MOJ PUT U CANNES

2009.

IDEMO
Jutro kao svako jutro, sa izuzetkom: danas pored ostalih elektronskih (vidim i kod vas se
tako zovu) emajla, sa nestrpljenjem otvaram jedan koji je poslat iz Francuske. "YES Tibor..."
poinje pismo, i nastavlja "you are now part of Cannes Short Film Corner". Hej... to znai da
nam je kratki film OVERNITE SHIFT prihvaen! im sam se malo smirio, traei najpogodnije
avionske letove ukucam u www.expedia.com finder departure: New York, destination: Cannes.
U meuvremenu viem eni, koja u kuhinji ita novine i pijucka jutarnju kafu, "We are
going to Cannes!" Nita. Viem ponovo, tako da su me i komije verovatno uli: "Glor, the
movie is accepted at Cannes!!". Posle nekoliko sekundi pojavi se na vratima, sa velikim
osmehom, drei u ruci svoju veliku olju amerike kafe i tiho me pita: What happened?"
Objasnim joj da smo prihvaeni u selekciju za kratke filmove. I dalje se smeei doe blie i
poljubi me pored uveta. "I am happy for you. Go and knock them dead!" "Da, da", uzbueno
maem glavom, dok su mi oi na monitoru kompjutera jer je u meuvremenu Expedia izbacila
mogue varijante putovanja. Mnogi direktni letovi su sa JFK do Nice, to je najblii
meunarodni aerodrom do Cannesa, ali ovi letovi mi ne odgovaraju. Prvo, kotaju vie od hiljadu
dolara, a drugo, vonja do aerodroma bi trajala due od sat i po, preko Brooklyna, na Belt
Parkwayu, koji ima samo dve trake i neki delovi su veoma loi. Gledam dalje i vidim da ima
letova sa jednim sletanjem, preko Londona, Pariza, Stutgarta ili Amsterdama. Ovi su jeftiniji od
direktnih letova i polaze iz Newark-Libertya, to je meni veoma vano, jer Liberty je samo
dvadeset minuta od nae kue. Ovaj aerodrom je noviji od JFK, mnogo je istiji i dostupniji sa
vie glavnih arterija puteva. U sluaju saobraajne guve, mogu da naem alternativan put. Tamo
i nazad cene za avionsku kartu poinju ispod 800 dolara, i skoro da ponem ukucavati
rezervaciju, kada se setim. Treba da se javim mom ton majstoru Jureku, kome sam obeao, ako
film prime, zajedno emo da idemo u Cannes. Kada sam prijavio film u februaru, pored moje
fotografije za ID badge, kao drugog lana production teama poslao sam i njegovu, jer je svaki
film kvalifikovan za dva besplatna badgea, koji vae za ceo festival. Jurek zna neto francuski i
poznaje francusku rivijeru jer je krajem ezdesetih godina proputovao tim delom Francuske.

Tada jo nisam slutio da e nama ovo veoma dobro doi!

Zovem Jureka telefonom, koji posle dva zvonjenja podie slualicu. Kad mu kaem vest,
poinje da tuca: "Wow... man... we are going?" Objasnim mu da treba to pre da kupimo
avionsku kartu i sredimo hotel, jer imamo samo tri nedelje do poetka festivala. Sada malo
mirnije, ali i dalje ne verujui pita: "You are not kidding?" "Zato bih se alio?", odgovaram mu i
kad ujem da je najzad shvatio da stvarno idemo dogovorimo se da u ga sresti uvee posle posla
i zajedno emo da rezerviemo ceo put.
im sam zavrio sa njim, ponovo ukucavam Newark, Cannes... ali sada dodajem:
FLIGHT and HOTEL. Posle nekoliko trenutaka na ekranu vidim kombinaciju, sa Continental
Airlines odavde do Londona, a odatle sa British Airways do Nice, a za smetaj vidim neto to
mi se odmah svidelo: Residence Cannes Rivage. Samo je devet kilometara zapadno od srca
grada, pored malog aerodroma u gradicu Mandelieu la-Napoule. Cene u gradu su za nas ili
neprihvatljive, ili je kvalitet hotela toliko nizak, da nam se ne ostaje u njima. Uporedivi sa
ostalim hotelima i pansionima, Rivage je veoma ist i za nas finansijski dostupan. Na
maps.google.com smo proverili, ovaj mali hotel je moda nekih 900 metara od azurne plae i lei
na malom ostrvu izmeu dva kanala, pored lokalnog aerodroma i severno od velikog terena za
golf.
Na www.google.com naem veb sajt (http://www.sejoursdusud.com/residence/cannesindex-en.html) i im ga otvorim, vidim divne fotose velikog bazena i lepih soba sa ploicama!
Ceo kompleks ima 36 apartmana, a svaki ima jednu, dve ili tri spavae sobe, plus veliko kupatilo
sa dnevnom sobom i kompletnom kuhinjom. Odluim da emo ovde ostati od 12. do 22. maja
(Festival traje od 13. do 24. maja). Preko Skypea pozovem hotel i predstavim se Virginny,
devojci koja je podigla telefon na recepciji. Hello, parle vu Angle?" - i posle njenog ljubaznog
odgovora na engleskom, Yes" - pitam je kakvi su lokalni prevozi do Cannesa. Skoro perfektnim
engleskim objasni da je autobuska stanica pet, a eljeznika oko 25 minuta peke od hotela, a
vonja do Cannesa traje oko pola sata autobusom ili deset minuta vozom. Autobus kota jedan, a
voz dva evra. Najavim joj da emo preko noi da rezerviemo jedan dvosoban stan i da stiemo u
utorak 12. maja. Utivo se zahvali na pozivu i sa Good bye, see you soon" zavrim moj prvi
razgovor sa pravom Francuskinjom.
Zamislim se za trenutak. Devet kilometara? To je kao Subotica-Pali, i vidim pred sobom

nekadanji otvoreni tramvaj kojim smo preko leta ili do jezera! Za one koji se seaju ovih
tramvaja, znaju kakav je uitak bila takva vonja na drvenim seditima i otvorenim prozorima
tokom vruih bakih leta!
Ali dosta nostalgije, red bi bio da saznam ta treba i ta mogu da nosim sa sobom da
propagiram i, best case scenario, prodam na OVERNITE SHIFT! Poto ne poznajem nikoga
lino koji je bio u Cannesu, idem ponovo na internet da traim informaciju. Posle tri sata
kuckanja u www.google.com i posetivi vie od dvadeset sajtova, saznajem:
Iako nismo deo takmiarskog dela Cannesa, naa identifikaciona karta nam garantuje
besplatan ulaz ne samo na sve premijere, nego i ostale predstave, kako official selectiona, tako i
filmova van takmienja i, to je meni najvanije, ulaz u paviljon za trite filmova. Jer Cannes,
osim meunarodnog takmienja i medijskog ludila sa novinarima, fotografima, TV-ekipama i
paparazzima iz celog sveta, najvee je trite kratko- i dugometranih filmova na svetu. Ovo me
veoma odusevilo i poeo sam da sanjam kako e nas pronai neki Hollywoodski producent i...
Ali o ovom u da piem opirnije u drugom delu.
Da se vratimo iz oblaka na zemlju. Na kratki film e biti na jednom serveru kao digitalni
video, i ako bilo koga interesuje moe da ga pogleda na jednom od tridesetak i neto kompjutera
koji su postavljeni u Short Film Corner paviljonu. Svi propagandni materijali, DVD, posteri,
razglednice, business karte su naa odvogornost i mogu da se postave u jednom kutku sa svima
ostalima, daj da ih ponemo tako zvati, kratkaima. Tada jo nisam znao da je na 34-minutac -koji je ustvari prva epizoda estodelne mini serije, u istoj kategoriji kao i jeftini 2-3 minutai i
kratki dokumentarci. Hej, ko pita koliko film kota? Nama je bitno da smo prihvaeni i da emo
da budemo u katalogu!
Uvee kad smo seli u jednu kompjutersku sobu firme gde radim kao predava, odmah
smo nali letove i hotel koji sam ranije ujutro ve video na expedia.com. Nije nam trebalo vie
od petnaestak minuta, odredili smo tano vreme polaska i povratka, i - umesto da rezerviemo
preko kompjutera - nazvali smo toll free (besplatan) telefonski broj i uivo preko telefona
isplatili, svako posebno, 1895.22 dolara, to je bila cena za let tamo i nazad, deset dana u hotelu,
plus sva osiguranja i aerodromske takse. Kad sam se vratio kui, od uzbuenja nisam mogao da
se smirim, pa sam se muvao po mom studiju do dva posle ponoi, to je ujutro osam u Evropi.
Seo sam ponovo ispred komjutera i preko Skypea pozvao sam brata u Subotici i najavio mu da

u, dok sam u Evropi, pokuati da skoknem da ga vidim na nekoliko dana. On se veoma

obradovao, jer poslednji put smo se uivo videli 97. u Peti i ima mnogo toga o emu moemo da
priamo. Kad sam sa njim zavrio, zvao sam jos Itvana Bikeija, glumca sa kojim sam krajem
sedamdesetih godina radio u Novom Sadu, i koji je godinama u Francuskoj, u Orleansu, sa
pozorinom grupom Joefa Naa. On se takoe obradovao i obeao mi je da e pokuati da doe
do Cannesa, jer je ba u to vreme u Grenobleu, to nije toliko daleko, pa ako ima vremena
skoknue na kafu i da popriamo. Posle pozdrava Szia, szia" bilo je ve tri ujutro kada sam se
popeo na drugi sprat u spavau sobu. Bio sam totalno iscrpljen i brzo sam zaspao. Te noi sam
puno sanjao. Aerodrome, autobuse, ljude sa televizijskim i filmskim kamerama, vonje brzim
sportskim kolima na uskim, krivudavim planiniskim putevima i duge peane plae pune topless
devojaka...

POLAZAK
Svaki smrtnik tokom ivota eli da pobolja svoje ivotne uslove i, ako je mogue, ivi
bolji i puniji ivot nego njegovi roditelji. Ako analiziram svoj dosadanji ivot, moram da
priznam da sam veoma sretan, jer svakako mi je bolje i lake nego mojim roditeljima. Ali, ovek
kao ovek: i ja se uvek trudim, i uim, i radim, da mi bude jo bolje. A ta meni znai biti bolje?
Kada su mi pre dvadesetak godina izvadili kljunu kost nisam mogao vie da precizno
sviram klavir, to mi je otealo komponovanje, struku koju sam izuio na Akademiji u Novom
Sadu. Poto nisam mogao da zamislim ivot bez stvaralatva, trebalo mi je neto drugo, gde
preciznost ruke nije toliko vana. Za vreme mojih akademskih studija puno sam saraivao sa
televizijskim ekipama, kao muziki producent, i znao sam osnovne principe televizijske
produkcije, pa sam odluio da promenim struku. Ako ne mogu vie da budem kompozitor,
postau TV reditelj. Samo tako! Ha, ha, ha... Bio sam mlad i naivan, ta sam ja znao o reiji?
Da ne gubim vreme, odluio sam da je red da ponem od poetka. Upisao sam se u kolu
za TV reiju, a u meuvremenu vebao zanat kao neplaeni - volunteer - reiser kod lokalnih
kablovskih TV stanica ovde u New Yorku. Reirao sam uglavnom zabavne programe i
dokumentarce. U isto to vreme sam poeo da aljem video reportae za DUNA TV u Peti. Posle
magistriranja, nisam odmah naao posao u struci, pa umesto da ekam dok se neto otvori, poeo

