Nenad Radovi, 080821, grupa 19

Kritiki prikaz drugog poglavlja knjige Malkolma Kultarda ,,Uvod u forenziku

lingvistiku

U drugom poglavlju svoje knjige ,,Uvod u forenziku lingvistiku

Malkolm Kultard se bavi problemima pravnog jezika, tj. lingvistikim
specifinostima unutar pravnog registra koji oteavaju njegovo tumaenje i
dostupnost iroj laikoj publici. Kako bi utvrdio poreklo ove sloene
problematike, Kultard dijahronijski izlae karakteristike pravnog jezika,
poevi od anglosaksonskog perioda pa sve do danas, ukazuje na uticaj
francuskog jezika na pravni registar, bavi se formalnim iskazima u okviru
pravnih procesa, tumai upotrebu gramatikih i leksikih rei u ugovorima uz
pomo korpusa, i osvre se na promenu osnovnog znaenja nekih rei
upotrebljenih u pravnom kontekstu. Budui da je najbitnije pitanje koje se
provlai kroz itavo poglavlje zato je pravni registar tako hermetina
lingvistika sfera, ja u u ovom kratkom izlaganju pokuati da uz kritiki
osvrt na Kultardov rad pruim svojevrstan odgovor na isto pitanje.
U uvodnom delu rada Kultard razmatra dva aspekta razvoja pravnog
jezika kroz vreme, kao i implikacije koje taj razvoj ima na sadanji pravni
jezik. Prvi aspekt jeste tekstualizacija pravnog jezika, tj. nain na koji se
engleski pravni jezik razvio iz oralne u tekstualnu formu. Ve na poetku on
dobro primeuje kako je u anglosaksonskom periodu usmena re imala
mnogo veu teinu, moda kao zaostavtina plemenske oralne kulture, a da
je pisana re sluila ponekad samo kao vid beleke onoga to je ugovoreno
usmeno. Stoga ne udi narodna engleska poslovica koja se moe
parafrazirati kao ,,Za Engleza je re svetinja(An Englishmans word is his
bond.). Kultard ukazuje na injenicu da pisana beleka isprva nije imala
nikakvu operativnu funkciju, i da je bilo potrebno da proe dosta stolea kako
bi jedan pisani dokument preao put od obine beleke do performativnog

akta. Taj put utro je pre svega Zakon o testamentu iz 1540. kojim se
propisuje ostavljanje testamenta u pisanoj formi, kao i slian dopunski zakon
iz 1677. Kao dokaz da pisani tekst ak i u zakonodavstvu isprva nije bio nita
vie do beleke, Kultard iznosi zapaanja Tijerzme koji je pronaao primere
zakona iz jedanaestog veka, iz perioda vladavine Edvarda Ispovednika koji su
poinjali reenicom we cwaedon, to se prevodi kao ,,izgovoreno je. U istim
zapaanjima navodi se da sve do petnaestog veka pisani dokumenti nisu u
celosti bili deo samog zakona, i da tek u to vreme tekst zakona dobija na
autoritetu. Ipak, Kultard dobro primeuje anglosaksonsku zaostavtinu u
dananjem pravnom svetu, najpre u oblasti sklapanja braka, gde usmena re
i dalje ima istu teinu, a potom i u postojanju memoranduma, kao pismene
beleke o nekim usmenim ugovorima koji se i dalje sklapaju.
Drugi aspekt jeste uticaj francuskog jezika na pravni registar koji je
poeo od doba Vilijema Osvajaa, kada se francuski jezik namee kao
slubeni jezik u Engleskoj. Taj uticaj se, kako Kultard zapaa, danas najvie
ogleda u binominalnim izrazima-to su zapravo paralelne sinonimne
konstrukcije koje se u srpskom jeziku uglavnom prevode jednom reju
(devise and bequeath-zavetati, breaking and entering-obijanje, null and
void-nitavno). Koliko je znaan uticaj francuski jezik izvrio na engleski
pravni registar svedoi Kultardov podatak da su binominalni izrazi i do pet
puta uestaliji u pravnom registru negoli u svim ostalim. Takvo gomilanje
sinonima svakako doprinosi hermetinosti jezika, a njihova neraskidiva
znaenjska veza u okviru takvih fraza doprinosi i klieizaciji jezika. To je neto
to Kultard u ovom delu eksplicitno ne pominje, ali to je, pretpostavljam, bio
jedan od motiva njegovog istraivanja takvih specifinosti. Miljenja sam da u
uvodnom delu Kultard donekle uspeva da saeto prikae razvoj pravnog
jezika, no ipak on pie preteno za anglosaksonsku italaku publiku, te oni
koji ne poznaju englesku istoriju mogu imati potekoa da u potpunosti
shvate taj razvoj.

