1 Osnovne postavke naučno-istraživačkog rada

1.1 Značaj naučno-istraživačkog rada

Nauka doprinosi materijalnom i duhovnom razvoju čovečanstva (značajni pronalasci: vatra, točak,
zemljoradnja, štampanje, barut, mikroskop, telefon, evolucija i td.). Značajna industrijska (predindustrijsko,
industrijsko i postindustrijsko doba) i naučno-tehnička revolucija (mašine rade mnoge poslove koje su u sferi
intelektualnog kod čoveka (rade izvršne funkcije kao i upravljačke)):
 eksplozija – količina znanja
 brzina širenja naučnih saznanja
 specijalizacija nastala kao rezultat naglog uvećanja ljudskog znanja
 multidisciplinarnost i podela rada
 demokratizacija nauke (izlazi iz grupe posvećenih ljudi, internacionalizacija nauke)
 strah od naučnih otkrića (humanost ili zloupotreba)
 potreba za saradnjom
Značaj nauke – povećanje obima proizvodnje, stvaranje novih proizvoda, saznanja i ideja, bolja
organizacija rada, racionalnost i efikasnost, racionalnost opremanja i bolje korišćenje postojeće opreme,
racionalno planiranje, stvaranje uslova za bolji lični i opšti standard. Cilj nauke – da stvori uslove kako bi se
sa što manje, sredstava i vremena postigli što veći rezultati.

1.1.1 Predmet (zadatak) nauke

Predmet nauke je da utvrdi pravilnosti i zakonitosti u nizu pojedinačnih pojava koje se dešavaju u prirodi
i društvu.Da bi mogli otkriti zakone (odnosi pojava u prostoru i vremenu) moramo prikupiti veliki broj
podataka ili činjenica da ih opišemo, sistematizujemo, objasnimo, rastumačimo i izvedemo zaključke. Pored
svoje površinske strane zakoni imaju i svoju suštinsku stranu. Mišljenjem raščlanjujemo stvari na njihove
delove, upoređujemo ih, sagledavamo njihove međusobne odnose, utvrđujemo ono što im je opšte ili
zajedničko.

1.1.2 Podela nauke

Prema UNESCO postoje 3 vrste istraživačkog rada:

 fundamentalna istraživanja – brojne nauke koje ne moraju imati neposrednih praktičnih, odmah
primenljivih rezultata
 primenljivo istraživanje – uvećava znanja koja mogu brzo i lako biti praktično primenjena
 razvojno istraživanje – uporedo se bavi i stvaranjem i praktičnom primenom
''Teorija bez prakse je sterilna, a praksa bez teorije je skupo lutanje''

1.1.3 Metod nauke

Metod nauke se odlikuje primenom istraživačkih postupaka, koji osiguravaju objektivnu istinitost
dobijenih rezultata.

1.1.4 Šta je naučni rad

Naučni rad je intelektualni rad zasnovan na primeni istraživačkih postupaka i logički pravilnog mišljenja,
kome je cilj da utvrdi činjenice i zakonitosti zbivanja u prirodi i društvu, na osnovu kojih se mogu unaprediti
proizvodnja i društveni odnosi, kao i sama nauka.
1.1.5 Planiranje naučnih istraživanja

Ranije je pojedinac talentom i intuicijom birao probleme za istraživanje. Postoje 2. teorije:

 planirana naučna istraživanja na zahtev industrije, poljoprivrede ili državnih organa, odnosno
imenovani određuju predmet istraživanja
 teorija da se naučna istraživanja ne mogu planirati
Nauka treba da se razvija u svom vremenu u okviru društvenih potreba, ali ne treba da padne pod
tutorstvo. Danas se naukom retko bave pojedinci. Zbog širine i potrebe većih znanja to su timovi koje treba
organizovati i koji trebaju da planiraju svoje naučno istraživanje. Planira se objekat istraživanja, pravac
istraživanja, a ne planira se : postavke hipoteze, interpretacije rezultata, stvaranje teorije. Uvek treba dati
prednost originalnim idejama i mislima.

1.1.6 Koordinacija naučnih istraživanja

Brojnost naučnih radnika i institucija angažovanih na istraživanjima zahtevaju ne samo planiranje već i
koordiniranje naučnih delatnosti. Koordinacijom se postiže da se:
 problem rešava kompleksnije i potpunije
 poboljša kvalitet rezultata istraživanja
 izbegne nepotrebna duplikacija radova čime se drugi naučni radnici oslobađaju za druge zadatke
 veća sigurnost u radu
 uspešnije rešavaju naučni problemi
1.2 Izbor teme za naučni rad

1.2.1 Planiranje teme za istraživanje

Početniku u nauci nije poznato šta se može istraživati i na koji način pa mu je potrebna pomoć starijih
naučnih radnika. Naučnu temu odabira mentor u skladu sa kandidatom. U ustanovi u kojoj se puno ljudi bavi
naukom, gde postoji razrađen program istraživanja, nov čovek je uvek dobrodošao jer iz razvijenog naučnog
rada rađa se puno ideja i misli iz kojih stalno proizilaze nove teme za istraživanje. Tamo gde nema naučnog
programa teško se pronalaze nove teme za istraživanje. U takvim sredinama kada dođu novi ljudi teme se
izmišljaju.

1.2.2 Ideja i aktuelnost zadatka

Kada je postavljen zadatak istraživanja treba razjasniti ideju zadatka, tj. šta treba istraživati, koja se
pitanja postavljaju i kakvi se odgovori traže, koje probleme treba rešiti. Rukovodilac početniku ukazuje šta je
novo u preduzetim istraživanjima, šta se može učiniti novim, šta je potrebno dokazati i objasniti. Da bi tema
bila aktuelna rukovodilac mora biti upoznat sa najnovijim rezultatima istraživanja u vezi sa datom temom.
Veliki broj naučnika je postao slavan ne zbog sposobnosti da reši neki problem već zbog mudrosti da ga
izabere.

1.2.3 Naslov teme

Da bi kandidat znao u kom pravcu da usmeri svoja istraživanja i u kom pravcu da proučava literaturu
potrebno je preciznije odrediti naslov teme. Preopširne teme ne određuju preciznije pravac i težište
istraživanja. Tema treba da bude uska i preciznije određena iako se definitivan naslov može dati i kasnije,
nakon proučavanja literature.
1.2.4 Samostalni i timski naučni rad

Magistarski ili doktorski naučni rad mora biti samostalni naučni rad kandidata. Ako tema neće poslužiti
kao magistarski ili doktorski rad onda nju mogu raditi dva ili više naučnika = timski naučni rad. U
savremenoj nauci timski rad je postao nužnost jer naučnici postaju sve uži specijalisti, a problemi i pojave su
složeni pa je za njihovo potpuno sagledavanje i rešavanje potreban veći broj specijalista.
Tipovi timskog rada:
 čitav tim je angažovan na istraživanju jednog projekta gde svaki član ima svoj konkretan zadatak
 radi se kolektivno na jednom naučnom projektu pod rukovodstvom glavnog istraživača
Prednosti timskog rada – radi se zajedno, sposobnosti i sklonosti se dopunjuju, diskutuje se o toku
istraživanja, kritikuju se rezultati, što povlači nove misli i ideje => vredniji rezultati => pouzdaniji zaklučci.
Nedostaci timskog rada: neraščišćeni odnosi u podeli naučnih zadataka => loši međuljudski odnosi
(nema žešćeg neprijatelja od čoveka kome je oduzet ili nepravedno iskorišćen njegov intelektualni rad).

1.2.5 Naučna škola

Uspešan timski rad dovodi do stvaranja naučne škole. Naučnu školu predstavlja naučni kolektiv na čelu
sa rukovodiocem koji je uspeo da stvori zajednički program istraživanja, koji sistematski radi na ostvarivanju
tog programa i koga povezuje jedinstveni naučni rad.
1.3 Metodologija istraživanja

1.3.1 Naučni metod - grčki methodos = put, način, traženje

Naučni metod je postupak koji se primenjuje u istraživanju stvarnosti da bi se saznala istina. Svaka
naučna disciplina ima svoje specijalne naučne metode za istraživanje pojedinih problema.

1.3.2 Naučne činjenice

Naučnik treba da primeni one naučne metode ili metod u svom istraživanju koje će mu omogućiti da što
objektivnije utvrdi naučne činjenice. Naučne činjenice su one činjenice koje doprinose rešavanju
određenog naučnog problema.

1.3.3 Prednost eksperimenta

Do utvrđivanja naučnih činjenica dolazi se posmatranjem i eksperimentom. Posmatranje je ograničeno

čulima te se može stvoriti pogrešna slika o predmetu ili pojavi. S'toga kad god je to moguće treba prikupljati
podatke ili izvoditi eksperimente.
Eksperiment znači objektivno stvaranje jedne pojave da bi se mogla proučiti. Prednost eksperimenta je
u tome što ga možemo izvoditi kad god je potrebno, možemo ga ponavljati pod različitim uslovima i više
puta uključujući ili isključujući razne faktore.

1.3.4 Merenje

Merenjem ili kvantitativnim određivanjem precizno i objektivno se mogu odrediti činjenice. Činjenice se
označavaju brojkama i dr. matematičkim simbolima, što omogućava da se dobijeni rezultati obrade
metodama matematičke ili statističke analize. Pored kvantitativnog merenja postoji i kvalitativno merenje
koje se uglavnom svodi na opis rečima: dobro, loše, lep, ružan, crven i td. => neprecizno i subjektivno – takvi
podaci se ne mogu obraditi.

