KRITIKI RAD ISIDORE SEKULI

Teorija kritike
Isidora Sekuli je umetniko stvaranje posmatrala kao najvii oblik duhovne
sublimacije.
Kao protivnik utilitaristike misli nije bila zastupnik ideje da umetnost mora imati
praktinu svrhu, pa je tako i postupala u svojim kritikim prikazima pisaca iz
domae knjievnosti.
Njeni kritiki prikazi ukazuju da nije uvek voena jedinstvenim miljenjem, da nije
zastupala u potpunosti nijedne filozofske ili religijske ideje. Imala je sopstveni
ideal kritike, o emu najbolje govore njeni teorijski zapisi koji su bitni da bi se
razumelo njeno celokupno kritiko delovanje. U tim zapisima razmiljala je o
razliitim kritiarskim pristupima knjievnim delima, o svrsi kritike kao i
postojanju autentinih kritiara.
Njeno prvo razmiljanje u vezi sa kritikom i njenim problemima pie povodom
smrti francuskog kritiara Pol Sudea, pod nazivom Ka problemu kritiara (1929).
O Sudeu je zapisala: "Velika snaga rada, i, paradoksno, velika neplodovitost. Zbir
kritika koje su za njim ostale, meu njima mnoge odline, teko e initi
samostalno, od svega nezavisno, isto umetniko delo". Na osnovu ovakvog
spisateljkinog uverenja proizilazi da kritiar, ne samo to ima zadatak da ocenjuje
ili sudi nekon knjievnom delu, on i uestvuje u njegovom stvaranju. Kao to nam
je ve poznato, Isidora nije bila naklonjena kritiarima poput Skerlia, onima
koji svoje kritike izlau bez subjektivnosti i ubeeni su da su njihovi
kriterijumi najbolji.
Francuskom kritiaru je zamerila nedostatak tolerancije i "eneroznosti" i to je
sudio samo na osnovu "svirepog racionalizma". Navodi primer Sudeovog
savremenika alua, koji je sutinska suprotnost Sudeu, primer uspenog
kritiara: "Taj ovek nikad ne izobliuje, ne sramoti; on odsee, ponekad,
bolesno, samo da bi ispod otseenog naao i pokazao zdravo (......) Nikada taj
kritiar nije zavezao krt odnos izmeu sebe i knjige koju je itao (.....) Nikada
njegova kritika nije ohol razraun, ako ba mora da bude raun (....) Gete bi
upro prstom u njega sa onom svojom divnom reju: Ein Leben ohne Gerausch".
Ovakav stav nalazimo u njenim kritikim prikazima pisaca domae knjievnosti,
tako da nas ne udi zato je podravala Sudeovog savremenika.
Manjkavost u Sudeovom kritiarskom radu zasniva se, po Isidori Sekuli, na
nepoznavanju razliitih nacionalnih knjievnosti, nedostatku inteluktualne
radoznalosti, pa mu je zbog toga, primerenije sledovao poziv profesora klasinih
nauka. Pravi kritiar mora posedovati matu da bi to bolje razumeo
knjievno delo, a ne da donosi svoj sud "po jednoj neverovatno kratkoj i
odseenoj logici". Nemanje mate kod Sudea void ka "nedostatku varijacija i

modifikacija u njegovim strogim pravilima i tezama (..) i voljama". Spisateljka je