U drugom delu svog poglavlja koje nosi podnaslov ,,Pravni stil i

registar, Kultard se bavi problemom ustaljenih formalnih izraza kao i
prirodom samog jezika. On se kritiki postavlja prema pragmatici engleskog
pravnog jezika koji ima vrlo lou reputaciju zbog preterane upotrebe
arhaizama i izuzetno duge i zamrene sintaksike strukture. Ipak, citirajui
Halidejevu reenicu da je ,, pravni engleski jezik takav kakav je zbog materije
kojom se bavi, Kultard pokazuje razumevanje za takvo stanje stvari. Kao
primere formalnih izraza on navodi itanje prava uhapenom (ili tzv.
Mirandovo upozorenje), itanje optunice u sudu, rasputanje suda itd.
Takoe, on nudi dva argumenta za tumaenje postojanja tolikog broja
formalnih klieiziranih izraza. Jedan, nairoko prihvaen, argument je da se
formalnosti koriste kako bi se strunjaci ogradili od laika. Drugi argument je
alternativne prirode i odnosi se na ulogu formalnosti u jeziku kao vida
usmeravanja panje publike na odreene segmente pravnog procesa. Oba
argumenta poivaju na definiciji funkcije takvih iskaza. U prvom sluaju,
uloga formalnih iskaza je da se diferenciraju laici od strunjaka. U drugom
sluaju, formalni iskaz predstavlja samo signal da neka pravna aktivnost
poinje da se odigrava. Prilikom prikazivanja argumenata, Kultard zauzima
neutralnu poziciju, ne elei na taj nain da eksplicitno pokae svoj stav, ve
nam skree panju na to da je jednostavno potrebna izvrsna vetina
tumaenja kako bi se u potpunosti razumeo pravni tekst. Nadalje on dublje
razrauje problem koji postoji u razlici izmeu laikog i strunog tumaenja
pravnog teksta. Sada on kree iz perspektive sudskog pisara, iji je posao
da ,,prevodi krutu pravnu leksiku na svima razumljiv jezik, istiui da je
njegov posao itekako nezahvalan. Prema Batiji, pravni jezik je iz ugla sudskog
pisara ili ,,sredstvo da se uvrsti solidarnost meu lanovima strune
zajednice ili sredstvo kojim se ostvaruje neposrednost, preciznost i
nedvosmislenost. Na osnovu toga Kultard zakljuuje da postoje dva oprena
tumaenja pravnog teksta, iz unutranje, tj. strune perspektive, i iz
spoljanje, tj. laike perspektive. Ovde Kultard po prvi put otvoreno zauzima
stav da se pravni jezik koji laicima deluje hermetino moe protumaiti iz

