Predrag Milidrag

Institut za filozofiju i drutvenu teoriju

Beograd

UDK 140.132: 165.63

Originalni nauni rad

DEKARTOVE VENE ISTINE, STVORENE

I NESTVORENE

U ovom tekstu nee biti rei o Dekartovom uenju o stvorenosti venih istina kao takvom, poto je ono prilino dobro obraeno
u sekundarnoj literaturi. Umesto toga, panju emo usmeriti na neke
specijalne probleme Dekartovog razumevanja, a sve zarad, ako ne
reenja, a ono barem ukazivanja na puteve za pronalaenje odgovora
na najvanije pitanje u vezi sa stvorenou venih istina: koji je status principa neprotivrenosti? Da li je i on stvorena vena istina i da
li mu se i Bog podvrgava?
Na poetku, predstavljamo dramatis personae potrage za
odgovorima. Prvo, tu je Bog. Sutinu Boga, Dekart odreuje na razliite naine, a za nau je temu relevantno njeno odreenje kao beskonane moi. Zahvaljujui beskonanoj moi, Bog jeste delotvorni
uzrok aktualne egzistencije stvari, uzrok njihovih sutina i venih
istina. Drugo, tu je i ljudski duh. Za razliku od racionalnosti Boga,
koja je univerzalna, ljudski duh poseduje parcijalnu racionalnost, jer
*

lanak je raen u okviru naunoistraivakog projekta Instituta za filozofiju i

drutvenu teoriju u Beogradu, pod nazivom Mogunost primene modernih filozofsko-politikih paradigmi na procese drutvene transformacije u Srbiji/Jugoslaviji, koje
finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije (broj 2156).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

Apstrakt: U tekstu je razmatrana Dekartova doktrina o venim istinama, s

obzirom na status principa neprotivrenosti. Pokazano je da kod Dekarta postoje
stvorene i nestvorene vene istine; prve jesu vene istine o stvorevinama i jesu objekat Boje volje, druge jesu vene istine o Bogu samom, temelje se u njegovoj egzistenciji i on ih ne moe menjati. U vezi sa pitanjem da li je princip neprotivrenosti
stvorena ili nestvorena vena istina, ukazano je na razliite, potencijalno nesaglasne
Dekartove tvrdnje o ovom problemu. Na osnovu injenice da on ne vai vie apsolutno, izveden je zakljuak da u Dekartovoj metafizici njegov status jeste irelevantan,
zato to je Boja beskonana mo prema njemu indiferentna.
Kljune rei: vene istine, princip neprotivrenosti, Francisko Suarez.

157

je stvoren/konaan. Odatle, to to neto nije racionalno za oveka, ne

znai da uopte nije racionalno.
Dekart batini kasnosholastiko razumevanje venih istina,
kao esencijalnih istina o sutinama stvari:1 one izraavaju injenicu
nunosti i nepromenljivosti pripadanja predikata koje ine sutine, samim tim sutinama. Odavde, ne samo da postoji ekvivalencija izmeu
sutina stvari i venih istina o njima, ve i izmeu stvaranja jednih i
drugih: odreujui koje e predikate neka sutina imati, Bog odreuje
i koje e tvrdnje o toj sutini biti vene istine (a koje to nee biti).
Cela je matematika za Dekarta podruje venih istina.2 Objekti
geometrije jesu sutine (V Odg: VII 381), pa se geometrija bavi venim i nepromenljivim prirodama (M V 5: VII 64).
Na osnovu Dekartovih spisa, sledi da postoji vie nivoa
optosti/temeljnosti venih istina. Vene istine o objektima matematike jesu istine o pojedinanim sutinama. Neke vene istine vae za
sve sutine, kao to su ex nihilo nihil fit ili celo je vee od svog dela
(Mersenu, 27. 5. 1638: II 138).3 Ove poslednje vene istine besumnje poivaju na principu neprotivrenosti i zato je on najoptija/najtemeljnija vena istina. Nema potrebe da ovde ulazimo u odnose i
prirodu navedenih nivoa optosti.
Poto izraavaju odnos izmeu predikata sutine, vene istine
u principu nita ne mogu govoriti o aktualnoj egzistenciji i u tome se
Dekart slae sa Suarezom. Reeno vai i za princip neprotivrenosti:
da je nemogue da jedna ista stvar i jeste i nije u isto vreme,
jeste jedan princip koji moe sluiti na opti nain, ne da bi,
strogo govorei, nainio znanim egzistenciju bilo ega, ve

PREDRAG MILIDRAG

158

... ove sutine nisu nita drugo do vene istine, Mersenu, 27. 5. 1630: I
150. Dekartova dela citiramo na sledei nain i koristimo sledee prevode: Rene
Descartes, Meditacije o prvoj filozofiji: M, redni broj meditacije, redni broj pasusa. U
E. Husserl, Kartezijanske meditacije I. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost, 1975;
Osnove filozofije: PF, deo i redni broj paragrafa. Zagreb: Matica hrvatska, 1953. Re
o metodi, Praktina i jasna pravila. Prevod Radmila ajkovi i Duan Nedeljkovi.
Valjevo, Beograd: KUIZ Estetika, 1990: deo i pasus. Pisma citiramo navoenjem
primaoca i datuma. Nakon dvotake navedeni su tom i stranica standardnog izdanja:
Paul Adam, Charles Tannery (publ. par). Oeuvres de Descartes. Paris: Vrin, 1996.
2
Sve demonstracije matematiara bave se istinskim entitetima i objektima
... [objekat matematiara ima] istinsku i nepromenljivu prirodu, Razgovor sa
Burmanom: V 160.
3
Za jo neke vidi PF I 49: VIIIA

naprosto da bi potvrdio njenu jednom saznatu istinu, sledeim

zakljuivanjem: nemogue je da ono to jeste nije; ja znam da
takva stvar jeste; dakle, ja znam da je nemogue da nije. Ovo je
od veoma malog znaaja i ne ini nas bolje informisanima.
(Klerslijeu, jun ili jul 1646: IV 444)

Da navedemo poznati sholastiki primer, znamo ta je rua i u sred zime, kada

nijedna rua ne egzistira. Dekart navodi isti primer, upor. Razgovor sa Burmanom V
160. Pretpostavka za tvrdnju o aktualnoj egzistenciji kao spoljnom odnosu za sutinu,
jeste postojanje razumske razlike izmeu sutine i egzistencije. Dekart ovu razliku
nasleuje od kasne sholastike, najverovatnije od Suareza. Egzistencija, kae Dekart,
nije nita drugo do egzistirajua sutina (essentia existens) (Burman: V 164). U svetu
egzistirajua supstancija jeste jedna supstancijalno egzistirajua sutina i nita preko
toga. Upor. i Pismo ***, 1645. ili 1646: IV 349; II Odg: VII 166. Za Sureza vidi
Disputationes metaphysicae, XXXI. U Opera Omnia. Vols. 25, 26. Paris: Vives,
1856-77; tom 25, 224-312; Norman Wells, Surez, Historian and Critic of the Modal
Distinction Between Essential Being and Existential Being. The New Scholasticism
(1962) 36: 419-44; Frederik Koplston, Istorija filozofije III. Beograd, BIGZ, 1994:
382-5.
5
Na primer, bia razuma, negacije, privacije i slino.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

