Lazar Dami

CVJEARNICA U KUI
CVEA
Kako smo usvojili i iveli Alana Forda

ISBN 978-86-85831-92-8
2012 Lazar Dami
2014 za elektronsko izdanje Digital Division LLC, Hilton Head Island, USA
& Media Art Content Ltd, Novi Sad, Srbija
www.e-knjige.org
info@e-knjige.org
Korice: Media Art Content Ltd.
Prelom: Marina Stojkovi

EDICIJA: PALIMPSET
knjiga trea

ODLOMAK

3.SATIRINA KRITIKA KAPITALIZMA (I KOMUNIZMA)

Mislim da smo se u tome nekako sloili: Maratonci su pobedili. Po meni, naa istorijska i
kulturoloka potopljenost u nadrealnu farsu, onako kako je opisana na prethodnim stranama, bila
je jedan od vrlo monih razloga za uspeh Alana Forda u bivoj YU. Meutim, u istoj meri u
kojoj su Kovaevievi Maratonci ivi i zdravi kod nas, isto je i Dobri vojnik vejk. U
alanfordovskom univerzumu postoji jo jedna mona sila, takoe duboko ukorenjena u na
mentalitet: snana drutvena satira.
Ako se nadrealna farsa moe nazvati stratosferom Alana Forda - emotivnom energijom
koja se nalazi u sloju znaenja koji se nekako vie osea iako se moda jasno ne vidi - onda je
njegova atmosfera, sloj koji funkcionie na mnogo svesnijem i nama bliem nivou, satirina
kritika sveta kakav je bio u vreme kada je strip kreiran. Satira u Alanu Fordu je primarni
ideoloki okvir njegove poetike.
Za razliku od farse, koja se sprda sa arhetipskim modelima ljudskog ponaanja, ali ne
mora da cilja ni na koga posebno, satira ima mnogo precizniji ujed. Poruka satire se uvek
isporuuje na tano naznaenu adresu, sa imenom i prezimenom: taj drutveni sistem, taj reim,
taj politiar, ta ideologija, taj tajkun... Kako je jednom Ivo Andri citirao Krilova u svojim
Sveskama: Satira je kamen koji se ne moe baciti u veliku gomilu glupaka, a da nikoga ne
pogodi. Ako je farsa ogledalo ljudsko, satira je uveliavajue staklo; u svojim najboljim
izdanjima, pretvara se u mikroskop. Koliko puta su i autor i itaoci ovih redova osetili marce u
tom arobnom momentu kada sjajna satira odjednom uvelia neku vrlo precizno primeenu
karakteristiku specifinog ponaanja, do te mere da ta karakteristika postane definiui element
itavog lika. Jedna stvar se, opravdano, povea i podigne na nivo principa.
Satira je miiava i agresivna. Ako je farsa benigni, ponekad moralistiki, podsmeh,
prevashodno preokupiran dobrom zabavom, satira je ljutnja sa vrlo fokusiranim i brutalnim
ciljem: da promeni, zaustavi, iskoreni miljenje i ponaanje koje kritikuje. Ona je oblik otpora.
Satira je poziv na akciju, lupanje rukom o sto, satira je reanje i grabljenje za okovratnik; svaki
dobar satiriar mora makar malo da mrzi objekat svoje satire. Satira je, sutinski, forma
ideolokog razmiljanja: tvoj pogled na svet je lo i mora da ga promeni. Poput svih
ideologija, da bi svoju poruku poslala nedvosmisleno, satira esto koristi preterivanje.
Preterivanje, a Alan Ford je samo jedan primer tog pristupa, koje ponekad zae i u crni humor.
Mi ve decenijama, pa i vie, ako raunamo Nuia, ivimo sa satirom. Ona nam je vrlo
dobro poznata, uglavnom kao jeftino sredstvo za borbu protiv reima i (ili) ideolokih
neprijatelja svih vrsta. U tom pogledu, nai prostori su vrlo slini ostatku Centralne i Istone
Evrope gde je satirini aforizam jedna od dragocenih literarnih formi, skoro potpuno nepoznata
anglosaksonskom svetu (u pisanom obliku); pouzdani, neumorni literarni konj za vuu naeg
politikog otpora. Vib, Baljak, Vrina, Bojii - Lec, u ostatku biveg komunistikog bloka imena su sa kojima su rasle generacije naih ljudi, podgrevajui bezbrojne kafanske debate o
tome kakav smo, bre, mi narod!.
U Britaniji, gde je odavno dozvoljeno da svako kae ta misli, satirini aforizam se
udobno preselio u tu autentino anglosaksonsku formu izvoake komedije, stand up. I dalje je
pomalo politiki - neki od komiara su otvoreno antiestabliment - ali ne rezonira ni izdaleka
onako kako sjajan domai aforizam to radi: ne prepriava se mnogo, ne komentarie se, nekako
nije tako vaan. U bivoj YU, aforizam je imao dostojanstvo bazirano na njegovoj suberzivnoj
snazi. Za aforizme se ilo u zatvor ili, kako je autoru ovih redova preeno zbog aforizama u

