KRITIKI RAD ISIDORE SEKULI

Teorija kritike
Isidora Sekuli je umetniko stvaranje posmatrala kao najvii oblik duhovne
sublimacije.
Kao protivnik utilitaristike misli nije bila zastupnik ideje da umetnost mora imati
praktinu
svrhu, pa je tako i postupala u svojim kritikim prikazima pisaca iz domae
knjievnosti.
Njeni kritiki prikazi ukazuju da nije uvek voena jedinstvenim miljenjem, da nije
zastupala
u potpunosti nijedne filozofske ili religijske ideje. Imala je sopstveni ideal kritike,
o emu
najbolje govore njeni teorijski zapisi koji su bitni da bi se razumelo njeno
celokupno kritiko
delovanje. U tim zapisima razmiljala je o razliitim kritiarskim pristupima
knjievnim
delima, o svrsi kritike kao i postojanju autentinih kritiara.
Njeno prvo razmiljanje u vezi sa kritikom i njenim problemima pie povodom
smrti
francuskog kritiara Pol Sudea, pod nazivom Ka problemu kritiara (1929).
O Sudeu je zapisala: "Velika snaga rada, i, paradoksno, velika neplodovitost. Zbir
kritika koje
su za njim ostale, meu njima mnoge odline, teko e initi samostalno, od svega
nezavisno,
isto umetniko delo".61
Na osnovu ovakvog spisateljkinog uverenja proizilazi da kritiar, ne samo to ima
zadatak da
ocenjuje ili sudi nekon knjievnom delu, on i uestvuje u njegovom stvaranju. Kao
to nam je
ve poznato, Isidora nije bila naklonjena kritiarima poput Skerlia, onima koji
svoje kritike
41
izlau bez subjektivnosti i ubeeni su da su njihovi kriterijumi najbolji.
Francuskom kritiaru je zamerila nedostatak tolerancije i "eneroznosti" i to je
sudio samo na
osnovu "svirepog racionalizma". Navodi primer Sudeovog savremenika alua, koji
je
sutinska suprotnost Sudeu, primer uspenog kritiara:
"Taj ovek nikad ne izobliuje, ne sramoti; on odsee, ponekad, bolesno, samo da
bi ispod

otseenog naao i pokazao zdravo (......) Nikada taj kritiar nije zavezao krt odnos
izmeu
sebe i knjige koju je itao (.....) Nikada njegova kritika nije ohol razraun, ako ba
mora da
bude raun (....) Gete bi upro prstom u njega sa onom svojom divnom reju: Ein
Leben ohne
Gerausch".62
Ovakav stav nalazimo u njenim kritikim prikazima pisaca domae knjievnosti,
tako da nas
ne udi zato je podravala Sudeovog savremenika.
Manjkavost u Sudeovom kritiarskom radu zasniva se, po Isidori Sekuli, na
nepoznavanju
razliitih nacionalnih knjievnosti, nedostatku inteluktualne radoznalosti, pa mu je
zbog toga,
primerenije sledovao poziv profesora klasinih nauka.
Pravi kritiar mora posedovati matu da bi to bolje razumeo knjievno delo, a ne
da donosi
svoj sud "po jednoj neverovatno kratkoj i odseenoj logici". Nemanje mate kod
Sudea vodi
ka "nedostatku varijacija i modifikacija u njegovim strogim pravilima i tezama (..)
i voljama".
Spisateljka je miljenja da se Sudeu mora priznati "hrabrost i velika strogost prema
sebi
samom kad ocenjuje i presudu sprema", ali i da je od "presude do veala samo
jedan korak"
jer je "ravu knjigu policijski gonio".
Pored toga to na osnovu ovog prikaza o francuskom kritiaru uviamo da je
Isidora Sekuli
bila protiv svake negativne kritike, saznajemo i njeno shvatanje knjievne kritike:
42
"Kritika se mora vie interpretirati nego suho konstatovati. Sude je voleo suhu
konstataciju.
alu ima onu drugu, dragocenu i plemenitu osobinu kritiara: interpretaciju".
Da bi se shvatili njeni kritiki prikazi o piscima, jako je bitan ovaj prikaz o Sudeu
jer u njemu
je spisateljka stvorila svoj ideal kritiara, kritiara koji mora imati intelektualnu
radoznalost,
veoma dobro poznavanje, kako svoga, tako i svetskih jezika i knjievnosti,
mogunost

pronalaenja umetnikih vrednosti ali i posedovanje "istorodnih crta sa talentima

koje
kritikuje".
U svojim kritikim prikazima ostaje dosledna svojoj ideji da "interpretira onaj ko
stvar ume
iznutra da vidi i sa njenim skrivenostima da je simbolie." 63
Nije volela negativne kritike kao ni analiziranje knjievnih dela, zanimala ju je
funkcija
vrednosti dela i njegova interpretacija. Kao takav knjievni kritiar bila je
jedinstvena u
srpskoj knjievnosti izmeu dva rata, nastojala je, kako i sama kae da "razlikuje
protivrenosti izmeu oveka i njegova vremena, i protivrenosti u samom geniju
oveka"64
Bavei se problemom kritike napravila je svojevrsnu podelu na autentinu i kritiku
iz dana u
dan. Potvrdivi svoje miljenje o interpretaciji, zakljuuje da autentini kritiar
"stoji vie kao
interpretator nego analizator dela".65
Autentina kritika, kojoj Isidora Sekuli daje prednost, je "samostalna grana
knjievnosti", a
autentini kritiar mora posedovati "kombinovani rad umetnika i naunika".
Spisateljka dalje istie da su retki kritiari koji uspevaju da kroz svoje kritiarske
talente
ispolje objedinjenost i naunog i umetnikog. I u ovom ogledu o kritici, razmiljala
je o
stvaralatvu svetskih kritiara u kojima se vodila borba izmeu "analizatorskog i
umetniki
tvorakog".
43
Sent-Bev je po njoj "stvarao duhovne linosti pisaca", on je sebe knjievno
ostvario ba kroz
svoju kritiarsku delatnost, a u Sviftu i ou vodila se borba izmeu autentinih i
neautentinih
kritiara. U Sviftu pronalazi "najgenijalniju uvorenost autentino analitikih i
autentino
stvaralakih moi" ali i da je "kritiar u Sviftu pomerio pameu i ubio
stvaraoca".66
Isidora Sekuli je navodei ove primere inostranih kritiara elela da razmotri
probleme
kritike u domaoj knjievnosti. Kategoriki tvrdi:

"Domaa knjievnost postoji, domai kritiar ne zadovoljava. Kritiar mora biti

svetska,
evropska figura".
Smatrala je da kritiar mora imati sluha za umetnost da bi mogao da na pravi nain
da kritiki
pristupa knjievnom delu, kao i "redak radni kapacitet itanja i stalnog uenja".
Osvrnuvi se na kritiku delatnost Jovana Skerlia zakljuuje da je on "radio vrlo
monografiarski, prekopavajui za poetak vie drutvo nego knjievnost".
Priznavala mu je
talenat, ali ne i umee kritiarskog rada : "Nekada - kada i o njemu bude leala
itava hrpa
ogleda - cenie se on verovatno prvo za trud i talenat na izradi pravim metodama
onoga to
prethodi kritici, pa tek onda za kritiku."67
O Skerlievom znaaju za srpsku knjievnost s poetka dvadesetog veka pisala je
povodom
desetogodinjice njegove smrti. Metaforino, ali iskreno opisae Skerlia kao
"temelj, osnova,
tvrdo i kamenito podziivanje onoga to treba da nastane."68
Ono to je ona najvie cenila kod kritiara je da "ume da oseti u tuoj knjizi i
drugom
piscu umetniki ideal."69
Za razliku od visoko cenjene autentine kritike, kritika iz dana u dan je "refleksna,
44
mehanika, nosi skoro uvek karakteristiku vremena i mentaliteta."
Obeleje kritike iz dana u dan nije interpretacija, ve presuda, a njeni kritiari su
ocenjivai
knjievnih dela. Ono to e spisateljka kao glavnu osobinu kritike iz dana u dan
uoiti jeste da
je pisana za iroke narodne mase koji "vie znaju pisce nego knjievnost, njih ne
zanima
rasprava o prirodi sposobnosti i nesposobnosti nekog pisca onako kako se one u
delu javljaju,
nego knjievno-utakmiki izgledi pisca, i kritiar u figuri utakmikog sudije na
terenu".70
Pozitivna osobina te kritike je to uestvuje u prosvetnom radu tako to usmerava
panju
italaca, ona je "sprovodnik od knjige do knjige".
Zamerala je neautentinim kritiarima to svoje sudove donose po istom principu,
koriste