Iako ne govore nita o aktualnoj egzistenciji sutina stvari,

vene istine ipak odreuju ta e egzistirati ukoliko aktualno egzistira sutina o kojoj su to vene istine. Na ovo ukazuje zamenljivost neprotivrenosti i mogunosti, odnosno protivrenosti i nemogunosti
u gornjem citatu. Ova odreenja ipak nisu identina i neophodno ih
je razlikovati da bi se mogle razumeti posledice i novine Dekartovog
uenja.
Princip neprotivrenosti, kao i svaka vena istina, izraava
odnose unutar sutina; konkretno, izraava to da predikati koji sainjavaju jednu sutinu nuno moraju biti meusobno saglasni. Tako,
na primer, predikat tri ugla saglasan je sa predikatom tri strane,
ali nije saglasan sa predikatom etiri strane ili zbir uglova od 90
stepeni (ovo drugo, naravno, samo za euklidsku geometriju).
Za razliku od neprotivrenosti, nemogunost izraava jedan,
samoj sutini spoljni odnos, naime odnos prema njenom aktualnom
egzistiranju:4 neto jeste nemogue ukoliko je njegova sutina nesaglasna sa aktualnim egzistiranjem.5 Prema tome, moe se rei da i
mogunost takoe izraava jednu neprotivrenost, ali je ona sutini
spoljna.

159

PREDRAG MILIDRAG

Sve reeno o protivrenosti i nemogunosti nuno vai jedino

za parcijalnu racionalnost. Kod Dekarta je re o za-oveka-pojmljivoj-neprotivrenosti i mogunosti.6 Za parcijalnu racionalnost, mogunost je implicirana neprotivrenou: sutina brda, bez predikata
dolina, za parcijalnu racionalnost jeste protivrena sutina i zato je
za oveka brdo bez doline nemogue.
Sutastvena uloga parcijalne racionalnosti i njenog oitog
oslanjanja na vene istine pri odreivanju smisla neprotivrenosti i
nemogunosti, jasno ukazuje na ekvivalentnost izmeu problema
stvorenosti venih istina i problema same parcijalnosti ljudske racionalnosti, odnosno razloga zato ljudski duh ne moe pojmiti brdo
bez doline.
Da bismo pokazali ta podrazumeva nareena ekvivalencija,
prelazimo na smisao pacijalnosti ljudske racionalnosti. Za izlaganje
e odlino posluiti dijalog izmeu Johanesa Katerusa, pisca Prvih
primedaba, i Dekarta, oko problema uzrokovanja stupnjeva objektivne stvarnosti ideja.
Katerusu je za razliku od ogromne veine dananjih interpretatora savreno jasno da Dekartovo traganje za uzrokom stupnjeva objektivne stvarnosti u Treoj meditaciji, nema nikakve veze sa
epistemologijom, ve da se radi o jednom metafizikom problemu,
koji implicira delotvornu uzrokovanost sutina i venih istina.7 Katerus odbacuje Dekartovo razumevanje objektivnog bivstvovanja kao
modusa bivstvovanja sutine u razumu (M III 14: VII 41; I Odg: VII
102-3); po Dekartu, zato to je re o bivstvovanju sutine, objektivno
bivstovanje mora imati uzrok (isto). Za Katerusa je objektivno bivstvovanje samo spoljna oznaka akta razuma, tj. same reprezentacije,
nije nikakvo bivstvovanje sutine, razumski se razlikuje od same reprezentacije i zato ne potrebuje delotvorni uzrok (I Prim: VII 92-3).

160

Ako pod moguim mislite na ono na ta obino svako misli, naime, sve to
nije u sukobu sa naim ljudskim pojmovima moe se zamisliti jedna druga
vrsta mogunosti koja se odnosi na objekat; ali, osim ako nije zdruena sa prvom
vrstom, nju ljudski razum nikada ne moe znati, (II Odg: VII 150-2).
7
Zato to Dekartov stupanj stvarnosti, objektivne ili formalne, jeste predikat
sutine, te je uzrok stupnja stvarnosti i uzrok predikata sutine, tj. i same sutine, tj. i
venih istina o njoj. Za pojam stvarnosti i njenih stupnjeva, vidi moj tekst
Prolegomena za istraivanje Dekartove metafizike teorije ideja (1): Od supstancije
do duha. Filozofski godinjak 12 (1999), za meusobno povezivanje ovih problema,
Prolegomena za istraivanje Dekartove metafizike teorije ideja (2): Od duha do
ideja. Filozofski godinjak 13 (2000): 69.

Ali se sa njime ne slae u interpretaciji toga ta je ta res, pa tvrdi da res in

intellectu jeste sutina stvari koja objektivno bivstvuje, dok Katerus tvrdi da nema
nikakve sutine stvari u razumu, ve samo reprezentacija nje.
9
Zato Dekart odbacuje Katerusovo razumevanje svih ideja na osnovu ideje
trougla, naime da ona ne zahteva uzrok: Ako priroda trougla i jeste vena i
nepromenljiva, ipak zbog toga nije nita manje primereno pitati zato postoji njegova
ideja u nama (I Odg: VII 104), pri emu ideja na ovom mestu jeste uzeta u

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

Ukoliko se ipak insistira da bude pruen razlog zato neka

ideja, tj. reprezentacija, za Katerusa, sadri ovu ili onu objektivnu
stvarnost, Katerus kae da on sve ideje razume onako kako Dekart
razume ideju trougla u Petoj meditaciji, kao venu i nepromenljivu
prirodu (I Prim: VII 93; M V 5: VII 64). Komentariui mesto iz Pete
meditacije, Katerus, ni malo sluajno, konstatuje da je ideja trougla,
naravno, jedna vena istina, koja ne zahteva uzrok (I Prim: VII
93), u smislu da ideja trougla sadri neuzrokovane vene istine o
trouglu i njegovoj prirodi.
Nadalje, Katerus odlino uvia da Dekartovo traganje za
uzrokom stupnjeva objektivne stvarnosti ima posledice i po inteligibilnost sutina, odnosno da znai i njenu uzrokovanost. Kao reprezentovana u duhu, sutina stvari nije nihil, ve je neto realno, to je
razgovetno pojmljeno. Pa ipak, iako moe biti pojmljeno, ono ne
moe imati uzrok, jer ono je samo pojmljeno i nije u aktu (I Prim:
VII 93-4). Poto trougao nema uzrok, a jeste pojmljen, onda ni
pojmljivost kao takva nema uzrok.
Neznajui za Dekartovo uenje o stvorenosti venih istina i
imajui pred sobom samo vene i nepromenjive prirode iz Pete meditacije, Katerus sa simpatijama zakljuuje da su i za Dekarta sutine
i vene istine nestvorene i da, kao takve, nemaju uzrok. Meutim,
upravo zbog ovoga, za Katerusa je moralo biti vrlo zbunjujue zato
je onda Dekart u Treoj meditaciji tragao za uzrokom stupnjeva
objektivne stvarnosti ideja, kada to kod Dekarta povlai uzrokovanost sutina i venih istina.
Na Katerusovom primeru vidna je temeljna ekvivalencija,
koja vai za celu sholastiku, izmeu neprotivrenosti, pojmljivosti,
inteligibilnosti i neuzrokovanosti venih istina.
Dekart se slae sa Katerusom da res in intellectu (M III 14:
VII 41) nije aktualno bie,8 i da jeste pojmljena, ali ona upravo potrebuje uzrok da bi bila pojmljena i pitanje se tie jedino ovoga
(I Odg: VII 103).9 Ne radi se, dakle, ni o kakvom psiholokom ili

