(Iz almanaha "umadija", 1932) .

etnika legenda, Vojvoda Vuk: od elopeka,

preko Kumanova, do Grunita

KLONU RUKA U VOJVODE VUKA

pie:
Ilija
Trifunovi

Malog Vojina zvali su Ture. Pred turskim terorom,

njegov otac porodicu je doveo iz Sjenice u
Kragujevac. "Ide Voja Ture! ", vikali su njegovi
vrnjaci, beei kad bi poveo svoje Palilulce u
deake uline bitke. Voja Ture zavrie Vojnu
akademiju i u inu potporunika vratie se u
Kragujevac, ali e ostaviti brzo svoje epolete i, kao
obian etnik, krenuti ka jugu. Postae brzo
vojvoda i svoje etnike vodie u smrt i u slavu. Bio
je tvrd, strog, grub ratnik. Ponekad, ratovao je sa
suvie mrnje, to je i sam priznavao: "Bio bih u
borbi blai, da mi danonono pred oima ne lebdi
slika mog oca, golgotska i strana, kako ga vezanog,
mue Turci. Nek idu u pakao!" Vojvoda Vuk nije
tedeo ni sebe, ni svoje borce, a kamoli neprijatelja.

Vojvoda Vuk komandovao je

dobrovoljcima u Prvom svetskom ratu.
Poginuo na Grunikom visu, u juriu.
Podignut mu je spomenik u centru
Beograda, na Obilievom vencu

VOJVODA VUK
Zato gavran zagrakta i prhnu
Povrh visa kod sela Grunita?
- Bie krvi, bie razbojita,
Jer se spusti po Kamenu Crnu
Strana ruka u Vojvode Vuka.
Tu nastade vrisak od puaka,
Tu polee etnik do etnika,
Tu tisua pade nasilnika,
Tu pogibe junak do junaka
Silnog puka u Vojvode Vuka.
Tri juria bie i odbie,
Kad etvrti biti zapoee,
Kad bombama dumana raznee,
Kad sokoli kame povadie...
Klonu ruka u Vojvode Vuka.

Jedne mrane februarske noi

godine 1886, uz gromoviti
prasak vee koliine
potpaljenog dinamita i uz
nemone kletve prenera-enih
momaka zloglasnog sjenikog
pae atovia, odleteo je u
vazduh pain gospodski
konak.

Dok su izvrioci ovog dela neki odvani mladii srpski,

iji rodi-telji godinu dana
ranije behu pali kao rtve
svemoi krvolonog pae,
koristivi se optom
pometnjom neoekivano
probuene arije i zabunom
vlasti, urno izmicali od
zapaljenih ruevina, tonui
Veseli se, Bugarijo ljuta,
sve dublje u nonu pomrinu,
Nema vie onoga junaka,
Ni njegova lema, ni mizdraka... dotle su Srbi Sjeniani,
bunovni i preplaeni,
Spasena si po stotinu puta
nervozno podupirali vrata
Silnih muka od Vojvode Vuka.
svojih domova stolovima,
Milisav Jeli stolicama, ormanima i drugim
nametajem, jer su iz ranijeg
iskustva znali da e ogoreni Turci, im se malo priberu od
prvog iznenaenja, sa svih strana navaliti na njih da na njima
iskale svoj aziatski bes, poto im je to mnogo lake nego da se
krenu u poteru za dobro naoruanim i svakog trenutka na smrt
spremnim osvetnicima.
I zaista. Ne bee prolo ni punih dvadeset minuta od trenutka kad
je eksplozija zatresla malenu kasabu, a Turci gomilama nagrnue
srpskim kuama kao vuci kad osete miris tora. Pod tekim
udarcima njihovih kundaka slaba vrata brzo behu poizvaljivana i
oni se uz divljako halakanje izgubie po neosvetljenim
stanovima nesrenih Srba. Zaplamtee stotine puaka, zaue se
tupi udarci po rebrima nevinih domaina, praeni zaglunom
kuknjavom ena i jezivom piskom nejai, pa se najzad sve utia.
Turci savladae oajniki otpor golorukih branioca.

