita posveenih vladiki Nikolaju. U njegovom rodnom selu Leli
obnovljena je kapela pored koje je i spomen muzej. Manastir Soko, gde je
podignut Velimiroviev spomenik, obuhvata i veliki komemorativni
kompleks sa nekoliko crkava, konakom za 150 hodoasnika, bibliotekom,
parkingom i prostranim vrtom u kom se nalaze i jedna vodenica i dve
fontane s vodom iz oblinjeg planinskog potoka. Na manastirskom
imanju uzdie se i pozlaeni krst visok 12 metara. Du puta koji vodi od
manastira do ovog neobinog svetilita podignuto je 10 kapela od kojih je
svaka posveena jednoj od Deset zapovesti. Konano, u centru Kraljeva
nalazi se 'Pravoslavni duhovni centar vladika Nikolaj Velimirovi'. Centar
je smeten u kui u kojoj je iveo Velimirovi kao episkop iki tridesetih
godina prolog veka. Tu je i soba pretvorena u kapelu posveenu svetom
vladiki Nikolaju. Uz sve to, u kapeli se uva i deo Velimirovievih svetih
motiju: prst, navodno s njegove desne ruke. Ova neobina relikvija, koju
celivaju posetioci ove institucije, nalazi se u maloj drvenoj kutiji
postavljenoj vatom, smetenoj iza oltara.
Teko je utvrditi do koje je mere poplava spomenika i raznih
rukotvorina posveenih Nikolaju Velimiroviu poslednjih godina, a
posebno od njegove kanonizacije, uzrok ili posledica vladikine velike
popularnosti. Kako god bilo, nema sumnje da je Srpska pravoslavna crkva
odluna da odri seanje na vladiku kao na sveca i najvaniju linost
srpske crkve jo od vremena svetog Save. Ova odlunost nimalo ne
Jovan Byford
46
iznenauje ako se ima u vidu da Velimirovi svoj dananji status duguje
dvadesetogodinjoj upornoj borbi Srpske pravoslavne crkve kojom je
uspeno okonala etrdeset godina dug period njegove marginalizacije i
omalovaavanja. U poglavljima koja slede pokuaemo da ispitamo
ideoloku i diskurzivnu dinamiku pamenja i zaboravljanja koja je
omoguila vladikinu rehabilitaciju, i nastojati da oznaimo put koji je
Nikolaj Velimirovi posthumno preao da bi od 'izdajnika' postao 'svetac'.

47
Glava 3

Kolektivno pamenje i kolektivno zaboravljanje:
Seanje na vladiku Nikolaja Velimirovia
i potiskivanje kontroverzi

Ivan Kuzminovi: Mi tog uvenog vladiku Nikolaja
Velimirovia proglaavamo za sveca. ovek koji je u svojoj
knjizi 'Nacionalizam svetog Save' napisao da je Adolf Hitler
ovek koji e da promovie... Hoe da ti citiram? Ja mogu da
ti proitam, imam ovde citat.

Vladimir ukanovi: On je znate odleao Dahau. Znai,
toliko je podravao Hitlera da ga je ovaj u Dahau smestio?

Debata voena meu studentima
Beogradskog univerziteta u dokumentarnoj emisiji
Zato se u crkvi apue (TV B92, 19. maj 2005).

Imajui u vidu sve kontroverze koje okruuju ivot i delo
Nikolaja Velimirovia, moemo da tvrdimo da odravanje izrazito
pozitivnog seanja na njega, u dananje vreme, u znaajnoj meri
podrazumeva i zaboravljanje. Naime, prikazivanje Velimirovia kao
pozitivne istorijske linosti uveliko zavisi od trajnog procesa nepamenja
injenica kao to su, na primer, njegove veze s nacistikim kolaboraci-
Jovan Byford
48
onistima, njegov antisemitizam i pozitivna ocena o Hitleru u delu
Nacionalizam svetog Save.
Stavljanje naglaska na zaboravljanje nije novina u naunim
studijama o kolektivnom pamenju. Berk (Burke, 1989), na primer, tvrdi
da prouavanje drutvenog pamenja zahteva istraivanje organizacije
iskljuivanja, priguivanja i potiskivanja'. Naini kojima se moe spreiti
da neprijatni, uznemirujui i traumatini dogaaji iz prolosti dopru do
svesti ljudi, razmatrani su i u delima Viijevski sindrom Anrija Rusoa
(Henri Rousso, 1991), Zapameni holokaust Pitera Novika (Peter Novick,
2001) i Okviri pamenja Ivone Irvin-Zarecke (Iwona Irwin Zarecka, 1994).
U literaturi o kolektivnom pamenju, koristei se renikom
frojdovske psihoanalize, za pojam drutvenog zaboravljanja esto se
upotrebljava termin potiskivanje. Po Frojdu, potiskivanje ili 'voljno'
zaboravljanje (Bower, 1990) odnosi se na iskljuivanje uznemirujuih misli
i impulsa iz svesti (npr. Frojd, 1914, 1916, 1933, 1940). To je mehanizam
koji svesni deo linosti, ego, titi od preteih i potencijalno tetnih
nesvesnih nagona i elja. U literaturi o kolektivnom pamenju koncept
potiskivanja se oslanja na pretpostavku da grupe, isto kao i pojedinci,
mogu biti sposobne da svesno iskljue ono to im je neprijatno da pamte
(Burke, 1989, str. 109).
Poslednjih godina se, meutim, javlja otpor prema korienju
psiholoke terminologije u prouavanju drutvenog pamenja
(Wood,1999; Kansteiner, 2002; Novick, 2001; Wertsch, 2002). Kanstajner
(Kansteiner, 2002), recimo, tvrdi da je u sluajevima kada se razmatraju
kolektivni fenomeni - ukljuujui i rei kao to su potiskivanje,
amnezija ili trauma - psiholoka terminologija u najboljem sluaju
metaforina, a u najgorem sluaju dovodi u zabludu (str. 185). On smatra
da bi bilo najbolje da se manemo psiholokih i psihoanalitikih kategorija
i da se usredsredimo na drutvene, politike i kulturne inioce na delu
(str. 186). Protivljenje povlaenju paralela izmeu individualnog i
kolektivnog pamenja zasniva se na uverenju da se individualno
pamenje upravlja po zakonima nesvesnog (Wood, 1999, str. 2) i
specifinim mentalnim procesima (ukljuujui potiskivanje), koje ima
ontoloki osnov u ljudskom mozgu. Sa druge strane, kolektivno pamenje
je vantelesno i lieno organske baze (Kansteiner, 2002), pa je u tom
smislu apstraktnije i neuhvatljivo. Smatra se da se kolektivno pamenje
49
sastoji od tekstova ili predstava koji potiu iz 'zajednikih shvatanja o
znaenju prolosti koja su ustaljena u svetu pojedinaca, uesnika u
zajednikom ivotu odreenog kolektiva (str.188).
Na osnovu pretpostavljene ontoloke razlike izmeu kolektivnog
i individualnog pamenja, Irvin-Zarecka (Irwin Zarecka, 1994) tvrdi da u
domenu drutvenog pamenja ne postoji neispoljeno seanje koje je
pohranjeno u nesvesnom, pa, prema tome, ni 'potiskivanje' kao takvo. Da
bi neki aspekti prolosti bili sauvani u javnoj svesti, oni moraju da budu
neprestano prisutni u ivotu zajednice s onim to ini kompletnu
informativnu bazu seanja: komemoracije, proslave, spomenici, muzeji,
publikacije i drugo (takoe i Tediman, 1993). Jednostavno reeno, u
seanju ostaje samo ono 'o emu se zna i govori u javnosti' (Irvin-Zarecka,
1994, str. 195). I, nasuprot tome, da bi neto bilo zaboravljeno neophodno
je da se vie ne pominje u javnom diskursu.
Istraujui ta je to to odreuje ta hoe, a ta nee biti upameno
u drutvu, prouavanje kolektivnog pamenja esto se usredsreuje na
ulogu namere i moi u stvaranju, odravanju i preoblikovanju zajednikih
predstava o prolosti. Vud (Wood, 1999) tvrdi da kolektivno pamenje
uvek svedoi o volji ili elji neke drutvene grupe ili strukture moi da
odabere i uredi predstave o prolosti i da, kao takvo, [sadri] nameru
drutvenu, politiku, institucionalnu itd. koja podstie ili odobrava
njegov ulazak [u javni domen] (str. 2). Slino tome, studije iz oblasti
sociologije reputacije, esto istiu da osnovnu komponentu dinamike
reputacije ini taktiziranje i politiko manevrisanje predstavnika
odreene linosti u konstruisanju imida te linosti i upravljanja njime
(Lang i Lang, 1988; Taylor, 1996). Fokusiranje na nameru podrazumeva
da, 'preduzimljiv' pristup seanju uvek ukljuuje odreeno manipulisanje
prikazima prolosti za konkretne politike i ideoloke svrhe savremenih
struktura moi (Olick i Robbins, 1998, str. 126). Kao to to navodi Berk
(Burke, 1989), u prouavanju kolektivnog pamenja vano je pitanje ko
eli da neko neto zapamti i zato (str. 107).
Rehabilitacija Nikolaja Velimirovia u poslednjih petnaestak
godina i preobraaj njegovog lika od izdajnika u sveca doista moe da
se proui iz perspektive intencionalnosti i instrumentalizacije. Krajem
1980-tih godina, kako je nacionalizam kao dominantna ideologija srpskog
drutva poeo postepeno da zamenjuje komunizam, ranije marginalizo-
Jovan Byford
50
vana klika Velimirovievih pristalica u Srpskoj pravoslavnoj crkvi postala
je znaajna snaga u crkvenom establimentu. Iskoristivi talas patriotske
euforije u Srbiji, ljudi poput Amfilohija Radovia, Artemija Radosav-
ljevia, Atanasija Jevtia i Irineja Bulovia, poveli su kampanju za
nacionalni i duhovni preporod Srbije (Tomani, 2002; Radi, 1996/2002;
Perica, 2002). Zajedno sa nekim nacionalistikim institucijama kao to su
Srpska akademija nauka i umetnosti i Udruenje knjievnika Srbije, ova
etiri duhovnika postala su glasnogovornici srpskog etnikog nacio-
nalizma. Mitropolit zagrebako-ljubljanski Jovan, vajkao se jednom
prilikom to su njih etvorica mladi profesori, budui episkopi, napustili
teoloki program i upustili se u jeftinu dnevnopolitiku avanturu, koja je
pomogla da se zemlja uvue u graanski rat (navedeno prema:Tomani,
2001, str. 17). Poetkom 1991. godine, Radovi, Radosavljevi, Jevti i
Bulovi ve su bili rukopoloeni za vladike i otada imaju znaajan uticaj u
Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Novosteeni status u Srpskoj pravoslavnoj crkvi omoguio je
pristalicama Velimirovia da se upuste u agresivnu javnu kampanju koja
je imala za cilj da pobolja status njihovog idola i uini kraj njegovoj skoro
etrdesetogodinjoj satanizaciji i marginalizaciji. tavie, nacionalistika
klika u Srpskoj pravoslavnoj crkvi smatrala je da je Velimirovieva
rehabilitacija neophodnost i nain da se srpsko nacionalno bie proisti od
sablasti komunizma. Atanasije Jevti je jednom prilikom protumaio da
Velimirovieva rehabilitacija iskazuje sposobnost revitalizacije celog
srpskog naciona, kao i tako potrebnu potvrdu njegovih duhovnih
vrednosti (Kandilo pred ikonom, Glas Crkve, 1987, broj 3, str. 26), dok je
nacionalistiki orijentisan politiar i pesnik Milan Komneni u noj video
put da sa duhovnog horizonta uklonimo tragove apsurda, nekulture,
antisrpstva, podvala i ponienja (Setno slovo o vladici Nikolaju, Glas
Crkve, broj 3, 1988, str. 30). Za svetenika Dragana Terzia bila je to
mogunost za zaceljivanje jedne velike rane na srpskom pravoslavnom
nacionalnom biu (Svedok istine, Glas Crkve, 1991, broj 3, str. 52).
Kampanja za obnovu Velimirovieve reputacije sastojala se od
preduzimanja razliitih mera s ciljem da se javnosti nametne pozitivno
tumaenje njegovog ivota. Godine 1985. Velimiroveev sinovac, vladika
abako-valjevski Jovan, osnovao je publikaciju Glas Crkve koju je
ureivao njegov lini pomonik, akon Ljubomir Rankovi. Cilj ovog
51
pomalo buntovnikog asopisa bio je otvoreno i slobodno pisanje o
problemima crkvenog ivota, koji po svojoj prirodi ozbiljno zasecaju u
probleme nae drutvene zajednice u celini u elji da otvoreno i
slobodno komentarie odluke i stavove najvie crkvene vlasti, i o njima
daje svoj sud, koji takoe moe biti osporavan u jednom demokratskom
dijalogu (Posle dve godine Glas Crkve, broj 1, 1987, str. 72). Jo
konkretniji cilj ovog asopisa bio je da d svoj doprinos objektivnom
osvetljavanju Vladiine linosti i doprinese okonanju viestruko tetne
kampanje protiv njega (urnalistika ili ???? Glas Crkve, broj 1,1987, str.
73). Njegovo urednitvo upustilo se u borbu s mranim silama
dananjice kojima smeta Vladiino prisustvo u srpskom narodu te
nastoje da ga proteraju iz svesti i pamenja savremenika (ibid.). Opis
mranih sila u istom uvodniku liio je na neto to bi napisao sam
vladika Nikolaj: lakeji, piskarala, bezimeni epigoni koji svojim
pamfletima iz kojih bazdi otuni miris masonsko-vatikansko-
kominternovske trulei truju laima narodnu svest (ibid.).
Znatan deo svakog broja Glasa Crkve, koji je tampan u tirau od
oko 10.000 primeraka, bio je posveen popularizaciji Velimirovievih dela.
Izvodi iz dela vladike Nikolaja redovno su objavljivani u asopisu,
propraeni pohvalama i velianjem njegovog dela. U jednom lanku se, na
primer, tvrdi: Malo se ta [od Nikolajevih tekstova] moe izostaviti da ne
ue u antologije svetske knjievnosti. U njegovim knjievnim radovima i
celokupnom 'stilistikonu nema padova, nedomaaja, promaaja,
neukusnosti, i kao filosof [Velimirovi] je nenadmaan, kao besednik je
bez premca, a i bogomdani [je] pesnik (Mnogosvenjak Vladika
Nikolaj, Glas Crkve, 1987, broj 2, str. 19-21).
Krajem 1980-tih, Glas Crkve je ve prerastao u izdavaku kuu,
prvu koja je objavila Velimirovieve knjige u postkomunistikoj Srbiji.
Godine 1986, arhimandrit Atanasije Jevti privatno je objavio knjigu Novi
Zlatousti Artemija Radosavljevia, prvu afirmativnu biografiju
Velimirovia od Drugog svetskog rata naovamo. Otprilike u to vreme, na
Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, mladi teolog Radovan Bigovi poeo
je da pie svoju doktorsku tezu o Velimiroviu pod nadzorom vladike
Amfilohija Radovia.
Pored svojih brojnih izdavakih aktivnosti, abako-valjevska
eparhija redovno je organizovala komemorativne sveanosti posveene
Jovan Byford
52
Velimiroviu, odravane uz odobrenje, prisustvo i publicitet ljudi poput
Jevtia, Radovia i Radosavljevia, kao i pripadnika srpske nacionalistike
politike i kulturne elite, ukljuujui tu i Vuka Drakovia, Matiju
Bekovia, Danka Popovia, Milia od Mave, Radovana Karadia i
druge. Osamnaestog marta 1986. godine, jedna ikona s Velimirovievim
likom postavljena je na oltar crkve u Valjevu. Godinu dana kasnije,
urednici Glasa Crkve, u dogovoru s lokalnim svetenstvom i nekim
uticajnim srpskim episkopima, nezvanino su kanonizovali Velimirovia i
proglasili ga svecem zatitnikom svog asopisa (detaljnije o ovom
dogaaju i njegovom znaaju vidi u glavi 6). Priblino u to vreme, 139
svetenika iz ove eparhije (Glas Crkve je izvestio da ih je bilo preko 200),
potpisalo je apel upuen Arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve,
traei da se izvri eklezioloko-istorijska procena i ocena linosti i
sveukupnog dela Vladike Nikolaja, naroito kada se ima u vidu
kontinuirana tendencija osporavanja ovoga. U svom apelu, koji je naiao
na povoljan prijem Sabora, tvrdili su da je Veliki Blagovesnik iki u
ivotu verujueg naroda srpskog a i ostalog pravoslavnog sveta ve
zadobio i ima zaslueno priznanje i mesto koje mu pripada: kao vernom
svedoku Jagnjetovom, kao ugodniku Bojem kao Uitelju i Proroku kao
Arhipastiru i Ocu hristoimenitog, svetosavskog naroda u Crkvi (Priziv
za zatitu linosti i dela Vladike Nikolaja ikog, Glas Crkve, broj 3, 1987,
str.19). Apel je predstavljao odgovor na neprekidne napade na vladiku,
koji dolaze ne samo spolja od vladajuih bezbonikih ideologa i
novinara u njihovoj slubi, nego su ponekad inspirisani i pothranjivani
iznutra, od nepastirskih, nesvetenikih struja i grupa, koje se zaklanjaju
ispod tueg kiobrana i slue tuim, nehrianskim interesima (ibid.).
U prolee 1989. godine, na trideset treu godinjicu Velimirovie-
ve smrti, Glas Crkve je organizovao skup, kojom prilikom su vladika
budimski Danilo i arhimandrit Atanasije Jevti sveano osvetali kapelu
posveenu uspomeni na Velimirovia. Izgradnju kapele, koja je finansira-
na iz privatnih donacija, naruio je nekoliko godina ranije Velimiroviev
sinovac vladika Jovan, koji je umro neposredno pre njenog zavretka. Na-
kon ceremonije osvetenja, odrano je knjievno vee uz uee pripad-
nika srpske nacionalistike elite kao to su Vuk Drakovi, Milan Kom-
neni i Danko Popovi koji su redom odali priznanje velikom vladiki Ni-
kolaju. Ovaj dogaaj dobio je veliki publicitet kada su vlasti zvanino za-
53
branile objavljivanje govora Vuka Drakovia ni manje ni vie nacio-
nalistikog, ni kontroverznijeg, od drugih govora koje je odrao u to vre-
me. Uprkos zabrani, i u elji da podigne letvicu demokratije u Srbiji, Glas
Crkve je doneo Drakoviev govor u svom narednom broju (Paso za
vladiku Nikolaja, Glas Crkve, 1989, broj 3, str. 71-74).
Skup u Leliu marta 1989. godine znaajan je i po tome to je tom
prilikom srpsko svetenstvo naklonjeno Velimiroviu otkrilo svoju elju
da njegove posmrtne ostatke prenese u Srbiju i da ih poloi da poivaju u
vladikinom rodnom selu (D.S. Osveena kapela Svetog Nikolaja
Velimirovia, Glas Crkve, broj 2, 1989, str. 16). Nakon tri meseca, na
redovnom sastanku Sabora Srpske pravoslavne crkve, vladika
zapadnoevropski Lavrentije (koji je tada nasledio nedavno preminulog
Velimirovievog sinovca na mestu vladike abako-valjevskog) zaloio se
da Sabor obrazuje odbor koji bi poeo da radi na Velimirovievom
povratku u Srbiju. Sabor je Velimirovievu ekshumaciju i prenos
posmrtnih ostataka poverio lino vladiki Lavrentiju. Nakon godinu dana,
on je podneo izvetaj Saboru, rekavi da od nadlenih graanskih vlasti
za ovo [za povratak Velimirovia] postoji zeleno svetlo, pod uslovom da
ovaj dogaaj protekne bez veih ceremonija i angaovanja graana.
Lavrentije je predloio da se prenos posmrtnih ostataka poveri dvojici
srpskih vladika u Americi i vladiki ikom, Stefanu (navedeno prema:
Jankovi, 2003, str. 493 ). Bilo je potrebno vie od godinu dana da se
pribave potrebni dokumenti. Dvadeset petog aprila 1991. godine,
Velimirovi je ekshumiran i njegovi ostaci preneseni iz Libertivila u
ikago, gde su oieni i smeteni u koveg koji je zapeaen. Koveg je
ukrcan na redovni veernji let JAT-a za Beograd, 2. maja.
U Srbiju je stigao narednog jutra. Na aerodromu je Velimirovieve
ostatke doekao patrijarh Pavle sa jednim brojem episkopa Srpske
pravoslavne crkve. Na veliko razoarenje crkvenih poglavara, na
aerodromu se pojavilo samo oko petsto vernika, uglavnom iz abako-
valjevske eparhije. Vladikini ostaci su potom preneti u crkvu svetog Save
u Beogradu (koja se nalazi uz veliki Hram svetog Save), gde ih je doekalo
nekoliko hiljada vernika. U subotu, 4. maja, u hramu je odrana sveta
liturgija u ast Velimirovia, a zatim i odgovarajua duhovna akademija
posveena Nikolajevom bogoslovskom delu. U nedelju, 6. maja,
Velimirovievi posmrtni ostaci preneti su prvo u iku eparhiju u kojoj je
Jovan Byford
54
slubovao kao vladika 1919. i od 1937. do 1956. godine, a zatim 12. maja, u
njegovo rodno selo Leli.
Sahrana u Leliu bila je najvea komemorativna sveanost
posveena Velimiroviu u tom periodu: masovni skup kome je
prisustvovalo petnaest do trideset hiljada vernika. Doli su i predstavnici
vladajueg politikog establimenta, meu kojima i tadanji srpski
premijer Dragutin Zelenovi, ministar vera Dragan Dragojlovi, ministar
kulture Radomir aranovi i ministar odbrane, admiral Miodrag Joki,
kao i predstavnici opozicionih partija ukljuujui Radovana Karadia i
Vojislava eelja. Crkvena tampa je ovom dogaaju dala veliki publicitet.
Pravoslavlje mu je posvetilo ceo jedan broj, isto kao i Glas Crkve. Obe
publikacije bile su ispunjene detaljnim opisima sveanosti u Leliu,
proaranim izvodima iz Velimirovievih rukopisa i hvalospevima o
njegovom radu i delu. Prisustvo predstavnika vlade obezbedilo je
izvetavanje vodeih listova kao to su Politika i Politika ekspres, kao i
nacionalne televizije. Pored toga to je o ovom dogaaju izvestila u svom
dnevniku, srpska dravna televizija posvetila je Velimiroviu i jednu
epizodu programa Neto vie u kojoj je glumac Milan Dimitrijevi itao
izvode iz Velimirovieve knjige Molitve na jezeru, a pisac Slaven
Radosavljevi govorio o njegovom delu, pozitivno ocenjujui njegove
filozofske radove.
Ova promena u stavu vodeih medija i vladajueg establimenta
u odnosu na Crkvu, a posebno na Velimirovia, bila je sporedan proizvod
sveobuhvatnije promene u odnosima izmeu svetovnih i crkvenih vlasti u
Srbiji. Tako su i dolazak Slobodana Miloevia na politiku scenu i uspon
srpskog nacionalizma dobili znaajnu podrku Crkve. Arhimandrit
Atanasije Jevti je 1989. godine hvalio Miloevievu politiku na Kosovu
zato to [smo] pogledali kosovskoj istini u oi i reagovali na kosovsku
tragediju Srpskog naroda (navedeno prema: Tomani, 2001, str. 20). U
tom smislu, jedan uvodnik u Glasu Crkve objavljen iste godine primeuje
da ve sada valja poteno priznati odreene zasluge i zalaganje novog
srpskog rukovodstva u reavanju srpskog pitanja. Nova vlast umela je
pravilno da iskoristi veliku demokratsku energiju i duhovni potencijal
srpskog naroda koji je ponovo poeo misliti svojom glavom i odluivati o
svojoj sudbini (Predlog Srpskog crkvenonacionalnog programa, Glas
Crkve, broj 3, 1989, str. 5). U junu 1990. godine lanovi Svetog sinoda
55
Srpske pravoslavne crkve posetili su Slobodana Miloevia, i posle
sastanka s njim, izdali saoptenje u kom se kae kako je ovaj susret
simbolino oznaio da je tom tekom i runom periodu u ivotu SPC, bar
to se Srbije tie doao kraj (Tomani, 2001, str. 25). Meutim, period
saradnje izmeu crkve i drave trajao je relativno kratko. Srpska
pravoslavna crkva brzo se razoarala u Miloevia smatrajui ga
nesposobnim da ostvari obeani duhovni preporod Srba (detaljnije o
odnosima izmeu crkve i drave u Srbiji vidi u Tomani, 2001. i Radi,
1996/2002). Zato su od 1991. do 2000. godine komemorativne sveanosti i
druge provelimirovievske manifestacije u abako-valjevskoj eparhiji,
npr. 40. godinjica Velimirovieve smrti 1996. godine, prole relativno
nezapaeno, ali ih, sa druge strane, svetovne vlasti nisu ni zabranjivale.
Memorijalne aktivnosti Velimirovievih poklonika u redovima
crkve i nacionalistike elite u zemlji odigrale su kljunu ulogu u
promovisanju Velimirovievog dela i transformaciji vladikinog lika
krajem 1980-tih i poetkom 1990-tih godina. U ovaj poduhvat spadali su i
smiljeni pokuaji potiskivanja kontroverzi vezanih za Velimirovievo
delo. Na primer, ima dokaza da su u nekim Velimirovievim delima
objavljenim tokom protekle decenije izdavai kriom cenzurisali
kompromitujue delove u kojima on, recimo, hvali Hitlera ili govori o
Srbima kao o arijevskoj rasi (vidi Tomani, Falsfikat sa blagoslovom
episkopa, Danas, 15-16. mart, 2003; Ivan olovi udni ljudi Danas, 2-3.
februar, 2002). Ovakvi primeri oigledno govore o postojanju namere i
elji odgovarajuih struktura da reguliu sadraj kolektivnog pamenja.
Objanjenja koja se preterano oslanjaju na intencionalnost retko
daju celovit prikaz preobraaja kolektivnog pamenja. Fokusiranje na mo
i namere pojedinaca i institucija otkriva nimalo laskavu sliku modernog
drutva. Oslanjanje na pojednostavljenu, preutnu pretpostavku da se
funkcionisanje kolektivnog pamenja moe svesti na ljudski faktor
(Kansteiner, 2002, str. 195) podrazumeva da javnost spremno prihvata
ono to joj saoptavaju relevantne strukture moi bez suprotstavljanja,
sumnje ili osporavanja ideolokih tvrdnji. Drugim reima, takav pristup
navodi na zakljuak da se 'predstava injenino poklapa s recepcijom'
(ibid.), ostavljajui nam sliku nemisleeg drutva - drutva koje je lako
prevariti propagandom i pustim priama. Nasuprot tome, novije
poststrukturalistike teorije kulture i komunikacija ukazuju na to da ljudi
Jovan Byford
56
nisu pasivni primaoci ideologije, ve akteri u slobodnoj igri znaenja,
sposobni da formiraju sopstveno shvatanje dominantnih ideja, kao i da
ospore, pobiju ili oslabe vladajue ideologije (Billig, 1997b; Thompson,
1984). Irvin-Zarecka priznaje da su pojedinci savreno sposobni da
ignoriu i najbolje ispriane prie, i unesu sopstveno, subverzivno
znaenje ak i u retoriki najsavreniji tekst' (1994, str. 4). Ovo potvruje
da procesi drutvenog pamenja sadre i vrstu argumentativnu
komponentu o kojoj smo govorili u uvodu. Pamtiti ne znai samo
predstaviti neto, ve i implicitno se suprotstavljati konkurentskim
predstavama koje koegzistiraju u javnom domenu. Zato je, kada se
istrauje zato i kako se, u odreenom kontekstu, jedna verzija prolosti
pamti, a druga zaboravlja, vano prouiti ne samo mahinacije ljudskih i
drutvenih inilaca koji iza toga stoje, ve i relevantnu tekstualnu
dinamiku, odnosno retorike i argumentativne vetine kojima se postie
da odreena verzija prolosti bude prihvatljivija od drugih. S tim u vezi je
i pitanje na koji nain u praksi pamenja neke verzije prolosti potiskuju
konkurentske verzije prolosti i izbacuju ih iz igre, udaljavajui ih iz svesti
naroda.
57

Diskurzivna dinamika drutvenog zaboravljanja:
Potiskivanje kao zamena

Kao to smo ve pomenuli, Irvin-Zarecka (Irwin-Zarecka,1994)
tvrdi da se u kolektivnom pamenju pojedini aspekti prolosti predaju
zaboravu tako to se ne evociraju, to se o njima ne govori i to se ne pamte
u javnosti. Oni se potiskuju odstranjivanjem iz komemorativnih
ceremonija, knjiga i muzeja. Vano je imati na umu da je u priama o
prolosti, zbog njihovog hronolokog sleda i organizacije, nemogue
jednostavno izostaviti neku neprijatnu epizodu ili istorijsko razdoblje.
Tiina mora biti prekrivena reima (str. 120). Ono to se namerno
zaboravlja mora biti zamenjeno odgovarajuim supstitutom:
'... Kada govorimo o zaboravljanju, onda govorimo o istiskivanju (ili
zameni) jedne verzije prolosti drugom. Slikovito prikazano, kada
krenemo da oslukujemo istorijsku tiinu, prinueni smo da ujemo
mnogo buke (Irwin-Zarecka, 1994, str. 120).
U tom smislu, drutveno zaboravljanje povlai stvaranje
alternativnih seanja da bi potisnula materijal koji treba da bude
zaboravljen i zamenila ga bezopasnijim i nekodljivijim sadrajem.
Nedavno je i socijalni psiholog, Majkl Bilig (Billig, 1999a) ukazao
na to da zamena neprijatnih seanja potpomae proces voljnog
zaboravljanja:
'Potiskivanje zahteva zamenu, tako to se jedna opasna tema
zamenjuje nekom drugom... Ako neko uspe da potisne odreeno
iskustvo, rezultat toga ne bi trebalo da bude amnezija ili praznina
u zapamenom toku svesti. Mora se nai supstitutivan sadraj tako
da jedna mogua pria u seanju bude zamenjena drugom, koja
potiskuje onu prethodnu (str. 168-169).
Bilig (Billig, 1999a, 1999b, 1997a) tvrdi da zamena ima kljunu
ulogu u potiskivanju i na indivudalnom i na kolektivnom nivou. On kae
Jovan Byford
58
da nasuprot pretpostavkama tradicionalne psihologije i psihoanalize,
individualno potiskivanje ne mora da bude shvaeno kao neki
misteriozan unutranji dogaaj koji se odvija u ljudskom mozgu i ije se
delovanje moe posmatrati samo indirektno, kroz psihoanalizu. Naprotiv,
potiskivanje predstavlja diskurzivnu i u krajnjoj liniji drutvenu aktivnost.
Mi, i kao pojedinci i kao kolektiv, potiskujemo seanja tako to kroz
komunikaciju razvijamo ili usvajamo niz diskurzivnih i retorikih
strategija kako bismo izbegli da govorimo, ili mislimo, o neprijatnim
temama. Vetina potiskivanja je u osnovi retorika vetina efektivne
promene teme, kojom se skree panja s materijala koji treba da bude
potisnut.
Bilig (Billig, 1999a,1999b) takoe tvrdi da je jedna od kljunih
karakteristika potiskivanja, kao suptilnog i nesvesnog oblika voljnog
zaboravljanja, to to se odvija izvan svesti. Ova nesvesna i nenamerna
priroda potiskivanja proistie iz injenice da su odgovarajue vetine
utkane u rutinu govora i svakodnevnu drutvenu interakciju:
'Niz rutina, zbog svoje prirode neega to je uobiajeno i
nenamerno, odvlai panju od drugih moguih misli i tako moe da
odri (neku) vrstu drutvene amnezije (Billig, 1999b, str. 321).
Jedan od naina na koji rutina olakava zaboravljanje jeste
standardizacija specifinih seanja. Kada se konstruiu standardizovana
seanja, tj. kada specifini nain na koji je ispriana pria o nekom
dogaaju postane uobiajen, odnosno rutinski, onda ono to je prvobitno
bilo izostavljeno biva jo vie zaboravljeno (Billig, 1999a, str. 169).
Psiholoka istraivanja su pokazala da ustaljenost odreenih seanja
smanjuje mogunost proizvodnje alternativnih verzija (Roedinger et al.
1997; Schacter, 1995). Kao to to kae Bilig, dobro zapamena pria deluje
tako to uklanja potrebu za daljim radom seanja. Ona sama je dokaz da je
prolost upamena (str. 169).
Ovaj princip funkcionie na drutvenom planu, gde kulture i
grupe slave svoju prolost stvarajui istorije koje istovremeno ukljuuju i
pamenje i zaboravljanje. (Billig, 1999a, str.170). Bilig navodi Renanovu
izreku da je zaboravljanje... kljuni faktor u stvaranju nacije. Tako se
zaboravljanje ne postie optom amnezijom, ve formulisanjem
istorijskih mitova koji govore samo o slavnoj i neukaljanoj prolosti
(ibid.):
59
to vie tvrdimo da pamtimo prolost - ili to vie neka grupa tvrdi
da poznaje svoju istoriju to e se taj konstruisani opis bolje odrati.
Krajnji rezultat je individualno ili kolektivno zaboravljanje
postignuto uz pomo pamenja uvrenog u esto ponavljanoj
prii (ibid.).
Novija literatura o kolektivnom pamenju nudi brojne primere
takvih supstitutivnih mitova ustaljenih u prikazivanju nacionalne
prolosti. Prie o muenikoj istoriji Austrije za vreme II svetskog rata,
irene tokom posleratnih godina, odigrale su vanu ulogu u potiskivanju
alternativnih i neprijatnijih verzija o nacistikoj prolosti ove zemlje.
Slino tome, odupiranje poljskog drutva da preuzme svoj deo moralne
odgovornosti za holokaust bilo je mogue zbog prisustva supstitutivnog
mita o tome da je Poljska u stvari rtva istorije, konkretno nacizma i
komunizma (Irwin-Zarecka, 1994, str. 120). I u Francuskoj je isticanje
aktivnosti pokreta otpora u opisima II svetskog rata pomoglo da se iz
svesti javnosti potisne naslee Viija i seanje na kolaboracionizam
(Rousso, 1991).
Kao to emo pokazati u narednom delu teksta, postojanje
supstitutivnog mita, koji je omoguio potiskivanje kontroverzi u vezi sa
ivotom Nikolaja Velimirovia, imalo je znaajnu ulogu u njegovoj
rehabilitaciji krajem 1980-tih i poetkom 1990-tih godina. Pored toga,
dokazaemo da istrajavanje ovog mita i dalje ima veliki znaaj za
odravanje pozitivne slike o vladiki u Srbiji danas. U pitanju je mit u
kojem je Velimirovi prikazan kao muenik i rtva nacistikog progona
za vreme okupacije Jugoslavije od 1941. do 1945. godine.
Jovan Byford
60

Velimirovi u logoru Dahau:
'Muenitvo' kao supstitutivni mit

Tokom itave poetne faze Velimirovieve rehabilitacije na ko-
memorativnim sveanostima organizovanim u abako-valjevskoj epar-
hiji, u propovedima i govorima verskih poglavara, intelektualaca i pisaca,
kao i u lancima objavljivanim u verskoj tampi uz vladikino ime su ru-
tinski upotrebljavane rei kao to su muenitvo i patnja. Za Velimiro-
via se govorilo da je veliki muenik, stradalnik, molitvenik i duhovnik
srpski (svetenik ore Zeljaji, 'Poslednje godine vladike Nikolaja Veli-
mirovia u Americi, Glas Crkve, broj 2, 1988, str. 25); veliki duhovnik,
stradalnik i muenik za fiziki i duhovni spas svoga naroda (D.S.): 'Osve-
ena kapela Sv Nikolaja Srpskog', Glas Crkve, broj 2, 1989, str. 16), Mue-
nik dahauki, Pustinjak ohridski, Arhipastir iki i sveti Seljak leliki
(Jevti, 'Mi smo narod kulta ivih', Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 29), Sveti
muenik vladika iki Nikolaj, (svetenik Dragan Terzi, 'Svedok istine',
Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 52), sveti muenik i junaki Vladika (Milan
Komneni, 'Sva nam je zemlja Leli', Glas Crkve, broj 3, 1991. str. 48).
Na promotivnom posteru, koji je povodom sahrane Velimiro-
vievih posmrtnih ostataka u njegovom rodnom selu Leliu maja 1991.
godine postavljen u crkvama irom Srbije, nije navedeno nita drugo o
vladikinom ivotu i radu osim da je 1941 uhapen od strane Gestapoa i
da je tamnovao u manastiru Ljubostinji, Rakovici, Vojlovici i u zlo-
glasnom logoru Dahau zajedno sa patrijarhom Gavrilom. Slino tome,
prvo to je Vladika Amfilohije Radovi u svojoj sveanoj propovedi na
samoj ceremoniji rekao o Velimiroviu, bilo je to da je bio prognanik iz
svoje zemlje, zatvorenik ljubostinjski, vojlovaki, zatvorenik iz Dahaua
('Bogoljubac i narodoljubac, Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 39).
Navodno muenitvo Velimirovia tokom II svetskog rata
isticano je i u verskoj umetnosti toga doba. Freska u crkvi svetog Kon-
61
stanina i svete Jelene na Vodovcu u Beogradu koju je 1989. godine
naslikao kontroverzni umetnik Mili od Mave prikazuje Nikolaja
Velimirovia u drutvu dva kanonizovana srpska muenika, igumana
Pajsija i akona Avakuma, koje su turske vlasti 1814. godine nabile na
kolac. tavie, Velimirovi, Pajsije i Avakum su, na ovoj freski, okrueni
desetinama izgladnelih i bezimenih srpskih rtava ustakih
koncentracionih logora. Na drugoj freski u srpskom manastiru Nova
Graanica u ikagu, Ilinoj iji je naziv 'Sveti Novomuenici Jasenovaki i
Glinski i Sv. Nikolaj u Dahau Velimirovi je oslikan kao zatoenik u
logoru Dahau, usred kolone rtava ustakih ratnih zloina, predstavljenih
kao srpski seljaci s oreolima oko glave. U oba sluaja seanja kroz
umetnost Velimirovi je ukljuen u predstave o srpskom stradalnitvu, to
odraava miljenje o vladiki kao o mueniku i simbolu stradanja srpskog
naroda kroz istoriju.

Freska iz crkve svetog Konstantina i svete Jelene na Vodovcu u Beogradu.
Jovan Byford
62

'Sveti Novomuenici Jasenovaki i Glinski i Sv. Nikolaj u Dahau,
srpski manastir Nova Graanica kod ikaga, Ilinoj

Slino tome, u pesmi Povratak vladike Nikolaja, objavljenoj 1993.
godine (Glas Crkve, broj 2, 1993., str.30) Duan Vasiljevi ovako opisuje
povratak Velimirovievih motiju u Srbiju:
Arhiakon Stefan
i akon Avakum,
idui unazad,
s mirom muenika;
iz kadila svetih
posipaju vatru
svakim delom puta
gde proe Vladika
Izbor Velimirovievih pratilaca nije sluajan ni u ovoj alegorijskoj
pesmi. Arhiakon Stefan je sveti Stevan, Isusov ak i prvi hrianski
muenik. Ovo povezivanje sa dvojicom kanonizovanih muenika, ponovo
namee sliku Nikolaja kao jednog od njih. I u pesmi Komnena Beirovia
63
Graja na Vladiku, objavljenoj u Pravoslavlju septembra 1991. godine,
Nikolaj je opisan kao srpski muenik/ izgnanik i zatoenik/ pravednik i
molitvenik (Pravoslavlje, 1. jun 1991, str. 7).
Prikaze Velimirovia kao rtve nacizma u verskim asopisima i
biografijama esto ilustruje fotografija iz doba njegovog zatoenitva u
Ljubostinji, na kojoj se vladika nalazi u drutvu nemakog vojnika. U
svom govoru prilikom Velimirovieve sahrane u Leliu, pesnik Milan
Komneni je govorei o toj fotografiji rekao:
Postoji fotografija iz ratnih dana koja simbolie postradanje srpskog
svetenstva. Na toj fotografiji vidi se skrueni Nikolaj, utamnien u
ii, a pored njega, turoban kao teutonsko udovite straari
nemaki soldat (Setno slovo o Vladici Nikolaju Glas Crkve, broj 3,
1988, str. 32).

Ne bi se moglo rei da ta fotografije (vidi sliku), opravdava
ovakvo tumaenje. Nemaki vojnik opisan kao teutonsko udovite iste
je visine kao Velimirovi, koji je, prema linoj karti izdatoj 1949. godine u
Sjedinjenim Dravama, bio visok 170 cm. Isto tako, na licima vladike i
straara nema niega to bi nas navelo na pomisao da je Velimirovi
Jovan Byford
64
skruen ili da je vojnik uopte turoban. tavie, u Velimirovievom
stavu se vidi element poziranja pred kamerom. Pa ipak, Komneniev opis
ilustruje nain na koji su Velimirovieve pristalice, tumaei relevantan
vizuelni materijal, nastojale da ugrade interpretaciju u raspoloivi okvir u
kojem dominira tema stradanja. Fotografija je postala amblem
Velimirovievog muenitva, upeatljiva slika koja pomae odravanje i
prenoenje seanja (Yates, 1966; Bartlett, 1932).
Tenja da se Velimirovi prikae kao rtva nacistikog progona
odrala se sve do dananjeg dana. Nedavno objavljena knjiga o Nikolaju
Velimiroviu nosi naslov Sveti Velikomuenik Vladika Nikolaj iki
(Saramandi, 2004). U zvaninom predlogu za vladikinu kanonizaciju,
koji je Saboru Srpske pravoslavne crkve podneo jedan broj visokih
crkvenih dostojanstvenika u decembru 2002. godine, istie se da je
vladikin kult u narodu ojaan njegovim stradanjem za Hrista u
nemakim zatvorima i logorima (navedeno prema: Jevti, 2003, str. 306).
Slina tema provlai se i kroz kondak, kratku himnu posveenu
Velimiroviu, koju je prilikom njegove kanonizacije maja 2003. godine
odobrio Arhijerejski sabor:
Rodio se jesi u Leliu srpskom,
Arhipastir bio u Ohridu Svetonaumskom,
Na prestolu Svetog Save u ii si stolovao,
Narod Boji Jevaneljem uio i prosvetio,
Pokajanju i hristoljublju ljude privodio,
Za Hrista i stradanje u Dahau pretrpeo,
Toga radi i proslavi te, Svetitelju,
Nikolaju Novi Bogougodnie.
Bez obzira na to to se esto govori o njegovim navodnim
patnjama u rukama nacista, status Nikolaja Velimirovia kao muenika
veoma je sporan. Iako se na osnovu poreenja Velimirovievih fotografije
snimljenih 1941. i 1945. godine, vidi da je on u tom periodu dosta ostario,
nema dokaza da je bio izloen bilo kakvoj torturi ili patnjama.
Prema Velimiroviu se u srpskim manastirima Ljubostinji i
Vojlovici postupalo sasvim pristojno. Sudei po seanjima oevidaca
Nikolaj je u Ljubostinji imao prilino veliku slobodu kretanja i redovno je
primao u posetu lokalno stanovnitvo. Prema jednom svedoenju, esto je
delio deci slatkie i smokve - privilegija koju je uivao malo koji nemaki
65
zarobljenik za vreme rata (pismo Bosiljke uriin objavljeno pod
naslovom Vladika je vie voleo da bude nemaki zatoenik Glas Crkve,
1987, broj 1, str. 75). Pored toga, prema njegovim sledbenicima u crkvi,
Nikolaj je za vreme svog boravka u Ljubostinji uspeo da osnuje sirotite
za decu izbeglice u oblinjem gradu Trsteniku (Radovi, 'Beseda episkopa
banatskog Amfilohija Radovia Glas Crkve, broj 3, 1987, str. 32) i da spase
jednu jevrejsku porodicu od nemakog hapenja (vidi Glavu 5). U
Vojlovici, iako pod nemakom straom, Doi i Velimirovi su imali na
raspolaganju svaki po dve sobe. Bilo im je dozvoljeno da obavljaju versku
slubu u manastiru i imali su dovoljno hrane koju su im obezbeivale i
vlasti i lokalno stanovnitvo (Borkovi, 1979, str.270). U svojim
memoarima, vladika Vasilije Kosti (1907-1978), koji je u to vreme boravio
u Vojlovici, sea se da su esto i rado primali pakete s hranom iz drugih
srpskih manastira (Kosti, 2003). Istovremeno se govori da je Nikolaj bio
oajan zbog zatoenitva u manastiru i nemogunosti da komunicira sa
svojom eparhijom. Oficir SS-a, porunik Majer, zabeleio je u svom
izvetaju da je esto nalazio Velimirovia u stanju duevnog rastrojstva i
pijanstva (Radi, 2002, str.80).
Isto tako, ima malo dokaza da su Velimirovi i patrijarh Gavrilo
Doi za vreme od dva i po meseca koje su proveli u Dahau kao poasni
zarobljenici trpeli patnje i torturu sline onima kojima su svakodnevno
bili izloeni obini logorai. Poasni zarobljenici u logoru Dahau imali su
poseban smetaj odreen samo za privilegovane, Ehrenbunker, i hranili se
kao nemaki oficiri. Kao to je to bio sluaj i sa ostalim poasnim
zarobljenicima, vrata elija u kojima su bili Velimirovi i Doi nisu
zakljuavana, a imali su i slobodan i neogranien pristup posebnom
dvoritu u logoru (Berben, 1975, Marcuse, 2001). Pored toga, njima je kao
svetenim licima bilo dozvoljeno da nose svetenike mantije i nije im
brijana glava. Prema svedoenju Branka orevia, takoe logoraa, koje
je objavila Srpska pravoslavna crkva u leto 1946. godine, Velimirovi i
Doi u logoru nisu bili izloeni fizikom nasilju (Glasnik Srpske
pravoslavne crkve, jul 1946, str. 66-67).
Dodatan dokaz u prilog tvrdnji da Velimiroviev ivot nije bio
ugroen za vreme internacije u Nemakoj jeste injenica da su nemake
vlasti preduzele posebne mere da obezbede Velimirovievo i Doievo
preivljavanje. Njih dvojica su odvedeni u Dahau posle lekarskog
Jovan Byford
66
pregleda, koji je imao za cilj da utvrdi da su obojica sposobni za
putovanje. Neposredno pre deportacije, glavnokomandujui SS-a za
Srbiju, general Miler, napomenuo je da bi smrt ma kojeg od njih za vreme
njihovog boravka u Nemakoj imala krajnje tetnih posledica i da bi je
neprijateljska agitacija na Balkanu i u celom svetu iskoristila protiv Rajha
kao tobonje gestapovsko ubistvo (navedeno prema: Radi, 2002, str. 85).
Zbog toga je sve odluke o postupku prema zarobljenicima za vreme
njihovog transporta morao prvo da odobri najvii oficir nemake policije
u Srbiji dr Kaltenbruner.
Zanimljivo je da se u pozitivnim prikazima Velimirovievog
ivota neprestano ponavljalo da su Nikolaj i patrijarh Gavrilo u logoru
Dahau doiveli sve strahote ovog pakla na zemlji, pretrpeli stradanje i
patnje (Radosavljevi, 1986, str. 18), da su ih muili i kinjili njihovi
tamniari (Bogosav Marjanovi, 'Izdajnik, a u Dahau!', Ilustrovana politika,
16. oktobar 1990, str. 45) i proli pakao logora Dahau (Ljubomir
Rankovi, 'Vladika Nikolaj u slubi bogu i rodu, Glas Crkve, broj 3, 1991,
str. 9). Otac arko Gavrilovi pie da je u logoru Dahau Velimirovi, kao i
drugi sunji, oekivao smrt svakog trenutka streljanjem, od trovanja,
bolesti ili iz drugih razloga (uvod u 'Velimirovi, 1998, str. 10). Vladika
Amfilohije Radovi je ak otiao tako daleko da Velimirovievo stradanje
u logoru Dahau uporedi s raspeem ('Bogoljubac i Narodoljubac, Glas
Crkve, broj 3, 1991, str. 44), dok ga je Rankovi poredio s Hristovim
iskustvom na Golgoti ('Vladika Nikolaj u slubi bogu i rodu', Glas Crkve,
broj 3, 1991, str. 7).
Meutim, u opisima Velimirovievog ivota upadljivo nedostaju
detalji o mukama i stradanju u zarobljenitvu. Vladika Artemije
Radosavljevi (1986) navodi da su mnogi oevici posvedoili o
stradanju Nikolaja i patrijarha Gavrila u logoru, a da su oni i sami
prepriavali ono to su doiveli u potonjim kazivanjima, usmenim i
pismenim (str. 18). Neobino je to patrijarh Gavrilo u svojim memoarima
ne kae nita o ivotu u logoru, osim da je bio nemogu (Dakovi 1990,
str. 356). Praktino jedini javno objavljeni detalj u vezi sa stradanjem u
logoru, odnosi se na jedan incident, preprian u vie verzija nepoznatog
porekla, kada se Velimirovi, navodno, okliznuo, pao i odrao kolena dok
je nosio kofu vode (ili kiblu, u zavisnosti od verzije) preko logorskog
dvorita (Stanii, 1977; Marjanovi, 'Izdajnik, a u Dahau, Ilustrovana
67
politika, 16. oktobar, 1990, str. 45; Jankovi, 2002b, str. 674; vladika Jovan
Velimirovi 'Crtice iz ivota vladike Nikolaja', Glas Crkve, broj 2, 1991, str.
24). Uz ovu priu obino ide i opis verbalnog duela izmeu Velimirovia i
nemakog straara u kojem Velimirovi nadmudruje svog sagovornika
(vidi, na primer, Muenik logora Dahau, Ljubomira Rankovia, Veernje
novosti, 19. jun 2003). Ova epizoda je prikazana na ikoni Sveti
Novomuenici Jasenovaki i Glinski i Sv. Nikolaj u Dahau na kojoj je
Velimirovi naslikan u razgovoru s nemakim straarom u logoru. Pritom
je bitno to to nijedno od ovih svedoenja nije ni blizu navodima o
stradanju ili muenju. Umesto toga, opisujui ovu fazu Velimirovievog
ivota, veina njegovih biografa pribegava sistematskoj neodreenosti.
Bigovi (1998), na primer, samo uzgred pominje da ta su [Vladika
Nikolaj i Patrijarh Gavrilo] doiveli u logoru smrti to oni najbolje znaju.
Po njihovom svedoenju i svedoenju oevidaca, bilo je to vreme kada su
ivi zavideli mrtvima' (str. 43). Slino tome, vladika Jovan Velimirovi
samo napominje: Nepotrebno je i govoriti o ivotu Vladike Nikolaja i
Patrijarha Gavrila u logoru' ('Crtice iz ivota Vladike Nikolaja, Glas Crkve,
broj 2, 1991, str. 24)
4
. Neodreenost koja se jasno vidi u ovim opisima
znaajna je i u retorikom smislu, jer oigledno izostavljanje detalja
ostavlja utisak da je ono to je neizgovoreno tako uasno da se ne moe
adekvatno opisati reima. Tako je odreena informacija prikrivena, a
opta tvrdnja o muenitvu ostala neokrnjena.
5

4 Ovaj govor je odran je marta 1988. godine na komemorativnoj
sveanosti posveenoj vladiki Nikolaju Velimiroviu, poslednjoj kojoj je
prisustvovao vladika Jovan pre svoje smrti. Govor je objavljen u Glasu Crkve tri
godine kasnije, 1991.
5 U nedostatku dokaza iz logora, Velimirovievi sledbenici ponekad
baziraju svoje tvrdnje o muenitvu na injenici da su put za logor Nemci
pretvorili u pravo muenje patrijarha i vladike. Od manastira Vojlovice do
Paneva ilo se nekim lakim konjskim kolima, a od Bekereka do Pete, kako
navodi patrijarh Gavrilo, putovali su furgonom, bez prozora, klupa i ostalog
(vladika Jovan Velimirovi, Crtice iz ivota Vladike Nikolaja, Glas Crkve, broj 2,
1991, str. 24). Zanimljivo je da vladika Jovan s olakanjem priznaje da se od
Budimpete do Bea putovalo u malo pristojnijim vagonima (ibid.). U svojim
seanjima objavljenim u Parizu 1970. godine, patrijarh Gavrilo Doi osvre se i na
ovo putovanje i belei da dva duhovnika nisu bila transportovana zapregom ve
kamionom, koji je voen takvom brzinom, da je put bio neizdrljiv (Dakovi,
1990, str. 356).
Jovan Byford
68
Tvrdnje o stradanju zasnivaju se na izvesnim dokazima o
Velimirovievim fizikim ozledama koje su se ispoljile posle rata.
Artemije Radosavljevi tvrdi da se Velimirovi alio na bolove u nogama
i po leima, to su bile posledice stradanja i muenja u logoru (o emu je
lino svedoio i jedan ruski jeromonah koji je prisluivao obolelog
Vladiku u Sv. Tihonovskoj seminariji u Saut-Kananu i video modrice po
njegovim leima, kada ga je pre sahrane oblaio) (Radosavljevi, 2003,
str. 339; vidi i Bogosav Marjanovi, Izdajnik, a u Dahau, Ilustrovana
Politika, 16. oktobar 1990, str. 45). U jednom privatnom pismu koje je
poslao vladiki Lavrentiju Trifunoviu 14. maja 1988. godine, prota
Milivoje Mari pominje svedoenje igumana Vasilija koji je spremio
Nikolajevo telo za sahranu (i koji bi mogao biti ruski monah koga pominje
Radosavljevi) gde se navodi: Kada smo ga oblaili videli smo da su
njegove noge od kolena do stopala bile crne. On je muke podnosio, ali to
nikome nije govorio (navedeno prema: Jankovi, 2002a, str. 696). Tvrdnje
o Velimirovievim ozledama nedavno je potvrdio jeromonah Irinej
Dobrijevi, roen u Americi, na tribini udruenja Srpsk sabor Dveri
odranoj na Mainskom fakultetu decembra 2005. godine. On kae:
Kada sam pisao svoj prvi rad o Vladici Nikolaju, intervjuisao sam
oveka koji je pripremio njegovo telo na odru. I ovaj poboni Rus mi
ree da je jedan od vodeih razloga zbog ega Vladika Nikolaj kada
je iziao iz Dahaua hodao sa tapom, poto je hramao, bio je ranjen
za vreme svog zatvorenja u Dahau. Izgleda, on je rekao, da su mu
prsti na stopalima bili permanentno zgreni, poto odozdo kao da je
neko sekao noem njegova stopala i progorio ih ili sa nekim
gvoem ili cigaretama ili neto. Vladika Nikolaj nikada nije
govorio o tom negativnom iskustvu u Dahau, ima samo jedan
primer kada je govorio o Dahau to je u kontekstu jednog razgovora
sa jednim mladim Nemcem koji je bio vojnik tamo.
Neslaganja u ovim tvrdnjama (bolovi u leima, modrice na
nogama, oiljci od noa i cigareta) koje se pozivaju na isti izvor, odnosno
ruskog monaha koji je Velimirovievo telo spremio za sahranu, neizbeno
dovodi u sumnju njihovu verodostojnost. Ipak, one otkrivaju kako su
opisane fizike povrede verovatno izazvane artritisom od kojeg je patio
vladika Nikolaj i koji je nesumnjivo pogoran nepovoljnim uslovima u
kojima je proveo ratne godine asimilovane u mit o muenitvu i
69
pripisane mukama i patnjama koje je Nikolaj, po priama, pretrpeo u
logoru Dahau. tavie, to su muke o kojima Nikolaj nikada nije govorio.
Zato se on prikazuje ne samo kao muenik, ve i kao hrabar i herojski lik
koji je mirno i strpljivo podnosio ovozemaljske patnje.
Iako se veina navoda o Velimirovievom muenitvu odnosi na
njegova iskustva u zarobljenitvu, neki pisci istiu i nastavak njegovog
stradanja posle rata. Ljubomir Rankovi, recimo, pominje njegove
poslednje godine u izgnanstvu kao Golgotske staze emigracije, i ak
tvrdi da je veliki stradalnik za ivota postao jo vei stradalnik posle
smrti kada je on, koji je preiveo sve strahote rata, i koji je bio zatoenik
najzloglaenijeg faistikog logora, proglaen za saradnika okupatora
(Ljubomir Rankovi, 'Vladika Nikolaj u slubi bogu i rodu, Glas Crkve,
broj 3, 1991, str. 8). Slino miljenje izneo je i pisac Vuk Drakovi u
razgovoru obavljenom za potrebe ove studije:
On je proao golgotu koncentracionog logora, nesreu da se u
meuvremenu njegova zemlja odmetnula od Boga, postala
ateistika, otvoreno antihrianska, antiboija drava, diktatura,
drava zloina u koju se on nije mogao vratiti i nije hteo da se vrati.
Ostatak ivota proveo je u seobama, u tuini, u stranstvovanju,
sluajui lai o sebi, o eneralu Mihajloviu, o kralju, sluajui lai o
srpskoj istoriji, sluajui lai o svetom Savi, o Nemanjiu, dakle, o
svemu to je njega inilo i Srbinom i hrianinom. Sve je ovde bilo
napadnuto i baeno pod noge, a on je svu tu nesreu pratio iz
inostranstva i verovatno je umro u duhovnim patnjama. Jeste
muenik.
Osim toga, neki Velimirovievi poklonici smatraju da je vladiku
ubila jugoslovenska tajna sluba, to samo uvruje njegov status
muenika. akon Rado Mladenovi, koji vodi 'Duhovni centar vladika
Nikolaj Velimirovi' u Kraljevu, izjavio je tokom intervjua obavljenog u
leto 2003. godine da se Velimirovi formalno ne bi mogao smatrati
muenikom pod uslovom da nije otrovan. Mladenovi je nastavio priu
tvrdei da u nju veruje da je Velimirovia otrovao mladi agent
jugoslovenske tajne slube koji je ubaen u ruski manastir u Saut Kananu
gde je Velimirovi umro u martu 1956. godine. Ubica je navodno
pripremio Velimiroviu kafu uoi njegove smrti, a potom nestao bez
traga. Crkva nikada nije zvanino potvrdila ovu verziju Velimirovieve
Jovan Byford
70
smrti koja se pripisuje mladom monahu Vladimiru Majevskom iz
manastira u Saut Kananu i ona nije uneta u Nikolajevu zvaninu
hagiografiju. Ipak, ona je i dalje prisutna u javnosti. Pojavljuje se i kao
prilog u knjizi vladike Artemija Radosavljevia Novi Zlatousti, najee
objavljivanom i vie puta dotampavanom opisu Velimirovievog ivota,
kao i u zborniku radova Sveti Vladika iki i Ohridski Nikolaj, objavljenom
povodom Velimirovieve kanonizacije 2003. godine (Jevti, 2003).
71