sline termine, imaju povrno poznavanje knjievnosti, to su im metode takve da

kritika
"u svakom sluaju ispadne trijumf kritiarev" i zbog "zauzimanja neprijateljskog
stava zbog
eventualnih simptoma kojima delo osetljivo pogaa u neemu ocenjivaa".
Da li se u ovoj poslednjoj zamerci prisetila Skerlievog suda o njenim prvim
knjievnim
delima? Verovatno da jeste. Njeni "simptomi" kosmopolitizma i individualnosti
"pogodili" su
Skerlia u trenutku "kada se, otkako nas ima na svetu, najvie prolilo srpske krvi, u
ovom
strahovitom vrtlogu dogaaja".71
Ipak, uoavala je Sekulieva da su i kritiari domae knjievnosti "na muci" jer u
maloj
knjievnosti kakva je naa, nemaju puno prethodnika iz svoje oblasti, kao ni "niz
raznih
biografija i monografija" koji su preduslov kritikom stvaralatvu i uz pomo kojih
e moi
"da se doe do razumevanja prolosti i sadanjosti".
Ono to je osnovna funkcija kritike i to mora utvrditi je : "da li je drutvo primilo
pisca, i ta
je uzelo i pocrpelo iz njegova dela". Pored interpretacija koja ini sr, kritika mora
otkrivati
45
umetnike i kulturne vrednosti, a naroito nove generacije kritiara trebalo bi da
nasluuju
"tradicionalni zaviaj i vrednost oveka i dela". 72
Prouavala je Isidora Sekuli kritike velikih evropskih knjievnosti, pisala o njoj i
tako
stvarala svoju ideal kritike, svoju individualnu kritiku re. Jedinstveni su i
dragoceni njeni
prikazi o engleskoj, francuskoj, nemakoj i ruskoj kritici u kojima je opisivala
njihove vrline i
mane.
Po njenom miljenju, engleskog kritiara odlikuje vee knjievno iskustvo i obim
znanja, ali
im je taj obim "u konturi isprekidan i nepravilan". Engleska kritika je originalnija i
modernija,
ali u stalnom traenju neke posebne, specijalne osobine u piscu i tako kritiki
postaju veoma

indiskretni.
Francuski kritiar je voen "korozivnim razumom koji razjeda", ne voli
imaginacije, jasnije
vidi veze klasinog i modernog, naunog i filozofskog, subjektivnog i objektivnog,
ali i
nerado priznaje sopstvene slabosti. Kritika i u Engleskoj i u Francuskoj "vrlo
visoko stoji". Za
francusku kritiku kae da je "uzor evropske kritike", ta kritika ima svoj duboki
temelj koji je
uslov svim svetskim kritikama knjievnosti.
Za rusku kritiku kae da ne robuje mehanizmima, ali sadri puno improvizacije i
idealistikih
tenji. Ruski kritiar "trai, i voli da bude plemenit i neim oduevljen jer vrlo
esto misli da
je tu s nekom misijom".
Nemakim kritiarima priznaje da imaju jednog od najveih svetskih kritiara,
Getea,
navodei njegove "zlatne rei": "Rei su stvar dobra, ali ne najbolja; da najbolje ne
postaje
jasno kroz rei, nego kroz duh koji radi". Pomno opisuje nemaki odnos prema
kritici:
"Nemac, i ita, i sudi o proitanom, zadajui svom duhu teak i sloen posao.
Ocena
46
nemaka, otuda, i kad je vrlo kratka, ispada vrsta rasprave, vrsta pogleda na itave
celine u
knjievnosti, pa ak na svet. Takva kritika je preteno u sitnoj i specijalnoj analizi,
dakle je
bogata detaljima, ali zbog velikog aparata s kojim Nemac radi, ona ostaje uvek
nekako
nedovrena. Nemac, naroito ako se poredi sa Francuzom, daje na neki nain
nedovoljno
garantovanu ocenu u celini. Nemac se teko reava da iskljui iz jedne povremene
kritike
nizove zapaanja i iskustava; i zato mu nije lako osetiti da li je kazao poslednju re
o nekoj
stvari, i da li je prekinuo, zavrio ocenjivanje prerano ili prekasno. Kao veinom
kod
nemakih pisaca i naunika, tako je i pred oima nemakog kritiara "tof" uvek
izvor za

beskrajna zakljuivanja. Krajnja svrha za Nemca, lei stoga uvek negde vrlo
daleko, i zato
nije svakad dosta jasna ni konana. Ba nemaki kritiar samo retko moe da stavi
pod svoju
ocenu one poznate rei Nemca Lutera o apsolutnoj konanosti: Bog neka mi bude
milostiv,
drukije ne mogu".73
Koliko je Isidora Sekuli bila originalni nacionalista! Radila je za kulturu svoga
naroda, irila
i produbljavala uvide u svetske knjievnosti, doprinela irenju svesti u kulturi,
odbacujui
provincijalizaciju i svaku vrstu skuenosti i kulturnog zatvaranja. Stvarajui svoj
ideal kritike,
jedna je od retkih knjievnica toga doba koja je svoja interesovanja usmeravala i ka
teorijskim
vidovima knjievnosti.
47
O domaoj knjievnosti
Razmiljajui o stvaralatvu stranih pisaca Isidora Sekuli je imala drugaije
pristupe u
odnosu na pisce jugoslovenske knjievnosti. Kod stranih pisaca isticala je njihovu
individualnost i estetsku lepotu njihovih knjievnih dela. Od domaih pisaca
oekivala je da
se ne odvajaju od istorije svoga naroda, da imaju prosvetnu i kulturnu misiju i da
zastupaju
naela "kulturnog nacionalizma" .
Pisac Saputnika se sada svojim razmiljanjima pribliava Skerlievim stavovima u
pristupu
domaoj knjievnosti, ali se svakako ne poistoveuje sa njim. Pojam nacionalizam
sa Isidoru
Sekuli podrazumevao je irenje kulturne svesti naroda i negovanje istorijske
tradicije.
I pre i za vreme rata pisae o znaaju kulturnog nacionalnog rada, ali protivei se
unoenju
"brutalno linog i narodnog egoizma u formulu nacionalnog pojma i nacionalnog
rada". 74
Kod spisateljke kosmopolitizam i nacionalizam se meusobno ne iskljuuju 75, ali
e joj ipak
biti zamereno da joj ponedostaje nacionalne svesti i patriotizma.

Iskreno je govorila o domaoj knjievnosti, o svim njenim slabostima, ali i o

pomanjkanju
italake navike svoga naroda:
"Naa knjievnost je dostojna patriotizma, ali kulturni patriotizam nije jo uao u
nae
tradicije. Malo, na dohvat, i bez ljubavi itamo i zato smatramo knjigu nau
vremenskom
stvarju. Literatura se mora znati u celini, kao rodna gruda. Peaiti se mora uz nju
kao uz
dugu i vijugavu reku, da bi ovek zapravo znao gde je bio, ta video, ta poneo.
Onda i
knjievnost i naselja prestaju biti vremenske stvari, i zasecati samo u vremenske
uslove naeg
74 I.S. Kulturni nacionalizam, nav. izdanje, str. 62
75 Ivanka Udoviki, Esej Isidore Sekuli, Beograd, 1977, str. 44
48
ivota. A kad ljudi dobro znaju svoju knjievnost, bolje poznaju i sebe, i onda
izmeu sebe
ulaze u drukije odnose. A to je bitno vano, i najbolja kritika na razne
mehanizovane
mentalitete koji nas obuzimaju kao kora kornjau, i od kojih mehanizovanih
mentaliteta
najdeblji moda i najtvri je onaj s kojim ostajemo hladni i nemarni prema svojoj
knjizi".76
Spisateljka poziva mlade moderne pisce da ne zaboravljaju svoju kulturnu
tradiciju:
"Koliko god je istina da je umetnost strahovita mo, monija od kraljeva i
kraljevskih gardi,
toliko je isto istina da je umetnost slabija od naroda koji osea da mu se nasre i
udara po
istoriji i po ivotu.. Ne varajmo se, gospodo. Kraj sveg preziranja zastarelih
jueranjica i
glupe srednjovekovtine, alarm i juri dananje nae umetnosti nije drugo do
romantiarska
otkinutost od priprostog zadatka naeg jo za dugo vreme..."77
Ona opominje moderne stvaraoce da je jedan od njihovih "zadataka" i kulturno
stvaralatvo
koje e imati drutvenu svrhu. Podsetivi da se puno inspiracije u knjievnom
stvaranju moe