161

PREDRAG MILIDRAG

epistemolokom problemu, poto se ne pita za uzrok pojmljenosti u

neko vreme, od nekog duha, pod nekim empirijskim okolnostima.
Dekart se ne kree od injenice pojmljenosti, od empirijskog prisustva sutine u svesti, ka pitanju o uzrocima tog prisustva; sutina
stvari nikada se ne mora nai u svesti, tj. biti aktualno pojmljena, da
bi bila u duhu.10 Dekart se pita ta je uzrok toga da ona uopte moe
biti pojmljena, pita se za uzrok pojmljivosti, odnosno njenog temelja, inteligibilnosti.11
Kako bi kasna sholastika odgovorila na pitanje o uzroku pojmljivosti? Pre svega, samo pitanje teko da bi smatrala smislenim, a
ako bi se na njemu insistiralo, i Katerus i Suarez12 bi rekli da je
uzrok pojmljivosti sutina stvari to da su one possibile logicum, tj.
da ne sadre logiku protivrenost.13 Poto possibile logicum nema

162

objektivnom smislu, kao spoljna oznaka objektivno bivstvujue sutine stvari.

Drugim reima, Dekart pita ta je uzrok da sutine stvari uopte bivstvuju u razumu
(uzroci zasigurno nisu spoljne stvari), bile one vene i nepromenljive ili ne.
10
: ... nije nuno da se ikada upustim u bilo koju misao o Bogu, M V 11: VII
67. Ako to vai za najjasniju i najrazgovetniju ideju (M III 25: VII 46), odnosno za
njome reprezentovanu sutinu, onda zasigurno vai i za sve ostale.
11
Idea kao objektivna stvarnost kod Dekarta ne sme biti sagledavana kao
bivstvovanje-kao-biti-znan, niti bivstvovanje-kao-biti-objekt [svesti] ... Dekartova
doktrina operie sa bivstvovanjem-kao-biti-inteligibilan ili bivstovanjem-kao-biti-pojmljiv, Norman Wells, Descartes Uncreated Eternal Truths. The New Scholasticism
56 (1982): 190. U ovakvoj interpretaciji Prvih primedaba i Odgovora u stopu pratimo
N. Velsa, koji, osim navedenog mesta iz I Odgovora, u prilog teze da je Dekartu pre
svega stalo do uzroka pojmljivosti, navodi i sledea mesta: omne excogitabile
artificium (I Odg: VII 105, redovi 5 i 7) i major numerus cogitabilis quam a me
unquam possit cogitari (II Odg: VII 139, redovi 19-21). Za Velsovu interpretaciju,
vidi jo i Descartes and the Scholastics Briefly Revisited. The New Scholasticism 35
(1961); Old Bottles and New Wine: A Rejoinder to J. C. Doig. The New
Scholasticism 53 (1979); Objective Reality of Ideas in Descartes, Caterus and
Surez. The Journal of the History of Philosophy 28 (1990), John Poinsot on Created
Eternal truths vs. Vasques, Surez and Descartes. The American Catholic
Philosophical Quarterly 68: (1994).
12
Katerus i Suarez su uzeti kao predstavnici dve glavne struje u kasnosholastikoj filozofji, one tomistike (Katerus) i, uslovno govorei, netomistike, koja je
bila pod jakim uticajem skotizma. Takoe, ne treba prevideti da je kasna sholastika,
preciznije ova druga struja, istorijskofilozofski izvor Dekartove metafizike.
13
Za possibile logicum odnosno non repugnantia, kod Skota i Suareza vidi
moj tekst, Istorijskofilozofske pretpostavke i izvori Dekartovog odreenja Boga
kao causa sui. Filozofski godinjak 15 (2002).

uzronu referencu tj. slaganje predikata nema uzroka nema je ni

pojmljivost; to je Katerusovo: moe biti pojmljena, ali nema uzrok.
Kod Dekarta, pitanje o uzroku pojmljivosti istom znai i prisustvo pitanja o uzroku venih istina. One se, naime, za parcijalnu
racionalnost nalaze u domenu pojmljivosti, jer sa njome dele jedno
sutastveno vano svojstvo stvorenost:
Poto je Bog uzrok ija mo prevazilazi granice ljudskog razumevanja i poto nunost ovih istina ne prevazilazi nae
znanje, sledi da ove istine jesu neto manje od nepojamne
moi Boga, te da su njoj podreene.
(Mersenu, 6. 5. 1630: I 150)

14

Insistiramo na upotrebi termina stvorevina, poto je samo njime moguno

obuhvatiti sve to Bog stvara, nezavisno od toga ta je ono stvoreno. Stvoreno bie,
stvor ili stvorenje u naem jeziku se odnose samo na iva bia (za planinu ili
trougao niko ne bi rekao da su stvorenja ili stvorovi, a ponajmanje da su stvorena
bia); osim toga, ne obuhvataju vene istine, tj. sutine (vene istine nisu ni stvorenja, ni stvorena bia, ni stvorovi). Sa druge strane, tvorevina se odnosi na (ljudske)
artefakte i ne obuhvata iva bia (ovek ili cvet nisu tvorevine, ali je zato: kvislinka
tvorevina), niti vene istine. Stvorevina je izraz koji je davno uveden hrvatskim
prevodima, te ne smatramo da je njegovo korienje neopravdano. Ma koliko bio
rogobatan, a jeste, tvrdimo da u naem jeziku za interpretaciju Dekartove metafizike
nema boljeg, s obzirom da obuhvata i iva bia i neive stvari i egzistencije i sutine i
vene istine i supstancije i moduse, ne pravei razliku izmeu njih.
15
To je jo Tomi Akvinskom bilo jasno; upor. Contra gentiles, I 84, II 22, 25,
Summa theologiae Ia 16, 7. Poto je po Tomi Boje stvaranje protivrenih stvari u

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

U skladu sa uenjem o stvorenosti venih istina i razumevanjem Boga kao beskonane moi, kod Dekarta je uzrok pojmljivosti
Boja odluka da sutine uini inteligibilnim za parcijalnu racionalnost, odnosno da i sutine i ljudski duh ustroji na temelju univerzalno vaeeg principa neprotivrenosti, univerzalno vaeeg za sve
stvoreno. Kaemo univerzalno, nikako apsolutno vaei, jer i pored
svoje optosti/temeljnosti za stvorevine,14 on se javlja kao poseban,
ali ne i nepravilan sluaj venih istina, te ga, za sada, posmatramo
takoe kao stvorenu venu istinu.
Princip neprotivrenosti nije nuan sam po sebi, niti je po sebi
nuno vaei za sve stvoreno. Njegova uzrokovanost ukida njegovo
apsolutno vaenje. Time je ukinuta mogunost za jednu racionalnost
koja bi bila zajednika Bogu i oveku, a koja se u sholastici temeljila
na neuzrokovanom principu neprotivrenosti.15