lokalnim novinama, prinudno u vojsku. U liberalnom kapitalizmu, aforizam je spao na nivo

obine ale. A ale se teko stavljaju na barjak.
Druga glavna manifestacija satire kod nas, takoe vrlo bliska naem percipiranju sveta,
jeste karikatura. Kao i aforizam, karikatura je kod nas ozbiljna umetnika forma koja dodaje na
verbalnu snagu aforizma i mono dejstvo slike. Ljudi lake pamte slike, zato svetski ampioni u
pamenju pretvaraju sluajne redove brojeva ili rei u vizuelne predmete koje organizuju u
takozvane memorijske palate. Nae oi (kurvetije meu ulima, kako ih je jednom nazvao
Kit Riards) imaju krai put do naih srca nego nae ui. Koraksove karikature su za ruenje
Slobodana Miloevia uradile skoro isto toliko koliko i NATO bombardovanje.
Alan Ford je, u sutini, roman u karikaturi, karikaturalno miljenje u dugoj formi, za
razliku od onoga to je u dnevnim novinama jedna ploa ili traka koja sadri kratku crtanu
priu (traka = strip na engleskom, odatle i naziv za itavu formu kod nas). Uobiajena
novinska karikatura funkcionie na nivou vica; Alan Ford je za taj pristup karikaturi ono to je
Rat i Mir za pripovetku.
U satirinom smislu, forda je jedan od najboljih primera sinhroniciteta za koji znam:
autorsko delo dvojice italijanskih kreativaca, pravljeno za tamonje trite i bazirano na
njihovom privatnom vienju sveta kakav je tada bio, transformisalo se u jednoj zemlji na
Balkanu u kulturnu batinu zahvaljujui srenoj injenici da su u toj zemlji nadrealnost i farsa
svakodnevnog ivota bili u srenom spoju sa satirom kao preovlaujuom subverzivnom
politikom formom.
Magnusov i Bunkerov pogled na svet jeste bio privatan, ali je u isto vreme bio i
univerzalan. Njihova satira je imala politiku podlogu, i to iz politikog ugla sa kojim smo mogli
da se vrlo dobro identifikujemo. Alan Ford je, kao to je esto isticano u recenzijama, jedna od
najsnanijih kritika kapitalizma tog vremena i taj aspekt je, po mom miljenju, dodatno uticao na
prihvatanje u bivoj YU.
Ja nemam nikakve sumnje da su Magnus i Bunker bili leviari. Nigde nisam zvanino
naao taj podatak, ali sam prilino siguran. Razlog? Nekoliko. Prvo, u pitanju su italijanski
kreativni poslenici, od kojih je veina bila na levom krilu politikog spektra. Drugo, Italija je i
sama, kao i danas, u nekom smislu bila razapeta izmeu leve i desne politike opcije; izmeu
porodinog tradicionalizma i individualistikog kapitalizma. Malo mi je verovatno da to nije
ostavilo traga na Magnusovo i Bunkerovo vienje sveta, jer je u mnogim aspektima tipino za
rezignirani leviarski pesimizam kada je u pitanju tumaenje trulog Zapada.
Drutvo u Alanu Fordu je opisano kao ist darvinizam, percepcija koja je nesumnjivo
potpomognuta injenicom da se deava u Americi. Ljudi su sebini, gramzivi, lenji, korumpirani,
bezduni. Arogantni bogatai su jako bogati dok su siromasi u ritama. Gradski oci su halapljive
svinje koje trpaju u svoje depove sve to se moe ukrasti. Policija je nekompetentna i
korumpirana, debela i sa ravnim tabanima. Svako je preputen sebi i neka mu je bog na pomoi
ako nema dobro zalee. U pitanju je sistem koji sreno upoljava bive naciste (ludi naunik
Krojcer), samo ako mogu da im budu korisni. Direktna aluzija na Vernera fon Brauna i ponos
amerike nauke, Apolo program.
Iznad takve slike lebdi najmoniji, dugogodinji simbol kapitalistikog raspada i
dekadencije u to vreme: Njujork. Velika jabuka iz svojih loih dana, pre gradonaelnika
ulijanija i Blumberga koji su njegove ulice oistili i od stvarnog i od ljudskog ubreta. Njujork
ubistava, gangstera, mranih aleja punih kriminala i trulei - i fizike i moralne. Njujork kao
Betmenov Gotam, urbani kancer, crna taka na licu planete, majka svih megalopolisa. Nije
sluajno da ga je Magnus crtao uglavnom kao crne siluete, tamne kulise permanentne ljudske