pronai u skorijoj nacionalnoj istoriji, zakljuuje da nam jo uvek nedostaje "veliki

spev ili
roman naeg karaktera, rasnog sadraja i kulturnog znaaja".
Prekorava Crnjanskog zbog izbegavanja pisanja velikih epskih dela: "On, a s njime
i drugi,
uzimaju svoje talente kao bilete za skitnju po nekim stanicama van vremena i
prostora, i bee
od svog protivnika, bee od stvarnog sudara i megdana sa istorijom i
nacionalizmom u sasvim
velikom i na smrt ili ivot umetnikom delu".78
Zanimljivo je da deset godina nakon pisanja Saputnika u kojima se takoe nalaze
"skitnja po
nekim stanicama van vremena i prostora", spisateljka sada oekuje od nove
generacije pisaca
roman "avlima zakovan za prostor i vreme i vojvode i enerale" jer se taj roman
"ipak mora
napisati, i mora se napisati to pre, i to bolji, i ne samo umetnosti radi, nego
prosvete i
76 Isidora Sekuli, Naa knjievnost je dostojna patriotizma (1935), Domaa
knjievnost II, str. 318
77 Isidora Sekuli, Oko naeg romana (1922), nav. izdanje, str. 124
78 Isto, str. 125
49
politike i zdravlja radi, i svesti radi", ponovo se obraajui Crnjanskom, ovoga
puta sa
molbom: "Vrati se dakle, arnojeviu, ne zauvek, nego za vreme, i sa Sumatre, i iz
vrta
Berenise, vrati se na Kapitol debelih kanonika ili na Terazije ratnih bogataa.(....).i
pusti da
preko tebe, ba preko tebe proe sva nevaljala ludnica tvoje tamne epohe. I nemoj
mnogo da
brines o nacionalizmu, jer ga zakopavaju i zaboravljaju svi". 79
Napomenuvi da je prolo vreme nacionalizma, verovatno mislei na Skerlieve
kritike
sudove, ohrabruje i podrava pisanje romana.
Isidora Sekuli je razmiljala u kom pravcu e se odvijati posleratna knjievnost
verujui
da e novi roman biti "negativan, sarkastian i bolan", sa "prezrivim, gordim, skoro
inkvizatorskim stavom prema prolosti, tradiciji i takozvanim narodnim
obavezama".

Pisci romana e uiniti "pokolj zabluda i lanih bogova" razobliivi "ceo vaar
tatina,
boletina i nevaljaltina" koje pronalaze u savremenoj umetnosti.80
Nakon sedam godina od objavljivanja ovog spisateljkinog eseja u vidu poziva,
pojavljuje se
zaista jedinstveni istorijski roman Miloa Crnjanskog, Seobe.
Pisala je Isidora Sekuli o sukobima "mlaih" i "starijih pisaca", odnosno
posleratnih i
predratnih pisaca. U svome lanku Stari i mladi (1921) upozoravala je da "niko ne
moe
iupati sve svoje korene iz prolosti, jer onda ne bi mogao razumeti i savladati
sadanjost"
i da "dobro treba paziti pre odluivanja: da je neto konano prolo i da se mora
zaboraviti".
Uoavajui da posleratni pisci insistiraju na inovacijama, zakljuuje da joj je
detaljno
prouavanje grafika knjievnih dela otkrilo linije, kao izohimene na globusu koje
su
"diskretne, ali strogi vezivai svega srodnog i zavisnog". Te "izohimene",
povezujui
umetnike kroz vekove , skeptini su "revizori svega mladog i novog" i opominju
nove pisce
79 Isidora Sekuli, Oko naeg romana (1922), Domaa knjievnost II, Novi Sad,
2002, str.126
80 Isto, str. 102
50
da ne treba da smatraju da su njihova dela jedina, da pre njih nije bilo niega jer
"svaki pravi
tvoraki talenat mora u sebi nositi i talenat revizije", a da se oduvek stvaralo "ne za
novo i
moderno, nego za trajno i veno".81
Sama Isidora Sekuli ponekad je pristupala razliitim konceptima knjievnosti, ali
nikad nije
zapostavljala te osnovne linije, te "izohimene" umetnosti.
Kritikovala je posleratne moderniste zbog njihovog odnosa prema prethodhodnim
piscima:
"U dananjoj literaturi, vie nego i u jednoj oblasti stvaranja, dogmatino se i
tvrdoglavo
istie definitivni prelom izmeu predratnoga i posleratnoga. Sa gordou kojoj
nema ravne

govore mladi pisci: literatura to smo mi".82

Dve godine nakon kritikog teksta Oko naeg romana (1922) gde je sa prekorom
opominjala
posleratne pisce da se ne smeju odrei tradicije i prolosti, pie tekst 0emiri u
knjievnosti u
kome zadovoljno izlae nove tendencije posleratne jugoslovenske knjievnosti.
Razmiljajui o posleratnoj umetnosti navodi da su promene veoma spore, a da se
posleratni
moderni tekst "ako ga liite jezikih i stilskih osobenosti, svodi na ideje, slike i
psiholoke
osnove u koje vrlo lako ulaze i predratni pisci. Vratite li tekst potom natrag u
moderni oblik,
jasno vam postaje da je ekspresija jo sva u naporu i traenosti. Novi elementi jesu
tu, nema
spora, ali oni jo ne ive, ne ubeuju, ne vladaju. Naturaju se, osvajaju, ratuju tek".
83
Govorei o istoriji knjievnosti, ne vidi nove pravce u knjievnosti, ve stalno
ponavljanje
istih: "....otkad se za literature zna, i pored nabrojenih navala mladih i poraza
starih, literature
idu svega u pravcu nekoliko izama. To su klasicizam, romantizam, realizam,
simbolizam. Ili,
ako se pedantno izljuti ono to je bitna bitnost, to su realizam i romantizam, na
osnovi ovog
ili onog modernizma". 84
81 I.S. Izohimene u knjievnosti (1924), Analitiki trenuci, Novi Sad, 2003, str.
169
82 I.S. Nemiri u knjievnosti (1924), Domaa knjievnost I, Novi Sad, 2002, str.
171
83 Isto, str. 174
51
Spisateljka uoava nove momente u pisanju, naglaava da se "naa mlada, nova, i
svojom jako
intelektualistikom tendencijom odeljena posleratna literatura - poinje mestimice
bojiti
jednim sveim romantizmom; i da neki nai mladi knjievnici, ba i oni koji su
najvie
uzbuivali svojim posleratnim novinama, u jednom delu svoga rada oseaju i
komponuju u

romantinom kljuu" i da je taj "romantizam za prolost koja nije prestala biti

osnovica
sadanjosti; romantizam koji se javlja u momentu pregnua da se kulturno
razaberemo,
saberemo i osnaimo".
Sa zadovoljstvom zakljuuje da se "obnavlja ljubav za najvee nae narodne
vrednosti, i u
tim vrednostima naroito za religiozno-moralne momente naeg nacionalnog
karaktera".85
Rastko Petrovi je taj obnavlja narodnih vrednosti "s jednim zdravim i
plemenitim
oseanjem za prolost nau (....) on je napisao nekoliko iskreno i toplo nadahnutih
lanaka,
poetskih eseja, o starim manastirima, o svakovrsnom blagu nae stare kulture".
U kritikom tekstu Oko naeg romana (1922) apelovala je na Crnjanskog da se
bavi pisanjem
veih epskih dela, a u 0emirima u knjievnosti (1924) govori o romantinoj odlici u
delima
Crnjanskog: "Ne umeju da pogode ti ljudi da je Crnjanski, po svojoj poetskoj
osetljivosti,
jedan duboko sentimentalan pesnik naih umiruih gradova i naih uzaludnih
ivota (...)
Moda je on u osnovi svojoj zbilja skeptik, ali onda njegov skepticizam nije bez
defekta kad
pie o narodu i zaviaju (...) O, da, bez romantizma nema naroda, nema istorije,
nema
junatva, nema porodice, nema ideala, pa nema ni talenata".
Na kraju, spisateljka sa oprezom zakljuuje da "bez obzira da li e predratni i
posleratni pisci
pisati zajedno ili odvojeno, u toj su literaturi za sada, od svih artistikih momenata
vaniji
momenti etiki: velika opasnost i velika odgovornost za duhovnu kulturu onih koji
imaju da
84 Isto, str. 176
85 Isto, str. 177
52
prou jo kroz itav red borbi do konanog posleratnog doba".86
Kritiki prikazi knjievnih dela pisaca jugoslovenske knjievnosti
U periodu posle Prvog svetskog rata pa do poetka tridesetih godina Isidora
Sekuli je pomno