1.3.5 Naučno objašnjenje

 Zadatak istraživanja nije samo utvrđivanje i opisivanje naučnih činjenica, potrebno je da se one i
objasne (npr. migracija ljudi iz sela u grad = utvrđena činjenica => objasniti razlog zašto ljudi migriraju i
predvideti dalju tendenciju).
U zavisnosti do koje mere želimo tumačiti činjenica i njihove međusobne odnose postoji nekoliko vrsta
naučnog objašnjenja:
 Statističko objašnjenje– kunići sive i bele dlake => u F1 svi imaju sivu dlaku u F2 75 % sa sivim
dlakom (dominantna osobina) i 25% sa belom (recesivna osobina) => zakonitost koja važi kod
biljaka, životinja i čoveka i ispoljava se u odnosu 3:1 – to je samo statističko objašnjenje koje ne
ulazi u pitanje zašto.
 Genetičko objašnjenje – objašnjava način – individue F1 su heterozigotne (Aa) i kao rezultat
redukcione deobe stvaraju se dve vrste gameta A i a koje u slobodnjoj oplodnji u F2 daju
kombinaciju potomaka 3:1.
 Kauzalno objašnjenje – objašnjava šta je uzrok, a šta posledica ove pojave – razdvajanje svojstava
je posledica razdvajanja i slučajnog odlaženja hromozoma na polove u procesu redukcione deobe.
Slobodnom oplodnjom takvih gameta sa haploidnim brojem hromozoma stvaraju se organizmi sa
diploidnim brojem hromozoma, kod kojih s'obzirom na razlici u genetskoj strukturi dolazi do
brojčanog odnosa 3:1.
Naučnim objašnjenjem činjenica dolazi se do saznanja o postojanju veze između činjenica. Ako jedna
pojava nužno sledi iz druge u pitanju je određena zakonitost. Osnovni zadatak naučnih istraživanja je
otkrivanje naučnih zakona.

1.3.6 Naučna hipoteza

Hipoteze su naučni zakoni ili činjenice koji još uvek nisu dokazani. To je predpostavka kojom
objašnjavano izvesne činjenice. U nauci je hipoteza teoretski stav ili zaključak koji ima određen stepen
verovatnoće.
Dekart – prvi je uveo značaj i vrednost hipoteza u nauci. Elementarni oblik hipoteze je stav. Ukoliko se
hipooteza oslanja na druge hipoteze, utoliko je ona manje izvesna, a ako se oslanja na teorije i zakone utoliko
je izvesnija. Hipoteza treba da ima određenu verovatnoću, da bude logična, neprotivrečna, da je realna, da
omogućava izvesne dedukcije (izvođenje izvesnih stavova -zaključaka), da da rešenje problema.

1.3.7 Naučni zakoni i naučna teorija

Ako se hipotetički opšti stav potvrdi i pokaže se da ne može biti oboren onda on postaje zakon. Zakoni
nisu nepromenljivi, menjaju se u slučajevima kada se otkriju neotkrivene relevantne činjenice.
Viši i složeniji oblik naučnog objašnjenja raspoloživih činjenica je naučna teorija. Teorija obično
postaje od neke obuhvatne hipoteze, kada ova bude potvrđena. Teorija na celovit način objašnjava neko
područje predmeta ili pojava, a uključuje u sebe izvesne osnovne pojmove, druge izvedene pojmove, kao i
zakone i druge stavove.

1.3.8 Opšte metode istraživanja

U naučnoj metodi sažete su osnovne karakteristike naučnih postupaka u istraživanju. Prema Zaječareviću
imamo:
Osnovne metode:
 Eksperimentalna Posebne metode:
 Aksiomatska  Analiza i sinteza
 Metod modelovanja  Apstrakcija i konkretizacija
 Statistička  Generalizacija i specijalizacija
  Indukcija i dedukcija  Istorijska i logička metoda
- (?) Baunković (verovatno podela metoda data u nastavku)
1.3.8.1 Induktivno-deduktivni metod
Sastoji se iz sledećih faza:
 sakupljanje činjenica pomoću eksperimenta ili zapažanja
 objašnjenje tih činjenica kroz stvaranje hipoteze ili teorije
 zaključivanje na osnovu rezultata eksperimenata ili zapažanja
 provera ili verifikacija – ako se dedukcija verifikuje hipoteza je prihvaćena
Klasičan pojam indukcije je kretanje mišljenja od posebnog ka opštem. Dedukcija je postupak
konkretizacije u kome se iz opštih saznanja izvode posebna pojedinačna saznanja, odn. posebni i pojedinačni
stavovi.
1.3.8.2 Empirijski metod
Primer pristupanju istraživanjima i izvođenjueksperimenata bez postavljanja hipoteze ili želje da se ona
dokazuje predstavlja empirijski metod (ispitivanje u medicini koji je lek bolji).
1.3.8.3 Eksperimentalni metod
Eksperimentom se traže zakoni ili neke druge relacije i predpostavlja se da postoji red među činjenicama.
Ovim metodom otkriveni u mnogi prirodni zakoni. Među relacijama koje se otkrivaju uz pomoć eksperimenta
posebno su značajni uzročni odnosi.
1.3.8.4 Statistički metod
To je metod analize i obrade podataka koji se dobijaju izvođenjem eksperimenata, a služi da se
verodostojnije utvrde i objasne činjenice, da se sa više sigurnosti izvode zaključci i verifikuje hipoteza
postavljena induktivno-deduktivnom metodom.
Aksiomatska metoda polazi od aksioma kada se aksiomi shvataju kao osnovne istine, iz njih se onda
izvodi sve ostalo što je sadržano u datom sistemu.
Analiza je napredovanje od složenog ka jednostavnom. Kod postupka analize predpostavlja se neka
složena pojava koju mi rastavljamo i tako dolazimo do njenih činjenica, elemenata, delova, aspekata. Analiza
je rastavljanje složenog odn. neke celine na njene sastavne elemente-delove.
Sinteza je proces spajanja delova ili elemenata u celinu ili povezivanje analizom dobijenih delova.
Apstrakcija i konkretizacija – složeniji oblik analize i sinteze. Generalizacija – uopšteni pojmovi koji se
prenose na celinu, na klasu ili na grupu predmeta. Specijalizacije – suprotan proces od generalizacije u kome
polazimo od opšte određenih pojmova koji se odnose na određene skupove i tražimo posebne i specifične
karakteristike tih pojmova.
Definicija je određivanje pojma navodeći neke njegove bitne odlike (kvadrat-pravougaoni ravnostrani
četvorougao). Klasifikacija je određivanje mesta nekog pojma u sistemu pojmova. Dokazivanje je utvrđivanje
tačnosti nekog saznanja. Opovrgavanje je postupak u kome se teza odbacuje i pobija. Istorizam je metod u
kojoj se celokupno znanje mora tretirati i sa gledišta razvoja. Logičku metodu razvila je logika. Bitna
karakteristika ove metode su njena egzatnost i sistematičnost.
1.3.8.5 Naučni rad – stručni rad
Stručni rad definisan je kao onaj rad čiji je glavni zadatak prikupljanje činjenica, dolaženje do rezultata
koji se mogu koristiti, a ne dokazivanje određene hipoteze.
Naučni rad osim karakteristika navedenih za stručan rad mora da ima i viši nivo i veći stručni značaj, da
bude prodor na nepoznato u službi nauke.
1.3.8.6 Nivo istraživanja
Fundamentalna istraživanja imaju zadatak da otkriju i objasne određene zakonitosti u prirodi i društvu,
bez obzira na primenu u praksi.
Primenjena istraživanja imaju za cilj praktičnu primenu rezultata do kojih se dolazi. Salmon i Hanson
navode 5 nivoa istraživanja:
I nivo – zadatak koju sortu preporučiti proizvođačima predstavlja praktično istraživanje
II nivo – zašto je jedna sorta bolja od druge – primenjeno istraživanje sa elementima
fundamentalnog
III nivo – dublje zašto – pored klime proučava se genotip
IV nivo - još dublje ulaženje u problem – proučavanje f-je gena
1.3.8.7 Vrste stručnih i naučnih radova
U koju grupu će rad biti svrstan zavisi od vrste rada, kvaliteta, sadržaja, svrhe, mesta objavljivanja:
 Članak za časopis – časopis naučni ili stručni je mesto gde se stiče ''ime'' u naučnim i stručnim
krugovima. Kompoziciju članka određuje časopis, a obično sadrži naziv ustanove, autor(i), naslov,
izvod, ključne reči, uvod, materijal, metode, rezultati, diskusije, zaključak i literatura.
 Rad za stručni skup – osim uvodnog referata i koreferata na stručnim i naučnim skupovima se
izlažu prijavljeni i primljeni radovi. Radovi su svrstani u napred utvrđene oblasti rada skupa.
Organizator skupa propisuje uslove učestvovanja na skupu. Redakcioni odbor prikuplja verifikuje
stručnu ili naučnu vrednost rada.
 Uvodni rferat – iznosi osnovne misli o sadržaju koji je na dnevnom redu, novije stavove iz te
oblasti, da referat prezentira neka svoja razmišljanja.
 Koreferat – ako je oblast koja je predmet skupa jako široka, onda se pišu koreferati (imaju slične
osobine kao uvodni referat, samo su ograničeni vremenom izlaganja i sadržajem)
 Poster – papir ili serija većih papira gde je rečju, grafikonima, crtežima i sl. prikazan kratki sadržaj
onoga što se želi saopštiti.
 Zbornik radova sa stručnih skupova – posle završetka stručnog skupa (ili pre početka) štampa
se zbornik radova koji dobijaju svi učesnici skupa.
 Rad za specijalistički ispit – manje više treba da bude originalan, da se odnosi na oblast koja se
polaže. Treba da pokaže da kandidat raspolaže ne samo teorijskim i praktičnim znanjem iz oblasti iz
koje piše rad već i da poznaje i tehniku rada i prezentaciju rezultata sopstvenih istraživanja.
 Magistarska i doktorska teza – magistarska teza je rad koji svojim sadržajem i rezultatima treba
jasno da pokaže da je kandidat ovladao metodikom i tehnikom naučno-istraživačkog rada. Doktorat
mora biti originalan naučni rad i korak u nepoznato.
 Studija i monografija – to su stručni i naučni radovi koji se odnose na jednu oblast i predstavljaju
opšti tekst o nekom manje više širokom problemu.
 Praktkum – vrsta pomoćnog udžbenika ili pomoćnog teksta za neki udžbenik.
 Odabrana poglavlja – skup tekstova koji obrađuju i prezentuju neke delove veće oblasti (služe za
specijalizante ili postdiplomce).
 Udžbenik – kompletan i opširan tekst o jednoj oblasti ili njenom većem delu, u osnovi duži za
redovne studije.
 Sinopsis – publikacija koja predstavlja kratak pregled jedne oblasti.
 Enciklopedija – knjige u kojima je azbučnim redom prikazano celokupno znanje. Mogu biti opšte
ili posebne (iz jedne oblasti).
 Bibliografija – delo koje sadrži popis knjiga, časopisa, članaka.
 Naučna kritika – analitički prikaz i ocena objavljenog naučnog rada.
1.4 Proučavanje literature
Nakon upoznavanja metodologije istraživanja i kada je izabrana tema za istraživanje prilazi se
proučavanju literature da bi se upoznaloštaje s dotičnim prblemom rađeno ranije. Literatura se može
proučavati pre ili nakon istraživanja. Proučavanjem literature pre istraživanja ima za zadatak da uvede u
istraživanja dotičnog problema, da se razmišlja o faktorima koje treba ispitivati da se bez potrebe ne istražuju
činjenice i problemi koji suveć jasni. Izučavanje literature posle istraživanja doprinosi da se rezultati
istraživanja bolje objasne da se jasnije izvedu zaključci.