163

Zbog univerzalnosti vaenja neprotivrenosti u stvorenom svetu i za Dekarta je taj princip ekvivalentan sa pojmljivou i sa
inteligibilnou, ali vie nije ekvivalentan sa neuzrokovanou. Kod
Dekarta ekvivalencija vai upravo zato to je neprotivrenost uzrokovana. U stvorenom svetu kod Dekarta, sve ostaje isto kao u sholastici, s
tim to su sada u njega ukljuene i vene istine. Ekvivalencija izmeu
neprotivrenosti, pojmljivosti i inteligibilnosti je kod njega hipotetika, u smislu da je uslovljena Bojom odlukom da nju ustanovi, odnosno da prvo postavi princip neprotivrenosti kao venu istinu i, drugo,
da ga uini ekvivalentnim sa pojmljivou i inteligibilnou. Za parcijalnu racionalnost to znai da sutine i dalje jesu pojmljive zato to nisu
protivrene, ali one nisu protivrene zahvaljujui Bojoj odluci, odnosno saglasnost izmeu predikata unutar sutine jeste rezultat delovanja Boje moi. Bog je sada metafiziko sidrite, odnosno njegova
nepromenljivost i istinoljubivost. Utoliko, nema metafizikih prepreka
da i protivrene sutine budu pojmljive. Koji su razlozi vodili Boga da
ljudski duh naini takvim da ne moe pojmiti protivrenost, mi to ne
znamo (Meslanu, 2. 5. 1644: IV 118; Moru, 5. 2. 1649: V 273).
Ono to, pak, znamo, jeste neposredni uzrok toga da protivrenosti ostaju s onu stranu razumevanja za parcijalnu racionalnost,
a to je uroenost venih istina:
Nema ni jedne jedine koju ne moemo razumeti, ukoliko se
na duh okrene njihovom razmatranju. Sve su one uroene u
naim duhovima, ba kao to bi kralj upisao zakone u srca
svojih podanika, kada bi za to imao dovoljno moi. Veliina
Boga, sa druge strane, jeste neto to ne moemo razumeti,
ak i ako je znamo.

PREDRAG MILIDRAG

(Mersenu, 15. 4. 1630: I 145)

164

To je ono unutranje ogranienje parcijalne racionalnosti koje

joj onemoguava da pojmi bilo ta to je protivreno. Vezanost za
vene istine, a time i za neprotivrenost, za parcijalnu racionalnost
jeste apsolutna i neprelazna granica, poto je ona konstituisana tim

suprotnosti sa njegovom sopstvenom prirodom, Bog koji bi ih mogao stvarati mogao

bi menjati i sopstvenu prirodu, tj. bio bi Dekartov Bog kao causa sui. I Toma i Dekart,
svako na svoj nain, potvruju: ili je princip neprotivrenosti neuzrokovan ili je Bog
uzrok sebe.

venim istinama. Posledica ovoga jeste da je protivreno za parcijalnu racionalnost nuno i nemogue:
Nema protivrenosti u stvarima, ve samo u naim idejama.
Jer, samo su ideje one koje spajamo tako da su nesaglasne sa
drugima. Nasuprot tome, stvari nisu meusobno nesaglasne,
poto sve mogu egzistirati, tako da nijedna stvar nije nesaglasna sa bilo kojom drugom. Sa idejama je suprotan sluaj: u
idejama spajamo i ujedinjujemo odvojene stvari, koje, uzete
same za sebe, nisu nesaglasne. To je izvor protivreja.
Postoji, da tako kaemo, najmanje dvostruko osiguranje od
mogunosti da ovek ikada naleti na brdo bez doline ili na krug sa
nejednakim poluprenicima.17 Prvo, sve stvoreno jeste stvoreno u
saglasnosti sa principom neprotivrenosti. Drugo, ak i da postoji
brdo bez doline, ljudski duh za tako neto ostaje slep, poto takva
stvar ne bi bila obuhvatljiva kategorijama njegovog miljenja koje
su mu date prirodnom svetlou, tj. uroenim venim istinama.18
Zbog toga Dekart ponavlja, samo naizgled u nesaglasnosti sa principom radikalne sumnje, da nema potrebe pitati (VI Odg: VII 432)
kako je Bog mogao nainiti protivrenost, kako ne treba da pokuavamo da razumemo to, poto naa priroda za to nije sposobna
(Meslanu, 2. 5. 1644: IV 118), te, ukoliko se zna neizmernost Boje
moi, da misli o tome kako su protivrenosti mogue, ne postavljamo pred na duh (isto). Postavljanje takvog pitanja ne bi se mnogo
razlikovalo od pitanja koje postavljaju ludaci kojima je mozgove
otetila opaka para crne ui, te koji su kao takvi bezumni (M I
4: VII 19), odnosno, da se izrazimo strogo u kategorijama Dekartove
metafizike, re je o osobama ija je racionalnost drugaija od uobiajene ljudske, koji ne misle u skladu sa najbolje raspodeljenom

16
17

Upor. II Odg: VII 152; Arnou, 29. 6. 1648: V 224; Meslanu, 2. 5. 1644: IV 118.
Dekartovi primeri; upor. Arnou, 29. 6. 1648: V 224, Mersenu, 27. 5. 1630: I

152.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

(Razgovor sa Burmanom V 160)16

18

Radi se o direktnoj povezanosti razumevanja Boga, kreacije venih istina i

konstitucije ljudskog duha. Sva tri momenta moraju biti u saglasnosti da bi sva tri
funkcionisala. Na strani duha, pre svega ostalog, re je metafizikoj teoriji ideja.