miljenja da se Sudeu mora priznati "hrabrost i velika strogost prema sebi
samom kad ocenjuje i presudu sprema", ali i da je od "presude do veala samo
jedan korak" jer je "ravu knjigu policijski gonio".
Pored toga to na osnovu ovog prikaza o francuskom kritiaru uviamo da je
Isidora Sekuli
bila protiv svake negativne kritike, saznajemo i njeno shvatanje knjievne kritike:
"Kritika se mora vie interpretirati nego suho konstatovati. Sude je voleo suhu
konstataciju. alu ima onu drugu, dragocenu i plemenitu osobinu kritiara:
interpretaciju".
Da bi se shvatili njeni kritiki prikazi o piscima, jako je bitan ovaj prikaz o Sudeu
jer u njemu je spisateljka stvorila svoj ideal kritiara, kritiara koji mora imati
intelektualnu radoznalost, veoma dobro poznavanje, kako svoga, tako i
svetskih jezika i knjievnosti, mogunost pronalaenja umetnikih vrednosti
ali i posedovanje "istorodnih crta sa talentima koje kritikuje".
U svojim kritikim prikazima ostaje dosledna svojoj ideji da "interpretira onaj
ko stvar ume iznutra da vidi i sa njenim skrivenostima da je simbolie."
Nije volela negativne kritike kao ni analiziranje knjievnih dela, zanimala ju
je funkcija vrednosti dela i njegova interpretacija. Kao takav knjievni kritiar
bila je jedinstvena u srpskoj knjievnosti izmeu dva rata, nastojala je, kako i
sama kae da "razlikuje protivrenosti izmeu oveka i njegova vremena, i
protivrenosti u samom geniju oveka"
Bavei se problemom kritike napravila je svojevrsnu podelu na autentinu i
kritiku iz dana u dan. Potvrdivi svoje miljenje o interpretaciji, zakljuuje da
autentini kritiar "stoji vie kao interpretator nego analizator dela". Autentina
kritika, kojoj Isidora Sekuli daje prednost, je "samostalna grana
knjievnosti", a autentini kritiar mora posedovati "kombinovani rad
umetnika i naunika".
Spisateljka dalje istie da su retki kritiari koji uspevaju da kroz svoje kritiarske
talente ispolje objedinjenost i naunog i umetnikog. I u ovom ogledu o kritici,
razmiljala je o stvaralatvu svetskih kritiara u kojima se vodila borba izmeu
"analizatorskog i umetniki tvorakog".
Sent-Bev je po njoj "stvarao duhovne linosti pisaca", on je sebe knjievno
ostvario ba kroz svoju kritiarsku delatnost, a u Sviftu i ou vodila se borba
izmeu autentinih i neautentinih kritiara. U Sviftu pronalazi "najgenijalniju
uvorenost autentino analitikih i autentino stvaralakih moi" ali i da je
"kritiar u Sviftu pomerio pameu i ubio stvaraoca".
Isidora Sekuli je navodei ove primere inostranih kritiara elela da razmotri
problem kritike u domaoj knjievnosti. Kategoriki tvrdi: "Domaa knjievnost

postoji, domai kritiar ne zadovoljava. Kritiar mora biti svetska, evropska

figura".
Smatrala je da kritiar mora imati sluha za umetnost da bi mogao da na pravi nain
da kritiki pristupa knjievnom delu, kao i "redak radni kapacitet itanja i stalnog
uenja".
Osvrnuvi se na kritiku delatnost Jovana Skerlia zakljuuje da je on "radio
vrlo monografiarski, prekopavajui za poetak vie drutvo nego
knjievnost". Priznavala mu je talenat, ali ne i umee kritiarskog rada : "Nekada
- kada i o njemu bude leala itava hrpa ogleda - cenie se on verovatno prvo za
trud i talenat na izradi pravim metodama onoga to prethodi kritici, pa tek onda za
kritiku." O Skerlievom znaaju za srpsku knjievnost s poetka dvadesetog veka
pisala je povodom desetogodinjice njegove smrti. Metaforino, ali iskreno opisae
Skerlia kao "temelj, osnova, tvrdo i kamenito podziivanje onoga to treba da
nastane."
Ono to je ona najvie cenila kod kritiara je da "ume da oseti u tuoj knjizi i
drugom piscu umetniki ideal." Za razliku od visoko cenjene autentine kritike,
kritika iz dana u dan je "refleksna, mehanika, nosi skoro uvek karakteristiku
vremena i mentaliteta."
Obeleje kritike iz dana u dan nije interpretacija, ve presuda, a njeni
kritiari su ocenjivai knjievnih dela. Ono to e spisateljka kao glavnu osobinu
kritike iz dana u dan uoiti jeste da je pisana za iroke narodne mase koji "vie
znaju pisce nego knjievnost, njih ne zanima rasprava o prirodi sposobnosti i
nesposobnosti nekog pisca onako kako se one u delu javljaju, nego knjievnoutakmiki izgledi pisca, i kritiar u figuri utakmikog sudije na terenu".
Pozitivna osobina te kritike je to uestvuje u prosvetnom radu tako to
usmerava panju italaca, ona je "sprovodnik od knjige do knjige".
Zamerala je neautentinim kritiarima to svoje sudove donose po istom principu,
koriste sline termine, imaju povrno poznavanje knjievnosti, to su im metode
takve da kritika "u svakom sluaju ispadne trijumf kritiarev" i zbog "zauzimanja
neprijateljskog stava zbog eventualnih simptoma kojima delo osetljivo pogaa u
neemu ocenjivaa".
Da li se u ovoj poslednjoj zamerci prisetila Skerlievog suda o njenim prvim
knjievnim delima? Verovatno da jeste. Njeni "simptomi" kosmopolitizma i
individualnosti "pogodili" su Skerlia u trenutku "kada se, otkako nas ima na svetu,
najvie prolilo srpske krvi, u ovom strahovitom vrtlogu dogaaja". Ipak, uoavala
je Sekulieva da su i kritiari domae knjievnosti "na muci" jer u maloj
knjievnosti kakva je naa, nemaju puno prethodnika iz svoje oblasti, kao ni
"niz raznih biografija i monografija" koji su preduslov kritikom
stvaralatvu i uz pomo kojih e moi"da se doe do razumevanja prolosti i
sadanjosti".