strune perspektive, odnosno da ako se tumai iz te perspektive on moe

imati smisao koji laici inae ne vide.
Pri zavretku ovog odeljka, Kultard se osvre na same elemente jezika
koji ga ine tekim za tumaenje. Uzimajui sjajan primer iz jednog
britanskog zakona, on ukratko navodi ,,glavne lingvistike adute pravnog
jezika: ve pomenute binominalne izraze, sloene predloge, sloene
multiklauzalne reenice sa sintaksikim ekvivalentima u zavisnim klauzama,
arhaizme i izbor vokabulara. Na taj nain on priprema podlogu za sledei
odeljak u kome e detaljnije obraditi problem gramatikih, a potom i leksikih
rei u pravnom kontekstu.
U treem delu svog rada Kultard se okree metodologiji kontrastivne
analize i uporeivanja segmenata pravnog registra dva razliita korpusa kako
bi ustanovio koje su to gramatike rei najuestalije u pravnom jeziku.
Uporeivanjem materijala iz BNC-a( Britanskog Nacionalnog Korpusa) i
COMET-a(korpusa pravnih ugovora) on dolazi do rezultata koji ukazuju na
injenicu da veinu rei u pravnim ugovorima ine gramatike rei, iako
svima na prvi pogled deluje da su arhaizmi ili posebne sintaksike strukture
ono to sainjava autentinost pravnog teksta. Kultard odlino primeuje da
se, izmeu ostalih, u ugovorima esto provlae predlog by (koji je tipian
indikator pasivne konstrukcije) i veznik or (koji moe biti alternativnog,
odnosno disjunktivnog tipa ili inkluzivnog, odnosno konjunktivnog tipa). Iako
Kultard objanjava kakve direktne jezike implikacije nosi upotreba veznika
or tenju da se u okviru pravnog ugovora pokriju sve mogunosti koje
proizilaze iz odnosa dva aktera ili dva entiteta- on proputa da kae kakve
posledice ima upotreba predloga by. To po mom miljenju doprinosi
pasivizaciji i objektivizaciji jezika, i moda je to jo jedan od razloga to
laicima takav jezik deluje stran, jer takve konstrukcije jednostavno nisu deo
nae svakodnevne jezike realnosti. Na osnovu svega prikazanog, Kultard
zakljuuje da je izbor leksike direktna posledica komunikativne aktivnosti i
komunikativnog cilja kome se tei. Ovde do izraaja dolazi Kultardova

strunost koja se ogleda u nainu na koji je doao do ovakvih zakljuaka, ali i

u detaljnim primerima kojima potkrepljuje svoje zakljuke. Potom Kultard
iznosi ozbiljnije primere koji se zasnivaju na sluajevima u kojima je presudno
bilo tumaenje jedne jedine gramatike rei(npr. veznika and i or), kao i
sluaj ije je reenje pronaeno na osnovu principa poslednjeg antecedenta.
Kultard dodaje da se tom principu pribegava kada se u okviru sluaja naie
na potencijalno dvosmislene reenice, i da se u tom sluaju tumaenje te
reenice zasniva na prethodnim tumaenjima. Taj princip presedana tipian
je za anglosaksonsko pravo, i iako Kultard njemu pridaje dosta znaaja, on ne
moe biti od velikog interesa lingvistima koji rade u sferi kontinentalnog
prava.
U odeljku koje nosi podnaslov ,,Leksike rei u pravnim ugovorima
Kultard se osvre na uestalost leksikih rei u ugovorima, koju meri jo
jednom na osnovu uporeivanja dva prethodno pomenuta korpusa.
Utvrujui da se u ugovorima koristi vei broj leksikih rei negoli u ostalim
sferama pravnog jezika, on istie da su ugovori leksiki ,,gui, pa samim
tim i tei za tumaenje. Veinu leksikih rei koje se javljaju u korpusima
sainjavaju imenice, koje se uglavnom odnose na stranke u ugovoru ili na
neki apstraktni predmet ugovora. to se tie glagola, Kultard navodi dva
primera na osnovu kojih izvlai jo relevantnih implikacija za ,,duh pravnog
jezika. Naime, budui da se glagoli provide(obezbediti, omoguiti) i
include(obuhvatiti) javljaju ee u ugovorima, to znai da se prilikom
sklapanja istih sve mora definisati pod odreenim uslovima. Veza koju je
Kultard pronaao izmeu izbora leksike i cilja komunikacije se jo jednom
potvruje, ovoga puta kroz prizmu leksikih rei. Kultard dodaje i da se esto
vri ponavljanje imenica, a i da se izbegava upotreba zamenica, to ukazuje
na redudantnost i monotonost pravnog jezika. Kultard spominje i upotrebu
latinizama koja takoe doprinosi formalnom tonu jezika, a jedina zamerka
koja mu se moe uputiti u ovom odeljku jeste vezana za ponavljanje
elemenata jezika koji oteavaju tumaenje teksta.