Na nekoliko meseci iza ovog dogaaja, na sam dan Svetog

Proroka Ilije, u Kragujevcu osvanu jedan Sjenianin sa enom i
etvoro dece, od kojih najstarijem, jednom ivahnom i
koopernom mukariu okrugle glave i sitnih crnih oiju, jedva
da imae est godina. Taj Sjenianin bee Aleksa Popovi,
siromani sedlarski majstor.
Kakva je tebe golema nevolja naterala u umadiju? - upitao je
sutra dan Aleksu naelnik okruni, kad je ovaj iziao pred njega,
zajedno sa porodicom.
Jedna eta poputa, i Vojvoda, trkom, kroz vrelu vatru zrna,
staje na njeno elo. I vodi je napred, u juri, skroz napred, do
pod sam bugarski poloaj. Geler bombe ranjava ga u desnu
ruku, on samo prebaci karabin u levu i ide dalje. Napred!
Pokuavaju da ga zaustave, da ga povedu u zaklon na
previjanje. On odmahuje rukom, rana mu nije teka...
Smrtonosno zrno, ispaljeno izbliza, prolazi mu kroz srce, i
Vojvoda polako pada, prihvataju ga ruke vernih etnika.
Oajniki krik starog graniara, Vukovog pratioca i ordonansa jaoj! pogibe komandant! - objavilo je smrt hrabrog sina Srbije.
Zauzee Grunikog visa bila je vota-nica koju su na grobu
Vojvodinom "zapalili" etnici.
- Pobegao sam iz sultanove drave da spasem glavu i da ovde u
slobodi vaspitam decu, jer se samo tako mogu osvetiti Turcima
za sve zulume koje su mi do sada uinili, odgovorio je Aleksa
jetkim glasom, bacivi na svog prvenca pogled pun nade i
pouzdanja.
- A to su ti to Turci uinili? - pitao je dalje naelnik blagim
glasom.
Streljali su mog pradedu popa Mika i strieve mog pokojnog
oca protu Petra i trgovca Kostu brau Popovie, a mene su
nebrojeno puta zlostavljali, pa su me najzad one nesrene noi
kad nai poruie pain dvor, zajedno sa jo stotinom Srba strpali
u zatvor, gde su me tukli i muili sve do pre desetak dana, kad
sam, zahvaljujui nekim prijateljima i dobrom bakiu, puten.
Opratajui se sa Aleksom, naelnik, koji bae primetio kako
premoreni zanatlija s vremena na vreme zaustavlja brine
poglede na pohabanim haljinicama i izumenim licima svoje
sitne deice, dodate:

- Ne brini nita Aleksa... Napredna je varo u koju si doao. Bie

u njoj puno posla za tebe, tako da tvoja porodica nee ni u emu
oskudevati.
Imao je pravo estiti Aleksa kad je u poetku razgovora sa
naelnikom izrazio svoje uverenje da e ga deca moi osvetiti
samo tako ako se budu vaspitavala u slobodi. Besmrtna umadija
ga zaista nije pokolebala u tom uverenju. Ona je zadahnula
svojim buntovnim i oslobodilakim dahom njegovog prvenca
Vojina, koji je, razvivi se vremenom u stranog Vojvodu Vuka,
godinama uspeno podrivao temelje otomanskog carstva, svetei
na taj naine samo ne svog oca ve sve Srbe koje su Turci u
raznim vremenima zlim delima zaduili.
Pod imenom "Voja Ture", kako su ga popularno pokrstili njegovi
novi drugari, mali Vuk je odmah po dolasku u Kragujevac poeo
da se sprema za svoj junaki poziv. Predvodio je svoje vrnjake deake iz kragujevake "Palilule" u boj protiv organizovanih
dejih grupa iz drugih krajeva varoi, a naro-ito protiv
ratobornih "Suiana". Od kolevke navikao na muke i patnje,
oelien i prekaljen tegobnim putovanjem od Sandaka do
umadije, gotov da prkosi i jaem od sebe, on je prilikom ovih
sudara bio prava napast za svoje male protivnike, ma da je on
sam od mnogih bio manji. Dovoljno je bilo da se u njihovim
redovima uje: "ide Voja Ture", pa da se svi razbegnu kao vrapci
kad na njih naleti gladan kobac. Tako su njegovi "Palilulci" uvek
pobeivali.
Ovo svoje vojniko znanje, steeno na peskovitim obalama
Lepenice, Vuk je upotpuno u Vojnoj akademiji u koju je stupio
po svretku estog razreda kragujevake gimnazije, naoruan u
njoj verom u srenu zvezdu Srbije i u snagu svoje nacije.
Godine 1901, meseca avgusta, po zavrenom kolovanju u
akademiji, Vuk se vratio u Kragujevac kao peadijski
potporunik i tu ostao sa slubom sve dok u Turskoj nije izbio
etniki pokret. Tada je napustio komandu i zamakao preko
granice kao obian etnik, da bi posle izvesnog vremena stao na
elo svih etnika, koje je godinama vodio u smrt i slavu.
Roen u ropskom mraku, tako rei pod zamahom krvavog
turskog jatagana, vojvoda Vuk je bio te zle sree da u najranijim
godinama svog munog detinjstva, kad je dua najprijemivija za
utiske, vie puta sa uasom gleda kako njegov jadni otac, vezanih
ruku preko lea, posre i pada pod snanim udarcima