sam da predajem elektronsku montau sa AVID sistemom na CUNY - City University of New
York. U slobodno vreme, pre desetak godina, poep sam da piem kratke prie, koje sam, kada
sam kupio softver www.finaldraft.com, sve premestio na scenografski standard i tako su mi ove
prie postale - script -scenariji. One i dan-danas zauzimaju prostor na jednom od mojih hardova
na kompjuteru, jer se niko nije ponudio da ih kupi.
Hmmm, ako nee niko da napravi filmove od ovih scenarija, onda nema drugog, ja
moram da finansiram svoj projekat. I tako sam pored diplomiranog reisera i profesora montae
koji pie scenarije, dodao jo jednu struku u kofer koji stalno nosim sa sobom. Postao sam
producent.
Jedna od ovih pria bila je o taksisti i od ove prie se rodila ideja za OVERNITE SHIFT,
mini seriju od est epizoda, za koju sam sa nekoliko mladih kolega sa posla i sa est izvanrednih
njujorkih glumaca i glumica, izabranih od pedeset koji su doli na audicije, u oktobru 2007.
poeo da snimam prvu epizodu. Epizodu, koja je ove godine primljena kao kratki film za Short
Film Corner u Cannes-u. Ali, ta je u stvari tema nae mini serije?
Sve je poelo u gradiu Clarendonu na severoistonom uglu savezne republike Virginia,
malo juno od naeg glavnog grada, Washingtona. Izmeu 2000. i 2007. puno sam putovao od
Bostona do Floride kao predava AVID montanog sistema. Tokom takvog jednog boravka u
Clarendonu, za vreme veere sa gostoprimcima, uo sam priu o penzionisanom generalu
Nguyan Ngoc Loanu, koji je u blizini imao kinesku piceriju i iveo i radio kao i svaki drugi
poteni ameriki imigrant. S tom razlikom, da je ovaj junovijetnamski general prvog februara
1968. godine, pred kamerom Eddiea Adamsa pitoljem ubio Nguyen Van Lema, zarobljenog
borca Vietkonga. Ova fotografija je Adamsu, koji je u to vreme radio za Associated Press kao
ratni fotograf, ne samo donela Pulitzerovu nagradu, nego je preko noi promenila ameriko
javno miljenje o vijetnamskom ratu. Mene je ova pria veoma zainteresovala. Zamislite samo,
junovijetnamski ratni zloinac emigrira u Ameriku i ovde postane restorater! Do 1991. niko nije
znao generalovu prolost. Naravno, kada je istina dola na povrinu, gosti nisu vie dolazili u
restoran, ve ostareli general je finansijski propao, razboleo se i 1998. umro od raka.
"Wow!" - kako bi ovde neko uzviknuo! Meni se ovo veoma svialo kao ideja i odluio
sam da u napraviti seriju o imigrantima iz bive Juge, koji ive i rade ovde, i sluajno se sretnu
trideset i prvog oktobra, za vreme Halloweena, to je dan pre katolikih Svih svetaca. Da bude

pokreta, i da bude uverljivo, skoro celu prvu epizodu sam stavio u taksi, sa vozaem andorom
iz Subotice, a jedan od pet putnika je beogradski gangster Nikola, koji radi u New Yorku kao
skuplja za lokalnu rusku mafiju. Krajem epizode prepoznaju se, jer su se sreli tokom hrvatskosrpskog rata. Ali o tome malo kasnije.
Kada smo zavrili snimanje i poeo sam montau, nisam jo znao ta u kad je zavrim.
Najloginije je bilo da ponudim pilot - ovako se zove prva epizoda serije - HBO ili Bravo
kablovskim stanicama. Ne samo zbog nekoliko psovki, nego zbog tematike. Nisam raunao da bi
se ovdanje velike TV stanice kao ABC, CBS, NBC i FOX interesovale za ovakve serije sa
ljudskim dramama. Kako je vreme prolazilo, sve vie sam bio ubeen da prvo treba da
prisustvujemo na nekom poznatom festivalu, makar samo da kaemo da smo bili. I onda, sa
nekom nagradom, bilo bi mnogo lake prodati seriju. OVERNITE SHIFT smo prvo poslali na
prologodinji Sundance festival, ali nismo imali dobar muziki miks, pa nismo prihvaeni.
Ovog prolea smo ga poslali na na Tribeca festival, ovde u New Yorku, gde nas uopte nisu ni
pogledali. Sledei veliki festival na redu bio je Cannes. Tamo nismo mogli da se kandidujemo za
takmiarski deo jer nismo bili krai od 15, a ni dui od 90 minuta. Tako nam je jedino preostao
Short Film Corner, koji je prihvatao sve krae od 35 minuta. Ali oni nisu takmiarski deo
festivala. Hej! - nama nije bilo bitno. Festival je festival. Problem je poeo kada smo u stvari
prihvaeni. Da li da idemo, ko e da ide?. Koliko emo da ostanemo i, to je najvanije, ta emo
da nosimo sa sobom kao reklamni materijal?
Ovde je poela moja pred-festivalska groznica. Puna mi je bila glava pitanja. Da li sam
spreman na sve, poevi od propagandnog materijala, plakata, razglednica, baseball kapa i Tshirtova do kratkotrajnih filmskih i TV ugovora? Jer, nikad se ne zna. Hej, moda naletimo na
nekog glavaa iz velikog studija kome se svidi na trud i rad i ponudi nam neto, a mi balavci ni
ne znamo ta da kaemo jer NE ZNAMO koliko vredimo. Bilo bi zaista glupo da izgubimo ansu
samo zbog toga jer ne znamo kako da pregovaramo!
Bio sam svestan, ako se uporedi sa holivudskim produkcijama koje zarauju milijarde,
na kratka nije nita naroito. Samo jedan korektan, logian i, ako je verovati mojim drugarima i
kolegama koji su videli zadnji rez, veoma uverljiv story. Svako ko je neto doprineo, glumci,
minkeri, elektronski inenjeri, kamerman i tonski montaer, dao je najbolje od svog talenta i
mogunosti. Bez ikakve lane skromnosti ili grie savesti mogu da kaem, raunajui finansijska

i tehnika sredstva koja su nam bila na raspolaganju tokom snimanja i post-produkcije, ovo je
najbolje to smo mogli da ostvarimo. Ne treba da se stidimo.
Ali sada je bio red da ponemo da lupamo bubnjeve. Jedan dan posle vesti da smo
prihvaeni, bacio sam se na kreiranje plakata i propagandnih razglednica. Posle dva dana sam
imao dizajn koji mi se sviao. Kod lokalnog Kinkosa (to je sada deo
http://www.fedex.com/us/office ) za 90 dolara naruio sam ogroman laminirani filmski plakat
koju su nalepili na tvrdi karton, tako da sam mogao da ga obesim na zid kao sliku. Ovaj plakat
sam planirao da pokaem tokom nae mini premijere, ovde u New Yorku, pre no to krenemo u
Cannes. Posle ovoga sam na internetu naao firmu gde su mi za pet dana odtampali i potom
poslali 500 kolor razglednica za 41 dolar! Iste veeri sam, takoe preko interneta, naruio tuce
baseball kapa i T-shirtova. Odluio sam se za crnu boju, a natpis OVERNITE SHIFT je bio
sitnovezan, belim koncem.
Sledee jutro nazvao sam mog drugara Patricka, direktora privatne filmske kole na
devetoj aveniji, www.digitalfilmacademy.com, gde sam pre nekoliko godina predavao montau, i
zatraio glavnu uionicu kao prostor za projekciju. Istu glavnu uionicu u kojoj smo pre skoro
dve godine drali sve audicije za glumce, a kasnije odravali prve probe. Hteo sam da vidim film
na velikom ekranu, a bio je najzad i red da glumci vide ta je dospelo u poslednji rez i ta e se
prikazivati u belom svetu. Jer, izuzev naeg glavnog glumca, sa kim smo proveli puno vremena
na postavljanju uglova i radei na njegovom akcentu, niko nije video svoje performanse. Pored
toga, poto je film podeljen na etiri krae scene, glumci su znali samo dijalog za njihov deo,
nisu znali celu priu.
I tako, nepunih deset dana posle maila iz Cannesa, cela ekipa, sa drugovima i roditeljima,
dola je na mini premijeru, na deveti sprat, 630 Ninth Avenue. Kada se svetlo upalilo, za
momenat velika tiina, a zatim aplauz. Za same sebe! I onda je poelo. Kako je svaki lan ekipe
analizirao ta je video, posle svakog govora postajalo je jasnije i jasnije. Pogreili smo to nismo
malo ekali! Na OVERNITE SHIFT nije prva epizoda, trebalo bi da bude film! Onaj pravi, to
se prikazuje u bioskopima i tampa se na DVD. Karakteri koje smo videli na malim ekranima,
dok smo montirali, zvuk koji smo sluali na malim zvunicima, nije nam dao pravu sliku onog
to imamo pred sobom. "Wow!" - usklikno je kamerman Chris: "This looks and sounds huge on
big screen! Guys, this should be a MOVIE!"
Hej, da sam imao vremena da pre poetka snimanja zavrim scenario za drugu i treu

episodu, da sam imao vie para za produkciju, da smo imali vie vremena... Da sam i da smo, sve
bi bilo drugaije. Sada nemamo vremena da menjamo. Ovo imamo, i ovo ide u Cannes. I tada
sam shvatio, ako imamo dobru priu, ako izgleda i zvui dobro na malom kompjuterskom
ekranu, na velikom e biti fenomenalno!
U ponedeljak 11. maja sa koferom, laptop kompjuterom i malim runim prtljagom Gloria
i naa goa, petanska glumica, rodom Subotianka, Viktorija, odvezle su me do aerodroma i
poelele mi puno sree. "Knock them dead!" - rekla mi je supruga kad me zagrlila i poljubila.

PUTOVANJE
Tokom ljudske istorije, putovanje u nepoznato je uvek bilo, ako ne jedan od najvanijih,
ali svakako jedan od najinteresantnijih dogaaja i iskustava. Od grkog kralja Odiseja, kome je
trebalo dvadeset godina da se iz bitke u Troji vrati do rodnog ostrva, preko Venecijanca Marka
Pola, koji je ne samo proputovao daleki Istok, ve je doneo u Evropu papirni novac, pastu i
brokoli (i sladoled, nap. ur.) zatim istraivaa Kristifora Kolumba koji je pronaao ameriki
kontinent i kasnije do Ameriga Vespuija koji je dokazao da je zemlja okrugla, ovek je uvek bio
fasciniran novim mestima, ljudima, obiajima.
Putovanja kod mene su poela veoma rano. Pored redovnih poseta rodbine u Malom
Iou, Kanjii i Novom Sadu, ve kao klinac, esto sam iao sam sa bratom i roditeljima u
inostranstvo. Uglavnom kod ujaka u Petu i dede u Kikunhala, a za vreme osnovne i srednje
kole, po svim poznatijim banjama june Maarske i zapadnog dela Rumunije. Kasnije, kada
sam se vratio sa jednogodinjeg stipendijskog boravka u Americi, zaraen znatieljom i edju za
novim iskustvima, sa drugovima sa fakulteta poeo sam putovati po Italiji, Austriji i Nemakoj.
Tokom ovih putovanja nagledao sam se mnogo istorijskih mesta i nauio jedan sasvim drugi,
zapadni nain ljudskih odnosa i komunikacije. Putovanje, naroito po zapadu, je postalo
obavezan deo mog bia.
Naravno, od tada se mnogo toga promenilo. Prvo, nisam vie mravi student koji moe da
odspava u fii parkiranom najee pored gradskog groblja, ili u Youth Hostelu sa ponekad tri
veoma utiva, ali skoro uvek smrdljiva (od znoja i retkog pranja i tuiranja) stranca u istoj sobi.

Drugo: zbog novog ekonomskog sistema Evropske unije, gde mi se ini da je sve poskupelo i
nema vie ni jeftinijih geografskih podruja niti jeftinih delova grada. (Pre no to smo poli na
put, bilo sa kim sam priao preko interneta, skoro svi su me upozorili: u evropi sve i svugde je
skupo. Naroito hrana.)
A pored svega ovog, ja idem u Francusku, zemlju gde, ako je verovati naim medijima,
mrze ne samo Amerikance, nego sve turiste. Hmmm...razmiljao sam. Kako je mogue da zemlja
i kultura koja ja svetu donela Libert, galit, fraternit (slobodu, jednakost i bratstvo), zemlja
Prousta, Balzaca, Zole i Debussya ne samo da ne voli, nego jednostavno mrzi strance? "That
can't be true" - rekao sam mom saputniku, tonmajstoru Jureku, dok smo preletali Atlantski okean.
"Listen, I've been there. Trust me, I've seen it. They don't like foreigners. Specially Americans."
Nije istina, mora da me folira. Bio sam toliko uzbuen to najzad idem u Francusku kao
umetnik (nauio sam da izgovorim l'artiste) da sam mu sa nevericom odgovorio: "Hey they love
Jerry Lewis, Woody Allen and Quentin Tarantino and they are all Americans. How about that?
You are just scaring me." Jurek se avolski nasmejao: "You'll see, you'll see."
Sve sam ovo zaboravio kad smo stigli ujutro u deset na londonski Heathrow aerodrom i
ekali vezu za Nicu u terminalu 5. Imali smo etiri sata vremena do nastavka leta do Nice, pa,
malo iz dosade, a malo poto smo ve bili gladni, Jurek i ja smo seli u HUXLEYS BAR &
KITCHEN za doruak. Naa veoma ljubazna konobarica (kasnije smo saznali da je Rumunka) je
veoma brzo donela naruenu kajganu sa unkom i peenim krompirom i poeli smo uivati u
naem prvom evropskom doruku. Ali, za razliku od amerikog obiaja, kad nam se olja
ispraznila, konobarica nam nije dosipala sveu kafu. Isto tako sa vodom: samo jedna aa. Kada
sam je zamolio da mi dospe malo vie kafe i vode, nasmejala se: "Ahh... Americans! You always
ask for more coffee and water." Dok je polako, pazei na svaku kap, poela da sipa, shvatio sam.
Nismo vie kui. Mi smo sada putnici, stranci u belom svetu, daleko od amerikog naina
restoranske usluge na koji smo navikli. (Kod nas je ne samo dosipanje vode, kafe, aja, nego i
donoenje vie sveeg hleba i putera integralni deo restoranske usluge. Zato plaamo baki. Bilo
mi je neobino da se ovde sve ovo posebno mora traiti.)
Kada smo zavrili i platili raun (9.25 evra, plus sam joj dao dva evra bakia, to je
konobarica zahvalila veoma radosnim "Oh, thank you sir") ostalo nam je oko sat vremena do
polaska aviona za Nicu, pa smo odluili da proverimo elektronsku potu. I ponovo smo se