tragikomedije - sem kada nije u najtananije detalje opisivao njegove dve krajnosti: opsceno
bogatstvo i okantnu bedu. Svaki dragulj na vratu razmaene sponzorue u stripu bljeti istom
ekspresivnom snagom kao i svaka prljava cigla polurazruene straare na periferiji.
Njujork je oduvek izazivao podeljena miljenja. Za neke je bio grad kakvom nema
ravnog, zbog svoje koncentracije finansijske moi i kreativnosti; za druge je u pitanju avolova
tvorevina, pakao na zemlji u kome ljudi nemaju ni najrudimentarniju brigu za druge. Evo kako je
Njujork doiveo Volas Stivens, ameriki pesnik, u svom dnevniku iz 1900. godine: itav
Njujork je, po mom vienju, na prodaju... Njime vlada potreba. Sve ima svoju cenu - od Greha
do Vrline. Ne svia mi se uopte i ukoliko ne dobijem posao koji je neobino privlaan, neu
ostati. ta je to to me moe drati na mestu gde je, na primer, sva Lepota samo pokazivanje, sva
Mo samo orue Sebinosti i svo milosre samo izvor Sujete?.. Svako stalno posmatra svakoga budalasta rulja koja hoda po ogledalima... Hvala bogu da se vetar ne stvara u Jorkvilu, ili oblaci
u Harlemu. Koliko bi samo to kotalo!
Le Korbizije je Njujork sumirao na tipian stilizovani arhitektonski nain: Stotinu puta
sam pomislio, Njujork je katastrofa, a pedeset puta: ali prelepa katastrofa.
Na ovom mestu, udahnite duboko, jer strip za nas ima iznenaenje.
Alan Ford ne bi bio to to jeste za nas, da u sebi ne sadri jo jedan, potpuno novi stepen
subverzivnosti. Neto to ja smatram za do sada skriveni, ne mnogo razmatrani aspekt stripa, koji
je jo vie produbio vezu izmeu bivih Jugoslovena i Grupe TNT: Alan Ford je u isto vreme i
kritika komunizma! Ili, da budem precizniji, svakog nekompetentnog, autoritarnog i
propagandistikog drutvenog ureenja.
To znai i bive Jugoslavije, a i sadanjih drava. AF je univerzalna kritika loeg drutva,
bez obzira na varijantu. itava njegova socijalna i satirina poetika se moe saeti u aforizmu
koji bih nazvao Alan Fordova Moralna Teorema: Svako telo potopljeno u vlast gubi od svog
ubeenja onoliko koliko je teka njime istisnuta korist.
Ne samo nain na koji drutvo u stripu funkcionie, ve i sama Grupa TNT imaju
karakteristike nae bive drave (i u mnogo emu, naalost, i njenih sadanjih naslednika).
Za poetak, prirodno stanje Grupe TNT je permanentni haos i iritiranost, svako se
istresa na svakoga - izuzev Alana - svako se brine samo o svojim interesima, nita ne
funkcionie, svako je ostavljen da se stara o sebi i da proizvodi rezultate bez ikakve pomoi.
Drugi su tu samo kao neizbeni iritanti, da ivot ine munijim i gorim (ili je bar takva njihova
percepcija). A izlaza nema. Zvui poznato, zar ne, posebno onaj deo o permanentnoj iritiranosti i
nemanju izlaza?
Takav haos, meutim, neprestano se prezentira kao uspeh od strane autokratskog i
megalomanskog voe, Broja 1. Stari lukavac je majstor PR-a. Svaki put kada se sastane sa nekim
od naruilaca novog posla, Broj 1 predstavlja grupu kao super podmazanu mainu sastavljenu od
iskusnih profesionalaca koji znaju ta rade. Njegova fasada TNT Potemkinovog sela je vrlo
ubedljiva - ako se zanemare sitnice kao to su neupareni tokovi na njegovim kolicima i bizarni
nemaki autant. Ali, svi veliki ljudi su pomalo ekscentrini, ak i bizarni, pa to prolazi
nezapaeno u svetu moi u kome se stari prevarant snalazi kao riba u vodi.
Broj 1 ima neverovatnu simboliku slinost sa Titom - ili bilo kojim drugim benignijim
diktatorom. Naravno da Magnus i Bunker nisu razmiljali o Drugu Starom kada su kreirali Broja
1 - ta ast pripada Pulineli - ali su asocijacije zaista interesantne. Misterija njegovog porekla i
line prie, godine (Tito je ve bio u cvetu starosti kada je strip objavljen kod nas),
neprikosnovena vlast, neprihvatanje ni najmanje neposlunosti, injenica da uvek zna bolje od
svojih podanika i povezanost sa centrima moi. I, posebno, ona o majstorluku sa PR-om.