Mit o muenitvu u kontekstu:
Pria o Velimirovievom stradanju
i uspon srpskog nacionalizma

Mit o Nikolaju Velimiroviu kao mueniku, izloeno u opisima
njegovog ivota krajem 1980-tih i tokom 1990-tih godina, nisu izmislili
ljudi kao to su Atanasije Jevti, Amfilohije Radovi ili Ljubomir
Rankovi. Jo poetkom 1960-tih godina, arhimandrit Justin Popovi
uzdizao je Nikolaja kao muenika. U propovedi koju je odrao u Leliu
1996. godine, Popovi je Nikolaja nazvao najveim srpskim muenikom
posle Svetog Save uz sledee objanjenje:
ta kaem, posle Svetog Save? Jer Muenik Sveti Sava, nije dao
mira neprijateljima Krsta Hristova. Neprijateljima Istinitog Boga nije
dao mira dok mu nisu spalili telo na Vraaru u Beogradu. Muenik i
posle smrti, Sveti Sava Muenik i sada, gledajui srpski rod i njemu
hiljade izdajica svetosavskog amaneta. Muenik je Sveti Vladika bio
na zemlji. Oni koji znaju njegovu mladost, njegov najintimniji ivot,
znaju njegov pla esti. Znaju za njegovo jecanje ljubostinjsko za
vreme rata. Znaju Nemci, neprijatelji ondanji nai, ta je za njih
znaio Vladika Nikolaj. Da mu usta treba zapuiti, njega uutkati,
uutkati Srpski rod. Gle on koji je u Svetoj Ljubostinji oplakao tunu
srpsku sudbinu za vreme rata, oplakao bratoubistvo meu braom
Srbima, oplakao sve muke i nevolje srpskog roda, postao je
zatoenik manastira Vojlovica, potom odveden u Dahau na smrt
radi Boga, radi nas svih Srba. Muenik nad muenicima to je
Vladika Nikolaj (Popovi, 1998, str. 11-12)
Mada uticaj Justina Popovia meu Velimirovievim pristalicama
ne bi trebalo potcenjivati, postoji jo vaniji razlog to je, uprkos
pomanjkanju istorijskih ili materijalnih dokaza, koncept muenitva dobio
dominantnu ulogu u prikazivanju Velimirovievog ivota. Krajem 1980-
tih i poetkom 1990-tih godina, u vreme kada je otpoela Velimirovieva
Jovan Byford
72
rehabilitacija, stradanje i viktimizacija bili su dominantna tema srpske
nacionalistike retorike, i u politikom i crkvenom diskursu (Radi,
1996/2002; Tomani, 2001).
Pokuavajui da uzburka nacionalistika oseanja Srba irom
Jugoslavije, srpska nacionalistika elita, ukljuujui i predstavnike crkve,
redovno je isticala stradanje Srba kroz istoriju, a posebno pod ustakim
reimom u Hrvatskoj i Bosni tokom II svetskog rata. Crkvene publikacije
su, naroito, redovno poredile viktimizaciju Srba u prolosti s njihovim
tada tekim poloajem u Hrvatskoj i na Kosovu. Tako je zvanini glasnik
Patrijarije Srpske pravoslavne crkve, Pravoslavlje, 1983. godine objavio
seriju lanaka pod naslovom Od Kosova do Jadovna iz pera
arhimandrita Atanasija Jevtia. U lancima, koji su kasnije sakupljeni u
knjigu (Jevti, 1984), detaljno su opisane patnje (sluajevi silovanja,
ubistava, nasilja itd.) Srba na Kosovu, a njihove muke poreene s
nevoljama srpskog stanovnitva u Hrvatskoj pod ustakim reimom od
1941. do 1945. godine. Sabor Srpske pravoslavne crkve izdao je 1987.
godine saoptenje u kome se o tekoj sudbini Srba na Kosovu govori kao o
genocidu (Radi, 1996/2002).
Osim toga, kada su poetkom 1990-tih godina etniki odnosi u
Hrvatskoj i Bosni poeli da se pogoravaju, prie o tekom poloaju Srba u
tim krajevima pridruile su se onima o srpskim nevoljama na Kosovu.
Oivljavanje seanja na srpske rtve ustakog progona dovelo je do
poreenja reima Ante Pavelia sa savremenim reimom u Hrvatskoj. U
Pravoslavlju su 1991. godine redovno objavljivani slikoviti prikazi o
stradanju Srba u Hrvatskoj u to vreme. U jednom lanku iz marta iste
godine vladika slavonski Lukijan, nazvao je savremenu Hrvatsku
ustakom dravom (navedeno prema: Tomani, 2001, str. 40).
Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve je 1990. godine
zatraio od nadlenih dravnih organa da se omogui vaenje iz jama
Srba pobijenih u toku rata i njihovo dostojanstveno sahranjivanje pri
hramovima i drugim za to pogodnim mestima (Glasnik SPC, jun 1990).
Dozvola je data 1991. godine, pa je Srpska pravoslavna crkva, uz podrku
nacionalistike elite bosanskih Srba, prionula na posao da otkopa
masovne grobnice srpskih rtava iz II svetskog rata. Projekat je dobio
veliki publicitet. Snimci stotina ljudskih lobanja i gomila kostiju
poreanih ispod velikih atora koji su svakodnevno emitovani na srpskoj
73
televiziji bili su propraeni patetinim govorima nacionalistiki
orijentisanih politiara, akademika i umetnika. Svrha tog poduhvata bila
je da se slikovito ukae na veliinu srpskog stradanja pod ustakim
reimom i da se Srbi iz Bosne mobiliu i okupe oko nacionalistikog
politikog programa. Vladika Atanasije Jevti, je 1991. godine objasnio da
je cilj ovog poduhvata da:
rtve svoga naroda, koje nisu samo pobijene nego i obeaene,
opojimo i sahranimo i time njihove due i tela oslobodimo
posmrtnog muenitva i ponienja. Srpski narod i njegova Crkva
ve pedeset godina uju kako krv Aveljeva nevina vie iz zemlje, a
Kain ne uje glas gospoda svoga. Ako ste vi i ostali zapadni svet
gluvi za Aveljev krik, episkopi Srpske Crkve i sama ta iva Crkva
narodna nisu, i ne smeju da budu gluvi (navedeno prema:
Tomani, 2001, str. 41).
Srpsko muenitvo je, takoe, bilo i glavna tema govora koji je
Jevti odrao prilikom rukopoloenja u in vladike bakog, jula 1991.
godine:
Ponovo je srpski narod na krstu i na Kosovu i Metohiji i u
Dalmaciji, i Krajini, i Slavoniji, i Baniji, Lici, Kordunu, Sremu, Bosni
i Hercegovini. To je narod koji je navikao krst nositi, jer krst nositi
nama je sueno. Ovog asa , molim se da Bog da da taj krst nosimo
dostojno kako smo ga nosili i do sada Ovde je raspet svaki
pravoslavni Srbin sa raspetim narodom od Kosova do Jadovna,
naroito od Krajine do Borova. Neka bi Bog dao da to raspee
dovede u vaskrsenje, a ne samo vaskrsenje nas, nego i onih koji
navodno, u ime Hrista ustadoe protiv krsta sa tri prsta (navedeno
prema: Tomani, 2001, str. 56).
Krajem 1980-tih godina, u Srbiji je dolo do oivljavanja
kosovskog mita, to je Srpska pravoslavna crkva aktivno podsticala
(Judah, 2000, Bieber, 2002, Radi 1996/2002). Tako su 1988. godine, moti
srpskog sveca i muenika Lazara srednjevekovnog kneza koji je poveo
Srbe u boj protiv osvajake otomanske vojske na Kosovu 1389. godine
uz veliki publicitet pronete putevima od jedne do druge eparhije irom
Srbije i Bosne i Hercegovine. Sveti knez Lazar je oznaen kao simbol
srpskog muenitva i vladar Nebeske Srbije, nebeskog carstva
rezervisanog za pravedne Srbe koji su iveli i umrli za krst i otadbinu.
Jovan Byford
74
Sastavni deo teme o 'Nebeskoj Srbiji' bila je, naravno, i predstava o
kolektivnom stradanju. Vladika Jovan Velimirovi, kome se pripisuje
zasluga za ponovno uvoenje izraza Nebeska Srbija u savremenu
nacionalistiku retoriku, je 1988. godine zapisao:
Od kneza Lazara i Kosova [bitke na Kosovu], Srbi su, pre svega,
stvarali nebesku Srbiju, koja mora da je do danas porasla do najvee
drave na nebu. Kada samo pomislimo na sve one nevine rtve
prethodnog rata, milione i milione srpskih mukaraca, ena i dece
koji su bili mueni i ubijani na najstranije naine ili su ih ustaki
zloinci bacali u jame, onda nam je jasno da je srpsko carstvo na
nebu (navedeno prema: Judah, 2000, str. 47).
Imajui u vidu da je u vreme Velimirovieve rehabilitacije tema
muenitva bila dominantna u srpskom nacionalnom i crkvenom diskur-
su, moglo bi se rei da su prikazi o ivotu vladike Nikolaja jednostavno
ugraeni u ovu iru ideoloku perspektivu. Taj proces je bio utoliko laki
jer su uesnici u nacionalistikom projektu crkve vladika Jovan,
Atanasije Jevti, Amfilohije Radovi, Artemije Radosavljevi i drugi
istovremeno vodili kampanju za rehabilitaciju Velimirovia. Neki od njih
su ga ak uzdigli do statusa simbola srpskog muenitva u XX veku. Tako
se u jednom uvodniku objavljenom u Glasu Crkve 1987. godine, tvrdi:
Zato nije mogue zamisliti stradanje srpskog naroda i Srpske Crkve
bez stradanja [Svetog Save i Nikolaja Velimirovia]. U svim
stradanjima roda postaju zenica stradanja. Oni su simbol srpskog
martirijuma (urnalistika ili ???, Glas Crkve, broj 1, 1987, str. 73).
etiri godine kasnije, prilikom Velimirovieve sahrane u Leliu,
vladika Amfilohije Radovi povukao je paralelu izmeu njegovog ivota i
tragine istorije Srbije u XX veku:
Vladika Nikolaj je itava jedna epoha, i mogli bi slobodno da
kaemo da krivulja bivanja sa ovim narodom, od poetka ovog veka
do danas, jeste krivulja ivota, ivotnog puta Episkopa Nikolaja
(Amfilohije Radovi, Bogoljubac i narodoljubac, Glas Crkve, broj 3,
1991, str. 40).
Nekoliko dana pre toga, na jednoj sveanosti odranoj u
Beogradu, arhimandrit Atanasije Jevti je Velimiroviev povratak u Srbiju
opisao na sledei nain:
75
Preleteo si, Sveti Vladiko, iz daleke Amerike, gde si bio izgnanik iz
otadbine tvoje pola veka, velikomueniko Jadovno, Jasenovac,
Glinu, danas mueniko Borovo srpsko. Doao si u Beograd ne
manje mueniki, iz davnina i nedavno. Raspeta je tvoja Zemaljska
Srbija od Jadovna do vraara i Kosova, i od Borova do Lovena i
Ohrida Mi smo narod koji veruje u krst i vaskrsenje, u ivot veni,
a ne u smrt; narod koji veruje u pravdu i istinu, koji ivi dobrom a
ne zlom; narod koji ivi i strada za krst asni i slobodu zlatnu, za
njih rado umire ali i vaskrsava njima Dobrodoao, Sveti Vladiko,
u mueniki narod tvoj, poniavan, gonjen, zatiran i tek po malo
pridizan i uspravljen, narod jo uvek raspoluen i neosloboen.
Duhom je slobodan tvoj Srpski narod, neporobljen nikome, ali jo
uvek raspet i jo uvek mu se neprijatelji rugaju. Ti si doao da nas
osokoli i Hristu priblii (Atanasije Jevti Mi smo narod kulta
ivih, Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 29).
Jo jedna karika koja povezuje oivljavanje ideje o srpskom
stradalnitvu i rehabilitaciju Nikolaja Velimirovia proistie iz injenice da
su njegovi napisi o muenitvu esto korieni u kontekstu oivljavanja
Kosovskog zaveta. Godine 1988, Atanasije Jevti Velimirovievu izreku
da nije nita neodoljivije od ivota za Pravdu; samo je snanija i
neodoljivija smrt za Pravdu navodi kao osnovnu misao u itavoj
Kosovskoj misli i opredeljenju u kojoj prepoznajemo prvohriansku
istinu o muenitvu, o nepobedivosti i neodoljivosti Hristovih
Muenika Kosovo Srpsko, od Kosova pre est vekova do Kosova danas,
tu istu misao posvedouje i potvruje ('Kosovska misao o opredeljenju
Episkopa Nikolaja', Glas Crkve, 1988, broj 3, str. 26).
Jovan Byford
76

Pamenje radi zaboravljanja:
Mit o muenitvu i potiskivanje

Iako je pojava seanja na Nikolaja Velimirovia kao na muenika
nesumnjivo odraavala preovlaujue raspoloenje i nacionalistika
oseanja s kraja 1980-tih, ideja o njegovim patnjama i stradalnitvu u
logoru Dahau i nain na koji je izloena u opisima Velimirovievog
ivota, imala je jo jednu dodatnu i veoma vanu svrhu - da potisne
kontroverze u vezi sa vladikinim politikim stavovima. Pamenje
vladikinih patnji pripomoglo je da se skrajnu sporni elementi njegove
biografije, kao to su, na primer, njegovo otvoreno divljenje Hitleru,
njegov antisemitizam i veza sa Dimitrijem Ljotiem.
Potiskivanje kao svojstvo mita o muenitvu moe se ispitati
prouavanjem naina na koji je svaki od elemenata supstitutivnog mita
doprineo tome da se panja javnosti skrene sa spornih pitanja. Pria o
vladikinom muenitvu, ba kao i svaka druga, ima svoj poetak, sredinu
i kraj. Ona poinje hapenjem Velimirovia od strane Nemaca 1941.
godine, nastavlja se opisom njegovog boravka u logoru i zavrava
putanjem na slobodu 1945.
Opisi Velimirovievog hapenja u priama njegovih pristalica
obino sadre i element drame. Oni retko govore o tome da su Nemci
uhapsili Velimirovia zbog sumnje da odrava veze sa etnikim
pokretom i, umesto toga ga prikazuju kao veliku, ako ne i najveu pretnju
Treem rajhu. Kao to smo ve videli, u propovedi koju je odrao 1966.
godine, Justin Popovi kae: Znaju Nemci, neprijatelji ondanji nai, ta je
za njih znaio Vladika Nikolaj. Da mu usta treba zapuiti, njega uutkati,
uutkati Srpski rod (Popovi, 1998, str. 11).
Velimiroviev sinovac vladika Jovan je ak tvrdio da su se Nemci
toliko zabrinuli zbog uticaja koji je imao Velimirovi da su pokuali da ga
ubiju ubrzo nakon hapenja (Jovan Velimirovi, 'Crtice iz ivota vladike
77
Nikolaja', Glas Crkve, 1991, broj 2, str. 23). Ipak, u tekstovima u kojima se
govori o tome gde je Velimirovi boravio tokom II svetskog rata, najee
se navodi da je nalog za njegovo hapenje izdao lino Adolf Hitler. Na
primer, Ilustrovana politika 1990. godine pie da je Hitler skrenuo panju
generalu Fon Leru da najveim neprijateljem Nemake mora smatrati vrh
Srpske pravoslavne crkve, posebno pominjui Gavrila Doia, Mitropolita
Zimonjia i Vladiku Nikolaja (Bogosav Marjanovi 'Vladika izdajnik ili
rodoljub', Ilustrovana Politika, 9. oktobar 1990, str. 46; istovetna tvrdnja
izneta je i u lanku 'esti April: jedno svedoenje', Nin, 5. april,1987; 'Hitler
je lino izdao nareenje da se likvidira episkop Nikolaj Velimirovic', Glas
Crkve, broj 2, 1987, str. 35-36; Danko Popovi, 'Sinan-Pae u srpskoj istori-
ji, Glas Crkve, broj 2, 1989, str. 24; Rankovi, 'Vladika Nikolaj u slubi Bo-
gu i rodu', Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 7). U Velimirovievoj biografiji, koja
je izlazila u nastavcima u Glasu javnosti tokom 2003. godine, Zoran Sara-
mandi pie da je iz barake u kojoj je bio Vladika Nikolaj, posle atentata
na Hitlera od 129 zatvorenika streljano 126 sugeriui na taj nain da je i
u Dahau Velimirovi bio meu najveim protivnicima Adolfa Hitlera.
Ova dramatina verzija Velimirovievog hapenja, koja se
neprekidno ponavlja u crkvenim publikacijama, ojaava predstavu o
Velimiroviu kao o neprijatelju nacizma. Pritom pominjanje Hitlera u tom
kontekstu ne samo da jaa miljenje da je Velimirovi predstavljao
opasnost za Nemaku, ve celoj ovoj temi daje odreenu linu dimenziju,
tako da izgleda da su Velimirovieve naknadne patnje posledica
Hitlerove line osvete. Ova personalizovana konstrukcija implicitno
odgovara na optube za pronacizam. Ugraivanjem kontrasta izmeu
Velimirovia i Hitlera u prie o vladikinom ivotu, potiskuju se seanja na
pohvale Hitleru u Velimirovievom dlu. to se vie pamti da je
Velimirovi bio trun u oku Hitlera, lake se zaboravlja i zanemaruje
injenica da se vladika svojevremeno divio nemakom voi. U stvari se
sam Velimirovi pozivao na zatoenitvo u logoru odgovarajui na kritike
zbog pohvala upuenih Hitleru 1935. godine. U jednom pismu napisanom
neposredno posle rata, Velimirovi kae: Zato bi me Nemci uhapsili od
prvog dana - pa do poslednjeg (Sabrana dela, X, str. 704), pitajui se da li
bi bio uhapen da je zaista bio Hitlerov oboavalac?
U prikazivanju Velimirovievog ivota za vreme rata, opisi iz
vremena njegovog zarobljenitva su zamagljeni. U svom govoru, na
Jovan Byford
78
sahrani Velimirovia 1991. godine vladika Lavrentije nagovetava da je on
najvei deo II svetskog rata proveo u logoru Dahau i kae: Plaei se
njegovog uticaja u srpskom narodu i znajui da vladika ne odobrava
nacizam, Nemci su ga proglasili svojim neprijateljem i zatoili u jedan od
najozloglaenijih logora u Dahau (Lavrentije Trifunovi, 'Drugi Hristos,
Glas Crkve, 1991, broj 3, str. 36; objavljeno i u Pravoslavlju pod naslovom
'Oprosti to smo te vreali, 1. jun 1991, str. 3). Ponekad se znaaj
internacije u manastirima, gde je Velimirovi proveo najvei deo rata,
umanjuje. Predrag Proti, u asopisu Jefimija, pie o Vojlovici, u kojoj je
Nikolaj proveo 18 meseci kao o usputnoj stanici za koncentracioni logor u
Nemakoj ('Teki dani srpskog naroda i Vladika Nikolaj Velimirovic,
Jefimija, 1993, broj 2-3, str. 21). U drugim sluajevima se manastiri
izjednaavaju s koncentracionim logorima. Iako je Dahau bio jedini pravi
zatvor u kome je bio Velimirovi, u pozitivnim prikazima Velimirovie-
vog ivota esto nam se govori, na primer, da je episkop Nikolaj, zajedno
sa patrijarhom Gavrilom Doiem, etiri godine proveo po faistikim
logorima, sve do Dahaua (protosinel dr Stefan aki, 'Prepis pisma
upuenog urednitvu Veernjih novosti', Glas Crkve, broj 1, 1987, str. 76-77),
ili da je ratne godine proveo po raznim nemakim kazamatima
(Trifunovi, 1985/1998, str. 6). Drugim reima, u kontekstu opisa Velimiro-
vievih stradanja, srpski manastiri se izjednaavaju s koncentracionim
logorima i zatvorima.
Velimirovi je i sam u izvesnoj meri krtario s istinom kada bi
objanjavao gde je bio za vreme II svetskog rata. U izjavi za Njujork tajms
objavljenoj 17. januara 1946, Velimirovi je nagovestio da je u logoru
Dahau proveo dve godine, a ne dva meseca (Radi, 2002, str. 86). I
anglikanski biskup iestera i Nikolajev blizak prijatelj Dord Bel, posle
sastanka s Velimiroviem u novembru 1945, zabeleio je u svom
dnevniku da je Velimirovi proveo etiri godine u koncentracionom
logoru, delimino u Dahau sa Gavrilom (Heppell, 2001, str. 106). Ova
nepreciznost je vrlo zanimljiva, imajui u vidu stepen prijateljstva izmeu
Velimirovia i Bela i injenicu da je beleka o etiri godine provedene u
logoru uneta u jednu promemoriju ubrzo nakon razgovora dva duhovnika.
Bel je, takoe, u jednoj propovedi 1956. godine, pomenuo da je Velimi-
rovi proveo etrnaest meseci sa patrijarhom Gavrilom u koncentra-
cionom logoru Dahau (Heppell, 2001, str. 137). Ne odbacujui mogunost
79
da se u oba sluaju radilo o lapsusu biskupa Bela, mogue je i da je
Velimirovi, ako ne neistinito, a ono bar namerno nejasano opisao svoj
ivot za vreme okupacije.
Neki zapadni izvori takoe navode pogrene informacije o tome
gde se Nikolaj nalazio za vreme rata. U nedavno objavljenom Blekvelovom
reniku istonog hrianstva (The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity,
2001) takoe se kae da je Velimirovi proveo dve godine u logoru
Dahau. Meutim, ova greka ni malo ne iznenauje ako se ima u vidu da
je izvor za ovu odrednicu bila knjiga ivoti srpskih svetaca (Serbian
Patericon) oca Danijela M. Rogia objavljena 1994. godine, u kojoj se kae
da je 1941. godine, poto je nemaka okupirala Jugoslaviju, vladika
Nikolaj, zajedno s patrijarhom Gavrilom Doiem, bio uhapen i osuen
na zatvor u zloglasnom logoru Dahau u Nemakoj. Proveo je dve godine
u Dahau, gde je video, a i sam pretrpeo neka od najstranijih muenja
ljudskih bia za koje je svet ikada znao.
to se tie opisa vremena provedenog u logoru, pomenuti navodi
o patnji i 'muenju' u savremenim prikazima takoe doprinose da se ojaa
slika Velimirovia kao rtve nacizma. Jo konkretnije, naglaavanje
viktimizacije pomae da se potisnu neprijatne pojedinosti o vremenu koje
je Velimirovi proveo u logoru, naime, injenica je da je on neka od svojih
najeih antisemitskih dela napisao u internaciji kao poasni zarobljenik
u logoru Dahau. Od septembra do decembra 1944. godine, Velimirovi je
napisao zbirku eseja, koja je prvi put objavljena 1980-tih pod naslovom
Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor. Od trenutka objavljivanja ovo
delo predstavlja epitom Nikolajeve netrpeljivosti i mrnje prema
Jevrejima i judaizmu. Skoro svaki kritiki lanak ili komentar o
Velimirovievom antisemitizmu objavljen poslednjih godina sadri
navode iz ove knjige, pri emu se esto napominje da ju je Velimirovi
napisao u logoru Dahau, dakle kada je ve dobro znao kakvo je pravo lice
nacizma i koje su posledice njegove ideologije (npr. Filip David Vladika -
Antisemita Vreme, 29 jul 1991; orevi, 1996; Byford & Billig, 2001;
Aleksandar Lebl, Slast oca avola, Danas, 29 April, 2003).
U pokuaju da se zabaure ove kritike, u pozitivnim opisima
Velimirovievog ivota retko se pominju vladikini kreativni poduhvati u
logoru. A kada se to i ini, onda se pisanje knjige predstavlja kao
subverzivna delatnost. Kae se da je Velimirovi tu knjigu pisao na
Jovan Byford
80
'komadima papira', ili ak na 'klozetskom papiru', i da je koristio
skraenice kada se radilo o Nemakoj, za sluaj da rukopis pronau
straari (Trifunovi, 1985, str. 7; vidi takoe Amfilohije Radovi,
'Bogoljubac i narodoljubac', Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 45; Jovan
Velimirovi, 'Crtice iz ivota Vladike Nikolaja, Glas Crkve, broj 2, 1991,
str. 23). Velimirovieva najea antisemitska i antievropska dela
predstavljena su kao 'dirljivi apokaliptini opis toga doba i u osnovi
osuda nacistike Nemake, jer 'Evropa je i Hitler (Amfilohije Radovi,
'Bogoljubac i narodoljubac', Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 43; vie detalja o
prikazivanju ove knjige moe se nai u glavama 5 i 6). Ovakve
konstrukcije, ugraene u opti motiv muenitva, pomau da se zamagle i
gurnu u stranu inae neodbranjivi izlivi antisemitizma izneti u ovoj knjizi.
Konano, i opis Velimirovievog putanja na slobodu sadri
elemente potiskivanja. Prema prikazima njegovog ivota objavljivanim u
crkvenoj tampi, prilino je nejasno kada se i kako zavrilo 'suanjstvo' u
logoru Dahau. Na primer, poto je konstatovao da su Velimirovi i Doi
odvedeni u Dahau 1944. godine, Radosavljevi u knjizi Novi Zlatousti tvrdi
da su obojica konano osloboeni tek 8. maja 1945. od strane 36. amerike
divizije (1986, str. 18). Skoro identinu verziju dogaaja nudi i Ljubomir
Rankovi koji (netano) tvrdi da su oni bili 'jedina dva crkvena
velikodostojnika u Evropi koji su bili zatoeni od faista i koji su proli
pakao logora Dahau. Osloboeni su 8. maja 1945. od strane saveznike 36.
amerike divizije ('Vladika Nikolaj u slubi bogu i rodu', Glas Crkve, broj
3, 1991, str. 8).
6
Prilikom vladikine sahrane u Leliu, tadanji vladika iki

6
U logoru Dahau bilo je zatvoreno ak 2.720 svetenika raznih
veroispovesti. Posle decembra 1940. godine, Dahau je postao glavni logor za
svetenike koje su hapsili nacisti. Od ukupnog broja svetenika u Dahau, 2.579 su
bili katolici (ukljuujui 1.748 Poljaka), a 141 drugih veroispovesti. Na osnovu
dostupnih informacija, 50 ih je bilo iz bive Jugoslavije, od kojih su 35 bili katolici.
Od tih 50 svetenika samo su Doi i Velimirovi imali status poasnih
zatvorenika i bili puteni pre osloboenja. estorica svetenika iz Jugoslavije bila
su prebaena u drugi logor i ubijena, etvorica su umrla u logoru, a njih 38 bilo je
puteno 29. aprila 1945. godine kada je Dahau osloboen. Veina svetenika
drana je u zasebnim barakama u blokovima 26 i 28. Osim toga to su imali neke
manje privilegije, svetenici su delili sudbinu ostalih logoraa i iveli su u bednim
uslovima. Meu njima je bilo i nekih katolikih velikodostojnika visokog ranga
ukljuujui i poljskog nadbiskupa Koslavieckog i francuskog biskupa Klermon-
Feran Pikea (vidi Berbe, 1976).
81
Stefan izjavio je da su Velimirovi i Doi bili sprovedeni u Dahau,
strano muilite i stratite, gde su zajedno ostali do kraja II svetskog rata
('Najvei Srbin i mu nae savremene istorije', Glas Crkve, broj 3, 1991, str.
33). U jednom lanku objavljenom u asopisu Jefimija, 1993. godine tvrdi
se da je pred kraj rata nemaki okupator vladiku Nikolaja i patrijarha
Gavrila sproveo iz Vojlovice u zloglasni logor Dahau. Odmah posle rata
vladika je otiao u Englesku, a zatim u Ameriku (Milo Petrovi, 'Za
itanje Vladike Nikolaja', Jefimija, 1993, broj 2-3, str. 112). U izdanju
Velimirovievih sabranih dela koje je 1996. godine objavio Glas Crkve
itaocima se sugerie da su Rei srpskom narodu napisane u zloglasnom
koncentracionom logoru Dahau u Nemakoj od 15. septembra 1944. do 8.
maja 1945. godine. U biografiji koju su u nastavcima nedavno objavile
dnevne novine Glas javnosti navedeno da ve 14. septembra 1944. godine
Nemci prebacuju vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila u logor Dahau gde
su ostali sve dok ih amerike trupe nisu oslobodile ('Velianstveni
besednik', Glas javnosti, 1. avgust 2003, str. 17). Slino tome, Stela
Aleksander u knjizi Crkva i drava u Jugoslaviji od 1945, navodi:
'U avgustu 1944. godine, pred samo osloboenje Beograda,
[Velimirovi i Doi] bili su, bolesni i iscrpljeni, teretnim vagonom i
kamionetom prevezeni u Dahau, a odatle su bili premetani iz
jednog koncentracionog logora u drugi dok ih nije oslobodila
amerika armija 8. maja 1945' (Alexander, 1979, str. 18).
Neupueni italac e, na osnovu ove verzije dogaaja, pomisliti
da su dvojica svetenika ostala u logoru Dahau sve do maja 1945. godine i
dolaska amerike vojske. Poto je poznato da su Velimirovi i Doi
osloboeni u decembru 1944. godine, ovo predstavlja vaan primer
zaobilaenja injenica. Velimirovi se doista susreo s amerikom vojskom
8. maja 1945. godine, ali u Kicbilu, turistikom gradiu na austrijsko-
nemakoj granici. Tada je Velimirovi ve bio slobodan ovek, na putu za
vajcarsku, u drutvu nekoliko srpskih nacionalista i nemakih oficira. On
je, naime, putovao s generalom Milanom Nediem, premijerom srpske
kolaboracionistike vlade (koji je kasnije izruen Jugoslaviji, gde je pod
sumnjivim okolnostima izvrio samoubistvo) i Hermanom Nojbaherom,
visokim nemakim funkcionerom u okupiranoj Srbiji i prvim nacistikim
gradonaelnikom Bea (1938-39) koga su jugoslovenske vlasti kasnije
osudile na 20 godina zatvora. Zanimljivo je da su, kako se navodi u jednoj
Jovan Byford
82
nedavno objavljenoj beleci o danima provedenim u Kicbilu, Herman
Nojbaher i Velimirovi odravali srdane odnose, pa su ak delili i
sklonite za vreme saveznikog bombardovanja ovog malog pograninog
grada (Iskra, 1. oktobar 1996; navedeno prema: Jankovi, 2000b, str. 645).
Prema jednom anonimnom izvoru koji navodi Jankovi (2002b), Nojbaher
je na rastanku dao Velimiroviu 35 zlatnika 'da mu se nae' (str. 670, vidi i
Slijepevi, 1991).
Izostavljanje injenice da je Velimirovi puten na slobodu
decembra 1944. godine odrava predstavu o vladiki kao o rtvi nacizma.
rtve nacistikog terora retko kada su oslobaali njihovi muitelji, a
naroito ne, kao to je to bio sluaj sa Velimiroviem i Doiem, na osnovu
pregovora izmeu Nemake i nacistikih kolaboracionista. tavie,
tvrdei da su Velimirovi i Doi ostali u Nemakoj do kraja rata
izostavlja se jedan vaan i kontroverzan period Velimirovievog ivota,
naime, njegov boravak u Sloveniji, gde je blagoslovio kolaboracionistike
snage i pohvalno govorio o Dimitriju Ljotiu na njegovoj sahrani aprila
1945.
Ova dva poslednja elementa mita o muenitvu, od kojih se prvi
odnosi na stradanje u logoru a drugi na Velimirovievo i Doievo
putanje iz logora Dahau u maju 1945 imaju jo jedan veoma zanimljiv
izvor. Naime, oni se ne pojavljuju samo u prikazima Nikolajevog ivota,
ve i u biografijama patrijarha Gavrila. U Doievim memoarima koje je
priredio njegov pomonik Mitar Dakovi navodi se: Ja sam bio
osloboen od strane 22. amerike divizije generala Kolensa... To je bilo u
Kicbilu, 8. maja 1945 (1990, str. 357). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve
objavljenom u decembru 1946. godine, povodom Doievog povratka u
zemlju, kae se da je Njegova Svetost patrijarh srpski Gavrilo osloboen
8. maja 1945. od amerike 36. divizije ('Povratak Njegove Svetosti
patrijarha srpskog, G. Gavrila u otadbinu', Glasnik Srpske pravoslavne
crkve, 1. decembar 1946, str. 211). etiri godine kasnije, ovaj isti asopis u
broju objavljenom povodom 50. godinjice Doievog zamonaenja,
opisuje njegovo zatoenitvo kao 'penjanje na golgotu', gde je 'svaki novi
logor znaio novi pakao' i gde je 'Patrijarh stvarno tako stradao; na celom
putu bio: gladan, pocepan, bez sredstva za ivot, bolestan, iznemogao,
vrean, poniavan do muenitva'. Konano 'stradanju je doao kraj. Brod
je prebroen. Dola je radost mesto alosti kad su 8. maja 1945. u Kicbilu
83
u Tirolu oslobodili Njegovu Svetost patrijarha Gavrila, koga su aprila
1941. godine u Ostrogu uhapsile Hitlerove horde ('Pedesedogodinji
jubilej njegove Svetosti patrijarha srpskog gospodina Gavrila', Glasnik
Srpske pravoslavne crkve, 1. mart 1950, str. 23). Doslovno identian opis
moe se nai u publikaciji dr Ljubomira Durkovia Jakia Uee
patrijarha Gavrila i Srpske pravoslavne crkve u dogaajima ispred i za vreme 27.
marta 1941. i njihovo stradanje u toku rata koju je objavila Srpska
pravoslavna crkva 1980. godine, na tridesetu godinjicu patrijarhove smrti
(str. 25). Opis Doievog oslobaanja koji daje Stela Aleksander takoe se
bazira na jednoj crkvenoj publikaciji iz 1970. godine. Tako je, ba kao i u
sluaju Velimirovia, stavljanje naglaska na Doievo stradanje potisnulo
okolnosti u vezi sa njegovim putanjem iz logora Dahau i kretanjem
tokom aprila 1945. Indikativno je, takoe, da ovi opisi uglavnom
izostavljaju njegovo 'penjanje na golgotu' zajedno s Velimiroviem, koji je
u drugim crkvenim publikacijama iz tog vremena oigosan kao izdajnik,
upravo zbog svog boravka u Sloveniji aprila 1945. godine. Lina istorija
slavnog lika srpskog patrijarha oigledno je morala biti oiena od svih
kontroverzi i veza, i s Ljotiem i s Velimiroviem. Vrlo je verovatno da je
ovakav opis Doievih stradanja za vreme rata uticao na predstave o
Velimirovievom ivotu onih koji su znali da su dva duhovnika rat
provela zajedno. Tako je pria koja je trebalo da potisne Nikolaja iz
Doievog ivota kasnije bila upotrebljena za potiskivanje nekih
neprijatnih detalja iz biografije samog Velimirovia.
Toliki udeo skrivanja, zaboravljanja i zamenjivanja u
konstruisanju Velimirovieve biografije krajem 1980-tih i poetkom 1990-
tih godina, mogao bi nas lako navesti da zakljuimo da je mit o njemu
samo plod smiljene i dobro proraunate propagandne kampanje i
obmane onih koji su eleli da Velimirovi bude rehabilitovan. Na primer,
u knjizi Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj, Milorad Tomani (2001) u prii o
muenitvu vidi niz prikrivanja, lai i poluistina nametnutih srpskoj
javnosti od strane onih koji su kasnije doveli Srbiju na rub propasti (str.
50). Sa druge strane, moglo bi se rei i da se tu radi o suptilnijem i
kompleksnijem procesu. Kao to smo ve pomenuli, Velimirovi je do
sredine 1980-tih bio uglavnom marginalizovan od strane dravnih vlasti,
pa ak i Srpske pravoslavne crkve. Zato je detaljnijih istorijskih podataka
o njegovom ivotu i radu bilo malo. Ono to se o njemu znalo uglavnom
Jovan Byford
84
se zasnivalo na glasinama, priama i usmenom predanju njegovih
poklonika u redovima crkve. Sadraj ovih pria je neprekidnim prepria-
vanjem iskrivljen, zbog ega danas imamo veoma razliite verzije nekih
dogaaja iz Velimirovievog ivota, na primer onih koje se odnose na
njegove muke. To neizbeno iskrivljavanje dogaaja odraavalo je
potrebe i motive onih koji su o njima priali i odslikavalo drutveni i
kulturni kontekst u kome su te prie nastajale. Takve promene nisu uvek
bile posledica namerne manipulacije. Zato je sadraj mita o Velimiro-
vievom muenitvu i njegovo istrajavanje u savremenom srpskom
drutvu verovatno rezultat sloenije drutvene i ideoloke dinamike
drutvenog potiskivanja, koje se odvija na nivou diskursa i komunikacije
i kao takav se moe svesti na individualnu motivaciju i mahinacije.
85

Dinamika svakodnevnog zaboravljanja:
Kontinuitet i rutina potiskivanja

Piui o retorikim aspektima potiskivanja, Bilig tvrdi da je proces
pamenja uvek smeten u specifian argumentativni kontekst. Oni koji
pamte moraju uvek da zauzmu stav u odnosu na alternativna gledita i
seanja. Bilig kae (Billig, 1999):
'Rad memorije je retko neutralan, kao da se govornici priseaju
prolosti radi nje same. Umesto toga, govorei o prolosti, ljudi
esto obavljaju posao sadanjosti. Govor seanja sadri ono to neki
psiholozi diskursa nazivaju retoriki ulog. Dok se govori o
prolosti, osvajaju se poeni i iznose argumenti' (str. 159).
U ovom poglavlju smo ispitali na koji se nain argumentativna
priroda pamenja manifestuje u pozitivnim prikazima Velimirovievog
ivota. Ve smo rekli da je insistiranje na mitu o muenitvu u priama o
njegovom ivotu pomoglo da se potisne i sprei svest o spornim aspekti-
ma njegovog dela. Meutim, vano je to to praksa voljnog zaboravljanja
nije samo prosto skrivanje uz pomo zamene, jer alternativne, kritike in-
terpretacije, odnosno kontra seanja, nikada ne mogu da se u potpunosti
zamene. Naprotiv, ona i dalje opstaju u javnom domenu, pa makar i samo
na njegovim marginama, kroz osporavanje Velimirovievog kredibiliteta
od strane nezavisnih medija, slobodnih intelektualaca i organizacija za
ljudska prava, ili ostatke nekadanje komunistike kritike. Zato potiskiva-
nje kritikih verzija o Velimirovievom ivotu nametanjem mita o mue-
nitvu mora neprekidno da se odvija. Bavljenje seanjima, pozivanje na
prolost, mora biti organizovano na nain koji obezbeuje retorika sred-
stva uz pomo kojih se miljenje, ili govor, o kontroverznim temama moe
aktivno izbegavati i rutinski i kontinuirano drati na odstojanju od svesti.
Jedan od naina na koji se to radi je inhibicija rada pamenja. Bilig
(Billig, 1999a) tvrdi:
Jovan Byford
86
'Ako mi, ljudi, posedujemo retorike vetine da otvaramo teme za
diskusiju, onda smo opremljeni i sposobnostima i da ih zatvaramo
na diskurzivan nain. Za svaki retoriki gambit kojim se diskusija
pomera unapred, moraju postojati analogna retorika sredstva koja
omoguavaju da se diskurzivno ispitivanje prekine. Mi posedujemo
rutinsku sposobnost da menjamo temu, odvraajui razgovor od
neprijatnih i neugodnih pitanja' (str. 51).
Prema tome, vaan aspekt potiskivanja, kao kontinuiranog pos-
tupka, jeste aktivno izbegavanje rada memorije, koja preti da 'narui ne-
prikosnovenost prihvaenog opisa prolosti' (Billig, 1999a, str. 171). To se
postie prvenstveno odvraanjem panje od potencijalno neprijatnih ili
tetnih tema, u pravcu onih prijatnijih, tj. supstitutivnog mita.
Nain na koji se ovo aktivno izbegavanje postie moe se
ilustrovati brojnim primerima. Sledi izvod iz govora koji je 1988. godine
odrao pisac Danko Popovi u kom se on prisea Velimirovievih patnji,
pre svega u logoru Dahau:
Vladika pred ijim smo grobom bio je od Nemaca za vreme okupa-
cije Srbije zatoen i sproveden u zloglasni logor Dahau. Posle rata
sunja iz zloglasnog Hitlerovog logora vladajui su proglasili za na-
rodnog neprijatelja, ne njihovog, komunistikog neprijatelja, to je,
dabome normalno nego su Vladiku Nikolaja proglasili izdajnikom
naroda. Eto, suanj iz Dahaua izdajnik naroda' (Danko Popovi,
'Sinan-Pae u srpskoj istoriji', Glas Crkve, broj 2, 1989, str. 24).
Nije nikakvo iznenaenje to se u ovom odlomku konstruie slika
Velimirovia kao rtve nacistikog progona i neprijatelja nacizma. U tom
smislu u njemu se iznose sve osnovne crte poznatog mita o muenitvu.
Ali ovom prilikom, Popovi nagovetava i postojanje drugaijeg
tumaenja Velimirovievog ivota, onog prema kome je on narodni
neprijatelj. Meutim, protivargumenti na koje on aludira, nikada se ne
iznose. Ne kae nam se zato je Velimirovi igosan kao izdajnik. Umesto
toga, svaki put kada se uputi poziv za dalji rad memorije (u smislu kako
je mogue biti suanj iz Dahaua izdajnik naroda?), odgovara se
jednostavno ponavljanjem glavnih tvrdnji supstititivnog mita. Samo
postojanje mita uklanja potrebu za daljim radom memorije.
Slino tome, u drugim prilikama kada se govori o Velimiro-
vievom statusu za vreme komunizma, to se ini u kontekstu bezbedne i
87
prikladne prie o njegovom patnjama. akon Ljubomir Rankovi, recimo,
kae da je Velimirovi proglaen za izdajnika i neprijatelja svoga naroda.
On koji je preiveo sve strahote rata i koji je bio zatoenik najozlogla-
enijeg faistikog logora, proglaen je za saradnika okupatora ('Vladika
Nikolaj u slubi bogu i rodu', Glas Crkve, 1991, broj 3, str. 9). Filozof i
knjievni kritiar Nikola Miloevi takoe primeuje da su komunistike
vlasti proglasile njega koji je robijao u zloglasnom logoru Dahau, da je
bio nita manje nego ratni zloinac ('rtva nacizma i komunizma', Glas
Crkve, broj 3, 1991, str. 47). U odgovoru na peticiju Valjevsko-abake
eparhije koja je 1987. godine pozivala na zatitu lika i dela Vladike
Nikolaja Velimirovia (vidi gore), Sveti arhijerejski sabor izdao je
saoptenje u kojem, ponovivi svoj stav, iznet jo 17. maja 1982. godine:
Sa ogorenjem konstatuje da se ve godinama reaju napadi na
blaenopoiveg Episkopa ikog Nikolaja (Velimirovia),
Hitlerovog zatoenika i muenika u logoru Dahau. Nazivaju ga
zloincem i izdajnikom svoga naroda mada je celom kulturnom
svetu poznato da je sve vreme Drugog svetskog rata bio zatoenik i
kraj rata doekao u Dahau (AS Br. 06/zap. 146, 2. jun 1987;
navedeno prema: Jankovi, 2003, str. 436).
Ni u jednom od ovih sluajeva nisu u celosti izloeni, ni navedeni
argumenti protiv Velimirovia. Umesto toga, jednostavno se odbacuju
kritike i namesto njih iznosi tvrdnja o muenitvu.
ak i onda kada je priroda kontroverzi poznata, navodno
muenitvo se koristi da je opovrgne. asopis Ilustrovana politika je, 1990.
godine, u dva nastavka, objavio lanak o Velimiroviu koji daje pozitivno
tumaenje njegovog ivota. lanak je imao za cilj da odgovori na sledee
pitanje: Zato je zaista vladika Nikolaj Velimirovi, koga su Nemci
proglasili za svog najljueg neprijatelja i sve vreme rata drali u
zatoenitvu, ak i u svom zloglasnom logoru Dahau, posle rata kod nas
proglaen, maltene, za narodnog neprijatelja ('Vladika izdajnik ili
rodoljub', Ilustrovana politika, 9. oktobar 1990, str. 45). Dajui odgovor na
ovo pitanje, autor lanka se osvre na samo dva aspekta kontroverzi o
Velimirovievom ivotu: orden koji je primio od Hitlera i pohvalni govor
na Ljotievoj sahrani u aprilu 1945. godine. Ali, on i jedno i drugo
odbacuje i, istovremeno, kao alternativu spornim injenicama nudi priu
o patnjama koje je pretrpeo pod nacistima. Arhimandrit Atanasije Jevti
Jovan Byford
88
je, komentariui govor na Ljotievoj sahrani, osporio autentinost zapisa
i izjavio da je vladika isto tako bio i veliki antifaista kao i antikomunista.
Zbog toga je stradao i od jednih i od drugih ('Izdajnik - a u Dahau',
Ilustrovana politika, 16. oktobar 1990, str. 46). Pomeranje teme na stradanje
u logoru zaustavlja seanje na neprijatne pojedinosti. Naslov drugog
nastavka odraava ovu strategiju: Izdajnik a u Dahau! Kao to smo
videli, Velimirovi je posle rata i sam progovorio o svom zatoenitvu od
prvog dana pa do poslednjeg osvrui se na kontroverze u vezi sa
svojim delovanjem, i upotrebio ga da bi izbegao kritiku.
Izbegavanje je oigledno i u kontekstu govornog dijaloga. U maju
2003. godine, ubrzo nakon Velimirovieve kanonizacije, akon Ljubomir
Rankovi uestvovao je u redovnoj emisiji Radio most na Radiju slobodna
Evropa. Kada je voditelj emisije Omer Karabeg zapitao Rankovia o
kontrovezama vezanim za delo vladike Nikolaja, ukljuujui i njegove
antisemitske tekstove, ovaj je odgovorio:
O ivotu svakog svetitelja moe biti govora i razgovora i moe se
osvetljavati s razliitih aspekata. Kada je u pitanju i sveti Vladika
Nikolaj, i njegov ivot i rad treba da budu izloeni javnom sudu. Ali
prouavanje njegovog ivota i dela moda da bude lieno bilo kakve
pristrasnosti i predrasuda, ostraenosti i povrnosti, to mora da
bude objektivan sud, kao to to svaka ozbiljna kritika i zahteva.
Naravno nekako najspornije delo svetog vladike Nikolaja je Kroz
tamniki prozor. Treba meutim voditi rauna da je to delo nastalo
u najveem paklu za koji svet u svojoj istoriji zna, u logoru Dahau.
Vladika Nikolaj je odveden u taj logor posle tri godine dranja pod
nemakom straom. Ostali su brojni zapisi. Ja sam imao sreu da
budem sekretar i akon Vladike Jovana Velimirovia koji je sa
vladikom Nikolajem proveo sve dane njegovog zatoenja u ii,
Ljubostinji i Vojlovici. Iz njegove prie znam za njihova stradanja, a
kada su doli u logor Dahau, tu je nastao pakao u pravom smislu te
rei (Radio Most, Radio slobodna Evropa, 2. jun 2003).
Rankoviev odgovor na pitanje o Velimirovievom antisemitizmu
poinje ponavljanjem mita o muenitvu koji u sutini prebacuje temu na
pozitivne aspekte Velimirovievog ivota. Uestalost ovog retorikog
poteza, i u javnom diskursu i u privatnim razgovorima (vidi, na primer,
citat na poetku ove glave), jasno pokazuje kako pristalice Nikolaja
Velimirovia ponavljanjem mita o muenitvu daju svojoj publici oruje s
89
kojim se moe odupreti seanju na ono to je sporno. Mit ne samo to
pria priu nego i snabdeva publiku neophodnim vetinama potiskivanja.
Ve rutinska pria o vladikinim patnjama obezbeuje argumentativna
sredstva potrebna za odbacivanje neprijatnih pitanja, ako iko ikada izrazi
sumnju u Velimiroviev integritet i usudi se da seti njegovog antisemi-
tizma ili veze sa nacistikim kolaboracionistima. Odgovor ali on je bio u
Dahau! postao je skoro automatski, rutinski odgovor na svaki pokuaj
da se ospori valjanost Velimirovievog pisanog dela i predstavlja
pogodno sredstvo za skretanje razgovora s kompromitujuih biografskih
podataka. On eliminie potrebu da se pitanju antisemitizma pristupi na
ozbiljniji nain, koji bi mogao naneti tetu sadanjem velianju kontro-
verznog vladike kao najveeg Srbina posle Svetog Save.
Piui o drutvenom potiskivanju kao osobini jezika i diskursa,
Bilig iznosi stav da voljno zaboravljanje ne mora biti loe. Tako on kae:
'Tema rasizma ilustruje zato potiskivanje ne mora biti neto to bi
trebalo izvrgnuti ruglu... Moe se rei da na ideolokom planu
psiholoko potiskivanje moe da bude opravdano i progresivno i
moralno i drutveno korisno. Ono moe da predstavlja sredstvo za
promenu naina govora koji je pripadao vremenu diskriminacije'
(Billig, 1998, str. 259-260).
Ipak, kada se radi o seanju na Velimirovia teko je pronai takve
progresivne aspekte potiskivanja. Potiskivanje spornih aspekata ivota i
dela vladike Nikolaja Velimirovia, koje je, kako se pokazalo, odigralo
kljunu ulogu u njegovoj rehabilitaciji krajem 1980-tih i poetkom 1990-tih
godina, nije doprinelo iskorenjivanju antisemitizma. Naprotiv. Rutinsko
zaboravljanje Velimirovievih kontroverznih gledita stvorilo je neobian
raskorak izmeu, sa jedne strane prikaza njegovog ivota u glavnim
tokovima pravoslavne kulture koja zaboravlja i nastoji da umanji zna-
aj njegovih kontroverznih politikih stavova i, sa druge strane,
vladikinih knjievnih dela, dostupnih u praktino svim knjiarama u
Srbiji, u kojima se otvoreno propagiraju gledita koja zasluuju svaku
osudu. Tako je promovisanje mita o muenitva stvorilo situaciju u kojoj
itaoci pristupaju Velimirovievim delima kao delima uvaenog teologa,
iji je politiki i moralni integritet van svake sumnje, pre svega
zahvaljujui velikom publicitetu koji je dat njegovoj reputaciji rtve
nacistikog progona. Pozitivno sroena biografija, oiena od spornih
Jovan Byford
90
pitanja, navodi na nekritiko tumaenje Velimirovievih ideja i njegovim
spornim delima, a posebno Reima srpskom narodu, daje znaaj i vero-
dostojnost koje ona ne zasluuju. Ovaj tetni ishod drutvenog
potiskivanja jo vie pojaava prisustvo drutvenog poricanja u diskursu
seanja, a to je tema narednih poglavlja.
91
Glava 4

Od potiskivanja do poricanja:
Odgovor Srpske pravoslavne crkve
na optube za antisemitizam

Ulogu potiskivanja u rehabilitaciji Nikolaja Velimirovia razmatr-
ali smo prvenstveno na osnovu materijala koji datira s kraja 1980-tih i
poetka 1990-tih godina, odnosno iz ranih faza vladikinog povratka u
maticu. Istovremeno, primeri iz novijeg doba pokazuju da su predstave o
njegovom navodnom stradanju za vreme nacistike okupacije i dalje
duboko ukorenjene u opti diskurs seanja. Prisustvo patnje kao teme u
kondaku posveenom vladiki koju je povodom njegove kanonizacije
zvanino odobrila Srpska pravoslavna crkva i u govoru protagoniste
dokumentarne emisije Zato se u crkvi apue, potvruje injenicu da su
martiroloka tumaenja postala obavezan, rutinski obrazac velianja
Velimirovia.
Mada smo utvrdili da je mit o muenitvu obezbedio retorika
sredstva za odbranu od stvarnih ili oekivanih pretnji vladikinom
integritetu, ipak se uspeh voljnog zaboravljanja spornih aspekata
Velimirovieve biografije u ranim fazama njegove rehabilitacije velikim
delom moe pripisati relativnom odsustvu alternativnih kritikih
tumaenja u javnom diskursu. Krajem 1980-tih godina reimski mediji
preutno su se saglasili sa sveobuhvatnim nacionalistikim projektom i
naporima da se vladika Nikolaj vrati u maticu. Nekadanja komunistika
kritika vladikinog ivota poela je lagano da bledi, ustupajui mesto
pozitivnim ocenama. ak i kada su se u drugoj polovini 1991. godine
Jovan Byford
92
odnosi izmeu Miloevievog reima i crkve pogorali (vidi Tomani,
2001; Radi, 1996/2002), dravne vlasti nisu ni osporile, ni pokuale da
podriju napore Velimirovievih pristalica. Samo nekoliko poznatih
linosti povremeno je pokuavalo da podseti javnost na sporna pitanja iz
Velimirovievog ivota. Godine 1991, kada je kampanja za Velimiroviev
povratak u zemlju bila na vrhuncu, knjievnik Filip David je u asopisu
Vreme osudio vladikin antisemitizam i upozorio javnost na njegovu
nekritiku rehabilitaciju (Filip David 'Vladika antisemita', Vreme, 29. jul
1991). U eseju o srpskom populizmu koji je objavljen u istom asopisu
1993. godine, sociolog Neboja Popov obradio je ideologiju Nikolaja
Velimirovia u kontekstu populistike kulture 1930-tih godina (Popov,
1993), dok je publicista Mirko orevi 1996. godine objavio podui
negativan prikaz Velimirovieve hrianske filozofije u asopisu Republika
(orevi, 1996). Iste godine, u knjizi Srpska strana rata, istoriar Radmila
Radi opisala je kako je popularizacija Nikolaja Velimirovia krajem 1980-
tih pratila uspon nacionalizma u Srpskoj crkvi (Radi, 1996/2002). Osim
ovih povremenih negativnih ocena, kritiki diskurs u vezi sa ivotom i
delom vladike Nikolaja nije razvijen i ostao je ogranien na liberalne
krugove i publikacije koje su imale relativno malo uticaja u srpskom
drutvu, pa zbog toga nije ni uspeo da znaajnije ugrozi mnogo
organizovaniju i iru kampanju kojom je promovisana preiena verzija
Velimirovievog ivota.
Nakon pada Slobodana Miloevia oktobra 2000. godine, velianje
Nikolaja Velimirovia, postalo je predmet sve ee kritike intelektualaca,
nezavisnih medija i nevladinih organizacija, prvenstveno stoga to je
Velimirovieva rastua popularnost u Srbiji dovoena u vezu sa sve
veim prisustvom i politikim uticajem nacionalistikih elemenata u
Srpskoj crkvi. Novi ili postmiloevievski srpski nacionalizam, koji je u
to vreme stupao na scenu, imao je znaajnu versku komponentu nudei
kao novi sistem vrednosti: srpstvo i pravoslavlje (vidi i Helsinki odbor
za ljudska prava u Srbiji, 2003a, str. 19). U jednom izvetaju koji je 2003.
godine objavio Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji zakljuuje se:
Odlazak Miloevia oznaio je i kraj komunistike ideologije.
Politiki vakuum popunjen je antikomunizmom, monarhizmom i
pravoslavljem. Srpska pravoslavna crkva dobila je prominentnu
ulogu na politikoj sceni, uz punu podrku predsednika SRJ. Ona je
93
time obezbedila dominantan status u drutvu, koji joj omoguava
da bez veeg uea javnosti forsira retradicionalizaciju duhovnog i
svetovnog ivota. SPC je uspela da izdejstvuje uvoenje veronauke
u kole i druge institucije i sve je izvesnije da e uspeti da povrati
oduzetu imovinu i vrati Bogoslovski fakultet u okvir Beogradskog
univerziteta (HCHRS, 2003a, str. 142)
Helsinki odbor, u jednom drugom izvetaju, govorei o
postmiloevievskoj Srbiji navodi: Snano i manifestno podravana od
samog vrha vlasti SRJ, posebno njenog predsednika, Vojislava Kotunice,
SPC se sve otvorenije namee kao vrhovni moralni i ideoloki arbitar
poev od vaspitanja dece i omladine, do sveukupne kulturne i
civilizacijske orijentacije drutva u celini (2003b, str. 73). U izvetaju se
dalje kae da u svojoj novoj ulozi crkva promovie vrednosti koje se
odlikuju krajnjom arhainou, kolektivizmom, antizapadnjatvom i
ksenofobijom, dok je nain na koji ih promovie obeleen visokim
stepenom netolerancije, pa, ak, i agresivnosti (ibid.). Ovakve i sline
ocene novog srpskog nacionalizma nedvosmisleno povezuju
klerikalizaciju i retradicionalizaciju srpskog drutva sa iroko
rasprostranjenim uticajem i popularnou Nikolaja Velimirovia u
krugovima crkvene i politike elite (vidi npr. Mirko orevi 'Trijumf
palanakog uma', Danas, 21-22. jul 2002). U otvorenom pismu javnosti
objavljenom oktobra 2002. godine, grupa srpskih intelektualaca upozorila
je da kontinuirana promocija pravoslavlja, nacionalizma, monarhizma i
antikomunizma kao osnovnih drutvenih vrednosti gura Srbiju ka
totalitarnoj i nedemokratskoj ideologiji predratnog srpskog faizma.
Potpisnici ovog pisma zakljuili su da postmiloevievski srpski
nacionalizam, koji je uznapredovao uz blagoslov Srpske crkve, obeleava
trijumf filozofije palanke Nikolaja Velimirovia.
Velimirovieva popularnost dovodi se u vezu i sa oivljavanjem
antisemitizma u srpskom javnom diskursu. Od 2000. godine, u Srbiji se
pojavilo nekoliko ekstremistikih hrianskih desno orijentisanih
politikih organizacija koje propagiraju meavinu politikog konzerva-
tizma, klerikalnog nacionalizma i, u razliitoj meri, antisemitizma (vidi
Byford 2002). Pojava pokreta kao to su Otaestveni pokret Obraz,
Udruenje studenata Sveti Justin Filozof i Srpski sabor Dveri na
drutvenoj sceni, vremenski se poklopila s primetnim porastom sluajeva
Jovan Byford
94
antisemitskog vanadalizma i nasilja.
7
Zato su predstavnici jevrejske
zajednice u Srbiji naveli hrianske desno orijentisane organizacije a
posebno najagresivniju od ove tri, 'Obraz' kao najveu pretnju mirnoj
egzistenciji Jevreja u Srbiji (Aca Singer u IWPR Balkan Crisis Report, broj
288, 6. avgust 2001). Za nae razmatranje vano je to to hrianska
desnica svoj legitimitet gradi na popularnosti Nikolaja Velimirovia.
Propagandni materijal pomenutih organizacija vrvi od citata iz vladikinih
dela, pri emu se Velimirovi neprestano navodi kao glavni politiki i
duhovni autoritet. Povrh toga, antisemitizam za koji se ove organizacije
optuuju uglavnom se javlja u vidu neprekidnog ponavljanja Velimi-
rovievih neprihvatljivih gledita.
Prisustvo hrianske desnice u javnosti pomau i njene tesne
organizacione i ideoloke veze s Pravoslavnom crkvom. Svaka od
pomenutih hrianskih desniarskih organizacija deluje s blagoslovom
barem jednog pravoslavnog vladike. Njihovim javnim aktivnostima
redovno prisustvuju, ili ih odobravaju, visoki crkveni velikodostojnici,
dok predstavnici desnice, za uzvrat, dobijaju pozive za uee u
manifestacijama koje organizuje crkva. Ova veza izmeu matice i
ekstremne struje, koja je detaljnije obraena u drugom tekstu (Byford,
2002), navela je Aleksandra Lebla, istaknutog lana Saveza jevrejskih
optina Srbije i Crne Gore, da izjavi kako su, bez obzira na to to je
protivljenje antisemitizmu zvanian stav Srpske crkve, odreeni
krugovi u SPC antisemitski. Te iste veze imao je na umu i Helsinki
odbor kada je u svom izvetaju naveo da iako se deklarativno izjanjava
protiv svakog ekstremizma, ona [crkva] preutno prelazi preko aktivnosti