165

stvari na svetu (Re o metodi I 1: VI 1), zdravim razumom, tj. koji

ne misle u skladu sa prirodnom svetlou.19
Dok se u sholastici mogunost temeljila na unutranjem
neuzrokovanom svojstvu sutine, na neprotivrenosti, pa odatle ni
ona sama nije imala uzronu referencu, zahvaljujui interpretaciji
sutine Boga kao beskonane moi, kod Dekarta je ona, kao i neprotivrenost, uinjena zavisnom od Boje volje i njegove delotvorne
uzronosti: Jedino je Bog pravi uzrok svega to jeste i to moe
biti (PF I 24: VIIIA 14).20 Aktualna egzistencija je sada za same
sutine stvari tek spoljna mogunost: stvorevine su mogue jer ih
Bog moe stvoriti, a ne zato to su njihove sutine neprotivrene.
Drugim reima, u stvorenom svetu neprotivrenost i dalje jeste temelj mogunosti, ali zato to je Bog to ustanovio. Samim tim, inteligibilnost stvari i njihovih sutina postala je apsolutno zavisna.21 Za
Boga, i jedna i druga jesu uzrokovane i izmeu njih ne postoji nikakav poseban odnos; za njega je i protivreno mogue. Na Burmanovo pitanje da li bi Bog mogao da naredi nekoj svojoj stvorevini da ga
mrzi, Dekart odgovara: ... Bog ne moe sada to uiniti; ali, mi naprosto ne znamo ta je on sve mogao uiniti. U svakom sluaju, zato
on ne bi mogao da [uprkos tome] bude sposoban da izda takvu zapovest nekoj svojoj stvorevini? (Burman V 160).22 Ili, direktno u vezi

PREDRAG MILIDRAG

19

166

Upravo ova mogunost obuhvatanja i duhova ludaka metafizikim

kategorijama, govori moda vie od bilo ega drugog o irini i sveobuhvatnosti
Dekartove metafizike.
20
Njegova je volja uzrok ne samo onoga to je aktualno i to e nastati, ve i
onog to je mogue, kao i prostih priroda, Burman V 160.
21
Uzimanjem najoptijih zakona prirode za pravila mehanikog kretanja,
koja su formulisana u ljudskim naukama o geometriji i mehanici, Dekart pokuava da
pokae ne samo da je prirodna stvarnost u nekom stepenu dostupna ljudskoj
inteligenciji, ve i da njeni zakoni konstituiu jednu korenito zavisnu inteligibilnost
Tako, zavisna inteligibilnost zakona prirode od Boga koji stvara, ohrabruje nas da
ih koristimo u istraivanju sveta u kojem aktualno ivimo i radimo, James Collins,
Descartes Philosophy of Nature. London: Basil Blackwell, 1971: 47, 48.
22
Poto tema ovog rada nije stvorenost venih istina, neemo razmatrati
problem moe li Bog menjati jednom stvorene vene istine ili stvarati u neskladu sa ve
ustanovljenim istinama U sekundarnoj literaturi, smatramo sa dobrim razlozima,
preovladava miljenje da se Bog mora pokoravati jednom stvorenim venim istinama,
pri svakom novom stvaranju (iako ih u svakom trenutku moe ponititi i stvoriti nove).
To potvruje upravo citirano mesto, ali, pre svega, Dekartovo insistiranje na Bojoj
prostoti i nepromenljivosti. Margaret Osler je, u svojoj izvanrednoj studiji, pokazala
da, ukoliko na ovaj nain interpretiramo Dekarta, njegovo razumevanje toga ta i kada

sa principom neprotivrenosti, da je Bog (bio) sposoban da naini da

nije istina da su protivrenosti nesaglasne:
Lako je ukloniti ovu tekou, razmatranjem toga da Boja
mo ne moe imati bilo kakve granice, te toga da je na duh
konaan i da je stvoren tako da pojmi one stvari za koje je Bog
eleo da budu mogue, ali ne i da bude sposoban da pojmi one
stvari koje je Bog mogao nainiti moguim, ali za koje je ipak
eleo da ih naini nemoguim. Razmatranje prvog [bezgranine moi] nam pokazuje kako Bog nije mogao biti odreen
da naini istinitim da protivrenosti ne mogu zajedno biti istinite, i da je, sledstveno, mogao uiniti suprotno. Razmatranje
drugog [konanosti duha] nas uverava da ak i ako bi to bilo
istinito, ne treba da pokuavamo to razumeti, poto naa priroda za to nije sposobna. ak i ako je Bog hteo da neke istine
treba da budu nune, to ne znai da ih je nuno hteo; jer, jedna
je stvar hteti da one budu nune, a sasvim je drugo hteti ih
nuno ili biti prinuen hteti ih.
Ne postoji, dakle, nikakav sadraj u sutinama ili venim istinama koji bi bio nezavisan od Boje delotvorne uzronosti23, pa ak
ni kasnosholastiko possibile logicum. Kasnosholastika hipotetika
nunost venih istina,24 kod Dekarta je postala izraz njihove stvorenosti, a ne njihove vezanosti za mogue aktualno egzistiranje. Za Dekartovog beskonano monog Boga, za kojeg je izvesno i to da ove
istine nita nunije ne pripadaju njegovoj sutini, nego to joj pripadaju stvorene stvari (Mersenu, 27. 5. 1630: I 152), pre akta kojim
ustanovljava sutine i vene istine, te akta pridavanja aktualne egzistencije nekim sutinama, postoji, nazovimo ga, beskonano polje
Bog moe, a ta ne moe, moe biti dovedeno u direktnu vezu sa sholastikim
razlikovanjem potentia Dei absoluta i potentia Dei ordinata (Margaret Osler, Divine
Will and Mechanical Philosophy: Gassendi and Descartes on Contingency and
Necessity in the Created World. Cambridge: Cambridge University Press, 1994:
118-52).
23
I to moemo slobodno rei da vai i za Boga, jer odreenje njega kao causa
sui implicira da je i njegovo possibile logicum barem razumevano kao uzrokovano.
24
Vidi moj tekst Francisko Surez o poimanju, boanskim idejama i venim
istinama. Philoteos 1 (2001).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

(Meslanu, 2. 5. 1644: IV 118)

167

mogueg, koje se javlja kao aristotelovska materia prima, iz koje Bog

zahvata i delotvornom uzronou uformljava odreenu sutinu.
Pojmovi neprotivrenosti i mogunosti kod Dekarta imaju radikalno izmenjeni smisao, poto su vezani za parcijalnu racionalnost,
ne izraavajui pri tom nikakvu sutastvenu unutranju ili spoljnu
nesaglasnost; njihovi parnjaci protivrenost i nemogunost jesu
samo nedostatak poimanja.25
Vratimo se venim istinama. Rekli smo da su vene istine dostupne parcijalnoj racionalnosti, da su stvorene i da ne govore nita o
aktualnoj egzistenciji stvari (PF I 10: VIIIA 8). Istine koje govore o
aktualnoj egzistenciji jesu kontingentne, kao to je pas tri, koju
navodi Burman, a Dekart komentarie:
Pod venim istinama, na ovom mestu [PF I 48, Dekart, tj.]
autor razume ono to se naziva zajednikim pojmovima
[communis notiones], kao to je nemogue je [za istu stvar i
da jeste i da nije] i slino. to se tie kontingentnih istina, one
pripadaju egzistirajuim stvarima koje ukljuuju i obrnuto.
(Burman V 167)
Meutim, vena, najvenija istina govori o egzistenciji:
Egzistencija Boga jeste prva i najvenija od svih istina koje
mogu biti i jeste jedina iz koje sve ostale proishode.