1.4.1 Centri za naučnu dokumentaciju i informacije

U želji da se naučni radnici upoznaju sa najnovijom literaturom većina zemalja je organizovala centre za
naučnu dokumentaciju i informacije. Ovi centri izdaju referentne časopise iz određene oblasti sa
odštampanim apstraktima naučnih radova koji su objavljeni u najznačajnijim časopisima sveta.
Radovi se označavaju po sistemu univerzalne decimalne klasifikacije (UDK) – koja je podeljena na 10
glavnih klasa a one su na nižim nivoima takođe podeljene na po 10 grupa i podgrupa. Dalja podela se
nastavlja po principu dekadnog obeležavanja.
Literatura se istražuje tako što se: nabavljaju referentni časopisi, knjige, naslovi se pregledaju, pročita se
abstraktno i ono što je u vezi sa problemom napiše se na kartici.

1.4.2 Tehnika proučavanja literature

Naučne radove treba čitati u originalu. Izvode iz referentnih časopisa čitati samo ako ne možemo doćiu
do originala. Kada je rad pročitan odmah treba ispiusati karticu u kojoj se unose ime i prezime autora, naslov
rada, naziv časopisa, godina, broj strane.

1.4.3 Pisanje beleški

Prilikom čitanja rada često je potrebno da se najvažnije stvari posebno zapišu. Najčešće rezultate
istraživanja slobodno interpretujemo, ali je ponekad potrebno i citirati. Tokom čitanja literature svaku misao
treba zapisati. Beleške pisati na posebnoj hartiji, samo sa jedne strane. Druga strana služi za eventualno
dopisivanje.

1.4.4 Prikupljanje nove litrature

Čim je izvršeno čitanje jednog rada, napravljene zabeleške i ispisana kartica treba odmah ispisati novu
literaturu koja se nalazi na kraju tog rada.
1.5 Stvaranje radne hipoteze

1.5.1 Stepen istraženosti date teme

Proučavanjem literature postiže se uvid u problematiku teme koja je izabrana za istraživanje, upoznaju
metodi koji su primenjeni, saznaje šta je istraženo i rešeno, šta bi još trebalo istražiti i objasniti.
Prikazujući situaciju u literaturi u vezi sa temom treba najpre izneti u čemu je problem i zbog čega
postoji potreba za istraživanjem. Odgovor na pitanje u čemu je problem proizilazi iz proučene literature i
razmišljanja o problemu. Posebno treba istaći koje probleme treba još istraživati i na koja pitanja odgovoriti.
1.5.2 Ideja zadatka (problem rada)

Posle prikazane situacije u literaturi, kada se o tom problemu zna mnogo više nego što se znalo prilikom
izbora teme, treba razraditi temu zadatka, odn. misao koja nas je vodila da se ide na ta istraživanja. U
iznošenju ideje zadatka najvažnije je da se što jasnije sagleda zbog čega se istraživanja preduzimaju, šta treba
objasniti, šta se želi dokazati i kakva se rešenja očekuju.

1.5.3 Stvaranje radne hipoteze

Radna hipoteza je predpostavka od koje se u istraživanjima polazi i koju treba dokazati.

Kada se koristi eksperimentalni metod – kada se određuje efekat određenih tretmana onda se
eksperimentalnoj i kontrolnoj grupi pripisuju ista svojstva = nulta hipoteza. Ako se traži odgovor zašto i
kako se nešto dogodilo (naučno-posledične veze) onda se polazi od hipoteze koja ima najveću verovatnoću da
bude dokazana – alternativna hipoteza. Može se poći od jedne ili više hipoteza. Više hipoteza može dovesti
do toga da se istraživanje ne skoncentriše na najvažniju stranu problema.
2 Statističko planiranje eksperimenata
2.1 Uvodna razmatranja
Kada je proučena literatura i postavljena radna hipoteza pristupa se organizovanju istraživanja. U
biološkim i tehničkim disciplinama istraživanja su najčešće povezana sa izvođenjem eksperimenta. Kod
značajnih i dugotrajnih eksperimenata potrebno je postaviti predhodne kako bi se videlo u kom pravcu
istraživati. Na sonovu takvih preliminarnih rezultata postavlja se pravi ili kritički eksperiment, koji će
poslužiti za dobijanje odgovora na postavljena pitanja, za donošenje zaključaka i formulisanje zakonitosti.
Mnoga naučna istraživanja pojave izražavaju brojevima kvantitativno jer je moguće primeniti matematiku.
Statistika je metod kvantitativnog ispitivanja masovnih pojava.

2.1.1 Uloga statistike u planiranju eksperimenata

Statistička teorija ispituje uzorke jedinica kako bi se doneo sud o celokupnoj populaciji ili masi bilo da je
ona konačna ili beskonačna.
Statistička teorija je u osnovi deduktivna i doprinosi racionalizaciji i kvalitetu induktivnog procesa
posmatranja. Generalizacija zaključaka statističkom metodom ne mora da bude apsolutno tačna pošto ona po
pravilu prikriva i dozu rizika. Taj rizik moguće je statistićkom metodom postaviti u stroge okvire i utvrditi
stepen neizvesnosti.
Statističko zaključivanje omogućava izvođenje dve vrste zaključaka iz eksperimenata: ocene i testovi.
Ocenama se kvantifikuje nepoznati parametar uz grešku ocene, a testovima se na osnovu poređenja različitih
postupaka ili tretmana proverava hipoteza o njihovoj međusobnoj vezi.

2.1.2 Potreba planiranja eksperimenta

Izvođenjem ogleda javlja se varijabilnost njegovih rezultata koja sadrži i slučajne varijacije van kontrole
eksperimenta. Pri planiranju eksperimenata treba uočiti razliku između:
 izbora tretmana  metod primene tretmana na eksperi-
 izbora eksperimentalne jedinice mentalne jedinice
 tehnička aparatura za izvođenje ogleda  broja ponavljanja
 Mnogi naučnici smatraju da je statistika manje potrebna. Primena statističkih komponenata vezana je za
ime R. Fišera. Postoje kontrolisana i nekontrolisana ispitivanja. U kontrolisanom eksperimentu izbor
tretmana, primenjen na svaku jedinicu vrši eksperimentator. U nekontrolisanom eksperimentu naučnik nema
kontrolu nad jedinicom posmatranja i događaji se dešavaju van njegovog uticaja.

2.1.3 Osnovne predpostavke planiranja eksperimenta

Zaključci iz eksperimenta u osnovi su bazirani na verovatnoći.

1. Predpostavka – slučaj kada se primenjuje jedan tretman na neku eksperimentalnu jedinicu =>
dobijena vrednost je ∑ vrednosti svojstvena toj jedinici i vrednosti koja proizilazi iz tog tretmana
2. Predpostavka – s'obzirom da se ispitivanje izvodi uz ponavljanje tretmana na više jedinica efekti istih
tretmana na različite jedinice su stalni. To znači da je vrednost svake jedinice sa istim tretmanima uvek
ista.
3. Predpostavka – dejstvo jednog tretmana na jednu jedinicu nije poremećeno uticajem nekog drugog
tretmana na tu jedinicu, tj. svaki tretman mora da dejstvuje nezavisno od drugog ili drugih tretmana.
Eksperiment počiva na ponavljanju tretmana sa eksperimentalnim jedinicama i pri analizi izračunavaju
se srednje vrednosti za svaki tretman. One se upoređuju polazeći od navedenih predpostavki.
2.2 Metod uzorka

2.2.1 Osnovno o primeni metoda uzorka

Ispitivanje dela skupa radi ocene nekog svojstva celokupnog skupa vrši se metodom uzorka. Obično se
taj deo naziva uzorkom, a celokupni skup osnovnim skupom ili populacijom. Problem izvođenja zaključaka o
osnovnom skupu na osnovu uzorka je u tome što varijabilitet jedinica onemogućuje da se karakteristike
uzorka identifikuju sa karakteristikama osnovnog skupa.
Metod uzorka obezbeđuje da se utvrde i granice poverenja u okviru kojih je moguće uz određeni,
unapred prihvaćeni rizik, utvrditi preciznost ocene celokupnog skupa.
Statistička teorija deli se na teoriju malih i teoriju velikih uzoraka. Mali uzorak je uzorak oko 30 jedinica,
a veliki preko 30 jedinica.
Osnovni skup često ispoljava karakteristike koje odgovaraju ili su pak približne karakteristikama
izvesnih teorijskih distribucija. Ako se unapred zna kojoj se teorijskoj distribuciji podaci u masi najbolje
prilagođavaju i ako se uzima uzorak iz te mase onda se lakše dolazi do zaključaka o samom osnovnom skupu.
Uzorak predstavlja ipak samo jedan deo skupa te su izračunati parametri tačni samo za njega a ne za skup.
Metodom uzoraka postiže se da se sazna u kojoj se meri parametri uzorka približavaju karakteristikama
osnovnog skupa (npr. ako kažemo da se sredina osnovnog skupa nalazi u razmeri od 30-32 i to sa
nepravilnošću od 95% samim tim smo se približili samoj vrednosti parametra osnovnog skupa. Nastoji se da
razmak poverenja bude što manji jer je ocena tada preciznija.
2.2.1.1 Primena metoda uzorka u istraživačkom radu
Metod uzorka znatno smanjuje troškove izvođenja neke statističke akcije jer obuhvata mnogo manji broj
jedinica nego popis. Statističke akcije metodom uzorka sprovode manji broj stručnih lica => smanjena
mogućnost greške kod prikupljanja podataka.
Primenjuje se u ekonomiji, sociološkim i demografskim istraživanjima, istraživanjima, poljoprivredi,
šumarstvu, biologiji, medicini, industriji i td.
2.2.1.2 Uslovi primene metoda uzorka
1. uska saradnja stručnjaka za ispitivanu oblast i statističara
2. tačno utvrđivanje cilja posmatranja i formulisanje problema
 3. jasno definisanje jedinice osnovnog skupa ili uzorka
4. doznati da li postoje neki podaci koji objašnjavaju skup => važno kod određivanja veličine uzorka.
Često se izvode i predhodna istraživanja kako bi se dobili podaci o varijabilnosti osnovnog skupa
5. priprema anketara i organizacija akcije prikupljanja podataka na terenu
6. grupisanje i tabeliranje podataka što će omogućiti dobijanje obaveštenja o svim značajnim
karakteristikama predmeta ispitivanja
7. analiza ispitivanih karakteristika uzorka (izračunavanje aritmetičke sredine, odnosi, proporcije)
8. konačna ocena akcije
2.2.1.3 Pojam pristrasnosti
U statističkoj teoriji postoje :
1. sistematske greške – ispoljavaju se u jednom pravcu u odnosu na pravu vrednost ispitivane
pojave bilo da je potcenjuju ili precenjuju (njihovo dejstvo na rezultat ispitivanja)
2. slučajne greške – javljaju se u oba pravca čime imaju manji uticaj na rezultate istraživanja
Za uzorak sa sistematskom greškom kaže se da je pristrasan, za razliku od nepristrasnog u kome se
javljaju samo slučajne greške. Uticaj slučajne greške smanjuje se porastom veličine uzorka što ne menja
uticaj sistematske greške. treba stoga vršiti objektivan izbor jedinice u uzorku.
Važi pravilo : Ako je pristrasnost manja od 1/10 (jedne desetine) standardne devijacije onda je njen uticaj
na tačnost ocene beznačajan
2.2.1.4 Slučajne varijacije
Svaki uzorak prate slučajne varijacije kao rezultat različitosti njihovih jedinica. Preciznost ocene
ocenjujemo preko razmaka poverenja u okviru koga se sa određenom verovatnoćom nalazi sredina osnovnog
skupa. Veličina intervala poverenja zavisi od slučajnih varijacija uzoraka i od nivoa rizika pogrešnog
zaključka.
Naziv standardna greška, koja u tu svrhu izračuna, a dolazi od greške uzorka u odnosu na pravu vrednost
mase. Veličina razmaka poverenja zavisi od veličine standardne greške i ona je u obrnutoj srazmeri sa
veličinom uzorka (uzorak se povećava – standardna greška se smanjuje). Ukoliko je varijabilitet jedinica
manji utoliko je i standardna greška manja.