osmanlijskih kundaka. Ta injenica, bolna i grozna, bila je od

presudnog uticaja na docniju Vukovu borbenu delatnost. NJom
se potpuno da objasniti i opravdati ona njegova smrtna mrnja
prema Turcima i ostalim neprijateljima slobode naeg naroda,
mrnja koja ga do groba nije naputala i koja je bila glavni i
jedini izvor svih onih preteranosti koje je on za vreme etovanja i
ratovanja ee ispoljavao, a o kojima jo i danas vrlo rado, da ne
reem zlonamerno, govore oni koji neustraivog vojvodu nisu
blie poznavali. Uvek dosledan toj mrnji, on nikad nije hteo da
poslua drugove kad su, koristei se njegovim dobrim
raspoloenjem, oprezno pokuavali da prijateljskim uticajem na
njega ublae preotar nain borbe sa neprijateljem. - "Da mi
danonono ne lebdi pred oima golgotski strana slika muenja
mog oca, ja bih vas posluao. Ovako, neka svi neprijatelji idu u
pakao", odgovarao je Vuk.
I odlazili su mnogi neprijatelji avolu ili bogu. Otiao je najzad i
sam Vuk za njima. Ali su njegova herojska dela, spletena jo za
vreme njegovog ivota u venu legendu, ostala da nas bar s
vremena na vreme potseaju na njega i da nas oduevljavaju za
nesebinu slubi zemlji i narodu.
Mrk i straan - tako ga opisuju svedoci - Vojvoda, omanji,
zdepast, sa redenikom preko pohabane uniforme, sa karabinom
u desnoj ruci, uvek spreman da ubije svakoga ko popusti, iao je
pred svojim etnicima, i uvek bio tamo gde je pogibija bila
najljua. Vojnici omaijani njegovom hrabrou, ili su spremno
za njim i u vatru i u vodu.
Mnogobrojni podvizi Vukovi u oslobodilakoj borbi, kako po
veliini njegove line hrabrosti tako i po postignutim rezultatima,
ravni su podvizima velikih narodnih vojvoda iz Karaorevog
ustanka. Od poznate borbe na elopeku 1905 godine, gde je kao
etnik dobio borbeno krtenje, pa preko slavnog Kumanova,
Bitolja, Elbasana, Govedarnika, Dukata, Samurovia Ade,
Paranice, Kurjaice, Zavlake, Beograda, Vlasine, Albanije,
Kajmakalana, Sive Stene i Grunita, poslednje borbe njegove,
on je bio strah i trepet za Turke, Austro-Maare, Nemce i
Bugare. Kroz ceo taj krvavi period nae istorije, bez malo
dvanaest punih godina, on je bio najhrabriji borac Srbije.
Uvek zanet milju da uniti protivnika, Vuk nije ni najmanje
tedeo svoje ljude. Pa ipak niko od njih ni u jednoj prilici nije
negodovao, jer je on, Vuk, okruast i jedan kao naliven, vie
zdepast, uvek sa pripisanim redenikom preko pohabane uniforme