pratila deavanja na domaoj knjievnoj sceni, raspravljala o knjievnim

inovacijama, o
odnosu tradicionalnog i modernog. Kritiki je komentarisala i tumaila najnovije
pojave u
jugoslovenskoj knjievnosti, pisala je o knjievnom stvaralatvu Ive Andria,
Miloa
Crnjanskog, Tina Ujevia, Miroslava Krlee, Rastka Petrovia, Todora
Manojlovia,
Dragie Vasia, Veljka Petrovia i drugih.
Ne treba zaboraviti njene prve kritike radove pre Prvog svetskog rata koji su vani
za
razumevanje njenog odnosa prema novim modernim tendencijama u domaoj
knjievnosti.
Tri godine pre pojavljivanja njene prve knjige Saputnici, spisateljka pie kritiki
osvrt na
roman Milutina Uskokovia, Doljaci. Uskokovi svojim romanom uvodi na
prostornom
planu novi nain pripovedanja. Za razliku od realista koji piu o junacima sa sela,
Uskokoviev topos je grad Beograd. Suprotno od Skerlia, koji e najvie panje
obratiti na
opte knjievne osobine ovog pisca i na kraju zakljuiti da su Doljaci "najbolji
beogradski
roman koji je dosada napisan"87, Isidora Sekuli e upravo isticati znaajne
promene u
strukturi romana kao odlici modernog pisanja.
Ona e naznaiti da je ta prostorna promena u pripovedanju kao i naglaeni
subjektivizam,
odnosno ljubav kao dominantna tema, tipina odlika modernistike knjievnosti, a
za
86 I.S, Nemiri u knjievnosti (1924) , Domaa knjievnost I,Novi Sad, 2002, str.
182
87 Jovan Skerli, M.M.Uskokovi: Doljaci (1911), Pisci i knjige III, Beograd,
1955, str.282
53
Uskokovia e rei da se "u pisanju oteo umetnik nad piscem"88. Miljenja je, da
je ba to
to Uskokovi nije nastojao da se posveti problemu doljaka u Beogradu, ve se
okrenuo
subjektivnim oseanjima, to je ono to ga uinilo umetnikom. Time e spisateljka
potvrditi

svoj stav o umetnosti koga e se pridravati tokom celog svog kritikog

angamana: da
umetnost ne treba da govori o trenutim problemima drutva, da ne bude socijalno
obojena ve
da tei onom to je veno, duhovno, spiritualno.
Pozitivan sud daje i Uskokoviu novelisti koji je "za umetniku formu novele kod
nas moe
biti najvie uinio (....) Taj isti i pravi stil novele, to je ono to je najumetnikije u
ovoj
zbirci".89
U godini objavljivanja Saputnika, u jednom od svojih najduih kritikih prikaza
pie o Veljku
Petroviu kao pripovedau. On je "re zemlje" i nije ga pogodio "knjiki
pesimizam"90
Indirektno e ga vrednosno kvalifikovati reima da "on pie modernu novelu", ali
ne mislei
da ta novela pripada modernistikom pravcu, ve da je moderna u smislu
savremenosti teme.
Petrovi pie o ivotu srednje klase Srba u Ugarskoj, odnosno o savremenom
vremenskom
trenutku. Pripoveda je obuhvatio i "lokalnu" i "subjektivnu" priu. "Lokalna"
pria je ona
koja govori o regionalnim karakteristikama, o ivotu iz razliitih regiona jednog
naroda.
Takva pria nee biti est predmet njenog kritikog rada izmeu dva rata, ali e se i
sama
pred Drugi svetski rat pisanjem Kronike palanakog groblja udaljiti od svojih
subjektivnih,
modernistikih tenji i razmiljanja.
U kritikim radovima Isidore Sekuli protee se misao da je svako knjievno delo
psihiko
iskustvo ili stvaralaka sposobnost pisca. Ponekad bi u svojim kritikama
obuhvatala i
biografiju pisca ako bi ona bila od pomoi u razumevanju njegovog dela.
88 Isidora Sekuli, Milutin M. Uskokovi: Doljaci (1910), Domaa knjievnost II,
Novi Sad, 2002, str. 100
89 I.S, Milutin M. Uskokovi: Kad rue cvetaju (1911), navedeno izdanje, str. 104
90 I.S. Veljko Petrovi kao pripoveda (1913), nad. izdanje, str. 132- 141
54

Jedan od njenih najboljih kritikih pristupa knjievnim delima gde se u potpunosti

posveuje
pievom stvaralatvu zanemarujui njegovu biografiju je lanak "Istok u
pripovetkama Ive
Andria" (1923). To je i ujedno jedan od prvih kritikih pristupa Andrievom
knjievnom
delu.
Na poetku svog izlaganja spisateljka pravi razliku izmeu zapadnjakog i
istonjakog
naina pripovedanja:"Na Zapadu je pria pre svega zamisao, plan, duhovitost, stil;
na Istoku
je pria pre svega aranje. Na Zapadu najlepe prie priaju umetnici; na Istoku
pustinjaci,
magi,mudraci, veci i sveci. (...) Na Istoku, rekli bismo, ovek od mate treba samo
da zaklopi
oi i pria je gotova (... ) Zapadna pria je pre svega odlomak ivota, studija, istina,
dokaz.
Istona pria je , i kad je moderna, pre svega neko "tiho tkanje", neko bajanje,
fantazija i
bogato arena slika, pakao ili raj, huka i pokori krvi, ili apat duboko skrivenih
tajni"91
itajui Andrieve pripovetke "teko je verovati da je pripoveda Andri istovetan
s
delikatnim, sentimentalnim, hrianskim, tipino zapadnim piscem Ex Ponto i
0emiri".
Isidora Sekuli smatra da je Andrieva pripovedaka umetnost jedinstven spoj
"zapadnog" i
"istonog": "Iako je pripovetka Iva Andria nesumnjivo realistina i zapadno
umetnika po
svemu - po strogosti plana, linom tonu, savrenosti kompozicije i stila - ona je
Istok, Istok
i kao dokument i kao poezija".
Za Isidoru Sekuli prvo istonjako obeleje u Andrievim pripovetkama je nain
pripovedanja koji podsea na usmeno prianje, radnja se odvija brzo, dogaaji su
kratki.
Druga crta Istoka je "odsustvo buroaskog ivota, buroaskih tipova i interijera.
Nema mua
i ene, gospodina i gospoe (...) nema intimnih stradanja ili herojstva porodice,
njenih lanova
ili lanova drutva, nema nervnih potresa i suza".

91 Isidora Sekuli, Istok u pripovetkama Iva Andria (1923), Domaa knjievnost

II, nav.izdanje, str. 219
55
Spisateljka se pita kako bi "ta udna bia" koja "nisu ni graani, nisu ni drutvo,
nisu niiji oci
i braa, skoro i niiji sinovi" izgledali u zapadnjakoj pripoveci i zakljuuje da
bismo "sigurno
bacili knjigu iz ruke", ali i da nam je "uz pravog pesnika i u paklu dobro. Ali uz
istonog
pesnika. Adaje i zmajevi su samo na Istoku umetnost".
Primetila je da su mukarci glavni nosioci radnje Andrievih pripovedaka, to opet
dovodi u
vezu sa istonjakim nainom pripovedanja : "ene su sakrivene, sporedne, ispod
ivota, i
nisu linosti, nego jedino pokretne snage (...) Primitivna, putena, jednolika, ena je
tu da bi je
mukarac vijao, mamio, plaio..."
Mukarci su voeni "slepom, ludom, varvarskom poudom za enom, sa onom to
bi Bora
Stankovi zvao "neistom krvlju", a to Ivo Andri zove "nesrenom krvlju".
Spisateljka istie najveu dra Andrievog pripovedanja, njegovu izvrsnu
sposobnost da
itaoca uvede u priu, njegovu "mo sugestije, sugestivnost koja u njegovim
priama
zamenjuje zapadnu analizu".
Za Isidoru Sekuli pripovedai iz zapadnih krajeva analiziraju svaki detalj prilikom
obrade
svojih knjievnih dela, dok su oni iz istonih krajeva spontaniji u svom pisanju,
obuzetiji
fantazijom. Ivo Andri upravo poseduje tu mo istonjakog pripovedanja:
"Mustafa Madar je moe biti najjai, a sigurno najvirtuozniji primer za tu mo,
mo po kojoj
se saoptavanje prie ne deava tako da ste vi nepomini oekiva, a junak da se
dovodi do
vas i demonstrira vaem shvatanju i oseanju, nego, naprotiv, on, plastian, ceo i
vreo, ostaje
na svom mestu i u svom vremenu, a vi, italac bivate odvlaeni u njegovu
neposrednu blizinu,
i uvlaeni u ivi krug knjegove linosti. Andri je pravi mag da to uini".