7
U februaru 2001. godine na zidu sinagoge u Beogradu pojavili su se
antisemitski grafiti i plakate s nacistikim simbolima. Mesec dana kasnije, vandali
su u Zrenjaninu oskrnavili spomenik jevrejskim rtvama holokausta. Jevrejska
groblja i jevrejske optine u jednom broju gradova u unutranjosti pretrpeli su
slino skrnavljenje, dok su grafiti s porukama Smrt Jevrejima i Jevreji napolje
itd. postali uobiajena pojava irom Srbije. Takoe su uestale i line pretnje
lanovima jevrejske zajednice u zemlji. Prema organizacijama za ljudska prava i
drugim nevladinim organizacijama koje prate sluajeve etnike mrnje u Srbiji, u
prolee 2001. godine porastao je broj preteih pisama jevrejskim domainstvima,
napada na jevrejsku imovinu, kao i fizikih napada na lanove jevrejske zajednice
(Beogradski centar za ljudska prava, 2002; Helsinki odbor za ljudska prava u
Srbiji, 2001).
95
svojih najviih velikodostojnika koji generiu ksenofobiju, jezik mrnje i
antisemitizam, od ega najvie trpe verske i etnike manjine jer ih to
stavlja u neravnopravan poloaj (2002, str. 142).
Rastua zabrinutost zbog uticaja koji nekritiko velianje Nikolaja
Velimirovia vri na srpsku politiku kulturu, umanjila je efikasnost
potiskivanja kao glavnog odbrambenog mehanizma za zatitu vladikinog
integriteta i uticaja. Od 2000. godine, sve glasniji kritiari vladike Nikolaja
redovno podseaju javnost na njegove kontroverzne stavove o Jevrejima,
veze sa Dimitrijem Ljotiem i pozitivnu ocenu o Hitleru, koje je izneo u
svom delu. Osim toga, liberalno javno mnjenje - koje sada ima mnogo
bolji pristup medijima nego u doba Miloevia svoje kritike ilustruje
konkretnim navodima iz Velimirovievih kompromitujuih dela, najee
Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor i Nacionalizam Svetog Save. Tako su
u prethodnih pet godina, a posebno u vreme Velimirovieve kanonizacije
u prolee 2003. godine kada su napadi na njegov kredibilitet dostigli
vrhunac negativni aspekti vladikinog ivota i knjievnih poduhvata
spaeni od zaborava i postali redovna tema u raspravama i debatama o
njegovoj reputaciji.
Naavi se u novom kontekstu i suoene sa sve uoljivijim
kontra-seanjima, njegove pristalice morale su da se direktno suoe s
navodima i optubama protiv Velimirovia i da ih otvoreno opovrgnu,
poreknu i odbace. Zato je dinamika potiskivanja bila dopunjena komple-
mentarnom strategijom poricanja. Retorika poricanja predstavlja glavnu
temu ove i naredne, pete glave.
Jovan Byford
96

Diskurs, moralna odgovornost
i negiranje predrasuda

Diskurzivna preformulacija potiskivanja o kojoj je bilo rei u
prethodnoj glavi istie da drutveno pamenje i zaboravljanje nisu
nepristrasne i nezainteresovane aktivnosti, ve radnje kroz koje se iznose
odreene tvrdnje o prirodi prolosti. Na tragu Biliga (Billig, 1998), ukazali
smo na to da, priseajui se nekih aspekata prolosti i zaboravljajui neke
druge, govornici 'vre posao sadanjice', i pozicioniraju se u odreeni
argumentativni kontekst. U sluaju Nikolaja Velimirovia, seanje kroz
mit o muenitvu motivisano je makar i samo implicitno - eljom da se
vladika oslobodi od kontroverzi u vezi sa tvrdnjama o njegovom
antisemitizmu i profaizmu.
Razmatrajui diskurzivne aspekte potiskivanja, Bilig (Billig, 1988)
pie da je ono to treba potisnuti odreeno istorijskim i ideolokim
uslovima: Nema garancije da e ono to je potisnuto u jednoj istorijskoj
epohi, biti potisnuto i u nekoj drugoj... Svaki trenutak u istoriji proizvee
svoja sopstvena ogranienja (str. 254). Tako su ogranienja viktorijanskog
morala u razgovoru o seksualnosti to je bila sutina problema mnogih
Frojdovih pacijenata - sasvim nestala iz naeg seksualno osloboenog
drutva. Seksualna emancipacija uklonila je prethodna ogranienja u vezi
sa onim o emu se sme ili ne sme razgovarati. S druge strane, savremena
moralnost uvela je nove zabrane. Otvorenost s kojom su Evropljani
viktorijanskog doba izraavali rasnu netoleranciju potisnuta je, ako ne u
prolost, a ono bar na margine politike. Otvoreno ispoljavanje rasizma i
antisemitizma sada je predmet srama i kritike i vie mu nema mesta u
optem diskursu i uljudnoj konverzaciji. Politiki moral posle Drugog
svetskog rata zahteva da se izraavanje netolerancije potisne. Bilig kae:
'Moglo bi se rei da tema rase danas zauzima mesto koje je nekad
imala seksualnost. Postoje tabui koji ograniavaju ono to se moe
97
izgovoriti. Otvorene i neinhibirane antisemitske i rasistike izjave ne
iznose se u pristojnom drutvu. Oni koji ele da u javnosti kritikuju
pripadnike drugih rasa ili Jevreje, moraju da pronau sloene,
posredne i apologetine naine da to uine' (str. 259).
Istraivanje govora rasizma koje se sprovodi od 1980-tih pokazalo
je da postoji snana drutvena norma protiv javnog izraavanja
predrasude (Augoustinos et al., 2002; Wodak, 1991; Van Dijk, 1984, 1987,
1992, 1993; Billig, 1990, itd.). Van Dijk kae:
'Negativan govor o manjinskim grupama ili imigrantima moe biti
shvaen kao pristrasan, netrpeljiv i rasistiki, i suprotan optim
vrednostima tolerancije. To znai da je takav diskurs potrebno
ograditi, ublaiti, opravdati, objasniti i uopte obraditi tako da ne
bude 'minus' za govornika ili pisca. uvanje obraza, pozitivna lina
prezentacija i upravljanje utiskom predstavljaju uobiajene strategije
kojima korisnici jezika mogu da pribegnu u situacijama kada mogu
da se osramote: moraju da se postaraju da ne budu pogreno
shvaeni i da se iz njihovih rei ne izvuku nikakvi neeljeni
zakljuci' (Van Dijk, 1992, str. 115).
U stvari, norma koja se suprotstavlja pristrasnosti je toliko
sveprisutna da vrednost nemanja predrasuda dele ak i faistiki pisci
koji se mue da poreknu sopstvenu predrasudu, i da je istovremeno
pripiu svojim liberalnim protivnicima (Billig, 1990, str. 125).
Potreba da se izbegne etiketa 'rasiste' ili nekoga ko je
'netolerantan', predstavlja jedan vid upravljanja moralnom odogo-
vornou o kojem smo ukratko govorili u uvodu. Retorika poricanja, ba
kao i voljno zaboravljanje Velimirovievog antisemitizma, predstavlja
pokuaj da se vladiki i njegovoj ideolokoj poziciji d integritet,
kredibilitet i autoritet u irem drutvenom kontekstu, u kojem bi neke od
njegovih ideja mogle biti shvaene kao krenje vaeih etikih normi.
U svom radu o retorici poricanja netrpeljivosti, Van Dijk (1992)
primeuje da se u kontekstu poricanja ne radi samo o moralnoj
odgovornosti pojedinaca i njihovoj predstavi o sebi samima kao o
linostima bez predrasuda. esto se kroz diskurs raspravlja o kredibilitetu
celog kolektiva nacije, politikog pokreta, zajednice ili religije. Ova
socijalna dimenzija poricanja koja se oituje kroz izjave kao to su mi nismo
rasistiko drutvo ili mi nismo rasistika nacija, naroito je primetna u
Jovan Byford
98
diskursu elitnih institucija: u medijima, u politici i u govoru verskih
institucija. Retorika pozitivne nacionalne samoprezentacije ne samo da
ojaava odgovarajui kolektivni imid odreene drutvene grupe, ve
olakava i individualno poricanje uz pomo argumenta da odreena
osoba nije netolerantna, jer pripada kolektivu u kom nema predrasuda.
U ovom poglavlju ispitaemo retoriku drutvenog poricanja u
kontekstu srpske pravoslavne kulture. Kroz analizu odgovora na kritike
koje se odnose na uticaj Nikolaja Velimirovia u srpskom drutvu i
tvrdnje da je nekritiko velianje vladike doprinelo usponu antisemitizma,
ukazaemo na to da drutveno poricanje, u izvesnom smislu, predstavlja
prvu liniju odbrane Velimirovievog integriteta. Pokazaemo da
predstavnici Srpske pravoslavne crkve i hrianske desnice esto
odgovaraju na kritike upuene Nikolaju Velimiroviu i njegovom uticaju
u srpskoj pravoslavnoj kulturi forsiranjem mita nacionalne samoglo-
rifikacije, naime predstave da u Srbiji nema i da nikada nije ni bilo
antisemitizma, i da je, tavie, pravoslavno hrianstvo uvek bilo
dominantna snaga koja je stajala iza srpske blagonaklonosti prema
Jevrejima. U narednim odeljcima razmotriemo razne aspekte ovog oblika
poricanja u odnosu na tri meusobno povezana pitanja. Prvo,
pokazaemo da uoptene izjave o srpskoj toleranciji svojstvene retorici
pozitivnog nacionalnog samoprikazivanja odvraaju panju javnosti od
kritika upuenih na raun Nikolaja Velimirovia, titei ga od napada i
pokuaja da se ugrozi njegov kredibilitet. Drugo, nain na koji se istorija
srpsko-jevrejskih odnosa pamti u crkvenom diskursu i diskursu desnice
pomae da se oslabi kredibilitet i integritet liberalnog javnog mnenja koje
predstavlja sredita borbe protiv Velimirovievog uticaja. I, na kraju, u
ovoj glavi emo pokazati kako se osuda i distanciranje od odreenih
primera antijevrejske predrasude, koje se ponekad uje u kontekstu
drutvenog poricanja, formulie na nain koji titi i oslobaa Velimirovia
i veinu njegovih pristalica od svake kritike ali istovremeno obezbeuje
retorika sredstva koja se mogu upotrebiti za legitimizaciju onih istih
antisemitskih ideja koje se kroz poricanje navodno osuuju. Ova rasprava
e pripremiti teren za Glavu 5, u kojoj se detaljnije ispituje kako se reava
problem optubi za antisemitizam upuenih lino Velimiroviu.
99

Srbi nikada nisu mrzeli Jevreje:
Kategoriko poricanje antisemitizma

U srpskoj pravoslavnoj kulturi uobiajenu reakciju na insinuacije
o postojanju antisemitizma u njenim redovima, predstavlja retorika onoga
to Stenli Koen (Stanley Cohen) naziva doslovno, faktiko ili flagrantno
poricanje (Cohen, 2001, str. 7). Uobiajeni odgovor na kritiku je
jednostavno poricanje tanosti onoga to je reeno uz kategoriku tvrdnju
da meu Srbima, a naroito u pravoslavnoj kulturi, nema antisemitizma.
Povodom porasta antisemitskih incidenata u Srbiji 2001. godine,
Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao je 5. februara 2002 godine,
saoptenje pod naslovom 'Saoptenje za javnost Svetog arhijerejskog
sinoda o antisemitskim izjavama i postupcima'. Saoptenje poinje
sledeom tvrdnjom:
Srpska Pravoslavna Crkva je kroz vekove uila svoju pastvu - a to
je do novijeg doba ustvari bio vasceli srpski narod, pa i drugi narodi
koji su se povremeno nalazili u njenoj kanonskoj jurisdikciji - ljubavi
prema blinjem, zasnovanoj na ljubavi prema Bogu, a naroito
sastradalnoj ljubavi prema blinjem u nevolji, prema svakom ko
pati, trpi nepravdu, biva progonjen... Ona to, verna (shodno) svom
biu i poslanju, ini i u nae dane. Otuda se mirne due moe kazati,
i dokazati, da je - blagodarei, uveliko, ba blagotvornom
duhovnom uticaju Pravoslavlja kao vere i kao ivotne prakse -
srpski narod jedan od onih evropskih i hrianskih naroda, naalost
malobrojnih, u kojima niti su postojala niti postoje antijevrejska
oseanja i raspoloenja, a kamoli nehrianski progoni i neljudski
pogromi Jevreja, to i jeste teko izbrisiva mrlja u istoriji i na savesti
pojedinih naroda. Naprotiv, na narod je umeo da kroz sopstvena
stradanja i rtve oseti i tugu i bol kako svojih zemljaka i sugraana
jevrejske veroispovesti i narodnosti tako i jevrejskog naroda u celini
i da tugu i bol sa njim podeli, a gde god je to bilo mogue - i da je
otkloni ili barem ublai.
Jovan Byford
100
Slino, energino poricanje antisemitizma moe se nai u lanku
Vladimira Dimitrijevia 'Srbi i Jevreji' objavljenom u leto 2001. godine u
asopisu Dveri koji tampa istoimeni pokret, kao i na veb sajtu ove organi-
zacije. lanak je neto kasnije objavljen u desniarskom listu Pogledi za ko-
ji Dimitrijevi redovno pie ('Povodi: Srbi i Jevreji', Pogledi, broj 241, januar
2002). Isti lanak je ponovo tampan u Dverima decembra 2004. godine, u
specijalnom broju pod naslovom 'Palanka filozofije ili knjiga o govoru
mrnje na sve to je srpsko'. Vanost koju srpska desnica pridaje ovom
tekstu je oigledna ne samo zbog uestalosti njegovog objavljivanja, ve i
zbog naina na koji se on citira kao autoritativan rad koji daje definitivan
odgovor na pitanje o antisemitizmu. Jedan of voa pokreta Dveri, Boko
Obradovi nedavno je u nedeljniku Vreme, na stranicama odreenim za
pisma italaca, odgovorio na opake klevete o antisemitizmu njegove or-
ganizacije, tako to je jednostavno uputio itaoce na analitiki tekst publi-
ciste Vladimira Dimitrijevia o izuzetnim odnosima izmeu Srba i Jevreja
kroz istoriju ('Dveri srpske', broj 11/12, Vidovdan 2001)' ('ta vole mladi',
Vreme, 4 novembar 2004).
U tekstu 'Srbi i Jevreji', odgovarajui na optube za antisemitizam
provelimirovievskih elemenata u redovima Pravoslavne crkve i
hrianske desnice, Vladimir Dimitrijevi zakljuuje: Jasno je, jasno, jasno:
Srbi nisu mrzeli Jevreje, Srbi nisu gonili Jevreje, Srbi se ne mogu optuiti
za rasizam i judeofobiju, i dodaje da su Srbi kroz vekove dobro iveli sa
svojim susedima Jevrejima, nikada ih ne progonei zbog njihove vere i
dajui im u svojoj dravi sva ljudska i graanska prava.
I Sinod Srpske pravoslavne crkve i Vladimir Dimitrijevi navode
privrenost hrianskoj veri kao neto to samo po sebi iskljuuje
mogunost postojanja antijevrejskih oseanja meu Srbima. Uprkos
dugotrajnom nasleu hrianskog antisemitizma na koji ni pravoslavlje
nije bilo imuno (vidi: orevi, 1998; Tabak, 2001; Hackel, 1998; Rudnev
1995; Gurevich, 1995), saoptenje rukovodstva Srpske crkve pripisuje
nepostojanje antisemitizma blagotvornom uticaju crkve i njenom uenju,
to se moe kazati i dokazati.
Slino tome, u lanku 'Srbi i Jevreji' navodi se da pravoslavni
hrianin ne moe mrzeti jevrejski narod. Ako je neki pravoslavni narod
to dokazao, bili su to Srbi, i dodaje da u pravoslavlju nema nikakve
osnove za antijevrejsku mrnju.
101
Ono to najvie upada u oi kod ovih tvrdnji o odsustvu
antisemitizma u Srbiji jeste nedvosmislen i kategorian nain na koji su
formulisane. U izjavi Sinoda tvrdnja o uroenoj tolerantnosti Srba npr.
sadri i frazu niti su postojale niti postoje. Dimitrijevi na slian nain
formulie svoje apsolutno poricanje antisemitizma koristei rei kao to su
nikada, nikakve osnove, ne moe mrzeti.
Naglaeno i kategorino poricanje, koje se ogleda u gore
navedenim primerima, koristi retoriki mehanizam koji analitiari
retorike nazivaju ekstremna formulacija (Pomerantz, 1986; Edwards,
2000; Hutchby & Wooffitt, 1998). Ovaj mehanizam, koji sadri opise ili
procene u kojima se upotrebljavaju ekstremni izrazi kao to su svaki, sve,
nikada, uvek, nijedan, apsolutno itd. (Edwards, 2000, str. 347) predstavlja
uobiajeno diskurzivno sredstvo koje se koristi za legitimizaciju i
opravdanje u adverzativnim situacijama (Pomerantz, 1986). Modalni
termini kao to su nikada, uvek, itd., pojaavaju pouzdanost opisa
predstavljajui ga kao injenini i istinit, samo zato to je naoko uverljiv,
sveobuhvatan i iroko prihvaen. Zbog svog odlunog tona, ekstremne
formulacije pomau da se ospore alternativni stavovi (takoe Hutchby i
Wooffitt, 1998; Potter, 1996; Pomerantz, 1986).
U ovom sluaju, ekstremne formulacije ne samo da pojaavaju
argument u raspravi o antisemitizmu u Srbiji, ve istovremeno
obezbeuju sredstva pomou kojih se politike kontroverze u vezi sa
ovim pitanjem mogu odbaciti ili potisnuti. Prema Frojdovoj teoriji
psihoanalize, kljuni aspekt poricanja je upravo to to je odluno i
kategoriki izraeno. Odluno izreeno ne, nikad, itd. 'predstavlja
preterani protest, jer to je nain da se pitanje odbaci umesto da se na njega
odgovori. To je sredstvo pomou kojeg se nezgodno pitanje odbacuje i
prekida rasprava (Billig, 1999a, str. 200). U gorenavedenim primerima,
snana emocija oita u poricanju antisemitizma sugerie da se svaka
aluzija na antijevrejske predrasude crkve, ili hrianske desnice, smatra
tako apsurdnom i neverovatnom da se smesta moe odbaciti kao neto o
emu ne vredi ni raspravljati.
Slian vid kategorikog poricanja antisemitizma ogleda se i u
tome to tvrdnje o tolerantnom odnosu Srba prema Jevrejima esto prate
aluzije na injenice i dokaze. Upotreba empirikog diskursa odraava
jednu vanu odliku poricanja, naime dilemu 'istina ili vrednosni sud
Jovan Byford
102
('truth/value dilemma' -Billig, 1990; Whetherell i Potter, 1992). S obzirom na
to da definicije predrasude, i laike i naune, istiu nepostojanje
racionalnog suda kao osnovnu karakteristiku ovog fenomena - na primer,
loe miljenje o drugima bez dovoljno opravdanja (Allport, 1954, str. 6;
vidi i Jones, 1972), poricanje predrasude esto je artikulisano tako da se u
okviru javne debate stavovi predstavljaju kao racionalni, empirijski i
zasnovani na injenicama, a ne kao interesni, pristrasni i iracionalni.
Stavovi se konstruiu kao solidna i neproblematina predstava sveta
onakvog kakav on zaista jeste, koja, prema tome, nema veze sa
potencijalno pristrasnim motivima i namerama govornika. Dakle,
upotreba empirijskog diskursa funkcionie kao mehanizam za
eksternalizaciju (Woolgar, 1988) koji odvlai panju od odgovornosti
govornika za ono to je rekao, jer on navodno samo iznosi 'injenice'
(Potter, 1996, Edwards, 1992).
Pozivanje na realnu zasnovanost tvrdnje o srpskoj toleranciji, koja
se moe empirijski dokazati retko je potkrepljeno konkretnim dokazima
koji bi mogli da podre tako izriit stav. Iako se u poricanju esto aludira
na relevantne injenice i dokaze, oni se u veini sluajeva ne navode. U
saoptenje Srpske pravoslavne crkve samo se napominje da se
blagonaklonost Srba prema Jevrejima moe dokazati. Slino tome, u
razgovoru koji je obavljen za potrebe ove studije, Branimir Nei, glavni
urednik asopisa Dveri odluno je izjavio:
Pravoslavni Srbi nemaju taj problem sa Jevrejima, nemaju problem
antisemitizma Srbi nemaju problema ni sa jednim narodom Ta
pria o antisemitizmu u Srbiji ne prolazi, neko moe da to postavi...
mi imamo toliko injenica i dokaza... da se neko zaustavlja na
kaenju etiketa...
Ba kao ni Sinod Srpske crkve, Nei ne iznosi detalje relevantnih
injenica i dokaza koji bi mogli da opravdaju tvrdnju o nepostojanju
problema ni sa jednim narodom.
U svom radu o poricanju predrasude, Van Dijk (1992) sluajeve u
kojima se tanost i istinitost neke tvrdnje pretpostavlja, a ne potvruje
naziva 'oigledno poricanje' (apparent denial). Po Van Dijku, nepotvrena
priroda injenica na koje se govornik poziva u stvari jaa i potvruje
njegov argument. Time to se ne potkrepljuje dokazima, odreena tvrdnja
se predstavlja kao 'oigledna sama po sebi', 'zasnovana na zdravom
103
razumu', i kao miljenje koje ne zahteva verifikaciju (Van Dijk, 1992, str.
105). Argument je retoriki koncipiran tako da crpi snagu iz pretpostavke
o postojanju konsenzusa (Reeves, 1983). U naem sluaju, saoseajnost
Srba je, kroz kategoriko poricanje, predstavljena ne samo kao njihova
nesporna karakteristika ve i kao opte miljenje, priznata istina. U svom
lanku u Dverima, Dimitrijevi istie pretpostavljenu zdravorazumsku
prirodu svoje tvrdnje kada kae da je besmisleno i nemogue da
pravoslavci mrze Jevreje i ukazuje na iri konsenzus ponavljajui jasno je,
jasno, jasno: Srbi nisu mrzeli Jevreje. Diskurzivna konstrukcija
konsenzusa po pitanju srpsko-jevrejskih odnosa pretvara poricanje
antisemitizma u ono to se naziva retoriki samodovoljan ili 'nepobitan'
argument. Poto se iznosi kao osnovna kulturna istina (Augoustinos et
al., 2002), takav argument se tretira kao neto to je van svake sumnje i to
je dovoljno samo nagovesti: 'Nije potrebno rei nita vie, ni ponuditi bilo
kakvo dodatno objanjenje' (Wetherell i Potter, 1992, str. 92). U naem
sluaju, oigledno poricanje i zdravorazumska konstrukcija stava o
dobronamernosti Srba zakljuuju raspravu o antisemitizmu i usmeravaju
panju na druge teme, manje kompromitujue za govornika.
Meutim, ponekad se injenice i dokazi, na koje se najee
samo aludira, detaljno obrazlau i iznose u javnost, verovatno zbog onih
koji nisu u potpunosti upueni u ono to se u nacionalistikom diskursu
uzima zdravo za gotovo. Izlaganje dokaza obino otkriva sklonost
autora da istoriju tumae selektivno i u skladu sa svojim ideolokim
opredeljenjem.
Dimitrijevi, na primer, potkrepljuje tvrdnju o tradicionalnoj
srpskoj toleranciji prema Jevrejima sledeim argumentom: Kad je
Karaore osvajao Beograd 1806. godine, postojala je njegova izriita
naredba da se jevrejske kue, bogomolje i trgovake radnje ne smeju ni
prstom dirnuti. Slino tome, on s velikim ponosom otkriva svojim
itaocima da su Jevreji postali punopravni graani Srbije posle Berlinskog
kongresa 1878. godine. Iako su izneti s dosta samouverenosti,
Dimitrijevievi dokazi o velikodunosti Srba predstavljaju proienu
verziju srpske istorije u kojoj su neki vani detalji sakriveni. Autor lanka
u Dverima, na primer, ne pominje injenicu da su tokom dvogodinje
borbe u okviru Prvog srpskog ustanka, koja je prethodila osvajanju
Beograda, srpski ustanici proterali jevrejske zajednice iz gradova i varoi
Jovan Byford
104
u unutranjosti. Verovatno je ovakvo ponaanje i nateralo Karaora da
izda pomenutu naredbu. Dimitrijevi u svom tekstu takoe ne pominje da
su, kada su zauzeli Beograd, Karaorevi borci uveliko ignorisali zabranu
svog voda. Tako su mnoge jevrejske radnje i sinagoge bile unitene, a
deo beogradskih Jevreja silom pokrten, dok su neki i ubijeni. Veina je
ipak pobegla preko Dunava u Zemun koji je tada bio pod kontrolom
Austrije (Freidenreich, 1979; Lebl, 2001). To to Dimitrijevi govori o
graanskim pravima koje su Jevreji dobili 1878. godine kao o velikom
dostignuu srpske drave, takoe dovodi itaoce u zabludu. Od 1846.
godine pa nadalje Jevrejima je bilo zabranjeno da ive van Beograda, a
posle 1861. godine, oni su po sili zakona bili ogranieni na nekoliko geta
ratrkanih po gradu. Iako su 1878. godine Jevrejima formalno data puna
graanska prava, to je uinjeno pod velikim diplomatskim pritiskom
zapadnih sila, pre svega Britanije.
8
Berlinski ugovor, koji je Srbiji dao
nezavisnost i dravnost, zahtevao je od nove kraljevine da omogui
emancipaciju verskih manjina (Freidenreich, 1979; Lebl, 2001). tavie, u
Srbiji je postojao jak otpor prema sprovoenju ovog dela mirovnog
ugovora, tako da su zakoni s odreenim antijevrejskim stavovima ostali
na snazi sve do 1889. godine, kada je u Srbiji donet novi ustav usklaen sa
obavezama iz mirovnog ugovora.

8
U predlogu britanskog parlamenta iz 1867. godine zakljuuje se da je
stav srpskog naroda prema jevrejskoj zajednici koja ivi meu njima krajnje
nedostojan ljudi koji s razlogom i pravom oekuju da zauzmu svoje mesto meu
civilizovanim zajednicama Evrope (Jews in Servia: Motion for Papers, Paliament,
1867, str. 839-842).
105

Papagaji, ljudi kratke pameti, mumije pameti:
Poricanje i ofanzivna retorika

Istraivanja iz oblasti diskurzivne analize ukazuju na to da je po-
ricanje predrasude vie nego vid odbrane od stvarnih ili potencijalnih op-
tubi. Ono istovremeno predstavlja i napad na suparnike konstrukcije
stvarnosti (Van Dijk, 1992, str. 107). Svaki opis stanja stvari implicitno ili
eksplicitno deluje u pravcu podrivanja niza alternativnih stavova (Dillon,
1991; Billig, 1990, 1987), koji se sagledavaju kao simbolini suparnici u
domenu moralnog uticaja (Van Dijk, 1992, str. 108). Zato poricanje ne po-
drazumeva samo odbrambenu retoriku konstrukciju sopstvenog stava
kao skupa injenica ili istine, ve i ofanzivnu retoriku, naime podriva-
nje alternativnih gledita kao proizvoda strategije ili interesa. Poter
(Potter, 1996) koristi izraz ironizacija da bi oznaio sredstva pomou ko-
jih se alternativni opisi predstavljaju kao govor koji je motivisan, iskriv-
ljen ili u izvesnoj meri netaan, i koji se moe odbaciti kao rezultat lai,
obmana, pogrenog tumaenja, zlonamernosti ili novane dobiti (str. 107).
Kada je u pitanju poricanje antisemitizma, kategoriko negiranje
uvek prati sumnja u moral kritiara i istinitost njihovih tvrdnji. Tema ras-
prave se redovno preusmerava ka onima koji iznose optubu, a njihovi
stavovi vrlo paljivo konstruiu kao pogreni, netolerantni, pristrasni i
zlonamerni. Na primer, u saoptenju Sinoda, tvrdnje o dobrodunosti pra-
voslavnih Srba konstruisane kao neto to se moe dokazati suprot-
stavljaju se kritikom miljenju, kojem se pripisuju zadnje namere i zastra-
njivanje:
Povrni ljudi, ili pak zlonamerni krugovi, olako pripisuju uticajima
Pravoslavlja i Svetosavlja i hitaju da upravo Crkvu koja duhovno
vodi i prosveuje srpski narod optue kao navodnog konanog
krivca za antisemitizam pojedinaca ili grupa.
Zato se kritika koja je isprovocirala ovo saoptenje za tampu
opisana i kao podmetanje predstavlja kao rezultat zlonamere ili po-
Jovan Byford
106
vrnosti. Ona se pripisuje odreenim krugovima ime se nagovetava
da se ne radi o delovanju izolovanih pojedinaca, ve interesnih grupa.
Slino tome, Neievo reagovanje na optube za antisemitizam kao na
obino kaenje etiketa, ukazuje na nepravednu i neosnovanu prirodu
ovakvih insinuacija.
Diskvalifikacija kritike kroz upotrebu fraza kao to su zlona-
merni krugovi, kaenje etiketa itd., moe se uporediti sa mnogo ivljim i
slikovitijim jezikom koji predstavnici Srpske crkve povremeno koriste
opisujui svoje politike protivnike. Vladika Amfilohije Radovi otpisuje
kritiare klerikalistikih tendencija unutar crkve kao papagaje, ljude
kratke pameti, neznalice (navedeno prema: B92, Vesti, 15. maj 2003) i kao
duhovne kepece (Radio Slobodna Evropa, 16. jun 2003). Od tvrdnji o
malim intelektualnim sposobnostima politikih protivnika ee su jedino
one o njihovim politikim motivacijama. U nedavno objavljenom lanku,
vladika Atanasije Jevti ovako opisuje kritiare novog srpskog nacio-
nalizma:
Visoko-kalibarska antisrpska tirada, koja nadvrhnjuje i otomanske i
komunistike domete krivotvorenja, zakeranja i blaenja jedan
galimatijas, skrpljen od zlonamernih, ali veto sroenih
dezinformacija od strane novog samozvanog, unilateralnog i
jednopartijskog Agit-propa ili CeKa iz Brisela (Jevti, 2003, str.
567)
Grupice raznoraznih, no vrlo zdunih u zlobi i u ime ganutljive
do slinjenja, a totalitarne do netrpeljivosti, evroljubavi doslednoj
srbomrnji i crkvonenavisti, dobroplaenih suflera i pljuvaa iz
Beograda, malobrojni ali grlati beogradii (narod ih ve zove
evroslinavci), kao to su Mirko orevi, N. Popov, V.
Arsenijevi, i comp., M. Tomani, I. olovi, Kandika, Biserko,
Vuo, Srbljanovika, Pavievika i jo neki iz saveta neastivih i
crkve lukavnujuih (bolje rei antisaveta i anticrkve, shodno Ps.1,1
i Ps. 25/26,5) (ibid., str. 568).
Neka ih! Velimo mi iz naroda, neka rade svoj posao za koji su
plaeni. Samo vi, deco, radite svoj posao! Svaije e delo, i nedelo,
izai na videlo (ibid., str. 568).
Kritiari se diskvalifikuju kao komunisti (CeKa, jednopartijski
Agit-prop), marionete zapada (vezivanje za Brisel, evroslinavci), ali
107
najee kao plaenici (dobroplaeni sufleri, posao za koji su plaeni
itd.). U diskvalifikaciji se jasno vidi razlika izmeu urbanog i ruralnog, pa
se tako srpska prestonica Beograd koristi kao pogrdan termin (pljuvai iz
Beograda, beogradii itd.) i antiteza 'narodu' (narod ih ve zove, mi iz
naroda).
to je najvanije, manihejska razlika izmeu crkve i liberalne
javnosti, 'naroda' i 'Beograda' artikulie se i kroz biblijska poreenja.
Kritiari se opisuju kao pripadnici saveta neastivih ili crkve
lukavnujuih s pozivanjem na konkretne delove Biblije. Verska
dimenzija se vidi i u Jevtievoj reenici: Samo vi, deco, radite svoj posao!
To je parafraza dobro poznate reenice koja se pripisuje Starcu Vukainu
iz sela Klepci, jednom od Svetih srpskih novomuenika koje je Srpska
pravoslavna crkva kanonizovala 2000. godine. Vukaina su 1943. godine
ubile ustae u logoru Jasenovac. Prema zvaninim hagiografskim
podacima o njegovom ivotu i smrti, Vukain je odbio da pohvali usta-
kog vou Antu Pavelia u zamenu za ivot, i umesto toga rekao svom
delatu: Radi ti, dijete, svoj posao. Ustaki vojnik je poeo da ga sakati,
ali je srpski muenik na to odgovorio istim prkosnim reima (Mileusni,
2003; Anon., 2000). Aludirajui na Vukainove rei, Jevti na efektan nain
povlai paralelu izmeu crkve i muenika, i svoje politike protivnike
istovremeno poredi s okrutnim muiteljima ubijenog oveka. Kroz ovu
analogiju crkva je prikazana kao neko ko vodi herojsku borbu protiv
grenika u kojoj je boja pravda na njenoj strani. Ista takva poruka nalazi
se i u osnovi rei Patrijarha Pavla koji je nevladine organizacije jednom
prilikom nazvao ogrehovljenim duama (Danas, 12-13. januar 2002).
Ukazivanje na politike motive i interese kritiara u kontekstu
poricanja nije ogranieno samo na predstavnike Srpske pravoslavne
crkve. Krajem 2002. godine, Bogoljub ijakovi, tadanji ministar vera u
saveznoj vladi, optuio je nevladine organizacije da su politiki
kameleoni i ostaci komunistikog doba koji sada proganjaju ljude u ime
ljudskih prava i evropskih integracija (Evropski standardi na balkanski
nacin, Danas, 17. decembar, 2002). Godinu dana pre toga, istoriar Rado
Ljui, odgovara na kritike povodom rastueg antisemitizma u Srbiji tako
to uvodi temu meunarodne antisrpske zavere:
Helsinkom odboru i ostalim mondijalistima koji su od komunista
preuzeli lov na vetice, oigledno smeta sve to je srpsko, posebno
Jovan Byford
108
ako je nacionalno i pravoslavno. Mislim da se iza ovih optubi na
raun srpskog naroda krije politiki cilj. Poraenima u ratu moete
neosnovano pripisivati ta hoete. Obraun sa srpskim narodom jo
nije okonan, moni misle da jo nismo dovoljno kanjeni. Poinje se
sa antisemitizmom, potom se podstiu na pobunu nacionalne
manjine, cepaju se teritorije... Moda ove optube treba da
opravdaju novu tranu srbijanskih hakih apenika (Jevreji brane
Srbe od antisemitizma, Glas javnosti, 6. avgust 2001).
Ova strategija obrtanja (Billig, 1990; Van Dijk 1992), ili osuda
osuivaa (Cohen 2001), svojstvena ofanzivnoj retorici, uspeno skree
panju sa svakog razmiljanja o neprimerenosti sopstvenog ponaanja ili
ideolokog stava. Ona takoe ilustruje inherentno argumentativnu priro-
du kategorikog poricanja. Konstrukcija u kojoj je dobrodunost Srba oi-
gledna i zasnovana na zdravom razumu implicitno postavlja alternativne
stavove i njihove eksponente izvan saglasnosti i zajednice normalnih,
pravinih i obinih ljudi (vidi Van Dijk, 1992; str. 104). Budui da je
poricanje predrasude predstavljeno kao oigledna istina, alternativna
gledita se odbacuju kao neprirodna, pristrasna i interesna (str. 106).
Tako poricanje postaje oruje u kontranapadu, kojim se zamahuje na
liberalno javno mnjenje u pokuaju da se oslabi njegov drutveni znaaj.
Ofanzivna retorika u kontekstu poricanja antisemitizma u sebi
sadri jo jedan vid ekstremne formulacije. Ekstremizacija (Potter, 1996)
se ogleda u tome kako oni koji poriu antisemitizam predstavljaju kritike
stavove u kontekstu svoje kontra-argumentacije. Specifine kritike na
raun predstavnika Srpske pravoslavne crkve ili osude odreenih
ideolokih tendencija unutar nje, koje se uglavnom vezuju za uticaj
Nikolaja Velimirovia, redovno se interpretiraju kao napadi na celokupnu
Srpsku crkvu ili ak i ire, na pravoslavno hrianstvo. U saoptenju
Sinoda se, na primer, tvrdi da su optube za antisemitizam usmerene
protiv Pravoslavlja i Svetosavlja. Rado Ljui tvrdi da su primedbe zbog
uspona antisemitizma u Srbiji zapravo optube na raun srpskog
naroda. Vladika Atanasije Jevti naziva liberalne kritiare
srbotuiteljima (Jevti, 2003, str. 570). Aprila 2004. godine, Jevti je na
javnom okupljanju u manastiru elije primetio:
Napadaju nas brao i sestre, draga deco, i komunisti, i posle njih
neokomunisti i antikomunisti, a svi su isti, da smo nacionalisti, zato
109
to su svi oni protiv srpskog naroda. (citat iz lanka Justin je lepo
mirisao, Vreme, 693, 22. april 2004).
Ovaj aspekt poricanja ukazuje na opti interpretativni okvir u
srpskom crkvenom i nacionalistikom diskursu u kojem se dogaaji u
svetu posmatraju kroz prizmu nacionalnog kolektivizma i gde se kritika
pojedinaca redovno tumai kao osuda cele nacije ili verske zajednice. Na
primer, krivino gonjenje Srba osumnjienih za ratne zloine, redovno se
predstavlja i odbija kao osuda srpskog naroda u celini. Nakon nedavnog
pokuaja hapenja Radovana Karadia na Palama pored Sarajeva, kada
su teko ranjeni srpski pravoslavni svetenik Jeremija Starovlah i njegov
sin (na koje se sumnjalo da su skrivali odbeglog vou bosanskih Srba)
crkva je to to se ovoj dvojici dogodilo odmah osudila kao napad na duu
ovog naroda, a to je Njegova crkva i in kojim se stavlja na stub srama
itav jedan hrianski narod (Saoptenje za javnost povodom napada na
arhijerejskog namesnika sarajevskog, protojereja stavrofora Jeremiju
Starovlaha i njegovu porodicu, Informativna sluba SPC, 5. april, 2004).
Na slian nain je vladika vranjski Pahomije 2003. godine odbacio optube
za zlostavljanje dece koje je protiv njega podiglo nekoliko mladia iz
njegove eparhije kao indrektan udar na Crkvu u celini (Nedeljni Telegraf,
broj 370).
U prethodnoj glavi ve smo ukazali na to da je u vreme
Velimirovieve rehabilitacije krajem 1980-tih i poetkom 1990-tih godina,
njegov povratak u maticu esto tumaen kao znak duhovnog preporoda
Srbije. Velimirovievo muenitvo predstavljano je kao simbol stradanja
koje je pretrpeo ceo srpski narod i Pravoslavna crkva u XX veku. Kroz
poreenje sa svetim Savom, vladika Nikolaj je istican kao primer Srbina i
pravoslavnog hrianina. Upravo je ovaj status Nikolaja Velimirovia kao
simbola idealne hrianske Srbije u pamenju njegovih poklonika,
doprineo tome da se napadi na njega ili na njegovu uspomenu, tumae
kao napadi na ceo srpski narod i pravoslavno hrianstvo. Tako je
Atanasije Jevti jednom prilikom rekao: Napadaju Vladiku Nikolaja i
Justina Popovia. To jest: imenom i prezimenom Srpsku Crkvu i Srpsku
narodnu pamet i pamenje (Jevti, 2003, str. 568).
Uz to, radikalne preformulacije kritikog miljenja pomau optu
dinamiku obrtanja. Kao to to napominje Edvards ( Edwards, 2000),
pojaavanjem i odvoenjem u krajnost stavova protivnika, ekstremne
Jovan Byford
110
formulacije pripremaju te stavove za ironizaciju i osporavanje (str. 359).
U sluaju odgovora na optube za antisemitizam, kritiko miljenje se
predstavlja kao da ono u sebi sadri moralnu osudu cele jedne nacije ili
religije, i zastupa ideju o kolektivnoj odgovornosti. Ovakvo pojaano i
ekstremizovano predstavljanje kritikog miljenja konstruie liberalno
javno mnjenje kao zlonamerno, zlobno i netrpeljivo prema Srbima i
pravoslavnom hrianstvu i na taj nain olakava njegovo iskljuivanje i
odbacivanje. Tako desnica zapravo prisvaja jezik liberalizma i jednakosti i
mobilie ga da bi obrnula injenice i popularizovala i reifikovala
sopstvenu ideoloku poziciju. Isto tako, upravo ekstremizacija kritike
legitimizuje upotrebu drutvenog poricanja. Generalizovane tvrdnje da
Srbi, ili Crkva, nisu rasisti postaju neophodne upravo zbog toga to se
kritika tumai kao da je usmerena prema svim Srbima ili celoj crkvi.
Konano, tumaenja da je kritika uperena protiv crkve i cele
srpske nacije igraju znaajnu ulogu u zatiti Velimirovieve reputacije.
Drutveno poricanje ne prihvata da je veina optubi za antisemitizam
neposredno vezana za Velimiroviev uticaj. Uz ovako uopten odnos
prema kritici, rasprava o tome ta je Velimirovi rekao ili uinio u svom
ivotu, ili o tome kako treba da bude zapamen to predstavlja sutinu
spora sasvim zgodno izostaje, skrivena iza baraa kategorikog
poricanja.
111

Poreenje Srba i Hrvata i retorika
nadmetanja u muenitvu:
Komparativno poricanje antisemitizma

Kategoriko poricanje antisemitizma obino prati jo jedna vrsta
poricanja, koje je formulisano u relacionom, a ne apsolutnom smislu.
esto se tvrdi da Srbi ne samo da su inherentno tolerantan narod sa
dugom i neukaljanom tradicijom prijateljskih odnosa prema Jevrejima,
ve i da je to njihovo nacionalno obeleje koje ih izdvaja od drugih
naroda. U saoptenju Srpske pravoslavne crkve navodi se da su Srbi
naalost jedan od retkih evropskih i hrianskih naroda koji nikada nije
gajio i ni sada ne gaji negativna oseanja ili stavove prema Jevrejima, i
ukazuje da antisemitizam ostaje neizbrisiva mrlja u istoriji i na savesti
nekih drugih naroda, ali ne i Srba.
Primer komparativnog poricanja moe se nai i u lanku Jevreji
brane Srbe od antisemitizma koji je avgusta 2001. godine objavljen u
dnevnom listu Glas javnosti. U tom lanku se navodi da je Aleksandar
Moi, potpredsednik Drutva srpsko-jevrejskog prijateljstva izjavio:
Antisemitizam kod slovenskih naroda na Balkanu, dakle kod Srba,
Makedonaca, Bugara, neuporedivo je blai nego u ostalim
zemljama, kao to su Rumunija, Austrija ili Maarska. to se Srba
tie, jedan od razloga zato kod njih antisemitizam ne hvata korene
je i taj to su oni etniki izrazito tolerantan i liberalan narod.
Antisemitizam je u Srbiji uvek uvozna roba (Jevreji brane Srbe
od antisemitizma, Glas Javnosti, 6. avgust 2001).
Moi ne samo da svrstava Srbe u odabranu grupu balkanskih
naroda iji je antisemitizam neuporedivo blai u poreenju sa drugim
narodima, ve u njihovoj toleranciji vidi etniku karakteristiku Srba.
Pripisivanjem tolerancije nacionalnom karakteru, njegova navodna
irokogrudost dobija stabilnu i konstantnu dimenziju. To pojaava pori-
Jovan Byford
112
canje predrasude, jer se navodi o srpskom antisemitizmu mogu odbaciti
na osnovu toga to antisemitizam nije u prirodi Srba. tavie, ovakvom
tvrdnjom, diskusija o antisemitizmu preusmerava se ka drugima, koji su
'po prirodi manje tolerantni od Srba.
Moi, u istom lanku, dalje razvija komparativni argument. On
tolerantnost Srba pripisuje autoritetu pravoslavne crkve, koju poredi s
rimokatolikom:
U katolikim zemljama antisemitske predrasude su mnogo vee
nego u pravoslavnim. Katolianstvo je politiki daleko agresivnije.
Pravoslavna crkva nema i nikada nije imala misionarsku
propagandu kao to je imala katolika. U pravoslavlju se nikada
nisu isticale one hrianske dogme koje su budile antisemitizam.
Srpska pravoslavna crkva uvek je bila vie zaokupljena uvanjem
nacionalnog identiteta srpskog naroda i hrianske etike (ibid.).
Slinu tvrdnju izneo je tokom intervjua i jedan od voa Dveri,
Branimir Nei:
Rimokatolika crkva je za vreme Drugog svetskog rata radila, to se
mora priznati, loe stvari, ona je podravala Hitlera... Sa te strane
rimokatolika crkva je traila oprotaj od Jevreja... Sad je taj
problem, dakle, Jevreji sa pravom imaju i ono to zameraju
rimokatolikoj crkvi oni proiruju i na nas. Ne shvataju da su u
pravoslavnom narodu i pravoslavni Srbi nemaju taj problem sa
Jevrejima, nemaju problem antisemitizma.
Pored toga to ponavljaju poznati argument da je tolerancija nas-
lee pravoslavnog uticaja, i Moi i Nei predstavljaju katolicizam kao
glavno izvorite [hrianskog] antisemitizma. Ovo poreenje je deo ire
teme srpskog nacionalizma, naime kontrasta izmeu pravoslavlja i katoli-
cizma i, jo konkretnije, izmeu pravoslavnih Srba koji se sagledavaju
kao etniki tolerantni i katolika Hrvata ija se slobodoumnost
neprestano osporava. U lanku Srbi i Jevreji koji su objavile Dveri, Hrvati
su jasno oznaeni kao meta poreenja. Kroz ceo tekst, Dimitrijevieva
kvazi-istorijska objanjenja o srpsko-jevrejskim odnosima, kojima
pokuava da dokae da u Srbiji uopte nema antisemitizma, proarana su
poreenjima sa Hrvatima. Dimitrijevi primeuje da, za razliku od Srbije,
u hrvatskim oblastima Jevrejima je bilo zabranjeno zadravanje do XVIII
veka, dok su antisemitski ispadi bili vrlo esti ili da godine 1941, 26.
113
juna, Ante Paveli donosi odluku o slanju svih Jevreja Hrvatske u konc-
logore, dok Srbija ni pod okupacijom nije htela da donese zakon protiv
Jevreja.
9
Ovo poreenje odraava preovlaujui kulturni stereotip u
diskursu srpske desnice kojim se Hrvati tradicionalno predstavljaju kao
prozeliti, netolerantni, pa ak i genocidni (Milosavljevi, 2002).
Komparativno poricanje antisemitizma manifestuje se i kroz
pozitivno poreenje Srba i Jevreja, pri emu se posebno pominje mue-
nitvo oba naroda kroz istoriju.
Poreenje srpske i jevrejske istorije usko je povezano s mitom o
muenitvu karakteristinim za srpski nacionalistiki diskurs, koji je bio
naroito prisutan krajem 1980-tih i poetkom 1990-tih godina. Na primer,
1985. godine, knjievnik Vuk Drakovi, oplakujui teku srpsku istoriju
kroz analogiju sa stradanjem Jevreja, pie: Svaka stopa Kosova za Srbe je
Jerusalim: nema razlike izmeu stradanja Srba i Jevreja. Srbi su trinaesto,
izgubljeno i najnesrenije pleme Izrailjevo. Najpoznatiji eksponenti
poreenja Srba s Jevrejima bili su lanovi kontroverznog Drutva srpsko-
jevrejskog prijateljstva koje je, pod pokroviteljstvom Miloevievog rei-
ma, 1990. godine osnovala grupa nacionalistiki orijentisanih intelek-
tualaca, ukljuujui i nekoliko javnih linosti Jevrejskog porekla. Drutvo,
koje nikada nije dobilo podrku Saveza jevrejskih optina Jugoslavije
promovisalo je ideju o postojanju veze izmeu srpskog i jevrejskog
naroda na osnovu toga to su oba naroda esto neopravdano optuivani
samo za to to su drugaiji (Politika, 3. jul 1990). Jedan od lanova
drutva, pisac Dobrica osi, u osvrtu na nevolje srpskih manjina u
ostalim bivim jugoslovenskim republikama, pominje fatalnost u kojoj i
srpski i jevrejski narod postaju sve sliniji (Politika 25, maj, 1990). Vano je
napomenuti da se iza naizgled filosemitskih oseanja koja je propagiralo
Drutvo srpsko-jevrejskog prijateljstva krila nedostojna funkcionalizacija
jevrejskih simbola i istorije u ostvarivanju srpskih nacionalistikih
planova (vidi Sekelj, 1997).