i sa karabinom u desnoj ruci, prkosno uzdignutih crnih brkova,

mrk i straan, gotov da ubije svakoga ko popusti, - bio uvek pred
njima kad se gine. A to nije mala stvar. Oni koji su ratovali znaju
da tako hrabrog i odlunog stareinu nai vojnici oboavaju i idu
za njim kao omaijani, bez obzira na one drugove koji u tom
putu ostanu na goloj ledini sa probuenim grudima ili prosutim
mozgom.
Nauen za vreme viegodinjeg etovanja da spava pod vedrim
nebom i da, pored odela na sebi, od spreme i hrane ima samo
puku, municiju, bombu i torbu sa paretom okorela hleba, Vuk
se u ratovima vrlo teko mirio sa okruglim atorima, atoriima,
poljskim kujnama, prepunim ranevima konzervi i injelima
uvijenim oko raneva. On je iskreno verovao da je logorski
sistem stanovanja i nain ishrane u ratu vrlo velika smetnja
energinom i pravilnom izvoenju operacija. Stoga je prilikom
gonjenja potuenih protivnikih delova nareivao da se sva
suvina sprema, pa ak i hrana baca, kako bi se ljudi, osloboeni
tog tereta, bre kretali. Krae reeno, on je sve stavljao na
rtvenik za potpunu pobedu nad neprijateljem.
Besporoan u privatnom ivotu, ozbiljan preko svake mere,
sreen i potpuno uravnoteen, Vuk nije trpeo raskalaan ivot i
ispade. Mnogi njegovi ljudi, koji nisu hteli ili umeli da uoe ove
njegove osobine, iskusili su njegov gnev; jer on je u raspravljanju
teih istupa bio isto toliko nemilostiv koliko i neumitan. Naroito
su stradali oni koji su mislili da se u ratu neto moe uariti.
Takvi su podvrgavani drakonskim kaznama, pa boga mi i glave
gubili. Junake je voleo, ali to nikad nije umeo da ispolji, tako da
mnogi od onih koji su uivali njegovu ljubav nisu to znali. Onaj
koji je dolazio u priliku da mu Vuk u nekom okraju, ne
gledajui ga, sasvim ozbiljno kae: "srena ti rana", moe biti
siguran da je zauzimao mnogo mesta u Vukovoj vitekoj dui.

Svedoenje o pogibiji Vojvode Vuka: Iz dnevnika etnikog

komandira, novinara Milosava Jelia
(knjiga "Letopis juga" 1930)

INILO MI SE DA SE SA NJIM
SAHRANJUJE SRBIJA
15. novembra

Jutros kad se rasvanulo jedna bugarska eta, koja je leala pred 1

bataljonom, povlai se zbog dva dobro pala haubika zrna. Moja
4 eta otvara na nju bonu brzu vatru.
Izmeu 8 i 9 na telefonu, gde niko nikoga ne moe da dozove od
galame uje se glas Jezdiev: "Aman, ako ste Srbi, javljajte
tamo: dunavska mi artilerija pobi vojnike!" I tamo se neko
smilova da je izvesti kako treba da povea otstojanje. Docnije se
videlo da je 50 naih izbacila iz stroja.
Oko 10 asova izvetavaju s osmatranice dunavske divizije da
jedan neprijateljski bataljon otstupa s Grunikog Visa na
utvrenu liniju kod Starevina, a da se komora povlai k selu
Zovik.
Nareuje se bombardovanje Crnoga Kamena. Nekoliko
haubikih zrna i taka. Neprijatelj zato otvara dosta jaku
artilerijsku vatru.
Nareuju iz brigade da vidim da li ima Bugara u rovovima. Sve
ih strah da ne pobegnu neprimeeni. Naravno da ih ima.
Jaka peaka vatra traje neprestano i pored dejstva artilerije.
Stiava se oko podne. Vuk alje patrole da sa severoistone
strane izbiju na Crni Kamen. One to i uine, ali se moraju povui
pred napadom neprijatelja.
Dan sunan i lep.
Uvee nareuju da se podnesu spiskovi za odlikovanje
francuskim ordenima.
Preko noi Bugari opet napadaju na 1 bataljon, ali su odbijeni.
16. Novembra
Izjutra magla. Oko 7 asova opet napadaju. Traimo da artilerija
gaa, ali pre no to je i poela napad je odbijen na frontu 1
bataljona. Jezdi javlja da su Bugari ostavili mnogo leeva ispred
fronta.
Magla neprestano.
Vuk proe i ode za levo krilo.

