Elizabetansko pozoriste

Kralj Herni VIII raskida sa rimo-katolickom crkvom i tako nastaju protestanti. Uvodjenje protestantske
vere odrazilo se i na pozorisnu umetnost. Sve redje se izvode misterije i drugi saklrani zanrovi u
Engleskoj. Uvode se novi zanrovi sredinom 16. veka - skoske, akademske ili "pravnicke" drame (obrade
rimskih uzora, izvode ih djaci i studenti u skolama, univerzitetima); amtareske predstave se igraju i na
dvorovima (sale pretvorene u privatna pozorista za elitnu publiku). Medju protestantima bilo je i
puritanaca koji su ispoljavali prezir prema pozoristu. Kako su bili veoma strogih moralnih nacela, smatrali
su da pozorista sire nemoral, pa je tako 1572. godine glumcima zabranjen rad, osim ako nisu bili pod
zastitom nekog plemica. Tako nastaju brojne glumacke trupe, u okviru kojih su glumci radili, a dramski
pisci pisal isovja dela koja su postajala vlasnistvo te trupe. Profesionalne trupe: Lord Chamberlain's Men
(kasnije King's Men), Lord Admirals' Man, Queen;s Men; Bilo od 10 do 25 glumaca, nema zena (deca
igraju zene); kontrolu dramskih tekstovca vrse Master of Revels.
U pocetku se igralo u dvoristima gostionicama i arenama za borbu zivotinja; Prvo pozoriste - The
Theater. Ostala bitna pozorista: The Rose, The Hope, The Globe...;
Arhitektura pozorista.
Pozoriste je imalo kruzni oblik i sadrzalo se od tri dela: gledalista sa tri galerije gde je poslednja iznad
sebe imala nastresnicu. Opisuje 2/3 kruga. parter - prazan prostor za stajanje publike; 1/3 kruga zauzima
scena sa proscenijomom, koji duboko zalazi u parter, na tri sprata; unutrasnja scena na prvom nivou u
dubini (skrovista, pecine, intimni prostori), balkon na prvom spratu (zidine, brda balkoni); potkrovlje za
scensku masineriju ili orkestar; Bilo je mesta za 2000 -3000 ljudi. Siromasniji su bili smesteni ispred same
pozornice i na galerijama, dok su bgati imali loze iznad scene.
Pozorine predstave uvek su igrane danju, uglavnom oko 14 asova i trajale su oko dva sata. Nije
postojala nikakva scenografija, niti su glumci koristili rekvizite, osim pojedinih simbolinih predmeta.
Recimo, s obzirom na vreme izvoenja predstava, nosili su svedu da bi doarali nod. Odeda je imala
ogromnu simboliku. Kostimi su bili izuzetno raskoni, a ako su glumili linosti iz vieg stalea, glumci su
nosili skupocenu odedu posutu pravim zlatom. Nosili su plat ukoliko je trebalo da doaraju nevidljivost,
ute arape za zaljubljenost, crnu boju za alost, belu za nevinost Podizanje i sputanje zavese
omogudavalo je brzu smenu scena, pa su predstave bile veoma dinamine.
univerzitetski umovi ueni pisci (Lili, Pil, Grin); stvaraju elizabetansku komediju kombinacija
rimske komedije i domadih moraliteta i interludija (mitoloke teme, verbalna elegancija,
izvetaenost lokalne aluzije radi ulagivanja vlastima);
tragedija osvete tema osvete, razgranata radnja sa scenama nasilja, dva akciona jezgra
(zloin negativnog junaka i osveta pozitivnog: tehnika traganja za dokazima kako bi se
popunila radjna izmeu ove dve take; Lavinijina optuba ispisana tapom na zemlji u Titu
Androniku); pozitivan junak je pasivan, negativni pokrede radnju, ali i rasplet, nesvesno nudedi
priliku za osvetu koja je, esto, surova koliko i poetni zloin; panska tragedija Tomasa Kida
Kristofer Marlou (1564-1593); revolucionarne ideje (odbacuje religiju, renesansna ideja
individualnosti, inspirisanje Makijavelijem) i izuzetno preka priroda (ubijen je u tui u 29. godini);
tragedije Tamerlan Veliki, Doktor Faustus, Jevrejin s Malte, Edvard II
prototip tragikog heroja (u skladu s idealom individualnosti, nesputane slobode): jaka individua, tei
samorealizaciji bez obzira na etike norme (Faustus prodaje duu avolu da bi stekao mod, Tamerlan je
zloinaki osvaja...); na kraju junaci stradaju, ali ne zbog vie pravde, ved zato to njihovi ideali
prevazilaze ljudsku mod tj. zato to je to neminovan udes svakoga; Marlou je indiferentan prema etici
divljenje prema ljudima koji imaju smelosti da tee nemogudem, prezir prema grioj savesti, milosru,
empatiji