2.2.2 Osnovne statističke veličine i principi

2.2.2.1 Statistički skup i obeležja posmatranja

Ako imamo N jedinica ili elemenata neke pojave kažemo da se radi o jednom statističkom skupu.
Statistički skup može biti konačan ili beskonačan (sorta pšenice čiji se karakter ispituje). Postoje i
konačni skupovi koje tretiramo kao beskonačne (broj zrna kukuruza u ambaru). ?
Da bi se jedan skup smatrao statističkim skupom on mora da obezbedi sledeće uslove:
 da bude homogen
 jedinice u skupu moraju biti istovrsne, ali ne i istovetne
 da bude celovit – da obuhvati sve individualne slučajeve ispoljavane pojave u datom području i datom
vremenu
Svaki elemenat statističkog skupa ima čitav niz karakteristika koje se nazivaju obeležjima. Imamo
numerička (kod kojih se pojave izražavaju brojčano) i atributivna (kod kojih se pojave izražavaju opisno)
obeležja.
2.2.2.2 Tretmani (faktori istraživanja)
Kada je razjašnjeno šta je cilj eksperimenta određuju se tretmani na osnovu kojih će se ispitivati jedinice
da bi se skupile i utvrdile činjenice potrebne za objašnjavanje pojava i dokazivanje hipoteze. Tretmani su
promenljive veličine u eksperimentu.
Nijedna pojava ili događaj nisu rezultat delovanja samo jednog faktora nego većeg broja faktora i
njihove interakcije. Često se jednim eksperimentom ispituje više faktora, tj. tretmana. Eksperiment u kome se
ispituje 2,3,4 faktora je faktorijalni eksperiment, a ukoliko se ispituje samo jedan faktor onda je
monofaktorijalni eksperiment.
2.2.2.3 Ponavljanja
Dva postupka ili tretmana se mogu upoređivati samo ako su svi ostali uslovi jednaki. Pošto je vrlo teško
postići da svi uslovi budu jednaki tretmane treba ponavljati, što omogućava da se odvoji efekat "ostalih
ulsova" od efekta tretmana.
Prvi uzrok varijabilnosti tretmana je delovanje faktora spoljne sredine (eksperimenti koji se izvode pod
otvorenim nebom), a drugi je sam materijal (nijedna jedinka nije sasvim iste – zrna pšenice u klasu)
2.2.2.4 Veličina uzorka
U istraživanjima putem uzoraka prisutan je problem njegove veličine koja može da se kreće od nekoliko
jedinica pa do više desetina, stotina, hiljada i td., zavisno od predmeta i cilja istraživanja. Uzorak može da
bude mali i nedovoljno precizan ili nepotrebno veliki što povećava troškove. Veliki uzorak uz neracionalan
plan može biti manje efikasan nego mali uzorak sa adekvatnim planom.
Preciznost zavisi od veličine uzorka ali i od varijabiliteta jedinica što se i vidi iz oblasti standardne
greške parametara.
Ơ = Ơ2 / √n Ơx – standardna greška ; Ơ – standardna devijacija
statističkog skupa ; n – veličina uzorka
Za utvrđivanje veličine uzorka treba poći od varijanse skupa i varijanse parametara
Ơx2 = Ơ2 / n => n = Ơ2 / Ơx2
Zato je nužno poznavati standardnu devijaciju kao izraz varijabiliteta statističkog skupa. U tu svrhu
dovoljna je i aproksimacija do koje se moglo doći i na osnovu nekog ranijeg saznanja ili neposrednog
predhodnog istraživanja.
2.2.2.5 Veličina parcele (grupe)
U šumarstvu iskustva sugerišu da je optimalna veličina za oglede u rasadničkim lejama 1 m 2 (?), za
inventar šuma od 0,01 do 0,1 ha i za stalne ogledne površine 0,25-1 ha. Iskustva su pokazala da je
eksperiment opterećen manjom greškom ako se izvodi na manjim parcelama a sa većim brojem ponavljanja
(5-6), nego na velikoj osnovnoj parceli sa samo 2-3 ponavljanja.
2.2.2.6 Homogenost materijala
Da bi se ustanovilo delovanje faktora i tretmana koji se ispituju materijal koji se istražuje ne sme biti
izvor varijabilnosti, jer onda se ne može utvrditi u kojoj su meri razlike između tretmana posledice delovanja
samih tretmana, a u kojoj su meri posledica varijabilnosti odn. razlika u materijalu na kome se radi.
2.2.2.7 Nivo signifikantnosti
Pri planiranju eksperimenta potrebno je već na samom početku odrediti na kojem nivou signifikantnosti
(=značajnosti) će se raditi, tj. koji procenat verovatnoće se može dozvoliti da razlike koje se pojave među
tretmanima budu iz slučajnih razloga, odn. nastale kao posledica stvarnog efekta tretmana.
U eksperimentima na otvorenom radi se na nivou značajnosti 1-5%, medicini i biohemiji 0,1-1%, a
nekad i 0,01 %. Ako se stalno radi na istom nivou značajnosti postoji opasnost da se u dužem vremenskom
periodu prepisuje efekat nekom faktoru koga u stvari nema – to je tzv. greška prve vrste. Postoji i opasnost
da se zbog nedovoljne preciznosti ogleda, malog broja ponavljanja ili tretmana ne zapazi efekat nekog
tretmana => greška druge vrste.
2.2.2.8 Izvlačenje uzoraka
Važan preduslov za utvrđivanje ocene iz uzorka jeste slučajan izbor jedinica u uzorku. Takvim izborom
sve jedinice osnovnog skupa dobijaju podjednaku mogućnost da budu uključene u uzorak.
Uzorak može biti sa ponavljanjem (kada jedna jedinica jedanput izvučena u uzorak stekne ponovo
mogućnost da bude u njega uključena) i bez ponavljanja (jedanput izvučena jedinica u uzorak nema ponovo
te mogućnosti - ?).
Slučajnost se može objasniti na sledeći način :
 sve jedinice se numerišu, naprave se cedulje sa brojevima i onda se izvlače cedulje. Kada je skup veliki
može se upotrebiti i tablica slučajnih brojeva.
 ako je broj jedinica u osnovnom skupu i uzorku veliki primenjuje se sistematsko odabiranje.
Recipročan izraz količnika broja jedinica u uzorku i broja jedinica u skupu (1/ n/N) predstavlja korak
odabiranja. Dalje npr. ako je korak odabiranja 10 izabere se jedan broj od 1-10 koji se dalje neprekidno
povećava za 10 (5,15,25,...).?
2.2.2.9 Distribucija parametara uzoraka
Svaki parametar uzorka (npr. srednja vrednost) ima svoju distribuciju. Poznavanje karakteristika te
distribucije je od prvorazrednog značaja u statističkoj teoriji uzoraka. Broj uzoraka od n jedinica koji može da
se dobije iz jednog osnovnog skupa određene veličine N dobija se :
K = [N n] = N! / n!(N-n)! - broj uzoraka iz osnovnog skupa
Sa povećanjem osnovnog skupa ili uzorka broj kombinacija raste. Ako se radi o beskonačnom skupu,
tada je i broj uzoraka beskonačan.
2.2.2.10 Principi na kojima se zasniva ocena
U praktičnom radu ocene se izvode obično na osnovu samo jednog uzorka, koji treba da pruži sve
potrebne elemente, kako za izvođenje ocena, tako i za određivanje razmaka poverenja u okviru koga se sa
određenom verovatnoćom može očekivati da će se nalaziti posmatrana karakteristika osnovnog skupa. Ti
elementi su za ocenu aritmetičke sredine, aritmetička sredina i njena standardna greška za ocenu proporcije
uzorka, proporcija i njena standardna greška (?).
Postavlja se pitanje kako se na osnovu uzorka određuje razmak poverenja? U predhodnom objašnjenju
distribucije uzorka rečeno je da njihova aritmetička sredina odgovara datoj karakteristici osnovnog skupa i
ako osnovni skup ima normalan raspored, onda je i distribucija tih karakteristika normalna.
Ako osnovni skup nema normalan raspored, tj. ako je njegova distribucija asimetrična, distribucija
uzorka teži normalnom rasporedu ukoliko se veličina uzorka povećava.
2.2.2.11 Principi testiranja
Prihvatanje ili odbacivanje hipoteza zavisi kako od rezultata ogleda tako i od izvesnih kriterijuma koji
utiču na veličinu kritične ili granične vrednosti. Ako se na osnovu eksperimentalnih rezultata dobijena
veličina nalazi unutar kritičnog područja, što znači da je manja od kritične vrednosti, hipoteza se po pravilu
prihvata, a ako je ona izvan tog područja, hipoteza se odbacuje.
Rezultati jednog ejsperimenta mogu da se upoređuju sa standardom ili nekom drugom teorijskom
veličinom pored toga mogu se uporediti i dva ili više eksperimentalnih rezultata u cilju utvrđivanja razlika.
Ovakvi eksperimentalni rezultati služe kao osnova za izvođenje testova. Odgovarajućim postupkom treba
doći do rezultata na osnovu kojeg će se hipoteza prihvatiti ili odbaciti.
Kod testiranja hipoteza uvek postoji rizik od pogrešnog zaključivanja. Ako je hipoteza tačna, za prag
značajnosti od 5% postoji i 5% verovatnoće da je netačna, što može da nas navede da odbacimo tačnu
hipotezu. To se zove greška I tipa (a). Prihvatanje hipoteze kao tačne ako je netačna zove se greška II tipa
(β). Povećavanjem broja jedinica u uzorku smanjuje se standardna greška čime se smanjuje i mogućnost a i β
pogreške.
 Kod testiranja je moguće odrediti granice značajnosti i ako se izračunati parametar nalazi u tim
granicama ima osnove da se prihvati hipoteza a ako je on izvan tih okvira onda se hipoteza odbacuje. Kritična
vrednost za odgovarajući prag značajnosti utvrđuje se na osnovu tablica.