razoarali. Zato? Kod nas je wireless internet veza besplatna ne samo na aerodromima,
autobuskim i veim eljeznikim stanicama, ve i u svim Starbucks kafanama i veim gradskim
parkovima. Ha... mi naivci! Na Heathrowu, za jedan sat, tamonji internet provajder je traio
deset evra! "Are they nuts?"- pitam glasno Jureka. On samo mahne rukom: "To hell with them. I
am not paying for it. We'll check it when we get to Cannes. I'm sure they will have free internet
there at the Palace du Festival".
Avionski let preko Francuske je bio veoma udoban, naroito zbog toga to je polovina
sedita bila prazna. Tanke i visoke stjuardese (skoro sve plavue) British Airwaysa su bile veoma
ljubazne i tokom kratkog leta su stalno dolazile sa sokovima i hladnom vodom. U ovom letu smo
veoma uivali. Bilo je sunano, bilo je poslepodne, i poeli smo da planiramo ta emo kada
sletimo u Nicu. Iako smo ve pre polaska, ovde u Americi, na internetu nali informaciju o
direktnom vozu od Nice do Mandelieu-la-Napoule, malom primorskom gradiu juno od
Cannesa, gde nam je bilo prebivalite za vreme festivala, na problem je bilo vreme. Po planu, u
Nicu smo trebali da sletimo u pet posle podne. Posle pasoke kontrole i skupljanja prtljaga
trebalo je da nekako doemo do eljeznike stanice u Nici. Iako je AIRPORT Expres autobus
broj 99 kotao samo etiri evra po osobi, polazio je samo svakih pola sata. Onaj u pola est je
krenuo pred naim nosom! A trideset evra za taksi nismo hteli da platimo! Kad smo mi najzad
seli na sledei autobus, bilo je est, a vonja do centra grada je trajala trideset i pet minuta. im
smo stigli do eljeznike stanice u Nici, urili smo da saznamo kada ide sledei voz do Cannesa,
jer smo planirali da to vee podignemo nae festivalske identifikacije. Festival poinje sutra,
hteli smo da izbegnemo guvu i redove. Mislili smo, ovo je internacionalni festival, Nica je samo
25 kilometara od Cannesa, ove je veernja guva, mora da ima vozova svakih desetak minuta...
Ha... nisam raunao da smo sada u Francuskoj. A Francuzi se nigde ne ure.
Sledei voz do Cannesa je polazio u pola osam i kad bismo stigli trebali bi sa prtljagom
da jurimo preko celog grada do festivalske dvorane... i nije bilo garantovano da emo stii pre no
to zatvore u osam. "I'm not running like a madman" - rekao sam Jureku, dok je on traio nain
da promeni papirni novac na metalni kako bi mogao da kupi karte u automatima koji su primali
samo metalce od jednog i dva evra. Policajac koga je Jurek prvo pitao, utivo ali veoma odluno
pokazao mu je alter za informacije. Tamo su mu rekli neto na francuskom i pokazali prema
kondukteru koji je proveravao putnike i njihove karte kod izlaza ne perone. Kad mu je Jurek sa
svojim turistikim francuskim objasnio ta trai, kondukter ga je prvo odmerio od glave do pete,

a zatim sa kiselim izrazom na licu, pravei se vaan to govori strani jezik, veoma loim
engleskim odgovorio: " Ju mast ev kojnz or viza kard for do main."
Da, to znamo, kretenu jedan, zato te pitamo gde moemo da promenimo papirni novac u
metalni, hteo sam da mu se derem u lice, ali umesto toga sam utivo, sa naivnim osmehom na
licu i dalje stajao pred njim i mahao novanicom od 20 evra. Kada je kondukter video papirnih
dvadeset evra, najzad je shvatio. "Oh, misjo, ju dont ev kojnz? Mejbi traj do petit op?" - i
pokazao prema tandu za novine gde je bilo sokova, vake i slatkia. OK. Promenili smo pravac,
i sa dva kofera i laptop kompjuterima na leima poli do tanda. Tu sam ja pokuao: "Senore,
skuzi, kambio sur la makina de la bileta sil vu ple?" - i pokazao mu nau papirnu dvadeseticu.
Niski, debeli i neobrijani prodavac sa belom kapom na glavi (podseao me na prodavce iz
sarajevske Ba arije), smeei se sa svih tridesetak i dva uta zuba ljubazno je upitao: "Mejbi
ju vant to baj somtin, jes?" OK, ako se mora, mora se. Jurek je podigao paketi vake i pruio
dvadeset evra prodavcu. On je veoma metodino izbrojao jedan metalac od dva evra, jedan od 50
centi, jedan papirnjak od pet i jedan od deset evra. "Merci!" A mi od iznenaenja blenemo ko
krave na ogradu. Nisam mogao vie da izdrim. Poeo sam glasno da se smejem. Onako glasno,
katarzino. Umoran, znojav i gladan, posle deset sati leta i etiri sata provedena na londonskom
aerodromu, nisam mogao drugo. Jurek se prvo uplaio, ali je brzo shvatio. "You are right. Fuck
this shit! " - opsovao je besno i spustio svoj prtljag na pod. "Lets just sit down. Have some fish
with a glass of french wine, and then just go to our hotel. We'll get our festival passes tomorrow."
Bio je u pravu. Ali pre no to smo izali iz stanice, stali smo u red ispred altera za karte
gde nam je blagajnik veoma ljubazno, dok nam se obraao dobrim engleskim "Gentlemen, the
total is thirteen euros and 80 cents." - izdao dve karte za Mandelieu-la-Napoule, za voz koji je
polazio u pola devet. E, sada, mnogo mirnije i staloenije, preko puta stanice smo nali skroman
riblji restoran i seli pored prvog stola koji je bio slobodan. Vreme je bilo toplo, prozori su bili
irom otvoreni i mlaki vetar je donosio sa mora miris soli. Odluili smo, nije bitno ta kota, u
ovom emo da uivamo.
Konobar nas je pozdravio ljubaznim "Bon jour" - i, videvi da smo turisti, odmah
promenio na engleski - "Vat ken aj get ju dentlmen?" Hmm, itamo jelovnik, ali toliko smo
umorni da nita ne registrujemo. Najzad: "What is the fish of the day?"- pitao je Jurek, dok sam
ja naruio dve ae domaeg crnog vina. Konobar i dalje veoma ljubazno "Monsieur, do fi iz

lajk a red snapor end it komz vid..." - nije ni zavrio, ja ga zaustavim i prstima pokaem DVA.
"OK!" - i utivo klimnuvi glavom poe do kuhinje. Ma, nismo ni pitali cenu ali mislim se,
koliko moe ovako neto da kota. Oboje smo umorni, gladni i edni, noge su nam kao od olova,
a mene i levo rame malo boli od tekog laptop komjutera. Hou da se malo odmorim i uivam u
pravoj francuskoj kuhinji. Nije bitno, kota koliko kota.
Kad konobar donese vino, podignem moje i ceremonijalno izjavim:"Vive la France!"
Ljudi sa drugih stolova prihvate zdravicu i skoro unisono uzvrate: "Vive la France!" Jurek i ja se
smejemo i vrtimo glave na sve strane. Sve nam je novo, ljudi oko nas, pored stolova, ljudi na
ulici, zgrade, kola i mopedi. Ma jesu li ovi normalni? Jure sa tim mopedima kao da su na nekom
takmienju!
Kada je stigla hrana, polako vaemo svaki zalogaj, uivajui aromu svee mediteranske
ribe i zaine na kuvanom povru. Posle odline veere (kotala nas je 57 evra!), malo osveeni,
ali i dalje znojavi i umorni, pokupimo prtljag, vratimo se u stanicu i naemo peron za na voz.
Posle nekoliko minuta stigne moderna elektrina lokomotiva sa pet dvospratnih vagona. im su
se automatska vrata otvorila, uli smo i seli na udobna sedita i... poeli da uivamo Air
Condition.
"Just like home..." - pone moj saputnik, ali ja sam ve tada zadremao. Kada sam se posle
pola sata probudio, pitam ga gde smo. "We just passed Cannes, two more stops and we are
there."- odgovara umorno. Posle desetak minuta najzad stigosmo u Mandelieu-la-Napoule. Na
satu je devet i dvadeset. OK, ovo je eljeznika stanica, mora da bude taksija. Ha ha... Pored
pruge, sa jedne strane su dva restorana, sa druge strane samousluga i pekara. Poemo do ulice i
proemo pored etiri restorana pre nego to smo videli mali prazan parking sa oznakom TAXI.
Na metalnom natpisu se vide tri telefonska broja, i to je sve. Jurek nazove sva tri, ali niko se ne
javlja, sva tri broja nas automatski povezuju sa digitalnom sekretaricom. Nema ta drugo,
sednemo na terasu OSullivan Irish pub-a na po jedno pivo i odluimo, posle pola sata
pokuaemo ponovo da zovemo brojeve za taksi. Dok uivamo u hladnom Guiness pivu, ujem
da k'o od brda odvaljen visoki, miiav izbaciva kod ulaznih vrata govori ruski na svom
mobilnom. Kad je zavrio sa pozivom, ustanem od stola i sa velikim osmehom priem: "Tovari,
gavori pa ruski?" Malo je iznenaen ali prua ruku. Rukujemo se. Gleda me znatieljno,
sekundu, pa me zapita nesto na ruskom to nisam razumeo. Nema ta, ne mogu da mu laem. "Ja

serbski, gavarim pomalko ruski". On hladno ali utivo odvrati: "Ja Chechen, tri let u Frankia."
Nema drugo, upotrebivi ceo arsenal mog ruskog, makedonskog i poljskog renika
objasnim mu da smo ja i moj tonmajstor sad stigli iz New Yorka, imamo film na festivalu, a hotel
nam je na drugoj strani golf parka, po naim google mapama moda pola sata peke... zvali smo
sve tri taksi slube, ali nijedna nam ne uzvraa poziv. Ovde je ve i Jurek doao da mi pomogne,
pa smo sada dvojica nastavili da Chechencu objanjavamo na problem i molimo za pomo. A on
slua i hmmm... ponovo hmmm... i posle treeg hmmm najzad mahne crnom konobaru, pozove
ga od anka do vrata i kae mu neto na francuskom. Konobar se nasmei i obrati nam se
perfektnim britanskim engleskim: "You are from New York and have a film in the Festival?
Wow!" A mi umorno potvrujemo glavom dok on nastavlja: "Listen, my girlfriend is picking me
up at ten and I'll ask her to take you to your hotel. OK?" A mi od radosti: " OK? Its super OK!" i skoro ga zagrlimo. Sa osmehom do uiju, rukujemo se i sa njim i pratimo ga do anka. Tamo
naruimo jo po jedno pivo i polako pijuckajui, saznajemo da je sa ostrva Jamaica i esto putuje
u London, gde mu ivi devojka - ona koja je ovde u gostima i dolazi posle deset da ga pokupi.
Gustirajui svaki gutljaj, najzad ponemo da uivamo u toploj veeri sa mirisom slane vode.
Posle pola sata, ispred kafane parkira mali Peugeot i iz njega izae zgodna crnkinja s
velikom afro frizurom. Mora da je naa, mislimo oboje, ali poto je ne poznajemo, ne kaemo
nita. Kada je dola do anka, poljubila i zagrlila naeg konobara koji nas je odmah predstavio,
sasvim smo se smirili. Kratko rukovanje i upoznavanje i odmah na temu. Da li nas moe odneti
do naeg hotela. No problem boys, com on" - sa divnim osmehom na licu odgovori Janet. Na
brzinu pokupimo kofere i kompjutere, sve upakujemo u mali Peugeot i posle pet minuta najzad
stignemo do Cannes Rivage. Poto smo ispakovali kofere i zahvalili Janet za prevoz dam joj
deset funti sa reima: You can always use this in London" - a ona se glasno nasmeje: Yeah, the
good old british pound", sedne u kola i izgubi se u mediteransku no, a mi...
Sada vidimo da smo na malom ostrvu izmeu dva kanala i, izuzev none lampe na
parkingu ispred apartmana, nigde nema svetla, a glavna kapija je zatvorena. Sasvim smo
zaboravili da se recepcija zatvara u osam i posle toga treba da imamo ifru ne samo za glavnu
kapiju nego i za potansku ladicu, jer tamo su ostavili nae kljueve. A kako emo da vidimo
brojeve za ifru na ladici u mraku? Skoro da sam se poeo ponovo smejati, kad se setim da nam
je Virginny, manager apartmana, u jednom e-mailu objasnila da se glavna kapija otvara ifrom

325, a potanska ladica koja je ugraena u zid kod glavnog ulaza sa ifrom 332255. Tamo je
svetlo automatsko i radi na senzor. "Allright" - hrabrim Jureka. "We are almost there..." I stvarno,
od tog trenutka sve je poelo da funkcionie. Glavna kapija se otvorila, svetlo se automatski
upalilo i nali smo potansku ladicu, ukucali smo nau ifru, i unutra samo nali kovertu sa naim
imenima. A u koverti, HA... dva kljua za nau sobu! Kada smo najzad otvorili vrata naeg
apartmana, poeli smo tiho da zvidimo Marseillesu. Samo tako. Spontano. Ispakovali smo
najvanije stvari i pre no to smo zaeleli jedno drugom laku no i povukli se u svoje sobe, Jurek
je tiho progovorio: "We are finally home." I bio je u pravu, jer tokom sledeih dvanaest dana,
ovo nam je bio dom.