9
Ovo je jo jedan primer Dimitrijevieve selektivne istorije. On se poziva
na injenicu da vlada generala Milana Nedia (1941-1944) nije donela antijevrejske
zakone za vreme dok je bila na vlasti. Ono to Dimitrijevi proputa da pomene
jeste injenica da su takvi zakoni ve bili na snazi kada je Nedieva vlada dola na
vlast i da je Nedieva administracija odigrala ne malu ulogu pruajui logistiku
podrku konanom reenju u Srbiji (vidi Boovi, 2003, 2004).
Jovan Byford
114
Iako je panja javnosti koju je Drutvo srpsko-jevrejskog
prijateljstva privlailo poetkom 1990-tih godina tokom poslednje decenije
smanjena, opti interpretativni okvir u kojem je ono funkcionisalo i ideje
koje je promovisalo opstaju i izvan ogranienog lanstva ove organizacije.
Paralela izmeu srpskog i jevrejskog stradanja i dalje se povlai u javnom
diskursu kada god se pokrene tema antisemitizma ili srpsko-jevrejskih
odnosa.
U saoptenju Svetog sinoda Srpske pravoslavne crkve,
sposobnost srpskog naroda da oseti i tugu i bol jevrejskog, i da je sa
njim podeli, a gde god je to bilo mogue - i da je otkloni ili barem ublai,
pripisana je zajednikom stradanju i patnjama dva naroda. Slino tome, u
telegramu patrijarha Pavla upuenom vladi Izraela u septembru 2003.
povodom pedesetogodinjice osnivanja memorijalnog centra Jad Vaem u
Jerusalimu, poglavar Srpske crkve primeuje da Srbi oseaju duboko
stradanje naroda s kojim su se zbratimili kroz zajedniki ivot i zajedniko
muenitvo (Poruka srpskog Patrijarha najviim zvaninicima Izraela
povodom pedesetogodinjice postojanja Memorijalnog centra Jad Vaem,
Informativna sluba Srpske pravoslavne crkve, 26. septembar 2003). On u
telegramu takoe pominje injenicu da su u vreme nacistike okupacije
zloinci podjednako ubijali Srbe kao i Jevreje i da danas mi ponovo
ivimo zajedno, i jedni i drugi kao ostatak zaklanog naroda, kako je to
rekao srpski pesnik [Matija Bekovi]. Patrijarh zavrava telegram s
nadom da e zajedniko stradanje [Srba i Jevreja], nai svoje mesto i u
novoj istorijskoj postavci u Jad Vaemu, uprkos injenici da su najnoviju
balkansku tragediju mnogi iskoristili da prikriju i umanje zloin izvren
nad Srbima u Drugom svetskom ratu, a u kojem lee i koreni ovog novog
sukoba).
Tema zajednikog stradalnitva ponekad se priziva na
kontroverzniji nain. Nakon zaotravanja etnikog sukoba na Kosovu u
martu 2004. godine, to je dovelo do smrti 13 i raseljavanja 4000 srpskih
stanovnika pokrajine, Srpska pravoslavna crkva postavila je na
istaknutom mestu na svom veb sajtu jedno saoptenje za tampu Drutva
srpsko-jevrejskog prijateljstva u kojem se kae da ovo orkestrirano nedelo
na celoj teritoriji Kosmeta neodoljivo podsea na nacistiku Kristalnu
no izmeu 9. i 10. novembra 1938. godine, u Treem Rajhu (Stranije of
Kristalne noi, Informativna sluba Srpske Pravoslavne Crkve, 25. mart
115
2004). Drutvo je u ovom saoptenju ak tvrdilo da po poreenju veliina
i broja rtava i po zlu koje ga je motivisalo, dogaaj na Kosovu
prevazilazi Kristalnu no. Ovaj neodrivi primer nadmetanja u
muenitvu (Shafir, 2002) i poreenje s dogaajem iz 1938. godine kada
su stotine Jevreja bile pobijene, a njih 30.000 poslato u nacistike
koncentracione logore (Wistrich, 1991), zaokupili su matu Informativne
slube Srpske Pravoslavne Crkve, pa je baner Kristalnaht na Kosovu se
nastavlja ostao na njenoj veb stranici i poto su neprijateljstva okonana.
Dva vida komparativnog poricanja, naime stavljanje u kontrast sa
Hrvatima i poreenje s Jevrejima, esto su spojeni u istom argumentu.
Branimir Nei u intervjuu voenom za potrebe ove studije, kae da je
katolika crkva podravala Hitlera i poredi je sa Srpskom crkvom:
Pravoslavna crkva nije to radila. Srpski pravoslavni narod, ruski
pravoslavni narod su zajedno sa Jevrejima stradali u vremenu Drugog
svetskog rata. Isto tako, telegram koji je patrijarh Srpske crkve poslao
vladi Izraela 2003. godine, sadri suptilnu kritiku Hrvatske. Mada su oni
koji su prouzrokovali zajedniko stradanje Srba i Jevreja pomenuti samo
kao zloinci (koji su podjednako ubijali Srbe kao i Jevreje), paljivije
itanje teksta telegrama otkriva da meta patrijarhove osude nisu bili toliko
nemaki nacisti, koliko pronacistika Nezavisna Drava Hrvatska (NDH).
U zavrnom pasusu telegrama patrijarh pominje zloin izvren nad
Srbima u Drugom svetskom ratu, u kojem lee i koreni ovog novog
sukoba, jasno aludirajui na istorijsku pozadinu ratova u Hrvatskoj i
Bosni. I Bekovieva izreka o Srbima kao ostatku zaklanog naroda koju
pominje patrijarh, prvobitno je izgovorena povodom stradanja Srba u
NDH od 1941. do 1945. godine.
Jovan Byford
116

Nacionalna samoglorifikacija
u istorijskom kontekstu

Teme koje se javljaju u pozitivnoj nacionalnoj samoprezentaciji,
koje su sastavni deo kategorikog i komparativnog poricanja antisemi-
tizma, nisu izum ni savremenog srpskog crkvenog establimenta ni
narastajue hrianske desnice. Snaga ovakvih poricanja lei upravo u
injenici da su njima obuhvaene teme koje imaju dugu istoriju u srpskom
javnom diskursu. Kao to to Stenli Koen (Stanley Cohen, 2001) pie,
tvrdnje koje se upotrebljavaju u kontekstu poricanja su:
Nauene putem obine kulturne transmisije i proistiu i izvlae se
iz ustaljenog rezervoara dostupnog svima. Odreeni opis se usvaja
zato to je prihvatljiv u javnosti... Poricanja koja vidimo su ona koja
se iznose u oekivanju da e biti prihvaena (Cohen, 2001, str. 59)
Mnogi argumenti svojstveni poricanju antisemitizma u sa-
vremenom srpskom drutvu datiraju u najmanju ruku iz prvih decenija
XX veka. Piui o istoriji jevrejske zajednice u Srbiji, Frajdenrajh
(Freidenreich, 1979) primeuje da je ak i krajem dvadesetih i tridesetih
godina XX veka, u vreme znaajnog porasta antisemitizma u ondanjoj
Kraljevini Jugoslaviji, dominantni stav visokih vladinih slubenika bio da
Jugoslavija ne pati od otrova antisemitizma (ministar spoljnih poslova
Vojislav Marinkovi, 1929, navedeno prema: Freidenreich, 1979, str. 181).
Ministar unutranjih poslova Anton Koroec, 1938. godine, primeuje:
Meu nama u Jugoslaviji, kao to svako moe da posvedoi,
jevrejsko pitanje ne postoji. Jugoslavija je jedna od malog broja
zemalja koje ne mui ovo pitanje. To je najbolji dokaz da se Jevreji
kod nas tretiraju kao graani sa jednakim pravima (navedeno
prema: Freidenreich, 1979, str. 181).
Iste godine u knjizi Jugoslavija i jevrejski problem, E. Gaji belei da
u Jugoslaviji nema antisemitizama tvrdei da je predrasuda strana
117
jugoslovenskom, a pre svega srpskom mentalitetu i narodu. Devet go-
dina pre toga, jugoslovenski ministar spoljnih poslova, Vojislav Marin-
kovi potkrepio je svoju tvrdnju o nepostojanju antisemi-tizma u Jugo-
slaviji pominjui temu koja se moe nai u savremenijim oblicima
komparativnog poricanja. On objanjava:
Istorijski razvoj naeg naroda bio je u mnogo emu slian razvoju
jevrejskog naroda. Mi smo morali da proemo kroz tako mnogo
patnje i nesree i da bijemo tolike krvave bitke, da podnesemo
toliko rtava za slobodu da smo oduvek imali puno razumevanje za
Jevreje ija je istorija znala za mnogo nevolje i patnje, samo zato to
su i Jevreji verno uvali svoju veru i svoju zajednicu. U tom smislu
vezuje nas ista izdrljivost, upornost i vrstina, pa je prirodno to
Srbi i Jevreji razumeju jedni druge (Freidenreich, 1979, str. 181)
Dakle, teme i tropi od kojih se sastoje savremeni oblici poricanja
antisemitizma potiu iz ideolokog arsenala koji ima dugu istoriju u
samopredstavljanju Srpskog drutva.
Jo jedan razlog to nam ove teme zvue poznato jeste i to to u
njima postoji zrno istine. Veina istorijskih prikaza o srpsko-jevrejskim
odnosima naglaava da su u poreenju s mnogim drugim evropskim
drutvima odnosi izmeu Srba i Jevreja kroz vekove bili prijateljski, bez
obzira na neke ne ba pohvalne istorijske periode (vidi Freidenreich, 1976,
Lebl, 2001; Sekelj, 1995, itd.). Ovu injenicu istiu i predstavnici jevrejske
zajednice i liberalno javno mnenje. U stvari, jedan od razloga to je
nedavni porast antisemitizma privukao tako mnogo interesovanja i kritike
jeste upravo to to u srpskoj kulturi ne postoji snano ili dugotrajno
naslee antisemitizma. Zato je vano naglasiti da cilj ove rasprave nije niti
da ospori sutinu nacionalne samoprezentacije, niti da dovede u pitanje
tradicionalno dobre odnose izmeu Jevreja i Srba, ve da ispita ideoloke
implikacije propagiranja slike o sebi kao naciji bez predrasuda u
kontekstu poricanja antisemitizma. Konano, nije sluajno to pozitivno
samoprikazivanje uglavnom promoviu oni koji su se nali na udaru
kritike, a u kontekstu upravljanja sopstvenom moralnom odgovornou.
tavie, kao to e se pokazati, nacionalna samoprezentacija moe da se
upotrebi, i upotrebljava se, na nain koji pomae da se predrasude prema
Jevrejima opravdaju, legitimizuju i normalizuju u drutvenom kontekstu
u kojem se antisemitizam smatra neprihvatljivim.
Jovan Byford
118

Poricanje antisemitizma i distanciranje
od ekstremizma

Kao to smo pokazali u prethodnim poglavljima, kategoriko i
komparativno poricanje pomau da se panja javnosti skrene sa teme
antisemitizma u Srbiji. Obrtanjem injenica poricanje antisemitizma se
predstavlja kao zdravorazumska i jedina moralna i uverljiva opcija i
rasprava usmerava na strastvenu osudu osuivaa. Komparativno
poricanje projektuje antisemitizam na relevantne druge (Hrvate, katolike
itd.), to pojaava oseaj nacionalne samoglorifikacije. Isticanje mue-
nitva i Srba i Jevreja izvodi na scenu poznati mit o muenitvu.
Prisustvo antisemitizma u Srbiji se odbacuje na osnovu tvrdnje da su Srbi,
ba kao i Jevreji veite rtve nepravde, zbog ega je izlino govoriti o bilo
kakvoj predrasudi i diskriminaciji prema sapatnicima.
Pa ipak, pozivanje na konsenzus o inherentno tolerantnoj prirodi
srpskog drutva i njegovog naroda, koje se provlai kroz tri komponente
poricanja, prate i povremena priznanja oiglednih izuzetaka od pravila.
U saoptenju Sinoda, na primer, generalnom poricanju antisemitizma u
Srbiji prethodi osuda antisemitski, tanije antijevrejski, nastrojenih
pojedinaca i grupa, koje ponekad ne prezaju ni od grubih antisemitskih
ekscesa i upotrebe govora mrnje, koji se esto mimikrijski kamufliraju
u branioce ugroenih hrianskih vrednosti, spasioce Pravoslavlja,
borce protiv svetske jevrejske zavere i slino, a svojim izdanjima i
delatnostima daju zvune nazive hrianskog ili direktno pravoslavnog
obeleja, pa time zbunjuju nedovoljno upuene (Saoptenje za javnost
Svetog arhijerejskog sinoda o antisemitskim izjavama i postupcima,
Informativna sluba Srpske pravoslavne crkve, 5. februar, 2002). Crkva je
posebno osudila aktivnosti ozloglaenog antisemite, oca arka
Gavrilovia, koji se nekoliko dana pre toga pojavio na televiziji Yu-Info i
119
izjavio da je incest svakodnevna pojava kod Jevreja.
10
Na slian nain,
Vladimir Dimitrijevi u lanku Srbi i Jevreji, nakon poricanja da u Srbiji
ima antisemitizma, osuuje publicistiku aktivnost Ratibora urevia,
osamdesetogodinjeg psihologa u penziji i najplodnijeg pisca antisemit-
skog tiva u Srbiji. Meu njegovim objavljenim delima nalazi se i knjiga
Znamenite linosti o Jevrejima, koja predstavlja neku vrsta renika
antisemitskih citata. Dimitrijevi primeuje:
Neobjektivnost [liberalne javnosti koja kritikuje pojave
antisemitizma] u svakom smislu moe mnogo da teti na isti nain
na koji je tetna kratkovidost onih koji objavljuju knjige sa izrekama
velikih ljudi o Jevrejima (a meu velikim ljudima nalazi se
recimo Hitler).
Distanciranje od ekstremizma, oiglednog u navedenim
primerima, sadri vane retorike implikacije u kontekstu poricanja.
Kategoriko poricanje koje dominira u ovim tekstovima deluje ubedljivije
kada se prizna bar neki oblik odstupanja od idealnog (Van Dijk, 1992).
Osuda najgorih ekstremista ublaava ton ekstremnih formulacija
korienih u konstrukciji srpske dobrodunosti, pa poricanje izgleda
uverljivije. Istovremeno, predrasuda ije se postojanje priznaje tretira se
kao sluajna i kao izuzetak koji potvruje pravilo. U saoptenju Sinoda
eksplicitno se navodi da samo zlonamerni krugovi vide neku vezu
izmeu eksponenata antisemitizma i tradicionalno tolerantne srpske
pravoslavne kulture.
Meutim, osuda ekstremizma od strane Sinoda ima i jedan
znaajan propust. Jedina osoba pomenuta u saoptenju pod punim
imenom je otac arko Gavrilovi od koga se crkva ranije ve ograivala,
izmeu ostalog i zbog antisemitizma. Iako je identitet pojedinaca i grupa
koji promoviu antisemitizam u Srbiji dobro poznat, a meu njih spadaju i
takve organizacije kao to su Dveri i Obraz, one nisu ni navedene, ni

10
Mada je otac arko Gavrilovi jedini imenovan u ovom saoptenju,
pominjanje izdavaa antisemitskih tekstova se po svemu sudei odnosi na
Ratibora urevia i njegovu ozloglaenu izdavaku kuu Ihtus Pres. Zato
njegovo ime nije navedeno ostaje tajna, ali valja pomenuti da se urevi
prepoznao meu onima koji se osuuju u saoptenju, to ga je navelo da u svojoj
knjizi Svetosavski nacionalizam u judeomasonskom okruenju zakljui da ak i
patrijarh Srpske crkve prima nareenja od Judeo-masona.
Jovan Byford
120
osramoene ukljuivanjem u kategoriju onih koji zasluuju osudu Crkve.
Namerno nejasno upuivanje na grupe, sugerie da se radi ili o neznanju
ili o neinteresovanju za njihov pravi identitet, pa se na taj nain stvara
utisak da su one tako marginalne da i ne zasluuju posebnu panju.
Takvom konstrukcijom se na suptilan nain organizovana hrianska
desnica iskljuuje iz problema o kojem govori saoptenje, pa njen
kredibilitet ostaje netaknut. Postavljajui kategoriju ekstremista u veoma
uske okvire, Sinod praktino oslobaa od optubi i kritike jedan veoma
znaajan, ako ne i glavni izvor antisemitizma u Srbiji.
Takoe, formalno distanciranje crkvenog establimenta ak i od
ovako usko definisanih ekstremista samo je delimino. Uprkos javne
osude arka Gavrilovia u februaru 2002. godine, ovaj diskreditovani
svetenik nastavlja da ureuje asopis Hrianska misao, jednu od vodeih
crkvenih publikacija u Srbiji, u ijem upravnom odboru sedi i Mitropolit
Amfilohije, jedan of potpisnika Sinodovog saoptenja za tampu.
Gavrilovi je i jedan od glavnih urednika izdavake kue Svetigora/
Sveanik i autor brojnih knjiga iz oblasti veronauke, koje se promoviu i
prodaju u crkvenim knjiarama. Isto se odnosi i na Ratibora urevia,
ije se publikacije takoe pojavljuju u prodavnicama Crkvene zadruge,
ukljuujui i onu koja se nalazi u zgradi Patrijarije, bez obzira na to to se
crkva od njega formalno distancirala jo 1995. godine.
Osuda Ratibora urevia u Dimitrijevievom lanku u asopisu
Dveri je na slian nain neodreena. Ona se pojavljuje u kontekstu optije
osude liberalnog javnog mnenja. Kritika ekstremizma se izraava na nain
koji antisemitski nastrojenog publicistu izjednaava s liberalnom
javnou: i on i liberalna javnost se osuuju kao podjednako neobjektivni
i tetni, to jaa Dimitrijeviev lini stav kao stav moralne veine
razlonih pojedinaca. Meutim, nain na koji Dimitrijevi tretira
urevia i liberalne kritiare u nastavku teksta potpuno je drugaiji.
Nevladine organizacije se etiketiraju kao histerine i srbofobne.
Nasuprot tome, za Ratibora urevia se jednostavno kae da je
kratkovid. Isto tako, u svojoj osudi urevia, Gavrilovia ili drugih
propagatora antisemitizma crkva nikada nije upotrebila nijedan od
snanih i emotivnih termina koji obino koristi u osudi liberalnog javnog
mnjenja.
121

Mi nismo antisemiti, ali:
Poricanje i retorika ograivanja

U govoru srpske hrianske desnice nacionalistika
samoglorifikacija i predstavljanje nacije kao tolerantne, liberalne i
blagonaklone retko su sami sebi cilj. Kategoriko poricanje antisemitizma
esto se javlja kao deo kompleksnije argumentacije. Ono obino prethodi
tvrdnjama koje bi se mogle podvri kritici, u kojima se iznose kritike na
raun Jevreja. Kao to to primeuje Van Dijk ljudske vrednosti tolerancije
i gostoljubivosti ojaane kroz poricanje predrasude esto prati kontro-
verzna tvrdnja koja je uvek konstruisana kroz prizmu realizma, istine
ili zdravog razuma (Van Dijk 1992, str. 111). Govornici koriste poricanje
u kontekstu ograivanja (disclaimer - Hewitt and Stokes, 1975) da bi, pre
iznoenja kontraverznih stavova sebe smestili u kategoriju onih koji
pripadaju tolerantnoj naciji ili imaju slobodoumna verska ubeenja i tako
se zatitili od optubi za netrpeljivost i predrasude. Van Dijk (1993. ) kae:
Velike izjave o vrlini i superiornosti predstavljaju klasian uvod u
ograivanje, kao na primer mi smo veoma tolerantni prema
manjinama, ali... , posle ega stereotipski sledi neka negativna
izjava o tim manjinama, ili odbrana postupaka i politika koji imaju
negativne posledice po te manjine... Takvo ograivanje je esto
simptom prikrivenih predrasuda ili neprijateljskih stavova, ako ne i
siguran znak skrivenog ili ne tako skrivenog rasizma (str. 77).
To je sluaj u primerima koji se razmatraju u ovoj glavi.
Ograivanje je primetno u lanku Jevreji brane Srbe od antisemitizma
objavljenom u Glasu Javnosti 2001. godine. Naglaavanje srpske tolerancije
(artikulisane kroz stavove Aleksandra Moia koje smo ve naveli)
prethodi odbrani otvoreno antisemitske organizacije Otaastveni pokret
Obraz. Poto je ustanovila da u Srbiji nema antisemitizma, autor lanka
Marija Kordi primeuje da je Obraz nepravedno optuen za antisemi-
Jovan Byford
122
tizam samo zato to se u literaturi ove organizacije prozivaju mnogi
zapadni politiari jevrejskog porekla, o ijoj ulozi u graanskom ratu u
Jugoslaviji ne treba mnogo govoriti. Zato to je kao neprijatelje srpskog
naroda prozvao Riarda Holbruka, Medlin Olbrajt, Kunera, Soroa,
Vesterndorpa, aka Klajna, Klarka, Gelbarda i mnoge druge, Obraz je
odmah dobio etiketu antisemitizma (Jevreji brane Srbe od antisemitizma,
Glas Javnosti, 6 August 2001). Kordieva predstavlja krivicu navedenih
pojedinaca kao neto o emu ne treba mnogo govoriti, dakle kao iroko
prihvaenu istinu. Meutim, iako u ovom sluaju Kordieva ne navodi da
su imenovane osobe jevrejskog porekla, na drugim mestima u lanku
Jevreji se otvoreno okrivljuju za jugoslovensku krizu. Aleksandar Moi,
koji toleranciju pripisuje sutini srpskog etnikog bia, otkriva da
preteno jevrejska imena srpskih neprijatelja nisu sluajnost. Nastavljajui
temu etnike karakterologije, Moi zakljuuje:
Oni Jevreji iji su preci doli iz Rusije nose u sebi duboko usaenu
mrnju prema Rusima. Za njih su Srbi samo mali Rusi i zato nije
udo to su odmah prihvatili antijugoslovensku propagandu. Tu
spadaju Dejms Rubin, nekadanji portparol Stejt departmenta,
Sendi Berger, savetnik Bila Klintona, Abramovi i drugi iz vrha
amerike moi.
I opet se, pominjanjem antijugoslovenstva kao neega ija pojava
nije ni udo jevrejski animozitet prema Srbima konstruie kao neto to
je oigledno. Uz to, u kontekstu Moievog doprinosa ovom lanku,
kontrast izmeu tolerantnih Srba i mrskih Jevreja jasno je utvren. Ono
to ovu izjavu ini posebno zauujuom jeste to to je Moi potpisan
kao potpredsednik Drutva srpsko-jevrejskog prijateljstva!
U lanku Srbi i Jevreji, prisustvo ograivanja jo je oiglednije.
Poricanje, koje se zavrava izjavom da je besmisleno i nemogue da Srbi
mrze Jevreje, prati sledei argument:
S druge strane, nije svako istraivanje uloge Jevreja (ili
predstavnika bilo kog drugog naroda sa drugaijom nacionalnom i
dravotvornom idejom) u razaranju tradicionalnih pravoslavnih
drava samo po sebi rasizam. U takvim studijama ceo jedan
narod se ne proglaava krivim za stradanje drugog naroda nego se
ukazuje na injenice koje mogu da pomognu da se shvati ta se u
stvari desilo. Histerine optube za antisemitizam protiv svakog ko,
123
recimo, uoi udnu istinu da je u nae dane meu amerikim
Jevrejima bilo mnogo srbofoba iako Srbi, bar kad je odnos prema
Jevrejima u pitanju, to niim nisu zasluili, ne ine ast nikome pa ni
onima koji takve kampanje pokreu.
Ovde se kritika na raun Jevreja ponovo predstavlja kao
injenice ili udna istina koja otkriva ta se u stvari desilo, dok se svaki
kontra-argument odbacuje i karakterie kao histerian. Uloga Jevreja u
razaranju tradicionalnih pravoslavnih drava objanjava se postojeom
nacionalnom i dravotvornom idejom, i prema tome predstavlja
legitimnu i nespornu temu za istraivanje. U skladu sa optim ciljevima
poricanja, Dimitrijevi se trudi da modifikuje svoju kritiku Jevreja tvrdei
da njegov pokuaj da se shvati ta se u stvari desilo nije optuba jednog
[celog] naroda nego kritika izabranih pojedinaca, mnogih srbofoba
meu amerikim Jevrejima. Meutim, to je samo jo jedno ograivanje.
Tvrdnja da Srbi niim nisu zasluili histerine optube bar kad je
odnos prema Jevrejima u pitanju (naglasio autor) - nagovetava da se
odreeni ameriki Jevreji koji se navode kao predstavnici nacionalne
i dravotvorne ideje i za koje se misli da ih je mnogo ovde prozivaju
kao Jevreji.
Osim toga, nabrajajui srpske neprijatelje, Dimitrijevi u celom
lanku ne proputa priliku da Jevreje uvrsti u srbofobe, ije su
predrasude u otrom kontrastu sa tradicionalnom srpskom i pravoslavno-
hrianskom tolerancijom. Nakon izjave da Srbi nisu mrzeli Jevreje, Srbi
nisu gonili Jevreje, on tvrdi:
S druge strane, injenica je da je srpski narod od poetka
devedesetih satanizovan u svetskim medijima i da su aktivnu ulogu
u tome imali izvesni uticajni Jevreji pre svega iz Evrope i Amerike
(Riard Holbruk, Medlin Olbrajt, Bernar Anri-Levi, Stiven Spilberg,
Vesli Kon Klark).
Isto tako, nakon konstatacije da se judaizam kao religija
oblikovao posle stradanja i vaskrsenja Hristovog veoma odluno protiv
Hrista, Dimitrijevi navodi sledeu razliku izmeu Srba i Jevreja:
injenica da je bilo (i da ima) sledbenika talmudskog judaizma koji
mrze hriane (ne pravei razliku izmeu pravoslavnih koji nikad
nisu imali inkviziciju, i drugih, koji se sad posipaju pepelom po
glavi, spremnih da se i Hrista odreknu samo da bi dokazali da nisu
Jovan Byford
124
antisemiti). Ali zar ne kae isti ovaj Pavle: Blagosiljajte one koji
vas kunu, blagosiljajte a ne kunite (Rim, XII, 14... Zar srpska Crkva
nije primer podsticanja verske trpeljivosti od najstarijih vremena
do danas kada je patrijarh Pavle osuivao svaku pojavu mrnje
prema bilo kome, pa i prema jevrejskom narodu? Ako nas neki i
mrze, to nije povod da mrnjom uzvraamo.
U ovom sluaju srbofobija se vie ne tumai kao nacionalna ili
dravotvorna ideja, ve kao ispoljavanje stare verske mrnje koju Jevreji
gaje prema hrianima, a koja datira od vremena Hristovog raspea. Na
slian nain se tvrdnje o politikom stavu izvesnih pripadnika jevrejske
zajednice u Americi, koje Dimitrijevi izdvaja kao posebno uticajne i
mone, podiu na nivo meuverskih odnosa i sukoba na nain koji
podsea na klasine teorije o jevrejskoj zaveri. Tu se Dimitrijevi
pribliava onoj vrsti pogleda koje iri Ratibor urevi, antisemita i
teoretiar zavere od koga je pokuao da se distancira u tom istom lanku.

* * *

Nisu svi sluajevi kategorikog poricanja i samoglorifikacije koje
smo analizirali u ovoj glavi artikulisani u kontekstu ograivanja.
Saoptenje Sinoda Srpske pravoslavne crkve ne kritikuje Jevreje.
Potpisnici saoptenja su upotrebili temu pozitivne nacionalne
samoprezentacije da bi odbacili optube za antisemitizam kao neo-
snovane, ne pominjui jevrejsku zajednicu, ni u Srbiji ni na zapadu.
Drugi u ovom saoptenju nisu Jevreji, nego zlonamerni krugovi unutar
liberalnog javnog mnenja, nezavisni mediji ili razne prozapadne
nevladine organizacije. Ova vana razlika ukazuje na granicu koja jo
uvek postoji izmeu matice i ekstremnih struja u srpskoj pravoslavnoj
kulturi, bar kada je u pitanju otvorena kritika Jevreja.
Sa druge strane, primetne slinosti u retorici poricanja u diskursu
crkvene matice i u jeziku hrianske desnice otkrivaju da podela izmeu
matice i ekstrema nije potpuna. Nepotpuna osuda ekstremizma u
saoptenju Sinoda i ofanzivna retorika primetna u polemici crkve s njenim
kritiarima potvruju da se u manihejskom svetu crkvene politike u Srbiji
jo uvek smatra da hrianska desnica predstavlja manju opasnost po
interese Srpske pravoslavne crkve, nego liberalno javno mnenje. To se
125
jasno vidi iz injenice da je u jesen 2004. godine Sinod Srpske pravoslavne
crkve postavio Branimira Neia, urednika Dveri, za 'opertivnog urednika'
zvanine publikacije Patrijarije Srpske pravoslavne crkve, asopisa
Pravoslavlje.
to je jo vanije, uloga crkve u neprestanom ponavljanju tema
kategorkog i komparativnog poricanja indirektno doprinosi istrajavanju
antisemitizma u srpskom drutvu. Srpska pravoslavna crkva je jedna od
najuticajnijih institucija u Srbiji koja, iznad svega, uiva veliko potovanje
pravoslavnog stanovnitva. Ona je, poslednjih godina, uvrujui svoje
veze s dravnim institucijama stekla i prilinu mo nad medijima (jer se
njene aktivnosti sve ee tretiraju kao vredne panje) kao i u
obrazovanju. Zbog lakog pristupa javnosti, Srpska pravoslavna crkva, kao
elitna institucija, ima mogunost da nametne svoje vienje pojava u
drutvu, kao i da utie na izbor tema o kojima e se voditi javna debata i
nain na koji e se to initi. Kada govori o odnosima izmeu Srba i Jevreja,
kao to je to uinila u pomenutom saoptenju za tampu, Crkva doprinosi
oblikovanju interpretativnog i argumentativnog okvira koji utie na to
kako e se u drutvu tumaiti etniki odnosi. Ona daje miljenja o tome
ta to znai biti antisemita, ili ta predstavlja ekstremizam.
Osim toga to namee odreene predstave stvarnosti, crkva
takoe snabdeva javnost argumentativnim sredstvima uz pomo kojih se
odreeni ideoloki status kvo moe odrati ili reprodukovati. Na primer,
ponavljajui prihvaeno miljenje o srpskoj toleranciji, pri emu
istovremeno ne iznosi nedvosmislenu osudu antijevrejske predrasude u
svim njenim oblicima, crkva ojaava samoglorifikujuu ocenu
meuetnikih odnosa, tako da kontroverzno ograivanje koje se
pojavljuje u literaturi hrianske desnice deluje verodostojnije i
prihvatljivije javnosti. Kao to smo videli, prividna legitimnost
problematinih tvrdnji iznetih u lanku 'Srbi i Jevreji' objavljenom u
asopisu Dveri zavisi od postojanja nekakvog konsenzusa o Srbima kao o
tolerantnoj zajednici, koji se odrava uz pomo pravoslavne matice. Isto
tako, saoptenje Sinoda pomoglo je irenju slike o Prvoslavnoj crkvi kao o
uzoru vrline, tolerancije i milosra, na nain koji nije ugrozio opstanak
njene tradicionalistike i konzervativne verske dogme, niti doveo u
pitanje kredibilitet jednog od njenih najveih autoriteta, vladike Nikolaja
Velimirovia.
Jovan Byford
126
Konano, irei uverenje da antisemitizam u Srbiji ne postoji
osim na krajnjim marginama drutva, daleko od crkve i matice crkveni
establiment doprinosi tome da se tema antisemitizma ne pojavljuje na
dnevnom redu javnosti. Kao to to Van Dijk primeuje, ako se tolerancija
promovie kao nacionalni mit, onda je manjinskim grupama mnogo tee
da se usprotive preostalim nejednakostima... Moglo bi se pomisliti da su
preosetljive, da preteruju ili da imaju prevelike zahteve (str. 96). Osim
toga:
Uspean otpor [predrasudi] zahteva panju javnosti, izvetavanje
medija i barem delimino priznanje nepravde. Ako vodei politiari
i mediji odbijaju da prihvate da postoji ozbiljan problem, o njemu se
nee diskutovati, pa otuda nee biti ni promene u sistemu odnosa
snaga (str. 96).
Drugim reima, kada se jednom prihvati da u Srbiji, ili u
pravoslavnoj crkvi, nema antisemitizma, onda ostaje malo toga za
raspravu, kako u pogledu kontroverzi koje okruuju lik i delo Nikolaja
Velimirovia tako i ire. Svi oni koji drugaije misle bivaju jednostavno
odbaeni kao evroslinavci i 'duhovni kepeci' okupljeni u zlonamernim
krugovima beogradia.

127
Glava 5

On je samo citirao Bibliju:
Poricanje Velimirovievog antisemitizma

U prethodnoj glavi ukazali smo na uestalost prie o nacionalnoj
samoglorifikaciji i retorike kategorikog i komparativnog poricanja u
crkvenom i nacionalistikom diskursu kada god se postavi pitanje
antisemitizma. Imajui u vidu iroku primenu ovih vidova poricanja, nije
nikakvo udo to se generalizovane tvrdnje o nepostojanju antisemitizma
meu Srbima koriste i onda kada su optube za netrpeljivost prema
Jevrejima upuene neposredno Nikolaju Velimiroviu.
U lanku Srbi i Jevreji, koji smo pominjali u prethodnoj glavi,
izlaganje kojim se porie antisemitizam zavrava se eksplicitnom
odbranom Velimirovia. Autor lanka, Vladimir Dimitrijevi, odbacuje
kritike na raun vladike i tvrdi:
U naoj kvazidemokratskoj tampi esto se spominje da je vladika
Nikolaj bio antisemita. Ova optuba je besmislena isto kao i
optuba koju su izneli komunisti da je vladika Nikolaj bio
sledbenik Hitlera. Svakom asnom oveku je jasno da sveti srpski
uitelj i prosvetitelj nije mogao biti rasista, a pogotovu nije mogao
mrzeti Jevreje jer to nije u tradiciji naroda kome pripada.
Odgovarajui na osudu Velimirovia u dnevnom listu Danas
aprila 2003. godine, itateljka iz Beograda Nada Bunjak na slian nain
potkrepljuje svoju odbranu vladike Nikolaja zakljukom da su u
predratnoj Srbiji Jevreji bili potovani i cenjeni, moja porodica je imala
najbolje poslovne odnose sa Jevrejima i nikada se o Jevrejima u bivoj
Jovan Byford
128
(sic.) Srbiji nije runo mislilo a kamoli govorilo (Razdor u napaenoj
Srbiji, Danas, 29. april 2003).
U intervjuu obavljenom za potrebe ove studije u leto 2003. godine,
Vuk Drakovi takoe poziva u pomo temu tradicionalne srpske
gostoljubivosti kada objanjava zato 'ne veruje da je Vladika Nikolaj bio
antisemita':
Taj antisemitizam, to je najinteresantnije, nema nikakvog uporita
u Srpskoj crkvi ni u srpskom narodu. Kada su u doba inkvizicije po
paniji, po zapadnim zemljama Jevreje ubijali i kada bi ih zatekli
sluajno da piju crveno vino, crno vino, uz optubu Vi pijete
Hristovu krv. Ovde u Srbiji koja je bila pod Turskom, pod
islamskom vlau, Jevreji su doekivani bez ikakvih negativnih
oseanja prema njima. Naprotiv, mnogi od njih bili su ukljuivani u
horove u Srpskim pravoslavnim crkvama. Ja sa aljenjem danas
konstatujem da se u Srpskoj pravoslavnoj crkvi moe s vremena na
vreme da primeti nekakav antisemitizam od strane pojedinaca. To je
protivno i Bogu a to je i protivno naoj tradiciji.
Konano, Slobodan Mileusni, kustos Muzeja Srpske pravoslavne
crkve i vodei strunjak za srpske svetitelje, pokuavao je u toku naeg
razgovora da opravda vladiku postavljajui ga u iru kategoriju
pravoslavnih Srba meu kojima je antisemitizam nepoznata pojava:
Vladika Nikolaj, pa i cela Srpska pravoslavna crkva i Srpski narod,
Srpska crkva nije samo episkopat, i jerarhija nego i narod, prema
Jevrejima ima krajnje korektan stav i zna se u istoriji da su ak neka
stradanja i srodna i slina. To je bilo i u prolosti a posebno kada
bismo pomenuli Drugi svetski rat. to kau, tu mogu ruku pod
ruku. Stradali su od istog neprijatelja, nemamo taan broj rtava jo
ni dan-danas ali znamo da je to bilo stravino, da je to bilo
genocidno, da je to bilo nezapameno i da je to bilo mueniki. I
dan-danas ti odnosi ta dva naroda su korektni. Srpska pravoslavna
crkva u svakom trenutku osuivala je antisemitizam i sve one
napise i bilo ta to bi ukazivalo na to.
Ovi citati sadre nekoliko tema koje smo analizirali u prethodnoj
glavi. Mileusni koristi kategoriko poricanje antisemitizma meu Srbima
i ovu uoptenu tvrdnju objanjava predstavom o zajednikim stradanju
Srba i Jevreja. Isto tako, Dimitrijevi pominje tradiciju srpske
velikodunosti i pojaava svoj argument odreenom dozom osude
129
osuivaa, pripisujui kritiku Velimirovia kvazidemokratskoj tampi
koja nastavlja neasnu tradiciju komunista. Vuk Drakovi ne samo da
tvrdi da je antisemitizam u suprotnosti sa naom tradicijom', ve taj
argument koristi i za to da se da se distancira od pojedinanih sluajeva
ispoljavanja predrasude, u koje, ovom prilikom, ne ukljuuje Nikolaja
Velimirovia.
Pomenuti navod iz razgovora sa Slobodanom Mileusniem je
posebno interesantan, jer je to bio njegov jedini komentar na kritike na
raun Velimirovia tokom naeg jednoasovnog razgovora. Mileusni
inae nije bio raspoloen da iznese svoje miljenje o konkretnim spornim
pitanjima vezanim za vladikina dela. Izbegavao je ovu temu tvrdei da se
nije bavio 'vladikom Nikolajem u tim istorijskim periodima i preporuio
nam da intervjuiemo ljude koji su najpozvaniji da o tome govore.
Mileusnieva obazrivost mogla bi se pripisati neprijatnostima koje je
doiveo 1992. godine kada je smenjen sa mesta urednika Pravoslavlja
nakon protesta jevrejske zajednice i Izraelske ambasade u Beogradu
povodom objavljivanja lanka Jevreji ponovo razapinju Hrista, u kome
se navodi da u Izraelu progone hriane (Pravoslavlje, 15. januar 1992, str.
2). Iako nema dokaza da je Mileusni delio miljenja izneta u ovom
lanku, ni da je aktivno uestvovao u njegovom objavljivanju, izgleda da
je posle ovog iskustva antisemitizam za njega postao tema koju je najbolje
izbegavati.
Meutim, iako je ocenio da Velimirovievi stavovi o Jevrejima
iziskuju duboko poznavanje njegovog dela i na taj nain nagovestio da
diskusija o kontroverzama ne spada u domen svakodnevnog razgovora
i zatim odbio da ih komentarie, Mileusni ovu temu nije preutao. Kao
to smo videli, umesto da uopte ne kae nita o vladikinim stavovima o
Jevrejima, on se odluio da taj prostor u razgovoru ispuni temama
zdravorazumske nacionalne samoprezentacije, koje Velimirovievim
sledbenicima stoje na raspolaganju kada god je potrebno odbraniti se od
optubi za antisemitizam.
Jovan Byford
130

Uzdizanje iznad kritike:
Odbijanje rasprave kao oblik poricanja

Izbegavanje odgovora na pitanje o Velimirovievom odnosu
prema Jevrejima, koje je oigledno u intervjuu sa Slobodanom
Mileusniem, predstavlja veoma rasprostranjenu strategiju meu
pristalicama vladike Nikolaja. Meutim, obrazloenje za neuputanje u
raspravu o ovom pitanju najee je drugaije od onog koje je ponudio
kustos Muzeja Srpske pravoslavne crkve. Maja 2003. godine, vladika
Amfilohije Radovi odbio je da se ukljui u raspravu o Velimirovievom
antisemitizmu, ne zato to je smatrao da nije dovoljno kompetentan, ve
zato to je stidno i spomena nedostojno navoditi razlog zbog koga
napadaju vladiku Nikolaja i dan-danas (B92 Vesti, 25. maj 2003).
U julu 2003. godine, u svojoj redovnoj rubrici u asopisu
Pravoslavlje, u kojoj navodno odgovara na pitanja italaca o veri i
verskom ivotu, tadanji glavni urednik ovog asopisa, protojerej
Ljubisav Stojanovi pozabavio se pismom jednog itaoca koji je zbunjen
pred injenicom postojanja prigovora nekih [zbog proglaenja Nikolaja za
sveca] kao i postojanjem nekih optubi na raun svetog vladike
Nikolaja i trai savet: Kako da odgovorim na sve te prigovore, koje mi
upuuju neki moji poznanici, optuujui novog svetitelja za sve i svata
(Veliki dogaaji i velike rasprave, Pravoslavlje, 15. jul 2003, str. 26).
Stojanovi je itaocima preporuio da ovakve optube ignoriu i to iz
sledeih razloga:
Zbog toga se nepotrebno troimo u praznim raspravama, branei
od napada svetog vladiku Nerazumevanje neodlunih koje
ponekad dostie meru zlonamernosti, ne sme da nas izazove do
mrnje prema njima. Takoe je vano da pazimo da se branei
svetog vladiku ne poistovetimo sa onima koji napadima pokuavaju
da sakriju svoju nesigurnost u veri (str. 26).
131
Stojanovi dalje kae: Neemo se braniti od napada, niti emo
uzvraati na uvrede, ali emo uvek pokazivati svima tajnu vere u istoj
savesti. Isto kao i u sluaju Slobodana Mileusnia, odbijanje da se upusti
u raspravu ovoga puta zbog oigledne besmislenosti debatovanja s
neodlunima i zlonamernima omoguava Stojanoviu da zaobie
pitanje Velimirovievog antisemitizma i istovremeno odbrani vladikin
ugled. Stojanovi to ini tako to podriva i 'ironizira' kritiki diskurs. On
primeuje, na primer, da kritiari ne mogu, ili ne ele, da pravovaljano
razumeju i istinski prihvate vladikinu svetost (str. 26). Za one koji nisu
naklonjeni Velimiroviu, kae se da su brzopleti ili zlonamerni, ili da
izvlae stvari iz konteksta. Iako ne otkriva identitet kritiara, Stojanovi
nagovetava o kome se radi napominjui da je iva crkvena zajednica
'neuporedivo iznad svih saveza, foruma i odbora (str. 26). To je aluzija na
Helsinki odbor za ljudska prava, Komisiju za praenje pojava
antisemitizma Saveza jevrejskih optina Srbije i Crne Gore koju vodi
Aleksandar Lebl i druge koji u javnosti kritikuju antisemitizam Nikolaja
Velimirovia.
Kontrast izmeu Velimirovievih kritiara i njegovih pristalica
u pogledu integriteta, snage vere i iskrenosti naglaava se i kroz
Stojanoviev savet itaocima Pravoslavlja da zauzmu visoko moralan stav
po tom pitanju. Poto je vladikinim kritiarima pripisao slabost vere i
karaktera, tadanji urednik Pravoslavlja preporuuje svojim itaocima da
se uzdignu iznad brzopletosti i zlonamerja, da se uzdre od uvreda i
osporavanja i da budu strpljivi sa onima koji su nesigurni u veri, jer oni
nisu nai neprijatelji. Stojanovi im takoe savetuje da kada se suoe s
kritikama prihvate jevaneoski poziv: doi i vidi, a ne onaj nasilniji
uti i sluaj, i nastavlja: Njih emo najtee ubediti nametanjem stava i
omalovaavanjem njihovog miljenja (str. 26). Iako bi se ovakvi
komentari mogli shvatiti i kao blaga kritika onih ljudi u Srpskoj crkvi koji,
po Stojanovievom miljenju, brane vladiku malo previe strasno, ipak su
na kraju organizacije za ljudska prava, intelektualna elita i nezavisni
mediji prikazani kao fanatici, koji ude da svoje miljenje nametnu
drugima, dok se hriani, potovaoci Velimirovia, bar u normativnom
smislu, predstavljaju kao tolerantni, smireni i naoruani onom vrstom
samouverenosti koja je karakteristina za one na ijoj je strani Bog.
tavie, potkrepljujui svoju tvrdnju da sporove treba izbegavati,
Jovan Byford
132
Stojanovi eksternalizuje svoj stav o Velimiroviu. On kae: Na to nas
podseaju sveti oci i uitelji Crkve koji govore da se svaka re moe
suprotstaviti drugoj rei, ali da se nijedna re ne moe uporediti sa
ivotom (str. 27). Na taj nain se kritike karakteriu kao prazne rei
zainteresovanih i ideoloki ostaenih kritiara, dok se verovanje u
Velimirovievu svetost i podrazumevajuu istotu njegovog karaktera
posmatraju kao odraz realnosti samog ivota. Ta razlika izmeu ivota
i rei daje Stojanoviu osnove za optimizam. U intervjuu koji je obavljen
za potrebe ove studije, Stojanovi zakljuuje: Ja sam optimista da e ipak
svi shvatiti vanost [Nikolaja Velimirovia].
Stojanovievo odbijanje da se upusti u raspravu sa kritiarima
vladike Nikolaja uklapa se u duu tradiciju u provelimirovievskom
diskursu. Tako Atanasije Jevti u pogovoru knjizi Novi Zlatousti Artemija
Radosavljevia, napisanom 1986. godine, napominje da vladika Nikolaj
nikada nije odgovarao na optube da je jeretik, mranjak, mason,
engleski odnosno nemaki agent ili kolaborater, narodni neprijatelj,
kleronacionalista, itd., i da zbog toga to ne treba da ine ni njegove
pristalice. Umesto toga u njegovom unutranjem miru i hrianskom
pratanju i svojim klevetnicima projavljivalo se ono to je sam u vie
prilika nazivao hristoljubljem, ovekoljubljem i rodoljubljem (Jevti,
1986, str. 51). Meutim, tvrdnja da vladika Nikolaj nikada nije odgovarao
na kritike nije istinita. Poznato je da je Velimirovi 1928. godine uao u
polemiku s rabinom Isakom Alkalajem, kao i da je posle rata pravdao
svoju propoved Nacionalizam Sv. Save, u kojoj je pohvalio Hitlera. ak i
sam Jevti, u gorepomenutom tekstu, samo nekoliko reenica nakon
konstatacije da vladika nikada nije odgovarao na optube, pominje
Velimiroviev odgovor kritiarima njegove propovedi iz 1935. godine.
Slino tome, govorei na sahrani Velimirovievih posmrtnih
ostataka u Leliu 1991. godine, Milutin Vekovi svoje odbijanje da bude
uvuen u raspravu sa onima koji su duhovno slijepi, sitnodunici,
maloumnici, politike ulizice i satanski egrti grehonosci, paklenosci i
srboderi i koji napadaju vladiku, opravdava uz pomo jednog citata iz
Nikolajeve knjige Molitve na jezeru:
'Blagoslovi neprijatelje moje, Gospode. i ja ih blagosiljam a ne
kunem. Neprijatelji su me vie gurnuli Tebi u naruje nego
prijatelji Kao to gonjena zver nae sigurnije sklonite nego li
133
negonjena, tako sam i ja, gonjen neprijateljima, naao najsigurnije
sklonite, sakrivi se pod tvoj ator, gde ni prijatelji ni neprijatelji ne
mog pogubiti duu moju' (Vekovi, ovek vijeka i venosti, Glas
crkve, 1991, broj 3, str. 54).
Kako se moglo i oekivati, i pored navodnog odbijanja polemike,
ni Jevtiev pogovor knjizi Novi Zlatousti, a ni Vekoviev govor nisu lieni
truda da se vladika odbrani od kritike i da se ospori moralni integritet
klevetnika i srbodera.
Ovakvo odbijanje Velimirovievih pristalica da se upuste u
raspravu, na koje se esto nailazi u provelimirovievskom diskursu,
pokazuje oigledne osobine potiskivanja: to je nain da se ne govori o
spornim aspektima Velimirovievog ivota. Istovremeno, kao to smo
videli, negovorenje je, samo po sebi, diskurzivan in pomou kojeg
govornici zauzimaju jasan stav u odgovarajuem argumentativnom
kontekstu. Razlozi zbog kojih se ne govori, i koji se podrazumevaju
odbijanjem da se to ini, artikulisani su na nain koji pozitivno tumaenje
vladikinog ivota uzdie do statusa onoga to spada u kategoriju zdravog
razuma, istine i realnosti (o emu ne moe biti rasprave), dok se
istovremeno podriva i porie tanost i relevantnost alternativnih kritikih
stavova. Doprinosei da se izotri podela na pristalice i kritiare, odnosno
moralno ispravne pristalice jevaneoskih principa i ogrehovljene due,
kako ih je patrijarh jednom prilikom nazvao (vidi prethodnu glavu),
odbijanje da se uestvuje u raspravi igra vanu ulogu u odravanju
preiene verzije Velimirovieve biografije, osloboene kontroverzi koje
navodno nisu ni vredne pomena, a kamoli rasprave.
Jovan Byford
134

Komarii i moni orao:
Ko ima pravo da pamti Nikolaja Velimirovia

Stav pravednika koji su Velimiroveve pristalice zauzele prema
pakosnim i moralno i intelektualno inferiornim kritiarima oslanja se na
temeljnu i nepokolebljivu veru u nenadmanu veliinu i znaaj vladike
Nikolaja. Primeri njegovog poreenja sa svetim Jovanom Zlatoustim,
svetim Jovanom Krstiteljem, svetim Savom, pa ak i sa ekspirom, ve su
navedeni u drugoj glavi. Sledei citat iz knjige Novi Zlatousti Artemija
Radosavljevia predstavlja jo jednu ilustraciju nekritikog divljenja
Velimiroviu:
Nema sumnje da niko od Srba nije napisao toliko i tako blistavih
knjiga, kao Vladika Nikolaj, knjiga od kojih e Srpska Crkva i Srpski
narod vekovima duhovno iveti. Na svetskom planu Nikolaj bi se,
kako po koliini tako i po kvalitetu napisanih knjiga, mogao
ravnopravno takmiiti sa Origenom, Sv. Jovanom Zlatoustim, i
Blaenim Avgustinom. Po raznovrsnosti tema i po lakoi sa kojom
ih je obraivao, on skoro nema takmaca ni na svetskom planu
(Radosavljevi, 1986, str. 22).
esto se smatra da nenadmana veliina vladike Nikolaja
Velimirovia prevazilazi mogunosti obinih smrtnika da shvate i ocene
njegovo delo. Ubrzo nakon Velimirovieve smrti, njegov ak Dimitrije
Najdanovi pie:
'Vladika Nikolaj nije bio samo gorostas kao pisac. Gorostas ija se
veliina jedva moe sagledati i opisati. On je bio gotovo
nenadmane veliine i ivotom svojim, svojom svakidanjicom,
svakim svojim unutranjim i spoljanjim postupkom. Celinom
svoga bia i postojanja' (Najdanovi, 2001, str. 85).
Slina tvrdnja moe se nai i u delima jednog drugog vladikinog
sledbenika, oca Justina Popovia. Na desetogodinjicu Velimirovieve
135
smrti, 1966. godine, Popovi je obine smrtnike, Srbe, uporedio s komar-
iima nasuprot monom orlu, Nikolaju Velimiroviu. Popovi o obi-
nim smrtnicima govori kao o sveicama, beznaajnim u poreenju sa
onim koji je Sunce, zaplovilo po srpskom nebu, drugo sunce je Sveti Vla-
dika Nikolaj. Mi krpelji, dananji Srbi krpelji, ne moemo da vidimo Sun-
ce (str. 9). Drugom prilikom, Popovi svoju propoved punu hvale za vla-
diku poinje ovim reima: O Gospode, ta ja ovako mali i neznatan crv,
koji jedva gmie po ovoj planeti, uinih da govorim o ovoj velianstvenoj
svetlosti (navedeno prema: Stanii, 1976, str. 15) Ove ponizne rei,
koje prati nekritino divljenje Nikolaju Velimiroviu, ukazuju na to da
obini smrtnici nikada nee moi da shvate veliinu Novog Zlatoustog.
U neto skorije vreme, u uvodu za trei tom knjige Milana
Jankovia Sveti Episkop Nikolaj: ivot, misao i delo, vladika abako-valjevski
Lavrentije pominje sluaj engleske novinarke i knjievnice Stele
Aleksander (autora knjige Crkva i drava u Jugoslaviji od 1945, objavljene
1979. godine) koja je pokuala pre 17 godina da obuhvati, sakupi i
prikae bogato literarno i duhovno stvaralatvo Svetog Vladike
Nikolaja. Kako vladika Lavrentije kae, Stela Aleksander je posle
izvesnog vremena odustala uz priznanje: Nikolaj je okean koga ja ne
mogu obuhvatiti i opisati (Jankovi, 2003, v).
Meutim, navedene granice moi razumevanja i vrednovanja
Nikolaja Velimirovia ponekad su prepreka samo za one koji vladiku
posmatraju iz kritikog ugla. Odnosno, ljudima se ne sugerie da niko ne
moe u potpunosti da razume Velimirovia, ve da su oni koji se s njim ne
slau nesposobni da procene i ocene vrednosti njegove verske filozofije. U
svom delu Od Sveoveka do Bogooveka, Radovan Bigovi tvrdi:
Vladika Nikolaj nije nimalo jednostavna linost. Naprotiv, on je
veoma kompleksna, sloena, na momente i kontroverzna linost,
koja je do sada bila cenjena, potcenjena, ali ni izbliza ocenjena. Bie
potrebno mnogo vremena da se to uini. Zbog njegove udesne
linosti i kompleksnosti, mnogi su se o njega saplitali. Neki iz
neznanja, drugi iz zlobe. Retko je koja linost, bez ikakvog povoda,
imala toliko klevetnika i zlotvora koji su hteli da je unite i unize
(Bigovi, 1998, str. 47).
Iako Bigovi uopteno govori o nesposobnosti da se vladika
oceni (kao da se pretpostavlja da Velimirovia jo niko nije adekvatno
Jovan Byford
136
ocenio), on ipak, pominjui one koji su se saplitali o njegovu udesnu
linost, navodi samo neznalice, zlobnike klevetnike i zlotvore.
Vladika Amfilohije Radovi je, na slian nain 1987. godine, citirao ve
pomenutu propoved Justina Popovia, uz napomenu da Popovievu
izjavu o Velimiroviu moramo da prihvatimo kao sutu istinu. On kae:
Ono to vide oi svetih ljudi, to nae oi ne vide. To to je video
sveti Starac elijski, mnoge srpske oi ni danas ne vide, pomraene
predrasudama i strastima. No ono to vide svete oi, to je pravo
vienje i pravo znanje. Zato su svete rei svetog elijskog Starca,
velika istina o jednom velikom oveku (Beseda Episkopa
Banatskog Amfilohija, Glas crkve, 1987, broj 3, str. 29).
I opet se nesposobnost da se vidi ono to vide oi svetih ljudi u
poetku odnosi na sve (nae oi), da bi zatim u istoj reenici bila
ograniena na mnoge srpske oi koje su pomraene predrasudama i
strastima. Amfilohije Radovi je u neto skorije vreme rekao da se o
Velimirovievim zaslugama ne moe raspravljati niti u njih sumnjati jer
smo nedostojni toga, da bi odmah zatim jo jednom nametnuo podelu na
vladikine pristalice i kritiare, navodei da upravo zato to o Velimiroviu
nije mogue diskutovati, ovek jedino moe biti s njim ili 'protiv njega
(vidi Milorad Tomani, Falsifikat s blagoslovom episkopa, Danas, 15-16
mart, 2003).
Konano, protojerej Milan Jankovi, sekretar Sinoda Srpske
pravoslavne crkve i urednik trotomne zbirke dokumenata o ivotu i delu
Nikolaja Velimirovia koji je odbio da d intervju za ovu studiju, ali je
pismeno odgovorio na pet pitanja u svom odgovoru kae:
Ali da budemo naisto, o kontroverznosti Vladike Nikolaja, evo,
ve sto godina, govore i piu oni koji ga mrze i oni koji mu zavide,
jer nisu dorasli da razumeju ono to On, Sveti i Veliki, govori i pie,
kako ivi i kome slui. Sluajui kako mu se imputira
antisemitizam, normalan ovek ne zna da li da kuka ili da se
smeje. Da kuka nad mrnjom, s jedne, i smeje se neznanju, sa druge
strane.
Optube za antisemitizam imputiraju se onima koji nisu dorasli
da razumeju Svetog i Velikog vladiku. Povrh toga, kritiari se
suprotstavljaju normalnom oveku koji je doveden do kuknjave i
smeha. Ovakva konstrukcija ne samo da nudi pozitivan odnos prema
137
Velimiroviu kao jedini normalan i racionalan stav, ve istovremeno
alternativno miljenje predstavlja kao neto to je toliko udaljeno od
stvarnosti da je svaki oblik dijaloga ili pokuaj ubeivanja uzaludan.
Normalan ovek moe samo da plae ili da se smeje.
Smisao ovih argumenata je u tome da samo pravi pravoslavni
hriani, oni koji mogu da vide i koji nisu zaslepljeni strau i
predrasudama, imaju sposobnost i pravo da tano ocene Velimirovievu
genijalnost. Kada Amfilohije Radovi kae da u nastojanju da ocenimo
vanost Nikolaja Velimirovia moramo da prihvatimo sud Justina
Popovia, podrazumeva se da status jednog od svetih ljudi vrste vere
postavlja Justina u privilegovan poloaj da izrie sud o ovom pitanju.
Gore pomenuta tvrdnja Ljubivoja Stojanovia da nesigurnost u veri
spreava kritiare da prihvate vladikinu svetost, navodi na pomisao da je
vera neophodan preduslov za procenjivanje i razumevanje vladike.
akon Rado Mladenovi u razgovoru koji je sa njim obavljen 2003.
godine na isti nain pokuava da objasni svoje odbijanje da govori o
Velimirovievom antisemitizmu:
Neete se ljutiti, moj odgovor e biti vrlo jasan i kratak. Ne mislim
da uopte treba odgovarati na napade, nego treba predstavljati
vladiku Nikolaja onakvim kakav on jeste Neu odgovarati Biljani
Srbljanovi, neu odgovarati Mirku oreviu, Kandiki, to su
uene nedouke koje uglavnom nita ne razumeju, nisu dole da
osete imanentni duh pravoslavlja, time imanentni duh ie, ikog
monatva, vladiku Nikolaja ikog perioda, nego pokuavaju sa
strane da sude i osude.
Jedini nain da se Nikolaj sagleda onakvim kakav on jeste je,
prema Mladenoviu, da se iskusi imanentni duh pravoslavlja u
manastiru u kojem je Velimirovi nekada sluio. Mladenovi je to vie
puta ponovio u toku naeg razgovora. ak je i pozvao autora ove studije
da provede nekoliko dana u ii pre nego to zavri svoj rad o
Velimiroviu, verovatno stoga to, kako to pokazuje primer uenih
nedouki, vladika ne moe pravilno da se razume izdaleka, nego samo
iznutra.
Ova podela na insajdere i autsajdere, na one koji su za ili
protiv vladike ima presudan znaaj za provelimirovievski diskurs
samim tim to Srpsku crkvu postavlja u poloaj jedinog relevantnog i
Jovan Byford
138
legitimnog arbitra Velimirovievog integriteta. Vladika rako-prizrenski
Artemije Radosavljevi jasno je izneo ovaj stav piui u asopisu Jefimija
1993. godine:
Govoriti o svetom Vladici Nikolaju sa bilo kog aspekta nije ni malo
lako. Ne to se ne bi imalo ta kazati, nego to je njega teko
obuhvatiti. Sve to se kae o Nikolaju moe biti dobro, ali to ipak
nije Nikolaj. Mnogo vie ga ostane izvan naih rei, formula,
definicija. Stoga Nikolaj jedino posmatran i cenjen u Crkvi i od
Crkve moe biti donekle obuhvaen i shvaen, budui da je on sav
izrastao iz Crkve Pravoslavne i sav urastao u nju. A Crkva Boija
Pravoslavna jedina ima nepogreiv kriterijum i merilo kojim meri
ljude i njihov dela. Taj kriterijum i to merilo jeste veno iva i veno
prisutna u Crkvi Bogooveanska linost Gospoda Isusa Hrista. On
je jedini istinsko i nepogreivo merilo svih ljudi i svih stvari
(Vladika Nikolaj kao duhovnik, Jefimija, 1993, str. 9).
Ovakav argument moe se smatrati dodatnom komponentom
ofanzivne retorike koja nastoji da podrije ili ironizuje (Potter, 1996)
svako kritiko seanje na Nikolaja Velimirovia, koje odstupa od
zvaninog stava Crkve. U razgovoru koji smo vodili u leto 2003. godine,
Branimir Nei iz Dveri je pozvao na uvoenje cenzure primeujui da
kritika Velimirovia treba da bude zakonom zabranjena. Ljut zbog
optubi za antisemitizam upuenih na raun vladike, Nei je rekao:
Mislim da bi u ovom narodu trebalo da postoji jedan sud koji e da
suzbija i da kanjava neke gluposti koje se govore, da bi ljudi postali
svesni da ne mogu da govore gluposti.' Prema tome, onog trenutka kada
suptilna dinamika drutvenog potiskivanja, onakvog kakvo je opisano u
treoj glavi, vie ne moe da obezbedi odgovarajuu zatitu ugleda
Velimirovia, sledei korak bi trebalo da bude zvanina cenzura i
praktino ograniavanje prava na pamenje.
139

