1

Leteća pešadija
Raša Todosijević 2007

Petar Ćuković * sedi zavaljen u rasklimatanoj fotelji – ostatak

Ljiljinog bambusovog miraza – gleda u jednu staru mapu Evrope i razmišlja zašto je
on rodjen baš ovde. Petar Ćuković razmišlja zašto on živi u ovoj jadnoj i bednoj
zemlji i to baš u ova smutna vremena.
Pa opet, misli Ćuković, ako je sve već tako, a jeste, šta mu onda
ovde dodje uzrok a šta posledica? Da li je uzrok smutno vreme a posledica jadna i
bedna zemlja ili je pravi uzrok jadna i bedna zemlja a logična posledica smutno
vreme? Eh, da je on, kojim slučajem, bio bolje sreće i da su ga vlasti nekakvim
svenarodnim proglasom proterale iz voljene domaje, sada bi se on, uz radničke
pravednike, uz Pješkova i Nerudu, lepo baškario na Kaprima ili, zašto da ne, u
Sorentu. Šta fali Sorentu?
Od velikog je praska, prebire Ćuković, prošlo dosta vremena, a one
prelje, izlapele Sudjaje, tvrdoglave usedelice, nisu ništa poradile na njegovom slučaju.
Upredaju ti one vunu, vekovima toroču koješta, kidaju končiće kako im kad dune, a
njega ni da pogledaju. Ako na ovoj našoj planeti živi i životari šest milijardi ljudskih
stvorenja, ako od tog zbira, recimo, samo dve milijarde čine zreli ljudi, ako samo
jedan jedini čovek, za svoja plodna vremena, može da proizvede nekoliko stotina
milijardi spermatozoida, onda bi Gospod, za samo tri ili četiri decenije, morao sa
sobom da vucara podebelu knjižurinu, verodostojno knjigovodstvo, ne samo da bi
imao pregled o svakodnevnom radjanju i umiranju bilione triliona naših
spermatozoida već i onaj unapred spremljen nacrt po kome će on tačno i unapred znati
gde i kada će se na ovoj planeti roditi ovo ili ono muško ili žensko žgepće, i gde i
kada će se radjati svakojaka dečurlija širom vaseljene.
Dodamo li božjoj pažnji klijanje svog obilja žita, svakog zrna
pirinča, kukuruza, zobi, raži, ječma ili leče, i uz to sve ono što se dešava u šarenom
životinjskom carstvu, onda je Stvoritelj, verovatno, morao unapred da ustanovi
poprilično glomazan administrativni aparat, andjeosko činovništvo i njihov antipod,
djavolje-podrumsko ustrojstvo, da bi imao nadzor nad životima i nad smrću svih
svojih tvorevina.
 2

Kada je on jutros rekao Ljilji da ona hitno pošalje Zazu u baklanicu

da Zaza kupi dvanaest komada jaja, onda je Svevišnji, a tu nesme biti mesta sumnji,
odlučio da od tih jaja ne stasaju slatka mala žućkasta pilad već da neka od tih jaja
završe u njegovoj jutarnjoj kajgani. Veliko je pitanje zašto je Gospod odlučio da on
kaže Ljilji da Zaza kupi baš dvanaest jaja; što je još važnije, kada mu je ta metafizička
lukavština prvi put pala na pamet: Juče, prekjuče ili pre sedamdeset i šest miliona
godina? Nema te matematike, nema tog kompjutera ili vojno-strateškog muljanja koje
bi bilo kadro da čitko razastre svu gomilu najneverovatnijih podudarnosti koje su,
začevši se pre tri miliona godina, dovele do toga da se on rodi na tom i tom mestu,
tog i tog dana, da se njegova Ljilja takodje rodi ovde il´ onde, ovog ili onog časa, da
se oni napokon sretnu, da se dopadnu jedno drugome, da zasnuju porodicu, da žive i
ovde i onde, i da on, ustavši jutrost, krene ka frižideru, da bi zatim ustanovio da su
onomad, tek tako, u subotnjoj žurbi, smeli sa uma da pazare jaja, pa pošto su juče
zaboravili da kupe ta prokleta jaja valjalo je Ljilji reči da ona pošalje Zazu u piljaru da
Zaza kupi, ne dvadeset, ne trideset već tačno dvanaest jaja od kojih je on četiri
komada slatko smazao za doručak dok će ostala jaja Ljilja skuvati i onako tvrdo
kuvana iskoristiti za ukusnu rusku salatu.