PRVI DAN FESTIVALA

Tokom moje prve noi u Francuskoj, tri puta sam se probudio. Prvi put u pola dva - to je
bilo pola osam ujutro po njujorkom vremenu. Bilo mi je toplo, ali nikako nisam mogao nai
daljinski upravlja za klima ureaj, pa sam ustao, otvorio prozor kupatila i ostavio vrata
otvorena, kako bi sve vazduh doao u sobu. He... poto nije bilo mree na prozoru, sve to je
htelo dolo je u sobu i zujalo i letelo. Naroito komarci. A komarci kao komarci, navalili na
sveu krv iz Amerike i svog su me izjeli u snu. Nisam mogao da spavam od ujeda pa sam se
probudio po drugi put u etiri i petnaest. Potraio sam aloe vera kremu i namazao ujede. Ali, bilo
je toliko toplo da sam se oznojio, pa sam popio litru vode da se ohladim i oko pola pet sam
ponovo zaspao.
He he he... u pola est sam se probudim ponovo! Sada zbog vode koju sam popio pre sat
vremena. Dok sam u toaletu, ujem ptice i ulini saobracaj a vidim da i sunce izlazi. Sada mi je
stvarno toplo, a krema nije nita pomogla, pa me i raniji ujedi uasno svrbe. Znojav sam, pa neu
u krevet mokar i smrdljiv. Odluim, istuirau se. Skinem se i pre nego to sam otvorio esmu za
tu u kadi, vidim nema zastora da zatiti pod od prskanja! Ha... a gde je odvod na podu? Gde e
da odcuri voda? Odbrojim do deset da se smirim, i dalje u nekom polusnu sednem u kadu,
otvorim hladnu vodu, postavim tu na lagano i ponem da se vlaim. Voda me sasvim smiri.
Kad sam zavrio, polako, da se ne okliznem, ustanem, obriem se i izaem iz kade. Sada je ve i
Jurek ustao i ujem ga kako sprema kafu u kuhinji. Ponudio me, a ja i dalje u polusnu zahvalim i,

osuen, vratim se u krevet.

"Are you going back to sleep?" - sarkastino me pita iz kuhinje. ta da mu kaem? U
pravu je. Vrata festivalske dvorane se otvaraju u osam i treba da se spremimo i uhvatimo
autobus. Hej, ovo nije letovanje, doli smo da propagiramo i ako je mogue da prodamo na
kratka. a ne da spavamo! "Wake me up in a half hour" - odgovaram mu umorno i okrenem se da
jo malo dremnem.
ta se desilo, ne znam, umesto nakon pola sata, Jurek me budi u devet: "You were
sleeping so deep, I just couldn't wake you". Ohhh... hvala to nisi, hou da kaem, ali red je da
krenemo, dan e da proe. Brzo se obrijem, obuem i krenemo. Za pet minuta smo kod
autobuske stanice, u 9:25 po mom i Jurekovom satu. Haa... a tamo vidimo da posle osam,
autobusi idu samo svakih pola sata. I to ne po nekoj logici, nego ovako: 8:01; 8:27; 8:57; 9:27;
10:01; 10:31 i tako dalje. ta da radimo, ovde se ovako rade stvari. ekamo. Prolaze dva minuta.
Nema autobusa. Proe deset minuta i jo ni tada nema autobusa. Skoro je deset, kada vidimo da
autobus dolazi. Jel' ovaj kasni, ili je doao ranije? Ne smem da pitam, moda voza ne govori
engleski i neu da ga nerviram. Platimo jedan euro po osobi (pre no to smo krenuli hotelski
manager Virginny nam je promenila papirni euro od pet, pa sada najzad imamo metalce!) i
sednemo na udobna sedita. Nema guve, radni narod je ve na poslu, a turistika sezona jo nije
poela. Nekoliko penzionera i dve mlade majke sa decom u kolicima su nai saputnici. Autobus
je ist, amortizacija je dobra i vonja do centra Cannesa je prijatna.
Silazimo kod eljeznike stanice i kreemo prema Palace du Festival. Vreme je sunano,
puno naroda po ulicama, ali, iako je prvi dan festivala... niko se ne uri. Sasvim drugaiji nain
ljudskog prometa nego kod nas u New Yorku. Ovde, umesto da ure kao mravi, ljudi mirno sede
ispred kafana i pijuckajui espresso veselo priaju, dok neki pue cigarete pored zida ekajui na
autobus, ili samo gledaju meavinu sveih mladih lica i filmskih umetnika, profesionalaca i
fanatika koji su skoro prekrili grad. A nije jo ni vreme za lunch. Samo je pola jedanest! Svaka
im ast. Ovaj narod zna kako da ivi. Kladim se da je visoki krvni pritisak ili, ne daj boe, srani
udar ovde veoma redak!
Stiui do palate nalazimo ulaz za participante i posle provere detektorima metala,
ulazimo. Veoma brzo nalazimo stolove gde, poto im pokaemo odtampanu email potvrdu sa
naim imenima, podiemo foto identifikacije. "We are here!"- uzviknem glasno i zasmejem kao

glumica lepu, mladu Francuskinju koja radi na INFORMATION tandu. Pitamo je o procesu
dobijanja karata za premijere i ona nam na skoro perfektnom engleskom objasni da svaki
umetnik, ili kupac/distributer filmova dobija odreen broj bodova, koji se mogu koristiti kada se
ove karte rezerviu. Na kompjuterima pogledamo koliko imamo bodova i odmah vidimo, kartu
za premijeru Tarantinovog filma nikako neemo dobiti. Rezerviemo ono to je jo slobodno i
dobijamo dve karte za sutranju svetsku premijeru kineskog filma, CHUN FENG CHEN ZUI DE
YE WAN (Spring Fever - Prolena groznica), koji je na kraju festivala dobio nagradu irija za
najbolji scenario. Poto je premijera sutradan uvee, mi veselo nastavimo da se muvamo po
palati i naemo deo za Short Film Corner - Ugao za kratke filmove. Ovde je ve velika guva.
Na zidovima jr puno nalepljenih plakata filmova, a na tandovima ve skoro da i nema mesta za
reklamne razglednice. Razdelimo pedesetak naih razglednica po pultovima i ukljuimo se u
guvu. Svako je uzbuen i veseo. Rukovanja, upoznavanja i naravno pitch - predstavljanje. Jer, u
sutini, zbog toga smo svi doli ovde. Da propagiramo i, u najboljem sluaju, prodamo na kratki
film. Uglavnom ujemo francuski, ali u jednom uglu ujemo engleski. Prilazimo i pre no to se
predstavimo, sluamo o emu govore. "American action movies are trash! Our movie has a
different twist..." - uzbueno govori mladi sa malim dijamantom u levoj naunici. Hmmm...
nismo redovno ni stigli, a ovi ve poinju da pljuju po amerikim blockbusterima? Jurek hoe da
vidi regionalne tandove pa polazi prema Film Marche (Filmska pijaca) delu dvorane, a ja
odluujem ostau da vidim o emu se pria. Ljubazno se smeei ukljuujem se u krug oko
mladog filmadije i nastavljm da sluam njegov pitch. On, kao da ga je moje prisustvo ojaalo,
nastavlja, estoko gestikulirajui: "The Hollywood system is dead, we are the new cinema!" proklamira kao neku revolucionarnu parolu. Utivo pitam:"What is your short film about?" - na
to se on okrene prema meni i s averzijom koja se graniila s gaenjem pone, skoro
poduavajuim tonom: "Its hard to explain, but its great and you just have to watch it." Upitam
ga ima li kratki trailer na www.youtube.com ili www.myspace.com, kako bih znao o emu se
radi, sa averzijom koja je sada postala arogancija nastavlja: "No, that's for loosers. I don't want
anybody to steal my idea. You must watch the entire film!"
A kako e potencijalni kupac, producent ili distributer koji nema vremena da pogleda ceo
film znati ta je pria filma, ako nema trailer? Ali izgleda da ovog mladia to ne interesuje.
Njemu mass marketing, propaganda, prodaja bioskopskih karata ili DVD ne znae nita. Boli ga
briga. On je umetnik kome je film dospeo u Cannes! Ali paradoks je to to se, na kraju

razgovora, ne samo sa ovim momkom, nego i skoro sa svim drugima, ispostavlja da je krajnja
elja svakog fimadije bila da se uspostavi radna veza sa amerikim producentima i
distributerima i da se film proda na amerikom tritu. ini mi se da mnogi mladi reiseri nisu
jo shvatili da je film, iako deo ljudske kolektivne, ekspresivne umetnosti, u sutini business.
Interesantno je bilo da je veina mojih kasnijih razgovora u kutku kratkih filmova bila
veoma slina. Mladi scenaristi i reiseri, poneki jo studenti filmskih kola, veoma su emotivno
objanjavali svoje filmove, totalno ignoriui injenicu: film je izmiljen kao jeftina zabava za
radniku klasu. Istina, tokom prolog veka, film se razvio u popularnu i svetski prihvaenu
umetniku formu. Ali, kada najvaniji filmski nedeljnik VARIETY (http://www.variety.com)
objavi: "The new Sasha Cohen film grossed 30 million during this past weekend" - mora de se
prihvati injenica, film nije samo business. Film je industrija i svaki scenarist, reiser koji hoe
da bude deo ove industrije, nezavisno od toga da li hoe da ih prihvati ili ne, mora da zna pravila
po kojima ova industrija funkcionira. Naalost, ono to sam uo u Short Film Corner-u, nije mi
odavalo utisak da mladi stvaraoci znaju o ovim pravilima; njih to uopte ne interesuje. Zato mi je
bilo dvostruko smeno i interesantno: im je neko saznao da sam iz New Yorka, ni ne pitajui o
mom filmu, verovatno zato to sam stariji i malo deblji, automatski su pretpostavljali da sam
producent ili distributer. I tako, umesto da vebam moj pitch, ja sam sluao, i ponovo sluao
pitch-eve drugih.
Posle petnaestak godina seminara, sajmova i festivala filmova, na kojima sam jedno
vreme prisustvovao kao novinar, a pet godina kao direktor Time Warne Cable-a iz New Yorka,
moram da priznam, nisam bio veoma uzbuen dok sam gledao i sluao kako mladi reiseri
pokuavaju da zainteresuju ljude. Skoro svako bi poinjao standardnim: "This is a great film!" ili
jadnim "Its an old story with a new twist." Kao da su svi citali istu knjigu: Kako prodati svoj prvi
film, od pisca koji nikad nije, ne samo prodao, nego ni napisao filmski script-scenario! A u svetu
mladih poetnika paradira kao neki autoritet.
Kad mi je dosadilo da sluam iste fraze, utivo sam se okrenuo i poo na drugi sprat
dvorane, da potram Jureka. Naao sam ga pored tanda indijskih filmova, gde me upoznao sa
slubenikom ministarstva filmske kulture Indije. ta? Da, dobro ste proitali, ministarstvo
filmske kulture! Od filmova koji su ponueni na Marche du Filmu veliki broj su finansirali
individualni producenti, ali puno filmova, naroito od Indije pa do dalekog istoka, finansirano je