Posle pola asa opet gromoglasno "Ura" kod Jezdia, pa

krkljanje puaka i bombi. Bugari su u jednom naletu uzeli Beli
Kamen, a nai ga odmah protivnapadom povratili.
Oko podne opet "Ura" kod Jezdia i tiina posle toga.
Vuk tada bee doao do mesta gde je ranije bio Jezdiev
bataljonski tab i gde je i sad stajao telefon. Drugi je telefon
odneo sobom Jezdi u streljaki stroj. On zovnu Jezdia i tada
sam mu poslednji put uo glas:
- Pobratime, ta je kod tebe?
- Nita. Odbijamo trei juri.
- Kakav juri, kad ne ujem ni jedne puke? potsmehnu se Vuk.
- Pa nemamo municije, nego noevima...
- Evo i mene tamo.
Kad Vuk prie streljakom stroju praen ordonansima i svojim
posilnim Lukom, Vranjancem, on izvadi revolver i viknu:
- Napred dobrovoljci!
Vojnici ustadoe, a digoe se i Bugari i bacie se jedni na druge.
Tuklo se revolverima, bombama i noevima. Jedan bugarski
oficir opali est puta iz revolvera na Jezdia i est puta ga
promai u uzbuenju. Porunik Krsta, komandir 2. ete pade
ranjen kroz trbuh. Odjednom se pojavi u guvi Steva Lianin
kuvar, koji spusti manjerke, skide puku, ubi iz nje onog oficira
bugarskog to je gaao Jezdia, a svog komandira Krstu uhvati
za noge i svue dvaestak metara nie od okraja. Jedno pare
bombe rani Vuka u desnu ruku i on ispusti revolver, kojim je
gaao, pa klee da ga Luka previje. Tu je bila ve ivica Belog
Kamena i Bugari u masi stadoe da otstupaju ka Crnom
Kamenu. Jedan od zaostalih bugarskih vojnika podie se iza
jednog kamena i stojei opali na Vuka. Nai ga ubie odmah, ali
njegov metak proe naem komandantu kroz sred srca.
- Jaoj, umre-e-e mi! zavapi Luka.
- ut! viknu mu Jezdi. Daj ga ovamo!

I Vuka sklonie za jedan vei kamen na tri koraka od mesta gde

se previjao. Da je tu vrio previjanje ne bi ni toga dana poginuo.
Kad dobrovoljci u centru i na desnom krilu ue za pogibiju
Vukovu, ostavie puke i pola su asa tupo gledali pred sebe. Da
su nas za to vreme napali Bugari, sjurili bi nas u Crnu Reku.
Odozgo smo lepo videli Vukovu pratnju. Osam starih etnika
nosili su naizmenino pored obale nosila s poginulim junakom.
Ja sam plakao kao dete.
inilo mi se kao da se s njim i Srbija sahranjuje.
Slava mu!

Poloaj Grunite. Datum 16 novembar 1916 godine. Dan oblaan

i s vremena na vreme maglovit. Crna Reka, koja se zmijasto
provlai pored Grunikog Visa, zapljuskujui ga svojom mutnom
vodom, kobno huji, kao da eli da etnicima nagovesti bliskost
smrti omiljenog vojvode. Rovovi, srpski i bugarski, gotovo se
dodiruju. Protivnici u njima meusobno se sporazumevaju
apatom da glasnim govorom jedan drugom ne bi odali svoje
namere. Baene bombe uzajamno vraaju, grde se i prepiru, ali ni
jedan ni za stopu ne poputa, kao da imaju anmeru da svi izginu.
Osea se miris krvi i zadah trulog mesa. Na sve strane vide se
isprevrtana ljudska telesa, krvava vojnika sprema i polomljeno
oruje. Ali Gruniki Vis se dri. On trai mnogo veu rtvu za
svoj pad.
Vojvoda Vuk, bolno oaloen ranijim gubitcima na
Kajmakalanu i Sivoj Steni, mora ponovo da gleda smrt svojih
ljudi, koji su ga godinama svesrdno pomagali u tekoj misiji. To
je i za njega ve mnogo. On ne eli da nadivi svoju komandu
koja se svakim danom sve vie smanjuje. Sa prezrivim osmehom
na ledenom licu, on posmatra napad Bugara na njegov prvi
bataljon. Povijaju se tanki redovi etnika, koji se s mukom
odravaju protiv brojno jaeg neprijatelja. Oko dva asa po
podne, jedna Vukova eta poputa. Vuk, praen ostatkom
najboljih junaka iz odreda, naputa svoje dotadanje mesto u
kroz kiu vrelog elika odlazi toj eti, stavlja joj se na elo i vodi
je na juri. Podilazei pod same stene na kojima su naikani
Bugari, biva ranjen paretom bombe u desnu ruku. Munjevitom
brzinom on prebacuje puku iz desne u levu ruku i kree dalje.