Titoizaciji Broja 1 u glavama bivih Jugoslovena je doprinosilo i njegovo najmonije

oruje, sredstvo koje bez greke reava sve probleme nastale time to neko na poloaju ne eli da
igra onako kako Broj 1 eli. To sredstvo je famozna sveznajua crna knjiica, prepuna
kompromitujuih podataka o svakome ivom. Ako je bilo gde kreirana bolja metafora za nau
svemonu, u to vreme, Slubu dravne bezbednosti (DB, skraeno) onda bih za to voleo da znam.
Svako koga sam tada poznavao je ba tako zamiljao DB-ov modus operandi: oni znaju sve o
svakome i ako samo pree dozvoljenu liniju... prst se zustavi na tvojoj strani. Da ne pominjemo
kasnije, posttitovske reime gde su bezbednjaci otvoreno ucenjivali svoje mete
kompromitujuim podacima da bi ih vrbovali za informatore, ili cedili za mito.
Jo jedan arhetipski model iz nae svakodnevice, jer to je ono o emu ovde priamo, jeste
nekompetentni ef. U grupi TNT, Debeli ef je neizleiva spavalica i zabuant, simbol svih
lenjih funkcionera irom sveta. Prema svojim potinjenima je grub, dok je prema Njegovoj
visosti ponizan. Nije sluajno njegovo ime u originalu bilo Karijatida - statua, nepomian, za
ukras... ef je neko koga znamo vrlo dobro, iz naih preduzea odravanih u ivotu jedino
politikom voljom, koji je ponizno iao u Komitet po direktive, da bi ih onda arogantnim
dekretima nametao svojim zaposlenima. Svako drutvo ima svoje efove, ali njihov prirodni
habitat su netrine, nekompetentne, autoritarne sredine u kojima je sposobnost uvek na nioj
lestvici korisnosti od poslunosti.
Na prethodnim stranama smo ve razmatrali paralele izmeu Grupe TNT i nae prosene
porodice. Ta paralela se moe primeniti i na itavu zemlju. Bob Rock je dobar primer. Bob je
otelotvorenje proletarijata: radnika klasa i Oliver Tvist u jednom. Nije lep, nije visok, ne zna
mnogo; podignut je u sirotitu, braa su mu okoreli kriminalci. Svako eksploatie Boba, svako
mu se podsmeva, izuzev Alana. U onoj meri u kojoj je Broj 1 na vrhu piramide, Bob je na dnu.
Ono to ga spaava su ideali - vie jalovo sanjarenje, iskreno, o buduem boljem ivotu. Na taj
nain, Bob je i otelotvoreni marksizam: istovremeno kao nauka o hepiendu (njegovi snovi) i
kao velika istorijska zabluda (njegova realnost). Bob gaji dirljivu, ali neostvarljivu, nadu.
Moram na ovom mestu da ponovim, da ne bih bio optuen za tendenciozno preterivanje
samo radi efekta: Grupa TNT nije simboliki podseala samo na bivu YU, ve i na sve
nekompetentne organizacije (drave, kompanije, institucije...) u istoriji. Svaki totalitarizam
zapone kao ep, a zavri kao farsa, i to due njegov sunovrat traje to vie ta farsa postaje
nadrealna. Sovjetski Savez, Rumunija, Severna Koreja, Kina pre reformi...
ta je, dakle, bio izvor farse u bivoj Jugoslaviji, model-zemlji koja je u jednom trenutku
ozbiljno bila razmatrana, makar od svojih stanovnika, kao neto napriblinije Utopiji to je svet
do tada video?
Taj period u naoj istoriji je bio jedan od retkih mirnih i uglavnom percipiran kao bolji od
onoga to se tada deavalo na Zapadu - zar nadrealna farsa nije uvezena kod nas upravo sa tog
Zapada, ali kasnije, kada se globalizacija razmahala i kada su razliiti interesi (ovde ubaciti, po
volji i politikom opredeljenju: Vatikana, Rusije, Amerike, Nemake, vanzemaljaca...) pocepali
zemlju?
U redu, hajde da oljutimo i taj vrui krompir. Prvo, Titova Jugoslavija nije bila bolja od
zapadnih demokratija u to vreme, naprotiv; to je bio period u kome smo samo najvie podseali
na normalne, razvijene zemlje. Momenat u vremenu kada smo doli dovoljno blizu
civilizacijskom vrhu da moemo da bacimo malo detaljniji pogled na to kako bogovi ive. Tano
je da je kod nas bio mir, da je postojala socijalna sigurnost i da je svako mogao da prespava na
klupi u parku bez straha da e biti prebijen (ali ne i bez straha da e biti presliavan od policije,
koja e ga pitati ta trai u parku u to doba noi).