iz dravnog budeta. Ovaj deo festivala me veoma interesovao, pa sam odluio da saznam vie o
ovim dravno produciranim filmovima. Osim tanda za indijske filmove, tokom sledeih
nekoliko dana posetio sam i druge i razgovarao sa predstavnicima filmskih komisija iz Pakistana,
Indonezije, Malezije, Tajlanda, Kine, Kambode i Vijetnama. Ne znam koliko su filmova doneli
ove godine, ali prole godine bilo je vie od deset hiljada predstavnika iz 97 zemalja, koji su
predstavljali etiri hiljade dravnih i privatnih producenata-filmskih kua iz celog sveta, sa skoro
istim brojem filmova koji su ponueni na prodaju. Od ovog broja, vie od hiljadu i pet stotina je
prikazano za vreme festivala! Bilo kako ovek da rauna, pored redovnog takmiarskog dela
dugometranih i kratkih filmova, prikazivano je vie od sto pedeset Marche du Film filmova
dnevno. Da se covek razboli!
A na mladi reiser prvo nee da mi kae o emu je film, a drugo, nema kratki trailer koji
najavljuje o emu je film. Kako on oekuje da uspe u filmskom biznisu? Naroito usred svetske
ekonomske krize? Apsulutno nemogue. Pitate zato? Zamislimo za trenutak da umesto filmova,
nudimo i trgujemo automobilima. Ako prihvatimo da je zapadno, ili da budem precizan,
ameriko trzite najbogatije, logino sledi da automobilska industrija koja hoe da eksportira tei
tome da proda kola na amerikom tritu. Ali ovo trite je sada zasieno i banke ili nemaju, ili
ne daju para na zajam potencijalnim kupcima. Ne znam kako je na Balkanu, ali u poslednjih
dvadesetak godina kod nas se skoro sve kupuje na zajam. Koncept paranja i kupovanja
gotovinom je veoma stran na naoj strani Atlantika. Ako sve ovo prevedemo na film, logino
sledi da za kupovanje stranih filmova za ameriko trite nema vie toliko para kao pre dve ili tri
godine. Problem za strane (Evropa, Azija, Juna Amerika i Afrika) producente je u tome to su
filmove koji se sada nude poeli snimati pre dve-tri godine, u vreme kada je prospekt prodaje bio
mnogo realniji i bilo je para za produkciju filmova. Normalno, oekivalo se da kad film bude
zavren, be prodat u Americi. Naalost, od prolog leta, novac koji Amerikanci troe na filmsku
zabavu je pao za jednu treinu. Logino sledi da business koji kontrolie ovu zabavu u Americi
nee da uloi u neto to im ne garantuje profit. I zbog toga, kupie manje filmova, a i ono to
kupe, pokuae da kupe jeftinije.
Dok sam o svemu ovom razmiljao, vreme je proletelo i bilo je pet sati. Vreme kada je
po rasporedu kod naeg Short Film Corner-a poeo coctail party. Hej, prvi put smo ovde, hou
da vidim kako Francuzi prave party. Stiemo, guva je skoro neopisiva. Vie od hiljadu mladih
izmedju 25 i 35 stoje duboko ispred pulta od petnest metara na kom deset konobara i konobarica

slue besplatne ae vina, flae piva i plastine boce vode, uz potato chips i kikiriki. Svako je
uzbuen, svako pria. Neki se grle i diu au na zdravicu... a mi naivni Ameri pitamo konobare,
kada e doneti sendvie ili neto malo ozbiljnije. Objasne nam da ovde nee biti redovne hrane i
posle ae veoma dobrog vina okreemo se i polazimo do izlaza. Gladni smo, nama se jede neto
ozbiljno. Na ulici ponovo guva. Bilo gde gledamo, ljudi sa kamerama i na svakih deset metara
policajci. Nama treba dvadeset metara od izlaza do peakog prelaza preko Boulevard de la
Croisette, pa kreemo, skoro gurajui sve oko nas. Na peakom prelazu nekih tuce policajaca
regulie promet i trenuntno proputaju limuzine koje donose goste za veeranju premijeru. Dok
mi ekamo da kola prou, prilazim jednoj policajki i pitam je da li mogu da se slikam sa njom.
Ona sa osmehom na usnama klimne, ja se nasmejem i stanem u pozu, kad neki niski, elavi
klinac sa naoarima -- nije mogao da bude stariji od 25 -- maltene je otkinuvi uhvati mi
identifikaciju i pokuava da mi proita ime. Ne znam ta da radim. Ako se trgnem, pokidae se,
ako ne uradim nita, moe on da trgne. Na sreu, policajka vidi ta se deava, pa podigne ruku i
upozori elavog da me pusti. Ovaj sa kretenskim osmehom puta identifikaciju i neto odvali na
francuskom. U meuvremenu limuzine su prole i policajci gestovima pokazuju peacima da
krenu preko prelaza. Dok zbunjen i kao u nekom oku prelazim preko bulevara, pitam Jureka:
"What did the bald guy say?" - na to on odgovori: "He thought you were somebody famous" Ja
neko poznat? Podseam ga na nekog matorog, debelog francuskog glumca ili filmadiju? Ne
znam da li da se smejem ili da se stidim. I odluujem: nema vie deranja, stvarno je red da
izgubim ovih ekstra 25 kila ako neu da liim na nekog debelog Francuza! Umesto da se poteno
najedemo, veeras emo jesti male porcije!
Prelazimo Boulevard de la Croisette i skreemo levo na La Pantiero. Bilo gde da
gledamo, restorani su prepuni. Nema nigde slobodnog stola. Narod jede, pije, pui, smeje se i ...
kao u nekom vesternu, stavlja noge na prazne stolice! Kao kauboji! I to ne samo u jednom
restoranu. Da nisam video ne bih verovao. Kod stolova za etiri osobe, ako sede dvoje ili samo
troje, ene nonalantno pruaju noge na slobodnu stolicu. OK, shvatam de je toplo i stolovi su na
ploniku/trotoaru, ali ovo su skupi restorani i Francuzi se stalno reklamiraju da su najkulturniji
od zapadnih civilizacija. Noge na stolici, na javnom mestu? Ili sam ja glupav i nisam svestan
junofrancuskih obiaja, ili su ove ene totalno... Ma ne mogu da doem do rei.
Jurek me drmne iz zone: "Let's eat at this Chinese self service restaurant" - i pokae na
Delices Yang, jedan ist i veoma jednostavno ureen restoran usred Rue Emile Negrin, sa deset

stolova, od kojih su tri slobodna. Hrana izgleda i mirie dobro, nije ni skupa, pa tako izaberemo
malo pirina sa piletinom, isplatimo deset evra po osobi i sednemo da uivamo u prvoj veeri u
Cannesu. Sada je ve mrak i glavne ulice u blizini Palace du Festival su prepune ljudi. Nakon
veere polazimo na Rue Felix Faure, u kojoj nalazimo poslastiarnicu. Zatraim od posluitelja:
"Due gelatti per tre attingere, per favore" i on mi za uzvrat veselo pone priati italijanski.
Izvinjavajui mu se, priznajem: "I'm sorry I speak only a little Italian." Sada ve sa osmehom
nastavlja na engleskom: "Ah, ameriken! No prablem mister. Aj lav amerikenz. Ver ar ju from?"
Kad mu odgovorimo da smo iz New Yorka, skoro obe ruke mu odlete u vazduh: "Aj lav nujork!
Aj hev kazin in bruklin!" Veselo pone da peva neto na italijanskom dok nam pakuje po tri
kugle sladoleda. Isplatimo etiri evra po porciji, zahvalimo se i vratimo se do Palace du Festival,
da iskusimo, kao posmatrai, nau prvu kansku premijeru. Tamo se ve skoro ne moe ni
mrdnuti. Glasna euro-techno muzika vriti iz ogromnih zvunika, a najavljiva se dere ko da ga
kolju. Ne ujem isto ta kae, ali ini mi se da najavljuje uvene/slavne goste, jer kad god neto
kae ujem ogroman aplauz. Veeras je prvo vee festivala i Pixarov novi crtani film UP otvara
ovogodinji festival. Bilo gde da se okrenemo, osim nekoliko stotina policajaca i oficira
bezbednosti, vidimo vesele mukarce u smokingu, sa divnim enama u luksuznim veernjim
haljinama kako se polako vuku i, ponekad, zastanu da poziraju za fotografe dok ulaze u dvoranu,
na stepenicama pokrivenim crvenim tepihom. Bljesak svetla od bliceva na kamerama je skoro
zaslepljujui. A mi... sve ovo gledamo iz daljine, naslonjeni na metalne ograde, dok liemo
sladoled, kao klinci na vaaru. Jer, bilo kako gledamo, Cannes je jedan ogroman svetski vaar.

IZGUBLJENA PREMIJERA
Moj prvi festival umetnosti iskusio sam tokom studentskih dana, kada nas je poetkom
oktobra 1976. godine profesor kompozicije Rudolf Brui, o troku Akademije umetnosti u
Novom Sadu, poslao na Opatijski festival ozbiljne muzike. Tokom cele nedelje, od jutra do
kasno u no, svirali smo, sluali, analizirali i diskutovali o neoklasinoj i avangardnoj ozbiljnoj
muzici. Ovakva izloenost muzici, koncentrisana na veoma kratko vreme, bila je sasvim novo i
veoma interesanto iskustvo. Uivao sam u svakom momentu!
Kasnije, krajem sedamdesetih, kad je novosadska Omladinska tribina poela da

organizuje serije filmskih predstava i nazvala ih festivalima, zajedno sa celom generacijom

tadanjih studenata i ja sam pao pod uticaj najdemokratskije i ujedno najuticajnije umetnike
forme oveanstva, filma. Zamislite samo, dva, ponekad tri filma svake veeri, i to tako dve, ili
ponekad i tri nedelje! I to nekoliko puta godinje! Da ti glava pukne od umetnikog doivljaja!
Ali bio sam edan znanja i iskustava i film mi je pruio dostupan i u sutini veoma organizovan i
koncentrisan, skoro bi se moglo rei, kompaktan nain prikupljanja ideja i emocija. Kao i mnogi
drugi iz te generacije, zavoleo sam ovaj finansijski veoma lako dostupan nain kulturnog
bogaenja i zabave. Tako se moja ljubav za muziku proirila na filmsku umetnost.
Kada sam u februaru 1984. emigrirao u SAD, pod uticajem Woody Allena i Martina
Scorsezea, koji su koristili New York kao pozadinu skoro svih svojih filmova, svesno sam
odluio da moram iveti u blizini New Yorka. Fascinirao me koncept metropole u kojoj osam
miliona ljudi razliitih kultura zajedno ivi, radi i stvara. Osim toga, poto sam odrastao u gradu
sa tramvajem i autobusima, bilo mi je vano da, bez kola koja su apsolutno obavezna u Los
Angelesu, ovde u New Yorku peke mogu da stignem bilo gde. Svoj prvi New York Film Festival
sam proiveo tokom 1993, kada sam pored Strictly Ballroom video Dog Bites Man, koji me
veoma fascinirao. Kasnije, krajem devedesetih, ministarstvo kulture Republike Maarske, u
kooperaciji sa ovdanjim konzulatom, organizovalo je retrospektivu maarskog filmskog
stvaralatva, u Lincoln Centru. Tada sam tokom dva meseca pogledao vie od trideset filmova.
Moja e za filmom je postala stalan nain ivota. Kada sam najzad, 2003, kao lan Foreign
Pressa dospeo do Sundance Film Festivala, na kom sam tokom dve nedelje pogledao dvadeset
filmova, mislio sam da sam na vrhu. Sundance je bio pravi, legitimni i svetski priznat
takmiarski festival. Kalibar filmova je bio veoma visok. Od tada, sve moje reference, kao na
primer ta je dobar takmiarski film i ta treba spremiti za propagandu jednog takvog filma, bile
su bazirane na tom iskustvu. Ha, ha, ha... Ali sve se to promenilo ove godine u Cannesu. Jer
Cannes je neto sasvim drugo.
Iako je socijalna politika i analiza tadanjih kulturnih i ekonomskih dogaaja na
Sundance Festivalu dominirala u skoro svakom filmu, u sri filmovi su bili proizvod jednog
veoma bogatog i tehniki veoma razvijenog potroakog drutva, Amerike. Perfektan primer je
bio dokumentarac Born Rich, koji je reirao Jamie Johnson, praunuk osnivaa svetskog
konglomerata Johnson & Johnson. U ovom filmu Jamie, koji ivi od para multimilionske
fondacije i u sutini nema ni razloga ni potrebe da radi, intervjuie decu milionera, ustvari svoje