Pismo jedne Jevrejke:
Vladika Nikolaj kao spasilac Jevreja

Jo jedna strategija koja se koristi za odbranu Velimirovia od
optubi za antisemitizam ukljuuje graenje njegovog kredibiliteta kao
nekoga ko ne samo da nije gajio predrasude prema Jevrejima, nego je,
zapravo, inio sve to je mogao da ih spasi od tragine sudbine u rukama
nacista. Tvrdnja o Velimirovievim humanitarnim nastojanjima tokom
rata je novijeg porekla. Oktobra 2001. godine, Ela Trifunovi roena
Nojhaus, iz Novog Beograda, napisala je jedno kratko pismo Sinodu
Srpske pravoslavne crkve u kojem od crkvenih vlasti trai potvrdu da je
tokom II svetskog rata provela 18 meseci skrivajui se u manastiru
Ljubostinja. Objasnila je da joj je potvrda potrebna radi ostvarivanja
penzije koju vlada Nemake plaa preivelima od Holokausta. Iz pisma
se saznaje da je otac autorke Aleksandar Nojhaus, po zanimanju doktor
stomatologije, koji je pre rata iveo u Trsteniku, bio veliki prijatelj i
pobratim sa Vladikom doktorom Nikolajem Velimiroviem. Odmah
posle okupacije, veli ona, vladika Nikolaj je ocu naloio da bei i da
spasava ivot, pre no to je sam reskirao i sopstveni ivot da zbrine
suprugu i ker dr Nojhausa. U pismu se dalje kae da je Velimirovi
sakrio dete autorku pisma - u dak, odenuo njenu majku u monaku
odedu i, proavi kroz brojne nemake kontrolne punktove, odvezao ih
zaprenim kolima u Ljubostinju da ih tamo sakrije. Begunice su tu provele
18 meseci, dok im Nikolaj nije pribavio lane dokumente i tako im
omoguio da napuste manastir i preive rat.
Od prve pojave ovog pisma iju su autentinost potvrdili
predstavnici jevrejske zajednice (vidi Aleksndar Lebl Najogavnji
antisemitizam Danas, 27-28 jul 2002) Velimirovieve pristalice su
prionule na posao da popularizuju njegov sadraj. U knjizi Sveti Vladika
Ohridski i iki Nikolaj, objavljenoj povodom Velimirovieve kanonizacije,
Jovan Byford
140
tampan je i prepis pisma Nojhausove pod naslovom Episkop Nikolaj
spasavao Jevreje Pismo jedne Jevrejke (Jevti, 2003, str. 179). Pismo se u
ovoj knjizi pojavljuje uz mnoga druga svedoanstva o dobrim
karakternim osobinama Velimirovia i njegovom visokom moralu.
Izdavai su ak, na strani na kojoj se nalazi pismo, reprodukovali
originalni potpis Ele Nojhaus i naveli njenu punu adresu, verovatno da bi
pojaali verodostojnost njenog svedoanstva i dokazali da je pismo
autentino. Pismo je takoe objavljeno i u februarskom broju ikog
Blagovesnika pod istim naslovom: Episkop Nikolaj spasavao Jevreje
Pismo jedne Jevrejke. U izdanju asopisa Hrianska Misao objavljenom u
prolee 2003. godine opet u vreme Velimirovieve kanonizacije pismo
se pojavilo u antrfileu jednog lanka o Velimiroviu. Mada se sam lanak
nije bavio kontroverzama u vezi sa Velimirovievim pisanim delom,
urednici su ipak uz njega objavili pismo Ele Nojhaus pod istim naslovom
kao i u drugim prilikama pre toga (Hrianska Misao, broj 1-4, str.11). Isto
pismo pojavljuje se i u drugom izdanju knjige Predraga Samardia
Episkop Nikolaj i Novi Zavet o Jevrejima tampanom decembra 2004. godine
(str. 89-90).
Razlog za objavljivanje pisma mogao bi se potraiti ne samo u
optoj elji da se popularie Velimirovia dobrota, ve i u nastojanju da se
odgovori na kontroverze u vezi sa vladikinim stavovima prema Jevrejima.
Dogaaj opisan u pismu funkcionie na slian nain kao i mit o
muenitvu opisan u glavi 3. Neprestanim podseanjem javnosti na in
milosra prema porodici Nojhaus, crkva faktiki navodi na to da o vladiki
treba suditi na osnovu ovog konkretnog ina, a ne na osnovu recimo Rei
upuenih srpskom narodu. Lik 'jedne Jevrejke', devojice Ele Nojhaus,
skrivene u daku za krompir, trebalo bi da izbrie iz seanja lik jedne
druge 'Jevrejke, Rebeke Natan, koja se kao personifikacija zla pojavljuje u
Indijskim pismima, delu koje je, to je posebno zanimljivo, Nikolaj napisao
u Ljubostinji, neposredno nakon to je lanove porodice Nojhaus spasao
od sigurne smrti.
Osim toga, irenjem prie o njegovoj hrabrosti predstavljanje
Velimirovia kao spasioca Jevreja postaje retoriko sredstvo koje se moe
upotrebiti kada god ga njegovi kritiari optue za antisemitizam. Na
tribini Srpskih dveri na Mainskom fakultetu u Beogradu odranoj u
decembru 2004. godine i posveenoj Velimirovievom stavu prema
141
Jevrejima, jedan od lidera Dveri i domain ovog skupa Boko Obradovi,
umesto uvoda proitao je pismo Ele Trifunovi-Nojhaus i okarakterisao
ga kao svojevrstan odgovor na pitanje o Nikolajevom antisemitizmu i
kao jedan od osnovnih argumenata odbrane njegovog lika i dela. I
Ljubomir Rankovi, na slian nain, pie u Novostima:
Neosnovane su optube za antisemitizam. U svom sirotitu u
Bitolju, vladika je primao sirotu decu muslimana, Cigana, Albanaca,
Turaka, Jevreja. Bogati trgovci Jevreji izmeu ratova pomagali su
Vladici u tampanju njegovih knjiga i obnovi manastira. Ela
Trifunovi-Nojhaus, Jevrejka iz Beograda, povodom optubi za
antisemitizam, uputila je jednom pismo Svetom sinodu 2001.
godine, u kome svedoi, kako je nju i njenu majku vladika Nikolaj
obukao u monaku odeu i sakrio u jednom enskom manastiru
svoje eparhije pritom rizikujui ivot (Ljubomir Rankovi, Zvona
zvone Vladici, Novosti, 21. jun 2003; skoro istu tvrdnju Rankovi je
izneo i u tekstovima Sporno slovo u crkvenom kalendaru, Vreme,
647, 29. maj 2003, i vladika Atanasije Jefti u lanku Srpski
Zlatousti, Politika, 26. maj 2003).
Ljubomir Rankovi je ovo pismo pomenuo u istom kontekstu i
tokom intervjua obavljenog za potrebe ove studije. tavie, pokuao je da
potvrdi istinitost tvrdnje o ovom milosrdnom delu Velimirovia, rekavi
da ima kopiju pisma. Neprestano je ponavljao imam ga, pokazau vam
ga itd. Pa ipak, u lanku objavljenom u Novostima, Rankovi koji tvrdi
da mu je sadraj pisma dobro poznat pogreno navodi da je Ela
Trifunovi ovo pismo poslala povodom optubi za antisemitizam,
aludirajui na postojanje uzrone veze. Pogreno tumaenje motiva ovog
pisma (koje je zapravo napisano u vezi sa zahtevom za penziju) pokazuje
da pismo jedne Jevrejke nije samo dragoceno sredstvo u optem
diskursu odbrane, ve i neto to je u mislima Velimirovievih pristalica
postalo neraskidivo povezano sa kontroverznim aspektima njegove
reputacije.
Ovo pismo su, u intervjuima, pominjali i drugi:
Antisemitizam vladike Nikolaja? Evo nai ete onaj tekst Ele
Nojhaus, ona kae da je vladika Nikolaj nju provercovao u daku,
rizikujui sopstveni ivot, ulagujui se Nemcima... (akon Rado
Mladenovi).
Jovan Byford
142
Evo jedna od kontroverzi. Kau, da je vladika Nikolaj bio
antisemita, da je pisao neke loe tekstove o Jevrejima. U poslednjoj
knjizi koja je objavljena, ja sam je itao u originalu, je pismo jedne
Jevrejke, ne znam kako se zove. U tom pismu koje pie Jevrejka i
koja govori i priznaje da je Sveti vladika Nikolaj nju i njenu majku,
nju je kao devojicu sakrio u dak, stavio je taj dak meu druge
dakove u zaprena kola koja je vozio, njenu majku je obukao u
ensku kaluersku odedu, stavio je pored sebe da bi ih izveo iz
okupiranog Beograda, rizikujui i svoj ivot. Bile su u Ljubostinji do
kraja rata, dao je zaduenje monahinjama da ih uvaju. Njenog oca
je, po svedoenju same te Jevrejke, spasio. U krajnjem sluaju, on je
bio u Dahauu. To pismo i injenica da je on bio u nemakom
koncentracionom logoru dovoljno govori, jasno govori da sveti
vladika Nikolaj nije mrzeo nijedan narod, a naravno ni jevrejski
narod' (Branimir Nei).
Odgovor Branimira Neia je naroito ilustrativan jer pokazuje
kako se mit o muenitvu i predstava o Velimiroviu kao spasiocu Jevreja
istovremeno koriste za opovrgavanje optubi za antisemitizam. Vladika
Nikolaj nije mogao biti antisemita iz dva razloga: bio je u logoru Dahau i
spasavao je Jevreje. Kraj diskusije.
Nain na koji se dogaaji vezani za sudbinu Ele Nojhaus i njene
majke koriste u kontekstu poricanja antisemitizma veoma je problema-
tian. Aleksandar Lebl u jednom lanku u dnevnom listu Danas kae da
rutinsko ponavljanje ove prie kad god se ospori vladikin kredibilitet
dovodi do velike zablude. injenica da je vladika spasao odreene osobe,
a to je jo vanije porodicu svog linog prijatelja, ni na koji nain ne moe
i ne treba da oslabi opravdanu kritiku antisemitskih stavova koji se
pojavljuju u njegovom delu. Lebl istie da ima mnogo dokazanih primera
da su najvei antisemiti, ukljuujui Hitlera i njegove sauesnike u
Holokaustu, Pavelia i neke druge ustake elnike itd, iz ovih ili onih
motiva spasili jedan broj Jevreja dok su krivi za ubijanje miliona
(Najogavniji antisemitizam Danas, 27-28 jul 2002). Iako ni Lebl, niti iko
drugi, ne tvrdi da je Velimirovi na bilo koji nain odgovoran za smrt
Jevreja, on ipak istie jednu vanu injenicu. Naime, ne bi trebalo koristiti
jedan jedini in da bi se panja javnosti odvratila od Velimirovievog ireg
stava, koji je izrazito antisemitski. Primeujui istu tendenciju u
prikazivanju stava katolike crkve prema nacistikoj Nemakoj, Danijel
143
Goldhagen (2002) ovu strategiju naziva postupak ulepavanja kojim se
publika obmanjuje konkretnim priama i upeatljivim slikama relativno
retkih sluajeva pohvalnog ponaanja da bi se prikrili mnogo ei
sluajevi omalovaavanja Jevreja (str. 59). U Velimirovievom sluaju,
epizoda opisana u pismu Ele Nojhaus kvalifikuje vladiku Nikolaja za
status 'selektivnog pomagaa' (Hilberg, 1993), odnosno nekoga ko je
pomogao odreenim pojedincima (esto prijateljima ili poslovnim
partnerima) u ime bliskih veza koje su postojale pre rata (str. 213).
Meutim, vladikini sledbenici ovaj dogaaj tretiraju kao odraz njegovog
opteg stava prema Jevrejima. U gore navedenim citatima, Nei
predstavlja pismo kao dokaz da Nikolaj nikada nije mrzeo nijedan narod,
a naravno ni jevrejski narod dok ga Rankovi koristi da potkrepi svoju
tvrdnju da u Velimirovievim delima objektivno nema antisemitizma. U
knjizi Episkop Nikolaj i Novi Zavet o Jevrejima, Predrag Samardi se poziva
na pismo Nojhausove kada konstatuje: injenica je, a za to jo uvek ima
ivih svedoka, Vladika je svima i svakome, pa i Jevrejima samo dobro
inio (2004, str.12). U lanku objavljenom u dnevnom listu Danas jula
2002. godine, Branislav Skrobonja, urednik Glasnika Kosova i Metohije ide
tako daleko da tvrdi da je to to je spasao jednu jevrejsku porodicu bio
jedan od razloga to je Nikolaj prebaen iz Ljubostinje u Vojlovicu, gde su
uslovi bili daleko stroiji (Poveli ste se za miljenjem Filipa Koena,
Danas, 31. jul 2002). Ova tvrdnja se ne zasniva na istorijskim injenicama,
ali je jasno ta je njen cilj: da povee mit o muenitvu sa priom o
spasavanju i predstavi Nikolaja kao nekoga ko je ispatao zato to je
pomagao Jevrejima. Meutim, u zloupotrebi pisma Ele Nojhaus najdalje je
otiao Predrag Samardi u ve pomenutoj knjizi, u kojoj tvrdi sledee:
U tom pravcu stiu i informacije da bi Nikolaj ve trebao biti
prisajedinjen redu pravednika od strane Jevrejske drave, zbog
spasavanja Jevreja tokom Drugog svetskog rata, o emu postoje
nepobitni dokazi i po najstroim ljudskim kriterijumima. Ali to je
sve usporila ova antisrpska i antipravoslavna kampanja, zabaurena
iza Nikolajevog navodnog antisemitizma, a emu vi,
gospodine/drue profesore, dajete znaajan zamajac (Samardi,
2004, str. 141).
Ovaj odlomak (u kome se Samardi obraa autoru ove knjige)
duboko je obmanjujui. U njemu se pominje svrstavanje u red pra-
Jovan Byford
144
vednika, i to ne kao neto to Samardi smatra poeljnim, ve kao
neminovnost, iako usporena tekuom antisrpskom i antipravoslavnom
kampanjom. Meutim, prema veoma pouzdanim informacijama
pribavljenim u martu 2005. godine direktno od centra Jad Vaem u
Jerusalimu, institucije koja je ovlatena da dodeljuje ovo, najvee
priznanje spasiocima Jevreja za vreme Holokausta, ne samo da nikada nije
bilo govora o tome da se Velimiroviu dodeli ova titula, nego ga za to
niko nikada nije ni predloio. Nije poznato otkuda potie ova
Samardieva tvrdnja, iako se verovatno radi o manipulaciji smiljenoj da
pojaa predstavu o Nikolaju kao junaku i spasiocu Jevreja. Kao i druga
slina nastojanja, ona ima za cilj da dogaaje iz Trstenika postavi u centar
Nikolajevog ivota tokom rata, pored prie o muenitvu u logoru Dahau.
U tom istom duhu, prepis pisma objavljen je u asopisima Hrianska
Misao i iki Blagovesnik, kao i u knjizi Sveti Vladika Ohridski i iki Nikolaj,
pod istim udarnim naslovom Episkop Nikolaj spasavao Jevreje, to bi
neke itaoce moglo navesti da pomisle kako je spasavanje Jevreja bilo
Velimirovieva glavna preokupacija za vreme rata.

* * *

Pria o Velimiroviu kao dobrotvoru i spasiocu Jevreja, kao i
tvrdnja da se njegovo delo ne moe pravilno oceniti naroito ako to ine
autsajderi nedovoljno jake vere, imaju znaajnu ulogu u potiskivanja
Velimirovievog antisemitizma. Oba aspekta diskursa seanja odvraaju
panju od spornih aspekata vladikinog ivota, pre svega od negativnih
stavova prema Jevrejima koji se pojavljuju u nekim od njegovih dela.
Pokuaji da se Velimiroviev antisemitizam skine sa dnevnog
reda, poslednjih godina su koegzistirali su sa veom spremnou
vladikinih pristalica da otvoreno, i esto spontano, govore o ovoj temi u
medijima, javnim istupanjima i u novinskim lancima. To se posebno
jasno pokazalo u intervjuima koje je za potrebe ove studije autor obavio sa
jednim brojem Velimirovievih pristalica. Intervjuisanim licima je reeno
da istraiva, koji ivi u Engleskoj, radi na studiji o ulozi pravoslavlja u
savremenom srpskom drutvu, i da je jedna od tema kojom se studija
bavi uticaj i predstava lika i dela Vladike Nikolaja Velimirovia u Srbiji
danas. Projekat je namerno opisan na taj nain, ne pominjui izriito da je
145
istraivanje usmereno na kontroverze u vezi sa ivotom i delom vladike
Nikolaja. Ova mala varka motivisana je eljom da se sagovornicima
omogui da sami odlue da li e ili nee da govoreu o spornim aspektima
Velimirovievog dela.
Veina sagovornika se ak i bez ikakvog podsticaja uputala u
veoma detaljno poricanje, koje analiziramo u daljem tekstu. Spremnost
sagovornika da govore o spornim pitanjima potvrdila je Van Dijkovo
zapaanje da poricanje moe biti preventivno i fokusirano na ono to
sagovornik moe da zakljui, a ne na ono to je on eksplicitno izgovorio
(Van Dijk, 1992, str. 91). Sa druge strane, moe se rei da spremnost
sagovornika da se, tokom intervjua, otvoreno pozabave kritikama na
raun Nikolaja Velimirovia u atmosferi koja nije bila ni malo polemika,
ilustruje jedan vanog aspekt upravljanja moralnom odgovornou.
Funkcija poricanja predrasude nije samo opravdavanje, ve i
samoopravdavanje. Potreba da se izbegne kritika i neodobravanje drugih,
koje sa sobom nosi optuba za predrasudu, nije samo karakteristika
naina na koji pojedinci razgovaraju sa sagovornicima koji ne dele njihovo
miljenje, ve i samog naina na koji oni razmiljaju i pamte. Drugim
reima, u irem drutvenom kontekstu u kojem se sve ee moe uti
kritika Velimirovievog rada, kontroverze su tako duboko ukorenjene u
govor o njegovom ivotu i delu, da je poricanje postalo sastavni deo
seanja na vladiku Nikolaja.
Sa druge strane, pokuaji da se direktno govori o kontroverznosti
Rei Srpskom narodu kroz tamniki prozor primetni su jo od samog poetka
Velimirovieve rehabilitacije osamdesetih godina prolog veka. Neki od
Velimirovievih sledbenika nastojali su da znaaj te sporne knjige
trivijalizuju tvrdnjama da vladika Nikolaj nije nikada eleo da njegove
propovedi budu objavljene. Sredinom 1980-tih godina, kada je tampano
prvo izdanje Rei Srpskom narodu, vladika Lavrentije Trifunovi objasnio je
zakanjenje u objavljivanju kontroverznih propovedi rekavi da je sam
Velimirovi prikaio za rukopis cedulju na kojoj je pisalo nije za
objavljivanje (Trifunovi, 1985). U nekoliko navrata otada kada god bi
ga neko upitao o antisemitskoj poruci te knjige - Atanasije Jevti se
pozivao na navodnu zabranu vladike Nikolaja da bi umanjio njen znaaj.
On, na primer, primeuje da Rei Srpskom narodu nisu stvarno izgovorene
kao poruka srpskom narodu, ve su samo uzgredne beleke na toalet
Jovan Byford
146
papiriima koje Nikolaj nije ni imao nameru da objavljuje, pa je zato
svojeruno i napisao na koricama rukopisa nije za objavljivanje (Novi
napadi na Vladiku Nikolaja, Pravoslavlje, 1. septembar 1986, str. 11). Pa
ipak, distanciranje od poruka ove knjige samo je delimino. U istom
lanku Jevti ukazuje na to da su to samo uzgredne beleke pune
proronih i bolnih misli i plaa poput Jeremije proroka' i da 'taj i takav
filosofsko-teoloki, istoriografski i konano knjievni postupak ne moe
se, i ne sme, politiki tumaiti i jeftino karakterisati krilaticama iroke
potronje (ibid.).
Drugi vid distanciranja ukljuuje argument da su kontroverzni
odlomci iz knjige, koji se redovno citiraju u kritikoj literaturi, izvaeni iz
konteksta. Istoriar Borivoje Karapandi je 1987. godine tvrdio da
Velimirovievi kritiari, ateistiki novinari u komunistikoj Jugoslaviji od
172 stranice koliko knjiga ima, citiraju samo jedan jedini list dve strane
koje su komunistiki pisci satanski izabrali da bi ocrnili Vladiku Nikolaja
Velimirovia, i da bi ga predstavili kao antiidova i protivnika Jevrejstva
(govor odran u Klivlendu, Ohajo 1987, objavljen u Jankovi, 2002b, str.
203). Ljubomir Rankovi je u razgovoru za potrebe ove studije rekao: Ne
moe se samo zbog ove jedne stranice [iz Rei Sprskom narodu] 12.000
stranica baciti. Atanasije Jevti pie da Nikolajev navodni antisemitizam
oni zasnivaju na izvesnim, istrgnutim iz konteksta, izrazima iz njegovih
pomenutih spisa u logoru Dahau (Novi napadi na Vladiku Nikolaja,
Pravoslavlje, 1. septembar 1986, str. 11). Neboja Krsti, osniva Obraza,
optuio je kritiare za citatoloko ongliranje reenicama iz knjige u
zlonamerne svrhe (Krsti, 2002, str. 264). U knjizi Episkop Nikolaj i Novi
Zavet o Jevrejima, Predrag Samardi govori o inkriminisanim reima iz
knjige koje su, kae, srazmerno zapremini Nikolajeva opusa jedna trunka
praine (str. 116). Protojerej Milan Jankovi u svom odgovoru takoe
navodi: 'Odreena gospoda (da ih tako nazovemo) slepo se dre onoga
sto je objavljeno na dve strane (i to samo nekoliko reenica) od 77
poglavlja i na njima zasnivaju svoju mrnju i, kao zmija otrov, rigaju na
sve etiri strane sveta.
ini se da razliiti oblici distanciranja ukazuju na to da
Velimirovieve pristalice implicitno priznaju da izolovani, kontroverzni
odlomci iz knjige mogu da deluju kao plod predrasude. Meutim, tvrdei
da ozloglaeni citati predstavljaju izuzetke, ije je znaenje namerno
147
istrgnuto iz konteksta i izvrnuto tako da prikazuje vladiku u negativnom
svetlu, oni Velimiroviev stav prema Jevrejima predstavljaju kao
marginalan aspekt njegovog ivotnog dela. Kae se da antisemitizam nije
ni Velimirovieva namera ni stvarno znaenje ove knjige (koju samo
Srpska crkva moe pravilno da protumai). to je najvanije,
ograniavanjem distanciranja na jedan jedini list dve strane iz knjige
Rei Srpskom narodu, ostala Velimirovieva dela u kojima se takoe mogu
nai antisemitske tvrdnje bivaju osloboena kritike. To je slino strategiji
koju je primenio Slobodan Mileusni kada je odbio da komentarie
Velimiroviev antisemitizam na osnovu toga to nije prouio
Velimirovieve spise u tim istorijskim periodima. U oba primera,
Velimirovievi kontroverzni pogledi predstavljaju se kao izolovani
sluajevi, koji se kao takvi lako zaboravljaju.
Tendenciju da se dokazuje kako su kritiki pogledi na
Velimiroviev stav prema Jevrejima rezultat pogrenog tumaenja rei
vladike Nikolaja, esto prate pokuaji da se obezbedi pravilno
tumaenje. Kao to emo videti, pozitivne interpretacije kontroverznih
stavova na kojima insistiraju njegove pristalice, zasnovane su na
redefiniciji termina antisemitizam i insistiranju na postojanju sutinske
razlike izmeu hrianskog antijudaizma i sekularnog, nacistikog
antisemitizma.
Jovan Byford
148

Dve vrste antisemitizma:
Retorika interpretativnog negiranja

Istraivanje retorikih i argumentativnih aspekata jezika i
komunikacije ukazuje na to da socijalne kategorije ne bi trebalo
posmatrati kao predodreene, prirodne pojave, sa nespornim i dokazivim
referentima u empirijskoj stvarnosti, ve kao osporive, fluidne i lokalno
zavisne entitete, koji se stvaraju kroz socijalnu interakciju (Edwards, 1997;
Wetherell & Potter, 1987, 1992; Billig 1987; Billig et al., 1988). Drutveno
konstruisana priroda kategorija i termina kojima se oznaavaju drutveni
fenomeni odraava njihove inherentno argumentativne osobine.
Kategorije se uvode, dogovaraju i osporavaju u kontekstu diskurzivnih
postupaka iji je cilj ostvarivanje odreenih retorikih ciljeva, na primer
da legitimizuju ili ospore odreene verzije ili opise stvarnosti.
Argumentativna priroda kategorizacije ima znaajne posledice za
izuavanje predrasude. S obzirom na to da predrasuda zavisi od
postojanja kategorija, optube za predrasude i njihovo poricanje
neizbeno ukljuuju i raspravu o znaenju relevantnih socijalnih objekata
kao to su pol, rasa, etnicitet itd. (Billig et al. 1988).
Osim toga, termini kao to su rasizam, tolerancija,
diskriminacija i jednakost, koji ine okosnicu jezika meugrupnih
odnosa, sami po sebi se topikalizuju u diskursu. Njihovo znaenje se
konstruie, a njihova vanost utvruje, u kontekstu proizvodnje optubi,
opovrgavanja kritike, raspodele krivice, ili pozicioniranja stavova u
odnosu na preovlaujue etike norme (Edwards, 1997; Wetherell &
Potter, 1992; Billig 1987; Rapley, 2001).
Termin antisemitizam predstavlja dobar primer osporavane i
dogovarane drutvene kategorije. Na zapadu su poslednjih godina
naunici, novinari, komentatori, politiari i intelektualci poeli da
raspravljaju o znaenju ovog termina u kontekstu kontroverzi u vezi sa
149
razlikom izmeu starog antisemitizma desnice i novog antisemitizma
liberalne levice (vidi Chesler, 2003; Iganski i Kosmin, 2003; Foxman, 2003).
U sreditu ove esto vatrene rasprave nalazi se jo jedna sporna
kategorizacija, koja naime pravi razliku izmeu kritike Jevreja i kritike
Izraela (vidi prilog na tu temu u Rosenbaum, 2004, i Iganski i Kosmin,
2003). Panju javnosti nedavno su privukle i neke druge znatno starije
polemike koje se odnose na problem antisemitizma. Projekcija filma Mela
Gibsona Patnje Isusove 2003. godine, oivela je debatu o istrajavanju
hrianskog antisemitizma i njegovom statusu u odnosu na druge
savremenije vidove antisemitizma (United States Council of Catholic
Bishops, 2004; Lawler, 2004; Pawlikowski, 2004, itd.).
Ostraena debata o prirodi i znaenju termina 'antisemitizam'
dominira i u argumentativnom kontekstu seanja na vladiku Nikolaja u
Srbiji danas. Kao to emo videti, u afirmativnim ocenama
Velimrovievog stava prema Jevrejima artikulisanim u javnom diskursu
poslednjih godina poricanje i opravdavanje njegovih spornih stavova
usredsreeni su na raspravu o tome ta antisemitizam 'stvarno' jeste i
kako se Velimirovieva gledita uklapaju u dogovorenu definiciju ovog
termina.
Nedugo poto je Arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve
objavio odluku o kanonizaciji Nikolaja Velimirovia, protoakon
Ljubomir Rankovi, koji je u vie navrata u medijima promovisao i
pravdao ovu odluku, uestvovao je u debati o vladikinim spornim
gleditima na Radiju slobodna Evropa. Tom prilikom je rekao:
Treba rei da je antisemitizam, da prihvatim taj termin, vladike
Nikolaja, bio na jednoj teolokoj odnosno biblijskoj ravni. Tu vrstu
antisemitizma susreemo i u samoj Bibliji, od njenih prvih stranica,
dakle od knjiga Mojsijevih, pa sve do dolaska gospoda Hrista u
Novom zavetu (Rankovi u emisiji Radio most, 2. jun 2003).
Piui za beogradski dnevni list Glas Javnosti nedelju dana pre
toga, Rankovi na slian nain konstatuje da je pominjanje Jevreja u Rei
Srpskom narodu isto teoloko pitanje (Novi srpski zlatousti, Glas
Javnosti, 26. maj 2003). Pesnik Matija Bekovi, jedan od redovnih
uesnika komemorativnih sveanosti posveenih Nikolaju Velimiroviu, u
razgovoru obavljenom avgusta 2003. godine, govorei o kontroverznom
pisanju o Jevrejima, kae:
Jovan Byford
150
A to su neke isto biblijske rasprave u kojima bi se mnogo vie
moglo nai tih antisemitskih fraza kod samih Jevreja nego to ih
moete nai... ali moete u smislu zlonamernog tumaenja.
U ovim citatima, koji predstavljaju reprezentativne primere
provelimirevievskog diskursa, oigledan je pre svega pokuaj
distanciranja od rei antisemitizam. Ovakva kvalifikacija se nevoljno
prihvata (da prihvatim taj termin) ili stavlja pod znak navoda (bilo
doslovno, napismeno, ili intonacijom glasa u intervjuima i na zvunim
zapisima). U drugim sluajevima, antisemitizam se kvalifikuje kao
takozvani (vidi na primer Krsti, 2002, str. 265). Uvodna reenica
apologetske knjige Episkop Nikolaj i Novi zavet o Jevrejima, koju je nedavno
objavila Srpska pravoslavna crkva, kombinuje obe strategije kada
predmet rasprave definie kao takozvani antisemitizam Vladike
Nikolaja (Samardi, 2004, str. 5).
I znaci navoda i re takozvani navode na pomisao da se
opravdanost i podesnost termina antisemitizam ili antisemita, kao
kvalifikacija Velimirovievog stava, dovode u sumnju i osporavaju.
Insinuacija da je Velimirovi bio antisemita pripisuje se, po reima Matije
Bekovia, intrigantskom zlonamernom tumaenju, njegovog dela. U
isto vreme, optube se ne odbacuju kategoriki. Ne porie se da je
Velimirovi upuivao kritike na raun Jevreja, ve se priroda navodne
uvrede stavlja u drugu kategoriju, i predstavlja kao neto to je manje
negativno ili se moe lake opravdati (Wetherell and Potter, 1992, str.
212). Govornici primenjuju taktiku partikularizacije (Billig, 1987) ili ono
to Stenli Koen (Stanley Cohen, 2001) naziva interpretativno poricanje:
Velimiroviev stav prema Jevrejima predstavlja se kao poseban sluaj,
specifian tip antisemitizma (biblijski ili teoloki), za koji se
podrazumeva da je, i po pitanju sutine i po pitanju vanosti, drugaiji od
onoga kome se protivi implicitno prihvaena drutvena norma.
Naglaavanje biblijske ili teoloke prirode Velimirovievog
antisemitizma podrazumeva mogunost da se napravi razlika izmeu ove
legitimne forme kritike Jevreja i neke vrste pravog antisemitizma koji
zasluuje moralnu osudu. Velimirovieva gledita opisuju se kao isto
biblijske rasprave. Pojam istote u ovom sluaju navodi na to da
Velimirovievi pogledi spadaju u prihvatljivu kategoriju kritike Jevreja i
da zato nisu uprljani elementima nekih drugih diskreditovanih antise-
151
mitskih tradicija. U razgovoru voenom avgusta 2003. godine, akon
Ljubomir Rankovi otkriva da je ta druga vrsta antisemitizma ona koju
su propagirali nacisti:
Njegov antisemitizam je u pravom smislu te rei i jedini kakav
moe biti, to je biblijski. Znai, isti antisemitizam koji ima kod
proroka Isaije, koji ima kod proroka Jeremije, kod Mojsija, kod Isusa
Navina, kod jevrejskih voa i proroka, kod cara Davida ... Dakle,
kritikuje jevrejski narod zbog bogootpadnitva a novozavetni
antisemitizam je taj to se Jevreji kritikuju to su razapeli gospoda
Isusa Hrista. Sav nekakav, da kaem, animozitet koji moe postojati
kod hriana prema Jevrejima jeste zato to su oni hristoborci. Taj i
takav postoji kod vladike Nikolaja. Moda bi se to moglo bolje
krstiti da je to antijudaizam, kritika judaizma, a nikako
antisemitizam. Kada se kae antisemitizam pomilja se na
krematorijume, na Hitlera itd. Ne radi se o tome uopte.'
Na slian nain, u lanku Srbi i Jevreji objavljenom 2002. godine
u asopisu Dveri, publicista Vladimir Dimitrijevi osporava gledite da je
vladika Nikolaj bio antisemita na osnovu toga to nije imao nita sa
nacistikim rasnim teorijama, ni sa ludakim paganskim rasizmom
Hitlerovih sledbenika .
Predrag Samardi u svojoj nedavno objavljenoj knjizi (2004)
takoe govori o definiciji antisemitizma. On konstatuje: Sam izraz
antisemitizam je novijeg, neopaganskog vremena. Antisemitizam je kao
socijalni problem postojao u eri pre Novog Zaveta, na prostorima Egipta,
oko Aleksandrije, gde je u vreme Rimske imperije ivela znaajna
jevrejska zajednica (2004, str. 31). Poto je preskoio skoro dve hiljade
godina istorije, Samardi tvrdi da se antisemitizam povratio tek u
neopagansko vreme, kada je u Nemakoj Vilhelm Mar (Wilhelm Marr),
koji je smislio kovanicu antisemitizam, poeo da zagovara iskljuivanje
Jevreja iz drutva. Tako se hrianski antisemitizam na prikladan nain
iskljuuje iz istorijskog prikaza jer se kao pojava, po svoj prilici, ne uklapa
u kategoriju antisemitizma. Samardi priznaje da su u meuvremenu
progoni Jevreja 'najee injeni u ime nekog Hrista i nekog Hrianstva,
ali modifikator nekog pre upuivanja na Hrista i hrianstvo - oslobaa
hriansku crkvu i njeno uenje od svake odgovornosti. To je zato to
autentini hriani ne smeju, bolje rei ne mogu, nikoga mrzeti, progoniti,
tim pre ne Jevreje. I to, ako ni zbog ega drugog, ono to je Hristos od
Jovan Byford
152
njihove rase po telu (Rim. 9:3-5). I zato to je spasenje od Jevreja (Jn.
4:22) (str. 32).
Razlikovanje antisemitizma od antijudaizma, na koje ukazuju
branioci Velimirovieve reputacije, moe se nai irom hrianskog sveta.
Kerol (Carroll, 2002) pie da razgraniavanje antisemitizma i
antijudaizma sa jasnim znaenjem da je ovo drugo prikladan deo odbrane
vere (str. 40), bilo opta crta katolikog obrazovanja pre Drugog
vatikanskog koncila. Mnogi savremeni katoliki teolozi prave razliku
izmeu normalnog antijudaizma koji se odnosi na sutinu teolokog
neslaganja izmeu hrianstva i judaizma, i nenormalnog antisemitizma
koji se po reima Roberta azana (Robert Chazan, 1996) sastoji od
preterivanja koja su izuzetno otra i neutemeljena u osnovnim
hrianskim tekstovima i uenjima, i koja nikada nisu stekla ugled iroko
prihvaenih stavova' (navedeno prema: Carroll, 2002, str. 274). Vatikanska
deklaracija 'Mi pamtimo: Seanje na holokaust' iz marta 1998. godine,
takoe pravi jasnu razliku izmeu tradicionalnog hrianskog
antijudaizma i rasistikih teorija s kraja XVIII i poetka XIX veka koje su
postavile temelje nacional-socijalizama. Deklaracija se zavrava
zakljukom da postoji specifina razlika izmeu antisemitizma koji je u
suprotnosti s trajnim uenjem crkve o jedinstvu ljudske rase i
dugogodinjeg oseanja nepoverenja i neprijateljstva koje nazivamo
anitjudaizmom i za koji su, naalost, takoe krivi hriani (navedeno
prema: Carroll, 2002, str. 381-382).
Ovo prekrajanje granica antisemitizma igra vanu ulogu u
poricanju predrasude. Bilig je (Billig et al.,1988) pokazao da se, u diskursu
desnice, kontroverzna politika pozicija po pitanju rasnih i etnikih
odnosa moe efikasno opravdati uz pomo poreenja sa jo radikalnijim
stavom koji je nedvosmisleno ekstremistiki (vidi takoe Billig, 1990). Za
Velimirovieve pristalice poreenje teolokog antisemitizma sa
ekstremnijim i nairoko diskreditovanim stavom, naime nacistikim
antisemitizmom, predstavlja dostupno i ubedljivo sredstvo za konstru-
isanje vladikinog stava prema Jevrejima kao prihvatljivog. Rut Vodak
(Ruth Wodak, 1991) je ukazala na postojanje slinog fenomena u
savremenoj Austriji, gde se poistoveivanje antisemitizma sa rasistikim
teorijama nacista koristi za to da se skrene panja sa drugih antisemitskih
tradicija, ukljuujui i onu koja je ukorenjena u hrianstvu.
153
Vredi napomenuti i to da se u hrianskoj retorici, i u Srbiji i
drugde, verodostojnost razlikovanja antijudaizma od antisemitizma ee
pretpostavlja nego to se potkrepljuje odgovarajuim empirijskim ili
istorijskim dokazima. Goldhagen (2002) u tom smislu primeuje:
Oni koji afirmiu [razliku izmeu antisemitizma i antijudaizma ] ne
ulau ni minimum napora da je prikau, na primer, kroz ozbiljne
diskusije o prirodi antisemitizma i njegovim moguim oblicima, ili
kroz temeljno poreenje ove dve vrste antisemitizma u skladu sa
jasnim kriterijumima za ocenu, da bi utvrdili u kakvom su odnosu.
Oni ne diskutuju o stvarnom istorijskom odnosu izmeu crkvenog
antisemitizma i modernog evropskog antisemitizma' (str. 78)
Ova karakteristika argumenta ima i retoriki znaaj jer ponovo
ukazuje na prisustvo oiglednog poricanja (Van Dijk, 1992, 1993) koju
smo analizirali u prethodnoj glavi. Odsustvo dokaza se koristi da bi se
odreena verzija stvarnosti prikazala kao oigledna i zasnovana na
zdravom razumu. Tvrdnja da ideje hrianskog antijudaizma nemaju
nita zajedniko sa nacistikim antisemitizmom koja se iznosi u diskursu
seanja na Velimirovia predstavlja se kao toliko normalna i oigledna, da
je nije potrebno podrobnije razraditi ni potvrditi.
Jovan Byford
154

Ponavljanje rei boije:
Autoritet jevanelja i reifikacija
antisemitskog diskursa

Razlika izmeu antijudaizma i antisemitizma, koja je sastavni deo
poricanja predrasude, poiva na pretpostavci da antijudaizam predstavlja
prihvatljiv ideoloki stav. Ova pretpostavljena legitimnost i prihvatljivost
zahteva diskurzivnu obradu.
U sluaju upravljanja Velimirovievom moralnom odgovornou,
najrasprostranjenija i najee primenjivana strategija legitimizacije
bazirana je na tvrdnji da antijevrejske izjave u Velimirovievom pisanom
delu potiu direktno iz Svetog pisma.
Mladen Obradovi, voa Otaastvenog pokreta Obraz, tvrdio je u
razgovoru obavljenom za potrebe ove studije da, piui o Jevrejima,
vladika samo konstatuje neke istorijske injenice:
Ja u vas podsetiti, recimo vi u Starom zavetu imate da su njihovi,
jevrejski starozavetni proroci, znai pripadnici tog naroda svata
govorili o svom sopstvenom narodu koji se odrekao Boga. Govorili
su, to su rei proroka Jeremije, da su Jevreji otpali od Boga i da su
postali sinovi satane. Pa onda same rei gospoda Isusa Hrista, kada
govori farisejima da su porodi aspidini to jest porodi gujini i
tako dalje da je otac njihov avo, tu sveti vladika Nikolaj samo
citira Sveto pismo.
Protoakon Ljubomir Rankovi je u izjavi za dnevni list Glas
javnosti rekao sledee:
Kada govori Jevrejima da je "njihov otac avo", Vladika citira i
tumai rei Gospoda Isusa Hrista, Jevrejina po telu, koje zapisuje
Jevrejin, apostol i jevanelist Jovan: "Vama (Jevrejima) je otac avo,
i elje oca svoga hoete da inite; on bee ovekoubica od poetka, i
ne stoji u istini, jer nema istine u njemu; kad govori la, svoje
155
govori, jer je on la i otac lai" (Jev. po Jovanu 8, 44) (Novi srpski
zlatousti, Glas javnosti, 26. maj 2003.)
Rankovi je istu tvrdnju ponovio na Radiju slobodna Evropa,
rekavi da kad vladika Nikolaj pie o Jevrejima da je njihov otac avo,
[on] praktino citira rei gospoda Hrista koji im kae: Vi ste deca
avolova, va je otac avo, govorite lai, govorite ono to va otac
govori. Ja sad po malo parafraziram, nemam pri ruci sveto pismo
(Radio most, 2. jun 2003).
Slinu tvrdnju iznosi i protojerej Milan Jankovi, sekretar Sinoda
Srpske pravoslavne crkve i urednik trotomne zbirke dokumenata o
Nikolaju Velimiroviu (Jankovi 2002a, 2002b, 2003). Odgovarajui na
poziv da prokomentarie kontroverze u vezi sa Velimirovievim spisima
o Jevrejima, on kae:
[Navode o Jevrejima u Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor] nije
izmislio Vladika Nikolaj, nego rekao sam Gospod Isus Hristos, a
Vladika samo istie kao rav primer kojeg treba da se uva srpski
narod.
Ko ovome ne veruje neka proita ono to su zapisali sveti
Jevanelisti, posebno Jovan Blagoslov (glava 18, stih 12. do 24. stiha
19. glave), koji pri tom zakljuuje to bee od poetka, to smo uli,
to videsmo oima svojim, to sagledasmo i ruke nae opipae,
svedoimo o objavljujemo vam (1. Jn 1, 1-2).
alosno je, meutim, to danas nazovi ta nazovi gospoda srpskog
imena i prezimena, kao nekada Jevreji, uzvikujui na Hrista,
Raspni ga raspni Vladiku Nikolaja nazivaju najveim
antisemitom i svim silama trae zaborav Njegovog imena.
U svim navedenim odlomcima tvrdi se da su Velimirovieve
kontroverzne izjave o Jevrejima samo parafraze biblijskog teksta.
Govornici koji to tvrde pribegavaju onome to Danijel Goldhagen (Daniel
Goldhagen, 2002.) naziva iroko rasprostranjena konvencija u
savremenoj hrianskoj retorici, kojom se negira da je pripadnik crkve bio
antisemita:
ak i ako je verovao, a moda je i sam irio klevete protiv Jevreja iz
hrianske biblije... [na osnovu toga to je] njihov antisemitizam
samo od one vrste koja je duboko ukorenjena u samom
hrianstvu (str. 22).
Jovan Byford
156
Tvrdnje o biblijskom poreklu Velimirovievog antisemitizma
propraene su reima kao to su praktino ili samo: Velimirovi
praktino citira Hristove rei i samo citira Sveto pismo. Upotreba ovih
rei nije sluajna. Tek, samo, ili iskljuivo obeleava odgovor kao
odbranu, pomou koje govornik odbacuje, u ovom sluaju Velimirovievu
krivicu za iznoenje tvrdnje koja bi se mogla podvrgnuti kritici (Shweder
and Much, 1987, Billig, 1999a). Sugeriui da je Velimirovi samo citirao
jevanelje, vladikine pristalice prebacuju odgovornost za njegov
kontroverzni stav na najpouzdaniji izvor, Hristove apostole.
U navedenim primerima, govornici esto citiraju Novi zavet i
pozivaju se na autore jevanelja kao svedoke koji su lino doiveli
opisane dogaaje. Protoakon Ljubomir Rankovi istie da Hristove rei
koje on citira iz jevanelja zapisuje oevidac, apostol i jevanelista
Jovan. Jankovi potkrepljuje verodostojnost svedoanstva citirajui jedan
odlomak iz Prve poslanice Jovanove u kojoj se govori o tri naina na koje
su apostoli iskusili istinu iz Novog zaveta: to smo uli, to videsmo
oima svojim, to sagledasmo i ruke nae opipae, svedoimo i
objavljujemo vam. Jankovi zakljuuje svoj odgovor ukazujui na jo
neke biblijske analogije. U istom smislu u kom Velimirovi samo
ponavlja rei Hristove iz jevanelja, oni koji odbijaju da sluaju vladiku i
koji svim silama trae zaborav Njegovog imena porede se sa nevernim
Jevrejima koji su odbili da prihvate Isusa. Zanimljivo je da Jankovi
podvlai da su ti kritiari, koje poredi sa Jevrejima, nazovi gospoda
srpskog imena i prezimena. Naglaavanjem srpskog porekla kritiara,
Jankovi je verovatno eleo da po svaku cenu izbegne da ova analogija
bude protumaena kao osuda Velimirovievih kritiara Jevreja kao to su
npr. Aca Singer, Aleksandar Lebl, ili Filip David, zbog ega bi se i sam
mogao nai na udaru kritike. U isto vreme, injenica da Jankovi ove
kritiare poredi s Jevrejima koji su nekada davno pred Hristom vikali:
Raspni ga, raspni, nedvosmisleno ponavlja optube protiv Jevreja za
bogoubistvo i krivicu za raspee vezuje za etniku i versku pripadnost.
Pozivanje na Bibliju kao na pouzdan izvor koji se moe koristiti u
odbrani Velimirovievih kontroverznih gledita, bilo je oigledno ak i za
vladikinog ivota. Ubrzo poto ga je 1928. godine beogradski rabin Isak
Alkalaj optuio za irenje antisemitizma, Velimirovi je odgovorio jednim
lankom objavljenim u asopisu Vesnik Srpske crkve. Vladika Nikolaj je
157
opisao rabina Alkalaja kao pripadnika nerazumne manjine Jevreja,
rekavi:
Meni je samo poznato iz razgovora sa mnogim savesnim i
kulturnim Jevrejima, da se oni ograuju od nepravednih sudija
Hristovih i osuuju njihovu tesnogrudost i zaslepljenost teei da
izdvoje narod jevrejski od onih koji su ga ovda onda vodili i
zavodili stranputicama' (Vesnik Srpske Crkve, broj. 1, str. 42).
Velimirovi je branio svoj stav citirajui kao najvei autoritet ono
to se nalazi u jednoj maloj knjizi, zvanoj Jevanelje, i na besprimernoj
drami, opisanoj u toj knjizi:
Tu su knjigu napisali etiri Jevrejina, iz sledbenika Hristovih. Zato
etiri, a ne jedan ili dva? Za svaki zemaljski sud dovoljna su dva
svedoka. Ali po bojem promislu ovu su knjigu napisali etiri
svedoka; dakle dva puta vise nego to svaki zemaljski sud trai da
bi ljudi lake poverovali u istinitost svedodbe.
Sva ova etiri Jevrejina, svedoka, opisali su proces suenja Isusa
Hrista u Jerusalimu ceo opis suenja opisan je u jevanelju do
pojedinosti (str. 43).
Naglaavajui prisustvo etiri svedoka, Velimirovi ne samo da
zadovoljava potrebu za koroboracijom, koja je od sutinske vanosti za
uspostavljanje injenine zasnovanosti potencijalno sporne tvrdnje (vidi
Wooffitt, 1992; Potter, 1996), ve u nju ugrauje i retoriku kvantifikacije
(Reeves, 1983). etiri svedoka ine dvostruko vei broj od onoga koji
zahteva obian sud, ime se sugerie da je to dovoljno da uveri ak i
najvee skeptike. Velimirovi govori i o savesnim i kulturnim Jevrejima
dananjice, za koje kae da su stali na njegovu stranu. Upuivanje na ove
savremene Jevreje kao na savesne ima svoj znaaj. Mada se krivica za
raspee baca na nepravedne sudije Hristove a ne na sve Jevreje, aluzija
na savest Jevreja ukazuje na to da ak i savremeni Jevreji samim tim to
su Jevreji imaju razloga da se oseaju krivim. Osim toga, Velimirovi
nagovetava mogunost da krivica za raspee nije ograniena samo na
nepravedne sudije ako se ima na umu njegova tvrdnja da su ti ljudi
vodili i zavodili ceo jevrejski narod.
Napori da se izgradi verodostojnost i pouzdanost Novog zaveta
kao tanog istorijskog prikaza Isusovog ivota i smrti, deluju kao meha-
Jovan Byford
158
nizam eksternalizacije koji skree panju sa Velimirovieve odgovornosti
i oslobaa ga krivice jer on samo navodi ta se zaista dogodilo. Kao to
smo ve napomenuli u prethodnoj glavi, poto su definicije predrasude,
tako tesno povezane s pojmovima pristrasnosti, netanosti i iracionalnosti,
poricanje predrasude esto se artikulie tako da miljenje podlono kritici
predstavi kao solidan i neproblematian prikaz sveta, pa tako i nevezan
za govornikove potencijalno pristrasne motive i namere. U vreme kada su
poele rasprave u vezi sa filmom Stradanje Isusovo (The Passion of the Chr-
ist), Mel Gibson je svoje sporno prikazivanje Jevreja opravdavao time da je
samo preneo priu iz pouzdanih izvora, oevidaca, momaka [apostola]
koji su bili na licu mesta (Boyer, 2004, str. 324). Gibson je takoe insistirao
da se u film ubaci i kontroverzni odlomak iz Jevanelja po Mateju 27:25
(krv njegova na nas i na nau decu) jer dogodilo se, tako je reeno (ibid,
str. 316). Branioci filma Stradanje Isusovo esto navode da je papa Jovan
Pavle II za Gibsonovo delo rekao da prikazuje dogaaje tano kako je
bilo, iako zvaninici Vatikana tvrde da pokojni papa tako neto nikada
nije izgovorio. Upravo kao i u Velimirovievom sluaju, argumenti kojima
se pobijaju optube za antisemitizam uperene protiv Mela Gibsona
poivaju na pretpostavci da neto to je istina ne moe biti predrasuda i
da je zato sve to je reeno u jevaneljima apriori van svake sumnje.
Meutim, premisa koja se odnosi na injeninu tanost jevanelja
izuzetno je problematina. Upuivanje na Bibliju kao na definitivan izvor
istine zanemaruje istorijsku prirodu jevanelja i injenicu da njih nisu
pisali oevici, ve ljudi koji su iveli posle unitenja Hrama 70. godine
nove ere i to na nain koji je odraavao konflikte i rasprave vezane za
versku politiku prvog veka (Wistrich, 1991; Carroll, 2002; Hellig, 2002;
Ruether, 1974; Kosidowski, 1998). Jevanelja su nastala u vreme estoke
borbe za duhovni uticaj izmeu judaizma i izrastajue hrianske religije.
Pria o Isusovom ivotu i smrti pisana je sa ciljem da se u kontekstu
ogorenog verskog rivaliteta Jevreji i judaizam omalovae, i da se vernici
ubede da su Jevreji, odbivi da prihvate Isusa kao Mesiju, izgubili svoj
status odabranog naroda i postali prokleti narod koji ne uje re Boiju i
prema tome ne pripada Bogu. Drugim reima, rano hrianstvo je svoje
postojanje uspeno teoretizovalo u vidu neprestanog otpora Jevrejima
(Bauman, 1999, str. 38) i koncipiralo svoje uenje kao polemiku protiv
judaizma (Hellig, 2002). Status judaizma kao negativnog drugog u
159
odnosu na hrianstvo (Carroll, 2002, str. 564), jo vie je pogoran
optubom za bogoubistvo saetom u reenici iz Jevanelja po Mateju
27:25: Krv njegova na nas i na nau decu!. Ova optuba protiv Jevreja,
prema kojoj je Isusova smrt krivica jevrejskog naroda en mass i za uvek,
oznaila je Jevreje - decu avola - kao kosmike zloince u hrianskoj
doktrini pokajanja (Hellig, 2001, str. 168).
Tabak (2001) tvrdi da je verovanje u nepobitnu istinitost
jevanelja to se pokazalo kao konstantna tema u retorici
Velimirovievih pristalica moda jo jae izraeno u pravoslavnom
svetu nego u drugim hrianskim veroispovestima. Pravoslavci smatraju
da Sveta tradicija, koju ine Biblija, Slubenik i molitvenik, odluke
vaseljenskih sabora, tekstovi svetih crkvenih otaca i 'celokupno istorijsko
iskustvo' zapisano do isteka osmog veka, dolazi od Boga. Zbog 'svete
prirode Svete tradicije njene verske i kulturne vrednosti su neosporne.
Zbog toga u Rusiji i drugde u pravoslavnom svetu, najekstremniji
pravoslavni antisemiti mogu logino da tvrde da su njihove monstruozne
pogrde na raun Jevreja zasnovane na uenju crkve.
Opstanak tradicionalne hrianske netrpeljivosti prema Jevrejima
u pravoslavlju olakava veliko potovanje prema Svetim crkvenim ocima,
kao to su sveti Jovan Zlatousti, sveti Justin Filozof, Origen, sveti
Avgustin i drugi. Celokupno njihovo delo, ukljuujui i ozloglaenu
tradiciju Adversus Judaeos na kojoj se temelji srednjevekovna
demonologija Jevreja (Trachtenberg, 1983) posmatra se kao deo Svete
tradicije i zato se prihvata kao sveto i neosporivo. Isto kao i kod
jevanelja, bezrezervno potovanje prema crkvenim ocima zanemaruje
istorijsku uslovljenost njihovog dela. Takozvani Patristiki period, od II
do IV veka, predstavljao je vreme neprekidnog nadmetanja izmeu
hriana i Jevreja da pridobiju srca i due preobraenika iz helenistikog
sveta (Wistrich, 1991; Ruether, 1974; Carroll, 2002). Zato dela svetih otaca
sadre brojne propagandistike antijevrejske izjave, kao to je sud svetog
Jovana Zlatoustog da je sinagoga hram demona ili da su Jevreji psi,
tvrdoglave, prodrljive pijanice zveri nesposobne za rad podesni za
ubijanje, za klanje. U dogmi pravoslavne vere ak i ovakve izjave
smatraju se valjanim tumaenjima rei Boje.
Sveti status koji u pravoslavnoj kulturi imaju antijevrejske
tirade svetih otaca ima vane implikacije za poricanje Velimirovievog
Jovan Byford
160
antisemitizma. Kao to smo ve pomenuli, u skladu sa trendom koji je jo
1960-tih godina uspostavio otac Justin Popovi, Velimirovi se u crkvenoj
literaturi esto naziva Novi Zlatousti, Drugi Zlatousti, Srpski Zlatousti
itd. Vladiku Nikolaja povremeno porede ak i sa drugim teolozima iz
patristikog perioda. U citatu koji smo prethodno naveli, Artemije
Radosavljevi kae da se Nikolaj mogao ravnopravno takmiiti sa
Origenom, Sv. Jovanom Zlatoustim, i Blaenim Avgustinom koji su
poznati po svojim antisemitskim tiradama (vidi Ruether, 1974). Meutim,
Velimirovieve pristalice se retko pozivaju na autoritet crkvenih otaca da
bi opravdali antisemitske stavove vladike Nikolaja. Ne porede oni
Nikolaja sa svetim Jovanom Zlatoustim zato to njih dvojica imaju slian
stav prema Jevrejima, ve zato to ih smatraju za podjednako znaajne
teologe i propovednike. Pa ipak, Velimirovievi kontroverzni stavovi crpe
autoritet iz ovog poreenja. Poreenje sa Zlatoustim pojaava utisak o
Velimirovievom radu kao delu neizmerne vrednosti i vanosti. tavie,
ova sveprisutna analogija se ponekad objektifikuje, pa se dvojica teologa,
ije delo razdvaja esnaest vekova istorije, sagledavaju kao gotovo
identini, bar u pogledu moralnog autoriteta. Na primer, jula 2002.
godine, dnevni list Danas objavio je intervju sa publicistom Mirkom
oreviem u kojem orevi, izmeu ostalog, pria i o tendenciji
Velimirovievih oboavalaca da o svom idolu govore kao o Novom
Zlatoustom, i kae da je njima dvojici zajedniki samo antisemitizam
(Trijumf palanakog uma, Danas, 20-21 jul, 2002). Mesec dana nakon
toga, u dugakom pismu objavljenom u Danasu, akon Rado Mladenovi
i Vladimir Dimitrijevi iz Duhovnog centra vladika Nikolaj Velimirovi u
Kraljevu, odbacuju orevieve tvrdnje pozivajui se na razliku izmeu
antijudaizmna i antisemitizma:
Besede [o Jevrejima Sv. Jovana Zlatoustog] nisu protiv Jevreja kao
naroda, nego protiv talmudistikog judaizma kao religije, koja
Hrista, Sina Bojeg, naziva lanim prorokom i sinom bludnice.
Ta tradicija kritike talmudistikog-rabinistikog judaizma traje od
svetih apostola Pavla i Jovana (koji su bili Jevreji pa im se ne moe
pripisati antisemitizam), preko Svetog Justina Filozofa do Jovana
Zlatousta. To je najire reeno, apologetika, jer Sveti Oci nisu
polemisali samo sa takvom vrstom judaizma, nego i s paganizmom
i gnosticizmom. Francuski kardinal Lusie, krteni Jevrejin, stil
pripisivanja Hitlerovog antisemitizma Svetim Ocima naziva
161
itanjem Zlatousta u svetlu Majn Kamfa, i smatra ga moralno
nedopustivim i teoloki nepismenim' (Kroz tamniki prozor,
Danas, 19. avgust, 2002).
Ukazujui na razliku izmeu antijudaizmna i antisemitizma,
Mladenovi i Dimitrijevi brane od optubi za antisemitizam i
Velimirovia i svetog Jovana Zlatoustog. Pretpostavlja se da je odbrana
svetog Jovana Zlatoustog istovremeno i odbrana Nikolaja Velimirovia.
Osporavajui tumaenja do kojih se dolazi itanjem Zlatousta u svetlu
Majn Kampfa, Mladenovi i Dimitrijevi osporavaju i itanje
Velimirovia na isti nain. Tako se sve to se odnosi na jednog, odnosi i na
drugog, to ukazuje na mogunost da se u razmiljanjima Velimirovievih
pristalica, predstave o dvojici teologa u potpunosti poklapaju .
Dimitrijevi je u svom lanku u Dverima takoe ukazao na to da se
antijudaizma Velimirovia, po njegovom miljenju, moe porediti s
antijudaizmom Zlatoustog:
Sveti vladika Nikolaj je kritikovao hriane koji su odstupili od
Hrista i usvojili pogled na Hrista onih Jevreja koji Hrista smatraju
lanim prorokom; Sveti Zlatoust je kritikovao (u svojih est
beseda protiv Judeja) one Hriane koji su se odricali svoje Crkve i
odlazili na molitvu u sinagogu (Srbi i Jevreji).
Ovo poistoveivanje i izjednaavanje Zlatoustog i Velimirovia
veoma je vano jer Velimirovieva gledita izvlai iz ideolokog konteksta
politike kulture 1930-tih i postavlja ih u istu ravan sa dekontekstua-
lizovanim i deistoricizovanim zapisima crkvenih otaca iz etvrtog veka.
Zbog toga Velimiroviev stav prema Jevrejima ne deluje kao sporna,
zastarela i istorijski uslovljena politika pozicija, ve kao neto to je deo
vene Istine koju proklamuje Sveta tradicija. Mladenovieva i
Dimitrijevieva insinuacija da je itanje antijevrejskih harangi Zlatoustog
u svetlu Majn kampfa teoloki nepismeno i moralno nedopustivo,
primenjuje se i na Velimirovieve zapise, to im omoguava da previde
injenicu da, bez obzira na znaajne razlike, Velimirovieva i Hitlerova
dela zapravo pripadaju istom istorijskom razdoblju.
Pozivajui se na biblijsku prirodu Velimirovievog antise-
mitizma, vladikine pristalice retko proputaju priliku da napomenu kako
su tvorci Novog zaveta i sami bili Jevreji. Rankovi, recimo, napominje da
je Hrist bio Jevrejin po telu, dok je i sam Velimirovi u dva maha ukazao
Jovan Byford
162
na to da su jevanelja napisala etiri Jevrejina. Ovakvim objanjenjem se
vladikin kontroverzni stav predstavlja, ne kao pokazatelj njegove
predrasude i ideoloke opredeljenosti, ve kao opte gledite koje
prihvataju ak i oni prema kojima on navodno gaji predrasude (vidi
Edwards, 2003). Ponekad se ova injenica iznosi eksplicitno. U ve
pomenutom pismu objavljenom u listu Danas avgusta 2002. godine,
akon Rado Mladenovi i publicista Vladimir Dimitrijevi brane
Velimirovieve antisemitske tirade tvrdei da se mogu porediti sa
zapisima apostola Pavla i Jovana koji su bili Jevreji pa im se ne moe
pripisati antisemitizam (Kroz tamniki prozor, Danas, 19. avgust
2002). Iz istog razloga se Velimirovieva gledita porede i sa tradicijom
Starog zaveta. Ve smo naveli da je Matija Bekovi izjavio kako se
vladikino miljenje o Jevrejima moe nai i kod samih Jevreja. Mladen
Obradovi je, u razgovoru za potrebe ovog istraivanja, takoe
napomenuo sledee:
'Ja u vas podsetiti, recimo vi u Starom zavetu imate da su njihovi,
jevrejski starozavetni proroci, znai pripadnici tog naroda svata
govorili o svom sopstvenom narodu koji se odrekao Boga. Govorili
su, to su rei proroka Jeremije, da su Jevreji otpali od Boga i da su
postali sinovi satane.'
Retorika vrednost poreenja sa prorocima iz Starog zaveta
oslanja se ne samo na injenicu da su oni Jevreji ve i na specifine
kategorijske osobine biblijskih proroka za koje Jevreji, ba kao i hriani,
smatraju da poseduju superiorno znanje o prirodi i o svetu koje potie
direktno od Boga.
Dodatan deo poreenja Velimirovievih napisa o Jevrejima i
teksta Biblije predstavlja prikaz vladikinog teolokog antisemitizma kao
kritikog stava koji je motivisan boanskom ljubavlju prema Jevrejima i
brigom pravednika za njihovu duhovnu dobrobit. U lanku objavljenom
u dnevniku Glas Javnosti neposredno posle Velimirovieve kanonizacije,
Ljubomir Rankovi pie da oni koji danas brane Jevreje od vladike
Nikolaja nanose najveu tetu samim Jevrejima (Novi Srpski Zlatousti,
Glas Javnosti, 26. maj 2003). U ovom argumentu sadrana je ne samo
odbrana stanovita da su Jevreji 'posrnuo narod' i neprijatelji Hrista, ve
i tvrdnja da njihova jedina nada u spasenje lei u prihvatanju Isusa i
preobraanju u hrianstvo. Velimirovievi kritiari se u sutini
163
sagledavaju kao neko ko ometa ovaj eljeni ishod. Istu tvrdnju izneo je
Dejan Apostolovi u rubrici 'Pisma italaca' u dnevnom listu Danas gde
redovno brani integritet i reputaciju Nikolaja Velimirovia:
Dakle, mrzi li sveti vladika Nikolaj ikoga pa i Jevreje? Da li je Isus
mrzeo Jevreje i druge narode kada ih je kritikovao ili je mrzeo
njihov greh? Da je Isus imao mrnje u sebi prema ljudima ne bi
dobrovoljno postradao za te iste ljude niti bi se dok je umirao na
krstu Bogu za njih molio. Dunost je svetih ljudi da ue rod ljudski i
da ga kore. Nisu svetitelji politiari pa da se dodvoravaju birakom
telu. Njima je od Boga dato da spasavaju due i svoga i drugih
naroda. Prema tome, kako Poljaci, Srbi, Rusi i svi ostali narodi nisu
imuni na kritiku tako ni Jevreji ne bi smeli da budu. Dakle, sveti
vladika jasno upozorava da mrnje prema oveku ne sme biti. Iz
toga izvodim zakljuak da ako ne skidam gubu sa sebe i ne
pomaem bratu mom da skine svoju, ja onda negujem obe gube i
samim tim negujem zlo. Nijedan narod, pa ni Jevreji ne bi trebalo da
se (ako se oseaju napadnutima) brane drugaije nego injenicama.
Kao na sudu. Govori o rasnoj i verskoj mrnji, antisemitizmu,
manjinskim pravima, itd. su nita drugo do obino maskiranje
sutine i bacanje praine u oi javnosti. Moda je jo ponajbolje,
osim odbrane, pogledati sebe u ogledalu i prepoznati koje su kritike
zaista osnovane. Put do spasenja nee ii preko sudova ve iskrenog
pokajanja (Verstvo i bezverstvo, Danas, 27. maj 2003).
I tu se, takoe, Nikolajeve rei o Jevrejima porede s Isusovim, i
predstavljaju kao rei boanske ljubavi. Kritike upuene Jevrejima
predstavljaju se kao deo Velimirovieve bogomdane, svete dunosti da
kae surovu istinu, umesto da se ulaguje javnom mnenju. A to je
najvanije, Jevreji su konstruisani kao oni kojima je potrebno
prosvetljenje. Vladika Nikolaj je predstavljen kao neko ko pokuava da
pomogne svojoj jevrejskoj brai da se oslobode greha i sprei ih da
neprestano pothranjuju gubu i zlo. Apostolovi takoe tvrdi da narod,
u ovom sluaju Jevreji, treba da se brani od hrianskog antisemitizma
injenicama. Pa ipak, ve u sledeoj reenici on nagovetava da takve
injenice ne postoje, zahtevajui od Jevreja da prestanu sa bacanjem
praine u oi javnosti i maskiranjem istine. Prema Apostoloviu, Jevreji
bi, umesto da se brane, trebalo da pogledaju sebe u ogledalu, drugim
reima da se suoe sa realnou hrianskog tumaenja jevrejske istorije i
Jovan Byford
164
da se pokaju. U pismu se ne kae jasno zbog ega bi to Jevreji trebalo da
se pokaju, ali sudei po kontekstu, radi se o odbacivanju Hrista i
bogoubistvu. U nastavku lanka Apostolovi daje uputstva za put do
spasenja uz preporuku da bi grenici trebalo da proitaju paljivo
vladikina mnogobrojna dela i da pou u Crkvu da se sami uvere ta je
istina.
Isto tako, vladika crnogorsko-primorski Amfilohije Radovi, u
jednom od komemorativnih govora, poredi Velimirovieva gledita sa
jadikovanjem Mojsija, Isajije, Jeremije i Danila i kae: To nije pisala
mrnja, to je upravo pisala najdublja ljubav, bol, patnja i briga (prema
Vestima B92, 25. maj 2003). Jednom drugom prilikom Radovi napominje
da je sve ono oporo i gorko to je Nikolaj rekao o izraelskom narodu
bilo pokuaj da bi ih otrijeznio i priveo Bogu i vjenom prosveenju u
Hristu (Radovi, 2003.: 510).
U motivu boanske ljubavi sadrana je jedna od glavnih
postavki hrianskog antisemitizma, naime stav da su Jevreji kolektivno
odgovorni za Isusovu smrt i da jedina nada za njihovo spasenje lei u
prihvatanju Isusa i preobraanju u hrianstvo (Hellig, 2002; Caroll, 2002).
U seanju na Velimirovia, ideoloki i pristrasan ton ove tvrdnje ublaen
je i pokriven jezikom ljubavi. Vladikini sledbenici koriste predstavu o
ljubavi koja pretpostavlja da ovek ponekad mora biti strog da bi bio
milostiv. Velimirovieve rei prikazuju se kao neophodan pedagoki
metod, jer, kao to to Rankovi kae, Nikolaj kara upravo zato to voli
(Radovi, 2003, str. 510). I Branimir Nei je u intervjuu za potrebe ove
studije govorio o Velimirovievoj ljubavi prema Jevrejima i uporedio ga sa
roditeljom koji kara one koje voli.
165