Problem je u tome to taj socijalni mir nije bio zaraen, ve pozajmljen. Svako oseanje
superiornosti koje smo mogli da imamo u to vreme bilo je ili zbog fenomenalnog PR-a koji je
Titova linost (i njoj prikaena zemlja) dobijala u hladnoratovskom, blokovskom svetu, ili zbog
toga to mi za to obilje nismo morali mnogo da radimo. Svako ko je bio zaposlen u naim
firmama u to vreme zna kako je to izgledalo: dolazak u sedam ujutro, kafa i novine do devet,
malo se pomere papiri na drugi kraj stola, pa sastanci nebrojenih komiteta i odseka, pa opet kafa,
pa pauza za topli obrok (analiza jugoslovenskog socijalistikog govora kao naina da se
kontrolie realnost jeste posebna studija po sebi), pa onda traarenje, pa onda kui u tri - taman
na vreme da se ode na njivu ili da se zida vikendica.
Stanovi su dobijani besplatno od drave, krediti za kuu sa kamatom od 4% na 30 godina.
Posao se dobijao do kraja ivota, otkazi su bili nepoznata kategorija, nagraivanje prema radu je
bila ista farsa (vikovi u zemlji u kojoj ne postoji profit!), firme su bile dravne, svojina je bila
drutvena. Divota.
U naoj ekonomskoj nepismenosti, niko od nas nije ni pomislio da je zemlja, u sutini,
bila jedna velika pozorina kulisa. Jedino to je dralo zajedno su bili Titov kult linosti,
sveprisutna DB i strani krediti. Gvozdena represija je operisala u vrlo mekoj i barunastoj,
pozajmljenoj, rukavici. Nije udo da je Gorbaov, nakon to je posetio Jugoslaviju, i pre nego to
je odluio da jedini spas ruske drave lei u njenoj samodestrukciji, izjavio: Video sam
budunost, i ustanovio da ne funkcionie.
Zbog svega toga, ja nostalgiju mnogih mojih zemljaka ne tumaim kao specifinu enju
za Jugoslavijom, ve za normalnom dravom u principu; Jugoslavija je samo jedina takva koju
smo ikada doiveli. Bie zanimljivo videti da li e se nostalgija smanjivati u budunosti, u novim
dravama, sa primamljivim perspektivama evropske integracije i mnogo normalnjim ivotom po
pravilima razvijenog sveta... ukoliko ta pravila potujemo, naravno.
Ako zagrebemo jo dublje u ex-YU, videemo da je vanije od toga ta smo mislili bilo
to ta smo tada oseali. Iako nam je bilo dobro i bili smo ponosni na reputaciju zemlje u svetu,
nekako smo takoe znali da nije ba sve na svom mestu. Nismo mogli da kaemo ba sve to
smo hteli; samocenzura je bila deo nacionalnog mentaliteta, do te mere da kada smo videli prve
studentske demonstracije protiv korupcije i nekompetencije, koje je onda Tito razoruao svojim
uvenim Pismom i uz pomo Veljka Vlahovia - kao i one albanske na Kosovu, kasnije - itava
zemlja je bila okirana. Prethodni ispadi raznih disidenata su bili vrlo dobro kontejnirani i nisu
imali veeg odjeka u drutvu, osim u akademskoj sferi, koja je ionako bila u slubi politike.
Takva automatska cenzura je potpuno prirodna u represivnim drutvima, kao to je i
danas vrlo prisutna u nekim delovima sveta. Jedno se misli, drugo se radi, a tree se pria. to je
dravna represija jaa, to je ovaj orvelovski double think jai. eslav Milo je ovaj fenomen
nazvao ketman i o njemu je detaljno pisao u Zarobljenom umu, svojoj poznatoj studiji
totalitarizma. Farsa u bivoj YU je proizilazila upravo iz toga da smo jedno morali da priamo i
pretvaramo se da je istina, dok smo vrlo dobro znali da su stvari sutinski drugaije.
Jedna od primedbi koje sam uo je i to da su neke druge komunistike zemlje u to vreme
bile jo nadrealnije od Jugoslavije, Rumunija na primer. U neku ruku tano, ali ne sasvim.
Rumunija je bila vrlo otvoreno komunistika i represivna. Oni su bukvalno umirali od gladi.
Njihove gluposti su bile mnogo direktnije. Tamo narod nije imao nikakve iluzije. Kod nas je
tenzija izmeu stvarnosti i ideala bila mnogo suptilnija i, na neki nain, mnogo dublja. Takoe,
Alan Ford tamo nikada nije objavljen; ko zna ta bi bilo da jeste i da li bi imao lokalni prevod
koji bi funkcionisao na isti nain na koji je hrvatski kod nas.