drugove i drugarice iz veoma skupih privatnih kola, o njihovom ivotu. Ovde je taj film
prihvaen i propagiran sa velikim ineresovanjem i velikim oduevljenjem. U Evropi, ovaj film je
vien kao jo jedan primer ekscesa trulog, nihilistikog drutva. A jadan Jamie: napravio je film
da pokae svetu da on nije razmaen milioner, njega interesuje ivot drugih. Daaaa... ivot
drugih milionera.
Za razliku od Sundanca, u Cannesu je prisustvo socijalne politike u filmovima sasvim
drugaije. Ovo potvruje i selekcija pobednika poslednjih dvadeset i pet godina. Meni se ini da
je iri festivala sa oduevljenjem nagraivao one amerike filmove koji otro kritikuju
negativnosti amerikog kulta individualnih sloboda i njihove varijante potroake demokratije.
Jer, kako mogu da se objasne zlatne palme za Copollu (Conversation u 1974. i Apocalypse Now
u 1979.), za Scorseze-ov Taxi Driver u 1976, za Wenders-ov Paris, Texas u 1984, Soderbergh-ov
Sex, Lies and Videotape u 1989, Lynch-ov Wild at Heart u 1990, Tarantino-v Pulp Fiction u
1994, Gus Van Sant-ov Elephant u 2003. i najzad Moore-ov Farhenheit 9/11 u 2004. Svi ovi
filmovi govore o ljudima koji ive u razmaenoj potroakoj kulturi koja propagira kult
suvinosti, gde se individualna egoistika sloboda vie ceni od prava grupe i gde se moralne
vrednosti i pravila menjaju i prilagoavaju okolnostima i finansijskoj situaciji protagonista. OK,
prihvatam da svi pomenuti filmovi prikazuju anomalije savremenog amerikog drutva, ali
paradoks je to su ovi filmovi, iako duboko kritini spram sredine u kojoj su stvoreni, tokom
godina postali sjajni primeri novog amerikog realizma i ujedno deo svetskog filmskog
izraavanja i nasledstva. Njihov uticaj se moe videti u stotinama filmova iz svakog oka nae
planete.
Zbog svega ovog, nama je bilo naroito vano da dok smo u Cannesu pogledamo to vie
evropskih i azijskih filmova. Nas je interesovalo kako svet reaguje na globalni ameriki filmski
uticaj. Nae moemo da gledamo i kod kue. Naalost, dani u Francuskoj su isto toliko dugi kao
i kod nas. Dvadeset etiri sata nisu dovoljna da ovek pogleda tri ili etiri filma, da jede i da
spava. Morali smo da izmislimo plan po kom bi za vreme preostalih devet dana svakome koga
sretnemo pokazali nas kratka, prodali prvu epizodu i potpisali ugovor za produkciju preostalih
pet epizoda serije, pogledali hrpu dugometranih i kratkih filmova iz Evrope, Afrike i Azije, i
popriali sa gomilom filmadija, takoe iz Evrope, Afrike i Azije.
Na drugi dan u Palace du Festival je poeo prezentacijom indoneanskog producenta

koji nam je hteo prodati pravo za distribuciju njegovog filma na amerikom tritu. Kako je
dolo do toga? Dok sam ja za vreme prvog dana festivala slusao pitch-eve mojih mlaih kolega,
Jurek je posetio tandove azijskih producentskih kua. Kod jednog tanda devojka na recepciji je
ljubazno nudila flae hladne Evian vode i lepo upakovane slatkie. Jurek je bio edan i gladan,
naravno da je zastao. Posle ljubaznog: "Where are you from?" Jurek je odgovorio "New York" -a ona je razvukla usne u ogroman osmeh i pozvala svog efa, koji je odmah poeo da govori o
uslovima kooperacije i ulaganja. Kakvog ulaganja? Naih para u njihove filmove! Jurek je bio
toliko zbunjen da nije priznao da je on ustvari kreator a ne distributer i oduevljeno je obeao,
dovee mene kao producenta, da nastavimo priu o ovoj temi.
I tako smo drugi dan na festivalu, umesto da propagiramo na kratka, poeli utivim
sluanjem indoneanskog producenta koji je bio uveren da smo mi kupci, a ne prodavci filmova.
ta sam mogao da radim? Da mu kaemo da smo apsolutni poetnici, bez ikakvog iskustva u
filmskom businessu? Ma isterali bi nas na ulicu! I tako, sa ozbiljnim facama smo utali i sluali.
I uili. I tako je proteklo skoro celo jutro i rano poslepodne. im smo zavrili kod jednog tanda,
ili smo do drugog i uvek utivo poeli razgovor sa: "And what did YOU bring to Cannes?"
Nismo lagali, nismo se predstavljali kao neki glavai, ali uvek smo priznali da smo producenti i
filmadije iz New Yorka. A njima se jako prialo sa producentima iz New Yorka. Ovo je bilo
najbre i najbolje kolovanje, ako ovek hoe da naui kako se filmovi prezentiraju i prodaju. Za
ovako neto nema knjiga, nema kurseva, nema kratkih pedagokih filmova na youtubeu... Poto
smo mi bili prvi put ovde i poto je Cannes najvei festival i najvei vaar filmova, ovo je bilo
najbolje mesto da se sve to naui.
Negde oko etiri sam se setio da je u pet coctail party kod Short Film Corner-a, pa smo
poli u tom pravcu. Imali smo skoro sat vremena do partija, pa sam mom ton majstoru predloio
da odemo do kompjuterske sobe sa etrdesetak monitora, da na brzinu pogledamo nekoliko
kratkih filmova. Da vidimo i uporedimo ta su drugi reiseri doneli. Umesto da zajedno gledamo
filmove, odluili smo da je mnogo efikasnije ako svako od nas sedi ispred svog monitora i
posebno gleda filmove. Tako emo videti vie. I tako, obojica sednemo i ponemo da traimo na
serveru ta bi bilo interesantno. Poeo sam sa filmovima kraim od pet minuta. Prvi kratka je
bio dvoipominutni francuski: etrdeset i neto godina star mravi mukarac, neobrijan, bela
koulja i odelo, nezainteresovano eta po ulicama Pariza, zastane pored kanala i gleda u nebo...
dok ujemo unutarnji monolog o jednoj neuzvraenoj ljubavi. Samo natpis ko je protagonist,

reiser, ko je scenarist i imena lanova tehnike ekipe odneo je 45 sekundi! Blaaaaa... Jedna
velika LIMUNADA!!! Idem dalje. Drugi kratka je bio iz Danske i trajao je tri minuta. Story:
Klinac od oko deset godina vozika se biciklom po naputenom industrijskom parkingu i veba
akrobacije koje mu ne uspevaju uvek. Jednom se oklizne, jednom skoro padne, jednom izgubi
balans... ali boli ga briga. I tako nastavlja, dok ne stigne do ogromnog otvorenog hangara. Ue.
Tamo na svakih pet metara neka maina, alat. Lanci i ogoljeni elektrini kablovi vise sa tavanice
i gvozdenih stepenica. A klinac i dalje pokuava svoje akrobacije. U jednom momentu biciklom
se popne na visoku konstrukciju gde pronalazi pneumatini pitolj za eksere. Ne zna ta je, pa ga
podigne i pritisne obara. Ekseri lete na sve strane, ali klinac ih ne uje jer su mu ui zapuene
slualicama iz iPoda. Jedan od eksera se odbije od zida i udari klinca u zadnjicu. On se okrene,
sklizne, padne sa bicikla u kolica koja se ponu kotrljati. Pitolj u meuvremenu prestane da
puca eksere, ali da ne padne, klinac sada dri pitolj sa obe ruke. I... da, pogodili ste, kada se
kolica sudare sa metalnim kontejnerom, on od uzbuenja ponovo pritisne obara i sada pitolj
pone da puca eksere izmeu nogu! Od pritiska, mali padne na zadnjicu i tako, sedei na betonu i
drei pitolj sa obe ruke, pokuavajui da kontrolie pravac leteih eksera, odjednom pone
zakucavati pantalone za betonski pod! A pitolj kao da oivi. Polako, poinje da se pribliava
intimnom delu kada... nestane eksera! Samo se uje pritisak vazduha. Shoo... shoo... shoo. I to je
sve! Hmmm.. bilo je uzbudljivo, ali u sutini je izgledalo kao neka dugaka reklama.
Nastavim da traim na serveru i odluih da pogledam nekoliko dvadesetominutnih
kratkaa. Prvi je bio iz Francuske. Ovde ponovo, natpisi ko igra, ko je reirao, ko je kamerman
itd. su trajali vie od minut! Ali najgore je bilo to se kamera stalno micala i trzala, a montaa je
bila toliko brza - rez skoro svake dve sekunde - da sam posle dva minuta osetio vrtoglavicu.
Umalo nisam pao sa stolice! Nisam ni imao vremena da proitam na engleski preveden dijalog,
toliko je sve bilo brzo. Kao ubrzana varijanta Bourne filmova sa Matt Damonom. Ali bez neke
logike. Neko je hteo nekoga da ubije i cela poetna sekvenca je bila jedna velika jurnjava
kolima, a kasnije, kad se kola razbiju, trkaranje po ulicama Marseillea. Nisam imao strpljenja da
saekam razvoj drame. Zaustavio sam projekciju kod petog minuta i potraio sledei film.
Naao sam dramu iz Poljske sa kratkim uvodom, iz kog sam ustanovio, u bolnici smo sa dva
doktora koji su u konfliktu i dramski sukob se vrti oko sudbine dva pacijenta. Jedna mlada
devojka koja umire od rana koje je prtrpela za vreme automobilskog udesa, i jedan stariji
alkoholiar koji eka transplantaciju jetre. Postava scene je bila veoma dobra, sa odlinom

upotrebom svetla i senki. Zvuk i efekti su bili takoe na visokom tehnikom nivou. Gluma
glavnog glumca i glumice je bila uverljiva, ali je bila ista imitacija doktora iz NBC serije ER
(popularna amerika TV serija). Sve u svemu, veoma korektan scenario i reija ali nita novo.
Posle ovog hteo sam da eksperimentiem i na brzinu sam pogledao prve minute est filmova iz
June Amerike. Plan je bio, ako me akcija i dijalog uhvate i privuku za vreme ovog prvog
minuta, nastaviu i gledau do kraja. Naalost, nijedan od ovih est me nije impresionirao, a i
vreme je bilo za coctail party, pa smo oboje poli prema baru. Tamo, kao i jue, samo vino, pivo,
voda, chips i kikiriki. Hmmm... A mi smo gladni. Imali smo vie od dva sata do nae prve
premijere pa smo poli u grad u potragu za hranom.
Na izlazu iz Palace du Festival, na skoro svakih pet metara vidimo lepe k'o modeli,
naminkane devojke u veernjim haljinama, sa natpisom Invitation SVP. Priemo jednoj i
zapitamo ta to znai. im je videla da imamo festivalsku identifikaciju oko vrata, uzbueno i sa
veoma debelim akcentom uzvikne: "Du ju ev tiket for tunajt promjr, pliz?" Ahhhhh... Sada
shvatamo o emu se radi. Ovo su lokalne mlade starlete koje na ovaj nain hoe da proetaju
slavnim crvenim tepihom. Kao pratilac nekoga koji ima extra kartu. Wow! Da ovek padne u
nesvest! Ove mlade glumice, modeli ili samo lepe devojke, svesno se izlau opasnosti samo da bi
ih neko video na crvenom tepihu? Naalost, mi smo imali samo karte za nas, pa smo se utivo
oprostili i krenuli prema centru grada. "This red carpet must be a huge deal here" - odvali Jurek
dok prelazimo preko Boulevard de la Croisette u potrazi za veerom. Preemo preko Rue
d'Antibes i nasred Rue du Buttura proemo pored Mezzo Di Pasta, malog restorana sa guvom
na ulazu. Pogledamo unutra i vidimo da slue pastu i to veoma jeftino. Porcija paste sa sokom ili
mineralnom vodom, plus italijanski tiramisu, samo osam evra! Stanemo u red i naruimo po
jednu porciju.
Kada smo zavrili sa veerom, pogledam na sat. est i petnaest. Red je da se vratimo i
krenemo nazad do Palace du Festival. Tamo stajemo u red za nau premijeru CHUN Feng Chen
Zui De Ye Wan (Spring Fever - Prolena groznica). I tu sam se prvi put uplaio. Mukarci koji
stoje sa nama u redu su svi ili u crnim odelima ili smokingu, na svakom je bela koulja i mana
kravata. A mi, naravno, kao pravi Amerikanci, leerno, u kratkorunim majicama, belim
farmericama i Nike patikama. Hmm... neto ovde ne valja. Pogledamo ponovo na ulaznice, i
najzad primetim mali natpis nasred karte: Smoking, Tenue De Soirre -Tuxedo, Dress Suit.
Ojojooooj... Da sam to ranije primetio, umesto deranja paste, imali smo vremena da naemo