etnici ga mole da se skloni u jednu oblinju uvalu da bi ga

previli. On ih odbija, uveravajui ih da mu rana nije teka i da je
potrebno ovladati poloajem po svaku cenu. U tom trenutku
jedan bradati Bugarin, koga su etnici dobro videli iza jedne
visoke stene, alje bono jedno smrtonosno zrno iz svoje
"Manliherke", koje pogaa Vuka ispod desnog pazuha i,
prolazei kroz srce, izlazi na suprotnu stranu. Vuk pada na ruke
svojih vernih etnika, koji ga plaui nose u zaklon, da ga
mrtvog ne bi izreetala bugarska zrna, koja kao plaha kia
obasipahu alosne ostatke nekada silnog i monog Vukovog
odreda.
Oajniki krik starog graniara, dugogodinjeg Vukovog
ordonansa ika Luke: "jao pogibe mi komandant", oglasio je
celom odredu da je veliko i rodoljubivo srce legendarnog
vojvode prestalo da kuca, na veliku nesreu porobljene Srbije i
na optu radost njenih nepriajtelja.
Tako je glavni nosilac nae etnike akcije u negdanjoj Turskoj,
vitez mnogih rana i ordena, najhrabriji i najodaniji sin Otadbine,
etniki nadvojvoda Vuk najzad zaspao u slavi. Oplakujui
njegovu preranu smrt (bilo mu je samo 36 godina kad je
poginuo), pesnik popularnog "Srbijanskog Venca" Milosav Jeli,
i sam jedan od Vukovih potinjenih komandanata, s pravom je
mogao pesmu posveenu Vukovoj uspomeni da zavri ovim
stihovima:
..."Veseli se, Bugarijo ljuta,
nema vie onoga junaka
Ni njegova lema, ni mizdraka...
Spasena si po stotinu puta
Silnih muka od vojvode Vuka".
Jer zaista, s Vukom se nije bilo lako tui.
Na dva dana posle Vukove pogibije Gruniki Vis je zauzet. Tom
prilikom naeno je na mestu gde je Vuk pao 150 bugarskih
leeva, meu kojima vie oficirskih. Ti leevi su bili najbolje
votanice koje su Vukovi ojaeni ljudi mogli zapaliti u slavu
njegove muenike seni.
Smrt Vojvode Vuka znaila je i kraj njegovog etnikog odreda.
Dve hiljade dve stotine ljudi poveo je Vojvoda Vuk u proboj
Solunskog fronta, a posle poslednje bitke na Grunitu, u stroju je
ostalo samo 450 etnika. Po nareenju Komande, etniki puk je
rasformiran. Kajmakalan, Siva Stena, Crna Reka, Grunite...

bile su poslednje etnike borbe, na poslednjem, solunskom

ratitu.
Smrt Vukova bila je ujedno i smrt njegovog slavnog odreda.
Spao na svega 450 ljudi, od 2200, koliko ih je bilo u poetku
operacija na Solunskom frontu, on je po nareenju nadlenih
rasformiran, poto vie nije bilo velikoga komandanta da ga
svojom bezgraninom hrabrou predvodi u nove okraje.
Do pred kraj meseca septembra 1923 godine, Vukovo trono telo
je poivalo u naem vojnikom groblju u Zejtinliku kraj Soluna.
Tada su ga njegovi zahvalni etnici, koji su preiveli sve ratne
opasnosti, preneli u Beograd i uz velike posmrtne poasti
smestili na veni poinak u Novo groblje.

Ovako je bilo obeleeno mesto na Grunikom visu, gde

je Vojvoda Vuk, pogoen metkom kroz srce,
pao na ruke svojih etnika

Da li ko od graana velikoga grada, koji se podie na kostima

onih ljudi koji su pravilno shvatili svoju dunost, bar o velikim
praznicima obilazi grob ovog nenadmanog borca iz najteih
dana nae burne prolosti, da bi se tu, pobonim seanjem na
blistava dela zas-lunog vojvode, napojio heroizmom i oeliio
voljom za svetu slubu rodnoj grudi?
Neka umorni vojvoda mirno boravi poslednji san na slobodnoj
obali plavog Dunava i neka mu lako arlijanje povetarca sa
Avale stalno donosi hajduki pozdrav maedonskih gora, ije je
sigurno gostoprimstvo on godinama uivao. Venac besmrtne
slave koji je stekao, nikad nee uvenuti, a uvek sve miris tog
arobnog venca opijae mlaa pokolenja boanskom ljubavlju

prema velikoj Otadbini naoj.