Isidora Sekuli podravala je posleratne pisce koji su se vraali svojoj istorijskoj

tradiciji,
univerzalnim vrednostima, ali nije bila sledbenik teorije da umetnika dela treba da
obrauju
56
trenutne drutvene probleme. U tom smislu i komentarie prvi broj asopisa
Knjievna
republika. Miroslavu Krlei priznaje da je "mono talentovani majstor nae
pripovetke", ali
da je novela koja je objavljena u asopisu "odvie primenjena i u slubu stavljena
knjievnost" upozorivi da se "knjievnost nije smela u tolikoj meri podrediti
jednoj
tendenciji koja stoji van umetnosti".92
Podravala je spisateljka i mlade pisce ija su dela naila na otpor i nerazumevanje
kritiara.
Piui o Otkrovenjima Rastka Petrovia ona ima samo rei hvale za ovog mladog
pisca:
" Rastko Petrovi je snana mlada laa, koja je i jedrila razapela, i vesla spustila, i
ekrke
navila, pa i leti kao galeb, i see kao strela, i kri u dubini kao gladno crevo.
I jo je Rastko Petrovi kao zmaj, koji udara repom da se zemlja trese, koji je
ognjen i silan,
oko koga je ar i bajka, ali je sasvim blizu sve te zmajevtine obina istorija o
devojci koja
zmaju veeru kuva i u krilu mu glavu biti.
I jo je Rastko Petrovi pravi pravcati pesnik, koji zasluuje i vie drvoreza, ije
pesme ba
zato i plevimo to talenat i sila jarko iskau iz kaprisa i mode.
I jo je Rastko Petrovi temperament nad svakim temperamentom cele nae
poezije;
temperament jedan, da za tili as u aicu pepela saee svoje lude uitelje, koji ga
gone da
sablanjuje sve to je Bogu i Lepoti odgovorno za opti oveanski smisao;
temperament
koji e, ako ostane ovako kako jeste, jednoga dana tu i neoaljen "umreti od
prskanja
damara". 93
Spisateljka iskreno sa velikim oduevljenjem govori o pesniku. Izostavlja kritiki
stil,

preputa se slobodnom razmiljanju i metaforici, svojim stilskim umeima daje

bezrezervnu
podrku jednom mladom piscu koji je na poetku svoje karijere, ba kao to je i
ona bila, sa
92 Isidora Sekuli, Knjievna republika (1923), Domaa knjievnost II, Novi Sad,
2002, str. 130
93 I.S. Rastko Petrovi:Otkrovenja (1923) , nav. izdanje, str. 285-86.
57
gledita knjievne kritike osporavan.
Isidora Sekuli je isticala vanost uticaja tradicije na savremena knjievna dela i
stalno
nadovezivanje na kulturnu prolost, to e sistematski izloiti u tekstu Ritmovi
Todora
Manojlovia:
"Tano je da svako vreme ima svoj ritam, svoju kadencu, svoju siluetu; da razna
doba donose
razne sentimente, tipove, renike, ukuse, mode (.....) Ali, treba se na tom stanovitu
uvati
povrnosti i varke. Po trepetima, bojama, zabavama, boljkama - epohe su tako rei
od danas
na sutra druge. Aktuelnost je prepredeni komedijant: zaas pokupi skute i bei (....)
S druge strane, osnovna obeleja jedne epohe evoluiraju uasno sporo; osnovni
talas epohe se
vrlo blago i sporo die do svoga grebena, i vrlo blago i sporo klizi opet sa njega
dole. Greben
je glavno. (....) Grebeni su sudbonosni, uzvieni ili strani (....) U osnovi svojoj sve
je veliki
talas sveta, u aktuelnosti svojoj je sve komedijant trenutka od jednog, tri ili pet
inova.
Kalendarske i nacionalne tablice novih epoha menjaju se striktno, ali pokolenja tih
novih
epoha raaju ponekad jo uvek roditelji njihovih oeva i dedova".94
Za Isidoru Sekuli knjievnost se razvija kao "veliki talas". "Grebeni" tog talasa su
najvei
svetski umovi, Platon, Dante, ekspir, Napoleon, Mikelanelo, Gete, Betoven,
Kant.
"Padine talasa" kao to su "jueranji i dananji kubizam i dadaizam i futurizam"
ostaju u
u senci velikih "grebena".

Sposobnost uvianja koliko je naa umetnost udaljena od tog "grebena" nemaju

svi, ali bi
trebalo da je imaju umetnici koji bi "morali znati, ma kakvo da je njihovo vreme,
da je veliki
talas jai i lepi i jai od svega to uestvuje u treptanju i putovanju njegovih
padina (....)
G. Manojlovi, i kao pesnik i kao ocenjiva umetnosti, to osea i premda poeta
nove epohe
94 I.S. Todor Manojlovi: Ritmovi (1923), Domaa knjievnost II, nav.izdanje, str.
81-82
58
i pisac modernih stihova u slavu novih novatorstva, on je, bilo mu to pravo ili ne
bilo,
slobodan od diperija termina, vrednosti, forme i stila (.....) On peva zadravanim,
blagim
tempom, jasnom frazom i simbolom, melodinom muzikom. To odaje da on ivi
ovde, ali
prislukuje tamo. To je dobar instinkt u g. Manojlovia ".95
Spisateljka u ovom tekstu pokazuje koliko je protiv svih negacija kulturne istorije,
koliko je
protiv svih novotarija sadanjice, protiv "trijumfa i igraki dananjeg oveka" jer
"ono to
jako mnogo nosi i to jako daleko treba da stigne, to se ne vozi u automobilu".
Isidora Sekuli nije poklonik racionalistike teorije u shvatanju novih pojava
moderne
knjievnosti, tragala je za pojavama religiozne duhovnosti. Nije protivnik
predstavnika
"intelektualistike knjievnosti", ali zamera im to su "spiritualno hladni".96
Ona je u svom prikazu Ritmova prikazala ideal trajnih vrednosti u umetnosti i
knjievnosti,
zalagala se spontaniji oblik modernizacije domae knjievnosti, daje prednost
onom obliku
koji nee izgubiti duhovnu vezu sa tradicijom i njenim vrednostima.
Jo jedan knjievnik, za koga kritiari nisu imali mnogo interesovanja, pronalazi
svoje mesto
u kritikim prikazima Isidore Sekuli. To je Momilo Nastasijevi. Savremenik
Jovan Dereti
u svojoj Istoriji srpske knjievnosti za Nastasijevia kae da "lii na belu vranu"97
meu
modernistima koji stvaraju izmeu dva rata.

Isidora Sekuli je jedan od retkih kritiara koji uviaju svu umetniku lepotu
Nastasijevievih
dela, odnos zvuka i znaenja, kao i shvatanje maternje melodije za kojom on tei u
Meulukom blagu. Svoj kritiki prikaz ove muzike drame spisateljka zapoinje
uoptenim
miljenjem o dosadanjim jedinstvenim pojavama u knjievnosti:
"Redak je sluaj, naroito kod nas, da (...) pisac drame za pevanje (...) svoj tekst
pie u prisnoj
95 Isto, str. 82
96 I.S. Beleke o intelektualistikoj knjievnosti (1931), Analitiki trenuci, Novi
Sad, 2003, str. 220
97 Jovan Dereti, Kratka istorija srpske knjievnosti, Beograd, 1987, str. 25
59
zajednici sa ovekom koji radi muziku za tekst, a muziar svoju kompoziciju u
prisnoj
zajednici s postojanjem teksta. To je sluaj gde umetnici rade istovremeno u dva
glasovna
medijuma"98
Nemajui uvida u muziku drame, spisateljka se okree njenom "jezikom
materijalu". Ona
izvrsno zapaa da je Nastasijevi eleo svoj jezik uiniti zvunijim, da je nastojao
"ispuniti
meuprostore zvuanjem", a sve to noen potrebom "razmekavanja i
razgibljivanja jezika".
Ono to je Sekulieva videla kao glavno obeleje Nastasijevievog stvaralatva je
da "treba
teiti idealu gde bi pravilno naen govorni izraz i njegova melodija dali sumu
zvunosti i
originalne karakteristike "rodnog glasa" kroz jednu, ne kroz dve vrednosti".
Na osnovu ovakvog razmiljanja zakljuujemo da je Nastasijevi, za razliku od
ostalih
pesnika koji se trude da usklade svoje misli i namere sa izvesnom melodioznou,
podreuje
svoje pisanje iskljuivo melodiji. Moda je ba zbog takve jedinstvenosti i
"njegovog panje
vrednog napora oko jezika naeg u umetnikom izrazu" privlailo Nastasijevievo
stvaralatvo Isidoru Sekuli, dok kod drugih kritiara on i nije bio predmet velikog
interesovanja.
Da ju je privlailo i inspirisalo umee ovog knjievnika, pokazae u jo jednom
kritikom