U narednom odeljku predmet rasprave su uobiajena, tj.osnovna, i

posebna znaenja rei, odnosno znaenja koja rei poprimaju kada se
upotrebe u pravnom kontekstu. Kultard uvodi pojam ,,pravne definicije
istiui da je bilo sluajeva kada je bilo potrebno iznova definisati neku re,
kako bi se stvorilo novo, posebno znaenje koje e vaiti iskljiivo u pravnom
kontekstu. Kultard navodi mnotvo bizarnih primera koji nastaju kao rezultat
diferencijacije ,,obinih od ,,pravnih definicija rei, pokreui tako pitanje
konteksta. Takoe navodi istraivanje Dejvisove, koja je utvrdila da postoji
tendencija redefinisanja rei u pravnom kontekstu ne bi li se stvorilo
zatvoreno struno polje koje je tipino za tehnike varijante engleskog jezika
i uzima ga kao potporu za zakljuak da su posebna znaenja neophodna kako
bi se u pravnom kontekstu izrazio neki sadraj, jer uobiajena znaenja vie
ne ispunjavaju tu svrhu. Na kraju, Kultard se dotie pitanja primene zakona u
odreenom kontekstu, pokazujui na jasan nain kako pisani zakoni mogu
olako postati svojevrstan lingvistiki kontekst na osnovu koga se tumai da li
je taj zakon prekren ili ne. On navodi primer kada su pomonici Tonija Blera
bili optueni za pokuaj plaanja titula koje se inae, u skladu sa brojnim
pisanim zakonima i obiajnim pravom, dodeljuju na osnovu zasluga. No, on
ne objanjava do kraja kako je taj sluaj reen, ve samo skree panju na
ogromnu vanost koju mogu imati pisani dokumenti, koji su opet ukoliko
doe do krenja istih, nuno povezani sa aktivnostima forenzike lingvistike.
U zakljuku Kultard pominje britansku kampanju koja se odvija sa
ciljem da se pravni jezik ,,oisti od svih elemenata koje doprinose
opskurnosti jezika. On poglavlje o pravnom jeziku zatvara jo jednom sa
neutralne pozicije, prosto iznosei dva argumenta koja preovlauju u
dananjem tumaenju pravnog jezika. U zakljuku svog rada, ja u se ipak
zauzeti za stav da pravni jezik treba biti, koliko je to mogue, osloboen svih
dvosmislenih znaenja i elemenata koji oteavaju tumaenje. Pa ipak,
realnost je suprotna, tu bih se sloio sa Kultardom, i nuna zbog same prirode
anglosaksonskog prava. Budui da se ono zasniva na sluajevima, u kojima

uvek postoje dve suprotstavljene strane, jeziki elementi koji se proizvode ili
tumae u takvom kontekstu mogu se automatski posmatrati iz dva ugla,
odnosno dvosmislenost se moe proizvesti ili nai ak i tamo gde ne postoji.
Na taj nain pravni registar postaje slian politikom, utoliko to postaje
sjajno polje za manipulaciju i fabrikovanje realnosti u korist jedne ili druge
strane. Stoga ne udi veliki broj preinaenja presuda koje se esto dogode
prekasno.
Na kraju, ispostavlja se da nije nimalo lako odgovoriti na pitanje sa
poetka rada, iako zahvaljujui Kultardu u ovom poglavlju otkrivamo glavne
karakteristike hermetinosti pravnog jezika. Kultard odgovara na pitanje
zato one postoje, i nudi nam izbor izmeu dva vrlo dobra argumenta, no
ipak posle svega ostaje otvoreno pitanje zato te ,,prepreke u jeziku i dalje
postoje kada je pravo tu da slui svakom graaninu, bio on laik ili strunjak.