Onda smo svi mi antisemiti!:
Antijudaizam i pravoslavni hrianski identitet

esto povlaenje paralele izmeu Velimirovievih gledita o
Jevrejima i gledita jevrejskih likova iz Biblije ne samo da reifikuje
pozitivno tumaenje vladikinih stavova, ve i ironizuje kritiko miljenje.
Protoakon Ljubomir Rankovi tvrdi da ako bi Velimirovia trebalo
smatrati za antisemitu, onda je Stari zavet, koji je u stvari jevrejska knjiga,
najvei antisemitski pamflet ikada napisan. Branimir Nei misli da, ako
je Nikolaj antisemita, onda smo svi mi antisemiti i Novi zavet treba da
bude zabranjen. Protojerej Radovan Bigovi, osvrui se na optube za
antisemitizam upuene Velimiroviu, izmeu ostalog, kae:
Ja sam esto govorio po toj logici svi starozavetni proroci bi bili an-
tisemiti. Sam Hristos bi bio antisemita. Bili bi mnogi drugi ljudi.
U ovim sluajevima se osude Velimirovievih gledita
reinterpretiraju na preuvelian i preteran nain tako da izgledaju
pristrasne i nerazumne. Kritike ocene vladikinih stavova prema
Jevrejima predstavljaju se kao napadi na osnove hrianske vere, pa tako i
kao netolerantne i zlonamerne. Takvo prikazivanje kritike istovremeno
pojaava analogiju izmeu Velimirovievog dela i biblijskih zapisa,
potvrujui da vladikin kontroverzni stav zapravo nije ni gori, ni
podloniji kritici od sadraja hrianske Biblije.
Kada je Velimiroviev stav prema Jevrejima jednom konstituisan
kao deo hrianskog zdravog razuma, on poinje da se promovie ne
samo kao prihvatljiva, ve i kao normativna odlika pravoslavnog
identiteta. Ve smo naveli rei Branimira Neia koji kae da ako je
Velimirovi antisemita, onda smo i mi, odnosno pravoslavni hriani,
svi antisemiti. Kasnije, u toku intervjua, Nei objanjava:
'Sudaraju se dve vere, vera Jevreja s jedne i vera hriana s druge
strane Kao to Jevreji smatraju za Hrista da nije bio Sin Boiji.
Jovan Byford
166
Radi se o sudaru prosto, fakat je da mi hriani smatramo da su
Jevreji raspeli Hrista, to je injenica i to je evidentno. Hristos je
rekao: moja krv je na vas, ali on nigde nije rekao da treba ubijati
Jevreje, niti je to vladika Nikolaj igde rekao ali je govorio da su
Jevreji izdali Hrista. Ne moe se od pravoslavnog episkopa
oekivati da e on govoriti da su Jevreji bili u pravu i da Hristos nije
bio Sin Boiji. Naravno, da e on osuditi raspee. Sa te strane mislim
da je kritika Jevreja tana. Ja kao hrianin smatram da to to oni
rade potvruje novozavetnu priu.
Nekoliko reenica posle toga, Nei ponovo pogreno pripisuje
Isusu rei moja krv na vas i vau decu, i zatim jo jednom hladnokrvno
kae: Oni su ga raspeli, nije ga raspeo neki drugi narod, Jevreji su ga
raspeli.
Ono to je bitno u Neievoj tvrdnji jeste pretpostavka da je anti-
judaizam, koji potie prosto iz sudara dve vere, duboko usaen u hri-
anstvo i predstavlja pitanje od sutinskog znaaja. Optuba za bogoubis-
tvo postavlja se kao stvar zdravog razuma. Verovanje u kolektivnu krivi-
cu Jevreja predstavlja se kao oito, kao injenica i neto to je evidentno.
Osim toga, uverenje u kolektivnu krivicu Jevreja je neto to se i oekuje
od jednog pravoslavnog vladike i u ta i sam Nei kao hrianin veruje.
Matija Bekovi je u razovoru izneo slinu tvrdnju:
Ja skoro ne znam... da bi meu hrianima mogli da naete nekoga
koga ne biste mogli optuiti za antisemitizam, ako biste to gledali
usko i bez biblijske dimenzije. Meutim, teko je nekoga ko se
poistovetio sa Isusom Hristom i dao mu svoj ivot mogli nazvati
antisemitom, ako takvim ne smatrate i samog Hrista.
Neto ranije tokom intervjua, Bekovi je insistirao na semantikoj
razlici izmeu anitsemitizma i antijudaizma (vidi gore). On i ovde
ponavlja taj argument i primeuje da je antisemitizam sa biblijskom
dimenzijom (odnosno antijudaizam) neto to je svojstveno hrianskom
verovanju (u smislu da bi bilo teko pronai hrianina koji ne bi mogao
biti optuen za antisemitizam). Bekovi istovremeno odbacuje optubu
za antisemitizam (nebiblijske vrste) upuenu Nikolaju Velimiroviu, tako
to je, da bi je omalovaio, postavlja uporedo sa jednim ekstremnim
stavom koji se lako moe odbaciti, u ovom konkretnom sluaju sa
pretpostavkom da je i sam Hrist bio antisemita.
167
Protoakon Ljubomir Rankovi takoe navodi da govorei o
Jevrejima kao o deci avola u Rei srpskom narodu, Nikolaj samo
ponavlja Hristove rei to i jeste primereno jednom duhovniku da se dri
Hrista i njegovog uenja. Rankovi je, na kraju, poeo da pokazuje znake
nervoze to mora da objanjava Velimirovieve stavove prema Jevrejima,
govorei:
'Prema tome, ohladimo malo tu priu o antisemitizmu, jesam
antisemita, pa ta sada? Jeste bio antisemita, protiv takvog naroda,
naravno da jeste bio i mora biti ako je hrianin. Jer je potpuno,
potpuno antihristovsko i antijevaneljsko... On je bio protiv jednog
koncepta i doktrine jevrejske religije...
Termin antisemitizam ovde prkosno upotrebljen - konstruisan
je kao stav koji je Velimirovi morao da prihvati ako je hrianin. Pritom
je znaajno to ova izjava sadri dva suprotna tumaenja onoga protiv
ega bi hriani trebalo da budu. Iako kae da je Velimirovi bio protiv
jednog koncepta i doktrine jevrejske religije Rankovi istovremeno tvrdi
da je Velimirovi morao da bude protiv takvog naroda' i govori o narodu,
a ne o verskoj dogmi, dok neto kasnije objanjava: Vidi se zverstvo u
njihovoj prirodi, bez pardona... Oni su narod bez emocija'. Ovde
uoavamo da granica izmeu grenika i greha sadrana u staroj
hrianskoj maksimi voli grenika, mrzi greh, nije ba neprobojna.
Oiti prkos u Rankovievom tonu vredan je pomena i stoga to se
pomou njega istrajavanje antagonizma prema Jevrejima - zbog kojeg
pravoslavna hrianska dogma dolazi u konflikt sa svetovnim moralnim
normama savremenog drutva konstruie kao svedoanstvo nesumnjive
privrenosti pravoslavne crkve tradicionalnim i istinskim hrianskim
vrednostima. Slian kategoriki i beskompromisan stav prema verskoj
toleranciji izloen je i u lanku Srbi i Jevreji , obljavljenom u asopisu
Dveri 2001. godine. Njegov autor, Vladimir Dimitrijevi, napominje da u
oblasti religije ne moe biti kompromisa: istina je jedna, bogom otkrivena,
ili je uopte nema. On zatim nastavlja s kritikom zavetanja Drugog
vatikanskog koncila, osuujui katoliku crkvu da stoji rame uz rame s
onima koji se sada posipaju pepelom po glavi, spremnih i Hrista da se
odreknu samo da bi dokazali kako nisu antisemiti. Protoakon
Rankovi je, u naem razgovoru, protumaio jevrejsko-katoliko
pomirenje u poslednjih 50 godina kao pokazatelj neoprostive katolike
Jovan Byford
168
sklonosti ka pragmatizmu koja je u otroj suprotnosti sa uzornim
pravoslavnim tradicionalizmom. Po njemu, 'neke stavove svetog apostola
Pavla ili Hristove neto malo ublaiti ili promeniti, to prilii buvljaku'.
Konstrukcije antijevrejske tradicije kao nepromenljive injenice
hrianske vere potvruju ne samo da uenje o preziru prema Jevrejima
(Isaac, 1964) u nekim krugovima Srpske pravoslavne crkve poinje da se
smatra sastavnim delom hrianskog identiteta, ve i da je odbacivanje
meuverskog dijaloga dobilo status sine qua non pravoslavne hrianske
vere. Izgleda da su seanje na Velimirovia i ideoloki sporovi koji ga
okruuju su izvukli iz zaborava tradicionalnu netrpeljivost prema
Jevrejima i transformisali pravdanje i racionalizaciju antisemitizma u
odriv vid praktikovanja hrianstva na desnom krilu savremene srpske
169

Sporne granice izmeu
antijudaizma i antisemitizma

Kao to smo ve videli, opravdanje Verlimirovievih kontro-
verznih stavova prema Jevrejima poiva na razlici izmeu naizgled
legitimne doktrine hrianskog antijudaizma za koji se kae da vue
korene iz Svetog pisma i da je motivisan boanskom ljubavlju prema
Jevrejima sa jedne, i antinormativne ideologije sekularnog, nacistikog
antisemitizma, sa druge strane.
Nauna literatura o hriansko-jevrejskim odnosima prihvata
mogunost, pa ak i potrebu ouvanja formalne, teorijske razlike izmeu
antijudaizma kao teoloke apstrakcije - i sekularnih varijanti rasnog i
zaverenikog antisemitizma (Ruether, 1974; Hellig, 2002). Istovremeno se,
meutim, prihvata da su hrianski antijudaizam i moderni
antisemitizam povezani dubokim istorijskim vezama, to podriva
relevantnost i prikladnost ove diferencijacije u praksi (Goldhagen, 2002;
Caroll, 2002; Hilberg, 1985). Baum (1974) na primer tvrdi:
Iako bi bilo istorijski netano kriviti hriansku crkvu za Hitlerov
anitsemitizam i monstruozne zloine koje su poinili njegovi
sledbenici, istina je, avaj, da je crkva meu hrianima proizvela
trajnu mrnju prema Jevrejima i svemu to je jevrejsko, mrnju koja
je ila na ruku Hitlerovim namerama. Crkva je od jevrejskog naroda
napravila simbol neiskupljenog oveanstva; naslikala je Jevreje kao
slepe, tvrdoglave, pohotne i perverzne ljude, stvorivi sliku koja je
bila presudna za to da Hitler za rtvenog jarca izabere Jevrejski
narod' (str. 7).
Danijel Goldhagen (Daniel Goldhagen, 2002) ukazuje na
hriansko uenje o Jevrejima kao na rasadnik iz kojeg su iznikle ideje
koje su nadahnule poinioce Holokausta (str. 71) i stablo koje nikada nije
prestalo da hrani moderni evropski antisemitizam koji se iz njega
Jovan Byford
170
razgranao (str. 78). Dejms Kerol (James Carroll, 2002) tvrdi da se zid
podignut izmeu antijudaizma i antisemitizma, koji crkvu oslobaa od
greha, klima u svojoj osnovi (str. 274), jer je mrnja prema Jevrejima koja
potie iz jevanelja dostigla vrhunac u Holokaustu (str.22), i istie:
Kada je nacizam definisao Jevreje kao negativnog drugog, kao
svoju suprotnost, nadgraivao je strukturu evropske misli koja je
ve bila vrsto utemeljena i pre Hitlerovog roenja. Ako nam nita
drugo do sada nije postalo jasno, onda jeste to da je ta struktura
misli imala svoje temelje u hrianstvu i da je, tavie, definisanje
Jevreja kao negativnog drugog vekovima sluilo crkvi kao
samoodbrabmeni modus operandi, od jevanelja do Luterovih
propovedi, od svetog Ambrozija do anti-Drajfusovaca (str. 478).
Na slian nain Norman Kon (Norman Cohn, 1957) opisuje
zavereniku matu koja karakterie savremeni antisemitizam kao
sekularizovanu verziju srednjevekovnog hrianskog demonolokog
straha koji je pomean sa tipino modernim zebnjama i ogorenjem (str.
27). Zigmund Bauman (Zygmunt Bauman, 1999. ) zauzima isto gledite
kada pie:
Moderno doba nasledilo je Jevrejina ve jasno odvojenog od mukaraca i
ena Jevreja koji su naseili njegove gradove i sela. Poto je uspeno
odigrao ulogu alter ega crkve, pripremljen je za slinu ulogu u
odnosu na nove, sekularne faktore drutvene integracije (str. 38,
naglasak u originalu).
Veza izmeu ove dve tradicije navela je Rozmari Ruter
(Rosemary Ruether, 1974) na zakljuak da se kroz satanizaciju Jevrejina
kao Sina tame, poroda aspide i otpadnika, hrianski antijudaizam
nedvosmisleno 'u drutvu ispoljava kao antisemitizam (str. 116).
Iako najvei deo navedene literature seme modernog
antisemitizma pronalazi u hrianskom uenju uopte, dosadanja
istraivanja su uglavnom bila usmerena na antisemitizam u katolikoj, i u
manjoj meri, protestantskoj crkvi. U studijama koje su pisali zapadni
naunici skoro da i nema govora o odnosima izmeu istonih
pravoslavnih crkava i Jevreja. U intervjuu za Deruzalem Post, objavljenom
1998. godine, Efraim Zurof (Ephraim Zuroff) iz Centra Simon Vizental
(Simon Wiesenthal Centre) pripisuje veu panju koja se - u poreenju sa
pravoslavnim crkvama u ovakvim prouavanjima posveuje Vatikanu,
171
veem moralnom autoritetu katolike crkve u celom svetu (The
Vaticans Struggle to Save the Churchs Soul, The Jerusalem Post, 23. mart
1998). Kao to smo ve videli u prethodnoj glavi, ova pristrasnost u
istraivanju odnosa Vatikana prema Jevrejima navela je neke od
protagonista ove studije da hrianski antisemitizam predstave kao
specifino katoliki, a ne panhrianski fenomen, i da tako pravoslavnu
crkvu oslobode od optubi za antisemitizam. Meutim, kao to e se
pokazati, inherentno nejasna priroda granice izmeu 'antijudaizma' i
'antisemitizma' uoava i u pravoslavnom kontekstu.
Veza izmeu antisemitizma i antijudaizma nije samo istorijska.
U decenijama koje su prethodile II svetskom ratu, u crkvama irom
Evrope tradicionalna konceptualizacija Jevreja svojstvena hrianskom
obredu i verskoj doktrini nije propagirana u drutvenom vakuumu,
izolovano od savremenijih varijanti antisemitizma koje su rapidno
postajale deo svakodnevnog diskursa. Hrianstvo je, makar i nenamerno,
asimilovalo rasne i konspiratorne antisemitske poglede u svoju kulturu.
Koristei primere iz katolikog i protestantskog konteksta, Goldhagen
(2002) u svojoj knjizi Moralni bilans (The Moral Reckoning), govori zbog
ega je razlikovanje antijudaizma i antisemitizma problematino:
[Ono je] zasnovano na fikciji, na preienom objanjenju
takozvanog crkvenog antijudaizma. Crkveni antisemitizam je - od
kraja devetnaestog veka i tokom nacistikog perioda sigurno - bio
moderniji i po principima i praksi mnogo blii nacistikom
antisemitizmu nego to se priznaje (str. 79).
Delo Nikolaja Velimirovia ilustruje ovaj trend u srpskoj
pravoslavnoj kulturi. Kao to smo ve ranije naveli, u Velimirovievim
Reima srpskom narodu, pria o Jevrejima kao o prokletom narodu koji je
odbacio Hrista, protkana je izjavama o moi Jevreja i njihovoj krivici za
sva zla modernog doba, sekularizaciju, prosveenje, individualizam,
komunizam itd., to spada u noviju ideoloku tradiciju zaverenikog
antisemitizma, ali se pojavljuje i u nacistikoj retorici. U delu vladike
Nikolaja, ova dva navodno razliita argumenta tako su vrsto
isprepletana da ih je nemogue uspeno i uverljivo razdvojiti. Isto tako,
krajem 1930-tih godina, Velimirovieva filozofija dobila je rasistiki
prizvuk tipian za to doba, koji se jasno ispoljio 1939. godine kada je rekao
da su Srbi narod 'arijevske rase'.
Jovan Byford
172
Dodatni dokaz neraskidive veze izmeu antijudazma i modernog
antisemitizma u Velimirovievim filozofskim gleditima proizilazi iz
injenice da je pokret Bogomoljaca, koji je 1920-tih i 1930-tih godina
delovao pod Velimirovievim rukovodstvom i propagirao njegovu
filozofiju, odigrao vanu ulogu u irenju antisemitskih teorija zavere. Jo
1926. godine, skoro deset godina pre nego to su u Srbiji objavljeni (i
zabranjeni) Protokoli sionskih mudraca, asopis ovog pokreta Hrianska
zajednica tampao je odlomke iz Protokola u tekstu Krvave osnove ili
Protokoli sionskih mudraca (broj. 2-3, mart 1926, str. 6-9). Te iste godine,
asopis je objavio i odlomke iz nemakog pamfleta iz XIX veka
Verozakonsko uenje Talmuda ili ogledalo ivutskog potenja koji je u
Srbiji prvi put preveo uveni publicista Vasa Pelagi 1882. godine (broj 4,
april, 1926, str.8-11). Pored toga, Bogomoljci, koji su odravali bliske veze
sa srpskom dijasporom u Americi, predstavili su srpskoj javnosti i
antisemitske ideje amerikog industrijalca i osvedoenog antisemite
Henrija Forda. U prolee 1927. godine, Hrianska zajednica je objavila
lanak Neprijatelji hrianstva po Henri-u Fordu, u kom su socijalizam i
slobodno zidarstvo navedeni kao dva najmilija eda jevrejska (broj. 1-2,
januar, 1927, str.7). Za ove tekstove sa antisemitskim, antimasonskim i
antikomunistikim porukama, od kojih su mnoge promovisali i nacistiki
ideolozi tridesetih i etrdesetih godina XX veka, ne moe se rei da
pripadaju tradiciji hrianskog antijudaizma. Osim toga, bliske ideoloke i
line veze koje je Velimirovi odravao sa pronacistikim politiarem
Dimitrijem Ljotiem i naglaen hrianski elemenat u Ljotievoj ideologiji
svedoe o neodrivosti pomenute diferencjacije.
Nejasna priroda razgranienja izmeu teolokog i modernog se-
kularnog antisemitizma oita je ak i u retorici Velimirovievih sledbenika
koji insistiraju na ouvanju te razlike. Na primer, u gore pomenutom
pismu akona Radoa Mladenovia i Vladimira Dimitrijevia u listu
Danas, napisanom povodom intervjua sa Mirkom oreviem, u kojem
pominju i tradiciju kritike talmudistikog-rabinistikog judaizma i prave
razliku izmeu nje i tvrdnji iznetih u Majn kampfu, autori takoe kau:
O ulozi Jevreja [u knjizi Rei Srpskom Narodu kroz tamniki prozor]
bilo je rei samo utoliko koliko su neki od njih uestvovali u
obezboavanju Evrope a naroito Rusije. (Zar Trocki, Zinovjev,
Kamenjev, Buharin, Sverdlov nisu bili Jevreji? Zar ef Saveza
173
borbenih bezbonika nije bio Jaroslavki Gubeljman? Dodue,
Jevreji su bili i Josip Mandeljtam, koji je rekao da je danas svaki
kulturan ovek hrianin i Boris Pasternak, koji j napisao neke od
najlepih hrianskih stihova dvadesetog veka, ali oni nisu vladali
Rusijom, niti je Nikolaj za njih znao) (Kroz tamniki prozor,
Danas, 19. avgust 2002).
Opravdavanje Velimirovievih stavova se u ovom sluaju protee
i na neke aspekte vladikinih argumenata koji se direktno odnose na
politiku XX veka. Iako citat poinje tako to umanjuje ukupan znaaj
prikazivanja Jevreja u Velimirovievom delu (on govori o njima samo
utoliko koliko), antisemitske izjave se pravdaju tvrdnjom da je
Velimirovi samo ukazivao na injenice, i da prema tome nije re o
predrasudi. Retoriko pitanje o etnikom poreklu voa ruske revolucije
utvruje ne samo da oni jesu bili Jevreji, ve i da je to opte poznato, pa
samim tim ne moe da bude ni rezultat predrasude, a ni sporno. Isto tako,
iako priznaju da svi Jevreji nisu krivi za sekularizaciju Evrope (npr. neki
od njih, pohvala Mandeljtama i Pasternaka, itd.), aluzija na Jevreje koji
vladaju Rusijom neosporno ponavlja jedan od najgnusnijih i sutinski
laan zavereniki mit o jevrejskoj prirodi Oktobarske revolucije koji je
nastao 1920-tih godina, a koji su kasnije zduno koristili i nacisti (vidi
Poliakov, 1987; Cohn, 1957).
Slino tome, Ljubomir Rankovi, poto je opisao Velimiroviev
antisemitizam kao 'jedini kakav moe biti, naime biblijski, kae:
Treba proitati to Jevrejsko pitanje kod Dostojevskog. Jesi li video
kako on pie? Oni, kae, nemaju kue, nemaju nita, skupljaju
novac. Zato skupljaju novac kada jednog dana budu pozvani u
opti rat protiv svih ljudi da imaju novac i da stvaraju svoju dravu.
Zadojeni mrnjom prema svemu, oko sebe, prema ruskom seljaku,
koriste ga itd. Ne verujem da je Dostojevski lagao. Ja ih stvarno
malo poznajem, eto to preko Dostojevskog, itao sam i njihov, kau
da je to apokrif Protokoli Sionskih mudraca, to je monstruozno.
Ali, ako je i jedan posto istinito, onda je strano... Ja mogu da se
divim njihovoj slozi, svesti o svome narodu i svojoj naciji, ali uvek
u se boriti protiv njihovog hristobornog delovanja, moe da se
zove i ne znam kako, uopte nije vano... Ako su korektni, lojalni
graani nae zemlje, ja sam za to da budu, moe da bude i
predsednik drave ako hoe. Na sve drugo mora se staviti neka
Jovan Byford
174
brana., pazi bogati. To je zaista nelogino Mislim da je takav bio
pristup i vladike Nikolaja. ta to znai, oni nama mogu da rade ta
god hoe a ti mu se usprotivi, ti e biti antisemita, pazi bogati. To
je zaista nelogino...'
Ovom prilikom, istinitost Velimirovieve ocene o Jevrejima nije
potkrepljena kroz analogiju ni sa prorocima iz Starog zaveta, ni sa
protagonistima hrianske Biblije. Umesto toga Rankovi citira
antisemtiski pamflet Dostojevskog iz 1876. godine kao i Protokole sionskih
mudraca. Rankovi pokuava da se bar donekle distancira od ovako
otvorene kritike Jevreja napominjui da ona ne potie iz linog iskustva
(Ja ih stvarno malo poznajem), ve iz sekundarnih izvora, pri emu bi
autentinost jednog od njih (Protokola) mogla bi biti sumnjiva.
Istovremeno, on Dostojevskog navodi kao pouzdani izvor (Ne verujem
da je Dostojevski lagao), a tvrdnju o falsifikatu pripisuje nekim
nepoznatim drugima (kau da je to apokrif) i na taj nain nagovetava
da je to samo tvrdnja, a ne dokazana injenica. Rankovi, takoe, kae da
su Protokoli njihovi i tako implicitno autorstvo pamfleta pripisuje
Jevrejima. to je najvanije, tvrdnja o falsifikatu i loa reputacija Protokola
oigledno ne umanjuju korisnost ovog dokumenta kao potvrde
Velimirovievih gledita. Naprotiv, ideja da Protokoli mogu biti falsifikat
izlae se na nain koji podrava generalno antisemitsku poruku. ak i ako
se radi o apokrifu, Rankovi tvrdi, on je bar jedan posto istinit, a ak i to
je dovoljno da se optue Jevreji. Napominjui, u vezi sa miljenjem koje je
izneto u pamfletu Dostojevskog i u Protokolima, da bi isti takav bio
pristup i vladike Nikolaja, Rankovi praktino iri granice isto
hrianskog 'biblijskog' antijudaizma na tvrdnje i izvore koji spadaju u
ideoloku tradiciju i praksu modernog faistikog antisemitizma, od kojeg
je neto ranije u istom razgovoru pokuao da se distancira.

* * *

Nasuprot navedenim primerima, neki sledbenici Nikolaja
Velimirovia priznaju da vladikini zapisi sadre i teme zaverenikog tipa
koje imaju sumnjiv znaaj i koje bi zato trebalo ispitati zasebno od
njegovog inae hvale vrednog teolokog dela. Knjiga Predraga
Samardia Episkop Nikolaj i Novi Zavet o Jevrejima poinje sugestijom da bi
175
Velimiroviev takozvani antisemitizam trebalo razmotriti na dva
nivoa:
Prvi nivo je onaj koji nalazi prepoznatljivo uporite u novozavetnoj
literaturi, a drugi je onaj spekulativnog tipa, koji izdvojen en
bloc sigurno pada na najniu skalu Vladiine misaone lestvice. On
je prouzrokovan irim razmiljanjima o svetskim dogaajima i o
konkretnoj situaciji u kojoj se naao vladika Nikolaj bivajui
utamnien u koncentracionom logoru Dahau (str. 5).
Iako priznaje da spekulativna razmiljanja o Jevrejima ne
predstavljaju vrhunac Velimirovievih kreativnih pregnua, Samardi u
ovim razmiljanjima o svetskim dogaajima ne vidi nita to bi trebalo
osuditi. Ba naprotiv, on u Velimirovievim spekulacijama prepoznaje
neke istorijske istine:
Da li su neki Jevreji aktivni i elni uesnici i nosioci onih pokreta i
ideja o kojima govori Vladika Nikolaj u svojoj knjizi, u
spekulativnom odlomku, Kroz tamniki prozor? Nema sumnje da
jesu (str. 10).
Tumaei Velimirovieva gledita o Jevrejima kao da su usmerena
na neke Jevreje a ne na ceo jevrejski narod, Samardi primenjuje
strategiju koja se u srpskom antijevrejskom diskursu esto koristi za
opovrgavanje kritike. Tako na primer, Ratibor urevi u svojim
napisima redovno pravi razliku izmeu obinih Jevreja i ravih i
lukavih Judejaca. Meutim, ta razlika nije ubedljiva i pokazalo se da ne
predstavlja nita drugo do maskiranje rasistikih stavova (vidi Byford,
2003).

Dokazi za ovakvu tvrdnju mogu se nai i u Samardievoj knjizi.
Na strani esnaest, autor belei da su neki od vodeih kritiara Nikolaja
Velimirovia u srpskoj dijaspori u Americi 1950-tih godina bili
predstavnici inteligencije koji su primali instrukcije od svog politikog
mentora Oskara Davia.

Ova optuba propraena je insinuacijom da je
Davio Jevrejin. Samari pie: Nisam ba sklon da tu vidim neki
semitski antisrbizam i antihrianstvo, iako mi je poznato da ima
analitiara koji misle drugaije. Mada se ograuje od tvrdnje drugih da
Daviovo jevrejsko poreklo daje odgovarajue objanjenje za njegov
kritiki stav prema Velimiroviu, Samardi ipak uvodi ovu ideju
pripisujui je pouzdanom izvoru, naime vie nego jednom analitiaru
Jovan Byford
176
kao podatak vredan pomena. tavie, on u potpunosti ne odbacuje ovo
gledite, koje ne samo da ne pravi razliku izmeu nekih Jevreja i svih
ostalih, ve i antisrbizam i antihrianstvo oznaava kao semitsku, u
ovom sluaju jevrejsku, karakteristiku. Umesto toga, Samardi samo
konstatuje da on nije ba sklon da to prihvati, nagovetavajui da bi
analitiari koji misle drugaije zapravo mogli da budu donekle u pravu.
Konano, umereniji glasovi u Srpskoj crkvi takoe tvrde da je
neophodno napraviti razliku izmeu Velimirovievih teolokih i duhov-
nih spisa dostojnih potovanja i njegovih sumnjivih politikih gledita o
Evropi. Protojerej Radovan Bigovi - liberalni teolog ija se doktorska te-
za, objavljena pod naslovom Od Sveoveka do Bogooveka (1998), bavi Veli-
mirovievim delom razdvaja vladikine teoloke spise od politike kriti-
ke zapada u kojoj je sadrana i osuda Jevreja. Bigovi, recimo, priznaje da
to se tie vladikinog suda o Evropi i pored odreenih lucidnih zapaa-
nja, njegovi stavovi vie lie na ideoloke stavove prema odreenom tipu
kulture nego na trezvenu bogoslovsku procenu (Bigovi, 1998, str. 371).
Bigovi takoe istie da njegova miljenja o rimokatolicizmu i Jevrejima
ne mogu da izdre ozbiljnu kritiku (str. 372). Pa ipak, u Bigovievoj inae
veoma detaljnoj i obimnoj analizi vladikinog dela nema ozbiljne kritike
Velimirovievih politikih ideja. tavie, autor zakljuuje razmatranje
Velimirovievih stavova o Evropi konstatacijom da njegova gledita o
katolikoj crkvi i Jevrejima, iako su jednostrana i vie lie na ideoloku
propagandu nego na zrelu bogoslovsku ocenu, ipak nisu u potpunosti
netana (str. 371). Bigovi objanjava da iako Jevreji i zapadne crkve
moda nisu odgovorni za sva zla u Evropi kao to to tvrdi Velimirovi,
objektivno govorei, uticaj Jevreja, rimokatolicizma i protestantizma na
evropska duhovna strujanja nije beznaajan. Indikativno je da Bigovi uz
rimokatolicizam i protestantizam ne govori o judaizmu, ve o
Jevrejima. Dakle ne radi se o uticaju verske dogme, kulture ili tradicije,
ve o narodu. Osim toga, prihvatajui, bar delimino, legitimnost
Velimirovievih gledita, Bigovi priznaje da su Jevreji znaajno doprineli
razvoju onih istih aspekata evropske kulture (sekularizam, demokratija,
verska tolerancija itd.) koje vladika Nikolaj i njegovi sledbenici u svojim
spisima neprekidno osuuju kao u osnovi antisrpske i antihrianske.
Dvosmislen karakter Bigovievog distanciranja od Velimirovie-
vih stavova o Jevrejima postao je jo oigledniji tokom razgovora obav-
177
ljenog za potrebe ove studije. U odgovoru na direktno pitanje o Velimi-
rovievom antisemitizmu, Bigovi objanjava:
Tu je interesantno kada je on izricao te tako po mom miljenju jed-
nostrane stavove o Jevrejima to je bilo u periodu kada je bio u Da-
hau. Zato tada, zato ne pre i posle to je sada drugo pitanje, moe-
mo samo da nagaamo. U svakom sluaju taj stav je najblae reeno
jednostran i on se ne moe braniti. Ali sad ima neto drugo. Iz tog
stava ne treba izvlaiti ono to mnogi izvlae i ono to se pretvorilo
ak u jednu ideologiju. Da je on ideolog antisemitizma. Jam sam es-
to govorio po toj logici svi starozavetni proroci bi bili antisemiti.
Sam Hristos bi bio antisemita. Bili bi mnogi drugi ljudi On bi bio
isto ako antisrbin po istom logikom zakljuku jer niko nije vie kri-
tikovao soj sopstveni narod, ukazivao na njegove slabosti nego sto
je to radio Nikolaj. Pre svega vlastiti narod. I to mnogo, bezbroj pu-
ta, pedeset i neto godina. Dakle to je evidentno i potpuno je bes-
misleno izvlaiti tu kako da kaem... prvo kako vi znate da li je on
nekoga mrzeo ili nije mislim mi tu moemo da nagaamo Ali s
druge strane treba iskreno rei da su to jednostrani stavovi njegovi
koji se ne mogu braniti prosto su... Kada neto dobije generalan stav
onda samo po sebi je diskutabilno i mislim da su svi svesni u naoj
crkvi da te stavove ne treba braniti niti se mogu braniti. Ne samo to
imao je on uopte o zapadu nekakvih tu neto i moe da bude ta-
no ali kada kada vi recimo na osnovu negativnih primera izvuete
opti zakljuak onda je to vrlo metodoloki opasno, naravno i na
osnovu pozitivnih pa izvuete isto takav zakljuak mislim da je
on ponekad tome bio sklon dakle tim nekim generalizacijama a
generalni sudovi ili stavovi su po meni uvek diskutabilni, i
problematini i uopte prema katolikoj crkvi, u pojedinim trenu-
cima naravno. Ali s druge strane kaem teko se moe rei da je to
bio neki otvoreni antisemitizam jer nije tano pre svega. To je rekao
u tom periodu. Ja sam sebi ak postavio pitanje da nije to rekao da
bi sebi spasao glavu, ivot jer je bio u Dahau, pisao je tada tu knjigu
Kroz tamniki prozor na nekim papirima od toaleta. Mislim moemo
da nagaamo samo, moda mu se u jednom trenutku isto tako
uinilo. U svakom sluaju okriviti recimo Jevreje za sva zla u Evropi
je besmisleno. Svi narodi su dali udeo bezdunosti pa i pravoslavni
narodi i drugi narodi. Ne moemo to braniti.
Bigovievo neprekidno prelaenje sa osude na pravdanje
Velimirovievih neprihvatljivih stavova o Jevrejima jasno govori o nje-
Jovan Byford
178
govoj ambivalentnosti prema gleditima iznetim u knjizi Rei srpskom
narodu kroz tamniki prozor. U odlomku koji smo citirali on najpre
pokuava da se distancira od Velimirovievih tvrdnji (Velimiroviev stav
se ne moe braniti), a zatim ih objanjava i opravdava, na nain tipian
za provelimirovievsku apologetsku retoriku. Bigovi takoe kae da se u
Velimirovievoj antisemitskoj prii iznosi jednostran, pristrasan stav.
Ova eufemistika karakterizacija sama po sebi pokazuje da je njegovo
distanciranje od Velimirovievog miljenja samo parcijalno: pristrasan,
jednostran stav nije u sutini pogrean. Bigovi to potvruje kada osuuje
Velimirovia samo zbog toga to je bio sklon dakle tim nekim
generalizacijama i to je izvlaio zakljuke na osnovu negativnih
primera. On tako potvruje miljenje izneto u knjizi Od Sveoveka do
Bogooveka, da je Velimirovi, iako se njegov stav o Jevrejima ne moe
braniti, moda ipak donekle u pravu. Bigovi takoe predstavlja
odbacivanje Velimirovievih stavova o Jevrejima kao opte miljenje
unutar Srpske crkve. Ovakva tvrdnja je neopravdana, imajui u vidu da se
niko iz te institucije nikada nije otvoreno distancirao od onoga to je
Velimirovi napisao. ak ni Bigovi to nije uinio izriito, nedvosmisleno i
javno.
U knjizi Od Sveoveka do Bogooveka, u poslednjem komentaru o
pitanju Velimirovievih stavova prema Evropi, Bigovi daje, kako on
kae, psiholoko-istorijsko, a ne bogoslovsko opravdanje Velimi-
rovievih najkontroverznijih stavova:
Delo Kroz tamniki prozor pisao je kao suanj u logoru Dahau, sa
saznanjem da je Rimokatolika crkva sauestvovala u genocidu nad
srpskim narodom. Tim argumentima, psiholoko-istorijskim, ali ne i
bogoslovskim, njegovi se stavovi mogu donekle pravdati i
razumeti (str. 372).
Ove napomene, koje navodi kao zakljuak u poglavlju koje se
bavi Velimirovievim antisemitzmom i antikatolicizmom, objanjavaju
samo Velimiroviev odnos prema Vatikanu. Bigovi u svojoj knjizi ne
navodi nikakve relevantne psiholoko-istorijske argumenate kojima bi se
mogli objasniti Velimirovievi stavovi o Jevrejima. Pa ipak, tokom
intervjua, Bigovi pominje mogunost da je Velimirovi ovu kontroverznu
knjigu napisao zato da bi spasao ivot. Znajui ono to danas znamo o
Velimirovievom ivotu tokom rata, to gotovo sigurno nije nepoznato
179
Radovanu Bigoviu, ovo objanjenje se ne moe ozbiljno uzeti u obzir.
Njega bi, ba kao i Bigovievo oklevanje po ovom pitanju - uoljivo i u
knjizi i tokom razgovora - pre trebalo shvatiti kao posledicu dileme sa
kojom se suoava Bigovi, a verovatno i drugi liberalni glasovi unutar
crkve. Ambivalencija je nain da se iskreno potovanje prema Nikolaju
Velimiroviu uskladi s dubokim neslaganjem sa nekim od njegovih
stavova. U iroj ideolokoj klimi unutar crkve, kojom dominira nekritika
apoteoza Svetog vladike Nikolaja, neodreenost i 'izvrdavanje'
predstavljaju nain da se rei dilema istovremene potrebe za osudom i
generalnim nekritikim divljenjem.
Jovan Byford
180

Bogoubistvo kao opravdanje za stradanje Jevreja:
Holokaust kao boija kazna

Kao to smo pomenuli u Glavi 2, jedno od tumaenja Rei srpskom
narodu kroz tamniki prozor koje se pojavljuje u zvaninim prikazima
Velimirovievog ivota jeste i to da knjiga predstavlja osudu ne samo
sekularizovane evropske civilizacije, ve i njene najzlosrenije kreacije,
odnosno nacizma. Tvrdi se da je Velimirovi ovu knjigu pisao u tajnosti,
esto koristei samo slovo 'N' umesto rei 'Nemaka' da ne bi bio kanjen
ako bi njegovi tamniari otkrili ovaj buntovniki rukopis. Ovo herojsko
tumaenje omoguilo je Velimirovievim pristalicama u crkvi da iz
prikaza vladikinog ivota potisnu injenicu da se neki opisi Jevreja u
Velimirovievom zatvorskom delu i ne razlikuju ba mnogo od stavova
njegovih tamniara.
Kako su poslednjih godina pojedinosti o Velimirovievom pisanju
u logoru poele da izbijaju u javnost, mit o tome da su Rei Srpskom narodu
kroz tamniki prozor bile proizvod njegove subverzivne antifaistike misli
vie se nije mogao uverljivo propagirati, naroito ne u razgovorima
obavljenim za potrebe ovog istraivanja, gde se o Reima srpskom narodu
diskutovalo gotovo iskljuivo u kontekstu polemike o Velimirovievom
antisemitizmu.
Na primer, Ljubomir Rankovi je pokuao da racionalizuje
Velimirovieve navode o Jevrejima, citirajui pismo koje je nekadanji
vladika abako-valjevski Jovan Velimirovi (kome je Rankovi bio vie
od jedne decenije bio akon) dobio od svog strica Nikolaja posle II
svetskog rata:
Vladika Nikolaj u jednom pismu vladici Jovanu pie, opisujui
svoja stradanja u logoru Dahau da je gledao kako oko njega izvode
buljuke dece i ljudi, zatvorenika, ubijaju i bacaju ih u komore a
najvie je video stradanje Jevreja. Kae, kleao sam na kolenima i
molio se Bogu, i kae, video sam pred svojim oima kako se
181
ostvaruje Hristovo proroanstvo, odnosno njihovo prokletstvo
ispod Hristovog krsta, Krv njegova na nas i na decu nau. Kleao
sam na kolenima i molio se Bogu da im Bog oprosti taj greh
bogoubistva na Golgoti i da ih oslobodi tog stradanja i muka
Rankovi je skoro identian prikaz ovog pisma dao i u feljtonu
Vladika Nikolaj Velimirovi: Duhovnik, muenik, mislilac koji su tokom
maja i juna 2003. godine objavljivale Veernje novosti (vidi Muenik logora
Dahau, Veernje novosti, 19. june, 2003). Opis dogaaja u logoru Dahau
sadri znaajnu koliinu specifinih i ivopisnih detalja: buljuci dece koju
odvode, zatvorenici koje ubijaju, ljudi koje bacaju u gasne komore.
Zanimljivo je da ovi opisi ne daju istorijski taan prikaz uslova u logoru
Dahau. Sereni (Sereny, 2000) pie da je Dahau, bez obzira na simbolian
znaaj koji ima u kolektivnom pamenju holokausta, bio logor u kome je
bilo relativno malo interniranih Jevreja i, to je jo znaajnije, da u njemu
nije bilo masovnih pogubljenja kakva su se vrena u Auvicu i Treblinki:
[Dahau] je bio prvenstveno krajnje surov kanjeniki logor za
politike zatvorenike i mada su mnogi pomrli od premora i gladi, a
njihova tela (ba kao i u logorima za istrebljenje koji su se bez
izuzetka nalazili u Poljskoj) spaljena u logorskom krematorijumu,
tamo ipak niko nije bio istrebljivan (str. 157).
Dahau jeste imao i gasnu komoru, koja je bila napravljena kao
prostorija s tuevima, ali ona nikada nije bila upotrebljena (Marcuse,
2001). Pored toga, piui o pogubljenjima u logoru, Berben (1975) belei
da je veina ubijenih streljana, i to uglavnom izvan logorskog kruga.
Nije nam ni u kom sluaju namera da navoenjem ovih podataka
o ivotu u logoru umanjimo ili trivijalizujemo uase koji su se u njemu
dogaali. Oni se pominju samo zato da pokau kako nije verovatno da je
Velimirovi naroito kao poasni zatvorenik koji je iveo u zasebnom
krilu, odvojen od ostalih zatvorenika zaista mogao biti svedok dogaaja
koje pominje Rankovi. Iako nije mogue ustanoviti ta je u stvari pisalo u
pomenutom pismu, kao ni da li je ono uopte postojalo, Rankoviev opis
je, kao opis, indikativan. Seanje na pismo, onako kako je izloeno u
intervjuu, obogaeno je poznatim slikama i optim predstavama o
viktimizaciji u nacistikim logorima (patnje dece, gasne komore, masovna
ubistva itd.). Ovi detalji slue jasnom retorikom cilju u kontekstu u
kojem su proizvedeni. Rankovieva pria o tome da je Velimirovi stvarno
Jovan Byford
182
video kako ubijaju zatvorenike, kako ih odvode i ubacuju u gasne komore,
pojaava predstavu o vladiki kao nekome ko je preiveo nacistiki teror,
ko je iskusio i svojim oima video nedela nacistike maine smrti. Imajui
u vidu da se oevici generalno smatraju ljudima koji najbolje znaju ta se
dogodilo u situacijama koje su posmatrali svojim oima, naglaavanje
injenice da je Velimirovi zaista bio tamo, pojaava verodostojnost
njegovog opisa jevrejskih patnji. Pored toga, Rankoviev opis uvruje i
mit o muenitvu, to pomae da se Velimirovi dodatno zatiti od
optubi za antisemitizam.
U opisu navodne korespondencije vladike Jovana i Nikolaja
Velimirovia, Rankovi Velimiroviev antisemitski bes u Rei srpskom
narodu izjednaava sa molitvom, to je termin koji ima saoseajnu i
blagonaklonu konotaciju. Velimirovi se vie ne prikazuje kako kara
Jevreje oporim i gorkim reima u stilu proroka iz Starog zaveta. Umesto
toga, on je predstavljen kao autentian hrianin koji se moli za spas
jevrejskih rtava nacizma. Branimir Nei iz Dveri takoe pominje
molitvu kada kae: To to se Sveti vladika Nikolaj molio da se Jevreji to
pre pokaju, isto tako se molio za Srbe da se pokaju za svoje grehe. Nei
nastavlja:
Nije on antisemita zato to se on molio da se Jevreji to pre pokaju
da im se ne bi deavao greh, nego svaki narod da se to pre pokaje
da im se to vie ne deava, to je u redu, ne vidim nita antisemitsko
u toj izjavi. To je molitva jednog episkopa koji je gledao u Dahauu
stradanje jevrejskog naroda i pored drugih molitava koje je
upuivao Bogu, upuivao je i... Ne deava se na ovom svetu nita
sluajno
Kada govori o potrebi za pokajanjem, Nei o tome pria kao o
neemu to e pomoi Jevrejima da izbegnu greh, a ne stradanje. Zbog
pretpostavljenog uzronog odnosa izmeu greha i stradanja, Nei ih,
tumaei noviju istoriju jevrejskog naroda, tretira kao sinonime. Dublji
smisao toga je da se odgovornost za stradanje i za njegovo ublaavanje,
jo nedvosmislenije svaljuje na plea rtava. Neiev odgovor trivijalizuje
Velimiroviev antisemitizam i kada kae da je ova molitva za Jevreje bila
samo jedna od mnogih. On je ak kasnije tokom intervjua rekao da se
Nikolaj molio i za nemaki narod. Ali u ovom preienom tumaenju
Velimirovievih stavova ne pominje se to da su Jevreji bili jedini narod za
183
koji se Velimirovi molio kao za sinove avola, i koji je optuio da je
izvor svog zla na svetu. Nei je, isto tako, u nekoliko navrata tokom
intervjua, uporedio Velimirovievu saoseajnost i blagonaklonost prema
Jevrejima (iskazanu u molitvi za njihovo pokajanje i spas) sa sebinou
jevrejskih rabina: Pokai mi jevrejskog svetenika koji se molio za srpski
narod na isti nain na koji se vladika Nikolaj molio za njih...
Meutim, od presudnog znaaja je to to se i Neievi i Rankovi-
evi argumenti okreu oko pretpostavke da je jevrejsko stradanje boija
kazna za greh bogoubistva na Golgoti i ispunjenje Hristovog proroan-
stva, kao i ostvarenje kletve: Krv njegova na nas i na nau decu. Isto ta-
ko, u oba objanjenja se pretpostavlja da se neprestano stradanje Jevreja,
manifestovano i u holokaustu, moe zavriti samo pokajanjem Jevreja za
zloin bogoubistva. Ubrzo poto je izjavio da nisu Hrista raspeli Jevreji,
Hrista su raspeli greni ljudi koji nisu shvatili njegovu veliinu i znaaj'
Nei tvrdi da raspee jeste jevrejski greh zato to mu jesu Jevreji presu-
dili, Hristos je iao i u druge narode gde mu nisu sudili..., i objanjava:
Tragedija je holokaust, ali i ovo je nenormalno... Oigledno, Bog
kanjava, on je samo koristio naciste da kazni Jevreje, ja to tako
kapiram. Zna, sa te neke ontoloke prie, ne ovozemaljske, ja bih se
dao u odbranu svakog Jevrejina na ovoj zemlji ... Verujem da je Bog
kaznio, kao to je nas kaznio preko Ustaa i preko Turaka.'
Rankovi takoe primeuje:
Vidite, Jevreji su, opet moram da citiram njihovu knjigu, dakle
Sveto pismo, onaj stih, kae, ko poseje vetar, anje oluju. Dakle, tu
vetarsku setvu koju su oni napravili borei se protiv Hrista oni su
naalost ponjeli u Drugom svetskom ratu, u toj oluji holokausta
koji su doiveli.
Tvrdei da je Hitler zapravo bio samo boije oruje za kanjavanje
Jevreja (iako samo sa te neke ontoloke prie), Rankovi i Nei slede
versku logiku Velimirovievih zatvorskih spisa: Tako je nevina krv
postala bi koji ih goni kao stoku kroz vekove iz zemlje u zemlju, i kao
oganj koji sagoreva sva njihova slagalita spletki protiv Hrista
(Velimirovi, 1998, str. 194).
Usmeravanje krivice za holokaust na Jevreje nije izmiljotina
Srpske hrianske desnice. Deicidalno opravdanje za Holokaust (vidi Shafir,
Jovan Byford
184
2002; Hellig, 2002) esto se javlja u retorici faistikih i neonacistikih
grupa u Slovakoj, Rumuniji i drugim delovima istone Evrope (Shafir,
2002). tavie, to je ideja koju su svojevremeno izlagali ak i neki prilino
uvaeni svetenici. U jednom intervjuu nemakoj televiziji 1960-tih
godina, Hajnrih Gruber (Heinrich Gruber) nemaki evangelistiki pastor,
antinacistiki aktivista i bivi logora iz Dahaua, protumaio je Auvic kao
deo bojeg plana i uporedio Hitlera sa Nabukodonosorom kao batinom
bojeg gneva protiv Jevreja (citat, Hellig, 2001, str.162).
Polemiui sa Gruberom, jevrejski teolog Riard L. Rubentajn
(Richard L. Rubenstein) odbacuje vienje holokausta kao boije kazne,
smatrajui ga moralno odvratnim i simptomatinim za izopaenu logiku
hrianskih teologa, koja, u svojim ekstremnim manifestacijama,
legitimizuje ubijanje Jevreja. Sporni aspekt hrianske dogme je
teologogizacija istorije (Ravitch, 1982), naime tendencija da se istorija, a
posebno jevrejska (mada tu Nei ukljuuje i srpsku), tumai kao deo
unapred odreenog boanskog plana. U pokuaju da objasni legitimnost i
neminovnost progona Jevreja, teologizacija istorije u sutini projektuje
verske i etnike predrasude obinih smrtnika, ukljuujui i hriane, na
volju Svevinjeg. Prisustvo deicidalnog opravdanja holokausta odraava
optiju simbolinu ulogu koju 'Jevreji' imaju u hrianskom
Weltanschaung-u. Poto tradicionalna, konzervativna hrianska teologija
predstavlja Jevreje kao veite otpadnike i grenike, njihovo stradanje ne
deluje samo kao neto to je oekivano i normalno, ve i kao neophodna
posledica njihovog greha bogoubistva. Jer, kao to se Helig (Hellig, 2001)
pita: Ako Jevreji ne ispataju, ko e onda poneti krivicu za rtvovanje
Isusa? (str. 168).
Majkl afir (Michael Shafir, 2002) napominje da deicidalno
opravdanje za holokaust nije jedina strategija koja se koristi da bi se
krivica i odgovornost za ubijanje evropskih Jevreja usmerila na same
Jevreje. On primeuju da meu antisemitskim teoretiarima zavere u
istonoj Evropi, postoji i miljenje da je jevrejska mo predvoena
meunarodnim jevrejstvom i cionizmom i slobodnom masonerijom,
proizvela Hitlera za svoje sopstvene mrane svrhe (u veini sluajeva da
bi legitimizovala stvaranje Izraela). Ovakve neobine tvrdnje do sada nisu
prodrle u srpsku zavereniku kulturu. Meutim, iako u Velimirovievom
delu nema aluzija na direktnu saradnju izmeu Jevreja i Hitlera, nastu-
185
panje nacizma se ipak, bar u irem simbolikom smislu, pripisuje
jevrejskom uticaju u evropskoj kulturi. U Rei Srpskom narodu kroz tamniki
prozor Velimirovi nacizam pripisuje sekularizaciji Evrope i predstavlja ga
kao posledicu fatalnog raskida zapadne civilizacije s tradicionalnim
hrianskim vrednostima. On u istoj knjizi tvrdi da ta ista sekularizacija
potie od jevrejskog uticaja i injenice da Evropa ne zna nita drugo sem
onoga to joj serviraju Jevreji (str. 194). Smisao ovog argumenta lei u
tome da nacizam nije samo novi bi zbog nevine krvi Hristove, niti jo
jedan oganj koji sagoreva sva njihova slagalita spletki protiv Hrista. On
je i delo avola i njegovog uenika, Jevrejina. U pedeset drugoj besedi u
Rei Srpskom narodu Velimirovi objanjava:
I kao to se ljudi moraju moliti Bogu za kiu, tako i za mir. Ne tako
Evropa, ne tako. Nego je ona kovala zlobu u srcu protiv Hrista,
zajedno sa Jevrejima, a mislila stvoriti mir u svetu pomou
propagande. Zato nije izvela bar jednu kiu pomou propagande?
Zaista, razbogatila se Evropa pomocu Hrista pa je onda odbacila
Hrista. Ugojila se i odebljala, pa joj se vid smanjio, i sluh stesnio, i
srce odrvenelo. Sve isto kao i stari Izrailj, i sve kao po receptu
Kajafinom.
Zbog toga se i javila strana mrnja Evropejaca prema Jevrejima. Jer
svako mrzi svoje poroke u drugima. Evropa die duhom Jevrejtine,
zato goni Jevreje. Ta nisu Jevreji ni potrebni vie Evropi. Oni su
svrili svoje delo u Evropi. Evropsko oveanstvo e ih dostojno
zameniti u bogoborstvu i hristoborstvu (Velimirovi, 1998, str. 131).
Otuda su Jevreji odgovorni za holokaust ne samo radi toga to su
se odrekli Hrista i ubili ga. Velimirovi takoe tvrdi da je nacizam, koji
die duhom Jevrejtine, izmiljotina satanske jevrejske zlobe koja se
okrenula protiv svojih tvoraca. Rankovi takoe pominje ovu izopaenu
vezu izmeu nacizma i judaizma poredei modus operandi nacista sa
delima Jevreja iz Biblije:
Pa, evo ba ovde on pie: jednoga proroka, da li je to Isaija, oni su
prestrugali testerom, Jevreji; jesu li odsekli glavu Jovanu Krstitelju,
za njega Hristos kae da je najvei izmeu roenih od ene. Pa
ekaj, ta im se dogaalo posle kod Hitlera i ostalih? to upravo, to.
Ko je nauio narode da struu testerom ljude i tu inkviziciju, to su
oni radili sa svojim prorocima u Starom zavetu.
Jovan Byford
186
Neodbranjiva i neprihvatljiva tumaenja holokausta, koja se
mogu pronai u spisima Nikolaja Velimirovia i u tvrdnjama njegovih
sledbenika, imaju jedan vaan zajedniki element. Time to okrivljuje
rtvu, racionalizacija holokausta skree panju sa odgovornosti nacista i
njihovih saradnika. Identitet ubica i naslee mrnje koje je omoguilo
njihove zloine gurnuti su u stranu zbog zaokupljenosti Jevrejima kao
prestupnicima koji moraju da anju posledice svog kolektivnog greha.
Prema Riardu Rubentajnu (Richard Rubenstein,1966), takvo
pogreno itanje novije istorije Jevreja opokazuje ne samo to da je nacizam
od hrianstva nasledio predstavu o Jevrejima kao o veitim zloincima,
ve i da je hrianska logika sposobna da obezbedi opravdanje za zloine
nacista. Rubentajn je ak otiao tako daleko da tvrdi kako ovo tumaenje
holokausta otkriva da je Hitlerova politika prema Jevrejima krajnji izraz
hrianskog antisemitizma (str. 46). Ovaj zakljuak je pojednostavljen u
meri u kojoj gubi iz vida sloenost istorijskih odnosa izmeu hrianske
antijevrejske tradicije i nacizma. U isto vreme, on tano identifikuje
deicidalno opravdanje holokausta kao vanu manifestaciju ideoloke veze
izmeu naizgled legitimnog biblijskog antijudaizama i modernog
sekularnog rasistikog antisemitizma. Prisustvo deicidalnog oprav-
davanja holokausta u diskursu seanja na vladiku Nikolaja Velimirovia
samo potruje da neki Velimirovievi sledbenici, iako osporavaju
legitimnost itanja Zlatoustog u svetlu Majn Kampfa, nisu mogli da odole
iskuenju da makar indirektno protumae Hitlera i njegove postupke u
svetlu svetog napisa Jovana Zlatoustog i jedne reenice iz Jevanelja po
Mateji. Ovo se moe uzeti kao dodatan dokaz zamagljenosti granice
izmeu dve kategorije miljenja o Jevrejima, koji brie esto
zloupotrebljavanu razliku izmeu 'antijudaizma' i 'antisemitizma'.