2.2.3 Osnovne karakteristike nekih planova uzoraka

Izbor metoda ili plana je od velikog značaja jer od toga u velikoj meri zavisi kako preciznost ocene tako i
troškovi.
2.2.3.1 Prost slučajan uzorak
Prost slučajan uzorak je najjednostavniji plan uzorka. U ovom planu svaka jedinica ima jednaku
verovatnoću da bude uključena u uzorak što omogućuje da se na objektivan način izvrši ocena karakteristika
osnovnog skupa.
Verovatnoća izvlačenja bilo koje prve jedinice u uzorku iz osnovnog skupa je 1/N. U izvlačenju druge
jedinice verovatnoća je 1/N-1, 1/N-2 i td. (opadajući niz – ja sam dodala)
2.2.3.2 Sistemski uzorak
Kod ovog uzorka svaka k-ta jedinica bira se na sistematski način, a samo se na slučajan način bira jedna
od prvih k-tih jedinica (npr. ako je k=8, a prva izvučena jedinica 4, onda je sledeća 12,20,28 i td.).
Sistematski uzorak u izvesnim situacijama, koje se često sreću u praksi, ima manju standardnu grešku
nego prost slučajni uzorak.
2.2.3.3 Uzorak sa nejednakom verovatnoćom izbora jedinica
U praksi se jedinice uzorka često znatno razlikuju po veličini. Ako bi smo kod takvih jedinicaprimenili
prost slučajan ili sistematski uzorak došlo bi do velike varijanse. U takvim slučajevima uzima se pomoćna
promenljiva koja odražava veličinu uzorka. (npr. kod ankete koja obuhvata više gradova verovatnoća izbora
jednog grada u uzorak zavisiće od broja njegovih stanovnika).
Ovim se dobija da ona jedinica koja više doprinosi ukupnoj vrednosti osnovnog skupa dobije i veću
mogućnost da bude zastupljena u uzorku. Ovakav izbor jedinica dovodi do pristrasne ocene parametara, a da
bi se došlo do nepristrasnog rešenja problema u ponderisanju svake veličine uzorka. (?) Da bi se primenio
uzorak sa nejednakom verovatnoćom izbora potrebno je predhodno poznavanje pomoćne promenljive za
svaku jedinicu glavne promenljive u osnovnom skupu N.
2.2.3.4 Stratifikovani uzorak
Stratifikacija je od posebnog značaja kod izrazitog asimetričnog skupa, tj. kada pored informacija o
osnovnom skupu postoji i potreba za posebnim obaveštenjima o njegovim grupama koji se mogu formulisati
kao stratumi.
Znači efikasnost ocene kod asimetričnog osnovnog skupa će se povećati ako se izvede podela na
stratume gde se veća frekvencija uzorka uzima iz stratuma sa većim varijabilitetom jedinica, a manja sa
manjim varijabilitetom. Osnovna prednost ovog uzorka je povećanje preciznosti ocene. Kada se utvrde
stratumi izbor jedinica u njima treba da se vrši na slučajan način.
2.2.3.5 Dvoetapni uzorak
Uzorak se bira u 2 koraka odn. dve etape. Prvo se iz osnovnog skupa izaberu primarne jedinice (I etapa)
pa u drugom sekundarne jedinice (II etapa). Postoje dve vrste ovog uzorka: jednake skupine i nejednake
skupine.
 jednake skupine – u ovom uzorku skupine su jednake veličine pa se samim tim iz njih uzima i isti broj
jedinica u uzorak
 nejednake skupine – skupine nisu iste veličine te se iz svake ne uzima isti broj jedinica u uzorak
2.2.3.6 Dvofazni uzorak
To je uzorak uzet iz uzorka. Ocena izvesnih karakteristika može da se izvede na osnovu uzorka
izvučenog u I fazi. Za neke druge karakteristike i manji uzorak može da pruži zadovoljavajuću preciznost.
Taj se uzorak izvlači u II fazi iz uzorka uzetog u I fazi i normalno sadrži manji broj jedinica. U
odgovarajućim fazama plan uzorka može biti prost, slučajan, sistematski, stratifikovan ili dr.

2.2.4 Eksperimentalni planovi

2.2.4.1 Osnovni planovi u cilju smanjenja pogreške

Na rezultate ogleda ne utiču samo tretmani nego i drugi faktori koji se ne mogu kontrolisati. Ti
nekontrolisani faktori zovu se eksperimentalna greška i različitog su uticaja.
Jedna od osnovnih briga svakog naučnika prilikom planiranja ogleda jeste da ispita uslove pod kojima je
moguće smanjiti eksperimentalnu grešku. Na taj način će se lakše utvrditi stvarne razlike između tretmana što
je jedan od glavnih ciljeva komparativnih ogleda.
Ukoliko prilikom postvljanja ogleda eksperimentalne jedinice nisu homogene a primenjuje se više od
dva tretmana može se pristupiti formiranju grupa – stratuma, koji će predstavljati jedno ponavljanje za svaki
tretman. Takav ogled je nazvan slučajan blok raspored.
Osnovni cilj ovog ogleda je da se u znatno većoj meri kontroliše eksperimentalni materijal i time
doprinese smanjenju eksperimentalne greške.
Po istoj logici u grupisanju može da se ide i dalje. Ako je raspored 5 tretmana izveden tako da se u
jednom redu pojavljuje svaki tretman samo jedanput, a isto tako i u svakoj koloni, onda se radi o planu
poznatom kao latinski kvadrat (u ovom slučaju to je 5*5 sa 25 jedinica). Tj. ako se ogled postavi tako da se
ograničenje slučajnog uzorka izvodi u 2 pravca, redovi i kolone, i u svakom od njih se jedan tretman
pojavljuje jedanput to je latinski kod.
Grupisanje koje se izvodi u 3 pravca zove se grčko-latinski kvadrat, koji omogućuje kontrolisanje još
jedne sistematske varijacije u odnosu na predhodni.
U istraživačkom radu se neretko istovremeno ispituju 2 ili više faktora svaki sa najmanje 2 ili više
tretmana ili nivoa. Ogledi ovakve vrste su faktorijalni ogledi i u njih se uključuju kobinacije svih faktora na
svim nivoima. Reč faktor u ovom kontekstu ima značenje izvesnih eksperimentalnih uslova.
Npr. ispituje se uticaj različitih pritisaka na hemijski proces. Svaka jačina pritiska predstavlja jedan
poseban tretman u okviru datog faktora. Međutim ogled može uporedo da prati i delovanje temperature na isti
hemijski proces. Pritisak je jedan, a t o drugi faktor. Svaki tretman sastoji se iz kombinacije oba faktora
različitih veličina i to je faktorijalni ogled. Prednost ovih ogleda leži u mogućnosti da se sagleda i interakcija
između tretmana različitih faktora. Interakcija između tretmana 2 faktora naziva se interakcija I reda, između
tretmana 3 faktora je interakc. II reda.
Postoje 2. vrste faktorijalnih ogleda: ogled sa kvalitativnim i sa kvantitativnim tretmanima. Često se zbog
uključenja većeg broja faktora i tretmana ogled čini manje preciznim. Rešenje je da se smanji veličina bloka i
da broj jedinica bude manji od ukupnog broja tretmana u ogledu. Smanjivanjem broja žrtvuju se odgovori na
neke interakcije za koje se zna ili se predpostavlja da nisu značajne. Ovaj princip poznat je pod imenom
združivanje a takvi ogledi nazivaju se nepotpuni faktorijalni ogledi.