prikazu njegovog dela, Tamnog vilajeta, istina tek deset godina nakon njegovog
objavljivanja,
u godini Nastasijevieve smrti.
Znala je spisateljka koliko je ovaj pisac bio neshvaen i od kritike i od italaca to
ga je
vodilo u izolovanost i stvaranje svog sveta , "tamnog vilajeta, ni na nebu ni na
zemlji". 99
On je kao autentian pisac "u sebi nosio veu dramu no sve to je napisao, a
objektivisao ju je,
ne samo na telu i dui drugih ljudi, nego tako rei na telu i dui sveta".
98 Isidora Sekuli, Momilo Nastasijevi: Meuluko blago (1928), Domaa
knjievnost II, nav. izdanje, str. 251
99 I.S. Momilo Nastasijevi: Tamni vilajet (1938), Domaa knjievnost II, nav.
izdanje, str. 256
60
Tu svoju autentinost ispoljavao je i u "jeziku koji sintaksom, reima i akcentima
znai horski
razgovor pun zraka i poruka odasvud (....) Nastasijevieva misao se moe
razabrati, ali
tehnika njegova je njegova i vanredna (....) a sutina te tehnike je u tome to kod
intelektualca
i pismenog pripovedaa Nastasijevia nita nije koncept, nego sve mitsko
prizivanje".
Ovim stavom dodeljuje pesniku jednu od "tri kategorije moi u velikim piscima", a
to
je "mitska mo" , mit je "udesna iva spona koja razdoblja jedno za drugo
vezuje"100
o emu e pisati u eseju povodom smrti prve ene dobitnice Nobelove nagrade za
knjievnost,
Selme Lagerlef. Na osnovu ovoga moemo zakljuiti da Isidora Sekuli ni mit nije
shvatala u
njegovom izvornom obliku, kao skup narodnih verovanja i fantastinih pria.
Jedinstvena je bila njena kritika, svoje sudove donosila je izraavajui se izvrsno
slikovito,
o emu najbolje govore zakljune rei o Nastasijeviu:
"Nastasijevi je traio jezik, i stvarao jezik, kopao ga iz dubina kao rudar rudu. Stil
Nastasijeviev je stil jedne tanosti koja ide do grozote, ali i do milote. Ta tanost
ini da taj
stil znai savreni mir nad dogaajima bez razlike. Ima u tom udnom i udakom
mirnom

stilu i jeziku neto od velianstva utanja. Zabeleeno je i to i to da se pamti, da se

zna, a dalje
sveani mir. Seti se ovek i nehotice Goje, koji je s uzbuenjem crtao grozote rata
u paniji
pre sto i neku desetinu godina, a kad je crte dovrio, potpisao je mirno: Sahraniti i
utati."101
U doba tzv. socijalne literature i novog realizma, spisateljka se u svojim prikazima
vraa
stvaraocima koji su iveli u prethodnom ili poetkom dvadesetog veka, stvarali u
doba
romantizma ili humanizma i renesanse, nastojei da ukae koje su stvarne
knjievne
vrednosti. Istraujui celokupni prethodni knjievni rad Isidore Sekuli jasno se
moe uvideti
zato nije elela da komentarie socijalno angaovane pisce.
100 I.S. Umrla je Selma Lagerlef (1940), Svetska knjievnost II, Novi Sad, 2002,
str. 221
101 I.S. Momilo Nastasijevi: Tamni vilajet (1938) , Domaa knjievnost II, Novi
Sad, 2002, str. 261
61
Ona se od poetka svog stvaranja protivila knjievnosti koja e obraivati trenutne
drutvene
probleme zbog ega e, kao to je poznato, naii na veliko nerazumevanje
kritiara.
Tek e je objavljivanje Krleine Balade Petrice Kerempuha podstai da pie o
problemu
siromatva u savremenoj knjievnosti gde e i pokazati svoj kritiki stav prema
novim
tendencijama u knjievnosti.
Za spisateljku siromatvo je "jedan od venih elemenata u oveku, kao ljubav, kao
i religija
(...) najrasprostranjeniji jezik, to je siromatvo!"102
Zamerila je autorima socijalne knjievnosti to siromatvo obrauju "iskljuivo u
liku
proletera" jer ono nije samo drutveni i materijalni problem ve i "sudbinski".
Upozoravajui da se siromatvo "hvata u dva sveta i da ga ljudi nose u bezbroj
varijacija",
upuuje da se ne sme zaboraviti problem duhovnog siromatva.
Svoje vienje angaovanosti autora socijalne knjievnosti istie delei ih u dve
grupe:

"Dva su podsticanja i nagonjenja za mladu nau knjievnost socijalnog pravca.

Jedan je:
iskreno probueno oseanje i saoseanje. Drugo je: Miroslav Krlea. Krlea je
veliki dar
i veliko srce. Njegovi su horizonti daleki, dodiruju oba sveta, obuhvataju veliki
kolektiv
siromatva ".
U ovoj svojevrsnoj pohvali Krlei naznaava da on ima viziju "sve drutvene
istorije kao
veito odlaganje pravde kroz sve, kroz religije, filozofije, drutvene nauke,
institucije,
revolucije".
Isidora Sekuli vidi Balade Petrice Kerempuha kao izvrsno umetniko delo iako se
bavi
socijalnom problematikom i time potvruje svoj nepromenjeni stav da su samo
autentina
dela ona koja se ne odriu duhovnosti, to e i zapisati na kraju ovog jedinstvenog
kritikog
102 I.S. Problem siromatva u oveku i knjievnosti (1937), Analitiki trenuci,
Novi Sad, 2003, str. 8
62
prikaza Balada Petrice Kerempuha:
"Zna Krlea da je problematika samo onda vredna literature kad je velika, a kad je
velika,
onda je i vena, nema joj reenja ni dovrenja. Ali Krlea je znatan pisac meu
piscima. On
ume ui u stvarnost i izai iz stvarnosti. Balada o Petrici Kerempuhu balada je o
siromaku,
ali to je ono siromatvo koje je predmet iste umetnosti, koje hvata u dva sveta.
Petrica je
vean. Balada o njemu nije pisana radi pretnje i bune, nego radi poezije, radi suze,
radi istog
osmeha nad svim ljudskim stradanjima, pa i nad siromatvom. Petrica je velika
stanica u svetu
Krleinu. Petrica je veno oveanstvo u siromanom seljaku koji, vezan za
zemlju, ivi tamo
gde se pravi hleb za ceo svet bez razlike, dakle tamo gde ne sme biti trajkova i
buna, jer se
hlebom ne tera ala ni aljiva ni krvava. Petrica je heroj siromatva, mirna pobeda
vene problematike nad svim prolaznim "stvarnostima".103