* * *

Jedan od osnovnih ciljeva ovog poglavlja bio je to da pokae kako
pokuaji odbacivanja optubi za antisemitizam upuenih na raun
Nikolaja Velimirovia pretvaraju jednu od najstarijih premisa hrianske
antisemitske retorike - ideju da su Jevreji ubili Hrista i na sebe navukli
veno prokletstvo koje e prestati tek onda kada se budu pokajali i
prihvatili hriansko uenje u naizgled prihvatljiv, prirodan pa ak i
187
normativan vid hrianskog identiteta. Tako smo kroz analizu retorike
poricanja u prethodnim odeljcima pokazali kako se ideoloki diskurs'
sadran u hrianskoj dogmi 'pretvara u popularni diskurs, prihvata kao
istina, i poinje da dela kao efektivna retorika (Wetherell and Potter, 1992,
str. 61) koja doprinosi istrajavanju antisemitizma u ivoj ideologiji srpske
Pored toga, glavna tema poricanja, odnosno paralela izmeu
Velimirovievog antisemitskog dela i rei iz Biblije, depolitizuje vladikin
antijevrejski stav smetajui ga pod kapu normalnog i prihvatljivog
teolokog' 'antijudaizma. U irem kontekstu apologetike, ova strategija
pomae da se ojaa autoritet kategorikog poricanja, koje smo analizrali u
prethodnoj glavi. Insistiranje na sumnjivoj razlici izmeu antisemitizma i
antijudaizma omoguava srpskoj crkvi da mnogo sigurnije i ubedljivije
tvrdi kako u pravoslavnoj kulturi nema antisemitizma. tavie,
konstruiui Velimirovieva neprihvatljiva antijevrejska oseanja kao
teoloko pitanje koje zadire u sr hrianske vere i identiteta, njegove
pristalice mogu da odbace kritiku iz krugova liberalnog javnog mnjenja
kao maliciozne i zlobne napade na pravoslavno hrianstvo u celini.
Krajnja posledica ove strategije jeste to to Velimirovieva ideoloka
pozicija ostaje neosporena u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Meutim, najvie
zabrinjava to, to je, u kontekstu polemike koja okruuje njegovu
reputaciju, poricanje antisemitizma danas sastavni deo naina na koji
predstavnici crkve u javnosti govore o ivotu i delu Nikolaja
Velimirovia. Normalizacija i opravdavanje antijevrejskih oseanja
uhvatili su duboke korene u seanju njegovih sledbenika. Imajui u vidu
Velimirovievu popularnost u Srbiji danas, moe se rei da je ovaj vid
antijevrejske predrasude postao znaajan aspekt srpske pravoslavne
kulture koji se vie ne moe ignorisati.

Jovan Byford
188
189
Glava 6

Antisemitizam kao proroanstvo:
Drutvena konstrukcija Velimirovieve svetosti

Kada je prorokovao Nikolaj je grmeo, kada se molio
Nikolaj je leio, kada je pisao Nikolaj je
prorokovao

(Predrag Dragi-Kijuk,
urednik Knjievnih novina).

U ovoj, poslednjoj analitikoj glavi, razmotriemo kampanju za
kanonizaciju Nikolaja Velimirovia, koja je zavrena maja 2003. godine
kada je vladika postao sveti Nikolaj ohridski i iki, 77. srpski svetac. Iako
su u kampanji za kanonizaciju, koja je otpoela krajem 1980-tih godina,
Velimirovieve pristalice nastojale da zanemare njegov antisemitizam,
pokazaemo da su izvesne konstrukcije njegove svetosti sutinski
povezane sa kontroverzama koje okruuju njegov ovozemaljski ivot. U
njima su sadrane i tvrdnje da je Velimirovi bio obdaren posebnim
natprirodnim moima kao to su bogojavljenje, prorotvo i isceliteljstvo
koje se u hrianskoj tradiciji smatraju vanim karakteristikama svetaca.
Oslanjajui se na argumente koji su izloeni u prethodnoj glavi, kroz
analizu Velimirovievog puta do svetosti, ispitaemo kako su tvrdnje o
'natprirodnoj' dimenziji vladikinog ivota dale antisemitskom aspektu
Jovan Byford
190
njegove ideologije skoro boanski znaaj i tako pomogle da se dodatno
legitimizuju pogrde na raun Jevreja iznete u njegovom delu Rei srpskom
narodu kroz tamniki prozor.
Devetnaestog maja 2003. godine, Sveti arhijerejski sabor Srpske
pravoslavne crkve saoptio je da je jednoduno jednoglasnom saborskom
odlukom uneo vladiku Ohridskog i ikog Nikolaja (Velimirovia) u
kalendar Svetih nae Pravoslavne crkve. U saoptenju se kae da
kanonizacijom vladike Nikolaja Sabor sveano potvruje optu sabornu
svest o njegovoj svetosti kod naroda Bojeg ne samo u naoj pomesnoj
Crkvi nego i u svim drugim pomesnim crkvama (Informativna sluba
Srpske pravoslavne crkve Sveti Arhijerejski Sabor, Vanredno saoptenje
za javnost, 19. maj, 2003). Veliki znaaj koji je dat novom svetitelju,
najbolje pokazuje odluka da se njemu u slavu posvete dva dana u
crkvenom kalendaru: 18. mart, dan njegove smrti u izbeglitvu u
Sjedinjenim Dravama 1956. godine i 3. maj, kada su njegove moti
prenete u Srbiju i poloene da poivaju u njegovom rodnom selu Leliu
1991. godine. Zvanina ceremonija kanonizacije obavljena je u Hramu
svetog Save u centru Beograda samo pet dana nakon prvog saoptenja.
Posebnu liturgiju sluio je patrijarh Srpske pravoslavne crkve Pavle u
prisustvu 28 srpskih episkopa i nekoliko hiljada vernika. Moti novog
sveca su, za tu priliku, prenete u Beograd i izloene u otvorenom kovegu
da bi narod mogao da ih celiva.
Iako je odluka o kanonizaciji vladike Nikolaja Velimirovia
predstavljala iznenaenje za mnoge novinare i komentatore, ona je, po
svemu sudei, bila unapred smiljena i paljivo isplanirana. Srpska crkva
je organizovala nekoliko komemorativnih manifestacija koje su se
podudarile sa objavljivanjem kanonizacije. etrnaestog maja, pet dana pre
objavljivanja kanonizacije, u Beogradu je, u prisustvu patrijarha i mnogih
crkvenih velikodostojnika, otvorena izloba posveena Velimirovievom
ivotu i delu, koja je prethodnih meseci prikazivana irom Srbije. Patrijarh
je u svom govoru na otvaranju izlobe nagovestio predstojeu odluku
Arhijerejskog sabora, jer je poglavar Srpske crkve prvi put nazvao
Velimirovia 'Sveti Vladika'. Pored toga, objavljivanje kanonizacije
poklopilo se i sa izlaskom iz tampe naveliko reklamirane knjige Sveti
Vladika Ohridski i iki Nikolaj, i luksuznim izdanjem Velimirovieve
knjige Simboli Vere u ogranienom tirau.
191

Prva etapa kampanje za kanonizaciju:
Stvaranje verskog kulta

U pravoslavnoj crkvi, nasuprot rimokatolikoj tradiciji, ne postoji
formalna procedura kanonizacije. Proglaenju svetitelja ne prethodi
zvanino eparhijsko istraivanje, nema zasedanja Kongregacije za pitanja
kanonizacije, ni utvrenog postupka za potvrivanje udotvorstva. Isto
tako ne postoji ni razlika izmeu beatifikacije i kanonizacije. Smatra se
da pravoslavne crkve slede tradiciju ranog hrianstva, kada su
kanonizacije bile sredstvo kojim su crkvene vlasti jednostavno
formalizovale iskazivanje potovanja mueniku ili ispovedniku, ve
ustaljeno u iroj zajednici vernika. Slobodan Mileusni, kustos Muzeja
Srpske pravoslavne crkve i jedan od vodeih strunjaka za srpske
svetitelje, navodi, recimo, da za razliku od (katolike) Zapadne crkve koja
svece praktino stvara i najavljuje administrativnim putem, SPC zapravo
samo aminuje kult koji ve postoji. Prema kanonskom pravu, kult
buduih svetaca manifestuje se u hvali i slavi njihovih dela na zemlji, u
prizivanju posrednitva njihova kod Boga da se mole za ljude, u
svakidanjem svetkovanju njihove uspomene, u podizanju Crkava njima
u ast (vidi Novi zastupnici pred bogom, Vreme, Beograd, 27. maj 2000,
str. 27; vidi takoe: Mileusni, 2003; J. Velimirovi, Crtice iz ivota
Vladike Nikolaja, Glas crkve, 1991, broj. 2, str. 21-25; Jevti, Prolee je
burno i vetrovito, Glas crkve, 1987, broj 4, str. 17-32; Lazarevi, 2003).
Mnogi predstavnici Srpske crkve smatraju da su manje stroga
pravila za kanonizaciju u pravoslavnom svetu jedini autentian i
odgovarajui postupak proglaavanja svetitelja. Arhimandrit Antanasije
Jefti je 1987. godine, odbacio zvaninu proceduru koje se pridrava
Vatikan kao papske novotarije i neozbiljnost pred Bogom (A. Jevti,
Prolee je burno i vetrovito, Glas crkve, broj 4, 1987, str. 30). Godinu dana
ranije, u izjavi za asopis Intervju, Jevti je opovrgao glasine da Srpska
Jovan Byford
192
crkva planira da kanonizuje Velimirovia izjavivi da u pravoslavnoj
tradiciji odvajkada, pa sve do danas, nema posebnog ina ni postupka za
proglaavanje svetaca, ve samo priznanja neijeg velepotovanja. On je
svetost definisao kao neto to zavisi od Boga i od ljudi, a ne od crkvenih
vlasti (Oreol vladike Nikolaja Intervju, 10. oktobar 1986, str. 23). Slino
tome, krajem 1980-ih vladika abaki i valjevski Jovan objasnio je da
nikada nije Crkva nekog proglasila za sveca pa tu odluku narod
prihvatio, nego obratno, narod je proglaavao za sveca nekoga, pa je tek
docnije crkva to ozakonjivala (J. Velimirovi, Crtice iz ivota Vladike
Nikolaja, Glas crkve, 1991, broj. 2, str. 22).
Zbog postojanog i rairenog uverenja da je kanonizacija samo
formalnost kojom crkva ratifikuje postojei kult, Velimirovievi poklonici
su u ranim fazama konstrukcije Velimirovieve svetosti u drugoj polovini
1980-ih, uloili znaajne napore da dokau postojanje ivog kulta
posveenog vladiki. U lancima koji su objavljivani u Glasu Crkve i
govorima na komemorativnim ceremonijama organizovanim u ast
Velimirovia redovno je isticano veliko potovanje koje Nikolaj uiva
meu Srbima. Javna okupljanja, komemoracije, proslave, knjievne veeri
itd., koje su bile deo kampanje za rehabilitaciju Nikolaja Velimirovia,
redovno su tumaeni kao dokaz da on u srpskom narodu ima veliki broj
sledbenika. Iako je veini tih dogaaja, koje je organizovala
provelimirovievska klika u Srpskoj crkvi, prisustvovao mali deo srpske
javnosti, oni su ipak opisivani kao odraz volje naroda i manifestacije
sveopteg divljenja vladiki.
Isto tako, krajem 1980-tih godina, predvodnici kampanje za
kanonizaciju retko su o navodnom kultu koji je vezivan za vladikino ime
govorili kao o pojavi novijeg porekla. Potovanje ukazivano vladiki
Nikolaju tumaeno je kao nastavak duge tradicije koja datira od sredine
XX veka. Jo 1945. godine, dakle jedanest godina pre njegove smrti, ikona
Nikolaja Velimirovia naslikana je na zidu crkve u selu Rataje, u blizini
Aleksandrovca (vidi Jevti, 2003). Vladika Jovan Velimirovi belei da su
odmah nakon smrti vladike Nikolaja, srpska i ruska emigrantska
zajednica u Americi, kao i monahinje i monasi brojnih srpskih manastira u
unutranjosti a posebno Ovare, Vraevnice i elija prihvatili
Velimirovievu svetost i molili mu se kao Bojem oveku i na taj nain
posejali seme njegovog masovnog sledbenitva (J. Velimirovi, Crtice iz
193
ivota Vladike Nikolaja, Glas crkve, 1991, broj 2, str. 22; Jevti, Prolee je
burno i vetrovito, Glas crkve, 1987, broj 4, str. 31). Jeromonah Irinej
Dobrijevi je u decembru 2004, na tribini Dveri na Mainskom fakultetu u
Beogradu, rekao da su jo sedamdesetih godina prolog veka vladiku
Nikolaja proglasili za sveca u Americi, i o njemu govorili kao o svetom
Nikolaju sautkananskom, po gradu Saut Kananu (South Canaan) gde je
Nikolaj umro. Prema informacijama koje sam dobio iz manastira sv.
Tihona u ovom gradu - na ijoj je bogosloviji Nikolaj predavao od 1949.
do 1956. godine tamo se Nikolaj slavi kao svetac tek od pre desetak
godina, a pojam Sv. Nikolaj Sautkananski (St Nicholas of South Canaan)
iako ne potpuno nepoznat, zapravo je veoma redak. Sa druge strane, u
crkvi Svete trojice u gradu Parma u Ohaju, SAD, zaista se moe videti
freska Sabor svetih Severne Amerike (Synaxis of the Saints of North
America) na kojoj je Nikolaj oslikan kao Sv. Nikolaj Sautkananski i koja
ukazuje na ove rane zaetke njegovog kulta u dijaspori.
U objanjenjima o poreklu kulta koji se vezuje za Velimirovievo
ime redovno se navodi da je kljunu ulogu u njegovom stvaranju odigrao
otac Justin Popovi. Pria se da je Popovi oplakivao vladiku Nikolaja i
molio se za njegovu duu samo prva tri dana posle njegove smrti.
etvrtog dana molio mu se kao svecu i zastupniku pred Bogom.
Popoviev autoritet po pitanju Velimirovieve svetosti ogleda se i u
sledeim reima vladike Amfilohija Radovia:
Ako je onaj koji je posedovao i znao dugim iskustvom ta je
svetost, tako rekao, i osetio da se zaista radi o svetom oveku, ta
onda da kaemo mi koji smo mnogo manjeg duhovnog znanja i
iskustva? (Beseda episkopa Banatskog Amfilohija, Glas crkve, 1987,
broj 3, str. 29).
Tokom veeg dela posleratnog perioda, Velimirovieve pristalice
u Srbiji bile su uglavnom skoncentrisane meu sledbenicima Justina
Popovia i u abako-valjevskoj eparhiji. U martu 1982. godine,
svetenstvo ove eparhije, proslavilo je Nikolaja slavskim obredom. Bio je
to uvod u kljuni dogaaj u popularizaciji Velimirovievog kulta, koji e
se dogoditi pet godina kasnije. Naime, na 31. godinjicu vladikine smrti, u
martu 1987. godine svetenici abako-valjevske eparhije, predvoeni
vladikama Jovanom Velimiroviem i Amfilohijem Radoviem,
nezvanino su kanonizovali Nikolaja i 18. mart, dan njegove smrti,
Jovan Byford
194
proglasili za verski praznik u ovoj eparhiji. U jednom lanku koji je ubrzo
nakon toga objavio Glas crkve - iji su urednici Svetog episkopa Nikolaja
odmah proglasili za slavu asopisa Ljubomir Rankovi hvali neformalnu
prirodu tog ina i izraava radost zbog njegovog spontanog i narodnog
karaktera:
Kanonizacija Vladiina nije proklamovana sa amvona, nije
inadijski odjek, izazvani refleks, ve volja celokupnog
pravoslavnog naroda. Tih nekoliko stotina ljudi, okupljenih u
crkvenoj porti, zapravo je kanonisalo vladiku i to u duhu drevne,
starohrianske tradicije. Ba onako kako su kanonizovani i ostali
srpski svetitelji, poev od Sv. Simeona i Sv. Save. Taj spontani a
uzvieni, bogom inspirisani in ukazuje na jo jedan vaan (ako ne i
najvaniji) momenat; na sposobnost revitalizacije celog srpskog
naciona kao i, tako potrebnu potvrdu, njegovih duhovnih vrednosti
(Rankovi, Kandilo pred ikonom, Glas crkve, 1987, broj 3, str. 26).
U jednom intervjuu objavljenom ubrzo nakon nezvanine
kanonizacije, arhimandrit Atanasije Jevti izraava isto oseanje, i
samouvereno tvrdi da ono to nije i ne treba da bude sporno, to je sama
Svetiteljska linost Vladike Nikolaja ikog i Ohridskog. On brani
kontroverzni in abako-valjevske eparhije (u kojem su on i drugi
nacionalistiki svetenici odigrali znaajnu ulogu), jer je u skladu sa
vekovnom tradicijom srpske Pravoslavne Crkve' (Jevti, Prolee je burno
i vetrovito, Glas crkve, 1987, broj 4, str. 31). Pozivajui se na staru
hriansku tradiciju, Jevti i Rankovi aludiraju na obiaje ranog
hrianstva, posebno u periodu od IV do XI veka, kada je kanonizacija
irom hrianskog sveta predstavljala prerogativ niih crkvenih vlasti,
naime lokalnih vladika (Freze, 1991; Woodward, 1991).
Iako je legitimitet nezvanine kanonizacije u odreenoj meri ostao
sporan, tim dogaajem je postignut znaajan praktini i politiki cilj. On je
pomogao da se promovie, institucionalizuje i, u izvesnom smislu,
reifikuje navodni kult vezan za Velimirovievo ime. I pored toga to je
nije odobrio ni Sinod ni Sveti arhijerejski sabor, kanonizacija je dala
legitimitet sve uestalijoj praksi da se Velimirovi oslovljava kao Sveti
vladika, da se izrauju ikone s njegovim likom, pa ak i izgrauju kapele
i crkve u njegovu ast. Ova sporna odluka je, takoe, isticana kao znak da
se svetiteljstvo Vladike Nikolaja nalazi u prvoj fazi razvoja na putu do
195
pune kanonizacije (J. Velimirovi, Crtice iz ivota Vladike Nikolaja, Glas
crkve, 1991, str. 22). Prema tome, moglo bi se rei da su dogaaji iz marta
1987. godine predstavljali sraunat pokuaj da se izvri pritisak na vie
crkvene vlasti da razmisle o onome to je nazvano volja naroda i da
vladiku Nikolaja i zvanino proglase za nacionalnog sveca.
Jovan Byford
196

Kanonizacija u pravoslavnoj crkvi i potreba za
boanskom potvrdom svetosti

Dve godine nakon dogaaja u abako-valjevskoj eparhiji,
episkop zapadnoevropski Lavrentije Trifunovi podneo je zvanian
zahtev Svetom arhijerejskom saboru Srpske pravoslavne crkve, u kojem
apeluje na najvii crkveni organ da ispita da li su se ispunili uslovi da se
ovaj veliki jerarh Srpske pravoslavne crkve kanonizuje za svetitelja'
(navedeno prema: Jankovi, 2003, str. 491). Kao to se moglo predvideti, u
ovom zahtevu se ponavljalo da je zvanina kanonizacija nain za
priznavanje narodnog verovanja u neiju svetost. Episkop Lavrentije je
tvrdio da je ve jedan broj naih vernika, pa ak i jerarhije, i pre stava
Svetog arhijerejskog sabora, nadlenog po ovom pitanju, proglasio
Vladiku Nikolaja za svetitelja, njegov lik tampa sa oreolom, pa ak mu i
hramove posveuje. Trifunovieva peticija je, takoe, upozorila da bi
propust crkve da prizna raireno verovanje u Velimirovievu svetost
stvorio jaz izmeu naroda i najvieg rukovodstva Srpske pravoslavne
crkve (Jankovi, 2003, str. 491).
Velimirovievi sledbenici u crkvi bili su sigurni u uspeh peticije.
Nakon nekoliko dana posle obraanja Arhijerejskom saboru sa zahtevom
za kanonizaciju Velimirovia, Lavrentije Trifunovi je postavljen za
vladiku u Velimirovievoj rodnoj abako-valjevskoj eparhiji. Jedan od
Trifunovievih prvih projekata u novoj eparhiji bio je da u blizini starog
Soko grada sagradi manastir posveen Nikolaju. Velika brzina kojom se
krenulo u izgradnju ovog sloenog i skupog graevinskog poduhvata
pravdana je time to oekujemo da e Sveti arhijerejski sabor uskoro
kanonizovati ovoga Ispolina duha pravoslavnog (Jankovi, 2003, str. 582).
Meutim, godinu dana kasnije, 29. novembra 1990. godine,
komisija koja je imala zadatak da razmotri pitanje Velimirovieve svetosti,
predvoena novoizabranim patrijarhom Pavlom, nije prihvatila zahtev za
197
kanonizaciju. Iako nije direktno odbacio osnovnu premisu episkopa
Lavrentija, koja se ticala Velimirovieve reputacije meu vernicima,
patrijarh Pavle je pozvao na strpljenje i upozorio da s odlukom ne bi
trebalo uriti, ni stvar forsirati (Jankovi, 2003, str. 558). Ovakav oprezan
prilaz Velimirovievom statusu svetitelja, iako pravdan na teolokim
osnovama, govorio je i o odreenim rezervama politike prirode.
Patrijarh Pavle je smatrao da Velimirovieva kanonizacija mora
da usledi iz pravih razloga. Ona ne sme da bude samo in osvete zbog
nepravdi koje su Velimiroviu nanele komunistike vlasti posle rata.
Izvetaj njegove komisije je implicitno odbacio argument Velimirovievih
pristalica da kanonizacija mora da bude odgovor Crkve na brojne
blasfemije, stupidarije, intrige kratkog daha jo krae pameti... reju,
politikantska kalkulisanja sa imenom Vladiinim (Rankovi, Kandilo
pred ikonom, Glas crkve, 1987, broj 3, str. 26). Slino tome, patrijarh je u
pozadini zahteva za kanonizaciju video politike motive nacionalista
unutar Crkve. Tvrdio je da se mora mirno saekati da proe ovo krizno
vreme, kad vie deluju oseanja i ravo shvaeni nacionalni interesi, nego
razum i kanonski principi (Jankovi, 2003, str. 559).
Izraavajui svoju privrenost kanonskim principima, patrijarh
je zapravo podseao Sabor da, suprotno narodnom verovanju,
kanonizacija u Pravoslavnoj crkvi predstavlja vie od potvrde verskog
kulta. Patrijarh je ukazao na to da je pre kanonizacije neophodno dokazati
da je reputacija kandidata besprekorna. Napomenuo je da su kod Nikolaja
primetne odreene ljudske slabosti, koje podrivaju njegov status
svetitelja (Jankovi, 2003, str. 558). Izvetaj nije objanjavao prirodu
slabosti, ali je, prema jednoj popularnoj anegdoti koja je kruila u
crkvenim krugovima, patrijarh aludirao na Velimirovievu naviku da
pui, po emu je bio poznat meu svojim savremenicima. Indikativno je
da je relativno minoran porok kao to je puenje bio naveden kao najvea
mrlja na Velimirovievoj reputaciji svetitelja. injenica da patrijarh kao
relevantnu 'slabost' nije pomenuo mnogo spornija, antisemitska politika
miljenja Nikolaja Velimirovia, pokazuje na koji je nain Srpska crkva
potiskivala kontroverze u vezi sa vladikinim stavovima.
Ipak, patrijarh u svom odgovoru na zahtev za kanonizaciju ne
tvrdi da ljudske slabosti definitivno diskvalifikuju Velimirovia za
svetost, ve kae:
Jovan Byford
198
Sada su kao jutarnja izmaglica jo primetne pojedine slabosti koje
su [sveci] kao ljudi imali, a kojih su se duhovnim uzrastanjem
oslobodili. Pa kao to sunce diui se rasteruje maglu i biva sve
svetlije, tako je i sa svetou Svetih. Treba dati vremena da se
izmaglica razie, pa u mirnijim prilikama saekati i potvrdu svetosti
njihove sa strane Boje blagodati' (M. Jankovi, 2003, str. 558).
Dakle, poglavar Srpske crkve je predloio da se kanonizacija od-
loi, dok pozitivni aspekti vladikinog ivota ne izbriu slabosti iz narod-
nog seanja. Napomenuo je i da se Velimirovi ve oslobodio veine svo-
jih greha duhovnim uzrastanjem jo za ivota. U tom smislu, patrijarh-
ove sumnje u vladikine vrline bile su unekoliko ambivalentne i, moglo bi
se rei, predstavljale deo ireg argumenta protiv forsiranja kanonizacije.
to je jo vanije za sadanju raspravu, patrijarh je u izvetaju
takoe tvrdio da se pre formalne kanonizacije budueg sveca mora
pokazati da je njegova navodna svetost dobila potvrdu od strane Boje
blagodati. Ovakva potvrda svetosti predstavljala bi dokaz da navodno
potovanje Nikolaja Velimirovia u narodu postoji iz pravih razloga, onih
koji nisu ljudsko ve boje delo. U hrianstvu se boja blagodat smatra
za peat kojim Bog 'overava' ivot i vrline budueg sveca, i kao takav
predstavlja dokaz sveevih zastupnikih moi (Freze, 1991.).
esto zanemarivan zahtev za boju potvrdu svetosti, koji je ovom
prilikom pomenuo patrijarh, ukorenjen je u pravoslavnoj kanonskoj
tradiciji. Autoritativno delo Pravoslavno crkveno pravo srpskog vladike
Nikodima Milaa (1845-1915), navodi da svetitelj moe biti proglaen
samo ako je za ivota bio pravi vernik, podvinik i udotvorac, ili da se
nakon njegove smrti na njegovom grobu deavaju uda (Mila,
1905/1999). Patrijarh Pavle u knjizi Da nam budu jasnija neka pitanja nae
vere (1998) takoe navodi kriterijume za svetiteljstvo koji zahtevaju da su
[kandidati] postradali kao muenci za hriansku veru, ili da im je ivot u
svemu besprekoran; Da su, ili za ivota ili posle smrti, posvedoili svoje
poslanstvo udima koje su optepoznata (str.128). Zato je, da bi
Velimirovi mogao da bude kanonizovan, bilo potrebno dokazati da je
vladika posle smrti delovao kao zastupnik pred Bogom, ili da mu je
tokom ivota Bog podario natprirodne moi.
Iako su krajem 1980-tih godina Velimirovievi sledbenici
posveivali relativno malo panje udima koja bi se mogla pripisati
199
vladiki u poreenju sa naglaavanjem brojnosti poklonika njegovog
kulta i njegovih linih jevaneoskih vrlina to ne znai da oni nisu bili
svesni ove kanonske obaveze. U zvaninoj propovedi koju je odrao
prilikom Velimirovieve nezvanine kanonizacije 1987. godine u kojoj je
zapravo dokazivao vladikinu tobonju svetost Amfilohije Radovi je
otkrio da su se on i arhimandrit Atanasije Jevti 1970. godine u Americi,
lino osvedoili u jedno od takvih uda:
I ja sam jedan od svedoka udotvorstva ne samo njegove rei nego i
udotvorstva druge vrste. Danas kada mesni episkop i mesna
abako-valjevska crkva na starohrianski nain pribojava i
posvedouje da Vladika Nikolaj pripada liku Svetih, hou da
ispovedim i sa radou posvedoim ono to mi se dogodilo pre
esnaest godina. Naime 1970. godine posetio sam sa ovde prisutnim
o. Atanasijem (Jevtiem) na Manastir Sv. Save u Libertvilu u
Americi. Na kolski drug o. Dragoljub Mali prevalio je hiljadu
kilometara svojim kolima da bi nas dovezao do Libertvila, sa
jedinim ciljem da celivamo Nikolajev grob u kome poivaju njegove
svete moti, divni dar amerikom kontinentu, i da bi na grobu
obavili pomen. Stigli smo u rano jutro, bilo je dosta maglovito, tiha
rosica je rosila. Pomen je sluio Atanasije a nas dvojica smo pevali.
Nikoga nije bilo ni u hramu ni u blizini. Hram je bio zatvoren,
vladala je potpuna tiina nad celom okolinom. I dok smo pevali,
odnekud je poela da se uje neka umilna melodija. Kao da je pevao
neki udni hor, melodija je dolazila u talasima, nije mi bilo jasno, da
li iz hrama ili odnekle drugo. To je trajalo celo vreme naeg sluenja
na grobu Vladike Nikolaja. Pitao sam se: da li mi se to priinjava ili
je stvarnost? Meutim, pod uticajem te melodije, vie aneoske
negoli ljudske, milje je obujmilo moju duu i divna, neponovljiva
radost.U trenutku sam pomislio: Vidi, milostivi Sveti Vladika, hoe
da nagradi na mali trud i to to smo mu iz takve daljine doli u
posetuNo o tom doivljaju nisam ocima nita rekao. Na povratku
pak, negde na polovini puta, na voza o. Dragoljub e rei: Oci, da
li vi uste neto dok smo sluili na grobu Vladike Nikolaja?
Upitasmo ga: ta? Zakleo bih se da je na grobu pevao nekakav
hor kakav nikada u ivotu nisam uo. Tek tada sam i ja rekao:
Znate bojao sam se da Vam kaem, ali isto to sam i ja uo i osetio
dok smo pomen vrili. Prolo je od tada mnogo godina, a ja danas
svim biem oseam da je to bio divni dar nebeski meni i mojoj
ogrehovljenoj dui; dar od Svetog Vladike Nikolaja, koga je zavolela
Jovan Byford
200
dua moja od prvog susreta sa njegovom pisanom reju. Oevidno,
hteo je ovaj novi srpski Prosvetitelj da me utei i da me obraduje
(Beseda Episkopa banatskog Amfilohija, Glas crkve, 1987, broj 3, str.
33).
Oito je da je razmatrajui zahtev vladike Lavrentija, Patrijarh
Srpske pravoslavne crkve odluio da zanemari Radovievo i Jevtievo
mistino iskustvo, ili ga barem nije shvatao kao dovoljnu potvrdu za
zvaninu kanonizaciju. Za to postoji nekoliko moguih razloga. Prvo,
patrijarh je moda smatrao da su ova dva svetenika previe ukljuena u
kampanju da bi bili pouzdani svedoci. Drugo, mogue je da se odluio da
zanemari to iskustvo, jer je to odgovaralo njegovom zahtevu da se
kanonizacija odloi. Konano, sam dogaaj o kome oni govore ne kotira
se visoko na lestvici uda u pravoslavnoj hagiologiji. U pravoslavnom
svetu, najuzvienijim udima smatraju se ona koja su vezana za
netrulenost motiju svetitelja ili mirotoivost ikona svetaca. Ipak,
dogaaj iz Libertivila 1970. godine i dalje se povremeno pominje u
diskursu o Velimirovievoj svetosti. Na primer, u intervjuu nedeljnom
magazinu NIN maja 2003. godine, istoriar umetnosti i lan Srpske
akademije nauka i umetnosti, Dejan Medakovi, objasnio je da se za
svetitelja obino vezuju uda i da on zna za neka uda na Nikolajevom
grobu ((Ne)prihvaeni svetitelj NIN, 29. maj 2003).
201

Pronalaenje odgovarajueg uda:
Netrulenost motiju i udotvorne ikone

Budui da Pravoslavna crkva nema zvaninu proceduru za
potvrivanje uda, zahtev za boju potvrdu svetosti potencijalno je
problematian i esto kontroverzan. U Ruskoj crkvi je, recimo, bilo
primera da se nakon zahteva za potvrdu svetosti pojavi obilje
nepotvrenih tvrdnji. Nedavnu kampanju za kanonizaciju porodice cara
Nikolaja Romanova pratila je prava industrija uda uz gotovo 2.000
nepotvrenih sluajeva registrovanih od 1997. do 2000. godine (Krivuljin,
2001, str. 20).
U sluaju Nikolaja Velimirovia zahtevi za boansku potvrdu
Velimirovieve svetosti nisu doveli do epidemije uda u razmerama
kakve opisuje Krivuljin. Ipak, zabeleeno je nekoliko udesnih dogaaja.
Dva takva sluaja odnosila su se na tvrdnje o nerulenosti
Velimirovievih posmrtnih ostataka i udo u vezi sa jednom ikonom na
kojoj je naslikan vladika.
Prema Pravoslavnom crkvenom pravu Nikodima Milaa,
netrulenost svetih ostataka (ili moti), predstavlja jedan od glavnih
dokaza svetosti za pravoslavne vernike.
Prisustvo neobinog mirisa koji se iri iz tela tumai se kao
boanski znak koji potvruje status svetosti. Zbog toga su, u pravo-
slavnom svetu, moti svetaca esto izloene u manastirima, delimino
prekrivene i u otvorenim sanducima da bi hodoasnici mogli da ih
celivaju. Snaga verovanja u netrulenostost svetih motiju vidi se i po
tome to su (po prii koju mi je ispriao akon Rado Mladenovi) monasi
iz ie, kada su Velimirovievi ostaci 1991. godine doneti iz Libertivila u
iki manastir, kriom razbili brave na zapeaenom sanduku, da bi
utvrdili da li se Velimirovievo telo raspalo. Mada nisu pronali znake
netrulenosti, neki od Velimirovievih oboavalaca jo uvek tvrde da su
Jovan Byford
202
njegovi ostaci isputali sveti miris (miro). Na primer, Milan Bates, voa
Udruenja studenata Sv. Justin Filozof je, tokom intervjua, ispriao sledei
dogaaj:
Ja sam bio jednom prilikom u Leliu, ba povodom deset godina od
prenoenja moti vladike Nikolaja iz Libertvila u Leli tamo sam
prisustvovao na jednoj liturgiji; obino kau da moti svetitelja koje
su dakle mirotoive, koje putaju miris, koji je jednostavno
neobjanjiv, znai kako dolazi do njega i ovaj, koje su opet
netrulene ja mogu da kaem samo iz svog iskustva da
jednostavnu u toku liturgije kad god je, poto sam bio tu znai
pored moti vladike Nikolaja, i u svakom trenutku kada krene
tropar, odnosno molitva vladiki, moti su putale miris. Dakle neki
miris bosiljka, tamjana i kako ve to to sveto miro ono ne postoji,
ne moe se to napraviti, to je jedno udo, eto koje na neki nain
dokazuje da se Bog pojavljuje na svetu i da je opet sve nekako
usredsreeno ka tom nebeskom carstvu.
O jo jednom udu izvetava 1999. godine crkveni asopis Sv.
Knez Lazar koji objavljuje Rako-prizrenska eparhija. udo, koje se toboe
dogodilo u manastiru Svetih arhanela u Prizrenu, na Kosovu, ubrzo
nakon dolaska NATO trupa u junu 1999. godine, opisao je u kratkom
svedoanstvu mesni vladika Artemije Radosavljevi. Opis uda, objavljen
pod naslovom udo Sv. Vladike Nikolaja Radosavljeviu je prvobitno
preneo iskuenik u manastiru po imenu Dobrivoje, koji je bio svedok
sledeeg dogaaja:
Jednog dana na terasi sedim sa dvojicom vojnika (Nemci poreklom)
i razgovaramo. Jedan od njih veli da veruje u boga, a drugi izjavljuje
da ne veruje Posle neki dan, taj koji ne veruje zamolio me da
doemo u kapelicu da neto otpevam, jer voli da slua. Uinio
sam to i otpevao pesmu Bogorodici Vozbranoj. Kad sam
zavrio i pogledao u vojnika, on je delovao sav izbezumljen,
nakostreen. Upitao sam ga ta mu je? On je odgovorio: On me
pogledao. Ko? upitao sam? ON, rekao je i pokazao na ikonu
Sv. Vladike Nikolaja na ikonostasu. Kako? pitao sam. Dok si
pevao, On me pogledao, i ponovo vratio oi kao to su sada. Kad
se smirio i doao k sebi, rekao je Do sada nisam verovao, a sad
kada doem kui, obavezno u redovno ii u crkvu. Zaista je divan
Bog u Svetima svojim (Radosavljevi, udo svetog Vladike
Nikolaja, Sv Knez Lazar, broj 3. 1999, str. 14).
203
Mada su prie o udima kao to je ovo postepeno postajale deo
diskursa o Velimirovievoj svetosti, one su ipak ostale relativno
marginalne. Kljuni dogaaj koji je unet u povelju kojom je Nikolaj
zvanino proglaen za sveca, nije se odnosio na posmrtna uda, ve na
mistine aspekte Velimirovievog zemaljskog postojanja, koji istiu
njegove osobine muenika i Bojeg oveka. To su, kako se tvrdi, vladikine
posebne harizme ili boanske moi - naime bogojavljanje, proroanstvo i
isceliteljstvo.
Jovan Byford
204

Vladika koji se naao licem u lice sa ivim Bogom:
Velimirovi i udo bogojavljenja

Upisivanju Nikolaja Velimirovia u Diptih srpskih svetitelja u
maju 2003. godine prethodila je peticija koju je januara te iste godine
potpisala grupa velikodostojnika pravoslavne crkve, ukljuujui i devet
vladika. Oni su se, kao i 1990. godine, pozvali na obiaj pravoslavne crkve
da se pamte i proslavljaju' oni kojima se due mole za molitveno posre-
dovanje pred Prestolom Svevinjeg , i da bi stoga unoenje u diptih svetih
bilo samo obznanjenje onog to ve postoji u ivotu i praksi blagoestivog
naroda (Jevti, 2003a, str. 306). Meutim, u peticiji je bilo rei i o boan-
skoj potvrdi. Naime, potpisnici su naveli da vernici slave Velimirovia
kao Bojeg ugodnika i svetitelja naroito pak od vremena njegovog ispo-
vednikog stradanja za Hrista u Nemakim zatvorima i logorima, gde je,
po svedoenju vie verodostojnih svedoka, doiveo i lina bogojavljanja i
blagodatne posete Boga ivoga i Istinitoga (Jevti, 2003a, str. 306). Ovu
tvrdnju je izgleda prihvatio Sveti arhijerejski sabor, koji je u zvaninoj
povelji o kanonizaciji priznao da je novog svetitelja Gospod ve proslavio
divnim znamenjima i svenarodnim potovanjem (Jankovi, 2003, str.
589).
Iako je in kanonizacije bio propraen tvrdnjom da je Velimirovi-
eva svetost dobila boju potvrdu, bilo bi naivno pretpostaviti da je sta-
tus episkopa Nikolaja kao svetitelja zavisio samo od toga. Imajui u vidu
dinamiku Velimirovieve rehabilitacije jo od 1980-ih, jasno je da je pitanje
njegove kanonizacije predstavljalo stvar crkvene politike, a ne samo ka-
nonskih principa. Naime, patrijarhova preporuka iz 1990. godine o potre-
bi potvrivanja udotvorstva nije bila samo apel da se ispotuju kanoni
Pravoslavne crkve, ve i racionalizacija njegove politike uzdranosti. Po-
red toga, peticija za kanonizaciju koja je podneta 2003. godine imala je im-
plicitnu politiku dimenziju u vezi s borbom izmeu crkve i liberalne jav-
205
nosti oko seanja na vladiku Nikolaja. akon Rado Mladenovi, koji je
pomogao da se organizuje simpozijum tokom kojeg je peticija napisana je,
za vreme naeg razgovora u leto 2003. godine, nekoliko puta napomenuo
da je kanonizacija predstavljala prkosni in: Oni ga napadaju, a mi smo
odgovorili - kanonizacijom.
Meutim, kao to se vidi iz patrijarhovog miljenja iz 1990. godi-
ne, u crkvenim poslovima veoma je vano da se politike odluke predsta-
ve kao teoloki opravdane, odnosno u sluaju kanonizacije, kao nesto to
je zapravo Boje delo. Branislav Skrobonja, urednik asopisa Kosovo i Me-
tohija, u jednom lanku objavljenom 2002. godine u listu Danas, objanjava
da ljudi nekog mogu proglasiti zata hoe ali u svetitelje ih priisluje
bog. Skrobonja tvrdi da u pravoslavnom hrianstvu (nasuprot rimokato-
likom) o svetosti ne odluuju kongregacije ili ministarstva ve se po u-
dima nad motima po udima posle molitava zakljuuje se da li je neko
svet (Poveli ste se za miljenjem Filipa Kojena, Danas, 31. jul 2002). Isto
tako, u pravoslavnoj crkvi proglaavanju svetaca obino na sednici Arhi-
jerejskog sabora prethodi in epikleze, ili prizivanja Svetog duha, ijem
boanskom uticaju se, u krajnjoj liniji, pripisuje svaka odluka. Prema to-
me, deo postupka kanonizacije podrazumeva teologizaciju argumenata i
konstrukciju, u osnovi politike, odluke kao odluke koja dolazi od Boga i
Svetog duha.
Kao to emo videti, bez obzira na zbivanja u pozadini odlu-ke o
kanonizaciji Velimirovia, predstave o njegovoj svetosti ponuene
javnosti kao razlozi za njegovu kanonizaciju i 'teologizacija' te odluke su,
sami po sebi, indikativni i imaju znaajne ideoloke implikacije.
Velimiroviev navodni doivljaj bogojavljenja tokom zatoenitva
u logoru Dahau odnosi se na dogaaj kada se vladika, prema reima
svojih sledbenika, naao licem u lice s Bogom. Svedoenja brojnih
verodostojnih svedoka koji se pominju u peticiji odnose se na jedan jedini
nepotvreni opis iz druge ruke, koji je 1950-ih dala ruska monahinja po
imenu Milica (koju ponekad nazivaju i Sofija) Zernov, koja se sprijateljila s
Velimiroviem tokom godina koje je proveo u izbeglitvu u Sjedinjenim
Dravama. I sam Velimirovi je, u izjavi koju je dao novinama Chicago
Herald American kada je 1946. godine stigao u Ameriku, pomenuo da je u
logoru Dahau 'otkrio' Boga ('Bishop Reveals Persecution of Church under
Jovan Byford
206
Tito regime', Chicago Herald American, 28. april 1946, str.30).
11
Tokom
poslednjih dvadeset godina seanje Zernovljeve na Velimiroviev opis
bogojavljenja objavljeno je mnogo puta u crkvenim publikacijama i jo se
pominje u govorima i propovedima posveenim vladiki Nikolaju (vidi
Radosavljevi, 1986; Jevti, 2003a, str. 306-307). Na primer, u propovedi
koju je odrao 1987. godine, vladika Amfilohije Radovi je objasnio:
U najtraginijem momentu ne samo njegovog linog ivota nego i
ivota njegovog i mnogih evropskih naroda, za vreme njegovog
zatvorenitva u Dahau, [njigove] oi susrele su se sa samim ivim
Bogom. Kada je jedna divno bogomoljna dua, Sofija Zernov, pitala
posle rata o boravku u Dahau, on joj je odgovorio: U logoru je bilo
ovako sedi u nekom uglu i ponavlja u sebi: - Ja sam prah i
pepeo. Gospode uzmi duu moju! Dua ti se odjedanput vaznosi na
nebo i vidi Boga licem k licu. Ali ne moe da izdri, pa mu
odgovori, ne mogu, vrati me tamo. Zatim ponovo satima sedi i
ponavlja u sebi: Ja sam prah i pepeo. Gospode uzmi duu moju! I
opet te vaznosi Gospod I dodao je tome udesnome
svedoanstvu: - Ukratko, sav ivot koji mi preostaje dao bi, kada bi
to bilo moguno, za jedan dan boravka u Dahau. Sestra Sofija
dodaje da nije mogla da izdri taj pogled, jer gledale su me oi
oveka koji se susreo s Bogom lice u lice (Beseda Episkopa
banatskog Amfilohija, Glas crkve, 1987, broj 3, str. 33).
Prema tradiciji hrianskog misticizma takve vizije i prikazanja u
kojima se dua u trenutku zatekne u prisustvu boanstva, nesvesna svog
prirodnog okruenja i kada Bog otkriva uzviena saznanja umu i dui i
otkriva boanske misterije smatraju se manifestacijama posebne
harizme neobinog dara koji dokazuje da je onaj koji ga poseduje bio
dodirnut rukom Boijom (Freze, 1991, str. 51). Kao takav, on predstavlja
'oznaku kredibiliteta' svetitelja. Meutim, izuzetno je vana injenica da
se u ranim opisima Velimirovievog mistinog iskustva u logoru Dahau,
ukljuujui i gore pomenuti citat, bogojavljenje ne pominje kao dokaz da
je srpski vladika obdaren boijom milou. U stvari, ono je upotrebljeno
zato da se Velimirovi predstavi kao vernik koji je prieljkivao i radovao

11
I u ovom lanku se spominje da je vladika proveo etiri godine u
Dahau, i da su ga iz logora oslobodili ameriki vojnici, to jo jednom ukazuje na
mogunost da je po dolasku u Ameriku sam Velimirovi promovisao verziju svoje
biografije koja ga predstavlja kao rtvu nacistikog terora.
207
se ivotu u nematini, tekoama i patnji i ije su vrline, strpljenje, vrstina
vere i hrabrost odolele iskuenjima i patnjama ovozemaljskog postojanja.
Svedoenje Zernovljeve predstavljalo je deo opteg prikaza o Velimi-
rovievom muenitvu u logoru Dahau, koji smo analizirali u glavi 3.
Meutim, posle patrijarhovog poziva za boansku potvrdu
svetosti vladike Nikolaja 1990. godine, bogojavljenje je postepeno poelo
da se koristi upravo za izgradnju verodostojnosti vladike kao primaoca
boanskog posredovanja. U stvari, navodni susret sa Svevinjim u logoru
Dahau je u hagiografijama predstavljen kao centralni dogaaj u ivotu
Velimirovia koji ga je preobratio u istinskog mistika, udotvorca i Bojeg
oveka. To nije nikakvo iznenaenje ako se ima u vidu da je u
hrianskom svetu rasprostranjeno verovanje da se nebeske vizije i
privienja kakve opisuje Zernovljeva pojavljuju sa odreenim ciljem, kao
uvod za dalja boanska posredovanja koja slue da vernike preobrate,
inspiriu, poue i potvrde veru u aktivno prisustvo Boga meu njima'
(Freze, 1991, str. 60).
U nekim opisima se navodi da je bogojavljenje preobratilo
Velimirovia u isceljitelja. U jednom govoru iz 1988. godine, u kome se
zaloio za Velimirovievu kanonizaciju, vladika abako-valjevski Jovan
ukazao je na posebne moi svog strica i povezao ih sa dogaajem u logoru
Dahau:
Posle rata govorio je da nikada nije bio blii Bogu nego tada, da
nikada nije oseao boga u svojoj blizini kao tada i da me se ta srea
vie nikada nije ponovila. Posle Dahaua a za vreme boravka u Beu,
Vladika je u bekoj crkvi blagoslovio jednu teko bolesnu Srpkinju i
poeleo joj ozdravljenje i bolesnica je ozdravila, posle mnogih
godina teke bolesti (J. Velimirovi, Crtice iz ivota Vladike
Nikolaja, Glas crkve, 1991., broj 2, str. 25).
Vladika Jovan je, u tom istom govoru, ponovio da veruje u
Velimirovievo udotvorstvo jer, ak i posle njegove smrti, 'mnogi
poboni ljudi i ene u zemlji molili su se Vladiki Nikolaju kao svetome i
dobijali isceljenja (str. 22). U razgovoru koji je obavljen u okviru ovog
istraivanja, akon Rado Mladenovi takoe je pomenuo isceliteljske
moi motiju vladike Nikolaja. Mladenovi je opisao kako je 1991. godine
nakon prenoenja Velimirovievih ostataka u Srbiju, grupa monahinja i
monaha bila zaduena da moti opere crnim vinom kao to to zahteva
Jovan Byford
208
protokol. Monahinje su navodno sav onaj prah stavile u zaveljaje, i
zatim podelile bolesnima i nemonima kao blagoslov za isceljenje.
Protojerej Milan Jankovi u svojoj nedavno objavljenoj knjizi tvrdi da
postoje pismeni dokazi o nekoliko udesnih isceljenja njegovim
bogougodnim molitvama (Jankovi, 2004, str.42; opisi isceljenja mogu se
nai kod Jankovia, 2003, str.576).
udo o kome je govorio vladika Jovan, a koje se navodno
dogodilo u Beu, prvi put je zabeleeno 1969. godine u malo poznatoj
knjizi Stefana akia, srpskog svetenika iz austrijskog grada Graca.
aki je priu o ovom dogaaju ispriao u jednom lanku u Glasu crkve
1986, a zatim ponovo 1987. godine i na taj nain oiveo predstavu o
Velimiroviu kao iscelitelju. aki je to opisao ovako:
Dogaaj se desio u Beu, u Srpskoj pravoslavnoj crkvi svetog Save,
u Fajt gase br. 3 u jesen 1944 godine, kada je episkop Nikolaj sa
patrijarhom Gavrilom Doiem, pod jakom Nemakom straom, na
putu za Dahau, bio doveden u ovu crkvu, da bi se pomolio bogu i
Svetom Savi za svoj porobljeni narod. ena se zvala Natalija Stani i
bila je crkvenjak i pojac u toj crkvi. Nju je episkop Nikolaj osenio
krstom i namazavi je svetim uljem, uz rei: Po veri tvojoj neka ti
bude, molitvama svetog oca Nikolaja iscelio od teke bolesti, to
nisu mogli mnogi lekari da uine. Da, da, da, na veliki Vladika
Nikolaj bio je, ne samo na najugodniji teolog i pisac, na nedostini
besednik, na najznamenitiji crkveni velikodostojnik, ve evo i
udotvorni iscelitelj, a to mogu biti samo svetitelji, ukraeni
svetiteljskim oreolima! (protosinel dr Stefan aki; Prepis pisma
upuenog urednitvu Veernjih Novosti Glas crkve, broj 1, 1987, str.
76-77; originalno svedoanstvo objavljeno 1986. godine koje sadri
iste tvrdnje, pojavljuje se i kod Jankovia, 2003, str. 577).
Otkako je akievo svedoenje ponovo pomenuto 1986. godine,
ovaj primer isceljenja je mnogo puta navoen u crkvenoj literaturi.
Zanimljivo je da se u raznolikim, i esto vrlo detaljnim, verzijama ove
prie pojavilo neslaganje oko datuma kada se udo dogodilo. akievo
svedoenje smeta ovaj dogaaj u jesen 1944. godine, kada je episkop
Nikolaj, sa patrijarhom Gavrilom Doiem, pod jakom nemakom
straom bio na putu za Dahau. Prema veini kasnijih opisa, ukljuujui i
onaj vladike Jovana iz 1988. godine, ovaj dogaaj se dogodio posle
njegovog boravka u logoru. I Ljubomir Rankovi u svom lanku u
209
Novostima kae da se udo dogodilo poetkom 1945. godine. Piui o
mestima u kojima je vladika boravio posle Dahaua, Rankovi navodi da je
Vladika Nikolaj molitvom iscelio jednu teko bolesnu enu, o emu je
zapisano svedoanstvo u Letopisu crkve (Muenik logora Dahau,
Veernje novosti, 19. jun 2003).
Rankovi je, u razgovoru, takoe rekao da je vladika to doiveo
vraajui se iz logora Dahau. Jedan od razloga to je u veini verzija
ovog dogaaja on premeten posle bogojavljenja u logoru jeste to to se
u kontekstu konstruisanja verodostojnosti vladikine svetosti, opis
Velimirovievih isceliteljskih moi stopio sa priom o bogojavljenju, pa su
ta dva dogaaja objedinjena u jedinstven i dosledan uzroni prikaz.
Jovan Byford
210

