1

TRIDESET DEBELIH SVINJA

Raša Todosijević
Nova verzija 2005

Procenivši da sa svojih deset prstiju nikad neće uspeti da zaradi dovoljno

novca za jedan mali stan i pristojan život, moj je ujak rešio da se pobuni protiv
sudbine i da lukavstvom skrene njen surovi tok. Prostije rečeno, čovek je naumio da
se oženi imućnijom devojkom sa sela.
Pošto nije bio ni nalik ugladjenom lepotanu, niti je dosadan posao običnog
fabričkog tapetara obećavao bolje društvene veze i nekakvo napredovanje u struci,
moj se ujak morao zadovoljiti polupismenom curom koja je od rodjenja šepala na
desnu nogu.
Ni udavačin otac, sirovi razmetljivac, stvorenje opasno u gomili i smeće u
duši, takodje nije imao veći izbor; za žensko dete sa telesnom manom, za tu krotku i
ćutljivu nesrećnicu, on nije mogao da nadje bog zna kakvog muža. Da bi svoju
mezimicu spasao nesnošljivog tavorenja seoske usedelice ili, iskreno govoreći, da bi
se on i ostali ukućani napokon ratosiljali ćopave devojke i porodične nelagode, bilo je
dogovoreno a potom na sva zvona obznanjeno da se prvom ozbiljnom proscu uz
devojku daje znatna suma novca, gradja za kuću, skup automobil, frižider, nameštaj
za spavaću sobu i koješta drugo.
Mada je cura sa kraćom nogom još kao devojčurak raskrstila sa snovima o
princu iz bajke, njen nedostatak, u ovim posebnim okolnostima, nije jačao
pregovarački položaj mog rodjaka; on je u planirani brak mogao da unese samo šarm
Lindona Džonsona i kapital crkvenog miša.
Filozofski gledano, u savršenoj ravnoteži izmedju prednosti i slabih strana,
baš kada je pretio kobni pat, sudbina na prečac reši da oni sklope sporazum, da dodje
do veridbe a zatim i do braka.
Posle bučne svadbe, silnih poklona i uzbudjenja koja uz to idu, tast poče da
izbegava svog gradskog zeta a malo potom, bez trunke stida on pogazi reč i poreče
sva ona obečanja koja je dao pred venčanje.
 2

Oduzet strašnim preokretom, tudjom podlošću ali i svojim prirodjenim i

duboko usadjenim ljudskim obzirima – dakle istim onim osobinama koje dobre ljude
sprečavaju da na očigledno nevaljalstvo odgovore ravnom merom – mom ujaku nije
padalo na pamet da pokaže zube ili, naprosto, da iz kuće otera tu kljakavu siroticu.
Verolomni tast, zadovoljan povoljnim ishodom svog gadnog nauma i
detinjastom smetenošću čestitog zeta, lako odluči da mu svake godine, onako s jeseni,
šalje po jednu podgojenu svinju i uz nju džak krompira sa svog imanja.
Sada kada nas od te zgode deli gotovo trideset godina tame, kada je vreme
sasvim razblažilo predjašnju gorčinu, kada su se izrodila lepa i zdrava deca a u beskraj
umnožila naša beda, umesno je pitati se šta o svemu tome misli moja ujna i, onako
uzgred, da li ona zaista vredi trideset debelih svinja? Naravno da vredi! Vredi ta mila i
dobrodušna gospodja čak i mnogo više!