mesto za iznajmljivanje crnih odela. Ali sada je kasno. ta da radimo? Stignemo do kontrole
karata i pruimo ulaznice. Nizak, mravi policajac nas odmeri od glave do pete i s hladnim
osmehom nas ubije: "Ahh... ameriken? Misjo NO tuxedo, NO premijer." Oh, NO, i ponemo da
ga kuvamo kako su naa sedita na balkonu, niko nas nee videti, neka nas pusti unutra kada se
ugase svetla, biemo veoma diskretni. Bla bla bla. A on se i dalje hladno smei i rukom pokazuje
da se okrenemo jer zadravamo druge goste. Pogledamo na sat. Samo je 6 i 45. Imamo jo 25
minuta pre no to se vrata zatvore. Ha... ovo je festivalski grad. Mora da ima mesto gde se mogu
iznajmiti smokinzi. Sada ve trimo do informacija gde nam daju adresu: Rue Helene Vagliano.
Tamo stiemo tano u sedam i pet. "Oui misjo. Ve ev taksidos for 60 euro for van najt. Vid pents
end irt komplet for 90 euro". Bilo kako raunamo, neemo stii do sedam i deset. Nema ta,
zahvalimo na informaciji i krenemo nazad do Palace du Festival. I psujemo i psujemo i samo
psujemo. Ja sam besam to nisam pogledao karte, a Jurek je besan to Francuzi nisu nigde
naznaili - ako does u Cannes mora imati crno odelo ili smoking ako hoe da se eta na
crvenom tepihu i da vidi premijeru. Kada smo stigli, guva do vrha. Evropski glumci i glumice,
zajedno sa kineskim glumcima koji nastupaju u veeranjem filmu, poziraju i mau novinarima i
kamerama. A mi, isto kao i jue, sa ove strane metalne barijere blenemo k'o balavci na vaaru.
Bez smokinga ne moemo da uemo, karte ne moemo da prodamo niti poklonimo, a to je
najgore, ne moemo ni da ih zamenimo sutra za neto drugo. Ovako smo potroili i u sutini
izgubili svojih 120 poena za premijere. Kompjuter e registrovati da je nae sedite bilo prazno,
da nismo vratili karte pre poetka predstave i zbog ovoga nee nam vie ponovo izdati kartu.
Ovako -- makar imali smoking i koulje od svile i cipele od zlata - anse da proetamo crvenim
tepihom su propale. Za nas, festival je zavren. Bumm.
Od tuge i besa Jurek hoe da sedne u kafanu i da se napije. Meni se ne pije, jer negde u
dubini due se nadam da emo tokom sledeih sedam veeri moda neto izmuvati kako bi
proetali crvenim tepihom. Ne troe mi se pare na pie. Moda e nam trebati za iznajmljivanje
smokinga. I tako, kao rezultat nae gluposti, nespremnosti i neiskustva, proe drugi dan festivala
bez da smo videli premijeru.

EPILOG
HRANA

Posle naeg debakla, izgubljene premijere, trei dan festivala, 15. maj, poeli smo veoma
rano. Ustali smo ujutro u sedam i dok je Jurek izvodio svoje Tai Chi (http://www.tai-chi.com/)
vebe, ja sam otiao do oblinje male samousluge i nakupovao mleko, jogurte, sireve, patete i
svee baguette (francuski hleb-kifla, oko 60 cm dugaka i 5 cm debela), jer smo odluili, umesto
skupih doruaka u Cannesu, tokom preostalog vremena ovde, pre nego to krenemo, jeemo u
bati ispred naeg apartmana. Tako e hrana biti sveija i jeftinija. Ne znam kako je na Balkanu,
ali ne samo ovaj pored naeg apartmana, nego i ostali Mini Marketi na francuskoj rivijeri u
kojima sam pazario, bili su sasvim drugaije ureeni nego kod nas. Nai ameriki mini, a i
supermarketi izlau mleko, mlene proizvode i hleb uvek sasvim unutra, na zadnjem zidu. Tako
kupci moraju da prou pored gomile nezdrave (pune konzervansa, soli, eera i masti), kalorijski
bogate ali prehrambeno bezvredne pakovane hrane dok ne stignu do zdravog mleka, mlenih
proizvoda i hleba. U Francuskoj, meutim, mleko, mleni proizvodi i svee peeni baguette (koji
ne sme imati konzervanse pa se mora pei svaki dan) bili su odmah pored ili veoma blizu kod
ulaznih vrata.
I tako od petka, petnaestog maja, do etvrtka dvadeset prvog maja, svakog sam jutra
ustajao u sedam i odetao po sve francuski hleb. Izgubio sam tako pet kila. Eh, da sam mogao
da ostanem jo mesec dana, izgubio bih moj suviak od 25 kila! Pored hleba i mlenih proizvoda,
jeli smo i veoma ukusne patete od svinjske i pilee digerice, peurki, srne i divlje svinje.
Kakav uitak! Sad sam stvarno shvatio zato je doruak toliko vaan za ljudski organizam!
Veoma retko jedem ujutro i ovaj novi sistem ozbiljnog doruka mi je jako odgovarao, to me
udilo, jer po mom biolokom satu, osam ujutro u Francuskoj bilo je dva u zoru kod kue u
Americi. Ali, injenica je da sam posle ovih doruaka uvek bio dobre volje i pun energije.
I tako, od treeg dana festivala smo poeli da bolje organizujemo vreme provedeno za hranu.
Posle dugog dana gledanja kratko - i dugometranih filmova, uvee nismo gubili vreme traei
restorane, odlazili smo i ponovo jeli u Mezzo Di Pasta i Delices Yang. Pored ova dva, nali smo i
po jedan tajlandski i italijanski restoran i tako, sramota me da priznam, izuzev pateta, mlenih
proizvoda i sveeg hleba, jedne peene kokoke kada mi je brat Zolika doao na tri dana u posetu
(i prvog dana ribe u Nici) nismo iskusili nita od svetski slavne francuske kuhinje.
ena me kasnije ismejavala: "You had more French food in Hotel Casino Paris
( http://www.parislasvegas.com/ ), Las Vegas, then in France!" Nije bilo bitno! Mi smo uivali u
svakom zalogaju, bilo ta da smo jeli. Osim toga, vreme je bilo stalno sunano, vazduh je bio ist

i svake noi spavao sam kao dete. Nije bilo mobilnih telefona (koristio sam www.skype.com chat
preko kompjutera za komunikaciju sa enom i radnim mestima), zvuka aviona, policijskih i
vatrogasnih sirena i ostale gradske, metropolitanske buke na koju sam navikao ovde u New
Yorku. Nije ni udo to Francuzi reklamiraju ovu dve stotine i neto kilometara dugaku obalu
od Mentona (kod italijanske granice) do Cassisa (ispred Marseillea) kao ekoloki i akustiki istu
rivijeru. Hej, imaju samo jedan internacionalni aerodrom, u Nici, za celu rivijeru!

FILMOVI
OK, Cannes nije bio festival hrane nego filmova! Nisam iao da jedem, nego da pokaem
svoj rad, da vidim i uporedim ga sa radom filmadija iz drugih krajeva sveta. ta sam video, to
me oduevilo i motivisalo da budem bolji filmski stvaralac i socijalno odgovorniji humanitarac?
Tokom istorije filma bilo je perioda kada su politike stranke i verske grupe koristile film za
propagiranje ideja, obiaja i ponaanja. Setimo se samo amerikih westerna iz pedesetih godina,
u kojima su Indijanci uvek bili oni koji su napadali "sirote" imigrante. Imigrante koji su terali
legitimne starosedeoce sa njihovih panjaka i ubijali bizone, osnovnu hranu jednog naroda, samo
za zabavu. Od momenta kada je 1991, Dances with Wolves Kevina Costnera dobio Oskara za
najbolji film godine, preko noi se promenio odnos Hollywooda prema Indijancima. Amerika je
najzad prihvatila i priznala svoju odgovornost za istrebljenje jedne rase i poela da tretira
Indijance ne kao divljake, nego kao ljude sa oseajima i tradicijama.
Od svog osnivanja 1946, iri kanskog festivala je podravao i nagraivao socijalno
odgovorne filmove, ne samo zapadnih reisera, nego i filmove reisera iz zemalja Varavskog
pakta, koji su otro kritizirali politike reime i prikazivali ugnjetavanje ljudi za vreme
komunistike diktature. Sada, kada demokratija dominira od Atlantskog okeana do Urala, ini mi
se da se reiseri iz bivih komunistikih satelita veoma teko prilagoavaju novom,
demokratskom filmskog izrazu. Izrazu koji je u sutini baziran na potroakom principu. U
kapitalizmu, film, kao i sve druge umetnosti, samo je jo jedan nain da se zarade pare. Ove
jeseni emo slaviti dvadeset godina Velvet Revolutiona, dogaaja koji je bio poetak raspada
Sovjetskog Saveza i demokratizacije istone Evrope. Ono to sam video od filmova iz Ruske
Federacije, Poljske, eske i Rumunije, veoma me razoaralo. Reiseri jo nisu nali nove teme o
kojima treba da govore njihovi novi filmovi. Nisu sigurni da li treba da poduavaju, informiu ili

da se bune i kritiziraju trenutnu situaciju u njihovim dravama. Kako bi se mogao drugaije

objasniti film Cristian Mungiua, dobitnika 2007. Palme d'Or, 4 Months, 3 Weeks, and 2 Days (4
Meseca, 3 nedelje i 2 dana), koji sa minimalnim pokretom kamere i emotivno uguenom glumom
govori o ilegalnom abortusu studentkinje -- ne u sadanje vreme, nego u doba vladavine
aueskua. Interesanto je bilo da je ove godine, stilski veoma slian rumusnki film Politist,
Adjectiv reisera Cornelia Porumboiua bio malo blii sadanjici. Story filma: Mladi detektiv je
zaduen da prati srednjokolca koji pui marihuanu, kako bi saznao odakle dobija drogu.
Dramski sukob je jednostavan. Detektiv ne eli da uhapsi mladia i da mu upropasti ceo ivot,
jer za nekoliko meseci Rumunija e da postane lan EU i puenje marihuane nee vie da se
tretira kao kriminal. Film je pun dugakih pauza izmeu dijaloga koji je suv i neinteresantan.
Ipak, Francuzi koji su sedeli oko nas, estoko su aplaudirali na kraju projekcije, a iri je dodelio
filmu nagradu u kategoriji Un Certain Regard. Hmm. Ko kae da Francuzi ne potuju ameriki
uticaj? Da li je mogue da je statian stil amerikog minimaliste Jima Jarmuscha postao novi,
dominantni stil post-auseskuovskog rumunskog filma?
I Tarantinov novi film, Inglourious Basterds - koji je i ovdanja kritika veoma hladno
primila -- bio je pun dugakih i nepotrebnih scena. Kao da nije imao dovoljno vremena za
montau i ostavio je vie krvi nego to na stomak moe rastvoriti. Kao da je svesno hteo da
razbije na grkoj drami baziranu, vie od dve hiljade godina staru, zapadnu tradiciju dramske
radnje. Uvod, sukob i razreenje. Tako je bilo i sa reiserima sa istoka, iji filmovi su za mene
zapadnjaka izgledali kao ruak na kom se prvo pojede kola, zatim supa, onda nicla i samo na
kraju salata. U sutini, stomaku nije bitan redosled, ali ako je ovek vaspitan na redosledu supa,
nicla sa salatom i tek na kraju kola, onda stalno to oekuje. Film je samo onda stvarno dobar
kada, pored miliona prodatih karata i DVD-a, pozitivno utie na ljudsku interakciju i time
pobolja ivotne uslove svih graana sveta. Jer, bez humanizma nema prave umetnosti. Na
Overnite Shift nije bio nita loiji od veine evropskih i azijskih filmova, sa jednom, veoma
vanom razlikom: na budet za reklamu je bio veoma mali. Kad smo stigli u Cannes, ve smo
potroili sve pare za majice, kape i razglednice. Nita nam nije ostalo za iznajmljivanje modela,
plavua sa dugim nogama (od 500 do 2.000 evra za vee), party na brodovima u luci (minimalno
10.000 evra za etiri sata, sa piem), cele stranice lokalnih novina (2.000 do 10.000 evra, zavisno
od novina i tiraa), stotine postera po gradu (tampanje postera, dozvole za lepljenje i samo
lepljenje, preko 5.000 evra) i spotova na lokalnim radio i TV stanicama (poinju od 5.000 evra za