Velimirovi kao prorok:
Konstruisanje srpskog Jeremije

Pria o Velimirovievom susretu sa Bogom u logoru Dahau i o
njegovom udotvorstvu koja se uzrono povezuje s bogojavljenjem,
naglasila je znaaj tog perioda u vladikinom ivotu i dala mu snanu
mistinu dimenziju. Verovanje u autentinost bogojavljenja takoe je
uticalo i na percepciju Velimirovievih zapisa iz logora dela Rei srpskom
narodu kroz tamniki prozor.
Kao to je pomenuto u prethodnim glavama, glavna poruka
Velimirovievih zapisa iz Dahaua jeste to da je II svetski rat bio neizbena
posledica sekularizacije bezbonike Evrope. U Reima srpskom narodu,
koje je 1985. godine u Nemakoj prvi put objavio tadanji vladika
zapadnoevropski Lavrentije Trifunovi, Velimirovi traginu sudbinu
Srba za vreme rata pripisuje njihovoj izdaji Boga i hrianskih tradicija
pod uticajem pogubne evropske kulture.
Knjiga Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor je, odmah poto je
objavljena 1985. godine, zaokupila matu Velimirovievih pristalica u
Srbiji, prvenstveno stoga to se njen izrazito antikomunistiki i
antizapadni ton dopao nacionalistima unutar crkve. Tekst je nairoko
prihvaen kao proroansko delo u kojem je autor upozorio u kakvoj mi to
dravi ivimo, i kao da je prorekao Jugoslavija je drava koja je prezrela
Boga, ljudsko pravo, oseanje asti i dostojanstva (Milan Komneni, Sva
nam je zemlja Leli, Glas Crkve, 1991, broj. 2, str. 49). U jednom lanku iz
1993. godine, pominju se proroanstva vladiina koja se odnose na
posledice grenosti zapadne civilizacije i srpskog naroda ukoliko za nju
ostane vezan (Marko Markovi, Pustinjak Ohridski Glas Crkve, 1993, broj
2, str. 26). Kao to je navedeno u Glavi 3, knjiga je protumaena i kao
osuda nacizma. Vladika Amfilohije Radovi je u antievropskoj poruci
knjige video manifestaciju Velimirovievog subverzivnog antifaistikog
211
duha, jer Evropa je i Hitler (Amfilohije Radovi, Bogoljubac i
narodoljubac, Glas Crkve, broj 3, 1991, str. 43).
Radi navodno proroanske prirode ove knjige, Velimirovia su
poredili sa starozavetnim prorokom Jeremijom, koji je decu Izraela
upozorio na katastrofalne posledice koje e odbacivanje Boga imati za
jevrejski narod. U govoru koji je odrao prilikom komemoracije u Leliu
1989. godine, Vuk Drakovi je ovo poreenje formulisao na sledei nain:
Ja bih se, najkrae to je mogue, naroito pozabavio Nikolajem
kao tuiocem. Onim zapravo, jeremijskim plaem njegovim u
nacistikom konc-logoru Dahau, kada suanj iz Lelia, bolno
zamiljen nad udesom i polomom svog naroda, sebi postavlja
pitanje: Ima li srpske krivice za apokalipsis koji nas je zadesio?
Imali smo kolu bez vere, politiku bez potenja, vojsku bez jedinstva
duha, dravu bez bojeg blagoslova optuuje ovaj na Berajev i
na Jeremija (Vuk Drakovi, Paso za Vladiku Nikolaja, Glas
Crkve, 1989, broj 3, str. 71).
Teolog Radovan Bigovi slino tome belei: Na momente nas
[Nikolaj] podsea na starozavetnog proroka Jeremiju koji vie u Duhovnoj
pustinji i nepogreivo prorokuje i predskazuje ta e se desiti Evropi i
njegovom narodu, ako se ne promene. (Radovan Bigovi, Hrianska
filosofija Vladike Nikolaja, Jefimija, broj 2-3, str. 45). Atanasije Jevti
opisuje Velimirovia kao iskrenog narodoljupca ali i jednog proroka
poput, na primer, proroka Mojsija ili Jeremije prema Jevrejskom narodu
(Atanasije Jevti, Kosovska misao i opredeljenje Episkopa Nikolaja, Glas
Crkve, 1988, broj 3, str. 19). ore Jani (1994) belei: I ne znajui za sve
zloine nad Srbima koji su se deavali za vreme Drugog svetskog rata, on
e u Dahau, ispisivati misli koje jednim delom podseaju na Jeremijine
jadikovke nad sudbinom Jevrejskog naroda, a drugim na molitve upuene
Bogu (str.31).
Meutim, tvrdnje o Velimirovievom prorokom daru ne vezuju
se samo za dela napisana u logoru Dahau. Protojerej Milan Jankovi
(2004) u nedavno objavljenoj brouri o Nikolaju Velimiroviu (koju on
naziva bukvar), obrazlae upisivanje vladike u diptih srpskih svetaca
navodei njegovu proroansku re koju je navodno izgovorio 1956.
godine, kada je predvideo da e pad komunizma dovesti do graanskog
rata u kojem e Srbi doiveti stranu tragediju zbog toga to nemaju
Jovan Byford
212
jasan nacionalni program. Hrvati e poiniti zverstva, a podrae ih
Vatikan, dok e papa jo jednom blagosiljati pokolj Srba i uutkati njemu
naklonjene anglosaksonce (str. 42). Ovaj tekst pod naslovom Opomena
Srbima rodoljubima' dobio je odreen publicitet jo 1992. godine, kada je
takoe pozdravljan kao proroki i objavljen na naslovnoj strani asopisa
Pravoslavlje (Proroka re Vladike Nikolaja: Opomena Srbima
rodoljubima Pravoslavlje, 15. februar 1992, str.1). Urednici Pravoslavlja
smatrali su da je opomena koju je autor oznaio kao poverljivu -
naroito relevantna, jer, kako su rekli, Srbiji ponovo preti opasnost sa sve
etiri strane sveta.
Pri tome je znaajno da su gore pomenute napomene o
Velimirovievoj proroanskoj moi i poreenje s Jeremijom koje iz njih
proistie, uglavnom metaforini. Pa ipak, neki svetenici i komentatori
tumae vladikine rei kao proroke u izvornom biblijskom smislu.
tavie, objanjenje Velimirovievog proroanskog dara ugraeno je u
naveliko irenu priu o bogojavljenju. Ba kao se kae da je Jeremija
primio svoj dar kada je Bog ispruio ruku i obdario ga boanskom moi
da predvia budunost (I pruivi Gospod ruku svoju dotae se usta
mojih, i ree mi Gospod: Eto, metnuh rei svoje u tvoja usta, Jeremija 1,8)
tako se i za Velimirovievu proroansku mo, ispoljenu u njegovoj
kontroverznoj knjizi, verovalo da je posledica bogojavljenja u logoru
Dahau.
Vladika Amfilohije Radovi je 1991. godine ovako objasnio
Velimirovieve zapise iz logora:
Niko o Evropi nije pisao ono sto je Nikolaj pisao iza prozora
Dahaua. Njegova knjiga tamo je napisana na klozetskom papiru.
Nikolaj je napisao taj spis koji je potresan, apokaliptiki otkriven
spis i za nae vreme i za zbivanja u Njegovo vreme. Taj spis e
dobiti po svom znaaju u budunosti. Pogotovo za ovaj narod, jer je
on napisan u Dahau tamo gde je Vladika video ivog Boga. To je
ono to je najznaajnije za Vladiku Nikolaja. On je u Dahauu posle
tog vienja iveo kao prorok starozavetni i novozavetni. Opisivao je
i otkrivao unutarnje sile koje pokreu zbivanja na tlu Evrope i
itavog sveta i ukazivao je svome narodu kud je njegov put. Svako
Njegovo pismo napisano u Dahau, to je pismo napisano srpskoj
majci, srpskom mladiu, srpskoj devojci, srpskom detetu i srpskom
mudracu, srpskom filozofu, srpskom pesniku, srpskom dravniku.
213
Jer ta se dogodilo u Dahauu? Tamo je saznao ono najdublje to
moe da se sazna. Tu je saznao i doiveo da je prah i pepeo. I tu ga
je Bog podigao i otkrio mu tajne neizrecive. On kae Bogu: Gospode
ne mogu izdrati, vrati me nazad U Dahau je Vladika Nikolaj
video ivog Boga. I kao takav on je jedan od najznaajnijih svedoka
tog bogovienja. Tog dodira sa ivim bogom najdublje njegovo
unienje, najdublje Njegovo raspee je upravo bilo izvorite
njegovog najdubljeg saznanjaTu je on izgovorio rei koje je
Hristos izgovorio na Golgoti: Boe moj, Boe moj, zato si me
ostavio! Ali je tu dua Njegova vaskrsla i tu mu je sve postalo jasno.
I to to mu je postalo jasno, on je postao svedok toga i bie kao takav
do kraja sveta i veka. (Amfilohije Radovi, Bogoljubac i
narodoljubac, 1991, Glas Crkve, broj 3, str. 43)
U istoj propovedi, Radovi kae da je Velimirovi svedok Boji,
taj Bogovidac, tajnovidac, i prirodovidac' (str. 44).
Navodno boansko poreklo Velimirovievog natprirodnog dara
uvrstilo je njegovu sliku kao Bojeg proroka. U jednom lanku
objavljenom u Glasu Crkve 1993. godine navodi se da je vladika Nikolaj bio
prorok planetarnih dimenzija, ne samo kao ovek koji predvia
budunosti ve kao neko ko ita nacrt Boji, ko razume namere Bojeg
Provienja i sledei od poetka do kraja tu boansku logiku, izvlai
zakljuke koji se nameu ljudima (Marko Markovi, Pustinjak Ohridski,
Glas Crkve, 1993, broj 2, str. 26). Bogojavljenje u logoru Dahau dalo je ovoj
tvrdnji natprirodno poreklo i time ojaalo verovanje da Velimirovi nije
potovan samo kao teolog, pisac i duhovnik ve, takoe, i kao mistik i
posrednik izmeu Srba i Svevinjeg. Ipak je sporno to to je povezivanjem
dela Rei srpskom narodu sa autorovim najdubljim saznanjem u logoru,
pria o Velimirovievom proroanskom daru dala njegovom spornom
delu nezasluenu vrednost i boanski autoritet. Istoriar Bora
Karapandi recimo kae da su Rei srpskom narodu... zasnovane na
Otkrovenju Bojem (govor odran u Klivlendu, Ohajo 1987, naveden u:
Jankovi, 2002b, str. 204).
Sve do nedavno, predstavnici srpske pravoslavne crkve retko su
pominjali antisemitsku dimenziju ove knjige govorei o Velimirovievim
proroanskim moima iskazanim u zapisima iz logora. U skladu sa
optom dinamikom potiskivanja, vladikina kritika Jevreja bila je gurnuta
u stranu. Pohvale proroke prirode dela Rei srpskom narodu bile su
Jovan Byford
214
uglavnom ograniene na optuivanje evropske svetovne kulture i osudu
srpskog naroda koji je, po Velimiroviu, skrenuo sa puta hrianstva.
U isto vreme, popularizacija Velimirovievi zapisa iz logora kao
prorokog dela i za nae vreme i kao zavetanja svim Srbima, neizbeno
je navodila itaoce na originalni tekst u kojem se antisemitiske tvrdnje
otvoreno iznose. ta vie, navedena propoved Amfilohija Radovia
upuuje potencijalne itaoce Rei srpskom narodu na ono to se smatra
najvanijom porukom ove knjige: da iza evropske civilizacije stoje
nekakve unutarnje sile koje Nikolaj, kao Boji svedok, razotkriva u
svom delu. Iako te sile u Radovievom govoru nisu blie odreene,
itaoci e lo uticaj modernog doba i prosveenosti naknadno povezati sa
Jevrejima, koje Velimirovi u svojoj knjizi otvoreno navodi kao tajnu silu
odgovornu za sve neuspehe Starog konitinenta.
Koliko god da su se predstavnici Srpske crkve trudili da skrajnu
temu antisemitizma, autori srpske desniarske antisemitske literature
objavljene tokom protekle decenije nastojali su da maksimalno iskoriste
tvrdnju o proroanskoj moi Velimirovia, i direktno se pozivali na nju
kao podrku svojim otvoreno antijevrejskim stavovima. U knjizi Idejni i
duhovni trovai sa Zapada, Ratibor urevi (1997) tvrdi da ono to ini
Rei srpskom narodu tako vanim delom, jeste to to je u Dahau:
Pouen uvidima Izrailjevih Proroka, Vladika je znao najdublju taj-
nu o svim nesrenim zbivanjima i stradanjima: bio je to Sud Boji
nad obezboenima, izdajnicima i prezirateljima Hrista Boga Smat-
rao je svojom voljom da objavi Boju volju svom narodu (str. 11).
Ove rei ponavljaju osnovni motiv Radovievog govora iz 1991.
godine, ali ga urevi koristi da promovie antisemitske izjave Nikolaja
Velimirovia, ukljuujui tu i tvrdnju da je holokaust predstavljao Boju
kaznu za obezboone i izdajnike Jevreje.
Kakve god da su bile razlike u nainu korienja Velimirovievog
proroanskog dara u glavnim tokovima pravoslavne kulture i
neobuzdanijoj struji hrianske desnice 1990-tih godina, one su, po svemu
sudei, nestale u periodu do njegove kanonizacije 2003. godine. U svom
prilogu za zbornik radova tampan povodom Velimirovieve kano-
nizacije, vladika Amfilohije Radovi pravi direktnu uzronu vezu izmeu
antisemitske dimenzije Rei srpskom narodu i prie o bogojavljenju, slinu
onoj koja se pojavljuje i u knjigama Ratibora urevia. Radovi
215
opravdava sve ono oporo i gorko to on pie, izmeu ostalog i o
Izrailjskom narodu tvrdei da to treba shvatiti u prorokom duhu, kao
pokuaj da se oni otrezne i privedu Bogu. On zatim podsea itaoce da je
novi svetac bio u logoru Dahau gde je Boga vidio i postao ovek koji ga
zna i poznaje (Radovi, 2003, str. 511, naglasak u originalu). U celom
lanku od osam strana, samo je ovih pet rei tampano masnim slovima,
to govori o tome da je Radovi smatrao da upravo ovaj aspekt njegovog
argumenta zasluuje posebnu panju. Kao da je eleo da svima stavi do
znanja da je sve to je Velimirovi napisao u logoru, ukljuujui ak i
njegove najkontroverznije poruke, bilo posledica njegovog susreta s
Bogom, i da je zato van svake sumnje. Ovaj zakljuak je u mnogo emu
logian nastavak retorike interpretativnog poricanja koje smo analizirali u
prethodnoj glavi. Pria o bogojavljenju samo je dala boansko poreklo
navodno 'biblijskom karakteru Velimirovievog antisemitizma.
Velimiroviev estok antisemitski govor opisan kao praktino citat
Bojih rei, ponekad se tretira doslovno kao re od Boga, koji se ukazao
vladiki Nikolaju prilikom njegovog mistinog doivljaja u logoru Dahau.
Ovaj primer, uz brojne druge navedene u ovoj studiji, pokazuje
da je tokom godina retorika potiskivanja i poricanja, koja je postala
osnovna odlika seanja na Nikolaja Velimirovia, zamaglila, ako ne i
sasvim izbrisala, granice izmeu glavne i ekstremnih struja u srpskoj
pravoslavnoj kulturi. to se tie pitanja antisemitizma, apologetska
retorika, koja je uzela maha, uklonila je negativne konotacije ideolokog
stava koji je tradicionalno rezervisan za radikalnu hriansku desnicu i
asimilirala ekstremne ideje u glavni tok pravoslavne kulture. to je
najgore, povezivanjem 'boanskog dokaza' Velimirovieve svetosti s
njegovim kontroverznim delom, opravdavanje antisemitizma postalo je
sastavni deo ne samo seanja na njegov ovozemaljski ivot nego i
proslave njegovog svetiteljstva.

Jovan Byford
216
217
Glava 7

Zakljuak

Od zloina je gora racionalizacija zloina, od greha
apologija greha, od nasilja samoopravdanje nasilja, od rata
vera u pravedni rat. Najvea je krivica i najgora kob, za
pojedinca ili narod, uverenje da nema krivice

(Radovan Bigovi, Od Velikog petka do Uskrsa,
Politika, 30. april 1994, str. 11).

Osnovni cilj ove knjige bio je da istrai dinamiku potiskivanja i
poricanja koje je inilo sastavni deo rehabilitacije vladike Nikolaja
Velimirovia tokom poslednjih dvadeset godina. U njoj smo ispitali razne
diskurzivne i retorike postupke drutvenog pamenja i zaboravljanja,
koji su omoguili da pozitivne predstave o kontroverznom vladiki koje
su tokom komunistike vladavine bile ograniene na relativno
marginalnu grupu okupljenu oko oca Justina Popovia i srpsku dijasporu
na zapadu prodru u javnu sferu i dobiju dominantno mesto u diskursu
seanja na Nikolaja Velimirovia. Pokazali smo da neprekidno divljenje
Nikolaju Velimiroviu podrazumeva rutinsko potiskivanje njegovog
antisemitizma i primenu brojnih strategija poricanja da bi se opravdao,
umanjio i racionalizovao njegov neprihvatljiv odnos prema Jevrejima.
Na prvi pogled, moe se uiniti da su razliite komponente
potiskivanja i poricanja koje smo analizirali u ovoj studiji u suprotnosti
Jovan Byford
218
jedna sa drugom, pogotovu zato to se vojno zaboravljanje spornih
biografskih podataka i njihovo izriito poricanje ili opravdavanje esto
pojavljuju jedno uz drugo. Kao to smo to pokuali da pokaemo u
prethodnim glavama, koegzistiranje ova dva procesa moe se pripisati
injenici da su oni funkcionalno povezani. Odreeni aspekti poricanja,
kao to su kategorino i apsolutno odbacivanje optubi za antisemitizam,
ili odbijanje rasprave o Velimirovievim spornim gleditima, posluili za
skretanje razgovora s neprijatnih tema i na taj nain pomogli potiskivanju
kontroverzi. Nasuprot tome, jedna od najjaih strana mita o muenitvu,
koji lei u sri potiskivanja Velimirovievog antisemitizma, jeste to to
njegovo rutinsko ponavljanje obezbeuje retoriko sredstvo za poricanje
antisemitizma u odgovoru na direktne optube. Kompatibilnost ova dva
procesa se, konano, moe nai u njihovom zajednikom cilju, naime da
obezbede da vladika Nikolaj Velimirovi bude zapamen u pozitivnom
laskavom svetlu, osloboen svih kontroverzi i rasprava.
Istraujui razliite aspekte potiskivanja i poricanja, studija je
ukazala na jedan znaajan vid diskursa seanja - njegovu promenljivost.
Prikazima Nikolaja Velimirovia nedostaje doslednost i narativna
koherentnost. Na primer, u govoru svakodnevnog seanja tvrdnja da je
Velimirovi sve vreme II svetskog rata proveo u nacistikim tamnicama
mirno koegzistira sa navodima da je u tom istom periodu spasao jednu
jevrejsku porodicu od nacista. Tvrdi se da Velimirovievo kontroverzno
delo Rei srpskom narodu kroz tamniki prozor navodno ine uzgredne
beleke koje vladika nije nameravao da objavi, dok se praktino
istovremeno ovaj tekst hvali kao njegovo najvanije delo od skoro
boanskog znaaja. Ova fragmentarna i nepovezana priroda seanja
pokazuje da drutveno pamenje nije odreeno zahtevima narativne
doslednosti i jedinstva strukture tipinim za zvanina istorijska
objanjenja, ve trenutnim argumentativnim potrebama kreatora seanja i
lokalno uslovljenim zahtevima za upravljanje moralnom odgovornou.
Preokupacija prikazivanjem Nikolaja Velimirovia u pozitivnom
svetlu, koja odreuje diskurs seanja na njega, odraava argumentativnu
prirodu drutvenog pamenja. Kao to to primeuje Irvin Zarecka (Irwin
Zarecka,1994), nestalnost seanja je uslovljena uzajamnim dejstvom dve
sile: jedne koja konstruie i odrava moralno preiene prie, i u
ideolokom i u praktinom smislu i njoj suprotne sile, smetene u
219
suparnikom seanju, koja zahteva preispitivanje i poziva na punu
moralnu odgovornost u prikazivanju prolosti (str. 129). U kontekstu
kontroverzi koje okruuju seanje na Velimirovia, prikazi o njegovom
linom ivotu istovremeno su i objanjenja njegovih spornih uverenja.
Predstavljanje Nikolaja Velimirovia u pravoslavnoj kulturi je zato
odreeno prirodom i sadrajem tekue ideoloke konfrontacije sa
liberalnim javnim mnenjem. Seanje na vladiku u kontekstu njegovog
njegove glorifikacije nije neutralna aktivnost, ve orue za intelektualnu
debatu s politikim nabojem (Irwin-Zarecka, 1994, str.129).
Usredsreujui se na retoriki aspekt pamenja, kroz studiju smo
takoe utvrdili da se u istraivanju postkomunistike rehabilitacije
kontroverznih istorijskih linosti ne bi trebalo ograniiti na trostruko
pitanje: Ko ta eli da zapamti i zato? Bilo bi potrebno ispitati i kako se
specifina seanja i vizije prolosti konstruiu i predstavljaju da bi delovali
prihvatljivije od svojih alternativa. Studija seanja trebalo bi da proui
kako odreeni prikazi prolosti neprestano i efikasno podrivaju
alternativne i suparnike verzije, i osvetli kako se konkretna seanja
nameu javnosti kao racionalni, razumni, moralno prihvatljivi i, iznad
svega, istorijski tani prikazi prolosti.
Osim toga, uloga koju kreiranje i odravanje predstave o
Velimiroviu kao o oveku bez predrasuda i ima u odreivanju strukture
i sadraja seanja na njega, ukazuje na jedan vaan aspekat predrasude
istaknut kroz analitiko istraivanje diskursa. Jezik netolerancije i
diskriminacije ne sastoji se jednostavno od negativnih stavova prema
manjinama i stereotipa o njima, ve ukljuuje i argumentaciju u vezi sa
izraavanjem stavova optereenih predrasudom i nainom na koji je
govor retoriki organizovan da bi se izbegla ili porekla optuba za
rasizam (Wetherell & Potter, 1992; Billig, 1990; Rapley, 2001). Zbog toga bi
prouavanje netolerancije trebalo da bude usmereno ne samo na
dominantno predstavljanje rasno, nacionalno ili verski drugog, ve i na
retoriku pravdanja, poricanja i racionalizacije pomou kojih se izbegava
etiketa netolerantnosti i govoru o tom drugom. Istraujui prikazivanje
Jevreja u srpskoj pravoslavnoj kulturi - kroz prizmu seanja na
Velimirovia u ovoj studiju smo razmotrili ne samo ono to Velimirovi
i njegovi sledbenici misle o Jevrejima, ve i mnogobrojne retorike
strategije koje vladikini oboavaoci, kao moralno odgovorni akteri, koriste
Jovan Byford
220
u kontekstu seanja na vladiku Nikolaja kako bi sebe, svog idola, a u
nekim sluajevima ak i celu Srpsku pravoslavnu crkvu i srpski narod,
predstavili kao ljude bez predrasuda. Na taj nain je studija ukazala na
ire ideoloke implikacije kolektivnog seanja. Kroz legitimaciju i
normalizaciju diskreditovane ideoloke tradicije antijevrejske predrasude,
poricanje i potiskivanje Velimirovievog antisemitizma odrava
drutvenu nejednakost i reprodukuje postojei odnos snaga, dok
istovremeno titi od optubi za netoleranciju ideje, simbole i autoritet
dominantne grupe.
U jednom eseju koji je nedavno objavljen u zbirci Teret, David
Albahari govori o razlikama izmeu antisemitizma u Kanadi i u Srbiji. On
kae da najvanija razlika nije u uestalosti ni u intenzitetu antijevrejske
predrasude, ve u injenici da u Kanadi, za razliku od Srbije, postoje
efikasni zakonski propisi koji iako nemoni da u potpunosti iskorene
antisemitizam bar predviaju odgovornost politiara i javnih linosti za
antisemitske izjave i postupke.
Da bi u Srbiji bila stvorena slina klima javne odgovornosti, bilo
bi potrebno, Albahari kae, da elitne institucije u zemlji, a pre svih Srpska
pravoslavna crkva i drava, odlunije odgovore na ispoljavanje
netolerancije prema Jevrejima. Meutim, u zakljuku eseja, Albahari
predstavnicima jevrejske zajednice u Srbiji savetuje sledee:
Jevrejska zajednica bi morala da prihvati neminovnost nekih
razliitih tumaenja (kao u sluaju antisemitskih iskaza u delu
Vladike Nikolaja), jer religija i kultura, kao i sama istorija, esto
imaju dva vida koja, izgleda moraju zajedno da postoje. Ono to je
dobro za jednu stranu, ne mora da bude dobro za drugu, a ukoliko
su obe strane svesne ta to znai drugoj strani i uvaavaju razlike,
onda je mogue i dalje zajedno iveti. A to je ono to je Srbiji danas
najpotrebnije: miran zajedniki ivot, uz uvaavanje i potovanje
razlika, uz spremnost da razumemo druge da bi oni, na kraju,
razumeli nas' (Albahari, 2004, str. 95).
Oigledno je da u cilju olakanja zajednikog ivota hriana i
Jevreja u Srbiji, Albahari predlae kompromisno reenje: crkva bi trebalo
da stane u odbranu Jevreja suoenih sa sve veim brojem antisemitskih
ispada, dok bi Jevreji, za uzvrat, trebalo da zamure na pozitivna
tumaenja antisemitskih stavova vladike Nikolaja i da ih prihvate kao
221
sastavni deo pravoslavne hrianske religije i kulture, koji se moraju
tolerisati u ime liberalne otvorenosti i inter-kulturnog razumevanja.
U ovoj studiji smo, kroz analizu predstavljanja Nikolaja
Velimirovia u srpskoj pravoslavnoj kulturi, nadamo se pokazali
nepraktinost, neizvodljivost i nepoeljnost ovakvog pomirljivog
pristupa smanjenju antisemitizma. Nekritiko oboavanje Nikolaja
Velimirovia i pozitivna tumaenja njegovog kontroverznog dela u
pravoslavnoj kulturi nisu neto to ima periferan znaaj za problem
antisemitizma i zato se ne mogu jednostavno zanemariti radi meu-
sobnog uvaavanja. Seanje na vladiku Nikolaja i bezrezervno divljenje
koje mu se ukazuje predstavljaju najsnaniji ideoloki izvor antijevrejske
predrasude u srpskoj kulturi iz kojeg veliki deo savremenog antise-
mitizma crpi legitimitet i autoritet. Pravei razliku izmeu onog tipa
antisemitizma koji bi crkva trebalo da osudi kao neprihvatljiv i onog koji
bi jevrejska zajednica trebalo da prihvati kao neizbean, Albahari ne
uvia da u savremenoj Srbiji takva razlika u stvari ne postoji.
Osim toga, injenica da David Albahari u svom lanku govori o
hrianskom antisemitizmu kao o nepromenljivom aspektu pravoslavnog
hrianstva, koji Jevreji moraju da naue da prihvate i toleriu, pokazuje
kako je problematina definicija srpsko-jevrejskih odnosa konstruisana
kroz seanje na Nikolaja Velimirovia postala prihvatljiva kao normalna i
neizbena, ak i izvan srpske pravoslavne kulture. Ovo prihvatanje neiz-
benosti hrianskog antisemitizma ima poguban uticaj na meuverski
dijalog, pre svega zato to obezbeuje da se preispitivanje doktrinarnog
stava prema Jevrejima u pravoslavnom hrianstvu ne stavlja na dnevni
red rasprave o hriansko-jevrejskim odnosima.
U etvoroasovnom razgovoru koji sam u leto 2003. godine vodio
s akonom Radoem Mladenoviem, na terasi kue u Kraljevu u kojoj je
nekada iveo Nikolaj Velimirovi, Mladenovi je opisao svoj nedavni
susret s poglavarom Srpske crkve, patrijarhom Pavlom:
Pavle, patrijarh na i sveti ovek doao je u Vrnjaku Banju i ja sam
iao da ga posetim. Pitam ga: Vaa Svetosti, kako ste? Vrlo
dobro, donesite, posluite akona, a ike sestre su znale da ja
imam privilegiju jedne popijene rakije kod vladike Stefana u
kabinetu, uvek me sluio jednom rakijom kada doem kod njega.
Skuvaju one kafu pa kau: Vaa Svetosti da posluimo akona
rakijom, a on uti. Vaa Svetosti, hoemo li akonu rakiju. A on
Jovan Byford
222
uti. Ja da bih sada pojaao, Vaa Svetosti, u mom selu kau, kafa
bez rakije to je kao da ovek umre bez svee. O tome se i radi
akone brate, nije ti glavni greh onda kada ga poini nego kada
pone da trai opravdanje za njega. To je na patrijarh Pavle.'
To je bila jedna od nekoliko anegdota o srpskom patrijarhu koje je
Mladenovi ispriao tokom razgovora, u nameri da poglavara Srpske
crkve predstavi kao pobonog i visoko moralnog oveka koji svojim
jednostavnim nainom miljenja odraava tradicionalnu mudrost i
duhovitost srpskog naroda. Pa ipak, ova pria koja je akonu bila vrlo
zabavna, nenamerno je ukazala na glavni problem u vezi sa seanjem na
Nikolaja Velimirovia u pravoslavnoj kulturi, to je bila glavna tema i
naeg razgovora i ove knjige.
Problem istrajavanja srpskog antisemitizma u pravoslavnoj
kulturi ne lei u gresima vladike Velimirovia. Iako se rasprave izmeu
razliitih zajednica seanja u Srbiji danas velikim delom odnose na to da
li je Velimirovi bio antisemita ili nije, to pitanje ima mali praktian
znaaj. Velimirovi je iveo i radio u prvoj polovini XX veka i dostigao
vrhunac svoje karijere u periodu izmeu dva svetska rata. To je bilo
vreme kada je zavereniki antisemitizam bio u zenitu svoje svetske
popularnosti, a antijevrejske pogrde po Biligovim (Billig, 1987) reima
predstavljale pristojan nain konverzacije u nejevrejskom drutvu (str.
250). Pored toga, prezir prema Jevrejima bio je rutinska pojava u
hrianskoj teologiji, liturgijskoj praksi i crkvenom ivotu irom
hrianskog sveta. U jednoj vatikanskoj poslanici iz 1938. godine, u kojoj
je, pomalo paradoksalno, kritikovano donoenje antisemitskih zakona u
Italiji, kae se da su Jevreji ubili svog Spasioca i Kralja i na sebe prizvali
gnev Boiji i boansko prokletsvo koje ih je osudilo da veito lutaju
licem zemlje. U istom dokumentu Jevreji su optueni za promovisanje
revolucionarnih pokreta koji imaju za cilj da unite drutvo i izbriu iz
ljudskih glava potovanje i ljubav prema Bogu (navedeno prema:
Goldhagen, 2002, str. 85). Ove antisemitske izjave gotovo su identine
onima koje je Velimirovi napisao est godina kasnije u svojim Reima
srpskom narodu. Vladika Nikolaj je, ba kao i autori poslanice, iveo u
svetu koji je postojao pre nego to je post-holokaustovski politiki moral
opravdano ograniio izraavanje netolerancije i potisnuo antisemitizam
na margine politikog diskursa. Zato injenica da u Velimirovievom delu
223
nailazimo na govor antisemitizma nije neobina, iako baca senku na
njegov integritet, jer mnogi od njegovih savremenika koji moda nisu bili
tako visoko obrazovani, puni znanja i elokventni kao to je, po prianjima,
bio Nikolaj, ipak su, iako isto toliko odani svojoj veri i svom narodu,
zauzeli odnos prema Jevrejima koji je za svaku pohvalu i prihvatili
politiki stav koji je, nasuprot Velimirovievom, bio nedvosmisleno
antifaistiki.
Glavni problem u savremenim hriansko-jevrejskim odnosima
u Srbiji ne lei u tome kakav je Velimirovi zaista bio, ve u tome kako je
zapamen, kao i u nekritikom oboavanju vladike. Problem se ogleda u
pokuajima da se odobre i opravdaju njegovi stavovi prema Jevrejima i da
se predstave kao normalni, prihvatljivi ili neizbeni. Nespremnost
crkvenih vlasti da se pozabave kontroverzama koje okruuju njegovo
pisano delo zamagljuje granice izmeu ekstremne struje i glavnih tokova
u Srpskoj pravoslavnoj kulturi, i naj taj nain omoguava irenje
antijevrejske predrasude i pothranjuje politiki ekstremizam. tavie, zbog
ogromnog kulturnog prostora koji se daje komemoracijama i proslavama
ivota i dela Nikolaja Velimirovia, problematino tumaenje hriansko-
jevrejskih odnosa, koje se ukorenilo u diskurs pamenja, nije vie samo
latentan aspekt Srpske pravoslavne kulture. Ono nije samo prikrivena
karakteristika verskog obreda skrivena u tekstovima Svete liturgije ili u
ezoterijskim teolokim napisima. Opravdavanje, trivijalizacija i poricanje
antisemitizma, koji doprinose njegovoj legitimizaciji, utkani su u rutinu
pamenja i ugraeni u komemorativne govore, knjige, lanke, propovedi i
svakodnevni govor o novom srpskom svecu i naveem duhovnom
autoritetu u Srbiji.
Konano, kakva moe biti uloga knjige kao to je ova u Srbiji
danas? Kantajner (Kantsteiner, 2002) kae da dinamika promene
kolektivnog pamenja sadri interakciju tri faktora. To su: (1)
intelektualne i kulturne tradicije koje oblikuju nae predstave o prolosti;
(2) kreatori seanja koji selektivno usvajaju ove tradicije i manipuliu
njima; i (3) publika koja koristi, ignorie ili menja ponuene verzije
prolosti. Ova studija verovatno nee znaajno doprineti promeni verskih
i drutvenih tradicija koje podstiu seanje na Velimirovia, ba kao ni na
motive i elje kreatora seanja u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i hrianskoj
desnici. Meutim, knjiga svoju praktinu primenu moe nai u okviru
Jovan Byford
224
tree komponente kreiranja seanja. Otkrivajui ideoloku i retoriku
dinamiku u pozadini kolektivnog seanja na Nikolaja Velimirovia, ova
studija je u osnovi pokuala da podrije iroko prihvaene tvrdnje da
vladika Nikolaj nije mogao biti antisemita zato to je bio u Dahau, zato
to nema antisemitizma u pravoslavnoj crkvi, zato to je on spasavao
Jevreje ili zato to je govorei o Jevrejima samo citirao Bibliju. Analizom
retorike koja se koristi za ouvanje Velimirovieve reputacije, i
dekonstrukcijom dominantnih mitova seanja, pokuali smo zapravo da u
memorijalni diskurs unesemo subverzivna znaenja, i ponudimo
argumentativna sredstva koja bi mogla da potpomognu osporavanje
jedne nepoeljne dimenzije savremenog srpskog pravoslavnog zdravog
razuma.
225
Reference

Albahari, D. (2004). Teret. Beograd: Forum Pisaca
Alexander, S. (1979). Church and state in Yugoslavia since 1945.
Cambridge: CUP.
Allport, G.W. (1954). The Nature of Prejudice. Reading, Mass: Addison
Wesley.
Anon. (2000). Novi Svetenomuenici i Muenici Pravoslavne Crkve.
Cetinje: Svetigora.
Augoustinos, M., Lecouteur, A., Soyland, J. (2002). Self-sufficient
arguments in political rhetoric: constructing reconciliation and
apologizing to the Stolen Generations. Discourse and Society, 13 (1),
105-142.
Bartlett, F. (1932). Remembering: a Study in Experimental and Social
Psychology. Cambridge: CUP.
Baum, G. (1974). Introduction, u: R. Ruether, Faith and Fratricide: The
Theological Roots of Antisemitism. New York: Seabury.
Bauman, Z. (1991). Modernity and the Holocaust. New York: Cornell
University Press.
Berben, P. (1975). Dachau 1933-1945: The Official History. London: The
Norfolk Press.
Bieber, F. (2002). Nationalist Mobilization and Stories of Serb
Suffering. Rethinking History, 6, Issue 1, 95-110.
Bigovi, R. (1998). Od Sveoveka do Bogooveka: Hrianska filosofija
vladike Nikolaja Velimirovia. Beograd: Drutvo Raka kola.
Billig, M. (1982). Ideology and Social Psychology. Oxford: Blackwell.
Billig, M. (1987) Arguing and Thinking: a Rhetorical Approach to Social
Psychology. Cambridge: CUP.
Billig, M. (1990). Ideology and Opinions: Studies in Rhetorical Psychology.
London: Sage
Billig, M. (1997a). The dialogic unconscious: psychoanalysis,
discursive psychology and the nature of repression. British Journal of
Social Psychology, 36, 139-159.
Billig, M. (1997b). From codes to utterances: cultural studies,
discourse and psychology, u: M. Ferguson & P. Golding (Eds.).
Cultural Studies in Question. London : SAGE
Jovan Byford
226
Billig, M. (1999a). Freudian repression: conversation creating the
unconscious. London: Sage.
Billig, M. (1999b). Commodity fetishism and repression: reflections of
Marx, Freud and the psychology of consumer capitalism. Theory and
Psychology, 4, 11-47.
Bogdanovi, M. (1931). Knjievne Kritike I. Beograd.
Borkovi, M. (1979). Kontrarevolucija u Srbiji. Bograd: Sloboda.
Bower, G.H. (1990). Awareness, the unconscious and repression, u: J.
L. Singer (ur.) Repression and Dissociation. Chicago: University of
Chicago Press.
Boyer, P.J. (2004). The Jesus War: Mel Gibsons Obsession, u: R.
Rosenbaum (ur.) Those Who forget the Past: The Question of Anti-
Semitism. New York: Random House.
Burke P. (1989). History as social memory, u: T. Butler (ur.), Memory:
History, Culture and the Mind. New York: Blackwell.
Burr, V. (2003). An Introduction to Social Constructionism (2
nd
Edition).
London: Routledge.
Byford, J. (2002). Christian Right-Wing Organizations and the
Spreading of Antisemitic Prejudice in Post-Miloevi Serbia: The Case
of the Dignity Patriotic Movement. East European Jewish Affairs, 33( 2),
43-60.
Byford, J. (2003). Antisemitism and the Christian Right in Post-
Miloevi Serbia: From Conspiracy Theory to Hate Crime, Internet
Journal of Criminology, 1, 1-27.
Byford, J. and Billig M. (2001). The Emergence of Antisemitic
Conspiracy Theories in Yugoslavia During the War with Nato.
Patterns of Prejudice, 34 (4), 51-63.
Carroll, J. (2002). Constantines Sword: The Church and the Jews. Boston:
Houghton Mifflin.
Chesler, P. (2003). The New Antisemitism: Current crisis and what we
must do about it. San Francisco: Jossey-Bass.
Cohen, P.J. (1996). Serbias Secret War: Propaganda and Deceit of History.
College Station: Texas A&M.
Cohen, S. (2001). States of Denial: Knowing About Atrocities and
Suffering. Cambridge: Polity Press.
Cohn, N. (1957). Warrant for Genocide: the myth of the Jewish world
227
conspiracy and the Protocols of the Elders of Zion. London: Secker and
Warburg.
Dillon, G. L (1991). Contending Rhetorics: Writing in Academic
Disciplines. Bloomington: Indiana University Press.
orevi, M. (1996). Povratak propovednika. Republika, No. 143-144,
July 1996.
orevi, M. (1998). Znaci Vremena [Sign of the times]. Beograd: In
Press.
orevi, M. (2003). Srpska organisticka misao, u: Srpska konzervativna
misao, Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, 5-33.
urevi, R. (1997). Idejni i duhovni trovai sa zapada. Beograd: Ihtus
pres.
urevi, R. (2002). Svetosavski Nacionalizam u Judeomasonskom
Okruenju Beograd: Ihtus pres.
urevi, R. (2003). Utemeljitelji Svetosavskog Nacionalizma: Vladika
Nikolaj, Ava Justin and Dimitrije Ljoti. Beograd: Ihtus pres.
Dakovi, M. (1990). Memoari Patrijarha Gavrila Doia. Beograd:
Sfairos.
Domi, V. (2003). Prilozi za biografiju Sv. Vladike Nikolaja u II
Svetskom ratu, u: A. Jevti (ur.), Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i iki.
Kraljevo: Sveti Manastir ia.
Edwards, D. (1997). Discourse and Cognition. London: Sage.
Edwards, D. (2000). Extreme Case Formulations: softeners,
investment, and doing nonliteral, Research on Language and Social
Interaction, 33(4), 347373.
Foxman, A.H. (2003). Never Again? The Threat of New Antisemitism. San
Francisco: Harper.
Freidenreich, H.P. (1979). The Jews of Yugoslavia: A Quest for
Community. Philadelphia: Jewish Publication Society of America.
Freud, S. (1914). On the history of the psycho-analytic movement.
Complete Psychological Works of Sigmund Freud (Standard Edition), Vol.
14, 7-66.
Freud, S. (1916). Introductory lectures on psycho-analysis. Complete
Psychological Works of Sigmund Freud (Standard Edition), Vol.15, 9-239.
Freud, S. (1933). New introductory lectures on psycho-
analysis.Complete Psychological Works of Sigmund Freud (Standard
Jovan Byford
228
Edition), Vol. 22, 5-182.
Freud, S. (1940). An outline of psycho-analysis. Complete Psychological
Works of Sigmund Freud (Standard Edition), Vol. 23, 144-207.
Freze, M. (1991). The Making of Saints. Huntington, Indiana: Our
Sunday Visitor.
Gavrilovi, . (1998). Srpska jeremijada, u: N. Velimirovi, Poruka
srpskom narodu kroz tamniki prozor. Beograd: Svetosavska knjievna
zadruga.
Goldhagen, D. (2002). A Moral Reckoning. The Role of the Catholic
Church in the Holocaust and its Unfulfilled Duty of Repair. New York:
Alfred A Knopf.
Gur-Zeev, I. & Papp, I. (2003). Beyond the destruction of the others
collective memory. Theory, Culture and Society, 20 (1), 93-108.
Gurevich, A. (1995). The Orthodox view of the Jews and Judaism.
Religion, State and Society, 23 (1), 53-56.
Hackel, S. (1998). The relevance of western post-Holocaust theology to
the thought and practice of the Russian Orthodox Church. Sabornost,
20 (1), 1-12.
Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji (2001). Izvetaj o
antisemitizmu. http://www.helsinki.org.yu/hcs/HCSreports.htm
Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji (2003a). Ljudska prava u senci
nacionalizma: Srbija 2002, Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u
Srbiji.
Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji (2003b). Serbia in the Vicious
Circle of Nationalism. Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u
Srbiji.
Hellig, J. (2002). The Holocaust and Antisemtism: A Short History.
Oxford: Oneworld.
Hentoff, N. (2004). Who Did Kill Christ?, u: R. Rosenbaum (ur.) Those
Who forget the Past: The Question of Anti-Semitism. New York: Random
House.
Heppel, M. (2003). Dord Bel i Nikolaj Velimirovi: Pria o jednom
prijateljstvu. Cetinje: Svetigora.
Hewitt, J.P. and Stokes, R. (1975). Disclaimers, American Sociological
Review, 40, 1-11.
Hilberg, R. (1985). The destruction of the European Jews. London:
229
Holmes & Meier.
Hilberg, R. (1993). Perpetrators, Victims, Bystanders: The Jewish
Catastrophe 1933-1945. New York: Harper Perennial.
Hutchby, I. & Wooffitt, R. (1998). Conversation analysis: principles,
practices and applications. Cambridge : Polity Press.
Iganski, P. & Kosmin, B. (2003). The New Antisemitism? Debating
Judeophobia in the 21st Century. London: Profile Books.
Irwin-Zarecka, I. (1994). Frames of Remembrance: The Dynamics of
Collective Memory. New Brunswick/NJ: Transaction Books.
Isaac, J. (1964). The Teaching of Contempt. New York: Holt, Reinhart &
Winston.
Jani, .J. (1994). Hadija venosti. Beograd: Hrast.
Jani, .J. (1999). U pepelu oajan sedei. Sveti Knez Lazar, 7, 109-142.
Jankovi, M. (2002a). Episkop Nikolaj: ivot, misao i delo, Knjiga I.
Valjevo: Eparhija abako - Valjevska.
Jankovi, M. (2002b). Episkop Nikolaj: ivot, misao i delo, Knjiga II.
Valjevo: Eparhija abako - Valjevska
Jankovi, M. (2003). Sveti Episkop Nikolaj: ivot, misao i delo, Knjiga III.
Valjevo: Eparhija abako - Valjevska.
Jankovi, M. (2004). Sveti Nikolaj Srpski: od roenja do kanonizacije.
Valjevo: Valjevo Print.
Jedlicki, J. (1999). Historical memory as a source of conflicts in Eastern
Europe. Communist and Post-Communist Studies, 32, 225-232.
Jevti, A. (2003a). Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i iki. Kraljevo: Sveti
Manastir ia.
Jevti, A. (2003b). Tri kruga napada na vladiku Nikolaja, u: A. Jevtic
(ur.), Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i iki. Kraljevo: Sveti Manastir
ia.
Jones, J.M. (1972). Prejudice and Racism. Reading Mass.: Adison-
Wesley.
Jovanovi Stoimirovi, M. (2003). Nikolaj Velimirovi (1880-1956), u:
V. Dimitrijevi i G. Veljkovi (ur.) Zlatousti propovednik vaskrsloga
Hrista. Kragujevac: Duhovni Lug.
Judah, T. (2000). The Serbs: History, Myth and the Destruction of
Yugoslavia. New Haven: Yale University Press.
Kansteiner, W. (2002). Finding meaning in memory: a methodological
Jovan Byford
230
critique of collective memory studies. History and Theory, 41, 179-197.
Kosidowski, Z. (1998). Prie evanelista. Beograd: IP Book Marso.
Kosti, B. (1991). Za istoriju naih dana: odlomci iz zapisa za vreme
okupacije. Beograd: Nova Iskra.
Kosti, V. (2003). Episkop Vasilije banjaluki i iki. Kraljevo: Episkopija
ika.
Krivulyin, V. (2001). Muenici, strastotrpci i borci. Republika, Nos. 252-
253, p. 20.
Krsti, N. (2002), Pobediti ili nestati. Beograd: Rivel Co.
Kulji, T. (2002). Istoriografski revizionizam u poslesocijalistikim
reimima, u S. Biserko (ur.) Balkanski raomon, Helsinke sveske br.11.
Beograd: Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji.
Lang, G.E. & Lang, K.L. (1988). Recognition and renown: the survival
of artistic reputation. American Journal of Sociology, 94(1), 78-109.
Lazarevi, . (2003). Predanjski karakter molbe Svetom arhijerejskom
saboru SPC za saborno proslavljanje Sv. Nikolaja ikog, Logos, 237-
242.
Lawler, M. (2004). Sectarian Catholicism and Mel Gibson. Journal of
Religion and Society, 6, http://moses.creighton.edu/JRS/toc/2004.html
Lebl, . (2001). Do konanog reenja: Jevreji u Beogradu, 1521-1942.,
Beograd: igoja.
LeCouteur, A & Augoustinos, M. (2001). The Language of Prejudice
and Racism, u: Augoustinos, M. & Reynolds, K.J. (Eds.).
Understanding Prejudice, Racism and Social Conflict. London: Sage.
Maier, C.S. (1997). The Unmasterable Past: History, Holocaust and
German National Identity. Cambridge, MA: Harvard University press.
Marcuse, H. (2001). Legacies of Dachau: Uses and Abuses of a
Concentration Camp 1945-2001. Cambridge, CUP.
Marti, M. (1980). Dimitrije Ljoti and the Yugoslav National
Movement Zbor, 1935-1945. East European Quarterly, 16 (2), 219-239.
Middleton, D. & Edwards, D. (1990). Collective remembering. London :
Sage
Mila, N. (1905/1999). Pravoslavno Crkveno Pravo. Cetinje: Conteco.
Mileusni, S. (2003). Sveti Srbi. Birmingham, U.K.: Lazarica Press.
Milosavljevi, O. (2002). U tradiciji nacionalizma. Beograd: Helsinki
odbor za ljudska prava u Srbiji
231
Misztal, B.A. (2003). Theories of Social Remembering. Milton Keynes:
OUP.
Muller, J-W. (2002). Memory and War in Post-War Europe: Studies in the
Present of the Past. Cambridge: CUP.
Najdanovi, D. (2001). U Senci Vladike Nikolaja. Beograd: Arho.
Novick, P. (2001). The Holocaust and Collective Memory. London:
Bloomsbury Press.
Olick J.K. & Robbins, J. (1998). Social Memory Studies: From
Collective Memory to the Historical Sociology of Mnemonic
Practices. Annual Review of Sociology, 24, 105-40.
Olick, J.K. (1999). Collective memory: the two cultures. Sociological
Theory, 17, 332-348.
Pareanin, R. (1971). Drugi Svetski Rat i Dimitrije V. Ljoti. Minhen:
Iskra.
Pavle, Patrijarh srpski (1998) Neka pitanja nae vere. Beograd: Izdavaki
fond Arhiepiskopije Beogradsko-Karlovake.
Pawlikowski, J.T. (2004) Christian Antisemitism: Past History, Present
Challenges. Journal of Religion and Society, 6,
http://moses.creighton.edu/JRS/toc/2004.html
Perica, V. (2002). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav
States. Oxford: Oxford University Press.
Petranovi, B. (1983). Revolucija i Kontrarevolucija u Jugoslaviji: 1941-
1945. Beograd: Narodna Knjiga.
Pipes, D (1998). Conspiracy: How the Paranoid Style Flourishes and Where
it Comes From. New York: The Free Press
Poliakov, L. (1974). The History of Antisemitism (4 Vols.). London:
Routledge & Kegan Paul.
Poliakov, L. (1987). The topic of the Jewish conspiracy in Russia (1905-
1920), and international consequences, u Graumann, C.F. &
Moscovici, S. (ur.), Changing Conceptions of Conspiracy. New York:
Springer-Verlag.
Pomerantz, A. (1986). Extreme case formulations: A way of
legitimizing claims. Human Studies, 9, 219229.
Popov, N. (1993). Srpski populizam od marginalne do dominantne
pojave. Vreme, No.133, specijalni dodatak.
Popovi, J. (1998) Besede na parastosu Vladici Nikolaju Lelikom. Valjevo:
Jovan Byford
232
Manastir elije.
Potter, J. (1996). Representing Reality: discourse, rhetoric and social
construction. London: Sage.
Radi, R. (1996). Crkva i srpsko pitanje, u: N. Popov (Ur.) Srpska
strana rata. Beograd: Republika. (novo izdanje 2002, Samizdat B-92)
Radi, R. (2002). Drava i verske zajednice 1945-1970. Beograd: Institut
za noviju istoriju Srbije.
Radi, R. (2003). Verska elita i modernizacija tekoe pronalaenja
odgovora, u: L.Perovi (ur.) Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20.
veka: 3. Uloga elita. Beograd: izdanje autora.
Radosavljevi, A. (1986). Novi Zlatousti . Beograd: Atanasije Jevti.
Radosavljevi, A. (2003). ivotopis Svetog Vladike Nikolaja, u: A.
Jevti (ur.), Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i iki. Kraljevo: Sveti
Manastir ia.
Radosavljevi, J. (2003). ivot i Stradanje ie i Studenice pred rat, pod
okupacijom i posle rata. Novi Sad: Beseda.
Radovi, A. (2003) Bogoovjeanski etos Vladike Nikolaja, u: A. Jevti
(ur.), Sveti Vladika Nikolaj Ohridski i iki. Kraljevo: Sveti Manastir
ia.
Ramet, S.P. (1999). The Radical Right in Central and Eastern Europe Since
1989. University Park, PA: Pennsylvania State University Press
Rapley, M. (2001). How to do X without doing Y: Accomplishing
Discrimination without Being Racist Doing Equity, u: M.
Augoustinos. & K.J. Reynolds (ur.) Understanding Prejudice, Racism and
Social Conflict. London: Sage.
Ravitch, N. (1982). The problem of Christian antisemitism.
Commentary, April, 41-52.
Reeves, F. (1983). British Racial Discourse. Cambridge: CUP.
Rogich, D. (1994). Serbian Patericon. Forestville, CA: St. Paisius Abbey
Press.
Roediger, H. L., McDermott, K. B. & Goff, L. M. (1997). Recovery of
true and false memories: paradoxical effects of repeated testing, u: M.
A. Conway (ur.), Recovered Memories and False Memories. Oxford:
Oxford University Press.
Rosenbaum, R. (2004). Those Who Forget the Past: The Question of Anti-
Semitism. New York: Random House.
233
Rousso H. (1991). The Vichy Syndrome: History and Memory in France
Since 1944. Cambridge, MA: Harvard
Rubenstein, R.L. (1966). After Auschwitz: Radical Theology and
Contemporary Judaism. Indianapolis: Bobbs-Merrill.
Rudnev, A. (1995). Conditions for dialogue between Jews and
Christians in Russia. Religion, State and Society, 23 (1), 11-18.
Ruether, R. (1974). Faith and Fratricide: The Theological Roots of
Antisemitism. New York: Seabury.
Samardi, P. (2004). Episkop Nikolaj i Novi Zavet o Jevrejima. Beograd:
Hrianska Misao.
Saramandi, Z.S. (2004). Sveti Velikomuenik Vladika Nikolaj iki
.Beograd: Tetratron.
Schacter, D.L. (1995). Memory distortion: history and current status,
u: D. L. Schacter (ur.), Memory Distortion: How Minds, Brains and
Societies Reconstruct the Past. Cambridge, Mass.: Harvard University
Press.
Schudson, M. (1989). The present in the past versus the past in the
present. Communication, 11, 105-113.
Sekelj, L. (1995). Vreme Besaa. Beograd: Akademija Nova
Sekelj, L. (1997). Antisemitism and Jewish identity in Serbia after the
1991 Collapse of the Yugoslav State, ACTA No. 12, Vidal Sassoon
International Centre for the Study of Antisemitism.
Sereny, G. (2000). The German Trauma: Experiences and Reflections 1933-
2001. London: Penguin.
Shafir, M. (2002). Between Denial and "Comparative Trivialization":
Holocaust Negationism in Post-Communist East Central Europe.
ACTA No. 19, Vidal Sassoon International Centre for the Study of
Antisemitism, http://sicsa.huji.ac.il/shafir19.htm
Shweder, R.A. & Much, N.C. (1987). Determination and meaning:
discourse and moral socialisation, u: W.M. Kurtines & J.L. Gewirtz
(ur.), Moral Development Through Social Interaction. New York: John
Wiley.
Slijepevi, . (1991). Istorija srpske pravoslavne crkve. Knj. 3, Za vreme
Drugog svetskog rata i posle njega. Beograd: BIGZ.
Stanii, M.M. (1976). Nikolaj: Kratak osvrt na ivotni put i filosofiju
Vladike Nikolaja ikog. West Lafayette, IN: Stanii.
Jovan Byford
234
Stefanovi, M. (1984). Zbor Dimitrija Ljotica, 1934-1945. Beograd:
Narodna Knjiga.
Suboti, D. (1993). Pravoslavlje izmeu Istoka i Zapada u bogoslovnoj
misli Nikolaja Velimirovia i Justina Popovia, u: G. ivkovi (Ur.),
ovek i Crkva u Vrtlogu Krize: ta nam nudi pravoslavlje danas?. Valjevo:
Glas Crkve.
Suboti, D. (1996). Episkop Nikolaj i Pravoslavni Bogomoljaki Pokret.
Beograd: Nova Iskra.
Tabak, Y. (2001). Relations Between the Russian Orthodox Church
and Judaism: Past and Present. Jewish Christian Relations.
www.jcrelations.net/articl1.tabak2.htm
Taylor, G. (1996). Cultural Selection. New York: Basic Books.
Terdiman, R. (1993). Present Past: Modernity and the Memory Crisis
(Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.
The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity (2001), Oxford:
Blackwell Publishers.
Thelen, D. (1989) Memory and American History. Bloomington: Indiana
University Press.
Thompson, J.B. (1984). Studies in the Theory of Ideology. Cambridge:
Polity Press.
Todorova, M. (2004). Balkan Identities: Nation and Memory. New York:
New York University Press.
Tomanic, M. (2001). Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj. Beograd:
Medijska knjiara Krug.
Trachtenberg, J. (1983). The Devil and the Jews. Philadelphia: The
Jewish Publication Society.
Trifunovi, L. (2002). Umesto uvoda, u: M. Jankovi (ur.) Vladika
Nikolaj: ivot, misao i delo, Knjiga I. Valjevo: Eparhija abako
Valjevska.
Trifunovi, L. (1985). Pregovor, u: N. Velimirovi, Poruka Srpskom
Narodu Kroz Tamniki Prozor. Himmulster: Sveanik.
United States Council of Catholic Bishops (2004). The Bible, the Jews,
and the Death of Jesus. USCCB.
Van Dijk, T. (1992). Discourse and the denial of racism. Discourse and
Society, 3, 87-118.
Van Dijk, T. (1993). Elite Discourse and Racism. London: Sage.
235
Van Dijk, T.A (1984). Prejudice in Discourse. Benjamins: Amsterdam.
Van Dijk, T.A. (1987) Communicating Racism: Ethnic Prejudice in
Thought and Talk. Sage: Newbury Park.
Velimirovi, N. (1976). Nove Besede pod Gorom, Sabrana Dela, Knjiga IV .
Dusseldorf: izdava nepoznat
Velimirovi, N. (1998). Poruka Srpskom Narodu Kroz Tamniki Prozor.
Beograd: Svetosavska knjievna zadruga
Velimirovic, N. (2000). Ohridski Prolog. Valjevo: Glas Crkve.
Velimirovi N. (2001). San o Slovenskoj Religiji. Beograd: Slobodna
knjiga.
Volovici, L. (1994). Antisemitism in Post-Communist Eastern Europe:
A Marginal or Central Issue? Analysis of Current Trends in
Antisemitism, no. 5, The Vidal Sassoon International Centre for the
Study of Antisemitism, http://sicsa.huji.ac.il/5leon.htm
Wertsch, J.V. (2002). Voices of Collective Remembering. Cambridge: CUP
Wetherell, M. & Potter, J. (1992). Mapping the language of racism :
discourse and the legitimation of exploitation. London : Harvester
Wheatsheaf.
White, L. (2000). Telling lies: lies secrets and history. History and
Theory, 39, p.11-22.
Wistrich, R. S. (1991). Antisemitism: The Longest Hatred. London:
Mandarin.
Wodak, R. (1991). Turning the tables: antisemitic discourse in post-
war Austria. Discourse and Society, 2 (1), 65-83.
Wood, N. (1999). Vectors of Memory: Legacies of Trauma in Post-War
Europe. Oxford: Berg.
Wooffitt, R (1992). Telling tales of the unexpected: the organization of
factual discourse. Hemel Hempstead: Harvester Wheatsheaf.
Woolgar, S. (1988). Science: the Very Idea. London: Tavistock.
Jovan Byford
236

CIP
,

271.222(497.11)-36:929 Velimirovi N.
323.12(=411.16)(497.11)

,
Potiskivanje i poricanje antisemitizma :
seanje na vladiku Nikolaja Velimirovia u
savremenoj srpskoj kulturi / Jovan Byford ;
[prevod Mira Orlovi, Ljiljana Nikoli].
Beograd : Helsinki odbor za ljudska prava u
Srbiji, 2005 (Beograd : Zagorac). 235
str. ; 24 cm. (Ogledi / Helsinki odbor
za ljudska prava u Srbiji, Beograd ; br
6)

Tira 600. Bibliografija: str. 225-235.

ISBN 867208117X

) , (1880-1956)
)

COBISS.SRID 127662860
237

Jovan Byford, Potiskivanje I Poricanje Antisemitizma

Загружено:

Сведения о документе

Оригинальное название

Авторское право

Доступные форматы

Поделиться этим документом

Поделиться или встроить документ

Параметры публикации

Этот документ был вам полезен?

Это неприемлемый материал?

Авторское право:

Доступные форматы

Jovan Byford, Potiskivanje I Poricanje Antisemitizma

Загружено:

Авторское право:

Доступные форматы

Jovan Byford

Вам также может понравиться