Na kraju, ne mogu a da ne primetim jednu fenomenalnu koincidenciju, totalnu sluajnost

koja je ipak nabijena simbolikim karmikim barutom: srce Grupe TNT, njihovo sklonite, bila
je cveara. Poslednje utoite naeg stvarnog istorijskog Broja 1 je Kua cvea. Obe kue cvea
su simboli pretvaranja, diskrepance izmeu realnosti i elja, izneverenih nada i
disfunkcionalnosti. Obe su samo fasade za neto drugo to se krije iza njih. Magnus i Bunker bi
se upiali od smeha; Bunker moda i jeste...

O AUTORU

Kako prilii oveku koji pati od intelektualnog svraba, ime Lazara Damia se na naim
prostorima povezuje sa tri inae nepovezane oblasti interesovanja.
Zaljubljen u bubnjeve jo od detinjstva, Lazar je tokom nekoliko godina vodio kolu bubnjeva
Uhvati Ritam u Beogradu i autor je prvog domaeg prirunika za sviranje bubnjeva, sa istim nazivom.
Mnogi od njegovih uenika su sada vodea imena na domaoj sceni. to se Lazara tie, trenutno je samo
napredni diletant.
Lazar je mnogima poznatiji kao konsultant i publicista u oblasti marketing komunikacija. Radio
je sa mnogim domaim firmama i pomogao mnogim stranim da dou na nae trite. Predavao je
marketing komunikacije na brojnim poslovnim kolama i treninzima, ukljuujui i specijalizaciju iz PR-a
na post-diplomskim studijama Ekonomskog Fakulteta u Beogradu. Putovao je neumorno uzdu i popreko
naim prostorima, sa vie stotina seminara u svojoj putnikoj knjiici. Autor je knjiga Marketing: Fore &
Fazoni (1992), PR: Fore & Fazoni (1996), koja je proglaena za jednu od najboljih marketing knjiga u
Jugoslaviji 1989-1996 i kultne knjige No-Copy Advertising, objavljenoj u Londonu 2001.
Trea oblast njegovih interesovanja je novinarstvo. Devet godina je bio novinar na radiju, da bi
karijeru nastavio kao saradnik mnogih domaih listova i magazina, ukljuujui i nedeljnu kolumnu iz
marketing fenomenologije Advertising (p) Age u listu Naa Borba, jednoj od vodeih nezavisnih novina
na naim prostorima u vreme raspada Jugoslavije. Tekstovi iz kolumne su sakupljeni u knjizi pod istim
nazivom, objavljenoj 2000. Jedan je od bivih spoljanjih urednika magazina New Moment i autor knjige
satirinih aforizama Proroci Mudro ute (1991).
Dobitnik je raznih profesionalnih nagrada kod nas i u inostranstvu.
ivi i radi u Londonu, kao direktor strategije u agenciji Kitcatt Nohr Digitas. I dalje pati od
neizdra.

Ukoliko elite da proitate celu knjigu, moete je naruiti na:

http://www.amazon.com/dp/B00I21NYZC

Pogledajte i naa druga izdanja na www.e-knjige.org.