Prilike su mogle krenuti i sasvim drugačijim tokom: mogao se on

roditi, recimo, 11 Marta 1623 godine u srcu Benaresa. Da mu se to tada posrećilo
mogao se roditi kao sin jedinac i sin mezimac bogatog maharadže koji bi ga oženio
tamo nekom desetogodišnjom Indirom, kćerkom gospodara pola Dekana. U gorem
slučaju mogao je ugledati svetlo dana kao osmo dete trećerazrednog indijskog pisca ili
kao puko siroče jadnog parije koji po vasceli dan rinta za mizernu platu. Ljilja se
lasno mogla roditi hiljadu godina pre nove ere, gore u današnjoj Skandinaviji, kao
ribareva kći, mogla se ona roditi pre dvadeset hiljada godina, kraj obale razbesnelog
Nila, dole u Africi, i da u tako opisanom sledu okolnosti od onih jaja, od onih
dvanaest zaboravljenih jaja, od njegovog omleta i od one čuvene Ljiljine ruske salate
ne bude ama baš ništa.
O pršuti, o hlebu, maslinama, vinu, sardinama, e-mail adresama,
insektima, knjigama, Rembrantu, Polikletu, Solonu, galaksijama, Hamurabiju,
zvezdanim prašinama, crnim rupama, telefonskim brojevima, pulsarima, Himalajima,
automobilskim tablicama, ajkulama, planktonima, pahuljicama, mikrobima ili slepim
miševima sada više nije moguće trezveno razmišljati.
 3

Gosn Bog, sa svojim božanskim namerama u koje je verovatno

uložio dosta svog dragocenog vremena i dosta naše tričave uštedjevine, ima savršen
nadzor nad tonama kvadriliona stvorenja i, naravno, nad njihovim blentavim
smucanjima po belom svetu. Mrdneš li ti dragi Petre repom, kreneš li možda
helikopterom Air Canada za Saskačevan, ili se lude glave pešice uputiš ravno u
pustinju Gobi, Bog to zna, on je to lično osmislio pre nego što si se ti gologuzi čoveće
uopšte i rodio.

xxx

I, eto, sred tihe zvezdane noći, dok mu je čeljad po kući hrkala,

pućkala, zviždukala ili je kojekuda smelo vitlala po svojim čarobnim dečijim
snovima, Ćukoviću, zavaljenom u Ljiljinoj bambus fotelji, pade na pamet prilično
mudra misao: Ako jednog dana, kad-tad, ne počneš da dumaš o Većnom i većnosti,
onda ćeš zalud stračiti onu malešnu zdelicu vremena koju ti je dodelila ko zna koja
hiljadurazredna i poluprovidna bitanga sa samog dna Nebeske hijerarhije.

Da ne bi dalje kukumavčio i do zore ronio gorke suze nad

besmislom o predodredjenosti – što svakako ne priliči čoveku njegovog kova – on
naumi da sutra pre podne, dakle u ponedeljak, negde oko deset sati, lagacke prošeta
do advokata Novice N. Jovovića, ** da bi sa njim sredio pojedinosti oko svog
testamenta.
Advokat ti vredi kao komad čistog zlata; više vredi jedan advokat
nego „oče naš“ ili sto moralnih svetionika. Sa „oče naš“ dečicu nećeš prehraniti a
advokat može, ako se zainati, od glupaka da ti sateše dobrog akademika a poznatu
lopužu, lopužu nad lopužama, urodjenog kleptomana, da ti premoluje u belosvetskog
biznismena.