PREDRAG MILIDRAG

(Mersenu, 6. 5. 1630: I 150)26

168

Naravno da prvotna vena istina, dakle prva u apsolutnom

smislu, ona o Bojoj egzistenciji nije kontingentna, poto govori o
egzistenciji apsolutno nunog bia, dakle onog koje samim tim to je
mogue, jeste i aktualno. Postojanje barem jedne takve istine govori
o tome da iako su za Dekarta sve vene istine nune, da su neke
nunije od drugih, govori da iako su sve one vene, da su neke ipak
venije od drugih.
Iz sadanje perspektive, ove se razlika vrlo jasno ocrtava na
zaleu Pete meditacije i Prvih odgovora. Naime, nunost same
stvari, naime Boje egzistencije (M V 10: VII 67), ne moe biti ista
25

Ako pod moguim mislite na ono na ta obino svako misli, naime sve to
nije u sukobu sa naim ljudskim pojmovima..., II Odg: VII 150.
26
Car lexistence de Dieu est la premiere & la plus eternelle de toutes les
veritez qui peuuent estre, & la seule dou procedent toutes les autres.

27

Za njega je sasvim nemogue da umanji svoju sopstvenu mo, PF II 20:

VIIIA 51-2; upor. PF I 60: VIIIA 29.
28
Formulaciju preuzimamo od T. Masona (T. J. Mawson, Eternal Truths and
Cartesian Circle. British Journal for the History of Philosophy 9 (2001): 206).
29
Ne treba prevideti da ve Surez govori o vekovenim istinama: Kao to je
uslovna propozicija vekovena (perpetua)..., Disputationes 31.12.45: 26, 297.
30
Danas je u sekundarnoj literaturi uglavnom prihvaeno postojanje nestvorenih
venih istina, ponajvie zahvaljujui radu N. Velsa (Descartes Uncreated Eternal
Truths). Upor. James Collins, Descartes Philosophy of Nature: 13-4; Edwin Curley,
Descartes on the Creation of the Eternal Truths. The Philosophical Review 93: 569-97
(1984): 578; za literaturu na francuskom, vidi Wells Uncreated Truths: 186, nap. 4.

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

kao nunost trougla (M V 11: 67-8); nepromenljivost Boga (Mersenu, 26. 4. 1643: III 649; Burman V 166) ne moe biti ista kao nepromenljivost vjene i nepromenljive prirode trougla (M V 5: VII 64),
niti ta vena i nepromenljiva priroda moe biti na isti nain vena i
nepromenljiva kao to je istinska i nepromenljiva priroda Boga
(I Odg: VII 116).
Naravno da razlika ne moe ne postojati, poto jedna vena
istina govori o Bogu, apsolutno nunom i nestvorenom biu, a sve
druge, koje je on stvorio, o svemu onome to je on stvorio i to,
odatle, poseduje samo uslovnu nunost. Vene istine o Bogu i o njegovim stvorevinama razlikuju se u svojim temeljima. Kako nam sam
Dekart kae, istine o Bogu poivaju na njegovoj egzistenciji; sa druge strane, kao to smo videli, istinitost i nunost onih drugih poiva
na njegovoj volji i moi. Zato je nemogue da Bog sebi oduzme
egzistenciju, jer ona ne zavisi od njegove volje.27 Ako hoemo, moemo rei da je Boja neeegzistencija apsolutna i jedina istinska
nemogunost.
Razliku izmeu venih istina o Bogu i onih o sutinama stvari
moemo ovako formulisati:28 dok nune istine o kontingentnim biima jesu kontingentno nune, dotle nune istine o Bogu jesu apsolutno nune.
S obzirom na uslovnu i stvorenu nunost istina o sutinama
stvari, a na osnovu Dekartove tvrdnje da su one stvorene u venosti
(VI Odg: VII 432; Mersenu, 27. 5. 1630: I 152), stvorene vene istine
se mogu okarakterisati i kao vekovene,29 jer vae za svako vreme.
Sa druge strane, istine o Bogu jesu istinski vene. Zato? Zato to zavise od Boje egzistencije. Poto ta egzistencija nije stvorena, re je
o nestvorenim venim istinama.30

169

to se tie stvorenih venih istina, nema ni jedne jedine koju

ne bi mogli pojmiti, kae Dekart i nastavlja:
Veliina Boga, sa druge strane, jeste neto to ne moemo
pojmiti, ak iako je znamo. Ali, sama injenica da prosuujemo kako je to izvan naeg poimanja...

PREDRAG MILIDRAG

(Mersenu, 15. 4. 1630: I 145)

170

Nestvorene vene istine sve istine o Bogu, veliina Boga na

primer moemo znati, ali ih ne moemo razumeti, za razliku od
stvorenih koje i znamo i razumemo: ako Bog egzistira po svojoj beskonanoj moi, i ako je ona za parcijalnu racionalnost nepojamna,
onda takve moraju biti i vene istine o Bogu, tj. o njegovoj sutini,
jer u Bogu nema razlike izmeu sutine i moi (Moru, 15. 4. 1648:
V 343). Ovo se moe iskazati i na drugi nain: ako nestvorene vene
istine poivaju na Bojoj egzistenciji, i ukoliko je ona samo znana
(ali ne i razumevana, jer nije razumljiva njegova beskonana mo po
kojoj on egzistira31), onda i vene istine o njemu mogu biti samo znane. Nestvorene vene istine jesu s onu stranu prirodne svetlosti i zato
o Bogu znamo iz onih atributa, koje je htio da donekle poznajemo
(PF I 28: VIIIA 16), a znanje Boga koje tako dobijemo jeste krajnje
neadekvatno (II Odg: VII 152).
Sve u svemu, kao to ne moemo razumeti sutinu Boga, isto
tako ne moemo razumeti ni vene istine o njoj; kao to je egzistencija Boga neuzrokovana, takva mora biti i vena istina o njoj; kao to
Bog ne moe da ne egzistira, isto tako ne moe ne hteti vene istine o
sebi, jer one uopte nisu objekti njegove volje: on ne moe ne hteti da
bude istinoljubiv, svemoan, da bude sveznaju ili dobar ili vean.
No, ta je sa principom neprotivrenosti? Stvoren ili nestvoren? Besumnje, on vai i za Boga, jer je Boja nuna egzistencija u
njemu utemeljena; dakle, on je nestvoren. Ali, oito je i to da mu se
Bog pri stvaranju ne mora pokoravati;32 dakle, on je stvoren. Da problem bude jo tei pobrinuo se sam Dekart: neprotivrenost Boga se
31

Upor. Mersenu, 27. 5. 1630: I 152.