Ono to je osnovna funkcija kritike i to mora utvrditi je : "da li je drutvo

primilo pisca, i ta je uzelo i pocrpelo iz njegova dela". Pored interpretacija
koja ini sr, kritika mora otkrivati umetnike i kulturne vrednosti, a naroito
nove generacije kritiara trebalo bi da nasluuju "tradicionalni zaviaj i
vrednost oveka i dela".
Prouavala je Isidora Sekuli kritike velikih evropskih knjievnosti, pisala o njoj i
tako stvarala svoju ideal kritike, svoju individualnu kritiku re. Jedinstveni su i
dragoceni njeni prikazi o engleskoj, francuskoj, nemakoj i ruskoj kritici u kojima
je opisivala njihove vrline I mane.
Po njenom miljenju, engleskog kritiara odlikuje vee knjievno iskustvo i obim
znanja, ali im je taj obim "u konturi isprekidan i nepravilan". Engleska kritika je
originalnija i modernija, ali u stalnom traenju neke posebne, specijalne osobine u
piscu i tako kritiki postaju veoma indiskretni.
Francuski kritiar je voen "korozivnim razumom koji razjeda", ne voli
imaginacije, jasnije vidi veze klasinog i modernog, naunog i filozofskog,
subjektivnog i objektivnog, ali I nerado priznaje sopstvene slabosti. Kritika i u
Engleskoj i u Francuskoj "vrlo visoko stoji". Za francusku kritiku kae da je "uzor
evropske kritike", ta kritika ima svoj duboki temelj koji je uslov svim svetskim
kritikama knjievnosti. Za rusku kritiku kae da ne robuje mehanizmima, ali sadri
puno improvizacije i idealistikih tenji. Ruski kritiar "trai, i voli da bude
plemenit i neim oduevljen jer vrlo esto misli da je tu s nekom misijom".
Nemakim kritiarima priznaje da imaju jednog od najveih svetskih
kritiara, Getea, navodei njegove "zlatne rei": "Rei su stvar dobra, ali ne
najbolja; da najbolje ne postaje jasno kroz rei, nego kroz duh koji radi".
Pomno opisuje nemaki odnos prema kritici: "Nemac, i ita, i sudi o proitanom,
zadajui svom duhu teak i sloen posao. Ocena nemaka, otuda, i kad je vrlo
kratka, ispada vrsta rasprave, vrsta pogleda na itave celine u knjievnosti, pa ak
na svet. Takva kritika je preteno u sitnoj i specijalnoj analizi, dakle je bogata
detaljima, ali zbog velikog aparata s kojim Nemac radi, ona ostaje uvek nekako
nedovrena. Nemac, naroito ako se poredi sa Francuzom, daje na neki nain
nedovoljno garantovanu ocenu u celini. Nemac se teko reava da iskljui iz jedne
povremene kritike nizove zapaanja i iskustava; i zato mu nije lako osetiti da li je
kazao poslednju re o nekoj stvari, i da li je prekinuo, zavrio ocenjivanje prerano
ili prekasno. Kao veinom kod nemakih pisaca i naunika, tako je i pred oima
nemakog kritiara "tof" uvek izvor za beskrajna zakljuivanja. Krajnja svrha za
Nemca, lei stoga uvek negde vrlo daleko, i zato nije svakad dosta jasna ni
konana. Ba nemaki kritiar samo retko moe da stavi pod svoju ocenu one
poznate rei Nemca Lutera o apsolutnoj konanosti: Bog neka mi bude milostiv,
drukije ne mogu". Koliko je Isidora Sekuli bila originalni nacionalista! Radila je
za kulturu svoga naroda, irila i produbljavala uvide u svetske knjievnosti,

doprinela irenju svesti u kulturi, odbacujui provincijalizaciju i svaku vrstu

skuenosti i kulturnog zatvaranja. Stvarajui svoj ideal kritike, jedna je od retkih
knjievnica toga doba koja je svoja interesovanja usmeravala i ka teorijskim
vidovima knjievnosti.