2.2.5 Regresija i korelacija

2.2.5.1 Pojam regresije

U dosadašnjem izlaganju bilo je reči o jednoj, najčešće numerički izraženoj karakteristici ispitivane
pojave (npr. dužina klasa, br. zrna u klasu). Međutim, ispitivanje jedne karakteristike često se vezuje sa još
jednom ili više karakteristika (npr. veličina prinosa dovodi se u vezu sa količinom utrošenog đubriva ili
padavinama).
Kada je priroda ispitivanja takva da veličina jedne pojave zavisi od druge tj. kada imamo nezavisno
promenljivu (x) i zvisno promeljivu (y) onda se primenjuje metod regresione analize.
Jednačina regresije (u) je funkcija y u odnosu na x : uy i x = f(x)
Regresijom se utvrđuju jačine i oblici zavisnosti pojava, ali regresija daje i mogućnost predviđanja.
2.2.5.2 Metod analize
Podesan pristup proučavanju regresije jeste dijagram rasturanja. On omogućava da uočimo ne samo
zavisnost između dve pojave već da se vidi i kakvog je oblika ta zavisnost.
y y y

x x x
Pravolinijska regresija Krivolinijska regresija
Na osnovu dijagrama zavisnosti konstruiše se linija regresije. Ona će održavati prosečnu ili očekivanu
vrednost zavisno promenljive za datu vrednost nezavisno promenljive. Sredina od y za svako x ima svoju
varijansu.
2.2.5.3 Korelacija
U izvesnim slučajevima istraživanje se svodi na sagledavanje dve promenljive. Npr. u ispitivanju dužine
ruku i nogu ne može se reći šta je zavisno a šta nezavisno promenljiva, ali je interesantno navesti stepen
slaganja ove dve pojave. Ispitivanjem ovakvih nezavisnosti bavi se korelaciona analiza.
Dijagram rasturanja treba da ukaže na eventualno postojanje međuzavisnosti dve promenljive.
Grupisanje tačaka sa određenom tendencijom porasta ukazuje da postoji veza između dve promenljive.
Koeficijent korelacije (r) pokazuje stepen slaganja između ovih promenljivih u linearnoj međuzavisnosti.
Kreće se od -1 do 1. Kod pozitivne korelacije sa porastom jedne promenljive raste i druga r se kreće od 0 do
1, a kod negativne porast jedne promenljive je praćen opadanjem druge i r je od -1 do =.
2.2.5.4 Linearna regresija
Najprostitji slučaj regresione krive je linearna regresija izražena funkcijom : y = a + bx
Primenjuje se u slučajevima kada postoji upravno ili obrnuto proporcionalna veza između nezavisnih i
zavisnih promenljivih.
2.2.5.5 Krivolinijska regresija
Ako interpolacija linijskih podataka dve promenljive ne odgovara pravoj liniji nego npr. paraboli reč je o
krivolinijskoj regresiji. Kakva će jednačina odgovarati nekim podacima najbolje se sagledava iz dijagrama
rasturanja.
y = a + bx + cx2
y = a + bx + cx2 + dx3 i td.
2.2.5.6 Višestruka regresija i korelacija
U istraživanju se može sresti slučaj kada na zavisno promenljivu (y) utiče više nezavisno promenljivih.
Npr. na prinos (y) utiče ne samo visina padavina (x 1), nego i đubrenje (x2), zatim to (x3) i td. Metod ispitivanja
uticaja više nezavisno promenljivih na zavisno promenljivu poznat je kao višestruka regresija : y = f(x i).
Jednačina višestruke linearne regresije je : y = a + bx 1 + bx2 + ... + bxi
Izbor promenljivih kod višestruke regresije – Pitanje je koliko nezavisnih promenljivih uključiti u
analizu i kako izvršiti izbor da bi se dobio što precizniji odgovor na zavisno promenljivu?
Često se nastoji uključiti što više nezavisno promenljivih jer se smatra da će se tako dobiti tačniji
rezultati. Opet uključivanjem manjeg broja promenljivih lakši je obračun. Povećanje broja promenljivih
automatski ne doprinosi boljem objašnjenju zavisno promenljive te se nameće pitanje koje nezavisno
promenljive zadržati kod izvođenja analize.
 Jedan od metoda je metod eliminacije. Prvo se izračuna regresija na bazi svih promenljivih koje dolaze u
obzir za ispitivanje, zatim se posmatra najmanja vrednost i ako je ona manja od odgovarajuće kritične
vrednosti u tabelama f-distribucije na bazi na kojoj izvodima testiranje tada će mo tu promenljivu isključiti iz
obračuna.
Drugi metod je suprotan predhodnom i predstavlja eliminisanje od početka. Postupak se u osnovi sastoji
u tome da se postepeno uključuju promenljive sve dok se ne dođe do zadovoljavajuće regresije.
2.2.5.7 Parcijalna i višestruka analiza
Izračunati parcijalni koeficijenti korelacije sve promenljive kod kojih se jedna promenljiva uzima kao
konstanta nazivaju se parcijalni koeficijenti I reda. Ako se dve promenljive uzmu kao konstante izračunati
koeficijent zove se parcijalni koeficijent korelacije II reda. Izračunavanje koeficijenata višeg reda izvodi se
pomoću parcijalnih koeficijenata neposredno nižeg reda.
Koeficijenti regresije u parcijalnoj linearnoj korelaciji dve promenljive nazivaju se koeficijenti parcijalne
regresije.
*** Skupnu linearnu vezu između promenljivih pruža koeficijent višestruke korelacije.

2.2.6 Neparametarska statistika

Testiranje hipoteza i određivanje granica poverenja može se izvoditi i tako da se ne polazi od

predpostavke o obliku distribucije jednog ili više osnovnih skupova. Za takve metode uobičajen naziv je
neparametarska statistika ili metod slobodne distribucije. Primena ovih testova može se vršiti na bazi razlika
ili rangova.
Test znakova – dobio je naziv po upotrebi znakova + i -, kao osnove za testiranje
Pseudo T test – ili T-test na bazi intervala, gde se umesto standardne tgreške u imenitelju kod
izračunavanja t vrednosti uzima veličina utvrđena na bazi intervala (razlika između najveće i najmanje
vrednosti u uzorku).
Test na osnovu redosleda sukcesivnih događaja
Korelacija ranga – ispituje korelaciju između promenljivih na bazi ranga koje obe promenljive imaju u
sekciji.
3

4 Izvođenje eksperimenta
4.1 Izbor i upotreba instrumenata
Naša čula nisu u stanju da zapaze i otkriju mnoge pojave i događaje pa je potrebno u istraživačkom radu
primeniti razne instrumente i pomagala. Danas postoje veoma komplikovani i nemoguće je da se u potpunosti
poznaje rad svakog od njih. Potrebno je da eksperimentator zna po kom principu instrument radi, kakvih je
mogućnosti i preciznosti. Pre rada treba ih proveriti, uporediti sa nekim standardom koji se može upoznati
predhodnim izučavanjem literature.
4.2 Izvođenje eksperimenta
Da bi se pomoću eksperimenata dobili što pouzdaniji podaci i došlo do naučnih činjenica korisno je pre i
prilikom izvođenja eksperimenta pridržavati se nekih pravila. Wilson preporučuje :
 poznavati što bolje objekat koji se istražuje,
 primeniti najpogodniji metod istraživanja
 proveriti da li u objektu postoji ono što se istražuje
 istraživati sistemski
  kontrolisati rad aparature i tok eksperimenta
4.3 Biti u toku eksperimenta
Naučni radnik kome drugi izrade eksperiment ne može ustanoviti greške i nedostatke, može uzeti
pogrešne rezultate. Onome ko nije u toku eksperimenta ne javljaju mu se nove ideje i misli.
4.4 Kontrola lista operacija i vođenje beleški
Potrebno je voditi kontrolnu listu operacija koju svakodnevno treba pregledati. Podatke analiza i merenja
treba upisivati u posebnu veliku svesku. Sve što se zapazi tokom eksperimenta treba odmah zapisati a ne da
se oslanja na pamćenje.
4.5 Označavanje materijala i tretmana
Da bi eksperimentator bio što objektivniji u izvođenju eksperimenta preporučuje se obeležavanje šiframa
pogotovu kada se podaci dobijaju na osnovu procena i zapažanja, a ne merenjem.
4.6 Zaštita materijala od oštećenja
Potrebno je materijal koji tek treba ispitati dobro zaštititi (npr. drvo od štetočina) jer čitava istraživanja
zbog toga mogu biti dovedena u pitanje.
4.7 Neuspesi u izvođenju eksperimenta
Ako eksperiment nije dao pouzdane podatke treba ga ponoviti.
4.8 Sređivanje eksperimentalnih podataka
Čim je eksperiment završen podatke treba srediti. Od dobijenih brojčanih podataka treba odmah napraviti
tabele i grafikone, čime se odmah može sagledati trend, zavisnost ...
4.9 Slabost eksperimentatora
Bitno da eksperimentator pokazuje interesovanje za eksperiment i da bude što objektivniji.
5 Obrada podataka i prikazivanje
Brojčane podatke dobijene istraživanjem treba obraditi i srediti tako da bi se sagledale činjenice, uočile
karakteristike pojava i dalo tumačenje, tj. da bi se testirala polazna radna hipoteza. Da bi se iz mase brojčanih
podataka moglo doći do svih tih vrednosti i pokazatelja moraju se primeniti matematičke metode analize
odnosno izvršiti statistička analiza podataka. Pre pristupanja statističkoj obradi podataka potrebno je ako se
koriste neki već publikovani ili nepublikovani podaci da se kritički ocene njihovi izvori. Ako je analiziran ceo
skup mogu se primeniti metode deskriptivne statistike ako se radi sa uzorkom na osnovu koga se objašnjava
ceo skup primenjuje se analiza zasnovana na statističkoj teoriji.
Po kom će se modelu analizirati podaci prvenstveno je stvar statističara. Inače, formiranje modela I je
zadatak statističke analize. Odluka o izboru modela zavisi od iskustva i stručnosti statističara. Prilikom izbora
modela treba poći od ciljeva, ne koristiti suviše komplikovane metode ako nema potrebe ili suviše proste koje
neće dati sve analize koje se inače mogu dobiti iz već prikupljenih podataka.
5.1 Zloupotreba statistike i greške u interpretaciji
Česte su zloupotrebe statistike. Ona pre svega treba da objektivno utvrdi i pokaže rezultate. Ako više
različitih testova daju različite rezultate nikad ne treba izbor da padne na onaj test čiji odgovor istraživač
priželjkuje. Grafikone bez razmere na osama ne prihvatati.
5.2 Primena računara u obradi podataka
Kompjuter je danas nezamenljiv. Svakom naučniku je potreban minimum kvalifikacija iz oblasti
kompjutera na nivou korisnika programa. Područja u kojima se statističari i većina naučnika suočavaju i gde
su računari od velike koristi su:
1. obrada podataka
2. matematičko izračunavanje
 3. simulacija
5.3 Obrada podataka
U obradi podataka putem računara mogu se razlikovati 3 faze:
1. Šifriranje – izvodi se kada uzorak ima veliki broj jedinica, čak se i u upitniku ostavlja mesto za šifru.
Šifriranje treba da je jednostavno i tačno. Kada je šifriranje urađeno pristupa se unosu podataka
2. Unos podataka – pri unošenju biti oprezan da ne dođe do grešaka
3. Štampanje podataka
5.4 Prikazivanje podataka
Brojčane podatke dobijene eksperimentom nije dovoljno samo statistički obraditi nego ih je potrebno na
neki način i prikazati. U naučnom radu najviše se primenjuju 2 načina prikazivanja : tabelarni i grafički.