Ne ini mi se da ikada treba da kaemo za bilo ta kako ga Bog ne moe nainiti. Poto svaka osnova istine i dobrote zavisi od njegove svemoi, ne bih se
usudio da kaem kako Bog ne moe nainiti brdo bez doline ili nainiti da jedan i dva
ne budu tri, Arnou, 29, 6. 1648: V 224; Njegova je volja uzrok ... i onoga to je
mogue, Burman, V 160; upor. i VI Odg: VII 432, Mersenu, 27. 5. 1630: I 152,
Meslanu, 2. 5. 1644: IV 118.
32

33

Ako poriemo da je priroda Boga mogua, isto tako moemo poricati da su

uglovi u trouglu jednaki dvama pravima ili da onaj ko misli egzistira, II Odg: VII
151; ... mogua egzistencija, kao to pripada svim stvorevinama, I Odg: VII 151.
34
Naredni pokuaj interpretacije dobrim delom, ali ne sasvim, pogotovo to se
tie njenih problema, sledi onu N. Velsa (Uncreated Eternal Truths).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

sagledava na osnovu neprotivrenosti koja vai za stvoreni svet;33

dakle, nema dva principa neprotivrenosti. Uopte nismo sigurni da
moemo ponuditi zadovoljavajuu interpretaciju statusa principa
neprotivrenosti, ali emo pokuati da makar ponudimo zadovoljavajua pitanja.34
I mogunost Boga i mogunost stvorevina jesu utemeljene na
principu neprotivrenosti; meutim, neprotivrenost iz koje sledi
nuna aktualnost, ne moe imati isti status u odnosu na sutinu, kao
neprotivrenost iz koje sledi samo mogunost aktualne egzistencije.
Kod stvorevina, neprotivrenost, a time i mogunost, jeste njima
samima spoljna, od Boga postavljena; on je bez problema mogao
stvoriti i uiniti aktualnom i protivrenu sutinu. Poto u stvorenim
sutinama ne postoji unutranji odnos nunosti izmeu mogunosti i
neprotivrenosti, na nivou stvorenog sveta, protivrenost jeste samo
nemogunost poimanja, ona je, da tako kaemo parcijalizovana,
odnosno, govorei sa nivoa Boga, ona je nesaglasnost mogunosti
protivrene sutine sa mogunou poimanja koju ima parcijalna
racionalnost.
Sa druge strane, kod Boga, princip neprotivrenosti, iz kojeg
nunim nainom, osim mogunosti, sledi i aktualnost, jeste unutranji princip Boje sutine, kojim je ona strukturirana. Ako Bog ne
moe ne hteti nijednu nestvorenu venu istinu, on zapravo ne moe
ne hteti princip neprotivrenosti na kojem on sam poiva, jer ini se
da je samoprotivreno da bi bilo koji od njih [atributa] trebalo da ne
pripada Bogu (II Odg: VII 151). Bog se, znai, ne mora pokoravati
principu neprotivrenosti kada stvara, ali ga ne moe negirati kada je
on sam u pitanju. Odavde zakljuujemo da ima smisla rei da je za
Dekarta princip neprotivrenosti i stvoren i nestvoren, ali ne u odnosu na iste stvari!
Ovakvu jednu, ve samu po sebi problematinu i neuverljivu
interpretaciju, dodatno oslabljuje poreenje Dekartove tvrdnje o neprotivrenosti Boga na osnovu principa i pojma neprotivrenosti
parcijalne racionalnosti, sa njegovim estokim odbijanjem svake

171

antropomorfizacije Boga: elim da ljudi ponu govoriti o Bogu na

jedan uzvieniji nain od onog uobiajenog i najrairenijeg naina
zamiljanja Boga kao konanog bia (Mersenu, 15. 4. 1630: I 146);
ovo Dekart kae u kontekstu navoenja razloga za svoju doktrinu o
stvorenosti venih istina. Ono to nije Bog jeste stvorevina, ono to
nije stvorevina jeste Bog; za neto, bilo ta tree, vene istine o stvorevinama koje su nezavisne od Boga, nema mesta kod Dekarta:
Tvrditi da su te istine nezavisne od Boga, znai govoriti o njemu kao o nekakvom Jupiteru ili Saturnu i podrediti ga Stiksu i
suajama ... [vene istine] Bog ne zna ni na koji nain koji bi
podrazumevao da su istinite nezavisno od njega. Ako ljudi
uistinu razumeju smisao svojih rei, nikada bez blasfemije
nee rei da istine o bilo emu prethode znanju koje Bog ima
o tome.

PREDRAG MILIDRAG

Mersenu, 15. 4 i 6. 5. 1630: I 145, 149

172

Blasfemija je prosuivati o Bogu na osnovu kategorija parcijalne racionalnosti: Nesmotrena bi drskost bila ako bismo tvrdili da
se naa mata protee toliko daleko koliko se protee njegova mo
(Mersenu, 15. 4. 1630: I 150).35
Ali, kako je onda ljudski pojam neprotivrenosti primenljiv i
na Boga, jer izvesno je da ove [stvorene vene] istine ne pripadaju
nita nunije njegovoj sutini, nego to joj pripadaju stvorene stvari
(Mersenu, 25. 6. 1630: I 152)? Implicira li primena stvorenog principa neprotivrenosti na Boga, zapravo njegovo podreivanje Stiksu
i suajama? Izlaz ne predstavlja ono to Dekart zove druga vrsta
mogunosti, koja se odnosi na sam objekat; ali, osim ako nije zdruena sa prvom [ono to nije u sukobu sa ljudskim pojmovima], nju
ljudski razum nikada ne moe znati (II Odg: VII 150). Ovo nije
izlaz zato to problem statusa principa neprotivrenosti nije epistemoloki problem. Ako je stvoreni princip neprotivrenosti primenljiv i na Boga, zato to ne bi bio i pojam protivrenosti (protivreno
je ono to nije u skladu sa ljudskim pojmovima)? Da li su moda
35

Bog stvara konanu racionalnost i, stvarajui je, stoji iznad nje; takva
transcendentna racionalnost (ukoliko moe biti tako nazvana) ne moe biti odreena
u kategorijama reprezentovanja, logike mogunosti ili proraunavanja, Jean-Luc
Marion, The Idea of God. U Garber, Ayers (eds.), The Cambridge History of
Seventeenth-Century Philosophy. Cambridge, Cambridge University Press, 1998:
224 (Ideja Boga u sedamnaestovekovnoj filozofiji, Theoria 2003; u pripremi).

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

stvoreni princip neprotivrenosti i pojam protivrenosti parcijalne

racionalnosti meusobno nezavisni i nesaodreujui, da li je temelj
neprotivrenosti razliit od temelja protivrenosti? Ako je na delu
jedan te isti princip i za Boga i za stvorevine, neuzrokovan i uzrokovan, da ostavimo sada po strani pitanje kako se to moe razumeti,
ako moe, nije li pomalo neuverljivo da je Bog potpuno arbitrarno
izabrao da za stvoreni svet vai ba onaj isti princip koji vai za njega, da u takvom izboru nije bilo nikakve nunosti?
ini se da jeste bilo nunosti. Bog jeste Dobrota, on eli dobro
(M VI 22: VII 87-8; Elizabeti, 15. 4. 1645: IV 293), te je stvorevine
uinio prema liku i slinosti njegovoj (M III 38: VII 51; Burman V
156). Odatle sledi da ih je on morao stvoriti prema principu neprotivrenosti, jer nema mo da menja nestvorene vene istine, kakva jeste
istina da je on dobar, tj. sledilo bi da je princip neprotivrenosti kao
takav neuzrokovan. Ali koje uvek postoji kod Mislioca puteva to
je jedino veoma vjerovatno (valde credibile est; M III 38: VII 51).
Zato je Dekart ovo dodao? Znai li ovo da je i samo veoma verovatno da Bog postupa u skladu sa dobrim, a da je princip neprotivrenosti ipak uzrokovan, odnosno da Bog ima mo da kreira i sopstvenu
neprotivrenost? Da li nam teodiceja nudi neke odgovore? Moe li
nam patnja deteta rei neto o principu neprotivrenosti?
Na ovaj poslednji snop pitanja nemamo odgovore. Meutim,
imamo pitanja, odnosno jednu izobraenu sliku mogunosti i problema u vezi sa statusom principa neprotivrenosti u Dekartovoj metafizici, koja moda upuuje na odgovor.
Prva mogunost jeste da je taj princip naprosto neuzrokovan,
te da ni na koji nain ne zavisi od Boje moi, u odnosu na njega
samog i u odnosu na stvorevine. U tom sluaju nije jasno kako bi
Bog mogao da stvara brda bez doline, a po Dekartu bi on to mogao.
Druga je mogunost da je neprotivrenost kao takva uzrokovana, te da na svaki nain zavisi od Boje moi, u odnosu na njega
samog i u odnosu na stvorevine. Tada je problem zato bi bilo protivreno da se Bog ubije, odnosno da sebi oduzme neko savrenstvo, a
po Dekartu to jeste protivreno.
Kao trea mogunost javlja se reenje da je princip neprotivrenosti za Boga nestvoren, a za stvorevine stvoren. Pod Dekartovom pretpostavkom da je re o jednom principu, ostaje pitanje kako
na osnovu stvorenog principa neprotivrenosti moemo sagledati