xxx

Advokat kao advokat, vaspitan da sugradjaninu pritekne u pomoć,

veoma se obradova Ćukovićevoj poseti. Kao svog starog prijatelja Jovović ga stade
zamajavati pričicama da sa oporukom nema nekih posebnih teškoća, da je to, narodski
 4

rečeno, mačiji kašalj, i da ga njegovi pravni saveti, birokratske veze i šalterska

klataranja neće stajati mnogo novaca.
Kada je sa Jovovićem rasčistio pravne začkoljice Ćuković se uputi
ravno u samoposlugu da kupi flašu vina i oveće pečeno pile.
Izlazeći iz samoposluge sa vinom i vrućim pilencetom u žutoj najlon
kesi, *** on spazi da ga na jednoj vetrovitoj ledini, onako bez žbuna ili kakvog
ozbiljnijeg sada, čeka deset miliona crnogorskih umetnika koji, dragi Bogo, levitiraše
povrh narečene tratine. ****
Uverivši rodjene oči u ljubav desetomilionskog jata darovite sabraće
Ćuković istog trena zaboravi na predestinaciju, zaboravi na testament, zaboravi ti on
na predusetljivog Novicu N. Jovovića i na njegov advokatski cenovnik.

Raša Todosijević, Beograd, 24 Februar 2006.

Napomena priredjivača:

*
Petar Ćuković, rodjen u Nikšiću, direktor Narodnog Muzeja Crne Gore i
bliski saradnik Milije Pavičevića.

**
Novica N. Jovović, mančasterski pravnik, vizantolog i fabrikant tekstila
poreklom iz Titograda.

***
„... u žutoj najlon kesi,...“ Reč je ili o književnoj slobodi ili o maloj ali
značajnoj nepažnji. Naime, plastične kese žute boje koje su karakteristične za
beogradske samoposluge u Podgorici se redje vidjaju. Autor, vodjen svojim
svakodnevnim iskustvom življenja u Beogradu, nepotrebno uopštava stvari ili,
naprosto, previdja da to iskustvo ne odgovara ni vremenu ni prostoru o kome piše.
 5

****
Mada se Todosijevićev književni opus svrstava medju pouzdana štiva iz
repertoara klasične dokumentarističke proze, u ovom posebnom slučaju, gde nas stari
bard svojim bajkolikim pripovedanjem iznenada suočava sa „deset miliona
crnogorskih umetnika“ koji, uzgred budi rečeno, levitiraju na pustoj poljani, mi
mislimo da bi to mogao biti casus risus, pa tek potom iskaz pribranog očevica. Prema
dostupnim arhivskim materijalima i onovremenim statističkim istraživanjima biće
bliže istini govoriti o desetak slikara a nikako o milionima umetnika urodjene
duhovne snage. Pored toga, ovde nailazimo na jedinstven slučaj levitacije toliko
velikog broja ljudi na istom mestu i u isto vreme.
Istini za volju, druga škola mišljenja pomenuti navod ne dovodi u vezu sa
Todosijevićevim stvaralaštvom. Na osnovu trezvenog rasčlanjavanja cele priče
stručnjaci su tu prepoznali umetak nekog bezimenog priredjivača čije je starinsko
izražavanje nespojivo sa jasnoćom Todosijevićevog stila. Iz velike ljubavi prema
svom napaćenom narodu taj je priredjivač, jednim potezom svog bogobojažljivog pera
desetak umetnika pretvorio u deset miliona pernatih heruvima.
Nikada nećemo doznati da li je taj skromni a nama nepoznat urednik, u
svojoj usamljenosti, imao u vidu samo iskreno ulepšavanje Todosijevićeve blistave
fikcije? Da li je možda bio ubedjen da će njegovu trapavu interpolaciju čitaoci
prihvatiti kao verodostojni opis dogadjaja ili je ovde reč o istorijskom tlu gde se svako
preterivanje lake ruke uzdiže na postolje istine. Naime, u tako protivrečnoj
konstelaciji nije sramota ugledati se na Tukidita; nije greh ugledati se na Marka Pola
ili, zašto da ne, na onu časnu starinu koju ceo svet poznaje i ceni pod pseudonimom
Baron Minhauzen.