5.4.1 Tabelarno prikazivanje podataka

Tabele su najpodesnija forma prikazivanja brojčanih podataka. Imamo jednostavne tabele (sastoji se iz
dve kolone 1 je obeležje prema načinu grupisanja, 2 sadrži brojčane podatke za svaku grupu). Složena tabela
dobija se prostim spajanjem više jednostavnih tabela.
U naučnom radu koriste se kombinovane tabele (kombinovana 2 ili više obeležja). Sastoji se iz : naslova
tabele, predkolone, zaglavlja, redova i kolona i njihovih zbirova.
5.4.1.1 Sadržaj tabele
Ako su srednje vrednosti dobijene na bazi velikog uzorka uz njih se stavljaju i njihove pogreške, a ako su
dobijeni analizom varijanse na osnovu malog uzorka, onda sve srednje vrednosti imaju zajedničku pogrešku.
Apsolutnim podacima često se ne mogu sagledati jasno karakteristike određene pojave pa se koriste
relativni brojevi (npr. insekticid A je 1,5 x veći od insekticida B). Relativni brojevi mogu biti izraženi i u %
ili %o.
5.4.1.2 Preciznost iznošenja podataka
Određene podatke dovoljno je prikazati celim brojevima ili samo sa 1. ili 2. decimale (prinos biljaka,
težina ljudi) jer veća preciznost nije bitna. U farmaciji npr. kada se operiše sa gr ili mgr bitno je prikazati
podatke i sa više decimala.

5.4.2 Grafičko prikazivanje podataka

Grafikoni su značajni iz 2 razloga prvi je što statistička teorija preko grafikona otkriva nove mogućnosti
sopstvenog istraživanja a drugi što putem računara se može automatski doći do grafikona. U poređenju sa
tabelama grafikoni su razumljiviji i atraktivniji. Podaci se grafički mogu pokazati u 2. ili 3 dimenzije. Veoma
je važno da su podele na obe ose proporcionalne.
5.4.2.1 Grafičko prikazivanje serije distribucije frekvencija
Često je potrebnmo sagledati kakva je učestalost pojedinih jedinica merenja tj. kakva je distribucija
(frekvencija) u određenoj seriji. Serija distribucija frekvencija se prikazuje pomoću stubova i histograma
frekvencije pomoću linijskog dijagrama ili poligona frekvencioje i u vidu krive ili zaobljene frekvencije.
Kod ovih oblika grafikona na apscisu se nanosi podela grupnih intervala a na ordinatu podela kojom se
prikazuje veličina ili frekvencija grupnih intervala.

*** Grafikon
6 Principi dijalektičkog metoda i zaključivanje
Da bi nauke svoj predmet izučavale i tumačile naučno neophodno je da polaze od najopštijih zakona
postojanja objektivne stvarnosti. Zbog toga je bitno poznavanje najvažnijih principa dijalektičke metode
6.1 Jedinstvo materije i kretanja
Materija je opšta bitna osnova celokupnog prirodno istorijskog postojanja. Ona se pojavljuje u opštem
obliku preko bezbroj pojedinačnih materijalnih oblika.
Kretanje je osnovni oblik postojanja materije što znači da su materija i kretanje jedinstveni.
Materija ne može biti identična ni sa jednim svojim konkretnim oblikom jer je svaki njen oblik prolazan
samo je jedna faza njenog ispoljavanja. Materija je promenljiva. Pr. geni teorija naslednosti mnogo doprineli
stvaranju mnogih sorti i rasa putem hibridizacije. Naučnici koji su gen shvatili kao nepromenljivu i
konstantnu veličinu ukočili su dalji razvoj. Nauka je došla do saznanja da je gen nepromenljiv i da predstavlja
samo funkcionalnu jedinicu – segment DNK
6.2 Prelaz kvantiteta u kvalitete
Materija u svom postajanju nije samo kvantitativno određena (prostorom i vremenom) nego uvek i
kvalitativno. Svaki predmet postoji na svoj specifičan način, specifično se odnosi i reaguje na druge
predmete. Svaki predmet je i polikvalitetan (predstavlja jedinstvo mnogih kvaliteta)
Kvantitativne promene su u uskoj vezi sa kvalitativnim promenama na izvesnom stepenu kvantitativne
promene dovode do skokovitih kvalitativnih promena. Nove pojave mogu biti postepene ili skokovite. NPr.
prelaz vode u led.
6.3 Princip totaliteta
Svaki predmet predstavlja sam po sebi celinu prema svojim vlastitim delovima, a isto tako i deo prema
nekoj drugoj celini.
Celina može bitio obična mehanička suma delova pri čemu se kvantitativno ne razlikuje od svojih delova
(pr. rastavljanje metala u komade) ili može biti dijalektička suma delova kada se celina kvalitativno razlikuje
od svojih delova (pr. hemijsko jedinjenje u odnosu na atome od kojih se sastoji).
Delovi jedne celine ne mogu se dovoljno sami po sebi razumeti ako se ne razmatraju u sklopu dceline i
obrnuto.
6.4 Princip kauzalnostio (uzročnosti)
Pojedinačni predmeti ne nalaze se samo u neposrednom odnosu postojanja nego imaju i mnogostruke
veze sa drugim predmetima. Jedno kretanje uslovljava drugo, jedno telo uslovljava drugo. To delovanje
jednog tela na drugo određivanje jednog kretanja drugim jeste uzročnost ili kauzalnost među predmetima ili
pojavama.
6.5 Odnos opšteg posebnog i pojedinačnog
Pojedinačno je zapravo osnova svakog događaja, svakog procesa, ali ono nije apsolutno izolovano od
ostalih pojedinačnosti nego se nalazi u povezanosti sa ostalim pojedinačnim pojavama li predmetima (npr.
lav).
Posebno svaki pojedinačni predmet je po nekim osobinama sličan drugim predmetima, sa njima ima
nešto zajedničko (npr. lav pripada svetu životinja). Opšte je na primer sličnost između odnosno ono što je
zajedničko i za biljke i za životinje i za sva živa bića.
6.6 Nužnost i slučajnost
Opšte tj. zakonitost određuje tok kretanja i razvoja pojedinačnog te se kao takvo ispoljava kao nužnost
( jedna sorta se razvija nužnošću svoje imanentne određenosti kao vrste reprodukujući sebe u relativno
beskonačnom broju individua).
Sa jedne strane pojedinačna konstitucija individua predmeta je uzrok da opšte deluje kroz beskrajno velik
broj pojedinačnih pojavnih oblika i osobina koje nisu bitne za egzistenciju same vrste.
Sa druge strane svaki pojedinačni predmet je izložen mnogim posebnim i pojedinačnim uslovima i
uticajima prvenstveno spoljašnjim koje u njgovom razvoju izazivaju različite individualne promene koje ne
sačinjavaju njegova nužna obeležja.
 Prema tome u prirodi ne postoje samo nužnost nego i slučajnost.
6.7 Principi jedinstva i borbe suprotnosti
Ako se upoređuju dve stvari videće se da su one po izvesnim svojim svojstvima različite, suprotne, ali i
da su po izvesnim svojstvima identične. Jednakost među nekim stvarima implicitno sadrži i njihovu
nejednakost kao što njihove razlike sadrže nužno i neke jednakosti (pr. atomi sistem čestica koji se u isto
vreme i privlače i odbijaju).
6.8 Princip negacije negacije
Svako određenje, svaka determinacija je negacija nečeg drugog. U svakom razvoju nastaju novi oblici
novi sadržaji koji na izvesnom stepenu razvoja dolaze u suprotnost sa svojim okvirima svojom kvalitativnom
granicom negiranja (npr. drvo, biljka, zrno). Taj akt je negacija negacije
6.9 Zaključivanje
Zaključke treba donositi na osnovu dobijenih rezultata istraživanja i na osnovu činjenica, ali na osnovu
istih činjenica mogu se doneti i različiti zaključci. Logika kaže : zaključivanje je oblik mišljenja a elementi
mišljenja su pojam i sud. Logički ispravno mišljenje predstavlja takvo povezivanje sudova koje dovodi do
novog saznanja, do nove tvrdnje, koja proizilazi iz onoga što se tvrdilo u početku.

6.9.1 Neposredno zaključivanje

Obavlja se intuicijom odn.- naziranjem rešenja nekog problema bez njegovog logičkog analiziranja

6.9.2 Posredno zaključivanje po analogiji

Znači izvesti zaključak da neka 2 predmeta na osnovu toga što su slični u nekim osobinama mogu biti
slični i u nekoj drugoj osobini. U ovakvom zaključivanju treba biti oprezan jer ne mora uvek biti ispravno.

6.9.3 Induktivno zaključivanje

Zaključivanje kod koga se na osnovu pojedinačnih ili posebnih činjenica dolazi do zaključka o opštem
sudu. Induktivnim zaključivanjem se na osnovu pojedinačnih činjenica i saznanja dovodi do uopštavanja i
formulisanja zakonitosti.