173

PREDRAG MILIDRAG

174

njegovu nestvorenost. Ako i moemo nekako, a Dekart tvrdi da moemo, ne posmatramo li time Boga kao konano bie? Nisu li, na
poslednjoj instanci, pisci Prvih i etvrtih primedaba, Katerus i Arno
ipak bili u pravu, kada su upravo ovo prigovarali Dekartu? Ne uspeva li Dekart da ne zadovolji kriterijume koje je sam postavio? Ili,
moda, postoji i nekakav drugaiji odgovor?
U kontekstu Dekartove metafizike, sve tri upravo iznete mogunosti ukazuju na jedan te isti, vrlo zaudan momenat: za parcijalnu racionalnost ima neeg protivrenog oko statusa principa neprotivrenosti. Tome da je naprosto neuzrokovan, protivi se mogunost
stvaranja brda bez dolina; tome da je naprosto uzrokovan, protivi se
nemogunost samoubistva Boga; tome da je i jedno i drugo, protivi
se on sam.
Princip je, dakle, tu, delatan je u Dekartovoj metafizici, ali
nije utemeljiv u njoj, poto nijedan status principa neprotivrenosti
ne moe biti njegov jedini status kod Dekarta; ili, zaotrimo stvar do
kraja, svaki mogui status principa neprotivrenosti u Dekartovoj
metafizici jeste protivrean/nesaglasan sa nekim delom njegovog razumevanja Boga. Na osnovu ovoga tvrdimo da u Dekartovoj metafizici ili ne postoji mesto za utemeljenje principa neprotivrenosti ili
ne postoji mesto za utemeljenje Boga.
Istorijskofilozofski gledano, bilo bi krajnje promaeno ukoliko bi se spomenuta inkonzistentnost unutar Dekartove metafizike36 i
neutemeljivost neprotivrenosti posmatrale kao nekakvi Dekartovi
neuspesi, propusti ili promaaji. Nije posao istoriara filozofije
da ocenjuje mrtve filozofe, ve da razume njihovu misao. Konkretno,
to znai pokuati razvideti koji je smisao toga da nijedan od moguih
statusa principa neprotivrenosti ne moe biti i njegov jedini status,
ta nam to govori o odnosu Dekartovog Boga i neprotivrenosti?
Ponovimo ta je novo kod Dekarta u odnosu neprotivrenosti,
sutine i mogue egzistencije. U sholastici su ovi pojmovi bili apsoluto povezani i bili su van moi Bojeg delovanja. Kod Dekarta, njihovi
su odnosi odreeni Bojom beskonanom moi i njegovom voljom.
36

Reenim nismo otkrili nita ega ve nema kod an-Lik Mariona, ve smo
samo dali jo jednu potvrdu za njegovu tezu o Dekartovoj metafizikoj prizmi; vidi
Jean-Luc Marion On Descartes Metaphysical Prism; The Constitution and the
Limits of Onto-theo-logy in Cartesian Thought. Translated by Jeffrey L. Kosky.
Chicago and London: University of Chicago Press, 1999. Naslov orginala: Sur le
prisme mtaphysique de Descartes, Paris: PUF, 1986.

Predrag Milidrag
DESCARTES ETERNAL TRUTHS, CREATED
AND UNCREATED
Summary
This article considers Descartes doctrine of eternal truths, in connection
with the status of the principle of non-contradiction. It is shown that there are created

FILOZOFIJA I DRUTVO 1/XXVI

Mo je odgovorna za to ta e biti sutina, kakva e ona biti (koje e

predikate imati i da li e izmeu njih vladati saglasnost) i nezavisno od
toga da li e imati mogunost aktualnog egzistiranja, te odatle i logiki protivrena sutina moe aktualno egzistirati, ukoliko Bog to hoe.
Iz reenog, smatramo, sledi odluujui momenat: Boja beskonana mo se niti temelji na principu neprotivrenosti, niti je njime ograniavana. Bog moe, ali i ne mora delovati u skladu sa njim i
ovo stoji nezavisno od toga da li je princip neprotivrenosti stvorena
ili nestvorena vena istina. Ma kakav da je njegov status, sve ostaje
isto i kod Boga i kod stvorevina.
Moda iz ove indiferencije moi prema svemu to nije ona
sama, moda se ipak nadaje razumevanju neutemeljivost neprotivrenosti, odnosno odgovor na pitanje o njenom statusu. Indiferencija
moi zapravo govori o nevanosti, o promaenosti svakog pitanja o
statusu principa neprotivrenosti, jer nebitno je koji je status neprotivrenosti, poto on vie ne vai apsolutno.
Neutemeljivost principa neprotivrenosti jeste irelevantna,
jer je beskonana mo prema njemu indiferentna.37
Procenjivanje vrednosti i utemeljenosti jedne ovakve, nazovimo je, pragmatike/funkcionalistike interpretacije statusa principa neprotivrenosti u Dekartovoj metafizici, ostavljamo za neki
sledei tekst.

37

Bog jeste ta mo, zato to u odsustvu bilo kakve zajednike racionalnosti i

bilo kakve analogije bia izmeu konanog i beskonanog, ostaje samo odnos moi,
Marion, The Idea of God: 224.

175

PREDRAG MILIDRAG

and uncreated eternal truths; the former are eternal truths about creatures and these
truths are the object of divine will, while the latter are the truths about God himself,
which are founded in his existence, so he cannot change them. Concerning the question whether the principle of non-contradiction is a created or a non-created eternal
truth, different Descartes claims on this subject, potentially incongruent, are pointed
out. Based on the fact that this principle does not have absolute validity, the conclusion is that in Descartes metaphysics the status of the principle of non-contradiction is
not relevant, because Gods infinite power is indifferent toward it.
Keywords: eternal truths, principle of non-contradiction, Francisco Suarez.

176