Prouavajui kritike radove o domaim piscima Isidore Sekuli savremenici joj

neretko
zameraju da je bila isuvie tolerantna. Dragan Jeremi je miljenja da je ona
"slabosti
boleivo opratala, padove nenim razumevanjem zatakavala, umetnike napore
smatrala za
svete i dostojne potovanja (....) Sve umetnike je pomalo idealizovala, sve odano
hvalila i
svima se oduevljeno divila."104
Drako Reep joj odaje priznanje na talentu kome "nije nedostajala snaga
identifikacije (...)
obruavanja kriterija, apartnog toboe zaborava za propuste i niu razinu
knjievnog
stvaranja."105
O kritici Isidore Sekuli Slavko Leovac zakljuuje da to nije kritika "koja se
aurno i estoko
nudi kao arbitar suda i suenja, nego ona koja ponekad sa neopravdanom
simpatijom (....)
pronalazi probleme i ak osobite vrednosti tamo gde ih malo ili skoro nikako
nema."106
103 Isto, str. 18
104 Dragan Jeremi, Kritiar i estetski ideal, Titograd, 1965, str. 97-98
105 Drako Reep, Isidora, ona, ona, Novi Sad, 1977, str. 36
63
I Vladislava Ribnikar istraujui kritiki rad Isidore Sekuli zakljuuje da je
spisateljka
"Ponekad bila principijelan i neumoljiv, a ponekad previe blag i popustljiv
kritiar."107
Ako se imaju na umu njeni teorijski tekstovi u kojima se eksplicitno zalagala protiv
strogih kritiara i njihovog ocenjivakog rada, njene namere da otkrije "ono po
emu je knjiga
pisac, po emu knjiga nije stvar", dolazimo do zakljuka da je Isidora Sekuli bila
tvorac
novog kritikog vienja domae knjievnosti izmeu dva svetska rata. Meutim,
njeni kritiki
prikazi jesu bili jedinstveni za to doba, ali ne pripadaju vrhunskim ostvarenjima
srpske
knjievne kritike. Isidora Sekuli ipak nije knjievni kritiar u pravom smislu te
rei, ali je

svojim inovativnim stilom obogatila srpsku knjievnost toga vremena. Treba

napomenuti da
je ona bila jedna od retkih knjievnica u srpskoj knjievnosti koje su kritiki
komentarisale
knjievna dela tadanje jugoslovenske literature.
Religiozno kritiko naelo Isidore Sekuli
U svom kritikom radu izmeu dva svetska rata, Isidora Sekuli e neprestano
tragati za
autentinim umetnikim vrednostima, bez obzira kom knjievnom pravcu su pisci
naklonjeni.
Prouavajui domau i stranu knjievnost, divila se knjievnim delima u kojima
"lei ono to
je univerzalno u oveku: religija, poezija, filozofija" .108
Ove "univerzalnosti" e biti osnova njenih kritikih naela u prikazima velikih
pisaca i
pesnika jugoslovenske knjievnosti. Naroito religija, ali ne religija u pravom
smislu te rei.
106 Slavko Leovac, Knjievno delo Isidore Sekuli, Beograd, 1986, str. 385-386
107 Vladislava Ribnikar, Knjievni pogledi Isidore Sekuli, Beograd, 1986, str.
421
108 I.S. O religioznom oseanju i lirici, SKG, XXV, 1928, str. 422,
http://digital.nb.rs/univerzitetska/rukopisiisidoresekulic/swf.php?lang=scc
64
U njenim kritikim prikazima jasno se moe uoiti da je njen pojam religije
oznaavao
duhovnost, tenju ka idealnom, ka visokom moralu, ka izdizanju iz ovozemaljskih
problema,
ka venosti i unutranjem ivotu, da nije bila "fanatik jedne verske dogme"109,
dakle "ne
crkvena religija nego religiozna misao", a u eseju Jedna niska religiozne lirike
uvrstie
svoj stav: "U naa vremena, pesnik sa jakim religioznim oseanjem ne znai
ujedno pesnika
religioznih pesama, jo manje izreeno hrianskog pesnika, jo manje katolikog
ili
pravoslavnog pesnika. Moderan pesnik religiozne due to je individualni mistik.
On moe
opisivati vee ili vodu koja kraj nas protie i ne vraa se natrag, i ispuniti strofe
duboko

kontemplativnim akcentima i simbolima".

Povodom izdanja antologije Slovenska religiozna lirika Sekulieva je miljenja da
"ona ima
ambiciju da izvede liniju duhovnog rasta slovenakog naroda."110 Sa aljenjem
konstatuje da
se samo jedna pesma Otona upania nalazi u antologiji jer je on "poet sa
klasinim
vrlinama lirskog talenta, i to je poezija u kojoj neobino esto ba religiozno
oseanje
pojaava snagu snova, ljubavi, imaginacije".
U svojim prikazima naglaavala je vie puta koliko je vana pieva uloga u
kulturnom ivotu
svakog drutva. Govorei o religioznosti Tina Ujevia miljenja je da je on "kao
svi lepi
talenti, zato poslan da, ad majorem Dei gloriam, nagovesti sirotom oveku
spasenje i
svetlost".111
Ujevievi stihovi iz Leleka srebra su "stihovi jednog modernog psalma".
Sekulieva najvie
panje posveuje pesnikovom oseanju "egzistencije u njenom svakidanjem,
ropskom
ivljenju, osea je i u svim udima njenog spiritualnog i astralnog hotenja".
109 Ivanka Udoviki, Esej Isidore Sekuli, Beograd, 1977, str. 52
110 I.S. O religioznom oseanju i lirici, SKG, XXV, 1928, str. 589,
http://digital.nb.rs/univerzitetska/rukopisiisidoresekulic/swf.php?lang=scc
111 I.S. Poezija Avgustina Ujevia (1924) , Domaa knjievnost II, Novi Sad,
2002, str. 210
65
Ujevi, "Sloven zamuene i guste krvi" , pesnik posleratne generacije, zahvaljujui
svojoj
religioznosti ne velia svojom poezijom "ni grehe, ni razvrate (....) u njoj nema
kletve,
nema mrnje".
Na poetku svog prikaza Sekulieva se bavi analizom Ujevieve poezije, a zatim
raspravlja o
odnosu pesimizma i religije. Po njoj, najjae oruje protiv pesimizma je religija,
ona pomae
umetniku da mu se otkriju novi vidici, da bre ispolji svoje snane umetnike
izraaje, zbog

ega e i navesti da su "stihovi g. Ujevia gorki i lepi. To je muzika jeze koju

ovek ima od
lepote trpljenja, kajanja i tenji tihoj svetlosti daljina".
Isticala svoju privrenost religioznom idealu pa je stoga i smatrala da najbolja
umetnika dela
poivaju na tom idealu. est godina nakon to je u 0emirima iz knjievnosti
pohvalila
obnavljanje romantizma u srpskoj knjievnosti posle rata i smatrala da Crnjanski
treba da
napie roman, ona e sada zameriti ovom piscu to mu putopis Ljubav u Toskani
nije
nadahnut religioznim oseanjima :
"Nema u svetu ni lepote ni veliine bez elemenata mistinog; a nema mistinog
bez elemenata
religioznog".112
Koliko je Sekulieva vrsto verovala svojim idealima i naelima govori njeno
originalno
zapaanje: "Veliki, najvei takmac poezije, to je filozofija. Ali vrhom svojim
daleko iznad
svega toga stoji religija. Ne crkvena religija nego religiozna misao. Osloboenje od
svih
zavisnosti u ivotu"113
Nosioce takve religiozne misli traila je od pisaca, naroito od pesnika koji samo
pomou
religioznosti mogu da se odmaknu od ovozemaljskih problema.
U tom smislu zakljuuje da je lepota zbirke pesama Granice Svetislava
Stefanovia
112 I.S. Beleka uz putopis "Ljubav u Toskani", Iz domaih knjievnosti,
Beograd,1977, str. 316
113 I.S. Religiozno oseanje u lirici, http://digital.nb.rs/univerzitetska/rukopisiisidore-sekulic/swf.php?lang=scc
zasnovana na "religioznosti njegove due".114
Zapaa da u Stefanovievim pesmama postoji "jedan maloduni strah od zla, od posrtanja i
nestizanja cilju, jedno ljutito disputanje s Bogom" ali i da mu nedostaje "velika disciplina" uz
pomo koje bi doao do "herojske prerade samoga sebe, jedno ispinjanje na visinu na kojoj
nita vie nije neprijatelj, ni Bog ni svet, a najmanje svet u kojem je ovek linu borbu vodio".
Dalje spisateljka izrie svoje vienje vrhunskog umetnika, a istovremeno svoj sud o pesniku:
"Kod velikih boraca za visoke ciljeve dolazi na kraju krajeva jedan moan red u duhu, neto
to je vie od naela i dogmi obinog morala i sree, ono to je izvor trajnosti i mladosti
ivota i garantija da se svet ne moe do kraja ni pokvariti ni unesreiti (...) Lepa mera takve

snage nedostajala je g. Stefanoviu u ovoj zbirci".