6.9.4 Deduktivno zaključivanje

Polazi od stanovišta da ono što važi kao opšti stav, opšta zakonitost važi u konkretnom pojedinačnom
slučaju.
7 Obrada rezultata istraživanja – pisanje rada
Kada su završena zapažanja, eksperimentalni deo istraživanja i proučena literatura pristupa se pisanju
rada.Pre pisanja autor mora biti siguran da ima šta da kaže i da će ono što napiše biti od koristi struci i nauci.
Treba znati o čemu se piše, da bude jasno izloženo, precizno logički i rečenički povezano i da se na kraju
kritički pročita ono što je napisano i da se greške isprave.
Ne treba se izgubiti činjenica da autor ne piše tekst za sebe već za čitaoca koga treba poštovati pa kroz
strogi odabir napisati ono čemu će čitalac pokloniti svoje vreme. Stručni ili naučni tekst može se pisati tako
što se najpre napravi koncept a onda definitivan tekst ili se odmah pravi definitivan tekst.
7.1 Pisati na osnovu koncepta
Koncept je prva i najkraća od više verzija teksta od kojih će poslednja ući u štampu. Koncept se može
praviti za ceo rad ili za neke delove rada. On sadrži:
1. Strukturu rada (naslov, uvod, pregled literature, metod rada, rezultate istraživanja, diskusiju,
zaključke i citiranu literaturu)
2. Uži plan unutar svake strukture
 Kada se prava verzija koncepta napiše treba napraviti pauzu i ostaviti da prođe neko vreme u toku koga
će samo podsvest biti angažovana („apetit dolazi tokom jela“). Sledeći korak je definitivno pravljenje
koncepta – kostur budućeg rada.
7.2 Definitivan tekst
Piše se kada je koncept sazreo. Do definitivnog teksta dolazi se kroz jednu ili više verzija. Stalno se mora
kontrolisati da li je u tekst uneto sve što je potrebno i da li je tekst oslobođen svega što je nepotrebno.
7.3 Kompozicija stručnog i naučnog rada
1. Naslov rada – to je lična karta teksta. On mora dobro da reprezentuje tekst, da bude tačan. Treba da
bude što kraći i da jasno pokazuje šta je bilo težište istraživanja. Izbegavati reči: ispitivanja,
istraživanja, prilog istraživnju, zapažanja, neka zapažanja i td. U naslovu ne treba da stoji skraćenica
2. Autori – Rad mogu raditi 1 ili više autora. Postavlja se pitanje kojim redom ih treba navesti.
Redosled treba da odgovara njihovom angažovanju i doprinosu, najbolje da se redosled dogovori pre
početka istraživanja. Izbegavati naknadno dopisivanje, a još važnije ne dopisivati one koji se nisu
angažovali. Ime autora navodi se bez titula, već se one uz adresu upisuju u fus noti.
3. Izvod i prevod – Časopisi i naučni skupovi danas često traže da se iz napisanog rada napravi izvod i
da se taj izvod prevede. Izvod je ukratko prikazan ceo rad (200-300 reči). U izvodu se predstavljaju:
cilj, metod, rezultati i zaključak rada.
4. Ključne reči – Reči koje su reprezente rada(obično 3-5). One čitaocu skreću pažnju i predstavljaju
pomoć pri skupljanju građe.
5. Predgovor – Piše se samo za veća dela kao što su udžbenici, monografije, veće studije, završni
tekstovi naučno-istraživačkih projekata.
6. Uvod – U uvodu se iznosi ideja zadatka i cilj istraživanja. Može se navesti i pregled istraživanja koja
su pre rađena. Na taj način se ideja i cilj istraživanja povezuju sa onim što je ranije rađeno.
7. Pregled literature – U ovom poglavlju daje se pregled predhodnih istraživanja u vezi sa temom ili
zadatkom na kome je rađeno. Tu se iznosi najvažnija literatura o dotičnom problemu, literatura koja je
proučena, koja je dala neku ideju, koja potvrđuje ili je suprotna rezultatima istraživanja. Literaturu
treba odabrati tako da se što jasnije sagleda šta je istraženo, šta je objašnjeno, odnosno šta još treba
istražiti. Nikad ne treba citirati udžbenike već originalne radove. Kod pisanja udžbenika paziti da
navođenje autora ne ugrozi čitljivost teksta. Navoditi samo bitna naučna otkrića. Ne uzimati tuđe
podatke i misli a da se autor ne ispoštuje i da se ne navede. Za slike, crteže i grafikone koji se koriste u
udžbeniku obavezno navesti odakle su uzeti. Citirati u originalu i staviti navodnike. U pregledu
literature autor se navodi : prezime i godina. Npr Petrović, 1962 ili Petrović, (2) pri čemu broj 2
ukazuje na redosled u krajnjem spisku literature. Ako se citira rad 2 autora navode se oba (Mišić i
Petrović 1962) a ako ih ima više (Mišić i dr. 1962) ili ako su strani autori (Pearl et all 1962).
8. Materijal i metod rada – Ovde se prikazuje materijal koji je obrađen, kriterijumi za izbor materijala,
obrazloženje zašto baš ti tretmani i td. Posebno treba prikazati metod rada. Ako je metod nov detaljno
ga treba opisati i uporediti sa standardnim metodama koje se do sada koriste. Za neka istraživanja
postoje već poznati metodi koji se samo po imenu navode.
9. Rezultati istraživanja – ovde se prikazuju rezultati istraživanja, opisuju utvrđene činjenice, tumače
pojave, dokazuje radna hipoteza. Pre pisanja tabele, grafikoni i podaci moraju biti statistički obrađeni i
spremni. Treba primeniti logičku strukturu objašnjenja.
 Opis činjenica – Brojčane vrednosti u ispitivanim tretmanima predstavljaju utvrđene činjenice. Činjenica
koju treba objasniti je promena, tj. razlika koja je nastala u eksperimentalnoj grupi kao rezultat delovanja
određenog tretmana u poređenju sa kontrolnom grupom.
 Tumačenje činjenica – Naučnik mora dati objašnjenje zbog čega je određeni tretman imao efekta, zašto je
baš tako delovao, kakva je veza između delovanja tog tretmana i dobijene razlike i td.
 Dokazivanje radne hipoteze – Nakon interpretacije činjenica postoji dovoljno elemenata za dokazivanje
radne hipoteze. U dokazivanju treba biti objektivan i treba odrediti prag – nivo signifikantnosti.
 Objašnjenje rezultata istraživanja – u pisani rad nije potrebno unositi sve radne tabele i grafikone, već
samo one koji njbolje ilustruju dobijene činjenice, doprinose tumačenju pojava i dokazivanju radne
hipoteze. U tekst mogu biti uneti i crteži i slike.
10. Diskusija – ovo poglavlje se unosi ako postoji potreba da se o nečemu diskutuje (odnos vlastitih
istraživanja prema drugima), razmatraju se sporna pitanja i detaljnije tumači da li je oborena ili
dokazana radna hipoteza.
11. Zaključci – na osnovu rezultata istraživanja ovde se u sažetoj formi navode zaključci do kojih se
došlo. Treba istaći glavnu misao koja nas je vodila, u nekoliko stavki formulisati koje činjenice su
utvrđene, kako su objašnjene, kakvi su odnosi ustanovljeni i kave zakonitosti su sagledane.
12. Spisak tabela i grafikona – Ako u knjizi ima mnogo tabela i grafikona, onda se na kraju pravi spisak
sa naslovima.
13. Citiranje literature – Tu se navode samo autori citirani u tekstu, na sledeći način: prezime autora, ime
(tj. početno slovo imena), naslov rada, ime časopisa u kome je rad objavljen, brojevi stranica na kojima
je rad štampan i godina izdanja časopisa. Kada se citira knjiga: prezime, ime autora, naziv dela, redni
broj izdanja, mesto izdavanja, godina izdavanja i broj stranica. Ako je rad pisalo više autora svi se
navode.
14. Dokumentacija – deo koji se dodaje kao prilog na kraju posle zaključka. Tu se nalaze razne tabele,
grafikoni, crteži, upitnici, mape i td.
15. Indeks imena i pojmova – za obimnija dela pravi se i indeks imena i pojmova. Tu se objašnjavaju
neka imena i pojmovi, a pored njih se stave brojevi strana gde se oni u tekstu nalaze.
16. Sadržaj – Za veće radove treba da je pregledan i da verno odražava ono što je u tekstu. Prvo se piše
na početku rada, zatim se u toku rada menja i doteruje. Može biti na početku ili kraju knjige.
17. Rezime (izvod-summary) – kratak sadržaj rada na stranom jeziku ukoliko je rad štampan na našem
jeziku.
18. Citiranje literature – Najbolje (Petrović, 1960), mada može i Petrović (2) ili se nešto citira,“...“
(2,14,3), što nije preporučljivo. Citiranje je od reči do reči. Izabrani način citiranja mora se dosledno
primeniti u celom tekstu.
19. Moto – je misao koja se nekad stavlja na početku knjige ili na početku nekog članka. Uglavnom je to
citat iz stručne literature ili iz beletristike, koja ide u prilog tekstu ili može biti totalno kontra.
20. Citati – Sve što je tuđe to u tekstu mora biti i označeno. Citati treba da budu značajne misli nekog
autora. Treba citirati samo ono što je važno, a ne samo ono čime bi se moglo potkrepiti sopstveno
mišljenje
21. Fus note – Napomene su neka dodatna objašnjenja ili ilustracija neke misli, koja je u tekstu navedena
a upotrebljavaju se onda kada bi da su ostale u tekstu remetile strukturu rečenice ili pasusa.
22. Stil i jezik pisanja – Pisani tekst mora biti pismen, bez grafičkih i pravopisnih grešaka. Ne treba
pisati kitnjastim stilom, upotrebljavati dugačke rečenice i brojne opise nego treba pisati što
jednostavnije i jasnije. Treba pisati u trećem licu ili neodređeno, a izbegavati prvo lice.
7.4 Priprema rukopisa za štampanje
Rukopis mora biti prilagođen zahtevim štampe, odn. pripremljen po zahtevima časopisa ili izdavača.

7.4.1 Priprema teksta

Danas veću vrednost imaju kratki radovi koji na sažet i jasan način iznose rezultate, tumačenja i
zaključke. Ograničen broj strana u časopisu je 8. Mnoge disertacije nisu objavljene zato što autori nisu hteli
da ih predstave u kraćoj formi.
7.4.2 Priprema tabela, grafikona i slika

Tabele dati na posebnoj hartiji, a ne između teksta. Grafikoni i crteži moraju biti izrađeni na belom
papiru ili pausu tušem. Fotografije moraju biti jasne i izrađene na glanc papiru.

7.4.3 Predaja rukopisa

Rukopis se predaje na štampu otkucan na mašini sa širim proredom na beloj hartiji boljeg kvaliteta.
Tekst se piše na samo jednoj strani. Uvod i predgovor ne obeležavaju se kao posebne glave. Za štampanje se
predaje originalni primerak.
Postavljanje na papiru:
 „ram stranice“ je left=3, right=2-3,top=3-4 i botom=2-3 cm
 uvod je na 10 cm ispod vrha strane.

7.4.4 Pisanje recenzije

Kada je rad predat, urednik, izdavački aditor rad daju na recenziju, odn. traže mišljenje jednog ili više
naučnih radnika. Recenzija treba da obrazloži:
1. kakav je cilj istraživanja i kakva je hipoteza
2. da li metod rada upućuje na objektivne činjenice
3. da li je objašnjenje činjenica i dokazivanje hipoteze logično i pouzdano
4. da li su zaključci izvedeni i kakav je značaj rešenja
5. primedbe na strukturu i tehnički deo rada

7.4.5 Lektorisanje i korektura

Rukopisi za štampanje daju se na lektorisanje.

7.4.5.1 Korekturni znaci