trideset-sekundnu reklamu).
Bilo ta se donese u Cannes, kao na pravom vaaru, treba da se reklamira i reklamira i
reklamira. Jer toliko je filmova, da kupci jednostavno nemaju vremena da sve pogledaju, i tako
gledaju samo ono o emu su uli, o emu im neko govori, o emu je neko pisao, o emu ima
buzz-a (agora, glasina). Talent filmadija, estetski, tehniki i dramski kvalitet filma nisu uvek
garancija za uspeh, priznanje ili neku nagradu. Moda sledei put, kada sa dugometranom
dramom Living In Amerika, iji scenario upravo zavravam, doemo sa podrkom jednog
priznatijeg holivudskog studija ili, jo bolje, meunarodnog distributera.
OK, ovom prilikom nisam prodao na kratka ali nagledao sam se interesantnih, iako
tematski i emotivno prosenih akcionih, istorijskih i horor filmova koje nikad ne bih video u
Americi. Meni je bilo vano da vidim uivo kako funkcionira filmska industrija i kako digitalna
revolucija drastino menja ne samo produkciju, nego i globalnu distribuciju pokretne slike. Film
je svugde oko nas i ne znai iskljuivo veernju posetu lokalnom bioskopu. Polovina amerikih
kablovskih TV pretplatnika ima HD monitore od 100 cm na kojima ljudi u komforu svog doma
uivaju, sa DVD-a, u najnovijim holivudskim blockbusterima. iPod, iPhone i mini kompjuteri se
koriste za gledanje popularnih filmova. U velikim IMAX bioskopima se prikazuju 3D verzije
Harry Pottera, Spidermana, Ironmana i Batmana. Business filma se menja, i mladi reiseri treba
da se prilagode ovom brzom razvoju tehnologije. Ali... i ovo je bilo veoma evidentno u Cannesu,
ako nema dobre prie, ogromne eksplozije i efekti, jurnjave kolima, krv i golotinja nee spasiti
film. Na kraju dana, dobar STORY uvek dominira. Story, bez kog nema filma i koji e filmu,
godinama posle zavretka festivala, garantovati dug i uspean ivot.

RENAULT 4CV
Dok smo treeg jutra ekali autobus, virnuli smo u dvorite kue na oku kod autobuske
stanice. etiri divna, stara RENAULT-a, i to u veoma dobrom stanju. Dok gledamo i klikemo
naim digitalnim kamerama, iz kue izlazi simpatian deda, dolazi do kapije i sa "Du ju vant to si
maj renos?", poziva nas unutra, u dvorite. Mi malo zbunjeni, ali mislimo se, zato ne, imamo jo
desetak minuta do autobusa. I tako smo se upoznali sa Andreom, penziniranim elektronskim
inenjerom, koji je bio tonmajstor za radio Luxemburg. Najstariji auto je bio Renault 4CV iz
1952. godine, koji je ba tada spremao za Antique car show u St. Raphalu, u nedelju 17. maja.

Smotra starih automobila? Hmmm. Dok je Jurek izbliza slikao kola, poeo sam kuvati Andrea.
"How far is St. Raphal, how many cars will be there..." I pre no to sam izustio tree pitanje,
Andre mi sa irokim osmehom na licu odvrati: "Do ju vant tu go? Aj liv et ten oklok ." Na ovo
se i Jurek okrenuo. Ma kako ne bi ili! Oduevljeno smo mu obeali da emo doi u nedelju.
Tokom sledea dva dana, bilo kada smo prolazili pored Andreove kue, glasnim "Bon jour
Andre!" najavljivali smo nae prisustvo i podseali ga na nedelju. Hej, nikad se ne zna. Andre je
sedamdeset i est, neu da nas zaboravi. Kada je dola nedelja, uzbueni i spremni na avanturu,
ve u pola deset smo pritisnuli zvonce na kapiji. Andre je ve bio spreman i zavravao je svoju
jutarnju kafu. Ljubazno nas je pozvao u kuu i ponudio po olju, to sam i ja koji ne pijem kafu
sa kofeinom, radosno prihvatio. (I zbog toga mi je ceo dan srce lupalo k'o eki na nakovnju!)
Zatim smo snimili nekoliko minuta videa i napravili nekoliko fotosa u dvoritu, i u deset svi troje
sedosmo u kola. Avantura je poela. Andreov zeleni 4CV je bio inspirisan dizajnom VW bube i
bio je prvi francuski auto prodat u vie od milion primeraka. Tri dizajnera, Fernand Picard,
Charles-Edmond Serre i Jean-Auguste Riolfo su eksperimentisali sa prototipovima izmeu 1942.
i 1945. Krajnja varijanta je prvi put prikazana na pariskom auto showu 1946, na kom je odmah
dobila nadimak "la motte de beurre" (gruda putera). Naime, prva serija automobila je bila
farbana utom, nemakom vojnom bojom preostalom iz rata. 4CV se proizvodio od 1946. do
1961. Sa menjaem sa tri brzine, etvorocilindrinim motorom od 748 kubnih centimetara i
snagom od 17 konja bio je najekonominiji nain transporta u posleratnoj Francuskoj. Andreov
model je imao otvoren krov, to je bio boji dar, inae ja ne bih stao na zadnje sedite. I tako,
krenusmo krivudavim putevima divne francuske Azurne magistrale, do St. Raphala. Put je bio
krivudav i brdovit, i izuzev moda tuce automobila, tokom vonje sretali smo samo bicikliste. A
njih je bilo neobino puno. Posle dve stotine prestao sam da ih brojim. Kao da je pola Francuske
odjednom odluilo da ovog divnog sunanog dana sedne na bicikle i poe na turing. Andre ih je
nekoliko puta i opsovao, jer su na ravnim delovima puta, u grupama od petoro i estoro
arogantno zauzimali celu irinu trake i bilo ih je opasno zaobii. Ovo nisu bili neki klinci, ili
vesele porodice na rekreacionoj vonji. Ne, ovo su bili ozbiljni sportai. Oni koji se takmie na
Tour de France. Gledajui njihovu modernu opremu i brzinu kojom su nas nekad zaobilazili - da,
ZAOBILAZILI - shvatio sam zato je biciklizam u Francuskoj nacionalni sport. Za razliku od
ovih niskih, ali miiavih sportaa koji su leteli brzinama preko 50 km/sat, na mali 4CV nije
mogao ii bre od 40, izuzev kada smo silazili u dolinu, gde smo jedanput postigli brzinu od 60

km/sat! Maltene mi vetar nije oduvao maramu koju sam zavezao oko glave!
Posle jednog sata vonje, koji me podsetio na studentske dane treskanja po putevima
severne Bake u Spaeku (Citroen 2CV) Geze Horvata, glumca iz Bogaraa, stigosmo u centar
St. Raphala, simpatinog primorskog gradia, gde je ve desetak starih kola bilo parkirano na
oko 2500 kvadratnih metara velikom mermerom pokrivenom trgu, Place Pierre Coulett.
Organizatori -- lanovi Kluba antikih kola grada St. Raphala -- su nas rado primili, naroito
Andrea koji je, kao registrovani vlasnik starih automobila, poznat po celoj junoj Francuskoj.
Ove smotre se organizuju za vreme vikenda, kao besplatna zabava, da privuku turiste u
primorske gradove tokom leta. I kneevina Monako ima svoju godinju smotru, na kojoj je
gostoprimac sam princ Reniere, koga je Andre nekoliko puta sreo! Andre nam je objasnio da ova
smotra, CONCOURS D'ELEGANCE EN AUTOMOBILE, sa ezdesetak funkionalnih, u
odlinom voznom stanju automobila proizvedenih izmeu 1904. i 1974, ne kota nita ni
vlasnike automobila, ni posetioce. Sponzori, francusko Ministarstvo kulturnog naslea,
nacionalne banke i privatne firme, plaaju iznajmljivanje prostora, reklamu, plakate i nagrade za
najbolje ouvan auto. Osim toga, svaki vlasnik moe da povede do tri gosta (zavisno od broja
sedita u kolima, jer neka sportska kola imaju samo dva sedita), koji zajedno sa vlasnicima
dobijaju kompletan ruak (supa, salata i glavno jelo), sa slatkiima i bocom vina!
Kada su organizatori pitali ko smo mi, Andre nas je ponosno predstavio kao svoje
prijatelje iz New Yorka, koji imaju film na festivalu! im su ovo uli, velika radost, jo vei
osmesi i od tog momenta smo tretirani specijalno, sa izuzetnom ljubaznou. Skoro
ceremonijalno, otpratili su nas do kola koja su ve bila parkirana i predstavili svakom vlasniku
posebno. Fotografije, ljubazni osmesi, bon jour i pitanja odakle smo, dokle ostajemo, da li smo
doli samo zbog ove smotre u Francusku... I tako je prolo dva sata. Oko jedan poslepodne, sva
kola su stigla i organizatori su poeli da vode grupe od po etiri osobe na ruak. Nas su odveli u
veoma lep restoran pun stakla i ogledala, gde smo zajedno sa Andreom i tri lokalna vlasnika
starih kola uivali u veoma ukusnoj peenoj ribi, sa odlinim vinom. Luis, jedan od tri vlasnika,
bio je izuzetno oduevljen naim prisustvom i celo vreme je estoko nudio da skoknemo do
njegove vile, da nam pokae bazen i kolekciju svojih starih, amerikih kola. Ja sam skoro i
pristao, ali Jureku se neto nije ilo. Ne znam, moda zato to je popio dve ae vina, neto se
bojao da nas Luis zove na neku orgiju droge i seksa, tako elei da nam proda kola. Andre nam je
kasnije objasnio da je nae prisutvo uzbudilo vlasnike zbog jednog novinskog lanka o

Amerikancima koji, kako bi sauvali svoje uteevine od dalje propasti, umesto akcija i bondova
na tritu deonica, ulau ogromne novce u umetnike slike i stara kola, naroito u Francuskoj.
Ahhhh... sada je sve bilo jasno!
Posle ruka smo stali u red i ceo konvoj starih kola je paradirao po centru grada, dok je
okupljen narod oduevljeno mahao. Kao u nekom filmu! A mi smo se smeili k'o klinci na
paradi. Totalno nadrealno! Kad smo stigli do gradskog parka na plai i parkirali, sudije su
podelile nagrade za najbolje kostime (neki vozai su bili obueni u kostime iz doba iz kog su
kola!), te najbolje sauvan i odravan automobil. Andre naalost nije nita dobio, ali mi smo i
ovako uivali u svakom momentu ovog dana. Gostoprimstvo obinog naroda je bilo odlino i
oseali smo se veoma dobrodoli. Posle pet smo krenuli nazad, i kada smo stigli do apartmana
Andre nas je pozvao na po jednu au apple cidera*, i zahvalio se to smo mu pravili drutvo.
Skoro sam imao utisak da bez nas on ne bi sam iao na tako dug put, sa automobilom koji je
istina bio u voznom stanju, ali je ipak nesiguran prevoz za starijeg gospodina. Ni ne smem da
zamislim ta bi se desilo da nam je pukla guma, ili ne daj boe da je deo motora prestao da
funkcionie. He, he, he... kad zamislim... to bi bila prava avantura!

FIN
OK. Francuzi su ponosan narod i moda su jedina kultura koja se svesno i organizovano
suprotstavlja amerikanizaciji. Jer, ako ceo svet jede u McDonalds restoranima, i hrana ima isti
ukus bilo kuda ovek putuje; ako ceo svet pije Coca Colu, nosi iste farmerice, majice i patike,
zato bi ovek poao da vidi svet? Putovanje je e za vienjem novih stvari, susretanje sa
kulturama koje su razliite od nae. Ako je svugde isto, nema razloga da ovek poe na put.
Neobicno sam zahvalan sudbini to sam se tokom jedanaest dana naeg boravka na jugu
Francuske sreo i priao sa ljudima iz zemalja o kojima sam samo itao, i video filmove koji
moda nikad nee biti prikazani ovde kod nas. Zbog svega toga, svakom ozbiljnom filmadiji
poruujem i predlaem: ako moe, idi u Cannes da vidi, uiva i ui, jer samo tako e moi
da oceni, uporedi i usavri svoj zanat. Zanat filma, zanat prie.