Uoila je Sekulieva da ima "defekta" u njegovim pesmama osudivi njegov postupak obrade
motiva smrti :"Smrt, u lirskoj poeziji, mora biti najistiji akord umiranja i izmirenja; mora biti
prelaz pesnika u jednostavnu mirnu supstancu koja postaje iz dovrenja svega individualnog i
linog. Ko hoe da opeva vlastitu smrt (....) mora najjaim pokretom ivota izbaciti se na
poslednju i najviu visinu sebe sama (....) Pesnik smrti mora biti slavotvorac kraja i velikog
zaborava".115
Verovala je da su najvii dometi ljudskog duha ispoljavaju u oblasti religije u ta e nas
uveriti i njen kritiki prikaz povodom zbirke pesama Nikole opa, Isus i moja sjena.
Podsetie nas na svoju tezu "da se svaka produbljenija lirika uzdie na osnovici
religioznoj".116Isidora Sekuli, kritiar, nije impresionirana pesnikovim religioznim
stihovima, to e slikovito, samo njoj svojstveno, izrei u svom sudu:"Religiozna osnovica
njegove lirike jeste jedno majuno hrianstvo.Tako majuno da u njega nisu stale crkve i
114 I.S.

Svetislav Stefanovi: Granice (1928), Domaa knjievnost I, Novi Sad, 2002, str. 251
str. 253-254
116 I.S. Nikola op: Isus i moja sjena (1935), Domaa knjievnost II, Novi Sad, 2002, str. 304
115 Isto,

67

zvonici, dogme i mohake regule, katihizisi i apologije, sholastika i akeza, skepsa i meditacija
o smrti. Tako je maleno to hrianstvo da ga pesnik nosi, mesto sata, u
malom depu svog malog kaputia, ali ga nosi uvek, ve i stoga to tako retko menja svoj
kaputi". Ne podrava ovakav pesnikov religiozni stil, "spiritualnost ivota sa mnogo statike",
jer smatra da versko oseanje ne moe biti nadahnuto itanjem "Novog zaveta", ve se oveku
ukazuje kroz individualnu veru.
Spisateljka e dokazati da nije kritiar u stroem smislu te rei, pa e dati pesniku pohvalu na
strunosti jezika dobijenog prouavanjem klasicistikih pesnika, ime e ukazati koliko je
vano svestrano interesovanje umetnika.
Donosila je i negativne kritike sudove o knjievnim delima, ali opet ne tako strogo,bez
"neprijateljskog" stava prema piscu jer je i sama imala otpor prema takvim kritiarima.
Za mladog pisca Branimira osia kae da je "izabrao put koji vodi uz brdo" i da "hoe da
proe na tesna vrata".117 Uvia da mu nedostaje vie "religiozno idealne tenje", da se nije
dobro ostvario na polju koncepcije i strukture romana, da italac ostaje zbunjen. Ipak, navodi
i dobre crte romana, da je pun topline i ivosti, a svi nedostaci u romanu mogu se pripisati
mladosti i neiskustvu pisca.
Da se spisateljka drala svog naela da su vrhunska ostvarenja u umetnosti povezana sa
religijom odnosno religioznim oseanjima, najbolje govore njeni kritiki prikazi i razmiljanja
o Milanu Rakiu, a posebno o Petru Petroviu Njegou.
Sekulieva je posebno potovala i cenila knjievni rad Milana Rakia, o emu govori njenih
sedam prikaza o njemu, pisanih krajem tridesetih godina prolog veka.
Podelivi Rakieve pesme na one koje opisuju "lepotu i slasti zemaljskog ivota" i na one u
117 I.S.

Branimir osi: Dva carstva (1929) , Domaa knjievnost II,Novi Sad,2002, str. 297

68

kojima dominira "gorki pesimizam", Rakiu e zameriti to je "ostajao u svakidanjosti

pesimizma (....) nije mogao da se digne do religijski svetlih oblasti tuge", jer je on "utvrivao
injenice i nad njima zakone, ali dalje u visinu nije iao." Naglaava da njegovom pesimizmu
"ba to nedostaje: dodir s religijom, ili sukob s religijom. Raki je ostajao na zemlji,
definitivno (....) Odsustvo religije bilo je u nekom pravcu fatalno po pesnika Rakia"118
Istakavi da i Raki kao i Njego ima pesmu Misao, navodi da je "Vladika Rade bio duboko

religiozan, i pesimizam sublimirao u duhovnu nadmo nad prolaznou i smru".

U tom istom prikazu o Rakiu, saznajemo koliko je Isidora Sekuli bila impresionirana
Njegoem, koji "bee to tvorac koji je ujedno saradnik Boga", ali vrhunac svog divljenja
i potovanja Njegoevog lika iskazae u knjizi koju objavljuje nekoliko godina pred smrt,
0jegou- knjiga duboke odanosti.
Isidora Sekuli se pred kraj ivota sve vie vraala tradicionalnim vrednostima. Dragan
Jeremi ju je nazvao "poslednjim nacionalnim romantiarem".119 Znaajni su njeni radovi o
romantiarskim pesnicima, o Vuku Karadiu, ali prvenstveno o Njegou.
Njego je za spisateljku najvei nacionalni pesnik, on je ideal njene vizije genijalnog
umetnika, a delo 0jegou - knjiga duboke odanosti, izraz velike ljubavi i potovanja, a
istovremeno spajanje njenog nacionalizma i kosmopolitizma. Pa i pored toga, pred kraj
svoje knjievne karijere, Isidora Sekuli ponovo biva kritikovana to e je odvesti u
izolovanost do kraja ivota.
Knjiga o Njegou je objavljena 1951. godine. U zemlji vladaju neke nove ideologije, religija
je osporavana, a knjiga o Njegou nije nita drugo do misao i svedoanstvo jedne religije.
Knjizi se estoko usprotivio tadanji istaknuti komunistiki ideolog Milovan ilas.
118 I.S.

Milan Raki: Poet i njegova poezija (1938), Domaa knjievnost I, Novi Sad, 2002, str. 277 - 311
Jeremi, Kritiar i estetski ideal, Titograd, 1965, str. 105

119 Dragan

69

Bez ikakvog knjievnog povoda, on sudi ovom knjievnom delu na osnovu svoje politike
ideologije. Presuda je omalovaavajua i nekorektna:"...kad se ima u vidu da je to pisano u
stvari protiv nae tzv. predratne socijalne knjievnosti (istina i slabe i primitivne, ali ipak
socijalne u u to vrijeme drutveno-politiki vane), a toboe u pohvalu Krleinog Kerempuha
kao "pobede vene problematike", dakle u vrijeme ogorenih klasnih borbi, onda postaje
jasno i drutveno mjesto i drutvena uloga ove filozofije".120
ilas je njen esej Problem siromatva u oveku i knjievnosti oznaio kao "najbanalniju
popovsku propovijed" i "mutan i mraan individualistiki skepticizam".
Ako je sa Skerliem vredelo raspravljati, pred ilasom se moralo utati i povlaiti. Koliko su
Isidoru Sekuli, enu koja je ula u osmu deceniju ivota, pogodile ove neprimerene osude,
najbolje govore rei Jare Ribnikar: "Gospodin ilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu!"121
Ponovo kritikovana i neshaena, na zalasku svoje knjievne karijere, izoluje se zbog straha
od "komunistike inkvizicije", zlonamernici e je nazvati "pomahnitalom babom koja ima
udnu i nezgodnu narav".122
Sama Isidora Sekuli iskreno govori koliko e ilasova presuda staviti mrlju na njenu
plodonosnu spisateljsku karijeru: "Vidite, ova ilasova knjiga je strano delovala na mene.
Ne slaem se sa njegovim shvatanjima, ja znam sedam filozofija, a on zna samo jednu. to je
najgore, ja sada vie ne mogu da piem. Upravo mogu, ali niko nee smeti da tampa moje
rukopise. Stoga, ovih dana sam spalila svoj dnevnik, koji sam godinama vodila......"
U poznim godinama, razmiljajui o svojoj knjievnoj karijeri dugoj pola veka, zakljuuje:
"U radu nisam imala sree, ni do dananjeg dana je nemam. To je teko videti sa strane, ali ja
120 Milovan

ilas, Legenda o Njegou, Beograd, 1952, str. 191

Ribnikar, ivot i prie, Knjievnost, 1984, str. 347
122 Kosta Dimitrijevi, "Tuga od koje elim da pobegnem", razgovor sa I.S, Isidora Sekuli, Apostol samoe,
Beograd, 1998, str. 166
121 Jara

70

to najbolje znam. (...) Nisu mi dozvoljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome to
sam inila traili neto tue. Osetila sam na pleima sav teret ene kulturnog radnika u jednoj

sredini koja se, budimo iskreni, veoma teko oslobaa nezdravih tradicija".123
123 Nada

Marinkovi, Jasna poljana, Beograd, 1963, str. 226